ENCIKLOPEDIJA

PSIHIJATRIJE
 BIBLIOTEKA

ODREDNICE

UREDNIK

SLOBODAN OREVI

REDAKTOR

Dr VLADIMIR ADAMOVI
(deo teksta redigovali su
dr Nataa Caran i dr Vladimir Paunovi)

PREVODIOCI

MILA BATI, LJILJANA KARADI, SLA VICA

MILETI-VITAS, OLIVERA MILIEVI, ANA MORALI,
BRANKA NOVAKOVI, JELENA NOVAKOVI

RECENZENT

Dr VLADIMIR PAUNOVI

Antoine Porot, Manuel alphabetique de psychiatrie, V edition 1952; 6e edition, entierement refondue sous la
direction de Maurice Porot, Jean Sutter et Yves Pelicier, 1984
Presses Universitaires de France, Pari, 1952
 ANTOAN PORO

ENCIKLOPEDIJA
PSIHIJATRIJE

NOLIT BEOGRAD
 PREDGOVOR
SRPSKOHRVATSKOM IZDANJU

Ovaj prevod je uraen prema najnovijem, estom izdanju klasinog francuskog psihijatrijskog priruni-
ka koji se popularno naziva Poro. To je verovatno najpopularnija psihijatrijska knjiga u frankofonim
zemljama: sem matice, tu spadaju i juni, valonski deo Belgije, jedan deo vajcarske, veliki delovi Kanade,
brojne bive francuske kolonije u Africi (pogotovo zemlje Magreba, i to naroito Alir, u kome je Antoan
Poro, autor prvog izdanja, bio profesor psihijatrije na fakultetu u Aliru), kao i neka polinezijska ostrva.
Prvo izdanje prirunika se pojavilo davne (ukoliko posmatramo razvoj medicine, a psihijatrije
posebno) 1952. godine. Porou je u radu na njemu pomagalo samo devet saradnika, veinom zaposlenih u
psihijatrijskim institucijama u Aliru (koji tada jo nije bio nezavisan). Ve tada je to bila prava mala
enciklopedija psihijatrije, neurologije, psihologije i sudske psihijatrije. Na 435 stranica, kao i u dodatku, koji
je izaao 1955, obraeno je nekoliko stotina odrednica, po principu koji e ostati isti i u svim narednim
izdanjima: uzeto je u obzir sve ono to je izdralo proveru klinike prakse. Prikaz bolesti, teorija, nain
leenja bili su srazmerno zastupljeni, tako da je ve taj prvi Poro" sluio ne samo kao prirunik
psihijatrijskom kliniaru i lekaru opte prakse u svakodnevnom radu nego i kao pregledan udbenik iz
psihijatrije. I kod nas se, u periodu od 1955. do 1970. godine, veoma esto deavalo da kandidata za zvanje
specijaliste neuropsihijatra ispitna komisija pripita o neemu to se tada moglo nai samo u Porou. Seam
se da mi je prof. U. Jeki, koji je od nas traio da se uglavnom koristimo klasinim francuskim
psihijatrijskim udbenicima, na kraju ispita postavio pitanje o dva pojma tada obraena jedino u ovom
priruniku: to su bili Elpenorov sindrom i likantropija. Na sreu, jer sam uio iz jednog od nekoliko
primeraka Poroa koji su u to vreme kruili po Beogradu, oba su mi bila poznata.
U prvom izdanju se tek tu i tamo mogla nai odrednica posveena psihoanalizi; veoma ih je malo bilo
iz psihoterapije, kao i iz psihofarmakoterapije, koja se tada tek raala. Meutim, Poroova namera bila je ba
da njegova knjiga bude, kao to joj i naslov kae, abecedni prirunik* koji e stajati na stolu lekara opte
prakse i psihijatra, neurologa i psihologa, sluei im za brzu orijentaciju u svakodnevnoj praksi bilo da je
posredi neki simptom/sindrom nejasnog porekla, drugaiji pristup bolesti ija se terapija pokae neefikasna,
ili, jednostavno, malo poznat psihijatrijski ili psiholoki pojam; a takvih pojmova je posebno u francuskoj
psihijatrijskoj koli bilo i te koliko.

FRANCUSKA KOLA PSIHIJATRIJE

Mislim da je neophodno da napiem nekoliko reenica o posebnosti francuske kole psihijatrije,

kako je u svetu nazivaju. Veina istoriara psihijatrije smatraju 11. septembar 1793. godine datumom
roenja savremene psihijatrije: tada je Filip Pinel (1745 1826) oslobodio lanaca duevne bolesnike u bolnici
Bisetr, ime je francuska psihijatrija zauzela vodee mesto meu evropskim psihijatrijskim kolama i, po
naem miljenju, zadrala ga kroz ceo 19. vek.
Pinelu se uskoro pridruio Eskirol (an Etjen Dominik, 17721840). Njih dvojica su rodonaelnici
kole koja je dala sjajne kliniare poput Moroa de Tura (18041884), Falrea (an Pjer, 17941870),
Morela (Benedik Ogist, 1809-1873). Kraj prolog veka je obeleio Sarko (an Martin, 1825-1893),

> Originalno izdanje nosi naslov Abecedni prirunik iz psihijatrije (prim. ur.).
profesor na Salpetrijeri, neurolog (arkoova bolest) i psihijatar poznat po klinikim istraivanjima i
demonstracijama histerije (otud se u psihijatrijskoj internoj komunikaciji dugo zadrao termin arko, kojim
su stariji psihijatri za vreme vizite ukazivali mladim kolegama na histerini karakter poremeaja kod bolesnika);
on je neposredno uticao na Pjera anea (1859 1947) i Alfreda Binea (1857 1911), kao i na Sigmunda Frojda
(18561939). Kod arkoa Frojd je proveo nekoliko meseci (oktobar 1885 februar 1886), koji su verovatno
bili prelomni u njegovoj odluci da potpuno napusti prouavanje i leenje neurolokih bolesti i okrene se
neurozama: arko mu je tokom svojih uvenih demonstracija pokazao ono stoje i sam Frojd nasluivao da
se iza telesnog simptoma (a krajem 19. veka to je uglavnom bila velika histerija, uz kliniku sliku slinu
predstavi koju i danas laik ima o histeriji: bacakanje, pokreti slini koitalnim, gr celog tela ili ruke,
neosetljivost na bol) krije emocionalni uzrok, seanje na neki neprijatan dogaaj.
No i pored toga to su u Francuskoj (mada ne samo u njoj) Frojdu poele da se uobliavaju ideje o
nesvesnom, potisnutim emocijama, pomeranju i potiskivanju emocionalnog dogaaja i njegovom pretvara-
nju u telesni simptom dakle sve ono to je inilo osnov njegovih prvih radova posveenih neurozi
francuska psihijatrija se dugo opirala psihoanalizi.
Zato ovde treba malo podrobnije govoriti o toj temi? Jednostavno zbog toga to Enciklopedija
psihijatrije sadri prilino veliki broj odrednica iz psihoanalize, u skladu s njenom doskora dominantnom
pozicijom u savremenim psihijatrijskim doktrinama. Kaemo doskora, smatrajui da se radi o periodu od
1940. godine, kada je psihoanaliza definitivno osvojila psihijatriju i postala njena vodea disciplina, pa sve
do poetka devete decenije, kada je bioloka psihijatrija, zahvaljujui pravoj eksploziji istraivanja iz
neurohemije, neuro- i psihofiziologije, genetike i psihofarmakologije, preuzela vodstvo, zadravajui ga
tokom ele ove decenije.
No vratimo se psihoanalizi. Nova nauka ijom godinom roenja moemo smatrati 1895, a dobom
stvaranja psihoanalitikog pokreta period do poetka prvog svetskog rata bila je teko prihvatljiva za
Francuze: oduvek neprijateljski nastrojeni prema Germanima, sa snano naglaenim antisemitizmom (tek se
zavrila Drajfusova afera), oni su u Sigmundu Frojdu videli zastupnika jedne opscene nauke, s kojom
francuska klasina psihijatrija uostalom kao ni nemaka dugo nije elela da ima bilo kakve veze. Tome
je donekle doprinela i Frojdova netrpeljivost prema Pjeru aneu, koji je u isto vreme kada i Frojd uio kod
arkoa, a koga Frojd sve do smrti nije nijednom spomenuo, mada su im se teorijske postavke o nastanku
neuroza, pogotovo histerije, delimino podudarale. Sigmund Frojd je bio veoma osetljiv na svoja otkria; s
neskrivenom agresijom je reagovao na svaki pokuaj njihovog ugroavanja.
A. ane (videti odrednicu Psihastenija) ispitivao je pomalo egzotine fenomene, kao to su
somnambulizam, fuge, amnezije, da bi u svom klasinom delu Opsesija i psihastenija opisao, uglavnom
fenomenoloki, svoja iskustva sa 335 bolesnika za koje je smatrao da boluju od psihastenije. Za njega su
veina simptoma neurotinih poremeaja posledica nedostatka mentalne energije, to dovodi do dezintegra-
cije mentalnih funkcija, afektivne inhibicije i poremeaja volje. Tek dvadesetih godina psihoanaliza uspeva
da se izbori za mesto pod suncem.
Istorija francuskog psihoanalitikog pokreta posle drugog svetskog rata tipina je istorija politike
partije u kojoj se razne grupe bore za primat. Mislim da nije neophodno rei da je linost ana Lakana uvek
bila u prvom planu. Ostali najpoznatiji predstavnici pokreta bili su Lebovisi, jedan od saradnika na ovom
priruniku, sa Djatkinom i branim parom Kestenberg, uz neibenog Anela Enara, takoe saradnika na
prvom izdanju. Njihov doprinos psihoanalizi je znatan, ali ne toliki kao anglosaksonskih autora. Za razliku
od Lakana, oni uglavnom nisu originalni, a kada neku originalnost ipak ispoljavaju, ona je pre u slubi
povratka osnovama klasine psihoanalize nego otvaranja novih vidika.
Krajem prolog veka francuska psihijatrija dobija veoma jakog konkurenta: nemako-austrijska
psihijatrija polako preuzima evropski primat, uglavnom zahvaljujui radu Emila Krepelina (18561926),
iji je klasini udbenik psihijatrije (oko 3.000 stranica, etiri toma) doiveo brojna izdanja. Krepelin je
tragajui za elementima koji bi i psihiku bolest definisali isto onako kao to je u klinikoj medicini
definisana svaka telesna bolest sainio psihijatrijsku nosografiju, koja se veoma dugo odrala (videti
odrednicu Klasifikacija mentalnih bolesti), ali koju francuska kola nikada u potpunosti nije priznala. Ona
je davala i daje prednost svojim autorima, zbunjujui svojim specifinostima sve one koji nedovoljno
poznaju razlike izmeu nje i drugih psihijatrijskih kola.
Jedna od njenih upadljivih specifinosti je pojam delire (videti odrednicu Sumanutost) koji obuhvata
hronine delirijume, odnosno hronine sumanutosti: to je nosografska kategorija specifino francuska.
Javljaju se u starijem ivotnom dobu, evoluiraju na hronian nain, s periodima mirovanja i reaktivacije, i ne
dovode do shizofrenog deficita (citat iz odrednice). Definicija je uglavnom jasna, ali do zabune dolazi kada
se van Francuske upotrebi termin delirijum; tada veina psihijatara obino misli na stanja tipa
delirijum tremens, sa psihomotornim nemirom, dezorijentacijom, uz halucinacije i brojne vegetativne
poremeaje. Takvo stanje, meutim, francuska kola naziva akutni delirijum, te zato savetujem da se pri
korienju ovim prirunikom dobro razlikuje: 1. akutni delirijum (delire aigu), po svojim klinikim
manifestacijama slian ili istovetan s naim pojmom delirijuma; 2. hronini delirijum, slian ili istovetan s
naim pojmom sumanutosti. No tekoe time ne prestaju: francuski autori ne bi bili prave patriote da
hronine sumanutosti nisu nazivali po raznim francuskim kliniarima. Tako, na primer, imamo:
VII

Serje-Kapgrasovu sumanutost interpretacije;

halucinacije ilbera Balea;
Dipreovu sumanutost imaginacije;
Kleramboov mentalni automatizam.
Da li zbog takve raznolikosti opisa klinikih slika (koje su veoma esto sline i, u stvari, obino
prikazuju paranoidno/paranoini sindrom) francuska psihijatrija postaje zanimljivija nisam siguran, ali
da arolika nomenklatura moe stvoriti zabunu to znam pouzdano. Na sreu, u Enciklopediji psihijatrije
sve odrednice o hroninim sumanutostima pozivaju se i na nosoloke entitete iz drugih kola (obino iz
nemake, s njenim krugom paranoidno-paranoinih poremeaja).
Usled toga, ali i zbog naglog jaanja anglosaksonske medicine pre i posle drugog svetskog rata,
francuska medicinska nauka je poela postepeno da zaostaje. Slina sudbina je pratila i psihijatriju.
Meutim, ona je vrlo brzo, poetkom pedesetih godina, povratila svoje mesto, jer njoj imamo da zahvalimo
za pronalazak psihofarmakologije.

PSIHOFARMAKOTERAPIJA

Pronalazak psihofarmaka nesumnjivo je tekovina francuske psihijatrije: 1950. godine arpantjer je

sintetizovao jedan derivat fenotiazina (tada 4.560, kasnije uveni largaktil), koji je dve godine kasnije
Labori prvi put upotrebio kao ganglioplegik, a dva kliniara an Dele i Pjer Deniker predano su se
dali na prouavanje novog i ubrzo za njim novih, koji su uskoro nazvani neuroleptici (videti tu
odrednicu). Samo zahvaljujui takvim lekovima, duevne bolnice prestale su da budu ludnice: psihijatrijska
odeljenja su postala slina ostalim klinikim odeljenjima, oslobodivi se metea, vike i onog karakteristinog
mirisa ludnice koji se samim ulaskom u zgradu za smetaj duevnih bolesnika uvlaio u nozdrve da se
nikada vie ne zaboravi.
Ne moe se rei da su francuski istraivai ispustili dragoceno otkrie iz ruku; u tome im je pomagala
i snana francusko-vajcarska farmaceutska industrija. Ali je konkurencija farmaceutskih firmi bila estoka.
Posle neuroleptika, koji su prvenstveno sluili da odstrane psihomotorni nemir, agitiranost, akutna
psihotina stanja, uskoro se pojavila i druga grupa lekova, ija je upotreba u devetoj deceniji ovoga veka
prevazila sva oekivanja.
Bili su to anksiolitici (u odrednici Trankvilizanti), namenjeni otklanjanju strepnje, napetosti,
uznemirenosti, oseanja bliske i pretee opasnosti, napada panike, opteg oseanja nesigurnosti. To su,
znai, lekovi idealni za ljude u tzv. visokoindustrijskim zemljama, koji ive u stalnoj napetosti i uurbanosti,
s malom mogunou da se na prirodan nain opuste. Dananja potronja anksiolitika je ogromna. Lekari ih
dosta esto prepisuju nekritiki; neki od njih, za koje smo doskora verovali da su nekodljivi, izazivaju i
fiziku i psihiku zavisnost (posebno oni iz grupe benzodiazepina: veoma popularni librijum, nobrijum,
valijum, ksanaks).
Psihofarmakoloke odrednice u Enciklopediji psihijatrije (pored navedene videti jo i Hipnotike i
Antidepresive) veoma su dobro obraene, sa detaljnim opisom klinikog delovanja leka, njegove
primene i neeljenih dejstava. Sve te odrednice sadre tabele u kojima su dati generiki i fabriki nazivi.

SADANJI TRENUTAK

Francuska psihijatrija posle drugog svetskog rata organizuje se oko vie centara, disciplina, projekata
i linosti. Da pobrojimo najvanije:
an Dele i njegovi kolokvijumi u Nonevalu;
Anri Ej u Svetoj Ani;
psihofizioloka istraivanja (Labori, Dele, Deniker);
pomalo izolovani Anri Barik i njegove teze o moralu;
psihoanalitiari (aa Na, ak Lakan, Ser Lebovisi, Rene Djatkin);
psihosomatski problem (Pjer Mari, Miel Sapir);
fenomenoloka psihijatrija (Een Minkovski, Lanteri-Lora);
deja pshijatrija (Airijagera).
Iz ovog kratkog i nepotpunog pregleda jasno se uoava da je savremena francuska psihijatrija
dostojan naslednik klasine psihijatrije iz prolog veka; ako vie nije prva psihijatrijska kola (prvenstvo
moda pripada amerikim psihijatrima), svakako spada u nekoliko vodeih. Sa svim njenim vrlinama i
ponekom manom, ona je u potpunosti odslikana u ovom priruniku, tj. njegovom estom izdanju iz 1984.
Broj saradnika sa popeo na 95, a broj odrednica preao jednu hiljadu. Veina njih odnose se na sledee
oblasti:
 vm
klasina psihijatrija;
neurologija (posebno ukazujem na odrednice o agnozijama, afazijama i brojnim neurolokim
bolestima praenim psihikim promenama, kao to je Parkinsonova bolest);
psihologija (inteligencija, linost, testovi);
psihoanaliza;
klinike metode ispitivanja (pozitronska kamera);
genetika (hromozomi, aberacije);
neurohemija (acetilholin, vanilmandelina kiselina);
razni oblici leenja.
Neke odrednice bave se sudskom psihijatrijskom doktrinom i praksom u Francuskoj. Kao redaktor
naeg izdanja, dugo sam se premiljao da li da, umesto francuskih, uvedem nae autore koji bi opisali
ovdanji pristup problemima sudskopsihijatrijske prakse. Od toga sam, meutim, odustao, jer bi to razbilo
koheziju prirunika, pa se nadam da e njegovi korisnici uspeti da se snau i u francuskoj pravnoj materiji.

OBRADA MATERIJE

Sve odrednice, a posebno one koje su posveene klinici, sem definicije sadre etiopatogenezu,
patoanatomski supstrat, kliniko ispoljavanje, leenje i, vrlo esto, sudskomedicinski aspekt. Zahvaljujui
takvoj obradi, Enciklopedija psihijatrije postaje pravi udbenik jer obuhvata sve ono to je jednom studentu
medicine i specijalizantu iz psihijatrije potrebno za ispit.
Posebno ukazujem na odrednice posveene urgentnoj psihijatriji, na primer toksikomaniji i akutnoj
psihozi, kao i na odrednice koje po ispoljenom sindromu usmeravaju ordinarijusa ka pravilnoj dijagnozi.
Tako se o jednoj bolesti kliniar moe informisati ili prema njenom imenu ili prema jednom od glavnih
simptoma njenog ispoljavanja.
Da zakljuim: ovaj prirunik, po svom obimu, nainu obrade materijala, po broju odrednica iz
psihijatrije i srodnih grana, predstavlja nezamenljivu knjigu na stolu svakog psihijatra opte prakse,
posebno onog koji radi u bolnici opteg tipa i koji se svakodnevno sree sa daleko veim brojem problema
nego psihijatar u specijalizovanoj instituciji (za alkoholizam, psihoterapiju i slino). Tokom konsultativnog
rada prvi nailazi na mnotvo sindroma/simptoma u iju sutinu mora brzo i kompetentno da pronikne, da ih
prepozna, te samim tim i adekvatno leci. Autori ovog prirunika su, izgleda, prvenstveno imali na umu
takvog psihijatra kada su i samoj knjizi dali naziv koji potie od sintagme pri ruci, rasporeujui materiju
tako da mu omogue brzu orijentaciju prema bolesnikovom stanju (delirijum, afazija, pijanstvo), i dajui u
isto vreme sve vrste informacija potrebnih za postavljanje prave dijagnoze i savremeno leenje.
Ovo je takode prirunik za sve one kojima je potrebna brza ali potpuna informacija o nekom
psihijatrijskom problemu za psihologe, socijalne radnike, pravnike. Ali nikako na poslednjem mestu
za laike koji bi eleli da saznaju neto vie o psihijatriji radi svog obrazovanja ili (a po mom iskustvu takvih
je mnogo) da sami nau pomo za emocionalni problem koji ih mui ili lek za bolest od koje pate. Zbog toga
je i naslov srpskohrvatskog prevoda izmenjen, jer enciklopedija psihijatrije bolje odraava i irinu obrade i
irinu namene ove knjige.

Dr VLADIMIR ADAMOVI
 PREDGOVOR
PRVOM FRANCUSKOM IZDANJU

Ovakvo, novo predstavljanje psihijatrije, u vidu prirunika po abecednom redu, moe delovati i
udno. Nama se, meutim, uinilo opravdanim iz vie razloga.
U toku etrdeset godina bavljenja psihijatrijom kao i dvadeset godina pedagokog rada, uvideli smo
da njena terminologija veini studenata i praktiara nije naroito bliska. Ipak, priznajmo da za to postoje
izvesna opravdanja. Dugo se, istini za volju, psihijatriji zamera njen esto hermetini renik: njena
terminologija, uostalom preobimna, moe da donekle razoara neupuenog itaoca; sve vrvi od kovanica;
proimaju se psiholoka i filozofska uenja, sa svojim tehnikim izrazima, neretko preuzetim iz nekog
stranog jezika; psihoanaliza je u nju unela izvestan broj osobito ortodoksnih ezoterinih izraza; ovde-onde
zadrali su se i neki stari pojmovi koji su danas prilino izgubili od svoje valjanosti; ak se i u
zakonodavstvu pojedine reci koriste u nekom uoptenom, zastarelom znaenju u raskoraku s jasno
odreenim znaenjem koje im daje savremena nauka. A povrh svega, dolo je do znatnog razilaenja izmeu
psihijatrije i drugih oblasti medicine: u drugim granama se tei objektivnosti i merljivosti; sledstveno tome,
preciznost konstatacije iziskuje strogu i jasno razgranienu terminologiju, zasnovanu na konkretnim
elementima psihijatrije, pak, ako i poznaje neka objektivna merila, prvenstveno iznosi subjektivne datosti,
relativne i nedovoljno odreene, a svaki autor se trudi da ih verbalno uoblii po sopstvenom nadahnuu. U
tom cestaru od reci, tako razliitih po poreklu i sutini, lekar praktiar nije u stanju da se lako snae;
potrebno je da se u sve to unese vie svetlosti.
tavie, iza te zamrene terminoloke mree postoje doktrinarna razilaenja u shvatanjima, kao i
promenljive klasifikacije, to nimalo ne doprinosi jasnosti i brzom razumevanju oblasti o kojima je re.
Studentu i lekaru potrebna je knjiga koju mogu da konsultuju lako, koja brzo moe da im prui traeno
objanjenje: mere koje treba da preduzmu u psihijatrijski hitnom sluaju, znaenje nekog neuobiajenog
pokreta ili udnog govora, saveti koje treba da daju uznemirenoj porodici ili, jednostavno, tumaenje nekog
pojma na koji tokom itanja naiu. Prednost Abecednog prirunika pravog renika u tome je to
traeno obavetenje, kliniku ili doktrinarnu pripadnost traenog pojma, njegovo znaenje i s njim povezane
praktine injenice moe da im ponudi istoga trena. Za potpunije sistematsko prouavanje psihijatrije, vazda
e moi da konsultuju velika dela iz ove oblasti nauke. Za svakodnevnu praksu, meutim, potrebno im je da
saznaju bez odlaganja kako da shvate nepoznatu re i ta da ine kada se suoe sa nekom neodlonom
klinikom ili sudsko-pravnom situacijom. Abecedni prirunik im to omoguuje ili je bar to ono emu tei
njegov autor.
Zamolili smo stare saradnike i izvestan broj naih uenika, doktore A. Obena, . Bardena, A. Enara,
T. Kamerera, P. Leonardona, Morisa Poroa, Fr. Ramea, . Sitera, da nam prue pomo u izradi ovoga
dela. A. Luoni, psiholog-asistent na Odeljenju deje neuropsihijatrije na Fakultetu u gradu Aliru, rado im
se pridruio, sa nekoliko lanaka. Iznosei danas na uvid plod pomenute saradnje svima im se od srca
zahvaljujemo.
elja mi je da ovde izrazim zahvalnost i gospoi Lafon, mudroj i portvovanoj sekretarici, kao i
izdavakoj kui Presses Universitaires de France, koja je Abecednom priruniku ukazala poverenje i podrala
svojim ugledom u naunom svetu.

ANTOAN PORO
(1952)
 PREDGOVOR
ESTOM FRANCUSKOM IZDANJU

Punih trideset godina proteklo je od prvog izdanja Abecednog prirunika iz psihijatrije. Peto izdanje
pojavilo se 1975. Za demografe, trideset godina znai jedno pokolenje. Stoga se i urednicima ovog dela, koje
je 1952. zamislio i ostvario Anloan Poro, uinilo uputnim da ga potpuno prerade i dopune.
Pre svega, zbog forme: za trideset godina, ak i kada je re o naunom delu, koje tei objektivnosti,
nain miljenja, redigovanja, izlaganja zastare, s druge strane, sa svakim novim izdanjem, od tadanjih
redaktora traene su prerade, dopune, ispravke pojedinih odrednica ili tematskih celina, po njihovom
slobodnom nahoenju, to je moglo da nakodi optoj koheziji veih odrednica i da dovede do ponavljanja,
odnosno, propusta.
Meutim, ovo delo je pre svega preraeno iz sutinskih razloga: za trideset godina, naa znanja iz
oblasti psihijatrijske klinike i terapije doivela su promene, preobraaje i, tavie, znatno se uveala; da
ostanemo na jednom primeru bioloka psihijatrija, u nae vreme u punom uzletu, bila je u prethodnim
izdanjima zastupljena sasvim skromno. Trebalo, je, dakle, u obnoviteljskom duhu, iz osnova pregledati
nekih hiljadu odrednica Abecednog prirunika iz psihijatrije i svrstati ih u vee tematske oblasti na koje su bili
razvrstani svi pojmovi iz poslednjeg izdanja. Svaka od ovih oblasti bila je dodeljena jednom odgovornom
redaktoru, koji je imao punu slobodu da joj menja sadraj, da izbacuje ili dodaje pojedine odrednice,
odnosno da odrednice koje je zadrao preradi, uz pravo da u taj posao ukljui onoliko saradnika koliko sam
nae za shodno. To objanjava zato je tako veliki broj saradnika uestvovao u sadanjoj redakciji ovog
dela: 42 urednika, odgovorna za grupe odrednica, i 53 saradnika ukupno 95 osoba.
Pri izboru odgovornih redaktora polo se od dva merila: izuzetna strunost u odreenoj oblasti, i
elja da u ovaj posao budu ukljueni, koliko god je to mogue, mlai psihijatri ili psihijatri srednjih godina,
ali visoke strunosti. Zadrana su samo tri autora iz prethodnog izdanja. Oni su obradili izvestan broj
tematskih oblasti ne bi li se sauvao opti duh knjige, a ujedno omoguila i njena prerada. injenica je, isto
tako, da ispod onih odrednica koje nije bilo potrebno menjati stoje i dalje potpisi etrnaest saradnika na
ranijim izdanjima.
Na koncu, bilo je italaca koji su izrazili aljenje to su izostale etimoloke naznake, u sluajevima
ezoterinih reci, estih u ovoj oblasti. U ovom izdanju je i to ispravljeno.
itaocu je sasvim jasno da nije bio nimalo lak posao koordinirati, podsticati rad svih autora, izbei
ponavljanja, ispravljati izvesne greke koje se uvek mogu potkrasti, strpljivo sravnjivati sve odrednice. I
pored toga, mogunost da se neto prenebregne ili da se negde pogrei nije bila iskljuena: molimo sve
itaoce da u tom sluaju prime nae izvinjenje i da nam skrenu panju na takve pojave. Bie to najbolji
dokaz panje koju su posvetili ovom delu, ve klasinom, i prevedenom na nekoliko jezika.
an Siter, saradnik Prirunika, od prvog dana, zapisao je, 1952. godine, da je ovo delo iva sinteza uenja
njegovog autora, Antoana Poroa. Dotino uenje je uistinu i dalje ivo, poto je nadivelo i svoga utemeljivaa i
razlaz saradnika koje je on okupio, posle ukidanja Francuskog medicinskog fakulteta u gradu Aliru.
Kao to feniks neprekidno vaskrsava iz sopstvenog pepela, tako u preradi ovog prirunika danas
uestvuju ne samo uenici prve saradnike generacije nego i uenici uenika Antoana Poroa, i to u velikom broju.
Zelja je svih saradnika da zahvale izdavakoj kui Presses Universitaires de France, koja je, poev od
prvoga izdanja ovoga dela, umela da mu obezbedi preglednost i privlanu opremu, kao i odgovarajui nain
raspaavanja, emu, delimice, Prirunik takoe duguje svoj uspeh.

MORI PORO
(1984)
 SPISAK AUTORA NOVOG,
POTPUNO PRERAENOG IZDANJA
(taka pred imenom oznaava redaktora odgovornog za obradu jedne ili
vie tematskih oblasti)

REDAKCIJA:
Mori Poro (Maurice Porot), honorarni profesor psihijatrijske klinike
i medicinske psihologije, Klermon Feran
an Siter (Jean Sutter), honorarni profesor psihijatrijske klinike, Marsej
Iv Pelisje (Yves Pelicier), profesor psihijatrije, Pariz Neker

SARADNICI:
Antonio d'Ambrozio (Antonio d'Ambrosio), psihijatar, Napulj
Rene Arno-Kastiljoni (Rene Arnaud-Castiglioni), psihijatar, Marsej
an-Klod Arambo (Jean-Claude Archambault), psihijatar, Premontre
an-Miel Azoren (Jean-Michel Azorin), psihijatar, Marsej
an-Klod Benoa (Jean-Claude Benoit), psihijatar, Pariz
Peter Berner, profesor psihijatrije, Be
erar Bliman (Gerard Blumen), psihijatar, Marsej
Bernar Boase (Bernard Boisset), psihijatar, Pariz
Monik de Boni (Monique de Bonis), rukovodilac istraivake ekipe pri
Nacionalnom centru za nauna istraivanja (CNRS), Pariz
Alen Brakonije (Alain Braconnier), psihijatar, Pariz
Tusen Brasini (Toussaint Braccini), psihijatar, Nica
ak Buarla (Jacques Boucharlat), profesor psihijatrije, Grenobl
Tjeri Burol (Thierrv Bougerol), psihijatar, Marsej
Gi Darkur (Guy Darcourt), profesor psihijatrije, Nica
Kenten Debre (Quentin Debrav), profesor psihijatrije, Pariz
Katrin Dekan (Catherine Descamps), psihijatar, Pariz
an-Luj Devoaz (Jean-Louis Devoize), psihijatar, Klermon Feran
Anri Difur (Henri Dufour), profesor psihijatrije, Marsej
Miel Diga (Michel Dugas), profesor pedopsihijatrije, Pariz
an-ak Dimon (Jean-Jacques Dumond), psihijatar, Limo
Miel Eskand (Michel Escande), profesor psihijatrije, Tuluza
Alen Ealije (Alain Eschalier), farmakolog, Klermon Feran
Pjer Ferari (Pierre Ferrari), profesor pedopsihijatrije, Rems
Filip Fornari (Philippe Fornari), psihijatar, Monpelije
an-Miel Garabe (Jean-Michel Garrabe), psihijatar, Lemenil Sen Deni
Fransoa Garnije (Francois Garnier), psihijatar, Tuluza
Miel Gavan (Michel Gavend), profesor farmakologije, Grenobl
Luj Geral (Louis Gavral), profesor psihijatrije, Tuluza
Edmon Giliber (Edmond Guillibert), psihijatar, Pariz
Kristijan Grijon (Christian Grillon), elektrofiziolog, Klermon Feran
Riar II (Richard Uhl), psihijatar, Pariz
 XIV

an-Pjer Iber (Jean-Pierre Huber), psihijatar, Rufak

ak Kain (Jacques Cai'n), profesor psihijatrije, Marsej
Vensan Kajar (Vincent Caillard), psihijatar, Pariz
Patrik Kalve (Patrick Calvet), psihijatar, Marsej
Nikol Katlin-Antipof (Nicole Catheline Antipoff), psihijatar, Marsej
Lisjen Kolona (Lucien Colonna), profesor psihijatrije, Ruan
Bernar Kordje (Bernard Cordier), psihijatar, Ruan
Andre-ilijen Kuder (Andre-Julien Coudert), profesor psihijatrijske klinike
i medicinske psihologije, Klermon Feran
Miel Laksener (Michel Laxenaire), profesor psihijatrijske klinike, Nansi
Terez Lamperjer (Therese Lemperiere), profesorka psihijatrije, Pariz
Ser Lebovisi (Serge Lebovici), profesor deje psihijatrije, Pariz
ana Ledri (Jeanne Ledru), psihijatar, Grenobl
an-Miel Lemoan (Jean-Michel Lemoine), psihijatar, Ruan
an-Mari Lee (Jean-Marie Leger), profesor klinike psihijatrije, Limo
an-Pol Liozi (Jean-Paul Liauzu), psihijatar, Marsej
Anri Lo (Henri Loo), profesor psihijatrije, Pariz
Kleman Lone (Clement Launay), honorarni profesor pedopsihijatrije, Pariz
Anri Luoni (Henri Luccioni), rukovodilac istraivake ekipe pri INSERM-u, Marsej
Danijel Marseli (Daniel Marcelli), psihijatar, Pariz
erar Mas (Gerard Masse), psihijatar, Epine sir Or
an-Pol Mae (Jean-Paul Macher), psihijatar, Rufak
Alber Metr (Albert Maitre), psihijatar, Grenobl
Anri Morel (Henri Maurel), psihijatar, Sen Lizje
Pjer Moron (Pierre Moron), profesor psihijatrije, Tuluza
Mari-Kristin Muran (Marie-Christine Mouren), psihijatar, Marsej
Ivan Not (Ivan Note), psihijatar, Marsej
Gijom Ozu (Guillaume Auzoux), psihijatar, Pariz
Pjer Padovani (Pierre Padovani), psihijatar, Pariz
erar Paskalis (Gerard Pascalis), profesor psihijatrije, Rems
Miel Patris (Michel Patris), profesor psihijatrije, Strazbur
Remon Piol (Raymond Pujol), psihijatar, Marsej
Miel Plena (Michel Plenat), psihijatar, Sent Ili
Iv Poenso (Yves Poinso), profesor psihijatrije, Marsej
Didje Poro (Didier Porot), psihijatar, Pariz
Dominik Prenge (Dominique Pringuev), psihijatar, Marsej
Miel Rej (Michel Rey), profesor klinike infektivnih bolesti, Klermon Feran
Fransoa Rigal (Francois Rigal), psihijatar, Klermon Feran
Mark Riel (Mare Richelle), profesor psihologije, Lije
Anri Riu (Henri Richou), psihijatar, Lemenil Sen Deni
Roe Roper (Roger Ropert), psihijatar, Pariz
ozef Roe (Joseph Roger), psihijatar, Marsej
an-Klod Samijelijan (Jean-Claude Samuelian), psihijatar, Marsej
Andre Savi (Andre Savy), psihijatar, Marsej
ak Se (Jacques Saier), psihijatar, Marsej
Elizabet Se-Adiba (Elizabeth Saier-Adiba), psihijatar, Marsej
Leonar Sene (Leonard Singer), profesor psihijatrijske klinike, Strazbur
an-Klod Skoto (Jean-Claude Scotto), profesor psihijatrije, Marsej
Viktor Sufir (Victor Soufir), psihijatar, Pariz
Pjer anoa (Pierre Chanoit), psihijatar, Versaj
an-Fransoa evalije (Jean-Francois Chevalier), psihijatar, Versaj
Loran mit (Laurent Schmitt), psihijatar, Tuluza
Artir Tatosjan (Arthur Tatossian), profesor psihijatrijske klinike, Marsej
Filip Termoz (Philippe Thermoz), psihijatar, Marsej
Rene Tiso (Rene Tissot), profesor psihijatrije, eneva
Pjer Tridon (Pierre Tridon), profesor deje psihijatrije, Nansi
an-Noel Truve (Jean-Noel Trouve), psihijatar, Marsej
Kolet Videle (Colette Vidailhet), psihijatar, Nansi
Danijel Vidloe (Daniel VVidlocher), profesor psihijatrije, Pariz
Eduar Zaritjan (Edouard Zarifian), profesor psihijatrije, Klermon Feran
Danijel ineste (Daniel Ginestet), profesor psihijatrije, Versaj
Martina irar (Martine Girard), psihijatar, Tuluza
XV

SARADNICI NA RANIJIM IZDANJIMA:

ari Bardena (Charles Bardenat), psihijatar, Nant

Anelo Enar (Angelo Hesnard), psihoanalitiar, Tulon
Lisjen Izrael (Lucien Israel), profesor psihijatrije, Strazbur
Teofil Kamerer (Theophile Kammerer), honorarni profesor psihijatrijske klinike, Strazbur
Alen Kuado (Alain Couadau), psihijatar, Nica
Mari-Liz Laka-Monzen (Marie-Lise Lacas-Mondszain), psihoanalitiar, Pariz
Pjer Leonardon (Pierre Leonardon), psihijatar, Alir
Andre Madek-Bajar (Andree Madec-Bayard), psihijatar, Nant
Anri Oben (Henri Aubin), psihijatar, Soli Pon
Bernar Oben (Bernard Aubin), psihijatar, Klermon Feran
Antoan Poro (Antoine Porot), honorarni profesor psihijatrijske klinike, Alir
Alen Rame (Alain Ramee), profesor radiologije, Ren
Frederik Rame (Frederic Ramee), psihijatar, Ren
Ser Safar (Serge Safar), psihijatar, Pariz

NAPOMENE:
1. Asterisk (*) iza termina upuuje na odgovarajuu odrednicu.
2. Za razliku od svih drugih imena, imena saradnika na ovoj knjizi su u tekstu samo
transkribovana, budui da su u izvornom obliku navedena u spisku autora.
3. Odrednice koje su redigovali dr Vladimir Paunovi i dr Nataa Caran
potpisane su njihovim inicijalima u levom uglu ispod teksta.
 A
ABNORMALNOST, ABNORMALNO DETE
od lat. a-, privativni prefiks i norma, uglomer
Pojam abnormalnost, upotrebljen u vrlo irokom
smislu, mogao bi se primeniti na sve one pojedince
ije umne sposobnosti, psihika ravnotea i uobia-
jeno ponaanje izmiu optim merilima i pravilima i
njime bi se zapravo mogla obuhvatiti itava mental-
na patologija.
Stoga je, u praksi, ovaj naziv ogranien na decu i
adolescente koji se izdvajaju svojom loom prilago-
enou zahtevima porodinog i drutvenog ivota,
zbog umne retardiranosti, neurotinog stanja ili ma-
nje ili vie tekih poremeaja karaktera i moralnog
oseanja. Zato se danas govori o neadaptiranom
deletu.
Sa medicinskog i socijalnog stanovita, abnormalna
deca mogu se podeliti na dve velike grupe:
1) Zaostala deca u pravom smislu reci usled intelek-
tualne insuficijencije (debili*, imbecili*, idioti*);
hendikepirana deca s ulnim nedostacima (slepi*,
gluvonemi*, itd.).
2) Deca koja ispoljavaju poremeaje karaktera i
ponaanja, danas nazivana decom sa poremeajima
karaktera* (neurotina ili teka deca), to ih
moe odvesti u delinkvenciju.
A. Poro
ABORTUS
od jat. ab-, prefiks koji daje negativno znaenje i oriri,
roditi se
MEDICINSKO-PRAVNI ASPEKT
Francusko zakonodavstvo je zadugo odbacivalo so-
cijalne ili psihosocijalne indikacije za abortus, mo-
da iz straha od velikih zloupotreba. Stanje se izme-
nilo sa Zakonom od 31. decembra 1979. koji libera-
lizuje namerni prekid trudnoe i na ije emo glavne
odredbe ovde podsetiti.
Ovaj zakon se obavezno primenjuje u optim i
regionalnim bolnikim centrima, tako da svaka e-
na, kada se nade u poloaju da zatrai namerni
prekid trudnoe, moe da nae ovakvu ustanovu
nedaleko od svog mesta boravka. Uveden je rok od
deset nedelja izuzev u izuzetnim sluajevima kad se
taj rok moe prekoraiti, a je lekar jedini prosuuje
opravdanost takve odluke. Tokom prvog susreta,
lekar je obavezan da sa enom razmotri njenu odlu-
ku, da joj urui dosje sa svim podacima i da joj
zakae vienje kroz nedelju dana. Moe da ukljui i
klauzulu o svesnosti, ali o tome mora obavestiti
pacijentkinju ve pri prvom susretu. to se tie
maloletnica, pristanak roditelja treba da bude do-
punjen pristankom maloletne neudate trudnice koji
ova podnosi bez prisustva roditelja ili predstavnika
zakona.
Poto namerni prekid trudnoe ni na koji nain ne
treba da postane sredstvo za regulisanje raanja,
predvieno je i da ustanove u kojima se on vri
obezbede pruanje informacija o razliitim nainima
i metodama za regulisanje raanja.
PSIHIJATRIJSKI ASPEKT
Abortus uvek predstavlja traumu: anksioznost,
esto uveana strahom od samog hirurkog ina,
pojaana je eventualnim afektivnim, porodinim,
drutvenim konfliktima koji mogu da ga prate.
Mogu se opservirati i izvesne akutne epizode, sline
onima iz postpartuma (puerperijum*), ali su i dalje
retke, nasuprot neurotinim depresijama sa dugo-
trajnom evolucijom koja ne reaguje na terapiju.
R. Arno-Kastiljoni i .-K. kolo
A BRE AKCIJA
AB REAKCIJA
od lat. ab-, daleko od, re-, unazad i agere, delovati
Pojam abreakcije moe se uopteno primeniti na
svaku reakciju eksteriorizacije pomou koje se su-
bjekat oslobaa nekog potiskivanja afekata, manje
ili vie starog i manje ili vie skrivenog duboko u
njegovom podsvesnom.
Neprijatni utisci koji su dotino potiskivanje odredi-
li mogu se skrivati ili kamuflirati na izgled normal-
nim ponaanjem; dogaa se da oni izazivaju bilo
stanje neuroze, odnosno psihoneuroze, bilo stanje
psihastenije (opsesije, fobije, impulsi), stanja ije se
poreklo ne moe uoiti na prvi pogled. Mehanizam
potiskivanja ili konverzije bio je ili nagao, kao
posledica emocionalnog oka, odnosno anksioznog
straha (ratne psihoze), ili podmukao i razdirui, kao
u nekim produenim konfliktima.
Abreakcija ponekad moe biti spontana ili sluajna;
moe biti i provocirana. Neke na izgled nemotivisane
reakcije gneva ili impulzivne reakcije, neka pranje-
nja koja imaju oblik histerije, izvesni izlivi verbalne
prirode, kao i neki gestovi koji, spolja gledano,
deluju kao oslobaanje, esto su puka ispoljavanja
provale afektivnog podsvesnog.
Isto se tako moe uoiti da, posle disolucije svesti
izazvane elektrokonvulzivnom terapijom*, ili u asu
buenja posle insulinske* kome, bolesnik ima nagle
reakcije eksplozivnog karaktera i tad spontano ispo-
ljava afektivne konflikte ili razdirua oseanja koja
su do tada tinjala u njegovom podsvesnom i uzroko-
vala psihozu ili psihoneurozu, zbog ega i podlee
terapiji (katarza*). Ovo spontano ispoljavanje nekog
instinktivno-afektivnog obrasca uveliko rasvetljava
kako dijagnozu, tako i pravu prirodu oboljenja o
kome je re.
Navedimo takoe, medu sluajnim abreakcijama, i
one to se javljaju prilikom alkoholiarskih opijanja
koja oslobaaju osobine bazine linosti i dovode
do olakog ispovedanja {in vino veritas).
Provocirana abreakcija sistematski se primenjuje od
pre nekoliko godina, zahvaljujui posebnim tehnika-
ma. Moderna terapeutika pribegava izvesnom broju
hemijskih agensa kadrih da, nekom vrstom katarti-
nog delovanja, izvre disoluciju svesti do odreenog
stepena i da lako otvore dveri podsvesnog: A. Klod
(H. Claude) je koristio eterizaciju u sluajevima
demencije prekoks, kako bi bolesnike trenutno izvu-
kao iz stanja autizma i in tro verzije; A. Barik (H.
Baruk) je primenjivao skopohloralozu kod histeri-
nih osoba, isto u cilju otkrivanja bolesti. . Dcle (J.
Delay) je preporuivao amfetaminski ok* intrave-
noznim injekcijama jaine 20 do 30 mg amfetamina,
ne bi li izazvao eksteriorizaciju nekih shizofrenih
disimulacija, odnosno suzbio izvesne histerine blo-
kade.
Trenutno se primenjuje subnarkoza* pomou barbi-
turata, koja je vrlo omiljena, mada je izazivala
mnogobrojne raspre medicinsko-pravne prirode.
Za vreme stanja opijenosti haiom (kanabizam*), u
iskustvima sa halucinogenim drogama (LSD, mes-
kalin itd.), mogu se uoiti emocionalne eksplozije
ije je posledice teko nadzirati. Nekada, sa psiloci-
binom, na primer, do paroksizma moe doi i neko-
liko dana posle apsorbovanja toksika, pri emu
dolazi do neprijatne adverzivne reakcije.
A. Poro i /. Pelisje
ABULIJA
od gr. a-, privativni prefiks i boule, volja
Abulija oznaava usporenost i insuficijenciju volje,
naroito kod prelaenja sa zamisli na in. ane
(Janet) je razlikovao motornu (koja odgovara po-
menutoj definiciji) i intelektualnu abuliju, onu do
koje dolazi usled slabljenja voljne panje, iji se
razliiti stupnjevi kreu od kolebljivosti, sumnjia-
vosti*, do mentalne konfuzije*. U praksi, o abuliji
valja govoriti jedino kada je sauvana ideacija, lo-
gina i svesna, to iskljuuje stupor* i inerciju kon-
fuznog stanja i demencije*.
Prema Didu (Dide) i Girou (Guiraud), abulija, po-
remeaj aktivne funkcije volje, razlikuje se od neod-
lunosti, gde pacijent savreno zna ta eli da uradi;
u sluaju abulije, izvrenje ina biva osujeeno zato
to iziskuje prekomerni napor.
U blaem stepenu, voljni in jedino postaje muan,
usporen, teak za izvrenje. Za anea i Seglaa (Seg-
las), u abuliji je naroito problematina svaka nova
radnja, dok su stare, uobiajene ili automatske rad-
nje i dalje mogue. Pa ipak u teim oblicima, osnov-
ne radnje postaju nemogune za osobe koje diu
ruke od svake drutvene aktivnosti i koje, ak i kada
su mlade, dospevaju u takvo stanje da ivot provode
vezane za postelju. Ova klinomanija* verovatno
obuhvata razliite oblike psihopatoloke realnosti.
Abulije se sreu u svim stanjima depresije i inhibici-
je*, lakim ili dubokim, konstitucionalnim ili stee-
nim. Najizraeniji tip abulije jeste melanholina*
abulija, ona koja prati sindrom psihomotorne inhi-
bicije. Pacijenti, svesni slabljenja svojih energetskih,
umnih i motornih sposobnosti, esto na iv i bolan
nain oseaju svoju nemo da ita ele i da delaju.
Abulija pothranjuje moralni bol*, ocrnjivanje samo-
ga sebe i podstie oseanja nesposobnosti ili druge
sumanute pesimistike teme.
U shizofrenijama*, osobito u hebefreno-katatoni-
kim* oblicima deficitarnog tipa, sree se inhibicija
aktivnosti koja odgovara abuliji i zavrava se aprag-
matizmom*. Ove slike valja razlikovati od aktivne
inhibicije koja se ispoljava negativizmom* ili poja-
vom bloka misli* iji je mehanizam drukiji.
U okviru neuroza*, abulija je naroito jasno izrae-
na u psihasteniji*. Ona se tu uklapa u sklonost
prema skrupuloznosti, sumnjiavosti, kolebljivosti i
neodlunosti. Mimo konstitucionalnih abulija, koje.
uopte uzev, i to u razliitom stepenu, sputavaju
aktivnost subjekta, ane je razlikovao abulije ogra-

niene na pojedinane oblike delovanja; inhibicija
volje ispoljava se samo pri izvrenju neke pojedina-
ne radnje (opsesije* i fobije*).
U nekim histerinim* neurozama mogu se opservi-
rati oblici ponaanja koji izazivaju abuliju, a ije
znaenje nije jednoznano (konverzija*? emocional-
na iscrpljenost?).
Neke slike astenije* (steena neurastenija sa fizi- kvadrigemina i talamusa;
kim supstratom) mogu sadrati svesnu abuliju, u
promenljivom stepenu.
Posle kranijalnih trauma, do abulije moe da doe
usled bradipsihije ili ona moe da se uklopi u jedan
subjektivni posttraumatski sindrom*.
Kod alkoholiara i toksikomana, naroito pri lee-
nju od fizike zavisnosti, moe doi do izvesnog
opadanja aktivnosti koje pacijenti opisuju kao abu-
liju.
U pogledu terapije, one abulije koje spadaju u psi-
hotine poremeaje, podleu leenju specifinom za
dato oboljenje: elektrokonvulzivna terapija* i timo-
analeptici* u depresivnim, neuroleptici, posebno
dezinhibitori, u shizofrenim abulijama. U sluaju
neurotinih osoba, moraju se uzeti u obzir i psihoa-
nalitike terapije, uprkos injenici da se one teko
sprovode u sluaju opsesivne neuroze i psihastenije*.
H. Lo i V. Kajar
ACETILHOLIN (ACh)
Acetilholin je prva otkrivena neuromedijativna sup-
stanca.
Godine 1914, Dejl (Dale) je prvi ispitao acetilholin,
jedan od derivata holina, poto ga je otkrio u raznoj
glavici. Uspeo je da pokae da ova supstanca opo-
naa delovanje parasimpatike stimulacije.
Sinteza acetilholina ostvaruje se u samom neuronu,
zahvaljujui mehanizmima acetilacije. Na kraju ana-
erobne faze metabolizma glicida, tako stvorena sir-
etna kiselina, sa koenzimom A, u prisustvu ATF,
obrazovae acetil koenzim A. Taj acetil koenzim A,
kombinovan sa holinom, nalazi se u osnovi acetilho-
lina.
Acetilholin se sintetizuje istovremeno u nervnim za-
vrecima i u telu elija; izvestan protok aksoplazme
iz ovog potonjeg omoguuje mu da dosegne termi-
nalni deo i bude uskladiten u vezikulama, odnosno
da ostane slobodan.
Osloboeni acetilholin se vrlo brzo razlae pomou
acetilholinesteraze, ponovo dajui holin koji se moe
iskoristiti prilikom sinteze acetilholina.
Holinergika neurotransmisija javlja se kako u vege-
tativnom nervnom sistemu, tako i u centralnom
nervnom sistemu.
Acetilholin je transmiter svih preganglijskih vlakana
vegetativnog nervnog sistema, parasimpatikih post-
ganglijskih vlakana i nekoliko simpatikih postgan-
glijskih vlakana.
Holinergike modane puteve bilo je moguno istra-
iti zahvaljujui tehnici bojenja enzima koji vri
ACETILHOLIN (ACh)
razlaganje: acetilholinesterazi. U ovom posebnom
sluaju, ovaj enzim se moe smatrati prokursorom
raspodele acetilholina.
Postoje dva osnovna holinergika sistema:
dorzalni tegmentalni put ija su elijska tela
smetena u tegmentumu mezencefalona i zavravaju
se u nivou korpusa genikulatuma, tuberkuluma
ventralni tegmentalni put nalazi ishodite u loku-
su nigeru i ventralno tegmentalnom predelu. Ima
mnogostruke projekcije: suptalamini predeo, hipo-
talamus, preoptika lateralna zona, strijatum, nukle-
us amigdale, akumbens, korteks i hipokampus, po-
sredstvom septuma.
Na postsinaptiku membranu, acetilholin deluje na
dva naina posredstvom dvaju receptora: muskarin-
skog i nikotinskog.
U neurovegetativnom sistemu, muskarinski re-
ceptor nalazi se na nivou postganglijskih parasimpa-
tikih vlakana, a samo izuzetno na nivou izvesnog
broja simpatikih vlakana. Nikotinski receptor
predstavlja receptor ganglijske sinapse za vegetativni
nervni sistem u celini.
U centralnom nervnom sistemu, acetilholin delu-
je gotovo iskljuivo muskarinski, vrlo je malo niko-
tinskih receptora.
U nae vreme, pitanje identiteta muskarinskih, od-
nosno nikotinskih receptora, jo uvek nije u potpu-
nosti razjanjeno. Neki autori to dovode u vezu sa
razliitim mogunim uglovima biohemijske torzije
molekula acetilholina, koja, naizmenino, ispoljava
njegovu metilsku stranu, da bi se postigla muskarin-
ska aktivnost, i njegovu karbonilsku stranu, da bi se
postigla nikotinska aktivnost.
Izvestan broj farmakolokih supstanci specifino de-
luje na holinergiki sistem. Neke od njih koriste se
iskljuivo kao farmakoloki reagensi, druge imaju
iroku primenu kao terapijski agensi. Re je o:
muskarinskim agonistima: pilokarpinu, arekolinu
i fizostigminu ili ezerinu, ije je dejstvo u tome to
inhibiraju helinesterazu;
muskarinskim antagonistima: atropinu, skopola-
minu;
nikotinskim agonistima: nikotinu, laktocilholinu,
acetil-alfametilholinu;
nikotinskim antagonistima: mekamilaminu.
Holinergika transmisija moe na globalan nain
biti umanjena pomou hemiholinijuma koji se opire
samoj sintezi acetilholina inhibirajui inkorporaciju
holina u neuronu.
Ne postoji nain biolokog doziranja za procenjiva-
nje holinergikog delovanja.
Na nivou vegetativnog nervnog sistema, od para-
simpatikog sistema, iji je efektor acetilholin, zavisi
izvestan broj fiziolokih dejstava: suenje enica i
akomodacija, luenje suza, luenje pljuvake, bradi-
kardija, suavanje bronhija i njihova sekrecija, sti-
mulisanje intestinalne peristaltike, sekrecija stoma-
nih i pankreatskih lezda, evakuacija i kontrakcija
ACTING PUT, ACTING IN, PASSAGE A L/ACTE (PRELAZAK NA IN)
rektuma, kontrakcija detrusora beike i poputanje
unutranjeg sfinktera, erekcija penisa i klitorisa.
Antiholinergike psihotropne supstance ispoljavaju
periferna sekundarna dejstva koja predstavljaju ne-
posrednu posledicu ponitavanja tih holinergikih
fiziolokih mehanizama.
Znaaj poznavanja acetilholina u psihijatriji ogleda
se prvenstveno u sledeim oblastima:
Uloga acetilholina u shizofrenijama*. Izvestan
broj podataka, dobijenih kako na osnovu eksperi-
menata na ivotinjama, tako i na osnovu terapije,
navode na zakljuak da holino-mimetici mogu imati
antipsihotino delovanje a da holinolitici pojaavaju
simptome sumanutosti. ini se da postoji svojevrsna
ravnotea izmeu dopaminergikog i holinergikog
sistema. Izgleda da je poremeaj ove ravnotee, u
korist dopaminergike, a na utrb holinergike ak-
tivnosti, u osnovi simptoma sumanutosti.
Uloga acetilholina u depresijama*. Znatan broj
antidepresiva ima antiholinergiko dejstvo kao isho-
dite sekundarnih efekata i kontraindikacija. Za
mnoge autore, kao i modifikacije amina, centralno
antimuskarinsko dejstvo predstavljalo bi sastavni
deo antidepresivnog delovanja. Trenutna istraiva-
nja usmeravaju se na uvoenje preparata koji se
iskljuivo odlikuju centralnim muskarinskim delo-
vanjem bez perifernog dejstva.
Uloga acetilholina u pamenju* i modanom sta-
renju. Bioloki supstrat memorisanja nije poznat.
Ipak, poznato je da je neophodna zadovoljavajua
holinergika transmisija. Antiholinergici razliitih
mehanizama mogu da pogoraju procese zapami-
vanja, odnosno da dovedu do pojave mentalne kon-
fuzije.
Mekgir (Mac Geer) je uspeo da obelodani izvesno
opadanje acetilholinergike aktivnosti naporedo sa
pojavom starenja, kako kod eksperimentalne ivoti-
nje, tako i kod oveka.
F. Rigal
ACTING OUT, ACTING IN, PASSAGE A
L'ACTE (PRELAZAK NA IN)
od lat. agere, delovati i cngl. out, spolja i in, u i fr.
passage, prelaz, prelazak
Prva dva termina, preuzeta iz engleskog, vulgarizo-
vana su poslednjih godina, u okviru primene psihoa-
nalize i grupnih terapija. Francuski termin passage a
l'acte [prelaenje, prelazak na in] pripada psihijatri-
ji. Sva tri se odnose na ono u ponaanju neurotinih
ili psihotinih duevnih bolesnika to je vezano za
delanje, to jest na radnje koje ovi mogu da vre
povremeno, od impulzivnih radnji do organizovanih
oblika ponaanja. Smatra se da te radnje remete
psihoterapiju i da nisu poeljne.
Cin (acte) ponaanje ivog bia saobraeno ne-
kom cilju na francuskom jeziku ima psiholoke i
moralne implikacije (in volje), izvestan teatralni
smisao (predstava), sudsko-pravno (pismeni akt koji
potvruje autentinost neke injenice) i istorijsko
znaenje (odnos minulih dogaaja). Ova razliita
znaenja reci acte (in) ne kose se sa terminima koji
na jeziku psihijatrije i psihologije definiu izvesnu
patologiju ljudskog ina.
U Frojdovom delu, nemaka re agieren, katkada
upotrebljena kao glagol a katkada kao imenica
(Agieren), praktino pokriva ova tri pojma. Njena
primena, kada je o psihoanalizi re, odnosi se, s
jedne strane, na aktualizovanje pulzija* a, s druge,
na transfer*. Umesto da govori, pacijent vri neku
radnju. Ono to na taj nain ini, ili je neposredno
vezano za odnose koji se javljaju u toku terapije
(transfer kroz koji se deluje ili agirajui transfer),
ili za predstavu (sprovoenje u delo i ponavljanje)
neke situacije usled nemogunosti da seanje na tu
situaciju dobije svoj verbalni izraz tokom terapije.
Agieren moe da predstavlja vrstu otpora, u smislu
prenebregavanja transfera i, u isti mah, krenje os-
novnog pravila (upor. Frojdove preporuke u vezi sa
svim onim to spada u podruje dclanja, kao i
pravilo apstinencije).
Izvesna dvosmislenost, meutim, u pogledu onoga
to se, odve uopteno, oznaava pojmom agieren,
protee se du itavog njegovog dela.
U engleskom jeziku je re agieren prevedena glago-
lom to act out, koji, naporedo sa izvrenjem ina,
podrazumeva i njegovo pokazivanje, eksterioriza-
ciju. Morenova (Moreno) definicija, proistekla iz
psihodrame*, verovatno najblia je Frojdovom poi-
manju: prelaenje na akciju, ma koji bio njen smi-
sao, aktualizacija ili realizacija pulzija koje se oslo-
baaju potiskivanja. Acting-out je odgovarajua
imenica.
Pojam acling-in, u engleskom nepravilan, nametnuo
se u praksi, kako bi se izdvojili oni dcting-out koji se
odigravaju u okviru same terapeutike, u toku psiho-
analitike, odnosno psihoterapijske seanse. Ipak, je-
dan engleski autor, kao to je Rouzen (Rosen),
upotrebljava ovaj termin da bi oznaio specifino
prelaenje na in, kod obolelih od psihoze: in, pro-
tivstavljeno onom out iz acting-out, ukazuje na refe-
riranje na unutarnji svet, na san (koji ovde valja
shvatiti u smislu sumanutosti) bolesnika, odseenog
od spoljanje stvarnosti i normalne logike.
Neki autori [R. Flis (R. Fliess), R.-A. Harper, B.-D.
Luin (B.-D. Lewin), H. Ros (H. Ross)] naglaavaju
repetitivni karakter acting-out-a kao ponavljanja ne-
kog nekadanjeg ina, aktualizovanja neke situacije,
nekog seanja. Po drugima [meu kojima je i F.
From Rajhman (F. Fromm Reichmann)], osnovno
obeleje acting-out-a je pantomima, zagonetka. Taj
nain izraavanja jeste drugaiji, ali je po prirodi isti
kao i verbalno izraavanje.
Le passage a l'acte (prelaenje na in, delo, radnju),
izraz koji bi, na francuskom, mogao dosta dobro
izraziti nemako Agieren, nepodesan je utoliko to
se njegova upotreba najee ograniava na nasilne i
agresivne inove, neretko impulzivnog i deliktnog
karaktera.

Na ovaj deliktni aspekt pojma le passage d l'acte
ukazuje i njegova uobiajena primena u psihodrami,
u kojoj oznaava ogluivanje o osnovno pravilo, za
razliku od eksteriorizacije kroz akciju i dopute-
nih postupanja kao da [A. Anselin-icenberger
(A. Ancelin-Schiitzenberger)].
Acting-oul i acting-in samo su modaliteti prethod-
nog, koji utvruju ishodite tih prelazaka na in
(ovo vredi iskljuivo kada je re o francuskim kola-
ma). .-B. Lefevr-Pontalis (J.-B. Lefebvre-Pontalis)
i R. Laplan (R. Laplanche) ne istiu neku bitniju
razliku izmeu acting-out i passage a l'acte, smatra-
jui da je ovaj drugi pojam samo jedan poseban
sluaj prvog. Uostalom, oni i predlau izraz mise en
acte [sprovoenje u delo] kao prevod nemakog
Agieren, koji ne samo da podrazumeva aktualizaciju
kroz transfer ve i pribegavanje motornom delova-
nju koje ne mora da zavisi neposredno od transfe-
ra. Izgleda da je, po njima, pokuaj pravljenja razli-
ke izmeu acting-out i mise en acte, sutinski vezan
za transferni odnos i samu psihoanalitiku situaciju.
Ovi razliiti stavovi odraz su zalaganja raznih auto-
ra da iznau jedan dovoljno iznijansiran jezik, kako
bi prikazali ponekad vrlo raznolike klinike slike.
U stvari, ako je iskustvo psihoanalize posebno us-
merilo panju na ona znaenja koja bi neki oblici
ponaanja mogli imati, problem ina premauje ok-
vire odreene patologije leenja.
Upravo na osnovu pitanja statusa ina kao takvog,
. Lakan (J. Lacan) zadrava razliku izmeu ac-
ting-out, s jedne strane, i passage a l'acte prelaska na
in, s druge. Po njemu, ono to se obino reperira
kao transferi agi [agirajui transfer], jeste zapravo
acting-out, dok ono to se suvie esto naziva ac-
ting-out spada, u stvari, u passage a l'acte prelazak
na in. I stav subjekta strukturno se razlikuje u
zavisnosti od toga da li je re o prvom ili o drugom
sluaju.
Nije lako ovo razloiti bez pribegavanja koncepcija-
ma svojstvenim Lakanovoj teoriji, no moe se, u
najmanju ruku, rei sledee:
Acting-out se moe prikazati kao pokazivanje,
kao predstava namenjena Drugom, kao poziv koji
mu je upuen isto kao i simptom, na jednoj pozorni-
ci sveta, gde se svako dri svoje uloge. Taj ac-
ting-out, koji eventualno moe uzeti oblik nekog
organizovanog ponaanja, otkriva da se neto odig-
rava meu partnerima, koji se mogu identifikovati,
u jednoj kodifikovanoj igri.
U prelasku na in dolazi do koaptacije termina, u
smislu da se subjekat u neku ruku poistoveuje sa
ulogom u igri i zato mu se moe desiti da padne
izvan pozornice sveta (neke radnje kao to su fuge,
defenestracije, padovi, mogu biti ilustracije prelaska
na in).
Uslovi u kojima se javljaju ova dva oblika ponaa-
nja isto su tako razliiti, to samo istie njihovu
suprotnost u pogledu strukture.
ADAPTACIJA, ADAPTIVNOST
Acting-out e se javiti kao posledica terapeutove
greke u tumaenju, na primer, ukoliko se ta greka
sastoji u prenebregavanju smisla poruke koja mu se
upuuje i u davanju odgovora koji otprilike znai:
Vi tek da neto kaete, ili, ono to govorite
daleko je od zdravog razuma, nije prihvatljivo,
odnosno u doslovnom poimanju stvari (suicidarni
acting-out, na primer, provociran odbijanjem ili,
prepoznavanjem, u sluajevima ucenjivanja samou-
bistvom, vrednosti pozivanja u pomo koja je u
tome bila sadrana.
Prelazak na in, sa svoje strane, iziskuje dva uslova:
jedan je identifikacija subjekta sa objektom koji je
u igri, drugi njegovo sueljavanje sa odreenom
eljom, eljom oca, tvorca Zakona, to jest organi-
zacije koja taj Zakon uvaava.
Ova dva uslova mogu se ispuniti u odnosu sa tera-
peutom, pomou divlje interpretacije u kojoj se
subjekat porie, precrtava kao subjekt i shvata
kao objekat, terapeutovog zadovoljstva, na primer.
Prelazak na in ne ide uz simptom, kao to je sluaj
sa acting-out, ve uz anksioznost.
Poeljno je da se ovaj stav artikulie na osnovu
sagledavanja statusa ina (od ponavljanja, u froj-
dovskom smislu, do sublimacije, dakle, ni acting-out
ni passage a l'acte) kao modifikatora struktura su-
bjekta.
Odnos sa terapeutom samo otkriva izvestan broj
pojava koje, pri tom, nisu iskljuivo ograniene na
taj odnos.
Vezana za jednu filozofsku tradiciju koja see do
Aristotela i stoika, sholastika formula da bie
jeste onde gde deluje, ovde ponovo postaje prilino
aktuelna (raptus*).
M.-L. Laka-Monzen
ADAPTACIJA, ADAPTIVNOST
od lat. adaptare, prilagoditi
Pod adaptacijom, odnosno adaptivnou, podrazu-
meva se skup reakcija kojima pojedinac menja svoju
strukturu ili ponaanja kako bi prikladno odgovorio
uslovima neke odreene sredine ili nekog novog
iskustva.
Sposobnost adaptacije ili adaptivnost jeste ono to
definie ivo bie kao takvo, razlikujui ga od neive
materije.
U optoj patologiji, pojam adaptacije dobija veliki
znaaj posle Selijevih (Selye) radova: smenjivanje
reakcija dezadaptacije i adaptacije podstaknuto
nekom biolokom varijacijom, a pre svega nag-
lom, preteom agresijom (stres*), stvara podlogu
za mnoge patoloke sindrome, posebno za reak-
ciju alarma. Ukoliko je prevelika nesrazmera izme-
u siline agresije i mogunosti adaptacije, subje-
kat moe da zapadne u stanje obamrlosti, odnosno
da ispolji sasvim neprimerene reakcije: to je
Goldtajnova (Goldstein) reakcija u katastrofalnoj
situaciji.
ADAPTACIJA, ADAPTIVNOST
U psihijatriji, adaptaciji se prilazi poglavito sa soci-
jalnog stanovita, koje je sloeno i, zavisno od slua-
ja, ukljuuje vrlo razliite instance.
Adaptacija je brza i uspena kod sintonog subjekta
(sintonija*), usporena, udljiva i nepotpuna u slua-
jevima shizoidnosti*.
Svaka mentalna anomalija ispoljava se deliminim
ili potpunim remeenjem socijalne adaptacije; ovo je
naroito uoljivo u toku prvih godina ivota, tako
da se izraz neadaptirana deca (R. Lafon) u sva-
kodnevnom govoru koristi da oznai one mlade
subjekte koji pokazuju poremeaje ponaanja ili
oblike intelektualne retardiranosti. U tom uzrastu,
adaptiranost na porodicu i kolu svakako je ono to
predstavlja probni kamen karaktera i konstitucije;
docnije, nita manje dragocen pokazatelj jeste isku-
enje kakvo predstavlja sluenje vojnog roka.
Pacijentova mo adaptacije (odnosno onaj deo te
moi koji on zadri u toku neke hronine bolesti)
jeste ono ime se, dobrim delom, rukovodi psihijat-
rijska terapija; svakome valja omoguiti da sopstve-
ne potencijale najbolje koristi, obezbeujui mu tak-
ve uslove ivota na koje moe da se adaptira: ovi se
uslovi moraju neprekidno usklaivati sa napredova-
njem do kojeg dolazi u toku terapije, sve dok se ne
priblie uslovima normalnog ivota. Ovo naelo
predstavlja osnovu rehabilitacije neadaptirane dece,
organizacije rada, okupacione i grupne terapije u
psihijatrijskim bolnicama, delovanja na sredinu u
svim sluajevima.
Ako adaptivnost varira zavisno od individualnih
dispozicija i od stanja duevnog zdravlja, ona isto
tako zavisi i od socijalnih i etikih inilaca. Psiholo-
gija emigranata, ljudi preseljenih iz jedne sredine u
drugu, verskih obraenika, evolucija naroda koji
naglo promene oblik civilizacije, uslovi koji nastaju
u toku ratova ili velikih drutvenih prevrata postav-
ljaju u ovom pogledu mnogobrojne i delikatne pro-
bleme.
t. Siter
ADIKCIJA v. Toksikomanija, Navika, Priviknu-
tost, Zavisnost (od narkotika)
engl. addiction, sklonost, privrenost, toksikomanija
(od lat. addicere, obeati, pristati)
ADISONOVA (ADDISON) BOLEST v. Kora nad-
bubrene lezde
ADOLESCENCIJA
od lat. adolescere, rasti
ivotno razdoblje koje dolazi posle detinjstva i pro-
tee se do zrelog doba naziva se adolescencijom.
Ovo prelazno doba obeleeno je dubokim biolokim
i psiholokim promenama pa u mnogim drutvima
adolescenti imaju poseban poloaj.
Moe se rei da poetak adolescencije odgovara
poetku puberteta; kod devojice se to dogaa oko
12. godine ivota (prva menstruacija), a zavrava se
priblino sa 18. godinom; kod deaka, adolescencija
traje negde izmeu 14. i 20. godine.
Ove granice nisu tako stroge ukoliko iskljuivo raz-
matramo psiholoke manifestacije.
U svakom sluaju, one variraju zavisno od klime,
etnikih osobenosti, navika u ishrani, drutvene sre-
dine, odnosno porodinih prilika, to kod pojedinih
subjekata moe pospeivati ili oteavati adaptaciju.
Poev od prolog stolea, prouavanje adolescencije
je podstaklo mnogobrojne radove iz psihologije,
sociologije, endokrinologije, zatim radove o neuro-
tinim poremeajima ili poremeajima karaktera
(juvenilna kriza originalnosti), poremeajima pona-
anja (toksikofilija), kao i o uslovima koje nameu
institucije.
Neki od tih poremeaja spontano prolaze, drugi
mogu da ugroze duevnu i socijalnu budunost su-
bjekta.
I najzad, u ovom se periodu mogu otkriti izvesne
prave i evolutivne psihoze. (Pubertet*, Biotipologi-
ja*, Poremeaji karaktera*, Toksikomanija*, Ano-
reksija*, Deje neuroze*.)
PSIHOLOKA EVOLUCIJA ADOLESCENTA
Meu mnogobrojnim radovima posveenim ovom
pitanju, valja navesti, u Francuskoj, radove Mandu-
sa (Mandousse), M. Debesa (M. Debesse), P. Mala
(P. Male) i M. Poroa.
Izuavanje adolescencije nazvano je hebelogijom.
Hebelogija prikazuje evolutivni stupanj na kome
razvoj esto biva kritian i podloan neprekidnim
promenama, to bi iziskivalo neku vrstu dijahronij-
skog i sinhronijskog prouavanja.
Otkrivanje intelektualnog funkcionisanja, preraspo-
dela afektivnih investiranja, somatske promene i
rast, dovode do preinaenja ekonomske ravnotee
koju je dete bilo postiglo.
Ono stie oseaj za uzajamno pomaganje i interiori-
zuje neka moralna pravila [Pjae (Piaget)].
U ludim godinama, adolescent ima obiaj da se
zalee, katkada sa estinom, esto uz prenaglaene i
nespretne reakcije. Iskazuje se iskljuivim afirmaci-
jama ili negacijama, protivrenim samo na izgled,
koje nisu uvek tako besplodne kao to se to ini
svetu odraslih. Istaknuto je da premo najpre ima
negacija, da bi izmeu 16. i 25, godina vatrenih
ubeenja i borbenih zanosa, ustupila mesto afirma-
ciji.
Debes je ove osobe svrstao u dve osnovne kategori-
je: one koje naziva pravolinijskim, pozitivna du-
ha, ljudima od akcije, esto konformistima, sa nedo-
voljno izraenom linou; i one koje naziva revo-
lucionarnim, iz ijih se redova regrutuju pioniri,
umetnici, buntovnici, kao i oni to ostaju neprilago-
eni.
Sticanje svesti i zauzimanje i sopstvenog stava ado-
lescenta mogu se sagledati iz tri najvanija ugla.

1) Adolescent otkriva svoje ja, stie svest o spolja-
njem svetu i diferencira se od onih to ga okruuju.
Do ovoga otkria dolazi ili naglo, posle nekog
dogaaja (sluaj, neto proitano, iskra prve ljuba-
vi), ili postupno, uz blagonaklonu podrku porodi-
ne sredine. Sagledavanje svoga Ja moe ii naruku
narcisizmu. Izvesno oseanje zbunjenosti prati
ovo otkrivanje, navodi adolescenta da sebe ispituje
u osami; u isto vreme raa se i arka elja za
ljubavlju druge osobe koja bi mu pomogla da razu-
me sebe. Mnogobrojni intimni dnevnici svedoe o
toj zbunjenosti i tim nemirima; nekada dolazi do
beanja u imaginarne sanjarije ili do pobune protiv
svega to je oko njega prihvaeno, protiv svega to
podrava autoritet, konformizam (porodica, kola,
religija, drutvo, itd.). Debes je istakao krizu juve-
nilne originalnosti koja se ispoljava u vidu ekscen-
trinosti u govoru, oblaenju, ponaanju; neretko
ove manifestacije dobijaju kolektivni ton: druine,
privatni klubovi, tajni kodovi, itd.
Izgleda da je u ovom stadijumu nuna dobronamer-
na budnost roditelja i okoline kako bi se izbeglo
eventualno narcisistiko povlaenje u sebe autisti-
kog tipa.
2) Adolescent e uskoro otkriti i estetske, moralne i
religiozne vrednosti. Nemci su veoma naglaavali
injenicu da je mladost doba vrednosti; istinito,
lepo, dobro, religiozno, obrazuju njena etiri osnov-
na uporita svesti.
Imajui poverenja u svoju umnu nadmo, adoles-
cent postaje dijalektiar, opasan mudrija; koristi se
kategorikom afirmacijom, strogim deduktivnim so-
fizmom, bez imalo oseanja za kontingcntnost i
relativnost; sve to je odtampano predstavlja za-
kon. e za apsolutnim navodi ga na kritikovanje i
na sistematsko, esto sarkastino klevetanje konfor-
mizma i zateenih tradicija. U nekim drugim slua-
jevima, dolazi do povlaenja u misticizam, do neoe-
kivanog verskog preobraenja. U tom uzrastu, om-
ladinac se isto tako zanosi pomodnim filozofskim
sistemima i velikim politikim ili drutvenim ideja-
ma, koje su u stanju da ga navedu i na rtvovanje
sopstvena ivota. Njegovo nedovoljno izgraeno es-
tetsko oseanje i preterana osetljivost esto ga vode
u neku vrstu primarnog romantizma, u zanoenje
novim oblicima mode, religiozno nadahnutim sekta-
ma, a naroito ekstremistikim politikim militantiz-
mom. Ovo apsolutistiko investiranje je esto krat-
kog daha i iezne spontano, meutim, ukoliko
adolescent, ije je ustrojstvo linosti jo uvek labil-
no, ivi u jednom okruenju ne sasvim pogodnom
za verbalizaciju, nekada postoji opasnost od ustalji-
vanja takvih sklonosti nepovoljnog za razvoj su-
bjekta, pa ak i opasnost od inova rtvovanja koji
bi mogli da ugroze njegov ivot.
3) Na kraju se, meutim, oituje dubinska elja da
izie iz samog sebe koja navodi adolescenta da
potrai podrku, neke oblike naklonosti, prisnosti, i
usmerava ga ka prijateljstvu i ljubavi. To je stadijum
ADOLESCENCIJA
oslobaanja od sopstvenog Ja. To su godine veli-
kih strasti, slepih ljubavi, kao i preterane odbojnosti
i mrnje. Prijateljstva u ovom uzrastu, za razliku od
onih u detinjstvu, selektivna su, plaha, iskljuiva; to
je vreme dubokih i trajnih vezivanja [Montenj i La
Boesi (La Boetie)]. Prijateljstva iz kolskih dana
mogu se temeljiti na bliskosti po godinama, premda
su esto okrenuta i prema mlaem drugu, pruajui
mogunost samopotvrivanja i samozadovoljenja;
ponekad, isto tako, adolescent gaji pravi kult divlje-
nja prema nekoj odrasloj osobi (obino profesoru);
ove naroite ljubavi, podstaknute nekim lepim zano-
som, esto imaju vrednost sentimentalnog vaspita-
nja u kome su izmeane homo-, i heteroseksual-
nost.
I ovde je re samo o jednoj etapi i adolescent treba
da rauna na podrku jednog dovoljno irokogru-
dog, prijateljski nastrojenog okruenja koje treba da
mu omogui da u odreeno vreme kompenzuje is-
kustva, da otkloni njihove dvosmislenosti, da se
zatiti od eventualne opasnosti koje ona nose.
to se ljubavi tie, ona se temelji na fiziolokom
buenju polnog ivota, pojavi koja u to doba poka-
zuje snanu dinamiku.
Za adolescenta u ovom razdoblju od velikog je
znaaja pravilno usmeravano seksualno i emocio-
nalno vaspitanje, koje treba da se zapone pre ovog
perioda. Pored toga, potrebno je da se ono sprovodi
uz voenje rauna o zrelosti subjekta, o njegovim
zahtevima, i to u dosta dugom razdoblju, bez ravno-
dunosti, bez odustajanja. Isto je tako poeljno da
adolescenti oba pola budu obavetavani o razliitim
metodama kontracepcije.
Istini za volju, bujica informacija o seksualnosti,
koja dobrim delom potie od sredstava masovnih
komunikacija, ne moe u ovoj oblasti da bude za-
mena za vaspitanje.
Ljubavni ar adolescenata pre svega je svojevrstan
zanos, portvovanost, vie potreba da se voli nego
potreba da se bude voljen, utemeljena na biolokim
pulzijama, gde genitalnost zauzima vrlo iroko mes-
to. Puko zadovoljenje genitalnosti se, po optem
pravilu, zavrava neuspehom i razoarenjem, to u
dotinom uzrastu esto dobija dramatine razmere.
PSIHOPATOLOKE MANIFESTACIJE
ADOLESCENCIJE
Psiholoko sazrevanje adolescenta treba da ima za
ishod neku vrstu preobraaja njegovog emocional-
nog i intelektualnog ivota, u cilju socijalnog prila-
godavanja i postizanja nezavisnosti.
Sasvim je shvatljivo da je mogua patoloka adoles-
cencija kod mladih bia lienih preimustva da ima-
ju normalnu afektivnu ili karakternu evoluciju, pre
svega usled nepovoljnih drutvenih ili porodinih
uslova. Emocionalne karencije* ili karencije autori-
teta* u velikom su broju sluajeva uzronici pore-
meaja ponaanja, nepovoljnih po njihovu budu-
nost (Juvenilna delinkvencija*).
ADOLESCENCIJA
Ovo prilagoavanje esto obuhvata pogrene kora-
ke, promaaje, ponekad, tavie, poraze koji e se
ispoljiti u vidu blaih ili teih poremeaja [neuroza
promaaja*]. Neki od ovih akcidenata su blagi,
prolazni, reverzibilni; drugi, ozbiljniji, nametnue
abnormalnu ili patoloku strukturu linosti.
a) Blai poremeaji: poremeaji ponaanja esto se
javljaju u ovom uzrastu i nisu drugo do izraz i tei
oblik gore prouene psiholoke evolucije.
este su promene raspoloenja, nenormalna utue-
nost praena silnim suzama, mrzovolja stanja
enje, prema nekim starijim autorima tenja ka
izdvajanju i povlaenju iz sveta, stanja sanjarenja sa
neodreenim htenjima koja odraavaju sklonost ka
introverziji, mistini zanosi ili neoekivani emocio-
nalni izlivi; u drugim prilikama, opet, u prvom se
planu javlja udljivost, na izgled neobjanjivi zahtevi
i jogunstvo ili, obratno preterana stidljivost, srame-
ljivost praene vazomotornim poremeajima, izne-
nadnim rumenilom lica i, katkada, istinskom eritro-
fobijom*. U nekim drugim sluajevima, pak, ispo-
ljavanje otvorenog ili pasivnog bunta stoji u prvom
planu: kratkotrajne fuge*, drskost, lenjost u ispunja-
vanju kolskih obaveza. Kod ekstrovertnih osoba,
zabeleena je sklonost ka agresivnosti*: nestaluci,
grube ale, nemir, nepromiljeni poduhvati, pobuna
protiv porodice, potreba za nezavisnou, za mogu-
nou da se ivi svoj ivot, fuge uz pomo droge* b) Tei poremeaji i psihoze: sve psihopatoloke
i putovanja, bilo pojedinane ili u grupi, u labavim
ili vre organizovanim zajednicama ije je najsim-
patinije otelovljenje predstavljao hipi pokret.
Meutim, tu ne moe biti reci o konanom oslobo-
enju, izuzev za nekoliko retkih adolescenata, dok
se veina ostalih prometne u kloare ili ukljui u
potroako, odnosno rasipniko drutvo, isto ono
koje su ranije hteli da odbace. Nekada se na ovaj
nemir nadovee prava perverzna malicioznost*, on-
da kada postoje anomalije karaktera (Poremeaji
karaktera*).
Jednu od savremenih pojava predstavlja, izgleda,
prekomerno produavanje stanja relativne neodgo-
vornosti i zavisnosti od odraslih. Na planu terapije,
valja praviti razliku izmeu posledica ravog ukla-
panja u kolu i od nagle pojave nekih poremeaja u
vreme adolescencije. I u jednom i u drugom sluaju,
drutveno-profesionalno uklapanje esto je proble-
matino i ide ruku pod ruku sa nekom vrstom
depresivnog doivljaja naputenosti, bila ona stvar-
na ili ne.
U nekim drugim sluajevima, paradoksalno, upravo
pod, ponekad nesvesnim, pritiskom roditelja, ado-
lescent produava svoj postojei status, lien novih
investiranja.
Neke reakcije, opet, mogu dovesti do delinkvencije:
do izvesnih oblika nasilja, do toksikomanija, prosti-
tucije, ozbiljnih fuga i krae (prvenstveno krae u
cilju afektivne kompenzacije). (Juvenilna delinkven-
cija*, Toksikomanija*.)
Svi ovi oblici delinkventnog ponaanja, esto pro-
lazni, na izgled izolovani, moraju se, tokom pre-
gleda, uklopiti u istoriju subjekta, ali i u istorije
njegove okoline, u kojoj se ponekad otkriju i znaci
drutvenog ili etnikog doivljaja devalorizovanosti
(transkulturalni problemi). Isti je sluaj i sa onim
adolescentima koji sebe doivljavaju kao ulog suko-
ba u porodici (bilo da je razdvajanje roditelja stvar-
no ili nije), odnosno kao odgovorne za psihike
poremeaje. Tu je esto re o nekoj prethodnoj
situaciji koja za njih nije razreena, a biva aktualizo-
vana u vreme adolescencije. Izgleda da ovo moe
imati udela u esto opserviranim poremeajima
identifikacije.
Znaajno mesto pripada i ispoljavanjima histerije
svih vrsta, pojedinim fabulacijama mitomana, na-
prosto razmetljivih ili perverznih (Mitomanija*,
Histerija*).
U ovom razdoblju se isto tako ispoljavaju sklonosti
ka fobijama* i opsesijama* svake prirode, skrupula-
ma, naroito seksualnim i religioznim.
Mogu da se razviju i psihosomatske konverzije*:
poremeaji digestivnog trakta, poremeaji krvotoka
(tahikardija, hipotenzija), praeni sklonou ka hi-
pohondriji. Mentalna anoreksija* jedan je od naj-
reprezentativnijih oblika ovih meovitih poremeaja.
Mogu se uoiti i neki drugi poremeaji u oblasti
ponaanja vezanog za instinkte: bulimija*, enureza*.
sklonosti dolaze do izraaja u ovom ivotnom raz-
doblju. Veina nije u neposrednoj vezi sa biolokom
pojavom puberteta koji je samo povoljan momenat
za njihovu pojavu.
Prvi karakteristini napadi periodine psihoze javlja-
ju se u ovom uzrastu. Kod devojice, napadi su
esto Usaglaeni sa menstrualnim ciklusom; uglav-
nom su kratkotrajni i, u toku prvih dana, esto
obojeni konfuzijom i anksioznou; nekada mogu
predstavljati i rane znake shizofrenije.
Nastupi sumanutosti (bouffees delirantes*) su esti
u ovom dobu ivota, po znaenju i prognozi vrlo
razliiti; neki su sluajni, drugi predstavljaju prave
krize shizomanije* i nekad su predznaci shizofre-
nije*.
Poznato je da je adolescencija pravi trenutak za
poetak shizofrenije*, naroito u njenoj hebefreni-
noj* formi; njeni poetni znaci i njene manifestacije,
esto sasvim neuoljivi, izvode se iz niza gore pome-
nutih manjih akcidenata: opadanje uinka u koli,
tenje ka izdvajanju, sanjarenju, jogunstvo, fuge,
histeriformne manifestacije, itd. Znaenje ovih ma-
njih poremeaja dugo moe ostati skriveno. Nikad
odvie insistiranja na opreznosti koja je nuna u
sluaju ovih, na izgled bezopasnih, manifestacija i
zato se istraivanje inilaca koji odlikuju shizofreni-
ju (autizam, gubitak vitalnog dodira sa stvarnou)
mora sprovoditi vrlo briljivo.
Tea stanja deficitarnosti i demencije mogu se ustali-
ti, s promenljivim ritmom i pod razliitim uticajima;
abiotrofina i degenerativna stanja, posledice pirek-
sije iz detinjstva, manji naleti encefalitisa, itd. Ona

obuhvataju sve oblike oboljenja zvanog dementia
praecox*.
Podsetimo da su klasini autori skretali panju na
neku vrstu juvenilne progresivne paralize* koja obi-
luje neurolokim znacima i koja se danas, praktino,
vie i ne sree.
Najzad, pogoranje veine simptoma koji se odnose
na karakter i njihovo produeno trajanje moe do-
vesti do psihopatije*.
M. Poro i G. Ozu
ADOPCIJA v. Usvajanje
od lat. adoptare, izabrati za, posiniti
AFAZIJA
od gr. a-, privativni prefiks i phanai, govoriti
DEFINICIJA
Sloeni poremeaji govora kao sredstva razumeva-
nja, izraavanja i elaboracije miljenja, koji imaju
sledee odlike:
a) rezultat su lezija korteksa ili kapsule interne;
b) nisu uslovljeni primarnim motornim ili senzitiv-
no-senzornim poremeajima paralitike ili anesteti-
ke, optike ili akustike prirode; prema tome, kom-
patibilni su sa integritetom motornih, senzitivnih
funkcija i elementarnih percepcija;
c) najee sadre elemente apraksije i agnozije i to
u razliitom stcpenu;
d) uvek su udrueni sa manje ili vie dubokim
poremeajima intelektualne aktivnosti i to naro-
ito apstraktnog i sintetikog miljenja to su bilo
pratee pojave, bilo sekundarne posledice poremea-
ja govora.
ISTORIJAT
Istorija afazijc izvanredno ilustruje nagle skokove
do kojih moe da doe u evoluciji naunog sazna-
nja. Puna je raspri, katkada herojskih, esto stras-
tvenih.
1) Asocijacionizam i teorija o centrima za slike
Prvu anatomsko-kliniku studiju o poremeajima
govora dugujemo Broki (Broca) koji je, godine
1861, pod nazivom afemija, objavio rezultate po-
smatranja jednog bolesnika sa potpunim gubitkom
artikulisanog govora. Lezije su se sastojale u raz-
mekavanju Silvijeve brazde s leve strane, a Broka
je, kao uzrono arite, izdvojio trei frontalni girus.
Pomenutu lokalizaciju odbacili su Truso (Trous-
seau), tvorac naziva afazija, i arko (Charcot).
Sa Vernikeom (Wernicke) i Lihthajmom (Licht-
heim), u Nemakoj se naporedo razvijala nova teo-
rija o afaziji: pored motorne afazije, znaajno mesto
pridaje se senzornoj afaziji i afaziji kondukcije; svaki
od ovih oblika odgovarao je razaranju jednog od
centara motornih, senzornih ili ideomotornih slika;
uvedena je i potpodela na kortikalnu, supkortikalnu
AFAZIJA
i transkortikalnu afaziju, na osnovu sedita lezije
(1874-1886).
U nizu svojih radova (18791901), Deerin (Dejeri-
ne) je, ustajui protiv tog usitnjavanja, razlikovao
prave afazije, sa poremeajem unutarnjeg govora
(motorna afazija, senzorna afazija, potpuna afazija),
do kojih dolazi usled lezija na perisilvijevim vijuga-
ma, i spoljanje sindrome, bez oteenja unutarnjeg
govora, do kojih dolazi usled lezija koje ne zahvata-
ju zonu govora (ista verbalna gluvoa, isto verbal-
no slepilo, ista motorna, supkortikalna afazija).
Eto u emu se sastojalo takozvano klasino uenje.
2) Reforme
a) Pobijajui Deerina, Pjer Mari (Pierre Marie) je,
1906, zapoeo prayu revoluciju koja je imala dosta
odjeka. On je ustanovio da postoji samo jedna
afazija, intelektualni poremeaj koji odgovara leziji
korteksa koja obuhvata zadnji kraj Silvijeve brazde
(donji parijetalni, podnoje dvaju prvih temporal-
nih): tu regiju je nazvao Vernikeovom zonom i
smatrao ju je ne centrom za slike, ve intelektualnim
centrom. ista verbalna gluvoa za njega nije posto-
jala. to se tie supkortikalne motorne afazije, to
nije afazija, ve anartrija, poremeaj preteno mo-
torne prirode do koga dovodi lezija, i to ne treeg
frontalnog, ve lezija lentikularne zone, koju je
lokalizovao u predelu ispod insule. Brokina afazija
bila je spoj afazije i anartrije.
b) U toku 1914-1915, na Pikov (Pick) i Hedov
(Head) podsticaj, istraivanja koja je vrio Dekson
(Jackson), a koja su pala u zaborav neposredno po
objavljivanju (18661873), ponovo su uzeta u raz-
matranje. Tu su razgraniene dve vrste govora: au-
tomatski govor (emocionalni, konfekcijski), i inte-
lektualni ili voljni govor (izrican, po meri). U
afaziji je upravo vie naruena ta voljna funkcija,
najuzvienija i najkasnije steena; automatski govor,
naprotiv, biva osloboen viih instanci i lien njiho-
vog nadzora.
c) Godine 1926. Hed je dao vaan doprinos semio-
lokoj analizi afazije uvodei metodu testova. On je
u svojoj semantikoj afaziji isticao opte poreme-
aje simbolikog miljenja i poimanja skupova.
d) Uz razliita filozofska usmerenja, Deksonovim
putem nastavljaju Monakov (Monakow), u okviru
svoje neurobiologije, Goldtajn (Goldstein), nadah-
nut getalt-teorijom, Van Verkom (Van Woerkom),
koji insistira na znaaju prostorno-vremenskih she-
ma u organizaciji miljenja i govora. Dvojica po-
slednjih autora gledaju na afazine poremeaje kao
na jedan vid ili posledicu opte alteracije miljenja
(noetike teorije).
Danas ima i drugih autora [Iserlin (Isserlin), Lot-
mar], koji, naprotiv, misle da je primarni poremeaj
alteracija jezikog aparata, a da su poremeaji mi-
ljenja samo odgovor na to.
Svi ovi novi aspekti otkrivaju sloenost problema
afazije i pokazuju put koji je preden od naivnih
teorija centrima za slike.
AFAZIJA
ANATOMSKO-KUNIKI OBLICI
Fiziopatoloka analiza klinikih injenica navodi na
razlikovanje triju osnovnih aspekata elaboracije go-
vora:
a) evociranje renika, ija je prava funkcija nominal-
na, to omoguuje razlikovanje predmeta i ideja;
b) sintaktika tvorba koja se vri zahvaljujui dina-
mici veznih rei (sveze, predloi, rece, itd.), nasta-
vaka i infleksija koji reenici daju smisao;
c) sintetiko poimanje delova koji ine celinu dis-
kursa, daleko via funkcija koja, uostalom, prevazi-
lazi oblast samog govora i upravlja glavnim pravci-
ma organizacije miljenja.
Razlikovanje ova tri aspekta omoguuje razvrstava-
nje afazija i njihovo bolje razumevanje.
1) Opta afazija Disolucija govora je potpuna, tako
da pogaa i najosnovnije automatizme (sa izuzet-
kom nekih slogova ili stereotipnih reci izgovaranih u
svakoj prilici), kako u pogledu razumevanja, tako i
u pogledu izraavanja. Ova dubinska dezintegracija
moe da bude i samo poetni, privremeni stadijum,
posle kojeg ubrzo usledi delimino oporavljanje.
Ona odgovara velikim lezijama koje pogaaju mo-
tornu zonu, insulu i parijeto-temporalnu zonu go-
vora.
Praena je hemiplegijom s desne strane i homonim-
nom lateralnom hemianopsijom, manje ili vie pot-
punom, s desne strane, kao i apraksikim i agnosti-
kim smetnjama.
2) Potpuna senzorna afazija ( = Vernikeova senzorna
kortikalna afazija, koja se u Francuskoj naziva
Vernikeova afazija):
Dezintegracija pogaa elaboraciju govora, identi-
fikovanje i razumevanje verbalnih, usmenih i pisa-
nih, simbola (verbalna gluvoa i slepoa). Bolesnik
ne shvata nijednu re, nijedan tekst. Poremeen je
njegov unutarnji govor. Pa ipak, retko se dogaa da
bude i nem. Skoro uvek se javlja prava nerazumljiva
logoreja (argon-afazija) u kojoj mogu da se razaz-
naju neke izobliene rei (parafazija). Isti ovi pore-
meaji sreu se i u pisanju (paragrafija). Pojava
disocijacije odgovara vrsti govora, to e rei, govor
je ponekad olakan iz emotivnih razloga i ouvani
su pojedini verbalni nizovi kao to su nauene for-
mule ili pesme.
Bolesnik uvek ispoljava poremeaje koji se mogu
svrstati u agnoziju (auditivnu ili vizuelnu) i apraksi-
ju, a obino i homonimnu lateralnu desnu hemia-
nopsiju.
Anatomska lokalizacija: lezija u levoj hemisferi za-
dnje polovine prvog temporalnog i transverzalnog
temporalnog; manje ili vie izrazita lezija supramar-
ginalnog girusa. [Polja 22, 42 i 40, po Brodmanu
(Brodmann).]
3) Sintaktike afazije
a) Pikov agramatizam: ovaj poremeaj prvenstveno
se odnosi na uobliavanje reenice, dok je razume-
vanje dosta dobro ouvano. Bolesnik govori vrlo
malo i izbegava da oblikuje reenice, koristi se tele-
10
grafskim stilom izuzetno ture gramatike struk-
ture.
Nominalna funkcija nije oteena. Unutarnji govor
izgleda netaknut. Intonacija i ritam daju govoru
izvesnu notu izraajnosti. U pisanju, gotovo uvek
izostaje interpunkcija.
Anatomska lokalizacija: u levoj hemisferi, pars trian-
gularis i pars ascendens podnoja treeg frontalnog
(polje 44b i 45, po Brodmanu); lezije pogaaju
korteks i belu masu ispod njega.
b) Klajstov (Kleist) paragramatizam (bezmalo odgo-
vara Hedovoj sintaktikoj afaziji): za razliku od
agramatizma, sintaktika pravila su ouvana: gla-
golska promena, promena imenica, upotreba sveza i
dalje su mogune. Samo, subjekat ih pogreno upot-
rebljava: stalno pravi greke u izboru gramatikih
oblika, otuda neuspeli obrti, pogrean smisao, neo-
formacije, itd. Iz toga proizlazi neka vrsta ar-
gon-afazije.
Razumevanje i najjednostavnijih reenica postaje
nemoguno. Unutarnji govor je teko oteen, ali
subjekat i dalje jako mnogo govori.
Anatomska lokalizacija: zadnji krajnji deo levog T,
girusa (polje 22. po Brodmanu) za Klajsta, T 2 T 3 ,
za Pika.
4) Nominalne afazije
a) Nominalne motorne afazije ( = Lihthajmov sin-
dom = Vernikeova transkortikalna motorna afazi-
ja): spontani govor osim retkih izuzetaka
potpuno je uniten. Subjekat je vrlo krt na recima.
Ne moe da se seti nekog naziva samo na osnovu
razmiljanja. U stanju je da neki predmet imenuje
jedino ako se taj predmet pred njega iznese.
S druge strane, mogue je ponavljanje govora. Raz-
umevanje rei i itanje skoro su netaknuti. Unutar-
nji govor izgleda da nije naruen. Javlja se, meu-
tim, izvesna bradipsihija, verovatno frontalnog po-
rekla.
Anatomska lokalizacija: kortikalne i supkortikalne
lezije podnoja F 3 levo, lokalizovane posebno u
predelu pars ascendens (u Brodmanovom polju 44).
b) Nominalna gluvoa ( = nekadanja Vernikeova
senzorna transkortikalna afazija, delimice odgovara
Hedovoj nominalnoj afaziji): ovaj poremeaj naroi-
to pogaa razumevanje smisla reci: re se vie ne
poima kao neto to predstavlja neki predmet ili
pojam. Ipak, re se prepoznaje po zvuku i moe
pravilno da se ponovi. Dolazi ili do amnezije rei ili
do greaka, odnosno pometnje pri njihovom izboru,
naroito u sluaju malo reih reci, apstraktnih ime-
nica, pojedinih naziva.
Anatomska lokalizacija: zadnji deo T t i T 2 , levo
(polje 37, po Brodmanu), ili, isto tako, blaga lezija
Vernikeove zone.
c) Pitrova (Pitres) amnestika afazija ( = anomija,
prema amerikim autorima): ovde se javlja samo
nominalna amnezija. Pacijent pravilno shvati re
kada je uje, ali nije u stanju da je se seti: zamenjuje
je perifrazama. Nekada i zapone pravu re, ali je
11
ravo uoblii (laka parafazija) i to smesta pri-
meti.
Anatomska lokalizacija: laka difuzna lezija leve tem-
poro-parijetalne zone. Neki autori ovaj oblik afazije
pripisuju Brodmanovom 37. polju.
Posmatrajui izvestan broj zajednikih anatom-
sko-klinikih odlika, ovi razliiti oblici afazije mogu
se svrstati u dve osnovne kategorije:
s jedne strane, afazije koje prvenstveno pogaaju
psihomotorne (emisione) funkcije, koje odgovaraju
frontalnim lezijama i u kojima su unutranji govor i
razumevanje praktino neoteeni. Subjekat izbega-
va da govori i svestan je nepravilnosti u svom
govoru. Tu spadaju Pikov agramatizam i nominalna
motorna afazija;
s druge strane, afazije koje pogaaju psihosen-
zorne funkcije (takozvane receptivne funkcije), koje
odgovaraju temporalnim lezijama i obuhvataju po-
remeaje razumevanja i unutranjeg govora. Ovi
bolesnici mnogo govore, vrlo nepravilno, pri emu
im je samokritinost vrlo ograniena. To su parafa-
zije u koje spadaju Vernikeova afazija, paragramati-
zam i nominalna gluvoa.
5) Takozvane iste afazije
a) Deerinova ista verbalna gluvoa ( = nekadanja
Vernikeova supkortikalna senzorna afazija): sastoji
se u poremeaju razumevanja govora, uz neotee-
nost unutarnjeg govora i spontanog izraavanja,
spontanog itanja i pisanja. Oigledno je poremee-
no i ponavljanje reci, kao i pisanje po diktatu.
Deava se, meutim, da ova afazija nije tako apso-
lutno ista kao to to iziskuje njena definicija i tada
je re o blaem obliku Vernikeove afazije ili o
nominalnoj gluvoi. Mogue je i zdruivanje tonalne
gluvoe i poremeaja akustike panje i tada pore-
meaji percepcije prevagnu nad poremeajima govo-
ra u uem smislu. U stvari, ak i u najlakim
sluajevima, zapaa se laka slovna parafazija. S
druge strane, razumevanje reci kao celine ovde je
bolje nego razumevanje fonema, izdvojenih samog-
lasnika i suglasnika. Izgleda, dakle, da ovde preov-
lauje fonetska agnozija.
Iz svih ovih razloga, kliniki oblik koji je opisao
Deerin ostaje sporan.
Anatomska lokalizacija: lezije na koje se nailazi raz-
nolike su i neznatne:
a) lezija akustikih puteva koja pogaa vokalnu
zonu akustikog polja (B, G 2 );
b) bilateralne kortikalne lezije koje pogaaju repni
deo temporalnog transverznog (polje 42, po Brod-
manu);
c) unilateralna supkortikalna lezija s leve strane,
koja pogaa akustike radijacije i kalozna akustika
vlakna na levoj strani.
d) anartrija (u velikoj meri odgovara istoj motor-
noj supkortikalnoj afaziji klasinih autora, Hedovoj
verbalnoj afaziji: re je o poremeaju koji se iskljui-
vo odnosi na izraajnu funkciju i to, tanije, na
artikulisanje govora, a da nimalo nije oteena no-
AFAZIJA
minalna funkcija niti sintaksa. Unutarnji govor, i-
tanje u sebi i pisanje, sasvim su ouvani. Alauanin
(Alajouanine) i Ombredan (Ombredane) nazvali su
ovaj poremeaj sindromom fonetske dezintegraci-
je ukazujui, posle Pjera Marija, da on ne spada u
okvire afazije u pravom smislu. Miljenja su da ovaj
poremeaj mogu da prouzrokuju tri raznolika neu-
roloka deficita: paraliza, distonija i apraksije, i to
oni deficiti koji se odnose na aparat za govor (respi-
ratorni aparat, grkljan, meka nepca, jezik, usta).
U 80% sluajeva, anartrija je praena nekom vrs-
tom manje ili vie naglaene faciolingvalne pareze.
Gotovo da uvek obuhvata i psihike reakcije: hipe-
remotivnost i sklonost ka depresiji.
Anatomska lokalizacija: lezija 1/4 donjeg frontalnog
uzlaznog, od podnoja F3 ( = polje 44a, po Brodma-
nu), kao i vlakna koja iz njega izlaze (naroito luna
i kalozna vlakna). este su i lezije koje zahvataju
nucleus caudatus. Lokalizacija koju je odredio Pjer
Mari, u lentikularnoj zoni, ne prihvata se vie u
potpunosti.
6) Brokina afazija: upotreba ovog naziva dovodi
ponekad do pometnje jer on ima razliita znaenja.
Izvorna slika, ona koju je opisao Broka pod ime-
nom afemija, odgovarala je nekoj vrsti opte afa-
zije. To je ujedno i najire znaenje Brokine afa-
zije.
Poto ove opte afazije pokazuju sklonost da regre-
diraju ponovnim usvajanjem automatskog i emocio-
nalnog govora, ali zadravajui anartriju, dolo se
na stanovite, posle Pjera Marija, da se nazivom
Brokina afazija oznaava naporedna pojava anar-
trije i Vernikeove afazije. To je drugo znaenje koje
isto tako odgovara prostranim fronto-parijeto-tem-
poralnim lezijama.
Postoje, najzad, i strane kole, koje nisu prihvatile
reformu Pjera Marija i koje, oslanjajui se na Broki-
nu lokalizaciju u nivou treeg frontalnog girusa, i
dalje nazivaju Brokinom afazijom sve afazije u koji-
ma najvaniju ulogu igra emisioni motorni poreme-
aj (govor i pisanje), ak i onda kada su smetnje u
pogledu razumevanja i unutarnjeg govora neznatne.
Sinonim za ovu vrstu afazije jeste potpuna motor-
na afazija (Vernikeova motorna kortikalna afazi-
ja). U krajnjem sluaju, ovaj oblik se poistoveuje sa
anartrijom.
ETIOLOGIJA AFAZIJA
Svi procesi koji su u stanju da izmene funkcionisa-
nje modane kore, mogu da izazovu afazije. Najzna-
ajniji su vaskularni poremeaji. . Foa (Ch. Foix) i
njegova kola naroito su prouili mnogobrojne kli-
nike oblike koje mogu imati, zavisno od toga koje
su grane arterije cerebri medije u pitanju.
Zatim dolaze traume, zapaljenski procesi (encefali-
tis, meningitis), multipla skleroza i encefaloze, ap-
scesi i tumori-gume, tumori, hematomi.
Navedimo, na koncu, i privremene afazije koje se
sreu u toku uremije, dijabetesa, intoksikacija (opi-
AFEKT
jum, velebilje, konoplja, duvan, ugljen-monoksid),
epilepsije (bilo u postkriznoj fazi, bilo u obliku
ekvivalenata), migrene sa komplikacijama.
DUEVNI POREMEAJI OBOLELIH OD AFAZIJE
a) Intelektualni poremeaji: ako uzmemo u obzir
one intelektualne poremeaje koji su u najneposred-
noj vezi sa afazijom, i anatomske alteracije neop-
hodnih da izazovu afaziju, tu ne dolazi do opteg
propadanja, ve do jednog posebnog deficita: ap-
straktno miljenje, formulisano, simboliko, ono dobiti i oblik velikog rastereenja.
koje se slui govorom kao sredstvom, ozbiljno je
poremeeno, bar kad je u pitanju ona afazija koja
pogaa unutarnji govor: subjekat nije u stanju da
naini neki plan sa vie etapa, da obuhvati neki niz
injenica, slika ili radnji. Ovaj deficit umnogome
ugroava profesionalnu aktivnost i drutvenu koris-
nost bolesnika.
S druge strane, podruje konkretnog miljenja, onog
koje neposredno poima stvarnost bez pomoi sim-
bola, u celosti je ouvano. Pamenje injenica, pro-
cenjivanje situacija, konkretna panja, nisu nimalo
oteeni, ili sasvim malo.
b) Poremeaji ponaanja: u sluajevima u kojima je
govor veoma oteen, gde postoje lezije levog parije-
talnog donjeg renja, praene apraksikim poreme-
ajima koje one determiniu, i gde afazija dovodi do
psihikih reakcija, mogu se opservirati poremeaji
ponaanja: lutanje i skitnienje, sugestibilnost, sau-
esnitvo i razvrat. Ako je porodina sredina defici-
jentna, moe da bude nuna prisilna hospitalizacija.
Valjanost testamenta takve osobe moe se dovesti u
pitanje; ponekad je neophodna zabrana (pravna
sposobnost*).
Uprkos hiperemotivnosti i sklonosti ka depresiji,
retko dolazi do samoubistva.
REEDUKACIJA OBOLELIH OD AFAZIJE
Terapija mora pre svega imati za cilj da otkloni
uzroni proces. Meutim, ak i u najpovoljnijim
sluajevima, mogu postojati i nepovratna razaranja
koja doputaju samo nepotpuno oporavljanje. Tada
valja sve uiniti da se iskoriste i to je vie mogue,
govorne mogunosti bolesnika. Koriste se razliite
metode: respiratorne, artikulator i fonetske vebe,
primena odgovarajuih predmeta, crtea, reci i ree-
nica, pravljenje podsetnika, korienje automatskog
govora i uslovnih refleksa, itd. Potpuni rezultat se
nikad ne postie i bolesnik i dalje raspolae samo
jednim izvetaenim govorom u kome se miljenje
nespretno snalazi. No mogue je bar biti zadovoljan
time to je pacijentu pruena mogunost da se pono-
vo ukljui u svoju sredinu i da se vrati nekoj profesi-
onalnoj delatnosti.
T. Kamerer
12
AFEKT
od lat. affectio, moralno ili fiziko raspoloenje
Afekt je pojam koji oznaava subjektivni doivljaj,
prijatnosti ili neprijatnosti neodreen ili, naprotiv,
jasno odreen, koji prati razliite duevne aktiv-
nosti.
Uopte uzev, pojam afekt koristi se kada je re o
optem tonusu i subjektivnom obeleju mentalnih
aktivnosti, dok se pojmom emocija izraava speci-
fino emocionalno ponaanje koje, ponekad, moe
Dve velike teorijske koncepcije pokuale su da ob-
jasne prirodu afekta.
Jedna od njih gleda na afekt kao na izraz poremea-
ja u organizmu, povezanog sa oslobaanjem izvesne
koliine nervne energije, u znak odgovora i reakcije
na neku spoljanju situaciju.
Takvu koncepciju izloio je Frojd u Ogledu o histe-
riji.
Afekt se, tako, javlja kao svojevrsno stanje napetosti
koje moe ili da se rastereti pomou neke katarti-
ne* radnje ili da ostane vezano za neku predstavu.
Na taj nain, afekt moe ostati vezan za uspomene,
uz postupno pranjenje pri svakom podseanju ili, s
druge strane, ostati povezan sa simptomima u koji-
ma svoj emotivni naboj zadrava neizmenjen.
Radei na ovome, Frojd je otkrio terapeutsku vred-
nost abreakcije*, pranjenja pomou kojeg se subje-
kat oslobaa afekta vezanog za seanja na neki
traumatski doivljaj.
Druga koncepcija dovodi afekt u vezu sa nagonskim
ivotom. Kako se svaka pulzija* izraava u okviru
dva registra-afekta i predstave, afekt se poistoveuje
sa energijom investiranja koja podstie realizaciju
pulzije.
Prema ovoj koncepciji, afekt se javlja kao subjekti-
van izraz koliine energije koju investira pulzija.
Kvantum afekta odgovara pulziji, utoliko to se
ona odvojila od predstave tako da adekvatan izraz
svoga kvaliteta nalazi u procesima koji za naa ula
postaju prepoznatljivi kao afekt.
Svojstva afekta samo su posebna obeleja zadovolj-
stva ili nezadovoljstva koje uzrokuje pranjenje ili
zastoj investiranja.
U ogledu Inhibicija, simptom i strepnja, Frojd je
govorio o funkciji afekta: odbijajui da anksioz-
nost* smatra posledicom potiskivanja*, on u njoj
vidi svojevrsno iskustvo u okviru samog Ja* ugroe-
nog pulzijom koja ovo potiskivanje izaziva, i on
afektu anksioznosti pripisuje funkciju znaka za uz-
bunu.
Isto tako, on razlikuje i:
Automatsko-traumatsku anksioznost: ona dolazi
od neke neposredne manifestacije Ida* koja preplav-
ljuje i prevazilazi odbrambene mogunosti Ja i do-
vodi do stanja panike. Stres*, na koji reaguje Ja,
predstavlja naboj afekata koji proishodi iz investira-
nja pulzije.
13
Signal-anksioznost: re je o takvom ispoljavanju
vlastitog Ja koje Ja koristi da bi stavilo u pogon
odbrambene operacije. U pitanju je simbolika ak-
tivnost koja deluje na nain analogan miljenju i u
kojoj se razrauje itav niz predstava bremenitih
viestrukim znaenjima.
Razni su se autori bavili utvrivanjem geneze prvih
afekata kod deteta. Navedimo neke:
Vinikot (Winnicot), za koga afekti deteta zavise
od majinih afekata. Ovaj autor se naroito pozaba-
vio afektivnom osnovom oseanja egzistencije, a
opisao je i oblike prvobitne anksioznosti kod odoj-
eta.
pic (Spitz) je u svom pojmu drugog organizato-
ra opisao strepnju od svega stranog ili anksioznost
8. meseca. Ova anksioznost, po njemu, izraavala
bi, kod deteta, intrapsihiku percepciju neidentifiko-
vanja strane osobe i majke i oznaavala bi poetak
objektnog odnosa.
Melanija Klajn (Melanie Klein) je opisala:
Paranoidne anksioznosti vezane za shizo-parano-
idni stav, strah da progonitelji ne unite Ja i idealni
objekt.
Depresivne anksioznosti: strah da sopstvena ag-
resija subjekta ne uniti dobar objekt.
Ljubomoru koja tei traenju i posedovanju vo-
ljenog objekta, kao i uklanjanju suparnika.
elju koja stremi prisvajanju objekta ili njegovih
svojstava, bez uplitanja pojma suparnika.
Duevni bol, koji odlikuje mnoga patoloka stanja,
najee zavisi od jaine i osobenosti afekata koji su
sa njima povezani.
Ima vie okolnosti koje e kliniara navesti da se
zainteresuje za afekte, naroito:
U stanjima koja se odlikuju silinom negativnih
afekata, a albe pacijenta potiu od neprijatnog
stanja vezanog za dotine afekte: anksioznost, mo-
ralni bol usled depresije, persekutivna anksioznost
psihoza, oseanje elacije, manina stanja, i t d . . .
U stanjima u kojima afekt ima takvu estinu da
vri razorno dejstvo na sveukupno ophoenje: emo-
cionalni ok.
U sluajevima u kojima dolazi do neke vrste
inverzije afekta: pretvaranje afekta u njegovu sup-
rotnost, kao, na primer, zamenjivanje elje odvrat-
nou.
U sluajevima u kojima postoji disjunkcija afekta
i delanja, odnosno predstave:
U Ogledu o histeriji, Frojd je stavio naglasak na
razdvajanje afekta i predstave.
Predstava vezana za afekt, usled potiskivanja izmie
svesti i ostavlja izvestan afektivni naboj, na izgled
izdvojen, koji se vee za neku supstitutivnu duevnu
tvorevinu, simptom konverzije*.
Drugi oblik disjunkcijc afekta i predstave jeste
postojanost predstave uz skrivanje afekta.
Kliniar se moe suoiti sa predstavama u kojima
kao da nedostaje oekivani afektivni naboj.
AFEKTIVNOST, AFEKT
Ovo je prvenstveno sluaj u neafektivnosti nekih
psihotiara (psihoze*), hladnoi nekih psihopata*,
ili opsesivnoj* izolaciji.
Ova disjunkcija postavlja pitanje postojanja nesves-
nih afekata kao to su, na primer, nesvesna oseanja
krivice o kojima govori Frojd u ogledu Potiskiva-
nje.
P. Ferari
A. GREEN, Le iscours vivanl, La conception psychanalyti-
que de l'affect, biblioteka Le fil rouge, PUF, 1973.
AFEKTIVNA ANESTEZIJA v. Melanholija
od lat. affectio, moralno ili fiziko raspoloenje i gr.
an-, privativni prefiks i aislhesis, osctljivost
AFEKTIVNA NEZRELOST v. Emocionalna ne-
zrelost
od lat. affectio, moralno ili fiziko raspoloenje
AFEKTIVNOST, AFEKT
od lat. affectio, moralno ili fiziko raspoloenje
Kao sveukupnost psiholokih reakcija na svaku si-
tuaciju koja podrazumeva neki dodir sa spoljanjitn
svetom i pratee unutarnje promene u organizmu,
afektivnost se moe smatrati sutinskim oblikom
duevnog ivota, nerazluivim od instinktivnog i-
vota, od miljenja i delanja (T. Kamerer).
Najelementarnije pojave, afekti, u svojstvu trenutnih
psihikih stanja koja izmiu analiziranju, odreuju
smisao reakcija panje i istraivanja onog to je
zanimljivo, traganja za onim to je prijatno (zado-
voljstvo), uzmicanja pred neprijatnim (bol) [A. Pje-
ron (H. Pieron)] (Emotivnost*). Analitika psihopa-
tologija usvojila je iroko znaenje reci afekt kako bi
njome obuhvatila svako afektivno stanje, muno ili
prijatno, izraeno nejasno ili jasno, bilo da se javlja
u vidu velikog rastereenja ili kao neka vrsta opteg
tonaliteta. Afekt je tu kvalitativni izraz koliine
energije pulzija i njenih varijacija [Laplan (Laplan-
che) i Pontali].
Pored senzornih doivljaja lokalizovanih na telu,
poput bola, koji preteno predstavljaju izraz percep-
cije sopstvenog tela, eler (Scheler) je razlikovao, s
jedne strane, vitalna oseanja koja neposredno odli-
kuju Ja sopstvenoga tela u sveukupnosti njegovih
stanja (u formi, u loem zdravstvenom stanju) i
funkcija (anksioznost, gaenje, apetit, averzija, sim-
patija) a, s druge strane, oseanja due ili duhov-
na oseanja koja ljudsko bie odlikuju kao linost,
kao lino Ja, bez potrebe da se neko posebno telo
pripie tome Ja (tuga, obeshrabrenost, blaenstvo).
Ovo razluivanje afektivnosti-kontakta [Minkovski
(Minkowski)], koja spada u raspoloenje*, i afektiv-
nosti-konflikta, koja spada u oseanja, pokazuje se
nunim za razumevanje poremeaja raspoloenja
(distimije), kao i za razumevanje sveta oseanja.
AFRIKA PSIHOPATOLOGIJA
Oseanje pre svega obuhvata vremenski oblik rae-
njanja, koji ima neki poetak, neki tok i neki kraj.
Re je o nekakvoj radnji, nekom afektivnom kreta-
nju, odgovoru na neto i u pravcu neeg, a naroito
odgovoru upuenom nekome; svako oseanje vezuje
se za neki poseban objekat, bilo da je to Ja (ponos,
pobeda), drugi ili stvari (naklonost, divljenje), od-
nosno odreene vrednosti (istinito, dobro, lepo).
Ako vie oseanja postoje naporedo, Ja se poistove-
uje sa svojim oseanjem (ono biva tuga, radost).
Identifikacija koja, pri tom, poteuje preostali deo
psihikog ivota, pridaje vrednost drugim oseanji-
ma. Bez obzira na njegovu estinu, oseanje ne
zadire u dubinsku vitalnu sferu koja determinie
raspoloenje, ve se radije ukljuuje u niz akci-
ja-reakcija koje ine biografiju, ukazujui na ono to
je pojedinac bio ili imao, da bi to oznailo kao
izgubljeno (tuga) ili steeno (radost), a isto se tako
lako otvara i psiholokom razumevanju, koje omo-
guuje odnos s Drugim, deljenje.
Kada je neko oseanje tako snano da nadvlada
ivot duha silinom svojih uinaka ili stalnou
svoga delovanja, bilo to u svojstvu neke trajne
snane naklonosti ili neke velike polarizacije koja
ometa rasuivanje, govorimo o strastima psihoze
pasije*.
T. Kamerer i D. Prenge
AFRIKA PSIHOPATOLOGIJA
Premda su glavni psihijatrijski sindromi zastupljeni
svuda, kliniki i evolutivni oblici pokazuju osetne
socio-kulturne varijacije. Tako, obim animistikih
verovanja u crnoj Africi, i to u njenoj seoskoj
sredini, pospeuje stvaranje slike sumanutosti*, sa
temom persekucije*, praene polisenzornim oneiriz-
mom*. Afriki nastup sumanutosti (bouffee deliran-
le*), uopte uzev spektakularan, nema uobiajenu
prognozu; neretko, on je samo nain izraavanja
anksioznosti* ili depresije*, sa bogatom halucinator-
nom aktivnou (halucinacije*): raspoloenje*, as
razdraljivo, as depresivno, jasno odraava smisao
dotine klinike slike. Afriki ovek sa sela (ili ne-
davno urbanizovan) jeste ovek grupe. Afriko vas-
pitanje visoko vrednuje drutvo organizovano u pa-
rove, kao i oblike kolektivne identifikacije. Po tradi-
ciji, integracione vrednosti imaju nadmo nad fakto-
rima individuacije. Iz toga u isti mah proistie jedna
vrlo realna sposobnost ukljuivanja u ivot zajedni-
ce, kao i izvesna labilnost u stvarnim ili simbolikim
situacijama koje podrazumevaju ili takmienje ili
izolovanost.
U severnoj Africi, sociokulturna i etnika situacija
sasvim je drukija. Stanovnitvo je u potpunosti
islamizirano i njegove veze sa nekadanjim animiz-
mom su radikalnije prekinute a, s druge strane,
geografski i klimatski uslovi stvaraju jedan tip ove-
ka vrlo srodan oveku sa evropskog juga.
Ma kakva bila predanost islamu, seoski stanovnik
severne Afrike jo uvek zadrava itav niz verovanja
14
u duhove (djinn), magiju, bacanje ini, ulaenje
ivotinja u oveje telo, itd., to na ivopisan nain
pothranjuje sadraj sumanutosti i katkada oteava
mogunost utvrivanja ta pripada patologiji a ta
narodnom verovanju. Kliniar mora biti oprezan pri
ovom procenjivanju. Uticaj islamskog drutva se
vidi u branim odnosima, poloaju ene, izboru
suprunika, premda se i evolucija odvija brzo, naro-
ito u gradu. Isto tako valja imati u vidu da izraz
tekih depresija moe uzeti oblik persekucije*, kao
da pojedinac svoju nelagodnost bolje ispoljava u
vidu projekcije nego u vidu samooptuivanja. Jedno
od obeleja severnoafrike patologije jeste neznatan
udeo koji u njoj ima alkoholna etiologija, samo i to
u poslednje vreme poinje da se menja.
/. Pelisje
AFRODIZIJA v. Erotizam
po Afroditi, boginji ljubavi
AGITACIJA
od lat. agere, initi, to jest njegovog frekventativa
agitare, snano gurnuti
Agitacija je poremeaj psihomotornog ponaanja
koji odraava stanje psihike ekcitacije* promenlji-
vog intenziteta. Shodno stepenu psihikog oteenja
i psihopatoloke strukture od kojih zavisi, kriza
agitacije izraava, u razliitom stepenu, gubitak
kontrole nad miljenjem i delanjem.
U psihijatrijskom smislu, agitacija zahteva urgent-
nost. Treba praviti razliku izmeu nje i komicijal-
nih* kriza (budui da psihomotorni automatizmi* i
nastupi besa u toku sumranih stanja postavljaju
posebne probleme), diskinezija i hiperkinezija par-
kinsonizma*, akutnih i hroninih horea, atetoze, i
drugih nevoljnih pokreta kojima je psiha tek sekun-
darno implicirana.
Postoje razliiti stupnjevi agitacije. U lakim oblici-
ma, agitacija ostaje razumljiva i koordinirana: psi-
homotorna labilnost* udruuje se sa ubrzanim i
naglim govorom i pokretima. Na sledeem stupnju,
emocionalna hiperekspresivnost, praena suzama,
smehom, preteranim teatralnim ili patetinim gesto-
vima, govori o pacijentovoj pometnji. U izrazitijim
oblicima izgleda kao da koordinacija iezava. Niz
najrazliitijih neumornih, nedoslednih i neusklae-
nih pokreta, koji se prekidaju na samom svom
poetku, dovodi bolesnika u stanje tako rei potpu-
nog gubljenja kontrole, praeno estokim manifesta-
cijama, ponekad iterativnim i ogorenim, destrukci-
jom predmeta i auto- ili heteroagresivnim radnjama
to izmiu svakoj kontroli; govor moe da bude
ustar, nepovezan, pa ak i nerazumljiv (krici).
Slike agitacije isto su tako raznolike kao i njihovi
uzronici: malo je psihikih poremeaja, psihotinih*
ili neurotinih*, koji ne mogu da se ispolje i na ovaj
nain. Ipak, podlogu agitacije moe da predstavlja i
neka organska promena, bilo da je re o reakciji
15
na neku fiziku patnju, bez alteracije stepena sves-
nosti, ili o nekom stanju agitacije simptomatske za
mentalnu konfuziju*.
Agitacija u sluaju konfuzije*, esto estoka, neus-
klaena, u isti mah govori o anksioznosti* istovre-
menoj sa dezorijentacijom* koje je pacijent jedva
svestan, i o pregnantnosti oneirizma*, esto zastra-
ujueg, koji se doivljava celim biem. Ova konfuz-
no-oneirika stanja mogu se opservirati prilikom
patolokih procesa na mozgu, u fazi isceljivanja
kranijalnih trauma, kao i u svim veim poremeaji-
ma metabolizma. ei je sluaj da su ona u nekoj
vezi sa intoksikacijama, posebno u alkoholizmu*
(delirium tremens*) i u toksikomaniji*.
Akutno alkoholno pijanstvo* na banalan nain mo-
e da dovede do nekog oblika agitacije. Turbulenci-
ja, hvalisava ili plaljiva logoreja*, koje idu od
razdraganosti do agresivnosti*, praene su uobiaje-
nim poremeajima ravnotee i govora.
Pijanstvo moe da ima daleko izraeniji patoloki
karakter: ekscito-motorno pijanstvo praeno krizom
jarosti, nasiljem ili sumanuto* i halucinatorno* pi-
janstvo, obojeno oneirizmom*, koje se odlikuje ve-
rovanjem subjekta u doivljene fantazme to dovodi
do fuga*, samooptuivanja*, ponekad i impulzivnih
samoubistava*. U hroninom alkoholizmu, agitacija
praena nasiljem upuuje na poremeaje karaktera*
u smislu agresivnosti*, nekada podstaknute idejama
ljubomore*. Agitacija praena sindromom konfuzije
ukazuje na mogue postojanje hepatike* encefalo-
patije, Gaje-Vernikove encefalopatije* ili nekog or-
ganskog oteenja. Psihodisleptici* mogu da dovedu
do konfuzno-sumanutih* stanja praenih agitaci-
jom, kao i do radnji koje podleu sudsko-medicin-
skim merama (LSD, hai, amfetamini).
Stanja psihotine agitacije mogu biti izazvana sta-
njem akutnog delirijuma. To je sluaj sa bouffees
delirantes* (nastupima sumanutosti*) ili produktiv-
nim trenucima u toku hroninih sumanutosti*, bile
one shizofrene* ili ne.
Bolesnik se nalazi u veoma intenzivnom stanju u
kome anksioznost, determinisana poremeajem nje-
govih odnosa sa svetom, pothranjuje agitaciju kao
sumanuti, pre svega halucinantni, doivljaj. Kon-
flikt u ravni odnosa s drugima moe kod sluajeva
pasije* ili persekutivne paranoje* da izazove agitaci-
je koje predstavljaju agresivna pranjenja ili reago-
vanja bekstvom.
Stanja agitacije hebefrenokatatonikih oblika shizof-
renije* deluju nekoherentno, udno, izgledaju izdvo-
jena od bilo kog afektivnog konteksta i sadraja.
Manirizam* i stereotipije* prate neprekidne deam-
bulacije, haotinu hiperaktivnost. Dolazi do izne-
nadnih i eksplozivnih nastupa katatonije* a najei
agresivni impulsi se smenjuju sa besomunom agita-
cijom u mestu.
Agitacija, obojena neznatno sintonom euforijom*,
opservira se u netipinim napadima distimikih*
shizofrenija. estoka agitacija, nepredvidljiva, vrlo
AGITACIJA
agresivna, praena afektivnom hladnoom, uoava
se u evoluciji heboidofrenija*. Agitacije u toku para-
noidnih* shizofrenija odgovaraju halucinatornoj ak-
tivnosti ili posebno nepodnoljivim halucinacijama
(pre svega u predelu genitalija).
Maninu* agitaciju odlikuje euforija*, oseanje bla-
enstva ili svemoi. Hiperaktivnost postaje konstan-
tna, logoreja* nepresuna. Pacijent pokazuje tenju
da i svoju okolinu uvue u tu neobuzdanost pulzi-
ja*. Njegova se razdraganost katkada prometne u
agresivnost*, onda kada se suoi sa nametnutim
ogranienjima. Kao to je to oigledno u meovitim
stanjima, esto je euforija nain da se izbegne laten-
tna anksioznost koja moe ostati uoljivom iza raz-
uzdanosti ponaanja.
Stanja neurotine agitacije i agitacije vezane za pore-
meaje karaktera obrazuju se oko neke anksiozne
pometnje, esto razumljive za sagovornika. Kriza tu
ima komunkacijsku vrednost. Nervna kriza oitu-
je se nekom vrstom razuzdane agitacije, teatralne,
praene emocionalnom hiperekspresivnou. Pone-
kad predstavlja reakciju na dramatine dogaaje, a
u nae vreme se esto javlja umesto velikih kriza
arkoovog (Charcot) tipa. U osnovi anksiozne agi-
tacije nalazi se jedan oseaj iminentne smrti, sa
uobiajenim nizom neurovegetativnih manifestacija.
Oigledno je i traganje za ponovnim obezbeenjem
sigurnosti. Kod neuravnoteenih psihopata*, agita-
cija se moe ustanoviti na osnovu mnogobrojnih
faktora: na realnu anksioznost nadovezuju se agre-
sivne manifestacije povezane sa nepodnoenjem
frustracija*. Utilitarizam i razliite manipulacije es-
to se, iza manifestacija histerinog* ponaanja, daju
uoiti kod psihopata. Deava se da neki jasno izra-
en zahtev na oigledan nain uspe da razjasni neki
buan susret koji je subjekat izreirao (stanje toksi-
komanske* apstinencije, neki problem iz sudske me-
dicine).
Stanja agitacije, napokon, mogu nastati u vezi sa
stanjima intelektualne insuficijencije. Takav je sluaj
sa razuzdanom agitacijom u dubokoj zaostalosti*,
praenom stereotipijama*, apsurdnim klastikim*
gestovima. Vrsta agitacije na koju se najee nailazi
u demenciji* jeste turbulencija, pothranjivana ideja-
ma oteenosti*, esto i oneirizmom, do koga elek-
tivno dolazi nou, ili oseanjem nesigurnosti prois-
teklim iz stanja sve vee zavisnosti od okoline, koja
nije uvek prilagoena datoj situaciji. U sluaju du-
bokog deficita, moe doi do pravih bolesnih radi*
[Solije (Sollier) i Kurbon (Courbon)], praenih ne-
koherentnim gestikulacijama, razgoliavanjem, ag-
resivnim ili suicidarnim* raptusima. Pojedini oblici
demencije u poetku mogu biti praeni karakteris-
tinim slikama agitacije, na primer, stanja eufori-
ne* i megalomanske* ekspanzivnosti* u progresiv-
noj paralizi*.
Ove vrste agitacije, kao i agitacija u toku nastupa
sumanutosti ili manije, mogu postavljati velike pro-
AGNOZIJE
bleme u sudsko-medicinskom pogledu (agresije, na-
srtaji na javni moral).
TERAPIJA
Zajedniki imenitelj za najvei broj stanja agitacije
jeste manje ili vie svesna anksioznost, koja se i
sama pothranjuje obino neprilagoenim reakcija-
ma okoline. Zbog ovog faktora, nezavisno od uvek
prisutnih dijagnostikih razmatranja, izuzetnu va-
nost ima priroda prvog susreta sa terapeutom. Uda-
ljavanje od okoline, uvoenje odreenog naina slu-
anja i dijaloga u atmosferi koja odie vedrinom i
odlunou, uz odbijanje mudrolija i licemerja koje
esto predlae porodica, moe biti dovoljno da datu
situaciju dedramatizuje i da pacijentu omogui da
razotkrije smisao i prirodu svoje pometnje. Eventu-
alne manifestacije agresivnosti*, koje se ne mogu
otkloniti pukim ubeivanjem, esto ustupaju pred
odlunim i smirenim pokazivanjem pacijentu da
primena sile nema smisla. Ako je agitacija neukroti-
va i opasna, imobilizacija, a zatim i kontrola, mora-
ju se sprovesti to je mogue bre i bez trauma, a
potom treba da usledi terapija sedativima putem
injekcija. Umirenje se postie primenom neurolepti-
ka* sa brzim i kratkotrajnim dejstvom, kao to su
droperidol ili sultoprid, odnosno Laborijev (Labo-
rit) koktel (prometazin, hloropromazin, petidin).
Ma na koji nain da je postignuto trenutno smire-
nje, ne srne se gubiti vreme kako bi se sa pacijentom
ili njegovom bliom okolinom to pre razjasnio
smisao dotine krize, kao i pogodan odgovor na
nju. Neurotina stanja agitacije i ona izazvana pore-
meajima karaktera iziskuju, pre svega, umirujui
razgovor, pri emu terapeut, poput ogledala, pru-
a pacijentu sliku ohrabrujue smirenosti. esto je
poeljno izbei hospitalizaciju; ona je neophodna
jedino onda kada su konflikti sa okolinom toliko
naglaeni da neko vreme utanja i izdvojenosti moe
biti celishodno za potonje staranje o pacijentu.
Prepisivanje trankvilizatora* moe da se pokae
neophodnim, kako bi se ublaila anksioznost i uka-
zala pomo pacijentu.
U sluaju psiholine agitacije, poto se prethodno,
ukoliko je to mogue, pacijentu omogui da iskae
prirodu onoga to je doiveo, treba primeniti seda-
tivne neuroleptike, udruene s butirofenonima uko-
liko mehanizmi halucinatorne sumanutosti* izgleda-
ju pregnantni. Ovakvi akutni napadi obino iziskuju
hospitalizaciju, tokom koje se nastavlja prilagoena
terapija.
Melankolije praene agitacijom zahtevaju terapiju
jaim sedativima (Laborijev koktel) i, to je mogue
bre, upranjavanje elektronarkoza. Manine agita-
cije zahtevaju sedativne neuroleptike ili sedativne
butirofenone (Haloperidol). Za umerene manine
agitacije mogao se predlagati samo litijum; meu-
tim, poto litijum deluje u roku od nekoliko dana,
esto je nuno da se u poetku daju neuroleptici. U
teim maninim agitacijama, nesavladivim, sa izra-
16
enom agresivnou (kolerina manija ili manini
bes*), neizbena je elektronarkoza.
Agitacija u sluaju konfuzije dovodi do neizbene
hospitalizacije, usled nunosti nadzora, a i radi ras-
vetljenja etiologije. esto je neminovno i leenje
sedativima, meutim, valja se kloniti jake doze tran-
kvilizatora ili neuroleptika: ovi preparati mogu po-
jaati konfuziju ili prikriti znake koji je prate. Brzo
uspostavljanje somatske ravnotee, rehidratacija,
ambijent ispunjen spokojem, zatien od buke, sa
umerenim i stalnim osvetljenjem, prvi su potezi koje
valja povui. Ove mere predupreuju pojavu akut-
nog azoteminog psihoencefalitisa* koji se vie i ne
sree. Stanjima mentalne alkoholne konfuzije, pred-
delirijumu i delirijumu*, pogoduje terapija trankvili-
zatorima (benzodiazepini, prokalmadiol, odnosno
fenobarbital) u visokim dozama, udruena sa terapi-
jom vitaminima, parenteralnim putem.
U pojedinim sluajevima, agitacija se ne moe dobro
kontrolisati lekovima. Njen intenzitet i njena neuk-
rotivost mogu zahtevati elektronarkozu. To je slu-
aj, pored napada distimije, i sa velikom krizom
katatonije ili stanjima konfuzije za koja se ini da,
uprkos leenju, evoluiraju u pravcu akutnog azote-
minog psihoencefalitisa.
Stanja nesavladive agitacije u sluajevima duboke
zaostalosti* postavljaju teke probleme. Da bi se
drala pod kontrolom, ona esto iziskuju velike
doze neuroleptika koji se dobro podnose ukoliko se
ovi bolesnici zadre u postelji. U takvim sluajevima
primenjivan je litijum. Kod starih osoba i u sluaje-
vima demencije*, noni nemiri ili agresivna agitaci-
ja, ispod kojih se krije oneirizam ili labilni mehaniz-
mi sumanutosti, dobro reaguju na slabe doze neuro-
leptika na bazi alimemazina ili haloperidola, uz
prilagoavanje ivotnih uslova, s ciljem da se izbeg-
ne desocijalizacija.
Svakom stanju agitacije se, dakle, mora prii kao da
ono ima neki smisao u ivotu subjekta. Kada se
akutna kriza otkloni, poeljno je da se dotini smi-
sao vaspostavi i da se subjekat ukljui u dijalog sa
terapeutom. Ova mera ima za dalekoseniji cilj da
omogui ponovno izraavanje konflikata, kako se
ovi vie ne bi ispoljavali u vidu gubljenja kontrole
nad delanjem i govorom. Medicinski postupak koji
iza ovoga stoji jemstvo je da se eventualni organski
inioci dekompenzacije nee prevideti ili zane-
mariti.
V. Kajar i A. Lo
AGNOZIJE
od gr. a-, privativni prefiks i gnosis, saznanje, spoznaja
Terminom agnozija oznaavaju se psihosenzorni de-
ficiti koji dovode do nesposobnosti prepoznavanja
predmeta na osnovu njihovih ulnih svojstava, pri
emu. meutim, osnovne senzorne funkcije (vid
sluh, povrinski i dubinski senzibilitet) ostaju netak-
nute.
17
Agnozije se ispoljavaju u vrlo razliitim oblicima, u
zavisnosti od toga o kojoj je senzornoj funkciji re:
taktilne, auditivne, vizuelne agnozije; telesna shema,
sloena rezultanta veeg broja ula, isto je tako
rtva slinih deficita, koji se nazivaju asomatognozi-
jama. Oblasti gustativnog i olfaktivnog, kod oveka
manje izdiferencirane, ostaju nedovoljno poznate.
I. TAKTILNE AGNOZIJE
Saglaavajui se sa Deleom (Delay), mogue je razli-
kovati:
1) Primarne ili perceptivne agnozije, kod kojih se
poremeaj prepoznavanja odnosi na svojstva pred-
meta, bilo spacijalna (amorfognozija): oblik, zapre-
mina; bilo svojstva supstancijalnog sklopa (anilog-
nozija): temperatura, vrstina, teina, hrapavost.
2) Taktilne alsimbolije ili semantike agnozije: re je
o astereognoziji u pravom smislu; jasno se razluuju
forme i supstancije, meutim, prepoznavanje pred-
meta, njegove vrednosti, njegove upotrebe, ili je
sasvim nemoguno, ili je izvodljivo jedino uz pomo
dedukcije, odnosno pretpostavki. Ovaj poremeaj je
obino jednostran.
Lokalizacija: u perceptivnim agnozijama, glavne le-
zije nalaze se u srednjoj postcentralnoj zoni [poljima
2 i 5, prema Brodmanu (Brodmann)]. Taktilna
asimbolija najee odgovara parijetalnim lezijama s
leve strane (p. 7 i 40) i tada je praena i nekim
drugim deficitima (apraksija, afazija, asomatognozi-
ja); ponekad se dovodi u vezu i sa kaloznim, pre-
frontalnim, precentralnim lezijama.
II. AUDITIVNE AGNOZ'JE
Ove agnozije jo uvek nisu dovoljno ispitane.
1) U optim auditivnim agnozijama ili oblicima psi-
hike gluvoe, umovi (utanje, zveckanje novca,
krici, zvono), ponekad ak samo pojedina svojstva
tih umova (jaina, ritam, lokalizacija), izmiu pre-
poznavanju.
2) U amuzijama, agnozija je ograniena na podruje
muzikog zvuka, na razumevanje melodijske linije i
harmonijskih struktura. Obino prati neki oblik ul-
ne afazije.
3) Verbalna gluvoa samo je ui oblik ulne afazije
(Afazija*).
Lokalizacija: o tome se i dalje raspravlja. Obino se
za krivce uzimaju bilateralne lezije temporalnih re-
njeva, a naroito predeo 22 (Brodman) s leve strane.
Izgleda da znaajnu ulogu igraju i lezije akustikih
iradijacija.
III. VIZUELNE AGNOZIJE
S obzirom na znaaj vida kod oveka, nimalo ne
iznenauje injenica da su vizuelne agnozije dovele
do bogatije semiologije. One se javljaju u vidu vrlo
raznolikih klinikih slika, na koje se esto nadove-
zuju sloeni deficiti u pogledu vizuelno motornih i
AGNOZIJE
spacijalnih funkcija, kao i simbolikog miljenja i
govora. Mogue je shematski ih prikazati na sledei
nain:
A) isto vizuelne agnozije
a) Agnozija boja: poremeaj moe da se odnosi na
prepoznavanje boja, njihovih nijansi, sklada i ne-
sklada (opit sa klubadima vune), katkada samo na
njihovo evociranje u seanju (boja krvi, neba), ili,
tavie, na njihovo ime. Obino se ouva razazniva-
nje belog i crnog; ponekad i crvenog.
Opteprihvaena lokalizacija: levo peristrijalno polje
(p. 19), naroito u predelu vijuga O2 i O 3 . Optike
radijacije su najee oteene, otuda lateralna ho-
monimna hemianopsija s desne strane.
b) Optika agnozija konkretnih predmeta: subjekat
nije u stanju da ulom vida prepoznaje predmete,
lica, delove nametaja, itd. Meutim, ponekad mu
to i poe za rukom uz pomo nekog detalja, ili kada
se dotini predmet nade u okviru njemu poznatog
okruenja. Tu se opservira pojava paragnozije (obli-
ci pogrenog prepoznavanja predmeta) i perseveraci-
je (intoksikacija pomou predmeta). Valja obratiti
panju na injenicu da su vizuelne predstave i snovi
ovih subjekata vrlo siromani. Optika agnozija
predmeta esto je praena nekim srodnim agnozija-
ma: aleksijom, agnozijom boja i slika, dishromatop-
sijom, psihikom paralizom pogleda.
Lokalizacija: gotovo uvek su oteena oba okcipital-
na renja, i to vie levi. Lezije pogaaju belu masu
peristrijalnog predela (p. 19), u neposrednoj blizini
parijetalnog (girusa angularisa) i temporalne zone
(lingvalni i vretenasti renji). Ne iskljuuju se ni
lezije splenijuma uljevitog tela.
B) Vizuelne agnozije u vezi sa simbolikim
miljenjem
a) Aleksije tu se ne moe izbei isticanje nekih
razlika:
1) ista optika aleksija, bez agrafije i poremeaja
unutarnjeg govora. Ovaj poremeaj odnosi se isklju-
ivo na itanje napisanih tekstova (i muzikih nota).
Pacijent nekada prepoznaje slova, ali je zaboravio
njihovu fonetsku vrednost. Dogaa se i da subjekat
bolje prepoznaje celine (reci) nego izdvojena slova.
Uvek se javlja neka vrsta lateralne homonimne he-
mianopsije s desne strane.
Lokalizacija: re je o levoj okcipitalnoj supkortikal-
noj leziji, aleksiji (spoljanje vijuge), sa oteenjem
optikih iradijacija.
2) U optiko-agnozijskoj aleksiji, na prethodne pore-
meaje nadovezuju se agnozija boja, agnozija pred-
meta, neki elementi spacijalne agnozije.
Lokalizacija: lezija sada prelazi i na okcipitalnu
koru (O 2 , O 3 ).
3) Aleksija praena agrafijom: izgubljena je sposob-
nost pisanja. Aleksija, ne tako dubinska, uglavnom
se sastoji u nerazumevanju iskaza. Jo se komplikuje
AGORAFOBIJA
paraleksijom (brkanje ili meanje reci) i elementima
afazije.
Lokalizacija: re je o kornoj parijetalnoj aleksiji,
kod koje su od znaaja lczije levog girusa angularisa.
b) Akalkulija: srodna aleksiji slova jeste aleksija
brojeva i aritmetikih znakova, koja, meutim, ne
mora nuno da prati prvu koja, opet, ne podrazu-
meva ipso facto i agrafiju brojeva. Pri tom, poreme-
aji raunanja u pravom smislu mogu biti i druge
prirode a ne iskljuivo numerika aleksija; mnogo
ee idu uz konstruktivnu apraksiju i afaziju. U
Gerstmanovom (Gerstmann) sindromu, oni prate
somatognozijske poremeaje.
Lokalizacija: spoljanje okcipitalne vijuge, na parije-
totemporalnoj granici (girus angularis).
c) Agnozije simbolikih slika i likova: subjekat ne
raspoznaje osnovne geometrijske oblike, jednostav-
ne likove (zastava, srce), as na brojaniku. Ovu
agnoziju esto prate geometrijska apraksija i optika
aleksija, katkada i agnozija boja. Njena lokalizacija
do sada nije razluena od lokalizacije agnozije pred-
meta.
C) Prostorne agnozije
Pored poremeaja u pogledu lokalizovanja predme-
ta u prostoru (apsolutna razdaljina, relativna razda-
ljina izmeu dva predmeta) i sagledavanja zapremi-
na, u spacijalne agnozije svrstavaju se i opti-
ko-motorni poremeaji: Balintova psihika paraliza
pogleda (pogled uprt u neki predmet nije u stanju da
se premesti na neki drugi predmet); optika aleksija
(pogled neprekidno u pokretu ne moe da se zausta-
vi ni na jednom predmetu, vrlo oteano itanje),
najee praena poremeajima prostorne orijentaci-
je, crtanja i pisanja, poremeajima optike panje;
znatno gubljenje topografskog pamenja (ulice, mes-
ta, prostorije u stanu).
Pretpostavljena lokalizacija: dorzalni i medijalni
predeo okcipitalnih renjeva (desnog i levog) naroi-
to parastrijarnog polja.
D) Agnozija fizionomija
Ova je agnozija prouavana pod nazivom prozopag-
nozija (Bodamer, 1945).
Javlja se u istim oblicima koji se odnose iskljuivo
na fizionomiju, i u oblicima koji se nadovezuju na
druge vizuelne agnozije: boja, oblika, predmeta i
lokalizovanja u prostoru, kao i jo neke.
Podaci koji se odnose na anatomsku lokalizaciju
nekada mogu biti protivreni (okcipitalne lezije s
desne strane, odnosno okcipito-parijeto-temporalne,
u agnoziji fizionomija, a lezije s leve strane, u slua-
ju agnozije za stvari).
IV. POREMEAJI SOMATOGNOZIJE
Iz patologije telesne sheme, poznavanja tela i iskus-
tva sa njim, izvui emo samo dve, krajnje sistemati-
zovane klinike slike:
18
1) Hemiasomatognozija leve strane (sindrom An-
ton-Babinskog), koja se obino nadovezuje na he-
miplegiju leve strane, praenu poremeajima dubo-
kog senzibiliteta. Ispoljava se u razliitom stepenu;
as manje ili vie bolno oseanje depersonalizacije
polovine tela koje moe da ide do manje ili vie
fantastinih sumanutih tumaenja u vezi s njim (so-
matoparafrenija): meso, mrtva zmija, noga ne-
kog starca; najzad, nekada je to puko oseanje
odsustva polovine tela.
Ovi poremeaji, iz kojih moe da se zane istinska
psihoza, nekada bivaju praeni morijom* ili apati-
jom.
Lokalizacija: ako uloga talamusa i jeste sporna,
postoji tako rei jednoduna saglasnost da je tu u
pitanju donja parijetalna lokalizacija, s desne
strane.
2) Gerstmanov sindrom predstavlja neku vrstu kon-
stelacije agnozija, pri emu je osnovni inilac digital-
na agnozija, nesposobnost subjekta da razlui, da
pokae, da imenuje i odabere prste (naroito tri
srednja prsta) na sopstvenoj, ili na ruci posmatraa.
Povezana je sa nekom vrstom nemogunosti orijen-
tisanja desno-levo, to dovodi do poremeaja spaci-
jalne orijentacije, do akalkulije i agrafije. esto se,
pored toga, javlja i konstruktivna apraksija i apraksi-
ja oblaenja.
Lokalizacija: prelazna zona izmeu girusa angulari-
sa i O2 leve hemisfere (Amuzija*, Anozognozija*,
Gerstmanov sindrom*, Hemiasomatognozija*, Te-
lesna shema*).
T. Kamerer
AGORAFOBIJA
od gr. ugora, javni trg i phobos, strah
Agorafobijom se naziva fobija od slobodnih prosto-
ra i javnih mesta (Fobija*).
Subjekat koji pati od agorafobije osea snanu an-
ksioznost pred slobodnim prostorom, a nekada ga
izluuje i sama pomisao da pree preko nekog trga,
nepokrivenog prostora ili da se pomea sa gomilom.
Svoju fobiju esto radonalizuje pozivajui se na
strah da mu ne pozli ili da ne izgubi svest. Neki ljudi
oseaju elektivan strah od nekog odreenog mesta
ili kvarta (topofobija). Enis (Henusse) uoava estu
povezanost ovakvih fobija, od kojih naroito pate
ene, sa frigidnou*, i dovodi ih u vezu sa teko
izvojevanom emancipacijom ili sa nezadovoljavaju-
im seksualnim ivotom. Neki drugi psihoanalitiari
u njima vide fantazam majke koja prodire, dojke
koja prodire [Luin (Lewin)].
Izgleda da strah od ulice odgovara manje dubokoj
regresiji. Pacijent se osmeli da izie samo ako ga neko
prati, a nekada ne moe da podnese ni da ostane sam
u kui. Ulica ga nesvesno podsea na aktivna i pasivna
libidna iskuenja, a istovremeno i na opasnost od
kastracije*, kao i na mogunost da njime ovlada
impuls* ka samoubistvu* [. Male (J. Mallet)].
. Siler
19
AGRAFIJA
od gr. u-, privativni prefiks i graphein, pisati
Oigledno je da se pisanje ne ostvaruje pomou neke
jednostavne funkcije: ono pretpostavlja sloene obli-
ke ukljuivanja govora, njegovih optikih predstava,
optospacijalnih praksija i gnozija, motornih praksi-
ja, itd.
1) Ne iznenauje, dakle, to se agrafija sree u
Vcrnikeovoj (Wernicke) afaziji, u kojoj je unutarnji
govor duboko poremeen i koja odgovara zadnjoj
temporalnoj leziji s leve strane.
2) Optika agrafija praena aleksijom spada u vizu-
elne agnozije i potie, dakle, od okcipitalnih lezija.
3) Apraksina agrafija, zvana konstruktivnom [Klajst
(Kleist)] parijetalnom agrafijom, ne sadri ni aleksiju
ni poremeaje unutarnjeg govora. To je jedna od
manifestacija konstruktivne apraksije i samotognos-
tikih poremeaja u okviru Gerstmanovog (Gerst-
mann) sindroma (Agnozije*).
4) Dispraksina agrafija korpusa kalozuma spada u
ideo-motorne apraksije.
5) Na kraju, izgleda da bi trebalo ostaviti mesta i za
jednu istu agrafiju, koja nije praena ni apraksijom,
ni agnozijom, ni afazijom. Po Eksnerovoj (Exner)
hipotezi, 1881, ona je lokalizovana u podnoju levog
F 2 , a njeno postojanje su potvrdili i neki drugi
istraivai [Gordinije (Gordinier), Markus (Mar-
cus), Ektor (Ectors)]. Zanimljivo je konstatovati
da se ona ispoljava ak i prilikom pisanja po-
mou kocki sa slovima azbuke. to se lokalizacije
tie, vrlo je srodna lokalizacijama anartrije, Piko-
vog (Pick) agramatizma (podnoje treeg frontal-
nog) i inervatorne apraksije (sredina precentralne
vijuge).
T. Kamerer
AGRESIVNOST
od lat. ad-, prema i gradior, ii
Agresivnost se, u najosnovnijem biolokom smislu,
definie u okviru interakcija nekog ivog bia i
njegove okoline; snaga instinkata (instinkt agresiv-
nosti) jeste ono to pojedincu doputa da nametne
okolini zadovoljenje svojih teritorijalnih zahteva ili
elementarnih pulzija: ako i izgleda da su mehanizmi
kojima se izraava in agresije ontogenetski, fiksira-
ni, inioci koji ga podstiu su promenljivi; zavise od
osobina okoline i od oblika frustracije* koja je u
pitanju.
Iako nisu utvrdili istinske centre agresivnosti, ne-
urofiziolozi su pokazali znaaj limbikih struktura i
hipotalamusa u izraavanju agresivnog ponaanja.
Agresivne pulzije* igraju znaajnu ulogu u teoriji
psihoanalize. Za Frojda se instinkt smrti suprotstav-
lja instinktu ivota, u okviru jedne dijalektike koja
doputa da se agresivnost, umesto da tei destrukciji
jedinke (zadovoljavajui instinkt smrti), izrazi tako
AGRESIVNOST
to e se usmeriti spolja, podstiui seksualne pul-
zije.
U toku razvoja linosti, agresivnost je stalna pojava:
za Melaniju Klajn (Melanie Klein), ona se, u ravni
fantazama* destrukcije i prodiranja, ispoljava jo u
prvim mesecima ivota, a docnije u sadistiko-oral-
nim fazama, i oituje se upranjavanjem ujedanja, a
u sadistiko-analnoj fazi, u vidu relacione vrednosti
koju dete pridaje protivrenoj pojavi izbacivanja i
zadravanja izmeta.
Posmatrajui uopteno, agresivnost se ini nunom
da bi se ovladalo predmetom elje, a nezadovoljenje
elje izaziva agresiju. Odgovori koje dobije od svoje
okoline omoguuju detetu da odredi granice svoje
svemoi.
Kod odrasle osobe, pojam agresivnost esto ima
pejorativno znaenje koje podrazumeva odbojnost
ili preterano destruktivne, odnosno protivzakonite
oblike ponaanja. Prema nekim miljenjima, tavie,
izvesna uzdrana agresivnost, dobro kanalisana,
moe biti pozitivan pokreta i doprineti odreenim
aktivnostima i drutvenom uspehu.
A) Deja agresivnost
Mimo svoje energetske i konstruktivne vrednosti u
razvoju jednog zdravog deteta u skladnoj afektivnoj
sredini, agresivnost moe postati i izraena, pretera-
na, i dovesti do poremeaja ponaanja razliitih po
stepenu i izrazu. estoke, nezadrive, impulzivne
agresivne manifestacije koje se sreu u sluajevima
zaostalosti* ili epilepsije* mogu ii i do klastikih
kriza i do ozbiljnih reakcija koje spadaju u nadle-
nost sudske medicine: do izazivanja poara, a izu-
zetno i do ubistava.
Mnogo ee, ponavljano agresivno ponaanje izra-
ava se izlivima gneva, manifestovanjem opozicije ili
poremeajima drutvenih oblika ponaanja (krae i
lai); ona svedoc o nekoj vrsti afektivne izolacije
iji se izvor lako otkriva u samoj porodici. Ana
Frojd (Anna Freud) je isticala vanost ponavljane
afektivne frustracije u genezi takvih poremeaja.
Agresivne manifestacije deteta esto se dovode u
vezu sa razliitim frustracijama*; valja, meutim,
naglasiti presudnu ulogu kvantitativnih ili kvalita-
tivnih anomalija roditeljskog autoriteta, bilo da je
re o karenciji ili o preterivanju, jer se zahtevi
spoljanje stvarnosti tada vie ne mogu prihvatiti
niti interiorizovati.
Veza izmeu frustracije i agresije uspostavlja se na
razini mazohizma*, kao to je pokazao Naht (S.
Nacht), erotizovanjem kanjavanja. Valja istai ag-
resivno ponaanje koje je sekundarno u odnosu na
postojanje osnovne psihomotorne labilnosti*.
Re je o reagovanju deteta na neprihvatanje njegove
hiperaktivnosti* i njegovih poremeaja panje, kako
u kolskoj, tako i u porodinoj sredini.
Ma kakva bila etiologija preteranih agresivnih ma-
nifestacija, svojstvena svakom detetu ponaosob, tre-
ba podvui konstantnu impliciranost afektivnog
AGRESIVNOST
okruenja i nunost da se proces psihoterapije pro-
tegne i na porodinu i radnu sredinu.
B) Agresivnost odrasle osobe
Ako izrazi agresivnog ponaanja nisu specifini za
neku posebnu psihopatoloku strukturu, onda vari-
jacije pri ispoljavanju ovog ponaanja, kao i manja
ili vea lakoa sa kojom pojedinac suzbija prelaenje
na in, omoguuju da se skicira jedna shematizova-
na semiologija.
Agresivnost patolokih linosti
Agresivnost lica koja pate od histerije* odreuju
nezadovoljenje stalnih, prekomernih i egocentrinih
zahteva. Ona se oituje stalnim, ponavljanim odba-
civanjem i neprihvatanjem okoline.
U sluajevima opsesije*, agresivnost ima izuzetno
veliki znaaj: pa ipak, subjekat tei da je savlada
putem intelektualizacije ili pomou reaktivnih for-
macija koje tee da se suprotstave analnoj agresiv-
nosti koja se izraava okrutnou i suprotstavlja-
njem autoritetu: osoba koja pati od opsesije tako
pokazuje znake aprobativnosti*, skrupulnoznosti,
uvaavanja zakona i hijerarhije.
Kod osoba paranoinog* karaktera, agresivnost pot-
hranjuju pretvaranje, hipertrofija vlastitog Ja i stro-
gost u donoenju suva; ona se ispoljava ogoreno i
uporno, poto je esto odgovor na oseanja vezana
za neprijateljstvo okoline ili navodnu persekuciju; u
sluajevima izuzetno uporne paranoje, agresivnost je
vazda na pomolu.
U sluaju neuravnoteenosti*, agresivne manifestaci-
je obeleavaju jedan buran ivot. Do prelaenja na
in agresije dolazi pri pojavi najmanje prepreke,
njime se zamenjuje simbolizacija i postie trenutno
smanjenje napetosti proistekle iz nezadovoljenosti.
Kod neuravnoteene osobe, agresivnost nekada sa-
dri i jednu komponentu perverzije*, praenu zado-
voljstvom, posebno kada se ostvaruje u okviru neke
grupe.
Agresivnost u akutnim psihozama*
Agresivnost je stalno prisutna u sluajevima pore-
meaja raspoloenja. U napadima melanholije*, ona
se okree protiv samog pojedinca; ponekad se prote-
e i na okolinu, u kolektivnim, altruistikim sa-
moubistvima.
U manino-depresivnoj psihozi*, agresivnost je
mnogo oevidnija i izraava se, u najmanju ruku,
zajedljivom igrom* (ludizam), razdraljivou, a
moe postati i besomuna u maninom besu.
U stanjima akutne psihoze, koja podrazumevaju
manje ili vie potpunu destrukturaciju polja svesti
(akutne psihoze sumanutosti*, oneiroidna stanja* ili
stanja konfuzije*), bilo da je etiologija organska
(alkohol, halucinogeni ili kranijalne traume) ili nije,
agresivni raptus moe biti izvor sudsko-medicinskih
komplikacija. Oblici agresivnog ophoenja esto
ukazuju na odbrambeni stav u odnosu na sumanute
20
percepcije (halucinacije*, oneirizam*) koje ugroa-
vaju subjekat.
Manifestacije agresije koje se javljaju kod epileptia-
ra u toku psihomotornog* paroksizma idu i do
stanja epileptinog besa*, izuzetnog po svojoj esto-
koj i ogorenoj agresiji. Nepredvidljiva agresivnost,
esto na podlozi mentalne viskoznosti, sastavni je
deo klasinog epileptinog karaktera, pre svega u
glishroidiji* gde je agresivnost posebno eksplozivna.
Agresivnost u kroninim psihozama*
U sluajevima kronine sumanutosti*, izgleda da se
agresivnost naroito moe dovesti u vezu sa parano-
idnom* komponentom linosti i prirodom sumanu-
tosti; do reakcija koje spadaju u nadlenost sudske
medicine dolazi u funkciji pacijentove steninosti i
ustrojstva dotine sumanutosti, naroito ukoliko su
progonitelji imenovani ili kada su teme sumanutosti
vrlo mune (agresivne reakcije na uvredljive glasove,
na neprijatne senzacije, posebno u predelu genitali-
ja, u hroninoj halucinatornoj psihozi*).
U shizofreniji*, pored sumanute podozrivosti, iz ag-
resivnosti koja sudeluje u afektivnoj ambivalenciji*
mogu se izroditi inovi nasilja prema okolini koje,
uopte uzev, odlikuje hladnoa, neobinost i nepred-
vidljivost, naroito u heboidofreniji* gde impulzivno
nasilje provali na nepredvidljiv nain.
Agresivnost u deficitarnim organskim stanjima debil-
nih* ili dementnih* osoba, kao i u stanjima koja
nastaju kao posledica meningo-eneefalitisa, nije ret-
ka; ona nema specifina obeleja; odraz je slabije
emocionalne kontrole. Kod stare osobe, agresivnost
moe da prati pojave oneirizma ili ideje oteenosti.
C) Terapija
Strogo uzev, ne postoje terapije specifine za pato-
loku agresivnost. U zavisnosti od oblika, pribegava
se, pre svega, otklanjanju uzronih oboljenja ili
podeavanju odnosa sa okolinom i prilagoavanju
psihoterapije odgovarajuim tipovima linosti.
Stav lekara, suoenog sa hitnim sluajem agresiv-
nosti, podlee istim pravilima kao i u sluaju stanja
agitacije*. Ako se desi da je kontakt teko usposta-
viti uprkos umirujuem pristupu punom razumeva-
nja, moe se pribei hemioterapijama parenteralnim
putem, i to trankvilizatorima kada su u pitanju
poremeaji neurotine vrste ili poremeaji karakte-
ra, a neurolepticima kada je re o psihotinim oso-
bama.
ini se da kod osoba koje pate od poremeaja
karaktera ili kod neuravnoteenih osoba, kod kojih
se poremeaj, izgleda, i sastoji u agresivnim oblicima
ponaanja, litijum ponekad ima odlino antiagresiv-
no dejstvo, nezavisno od njegovih timoregulacionih
ili sedativnih svojstava.
Kod hroninih alkoholiara u fazi netolerancije, ali i
kod epileptiara ili impulzivnih neuravnoteih oso-
ba, znaajno je da pacijent postane svestan da je za
21
njega nuno da potuje pravila umerenosti i higijen-
skog naina ivota, kako bi izbegao ponaanje koje
je za njega sekundarno pogubno.
A. Lo i V. Kajar
AGRIPNIJA
od gr. agrypnos, ono to spreava san
Agripnija je termin koji se iskljuivo upotrebljava da
oznai deprivaciju spavanja u tcrapeutske svrhe [Milcr
(Miiller) i Fjalo (Fialho), 1974].
Deprivacija sna kao terapija koristila se za leenje
depresivnih distimija, posle zakljuaka do kojih je
doao ulte (Schulte), godine 1959. Terapeutsko
dejstvo, ukoliko ga uopte ima, odnosi se na pobolj-
anje raspoloenja i sindroma bradipsihije, naroito
u endogenim ciklinim melanholinim depresijama,
koje, za veinu onih koji takve sluajeve prate,
predstavljaju najbolju indikaciju za ovu metodu.
Tehnika se sastoji u potpunom ili deliminom uki-
danju sna ponavljanjem spoljanjih nadraaja. Deli-
mina deprivacija sastoji se u buenju pacijenta na
poetku druge polovine, odnosno poslednje treine
noi. Selektivne deprivacije imaju za cilj specifino
ukidanje odreenih faza paradoksalnog sna. Pozna-
to je da kod depresivnih osoba paradoksalni san
poinje znatno ranije, kao i da su faze brzog pokre-
tanja oiju znaajnije nego kod normalnih lica; se-
lektivna agripnija ima za cilj da deluje putem modi-
fikacija ovog patofiziolokog mehanizma.
to se tie prepreka tehnike prirode, one zavise od
pacijenta; re je o anksioznosti i tekoi da se ostane
u budnom stanju.
Deprivacija sna moe da se ponavlja nekoliko dana
uzastopce ili da se sprovodi u intervalima, pravilnim
ili ne.
Trajanje leenja kree se izmeu dve i est sedmica,
a totalne deprivacije se primenjuju dva do tri puta
sedmino; selektivne deprivacije mogu biti i ee.
Na osnovu dosadanjeg klinikog iskustva, indikaci-
je za agripniju ine depresije cikloidnog i endogenog
tipa, mono- ili bipolarne. U ostalim oblicima, rezul-
tati su mnogo slabiji, dok ih praktino i nema u
sluajevima neurotinih i reaktivnih depresija. Ova
terapija povoljno deluje na bradipsihiju i inhibiciju,
manje povoljno na anksioznost, vrlo malo deluje na
ostale simptome, pre svega hipohondriju. Sve u
svemu, obino se uzima da u nekih 30% sluajeva
kura agripnije dovodi do nekog panje vrednog
poboljanja. Izgleda da je najzanimljivija injenica
da agripnija do poboljanja dovodi trenutno, ali do
ponovnog pogoranja dolazi kroz dva dana; u sva-
koj novoj kuri dolazi do ponovnog poboljanja to
postupno povoljno utie na rezultate, same po sebi
nedovoljne, do kojih se dolo drugim sredstvima. Iz
ovoga proizlazi da se agripnija retko primenjuje kao
monoterapija. Najee se primenjuje kao dopun-
ska, pomona ili ponovna terapija, a i kao starter,
da bi se ubrzalo terapijsko dejstvo i ispunio opasni
AKALKULIJA
interval izmeu zapoinjanja terapije i prvih znaaj-
nih efekata antidepresiva, triciklinih ili IMAO. Iz
te perspektive, Miler i sar. uspeno primenjuju ag-
ripniju u sluaju depresije starijih lica i u interkuren-
tnim depresijama psihoza, pre svega shizofrenikih.
Intermitentna kura agripnije vrlo se dobro uklapa u
srodne terapije, neuroleptiku, antidepresivnu, siz-
moterapiju. Sa psihoterapijskog stanovita, moglo
bi biti zanimljivo upranjavanje grupne agripnije,
naroito primenjene na upuene i na novajlije a
isto tako i ukljuivanje porodica koje bi dolazile u
duu posetu, sutradan posle noi deprivacije sna
(Miler). Za konsolidaciju ozdravljenja predlae se
sedmina agripnija.
Uzgredna dejstva leenja agripnijom: rastua anksi-
oznost, pogoranje sindroma depresije (oko 15%),
dnevna konfuzija, slabljenje apetita, pogoranje op-
teg stanja, trajne promene na EEG. Ona zahtevaju
trajno obustavljanje ove terapije. Kontraindikacije se
odnose na jako stara lica, teke telesne bolesti,
agitaciju.
Meu tumaenjima antidepresivnog delovanja agrip-
nije valja zapamtiti dva koja se verovatno dopunju-
ju. Prvo se odnosi na hronobiologiju distimije; tre-
balo bi da deprivacija sna ponovo uredi cirkadijarni
ritam depresivnih osoba, verovatno pomou nekog
hormonalnog mehanizma vaspostavljanja ravnotee
niktemeralnih odnosa GH/ACTH? Drugo tumae-
nje pretpostavlja dejstvo neuromedijatora, uzimajui
u obzir odnose paradoksalnog sna i deprivacije sna;
terapijsko delovanje bi se sastojalo u tako nastalom
nedostatku paradoksalnog sna i njegovom delova-
nju na serotoninergiki i noradrenergiki sistem.
Da zakljuimo, agripnija je terapijsko sredstvo,
praktino bezopasno, delotvorno u treini sluajeva,
namenjeno stanjima depresije i melanholije, kao do-
punska ili ponovna terapija, odnosno kao starter,
i indikovano je i u onim oblicima koji se teko lece
drugim sredstvima.
L. Geral i L. mit
B. CORD1ER et J.-M. LEMOINE, Enc. Med. Chir. 1982;
Psvchiatrie, 2, 37221*10; f. rose str. 10c; F. REVERO et C.
MULLER, Les seances repetees d'agrvpnie dans le traite-
ment des depressions, L'Encephale. 1977; ///; 1; 5 5 - 6 3 ; J.
RICHARD, E. JOSSERAND, I. PUSK.ES, De l'agrvpnie dans
les etats deprcssifs. Med. et Hyg., Geneve, 1982; 40;
1434-1441.
AIMANCE v. Libido
od lat. amare, voleti
Ovaj naziv predloio je Ed. Pion (Ed. Pichon) da bi
oznaio dubinsku pulziju, koja e se docnije nazvati
libido*.
AKALKULIJA v. Agnozije i Raunanje
AKATIZIJA
AKATIZIJA
od gr. a~, privativni prefiks i kathizein, sedeti
Akatizija je neodoljiva, katkada i anksiozna potreba
subjekta za neprekidnim pomeranjem donjih udova,
tako da mu je nemogue da se zadri u sedeem ili
leeem poloaju. Ovaj psihomotorni poremeaj,
koji se u poetku dovodio u vezu sa histerijom*,
svrstava se meu hiperkinezije ekstrapiramidalnog
porekla, na osnovu Sikarovih (Sicard) radova
(1924), iz vremena epidemije Fon Ekonomovog
(Von Economo) encefalitisa*.
Zbog vrlo posebnog i neodredljivog subjektivnog
oseaja, ovaj poremeaj je doveden u vezu sa sindro-
mom nemirnih nogu, nonom pojavom koja do-
vodi do teke nesanice.
Akatizija se odavno smatra akutnim diskinetikim
poremeajem prilikom terapije neurolepticima*, a
naroito prilikom terapije polivalentnim neurolepti-
cima i dezinhibitorima, kao to su fenotiazini (Ma-
eptil", Moditen R ). Pojava ovoga simptoma, kao to
je sluaj i sa simptomima parkinsonizma*, pripisuje
se retikularnoj formaciji modanog stabla i sivih
jedara. Ovaj zakljuak se uklapa u hipotezu da
neuroleptici dovode do blokiranja centralnih dopa-
minergikih receptora, premda se ne moe tvrditi da
je, na nivou ekstrapiramidalnog sistema, ovo dejstvo
u korelaciji sa antipsihotikim delovanjem.
Terapija ovog neprijatnog poremeaja sastoji se u
davanju ne uvek delotvornih sintetikih antiparkin-
sonika. Benzodiazepini se u nekim sluajevima po-
kazuju uspenim. Katkada je dovoljno smanjiti doze
neuroleptika, a, u upornim sluajevima, promeniti
vrstu hemijskih preparata.
A. Lo i V. Kajar
AKINEZIJA
od gr. a-, privativni prefiks i kinesis, kretanje
Ako se pozovemo na etiologiju, akinezijom bi treba-
lo smatrati sva ona stanja koja karakterie opadanje
voljne ili automatske motorike koje ide i do potpu-
nog prestanka, a bez postojanja paralize.
Istini za volju, ovaj se termin ne koristi mnogo u
psihijatriji, u kojoj je radije vien termin bradipsi-
hija, ve prvenstveno u neurologiji.
U naelu, trebalo bi da bude rezervisan za stanja
potpunog prestanka pokretljivosti, dok bi stanja
koja se odlikuju jedino smanjenom pokretljivou
trebalo da budu svrstana u bradikineziju. Meutim,
ovaj poslednji naziv se retko upotrebljava.
Na polju simptomatologije, akinezija u isti mah
obuhvata voljne pokrete (kretnje subjekta su ograni-
ene, svedene na neophodni minimum, usporene) i
automatske pokrete (slabije izraena mimika, to
dovodi do ukoenog lica, zatim odsustvo fiziolokih
sinkinezija na primer, mlataranja rukama pri
hodu).
22
Evolucija moe biti promenljiva, i to iz dana u dan,
u funkciji emotivnog konteksta. Akinezija moe da
prestane naglo, u toku nekoliko minuta (paradok-
salna kinezija),
U najboljem sluaju, ona moe dati sliku akineti-
kog mutizma koji svakako treba razlikovati od
jednog stanja melanholinog stupora* ili shizofrene
katatonije*. Subjekt je potpuno nepomian, ali pri-
sutan, nije u stanju da se izrazi, premda moe da
prikuje pogled za neto. Ovo stanje, koje se neka-
da smatralo poremeajem ascendentnog aktivacij-
skog retikularnog sistema, konstatovano je kako u
sluaju frontalnih lezija, tako i u sluaju povreda
limbikog sistema temporalnog renja.
Akinezija se naroito sree u razliitim sindromima
parkinsonizma*, ma koja bila njihova etiologija, pri
emu se u kvantitativnom smislu znatno razlikuje
od jednog oblika do drugog, nekada je toliko dis-
kretna da mora briljivo da se ispituje (na primer,
prestanak mlataranja rukama pri hodu), nekada
oigledna i izraena, tako da moe ozbiljno da
unazadi bolesnika.
Najpoeljnija terapija parkinsonizma jeste DO-
PA-terapija na koju ovaj simptom daleko bolje rea-
guje nego na klasine sintetike antiholergike. A
ipak, njeno delovanje esto na kraju iili. U psihi-
jatriji je DOPA-terapija kontraindikovana, a jedinu
mogunu terapiju predstavljaju sintetiki antipar-
kinsonici.
Na planu patogeneze, postavlja se pitanje srodnosti
akinezije sa bradipsihijom psihijatrijskog porekla,
naroito sa psihomotornom inhibicijom u depresiji.
Buroa (Bourgeois) je pod nazivom akinetika
depresija opisao stanja bradipsihije kod pacijenata
pod neurolepticima koja esto deluju kao stanja
depresije i reaguju na sintetike antiparkinsonike
(uostalom, sa ovom terapijom se esto nastavlja i
posle obustavljanja poetne neuroleptike terapije,
da bi se pacijentima podigao psihiki tonus). Ovo
znai da treba dovesti u vezu blage pojave parkinso-
nizma koje se nekada sreu u depresiji i pozitivno
delovanje antidepresiva na sindrom parkinsonizma,
pre svega na akineziju. Prema tome, ako je u klini-
kom pogledu isticanje razlike izmeu neurolokih i
psihijatrijskih akinezija u potpunosti opravdano, bi-
ohemijski mehanizmi o kojima je re mogli bi u
izvesnim sluajevima biti i srodni.
.-P. Iber
AKORIJA
od gr. a-, privativni prefiks i koros, zasienost
Akorija je termin koji je prvi put upotrebio Boas
krajem XIX stolea, zatim Matje (Mathieu); dugo je
smatran zastarelitn, ali su ga nedavno izvesni autori
[Lakasi (Lacassie)] vratili u upotrebu; oznaava gu-
bitak oseaja sitosti pri uzimanju hrane.
Ova se anomalija u nekim sluajevima moe tumai-
ti rasejanou, navikom ili izvesnim stanjem propa-
23
danja u demenciji (pojave dranja i bulimije u izves-
nim sluajevima demencije ili senilnosti).
Akorija se moe opservirati i u patolokom stanju:
to je stanje hiperoreksije u vezi sa poremeajima
ishrane, mravou ili gojaznou.
A. Poro
AKRODINIJA
od gr. akros, na kraju, na vrhu i odyne, bol
Akrodinija je oteenje koje naroito pogaa decu, a
odlikuje ga bolan eritem ekstremiteta, vegetativne i
psihike smetnje. esto mu se pridruuju i smetnje
sekretorne prirode (sijaloreja, znojenje).
Na klinikom planu, osnovne manifestacije pred-
stavljaju kauzalgini bolovi ekstremiteta, rastueg
intenziteta, praeni slabijom ili jaom eritrodermi-
jom prstiju na rukama i nogama, dlanova i tabana.
Nekada se mogu uoiti vezikularni eritemi i izvesna
deskvamacija.
Psihiki znaci se naroito sastoje u promeni karakte-
ra i raspoloenja, praenih labilnou, anksiozno-
u, povremenim halucinacijama, naroito vizuelnim,
koje u izvesnim sluajevima mogu ii do istinskih
halucinatornih nastupa sumanutosti. Nesanica je
uporna, tavie, neki su autori opisali i sluajeve
potpune dugotrajne nesanice.
Opte je prihvaeno da akrodinija preovlauje kod
dece. Akrodinija je srodna Morvanovoj fibrilarnoj
horei i moda nekim poremeajima koji su u pro-
losti opisani pod imenom vatra sv. Antuna i bol
goruih.
Evolucija je, uopte uzev, benigna, ali je A. Poro
opisao i jedan sluaj akutnog azoteminog psi-
ho-encefalitisa sa smrtnim ishodom.
Zarazna patogeneza se najranije pominje, premda
nije dokazana. Po nekima, izgleda daleko verovatni-
je da neku ulogu igra neki toksin. U nae vreme,
porast nivoa urinarne vanilmandeline kiseline koji
se uoava kod akrodinine dece omoguuje da se
posumnja na stalno poveanje kateholaminergike
aktivnosti. Akrodinija bi se, dakle, mogla smatrati
sindromom koji ima nekoliko etiologija.
.-P. Iber
AKROAGONINI
od gr. akros, na kraju, na vrhu i agonia, borba, strah
Akroagonini predstavljaju hipotetike supstance
koje se, izgleda, javljaju na krajnjoj granici ivota
(u agonalnom stanju), a erleti (Cerletti) pretpos-
tavlja da one postoje u krvi subjekata izloenih
elektrokonvulzivnoj terapiji*, posle paroksistike
krize. On smatra da su ove supstance odgovorne za
terapeutsko dejstvo elektrokonvulzivne terapije. Iz-
gleda da ubrizgavanje seruma ivotinja, izdvojenog
u takvim uslovima, nije potvrdilo erletijeva oeki-
vanja.
M. Poro
AKTUELNA NEUROZA
AKROMEGALIJA
od gr. akros, na kraju, na vrhu i megas, veliki
Akromegalija se moe definisati kao hronina hiper-
sekrecija hormona, ije poveanje gotovo uvek poti-
e od nekog somatotropnog tumora hipofize: naj-
ee je to neki hromofobni ili kombinovani eozino-
filni adenom, retko hiperplazija, a samo izuzetno
primarni karcinom. Akromegalija pogaa odrasle
osobe srednjih godina, podjednako je uestala kod
ena i kod mukaraca.
S klinike take gledita, nita ne treba dodati ili
oduzeti prvobitnom opisu P. Marija (P. Marie) iz
1885. godine. Poetak oboljenja krajnje je podmu-
kao, a karakteristini sindrom dismorfije preko-
merna razvijenost ekstremiteta (aka i stopala), kos-
tiju lica, unutranjih organa (spoljanji genitalni or-
gani, jetra) i mekih tkiva javlja se tek mnogo
docnije. Ove manifestacije su esto praene poreme-
ajima endokrine prirode, poremeajima hipofize*,
tireoidne lezde (guavost*), kao i metabolikim
poremeajima (dijabetes* melitus, latentan ili mani-
festan, hiperkalciurija).
Napredak biolokih istraivanja omoguava po-
tvrivanje ove dijagnoze u veini sluajeva, bazni
nivo hormona rasta najee je visok, dok dinami-
ke probe (posebno proba koenja pomou hiper-
glikemije izazvane oralnim putem) otkrivaju karak-
teristine smetnje. Radioloki, slika turskog sedla,
pored hipertrofije anteriornih klinoida (akromegal-
ski kljun), vie je ili manje izobliena, u funkciji
razvijenosti tumora.
Gledano sa psihijatrijskog stanovita, ovaj sindrom
najee prate apatija, tuga, napadi impulzivnosti,
opadanje interesovanja za okolinu; vrlo je esta
fizika i seksualna astenija (opadanje libida).
U nekim retkim sluajevima opisana je pojava psi-
hoze i demencija, no izgleda da se njihova uestalost
podudara sa uestalou u optoj populaciji, tako da
verovatno nije re o specifinom udelu endokrino-
patije.
Leenje Marijevog oboljenja se skoro iskljuivo vri
hirurkim putem.
Otkako je uveden u praksu metod donjeg transfeno-
idalnog pristupa (pod mikroskopom), pristup gor-
njim supfrontalnim putem danas se, bar kao prva
intervencija, primenjuje vrlo retko; isti je sluaj i sa
kobaltoterapijom.
R. Arno-Kastiljoni i .-K. kolo
AKTUELNA NEUROZA
od skolast. lat. actualis, delatan (od lat. agere, delovati)
S. Frojd je strepnju najpre opisao kao nemogunost
oslobaanja od seksualne nadraenosti: za to je dao
primer prekinutog snoaja (u cilju spreavanja trud-
noe). U takvim sluajevima, nerastereena nadrae-
nost se ne razrauje u obliku protivrenih predstava
kakve se organizuju u neurotinim konfliktima.
AKULTURACIJA
Strepnja je tu stvarna. Taj tip strepnje se naziva
aktuelnim po odgovarajuoj, dvosmislenoj nemakoj
rei koja pre oznaava stvarnost nego aktuelnost.
Takozvana aktuelna neuroza definie, dakle, strep-
nju povezanu sa nekom stvarnom i prisutnom situa-
cijom.
Ova klinika kategorija je nestala iz psihoanalitike
psihopatologije kad su opisani pulzivni i konfliktni
mehanizmi neurotinih simptoma*. Ipak, psihoso-
matiari smatraju aktuelnu neurozu srodnom esen-
cijalnoj depresiji koju opisuju kao osnovu psihoso-
matske strukture, gde je mobilizacija izuzetno os-
kudna. Oni govore i o neurozi ponaanja*.
5. Lebovisi
S. LEBOV1CI et R. LEBOVICI, A propos de nevrose actuelle,
R. Franf. Psychan, 1971, 35, 5 - 6 , 983-992.
AKULTURACIJA
od lat. ad-. prema i cullura, obraivanje zemlje, prosve-
ivanje, obrazovanje
1) primarna akult:. ukljuivanje pojedinca u kulturu
njegove grupe, zahvaljujui delovanju institucije po-
rodice, obrazovnog sistema i drutva.
2) sekundarna akult.: skup procesa pomou kojih
pojedinac potpuno ili delimino usvaja kulturu gru-
pe kojoj se prikljuuje: ova akulturacija podrazume-
va bar trunku aljenja za prethodno usvojenim kul-
turnim vrednostima a, u isti mah, i napor prilagoa-
vanja novim vrednostima. U sluaju migracija, akul-
turacija moe dovesti do tegoba psihijatrijske priro-
de (povuenost, agresivnost, karakteropatija, itd.).
/. Pellsje
AKUTNE SUMANUTOSTI
To su sumanuta stanja koja imaju dubok, ali prola-
zan uticaj na psihu, ne izazivajui pri tom poremeaj
svesti, i koja, uprkos tome to im je ishod skoro
uvek povoljan, podrazumevaju veliku mogunost
recidiva i evolucije ka hroninoj psihozi. Akutne
sumanutosti obuhvataju pojave opisane pod nazivi-
ma bouffees delirantes*, oneiroidna stanja*, sumra-
na stanja*', akutna shizofrenija*, akutna paranoja*,
primarne sumanutosti*.
Akutne sumanutosti smatraju se bilo posebnim obli-
cima paranoje, manino-depresivne psihoze ili, pre
svega, shizofrenije, bilo nezavisnim nozolokim enti-
tetom, ili, pak, razliitim patolokim poremeajima
koji imaju izvestan broj zajednikih strukturnih od-
lika.
I. KLINIKA SLIKA
Akutne sumanosti se javljaju kod mlaih osoba, s
labilnom linou, ija je sposobnost drutvene i prilikom infekcija, intoksikacija ili traumatskih po-
profesionalne adaptacije esto smanjena.
One poinju naglo, ponekad im prethodi period
malaksalosti i zabrinutosti [S. Folen (S. Follin)], a
24
njihovi osnovni simptomi javljaju se odjednom (iz-
nenadne sumanutosti).
Pacijent iznenada tone u svet sumanutih dogaaja, a
svest mu je preplavljena doivljajima neobinog i
udnovatog sadraja [A. Ej (H. Ey)].
Usled psihotinog fenomena depersonalizacije, dota-
danju jasnu svest o sopstvenom postojanju i pona-
anju zamenjuje promenljiv i nestalan splet intuicija,
povrnih zapaanja, magijskih verovanja. Spoljni
svet gubi svoju stalnost i stabilnost (derealizacija).
Poremeaj ne mora biti toliko dubok, ali uvek dola-
zi do gubitka testa realnosti, iako se svest o njoj
nikada ne gubi. Vreme se doivljava kao skraeno,
rastegnuto, iscepkano, to utie i na doivljaj uzro-
nosti. Izmenjen doivljaj veza stvari i pojava stvara
utisak sveopte povezanosti. Izmenjen je i doivljaj
prostora, dok se opaaji razvijaju u svakojake iluzije
i halucinacije.
U okviru ovog opteg poremeaja, koji i jeste suma-
nutost, pojavljuju se mnogobrojne i promenljive
sumanute ideje i sadraji (odakle i nazivi polimorfna
sumanutost, ili promenljiva sumanutosi) koji kod ne-
kih pacijenata stvaraju utisak katastrofe, neizmerne
agresije, a kod nekih, katkad i kod istih pacijenata,
utisak pobedonosnog prosvetljenja koje oni smatra-
ju dokazom sopstvene povlaenosti.
U oblasti afektiviteta, preovladava anksioznost. Ta-
koe se moe ispoljiti elacija, ekstaza ili entuzija-
zam.
Sumanutost se naroito ispoljava u ponaanju: go-
vor je esto logoreian, ponekad briljantan, postupci
nepromiljeni, nastrani, skandalozni, ak deliktni
(krae, utaje, razliiti prestupi), uglavnom nisu
opasni, osim iz nehata.
Fiziki simptomi su odsutni ili diskretni i nemaju
nieg specifinog.
Slika koju smo uzeli kao tipinu za opis ovih psiho-
za odgovara onome to esto nazivamo oneiroidnim
stanjem. Usled polimorfizma simptoma, opisane su
brojne klinike slike. Ne nameravajui da ih ovde
sve nabrajamo, zadraemo se na nekoliko eih
sluajeva:
pored gore opisane disocijativne forme, s visokim
stepenom sumanutosti, postoje i druge, pre svega
distimike forme, koje su bliske maninim i melan-
holinim stanjima, a ima i onih koje predstavljaju
prolazne sistematizovane sumanutosti [R. Valans (R.
Valence), P. Peti (P. Petit)];
A. Ej razlikuje, zavisno od nivoa destrukturacije
svesti, stanja depersonalizacije, stanja halucinatornog
udvajanja i sumanuta oneiroidna stanja;
etiologija ovih razliitih formi ne omoguava da
se tano izdvoje razliite klinike slike u zavisnosti
od njihovog porekla. Ipak, psihoze koje se javljaju
vreda, esto sadre znake konfuznosti. Kada su u
vezi s puerperijumom ili epilepsijom, njihove karak-
teristike odgovaraju datom etiolokom kontekstu.
25
histerine psihoze tumae se vrlo razliito. .-K. subjektivnom pripisuju uobiajena svojstva objek-
Malval (J.-C. Maleval), koji ih je dosta prouavao,
ubraja ih u podruje neuroza. Po njegovim recima,
histerini bolesnici danas glume shizofreniju, kao
to su oni iz arkoovog (Charcot) vremena glumili
epilepsiju. Sumanutost (esto mistina ili erotina),'
halucinacije, utisak komadanja tela, kao i oseanje
depersonalizacije, ne proimaju dublje psihu;
nastupi sumanutosti (bouffees delirantes) koji su
zapaeni u tropskim zemljama, karakteristini su po
svojoj uestalosti, estini i kratkom trajanju [A.
Kolon (H. Collomb)];
- najzad, u endogenim periodinim psihozama,
pored maninih i melanholinih napada, a ponekad
i paralelno s njima, moe se javiti slika koja ih
svrstava u akutne sumanutosti [. Labukarje (J.
Laboucarie)].
Kada je re o periodinim akutnim fazama, kojima
je proaran tok brojnih hroninih psihoza, zapaa se
njihova slinost s napadima sumanutosti, kako u
pogledu strukture, tako i simptoma, no one ne
spadaju u isti nozoloki okvir.
Senzitivna sumanutost odnosa i razliiti poremeaji
koji se obino ubrajaju u reaktivne psihoze mogu se,
kada ponu iznenada i kada kratko traju, s pravom
svrstati u akutne sumanutosti (Reakcija*).
Evolucija ovih sumanutosti obino traje od nekoliko
dana do nekoliko nedelja. One se zavravaju jo
bre nego to poinju.
Za akutnu sumanutost, ako nije leena, postoji pri-
blino ista verovatnoa da ostane jedinstvena epizo-
da u ivotu pacijenta, da se povrati jedanput ili vie
puta, ili, pak, da odmah, ili posle jednog ili vie
recidiva, evoluira ka shizofreniji. Savremenim hemi-
oterapijama, ovaj je odnos izmenjen i, prema Labu-
karjeu, do ulaska u shizofreniju dolazi jo samo u
15% sluajeva, a do povremenog ponovnog javlja-
nja u oko 45% sluajeva.
II. PSIHOPATOLOGIJA
A. Ej je, na liniji Jaspersovih i Majer-Grosovih
(Mayer-Gross) radova, prouavao akutne sumanu-
tosti i opisao tri njihova modaliteta koji odgovaraju
razliitim nivoima destrukturacije svesti, a koji se,
po dubini, svrstavaju izmeu manino-depresivne
psihoze i mentalne konfuzije. On ih tumai kao
patoloki oblik svesti u kojem dolazi do poremea-
ja spacio-temporalnih odnosa Ja i spoljnog sveta.
On podvlai neubiajen odjek koji dobija doivljaj
sveta, njegovo tragino ili komino znaenje, gde
bolesna mata udvaja i menja svaki predmet i svaku
linost. Takva dvostruka svest, strana samoj sebi, a
i dalje svesna same sebe, uzrokuje stalne utiske
tajanstvenosti, zagonetnosti, neprirodnosti, kao i
sklonost ka velikim mitovima koji govore istovre-
meno o katastrofi, neizrecivosti i fantastinom ne-
stajanju sveta i vremena.
S. Folen (S. Follin) insistira na vanosti straha koji
objektivizira [P. ane (P. Janet)], usled kojeg se
AKUTNE SUMANUTOSTI
tivnog. On podvlai nezrelost takve osobe ija se
slabost ogleda u raskolu spoljanje linosti i su-
tinske prirode njenog Ja.
Ovim klinikim pojavama psihoanalitiari nisu po-
svetili dovoljno panje i ne priznaju im strukturnu
specifinost. Veina ih vezuje za veoma rane, prege-
nitalne fiksacije, no Rozolato (Rosolato) zapaa da
je esto prisutna edipalna problematika, i to naroi-
to u kritinim fazama, pa bi ak bilo mogue govo-
riti [P. Gen (P. Guin)], u izvesnom smislu, o ponav-
ljanju pubertetske krize.
Ova razliita gledita mogu se uskladiti u kontekstu
anticipacije. Kada normalan ovek, noen svojim
bazinim dinamizmom, predvia svoju budunost
(ovde je pre svega re o bliskoj ili ak neposrednoj
budunosti), on koristi iskljuivo one informacije i
postupke koji mu omoguuju da utie na realnost, a
sve ostale odbacuje. Kod sumanutog bolesnika, ova
oblast, koja je dotad imala prvenstvo, gubi svoju
prevlast, dok se iznenada oslobaaju arhajska sea-
nja, elementarni nagoni i potisnuti fantazmi, otkri-
vajui zavodljive iluzije i pruajui najraznovrsnije
sadraje nerealnoj, megalomanskoj, neprimenlji-
voj anticipaciji. Takvi su nam preobraaji poznati
kao uobiajeni efekti alkohola ili droga, te uoava-
mo srodnost ili, u najmanju ruku, slinost akutnih
sumanutosti s model-psihozama, odnosno ekspe-
rimentalnim psihozama* posle upotrebe halucino-
genih supstancija ili s poremeajima nastalim usled
senzorne deprivacije*. Meutim, poto se trajanje, a
svakako i dubina patolokih stanja i izazvanih
poremeaja razlikuju, ova poreenja treba prihvatiti
s oprezom.
Bioloki aspekt akutnih sumanutosti nije uopte bio
predmet sistematskih prouavanja, ali se moemo
pozvati na ono to je reeno povodom shizofrenije,
tim pre to se radovi anglosaksonskih autora odno-
se dobrim delom na akutne shizofrenije, koje
svakako pripadaju oblasti o kojoj ovde govorimo.
Danas najvie pristalica ima pretpostavka o poreme-
aju metabolizma dopamina. U stvari, neuroleptici,
koji blokiraju dopaminergike receptore, ublaavaju
simptome, dok agonisti dopamina (L-dopa, piribe-
dil) uzrokuju paranoidne manifestacije, to ide u
prilog stavu o dopaminergikoj hiperaktivnosti, po-
sebno na mezolimbikom nivou. Time nije iskljue-
na uloga ostalih neurotransmitera, te se pretpostav-
lja opadanje noradrenergikih i serotoninergikih
aktivnosti, a moguna je i insuficijencija gabaminer-
gike i holinergike aktivnosti. R. Tiso (R. Tissot)
pretpostavlja da smanjeno vezivanje triptofana mo-
e biti uzrok poremeaja metabolizma transmitera.
III. LEENJE
Psihijatrijsko leenje je gotovo uvek neophodno i
treba ga pravovremeno sprovesti. Ponekad, u lakim
sluajevima, zbog mogunosti spontanog ozdravlje-
nja, ne treba odmah prepisati intenzivnu hemiotera-
AKUTNI ZGLOBNI REUMATIZAM
piju, sa sedativima i anksioliticima, s jedne strane
(Nozinan, Leptril, Tercijari, hipnotici), i antipsiho-
ticima, s druge strane (Dogmatil, Barnetil, Modi-
ten, Tementil, Oksaflumin, Haldol, itd.). U sluaju
neuspeha, odmah primeniti elektrokonvulzivnu tera-
piju. Neophodno je, u stvari, redukovati trajanje
epizode koliko god je to mogue, poto od toga
moe da zavisi prognoza. Neretko moe da usledi
faza depresije koju treba leiti timoanalepticima.
Prema nekim autorima, medikamentno leenje treba
prekidati postepeno i pod briljivim nadzorom, im
nestanu simptomi. Veina ipak smatra da ono iz
predostronosti treba da traje dvanaest do osamna-
est meseci, ali uz prilagoavanje doza i prirode
lekova razliitim aspektima evolucije: u toj fazi,
indikovani su Meleril, Trilifan, Largaktil, neurolep-
tici produenog dejstva.
Psihoterapija je uvek neophodna, njena je vanost
veoma velika, ali ju je teko kodifikovati. U zavis-
nosti od linosti bolesnika, sve se ee primenjuju KLINIKA
aktivne, direktivne metode, kao i akcije usmerene na
menjanje sredinskih uslova. Treba nastojati da paci-
jent vaspostavi svoju autentinu linost i realan
odnos prema okolini i drutvu.
. Siter
Red. V. P. i N. C.
H. EY. Etudes Psychiatriques. No 20: La classification des
maladies mentales et le probleme des psychoses aigues. No
23: Bouffees delirantes et psvchoses hallucinatoires aigues.
No 27: Structure et destrueturation de la conscience, Des-
cle dc Brovvcr, 1954; S. FOLIN, Les etats oniroides, Rap-
port au Congres de Psychiatrie et de Neurologie de Langue
Francaise. LXIe Session, Comptes-rendus, Nancy, Masson,
1963; J. SUTTER, G. BLUMEN, P. GUIN et J. SCOTTO,
Psvchoses delirantes aigees. Encvclop. Med.-Chir., Psvchiat-
rie, 37230 A 10, 1974.
AKUTNI ZGLOBNI REUMATIZAM v. Strepto-
kokcije
AKUZACIJA, AUTOAKUZACIJA v. Optuiva-
nje, Samooptuivanje
od lat. causa, uzrok, proces, autos, sam
ALCHAJMEROVA (ALZHEIMER) BOLEST
Re je o jednom od prvih otkrivenih oboljenja iz
velike grupe senilnih demencija. Od ovih potonjih,
Alchajmerova bolest razlikuje se svojom relativno
ranom evolucijom i svojom arinom simptomatolo-
gijom. Opisao ju je Alchajmcr 1906, zatim 1911, a
kao entitet ju je priznao Krepelin (Kraepelin), 1910;
ona se mora razlikovati od Pikove (Pick) demencije
sa kojom se, bar u Francuskoj, rado poistoveuje,
pod zajednikim nazivom demencija usled eneefa-
loze [Maran (Marchand), 1940].
Delc (Delay) i Brion naporedo vre ispitivanje ovih
dvaju oboljenja na anatomsko-klinikom planu,
26
pomou histoloki proverenih podataka iz literature
i na osnovu linih zapaanja, objavljenih zajedno sa
Eskurolom (Escourolle).
NEUROPATOLOGUA
Alchajmerova bolest oituje se nekom vrstom opte
kortikalne atrofije, praene globalnom ventrikular-
nom dilatacijom (to se da videti kako pomou
skenera i PEG, tako i pri anatomskom pregledu).
Histoloki posmatrano, gubljenje neurona je difuz-
no u predelima pogoenim atrofijom i praeno je
spongiozom proporcionalnom tom gubljenju. Na
senilne ploice se naroito nailazi na povrinskim
slojevima korteksa, a na degeneraciju neurovlakana,
na svim slojevima. Svi ovi oblici sreu se i u senilnoj
demenciji ali izgleda da se razlikuju po obilnosti i
rasporedu.
Poetnim znacima dominiraju instrumentalni defici-
ti bez neurolokih znakova, poput hemianopsije,
poremeaja senzitivnosti ili parezije. U pitanju moe
biti izdvojena aleksija*, ista agrafija* ili potpunija
slika afazije* Vernikeovog (Wernicke) tipa, praena
parafazijom*, eholalijom*, palilalijom* i logokloni-
jom*. To moe biti i neka apraksija* koja naruava
raspored ili figurativno prostorno predstavljanje.
Moe se jo opservirati i agnozija* boja ili fiziono-
mija. Sve u svemu, nazire se jedan afazo-aprak-
so-agnostiki sindrom. Njega prati poremeaj pam-
enja*, upamivanja, kao i prostorne dezorijentaci-
je*. Zauzvrat, orijentisanje u vremenu ostaje i dalje
netaknuto.
Na ovom stupnju, pacijent zadrava izvesnu samo-
kritinost prema svome poremeaju, kao to po-
tvruje njegovo reagovanje anksioznou i neuspesi
prilikom psihometrijskih* tekstova. Njegove reakci-
je na ivotna zbivanja mogu da idu do samoubila-
kih* oblika ponaanja koji su onda sastavni deo
depresivnog* stanja, kako psihogenetskog, tako i
psihoorganskog.
Ponekad se ovo oteenje ispoljava stanjima suma-
nutosti*, esto s temama ljubomore* i predrasude* i
sa interpretativnim* i halucinatornim* mehaniz-
mima.
Zatim slika postaje potpuna, esto proarana kriza-
ma epilepsije* (ak kada do ovih i ne doe, EEG
otkriva znake iritacije). Poremeaji govora kombi-
nuju se tada sa Vernikeovom afazijom, kao i sa
amnestikom afazijom. Apraksiji ideacije pridruuje
se i ideo-motorna apraksija. Poremeaj pamenja
ide u pravcu antero-retrogradnog oblika. Najzad,
jedan akineto-hipertonini sindrom najavljuje izrazi-
tu sliku demencije* koja e se kroz nekoliko godina
prometnuti u zavrnu kaheksiju.
S obzirom na rasprostranjenost ovih lezija, shvatlji-
vo je to postoji mnotvo semiolokih oblika. Lezije,
meutim, uvek ostaju difuzne. Tako da se, ukoliko
27
se javi frontalna* semilogija praena morijom*, mo-
e posumnjati na skretanje bolesti u Pikovu demen-
ciju, u sluaju udruenosti ovih simptoma sa fa-
zo-prakso-gnostikim poremeajima.
Jer, obrnuto se ne dogaa. Pikova demencija se
(praktino) nikada ne alehajmerizuje. Osim ako se
ne pomeaju amnestika afazija i parafazija*! Raz-
umljivo, ove razlike vae i mogune su samo na
predementnom stupnju.
Izdvojene su i neke porodine forme bolesti, ali je to
pitanje jo uvek sporno. Uloga naslea je, u svakom
sluaju, manja nego u Pikovoj demenciji.
Pravi problem lei u proizvoljnom razdvajanju Al-
chajmerove bolesti i senilne demencije*. Oteenja
su u oba sluaja praktino istovetna. Postoji i konti-
nuum u starosnom dobu pojave ove bolesti. U
pitanju je konvencija, koju su Anglosaksonci, izves-
no, bolje resili, tako to o Alzhajmerovoj bolesti
govore u sluajevima pre navrenih 65 godina sta-
rosti, a posle te granice, o demenciji Alchajmerovog
tipa.
Ovo dovoenje u vezu nije lieno naunog znaaja.
Istini za volju, ako postoji kontinuitet izmeu senil-
ne demencije i Alchajmerove bolesti, moe se isto
tako uspostaviti i kontinuitet izmeu fizioloke se-
nescencije i senilne demencije. Iz ovog ugla, bolje
razumevanje Alchajmerove bolesti dovelo bi do bo-
ljeg razumevanja neuronske senescencije.
Godine 1983, A. Pupar (A. Poupard) je otkrio
postojanje jednog biolokog markera zajednikog za
Alchajmerovu bolest i za trizomiju 21, kod odrasle
osobe.
A. Poro i T. Brasini
J. DELAY et S. BRION, Les demences lardives. Pari, Mas-
son, 1962; M.-K. SCHNECK, B. REISBETG, S. FERR1S, An
overview of current concepts of Ahheimer's desease. Am. J.
Psychiatry 132; 2, 165-173, 1982.
ALEKSIJA v. Agnozija, vizuelna
od gr. a-, privativni prefiks i lexis, re
ALERGIJA U PSIHIJATRIJI
od gr. allos, drugi i ergon, delovanje
Alergija je stanje subjekta koji je, usled prethodnog
dodira s nekim odreenim antigenom, stekao spo-
sobnost da prilikom naknadnog dodira sa istim
antigenom, reaguje na drukiji i, uopte uzev, ei
nain.
Ovaj pojam iz opte patologije privukao je veliku
panju poslednjih nekoliko decenija, ali danas vie
nije od velike koristi u psihijatriji, bar to se tie
tumaenja duevnih poremeaja. Znaaj koji se pri-
daje ueu alergijskih modela u nastanku izves-
nih patolokih stanja (eneefalitisi*, akutni azotemi-
ni psihoeneefalitis*, itd.), danas pripada istoriji.
AKUTNI AZOTEMINI PSIHOENCEFALITIS
Po analogiji, govorilo se o psihikoj alergiji ili psiha-
lergiji*, kao i o emotivnoj anafilaksiji (emotivnost*),
ipak bez pozivanja na uticaj nekog biolokog meha-
nizma slinog alergiji.
R. Arno-Kastiljoni, T. Burol i .-K. Skota
ALGOPAREUNUA v. Dispareunija
od gr. algos, bol i pareunos, drug u postelji (od para,
pored i eune, krevet, postelja)
AKUTNI AZOTEMINI PSIHOENCEFALITIS
(na franc. delire aigu)
Ovaj naziv ne treba bez razlike primenjivati na
svaku manifestaciju sumanutosti koju odlikuje iz-
vesna naglost ili veliki intenzitet. On je u psihijatriji
rezervisan za jedan izuzetno teak sindrom, koji se
odlikuje psihomotornom agitacijom, progresivnom i
intenzivnom mentalnom konfuzijom* koja brzo po-
staje ekstremna, s oneirizmom i veoma izraenim
neurovegetativnim poremeajima: hipertermijom,
dehidratacijom, slabljenjem miia i hiperazotemi-
jom. Ako se neto ne preduzme, evolucija je uvek
smrtonosna u roku od nekoliko dana.
U svetlosti Maranovih (Marchand) opisa ovog
oboljenja pod nazivom psihotini akutni azotemini
eneefalitis i brojnih radova koji su mu otad posvee-
ni, uglavnom je prihvaeno da je ovo oboljenje
vezano za jednu reakciju dieneefalona na najrazlii-
tije patoloke procese. Zahvaljujui napretku terape-
utike, akutni azotemini psihoeneefalitis se danas
javlja izuzetno retko. Treba ipak znati da najvea
opasnost da se on, kao i mentalna konfuzija iji je
on, na neki nain, najdramatiniji izraz, pojavi u
toku infektivnih stanja (naroito na neotpornom
terenu) ili toksikih oboljenja (delirium tremens,
itd.). Poveana temperatura omoguava da se akut-
ni azotemini psihoeneefalitis ne mesa s izrazitim
stanjima ekscitacije bez groznice (akutna manija,
razne ekscitomotorne krize, posebno u epilepsiji).
Postojanje intenzivne agitacije ak omoguava da se
ovo oboljenje razlikuje od malignog sindroma neu-
roleptika* u kome stupor i kontrakture, zajedno s
neurovegetativnim poremeajima, daju evokativnu
kliniku sliku.
Leenje akutnog azoteminog psihoeneefalitisa sa-
stoji se u to brem sprovoenju intenzivne rehidra-
tacije s jonskim uravnoteenjem, parenteralnim pu-
tem i sedativnim leenjem agitacije (intramuskular-
no davanje neuroleptika u jakim dozama).
U sluajevima u kojima postoje simptomi alarman-
tnih poremeaja centralnog neurovegetativnog siste-
ma, treba pribei intravenoznim perfuzijama korti-
kosteroida uz hlaenje ledenim oblogama.
Elektrokonvulzivna terapija je takoe veoma delot-
vorna u takvim sluajevima.
A. Poro i .-K. kolo
ALIJENACIJA, PSIHIKA
ALIJE, TACIJA, PSIHIKA
od lat. alienus, onaj ko pripada nekom drugom i
psychi, dua
Renik Rober definie alijenaciju kao duevni po-
remeaj, prolazan ili trajan, koji pojedinca ini
strancem u odnosu na samog sebe i na drutvo u
kome nije u stanju da se ponaa normalno, zatim
upuuje na odrednice demencija* i ludilo*.
Zakon od 30. juna 1838, u prvom lanu prvog
odeljka o ustanovama za umobolne, nalae da
svaki okrug treba da ima jednu javnu ustanovu,
naroito namenjenu za prihvatanjc i leenje umobol-
nih, [alijeniranih], ili da u tu svrhu sarauje sa
nekom javnom ili privatnom ustanovom ...
Istini za volju, danas ovaj pojam deluje zastarelo.
Vredno je panje, zapravo, istai semantiku evolu-
ciju poev od 1838, u pogledu imenovanja ustanova
za leenje duevnih bolesnika: prihvatilita za umo-
bolne, psihijatrijska bolnica, psihoterapeutski cen-
tar, specijalizovani bolniki centar, kao da se, ma-
lo-pomalo, teilo brisanju i samog pojma duevne
bolesti i to, svakako, u cilju demistifikacije.
Pa ipak, jo uvek postoji veliki broj spisa po viim
sudovima u kojima jedno od pitanja postavljenih
vetaku glasi: Vetaci e rei da li se hospitalizacija
okrivljenog u neki azil za umobolne [alijenirane]
namee u njegovom interesu ili u interesu javnog
reda.
Psihika alijenacija, u stvari, upuuje na pojam du-
evnog oboljenja. Krivini zakonik, u svome lanu
64 (na ijoj se izmeni upravo radi) odreuje da ne
postoji ni zloin, ni prestup, ukoliko je okrivljeni u
trenutku ina bio u stanju demencije, ili kada je na
njega bio prinuen takvom silom kojoj nije mogao
da se odupre. Ovde se pod demencijom podrazu-
meva duevno oboljenje u optem smislu, a ne u
preciznom znaenju steenog, opteg i hroninog
deficita ija je paradigma senilna demencija.
U narodskom govoru, ludilo je sinonim za duevno
oboljenje i upuuje na alijenaciju, sumanutost* ili
demenciju*. Ovo znai da mi na nekadanju psihi-
ku alijenaciju moramo gledati kao na sveukupnost
duevne patologije, kako se ona danas shvata i
kakva je opisana i u amerikoj klasifikaciji duevnih
poremeaja, DSM III.
To e rei da ona obuhvata sve to ima neke veze sa
psihopatologijom, bilo da je re o akutnim ili hro-
ninim psihozama, mentalnim poremeajima organ-
skog porekla, pa ak i neurozama, od kojih naroito
' pojedine dovode do invaliditeta.
A. Riu
ALKOHOLIZAM, HRONINI
od arapskog ul-kohol, antimon u prahu, otuda, uz
izvesno preinaenje smisla, rafinisane supstance, poseb-
no destilisane tenosti
I. OPTE ODLIKE
Uprkos znaajnom mestu koje zauzima u patologiji,
hronini alkoholizam definisan je i opisan relativno
28
skoro: sam pojam alkholizam uveo je, tek 1852,
veanin Magnus Hus (Magnus Huss) zamenivi
njime do tada upotrebljavane reci kao to su pijan-
enje ili neumerenost. Dugo se na alkoholizam gle-
dalo iz moralistikog ugla, ili, tavie, kao na izraz
neke vrste degeneracije* [Manjan (Magnan)], od-
nosno nekog u sutini sociogenetskog poremeaja.
Tek od pre nekoliko decenija, prouavanje alkoho-
lizma prodrlo je u polje medicinskog istraivanja,
naroito kada je re o njegovoj psihopatolokoj
strani [Jelinek (Jellinek) u Sjedinjenim Dravama, P.
Fuke (P. Fouquet) u Francuskoj].
Trenutno, u definicijama alkoholizma vodi se mno-
go rauna o pluralitetu inilaca koji se upliu u
ponaanje alkoholiara: somatski i bioloki faktori
(toksinost svojstvena alkoholnim supstancama, ali i
individualna tolerancija), kao i psihiki faktor, koji
vrlo varira u zavisnosti od klinike slike. Naglasak
se najradije stavlja na zavisnost subjekta od alkohol-
nih pia, premda se jo uvek raspravlja o svrstava-
nju alkoholizma u toksikomanije.
Najiri pokuaji definisanja alkoholizma jasno odra-
avaju onu patologiju slobode koja alkoholizam
dovodi u vezu s mentalnim oboljenjima uopte uzev:
gubljenje slobode uzdravanja od konsumiranja
alkoholnih pia, po P. Fukeu, alkoholizam se,
izmeu ostalog, definie i kao stanje u kome neki
pojedinac gubi kontrolu nad konsumiranjem alko-
hola, u tom smislu da, sledstveno tome, biva nespo-
soban da se uzdri od pia ili da prestane da pije pre
nego to se opije.
Epidemiologija: potronja alkohola u razliitim obli-
cima pojava je rasprostranjena gotovo u elom sve-
tu, izuzev, donekle, u muslimanskim zemljama. Od
davnina, pia koja su se najvie konsumirala u
odreenoj zemlji bila su u neposrednoj vezi sa do-
maom proizvodnjom: vino u mediteranskim zem-
ljama, pivo u anglosaksonskim, germanskim, itd.;
estoka pia u nordijskim zemljama.
Skorije statistike pokazale su izvesno odstupanje od
potronje koja stoji u neposrednoj vezi sa tradicio-
nalnom proizvodnjom alkohola. Budro (Boudreau),
1976, navodei jednu anketu sprovedenu u 29 zema-
lja, pokazuje da Francuska i dalje zauzima prvo
mesto u svetu po optoj potronji alkoholnih pia,
ali da je, posle 1967, izgubila svoje mesto prvog
potroaa vina; zauzvrat, poveala se potronja piva
i estokih pia, dok su, obratno, zemlje tradicio-
nalni proizvoai piva ili estokih pia (Nemaka,
Sjedinjene Drave, skandinavske zemlje) uveale po-
tronju vina. Svedoci smo, isto tako, u nae vreme,
porasta mondenskog alkoholizma koji se odlikuje
unoenjem u organizam pia sa visokim sadrajem
alkohola (viski, kokteli itd.), kao i irenja nekih
oblika alkoholizma kod ena, iz sociolokih razloga.
U Francuskoj, alkoholizam je i dalje glavni vinov-
nik bolnike patologije, kako u optim, tako i u
psihijatrijskim bolnicama. ini nam se nemogunim,
na alost, da preuzmemo postojee statistike o pore-
29
meajima vezanih za alkoholizam, jer one iznose
krajnje promenljive brojke, utvrujui ponekad, u
pojedinim okruzima na zapadu, alkoholnu pato-
logiju koja pogaa nekih 50% bolnike populacije;
meutim, pravljenje takvih statistika proeto je
znatnom subjektivnou koja je odraz krajnje aroli-
kosti i u samom medicinskom stavu. S druge strane,
izvesno je da je smanjenje alkoholne patologije za
vreme poslednjeg rata, u vezi sa smanjenjem potro-
nje, bilo spektakularno, da bi ova ponovo uzela
maha tek poev od pedesetih godina. Po svoj prilici,
izmeu 1945. i 1956. godine, broj pacijenata u bolnica-
ma za duevne poremeaje koji vode poreklo iz alkoho-
lizma, poveao se 22 puta, dok se u istom razdoblju
broj sluajeva hospitalizacije usled psihoza koje nisu
uslovljene alkoholizmom, uveao samo 4 puta.
II. INTOKSIKACIJA ALKOHOLOM
Izgleda da je intoksikacija alkoholom vezana za vei
broj faktora: toksiki faktor kao svojstvo samog
alkohola, metabolizam alkohola, individualni, soci-
okulturni, psihopatoloki etioloki faktori.
A) Bioloki aspekti ove intoksikacije
Etil-alkohol predstavlja zajedniki imenitelj svih al-
koholnih pia; izgleda da koliina alkohola u ovim
piima ne igra odluujuu ulogu u intoksikaciji al-
koholom do koje moe doi kako sa obinim piima
(poput piva ili vina), tako i sa onim estokim.
Brzina apsorbovanja alkohola se, meutim, razlikuje
od sluaja do sluaja, s tim to je apsorpcija najbra
kod pijenja nate srca, sporija ako se alkohol konzu-
mira sa lipidima ili protidima, a jo sporije sa
glicidima [Lerebule (Lereboullet)]. Kod lica koja su
bila podvrgnuta gastrektomiji, uoava se izuzetno
brza apsorpcija. Ipak, sve u svemu, ova brzina
apsorpcije utie na krivulju i stepene alkoholemije
to danas moe imati zakonske posledice; njena
se uloga, obrnuto, mnogo manje zapaa kada je re
o teini ili brzini nastajanja hronine intoksikacije.
Rasprostiranje i metabolizam alkohola: alkohol se
apsorbuje difuzno, putem digestivnog trakta, poev
od eluca, putem krvi, po itavom organizmu. Ne-
znatna koliina moe se eliminisati neposredno kroz
urin ili respiratornim putem; no, 90% sagoreva
neposredno u tkivima, zahvaljujui pojavama oksi-
dacije. Postupno se razgrauje u acetaldehid, zatim u
siretnu kiselinu i, na koncu, eliminie u obliku vode i
ugljen-dioksida. Ovi hemijski procesi ukljuuju razli-
ite vrste enzima, pre svega alkohol-dehidrogenazu.
Noviji bioloki pristupi: utvrivanje tehnika produe-
ne alkoholizacije kod glodara nedavno je omoguilo
razliitim istraivaima [Le Magnen, 1979; Nord-
man (Nordmann), 19801982] da dublje istrae
upravo neke mehanizme fizike zavisnosti i zavis-
nosti ponaanja od alkohola. Prouavanje posledica
intoksikacije alkoholom na cerebralni metabolizam
neurotransmitera pokazuje mimo nepouzdanih
ALKOHOLIZAM, HRONINI
rezultata u pogledu metabolizma acetilholina i sero-
tonina poremeaje noradrenalinskog i dopami-
nergikog metabolizma koji mogu da igraju odree-
nu ulogu pri utvrivanju sindroma apstinencije.
B) Individualni fizioloki faktori
Mnogobrojna prouavanja imala su za cilj da obelo-
dane mogunost postojanja fiziopatolokih inilaca
koji mogu da prue uvid bilo u elektivnu zavis-
nost nekih subjekata od otrova alkohola bilo
u njihovu pojedinanu netoleranciju alkohola.
Najstarija je hipoteza o naslednom faktoru, o kojoj
se raspravlja jo od vremena teorije o degeneraciji
koja se javila u prolom veku. Veina novijih teorija
o ovom pitanju [Jelinek, 1945; Blojler (Bleuler),
1955] osvetljava preplitanje takozvanih naslednih
faktora sa drutveno-vaspitnim tako da naslee ne
mora nuno da bude nosilac neke vrste istinske
predispozicije za alkoholizam, ve odreene slabosti
koja docnije utie da linost postane nesposobna
da odoli iskuenju alkohola. D. Mendlevic (J.
Mendlewicz) je (1982) potvrdio, s jedne strane, da
priroda genetskih faktora o kojima je re ostaje
relativno nerazjanjena; s druge, da se ovi faktori
prepliu sa faktorima okoline.
Od ostalih fiziopatolokih hipoteza, valja navesti pr-
venstveno onu o nekom faktoru ishrane [Mardine-
sovi radovi (Mardunes) o faktoru NI, vezanom za
prisustvo vitamina iz grupe B, faktoru neophodnom
za metabolizam glicida, ija bi deprivacija uslovila,
kod eksperimentalne ivotinje, konsumiranje alko-
hola], zatim hipotezu o nekom faktoru u vezi sa
modanim oteenjima za sada nepotvrenu na
etiolokom planu (dok se, obratno, zna za mnoga
sekundarna modana oteenja, posle prekomernog
konsumiranja alkohola).
C) Sociokulturni faktori
Znaaj sociokulturnih faktora u uslovljavanju izves-
nih vrsta alkoholizma vrlo je sporan. Neki naunici,
poput P. Fukea, pridaju im samo sporedni znaaj.
Prouavanja, iskljuivo iz ugla kulture, vrena na
etnikim podgrupama populacije doseljenika u
Sjedinjenim Amerikim Dravama, pokazala su raz-
liit odnos ovih ljudi prema alkoholu, zavisno od
toga da li njegova upotreba ima ritualni karakter ili
nema.
Ipak, najee se istiu takozvani faktori trenira-
nja, uloga okolnosti vezanih za sredinu, zvanje ili
zanimanje, uloga podsticanja, pogreno usmerenog
samoljublja, katkada ak i neke vrste junaenja, koji
igraju odluujuu ulogu u stvaranju toksinih navi-
ka (A. Poro i . Bardena). Novija prouavanja,
meutim, vrena na kafanskim drutvima, poka-
zala su znaaj psihodinamikih faktora koji su uk-
ljueni u stvaranju ovih navika to e rei da se i
tu javlja naroito ustrojstvo predalkoholiarske li-
nosti iji se razvoj odvija pod kasnijim uticajem
ALKOHOLIZAM, HRONINI
sociokulturnih inilaca. Ovi poslednji bi, dakle,
doli tek naknadno, da upotpune, odnosno usmere
ka alkoholu, psihiki faktor koji je prethodno ve
postojao.
D) Individualni faktori
a) elja za alkoholom: alkohol nije neki neutralni
otrov. Ve smo istakli njegovu gotovo univerzalnu
rasprostranjenost, njegovu dionizijsku vrednost, nje-
govu povezanost sa verskim ili drutvenim obredi-
ma. Izvesno je da otkrie alkohola predstavlja vrstu
povlaenog iskustva, esto hedonistikog, iz koga
e se, malo-pomalo, razviti veza zavisnosti koje su-
bjekat nekada zadugo nije svestan: to je alkoholiar-
ska apsihognozija*.
b) Faktori linosti: klasina nauka opisivala je kao
linosti predodreene za alkoholizam bilo subjekte
koji pate od oteenja mozga, najee organskog
porekla [duevna zaostalost*, prethodni znaci ence-
falopatija*, neke posledice kranijalnih trauma* (A.
Poro, A. Minjo (A. Mignot)], bilo psihopatske*
linosti ija su netolerancija prema frustracijama i
traenje kompenzacijskih reenja dobro poznati.
U poslednje vreme istie se i znatan broj ostalih
tipova linosti, pre svega neurotinih: nezrele linos-
ti, osobe koje pate od anksiozne* i od fobine
neuroze*. Pojedini tipovi depresivnih* linosti mogu
isto tako podlei iskuenju kompenzacije preko al-
kohola.
.-P. evalije (J.-P. Chevalier), 1982, skrenuo je
panju na to da ni klinika ni psihometrijska proua-
vanja ne odreuju specifinu linost alkoholiara.
Pa ipak, esto se sreu neke zajednike odlike: neto-
lerantnost prema frustracijama, impulzivnost; dep-
resivnost praena disforijom, zavisnou, anksioz-
nou; karencija ili slabost roditeljske slike; tekoe
u verbalizovanju afekata. Slabost vlastitog Ja, izra-
enost oralnih frustracija, potreba za neposrednim
nagraivanjem isto su tako inioci koji se esto
sreu.
III. BIOLOKI ZNACI HRONINOG ALKOHOLIZMA
A) Anatomske povrede
Znatnije analomsko-patoloke lezije obino se sreu
u sloenim oblicima. Stoga upuujemo, kada je re o
prouavanju cerebralne anatomo-patologije, na la-
nak posveen alkoholnim encefalopatijama*.
Isto tako, valja istai relativno retku, odnosno ne
ba znaajnu, pojavu povreda digestivnog trakta
kod veine psihijatrijskih alkoholiara. Ovo samo
potvruje razlikovanje odavno naglaeno u sva-
kodnevnoj praksi alkoholizma neurotropnog po-
lariteta i alkoholizma digestivnog polariteta.
B) Prouavanje poremeaja metabolizma
Kod alkoholiara sa dominantnim poremeajima
ponaanja ili psihijatrijskim poremeajima potvru-
je ovu injenicu: retku pojavu ili nepostojanje optih
30
poremeaja funkcije jetre odavno je podvukao P.
Lekok (P. Lecoq). Prilikom laboratorijskih analiza,
metabolike posledice se prvenstveno sastoje u ne-
koj vrsti nepodnoenja glikoze, hiperlipoproteinemi-
ji, elijskoj hipoksiji, nedostatku vitamina (naroito
B, B6 i BI2), poveanoj potrebi za vitaminima B3,
B5 i C [.-M. Antoan (J.-M. Antoine), 1982].
Laboratorijski opiti u cilju otkrivanja kroninog alko-
holizma, kao to je odavno poznato, nisu se pokazali
uspenim. Dolo se samo do nekih nepouzdanih
znakova intoksikacije, kao to je odreivanje doze
piruvicemije. Trenutno na raspolaganju stoji nekoli-
ko biolokih parametara korisnih bilo za otkrivanje
intoksikacije, bilo za nadziranje leenja od fizike
zavisnosti (poveanje koliine gama-G. T., imuno-
globulina A, alfa-1-lipoproteina i prosenog globu-
larnog volumena eritrocita). M. Fontan (1979), po-
kazao je da nijedan od tih izdvojenih elemenata nije
dovoljan za postavljanje dijagnoze hroninog etiliz-
ma, ali da kombinovanje ta etiri kriterijuma zauz-
vrat omoguava pouzdano otkrivanje.
IV. KLINIKA HRONICNOG ALKOHOLIZMA
Jedino pribegavanje alkoholu moe da bude zajed-
niki imenitelj koji povezuje tako razliite oblike
ponaanja kakvi mogu da budu izolovana ili epizod-
na pijanstva, redovno prekomerno konsumiranje al-
koholnih pia ili, tavie, oblike paroksistikog po-
naanja snane alkoholizacije, razdvojene periodima
trezvenosti.
Postoji li jedan alkoholizam ili vie njih? Ne predstav-
lja li alkohol samo spoljanju, vidljivu stranu
koja moe da prikriva izvesnu patologiju iza toga?
Da li je alkoholizam simptomatsko oboljenje ili
bolest? Savremeni radovi pokazuju sklonost da radi-
je govore o bolesti alkoholizma, zaelo poli-
morfnoj. U ovome valja videti i nameru da se
alkoholizam u potpunosti uvede u oblast medicine
to podrazumeva mogunosti terapije posle
dugog razdoblja u kome se na njega gledalo prven-
stveno kao na porok.
A) Pokuaji klasifikacije razliitih oblika hroninog
alkoholizma
a) Primarni ili sekundarni vidovi alkoholizma. Ovi su
pojmovi nailazili na razliita tumaenja, ali, u Fran-
cuskoj se, sa . Dezeom (G. Deshaie), smatra da je:
primarni alkoholizam onaj koji poglavito odgo-
vara alkoholizmu iz navike, alkoholizmu redov-
nog konsumiranja, ili, pak, drutveno-profesional-
nom;
sekundarni alkoholizam onaj koji se razvija u
smislu simptoma, kod subjekata koji ispoljavaju
prethodne psihopatoloke probleme; on odgovara i
slici opisanoj pod imenom neurotinog alkoholizma.
b) Klasifikacija P. Fukea (1952). Ovaj autor razliku-
je tri osnovna oblika alkoholizma:
alkoholite, koji odgovaraju oblicima do kojih
dolazi usled redovnog konsumiranja i koji nisu
31
neurotini; alkoholizacija je tu redovna, u naim
krajevima esto na bazi vina ili piva; faktor toksi-
nosti poveava se sa godinama, faktor tolerancije na
alkohol je prilino visok tokom vie decenija, a
zatim se brzo dekompenzuje kada doe do sekun-
darnih somatskih komplikacija; najzad, psihopato-
loki faktor je u ovom sluaju obino neznatan;
alkoholoze ili alkoholne neuroze, kod kojih je
apsorbovanje alkohola povremeno, neredovno; fak-
tor tolerancije na alkohol time je znatno umanjen;
nepredvieni ishodi i psihike manifestacije javljaju
se rano, i u znatnom broju;
somalkoholoze predstavljaju oblik srodan pret-
hodnom i na njih utiu organski inioci, naroito
oni endokrinoloke prirode. Somalkoholoze naroi-
to obuhvataju neke oblike alkoholizma kod ena i
neke sluajeve dipsomanije*.
c) Jelinekova klasifikacija (1960). Ova prilino slo-
ena klasifikacija obuhvata pet osnovnih oblika,
obeleenih slovima grke azbuke:
alkoholizam alfa: redovno konsumiranje, bez
gubljenja kontrole;
alkoholizam beta: komplikacije (digestivne i ner-
vne prirode) usled alkoholizma, bez fizike i psihi-
ke zavisnosti;
alkoholizam gama: gubljenje kontrole, koje
subjektu uskrauje slobodu da pije umereno, prae-
no fizikom i psiholokom zavisnou koja esto
evoluira intermitentno;
alkoholizam delta: nemogunost uzdravanja od
pia, praena fizikom i psiholokom zavisnou od
alkohola (takav je alkoholizam vinogradarskih kra-
jeva);
alkoholizam epsilon: jako izraen periodini alko-
holizam koji se pribliava dipsomaniji*.
B) Klinika slika hroninog alkoholizma
1) Jelinek je shematski razluio:
a) Simptomatsku fazu koja moe da potraje jednu
do nekoliko godina: obeleenu jo uvek laten-
tnim poetkom zavisnosti subjekta od alkohola,
pri emu lice koje je u pitanju toga nije svesno: to je
alkoholna apsihognozija*, po P. Fukeu. U ovoj fazi
povremeno se mogu uoiti alkoholni palimpsesti
koje odlikuje pojava prolazne amnezije, posle pro-
senog unoenja alkohola u organizam. Tolerancija
ostaje na izgled visoka; pijanstvo se javlja retko ili
nikako, profesionalna delatnost se nastavlja, naje-
e nema ni poremeaja karaktera.
b) Krucijalnu fazu, koja donosi gubljenje kontro-
le nad konsumiranjem alkohola. Deava se da
doe i do dobrovoljnih pokuaja apstinencije koji,
meutim, bivaju praeni vraanjem piu.
e) Hroninufazu, u toku koje se istovremeno javlja-
ju klasini stigmati: digito-lingvalno podrhtavanje,
dizartrija, grevi donjih ekstremiteta, luenje pljuvake,
anoreksija, itd.; kao i poremeaji karaktera i ponaa-
nja: agresivnost, sklonost ka nametanju svoje volje,
ljubomora, izlivi gneva, pa ak i zlostavljanje okoli-
ALKOHOLIZAM, HRONINI
ne. esti su i seksualni poremeaji koji pruaju
objanjenje za mogunost krenja moralnih normi,
rodoskrvnog ponaanja itd., to bi klasina klinika
opisala kao gubljenje moralnog oseanja kod al-
koholiara. Na profesionalnom planu, sve je vea
neprilagoenost, nepostojanost, to moe da dovede
do gubljenja posla. Na intelektualnom planu, javljaju
se, a zatim postaju sve izraeniji, poremeaji panje,
alteracije pamenja, optuzija, pa i usporenost milje-
nja. Poremeaji afektivnosti vie su nego poznati:
jaanje egocentrizma, oigledna ravnodunost pre-
ma tome kako se ovi poremeaji odraavaju na
porodini ivot ili, obratno, plaljiva sentimental-
nost. Poremeaji u vezi sa anksioznou i depresijom
danas su razjanjeniji: anksioznost*, ea u jutar-
njim asovima, na izgled primirena posle prvog
unoenja alkohola, koja se, zatim, ponovo javi u
predveerje. Njena povezanost sa depresijom dobija
polimorfne oblike: uoava se u svakoj fazi intoksi-
kacije, ali esto evoluira sama za sebe; esto se javlja
i posle zapoinjanja leenja od zavisnosti, kada je
obino prati znatna astenija. Neki autori opisali su
specifinu sklonost ka depresiji, bliskoj neurotinoj
depresiji [Kotro (Cottereau)].
2) Oblici alkoholizma kod ena
Trenutno se istie poveana uestalost ovih oblika
alkoholizma (M. Fontan) za koje se esto i ne zna
usled njihovog namerno skrivanog karaktera, sram-
nog, zatakavanog, esto nepoznatog i samoj okoli-
ni; poremeaji ponaanja tu se obino prebacuju na
nervne krize ili na manifestacije nekog oblika
histerije. ena alkoholiar esto pribegava unoe-
nju estokih pia i prilikom njihovog konsumiranja
je najee iskljuen hedonistiki karakter (bezvolj-
no apsorbovanje alkohola, pa ak i konsumiranje
nekih tenosti koje nisu za pie, alkohola za gorenje,
kolonjske vode, itd.). Ovaj alkoholizam esto je
intermitentan i paroksistian, odnosno kompulzi-
van. Uslovljen je konfliktnim situacijama i verovat-
no nekim endokrinim iniocima (recidivi u pred-
menstrualnim periodima, dekompenzacija u fazi me-
nopauze). U ovakvim sluajevima, prognoza je esto
vrlo neizvesna.
U nae vreme, meutim, pokazuje se tenja da se
meu enama rairi neka vrsta alkoholizma usled
redovnog konsumiranja, srodna njegovim oblicima
kod mukaraca.
U svim sluajevima, alkoholizam kod ena zadrava
izvesnu konotaciju prezira i na njega se ravo gleda
to oteava terapeutski pristup.
3) Akutne komplikacije hroninog alkoholizma
Pored prethodno opisanih pogoranja poremeaja
karaktera i ponaanja, akutni poremeaji hroninog
alkoholizma obuhvataju:
a) Pijanstva*: ne samo to pijanstva mogu da se
opserviraju u sluaju obine, sluajne, akutne intok-
ALKOHOLIZAM, HRONINI
sikacije, nego se ona isto tako, sreu i kao epifeno-
meni hroninog alkoholizma i to bilo u obliku:
obinih pijanstava
ili patolokih pijanstava naroito u oblicima
nasilnikog ponaanja, esto iz nadlenosti sud-
sko-medicinskih organa do kojih mnogo ee
dolazi kod predisponiranih linosti psihopatskog
tipa.
b) Subakutne alkoholne sumanutosti i delirium tre-
mens* Dve pomenute komplikacije od kojih je
prva samo manje izraen ili poetni oblik druge
mogu da se, bre ili sporije, jave kod hroninog
alkoholiara:
bilo prilikom dodatnih preterivanja u alkoholu,
kod priviknutog alkoholiara (delirium a potu ni-
mio);
bilo prilikom naglog prestanka unoenja u orga-
nizam alkoholnih pia (delirium a potu suspenso).
Opis ovih oblika nalazi se pod odrednicom Deli-
rium tremens*.
Ovde je dobro podsetiti samo na to da:
s jedne strane, velikom broju ovih naglih pojava
prethode znaci pogoranja uobiajenih poremeaja
(karaktera, psihikih, ponekad i gastro-intestinalnih
poremeaja) hroninog alkoholizma; naglaeni pore-
meaji sna, praeni sve snanijim komarima, koji se
intenzivno doivljavaju, nagovetavaju napad onei-
rizma; naglaeno podrhtavanje i pojava prvih anksi-
oznih reakcija;
s druge strane, najvea tekoa lei u dijagnosti-
kovanju nekog poetnog oblika na primer kod
subjekta koji je doiveo neki udes, ili koji je operi-
san.
4) Hronine komplikacije hroninog alkoholizma
a) Oblici hronine sumanutosti: prilino retke, ove se
manifestacije nalaze opisane pod razliitim imenima:
hronina halucinoza pijanaca, halucinatorna psihoza
alkoholiara, sistematizovani sekundarni delirijum,
itd.;
pojedine manifestacije se javljaju pred kraj nekog
delirijuma ili subakutne sumanutosti: postoneirike
Jiksne ideje, sa opstajanjem sumanutih uverenja u
vezi sa iskustvima doivljenim za vreme oneirikog
perioda;
druge se oituju postupno, u obliku sumanutih
intuicija, ljubomornih ideja sa interpretativnim me-
hanizmom; neke, opet, imaju teme srodne klasinim
persekutivnim sumanutostima.
Svi ovi sumanuti poremeaji ne pokazuju neku veli-
ku tenju ka irenju ili sistematizovanju; povremeno
su praeni znatnijim promenama raspoloenja, bilo
sa tenjom ka depresiji, bilo sa epizodama egzaltaci-
je koje bi mogle da izazovu i acting out. Na koncu,
oni mogu evoluirati, posle svega, ka progresivnom
intelektualnom propadanju koje moe ii sve do
demencije.
Zauzvrat, u svojim halucinatornim formama, izves-
tan broj ovih psihoza moe da opstane u istom
32
stanju, bez intelektualnog propadanja: hronina al-
koholna halucinoza [Korsakov (Korsakoff) i ocen
(Chotzen)], iste halucinacije [Alamanji (Alamag-
ny)], uporne auditivne halucinacije [aslen (Chaslin)].
b) Evolucije demencija
Mada su danas neto rede, alkoholne demencije
javljaju se u razliitim uslovima:
as dementna evolucija oznaava ishod hroninog
alkoholizma iju evoluciju, do tada, nije obeleio nije-
dan ozbiljniji psihijatrijski poremeaj: propadanje je
podmuklo i napada, pre svega, panju i pamenje;
zatim se javalja intelektualna usporenost, afektivna
ravnodunost, slabljenje moralnog oseanja, istinska
etika demencija koja prethodi potpunom intelek-
tualnom propadanju; as je, opet, re o zavrnom
toku jedne vrste hroninog alkoholizma koju odlikuje
postojanje prethodnih duevnih poremeaja: ponavlja-
ni napadi subakutne sumanutosti ili delirium tre-
mens-a, odnosno sumanutog hroninog alkoholiz-
ma. Dipre (Dupre) i arpantje (Charpentier) nagla-
sili su prelazak na hroninost nekih alkoholnih psi-
hopolineuritisa, sa duevnim stanjem tipa Korsakov-
Ijevog sindroma*. Opisane su i druge slike tipa pro-
gresivne pseudoparalize, naroito u Devikovim (De-
vic) i Maskenovim (Masquin) radovima.
Razvoj metoda za istraivanje centralnog nervnog
sistema (pneumoencefalografija i, u skorije vreme,
cerebralna tomodenzitometrija) skrenuo je panju
na uestalost i znaaj modanih atrofinih lezija u
ovim oblicima razvoja demencije.
Obine progresivne demencije alkoholiara obino
odgovaraju modanim i cerebelarnim atrofijama za
koje se ve due vreme zna i koje se dosta esto
sreu prilikom autopsije hroninih alkoholiara; ova
atrofija, meutim, nema specifian karakter i nije
nuno povezana sa nekim stanjem demencije.
Maran (Marchand), koji je dobro prouio ove atro-
fije modanih vijuga, istakao je da su one, pored
svoje retrakcije, esto prekrivene i tankim slojem
leptomeningitisa, manje ili vie zadebljalog i, na
izgled mlenog.
Pneumoencefalografija primenjena kod hroninih
alkoholiara u stanju intelektualnog propadanja
omoguila je otkrivanje manifestnih modanih atro-
fija (Plivina (Pluvinage)].
Santagati i Feraci (Ferrazi) (iz Milana) posmatrali
su ventrikularne dilatacije u vezi sa kortikalnom
atrofijom.
Navedimo ovde i naroiti tip demencije sa neurolo-
kim poremeajima koje je, kod nekih hroninih
alkoholiara, opisao Morel (1939), a koja se odliku-
je laminarnom kortikalnom atrofikom sklerozom*
i koja se danas, u veini sluajeva, smatra poveza-
nom sa Markjafava-Binjamijevim sindromom*.
c) Alkoholne encefalopatije: o ovom pitanju upuu-
jemo na odrednice: Alkoholne encefalopatije*, Ga-
je-Vernikeova encefalopatija,* Markjafava-Binjami-
jev sindrom*.
33
d) Problem alkoholne epilepsije*: pojava oblika epi-
lepsije isto alkoholnog porekla jo uvek predstavlja
protivrean problem. Postoje miljenja da bi moglo
biti 10 do 20% epilepsija alkoholnog porekla u
grupi poznih epilepsija bez fokalizacije.
Ove konvulzivne manifestacije najee se javljaju
posle veeg broja godina toksinog napijanja, esto
prilikom nekog ponovljenog preterivanja. Ove krize
su obino opteg tipa.
O pojmu epilepsije bilo je rasprava, i pre e biti
da se moe govoriti o konvulzivnosti utoliko to
se na EEG najee opserviraju difuzne bilateralne
alteracije, bez specifino komicijalnog karaktera.
Leenje od fizike zavisnosti obino utie na pre-
stanak krize, ak i bez primene antikomicijalnih
preparata.
V. TERAPIJE HRONINOG ALKOHOLIZMA
Ne postoji samo jedan, ve vie modaliteta leenja
hroninog alkoholizma ije se sheme i kombinacije
moraju prilagoditi svakom pojedinanom sluaju.
A) Opta naela terapije
1) Problem apstinencije
Apstinencija se danas, po isteku bilo kakve terapije
nekog hroninog alkoholiara, smatra najpouzdani-
jim znakom izleenja. Premda je apstinenciju neop-
hodno postii, poto je alkoholiar onaj ko je
izgubio slobodu uzdravanja od pia, ona pri sve-
mu tome nije dovoljna sama po sebi: Ona se mora
potvrditi punom ravnodunou koju, u savrenoj
slobodi, bivi bolesnik osea prema alkoholu. Izlei-
ti nekog alkoholiara sasvim je neto drugo nego
pruiti mu mogunost da pije iskljuivo vodu [P.
Fuke i R. Roper (R. Ropert)].
2) Trajanje leenja
Preuzimanje brige o nekom hroninom alkoholiaru
podrazumeva spoj medikamentnih tehnika (detoksi-
kacija, odnosno gaenje, terapija psihotropnim sup-
stancama, itd.) i psihoterapeutskog pristupa. Ovaj
potonji mora, koliko je to mogue, da se obrati
porodinom okruenju alkoholiara; to je uslov od
kojeg zavisi kvalitet rezultata postignutih na due
staze. Trajanje, ritam i nain staranja o ovim paci-
jentima vrlo su raznoliki, ali nikada krai od nekoli-
ko godina; u tom smislu, moglo se govoriti o za-
vrenom leenju i leenju bez kraja (R. Roper).
Najzad, vraanje alkoholu ne treba da obeshrabri
terapeuta; ono za pacijenta ponekad predstavlja
priliku i to esto na nepredvidljiv nain da
doe do svesti koja na pozitivan nain utie na
evoluciju jedne od tada obeshrabrujue terapije.
3) Bolnike i ambulantne terapije
Hospitalizacija (najee u trajanju od nekoliko
sedmica), neophodna kod akutnih epizoda, izmeu
ostalog ima prednost to olakava leenje od fizike
ALKOHOLIZAM, HRONINI
zavisnosti, to omoguava nadziranje biolokih po-
remeaja i primenu nekih delikatnih tehnika (kao
to su terapije izazivanjem gaenja sa apomorfinom
ili opiti sa disulfiram-alkoholom).
Ambulantne terapije nailaze na sve eu prime-
nu, naroito po specijalizovanim dispanzerima ili
novim konsultativnim ustanovama za tzv. higijenu
ishrane. Ovi oblici terapije moguni su ako se
postigne dovoljna saradnja pacijenta i njegove oko-
line; prednost im je to ne prekidaju profesionalnu
aktivnost.
B) Modaliteti leenja
Ovde ih moemo samo ukratko prikazati.
1) Bioloke terapije
Ove terapije mogu se razvrstati prema nainu dej-
stva; mogue je koristiti ih prema odreenom redos-
ledu, u toku hospitalizacije, na primer sledeim re-
dom:
a) Terapije za detoksikaciju: namena im je da
ispravljaju somatske poremeaje do kojih dovodi
alkohol, obavezno predstavljaju prvu fazu neke te-
rapije, bilo bolnike ili ambulantne. Iz tog ugla
mogu se primenjivati:
klasine asocijacije ekstrakta jetre i vitamina iz
grupe B;
glikozni hepatizovani alkohol intravenozno (Ku-
retil A R ), naroito kada postoji, na poetku, opas-
nost od rizika a potu suspemo;
magnezijum-sulfat intravenozno, u dozama koje
se postepeno smanjuju;
neki sedativni psihotropi pre svega trankvili-
zatori, pod uslovom da se izbegavaju oni koji bi
mogli delovati depresivno na respiratorni ili kardio-
vaskularni sistem. Isti ovi preparati, u vidu injekcija
(meprobamat, hlodiazepooksid, dipotasiki hloraze-
pat), imaju estu primenu, bilo simptomatsku, na
poetku terapije, bilo u sluaju opasnosti od nekog
subakutnog akcidenta.
b) Takozvane terapije izazivanja gaenja (ili, pak,
zabrane, odnosno averzije). Njihov se izbor preputa
terapeutu, u funkciji patolokog sluaja, kao i li-
nosti subjekta:
terapija apomorfinom: izumeo ju je u Londonu
Dent, pa prihvatili u vajcarskoj De Morsje (De
Morsier) i Feldman (Feldmann); ova terapija ima za
cilj da izazove gaenje putem indukovanja, pod
dejstvom apomorfina, povraanja posle unoenja u
organizam onih alkoholnih pia koje pacijent najvie
voli. Postupak se ponavlja nekoliko puta dnevno, u
intervalima od jednog asa, vie dana zaredom; po-
trebno je briljivo kontrolisati kardiovaskularni sis-
tem i arterijski pritisak, kako ne bi dolo do kolapsa.
Suprotno od onoga to su mislili pronalazai ove
metode, redak je sluaj da ona dovede do pravog
uslovnog refleksa. Ipak, trajnije gaenje do kojeg
ona moe da dovede olakava potonje produavanje
ALKOHOLIZAM, HRONINI
apstinencije. Neki su je smatrali okrutnom meto-
dom, tavie kaznenom. Ona, meutim (usled cen-
tralnog delovanja apomorfina), ima sedativno dej-
stvo, popravlja raspoloenje i stanje u sluaju pore-
meaja karaktera kod velikog broja hroninih alko-
holiara;
Disulfiram*: u irokoj upotrebi jo od 1947.
godine, kada ga je otkrio Jakobsen (Jacobsen), ovaj
preparat primenjuje se na dva razliita naina: neki
ga koriste tokom terapije, tako to uz njega pacijen-
tu daju i neko alkoholno pie ija je uloga da posle
nekoliko minuta izazove klasinu reakciju disulfi-
ram-alkohol (grenje lica, pulzirajue glavobolje, vr-
toglavica), u cilju da se izazove reakcija straha ili
gaenja kada su u pitanju alkoholna pia. Neki
drugi autori zadovoljavaju se time da ovaj preparat
prepiu subjektu poto mu prethodno predoe
posledice u sluaju apsorbovanja alkohola u
redovnim svakodnevnim dozama, u duem, to e rei
neodreenom vremenskom periodu. Iz ove perspek-
tive, disulfiram igra neku vrstu potporne uloge,
medikamentne ortopedije (M. Poro), kod subje-
kata slabog Ja i posustale volje. Pri svemu tome, on
ne moe da bude zamena za njihovu spremnost na
apstinenciju, ali moe da im pomogne da to postignu;
ostali preparati: neki od njih deluju istovetno kao
i disulfiram (na primer, ivotinjski ugalj u pilulama-);
drugi imaju drugaiji mehanizam delovanja; metro-
nidazol moe da omogui smanjenje konsumiranja
alkohola, a da pri tom ne izazove reakciju gaenja
niti da uslovi potpunu apstinenciju.
2) Psihoterapija alkoholiara
Nunost psihoterapeutskog pristupa kod alkoholi-
ara iroko je prihvaena u nae vreme: u najveoj
meri u psihopatolokim oblicima (alkoholne neuro-
ze), ali i u svakom duem leenju alkoholiara.
Mogu se primenjivati raznovrsni oblici psihoterapije:
kratkotrajne, abreaktvine psihoterapije: neki auto-
ri, poput P. Fukea, predlau da se, od poetka
bolnike terapije do njene poslednje faze, primenjuju
abreaktivne tehnike kao to su narkoanaliza i amfe-
taminski ok. Na ovom stupnju, re je samo o tome
da se pokrene izraavanje jednog psihodinamikog
materijala koje bi kasnije moglo da se nastavi u
ambulantnoj psihoterapiji;
individualne psihoterapije: javljaju se u mnogob-
rojnim modalitetima. Valja naglasiti teinu ove teh-
nike za koju smo u drugom lanku naveli da se
osetno razlikuje od terapije neuroza, da se u nekim
crtama pribliava terapiji psihoza (i po tome to
verovatno podrazumeva interkurentne hospitalizaci-
je), kao i da iziskuje merodavnog, strunog terapeuta,
vrste strukture linosti i neosetljivog na frustracije;
grupne terapije: postoji mogunost da se terapiji
podvrgne bolesni alkoholiar i njegova porodina
sredina ili da se obrazuju terapeutske grupe alkoho-
liara u koje, eventualno, mogu da se ukljue i bive
pijanice;
34
uloga udruenja za pruanje pomoi alkoholiari-
ma: ova udruenja mogu igrati vanu ulogu kod
nekih tipova alkoholiara. Beniu (Benichou) i Orsel
(1973), posle jednog istraivanja, pokazali su kako
ova udruenja mogu da se ukljue u dugoroniju
terapiju, istiui da medicinska briga ne predstavlja
samo deo bolesnikovog ivota, ve da treba da se
produi i izvan vremena same terapije, bez narua-
vanja kontinuiteta.
VI. ALKOHOLIZAM I SUDSKO-MEDICINSKI
PROBLEMI
1) Alkoholizam, delinkvencija i kriminal
Igrajui ulogu dezinhibitora i olakavajui acting
out, alkohol je jedan od najeih inilaca koji pod-
stiu kriminal. Jo u proavanjima iz 1910, A. Le
(A. Ley) i R. arpantje istakli su njegov znaaj.
Godine 1913, R. arpantje je, prouavajui 885
okrivljenih, smetenih u psihijatrijskim bolnicama
zatvorenog tipa, pronaao da se njihovi delikti u
42% sluajeva mogu pripisati alkoholizmu. No-
vije studije pokazale su velike tekoe pri tu-
maenju statistikih podataka u ovoj oblasti. A.
Budro (A. Boudreau, 1976) istie da se perso-
nalizujua teorija o pokretanju agresivnih pulzija
iskljuivo usled alkohola mora smatrati prevazi-
enom, s obzirom na to da psihopatske ili devi-
jantne linosti obino imaju drutvenu naviku up-
ranjavanja alkohola, to objanjava da je alkohol
svuda prisutan i da prati izvrenje devijantnih po-
stupaka.
Zloini ili delikti u kojima alkohol igra podsticajnu
ili olakavajuu ulogu za prelazak na in najee
spadaju u inove nasilja: nanoenje telesnih povre-
da, zloini. esta su i silovanja, pospeena kako
problemom nedostatka seksualnih odnosa kod hro-
ninih alkoholiara, tako i smanjenom kontrolom u
etikom pogledu kod tih istih pacijenata. Obiniji
primeri kraa, pronevera, skitnienja itd., mogu
posluiti kao dokaz o opadanju drutvene prilago-
enosti alkoholiara.
Na planu krivine odgovornosti: osim prilino
retkih sluajeva izvrenja krivinih dela u stanju
alkoholne psihoze ili alkoholne demencije, injenica
da je neki prestup izvren pod dejstvom stanja hro-
ninog alkoholizma ili stanja obinog pijanstva ni u
kom sluaju ne predstavlja olakavajui faktor za
dotinu krivinu odgovornost.
2) Alkoholizam i zakonski propisi
a) Projilaktike odredbe: u ovu grupu spada za-
konska podela alkoholnih pia na pet grupa
to podrazumeva razliite dozvole za prodaju
kao i odredbe ( koje se jo uvek ni izdale-
ka ne primenjuju u potpunosti) u pogledu ogra-
niavanja koliine prodaje pia, stvaranja za-
tienih zona (naroito u blizini medicinskih
ustanova), kao i zatite maloletnika od alkoho-
lizma.
35
b) Korektivne odredbe
Suzbijanje opijanja na javnom mestu: na postojee
odredbe lanova L 65 do L 79 Zakona o rasturanju
pia koje suzbijaju i kanjavaju opijanje na javnom
mestu, dodata je mogunost da se, u sluajevima
oitog pijanstva, policijski i andarmerijski izvetaji
upute sanitarnim organima radi primene medicin-
skih mera predvienih Zakonom od 15. aprila 1954,
protiv opasnih alkoholiara (upor. infra).
Duevni poremeaji u sluaju alkoholizma: zavisno
od vrste i ozbiljnosti poremeaja ponaanja do kojih
dovodi alkoholizam, primenjuju se uobiajene za-
konske odredbe koje vae za duevne poremeaje
(prisilna i dobrovoljna hospitalizacija, shodno
Zakonu iz 1838. godine). Najee, meutim, alko-
holiari mogu biti smeteni u bolnice i bez posebne
zakonske odredbe, bilo u otvoreno psihijatrijsko
odeljenje, bilo u slube specijalizovane za alkoholi-
zam, izvan psihijatrijskih ustanova.
Zakonski propisi koji se odnose na opasne alkoholia-
re Zakon od 15. aprila 1954, koji do danas nije bio
mnogo primenjivan, predvia originalne naine uka-
zivanja na teke i za okolinu opasne sluajeve alko-
holiara, kao i na ukazivanje pomoi ovim bolesni-
cima. Mogue je:
skrenuti panju na njih sanitarnim organima
(DASS departementale, u Francuskoj) to je nadle-
nost bilo pravosudnih organa, u sluaju parnica u
kojima je alkoholizam odigrao odreenu ulogu, bilo
razliitih socijalno-medicinskih ustanova (bolniki ili
dispanzerski lekari, drutvene slube);
ispitati ih, poto se prethodno sagleda socijalna
strana, na osnovu specijalistikog pregleda, pri e-
mu lekara imenuje prefektura. U sluaju da se kon-
statuju poremeaji a naie na odbijanje terapije,
treba:
pozvati dotine osobe pred trolanu lekarsku ko-
misiju (u kojoj se nalazi bar jedan psihijatar) ija je
dunost da ih, jo jednom, nagovori da se lece. U
sluaju ponovnog odbijanja, treba
izvesti ta lica pred graanski -sud koji moe do-
neti teorijsku presudu o njihovoj estomesenoj hos-
pitalizaciji u specijalizovanom Centru za reedukaciju.
Ovaj zakon, koji je uveo neku vrstu originalne
sudsko-medicinske interakcije, mogao je naii samo
na deliminu primenu (jedino u pogledu prvih eta-
pa, isto medicinske prirode), s obzirom na to da
predvieni centri za reedukaciju ili nisu otvoreni ili
ne rade u skladu s prvobitno zamiljenim oblicima
prisile.
c) Alkoholizam i vonja automobila
Prekraj pod dejstvom alkohola utanaen je Za-
konom od 9. jula 1970 koji je:
uveo opta naela za utvrivanje prisustva alkohola
u organizmu pomou izduvavanja vazduha (al-
ko-test), naroito u sluaju udesa ili saobraajnog
prekraja;
ALKOHOLNE ENCEFALOPATIJE
ustanovio zakonom dozvoljen procenat alkoholemi-
je na osnovu 0,80% (od 0,80 do 1,20 g, prekraj
podlee policijskom isleivanju, iznad 1,20 g upuu-
je se sudiji za prekraje).
Zakon od 12. jula 1978. predvia, izmeu ostalog, i
neke mogunosti potpunog oduzimanja vozake do-
zvole naroito u sluaju nekog prekraja u povra-
aju, sa alkoholemijom koja premauje zakonom
dozvoljen nivo.
Dodajmo i to da je prouavanje alkoholemija prili-
kom udesa na javnim putevima, na medicinskom i
psihopatolokom planu, pokazalo znatan broj ne-
nasluenih stanja pod dejstvom alkohola, kao i
predklinikih oblika alkoholizma. R. Roper je
pokazao (1971 1972) da gotovo polovina ispitiva-
nih prekraja nije odgovarala ni sluajnoj alkoholi-
zaciji, niti, obratno, potvrenom ili poznatom hro-
ninom alkoholizmu, ve postojanju navike redov-
nog konsumiranja alkohola za koju ni sam subjekat
nije znao, tako da jo nisu bili utvreni ni oigledni
kliniki poremeaji, niti je dolo do bilo kojeg obli-
ka lekarske terapije.
R. Roper
ALKOHOLNE ENCEFALOPATIJE
od arap. al-kohol, antimon u prahu, otud rafinirana
supstancija, destilisana tenost, i gr. enkephale, mozak i
pathos, patnja, bolest
Oblast alkoholnih encefalopatija obuhvata izvestan
broj oboljenja sa zajednikim odlikama, a to su:
u klinikoj slici su udrueni psihijatrijski i neuro-
loki simptomi;
precizne i dobro poznate organske lezije;
nedovoljno precizna uloga alkohola kao toksika,
ali oigledno delovanje vitaminske karenicije ili in-
suficijencije jetre, koje je dokazano u izvesnim no-
zografskim okvirima;
Svi autori se danas slau da ova oboljenja mogu da
se svrstaju u tri grupe:
encefalopatije vezane za nutricione ili karencijal-
ne poremeaje, sekundarne u odnosu na alkoholi-
zam: Vernikeova (Wernicke) encefalopatija, Korsa-
kovljev (Korsakoff) sindrom, pseudopelagrozna en-
cefalopatija;
alkoholne encelofalopatije nedeterminisane pri-
rode: Markjafava-Binjamijev (Marchiafava-Bigna-
mi) sindrom, centralna mijeloza ponsa, cerebralne
atrofije, atrofije, cerebelarne atrofije;
encefalopatije vezane za insuficijenciju jetre.
I. KARENCUALNE ENCEFALOPATIJE
a) Gaje-Vernikeova (Gayet-Wernicke) encefalopatija
Klinika: moe se javiti naglo ili postepeno, a odliku-
ju je digestivni poremeaji (muka, povraanje, ano-
reksija) i mravljenje, astenija. Posle tri do est
nedelja anoreksije, nastupa faza razvijene bolesti
koju odlikuju sledei elementi:
ALKOHOLNE ENCEFALOPATIJE
mentalna konfuzija koju naroito odlikuje bra-
dipsihija, a ponekad i oneirizam koji moe da nave-
de na pomisao da je u pitanju delirium tremens;
poetak Korsakovljevog sindroma s amnezijom
zapamivanja, pa ak i fabulacijom;
poremeaji ravnotee s astazijom-abazijom;
hipertonija parkinsonovskog tipa;
okulo-motorna paraliza: potpuna ukoenost po-
gleda u sredinjem poloaju, dvostruka paraliza la-
teralnosti koja je uzronik trzaja onog pseudonis-
tagmusa.
Komplementarna ispitivanja: dok elektroencefalog-
ram pokazuje nespecifine anomalije, bioloka ispi-
tivanja precizno pokazuju tiaminsku karenciju:
hiperpiruvicemija, ali ona je mogua i nezavisno
od tiaminske karencije i retko neto dokazuje;
hipoprotidemija, koja je samo propratni sim-
ptom i jednostavno odraava neuhranjenost; nor-
malna protidemija, pak, otklanja mogunost ove
dijagnoze, a hipoprotidemija je jednostavno kompa-
tibilna s ovom dijagnozom;
redukcija transcetolazne aktivnosti hematija ko-
ja moe biti sniena i u sluaju insuficijencije jetre
bez tiaminske karencije. Spontana evolucija se za-
vrava smrtnim ishodom u vidu terminalne kome ili
vodi ka Korsakovljevom sindromu sa sekvelama.
Blagovremeno leenje dovodi do brzog poboljanja
neurolokih simptoma, naroito okularnih, veoma
osetljivih na vitaminsku terapiju. Kasnije se povlae
i psihiki simptomi. U sluaju neblagovremenog
leenja, moe se zadrati Korsakovljev sindrom, ali i
oteenje malog mozga.
Patoloka anatomija: lezije su dugo reverzibilne i iste
kao u Korsakovljevom sindromu. U njima su udru-
ena petehijalna hemoragijska arita, spongiozno
stanje s glijalnom proliferacijom, kapilarna prolife-
racija s parijetalnom hiperplazijom. Ouvani su neu-
roni koji na vrhuncu bolesti daju stanje potpuno
reverzibilne centralne hromatolize.
Topografija lezija objanjava kliniku sliku: periven-
trikularne regije i sredinje talamike formacije;
krov 3. komore ukljuujui i mamilarna tela; periak-
veduktalna regija na nivou jedara 3. ventrikulusa,
mezencefalne retikularne formacije i lainina kvadri-
gemina; krov 4. komore.
Fiziopatologija: tiaminska karencija je mogla biti
potvrena na osnovu slinosti lezija kod oveka i
lezija u bolestima ivotinja (spontanim ili izazva-
nim) ili u beri-beriju.
Mehanizmi koji objanjavaju oskudno unoenje vi-
tamina B, kod alkoholiara esto su vezani za
anoreksiju ili neuravnoteenu ishranu. Poznate su i
druge etiologije osim alkoholizma: razna stanja i
oboljenja koja izazivaju povraanje (trudnoa, ste-
noze pilorusa i dvanaestopalanog creva), eludane
bolesti (rak, resekcija), gastro-jejunalne anastomoze,
resekcije tankog creva, mentalna anoreksija ili ano-
reksija simptomatska za neko drugo psihijatrijsko
36
oboljenje, produena parenteralna ishrana bez uno-
enja vitamina, hronina dijaliza. Gaje-Vernikeova
encefalopatija se javlja tek posle velike i akutne
deplecije tiamina, i to vie od 70% modanog tiami-
na, ali taj mehanizam zaelo nije jedini. Vitamin Bj
je koenzim dva sistema: Krebsovog (Krebs) ciklusa
(to objanjava hiperpriruvicemiju) i transcetolaze
hematija.
Leenje: vitaminoterapija je neophodna, to je najhit-
nija mera koju treba preduzeti (0,5 do 1 gr dnevno
vitamina B t , intramuskularnim putem). Uporedo s
njom, mora se sprovoditi renutricija s dijetom boga-
tom protidima i siromanom glucidima, da bi se
sauvao tiamin.
b) Korsakovljev sindrom*: re je o jednoj sekveli
Vernikeove encefalopatije koja povezuje retrograd-
nu amneziju, vremensko-prostornu dezorijentaciju,
pogreno prepoznavanje (fausses reconnaissances) i
fabulaciju.
Lezija koja je lokalizovana na nivou mamilarnih
tela, kao u svim sindromima nutritivnog porekla,
objanjava to to je oteenje neznatno regresivno ili
nimalo regresivno.
c) Pseudopelagrozna encefalopatija: dok je pelagra
povezana s trijadom dermatoza, demencija, dijareja,
neki autori su naglasili slinost lezija koje se javljaju
u pelagri s nekim encefalopatijama kod alkoholiara
kod kojih nije postojao nijedan simptom pelagre
[Depari (Deparis) i sar.]. Serdari (Serdaru) i sar. su
podsetili da se pelagra moe razvijati uprkos apsti-
nenciji od alkohola, uprkos povratku na normalnu
ishranu, a moe je pogorati izolovano primenjiva-
nje vitaminoterapije bez dodavanja vitamina PP.
Klinika: simptomi su promenljivi:
konstantnost halucinacija, vremensko-prostorne
dezorijentacije i poremeaja pamenja;
opoziciona hipertonija s intenzivnom difuznom
rigidnou koja moe da stvori utisak katatonije;
mioklonije, ponekad opisivane kao paroksizmi
tetanusa.
Anatomopatologija: lezije se sastoje u dilataciji neu-
rona s centralnom hromatolizom u jedrima ponsa,
veini jedara retikularne supstancije modanog stab-
la i, eventualno, motornog korteksa, gde se nalaze
najznaajnije lezije u sluaju pelagre.
Fiziopatologija: vitamin PP nastaje iz triptofana u
prisustvu vitamina B6 ija je karencija esta kod
hroninih alkoholiara.
Leenje: izgleda da je sistematsko davanje vitamina
PP korisno u sluaju neurolokih poremeaja kod
nekog alkoholiara.
II. ALKOHOLNE ENCEFALOPATIJE NEDETERMI-
NISANE PRIRODE
a) Markjafava-Binjamijeva bolest: nekroza kaloznog
tela, koju su opisali Markjafava i Binjami, i Mo-
relova laminarna skleroza predstavljaju povezane
37
aspekte, no koji se retko sreu. One pogaaju osobe
koje konsumiraju velike koliine alkohola, ali njiho-
va etiopatogeneza nije poznata.
Klinika: posle poetka obeleenog komicijalnou ili
rezolutivnom komom, faza razvijene bolesti pove-
zuje:
astaziju-abaziju,
uznapredovalu demenciju,
opozicionu hipertoniju.
Evolucija neizbeno vodi smrti i tu je opisano neko-
liko modaliteta:
akutna evolucija s komom propraenom akineti-
im mutizmom;
progresivna evolucija u nekoliko etapa koju odli-
kuju recidivi.
Patoloka anatomija: oteenost kaloznog tela je
konstantna. To moe biti nekroza koja reprodukuje
sliku isheminih lezija ili jednostavna demijelinizaci-
ja koja ne zahvata aksone. Bela supstancija moe
biti zahvaena na drugim mestima: gornja bela ko-
misura, hemisferna bela supstancija, optiki nervi i
tapii.
Morelova laminarna skleroza koja zahvata 3. sloj
korteksa esto je povezana s lezijom kaloznog tela u
Markjafava-Binjamijevoj bolesti. Re je iezavanju
neurona povezanim s glijalnom astrocitarnom proli-
feracijom, a ponekad s trakastom spongiozom, naj-
ee na frontalnom nivou. Ona je verovatno posle-
dica sekcije kaloznog tela jer interhemisferna vlakna
koja ga sainjavaju prvenstveno povezuju 3. sloj.
Identine slike mogu se pronai u korteksu hroni-
nih alkoholiara bez lezija kaloznog tela.
Ne postoji nikakva delotvorna terapija Markjafa-
va-Binjamijeve bolesti.
b) Centralna mijeloza ponsa: nju su 1959. godine
opisali Adams, Viktor (Victor) i Menkol (Mancall).
Kliniki je re o jednom pseudobulbarnom sindro-
mu s flakcidnom kvadriplegijom povezanom s para-
lizom degluticije, jezika i izgovora.
Dijagnostikovanje je najee anatomsko.
Slika odgovara slici pseudonekroze centralnog dela
protuberancije. Mijelin je potpuno iezao, ali su
neuroni i njihovi aksoni prilino ouvani. Zapaa se
i razreenost oligodentrocita koji su, izgleda, odgo-
vorni za metabolizam mijelina.
U stvari, dok su umerene lezije ovog tipa prilino
uestale, esto se sree sprega s Vernikeovom ence-
falopatijom. Neki autori misle da je centralna mije-
loza ponsa blaga forma Vernikeove encefalopatije.
Fiziopatologija je nepoznata, ovaj tip lezija se moe
sresti i izvan okvira hroninog alkoholizma: ozbiljni
metaboliki poremeaji (dijabetika koma, bubrena
insuficijencija, hepato-lentikularna degeneracija),
poremeaji ishrane, posebno u sluaju reanimacije s
intravenskim unoenjem polipeptida.
c) Cerebralne atrofije: cerebralna atrofija s ventriku-
larnom dilatacijom esto se sree kod alkoholiara,
bez obaveznog klinikog izraza na nivou eventualne
ALKOHOLNE ENCEFALOPATIJE
deterioracije. Patogeneza takvih stanja je nepoznata.
K. Li (K. Lee) i sar., kod trideset sedam alkoholia-
ra mukog pola mlaih od trideset pet godina,
nalaze blizu 50% kortikalne atrofije na skeneru. U
praksi, povezanost raznih tipova encefalopatija koje
se sreu kod alkoholiara esta je pojava i sve se to
moe opservirati u ovoj oblasti kad se zna za uesta-
lost sprege Vernikeove encefalopatije i alkoholne
pseudopelagre. Sloene i velike lezije rhogu biti uz-
rok alkoholne pseudoprogresivne paralize s demen-
cijom, sumanutou s temom megalomanije, depre-
sivnou, elementima Korsakovljevog sindroma i
hipertonijom.
d) Cerebelarne atrofije: one se javljaju kod starih
alkoholiara i mogu se uporediti s onima koje se
sreu u sluaju cerebelarne atrofije kod starih oso-
ba i u sluaju porodine cerebelo-olivarne atro-
fije.
Klinika slika je slika statinog cerebelarnog sindro-
ma i uglavnom zahvata donje udove. Lezije zahva-
taju vermis i gornju stranu cerebelarnih hemisfera.
One su vidljive pri tomodenzitometrijskom pregle-
du. U histolokom pogledu se zapaa razreenost
sloja zrna, kao i Purkinjeovih elija povezana s
gliozom.
III. ENCEFALOPATIJE VEZANE ZA INSUFICIJENCI-
JU JETRE ILI HEPATINA ENCEFALOPATIJA
Klinika slika ovih encefalopatija ovako izgleda:
konfuzija, koja moe ii do kome;
veoma specifino drhtanje, nazvano flapping-tre-
mor ili asterixis;
hipertonija ekstrapiramidalnog tipa, esto opozi-
ciona;
hiperventilacija;
foetor hepaticus (kiselkasti zadah iz usta).
Elektroencefalogram omoguava da se precizira oz-
biljnost raznih stadijuma [Foli (Foley), 1950]:
blago usporena ili nestabilna trasa,
kontinuirani teta-talasi,
povremeni delta-talasi na podlozi teta-talasa,
monomorfni delta-talasi, blagi trofazni iljak-ta-
lasi, ouvana reaktivnost,
kontinuirani prethodni znaci, reaktivnost slaba
ili nikakva.
Arterijska hiperamonijemija nije konstantna i u tom
pogledu takoe postoji izvesna korelacija s ozbilj-
nou stanja.
Evolucija najee vodi ka rezoluciji, ali recidivi
bolesti su esti i esto vezani za izvesne faktore:
hiperprotidsku dijetu, depleciju kalijuma, uzimanje
barbiturata ili diuretika.
Anatomske lezije se takoe sreu kod osoba obolelih
od ciroze bez encefalopatija i u hepato-lentikularnoj
degeneraciji. Re je o astrocitarnoj gliozi sa svetlim
jedrima lokalizovanoj u korteksu i globusu palidu-
su. Neoteenost neurona moe da objasni regresi-
van karakter poremeaja.
ALKOHOLOMANIJA
Patogeneza je vezana za portokavalnu anastomozu
koja dovodi do kurlusa jetre, a on je uzrok
velikog priliva amonijaka digestivnog porekla, na
modanom nivou. Modana toksinost hiperamoni-
jemije nije objanjena.
Leenje pre svega implicira ponovno hidroelektroli-
tiko i nutritivno uravnoteenje.
U poslednje vreme je predloeno nekoliko vrsta
terapije: infuzije aminokiselina, laktuloza, L-do-
pa u sprezi s nekim inhibitorom dopa-dekarbok-
silaze.
1. Mas
S. BRION, Encephalopathies ethyliques," Alcoologie, 1,
86-99, Dossiers Clin-Midy; R: ESCOUROLLE et S. POIRI-
ER, Manuel elementaire de neuropathologie, Pari, Masson,
1971; P. HOEL et J. L. TRUELLE, Encephalopathies akooli-
ques, 98, 36, 4860-4885, Conc. Med. 1976; A. MEYER,
Nutritional deficiencies and desorders, Greenfield's Neuro-
pathology, 289-323, London, Edward Arnold, 1971; M.
SERDARU, R. ESCOUROLLE, C. DE BAECQUE, J . - J .
HAW CAMBOLEZ, P. CONSTANT, L'encephalopathie pseu-
dopellagreuse chez l'alcooliaue, 10, 3705 3707, Nouv. Pre-
ssemed., 1981.
ALKOHOLOMANIJA
od arapskog al-kohol (v. hronini alkoholizam*) i gr.
mania, ludilo
Alkoholomanija je termin kojim neki naunici ozna-
avaju bolesnu udnju za alkoholnim piima, ali koji
je naknadno dobio i razna druga srodna znaenja.
Prvi kliniari koji su ga uveli (Sapelije (Sapelier),
Dromar (Dromard), Minjo (Mignot)], dali su mu to
ogranieno znaenje koje obuhvata samo jedan deo
inilaca koji uslovljavaju razliite oblike alkoho-
lizma.
S druge strane, neki drugi autori, poput P. Perena
(P. Perrin), nazvali su alkoholomanijom sve obli-
ke ponaanja u sluaju alkoholizacije poistoveu-
jui ih, manje ili vie potpuno s jednim oblikom
toksikomanije*.
Moe li se opijanje alkoholom smatrati toksikoma-
nijom sensu stricto? Ili, pak, naziv alkoholomanija
treba sauvati za posebne oblike alkoholizma?
1) Opijanje alkoholom i toksikomanije.
Veina francuskih autora smatra, sa P. Fukeom (P.
Fouquet), da postoje razlike izmeu alkoholizma i
toksikomanija. Od definicije toksikomanije koju je
dao Komitet strunjaka SZO, veliki broj klinikih
oblika alkoholizma izriito odstupa, naroito po
odsustvu tenje da se apsorbovane doze postupno
uveavaju, kao i po netoleranciji, za razliku od
tolerancije kod toksikomana. SZO je, dodue, na-
knadno predloila da se za alkoholne poremeaje
uvede jedna posebna kategorija, izmeu kategorije
droga koje uzrokuju toksikomaniju i kategorije dro-
ga koje stvaraju naviku.
38
Godine 1955. P. Fuke je istakao, kad je re o
Francuskoj, neke uobiajene razlike izmeu alkoho-
lizma i toksikomanije, poglavito u:
Psiholokom pogledu: znatan broj ozbiljnih pore-
meaja linosti kod gotovo svih oblika toksikomani-
je, dok, izgleda, polovina alkoholiara ima para-
normalnu linost;
Fiziolokom pogledu: uobiajena dominantnost
toksinog faktora kod toksikomana, njegova velika
promenljivost u zavisnosti od pojedinih oblika alko-
holizma;
u pogledu zavisnosti: brza i neumitna u toksiko-
manijama, nastaje lagano u alkoholizmu;
u pogledu tolerancije: velika kod toksikomana,
promenljiva zavisno od oblika alkoholizma, a
izuzetno slaba u alkoholnim neurozama.
Jelinek (Jellinek), poto je povodom alkoholizma
govorio o adikciji (to jest toksikomaniji), u svom
poslednjem radu, 1960, odustaje od ovoga pojma.
. Rino (J. Rainaut) (1982), vraajui se na pitanje
odnosa alkoholizma i toksikomanije, istie neke sli-
nosti, i to pre svega:
Zajedniko im je zapadanje u jednu opasnu situ-
aciju iji evolutivni tok, kod najslabijih subjekata,
moe da dovede do neke vrste psiholoke ili biolo-
ke zavisnosti, kao i do pojave akutnih ili hroninih
znakova intoksikacije;
Neuzimanje u obzir opasnosti u koju se srlja;
Samovoljno uzimanje droge ili alkohola, aktivna
reenost subjekta da ostvari eljene efekte.
S druge strane, ako Reno, da bi odredio razlike
izmeu alkoholizma i toksikomanije, preuzima kri-
terijume ustanovljene pre Fukea, on pokazuje da su
se u nae vreme ovi potonji izmenili, i da, na kraju
krajeva, izgleda da slinosti postaju sve vee. On
predoava teorijske koncepcije i praktine stavove
koji se sve vie pribliavaju, premda se alkoholiari i
toksikomani obino razlikuju.
I pored svega, uglavnom se zadrava prilino jasno
isticanje razlike izmeu alkoholizma i toksikomani-
je; M. Fontan je predloio naziv toksikoza (toxitu-
de) za korienje proizvoda u slobodnoj prodaji
kao to je alkohol koje moe da dovede do stanja
zavisnosti, da bi pojam toksikomanija zadrao za
korienje proizvoda koji su ili zabranjeni, ili se
koriste van svoje medicinske namene.
2) Da li je alkoholomanija naroiti oblik alkoho-
lizma?
Mogue je ovako postaviti problem, ve i po tome
to sama re alkoholomanija upuuje na re tok-
sikomanija i kao da podrazumeva bilo postojanje
jednog specifinog terena, bilo psihopatoloke dis-
pozicije na kojima se zasniva. Izvesna ire shvaena
koncepcija alkoholomanije navela bi na to da se u
nju svrstaju svi oblici ponaanja pod dejstvom alko-
hola koji izraavaju gubljenje slobode u odnosu na
alkohol (P. Fuke). Obratno, stroe uzev, mogue je
39
ovim pojmom oznaiti samo izvestan broj klinikih
manifestacija u kojima unoenje alkoholnih pia u
organizam predstavlja samo jedan simptom neuro-
tinog ustrojstva to e rei, alkoholne neuro- Ambicija, posmatrana sa svoje bolesne strane, izra-
ze, u smislu koji im daje P. Fuke.
Neki izuzetniji oblici alkoholizacije isto tako ilustru-
ju koncepciju alkoholomanija kao specifinije psi-
hijatrijskih modaliteta patolokih naina pijenja: to
su dipsomanija*, paroksistiki oblici alkoholnog po-
naanja (R. Roper) i pojedini oblici alkoholizma kod
ena.
R. Roper
ALKOHOLOPATA, ALKOHOLOPATIJA
od arapskog al-kohol (v. hronini alkoholizam*) i gr.
palhos, patnja
Termini koje je izabrao Fuke (Fouquet) da bi
imenovao lice obolelo od etil-alkohola, kao i sve-
ukupnost razliitih somatskih, psihikih manifes-
tacija i manifestacija ponaanja koje se kod njega
javljaju.
Alkoholopatije, koje spadaju u iroku oblast to-
ksikopatija, pokrivaju na taj nain polje klasinog
hroninog alkoholizma* i alkoholomanije*. U ma-
nje ili vie oiglednoj vezi sa izvesnom patologijom
slobode, one, kao takve, sadre u veoj ili manjoj
meri, stalne psihijatrijske aspekte.
. Bardena
ALOHIRIJA, ALOESTEZIJA
od gr. allos, drugi, cheir, ruka i aisthesis, osetljivost
Re je o poremeaju telesne sheme, koji se odlikuje
manje ili vie simetrinim prenoenjem oseta sa bo-
lesne na zdravu stranu tela.
Kada se ova pojava odnosi na ruku (aku), govori-
mo o alohiriji, dok aloestezija oznaava pomenutu
pojavu uopte.
.-P. Iber
AMAUROTINA IDIOTIJA
od gr. idiotes, ovek skromne pameti, neznalica i amau-
ros, mraan, taman
Ovim izrazom se oznaava skup neurolokih obo-
ljenja koja dovode do progresivnog mentalnog pro-
padanja, do lezija mrenjae koje se zavravaju sle-
pilom i preteranog broja neurona u proizvodima
lipidne prirode. U stvari, ove amaurotine idiotije
odgovaraju bilo preteranim koliinama gangliozida
[Tej-Saksova (Taj-Sachs) bolest ili gangliozidoza u
GM II, Lendingova (Landing) bolest ili ganglio-
zidoza u GM I i GM II], bilo preteranim koliinama
seroida (Neurolipidoze*).
K. Videle
AMBIVALENCIJA
AMBICIJA
od lat. ambire, okruiti, spletkariti
ava tenje tatih i oholih osoba ka ostvarenju
nekog primamljivog plana.
esto se sree kod mnogih neuravnoteenih* osoba
koje manje ili vie pate od mitomanije*, zatim u
duevnoj zaostalosti*.,
Ambicija prati sklonost ka euforiji, u nekim stanji-
ma poput akutne manije*, i postaje dominantni
element sumanutosti* (sumanutost ambicije) u psi-
hozama praenih megalomanijom* (progresivna pa-
raliza*, ekspanzivna paranoja* itd.).
Ambicija esto izraava potrebu za preispitivanjem
vrednosti povezanu sa oseanjem afektivne frustra-
cije* u bovarizmu*.
. Bardena
AMBIVALENCIJA
od lat. ambo, i jedan i drugi, i valere, vredeti
Ambivalencija je naporedno postojanje protivrenih
oseanja, emocija, elja ili stavova, u nekoj odree-
noj situaciji ili u odnosu na dati predmet ili osobu.
U psihijatriju je ovaj pojam uveo Blojler (Bleuler),
godine 1911, kao jedan od osnovnih inilaca shizof-
rene* diskordantne psihoze*. Autor je razlikovao
afektivnu ambivalenciju, ambivalenciju volje (ambi-
tendencija) i intelektualnu ambivalenciju (protivre-
nost suenja), prihvatajui pri tom da se ova tri
oblika teko mogu sasvim razdvojiti. Danas se meu
njima i ne osea neka bitnija razlika.
Izvan bilo kakve patologije, ambivalencija se sree
prilikom konfliktnih situacija u ivotu, iznosei na
povrinu, naporedo sa afektom ili svesnom eljom i
svoju, obino potisnutu, nesvesnu suprotnost. Kod
deteta, ambivalencija je crta koja se normalno javlja
u toku instinktivno-afektivnog razvoja i upuuje na
smenjivanje ljubavi i mrnje, koje se odnose na
jedan isti objekat, u toku sadistiko-analne faze, sa
njenom problematikom retencije-ekspulzije.
Ovde se isto moe svrstati i ambivalencija u opsesi-
ji* i psihasteniji*; na afektivnom planu, ona se
ispoljava agresivnim ophoenjem prema izabranim
objektima, a na planu volje i intelekta, neprekidnim
kolebanjem u pogledu izbora, pri kome subjekat
prenaglaeno opaa protivrene strane koje se uza-
jamno iskljuuju.
Shizofrena ambivalencija, ukoliko moe da se izrazi
na analogan nain, mnogo je vie arhajske prirode i
predstavlja odraz, kao to je pokazao Blojler, nedos-
tatka mentalne sinteze, to je posledica diskordantne
psihoze. Naporedno postojanje oprenih pojmova
(ljubav-mrnja, potvrivanje-poricanje, initi-ne i-
niti, itd.) prua uvid u kolebljive ili paradoksalne
iskaze ovih pacijenata i dobrim delom objanjava
AMEBIJAZA
poremeaje voljne aktivnosti u koje spadaju, u lak-
im sluajevima apragmatizam*, a u spektakular-
nim sluajevima, blok misli*, inhibicija* ili negativi-
zam*.
Ambivalencija se smatra i izrazom nemogunosti
afektivnog izbora koja proistie iz ravnodunosti,
afektivne neopredeljenosti ili atimohormije*, u smis-
lu koji joj pridaju Did (Dide) i Giro (Guiraud).
Afektivna ambivalencija, svojom nepostojanom me-
avinom protivrenih oseanja, objanjava auto- ili
heteroagresivnu eksploziju ponaanja koja se u iz-
vesnim sluajevima shizofrenije javlja paradoksalno,
naglo i nepredvidljivo.
Ambivalencija je normalna psiholoka pojava koja
izraava sloenost oseanja i afekata. Patoloka je
samo onda kad ne moe da bude prevaziena [S.
Folen (S. Follin)].
A. Lo i V. Kajar
AMEBIJAZA
od gr. amoibaios, promena
Svojim napadom na organizam, Entamoeba histoliti-
ca moe dovesti do razliitih poremeaja.
1) Tokom akutne ili subakutne dizenterije, ne nailazi
se na mnogo psihijatrijskih znakova, izuzev u obliku
sa produenom dijarejom: fizika i psihika depresija,
neurovegetativna distonija, tahikardija prilikom na-
pora, marci u ekstremitetima, anksioznost, prete-
no u veernjim asovima.
Isto se tako, poev od ovog stadijuma, mogu uoiti i
apscesi mozga*, obino praeni povienim krvnim
pritiskom. Oni su retki i javljaju se kasno, kao
posledica gnojnih komplikacija na nekim drugim
unutranjim organima (jetra, plua). Njihova sim-
ptomatologija i dijagnoza nemaju nieg specifinog i
isti su kao u svim intracerabralnim ekspanzivnim
procesima.
2) U hronicitetu, ova dugotrajna bolest moe, svo-
jim trajanjem i nastupima kolitisa koje uzrokuje, da
dovede do stanja trenutne fizike nemoi koja, opet,
moe biti praena nekim neuropsihikim sindro-
mom ija psihijatrijska simptomatologija moe da
dobije dva osnovna oblika:
bilo oblik manje ili vie naglaene depresije*, i to
naroito oblik hipohondrije* sa tenjom ka revandi-
kacionoj psihozi* ili anksioznosti*;
bilo sliku .nekog vida neuroze* praene fobija-
ma*: agorafobijom*, klaustrofobijom* (5 sluajeva
od 10, prema elementima neuropsihikog sindroma u
amebijazi (Les elements du syndrome neuropsychique
amibien) M. Menijea (M. Meunier, 1962).
Pomenuti psihiki poremeaji javljaju se tek posle
prilino duge evolucije amebijaze, na njih ne deluju
simptomatski antidepresivni ili sedativni lekovi ve,
naprotiv, oblici klasine terapije protiv ameba.
3) Od 1965. poznat je jedan primarni akutni menin-
go-encefalitis* prouzrokovan amebama iji je ishod
40
najee smrtonosan, a koji izazivaju telurske amebe
(naroito Neigleria gruberi) iz stajaih voda, napa-
dajui prvenstveno subjekte u stanju iznemoglosti.
Manifestuje se jednim konfuzno-meningealnim sin-
dromom (meningitis*) praenim agitacijom* i onei-
rizmom*. Evolucija ovog oboljenja najee se za-
vrava smru, uprkos primeni terapije (amfotericin i
sulfadiazin).
M. Poro
AMFETAMINI
Amfetamini, nazvani jo i amino-psihotonicima ili
psihaminima, mogu se svrstati u dve grupe: 1. sim-
patikomimetiki amfetamini, kako sami, tako i udru-
eni sa drugim sredstvima (Ortedrin, Maksiton, To-
nedron, Koridran, Psihoglutal, Kinortin, sviK), u
Francuskoj su povueni iz opticaja, ali su toksiko-
manima i pored toga dostupni u inostranstvu; 2.
anoreksigeni* ili preparati za gubljenje oseaja gla-
di, jo uvek mnogobrojni, premda su mnogi od
njih ukinuti; meu njima je najznaajniji fenmetrazin
(Preludin*). Njihovi prospekti veliaju njihovu de-
lotvornost i nekodljivost, mada su svi oni u stanju
da izazovu neku vrstu toksikomanije kod pojedinih
osoba.
Delovanje amfetamina, u fizikom pogledu, izra-
ava se pojaanom neuromuskularnom aktivnou,
uz podizanje arterijskog pritiska i respiratorne am-
plitude i ometanje sna; u psihikom pogledu, pak,
osetnim poveanjem intelektualne aktivnosti; duh
je poletniji i ivlji, pomera granice zamora. Su-
bjekat ima utisak pojaane energije, uveane pa-
nje i radne sposobnosti. Zbog toga su lekovi iz
ove serije vrlo brzo naili na veliku naklonost
onih subjekata kojima je potreban bi, takozva-
ni nervni doping. Mnogi prenapregnuti poslovni
ljudi ili politiari stalno su pribegavali amfeta-
minima; uoi ispita i uea na konkursima, koris-
tili su ih i mnogi studenti, dok su ih pojedini spor-
tisti uzimali pred takmienja. Za vreme posled-
njeg rata, ovi su se preparati sa velikim uspe-
hom koristili u toku vojnih operacija, za borbu
protiv fizikog ili umnog premora i za savlaivanje
pospanosti. Podvucimo i to da su ih neke ene, s
obzirom na to da amfetamini ukidaju oseaj gladi,
nepromiljeno uzimale s ciljem da oslabe ili odre
liniju.
Amfetamini su prepisivani i za leenje izvesnih obli-
ka hiperaktivnosti kod dece. Moglo se postaviti pita-
nje nisu li ta deca bila izloena opasnosti da docnije
postanu amfetaminomani. M.-V. Laufer (M.-W.
Laufer), u jednom ispitivanju izvrenom 1970. godi-
ne kojim je obuhvaeno 66 dece i adolescenata
kojima je ova terapija davana i do 5 godina, nije
naao nijedan dokaz o nekim trajnijim nepoeljnim
posledicama.
Na klinikama se amfetamin danas primenjuje vrlo
malo, izuzev u leenju narkolepsije*.
41 AMIOTROFINA LATERALNA SKLEROZA [ARKOOVA (CHARCOT) BOLEST]
Pacijenti koji koriste ove tablete, vrlo lako postanu
zavisni od njih; kod izvesnog broja uvrei se prava
toksikomanija*, sa tenjom ka poveavanju doza i
stanjem nune potrebe. Mnogi toksikomani ove tab-
lete, izmrvljene i rastvorene, ubrizgavaju u vene. Kada
doza dostigne 10 cg dnevno, opservira se anoreksija,
gubljenje teine, nesanica, psihomotorna agitacija pra-
ena konfuzijom* i halucinatornom* sumanutou.
Fenmetrazin, koji se koristi kao pomono sredstvo
prilikom kura za mravljenje, neosporno deluje sti-
mulativno i izaziva euforiju. D. Ivans (J. Evans)
iznosi 12 sluajeva kod kojih je prava toksikomanija
izazvana ovim lekom, dovela do jednog psihikog
sindroma koji se odlikuje agitacijom*, poremeajima
raspoloenja*, iluzijama i halucinacijama*, bez pomra-
enja svesti. Anoreksigene valja primenjivati uz mno-
ga ogranienja i pod briljivim lekarskim nadzorom.
Istaknuto je dosta karakteristino ponaanje u slu-
aju psihikih poremeaja izazvanih uobiajenom ili
intermitentnom intoksikacijom amfetaminima. Su-
bjekat, uopte uzev, ispoljava reakcije paranoidnog
tipa: osea kako ga vrebaju, kritikuju, obezvreuju,
protiv njega se kuje zavera, to dovodi do anksioz-
nih ili depresivnih reakcija, tako snanih da mogu
da dovedu i do samoubilakih tenji. Ovi poremea-
ji prestaju dosta brzo, ukoliko se prekine sa intoksi-
kacijom, da bi se ponovo javili im se sa ovom
iznova pone.
Amfetamini stimuliu limfna tkiva i mnoge ekipe
istraivaa podvukle su, 1974, izrazito poveanu
primenu amfetamina kod 100 subjekata obolelih od
Hokinove (Hodgkin) bolesti uporedivanih sa 100
subjekata u kontrolnoj grupi (19 prema 3).
Fenmetrazin se toliko iroko primenjuje u ved-
skoj da se 1966. godine moglo govoriti o pravoj
epidemiji.
Dr Nils Bejerut (Nils Bejerot), vedski psihijatar,
pozvao je na uzbunu 1970. Prema njemu, broj ved-
skih amfetaminomana je u Stokholmu 1954. bio
200, 1960. godine 1.000, 1965. 4.000, a 1968. godine
preko 10.000. Ova toksikomanija proirila se na
Finsku i Norveku, u koje su oboleli, proterani iz
vedske, preneli infekciju.
Dr Martens (Stokholm), skree panju da naviknuto
lice izmrvi, rastvori i sebi ubrizgava tablete u doza-
ma od 1.500 mg, razvijajui osetnu toleranciju pre-
ma lekovima poput fenmetrazina. Ove doze obino
se ponavljaju 4 do 5 puta na dan. Na ovaj nain
uzeti, ovi lekovi izazivaju neku vrstu euforije, hiper-
aktivnost koja se granii sa manijom*, oseanje
moi i potpuno odsustvo moi rasuivanja, veliku
stimulaciju seksualne aktivnosti, sklonost ka parano-
ji*, agresivnost*, kao i svojevrsnu deliktnu aktivnost.
Veina rtava su ljudi izmeu 20 i 30 godina staros-
ti. Vrlo lako skliznu u zloin, meutim, jedini im je
cilj da imaju novca za kupovinu droge. Gotovo sve
ene koje pate od amfetaminomanije bave se prosti-
tucijom.
. Dele (J. Delay) i saradnici skrenuli su panju
na ono to oni nazivaju amfetaminskim pseudo-
psihozama koje se otkrivaju i traju posle prestan-
ka uzimanja amfetamina; najee je re o shizo-
frenim subjektima svesnim opadanja radnog uinka,
koji se dopinguju do najvee mere kako bi se
nosili sa ovim deficitom; prava amfetaminska psi-
hoza, meutim, kada ne skriva neku psihotinu
podlogu, brzo se i lako leci prestankom uzimanja
amfetamina.
Letenje od fizike zavisnosti nije uvek jednostavno.
Ono za sobom obino povlai manje ili vie naglae-
nu depresiju, sanjivost, a moe da se iskomplikuje i
kardiovaskularnim kolapsom, ako se sprovodi bez
lekarskog nadzora.
Tajs (Tie) i Spuner (Spooner), u SAD, uoili su,
godine 1970, da metisergid, kod koga postoji anta-
gonizam prema serotoninu, dat 30 minuta pre amfe-
tamina, sutinski menja uobiajeni sindrom. Oni
smatraju da bi nova istraivanja omoguila njegovu
primenu u svojstvu protivotrova, u sluaju preveli-
kih doza ovih preparata, odnosno toksikomanije.
Najzad, naglasimo da je . Dele predlagao amfeta-
minski ok izazvan intravenoznim ubrizgavanjem
doze od 20 do 30 mg, u cilju dijagnoze, da bi se
izazvala eksteriorizacija shizofreninih disimulacija*
ili prekinule neke histerine* blokade.
A. \ M. Poro
AMIOTROFINA LATERALNA SKLEROZA
[ARKOOVA (CHARCOT) BOLEST]
od gr. skleros, tvrd, lat. latus, strana, gr. a-, priv.
prefiks, mys, mii i Irophe, ishrana
Amiotrofina lateralna skleroza je degenerativna
skleroza koja zahvata anterolateralni snop kimene
modine, direktne i ukrtene piramidalne puteve,
kao i modano stablo i jedra kranijalnih nerava.
Ona se, znai, ispoljava neurogenom perifernom
paralizom, piramidalnim sindromom i bulbarnim
poremeajima tipa labio-gloso-faringalne paralize;
ova tri sindroma mogu biti na razliite naine pove-
zana. Evolucija se zavrava smru i to za nekoliko
godina (dve godine u proeku), zbog pogoranja
bulbarne paralize.
Na osnovu topografija oteenja, moguno je objas-
niti, zato tako rei po pravilu ne dolazi do drugih
psihikih smetnji osim reaktivnih. One ipak mogu
biti veoma znaajne s obzirom na ozbiljnost progno-
ze i nepostojanje bilo kakve terapije. One zavise od
linosti pacijenta i reakcija okoline.
U okviru nekih ispitivanja, pominje se postoja-
nje pravih psihikih poremeaja, posebno progre-
sivnih dementnih stanja. Ona su esta u jednom
odreenom obliku bolesti amiotrofinoj later-
alnoj Guam-sklerozi oboljenju koje iskljuivo
napada domoroce rase amoro koji potiu sa ostrva
Guam.
AMNESTIKIIKTUS
U onim sluajevima gde dementni sindrom prati
amiotrofinu lateralnu sklerozu, prepoznaju se kor-
tikalna oteenja koja odlikuje redovno nestaja-
nje neurona i to u najveoj meri u drugom i tre-
em sloju, uz blagu astrocitarnu gliozu. To pokree
pitanje graninih sluajeva s presenilnim demen-
cijama [Pikova (Pick) demencija i Alchajmerova
(Alzheimer) bolest], i s Jakob-Krojcfeldovom (Ja-
cob-Creutzfeld) boleu iji amiotrofini oblici inae
postoje.
.-P. Iber
Red. V. P. i N. C.
AMNESTIKI IKTUS
od lat. ictus, udar, ok, od gr. a-, privativni prefiks i
mnasthai, pamtiti
Izolovan i prolazan gubitak pamenja koji su opisali
istovremeno, 1956. godine, kako Gijota (Guvotat) i
Kuron (Courgeon), tako i Bender. Takav poreme-
aj se isto tako pominje i pod nazivima amnestiko
pomraenje, globalna idiopatska prolazna amnezija
itd.
Amnestiki iktus moe da se pojavi samo jednom u
itavom ivotu, a najvie tri do ceriti puta kod
osoba (ee mukaraca nego ena) starih u proeku
od 50 do 70 godina, koje su esto hiperaktivne,
emotivne i bojaljive.
Poetak je brz i ponekad nailazi posle nekog afek-
tivnog oka ili premorenosti. Ictus obino traje od 1
sata do 10 sati. Kad se to desi, dolazi do oteenja
pamenja, analognog Korsakovljevom sindromu:
stare uspomene ostaju raspoloive, ali zaborav brie
za tren seanje na sadanje stvari. Isto tako postoji
retrogradna amnezija koja se odnosi na period pre
iktusa. Dezorijentacija u vremenu je prilina; nasup-
rot tome, orijentacija u prostoru esto ostaje isprav-
na. Nema konfuzije, nema obnubilacije svesti, pore-
meaja govora; intelektualne operacije su normalne,
ukoliko se ne tiu pamenja.
Subjekt je obino miran, ali smeten, uznemiren, pita
se ta mu se to deava. Rede izgleda da je nesvestan
svog poremeaja. Zadrava lakunarnu amneziju ko-
ja odgovara trajanju pomraenja.
Pri neurolokom pregledu ne moe da se konstatuje
nikakva anomalija, kao ni na EEG-u, kad ovaj
moe da se napravi. Ali tako se moe eliminisati
eventualno postojanje epileptinog napada, intrak-
ranijalnog tumora ili modanog udara.
Treba napomenuti da i neki banalan, ponekad mi-
nimalan udarac u glavu (sportska nezgoda ili po-
remeaj cirkulacije) moe dati sasvim istovetnu sli-
ku.
Patogeneza amnestikog iktusa je neizvesna. Meu-
tim, ima mesta razmiljanju da se radi o funkcional-
noj ishemiji hipokampusa sa obe strane. Neki autori
ga dovode u vezu s migrenom.
. Siter
42
M. BONDUELLE, P. BOUYGUES, B. JOLIVET et P. SAL-
LOU, Automatismes de longeu duree et fugues epileptiques
chez l'adulte. Izvetaj na Kongresu psihijatrije i neurologije
(francuski jezik), 61. sednica, Nancy, Masson, 1963; M.
TRILLET, B. LAURENT et C. FISCHER, La memoire et ses
troubles, Encyclopedie med.-chir. neurologie, 17 024 A 10,
1982.
AMNEZIJA v. Pamenje i amnezije
od gr. a-, privativni prefiks i mnasthai, pamtiti
AMORFOGNOZIJA v. Agnozije
od gr. a-, privativni prefiks, morphe, oblik i gnosis,
saznanje
AMUZIJA
od gr. a-, privativni prefiks i mousike (lechne) muzika
(umetnost)
Sinonim: gluvoa za muziku. U sluaju lezije desnog
temporalnog renja (Milner, 1962), pacijent nije u
stanju da prepoznaje ili reprodukuje poznate arije:
ton, intervali, pamenje tonova, pravac tona bivaju
ozbiljno poremeeni. Obratno, u sluaju temporalne
lezije s leve strane, pacijent ne moe da se seti naziva
arija, ne moe da odgonetne o kojoj je muzici re,
ali je i dalje kadar da je reprodukuje. Obino se
javlja naporedo sa afazijom, premda je amuzija vrlo
retka pojava.
/. Pelisje
ANAFRODIZIJA
od gr. a-, privativni prefiks i Afrodita, boginja ljubavi
U pitanju je jedna od onih reci iji se smisao menja
zavisno od vremena i od autora. Moe da oznaava
nedostatak seksualnog zadovoljstva (posebno en-
skog orgazma) ili odsustvo genitalne elje.
Dobro bi, dakle, bilo briljivo istai razliku izmeu
prvog znaenja, pravog organskog, biolokog ili
fiziolokog nedostatka, i frigidnosti* i muke impo-
tencije* gde problem nije u odsustvu elje ili seksual-
nih i genitalnih senzacija, ve u tekoi da se dotino
zadovoljstvo i ostvari. U prvom smislu, anafrodizija
je slabost organske prirode, dok bi frigidnost i
impotencija jednim delom spadale i u oblast psiho-
logije.
Proirenje definicije reci seksualnost* i njena polise-
mija ne doputaju vie da se govori o odsustvu
seksualne elje bez jasnog objanjenja o kojoj je
elji re. Istini za volju, odsustvo orgazmikog
zadovoljstva ne spreava traganje za ljubavlju i
postizanje seksualnih zadovoljstava (ak i ako
nisu genitalna).
Definisana kao odsustvo seksualnog zadovoljstva,
anafrodizija prava mnogo je reda nego to se to
klasino tvrdi. Seksolozima je polo za rukom da
43
znatno suze polje pravih anafrodizija i pokau kako
je, pre postavljanja dijagnoze, poeljno odstraniti
sve ostale hipoteze. Obino se opisuju i sekundarne
anafrodizije, naroito one to nastaju kao posledica
teih psiholokih trauma, psihijatrijskih terapija
trankvilizatoriraa* ili antidepresivima*, kao i poro-
aja. Pre e biti, meutim, da su tu u pitanju oblici
steene frigidnosti*.
/. Poenso
ANAGAPUA v. Naputenost (oseanje, neuroza)
od gr. a-, privativni prefiks i agape, ljubav, naklonost
ANAKASTIAN
od gr. ananke, nunost, prinuda sinonim za opsesivan*,
kompulzivan.
M. Poro
ANAKLITIKA DEPRESIJA v. Emocionalna ka-
rencija
od gr. anaklisis, odlaenje na poinak
ANALIZA IVOTNIH DOGAAJA
Pod ivotnim dogaajem se podrazumeva ono to se
dogodi odreenog dana i na odreenom mestu i to
se, kao jedinstvena pojava, izdvaja iz jednolinog
toka biografskih, zbivanja te ima izvesnu vanost
koja se zasniva na promeni do koje dovodi. Ukrat-
ko, dogaajem se naziva sve ono to je znaajno,
uzbudljivo, puno dramatinosti, spektakularnosti ili
iznenaenja.
Na vezu izmeu ivotnog dogaaja i odreene bo-
lesti moe se eventualno posumnjati kada je dati
dogaaj upeatljiv, kada se istie u neijoj biografiji
i kada skoro neposredno prethodi bolesti, za razliku
od ivotnih uslova koji pretpostavljaju postojanje
stalnih patogenih inilaca. Tako je izdvojena jedna
reaktivna* patologija, bilo na osnovu psihijatrijskih
slika, bilo dovoenjem svih konsekutivnih smetnji u
vezu sa odreenim ivotnim dogaajem, bilo, na
koncu, ispitivanjem dogaaja i okolnosti koji su
doveli do nekog odreenog oboljenja.
1) Ako se dogaaju pripie patogena uloga, ta se
uloga obino relativizuje, poto je uvek podreena
postojanju receptivnog terena. Deskriptivna klinika
metoda najpre je, kao reaktivna stanja, izdvojila
skup poremeaja koje, u etiolokom smislu, determi-
niu odnosi sa znaajnim dogaajima ili sa ranijim
ivotnim situacijama (Jaspers). Meutim, izgledalo
je da je uloga povoljnog terena nezaobilazna u
nastajanju ovih stanja u kojima dogaaj predstavlja
kljuno iskustvo koje izaziva bolest [Kremerova
(Kretchmer), sumanutost odnosa senzitivnih osoba,
psihogene psihoze skandinavskih autora].
Iz psihoanalitike perspektive, patogeno delovanje
nekog dogaaja moe se razumeti jedino na osnovu
ANALIZA IVOTNIH DOGAAJA
njegova znaenja koje je, kad se sve uzme u obzir,
individualno i zavisi od celokupne biografije poje-
dinca, a naroito od njegovog detinjstva. Po analo-
giji sa alou zbog neije smrti, patogen moe biti
svaki dogaaj koji za pojedinca dobije (naknadno)
smisao smrti neke njemu znaajne osobe, odnosno
gubitka osnovnih afektivnih davanja na osnovu e-
ga je stvoren pojam stvarnog ili simbolinog gubitka
objekta. Polazei od patogeneze depresije, ovakvo
gledite je proireno na tako tei sve psihike i
psihosomatske poremeaje od kojih mnogi imaju
smisao patoloke alosti*.
Psihijatrijska fenomenologija usmerila je svoje inte-
resovanje na situacije* koje izazivaju bolesna stanja:
ve sam dogaaj je uvek bremenit znaenjem samim
tim to je pacijent tako duboko vezan za svoju
situaciju da na nju moe da reaguje jedino u okviru
same te situacije [Fon Bejer (Von Baever)]. Ovo
upuuje na to da se u zaetku melanholija potrae
preddepresivne situacije [Telenbah (Tellenbach)], a u
korenu shizofreninih poremeaja, krizne ili egzis-
tencijalne bezizlazne situacije [Kulenkampf (Kulen-
kampff)].
2) S druge strane, ovaj pristup je bio usredsreen na
jednu naroitu vrstu dogaaja i upravo se na teme-
lju jedne opte etiologije dogaaja dolo do nekih
svrstavanja u grupe, bilo klinike i kazuistike, bilo
statistike i epidemioloke: puerperalna patologija,
posttraumatska, zatvorska patologija, patologija ra-
ta, udovitva, razvoda, kao i ona izazvana prome-
nom mesta boravka, sluenjem vojnog roka, prirod-
nim katastrofama...
3) U novije vreme, analize objektivne epidemiologi-
je okrenule su se sistematskom prouavanju anam-
neze, istraujui sve dogaaje koji su bolestima pret-
hodili, na osnovu hipoteze koja dovodi u vezu kon-
cept stresa koji ima kumulativni potencijal i redefi-
nisanje dogaaja kao objektivno odredljive injenice
koja moe da donese neku promenu u svakodnev-
nom ivotu [Rejh (Rahe)] ili da dovede do nekog
emocionalnog potresa [Pejkel (Pavkel)]. Na osnovu
iscrpnih podataka i uvoenja sistema kvantifikacije
(vodei rauna o broju dogaaja i snazi akumulira-
nog stresa u okviru odreenih vremenskih perioda),
za grupe pacijenata koji boluju od iste patologije,
uporeenih sa kontrolnim grupama uzetim iz opte
populacije, uz podatke o osnovnim socio-demograf-
skim varijablama, utvrene su statistike razlike u
pogledu bodovanja dogaaj koje karakteriu
mnotvo premorbidnih dogaaja u populacijama sa
visokim rizikom; prouavane su i razliite odlike
svojstvene dogaajima: stepen dugotrajne ugroe-
nosti, drutvena poeljnost, vrste kontrole datog
subjekta, oblici sueljavanja pri uspostavljanju dru-
tvenih odnosa...
Sve to se ve primenjuje na mnogo naina, kako u
psihijatriji, tako i izvan psihijatrije i patologije. Ot-
vorena je iroka, prvenstveno metodoloka raspra-
ANALNI, ANALNOST
va, pre svega usmerena na mogunu posredniku
ulogu nekih elemenata linosti (naini odbrane i
naini strategije pojedinca), kao i nekih eleme-
nata psihosocijalnog polja (drutvena podrka, na
primer).
D. Prenge i A. Talosjan
ANALNI, ANALNOST v. Psihoanaliza
ANARTRIJA v. Afazija
od gr. an-, privativni prefiks i arthron, zglob
ANDROPAUZA
od gr. aner, andros, ovek i pausis, prestanak
Andropauza je naziv obrazovan po analogiji sa
menopauzom. U nae vreme ima dva znaenja. S
jedne strane, neporedo sa prihvaenim smislom
izraza menopauza kod mukarca, znai opada-
nje ili prestanak genitalne funkcije mukarca, to,
poznato je, ne postoji u fiziolokom pogledu, bu-
dui da je seksualna involucija mukarca pozna i
spora. Zna se za veliki broj plodnih staraca. Libido
starog oveka zaelo je umanjen to se tie fizike
komponente, a moda i usled pritiska normi koje
namee kultura u kojoj ivi, ali u ravni intelekta,
on i dalje opstaje. Uostalom, kliniki primeri senil-
ne dezinhibiranosti (primer demencije*) to jasno
pokazuju.
S druge strane, postoji i drugi smisao reci
andropauza koji odgovara, u stvari, izvesnom
depresivnom stanju presenescencije koje Anglo-
saksonci nazivaju neuspeh ili poraz pedesete
(failure). Na takvo stanje depresije, praeno sek-
sualnom impotencijom uz gubljenje elje, koje se
pogreno smatra fiziolokom, retko se ukazuje.
A ipak, neophodno je da se ono briljivo is-
pita i leci kako na psihijatrijskom, tako i na
biolokom planu, to je, sa modernim pristupima,
postalo pomalo nelagodno, a obzirom na to da
veina psihotropnih supstanci izaziva tekoe ge-
nitalne prirode (mlitava erekcija, anafrodizija*
itd.). No velika je opasnost ako se ovaj simptom
ne leci.
/. Poenso
ANEMIJA v. Hemopatije
od gr. an-, privativni prefiks i haima, krv
ANEREKCIJA v. Impotencija
od lat. an-, privativni prefiks i erectio, in dizanja
ANKSIOLITICI v. Trankvilizatori
od lat. anxietas, nespokojstvo, briga {angere, stegnu-
ti) i gr. luein, rastvoriti
44
ANKSIOZNA NEUROZA
od lat. anxietas, nespokojstvo, briga (od angere, steg-
nuti) i gr. neuron, ivac
Pojam anksiozna neuroza nametnuo se posle
Frojdovih radova iz 1895. u kojima ju je on
odvojio od neurastenije*.
U klinikom smislu, anksiozna neuroza odlikuje
se izdvojenou manifestacija strepnje i anksioz-
nosti. Pri tom konotacija neuroze podrazumeva
odsustvo psihotinih simptoma.
Ovi poremeaji mogu se javiti:
kao paroksizam, u obliku akutnih kriza strep-
nje i anksioznosti, sa intenzivnim oseanjem nela-
godnosti, oseanjem neumitne smrti, praenim
manje ili vie difuznim nizom somatskih manifes-
tacija: oseanjem ezo-trahealnog, epigastrinog,
abdominalnog stezanja, dispnejom, predkordijal-
nim bolom, podrhtavanjem, lipotimijom, preko-
mernim znojenjem, oseanjem vrtoglavice...
u trajnijem a manje intenzivnom obliku u ko-
me su esto u prvom planu gore nabrojane somat-
ske manifestacije, pri emu ovaj oblik moe biti
isprekidan gore opisanim akutnim napadima.
NOZOLOGIJA ANKSIOZNE NEUROZE
Frojd je anksioznu neurozu, zajedno sa neuraste-
nijom*, hipohondrijom* i traumatskom neuro-
zom*, svrstao u aktuelne neuroze*.
Aktuelne neuroze razlikovale su se od psihoneuro-
za po tome to su se ispoljavale kao reakcija na
slobodan tok libida*, dok su psihoneuroze proiz-
lazile iz deje neuroze u vezi sa predstavom neke
seksualne traume iz detinjstva.
Tipini pacijenti sa ispoljenom anksioznom ne-
urozom, koje je opisao Frojd, bili su mladi ljudi
kod kojih je dolazilo do naglog prekida seksual-
nog ivota. Uprkos kasnijim doradama svoje teo-
rije o anksioznosti, Frojd se nije vratio na ovaj
koncept anksiozne neuroze, razraen u jednom
razdoblju kada se pretpostavljalo da e se akumu-
lacija libida prometnuti u anksioznost. Uistinu,
ako se savremeni istraivai i sreu sa istim paci-
jentima kakvi su bili oni na ijem je primeru Frojd
postavio koncept anksiozne neuroze, dolo je do
izvesne rezervisanosti u pogledu proirenja klini-
kog znaka kakav je strepnja na jedan nozoloki
entitet.
Anksioznost je i suvie sveprisutna i nespecifina
da ne bi postavljala osetljive dijagnostike proble-
me, kada se nae strogo izdvojena.
Na taj nain, kod ovakvih pacijenata, posle ta-
kozvane faze anksiozne neuroze, javljale su se
bouffees delirantes* (nastupi sumanutosti) ili, na
primer, melanholija. Tako da bi jedna strukturna
koncepcija psihopatologije iskljuila pojam anksi-
ozne neuroze iz okvira nozologije, sadravajui,
45
ipak, njene klinike manifestacije u ravni jedne semi-
ologije ija bi strukturna pripadnost morala da se
dokae.
. Buarla i A. Metre
ANKSIOZNOST, STREPNJA
franc. anxiete, angoisse, od lat. anxietas, briga, nespo-
kojstvo, od korena angere, stegnuti
Termini anksioznost i strepnja pojavili su se u medi-
cinskoj literaturi tek koncem XIX veka. Do tada su
se za te poremeaje koristili izrazi: emocije, fobije,
strahovi, zebnje . . .
DEFINICIJE
Ako engleski (anxiety) i nemaki (Angst) imaju
samo jedan naziv za imenovanje ovih poremeaja,
ovim dvojstvom (anxiete anksioznost, angoisse
strepnja), francuski jezik istie i njihove nijanse.
Prema reniku Litre (Littre), anxiete (anksioznost)
se definie kao stanje nelagodnosti, agitacije i pred-
kordijalnog stezanja.
U reniku Rober (Robert) angoisse (strepnja) se
javlja kao oseaj stezanja u epigastrinom predelu,
praen respiratornim smetnjama i oseanjem anksi-
oznosti. Po Litreu, anxiete i angoisse su nijanse
jedog istog stanja, ali rastueg intenziteta.
Razliku koja je postala klasina u francuskoj psihi-
jatrijskoj klinici, uveo je Briso (Brissaud), 1902:
anksioznost se poima kao duevno stanje nemira i
agitacije, strepnja obuhvata i anksioznost i njene
somatske manifestacije.
Pomenuta distinkcija se polako gubi kod novijih
autora, koji ne prave razliku izmeu ova dva termi-
na.
ANKSIOZNOST I STREPNJA OD NORMALNOG DO
PATOLOKOG ISPOLJAVANJA
Knjievnost i filozofija svedoe o sveprisutnosti poj-
ma strepnje, o njegovom kljunom mestu u ljud-
skom ivotu, o osiromaenju do koga bi dolo kada
bi se strepnja iskljuivo vezivala za medicinski dis-
kurs.
Navedimo neke primere: Kjerkegor, koji u pojmu
strepnje veli: Oseanje strepnje je za duh pravi
oblik senzibiliteta, i jo: Strepnja je realnost slo-
bode kao mogunosti koja se prua mogunosti.
Ovoj koncepciji strepnje kao pokazatelja jedne mo-
gune slobode, dodajemo, kao drugi primer, Hajde-
gera koji situira strepnju u ontoloku dimenziju
Bia: Strepnja [briga] otkriva nitavilo. Ono to
jeste, [bivstvuje], ono to ja jesam, moglo bi da ne
bude. Strepnja [briga] je svedok tog kljunog polo-
aja iezavanja subjekta. U tom svojstvu, ona se
moe svesti jedino na patoloke fenomene, ali kao
svedok kolebanja bivstvujueg koji ne prejudicira
njihov ishod. Tako se granica izmeu egzistenci-
ANKSIOZNOST, STREPNJA
jalne i bolesne strepnje ne moe otkriti sama po sebi,
ve posredno, na osnovu klinikog konteksta i evo-
lucije.
ANKSIOZNOST I STREPNJA - KLINIKI OBLICI
Izolovani, monosimptomatski oblici anksioznosti i
strepnje. Anksioznost i strepnja mogu predstavljati
jedinu uoljivu kliniku manifestaciju koja se ispo-
ljava u dva oblika:
kao paroksistina kriza strepnje: odlikuje je na-
glo, neoekivano javljanje, ili izbijanje na podlozi
ve postojee strepnje. Po karakteru je muna, tako
rei dramatina, proima osobu neumitnom i silnom
panikom, iji su predmet ili motiv neuhvatljivi. Ovo-
me se pridruuje strah od neumitne smrti, kao i neke
somatske manifestacije, respiratorne, kardiovasku-
larne, digestivne prirode...
stanje hronine strepnje i anksioznosti: re je o
jednom manje ili vie trajnom stanju mune unutar-
nje napetosti, na koje se, a minima, esto nadovezu-
ju iste one somatske manifestacije kao i u krizi
akutne strepnje: stezanje jednjaka, epigastruma ili
abdomena, predkordialgije, lipotimije, dispneja, pre-
komerno znojenje, podrhtavanje...
Ako anksioznost i strepnja mogu da ostanu izolova-
ne toliko da se pomiljalo da se one proglase jednim
nozolokim entitetom, anksioznom neurozom, one
su, manje ili vie intenzivno, prisutne u mnogim
sindromima psihijatrijske klinike.
Kliniki oblici udrueni sa anksioznou i strepnjom
Do ovog udruivanja vie dolazi u fobinim* i
opsesivnim* neurozama nego u histeriji*.1
U psihozama*, naroito u akutnim fazama na-
stupa sumanutosti (bouffees delirantes*), shizofre-
ninim* psihozama, melanholiji*, gde anksioznost i
strepnja igraju odluujuu ulogu pri, prelaenju na
in (samoubilaki, na primer).
Medicinska klinika takoe svedoi o tome da je
strepnja svuda prisutna, naroito u oboljenjima kao
to su: akutni edem plua, astma, koronaropatije,
hipoglikemije, parkinsonizam, tumori zadnje jame,
multipla skleroza, epilepsija, hipertireoidizam...
TEORIJE O ETIOPATOGENEZI ANKSIOZNOSTI
I STREPNJI
Doprinos neurofiziologije: poev od Dejmsovih (Ja-
mes) i Lengovih (Lange) prorpioceptivnih teorija,
otkriveni su uticaji diencefalnih, limbikih i retiku-
larnih struktura u stanjima anksioznosti. Ove teorije
poivaju na utvrivanju nervnih struktura koje ima-
ju udela u emocionalnim reakcijama, tipa straha, na
spoljanje ili unutranje stimuluse (neposredna sti-
mulacija).
Doprinos biokemije: ispitivanje mehanizama delova-
nja benzodiazepina omoguilo je otkrivanje recepto-
ra specifinih za ove medikamente, receptora koji se
javljaju u paru sa receptorima gama-amino-buterne
ANOKSEMIJA, ANOKSIJA
kiseline (GABA). Izgleda da ova istraivanja po-
tvruju odreenu ulogu neuromedijatora u javljanju
strepnje.
Doprinos psihoanalize: Frojdova teorija strepnje na-
stala je postupno, u tri faze:
1895: Frojd objanjava strepnju kao akumulaci-
ju libida nevezanog za predstave.
19091918: potiskivanje se javlja kao pokreta
strepnje utoliko to ima za posledicu kidanje veza
izmeu predstava i afekata. Strepnja se shvata kao
transformacija afekata.
1926: posle uvoenja druge topike, Frojd situira
strepnju u Ego (Inhibicija, simptom i strepnja).
Strepnja se javlja kao znak opasnosti za Ego, pred
nekim zahtevom koji postavljaju pulzije. Tek tada se
uplie potiskivanje, a ne pre toga, kao u prethodnoj
formulaciji.
Frojdov doprinos problemu anksioznosti nije se og-
raniio na taj metapsiholoki aspekt; u stvari, izgle-
da da je podjednako vano i otkrivanje semioloke
vrednosti strepnje. U ogledu Inhibicija, simptom i
strepnja, Frojd naglaava heterogenost ovih triju
koncepata, dok ih psihijatrijska klinika obino spaja
izrazom: kliniki znaci ili simptomi. Od strepnje,
kao znaka za uzbunu, Ego moe da se brani inhibi-
cijom, modalitetom nerazluenim u pogledu struk-
ture, dok simptom, plod tvorevina nesvesnog, sve-
doi o realnosti strukture. Jedan od postfrojdovskih
psihoanalitiara, Lakan (Lacan), u (neobjavljenim)
predavanjima o strepnji, situira strepnju u proble-
matiku elje. Subjekt nesvesnog jeste subjekt elje.
Taj subjekt jeste posledica objekta koji nedostaje
uzroka elje (objekat d). Subjekt, dakle, nalazi oslo-
nac u neemu to nedostaje. Suoavanje sa tim
objektom (objektnom kategorijom) dovodi, dakle,
do kolebanja subjekta, iji je pokazatelj strepnja.
OPTA RAZMATRANJA O LEENJU ANKSIOZNIH
STANJA
S obzirom da anksioznost u svojim manifestacijama,
nije jednoznana, svako leenje ovog stanja iziskuje
strukturnu dijagnozu nozolokog okvira kome pri-
pada. Poznato je, na primer, da anksioznost u kon-
tekstu psihoza, gledano samo sa psihofarmakolo-
kog stanovita, iziskuje lekove razliite od onih to
pogoduju stanjima anksiozne neuroze.
Valja se prisetiti doprinosa Frojda koji smatra strep-
nju posledicom neke neprihvatljive predstave, da bi
podsetio kako je jedna od funkcija i mogunosti
govora to to moe da ponovo evocira i obradi te
predstave i samim tim da ublai ili poniti njihovo
anksiogeno dejstvo.
Na taj nain, vetina kliniara sastoji se u tome
da proceni, u funkciji svakog klinikog sluaja, pro-
bitanost primene i zdruivanja dvaju osnovnih te-
rapijskih sredstava kojma danas raspolae: de-
lovanja ive reci upuene Drugom i psihofarma-
kologije.
. Buarla i A. Metr
46
ANOKSEMIJA, ANOKSIJA
od gr. on-, privativni prefiks, oxys, iljat, kiseo (kiseonik,
fr. oxigene, od oxys, kiseo i genes, roen) i haima, krv
Razreenost kiseonika moe dovesti do psihikih
poremeaja, bilo da je re o guenju usled trovanja
ugljen-monoksidom, veanja, davljenja, srane de-
kompenzacije ili razreenosti zbog nadmorske visi-
ne. Sve ove injenice temeljno je prouio Dezojl
(Desoille) u svome radu o asfiksiji, iz 1932. godine.
U ovim razliitim sluajevima, subjekat najpre oseti
kratkotrajno uivanje i euforiju, olakanje, posle
ega sledi utrnulost, duevna i ulna obamrlost, a
onda poremeaji pamenja i rasuivanja, pogreno
procenjivanje vremena, slabljenje sluha i vida, gubi-
tak samokritinosti, i, napokon, gubljenje svesti ko-
je moe biti prolazno, a moe uvesti subjekat u
stanje potpune kome.
Intenzitet duevnih poremeaja poveava se sa opa-
danjem koncentracije kiseonika. Meutim, potrebno
je da postoji paralelizam izmeu stepena mentalnih
poremeaja i teine somatskih simptoma.
Izvrena su eksperimentalna prouavanja varijacija
testova inteligencije u atmosferi sa razreenim kise-
onikom [Gelhorn i Kren (Kraines)].
Prouavanje otpora nervnih funkcija prema anoksiji
i ishemiji, eksperimentalno su nastavili . Malmeak
(J, Malmejac) i P. Plan (P. Plane), na psu. Ovi
eksperimenti potvrdili su krajnju osetljivost viih
nervnih formacija na nedostatak kiseonika i presta-
nak cirkulacije. Pet do est minuta ishemije mozga
predstavljaju prag koji se ne moe prei a da obnav-
ljanje kortikalne aktivnosti ne bude ugroeno. Ishe-
mija dua od 10 minuta moe da izazove potpunu i
konanu promenu ponaanja.
Pomenuta neuropsihika disolucija praena je laku-
narnom amnezijom* a, u teim asfiksijama, stanji-
ma konfuzije* i, uglavnom, trajnijim posledicama
(Ugljen-monoksid*).
Anoksija do koje doe kod novoroeneta u trenut-
ku tekog poroaja moe biti uzronikom neizbrisi-
vih modanih lezija iz kojih moe da se izrodi
epilepsija*, neke mane neuroloke prirode ili men-
talna zaostalost*.
A. Poro
ANONIMOGRAFIJA
od gr. an-, privativni prefiks, onoma, ime i graphein,
pisati
Anonimografija je termin kojim Lokar (Locard)
oznaava upornost sa kojom neke ene organizuju
klevetnike kampanje putem anonimnih pisama,
mesecima sejui strah i trepet po nekim malim
gradovima, to esto ima vrlo ozbiljne posledice
(rasturanje brakova, samoubistva).
Ovaj kriminolog, koji je ovo pitanje izvanredno
prouio, pokazao je da je najee bila re o devoj-
kama koje su ostale nevine, rtvama seksualnog
47
potiskivanja, zavidljivim i ljubomornim, rede o ne-
zadovoljnim enama. One od poetka do kraja svo-
ju krivicu poriu, ak i kad su uhvaene na delu, a
njihova perfidnost ih je ponekad navodila na ukla-
njanje nezgodnih svedoka, bili oni i iz njihove poro-
dice.
A. Poro
ANOREKSIGENI v. Nooanaleptici
od gr. an-, privativni prefiks, orexis, apetit i genes,
roen (od gignesthai, roditi se, postati)
ANOZODIJAFORIJA
od gr. a-, privativni prefiks, nosos, bolest i diaphoros,
interesovanje
Ravnodunost obolelog od hemiplegije prema svojoj
paralizovanoj strani, uz tenju da umanji ove po-
remeaje, naziva se anozodijaforijom. Ne treba je
meati sa anozognozijom koja se odnosi na hemi-
plegiju leve strane, uz potpuno iezavanje pred-
stave o paralizovanoj strani (Telesna shema* Ano-
zognozija*).
A. Poro
ANOZOGNOZIJA
od gr. a-, privativni prefiks, nosos, bolest i gnosis,
spoznaja
U doslovnom smislu, anozognozija znai neuvianje
neke bolesti ili neke slabosti (motorni ili senzorni
deficit). Ovu pojavu opisali su Monakov (Mona-
kow), 1885, zatim Anton, 1899; Babinski je 1914.
ozvaniio termin anozognizija, ali dajui mu znatno
ue znaenje i koristei ga za neke sluajeve hemip-
legije* s leve strane, odakle i potie naziv sindrom
Anton-Babinskog. I pored gotovo potpuno ouva-
nih intelektualnih funkcija, izgleda da bolesnici koji
pate od ovog poremeaja uopte ne znaju za svoju
paralizu i nimalo se ne ale na svoju nemo koju, po
svoj prilici, previaju; ovo deluje kao da pacijent, ne
hajui nimalo za svoju ruku ili nogu sa paralizovane
strane, nije u stanju da za nju vee svoju panju i
kao da je se, da tako kaemo, vie i ne sea
(Babinski). tavie, kod pacijenta se katkada javlja
prava tvrdoglava upornost da paralizu ne prizna, da
se opire njenom uoavanju, to zbilja zbunjuje [Bare
(Barre)]. Ova pojava je utoliko neobinija to su
osobe kod kojih se javlja esto, jo pre napada, bile
opsednute strahom od paralize (Babinski) i to se
ak, prema jednom Lutembaherovom (Lutembac-
her) istraivanju, ona ponovila u razmaku od dve
godine kod pacijenta koji je bio upozoren na svoje
stanje.
Ovde u obzir dolazi nekoliko mogunosti: ili paci-
jent reflektuje na svoju desnu polovinu tela sve to
misli da ini i osea na levoj polovini; ili je, pak,
svestan postojanja leve strane tela, ali je opaa kao
ANTIBIOTICI
odvojenu od tela, kao da mu vie ne pripada; ili,
najzad, ima oseanje da pored sebe ima neku ruku
ili nogu koje pripadaju nekoj drugoj osobi, odnos-
no, neku treu ruku ije mu poreklo nije poznato,
pa, tavie, moda i neko strano telo koje teko
moe da identifikuje i za koje ponekad pretpostavlja
da je zmija.
Uzrona lezija obino se nalazi u retrolentikular-
nom predelu kapsule interne, na mestu gde se ukr-
taju optiki putevi i putevi dubokog senzibiliteta.
Danas se posebno naglaava gubitak telesne she-
me*, slike tela. Ovaj fenomen valja dovesti u
vezu sa gubljenjem pojma desno-levo o kome se
govori kod lezija zadnjeg parijetalnog renja.
Pored sindroma Anton-Babinskog, postoje i vizitelne
anozognozije koje se javljaju kod nekih bolesnika od
kortikalnog slepila: oni za svoje slepilo ne znaju, ili
odbijaju da ga prihvate, tako da nekada, tavie,
opisuju sve to misle da vide. Izgleda da, u velikom
broju sluajeva, odreena halucinatorna* aktivnost
kompenzuje deficit vizuelnih percepcija. Isti je sluaj
i kod nekih homonimnih, lateralnih hemianopsija s
leve strane (Agnozije*).
Geral je skrenuo panju na jedan neobian sluaj
uroene neosetljivosti na bol (generalizovana anal-
gezija*) kod jedne trudne ene koja nije znala da je
nastupio poroaj i porodila se bez bola. Ovaj autor
to svrstava u poremeaj somatognostike prirode i
ovaj psiholoki poremeaj dovodi u vezu sa po-
remeajem slike o sebi i samospoznaje sopstvenog
tela.
T. Kamerer
ANTIBIOTICI
od gr. and-, protiv i bios, ivot
Najznaajniji radovi su napisani o antituberkuloz-
nim antibioticima. Ogromno smanjenje broja ovih
bolesnika moglo bi, na izgled, uiniti nepotrebnim
lanak koji sledi. Pa ipak, bilo ga je potrebno
zadrati zbog njegovog opteg znaaja.
Primena antibiotika ne samo to je izmenila tok
nekih klinikih manifestacija ve je vetaki izazi-
vala i promene u psihi bolesnika, u nekih 5% slu-
ajeva.
Prilino esto, kod bolesnika koji primaju streptomi-
cin, mogu se uoiti neupadljive smetnje: depresija ili
euforija, intelektualna usporenost, opadanje panje,
dismnezija. Pored toga, javljaju se i prave streptomi-
cinske encefalopatije.
Polo nam je za rukom, s druge strane, da doemo
do mnogobrojnih podataka koji doputaju da se
slina, mada manje dramatina, uloga pripie i izo-
nijazidu. Danas je dobro poznato da ovaj preparat
neosporno izaziva euforiju kod tuberkuloznih boles-
nika. U pojedinim sluajevima, on moe biti odgo-
voran za diskretne smetnje hipomanine* prirode,
premda nema stvarne opasnosti. Poremeaji koji su,
iako redi, ee predmet osude, ispoljavaju se obino
ANTIBIOTICI
u vidu manje ili vie izrazite manije praene psiho-
motornom ekscitacijom, ili konfuzije*, udruene sa
oneirizmom* ili bez njega; redi je sluaj da doe do
ispoljavanja depresije* ili katatonije*; izonijazid je,
svakako, uzronik i nekih postoperativnih konfuz-
no-oneirikih komplikacija.
to se cikloserina i etionamida tie, danas su oni
praktino naputeni, upravo zbog psihijatrijskih smet-
nji koje izazivaju, i zamenjeni rifampicinom i etam-
butolom koje nervni sistem mnogo bolje podnosi.
U literaturi se nailazi samo na izuzetne sluajeve
smetnji izazvanih ostalim antibioticima: penicilinom,
kanamicinom, viomicinom, teramicinom, hloromi-
cetinom, itd.
Pomalo je neprirodna tenja da se po svaku cenu
nae neka slinost izmeu poremeaja koje izazivaju
razliiti antibiotici. Pa ipak, mogu se izdvojiti etiri
stvari:
1) Izgleda da svaki antibiotik ispoljava odreenu
specifinost u pogledu psihikih komplikacija koje
izaziva: hipomanija kod izonijazida, teke encefalo-
patije kod streptomicina, polimorfizam poremeaja
sa tenjom ka agresivnosti kod cikloserina, depresija
i anksioznost kod etionamida.
2) Mogu biti u pitanju teke encefalopatije*, ija
klinika slika u dobroj meri podsea na manifestacije
intrakranijalne hipertenzije. ee se zapaaju pore-
meaji raspoloenja, bilo u vidu egzaltacije koja se
kree od obine euforije do manije, bilo ispoljavanje
depresije, od astenije do sklonosti ka samoubistvu.
3) Uestalost ovih poremeaja menja se u zavisnosti
od preparata koji se primenjuje: retki pri upotrebi
streptomicina, ne sasvim izuzetni kod izonijazida,
relativno esto kod cikloserina, a jo ei u sluaju cortisone-like); postoje, dakle, vrlo velike analogi-
etionamida.
4) Teina i evolucija ovih poremeaja veoma su
razliite. Kao bezopasni, oni obino prestaju sa
prestankom primene dotinog antibiotika.
ETIOPATOGENETSKE PRETPOSTAVKE
inioci koji pospeuju poremeaje: ulogu psihikih
predispozicija istakli su mnogi autori. Antibiotik
zapravo otkriva prethodnu linost.
Nikada nije suvino ponoviti kakvu ulogu igra udru-
enost s alkoholizmom, utoliko pre to izgleda da
izonijazid, na primer, ima dejstvo antabusa [Diru
(Duroux)]: zaelo dolazi do udruenog toksinog
dejstva alkohola i antibiotika, naroito u izvesnim
sindromima konfuzije.
Modaliteti leenja: izgleda da doze (ukoliko su ume-
rene), udruivanje medikamenata i nain davanja
nemaju neku odluujuu ulogu.
NAIN DELOVANJA
1) Neposredno toksino delovanje: dokazano je u
nekoliko mahova. Uostalom, znaajnija je koncen-
tracija antibiotika u krvi od koliine antibiotika
48
koju je bolesnik primio. Posmatranja koja su obavili
Lilik (Lillick), s jedne strane, i Dele (Delay), s druge,
kao i njihovi saradnici, ulivaju poverenje u tom
pogledu.
Jake doze antibiotika svakako imaju neposredno
toksino dejstvo na mozak bolesnika. S druge stra-
ne, to se normalnih doza tie, individualna to-
lerancija vrlo je raznolika, najverovatnije zavisno
od toga da li je prolost pacijenta psihopatska
ili ne.
2) Posredno toksino delovanje: neki antibiotici, kao
hloromicetin u sluaju tifusne groznice, ili izonija-
zid, u sluaju tuberkuloze, optueni su da izazivaju
poremeaje usled velikog oslobaanja bakterijskih
toksina: sasvim izvestan, kad je re o tifusnoj groz-
nici, ovaj nain delovanja nije mnogo verovatan
kada je u pitanju tuberkuloza.
Prema nekim italijanskim autorima, izonijazid je
toksian zato to oslobaa N H 3 . Prepisivanje gluta-
minske kiseline koja, u kombinaciji sa N H 3 , daje
atoksini glutamin, imalo je izvanredan preventivni
rezultat.
Po miljenju Vuda (Voogd) i Maunija (Mounev),
valja imati u vidu antivitaminsko dejstvo na B6 i
PP.
Ne moe se zanemariti ni posredno kodljivo dej-
stvo antibiotika usled remeenja nekih krupnih or-
ganskih funkcija, i to naroito sposobnosti bubrene
eliminacije [Turnilak (Tournilhac)].
Napokon, ini nam se da bi trebalo obratiti panju,
u izvesnim sluajevima, pre svega kada je re o
izonijazidu, na jedan mehanizam koji uveava elimi-
nisanje 17OH (uloga slina ulozi kortizona
je izmeu psihikih komplikacija kortikoterapije i
izonijazidoterapije (euforija koja ide do hipomani-
je). Psihike komplikacije koje nastaju upotrebom
izonijazida samo su, moda, izraz kortikotropnog
delovanja ovog leka.
3) Alergijske reakcije: neosporno je da postoje slu-
ajevi spontane netolerancije antibiotika.
ee je, meutim, re o steenoj netoleranciji, o
alergijskom* mehanizmu. Do psihikih poremeaja
obino dolazi posle 10 do 15 dana, to je vreme
senzibilizacije za nastajanje alergijskih encefalitikih
reakcija koje je uoio Pursin (Poursines). Nije retko
da do ovih poremeaja doe i prilikom ponovljene
terapije, kod pacijenta koji je ranije odlino podno-
sio antibiotike. Uostalom, njih inae esto prate
urtikarije, artralgije, purpura, itd. Na kraju, davanje
antihistaminika, kortikoida, esto ima povoljno dej-
stvo.
STAV KOJI VALJA ZAUZETI
Poeljno je okrenuti se prvenstveno prevenciji, vodei
rauna, pre svakog prepisivanja antibiotika, o even-
tualnim psihopatolokim predispozicijama bolesnika
ili o posebnoj osetljivosti njegovog nervnog sistema.
49
Ne srne se gubiti iz vida da, u nae vreme obogae-
na, lepeza tuberkulostatika sadri nove neurotoksi-
ne droge (etambutol, rifampicin).
Prethodno ispitivanje EEG-a dalo je, uopte uzev,
varljive rezultate.
Poeljno je da se, prevencije radi, uzimaju lekovi
poput vitamina B 6, PP i glutaminske kiseline; vita-
min B12, meutim, primenjen izdvojeno, nikada
nije pokazao zatitno dejstvo.
U steenim poremeajima treba, oigledno, ukinuti
primenjeni preparat i tek uz odreeni oprez pristupi-
ti njegovom ponovnom davanju ili zameni nekim
drugim.
Ozbiljne smetnje encefalopatske prirode lece se kao
edem mozga.
Manje smetnje u vidu egzaltacije otklanjaju se neu-
rolepticima ili, bolje, trankvilizatorima, davanim in-
tramuskularno.
M. Poro
ANTICIPACIJA
od lat. ante-, ispred i capere, uzeti
Anticipacija je mehanizam pomou kojeg ovek vidi
svoju budunost. Ona nije puki pokuaj predvianja
sa tenjom da pogodimo ta e se dogoditi: anticipa-
cija sadri pripremu, ak i skicu budueg delovanja,
usmeravanje trenutnog delanja kako bi subjekat
upravljao buduim tokom dogaaja na svoju korist.
U sutini zavisno od samog pojedinca, to je ponaa-
nje kojim se on neprekidno projektuje u jo uvek
neostvareni deo svoga ivota.
Normalna anticipacija satkana je od intelektualnih,
loginih elemenata (predvianje budunosti u fun- va (Ginestet) klasifikacija].
kciji datosti trenutne situacije i zakona koji mogu da
upravljaju njenim tokom) i iracionalnih elemenata,
usredsreenih na afektivnost. Mi instinktivno uspos-
tavljamo ili, bolje rei, oseamo neki odnos snaga
izmeu sebe i spoljanjeg sveta; ako taj odnos pre-
tegne u nau korist, naa anticipacija dobija poziti-
van vid: suprotstavljamo se ili kreemo u osvajanje;
u protivnom, suoavamo se sa nekim od negativnih
oblika: povlaenje u sebe, bekstvo, diverzija, skoto-
mizacija. Samo, anticipacija nije samo pozitivna ili
negativna: odreuje se ona i prema nivou na kome
se razvija, a to je upravo nivo ivota i savesti
pojedinca u dotinom trenutku: na najniem nivou,
egzistencija se ne izdie iznad svojih biolokih i
instinktivnih komponenti i anticipacija se usmerava
prema zadovoljenju najosnovnijih potreba i elja.
Neto vie, dosee se nivo hedonizma, zatim onaj na
kome bie tei da se ostvari kao linost, i, na kraju,
nivo na kome ono transcendira svoju individualnost
da bi se izdiglo do drutvenog a, katkada, i do
natprirodnog.
U mentalnoj patologiji, anticipacija nosi neposredan
peat bolesti. Subjekat moe biti kadar da ispravno
vaspostavi svoju prolost, da uredi svoje sadanje
ANTIDEPRESIVI
delovanje u funkciji navika, automatizama, spolja-
njih pritisaka koji su, isto tako, i faktori normaliza-
cije; ali, u nainu na koji on vidi svoju budunost,
neumitno se nazire trag patolokog, pri emu svaka
mentalna struktura ima sopstveni, naroiti stil anti-
cipacije.
. Siter
J. SUTTER, L'anticipation. 1 tom, 240 str., PUF, Pari,
1983.
ANTIDEPRESIVI
od gr. anti-, protiv i lat. deprimere, pritiskati
Antidepresivi spadaju u klasu psihotropnih sup-
stancija* iz grupe psihoanalitika; re je o medi-
kamentima za popravljanje tunog i bolnog raspolo-
enja, prvenstveno kada je u pitanju trajnija patolo-
gija u okviru stanja depresije. Mogue je izdvojiti
nekoliko grupa antidepresiva: triciklini (koji se od-
reuju na osnovu svoje zaravnjene strukture i koji-
ma su srodnici tetraciklini), IMAO (koji se odliku-
ju svojim inhibitornim farmakolokim dejstvom na
monoaminoksidazu) i jedna heterogena grupa koja
se definie iskljuenou iz prethodne dve. Naziv
timoanaleptik pre svega ukazuje na sposobnost po-
pravljanja tunog raspoloenja (timoleptik je sino-
nim), a naziv timeretik na stimulativno dejstvo
IMAO-a.
Antidepresivi se mogu razvrstati prema kvalitativ-
nom delovanju na sindrom depresije* (psihomotor-
na inhibicija, poremeaji raspoloenja, anksioznost,
Kilholcova (Kielholz) bipolarna klasifikacija),
kao i prema kvantitativnom [Denikerova i inesteo-
1) Triciklini antidepresivi predstavljaju derivate
iminodibenzola, meu kojima je glavni imipramin.
Kun (Kuhn) je, 1957, izneo prve rezultate njegove
primene u depresivnim stanjima. Ubrzo zatim, svi
autori su potvrdili njegovo izvanredno dejstvo, na-
roito u sindromima melanholije*.
TABELA ANTIDEPRESIVA (1983)
Abecedni spisak antidepresiva, prema optoj me-
unarodnoj nomenklaturi za jedinjenja ije je
ispitivanje u toku, a prema proizvodnom nazivu
za komercijalizovane lekove (kada isto jedinjenje
ima nekoliko proizvodnih naziva oni se navode
jedan ispod drugog).
Opta meunarodna Proizvodni naziv
nomenklatura
I. TRICIKLINI I DRUGI RAZNI ANTIDEPRESIVI
nomifensin Alival
nortriptilin Altilev
klomipramin Anafranil
mijanserin Athvmil
ANTIDEPRESIVI 50

Opta meunarodna Proizvodni naziv Neurotina depresivna stanja ne reaguju tako po-
nomenklatura voljno na ove lekove, (manje od 50% sluajeva).
Ostala stanja, a pre svega izvesna stanja hipohondri-
protriptilin Concordine je*, pokazuju osetno poboljanje: obino su tada u
oksaflozan Conflictan pitanju prikrivene melanholije koje se jo nazivaju i
demeksiptilin Deparon maskiranim depresijama*.
dibenzepin Ecatril Neki nepostojani oblici sumanutosti* (sumanutost
dibenzepin Noveril odnosa, senzitivnih osoba), depresivne faze u shizof-
amitriptilin Elavil reniji*, opsesivna* psihoneuroza, alkoholizam* u
amitriptilin Laroxyl fazi leenja od fizike zavisnosti, kao i uporni bolo-
opipramol Insidon vi, povoljno reaguju na antidepresive.
kvinupramin Kinupril Doziranje (rastvor, tablete, ampule za ubrizgavanje)
maprotilin Ludiomil je vrlo razliito, zavisno od odreenog leka; 10 do
amoksapin Moxadil 240 mg za tablete, na primer.
noksiptilin Nogedal Prosena doza zavisi od jaine depresije, od mogu-
dezipramin Pertofran nosti nadziranja pacijenta, od njegove starosti. Kod
5OH triptofan Pretonine imipramina, ona iznosi 75 do 150 mg.
5 OH triptofan Quietim Ovi lekovi se prepisuju u dozama koje se brzo.
doksepin Quitaxon poveavaju i valja nastaviti due vreme s njihovim
doksepin Sinequan davanjem. Mogu se davati ili putem intravenoznih
dozulepin Prothiaden perfuzija, ije je delovanje odlino, ili, na poetku
trazodon Pragmazone terapije, intramuskularno, ili, pak, oralnim putem.
notriptilin Psychostyl Kada se postigne poboljanje, esto po cenu potpu-
trimipramin Surmontil ne promene raspoloenja, doza leka se smanjuje u
amineptin Survector cilju daljeg odravanja postignutog stanja, to znai
imipramin Tofranil da se leenje nastavlja jo nekoliko meseci. Normali-
indalpin Upstene zovanje deksametazonskog testa* moglo bi, ukoliko
propizepin Vagran se ova hipoteza potvrdi, da predstavlja znak da
viloksazin Vivalan treba prekinuti terapiju [Kerol (Carrol)].
Uzgredna dejstva: pojava na koju posebno valja
II. IMAO obratiti panju jeste nastanak vrlo munih kriza
anksioznosti koje bolesnika mogu navesti na acting
ipronijazid Marsilid
out (prelazak na in) koji moe ii i do samoubistva.
izokarboksazid Marplan
U stvari, lek je samo otklonio inhibiciju koja je do
benraoksin Neuralex
tada kontrolisala anksioznost*. Obino smo prinu-
nijalamid Niamide
eni da bolesniku preventivno damo neki anksiolitik
tranilcipromin Tylciprine ili sedativni neuroleptik (levomepromazin, na pri-
mer).
III. ANTIDEPRESIVI KOJI SE ISPITUJU
butriptilin Evadine to se tie antidepresiva koji imaju antiholinergiko
citalopram dejstvo (atropinska intoksikacija), oni mogu izazvati
klovoksamin prolazne psihoze (paranoidnu* reakciju) i konfuzna
fluvoksamin Myroxim stanja*.
metapramin Timaxel Ostala sporedna dejstva potiu od mehanizma bio-
progabid hemijskog delovanja odreenog antidepresiva. Neu-
salbutamol roloki (podrhtavanje, dizartrija), neurovegetativni
tianeptin Stablon (nastupi vruine, znojenje, arterijska ortostatika
zimelidin hipotenzija praena tahikardijom) i opti znaci (uve-
anje teine), nisu konstantni. Dejstva atropina
Svim oblicima melanholije, ma kakvi bili njihovi (smetnje akomodacije, konstipacija, suenje usta,
simptomatski i bioloki modaliteti, pogoduje ova smetnje pri mokrenju) navode na traenje neke kon-
terapija. Procenat pozitivnih rezultata iznosi 60 do traindikacije (glaukom, hipertrofija prostate), kao i
70%. posledice kardiovaskularne prirode (poremeaj rit-
ma, provoenja i ponovne polarizacije, dejstvo qui-
U izvesnom broju sluajeva, meutim, ova terapija
nidine like).
nije dovoljna i ne preostaje drugo do da se pribegne
sizmoterapiji*. U svakom sluaju, ukoliko su ideje o 2) IMAO: otkrie psihotropnih svojstava IMAO-S
samoubistvu vrlo izraene, odnosno, ukoliko je ve sekundarno je u odnosu na primenu pojedinih od njih
dolo do takvog pokuaja, bolje je odmah se opre- za leenje tuberkuloze. Saznanje da je jedan prepa-
deliti za sizmoterapiju. rat poput ipronijazida katkada dovodio bolesnika u
51
stanje euforije, naveo je na prouavanje antidepre-
sivnih svojstava ove supstancije, kao i njoj srodnih
supstancija (Nejtan Klajn (Nathan Kline)], i tako je
otkriveno osnovno svojstvo ovih preparata da inhi-
biraju monoaminoksidazu, enzim koji elektivno raz-
lae neke modane amine koji imaju medijativnu
ulogu, a prvenstveno serotonin.
IMAO imaju iste indikacije kao i ostali antidepresi-
vi. Njihovo delovanje nekada dovodi do izvanred-
nog uspeha, ali izgleda da su odgovori ipak indivi-
dualni i da variraju u zavisnosti od bolesnika. De-
lotvornost im je nepredvidljivima nego u sluaju tri-
ciklinih antidepresiva.
Treba naglasiti, da se pri njihovom prepisivanju
moraju potovati neki principi: iskljuivanje namir-
nica koje sadre tiramin (bob, okolada, fermentisa-
ni sir, tzv. cheese effect), alkohol, simpatomi-
netici (korektori poput fenilefrina, heptaminola, no-
oanaleptika*), zbog opasnosti od ozbiljnog poreme-
aja pritiska, arterijske hipertenzije ili hipotenzije).
Najea opasnost lei u zdruivanju sa triciklinim pije (kako od bioloke, tako i od psihoterapije). Ona
antidepresivima, to je u Francuskoj slubeno kon-
traindikovano. Razmak od 48 asova mora se po-
tovati kod redosleda triciklini antidepresivi
IMAO, a 15 dana kada je redosled IMAO tricik-
lini antidepresivi.
Izmeu ostalog, IMAO izazivaju uzgredna dejstva
triciklinih antidepresiva i dovode do specifinih
komplikacija: toksini hepatitis, polineuritis. Oni se,
dakle, obino prepisuju drugoj fazi, u sluaju neus-
peha sa drugim antidepresivima. Njihove elektivne
indikacije su: teka depresija, depresija starijih lica,
neurotina depresija.
Porast broja antidepresiva (preko 30 u Francuskoj,
1983.) tumai se porastom broja depresivnih stanja i
pokuajem Svoenja lekova sa sigurnijim selektiv-
nim terapeutskim dejstvom. Od pre nekih deset
godina, istraivanja su usmerena u tri pravca:
psihofarmakologija* usmerena na predvianje,
koja povezuje tehnike molekularne farmakologije i
precizira mehanizam neurohemijskog dejstva na ne-
urotransmitere i receptore: poveano stvaranje neu-
romedijatora (dopamin, serotonin, noradrenalin),
blokiranje njihovog ponovnog kaptiranja ili olaka-
vanje stimulisanja presinaptickih ili postsinaptickih
receptora;
kliniki pristup koji uvaava efikasnost antidep-
resiva, oslanjajui se na strogu selekciju depresija*
[Fajnerova (Feighner) klasifikacija*, picerovi (Spit-
zer) kriterijumi istraivanja, DSM III], eventualno
upotpunjenu nekim genetskim, biolokim razvrsta-
vanjem (metaboliti osnovnih neuromedijatora: 5 HI-
AA, MHPG, HVA) i dinamikim neuroendokrino-
lokim testovima (dezametazonski test, stimulisanje
pomou TRH).
sintetizovanje novih preparata, ukljuujui i
IMAO (IMAO bez cheese effect-a), uz voenje
rauna o svim injenicama.
M. Poro i A. Difur
APATIJA
E. ZARIFIAN et H. LOO, Les amidepresseurs: aspects biolo-
giaues, cliniques et therapeuliques, Roche ED., 475 str.,
NeuiIly-sur-Seine, 1982.
ANTIPSIHIJATRIJA
od gr. anti-, protiv, psyche, dua i iatros, lekar
1) U svom jednostavnom i radikalnom obliku, an-
tipsihijatrija je idejni pokret koji porie postojanje
duevne bolesti, svodei pojave kojima se bavi psihi-
jatrija na razliite vidove sukoba pojedinca i dru-
tvene represije, i osporavajui, na taj nain, sve
oblike psihijatrijske terapije.
2) U svom razraenijem obliku ali uz oslanjanje na
emocionalno dejstvo prethodnih formulacija, antip-
sihijatrija predstavlja skup kritikih analiza psihijat-
rije kao institucije, otkrivajui istorijske i savremene
protivrenosti izmeu onoga to je namera terapije i
njenih konkretnih rezultata. Antipsihijatrija nagla-
ava relativnost nozolokih slika, zavisnost od tera-
visoko vrednuje socioloku analizu i sociogenetski
pristup. Nastala u Engleskoj sa Lengom (Laing) i
Kuperom (Cooper), proveravana u Italiji, sa Baza-
ljom (Basaglia), u Francuskoj se antipsihijatrija jav-
lja, pre svega, kao doktrina kritiki nastrojena pre-
ma postojeim institucijama, koja traga za alternati-
vama bolnikom i izvanbolnikom leenju.
/. Pelisje
ANTON-BABINSKI, SINDROM v. Sindrom An-
ton-Babinskog
ANTROPOLOGIJA v. Egzistencijalizam
od gr. anthropos, ovek i logos. govor, nauka
APAREUNIJA v. Dispareunija
od gr. a-, privativni prefiks i pareunos, drug u postelji
(od para-, pored i eune, krevet)
APARNETINI SINDROM
od gr. aparnesis, poricanje
Aparneutini sindrom naziv je koji je 1934. godine
uveo Andre il (Andre Gilles) za odbojan stav
nekih tuberkuloznih bolesnika prema sopstvenoj bo-
lesti, ogranienjima i terapijama koje ona zahteva;
ovaj se stav esto ispoljava simptomima psihoneuro-
ze, esto u obliku lake, hipomanine ekscitacije,
praene labilnou, smehom ili gnevom, opijenou
protivrenim postupcima.
M. Poro
APATIJA
od gr. a-, privativni prefiks i pathos, oseanje, uzbuenje
Gubitak afektivnosti koji se izraava ravnoduno-
u*, nereagovanjem na uobiajene stimuluse psihike
aktivnosti, esto i izraenom psihikom inertnou.
APRAGMATIZAM
Stepen apatije moe biti razliit i ona se sree u
razliitim okolnostima:
a) opisani su primeri konstitucionalne* apatije kod
nekih osoba po prirodi neosetljivih, ravnodunih i
lenjih. Ovaj oblik apatije esto je povezan sa izves-
nom intelektualnom zaostalou*;
b) postoje i simptomatske apatije, u sluaju pojedi-
nih endokrinih insuficijencija (hipotireoidizam*,
panhipopituitarizam, nadbubrena insuficijencija);
c) mentalna konfuzija* se u poetku esto najavljuje
apatijom i intelektualnom usporenou koje mogu
ii i do stupora*. Prilikom oporavljanja od mentalne
konfuzije, apatija se ponekad otklanja izuzetno spo-
ro, a deava se i da se zadri kao trajna posledica;
takav je sluaj naroito u produenim mentalnim
konfuzijama infektivnog porekla (tifusna groznica),
u sluaju trovanja ugljen-monoksidom* ili jakih in-
toksikacija alkoholom*;
d) opservira se i dugotrajna apatija posle kranijalnih
trauma, u nekim stanjima komocije mozga*: u tim
sluajevima, vano je ustanoviti postoji li ujedno i
slabljenje intelektualnih sposobnosti.
e) apatija esto znai i poetak intrakranijalne hi-
pertenzije*, bilo da je re o tumorima usporene
evolucije ili nastanku modanog edema;
f) u organskim demencijama* (senilne, aterosklero-
tine, presenilne demencije), afektivna ravnodunost
je konstantna, progresivna i globalna: ona odlikuje
ak i jednostavne i mirne oblike ovih deficitarnih
stanja (takozvane apatine demencije). Moe biti
manje ili vie prikrivena tragovima automatizama*
u ophoenju, a katkada i plaljivom preosetljivou
ili bezrazlonom vedrinom;
g) apatija se sree i u obinim* ili hebefreni-
no-katatoninim* shizofrenijama. Izgleda da apatija
i shizofrenina ravnodunost odraavaju udaljava-
nje subjekata od stvarnosti i povlaenje u sebe. U
svakom sluaju, kod pacijenata koji provedu due
vreme u zdravstvenim ustanovama sa skromnim
mogunostima za uzajamne emocionalne veze, afek-
tivnost moe postupno poeti da opada i na kraju se
u ovim hroninim psihozama opservira elemenat
apatije, kako ga je opisao Krepelin (Kraepelin);
h) Minkovski (Minkowski) se istrajno bavio afek- jacija kakav opisuje Blojler (Bleuler): Prestanak po-
tivnom apatijom koja se moe uoiti kod pojedinih
ratnih zarobljenika ili logoraa po povratku kui,
posle nekoliko godina provedenih u ropstvu (afek-
tivna anestezija);
i) u nekim stanjima depresije*, a pogotovo melan-
holije*, apatija se moe javiti kao osnovni znak
bolesti i biti praena neaktivnou, usled nedostatka
sklonosti, i afektivnom ravnodunou (afektivna
anestezija). U ovim apatinim oblicima depresije
postoji opasnost od samoubilakog* raptusa;
j) kod toksikomana* koji uivaju hai, opisan je
sindrom izvesnog preputanja ili gubljenja moti-
vacije (amotival syndrom). Ovaj sindrom deficita
javlja se, zapravo, na nespecifian nain, u moder-
52
nim sluajevima politoksikomanije; re je o sindro-
mu nedostatka aktivnosti i afektivnosti koji moe da
se javi vrlo rano, posle ponovljenih uzimanja preve-
likih doza u toksikomaniji; on obuhvata fiziku i
psihiku inertnost sa neaktivnou, lenjou i ravno-
dunou, praenu neodreenim pseudomistinim ili
pseudofilozofskim racionalizacijama*.
Ne postoji terapija specifina za apatiju; u izvesnim
sluajevima mogu je etioloki pristup: polazi se od
oboljenja koje apatiju uslovljava (endokrina apatija,
apatija usled konfuzije toksinog ili infektivnog po-
rekla). Lekovi oznaeni kao Nootropi (koji pod-
stiu psihike funkcije), poput piracetama, deanola,
sulbutiamina, mogu povoljno delovati na senilne
apatije. Takozvani dezinhibitori* meu neuroleptici-
ma (pipotiazin, silpirid, karpipramin), kao i antidep-
resivi*, mogu ublaiti shizofreninu apatiju. Samo,
jedan od osnovnih uslova za ovu terapiju sastoji se u
prilagoavanju odgovarajuih ustanova, poveanoj
stimulaciji u neposrednoj okolini bolesnika, naroi-
to onih ija apatija, izgleda, ponekad zavisi i od
nedostatnosti podsticaja i snaga mobilizacije u kon-
kretnoj zdravstvenoj ustanovi.
V. Kajar i A. Lo
. APRAGMATIZAM
od gr. a-, privativni prefiks i pragma, delatnost
Poremeaj voljne aktivnosti koji spreava realizaciju
koordiniranih radnji iji je praktini cilj prilagoa-
vanje spoljanjim zahtevima. Ovaj poremeaj ne
potie ni od deficita funkcija konceptualizacije ina,
niti od nekog deficita instrumentalne prirode. Ne
treba ga meati sa neaktivnou koja je rezultat neke
inhibicije* ili psihomotorne usporenosti kakva se
via u stanjima melanholije*.
Premda se pojam apragmatizam ponekad koristi da
oznai stanja produenog nedelanja, razliite priro-
de, poeljno bi bilo da bude rezervisan za dve vrste
egzekutivne abulije* [Giro (Guiraud)] koje se po-
glavito sreu u shizofreniji* i psihasteniji*.
Apragmatizam shizofreninog subjekta moe da pro-
istekne iz opadanja ivotnog poleta, iz inercije. Svi su
izgledi da je on rezultat temeljnog poremeaja asoci-
vinovanja asocijacija jednoj loginoj hijerarhiji koja
obuhvata stvarnost. Ova intrapsihika disocijacija*
[Stranski (Stranskv)], koja svoj karikaturalni izraz
dobija u bloku misli*, ispoljava se i manje ili vie
izraenom ambivalencijom*; u svojim blaim obli-
cima, apragmatizam ometa i skladno ostvarivanje
inova usmerenih ka nekom cilju. U toj se taki on
dodiruje sa apragmatizmom psihasteniara: nemo-
gunost delovanja rezultat je stalne sumnje opsesivne
osobe*, nesposobne da izvri izbor izmeu dva pro-
tivrena stava, ali i opadanja funkcija koje omogua-
vaju delovanje na stvarnost [ane (Janet)]. Apragmati-
zam je esto praen anksioznou* na osnovu koje se
mogu razviti stanja derealizacije* i depersonalizacije*.
53
Terapija stanja shizofreninog apragmatizma pribe-
gava neurolepticima* dezinhibitorima* i anti-
depresivima*, uprkos riziku od reaktiviranja anksi-
oznosti i sumanutosti. Neuroleptici dezinhibitori
mogu biti delotvorni u psihasteniji; kod psihasteni-
nih osoba, budui da je esto prisutan elemenat
depresije, esto je nuna terapija antidepresivima,
naroito psihotoninim u koje spadaju IMAO, ije
je dejstvo veoma povoljno.
A. Lo i V. Kajar
APRAKSIJE
od gr. a-, privativni prefiks i praxis, delovanje
DEFINICIJA
Apraksijom se naziva nesposobnost subjekta da, po
komandi, ini pokrete prilagoene nekom cilju, iako
kod njega inae ne postoje umni poremeaji ni
oteenja motornih i senzitivno-senzornih funkcija.
Poavi od jedne asocijacionistike shematske kon-
cepcije psihofiziologije motorne radnje, prvi autori
[Lipman (Liepmann), Hajlbroner (Heilbronner)] us-
tanovili su teorijske razlike izmeu motorne apra-
ksije (razaranje engrama motornih radnji), ideo-mo-
torne apraksije (prekid izmeu centara za predstav-
ljanje ina i senzorno-motornih centara za njegovo
sprovoenje) i ideatorne apraksije (oteenje i sa-
me koncepcije ina). Ova klasifikacija prihvae-
na je samo delimino i njene granice nisu stro-
go odreene. Na osnovu zapaanja isto klini-
ke prirode, danas se razlikuju etiri razliite apra-
ksije:
1) Melo-kinetika apraksija [odnosno inervatorna,
po Klajstu (Kleist)]: re je o obliku najbliem parali-
tikom ili ataksikom poremeaju te je zato i dalje
sporno da li je to uopte apraksija. Sastoji se u
nesposobnosti vrenja finih pokreta (sviranje na kla-
viru, udaranje vrga): pokret biva prekinut ili ostva-
ren grubo, neprecizno, uz mnotvo drugih beskoris-
nih pokreta. Predstava, meutim, ostaje nedirnuta.
Nisu zabeleene pojave perseveracije. Ova apraksija
lokalizovana je na aci ili, tavie, na prvim prstima,
i esto predstavlja krajnju posledicu neke pareze, u
fazi u kojoj se nikakav piramidalni deficit vie ne
moe otkriti.
Lokalizacija: Klajst navodi predcentralnu intermedi-
jalnu regiju, (6 a 6 b), s desne ili s leve strane.
2) Ideomotorna apraksija: ovaj poremeaj odnosi se
na vrenje pokreta, bilo da je re o nekom finom ili,
pak, prostom i grubom pokretu (stezanje pesnice,
pokazivanje svog nosa, plaenje jezika): na koman-
du, subjekat izriito odbija da dotini pokret uini
rekavi da ne ume da ga uini; ili, pak, vri samo
neke neodreene pokrete koji ne ostvaruju eljeni
cilj, ili opet, ini neki sasvim drugi, laki pokret.
Uoavaju se pojave perseveracije praene ponavlja-
njem pokreta.
APRAKSIJE
Kao i u afazijama, i ovde se sree disocijacija pore-
meaja, u zavisnosti od vrste pokreta: automat-
sko-refleksni pokreti (eanje), pokreti povezani sa
izraavanjem emocija, davno savladani i gotovo au-
tomatizovani pokreti (oistiti nos, prekrstiti se) ou-
vani su, kada se vre u svom uobiajenom kontek-
stu. Poremeaj je utoliko naglaeniji to je pokret
voljniji, prilagoeniji nekoj originalnoj situaciji. Ta-
ko se i pokreti koji se spontano mogu izvesti, ne
mogu ponoviti po nareenju.
Ova vrsta apraksije moe da se javi i u posebnim
oblicima, lokalizovanim na jednu funkcionalno od-
reenu grupu miia: manuelna apraksija, buko-fa-
cijalna apraksija. Ova poslednja esto je praena
anartrijom (Afazija*).
Lokalizacija
Ideomotorna apraksija moe da se javi unilateralno,
s leve strane; u tom sluaju, zdruena je ili sa
hemiplegijom s desne strane, praenom afazijom
parijetalna lezija s leve strane, ili sa ukrtenom
monoplegijom na desnoj ili levoj strani lezija
kaloznog tela usled blokade prednje desne ili leve
modane arterije. Ukoliko je bilateralna, praena je
Vernikeovom (Wernicke) afazijom, prilino povrin-
skom, sa aleksijom, lateralnom homonimnom hemi-
anopsijom s desne strane, senzitivnim i somatognos-
tikim smetnjama: lezija centrirana na supramargi-
nalnom levom lobulusu [polje 40, po Brodmanu
(Brodmann)] [razmekavanje parijeto-angularnog ti-
pa, . Foa (Ch. Foix)].
3) Ideatorna apraksija: ovde je re o jednom zanim-
ljivom oteenju koje se vie odnosi na razumevanje,
na vektor poimanja cilja koji treba postii. Os-
novna kinetika nije oteena. Obini pokreti mogu
da se izvode ispravno. Meutim, kod nekog iole
sloenijeg pokreta koji ukljuuje neki predmet ili
vie njih i iziskuje harmonian sled razliitih kretnji
(na primer: paljenje cigarete), uoava se meanje
predmeta, interverzije sukcesivnih etapa, zaustavlja-
nje na pola puta pri izvrenju, kao da je krajnji cilj
izgubljen iz vida.
Sa Morlasom (Morlaas), u ovaj oblik apraksije valja
svrstati neke elemente agnozije: subjekat vie ne ras-
polae intencionalnom shemom koju normalno ob-
razuju vienje nekog predmeta i rukovanje njim, a
koja slui kao vektor za povezivanje primerenih po-
kreta: re je o nekoj vrsti apraktognozije primene.
Ne treba gubiti iz vida, kako bi se pojmila sva teina
ispitivanja ovih retkih sluajeva, da je ideatorna
apraksija uvek zdruena sa dubinskom Vernikeo-
vom afazijom i praena homonimnom lateralnom
hemianopsijom s desne strane i desnom hemipare-
zom, koje mogu da budu manje ili vie naglaene.
Lokalizacija
Angularni girus s leve strane (polje 39, po Brodma-
nu). Kod vaskularnih lezija, temporo-angularno raz-
mekavanje uzrokuje ideatornu apraksiju (. Foa).
APROBATIVNOST
4) Konstruktivna apraksija (ili optika apraksija):
Klajst je uoio vei broj apraksija kod kojih se
poremeaj odnosi na ostvarivanje oblika koji se
konkretizuju u prostoru: crtei, konstrukcije. Kod
crtea zapanjuje anarhinost i nekoherentnost linija:
superponiranje, greke u uglovima, pogrene lokali-
zacije. Kod konstruisanja (u jednoj ravni, sa ibi-
cama, slagalicama, dejim igrama za konstruisanje),
javlja se ista nekoherentnost i gomilanje. Pred ne-
kim modelom (crte ili konstrukcija), subjekat ispo-
ljava neobinu pojavu closing-in [Majer-Gros
(Mayer-Gross)]: nije u stanju da se odvoji od mode-
la, dodaje svoje vrljotine ili nagomilava delove za
konstrukciju, a nije kadar da naini ni skicu neke
kopije na osnovu modela.
I konstruktivna apraksija nije drugo do jedan vid
proirenijih gnostikih perturbacija koji se odnosi
na orijentaciju u prostoru i telesnu shemu: soma-
tognostiki poremeaji, nerazlikovanje desno-levo,
digitalna agnozija, agrafija, akalkulija. Ova slika
naziva se Gerstmanovim (Gerstmann) sindromom
(Agnozije*).
Lokalizacija
Prelazna zona izmeu angularnog girusa i O2 (polje
39 i 19) leve hemisfere.
Da zakljuimo, valja prihvatiti da su apraksije samo
delimini vidovi disolucija koji istovremeno narua-
vaju gnostike funkcije (naroito spacijalne i somat-
ske) i mehanizme na kojima poivaju simboliko
miljenje i govor.
T. Kamerer
APROBATIVNOST
od lat. probare, staviti na probu, dokazati, ispitati
Duhovna sklonost koja navodi neku osobu da smes-
ta odobrava sve to njen sagovornik izgovori, pri
emu je to odobravanje esto praeno odgovaraju-
om mimikom i stereotipnim recima.
Ova sklonost moe biti izraz puke sugestibilnosti*,
meutim, ono najee odraava izrazito odsustvo
kritikog smisla i slabost rasuivanja*. esto se
sree kod nekih debilnih* i imbecilnih* osoba koje
svoje odobravanje potkrepljuju preteranom mimi-
kom. Ona je naroito simptomatina za slabljenje
kritinosti i rasuivanja, to ukazuje na neke oblike
organskih demencija* (aprobativnost u PP, u senil-
nim demencijama). Aprobativnost je ponekad pra-
ena ponavljanjem tue mimike ili tuih reci (eho-
mimija*, eholalija*).
Zapaa se i u nekim stanjima manije*, kada subje-
kat hvata u prolazu sve to uje kako bi to
naglasio, proirio i obogatio sopstvenim fantazijama.
Aprobativnost je esto znak dementnog propadanja
do koga je dolo neosetno, i to treba da navede
lekara na ispitivanje mentalnih sposobnosti.
A. Poro
54
APROSEKSIJA
od gr. a-, privativni prefiks i prosekein, biti paljiv
Aproseksija je vie ili manje potpuno opadanje volj-
ne i usmerene panje. Prvi put ju je opisao avinji
(Chavignv), kao posledicu ratnih mentalnih konfu-
zija* (19141918). Ovaj naziv, koji se koristi za
stanja mentalne konfuzije ili demencije*, kao i za
stanja manije*, posle aneovih (Janet) radova proi-
ren je i na slabljenje voljne panje u psihasteniji*.
Danas se ovaj pojam koristi iskljuivo za sluajeve
kada bolesnik ostane svestan i lucidan.
A. Lo i V. Kajar
APSANS
franc. absence (odsutnost), od lat. ab-, udaljeno od i
esse, biti
Vrsta paroksizma u epilepsiji koju odlikuje naglo i
prolazno gubljenje svesti koje je uz ouvani opti
tonus, ponekad praeno i simptomima neurovegeta-
tivne prirode (bledilo, crvenilo, suzenje, promene
sranog ritma itd.).
Apsans iznenadi bolesnika usred nekog posla ili
razgovora koje kasnije obino nastavlja onde gde ih
je prekinuo. Pogled mu je ukoen, tup, a deava se i
da mu se oi prevrnu. Moe se uoiti mljackanje,
bukofaringealni spazmi, palpebralni klonusi, katka-
da u razmaku od tri sekunde, tiho mrmljanje ili,
tavie, automatsko nastavljanje neke radnje, prem-
da ne dolazi do padanja ili greva. Ceo napad traje
nekoliko sekundi; ponekad je toliko kratkotrajan da
moe proi neopaeno. Disolucija svesti, iako vrlo
kratkotrajna, izgleda totalna, prekid miljenja je
potpun, a izvesna lakunarna amnezija, kratkotrajna
koliko i sam paroksizam, odreuje njegovo trajanje.
Prilino je redak sluaj da doe samo do obnubilaci-
je svesti koja omoguuje fiksaciju nekih seanja.
Apsans je najtipiniji oblik epileptinog napada tipa
petit mat (Epilepsija*). Javlja se ili sam ili u alterna-
ciji sa drugim manifestacijama napada tipa grand
mal ili petit mal. Pokazuje se na elektroencefalograf-
skoj trasi pomou kompleksa bilateralnih iljak-ta-
lasa, sinhronih na 2,5 do 3 ciklusa/sekund. im
proe paroksizam, u sluaju izdvojenog napada tipa
petit mal, trasa ponovo postaje normalna.
Apsansi se zapaaju i kod jedne treine sluajeva
Lenoks-Gastoovog (Lennox-Gastaut) sindroma ili
petit mal-a varijante.
Valja voditi rauna da ne doe do poistoveivanja
apsansa sa lanim temporalnim apsansima, onim
koji obino odraavaju patnju struktura, temporal-
nih*, uncinatusnih* ili perifalciformnih (Gasto).
Lenoks i Gibs (Gibbs) su pod nazivom Petit Mal
Status opisali dugotrajne napade (izmeu petnaest
minuta i nekoliko asova pa ak i nekoliko dana)
koje oni smatraju neprekinutim sledom klinikih i
elektrinih apsansa. A. Gasto i sar. koji su valjano
55
prouili ove napade, nazvane jo i stanjima apsan-
sa, a koje oni tanije nazivaju prostim epilepti-
nim stanjima mentalne konfuzije, pominju njihov
esto progresivan poetak i zavretak, smetnje svesti
koje mogu ii od prilino lake obnubilacije, koja se
objektivno da ustanoviti jedino pomou psiholo-
kih testova, do dubokog stupora. Mogu se uoiti
manje ili vie sloeni automatizmi (fuge). Trasa
EEG as pokazuje niz tipinih iljak-talasa, as
usporene difuzne talase. Za terapiju, videti odredni-
cu Epilepsija*.
. Siter i . Roe
APSCES MOZGA
od lat. abscessus, u medicinskom znaenju raspadanje,
apsces (lat. ab-, udaljeno od i cedere, povui se)
Apscesom mozga naziva se svako skupljanje gnoja u
modanom parenhimu, u toku neke infektivne boles-
ti. Pri tom, usled slinosti patogeneze, klinikih
manifestacija i terapije, tome se mogu dodati intra-
kranijalni empijemi, ekstracerebralna nagomilavanja
gnoja, koja se ire u ekstraduralnom, ili ee, u
subduralnom prostoru.
Re je o oboljenjima koja su danas postala prilino
retka, ali koja iziskuju hitnu intervenciju.
Psihijatrijska simptomatologija najee potie od
mentalne konfuzije* do koje dovodi intrakranijalna
hipertenzija*. Ovaj psihiki sindrom nema neke po-
sebne karakteristike, osim to iznenadno nastaje i
brzo napreduje do kome. Podmukli poetni oblici sa
psihijatrijskom simptomatologijom (sumanutosti ili
halucinacije) sasvim su izuzetni.
U zavisnosti od lokalizacije, apsces mozga moe
dovesti do temporalne epilepsije*, mnogo rede do
frontalnog sindroma.
Dijagnoza se zasniva na klinikoj slici (koja objedi-
njuje klasinu trijadu: sindrom intrakranijalne hi-
pertenzije, infektivni sindrom, arini neuroloki
znaci), na istraivanju etiologije (zapaljenja okolnih
tkiva, najee otitis ili sinuzitis, traume, udaljene
infekcije; ponekad se ne otkrije nijedan uzronik),
na dopunskim ispitivanjima: ono dno i EEG, arte-
riografija, a danas naroito CT-mozga. Podsetimo
da apsces mozga predstavlja izriitu kontraindikaci-
ju za lumbalnu punkciju ili pneumoencefalografiju
(PEG); one bi mogle da dovedu do ukljetenja
(protruzije) pete temporalne vijuge ili tonzila malog
mozga.
Glavne psihijatrijske manifestacije uoavaju se naro-
ito u toku evolucije. Samo se 15% apscesa mozga
moe smatrati u potpunosti izleenim (uz opasnost
od simptomatske epilepsije koja se moe javiti i
posle vrlo dugog slobodnog intervala).
Paradoksalno, posledice su ee kod dece nego kod
odraslih: naroito se uoavaju promene u karakteru
i tekoe u koli, sa uobiajenim prateim pojavama.
Kod odraslog, uoavaju se smetnje u koncentraciji,
I
APSURDNO
gubitak pamenja, stanja produene astenije koja
ponekad idu i do izrazite depresije. Ovome valja
dodati i mogunost pojave epilepsije koja, sa svoje
strane, moe da dovede do psiholokih komplikacija.
Apsces mozga, mada je danas mnogo redi (pre svega
zahvaljujui boljem leenju hroninih perikranijal-
nih gnojenja, kao i otvorenih kranio-cerebralnih
trauma), i dalje zahteva hitnu neurohirurku inter-
venciju: psihijatar mora da ima na umu ovu dijag-
nozu kada se suoi sa, na izgled, skoranjim sindro-
mom mentalne konfuzije koja se naglo pogorava,
kod pacijenta koji ima neko hronino gnojno arite
(naroito hronini otitis).
.-P. Iber
APSIHOGNOZIJA
od gr. a-, privativni prefiks, psyche, duh, dua i gnosis,
spoznaja
Apsihognozija oznaava odsustvo svesti o nekoj
patolokoj pojavi. P. Fuke (P. Fouquet) je ovaj
pojam, izvan njegovog neurolokog znaenja, pri-
menio na alkoholizam, da bi oznaio patoloku
nesvesnost koju ispoljava pijanica (naroito u prvoj
fazi alkoholne intoksikacije) u pogledu svoje veza-
nosti za alkoholna pia i zavisnosti od njih.
R. Roper
APSURDNO
od lat. absurdus, neusklaen, ( od surdus, gluv)
Apsurdno je ono to se kosi sa oiglednim pravilima
logike i razuma, dok je u obinom govoru apsurdno
ono to se sukobljava sa zdravim razumom. Ap-
surdnost, koju posmatra uoava u recima i pokreti-
ma, moe biti globalna, kada predstavlja znak oset-
no snienog intelektualnog nivoa, kao to se moe
uoiti u sluajevima duevne zaostalosti*, demenci-
je* (neki apsurdni in medicinsko-pravne prirode
moe omoguiti da se razotkrije proces demencije)
ili u stanjima mentalne konfuzije*. Izdvojene apsur-
dne radnje mogu dovesti do nagle pojave sindroma
sumanutosti* koji je ili u poetnoj fazi ili nije odve
primetan. Nekada je re o opsesivnim*, za okolinu
nerazumljivim radnjama.
Apsurdnost pokreta i govora moe se javiti i kao
tenja za simulacijom, kod izvesnih subjekata koji
oseaju snaan pritisak svojih odnosa sa okolinom:
takav je sluaj sa nekim histericima* na rudimentar-
nom nivou, ili sa subjektima u zatvorskoj sredini.
Apsurdan govor, odgovori i postupci u stranu,
obrazuju Ganzerov sindrom*, u kome nije lako
razluiti simulaciju*, izvesno neurotino histerino*
ponaanje, sumrana stanja svesti ili ispoljavanja
negativizma* shizofrenog procesa.
Apsurdne reenice kojima se pacijent slui mogu biti
od pomoi u otkrivanju poremeaja rasuivanja*,
prilikom ispitivanja viih funkcija.
A. Lo\ V. Kajar
ARBOVIROZE
ARBOVIROZE
od arbor, skr. od engl. arthropod-borne, prenet pomou
zglavkara i lat. virus, sok, otrov
Od oko 300 poznatih arbovirusa, 50 je patogeno za
oveka. Na kimenjake ih prenose hematofagni
zglavkari (komari, pijavice, naroito krpelji). ivo-
tinje su nosioci virusa. Arboviroze spadaju u zoono-
ze. Njihova eksperimentalna patogena mo prven-
stveno je neurotropna.
Poetak ovih oboljenja obeleavaju groznica i poli-
algije, sa konjuktivnom injekcijom, praene egzante-
mama, adenopatijama i artralgijama. U narednim
danima moe doi do ozbiljnih komplikacija:
hemoraginog sindroma u hemoraginoj grozni-
ci,
hepatonefritisa, u utoj groznici,
meningoencefalitisa, koji mogu potrajati meseci-
ma, ak i godinama, i ostaviti ozbiljne psihike
posledice.
U arboviroze ubrajaju se denga, groznica safleboto-
mima, hemoragine groznice, uta groznica sa svojom
slikom amarilnog tifusa (hepatonefritis), a naroito
mnogobrojni meningo-encefalo-mijelitisi: posle inku-
bacije koja traje izmeu tri dana i tri sedmice, javlja
se neuropsihika simptomatologija (poremeaji sves-
ti, konvulzije, razni neuroloki i senzorni poremea-
ji). Moe doi do nagle smrti, a isto tako i do brzog
ili postepenog ozdravljenja, nekada praenog posle-
dicama neuropsihijatrijske prirode.
Ne postoji terapija specifina za arboviroze. Protiv
ute groznice, najdelotvornije oruje predstavlja
vakcinacija. Reagovanje encefalitisom na vakcinu
17 D izuzetno je retko.
M. Poro
ARGANIZAM
Arganizam je termin sazdan prema Arganu, junaku
Uobraenog bolesnika, a predloio ga je Abadi (Aba-
die) 1930. godine da bi imenovao kliniku sliku koja
se danas obino naziva hipohondrinom neurozom*.
Re arganizam nije imala velikog uspeha. Njena
je zasluga u tome to podsea psihijatra kako bogat
nauk moe da izvue iz ove Molijerove komedije, a i
da uputi na izvanredan Abadijev opis [uvodna bese-
da na Kongresu psihijatara i neurologa francuskog
jezikog podruja, Lil, 1930, izdava K. R. Mason
(C. R. Masson), str. 59-79].
A. Morel
ARHETIPOVI
od gr. archein, poeti, vladati i typos, lik, slika, obeleje
Ovaj pojam usvojio je Jung da bi oznaio onaj
osnovni sloj drevnih slika koje pripadaju optoj
riznici oveanstva, koji se sree u svim vremenima
i svim krajevima, u bajkama i legendama, mitologi-
jama, snovima, sumanutostima.
56
U arhetipovima se odraavaju najuzvienije misli i
najcrnje gadosti, oni su poput nataloenog ljud-
skog iskustva koje se neprekidno obnavlja. Primer:
mit o junaku Suncu, mit o adaji [zmaju] itd.
A. Oben
ARITMOMANIJA
od gr. arithmos, broj i mania, ludilo
Aritmomanija predstavlja opsednutost aritmetikim
operacijama (opsesija*).
Zavisno od sluaja, aritmoman je opsednut idejom
da izbroji sve to vidi (daice na parketu, reetke na
ogradi...) ili da vri izline aritmetike operacije sa
brojevima koje negde proita ili koje neko pred njim
pomene. I najmanje kolebanje moe da ga navede
da iznova pone s raunanjem. Deava se da pojedi-
ne brojke dobiju sreno ili zlosreno znaenje i
aritmoman svoje operacije dalje razvija ne bi li ih
otkrio, odnosno odstranio.
Aritmomanija katkada nastaje iz potrebe da se sav-
lada neka tea ili neprijatnija opsesija koju bolesnik
voljno zameni aritmomanijom, bar u poetku: u
tom sluaju, aritmomanija ima vrednost magijskog
obreda.
. Siter
ARKTIKA HISTERIJA v. Histerija, Tarantuli-
od gr. arktos, medved, odakle arktikos, iz sazvea
Velikog Medveda i ysleros, materica
Arktika histerija (sin. pibloktok) obuhvata spekta-
kularne manifestacije koje se, kod Eskima, opservi-
raju posle neke estoke emocije i koje obuhvataju:
agitaciju, razgoliavanje, pomamni nemir, kupanje u
snegu, oponaanje ivotinjskih glasova. Kriza traje
odjednog do dva asa i zavrava se dubokim snom.
Izgleda da odluujuu ulogu igra uticaj kulturnih
modela.
Ovo ponaanje blisko je munjevitom razgolia-
vanju na javnom mestu ili streaking-u, koje je u
zapadnim zemljama ulo u modu poev od 1973.
godine.
/. Pelisje
ARTERIJSKA HIPERTENZIJA v. Krvni pritisak
od gr. arteria, arterija, hyper, iznad i lat. tendere,
(particip proli tensus), nategnuti
ARTERIJSKA HIPOTENZIJA v. Krvni pritisak
od gr. arteria, arterija, hypo, ispod i lat. tendere, nateg-
nuti (particip proli tensus)
ARTIFICIJELNI ABORTUS v. Abortus
od lat. artificiosus, vest, umetniki, vetaki, ab-, priva-
tivni prefiks i oriri, pojaviti se, nastati, roditi se
57
ASERTIVNA TERAPIJA v. Scenska terapija
od lat. adserere, privezati za sebe, utvrditi (dovesti neko
lice pred sud da bi izjavilo da li je slobodno ili je rob)
ASFIKSIJA v. Anoksemija
od gr. a-, privativni prefiks i sphyxis, lupanje srca
ASIMBOLIJA v. Agnozije
od gr. a-, privativni prefiks, syn-, sa, zajedno i ballein,
baciti, staviti
ASOCIJACIJE
od lat. ad-, prema i socius, drug
Asocijacije predstavljaju psiholoku pojavu u kojoj
neka ideja koja zaokuplja polje svesti, priziva drugu
ili vie drugih ideja.
Jo je Aristotel utvrdio zakone asocijacija koje
nastaju na osnovu kontigviteta, slinosti ili kon-
trasta. Ako se od tog vremena nije osporavalo
postojanje tih mehanizama, razliite kole estoko
su se prepirale oko prirode i znaaja uloge koju
asocijacije igraju u razvijanju i usmeravanju toka
miljenja.
Hjum i engleski empiriari, iji su stavovi naroito
duboko uticali na misao E. Blojlera (E. Bleuler),
gledali su na asocijacije kao na mehanike pojave
koje predstavljaju odraz nekog neurofiziolokog
procesa; asocijacije su za njih predstavljale osnovni i
specifini inilac psihikog funkcionisanja, eliju iz
koje nastaje i na osnovu koje se razjanjava itav
ivot duha. Ovo uenje, u svom izvornom obliku,
danas je naputeno a asocijacije ni izdaleka ne pred-
stavljaju naelo tumaenja, ve se moraju i same
tumaiti.
Pa ipak, pod uticajem asocijacionizma, jo uvek
se naziv asocijacija uglavnom zadrava za slua-
jeve kada neka predstava, na izgled spontano, pod-
stakne pojavu neke druge bez uea volje. Takvo
razgranienje vrlo je teko sprovesti u praksi i njego-
va je ispravnost, uostalom, sporna: izmeu automat-
ske asocijacije i one koju pokree volja, postoje svi
mogui prelazni oblici; pored ostalog, psihoanaliza*
je popularisala pojam lanih automatizama koji ni-
ta ne duguju navici ili nekom neurofiziolokom
mehanizmu, ve odgovaraju nesvesnim afektivnim
pobudama. Na kraju, ak i ako se prihvati valjanost
zakona asocijacije, zato u datom sluaju u igru
ulazi slinost, a ne kontigvitet ili kontrast, i zato se
izmeu toliko moguih slinosti odabira jedna pre
nego neka druga?
Izgleda uzaludno tragati za nekim optim naelom u
jednoj tako raznolikoj i raznorodnoj oblasti. Uz jo
uvek preterano shematizovanje, moemo razlikovati
tri mogunosti:
ASOCIJACIJE
a) U nekim sluajevima, asocijacija je, bez sumnje,
doista automatska, pasivno usmerena putem koji je
utrlo neko prethodno, jo uvek pregnantno isku-
stvo; ili se, pak, u trenutnoj situaciji stie vie inila-
ca jedne konstelacije koja se smesta pokree i u
kojoj se induktivna ideja nalazi u nekom odnosu sa
indukovanom idejom; ili se, tavie, umeala neka
navika. Valja rei da u svim ovim mogunostima,
automatizam nije uvek apsolutan: afektivno stanje,
simbolina srodnost dvaju predstava mogu igrati
neku ulogu, ali jo uvek samo uzgrednu ulogu po-
monog sredstva.
b) U drugim sluajevima, asocijacija sledi tok kojim
upravlja volja, u vezi sa datostima odreene situacije
u koju je subjekat ukljuen: ona igra ulogu u meha-
nizmu anticipacije pomou kog on ve poinje da
proivljava svoje budue nastajanje (le devenir).
Meu beskrajno mnogo mogunih asocijacija, svest
zadrava upravo jednu odreenu, koja slui njenoj
nameri. Pri svemu tome, ni automatizam, s jedne
strane, ni afektivnost i nesvesni tokovi, s druge,
nikada nisu iskljueni iz jednog takvog izbora.
c)~ Na kraju krajeva, asocijaciju ne ine manje auto-
matskom ni volja ni intelektualni i moralni napor,
ve snaga nekog nadmonog afektivnog stanja. Ovde
opet valja razluiti dva modaliteta, na osnovu toga
da li je afektivno stanje svesno, eksteriorizovano
(ovek u gnevu koga jedna re, jedan pokret, podse-
te na objekt njegove ljutnje) ili, naprotiv, neuoljivo
i nesvesno: tada na scenu stupaju simbolinost i
drugi fenomeni iju je mo i raznovrsnost pokazala
psihoanaliza.
Gotovo da nema patolokog stanja u kome ne
dolazi do nekog poremeaja u oblasti asocijacija.
U shizofreniji*, one u govor unose ideje bez jasne
veze sa osnovnim motivom reenice, stvarajui uti-
sak iznenadne misli, neeg neobinog, esto neuh-
vatljivog: esto podleu i naglim prekidanjima, to
dovodi do karakteristine pojave bloka misli.
Blojler je ovo naruavanje asocijativne funkcije
uvrstio u osnovne simptome shizofrenije.
Najee se poremeaj asocijacija javlja kao sekun-
daran u odnosu na druge psihike alternacije: takav
je sluaj u nekim sumanutostima* sa jakim afektiv-
nim nabojem, kada se asocijacije polarizuju prema
strastvenom stanju zavravajui se sistematskim pa-
tolokim interpretacijama*: tada najbeznaajnije i-
njenice dovode u polje svesti osnovnu temu sumanu-
tosti i u nju se smesta ukljuuju. U maninim*
stanjima, opservira se bekstvo ideja: opadanje opte
psiho-afektivne kontrole otkriva automatizam aso-
cijacija, njihovo obrazovanje na osnovu kontigviteta
ili na osnovu slinosti, to su normalna svojstva
asocijativnih fenomena, ali koja su obino pod nad-
zorom viih psihikih instanci.
Asocijacije imaju iroku primenu u istraivanju ne-
svesnog*, iji uticaj, oigledno, i same trpe.
. Siter
ASOMATOGNOZIJA
ASOMATOGNOZIJA
od gr. a-, privativni prefiks, soma, somatos, telo i
gnosis, saznanje
Asomatognozija predstavlja gubljenje svesti o ita-
vom telu ili jednom njegovom delu, kao i o njego-
vim prostornim odnosima. Kada je re o jednoj
polovini tela, upotrebljava se naziv hemiasomatog-
nozija (Telesna shema* i Anozognozija*).
A. Poro
ASTENIJA
od gr. a-, privativni prefiks i slhenos, snaga
Astenija ili neotpornost prema naporu esto se, u
klinici, protivstavlja zamoru ili smanjenju otpornos-
ti pri produenom naporu. I u jednom i u drugom
sluaju, istovetan je subjektivni doivljaj umora.
U psihijatrijskoj literaturi opisana je u neurasteniji*
i u psihasteniji*. Za Kremera (Krestchmer), asteni-
ja je odgovarala jednom morfolokom tipu (asteni-
nom leptozomnom*) i jednom psihikom sklopu (shi-
zotimija*), a zatim je, za najdera (Schneider), odli-
kovala jedan tip patoloke linosti. Psihoanalitiari je
tumae kao prekomernu potronju psihike energije,
to potie od potiskivanja* instinkata (Frojd) ili
ponavljanih frustracija* [Fenihel (Fenichel)].
Na psihikom planu, astenija se oituje funkcional-
nim slabljenjem pamenja*, tekoama u vezivanju
panje*, usporenou pri umnom radu, nedostat-
kom inicijative i poleta, opadanjem dinaminosti.
Mogu se razlikovati simptomatske i konstitucional-
ne astenije. U prvom sluaju, uzroci mogu biti
razliiti i astenija je simptom organskih oteenja:
endokrinih (sindromi nadbubrenih lezda, tire-
oidni, genitalni, hipofizni, pankreatski sindromi);
nervnih (Erb-Geldmanova miastenija, periodi-
na paraliza);
metabolikih (dijabetes);
digestivnih, hepatikih, respiratornih, infektiv-
nih (tuberkuloza, grip), kanceroznih, toksikih,
itd.;
intenzivnih ili ponavljanih traumatskih, organ-
skih ili psihikih stresova.
Astenija je, isto tako, simptom mnogobrojnih du-
evnih oboljenja: psihoze*, demencije*, konfuzije*,
neuroze* (naroito opsesivne* neuroze), psihoso-
matskih poremeaja*. Astenija se pre svega dovodi
u vezu sa simptomatologijom depresije* i moe biti
izolovana kao manifestacija ili ekvivalent depresije.
Astenijom se esto tumai smanjena aktivnost, gub-
ljenje inicijative, odnosno sklonosti ka bilo emu ili
mrzovolja.
Vag (Vague), 1969, opisuje konstitucionalnu umere-
nu depresiju sa cirkadijarnom evolucijom astenije,
esto praenu neurocirkulatornom astenijom (palpi-
tacije, predkordijalni bolovi, nestabilan arterijski
pritisak, anksioznost*). Razlikuje dva oblika u koji-
58
ma se javlja nedostatak nervne stimulacije mu-
skularnog sistema zdruen sa poveanim pragom
osetljivosti nervnog sistema na miini napor. Je-
dan oblik odgovara insuficijenciji nadbubrega us-
led nedostatka cortico-releasing factor-a (CRF) i
reaguje na davanje kortikoida; u drugom obliku,
ispitivanje endokrinog sistema pokazuje da je on
normalan.
Leenje astenije pre svega je etioloko. Lekovi pro-
tiv zamora deluju na razliitim nivoima metaboliz-
ma na miino vlakno ili poveavaju uinak nerva i
miia, meutim, ovi lekovi imaju i nepoeljne stra-
ne i njihova stvarna delotvornost nije potvrena.
Za astenije psihikog porekla prepisuju se mnogo-
brojni psihotropi: timoanaleptici, naroito antidep-
resivi* koji deluju stimulativno, i IMAO, dok se
amfetamini i dalje ne preporuuju. Preparati koji
poveavaju priliv kiseonika u mozak, hormoni koji
deluju na anabolizam, derivati glutaminske, fosfor-
ne i aspartine kiseline, pojedini vitamini (B i C)
mogu biti od pomoi u savlaivanju astenije, naroi-
to one neurotinog porekla.
A. LoiK. Dekan
ATARAKSIJA
od gr. a-, privativni prefiks i taraxis, poremeaj, nered,
pometnja
Prema moralu stoika, ataraksija je stanje neke due
koju nita ne potresa. Ovaj naziv preuzet je za
oznaavanje dejstva neuroleptika*, to jest smirenja
bez pravog anksiolitikog uinka, koje nije praeno
poremeajem budnosti i koje je teko razluiti od
neuroleptike ravnodunosti (stanje koje se ne moe
poremetiti, po Bobonu). Ovaj pojam je sporan zbog
svoje nepreciznosti.
A. Lo i V. Kajar
ATIMOHORMIJA
od gr. a-, privativni prefiks, thymos, srce, oseanje i
horme, polet, podstrek
Pojam atimohormija uveli su 1922. Did (Dide) i
Giro (Guiraud) da bi imenovali osnovni deficit u
shizofreniji*, po njihovom miljenju vezan za otee-
nje centara hipotalamusa. Atimohormija oznaava
prvobitno oteenje snage vlastitog Ja u njegovoj
sveukupnosti. Taj deficit vitalnog dinamizma, in-
stinktivnog i timikog, to gubljenje ivotnog poleta
predstavlja, prema Girou, osnovni simptom hebefre-
nije*: nezainteresovanost, inertnost, nedostatak
afektivnosti; ostali simptomi bili bi tek sekundarni
(sumanutost*) ili sasvim sekundarni (poremeaj aso-
cijacije ideja).
Ako je ova konceptualizacija shizofrenije kao slab-
ljenja hormotimikog sistema, samo jedna istorijska
etapa psihijatrijske misli nadahnute neurobiologi-
jom, termin atimohormija nametnuo se u semiologiji
59
i dobro izraava hladnou, ravnodunost* i devitali-
zaciju afekata koje se sreu u nekim oblicima shizof-
renije, naroito u deficitarnoj hebefreniji*.
A. Lo i V. Kajar
AURA
lat. aura, dah, pirenje, povetarac
Aurom se nazivaju kratkotrajne subjektivne pojave
koje mogu biti nagovetaj ozbiljnijih, obino kon-
vulzivnih, manifestacija epileptine krize (epilepsi-
ja*).
Moe biti u pitanju neka lana percepcija (svetlost,
zviduk, neki ukus, miris), neki, esto bolan oset u
unutranjim organima, vazomotorni napad (bouf-
fee), neka isto psihika pojava (prisilna misao) itd.
Nekada se vie razliitih manifestacija javljaju isto-
vremeno, na primer, olfaktivne, gustativne i vizuelne
halucinacije koje prethode uncinatus-krizi.
Aura pokazuje pranjenje (koje se moe uhvatiti na
EEG) jedne ograniene grupe neurona. Re je, u
stvari, o parcijalnoj krizi koja obino postaje opta,
ali moe ostati i izolovana te dakle, ima ulogu u
utvrivanju lokalizacije.
Auru valja razlikovati od prodroma koji se ne izra-
ava elektrinim promenama i koji moe biti isto
subjektivna pojava, mada ee uzima oblik pore-
meaja raspoloenja ili ponaanja.
Na slian nain, o auri se govorilo i da bi se ukazalo
na odreene, nedovoljno izraene manifestacije ko-
je, katkada, prethode velikim krizama histerije*.
. Barena i . Siter
AUTIZAM
od gr. autos, sam, lino
Autizam predstavlja polarizovanje celokupnog du-
evnog ivota nekog subjekta na njegov unutarnji
svet, uz gubljenje dodira sa spoljanjim svetom.
Bolesnik ivi sa bliskim svetom sopstvenih elja,
strepnji, senzibiliteta i mate: za njega su to jedini
oblici stvarnosti. Spoljanji svet je samo privid ili, u
najmanju ruku, svet u kome nema mogunosti raz-
mene sa njegovim svetom. Takav stav ini bolesnika
potpuno nepristupanim, a njegovo ponaanje nera-
zumljivim.
U manje izraenim oblicima, kontakti izmeu spo-
ljanjeg i unutranjeg sveta jo su uvek moguni, ali
bolesnik pati od nemogunosti da svoja oseanja
izrazi odgovarajuim izraajnim sredstvima, a s dru-
ge strane, spoljanji svet ga stalno povreuje i prisi-
ljava da se zatvori u svoju kulu od slonovae.
Jungova introverzija* nije nita drugo do svojevrsna
sklonost ka autizmu, tenja da se subjektivne vred-
nosti pretpostave objektivnim.
Autizam je jedan od osnovnih inilaca strukture
shizofrenije*. Autizam shizofrenog subjekta razliku-
je se od nekih drugih oblika normalnog ili subnor-
AUTOSKOPSKE HALUCINACIJE
malnog (Interiorizacija*) unutranjeg ivota po to-
me to je tu miljenje, daleko od toga da bude
sanjarenje ili meditacija koje subjekat voljno usme-
rava, obeleeno disocijacijom*. Za Anrija Eja (Hen-
ri Ey), paranoidna* sumanutost i autistika suma-
nutost su sinonimi.
S druge strane, Kaner (Kanner) je, 1943, opisao
jedan rani deji autizam koji je za njega posebno
oboljenje, koje se nekad javlja ve u prvoj godini
ivota, dovodei do nesposobnosti za uspostavljanje
normalnih odnosa sa okolinom i navodei na po-
misao da je re o zaostajanju u razvoju ili gluvoi.
Ova deca u ljuturi ispoljavaju diskordantnost u
govoru i pamenju, imaju potrebu za rutinskim
ponaanjem, ophode se sa oiglednom ravnodu-
nou prema okolini. Roditelji ovakve dece obino
su inteligentni, ali su preterano skloni apstraktnom
miljenju.
T. Kamerer, M. Poro, .-N.
Truve i .-K. Skoto
AUTOAKUZACIJA v. Optuivanje i samooptui-
vanje
od gr. autos, sam i lat. causa, parnica
AUTOGENI TRENING v. Relaksacija
AUTOMUTILACIJA v. Samosakaenje
od gr. autos, sam i lat. mutilus, okrnjen
AUTORITET, KARENCIJA v. Karencija autori-
teta
od lat. auctor, proizvoa, autor i carere, nedostajati
AUTOSKOPSKE HALUCINACIJE v. Heautosko-
pija
od gr. autos, sam, lino, skopein, gledati i lat. hallucina-
re, buncati, varati se
Re je o halucinacijama u kojima bolesnik vidi
sopstvenu linost, elu, ili jedan njen deo.
Solije (Sollier) razlikuje spoljanje i unutranje au-
toskopske halucinacije. U spoljanjim autoskopskim
halucinacijama (heautoskopija, deuteroskopija, autos-
kopska ili spekularna halucinacija), subjekt vidi sliku
sopstvenog dvojnika i to je praeno anksioznim
utiskom udvajanja linosti. Unutranje autoskopske
halucinacije (endoskopska halucinacija) izazivaju
uverenost u vizuelnu i cenestezijsku percepciju jed-
nog ili vie organa ili delova tela.
Izgleda da su spoljanje autoskopske halucinacije
svojevrsna projekcija u slikama oseanja stranosti i
udvajanja koje izraava poremeaj psihike sinteze:
zbog toga se sreu u nekim neurozama (histerija*), u
mentalnoj konfuziji* i, to je vrlo uobiajeno, u snu
(Heautoskopija*). Unutranje autoskopske haluci-
nacije mogu imati istovetne uzronike, naroito u
AUTOSUGESTIJA
stanjima hipohordrije*, ali su esto bliske poreme-
ajima telesne shome* koji se opserviraju posle ne-
srenih sluajeva neuroloke prirode.
esto se javljaju i tokom eksperimentalnih intoksi-
kacija takozvanim halucinogenim* supstancijama.
. Siter
AUTOSUGESTIJA
od gr. auts, sam, lino i lat. suggerere, nositi ispod
Vrsta sugestije, nazvana jo i refleksivna sugestija,
u kojoj sam subjekat koristi sposobnost neke ideje
da, u izvesnim uslovima, pokrene neki nesvesni
proces koji je ostvaruje.
Ona koristi iste mehanizme kao i sugestija, ali ne
raspolae svim njenim pomonim iniocima; nedos-
taje joj emotivni elemenat, pouzdanje koje prua
neki spoljanji autoritet. A opet, odsustvo ovih fak-
tora kompenzuje se mogunou redovnog i upor-
nog uvebavanja. Stanje koje pogoduje autosugestiji
jeste naroita ravnotea panje i oputenosti. Posto-
je mnogi postupci za postizanje toga stanja: uporno
gledanje u neku osvetljenu taku, sluanje nekog
kontinuiranog zvuka, usredsreivanje na neku men-
talnu sliku, itd.
Razliite psihoterapeutske metode zahtevaju od pa-
cijenta i neko lino delovanje izmeu seansi koje se
ostvaruju sa terapeutom. tavie, autosugestija mo-
e da se koristi za rad na nekom ve doivljenom
iskustvu i na njegovom produbljivanju: razvijanje
oseaja uz ulcov (Schultz) autogeni trening, sa-
mo obuavanje i kontrola ansksioznosti u okviru
bihejvioristikih teorija, autohipnoza ako je re o
subjektu ve priviknutom na stanje hipnoze. Zar se
ne moe rei da je metoda uvenog doktora Kuea
(Coue) ponekad delotvornija od puke psihodinami-
ke elje?
T. Kamerer i .-Kl. Benoa
AUTOTOPAGNOZIJA
od gr. autos, sam, lino, topos, mesto, a-, privativni
prefiks i gnosis, saznanje
Gubljenje orijentacije u pogledu slike tela, esto
povezano sa gubljenjem orijentacije desno-levo [Pi-
kov (Pick) sindrom] i sa hemianopsijom [A. Roe
(A. Roger)] (Telesna shema*).
A. Poro
AVERZIVNA TERAPIJA v. Terapije ponaanjem
od lat. ab-, daleko od, vertere, okrenuti se i gr. therape-
uein, Ieiti
AVITAMINOZE
od lat. a-, privativni prefiks, vita, ivot i amin, prema
gr. ammoniakon, so ili guma doneti iz Amonovog hra-
ma (egipatsko ime za Zevsa)
60
Danas je uspostavljena jasna veza izmeu nekih
neuropsihijatrijskih oboljenja i izvesnih ozbiljnih vi-
taminskih karencija usled pothranjenosti ili pogre-
nih dijeta. Ova oboljenja, u svom potpunom obliku,
danas su retka u naim krajevima gde se najee
sreu samo neki blai oblici. Valja podvui ulogu
induktora koju igraju neki lekovi (naroito antitu-
berkulotici).
Od svih vitamina, za neuropsihijatriju je najvanija
grupa ili kompleks B. Podsetimo na osnovne elemen-
te te grupe.
Nedostatak vitamina BI (aneurin ili tiamin) uzro-
nik je Gaje-Vernikeove (Gayet-Wernicke) encefalo-
patije, Korsakovljevog (Korsakoff) sindroma i para-
liza beri-beri.
Nedostatak vitamina B2, zvanog laktoflavin ili ribof-
lavin, doprinosi nastanku izvesnog broja simptoma
pelagre, naroito oteenja sluznice.
Avitaminoza PP u sreditu je pelagroznog sindro-
ma; nju prvenstveno uslovljava nedostatak nikotin
amida.
Nedostatak vitamina B6 odgovoran je za izvestan
broj neuropsihikih manifestacija: epileptine* krize
kod dece ili odraslih leenih izonijazidom, koji izazi-
va urinarno eliminisanje piridoksina; krize epilepsije
kod dece u ijoj ishrani nedostaje vitamin B 6.
Najzad, poev od Hanta (Hunt) (1954), skrenuta je
panja na neto rede sluajeve zavisnosti od piridok-
sina. Ova bolest napada naoko zdravu novoroen-
ad kod koje se, jo u prvim asovima ili prvim
danima ivota, javljaju grevi opte prirode. Nijedna
od terapija protiv greva nije delotvorna i ne moe
da sprei brzu evoluciju ka smrtnom ishodu. S
druge strane, vitamin B6 ima zapanjujue dejstvo.
im se obustavi davanje vitamina B6, grevi se
ponovo javljaju, to primorava na neogranieno
produavanje terapije (zavisnost) u cilju savlaiva-
nja jednog, verovatno uroenog, poremeaja meta-
bolizma.
Nedostatak vitamina B12 (cijanokobalamin) dovodi
do Birmerove (Biermer) bolesti i njenih neuropsihi-
kih komplikacija (Hemofilije*).
Istina, u svim stanjima pothranjenosti, deficit u
vitaminima je sloen i ukljuuje vie avitaminoza;
meutim, u nekim eksperimentalnim sluajevima ili
nekim posebnim opservacijama, jedan od elemenata
jasno preovladava ili je, praktino, jedini u pitanju.
Pored toga, treba znati da nije uvek nedostatak vita-
mina jedini uzronik oteenja; esto se javlja i insufi-
cijencija apsorbovanja kroz oteen probavni kanal,
kao i nemogunost iskorienja vitamina usled dubo-
kih organskih oteenja koja remete metabolizam.
KLINIKI PRIKAZ
1) Avitaminoze BI
a) Gaje- Vernikeova encefalopatija (Hronini alkoho-
lizam*) Klasino se opservira kod hroninih alkoho-
61
liara koji pate od neuravnoteene ishrane (osobe
podvrgnute gastrektomiji, tuberkulozni bolesnici
koji se ne lece).
Fazu prodroma, koja obino traje nekoliko sedmi-
ca, obeleava opadanje opteg stanja praeno ano-
reksijom, gaenjem, povraanjem, glavoboljama, vr-
toglavicom. Na psihikom planu, uoava se anksi-
oznost, razdraljivost i gubljenje pamenja.
Period izraenog stanja bolesti obuhvata znatne psi-
hike poremeaje, kojima peat daju apatija i ravno-
dunost i ija evolucija ide ka sindromu konfuzije.
Poremeaji pamenja uglavnom se odnose na skorije
dogaaje i prate ih fausses reconnaissances (pogre-
na prepoznavanja). Po pravilu, nema agitacije. Ova
slika je simptomatina, pre svega po svojoj varijabil-
nosti, uz znaajna kolebanja u toku jednog istog
dana.
Na ovo se nadovezuju rani poremeaji ravnotee, uz
generalizovanu hipertomiju. Poremeaji motorinos-
ti oiju su retki, ali simptomatini (diplopija, strabi-
zam, ptoza). Akutna evolucija sa smrtnim ishodom
danas je izuzetno retka. Najee se, uz supstitutiv-
nu terapiju, ovi poremeaji povlae bez ikakvih
posledica.
Ponekad, meutim moe da se zadri, uprkos lee-
nju, neki cerebralni sindrom, diplopija ili Korsakov-
ljev sindrom.
b) Korsakovljev sindrom* (ili Korsakovljev psiho-
polineuritis) zdruuje, kad je re o psihijatrijskim,
simptomima anterogradnu amneziju, fausses recon-
naissances (pogrena prepoznavanja) i fabulacije;
vremensko-prostorna dezorijentacija postaje potpu-
na. Nivo svesti nije promenjen a ouvane su i opera-
tivne radnje. Ovome se esto pridruuje i polineuri-
tis donjih udova.
c) Beri-beri, koji spaja polineuritis, sranu insufici-
jenciju i adenome, retko obuhvata i psihike pore-
meaje.
Sve ove patoloke manifestacije brzo se isceljuju
terapijom vitaminom B I . Korsakovljev sindrom,
meutim, esto se opire terapiji.
2) Pelagra
Ovo oboljenje, poznato od XVI stoljea, koje je u
vidu epidemija kosilo stanovitvo nekih siromanih
zemalja ija se ishrana zasnivala na kukuruznoj
proji (naroito u severnoj Italiji), dobro je opisao
Kazal (Casal), u XVIII veku; zvali su ga Mal de
Rosa. Naroito su ga odlikovale lezije na koi i
sluzokoi, akrodermatitis, eritema, nenormalna pig-
mentacija povrinskog sloja koe, naroito na delo-
vima izloenim svetlosti, i najzad, psihiki poreme-
aji koji su, posle dueg vremena, mogli da dovedu
do stanja slinih demenciji (pelagrozno ludilo). Gol-
dberger, 1924, ustanovljuje da se ova bolest moe
izleiti sveim mesom i pivskim kvascem. Pretposta-
vio je postojanje izvesnog faktor PP (Preventive
Pellagra factor); nikotin-amid i nikotinska kiselina
leili su pelagru.
AVITAMINOZE
U meuvremenu su se pojavili radovi koji su dopri-
neli otkrivanju i drugih faktora: to su B 6 (piridok-
sin) ili adermin i B 12.
Svi se ovi faktori meusobno dopunjuju u svom
enzimskom delovanju. Na ovo se nadovezuje i defi-
cit u esencijalnim amino-kiselinama, naroito u trip-
tofanu.
Bertelone Ljopis (Bertelone Llopis) iz Madrida po-
kazao je, 1950, razliite etape koje se smenjuju
prilikom nastajanja psihotinih stanja ija teina
stalno raste, pripisujui znaajnu ulogu manje ili
vie dubinskoj disoluciji svesti koja pospeuje oneiri-
zam*.
Pelagra se danas retko sree; ipak, zahvaljujui og-
ranienjima u ishrani za vreme poslednjeg rata,
ponovo se javilo nekoliko sluajeva pelagre, u okvi-
ru nekih drugih sindroma inanicije. U jedinoj psihi-
jatrijskoj bolnici u Bilda-oenvilu, uoeno je preko
200 sluajeva pelagre sa preteno kutanom formom
i bez velikih psihijatrijskih oteenja. Svi oboleli
brzo su prezdravili zahvaljujui prostom dodavanju
mekinja u hleb koji je proizvodila pekara ove usta-
nove. Ako se retko viaju jako izraeni plurisimpto-
matski oblici ove bolesti, zauzvrat se sreu disocirani
oblici.
Iskljuivo psihiki oblik delagre, ili predominirajui,
prvenstveno se odlikuje, posle perioda astenije*,
naglim izbijanjem mentalne konfuzije* praene agi-
tacijom, koja podsea na sindrom akutnog azo-
teminog psihoencefalitisa* i koja moe biti smr-
tonosna. Visoka doza vitamina PP dovodi do bez-
malo spektakularnog oporavka za svega nekoliko
dana.
Karo (Carrot) i arlen (Charlin) koji su nali samo
tri sluaja meu 1.500 bivih ratnih zarobljenika iz
poslednjeg rata, naglaavaju taj terapijski kriteri-
jum. Naglaavaju oni i uestalost porfirinurije, to je
dobar inilac za bioloku dijagnozu, kada se na
njega naie. Po njima, psihike formule nemaju
nita specifino i ponavljaju itavu skalu konfuz-
no-oneirikih stanja. Sivadon, koji je posmatrao
ratne zarobljenike po povratku kui, uoio je da se
mentalni poremeaji nekada ispolje tek dva-tri me-
seca posle redovne ishrane i bivaju izleeni vrlo brzo
pomou nikotinamida.
Postoje, napokon, i manje upadljivi oblici pelagre
koje odlikuje samo pojava eritema na otkrivenim
delovima tela, ili nenormalna pigmentacija koe uz
sitne smetnje astenine prirode.
3) Ariboflavinoza (B2) snosi krivicu za oteenja
sluznice (heilitis, stomatitis, afte, vale, itd.). Stanus
i Gotlib (Gottlieb), koji su je prouavali na irokoj
populaciji uroenika iz Nigerije, vrlo su sigurni u
tom pogledu; vitamin PP, uostalom, na nju ne delu-
je. Kad je re o psihikim promenama, u ovoj
avitaminozi se javljaju samo napadi fizike i psihi-
ke astenije i retko se nailazi na izrazita stanja suma-
nutosti.
AZOTEMIJA
4) Psihoanemini sindrom izazvan nedostatkom vita-
mina B12 i folne kiseline nema nikakvu specifinost
(sindromi konfuzije*, depresivna* stanja, stanja ek-
scitacije, psihotine reakcije). Moe prethoditi he-
matolokim i neurolokim znacima koji su karakte-
ristiniji. Osetno se popravlja davanjem vitamina
B12 parenteralno u velikim dozama a, nasuprot
tome, izgleda da se pogorava u sluaju prepisivanja
folne kiseline.
5) I pojedine terapije mogu biti odgovorne za ne-
uropsihijatrijske poremeaje usled vitaminske karen-
62
cije. Ovo se prvenstveno odnosi na antituberku-
lozne antibiotike*, naroito na izonijazid i etiona-
mid, rede na streptomicin. esto se preventivno, u
toku antituberkulozne terapije, prepisuju vitamini iz
grupe B.
A. Poro, T. Burol i
.-K. Skoto
AZOTEMIJA v. Akutni azotemini psihoencefali-
tis*, Bubrena insuficijencija
od gr. a-, privativni prefiks, zoe, ivot i haima, krv
 B
BALANSIRANI POLIMORFIZAM v. Populacio-
na genetika
od gr. polys mnogo i morphe oblik
BARBITURATI
od iat. usnea barbata (naziv jednog liaja) i gr. ouron,
urin, mokraa
Barbiturna kiselina ili malonilurea, sintetizovana
1903, omoguila je, poev od fenobarbitala (Garde-
nal), stvaranje preko 3.000 jedinjenja od kojih se
50 prodaju kao specijalni preparati, preteno sa
hipnotikim delovanjem. injenica da je njihovo
dejstvo brzo ili sporo ne utie mnogo na njihovu
eventualnu toksikomanigenu ulogu.
U stvari, njihova izuzetno jednostavna primena do-
vodila je, u sluaju velikih doza, do tekih akutnih
stanja. U umerenim dozama mogu da izazovu toksi-
komaniju*.
U Francuskoj, barbiturati su uvreni u tabelu C.
Apsorbovanje u organizmu (per os) odvija se brzo,
preko tankog creva, traje izmeu 30 minuta i 3 asa.
Apsorbovanje je sporije neposredno posle jela, ubr-
zano je unoenjem alkohola. Barbiturati prodiru u
sva tkiva i probijaju placentalnu barijeru. Elektivno
se fiksiraju u mozgu, jetri i bubrezima, zbog lipida u
ovim organima. Rasporeuju se difuzno i tek na
kraju dostiu predeo produene modine. Barbitura-
ti sa sporom eliminacijom se gotovo u celosti i bez
hemijske modifikacije eliminiu urinom za nekoliko
dana. Barbiturate sa brzom eliminacijom kataboli-
zuje jetra. Barbiturati imaju inhibitorno dejstvo na
aktivirajuu retikularnu uzlaznu formaciju, ali -je
verovatno da deluju i na ceo mozak. Pomenuto
dejstvo vri se na nivou lanaca oksidacije citoh-
rom-oksidaze i flavo-proteina (L. Geral i M. Es-
kand).
1) Akutna intoksikacija: ona je najee posledica
pokuaja samoubistva; izuzetno je re o specijalnoj
netoleranciji prema ovom medikamentu. Pokuaji
samoubistva, uostalom prilino esti sreu se naroi-
to kod mlaih ena, naviklih na ove preparate, koje
jednoga dana, u trenutku oaja, uzmu preveliku
dozu, to jest isprazne boicu odjednom.
Kada doza nije prevelika, opservira se stanje obine
opijenosti, praeno smetnjama pri hodu, dizartri-
jom, produenom somnolencijom uz manju dezori-
jentaciju. Doze iznad 1,5 do 2 g dovode do barbitur-
ne kome u raznim stupnjevima: laka koma, iz koje se
bolesnik moe izvui posle izvesnog vremena; dubo-
ka koma, u kojoj je to znatno tee. Ovu poslednju
odlikuje potpuna miina hipotonija i gaenje reflek-
sa (ponekad je prisutan znak Babinskog) a promene
na zenicama idu od midrijaze do mioze. Disanje je
sporo, katkada stridorozno, puls lako ubrzan ili
oslabljen, gutanje je poremeeno u obe faze.
Koma moe biti prekidana, u poodmaklom stadiju-
mu, delirantnom agitacijom, odnosno motornim au-
tomatizmom; ponekad dolazi i do neke vrste nemir-
nog, nesvesnog, nepovezanog somnambulizma.
Groznica i komplikacije na pluima este su pojave
za vreme barbiturne kome.
U teim sluajevima, moe da se uoi albuminurija i
oligurija. Smetnje sranog ritma su dosta este i
najavljuju poputanje srca.
Ne postoji kobna doza u pravom smislu reci. Ipak,
ako koliina gardenala premai 3 g, ishod je neizves-
tan.
2) Subakutna intoksikacija: do nje dovodi produena
upotreba prekomernih doza, ali ona nikada ne dovo-
di do kome. Simptomatologija joj je izrazito neuro-
loka: dizartrija, podrhtavanje, smetnje ravnotee,
okulo-motorne pareze, nistagmus, diplopija, nekada i
arefleksija. Na ove neuroloke znake nadovezuju se
bradipsihija, konfuzija i halucinatorni oneirizam.
BAZEDOVLJEVA (BASEDOW) BOLEST
Neko ko nije upuen u etiologiju naizmenino po-
milja na dijagnoze multiple skleroze, pijanstva*,
demencije*, naroito kada je u pitanju starija osoba.
3) Hronina intoksikacija. Toksikomanija barbitura-
tima: osobe opsednute snom lako postaju narkoma-
ni* koji koriste barbiturate. Njihovo uobiajeno
duevno stanje uglavnom odlikuju sklonost ka dep-
resiji* i anksioznost* koje su znatno pogorane
ovom intoksikacijom. Na to se jo nadovezuju i
znaajni poremeaji raspoloenja i karaktera (uoe- energetske ravnotee (naroito putem sistematske al-
ni ponekad i kod epileptiara* leenih gardenalom):
stalna razdraljivost u odnosu na okolinu, esta
netrpeljivost prema supruniku i bliskim osobama,
opadanje afektivnosti, slabljenje moralnih konica i,
kao u svim toksikomanijama, sklonost ka disimula-
ciji, lai, perverznoj malicioznosti.
Mogu se opservirati stanja prolazne agitacije, ali su
opisane i prave barbiturne psihoze.
4) Barbiturne psihoze:
a) Uestalost sitnih neurolokih znakova, koji su ve
istaknuti u subakutnim intoksikacijama, dizartrija,
podrhtavanje, nesigurnost pri hodu, poremeaji na
zenicama, navodila je ponekad na pomisao da je re o
organskim demencijama*; opisana je, tavie, i jedna
barbiturna pseudoprogresivna paraliza onda kada se
neurolokim znacima pridrui dismnezija, slabost u
rasuivanju, deficit panje i samokritinosti, nastupi
gneva i nastupi sumanutosti (bouffees deliranles).
b) Opisana su i prava stanja produene agitacije,
maninog* tipa, u kojima je teko razluiti udeo
predispozicije i udeo intoksikacije.
c) Opisano je i nekoliko sluajeva psihoza posle
prekida uzimanja barbiturata, sa halucinacijama*, de-
lirantnim epizodama, preteno nou. Stanje konfu-
zije, praeno konvulzijama, moe ovu sliku da uini
jo sloenijom.
Podsetimo ovde i na itav niz drugih oteenja
uzrokovanih barbituratima, izvan neuropsihikih
poremeaja, koji olakavaju dijagnozu: kultne mani-
festacije, eriteme, algije, pseudoreumatizam.
LEENJE
1) Barbiturna koma: u akutnoj intoksikaciji treba
razlikovati dva sluaja: lekar, pozvan jo u prvim
satima, moe da pokua, bez oklevanja, terapiju
evakuacijom: provocirano povraanje, injekcije apo-
morfina, ispiranje eluca. Kod izraene kome, dugo
su bili davani antagonistiki" lekovi u velikim
koliinama (strihin, intravenozno, u velikim doza-
ma), uz dodatno, obilno putanje krvi i oksigenote-
rapiju. Sve te tehnike omoguavale su znatno po-
voljniju prognozu i osetno smanjenje smrtnosti. Me-
utim, one su zanemarivale sutinu, acidozu, i opas-
nosti od upotrebljenih antidota.
U nae vreme, leenje barbiturne kome prvenstveno je
zamiljeno kao terapija reanimacije. Procenat smrtnih
ishoda je ispod 2%, kod pravilno leenih sluajeva.
64
Istai emo najpre da su barbiturati brzog dejstva,
koji imaju brz metabolizam, manje opasni nego bar-
biturati sporog dejstva, poput gardenala, iji je meta-
bolizam sporiji. Na respiratornu reanimaciju (postu-
ralna drenaa, aspiracija bronhija, traheotomija ili
intubacija, ventilacija uz nadzor, oprezna oksigenaci-
ja) i na cirkulatornu reanimaciju (analeptici, meu
kojima levogirni noradrenalin, poveanje krvne mase,
kortizon), nadovezuje se humoralna metabolika rea-
nimacija, sa korigovanjem hidro-elektrine, jonske i
kalinizacije plazme). Profilaktika antibioterapija in-
fekcije upotpunjuje ove mere.
Izleenja koja su nekada bila nezamisliva, danas su
mogua. Varter (Warter) i sar. iznose, na primer,
sluaj jednog bolesnika koji je uzeo 25 g fenobarbi-
tala i koji je posle 10 dana duboke kome, od ega 4
dana apneje, vraen u normalan ivot.
Samo se po sebi razume da se, u tekim sluajevima,
takva tehnika ne moe primeniti izvan centara op-
remljenih strunim osobljem, materijalom i labora-
torijama.
2) Hronina intoksikacija: pobediti neku komu-sa-
moubistvo nije sve. Treba misliti i na duevno stanje
subjekta koji je sluajno proao kroz nae ruke i
znati da mala drama koja se upravo odvijala pred-
stavlja samo akutnu epizodu u okviru neke hronine
intoksikacije. Sve tek treba da se uradi: neophodno
je da se uspostavi ivotna higijena, bolji porodini,
drutveni, egzistencijalni uslovi, da se zapone psi-
hoterapija. Kura izolacije esto je neophodna da bi
se obezbedila uspenost leenja od fizike zavisnosti
koje se odvija bez ozbiljnijih incidenata.
Narkomanu se, izmeu ostalog, moraju prepisati svi
pomoni lekovi za podizanje nervnog tonusa (strih-
nin, vitamin B, fosfor) ili podsticanje sna (fizike
vebe, nadmorska visina, redovni obroci). Valja
uvesti svekoliku etioloku terapiju protiv nesanice,
osim hipnotika u pravom smislu.
Najzad, upozorimo lekare praktiare, koji esto pre-
viaju opasnost od privikavanja i toksikomanije, na
preveliku lakou sa kojom prepisuju barbiturate
svakom bolesniku koji se poali na nesanicu.
A. i M. Poro
BAZEDOVLJEVA (BASEDOW) BOLESTv. Hi-
pertireoidizam
BEKSTVO IDEJA
Bekstvom ideja naziva se brzo i nelogino poveziva-
nje ideja, to stvara pravi kovitlac seanja, slika,
razmiljanja u stalnom i estokom, vrtoglavom pre-
viranju (A. Poro).
Svojevrstan kvalitativni stil najbolje definie bekstvo
ideja, bolje nego kvantitativni poremeaj koji se
ispoljava bujicom misli ili izgovorenih ili napisanih
reci (proisteklom iz mehanikog ubrzanja zbog kva-
ra u mehanizmu usmeravanja, gde misao stalno
menja svoj cilj u funkciji asocijacija koje se u me-
65
uvremenu jave no koje posmatra, ipak, moe da
prati, za razliku od nekoherentnog ili diskordantnog
miljenja). Optimizam spoznaje [Binzvanger (Bin-
swanger)] je svojevrstan nain-bivstvovanja-u-svetu,
u vidu skoka, odskoka u bekstvu jo uvek uree-
nih ideja, u vidu kovitlaca u bekstvu haotinih,
konfuznih ideja. Taj stil svedoi o jednom svetu bez
razdaljine, bez pravca, bez reljefnosti, u kome je
jedino moguno kretanje kruno kretanje (kretanje
plesnog kola u aktuelnom" prostoru) [Stros (Stra-
uss)], u kome su svi predmeti nejasni, bez obrisa, u
kome se drugi ovek providi u jednoj bezimenoj
blizini, u kome je sve osvetljeno, lagano, u kome je
sopstvo puka nestalnost i prolaznost, preputeno
uticaju lica i stvari na koje se naie, u kome je
egzistencija ista neautentina sadanjost, praznik
prisutnosti, izvan ozbiljnog vremena i prostora ivo-
ta koji jedva da skriva smrt.
D. Prenge
BERI-BERI v Avitaminoze
heri-beri, cejlonska re sa znaenjem slabost"
BES
Krajnji stupanj reakcije gneva naziva se besom.
Stanje besa uvek je praeno izraenom obnubilaci-
jom svesti, koja mu nekad prethodi i pospeuje
njegovu pojavu (bes u toku mentalne konfuzije), a
nekad je njegova posledica kao da emocionalna
egzaltacija ponitava funkcije inteligencije (bes u
stanjima pasije).
U besu, ovek esto izgubi kontrolu nad svojim
postupcima to dovodi do najgoreg nasilja nad stva-
rima (vandalizam), nad ljudima, pa ak i nad samim
sobom. To je tipian slepi gnev*. Fizike snage, koje
izgledaju udesetostruene, stavljaju se u slubu jedne
agresivnosti bez konica: bolesnik ili urlie i vriti, u
stanju vie ili manje haotine agitacije; ili ostavlja
utisak da se na neto usredsreuje pre nego to, u
svojoj klastikoj aktivnosti, ne ispolji zastraujuu
preciznost i sigurnost.
Bes je uvek praen somatskim i neurovegetativnim
manifestacijama: periferna vazodilatacija (kongesti-
onirano lice), ubrzanje pulsa i disanje, preterano
luenje (znoj, pena na usnama), jeza, midrijaza.
Stanja besa mogu se sresti u toku najrazliitijih psiho-
patija u obliku nastupa (bouffees) ije trajanje retko
prelazi nekoliko asova, ali koji najee pokazuju te-
nju da se ponovo, esto i na najmanji podsticaj (suprot-
stavljanje, provokacija, zaraza usled blizine osoba u
stanju agitacije), ili i bez ikakvog vidljivog uzronika.
Ovi paroksizmi se naroito mogu opservirati:
u sluaju intelektualne zaostalosti, to znatno
oteava boravak takvih osoba u porodici ili u pri-
hvatnim ustanovama;
u sluaju epilepsije, bilo to bolesnici pokazuju
znake poremeaja karaktera, to odgovara eksplo-
zivnom" polu epileptoidne konstitucije" [F. Min-
BESNILO
kovska (F. Minkowska)], bilo to ispoljavaju psihijat-
rijske paroksizme epilepsije, na bazi konfuzije, koji
nastaju umesto konvulzivnog paroksizma, posle nje-
ga, a ponekad i pre njega. Epileptiarski bes spada u
najee i najopasnije za koje psihijatrija zna;
u sluaju konfuzija, naroito mentalnih konfuzi-
ja toksinog porekla, bilo da su u pitanju akutne
intoksikacije (alkoholno pijanstvo, opijenost hai-
om, kokainom, etrom, barbituratima), bilo da se
suoavamo sa subakutnim stanjima koje uzrokuje
delirium tremens*;
u sluaju manije: bes je tu esto prolazne prirode i
obino manje estok nego u prethodnim sluajevima;
najzad, u sluaju katatonije, premda se kod ovih
bolesnika ee opserviraju izdvojeni impulsi nego
pravi naleti besa.
Bilo koji da su kliniki okviri i poetni uzrok, stanje
besa iziskuje izolovanje bolesnika. Sredstva kontrole
treba izbegavati koliko god je mogue. Simptomat-
ska terapija sastoji se u umirenju neurolepticima
(Droperidol, izmeu 1/2 do 1 ampule IM, posle ega
se daje, u vie navrata, koktel neuroleptika, sve dok
' se stanje besa ne smiri). Kada somatsko stanje ne
doputa takvu strategiju (mentalna konfuzija, opte
deficijentno stanje, pothranjenost, neuroloki sin-
drom koji podrazumeva kontraindikaciju prepisiva-
nja neuroleptika), smirenje se postie pomou anksi-
olitika tipa prokalmadiol ili benzodiazepinski prepa-
rat, koji se daju intramuskularno.
Sa medicinsko-pravnog stanovita, u toku paroksiz-
ma besa esto dolazi do nasilja, ak i zloina, pa i
viestrukih zloina praenih zapanjujuim nasiljem i
divljatvom. Vetak najee mora da zakljui da
poinilac nije odgovoran, pogotovo kada se moe
dokazati da je postojala obnubilacija svesti: manje
ili vie potpuna lakunarna amnezija mogla se smat-
rati dovoljnim klnikim merilom.
lan 489 Graanskog zakonika predvia, izmeu
ostalog, da se punoletnom licu" koje se stalno
nalazi u stanju imbecilnosti, demencije ili besa, ak i
ako pokazuje intervale lucidnosti, oduzmu graan-
ska prava. U praksi se, meutim, ova zabrana*
zahteva, samo u izuzetnim sluajevima.
. Siter i D. Prenge
BESNILO
Besnilo je virusni encefalomijelitis iji je uzronik
rabdovirus; na ljude se prenosi pljuvakom zarae-
nih ivotinja. Posle niza godina u toku kojih je bilo
u znatnom opadanju, u Francuskoj se ponovo poja-
vilo 1968. i postepeno se proirilo sa severoistoka na
ostali deo zemlje. Predstavlja epizootiju meu lisica-
ma; na oveka se prenosi preko pasa, rede preko
maaka ili goveda. Besnilo se javlja u velikom broju
zemalja. Izvor virusa su ivotinje i to neke divlje
ivotinje, najee lisice u predelima s umerenom
klimom, dok su u toplim predelima, u kojima je
zaraza vrlo rairena, glavni izvor virusa psi (ulino
besnilo).
BIBLIOTERAPIJA
Inkubacija je duga (od jednog do vie meseci), te je,
zahvaljujui tome, mogue izvriti vakcinaciju. Ve
od samog poetka ispoljavanja bolesti, mogu se
razlikovati dva tipa:
paralitiko besnilo s bolovima u gornjim udovima,
zatim mlitavou donjih udova, koja se postepeno
iri odozdo nagore do bulbomotora [Landrijev
(Landrv) sindrom];
furiozno ili spastino besnilo sa slikom jake psihomo-
torne uznemirenosti: jaukanje, urlikanje, pomamna
agitacija, abnormalni pokreti, pokuaji ujedanja, za-
straujue halucinacije, neizmeran strah, kone i
senzorne hiperestezije, konvulzije. Spazam faringeal-
ne muskulature uzrok je uobiajene hidrofobije koja
se javlja uprkos jakoj ei i hipersalivaciji. Opte
stanje: poviena temperatura, ubrzan puls, poreme-
aj krvnog pritiska, nepravilno disanje, obilno zno-
jenje.
U oba sluaja, smrt nastupa za nekoliko dana.
Dijagnoza se postavlja na osnovu saznanja da je
pacijenta ujela ili zarazila sumnjiva ivotinja, kao i
na osnovu klinike slike koju je lako razlikovati od
manine epizode, akutne sumanutosti ili delirijum
tremensa, barem po hidrofobiji.
Najvie to se moe postii leenjem (reanimacijom,
imunoglobulinima) jeste da se produi ivot za dva
do tri meseca.
Autopsijom se utvruje tipian encefalomijelitis, ali
se pre svega konstatuje postojanje Negrijevih telaa-
ca, virusnih acidofilnih tela u piramidalnim i gan-
glijskim elijama i u Amonovom rogu.
PREVENCIJA
Zahvaljujui dugoj inkubaciji, ako se vakcinacija
izvri odmah posle kontakta sa zarazom, moe se
stvoriti imunitet pre nego to se bolest ispolji. Jedini
problem je u tome da se konstatuje zaraenost, pre
svega pregledom i autopsijom ivotinje uzronika
zaraze, i to pre nego to se u Centru za leenje
besnila preduzme vakcinacija koja se uglavnom do-
bro podnosi (mada je, dok su jo koriene klasine
vakcine spravljane na bazi kulture ivotinjskog tki-
va, postojao rizik od javljanja poliradikuloneuriti-
sa). S dananjim vakcinama, koje su potpuno neak-
tivne poto su spravljene na elijskoj kulturi huma-
nog materijala, izbegnuta je mogunost javljanja
nervnog oboljenja.
M. Poro
Red. V. P. i N. C.
BIBLIOTERAPIJA v. Scenska terapija
od gr. biblios, knjiga (prvobitno unutarnja kora papirusa
koja je sluila za pisanje) i iherapeuein, negovati, leiti
BIHEJVIORALNA TERAPIJA v. Terapija pona-
anjem
od engl. behavior, ponaanje, dranje i gr. therapeuein,
negovati, leiti
66
BIHEJVIORIZAM
od engl. behavior, ponaanje, dranje
Svojim manifestom Psychology as the behaviorist
views it (1913), Votson (Watson) je otvorio novo
razdoblje psihologije, dajui joj ponaanje* za pred-
met prouavanja. I doista, sve do njegovih izuzetnih
napora da se pree na eksperimentalni postupak,
nauna psihologija se, u XIX veku, zadrala na
metodi introspekcije. Psiholog se uvek, na ovom ili
onom stupnju opservacije ili eksperimenta, oslanjao
na sud, na verbalni izvetaj, na svest subjekta, na
ono to je ovaj oseao ili opaao. Predlogom da se
valja drati istraivanja odnosa onih pojava koje se
daju posmatrati stimulacija sredine i odgovora
organizma Votson je, u okviru tradicije pozitiviz-
ma, po cenu izvesnog redukcionizma", dodue, ali
uz izuzetno irenje polja njenih prouavanja, uvrs-
tio nauni status psihologije. U stvari, on je u nju
ukljuio, u okviru zajednike metodologije, i one
organizme koji su do tada izgledali nepristupani
zato to se nisu mogli navesti na introspekciju
ivotinje, malu decu, bolesnike koji pate od razlii-
tih deficita neuroloke prirode, i dr. Prouavanje
ponaanja odluno je stavio u okvire biologije, iako
je isticao specifinost nivoa interakcije organizma i
njegove okoline.
Bihejvioristiku revoluciju, koliko god ona bila ve-
zana za Votsonovo ime, pripremili su strunjaci za
ponaanje ivotinja [Lojd Morgan (Lloyd Morgan)],
psihopatolozi [ane (Janet)], deji psiholozi [Bine
(Binet)]; manje buno, nagovestili su je Pjeron (Pie-
ron), jo 1907, i Pavlov (Refleksologija*) koji ju je,
jo pre njenog konanog uoblienja faktiki ostva-
rio. Ovo znai da su se u bihejviorizmu stekle
bezmalo univerzalne tenje psihologije koje je Vot-
son snano a, u izvesnom pogledu, i naivno i prete-
rano, izrazio (Ophoenje*).
Izmeu dva svetska rata, u Sjedinjenim Amerikim
Dravama, bihejvioristiki pokret doiveo je veliki
uspeh i razgranao se na nekoliko neobihejvioristi-
kih kola. Najpoznatije su bile Halova (Huli) kola,
koja je pokuala da razradi jednu hipotetiko-de-
duktivnu teoriju ponaanja, i Tolmanova kola, ko-
ja je rehabilitovala prelazne varijable i pojam cilja, u
okviru onoga to je nazvano kognitivistikim bi-
hejviorizmom".
Blie naem vremenu, Skiner (Skinner), veran Vot-
sonovim osnovnim metodolokim stavovima, ipak
je dublje i tananije formulisao bihejvioristike kon-
cepcije ne usteui se da se uhvati ukotac s proble-
mima miljenja, svesti, govora, koji se, po njegovom
miljenju, ne mogu izostaviti i koje nije umesno
liavati objektivnog pristupa, ma kakve bile tekoe.
Svestan plodotvornosti tehnike uslovljavanja*, delu-
jui u okviru prouavanja ponaanja ivotinja, Ski-
ner je predloio, kada je re o ponaanju ljudi, jednu
analizu rastereenu od svakog mentalizma, kojom se
uveliko nadahnjuju terapije ponaanjem* i metode
67
promene ponaanja. U ravni teorije, Skinerov bihej-
viorizam jasno odstupa od koncepcija stimulus-odgo-
vori koje su bile na ceni poetkom ovog veka, da bi
naglasak pre stavio na selektivno nego na iskljuivo
delovanje sredine, pri emu pozitivno potkrepljivanje
potvruje jedan odgovor na nain koji bi se mogao
uporediti sa selektivnim pritiskom koji vri odabira-
nje meu genskim mutacijama u biolokoj evoluciji.
Preuzimajui Skinerove teme i unosei u njih vie
elastinosti, savremeni predstavnici bihejviorizma
usmerili su svoje napore na ispitivanja drutvenog
ponaanja oveka (Bandura).
Dananje postojanje jednog ivota, ak i militan-
tnog bihejvioristikog pokreta, nekima se ini kao
anahroni ostatak neega to je bilo nuna, ali za-
uvek prevaziena etapa u istoriji psihologije. Za
druge je taj pokret a naroito za one koji mu
pripadaju znak da problemi koji su opravdali
Votsonovu revoluciju jo uvek nisu u celosti razree-
ni, ili, tavie, da, po nekim svojim strujama, dana-
nja psihologija pokazuje pravu regresiju te su zato
stavovi bihejviorista aktuelniji no ikad.
M. RieliA. Luoni
P. FRA1SSE, J. PIAGET, Traite de Psychologie experimenta-
le, I, Pari, PUF, 4. izd., 1976; M. RlCHELLE, R. DROZ,
Manuel de Psychologie, Bruxelles, Dessart, 1976.
BIOENERGETSKA TERAPIJA v. Grupna terapi-
ja i Telesna ekspresija
od gr. bios, ivot, energeia, snaga u delanju i therapene-
in, leiti
BIO-FEEDBACK
od gr. bios. ivot i engl. feed, hraniti i back, unazad,
zauzvrat
Izraz nastao na osnovu kibernetikog termina fe-
ed-back, retroakcija. Bio-feedback obuhvata svoje-
vrsnu psihofizioloku samokontrolu koja se zasniva
na retroakciji neke psiholoke funkcije i svesti. U
psihomotomom bio-feedback-u, jedan aparat koji de-
luje na oblast voljne miine aktivnosti primenjuje se
za uenje motornog oputanja, pod auditivnim ili
vizuelnim nadzorom, u cilju samoumir&nja (Relak-
sacija*). Mnogo vie osporavan u pogledu svoje
terapijske vrednosti jeste elektroencefalografski
bio-feedback, koji se zasniva na kontrolisanju elek-
troencefalografskog a//a-ritma.
.-K. Benoa
BIOLOKA PSIHIJATRIJA
od gr. bios, ivot, logos, nauka, psyche, dua i iatros,
lekar
Bioloka struja u psihijatriji u Francuskoj razvila se
neto kasnije nego u zemljama engleskog govornog
podruja.
BIPOLARNA PSIHOZA
Bioloka psihijatrija je samo jedan od moguih pri-
stupa psihikim oboljenjima i ima tri cilja: razjasniti
modane poremeaje koji koincidiraju s psihopato-
lokim anomalijama (bilo da ti poremeaji predstav-
ljaju njihov uzrok ili posledicu), dublje prouiti me-
hanizam delovanja psihotropnih sredstava na mo-
zak i razliitim tehnikama optimalizacije racionali-
zovati upotrebu medikamentnog leenja (npr. far-
makokinetika).
Ciljevi su, dakle, istovremeno dijagnostiki, prognos-
tiki i terapijski. Za takav poduhvat neophodna je
saradnja razliitih specijalista ije se nadlenosti dopu-
njuju: psihijatara, farmakologa, neurobiologa, elektro-
fiziologa, genetiara, informatiara, statistiara, itd.
Anatomski poloaj mozga onemoguava bilo kakvo
neposredno ispitivanje, osim pomou tehnika koje
se tek odskora primenjuju: pozitronska kamera*,
skener*, nuklearna magnetna rezonanca. Zbog toga
su biohemijska prouavanja mozga bila usmerena
na posredne nalaze iz krvi, urina, likvora u kojima
su bili dozirani kataboliti neurotransmitera i nekih
hormona.
Ovaj pristup je pretrpeo mnoge kritike s metodoloke
strane, ali je ipak omoguio da se opie hipofunkcija
monoamina u nekim depresivnim stanjima, koja se
odraava padom MHPG* i DOPEG* za noradrena-
lin i padom 5-HIAA* za serotonin. No moda ipak
najvei doprinos predstavljaju dinamiki endokrini
testovi i istraivanje perifernih pokazatelja kao doka-
za o poremeajima centralnog nervnog sistema. To je
bio sluaj s TRH* i deksametazonskim testom* u
melanholijama*. Pokazalo se da su trombociti vaan
periferni elemenat u izuavanju metabolizma seroto-
nina, aktivnosti MAO i mesta fiksacije imipramina.
Uporeujui nain delovanja psihotropnih supstanci-
ja na mozak s njihovim klinikim efektima, dolo se
do nekih biohemijskih pretpostavki. Tako je iz sazna-
nja o dejstvu neuroleptika i amfetamina na mozak
izveden zakljuak o ulozi dopamina u akutnim oblici-
ma paranoidne shizofrenije*.
U humanoj elektrofiziologiji, razvoj informatike je
doprineo ponovnom interesovanju za evocirane po-
tencijale i za EEG. Kvantifikacija elektrinog signa-
la i kompjuterska obrada podataka omoguavaju
prouavanje hemisferne lateralizacije koja izgleda
poremeena u paranoidnoj shizofreniji.
Bioloka psihijatrija se jo nalazi na veoma ranom
stupnju razvoja i neophodni su specifini instrumen-
ti za istraivanje da bi se bre dolazilo do novih
saznanja u ovoj oblasti. Treba najzad istai da je
bioloki pristup, kako u istraivanju, tako i u lee-
nju, samo jedan od tri mogua pristupa, pored
psiholokog i sociolokog.
E. Zarifijan
Red. V. P. i N. C.
BIPOLARNA PSIHOZA v. Manino-depresivne
psihoze
od lat. bi-, dva, gr. polos, stoer i psyche, dua
BLIZANCI
Pod bipolarnom psihozom podrazumeva se mani-
no-depresivna psihoza* koja se, kod jednog istog
subjekta, ispoljava u naizmeninim napadima mani-
je* i melanholije*. Tako se bipolarni oblici protiv-
stavljaju monopolarnim* (ili unipolarnim) u toku
kojih se oituje iskljuivo jedan ili drugi od ova dva
timika poremeaja. Izgleda da je ovo kliniko raz-
dvajanje uzrokovano etiolokim i terapijskim razlo-
zima. Genetski* inioci su naroito prisutni u bipo-
larnoj manino-depresivnoj psihozi i njeni oblici
bolje reaguju na preventivnu terapiju litijumovim
solima*.
L. Kolona
BLIZANCI
Blizancima se nazivaju dve jedinke, roene pri istom
poroaju. Imamo jednojajane i dvojajane blizan-
ce. Jednojajani blizanci su dve jedinke, formirane
polazei od istog jajeta koje se potom razdelilo. Oni
imaju istovetne hromozome, nose iste gene i imaju
isti kariotip. Oni su uvek istog pola. Izuavanje
krvnih grupa omoguava da se jednojajanost smat-
ra veoma verovatnom ako su one iste. Dvojajani
blizanci su dve jedinke, proistekle iz dva jajaceta u
rogovima materice koja su oploena sa dva sperma-
tozoida. Dvojajani blizanci mogu, dakle, biti razli-
itog pola. Na genetskom planu, oni su u istoj
situaciji kao i braa i sestre. Blizanci se raaju
1,14% poroaja, s tim to se na jednojajane odnosi
0,4%, a na dvojajane 0,7% [Zazo (Zazzo), 1960],
Prouavanje slinosti i razliitosti kod jednojajanih
i dvojajanih blizanaca bilo je korieno za procenji-
vanje znaaja genetskog faktora u determinisanju
karaktera. Tanije, poreenje korelacije kod jedno-
jajanih blizanaca sa korelacijom kod dvojajanih
blizanaca omoguava procenu nasleivanja. Nasle-
ivanje (h hereditet) je odnos aditivnog varijeteta
(V) i fenotipskog varijeteta (VF), tako da formula
glasi: h2 = Va/VF. Aditivni varijetet je deo genotipske
vrednosti koja se prenosi sa pretka na potomke.
Nasleivanje je vrednost koja se razmatra u datoj
homogenoj populaciji; ona ne moe da se razmatra
u apsolutnom smislu poto pretpostavlja jednu refe-
rencijalnu okolinu. Jednojajani blizanci variraju u
okrivu istog para samo zbog okoline; dvojajani
blizanci variraju u okviru istog para zbog genetskog
faktora i okoline.
Aditivni varijetet e biti procenjen oduzimanjem
varijeteta (unutar para) kod jednojajanog (MZ
monozigotnog) blizanca od varijeteta (unutar para)
kod dvojajanog (DZ dizigotnog) blizanca. Tako
emo dobiti formule:
VDZ-VMZ
h2:
VDZ
rMZ-rDZ
h2:
1-rDZ
68
(gde je r MZ i r DZ meusobni odnos [relacija]
unutar parova).
Nasleivanje se moe procenjivati ovom metodom
samo na homogenoj populaciji blizanaca (dakle ne
putem selekcije po bilo kakvom kriterijumu) i prema
nekom merljivom karakternom obeleju populacije
u celini (kao, na primer, po visini ili teini).
tavie, mora se potovati i izvestan broj postulata:
1) blizanci, proglaeni za jednojajane, genetski su
jednaki, to podrazumeva prethodno postavljanje
dijagnoze zigotije;
2) sredina deluje u istom smislu i sa istim intenzite-
tom kod jednojajanih i kod dvojajanih blizanaca;
3) faktori sredine pre i posle roenja deluju istim
intenzitetom i u istom smislu na obe jedinke koje
ine par blizanaca;
4) populacija jednojajanih i dvojajanih blizanaca
je uporediva sa populacijom neblizanaca.
Ovi postulati nisu uvek bili potovani u celini to je
dovelo do raznih preispitivanja te metode. Meu-
tim, veoma je teko proceniti taan znaaj ovih
odstupanja od postulata, u raznim prouavanjima i
u odnosu na prouavane crte, te nije jasno da li su
ona dovoljna da ugroze metodu i njene rezultate. S
druge strane, ova odstupanja tee as da poveaju,
as da umanje h 2 .
Postulat br. 1 bi trebalo da se potuje otkako se
dijagnoza zigotije postavlja na osnovu ispitivanja
krvnih grupa. Ako sluaj nije takav, onda greke
pre nastaju u smislu tretiranja dvojajanih bliza-
naca kao jednojajanih, to dovodi do tendenci-
je opadanja r MZ, te sledstveno tome, i do opa-
danja h 2 .
Postulat br. 2 postavlja vie problema, naroito u
psiholokoj oblasti. U stvari, kod roditelja bi posto-
jala tenja da se jednojajani blizanci smatraju iden-
tinim, a dvojajani razliitim. Zasada postoji malo
istinski preciznih ispitivanja koja omoguavaju da se
to pitanje rasvetli. Skarova (Scarr) studija [koju su
analizirali Rubertu (Roubertoux) i Karlije (Carlier)
1976. godine] pokazuje da se roditelji ophode prema
blizancima mnogo vie u zavisnosti od opaenih
fenotipskih slinosti i naina reagovanja nego od
dijagnoze zigotije, o emu oni nemaju uvek jasnu
predstavu. Drugo prouavanje [Mateni (Mathenv)]
pokazuje da kod jednojajanih i dvojajanih bliza-
naca, poznatih kao takvih, ni slinost ophoenja
prema njima ni fizika slinost nisu povezane sa
slinou performansi na testovima inteligencije i
drugim testovima.
Postulat br. 3 se, oigledno, ne potuje uvek. Nai-
me, poznato je da lanovi para blizanaca mogu
imati razliitu teinu pri roenju, podnositi na razli-
it nain razne traume, naroito pri poroaju. Naj-
zad, poznato je da u okviru para blizanaca, jedan
moe dominirati drugim (iako takva situacija moe
da se menja tokom ivota). Meutim, do ovakvih
pojava moe da doe i kod jednojajanih i kod
dvojajanih parova blizanaca i nikako nije apsolut-
69
no dokazano da su ee kod jednih nego kod
drugih. Odstupanja od tog postulata nisu, dakle, od
velike vanosti.
Postulat br. 4 nesumnjivo donosi najvie problema
poto se postavlja pitanje da li se populacija blizana-
ca moe uporediti sa populacijom neblizanaca. Naj-
pre je ustanovljeno da se blizanci u proeku raaju
sa manjom teinom nego neblizanci (jednojajani
2.317 gr, dvojajani 2.500 gr, neblizanci
3.220 gr, po Zazou, 1960), a i prevremeni poroaj je
ei kod blizanaca nego kod neblizanaca. Paralel-
no, a moda i u vezi sa prethodnim elementima,
intelektualni nivo bi u proeku bio nii kod bliza-
naca, sa koeficijentom inteligencije izmeu 92,5 i
94 prema drutvenim klasama (Zazo, 1960). Re-
eno je da ta razlika u nivou proizlazi iz situacije u
kojoj blizanci ive u zatvorenom prostoru, odseeni
od vanjskog sveta, uz, tavie, eventualni razvoj
blizanakog jezika (duokriptofazija) (Zazo, 1960).
Po Kimu (1969, Rubertuova analiza) blizanci poka-
zuju manje afektivnih manifestacija i imaju manje
drutvenih kontakata nego neblizanci, ali ove razli-
ke opadaju sa godinama i prestaju da budu indika-
tivne posle uzrasta od 6 godina. Moglo bi se takoe
rei da je pojava blizanaca ea u brojnijim porodi-
cama koje podrazumevaju nii drutveno-ekonom-
ski nivo, to bi moglo da objasni razliku u koefici-
jentu inteligencije. Uz ovo treba jo dodati da, po
Vilsonu (Wilson), razlika izmeu blizanaca i nebli-
zanaca u pogledu mentalnog nivoa varira shodno
starosti; da, po Isenu (Husen), dvojajani blizanci
imaju sistematski loije rezultate od jednojajanih
na kolskim ispitima (ove autore su naveli Rubertu i
Karlije, 1976).
injenice izgledaju isto tako kontroverzne kada se
govori o psihijatrijskim oboljenjima u populaciji
blizanaca. Za Rozanova (Rosanoff), Sletera (Slater),
Manroa (Munro) i Rozentala (Rosenthal), rizik od
takvih oboljenja je vei kod blizanaca nego kod
neblizanaca, naroito zato to ima vie blizanaca u
psihijatrijskim bolnicama nego u referencijalnoj po-
pulaciji. Rizik bi bio izrazitiji za jednojajane blizan-
ce. Ajzenk (Evsenck) potvruje taj aspekt sa psiho-
metrijskog stanovita, s obzirom na to da je neuro-
tinost vea kod jednojajanih nego kod dvojajanih
blizanaca. Obratno, za ildsa (Shields) i Kringlena,
iji se rezultati priblizuju starijim Luksenburgerovim
(Luxenburger) i Esen-Melerovim (Essen-Moller) re-
zultatima, oboljevanje od mentalnih bolesti nije vee
kod blizanaca nego kod neblizanaca, ili, ako i po-
stoje razlike, one nisu indikativne.
Pored rasprava koje se odnose na temeljne postu-
late, treba jo podvui da pozitivna homogamija
izmeu suprunika moe biti praena njihovom ge-
netskom slinou; to e teiti da povea r DZ,
ne pogaajui r MZ, otud smanjena procena nasled-
nosti.
Sva ova pitanja u vezi primene metode blizanaca ne
dovode u pitanje njen fundamentalni interes. Ona
BOLESNE RADNJE
samo nalau oprez u tumaenju njenih rezultata, s
tim to se oekuje da znaajniji radovi jo bolje
preciziraju rezultate ispitivanja blizanaca. Ali bilo
kako bilo, treba dobro upamtiti da metoda blizana-
ca jedino omoguava pristup nasledljivosti, proceni
varijeteta genetskog porekla, prosenoj vrednosti u
okviru neke date, a ne apsolutne populacije.
A\ Debre
P. ROUBERTOUX et M. CARLIER, Genetique et comporte-
ments, Pari, Masson, 1976; R. ZAZZO, Les jumeaux, le
couple et la personne, Pari, PUF, 1960.
BLOK (BLOKADA)
Ovaj simptom prvobitno je opisao Krepelin (Krae-
pelin) i doveo ga u vezu sa negativistikom semiolo-
gijom demencije prekoks, zatim ga je preuzeo
Blojler (Bleuler), za koga je to bio jedan od osnov-
nih znakova poremeaja asocijacija u shizofreniji*.
Blok se sastoji u naglom prekidu psihike ili psiho-
motorne aktivnosti koja se moe nastaviti posle
kratkog prekida na osnovu iste asocijativne niti ili
neke druge, koja nije u vezi sa prethodnom. Ovo se
izraava ili prekidom govora, ili, na podruju moti-
liteta, prekidanjem radnje koja je u toku.
Blok treba razlikovati od prekida aktivnosti usled
inhibicije* ili bradipsihije kakav se sree u depresiv-
nim* stanjima, a naroito od zaustavljanja govora i
delanja psihotinih osoba iju panju privlae halu-
cinacije* ili su pod vlau mentalnog automatizma*
koji sputava njihovu voljnu aktivnost. Kod subjekta
koji doivljava halucinacije, zaustavljanje govora
moe da se podudari sa oslukivanjem.
S fenomenom bloka (naglo zaustavljanje psihike i
motorne aktivnosti usled kidanja niti asocijacija)
moe se dovesti u vezu fenomen fading*-a koji
predstavlja brzo, progresivno zaustavljanje usled za-
miranja intenziteta miljenja, do potpunog prekida.
Blok se sree u svim stanjima akutne ili hronine
shizofrenije, ali je naroito est u hebefrenino-ka-
tatonikim* oblicima u kojima preovlauju diso-
cijacije.
A. Lo i V. Kajar
BOLESNE RADNJE
Bolesnom se smatra ona radnja iza koje se krije neki
duevni poremeaj.
Dogaa se da ona predstavlja osnovni stigmat*
nekog patolokog stanja. Moe biti reci i o nekom
akutnom stanju (bouffee delirante nastup suma-
nutosti), ili o floridnom momentu nekog hroninog
mentalnog oteenja, naroito kod osoba u stanju
disimulacije*, odnosno onih koje su do odreenog
trenutka bile adaptirane na stvarnost. Tako se otkri-
va da su neke neuobiajene i deliktne radnje upravo
odbrambeni mehanizmi usmereni protiv halucinaci-
ja* ili oseanja persekucije* (hronina halucinatorna
psihoza*, paranoja*) ili reakcije* na sumanuta* uve-
BORDER-LINE
renja halucinatorne naredbe). Bolesne radnje se sre-
u i u raznim drugim patolokim stanjima: to je
sluaj u kompulzivnim* aktivnostima, opsesivnim
neurozama* i apsurdnim radnjama u demenciji*.
Za Brijera de Boamona (Brierre de Boismont), bo-
lesne radnje odlikuje kontrast na izgled razboritog
govora i poremeaja instinkata, pri emu se ini da
je rasuivanje sasvim ouvano: on je utvrdio da
bolesne radnje odgovaraju razboritoj sumanutosti
(folie raisonnante*) i da se sreu u manino-depre-
sivnoj psihozi* i u nekim oblicima monomanija*.
Procenjivanje neke radnje valjano je jedino ukoliko
se usmeri na prolost subjekta, na njegovo preanje
vladanje, ivotnu sredinu, obrazovanje, to su sve
okolnosti koje mogu da pojaaju ili ublae njeno
znaenje. Briljivo treba razmotriti:
1) Okolnosti u kojima je sumnjiva radnja izvrena,
mogue pobude, nesrazmeru prividnog uzroka i po-
sledice;
2) Unutranje odlike dotine radnje: stepen svesnos-
ti, apsurdnost, spontanost, impulzivnost, mimiku i
propratne reci.
Tako bi se moglo doi do patolokog uzronika
neobine radnje: jednostavna neuravnoteenost, ha-
lucinacije, afekativne pobude, intelektualno propa-
danje, razne sumanute ideje, itd.
A. Lo i K. Dekan
BORDER-LINE v. Granini sluaj
engl., granica razdvajanja
BORELIOZE
Borellia su spirohete koje prenose vai ili, to je rede
kod oveka, krpelj, i koje izazivaju rekurentni tifus.
Evoluirajui nekada u obliku epidemija, prilikom
velikih masovnih okupljanja, ratova, rekurentni tifus
je danas opstao samo u nekim aritima u Etiopiji.
Groznici (rekurentnoj) i optim znacima oboljenja mo-
gu se pridruiti i neki psihiki poremeaji koji se, pre
svega, sastoje u tifoidnim stanjima praenim konfuzi-
jom i oneirizmom. Anksioznost*, ponekad vrlo iva,
esto komplikuje ovu sliku. esto se opserviraju i
manina* stanja praena fabulacijom na temu veliine,
kao i prolazni nastupi sumanutosti (bouffees deliran-
tes). Neuropsihike komplikacije su esto rezultat udru-
enog delovanja alkohola; o ovome valja povesti rau-
na prilikom odabiranja terapijskih metoda koje su esto
sline terapijama psihoza u toku infektivnih bolesti*.
A. Oben i M. Poro
BOUFFEES DELIRANTES (NASTUPI
SUMANUTOSTI) v. Akutne sumanutosti
u XII veku, bouffer je znailo duvati uz naduvavanje
obraza; delirare, izai iz brazde {lira, brazda)
BOVARIZAM
izraz stvoren na osnovu Floberovog romana Gospoa
Bovari.
70
. de Gotje (J. de Gaultier) stvara na osnovu ovog
izraza psiholoki entitet koji definie kao ovekovu
sposobnost da sebe zamilja drukijim nego to stvar-
no jeste. Ovaj pojam, koji danas nije mnogo u
upotrebi, opisao je enil-Peren (Genil-Perrin) kao
blau formu paranoidne* konstitucije koja je ob-
uhvatala nadmenost*, tatinu*, nedovoljno rasuiva-
nje*, kao i izvestan stepen neprilagodljivosti. Docnije,
Morel je naglaavao poremeaj imaginacije* usled
kog ove osobe uzimaju neko tue lice. U novije
vreme (1954), Dele (Delay) ovu crtu otkriva kod
nekih stvaralaca i neurotiara koji ispoljavaju dubo-
ku odbojnost prema stvarnosti, duboko nezadovolj-
stvo i kod kojih dolazi do spontanog, a zatim voljnog
romanesknog beanja u imaginarno; takav bovari-
zam moe da se zavri neuspehom ili uspehom.
Izgleda daje bovarizam najblii neurozi*, i to tani-
je, histeriji*, u kojoj preteu nezadovoljstvo i imagi-
nativnost koja ima ulogu kompenzacije.
A. Lo i K. Dekan
BRADIPSIHIJA
Usporavanje intelektualnih funkcija ili bradipsihija,
ije su odlike usporena ideacija, asocijacija i evoka-
cija i teko povezivanje misli, ispoljava se na verbal-
nom i psihomotornom planu. Kada predstavlja po-
sledicu inhibicije*, bradipsihija je izleiva i nema
trajnijih psihikih posledica. To je sluaj s psihoti-
nom inhibicijom, odnosno prvenstveno s melanholi-
jom*, gde je psihiko poputanje samo jedan od
elemenata sindroma opteg poputanja. Izvestan
stepen usporavanja intelektualnih funkcija zapaa se
i u Parkinsonovoj bolesti*; a u izvesnim sluajevima
hronine epilepsije*, ovo usporavanje moe se pripi-
sati koliko komicijalnoj bolesti, toliko i primenjenoj
terapiji. Bradipsihija je manje specifina kada se
javlja kao jedan od ranih simptoma stanja konfuzi-
je* ili kod modanih tumora, gde predstavlja pred-
znak intrakranijalne hipertenzije u okviru nekih sta-
nja intoksikacije.
O bradipsihiji je re i kada se primeti slabljenje
intelektualnih sposobnosti u toku procesa demenci-
je*. Tada ona samo ukazuje na poremeaj intelektu-
alnih funkcija sinteze, intelektualno osiromaenje,
zamor i gubitak inicijative.
V. Kajar i A. Lo
Red. V. P. i N. C.
BRAK
Sa psihijatrijskog stanovita, kako na klinikom,
tako i na sudsko-medicinskom planu, brak postavlja
izvestan broj delikatnih problema.
Kliniki problemi Izuzev izvesnih nupcijalnih psihoza
na samom poetku braka, brak je esto izvor vie ili
manje ozbiljnih emocionalnih sukoba, ovi sukobi
mogu da izazovu reakcije, bilo odmah, bilo u bliskoj
budunosti, promenljive jaine (emotivne manifesta-
cije svih vrsta, anksiozne* krize, melanholina* ili
71
konfuzno-melanholina stanja), dublje i dalekose-
nije posledice (neurotina stanja*); izvesne subjekte
brak moe da unazadi za vie godina.
Brak je probni kamen koji esto otkriva veu ili
manju sposobnost subjekta da se prilagodi zahtevi-
ma svakodnevnog ivota. U izvesnim sluajevima,
preterana afektivna privrenost roditelja esto kvari
branu harmoniju i izaziva nevolje u branim zajed-
nicama, mrnja i ljubomora roditelja mogu da dobi-
ju dramatian oblik (tragine svekrve). Posebno uvek pravo da da svoj pristanak za neki in koji
treba pomenuti sve oblike i sve vidove bolesne
ljubomore* u branom ivotu koja moe da ide do
stanja strasti ili hroninih sumanutosti* sa interpre-
tativnom strukturom, da unesrei suprunika i iza-
zove ubilake porive.
Lica, zainteresovana za brak, ili njihove porodice,
esto konsultuju lekara pre stupanja u brak, u vezi
podobnosti za branu vezu ili mogunosti da se
pojave ranija patoloka stanja. On mora da postupa
sa najveim oprezom i obzirom. Ako je re o boles-
niku koga je leio ili o njegovoj porodici, on e moi
da sasvim slobodno izrazi svoje oseanje ili da da
korisne savete. Ali ako treba da da obavetenje
drugoj porodici ili treim licima koje ova poalje,
onda on mora imati na umu da ga obavezuje profe-
sionalna tajna; a ako smatra da ne postoji medicin-
ski razlog za nesklapanje braka, on moe da predlo-
i medicinsku konsultaciju, koju bi odobrile obe
porodice, sa lekarom koga bi odredila porodica
drugog eventualnog suprunika. Oba lekara bi mog-
la da procene pogodnost budue brane veze zavis-
no od poznavanja psihopatologije obeju porodica.
Poto su vezani profesionalnom tajnom, njihova
uloga bi se svela na davanje ili uskraivanje saglas-
nosti za brak zainteresovanima, i to, naravno, u
medicinskom pogledu.
Na nesreu, takvi obziri ne postoje kod veine ljudi;
izvesni neurotini ispadi, koji su esto nagovetaj
ozbiljne neuravnoteenosti ili uvod u shizofreniju*,
uzimaju se olako ili ih izvesne porodice namerno
kriju. Ponekad se ak nailazi na predrasudu da je
brak lek za sve te boljke, predrasudu koju ak dele i
loe upueni lekari: tako je mlada devojka, leena
od histerije*, i proglaena, prema starinskom
shvatanju, sposobnom za brak, esto shizofrena
osoba sa poetnim poremeajima.
Sudsko-medicinski problemi Valjanost braka: postoje
sluajevi spornih brakova koji mogu da dovedu do
ponitavanja ili nitavosti (brakovi debilnih* osoba
ili neuravnoteenih* lica sklopljeni iz hira, okasneli
brakovi nejakih starih osoba, itd.). Od lekara tada
moe da se trai miljenje u vidu uverenja, a pone-
kad i vetaenje. Takva vetaenja su esto vrlo pokazalo da upravo tu dolazi do najveih razmimoi-
delikatna i moraju biti poverena kvalifikovanim
strunjacima. Podsetimo ovom prilikom na dve bit-
ne stvari:
1) Da bi brak bio valjan, nuna je slobodna i pot-
puna suglasnost subjekta. Pravnici na to mnogo po-
lau. Ovu saglasnost bi, dakle, mogla da daju sa-
BRAK
mo lica dovoljno lucidna da procene i predvide
posledice toga ina.
2) Treba apstrahovati svako razmatranje sentimen-
talne ili drutvene prirode, te procenjivati samo
strogo medicinske elemente. Neki in, poput skla-
panja braka, moe da naie na neodobravanje zbog
izvesnih razloga opte prirode, drutvene ili, pak,
sentimentalne, a ipak se ne moe smatrati inom
koji treba proglasiti nitavim poto neko lice ima
drugi ne odobravaju, ali koji nema oznaku demenci-
je (A. Klod).
Sa tog stanovita treba ukazati na vie moguih
sluajeva:
a) Sluaj mladih duevno zaostalih ili neuravnote-
enih subjekata: tu treba izdvojiti, bilo nenormalnu
sugestibilnost, pojaanu u izvesnim sluajevima sta-
njem strasti, bilo doista ozbiljan poremeaj moi
rasuivanja. Ovi medicinski elementi e imati utoli-
ko veu vanost pri suprotstavljanju braku ako je
postupak za stavljanje pod starateljstvo u toku. U
sluaju da taj postupak nije pokrenut, dokazivanje
patolokih elemenata mora da se sprovede na najis-
pravniji mogui nain.
b) Sluaj starijih, mentalno deficijentnih subjeka-
ta: u izvetaju ili uverenju mora da se tano opie
taj defekt, te da se ukae na neuroloke i opte
znake koji esto prate senilno* ili presenilno* opa-
danje intelektualnih sposobnosti. Izvesno je da
u takvom sluaju nedostaje slobodna i potpuna
saglasnost, kao ni procena svih posledica takvog
ina.
c) Najnezgodniji su sluajevi bolesnika sa periodi-
nim* napadima koji mogu da stupe u brak u vreme
lucidnih intervala*, u kom sluaju nema mesta po-
nitenju braka, ili da ga zakljue na poetku mani-
nog ili melanholinog napada. U tom sluaju, njego-
va valjanost moe da se osporava, ali ako ga je
subjekt sklopio u lucidnim intervalima, ponitenje
uopte nije prihvatljivo.
d) Pomenimo takoe da se kao sporna moe poja-
viti saglasnost za brak data pod uticajem toksinih*
materija: (pijano stanje, mentalno propadanje hro-
ninih alkoholiara*, ropska zavisnost od omamlju-
juih sredstava*).
e) U nekim, vrlo preciznim sluajevima, neke ne-
svesne motivacije su mogle da navedu neku osobu
da stupi u brak, iako u tom trenutku sigurno nije
postojala njena slobodna i potpuna saglasnost, to
ne znai da je bila pod dejstvom nekog patolokog
stanja u pravom smislu, trajnog ili prolaznog. To su,
konano, samo sluajevi posebne vrste, a iskustvo je
laenja u tumaenju.
f) Postoje, najzad, sluajevi prisilno hospitalizova-
nih* bolesnika. Sama injenica prisilne hospitali-
zacije nije dovoljna da ih sprei u zakljuenju bra-
ka; potrebno je da uz to budu pod merom zabra-
ne pravne sposobnosti*; u prvom sluaju, njihov
BRATOUBISTVO
brak uvek moe da bude poniten u odgovaraju-
em sudskom postupku.
A. Poro
BRATOUBISTVO
Krvni zloin koji dovede do smrti brata ili sestre,
naziva se bratoubistvom. Sa sudsko-pravnog stano-
vita, srodstvo se smatra oteavajuom okolnou u par), koji ponekad simuliraju potrebu za neurohi-
sluaju zloina.
Antika knjievnost ponudila nam je starovremske
primere bratoubistva i, ve u antici, bio je to zloin
gnusniji od drugih (poslednji od Horacija koji je
ubio sestru mora na sud). Bratoubistva najee
imaju bilo drutveni, bilo patoloki karakter u kon-
tekstu sumanutosti: kod onih sa drutvenim obe-
lejem, u pitanje se dovodi slika porodice (ljubomo-
ran ili revandikativno nastrojen brat koji eli da
kazni sestrino ponaanje, smatrano antidrutvenim);
u bratoubistvima patoloke prirode, bilo u kontek-
stu sumanute ljubomore, bilo u kontekstu paranoid-
ne sumanutosti, sestra ili brat ubijaju sestru ili bra-
ta, tako da se ovaj in mora smestiti u psihoanali-
tiki kliniki kontekst poto bratoubistvo podsea
na ubistvo roditelja.
. Bardena i .-P. Mae
BRIKEOV (BRIQUET) SINDROM v. Histerija i
Histerina neuroza
BRINA NEGA (MATERNAGE)
od lat. mater, majka
Ovim pojmom se oznaava preterano brino, maj-
insko ponaanje bolnikog osoblja prema bolesni-
cima. Korisno u izvesnim sluajevima (afektivna
nezajaljivost, nezrelost), ono moe postati tetno
ako produava unedogled zavisnost od zdravstvene
ustanove i bolnikog osoblja.
M. Poro
BRUCELOZE
prema imenu Dejvida Brusa (David Bruce), koji je
otkrio klicu melitokokcije
Bruceloza, ili melitokokcija, ili malteka groznica, ili
mediteranska groznica (talasemija), zajednika je
bolest oveka i ivotinja, izazvana trima vrstama
bakterija roda Brucella: B. melitensis, B. abortus
bovis i B. abortus suis.
itav niz malih simptoma prati malteku groznicu
tokom njene spore evolucije u talasima: uvek veoma
izraena astenija*, depresija*, poremeaji raspoloe-
nja i karaktera, ponekad proarani lakim epizodama
oneirizma*; izrazita stanja konfuzije* mogu se opser-
virati u toku ove bolesti, as sa prevagom optuzije,
as sa prevagom oneirizma i agitacije. Mogu se
javiti u svakom trenutku evolucije bolesti, nekada
ak i posle smirivanja groznice.
72
Uoene su, isto tako, i pojave meningo-encefalitisa*
sa vrlo polimorfnom klinikom slikom: akutni azo-
temini psihoencefalitis sa poremeajima svesti (tor-
pidnost, optuzija), neznatnije alteracije psihikog
ivota praene afektivnom ravnodunou, poreme-
ajima pamenja*, euforijom i neurolokim znaci-
ma, poput konvulzivnih* kriza, piramidalnih pore-
meaja, oteenja kranijalnih nerava (naroito VIII
rurkom intervencijom.
Roe (Roger) i Kremje (Cremieux) su, pomou ne-
pobitnih opservacija, pokazali mogunost pojave
poznih psihoza do kojih dolazi za vreme rekonvales-
cencije i koje imaju progresivnu evoluciju. Progno-
za, nekada vrlo neizvesna, potpuno se izmenila po-
sle pojave antibiotika.
Postavljanje dijagnoze je nekada vrlo delikatno uko-
liko lekar nema dovoljno znanja iz epidemiologije.
Podsetimo na kliniku trijadu simptoma koja treba
da uputi na melitokokciju: groznica u talasima,
obilno znojenje, artralgije; dodajmo i uestalost me-
ningealnih reakcija. Od pomoi mogu biti i labora-
torijske analize: leukoneutropenija, hemokultura,
Rajtova (Wright) seroaglutinacija, intra-dermo-re-
akcija na melitin po Barnetu (Burnet) i druga sero-
loka ispitivanja (fiksacija komplementa, imunoflu-
orescencija). U akutnim i subakutnim oblicima neu-
romeningitisa, specifina serologija u likvoru obino
je pozitivna.
Hronina bruceloza moe da dovede do onoga to
se naziva bruceloznom iznemoglou praenom du-
bokom fizikom, psihikom, seksualnom asteni-
jom*, poremeajima karaktera, bolom u miiima,
osteoartikularnim bolovima, znojenjem pri najma-
njem naporu, diskretnom prolaznom groznicom,
pojavom alergije sa recidivom. Jedino to ovde po-
mae da se postavi dijagnoza, jeste izrazito pozitiv-
na intra-dermo reakcija na melitin. U ovom stadiju-
mu, serologija je esto negativna.
U osnovi terapije bruceloza stoji kombinovanje dva-
ju antibiotika: tetraciklin-streptomicin ili, po elji,
tetraciklin-rifampicin. U hroninim formama, moe
se prepisati antigenoterapija desenzibilizacije meliti-
nom ili vakcina CRFO, odnosno Monpelijeova
(Montpellier) vakcina PI.
M. Poro
BRUKSIZAM ILI BRIKOMANIJA
od gr. brykein, krgutati zubima
Bruksizam predstavlja oblik regresivnog ponaanja
koje dovodi do krgutanja zubima tokom noi, to
je katkada ujno i za okolinu. Ovaj poremeaj, est
kod dece, obino nailazi za vreme paradoksalnog
sna (spavanje*). Obino nastaje u uzrastu od tri
godine i moe da potraje sve do adolescencije, esto
udruen sa govorenjem u snu. I kod deteta i kod
odrasle osobe, kao uzrok pojave ili pogoranja ovog
poremeaja, esto se navode faktori emocionalne
73
napetosti vezane za strah od odvajanja, na anksioz-
nom terenu. Ovaj poremeaj moe imati i takve
razmere da data osoba po buenju oseti jake mandi-
bularne bolove; u najteim sluajevima, opservira se
hipertonija mandibularnih miia i tako rei redov-
na pojava istroenosti zuba, zavisno od kvaliteta
zubne okluzije.
Terapija ovoga poremeaja iziskuje veliku opreznost
i uzimanje u obzir psiholokog faktora. Istini za
volju, stomatoloka terapija optuenog okluzalnog
faktora (zubne navlake i mostivi) moe da ubrza
teke dekompenzacije.
krgutanje zubima u budnom stanju (bruksomanija)
moe da se sretne, kao i druge pojave stereotipija*,
kod vrlo regresivnih oligofrenih* ili shizofrenih*
bolesnika.
A. Lo i V. Kajar
BUBRENA INSUFICIJENCIJA
od lat. /n-, lien, sufficere, staviti ispod, snabdeti, biti
dovoljan
U hroninim nefritisima i u uremiji oduvek su opisi-
vani dosta esti i znaajni mentalni poremeaji pod
nazivom Brajtovo (Bright) ludilo". Na osnovu
mnotva prikupljenih injenica mogu se opisati sle-
dei kliniki vidovi:
a) akutna bubrena insuficijencija, ma kakva bila
njena etiologija, moe imati kao komplikaciju sin-
drom konfuzije, uz mioklonije, pa ak i konvulzivne
krize. Elektroencefalografski snimak, mada obino
nepravilan nije specifian;
b) hronina bubrena insuficijencija moe dovesti do
komplikacija vezanih za azoteminu intoksikaciju, de-
finiui uremijske encefalopatije [staro Brajtovo lu-
dilo"]. Manji intelektualni deficit, zamaranje, tekoe
u koncentraciji, apatija uobiajeni su znaci u poet-
noj fazi. Tome se esto pridruuju poremeaji raspo-
loenja i karaktera. Na malo razvijenijem stadiju
moe da doe do nastupa konfuzije sa halucinacija-
ma, ili do kriza, bilo katatoninog stupora [Briso
(Brissaud) i Lami (Lamy)], bilo psihomotorne agita-
cije sa snanom anksioznou Klodove (Claude) i
Selijeove (Ceillier) uremijske fuge]. Uremija je tada
vrlo poviena, a poremeaji, koji se zapaaju na
elektroencefalogramu, po pravilu su proporcionalni
jaini poremeaja. Ove krize konfuzije i pometenosti
ee su kod bolesnika sa uremijom due evolucije.
c) druge psihijatrijske komplikacije bubrene insu-
ficijencije ne moraju da budu povezane sa hiperazo-
temijom. Tako arterijska hipertenzija moe da dove-
de do poremeaja budnosti, do intelektualne tro-
mosti, ak do konfuznog stanja koje je simptomati-
BURNEVILOVA (BOURNEVILLE) BOLEST
no za modani udar. Epizode sumanutosti i haluci-
natorne epizode opisane su prilikom ozbiljnih elek-
trolitikih poremeaja. Smanjeno luenje bubrega
dovodi do akumulacije katabolita u krvi to izaziva
komu ili konvulzivne krize. Psihotropne supstance,
iji su konfuzogeni potencijali poznati, bie u tim
sluajevima prepisani sa posebnom opreznou. Tre-
ba imati na umu da je klarens bubrene insuficijen-
cije klasina kontraindikacija za leenje litijumovim*
solima;
d) pravi psihijatrijski akcidenti su postali mnogo
redi otkako se hronina bubrena insuficijencija lei
dijalizom. U stvari, pravilno leenje znatno ograni-
ava rizike od metabolikih poremeaja. Zauzvrat,
kod dugotrajno dijaliziranih osoba opisana je [Sabu-
ro (Sabouraud)] progresivna mioklonina encefalopa-
tija dijaliziranih osoba ili demencija dijaliziranih
osoba", neizleivo, ali sreom vrlo retko oboljenje,
verovatno izazvano akumulacijom soli aluminijuma
koje sadri voda za dijalizu;
e) glavni psihijatrijski problemi u dananje vreme
vezani su za prilagodavanje bolesnika bolesti i lee-
nju. Psiholoke posledice dijalize, koja je promenila
prognozu hronine uremije, ali isto tako sutinski
izmenila ivotne uslove bolesnika, ovde mogu tek da
se nagoveste. Anksioznost i depresija su samo naj-
ee manifestacije tog stanja, sa opadanjem libida i
nesanicom. Kod tih hendikepiranih osoba, koje su u
odreeno vreme vezane za aparat" to ih odrava
u ivotu, posebna panja mora da se posveti teles-
nom doivljaju. Primenom Rorahovog (Rorschach)
testa otkriveni su esti oseaji telesnog komadanja,
distorzije slike tela [Moskovic (Moscowicz)]. S druge
strane, bolesnici kojima je presaen bubreg imaju
sloene psiholoke probleme, kao to su oseanja
krivice, duga [Valijer (Valliere)], naroito kada je
davalac lan porodice. Najzad, nisu retki ni sukobi
sa medicinskim osobljem koje obavlja dijalizu, bilo
da ponaanje ide od prividne saradnje sa krajnjom
regresijom ili, nasuprot tome do stalnih zahteva i
suprotstavljanja propisanim pravilima; ponekad se
sree ponaanje koje je doista samoubilako.
P. Kalve i .-K. kolo
BULIMIJA v. Manija, Senilna demencija
od gr. boulimia, doslovno glad /7//ttas,)goveeta (bous)
Patoloka potreba za unoenjem velikih koliina
hrane, najee praena oseanjem gladi.
M. Poro
BURNEVILOVA (BOURNEVILLE) BOLEST v.
Tuberozna skleroza
 c
CENESTEZIJA
od gr. kol'ne, zajedniki, opti i aisthesis, oset, oseaj,
sposobnost oseanja
Pojam od istorijskog znaaja, iji se izvori mogu
otkriti u skolastikoj i aristotelovskoj tradiciji.
Zdrav razum [na fr. sens commun, to doslovno znai
opti, zajedniki oseaj, oseanje"] bio je za Aristo-
tela ujedinitelj ulnih datosti, koren" pamenja i
imaginacije i uvar rasudne moi. Zato je psihopato-
logija XIX i poetka XX veka dvosmisleno tumaila
cenesteziju.
Rejl (Reil) ju je definisao kao neodreeno oseanje
naeg bia nezavisno od sudelovanja ula". Pejs
(Peisse) (1844), kao oseanje putem kog JA doiv-
ljava sopstveno telo kao svoje a duhovni subjekt
opaa i osea svoje egzistiranje u ogranienom ras-
ponu organizma". Kotar (Cotard, 1844) je poistove-
ivao cenesteziju s optim afektivnim tonalitetom.
Cenestezijske datosti", konstituisane sveukupnou
proprioceptivnih i interoceptivnih aferencija, pred-
stavljaju neku vrstu vegetativne ili splanhnine svesti
[P. Roa (P. Roy), 1905].
Tako se tri mogua znaenja ovog termina superpo-
niraju i prepliu u tradiciji vezanoj za cenesteziju:
1. znaenje psihikog stanja koje utemeljuje svoje-
vrsnu subjektivnost koja bi se neposredno i somatski
oseala (oseanje postojanja");
2. znaenje opleg afektivnog tonaliteta [Giroova
(Guiraud) cenotimija] u kome se potvruje jo u
antici ustanovljena dvosmislenost koja postoji izme-
u oseta i oseanja;
3. znaenje, vie neuroloko", objedinjavanja
unutranjih ulnih datosti.
Shvatanje cenestezije kao iste subjektivnosti i teme-
lja onog isto psiholokog", nesvodljivo individu-
alnog, nesocijalizovanog, neizrecivog, u sreditu je
teze . Blondela (C. Blondel) o bolesnoj svesti"
(1914). Ve je Kotar shvatio sumanutost kao pre-
komerje subjektivnosti... vezano za preuveliavanje
cenestezijskih stanja". Depersonalizacija je takoe
esto smatrana cenestezijskim poremeajem.
Cenestezija, shvaena kao opta afektivna datost,
veoma je bliska modernom pojmu raspoloenja* i
predstavlja osnovu timikih" teorija psihopatologi-
je [Giro, Dele (Delay)]. to se tie cenestezije svede-
ne na sintezu unutranjih oseta, ona se shvata kao
jedna vrsta neuroloke funkcije, ijom su se otee-
nou mogle, po Dipreovom (Dupre) miljenju, ob-
jasniti cenestopatije*, a po nekim zastarelim uenji-
ma, psihika oboljenja koja stavljaju u pitanje teles-
ne organe, to jest hipohondrija*.
A. Morel
CENESTOPATIJE
od gr. koinotes, opti karakter i pathos, bolest
Termin koji su 1907. predloili Dipre (Dupre) i
Kami (Camus) za oznaavanje poremeaja opteg
senzibiliteta" (cenestezija*) definisanih kao jednos-
tavni, esencijalni, poremeaji, nesvodljivi na neki
drugi bolestan proces... lokalizovani, razgranie-
ni", no koji ne odgovaraju nikakvoj anatomskoj
nervnoj oblasti. Ti poremeaji centralnog senzibili-
teta organa" blii su paresteziji nego algiji, i, u
istim" sluajevima, ne dovode ni do kakvog su-
manutog* tumaenja. Treba ih razlikovati od bo-
lesti linosti". Cenestopatije su, ,,u senzitivnoj oblas-
ti kao celini, ekvivalent halucinoza* u senzornoj
oblasti". One su za Diprea samo jedna vrsta pares-
tezija".
Najee su lokalizovane u glavi, rede u toraksu ili
abdomenu. Re je o udnim osetima, esto neodred-
ljivim, koje bolesnici opisuju pomou mnotva slika i
uporeenja." Njihova evolucija je uglavnom hroni-
na, njihova terapija krajnje oskudna i nezahval-
75
na". Dipre ih je smatrao klinikim izrazom neurav-
noteenosti* senzibiliteta".
Pored istih oblika, Dipre je priznavao mogunost
vezanine"* evolucije cenestopatija i njihovo ,,kon-
tingentno" povezivanje s raznim psihijatrijskim pore-
meajima (ekscitacija ili depresija*, uznemirenost,
razdraljivost, anksioznost*, neurastenija*, opsesi-
je*, hipohondrine* preokupacije"), ,,u skladu s
linim odlikama subjekta". On navodi interpretativ-
ne mehanizme sumanutosti* s cenestopatskom os-
novom i hronine halucinatorne sumanutosti* s ha-
lucinacijama opteg senzibiliteta, gde bi, ,,u nastan-
ku psihoza", cenestopatija igrala ulogu analognu
ulozi psiho-senzornih poremeaja".
Uenje o cenestopatijama, kao i uenje o halucino-
zama, danas izgleda suvie jasno da ne bi bilo
preterano shematino: ono postulira potpunu izolo-
vanost senzitivnog" i psihikog", protivrenu mo-
gunosti, koju je prihvatio Dipre, geneze sumanu-
tosti putem tumaenja" senzitivnih poremeaja.
Danas se teko moe odbraniti takva koncepcija,
neodvojiva od konstitucionalizma*.
Ipak treba priznati da semioloki opis istih cenes-
topatija" odgovara svojevrsnoj klinikoj istini; me-
utim, kad se eliminiu neuroloke algije, ispitivanje
u svim sluajevima otkriva postojanje neurotine
patologije.
A. Morel
E. DUPRE, Pathologie de l'imagination et de l'emotivite,
291-304, Pari, Payot, 1925; G. MARGUERY, Les Cenesto-
pathies, doktorska teza, Toulouse, 1949.
CENOTIMIJA v. Cenestezija
od gr. kome, opti, zajedniki i thymos, srce, oseanje,
raspoloenje
CENTRENCEFALNO v. Limbiki sistem
od gr. kentron, igla, vrh, sredite i enkephale, mozak
CEPANJE KAO MEHANIZAM ODBRANE v.
Mehanizmi odbrane
CEREBRALNA ARTERIOSKLEROZA
od lat. cerebrum, mozak i gr. arleria, arterija, skleros,
tvrd
Nozologija psihijatrijskih poremeaja u cerebralnoj
arteriosklerozi postavlja problem njenih odnosa, s
jedne strane sa senescencijom, s druge strane sa
senilnom i presenilnom deminacijom. Do kraja pro-
log veka, senilna demencija"* bila je pojam koji je
obuhvatao sve psihijatrijske poremeaje u senilnosti.
Njegovo razdvajanje, na podsticaj Klipela (Klippel) i
. Lermita (J. Lhermitte), na senilnu i vaskularnu
demenciju, u prvim godinama dvadesetog veka, pred-
stavljalo je polazite itavog niza anatomsko-klini-
kih radova: jedni izdvajaju elementarne lezije u senil-
noj demenciji* [senilna ploa" po Simkovicu
CEREBRALNA ARTERIOSKLEROZA
(Simchovvicz), 1914], kao i u oblicima presenilne
demencije [Pik*, Alchajmer*]; drugi otkrivaju mik-
roskopske vaskularne lezije: Morelovu i Vajldijevu
(Wildy) (1952) dishorinu angiopatiju i Pantelakiso-
vu (Panthelakis) angiopatiju (1964). Veina autora
podvlai difuzni karakter viestrukih minimalnih
kortikalnih lezija u vaskularnim demencijama, za
razliku od vie ili manje prostranih lokalnih lezija, u
isto neurolokim oteenjima. Dele (Delay) i Brion
(1962) uneli su, meutim, ravnoteu u ovu shemat-
sku podelu, pokazujui da postoje i demencije sa
lokalnim lezijama.
Zavisno od autora, vaskularne demencije predstav-
ljaju 20 do 40% svih demencija. Njihova pojava i
evolucija naroito su obeleene naglim pogoranjem
stanja, za kojima usledi delimino oporavljanje. Po-
red vaskularne dijateze, izgleda da i neki drugi
inioci higijensko-dijetetiki, igraju i ulogu koja nije
zanemarljiva. Najzad, promenljiva topologija ana-
tomskih lezija objanjava razliitosti opserviranih
klinikih slika.
1. PATOLOKA ANATOMIJA
Arteriosklerozom, terminom koji je 1833. godine
uveo Lobtajn (Lobstein) da bi oznaio makroskop-
sko otvrdnjavanje arterija, nazivaju se, u stvari, vrlo
razliiti bolesni procesi. Za pobornike jedinstvene
koncepcije [Maran (Marchant), 1904], aterosklero-
za je jedinstven proces koji se oituje u razliitim
oblicima, zavisno od toga koje sudove pogaa. Dua-
listike teorije, naprotiv, suprotstavljaju aterosklero-
zu ili arteriosklerozu, koje odlikuje infiltracija lipida
na velikim i srednjim sudovima, i arteriolosklerozu,
difuznu hijanilozu koja pogaa arteriole iji je pro-
mer ispod 200 mikrona. Izgleda da se ova poslednja,
posledica sistemske hipertenzije, ispoljava vrlo rano
i naroito pogaa unutranje organe, obino tedei
mozak i miokard.
U mozgu se javljaju tri vrste lezija:
1) Obina arterioskleroza, pojava srodna normal-
noj senescenciji"arterija: ovaj difuzni evolutivni pro-
ces obuhvata zadebljavanje intime i vodi fibrokalci-
jumskoj invaziji zida (arterije u vidu lule"). Cereb-
ralna vaskularizacija, relativno zatiena, poslednji
je deo oblasti arterija koji biva obuhvaen; zato se
prve klinike posledice najee i uoavaju posle
sedamdesete godine.
2) U patolokoj aterosklerozi, do histolokog poet-
ka dolazi sa izvesnim zakanjenjem ali su, s druge
strane, klinike posledice ranije i mnogo tee. Pove-
zana sa nekim anomalijama u metabolizmu glicida i
lipida u endarterijumu, ateroskleroza se ispoljava
degeneracijom intime iju progresivnu posledicu
predstavlja obrazovanje ateromatozne ploe. Poznata
je sklonost ateromatoznog oboljenja prema velikim
sudovima na vratu i Vilisovom (Willis) estouglu.
3) Najzad, izgleda da su neke elementarne arterij-
ske lezije svojstvene centralnom nervnom sistemu:
specifina patologija kongofilne angiopatije, disho-
CEREBRALNA ARTERIOSKLEROZA
rine angiopatije (ija se srodnost sa senilnom plo-
om dovodi u pitanje), taloenja kalcijuma u Faro-
voj (Fahr) bolesti, moe se nadovezati na lezije
obine arterioskleroze.
Parenhimatozne cerebralne lezije razlikuju se prema
topografiji vaskularnih lezija:
1) Embolije ili cerebralne hemoragije su posledica atero-
matoze velikih krvnih sudova odgovorne su za akutne
ishemine lezije. Opti deficit crkulacije, srednje jaine i
ogranienog trajanja, moe da izazove leziju, selektivno,
samo kod ganglionarnih elija: to je pilmajerova (Spi-
elmaver) ishemina nekroza. S druge strane, jedan loka-
lizovaniji deficit, ali iznenadan i snaan, izaziva nekro-
zu sa likvefakcijom" (belo ili crveno razmekavanje)
ogranienu na jedan jasno odreen vaskularni predeo.
2) Lagana progrsivna ishemija (vaskularni mo-
zak") izaziva lezije koje su razbacanije, esto infrak-
linike. Histoloki pregled pokazuje viestruka raz-
mekana mikroarita u korteksu i/ili centralnim
sivim jedrima. Retraktilni oiljci ovih lezija odgo-
vorni su za bradaviasta stanja (SPATZ) i granuloz-
ne atrofije. Pomenute alteracije sklone su lokalizaciji
na prelazu dvaju arterijskih podruja.
3) Hipertenzija kao bolest i, uoptenije uzev, svi
oblici arterijske hipertenzije, hronini ili paroksisti-
ki, u stanju su da dovedu, osim do razmekavanja i
hemoragija, do posebnih kortikalnih promena koje
obrazuju hipertenzivnu encefalopatiju praenu arteri-
olokapilarnom sklerohijalinozom, odgovornom za
mnogobrojna mikromalacina arita [Bizvangerove
(Bisvvanger) supkortikalne encefalopatije].
II. FIZIOPATOLOGIJA
Cerebralna arterioskleroza, ak i kada je svedena na
svoj najjednostavniji izraz, kao kod osobe u pood-
maklim godinama i savrenom zdravstvenom stanju,
upuuje na postojanje relativne insuficijencije krvo-
toka, praene hipoksijom tkiva. Bilo da su lezije
rasejane ili da je re o ateromatozi velikih sudova,
eventualna intervencija kolaterala objanjava, s jedne
strane, raznolikost ishemine nekroze za neku datu
zaepljenost, a, s druge strane, to to parenhimatozne
lezije zadugo mogu ostati pritajene. Valja isto tako
voditi rauna i o nekim drugim iniocima: arterijski
pritisak, hiperkapnija ili hipoksija, policitemija, pro-
mene viskoznosti krvi, intravaskularno nagomilava-
nje crvenih krvnih zrnaca, anemija, hipoglikemija,
mogu znatno uticati na promenu cerebralne cirkula-
cije. Ovo latentno bolesno stanje ispitano je na osno-
vu merenja protoka krvi u mozgu [Lajzenova (Lay-
sen) i Ingvarova ispitivanja sa radioaktivnim kripto-
nom, i Besova i eroova (Geraud) sa radioaktivnim
ksenonomj. Ako je neosporno da pojedini ljudi u
starijem dobu imaju normalan protok krvi u mozgu,
kao i normalnu potronju kiseonika (DSC : 55 ml
lOOg/mn, a potronja kiseonika 3,5ml/100g/mn),
to nije sluaj sa veinom arteriosk^erotinih stari-
jih ljudi kod kojih su ovi rezultati umanjeni
(53,3 ml/100 g/mn za DSC i 3,3 ml/100 g/mn, za CO,
76
prema Besu i erou). Lasen (Lassen), Munk
(Munck) i Toti (Tottev) uspostavili su relaciju izme-
u smanjenja protoka krvi u mozgu i potronje
kiseonika, s jedne strane, i, sa druge, teine arterio-
patskih demencija (u kojima potronja kiseonika
moe da padne na 2 ml/l00g/mn, u jako ozbiljnim
sindromima demencije). Najzad, poznato je danas
da faktori cirkulacije nisu jedini uzronici cerebralne
involucije i da se znaajna uloga u tome mora
pripisati centralnim neuromedijatorima.
III. KLINIKA
a) Prodromalne psihike manifestacije
1) Sindrom psihike astenije" razvija se podmuklo
kod osoba koje se naroito ale na umni zamor, na
tekoe u pogledu pamenja, na nedostatak panje i
na poremeaje prilikom uspavljivanja. Okolina mo-
e da uoi lako padanje u jarost, nezainteresovanost
za uobiajene poslove, hiperemotivnost [povrnu,
egocentrinu i puerilnu", prema Alauaninu (Alajo-
uanine) i Minjou (Mignot)]. Testovi obino po-
tvruju mnestiki deficit opadanje interesovanja i
panje, a povremeno pokazuju i poremeaj samokri-
tinosti. Najee je re o mukarcima blizu ezdese-
te, kod kojih se uoava arterijska hipertenzija sa
posledicama na kardiovaskularnom sistemu ili bez
njih, arteriopatija mrenjae i hiperlipidemija prae-
na hiperholesterolemijom.
2) Poremeaji raspoloenja i karaktera katkada su
naglaeniji, u vidu anksioznosti*, ideja o nesposob-
nosti, plaljivosti ili, na viem stupnju, dolazi do
stanja depresije*, eventualno melanholine, ili do
hipomanine* agitacije praene nonim nemirima,
ili, tavie, do sumanutih ideja (persekucija*, ljubo-
mora*), do nemotivisanih, eventualno razvratnih
radnji, u suprotnosti sa uobiajenim ponaanjem.
3) Konfuzna stanja su esta, a minima [intermiten-
tna cerebralna klaudikacija", psihoplegija" po
Logru (Logre) i Dezeu (Deshaies)], neretko i nagla-
enija: prolazne epizodne manifestacije koje se pripi-
suju prolaznim naletima ishemije, sa gubljenjem
svesti o porodinim odnosima, pa ak i sekundarno
stanje praeno fugama. Ovi kratkotrajni napadi, do
kojih obino dolazi predvee ili nou, praeni suma-
nutou anksioznog oneirizma*, ne ostavljaju nikak-
vog traga sutradan. Meutim, njihovo ponavljanje i
zadravanje postoneirikih tragova mogu dovesti do
oneirike sumanutosti starijih lica" obeleene per-
sekucijom, koju je opisao Rei (Regis). Najkarakte-
ristiniji napadi konfuzije sekundarni su u odnosu
na neki iktus: pored neurolokih znakova fokalizaci-
je (paraliza, naruavanje simbolikih funkcija), uo-
ava se i obnubilacija, poremeaji pamenja, oneiri-
ka sumanutost, poremeaji koji mogu prerasti u
dubok intelektualni deficit.
b) U toku difuzne konstituisane cerebralne arterios-
kleroze
Danas se arteriopatskim demencijama, u pravom
smislu, protivstavljaju anatomsko-kliniki oblici u
kojima preovlauje neuroloka strana.
77
1) Meu ovim poslednjim, u kojima dominiraju
neuroloke smetnje:
a) Pseudobulbarna paraliza, koja se najlake pre-
poznaje. Ovaj sindrom, koji je opisao Tirel (Thurel)
(1929), izazvan je manje ili vie rairenim razmeka-
vanjem dvaju koritiko-bulbarnih snopova. Javlja se
rano (2/3 sluajeva pre navrenih 60 godina), evolu-
cija mu je spora i prograsivna, klinika slika pove-
zuje poremeaje fonacije sa karakteristinom dizar-
trijom, monotonom, lienom tembra (gubljenje me-
lodije govora), poremeaje gutanja sa sijalorejom i
ouvanjem bulbarnih refleksa u farinksu, kao i po-
remeaje mimike sa nepominim, bezizraznim,
plaljivim" ili zauenim izrazom lica. Ideiko sti-
mulisanje ovih pacijenata izaziva preterano i produ-
eno, znaenjem bremenito, izraavanje smeha i
spazmodinog plaa", za im slede napadi kalja i
guenja. Neuroloki pregled otkriva bilateralno o-
teenje voljne pokretljivosti donjeg facijalnog prede-
la i izostajanje facio-lingvo-faringealnih refleksa.
b) Lakunarni sindrom po Pjeru Mariju (Pierre Ma-
rie), otkriva postojanje mnogobrojnih lakuna" ili
arita mirkoskopskog razmeksavanja promenljive
starosti, rasejanih po sivim jedrima [sitasto stanje",
po Foktu (Vogt)] i beloj supstanciji protuberancija.
Posle nekoliko hemipleginih iktusa praenih deli-
minim zaleenjem, kliniku sliku obrazuju pareza
donjih udova sa hodanjem sitnim koracima, bilate-
ralni znak Babinskog, dizartrija i intelektualni defi-
cit praen velikom emocionalnom labilnou. Smrt
nastupa naglo, pod slikom duboke demencije, obi-
no zbog obilne cerebralne hemoragije.
c) Rigidnost miia kod obolelih od arteriosklero-
ze, po Fersteru (Foerster, 1921), hipokinetiki sin-
drom palidalne rigidnosti u stvari je samo parkinso-
nov sindrom vaskularnog porekla.
d) Paraliza u fleksiji kod starijih lica obolelih od
arterioskleroze, prema Alauaninu povezana sa di-
fuznim cerebralnim vaskularnim lezijama, stvara sli-
ku vrlo srodnu lakunarnom sindromu Pjera Marija,
ali se od njega razlikuje postupnim poetkom, za-
maranjem pri hodanju, disfazijom i bilateralnim
piramidalnim sindromom. Kako demencija postaje
oigledna, pacijent sve vie postaje vezan za poste-
lju, i razvija se kontraktura u fleksiji koju sekundar-
no fiksira retrakcija tetiva.
2) Vaskularne ili arteriopatske demencije predstav-
ljaju nehomogene deterioracije, ija se evolucija od-
vija na mahove, povezane sa neznatnim viestrukim
razmekavanjima koja dovode do prednjih i/ili za-
dnjih lezija, kortikalnih ili supkortikalnih. Danas se
razlikuju:
a) iste vaskularne senilne demencije, koje predstav-
ljaju 20% svih oblika senilne demencije (najee su
meovite senilne demencije: 50% sluajeva). Lezija
koja se najee javlja jeste difuzna demijelinizacija
bele supstance, u veem obimu na zadnjem delu,
dovodei do Bisvangerove supkortikalne encefalopa-
CIKLOTIMIJA
tije. Ona odgovara dubokoj demenciji, praenoj glo-
balnim mnestikim poremeajima, poremeajima
simbolikih funkcija i rezolutivnim i estim iktusi-
ma.
b) Presenilne vaskularne demencije, koje obino na-
staju u vreme presenilnih demencija (izmeu 45. i
55. godine s.tarosti), obuhvataju bilateralno i siste-
matizovano rasejane lezije granularne atrofije [Pen-
ev (Pentschew)] koje prvenstveno pogaaju tempo-
ro-parijeto-okcipitalno raskre. Slika demencije,
prema tome, ima neka posebna obeleja: oteenje
simbolikih funkcija i krajnje oteano komunicira-
nje sa ovim pacijentima.
c) Fokalne vaskularne demencije nastaju iz isto tako
bilateralnih arita razmeksavanja, prvenstveno u oblas-
ti zadnje cerebralne arterije: najklasiniji njihov izraz
predstavljaju biokcipitalni simetrini oblici [Did (Dide) i
Botkaco (Botcazo), 1902] sa dvostrukom hemianopsi-
jom, poremeajem pamenja i Korsakovljevim (Korsa-
kofl) sindromom. Opisane su i asimetrine okcipitalne
forme koje okcipitalnoj leziji dodaju kontralateralno
razmekavanje talamusa, kao i bitalamina oteenja
koja obrazuju kliniku sliku srodnu progresivnoj parali-
zi, i bitemporalna, odnosno bifrontalna oteenja.
IV. DIJAGNOZA
Dijagnoza cerebralne arterioskleroze postavlja se
naporedo sa utvrivanjem ostalih cerebralnih organ-
skih procesa koji mogu da pogode ljude zrelih godi-
na, naroito presenilnih [Pik (Pick), Alchajmer (Al-
zheimer)] i senilnih demencija: kriterijumi za postav-
ljanje dijagnoze su evolucija bolesti na mahove, dugo
ouvana svest o poremeaju, fokalni neuroloki zna-
ci, odlike osnovnog poremeaja (kardio- ili vaskulo-
patije, poremeaji metabolizma lipida i glicida).
EEG moe da bude od pomoi samo kod fokalnih
oblika. Funkcionalno ispitivanje cerebralne cirkula-
cije [Dopler (Doppler)] uvek mora da prethodi even-
tualnoj arteriografiji koja je eventualno indikovana
onda kada se sumnja na postojanje neke lezije na
modanom stablu. Tomodenzitometrija, najzad,
moe pokazati znake asimetrine ventrikularne dila-
tacije koja daje fokalni karakter cerebralnoj leziji.
P. Kahe i -K. Skoto
J. DELARUE, R. LAUMONIER, Arteriopathie dystrophique
ou degenerative, Anatomopathologie, tom 1 (str. 158 159),
Pari, Flammarion, 1978; S. BRION, Atrophies et scleroses
cerebrales; EMC; Neurologie, 17056 A, 109-1981; J. BOU-
DOURESQUES, M. TOGA, P. NAQUET, H. GASTAUT, In-
suffisance circulatoire cerebrale et ramolisement cerebral,
EMC, Neurologie, 17046, A 10-1970; A. BES, G. GERA-
UD, Circulation cerebrale, 2 toma, Sandoz, Pari, 1974.
CEREBRALNI PEPTIDI v. Neuropeptidi
od lat. cerebrum, mozak i gr. pepsis, kuvanje, varenje
CIKLOTIMIJA v. Pikniki, Sintonija
od gr. kyklos, krug i thymos, stanje duha, raspoloenje
CIRKULARNA PSIHOZA
Ovaj termin oznaava naizmenino smenjivanje,
kod jedne iste osobe, perioda euforije, oseanja
prijatnosti i hiperaktivnosti i perioda tuge, utue-
nosti i pesimizma, a te timike varijacije se ne mogu
pripisati spoljanjim faktorima.
Govori se, dakle, o ciklotimikoj konstituciji, a
nakon Kremerovih (Kretshmer) radova (1921),
smatra se da je ona esto vezana za pikniki* biotip
i za sintoni* karakter.
L. Kolona
CIRKULARNA PSIHOZA
od lat. circulus, krug i gr. psyche, dua
Ovaj termin je oznaavao patoloka stanja koja su
danas razvrstana u manino-depresivne psihoze*.
.-P. Falre (J.-P. Falret) je 1854. godine predloio
naziv cirkularna psihoza da okarakterie uzastop-
no smenjivanje maninog* stanja, melanholinog*
stanja i jednog slobodnog intervala promenljivog
trajanja. U to isto vreme, Bajare (Baillarger) je tu
istu bolest opisao kao psihozu dvostrukog oblika
koja se odlikuje uzastopnim smenjivanjem dvaju
perioda, perioda ekscitiranosti i perioda depresije.
L. Kolona
CITOGENETIKA v. Hromozomi
od gr. kytos, upljina, i genes, roen (od gignesthai, biti
roen, postati)
CITOMEGALO VIROZA
od gr. kytos, upljina, megas, velik i lat. virus, sok,
otrov
Ona je zaelo najea (1/1.000) od svih virusnih
embriofetopatija. Svoj naziv duguje prisustvu veli-
kih elija s karakteristinim intranuklearnim inklu-
zijama, okruenim svetlim obrubom, koji joj daje
klasian izgled sovinog oka. Te elije se mogu po-
smatrati u mokranom talogu. Prenoenje se vri
transplacentnim putem.
Bolest, esto neprimetna ili s odlikama febrilnog,
ponekad mononukleoznog sindroma kod majke,
moe da se ispolji kod deteta, po roenju, polimor-
fnom slikom: hemoragini sindrom, hepato-spleno-
magalija, utica, ascit. Novoroene je esto nedo-
78
noe (10%) ili roeno pre termina (24%); 10%
zaraene novoroenadi ima encefalne ili senzorne
sekvele u vidu mikrocefalije, mentalne zaostalosti,
onih lezija (mikroftalmija, horio-retinitis), gluvoe.
Dijagnostikovanje se zasniva na otkrivanju elija s
inkluzijom u mokranom talogu, s porastom antite-
la (fiksacija komplemenata i, eventualno, pasivna
hemaglutinacija) i izolovanju virusa u mokrai ili
drugim biolokim produktima. Virus je jedan virus s
DNK iz grupe herpes-virusa.
Mada se pominju veoma retki sluajevi ponovljenih
neonatalnih infekcija prilikom uzastopnih trudnoa
iste ene (imune ene, hronini nosioci virusa), rizik
od kongenitalnog oboljenja izgleda poprilian samo
kad trudna ena ima neku pneumoinfekciju za vre-
me trudnoe, naroito u drugom tromeseju.
K. Videle
CLOSING-IN
engi. close, zatvoriti, pritesniti i in, u
Majer-Gros (Mayer-Gross) je opisao pojavu nazva-
nu closing-in pri bilateralnim modanim lezijama
propraenim intelektualnim propadanjem. Re je o
jednom simptomu konstruktivne apraksije*. Prili-
kom kopiranja ili konstruisanja po modelu, pacijent
daje svoje crte liku koji treba kopirati; ako je re o
konstrukciji s modelom, on lepi ibice ili tapie na
predloeni model ne ostvarujui neku prepoznatljivu
figuru.
Airijagera (Ajuriaguerra) je predloio naziv leplje-
nje za model za prikazivanje ovog tipa poremeaja.
Ovaj poremeaj, est pri bilateralnim parijetalnim
povredama, moe da postoji i prilikom velikih lezija
leve strane, kod denjaka, ali ne i u sluaju lezija
desne strane.
A.Loi V. Kajar
CORPUS CALLOSUM v. Sindrom korpusa kalo-
zuma
CRI DU CHAT (BOLEST MAJEG KRIKA) v.
Hromozomske aberacije
CROSSING OVER (HROMOZOMSKO
UKRTANJE) v. Hromozomi
engl. to cross, prelaziti i over, preko, odozgo
 D
DASEIN-ANALIZA
Psiholoka analiza neke osobe u funkciji jedne teori-
je ljudske svesti na koju se vie ne gleda kao na polje
subjektivnosti ve kao na in kojim se subjekt otva-
ra svetu i konstituie ga. Psihiki ivot se ispoljava
kao jedan nain bivstvovanja-u-svetu (da-sein = bi-
ti(bivstvovati)-tu, tu-bitak). nain koegzistiranja s
drugim ljudima.
M. Poro
DAUNOV (Down) SINDROM v. Mongolizam
DEBILNOST v. Mentalna debilnost
DEJE ENCEFALOPATIJE
od gr. enkephale, mozak i pathos, patnja, bolest
Od poetka ovog veka se hroninim encefalopatija-
ma nazivaju sve klinike sekvele nekog modanog
oboljenja, ma kakva bila njegova priroda, i koje je
postojalo pre ili posle roenja, u prvim godinama
ivota. Zahvaljujui mnogostrukim istraivanjima,
poslednjih dvadesetak godina, znatno se poveao
broj etiolokih oblika, tako da je nemogue nabroja-
ti sve poznate uzroke u jednom kratkom lanku. Po
hronolokom redosledu, danas se razlikuju:
1. Encefalopalije genetskog porekla, vezane:
ili za neku hromozomsku aberaciju (mongolizam
ili trizomija 21, druge aberacije kojima najee
odgovaraju mikrocefalija i oligofrenija),
ili za neku naslednu neurolipidozu* [Tej-Saksova
(Tay-Sachs) bolest, ili bolest Nimana-Pika (Nie-
mann-Pick), ili Goeova (Gaucher) bolest],
ili za neku leukodistrofiju* [Harlerova (Hurler)
bolest, itd.].
U neuroektodermatozama* [Reklinghauzenova
(Recklinghausen) bolest, Burnevilova (Bourneville)
tuberozna skleroza, angiomatoze], s nervnim ano-
malijama (debilnost, epilepsija) udruuju se kona ili
vaskularna oboljenja.
U drugim sluajevima je dokazano postojanje na-
slednih enzimskih deficita, na primer fenilketonurije,
koja dovodi do duboke debilnosti, usled nedostatka
enzima neophodnog za oksidaciju fenilalanina; po-
kazalo se da dijeta siromana u fenilalaninu pred-
stavlja efikasnu prevenciju takve debilnosti. Valja
naglasiti ovu novu mogunost prevencije zaostalosti.
Ovi genetski nedostaci, veoma retki i skoro uvek
teki, u celini predstavljaju 6 do 10% hroninih
encefalopatija; one nisu naroito zanimljive za psi-
hijatra.
2. Encefalopatije intrauterinog porekla posledica su:
ili rubeole od koje je majka bolovala u prva tri
meseca trudnoe; dete se tada raa s kataraktom,
poremeajima sluha, esto sa sranim lezijama, kao i
s debilnou;
ili majine toksoplazmoze (hidrocefalija, konvul-
zivne krize, horioretinitis);
ili jonizujuih zraenja;
ili intoksikacije lekovima koje je uzimala majka.
Preventivne mere danas obuhvataju sve te faktore i
to sve uspenije.
3. Encefalopatije koje su posledica neonatalnih trau-
ma: zahvaljujui napretku akuerstva, do ovih ence-
falopatija dolazi mnogo rede nego nekad [neposred-
na, cirkularna trauma kimene modine, anoksija
koja ima za posledicu kongenitalnu hemiplegiju,
Litlov (Little) sindrom, tetraplegija, atetoza, s debil-
nou ili bez nje].
4. Encefalopatije koje su posledica postnatalnih fak-
tora danas jo uvek zauzimaju znaajno mesto; nji-
hovi glavni uzroci su encefalo-meningealne infekcije
razliite prirode do kojih naroito dolazi u prvim
nedeljama ivota, epileptiki bolni status (etat de
mal), kranijalne traume.
DEJE NEUROZE
5. Oko 20 do 30% klinikih encefalopatskih stanja
posledica su nepoznatih uzroka.
Klinike manifestacije encefalopatija veoma su raz-
novrsne, neke encefalopatske bolesti imaju postepe-
nu evoluciju sa smrtnim ishodom, druge dovode do
motornih oteenja koja spadaju pod nadlenost
neurologa i zahtevaju leenje i reedukaciju.
Razne malformacije mogu da koegzistiraju, izaziva-
jui u manjoj ili veoj meri deformacije ili defigura-
cije koje, pak, dovode ili ne dovode do somatskih
anomalija: kranijalna, ona malformacija, malfor-
macija nekog ekstremiteta ili dela ekstremiteta, itd.
U veini sluajeva, u pitanju su polihendikepi; veina
njih je teka i udruuje duboku mentalnu zaostalost,
neuroloke poremeaje (40 do 60% ovih bolesnika
vezano je za krevet), uporne krize epilepsije (40%
sluajeva) i eventualno senzorne poremeaje. Jedino
leenje je simptomatsko.
Stvorene su razne organizacije koje pomau porodi-
cama ove ozbiljno hendikepirane dece (pomo u
kui, medicinsko-pedagoke ustanove spoljnog tipa,
specijalizovani zavodi), budui da je ponaanje po-
rodica u kojima su roena ovakva deca veoma
razliito i ide od skoro iskljuivog majinog intere-
sovanja za bolesno dete, nautrb druge dece, do
odbacivanja od strane roditelja. Izolacija u kojoj
ive deca s najteim poremeajima esto izaziva
pojavu psihotinih manifestacija koje navode na
pomisao da je u pitanju psihoza; te psihotine crte
se esto ublaavaju ako se neko pobrine o detetu i
ako se preduzme odgovarajua reedukacija.
Nasuprot tome, postoje encefalopalije a minima na
ije se postojanje sumnja zbog manjih poremeaja
(motorna zaostalost, poremeaji elaboracije govora
koji se podudaraju s anomalijama neonatalnog peri-
oda. Dijagnostikovanje uglavnom zahteva uzastop-
na ispitivanja koja omoguavaju da se proceni evo-
lucija i da se odredi terapija, u okviru saradnje
pedopsihijatra i pedijatra.
K. Lom
DEJE NEUROZE
Neurotini simptomi su esti kod deteta na poetku
razvoja Edipovog kompleksa*. Oni se takoe esto
ispoljavaju na poetku perioda latencije. Preteno
ih, dakle, zapaamo izmeu tree i este godine. Oni
imaju tipian izgled neurotinih simptoma: to su
prvenstveno fobije* i opsesije* koje u tom dobu
mogu imati za ekvivalente nervozne navike, poput
sisanja palca, grickanja nokata, kompulzivnih tiko-
va. Pojava i trajni karakter ovih neurotinih pojava
delom zavise od tolerancije roditelja prema dejoj
anksioznosti u tom dobu. Ovi neurotini simptomi
su obino prolaznog karaktera.
Psihoanalitiari misle da ovi simptomi predstavljaju
razraen strah od odvajanja (Neuroze, opti pre-
gled*) iji je prototip fobija od stranog lica: ona se
javlja, po Reneu picu (Rene Spitz) koji ju je opisao
kao jedan od elemenata koji organizuju psihiki i-
80
vot, u etvrtom tromeseju ivota. Ona svedoi o
tome da dete spoznaje stalnost materinskog objekta
i predstavlja prvi model neurotinog pomeranja*:
opasnost od odvajanja od majke (odsutna majka)
tada se izjednauje sa prisustvom nekog stranog lica
na koje se projektuje strepnja, izazvana majinim
odsustvom. Uopte uzev, fobino dete je, dakle,
sposobno da naseli noni prostor slikama svojih
komara i da u toku dana pronae imaginarne
oslonce za svoju lebdeu anksioznost. Kasnije, peri-
od latencije se odlikuje izvanrednim radom potiski-
vanja koji omoguava identifikaciju sa roditeljima i
prevazilaenje edipovskih sukoba. Tada kontrain-
vestiranje obeleava antipulzivnu borbu to dovodi
do stvaranja reaktivnih formacija (Neuroze, opti
pregled*) koje, pak, mogu dovesti do nastanka neu-
rotinih crta karaktera ili do neurotinih simptoma,
esto opsesivnog tipa.
Ovi simptomi su prolazni i ini se da imaju kon-
struktivnu vrednost za organizaciju instancije Ja.
Njihovo nepostojanje svedoi o neorganizovanju de-
je neuroze i karakterie ono to parika kola
naziva predpsihozama ili izvesne elemente evolutiv-
nih disharmonija (Deje psihoze*).
Karencija deje neuroze je zabeleena u psihosomat-
skoj oblasti i u seksualnim perverzijama, kao i kod
psihopata. Najzad, deja neuroza je model neuroze
transfera*, onakve kakva se razvija u psihoanaliti-
koj terapiji koja omoguava njeno rekonstruisanje.
Deju neurozu treba, dakle, razlikovati od dejih
klinikih neuroza (histerije, fobine neuroze i opse-
sivne neuroze) koje mogu da budu veoma neprijat-
ne. One obino ne nagovetavaju izrazite neuroze
odrasle osobe koje kao da izbijaju naglo na podlo-
zi asimptomatskih ili paucisimptomatskih karakter-
nih neuroza. Deje neuroze mogu zastirati neko
psihotino stanje u detinjstvu (pseudoneurotina
shizofrenija).
Znaajan i specifian mehanizam deje neuroze jeste
strah od odvajanja, kao u pravim fobijama od kole
koje predstavljaju ozbiljan prelazni oblik izmeu
tzv. normalnih dejih neuroza i dejih klinikih
neuroza.
S. Lebovisi
S. FREUD, Cinq Psychanalyses (franc. prevod: M. Bonapar-
te, R. Loevrenstein), Pari, PUF, 1947. (Re je o francuskom
prevodu pet psihoanaliza koje je Frojd objavio do 1919.
Naroito treba proitati povest ovekavuka povest
jedne deje neuroze, i jedan sluaj fobije kod petogodinjeg
deteta, povest koja je poznata pod nazivom: Sluaj malog
Hansa); S. LEBOVICI, Nevrose de transfert, R. Fran(.
Psvchan. 1980, 44, 733-1113.
DEJE PSIHOZE
Re je o entitetu koji pokriva vee podruje bolesti i
o kojem se poslednjih godina sve vie govori. Poka-
zalo se da je najznaajniji doprinos tumaenju dejih
psihoza dala psihoanaliza, ali su dananja istraiva-
81
nja usmerena i ka moguoj somatskoj uslovljenosti,
to, naravno, ne iskljuuje psihodinamiku. Zajedni-
ko obeleje ovih oboljenja jeste teak poremeaj u
odnosima deteta prema sredini, ija ozbiljnost zavisi
od uzrasta u kojem se on javio i koji se razvija u
pravcu vie ili manje izraenog autizma.
I. ISTORIJAT
Prema Dieovom (Duche) pristupu, u prouavanju
dejih psihoza mogu se razlikovati etiri osnovna
perioda.
1) Period medikopedagogije
Ovde treba spomenuti Itarove (Itard) radove o div-
ljem deaku Viktoru iz Averona; zatim radove San-
kta de Sanktisa (Sancte de Sanctis) koji je 1899.
opisao veoma ranu demenciju u dece, prema Krepe-
linovoj (Kraepelin) shemi demencije prekoks u od-
raslih; najzad Helerove (Heller) radove o demenciji
u detinjstvu.
2) Period nastanka pojma shizofrenije
Ovaj termin je u vezi s decom prvi primenio Poter
(Potter). Potom su Luc (Lutz), Ejer (Heuver) i L.
Bender utvrdili kriterijume na osnovu kojih se odre-
uje kada se moe za dete rei da je obolelo od
shizofrenije.
3) Period Kanerovog (Kanner) ranog dejeg autizma
Poev od 1943, nastupa period obeleen najznaaj-
nijim Kanerovim klinikim radovima, o kojima e
kasnije biti vie reci, kao i prouavanjima M. Maler
(M. Malher).
Godine 1940, Deper (Despert) ukazuje, sa stanovi-
ta fenomenologije, na vidove odnosa deteta i objek-
ta, po'sistemu odbacivanja ili spajanja, izdvajajui i
psihoze u ijoj je osnovi neki poremeaj u strukturi
linosti ili shizofrenija u kojoj se ispoljava destruk-
turacija linosti.
4) Pefiod psihoanalitikih stanovita
Obuhvata radove M. Klajn (M. Klein) koja smatra
da je svako dete prvo psihotino i da mora proi
kroz stanje opte depresije, kada mu izgleda da je
svet oko njega sastavljen od parcijalnih objekata, a
da je ono samo rasparano telo. Za ovaj period se,
pod izvesnim okolnostima, moe vezati kasniji raz-
voj psihoza.
Inspiriui se ovim radovima, no bez izriitog pozi-
vanja na njih, Vinikot (Winnicott), Lebovisi, Djat-
kin (Diatkine), Mizes (Mises), Lang, De Airijagera
(De Ajurriaguerra) i Manoni (Mannoni) izveli su
originalne zakljuke podvlaei znaaj dinamike
svesnih i nesvesnih objektalnih relacija roditelja i
psihotine dece.
II. KLINIKA SLIKA
Na prvom mestu treba naglasiti vanost ranog po-
stavljanja dijagnoze deje psihoze, poto od toga
neposredno zavisi kasnija prognoza i terapija.
Pri tome treba voditi rauna da se ne postavi po-
grena dijagnoza, da se u psihoze ne ubroji neka
druga klinika slika (zaostalost, demencija, neurot-
DEJE PSIHOZE
ski poremeaj), i zato Mizes podvlai da je neop-
hodno posvetiti veliku panju prvoj manifestaciji
bolesti, a pre svega posmatrati datu situaciju kao
aktuelnu organizaciju (to jest kao momenat koji
se dotada nije javljao kod pacijenta) i dinamiki
vrednovati prisustvo razliitih patogenih faktora.
1) Pre pete godine
Kao to smo rekli, treba, pri i najmanjoj sumnji na
psihozu, nastojati da se otkriju njeni predznaci.
Sul (Soule) i Uzel (Houzel) su ih traili u okviru
somatskog Ja: rani poremeaji ishrane, odsustvo
predvianja, nepostojanje Spicovih (Spitz) prvih or-
ganizatora, nezainteresovanost za igrake ali palji-
vo posmatranje ruku pred oima, izraen ali slabo
organizovan fobijski strah, disharmonian psihomo-
torni razvoj.
Ti simptomi ukazuju na poremeaje objektalne rela-
cije prema majci, zbog njenog neodgovarajueg pri-
sustva, i podseaju na hospitalizam, ali nisu s njim
istovetni. Vrlo esto, u stvari, majka nije odsutna,
nego njenu patogenu ulogu treba traiti u okviru
njenog odnosa prema detetu, mada se danas pret-
postavlja da moda i dete aktivno izaziva negativne
reakcije svoje okoline.
Simptomi se mogu postepeno pogoravati, izmeu
4. i 8. meseca, a kada se ustale, daju razliite
klinike slike.
Te su klinike slike razliitog vida i teine, a meu
njima je najbolje opisan Kanerov rani deji autizam
ije su odlike:
izuzetna povuenost, koja ukazuje na nemogu-
nost uspostavljanja odnosa sa sredinom,
ureivanje prostora, s izraenom potrebom da se
u njemu zadre orijentiri,
zahtev da se ne menja raspored stvari, poto je
svaka, pa i najmanja promena izvor izrazite anksi-
oznosti,
izrazita ravnodunost prema auditivnim i vizuel-
nim pojavama,
odsustvo govora ili poremeaji govora; ako dete
ne progovori do sedme godine, to znatno pogorava
prognozu.
M. Maler je opisala simbiotsku psihozu izdvajajui
njene bitne odlike:
poinje u drugoj godini ivota, a prethodi joj
period normalnog razvoja, u kojem se jedino prime-
uju hipersenzibilnost na senzorne stimuluse i pore-
meaji sna,
ustaljuje se u kljunim trenucima razvoja, to jest
onim koji podrazumevaju naputanje simbioze i in-
dividuaciju deteta izvan onoga to Malerova naziva
majinskim okruenjem, po modelu Frojdovih kom-
plementarnih serija.
Tustin predlae podelu autizma na tri velike grupe
koje se razlikuju prema proivljenom iskustvu dete-
ta, njegovom Ja i okolini:
primarni bolesni autizam (s nerazlikovanjem
svog od majinog tela) koji se razvija iz primarnog
normalnog autizma;
DEJE PSIHOZE
sekundarni autizam s ljuturom [oklopom] i
stvaranjem istinske autistine ograde koja treba da
zabrani pristup zastraujuem ne-ja;
sekundarni regresivni autizam koji predstavlja
posledicu destrukturacije vlastitog Ja i poklapa se, u
stvari, s dejom shizofrenijom.
Pored navedenih, postoje jo mnoge klinike slike
koje nisu ni blizu tako dobro opisane.
Naroito je delikatna i veoma vana dijagnoza pseu-
doneurotskih formi (poto ustanovljenje neurotske
odbrane esto predstavlja znak ozdravljenja).
Tako su iz klinike slike pseudodemencije i posebno
pseudoretardacije, Mizes i Lang izdvojili psihozu s
deficitarnim ispoljavanjem, odnosno psihotinu evo-
lutivnu disharmoniju, naglaavajui na taj nain pri-
marni znaaj psihotinog procesa.
Tu spadaju i oni oblici koji se, moda pogreno,
nazivaju prepsihozama. Uobiajeno je da se pod
time podrazumevaju psihopatoloke slike koje navo-
de da se posumnja na kasniju psihotinu evoluciju.
Slobodni smo da se zapitamo da tu nije, zapravo,
ve dostignut stadijum psihoze ali s nedovoljno
ispoljenim simptomima.
Najzad, delikatno je pitanje da li kod psihotinog
deteta ima sumanutih manifestacija. Sistematizovane
sumanutosti i halucinacije su retke, ali se ee
zapaaju epizode derealizacije i depersonalizacije s
interpretativnim cenestopatijama, no ouvana fun-
kcija igre u deteta doprinosi prikrivanju elemenata
sumanutosti.
Ovde je re o periodu u kojem podmuklo ili na
izgled naglo nastaju razliito okarakterisane klinike
slike (poremeaji ponaanja, anksiozni ataci, uzne-
mirenost, katatonija). Osim toga, u tom dobu ivota
primeuju se simptomi koji vie vode ka destruktu-
raciji linosti nego ka njenoj nestrukturaciji. Prema
De Airijageri, dijagnozu i ovde treba postaviti kao
u autizmu, zavisno od toga da li se uoavaju:
poremeaji u odnosima s okolinom,
ambivalencija u emocionalnoj sferi,
poremeaji misaonog toka,
sumanute ideje,
promene u psihomotornoj aktivnosti,
hermetian govor s neologizmima, ak mutizam,
ili naprotiv, logoreja sa esto izmenjenim (jednoli-
nim ili melodinim) glasom.
2) U adolescenciji
iste psihotine strukture odmah se razvijaju u mla-
dalaku shizofreniju.
I ovde je esta klinika slika takozvane prepsihoze.
III. ETIOPATOGENEZA
Moe biti razliita, esto se ne moe sa sigurnou Tehnike okova i psihohirurgije, koje su u jednom
utvrditi, osim kada je slika jasno diferencirana. Pri-
meeno je da su deje psihoze uslovljene genetskim
faktorima ee kod deaka, a da je broj sluajeva
autizma relativno srazmeran broju monozigotnih
blizanaca (4 od 11).
Na neuroklinikom planu, postoje promene u dopa-
82
minergikom i noradrenergikom sistemu, kao i u
sistemu indolaminergike transmisije (jako povien
ulaz i izlaz serotonina u trombocitima).
Na neurofiziolokom planu, primeena je hipersenzi-
bilnost na stimuluse, kao i njihovo slabije filtriranje,
zatim promenljivost auditivnih i vizuelnih evocira-
nih potencijala i izvesna nezrelost u fazi paradoksal-
nog spavanja.
Pomenimo najzad i poremeaje koji su otkriveni
prilikom ispitivanja modanih komora, kao i inje-
nicu da je somatska patologija esta u toku ranih
psihoza.
Bilo bi teko ukratko navesti sve psihogenetske fak-
tore (koji, u svakom sluaju, ostaju na nivou pret-
postavki). Moemo ipak pomenuti:
ranu disfunkciju u odnosima majka dete u ok-
viru somatskog Ja, o kojem je gore bilo reci, koja
moda kod deteta dovodi do odsustva percepcije
spoljnog sveta koji za njega predstavlja majka, ije
ponaanje ima negativistiko halucinatorno znae-
nje, te kao posledica toga, kod deteta preovlauju
primarni narcisizam i pojaavanje sistema paraek-
scitacija sa slabim prepoznavanjem povrine tela.
Ove disfunkcije uzrokovane su odsustvom majinog
investiranja u dete, to kod njega izaziva mehanizme
odbrane vezane za izliv narcisizma, oseanje depre-
sije, ak elju za ubistvom. Ovakve loe relacije
odraavaju se u simptomima psihotine razmene
majke s detetom, u okviru komunikacije pogledom,
u izvesnim naglim prekidima kontakta i u situacija-
ma dvostruke kontradiktorne veze.
Najzad, treba posebno naglasiti govorne poremea-
je, poto je poznato da je njihovo prisustvo gotovo
neizbeno.
Prema Ruteru (Rutter), u njihovoj se osnovi nalazi
neki prvobitni kognitivni poremeaj percepcije i ra-
zumevanja koji dovodi do izolacije, dok je, po Betl-
hajmu (Bettelheim), u stvari re o sekundarnom
naputanju.
De Airijagera ih tumai kao odraz odsustva spo-
sobnosti prepoznavanja drugog i, usled toga, neus-
postavljenih objektalnih relacija; Melcer (Meltzer)
smatra da je odsustvo govora vezano za autizam,
kao posledica neuspeha u podruju objekata i go-
vora.
Najzad treba navesti i koncepcije, koje na liniji
Lakana (Lacan) ili F. Doltoa, smatraju da roditelji
detetu svesno, a naroito nesvesno govore (i da tako
utiu na formiranje njegove psihike strukture) ak i
pre roenja.
IV. LEENJE
periodu vrlo iroko primenjivane, danas su potpuno
naputene.
Hemioterapija psihotropnim supstancijama ima ili
delimino antipsihotian efekat (no treba izbegavati
pasivizaciju neurolepticima, poto oni ometaju so-
ciopedagoke aktivnosti), ili samo simptomatski efe-
83
kat; ona tako omoguava da se savladaju anksioz-
nost, agresivnost, labilnost.
Edukativne tehnike koje se primenjuju u odgovaraju-
im institucijama uspevaju da stvore sredinu koja
povoljno utie na restrukturaciju linosti i tolerie
privremene regresije. U takvoj sredini, detetu se omo-
guava da se postepeno oslobodi svog sistema psiho-
tine odbrane i da uspostavi zadovoljavajue relacije.
Psihoterapija analitike orijentacije, bilo individual-
na ili grupna, predstavlja dragocenu pomo.
Najzad, leenje treba da podrazumeva i kontrolu
ponaanja roditelja da bi se neutralizovao njihov
ponekad lo uticaj na leenje i ublaile reakcije
odbacivanja ili krivice.
D. Poro, B. Oben
Red. V. P. i N. C.
DEJI CRTE
Prouavanje dejeg crtea, njegovog razvoja s godi-
nama, njegove vrednosti kao sredstva izraavanja u
toku detetovih emocionalnih konflikata, veoma je
doprinelo obogaenju deje psihopatologije.
1. Bioloko i intelektualno sazrevanje najjasnije se
izraava u EVOLUCIJI CRTEA. Izmeu druge i
tree godine, dete, stavljeno pred list hartije, koristi
olovku za pravljenje crtica kojima brzo ispunjava
list; to je vrljanje.
Dete kasnije postaje sposobno da postepeno kontro-
lie svoje poteze i da iscrtava vodoravne ili uspravne
linije. Kad se ta kontrola proiri na poteze krunog
krabanja, dete uspeva da nacrta krug, figuru koju
uskoro najradije crta: tada ima izmeu tri i tri i po
godine. Krug je, u stvari, polazite za crtanje cike
a crte cike e se menjati tokom sledeih godina je u celini i u pojedinostima izvedbe (po emu se
po nepromenljivom pravilu koje je opisao . Like
(G. Luquet) izmeu 1927. i 1935. godine.
Prvi ika, nacrtan izmeu tree i etvrte godine, jeste
manje ili vie pravilan krug u kome dve ili tri take
predstavljaju oi i usta i na koji su nakalemljene dve
crte: noge. Crte postepeno postaje precizniji i pot-
puniji: dolazi do pravilnijeg rasporeda elemenata
lica i do dodavanja ruku (prvo nakalemljenih na
krug); telo se produava nogama: dete tada ima oko
pet godina.
Ovi uzastopni oblici, koje svako dete izmeu tree i
pete godine daje nacrtanom liku, odgovaraju njego-
voj predstavi o ljudskom biu, a ne o onom to ono
vidi: to je intelektualni realizam; on govori o
potrebi deteta tog uzrasta da se situira u neki poznat
i ogranien svet: sve ono bitno to sainjava njegov
svakodnevni ivot nalazi se na tom ciki.
Taj crte se uskoro uklapa u itav skup niz predme-
ta; izmeu etiri i etiri i po godine, detetu sve bolje
polazi za rukom kvadrat, koji e mu omoguiti da
nacrta kuu i mnoge druge predmete. Lakoa u
crtanju, raznovrsnost koja se pri tom ispoljava, u
tesnoj su vezi s njegovim emocionalnim razvojem.
Posle sedme godine, dete u svoj crte, postepeno
DEJI CRTE
unosi sliku onoga to vidi; pod uticajem odraslih,
njegov crte postepeno gubi odlike dejeg crtea.
2. PRAKTINA PRIMENA crtea kod dece mno-
gostruka je: crte, bojice, pastele, krede i etkica za
bojenje imaju vrlo znaajno mesto u obdanitu i u
svim ludikim aktivnostima. Ve stara istraivanja
pokazuju uobiajenu korelaciju deje sklonosti ka
crtanju i uspeha u koli.
Crte se veoma koristi u psihometrijskim ispitivanji-
ma; Bine-Simonov (Binet-Simon) test je sadravao
vie kontrolnih proba sa crtanjem: kopiranje kvad-
rata, trapeza, reprodukciju dve geometrijske figure
po seanju, probne crtee koji su zadrani u reviziji
Bine-Simonovog testa koju su izvrili Zazo (Zazzo) i
saradnici. L. Bender je predloio, za malu decu,
kopiranje talasastih i izvijenih figura koje naroito
zahteva panju i vizuelno-motornu kontrolu; ovaj
test doprinosi dijagnostikovanju psihoza i graninih
stanja.
Godine 1926, Florens Gudinaf (Florence Goodeno-
ugh) postavila je osnove za jedan test inteligencije
koji se oslanja na evoluciju crtea cike, vezanu za
uzrast; ona je s pravom uzela u obzir konstantnost
te evolucije. Ustanovljen je odreen sistem bodova-
nja gde se vodilo rauna o svim elementima crtea,
od prisustva glave do predstavljanja nosa i usta.
Postoje pedeset dve rubrike; svako dete dobija izves-
tan broj poena na osnovu kog se izvodi zakljuak o
njegovom intelektualnom uzrastu. Ovaj test, koji se
vie ne koristi u svom poetnom obliku, ostaje jedan
od najkorienijih elemenata, u pedopsihijatriji, za
procenjivanje stepena zrelosti nekog deteta.
Danas se veoma koristi Fajov (Fay) test: crte s
temom Jedna ena se seta po kii; mnoge varijaci-
prepoznaje neka ena, prisustvo i crte kiobrana,
itd.) jesu pokazatelji stepena zrelosti. Svi ovi razni
testovi su veoma tesno povezani s emocionalnom
otvorenou; zato je vano da se o tome vodi rauna
pri procenjivanju intelektualnog razvoja.
Ispitivanje kvaliteta rasuivanja i logikih i prakti-
nih sposobnosti predstavlja cilj Rejovog (A. Rey)
testa reprodukcije po seanju takozvane sloene fi-
gure. K. Koh (K. Koch) je predloio test drveta koji
je kasnije upotpunjen: od deteta se trai da posle
prvog napravi drugi, a zatim i trei crte drveta.
Obino se zakljuci doneti na osnovu toga ne mogu
prihvatiti bez izvesne ograde. Meu testovima koji
prvenstveno imaju za cilj procenjivanje detetove li-
nosti i sukoba koje dete osea u svojoj sredini,
danas se najvie koristi crte porodice ijem su popu-
larizovanju veoma doprineli M. Poro i Korman
(Corman): po nalogu nacrtaj svoju porodicu ili
nacrtaj neku porodicu, nastaje jedan crte u kome
odsustvo nekog lana porodice, mesto, oblik i velii-
na nacrtanih likova, njihova izoblienja daju gomilu
obavetenja o detetovim najdubljim oseanjima.
Kao to kae Vidloe, to je jedna faza klinikog
pregleda.
DEGENERACIJA
Danas je crte naroito koristan po svojoj ulozi u
psihoterapiji: detetu se najee kae da nacrta ono
to eli; neki crtei mogu da podstaknu tumaenje, a
crte uglavnom predstavlja poetak svojevrsne raz-
mene. Ta razmena je, u veini sluajeva, psihoanali-
tika po nadahnuu te se nastavlja u potonjim
seansama. Tumaenje kakvo sugerie neki deji cr-
te obino ostaje hipoteza, uglavnom mu samo isku-
stvo terapeuta pridaje odreenu vrednost i jasno je
da treba zazirati od suvie intuitivnih i neopravda-
nih tumaenja. U stvari, projekt tumaenja je poe-
tak jednog dijaloga koji eventualno moe da navede
terapeuta da izmeni svoju prvu hipotezu. Ovaj pro-
blem je prouen u odlinom Vidloeovom delu Tu-
maenje dejeg crtea, naroito u pogledu izraava-
nja nesvesnih datosti u dejem crteu.
K. Lone i A. Oben
DEGENERACIJA
od lat. dis-, odvojen od i genus, rasa, soj, rod
U svom svakodnevnom znaenju, re degeneracija
oznaava progresivnu degradaciju, izopaavanje.
Morel je, medu prvima, uveo ovaj termin u psihijat-
riju, 1857. godine. On gaje ovako definisao: Boles-
na devijacija primarnog tipa. Morelova zasluga je i
u tome to je povezao psihijatriju i optu medicinu,
odbijajui da razdvaja psihike i fizike nedostatke.
Meutim, tek slavni francuski psihijatar Manjan
(Magnan) proiruje znaenje ovog pojma na mental-
nu patologiju uopte, kako s etiolokog stanovita,
tako i sa stanovita klinike klasifikacije posmatra-
nih pojava. On je u svojoj i Legrenovoj (Legrain)
knjizi o degenerisanim osobama, 1895. godine, ova-
ko definisao degeneraciju: Patoloko stanje bia
koje je, u poreenju sa svojim vrnjacima, konstitu-
cionalno slabije po svojoj psihofizikoj otpornosti.
Manjanova klasifikacija je obuhvatala dve velike
kategorije:
a) jedna od njih je odgovarala prvoj Morelovoj
grupi, to jest grupi duevnih oboljenja do kojih
dolazi kod osoba s odreenim hereditetom, ili, bolje
reeno s odreenom predispozicijom; tu je on razli-
kovao jednostavnu predisponiranost (manija, me-
lanholija, intermitentna psihoza i hronina sumanu-
tost) i predisponiranost s degeneracijom (sva stanja
intelektualne zaostalosti, od idiotije do debilnosti,
zatim ludila s ouvanom sveu, manija rasuiva-
nja, sumanuta stanja). U toj drugoj grupi se sreu i
stigmati degeneracije kojima se pripisivao veliki zna-
aj (Stigmati*).
b) u drugu grupu su spadale promene koje samo
predstavljaju akcidentalnu pojavu u ivotu normal-
nog oveka: neurotine sumanutosti, histerija, epi-
lepsija, toksika psihoza, organska stanja. Tako su
prvi put veoma jasno razluene konstitucionalne ili
degenerativne psihoze i akcidentalne psihoze.
Pojam degeneracije bio je veoma omiljen; teko je
opteretio elu jednu generaciju i imao ozbiljne posle-
84
dice u sudskoj medicini. Italijanski kriminolozi su se
pozivali na taj fatalni i nasledni determinizam, a
Lombrozov (Lombroso) roeni zloinac, sa svojim
stigmatima, bio je jedan od njegovih najsenzacional-
nijih izraza. Hipertrofiranost ove teorije bila je uz-
rok njene propasti.
. Bale (G. Ballet) i njegov uenik enil-Peren
(Genil-Perrin) izloili su je 1913. godine kritici, po-
kazujui da je ona, s etiolokog stanovita, nejasna i
sporna, a s klinikog stanovita neprecizna.
Danas se izraz degenerik sve manje upotrebljava,
ak i u oblasti ekspertize u kojoj je bio preterano
zloupotrebljavan, poto se ak ilo dotle da se govo-
rilo o viim i niim degenericima. Ipak se i danas, u
nekim psihijatrijskim nomenklaturama, sreu izrazi
kao to su polimorfna sumanutost degenerika,
naleti sumanutosti (bouffees delirantes) degeneri-
ka koji odgovaraju epizodnim manifestacijama ko-
je je teko negde svrstati.
Manjanovo delo je ipak bilo vrlo plodotvorno u
klinici i R. arpantje (R. Charpentier) je s pravom
skrenuo panju na to da se s pojma naslednosti i
ideje o degeneraciji lako prelo na uenje o bolesnim
konstitucijama [Dipre (Dupre) Delmas i Bol (Boli)],
koje je kasnije postalo vrlo omiljeno, a i danas ima
svoje mesto u endokrinologiji i biotipologiji (Kon-
stitucija*).
A. Poro
DEJA VU (VE VIENO)
Utisak neke osobe da je nekad ranije prisustvovala
prizoru koji se trenutno odvija pred njom. To ve
vieno je najee povezano s neim to se ve
ulo (deja entendu) i to se ve osetilo (deja
ressenti), ve iskusilo (deja eprouve) da bi stvo-
rilo sloen utisak neeg ve doivljenog (deja veu
to se takoe naziva paramnezijom) u nekoj
novoj situaciji. Taj utisak se veoma razlikuje od
seanja: osoba nema oseaj da je doivela, u dru-
gim okolnostima i u drugom vremenu, iskustvo
analogno onom koje danas doivljava, ve joj se
ini da iznova proivljava jedan fragment svog pro-
log ivota.
Po Bergsonovom miljenju, ovaj fenomen je vezan
za privremeno slabljenje opte panje prema ivo-
tu. Svaka percepcija bi, u isto vreme dok se doga-
a, bila objekt svojevrsnog preuzimanja pamenjem
koje je pretvara u seanje [uspomenu]: ovaj proces,
nesvestan u uobiajenim uslovima, biva opaen kad
slabi panja prema stvarnosti i subjekt, suoen s
aktuelnim iskustvom, doivljava isto stanje svesti
kao da se radi o nekoj uspomeni.
Utisak ve vienog moe povremeno da se javi i kod
normalnih osoba. U patologiji se sree u vie razlii-
tih okolnosti:
1. u psihozama praenim znaajnim poremeajima
linosti: shizofrenija, oneiroidna, dizestezijska sta-
nja, s manjom ili veom primesom anksioznosti;
85
2. u psihasteniji, gde utisak ve vienog esto prati
oseanje stranosti, nestvarnosti, transformacije
spoljnog sveta, tako karakteristino za tu neurozu.
Utisak ve vienog tada postaje muan, prepoznaje
se kao bolesna pojava: on se javlja u kraim ili
duim periodima, ne menjajui u veoj meri bolesni-
kovo stanje svesti u celini;
3. pri povredama temporalnog renja, utisak ve vi-
enog ima specifine odlike koje mu daju veliku
lokalizatorsku vrednost: on je paroksistian, uvek je
kratkotrajan i izriito odudara od stanja koje mu
prethodi i od onog koje za njim sledi; pored toga,
prati ga opta promena svesti koja, u najtipinijim
sluajevima, daje Deksonov (H. Jackson) dreamy
state; najzad mogu da se ispolje drugi kliniki i
elektroencefalografski simptomi temporalne ozlede,
ali je paroksistika paramnezija esto u prvom pla-
nu, te i navodi na traenje tih simptoma (Uncina-
tus-kriza*).
. Siter
DEKOMPENZACIJA
od lat. dis-, odvojen od, cum, sa i pensare, teiti, meriti
Patogenetski pojam koji implicira da su mnoge se-
mioloke slike rezultat poputanja, usled traumati-
nih okolnosti, jednog do tada delotvornog mehaniz-
ma psihike integracije koji odrava u stanju laten-
tnosti postojee faktore, psihike prirode ili ne, i
potencijalno patogene.
Ova koncepcija, koja takve slike smatra krizama*,
odraava dinamiko gledanje na psihijatrijsku pato-
logiju i u terapeutskom smislu je prilino optimisti-
na. Ona se prvenstveno primenjuje na akutne neu-
rotine dekompenzacije" (Pelisje, 1971) koje R. i S.
Plan (Planche) definiu kao poremeaj ponaanja,
manje ili vie akutan, do koga dolazi u povesti
nekog neurotiara i koji se ispoljava izvesnim bro-
jem nespecifinih simptoma". Takvo shvatanje
omoguava da se u geronto-psihijatriji bolje rasvetle
mnoga, u stvari, izleiva stanja, no koja na prvi
pogled upuuju na dijagnozu demencije (Postelove
psihike slabosti starih ljudi). Uz izvestan oprez, ova
koncepcija se najzad moe proiriti i na psihotine
dekompenzacije" koje se javljaju u ivotu neke shi-
zofrene osobe.
A. Tatosijan
DEKSAMETAZONSKI TEST
Test supresije deksametazonom, kojim se procenjuje
dinamika aktivnost hipotalamike-hipofizne ose,
stoji na raspolaganju psihijatru kao pravo komple-
mentarno ispitivanje koje doprinosi dijagnostikova-
nju i leenju depresivnih* stanja. Posle kratkog pri-
kaza razliitih anomalija hipotalamo-hipofizne-nad-
bubrene ose, pozabaviemo se praktinim modali-
tetima ovog testa i njegovim dananjim znaajem u
psihijatriji.
DEKSAMETAZONSKI TEST
ANOMALIJE HIPOTALAMO-HIPOFIZNO-
-NADBUBRENE OSE U DEPRESIVNIM
STANJIMA
Mnogi autori su pokazali da se, u toku endogenih
depresija, kod 50% pacijenata javljaju anomalije u
hipotalamiko-hipofizno-nadbubrenom funkcioni-
sanju koje se izraavaju:
povienim bazalnim koncentracijama kortizola i
njegove slobodne frakcije u plazmi i u likvoru,
poveanjem dnevnog izluivanja kortizola putem
mokrae;
disfunkcionisanjem cirkadijarnog ritma kortizo-
la, s luenjem koje je naroito poveano posle podne
i uvee; dok je cirkadijarno opadanje uobiajena
pojava, ovi bolesnici pokazuju poveanje frekvencije
i amplitude sekretornih epizoda;
otporom supresiji, to jest odsustvom snienja
kortizolemije tokom dvadeset etiri asa posle dava-
nja deksametazona. Ovi rezultati se ne mogu objas-
niti promenom metabolizma ogranienom na deksa-
metazon (normalan metabolizam kod depresivnih
osoba) ni nespecifinim odgovorom na stres jer je
on prisutan kod inhibiranih bolesnika, umereno an-
ksioznih, traje i u snu i na njega ne deluju anksioli-
tiki lekovi. Pored toga, ovaj test nije pozitivan kod
normalnih osoba u situaciji stresa ili deprivacije sna
kao ni kod agitovanih shizofreniara [Saar (Sac-
har), 1975].
IZBOR PROTOKOLA I PRAKTINA REALIZACIJA
TESTA
Senzibilnost i specifinost su kvaliteti koji obezbe-
uju dijagnostiku vrednost nekog komplementar-
nog ispitivanja.
Senzibilnost ilustruje sposobnost testa da otkrije ta-
kozvane prave pozitivne" bolesnike, u ovom slua-
ju srazmeru endogenih depresivnih osoba koje ne
reaguju na test supresije.
Specifinost, naprotiv, ilustruje sposobnost testa da
ne otkriva takozvane prave negativne" bolesnike.
Ona se ovde izraava srazmerom nemelanholinih
bolesnika s normalnim rezultatima.
Izgleda da protokol koji je predloio Kerol (Car-
roll), prvi autor koji je uveo ovaj test u psihijatriju,
objedinjuje osobine pouzdanosti i jednostavnosti ne-
ophodne za njegovo praktino korienje u klinici.
Ovaj autor dobija specifinost za endogenu depresi-
ju od 96% uz senzibilnost od oko 67%.
Tokom prvog dana D j , uzimaju se dva uzorka krvi,
u 16 i u 23 sata. Uvee, dana D,, u 23 h, bolesnik
dobija 1 mg deksametazona. Tokom dana D 2 , uzi-
maju se dva uzorka krvi u isto vreme kao i dana Dt
(16 i 23 h).
Kerolov kriterijum po kome se neki test na deksa-
metazon smatra nenormalnim ili pozitivnim jeste
postojanje kortizolemije >5 /ig/dl u jednom od uzo-
raka krvi uzetih drugog dana.
DEKSAMETAZONSKI TEST
Kriterijumi iskljuivanja
Oni se moraju strogo potovati kao jemstvo nekod-
ljivosti i dijagnostike vrednosti testa.
Pre svega je re o medicinskim kriterijumima: trud-
noa; Kuingova (Cushing) bolest i sindrom ili bilo
koje drugo endokrino oboljenje; hipertenzija iji je
uzrok vaskularni ili bubreni; bubrena insuficijen-
cija na hemodijalizi; hronini alkoholizam i skora-
nji prestanak uzimanja alkohola; proteinska neuhra-
njenost; debljina i mravljenje.
Takoe je re o medikamentnim kriterijumima: es-
trogenoterapija i oralna kontracepcija, antiepileptici
(barbiturati, hidantoin, karbamazepin), antituber-
kulotici (rifampicin), kortikosteroidi opte ili lokal-
ne primene.
Izgleda da psihotropni lekovi ne utiu na rezultate
testa, osim, moda, u sluaju dugotrajnog uzimanja
jakih doza.
ZNAAJ OVOG TESTA U PSIHIJATRIJI
Dijagnostiki znaaj: veina autora se slae da ne-
normalnost testa predstavlja bioloki marker velike
specifinosti (90%) za dijagnostikovanje endogenih
depresija i ovaj test je ee pozitivan kod bipolar-
nih nego kod unipolarnih bolesnika. Normalnost
testa ne iskljuuje dijagnozu endogene depresije.
Neki autori su doveli u vezu pozitivnost testa i
ozbiljnost depresivnog stanja, ali, pre svega, deksa-
metazonski test ostaje koristan bioloki argument za
razlikovanje endogene depresije i drugih tipova de-
presivnih stanja.
Ovaj test je posebno vaan za klinike situacije u
kojima nije sigurno da se moe dijagnoza endogene
depresije:
atipino depresivno stanje distimikih shizofreni-
ja,
dementna prezentacija nekog maskiranog depre-
sivnog stanja,
timiki poremeaji povezani s poremeajima ka-
raktera.
U tim posebnim sluajevima, pozitivnost testa je
indikacija za timoanaleptiko leenje [Karman (Car-
man) i sar., 1980],
Izbor antidepresivnog leenja: izgleda da nenormalan
test na deksametazon nagovetava veu verovatnou
reagovanja na hemioterapijsko noradrenergiko le-
enje ili na sizmoterapijsko leenje. Po miljenju
Brauna (Brown) i ostalih (1980), grupa depresivnih
osoba s nenormalnim testom mnogo bi bolje reago-
vala na leenje imipraminom ili dezipraminom nego
na leenje amitriptilinom ili klomipraminom. Po
miljenju Golda i ostalih (1980), zamena triciklikog
leenja sizmoterapijskim leenjem jeste logino ree-
nje kod bolesnika kod kojih je test nenormalan
uprkos produenom medikamentnom leenju.
Trajanje leenja i prognoza: veina autora smatra da
je normalizacija testa predznak dugotrajnog pozitiv-
nog rezultata leenja, a neki ga smatraju pokazate-
86
ljem izleenja koji dozvoljava prekid terapije. Na-
suprot tome, kliniko poboljanje uz istovremeno
nenormalan test na deksametazon treba smatrati
nestabilnom klinikom situacijom.
Bioloke perspektive: izgleda da su poveanje korti-
zolemije i odsustvo supresije posledica centralne
hipertonije" koja ne bi odgovarala specifinim pore-
meajima hormona koji vri release kortikotrofma,
ve centralno mono-aminergikom poremeaju, koji
je i uzrok disregulacije.
Na osnovu podataka iz literature, izgleda da seroto-
nin i acetilholin imaju ulogu stimulatora luenja
CRF dok bi, nasuprot tome, GABA i noradrenalin
bili inhibitori tog luenja.
Apsolutno je neophodno da ovi rezultati istraiva-
nja budu potkrepljeni i potvreni klinikom prak-
som. Deksametazonski test je prvi neuroendokrini
marker psihijatrijskog sindroma. On otvara put da-
ljem istraivanju drugih markera za odreivanje ne-
uroendokrinog profila depresivnih sindroma.
A. d'Ambrozio
DELIMINA HOSPITALIZACIJA
od lat. hospes, koji prima stranca
U Francuskoj su zdravstveni problemi raspodeljeni
na administrativnom i finansijskom planu na dve
oblasti:
sanitarnu (leenje), ije finansiranje obezbeuje
zdravstveno osiguranje,
socijalnu (pomo, preventiva), ije finansiranje
pada na teret drave ili lokalnih vlasti.
U psihijatriji ovo dovodi do rascepa izmeu dve
funkcionalno isprepletene prakse koje su, meutim,
finansijski razdvojene: s jedne strane, leenje koje se
obavlja u bolnici, dnevnoj bolnici, lekarskoj ordina-
ciji, zdravstvenom centru;.? druge strane, usluge koje
se pruaju u domovima za mentalnu higijenu (otkri-
vanje bolesti, leenje) i intervencije u drutvenoj
zajednici (kune posete, pomo porodici, zdravstve-
no prosveivanje).
Bilo kako bilo, definicija delimine hospitalizacije
predstavlja, u takvoj neloginoj situaciji, alternativu
potpunoj hospitalizaciji; ona znai prihvat bolesnika
u bolnikoj sredini, prihvat promenljive i linosti
prilagoene uestalosti i trajanja.
DNEVNA BOLNICA
Ustanova koja prihvata bolesnike tokom dana, bez
nonog smetaja.
To je obrazac koji je istovremeno uveden u Kanadi i
SSSR-u 1932. godine, a potom je razvijen u Engles-
koj, dok je u Francuskoj preporuen cirkularom od
15. marta 1960. godine. Prve dve dnevne bolnice
otvorene su u Parizu 1962. godine (osnovali su ih
udruenja Povraen polet" i MGEN) na podsticaj
profesora Sivadona. Njihov broj je potom znatno
porastao.
87
Po najoptijoj definiciji, dnevna bolnica je tehniki
prostor, smeten usred drutvene zajednice, koji
omoguava razne oblike leenja, promenljivog in-
tenziteta, uglavnom multidisciplinarnog, uz zadra-
vanje bolesnika u njegovoj porodinoj, pa ak i
profesionalnoj sredini.
Otvorena od 8 do 20 asova, ona prua itav niz
terapeutskih usluga, ponekad trenutnih, koje su ra-
dikalno izmenile znaenje psihijatrijskog leenja i
dobijene rezultate.
Ona moe da slui kao prelazna faza do pune
hospitalizacije, omoguavajui da se smanji vreme
izolacije, ali naroito kao zamena za punu hospitali-
zaciju, ime je bolesnik poteen izdvajanja iz dru-
tvene i porodine sredine, a rede kao uvod u hospi-
talizaciju koji omoguava da je bolesnik prihvati i
da se ona ostvari u boljim uslovima.
Postupci leenja se ne razlikuju bitno od onih koji se
primenjuju u ustanovama sa punim boravkom, sem
po obliku: diskontinuitet intervencija, trenutni ka-
rakter usluga i mogue uee porodica.
Najzad, dnevne bolnice se razlikuju po svojim paci-
jentima: dnevna bolnica za decu, psihogerijatrijska
dnevna bolnica.
NONA BOLNICA
Ustanova za leenje koja prihvata bolesnike na kra-
ju dana; obezbeuje noni smetaj i boravak preko
vikenda, omoguavajui neprekidanje profesionalne
aktivnosti.
U sutini, opet je re o jednom tehnikom prostoru,
sa osobljem razliitih kvalifikacija, koje obezbeuje
individualizovano leenje, psihoterapijskog* ili soci-
oterapijskog* tipa.
Duina boravka je obino ograniena da bi se za-
drao terapeutski karakter none bolnice i ouvala
razlika izmeu nje i doma za postkurativni boravak
(drutvenog karaktera).
Relativno manje razvijena od dnevne hospitalizacije,
nona hospitalizacija se ponekad organizuje za vrlo
kratak period (manje od mesec dana) u nekoj psihi-
jatrijskoj ustanovi. Bolesnik moe, uz saglasnost
slube zdravstvenog osiguranja, da nastavi svoj po-
sao, uporedo s nonim boravkom u psihijatrijskoj
bolnici.
P. anoa
DELINKVENCIJA v. Kriminal
od lat. delinquere, omanuti, pogreiti (od linguere, pus-
titi)
DELIRE A DEUX v. Indukovane psihoze
DELIRIUM TREMENS
Ovaj izraz je prvi put upotrebio Englez Saton (Sut-
ton) 1813. godine. Re tremens, koja oznaava drh-
tanje, specifikuje delirijum, koji odgovara svakom
DELIRIUM TREMENS
psihikom poremeaju simptomatinom za neko
akutno cerebralno ili organsko oboljenje. Dok Ruje
(Rouver), 1819. godine, naglaava vezu s alkoholiz-
mom, trebalo je saekati 1874. da Manjan (Mag-
nan) izdvoji delirium tremens iz alkoholnih akutnih
azoteminih psihoencefalitisa. Laseg (Lasegue),
1881, istie prisustvo oheirizma, posebnog vida deli-
rijum tremensa.
Maran (Marchand), Tuluz (Toulouse) i Kurtoa
(Courtois) svojim stavom prema ovom problemu
zainju 1933. bioloka istraivanja koja i danas
traju. Oni smatraju delirium tremens akutnim psi-
hotinim encefalitisom alkoholiara", lienim nekih
posebnih anatomsko-patolokih odlika. Bioloki
sindrom je dobro poznat posle radova koje su u
Francuskoj obavili Koaro (Coirault) i Labori (La-
borit) 1956. i Buden (Boudin) i sar. 1963. godine.
Time je stavljena u drugi plan rasprava o dijagnos-
tikoj razlici izmeu alkoholnog akutnog ili suba-
kutnog azoteminog psihoencefalitisa i delirijum tre-
mensa, tim pre to su psihotropni lekovi promenili
kratkoronu prognozu ovog oboljenja od koga se
ranije moglo nadati najgorem. Uostalom, zbog da-
nanje uestalosti poetnih oblika ovog oboljenja,
mi bismo se radije opredili za izraz apstinencijalni
sindrom" nego za izraze preddelirijum tremens ili
delirijum tremens.
Klinika: Kao akutna konfuzno-oneirina komplika-
cija alkoholizma, delirijum tremens spada u prave
urgentne situacije. On se javlja kod dugogodinjih
alkoholiara koji konsumiraju alkohol u velikim
koliinama i to od mladosti. Leenje od fizike
zavisnosti (apstinencija) prvi je uzrok koji ga izazi-
va, najee usled naglog prekida intoksikacije koja
dovodi do restrikcije tenosti, pa samim tim i do
dehidratacije. Pojava infektivnih, digestivnih ili
traumatskih oboljenja takoe je esta, te to samo
po sebi zahteva leenje fizike zavisnosti od alkoho-
la.
Delirijum tremens daje jedan tipian sindrom kon-
fuzije iji mnogi elementi mogu biti maskirani onei-
rikom sumanutou koja je u prvom planu klinike
slike. Pacijent je u stanju agitacije, dezorijentisan je
u prostoru i vremenu, bradipsihian i stalno neto
trai po sobi.
Oneirika sumanutost ima vrlo precizne odlike. Ha-
lucinacije su uglavnom vizuelne, ali mogu biti audi-
tivne, senzitivne ili olfaktivne. One su iluzionistikog
karaktera (prvi ih je opisao Laseg), a zasnovane su
na stvarnim predmetima ili pojavama. Teme koje se
sreu u delirijum tremensu esto su zoopsike ili
vezane za profesionalnu aktivnost. Adhezija subjek-
ta je potpuna, ime se mogu objasniti impulzivne
reakcije beanja ili odbrane. Intenzitet sumanutosti
poveava se uvee i nou. Fiziki sindrom je pre
svega neuroloki i u njemu dominira lagano i trajno
podrhtavanja celog tela; slian je, po izgledu, cere-
belarnom sindromu s dizartrijom, ataksijom, dis-
metrijom i hipermetrijom.
DEMENCIJE
Poremeaji miinog tonusa [. Domezon (G. Dau-
mezon) i sar.] mogu da se jave u vidu opozicione
hipertonije; sree se reakcija hvatanja ili hipertonija
miia temena koje je fiksirano u ekstenziji. Mogua
je pojava konvulzivnih kriza. Neurovegetativna sim-
ptomatologija povezuje hipertermiju i tahikardiju,
simptome intra- i ekstraelijske dehidratacije i oligu-
riju i arterijsku hipotenziju, transpiraciju sa, pone-
kad, povraanjem i dijarejom. Javljaju se sledei bio-
loki poremeaji: poveanje plazmatske osmolarnosti,
hemokoncentracija s poveanjem hematokrita i total-
nih protida, hiperazotemija, ketonurija bez glikozuri-
je, hipokalijemija; natrijum i hlor su promenljivi.
Evolucija je pod terapijom obino pozitivna; prvi poziti-
van znak je povratak sna. U tom sluaju je jedina
posledica lakunarna amnezija koja zastire ceo period
konfuzije, a uz nju ide i neka postoneirika fiksna ideja.
Mada su danas retke, komplikacije ipak mogu biti
opasne: kardiovaskularni kolaps, subduralni hema-
tomi, infekcije, hemoragije digestivnog trakta, hiper-
termika koma. Spontana smrtnost u neleenoj evo-
luciji iznosi 30%. U stvari, ako postoji neka nepos-
redna opasnost, ona je u tome to je svaki delirijum
tremens znak loeg podnoenja alkohola tako da je
kasnija smrtnost prilino znatna (samoubistvo, ne-
sreni sluajevi, ciroza jetre, rak, itd.).
Preddelirijum tremens ili tremulantni apstinencijski
sindrom danas je ei od konstituisanog delirijum
tremensa, a njegovi simptomi mogu da prou neza-
paeno: anoreksija s mravljenjem, poremeaji sna i
komari, koji mogu da idu do izolovanog oneirizma
s profesionalnim ili zoopsikim temama, i jo uvek
umeren tremor.
Etiopatogeneza: u okolnostima u kojima dolazi do
delirijum tremensa javljaju se neki elementi koje je
teko shvatiti, jer nagli prekidi konsumiranja alkohola
nisu uvek uzrok apstinencijskog sindroma. U izves-
nom broju sluajeva, alkolemija ostaje poviena, a
njeno nestajanje, pa makar i sniavanje, jeste neopho-
dan, ali ne i dovoljan element. Ako je denutrictja
uzronik ketonemije, uloga hipokalijemije [Vadtajn
(VVadstein), 1978] i opadanje magnezijuma [Fier (Fis-
cher), 1977] u serumu i dalje su nedovoljno objanjeni.
Interakcija alkohola s modanim aminima se u po-
slednje vreme optuuje za pojavu ovog oboljenja.
Etanol se kondenzuje s modanim aminima dajui
lane transmitere sposobne da inhibiraju kaptau
amina, to bi bio uzrok noradrenergike hipersenzi-
bilnosti. Leenje fizike zavisnosti od alkohola bi
tada bilo isto kao i u sluaju drugih droga.
Leenje prvenstveno ima dva cilja: borbu protiv
dehidratacije i smirivanje agitacije.
Hospitalizacija je skoro uvek neophodna, i to u
prostoriji prilagoenoj problemima agitovanih bo-
lesnika, s blagim osvetljenjem, da bi se izbegla po-
novna pojava agitacije u mraku.
Psihotropni lekovi su potpuno izmenili prognozu
delirijum tremensa. Oni deluju na konfuzno-oneiri-
ki sindrom, pa prema tome i na agitaciju. Najee
88
se koriste anksiolitici (Meprobamat, Diazepam), ali
ponekad treba pribei i neurolepticima (Largaktil,
Haloperidol, Droperidol, Tiapridal). Leenje treba
da se obavlja injekcijama, bar u prvo vreme. Rehid-
ratacija se moe vriti intravenozno uz elektrolitiko
uravnoteenje (4-5 litara dnevno). im to postane
mogue, unoenje velikih koliina tenosti moe biti
prelazno reenje. Vitaminoterapija (B1, B 6 , PP) tre-
ba da bude davana intramuskularnim putem; makar
u cilju profilakse, poto se u sluaju dueg trajanja
konfuzivnih i neurolokih poremeaja moemo bo-
jati neke encefalopatije, a posebno Gaje-Vernikeove
(Gayet-Wernicke) encefalopatije.
. Mas
G. BENOIT, Delirium tremens, Coferences de Psychiatrie,
Fascicule 6, Pari, Doin, 1965; G. DAUMEZON, Y. GUI-
GEN, P. REBUFFAT, M. GU1GEN, MASSARI, Semiologie
neuropsychiatrique du delirium tremens, Ann. Med. Psych.,
119, 740-743, 1961; G. FERREY, C. SICOT, Les syndromes
de sevrage alcoolique et le delirium tremens, Rev. Prat., 32,
1637-1640 (bibliografija), 1982.
DEMENCIJE
od lat. de-, izvan i mens, duh
Znaenje termina demencija", koji je u poetku
bio, manje ili vie, sinonim mentalne alijenacije,
evoluiralo je i preciziralo se pod dvostrukim utica-
jem teorijskih ili doktrinarnih kolebanja i napretka
naunog istraivanja.
Narodski jezik nije pratio to kretanje, pravna termi-
nologija jo manje, te treba znati da ona (posebno
l. 64. Krivinog zakonika) demencijom naziva sva-
ki patoloki poremeaj koji je dovoljno ozbiljan da
utie na uraunljivost i mo samokontrole onog ko
od njega pati (Odgovornost*).
ISTORIJSKI PRIKAZ
U jo rudimentarnoj Pinelovoj klasifikaciji, pod de-
mencijom se podrazumevalo povrnije ili dublje, ali
sveopte propadanje mentalnih sposobnosti, u suprot-
nosti sa sumanutostima koje su odgovarale svim psi-
hikim poremeajima koje ne prati takvo propadanje.
Eskirol (Esquirol) je, preraujui ovaj simptomato-
loki pojam sa stanovita patogenetikih razmatra-
nja, pravio razliku izmeu kongenitalnih deficita
(idiotija) i steenih deficita (demencija): ovek u
stanju demencije lien je dobara u kojima je nekad
uivao: to je bogata koji se pretvorio u siromaha."
Do orea (Georget) se nije pravila razlika izmeu
neizleivih oblika propadanja mentalnih sposobnos-
ti i onih koji su reverzibilni. Ovaj autor zapravo
izdvaja, pod nazivom stupidnost", sluajne ili pro-
lazne deficite koje e aslen (Chaslin) svrstati u
mentalnu konfuziju a koje e magistralno opisati
Rei (Regis). I on smatra da demencija obuhvata
oblast neizlecivog propadanja intelektualnih sposob-
nosti: u demenciji, inteligencija vie ne postoji.
89
Belovim (Bayle) otkriem progresivne paralize, iji
je evolutivni cementni karakter naglasio Bajare
(Baillarger), uveden je pojam etiologije u koncepciju
demencije, te su, sledstveno tome, opisivane razne"
demencije (senilna, paralitika, itd.).
Tako e se razlikovati organske demencije (s oigled-
nim lezijama) i vezanike demencije (ishod raznih
psihoza ija anatomska podloga jo nije poznata,
mada je, u naelu, van sumnje).
Demencija se tada zadugo defmie kao progresivno i
nepovratno propadanje" psihikih funkcija.
Izgleda da pojava demencije prekoks, s njenim mno-
gostrukim vidovima [Krepelinova (Kraepelin) bolest,
hronina konfuzija, diskordantna psihoza, postkon-
fuzivna demencija] stavlja u pitanje tu definiciju.
U takozvanoj demenciji prekoks, u stvari, dolazi do
stvarnog intelektualnog deficita tek na kraju njene
evolucije, budui da je mentalna aktivnost, veoma
dugo, samo liena efikasnosti, neiskoristiva, ali ne i
razorena. Blojlerova (Bleuler) shizofrenija je doe-
kana s izvesnom naklonou, donekle u nadi da e
se izbei sve ove protivrenosti u pogledu znaenja
raznih termina koji su se javljali.
Najzad, kriterijum neizleivosti koji je omoguavao
da se kao demencije kategorizuju razna mentalna
oboljenja koja su dugo bila neizleiva, danas moe
da bude opozvan zbog napretka terapeutike (Belova
bolest, shizofrenija).
To znai da bi termin demencija" trebalo ili izbaci-
ti, ili ograniiti njegovo znaenje.
Po miljenju nekih autora [Giro (Guiraud)], termi-
nologija mora da se prilagodi novim saznanjima, a
ne da predstavlja prepreku na njihovom putu, me-
utim, ako se termin demencija" bude koristio na
ovakav nain, sama demencija e biti loe definisa-
na. Meutim, poto e uvek biti potreban neki
termin za oznaavanje nepovratnog, neizleivog de-
ficita, a kako izraz demencija" ve postoji, s tim
to je jedina zamerka koja se tom izrazu moe
uputiti to to se on primenjuje na razliite pojave,
zaelo bi bilo bolje kad bi se govorilo o dementnim
stanjima, a ne o demenciji; takoe bi se moglo, bez
onemoguavanja novih saznanja, odustati od navike
da se demencijama unapred nazivaju oboljenja koja
se danas uspeno lece.
Objavljene opservacije pseudodemencija", izlei-
vih demencija" ili reverzibilnih demencija" odnose
se, u stvari, na klinike sluajeve gde se zakljuci
ishitreno donose na osnovu neke neposredne sim-
ptomatoloke konstatacije, pre nego to se saeka
evolutivna potvrda demencije. Ako takve pojave i
zasluuju panju kliniara, to ne iziskuje reviziju
terminologije.
Dementno stanje, je, u stvari, samo ishod: ono nema
ni sopstvenu anatomiju, ni ustaljenu patogenezu, a
njegova simptomatologija, koja se esto sastoji od
nijansi i gde naroito preovladavaju evolutivne kon-
statacije, obino skriva svoje posebne simptome pod
upadljivijim maskama oiglednih bolesti.
DEMENCIJE
PATOLOKA ANATOMIJA
Izgleda da postoji saglasnost o tome da je krah
inteligencije koji odlikuje demenciju uslovljen razor-
nim modanim lezijama o kojima elektroencefalo-
grafija, a naroito tomodenzitometrijski pregled ili
skener, svedoe jo za bolesnikova ivota.
Meutim, te lezije nisu ni jednoobrazne ni jedno-
znane, kao to je to, uostalom, isticano razlikova-
njem organskih i vezaninih demencija.
U stvari, lezije su vie ili manje izrazite, vie ili
manje oigledne u nekim sluajevima (progresivna
paraliza, senilna demencija, traumatska demencija)
a sasvim neizraene, pa ak i fine histoloki predra-
diti u drugim (demenlia praecox, koju, uostalom
spominjemo samo zato to taj termin nije nestao iz
literature). One mogu pogoditi sva tkiva mozga i
druga tkiva ljudskog organizma ili, bar u poet-
ku, samo pojedine anatomske elemente (krvne sudo-
ve, plemenite elije, neurogliju). One mogu biti infla-
matornog (arteriopatske, encefalitike demencije) ili
tipino degenerativnog karaktera (senilnost). ak se
moglo zapaziti [Leri (Leriche)] da je, u nekim slua-
jevima, poremeaj funkcije prethodio leziji i stvarao
leziju, predstavljajui bolest sam po sebi.
Ova poslednja teorija, uostalom, pokazuje terape-
utu na koji nain i u kom trenutku moe da interve-
nie.
KLINIKI PRIKAZ (simptomi i dijagnostikovanje)
Raznovrsnost dementnih slika potie od pozitivnih
elemenata koji izbijaju na povrinu usled procesa
disolucije, a psihiko propadanje je odlika te disolu-
cije.
Ona moe da bude elektivna [Rog de Firsak (Rogu-
es de Fursac)] u stanjima poput demencije prekoks,
ili opta, kao u senilnoj demenciji iji opis i dalje
predstavlja tipian opis istog dementnog stanja.
Kad je disolucija opta, u neku ruku jednoobrazna,
mentalno propadanje se povinuje jednom mehaniz-
mu regresije: psihika aktivnost poputa, i na inte-
lektualnom (Intelektualno propadanje*) i na emoci-
onalnom planu.
Po tom regresivnom karakteru, demencija se razli-
kuje od kongenitalnih insuficijencija oligofreniara i
prolazne disolucije konfuznih osoba. Meutim, raz-
lika postoji i na planu simptoma, to esto omogu-
ava da se doe do elemenata koji su dovoljni za
postavljanje dijagnoze.
Ve je aslen (Chaslin) pokazao da je dezorijentacija
konfuzne osobe glavna odlika njenog poremeaja. Po-
red toga, konfuzna osoba nastoji da se oslobodi magle
u koju je utonula njena svest (osim u sluaju stupora).
Dementna osoba, naprotiv, nije svesna svog deficita i
ravnoduna je prema njemu; kod nje manje upada u
oi deficit percepcija i identifikacija nego karencija
asocijacija, nemogunost analize i dedukcije, koja je u
kontrastu (osim u veoma poodmaklim oblicima) s
brzinom reagovanja veom nego kod konfuzne osobe.
DEMENCIJE
Dranje, mimika, dementna maska" (aslen) druk-
iji su nego u sluaju konfuzije. Produbljenija psiho-
loka analiza pokazuje da se, u demenciji, degrada-
cija miljenja usaglaava s iezavanjem kolektivnih
ili socijalnih datosti te dolazi do vraanja na prelo-
gine operacionalne moduse.
Poetni tok (brz u konfuziji, podmukao u demenci-
ji), opte stanje (izmenjenije kod konfuzne nego kod
dementne osobe) daju znaajne elemente za postav-
ljanje dijagnoze. Najvee tekoe mogu da se pojave
u prelaznim stanjima, posebno kad konfuzija evolui-
ra ka demenciji: tada treba obratiti veliku panju na
posebne simptome koji otkrivaju taj prelaz (Mental-
na konfuzija*).
Ako se uporedi globalni deficit dementne osobe sa,
takoe jednoobraznim, deficitom retardirane osobe, za-
paaju se znaajne razlike u izgledu i strukturi. Prvi
deficit ne ukida sve steene drutvene navike, ve ostav-
lja dementnoj osobi izvesnu fasadu (renik, stil, elegan-
cija) iza koje se nastavlja dementno razaranje linosti.
Retardirana osoba, pak, lako odaje svoju primarnu
deficitarnost i oskudnost svojih akvizicija, kako u govo-
ru, tako i u dirigovanim ili spontanim radnjama.
Dementna slika daje elektivnije deficitarne aspekte u
stadijumima neizleivosti raznih psihoza svrstanih u
takozvanu demenciju prekoks, koja ne zasluuje svoj
naziv demencije u poetnim fazama koje se, zahvalju-
jui terapiji, ponekad pokazuju kao reverzibilne ili tu
bar postoji mogunost remisije. Ne samo da izgleda
da su afektivne funkcije prve pogoene [K. Paskal
(C. Pascal)], ve se i meu intelektualnim komponen-
tama javljaju nejednaka oteenja. Tako se katatonija
naroito odlikuje inercijom, negativizmom i impulziv-
nou, fenomenima koji su, uostalom, vremenski pro-
menljivi, shizofrenija autizmom, hebefrenija dereal-
nim miljenjem, itd. Ipak, ove determinantne elemen-
te dijagnostikovanja treba razlikovati od analognih
simptoma koji mogu da pripadaju drugim patolo-
kim stanjima (inercija melanholika, negativizam ne-
kih osoba u stanju konfuzije, itd.).
Pozitivni simptomi dementne disolucije vrlo su pro-
menljivi, zavisno od demencije koja je u pitanju.
Ekspanzivna ekscitacija bolesnika od progresivne
paralize megalomana (koja je po nekim crtama
bliska preteranoj aktivnosti maniara) u kontrastu
je sa stereotipijama katatoniara: nemir nekih boles-
nika od demencije prekoks moe da bude slian
nemiru agitovanih konfuznih osoba, ali se razlikuje
od veitog jadikovanja nekih senilnih osoba; intelek-
tualne konstrukcije paranoidne dementne osobe ne
lie na fabulacije prezbiofreniara, itd.
Zaustaviemo se na ovih nekoliko optih opaski u
vezi s diferencijalnom dijagnostikom demencije iji
svaki poseban aspekt moe da bude povod za speci-
finu diskusiju (simulacija, afazija itd.).
NOZOLOKE PODELE I PATOGENEZA
Iz svega to je dosad reeno jasno proizlazi da
demencija ni izdaleka ne predstavlja neku homoge-
90
nu grupu, ni s patolokog ni s patogenetskog stano-
vita.
Meutim, naa dananja znanja jo nisu dovoljna za
zadovoljavajue klasifikovanje dementnih stanja.
Takvi pokuaji se jo uvek zasnivaju na svojevrsnim
hipotezama. R. Male (R. Mallet), na primer, predla-
e da se pravi razlika izmeu primarnih i terminalnih
demencija. Prve se smatraju konstitucionalnim (de-
mentia praecox) ili akcidentalnim (progresivna pa-
raliza, psihotini encefalitisi ili demencije u toku
infektivnih bolesti). U druge bi spadale demencije
nastale kao posledica hroninih psihoza (manija,
epilepsija, hronina sumanutost), demencije usled
arteritisa ili hroninog meningitisa (senilna demenci-
ja, modani sifilis) i postencefalitike ili posttrau-
matske demencije.
Paljivo preispitivanje svake od ovih kategorija lako
obelodanjuje krhkost ovih distinkcija. Da li se uop-
te moe zamisliti neka primarna demencija"?
Ako se i prihvati kao grubo poreenje da se demen-
cija odnosi prema svakom mentalnom oboljenju kao
ankiloza prema nekoj artropatiji, mora se priznati
da, u klinici, utvrivanje mesta nekog oboljenja koje
je na putu da skrene u demenciju ima isti znaaj kao
i traganje za uzrokom ukruenosti nekog zgloba. U
praksi se i dalje opisuju razne demencije; prema
starosti subjekta deje, mladalake, pozne, senilne
demencije; prema etiologiji organske demencije
(vaskularne, tumoralne, traumatske, postencefaliti-
ke, alkoholne, epileptine, itd.); prema lokalizaciji ili
prema prirodi anatomskih lezija primarne" atro-
fike demencije, talamike, pseudobulbarne demen-
cije, itd.
Iscrpniji spisak bi verovatno reprodukovao skoro
sve postojee nozoloke kategorije.
to se tie patogeneze dementnog propadanja, u
njemu nema nieg originalnog ni posebnog. Ve na-
glaena polimorfnost raznih klinikih aspekata uslov-
ljena je individualnim iniocima, raznovrsnom lokali-
zacijom anatomskih ili funkcionalnih procesa. Ras-
padanju, razaranju linosti do koga dolazi usled de-
mencije, svaka etiologija daje svoj specifian peat.
Kod senilne osobe, na primer, napad na psihu poi-
nje na nivoima mentalne organizacije koji nisu isti
kao kod bolesnika od progresivne paralize, katatoni-
ara ili osobe koja boluje od hronine sumanutosti.
Pratei neuroloki simptomi, i sami razliiti u razlii-
tim stanjima, jasno ukazuju na te divergencije [Argaj-
lov (Argvll) znak, izrazito lezivne prirode, votana"
savitljivost, koja je ee funkcionalna, itd.].
Uostalom, postoji obiaj da se pomou odgovaraju-
ih simptoma opisuje dementna evolucija pojedinih
oboljenja i da se prikazuje mehanizam specifine
funkcionalne ili anatomske degradacije. Nema po-
trebe da se na to posebno vraamo.
TERAPIJA
Oigledno nije mogue da se govori o nekom leenju
demencije, shvaene kao nepovratni deficit: ono to
91
je izgubljeno ne moe biti povraeno. Meutim,
postoji svojevrsna profilaksa demencije i ona se
preplie s terapijom oboljenja koja se obino zavra-
vaju psihikim raspadom, bilo da se to oboljenje
naziva ili ne naziva demencijom" u uobiajenoj
terminologiji.
Naroito postoji svojevrsna higijena demencije i pru-
anje pomoi dementnim osobama. Cilj je da se osi-
gura ivot ublaavanjem karencije pragmatine ak-
tivnosti i predupreivanjem nemilih posledica za
samog bolesnika i za druge ljude njegovih nenor-
malnih postupaka (Inercija*, Agitacija*, Hronina
psihoza sumanutosti*, Samoubistvo*, itd.). Na os-
novu ponaanja bolesnika, donosi se odluka o prisil-
noj hospitalizaciji u psihijatrijsku sredinu ili u odgo-
varajue ustanove, ili se, pak, dozvoljava zadrava-
nje bolesnika u kui. Upravo poremeaji ponaanja
(snaan nemir, inertnost, impulzivnost) i poremeaji
glavnih vitalnih funkcija (spavanje, ishrana) mogu
da se znatno ublae davanjem mnogih lekova koji-
ma danas raspolaemo (psihotropi, metaboliki le-
kovi, lekovi za vaskularnu ili endokrinu regulaciju),
ime se sve vie smanjuje potreba za pribegavanjem
prinudi, sizmoterapiji i psihohirurgiji.
SUDSKA MEDICINA
Dementna osoba je sklona vrenju radnji kodljivih
po njen opstanak (fuge, samoubistvo, rasipnitvo) i
moe da postane plen beskrupuloznih osoba (dobi-
janje nasledstva iznuivanjem, lukavstvom). Legal-
na zatita njene imovine moe se obezbediti merama
privremene pravne zatite (zastupanja, starateljstva),
starateljstva (deliminog, privremenog), starateljstva
nad licem lienim poslovne sposobnosti, a zatita
njene linosti putem hospitalizacije.
Sudija graanskog suda moe da proglasi nitavim
dokumente koje je takva osoba mogla da potpie na
svoju tetu, uz priloen dokaz o njenom mentalnom
stanju u vreme potpisivanja (Poslovna sposobnost*).
Radnje koje potpadaju pod udar krivinog prava
(poar, ekshibicionizam, kraa itd.) smatraju se ne-
postojeim, ali osobe koje su zaduene za uvanje
dementne osobe mogu da odgovaraju za njih u
graanskom postupku (odteta). Sve ove radnje no-
se, kako u svom nainu izvrenja, tako i u okolnos-
tima koje ih okruuju, peat demencije (besmisle-
nost cilja, odsustvo opreza, improvizacija).
Vetak e nastojati da u svom ispitivanju dokae inte-
lektualnu insuficijenciju, ne zanemarujui, u graninim
ili sumnjivim sluajevima, mogunost primene testova
koji dokazuju propadanje intelektualnih sposobnosti.
. Bardena
DEMENTIA PRAECOX
lat. de-, izvan, mens, duh i praecox, koji brzo sazreva
(od cocere, kuvati, pei, dozreti)
Termin dementia praecox, koji je uveo Krepelin
(Kraepelin), izaao je iz upotrebe kad je usvojena
DEMENTIA PRAECOX
Blojlerova (Bleuler) koncepcija shizofrenije*: danas
jedino ima istorijski znaaj.
I. ISTORIJAT I NOZOGRAFIJA
U vremenu izmeu puberteta i zrelosti, u psihikom
razvoju pojedinca moe da, pod veoma raznolikim
uticajima, doe do dubokih poremeaja koji poste-
peno menjaju mentalnu strukturu i mogu da, bre ili
sporije, dovedu do nepovratnih deficita.
Te psihoze imaju veoma raznovrsne klinike slike, a
i evolucija im je esto veoma razliita; jedne za
nekoliko godina dovode do duboke apatine demen-
cije, druge se otkrivaju samo na osnovu povremenih
nastupa; tree, najzad, veoma kasno dovode do
kvalitativnog deficita, pre nego do kvantitativne
demencije.
Uprkos pokuajima globalnog opisivanja ovog obo-
ljenja, pod razliitim nazivima, dodue, nije mogue
da se sve te psihoze svrstaju pod jedan sintetiki
bolesni entitet i da se jasno razgranie. Da bi se
mogla shvatiti evolucija ideja i teorija, nuno je da
se nozografska istorija juvenilnih deficitarnih stanja
podeli na tri perioda:
a) Pre Krepelina: ovo oboljenje se prvi put pominje
kod Eskirola (Esquirol), pod nazivom steena ili
akcidentalna idiotija. Morel ga je sredinom XIX
veka odlino opisao pod nazivom stupidnost ili juve-
nilna demencija. Pojam hebefrenije*, koji je uveo
Heker (Hecker) 1871. godine, oznaavao je postpu-
bertetska stanja kojima prethodi manina ili melan-
holina faza.
Godine 1874, Kalbaum (Kahlbaum) je opisao kata-
toniju ili demenciju tenzije (Spannungsirresein), no-
vu nozoloku grupu u koju je svrstao stanja melan-
holije, manije, stupora, koja imaju za ishod demen-
ciju, ali su praena i specifinim tonikim psihomo-
tornim epizodama.
b) Krepelinova sinteza: poto je, pod nazivom para-
noidna* demencija, izdvojio jedan tip sistematizova-
nih stanja sumanutosti koja brzo dovode do demen-
cije, Krepelin je, izmeu 1892. i 1899, jednom iro-
kom sintezom, obuhvatio razne opise i prikazao
sliku demencije prekoks s njena tri oblika: hebefre-
ninim*, katatoninim* i paranoidnim*. Evolutivni
tok i uobiajenost zavrne demencije, ali naroito
poremeaji i gubitak afektivnosti, po miljenju ovog
autora, predstavljaju kriterijum za dijagnozu njego-
ve demencije prekoks; po tome se ona korenito
razlikuje od manino-depresivne psihoze. Grupa de-
mencije prekoks, kako ju je shvatao Krepelin, kasni-
je je prekomerno proirena budui da je on 1909.
godine razlikovao devet njenih oblika.
c) Posle Krepelina: sledei ovaj pravac, Blojler
(1911) nastoji na utvrdi zajednike psiholoke krite-
rijume i elementarne poremeaje mentalnog funkci-
onisanja (asocijacija ideja, afektivnost, kontakt sa
spoljnim svetom) koji lee u osnovi demencije pre-
koks i tako na kraju dolazi do pojma shizofrenije*.
On najpre naglaava da su dotini bolesnici esto
DEMENTIA PRAECOX
samo na izgled dementni i emocionalno hladni;
zatim istie uloga disocijativnog faktora u genezi
bolesti, smatrajui ga, uostalom, bazinim i specifi-
nim procesom jednog autonomnog oboljenja. Na
tom osnovnom i primarnom jezgru shizofrenije bi
se, po Blojlerovom miljenju, razvijali izuzetno pro-
menljivi sekundarni simptomi (sindrom uticaja, ne-
koherentne sumanute ideje, halucinacije, katatonini
simptomi) koji daju ovoj bolesti veliku raznolikost
oblika. Tako shizofrenija ne obuhvata samo sve
oblike demencije prekoks, ve i parafrenije, parano-
je, senilne sumanutosti sa idejama oteenosti, su-
manutost odnosa senzitivnih osoba, itd. Ipak i ova
Blojlerova veoma rastegljiva koncepcija odraava
jedan osnovni antagonizam shizofrenije i mani-
no-depresivne psihoze i kao takva biva transpono-
vana u oblast konstitucionalnih stanja kao osno-
va cikloidnog i shizoidnog tipa koje je opisao Kre-
mer (Kretschmer), s morfolokim odlikama svoj-
stvenim svakom od njih.
U Francuskoj, gde je dolo do prilino ivih reakcija
na proirenja Krepelinove konstrukcije, moemo da
pomenemo dve koncepcije koje se odnose na juve-
nilna deficitarna stanja: jedna je koncepcija Reisa
(Regis), koji je izvestan broj sluajeva povezao sa
svojom toksiko-infektivnom mentalnom konfuzi-
jom (postkonfuzna dementia praecox); druga, koju
je uveo aslen [(Chaslin), 1912], vrlo bliska Blojlero-
voj koncepciji po pojmu diskordantnosti, odnosi se
na grupu diskordantnih psihoza* koju je stvorio ovaj
autor. Dok je van Francuske u shizofreniju svrstan
veliki deo mentalnih poremeaja adolescencije, pa
ak i odraslog doba (poto se, u nekim bolnicama,
pod tu dijagnozu podvodi 8090% hospitalizova-
nih osoba), u Francuskoj su psihijatri mnogo uzdr-
aniji i postavljaju ovu dijagnozu samo u sluajevi-
ma spore i hirovite evolucije bez izrazitog anatom-
skog supstrata.
Kad bismo hteli da budemo strogi, s terminolokog
stanovita, u demenciju prekoks bismo svrstali samo
one sluajeve u kojima postoji prava demencija koja
se ustalila pre odraslog doba. Tom se miljenju
pridruio i A. Klod (H. Claude) kad je na Kongresu
psihijatara u enevi, 1926. godine, traio da se
Blojlerova shizofrenija odvoji od degenerativnih de-
mencija ubrzanog toka, ije je postojanje Morel
naslutio medu prvima i za koje je predloio naziv
dementia praecox Morelovog tipa. S tim miljenjem
su se sloili mnogi francuski psihijatri.
Poznato je, uostalom, da do demencije, u nekim slu-
ajevima, moe da doe u detinjstvu [dementia prae-
cocissima Sanktea de Sanktisa (Sancte de Sanctis)].
U tu terminoloku i verbalnu koncepciju demencije
prekoks mogle bi se takoe svrstati neke deje de-
mencije koje je opisao Heler (Heller), na koje je ne-
davno podsetio Ejer (Heuver), kao i ono to je opi-
sano pod nazivom evolutivne mentalne debilnosti.
Kao to su na to obratili panju L. Miso (L. Mi-
chaux) i sar., simptomatologija demencije pre-
92
koks je oskudna. Ne moe se raunati ni na suma-
nutost, ni na halucinacije, ni na simptom depersona-
lizacije. Dijagnoza, koju je esto teko odrediti,
postavlja se na osnovu apragmatizma, nezaintereso-
vanosti, opadanja uinka u koli, poremeaja karak-
tera, impulzivnosti. Ali u nekim sluajevima (poseb-
no u onima koje navode pomenuti autori), dijagno-
za postaje jasna tek posle puberteta, kad se pojavlju-
je jedan sindrom mentalnog automatizma s fugama i
halucinacijama.
Dodajmo da je danas stvorena nova kategorija
kategorija deje shizofrenije o kojoj emo govori-
ti u vezi sa shizofrenijom*.
II. KLINIKI IZRAZ
Od svih predloenih opisa klinikog izraza ovog
oboljenja, moe se zadrati akutan ili ponekad suba-
kutan poetak, kod neke mlade osobe, u sluaju da
je bolest usledila za nekom infekcijom, nekim ence-
falitisom; taj poetak je najee podmukao i oituje
se poremeajima ponaanja*, neobinom lenjou,
poremeajima karaktera maninog* tipa ili depre-
sivnim* stanjima melanholinog* tipa; ponekad na-
stupima sumanutosti (bouffees delirantes) ili histeri-
formnim akcidentima.
Svi ovi znaci za uzbunu zahtevaju ispitivanje opteg
psihikog i organskog stanja koje je, uostalom, esto
poremeeno. Ovde se ne moemo zadravati na
dijagnostikovanju svakog od moguih aspekata; di-
jagnoza i prognoza se uglavnom veoma brzo precizi-
raju, a analitiko prouavanje simptoma, kao i evo-
lutivni tok, omoguavaju da se iza oiglednih pore-
meaja i poputanja otkriju procesi propadanja, di-
socijacije ili diskordantnosti, to su osnovne i zajed-
nike odlike koje se javljaju kod svih ovih bolesnika.
Oni tada postaju ili jednostavno apatine dementne
osobe, ili shizofrene, katatone osobe, osobe obolele
od diskordantne psihoze, osuene na hroninost.
Meutim, este su i remisije, esto dugotrajne, a i
ishod bolesti moe biti razliit.
Uopte uzev, evolucija ovako shvaene demencije
prekoks (Morelovog, Klodovog tipa) prilino je br-
za: za svega nekoliko godina, bolesnik zapada u
stanje dementnog propadanja s veoma izdiferencira-
nom slikom, to omoguava da se dementia praecox
razlikuje od jednostavnih shizofrenih stanja ija je
evolucija mnogo sporija i u kojima su znaci psihi-
kog deficita mnogo vie kvalitativne nego kvantita-
tivne vrste (Shizofrenija*, Katatonija*, Diskordan-
tne psihoze*, Demencije*).
III. PRIRODA, ETIOLOGIJA, PATOGENEZA
Problemi koje postavlja dementia praecox podrobno
su obraeni pod odrednicom Shizofrenija*.
Ipak pomenimo da se neki autori, mada priznaju
zastarelost koncepta demencije prekoks, s njenim
organskim implikacijama, ipak na nju pozivaju po-
vezujui sa svakom disocijativnom ili deficitarnom
93
evolucijom kod mladih osoba otkrie inflamator-
nih ili degenerativnih cerebralnih lezija [Maran
(Marchand)] ili, pak, frontalnu kortikalnu i i/ili
supkortikalnu atrofiju [Manso (Manceaux) i sar.,
1957].
A. Poro, T. Kamerer, . Truve i .-K. Skoto
DEMONOMANIJA, DEMONOPATIJA v. Ideje
prokletstva
od gr. daimon, demon, mania, ludilo i pathein, patiti
esta pojava dijabolinih tema u psihozama, u pro-
lim vremenima, navela je stare autore na neke
vetake klasifikacije; tako je, na primer, stvorena
grupa demonopatija koja se odnosi na sva ispoljava-
nja paklenih moi.
Jednu od najpotpunijih sinteza u ovoj oblasti nai-
nio je Makario (Macario), 1843, opisavi demono-
maniju, koju je on povezivao s Eskirolovom (Esqui-
rol) lipemanijom, i koja je imala etiri oblika:
damnomanija ili sumanutost prokletstva (Ideje
prokletstva*);
spoljanja demonomanija, koja odgovara sindro-
mima uticaja*, iluzionistikim i halucinatornim po-
javama (debilne, histerine, opsesivne osobe);
unutranja demonomanija, koja odgovara jednoj
vrsti sindroma opsednutosti (Ideje opsednutosti*), s
motornim i verbalnim automatizmom, cenestezij-
skim halucinacijama;
sumanutosti inkuba i sukuba vezane za uvere-
nost u odravanje seksualnih odnosa, u prvom slu-
aju ene s demonom (ovo se prilino esto javlja u
halucinacijama genitalnog tipa), u drugom sluaju
(izuzetno retkom), mukarca s avolom u enskom
obliku.
Ove arhaine klasifikacije postale su zastarele kad
je evolucija obiaja i moralnog vladanja modernih
drutava dovela do slabljenja religijskih verovanja.
Nije iskljueno da e, sa skoranjim obnavljanjem
interesovanja za okultizam, neobine pojave i pa-
rapsihologiju*, te teme opet postati donekle aktuel-
ne. One se uglavnom sreu u hipohondrinim* su-
manutostima, nekim sumanutim melanholijama* u
vezi s cenestezijskim* halucinacijama koje imaju za
temu opsednutost avolom, kao i za vreme nastupa
sumanutosti (bouffees delirantes) i hroninih suma-
nutosti*, paranoidnih ili ne.
. Lermit (J. Lhermitte) je objavio tri sluaja demo-
nopatske sumanutosti kod osoba koje su preleale
letargini epidemini encefalitis*.
. Bardena, A. Lo i V. Kajar
DENEGACIJA v. Mehanizmi odbrane
od lat. negare, poricati
DENGA v. Arboviroze
od panskog dengue, prenemaganje, zbog krutog i afek-
tiranog dranja osobe koja pati od ovog oboljenja
DEPERSONALIZACIJA
DEPERSONALIZACIJA
od lat. dis-, odvojen od i persona, pozorina maska,
linost
Depersonalizacija je sloen kliniki sindrom koji
obuhvata gubitak oseanja da subjekt jeste telo i da
ima telo (dezinkarnacija, desomatizacija), da je on
linost koja ima neki identitet i psihiko Ja [dezani-
macija (od lat. dis-, odvojen od i anima, dua]; to
oseanje neprepoznavanja sebe i svog integriteta veo-
ma je bolno. Na to se esto nadovezuje oseanje
derealizacije*, poremeaj kvaliteta percepcije spolj-
nog sveta koji izgleda neobian, promenjen, nerealan.
Taj subjektivni poremeaj samosvesti prvo je opisan
i prouen u vezi s psihasteninom* linou [aneo-
vo (Janet) oseanje nepotpunosti]: oseanja stranos-
ti*, unutranje praznine, sumnje u sopstveni identi-
tet, krajnja neodlunost u delanju, koji u krajnjem
sluaju dovode do automatskog oseanja ivota i
miljenja, do oseanja nestajanja sve se to dovo-
dilo u vezu s opadanjem psihikog tonusa. Anksioz-
nost*, koja je rezultat gubljenja osnovnih predstava
0 samom sebi u odnosu na spoljni svet, prilikom
opadanja vigilnosti ili u sluaju introspekcije, pre-
rasta u nagli napad straha od depersonalizacije, ije
je trajanje promenljivo. Tada se depersonalizovana
osoba, u izbezumljenom nastojanju da se oslobodi
svoje more i svoje sumnje, samo sudara s neizves-
nostima koje je ponovo bacaju u ve doivljeni strah
od gubljenja samih osnova sopstvenog postoja-
nja. .. Depersonalizacija stalno tematizuje jednu
duboku anksioznost koja nije nita drugo do doiv-
ljaj sumnje u sopstvenu realnost i realnost okoline
[S. Folen (S. Follin)]. I neka druga patoloka stanja
mogu da sadre sindrom depersonalizacije. Kod
normalne osobe, svaka promena vigilnosti moe da
pospei pojavu takvih stanja koja su tada vrlo krat-
kotrajna (umor, nedostatak spavanja, itd.). Deper-
sonalizacija je stalna komponenta akutnih oneiroid-
nih* stanja sumanutosti. Ona je takoe sastavni deo
sumranih stanja psihomotornih epilepsija* ili moe
da se javi kao njihova aura*.
U toku shizofrenih* psihoza, uglavnom u poetnim
1 pseudoneurotinim oblicima, depersonalizacija je
esta; ona se izraava oseanjem stranosti* u odno-
su na sopstvenu linost, zbunjenou sopstvenim
telom, esto sa udnim hipohondrinim* preokupa-
cijama ili oseanjem raskomadanosti tela.
U depresivnim* stanjima, oseanja nerealnosti su
tesno vezana za izmenjenu percepciju doivljenog
vremena. Manje ili vie oigledna depersonalizacija
uplie se i u hipohondrine alopojke melanholika*,
to na kraju dovodi do sumanutih ideja preobraaja
i negacije* organa kao u Kotarovom sindromu*.
U psihodisleptikim iskustvima (hai, LSD, amfe-
tamini), teskobno oseanje depersonalizacije moe
da se pojavi izdvojeno, ili povezano s halucinator-
nim* sindromom, s perceptivnim promenama, sen-
zornim iluzijama* i poremeajem vigilnosti.
DEPORTOVANJE
U psihoanalitikim radovima se naglaavaju pregeni-
talna fiksacija* i narcisistika* regresija*. Opasnost
od gubitka narcisistikog objekta reaktivira duboko
skrivene oralne konflikte, a kriza koja iz toga proiz-
lazi predstavlja pokuaj odbrane protiv ozbiljnije su-
manute dekompenzacije, putem znaajnog dezinvesti-
ranja. Leenje depersonalizacije upuuje na leenje no-
zografskog entiteta u ijem se okviru ona pojavljuje.
A. Lo i V. Kajar
DEPORTOVANJE v. Zarobljenitvo, zatoenost
od lat. deportare, preneti s jednog mesta na drugo
Istorijski gledano, kazna deportovanja je spajala za-
toavanje, upuivanje u neki kraj s nepovoljnom kli-
mom i gubitak graanskih prava. Posebno su vlasti
Treeg rajha primenjivale tu kaznu na neke od svo-
jih dravljana i na veliki broj graana okupiranih
zemalja. Kriterijumi za primenu te kazne uglavnom
su bili rasne ili politike prirode, a deportovan je i
veliki broj onih koji su pruali otpor tom reimu.
Deportovanje je bilo propraeno fizikim maltreti-
ranjem, a jo vie, psihikim zlostavljanjem. Kori-
eni metodi svedoe i o dobrom poznavanju indivi-
dualne i kolektivne psihologije, primenjenom bez
ikakvog moralnog obzira. Cilj svega toga bilo je
slamanje psiholokog otpora deportovanih i, ako je
mogue, pretvaranje takvih osoba u pristalice siste-
ma koji ih je unitavao. Prie poput onih koje je
tajner (J.-F. Steiner) sakupio u Treblinki poka-
zuju da je uslovljavanje ponekad poinjalo i pre
deportovanja, da se nastavljalo za vreme deportova-
nja, to je primoravalo ljude na pobunu, samoubi-
stvo ili izazivalo patoloka psihijatrijska stanja
prekidana tek nasilnom smru logoraa.
Psihijatrijske posledice deportovanja opisane su pod
odrednicom Zarobljenitvo, zatoenost*.
Sindrom deportovanih osoba iz nemakih logora to-
kom rata od 1939. do 1945. jo uvek je aktuelan.
Istraivanja o totalitarnim reimima u svetu, sazna-
nje o postojanju gulaga, ponavljano krenje ljudskih
prava doprinose rasvetljavanju ove u sutini nove ka-
tegorije. Dok se u okviru kaznene represije krivinih
prestupa osuenik koji ispata svoju kaznu oslobaa
(ili bi trebalo da se oslobaa) duga prema drutvu,
deportovana osoba ili politiki zatvorenik ive u za-
toenitvu s oseanjem apsolutne nepravde: kazna ne
slui popravljanju date osobe. S druge strane, kar-
ceralni sistem tu nema za cilj rehabilitovanje, ve
unitenje pojedinca, ukidanje njegovog identiteta. Za-
visno od tipa linosti, mogue su ili reakcije preputa-
nja i odustajanje ili borbenost i prekaljivanje.
A. Poro, . Paskalis i I. Pelisje
DEPOSEDIRANJE
Ovaj termin se koristi u dva razliita znaenja:
1. Levi-Valensi (Levy-Valensi) je nazvao sindromom
deposediranja specifino oseanje nekih subjekata
94
da sebi vie ne pripadaju. Njihovu misao preplav-
ljuju ideje koje oni vie ne prepoznaju kao svoje,
oseanja ih iznenauju, glasovi govore u njima,
osvajaju njihovu misao, slike su im nametnute, oni
ne delaju sami, ve ih neko navodi na delanje ili
spreava da delaju itd..
Deposediranje bi, po Levi-Valensiju, bilo klinika
podvrsta mentalnog automatizma, u njegovom naji-
rem znaenju; Levi-Valensi je obogatio ovaj sin-
drom deposediranja celokupnom posrednom ili ne-
posrednom simptomatologijom koju je Klerambo
(Clerambault) ukljuio u sindrom mentalnog auto-
matizma* koji nosi njegovo ime.
Ovaj sindrom deposediranja slui kao osnova za
razvoj ideja uticaja, spoljnog delovanja, nekih hro-
ninih halucinatornih psihoza*, spiritistikih suma-
nutosti, sumanutosti opsednutosti* demonima itd.
On je u nekim sluajevima srodan opsesijama, ali je
u opsesijama subjekt svestan bolesnog karaktera
automatizma, to kod osobe koja pati od sindroma
deposediranja nije sluaj.
Ipak, po Levi-Valensijevom miljenju, opsesija moe
ponekad da se pretvori u sumanutost zasnovanu na
idejama uticaja. Taj sindrom bi odgovarao poetnoj
fazi mentalne dezagregacije.
2. Paja (Pailhas), zatim Rei (Regis) i njegovi ue-
nici opisali su, pod nazivom sumanutosti deposedira-
nja jednu podvrstu psihoza sumanutosti koja se
sree kod persekutora, parniara i kverulanata koji,
ostavi iz nekog razloga bez svojih dobara, odbija-
ju da prihvate donetu presudu i koji se, smatrajui
sebe nepravedno lienim tih dobara, pa, prema to-
me, i dalje njihovim zakonitim vlasnicima, uputaju
u manje ili vie intenzivne revandikacije da bi od-
branili svoja tobonja prava.
Ova podvrsta se sree kod priprostih, tvrdoglavih
osoba, kod seljaka veoma vezanih za novac ili za
zemlju.
A. Poro
DEPRESIJA, DEPRESIVNA STANJA
od lat. deprimere, pritisnuti (od premere, pressus, stisnu-
ti, izvriti pritisak) odozgo nadole, zariti
Moe se rei da postoji ,depresija', ,depresivno
stanje' svaki put kad doe do prolaznog ili trajnog
slabljenja neuropsihikog tonusa (A. Poro).
Zbog ovog pozivanja na pojam neuropsihikog
tonusa, u depresiju su dugo svrstavane sve vrste
psihopatolokih stanja. Kasnije je, od . Delea (J.
Delay), naglasak stavljen na afektivnu dimenziju tih
stanja i na koncept poremeaja raspoloenja; tako
depresija postaje bolno afektivno stanje i ne ukazuje
toliko na slabljenje jedne funkcije, koliko, naprotiv,
na njeno preuveliavanje, intenziviranje raspoloe-
nja u smislu bolne hipertimije; ta promena jedne od
normalnih varijanti raspoloenja, kakva je tuga, u
tom sluaju je patoloka, bilo po svom intenzitetu,
bilo po svom trajanju, bilo, pak, po svom kvalitetu,
95
ili, najzad, zbog posebnih okolnosti u kojima se
javlja. Ako je konceptualna neodreenost otklonje-
na uvoenjem pojma patoloke promene raspoloe-
nja, to se nije do kraja dogodilo kad je u pitanju
nozografija depresivnih stanja; bilo kako bilo, mo-
gue je opisati jednu simptomatologiju zajedniku
razliitim depresivnim sindromima.
OPIS
Depresija je bolno afektivno stanje koje izraavaju
tri osnovna simptoma to su depresivno raspolo-
enje, psihomotorna inhibicija i anksioznost; na tu
simptomatoloku trijadu se obino nadovezuju po-
remeaji nagonskog ivota i fizioloki poremeaji.
1. DEPRESIVNO RASPOLOENJE donosi jednu
novu afektivnu modulaciju, koja je u manje ili vie
izriitom raskoraku s prethodnim timikim nivoom
i s uobiajenim sposobnostima prilagoavanja ras-
poloenja okolnom ambijentu, dajui svim duev-
nim stanjima deprimirane osobe neprijatan ton i jo
jedino oscilirajui do krajnje granice bola: taj moral-
ni bol je najkarakteristiniji znak depresije.
Osnovni psiholoki element je oseanje obezvree-
nosti i samopotcenjivanja: depresivna osoba sudi o
sebi nepovoljno i pesimistiki, a taj sud preplavljuje
njeno polje svesti; iz toga proizlaze oseanja praz-
nine, nesposobnosti, inferiornosti, beskorisnosti...
Neki dogaaji se preuveliavaju u pejorativnom
smislu, ali je depresivna osoba u isti mah ravno-
duna prema onome to je okruuje, vie ne uspeva
da se za bilo ta zainteresuje, da u bilo emu ues-
tvuje, da voli: to bolno oseanje emocionalne tupos-
ti moe da ide do prave emocionalne anestezije.
Depresivna osoba vie ne uspeva da se projicira u
budunost, da smatra ostvarljivom najmanju elju
ili najbeznaajniji cilj, toliko je bolno koncentrisana
na samu sebe.
ak i ako pacijent ne izraava uvek ove depresivne
teme, njegovo stanje psihikog jada vidljivo je u
njegovom nastupu, dranju, optem ponaanju, mi-
mici, glasu...
elja za smru je uvek prisutna, kod svih depresiv-
nih osoba i u svakom trenutku evolucije depresiv-
nog sindroma. Pokuaj samoubistva predstavlja,
dakle, glavnu opasnost, ak i ako je procena o
mogunosti samoubistva esto delikatna; javlja se u
raznim vidovima (impulzivni raptus, samoubistvo s
predumiljajem, pa ak i altruistiko samoubi-
stvo. ..). S depresijom se dovode u vezu i neki oblici
ponaanja kao to su esto odbijanje leenja ili
hrane, ili, rede, samosakaenje.
2. PSIHOMOTORNA INHIBICIJA: u njenoj je
osnovi akutnost moralnog bola, a ona je jedan od
naina izraavanja tog bola, te se moe shvatiti kao
znaajnija ili manje znaajna redukcija razliitih ob-
lika ivotne energije; ona se takoe moe pripisati
modanim biohemijskim promenama koje su odgo-
vorne za timike promene ili svedoe o njima.
Bilo kako bilo, ta inhibicija vodi progresivnoj re-
DEPRESIJA, DEPRESIVNA STANJA
dukciji aktivnosti i investiranja i opadanju uinka,
vezanim za fiziku i psihiku asteniju. Depresivna
astenija je doista specifina: obino je najea ujut-
ru, a doivljava se kao nemogunost suoavanja s
novim danom; neaktivnost je pojaava, a ima ten-
denciju da se smanji krajem dana; ona je, uostalom,
blisko povezana s oscilacijama anksioznosti. I u
celokupnoj depresivnoj simptomatologiji takoe se
javljaju jutarnja pogoranja; rede se sree progresiv-
na degradacija klinike slike tokom niktemeralnog
ciklusa.
Inhibicija je promenljivog intenziteta i izraava se
na razliitim nivoima:
na intelektualnom: usporenost miljenja, oskud-
nost ideacije, subjektivni poremeaji pamenja i
koncentracije, poveana zamorljivost; to opte opa-
danje efikasnosti je afektivne prirode, bez ikakvih
stvarnih promena intelektualnih sposobnosti;
na emocionalnom: oseanje distance u odnosi-
ma s ljudima, emocionalna tupost, promene karak-
tera. ..
na psihomotornom: opte usporavanje aktivnos-
ti koje ponekad dovodi do pravog apragmatizma.
3. ANKSIOZNOST: ponekad je u prvom planu
klinike slike (tada psihomotorna agitacija zamenju-
je inhibiciju), ponekad je maskirana drugim elemen-
tima depresivnog sindroma, ali je uvek prisutna;
vrlo je promenljiva po intenzitetu i izrazu; as se
izraava dramatizovanjem briga vezanih za svako-
dnevni ivot, as manje ili vie bogatom pratnjom
somatskih preokupacija... Njena akutnost pojaava
opasnost od samoubilakog raptusa.
4. PRATEI ORGANSKI POREMEAJI se obi-
no pridruuju ovoj simptomatolokoj trijadi:
a) ve pomenuta i opisana depresivna astenija;
b) poremeaji nagonskog ivota:
poremeaji sna, stalni, kvalitativni ili kvantitativ-
ni: tekoe usnivanja, esta buenja tokom noi,
prerano buenje ujutru... nesanice su esto meovi-
te, ponekad u kontrastu s prilinom somnolentno-
u preko dana; reda je hipersomnija;
poremeaji apetita: anoreksija, koja brzo moe
da dovede do prilinog mravljenja; rede bulimija,
koja dovodi do gojenja;
seksualni poremeaji: opadanje libida, impoten-
cija ili frigidnost;
c) fizioloki poremeaji: skoro obavezni, ovi pore-
meaji su promenljivi, u zavisnosti od klinike slike,
a naroito od stepena anksioznosti:
digestivni poremeaji: suvoa usta (veoma sim-
ptomatina), saburalnost digestivnih puteva, muni-
na, konstipacija ili teka dijareja;
kardiovaskularni poremeaji: stanja kardiovas-
kularne hipotonije ili hipertonije;
miini poremeaji: miina hipo- ili hipertonija,
razne promene osteo-tendinoznih refleksa, drhtanje,
parestezije i dizestezije, glavobolje i razni bolovi,
hiperreaktivnost na stimuluse...
urinarni poremeaji, amenoreja...
DEPRESIJA, DEPRESIVNA STANJA
ovi neurovegetativni poremeaji i ove algije od-
govorni su za somatske preokupacije koje se obino
javljaju u vidu depresivne hipohondrije, ali mogu da
dobiju i izrazito sumanut ton.
SIMPTOMATSKI KLINIKI OBLICI
Ovde emo prikazati samo semioloke varijacije os-
novnih elemenata depresivnog sindroma, izvan sva-
kog nozografskog i etiopatogenetikog razmatranja.
1. U nekim klinikim slikama PREOVLADAVA
jedan od sledeih elemenata: Moralni bol: on je
najoitiji u melanholinim sindromima i tu se izraa-
va u sumanutim oblicima, s temama nedostojnosti,
propasti, krivice, neizleivosti... dajui u krajnjem
sluaju Kotarov sindrom*.
Moe preovladavati i psihomotorna inhibicija, s
malaksalou, potpunim apragmatizmom i mutiz-
mom: to su stuporozni oblici.
U hiperanksioznim oblicima dolazi do haotine hipe-
raktivnosti i mune agitacije; u tom stanju agitovane
depresije, u kojoj postoji doza pometenosti, treba se,
naravno, pribojavati samoubistva.
2. Druge klinike slike se odlikuju spregom depre-
sivnog sindroma i NEUOBIAJENE SIMPTOMA-
TOLOGIJE:
Razliiti elementi ekscitacije maninog tipa upliu
se u depresivne simptome u meovitim stanjima ko-
ja postavljaju teke probleme dijagnostikovanja i
leenja.
Anksioznost sasvim drukije prirode, simptomi di-
socijacije i depersonalizacije, maglovite i nedovoljno
sistematizovane sumanute ideje pridruuju se depre-
sivnim temama u atipinim oblicima.
Izvestan stepen obnubilacije svesti, vremensko-pro-
storna dezorijentacija, izraenije oteenje pamenja,
a ponekad i izrazita intelektualna neefikasnost op-
serviraju se u konfuzno-depresivnim i pseudodemen-
tnim oblicima, koji se naroito sreu u depresijama
simptomatinim za neko organsko oboljenje i kod
starijih osoba.
3. Najzad, u RUDIMENTARNIM OBLICIMA,
uglavnom je teko izneti na videlo depresivnu priro-
du klinike slike. Tu se mogu razlikovati:
Pritajeni oblici: oni iziskuju paljiv pregled pacijen-
ta, poto simptomatologija, mada je diskretna, ipak
po intenzitetu, trajanju, a naroito po kvalitetu pre-
vazilazi jednostavnu disforiju, a opasnost od samou-
bistva je sasvim realna.
Maskirani oblici: tu se ne moe otkriti nijedan oig-
ledan element depresivnog niza, a postojei depre-
sivni ekvivalenti, izolovani ili ne, novijeg su porekla
i mogu biti vezani za:
psihiki registar: poremeaji karaktera, neuroti- Po opisu, klinika slika je intenzivna, nedvosmislena
ni simptomi;
somatski registar: algije i neurovegetativni pore-
meaji. ..
ili pak za poremeaje instinktivnog, seksualnog
ponaanja, sna i ishrane...
96
U tim rudimentarnim oblicima, ponekad jedino te-
rapijski test to jest osetljivost na timoanaleptike
omoguava da se potvrdi njihova distimika
priroda.
NOZOLOGIJA
Ona predstavlja jedan od glavnih predmeta kontro-
verzi u savremenoj psihijatriji. Tradicionalne klasifi-
kacije su preterano dihotomine, to jest, u njima se
suprotstavljaju endogene i psihogene, psihotine i
neurotine, autonomne i reaktivne, primarne ili se-
kundarne, pa ak i prave i lane depresije...
Mada su na izgled jednostavne, razne nozografske
podele se uvek ne podudaraju, jer su u njima prete-
rano izmeani razni pristupi depresivnim sindromi-
ma te dolazi do integrisanja simptomatskih, evolu-
tivnih i etiopatogenetikih elemenata.
Jedini zajedniki imenitelj depresivnih stanja jeste
pojam nagle patoloke promene raspoloenja. Ova
unitarna koncepcija je nedavno prihvaena u DSM
III (Dijagnostiki i statistiki prirunik mentalnih
poremeaja, tree izdanje) gde se u okviru afektiv-
nih poremeaja ili poremeaja raspoloenja razli-
kuju samo dve glavne kategorije depresije: tee i
blae.
Depresija se takoe mora smatrati manje ili vie
izrazitim prekidom funkcionisanja timike regulaci-
je, ime se iz ovog koncepta eliminie pojam depre-
sivnih linosti, klasino podeljenih, na osnovu
glavnog poremeaja, na psihastenine* i neuras-
tenine* linosti; ove patoloke linosti su ipak
ukljuene u DSM III, u okviru blaih depresija
koje su oprezno okvalifikovane kao depresivne
neuroze.
Prema tome, nijedna postojea klasifikacija depresi-
ja nije potpuno zadovoljavajua. Zato emo se i mi
drati klasinog modela, moda preterano shemat-
skog, no koji prilino verno prikazuje razliite kli-
nike situacije koje se sreu u praksi; tako se mogu
suprotstaviti dve slike:
1. MELANHOLIJA* je najtei oblik depresivnih
stanja. Taj mentalni sindrom moe odgovarati razli-
itim etiologijama: njegov najtipiniji vid ostvaruje
se u napadu manino-depresivne psihoze* za koju se
obino vezuje klasina involutivna melanholija;
melanholija takoe moe biti simptomatska za neko
drugo oboljenje, mentalno ili somatsko.
Najee bez nekog faktora koji ga neposredno
izaziva (ako takav faktor postoji, govori se o reak-
tivnoj psihozi), poetak melanholinog napada je
uglavnom postepen, ali moe da bude i nagao i
dramatian. Uvek je oigledan raskid s prethodnom
organizacijom linosti i ranijim ivotom pacijenta.
i ima kontinuiranu evoluciju, simptomi su najizrae-
niji ujutru. Ona daje sumanutu depresiju, koja se
odlikuje melanholinim temama nedostojnosti, kri-
vice i neizleivosti. Pacijent je okrenut sebi u stanju
bolne koncentrisanosti, relativno ravnoduan prema
97
spoljnim dogaanjima, budui da je izgubio kontakt
s realnou i da su mu oslabljene veze s okolinom.
Takoe je karakteristino odsustvo svake odbrane
od depresije i odsustvo afektivnih nastojanja. U
takvim slikama melanholije, najvie se treba pribo-
javati samoubilakog ponaanja, impulzivnog ili s
predumiljajem, zavisno od stepena anksioznosti,
akutnosti i sumanutog tona moralnog bola.
2. NEUROTINO-REAKTIVNA DEPRESIJA je
najei oblik depresivnih stanja. To je prilino
maglovit koncept, s pravom veoma kritikovan, ko-
ji obuhvata razne situacije kojima je zajedniko
stalno prisustvo reaktivnih faktora i specifian dep-
resivni ton.
Za razliku od prethodnih, ova depresivna stanja
su shvatljiva jer se javljaju kao reakcija na ne-
ku emocionalnu traumu; zavisno od toga da li su
neposredno vezane za datu traumu i srazmerne nje-
nom intenzitetu, govorie se o neurotinim ili
reaktivnim depresijama. U stvari je najvanije
da se zapazi autentinost i akutnost depresivnog
sindroma.
I ove depresije uglavnom nastaju postepeno, ali tu
postoji izvestan kontinuitet u odnosu na raniju li-
nost pacijenta, u kojoj su ve, u manjoj ili veoj
meri, postojale neurotine crte i emocionalne teko-
e. Depresivni sindrom je obino manje akutan nego
u melanholiji, u njemu esto preovladava anksioz-
nost, somatske preokupacije i poremeaji nagonskih
funkcija; u toj vie iznijansiranoj simptomatologiji,
moralni bol je vrlo prisutan, ali je promenljivog
intenziteta i pojaava se uvee; na taj bol esto utie
i okolna atmosfera: pacijent pokazuje hipersenzibil-
nost na spoljne dogaaje i promenljivu reaktivnost,
zavisno od sagovornika. Kod njega ne dolazi do
stvarnog gubljenja kontakta sa stvarnou, sa drugi-
ma, on, naprotiv, ispoljava manje ili vie uporne
emocionalne zahteve. Borei se protiv depresije, on
radije optuuje druge ljude i dogaaje nego samog
sebe. Mada esto ima funkciju upuivanja poziva i
pritiska, samoubilako ponaanje je esto rezultat
autentine elje za smru i ne treba ga ni zanemari-
vati ni dramatizovati.
3. Razliite klinike situacije nisu uvek tako jasno
diferencirane i u praksi se sree veoma raznolika
skala simptoma; oscilirajui, u klinikom smislu,
izmeu ova dva krajnja oblika, depresivna simpto-
matologija moe biti izraz neke patologije sasvim
druge vrste: tada se govori o SIMPTOMATSKIM
DEPRESIJAMA.
Neke od njih su organskog porekla (somato-
gene depresije) i tu se mogu pomenuti sledea obo-
ljenja:
neuroloka: vaskularne, tumoralne, epileptine,
posttraumatske, infektivne (progresivna paraliza)
patologije, Parkinsonova bolest, multipla skleroza i
druge degenerativne bolesti...
endokrina: bubrene i tireoidne patologije, puer-
peralnost, menopauza; smatraju se slinim i depre-
DEPRESIJA, DEPRESIVNA STANJA
sije izazvane upotrebom nekih oralnih kontraceptiv-
nih sredstava;
opta: tuberkuloza, rak, hemopatije, kolageno-
ze, rekonvalescencija posle infektivnih bolesti, pre-
mor...
toksika: alkoholizam i toksikomanije (naroi-
to pri leenju od fizike zavisnosti). Srodni su i
napadi do kojih dolazi prilikom dranja dijeta za
mravljenje;
jatrogena: neuroleptici, rezerpinski preparati
protiv arterijske hipertenzije, metildopa, klonidin,
amfetamini i anoreksigeni, kortikoidi, izonijazid...
Ostala depresivna stanja mogu biti simptomat-
ska za neke psihotine, psihopatske ili deficitarne
evolucije.
DIJAGNOSTIKOVANJE
Obino je lako prepoznati neko depresivno stanje,
s obzirom na spregu depresivnih promena raspo-
loenja, bradipsihije, anksioznosti i fiziolokih po-
remeaja.
Ipak, u mnogim sluajevima, dijagnoza nije tako
oigledna i postoji opasnost da se pogrei:
Usled vika simptoma, u sluaju fizike ili psihike
astenije koju, u stvari, treba pripisati razliitim uz-
rocima, somatskim ili, pak, neurotskim;
u sluaju neke tuge koja ni po emu nije patolo-
ka (treba proceniti koliko su njen intenzitet, kvalitet
i trajanje srazmerni navedenom uzroku);
u sluaju neke anksioznosti, bradipsihije, povla-
enja u sebe ili tekoa u komunikaciji, koji mogu
da budu zasnovani na nekoj sasvim drugoj psihopa-
tolokoj evoluciji, neurotinoj, psihotinoj ili defici-
tarnoj; klasinu dijagnostiku klopku predstavlja
depresivna prezentacija neurotinih osoba;
u sluaju nekih, na izgled funkcionalnih albi
na zdravlje, koje mogu da budu rezultat autentinih
organskih oboljenja, iako ostavljaju drukiji utisak;
ili, pak, u sluaju intelektualnog deficita na koji
se pogreno gleda kao na izrazitu depresivnu neefi-
kasnost.
Usled nedostatka simptoma: ve smo pomenuli pau-
cisimptomatske i maskirane depresije, depresiv-
ne ekvivalente i pseudodementne oblike...
Pozitivna dijagnoza depresivnog stanja ostaje prven-
stveno klinika; ako postoji sumnja, ponekad je
koristan terapijski test na timoanaleptike. Psiholoki
testovi najee imaju relativan znaaj, a psihopato-
loke skale su pre svega namenjene kvantitativnim,
evolutivnim ili strukturnim prouavanjima. to se
tie biolokih testova, u vezi s monoaminergikim
hipotezama i neuro-endokrinim poremeajima, oni
su zasad zanimljivi samo kao istraivanje.
TERAPIJA
Ona ne moe biti izriito kodifikovana zbog razno-
vrsnosti situacija u praksi; uglavnom postoje tri
mogunosti:
DEPRIVACIJA SPAVANJA
1. HOSPITALIZACIJA je esto neophodna zbog
teine depresivnog sindroma i njegovih semiolokih
osobenosti (anksiozni, stuporozni, konfuzni obli-
ci. . . ) . Ona predstavlja pravilo u melanholinim sli-
kama zbog velike opasnosti od samoubistva, nu-
nosti neposrednog nadzora i suvie sporog delova-
nja antidepresivnih lekova. U neurotinim" slika-
ma, hospitalizacija je naroito indikovana kad je
nuno odvajanje od patogene i konfliktne okoline
koja moe da povea opasnost od samoubistva.
Takva odluka se zasniva na razliitim parametrima:
prethodni pokuaji samoubistva, vea starost, prate-
i somatski poremeaji, kvalitet okoline, bilans neke
depresije za koju se sumnja da je simptomatska,
neuspeh ambulantnog leenja...
2. ANTIDEPRESIVNA HEMIOTERAPIJA (An-
tidepresivi*) ne primenjuje se samo na melanholine
depresije, ve je predviena u svim klinikim situaci-
jama vezanim za neku autentinu depresivnu pro-
menu raspoloenja; tada se koriste:
pre svega imipraminski antidepresivi. Ako ne
postoje kontraindikacije, mogue je leenje parente-
ralnim putem, uz postepeno poveanje doze, koje se
posle prvih znakova poboljanja (u proeku posle
osam do deset dana) zamenjuje leenjem oralnim
putem. Efikasnost ovih lekova je neosporna u veini
sluajeva, pod uslovom da se izabere antidepresiv
prilagoen klinikoj slici, da se on prepie u efikas-
nim dozama (150-300 mg imipraminskog ekviva-
lenta" i da se uzima dovoljno dugo (najmanje dve
do tri nedelje). Brino treba pratiti toleranciju i
sekundarne efekte, opasnost od samoubistva (usled
klasinog prestanka inhibicije) i opasnost od inverzi-
je raspoloenja (naroito izraenu u manino-depre-
sivnoj psihozi). Posle timike normalizacije, ovo le-
enje treba da se nastavi nekoliko meseci uz poste-
peno smanjivanje pozologije;
ponekad se koriste novi antidepresivi", slini
prethodnim ili u vidu originalnih jedinjenja; glavna
osobina novih proizvoda je to to oni izazivaju
manje sekundarne efekte; meutim, nije dokazana
ni njihova konstantnija efikasnost ni vea brzina
delovanja. Za njih vae ista pravila preskripcije;
rede (i moda neopravdano) daju se inhibitori
monoaminooksidaze, uglavnom zbog praktinih te-
koa vezanih za njihovo korienje; izgleda, meu-
tim, da ih neurotian bolje podnose i da su kod njih
esto efikasniji;
uobiajeno je da se uz antidepresive daju sedativi
i anksiolitici, a da li e izbor pasti na trankvilizatore
ili neuroleptike, zavisi od klinike slike, a naroito
od samih lekara. U prvo vreme, ovo leenje omogu-
ava da se ublai simptomatologija koja je rezultat
anksioznosti, da se pospei povratak sna (ime se
ukida nimalo opravdano davanje hipnotika) i ublai
moralni bol (koji se ipak time ne lei, a postoji
opasnost da se na ovaj nain zamaskira). Ovo lee-
nje takoe neutralizuje anksioznost, ponekad reakti-
viranu izvesnim antidepresivima, i ograniava opas-
98
nost vezanu za prestanak psihomotorne inhibicije.
Ono, najzad, omoguava da se predupredi eventual-
na inverzija raspoloenja.
3. PSIHOTERAPIJA* (ili, bolje reeno, psiholoki
pristup) apsolutno je neophodna i uvek se mora
sistematski povezati s prepisivanjem lekova.
U neurotinim" oblicima, ona od poetka ima
znaajnu ulogu, omoguavajui pacijentu da poste-
peno shvati zato nije bio u stanju da se suoi s
izvesnim tekoama; kad se regulie raspoloenje,
nekim pacijentima moe da se predloi organizova-
nija psihoterapija. Psihoterapijski odnos je takoe
neophodan u melanholinim" oblicima, im se jave
prvi znaci poboljanja i povrati sposobnost komuni-
kacije; no ona se najee ne nastavlja posle izlee-
nja, poto sam pacijent vie ne izraava potrebu za
njom kad proe napad i uspostavi se ranije stanje.
4. OSTALI OBLICI TERAPIJE - u izvesnim
okolnostima se moraju uzeti u obzir:
etioloko leenje neke simptomatske depresije;
sizmoterapija*, litijumove soli*, deprivacija sna*...
. Lemoan
DEPRIVACIJA SPAVANJA v. Agripnija
DEREALIZACIJA
od lat dis-, privativni prefiks i res, stvar (srednjovek.
lat. realitas, stvarnost)
Termin derealizacija definie oseanje stranosti
spoljnog sveta, bez poremeaja percepcije. Svet iz-
gleda nestvaran, izmenjen, drukiji: izgubio je odlike
neeg bliskog i poznatog i subjekt ga vie ne osea
kao uobiajeno mesto ivljenja i delanja. Oseanje
derealizacije uglavnom je povezano s depersonaliza-
cijom* i odgovara istim psihopatolokim procesima.
A. Lo i V. Kajar
DEREIZAM, DEREISTIKO MILJENJE
od lat. dis-, odvojen od i res, stvar
Intelektualna konstrukcija u oiglednom raskoraku sa
stvarnou. Ovaj izraz je prvi upotrebio Blojler (Bleu-
ler) da okarakterie miljenje shizofreniara lienog
kontakta s okolinom i okrenutog sebi u svom autiz-
mu. To dereistiko miljenje ve moe da se zapazi u
normalnom stanju u snu, u imaginativnim i ludikim
sanjarenjima. Kasnije je ovaj izraz proiren na bolesna
stanja kakva su stanja pasije" koja inhibiraju mo
rasuivanja i polarizuju tok misli u pravcu afektivnos-
ti, a naroito na hronine sumanutosti u kojima dere-
istiko miljenje, u sprezi s nepokolebljivim uverenjem,
predstavlja osnovni poremeaj.
A. Poro
DESTRUKTIVNOST
od lat. des-, prefiks koji izraava negaciju ili suprotnost
i struere, nagomilati grau, graditi, zidati
99
Ovaj termin, koji je 1818. godine predloio pur-
chajm (Spurzheim), oznaavao je jedan oblik perver-
zije nagona koji se odlikuje bolesnom sklonou ka
destrukciji. Danas se destruktivnost jedino smatra
eksplozivnom manifestacijom agresivnosti, inae pri-
rodne komponente ivotinjske i ljudske aktivnosti.
Uroena potreba za moi i afirmacijom se, uostalom,
na neposredniji i spektakularniji nain zadovoljava
razaranjem nego graenjem, koje zahteva vee ovlada-
vanje procesima razrade i izvoenja. Destruktivnost je
u isti mah nezavisna i od intelektualnog nivoa pojedin-
ca i od njegovog obrazovanja, od objekta na koji je
usmerena i od sredstava razaranja tog objekta. Ona
navodi na ujedanje, kidanje, paljenje, pustoenje, ru-
enje, haranje, davljenje rtava u vodi i na suvom,
trovanje i ubijanje iz zadovoljstva da se unitavaju
stvari, da se mue iva bia i gleda kako ona pate, i po
tome je destruktivnost srodna sa sadizmom*.
Re je o jednom irem obliku psihopatolokih dis-
pozicija, a malicioznost je samo jedan od njegovih
suptilnijih vidova koji se moe javiti kako u oblasti
materijalnog, tako i u oblasti moralnog i apstrak-
tnog (unititi tuu sreu, ugled, linost, izvrgnuti
ruglu neija uverenja, itd.). Ove dispozicije su esto
latentne, a deja sklonost ka razbijanju jedan je
primer destruktivnosti. Nju zaelo koi drutveno
uslovljavanje kakvo predstavlja vaspitanje, ali se
ona lako oslobaa u nastupima gneva.
Destrukcija se moe ispoljiti u svim starosnim dobi-
ma u toku nekih akutnih psihoza (manija, konfuzi-
ja) ili hroninih psihoza (demencije), barem epizod-
no. Ona je naroito esta kod mnogih oligofrenia-
ra, a potpuno je nesavladljiva u Leovom (Lesch) i
Nihanovom (Nyhan) sindromu (hiperurikemija us-
led enzimskog deficita koji je genetski vezan za
hromozom X) gde ne poteuje ni samog bolesnika.
U nekim sluajevima je prilino oigledna uloga
etnikih faktora. Destruktivnost je ponekad zarazna
i kolektivna i mogu je osloboditi i rasplamsati neke
drutvene okolnosti (pobune, revolucije, ratovi), o
emu svedoi istorija svih epoha oveanstva. storne orijentacije. Globalna i trajna dezorijentacija
Upravo je destruktivnost stvarni pokreta mnogih
grupa sastavljenih od nezrelih osoba, grupa raznih
dimenzija, koje se pozivaju na prilino rudimentarne
i pre svega negativne ideologije.
Nije li destruktivnost potajna pobuda i nekih stras-
nih zaljubljenika u takozvani sportski lov i ribolov?
. Bardena
DEUTEROSKOPIJA v. Autoskopija
od gr. deuteros, drugi i skopein, videti
DEZINHIBITOR
od lat. dis-, odvojen od i inhibere, zadrati, zaustaviti
U starom pravu, inhibirati znai suprotstaviti se, a
po reniku Rober, suprotstaviti se nekoj fiziolokoj
ili psiholokoj aktivnosti.
Dezinhibitorom, u pravom smislu reci, naziva se
ono to obustavlja neku inhibiciju* i, prema tome,
DEZORIJENTACIJA
otklanja neku konicu, omoguava nekoj aktivnosti
da nastavi svoj tok prekinut nekim, bilo kakvim,
procesom.
Takvu ulogu igra hemioterapija u stuporoznoj me-
lanholiji*, u katatoniji*. Snana anksioznost, dotad
inhibirana, oslobaa se i moe da dovede do samou-
bilakog raptusa ili estoke agitacije. Usled proire-
nja znaenja ove reci, ali i usled njene zloupotrebe,
dezinhibitorima se nazivaju i neki proizvodi koji
imaju stimulativno dejstvo (te bi, s etimolokog
stanovita, bilo pravilno nazivati ih stimulativnim
sredstvima) na atimohormine* bolesnike, apatine,
inertne, no koji zapravo nisu inhibirani.
M. Poro
DEZINTEGRACIJA v. Integracija i Deksonizam
od lat. dis-, odvojen od i inleger, ceo, potpun
DEZORIJENTACIJA
od lat. dis-, prefiks koji izraava negaciju i oriens,
izlazee (sunce)
Dezorijentacija je gubitak sposobnosti da se neko
kao svestan subjekt odredi (orijentie) u odnosu na
vreme i prostor. Ovaj poremeaj moe biti globalan
ili parcijalan, prolazan ili trajan. U njegovoj osnovi
se najee nalazi poremeaj vigilnosti. Vremen-
sko-prostorna dezorijentacija se sree u stanjima
konfuzije* razliitih etiologija kao jedan od njihovih
osnovnih simptoma. U tom stanju, subjekt je izgu-
bio sve hronoloke i prostorne referencije; on se
mui, lien svakog pojma o vremenu, ne bi li prona-
ao neke svoje smerokaze i spreio nesavladivu pro-
valu zastraujuih fantazama*.
Kad je poremeaj blai, u pitanju su uznemirenost,
kolebanje, nepreciznost, koji se izraavaju kad treba
ispriati sopstvenu biografiju ili opisati poznata
mesta, to sve svedoi o labilnosti vremensko-pro-
je pratilac potvrenih dementnih* stanja.
Takoe postoje i takozvane disocirane, parcijalne
dezorijentacije u nekim poetnim demencijama ili u
specifinim modanim oboljenjima. Korsakovljev
sindrom*, na primer, sadri, zbog svog specijalnog
tipa amnezije, vremensku dezorijentaciju bez pore-
meaja vigilnosti, dok je orijentacija u prostoru
ouvana. Alchajmerova bolest* se u poetku odliku-
je ranim poremeajem prostorne orijentacije koji
dovodi do lutanja, dok orijentacija u vremenu ostaje
due ouvana. Poremeaji orijentacije se opserviraju
u nekim modanim oteenjima lokalizovanim u
parijeto-okcipitalnoj oblasti, koja mogu da, u slua-
ju lezija desne hemisfere, izazovu gubitak oseaja za
desno/levo. ak je opisana jedna prostorna akalku-
lija* vezana za nemogunost raunanja zbog nepre-
poznavanja odgovarajueg mesta brojeva. Gerstma-
nov sindrom* se u sutini i svodi na taj gubitak
prostorne orijentacije.
V. Kajar i A. Lo
DIJABETES
DIJABETES
od gr. dia-, kroz i bainen, hodati, proi
Termin dijabetes predloio je u I veku Aretej iz
Kapadokije. Kasnije su mnogi autori pod tim nazi-
vom pominjali razna oboljenja propraena veoma
snanom poliurijom, a kako je najreprezantivnije
medu tim oboljenjima diabetes melitus (eerna bo-
lest), mi emo se u ovom tekstu zadrati na njemu.
Tomas Vilis (Thomas Willis) je 1674. izdvojio ovo
oboljenje ustanovivi sladak ukus mokrae svojih
pacijenata. Mi mu priznajemo jo jednu zaslugu:
vrlo rano je shvatio znaaj psiholokih inilaca: nije
li ve on smatrao da je tugovanje uzrok ove
bolesti?
Ovakva etioloka perspektiva je veoma dugo domi-
nirala medicinskom pozornicom tako je K. Ber-
nar (C. Bernard) pripisivao presudnu ulogu utkaju
nekog moralnog razloga" u genezi dijabetesa meli-
tusa da bi, poetkom XX veka izgubila znaaj,
poto je otkrie insulina dovelo do stvaranja novih
fiziopatolokih teza.
DIJABETES I PSIHOSOMATIKA
Veina autora veoma oprezno pominje tezu o psiho-
genezi eerne bolesti. Postojanje takozvanog emo-
cionalnog dijabetesa je za jedne oigledno, dok ga
drugi poriu; ipak su izneta veoma uverljiva zapaa-
nja: trauma koja je u pitanju uvek je neki znaajan
dogaaj koji reaktivira neki fundamentalni strah od
odvajanja (rastanka) i strah od trenutne smrti, te
tako dobija pravo znaenje tek u svetlosti pacijento-
ve istorije i psiholoke strukture. Naglasimo takoe
esto podudaranje pojave dijabetesa i raznih znaaj-
nih biografskih dogaaja.
Mnoge studije su posveene linosti dijabetiara.
Danbar (Dunbar) naglaava znaaj odlika deje
zavisnosti" i tekog postizanja zrelosti odrasle oso-
be. Aleksander (Alexander) naglaava sredinju fa-
zu odnosa oralne agresivne zavisnosti od majke.
Nahtovi (Nacht) i Rakamjeovi (Racamier) radovi se
oigledno zasnivaju na istim koncepcijama. Meu-
tim, ne bi se reklo da postoji psihopatoloka speci-
finost svojstvena ovom oboljenju: strukturne crte
koje se sreu kod ovakvih bolesnika sline su s
onima koje se sreu u celokupnoj psihosomatskoj
oblasti. Tako, na primer, treba istai uestalost dru-
gih psihosomatskih manifestacija kod dijabetiara:
astme, ira na dvanaestopalanom crevu, dermato-
za...
UTICAJ DIJABETESA MELITUSA NA PSIHU
Pojava ovog oboljenja, kao i pojava svih drugih
hroninih bolesti, nanosi izuzetno znaajnu narcisis-
tiku ozledu; bolest se doivljava kao ljaga, sramota,
ozbiljna anomalija koja donosi apsolutnu zavisnost
od drugih ljudi. Zaelo se ova bolest najtee prihva-
ta od svih hroninih bolesti. Velika zavisnost od
100
leenja, napadi hipoglikemije, muni po svojoj sim-
ptomatologiji, koji mogu da konkretizuju strah od
smrti, zatim prisustvo neizbenih komplikacija,
umanjujui nadu u ivot, produbljuju tu narcisisti-
ku ozledu. Posle otkrivanja dijagnoze, esto dolazi
do pojave reaktivnog depresivnog sindroma. elja
za smru esto se izraava ravnodunou ili odbi-
janjem leenja, to moe da ima dramatine posledi-
ce.
Mogue je opisati razliite stavove ovakvih bolesni-
ka prema leenju:
poricanje bolesti: veoma esto, najee prolazno,
ono je ponekad definitivno i tada ima veoma dra-
matine posledice po pacijenta;
regresivan stav: takvim pacijentima je uvek po-
treban neko drugi da im pomae, da ih titi, da se
brine o njima. Oni su uvek nespokojni, u oekivanju
neke neprilike i nesposobni da se sami staraju o
svom leenju. Vrlo se loe slue onim to su saznali
o dijabetesu, pa su veoma esto rtve degenerativnih
promena;
krut, sitniav i perfekcionistiki stav: nasuprot
prethodnom stavu, ovde se nita ne preputa slua-
ju: ceo pacijentov ivot usredsreden je na njegovu
bolest. Anksioznost, esto snana, suzbija se opse-
sivnom ritualizacijom: ako su incidenti retki, tek
onda se izuzetno teko podnose.
Mogu se zapaziti svi prelazni oblici izmeu ovih
osnovnih stavova, kao to se ponekad sreu pacijen-
ti koji su se adaptirali na svoju bolest, dobro je
prihvatili, pa ak i racionalizovali. Uloga lekara je
uvek presudna: pacijenti najee ne trae psihotera-
piju, ali isto dijabetoloka kompetencija je esto
nedovoljna za indukovanje pacijentove bolje adap-
tacije na bolest.
R. Arno-Kastiljoni i .-K. Skoto
DIJALIZA (metode)
od gr. dia-, kroz i luein, rastvoriti, razloiti
Metode dijalize, pomou kojih se vri ekstrarenalno
ienje, imaju za cilj eliminisanje azotnih otpadaka,
metabolita, endogenih otrova, kao to su autoanti-
tela, ili egzogenih otrova, kao to su tetni produkti
sluajno dospeli u organizam.
U psihijatrijskoj praksi, dve situacije iziskuju neop-
hodnu primenu metoda dijalize. Najee je u pita-
nju reanimacija u sluaju akutnih ili hroninih in-
toksikacija posle pokuaja samoubistva ili terapij-
skog medikamentnog incidenta, a rede, leenje men-
talnih oboljenja ija etiologija stvarno ili hipotetino
podrazumeva nagomilavanje neke patogene, manje
ili vie specifine, supstancije u krvi.
TEHNIKE
Dijaliza moe da se vri kroz peritonealnu membra-
nu ili, pak, kroz jedan filtar i kadu za dijalizu, uz
korienje vantelesne cirkulacije u sluaju hemodija-
101
lie. Tada se razmene vre difuzijom u funkciji
gradijenta koncentracije. Hemoperfuzije zahtevaju
kao filtar aktivan ugljenik i koriste se u sluaju
toksinih supstancija.
Najzad, plazmafereze putem jednostavnog pretaka-
nja ili pomou vantelesne venske cirkulacije prime-
njuju se u sluaju molekula velike molekularne tei-
ne, posebno proteina ili imuno-kompleksa.
/. U reanimaciji posle intoksikacija koriste se tehni-
ke hemoperfuzije. Toksine supstancije se fiksiraju
na jednom filtru od aktivnog ugljenika, ak i ako su
vezane za proteine i ne prelaze jednostavnu mem-
branu dijalize. Industrijski, poljoprivredni otrovi,
otrovi koji se koriste u domainstvu, medikamentni
otrovi suvie su brojni da bismo o njima podrobno
govorili. U intoksikacijama triciklinim antidepresi-
vima ponekad su bile koriene hemoperfuzije, ali
liposolubilni karakter izvornih molekula dovodi do
njihove koncentracije u tkivima; njihovi kataboliti
koji su hidrosolubilniji mogu se pronai i u tkivnoj
tenosti i odatle se mogu proistiti. Teke intoksika-
cije neurolepticima pre zahtevaju ispiranje stomaka i
prinudnu diurezu nego ekstrarenalno proiavanje.
Intoksikacije litijumovim solima opravdavaju hemo-
dijalizu ili peritonealnu dijalizu kad je u pitanju
teak oblik sa snanim mioklonijama, miinom
hipertonijom, konvulzijama, i to uz kontrolu litiju-
ma.
Teki oblici encefalopatija izazvanih metalima, po-
sebno ivom (to se danas retko deava) i bizmu-
tom, ponekad zahtevaju ekstrarenalno proiava-
nje: meutim, koliina izvuenog metala je minimal-
na, a primenjena tehnika neugodna i teko sprovod-
ljiva kod agitovanih i/ili konfuznih bolesnika.
U sluaju bubrene insuficijencije s estom periodi-
nom hemodijalizom, nadzor nad kadama za dijalizu
i doziranje aluminijuma i mangana omoguavaju
povlaenje ove teke komplikacije kod ionako sla-
banih bolesnika.
2. Meu retkim indikacijama dijalize u psihijatriji
treba pomenuti sledee sluajeve.
Neke sistemske bolesti s psihijatrijskim posledicama
praene su akumulacijom antitela ili imuno-kom-
pleksa ija eliminacija, zbog poveane molekularne
teine, zahteva tehniku plazmafereze.
Neuropsihiki poremeaji eritematoznog akutnog
diseminiranog lupusa, monoklonalne gamapatije
odgovorne za krvnu hiperviskoznost, akumulacija
fitamike kiseline u Refsumovoj bolesti ili antiacetil-
holinskih antitela u miastenijama bili su leeni plaz-
maferezom. Neki otrovi (paration, digitalin) vezani
za proteine eliminisani su plazmaferezom.
Poslednja po datumu uvoenja i veoma osporavana
primena metoda dijalize odnosi se na leenje shizo-
frenije. Osnovna hipoteza, nakon Vejdmejkerovih
(Wagemaker) i Kejdovih (Cade) radova (1977) od-
nosi se na ekstrakciju, putem hemodijalitikog pro-
iavanja, jednog novog polipeptida: leu-endorfina
pronaenog u produktu dijalize shizofreninih paci-
DIPSOMANIJA
jenata. Taj leu-endorfin bi se naroito pronalazio
kod ena i njegova koliina bi se menjala zavisno od
poboljanja stanja ili ponovne pojave simptomatolo-
gije. Kasniji radovi, ija je namena bila da se repro-
dukuju ovi terapijski efekti i da se razjasni sudbina
ovog potencijalnog toksina u svetlosti promena
membrana dijalize i bubrene fiziologije, pokazali su
se kao negativni, u najmanju ruku nepouzdani i
razoaravajui. Isto tako, ukoliko je akumulacija
endorfina odgovorna za shizofrenine simptome,
onda bi neke metode, kao to je peritonealna dijali-
za, eliminisale te endorfine. Meutim, tu vanu
proveru tek treba obaviti. Na dananjem stupnju
istraivanja, eksperimentalnih i klinikih, ni hemodi-
jaliza ni druge metode iste vrste ne mogu da poslue
za leenje shizofrenije.
Ukratko, metode dijalize manje predstavljaju speci-
finu terapiju, a vie metodu proiavanja od egzo-
genih ili endogenih otrova u sluaju tekih intoksi-
kacija.
L. Geral i L. mit
N. JAMES and M. HEARN, Hemodialvsis, Endorphin and
Shizophrenia, Ann. J. Psychiatry 137, 4. april 1980; J.-P.
SCHUSTER, Akute Intoxickationcn beim Drogensiichtigen,
Schweiz Med Wschr 112, br. 31/32, 1982; H. WAGEMA-
KER, R. CADE, The use of hemodialysis in chronic schizop-
hrenia, Ann. J. Psychiatry 134, 684-685, 1977.
DIPSOMANIJA
od gr. dipsa, ed i maniu, ludilo
Poseban oblik paroksistikog alkoholnog ponaa-
nja; odlikuje se povremenim, tako rei nesavladlji-
vim napadima preteranog konsumiranja alkoholnih
pia koji obino izazivaju ozbiljne iterativne pore-
meaje ponaanja.
Manjan (Magnan) je, u svom opisu, pripisivao dip-
somaniju konstitucionalnoj predispoziciji. On ju je,
uostalom, razlikovao od alkoholizma, smatrajui da
ona ima samo jednu psihopatoloku dimenziju.
Dipsomanija je, pisao je on, jedan poseban oblik
instinktivne monomanije, najee naslednog pore-
kla; alkoholizam je, nasuprot tome, jednostavno
trovanje koje se kod svih ljudi izraava na isti
nain...
Dipsomanini napad poinje naglo, u obliku neodo-
ljive potrebe; posle konsumiranja prve ae, dipso-
man je nesposoban da se zaustavi, a koliine unetog
alkohola su najee velike; dipsoman prestaje s
pijenjem tek u fazi amnestikog pijanstva.
Dipsomanini napad je obino praen znaajnim
poremeajima ponaanja: javljaju se fuge, pa ak i
ambulatorni automatizmi, deliktne radnje, nasilje,
ponekad i samoubistvo.
Dipsomanini napad uglavnom traje svega nekoliko
dana i praen je periodom apsolutne apstinencije koji
traje do sledeeg napada. Kad proe period konfu-
zije ili tuposti koji prati ovaj napad, pacijent esto
DISGONOZOMIJE
ulazi u intenzivnu depresivnu fazu. Ovaj eksplozivni
oblik povremenog alkoholizma esto je prouavan,
kako u odnosu na druge oblike paroksistikog alko-
holnog ponaanja [Jelinekov (Jellinek) epsilon-alko-
holizam, drugi oblici neurotinog alkoholizma, Fu-
keova (Fouquet) somalkoloza, itd.], tako i u vezi s
drugim patolokim entitetima koji su po izrazu po-
vremeni i krizni; posebno s epilepsijama, s jedne
strane (ali ta srodnost nije potvrena, posebno ne na
EEG-planu), a naroito u vezi s manino-depresiv-
nom psihozom.
Na praktinom i terapijskom planu, dugo se smatralo
da ne postoji mogunost prevencije dipsomaninog
napada. Pravi dipsomani, leeni disulfiramom, obi-
no prekidaju s uzimanjem preparata u vreme napa-
da ili piju i pored toga to uzimaju lek (to, u
krajnjoj liniji, samo doprinosi pogoravanju simpto-
matologije napada olakavajui pojavu konfuzivnih
poremeaja). Izgleda, meutim, da litijumove soli
(ako se ostavi po strani pitanje eventualne srodnosti
nekih dipsomanija s manino-depresivnom psiho-
zom) ponekad daju pozitivne rezultate.
R. Roper
DISGONOZOMIJE v. Hromozomske aberacije
od gr. dys-, prefiks koji izraava ideju tekoe, gonos,
pol i soma, telo
DISHARMONIJA
od gr. dys-, prefiks koji izraava ideju tekoe i harmo-
nia, taan, pravi, skladan odnos
Termin kojim neki autori oznaavaju disocijaciju u
shizofreniji*. Po Reisu (Regis), disharmonine
osobe bi bile vii tipovi degenerisanih osoba, ne
tako duboko oteene kao osobenjaci i ekscentri-
ci, i s malo ili nimalo stigmata degeneracije (Neu-
ravnoteenost*). Ovaj termin se vie ne koristi u vezi
s psihozama odrasle osobe, ali je dobio novo znae-
nje u psihijatriji dece i adolescenata (disharmonina
evolucija).
.-K. Skoto
DISIMULACIJA
od lat. dlssimulare, hiniti, tajiti, skrivati
Disimulacija je poremeaj u odnosima s okolinom
koji odlikuje ponaanje pacijenta koji nastoji da
izbegne psihijatrijsko ispitivanje: vie ili manje sves-
no izraenom disimulacijom, pacijent pokuava da
sakrije bitne dogaaje u svom ivotu ili osobine
svoje linosti.
Disimulaciju treba razlikovati od uzdravanja, koje
je najee odraz srameljivosti kod hipersenzitivnih
ili anksioznih* pacijenata ili je, pak, vezano za
oseanje stida koje se moe javiti pri poveravanju.
Pojam disimulacije u psihijatriji izgrauje se na os-
novu istorijskog konteksta u kojem je nastao. On je
zapravo prvobitno korien [Marandon de Montjel
102
(Marandon de Montvel), 1889] u sudsko-medicin-
skom kontekstu, i to u jednom periodu kada je pre
svega trebalo izboriti se s disimulacijom, uoiti sim-
ptome, i proceniti istinsku opasnost od ludila.
U odnosu na analogne situacije (ekspertize, urgen-
tna psihijatrija), semiologija disimulacije i danas je
aktuelna. Hiperstenian pacijent moe se pobuniti
uz energino i uvreeno negodovanje nepravino
okrivljenog: agresivno poricanje, ponekad oholo i
nezainteresovano dranje koje esto prikriva posto-
janje hronine sumanutosti* ili psihoze pasije* esto
se javlja kod pacijenata koji poriu da su uzroci
njihovih nenormalnih postupaka patoloki.
U maniji*, previe izraena disimulacija esto pred-
stavlja jedan vid ludizma (igra*); moe da preraste u
agresivno suprotstavljanje, u sluaju da pacijent po-
sumnja da e njegovoj instinktivnoj razuzdanosti biti
postavljena neka ogranienja. U melanholiji*, hipos-
tenina disimulacija pojaana inhibicijom* deluje kao
odraz razoaranja; osim toga, osnov joj je stid od
bolesnog samoobezvreivanja. Odgovori su neodre-
eni, u oiglednom kontekstu moralnog bola; suprot-
stavljanje je vie pasivno, a pacijent je stalno pesimis-
tiki raspoloen i sklon razmiljanjima o suicidu*.
Ispitivanje je esto delikatnije kod na izgled mirnog i
sintonog pacijenta. Takvi su paranoini* sumanuti
bolesnici kod kojih su izraeni racionalizacija* i raz-
miljanje o sekundarnoj dobiti, kako bi se izbegao
razgovor o sutinskim pitanjima i kako bi se sagovor-
niku razjasnili i opravdali patoloki momenti zbog
kojih su svrstani u psihijatrijske bolesnike. Ovakav
vid disimulacije sree se kod paranoinih i melanho-
linih pacijenata u fazi sumanutosti ili delimino
izleenih, koji time ele da se domognu slobode da bi
ostvarili svoje suicidalne* namere. Takvim se naini-
ma prevare esto koriste i hronini alkoholiari*.
Govorljiv pacijent disimulira na taj nain to vie
nagovetava nego to kazuje [Kurbon (Courbon)].
On govori dvosmisleno, nedoreeno, okleva, zastaj-
kuje u govoru. Njemu nije toliko cilj da izbegne
verbalno formulisanje svog iskustva, koliko da neko
drugi ne potvrdi i ne uoblii to iskustvo. Ovaj vid
disimulacije esto svedoi o visokom stepenu pore-
meaja linosti; sree se u paranoidnim* sumanutos-
tima ili u poetnim stadijumima demencije*, a po-
sebno u prezbiofreniji*. Disimulacija je esta u po-
rodicama koje nastoje da umanje ili da prikriju
pacijentovu bolest.
Slian je sluaj s patolokim odnosom nekih rodite-
lja prema deci s poremeajima u ponaanju.
U sudsko-medicinskoj praksi, kao i u izvesnim situ-
acijama u urgentnoj psihijatriji, neophodna je direk-
tna konfrontacija s disimulacijom. Stariji autori opi-
suju brojne postupke i trikove pomou kojih se
moe prodreti u taj sistem odbrambenih mehaniza-
ma koji je pacijent izgradio.
Tehnika subnarkoze danas se vie ne koristi u te
svrhe, koliko zbog njene sumnjive efikasnosti u
sluaju da pacijent nee u potpunosti da sarauje,
toliko i zbog etikih pitanja koja se time pokreu.
103
U okviru terapeutskog odnosa, disimulacija se moe
objasniti kao relacioni simptom koji nije toliko va-
no pobediti koliko je vano razumeti ga, da bi se
pacijent oslobodio i privoleo na saradnju.
V. Kajar i A. Lo
Red. V. P. i N. C.
G. DAUMEZON et P.-E. HUGUET. Reticence pathologi-
que, Pari, Encvcl. Med. Chirur., Psychiatrie, 37130 L 10, 6
str. 1961.
DISKORDANTNA PSIHOZA
od lat. dis-, odvojen od i cor, cordis, to znai srce, a
kontaminacijom s reju c(h)orda, ica nekog muzikog
instrumenta
Godine 1912, u svojim Elementima mentalne semio-
logije i klinike, aslen (Chaslin) je stvorio provizor-
nu grupu diskordantnih psihoza koja obuhvata sve
klinike pojave dotada izuavane pod odrednicama
hebefrenija, katatonija, dementia praecox; smatrao
je da je njihova osnovna odlika diskordantnost, to
jest nesklad simptoma koji su do izvesnog trenutka
izgledali meusobno nezavisni, i to pre nego to je
demencija potvrena.
U svojoj klinikoj studiji, aslen je s pravom suprot-
stavio diskordantnu psihozu i demenciju:
Simptomi veoma esto simuliraju demenciju: neko-
herentna sumanutost bez nekog uzbuivanja, ravno-
dunost, nastrani postupci raznih vrsta ili potpuna
neaktivnost inteligencije i preokupacije nieg reda,
stupor s udnim dranjem, inkoherentne radnje,
itd., i, uprkos tome, sve se to najee odvija bez
ikakvih znakova intelektualnog poputanja u pra-
vom smislu reci, ak ni prolaznog. Sve to se o
ovome moe rei, dodao je aslen, jeste da ovi
inkoherentni, diskordantni simptomi ukazuju na to
da e se jednog dana, u evoluciji oboljenja, s veli-
kom verovatnoom pojaviti jedan period demenci-
je. On je takode pomenuo dugotrajne remisije na-
kon kojih dolazi do definitivnog povratka bolesti.
Kao to se vidi, ideja-vodilja ove koncepcije bila je
srodna s onom koja je navela Blojlera (Bleuler) da u
isto vreme (1911) stvori termin shizofrenija* za istu
grupu pojava.
aslenova diskordantna psihoza i Blojlerova disoci-
jacija podrazumevaju isto fundamentalno mentalno
rasulo i grupiu oko tog glavnog jezgra iste klinike
pojave nekada svrstavane pod odrednice hebefreni-
ja, hebefreno-katatonija, dementia praecox. Uosta-
lom, Blojler je priznao da bi i sam, da je znao za
termin diskordantna psihoza, upotrebio taj termin
isto kao i termin shizofrenija. U oba ova sluaja,
posredi je bila reakcija na Krepelinovu (Kraepelin)
koncepciju demencije prekoks. Krepelin je terminal-
nu demenciju uinio optim mestom i ishodom svih
oblika demencije prekoks. aslen je, naprotiv, kao i
Blojler, tragao za jedinstvom te grupe putem analize
simptomatskog mehanizma (Dementia praecox*.
Shizofrenija* ) .
DISLEKSIJA
Podsetimo na glavne tipove diskordantnih psihoza,
po aslenovom prikazu:
hebefrenija*, koja poinje izmeu osme i dvade-
set pete godine, sa svojim naglim ili sporim poet-
kom, sa svim svojim razliitim klinikim aspektima
svojim blaim i teim oblicima (simptomi se podu-
daraju sa simptomima Blojlerove shizofrenije);
paranoidna psihoza*, koja pre poinje u mladosti
nego u detinjstvu, ponekad u zrelom dobu i esto se
brzo ustaljuje; odlikuje se mnogooblinom i nekohe-
rentnom sumanutou, fazama agitacije i demen-
tnom evolucijom ka apsurdnom;
verbalna diskordantna psihoza, originalan oblik,
ali redi, u kome se, posle na izgled hebefreninog
poetka, psihoza svodi na govor ili pisane tekstove
koji su potpuno nekoherentni, uz preobilje stalno
stvaranih novih reci; mimika diskursa je sauvana i
u kontrastu je s nerazumljivou smisla.
Ova verbalna diskordantna psihoza odgovara, u
Blojlerovoj terminologiji, shizofaziji*.
Ako je shizofrenija pre stekla pravo graanstva u
nozografiji nego diskordantna psihoza, ipak se po-
jam diskordantnost esto koristi u psihijatrijskoj
terminologiji.
Zbog svojih nastranosti, protivrenosti i paradok-
salnih manifestacija, diskordantna psihoza moe da
izazove sumnju u iskrenost bolesnika: u izvesnim
sredinama (zatvorskoj, vojnikoj), hebefreniari i
shizofreniari su na poetku svoje bolesti ponekad
smatrani simulantima (Simulacija*, Apsurdno*,
Ganzerov sindrom*).
A. Poro
DISLEKSIJA
od gr. dys-, prefiks koji izraava ideju tekoe i lexis,
re
Kusmaul (Kussmaul) je 1877. godine skrenuo pa-
nju na ono to je OR nazivao verbalnom slepoom, a
posle njega je vie autora, naroito Berkhan, Hinel-
vud (Hinshelwood), prikazalo sluajeve, inae smat-
rane retkim, tekoa pri itanju, uz uzaludno trae-
nje nekog neurolokog supstrata ovog oteenja.
Meutim, pedagozi su kod uenika sve ee kon-
statovali anomalije u akviziciji leksikih i grafikih
automatizama koje se, po svojoj uestalosti, nisu
mogle pripisati nekom organskom oteenju i iji je
shematizam, uostalom, klinika osporila.
Iz tih nepouzdanih i protivrenih pokuaja roen je
moderan pojam disleksije (termin je Berlinov, iz
1887) definisane, izvan svake psiholoke ili fizioloke
spekulacije, kao tekoa vezana za ovladavanje pisa-
nim tekstom koja se, uprkos inae normalnoj sposob-
nosti za kolu, izraava nenormalnom uestalou i
persistencijom greaka od samog poetka uenja ita-
nja. U stvari, mada nema patognomonikih znakova
[Ombredan (Ombredane)] u pravom smislu reci,
umesto dosta brzog napretka i normalizacije, itanje
disleksika ostaje kolebljivo, nerazumljivo, pogreno,
DISMNEZIJA
s interverzijama slogova, brkanjem slova, sakae-
njem reci, grekama koje e se jo due javljati u no od toga da li je naglaen oznaitelj ili ono
ortografiji. Ova pedagoka definicija (Lone) pre-
cizirana je priznavanjem dve odlike koje je veoma
naglaavao Rudinesko (Roudinesco):
specifinost: o disleksiji se moe govoriti samo
ako ne postoji nikakvo oteenje senzornih organa,
kao ni bilo kakvo intelektualno zaostajanje.
evolutivnost: na kraju se postie teno i pravilno
itanje i, mada sporije, nestaje i dizortografija.
Ipak, zbog preteranog proirenja ovog pojma, koje
dokazuju izvesne statistike po kojima procenat dis-
leksika meu acima iznosi ak 28%, poeljno je
praviti razliku izmeu pravih i lanih disleksija.
U mnogim sluajevima, iz najraznovrsnijih razloga
(zdravstvene tegobe, problemi u porodici), dolazi do
neuspeha u adaptiranju na neki konvencionalni za-
datak, koji se, naroito danas, izvrava u esto
nenormalnim i apsurdnim uslovima. To je sekun-
darno zaostajanje u itanju [Rabinovi (Rabino-
vitch)]. Nesumnjivo je da, pored nedostatka stimula-
cije i vebanja, delovanja ekonomskih i kulturnih
faktora [Haris (Harris), Musen (Mussen)], prosene
mentalne sposobnosti i karakterne tekoe mogu da
budu oteavajui faktori koji blokiraju evoluciju,
kao to, jo ee, neka loa emocionalno-vaspitna
situacija ponekad moe da zavara i da navede da se
poveruje da postoji neko striktno psihogenetiko
objanjenje datog poremeaja. [Ipak treba naglasiti
da je Kan (Cahn), na Vinikotovu (Winnicot) suges-
tiju, jedan sindrom perceptivno-motornih poremea-
ja doveo u vezu s loim kvalitetom ranog majinog
odnosa prema detetu, u kontekstu emocionalne ne-
zrelosti.] Obino bi, meutim, bilo dovoljno izbei
nerazumevanje i nespretnost vaspitaa, dati detetu
nekoliko pedagokih saveta poto se stekne njegovo
poverenje, da bi se prilino brzo otklonile prve
tekoe. Meutim, u pravim disleksijama nema mes-
ta ovakvom optimizmu. Neko e rei da dete, u
svakom sluaju, na kraju pone da teno ita. To je
tano, ali su istraivanja Danskog instituta posebno
dokazala da u tom sluaju neke nepravilnosti u
itanju i neke smetnje persistiraju i, nadasve, da je
ono to daje iluziju nagomilavanja zapravo zame-
njivanje jednog mehanizma mucavog itanja sa sri-
canjem, putem razlaganja i ponovnog kombinova-
nja reci, jednim tenim itanjem koje izraava smi-
sao neke sinkretiki opaene celine. Tekoe bi,
znai, bile maskirane, ali ne potpuno otklonjene;
izgleda da se ova disleksija ne moe objasniti retar-
diranim sazrevanjem [Krili (Critchlev)] ve pretpos-
tavlja, pre nego neku neizraenu cerebralnu leziju,
traumatske ili neke druge prirode [Gezel (Gesell)],
uprkos analogiji sa steenim aleksijama usred nekog
cerebralnog akcidenta, jednu konstitucionalnu ano-
maliju ije je stvarno postojanje pokuao da dokae
Halgren (Hallgren). Istraivanja o njenoj prirodi
malo su napredovala, ali su zato postignuti veliki
uspesi u prouavanju konkretnih problema reeduka-
104
cije. Treba se, dakle, vratiti staroj alternativi, zavis-
oznaeno.
Orton, u iju je tezu Fi (Fie) uneo vie elastinosti,
smatra da je u pitanju jedan nedostatak hemisferne
dominacije.
ilder (Schilder), pak, smatra da je u pitanju jedan
primarni izolovani poremeaj neke intelektualne
grostike funkcije.
U ovom haosu konstatacija, jedino je sigurno da je
kod disleksika:
1. Perceptivno-motorna organizacija vrlo esto po-
remeena, s loom lateralizacijom [Galifre-Granon
(Galifret-Granjon)];
2. Osim retkih izuzetaka, svi disleksici su imali ili i
dalje imaju poremeaje govora ili razumevanja go-
vora [Borel-Mezoni (Borel-Maisonny)].
Danas je nemogue da se odlui da li na disleksiju, u
preciznom znaenju koje joj mi pripisujemo, treba
gledati kao na rezultantu raznih instrumentalnih
deficita [Monro (Monroe)] ili kao na funkcionalni
poremeaj kome bi se mogla priznati izvesna auto-
nomnost na nozografskom planu.
U svakom sluaju, treba pomenuti znaajne posledi-
ce ovakve disleksije, koja moe predstavljati pra-
vu drutvenu obogaljenost [Fave-Butonije (Fa-
vez-Boutonier)], a i Siter joj je zapravo pripisao
odreenu ulogu u genezi ozbiljnih neadaptacija
[podsetimo ipak, da bismo ublaili ovaj pesimizam,
da su Edison, Rodiv (Rodiw), Vilson (Wilson), Ajn-
tajn (Einstein) bili disleksici]. Zato je, ne ekajui
pedagoku potvrdu disleksije, nuno da se obavi
medicinsko-psiholoki pregled im se pojave prve
tekoe, poto ne postoji sistematsko predkolsko
otkrivanje ove anomalije, u svakom sluaju teko
ostvarljivo; naroito treba organizovati specijalna
odeljenja gde e biti primenjene neophodne reedu-
kativne mere, dok e, kako se nadamo, odgovaraju-
a reforma nastave doprineti smanjenju broja lanih
disleksika koji, prilino esto, trpe psiholoke i dru-
tvene posledice svojih potekoa, nita manje nego
pravi disleksici.
A. Luoni
DISMNEZIJA v. Pamenje
od gr. dys-, prefiks koji izraava ideju tekoe i mnas-
ihai, pamtiti
DISMORFOFOBIJA
od gr. dys-, prefiks koji izraava ideju tekoe, morphe,
oblik i phobos, strah
Dismorfofobija se moe definisati kao nenormalna
obuzetost estetikom tela [Krepelin (Kraepelin)]. Ona
je uobiajena kod adolescenata i odnosi se na tei-
nu, visinu, dlakavost, morfologiju lica, kou, anato-
miju polnih organa.
Ovaj simptom moe da najavi poetak shizofrenije*,
ali se sree i u nekim fobikim ili opsesivnim neuro-
105
tinim slikama, kao i kod adolescenata s poremea-
jima karaktera [Tomkijevi (Tomkiewicz)].
Telesne mane, bile imaginarne ili delimino postoje-
e, nisu predmet objektivne procene. One se doiv-
ljavaju kao ozbiljno oteenje; kad je samopotcenji-
vanje veoma izraeno, ono moe da dovede i do
samoubistva. Do dismorfofobije dolazi kod adoles-
cenata u trenutku kad im je potrebno da integriu
sliku svog tela u punom razvoju. One su takoe
simptom-test koji otkriva neku sloeniju tegobu:
krizu identiteta (ili krizu identifikacije). Leenje se
pre svega oslanja na psihoterapiju. Treba veoma
oprezno razmotriti mogunost pribegavanja derma-
tolokom leenju, dijetama za mravljenje ili estet-
skoj hirurgiji [videti Furneovu (Fournet) doktorsku
tezu, Pariz, 1966].
/. Pelisje
DISOCIJACIJA
od lat. dis-, odvojen od i socius, drug, pratilac
Ovaj opti termin, koji se u psihijatrijskoj semiologi-
ji koristi poslednjih pedeset godina, posle Blojlera
(Bleuler), jeste ekvivalent termina diskordantnost
koji je predloio aslen (Chaslin) diskordantne
psihoze ili termina intrapsihika ataksija koji je
upotrebljavao Stranski (Stranskv). On oznaava ras-
pad psihikog jedinstva.
Disocijacija se moe manifestovati u vrlo raznolikim
oblicima, svim vrstama pokazatelja, izraavajui ne-
sklad, neadekvatnost ideje, dranja i emocionalnog
sadraja izraenih u istom trenutku. Ona e se,
dakle, otkriti po jednom osmehu, nabiranju obrva,
pogledu, tonu neke reenice, kad se bude ustanovilo
da su oni odvojeni od idejnog ili emocionalnog
sadraja koji propraaju. Samo e vrlo vest i iskusan
kliniar umeti da je otkrije jer su njeni pokazatelji
ponekad toliko letimini i neprimetni da se opiru
svakom analitikom opisu.
Lake ju je otkriti pri prouavanju toka misli (izra-
enom usmeno ili pismeno). Tom prilikom e,
uz ograniavanje na intelektualni plan, moi da
se ustanove prepreke, elipse, derivacije, kondenza-
cije, staze [zastoji], praznine, itd., jednom reju,
mnogostruki oblici poremeaja organizacije mi-
ljenja koji se naroito sastoje u deficitu intenci-
onalnog vektora i logikog strukturiranja miljenja.
Meutim, to su samo spoljanji znaci, dok je sa-
ma disocijacija jedan dubinski proces koji podriva
elu linost. Preuzimajui Blojlerovu definiciju (izra-
enu nemakom reju Spallung, rascep), Giro (Gui-
raud) je smatrao da je disocijacija prvenstveno ne-
dostatak sintetike integracije dinamikih kompo-
nenti koje normalno stvaraju pojam vlastitog Ja,
ili, pak, stanje u kome vlastito Ja ne priznaje neke
primordijalne komponente psihike linosti. Re je,
dakle, o procesu psihike disolucije s dislokacijom
vlastitog Ja, njegovih komponenata i njegove sa-
mosvesti.
DISOCIJATIVNA STANJA
Ovako definisana, disocijacija zaelo predstavlja
najfundamentalniji proces mentalne alijenacije u
tanom znaenju te reci, kako ga danas shvatamo u
pojmu shizofrenije [OVKI&IV (shizein) =rascepati,
disocirati]. Isto tako, svi ovi pokazatelji imaju prvo-
razrednu dijagnostiku ili prognostiku vrednost,
posebno u mladalakim psihozama koje se javljaju u
preruenim oblicima depresivnih stanja, histerinih
fenomena, poremeaja karaktera i koji, u stvari, u
potaji evoluiraju ka shizofreninoj disocijaciji koja e
se kasnije ispojjiti u svim svojim klasinim vidovima.
Zato je disocijacija jedan od najdragocenijih pojmo-
va klinike psihijatrije, jedan od najneophodnijih,
kojim treba ovladati u praksi.
T. Kamerer
DISOCIJATIVNA STANJA
od lat. dissociare, razdvojiti, razjediniti
Disocijativno stanje je prolazno patoloko stanje;
odlikuje se naroitim poremeajem svesti koji obole-
lom doputa da obavlja neku koordiniranu radnju,
koja, meutim, ostaje strana njegovoj linosti i ne
moe da se u nju uklopi.
Neretko, pojam disocijativno stanje koristi se kao
sinonim za sumrano stanje*; ipak, iako je, u praksi,
ove dve mogunosti teko razluiti, iako one imaju
mnogobrojne zajednike odlike, one su, bar teorij-
ski, a i prema veini autora, razliite: u sumranom
stanju javlja se opta konfuzna obnubilacija svesne
sinteze dok se disocijativna stanja odlikuju suava-
njem polja svesti.
Disocijativna stanja u pravom smislu predstavljaju,
dakle, vrstu neurotine smetnje; ona su labilna,
nepostojana, mogu se javiti ili ieznuti pod dej-
stvom sugestije, hipnoze; lakunarna amnezija, koja
obino usledi za njima, samo je povrinska i moe
da popusti pred dobro vodenim ispitivanjem, u toku
subnarkoze, na primer. Radnje koje se izvre u toku
disocijativnog stanja mogu da budu neumesne, ud-
ne, u oiglednoj protivrenosti sa vaspitanjem, sta-
vovima, uobiajenim postupcima subjekta, ali one
nikada nisu istinski ozbiljne ili opasne, kao ponekad
u sluaju konfuzije: bolesnik u disocijativnom stanju
kadar je da zagrli nekog neznanca, da rairi kiob-
ran u zatvorenoj prostoriji, da udari bolniara kar-
tonskim bodeom koji mu se prui, ali nee poiniti
zloin.
Koncem XIX veka vrena su izuzetno mnogobrojna
i podrobna prouavanja disocijativnih stanja [arko
(Charcot), P. ane (P. Janet), Azam . . . ] ; provocira-
na na razliite naine, kultivisana kod izuzetno
prijemivih pacijenata, ona su otkrivala neobine
opservacije dvostrukih, trostrukih, naizmeninih
linosti, itd. Otkako se smanjilo interesovanje za
njih, rede se i javljaju.
U klinici, opserviraju se prvenstveno kod histerika:
jedan od njihovih najeih i najizvornijih oblika
jeste somnambulizam.
DISOLUCIJA
Medicinsko-pravni problem koji postavljaju disoci-
jativna stanja u jednom se trenutku uinio izuzetno
ozbiljnim. Danas je prihvaeno da takva stanja, pod
uslovom da je to mogue dokazati, mogu predstav-
ljati opravdanje za sitne prestupe, ali da ona ni u
kom sluaju ne mogu skinuti odgovornost sa poini-
oca nekog zloina, pa ak ni teeg prekraja.
. Siter
DISOLUCIJA v. Deksonizam
od lat. dissohere, razjediniti
DISPAREUNIJA
od gr. dys-, prefiks koji izraava ideju tekoe i pareu-
nos, drug, partner u krevetu (od para-, pored i eune,
postelja, krevet)
Dispareuniju, bol vezan za seksualni odnos, ali koji
moe da bude propraen orgazmom, treba izriito
razlikovati od vaginizma. U dispareuniji, bol je
ponekad nestalan, promenljiv, ponekad isprepleten s
uitkom i vezan za oiglednu anksioznost. Etiologija
dispareunije moe biti delimino psihika, ali je
prvenstveno organska, barem u poetku. Kasnije se
uspostavlja neka vrsta uslovljavanja, to objanjava
povoljno dejstvo seksolokih tehnika, terapija pona-
anjem i anksiolitika.
Do vaginizma dolazi usled kontrakcije miia-podiza-
a anusa i svaki pokuaj penetracije je uzaludan.
Vaginizam je, oigledno, najee povezan (bar posle
izleenja neke eventualne organske lezije) s psiholo-
kim razlozima. Uzastopne dilatacije sa sve veim
dijametrima imaju povoljno psihoterapijsko dejstvo.
/. Poenso
DISRAFIJE
od gr. dys-, prefiks koji izraava ideju tekoe i raphe, av
Skup malformacija koje se odlikuju nedostatkom
simultanog zatvaranja neuronskog i kimenog kana-
la, pa ak i lobanjskog svoda, koji se pripisuje
nedostatku indukcije hordalnog porekla; najkarak-
teristiniji primer je spina-bifida aperta. Manje oz-
biljne oblike daju lumbo-sakralni disrafizmi koji
obuhvataju: anomalije kime, dermike fistule, ko-
ne anomalije i intraspinalne disembriome, neke si-
ringomijelije, anomalije okcipitalne ili frontalne re-
gije (meningokele, meningoencefalokele).
P. Tridon
DISRITMIJA v. Fleksioni spazmi
od gr. dys-, prefiks koji izraava ideju tekoe i ryt-
hmos, ritam
DISULFIRAM
Disulfiram (ili tetra-etil-tio-uram) najpoznatiji je
kao Antabus* . E. Jakobsen (E. Jacobsen) i O.
Martensen-Larsen su sluajno, istraujui antihel-
106
mintiku aktivnost disulfirama, u Kopenhagenu,
1947. godine, otkrili njegovo antagonistiko delova-
nje na alkohol, u ljudskom organizmu.
Ova supstancija, sama po sebi netoksina, pri redov-
nom uzimanju izaziva neprijatne, pa ak i veoma
mune reakcije u sluaju unoenja alkoholnih pia:
intenzivno crvenilo lica, difuzno oseanje toplote,
pulzatilne glavobolje, vrtoglavicu, muku, a nekad i
povraanje, hladan znoj, lipotimije, itd.
Izgleda da je reakcija antabus-alkohol, tako stvore-
na u organizmu, vezana za jednu devijaciju metabo-
lizma alkohola, ija bi degradacija bila blokirana na
stupnju acetaldehida, pri emu piruvolaktika kiseli-
na zaelo ima znaajnu ulogu [Lekok (Lecoq)].
KLASINA TEHNIKA TERAPIJE: posle somatskih i
biolokih pregleda koji omoguavaju da se eventual-
no eliminiu osobe koje pate od kardiovaskularnih
oboljenja i insuficijencije jetre, kao i bolesnici koji se
odlikuju prevelikom psihikom labilnou (znaajno
intelektualno propadanje etilikog porekla, antece-
denti mentalne konfuzije), poinje se sa svakodnev-
nim davanjem jedne do dve tablete antabusa tokom
pet ili est dana; zatim se svakog dana izaziva
reakcija disuljiram-alkohol, tako to se pacijentu
daje aica omiljenog alkoholnog pia i to se nad-
gledaju pojava i intenzitet te reakcije. Tako se moe
ostvariti bilo u bolnici, bilo ambulantno izves-
tan broj reakcija disulfiram-alkohol (est do deset,
na primer).
Zatim treba nastaviti sa svakodnevnim redovnim
davanjem jedne tablete (rede pola tablete) ovog
proizvoda i to due vreme, najmanje nekoliko godi-
na. S vremena na vreme se moe, ali ne mora,
sprovesti reakcija disulfiram-alkohol, podseanja
radi.
Pri svemu ovome je veoma vano kontrolisanje paci-
jentovog kardio-vaskularnog stanja, to iziskuje pre-
thodno pravljenje EKG-a, redovno kontrolisanje
arterijskog pritiska za vreme reakcije disufiram-al-
kohol. U sluaju suvie snane reakcije, preporuuje
se davanje vitamina B-grupe (posebno Bj, B 3 , B4 i
B 6 ) intramuskularnim putem.
Podsetimo takoe da ovu terapiju nikad ne treba
primenjivati na osobu koja je najmanje etrdeset
osam asova ranije konsumirala alkoholno pie.
VARIJANTE OVE TERAPIJE:
Upotreba disulfirama bez korienja reakcija disulfi-
ram-alkohol: mnogi autori misle da reakcija disulfi-
ram-alkohol, zbog veoma neprijatnih poremeaja
koje izaziva, igra ulogu zabrane, pa ak i prinude,
koja je vana sama po sebi, a posebno kod alkoholi-
ara sa slabim Ja. Peren (Perrin) i De Mondragon
(1953) su tim povodom podsetili na miljenja mno-
gih autora koja se zasnivaju na strahu od smrti
koju ova tehnika moe da izazove kod nekih tipova
etiliara; drugi autori, Diblino (Dublineau), na pri-
mer, (1953), naglaavali su abreaktivnu vrednost
ovih reakcija.
107
Neki kliniari, naprotiv, smatraju da nije uvek nu-
no da se kod svih bolesnika izazivaju reakcije disul-
firam-alkohol: oni misle da je dovoljno davanje
disulfirama u vidu produene terapije, s tim to se
od pacijenta trai da ne pije i on se upozorava na
reakcije koje bi izazvao u sluaju unoenja alkohol-
nih pia. Ti kliniari, P. Fuke (P. Fouquet), na
primer, smatraju da je disulfiram pogodno sredstvo
za pospeivanje apstinencije, to stvara mogunost
dugotrajnog psihoterapijskog leenja.
Implantati disulfirama: implantirani jednostavnom
hirurkom tehnikom pod kou abdomena, u vidu
zvezde, implantati u naelu omoguavaju kontinui-
ranu i produenu impregnaciju organizma, aktivnu
mesecima (maksimalno godinu dana). Oni mogu biti
izriitije indikovani kod osoba nesposobnih da sebe
primoraju na redovno uzimanje disulfirama. Njiho-
va nepogodnost pored rizika mogue eliminacije
jeste u ponekad manjoj efikasnosti nego u sluaju
oralnog uzimanja.
KORISNOST DISULFIRAMA I GRANICE
NJEGOVE PRIMENE
Uzimanje ovog produkta mora biti dugotrajno (u
najeem sluaju, najmanje nekoliko godina) i pro-
blem i jeste u tome kad treba savetovati pacijenta da
prekine s njegovom upotrebom. Sve naravno, zavisi
i od toga na koji se nain terapija shvata i koristi:
ako je ovaj preparat jedini nain leenja nekog
hroninog alkoholiara, ako je u pitanju po
recima E. Jakobsena o nekoj vrsti hemijske
hospitalizacije, tada je sigurno da postoji opasnost
da e prerano obustavljanje davanja ovog preparata
(naroito kod bolesnika koji sebe precenjuju) pone-
kad dovesti do brzog ponovnog podleganja alkoho-
lu.
Ako se, naprotiv, naglaava da antabus ima samo
deliminu ulogu u leenju hroninih alkoholiara,
ako se na ovaj preparat gleda kao na neto to treba
da osnai pacijentovu posustalu volju, ako se njego-
va primena shvata, po recima M. Poroa, kao medi-
kamentna ortopedija, tada svakodnevno uzimanje
leka vie nije jedini element leenja i moe se rei da
se bolesniku-alkoholiaru, kad dospe do stupnja
emocionalne neutralnosti i ravnodunosti prema al-
koholu, kad apstinencija postane za njega prirodan i
uobiajen nain ponaanja, moe savetovati (ako on
to sam tada trai) da prestane s uzimanjem disulfira-
ma.
Terapija disulfiramom je pogodnija za bolesnike
prosene inteligencije, koji razumeju leenje i hoe
da sarauju [Veksberg (Wexberg) i sar.]. Po jedno-
dunom miljenju svih autora, ona se nikad ne srne
preduzeti bez pacijentovog znanja, jer bi to, po
Beneu (Beneux) i sar., bila ozbiljna greka. Pored
toga, veina autora smatra da ovu terapiju treba
zapoeti iskljuivo u bolnikoj sredini, mada je
predvieno da se ona kasnije nastavi ambulantno.
5. Bardena i R. Roper
DIZENTERIJA
DIVLJA PSIHOTERAPIJA (DIVLJA
INTERPRETACIJA)
Termin divlji koristi se kada je re o davanju, koje
se granii sa zloupotrebom, anksiogenih i najee
neefikasnih i iznenadnih psiholokih procena. Neki
praktiari na ovaj nain iznose pacijentima svoje
miljenje, u kome ima izvesnih primesa psihoanali-
tike teorije, i to ine na osnovu opasnih i proizvolj-
nih terapijskih odnosa.
.-K. Benoa
Red. V. P. i N. C.
DIZARTRIJA
od gr. dys-, prefiks koji izraava ideju tekoe i arthron,
artikulacija, izgovaranje
Tekoa pri govoru do koje dolazi usled neurolo-
kog ili miinog oteenja koje onemoguava po-
kretljivost glasovnog trakta. Dizartriju treba razli-
kovati od afazije, kortikalnog porekla (s oteenjem
unutranjeg govora), od poremeaja do kojih dolazi
usled nekog oteenja samog govornog aparata, kao
i od obinih funkcionalnih oteenja govora (nedos-
taci pri izgovaranju, na primer). Ona se uvek vie
odnosi na suglasnike nego na samoglasnike. U svom
najteem obliku, daje anartriju, gde jedino ostaje
mogue proizvoenje grlenih glasova.
Dizartrija je rezultat lezija koje mogu zahvatati
Rolandovu brazdu a u sluaju unilateralne povrede,
jedro VII, IX, XI i XII kranijalnog nerva, aksonske
putanje tih nerava, pa ak i miie-efektore. To
pokazuje izuzetnu etioloku raznovrsnost ovog sin-
droma: on moe biti vaskularnog porekla (povreda
Rolandove brazde), traumatskog, tumoralnog, de-
generativnog [lateralna amiotrofina skleroza, sirin-
gobulbija, Fridrajhova (Friedreich) bolest], toksi-
kog (pijanstvo, delirium tremens...). Oteenje ta-
koe moe biti miino (posebno u progresivnim
atrofinim miopatijama).
Klinika slika e oigledno varirati zavisno od uzro-
ka, a naroito u funkciji povezanih lezija. U sluaju
ozbiljnog oteenja, skoro uvek se zapaaju poreme-
aji gutanja koji e esto usloviti prognozu.
. Iber
DIZENTERIJA
od gr. dys-, prefiks koji izraava ideju tekoe i enteron,
crevo
U akutnom periodu ove bolesti dolazi do neto
malo (ili nimalo) konfuzivnih akcidenata, ali se u
dugotrajnim oblicima s malaksalou i organskom
iscrpljenou javlja depresivno stanje, s manje ili vie
izraenom intelektualnom optuzijom i blagim onei-
rizmom koji esto navodi lekara da u pacijentovoj
prolosti ili na osnovu pregleda stolice potrai po-
tvrdu amibijaze.
DNEVNA BOLNICA
Enar je opisao stanja konfuzije kod pacijenata s
amebama koji imaju hepatike apscese, A. Poro
Korsakovljeve (Korsakoff) polineuritske psihoze (u
nekim sluajevima, ulogu igra i avitaminoza). Blan
(Blanc) i Sigje (Siguier) su naili na pelagrozni sin-
drom u hroninim dizenterijama.
A. Poro
DNEVNA BOLNICA v. Hospitalizacija, delimina
DONACIJE
od lat. ilonare, darovati, pokloniti
lan 893. Graanskog zakonika odreuje da graa-
ni mogu raspolagati svojim dobrima i pri tom biti
osloboeni poreza samo u sluaju donacije ivim
licima ili donacije testamentom*.
Donacija meu ivim licima je in kojim se dona-
tor za ivota i neopozivo liava darovane stvari, u
korist primaoca koji je prihvata (SI. 894 Graanskog
zakonika). Testament je in kojim autor testamenta
raspolae, za vreme kad on vie nee biti u ivotu,
svim svojim dobrima ili delom dobara i koji moe
po svojoj volji da opozove (51. 985 Graanskog
zakonika).
A. Riu
DONKIHOTSTVO
Pojam izveden iz imena Servantesovog junaka. Poro
i Gutman (Gutmann) ga definiu kao nastrojenost
duha koja izaziva u nekim osobama arku strast,
lienu linog interesa, esto reformatorsku i revandi-
katorsku, koja ih tera u potragu za pravednim i
plemenitim ciljevima koje treba braniti; one stavljaju
u slubu tih ciljeva vrstinu karaktera, odsustvo
kritikog oseanja, monoideizam koji potpomau
iluziju i sentimentalnu zaslepljenost. Ovi autori
smatraju da je osoba obuzeta donkihotstvom srod-
na Didovim (Dide) strasnim idealistima* i Borelo-
vim aktivnim sanjarima. Kuleon (Couleon) smatra
donkihotstvo prelaznim oblikom izmeu imagina-
tivnih mehanizama sumanutosti* i interpretativnih
mehanizama sumanutosti*. Po Dojovom (Deutsh)
miljenju, re je o udesnom prototipu junaka koji
se bori za ostvarenje svog ideala, zahtevajui od
stvarnosti da se prilagodi njegovom narcisistikom
Ideal-ja umesto da taj Ideal-ja podvrgne zahtevima
stvarnosti, to predstavlja veito donkihotstvo ljud-
skog duha.
K. Dekan i A. Lo
DOPAMIN
Karlson (Carlsson) je 1957. godine sugerirao da bi
dopamin, metabolit Dope, mogao biti neurotran-
smiter centralnog nervnog sistema. Do tog doba,
dopamin je bio poznat jedino kao prekurzor norad-
renalina, ali mu nije pripisivana neka specifina
fizioloka uloga.
108
Sinteza dopamina vri se u skladu sa sledeom she-
mom:
kaptiranje tirozina neuronom koji ga ekstrahira
iz krvi;
pretvaranje u Dopu pomou tirozin-hidroksila-
ze. To je takozvana ograniavajua etapa. U stvari,
aktivnost tiroksin-hidroksilaze regulie ceo metabo-
liki lanac. Ako ima suvie sintetizovanog dopami-
na, tiroksin-hidroksilaza umanjuje njegovu aktiv-
nost i usporava njegovu sintezu;
dopa se pretvara u dopamin pomou jedne de-
karboksilaze. Tada se dopamin uskladitava u presi-
naptikim granulama.
Degradacija dopamina izaziva delovanje monoa-
min-oksidaze (MAO) i katehol-O-metil-transferaze
(COMT). Finalni proizvod degradacije je homova-
nilina kiselina (HVA).
Tehnike histofluorescencije, zatim imunofluorescen-
cije, omoguile su da se u centralnom nervnom
sistemu individualizuju etiri velika neuronska dopa-
minergika sistema:
Nigrostrijarni sistem se sastoji od elijskih tela
smetenih u jedru A9 locus niger-a koja prave sinap-
su u strijatumu. Ovaj sistem delimino kontrolie
takozvanu ekstrapiramidalnu motoriku.
Mezolimbiki sistem polazi od jedra A l o locus
niger-a i zavrava se u accumbens-jedru, olfaktivnom
tuberkulumu i terminalnoj striji. Ovaj sistem zaelo
igra ulogu u emocionalnom ivotu.
Mezokortikalni sistem nastaje iz jedara A 9 i A 1 0
locus niger-a i zavrava se na dubinskoj strani fron-
talnog korteksa. On zaelo igra ulogu u fenomenima
modane integracije i izgleda da je poremeen u
nekim oblicima shizofrenije.
Tubero-infundibularni sistem polazi od jedara
A 1 2 i A 1 3 hipotalamusa i zavrava se u srednjoj
izboini. On kontrolie luenje prolaktina, koei ga.
Treba naglasiti da pored dopaminergikih recep-
tora centralnog nervnog sistema, nalazimo dopa-
minergike receptore i u vaskularnom bubrenom
sistemu.
Funkcionalni, dinamiki aspekt interakcije dopami-
na sa pred- i post-sinaptikim dopaminergikim re-
ceptorima povinuje se shemi opte regulacije opisa-
ne pod odrednicom Receptori u mozgu*.
Otkrivena su dva posebna tipa dopaminergikih re-
ceptora:
D, spojen s membranskom adenilat-ciklazom;
D2 koji ne izgleda povezan s adenilat-ciklazom.
Uglavnom se smatra da je taj receptor D 2 impliciran
u terapijskom delovanju neuroleptika.
Neki autori su opisali druga dva tipa dopaminer-
gikih receptora ( D 3 i D 4 ) ije je postojanje kontro-
verzno.
Izvestan broj psihotropnih supstancija koje se koriste
kao terapijski agensi ili farmakoloki reaktivi modifi-
kuje dopaminergiku aktivnost.
Meu supstancijama koje pospeuju dopaminergi-
ku aktivnost, neke ubrzavaju oslobaanje dopamina
109
poev od presinaptikih zavretaka. Takav je sluaj
s amfetaminima, ali se njihovo dejstvo odnosi na
sve kateholamine. Isti je sluaj i s amineptinom
korienim u antidepresivnom leenju.
Druge supstancije prvenstveno deluju inhibiranjem
rekaptiranja na presinaptikom nivou na primer
kokain.
Isti je sluaj i s nomifenzinom predloenim za lee-
nje inhibiranih neurotinih depresija.
Neke supstancije deluju tako to neposredno stimu-
liu postsinaptiki receptor, na primer L-Dopa, ali i
bromokriptin, apomorfin.
Supstancije koje blokiraju dopaminergiku aktiv-
nost na postsinaptikom nivou pripadaju grupi neu-
roleptikih supstancija. U funkciji svoje hemijske
strukture, neuroleptici imaju razliit afinitet na ni-
vou receptora D1 i D 2 , ali i na nivou razliitih
dopaminergikih sistema. Tako, na primer, halope-
ridol ima vei afinitet za nigrostrijarni sistem nego
za mezolimbiki i mezokortikalni sistem. Sa sulpiri-
dom je obratan sluaj.
Praktian znaaj dopamina je bio veliki u neurologi-
ji. Otkrie, 1960. godine, opadanja dopamina i stri-
jarnim strukturama osoba obolelih od Parkinsonove
bolesti* otvorilo je put dopaminergikom leenju
ove bolesti.
Pored toga to je dopamin omoguio razumevanje
naina delovanja neuroleptika, njegov praktian
znaaj u psihijatriji se pre svega odnosi na:
1. Dopaminergike hipoteze o shizofrenijama*:
Meskalin, dobro poznat po svom halucinator-
nom dejstvu, nije nita drugo do metilisani dopa-
min. U organizmu postoje enzimi sposobni da izvre
tu metilaciju i moe se smatrati da neka genetska
anomalija moe biti uzrok patoloke metilacije dopa-
mina. Ova hipoteza je danas odbaena u drugi plan
zbog nemogunosti da se istraivanjem iznese na
videlo eventualni nenormalno metilisani metabolit.
Uverljivije injenice, na kojima se zasniva druga
hipoteza, mogu se ovako sistematizovati:
sve supstancije poznate po svojoj aktivnosti do-
paminergike stimulacije pogoravaju paranoidne
shizofrenije, a kod normalnih osoba mogu da izazo-
vu kliniku sliku paranoidne* sumanutosti;
nasuprot tome, sve supstancije s neuroleptikom
aktivnou, to jest sposobne da blokiraju postsi-
naptike dopaminergike receptore, dovode do po-
boljanja simptoma sumanutosti u paranoidnim shi-
zofrenijama.
2. Odgovornost dopamina u poremeajima raspolo-
enja: danas je skoro oigledno da su neki simpto-
matski aspekti depresivnog sindroma vezani za do-
paminergiku hiperaktivnost. Izgleda da su mnoge
supstancije koje olakavaju dopaminergiku trans-
misiju sposobne da dovedu do poboljanja depresije.
Uprkos tim elementima, teko je utvrditi neposred-
nu vezu biolokih dopaminergikih terapeutskih
promena i klinikih aspekata poboljanja, upravo
zbog heterogenosti datih biolokih faktora.
F. Rigal
DOIVLJENI PROSTOR (ESPACE VEU)
DOPINGOVANJE
od engl. reci doping, koja i sama potie od hol. reci
doop, sos
Korienje neke supstancije, najee stimulativne,
prilikom nekog takmienja ili ispita. Neki produkti,
ukoliko se koriste metodino i dovoljno dugo, imaju
korisno ergogeno dejstvo: vitamini, ekstrakti orga-
na, proteinski i mineralni rastvori, glucidi. Nasuprot
tome, nekontrolisano uzimanje nekog dopinga, naj-
ee nekog psihotonika, opasno je: smanjen oseaj
umora omoguava da se napor produi do iscrplje-
nosti. S druge strane, treba obelodaniti psihike
poremeaje koji su posledica zloupotrebe amfetami-
na: nesanica, anoreksija, lana intelektualna egzalta-
cija, mnestike tekoe, promena raspoloenja u
smislu depresije, euforije ili razdraljivosti, poveana
potreba za alkoholnim piima, itd. Takoe treba
naglasiti da upotrebi hipnotika, barbiturata ili ne,
pribegavaju anksiozne osobe koje ne mogu da obav-
ljaju svoj posao, da javno nastupaju, na primer,
bez svoje droge. Hipnotik ima stimulativno dejstvo
koje ukazuje na toksikomanski karakter takvog do-
pingovanja.
/. Pelisje
DOIVLJENI PROSTOR (ESPACE VEU)
od lat. spatium, prostiranje, razdaljina, prostor i vivere,
iveti
Doivljeni prostor ili prostornost predstavlja feno-
menoloku kategoriju (Fenomenologija*) koja se
primenjuje u komprehenzivnom pristupu psihoti-
nim fenomenima. Za Hajdegera, prostornost pred-
stavlja jedan egzistencijal ljudskog prisustva (Eg-
zistencijalizam*) koje je Stros (Strauss) okarakteri-
sao kao polaritet bliskog i udaljenog. Merlo-Ponti
(Merleau-Ponty) je smatra sutinskom strukturom
perceptivne svesti koja jemi da ovek ne pati
od halucinacija. Minkovski (Minkowski) je poka-
zao dva naina na koje normalan ovek doivlja-
va prostor:
svetao prostor koji se odlikuje fenomenom doiv-
ljene razdaljine: izmeu mene i sveta, izmeu mene i
drugih, postoji jedan slobodan prostor koji doputa
sluaj i nepredvieno, temelje punoe ivota
crni prostor u kome tama date sredine pribli-
ava bia i stvari. Ako u normalnim sluajevima
crni prostor uokviruje svetli prostor, kao to se ne-
vidljivo nalazi iza vidljivog, kod osobe koja pati
od halucinacija postoji, izgleda, preklapanje ovih
dvaju prostora.
Minkovski je mentalni automatizam* predstavljao
kao tekou u potvrivanju Ja u odnosu na prostor
i u veini fenomena sumanutosti uoavao je ieza-
vanje doivljene razdaljine i punoe ivota.
U istom smislu je Binzvanger (Binsvvanger), posle
Strosa, biu izloenom halucinacijama pripisao ne-
ku vrstu teskobe usled blizine u kojoj prisustvo.
DOIVLJENO TELO (CORRS VEU)
optereeno pritiskom sveta koji dolazi da se sa
njim uhvati u kotac, nije kadro da zauzme od-
stojanje.
Binzvanger je isto tako precizirao indikativne prav-
ce doivljenog prostora (visina, irina i prostiranje)
ije nesrazmere predstavljaju osnovne fenomene shi-
zofrenog autizma* (Manirizam*).
Melanholini doivljaj prostora, koji je ispitivao
Telenbah (Tellenbach), odlikuje se udaljavanjem
sveta i izolovanjem prisustva koje se svodi na doiv-
ljaj jednog tekog tela u jednom suenom prostoru,
lienom dubine i perspektive. U maniji*, pak, pro-
stor je neogranien, osloboen teine, a bolesnik se
tu kree kao kroz vrtlog (Binzvanger).
.-M. Azoren
E. MINKONVSKl, Vers une psychopathologie de l'espace
veu, in Le temps veu, 366 398, Neuchatel, Delachaux,
Niestle, 1968; A. TATOSSIAN, Phenomenologie des psycho-
ses, 56-57, 102-104, 112-114, 195-197, Pari, Masson,
1979.
DOIVLJENO TELO (CORRS VEU)
od lat. corpus, telo i vivere, iveti
est termin u fenomenolokoj (Fenomenologija*) i
antropolokoj (Antropologija*) literaturi i sinonim
ivog tela, vlastitog tela, tela-subjekta, telesnosti.
Kao izvorni modalitet bivstvovanja-u-svetu, doiv-
ljeno telo oznaava jedan oblik neegoine i predline
subjektivnosti (otelovljena subjektivnost) koja pre-
thodi istorijskoj i intersubjektivnoj determinaciji
ljudske egzistencije i utemeljuje je. Psyche (dua,
duh) i soma (telo anatoma) bili bi samo sekundarne
apstrakcije tog prvobitnog fenomena. Doivljeno
telo izraava antinomiju tela-koje-jesam i tela-ko-
je-imam koju nemaki jezik ustanovljuje u semanti-
koj suprotstavljenosti reci Leib i Korper. Cut (Zutt)
je precizirao dva fundamentalna oblika otvaranja
svetu ostvarena ivim telom: telo-kao-pojava i te-
lo-nosa, ija patologija u prvom sluaju odgovara
shizofrenim, a u drugom emocionalnim psihozama.
Sfera pojave [izgleda] ili Cutova estetiko-fiziogno-
mijska oblast odnosi se na telo u njegovoj ispreple-
tenosti s perceptivnim svetom i obuhvata kako stva-
ranje, tako i poimanje pojave [izgleda], objedinjujui
ljudsko stremljenje koje tu pojavu ostvaruje i ljud-
sku percepciju koja je odgoneta. Ta oblast je oblast
pretpojmovnog optenja sa svetom, oblast patikog
oseanja E. Strosa (E. Straus) koja svojom organi-
zacijom utemeljuje, u vidu prisnog krajolika, prebi-
vanje u svetu, puno poverenja. Cut tumai parano-
idne* poremeaje kao tekou da se pronikne u
smisao pojave Drugog, dok katatonija* i psihomo-
torni poremeaji shizofrenije svedoe o nesposob-
nosti pojavljivanja [pojavnog predstavljanja] pred
Drugim, a autizam objedinjuje ove dve deficijencije.
Telo-nosa je podloga manifestacija nenamernog na-
stajanja (devenir) ljudskog bia, koje je otvore-
110
nost-prema-svetu putem bezlinih modaliteta raspo-
loenja*, instinkata, afektivnosti* i ritmova.
Ova oblast je bliska onoj koju je Telenbah (Tellen-
bach) opisao pod imenom endokosmogeninost.
Struktura podloge [osnove] ljudskog ivota kakva je
telo-nosa razvija se i iri u vidu jednog kontinuira-
nog prostorno-vremenskog toka ije presuivanje
uvek prethodi melanholinim* poremeajima, a iz-
livanje maniji*.
U Binzvangerovoj (L. Binsvvanger) egzistencijalnoj
analizi (Egzistencijalizam*), telesnost je jedna od
kategorija koja omoguava pristup razumevanju po-
jedinanih bolesnih svetova.
Fenomenoloka psihologija [Goldtajn (Goldstein),
Fon Vajceker (von Weizsacker), Bujtendijk (Buvten-
dijk)] koristila je pojam telesnosti da bi pokazala
uticaj znaenja doivljenih situacija na osnovne fizi-
oloke regulativne mehanizme i naglasila ulogu sve-
ga toga u sticanju telesne sheme*.
. Azoren
M. MERLEAU-PONTY, Phenomenologie de la perception,
Pari, Gallimard, 1945; A. TATOSSIAN et S. GIUDICELLI,
L'anthropologie comprehensive de Zutt et Kulenkampff,
Confronlations psychiatriques, 11, 127161, 1973; A. TA-
TOSSIAN, Phenomenologie des psychoses, Pari, Masson,
1979; H. TELLENBACH, La Melancolie, Pari, PUF, 3 9 - 9 3 ,
1979.
DOIVLJENO VREME (TEMPS VEU)
od lat. lempus vreme i vivere, iveti
Pojam doivljeno vreme uveli su u psihologiju
Minkovski (Minkowski) i traus (Straus) 1920. go-
dine. Doivljeno vreme nije objektivno i fiziki mer-
ljivo vreme, ali nita vie nije ni datost vremena u
svesti, psiholoko vreme u pravom smislu. Doivlje-
no vreme se stapa sa ivotnim dinamizmom, ljud-
skim nastajanjem (le devenir), a njegovo obeleje je
usmerenost ka budunosti: pradoivljaj vremena
dat je u doivljaju moi [eler (Scheler)].
Jedan od prvih doprinosa fenomenologije* psihopa-
tologiji bio je opis promena doivljenog vremena u
melanholiji*, gde dolazi do usporavanja i zaustavlja-
nja linog vremena, inhibicije nastajanja, koja se
nalazi u osnovi radikalne inhibicije i nemoi bolesni-
ka i u osnovi njihovih sumanutih ideja. Kasnije se
analiza doivljenog vremena prenela i na druge po-
jave (manino vreme svedeno na puku sadanjost,
okamenjeno vreme shizofrenije); ovaj pojam je do-
brim delom kljuni pojam fenomenolokog shvata-
nja psihoza.
A. Tatosjan
DRAMATIZACIJA v. Snovi
od gr. drama, radnja
DROGE
od holandskog droog, suv, osueni proizvodi
111
Ovaj termin, koji u naelu oznaava sve sastojke
koji se koriste u hemijskoj, a naroito u farmaceut-
skoj industriji, dobio je ue znaenje i danas obino
oznaava proizvode kadre da izazovu neku toksiko-
maniju*.
Re je o prirodnim ili sintetikim supstancijama
kadrim da stvore zavisnost*. U javnosti obino
vlada zbrka u vezi s reju droga, samim tim to se
tako naziva i prva materija lekova i supstancija koje
mogu imati medicinska svojstva, ali ija zloupotreba
vodi u stanje zavisnosti. ak i ako neke lekove koji
se esto prepisuju, na primer trakvilizatore ili hipno-
tike, mogu da koriste i toksikomani, pacijente koji
uzimaju te lekove po lekarskom nalogu ne treba
smatrati potencijalnim narkomanima, ak ni u
sluaju produenog leenja. Ova zbrka moe da
dovede do nemotivisane uznemirenosti i preuranje-
nog prekida leenja.
Danas se razlikuju teke droge (opijati, kokain) i
blage droge (hai, LSD). Pri ovakvom pravljenju
razlike, veoma vetakom, ne uzimaju se u obzir
politoksikomanije, kao ni injenica da su takozvane
blage droge veoma esto uvod u teke droge. realno pripada a u skladu je s nazorima zajednice.
M. Poro
DROMOMANIJA
od gr. dromos, trka i mania, ludilo
Nesavladiva potreba za menjanjem mesta boravka,
putovanjem. Ova nagonska tendencija, koja je u
vezi s osnovnom labilnou subjekta, moe se javiti
veoma rano (neke deje fuge); ona u nekim sluaje-
vima dobija oblik skitnienja; u drugim se javlja u
obliku manje ili vie iznenadnih fuga. Po svom
povremenom karakteru, u nekim sluajevima odgo-
vara periodinoj konstituciji.
A. Poro
DRUTVENA PRILAGODLJIVOST v. Samopo-
uzdanje, socijalna prilagodljivost
DRUTVENI STATUS I ULOGA
Socijalna psihologija pridaje veliku vanost ovim
pojmovima iji je znaaj za psihijatriju neosporan.
Status je skup ponaanja koje pojedinac moe za-
konski da oekuje od drugih, status svedoi o mes-
tu, poloaju, prestiu. Uloga je skup ponaanja koje
drugi oekuju od pojedinca koji poseduje izvestan
status. To su, dakle, svojevrsne obaveze. Uloga
lekara (Parsons) donosi izvestan broj obaveza: teh-
niku kompetentnost (kao i obavezu stalne informi-
sanosti), neiskljuivost, koja ga navodi da svoju
pomo prua svima bez izuzetka, specifinost fun-
kcije, koja svodi njegovu mo intervencije na oblast
medicine, emocionalnu neutralnost, altruistiko po-
naanje i ponaanje lieno interesa. Status lekara
povlai, zauzvrat, potovanje njegovog znanja i po-
verenje u njega, kao i obavezu da se pacijent pridr-
DVOSTRUKA VEZA
ava njegovih uputstava. Ali, u ovom sluaju, status
i uloga bolesnika su komplementarni: bolesnik je
privremeno ili trajnije osloboen odgovornosti ili
uiva pomo predvienu zakonom. Ali, postoji
dvostruka obaveza samog pacijenta da eli da
ozdravi i da sarauje s lekarom radi ozdravljenja.
Stoga je moguno rei da je u naem drutvu odnos
bolesnika i pacijenta institucionalizovan.
Patologija uloga i statusa upuuje na mnogobrojne
aspekte psiholoke klinike slike. Izmene, promene,
revolucije, promene sredine uvek su primoravale
pojedinca na obezbeivanje novih uloga. Mnogi
inioci, meu kojima i starost, olakavaju ili otea-
vaju ovu evoluciju. S druge strane, gubitak statusa
(penzija, otputanje, smenjivanje, invalidnost) uvek
dovodi do frustracija. Neke psiholoke smetnje u
vezi s menopauzom moguno je opisati kao kona-
no gubljenje uloge u materinstvu. Odrasla aktivna
osoba prinuena je da igra mnoge razliite uloge
(profesija, porodica, graanski ivot, slobodno vre-
me itd.). Pojedinac je postigao ravnoteu ukoliko je
ostvario sve uloge i to dajui im onaj znaaj koji im
Teko je ostvariti pravu meru, a teret civilizacije
se esto izraava upravo psiholokim smetnjama
kao znakom te nemoi.
Mnogi imaginarni oblici ponaanja koja uoavamo
kod neurotinih ili psihotinih bolesnika pripadaju
patologiji uloga: detinjaste uloge nezrelih osoba,
uloge u kojima se izraava tenja ka bovarizmu*,
uloge zvezde u sluaju nedostatka autoriteta, mi-
tomanske uloge, paranoine uloge.
/. Pelisje
Red. V. P. i N. C.
T. PARSONS, Elements pour une sociologie de l'action, Plon,
1955; A.-M. ROCHEBLAVE-SPENGLE, La notion de rok en
psychologie sociale, PUF, 1962.
DSM III v. Klasifikacija mentalnih poremeaja
DUEVNA ZAOSTALOST v. Mentalna debilnost
DVOSTRUKA VEZA (Double bind)
Takoe nazvana dvostrukom prinudom, dvostru-
ka veza je patoloki sistem porodinih odnosa koji
se ovako moe izraziti: komunikacija se vri na dva
diskordantna nivoa, jednom verbalnom, drugom ne-
verbalnom (metakomunikativnom); neophodno je
da se ona uspostavi izmeu najmanje dve osobe, od
kojih e se jedna smatrati delatom, druga rtvom;
te osobe moraju biti povezane intenzivnim odnosom
koji e za jednu od njih imati vrednost mogunosti
opstanka; najzad, potrebno je da situacija bude
takva da odreeno kanjavanje bude vezano za sve
mogue odgovore rtve koja nee moi da bude
svesna protivrenosti naredbe koju dobija. U tom
sluaju bi psihoza bila jedini nain evazije [bekstva]
iz tog nepodnoljivog sistema (Porodina terapija*).
M. Pora
 DZ
DEKSONIZAM I NEODEKSONIZAM
Godine 1884. engleski neurolog Hjuling Dekson
(Huglings Jackson), inspirisan tadanjim vladaju-
im uenjem u filozofiji, evolucionistikom do- elementa: negativan element, koji odgovara ukidanju
ktrinom Herberta Spensera, formulisao je teoriju o
disoluciji nervnih funkcija koja se odvija u obrat-
nom smeru od njihove evolucije. Ta teorija e imati
mnogostruku primenu i pobudie veliku panju u
neuropsihijatriji, s tim to e je Anglosaksonci naro-
ito koristiti u oblasti iste neurologije, iako ju je
njen autor prvobitno formulisao u vezi sa psihozom
i njenim uzrocima.
Prvu primenu ovog uenja na patoloku psihologiju
dugujemo psihologu T. Ribou (Th. Ribot), krajem
XIX veka, kada je re o zemljama francuskog jezi-
kog podruja. Kasnije su tu teoriju razvili i obogatili
Fon Monakov (von Monakow) i Murg (Mourgue),
1928, te A. Ej (H. Ey) i . Ruar (J. Rouart), 1936,
kao i . Dele (J. Delay), 1951. Tako je nastalo ono
to danas nazivamo neodeksonizam.
I. NAELA DEKSONOVE TEORIJE
Opti smisao Deksonovog dela sastoji se u osloba-
anju simptoma od striktne i neposredne zavisnosti
od lezije. Po ovom autoru, funkcije se utiskuju u
nervni sistem i tu se hijerarhijski organizuju, a isto
tako mogu da se dezintegriu, shodno redu i zakoni-
tostima koje je on formulisao.
1) Evolucija se odvija od onog najorganizovanijeg
do onog najneorganizovanijeg, to jest od dobro
organizovanog najnieg centra ka ne tako dobro
organizovanim viim centrima; od onog najprostijeg
ka onom najsloenijem; od onog najautomatskijeg
ka onom najvoljnijem.
2) Disolucija, obratan proces, odvija se u pravcu
koji vodi od onog manje organizovanog, najsloeni-
jeg, najvoljnijeg, ka onom najorganizovanijem, naj-
prostijem i najautomatskijem.
3) U nervnom poremeaju, koji odgovara nekom
stepenu ili nivou disolucije, treba razmatrati dva
funkcije nekog vieg centra, i pozitivan element,
konstituisan oslobaanjem i hiperfunkcionisanjem
donjih centara. Bolest je samo uzrok fizikih uslova
negativnog elementa mentalnog stanja; bolest ne
stvara, ona razara i oslobaa.
Shodno tim naelima, Dekson je smatrao da bi
nervne ili mentalne bolesti trebalo sagledavati iz
ugla disolucije i njenih stepena, dok bi u sluaju
psihoze trebalo uzeti u obzir dubinu i brzinu disolu-
cije, uticaj linosti i starosti subjekta, te dejstvo
organskog stanja i spoljnih okolnosti. to je bra
disolucija, to je vea aktivnost onog nivoa koji
opstajava. Brza, ali duboka disolucija ostavlja ma-
nje posledica nego neka povrinska disolucija, i on
je u vezi s tim navodio, pored definitivnih ili prolaz-
nih disolucija koje stvaraju psihozu, disolucije u
postepileptinim komama, konfuznim stanjima, al-
koholnom pijanstvu, kao i svaku drugu disoluciju
izazvanu intoksikacijom, vaskularnim ili drugim po-
remeajem koji pogaa strukturu i funkciju nervnih
elija u viim centrima.
Dekson je dodavao da treba voditi rauna o vie
vrsta disolucija, zavisno od zahvaene zone i njenog
raspona: lokalne disolucije, opte disolucije. Regresija
nikada ne predstavlja tano reprodukovanu fazu
evolucije. Dekson govori o promeni linosti koja
postaje drukija, ali ostaje linost istog oveka.
II. PROIRIVANJE TIH NAELA: NEODEKSONI-
ZAM, DINAMIZAM I ORGANO-DINAMIZAM
Nadahnut deksonovskim teorijama, Ribo je obja-
vio, krajem XIX veka, niz studija iz psihopatologije:
o bolestima pamenja, volje, linosti, o iezavanju

ulcklivnih oseanja; pri tome je poao od Deksona
i njegovih koncepcija o disoluciji; poznato je kako je
to primenio u svojim radovima o iezavanju najsve-
ijih uspomena ili najrazvijenijih oseanja to se,
uostalom, u psihologiji i navodi pod nazivom Ri-
boov zakon. Takoe ima osnova da se, sa .
Deleom koji mu je posvetio veoma potpunu i za-
nimljivu studiju, govori o Riboovom neodekso-
nizmu. Sam Dekson mu je odao poast 1884.
godine, rekavi da je veliki francuski psiholog stvo-
rio originalno i veoma vredno delo u istom duhu.
Posle Riboa, u francuskoj psihologiji se uopte nije
govorilo o Deksonu sve do poslednjih godina, kada
dolazi do pravog procvata neodeksonizma; ali
izgleda da se u obnoviteljskom oduevljenju poma-
lo zaboravilo na uslove nastanka te teorije tako da
Riboovo ime i delo nisu uopte spominjani tim
povodom (. Dele).
Ono to se naziva neodeksonizmom, primeuje
isti autor, nije samo vaskrsnue deksonizma, nego
isto tako i njegova evolucija. U stvari, neodekso-
nizam nastoji da pokae primordijalnu ulogu koju
igraju instinktivni dinamizam i njegove snage, te
nesvesno, u organizaciji i dezorganizaciji funkcija,
drugim recima, da integrie u Deksonovo delo
Bergsonova i Frojdova otkria.
Godine 1928. pojavila se znaajna studija Fon Mo-
nako va i Murga, pod naslovom Bioloki uvod u
izuavanje neurologije i psihopatologije, gde su istak-
nute integracija i dezintegracija funkcije. Ovo delo
se moglo smatrati istinskim manifestom neodek-
sonizma. Po tim autorima, osnova organskog i
psihikog ivota je jedna propulzivna snaga koju oni
nazivaju hormija* i koja nije nita drugo do Bergso-
nov .ivotni elan', poev od koga se diferenciraju
sve funkcije organizma. Oni takoe posveuju veli-
ku panju Frojdovim radovima o ulozi nesvesnog i
instinkta, ujedno prebacujui Frojdu da je sve tenje
sveo samo na seksualni nagon. A. Klod (H. Claude)
i njegovi uenici, naroito A. Ej i . Ruar, razvili su
vrlo srodnu koncepciju koja nastoji da pomiri Dek-
sona i Frojda; ova koncepcija je poznata pod nazi-
vom organo-dinamika teorija*: u svakoj mentalnoj
bolesti bi postojala jedna organska ili negativna
komponenta i jedna dinamika ili pozitivna kompo-
nenta; pozitivnu komponentu stvaraju afektivne i
instinktivne instance nesvesnog.
I Ribo je ve bio prihvatio da se u disolucijama
eksteriorizuju karakterne komponente, te je to nazi-
vao dinamikim nesvesnim.
A. Klod je bio vatreni pobornik dinamike psihijatri-
je u Francuskoj. Raskorak izmeu organske lezije i
njenog klinikog izraza, lezijska struktura funkcio-
nalne simptomatologije, bili su glavni predmet nje-
govih ispitivanja, kako u oblasti neurologije, tako i
u oblasti psihijatrije primeuje . Lermit (J.
Lhermitte). Njemu dugujemo pojmove dezintegraci-
je i disolucije. Sam A. Klod je govorio: U patolo-
kom stanju ima funkcija koje nestaju, dok u istoj
DEKSONIZAM I NEODEKSONIZAM
situaciji druge prelaze na neku novu aktivnost. Iz-
vesni vii centri, pogoeni disolucijom da pozaj-
mimo Deksonovu terminologiju ne dre vie
pod svojom kontrolom harmonian rad modanih
funkcija, te otuda izgled demencije kakav odaje
subjektov govor, njegovo impulzivno ponaanje, ne-
usklaenost. Bolest prouzrokuje fizike uslove koji
dovode do negativnog fizikog elementa, to jest do
smanjene svesnosti; pozitivni simptomi su izraz
onog to ostaje u dinamikom smislu nedotaknuto,
ali neregulisano. Potvrdu tog stava je nalazio u
delovanju terapeutskih okova: Ukoliko se terape-
utskim delovanjem oka izmene ak i duboko diso-
cirani odnosi, videemo kako se, u uspenim sluaje-
vima dobro regulisana readaptacija uspostavlja u
potpunosti, a u nepovoljnijim okolnostima, delimi-
no ili sporije.
Upravo je tom mehanizmu delovanja okova Del-
mas-Marsale (Delmas-Marsalet) kasnije dao naziv
disolucija-rekonstrukcija.
Pojam raskoraka izmeu organske lezije i njenog
klinikog izraza i pojam organske lezije, koja us-
lovljava simptome deficitarnosti, dok su pozitivni
simptomi izraz onoga to u dinamikom smislu
ostaje nedotaknuto, ali neregulisano, razvio je A.
Ej pod nazivom organo-klinikog raskoraka i orga-
no-dinamizma i primenio na psihijatriju u celini.
U stvari, treba dati zaslueno mesto znaajnom
radu A. Eja i . Ruara koji se pojavio 1936. godine
u asopisu Encephale pod naslovom Pokuaj
primene Deksonovih naela na dinamiku koncep-
ciju neuropsihijatrije.
Ovi autori su potvrdili i upotpunili deksonovske
principe: jednoobrazna disolucija psihike aktivnosti
je u isti mah kapacitetna disolucija i involucija
linosti. U domen neurologije iskljuivo spadaju
kapacitetne disolucije (Deksonove lokalne disoluci-
je), bez involucije linosti, s tim to je pogoena ili
nestala jedna jedina funkcija. U domen psihijatrije
e spadati jednoobrazne kapacitetne disolucije pove-
zane sa involucijom linosti. Ovi autori pokazuju da
negativni znaci konstituiu jedan znaajan i nov
uslov, te da e preko deformacije, koju je lezija
utisnula u optu psihiku aktivnost, mnoge reakcije,
mnoge kristalizacije stvoriti skup poremeaja razlii-
te i tipine strukture.
Oni su predloili lestvicu strukturnih nivoa koje
stvaraju jednoobrazne disolucije, i to idui od naj-
povrnijeg do najdubljeg: 1) neurotina struktura;
2) paranoina struktura; 3) oneiroidna stanja; 4) di-
zestezijska stanja; 5) manina i melankolina stanja;
6) konfuzna i stuporna slanja; 7) shizofrenina stanja;
8) dementna stanja.
Dinamika teorija moe da predstavi lestvicu nivoa
samo kao relativno fiksne stepene, s tim to se
prihvata da izmeu njih postoji beskrajno mnogo
nijansi i varijacija.
Pojam posebnog simptoma treba zameniti pojmom
patoloke strukture koja predstavlja tipinu evoluci-
DEKSONIZAM I NEODEKSONIZAM
ju odreenog nivoa disolucije. Lokalne funkcionalne
disolucije se odnose na funkcije koje se kliniki i
fizioloki mogu jasno izolovati: hod, ravnotea, mi-
ini tonus, verbalno izraavanje, senzorne percepci-
je sve se to moe povezati sa integritetom izves-
nih modanih zona.
Znaci lokalne disolucije mogu da se pojave kao
lokalizovane manifestacije, bez promene psihe ili
linosti, ili kao ispoljavanja neke jednoobrazne psi-
hike regresije. Tako, na primer, halucinacije, ko-
je ponekad pothranjuju izvesne sumanutosti, ne mo-
gu da ih proizvedu; one su samo znak lokalne
disolucije koja se razvija u okviru neke jednoobraz-
ne disolucije.
Duh deksonovske teorije poziva neurologe i psihi-
jatre da ne budu samo jedno ili drugo, nego da
postanu neuropsihijatri, svesni jedinstvenosti svog
metoda, i dualiteta svog predmeta.
Koncepcija disolucije, onakva kakvu je predstavio
Dekson, a potom razvili i obogatili drugi auto-
ri, imala je znaajne posledice u neuropsihijatriji.
Taj pojam, kao i pojam negativnih i pozitivnih
simptoma, nalazi se u samoj osnovi velikih Psihi-
jatrijskih studija A. Eja. Dovoljno je da pomene-
mo prodornu analizu sna i snova; proces sneva-
nja dovodi do disolucije neuropsihikih funkcija
(svest, miini tonus): to je negativni fenomen; pozi-
I 14
tivni fenomen predstavlja misao sna, to jesi skup
fenomena koje proivljava reducirana svest (imagi-
nativna svest).
Podseajui na koncepciju Moroa de Tura (Moreau
de Tours) o identitetu sna i ludila, isti autor je
dobro pokazao odnose izmeu snevake disolucije i
psihopatolokih disolucija: oneirizam u akutnim psi-
hozama, oneiroidna stanja, i najzad, sumanute
strukture u hroniniffl psihozama koje su samo po-
zitivna ispoljavanja jedne psihe degradirane disolu-
cijama promenljivog znaaja i dubine. U oblicima
stalne i duboke regresije mentalnog ivota (demenci-
ja), dominira negativni poremeaj; meutim, po-
stojani deo, pozitivni aspekt skoro nikada ne ne-
dostaje: pogrena seanja, fabulacija, sumanute, ap-
surdne ideje, itd. (dementna svest).
Sada razumemo, dodali su A. Ej i Ruar u svo-
jim komentarima, da Dekson, tako genijalan i
tako dubok, nije mogao dovesti svoje delo do pu-
ne zrelosti. Nedostajao mu je pojam hijerarhije du-
bokih slojeva linosti, koja je nesumnjivo zasno-
vana na hijerarhiji nervnih funkcija, ali je prevazila-
zi, bilo da se radi o slojevima instinktivno-afektiv-
nog nesvesnog, kakve je opisao Frojd, bilo da se
radi o hijerarhiji funkcija realnosti, kakve je ustano-
vio P. ane.
A. Poro
 E
EDIPOV KOMPLEKS
Po mitskoj linosti, Edipu, koji se bez svoga znanja
oenio svojom majkom, Jokastom, ubivi oca Laja, da
bi na kraju iskopao sebi oi i povukao se u izgnanstvo
u Tebu.
Od svih kompleksa koje je otkrila psihoanalitika
teorija, ovaj je svakako najuspenije vulgarizovan,
esto do karikature. Rodoskvrna ljubav sina prema
majci, ili erke prema ocu, predstavlja njegov naj-
poznatiji vid. Termin Elektrin kompleks, koji je
predloio Jung, kao enski sinonim Edipovog kom-
pleksa, imao je samo ogranien broj pristalica, a
Frojd ga nikada nije prihvatio.
Jer, u Frojdovoj teoriji nije re o tome da se situaci-
jama ili linostima iz grke mitologije ilustruju oblici
ponaanja koji se u povesti ljudskog roda ponavlja-
ju, ve da se pre svega ispita ono to tragedija Kralj
Edip uvodi kao strukturni model razvitka linosti.
Edip je junak koji bez svoga znanja prvo ubija oca
Laja i zauzima njegovo mesto na tebanskom presto-
lu, a zatim se eni majkom Jokastom. Ali to je i onaj
ko, otkrivi svoj incest, sebe kanjava samooslepljiva-
njem i, voden kerkom Antigonom, naputa svoje
kraljevstvo kao izgnanik. To ukazuje na osnovni
pravac u razvitku Edipovog kompleksa u njegovom
najpoznatijem, najjednostavnijem, pozitivnom vi-
du: iz straha od kastracije kopanje oiju je u
mitu njena premetena metafora deak se odrie
majke kao seksualnog objekta. On likvidira svoj
Edipov kompleks interiorizujui oinske zabrane
koje su otada izvor nastanka Nad-ja koje je opisano
kao naslednik Edipovog kompleksa (Kastracija*,
Nad-ja*). Psihoanalitiko istraivanje veoma brzo je
otkrilo duboku ambivalentnost deakovih oseanja
neprijateljstva prema ocu i elje da ga ubije: on oca
podjednako voli i mrzi. Na neprijateljsko ponaanje
nadovezuje se zavoenje kojim dete nastoji da istis-
ne majku u ljubavnom osvajanju oca. Taj cilj, koji se
naziva negativnim vidom Edipovog kompleksa,
prepoznaje se u svakoj psihoanalitikoj kuri i obja-
njava, izmeu ostalog, neke sluajeve homoseksual-
nosti. Kod devojice, dodue, Edipov kompleks za-
poinje onim ime se za deaka zavrava, to jest
problemom kastracije, koji se doivljava vie kao
strepnja nego kao strah. Ali to to je pozitivni vid
Edipovog kompleksa za devojicu smrt majke radi
posedovanja oca, a njegov negativni vid uklanjanje
oca radi obezbedivanja majine ljubavi, samo za
sebe, u krajnjoj liniji, ne menja optu shemu situaci-
je trougla sa kojom se oba pola moraju suoiti da bi
potvrdila svoju seksualnu identifikaciju. Izmeu dva
pola ne postoji ni simetrija ni opozicija u pravom
smislu reci, ve je pre u pitanju zajednika sudbina
koja se kree samo na izgled razliitim putevima.
Najzad, evolucija Edipovog kompleksa i njegova
likvidacija ne zavise samo od deteta, ve i od vaspit-
nog stava roditelja, to jest od njihove vlastite afek-
tivne zrelosti. U dejoj psihijatriji dobro su poznata
ona deca-simptomi iji poremeaji samo jasno
izraavaju nesposobnost njihovih roditelja da preva-
ziu sopstvene edipovske konflikte.
Danas bi bilo teko izbei pozivanje na Edipov
kompleks u mnogim sluajevima oceubistva ili ro-
doskvrnavljenja. Patologija prua vie primera nje-
govih otelotvorenja ili neuspelih pokuaja subjekta
da prevazie tu situaciju dvostrukog, homoseksual-
nog i heteroseksualnog rivalstva ( Homoseksual-
nost*, Perverzije*, kao i Materinski nagon*). Nema
neuroze iji nastanak nije u nekoj vezi sa onim to je
jo Frojd nazvao kompleksom nad kompleksima
ili nuklearnim kompleksom neuroza.
Iako normalno treba da se razrei ili da bude lik-
vidiran, Edipov kompleks ipak ostavlja tragove
koji se mogu otkriti u ponaanju svake linosti:
odreenje izbora ljubavnih objekata, razvitak
Nad-ja, nain uspostavljanja socijalnih ili porodi-
EGOCENTRINOST
nih odnosa, sloboda ili inhibicija u odnosu na auto-
ritet, itd.
Ako je dolo do nekih rasprava oko Edipovog
kompleksa, one su se uglavnom odnosile na dve
stvari: na uzrast u kome se on javlja i na njegovu
univerzalnost.
Za Frojda, Edipov kompleks se javlja izmeu 2. i 5.
godine, a njegovo razreenje oznaava poetak peri-
oda latencije koji traje do puberteta. Glavne etape u
seksualnom ivotu, pubertet, brak, oinstvo ili ma-
terinstvo, uvek mogu probuditi neke nereene kon-
flikte, a pojava neurotinih smetnji u tim okolnosti-
ma esto je veoma znaajna. Ako ostavimo po
strani krize adolescencije u kojima depresija i inhibi-
cija mogu biti isto toliko znaajne kao i uobiajene
agresivne manifestacije, svaki psihijatar je upoznao
neke od onih ljudi koje ozakonjenje neke veze ini
impotentnima (seksualnost moe biti samo tajna) ili
kod kojih roenje deteta, ak i ako je ono veoma
eljeno, prati ozbiljan emocionalni potres, a pone-
kad i poremeaji ponaanja (ne moe se u isto vreme
biti Otac i onaj ko poseduje Majku). Isto tako ima i
ena koje sa prvom trudnoom postaju frigidne ili
ena koje pre vremena izgube menstruaciju kada im
ker ue u pubertet (treba seksualno eliminisati
jednu od tri strane edipovskog trougla). To su samo
parcijalni primeri.
Dejim psihoanalitiarima, naroito Melaniji Klajn
(Melanie Klein), pripada zasluga za otkrie ranog
postojanja, mnogo pre uobiajenog uzrasta (ve sa
osam meseci, u fazi koju M. Klajn naziva depresiv-
nom), jedne strukture trougla u odnosima deteta sa
okolinom.
(Buduu) oinsku stranu, prema . Lakanu (J. La-
can), tu predstavlja falus, objekt majine elje. Tu je
manje u pitanju napad na Frojdove stavove a vie
izvesno kliniko produbljivanje koje potvruje zna-
aj otkria edipovskog trougla kao osnovne struktu-
re. U stvari, dualna veza majka-dete bila bi fantaz-
matski ideal koji se nikada ne ostvaruje, osim mo-
da u psihozi: Edipov kompleks je, naime, proces
koji se tie takozvanih neurotinih struktura, i veo-
ma je sporno govoriti o njemu u okviru psihoza.
Ako se pozovemo na M. Klajn, njegova depresivna
faza je ona koja obuhvata prve odnose sa totalnim
linostima, to pretpostavlja odreeno strukturiranje
slike tela (upor. Lakanov stadijum ogledala*), a
ta slika je u psihozi uvek poremeena [izmeu osta-
log, videti radove G. Pankova (G. Pankow)]. A ako
se pozovemo na Lakanovu teoriju, ono to karakte-
rie psihozu, to je forkluzija [odbijanje] oinske
metafore, to jest nemogunost da se ocrta trougao,
da se za dete uspostavi ona strana trougla koja nije
majka. To znai da ako kod psihotiara nalazimo
razliite elemente edipovske problematike (makar to
bila samo injenica da i oni kao sav ostali svet imaju
stvarne roditelje), ovi ni u kom sluaju ne funkcioni-
u kao dinamika struktura koja je analogna onome
to se dogaa za neurotiara ili normalnu linost. Egocentrinost takoe dominira u mentalitetu nekih
116
Uostalom, upravo na svet psihoze, a posebno shi-
zofrenije, pozivaju se . Delez (G. Deleuze) i F.
Gatari (F. Guattari) kada proglaavaju Edipov
kompleks istorijskom pogrekom vezanom za tra-
dicionalnu porodinost psihijatrije. Pretvarajui
se u shizoanalizu, psihoanaliza bi se morala ko-
nano odrei stava ija bi ideoloka diktatura dove-
la do regresivne blokade dinamizma nesvesnog.
Sa sasvim drugaijeg stanovita polaze kritike kultu-
ralistike kole koju je uveo etnolog Malinovski
(Malinowski): porodica kakva postoji u naem za-
padnjakom drutvu nije univerzalna, a Edipov
kompleks je kulturna tvorevina. I tu se moe rei da
je u pitanju tumaenje Edipovog kompleksa koje
ostaje na nivou prie ili parabole: Edipov kom-
pleks se ne moe svesti na neku stvarnu situaciju,
njegova delotvornost je u tome to uvodi instancu
zabrane (zabrana incesta) koja predstavlja prepreku
traenom prirodnom zadovoljenju i nerazluivo po-
vezuje elju i zakon (to je naglasio Lakan) [.
Laplan (J. Laplanche) i .-B. Pontali (J.B.
Pontalis)]. Postoji itava jedna struja u psihoanali-
tikim istraivanjima koja u drutvenim institucija-
ma i ritualima egzotinih naroda trai osnovnu tro-
ugaonu strukturu Edipovog kompleksa, projektova-
nu na linosti i instance koje nisu prirodni roditelji,
ali koje imaju istu ulogu regulativnog povezivanja
elje sa zakonom i isto tako snano utiu na deter-
minizam identifikacija.
Tako shvaen, Edipov kompleks obuhvata jednu
realnost koja, preko dramskog ciklusa o kralju
iz antike mitologije, zadire u same korene kultu-
re, u smislu koji ovoj reci daje Levi-Stros (Le-
vi-Strauss).
M.-L. Laca-Monzen
EGOCENTRINOST
od lat. ego, ja i gr. kentron, igla, sredina taka nekog
kruga
Mentalna dispozicija koja navodi neke osobe da sve
povezuju sa sobom i da probleme razmatraju samo
sa svog strogo linog stanovita, ne obazirui se na
interese drugih ljudi ili na opte interese: njima je
potpuno nepoznat altruizam.
Ovo oseanje se esto sree u obliku obinog egoiz-
ma, ali moe da zadobije i neobine, a pokatkad i
bolesne i opasne oblike. Zato treba da podsetimo na
nekoliko psihijatrijskih vidova ove tendencije.
Egocentrizam je jedan od osnovnih elemenata men-
taliteta paranoiara i revandikatora koji s neumor-
nom zadrtou zahtevaju ono to smatraju svojim
pravom; nadmenost, nepoverenje i agresivnost esto
se nadovezuju na precenjivanje tete koju su, po
svojim recima, pretrpeli, to ih nekad navodi na
antidrutvene reakcije (preterano parnienje, ubi-
stvo), te su takve situacije znaajne sa sudsko-medi-
cinskog stanovita.
hipohondara koji samo govore o svojim navodnim
117
smetnjama, obustavljajui svaku drutvenu i profesi-
onalnu aktivnost, ponekad ostaju u postelji bez
valjanog razloga i potinjavaju okolinu svojim po-
trebama.
Egocentrinost se, mada u manjem stepenu, moe
sresti i kod sujetnih debilnih osoba, neuravnoteenih
mitomana, hvalisavaca ili razmetljivaca. Neki histe-
rini pacijenti s burnim i spektakularnim manifesta-
cijama u stvari jedino ele da privuku i zadre
panju i saaljenje okoline. Ideje veliine nekih me-
galomana u toku hroninih sumanutosti drugi su
vid tih bolesnih oblika egocentrinosti.
Da bismo upotpunili sliku, treba jo da pomenemo
egocentrinost malog deteta koje ne osea potrebu
da saopti svoju misao drugima niti da se usaglasi s
miljenjem drugih [Pjae (Piaget)]. Na drugom kra-
ju ivota, neki stari ljudi koji ne pristaju da se
odreknu svog autoriteta i ranijih aktivnosti, teko
pate od onoga to smatraju odbaenou i napute-
nou. Oni nalaze pribeite u mrzovoljnoj egocen-
trinosti i mogu u datoj prilici da ispolje ideje
oteenosti*.
A. Poro
EGZISTENCIJALIZAM
od lat. existere, izai, postojati
Egzistencijalizam je naziv koji je u Francuskoj dobi-
la filozofija egzistencije, iji je najglasovitiji pred-
stavnik .-P. Sartr, a ije osnovno naelo glasi da
egzistencija prethodi esenciji (ovek najpre mora da
postoji da bi bivstvovao). Sledstveno tome, ovek je
skoro osuen na slobodu, na izbor, na angaovanje
i odgovornost u delanju, da bi svoju bit [esenciju]
dosegao polazei od prvobitnog nitavila koje doiv-
ljava u vidu teskobe udesetostruene radikalnom
kontingentnou svakog izbora (egzistencijalna tes-
koba). ovek je samo ono to sam od sebe stvori.
Egzistencijalizam obuhvata kako filozofe ateiste
(Sartr, Kami), tako i hrianske filozofe [Marsel
(Marcel), Berajev].
Egzistencijalizam valja razlikovati od Jaspersove eg-
zistencijalne filozofije, koja se bavi opisivanjem su-
tinskih stavova koje ovek zauzima u najrazliiti-
jim situacijama svoje egzistencije, i od Hajdegerove
egzistencijalne analitike, koja se pokazala daleko
plodotvornijom za psihijatriju.
Za Hajdegera, ovek je jedini meu bivstvuju-
im koji sebi postavlja pitanje bivstva; shodno to-
me, svako prilaenje bivstvu prolazi kroz prethod-
no rasvetljavanje odnosa oveka sa bivstvom, prou-
avanjem egzistencijala (modaliteta ovih odno-
sa): ljudsko bivstvovanje se shvata kao Dasein
(tu-bivstvovanje, koje se prevodi kao egzistenci-
ja ili prisustvo-u-bivstvu). Osnovne egzistencija-
le predstavljaju bivstvovanje-u-svetu, prostornost,
vremenitost, naputenost, mogunost, razumevanje,
smrtnost, optenje, sopstvo [bivstvovanje-sobom],
briga.
EHOENCEFALOGRAFIJA
Ova filozofija je prvenstveno ontologija. Posluila
je kao osnova egzistencijalne analize koju je uveo
Binzvanger (Binswanger); njemu se, opet, moe pri-
govoriti da je zanemario tu ontoloku dimenziju.
Egzistencijalna analiza sastoji se u sveobuhvatnom
pristupu duevnom bolesniku, u cilju otkrivanja
kontinuiteta izvesnog oblika patoloke egzistencije u
raznim fazama bolesti, pomou egzistencijalnih ka-
tegorija specifinih za opis ovekovog bivstva, prois-
teklih iz Hajdegerovih egzistencijala (kategorije
sveta, vremena, prostora i sopstva).
Egzistencijalna analiza predstavljala je polazite jed-
ne komprehenzivne ili antropoloke psihijatrije, koja
tei da iza morbidnih pojava uoi njihovu antropo-
loku osnovu i koja se naroito razvila u zemljama
nemakog govornog podruja [Kun (Kuhn), torh
(Storch), Cut (Zutt)].
Re je o grani psihijatrijske fenomenologije*, kao
to je egzistencijalna analiza grana Huserlove feno-
menologije* sveta ivota.
U svome najnovijem razvoju, psihijatrija hajdege-
rovskog nadahnua vratila se ontolokoj brizi iz
bivstva i vremena, tako da je jedan autor poput
Maldinea (Maldinev), na temelju najnovijih radova
samog Binzvangera, mogao da prokri put jednoj
fenomenolokoj ontologiji ili egzistencijalnom pristupu
psihozama; u okviru toga, De Velensov (De Wael-
hens) rad o psihozi moe se kritikovati s filozofskog
stanovita.
A. Oben i . Azoren
L. BlNSWANGER: Inlroduction a l'analyse existentielle. Pari, Mi-
nuit, 1971; M. HEIDEGGER: L'etre a le lemps, Pari, Gallimard,
1964; H. MALD1NEY: Psychosc et Presence, Revue de Metaph. et
Morale, 81 513-565, 1976; J.-P- SARTRE: Vene el le neanl, Pari,
Gallimard, 1953; A. DE WAEHLENS, La psychose. Essai d'inter-
pretation analytique et existentiale, Louvain, Nauwelaerts, 1972.
EGZOGENO
od gr. exo, izvan i genos, poreklo, rod
Egzogeno je termin suprotan terminu endogeno*.
Pre svega se koristi da oznai ona depresivna stanja
koja se javljaju u neposrednoj vezi sa dogaajima
koji ih izazivaju. U tom pogledu, termin egzogeno
blizak je po znaenju terminu psihogeno, pa ak i
neurotino ili reaktivno.
L. Kolona
EHINOKOKOZA v. Hidatidoza
od gr. ehinos, je i kokkos, zrno
EHOENCEFALOGRAFIJA v. Eksploracija mozga
od gr. eho, zvuk, um, enkephale, mozak i graphein,
pisati
EHOGRAFIJA, EHOMIMIJA, EHOPRAKSIJA, EHOKINEZIJA
EHOGRAFIJA, EHOMIMIJA, EHOPRAKSIJA,
EHOKINEZIJA
od gr. eho, zvuk, um, graphein, pisati, mimos, glumac,
imitator, praxis, radnja, delanje i kinesis, pokret
Podraavanje mimike, kretnji i radnji drugih osoba,
koje se vri smesta, naglo i automatski. Ovaj sin-
drom je esto povezan s eholalijom*, i kao i ona,
javlja se kod oligofreninih* i dementnih* osoba i
nekih nezrelih sugestibilnih osoba. Najee se zapa-
a u Pikovoj demenciji*.
U okviru transkulturalne psihijatrije, ukazano je na
neurozu podraavanja epidemijskog karaktera, koja se
javlja u nekim zemljama. Ovo udno oboljenje pri-
morava bolesnika da ponavlja rei koje se pred njim
izgovaraju i radnje koje se pred njim vre. Postoje tri
velika arita tog oboljenja: Latah u Maleziji, Miri-
jakit u Sibiru, Imu u Japanu. Ova bolest se prven-
stveno javlja meu socijalno i ekonomski defavori-
zovanim klasama, a na njeno due trajanje utie
zabavljenost koju izaziva kod posmatraa.
Neki sluajevi su opisani u Sjedinjenim Amerikim
Dravama (jumping skakanje) i u Nemakoj
Schlaftrunkenheit), kao i u severnoj Africi, meu
posveenicima nekih religijskih bratstava.
A. Lo i V. Kajar
EHOLALIJA
od gr. eho, zvuk, um i lalein, govoriti
Neposredno, verno, beskorisno i automatsko po-
navljanje reci i reenica, im se uju. Vernost pone-
kad ide do reprodukovanja intonacije. Ovaj poreme-
aj govora svedoi o dubokom i uglavnom global-
nom oteenju intelektualnog integriteta. Sree se,
dakle, u oligofrenijama* i u dementnim* procesima.
Smatra se karakteristinim za Pikovu demenciju*,
zatim sastavnim delom Giroovog (Guiraud) sindro-
ma PEMA (palilalija*, eholalija*, mutizam*, akine-
zija*), ali se takoe moe nai i u drugim tipovima
demencija, na primer u Alchajmerovoj bolesti*. U
tim sluajevima je esto propraen ehomimijom* i
ehopraksijom*.
Eholalija se moe sresti i kod maninih* osoba, gde
se uklapa u ludiko ponaanje (Igra*), kao i kod nekih
sugestibilnih priprostih osoba. Eholalija se sree i u
deficitarnim stanjima psihotine prirode: ti poremea-
ji govora se mogu ispoljiti u dejim psihozama i u
hebefrenino-katatoninim* stanjima kad pre upuu-
ju na poremeenost komunikacije s drugim ljudima.
A. Lo i V. Kajar
EHO MISLI
od gr. eho, zvuk, um, po nimfi Eho koju je Hera
pretvorila u stenu i osudila je da ponavlja poslednje reci
osoba koje joj se obrate.
Eho misli je jedan oblik akustino-verbalne haluci-
nacije koju je De Klerambo (De Clerambault) uklju-
118
io u sindrom mentalnog automatizma*. On svedoi
o gubljenju granica vlastitog Ja. U psihikom pogle-
du, moe biti u pitanju obino, konsekutivno, simul-
tano ili anticipirano ponavljanje pacijentovih misli.
Na sledeem stupnju, misao vie ne pripada subjek-
tu, ali je on moe naslutiti. Ovako eksteriorizovana
misao moe, najzad, da se dalje iri, komentarie, na
tematski ili atematski nain.
Izgleda da eho moe da bude psihiki, auditivni
(sonorizacija misli) ili motorni (De Klerambo).
U ehu misli moe da doe do promena misli i
dodataka u vidu interpelacija, do komentarisanja
misli, pa ak i radnji. Izgleda da je objanjavanje
kretnji samo jedna varijanta eha misli u pravom
smislu [A. Ej (H. Ey)].
A. Lo, V. Kajar i K. Dekan
EJACULATIO PRAECOX v. Impotencija
od lat. ejaculare, hitnuti (od jacere, baciti) i praecox,
rano sazreo
EJDETIZAM
od gr. eidos, oblik, lik
Sposobnost neke dece i adolescenata, rede odraslih,
da sebi predstave, na jednobojnoj povrini, s tako
rei perceptivnim intenzitetom i preciznou, slike
nekog predmeta koji je nekad bio vien, ali vie nije
prisutan. E.-R. Jen (E.-R. Jaensch), koji je otkrio
ejdetizam, smatrao ga je obelejem jedne posebne
konstitucije (Tipologija*) i na osnovu njega je stvo-
rio itavu jednu teoriju percepcije i pamenja. Neki
autori su dovodili ejdetizam u vezu s halucinacijama
[Murg (Mourgue)].
. Siter i A. Tatosijan
EKBOMOV SINDROM v. Sumanutost zaraze pa-
razitima
EKMNEZIJA
od gr. ek-, poev od i mnasthai, pamtiti
Ovaj poremeaj pamenja* se sastoji u trenutnom
oivljavanju prizora iz prolosti koje subjekt doiv-
ljava kao aktuelne. Pitr (Pitres) je opisao ovaj feno-
men kod histerinih* osoba i osoba u stanju provo-
cirane hipnoze*, sposobnih da usvoje, u sekundar-
nom stanju, ponaanje koje je u skladu s nekim
ranijim momentom njihovog ivota. Ovaj tip ek-
mnezije, istovremen s pomuenjem svesti, moe se
posmatrati u nekim nastupima sumanutosti (bouffe-
es delirantes) histerinih osoba. Do njega, prolazno
ili trajno, dolazi u stanjima dementnog* propadanja
ili kod osoba obolelih od Korsakovljevog sindro-
ma*: aktuelni stimulsi jedino podstiu pojavu starih,
najbolje ouvanih emocionalnih i ponaajnih pat-
terns [obrazaca].
Ekmnezijama se takoe nazivaju pojave halucina-
tornog* doaravanja prolosti koje se mogu javiti
119
kao psihika aura* ili za vreme sekundarnih stanja
kod epileptiara*. Ti ekmnestiki upadi su, naj-
zad, esti, a i veoma dobro opisani, prilikom prome-
na stanja svesti pod dejstvom halucinogena.
Kad ekmneziju izazove neki senzorni stimulus, go-
vori se o ekmnestikoj sinesteziji; takve ekmnezije su
opisane prilikom psihodisleptikih iskustava (hai,
LSD).
V. Kajar i A. Lo
EKONOMIJA ETONA v. isto Terapije ponaa-
njem
od gr. oikonomos, koji upravlja kuom (oikos) i lat.
jactare, bacati, rasporeivati nov. iznose
Terapeutska tehnika koja se oslanja na naela ope-
rantnog uslovljavanja (bihejviorizam*), sa ciljem da
izmeni neprilagoeno ponaanje, naroito kod hro-
ninih hospitalizovanih pacijenata.
Uspostavljanje sistema razmene etona za primarne
potkrepljivae (cigarete, slatkie, izlaske, na primer)
omoguava da se povea uestalost ciljnih ponaa-
nja, s tim to etoni predstavljaju uslovljene i/ili
opte potkrepljivae koji se proizvoljno povezuju sa
ispoljavanjem ciljnog ponaanja. [Uslovljeni po-
tkrepljiva je stimulus ija se potkrepljivaka svoj-
stva zasnivaju na povezanosti sa primarnim po-
tkrepljivaem; opti potkrepljiva je uslovljeni po-
tkrepljiva ija je glavna karakteristika njegova po-
vezanost sa vie potkrepljivaa [.-M. Boaver (J.-M.
Boisvert), . Tridel (G. Trudel)].
Takvi terapeutski pristupi su bili izuavani i prime-
njivani u psihijatrijskim institucijama [Ejon (Avllon)
i Azren (Azrin)]. Obuavanje ekipa medicinskog i
paramedicinskog osoblja, te socijalnih radnika, za-
snovano na principima i metodama leenja koje
koristi ekonomiju etona, predstavlja nuan predus-
lov institucionalnog staranja o hroninim psihoti-
nim bolesnicima koji su posebno podobni za takvu
vrstu leenja.
Tehnike ekonomije etona mogu, s druge strane, da
se ukljue u ire terapeutske programe kao njihove
prve etape posle kojih se primenjuju tehnike usmere-
ne na sloenije oblike ponaanja, na primer na
samopotvrivanje, socijalnu kompetentnost (Samo-
pouzdanje, socijalna prilagodljivost*).
/. Not
EKSANGVINOTRANSFUZIJA
od lat. ex-, izvan, sanguis, krv i transfundere, pretoiti
Pod eksangvinotransfuzijom podrazumeva se za-
mena celokupne krvi, metodom pranjenja prae-
nog ekvivalentnom transfuzijom krvi. Pre otkria
anti-D-gamaglobulina, koristila se za prevenciju
nuklearnih ikterusa i njihovih neuropsihikih posle-
dica.
L. Geral
EKSCITACIJA (PSIHOMOTORNA)
EKSCITACIJA (PSIHOMOTORNA)
od lat. ex-, izvan, ciere, pokrenuti, gr. psyche, dua i lat.
movere, kretati se
Ekscitacija je stanje koje se odlikuje prekomernom
aktivnou normalnih, poremeenih ili deficitarnih
psihikih funkcija, na koju se skoro uvek nadovezu-
ju reakcije verbalne ili motorne eksteriorizacije. U
nekim sluajevima se ova dva elementa, psihiki i
motorni, mogu javiti izdvojeno (prosta mentalna
egzaltacija, ista motorna agitacija), meutim, eksci-
taciju najee prati agitacija*.
Pod mentalnom egzaltacijom podrazumeva se po-
rast psiholoke napetosti i psihikog dinamizma,
patoloki kada se zasniva na nekom posebnom emo-
cionalnom poremeaju, kada se javi kao neposredna
reakcija na neku snanu emociju ili na neki nemio
dogaaj ili, najzad, kada je deo stanja sumanutosti,
odnosno slike konfuzije.
1) U klinikom pogledu, ova egzaltacija moe biti
prolazna, prikrivena, ili takva da je odaju samo
nestrpljivi pokreti, poveana ivahnost ili povien
ton, pri emu ostaje ouvana kontrola misli i postu-
paka. Na sledeem stupnju, osoba u stanju ekscita-
cije (u etimolokom smislu ovoga pojma, to jest,
izvan sebe) pokazuje prekomernu aktivnost u pogle-
du ideacije, seanja, govora, imaginacije, neobuzda-
nost ili promenljivost oseanja usled preteranog sa-
mopouzdanja, volje koja ne poznaje prepreke. Ova
prekomerna aktivnost psihikog ivota moe se za-
drati u jednoj na izgled loginoj i koherentnoj
ravni, ali moe i da bude praena izvesnom labilno-
u u miljenju, haotinou izraavanja i postupaka.
Promenljiv afektivni ton moe dati egzaltaciji pose-
ban peat: anksiozna, gnevna, pomamna, sumanuta
stereotipna egzaltacija.
Postoje i odreena stanja subekscitacije koja se svrs-
tavaju u fizioloka, no koja mogu da dovedu i do
paroksizama koji iziskuju terapiju (preterana turbu-
lencija kod pojedine dece, hipomanije...).
Reaktivna* stanja ekscitacije, emocionalnog porekla
(pasija*), ispoljavaju se u obliku prolaznih manifesta-
cija (preterivanje u govoru, teatralna mimika) pod
dejstvom razliitih oseanja (ljubomora, mrnja,
gnev...). Na vrhuncu anksioznosti, ekscitacija se
projektuje u mune ideativne sadraje (prestravlje-
nost, panika, oaj), esto postaje burna po izrazu
(bolesnik kri ruke, grebe lice, kida odeu, trai
naina da sebe osakati ili uniti...), ili vodi do opte
inhibicije aktivnosti (stupor) ili do zauzimanja nega-
tivnog stava (odbijanje hrane, mutizam, povlaenje).
Ekscitacija moe da bude i odgovor na posebna
organska stanja: intoksikacije koje dovode do slika
pijanstva (etilino, kanabino pijanstvo, opijenost
ugljen-monoksidom...), kao i medikamentne intok-
sikacije (antituberkulotici, antimalarici, ciklozerin,
izonikotinski amid, antidepresivi...) ili psihodislep-
tine intoksikacije (amfetamini, halucinogeni...).
Kao deo klinike slike stanja konfuzije i halucinaci-
je, ekscitacija odgovara manje ili vie uznemiruju-
EKSCITACIJA (PSIHOMOTORNA)
em karakteru halucinantnih scena (oneirizam*), pri
emu se reakcije kreu od obine karfologije do
najdramatinijih raptusa.
2) U najee etiologije spadaju: infektivni sindrom,
encefalitis i meningoencefalitis; cerebralni neurolo-
ki procesi: kolaps, kranijalne traume, tumori moz-
ga...; izvesna stanja oka mogu doprineti emocio-
nalnoj reakciji usled naglo dekompenzovanog uno-
enja etil-alkohola, (delirium tremens*).
Ekscitacija moe da bude pokazatelj izvesne abnor-
malne mentalne strukturacije u obliku vie ili manje
eksplozivnih pranjenja koja se trajno i stalno mani-
festuju.
U epilepsiji*, ma koji bio oblik komicijalnosti, krize
mogu biti praene prodromskom ili postkriznom
ekscitacijom koja, kod jednog istog pacijenta, obi-
no ima stereotipni karakter; ona moe izgledati kao
prilino koordinirano plansko delovanje voeno ne-
kom osnovnom idejom koja se pokuava realizovati
sa izuzetnom i esto opasnom tvrdoglavou.
Ovome su slini impulsi vezani za poremeaje ka-
raktera* koji se, esto i prilikom neznatnih provoka-
cija, javljaju naglo, kao estoka reakcija i na najma-
nji otpor. Ovde valja navesti i ekscitomotornu krizu
(A. Poro), opisanu kod nekih severnoafrikih subje-
kata, koja moe trajati i po nekoliko dana i koja se
ispoljava povremeno, sa estinom, bez prepoznatlji-
vog motiva, i podsea na periodinu ili epileptinu
konstitucionalnu dispoziciju.
Monotonija i stereotipija osnovna su obeleja eksci-
tacije koja se javlja kod izvesnih sluajeva duevne
zaostalosti.
Kod shizofrenih, ekscitacija moe biti u osnovi au-
tistikog ponaanja, sumanutosti paranoidne ili pa-
rafrenine strukture, i ispoljavati se u vidu razliitih
oblika ponaanja (nepovezana govorljivost, grafo-
manija, manirizam...); mnogo se ee ispoljava
nepredvienim motornim raptusima, u katatoniji*.
U hroninim psihozama sumanutosti, naroito u
steninim oblicima, ekscitacija je vrlo esta: intelek-
tualnu egzaltaciju pothranjuju strastveni i emocio-
nalni faktori. Ona se obino polarizuje prema os-
novnoj temi sumanutosti, vodi u kverulenciju, u
izradu obimnih dosjea, memoara, molbi. Ona up-
ravlja itavim ponaanjem nekada vodi i u nasilje.
U akutnim psihotinim dekompenzacijama [akutni
nastupi sumanutosti (bouffees delirantes )] esto se
sree poseban oneiroidni sadraj, zdruen sa ekscita-
cijom.
U patolokim senilnim stanjima, ekscitacija, esto
nona, javlja se naporedo sa inverzijom ritma
dan-no, sa fabulacijom, u prezbiofreniji, sa nasil-
nikim ponaanjem, u presenilnoj involutivnoj ma-
niji.
Tokom progresivne paralize, pojave ekscitacije su
este u poetku, bar u ekspanzivnoj formi.
Manina ekscitacija predstavlja jedan od najeih i
najkarakteristinijih oblika stanja ekscitacije (mani-
ja*), obino ekspanzivne, razdragane ili ironine,
120
premda ponekad i gnevne, ona odgovara egzaltaciji
raspoloenja bolesnika koji svoju umnu aktivnost
stimuliu; subjekat je esto svestan te prevelike ak-
tivnosti koja mu prua iluziju da je naglo stekao
veliku duhovnu nadmonost. Njegovi postupci su
esto primereni tom oseanju moi.
3) Stanja ekscitacije predstavljaju jedan od naje-
ih hitnih sluajeva u psihijatriji, i naroito je vano
utvrditi njihovu prirodu. U tom pogledu, osnovni
inioci koje valja imati na umu jesu:
nain na koji ekscitacija poinje, naglo ili po-
stupno;
okolnosti u kojima se javlja (emotivni okovi,
pijanstvo, toksikomanske navike...);
stepen lucidnosti subjekta (konfuzna ili haluci-
nantna stanja);
opte telesno stanje (groznica...);
antecedenti bolesnika (preanji napadi, njihova
periodinost, alkoholizam, epileptine krize...).
Ukoliko se uoi groznica, neophodno je potraiti
znake nekog infektivnog oboljenja (meningoencefa-
litis, akutni azotemini psihoencefalitis). Ukoliko je
bolesnik konfuzan ili halucinira, valja potraiti uz-
rok intoksikacije. Nagao poetak, u odsustvu groz-
nice ili toksikih znakova, ukazuje na epilepsiju ili
na neku krizu ekscitacije koja je rezultat poremeaja
karaktera.
Kod starijeg lica, turbulencija i ekscitacija esto
govore o stanju demencije. Napad ekscitacije koja
postupno ali brzo uzima maha, za nekoliko dana,
moe usmeriti dijagnozu prema akutnom napadu
manije (lucidnost i ouvanje kritinog rasuivanja,
svest o prethodnom napadu), ili prema akutnoj
psihotinoj dekompenzaciji.
Kod mladih osoba dijagnozu je, po prirodi stvari,
najtee postaviti: prvi napad periodine psihoze,
netipina forma katatonine agitacije, akutni nastu-
pi sumanutosti...
Kada se doe do etioloke dijagnoze, valja pribei
reenjima koja iziskuje svaki pojedinani sluaj, sva-
ko oboljenje ponaosob.
Ekscitacija kao simptom, bilo da ima izvesnu klini-
ku autonomiju ili da predstavlja bit psihikog pore-
meaja, zahteva simptomatsku terapiju u funkciji
intenziteta poremeaja.
Leenje trajne, snane ekscitacije iziskuje udaljava-
nje iz uobiajene, odnosno porodine sredine i tera-
piju sedativima, neurolepticima a, po potrebi, i hip-
noticima.
U maninim stanjima do smirenja moe vrlo brzo
doi pomou litijumovih soli.
Slabija ili umerena ekscitacija, kompatibilna sa od-
reenom profesionalnom ili distraktivnom aktivno-
u leci se anksioliticima (trankvilizatorima ili ata-
raksicima), tipa karbamata, benzodiazepina, ili bla-
gih fenotiazina u slabijim dozama.
Umirenje stanja ekscitacije farmakolokim putem
omoguuje, u svim sluajevima, da se zapone s
terapijom uzronog oboljenja.
. Bardena i D. Prenge
 121 EKSPERIMENTALNE PSIHOZE I NEUROZE
EKSHIBICIONIZAM v. Perverzije, seksualne per-
verzije, parafilije
od lat. exhibere, pokazati, uiniti da se neto vidi
Ekshibicionizam je iskljuivo muka perverzija. Sas-
toji se u pokazivanju polnog uda, esto u stanju
erekcije, uz masturbaciju ili bez nje. Ekshibicioni-
zam je perverzija koja se najee otkriva poto je,
za razliku od ostalih oblika perverzije, javna, to
esto dovodi do hapenja. Ekshibicionista, obino
mlai mukarac, odabira neko neupadljivo mesto
(mranu uliicu, dvorite) na kome moe da presre-
e ene. Naroito su na ceni izvesna mesta (parkovi,
ulazi u kole za devojke ili za bolniarke). Neki su
odabirali samostane za kaluerice, u vreme kada je
bilo vie i samostana i kaluerica. Najee mesto
prikazivanja danas je automobil. Sedei za vola-
nom svog zaustavljenog vozila, ekshibicionist mas-
turbira do ejakulacije. Veruje da je zatien intimom
svojih kola, ali ga esto oda registarska tablica.
Ekshibicionist izlae svoj penis pogledima ena,
mladih ili starijih. esto je prinuen da ovaj gest
ponovi mnogo puta pre nego to ga neka rtva ne
prijavi. rtve se, inae, najee zadovolje time da
, skrenu pogled, da se narugaju ili neto prezrivo
dobace, to ekshibicionistu samo navodi da postu-
pak ponovi. Zanimljivo bi bilo prouiti motivacije
ena koje se odluuju da prijave ekshibicioniste, no
do sada to jo niko nije uinio. Ima i sluajeva
ekshibicionizma pred devojicama, to govori o
sklonosti ka pedofiliji*.
Dogaa se i da ovakav pojedinac trai dodir sa
svojom rtvom, bilo putem zavoenja i obeavanja
poklona, bilo pomou pretnje, da bi je milovao ili je
naveo da ga ona dodiruje, odnosno da uestvuje u
masturbaciji. Dok ekshibicionisti nisu agresivni,
ovakvi pojedinci mogu postati opasni, naroito ako
im devojice prue otpor ili ako postoji mogunost
da ih prepoznaju i prijave.
Izvestan broj ekshibicionista koji su pedofili i homo-
seksualci vie vole deake ili mlae adolescente.
Ekshibicionizam u vidu brzog otkrivanja mlitavog
uda u polutmini neke crkve pred pobonim enama
u molitvi, koji je opisao Laseg (Lasegue), izuzetno je
redak i spada u opsesivne* impulse-kompulzije.
Premda ekshibicionizam najee spada u oblast
perverzije, on moe biti i simptom izvesnog broja
psihijatrijskih oboljenja. Stidljive i anksiozne i debil-
ne* osobe, koje se plae seksualnog odnosa sa ne-
kom zrelom enom, masturbiraju pred enama, na
udaljenosti, ne bi li se dokazale. Pojedini neuroti-
ari koji prezaju od seksualnog odnosa sa zrelim
enama, svoju stidljivost i strah od kastracije* savla-
uju tako to pogledu ena koje ele i od kojih se
plae izlau svoj penis u stanju erekcije i likuju,
vraajui tako sebi poverenje u svoj muki identitet
u koji po itav dan sumnjaju.
Ekshibicionizam se moe ispoljiti i u toku maninih
epizoda (manija*). Bolesnik se tada ekshibira bilo
igre radi, bilo farse radi; ova vrsta ekshibicije, me-
utim, uvek je proeta sklonou ka megaloma-
niji. Ekshibicionizam je esta pojava i tokom alko-
holnih* pijanstava. Samo, moe se dogoditi i to
da pijanica neoprezno urinira pa da ga optue za
ekshibicionizam pseudortve, prvenstveno eljne
skandala ili namerne da iz toga izvuku neku mate-
rijalnu korist. Najzad, ekshibicionizam moe biti
i poetni simptom demencije*, senilne ili arterio-
patske. Neophodan je, dakle, detaljan somatski i
psihijatrijski pregled. Uopte uzev, ekshibicionist
je perverzna osoba. Moe da bude oenjen ili neoe-
njen. Ako je oenjen, sa suprugom odrava normal-
ne seksualne odnose. Njegov delikt katkada moe
biti povezan sa eninom trudnoom ili njenim od-
sustvom. Ipak, do njega najee dolazi nezavisno
od bilo kakvog poremeaja branih odnosa. Prema
nekim autorima, ekshibicionizam moe uslediti za
nekom poniavajuom situacijom, na radnom mestu
ili u odnosima sa suprugom, koja oivljava ponia-
vajue situacije iz detinjstva. U stanju napetosti, ne
razumevajui sasvim zato, takav pojedinac eli da
se ekshibira... ena reaguje uasnutou, i eto raz-
loga za trijumf [R. Bule (R. Boulet)]. U sutini,
psihopatoloka tumaenja ukazuju na to da u ekshi-
bicionizmu postoje bliske veze izmeu neuroze i
perverzije.
Nije opisan nijedan sluaj ekshibicionizma kod e-
na. Pa ipak, nain na koji ene koriste modu i izlau
svoje upola skrivene ari donekle podsea na ovu
perverziju. Pristupi se, meutim iz korena razlikuju:
otkrivajui svoje drai, ena zavodi mukarca i iza-
ziva njegovu elju; mukarac-ekshibicionista od svo-
jih rtava moe da oekuje samo gaenje, porugu i
sudsko gonjenje.
Terapija ekshibicionizma vrlo je obeshrabrujua
(Perverzije*). Neki uhapeni pojedinci obeavaju da
e se podvrgnuti psihoterapiji kako bi ublaili ili
iscelili svoju boljku. Meutim, im postignu ono to
ele, ubrzo zaboravljaju na svoje obeanje. ak i
ako istinski zatrae psihoterapiju jedini oblik
leenja koji se moe sprovesti zbog este i znaajne
uloge mehanizama neuroze ni ona najee ne
dovodi do nekog rezultata. Samo se po sebi razume
da ekshibicionizam simptom odreene psihoze ili
demencije upuuje na adekvatnu terapiju i da, za
razliku od ekshibicionizma-perverzije, iziskuje pri-
menu lana 64 Krivinog zakonika, u sluaju da
doe do krivinog gonjenja.
L. Sene i M. Patris
EKSPERIMENTALNE PSIHOZE I NEUROZE
od gr. psyche, dua, neuron, ivac i lat. experimentum,
ogled, ispitivanje
Postoje razliiti postupci kojima je moguno veta-
ki izazvati neuobiajene psihike manifestacije, u
ivotinja, pa i u ljudi, ali je njihovo poistoveivanje s
patolokim simptomima veoma diskutabilno.
EKSPLORACIJA MOZGA
1) Ameriki fiziolozi su, u eksperimentima na mo-
danom stablu ivotinja, naroito maaka, uspeli da,
nadraivanjem odreenih zona, izazovu istinski izliv
besa, s nakostreenou, preteim ponaanjem i ag-
resivnou, i tu su pojavu nazvali lano besnilo.
M. Monije (M. Monnier), a za njim i drugi naunici,
uspeli su da, pomou elektroda ugraenih u tala-
mo-hipotalamine strukture, izazovu kod maaka
reakcije sline strahu, besu, umoru, u zavisnosti od
nadraivane zone.
U neurohirurgiji su zapaena pranjenja tog tipa
prilikom izvesnih zahvata na bazi mozga.
2) I. Pavlov je jo 1921. ukazao na mogunost da
se, bez ikakve veze s oteenjima nervnog sistema,
izazovu poremeaji u ponaanju ivotinja, koji su
obino prolazni, ali dosta dugo traju, a koje je on
nazvao eksperimentalnim neurozama. On ih je izazi-
vao, kod uslovljenih ivotinja, bilo pomou veoma
jakog stimulusa, bilo primoravajui ivotinju na
prejaku ili predugu inhibiciju, bilo dovodei uslovne
reflekse u konflikt s normalnim instinktivnim potre-
bama ili s prethodnim uslovljavanjem. Konstatovao
je da su ivotinje razliito reagovale na ove izaziva-
jue faktore, zavisno od temperamenta. Takve neu-
roze se, osim kod pasa, mogu izazvati i kod drugih
ivotinja, naroito kod ovaca, koza, svinja, pacova,
majmuna. Iako istraivanja mnogih drugih autora,
naroito Masermana (Masserman) i Ganta (Gantt),
nisu uspela da u potpunosti rasvetle teorijske pro-
bleme u vezi s eksperimentalnim neurozama, ba-
rem su omoguila da se veoma podrobno upoznamo
s njihovom velikom klinikom raznovrsnou. Ovde
emo samo nabrojati najznaajnije simptome: pore-
meaj ili nestanak prethodno steenih navika; pore-
meaj opte pokretljivosti (usporenost, katalepsija,
uznemirenost); ispoljavanje ponaanja emocional-
nog (strah, bes) ili halucinatornog (?) tipa; pore-
meaj nagona (odbijanje hrane, poremeen seksual-
ni prohtev); stereotipije; aktivnosti regresivnog tipa;
poremeaji u socijalnom ponaanju; fobije; neuro-
vegetativni i psihosomatski poremeaji (tahikardije,
ekcem).
3) Izvesni psihomotorni poremeaji koji se javljaju
u katatoniji* izazivani su ubrizgavanjem toksinih
supstancija tipa bulbokapnin (De Jong i Barik (Ba-
ruk)] ili kolibacilarnog toksina (Barik).
4) Halucinogene supstancije* omoguuju da se kod
oveka izazovu, u cilju istraivanja ili terapije, pro-
lazni psihiki poremeaji ije je prouavanje od veo-
ma velikog znaaja.
A. Poro, . Siter
Red. V. P. i N. C.
EKSPLORACIJA MOZGA
lat. explorare, istraivati, ispitivati
Ovaj izraz obuhvta niz neurolokih ispitivanja koja
su skoro sva radioloka i vrlo raznolike prirode.
Ona su korisna u izvesnim psihijatrijskim sindromi-
122
ma ije organsko cerebralno poreklo moe da se na
taj nain vizuelno uoi: dilatacija ventrikula ili le-
bova i modanih vijuga u izvesnim deficitarnim
stanjima (posttraumatskim*, senilnim*, itd.); pome-
ranje modanih struktura u hematomima, ekspan-
zivni procesi poput apscesa*, tumori mozga*.
Ove vrlo brojne eksploracije, od kojih su neke na-
putene zbog prednosti novih metoda, mogu da se
grupiu u tri kategorije:
1) Radioloke eksploracije One mogu da se vre bez
pripreme i obino su od male koristi: to su sluajevi
raznih i slabo indikativnih kalcifikacija, Farova bo-
lest*, Morganji-Stjuart-Morelov sindrom*, upljine
u Pedetovoj kotanoj bolesti*.
U drugima se koriste kontrastna sredstva koja omo-
guavaju bolju vizualizaciju centralnih struktura.
Vazduh u metodama pneumoencelografije daje nega-
tivan kontrast, bilo da je re o pneumoencefalografi-
ji lumbalnim putem, o ventrikulografiji direktnim
punktiranjem ventrikula, o cisternografiji global-
noj ili frakcioniranoj.
Teni kontrasti, obino na bazi joda, daju precizniji
pozitivan kontrast: modana arteriografija ili fle-
bografija, elektrocisternografija. Ove tehnike, koje
takoe mogu da budu globalne ili delimine, nose
rizike neposrednog ili naknadnog trovanja.
Najzad, kontrast moe da se postigne ubrizgava-
njem u venski sistem molekula, obeleenih radioak-
tivnim atomima, koji e se elektivno fiksirati na
izvesnim toplim ili hladnim aritima ili izvesnim
strukturama.
U tim radiolokim ispitivanjima posebno mesto zau-
zima jedna nova tehnika koja tei da zameni sve
druge, tomodenzitometrija* ili skener ili skenografi-
ja, metoda bez trauma, koja daje izvanredne snimke.
2) Ehoencefalografija omoguava odreivanje, u za-
tvorenoj lobanji, normalnog ili poremeenog polo-
aja nekih modanih struktura tako to registruje
reflektovanje ultrazvuka, emitovanog na nivou lo-
banje, po tim strukturama.
. 3) Najzad, registrovanje nuklearno-magnetne rezo-
nance, revolucionarna metoda koja daje jo precizni-
je snimke nego tomodenzitometrija, kao i pozitron-
ska kamera*, kao da vie obeavaju to se tie
ispitivanja u neurologiji, a moda i u psihijatriji.
M. Poro
EKSPRESIJA v. isto tako Poremeaji ekspresije
od lat. ex-, izvan i premere, pritiskati
Prouavanje poremeaja ekspresije vrlo je vano
poglavlje psihijatrijske semiologije. U veini sluaje-
va, ovi poremeaji neposredno proizlaze iz oteenja
osnove mentalnog funkcionisanja i u neku ruku joj
odgovaraju i u skladu su sa njom. U vezi s tim,
videti odrednicu Mimika.
Samo, pored tih sekundarnih poremeaja, poeljno
je izdvojiti one poremeaje ekspresije koji bi se, u
nekom smislu, mogli nazvati primarnim i koji, ako
123
i jesu uslovljeni i usmereni jednim naroitim stanjem
duha, ipak ne podrazumevaju sutinsku ili evolutiv-
nu promenu psihe. Dolazi do neujednaenosti, ne-
srazmere, nesklada izmeu stvarnog mentalnog sta-
nja, s jedne strane, i stava i ponaanja subjekta, s
druge. U pitanju je laki poremeaj koji na prvi
pogled moe delovati kao osnovno psihopatsko
oboljenje, a koji, u stvari, predstavlja ist funkcio-
nalni poremeaj. Postoje specifini poremeaji mimi-
ke ekspresije koji mogu predstavljati samo prolazne
nepravilnosti.
Ovu grupu pojava smo zajedno sa Enarom 1916.
godine nazvali poremeajima ekspresije (syndromes
expressionnels).
Izrazi lica ili mimika padaju u oi svojom pretera-
nou, diskordantnou, nepravilnim ili paroksisti-
kim izgledom, a iza njih se ne moe odmah uoiti
evolutivni determinizam istinske psihoze.
Pomenuti poremeaji ekspresije mogu se sresti u
klinikom obliku, naroito u grupi histerinih mani-
festacija i u pojavama simulacije (histerija*, simula-
cija*). Podsetimo se na injenicu da je Enar i histeri-
ju svrstao u neurozu ekspresije. Izvetaen i neus-
klaen karakter ovih poremeaja esto postavlja
problem iskrenosti. Mi smo opisali:
a) mimike sindrome stupora i inercije koji se sreu
kod naivnih i lakovernih primitivnih ljudi, esto
kolektivne, a uvek povezane sa idejama opsednutos-
ti;
b) sindrome praene manirizmom*, sa puerilizmom*
kao tipinom formulom;
c) sindrome pseudokonfuzije, itd.
to se pojava simulacije* tie, one idu od pukog
preterivanja (nadsimulacija) do najvetijih i najslo-
enijih izmiljotina.
Razumljivo je da postoje svi mogui prelazni oblici
izmeu dobronamernog pitijatika i najprepredenijeg
simulatora. itav problem simulacije sastoji se u
uspostavljanju veze izmeu onoga to otkriva ek-
spresija i osnove mentalnog funkcionisanja. Poelj-
no je postaviti diferencijalnu dijagnozu u odnosu,
pre svega, na neke oblike shizofrenije*, na poetnom
stupnju evolucije.
Sposobnost ekspresije i njeni poremeaji zavise u
praksi od odreenog broja inilaca koji utiu na
oblik razliitih poremeaja ekspresije. U obzir valja
uzeti:
1) neosporna svojstva odreene kulture; naroito se
u Sredozemlju sreu udna preterivanja u mimici,
impresivni paroksizmi pri optenju ili spektakularne
emotivne reakcije;
2) stepen mentalnog razvoja subjekta; ozbiljni slu-
ajevi duevne zaostalosti, primitivni ljudi izraa-
vaju se na neotesan, nelogian, preteran ili karika-
turalan nain; uei poloaj, udnovato ili smeno
hodanje koje se ne moe uzeti za ozbiljno; meu-
tim, ilava tvrdoglavost, ovih niih duhom go-
tovo uvek ini nedelotvornim pokuaje protivsuges-
tije;
EKSTAZA
3) bogatstvo mate omoguava pojedinim subjekti-
ma lako poigravanje pokretima i poveanu ubedlji-
vost; samo, kako ih ono brzo odvede u preterivanje,
sve se lako prometne u komedijaenje i fabulaciju
(mitomanija*).
Najzad, poremeaji ekspresije brojni su i iznijansira-
ni do krajnjih granica kod predisponiranih osoba
ije su reakcije pre izraz poremeaja spoljanje ek-
spresije nego dubinske ili evolutivne poremeenosti
duevnog ivota.
A. Poro
EKSPRESIJA, TELESNA v. Grupne terapije
EKSTAZA
od gr. exlasis, delovanje kojim se postie da ovek bude
izvan sebe
Ekstazom se naziva naroito paroksistiko stanje u
kome subjekat, prekidajui svako optenje sa okol-
nim svetom, osea da je prenet u jedan psihiki svet
apsolutno neprobojan za drugog, i zauzima stav koji
odaje nedostino blaenstvo.
I. PRAVA MISTINA EKSTAZA
Ekstaza je stanje pasivne duboke kontemplacije,
koja pripada ivotu mistikog sjedinjenja i obino
dolazi posle faza pasivnog oienja. Prvenstveno se
odlikuje svojevrsnim uznesenjem, potpunim pred-
avanjem umnom poimanju Boga, poimanju zaslep-
ljujuem usled nemogunosti uestvovanja u opae-
nim oblicima stvarnosti, praenim silnom opojnom
sreom a istovremeno i patnjom (gnuanje prema
samom sebi, strah od Boga, prizori Hristovog stra-
danja, itd.).
Ekstaza sadri i somatske komponente: motilitet i
govor potpuno su obustavljeni, veze sa ulima ili
su pomuene ili potpuno prekinute, disanje i ot-
kucaji srca gotovo da se i ne primeuju; subje-
kat ima oseaj da mu se telo hladi, udovi su mu
hladni. Samo izuzetno, mogu se dogoditi pojave
levitacije, stigmatizacije, svetlosnog oreola, emanaci-
je mirisa.
Kao merila za utvrivanje istinske mistine ekstaze
mogu se navesti sledee odlike [Pulen (Poulain)]:
1) ona ne zavisi od volje;
2) spoznaja Boga je nejasna i maglovita;
3) taj nain optenja je polunerazumljiv;
4) do sjedinjavanja sa Bogom ne dolazi ni pomou
slika ni putem rasuivanja;
5) njen se intenzitet neprekidno menja: stalna kole-
banja izmeu uzlaznih (elja) i silaznih faza
(patnja);
6) sama ekstaza vodi razliitim vrlinama;
7) u toku ekstaze, subjekat je u steninom stanju,
ne ispoljava nikakvu sugestibilnost, nikakvu otupe-
lost. Moral mu je na vrlo visokom nivou. Ne dolazi
ni do kakvog naruavanja fizikog stanja, izuzev
lakog zamora, u nekim sluajevima.
EKSTRARENALNA DIJALIZA
Ekstaza izaziva koherentne pragmatine posledice:
omoguava dose; anje sintetikih saznanja i podstie
ostvarenje velikih poduhvata, u postojanosti i spo-
kojstvu, uz zdrav razum i smisao za organizaciju.
Takva su obeleja ekstaze i merila za njeno utvri-
vanje, po miljenju teologa. Njih treba ispitati sa
mnogo kritikog duha, uz objektivna medicinska
istraivanja moguih somatskih posledica autenti-
nih unutarnjih iskustava.
II. PATOLOKE EKSTAZE
Stanja koja imaju karakteristina obeleja ekstaze
poznata su u psihopatologiji: apsolutna nepominost,
izraz uzviene radosti, ulna neosetljivost, tvrdnja da
je dolo do natprirodnog unutarnjeg iskustva. Ovak-
va stanja mogu se sresti:
1) kod lanih mistika koji se slue prevarom pro-
sto-naprosto iz tatine;
2) kod patolokih mistika, i to prvenstveno kod
histerika*, umno zaostalih mitomana, osoba obolelih
od hronine sumanutosti, osoba koje pate od haluci-
nacija*. Uopte uzev, kod njih se prepliu religiozne i
erotine preokupacije. Ekstaze se meaju sa nastupi-
ma egzaltacije, pohotne ekscitacije, ostajui pri tom
potpuno sterilne u svom pragmatinom delovanju.
Svi su izgledi daje tu re o procesu kompenzacije kao
odgovoru na instinktivno ili afektivno nezadovolje-
nje;
3) oboleli od shizofrenije*, manije*, konfuzije*, epi-
leptiari* u sumranom stanju, mogu isto tako poka-
zivati trajnije ili manje trajne znake ekstaze. Retko se,
meutim, dogodi da njihovo ponaanje izraava neke
mistine sadraje. Re je o pojavama iste ekspresije,
lienim znaenja koje bi se moglo ispitati, lienim
koherentnog konteksta.
III. POLITIKA EKSTAZE
Tako glasi naslov dela T. Lirija (T. Leary) (izd.
Fayard, 1973) posveenog unutarnjem hodoau,
psihodelinoj migraciji, molekularnoj revoluciji
do kojih je, prema ovom autoru, dovelo uivanje
marihuane i LSD-ja. Re je, ni manje ni vie, o
stvaranju neke vrste hemijske religije. Droga oveku
omoguuje da se ukljui, da stupi u vezu sa ulima
i mudrou elija...: Psihoza izazvana LSD-jem
svojevrsna je religiozna konfuzija, ontoloka konfuzi-
ja, duhovna kriza... To moda jeste patologija, ali to
bi moglo biti i boansko ludilo. Ovaj tekst u prili-
noj meri objanjava korene mistinih zahteva koji se
mogu uoiti kod toksikomana s druge strane Atlanti-
k a
- T. Kamerer i /. Pelisje
EKSTRARENALNA DIJALIZA
od lat. ekstra-, izvan, renes, bubrezi i gr. dia-, kroz i
luein, rastvoriti
Re je o postupku koji ima za cilj da odstrani sve
azotne otpatke, metabolite, elektrolite ili otrove,
124
bilo preko peritonealne membrane (peritonealna dija-
liza), bilo preko obinih filtara, u hemodijalizi, bilo
preko filtara sa aktivnim ugljem, za toksine sup-
stance, kod hemoperfuzija. Vidi Dijaliza (metode)*.
L. Geral
EKSTROVERZIJA
od lat. extra-, izvan i vertere, okrenuti
Pojmove ekstroverzija i introverzija stvorio je Jung
da bi oznaio dve suprotne tenje kod pojedinaca,
prema tome da li objektivnim vrednostima daju
prednost nad subjektivnim ili obratno, i kakav je
njihov odnos prema spoljanjem svetu i njegovim
uticajima.
Ekstrovertni subjekti prihvataju objektivnu stvar-
nost, svoje reakcije eksteriorizuju, a ponaanje im je
usmereno na prilagoavanje ivotnoj sredini, dok
introvertni sve interiorizuju i povlae se u autizam.
A. Poro
ELAN VITAL (IVOTNI ELAN) v. Vitalni kon-
takt, Doivljeno vreme
od lat. lancea, koplje i vita, ivot
ELEKTROENCEFALOGRAFIJA (EEG)
od gr. elektron, uti ilibar, enkephale, mozak i
graphein, pisati
Pripremljena Katonovim (Caton) otkriem (1874),
roena iz Bereovih (Berger) radova (1909), potvr-
ena Adrijenovim (Adrian) i Metjuovim (Mathews)
radovima (1934), elektroencefalografija (EEG) ima,
ve nekoliko godina, znaajno mesto u tehnikama
klinikog i eksperimentalnog ispitivanja. Drutva za
elektroencefalografiju postoje irom sveta, obezbe-
ujui svojoj disciplini veoma aktivno mesto meu
neurolokim naukama i odravajui meunarodne
kongrese gde se sueljavaju metodologije i rezultati
istraivanja u najrazvijenijim oblastima.
Elektroencefalogram, u stvari izuzetno osetljiv na
najraznovrsnije fizioloke i patoloke uslove (sta-
rost, humoralna sredina, endokrina ravnotea, od-
mor, rad, emocije, organske, encefalne lezije, itd.)
dragocen je svedok promena modanih funkcija.
itanje trasa koje belee osetljivi aparati, bilo preko
poglavine (EEG u pravom smislu reci), bilo itanje
na samom mozgu na golo (kortikografija) ritmova
spontane i indukovane aktivnosti iji se stimulusi
moraju izabrati u svakom posebnom sluaju, zahte-
va od elektroencefalografiara veliko iskustvo.
Uee linog koeficijenta opservatora se, ipak, stal-
no smanjuje kako se kodifikuju kriterijumi za odre-
ivanje anomalija, a i uporedo s pojavom beleenja
na magnetskoj traci, s automatskom analizom frek-
vencija.
Elektroencefalografija je ve veoma obogatila naa
fizioloka saznanja o funkcionalnim topografijama
125
cerebralnih i cerebelarnih kortikalnih zona, o njiho-
voj povezanosti s centralnim jedrima, o irenju i
inhibiranju influksa, itd. Danas se trai njen dopri-
nos prilikom analiziranja uslovljenih aktivnosti, in-
hibicije i ekscitacije, budnog stanja i sna, panje,
meditacije, u razumevanju temperamenta, intelektu-
alne i emocionalne zrelosti (na primer, na Simpozi-
jumu u Marselju 1955).
Mogunost poveanja broja elektroda koje prihva-
taju potencijale i njihovog simultanog beleenja,
mogunost da rezultate koriste analizatori frekven-
cija i elektronski integratori, omoguava da se, pod
nazivom toposkopija [Valter (G. Walter)] ili pro-
storna i vremenska integracija [Remon (Remond)],
dobiju trenutne topografske karte modane aktiv-
nosti.
S druge strane, procesi eksploracije mikroelektroda-
ma [Adrijen i Moruci (Moruzzi), zatim Dasper
(Jasper), Biop (Bishop), Reno (Renshaw), Fesar
(Fessard) i Bize (Buser), Jung, Ekliz (Eccles), Kas-
pers (Caspers), itd.] prate od 1953. godine bioelek-
trine procese, sve do intimnosti jednog izolovanog
elijskog elementa i njegovih produetaka, ak ana-
lizirajui i ono to se deava na nivou sinapsi.
U KLINICI, doprinos elektroencefalografije se sva-
kog dana proiruje na oblast neurohirurgije, pedijat-
rije, neurofarmakologije.
Elektroencefalogram se danas ve moe smatrati
biometrijskom karakteristikom iji su neki elementi
nasledno prenosivi.
Postoji relativna korespondencija njegovog izgleda i
psihike konstitucije pojedinca ije glavne sposob-
nosti i sklonosti, naroito psihosenzorne [Gola
(Golla, Haton (Hutton), Valter] on moe da otkrije,
a moda i da doda neke odlike tipoloke* formule
[. Diblino (J. Diblino)]. Meutim, treba naglasiti
da modana aktivnost ni izdaleka nije stabilna: nije
zamisliva jedna jedinstvena tipologija koja bi ob-
uhvatala sve individualne varijacije [gospoa Leri
(Lairy)] i zaelo treba odustati od strogog definisa-
nja normalne trase [Figold (Fischgold)].
"U neuropsihijatrijskoj patologiji, elektroencefalogra-
fija je postala neophodna kao dopuna ispitivanja u
sluaju epilepsije*, intrakranijalnih neoformacija,
kranijalnih trauma*. Jo tapkamo u mraku kad je re
o drugim podrujima nervnih i mentalnih oboljenja.
U epilepsiji se, na osnovu elektroencefalografije vri
razvrstavanje njenih klinikih oblika: patognomo-
nike trase odlikuju petit mal, grand mal i psihomo-
torne akcidente (koji su, izgleda, najee rezultat
temporalne povrede), EEG osvetljava etiologiju,
eventualno precizira lokalizaciju lezivnog arita ili
potvruje pojam epileptinog terena [Gibs (Gibbs),
Lenoks (Lennox)], olakava kontrolisanje delovanja
prepisanih lekova. esto su neophodni rutinski akti-
vatori (alkaloza hiperpnejom, kardijazol) da bi se
otkrila sposobnost mozga za hipersinhronizaciju e-
lijskih ritmova; druge supstancije (pentotal, 2028
MD) mogu da pomognu u preciziranju topografije
ELEKTROENCEFALOGRAFIJA (EEG)
nekog arita. U sudskoj medicini, elektroencefalog-
rafija omoguava da se komicijalni napad razlikuje
od histerine ili neurotine krize ili od simuliranog
napada, i to sa sigurnou i brzinom koje prevazila-
ze stare metode.
Elektroencefalografija najee daje pouzdane ele-
mente za utvrivanje dijagnoze u sluaju intrakrani-
jalnih neoformacija. Njena pomo je, dakle, dragoce-
na za psihijatra u mnogim situacijama kad se neki
tumor skriva pod maskom isto mentalnog poreme-
aja (konfuzije, depresivna stanja, halucinoze, de-
mencije, itd.). I dalje moe da doe do greke,
zavisno od lokalizacije, zapremine, prirode tumora,
ali samo poznavanje tih osobenosti moe se koristiti
u dijagnostici. Treba znati daje mogue prepoznati i
precizno lokalizovati 90% kortikalnih [Jeagu, Gips]
ili supkortikalnih tumora, posebno tumora tempo-
ralnog renja [Paja (Paillas) i Gasto (Gastaut)].
U zatvorenim kranijalnim traumama, rano raene
trase (do treeg dana otprilike) pokazuju difuzne
anomalije koje su mnogo vie u vezi sa stepenom
oteenja svesti nego sa stepenom anatomskih lezija,
i koje idu do elektrine tiine u sluajevima teke
kome.
Poremeaji EEG-a su najee lokalizovani u otvo-
renim traumama.
Oteenja su uvek izraenija kod mladih osoba (is-
pod dvadeset godina), ali to ne podrazumeva i loiju
prognozu.
Veliki znaaj elektroencefalografije je u tome to
ona prati evoluciju traume i omoguava da se pred-
vide sve mogue komplikacije pre no to se one
uopte kliniki izraze. Tako se u sluajevima s po-
voljnom prognozom ispoljava tendencija ka norma-
lizaciji trase pre treeg meseca [Pue (Puech), Fi-
gold, Verdo (Verdeaux)], ak i ako doe do ustalji-
vanja znatne modane atrofije. Ali kad se trasa
promeni nagore posle tri meseca, treba se pribojava-
ti incidenata: naroito se posttraumatska epilepsija
u 92% sluajeva [Gibs, Vegner (Wegner)] izraava
karakteristinim anomalijama (lokalizovanim u jed-
nom od dva sluaja.
Postkomocioni funkcionalni sindrom (Komocija
mozga*), pak, retko remeti trasu: normalan elektro-
encefalogram, nije, znai, dovoljan da se ospori
njegovo postojanje; meutim, konstatovanje znaaj-
nijih poznih elektrinih anomalija (dve godine i vie)
ima veliku afirmativnu vrednost (sudska medicina).
U drugim oblastima, obavetenja koja daje elektro-
encefalografija manje su pouzdana, bar zasad, i
mogu se samo grubo sistematizovati. Ipak uglav-
nom izgleda utvreno da karakteristike frekvencija
mentalnih bolesnika pokazuju veliku varijabilnost i
loiju koordinaciju aktivnosti raznih kortikalnih ob-
lasti [M. A. Kenard (M. A. Kennard) i sar.].
Najire gledano, bolesnici koji pate od organskih
modanih lezija (vaskularne encefaloze*, senilna de-
mencija*) ee imaju nenormalne trase nego pacijen-
ti koji boluju od psihoza*, ije su anatomske lezije
ELEKTROENCEFALOGRAFIJA (EEG)
manje izvesne (manija*, melanholija*, shizofrenija*)
ili malo verovatne (neuroze*). Meutim, i to iz
raznih fiziolokih razloga, ozbiljne lezije (naroito
degenerativne), mogu ostati neispoljene, dok se mo-
gu videti snane elektrine perturbacije i kad ne
postoji nikakvo organsko oteenje. Ovo zapaanje,
vaee za spontane trase, ipak se moe osporiti ako
se, kao to savetuje Liberson, nastoji da se adekvat-
nim ekscitacijama otkriju disritmije mentalnih
struktura i reakcije bolesnika na promene sredine.
Treba prouiti reakcije zastoja odgovara na senzor-
ne stimuluse, elektrine pulsacije u somnolenciji i
snu, pod uticajem farmako-dinamikih agensa (kar-
dijazol*, skopohloraloza) i, najzad, za vreme reava-
nja mentalnih testova* [na primer Marejevih (Mur-
ray)].
U senilnoj demenciji, ne moe se utvrditi nikakav
paralelizam izmeu rasprostranjenosti anatomskih
lezija i znaaja anomalija EEG-a koji moe ostati
normalan.
Arteriosklerotine demencije* donose perturbacije
EEG-a samo u 50% sluajeva (tako se mogu odredi-
ti zone atrofije u jednoj Pikovoj demenciji). Anoma-
lije se, uostalom, vremenom ublaavaju u vaskular-
nim lezijama.
Involulivna melanholija izaziva perturbacije EEG-a u
jednom od dva sluaja [Grinblat (Greenblatt)].
U neuroluesu (sifilis*), posebno u progresivnoj pa-
ralizi, elektrine anomalije nisu po znaaju srazmer-
ne dubini psihikih oteenja, ni paralelne tim ote-
enjima tokom evolucije. Ipak izgleda da je izleenje
propraeno tendencijom ka normalizaciji trasa. Me-
u anomalijama, izgleda da spori talasi podrazume-
vaju lou prognozu.
Kad je u pitanju dementia praecox, uestalost izrae-
nih anomalija veoma varira od autora do autora.
Izgleda da za veinu autora ne prelazi 20%. Ipak,
katatonini i hebefrenini oblici ee remete trasu anomalija. Najzad, osnovne elektrine trase iznose
nego paranoidni poremeaji [Dejvis (Davi)]. Meu-
tim, konstatovane anomalije, ako i sugeriraju psiho-
gene hipoteze, nemaju specifine odlike [Koriol
(Corriol) i Ber]. Jo uvek se raspravlja da li odreeni
aspekti predstavljaju povienje praga kortikalne ak-
tivnosti [Lemer (Lemere)], hipervigilnost s otporom
prema spavanju [Leroa (Leroy) i Noel (Noel) ili
nedostatak sinhronizacije [Titeka (Titeca)], da li ne-
ki drugi aspekt odgovara intelektualnom propada-
nju (Dejvis).
Meu ustanovljenim anomalijama, treba zapamtiti
dve vrste injenica kod shizofrenih osoba: u katato-
ninim oblicima se sreu najbrojnije promene, difuz-
ne figure delta i teta, pa ak i paroksistiki potenci-
jali (Gibs, Lenoks). Meutim, trase shizofrenih oso-
ba su u celini manje poremeene od trase drugih
diferenciranih mentalnih bolesnika. ak u nekim
sluajevima trase shizofrenih bolesnika gube svoje
anomalije te postaju nepomine; takva evolucija
bi imala veoma lou prognozu [Ier (Iger) i Leri
(Lairy)].
126
U oligofrenijama*, mentalni nivo nije ni u emu
vezan za aspekte EEG-a, mada razliiti kliniki
oblici (mongolizam, miksedem, kretenizam, itd.)
mogu da se razlikuju na osnovu anomalija koje se u
njima najee pojavljuju.
U akutnim encefalitisima*, EEG nema specifine
odlike; meutim, znaaj perturbacija je paralelan sa
stepenom mentalne konfuzije (Romano, Engels).
Nije retkost da se u hepatinim encefalitisima poja-
ve difuzni delta-talasi u vidu naleta.
Mora se pomenuti i mioklonina encefalopatija
[Vestov (West) sindrom] do koje naroito dolazi kod
odojeta ili malog deteta. Trasa pokazuje veliku
disritmiju koja grupie visoko voltirane delta-tala-
se, komplekse iljak-talasa, repetitivne take. Ako se
u ovoj bolesti spazama, koja se jo naziva hipsarit-
mijom blagovremeno uradi EEG i postavi dijagno-
za, intenzivnom terapijom (ACTH) moe se izbei
teka psihomotorna deficijencija.
Stanja sumanutosti* bez konfuzije daju normalne
trase.
U manino-depresivnim psihozama*, Grinblat nalazi
ee anomalije kod maninih (42%) nego kod me-
lanholinih osoba (32%). Izneta je i obrnuta sraz-
mera (Kamerer). Ali i tu je re samo o pokuajima
sistematizacije, prevagu imaju normalne trase (Dej-
vis), samo uz tendenciju ka veoj frekvenciji po-
remeaja u hroninim oblicima [Borentajn (Boren-
stein)].
U psihoneurozama*, elektroencefalografija moe da
omogui konstatovanje emotivne labilnosti (Liber-
son). Tada se deava da se na EEG-u zapaze elek-
trodermografski artefakti koji ukazuju na ponovlje-
ne psiho-galvanske reflekse. For (Faure) smatra da
ove anomalije doista odgovaraju dubini emocional-
nih poremeaja, ali ne klasinim klinikim oblicima:
pre bi postojale razlike u stepenu nego u prirodi
na videlo ulogu diencefalnog poremeaja.
U celini, mehanizmi inhibicije bi bili veoma pojaani
kod anksioznih osoba [traus (Strauss), Liberson,
For] i, nasuprot tome, nedostajali bi u histerinim
anestezijama (Titeka).
Izgleda da ponaanje mentalnih bolesnika utie na
EEG. Agresivnost je u 65% sluajeva propraena
elektrinim anomalijama [Hil (Hill) i Voterson
(VVatterson)]; one se kod ostalih bolesnika sreu
samo u 30% sluajeva.
Kod nenormalnih osoba s poremeajima karaktera,
prisustvo anomalija je prilino esto u detinjstvu
(dva puta vie spontanih perturbacija nego kod
normalne dece po Lindzlijevom (Lindslav) i Kat-
sovom (Cutts), miljenju, tri puta ee u hiperpne-
ji. Te anomalije su esto komicijalnog tipa [Ajkhof
(Eickhoff) i Bivers (Beevers)]. Kod odrasle oso-
be, disritmije nisu ee kod neuravnoteenih nego
kod normalnih osoba [Solomon, Braun (Brawn),
Dojer (Deutscher)]. Najzad, izgleda da ne posto-
ji veza izmeu razvoja linosti i EEG-anomalija
127 ELEKTROKONVULZIVNA TERAPIJA (EKT)
[Gibs, Galager (Gallagher)]. Ova zapaanja se odno-
se i na kriminalce koji nisu psihopati.
U nuno ogranienom okviru ovog lanka, samo
emo napomenuti, bez dublje razrade, da je postalo
uobiajeno da se elektroencefalografija koristi u ta-
ko razliitim oblastima kao to su neurologija (etio-
loka dijagnoza i prognoza neke kome, na primer),
srana i pluna hirurgija (posebno u peroperativ-
nom nadzoru), pedijatrija (ak i izvan encefalopati-
ja, tumora i epilepsija), endokrinologija, dismetabo-
like bolesti, klinika psihologija i problemi profesi-
onalne selekcije (piloti, podmorski ronioci, itd.).
Elektroencefalografija je dragocena u kontrolisanju
raznih psihijatrijskih terapija: ona omoguava da se
precizira mogunost ili kontraindikacija elektrokon-
vulzivne terapije* i da se prati ponovno uspostavlja-
nje modanih ritmova posle sizmoterapijskog lee-
nja. Danas, rastui znaaj psihofarmakologije* za-
hteva izradu sistemske rutinske trase, pre i posle
svake hemioterapije. Trankvilizatori daju povean
broj brzih difuznih talasa, u uobiajenim dozama, i
izravnavanje trase u poveanim ili toksinim doza-
ma. Neuroleptici obino izazivaju povean broj spo-
rih talasa. Stimulatori raspoloenja (imipramin* i
njegovi derivati) esto izazivaju iritativne, pa ak i
paroksistike figure. Psihodisleptici* (LSD 25, mes-
kalin) imaju manje dejstvo na EEG u pogledu psi-
hosenzornih poremeaja koje izazivaju. Meu psi-
hoterapijama, treba navesti autogeni trening* i hip-
nozu* koji se po svojim EEG-karakteristikama raz-
likuju od fiziolokog sna.
Doprinos elektroencefalografije i poligrafije znaa-
jan je i kad je re o snu* i poremeajima sna.
Beleenje kompletnih noi ili ak dvadeset etiri
asa omoguilo je da se precizira stvarno postojanje,
trajanje ili skraenje celine ili delova stadijuma spo-
rog ili brzog spavanja, modaliteta usnivanja* ili
buenja. Zahvaljujui elektroencefalografiji, narko-
lepsija* ili elinoov (Gelineau) sindrom mogu se
razlikovati od epilepsije. Otkriven je noni oneiri-
zam*, najee istovremen s fazom paradoksalnog
sna [uve (Jouvet)], prilikom usnivanja (iscepkanost
alfa-ritma), manje tematizovan, slian hipnagog-
nim* halucinozama [Figold, Tomas (Thomas)].
Najzad, elektoencefalografiji se naroito obraamo
kad treba potvrditi dijagnozu ireverzibilne kome*,
budui da je cerebralna smrt (aplatirana trasa) uslov
za obustavljanje iluzornog odravanja pacijenta u
vegetativnom ivotu i, u sluaju potrebe, uslov da-
vanja dozvole za uzimanje organa.
Po mnogostrukosti svoje primene, elektroencefalog-
rafija je uveliko prevazila poetni okvir epileptolo-
gije da bi postala neophodno parakliniko ispitiva-
nje, ne samo u neurologiji i psihijatriji ve i u
velikom broju medicinskih oboljenja. Ali mi emo,
poput P. Kastenja (P. Castaigne) i svih ozbiljnih
autora, naglasiti injenicu da je elektoencefalograf-
ska eksploracija jedan kliniki in koji mora da
stekne mesto meu drugim klinikim postupcima i
da ni u kom sluaju ne treba da ih zameni te da sam
slui za postavljanje dijagnoze.
. Bardena i S. Safar
ELEKTROKONVULZIVNA TERAPIJA (EKT) v.
isto tako Sizmoterapija
od gr. elektron, uti ilibar, lat. convellere, potpuno
iupati, otrgnuti, uzdrmati i gr. therapeuein, leiti
Znaajni rezultati konvulzivne terapije kardijazolom
bili su propraceni nepovoljnim efektima vezanim za
sam taj proizvod. Zato su neki autori tragali za
nekim podjednako delotvornim postupkom koji ne
bi imao te nepovoljne efekte. U tom cilju su erleti
(Cerletti) i Bini 1936. eksperimentalno isprobavali
na ivotinjama, a 1938. na oveku, jedan postupak
koji omoguava da se putanjem elektrine struje
kroz mozak izazovu epileptine krize. erleti je
podsetio da su, u rimsko doba, poremeaji nekih
duevnih bolesnika leeni stavljanjem riba drhtulja
na njihove glave. U Francuskoj su Le Roa (Le Roy)
1755, B. Franklin 1775, Aldini (Galvanijev neak)
1804, Babinski 1903. godine izleili pitijatiko slepi-
lo i melanholiju nenamernim izazivanjem konvulziv-
ne krize prilikom primene elektrokonvulzivne tera-
pije. Ledik (Leduc), iz Nanta, takoe je pomiljao
na terapijsku primenu elektrinog sna, ali je odus-
tao, poto se ispostavilo da je to opasno. Ali erleti-
ju i Biniju, koji su se nadahnuli onim to su videli u
rimskim klanicama, pripada zasluga to su ovu teh-
niku ostvarili u praksi.
Aparati koji se koriste veoma su brojni. U Francus-
koj se najee koriste Lapipov (Lapipe) i Rondepje-
rov (Rondepierre) sizmoter, koji koristi naizmeni-
nu struju, i Delmas-Marsaleov (Delmas-Marsalet) i
Bramerijev (Bramerie) aparat koji proizvodi istos-
mernu struju i poluautomatski odreuje vreme pro-
laska struje. Koriena voltaa varira od 80 do 150
volti, vreme prolaska struje od 0,1 do 1 sec.
Na slepoonice bolesnika se, u leeem poloaju i
natate, stavljaju dve metalne elektrode prekrivene
jastuiima od ovlaene tkanine i onda se puta
struja. Posle prvog opteg udara, zvanog elektrini
potres ili primarna kriza, bolesnik ulazi u fazu
prvo tonikih, zatim klonikih kontrakcija, praenu
fazom stertora. Postepeno buenje je praeno fazom
konfuzije za kojom, pak, sledi faza blagih mnesti-
kih poremeaja koji traju sve vreme leenja i nestaju
bez traga nekoliko nedelja po zavretku leenja.
Ritam seansi je promenljiv zavisno od oboljenja koje
je u pitanju. Tako su primenjivane etiri seanse
elektrokonvulzivne terapije dnevno (to je, za itali-
janske autore, terapija anihilacije kod toksikoma-
na), pa ak i etrdeset kriza u etiri dana (!) (Gol-
dfar), do jedne seanse EKT meseno, i to godinama
(terapija odravanja poeljnog stanja amerikih au-
tora). Uglavnom se primenjuju dve do tri seanse
nedeljno, dok se ne postigne zbir od dvanaest seansi,
mada se taj broj moe i prekoraiti. Ipak treba
ELEKTROKONVULZIVNA TERAPIJA (EKT)
napomenuti da se delotvornost leenja ne pokazuje
pre tri ili etiri seanse, da je poeljno da meu prvim
seansama postoji mali razmak (na primer, svakog
dana po jedna), da bi se kasnije razmak sve vie
poveavao, kao i da treba nastaviti leenje i posle
prividnog izleenja, da bi se izbegao brz povratak
bolesti.
Ovo leenje ne zahteva hospitalizaciju i moe se
sprovoditi ambulantno, pod uslovom da bolesnik
ima pratioca.
Nastavljanje leenja nekih bolesnika (jedna seansa
meseno) omoguilo nam je, kao i nekim amerikim
autorima, da postignemo neoekivanu konsolidaciju
kod bolesnika sa stalnim recidivima.
Tri nepogodnosti su pratile ovu terapiju: anksioznost,
mehanike povrede (frakture, luksacije) i mnestiki
poremeaji. Simultana upotreba, u svakoj seansi, op-
te anestezije koja otklanja anksioznost, kurarizanata
i miorezolutiva (sukcinilholina) koji spreavaju me-
hanike povrede, kao i unilateralna primena elektro-
da na nedominantnu hemisferu radi predupredivanja
pojave mnestikih poremeaja radikalno su preobra-
zili tehniku i podnoljivost ovog leenja.
Mi primenjujemo sledeu tehniku: bolesnik dobija
intravenoznu injekciju l/2 mg atropina pomeanog s
rastvorom koji sadri 0,5 g pentio-barbitala, od ega
se ubrizgava 0,20 do 0,30 g, to je doza dovoljna da
izazove laku narkozu; zatim se, prilino brzo, istom
iglom daje celokurin u koliini od 1 mg/kg, to jest 40
do 70 mg. Posle petnaestak sekundi, javljaju se mi-
ine fibrilacije koje brzo prestaju. Oko dvadesete
sekunde dolazi do disajne paralize i bolesnik se
podvrgava kontrolisanom disanju; ezdeset sekundi
posle poetka ubrizgavanja, pristupa se primeni
elektrokonvulzivne terapije. Motorna kriza je prak-
tino toliko minimalna, da bismo se ponekad zapi-
tali da li je do nje uopte dolo, kad ne bismo
preduzeli meru predostronosti i komprimirali, pre
injekcije celokurina, humeralnu arteriju sa suprotne
strane trakom jednog sfigmomanometra: tako je
motorna kriza ograniena na podlakticu. Posle kri-
ze, nastavlja se povremeno s kontrolisanim disa-
njem, sve do spontanog uspostavljanja disanja do
koga dolazi u roku od otprilike tri do etiri minuta;
ono je smesta apsolutno spontano i potpuno. Celo-
kurin je idealan paralizant za elektrokonvulzivnu
terapiju. Nikad ne treba davati prostigmin, poto taj
proizvod, kao jedan od klasinih kurarizanata, ni
izdaleka nije protivotrov sukcinilholina ve, napro-
tiv, produava njegovo delovanje.
Kontraindikacije, zahvaljujui ovoj tehnici, prakti-
no vie ne postoje. Mi nismo imali nikakvu nezgodu
na 18.000 leenja obavljenih u ovakvim uslovima.
Ali ova tehnika zahteva, sigurnosti radi, pored psi-
hijatra, prisustvo iskusnog reanimatora-anesteziolo-
ga. Tako se mogu leiti starije osobe, kod kojih su
antidepresivi kontraindikovani (posebno u sluaju
poremeaja ritma), skoranje polifrakture, trudnice,
kardiovaskularni bolesnici, (dekompenzovani srani
128
bolesnici, koronarni bolesnici, osobe s visokim pri-
tiskom). erer (Scherrer) je postizao dobre rezultate
primenjujui elektrokonvulzivnu terapiju bez aneste-
zije i bez miorezolutiva u sluajevima kad je tehnika
obezbeenja bila bezuspena.
Glavne indikacije su i dalje psihijatrijske.
Najbolji rezultati su zabeleeni u melanholinim
stanjima (manino-depresivna psihoza, monopolar-
na ili bipolarna, involutivna, reaktivna melanholi-
na stanja) gde uspeh varira od 80 do 100% leenih
sluajeva s izrazitim oblicima melanholije. to su
znaajniji poremeaji sna, to su, ini se, izgledi za
izleenje vei. Kad je opasnost od samoubistva veli-
ka, kad melanholino stanje ne reaguje na antidep-
resivne psihotropne lekove, jedino preostaje prime-
na elektrokonvulzivne terapije. Stroge longitudinal-
ne studije pokazale su njenu superiornost na dui
rok nad antidepresivima, kardijazolom i psihotera-
pijama. D. Averi (D. Avery) i D. Vinokur (G.
Winokur) su ak pokazali da depresivna populacija
(519 pacijenata) praena tri godine posle leenja
EKT-om ili uspenom hemioterapijom, pokazuje
mnogo manji procenat smrtnosti kod pacijenata koji
su leeni EKT-om.
Manina agitacija, mada EKT i na nju deluje, daje
manje brojne, manje potpune rezultate, i to kasnije
nego u melanholinim stanjima.
Sekundarne, ali neosporne indikacije predstavljaju
stanja konfuzije, puerperalne psihoze, a, rede, shizof-
renina stanja gde je korisno povezati Zakelovu
kuru* i EKT. to je leenje blagovremenije, rezultati
su bolji. Rezultati su mnogo aleatorniji u hroninim
halucinatornim psihozama*, stanjima hipohondrije*
i psihastenije*, osim u sluaju paroksistikih ubo-
va, naroito anksioznih.
Elektrokonvulzivna terapija je, najzad, nedelotvorna
u konstitucionalnim i dementnim stanjima. Ona mo-
e, u nekim psihikim poremeajima epileptiara
koji imaju retke motorne krize, predstavljati intere-
santnu simptomatsku terapiju pranjenja. U nekim
sluajevima, postiu se disocirana poboljanja: ne-
stanak anksioznosti uz opstajanje hipohondrinih
ideja, nestajanje katatoninog kontingenta uz opsta-
janje shizofrenog jezgra, na primer. Iako ova po-
boljanja nemaju vrednost klinikog izleenja, ipak
su veoma vredna panje na drutvenom planu.
Elektrokonvulzivna terapija je takoe bivala uspe-
na u nekim somatskim poremeajima: Bazedovljeva
(Basedow) bolest, akrodinija, dijabetes novijeg po-
rekla bez zavisnosti od insulina i, najzad, u poznim
diskinezijama usled leenja neurolepticima i u Par-
kinsonovoj bolesti.
Mehanizam delovanja elektrokonvulzivne terapije
nedovoljno je poznat. Mogli bismo nabrojati vie od
dvadeset teorija koje pokuavaju da ga objasne.
Zbog slinosti humoralnih fenomena istovremenih s
elektrokonvulzivnom terapijom i fenomena koji se
opserviraju u Kenonovim (Cannon) odbrambenim
reakcijama ili u Selijevoj (Selye) reakciji alarma,
129
elektrokonvulzivnoj terapiji je pripisana uloga eksci-
tacije odbrambenih mehanizama. erleti i Bini su
istakli moguu ulogu hipotetikih supstancija, akro-
agonina, koje bolesnik podvrgnut elektrokonvulziv-
noj terapiji lui u fazi najdublje disolucije. Neki
autori naglaavaju njeno delovanje na hipotalamus
(brzo poboljanje poremeaja sna). Karakteristine
promene EEG-a (usporavanje) javljaju se postepeno
tokom celog leenja i postupno iezavaju po njego-
vom zavretku. Po miljenju drugih autora, EKT bi
otvarala hemato-meningealnu barijeru.
Delovanje na modane neuro-medijatore bilo je
predmet iscrpnih istraivanja na ivotinjama, ali
posmatrane promene na nivou kateholamina i sero-
tonina izgledaju prolazne. Kod oveka, dobijeni
rezultati su delimini i protivreni.
.-S. Hong (J.-S. Hong) i sar. su ustanovili, 1979.
godine, da ponavljanje elektrokonvulzivne terapije
podie nivo met-enkefalina u hipotalamusu i limbi-
kim formacijama, dok nivo beta-endorfina ostaje
nepromenjen. Ovo povienje je srazmerno klinikom
poboljanju stanja i navodi pomenute autore na
pomisao da bi to poveanje moglo imati udela u
antidepresivnom delovanju elektrokonvulzivne tera-
pije.
Iznete su i razne psihopatoloke teorije. Psihoanaliti-
ari pripisuju ulogu mehanizmima regresije ili iskus-
tva doivljene smrti ... . Dele (J. Delay) govori o
dezintegraciji-reintegraciji. Delmas-Marsale, tako-
e iz deksonovske perspektive, iznosi teoriju o
disolucijirekonstrukciji ija je zasluga u tome terapije prolo i to je doprinelo da je veliki broj
to objanjava analogiju delovanja razliitih
ok-terapija: kardijazolskog oka, insulinoterapije,
elektrokonvulzivne terapije. ok prvo izaziva disolu-
ciju psihe, zatim njenu rekonstrukciju: Sve se, dak-
le, zbiva kao da disolucija, polazei od jednog odre-
enog psihikog zdanja, svodi to zdanje na rasute
krhotine. Rekonstrukcija ne bi bila nita drugo do
korienje istih delia po jednom novom konstruk-
tivnom planu njihovog ureenja u prostoru i vreme-
nu (Delmas-Marsale). Meutim, kao to je to pri-
metio Kosa (Cossa), da bi ta rekonstrukcija bila
mogua sve do normalnog nivoa, potrebno je da
postoji dovoljan broj normalnih delia (otuda dolazi
do neuspeha u starim ili dementnim stanjima) i da
opstane jedan normalan plan organizovanja tih deli-
a koji moe da zameni nenormalni plan (otud
neuspeh u konstitucionalnim stanjima u kojima je i
sam poetni plan nenormalan).
Uprkos poboljanju tehnika i neospornim uspesima,
elektrokonvulzivna terapija je veoma rano bila izlo-
ena estokim kritikama i to je ak dovelo do njene
zabrane u nekim dravama Sjedinjenih Amerikih
Drava. Njeni napadai se vie oslanjaju na ideolo-
ke argumente nego na racionalno zasnovane stavo-
ve. Zaelo su i preterano proirenje indikacija za
ovu terapiju, kao i loe obavljena leenja odgovorni
za neka suprotstavljanja. M. Fink je saeto prikazao
i osporio, oslanjajui se na dokaze, glavne mitove na
9 Enciklopedija psihijatrija
ELEKTRONARKOZA
kojima se zasnivaju ove optube: ok i konvulzija
nisu neophodni, kao to se verovalo, da bi leenje
bilo delotvorno; mnestiki poremeaji nisu ni oba-
vezni, ni trajni, ni neophodni da bi dolo do izlee-
nja; postojanje definitivnih modanih oteenja nije
ozbiljno dokazano; elektrokonvulzivna terapija nije
samo jedna palijativna medikacija ve se, na dui
rok, pokazuje delotvornijom u okviru svojih indika-
cija od drugih antidepresivnih terapeutika (antidep-
resivi, psihoterapije itd.). Najzad, ne treba dii ruke
od nje samo zato to je njen nain delovanja nedo-
voljno poznat; u tom sluaju bi takode trebalo
odustati od svih drugih oblika leenja, biolokog ili
terapijskog. Takvo je, uostalom, miljenje nekih an-
tipsihijatara* koji optuuju svaki psihijatrijski pod-
uhvat kao prinudan i kao napad na ljudsku slobo-
du, brkajui, manje ili vie svesno, elektrine udare,
ozlede i smrt izazvane elektrinom strujom (muenje
elektrinom strujom) i elektrokonvulzivnu terapiju;
kardiolozi koji koriste istu tehniku, nazvali su je, iz
opreznosti, elektrinim okom.
Uspesi i korisnost elektrokonvulzivne terapije su
neosporni; ona je preobrazila evoluciju nekih men-
talnih oboljenja, a ponekad ak i njihovu prognozu.
No svakako treba naglasiti kapitalnu ulogu psihote-
rapije olakane deblokiranjem do koga dovodi
EKT, s kojom ona treba da ostane tesno povezana
ako se ele postii trajni rezultati.
Zbog otkria psihotropa, a naroito antidepresiva,
moglo se poverovati da je vreme elektrokonvulzivne
psihijatara napusti. U stvari, njeno mesto je veoma
precizno u psihijatrijskoj terapeutici i ona naroito
izgleda nezamenljiva u nekim depresivnim stanjima
koja se opiru hemioterapiji ili koja su puna opasnih
samoubilakih pretnji.
M. Poro
ELEKTRONARKOZA
od gr. elektron, uti ilibar i narke, tupost, obamrlost
Prve studije o elektrinom snu objavio je 1903.
godine Ledik (Leduc) iz Nanta, ali su ovu metodu
primenili u psihijatrijskoj terapeutici tek A.-S. Peter-
son (A.-S. Patterson) i, u Francuskoj, Anglad (An-
glade, 1948. godine.
Postupak je sledei: proputa se intrakranijalna stru-
ja od 200 do 250 mA koja kod pacijenta izaziva
trenutno gubljenje svesti i stanje hipertonine rigid-
nosti, koje se odrava otprilike 60 sekundi (na taj
nain se eliminiu klonini pokreti). Zatim se brzo
sniava intenzitet do 100 mA. Tada se ponovo us-
postavlja normalno disanje, pa se nastavlja sa snie-
njem intenziteta, do postizanja normalnog disanja.
Tada se odrava isti intenzitet i dobija se jedan
miran san slian anestetikom snu, promenljivog
trajanja, koji moe da se produi od osam do petna-
est minuta.
ELPENOROV SINDROM
Indikacije i kontraindikacije su potpuno iste kao za
elektrokonvulzivnu terapiju, ali je superiornost u
odnosu na nju veoma sporna. Prednost elektronar-
koze bi bila u tome to izaziva manje naglu hiperto-
niju i eliminie kloninu fazu, ublaavajui na taj
nain akcidente konvulzivne terapije, mada ih ne
ukida u potpunosti; meutim, ti akcidenti se danas
otklanjaju kurarizacijom koja prethodi elektrokon-
vulzivnoj terapiji.
F. Rame i M. Poro
ELPENOROV SINDROM
Po pustolovini koja se dogodila Odisejevom mornaru
Elpenoru.
Ovaj sindrom, koji je opisao Logr (Lorge), redak je
kliniki entitet i spada u okvir poremeaja vigilnosti.
Odlikuje ga nepotpuno buenje sa sumranim sta-
njem, dezorijentacijom*, neprepoznavanjem mesta,
poluautomatskim ponaanjem. Do tog deliminog
buenja po pravilu dolazi nekoliko sati posle prete-
ranog pijenja alkoholnih pia ili uzimanja prevelike
koliine barbiturata. Razlikuje se od somnabuliz-
ma* i, po pravilu, od epilepsije*. Patoloke defenes-
tracije su dovoene u vezu s ovim sindromom.
Njegovo razumevanje je i dalje nepotpuno uprkos
poligrafskom i fiziolokom poznavanju ritmova
budno stanje/spavanje.
A. Lo i K. Dekan
EMBRIOFETOPATIJE
od gr. embryion, zametak, kasnolat. foetus, trudnoa,
ivotinjsko mladune i gr. pathein, patiti
One predstavljaju skup negenetskih bolesti embrio-
na i fetusa. Mogu biti odgovorne za pobaaje i
raznovrsne klinike manifestacije meu kojima va-
no mesto imaju encefalna i senzorna oteenja.
Mogue su brojne etiologije: toksike (lekovi, alko-
hol ...), karencijalne (dijabetes ...), fiziki agensi
(jonizujue zraenje ...), a meu njima je naroito
vano istai infektivne uzroke. Rubeola*, toksoplaz-
moza*, citomegaloviroza* su u tom smislu zamenile
sifilis, koji se dugo smatrao odgovornim za veinu
embriofetopatija.
Af. Videle
EMOCIONALNA KARENCIJA
od lat. emovere, pokrenuti i carere, nedostajati
Emocionalna stanja predstavljaju neophodan, vital-
ni inilac nae psihike aktivnosti ijim potencijalom
i dinamikom upravljaju, istovremeno reguliui i
nae ponaanje. Tu primarnu ulogu imaju od samog
roenja; psiholozi i psihoanalitiari su nas nauili da
je psihiki razvoj deteta uslovljen njegovim emocio-
nalnim ivotom koji ga, kroz uzastopne etape, vodi
do nunog sazrevanja, do potvrivanja sopstvene
linosti i do uspenog prilagoavanja porodinoj i
130
drutvenoj sredini. Stoga se ne treba uditi to neza-
dovoljenje emocionalnih potreba ima ozbiljne posle-
dice po psihiku ravnoteu i moe, tavile, da narui
mentalno zdravlje.
Stanje emocionalne karencije mora se posebno pro-
uavati kod deteta, a posebno kod odrasle osobe.
I. EMOCIONALNE KARENCIJE KOD DETETA
Neosporan je znaaj emocionalnih inilaca u psiho-
lokom i somatskom razvoju deteta.
Posledice emocionalne uskraenosti kod deteta, ma-
nje vidljive i esto kasnije ispoljene od posledica
nedovoljne ishrane, upravo su iz tog razloga dugo
prolazile neopaeno. Mogu se javiti i vrlo rano, i
mnogo kasnije. Rane posledice prouavane su pod
(za nas spornim) nazivom hospitalizma*. Ovaj po-
jam ukazuje na telesne smetnje usled dueg zadra-
vanja u bolnici ili u nezdravim uslovima bolnike
atmosfere. Pojam se zatim sve vie irio, da bi
napokon oznaio tetno dejstvo takvog naina ivo-
ta na decu koja od najranijeg doba ive u nekoj
instituciji, naroito sa psihijatrijskog stanovita,
veli pic (Spitz) koji je i uveo ovaj pojam. Logino
je da se pod jednu optu definiciju, bez predvianja
njihovih simptomatskih manifestacija, podvedu i ra-
ni i pozni poremeaji koji imaju zajedniku etiologi-
ju i zadovoljavaju pet nunih (mada ne i dovoljnih)
uslova: potrebno je da je dolo do nedostajanja,
karencije, frustracije; da se dotina karencija odno-
sila preteno ili iskljuivo na emocionalne potrebe
deteta; da je majka odgovorna za tu insuficijenciju
ili za to liavanje; da je liavanje zadesilo dete u
uzrastu ispod tri godine, retko u kasnijem; da je
potrajalo dovoljno dugo, nekoliko meseci ili neto
manje. Izgleda, dakle, logino da se emocionalne
karencije, kako bi se proirio i u isto vreme precizno
odredio njihov domen, uopteno nazivaju trajnim
dejim emocionalnim karencijama, uz naglaavanje,
ako zatreba, da li je re o ranim poremeajima
(hospitalizam) ili o onim poznim.
Vslovi pojavljivanja. Karencija majine brige
pic i Volf (Wolf), 1945, prouavali su dve grupe
dece, jednu iz sirotita u kome su bila smetena u
individualne boksove, po sedmoro na jednu negova-
teljicu, i, drugu, iz jednog obdanita pri popravnom
domu, u kome su delinkventne majke bile okuplje-
ne da se svaka stara o svom detetu; materijalni
uslovi, izvanredni, bili su gotovo istovetni u obe
ustanove; sve u svemu, potpuna emocionalna frus-
tracija ije su rtve bila deca iz sirotita bila je
u suprotnosti sa potpunom majinskom brinou
koju su uivala deca iz obdanita popravnog doma.
Prva grupa ispoljila je poremeaje o kojima emo
neto dalje govoriti, a koje je druga grupa izbegla;
kako su svi ostali uslovi bili jednaki, kao jedini
zatitni faktor delovala je koliina emocija koje je
pruala majka.
131
Rani poremeaji usled trajne deje emocionalne ka-
rencije ili hospitalizam
Ovi poremeaji mogu da budu fiziki i psihiki i
variraju zavisno od uzrasta deteta i trajanja karenci-
je. Tek sa navrena tri meseca, ispoljavaju se prvi
simptomi: opadanje interesovanja i sposobnosti rea-
govanja ili, pak, prekomerna uznemirenost. Sa ne-
punih est meseci poinju da se javljaju apatija,
nepokretnost, anoreksija, stagniranje telesne teine,
tuan izgled, smirenost nenormalna za taj uzrast,
jednom reju anaklitika depresija (pic i Volf). Od
druge godine i nadalje, sve su tei i poremeaji u
razvoju. Koeficijent razvoja, na primer, opada sa
124 na 72 krajem prve godine, a koncem druge, na
45.
Brojke do kojih su doli pic i Volf, potvrdili su i
mnogi drugi autori. Najugroenija aktivnost je go-
vor, zatim sposobnost adaptacije na ivotnu sredinu
(preterana anksioznost ili poslunost), zatim ne-
rvno-muskularni razvoj; po teini i rastu ova deca
jedva da se mogu meriti sa upola mlaom decom;
otpornost na infekcije i infektivne bolesti znatno je
smanjena.
Neki pedijatri, poput Vitena (Whitten), poeli su,
meutim, 1969, da kritikuju ovakve zakljuke, tvr-
dei da ova deca, ukoliko im se prui obilnija i
prijatnija ishrana, ubrzo nadoknade zaostajanje u
teini.
Najtee su one trajne deje emocionalne karencije
koje se javljaju u toku prve tri godine, naroito
izmeu 6. i 15. meseca. Posle pete godine, ovi
poremeaji postaju daleko redi i manje izraeni.
Vrlo vanu ulogu igra i trajanje razdvojenosti; do
konane kvalitativne psihosomatske promene dolazi
posle tri meseca razdvojenosti; po isteku toga roka
potpuno ozdravljenje, bez posledica, postaje proble-
matino. Vraanje majke, odnosno valjane zamene
za majku na afektivnom planu, jedino je to moe
popraviti ono to se jo popraviti moe.
Pozniji poremeaji usled trajne deje emocionalne
karencije
Ovi, jo uvek nedovoljno poznati poremeaji, izraz
su, na planu linosti, trajnog karaktera emocional-
nog bola pretrpljenog u detinjstvu. Njihov zajedni-
ki imenitelj je sutinski poremeaj afektivnosti, o
emu svedoi nesposobnost ove dece da uspostave
normalne drutvene odnose. Na individualnom pla-
nu, prost oblik ovog poremeaja ispoljava se uspos-
tavljanjem povrnih i slabih emocionalnih veza, ne-
dostatkom kritikog duha i smisla za objektivnu
realnost; agresivnost izmie kontroli, nema normal-
nih manifestacija anksioznosti i inhibicije. Samo
jedan stepen preko toga i ve imamo sliku perverzi-
je*, koju Dipre (Dupre) naziva konstitucionalnom,
a za koju je Miso (Michaux) lepo pokazao da je
ponekad naprosto uslovljena. Neki oblici juvenilne
shizofrenije*, sa dubokim poremeajima emocional-
nosti, mnogobrojne neuroze* [Mekgregor (Mac Gre-
9*
EMOCIONALNA KARENCIJA
gor)], poremeaji ponaanja [Meni (Menut)], obolje-
nja ne izgled isto organska, poput tuberkuloze [Pa
(Pasche) i Rakamje (Racamier)], esto nalaze plod-
no tlo u trajnoj dejoj emocionalnoj karenciji. U
ravni drutvenih odnosa, razumljivo je da kontakti,
bilo nepostojei, bilo poremeeni, jedino mogu biti
nenormalni. Delinkvencija* je 4 do 5 puta ea,
zavisno od autora, kod ove dece nego kod dece
iz neke normalne porodice. Treba navesti fuge*,
krade u cilju afektivne kompenzacije i prostituciju
maloletnica.
II. EMOCIONALNE KARENCIJE ODRASLIH
Emocije se hrane razmenom. Kod normalnog bia,
kaptativni i oblativni stavovi treba da budu u rav-
notei. Neprekidni dvojni tok davanja i primanja
obezbeuje ravnoteu psihikog ivota. Taj tok mo-
e biti zapreen na mnogo naina i iz mnotva
razloga: jedni proistiu iz nepovoljnih ivotnih okol-
nosti (neudatost ili neoenjenost, smrt u porodici,
naputenost, itd.), drugi iz prostog delovanja prohi-
bitivnih karakternih osobina (egoizam, autistiko*
povlaenje u sebe, paranoja*, neadaptiranost na
razliite zahteve porodice i drutva, itd.). Stanje
emocionalne karencije moe izazvati reagovanja u
cilju kompenzacije, bilo u smislu poveane aktivnos-
ti u razliitim oblastima, bilo, tavie, u smislu neke
vrste sublimacije usmerene ka milosrdnom portvo-
vanju, moralnoj, estetskoj ili naunoj kulturi; doga-
a se i to da se emocionalna raspoloivost uloi u
preterano vezivanje za neke ljude, ivotinje, predme-
te ili strastvene politike, odnosno religijske ideolo-
gije. No, jako esto, isto tako, neutaenost afekata
okrene se protiv samog subjekta, da bi pokrenula i
pothranjivala razna depresivna ili neurotina stanja,
laka ili tea, koja naruavaju i gue i same izvore
afektivne ekspanzije.
Valja pomenuti i emocionalnu karenciju koja se
esto sree kod starih ljudi. Kao i dete, oslabeli
starac ima potrebu za atmosferom ljubavi i brinosti
na koju ne nailazi uvek ili koja mu, usled odreenih
okolnosti, nedostaje. Do ovakve emocionalne ka-
rencije dolazi usled smrti suprunika sa kojim je bio
prisan itavog ivota, usled razilaenja dece, koja
sada osnivaju sopstveni dom na koji e ubudue
usmeravati svoja najlepa oseanja, usled postepe-
nog nestajanja prijatelja i drugova, to pojaava
usamljenost u kojoj e se nai ostarelo lice. Ovi
mnogobrojni afektivni prekidi objanjavaju izvestan
broj psihikih ili psihopatolokih reakcija svojstve-
nih hladnoj atmosferi senilnosti: na primer estoke
reakcije poput samoubistva* do kojih dolazi nekoli-
ko nedejja ili nekoliko meseci posle smrti drugog
suprunika, to stara osoba ne moe da preboli,
katkada i kada se suoi sa neizleivom boleu
suprunika, to je gest dvostrukog oslobaanja. Me-
utim, tu je, pre svega, mrzovolja, melanholina*
depresija, ponekad ideje moralne oteenosti* usme-
rene protiv dece koja se optuuju za nezahvalnost.
EMOCIONALNA NEZRELOST
Izgleda, pri tom, da su starije udovice manje izloe-
ne nesreama uzrokovanim ovom karencijom nego
udovci, verovatno stoga to im je itav ivot prote-
kao u portvovanosti, odricanju, esto i rezignaciji, i
to, u afektivnim razmenama, one obino daju vie
nego to primaju.
Emocionalna karencija neretko ubrzava senilno pro-
padanje, kao to smo istakli u odrednici posveenoj
naputenosti*.
A.iM. Poro
M. POROT, L'enfant et les relations familiales, 1 tom, 276
str., 7. izd., Pari, PUF, 1978; R. A. SPITZ et WOLF,
Hospitalisme. Depression anaclitique. Enquete sur la genese
des conditions psychiatriques dans la premiere enfance, The
psychoanalytic Study of ihe child. I, 1945. i //, 1946; C. F.
WHITTEN i sar., JAMA, 15. sept. 1969, //, 209, 1975.
EMOCIONALNA NEZRELOST
od lat. emovere, pokrenuti
Dok je duevna zaostalost infantilnost celokupne
psihe (prvenstveno u pogledu intelektualnog nivoa),
emocionalna nezrelost odlikuje osobu normalne inte-
ligencije, katkada, tavie, intelektualno vrlo nada-
renu, ali ija je afektivna evolucija, to e rei
sazrevanje instinkata, oseanja i emocija, ostala ma-
nje ili vie nepotpuna.
Psihoanaliza je naroito doprinela objanjenju emo-
cionalne nezrelosti. Po njenom tumaenju, re je o
fiksaciji nekih pojedinaca za detinjstvo, u obliku
persistencije infantilnog ponaanja u odnosu na ro-
ditelje i, sledstveno tome, infantilne seksualnosti
koja, znai, nije dostigla genitalni stadijum odrasle
osobe. Docnije je pojam emocionalne nezrelosti pro-
iren i na sve nenormalne osobe, kao i na bolesnike
kod kojih se otkriva izvesna emocionalna nedozre-
lost, u obliku snanog egocentrizma praenog pose-
sivnou poto subjekat nije dostigao stadijum al-
truizma, oblativnosti koji odlikuju ljubav nor-
malnih odraslih osoba.
Emocionalna nezrelost sree se:
a) kod neuropata; psihiki simptomi odraavaju ne-
normalnu vezanost za detinjstvo i za porodinu
sredinu; a to ih spreava da se, bez patnje, prilagode
zahtevima ivota odrasle osobe, u seksualnom, bra-
nom, profesionalnom, drutvenom smislu;
b) u izvesnim poremeajima karaktera* osoba koje
izraavaju emocionalnu nezrelost svojim ponaa-
njem, i to bilo svojim preteranim emocionalnim
zahtevima (egoizam, ljubomora, agresivnost), bilo u
vidu mehanizama kompenzovanja nezadovoljstva
do koga oni dovode (interiorizacija, kompleks infe-
riornosti*, mitomanija*, asocijalnost); mnoge od
ovih osoba sa nenormalnim karakterom uzrokova-
nim emocionalnom nezrelou, sreu se meu krimi-
nalcima;
c) u nekim sluajevima perverzije*, bilo instinktiv-
ne, bilo seksualne, pri emu se prve odlikuju jaa-
njem infantilne nemoralnosti praene agresivnou,
132
a druge sekundarnim sazrevanjem jedne komponen-
te seksualnog nagona, to znai jednog od njegovih
korena iz detinjstva;
d) kod pojedinih psihopata*, posmatranih pre po-
jave evolutivnih simptoma; u nekim psihozama (po-
put shizofrenije*) koje se javljaju kod osoba koje
nisu duevno zaostale, ali su emocionalno nezrele.
Emocionalna nezrelost, meutim, jako je zanimljiva
u sluaju dejih neuroza*. Zapravo, dok neuroza
odrasle osobe poiva na regresiji* ka nekoj potenci-
jalnoj afektivnosti koja nije evoluirala od detinjstva,
deja neuroza u punom smislu otkriva prostu fiksa-
ciju za afektivne stadijume ije je prevazilaenje
oteano nenormalnom, trenutnom, porodinom situ-
acijom: frustracija deje potrebe da se bude voljen,
Edipov kompleks*, itd.
Pojam emocionalne nezrelosti danas su prihvatili svi
psihijatri. Meutim, ovaj pojam ne treba da, po
analogiji sa nekim oblicima telesnog infantilizma,
sugerie ideju o nekom konanom stanju: jedna
emocionalno nezrela osoba moe kao to se to
jasno oituje kod mlaih subjekata putem odgo-
varajue terapije, pre svega psihoterapije, da povrati
mo sazrevanja afektiviteta (Psihoanaliza*, Neuro-
ze*, Perverzija*).
A. Enar
EMOCIONALNI OK
od latinskog emovere, pokrenuti i holand. shokken,
udariti
Po analogiji sa stanjem biolokog oka koje implici-
ra neurovegetativne reakcije uzbune [Seli (Selye)],
emocionalnim okom se naziva stanje u kome je
neki subjekt, izloen nekom neoekivanom dogaa-
ju (Analiza dogaaja*), nesposoban za adaptativan
odgovor (Emotivnost*), a taj dogaaj ima znaenje
ozbiljne psiholoke traume i moe da bude propra-
en raznovrsnim psihopatolokim reakcijama.
D. Poro
EMOTIVNOST
od lat. emovere, pokrenuti
To je sklonost da se na dogaaje reaguje snanim
oseanjem zvanim emocija (ono to pokree); taj
pojam oznaava svaku globalnu, snanu, ali krat-
kotrajnu reakciju na neku posebnu situaciju. Postoji
tenja da se termin emocija iskljuivo koristi za
nedovoljno izdiferencirana oseanja psihosomatske
prirode, zato se pravi razlika izmeu takvih osea-
nja i afektivnosti* i raspoloenja*. Ta oseanja,
slabo izdiferencirana, upuuju na moduse iskustva
nezavisne od instrumentalnih funkcija, ali u vezi sa
situacijom koja ih izaziva, linim iskustvom subjek-
ta, a, u svom izrazu, u vezi s drutveno-kulturnom
tradicijom kojoj on pripada. Njihova priroda
je psihosomatska po tome to se s bipolarnim sadr-
ajima odgovora (prijatno-neprijatno, prihvatanje-
133
-odbacivanje) povezuju pratee neurofizioloke po-
jave reakcija uzbune [Kenon (Cannon)] koje implici-
raju arhajski mozak (retikularna formacija hipo-
talamus limbiki sistem). Emocionalni odgovor u
isti mah zavisi od adaptativnih zahteva svojstvenih
nekoj datoj situaciji i od optih modaliteta odgovora
svojstvenog datom subjektu.
Hiperemotivnost odgovara jednom stanju u kome se
sve reakcije emocionalne vrste pokazuju kao prete-
rane, stanju koje se odlikuje hiperekscitabilnou
centralnog nervnog sistema, o emu svedoe neuro-
vegetativni eretizam (preteranost vazomotornih re-
akcija) i senzitivno-senzorna hiperestezija. Emotivna
osoba je prijemiva za utiske, preosetljiva, ranjiva i
predisponirana za emotivnu reakciju (drhtanje, kon-
gestija lica, tahikardija ...) i njene raznovrsne mani-
festacije u ponaanju, bilo primarne (povlaenje u
sebe, fuga, motorno pranjenje), bilo sekundarne
tipa kompenzacije* (sigurnost, drskost, samodovolj-
nost . . . ) . Blai oblici lokalizovani na drutvene
odnose (stidljivost) ili bavljenje svojim poslom (tre-
ma) veoma su banalne (T. Kamerer).
ak i ako emocije nemaju nikakve iskljuive odlike i
ako samo predstavljaju preteranu manifestaciju oso-
bina koje u razliitoj meri uestvuju u svim afektiv-
nim* reakcijama [Difi (Duffy)], one, po svojoj lakoj
identifikaciji, pogoduju afektivnom uestvovanju
(estetska emocija), a njihovo istovremeno izraava-
nje dezadaptacije i napora usmerenog ka uravnote-
enju (stres*) usmerava panju na situaciju koja
izaziva emociju: shodno kognitivnim modelima, ta
situacija se definie po analogiji sa situacijama sti-
mulacije koje pobuuju panju. Te situacije, delujui
na pojedinca u njegovim strategijama adaptacije,
pokazuju izrazit nesklad izmeu onog to se oekuje
i onog to se opservira [Relen (Reuchlin)], bio to
poraz nekog predvianja, preterana motivacija u
odnosu na mogunost adaptacije* ili, pak, najpri-
marnije situacije koje dovode u pitanje fundamen-
talne uslove adaptacije.
D. Prenge
ENCEFALITISI: v. Encefalopatije
ENCEFALOPATIJA, HEPATINA
od gr. enkephale, mozak, pathos, patnja, bolest i hepar,
hepatos, jetra
Kao posledica prelaska portalne krvi u optu cirku-
laciju, bilo posredstvom spontanih ili hirurkih po-
rtokavalnih anastomoza, bilo usled akutne ili hro-
nine elijske insuficijencije jetre, bilo, pak, usled
sprege tih razliitih procesa, hepatina encefalopati-
ja, za koju su najee odgovorne etiline ciroze
(Alkoholizam*) izraava u klinici intoksikaciju ne-
rvnih centara usled poremeaja katabolizma azota
iji je glavni pokazatelj hiperamonijemija.
ENCEFALOPATIJA, PANKREATINA
Modane lezije se u tom sluaju sastoje u hiperplazi-
ji i proliferaciji astrocitarne glije.
Ovde neemo podseati na etioloke okolnosti (me-
u koje spadaju i neke terapeutske pogreke) koje
determiniu akcidente hepatike encefalopatije, kao
ni na komplementarna istraivanja koja omogua-
vaju postavljanje dijagnoze. Dobar prikaz ovih pro-
blema moe se nai u izlaganju . Nelila (J. Nehlil)
na Kongresu psihijatrije i neurologije francuskog
jezikog podruja odranog u Dionu 1967. godine.
U klinikom pogledu, posle faze ustaljenja koju
odlikuje drhtanje i poremeaji raspoloenja i svesti,
ee dolazi, i to naglo, do mentalne konfuzije pro-
menljivog stepena i manje ili vie duboke kome i
neurolokih simptoma koji se uglavnom svode na
statiko drhtanje, prilino sporo, koje preovladava
na krajevima gornjih udova (flapping tremor), na
ekstrapiramidalnu hipertoniju (koja moe da ustupi
mesto hipotoniji, u toku kome), ponekad na konvul-
zije. Reim osteo-tendinoznih refleksa je promenljiv.
Mogu se opservirati i znak Babinskog i refleks
prisilnog hvatanja.
Elektroencefalogram pokazuje anomalije koje sve-
doe o stepenu modanog oteenja. On moe da
bude razliit, zavisno od stupnja kome, a naroito se
zapaa Bikfordov (Bickford) i Batov (Butt) trofazni
talas koji, meutim, nije specifian za hepatinu
encefalopatiju.
Kritini poremeaji mogu se spontano povui, reci-
divirati, ali mogu postati i hronini i ponekad trajati
godinama (oblik koji odgovara modanoj atrofiji) i
zavriti se demencijom*.
Leenje je u naelu medikamentno, rede hirurko, i
prvenstveno ima za cilj da smanji azotne otpatke u
krvi koja cirkulie.
. Bardena
ENCEFALOPATIJA, PANKREATINA
od gr. enkephale, mozak, pathos, patnja, bolest, pan, sve
i kreas, meso [zato to pankreas ceo izgleda kao meso
A. Pare (A. Pare)]
Neuropsihijatrijske manifestacije do kojih dolazi iz-
meu drugog i petog dana pankreatitisa, zbog ne-
posrednog delovanja proteolitikih enzima i lipaze
na nervno tkivo; treba ih razlikovati od poremeaja
u vezi s hipoglikemijom ili hiperosmolarnou koji
se takoe opserviraju u pankreatitisu. Bolesnik je u
stanju konfuzne agitacije koja podsea na delirium, s
hipertonijom, mioklonijama, difuznim piramidal-
nim, ekstrapiramidalnim, cerebelarnim oteenjem.
Samo doziranja koja pokazuju hiperamilazemiju,
hiperamilazuriju i hipokalcemiju upuuju na ovu
etiologiju koja podrazumeva jednu terapijsku meru,
delotvornu ako se brzo primeni, naime pribegavanje
inhibitorima enzima (CY66 ili 9921 RP).
/. Pelisje
ENCEFALOPATIJE ALKOHOLIARA USLED VITAMINSKE KARENCIJE134
ENCEFALOPATIJE ALKOHOLIARA USLED
VITAMINSKE KARENCIJE: v. Alkoholne encefa-
lopatije
za etimologiju, v. odrednice Alkoholizam*, Encefalopa-
tije*, Karencija autoriteta*, Vitamini*
Teko je precizirati determinizam modanih lezija u
sluaju hroninog alkoholizma. Tu se moe okriviti
vie mehanizama: neposredno toksino dejstvo alko-
hola, insuficijencija jetre, nutritivna karencija i avi-
taminoza.
U stvari, faktor karencije se prvenstveno pojavljuje u
vidu avitaminoze Bl ili grupe B-vitamina koja je
mogla biti potvrena samo u nekim encefalopatijama:
Gaje-Vernikeovoj (Gayet-Wernicke) encefalopatiji,
Korsakovljevom (Korsakoff) sindromu,
pseudopelagroznoj encefalopatiji.
Ostale encefalopatije (izuzev hepatine) nedetermini-
sane su prirode i ne treba smatrati da su izazvane
karencijama.
. Mas
ENCEFALOPATIJE INFEKTIVNOG POREKLA
od gr. enkephale, mozak, pathos, bolest i od lat. inficere,
natopiti, zaraziti
I. OPTA RAZMATRANJA
Poeljnije je da se koristi termin encefalopatija, veo-
ma irokog znaenja, nego klasiniji termin encefali-
tis. Termin encefalopatija, u stvari, znai modano
oteenje ili oboljenje, bez obzira na odgovarajui
fiziopatoloki mehanizam ili anatomsko-patoloki
aspekt.
Termin encefalitis ima, meutim ue znaenje i ana-
tomsko-patoloku definiciju; to je autonomna infla-
matorna lezija mozga koja povezuje jedan perivas-
kularni inflamatorni eksudat i jedan mikroglijalni
infiltrat. Encefalitisi su samo deo encefalopatija in-
fektivnog (ili nekog drugog) porekla.
Termin encefaloza*, koji oznaava neki iskljuivo
degenerativni proces, danas je naputen u korist
termina encefalopatija.
Terminom encefalopatija oznaavaju se svi proce-
si, inflamatorni ili ne, koji se odnose na mozak, bili
oni hronini ili akutni, difuzni ili lokalizovani, pri-
marni ili sekundarni, i bez obzira na etiopatogenet-
ski mehanizam koji je u pitanju.
O meningoencefalitisu se govori kad su zahvaene
meninge [modanice]; o leukoencefalitisu, kad je spe-
cijalno pogoena bela supstancija; o polioencefaliti-
su, kad oboljenje elektivno zahvata siva jedra mo-
danog stabla; o panen'cefalitisu, kad je pogoena
modana masa u celini;, termin encefalomijelitis ili
neuraksitis izraava zahvaenost ele cerebro-spinal-
II. FIZIOPATOGENETSKI MEHANIZMI
Encefalopatije u pravom smislu reci obuhvataju
skup nezagnojenih inflamatomih stanja mozga. U
stvari, treba razlikovati encefalopatije stricto sensu
od ostalih encefalopatija.
1. Skoro svi ENCEFALITISI su virusnog* porekla.
U polioencefalilisima, neurotropni virus se razvija u
sivoj supstanciji, gde dospeva hematogenim putem
ili nekad direktno centripetalnim nervnim putem
(besnilo*). Konstatuje se neuronska nekroza i glijal-
ne i perivaskularne imflamatorne lezije. Virus je
prisutan u nervnom sistemu.
Perivenski demijelinizirajui leukoencefalitisi javljaju
se posle nekih eruptivnih bolesti (morbili*, rubeo-
la*, variela*, itd.). Izgleda da je njihov mehanizam
imunoloke prirode (pojava osmog do desetog dana
bolesti, analogija s akutnim eksperimentalnim ence-
falomijelitisom dobijenim ubrizgavanjem smrvljenog
nervnog tkiva), ali je mogue prisustvo virusa u
nervnom sistemu.
Encefalopatije izazvane sporim virusima (slow-virus)
jesu degenerativne encefalopatije u ivotinja (ovija
skarpija) i kod oveka (kuru*, Jakob-Krojcfeldova
bolest*).
Njihova spora evolucija uvek ima smrtni ishod.
S njima su dovedene u vezu neke deije leukodistro-
fije*, neke presenilne demencije*.
Subakutni sklerotizirajui panencefalitis, neizbeno
sa smrtnim ishodom, jeste kasna i retka komplikaci-
ja morbila.
Najzad, postoje encefalopatije izazvane parazitskim
oboljenjima (malarija*, tripanozomijaze*), mikoza-
ma*.
2. AKUTNE ENCEFALOPATIJE javljaju se u to-
ku infektivnih bolesti a mogu poticati i od drugih
mehanizama; to su:
hemodinamiki poremeaji;
modani tromboflebitisi* i drugi vaskularni po-
remeaji;
anoksija* [kolaps, konvulzivni bolni status (etat
de mal)\,
zagnojenost okolnih tkiva (apsces*, granulom);
metaboliki poremeaji (hiponatremija).
III. KLINIKI ASPEKTI
Osim nekih specifinih odlika (na koje je ukazano u
odgovarajuim odrednicama), klinika slika je ug-
lavnom slina, ma koji bio uzrok encefalopatije, a
odlikuju je:
poremeaji svesti, koji idu od proste obnubilacije
do kome carus;
konvulzivne krize, izdvojene ili grupisane u obli-
ku bolnog statusa (etat de mal);
neuroloki znaci fokalizacije;
ponekad ozbiljni neurovegetativni simptomi (re-
spiratorni poremeaji, poremeaji sranog ritma,
itd.);
najee, febrilno stanje s pogoranjem opteg
stanja.
Elektroencefalogram pokazuje difuzne, spore talase
velike amplitude koji ukazuju na modani bol.
135
Opreznom lumbalnom punkcijom moe se izvui ili
purulentna tenost, u sluaju infektivnog meningoen-
cefalitisa, ili bistra tenost s limfocitnom reakcijom, u
sluaju virusnog meningoencefalitisa. Potrebno je da
se postavi diferencijalna dijagnoza u odnosu na:
intoksikaciju, ukoliko je likvor normalan,
neki ekspanzivni intracerebralni proces, ako po-
stoje kliniki ili EEGznaci lokalizacije. Skener e
pomoi u postavljanju te dijagnoze.
Jedan veoma odreen sluaj moe da predstavlja
ozbiljan problem jer je tu neophodna hitna primena
specifine terapije: to je herpetini encefalitis* koji
istovremeno daje pseudotumoralni sindrom i tempo-
ralne simptome na elektroencefalogramu.
Neki akutni, estoki oblici mogu da se izlee bez
sekvela. Tome mogu doprineti dananje terapije,
posebno antibiotici, kao i neke specifinije terapije
(prouene u odgovarajuim odrednicama). Nasup-
rot tome, neke, na izgled, benigne i izleive encefalo-
patije esto imaju veoma dalekosene posledice i
mogu da ugroze pacijentovu mentalnu budunost,
naroito kad od njih oboli dete ili adolescent: inte-
lektualno propadanje, poremeaji karaktera* esta
su cena ranog izleenja. Neosporno je da postoje
postencefalopatske shizofrenije*.
M. Poro
E. PILLY, Maladies infectieuses, Lille, Crouan et Roques,
1982; G. PONSOT et M. ARTHUIS, Encephalites periveineu-
ses ou encephalites aigues disseminees, Encycl, med.-chir.,
17051 A 10, Pari, Neurologie, 4- 1981; C. VITAL, Encep-
halites d'origine virale, Encycl. med.-chir., 17050 A 101,
Pari, Neurologie, 51979.
ENCEFALO-TRIGEMINALNA ANGIOMATO-
ZA - STERD-VEBER-KRABEOVA (Sturge-
-Weber-Krabbe) BOLEST
od gr. reci enkephalos, mozak, angeion, sud, posuda, i
lat. tri, tri i geminus, blizanac
Ovu kliniku sliku opisali su Sterd (1879) i Veber
(1929), u pogledu cerebralnih lezija, ije je tano
mesto odredio Krabe (1934). Ova bolest, koja spada
u fakomatoze*, povezuje:
1/ Aplatirani angiom koji obuhvata lice, u predelu
trigeminusa, a naroito u eonom delu koji je uvek
pogoen; oteenje moe biti bilateralno.
2/ Kontra lateralnu hemiplegiju i generalizovanu ili
deliminu motornu epilepsiju*, a esto i lateralnu
homonimnu hemianopsiju.
3/ Intelektualni deficit u 50% sluajeva.
4/ Okularne znake: glaukom, najee homolatera-
lan sa angiomom (30%), udruen sa nekim horioid-
nim angiomom.
5/ Radioloke znake, koje bolje utvruje tomodenzi-
tometrija, sa kranijalnom hemiatrofijom ili, rede, s
parijeto-okcipitalnim, zavojitim, crvastim kalcifika-
cijama s dvostrukim obodom.
Modane lezije odlijuje cerebralna hemiatrofija, pa-
rijeto-okcipitalni meningealni angiom i kortikalne
ENDOKRINOLOGIJA I PSIHIJATRIJA
kalcifikacije na kojima poiva angiom, odgovorne
za radioloke slike.
Epilepsija, koja se esto opire medikamentnim tera-
pijama, moe zahtevati neurohirurku intervenciju.
P. Tridon
ENCEFALOZE
od gr. enkephale, mozak
Nekadanji naziv za modana oboljenja vezana za
takozvane degenerativne lezije s uglavnom progre-
sivnom evolucijom, i koja se izraavaju deficitarnim
simptomima, sa znacima lokalizacije ili bez njih.
Danas je ovaj naziv naputen i umesto njega se
radije koristi termin eneefalopatija* s odgovaraju-
im kvalifikativom.
A. Poro, . Bardena i .-K. kolo
ENDOGENO
od gr. endon, unutra i genos, poreklo, rod
Endogeno je ono to potie iznutra, to nastaje u
unutranjosti.
Ovaj pojam je suprotan pojmu egzogeno*.
Endogenim se prvenstveno nazivaju depresivna sta-
nja do kojih dolazi naglo, bez nekog vidljivog razlo-
ga. Tako je uobiajeno da se protivstavljaju endoge-
na, melanholina, psihotina depresija, s jedne stra-
ne, i egzogena, neurotina, psihogena ili reaktivna
depresija, s druge.
Termin endogeno, sa etiopatogenetskom konota-
cijom, izbaen je iz novijih nozografija, kao to je
DSM III.
L. Kolona
ENDOKARDITISI v. Psihoze u toku infektivnih
bolesti
od gr. endon-, unutra i cardia, srce
ENDOKRINOLOGIJA I PSIHIJATRIJA
od gr. endon-, unutra, krinein, luiti, razluiti , logos,
govor, nauka, psyche, dua i iatros, lekar
Ova odrednica obuhvata dva zasebna problema:
prvi se odnosi na postojanje korelacije mentalnih
poremeaja i endokrinog disfunkcionisanja; drugi se
odnosi na tumaenje datih pojava.
Prvi problem je prilino jednostavan, u onoj meri u
kojoj napredak tehnika istraivanja i napredak neu-
rofiziologije obezbeuju naunu osnovu klinikim
opservacijama i naglaavaju uestalost psiho-endok-
rinih korelacija.
Drugi problem se uklapa u polemike vezane za
situacije koje prouzrokuju mentalne ili endokrine
poremeaje, zavisno od sluajeva koji su u pitanju i
doktrinarnog stava autora.
Fiziologija danas vie nego ikad naglaava neu-
ro-endokrine funkcionalne meurelacije.
ENDOKRINOLOGIJA I PSIHIJATRIJA
Tako je hipofiza dugo smatrana centralnim orga-
nom regulacije glavnih endokrinih i metabolikih
funkcija. Ali otkrie znaaja njenih morfolokih i
funkcionalnih odnosa s hipotalamusom uinilo je da
ona izgubi to glavno mesto te se danas radije govori
o hipotalamiko-hipofiznoj osi, koja je i sama
integrisana u ceo nervni sistem tesnim meurelacija-
ma hipotalamusa s brojnim modanim strukturama,
a posebno s diencefalonom, ija je uloga u regulisa-
nju emocionalnog ivota poznata. U toj koncepciji,
antehipofiza koja je izvor stimulina za druge endok-
rine organe, nalazi se pod neposrednom kontrolom
hipotalamikih peptida, dok posthipofiza samo ima
ulogu obinog neurovaskularnog prenosnika. Brojni
su radovi koji istiu dejstvo raznih hormona na
ponaanje. Izgleda da je kod pacova, na primer,
mala porcija kortikotropnog hormona (ACTH) bit-
na za ponaajnu aktivnost: ona poveava motivacij-
sku vrednost spoljanjih ciljeva i dovodi do zakasne-
log gaenja uslovljenih odgovora. Injekcija ACTH u
mozak sisara indukuje jedan specifian sindrom es-
tog ponavljanja pokreta zevanja i istezanja: kod
drugih vrsta su opisane rekurentne epizode erekcije
penisa i ejakulacije: to je seksualna hiperekscitacija
koja, meutim, nije propraena nikakvom prome-
nom drutvenih interakcija. Faktor osloboenja ti-
reotropnog hormona (TRH) potencira kod mia
efekat ekscitacije L DOPA i pargilina i suprotstavlja
se snu i hipotermiji izazvanim etanolom i pentobar-
bitalima.
Ipak, skoro uvek je u pitanju eksperimentisanje na
ivotinjama, a istraivanja vrena na oveku, poseb-
no istraivanja o delovanju TRH u depresivnim
stanjima, do danas su bila razoaravajua.
DOPRINOS PATOLOGIJE
a. Mentalni poremeaji u toku endokrinih oboljenja
prilino su esti i prilino esto ozbiljni. Podrobno
emo ih prouiti pod odgovarajuim odrednicama
(Hipofiza*, Nadbubrena lezda*, Tireoida* itd.). U
stvari, ne moe se prihvatiti da te manifestacije, kao
ni akutne, konfuzivne, halucinatorne psihoze, zatim
sumanutosti, kojima je esto proarana njihova evo-
lucija, imaju bilo kakvu specifinost. Isto tako, ma-
da su tipologija i prouavanje konstitucija pokuale
da u endokrinom sistemu pronau manje ili vie
solidne osnove za svoju klasifikaciju, pokuaji opisa
specifinih psiholokih profila pojedinih endokri-
nopatija ne izgledaju mnogo uverljivi.
Psiho-endokrini determinizam je potpuno izvestan
jedino u sluaju kretenizma, mada je hormonsko
dejstvo i tu samo posredno: ono izaziva ageneziju
mozga [Tisk (Tusques)].
b. Endokrini poremeaji mogu i da prate neke duev-
ne bolesti. Tako je shizofrenija u svojim raznim
oblicima bila predmet mnogih radova. Meutim,
velika raznovrsnost dobijenih rezultata veoma ote-
ava pokuaj sinteze i donoenja odgovarajuih za- ivanje u psihijatriji samo preuzima tafetu anatomo-
kljuaka.
136
U depresivnim sindromima, s druge strane, otkriven
je izvestan broj anomalija, posebno u endogenim
depresijama. Tako je, veoma shematski, ustanovlje-
no sledee:
hiperaktivnost sistema hipotalamus-hipofiza-
-nadbubrena lezda, objektivizirana nenormalnim
odgovorom nivoa kortizolemije na davanje deksa-
metazona;
promene koliine hormona rasta, prolaktina, lu-
teotropnih i folikulino-stimulativnih hormona u
plazmi.
Znaaj ovih otkria pre svega je patogenetiki jer se
na osnovu njih moe smatrati da su neki modani
amini odgovorni za genezu nekih depresivnih sin-
droma.
Jo je manji napredak u poznavanju psihohormon-
skih korelacija u drugim duevnim bolestima. Da
damo jedan, na izgled, jednostavan primer: u patoge-
nezi puerperalnih psihoza* as se, zavisno od autora,
pridaje uloga poremeaju jajnika, as hipotalami-
ko-hipofiznom poremeaju [Giro (Guiraud)], as
anomalijama sluzokoe materice [. Dele (J. Delay)],
dok je, u praksi, hormonsko leenje manje delotvor-
no od isto simptomatskog psihotropnog leenja.
Na kraju krajeva, veina autora koji su pokuali da
izvre novo grupisanje tih poremeaja [Blojler (Bleu-
ler), Sends (Sands)] naglasili su tekoe takvog pod-
uhvata. Opte je prihvaeno da dananje stanje istra-
ivanja ne omoguava da se neto precizno zakljui.
Tako postaje skoro klasina tvrdnja da, ako instin-
ktivno ponaanje doista moe da zavisi od hormon-
skog luenja, ne moe biti isti sluaj s elaboriranim
ponaanjem; endokrine lezde posredno utiu na
ponaanje delovanjem na razvoj organsko-nervnih
struktura, ali ni u emu ne objanjavaju psiholoke
modalitete (Tisk); jednom reju, nekom psihikom
iniocu, iju sloenost svi naglaavaju, treba osta-
viti njegov originalni i specifini udeo u konstituisa-
nju klinike slike.
Isti taj oprez, ista briga o objektivnosti, ali iz potpu-
no suprotne perspektive, navode istraivae da pri-
daju odreenu ulogu iritativnoj kimi ili mejop-
ragiji poziva, pored raznih teorija koje tumae
simptome u okviru simbolikog ili imaginarnog po-
retka neke intersubjektivne relacije.
S istom nepristrasnou se svuda ukazuje na opas-
nost preteranog organicizma, s jedne, i preteranog
psihologizma, s druge strane.
I to doista svuda. Kao da medicinsko miljenje ne
moe da se konano oslobodi tog fundamentalnog
dualizma koji se zasniva na dogmatskom postojanju
dva niza heterogenih pojava i injenica, barem po-
stuliranih kao takvih, meu kojima bi trebalo usta-
noviti neku vezu (nuno uzronu) ija afirmacija
nema drugu osnovu osim tog poetnog postulata
koji istovremeno utemeljuje njenu nunost i njenu
odsutnost. U izvesnom smislu, endokrinoloko istra-
patologije, oekujui da, moda, napredak drugih
137
nauka kao to su biohemija, histohemija ili imuno-
logija pomrae ili obnove znaaj endokrinolo-
gije. To znai da je paralelizam endokrinologija
psihijatrija samo jedan od vidova u kome se javlja
uvek otvoren problem takve koncepcije bolesti ili
patoloke pojave koja bi omoguila njihovo kohe-
rentno razumevanje.
M.-L. Laka-Monzen, R. Arno-Kastiljoni i .-K. kolo
ENDOMORFINI
od gr. endon, unutra i Morfej, bog sna
Endomorfini predstavljaju skup opijatskih supstan-
cija koje lui organizam. U okviru endomorfina,
postoje dva niza supstancija: endorfini i enkefalini.
Na taj nain, termin endorfin odreuje samo jednu
kategoriju endomorfina. injenica da se njime,
gdegde, oznaavaju endogeni opijati uopte uzev,
dovodi do konfuzije.
Prvi je A. Goldtajn (A. Goldstein), 1971, uspeo da
radioaktivnim morfinikom obelei ishodita opijata
u centralnom nervnom sistemu. Dve godine docnije,
1973, tri tima strunjaka, radei nezavisno jedni od
drugih [Simon, Snider (Snvder), Terenijus (Tereni-
us)], u potpunosti su utvrdila ova ishodita i uzdigla
ih do statusa receptora*. Pomenuto otkrie recepto-
ra morfinika jasno je ukazivalo na postojanje izves-
nog endogenog morfinskog receptora. Dve godine
posle toga, 1975, Kosterlic (Kosterlitz) i Ig (Hugues)
izdvojili su iz ekstrakta mozga jednu endogenu sup-
stanciju koja je imala morfinomimetina svojstva,
na izolovanom ileumu zamoreta. To je dovelo do
otkria dva prva izdvojena endomorfina: leu- i met-
-enkefalina. Svi do danas izdvojeni endomorfini niz-
ovi su jednog hormona hipofize od 91 aminokiseli-
ne, /Mipotropina, koji je, godine 1960, izolovao Li.
Ovaj /J-lipotropin se, pak, stvara iz jednog peptidi-
kog prekursora, Bid ACTH*, koji pored /?-lipot-
ropina sadri i ACTH i, verovatno, y-MISH.
Do danas su izdvojena etiri endorfma: a, P, y, 5.
Izuzetnu funkcionalnu vanost medu endorfinima
igra jS-endorfin sa 31 aminokiselinom. Neki autori
smatraju, tavie, da su a- i y-endorfin samo artefak-
ti izdvajanja. Moe biti da su u najnovije vreme
pronaeni i neki drugi endorfini, ali su neophodni
jo neki podaci da bi se utvrdilo da li su dotine
supstancije samo prekursori onih prvih, artefakti
izdvajanja, ili, obratno, imaju neku fizioloku ulogu
po sebi.
Enkefalini su pentapeptidi, kojih ima dve vrste:
met-enkefalin i leu-enkefalin. Met-enkefalin obuh-
vata sledei niz amino-kiselina: tirozin-glicin-glicin-
-fenilalamin-metionin. Leu-enkefalin se od met-en-
kefalina razlikuje jedino po prisustvu jednog leucina
u krajnjoj C poziciji.
Svi do danas izdvojeni endomorfini sadre tiroin u
krajnjoj N poziciji, to jest takav tirozin kod koga
deluje slobodni amin. Upravo od tih tirozina, izgle-
da, potiu morfomimetina svojstva.
ENDOMORFINI
Trenutno se radi na izdvajanju skupa onih enzima
(neuropeptidaze i enkefalinaze) koji deluju na razla-
ganje endomorfina. Ve su prva otkria dovela do
sinteze jednog inhibitora enkefalinaze [Rok (Roqu-
es), varc (Schwartz)] koji je u fazi ispitivanja.
Prouavanjem lokalizacije otkrivaju se sledee injenice:
raspodela enkefalina u centralnom nervnom sis-
temu slina je raspodeli morfinskih receptora: sred-
nja jezgra talamusa, cingularni girus, donji frontalni
reanj, amigdala, olfaktivni bulbus, trougao, habe-
nula, locus coeruleus i elatinozna masa kimene
modine. Valja istai da se morfinski receptori sreu
i kod mezenterinog pleksusa;
endorfini se u velikoj koliini nalaze u hipotala-
musu. Dugake aksone inerviraju limbike strukture
i pojedina centralna siva jedra.
Izgleda da su farmakoloki receptori endogenih opi-
jata promenljive prirode. Po svoj prilici, jon Na +
igra znaajnu ulogu u delovanju morfinskih recepto-
ra tako to podstie fiksiranje antagonistikih, a
oteava fiksiranje agonistikih supstancija.
U toku je rad na izdvajanju nekoliko klasa recepto-
ra. Svi su autori saglasni da se mogu identifikovati
najmanje tri razliita tipa:
jedan receptor delta-plus, srodan enkefalinu,
receptor mi-plus, srodan morfinu i /J-endorfinu,
receptor kapa, koji fiksira katociklazocin.
Izgleda da se morfinski receptori ne menjaju ni u
pogledu broja, ni u pogledu afiniteta, tokom dugot-
rajnih terapija morfmicima.
Dejstvo endomorfina kod oveka moe se prouava-
ti u krvi, urinu i likvoru i to dvema osnovnim
metodama doziranja:
radio-imunoloka metoda doziranja,
metoda doziranja pomou radio-receptora.
Prednost prve metode u tome je to ima relativnu
specifinost.
Druga metoda ima preimustvo boljeg sagledavanja
funkcionalnog dejstva na nivou receptora.
Kliniko prouavanje delovanja endomorfina vri se
pomou izvesnog broja farmakolokih sredstava:
aj Meu antagonistikim supstancijama endomorfina:
Nalakson: mada je zadugo smatran pravim antago-
nistom opijatskih receptora, danas je poznato da
nema apsolutnu specifinost. Izmeu ostalog, nje-
gov afinitet prema razliitim vrstama receptora
(maksimalan kod mi-receptora, najsrodnijih morfi-
nu) varira zavisno od doze. Meutim, iskljuivo
parenteralna primena kao i kratko vreme delovanja,
ograniavaju njegovo korienje.
Aktivni naltrekson per os mnogo se lake primenjuje
u okviru dugotrajne terapije, ali njegova specifinost
nije potpuna a sekundarna dejstva su mu dosta
znaajna.
bj Meu supstancije sa endomorfinskim delovanjem
ubrajaju se:
ji-endorfin i met-enkefalin: znatna nepogodnost ovih
dveju supstancija u tome je to one zadravaju
ENDORFINI
morfinomimetina svojstva u vidu tolerancije i za-
visnosti. Mogu imati samo ogranienu primenu.
Des-1ir-y-endorfm: izgleda da je ova sintetika supstan-
cija izgubila pomenute mane, tolerantnost i zavisnost.
Inhibitori enkefalinaze predstavljaju, po svoj prilici,
najbolji farmakoloki nain da se uvea endomorfin-
sko dejstvo. Porast sopstvenih endomorfina, kod paci-
jenta koji se leci, pokree mehanizme njegove fiziolo-
ke regulacije. Postoji nada da oni u velikoj meri mogu
da otklone sekundarna dejstva tolerancije i zavisnosti.
Za postojanje endomorfina, koje je otkrila biologija,
psihijatrija nije ni znala. Primena ovih otkria pod-
stakla je, poev od 1977, mnogobrojna klinika
ispitivanja koja su, do danas, pokrenula mnogo vei
broj pitanja nego to su ih razreila. Neka posebna
podruja klinike ve govore o neposrednom znaaju
osnovnih znanja o endomorfinima:
endomorfini vre snano antinociceptivno dejstvo,
naroito putem posrednog presinaptikog blokiranja
oslobaanja supstancije P, prenosnika oseanja bola;
Izgleda da se pojave tolerancije i zavisnosti u
odnosu na morfin (morfinomanija*) koje se javljaju
kod toksikomana* mogu objasniti hipersenzibilno-
u zastarevanja. Otkriveni su i receptori presinapti-
kih opijata, inhibitori oslobaanja noradrenalina.
Njihovo dugotrajno stimulisanje morfinom dovodi
do smanjenja noradrenergikog prenosa to se po-
stupno kompenzuje nekom vrstom hipersenzibilnos-
ti na noradrenalin. Bie da iz toga nastaje pojava
tolerancije, to jest obaveznog uveavanja doza, kako
bi se odralo isto farmakoloko dejstvo. Javljanje
zavisnosti u trenutku prestanka uzimanja morfina u
vezi je, verovatno, sa noradrenergikom hiperaktiv-
nou koju izaziva odsustvo morfinskih inhibitora
za oslobaanje noradrenalina, emu se pridruuje
hiperosetljivost na noradrenalin. Ova shema omogu-
uje da se shvati znaaj klonidina (koji blokira
noradrenergiki prenos na presinaptike receptore
a2) kod toksikomana, kako bi se ublaili simptomi
leenja od fizike zavisnosti.
U razliitim vidovima shizofrenije*, prethodna
klinika ispitivanja ukazuju na ulogu naloksona kod
jedne podgrupe obolelih od paranoidne halucinator-
ne shizofrenije. Pri tome nije izvesno dali nalokson
ima neko dejstvo sam po sebi ili deluje samo kao
pomono sredstvo pri leenju neurolepticima, na
nivou dopaminergikog, mezolimbikog i mezokor-
tikalnog sistema.
U oblasti depresija*, klinika ispitivanja vrena
od 1977. do pre nekoliko godina, bila su ograniena
sekundarnim dejstvima, opasnou da ne doe do
tolerancije i do zavisnosti od endomorfina upotreb-
ljenim u terapeutske svrhe.
Jedino e uvoenje agensa koji menjaju prirodne
endomorfine, poput enzimskih inhibitora, ili otkrie
endomorfinskih supstancija osloboenih sekundar-
nih dejstava tolerancije i zavisnosti, moda omogu-
iti da se doe do novog niza psihotropnih agensa.
F. Riga!
138
ENDORFINI v. Endomorfini
ENKEFALINI v. Endomorfini
ENKOPREZA
od gr. en-, u i kopros, balega, izmet
Nevoljno izbacivanje izmeta, nezavisno od bilo
kakvog organskog oteenja (sfinkterskog, crevnog
ili neurolokog), kod deteta starijeg od tri godine.
Enkopreza se naziva primarnom ako dete nikad
nije bilo naviknuto na istou, sekundarnom ako
joj je prethodio jedan period u kome se dete nije
prljalo.
Uestalost je mnogo vea kod deaka nego kod
devojica (tri deaka na jednu devojicu), manja je
od uestalosti enureze i opada s godinama [2,8% u
etiri godine, 1,9% u est godina, 1,5% u osam
godina po M. Belmenu (M. Bellman)]. Simptom se
esto pojavljuje kad dete poe u kolu ili prilikom
roenja brata ili sestre, kao i u sluaju neslaganja
meu roditeljima; ukratko, izraava jednu isto
emotivnu reakciju. Meutim, ni uloga obuavanja
sfinktera nije zanemarljiva u determinaciji ovog sim-
ptoma. Ovaj simptom je i nain dejeg suprotstav-
ljanja (opozicije) okolini.
U sluaju ovakvog funkcionalnog poremeaja, indi-
kovana je, pa ak i neophodna, terapija deteta i
porodine grupe.
A.-1. Kuder
ENTEROVIROZE
od gr. enteron, crevno i lat. virus, sok, sluz, otrov
Postoji veliki broj enterovirusa. Meu njima je naj-
poznatiji virus ranog akutnog poliomijelitisa ije su
posledice, u vidu paralize, dobro poznate. On neka-
da moe dovesti i do akutnih oblika meningitisa sa
bistrim likvorom, ija je evolucija spontano povolj-
na, kao i do retkih eneefalitisa koji se vie oituju
neurolokim nego psihijatrijskim simptomima.
Navode se i sporadini sluajevi encefalopatija uzro-
kovanih mnogobrojnim drugim enterovirusima, es-
to sa smrtnim ishodom ili sa vrlo tekim posledica-
ma u sluaju izleenja. Jedna epidemija je, u Maar-
skoj, 1978. godine, odnela dvadesetsedmoro male
dece.
M. Poro
ENUREZA
od gr. en-, u i ourein, mokriti
Enureza je nevoljno isputanje urina kod deteta, za
vreme spavanja (pikenje u krevet), rede tokom
dana u odeu. Re je o funkcionalnom poremeaju
koji ne treba meati sa inkontinencijom mokrae,
organskog porekla (paraliza beike ili neko obo-
ljenje neuroloke prirode). To nevoljno mokrenje
139
sasvim je nesvesno; ono je kod odojeta sasvim
normalna pojava koja, se disciplinom i navikava-
njem uglavnom regulie oko druge godine.
Kod deteta koje je u svemu drugom normalno,
enureza se pripisuje razliitim uzrocima.
Jedni su somatski: hipertonija beike, uzrokovana
neurovegetativnom distonijom koja pogaa karlini
pleksus, spina bifida occulla, motorna zaostalost
praena piramidalnom hipogenezijom (P. Merklen).
Drugi su uzroci psihogeni, emocionalne prirode.
Psihopatoloki pristup ovome simptomu omogua-
va da se razlue dve grupe pojava.
Prva obuhvata mlade osobe za koje je to oblik
regresije iji uzrok lei u njihovoj emocionalnoj
nezrelosti, osobe koje, na neki nain, ele da produ-
e detinjstvo.
Kod starije dece, meutim, ovaj mehanizam postaje
sloeniji. Enureza je povremena, nekada se smenjuje
sa masturbacijom i dobija vrednost ponaanja iz
nesvesnog protesta ili suprotstavljanja [opozicije].
Uostalom, do enureze esto i dolazi posle nekog
emocionalnog oka, u vidu funkcionalne reakcije
na njega. Stoga valja uzeti u obzir i njeno konfliktno
poreklo.
Fizioloki i emocionalni faktori neretko su poveza-
ni; no, ni sluajevi isto psihogenog porekla ne
predstavljaju izuzetak. Na pojavu enureze esto se
ukazuje u prvim danima po prijemu i internat (u
prolosti, u sirotite).
Terapija se mora prilagoditi svakom pojedinom slu-
aju, posle briljivog organskog i psihikog ispitiva-
nja. Odavno je, kod izvesnog broja sluajeva, uoen
povoljan uticaj promene sredine, putovanja.
to se tie terapije smanjenjem tenosti koja se u
organizam unosi u veernjim satima, ona nije naro-
ito delotvoran palijativ; vie uspeha je imala prime-
na timoanaleptika (Tofranil, Elavil), meutim, psi-
hoterapeutski pristup, bilo da je zdruen sa hemiote-
rapijom ili ne, ostaje daleko najdragocenija pomo.
Rad se uglavnom usmerava na porodinu sredinu i
na otkrivanje konfliktne situacije.
A. Poro i A.-. Kuder
EONIZAM v. Transvestitizam
Prema imenu viteza Eona, politikog agenta Luja XV
koji je, preruen u enu, radio na dvoru carice Jelisavete.
EPIDEMINI ILI LETARGINI ENCEFALITIS
od gr. epidemos, koji krui u narodu, lethargia, zaborav,
dubok san i enkephale, mozak
Epidemija encefalitisa izazvana neurotropnim viru-
som harala je od 1916. do 1922. godine. Na nju je
prvo ukazao Fon Ekonomo (von Economo), u Aus-
traliji, a zatim u skoro isto vreme, Krie (Cruchet), u
francuskoj vojsci; brzo je zahvatila sve kontinente;
nastavila se jo nekoliko godina sporadinim slua-
jevima i izgleda da je danas uguena.
EPILEPSIJA
Poetni poremeaji su imali razne aspekte koji su
omoguili da se opie vie oblika ove bolesti:
a. letargini oblik, jedan od najeih, koji se odli-
kuje stalnim spavanjem iz koga je bilo mogue
probuditi pacijenta, ali zakratko;
b. algo-mioklonini oblik s bolovima centralnog tipa
i karakteristinim miinim trzajima;
c. akutni halucinatorni oblik, ei kod mladih oso-
ba, esto praen horeiformnom agitacijom (u nekim
sluajevima je ukazano i na sliku akutnog azotemi-
nog psihoencefalitisa kao poetnog poremeaja) i
akutni isto psihotini oblici (katatonini, sumanuti,
halucinatorni, hipomanini), koje su pominjali neki
autori.
esto poviena temperatura ukazivala je na napre-
dovanje bolesti; na sve to su se esto nadovezivali
vazomotorni i trofiki poremeaji. Do smrti je mog-
lo doi u prvom stadijumu, ali je, u veini sluajeva,
dolazilo do remisije posle nekoliko nedelja; meu-
tim, bolesnik je i dalje bio astenian, somnolentan
ili, naprotiv, patio od nesanice. Do ponavljanja
evolutivnih naleta, ali smanjene estine, moglo je da
doe i kasnije, tokom jedne ili vie godina, svaki put
s ponavljanjem poetnih simptoma; kod istog boles-
nika su se mogli smenjivati razliiti oblici ove boles-
ti.
Posle jedne ili dve godine, ponekad i ranije ili
kasnije, javljale su se veoma ozbiljne sekvele bolesti,
skoro sve u vidu degenerativnih lezija supkortikal-
nih sivih jedara, pedonkulusa i locusniger-a: okulo-
girne krize, palilalija, a naroito parkinsonovski sin-
drom, koji se ponekad svodio na prostu rigidnost. U
tom periodu je ukazano i na paroksistika pranje-
nja histerinog tipa.
Na mentalnom planu, dolazilo je do bradipsihije i
bradikinezije (Parkinsonizam*) a isto tako i do oz-
biljnih poremeaja karaktera, impulzivnosti i naroi-
to do perverzija, posebno estih kod mladih osoba
(steene perverzije).
Danas izgleda verovatno da je ovaj encefalitis bio
virusnog porekla. Ali, ako je letargini encefalitis
nestao ne odavi svoju etioloku tajnu, on je presud-
no i trajno obogatio neuropsihijatrijsku nauku i
zbog toga je i dan-danas vredan pomena [M. Ber-
gunjan (M. Bergougnan) i P. Loazo (P. Loiseau)].
A. i M. Poro
EPILEPSIJA
od gr. epilambanein, uhvatiti
Epilepsija se odlikuje ponavljanjem, kod iste
osobe neuropsihikih, paroksistikih napada koji
nastaju usled prekomernih pranjenja u sivoj mo-
danoj masi. Ova definicija, koju je pre vie od
jednog stolea dao H. Dekson (H. Jackson),
i danas vai. Poto epilepsiju karakterie ponavlja-
nje kriza, pre nego to razvrstamo razliite epi-
lepsije, neophodno je da razvrstamo epileptine
krize.
EPILEPSIJA
A) KLINIKA
Meunarodna klasifikacija epileplinih kriza usvoje-
na je 1969. godine. Nje emo se i mi drati. Ova
klasifikacija razlikuje: opte krize, to jest one krize
ije se ishodite ne moe lokalizovati u jednom delu
jedne hemisfere mozga i koje su praene bilateral-
nim, sinhronim i simetrinim EEG-paroksizmima, i
parcijalne krize ije se ishodite moe lokalizovati u
jednom delu korteksa mozga, praene EEG-parok-
sizmima lokalizovanim u jednoj cerebralnoj zoni,
ak i ako se sekundarno generalizuju.
1) KRIZE
I. OPTE KRIZE
A) U OPTE KONVULZIVNE KRIZE spadaju:
1) Tonino-klonine krize ili tzv. krize grana" mat. U
poetku dolazi do gubitka svesti, onda se javlja
jedna tonina faza u trajanju od 10 do 20 sekundi,
najpre sa previjanjem a zatim sa opruanjem, prae-
na blokiranjem disanja i tahikardijom, pa klonina
faza od oko 30 sekundi, koja se sastoji od ritmikog,
postepeno usporavanog smenjivanja toninih kon-
trakcija i od miinog oputanja koje protresa elo
telo, zatim jedna postkrizna faza sa novom, krat-
kom toninom kontrakcijom, posle ega sledi opu-
tanje miia, koma i postkrizna konfuzija, vrlo razli-
itog trajanja (od jednog minuta do jednog asa).
Uspostavljanje disanja sa hrkanjem od velike je
dijagnostike vrednosti. Ugrizanje jezika i mokrenje
predstavljaju klasinu pojavu, mada ne i stalnu.
Neposredno posle krize, opservira se izvesna midri-
jaza, esto i znak Babinskog.
2) Tonine krize Tu je kriza svedena na toninu
fazu krize grand mal (najee sa previjanjem). To-
nini spazam u najveoj meri obuhvata aksijalne
miie i dogaa se da ostane lokalizovan na njima.
Kratkotrajne klonine krize (naroito u snu) mogu
se svesti na otvaranje oiju, savijanje glave, blokira-
nje disanja.
3) Klonine krize esto se javljaju kod deteta: niz
trzaja celog tela, vie-manje ritminih. Ove krize
mogu biti i dugotrajne (nekoliko minuta).
4) Mioklonine krize odlikuju kratki, munjeviti tr-
zaji itave muskulature (koji tada mogu da dovedu i
do pada) ili trzaji lokalizovani u gornjim udovima i
miiima vrata. Mioklonini trzaji mogu biti izolo-
vani ili se ponavljati. Mogu prethoditi krizi grand
mal.
B) OPTE NEKONVULZIVNE KRIZE PREDSTAV-
LJAJU:
1) Apsansi*.
2) Atonine krize (uz gubitak muskularnog tonusa).
Ove krize, koje se opserviraju pre svega kod dece,
mogu se odnositi na itavu muskulaturu, kada do-
vode do naglog pada (epileptino stropotavanje) ili
140
biti lokalizovane na jednom segmentu glave (klonu-
e glave). Za jednim miokloninim trzajem (mioklo-
no-atonina kriza) moe da usledi atonija. Atonine
krize su uglavnom izuzetno kratke.
II. PARCIJALNE KRIZE
Semiologija parcijalnih kriza objanjava se poet-
nom lokalizacijom pranjenja koje aktivira jedan
deo modane kore, kao i ukljuivanjem sukcesivnih
grupa neurona tokom irenja deara.
Parcijalne krize razvrstavaju se prema svome poet-
nom simptomu (koji se nekada nazivao aurom*).
Dele se na parcijalne krize sa osnovnom semiologi-
jom, do kojih dolazi usled aktiviranja specifinih
podruja modane kore (motornih, senzitivnih ili
senzornih), do ega obino dolazi bez oteenja
svesti, i na parcijalne krize sloene semiologije, do
kojih dolazi usled aktiviranja asocijativnih podruja
modane kore, i koje obino podrazumevaju i ote-
enje svesti.
A) PARCIJALNE KRIZE SA OSNOVNOM SEMIOLO-
GIJOM (PKO) DELE SE DALJE NA:
1) PKO sa motornom semiologijom: motorne fokal-
ne krize koje se ne ire (ostajui lokalizovane na
jednom delu tela), Brave-Deksonove (Bravais-Jac-
kson) fokalne motorne krize (krize koje poinju u
jednom delu uda i postupno se ire sledei tipografi-
ju motorne predstave na nivou motornog korteksa),
verzivne krize (uz rotiranje ili samo glave, ili i glave i
tela), fonatorne krize (vokalizacija, zastoj govora).
Parcijalne motorne krize mogu biti tonine, klonine
ili tonino-klonine.
2) PKO sa senzitivnom semiologijom: krize pareste-
zije, marci, koje esto imaju tok Deksonovog tipa
i obino se javljaju zajedno sa motornim fenomeni-
ma.
3) PKO sa senzornom semiologijom: vizuelna kriza
(fosfeni, hemianopsija ili prolazna amauroza) audi-
tivna (akufeni, zagluenost umova), olfaktivna
(najee neprijatne parosmije), gustativna (parage-
uzije), kriza vrtoglavice. Valja znati da su prave
krize vrtoglavice retke, dok su stariji autori pod
opti pojam epileptina vrtoglavica svrstavali i-
tav niz razliitih kriznih simptoma (apsans, kratkot-
rajno gubljenje kontakta, itd.).
4) PKO sa vegetativnom semiologijom: luenje plju-
vake, oseanje uzlaznih epigastrinih smetnji, razli-
ite senzacije u abdomenu, katkada praene mukom
i povraanjem.
B) PARCIJALNE KRIZE SA SLOENOM SEMIOLO-
GIJOM (PKS)
PKS su izuzetno zanimljive za psihijatriju, zbog
psihikog sadraja i psihopatolokih odnosa koje
dotini sadraj moe imati sa linou pacijenta i
njegovim ranijim ivotom.
PKS su obino praene oteenjem svesti, konfuzne
prirode, a uvek modifikacijom polja svesti.
141
1) Krize ograniene na jedan poremeaj svesti Gubi-
tak kontakta, apsans seanja na krizu (krize su
nekada nazivane lanim temporalnim apsansima,
to je naziv koji valja izbegavati, poto krize koje se
odlikuju gubljenjem kontakta ne nastaju uvek u
temporalnom renju).
2) Krize sa intelektualnom semiologijom Izolovan
poremeaj svesti, vienje u vidu panorame, parok-
sistiko priseanje (ekmnestike halucinacije), prisil-
ne misli. Stanje sna je onakvo kakvo se sree kod
uncinatus-kriza*.
3) Krize sa instinktivno-emocionalnom semiologijom
Bolesnik se moe priseati emocionalnog sadraja,
oseanja anksioznosti, teskobe, straha, oseanja op-
te nelagodnosti koje se ne da definisati, mnogo rede
oseanja ispunjenosti, radosti. Strah moe biti izra-
en ili samo mimikom (uznemiren, uplaen, katkada
ak i prestravljen izgled), ili recima; Bojim se.
Ipak, ne treba uvek na osnovu ponaanja zakljuiti
da kod pacijenta postoji odgovarajue emocionalno
stanje. Tako veina kriza praenih smehom nema
neki poseban afektivni sadraj.
4) Psihosenzorne krize Re je o vizuelnim, auditiv-
nim, olfaktivnim, gustativnim, somestezijskim iluzi-
jama ili halucinacijama.
5) Psihomotorne krize ili krize sa automatizmima
Ove krize odlikuje gubljenje kontakta i pojava auto-
matskih oblika ponaanja. U pitanju moe biti pro-
sto nastavljanje radnje koja je u toku ili zapoinja-
nje neke nove aktivnosti: oralno-alimentarni auto-
matizmi (vakanje, gutanje), automatizmi mimike,
prosti ili sloeni automatizmi gestova (trljanje ruku,
svlaenje, lupanje rukama, itd.), verbalni, ambula-
torni automatizmi (prokurzivne krize, fuge . . . ) . Sve
parcijalne krize (naroito parcijalne motorne krize)
mogu sekundarno da postanu opte.
III. UNILATERALNE KRIZE
Izmeu optih i parcijalnih kriza su unilateralne
krize koje zahvataju jednu polovinu tela, bez Dek-
sonovih napada. Obino su klonine (hemiklonine
krize) i gotovo da se iskljuivo opserviraju kod
deteta. Njihov znaaj je u tome to su obino dugot-
rajne ('/ 2 s a t a . nekad i po nekoliko sati, to dovodi
do bolnog statusa; uvek su praene prolaznom he-
miplegijom [Todova (Todd) paraliza]. Dugotrajne
krize mogu biti praene trajnom hemiplegijom [Gas-
toov (Gastaut) sindrom hemikonvulzije hemiple-
gija].
Svi vidovi epileptine krize mogu se javiti u obliku
epileptinog statusa (etat de mal), to je nekada
bio pojam koji se uvao za status epilepticus tipa
grand mal.
2) UESTALOST
Epilepsija, to e rei ponavljanje epileptinih kriza
kod jedne iste osobe, vrlo je esta. Epidemioloki
podaci to dokazuju: epilepsija napada 0,8 do 1%
dece i 0,5% odraslih. Ako se na elu Francusku
EPILEPSIJA
primeni epidemioloko istraivanje nedavno izvre-
no u severnom delu Pa de Kalea, moe se proceniti
da postoji negde izmeu 400.000 i 500.000 epilepti-
ara u Francuskoj.
3) OBLICI EPILEPSIJE
Podrobno poznavanje semiologije krize predstavlja
prvi korak, neophodan za dijagnozu bilo koje epi-
lepsije. Jo je, meutim, vanije da se, pomou
krizne i interkrizne semiologije, kao i pomou nekih
drugih elemenata, precizno otkrije od kog oblika
epilepsije pacijent boluje.
I. OPTE PRIMARNE EPILEPSIJE (OPE)
Od opte primarne epilepsije boluju oni pacijenti
kod kojih:
'a) Epilepsija predstavlja jedinu patologiju: odsu-
stvo patolokih neurolokih sluajeva u porodici,
odsustvo mentalnog deficita, odsustvo interkrizne
neuroloke semiologije; negativan rezultat neurora-
diolokog istraivanja.
b) Sve krize su generalizovane od samog poetka:
apsans, mioklonije, krize grand mal.
c) Interkrizni EEG normalan je u pogledu osnov-
nog ritma; interkrizna pranjenja itaju se na pra-
njenjima iljak-talasa sa 3 c/s ili brzih poli-i-
ljak-talasa (sa 3 do 3 c/s), optih, bilateralnih, sin-
hronih i simetrinih. Krizni EEG sastoji se u op-
tem, bilateralnom, sinhronom i simetrinom pra-
njenju koje se menja zavisno od klinikog tipa krize
(iljak-talasi ritmini na 3 c/s u sluaju apsansa; brzi
poli-iljak-talasi u sluaju mioklonija, brzi ritam koji
se postepeno usporava, praen ritminim pranjenji-
ma poli-iljaka, u sluaju kriza grand mal.
Izvesno je da opta primarna epilepsija ima jedan
genetski supstrat. Genetiari se razilaze u pogledu
modaliteta prenoenja genetskih osobina, iji se iz-
raz najlake moe uoiti prilikom konstatovanja
epileptinih anomalija na EEG, kod bonih srodni-
ka obolelih osoba. Pojedini lekari zakljuuju da je
re o dominantnom nasleivanju (Metrakos), drugi
da je re o multifaktorskom nasleivanju [Duz (Do-
ose), Anderman].
Gen ima vrlo slabu mo penetracije, poto svega 7
do 8% osoba koje u sebi nose genetsku crtu
ispolje kliniki oblik epilepsije.
Prognoza OPE je povoljna, bilo da je u pitanju petit
mal ili konvulzivna OPE.
Kod 70% subjekata koji boluju od kriza tipa petit
mal, apsansi na kraju nestanu; kod 30%, meutim,
dolazi do kriza grand mal. Sledei inioci doprinose
povoljnoj prognozi kad je u pitanju petit mal: prvi
apsansi u uzrastu izmeu 4 i 7 godina, piknolepti-
an karakter apsansa; inioci koji utiu na nepo-
voljnu prognozu jesu: ranija ili kasnija pojava zdru-
ivanje kriza tipa grand mal.
Konvulzivna OPE obino se javlja u vreme puberte-
ta. Snane izdvojene mioklonije mogu prethoditi i
po nekoliko meseci, pa i godina, pojavi kriza tipa
EPILEPSIJA
grand mal koje najee nastaju ujutru neposredno
posle buenja ili jedan as posle buenja. Mogue je
da se jave i kasnije u toku dana. Krize su obino
retke, reaguju na terapiju koja se moe postepeno
smanjivati, pa ak i obustaviti (30 do 40% recidiva,
obino poznih, posle obustavljanja terapije).
OPE predstavlja nekih 28% epilepsija (37% kod
deteta, 20% kod odrasle osobe).
II. OPTE SEKUNDARNE EPILEPSIJE (OSE)
Ove epilepsije su sekundarne u odnosu na difuzno
oteenje mozga. Praktino se mogu uoiti jedino
kod deteta (17% deijih epilepsija, 2% epilepsija
kod odraslih). Odlikuju se optim polimorfnim kri-
zama, interkriznim, stalno poremeenim EEG (us-
porenost osnovnog ritma, difuzna paroksistika
pranjenja). OSE mogu biti i sekundarne u odnosu
na nespecifina oboljenja, ili na specifine bolesti.
Postoje dve vrste nespecifinih OSE:
a) Sindrom fleksionih spazama* kod novoroeneta.
b) Lenoks-Gastoov (Lennox-Gastaut) sindrom [alias
Gibsov (Gibbs) promenljivi petit mal]. Prvi put se
obino javlja izmeu 2. i 6. godine. Dogaa se i da
nastupi posle sindroma fleksionih spazama. Krize se
javljaju u obliku toninih kriza (naroito nonih),
atipinih apsansa, sa progresivnim poetkom i kra-
jem, promenljivog trajanja, mioklonino-atoninih
kriza praenih naglim padom ili samo klonuem
glave. Krize su este, javljaju se vie puta dnevno,
mogu imati i oblik epileptikog statusa.
EEG pokazuje anomalije osnovnog ritma, uspore-
nost, pranjenja sporih iljak-talasa (1,5 do 2,5 c/s),
difuznih, esto nepravilnih i asimetrinih. EEG u
snu pokazuje prisustvo mnogobrojnih toninih kri-
za, neretko infraklinikih [brzi generalizovani naleti
(bouffees)]. Zaostajanje u duevnom razvoju i tei
poremeaji linosti vrlo su esti. Prognoza je obino
nepovoljna, epilepsija je uporna, iziskuje snanu
terapiju i izleiva je u svega 20 do 30% sluajeva.
Opte sekundarne epilepsije mogu biti i posledica
nekih specifinih bolesti, obino genetskih: Burnevi-
lova (Bourneville) tuberozna skleroza, epilepsija
progresivna mioklonija naroito Laforina (Lafora)
bolest, ceroidna lipofuscinoza [infantilnog tipa, po
Janski-Bjelovskom (Jansky-Bielchowski), juvenil-
nog tipa, po pilmajer-Fogtu (Spielmeyer-Vogt)].
III. PARCIJALNE EPILEPSIJE
Ove epilepsije predstavljaju najvei broj epilepsija
(62%, od ega 45% deijih epilepsija, 75% epilepsija
odraslih).
a) Najznaajnije to je epileptologija postigla za
poslednjih dvadeset godina jeste to to je dokazala
da se kod deteta i kod adolescenta javljaju parcijalne
epilepsije bez lezija, koje imaju isti genetski supstrat
kao i OPE i ija je prognoza izvanredna, tako da
spontano izleenje predstavlja redovnu pojavu.
Najjasnije izraen tip ovih parcijalnih funkcionalnih
epilepsija predstavlja epilepsija sa rolandikim parok-
142
sizmima [Loazo (Loiseau) i Bosar (Beaussart), 1960],
koja obuhvata 15% epilepsija kod dece. Prvi put se
javlja izmeu etvrte i desete godine. Krize se prven-
stveno javljaju u toku noi. Re je o parcijalnim
motornim krizama koje su naroito izraene na licu,
esto praene luenjem pljuvake i gutanjem. EEG
je sasvim karakteristian: mnogobrojna pranjenja
rolandikih iljak-talasa, esto bilateralna ili naiz-
menino sa jedne i druge strane. San u znatnoj meri
aktivira ove anomalije i esto otkriva opta pranje-
nja iljak-talasa.
Izvesno je da postoje i drugi oblici parcijalne funkci-
onalne epilepsije. U poslednje vreme su opisane
benigne parcijalne epilepsije sa vizuelnim krizama,
praene okcipitalnim anomalijama EEG (Gasto);
jedna parcijalna benigna epilepsija praena psiho-
motornim krizama, pre svega u vidu straha, sa
temporalnim anomalijama EEG-a [Dala Bernardina
(Dalla Bernardina)] do kojih dolazi kod male dece, i
jedna parcijalna benigna, motorna epilepsija adoles-
cencije koju poglavito odlikuju adverzivne krize
[Loazo (Loiseau) i Orgogozo].
b) Parcijalne epilepsije sa lezijama Tu se javljaju
krize razliitih semiologija, na osnovu ishodita kri-
tinog pranjenja. Kod parcijalnih epilepsija sa lezi-
jama, najee su parcijalne krize sloene semiologi-
je (20% dejih epilepsija, 50% epilepsija kod odras-
lih). Epilepsije sa parcijalnom krizom, elementarne
semiologije, predstavljaju 6% dejih epilepsija, 12%
epilepsija odraslih. Na osnovu ishodita pranjenja
mogu se opisati frontalne, temporalne, rolandike,
parijetalne, okcipitalne epilepsije, epilepsije sekun-
darnog motornog podruja, itd. Najea je epilepsi-
ja temporalnog renja, ali ne treba poistoveivati
epilepsiju sa sloenim parcijalnim krizama i epi-
lepsiju temporalnog renja, s obzirom na to da
sloene parcijalne krize mogu isto tako da nastanu i
u frontalnom renju, parijetalnom renju, sekundar-
nom motornom podruju.
Valja istai, s druge strane, da dosta veliki broj
osoba inae obolelih od parcijalne epilepsije sa lezi-
jama, u klinikom smislu ispoljava krize koje su
samo na izgled opte: bilo to suvie brza sekundar-
na generalizacija krize ne doputa da se otkrije njen
parcijalni poetak, bilo to je aura prekrivena
postkriznom amnezijom, bilo to kriza poinje u
jednoj kortikalnoj zoni ije pranjenje ostaje na
izgled asimptomatsko, ili se ispoljava jedino smet-
njama u kontaktu, to se esto mesa sa gubitkom
svesti na poetku krize tipa grand mal. Ova se
injenica naroito uoava kod epilepsija eonog re-
nja. U tim sluajevima, diferencijalna dijagnoza ko-
ja razlikuje jednu parcijalnu epilepsiju i jednu OPE
oslanja se na nekoliko inilaca: mlai ili stariji
uzrast u kome se javljaju krize, u poreenju sa
uzrastom kod OPE; pojava neurolokih ili neurora-
diolokih znakova modane lezije, odsustvo inter-
kriznih bilateralnih, sinhronih EEG-anomalija,
tipinih za OPE; pojava interkriznih, fokalnih
143
EEG-anomalija. U takvom sluaju, od velike koristi
moe da bude dugotrajno snimanje EEG za vreme
sna. Razumljivo je da upravo parcijalne epilepsije sa
lezijama moraju biti predmet podrobnog etiolokog
ispitivanja koje je danas veoma olakano zahvaljuju-
i tomodenzitometriji mozga. Ovaj postupak otkriva
postojanje cerebralne lezije kod 60% subjekata obo-
lelih od parcijalne epilepsije sa lezijama; lezije koje
se najee sreu kod odraslih jesu tumori na moz-
gu, zatim posttraumatske lezije; kod starijih lica,
posledice modanih infarkta; kod deteta, posledice
encefalopatija, pre-, peri- ili postnatalnih.
IV. NERAZVRSTANE EPILEPSIJE
Postoji izvestan broj pacijenata (15 do 20%) koji se
ne mogu svrstati ni u jednu od triju opisanih katego-
rija. To je, pre svega, sluaj sa metabolikim epilep-
sijama (i to naroito sa alkoholnom epilepsijom). To
je sluaj i sa epilepsijama praenim retkim krizama,
sa normalnim EEG.
4) PSIHIKI POREMEAJI
Ne moe se porei da se psihijatrijska patologija
sree ee kod epileptiara nego u optoj populaciji. b) Postoje postkrizne psihoze, one do kojih najee
Meutim, psihiki poremeaji bilo koje vrste koji se
sreu kod epileptiara najee nemaju nikakvo spe-
cifino svojstvo koje bi navodilo na njihovo dovoe-
nje u vezu sa sutinom epilepsije kao bolesti.
Mnogobrojni inioci doprinose pojavi ovih poreme-
aja. U njih spada i sociokulturna predrasuda u
odnosu na epilepsiju koja je, uostalom bila zajedni-
ka i mnogim psihijatrima iz prolog stolea: Epi-
leptiar uvek ima Boga na usnama a poronost u
telu [Krepelin (Kraepelin)]; ona igra ulogu koja se
ne moe prenebregnuti. Ovome umnogome doprino-
si i to kako pacijent, koji ivi pod stalnom pretnjom
nepredvidljive krize, koji sebi postavlja pitanja o
mogunim posledicama bolesti (bojazan od mental-
nog propadanja, strah od ludila), o dugoronim
posledicama leenja, doivljava svoju bolest. Njegov
doivljaj moe dovesti do regresije, denegacije, pre-
metanja (auto- ili heteroagresivnost).
Ako veina epileptiara (oko 80%) ima normalan
koeficijent inteligencije, neki od njih ispoljavaju ne-
ku vrstu duevne zaostalosti, obino povezanu sa
oboljenjem koje je i dovelo do epilepsije; kod pojedi-
nih (5%), moe da se javi intelektualna deterioracija
(u vezi sa vrlo velikom uestalou kriza, vrlo te-
kom terapijom ili evolutivnom encefalopatijom).
Vie nije mogue rei da postoji posebna slika pona-
anja ili karaktera svojstvena epileptiaru. Uspore-
nost, labilnost, lepljivost, eksplozivnost [epileptina
ili glisroidna* konstitucija po g-i Minkovskoj
(Minkovvska)] sreu se samo kod nekih pacijenata. I
tu je najvea uloga medikamentne terapije i psi-
ho-organskog sindroma u vezi sa modanim lezija-
ma kao uzrokom epilepsije (naroito lezijama fron-
talnih i temporalnih renjeva).
EPILEPSIJA
I. PSIHIKI POREMEAJI KOD ODRASLIH
Psihotina stanja nisu retkost kod epileptiara (5 do
10%). Najee je re o akutnim psihozama, dok su
hronine psihoze retke (1 do 2%).
Kod epileptiara se mogu sresti sve vrste psihoticnih
stanja. Jedina im je osobenost njihov esto atipian
karakter koji moe da otea njihovo svrstavanje u
neki odreen nozoloki okvir. Dotina psihotina
stanja u stalnim su, raznovrsnim vezama sa pacijen-
tovom epilepsijom.
a) Postoje i krizne psihoze (jedine koje bi se mogle
okvalifikovati kao epileptine psihoze). One odgo-
varaju jednom pravom nekonvulzivnom obliku bo-
lesti. Takav je sluaj sa konfuzijom stanja mal
d'absence (etat de mal d'absence) (obina konfuzija
bez znakova sumanutosti). Takav je sluaj i sa
konfuzijom praenom agitacijom, sa sumranim sta-
njima pojedinih etats de mal kod sloenih parcijalnih
kriza, posebno kod epilepsije temporalnog renja.
Razumljivo je da jedino snimak EEG za vreme
trajanja napada moe da potvrdi njegovu kriznu
prirodu.
dolazi posle niza kriza, ili znatno poveanje uesta-
losti kriza. Klinika slika je najee slika stanja
konfuzije, ponekad i stanja iste distrofije, nekada,
tavie, i kratkotrajnog paranoidnog stanja.
c) Poznate su i interkrizne psihoze koje su, meu-
tim, u negativnoj vezi sa krizama, to jest sa njihovim
nestajanjem. Jo su stariji autori insistirali na uspos-
tavljanju ravnotee, opserviranom kod pojedinih
epileptiara, izmeu ovih kriza i poremeaja pona-
anja. Landolt (1950) je pod imenom forsirane
normalizacije opisao otklanjanje kriznih anomalija
na EEG, pojavu jedne krute, EEG-linije koja ne
reaguje mnogo i ima mnogobrojne brze ritmove, u
toku psihoticnih stanja. Otuda potie pojam alter-
nativne psihoze koji su naroito razvili nemaki
autori [Jane (Janz), Volf (Wolf)]- Re je o obino
kratkim psihotinim stanjima, no koja mogu potra-
jati i nedeljama, i koja dobijaju oblik konfuz-
no-sumanutog stanja ili akutne sumanutosti praene
manjim poremeajima svesti, disforinim smetnjama
i polimorfnim manifestacijama sumanutosti. Do
ovih napada dolazi onda kada se pacijent, obino
posle promene terapije, naglo oslobodi kriza. Opser-
viraju se posebno kod optih epilepsija, najee
starih i prethodno nedovoljno kontrolisanih pomo-
u terapije. Dolazi do jednog prodromnog perioda
praenog anksioznou, nesanicom, tenjom ka po-
vlaenju, nekada i anoreksijom, hipohondrinim
prenemaganjima, pojavama histerinog ponaanja.
Alternativne psihoze nadasve se primeuju prili-
kom terapije etozukcimidom (Zarontin").
d) Odnos izmeu psihotinog stanja i vrste epilepsije
Psihotina stanja ea su kod epilepsija nastalih
usled lezija, naroito kod epilepsija temporalnog
EPILEPSIJA
renja. U novijim radovima istie se izvestan odnos
izmeu strane na kojoj se nalazi arite epilepsije i
klinikog oblika psihoze. Shizofreniformne psiho-
ze opserviraju se naroito ako se arite nalazi u
dominantnoj hemisferi, afektivne psihoze ako je a-
rite na nedominantnoj hemisferi.
c) Odnos izmeu psihotinog stanja i medikamentne
terapije (razmatran ve u vezi sa alternativnim
psihozama) Nema nikakve sumnje da preopteree-
nost lekovima pogoduje, poremeajima linosti i
psiho-organskom sindromu ili ih izaziva na osnovu
ega nastaju pojedine vrste psihotinih stanja, naro-
ito psihoze sa izrazitom psihikom regresijom koje
je opisao Bruens. tavie, deficit u vitaminu B 1 2 i u
folnoj kiselini, do ega dolazi usled medikamentne
terapije, smatrao se faktorom koji pogoduje nagloj
pojavi psihotinih stanja [Rejnolds (Revnolds)].
II. PSIHIKI POREMEAJI KOD DECE
Epilepsija i sve ono to je prati mogu imati uticaja
na psihomotorni razvoj, delovanjem psihogene re-
zonancije mogu da izmene odnos sa roditeljima, sa
drutvom vrnjaka i odraslih, da budu smetnja u
uenju, i da dovedu do jednog naina funkcionisa-
nja u iju e se ekonomiju i dinamiku simptom
epilepsije uklopiti.
Kod odojeta i malog deteta moe doi do zastoja u
psihomotornom razvoju, ali je teko to pripisati is-
kljuivo epilepsiji, odnosno encefalopatiji kao obo-
ljenju koje je esto njen uzronik.
Kod velikog broja epileptiara intelektualni razvoj je
normalan (naroito kod onih koji boluju od opte
primarne epilepsije tipa petit mal i grand mal, kao i
kod onih koji boluju od benigne parcijalne epilepsi-
je). Pa ipak, i kod ovih osoba (i to naroito ko njih),
valja voditi rauna da se prepisuje to je mogue
manje lekova koji bi mogli da dovedu do smanjenja
budnosti i panje.
Teka epilepsija, uz snanu terapiju, dovodi do us-
poravanja intelektualnih sposobnosti, do psihomo-
torne labilnosti, do sindroma hiperkinezije.
Kod starijeg deteta i adolescenta valja umeti prepoz-
nati depresiju ispod maske inhibicije, povlaenja u
sebe ili, tavie, agresivnosti. S obzirom na tekoe u
komuniciranju koje se sreu kod mladih epileptia-
ra, ove se depresije ne mogu sasvim izraziti verbalno
i moe doi do prelaska na in (acting out) u
obliku agresije, do traganja za opasnim situacijama,
do samoubistava, katkada pod velom nesrenog
sluaja.
Poremeaji govora (zastoj u govoru, sporost i siro-
matvo verbalnog izraavanja) mnogo su ee od-
raz poremeaja linosti nego neko specifino otee-
nje govornih funkcija.
Treba, meutim, istai, da do zastoja u verbalnom
razvoju najee dolazi kod dece koja boluju od
parcijalne epilepsije ije je arite u dominantnoj
hemisferi, i da se kod njih moe uvreiti prava
afazija [Landauov i Klefnerov (Kleffner) sindrom
144
afazija-epilepsija]. Zapaena je, takoe, i uestalost
poremeaja u intelektualnom razvoju kod dece kod
koje se na EEG-snimku uoavaju stalna pranjenja
u snu [Tasinari (Tassinari) i sar.].
Ima dece-epileptiara koja mogu da ispolje i teke
poremeaje linosti psihotine prirode. to se epilepsi-
ja javi u ranijem uzrastu, to vie remeti investiranja i
protivinvestiranja neophodna za uspostavljanje
skladnog objektnog odnosa, ostavljajui kao trago-
ve, ako se izlei, narcisistike povrede, nedostatak
gipkosti u fenomenima internalizacije objekta, ogra-
nienost u konstituisanju totalnog objekta, tekoe
u prevazilaenju depresivnog stava, jednom reju,
teke simbolike insuficijencije koje primoravaju de-
te da sebe vaspostavi po jednom psihotinom obras-
cu gde mo adaptacije na stvarnost ima sledee
stupnjeve: autizam, simbotina psihoza, infantilna
psihoza, manje ili vie duboka evolutivna disharmo-
nija.
Ovo govori o znaaju koji u leenju dejih epilepsija,
naroito onih tekih, treba da ima psihoterapeutski
pristup detetu i njegovoj porodici.
Kod svih oblika deje epilepsije, posebna panja
mora se posvetiti ranijem ivotu roditelja, porodi-
noj i kolskoj sredini, kako bi se izbegle uobiajene
reakcije denegacije, prekomernog tienja i odbaci-
vanja.
B) TERAPIJA
Dobro poznavanje farmakokinetike lekova, kontro-
lisanje njihovog nivoa u krvi, bolje poznavanje tera-
peutskih indikacija, u skladu sa oblikom epilepsije,
vee poklanjanje panje sporednim dejstvima lekova
omoguili su da se terapija epilepsije uprosti, da se
uini delotvornijom i manje toksinom.
Terapiju uvek valja poeti samo jednim medikamen-
tom ija se doza odreuje na osnovu rezultata tera-
pije, a uz stalnu kontrolu koncentracije u krvi, to
omoguuje da se izbegnu prevelike i premale doze,
kao i da se kontrolie da li se pacijent pridrava
terapije.
Terapijske indikacije mogu se shematski prikazati
na sledei nain:
1) U sluaju OPE, bilo da je re o tipu petit mal ili
grand mal, leenje zapoeti Depakinom R (20 do
30 mg/kg kod odrasle osobe 30 do 40 mg/kg, kod
deteta. Koncentracija u krvi u toku terapije iznosi
izmeu 60 i 100 mg/litar).
2) U sluaju parcijalne epilepsije, zapoeti terapiju
Tegretolom R (10 do 15 mg/kg kod odrasle osobe,
15/20 mg/kg za dete. (Koncentracija u krvi u toku
terapije iznosi izmeu 5 i 9 mg/litar). Ukoliko se
prvobitno odabrani preparat pokae necelishodnim,
treba ga zameniti nekim drugim.
U sluaju opte primarne epilepsije, ako je u
pitanju petit mal, umesto Depakina", primeniti Za-
rontin" (u proeku 20 mg/kg. Dejstvena koncentraci-
ja u krvi izmeu 50 i 100 mg/litar). Ako je u pitanju
145
grand mal, umesto Depakina" primeniti bilo feno-
barbital (2 do 3 mg/kg za odraslu osobu, 3 do 4
mg/kg za dete, terapijska koncentracija u krvi izmeu
15 do 20 mg/litar), bilo Mizolin" (10 do 15 mg/kg
kod odrasle osobe, 15 do 20 kod deteta. Koncentraci-
ja u krvi u toku terapije izmeu 7 i 10 mg/litar), bilo
Dihidan" (3 do 4 mg/kg za odraslu osobu, 4 do 6
mg/kg za dete). Koncentracija u krvi tokom terapije,
izmeu 7 i 15 mg/litar), bilo, pak, TegretolR.
U sluaju parcijalne epilepsije, Tegretol" zameniti
Dihidanom R , eventualno fenobarbitalom ili Mizoli-
nom R .
Benzodiazepini predstavljaju dopunsku terapiju ko-
ja je esto korisna kod svih oblika epilepsije.
U preko 60% epilepsija moe se postii kontrola
pomou neke monoterapije. Zdruivanje lekova mo-
ra se uvati za sluajeve koji odolevaju dobro spro-
vedenoj monoterapiji. Epileptiki status iziskuje hit-
nu terapiju (benzodiazepini, difenil-hidantoan, bar-
biturati), intravenozno, kao i, ponekad, sredstva
koja olakavaju disanje.
Antiepileptika terapija moe se smanjiti posle izves-
nog vremena i, postepeno, ukinuti. To se moe
uiniti i bre: posle dve do tri godine terapijske
kontrole kod benignih epilepsija: petit mal, parcijal-
na benigna epilepsija kod deteta. Kod epilepsija tipa
grand mal, kod parcijalnih epilepsija sa lezijama,
poeljno je saekati da proe pet godina bez krize
pre nego to se pree na postepeno smanjivanje
terapije. Procenat recidiva posle prekida terapije u
tom sluaju iznosi 20 do 40%, zavisno od oblika
epilepsije.
Kod upornih parcijalnih epilepsija koje se opiru
terapiji, postavlja se problem indikovanja himrke
intervencije. U sluajevima u kojima se epileptoge-
na zona moe jasno razgraniiti, zahvaljujui, pre
svega, stereoencefalografskom ispitivanju [Banko
(Bancaud) i Talerak (Talairach)], rezultati hirurkog
zahvata su izvanredni (70% izleenja).
Higijensko-dijetetski saveti koje treba dati epileptia-
rima vrlo su jednostavni: dovoljno sna; obavezna je
apstinencija od alkoholnih pia (povremeno, umere-
no apsorbovanje, prilikom nekog slavlja, na primer,
ne mora se, meutim, izriito zabraniti).
Neurotini poremeaji su esto udrueni sa epilepsi-
jom i iziskuju primenu psihoterapije na koju je,
izmeu ostalog, teko privoleti i pacijenta i njegovog
lekara jer im je teko da prihvate da jedna organ-
ska bolest moe ujedno biti i psihika. Pa ipak,
mnogobrojne injenice ukazuju na vrlo vanu ulogu
psihogenih faktora u podsticanju kriza, u njihovom
javljanju uprkos dobro voenoj medikamentnoj te-
rapiji. tavie, nije nikakav izuzetak da se krize
neuropatske prirode smenjuju sa komicijalnim kri-
zama ili da ih zamenjuju, i to razliitim mehanizmi-
ma, koji nisu svi u vezi sa strukturom histerine
linosti. Psihoterapeutska praksa pokazuje da sim-
ptom krize moe da zauzima razliita mesta u
psihikoj ekonomiji pacijenta [Boen (Beauchesne)].
10 Enciklopedija psihijatrija
ERGONOMIJA I MENTALNA HIGIJENA
Epilepsija je jedino oboljenje kod koga su drutve-
ne posledice bolesti tee od same bolesti [Lenoks
(Lennox)].
Ovo znai da se pred epileptiare postavljaju vies-
truki medicinsko-socijalni problemi: problemi oko
dobijanja vozake dozvole, problemi sa sluenjem
vojnog roka, sa zaposlenjem, kako u pogledu rad-
nog mesta, tako i u pogledu vrenja, na primer, neke
javne funkcije. Sve donedavno, drakonski zakoni u
Francuskoj uskraivali su epileptiarima, bez ikakve
razlike u pogledu teine oboljenja, pravo da voze
automobil, da slue vojsku, da rade bilo kakav
posao koji podrazumeva neku, makar i potencijal-
nu, opasnost, pravo na karijeru u administraciji.
Meutim, mnogobrojna prouavanja su pokazala
da velika veina epileptiara ne izaziva vie automo-
bilskih udesa, nesrea prilikom bavljenja sportom
[Bosar (Beaussart)] ili na radu [Rizer (Riser)] nego
ostali deo stanovnitva. Odnedavno, ovi su propisi
neto ublaeni u pogledu vonje automobila. Epilep-
tiari danas mogu da dobiju vozaku dozvolu, uz
uverenje lekara specijaliste koga bira struna komi-
sija. Reforma koja se upravo sprovodi u vezi sa
uslovima za vrenje javne funkcije, odvija se u istom
smislu. esti su problemi sa zapoljavanjem ali bolja
saradnja sa slubama medicine rada ponekad omo-
guuje da se doe do nekog reenja. Ostaje jo dosta
problema, poto su, u sluaju veih tekoa, strune
komisije isuvie esto sklone da epileptiare posmat-
raju kao izuzetno hendikepirane i da ih usmeravaju
u pravcu invaliditeta, (na primer) invalidnost po
merilima Socijalnog osiguranja i dobijanje naknade
namenjene odraslim hendikepiranim licima).
Postoje specijalizovane ustanove za leenje i profesi-
onalno usmeravanje onih epileptiara koji se ne
mogu ukljuiti u normalan proces obrazovanja ili
readaptacije. U Francuskoj u svakoj pokrajini po-
stoji pokrajinski sekretarijat drutvenog odbora
Francuske lige za borbu protiv epilepsije.
. Roe, . Siter i R. Sulerol
H. BEAUCHESNE, Lpilepligue, 260 strana, Dunod, 1980; H.
GASTAUT, Dictionnaire de l'epilepsie, 79 strana, Geneve, Organisa-
tion mondiale de la sante, 1973; Ligue francaise contre l'epilepsie:
Epilepsies et epileptiques, Queslions-Reponses, 143 strane, Labaze,
1980; R. MISES, J. MlSES et H. BEAUCHESNE, Demembrement
de la demence epileptique chez l'enfant. Psychiatrie de Venfanl, 11, str.
181-268, 1968; P. LOISEAU et P. JALLON, Us Epilepsies, 275
strana, Masson, 1979.
EPILEPTOIDIJA: v. Glishroidija
od gr. epilambanein, uhvatiti i eidos, oblik
ERGONOMIJA I MENTALNA HIGIJENA
od gr. ergon, rad i nomos, zakon
Ergonomija obuhvata niz istraivanja koja tee or-
ganizovanju rada, ne samo u funkciji postavljenog
cilja ve i u funkciji uslova adaptacije oveka na taj
ERGOTERAPIJA
rad. Ergonomija je, znai, prouavanje ljudskog
rada u cilju njegove optimalizacije [P. Bigar (P.
Bugard)].
Koncept ergonomije razlikuje se od autora do auto-
ra. Po jednima, ergonomija predstavlja istraivanje
koje omoguuje organizovanje rada, prilagodavanje
maina i prirodne sredine oveku, odnosno radu, to
omoguuje bolji uinak. Po drugima, ergonomija je
opti koncept koji podrazumeva kako naunu orga-
nizaciju rada, tako i psihologiju, fiziologiju i higije-
nu rada.
P. Bigar smatra da se mogu prihvatiti oba shvata-
nja, pod uslovom da se ergonomija usaglasi sa
sociolokim, pa i politikim vidovima preduzea. Na
taj nain, ergonomija treba da bude interdisciplinar-
na tehnologija koja ukljuuje inenjere, lekare, soci-
ologe i strunjake za organizaciju rada.
Meutim, u pojedinim oblastima je dolo do razvo-
ja, dok je u drugim, po pravilu, dolazilo do stagna-
cije.
Godine 1950. nametnuo se koncept sistema lju-
di-maina, koji je doiveo veliku popularnost u
Sjedinjenim Dravama.
Frankofone zemlje udruile su se u okviru Drutva
za ergonomiju na francuskom jezikom podruju,
osnovanog 1969.
S jedne strane, razvija se robotika u kojoj ovek
postoji samo da bi intervenisao u teko zamislivom
sluaju kvara na maini. Tu se ovek dosauje.
S druge strane, uvodi se ritam rada koji se proti-
vi normalnom funkcionisanju oveka, kako na fi-
zikom tako i na fiziolokom ili psihikom planu,
to se odraava i na rentabilnost. Tu se ovek
iscrpljuje.
Dnevni raspored rada tipa 3 x 8 h najbolji je primer
za ovo. Takav ritam rada je suprotan cirkadijarnim
ritmovima ljudskog organizma, a poremeaje do
kojih on dovodi vie ne treba ni opisivati. On je
suta paradigma mentalne antihigijene.
Rdava organizacija rada dovodi do itavog niza
psihosomatskih simptoma, izaziva poremeaje sna,
depresije usled iscrpljenosti, dekompenzacije svih
vrsta. Ona je izvor mnogih obustava rada koje
nanose neprocenjivu tetu. Sve poinje umorom.
To je prvi znak za uzbunu. On raste, ustaljuje se,
dovodi do opadanja aktivnosti. Re je o optem
fizikom, psihikom i seksualnom zamoru koji po-
tom evoluira ka asteno-anksio-depresivnom sindro-
mu, skupu simptoma neposredno vezanih za uslove
rada i okruenje u kome se rad obavlja. Dodue,
postoji i medicina rada, ali po preduzeima nema
strunjaka za higijenu rada. Ergonomija je, meu-
tim, osnovni uslov dobre mentalne higijene i bilo bi
poeljno da se u preduzea uvedu savetnici za ergo-
nomiju koji bi, poboljavajui uslove rada, ne samo
omoguili bolju mentalnu higijenu radnika ve i
poveali rentabilnost preduzea.
A. Riu
P. BUGARD, Stress.fatigue, tlepressian. I, II. Pari, Doin, 1974.
146
ERGOTERAPIJA
od gr. ergon, rad i therapeuein, leiti, negovati
Definicija ergoterapije u reniku Mali Larus glasi:
Leenje pojedinih duevnih oboljenja koje se sasto-
ji u zaokupljanju bolesnika jednostavnim manuel-
nim poslovima. Ova saeta definicija sasvim odgo-
vara uobiajenom znaenju ovoga pojma, ali ne
prua nijedan od odgovora koje trai italac ove
enciklopedije. Ona, dodue, ilustruje zakljuke do
kojih se dolazilo u vie mahova, otkako ju je izrekao
Pinel, povodom bolnice za umobolne u Saragosi,
tvrdei da se stanje siromanih duevnih bolesnika
koji se bave poljskim radovima poboljava, dok je
duevna alijenacija plemia, koji bi pocrveneli i na
samu pomisao da neto urade sopstvenim rukama,
gotovo uvek neizleiva. Meutim, ona nita ne
kazuje o nainu na koji dotina terapija deluje niti,
a forteriori, o indikacijama i rezultatima pomenute
metode. Rad se, pre svega, moe smatrati nainom
da se neim zaokupi duh bolesnika i tako odstrane
crne misli. U tom pogledu, dakle, ergoterapija se
ukljuuje u okupacionu terapiju* i ni po emu nije
specifina u odnosu na druge oblike bavljenja neim
koji mogu igrati istu ulogu. Moglo bi se, tavie,
pomisliti da bi razni vidovi razonode, u tom smislu,
bili i delotvorniji; iskustvo, meutim, pokazuje da su
efekti rada daleko vei, kako je to odmah uvideo
Eskirol (Esquirol).
Jo je Pinel smatrao da mehaniki rad nije dovoljan,
on mora da bude i privlaan. Sa rusoovskog stano-
vita, poljski radovi privlae duevnog bolesnika
zbog ovekovog prirodnog nagona da zemlju uini
plodnom i tako zadovolji sopstvene potrebe plodo-
vima svog rada. Zbog ovog ekolokog pristupa,
starijeg od same ekologije, bolnice za umobolne su,
due od jednog stolea, u svom sastavu uvek imale i
poljoprivredno dobro. Ova mera, koju je opravda-
valo i seljako poreklo veine hospitalizovane popu-
lacije koja se, na taj nain, ponovo navikavala na
svoju buduu aktivnost, udaljila se od svoga cilja
onda kada je postala sredstvo za postizanje uteda
pri nabavljanju ivotnih namirnica. Tako je, vrlo
brzo, ekonomski interes rada duevno obolelih pre-
vagnuo nad njegovim terapijskim znaajem. Kasnije
su uvedene mere predostronosti kako bi se izbegla
ova devijacija. Otvorene radionice predlau zanat-
ske aktivnosti (pletenje korpi, grnarija, keramika,
tkanje, izrada predmeta od koe, itd.) koje nisu
naroito rentabilne. Od njih se oekuje da bolesnike
i zainteresuju, upravo zato to se razlikuju od plae-
nih posle"5 industrijskog drutva.
Bolnica ne moe da ostvaruje dobit od prodaje
izraenih zanatskih proizvoda, prodaje koja samo
treba da pokrije trokove kupovine neophodnih si-
rovina i da omogui da se bolesnicima isplati izves-
na naknada (uteevina*). Produktivna strana rada
postaje sekundarna u odnosu na njegovu kreativnu
stranu.
147
Ovako shvaena ergoterapija srodna je terapiji li-
kovnom ekspresijom (Umetnost i psihijatrija*). Pri-
sustvo instruktora-animatora u ovim radionicama u
kojima samo mali broj bolesnika radi u isto vreme,
dovodi do posebne dinamike grupe koja omoguuje
da se na sve to gleda kao na kolektivnu neverbalnu
psihoterapiju u kojoj je odnos posredovan nekim
predmetom. Zahvaljujui uspesima postignutim te-
rapijom pomou rada, u psihijatriji, ova terapija
je priznata kao sredstvo koje se moe primeniti u
svim oblastima patologije, o emu svedoi uvoenje
Dravne diplome za ergoterapiju, a na osnovu odlu-
ke od 6. novembra 1970. Otada se psihijatrijska
ergoterapija deli na dve struje, od kojih jedna prida-
je vanost projektivnoj strani datih aktivnosti, a
druga njihovoj funkcionalnoj i readaptativnoj stra-
ni. (Ovaj drugi vid ne treba meati sa readaptacijom
pomou rada u pravom smislu rei, koja, za razliku
od ergoterapije, treba da, to je mogue vie, obez-
bedi one uslove rada koji se smatraju normalnim u
onom drutvu na koje subjekat treba da se readapti-
ra.)
Izvesno je, meutim, da jednostavno zahtevanje ta-
nosti, redovnosti, prisutnosti, koje podrazumeva rad
u nekoj radionici, doprinosi ponovnom ukljuivanju
bolesnika u drutvene ritmove koji sinhronizuju bio-
ritmove poremeene postojanjem odreene psihopa-
tologije. Prouavanje tog dejstva resinhronizacije,
zahvaljujui podacima iz hronobiologije, predstavlja
jedan od puteva kojim ubudue treba da krene
ergoterapija. Tako leenje depresivnih stanja pomo-
u agripnije*, pokazuje da je uskraivanje spavanja
nou celishodno samo ako se no ispuni razliitim
aktivnostima, pre svega iz oblasti ergoterapije, orga-
nizovanim na osnovu tano odreenih ritmikih
sekvenci. Meutim, i pored njegova znaaja, to nije
jedini put Koji valja istraivati. Vinikotov (D. W.
Winnicott) opis tranzicionih pojava navodi nas na
to da ergoterapiju shvatimo kao postupak koji omo-
guuje bolesnicima, a naroito onima koji pate od
shizofreninih psihoza, da sazdaju taj potencijalni
prostor u kome moe da se razvije kulturno isku-
stvo, prostor to stoji izmeu unutra i spolja, onaj
koji kao deca nisu uspeli da u detinjstvu oblikuju
kroz igru (playing); u tom smislu, ergoterapija je
upravo vrsta ludoterapije, kako je nazivana iz pod-
smeha, jer se ludika dimenzija svake ovekove
delatnosti i njen uticaj na funkcionisanje psihe ne
mogu prenebregnuti.
Zbog bogatstva i raznovrsnosti delovanja ove tera-
pije, indikacije za nju ne treba odreivati jedino na
osnovu nozologije. Bez obzira na postavljenu dijag-
nozu, jedino individualna procena, koja u obzir
uzima sklonosti bolesnika, njegovo trenutno stanje,
njegovu prethodnu evoluciju, druge oblike terapije
koji se primenjuju naporedo, doputa da se odabere
ne samo neka izdvojena aktivnost ve itav jedan
prilagoen program koji, uostalom, vodi rauna i
o raspoloivim sredstvima. Od tanosti te procene
10*
EROTIZAM
zavisi potencijalna efikasnost ergoterapije koja je u
suprotnosti sa potpunom neefikasnocu stereotipnih
zadataka koji se jo uvek ponegde pogreno naziva-
ju tim imenom.
. Garabe
P H . KOECHL1N, Etude sur la place du travail dans la tkerapeutiaue
psychiatrique nouvelle, These, Pari, 1951.
ERGOTIZAM v. Intoksikacija, Psihoze u toku in-
toksikacija
ERITROFOBIJA, EREUTOFOBIJA
od gr. erythros, crven, ereythos, crvenilo i phobos, strah
Opsesija koja se odlikuje strahom od crvenjenja.
Eritrofobiju, odnosno ereutofobiju [kako ju je na-
zvao Kasper (Casper) 1848], prouili su Pitr (Pitres)
i Rei (Regis); ona se naroito opservira kod stid-
ljivih, hiperemotivnih osoba sa labilnim neuro-
vegetativnim sistemom, kod kojih upravo strah
da ne pocrvene i dovodi do pojave od koje stra-
huju.Ovaj strah dovodi i do prikrivanja crvenila,
to moe ii od minkanja ili upadljive preplanu-
losti, do hirurkih zahvata i pravih sakaenja. Ka-
da je jako naglaena, ereutofobija moe da, do-
nekle ili u potpunosti, ometa drutveni ivot obo-
lelog.
Premda je etimologija svrstava u fobije*, ereutofobi-
ja najee spada u red opsesivnih neuroza*; prou-
avajui osamdeset pet opsesivnih osoba, Kela (Kai-
la) je njeno prisustvo otkrio u dobroj polovini slua-
jeva. Relativno je esto i njeno zdruivanje sa dipso-
manijom. U sluaju neuroza kod kojih se javlja
eritrofobija, uvek se mora strepeti od shizofrenine
evolucije [. Male (J. Mallet)].
. Siter
ERIZIPEL v. Streptokokcije
od gr. erythros, crven i od lat. pellis, koa
EROSTRATIZAM
Pozivajui se na primer poara Dijaninog hrama u
Efesu koji je izazvao Erostrat, Valet (Valette) je
stvorio termin erostratizam da bi oznaio spoj mali-
cioznosti, nemoralnosti i tatine kod debilnih osoba
i okarakterisao vrstu nasrtaja koji proishode iz tak-
vih duevnih dispozicija.
. Bardena
EROTIZAM
od gr. eros, ulna elja, ljubav
Ovaj koncept nije lako definisati, usled njegove
neumerene upotrebe koja je, u stvari ili povezana
sa pornografijom ili u sukobu sa njom. Ma kakve
bile granice izmeu ova dva koncepta, one se ne-
prekidno pomeraju i moda je s pravom reeno
EROTOMANIJA
da je pornografija erotizam drugog, to samo go-
vori o velikoj subjektivnosti ovih naziva.
Erotizam potie od grke reci eros ulna i seksu-
alna ljubav. U psihijatriji, on je imao smisao znatne
seksualne ekscitacije praene genitalnim impulsom,
ali je danas mnogo manje u upotrebi (moda usled
evolucije drutvenih obiaja i morala). Erotizam se
mora razluiti od termina libido koji spada u
tehniki renik psihoanalize i koji pre upuuje na
koncept seksualnog investiranja i dinamike. Kao
neodoljiv genitalni impuls, erotska kriza je povezana
sa poveanjem seksualne napetosti, odnosno sa opa-
danjem etike i kulturne inhibicije ili, tavie, to je i
najei sluaj, sa kombinacijom ovih dvaju inilaca.
U klinici, veu ulogu igra ova druga pojava, to e
rei, veza erotske krize sa uklanjanjem barijera stvo-
renih vaspitanjem. Ipak, teko je voditi rauna i o
jednom i o drugom. Tu mogu da se upletu mnogob-
rojni, endogeni ili egzogeni inioci.
Toksici su dobro poznati. Mnogi od njih nemaju
neko naroito erotsko dejstvo, jer oni u isti mah
smanjuju elju i slabe moralne norme (upor. seksu-
alnost* kod toksikomana), ali se zato esto pominje
i uloga alkohola. On vie deluje u smislu ukidanja
etikih pravila, uz oiglednu regresiju ka arhajskoj
seksualnosti, to dovodi do radnji koje su ponekad
kanjive: ekshibicijonizma, masturbacije, homosek-
sualnosti, itd.
Izvesna sredstva za ekscitaciju (amfetamin, kofe-
in ...), pri prekomernoj upotrebi, mogu znatno uti-
cati na seksualnu napetost. Zabeleeno je izrazito,
ponekad i patoloko delovanje derivata dopamina
kod parkinsonizma. Pomenuto jaanje erotskih pul-
zija mnogo je izraenije, ili uoljivije, kod ena.
Pojedine modane lezije, usled oteenja takozvanih
centara zadovoljstva (dodue, prilino nepreciz-
nih), mogu imati isto dejstvo. Ova mogunost ek-
sperimentalno je potvrena na ivotinji (stimulisanje
elektrodama), meutim, pomenuto zadovoljstvo iz-
gleda prilino difuzno i blie zadovoljstvu izazva-
nom toksikomanijom nego pravom seksualnom ui-
vanju. Opisuju se i posledice encefalitisa, epilepsija,
tumora na mozgu, itd. Vrlo je verovatno, da je tu
pre posredi gubljenje moralnih restrikcija nego po-
veanja ekscitacija. Ovo se moe odista jasno uoiti
kod zaostalih, dementnih osoba (senilnost i progre-
sivna paraliza), itd.
Hormonsko poreklo erotske ekscitacije jo je pro-
menljivije. Na taj nain, nagle varijacije koliine
hormona u pubertetu i menopauzi mogu da dovedu
do velikih seksualnih napetosti. Uloga testosterona,
ak i kod ena, dobro je poznata i nala je kliniku
primenu (Klimakterijum*).
Kod sasvim mladih adolescenata, koji nisu dovoljno
sazreli intelektualno i emocionalno, postoji velika
opasnost od prelaska na in.
Ima i nekih okolnosti koje su ve odavno opisane
kao inioci koji pospeuju genitalne impulse: predu-
go uzdravanje, nametnuto spolja nekom subjektu
148
koji ne pristaje na sublimaciju ili nije za nju sposo-
ban, preterani promiskuitet, bilo da je praen kolek-
tivnim seksualnim aktivnostima ili nije, itd.
Ovome emo dodati i perverzne radnje, naroito u
grupi, koje mogu da dekompenzuju neke osetljive
strukture.
Duevne bolesti mogu biti praene prilinim erot-
skim smetnjama. U tom smislu, poznati su genitalni
impulsi u napadima manije. U vezi sa ovim, opisana
su i erotska ludila. U stvari, tu je doista utvreno
poveanje seksualne napetosti. U toku akutnih deli-
rijuma i akutnih nastupa sumanutosti (bouffees deli-
rantes), erotske teme praene prelaenjem na in
uobiajena su pojava. Hronine psihoze sumanutos-
ti esto su praene naroito kod ena ceneste-
zijskim halucinacijama genitalnog ili seksualnog sa-
draja (nasilno posedovanje u toku noi, razna zlos-
tavljanja, itd.).
U oblasti neuroze, poznato je da se jo uvek ponekad
meaju pojmovi histerija* i nimfomanija*. Istina je
da neke bolesnice od histerije, pseudofrigidne, ne-
prekidno tragaju za orgazmom koji je vazda nemo-
gue ostvariti, bez obzira na broj i kvalitet partnera
(upor. priu o Mesalini). Tako je Nikoli (Nicoli)
mogao da opie, nazvavi to histerinim orgaz-
mom, izuzetno buno ispoljavanje ilegalnih lju-
bavi histerinih ena, frigidnih sa svojim uobiaje-
nim partnerom, a dezinhibiranih sa partnerima
koje sluajno sretnu, ili sa perverznim partnerima.
Zavisno od pola, erotska kriza pokazuje jasne razlike.
Kod mukarca, ogranienje fiziolokih moi dovodi
do upotrebe razliitih toksika, tobonjih afrodizijaka
ili pravih sredstava za nadraivanje, od kojih mnoga
nisu bezopasna. Ekscitaciju mogu pratiti razliite
perverzne radnje. Nasrtaji na javni moral nisu retki.
Kod ena, izloenih veem broju normativnih priti-
saka, preterivanja su, ako se izuzmu duevne bolesti
i utvrena zaostalost, obino reda. Ve smo skrenuli
panju na znaaj histerije* i predmenopauze (Ni-
mfomanija*).
/. Poenso
EROTOMANIJA v. Psihoze pasije
od gr. eros, ulna elja, ljubav i manta, ludilo
ESTEZIJA
od gr. aisthesis, percepcija, oseajnost
Estezija je sinonim za senzornost i ukazuje na origi-
nalnost percipiranja nekog objekta u odnosu na
njegovu mentalnu sliku. To je pojam kojim se odre-
uje kakvoa halucinacije i iluzije; halucinoza [u
smislu koji joj pridaju Klod (Claude), Lermit (Lher-
mitte) i Van Bogert (Van Bogaert)], na primer,
predstavlja takvu iluziju u kojoj je estezija maksi-
malna, to e rei, tu subjekat percipira neki pred-
met, ostajui pri tom svestan njegovog nepostojanja
i, samim tim, i sopstvene iluzije.
T. Kamerer
149
ETALONIRANJE
franc. etalonnage, od starofr. estal, kolac (obeleen zna-
cima za badarenje)
Test nije instrument merenja, u strogom smislu rei,
ve ocena neke vrednosti koja se odnosi na distribu-
ciju performansi, pomou neke date varijable, u
okviru reprezentativnog uzorka stanovnitva (Psiho-
metrija*). Pozivanje na takozvanu grupu etalonira-
nja najee se odvija u skladu s dva postupka koje
je Pers (Perse) saeto definisao:
utvrivanje statistikih injenica izraeno pomo-
u relativne frekvencije. Na primer: QI 90, prema
Vekslerovoj skali*, odreuje donju granicu za (et-
vrtinu) stanovnitva s obzirom na to da je, u datom
uzorku, kod 25% subjekata ustanovljen QI nii od
90, a kod 75%, QI je premaivao ovu brojku;
udaljavanje od proeka. U okviru ocena T, pre-
ma konvenciji, proek je utvren na 50, a tipino
odstupanje na 10. Na primer: kod MMPI*, ocena
70 oznaava udaljenost od dva tipina odstupanja
od proeka, to e rei da samo 3% subjekata
premauje ovu ocenu.
A. Luoni
S. EHRLICH ct CL. FLAMENT, Precis de slalisligues, Pari,
PUF.
ETERIZACIJA v. Abreakcija
od gr. ailhein, zapaliti, uiniti da gori
ETEROMANIJA
od gr. ailhein, zapaliti, uiniti da gori i mania, ludilo
Pre jednog stolea, toksikomanija vezana za eter
(eteromanija) predstavljala je pravu drutvenu po-
ast, poglavito u Irskoj, gde se raunalo da se,
godine 1855, trgovinom etrom bavilo 23.000 stanov-
nika grada Drejperstauna. Eter se konsumirao u
malim aama, ist ili pomean sa drugim piima,
pre svega alkoholom.
No eter se isto tako moe i inhalirati, pa je Gi de
Mopasan, koji ga je na ovaj nain koristio kao lek
protiv migrene, ovu vrstu pijanstva opisao u zbirci
novela Na vodi.
Pomenuta vrsta toksikomanije uglavnom je zani-
mala neke izopaene drutvene krugove, aicu di-
letanata vazda spremnih da okuaju neki novi tok-
sik.
Etersko pijanstvo naglo naie i isto tako brzo pro-
e. Vraanje u svesno stanje ostavlja izvesno osea-
nje zamora i neprijatan ukus u ustima. . de Kle-
rambo (G. de Clerambault), 1910, i Marero (Mar-
gerot), skrenuli su panju na mogunost konvulzija,
impulzivnih napada, halucinatornih oblika sumanu-
tosti, analognih onima do kojih dovodi delirium
tremens*.
Hronini eterizam ispoljava se izraenom psihomo-
tornom labilnou, anksioznou, perverznim erotiz-
EUFORIJA
mom, moralnim propadanjem a kod onih koji eter
unose u obliku pia, pojavu gastritisa praenog
anoreksijom i kaheksijom.
Iako nije dobila karakter epidemije, eteromanija je
poslednjih godina stekla nove pristalice. Stevenen
(Stevenin), Deniker, Deltejl (Delteil), sa saradnici-
ma, izneli su nekoliko sluajeva, pre svega kod
toksikomana koji su upranjavali opijate, u cilju
ublaavanja apstinencijalnog sindroma. Za inhalira-
nje je potrebno pola litra do litar na dan, za pijenje
100 ml, a izvestan broj osoba ak pribegava i intra-
venoznoj primeni. Re je o toksikomaniji koja se
vrlo teko otkriva i koja esto i ostane prikrivena.
Psihika zavisnost predstavlja redovnu pojavu, dok
je fizika navika znatno reda.
M. Poro
ETNOPSIHIJATRIJA
od gr. ethnos, narod, psyche, dua i iatros, lekar
Mogunost da se na osnovu etnikih kriterijuma
utemelji jedna komparativna psihijatrija, ni izdaleka
nije potvrena. Meutim, postoji obilje primera koji
pokazuju znaaj kulturnih inilaca u nastanku, nai-
nu izraavanja i evoluciji duevnih bolesti. Pojam
etnopsihijatrija je zgodan i lepo zvui, ali se nje-
gov sadraj gotovo uvek odnosi na transkulturalnu
psihijatriju*.
Ono to bi trebalo da bude polje etnopsihijatrije u
pravom smislu reci, nije lako razgraniiti: anomalije
u ravnotei neurovegetativnog sistema i modaliteti
uticaja neuromedijacije, osetljivost na agresije tok-
sike, infektivne, metabolike prirode. Postoji mo-
gunost da etnofarmakologija nae opravdanje za
izesna odstupanja koja su uoena kod pozologije ili
delovanja lekova. Bilo kako bilo, navike u ishrani,
gajenju domaih ivotinja, nainu ivota verovatno,
posredstvom tela, daju klju za razumevanje opser-
viranih odstupanja u okviru semiologije i epidemio-
logije.
/. Pelisje
EUFORIJA
od gr. eu-, dobro i pherein, nositi
Euforija ukazuje na blagostanje, olakanje, zado-
voljnost, udovoljenje...
To je afektivna dispozicija ka optimizmu i vedrini
koja moe da predstavlja karakternu osobinu (pik-
niki* tip, hipomanija*).
Euforija se naziva patolokom kada je u raskoraku
sa stanjem stvari (tupava vedrina debilnih osoba,
morija u psiho-organskim sindromima kao to su
cerebralni sifilis, tumor mozga, demencija; takozva-
ni nemotivisani smeh u sindromima disocijacije) ili
kad izraava psihotinu depotencijalizaciju subjekta
(manino stanje).
A. Poro i D. Prenge
EUGENIKA
EUGENIKA
od gr. eu, dobro i genos, rasa
Eugenika se moe smatrati naukom o uslovima
koji su najpovoljniji za reprodukciju i popravljanje
ljudske vrste (renik Rober).
Izgleda da je F. Galton, Darvinov roak, prvi,
negde oko 1870, osnovao naunu eugeniku. Prema
Galtonu, postoji pozitivna eugenika, koja se sastoji
u popravljanju ljudske vrste podsticanjem reproduk-
cije onih to izgledaju najsposobniji, za razliku od
negativne eugenike koja predvia spreavanje repro-
dukcije nesposobnih, da ne bi dolo do toga da se
rode, pa da prerano umru.
Odavno je poznato nepovoljno delovanje krvnog
srodstva. Poznato je da kada postoje nepoeljne
recesivne odlike, deca, ak i kada su roena od
zdravih roditelja, mogu da budu ugroena. Ovo
moda predstavlja objanjenje za zabranu rodoskvr-
njenja koja se sree gotovo u svim drutvima.
Stari kliniari su smatrali da krvno srodstvo potpo-
mae pojavu fizikih i psihikih nedostataka. I psihozi.
kad se primeni sasvim striktno, eugenika, shvaena
kao sistem, nije liena nepredvienog. Trei Rajh, sa
svojim propovedanjem arijevske rase, primer je koji
je jo uvek veoma prisutan. Svako naelo, ma kako
bilo dobro u svojoj sutini, im se pretvori u sistem,
prevazilazi postavljeni cilj i niko ne moe da zna ta
e se dogoditi. Isti je sluaj i sa eutanazijom.
1) Eugenika ne moe da opstane bez genetike, no
moramo biti svesni injenice da, na izmaku XX
veka, istraivai tek ine prve, nesigurne korake u
genetici primenjenoj na oveka. Hromozom je toliko
sloen da ga nije mogue svesti na bilo koji od
parametara. Genetika istraivanja na itaricama
otila su tako daleko da rezultati mogu da poslue
kao ohrabrenje. Prinosi po hektaru, otpornost pre-
ma odreenim klimatskim uslovima, prilagoavanje
na sredinu, neprekidno se poboljavaju.
Prilikom uzgajanja stoke, ovek pribegava ukrta-
njima u cilju prevage eljenog pola. Ukoliko, usled
neke greke, ne doe do popravljanja soja ve, tavie,
do pogoranja rase, jo uvek preostaje klanje stoke.
Teko je zamisliti sline genetike manipulacije na
ljudima.
Primera radi, prouavanje hromozomskih anomalija
kao patogenog faktora zasniva se na pokuaju us-
postavljanja korelacije hromozomske patologije i
psihijatrijskog oboljenja i/ili antisocijalnog ponaa-
nja. Poznato je da ispitivanje kariotipa omoguuje
da se naini hromozomska mapa. Anomalije se
mogu odnositi na autozome i na gonozome.
Kod gonozoma, ove anomalije mogu biti kvantita-
tivne ili kvalitativne:
1. kvantitativne: u Tarnerovom sindromu*, usled
nedostatka XO; u Klinefelterovom sindromu*, usled
vika XXY; sa izraenom debilnou* i nedrutve- situaciju, moe da trai od svog lekara da joj se
nim ponaanjem, XXYY; sa normalnom inteligenci-
jom a nedrutvenim ponaanjem, XYY;
150
2. kvalitativne: kod pacijenta postoji mozainost,
varijacija kratkog i dugog kraka hromozoma Y koji
moe da bude delecija (Yq) ili da obrazuje di-
novski hromozom Y (Yq + ).
Istraivanja vrena na prekobrojnom hromozomu Y
nisu ubedljiva. Kod veine delinkvenata ovaj se
hromozom i ne sree, dok se moe nai kod izves-
nog broja pojedinaca koji se smatraju normalnim.
Mongolizam, odnosno trizomija 21*, bili su pred-
met mnotva radova; prema Penrouzu (Penrose),
mongolizam je, po svoj prilici, povezan sa starou
majke, opasnost da se dobije mongoloidno dete
raste sa godinama.
Manino-depresivna psihoza* se sigurno prenosi na-
sleem, kao to su pokazala sva istraivanja, a
naroito ona koja je Kalman (Kallmann) vrio na
homozigotnim blizancima*. Ovo oboljenje obino
se smatra dominantnim. Rezultati su daleko ne-
pouzdaniji kod shizofrenije* i, premda izgleda da
nasledni inioci tu igraju izvesnu ulogu, oni su,
izgleda, manje znaajni nego u manino-depresivnoj
Izvesno je da postoje porodice sa visokim stepenom
rizika, one kod ijih se predaka sreu mnogobrojni
napadi manije ili melanholije i znatan procenat sa-
moubistava.
2) Racionalno primenjena eugenika mogla bi da
omogui da se izbegne reprodukcija ukoliko kod
oba potencijalna roditelja postoji visok stepen rizi-
ka, ali ne postoji zakon koji bi to zabranjivao, a i
kada bi se i izglasao takav zakon, zar to ne bi
dovelo do mnogih drugih zakona iji bi cilj bio da
oveka obezvrede i jo vie potine.
Sve do 1979, lan 316 Krivinog zakonika zabra-
njivao je sterilizaciju (svako lice okrivljeno za zlo-
in kastracije* osudie se na kaznu doivotnog
zatvora), dok je lan 317 zabranjivao abortus:
Svako ko, putem hrane, pia, lekova, nekih dru-
gih postupaka, nasilja, ili na bilo koji nain bude
izazvao ili pokuao da izazove pobaaj kod neke
trudne ene, ili one za koju se pretpostavlja da je
trudna, bilo da ona na to pristane ili ne, kaznie se
zatvorom od jedne do pet godina i novanom kaz-
nom od 1.800 do 36.000 franaka. Valja istai i to
da e biti kanjena zatvorom od est meseci do dve
godine i novanom kaznom od 360 do 7.200 frana-
ka i ena koja bude izazvala pobaaj na samoj sebi,
ili pokuala da ga izazove, odnosno koja bude
pristala da se na njoj primene sredstva namenjena u
tu svrhu.
Tako su stajale stvari sve do usvajanja Zakona broj
75.17, od 17. januara 1975, koji je iziao u Slube-
nom glasniku od 18. januara 1975, a koji se odnosio
na namerni pekid trudnoe.
On, u svome lanu L. 162.1, nalae: Trudna ena
koju njeno stanje moe da dovede u nepoeljnu
izvri prekid trudnoe. Ovaj se prekid moe izvesti
samo pre isteka desete nedelje trudnoe.
151
Pored namernog prekida trudnoe (NPT) koji se
vri iz linih razloga, prednost ovog zakona sa-
stoji se i u tome to doputa prekid trudnoe i on-
da kada je poznato da bi novoroene bilo ab-
normalno. Nekadanji zakon predviao je tera-
peutski pobaaj samo u sluaju da je ugroen i-
vot majke; nije se vodilo rauna o tome da li e dete
biti abnormalno, tavie, ni da li e majka koja
boluje od neke hronine bolesti svoju ansu da
preivi znatno umanjiti samom tom trudnoom
(podsetimo da je Zakon od 4. decembra 1974, koji
je iziao u SG 5. decembra 1974, legalizovao kontra-
cepciju*).
lan 162.12 Zakona od 17. januara 1975. nala-
e, izmeu ostalog, da se namerni prekid trud-
noe, u bilo kojoj fazi, moe vriti ukoliko dva
lekara, posle pregleda i konsultacije, izraze uve-
renje da dalji tok trudnoe dovodi u ozbiljnu opas-
nost zdravlje ene, odnosno da postoji velika ve-
rovatnoa da bi dete koje bi se rodilo bilo ugroeno
nekim izuzetno tekim oboljenjem koje se u trenut-
ku dijagnostikovanja smatra neizleivim.
Uoljiv je napredak postignut sa stanovita eugeni-
ke, dok je zakon, pri tome, izriit da nameran
prekid trudnoe ni u kom sluaju ne treba da pred-
stavlja nain regulisanja raanja.
Danas se razvija amniocenteza, ultrazvuk . . . Posta-
lo je moguno intervenisati u sluaju embriopatija
izazvanih rubeolom*. U sluaju viestruke trudnoe,
kod koje postoji rizik da doe do prevremenog
poroaja sa visokim procentom mogunosti da neka
deca budu duevno zaostala, mogue je, zahvaljujui
modernim tehnikama, odstraniti jedan embrion ili
vie njih, ime se preostalima omoguuje normalan
razvoj.
S druge sjrane, sve se vie insistira na ranom otkri-
vanju metabolikih* encefalopatija, ija je paradig-
ma fenilketonurija*.
Pa ipak, o eugenici se moe govoriti samo u okviru,
odreenog drutva. to je drutvo razvijenije, to e
mu biti lake da primenjuje eugeniku poto sva-
ka porodica ima jedno, dvoje ili najvie troje dece
i to na raspolaganju stoje visoko struni naini
ispitivanja. Sasvim je drukije sa drutvima koja se
smatraju u veoj meri arhajskim, gde je natalitet
znatno vei, kao i smrtnost. Tamo jo uvek vai
prirodna selekcija tako da moe da preivi jedino
ono bie koje je najjae, to deluje kao antiteza
zakonskih propisa iji je cilj da poprave ljudski
soj. Svetska zdravstvena organizacija je ustanovila
da je natalitet obrnuto proporcionalan uslovima
ivota i po tome se ovek, na kraju krajeva, priblia-
va prirodi.
A. Riu
EUPAREUNIJA v. Dispareunija
od gr. eu-, dobro i pareunos, drug u postelji (od para-,
pored i eune, postelja, krevet)
EVOCIRANI POTENCIJALI
EUTANAZIJA
od gr. eu-, dobro i Ihanatos, smrt
Re je o inu usmrcivanja neke jedinke iz humanih
razloga ili radi dobrobiti vrste. Pojedinac koji zna
da boluje od bolesti koja ugroava njegov fiziki
integritet ili njegovu fiziku ili mentalnu sposobnost,
mogao bi, ako je u takvom psihikom stanju da
moe da uini taj izbor, da sam odlui o trenutku
svoje smrti i da zatrai eutanaziju. Ovaj in odgova-
ra slobodnom izboru pojedinaca, ali se za sada na
njega gleda kao na samoubistvo: to nije bio sluaj u
svim drutvima, naroito ne u onim iz prolosti, ali
je to trenutno stav naeg drutva.
Ako smrt zadaje neko tree lice, re je o deliktu koji
podlee zakonskim merama i taj in se smatra ubis-
tvom iz altruizma. Eutanazija je, dakle, u suprot-
nosti sa trenutnim drutvenim zakonima (premda
neke injenice novijeg datuma govore o neto po-
pustljivijoj sudskoj praksi) i suprotna pravilima le-
karske deontologije, budui da je dunost lekara da
se bori za odranje ivota (Homicid*).
.-P. Mae
EUTONIJA v. Grupna psihoterapija
od gr. eu-, dobro i tonos, polet, pobuda, snaga
EVNUH, EVNUHOIDIZAM v. Seksualne malfor-
macije
od gr. eune, postelja, krevet i echein, uvati, odakle
eunouchos, uvar (enske) postelje
EVOCIRANI POTENCIJALI
od lat. evocare (od vox, vocis, glas), prizivati, privlaiti
i srv. lat. potentialis, mogu (od potens, moan)
Jedna od metoda pristupa kortikalnim mehanizmi-
ma koji sudeluju u naoj percepciji okoline jeste
beleenje promena elektrine aktivnosti korteksa,
kao odgovora na neki stimulus. Ova evocirana elek-
trina aktivnost izraava aktiviranje psiholokih me-
hanizama i njihovo psiholoko znaenje. Zbog toga
su evocirani potencijali (EP) u psihijatriji veoma
znaajne indicije za pristupanje problemu odnosa
psihijatrijskog bolesnika i njegove okoline.
Evocirani potencijali (EP) su oscilacije elektrine
aktivnosti korteksa koje registruju elektrode raspo-
reene na kosmatom delu glave, kao odgovor na
egzogene ili endogene stimuluse. Ovi provociraju
elektrofizioloki dogaaj ija amplituda zahvata
10 50% EEG pa je, prema tome, ukljuena u
bazinu spontanu elektrinu aktivnost korteksa.
Tehnoloki napredak (kompjuteri, nepolarizovane
elektrode itd.) omoguio je preciznu analizu ovih
dogaaja. Oni se pojavljuju u obliku niza talasa
rasporeenih u raznim regionima vlasita i oznae-
nih prema razliitim nomenklaturama: to su uglav-
nom rimski brojevi za rane pojave, slova i brojevi
koji odgovaraju polaritetu i latenciji za pozne pojave.
EVOCIRANI POTENCIJALI
Paljivo ispitivanje dobijenih EP pokazuje da se
neki talasi menjaju pod uticajem selektivne panje,
budnosti, motivacije, donoenja odluke posle per-
cepcije, dok drugi variraju samo u zavisnosti od
senzornog modaliteta. Oni, dakle, predstavljaju glo-
balni fenomen ija analiza omoguava da se uoe
razliite etape u senzornom tretmanu kao i one koje
vode odluci motornog tipa [Lezevr (Lesevre)].
Zbog toga su EP veoma vana indicija u psihijatriji,
koja ne samo da doprinosi pojaanju osetljivosti
klinike elektrofiziologije u dijagnosticiranju men-
talnih bolesti ve ukljuuje i nove domene istraiva-
nja, kao to je merenje senzornih, perceptivnih i
kognitivnih procesa. To omoguava da se psiholo-
ke teorije koje su zasnovane na opservaciji ponaa-
nja razmatraju u svetlosti objektivnih i merljivih
elektrofiziolokih elemenata.
Postoje:
a) Senzorni potencijali Oni se javljaju u 250. ms
posle pojave nekog senzornog (somestezijskog, audi-
tivnog ili vizuelnog) stimulusa i izraavaju dospeva-
nje influksa u primarne ili sekundarne zone kome
prethodi specifino uzlazno kretanje.
Ovi talasi su uvek prisutni, ma kakav bio stav
pacijenta u odnosu na stimulus. Ovi elektrofiziolo-
ki dogaaji mogu se proizvoljno podeliti na pozne i
rane talase. Fokalizacija panje ne povlai redukciju
kortipetalnih akustikih odgovora ni kutanih poru-
ka prenetih lemniskalnim putem, to iskljuuje me-
hanizam periferne kontrole aferentnih odgovora.
Oni, naprotiv, variraju u zavisnosti od fizikih svoj-
stava stimulusa.
Pozni talasi, ire distribuirani na povrini skalpa,
imaju gotovo istu konfiguraciju u pogledu vizuelnih,
auditivnih ili somestezijskih stimulusa. To su talasi
P 100, N 120 i P 200. Njihova iroka topografska
difuzija i odsustvo modalne specifinosti mogli bi
znaiti da oni odraavaju pre svega nespecifinu
kortikalnu aktivaciju (preko kortiko-kortikalnih i
komisuralnih spojnica ili pomou nespecifinih me-
diotalamusnih spojnica) [Bubaum (Buchsbaum)].
Talasi N 120 i P 200 mogu biti izmenjeni pod
dejstvom selektivne panje, novine ili navike i izra-
avati panju koju pacijent ukazuje stimulaciji.
b) Endogeni potencijali Ovi talasi, nasuprot pre-
thodnim, vie su vezani za psiholoke nego za fizio-
loke dogaaje. Oni ne variraju u zavisnosti od
posmatranog senzornog modaliteta, a njihova to-
pografska distribucija uglavnom je fronto-centralna
i centro-parijetalna. Oni se pojavljuju samo u situa-
cijama u kojima je pacijent ukljuen u neku percep-
tivnu aktivnost vezanu za proces odluivanja. Kada
postoji neizvesnost u pogledu prirode ili vremena
pojave stimulusa, javlja se talas P 300, posle koga
dolazi talas P 600, kome katkad prethodi talas N
200. Ovi talasi su endogenog porekla jer se podjed-
nako uoavaju i posle ukidanja stimulusa. P 300
moe izraavati ponaanje panje u odnosu na od-
govor.
152
U drugu kategoriju endogenih talasa spadaju uspo-
reni talasi vezani za kretanje i negativna kontingen-
tna varijacija (NKV).
NKV, koju je prvi opisao Valter (Walter) 1964,
predstavlja usporenu varijaciju kontinuiranog cereb-
ralnog potencijala koji kulminira na nivou temena u
situaciji vremenske uslovljenosti. Ova elektrina ma-
nifestacija nastaje u intervalu izmeu upozoravaju-
eg signala i imperativnog signala koji dovodi do
mentalnog ili motorikog odgovora (ispitivanje vre-
mena reakcije). NKV odraava vie nezavisnih psi-
holokih dogaaja: rana NKV povezana je sa psiho-
lokim procesom koji je pokrenula prva stimulacija,
pozna NKV predstavlja anticipaciju druge stimula-
cije i jednog postimperativnog pozitiviteta (PINV)
[Timsi Bertije (Timsit Bertier)].
U psihijatriji, ispitivanje EP su novijeg datuma, a
njihovi rezultati esto su kontradiktorni. Ona se tiu
opservacije amplitude, latencije i topografske distri-
bucije razliitih talasa u okviru transverzalnih i lon-
gitudinalnih studija.
Radovi o korelacijama karakteristika razliitih tala-
sa i fluktuacija ponaanja pokazuju odsustvo speci-
finosti elektrofizioloke aktivnosti mozga u mental-
nim bolestima. Ovaj nedostatak elektrofizioloke
signature nekog psihopatolokog poremeaja na-
veo je autore da napuste kvalitativne varijacije u
korist kvantitativnih modifikacija koje otvaraju per-
spektive za primenu u domenu dijagnostike, fiziopa-
tologije i terapeutike.
agas (Shagass) smatra da se na osnovu EP mogu
izdvojiti razliite grupe u psihopatolokoj populaci-
ji. Smanjenje amplitude EP u svim senzornim moda-
litetima vie je izraeno kod psihotinih* nego kod
neurotinih osoba*. To nagovetava daje disfunkci-
ja neurofiziolokih mehanizama razliita kod ove
dve grupe. Meu psihotinim osobama, mogue je
praviti razliku izmeu shizofrenih* osoba i melan-
holika* zahvaljujui merenju njihovih somestezij-
skih potencijala. Kod shizofrenih osoba, intermedi-
jarni talasi latencije su vei, a pozni talasi manji.
Za Bubauma (Buchsbaum), odgovor CNS na neku
rastuu stimulaciju predstavlja relativno stabilno in-
dividualno obeleje. Ova osobenost moe biti u vezi
sa psihopatolokim poremeajima. Kod unipolarnih
depresivnih i shizofrenih pacijenata, EP su male
amplitude. Obrnuti rezultati su dobijeni kod bipo-
larnih depresivnih pacijenata.
Anomalije NKV veoma esto su povezane sa pri-
sustvom psihopatolokih poremeaja (Timsi Ber-
tije).
Talas male amplitude ee se sree meu psihoti-
nim bolesnicima nego meu neurotinim. Meutim,
najbolja korelacija sa klinikom opservacijom ostva-
rena je u pogledu postimperativnog pozitiviteta iji
je oblik kod psihotinih osoba nepravilan.
Uporedo sa ovim doprinosom u domenu dijagnosti-
ke, analiza intermedijarnih talasa prua perspektivu
za eksplikativni pristup patolokim procesima.
153
Kod shizofrenih bolesnika, smanjenje EP moe biti
posledica slabljenja mehanizma senzorne filtracije
(agas) ili kompeticije endogenih i egzogenih stimu-
lusa (Bubaum).
U depresivnim stanjima, usporenost procesa obrade
informacija, opadanje motivacije ili/i modifikacije
kognitivne strategije bili bi u osnovi registrovanih
varijacija.
Nesklad izmeu injenica ponaanja i psiholokih
injenica u NKV naveo je Timsi Bertijea da pri-
hvati bioloki model ovog endogenog talasa. Prema
tom modelu, NKV produenog trajanja izraavale
bi hiperaktivitet kateholaminergikih i/ili holinergi-
kih sistema a NKV male amplitude hiperaktivitet
EVOCIRANI POTENCIJALI
tih razliitih sistema. To omoguava da se razmotri
mogunost korienja EP u terapeutskom domenu,
to potvruje psihofarmakoloke studije.
Istraivake oblasti koje smo naveli jesu oblasti u
kojima se ostvaruje najvei broj radova. Registrova-
nje EP postaje sve pouzdanija tehnika koja postepe-
no iri svoje polje istraivanja.
Napredak elektronike i razvoj minikompjutera sa-
mo naglaavaju ovaj fenomen. To e moda omogu-
iti da EP daju objektivan doprinos dijagnostici.
Danas je neophodno imati na umu da je tehnika EP
pre svega sredstvo za ispitivanje koje je namenjeno
samo specijalizovanim ekipama.
K. Grijon

FABULACIJA
od lat. fabula, prianje, pria (od fari, govoriti)
Fabulacijom se nazivaju imaginarne tvorevine, bilo
u vidu pria, manje ili vie oblikovanih oko jedne
osnovne teme, bilo u vidu govora, potpuno neprila-
goenog datom vremenu i mestu.
U prvom obliku, fabulacija najee proizlazi iz
konstitucionalne sklonosti ka izvitoperavanju istine:
mitomanije*. U drugom, ona je obino posledica
nekog patolokog stanja koje je dovelo do disolucije
svesti, ozbiljnog slabljenja pamenja i smisla za
orijentaciju, to imaginaciju oslobaa svih konica i
stega (postkonfuzna stanja, toksike ili infektivne
prirode, mentalno propadanje, demencija). Taj se-
kundarni, zdrueni oblik obino se naziva konfabu-
lacija*.
1) Fabulacija je jedna od uobiajenih manifestacija
deje mitomanije: dete pria svoje prie, izmiljene
od poetka do kraja, ili zaete u njegovom duhu na
osnovu proitanih knjiga, filmova koji su mu uzne-
mirili matu. Ponekad ono ivi neki svoj roman
(fuge), uvek u sreditu neke situacije koja mu se ini
povoljnom da ga prikae veim u oima drugih ili,
jednostavnije, da izazove saaljenje. I na taj nain,
nastaju sluajevi dece-lanih muenika, lanih napa-
da, itd. Ovakvi romani vrlo se lako daju raskrinkati
i od takvih laljivih pria utoliko vie treba zazirati
to istinitije deluju i to se sa vie samouverenosti
pripovedaju [Ejer (Heuver), Kolen (Collin) (Svedo-
enje*)].
2) Kod odrasle osobe, fabulacija je esto pokazatelj
nedostatka moi rasuivanja zdruenog sa tatinom
(sujetni debil); ona tvori kratke epizode romanes-
knog tipa, ili pokulja u naletima. Ako je stalna,
esto je rezultat imaginativne kompenzacije
[Montasi (Montassut)] kompleksa inferiornosti ili
emocionalnih neuspeha za kojima je usledilo potis-
F
kivanje. Tako nastaje itav roman iz koga e se
docnije, zavisno od mentalne konstitucije i karak-
ternih sklonosti subjekta, izroditi sumanuta stanja
pasije (erotomanija) ili sumanutost imaginacije (su-
manutost visokog porekla). Pojedine od ovih epizo-
da fabulacije ispoljavaju se u obliku ozbiljnijih me-
dicinsko-pravnih pojava, na primer: neki duevno
zaostali lanovi posluge sitnuliraju provalu u kojoj
su im provalnici navodno zapuili usta; tu su i
simulacije drumskog razbojnitva, uz podroban opis
i samosakaenje, optube za silovanje ili za nasrtaj
na ast uz imenovanje nasilnika, to moe da dove-
de do alosnih sudskih greaka, prie o nasledstvu
iji se dokazi nalaze u nekom tajanstvenom sefu
[afera sa Terezom Ember (Therese Humbert)]. Moe
se dogoditi da tvorci ovih fabulacija obmanu izves-
tan broj razneenih, zgranutih ili oaranih lakover-
nih osoba.
Fabulacija je znaajna u medicinsko-pravnom po-
gledu jer moe navesti pojedinca na samooptuiva-
nje, podnoenje lanih prijava, lano svedoenje, kao
i na neke postupke revandikacije ili proganjanja.
a) Sumanuta fabulacija sree se, kao sekundarni i
uzgredni sindrom, u izvesnom broju dosta razliitih
psihopatskih stanja a nekada, tavie, moe da doe
u prvi plan (epizode akutne sumanutosti, paranoid-
na shizofrenija, anozognozija koja se povremeno
javlja kao komplikacija hemiplegije sa leve strane,
itd.).
b) Fabulacija se esto sree kod duevne zaostalosti,
bilo u obliku nastupa sumanutosti (bouffees deliran-
tes), bilo u vidu stalne teme ideje pronalazatva,
drutvene reforme i obnove); glupost i puerilnost
koncepcija izbijaju uprkos sigurnosti i govorljivosti
koje ponekad odlikuju nastup ovih duevno zaosta-
lih osoba. Fabulacija duevno zaostalih osoba moe
da se odnosi iskljuivo na prolost i da uopte ne
dotie njihovo trenutno ponaanje. Lakovernost i
155
sugestibilnost vazda prate mitomaniju udruenu sa
fabulacijama.
c) Elemenat imaginacije esto se neosetno uvue i u
sistematizovane psihoze, naroito u sluaju interpre-
tativnih i revandikativnih mehanizama i to pogoto-
vo u oblicima koji obuhvataju ideje veliine.
Svoju sumanutu aktivnost erotomani esto pothra-
njuju romanesknim izmiljotinama.
d) Izvesna stanja lake hipomanije otvaraju vrata
navali mitomanske fabulacije, nekada na izgled us-
klaene, najee promenljive, nepostojane i razno-
rodne.
e) Posle nekih oblika konfuzivnog oneirizma moe
doi do sumanute fabulacije, vie ili manje orga-
nizovane ili sistematizovane, razliitog trajanja. Po-
sle sna izazvanog intoksikacijom, zatim sanjarenja
praenog fabulacijama, moe da usledi nagla po-
java imaginativnih tvorevina. Jedan od najupeat-
ljivijih primera za ovo pruaju itavi romani u
kojima alkoholiari sebe optuuju, ponekad vrlo
jasno i podrobno. Korsakovljeva* polineuritska
psihoza, uvek na poetku maskirana mentalnom
konfuzijom, moe da poslui kao drugi primer;
ona sadri, kao patognomonian znak, produe-
nu fabulaciju, vie ili manje koherentnu, ije pro-
duavanje pospeuje vazda prisutna amnezija za-
pamivanja.
f) U demencijama isto tako dolazi do slabljenja
moi suenja i kritinosti. Progresivna paraliza pru-
a najbolji primer za ove, katkada monstruozne,
tvorevine mate; budui da konica rasuivanja i
kritinosti vie ne funkcionie, progresivna paraliza
se oituje u vidu zadovoljne i blaene megalomanije
ija preteranost i apsurdnost ukazuju na dementno
poreklo.
g) Sumanuta fabulacija ili konfabulacija vaan je
inilac prezbiofrenije. Sva organska oteenja ne-
rvnih centara koja mogu da dovedu do izvesne
degradacije svesne aktivnosti mogu da podstaknu
pojavu bouffees delirantes (nastupa sumanutosti) fa-
buliranja; njihova pojava opisana je kod cerebralne
arterioskleroze, multiple skleroze, itd.
P. Leonardon i . Bardenu
FACIJALNA DISPRAKSIJA
od gr. dys-, prefiks koji izraava ideju tekoe, praxis, radnja,
delanje i lat. facies, lice
Izolovana iz opte slike apraksije, ona se, kod od-
raslog oveka i kod deteta, javlja kao jedna auto-
matsko-voljna disocijacija koja zahvata miie usta i
usana. Spontani pokreti i mimika su sauvani. Ori-
ginalnost ove anomalije je u tome to se ona esto
javlja u sprezi s raznim poremeajima fazikih fun-
kcija (idiopatska gluvonemost tekoe pri izgovoru,
diskalkulije). Emocionalna adaptacija je loa (Ap-
raksije*).
/. Pelisje
FAKOMATOZE
FAKOMATOZE
od gr. phakos, soivo
U fakomatoze se ubrajaju oboljenja koja su esto
hereditarno-porodina i koja se odlikuju prisustvom
kongenitalnih, manje vie difuznih anomalija u raz-
voju, vezanih uglavnom, ali ne i iskljuivo, za forma-
cije ektodermnog porekla (koa, nervni sistem, reti-
na) i vaskularne elemente tih formacija [P. Kisel (P.
Kissel), 1972]. Termin fakomatoza uveo je Van Der
Heve (Van Der Hoeve) 1921. da bi oznaio grupu
oboljenja koja su u poetku obuhvatala Reklinghau-
zenovu (Recklinghausen) bolest, Burnevilovu (Bour-
neville) tuberoznu sklerozu, Fon Hipel Lindauovu
(Von Hippel Lindau) retino-cerebralnu angiomatozu,
Sterd-Veber-Krabeovu (Sturge-Weber Krabbe) en-
cefalo-trigeminalnu angiomatozu. Za oznaavanje
ove grupe bolesti predloeni su i drugi termini, ali se
oni manje upotrebljavaju: neuroektodermoze [Roe
(Roger)], kongenitalna neuroektodermna displazija
[Van Bogert( Van Bogaert)], geno-neuro-dermatoze
[Kornil-Kisel (Cornil-Kissel)], koji ukazuju na njiho-
vo embrioloko poreklo (neuroektoderm) i evolutivni
potencijal (displazija).
Fakomatoza potie od grke reci phakos koja ozna-
ava soivo ili mrlju, to je ekvivalent latinske reci
naevus koja je suvie restriktivna, jer nevus ne postoji
kod svih fakomatoza i ne predstavlja jedinu konu
leziju u ovim bolestima.
Grupa fakomatoza se neprestano uveava i sada se
etiri pomenuta entiteta dele na:
1) Oblike sa neuroglioblastinom predominacijom:
Reklinghauzenova neurofibromatoza;
Burnevilova tuberozna skleroza.
2) Oblike sa angiomatoznom predominacijom:
Sterd-Veber-Krabeova encefalo-trigeminalna an-
giomatoza;
Fon Hipel-Lindauova retino-cerebralna angio-
matoza.
Njima se danas prikljuuje vie srodnih sindroma u
koje ulaze razne neuro-okulo-kutane angiomatoze,
neuro-kutane melanoze, ihtioze, vazocelularne nevo-
matoze, incontinentia pigmenti, lipomatoze..., sve
one esto porodine bolesti koje istovremeno zahva-
taju kou, centralni nervni sistem i oi.
Glavne fakomatoze odlikuju se moguim prisustvom:
a) kutanih znakova: angiomi, nevusi, pege boje bele
kafe, adenomi;
b) neurolokih znakova: epilepsija*, neuroloki ispa-
di, tumori, i psihikih znakova: debilnost*, psihotini
poremeaji.
Mentalni poremeaji bili su predmet produbljenog
ispitivanja u saoptenju . Alijea (J. Allier) i P.
Mutena (P. Moutin) na LV kongresu psihijatara i
neurologa francuskog jezikog podruja (Lion, 1957);
c) okularnih znakova: fakom onog dna, angiomi...
Na ovu trijadu esto se nadovezuju visceralne i mal-
formativne lezije ili lezije sa tumoralnim potencijali-
ma: kardijalne, pulmonarne, renalne, digestivne, en-
FAKTORSKA ANALIZA
dokrine, skeletne... [doktorska teza J. mita (J.
Schmitt), Nansi, 1959]. Dosta esto se zapaaju i
hereditarne degeneracije nervnog sistema, disrafije
(Tridon) i siringomijelija. Ove bolesti, koje su esto
hereditarne i porodine, najee odgovaraju nekom
dominantnom nainu transmisije, ali je njihova ek-
spresivnost veoma varijabilna, to objanjava neis-
poljavanje i neprepoznavanje nekih oblika. Treba
pomenuti i njihovu evolutivnost, klinike znake koji
mogu biti odsutni ili sasvim neupadljivi na poetku
ivota.
Anatomske lezije, ma na kom se mestu nalazile,
imaju blastomatoznu tendenciju, dakle proliferantni
potencijal koji ide od najstatinije kongenitalne
malformacije do najproliferantnijeg embrionalnog
tumora (Van Bogert). Ovi tumori se moraju pre-
poznati i traiti na nivou centralnog ili perifernog
nervnog sistema. Ukratko emo podsetiti samo na
glavne oblike fakomatoza, a za druge entitete i
srodne sindrome: neuro-kutane malanoze, ihtioze,
bazo-celularne nevomatoze, apudome..., upuuje-
mo itaoca na asopis la Revue du Practicien, t. XX,
JV 28, posveen fakomatozama, naroito na Kiselo-
ve, Direove (Dureux), mitove i De Rekondoove
(De Recondo) lanke.
P. Tridon
FAKTORSKA ANALIZA
od lat. factor, onaj koji ini i gr. ona-, odozdo nagore i
luein, razloiti
Posmatrano istorijski, metoda faktorske analize ve-
zana je za teorijsko pitanje utvrivanja mentalnih
sposobnosti. U stvari, pravu kopernikansku revo-
luciju [Binoa (Binois)] izvrio je Spirman (Spear-
man) kada je, umesto da krene od sposobnosti koje
je uveo klasini dogmatizam ili empirizam svakod-
nevnih injenica, doao na zamisao da krene od
eksperimentalnih injenica, od rezultata dobijenih
na osnovu psiholokih ogleda, ne obzirui se na
znaenja koja su im do tada pripisivana. Tada
osnova faktorske analize postaje koeficijent korelaci-
je koji predstavlja numeriki pokazatelj koji ukazuje
na stepen veze dveju promenljivih.
Korelacija dvaju testova ini, zapravo, verovatnom
pretpostavku da jedan isti uzrok deluje na oba testa.
Tako bi, polazei od skupa interkorelacija razliitih
ogleda, bilo doputeno utvrditi faktore koji bi,
ovoga puta objektivno, predstavljali ono to pod-
razumevamo pod sposobnostima.
Od razliitih metoda faktorske analize u matematici,
dve su vredne posebne panje:
1) Spirman-Holcingerova (Spearman-Holzinger)
metoda koja, na osnovu zakljuka da svi testovi
uspenosti imaju uzajamne pozitivne korelacije, na-
vodi dva reda faktora:
jedan opti faktor (6), zajedniki za sve testove
mentalnog stanja,
specifine faktore, od kojih je svaki svojstven
jednom testu,
156
pri emu se podrazumeva da postoje i grupni faktori,
zajedniki izvesnom broju testova;
2) Terstonova (Thurstone) metoda koja se, poto se
suprotstavlja navedenoj bifaktorskoj koncepciji,
naziva multifaktorskom jer stoji na stanovitu da
se konstatovane korelacije mogu objasniti iskljuivo
grupnim faktorima.
U ovim dvema velikim kolama, engleskoj i ameri-
koj, Pio (Pichot) je video odraz politike strukture
ovih dveju zemalja, no istina je da su danas razilae-
nja mnogo manja tako da, u stvari, koncepcija
jednog opteg faktora drugog reda, koji se, na
primer, bar delimino poistoveuje sa optim fakto-
rom G, obezbeuje neku vrstu povezivanja u praksi
(Inteligencija*).
S druge strane, onda kada se faktorska analiza
pribliila podruju dimenzija linosti, ovo istrai-
vanje je postalo vrlo neizvesno. Mimo trvenja u
okviru anglosaksonskih antagonizama iji su pred-
stavnici Ajzenk (Evsenck), s jedne strane, i Ketel
(Cattell), sa druge, nije druge do da se prihvati
zakljuak da nikakva opta saglasnost nije bila mo-
guna i da se predloene strukture po broju i defini-
ciji razlikuju od osnovnih odlika (Linost*).
Ove neizvesnosti i protivrenosti verovatno su mno-
go doprinele naputanju prvobitnog realizma. Vie
niko, zapravo, nije ubeen da su izdvojeni faktori
suta artikulacija stvarnog, ekvivalenti, u eksperimen-
talnom smislu, odgovarajuih svojstava [sposob-
nosti] iz tradicionalne psihologije. Ne usvajajui po
svaku cenu neki nominalistiki stav, faktorska ana-
liza je postala takva metoda koja omoguuje, na
datom stupnju saznanja, da se ponudi sistem jednai-
na koji u obzir uzima raznovrsne utvrene injenice.
Matematiari su esto bili uzdrani u pogledu meto-
dologije koju uvode i primenjuju psihdlozi. Danas
se, meutim, faktorska analiza moe smatrati jed-
nom od tehnika svrstanih pod zajedniki naziv
analiza poznatih veliina. Potpomognuta potenci-
jalom raunara iji naziv [na franc. ordinateur]
simbolizuje povezanost ideja sloenosti i organi-
zovanja ta analiza omoguuje da se iznesu na
videlo odreene strukture* ili, sa tipolokog stano-
vita (tipologija*), da se izdvoje odreene grupe
pojedinaca. Ne treba, meutim, preuveliavati mo-
gunosti ovih metoda [Lebar (Lebart)]. Pre svega
zato to vrednost modela zavisi od rada koji se
prethodno obavi, naroito u onoj pojednostavljuju-
oj hipotezi koja je determinisala nuan izbor vari-
jabli, kao i u obrazovanju uzorka pri emu nije lako
izbei okolienja. Najzad, i stoga to je otkrive-
ni model svagda samo pretpostavka opisivanja i
tumaenja stvarnosti. Uostalom, taj naknadni po-
sao mora se okonati pitanjem o sadraju, o priro-
di varijabli i parametara koji su korieni za dati
model [Relen (Reuchlin)].
A. Luoni
M. REUCHLIN, Methodes d'analyse factorielle a l'image des
psychologues, Pari, PUF, 1964; L. LEBART, A. MORI-
157
NEAU J.P. FENELON, Trailement des donnees statistiques,
Melhodes et programmes. Pari, Dunod, 1979.
FANTAZAM
od gr. phainein, pojaviti se, izgledati
Fantazam je imaginarna scena, vizuelna ili ideika
po karakteru, u kojoj je sam subjekat prisutan. Bilo
da ga subjekt neposredno pominje ili da je izveden iz
njegove mentalne aktivnosti, fantazam predstavlja
kompromis izmeu neke nesvesne elje i odbrambe-
nih mehanizama vlastitog Ja.
Za tvorevine mate u budnom stanju valja upotrebi-
ti naziv fantazije, premda se, na osnovu njihove
obojenosti ambicijom ili erotikom, moe rei da one
u sebi nose jednu ili vie nesvesnih elja. S. Isak (S.
Isaacs) predlae da se u tom sluaju zadri grafija
phantasme (umesto fantasme), to su razni autori i
prevodioci i prihvatili.
Fantazmatika nekog subjekta omoguava pristup
nainu organizacije njegove linosti. Na njoj se te-
melji svaka aktivnost, imaginativna, ludika ili mi-
saona, svaki san, svaki simptom, svako normalno ili
patoloko ponaanje.
U svojim pojedinostima, fantazmi su vrlo speci-
fini za svaku osobu, jer oni izraavaju njenu ne-
svesnu istoriju vezanu za preobraaje njene deje
seksualnosti, istoriju koja podlee mnotvu defan-
zivnih preraivanja. U tom smislu, fantazam za-
drava tesne veze sa seanjima-ekranima, seanji-
ma koja se odnose na detinjstvo, za koje Frojd
(Freud) veli da ne sadre samo onih nekoliko
sutinskih inilaca dejeg ivota ve, zapravo, svu
sutinu.
Mogue je razvrstati ih [Lebovisi, Lab (Lab)], na:
1) fantazme vezane za genitalnu aktivnost to je
grupa prvobitnih fantazama:
kastracija predstavlja ishodie razlike meu polo-
vima,
zavoenje predstavlja pojavljivanje seksualnosti,
prascena predstava koitusa roditelja i eksplika-
tivna teorija o poreklu samog subjekta. Ovaj fanta-
zam predstavlja sutinski fantazam jer uslovljava sve
prethodne, a proiziao je iz:
2) fantazama inkoproracije dojke, penisa, oralnim i
analnim putem;
3) posebno postoji fantazam falike majke, vraa-
nja u majino okrilje, odbrana od kastracije, i fanta-
zam trudnoe.
Tokom razvoja, fantazmi se organizuju oko prvih
introjekcija. Subjekt postepeno postaje svestan gra-
nice izmeu sebe i roditelja i razlike meu roditelji-
ma, predstavljenim u psihi u obliku svojih imago,
podloga projekcija, koje usmeravaju potonje odnose
subjekta sa stvarnim predmetima.
Funkcija fantazma sastoji se u tome da bude misao-
ni sadraj koji ostvaruje ravnoteu izmeu potrebe
vlastitog Ja da se brani od pulzija i od stvarnosti.
FARMAKOKINETIKA
U klinici:
u histeriji, klasina je tvrdnja da kriza predstav-
lja izraavanje potisnutih fantazama odreenim po-
naanjem i time, dakle, spreava da oni dospeju u
svest;
u fobiji, fobini predmet sazdan je na osnovu
nekog nesvesnog fantazma. Projekcija i premeta-
nje najvaniji su odbrambeni mehanizmi kojima se
slui Ja;
u opsesivnoj neurozi, nesvesni fantazmi proeti
su sadizmom. ee se izraavaju idejama nego
slikama. Izraavaju se i reaktivnim formacijama, iz
kojih nastaju karakterne crte;
u perverziji, fantazmi su neposredno prisutni u
seksualnom ponaanju u kome moraju da se do
tanina reprodukuju. Imaju strogo defanzivan ka-
rakter u odnosu na kastraciju;
u psihozama, svesni karakter nedovoljno razra-
enog fantazmatskog materijala jedan je od eleme-
nata dijagnoze.
Uostalom, fantazam moe dospeti i u svest, u vidu
sumanutosti, halucinacija, interpretacija, iluzija koje
mogu konvergirati prema jednom manje ili vie
koherentnom sistemu sumanutosti. Fantazam se
moe ispoljavati i delanjem (nastranost, nemotivisa-
ni in, manirizam).
U psihoanalitikoj terapiji:
Moe se rei da gotovo sve manifestacije transfera*
imaju fantazmatsko poreklo. Tok asocijacija i od-
brana* koji ga organizuju, u svojoj osnovi imaju
nesvesne fantazme. Isto vai i za snove, prelazak na
in i oblike ponaanja koji se ponavljaju.
V. Suflr
S. ISSAACS, Nature et fonction du fantasme, in Developpe-
ment de la Psychanalyse, PUF, Pari, 1980; LAB et LEBOVI-
CI, Theorie psychanalytique du fantasme, in La Theorie
psychanalytique, PUF, Pari, 1969.
FANTOMSKI UD v. Telesna shema
FARMAKOKINETIKA
od gr. pharmakon, lek i kinesis, kretanja
D.-H. Dost, u Nemakoj, prvi put je definisao
farmakokinetiku kao izuavanje odnosa koji pove-
zuju lek sa njegovim primaocem. Ovaj sasvim glo-
balni pristup podrazumeva postojanje vie relacij-
skih etapa koje sadri skraenica LADME: liberaci-
ja [oslobaanje] aktivnog principa koji umnogome
zavisi od galenskog oblika; apsorpcija (ili resorpcija)
ka krvnoj oblasti; distribucija u organizmu; metabo-
lizam (ili biotransformacija); ekskrecija. Ovo kreta-
nje se moe pratiti uzimanjem i analizom razliitih
biolokih uzoraka, krvi, urina, likvora, zatim na
osnovu biopsija... Dobijeni rezultati se matematiki
obraduju kako bi se dobili teorijski modeli koji
objanjavaju bioloke podatke: to je procesna anali-
za koja posmatra organizam kao jedan ili vie pro-
FARMAKOKINETIKA
cesa; govori se o monoprocesnom, biprocesnom ili
poliprocesnom modelu. Lek se kree xejednom pro-
cesu sa njemu svojstvenom kinetikom koja je razlii-
ta od kinetike u nekom drugom procesu. Ona se
procenjuje pomou vie parametara ije poznavanje
omoguava racionalizaciju propisanog leka.
Najei farmakokinetiki parametri su: biodisponi-
bilitet, Tmax, Cmax [v. nie], fiksacija proteina,
volumen distribucije, plazmatska koncentracija u
stanju ravnotee, plazmatski poluvek (poluvek eli-
minacije), plazmatska klarencija.
Biodisponibilitet, Tmax i Cmax odraz su faze resor-
pcije. Biodisponibilitet nekog leka oznaava koliinu
aktivnog principa koji dospeva u cirkulaciju posle
uzimanja odreene doze, kao i brzinu dospevanja.
Ukoliko je biodisponibilitet vei, utoliko se bre
dostiu visoke plazmatske koncentracije. Cmax je
maksimalna koncentracija koja se moe dostii u
odreenom procesu. Ukoliko je apsorpcija nekog
leka potpunija, utoliko je vii Cmax, ali on zavisi i
od volumena distribucije i konstante eliminacije.
Tmax odgovara vremenu koje je potrebno da se
dostigne Cmax; ukoliko je apsorpcija bra, utoliko
je Tmax vii.
Tmax zavisi i od konstante eliminacije. Benzodiaze-
pini veinom imaju potpunu digestivnu apsorpciju;
njihov Tmax je varijabilan, od 0,5 do 1 h (diazepam,
flunitrazepam, triazolam) do 4 h (prazepam). Ovim
razlikama mogu se bar delimino objasniti varijabil-
nosti indikacija.
Proteinska fiksacija leka vri se na plazmatskim
proteinima, naroito albuminu. Ovaj fenomen tre-
nutno onemoguava fiksiranu frakciju za farmako-
loko dejstvo na nivou mesta delovanja. On je u
osnovi mnogih medikamentnih interakcija.
Volumen distribucije je teorijski pojam bez precizne
anatomske korespondencije; on oznaava prostor u
kome se lek distribuira na homogen nain, tj. u istoj
koncentraciji. On informie o koliini leka u odree-
nom procesu. Veliki volumen distribucije oznaava
iroku difuziju i/ili veliku fiksaciju leka u tkivu.
Plazmatska koncentracija u stanju ravnotee oznaa-
va koncentraciju leka u plazmi kada se on tako
akumulirao u organizmu da je uzeta koliina jedna-
ka eliminisanoj koliini.
Plazmatski poluvek nekog leka je vreme posle koga
koncentracija aktivnog principa u krvnom procesu
biva umanjena za polovinu. U sluaju linearne far-
makokinetike, koja je najea i odlikuje se ekspo-
nencijalnim smanjenjem koliine prisutnog aktivnog
principa, poluvek ne zavisi od uzete doze. Ovaj
parametar omoguava da se proceni duina delova-
nja nekog leka. Meutim, treba insistirati na injeni-
ci da on odraava samo plazmatske varijacije, a
kinetika eliminacije iz tkiva moe biti razliita. S
druge strane, ak i na plazmatskom nivou, uslovni
odnos produeni poluvek trajno dejstvo mora se
uskladiti uzimanjem u obzir drugih parametara.
Flunitrazepam, na primer, iako se koristi kao indi-
158
kator sna, ima plazmatski poluvek od 15 do 30
asova; veliina njegovog distributivnog volumena
kompenzira relativno sporu eliminaciju i brzo uma-
njuje plazmatsku koncentraciju do nivoa koji je
ispod minimuma efikasnosti.
Plazmatska klarencija predstavlja volumen plazme
koji je oien od leka u odreenom vremenskom
intervalu: ona u isto vreme odraava eliminaciju i
distribuciju leka u organizmu, naroito u patolo-
kim stanjima (dekompenzirana ciroza) gde je volu-
men distribucije veoma uvean.
Kliniki znaaj ovih parametara je dvojak: utvri-
vanje pozoloke sheme i terapijska kontrola (moni-
toring).
1) Utvrivanje pozoloke sheme
Radovi iz oblasti farmakokinetike realizovani to-
kom razliitih faza u razvoju jednog leka daju opti
profil na osnovu koga se mogu odrediti pravila u
preskripciji leka: efikasna pozologija, broj dnevnih
uzimanja, nain uzimanja... Ali ove veliine se mo-
gu pokazati pogrenim i biti predmet velike interin-
dividualne varijabilnosti. Tako, na primer, za veinu
psihotropa, plazmatske koncentracije, u sluaju iste
doze, variraju od pacijenta do pacijenta; utvrivanje
standardne pozologije gubi smisao. Neophodno je,
dakle, naroito u sluaju negativnog klinikog odgo-
vora na leenje (rezistencija, agravacija), izvriti do-
ziranja plazmatskih koncentracija. Rezultate tada
treba analizirati u funkciji podataka iz literature:
plazmatske koncentracije koje su odreene kao
terapijske;
utvrene korelacije izmeu plazmatskih koncen-
tracija i klinikog efekta.
Prihvaeno je, na primer, da litemija mora biti
izmeu 0,60 i 1,20 milimola/1 da bi bila efikasna.
Efekti imipramina linearno su povezani sa njego-
vom plazmatskom koncentracijom, a dejstvo se po-
veava sa dozom. Kod nortriptilina, korelacija je
kurvilinearna, efekt se pojavljuje tek iznad odreene
koncentracije, a smanjuje se kada ona pree odree-
ni prag. Postoji terapijska zona. Nasuprot tome,
kod amitriptilina nije uoen nikakav tip korelacije, a
autori su se zadovoljili davanjem skala terapijskih
plazmatskih koncentracija. Prema tome, uporeiva-
nje koncentracije kod odreenog bolesnika sa kon-
centracijama iz literature omoguava personalizaciju
i optimalizaciju primene leka.
2) Terapijska kontrola
Opravdanost ove kontrole, ija relevantnost podra-
zumeva utvrivanje rutinskog medikamentnog dozi-
ranja, uglavnom poiva na tome to je terapijski
indeks (razlika izmeu aktivne i toksine doze) mali.
Doziranja litemije koja obezbeuju precizno prae-
nje serumskih koncentracija rehabilitovala su litijum
i omoguila da se izbegne pojava toksinih efekata.
Ova kontrola omoguava i da se proceni uticaj
psiholokih ili patolokih faktora na farmakokineti-
ku medikamenta. Tako postaje mogue da se tano
podesi pozologija u funkciji starosnog doba, pola,
159
rase patologije koja bi se eventualno nadovezala
(renalna, hepatika insuficijencija). Najzad, pred re-
zistencijom na neko leenje, doziranje krvnih kon-
centracija moe uputiti na neku nepravilnost, ak
neku medikamentnu interakciju.
A. Eskalije
FARMAKOMANUA
od gr. pharmakon, otrov, lek i mania, tuilo.
Sinonim: farmakofilija. Zloupotreba lekova izvan
njihove precizne indikacije. Ona je uzrok sekundar-
nih poremeaja. Kao primer moe se navesti prete-
rana upotreba laksativa, trankvilizatora ili hipnoti-
ka. Iako moe dovesti do toksikomanije, ona se
od nje razlikuje po uobiajenoj labilnosti pacijenta
koji esto menja lekove. Zapaa se kod hipohon-
drinih, anksioznih, opsesivnih ili fobinih osoba
(Narkomanija*).
/. Pelisje
FAROVA (FAHR) BOLEST
Farova bolest opisana je 1930, a oituje se neuropsi-
hijatrijskim manifestacijama, zdruenim sa bilateral-
nim simetrinim kalcifikacijama sivih jezgara osno-
ve mozga, ponekad i nukleusa dentatusa malog
mozga.
Polimorfizam ove bolesti izuzetno je veliki i jedina
moguna dijagnoza je, u stvari radioloka. Psihiki
poremeaji javljaju se konstantno, u prvom planu je
mentalno propadanje. esta je i pojava padavice.
Tana dijagnoza moe se postaviti prostom radiog-
rafijom lobanje. Ako se ovaj poremeaj u nekim
sluajevima i mogao povezati sa hipoparatireoidiz-
mom, njegova etiologija najee ostaje nerasvetlje-
na. Opisani su oblici koji se ponavljaju u okviru
porodice (kao, uostalom, i neki drugi oblici koji, u
klinikom smislu, nita ne govore, uprkos klasinim
radiolokim znacima).
.-P. Iber
FAUSSES RECONNA1SSANCES (LANO
PREPOZNAVANJE)
od lat. falsus, laan, re-, ponovo i cognoscere, poznavati
Pogreno oznaavanje lica, objekata ili mesta koji se
poistoveuju sa nekim drugim, na osnovu povrne
slinosti ili i bez ikakve slinosti, dobilo je naziv
fausses reconnaissances. Do ove pogrene identifika-
cije dolazi ili zbog izvesne slabosti panje i rasuiva-
nja, ili iz igre, ili usled fabulacije, odnosno ekmnes-
tikih podseanja.
Fausses reconnaissances naroito su este u akut-
noj maniji u kojoj su disperzija panje i bekstvo
ideja, izvesna malicioznost i zajedljivost, eretizam
ula takvi da se asocijacije stvaraju na osnovu po-
vrnih utisaka i dovode do pogrene identifikaci-
je. Ove fausses reconnaissances nisu drutveno opas-
FENILKETONURIJA
ne i obino jedino dovode do nesporazuma i zanim-
ljivih situacija.
Sklonost nekih osoba ka matanju, slabost rasui-
vanja pojedinih debilnih osoba esto dovode do
zablude u pogledu sopstvene linosti, bilo da je re o
blaim nastupima sumanutosti (bouffees deliran-
tes*) kod sujetnih debilnih osoba ili o ozbiljnim
imaginativnim mehanizmima sumanutosti*, poput
onog koji je opisao Dipre (Dupre), naroito o suma-
nutosti visokog porekla.
Kod bolsnika u stanju konfuzije* se isto tako javlja-
ju mnogobrojne greke u percepciji, a esto i fausses
reconnaissances; na lica ili predmete koji ga okruu-
ju, on projektuje tvorevine svog oneirizma; iz ovih
iluzija mogu da proiziu i dramatine posledice:
anksiozna strava, izbezumljeno bekstvo, defenestra-
cija, tragine odbrambene reakcije.
U Korsakovljevom sindromu* i u prezbiofreniji*,
fausses reconnaissances su vrlo este, spajaju se sa
konfabulacijom* koja je jedan od karakteristinih
elemenata ovih stanja.
Najzad, izvesni sluajevi hronine interpretativne
sumanutosti ale se da ih neprekidno obmanjuju; za
njih je sve krivotvoreno: osobe zamenjuju jedna
drugu, blesak slinosti moe da dovede do pogre-
nih identifikacija; ljudi se ak pretvaraju u svoje
dvojnike. Lana slinost je posledica usredsreenosti
i panje na neku sitnu pojedinost. Lako je onda
razumeti teinu tih fausses reconnaissances kod ne-
kih osoba koje pate od sumanutosti persekucije* i
koje se ne usteu da same dele pravdu.
P. Leonardon
FAZA v. Napad
od gr. phainein, pojaviti se
FELDENKRAJSOVA (FELDENKREIS)
METODA v. Grupna terapija
FENILKETONURIJA
od gr. phainein, izgledati, sijati, lat. acetum, sirce i gr.
ouron, urin
Sinonimi: fenilpiruvina oligofrenija, FKU.
Fenilpiruvina oligofrenija predstavljala bi istorijski
psihijatrijski oblik jedne autosomne recesivne heredi-
tarne bolesti: fenilketonurije. Pojava encefalopatije
zbog blokade metabolizma jedne amino-kiseline, fe-
nilalanina, moe se izbei primenom restriktivne dije-
te. Prve nedelje ivota su normalne: katkad se zapaa
povraanje, ekcem, izvesna razdraljivost. Oko 46.
meseca ispoljava se bradipsihija, a zatim, esto, kon-
vulzivne krize, ak Vestov sindrom* sa poremeajima
EEG i preterano izraeni tetivni refleksi. Dete ne
hoda i ne govori, ili to ini hod i govor sa zakanje-
njem. Od 3. do 4. godine postoji ireverzibilna debil-
nost ili mentalna zaostalost sa psihozom.
Ovi bolesnici pate od neaktivnosti fenilalanina hid-
roksilaze, enzima koji omoguava razlaganje fenila-
FENOMENOLOGIJA
lanina u tirozin. Uveava se fenilalaninemija (koja je
kod normalnog novoroeneta ispod 4 mg/100 ml),
a razlaganje fenilalanina vri se iskljuivo drugim, u
normalnom stanju sporednim putem: putem transa-
minacije koja stvara fenilpiruvinu kiselinu. Ova se
pojavljuje u urinu [fenilketonurija, Foling (Folling),
1934], kada je koliina fenilalanina u krvi preko
15 mg/100 ml. Izluivanje fenilpiruvine kiseline kod
novoroeneta moe biti usporeno zbog nerazvije-
nosti transaminaze. Zbog kompetitivne inhibicije,
poremeen je i metabolizam tirozina i triptofana.
Uestalost bolesti, koja je dobro poznata otkako se
bolest otkriva sistematskim pregledom novoroen-
adi, varira prema etnikim grupama. U Francus-
koj, ona iznosi 1/18.000.
Dijeta siromana fenilalaninom [Bikel (Bickel),
1952] omoguava da se izbegne hiperfenilalaninemi-
ja i pojava oligofrenije. Ona se moe prekinuti oko
67. godine, kada cerebralni razvitak onemogua-
va tetno dejstvo abnormalnih metabolita. Dijag-
nosticiranje i leenje moraju se sprovesti ve u prvim
godinama ivota.
Dijagnosticiranje poiva na otkrivanju abnormalnih
metabolita u urinu (fenilpiruvina kiselina i ortohid-
roksifenil siretna kiselina), na osnovu uveane feni-
lalaninemije iznad 25 mg/100 ml i normalne koliine
drugih plazmatskih amino-kiselina, naroito tirozina.
Diferencijalna dijagnostika treba da iskljui:
prolaznu hiperfenilalaninemiju koja se obino
pojavljuje kod prerano roene dece. Ona je vezana
za prolaznu nerazvijenost enzimskog sistema. Njena
nekodljivost je sporna;
hipertirozinemiju zbog deficita enzima koji raz-
lazu tirozin, to retrogradnim putem dovodi do
sekundarne hiperfenilalaninemije;
neke hiperfenilalaninemije zbog deficita transa-
minacije.
Pored klasine fenilketonurije, vezane za gotovo
potpunu neaktivnost hedroksilaze, postoji i:
atipina fenilketonurija (koliina fenilalanina izme-
u 15 i 25 mg/100 ml pri normo-proteinskoj dijeti);
trajna umerena hiperfenilalaninemija (koliina
fenilalanina izmeu 4 i 15 mg/100 ml).
One su posledica lakih deficita hidroksilacije.
Dranje restriktivne dijete je beskorisno u ovim
umerenim hiperfenilalaninemijama koje mogu po-
stojati uz normalan umni razvoj. Ono je opravdano
u atipinim fenilketonurijama.
Pored fenilketonurija koje su posledica deficita hid-
roksilaze u pravom smislu, postoje i maligne fenila-
laninemije u kojima je enzimski deficit posledica
nedostatka kofaktora, tetrahidrobiopterina (BH4).
Uzrok deficita moe biti i nedostatak dihidropteridi-
na reduktaze (DHPR) ili poremeaj sinteze biopteri-
na. U svakom sluaju, ako BH4 uestvuje u metabo-
lizmu tirozina radi sinteze Dope i u metabolizmu
triptofana radi sinteze serotonina, rezultat je deficit
tih neurotransmitera: dijeta sa ogranienim koliina-
ma fenilalanina mora se sistematski i odmah kombi-
160
novati sa leenjem Dopom i 5-hidroksilnim tripto-
panom. Zbog svoje relativne uestalosti, zbog efi-
kasnosti dijete zahvaljujui kojoj postaje prototip
mentalne zaostalosti koja se moe izbei, FKU se u
industrijalizovanim zemljama otkriva sistematskim
pregledom po roenju.
Pregled se vri izmeu 4. i 7. dana ivota ispitiva-
njem nekoliko kapi krvi sakupljenih na specijalnom
papirnom filtru. On se zasniva na merenju koliine
fenilalanina Gitrijevim (Guthrie) testom ili fluori-
metrijskim doziranjem. Otkrivanje bolesti povezano
je sa otkrivanjem hipotireoidizma.
U dananje vreme postavlja se problem sprovoenja
restriktivne dijete kod devojaka obolelih od fenilke-
tonurije, koje su dostigle doba raanja. Visok stepen
fenilalaninemije za vreme trudnoe prouzrokuje tok-
siku embriofetopatiju koja dovodi do zaostajanja u
rastu ploda, mikrocefalije, mentalne zaostalosti, a
ponekad i do drugih malformacija. Dranje restrik-
tivne dijete i odravanje nivoa fenilalaninemije od 2
do 6 mg/100 ml od poetka trudnoe ve je omogu-
ilo da se na vreme rode normalna deca.
K. Videle
FENOMENOLOGIJA
od gr. phainomenon, ono to se pojavljuje (od phainein,
pokazati, pojaviti se) i logos, govor, nauka
Fenomenoloka psihopatologija inspirie se filozof-
skom fenomenologijom koju je zasnovao Huserl,
a preuzeli je Hajdeger u Nemakoj, Merlo-Ponti
(Merleau-Ponty) i Sartr u Francuskoj. Ali bilo bi
pogreno, ak besmisleno, smatrati da je tu re o
primeni jedne filozofske doktrine, ak i ako je ona
antropoloka, tj. jedne teorije, na psihopatologiju.
Fenomenolog se po definiciji poziva samo na isku-
stvo (Erfahrung) i teoriju prihvata samo u sasvim
posebnom, etimolokom znaenju grke teorije kao
vienja (schauen), a ne u uobiajenom znaenju
odreenog sistema hipoteza koje se odnose na ono
to se odvija iza fenomena u jednom neizbeno
redukcionistikom postupku (Blankenburg). Iz tog
razloga, fenomenologija ne moe obuhvatiti Frojdo-
vo nesvesno, osim ako ga, po mogustvu, posmatra
onakvog kakvo se nudi iskustvu. A to je moguno
zato to fenomenologija, u istoj onoj tenji usled
koje se ograniava na iskustvo, proiruje polje toga
iskustva i tako postaje kola iskustva. Fenomeno-
loke injenice nisu isto to i pojavne injenice, ma
kako istanan bio njihov opis, i zato Jaspers ostaje
izvan fenomenoloke psihopatologije [Minkovski
(Minkowski)], uprkos nesporazumu koji je veoma
rasprostranjen. Afortiori, isti je sluaj i sa banalnom
ili banalizovanom upotrebom reci fenomenologija
u smislu obine deskripcije stvari nasuprot onome
to je njihova eksplikacija. Jer, ono to u fenomeno-
logiji predstavlja fenomen nikako nije samo spo-
ljanji vid stvari, ve pre svega njihov logos, a
Blankenburg dodaje da do intuitivnog poimanja
161
mora dovesti ne samo ono to se moe opaziti
ulima ve i strukture koje ga ine oiglednim i
razumljivim.
Upravo to proirivanje mogunog iskustva ima za
cilj fenomenoloka tenja ka ejdetskoj spoznaji, tj.
spoznaji sutina ili osvajanju transcendentalnog is-
kustva pomou fenomenoloke redukcije koja oslo-
baa polje svesti od ograniavanja na puke prostor-
no-vremenske realnosti.
Istorija fenomenoloke psihopatologije ne zapoinje,
dakle, Jaspersovom Optom psihopatologijom (1913)
koja se zasniva na uobiajenim psiholokim datosti-
ma, samo istijim i preciznijim, ve dvadesetih godi-
na ovoga veka, radovima fenomenoloke etvorke
koju ine Minkovski, Binzvanger (Binsvvanger),
traus (Strauss) i Fon Gebsatel (Von Gebsattel).
Oblast koja je u ovim radovima u poetku imala
povlaen poloaj bila je oblast melanholije* gde
fenomenoloko iskustvo pokazuje stagnaciju doiv-
ljenog vremena* (temps veu), inhibiciju nastajanja
(ledevenir) koje nije njegov temelj ve se sa njim
poistoveuje. Kasnije e Fon Gebsatel otkriti isti
poremeaj doivljenog vremena kod opsesivnih*
osoba i tako potvrditi afinitet koji je uoila jo
tradicionalna klinika, ali nije mogla u potpunosti da
razjasni zato se taj poremeaj ispoljava katkad kao
melanholija, a katkad kao opsesivna neuroza.
Ako drugi osnivai fenomenoloke psihopatologije,
inae manje skloni da se pozivaju na filozofe kao to
je ne samo Huserl ve i Bergson, za Minkovskog, ili
eler (Scheler) za Fon Gebsatela, nastoje da osvetle
posebne psihopatoloke fenomene, Binzvanger e
dovesti do odluujueg preokreta, osnivajui Dase-
insanalyse (analizu prisustva) koja se vie ne oslanja
na Huserla, ve na Hajdegera, naroito na njegovu
knjigu Bivstvo i vreme (1927). Cilj je da se shvate
transformacije kroz koje prolazi ne psiha, ve Dase-
in, bivstvovanje-u-svetu, egzistencija ili, bolje ree-
no, ovekovo-prisustvo-u-svetu, i koje dovode do
psihotinih oblika postojanja koje treba posmatrati
kao znaajne opte smernice ljudskog bia, kao
upozorenja imanentna svakom ljudskom prisustvu,
a ne svoditi ih na simptome kao to to ini klinika
psihopatologija. Rad o bekstvu ideja* (1931 1932)
ve pokazuje bivstvovanje-u-svetu kao skok i sunov-
raenje u maniju*, a ta ideja je dalje razvijena u pet
studija o shizofreniji (1945 1953). Biografija jed-
nog shizofreniara, kako u premorbidnoj fazi tako i
u fazi klinike psihoze a naroito sumanutosti, tu se
pojavljuje kao ilustracija jednog nedostinog ideala i
jednog jedinstvenog projekta-sveta.
Iako pretpostavlja fenomenoloki stav, Binzvange-
rova Dasein-analiza* je doprinela izvesnom meanju
fenomenologije i egzistencijalistike miSi ili, jo go-
re, humanistike psihologije. Egzistencijalistika
misao moe postupati na fenomenoloki nain i bez
oslanjanja na fenomenologiju to je bio sluaj sa
Kjerkegorom ili Nieom i tada se pojavljuje kao
teorija koja u svom shvatanju ljudskog ivota izves-
FEOHROMOCITOM
nim vrednostima daje povlaeno mesto. Uzeti od-
vojeno, egzistencijalistiki pojmovi nisu nita vie
fenomenoloki nego to su to pojmovi psihe ili
centralnog nervnog sistema. To je ono to predstav-
lja psihopatoloku ambivalentnost radova kao to
su torhovi (Storch) radovi o psihozama, ili kasnije
Fon Gebsatelovi, spiritualistiki nadahnuti, radovi o
neurozama, ili pak Cutova (Zutt) i Kulenkampfova
(Kulenkampff) Komprehenzivna antropologija.
U tome je i ambivalentnost pojma egzistencijalis-
tike psihoterapije*. Fenomenologija svakako moe
da unese promene u terapijski postupak i da mu da
drugi smisao, ali bilo bi neopravdano oekivati od
nje, u varljivoj simetriji sa psihoanalizom, neku
specifinu psihoterapijsku tehniku, jer joj je tu sam
pojam tehnike, pa prema tome i teorije.
Noviji razvoj fenomenoloke psihopatologije odli-
kuje se zaokretom ili pre vraanjem Huserlovom
delu, naroito iz kasnijeg perioda, perioda sve-
ta-ivota (Lebenswelt) i intersubjektivnosti. Ovu
tendenciju nagovestio je jo Binzvanger bavei se
problemima melanholije i manije (1960), to su neki,
pomalo preterujui, smatrali povratkom Huserlu.
Ali to je i tendencija same fenomenologije koja je u
neku ruku statina i koja sebi postavlja za cilj da
ispita unitarni smisao psihijatrijske slike, tendencija
ka jednoj genetikoj fenomenologiji koja bi se suoi-
la sa problemom koji je dugo bio preputen psi-
holokim i psihijatrijskim istraivanjima, proble-
mom biografije i naina na koji se u nju ukljuu-
ju, iako izgleda kao da prekidaju njen kontinuitet,
abnormalne psihike manifestacije. Telenbahova
(Telenbach) knjiga o melanholiji* (1961), koja stav-
lja naglasak na pojmove melanholiki tip, predepre-
sivna situacija i endokineza, najbolji je primer za to.
U isto vreme, Blankenburgovo delo, a naroito
njegova knjiga o gubitku prirodne evidencije kod
shizofreniara (1971), na najbolji nain pokazuje
neophodnost i prve rezultate pojmovnog i metodo-
lokog osvetljavanja fenomenoloke psihopatologije.
Tu se, bez sumnje, najjasnije vidi da, za psihijatra,
fenomenologija ne moe biti jedna od metoda, a jo
manje jedna od psihoterapijskih metoda, ve samo
mogunost za shvatanje i temeljno ispitivanje same
prirode mentalne bolesti i smisla razliitih psihijat-
rijskih pristupa: drugim recima, u psihopatologiji,
fenomenologija, u stvari, predstavlja kritiku psihi-
jatrijskog uma.
A. Tatosjan i .-M. Azoren
H. SP1EGELBERG, Phenomenology in psychology and psychi-
atry. A historical imroduclion, Evanston, USA, Northwes-
tern Univ. Press., 1972; A. TATOSSIAN, Phenomenologie
des psvehoses. Rapport au LXXVIle Congres de Psychiat.
neurol. de langue fran^aise (Angers, 1979), Masson, Pa-
ri, 1979.
FEOHROMOCITOM v. Sr nadbubrene lezde
od gr. phaios, bubreg, chroma, boja i kytos, upljina
FETIIZAM
FETIIZAM
od lat. factitius, vetaki
Za psihoanalitiare, fetiizam predstavlja tipinu
perverziju*, u tom smislu to im je omoguio, da se,
posle Frojda, upuste u dokazivanje mehanizma
perverzije. Fetiizam se odlikuje fiksacijom erotske
elje (erotizam*) na neki neivi (krzno, cipela, rub-
lje, itd.) ili, pak, ivi predmet (deo tela, stopalo,
dojka, kosa...). Kao i sve perverzije, sklonost ka
fetiizmu sastavni je deo normalne seksualnosti i
postaje patoloka tek kada preovlada kao jedina.
Fetiizam je, dakle, opstajanje ili ponovno pojavlji-
vanje jedne delimine komponente deje seksualnos-
ti. Prema Frojdu, fetiista u svome fetiu nalazi
supstitut za majin falus, ije nepostojanje porie
[Laplan (Laplanche) i Pontalis]. Pojam poricanje
(le dini) denegacija dobio je u psihoanalizi
smisao psihotinog poricanja i, mada doista postoji
moguna srodnost izmeu perverzije, naroito feti-
istike, i mehanizama psihoze, ovde bi, moda,
bolje bilo upotrebiti izraz nepriznavanje (le desa-
veux). Lice sklono fetiizmu ne priznaje (ono zna,
a ne moe da zna za) nepostojanje majinog falusa.
Feti bi, tako, bio zamena, simulakrum, poslednjeg
prisustva pre definitivnog nedostajanja. Seksualno
(genitalno) znaenje fetia najee je oigledno. Fe- Psiholoka analiza Filozofi su s pravom kritiko-
tiisti se retko lee, jer obino ne trae pomo od
psihijatara i seksologa.
Ipak, traganje za fetiima moe da dovede do sud-
skog gonjenja i do postupka ekspertize: navedimo
primere krade delova enske odee, seenje kika, itd.
Nijedna terapija, ni hemijska ni psihoterapeutska,
nema izgleda da dovede do rezultata. Zauzvrat, nije
nemogue zamisliti terapiju ponaanjem.
Dodue, kao to je isticao Renar (Renard), koga
navodi . Bardena, analitika terapija obuhvata
analizu otpora... Budui da se perverzija definie
kao vrsta ne-odbrane od zabranjenih pulzija, tu
psihoanalitika terapija nije indikovana.
/. Poenso
FIKSACIJA
od lat. figere, uvrstiti
Koncept fiksacije neodvojiv je od genetske koncep-
cije libida i Frojdove teorije nesvesnog. Fiksaciju
odlikuje to to svako ljudsko bie, a naroito neuro-
tino, nosi peat iskustava iz detinjstva koja su mu
predstavljala izvor zadovoljstva, i to u nekim slua-
jevima ostaje vezano za tu vrstu zadovoljstava, na
manje ili vie oevidan nain. U onim sluajevima u
kojima je libido fiksiran za odreene tipove obje-
kata, on ostaje organizovan u skladu s karakteris-
tinom strukturom evolutivnog stupnja na kome je
dolo do dotine fiksacije. Izuzetno je zanimljivo to
to fiksacija ne obuhvata iskljuivo libidinalni* ob-
jekat, ve itavu strukturu aktivnosti koja odlikuje
dati stupanj. Fiksacija za analnu fazu bi na taj nain
162
mogla da objasni opsesivnu neurozu i karakter oso-
ba koje pate od ove opsesije.
Fiksacija je, dakle, u neku ruku ishodite potiskiva-
nja, kao njegova poetna faza: tada se govori o
primarnom potiskivanju (Urverdrangung). To pri-
marno potiskivanje omoguava potiskivanje u uem
smislu: ono u isto vreme fiksira i privlai elemente
koji e biti potisnuti i koji, uostalom, predstavljaju
objekt odbojnosti za neku viu instancu.
Fiksaciju omoguuju, s jedne strane, faktori isto-
rinosti a s druge, konstitucionalni faktori; tako
se neki predisponirani pojedinci koji investiraju
svaki libidinalni poloaj koji jednom osvoje, zadra-
vaju na njemu pomou depresije, strahujui da na
sledeem poloaju nee nai neki zadovoljavajui
supstitut.
A.-. Kuder
FIKSNA IDEJA
od lat. figere, uvrstiti i od gr. eulos, oblik, lik
Obino se pod fiksnom idejom podrazumeva neka
parazitska ideja koju je svest prihvatila kao saglasnu
sa linou i ije patoloko obeleje, usled toga, nije
prepoznato.
vali ispravnost izraza fiksni primenjenog na psi-
holoki fenomen koji je isto tako pokretljiv u svojoj
strukturi i svom obliku kao i ideja (P. Valeri).
Ipak, bez obzira na nesavrenost jezika, vano je
konstatovati da u neku predstavu upada neka tema
ili neki drugi misaoni element koji poseduje izvesnu
individualnost i namee se toliko uporno, esto i
intenzivno, da privlai panju.
Ovaj parazitski vid fiksne ideje omoguava da se u
njoj prepozna jedan manje izraen modalitet men-
talnog automatizma*.
Fiksna ideja prirodno tei da preplavi itavo polje
svesti (monoideizam). Usmeravajui tok svesti, ona
ometa normalnu igru asocijacija slobodnih ideja:
subjekt, koji je rtva svega toga, postao je, u odnosu
na nju, nesposoban za inhibiciju.
Ova situacija, ako nije dugotrajna i ako je sadraj
ideje prijatan, moe ponekad da dovede do euforije i
da poslui kao osnov nekog oduevljenja koje po-
speuje aktivnost subjekta (stvaralaki entuzijazam).
Ali ako preterano traje ili naroito ako pobuuje
mune rezonancije, dolazi do oseanja nelagodnosti
koje je vie ili manje bolno. Ovu nelagodnost su-
bjekt esto tumai kao glavobolju. Ona ima za
posledicu nehotinu rasejanost, omake, pad profe-
sionalnog uinka ije konstatovanje moe da pogor-
a doivljeni oseaj nelagodnosti.
Ako se, dakle, na osnovu sadraja parazitske ide-
je, klasino suprotstavljaju fiksna ideja i opsesivna
ideja (po tome to je ova druga u suprotnosti, a
ona prva u skladu sa linou subjekta), one se
ne bi mogle razdvojiti u svim sluajevima i sa si-
gurnou.
163
Strepnja moe da se nae i u fiksnoj ideji, i u
opsesivnoj ideji: sama injenica da se eli odbaciva-
nje neke fiksne ideje kada je ova muna ili samo
suvie dosadna, a da se u tome ne uspeva, stvara
uznemirenost i moe postati opsesivni objekt. Uo-
ljivi su, dakle, prelazni oblici izmeu ta dva vida
mentalnog automatizma.
Patogeneza Da bi se fiksna ideja pojavila, potrebna
je izvesna devijacija uobiajene ravnotee u milje-
nju do koje obino dolazi pod fizikim ili psihikim
uticajima (predispozicija, preoptereenost, infekcije
ili intoksikacije, emocije, itd.), a naroito pod dej-
stvom afektivnih faktora.
Klinika slika Fiksna ideja se esto nalazi na samoj
granici patolokog: takva je fiksna ideja pronalaza-
a, istraivaa, umetnika kod kojih je intelektualna
napregnutost vie ili manje podreena nekoj vrsti
strasti. Ona ima izvesna bolesna obeleja ve u
stanjima istinske strasti (ljubav, mrnja, tvrdiluk,
ambicija, kockanje, itd.).
Nalazimo je najzad u nedvosmisleno psihotinim
situacijama.
Postoneirika fiksna ideja dobro je poznata. Ona se
javlja kao reziduum mentalne konfuzije (Oneiri-
zam*) i u miljenju pokree one elemente koji dopri-
nose sumanutom iskustvu.
Fiksne ideje manije, melanholije raaju se i polari-
zuju pod uticajem afektivnih pulzija, svojstvenih tim
stanjima. Fiksna ideja epileptiara, alkoholiara du-
guje svoju upornost opadanju psiholoke i kritike
tenzije u datom trenutku.
Fiksna ideja je temeljni element veine sistematizo-
vanih sumanutosti. Uostalom, moe se rei da mno-
ge sumanute ideje, mada ih posmatra definie kao
takve, ostaju, to se tie samog subjekta, obine
fiksne ideje poto su u saglasnosti sa bolesnom
linou (na primer, u takozvanim sumanutostima
sa precenjenom idejom). Ipak, . Siter je skrenuo
panju da treba razlikovati sumanutost koja je
doivljeno iskustvo i fiksnu ideju koja je samo
ubeenje to se odrava nezavisno od iskustva
(Meunarodni kongres psihijatrije, Pariz, 1950).
Najzad, ako se prihvati, po izvesnim autorima, da
fiksna ideja moe biti predsvesna, to jest neformuli-
sana u duhu subjekta, onda je nalazimo kao izvori-
te mnogih neurotinih pojava koje objektiviraju ne-
uspeh njene integracije.
Terapija Leenje fiksne ideje, kada ona predstavlja
smetnju za bolesnika i okolinu, najee zavisi od
patolokog stanja koje je uslovljava.
Sa simptomatolokog stanovita, treba se truditi da
se obnove inhiditorne sposobnosti promenom sredi-
ne ili aktivnosti (izlasci, putovanja, fizike vebe),
smirivanjem emotivne napregnutosti odgovarajuim
lekovima (Anksioznost*), ne zanemarujui dubinsku
psihoterapiju (u budnom ili u subnarkoznom sta-
nju), ako subjekt ne pokazuje znaajnije opadanje
intelektualnih sposobnosti.
. Bardena
FIZIOTERAPIJA
P. JANET, L'automatismepsychologique. Pari, Alcan, 1930;
P. VALERY, L'ideefixe, Pari, Gallimard, 1933.
FIZIOTERAPIJA v. Hidroterapija, Kineziterapija i
Terapija masaom
od gr. physis, priroda i iherapeuein, leiti
Fizioterapija u psihijatriji obuhvata razliite tehnike
koje se esto empirijski primenjuju i koje imaju za
cilj telesni pristup i telesnu reedukaciju pacijenata sa
psihikim poremeajima. One se odavno koriste [Pi-
nelove i Eskirolove (Esquirol) tople kupke, Manja-
nove (Magnan) obloge, Kraft-Ebingove (Kraft-Eb-
bing) obloge od slaice]. Primenu terapijske tehnike
zasnovane na telesnoj nezi i telesnoj ekspresiji u
psihijatrijske institucije je uveo P. Sivadon 1948. U
poetku, pre nego to se poelo sa upotrebom neu-
roleptika, ona je bila namenjena leenju najregresiv-
nijih oblika psihoza (katatonija, itd.). Ove tehnike
(etnje, igra, igre loptom, crtanje, modeliranje, bal-
neoterapija, masaa, korektivna gimnastika, pasivna
telesna mobilizacija, ritmike igre, plivanje) imale su
za cilj da omogue pacijentima autentiniju integra-
ciju ulnih doivljaja i predstava o sopstvenom telu i
da tako unesu u meuljudski odnos u kome posre-
duju distancu koja ne dovodi do rascepa. Ove tehni-
ke olakavaju uspostavljanje odreene relacije u in-
terpersonalnom odnosu, koju psihotiari ne mogu
da ostvare.
Tehnika medijacije nema za cilj da zadovolji anakli-
tiku ili fuzionalnu potrebu za ljubavlju, ve da
uvede simbolinog medijatora koji ima dvostruku
funkciju, da uspostavi dualitet subjekt-objekt (dis-
tanca) i da zadovolji potrebe za uspokojavajuim
spajanjem, s obzirom na to da telo sudeluje u proce-
su konstituisanja slike o sebi koja je razliita od
drugoga.
Tehnike prilagoene psihotinim bolesnicima veoma
su raznovrsne. Osnovnu situaciju predstavlja masa-
a koja omoguava doivljavanje vlastitog tela, nje-
govih granica, strahova (glaenje, laka i opta ma-
saa). Ona je ponekad udruena sa pasivnom mobi-
lizacijom, pre nego to se pree na sloeniju psiho-
motornu reedukaciju; tehnika kupki sastoji se u
potpunom ili deliminom potapanju tela u vodu
(analogon intrauterine tenosti), sa vebama disa-
nja. Ove tehnike esto omoguavaju povratak ver-
balne komunikacije na slian nain kao obloge*.
Fizika edukacija vri se prvo preko dualnog odno-
sa, uvoenjem spoljanjih predmeta, pojmova vre-
mena i prostora kroz ritmike vebe; na grupnu
situaciju se prelazi kada pone da se uspostavlja
kontrola tela (kontrola tela u odnosu na predmete,
prostor, sopstvenu linost ili u opoziciji prema dru-
gome, na primer, pri bacanju lopte). Sportske aktiv-
nosti, gestualna edukacija putem plesa i dramske igre
predstavljaju razradenije i sloenije oblike na nivou
shvatanja fenomena. Tako . Orlik (J. Orli) u
svoju tehniku uvodi integraciju i ekspresiju sopstve-
FLAGELACIJA
nog Ja (po Sivadonovom navodu). Tehnike prilago-
ene pacijentima sa neurotinom strukturom imaju
za cilj da omogue telesnu ekspresiju afektivnih i
pulzivnih konflikata koji se nisu mogli pretvoriti u
mentalne simptome. One moraju izbegavati suvie
izraenu regresiju koja moe reaktivirati konflikte
privrenost-agresivnost. Stoga anksioznim i depre-
sivnim neurotiarima vie koriste hidroterpijske teh-
nike (tuevi, kupke), kineziterapijska reedukacija (uz-
napredovala histerija) nego masaa. Vibroterapija i
elektroterapija (struje niske frekvencije) namenjene
su anksioznim bolesnicima sa muskularnom tenzi-
jom ili insomnijom. Tu spadaju ulcov (Schultz)
autogeni trening, relaksacija*. Oni se propisuju an-
ksioznim neurotiarima ija je anksioznost umerena
i primenjuju se u individualnoj ili grupnoj terapiji.
Korienje ove tehnike u psihoterapijske svrhe Ai-
rijagera (Ajuriaguerra), Lemer (Lemaire), Sapir (Sa-
pire) podrazumeva psihoanalitiko obrazovanje te-
rapeuta. U celini, ove razliite tehnike koje pred-
stavljaju telesnu ekspresiju odreenog relacijskog
kapaciteta, ukljuuju prolazak kroz etapu regresije.
Terapeut, dakle, mora da intervenie u sluaju odvi-
e anksioznih ili agresivnih ekspresija.
L. Geral i M. Eskand
J. G. LEMAIRE, La relaxation, Payot, 1964; P. SlVADON,
Therapcutique psychomotricc des maladies mentales en in-
stitution Information Psychiatrique. Ouvrage collectif,
Dunod, 1975, Inconscient el cuhure.
FLAGELACIJA v. Perverzije, Seksualne perverzije,
Parafilije
FLEKSIONI SPAZMI [Vestov (West) sindrom]
od gr. spasmos, spazam od pan, vui)
Ovo oboljenje ili sindrom naziva se jo miokloni-
nom encefalopatijom ranog detinjstva s hipsaritmijom
[Gasto (H. Gastaut)], Salaam-napadima, spazmikim
klanjanjem ili tekom disritmijom ili hipsaritmijom na
osnovu promena na EEG-u koje predstavljaju ka-
rakteristian element. Ovo oboljenje nastupa tokom
prve godine ivota. Ispoljava se iznenadnim napadi-
ma u vidu naglaenih, brutalnih grenja miia tru-
pa i udova (fleksioni spazmi ili spazmi u ekstenziji),
u trajanju od jedne sekunde, koji se ponavljaju s
razliitom uestalou, ali uvek znatnom tokom dva-
deset etiri asa. Ovi spazmi se javljaju istovremeno s
psihomotornom regresijom koja je naee definitiv-
na. Aktivan kliniki razvoj bolesti traje od est do
dvadeset i etiri meseca; spazmi postepeno prestaju.
Ovo oboljenje ima karakteristinu encefalografiju:
na bazi usporene difuzne delta-disritmije, zapaaju
se iritativni kompleksi iljak-talasa, obostrano ne-
ravnomerno rasporeeni i razliite frekvencije. To-
kom spazama, crte odjednom postaje ravan.
Etiologija ovog oboljenja i dalje je nerazjanjena,
kao i njegova patogeneza; izgleda da je re o obolje-
nju retikularnog sistema, koje se javlja usled razlii-
164
tih infekcija kod predisponiranih bolesnika. U da-
nanje vreme postoji tendencija ka razlikovanju
istog" oblika oboljenja, koje se javlja u prethodno
relativno zdravih osoba i moe se leiti, i onog
oblika oboljenja koji je mnogo uestaliji, to jest
encefalopatskog" oblika u kojem modana otee-
nja prethode spazmima, a spazmi predstavljaju
komplikacije tokom teke hronine encefalopatije.
U tim sluajevima, moguno je da je posredi Burne-
vilova (Bourneville) bolest.
Jo uvek se primenjuje ona terapija koju je odredio
Sorel, ACTH retard (od 10 do 40mg dnevno) tokom
tri nedelje, uz pokrivanje antibioticima, a zatim uz
oralnu primenu kortikoida. Ovo se leenje preduzima
zbog spazama, ali psihike smetnje o ijoj psihotinoj
prirodi govore neki autori, tee se daju leiti, posebno
ako je re o sekundarnim oblicima. Uvek je prepo-
ruljivo svesti na minimim trajanje hospitalizacije.
. Siter i /. Pelisje
Red. V. P. i N. C.
FLOODING-TERAPIJA v. Preplavljivanje stimu-
lusima
FOBINA NEUROZA
od gr. phobos, strah i neuron, nerv
I. ISTORIJAT
Psihijatrijski radovi s kraja prolog veka predstav-
ljaju prve korake u njenoj elaboraciji jer iznose na
videlo emotivnu podlogu koja je zajednika svim
pojedinanim opisima razliitih fobija. Opsesije se
vezuju za njih i tako ostaje i u sintezi koju je 1903.
izvrio P. ane (Janet) u okviru psihastenije.
Njihovu posebnost istie Frojd koji 1895. poinje da
razrauje svoju teoriju neuroza. On uvodi termin
histerija straha koji sankcionie njihovo odvajanje, s
jedne strane od amalgama fobija, a s druge strane
od opsesivne neuroze, i ukazuje na njihovu struktur-
nu pripadnost histeriji. Svoja glavna zapaanja on
izlae u komentarima o Malom Hansu 1905.
II. KLINIKA SLIKA
Na simptomatskom planu, glavno mesto zauzimaju
fobije* vezane za situaciju i za objekte. Vie nema
razloga da se izdvaja fobini karakter koji su, posle
P. anea, opisali fenomenolozi, jer je on inherentan
strukturi (stanje uznemirenosti, hiperemotivnost, a
reakcije gordosti ili prkosa mogu se shvatiti kao
reaktivne formacije).
Na evolutivnom planu, poetak je nagao, prilikom
nekog dogaaja koji moe biti sasvim beznaajan i
na koji pacijent ukazuje, kada izbija strah koji vodi
izbegavanju. Ispitivanje antecedenata esto otkriva
male epizode fobinog tipa u doba detinjstva ili
adolescencije.
Anamneza ukazuje na dogaaje koji oznaavaju
neku promenu u simbolikim koordinatama boles-
165
nikovog ivota (razdoblja u socijalnom ili afektiv-
nom ivotu, promena sredine, smrt, stupanje u brak,
odlazak), a da on sam to ne povezuje sa pojavom
svoga poremeaja.
Kasnija evolucija je razliita: ili spontano pobolja-
nje zbog sticaja povoljnih okolnosti, ili vraanje
bolesti pod dejstvom ponavljanja znaajnih situaci-
ja, ili prelazak u hronini oblik. Kliniki oblici
imaju raspon od krajnje benignih (na primer, obian
strah od pauka) do tekih oblika koji stvaraju veu
ili manju invalidnost (neki sluajevi agorafobije).
III. PSIHOANALITIKI PRISTUP
1) Frojdovi radovi
Od 1895. Frojd razdvaja opsesije i fobije i zapoinje
svoju prvu teoriju strepnje* po kojoj je strepnja
[strah] posledica akumulacije libida* koji nije vezan
za predstave, u okviru aktuelnih neuroza*. Zatim
objavljuje komentare o malom Hansu (1905) i upot-
punjuje ovu ekonomsku koncepciju straha.
Strah je posledica potiskivanja*: delujui pod utica-
jem roditeljske zabrane, potiskivanje dovodi do raz-
dvajanja predstava i libidne energije koja se pretvara
u strah. Libidna energija se projektuje u spoljanji
svet na neku predstavu koja je fobogeni objekt (kod
malog Hansa konj): ovaj mehanizam odbrane nazi-
va se pomeranje*, a na njega se nadovezuje izbega-
vanje sa ciljem da se sprei kontakt sa fobogenim
objektom.
Osim toga, Frojd blie odreuje prirodu tog stra-
ha: to je strah od kastracije* (strah od ujeda ko-
nja, od ukopljenja), koji spada u okvir Edipovog
kompleksa.
Godine 1926. Frojd objavljuje novu teoriju straha u
studiji Inhibicija, simptomi i strepnja.
Revidirajui prvobitni stav, on tvrdi da strah dovodi
do potiskivanja, a ne obrnuto. On je instanca samog
Ja* za koje ima ulogu alarmnog signala pred pulziv-
nim porivima koje upuuje Ono*. Te pulzije su
dvojake na nivou Edipovog kompleksa* i ispoljava-
ju se ambivalencijom* koju je mali Hans pokazao u
odnosu na svoga oca i u kojoj i pulzija agresivnosti i
pulzija nenosti raaju strah od kastracije kao san-
kciju prve, a inherenciju enske pozicije druge pulzi-
je. Frojd e se kasnije vratiti problemu samog posto-
janja agresivnih pulzija.
Meutim, u prvom planu vie nije ekonomski (ener-
getski, kvantitativni), ve kvalitativni aspekt.
Muni afekt koji je osloboen potiskivanjem pome-
ra se na supstitutivnu formaciju (konj), ali to pome-
ranje je nedovoljno, ostaje jedan deo neprijatnog
afekta vezanog za patogeni objekt, potiskivanje je
neuspeno, na ta se nadovezuje izbegavanje tog
objekta.
2) Posle Frojda, drugi autori su izuavali pregeni-
talne elemente koji ukazuju na arhainije strukture
u razvitku i na prefobine slike: A. Frojd ili M.
Klajn (Klein). M. Klajn se naroito bavila strahom
kao strahom od povratka na sado-oralne pulzije.
FOBINA NEUROZA
3) Lakanov (Lacan) doprinos
Na seminaru o neurozama 1956 (neobjavljenom),
ija je glavna tema bilo tumaenje sluaja malog
Hansa, Lakan pristupa novom itanju Frojdovih
tekstova u svetlu novih konceptualnih injenica koje
su proizale, izmeu ostalog, i iz lingvistike i ponovo
razrauje elemente Frojdove teorije u okviru odnosa
subjekta sa drugim, trougaonog odnosa medijatizo-
vanog govorom.
Psihogenelski aspekt U poetku, da bi se ispunio
nedostatak (Le Manaue), zev stvoren odvajanjem
pri roenju, dete je objekt majine elje i zauzima
mesto falusa. Ono investira imago majke da bi nalo
svoje mesto u odnosu na nju u njenom rasparanom
telu. U stadijumu ogledala*, dete ostvaruje primar-
nu identifikaciju sa njenom slikom. Ta identifikacija
je, dakle, imaginarna" u pravom smislu reci. To je
prva faza u stadijumu Edipovog kompleksa. U dru-
goj fazi, otac uestvuje kao tree lice u (imaginar-
nom) dualnom odnosu majka-dete, liavajui majku
falusa i pokazujui detetu da ono nije falus. Tako se
proglaava oinski zakon.
Treu edipovsku fazu predstavlja identifikacija sa
ocem i stupanje u simboliki svet. Dete to postie
kada savlada strah od kastracije koji se raa zbog
nunosti da se odrekne svoje falike pozicije iako
poseduje ono to je predmet majine elje, meutim,
majina elja je usmerena ka ocu kao priznatom
nosiocu falike funkcije. Kastracija, nagovetena
odsustvom majinog penisa (imaginarna kastracija),
predstavlja kaznu za nepriznavanje zakona. Tada,
poto zabrana koju namee zakon potvruje deteto-
vu faliku elju i garantuje njeno budue ostvarenje
uprkos trenutnoj neadekvatnosti (simbolika kastra-
cija), dete se moe identifikovati sa ocem koji je
nosilac falike funkcije.
Ovim prihvatanjem zakona, priznavi oevo ime,
dete stupa u poredak simbolinog i niza oznaitelja
koji se ulanavaju polazei od prvog oznaitelja,
falusa, kljua govora/jezika.
Ono prelazi sa statusa objekta u svom imaginarnom
odnosu sa drugim (,,malo d") na status subjekta,
posredstvom elje za eljom drugog (veliko D " ,
mesto razvoja govora, poredak jezika, univerzalni
simboliki poredak) koja ga utemeljuje i konstituie
kao takvog.
U funkciji ovih psihoanalitikih datosti moe se
shvatiti:
strah od kastracije, koji predstavlja radikalni,
egzistencijalni strah. To je iskustvo desubjektivizaci-
je koje doivljava dete kome je uskraen imaginarni
odnos sa majkom i koje se mora potiniti elji
drugoga toliko da vie ne zna ko je i ta se na njega
odnosi u zakonu treeg;
struktura histerije straha.
Neurotiar doivljava simboliki registar na imagi-
narnom nivou. On je preao na simboliki poredak
ali je izgubio oseaj za veze izmeu oznaitelja i
referencu na faliki oznaitelj. Kod njega je u pita-
FOBIJA
nju seksualno ispunjenje i on upravo u okviru trou-
gaonog odnosa pokuava da nae svoje utemeljenje
kao subjekta u odnosu na alter ego. On se trudi da
postane idealno bie, nastojei da se identifikuje sa
eljom drugoga, naroito u pogledu njene telesne
simbolizacije, to mu neprekidno namee pitanje:
Jesam li ja mukarac ili ena?";
iz ovoga proizlaze karakteristike fobije:
a) fobija, koja se pojavljuje kada se postavi pitanje
prihvatanja edipovske elje, ujedno je i izraz elje i
izraz straha od kastracije. Ona je strah od elje",
to je oigledno u impulzivnim fobijama ili agorafo-
biji u kojoj se strah od iskuenja" ispoljava u
fantazmu da se bude uliarka".
b) ova fobija, koja ukazuje na problematiku biv-
stvovanja, a ne posedovanja, predstavlja strah od
jedne vitalne opasnosti, opasnosti od unitenja defe-
nestracijom, od guenja na nekom zatvorenom mes-
tu ili gubljenja u velikom prostoru. U pitanju je i
opasnost od razlaganja bia u svetu putem gubitka
svesti, onesveivanja, gubitka vlasti nad sobom, u
svim situacijama pasivnosti (fobija od prevoznih
sredstava), iji je orgazmiki smisao jasan;
c) najzad, fobogeni element ima odlike eksterior-
nosti i figurativnosti (vizuelna slika): iroki prostori
agorafobije ukazuju na nemogunost oslanjanja na
neku materinsku i umirujuu sliku u ogledalu, vr-
toglavi ponori predstavljaju genitalne dubine en-
skog tela, fascinantni prozor projektuje u spoljanji
svet izvrnutu shemu genitalnog otvora (F. Perijc).
noevi nagovetavaju u isto vreme muki polni or-
gan i opasnost od kastracije, male ivotinje koje se
vraaju u svoje jazbine, pogotovu ako imaju faliki
oblik zmije, predstavljaju jo reitije slike.
To je prava inscenacija koja, spolja, odailje fobiaru
njegovu problematiku ili pre, sam odraz njegovog
Ja zapanjenog enigmom elje drugog" (F. Perije).
U nekim sluajevima, figurativnost je manje oigled-
na, poto simptom dobija svoje znaenje na nivou
verbalne metafore, kao, na primer, u fobiji od (lju-
bavne) vonje.
Stoga je sasvim opravdano to u leenju fobine
neuroze primat ima psihoanaliza, jer se govorni
proces elaborira u transferu.
. Udri
F. PERRIER et C. CONTE, Nevrose phobique, Encycl. Med.
Chir., Pari, Psvchiatrie 37 360 A 10, 10-1964, koja sadri
iscrpnu bibliografiju, naroito Frojdovih i Lakanovih tek-
stova; F. PERRIER, La Chaussee d'Antin, Un. gen. d'Edit,
Coll. 10-18, Pari, 1978.
FOBIJA
od gr. phobos, strah
Definicija koja moda najtanije izraava sutinu
fobinog simptoma jeste ona koju je predloio F.
Perje (Perrier): to je intenzivan strah vezan za
opasnost od pojavljivanja nekog objekta ili neke
166
situacije za koje subjekt selektivno vezuje aktualiza-
ciju nekog doivljenog straha". Samo je psihoanali-
tiki pristup mogao odrediti identitet fobije, u okvi-
ru teorijske obrade neuroza.
Meutim, izuavanje fobija jo je optereeno nasle-
dem etimologije i nedostacima istorijske elaboracije
psihijatrijske nozografije.
Etimoloki, re fobija" potie od grke reci phobos
koja znai strah", to, u stvari, ne unosi mnogo
specifinosti u ovaj pojam.
Istorijat fobija odlikuje se njihovom kasnom identi-
fikacijom kao psihopatolokog entiteta. Tek u prvoj
polovini XIX veka, one se postepeno odvajaju od
manifestacija sumanutosti. Sam termin fobija poja-
vio se, izgleda, u literaturi tek oko 1870. i bio je
praen obiljem deskripcija i termina opisanih kao
autonomni kliniki entiteti, koji su ostali neodvojivi
od opsesija sve do prvih godina XX veka, mada je
Frojd ve bio utvrdio njihove distinktivne crte u
okviru razrade svoje teorije neuroza.
I. KLINIKA SLIKA
Uglavnom se sastoji u sledeem:
permanentno stanje opreza koje se katkad pretva-
ra u pravo stanje uzbune, u strahu od susreta sa
fobogenim objektom (u irokom znaenju reci objekt);
- maksimalno izbegavanje te situacije, koje katkad
mue da dovede do znatnog ograniavanja aktiv-
nosti. Izbegavanje moe biti izraeno bekstvom pred
neminovnou te situacije. Ponekad, sigurnost se
obezbeuje prisustvom nekog treeg lica koje u
neku ruku igra ulogu kontrafobinog objekta".
Kada je suoenje sa fobogenim objektom ili situaci-
jom neizbeno, u okolnostima koje su za isto lice
uvek iste i odreene, subjekt biva obuzet strahom
koji je praen nizom svojih emocionalnih i neu-
ro-vegetativnih manifestacija (Strepnja*) koje mogu
ii do paraliueg uasa. Ovo oseanje katkad ima
primesu odbojnosti ili averzije.
Iako je bolesnik svestan da je taj strah iracionalan ili
preteran, on osea da ne moe da ga nadvlada ili da
gubi kontrolu nad svojim postupcima. Napomenu-
emo da je fobogeni stimulus izvan subjekta i da je
najee vizuelne prirode.
II. KLINIKI OBLICI
Oni su mnogobrojni, s obzirom na navedene etimo-
loke i istorijske osobenosti. Nabrojana su 202 tipa
fobija iji je popis bez znaaja i koje su se mogle
svrstati u kategorije koje emo navesti, kod odraslog
oveka i kod deteta.
A) Fobije odraslog oveka
Predloeno je vie nomenklatura [Pitr (Pitres) i Re-
i (Regis), Giro (Guiraud)], koje manje ili vie
optereuju dodatni elementi koje je teko razvrstati.
One daju esto heterogene klasifikacije koje su vie
deskriptivne nego strukturne.
167
1) Fobije vezane za situaciju ili mesto (topofobije)
Strah od irokog i otvorenog prostora (trgovi, ulice)
ili agorafobija, strah od uskog i zatvorenog prostora
(lift, bioskopske sale) ili klaustrofobija, strah od
visokih mesta (provalije, mostovi, balkoni) iji je
jedan vid visinska vrtoglavica, strah od prevoznih
sredstava (automobil, avion, voz: fobija od koje je
patio Frojd). Tu se moe uvrstiti i strah od elemena-
ta (oluja, more i vodena prostranstva, pomrina).
2) Fobije vezane za objekte
neive stvari: otro orue i oruje, ibice, igle, da se neto ne oda drugoj osobi, to nagovetava
praina, dlaice, krzno;
ili iva bia: krupnije ivotinje (psi, make), ili unutranja i ne doputa ni izbegavanje ni vezivanje
sitnije ivotinje (gmizavci, mievi, insekti). One su
proizale iz dejih strahova i veoma su rasprostra-
njene.
3) Impulzivne fobije
Obino se ne pojavljuju u nomenklaturi fobija, ve
se vezuju za opsesivnu neurozu, ponekad pod nazi-
vom opsesija-impuls (Opsesija*, Impuls*), ali su
neke od njih u biti tipino fobine. To je naroito
sluaj kod fobija od defenestracije ili ranjavanja
orujem, od kojih bi prve pre bile situacione, a
druge objektne.
4) Najzad, razne fobije vezane za organsko funkcio-
nisanje (san, gutanje), strah od crvenjenja pred drugi-
ma (eritrofobija*), strah od bolesti (nozofobija*):
strah od raka (kancerofobija*), od venerinih bolesti
(sifilofobija), strah od mikroba. Opisane su i razne
socijalne, moralne ili religijske fobije.
Pomenuta je ak i pantafobija* koja predstavlja
difuzan i nesistematizovan strah, to je utoliko pre
stavlja izvan okvira fobija.
Od svih ovih razliitih klinikih oblika nastao je
svojevrstan amalgam zasnovan na jednoj terminolo-
giji stvorenoj upotrebom disparatnih elemenata koja
ukazuje na to da fobini simptom nije isto to i
fobina neuroza, kao i na njegov kliniki proteimor-
fizam zbog koga se on moe pojaviti kao prolazna
reakcija tokom psihikog i afektivnog razvoja deteta
ili postojati u klinikoj slici razliitih nozografskih
entiteta:
ili kao znak odreenog momenta u evoluciji
neke neuroze;
ili vezan za neki varijabilniji kliniki kontekst,
ukljuujui i psihotini kontekst.
Mnogi autori pokuali su da raskre ovo iroko
polje fobija, na osnovu semiolokih i metapsiholo-
kih podataka koji se, na alost, jo uvek veoma
esto brkaju, bilo ograniavajui, iskljuivanjem ili
moduliranjem, semioloku pertinenciju nekih poj-
mova, to je katkad bilo potvreno terminolokim
korekcijama (na primer, suprotstavljanje pravih
fobija ili histerofobija pseudofobijama), bilo
nastojei da iznijansiraju sam pojam fobije u odnosu
na fobinu neurozu, poto simptom svedoi o real-
nosti strukture.
Tako su glavne kategorije fobija imale razliitu
sudbinu:
FOBIJA
prve dve kategorije (fobije vezane za situaciju i
za objekte) i dalje se svrstavaju u fobije, kao i kod
Frojda;
meutim, razne vrste fobija iz etvrte kategorije
ili bivaju iskljuene, kao fobija od mikroba koja se
vezuje za opsesivnu neurozu (odsustvo izbijanja
straha i vezivanja za drugu osobu, anulacija pomou
ritualizacije, itd.), ili se smatraju graninim sluaje-
vima koji se pre vezuju za druge psihotine struk-
ture: takva je eritrofobija kod koje preovladuje strah
paranoini* odnos; nozofobija, u kojoj je opasnost
za drugu osobu, to je pribliava hipohondriji*;
nasuprot tome, ako su impulzivne* fobije ranije
pripisivane opsesivnoj neurozi* s obzirom na jedan
isto misaoni proces usmeren ka radnji koju treba
izvriti a ne ka spoljanjem objektu, neke od njih,
kao fobiju od defenestracije, F. Perje uvruje u
fobije i precizira pojam i organizaciju fobinog sim-
ptoma pozivajui se na strukturu fobine neuroze.
B) Fobije kod dece
Spadaju u okvir dinaminog procesa sazrevanja i
strukturacije linosti, pa je njihova semioloka perti-
nencija veoma varijabilna i moe ukazivati kako na
znaajne etape tog psihogenetskog procesa, tako i
na patoloke pojave koje ga mogu pratiti.
Ako je 1956. Maleov (Mallet) rad, svojim psihoana-
litikim pristupom, uneo izvestan red u deju klini-
ku psihijatriju, ipak ostaje da pri svakom pokuaju
klasifikacije nuno koegzistiraju razliiti nivoi kon-
ceptualizacije:
1) prefobini. elementi (strah u 8. mesecu, noni
strah u 20. mesecu, a zatim strah od mraka) nisu
fobije po svojoj organizaciji i svom metafizikom
znaenju;
2) fobije od ivotinja koje hronoloki dolaze posle
njih, kao prototip fobija, isto tako su deo normal-
nog psiho-afektivnog razvoja deteta, to ponekad
oteava dijagnozu interkurentne neurotine evoluci-
je. O psihoanalitikom pristupu ovim fobijama bie
vie reci u okviru fobine neuroze.
3) mnoge fobije koje su opisane kod odraslog ove-
ka mogu se zapaziti i kod deteta, sa istom varijabil-
nom uestalou u pogledu svog simptomatskog as-
pekta i svog psihopatolokog znaenja. Neke su spe-
cifino deje, kao fobija od WC-a, a naroito klasina
fobija od kole koja retko ima fobinu strukturu
(moe se, na primer, uporediti sa situacionim fobija-
ma), a re fobija vie se odnosi na reakcije odbijanja
ili inhibicije vezane za druge organizacije linosti,
naroito za prepsihotinu ili psihotinu, kao to je
kod tekih oblika zapazio Lebovisi (Lebovici).
One pokreu problem odnosa izmeu fobija i inhibi-
ranog ponaanja, koji se kod deteta pri povrnoj
analizi esto brkaju.
Iz ovih razmatranja fobija odraslog oveka i dete-
ta proizlazi da leenje treba da bude razliito, za-
FOLIE RAISONNANTE
visno od toga da li su u pitanju pseudofobije ili
prave fobije koje ukazuju na fobinu neurotinu
strukturu.
III. TERAPIJA
Ako anksiolitika hemoterapija deluje na sve mani-
festacije straha, razliite psihoterapijske metode bie
posebno indikovane i esto krunisane uspehom za-
hvaljujui sposobnosti fobiara da komunicira s
drugim ljudima.
Terapije ponaanjem i razuslovljavanjem su tu izri-
ito indikovane.
Grupne, porodine i prvenstveno psihoanalitike te-
rapije propisuju se kod deteta kada je posebno
implicirana porodina sredina, to je sluaj u mno-
gim fobijama od kole. Ali metoda izbora ostaju
psihoterapije zasnovane na psihoanalizi, esto krat-
kotrajne jer je psihoanaliza najlaki put kada odgo-
vara linim motivacijama pacijenta.
1. Udri
FOLIE RAISONNANTE (Razborita sumanutost)
od lat. follis, meh ispunjen vazduhom, balon i ratio,
raun
Ovaj termin su uveli Serje (Serieux) i Kapgras (Cap-
gras) koji su, 1909, hroninim interpretativnim su-
manutostima posvetili delo pod naslovom Les folies
raisonnantes.
Kod obolelih od interpretativne sumanutosti posto-
ji, u stvari, paradoksalna meavina ludila (folie), u
interpretacijama, i razuma (raison), u svim ostalim
oblastima osim u okviru same sumanutosti, ime se
opravdava naziv njihovog stanja, folie raisonnante.
Ove sumanutosti, iji je mehanizam preteno inter-
pretativan, spadaju u hronine sumanutosti parano-
inog* tipa.
.-F. evalije i D. ineste
FOLIKULINSKE PSIHOZE
od lat. folliculum, demin. od follis, vrea, meh
Folikulinske psihoze opisao je, 1939, Laboneli (La-
bonnelie), a Barik (Baruk) i njegovi uenici su nasta-
vili da ih ispituju. U pitanju su bile depresivne ili
manine, konfuzivne, sumanute ili halucinatorne
manifestacije, sa ciklinom evolucijom koja sledi
ritam sekrecije jajnika. Hiperfolikulinske psihoze vi-
e pokazuju tendenciju ka maniji, dok depresija vie
govori o hipofolikulinskom poremeaju.
U nae vreme, napredak endokrinologije i tehnika
funkcionalnog ispitivanja jajnika ne doputaju da se
zadri ova hipoteza o neposrednoj kauzalnoj vezi
izmeu sekrecija jajnika, posebno sekrecije folikuli-
na, i psihikih poremeaja kod ene. Pojam estroge-
no-luteinske neravnotee, koji je zamenio pojam
hiper- ili hiposekrecije folikulina, takoe ne ide u
prilog ovoj endokrino-psihijatrijskoj hipotezi.
168
Nazvan hormonom zaljubljenih ena, folikulin
ak nije ni afrodizijak: pre e biti da ima inhibitorno
dejstvo na libido. Paradoksalno, pokazalo se da su
androgeni ponekad delotvorni u nekim sluajevima
frigidnosti.
Kod tumora jajnika koji dovode do feminizacije ili
maskulinizma, u sindromima preranog puberteta ili
pseudopuberteta, gotovo se nikada ne uoavaju du-
evni poremeaji niti specifine timike modifikacije.
Isti je sluaj i sa produenim hormonskim terapija-
ma. Izgleda da je od koliine luenja odreenog
hormona mnogo vanije to to bolest izaziva psiho-
loke promene slike tela i odnosa sa drugim. Na isti
nain, najzad, ispoljavaju se patoloke reakcije na
hirurku kastraciju (Kastracija*) ije psihijatrijske
posledice vie zavise od linosti i psiholokog kon-
teksta nego od humoralnih promena koje je izazvala
pomenuta intervencija. ak i kod puerperalnih psi-
hoza (Puerperijum*), teorija o endokrinoj neravno-
tei, poto je jedno vreme bila u modi, nije izdrala
podrobnija ispitivanja hormonalnog bilansa.
Ono to, na kraju, ostaje iz tog nozografskog okvi-
ra, jeste katkada neosporan uticaj katamenijalnog
ritma na psihu ene. I, bilo da je re o poremeajima
raspoloenja, o anksioznim reakcijama, o krizama
plaa, o razdraljivosti, ili o istinskim psihozama,
odnosno pojavama psihotine prirode, periodinog i
privremenog karaktera, sve ove smetnje se, po jed-
noglasnom miljenju svih autora, javljaju u pred-
menstrualnom periodu ili u vreme menstruacije, to
e rei uvek u drugom delu menstrualnog ciklusa.
Sve se odvija kao da ena u toj fazi pokazuje
izuzetnu osetljivost ili svojevrsnu predispoziciju za
psihike dekompenzacije. Nijedno istraivanje do
danas, meutim, nije bilo u stanju da otkrije neki
pouzdani endokrinoloki supstrat ovih pojava.
Folikulinske psihoze bi se danas mogle svrstati uz
psihosomatska oboljenja (Psihosomatska medici-
na*) sa izvesnom psihogenetskom dispozicijom koja
ukazuje na tekoe identifikacije sa sopstvenim, en-
skim polom i na poremeene odnose sa majkom.
Uistinu, tumaenje ovih opservacija, u njihovoj ra-
zuenosti i protivrenostima, i dalje je teko. Nisu li
na sva ova istraivanja, ma kako bila ozbiljna,
moda uticala narodna verovanja po kojima je, od
pamtiveka, ludilo ene vezano za njene polne organe?
M.-L. Laka-Monzen
FON HIPEL-LINDAUOVA (VON HIPPEL-
-LINDAU) RETINO-CEREBELARNA
ANGIOMATOZA v. Fakomatoze
FON VAJCEKEROV (VON WEIZSACKER)
SINDROM v. Metamorfopsija
FORKLUZIJA
od lat. fors,foris, napolju i claudere, zatvoriti, zakljuiti
Forkluzija je pravni pojam: gubitak nekog prava
koje se nije iskoristilo u propisanom roku.
169
Forkluzija je termin koji je . Lakan (J. Lacan)
usvojio kao prevod nemake reci Verwerfung, koju
je, pak, S. Frojd uveo i esto koristio, naroito u
ogledu ovek-vuk. Verwerfung ima nekoliko zna-
enja, poev od obinog odbijanja pa do sutinskog
i apsolutnog odbacivanja, koje bi se moglo prevesti
perifrazom: O tome neu nita da znam.
Za . Lakana, forkluzija je specifian mehanizam
koji je, po svoj prilici, izvor psihotinih pojava:
primordijalno odbacivanje nekog fundamentalnog
oznaitelja izvan simbolikog sveta subjekta. Taj
fundamentalni oznaitelj je oevo ime shvaeno u
svojoj simbolikoj funkciji, metafora oca, otac kao
oznaitelj Edipovog kompleksa, kao nosilac falu-
sa, jemac zakona. Za razliku od potiskivanja, oz-
naitelji na kojima poiva forkluzija nisu ukljueni u
nesvesno subjekta i ne vraaju se iznutra, ve u
okrivu stvarnog. Pomenuto vraanje odbijenog
oznaitelja u okrivu stvarnosti objanjava mehani-
zam halucinacije*. Ovo slabljenje oeve simbolike
funkcije spreava promovisanje subjekta kao takvog
i objanjava njegovo zadravanje u dvjnom, otuu-
juem odnosu prema majci, gde simboliki poredak
imena, porodice, drutva i, uoptenije uzev, zakona,
ne moe da se uspostavi. Za . Lakana, forkluzija
predstavlja mehanizam psihike odbrane specifian
za psihoze.
Nije lako da se koncept forkluzije dovede u vezu s
pojmovima ili konceptima iz nekih drugih teorijskih
pristupa. Pa ipak, takvo jedno poreenje moglo bi
se izvesti uz pomo psihopatolokog tumaenja me-
hanizma halucinacije. Tako, da uzmemo primer iz
Bionove teorije, halucinacija je rezultat istiskivanja
elementa fS, nazvanog jo i stvar po sebi, koji sub-
jekat nije u stanju da pretvori u misao; ovi elementi
/?, kada se projektuju, ispunjavaju svet koji okruuje
psihotinog pacijenta i konkretizuju nemo subjekta
da dosegne simboliko miljenje. Izgleda da Bion, sa
konceptom elementa /?, koristi jedan model vrlo
blizak psihofiziologiji, dok je znaaj Lakanovog
koncepta forkluzije u tome to je u tesnoj vezi sa
refleksijom o statusu iskaza miljenja i, samim tim,
o vezi lingvistikih i psihopatolokih koncepcija.
D. Marseli
FORSIRANA DIUREZA v. Reanimacija, Dijaliza
(metode)
od lat. fortis, jak, gr. dia-, kroz i ouron, urin, mokraa
Tehnika reanimacije koja koristi poveanje volemije
pijenjem ili infuzijom izotoninih ili hipotoninih na-
pitaka da bi se povealo glomerularno filtriranje, to
jest diureza, i eliminisanje bubrenim putem. U slua-
ju hiperlitijemija ili namerne intoksikacije (barbitura-
tima, benzodiazepinima...), ova tehnika, esto prido-
data ispiranju stomaka, omoguava redukciju toksi-
nih supstancija u plazmi. Ponekad se preporuuje i is-
tovremeno korienje jednog diuretika (furosemida).
L. Geral i L. mit
FRIGIDNOST
FRANCUSKI SKAKAI
Ime francuski skakai (jumping Frenchmen of
Maine) dobili su neki stanovnici Kanade koji su
emigrirali u dravu Mejn (SAD), oboleli, u stvari,
od sindroma ila de la Tureta*, to se manifestova-
lo nekoordinisanim pokretima.
M. Poro
FRATRICID v. Bratoubistvo
lat. frater, brat i caedere, ubiti
FRIGIDNOST
od lat. frigidus, hladan
U svakodnevnom reniku psihijatrije, re frigidnost
ima dosta neodreeno znaenje genitalne ili seksual-
ne hladnoe u ena, vezano za etimologiju, frigi-
dushladan. Danas bi, u tom smislu, bilo bolje
govoriti o anafrodiziji. Isto tako, valja razlikovati
frigidnost oteano postizanje seksualnog ili geni-
talnog zadovoljstva, relativnu ili totalnu frigidnost,
primarnu ili sekundarnu od oblika dispareunije,
kod koje su seksualni odnosi praeni bolom. Nave-
dena razgraniavanja ne spreavaju preplitanje zna-
enja ovih razliitih pojmova (anafrodizija, dispare-
unija, frigidnost) jer se i smetnje koje oni imenuju
katkada javljaju simultano ili sukcesivno.
Moda bi trebalo alibidinijom nazvati odsustvo
elje (to ne znai odsustvo zadovoljstva, upor. sek-
sualnost* psihotinih bolesnika), a anafrodizijom*
odsustvo zadovoljstva, bez obzira na okolnosti; tada
bi se za re frigidnost mogao zadrati ui smisao,
oteano postizanje orgazmikog zadovoljstva, to
su tekoe koje najee proizlaze iz nekog intraper-
sonalnog (a moda i interpersonalnog) sukoba izme-
u elje i zadovoljstva. Kako se, meutim, ove
razlike obino ne prave, treba dakle, opisati:
s jedne strane, apsolutna frigidnost: ne javlja se
nikakvo seksualno zadovoljstvo, ni prilikom predig-
re, ni tokom potpunog odnosa, bez obzira na to koji
je muki partner ili tehnika u pitanju i takva se
elja pominje (odsutna, slaba, estoka, itd.).
i, sa druge, oblike relativne frigidnosti: postoji
izvesno zadovoljstvo prilikom predigre, ali je re o
nesposobnosti, bar prividnoj, da se postigne orga-
zam, ili do orgazma dolazi izuzetno retko. Ova
relativna frigidnost vrlo esto dovodi do snanog
oseanja frustracije, usled nezadovoljene genitalne
tenzije, i mnogo se tee podnosi nego apsolutna
frigidnost. Frigidnost moe biti primarna i potpuna:
kad neka ena nikada nije doivela nikakvo osea-
nje zadovoljstva, ili primarna i delimina (to je
moda i najei sluaj), oseanje zadovoljstva po-
stoji ali nije potpuno, ili se doivljava jedino prili-
kom masturbacije ili predigre.
Frigidnost se moe javiti i kao sekundarna: bilo
posle neke lezije genitalnog aparata, neke (organske ili
psihike) traume ili poroaja (est sluaj); bilo da je
FRONTALNA INTERNA HIPERSTOZA
fakultativna i vezana za okolnosti koje se odnose
na odreenu linost (umor, trudnoa, itd.), ili egzo-
gena (partner, tehnika, itd.). Videti i odrednice
Anafrodizija*, Seksualnost*. Leenje frigidnosti pre
svega podrazumeva otklanjanje eventualne organske
etiologije (dispareunija*, vaginizam*). Tek tada je
mogue opredeliti se bilo za psihijatrijski, odnosno
psihoterapeutski pristup, bilo za seksoloki. Rezul-
tati su najee obeshrabrujui. Pa ipak, valja istai
da broj sluajeva frigidnosti, u statistikom smislu,
opada, do ega je moda dovelo bolje seksualno
obrazovanje ili atmosfera koja se razlikuje od one
od pre nekoliko decenija.
/. Poenso
FRONTALNA INTERNA HIPERSTOZA v. Mor-
ganji-Stjuart-Morelov sindrom
od gr. hyper-, iznad i osteon, kost i od lat. frons, frontis,
elo i internus, unutranji
FRONTALNI I PREFRONTALNI SINDROM
od lat. frons, elo i pre-, ispred
I. ANATOMSKO-FIZIOLOKI PRIKAZ
Frontalni reanj je onaj deo mozga koji se nalazi
ispred Rolandove (Rolando) brazde. U filogenet-
skom smislu, on predstavlja najmlau zonu mozga.
Frontalni korteks sastoji se od tri podruja koja se
razlikuju po strukturi i vezama:
primarna motorna zona [zona 4, po Brodmanu
(Brodmann)] koja se prostire du frontalne uzlazne
vijuge,
premotorne zone (zone 6 i 8, po Brodmanu),
koje se nalaze ispred zone 4. Njeno protezanje na
unutranju stranu dotine hemisfere obrazuje do-
punsku motornu zonu,
prefrontalne zone (zone 9, 10, 11, 12 i 46) nalaze
se ispred prethodno pomenutih. One kod oveka
zauzimaju etvrtinu sveukupne korne mase u odre-
enoj hemisferi.
U fiziolokom pogledu:
primarna motorna zona ima isto motornu funk-
ciju i, prema tome, njome se ovde neemo baviti;
' premotorne zone: njihova ablacija ne dovodi do
paralize, ve utie na pojavu hipertonije, grasping-a,
vazomotornih smetnji. Njihova stimulacija determi-
nie pokrete za usmeravanje osovine tela, posebno
glave i oiju, prema suprotnoj strani;
prefrontalne zone: praktino su povezane sa
svim ostalim kortikalnim strukturama, naroito sa
limbikim korteksom i hipotalamusom. Njihovo
prouavanje u poetku se zasnivalo na ablacijama
kod ivotinja koje su onda postajale apatine i
motorinost im se znatno smanjivala. Tek posle
ovih opita, poelo se sa pokuajima neurohirurkih
operacija na oveku (prefronatalna lobotomija ili
topektomija zona IX i X). Mnogobrojne studije o
uslovnim refleksima kod ivotinja omoguile su da
170
se u prefrontalnom renju razlue tri razliita siste-
ma [. Kambje (J. Cambier)]:
jedan frontolimbiki sistem: uloga bi mu bila da
inhibira ponaanje u cilju prilagoavanja organizma
okolnim faktorima. Lezije orbito-frontalnog kortek-
sa imaju, u stvari, za posledicu promene u kontroli
afektivnih reakcija;
jedan prefrontalni premotorni sistem koji pre-
motornom korteksu upuuje inhibitorne influkse;
prefrontalni sistem nucleus caudatus koji, iz-
gleda, utie na lokomotorne odgovore tako to pro-
gramira odgovore koji vre eljeno usmeravanje.
injenica da se do veine ovih zakljuaka dolo na
osnovu opita vrenih na ivotinjama spreava, oig-
ledno, da se oni primene i na oveka. Izgleda da su,
kod oveka, ove pojave daleko sloenije. Sve do
danas, osnovni podaci, kad je re o oveku, dobijani
su na osnovu ispitivanja lezija, bilo neurohirurkih
(zahvati koji su se nekada vrili na subjektima koji
su prethodno ispoljavali neke simptome), bilo lezija
druge prirode (vaskularne ili tumoralne, na primer),
ali vrlo esto velikih, koje prevazilaze frontalno
podruje.
Izgleda da uvoenje novih tehnika fiziolokog ispiti-
vanja nervnog sistema mnogo vie obeava u tom
pogledu. Meutim, poto su ove tehnike jo uvek na
poetnom stupnju razvoja, preuranjeno bi bilo da se
na osnovu njihovih rezultata izvlae neki konani
zakljuci o ulozi frontalnog renja, naroito kada je
re o patolokim mentalnim sindromima.
II. ANALITIKA SEMIOLOGIJA
U ovome poglavlju se neemo baviti poremeajima
koji mogu nastati posle lezija primarne motorne
zone.
A) POREMEAJI MOTILITETA
Motorina perseveracija Re je o jednom od najjas-
nijih znakova oteenja frontalnog renja, to je, po
svoj prilici, posledica nestanka inhibicije. Bolesnik
vri pokret ispravno, katkada pomalo usporeno.
Pokazuje tendenciju da ponavlja pokrete koje je
uspeo da uini. Ima tekoe pri vrenju pokreta koji
koordiniraju razliite udove. Ove se smetnje daju
otkriti prilikom grafikog reprodukovanja [na testo-
vima Rejovog (Rey) sloenog lika, na primer].
Lufja (Lufia) je nainio sintezu ovih poremeaja
zakljuivi da bolesnik s lezijama frontalnog renja
ima tekoe, s jedne strane, da pree s jedne motor-
ne radnje na drugu (gubljenje kinetike melodije)
dok je, s druge, izgubio sposobnost da sopstveno
ponaanje organizuje na osnovu nekog verbalno
izraenog uputstva (gubitak sposobnosti samoregu-
lisanja govora).
Pojave patolokog hvatanja (grasping) Mogu pogo-
diti bilo neki ud (onaj koji se nalazi na strani
suprotnoj od lezije), bilo pogled (vizuelni grasping).
Bolesnik je sklon da hvata predmete koji se nalaze
171
u njegovu vizuelnom polju a kada ih se domogne,
nije vie u stanju da svoj stisak popusti. Ovaj oblik
ponaanja sree se iskljuivo u sluaju frontalne
lezije.
Opadanje motornih i spacijalnih sposobnosti Jednos-
trana frontalna lezija esto, bez ikakvog motornog
ili senzitivnog poremeaja, dovodi do opteg sma-
njenja motorne aktivnosti suprotne polovine tela.
Pored toga, oseti se mnogo tee primaju na onoj
strani tela koja je suprotna leziji (fenomen gae-
nja ulne osetljivosti: od dveju injekcija koje mu
se daju istovremeno sa svake strane tela, bolesnik
e osetiti samo onu koja mu je data sa obole-
le strane).
Okulomotorni i vizuelni poremeaji Frontalne lezije
mogu da dovedu do adverzivnih kriza koje se oitu-
ju okretanjem oiju ili glave, kao i oiju i trupa, na
stranu suprotnu od lezije. Frontalna lezija moe da
izazove opadanje ili iezavanje voljnog lateralnog
okretanja na suprotnu stranu.
B) POREMEAJI VIIH FUNKCIJA
Psihomotorni poremeaji Voljna aktivnost je smanje-
na, ne samo u pogledu jedne polovine tela ve
uopte. Bolesnik je apatian, ravnoduan na spolja-
nje nadraaje. Za razliku od depresivne osobe, njega
ovo opadanje aktivnosti ne zabrinjava i esto e se
njegova okolina pre uznemiriti zbog toga. Na teme-
lju te inertnosti, moe doi do impulzivnih reakcija.
Na svome vrhuncu, ovo stanje moe dovesti do
akinetikog mutizma praenog potpunim nereago-
vanjem na nadraaje, bili oni i nocioceptivni.
Poremeaji afeklivnosti Apatiji odgovara afektivna
ravnodunost. U klasinom sluaju, bolesnici su
luckasto euforini, puerilni, nemarni. Spoj afektivne
ravnodunosti, luckaste euforije i psihomotorne
apatije dobio je naziv morija. Ona se obino ispolja-
va oslobaanjem instinktivnih pulzija, pre svega
seksualnih, i gubljenjem oseanja pristojnosti.
Istini za volju, klasina klinika slika morije prilino
je retka, obino preovlauje ravnodunost. Opisana
su i depresivna stanja iji udes razni autori razliito
procenjuju (od 0 do 100%!). Pomenute varijacije
potiu, pre svega, od nepostojanja operativnih istra-
ivakih kriterijuma budui da je veina autora,
oigledno, u simptome depresije svrstala i ono to je
puka ravnodunost, i pomeala apatiju i psihomo-
tornu inhibiciju.
Sve u svemu, da navedemo Kambjea, frontalni
renjevi igraju znaajnu ulogu u analizi i sintezi
informacija, u sposobnosti da se iz jednog skupa
izdvoje razliiti delovi, u uspostavljanju jedne strate-
gije koja ide u prilog utedi sredstava. Njihovo
oteenje e se, dakle, izraziti nemogunou da se iz lis (Lefevre-Pontalis)]. Objekt toga zahteva moe
obilja informacija izdvoje one koje imaju znaenja
od onih koje nemaju. U tim uslovima, oigledno
je primamljivo, premda istinski preuranjeno, da
se frontalnom funkcionalnom poremeaju pripie
prvenstvena uloga u shizofreninim sindromima.
FRUSTRACIJA
F. Lermit (F. Lhermitte) je, na primer, opisao ta-
kozvano ponaanje koricenja kod pacijenata koji
boluju od frontalnih lezija: u sluaju ovoga sindroma,
puko pokazivanje, tokom lekarskog pregleda, najrazli-
itijih predmeta, za pacijenta podrazumeva nareenje
da ih uhvati, da ih koristi (tako pacijent bez razloga
zapali ibicu i jede i kad nije gladan). Na zahtev lekara,
pacijent je u stanju da svoje ponaanje kontrolie, ali e
pri najmanjoj promeni nastaviti sa njim, bez ikakve
vidljive motivacije. Ovo bi se ponaanje moglo povezati
sa ponaanjem nekih alkoholiara ili gojaznih osoba.
III. ETIOLOGIJA FRONTALNIH SINDROMA
Vaskularna oboljenja Najistiji frontalni jednostrani
sindromi naroito se uoavaju prilikom razmekava-
nja povrinskog podruja prednje cerebralne arteri-
je. U stvari, kada ovi oblici razmekavanja obuhvate
itavo ovo podruje, dovode do potpune hemiplegi-
je. U sluaju bilateralnih simultanih razmekavanja,
opserviran je akinetiki mutizam. Cerebralna hemo-
ragija ili subduralni hematom mogu se ispoljiti u
vidu preteno frontalne semiologije.
Tumor Po svojoj zapremini, frontalni reanj je naj-
vanija lokalizacija modanih tumora, bilo da su
dobroudni ili zloudni. U odsustvu motornih ili
ulnih poremeaja, ova lezija moe due vreme da
evoluira neopaeno i da se otkrije tek onda kada se
proiri na reitije zone. Tumori koji se najee
sreu jesu glioblastomi i meningiomi.
Traume Lezija moe da bude neposredna ili ne, a tom
prilikom kranijalni zid nagnjei frontalni reanj.
Degenerativna oboljenja Najkarakteristiniji frontalni
sindrom ispoljava se u sluaju Pikove (Pick) bolesti,
premda se ova, uopte uzev, javlja zdruena sa tem-
poralnom atrofijom (poteujui, meutim, zonu za
govor). Bolest se najee otkrije na osnovu poreme-
aja ponaanja koji su simptomatini za oteenje
frontalnog renja (gubljenje oseanja pristojnosti,
seksualni delikti, izdavanje ekova bez pokria...).
Frontalni sindrom kao posledica neurokirurkih ope-
racija (vidi Psihohirurgija*).
.-P. Iber
FRUSTRACIJA
od lat. frustrare, frustrari, otezati, uiniti uzaludnim,
prevariti, razoarati (prema fiustra, uzalud)
Ovaj pojam, koji je vulgarizovala psihoanaliza, ve-
rovatno je jedan od onih ija popularnost najee
dovodi do zloupotreba. O frustraciji se govori uvek
kad neka osoba oseti nezadovoljenje ili nezadovolj-
stvo. A, u stvari, frustraciju (Versangung na nema-
kom) treba definisati kao ne-zadovoljenje nekog pul-
zivnog zahteva [Laplan (Laplanche) i Lefevr-Ponta-
biti neki stvarni objekt iji iskljuivi karakter moe
biti uzrok nemogunosti zadovoljenja. Pokreta
frustracije moe biti ili neko lice iz neposredne
okoline ili sam subjekat koji sebi uskrauje gratifi-
kaciju o kojoj je re. Frustracija je uvek vrsta ima-
FUGE
ginarnog prokletstva [Lakan (Lacan)] koje menja
odnose subjekta sa spoljanjim svetom.
Na taj nain, vaspitne mere kao to su odbijanje od
majinih grudi, navikavanje na istou predstavljaju
frustracije koje deji zahtev za oralnim ili analnim
zadovoljenjem podreuju odbijanju odrasle osobe.
Nepostojanje penisa kod devojice moe da se doi-
vi kao frustracija koju vri majka (Kastracija*).
Ukoliko se zadovoljenje doivljava kao neto na ta
se ima pravo, frustracija moe pothranjivati potonje
revandikacije, vie ili manje agresivne. Ona, meu-
tim, moe predstavljati i znaajan inilac kulpabili-
zacije samog zahteva i uzrokovati izvesne oblike po-
naanja koji dovode do poraza (neuroza promaaja*).
Shvaen u smislu neke proizvoljne traumatizujue
nepravde, pojam frustracije bio je ishodite izvesnih
teorijskih i praktinih stavova koji afektivnom na-
graivanju, u neku ruku kompenzacionom, daju
odgovarajue mesto u psihoterapijskom leenju du-
evnih bolesti, a naroito u prvim pokuajima psiho-
analitikog pristupa psihozama [See (Sechehave)].
U stvari, klasino dranje psihoanalitiara, koji ni-
kada ne odgovara na pacijentov zahtev za zadovo-
ljenjem neke pulzije, odrava, radi nunog toka
terapije, frustraciju kao sutinski inilac strukturisa-
nja. A to se psihoza tie, danas pre postoji tenden-
cija da se na odsustvo frustracije zahteva gleda kao
na patogeni faktor.
M.-L. Laka-Monzen
FUGE
od lat. fuga, bekstvo, beanje
I. DEFINICIJA I OPTA RAZMATRANJA
Svaki put kada se neka osoba povinuje svojoj potre-
bi da se nekuda uputi bez cilja, nasumice, potrebi ko-
joj s tekom mukom moe da se odupre, re je o fugi.
Fuga ima tri osnovne odlike: ona je neoekivana, ne-
razumna i gotovo uvek ogranienog trajanja. Pored
toga, ona uvek predstavlja iznenaenje za okolinu.
Neke fuge su potpuno nesvesne i praene amnezi-
jom; u tom sluaju, subjekat nije u stanju da za njih
naknadno prui neko logino i racionalno objanje-
nje. S druge strane, postoje i fuge koje su svesne, a
praene amnezijom; kada je subjekt dovoljno luci-
dan da iznese neki motiv, ovaj gotovo uvek odaje
neku abnormalnu psihiku dispoziciju. Izmeu ovih
dvaju tipova stoje one fuge koje se javljaju u toku
disocijativnih* ili sumranih* stanja.
Raznolikost fuga oituje se i u determinizmu tak-
vog ponaanja; pored ostalog, uzroci, pobude i
okolnosti bitno variraju zavisno od starosti subjekta
(fuge odraslih, dece, starih lica) i to je razlog to u
klinikom opisu treba voditi rauna o ovim velikim
podelama.
Fuga je obino izolovana manifestacija; opisane su,
meutim, i fuge udvoje (blizanake fuge: debilna
osoba ili osoba slabe volje u stanju je da popusti
172
pred navaljivanjem neke osobe koja pati od suma-
nutosti imaginacije ili neke druge sumanutosti). U
studiji koja se i dan-danas smatra klasinom, ofroa
(Joffrov) i R. Dipui (R. Dupouv), godine 1908, pri
ispitivanju fuga su se usredsredili na poputanje
volje, slabe kod dece i senilnih lica ili oslabljene
usled patolokih procesa koji dovode do automatiz-
ma i bezlinosti postupaka i stvaraju podlogu za
impulse fuge. V. Paran (V. Parant) (1909) autor je
vrlo iscrpne studije o najvanijim klinikim tipovima
fuge u psihijatriji.
Budui da se fuga javlja u obliku ogranienog napa-
da, koji se, meutim, nekada i ponavlja, valja je
razlikovati od dromomanije*, koja predstavlja stalnu
sklonost ka putovanju, menjanju mesta i koja se
otkriva kod nekih labilnih linosti koje zadravaju
lucidnost i svest o svojim estim promenama mesta.
Vagabundizam* je vrsta uobiajenog, neprekidnog
lutanja osoba neadaptiranih na drutveni ivot, ne-
sposobnih da svoj ivot organizuju ili da u njemu
nau neko vrsto uporite.
II. KLINIKI PRIKAZ
A) Fuge kod odraslih osoba
1) Fuga, kao ist fenomen motornog automatizma,
moe da se javi u svim stanjima disolucije svesti.
Najkarakteristiniji oblik predstavlja epileptina* fu-
ga. Moe da usledi za krizom konvulzije ili da joj
prethodi (predkrizni ili postkrizni sluaj) i javlja se u
obliku prokurzivnog raptusa, na veem ili manjem '
podruju kretanja, kraeg ili dueg trajanja. Ove
epileptine etnje mogu da prou mirno, ali neretko
budu i pune nasilja; odlikuju se iznenadnim poet-
kom i naglim buenjem svesti, uvek su praene
totalnom lakunarnom amnezijom; nije redak sluaj
da se ponavljaju kod jedne iste osobe, gotovo uvek
na jednoobrazan nain. U drugim sluajevima, fuga
se javlja kao ekvivalent. Viani su epileptiari kako
prevaljuju velike razdaljine, na sloen nain (brodo-
vi, vozovi), da bi se naglo probudili u nekoj, za njih
nepoznatoj, zemlji ili gradu.
U disocijativnim* i sumranim* stanjima, ija prava
priroda jo uvek nije tano ispitana (histerija*, epi-
lepsija*), moe se videti pomenuti oblik fuge na
irem podruju kretanja, praene savreno isprav-
nim i skladnim ponaanjem, posle koje, meutim,
usledi potpuna amnezija koja se odnosi na ceo taj
period automatizma. Ima autora koji su izrazili
sumnju u iskrenost takvih osoba. Ako su se nekada,
iza takvog ponaanja, i mogli otkriti utilitarni razlo-
zi, ne mogu se pri tom porei realnost fuga ni
dvostruki ivot u toku tih disocijativnih stanja.
Kod osoba s kranijalnim traumama*, s komocijom
mozga, pored poetne agitacije, mogu se javiti, kao
posledice, prokurzivna stanja ili fuge koje treba
smatrati ekvivalentima padavice.
I histerine fuge* predstavljaju neospornu realnost;
no i tu se, opet, postavlja pitanje iskrenosti; fuge
173
histerika uvek imaju romaneskni i spektakularni
karakter koji mora da navede na opreznost: na
primer, iezle devojke naene u beivotnom stanju
pored nekog puta, nekada svezane, manje ili vie
vesto, ili one koje, izbezumljenog izgleda, dou u
policiju, iznosei neku neverovatnu priu o otmici,
silovanju itd. U svim ovim pustolovinama, mitoma-
nija* je izuzetno izraena, tako da ih je Dipre (Dup-
re) nazvao hodajuim bajkama.
Mnogo su stvarnije i iskrenije fuge izazvane oneiri-
kim* i halucinatomim* raptusom. One nisu retke ni u
toku infektivnih* bolesti; u obzir valja uzeti estinu
pireksije (crveni vetar, tifus, povratna groznica, ma-
larija) i, s druge strane, specifinost pacijentovog
naina reagovanja. Bilo je i sluajeva nehotinog
samoubistva skakanjem kroz prozor ili davljenjem u
vodi. U toku ovakvih fuga moe doi i do traginih
poteza (nasrtaji, ubistva, nekada u nizu, itd.).
Alkoholizam* dovodi do mnotva ovakvih pojava:
raptus halucinatornog straha koji alkoholiara na-
goni da od svojih progonitelja bei, da skoi sa
mosta, da odjuri u policiju i sebe optui za neko
izmiljeno ubistvo, itd.
Mimo ovih pojava do kojih dolazi u jeku sumanu-
tosti, valja znati da hronini alkoholiar, na izgled
miran, moe da ima i manje ili vie svesne napade
ambulatornog automatizma, sline onima to se jav-
ljaju u sumranim stanjima.
U toku reaktivnih psihoza* do kojih dolazi posle
nekog snanog emocionalnog oka ili produene
anksiozne napetosti, mogu se videti osobe obuzete
panikom kako izbezumljeno bee, nasumice, to ih
katkada moe odvesti vrlo daleko od polazita;
oblak konfuzije i koprena amnezije, manje-vie ne-
prozirni, obino prekrivaju ovu reakciju izbezumlje-
ne fuge.
Izvesne melanholine* fuge koje na kraju mogu da
dovedu do samoubistva, hotimice izvrenog izvan
porodine sredine, valja isto tako tumaiti na osno-
vu mehanizma anksioznosti*.
Lf svim stanjima intelektualnog propadanja i u de-
mencijama*, opadanje mentalnih sposobnosti dovo-
di do manje ili vie potpunog nestanka voljne kon-
trole ponaanja, a moe da oslobodi i motorne
mehanizme koji e se ispoljiti fugama ili, tanije
reeno, nenadanim lutanjem; ova je pojava esta
kod senilnih* osoba koje su u stanju da se upute
nasumice i izgube na ulici i nisu u stanju da kau
svoje ime i adresu (mnestiki iktusi).
U svim organskim demencijama* (progresivna para-
liza*, arterioskleroza*, presenilne encefaloze*),
mnogo puta su isticana beanja, odnosno besciljni
odlasci.
Na poetnom stupnju shizofrenije*, neretko se jav-
ljaju fuge impulzivne prirode, iznenadne, nemotivi-
sane i apsurdne.
2) Ima i drugih fuga koje se mogu opservirati u
psihijatrijskoj klinici i koje se ne mogu pripisati
gubitku svesti ili smanjenoj svesnosti, ali su ipak
FUGE
patolokog karaktera. Subjekat tada podlegne bilo
nekoj izriito abnormalnoj mentalnoj dispoziciji, bi-
lo nekoj sumanutoj ideji.
Mnoge labilne neuravnoteene* osobe katkada pro-
sto moraju da se nekuda otisnu, noene svojim
temperamentom, sklonou ka pustolovini ili nad-
om u bolju sudbinu. One nikog ne obavetavaju o
svome odlasku i njihovo iezavanje ostaje nerazja-
njeno. Neke od njih vrate se postiene i bar za
izvesno vreme opameene.
Ima osoba kod kojih je sklonost ka fugi periodina,
uzrokovana konstitucionalnom sklonou. Izvesni
dipsomani* spadaju u tu kategoriju; oni na izvesno
vreme ieznu iz svoje porodine sredine a kada
utae svoju potrebu za piem, skrueni i deprimirani
vraaju se kui.
Slino se deava i osobama koje boluju od periodi-
ne manije* gde napad najee poinje fugom, prae-
nom agitacijom i ekstravagancijom, u cilju privlae-
nja panje.
Valja zazirati i od fuga koje oznaavaju poetak
nastupa sumanutosti (bouffee delirante) kod mlade
osobe.
Fuge u hroninim sumanutostima* mogu biti razliite
prirode, kao i sumanute ideje koje njima upravljaju
[sistematizovane fuge po A. Paranu (A. Parant)]:
tako nadahnuti mistici* kreu u izvrenje neke misi-
je koja im se javila u otkrovenju, oboleli od perseku-
cije, da bi pobegli od svojih neprijatelja, iezavaju
kriomice, menjaju prebivalite, mesto boravka ili
pronose svoje strahove nekim tajnim mestima. Ove
sistematizovane fuge nastavljaju se metodino i
uporno, sa ciljem koji je uvek defmisan, premda
sumanut.
Revandikativni paranoik*, vrsto reen da brani
svoje interese, vazda spreman za napad ili protivod-
govor, znatno se rede uputa u fuge.
B) Fuge kod dece
Fuge kod dece su posebno znaajne, s jedne strane,
zbog svoje determinantne uslovljenosti, budui da
najee predstavljaju neku psihoafektivnu reakciju,
a s druge strane, zato to su one prva manifestacija
nekog poremeaja i neto poput znaka za uzbunu
koji ukazuju na loe ukljuivanje u drutvo koje vrlo
esto dovodi do neadaptiranosti i delinkvencije kao
njene posledice. Poeljno je da se ove fuge i proua-
vaju iz tog dvostrukog ugla.
1) Etioloki determinizam
Neki od uzronika koji dovode do fuge kod odraslih
lica mogu se, svakako, sresti i kod dece, naroito
epileptoidna* konstitucija; valja, meutim, podvui
da to nije esta pojava i da se u osnovi tih fuga vrlo
retko sree neki nesvesni mehanizam. Javljaju se i
neke pojave perverznog* ponaanja (malicioznost*,
mitomanija*) ili steenog ponaanja (posledice ence-
falitisa*). Duevna zaostalost* esto olakava potpa-
danje pod uticaj ravih osoba.
FUNKCIONALNI POREMEAJI
Uzfok fuga, neosporno, ipak treba traiti u emocio-
nalnom ivotu deteta. Stoga je shvatljiva panja ko-
ju, tokom poslednjih decenija, pedopsihijatri i vaspi-
tai posveuju tom pitanju; neemo ovde podseati
na osetljivost i krhkost emocionalnog ivota malog
deteta koje u porodinoj sredini traba da naie na
dobronameran i blagonaklon starateljski autoritet
koji e mu omoguiti emocionalno sazrevanje i nor-
malan i harmonian razvoj linosti.
Na elu ovih etiolokih faktora nalazi se raspad
porodice . Prema statistici koju su sainili Ejer (Heu-
yer) i Meni (Menut) i kojom je obuhvaeno 839
dece, on je ustanovljen u dve treine sluajeva.
Oev alkoholizam*, majino rdavo vladanje esto su
uzrok rasturanja porodice i odsustva starateljskog
nadzora. Ovde bi trebalo nabrojati i sve uzroke
emocionalne karencije*, nespretnost u vaspitanju
(preterana strogost ili preterana popustljivost rodi-
telja i uitelja). est uzrok fuge je strah od emocio-
nalne frustracije ili strah i beanje od nepravedne
strogosti.
Ejer i Diblino (Dublineau), pokazali su 1933, da
fuga spada u ono to su nazvali reakcijom opozici-
je" prema sredini. Re je, u neku ruku, o beanju
koje e se nastaviti i ponavljati, s obzirom na dete-
tov sve neprijateljskiji stav.
Psihoanalitiari su dobro prouili sve konfliktne
situacije i sve dubinske mehanizme koji kod deteta
mogu da dovedu do fuge. Deja fuga, prema Lagau
(Lagache), moe da ima smisao beanja iz odreene
sredine, oslobaanja usmerenog prema neemu no-
vom, prema nepoznatom, ili beanja od sebe sama;
u ovom treem sluaju najjasnije se otkriva uloga
fuge kao razreenja neke unutarnje tenzije i Laga je
naveo nekoliko primera za to.
Samo se po sebi razume da ovu neprijateljsku reak-
ciju moe da potpomogne neka abnormalna dispozi-
cija karaktera (psihomotorna labilnost, hiperemotiv-
nost*, rane ciklotimine* dispozicije ili sklonost ka
paranoji* ili perverziji*, preterana imaginacija, mi-
tomanija*); poto nije uspelo da se adaptira na
porodinu sredinu, dete eli da ivi sopstveni ivot i
zato se uputa u avanturu (mali Robinzoni).
2) Drutvene posledice
Fuga je najee prva manifestacija defektnog uklju-
ivanja u drutvo koje e, ukoliko se na vreme ne
intervenie, dovesti do neizbenih posledica. To poi-
nje beanjem iz kole, to za sobom povlai la i chez l'adulte, Cong. de Psych. ct de Neurol. de Langue fr.,
disimulaciju, a nastavlja se vagabundizmom po ulica-
ma, esto kolektivnim, pod rukovodstvom nekog
voe bande (delinkvencija, kraa, prostitucija devoj-
ica); dete tada postaje maloletni delinkvent; razum-
ljivo je, stoga, to se fuga uvek prouava naporedo sa
vagabundizmom* i to su nam sociolozi i deji sudovi
pribavili zanimljive statistike podatke. Podsetimo se
stare i slavne (1889) izjave pravnika Elija (Helie):
Skitnienje je za maloletnike osnovna kola delin-
kvencije; zatvor via kola, a sudski dosje diploma."
174
III. PRAKTINA I SOCIJALNO-MEDICINSKA
RAZMATRANJA
Kao prvi korak, kada je re o odraslom licu, potreb-
no je utvrditi etioloki faktor koji je u pitanju,
prouiti prethodne sluajeve u porodici, odnosno
prethodne sluajeve u ponaanju samog subjekta i,
nadasve utvrditi stepen svesnosti subjekta u trenut-
ku kada je dotina fuga zapoeta; u tom pogledu,
od velike je vanosti lakunarna amnezija*; ipak, u
nekim sumranim* stanjima, mogu se zadrati neki
tragovi seanja; s druge strane, ponekad je umesno
posumnjati u neke amnezije koje sami subjekti ob-
naroduju u elji da koprenom zaborava prekriju
neki nedolian postupak, pa ak i zloinaki in za
kojim je usledilo bekstvo. tavie, poeljno je pod-
robno ispitati i iskaze nekih histerika* bolesne ma-
te, ili sklonih da svojom perverznom malicioznou*
izazovu situacije mune po okolinu. Svako ubistvo,
svaki nasrtaj na nekoga u toku epileptine* fuge ili
u stanju oneirine* konfuzije, povlae oslobaanje
vinovnika od krivine odgovornosti.
Za obolele od epilepsije, sumanutosti i demencije,
preduzimaju se mere zatite i strune pomoi, kako
bi se spreili takvi recidivi. Delikatnije su neke fuge
adolescenata ili mladih osoba; potrebno je dubinski
ispitati mentalni teren i otkriti pokazatelje neadapti-
ranosti i povlaenja, svojstvene shizofreniji*.
Napokon, u sluaju deteta, socijalno istraivanje,
kao i prouavanje dubinske psihologije mladoga
subjekta mogu da omogue da se utvrdi njegovo
emocionalno stanje i stanje u porodici i da se pred-
uzmu neophodne mere korekcije i prevaspitanja,
kako bi se spreilo uputanje u neku teu delinkven-
ciju.
U vojnikoj sredini, naroito za vreme rata, fuge,
bez obzira na svoju prirodu, mogu da dovedu do
vrlo ozbiljne situacije (ilegalno odsustvo, naputanje
straarskog mesta, dezerterstvo). esto je neophod-
na ekspertiza duevnog zdravlja.
JOFFROY et DUPOUY, Fugues et vagabondages. Pari, Al-
can, 1909; D. LAGACHE, Fugue et fuite de soi-meme,
Evolution psychiatrique, 1957, br. 4, str. 1 16; M. BERGE-
RON, Fugue et vagabondage chez l'enfant, A. M.-P., 1950,
t.l. str. 537-558; R. ROUE, Les conduites de fugues en milieu
militaire, doktorska teza, Bordeaux, 1967; M. BONDUELLE
et coll. Automatismes de longues durees et fugues epileptiques
Nancy, 1963.
FUNKCIONALNI POREMEAJI
od lat. fungi, obaviti, izvriti
Funkcionalni poremeaji obuhvataju sve poremea-
je fiziolokih funkcija, naroito funkcija unutranjih
organa i neurovegetativnih funkcija i uglavnom su
izazvani preteranim ispoljavanjem emocija: grevi
digestivnih organa, psihogena dijareja, psihogena hi-
175 FUNKCIONALNI POREMEAJI

perventilacija, emocionalna tahikardija, cistalgije matskim oboljenjima, po odsustvu lezija i naroito

sitne materia... Premda razlika i nije uvek oevidna, po tome to odgovarajui psihiki mehanizmi i ma-
ovi se poremeaji razlikuju od hipohondrije po nifestacije histerije nisu preterano duboki, zatim po
stvarnom disfunkcionisanju, po stvarnim psihoso- odsustvu simbolizma svojstvenog konverziji.
A. Tatosjan
 G
GABA (Gamaaminobuterna kiselina)
Inhibitorno delovanje GABA-e prvi put je opisao
Flori (Florev), 1955, a izriito ga pripisao GABA-i
Bejzmor (Bazemore), 1956.
GABA je neurotransmiter koji se oslobaa specifi-
no u mozgu i ostvaruje fenomen sinaptike inhibicije.
Sintetizovanje GABA-e iskljuivo je svojstvo central-
nog nervnog sistema. Sintetizovanje GABA-e obavlja
se u presinaptikim zavrecima, gde se ona nalazi
slobodna u citoplazmi. Sinteza se vri poev od a
cetoglutarinske kiseline Krepsovog (Krebs) ciklusa, a
cetoglutarinska kiselina vezuje jedan molekul N H 3 ,
da bi se pretvorila u glutaminsku kiselinu. Glutamin-
ska kiselina se zatim dekarboksilira pomou glutama-
ta dekarboksilaze (GAD) koji se nalazi iskljuivo u
mozgu, gde se aktivira u prisustvu piridoksal-fosfata.
Katabolizam GABA-e obezbeuje GABA a cetoglu-
tarat-transaminaza koja ga pretvara u poluilibarski
aldehid koji, opet, sa svoje strane, reintegrie Krep-
sov ciklus.
Lokalizovanje puteva gabaergike neurotransmisije
vrlo je teko jer se GABA javlja as kao prenosilac
energetskog metabolizma a as kao neurotransmiter.
Ispitivanje gabaergikih puteva pribegava trima teh-
nikama: lokalno doziranje gamaaminobuterne kise-
line, lokalizovanje gabaergikih receptora, raspodela
njenog sintetikog enzima, glutamat-dekarboksilaze.
GABA je iroko zastupljena u centralnom nervnom
sistemu. Poznato je da postoji jedna gabaergika
putanja koja vri nadzor nad dopaminergikom rii-
grostrijalnom putanjom ali je linija ove putanje jo
uvek hipotetina. Poznato je, izmeu ostalog, da
postoje izuzetno brojni inhibitorni gabaergiki inter-
neuroni, ne samo u mozgu ve i u malom mozgu i u
zadnjem rogu modine.
GABA izaziva sinaptiku inhibiciju pomou neke
vrste hiperpolarizacije. Sama ta hiperpolarizacija
je, pak, sekundarna u odnosu na specifine recep-
tore koji pospeuju prolaenje Cl- kroz membra-
nu. Cl- prolazi sa spoljanje prema unutranjoj stra-
ni elije i iz toga proizlazi hiperpolarizacija membra-
ne neurona.
Izvestan broj psihotropnih supstancija koje se koris-
te kao agensi u terapiji, odnosno reagensi u farma-
kologiji, menjaju delovanje GABA-e: inhibiranje
GABA-transaminaze pomou aminooksidosiretne
kiseline, inhibiranje MAO-a pomou fenelzina i ne-
kih hidrazina, uveavaju koliinu GABA-e u moz-
gu. Obrnuto, pikrotoksin i bikukulin imaju antago-
nistiko dejstvo na GABA-u.
Poznato je, izmeu ostalog, da postoje srodnosti iz-
meu benzodiazepina i neurona koji koriste gamaami-
nobuternu kiselinu. Izgleda da receptor GABA-e i
receptor benzodiazepina ine jedinstven makromole-
kularni kompleks. U ravni neurona i molekula, ben-
zodiazepini pospeuju hiperpolarizujue delovanje
GABA-e tako to spreavaju inhibitorno dejstvo jed-
nog endogenog proteina koji jo uvek nije potvren.
Uee GABA-e esto se navodi kao moguni raz-
log nastanka izvesnog broja elektrofiziolokih ili
farmakolokih dejstava. Njeno dejstvo prvenstveno
bi bilo antianksiozno, dejstvo miorelaksacije, zatim
sedativno, hipnotiko, antikonvulzivno dejstvo.
Kod izvesnih oboljenja [Hantingtonova* horea kod
oveka, cerebelarno degenerisanje kod mia], prime -
eno je i proreivanje receptora za GABA-u.
F. Rigal
GAJE-VERNIKEOVA (GAYET-WERNICKE)
ENCEFALOPATIJA v. isto tako Encefalopatije,
alkoholne
Re je o komplikaciji izazvanoj karencijom vitamina
B 1 (tiamin) kao posledicom alkoholizma, ali i mno-
gobrojnih poremeaja ishrane.
. Mas
177
GANGLIOPLEGICI
od gr. ganglion, potkona guka, lezda i plessein, udarati
Ganglioplegici (GGP) su droge koje blokiraju pre-
nos nervnog influksa izmeu kraja ganglijskog vlak-
na i tela postganglijskog neurona. Pa ipak, dej-
stvo ekscitacije postganglijskog vlakna biva ouva-
no, kao i delovanje hemijskog medijatora na organ
efektor. U pitanju je, dakle, blokiranje ace-
tilholina u ganglijskim postsinaptikim receptorima
nikotinskog, simpatikog i parasimpatikog tipa.
Dotina sredstva (trimetafan, pempidin, hidrakar-
bazin, pentametonijum) koriste se u medicinskom
leenju arterijske hipertenzije i u tehnikama anes-
tezije-reanimacije. I ako za njih nema indikacija
u psihijatriji, valja podsetiti da se hipotermija (Hi-
bernacija*) primenjivala u sluajevima psihoze dok
nisu otkriveni neuroleptici [1941, Talbot (Talbott)
i Tilotson (Tillotson)] i da su prvi neuroleptici,
pre svega hlorpromazin, smatrani ganglioplegicima
pre nego to je uoeno njihovo znaajno delova-
nje na psihu.
M. Poro i A. Difur
J. DU CAILAR et F. D'ATHIS, Methode d'hypotension arle-
rielle controlee et de diminution du saignement, Encvcl. Med.
Chir., A Reanimation, 36503 A10, 9, Pari 1977; L. B.
KAL1NOWSKY and H. HlPPIUS, Biological treatments in
psychiatry, Grune and Stratton Pub, 424 str., New York,
1982; M. LUCSKO et J. GUEDON, Le traitement medica! de
Vhyperlension arterielle, Encvcl. Med., Chir., Coeur et vais-
seaux, 11302 BIO, 2, Pari, 1982.
GANZEROV (GANSER) SINDROM
Ovaj sindrom, koji je 1897. godine opisao Ganzer,
zapravo je jedno histerino* sumrano stanje iji je
karakteristini simptom, odgovor u stranu (Vor-
beireden), praen znacima histerine prirode, haluci-
nacijama*, poremeajima ponaanja (fuge*, stanja
ekscitacije*) u okviru jednog stanja izmenjene svesti
(obnubilacija, anksiozna perpleksnost), o emu sve-
doi postkrizna amnezija*. Do ozdravljenja dolazi
naglo i ono je potpuno.
Odgovaranje u stranu, odnosno apsurdni* od-
govor koji odlikuje pomenuti sindrom, moe se
javiti u dva razliita oblika: ono ili potvruje opte
razumevanje smisla pomenutog pitanja ili, obrat-
no, deluje kao da je lieno bilo kakve logike ve-
ze sa njim. Zavisno od sluaja, pacijent ili deluje
kao da razume pitanje ili, u drugoj prilici, izgleda
da je manje-vie u stanju obnubilacije. Izdvajanje
ovog simptoma iz klinikog konteksta koji je opi-
sao Ganzer izazivalo je raspre o prirodi poreme-
aja koji se javlja kao njegov uzronik. Nisi (Nissl)
i Krepelin (Kraepelin) protumaili su ga kao znak
karakteristian za katatonini* negativizam*. Ver-
nike (Wernicke), Reke (Raecke), Heneberg (Hen-
neberg) smatraju ga sastavnim delom neurotine*
pseudodemencije* (Vernikeova pseudodemencija)
GATIZAM
koja nastaje posle kranijalne traume bez vidlji-
ve organske lezije, posle emotivnih okova ili in-
toksikacija.
Ako je Ganzer insistirao na javljanju ovog sindroma
u zatvorskoj sredini, naroito u periodu koji pretho-
di suenju, potonji opisi su pokazali njegovu uesta-
lost kod mladih osoba, onih koje ispoljavaju emoci-
onalnu nezrelost i odlike histerine linosti, kada se
suoe sa situacijama prinude, i to naroito u institu-
cionalnoj sredini.
Utvrivanje Ganzerovog sindroma postavlja velike
probleme. Stanje obnubilacije svesti mora da upuu-
je na ispitivanje i eliminisanje mogunosti nekog
organskog inioca. U zatvorskoj sredini i u sud-
sko-medicinskoj praksi, nekada je teko iskljuiti
simulaciju*.
V. Kajar i A. Lo
GARGOJLIZAM
Gargojlizam je klasian naziv za Harlerovu (Hurler) i
Hanterovu (Huntcr) bolest (Mukopolisaharidoze*).
K. Videle
GASTROINTESTINALNE INFEKCIJE
od gr. gasler, stomak i lat. intestinum, crevo i inficere,
uprljati
One su esto uzronici psihikih poremeaja, bilo u
obliku dugotrajnih depresivnih stanja sa laganom
optuzijom i blagim oneirizmom, bilo u obliku suma-
nutih hipohondrinih tema, ili ponekad u obliku
akutnih delirijuma. Najee se radi o postojanju
nekog blaeg latentnog infektivnog stanja (kolitis,
upale slepog creva), prouzrokovanog raznim klica-
ma ili stomanim parazitima. Dugo se verovalo da
je u pitanju kolibaciloza*, ali danas izgleda da to
nije tano. Kosa (Cossa) je ukazao na javljanje kriza
sa anksioznom agitacijom, kod normalnog subjekta,
koje nastupaju u dva navrata i dva sata posle prima-
nja vakcine na bazi enterokoka.
A. Poro
GATIZAM
od lat. vastare, pustoiti
Uobiajena, stalna nemogunost zadravanja fekali-
ja i urina. Ovim nazivom treba oznaavati samo onu
vrstu inkontinencije koja se javlja u toku hroninih i
vrlo deficitarnih duevnih bolesti.
Takav gatizam valja razlikovati od inkontinencije
nastale usled perifernih povreda neuroloke prirode,
anomalija na sfinkterima, kao i od inkontinencije
koja se javlja u toku razliitih oblika kome, odnos-
no cerebralno-vaskularnih oteenja.
U razliitim akutnim psihopatolokim stanjima koja
ukljuuju i promene u pogledu svesnosti, moe se
opservirati i privremena inkontinencija, katkada
praena koprofagijom* i mazanjem fekalijama (epi-
GENERALIZOVANA ANALGEZIJA
zode konfuzije*, manije*, melanholije* udruene sa
nemarnou*). Tu nije u pitanju pravi gatizam.
Istinski gatizam predstavlja poremeaj ponaanja koji
je znak dubokih promena kortikalne kontrole funkcije
sfinktera. On govori i o jednom krajnje regresivnom
modalitetu reagovanja i izraavanja pacijenata u sta-
nju deterioracija*, koji sa svojom okolinom jo samo
odravaju odnose arhajske zavisnosti. Gatizam se op-
servira pre svega u demenciji* i oligofreniji*, ali i u
hroninim psihozama*, poodmaklim i vrlo deficitar-
nim (oligofrenija* praena negativizmom*, hronina
sumanutost* praena reakcijama opozicije i intelektu-
alnom deterioracijom). Osim sluajeva lanog gatizma
usled prejedanja, kod bolesnika koji nemaju dobru
negu, ovaj poremeaj obino ima ravu prognozu,
kako zbog evolutivnog pogoranja iji je znak, tako i
zbog opasnosti od infekcije i krasta. U nekim sluajevi-
ma, gatizam se moe delimino ublaiti jednostavnim
metodama reedukacije sfinktera i popravljanja emocio-
nalne klime. I dalje je najvanija profilaksa, koja ima za
cilj da odloi desocijalizaciju pacijenata kod kojih doe
do deterioracije, i to izbegavanjem zadravanja u poste-
lji, lenarenja, olakog padanja u krevet osoba koje pate
od gatizma, sedenja na stolicama se otvorom, sistemat-
skih mera predostronosti i klizmi.
A. Lo \ V. Kajar
GENERALIZOVANA ANALGEZIJA
(ASIMBOLIJA ZA BOL)
od lat. generalis, opti, sveopti i gr. an-, privativni
prefiks, algos, bol i symbolon, znak, beleg, zaloga
Analgezija je neosetljivost na bol, uz ouvanje osta-
lih vidova osetljivosti (osetljivost na dodir, toplotu,
sposobnost razlikovanja), po emu se razlikuje od
anestezije. Generalizovana, ona objedinjuje asimbo-
liju na bol, neurolokog porekla, kongenitalnu rav-
nodunost na bol i analgije psihijatrijskog porekla.
Neemo se zadravati na medikamentnim ili toksi-
komanskim analgezijama (opijati, alkohol).
1) Asimbolija na bol: re je o izuzetnim lezijama,
koje se opserviraju naroito u sluaju oteenja leve
hemisfere, pri emu su autori vrlo podeljeni to se
tie tanog lokalizovanja ove lezije. Uvek je praena
znatnim poremeajima somatognozije, esto udrue-
nim sa refleksivnom apraksijom, nerazlikovanjem
levo-desno, digitalnom agnozijom.
2) Uroena ravnodunost na bol: re je o izuzetno
retkom oboljenju [irar (Girard) je, 1972, izdvojio
stotinu opserviranih sluajeva].
Ovi poremeaji javljaju se jo u detinjstvu i prve
manifestacije abnormalnosti esto se uoavaju sa
pojavom zuba (dete grize usne, jezik, prste). Docni-
je, odsustvo reagovanja na bol esto dovodi do
tekih posledica (viestruke frakture, razliite kone
lezije ogrebotine, ubodi, opekotine lezije oi-
j u . . . ) Naruena je i osetljivost unutranjih organa,
tako da je opisan i jedan sluaj apendikularnog peri-
tonitisa bez manifestacije bola. Neuroloki pregled
178
potpuno je negativan. U pitanju je konana anoma-
lija. Nazivu uroena neosetljivost na bol data je
prednost u odnosu na analgeziju, budui da se
stimulisanje bola moe ispravno identifikovati i lo-
kalizovati.
Dijagnoza uroene neosetljivosti na bol ne postavlja
neke velike tekoe. Mora se, razumljivo, razlikovati
od lokalizovanih analgezija kakve se mogu sresti u
siringomijeliji i naroito u uroenim senzitivnim
neoropatijama, odnosno akropatijama Tevenarovog
(Thevenard) tipa, koje dovode do osakaenja.
S obzirom na mali broj opserviranih sluajeva, za
sada se ne moe postaviti tana patogenetska hipo-
teza. Izvesno je, meutim, da je re o poremeaju
vezanom za endorfine.
3) Analgije: pre nego to preemo na ovaj sluaj,
treba podsetiti na krajnju raznolikost osetljivosti na
bol, raznolikost naglaenu neskladom koji moe da
postoji izmeu onoga to se osea i spoljanje mani-
festacije: neki subjekti oseaju malo a ispoljavaju
mnogo, drugi oseaju mnogo a pokazuju malo. Ove
varijacije, naravno, zavise od jedinke, ali i od kultu-
re, pri emu kulturne razlike mogu da zavise od
prostora (uopte uzev, seoske zajednice mnogo su
otpornije na bol nego gradske) ili od vremena (izgle-
da verovatno da je osetljivost na bol u prolosti bila
manje izraena nego danas).
Usavravanje razliitih anestetika i analgetika prua
delimino objanjenje za ovo, poto se neka pojava
utoliko tee podnosi to je blie njeno ublaavanje,
a jo nije dolo do potpunog iezavanja.
Slabije reagovanje na bol odavno je uoeno kod
nekih psihijatrijskih bolesnika. Naroito su spektaku-
larna dva sluaja: oboleli od katatonije* i melanholi-
je* podloni su da sebi zadaju teke ozlede, oigledno
ne oseajui bol. to se tie histerije*, generalizovana
analgezija javlja se samo izuzetno. Zapravo se uoa-
vaju, pre svega, opte anestezije na sve osete, i to
ee lokalizovane nego generalizovane.
.-P. Iber
GENITALNE MALFORMACIJE v. isto tako
Anafrodizija, Frigidnost, Impotencija
od lat. genitalis, koji oplodava, mule, zlo i formare,
oblikovati
Psihiki poremeaji, povezani sa genitalnim malfor-
macijama, retko imaju specifino obeleje. Radi se
najee o sloenim sindromima gde su udrueni
poremeaji polnih lezda sa drugim somatskim pro-
menama, s tim to genitalne malformacije samo
uestvuju u jednoj iroj slici (Klinefelterov sindrom*
i naroito Tarnerov sindrom*.
/. Poemo
GEOFAGIJA v. Picae
GERONTOFILIJA
od gr. gerpon, starac i philia, prijateljstvo, naklonost, ljubav
179
Gerontofilija spada u prilino este perverzije* i
definie se kao erotska sklonost koju, najee, neki
adolescent ili adolescentkinja osea prema nekom
starom oveku ili staroj eni. Oigledno je povezana
sa pregenitalnim seksualnim pulzijama, odnosno s
problemima Edipovog kompleksa i incesta. Mada je
u naoj kulturi bolje tolerisana kod ena, ova per-
verzija ni u tom sluaju nije nita manje patoloka
kada razlika u godinama postane karikaturalna.
Kao i sve perverzije, i ona, kao parcijalna pulzija,
postoji kod mnogih pojedinaca, naroito u vreme
adolescencije.
/. Poenso
GERONTOLOGIJA, GERIJATRIJA
od gr. geron, starac, logos, govor i iatros, lekar
Gerontologija obuhvata prouavanje promena do
kojih dolazi u ljudskom telu i duhu, usled sene-
scencije*, to e rei usled istroenosti, usled nor-
malne involucije. Njen se predmet razlikuje od ispi-
tivanja patolokih promena izazvanih senilnou,
ijim se prouavanjem bavi gerijatrija [L. Maran
(L. Marchand)].
A. Poro
GERSTMANOV (GERSTMANN) SINDROM
Reje o sindromu koji je 1924. godine opisao beki
lekar Gerstman, a koji zdruuje digitalnu agnozi-
ju, nerazlikovanje desno-levo, akalkuliju i agrafi-
ju, u vezi sa lezijom girusa angularisa dominantne
hemisfere.
Najvaniji znak, neophodan za dijagnozu, predstav-
lja nerazlikovanje desno-levo, to se odnosi i na telo
bolesnika i na telo posmatraa.
.-P. Iber
GETALT-PSIHOLOGIJA
od ncm. gestall, oblik, forma
Getalt-psihologija je biopsiholoka koncepcija,
proistekla iz fenomenologije, za koju je psiholoko
jedinstvo zapravo forma (getalt) ili struktura.
Prvenstveno se sastoji u globalnom, neanalitikom
poimanju struktura i formi. Struktura je sam nain
na koji su delovi jedne celine ureeni izmeu sebe,
na primer u telu ivotinje ili ivom organizmu,
(Struktura*).
Sa stanovita getalt-psihologije, neposredni prirod-
ni objekat percepcije (za ivotinju ili za oveka)
predstavlja nerazluivu celinu koju pojedinac poima
na osnovu onoga to ona znai (za njega). Jer
psihika sredina nije svet bilo kakvih dogaaja, ve
svet stimulusa za ljude ili ivotinje, svet objekata
koje prvenstveno odreuje njihovo znaenje za ivo-
tinje ili za ljude. Istini za volju, u intuitivnom poi-
manju sveta koje ostvaruju ivotinja, dete, primiti-
van ovek pa ak (to nije tako oigledno) i svaki
GLISHROIDIJA (EPILEPTOIDIJA)
civilizovan i obrazovan ovek, naivna svest ne prima
neke osnovne, sabrane osete, sekundarno usavre-
ne pomou odreenog suda, ve nerazloive, glo-
balne celine, koje imaju neki smisao za nju: sinkre-
tine forme. Upravo to omoguava da se forma ili
struktura definie tako to se vrednost svakog od
njenih elemenata u celini koju oni obrazuju, iskljui-
vo utvruje na osnovu njegove funkcije uea u toj
celini. U strukturi nema funkcije po sebi ili one koja
se moe izdvojiti (izuzev u apstraktnom smislu); ve,
najpreciznije reeno, postoji integracija. To e rei
da svaki pojedini elemenat, kada se jednom integri-
e, prestaje da postoji kao celovit, vie sam za sebe
ne znai nita izvan celine u koju je integrisan.
U irem smislu, pobornici getalt-psihologije sve
percepcije, spoljanje ili unutranje, zamenjuju
strukturisanim celinama, vizuelnim, zvunim, mo-
tornim, i drugim konfiguracijama koje, tavie, pre-
thode svakoj specifinoj ulnoj determinaciji: naivna
spoznaja sveta (gde su druga bia ili neivi predmeti
lano oivljeni ovom spoznajom) ili psihologija i
biologija kao naune discipline u stanju su da pojme
jedino svet formi. Getalt-teorija nije do kraja uobli-
ena disciplina, ve pozitivna analiza ija je prakti-
na primena ve ispitana u neurologiji, naroito pri
prouavanju asimbolija [. Dele (J. Delay)], i kojoj
je polo za rukom da uspenije od svih fiziolokih
teorija protumai laboratorijske eksperimente u vezi
sa uslovnim refleksima, kao i eksperimente iz ivo-
tinjske psihologije [Kofka (Koffka), Keler (Koeh-
ler), Bujtendijk (Buvtendijk), itd.]. Izgleda da e ona
dati zanimljiv doprinos razjanjenju problema zna-
enja neuroze i psihoze (Enar), kao i analiziranju
ponaanja koje se i samo poima kao svojevrsna
motorna struktura [Merlo-Ponti (Merleau-Ponty)].
N. B. Ne treba meati getalt-psihologiju sa ge-
talt-terapijom*, koja predstavlja prihoterapiju sa-
moprihvatanja, zasnovanu na sticanju svesti o telu i
na afektivnom reinvestiranju senzoromotorinosti.
A. Enar i I. Pelisje
GETALT-TERAP1JA v. Grupna terapija
GINANDRIJA v. Seksualna ambivalencija
GLISHROIDIJA (EPILEPTOIDIJA)
od gr. glischros, viskozan, lepljiv, uporan
Glishroidija obuhvata skup odlika karaktera i pona-
anja, konstitucionalne prirode koje se, po F. Min-
kovskoj (F. Minkovvska), obino sreu kod epilepti-
ara: lepljiva, viskozna afektivnost, bradipsihi-
ja, s vremena na vreme praena eksplozivnim reak-
cijama. U nae vreme, ovaj psihiki profil, ukoliko
se javi, ee se pripisuje delovanju okoline, a pone-
kad, tavie, neodgovarajuoj medikamentnoj tera-
piji.
. Siter
GLUTAMINSKA KISELINA
GLUTAMINSKA KISELINA
Velike nade* prilikom leenja oligofrenija polagane
su u glutaminsku kiselinu. Kada se prepisuje u
jakim dozama (12 do 24 g na 24 asa), u frakcioni-
sanim dozama i to u toku najmanje est meseci,
rezultati izgledaju utoliko bolji to je oligofrenija
manje izraena i prvenstveno su odraz psiholokih
efekata terapije: fiksacija panje, ublaavanje labil-
nosti, polarizovanje panje okoline na oekivani
napredak.
Meutim, njena primena dovodi do znaajnih rezul-
tata, no koji se, u sluajevima nekih involutivnih
stanja kod starijih osoba, pri umerenijim dozama,
kao i u sluaju patologije izazvane premorom u
koli, ne mogu kontrolisati.
U grupi nooanaleptika*, glutaminska kiselina ula-
zi u sastav psihoenergetika sa eumetabolikim de-
lovanjem. Odavno je poznato da ova kisela ami-
no-kiselina (koja ima dve kisele i jednu amino-fun-
kciju) igra znaajnu ulogu u metabolizmu nervnog
sistema, kao jedina amino-kiselina koja moe da
zameni glikozu u metabolizmu mozga. Nahmanzon
(Nachmansohn) smatra da ona deluje i kao koen-
zim holin-acetilaze, neophodan za sintetizovanje
acetil-holina.
Izgleda da ova funkcija nailazi na potvrdu zahvalju-
jui napretku u oblasti neurohemije mozga. Gluta-
minska kiselina spada u grupu putativnih neuro-
transmitera (Costentin-2, 110, 11). Javlja se u veli-
kim koncentracijama i odlikuje se ekscitativnim dej-
stvom. Ima udela u intermedijarnom metabolizmu
modanog tkiva (i to naroito u GABA (gamaami-
nobuterna kiselina), kao neuromedijator-inhibitor
(gabaergika sinapsa) koji utie i na metabolizam
glijalne elije (1, 58-59).
M. Poro i A. Difur
H. DUFOUR et J. PUJOL-DOMENECH, Hypotheses pathoge-
niques et modele hiologique en psychialrie, Pari, Masson,
158 str., 1982; E. ZARIFIAN, L. COLONNA et F. BURNOL,
Psychiatrie biologique et psychopharmacologie clinique, Pa-
ri, INSERM, 389 str., 1982.
GLUVOA
Kongenitalna gluvoa, najee praena nemou*,
izaziva veu invalidnost u mentalnom pogledu nego
slepilo (slepi*). Slepilo iskljuivo donosi tehnike
tekoe snalaenja u prostoru, za razliku od gluvo-
e, faktora koji obino ograniava intelektualni raz-
voj, tesno povezan s funkcijom govora.
Po miljenju nekih autora, odraslo lice s kongenital-
nom gluvoom, poto je nauilo da ita s usana, po
kapacitetu razumevanja govora ne prelazi nivo tri-
naestogodinjeg deteta.
Verbalna zaostalost se istovremeno oituje na se-
mantikom i na sintaksikom planu. Maksimalni
obim renika stie se relativno rano i taj se nivo
zadrava. Sposobnost rasuivanja je smanjena u
180
onoj meri u kojoj je smanjena mogunost apstrak-
tnog miljenja i raunanja. Sem toga, gluvoj osobi
nedostaje psihika plastinost.
Afektivna i emocionalna nezrelost predstavljaju uobi-
ajene pojave. Povuen, natmuren, nestalan, impulzi-
van, ovek s ovim fizikim nedostatkom svoju bolest
doivljava kao frustraciju, a tiina u njegovoj komuni-
kaciji s drugima stvara u njemu jedno ambivalentno
oseanje uznemirenosti. Preti mu opasnost od psihi-
kih poremeaja, od sumanutosti, asocijalnog ponaa-
nja. injenica je takoe da se drutvo prema osobama
poput njega ne odnosi zatitniki i blagonaklono.
Steena gluvoa, odnosno prezbiakuzija, ukoliko je
izraenija, pogorava eventualne karakterne crte li-
nosti u pogledu tekoa u komunikaciji i utie na
menjanje odnosa s ljudima. Ona moe da pospei
odbojno ponaanje, pa ak i da podstakne paranoi-
ne sumanute reakcije.
. Bardena
Red. V. P i N. C.
P. ABELY et Cl. CARTON, L'Homme de la nuit et l'homme
du silence, Ann. med.-psychoi, t. I, str. 111 125, 1967.
GLUVONEMOST v. Nemost
GNEV
Afektivna reakcija egzaltiranosti, koja se karakterie
situacijom na koju odgovara (frustracija), agresiv-
nim sadrajem usmerenim na drugog oveka (neo-
dobravanje) i najzad, manifestacijama u ponaanju:
verbalna ekscitacija* a naroito motorna ekscitacija
u vidu estokih pranjenja. Na vrhuncu gneva, u
nekim sluajevima moe da doe do nepotpune ili
potpune obnubilacije svesti i gubljenja kontrole nad
sopstvenim postupcima. Takva osoba je izvan sebe,
samu sebe vie ne prepoznaje. Krajnji stepen ove
vrste reakcija jeste bes*.
Fizioloki i neurovegetativni simptomi koji prate
gnev klasini su: ponekad, u poetku, vazokonstrik-
cija i bledilo lica (prebledeo od gneva); najee
snana vazodilatacija s kongestijom lica, zakrvavlje-
nim konjuktivama, sijalorejom, cirkulatornim ere-
tizmom i tahikardijom, ubrzanim disanjem, drhta-
njem, mucanjem, parafazijom...
Pomenimo poseban sluaj nastupa gneva kod dete-
ta: ono iz agitacije naglo prelazi u ukoenost i
putem miine rezolucije s apneom skoro zapada u
stanje sinkope (beli gnev).
Uobiajeno je da se pravi razlika izmeu dva naina
izraavanja afekata gneva: prvi bi bio u specifinoj
vezi s nenormalnom dispozicijom ka razdraljivosti i
impulzivnosti; drugi bi, poput nekog refleksa, pred-
stavljao odgovor nesrazmeran uzroku koji ga je
izazvao (snane, neprijatne emocije, uvrede, pretnje,
agresija). Ovakav nain reagovanja je u funkciji
osobe koja je u pitanju: sposobnost inhibicije* i
kontrole emocija variraju zavisno od naina organi-
zacije linosti. Neke osobe uspevaju da potpuno
181
vladaju svojim reakcijama, ak i u najteim i najraz-
draujuijim situacijama, druge se uzdravaju u svo-
jim prvim izraajnim tenjama, ali imaju naknadne
reakcije, u vidu obinih promena raspoloenja i
ponaanja, bez eksplozivnih manifestacija.
Navode se veoma raznovrsni tipovi reaktivnosti, u
vezi s atributima linosti (razdraljiva hiperemotiv-
nost epileptiara ili psihiki neuravnoteene osobe),
poremeaji raspoloenja u vezi s nekim psihijatrij-
skim poremeajem (gnevna sumanutost, hipersteni-
na paranoina* evolucija) ili poremeaji sekundarni
u odnosu na razne modane konfuzogene promene
(alkoholno* pijanstvo, sekvele kranijalnih trau-
ma*. ..). Reakcije gneva esto dovode do prestupa
ili zloina (nasilje, razbijanje predmeta, nanoenje
telesnih povreda, ubistvo). Pri sudsko-medicinskoj
proceni odgovornosti u takvom sluaju, vodi se
rauna o stepenu lucidnosti i svesnosti u trenutku
izvrenja krivinog dela i o linosti poinioca, uz
uzimanje u obzir precizno odreenih okolnosti u
kojima je dolo do prelaska na in.
P. Leonardon i D. Prenge
GOEOVA (GAUCHER) BOLEST v. Heuroli-
poidoze
GOVOR
DEFINICIJA
Govor je nain izraavanja misli sistemom verbalnih
simbola. On se ispoljava ivom reci, ali moe da
ostane isto mentalni proces koji se tada naziva
unutranjim govorom*.
RAZVOJ
Normalno dete nosi u sebi govorni potencijal. Ali
ako bi bilo preputeno samo sebi, ono ne bi govori-
lo i dospelo bi samo do embrionalnog fonetskog
sistema. Govor pretpostavlja, moda vie nego bilo
koja druga funkcija, stalno meudejstvo jedinke i
njene ljudske sredine, primer modela za oponaa-
nje, postojanje sistema kome e morati da se prila-
godi. U elaboraciji govora se moe razlikovati vie
stadijuma:
1) Predgovorni stadijum poinje krikom koji od ob-
inog nociceptivnog refleksa postaje izraz neke ne-
zadovoljene elje, potom poziv okolini. Od drugog
meseca, on se oblikuje u sve sloenije i sloenije
vokalizacije (lalacija, tepanje) koje u poetku pred-
stavljaju anarhinu igru, slinu nainu na koji dete
istrauje sve svoje voljne motorne mogunosti. Neke
fonetske grupe se stabilizuju i dobijaju znaenje:
dete koordinira svoje napore i usmerava ih u odre-
enom pravcu.
2) Oko devetog meseca, uglavnom poinje govor-
ni stadijum u pravom smislu: dete najpre razu-
me nekoliko obinih izraza, potom razrauje prve
reci, oblikujui ih po fonemama koje uje. Tokom
GOVOR
vie meseci, ono koristi samo mali broj reci (ta-
ta, mama, dada, itd.), sa sve preciznijim znaenjem
i vrednou reenice (stadijum rei-reenice). Re-
nik postaje sve bogatiji (imena bliskih lica, odri-
canje, tvrenje, nazivi stvari); dete naposletku ot-
kriva i glagol koji omoguava formiranje prvih re-
enica (nepravilan crnaki govor). Stekavi svest
o svom Ja, dete prestaje da govori o sebi u tre-
em licu i od etvrte godine upotrebljava prvo li-
ce, te tako ovladava osnovnim gramatikim struktu-
rama.
PSIHOFIZIOLOG1JA
Sa neuropsihikog gledita, ovladavanje govorom
pretpostavlja sticaj osnovnih biolokih uslova od
kojih, sa Pionom (Pichon), moemo izdvojiti tri:
afektivni impuls elju za saobraanjem sa
okolinom;
mo saznavanja i pamenja, to je neophodno za
usvajanje i oponaanje govora okoline;
odgovarajue senzomotorne instrumente koji
omoguavaju sluanje, razumevanje i izgovor.
Tokom svog razvoja i po njegovom zavretku, go-
vor je polivalentan: Ombredan (Ombredane) je do-
bro izuio razne oblike njegove upotrebe koji, uosta-
lom, odgovaraju sukcesivnim stepenima integracije.
1) Afektivna upotreba je najprimitivnija. Ona je
rudimentarna po strukturi (agramatika) i njen tipi-
an vid je abreakcijski usklik.
2) Ludika upotreba: litanije i igre slogova kod
deteta, igre reci i kalamburi kod odraslog.
3) Praktina upotreba: naredbe, zabrane, ukaziva-
nje na pokrete ili predmete koji su neophodni u
nekoj situaciji, sa ciljem da se odmah pree na delo.
To je jezik rukovodioca koji upravlja nekom opera-
cijom, radnika koji rade u ekipi.
4) Predstavljaka upotreba: opis, objanjenje, pria-
nje koji tee da predstave neki predmet ili da verbal-
no reprodukuju neku situaciju.
5) Dijalektika upotreba je najapstraktnija i slui za
raspravljanje, dokazivanje, razmatranje.
Odrasla osoba koristi ove razne govorne postupke i
kombinuje ih zavisno od datih situacija, podvrgava-
jui ih zakonu ekonominosti: Jedinka tei da ko-
risti samo najjednostavnije postupke koji su dovolj-
ni za uspeh odreenog zadatka (Ombredan).
POREMEAJI GOVORA
Ako izostavimo poremeaje usled lezija cerebral-
nih zona za govor (afazija*) i govorne promene u
izvesnim psihozama, onda poremeaje govora moe-
mo da podelimo u dve grupe: jedni odgovaraju
anomalijama ili lezijama koje su isto instrumen-
talne, senzorne ili motorne (gluvonemost, nemost,
dislalije, dizartrije); drugi se javljaju kao evolutivno
zaostajanje u govoru koje skoro uvek ide zajedno sa
drugim oblicima psihikog zaostajanja ili neuroti-
nim stanjima.
GOVOR
A) POREMEAJI SENZORNOG ILI
MOTORNOG POREKLA
1) Gluvonemost: dete koje ne uje raspolae samo
jednim nainom spontanog odnosa: gestikuliranjem.
Ono to moe da se naui iz govornog jezika ostaje
izvetaeno i uvek trai gestualno ispomaganje. Na-
roito je slaba mo apstrahovanja.
2) U nepotpunim gluvoama odojeta, izvesne fone-
me ne mogu biti percipirane i bie emitovane na
defektan nain. Kad je gluvoa steena u odraslom
dobu, onda se govor menja samo po boji i tonalnoj
jaini.
3) Nemost moe da se pojavi u deteta koje normal-
no uje. Tada je re bilo o uroenoj auditivnoj
agnoziji (. Lej (J. Ley)], bilo o ataksikim ili
apraksikim poremeajima koji spreavaju razvoj
izgovora.
4) Dislacije nastaju usled deformacija ili lezija orga-
na za govor (nosa, nepca, grkljana, jezika, zuba,
usana). Poremeaji u izgovoru tada imaju specifina
obeleja, zavisno od obolelog organa, i udrueni su
sa drugim funkcionalnim poremeajima (disanje,
gutanje, itd.).
5) Dizartrije objedinjavaju poremeaje u izgovoru,
nastale usled supranuklearnih poremeaja neurona
koji igraju ulogu u govoru. Tako imamo ekstrapira-
midalne dizartrije u Parkinsonovoj bolesti (ponekad
sa palilalijama), u Vilsonovoj bolesti, u horei, te
piramidalne dizartrije, cerebralne dizartrije. esto se
radi o vie sistema: takav je sluaj dizartrije u progre-
sivnoj paralizi, u pseudobulbarnom sindromu.
B) RAZVOJNE ANOMALIJE
1) Postoji idiopatska gluvonemost (. Lej) u vezi sa
zaostajanjem u razvoju praksikih funkcija, stanjem
opte motorne zaostalosti i izvesnim intelektualnim
insuficijencijama.
2) Kod osoba koje ukaju kad govore, bilo da su
u pitanju deca ili odrasli, postoje nepravilne fonet-
ske mutacije koje pripadaju primitivnim stadijumi-
ma: zamena samoglasnika (pes za pas), mutaci-
ja suglasnika (sal za al). Paralelno, uvek posto- Takav je govor u nekim amnezijama sa konfuznim
ji zaostajanje u razvoju (hod, izbijanje zuba), a
ponekad i poremeaji karaktera [Ombredan, Fro-
man (Froment), Feje (Feyeux)].
3) Mucanje je prvenstveno poremeaj ritma. Ono se
obino javlja oko pete godine. Postoje klonini obli-
ci sa isprekidanim ponavljanjem izvesnih fonema,
tonini oblici sa spazmatinim grenjem organa za
govor koje prethodi eksplozivnom izgovoru, inhibi-
torni oblici sa trenutnim blokiranjem svakog poku-
aja izgovora. Prilikom izgovaranja reci, disajni ri-
tam je uvek poremeen. Nasuprot tome, mucavost
potpuno nestaje prilikom pevanja. erven (Chervin)
je doprineo da se u etiologiji mucanja veliki znaaj
pridaje neprijatnim doivljajima iz detinjstva. Ame-
riki autori [Klerbon (Clairborn), Dasper (Jasper)]
pokazali su da kod mucavaca esto postoji levoru-
182
kost ili jednaka sposobnost sluenja desnom i levom
rukom i isticali konflikte u psihomotornom odgoju
koji iz toga proizilaze. Drugi [Siman (Seemann)]
pominju anomalije strijato-palidalnog porekla. Ali
najvaniji faktori bi, po Pionu i gospoi Bo-
rel-Mezoni (Borel-Maisonny), bili naslee, bilingvi-
zam u trenutku uenja govora, zaostajanje u izgovo-
ru, sukobi u porodici. U ovom poslednjem sluaju,
Lakan (Lacan) preporuuje posebno sluanje govo-
ra koji bi imao istu strukturu kao i nesvesno.
LEENJE
Izuzev dislalija koje se esto mogu korigovati hirur-
kim putem ili ortodontijom, svi ostali poremeaji
govora u deteta, a naroito mucanje, iziskuju dugot-
rajnu metodinu reedukaciju koju sprovodi specija-
lista: fonetske i disajne vebe, sistematski pedagoki
rad koji pomae detetu da jasno misli i ovlada
svojom jezikom aparaturom. Psihoterapija je neop-
hodna dopuna u svim sluajevima gde postoje neu-
rotine manifestacije.
T. Kamerer i D. Poro
GOVOR U MENTALNIM POREMEAJIMA
Tek uzgred pominjemo promene u ritmu govorenja
(logoreja u maninim psihozama, osiromaen i po-
nekad stereotipan govor u melanholijama) koje su
neposredan izraz bolesnikovog psihikog stanja. U
izvesnim neurozama (naroito u opsesivnoj neuro-
zi), verbalne tvorevine su ujedno neposredne mani-
festacije uzronih sukoba: koprolalija kod osoba sa
tikovima, aritmomanija, formule bajalice u opse-
sivnim neurozama, itd.
Ali postoje dublji poremeaji gde odreena upotre-
ba ili ak struktura govora imaju patoloko znae-
nje. Meu promenama vezanim za nain govora ili
dranja svojstvenih bolesniku, treba pomenuti:
Ganzerov sindrom, koji se sastoji u sistematskim
odgovorima u stranu, uoljivim u shizofreniji, a
ponekad i u histeriji.
Eliptian govor, obeleen sintaktikim prazninama,
ponekad u telegrafskom stilu ili u obliku zagonetki.
stanjem i u mnogim demencijama.
Afektiran ili izvetaen govor (ton, perifraziranje,
precioznost, birane fraze) u izvesnim oblicima du-
evne zaostalosti, a naroito u shizofrenijama.
Detinjast govor koji se, sem kod zaostalih osoba,
sree i u izvesnim demencijama (naroito senilnim).
Verbalne tvorevine mogu da budu mnogo dublje
izmenjene; verbalne stereotipije (reci, reenice) mogu
da ukazuju na razliite mehanizme: izvan anksioz-
nih melanholija, susreemo ih naroito u shizofreni-
jama gde one predstavljaju samo jedan vid itavog
sistema perseveracije: steretipija* u ponaanju, u
kretnjama, u mimici, itd.
Isto tako, u shizofrenijama, verbalne novotvorevine
se ispoljavaju bilo na nivou reci (neologizmi), bilo u
obliku kombinacija ili formula kojima bolesnici daju
183
hermetiki smisao u zavisnosti od slovne strukture
ili od broja slova, asonanci ili rasporeda kakve tu
nalaze (kabalistiki jezik). U krajnjem stadijumu,
novotvorevina dobija vid shizofazije koju je opisao
Krepelin (Kraepelin), a naroito izuavao Pferzdorf
(Pfersdorff): to je stvaranje, uz neobino brzo izgo-
varanje, jedne salate od reci, kako poznatih, tako
i novostvorenih, to ima za posledicu apsolutno
nerazumljiv govor. Ovaj govor ima kliniku slinost
sa parafazijom u senzornim afazijama (Klod (Clau-
de), Pferzdorf]. Glosolalija, tvorenje potpuno novog
jezika koji, meutim, ima sopstveni renik i sintak-
su, jeste samo poseban oblik shizofazije, sa disosija-
cijom koja ipak nije toliko duboka i sa oiglednijom
simbolikom vrednou.
Preuzimajui Frojdovu teoriju, Lakan (Lacan) je
stavljao naglasak na vanost govora kao ispoljava-
nja nesvesnog ivota. Smatrajui da je nesvesno
strukturisano kao jezik, on sugerira da pre svega
treba obratiti panju na jezik i govor radi boljeg
klinikog i terapeutskog pristupa psihopatolokim
poremeajima, a naroito poremeajima u psihozi.
T. Kamerer i D. Poro
GRAFOREJA
od gr. graphein, pisati i rhein, tei
Graforejom se naziva neodoljiva potreba za pisa-
njem, koja predstavlja grafiki pandan logoreji* i
dovodi do patoloki obilne grafike produkcije.
Ispitivanje zapisa obolelih od graforeje esto otkriva
vrstu promena na kojima se temelji ova psihopato-
loka epizoda. U sluaju hroninih sumanutosti*,
preokupacije koje je pacijent moda eleo da disi-
mulira, mogu se pojaviti prilikom razgovora.
U stanjima manine* ekscitacije, pacijenti ispunja-
vaju mnogobrojne listove papira, ne ostavljajui
nimalo slobodnog prostora. Pisanje je esto zainje-
no igrama reci, visokoparnim epitetima, podvueno
i ilustrovano crteima. Ukoliko potroe sav papir
koji im se nae na raspolaganju, ponu da piu na
pariima novina, po krevetskim aravima ili zido-
vima; u nedostatku olovaka, prstima umoenim u
tenost koja im se nae pri ruci (sos, fekalije, krv)
zadovoljavaju svoju neutaivu potrebu za izraava-
njem pismenim putem. Kada se stanje ekscitacije*
ispolji kod nekog obolelog od shizofrenije*, moe se
opservirati ista frenetina aktivnost, samo to napisi
odraavaju poremeaj toka miljenja*, te na kraju
dolazi do jednog neusklaenog stvaranja, proetog
neologizmima*, igrama reci dostojnim proroice Si-
bile, stereotipi)ama* i simbolikim iskazima lienim
logikih veza, kao i geometrijskim ili mehanikim
shemama a sve to izraava oseanje stvarnosti* u
bolesnikovim odnosima sa svetom i alteraciju njego-
vog telesnog doivljaja.
Kod obolelih od parafrenije*, graforeja transkribuje
istinsko stvaranje jednog imaginarnog fantastinog
sveta: alteracija strukture napisanog esto je u sup-
GRANINI SLUAJ
rotnosti sa savrenom prilagoenou govora i jezi-
ka u svakodnevnom ivotu.
U paranoinim* hroninim sumanutostima, grafore-
ja nije retka i omoguuje pacijentu da izrazi svoja
strastvena uverenja, da razradi svoj verski program
ili svoje mesijanske* namere. To je sluaj sa stras-
tvenim idealistima, misticima* i reformatorima (psi-
hoze pasije*). Pojedini bolesnici sainjavaju prave
kataloge ili ispunjavaju filozofske knjige mnotvom
komentara, ubacujui mnogobrojne beleke izmeu
redova.
U sluajevima persekucije* ili revandikacije*, grafo-
reja ima ulogu vrlo hitne komunikacije; pacijent
umnoava spisak nepravdi i napada kojima je izlo-
en, potkrepljuje sve to pravnim argumentima, u
pismima koja svakodnevno upuuje uticajnim li-
nostima, predstavnicima vlasti ili ih iznosi u vidu
pamfleta, plakata, proglasa ili letaka, koje izlae gde
god stigne.
U sluaju psihastenije* i opsesije*, pisanje moe da
bude povlaeni nain na koji obolele osobe pokua-
vaju da do najsitnijih pojedinosti izraze svoje sum-
nje, svoje oseanje neispunjenosti, u vidu vrtoglave
introspekcije, u svojim, nikada dovrenim, intimnim
zapisima. esto primenjuju i kaligrafiju. Na papir
stavljaju odreena oseanja, simptome, biografske
podatke, iz opsesivnog straha od zaborava, ime
zadovoljavaju svoj perfekcionizam*.
Intelektualno propadanje dementnih* osoba izuzet-
no osiromauje mogunosti pismenog izraavanja,
premda neke meu njima zadravaju neodoljivu
potrebu da i dalje krabaju reci bez smisla i bez
reda, katkada svedene na obino vrljanje. Sline
pojave opserviraju se i kod debilnih* osoba.
A. Lo i V. Kajar
GRANINA STANJA v. Granini sluaj
GRANINI SLUAJ
U svim nozografskim psihijatrijskim klasifikacija-
ma* danas su prihvaene dve odvojene kategorije,
kategorija neuroza* i kategorija psihoza*.
Pored opisa simptoma, psihijatri i psihoanalitiari
pokuavaju da izdvoje strukturna svojstva koja odli-
kuju svaku od ovih organizacija, kao pravu osnovu
jedne klasifikacije.
Postoje, meutim, i sluajevi u kojima se ne moe
pouzdano utvrditi da postoji neka odreena, psiho-
tina ili neurotina struktura.
Tako su francuske i nemake kole opisale pseudo-
neurotine shizofrenije*, shizotimiju*, koje neki
smatraju predpsihotinim stanjima.
Opta kretanja u literaturi na engleskom jeziku do-
vela su do uvoenja jednog posrednog nozografskog
okvira koji obuhvata Border-lines, (granine sluaje-
ve), a to je pojam koji je u Francuskoj preuzeo
Berere (Bergeret), pod nazivom cas limites (grani-
ni sluajevi) ili granine organizacije linosti.
Po ovom autoru, re je o takvoj grupi linosti ija
GRIP
struktura nije ni neurotina ni psihotina, ve stoji
negde izmeu ove dve oblasti, usled zastoja u libidi-
nalnom razvoju izazvanog nekom dezorganizuju-
om traumom iz analnog perioda.
Posledica te traume jeste ometanje suoavanja Ja*
sa edipovskom* problematikom i uvoenje deteta u
ranu pseudolatentnu fazu, to dovodi do labilnog,
manje ili vie trajnog, ustrojstva libida i karaktera.
To libidinalno ustrojstvo obrazuje zajedniko jez-
gro graninih stanja koja odlikuje objektni odnos
anaklitikog tipa; potreba ovih osoba za afektivno-
u ogromna je i neutaiva i objanjava zavodljivo
ponaanje iji je cilj da predupredi prilina opasnost
od zapadanja u depresiju*; ove osobe lako postaju
hiperaktivne i ele da budu drugome na usluzi; sve u
svemu, mogu delovati i kao hiperadaptirane.
Granino stanje predstavlja labilnu organizaciju,
podlonu znaajnim izmenama pod uticajem razno-
raznih uzroka (postporoajni period, venanje, smrt
u porodici, bolest...), koji igraju ulogu kasne de-
zorganizujue traume:
bilo da je re o trajnoj promeni linosti i ustalji-
vanju perverznih*, neurotinih ili psihotinih, ka-
rakternih odlika;
bilo da doe do vie ili manje akutnih psihijatrij-
skih poremeaja raznih vrsta [akutne epizode anksi-
oznosti*, depresivna stanja, bouffees delirantes* (na-
stupi sumanutosti)*]. Najzad, kod ovih pacijenata
su moguna i razliita psihosomatska oboljenja.
Berereova koncepcija je, dakle, teorija linosti i
razvoja linosti koja tei da ustanovi pouzdane raz-
like to razdvajaju granina stanja od neuroza, s
jedne, i psihoza, s druge strane. Ako su uticaji
psihoanalize oigledni, ne moe se porei da je autor
na vrlo lian nain razradio pojam anaklitike dep-
resije*; uostalom, smenjivanje dve dezorganizujue
traume sasvim je slino Frojdovoj drugoj koncepciji
neuroza, da i ne pominjemo reference na anksioznu
neurozu; pomenuta razmatranja ine ovu zavodljivu
teoriju utoliko formalnijom to kliniki doprinos
ostaje vrlo ogranien i ne rasvetljava psihijatrijske
slike u obliku kojih se mogu javiti granina stanja.
Nema druge, dakle, no da se okrenemo anglosak-
sonskoj literaturi iz ove oblasti, da bismo ih jasno
odredili: u treem izdanju Diagnostic and Statistical
Manual of mental Disorders (DSM III) koji je
izdalo American Psychiatric Association, dijagnoza
graninih sluajeva (Border-Line personality) po-
stavlja se na osnovu izvesnog broja optih odlika:
impulzivnost i nepredvidljivost, odgovorne za
seksualne poremeaje, nerazumno baratanje nov-
cem, za razliite egzogene intoksikacije, za nagle i
opasne oblike fizikog ponaanja;
intenzivni ali labilni meuljudski odnosi koji se
zavravaju manipulacijom drugim, koji se as ideali-
zuje, as obezvreuje, ali uvek koristi za line ciljeve;
klasini napadi gneva i uobiajena nestrpljivost;
labilno oseanje identiteta koje odlikuje promen-
ljivost slike o sebi, nepostojanost u planovima i
profesionalnom ivotu;
184
nestalnost afekata, praena timikom labilnou,
razdraljivou i anksioznou;
nepodnoenje usamljenosti;
opasnost po sebe i po druge: pokuaji samoubis-
tva, samosakaenje, heteroagresivnost;
oseanje dosade i praznine.
Ovaj popis odlika karaktera i ponaanja u skladu je
sa Berereovim razmatranjima o anaklitizmu. Tu se
istovremeno istie i klinika kategorija neuravnote-
enosti*, koju je otkrila francuska kola (Borel,
1947) i koju Berere, zaudo, ne pominje.
Izgeda, meutim, celishodnije priznati veliku srod-
nost Border-Line personnality i psihopatske neurav-
noteenosti. Iz tog ugla, Berereova teorija daje
ovom konceptu psihopatoloku koherentnost i us-
postavlja zanimljivu vezu izmeu neuravnoteenosti
i psihosomatskih linosti.
M. Plena
BERGERET, La personnalite normale et palhologique, Les
structures mentales, le caractere, les svmptomes, Dunod,
332 str., 1974; J. BERGERET, Etats limites, EMC psychiat-
rie, 2, 9, 37395 A 10, 1970; H. EY, P. BERNARD, Ch.
BRISSET, Manuel de Psychialrie, 5. izd., Pari, Masson,
1978; C. K.OUPERN1K, H. LOO, E. ZARIFIAN, Precis de
Psychiatrie, Pari, Flammarion, 1982; H. SCHARBACH. Le
point sur les etats limites, raport au Congres Neurologie ev Psychiatrie
de Langue franc. LXXX1 session. Poitiers, Masson, 1983.
GRIP
od got. gripan, nem. greifen, uhvatiti
Virus gripa (myxovirus influenzae, njegovi tipovi A,
B, C, kao i mnogobrojni podtipovi) ima neurotrop-
no dejstvo koje nije naroito elektivno. U tekim
oblicima preovlauju rani konfuzni stupor i krajnja
astenija za vreme rekonvalescencije. Prave psihoze,
meutim, mogu se javiti u periodu izraene bolesti
ili povlaenja bolesti: konfuzno-manini napadi, ak-
tivni oneirizam, autoskopske halucinacije, akutna
katatonija, kao i izvesne pseudo sistematizovane
sumanutosti za vreme rekonvalescencije, u trajanju
od nekoliko sedmica.
Prognoza je uglavnom povoljna.
Ipak, to nije uvek sluaj, naroito kada doe do
nekih oblika pandemije, poput takozvanog pan-
skog gripa.
Neke druge epidemije javljaju se, otprilike na svakih
deset godina, prilikom lomljenja (varijacije anti-
genske strukture).
Istaknimo Rejov (Reve) sindrom kod dece, akutnu
encefalopatiju praenu masnom degeneracijom jetre,
a koja se pripisuje virusu gripa, naroito tipu B,
rede tipu A. U Sjedinjenim Dravama, smrtni ishod
dostie 36%.
Banalna febrilna i respiratorna slika gripa moe da
se iskomplikuje, dodue retko, prvenstveno kod sta-
rijih lica ili iznemoglih osoba, sindromom konfuzije
i agitacije praene konvulzijama. Mogu se sresti i
185
slike malignog gripa koji se javlja naporedo sa
respiratornim smetnjama praenim modanom
anoksijom.
Parenteralna vakcinacija, koja se ponovi svake godi-
ne u jesen, i dalje je za osetljive osobe najbolja
prevencija ovog oboljenja za koje ne postoji specifi-
na terapija.
M. Poro
GRUPE SUSRETANJA v. Grupna terapija
GRUPNA TERAPIJA
od ital. gruppo, vor, spoj i gr. therapeuein, negovati,
lciti
Grupna terapija predstavlja oblik psihoterapije koja
koristi odnose meu pojedincima da bi podstakla
evoluciju i promenu linosti. Grupna terapija, u
stvari, obuhvata skup tehnika i razliitih teorijskih
koncepcija. Posmatrano istorijski, H.-L. Moreno
(J.-L. Moreno) (1892-1974) je prvi prevaziao kla-
sinu dvojnu terapeutsku relaciju uvodei psihodra-
mu u Sjedinjenim Amerikim Dravama, posle pr-
vog svetskog rata. Zatim su K. Luin (K. Lewin)
(18901947) i njegova kola, na osnovu opservacije
manjih eksperimentalnih grupa (T. Groups), razra-
dili teoriju grupne dinamike. Danas postoji tenden-
cija da se grupne terapije ili uklope u teorijske
postavke psihoanalize, ili da se od nje razlikuju
takozvanim telesnim pristupima gde se susretu
daje prvorazredno mesto. Zavisno od prirode tehni-
ke koja se primenjuje, mogue je razlikovati etiri
vrste grupnih terapija.
I. PSIHODRAMA
Prema Morenu, psihodrama se sastoji u javnom
ponavljanju neke traumatizujue scene iz prolosti
pojedinca, kako bi se odstranili njeni patogeni efek-
ti. Tehnika se sastoji u tome da nasumce odabran
pojedinac iz grupe na pozornici izloi neki lini
psiholoki problem koji ga mui, odabere partnere
kojima podeli uloge i sa kojima scenski prikazuje,
improvizovano i bez ikakve pripreme, seanja koja
je prethodno izneo. Animator psihodrame vodi tu
osobu, reira tu psiholoku dramu i primenjuje
razliite tehnike: menjanje uloge, dubliranje, govor a
parte, projektovanje u imaginarno, kako bi subjektu
pruio mogunost da izrazi potisnute predstave. U
psihodrami, onaj ko izlae i ponovo scenski prika-
zuje svoju problematiku predstavlja protagonistu
ili glavno Ja, dok su oni koji mu repliciraju
pomona Ja. U ravni teorije, Moreno daje pred-
nost spontanosti i emocionalnoj katarzi koje, po
njemu, omoguuju neku vrstu decentriranja pojedin-
ca koji vidi sebe oima drugih, naputa suvie
krute stavove i ogranienu ulogu koju mu je name-
tala kulturna optika kojom je, i ne znajui, bio
proet. Na taj nain, teorija dolazi do nove koncep-
cije uloge drutva, shematizovane u vidu relacionog
GRUPNA TERAPIJA
atoma. Sociometrijom je nazvana nova nauka koja
se time bavi.
Posle Morena, psihodrama je pretrpela prerade na
teorijskom planu, ali se njen konkretni tok nije
mnogo izmenio. Godine 1958, S. Lebovisi je, sa
saradnicima, predloio jedan novi oblik, pod nazi-
vom analitika psihodrama. Nekoliko terapeuta po-
svete se jednom jedinom pacijentu. Oni igraju uloge
pomonih Ja. Ova se tehnika primenjuje naroito u
radu sa decom. U jednoj posebnoj formi koju je sam
uobliio, P. Bur (P. Bour) se lino obraa psihoti-
nom bolesniku i konstruie njegovu psihodramu
posredstvom univerzalnih simbola: vode, zemlje,
vazduha i vatre. Pa ipak, tehnika koja se trenutno
najvie upranjava jeste tehnika grupne psihoanali-
tike psihodrame. Grupa se sastoji od dvanaest ues-
nika, svaka seansa traje oko dva sata i podeljena je
na tri faze: zagrevanje i izlaganje odreene teme,
psihodrama u uem smislu, vraanje grupi. Igra je
istovremeno usredsreena na problematiku grupe i
na problematiku pojedinca koji je simbolizuje. Du-
nost animatora je da u psihodramu ukljui to vie
uesnika. Najznaajnija je svakako trea faza. Ona
doputa svakom pojedincu da smesta izrazi svoja
oseanja i ono to je doiveo a psihoterapeut se trudi
da prui tumaenje onga to se dogaa u transferu i
to na osnovu pojedinanog i grupnog nesvesnog.
S neznatnim razlikama, mnogobrojne kole u Fran-
cuskoj koriste ovaj nain delovanja, na primer,
CEFRAP [D. Anzje (D. Anzieu) i sar.] SEPT [P. i
G. Leamoan (P. i G. Lemoine) i sar.], Francuska
grupa za sociometriju [A. A. icenbere (A. A.
Schutzenberger), K. Uzilu (C. Ouzilou) sa sar.], ne
raunajui mnogobrojne terapeute koji grupnu ana-
litiku psihodramu primenjuju samostalno. Ovoj
struji, u Engleskoj, pripada grupna analiza koju je
razradio S. H. Fauks (S. H. Foulkes), a nastavio da
primenjuje M. Pajns (M. Pines).
II. GRUPA USMERENA NA GRUPU
U nekim drugim oblicima grupne terapije se oekuje
da do psiholoke promene doe jedino na osnovu
uzajamnih odnosa pojedinaca. U tehnikom pogle-
du, ova metoda sastoji se u tome da se u utvreni
dan i sat, radi seansi koje e trajati izmeu jednog
sata i trideset minuta i dva sata, dovede dvanaestak
lica razliitih po uzrastu, polu i zanimanju, koja se
ne poznaju niti su ikada imala bilo kakve slubene,
porodine ili prijateljske odnose. Pihoterapeut ne
predlae nijednu utvrenu temu, ve poziva svakoga
ponaosob da svoje asocijacije izrazi to je mogue
slobodnije. Dijalozi nastali u tim seansama mogu se
dekodirati na osnovu dva razliita konceptualna
obrasca:
obrazac dinamike grupa: na osnovu svojih reci i
reakcija na reci drugih, uesnici otkrivaju ulogu koju
u tom trenutku igraju i mesto koje pokuavaju da
zauzmu u odnosu na druge. Neki oblici ponaanja se
ponavljaju na stereotipan nain, tenja za ruko-
GRUPNA TERAPIJA
voenjem, na primer, osporavanje autoriteta, pasiv-
nost, priklanjanje oporu, prikrivena manipulaci-
ja, afektivna revandikacija, itd. Za V.-R. Biona
(W.-R. Bion), grupa funkcionie u skladu s tri ne-
promenljiva modusa, a to su napad, bekstvo i spari-
vanje (fight,flight i pairing). Fazu neorganizovanos-
ti smenjuje svojevrsna organizacija koja ide od auto-
ritarizma do anarhije, pre nego to se, u najboljim
sluajevima, ostvari demokratsko funkcionisanje.
Grupa koja nije u stanju da se organizuje, razbija se
i rascepkava. U toku neprekidnog verbalnog razme-
njivanja, partneri osvetljavaju sliku sopstvene li-
nosti, u ogledalu slike ostalih. Sticanje svesti o
odreenom ponaanju moe, dakle, biti pretpostav-
ka mogunosti promene;
obrazac psihoanalize: danas je, naroito u Fran-
cuskoj, veliki broj psihoterapeuta koji se bave grup-
nom terapijom sklon da zanemari rasvetljavanje
dinamike uzajamnih odnosa i da se usredsredi na
dva osnovna koncepta psihoanalize, transfer i ne-
svesno. Transfer nije linearan, kao u individualnoj
analizi, ve se dalje deli na osnovni ili vertikalni
transfer, u odnosu na terapeuta, i horizontalni tran-
sfer, u odnosu na ostale uesnike. Ima i opisa
transfera na grupu shvaenu kao entitet. Na isti
nain i nesvesno vie nije samo pojedinano, ve se
odnosi i na asocijacije i na prolost grupe. Analitia-
ri koji rade sa grupom govore o identifikaciji i
projekciji, uzimajui za teorijski oslonac ono to je
Frojd (Freud) nazivao ponavljanjem nekog obras-
ca iz detinjstva. U grupnoj analizi, najzad, odluu-
jui znaaj ima i interpretacija, usredsreena kako
na grupu, tako i na pojedince.
III. GRUPA USMERENA NA TELO
U nae vreme, grupne terapije sve se vie okreu
telesnim tehnikama. Ova je evolucija prirodna utoli-
ko to je ve psihodrama podrazumevala nov odnos
subjekta prema sopstvenom telu. Najpoznatiju ali
ne i jedinu tehniku predstavlja bioenergija.
Bioenergija
Nastala pedesetih godina, u Sjedinjenim Amerikim
Dravama gde ju je uobliio A. Louen (A. Lowen),
ova tehnika ima za cilj da oveka oslobodi miine
napetosti koja, bez njegova znanja, koi njegovo psi-
holoko funkcionisanje. U prvoj fazi, bioenergetiar se
bavi itanjem pacijentovog tela pomaui se pri
tom miljenjima i zapaanjima ostalih uesnika grupe.
Na taj nain analizira dranje glave, liniju ramena,
poloaj ruku, amplitudu disanja, poloaj kimenog
stuba, karlice, i tako svrstava subjekat u odreenu
tipologiju karaktera: krut, shizoidan, itd. Posle toga,
predlae telesne vebe ija je namena da relaksiraju
zone ugroene tenzijom. Ove su vebe ponekad vrlo
intenzivne jer se od pacijenta oekuje oslobaajua
eksplozija, pri emu se bioenergija oslanja na kon-
cepcije V. Rajha (W. Reich) prema kojima je neuroti-
ni subjekat ugroen nekom vrstom karakternog
oklopa, somatskog i psihikog, iz koga se moe
186
izbaviti jedino telesnim ekvivalentnom orgazmike
funkcije. Bioenergija se upranjava u toku intenziv-
nih viednevnih seminara. Grupa omoguuje viefo-
kalno sluanje pojedinanih simptoma, kao i oh-
rabrujuu pomo u trenutku orgazmike krize.
Ostale metode
Ima mnogo tehnika koje proizlaze iz bioenerije ili
njene postupke upotpunjuju. Navedimo telesnu ek-
spresiju koja se, polazei od pojedinanih podstica-
ja, bavi subjektivnim doivljavanjem telesnih polo-
aja u prostoru. Feldenkrajsova (Feldenkreis) meto-
da predstavlja analizu dranja tela koje uslovljava
evoluciju i aktivnost naeg mozga. Eutonija Gerde
Aleksander (Gerda Alexander) ima za cilj da razvije
harmoninost miinog tonusa zahvaljujui minimu-
mu potronje energije. Rolfing, koji je uvela Ida
Rolf, pokuava da telu vrati gipkost i sklad pomou
neke vrste strukturne integracije proistekle iz hi-
ropraksije. Sve pomenute tehnike sprovode se u gru-
pi, kao i mnogobrojne moderne terapije koje propo-
vedaju masau, uzajamno sticanje svesti o telu ili
susrete u zajednikom bazenu, odnosno oko njega.
Teko je doneti neki sud o metodama koje se esto
jo uvek nalaze na polueksperimentalnom stupnju,
premda ukljuivanje tela i telesnosti u grupne terapije
zaelo ima veliku budunost, ukoliko se moemo
nadati da ono nee iskljuiti govor kao relaciju.
IV. GRUPE SA POSEBNIM TEHNIKAMA
Ima grupnih terapija koje se oslanjaju na razliite
psiholoke koncepcije i na teorije komunikacije.
Getalt-terapija
- Razradio ju je Fric Perls (Fritz Perls 1898
-1970), izmeu 1950. i 1960. u Ezalenu (Kaliforni-
ja); ova se tehnika teorijski temelji na getalt-psiho-
logiji koja je poetkom naeg veka bila u modi u
Nemakoj. Getalt, to se moe prevesti kao for-
ma ili struktura, kod neurotine osobe je, reklo
bi se, nedovren, to e rei da joj ne doputa da
raspolae svojim stvarnim mogunostima. Da bi se
ovek vratio u dobru formu, u oba znaenja tih
reci, potrebno je, prema Perlsu, da nesputano i bez
odbira izraava ideje, emocije, aljenja i gnev, pred
odreenim auditorijumom i zahvaljujui njegovoj
pomoi. Subjekat koji nastupa, prema usvojenom
izrazu, u okviru ovde-i-sada same seanse, igra neku
vrstu divlje psihodrame u toku koje otelovljuje pro-
tivrene linosti svoje psihe. Iz agresija, iz sudara i
prisila koji iz toga proizlaze, blesne jedan trenutak
prosvetljenja koji pokrene novi getalt i neuroti-
nom bolesniku povrati izgubljenu slobodu. Ova te-
rapija, koja je doivela prilian uspeh u Sjedinjenim
Amerikim Dravama, suprotstavlja se psihioanalizi
utoliko to se jedino zanima za sadanji trenutak,
iskljuujui svako istraivanje prolosti. Zanima
me jedino ovde-i-sada, pisao je Perls, vanije mi je
kako je dolo do blokade nego zato.
187
Transakciona analiza
Zasniva se na analiziranju komunikacije, prema
strukturnoj shemi koju je predloio E. Bern (E.
Berne, 1910 1970). U svakom pojedincu, u svakom
trenutku, postojale bi tri instancije: prva, poto je
oblikovana na osnovu introjekcije roditeljskih za-
brana, poistoveuje se s roditeljima (R); druga, kao
racionalna i razlona vizija spoljanjeg sveta, pripi-
suje se odrasloj osobi (O); trea, napokon, zadrava
udeo arhainosti i infantilnosti, trag deteta u nama
(D). Svako od ovih stanja vlastitog Ja moe da se
obrati, bez znanja subjekta, nekom sagovorniku i da
sklopi implicitnu pogodbu [transakciju]: kada se
odrasli deo Ja obrati odraslom delu neke druge
osobe, na primer, dotina transakcija naziva se
komplementarnom. Obratno, transakcija je una-
krsna onda kada su zahtev i odgovor na razliitim
razinama. Grupna analiza omoguuje da se otkriju
skrivene transakcije koje prikriva prividno bezazlen
govor pjedinaca.
Terapije krikom
U metodi D. Kazrijela (D. Casriel), krik se
koristi u cilju vaspostavljanja veze pojedinca sa
sopstvenim emocijama. Moderni ivot, u stvari, ne
odobrava rastereujue izraavanje zadovoljstva, ra-
dosti, ljubavi, gneva i straha. Vraajui pojedincima
mogunost da viu, vraamo ih psihosomatskom
artikulisanju njihovih oseanja. Grupa potvruje
stepen izvornosti njihovog izraza i oslobaa ove-
ka dejih strahova.
A. Danov (A. Janov), sa svoje strane, razradio je,
ezdesetih godina, takozvanu terapiju primalnim
krikom iji je cilj da otkloni rascep, izazvan neuro-
zom, izmeu pojedinca i njegove najdublje istine.
Do ovog rascepa dolazi onda kada fizioloki afek-
tivne potrebe deteta nailaze na neodgovarajui ili
negativan odgovor roditelja. Dete se tada zatvara u
razliite uloge koje, kako mu se ini, treba da igra
da bi se dopadalo drugima i odbija da bude ono
to jeste. Primalni krik treba da razvije odbram-
beni sistem koji je stvorila neuroza. U pogledu
tehnike, ova terapija poinje fazom individual-
ne terapije da bi se zavrila ukljuivanjem u gru-
pu u kojoj se podsticanje na krik granii s provoka-
cijom.
Grupe susretanja
Najzad, za mnoge savremene terapeute koji rade
sa grupom, susretanje je jedini inilac koji dovodi do
promene. Pod uslovom, kako smatra K. Roders
(C. Rogers), da susretanje bude empatino, kongru-
entno i autentino. Svaki od uesnika treba da bude
to prirodniji, spreman da saslua kako druge, tako
i samog sebe. Psihoterapeut treba da bude prisutan,
spreman da pomogne i prvenstveno nenametljiv.
Nedirektivnost omoguuje da se izrazi istinsko ose-
GUAVOST
anje dajui slobodu svakom pojedincu da otkrije
sebe onakvog kakav jeste.
V. uc (W. Schutz) insistira na istom ovom pojmu
prilikom obrazovanja, u Ezalenu, svojih encounters
groups koje su, po njemu, jedine kadre da zadovolje
interpersonalnu potrebu pojedinaca (people need pe-
ople). Liena rukovodioca, ili, eventualno, sa jednim
rukovodiocem reenim da svoje rukovoenje ne
sprovodi, grupa ponovo otkriva relacijske mehaniz-
me koji su tek u zaetku: posle faze ukljuivanja,
sledi faza provere u kojoj je odgovornost podelje-
na, zatim period traganja za naklonou u kome se
subjekt zauzima poloaj onog ko voli ili ko je
voljen.
V. INDIKACIJE
Kao sve psihoterapije, grupne terapije iziskuju lini
zahtev pacijenta, zadovoljavajui intelektualni nivo i
dovoljnu mogunost uvida (insight), zatim prilino
veliku telesnu slobodu i inhibiciju koja ne paralie.
Ukoliko su ovi uslovi zadovoljeni, svim stanjima
neuroze moe pogodovati ovaj postupak, sa izuzet-
kom karakternih neuroza, suvie rigidnih da bi se na
njih moglo uticati. Grupne terapije preporuljive su
i kod alkoholiara, u sluaju gojaznosti, toksikoma-
nije ili, uopte, kod svih onih pacijenata koji imaju
neki somatski ili psihiki, teko podnoljiv simptom
(dijabetes, rak, reumatizam, itd.). Oboleli od psiho-
ze, naroito shizofrenije, imaju seanse grupne terapi-
je u bolnikim uslovima. Istaknimo, najzad, i to da
se institucionalna terapija danas ne bi mogla zamis-
liti bez pomoi grupne dinamike, kao i da grupne
terapije predstavljaju izvrstan nain obrazovanja
zdravstvenih radnika (Balint i srodne grupe).
M. Laksener
A. A. SCHUTZENBERGER et M.-J. SAURET, Le corps et le
groupe. Pari, Privat, 1977, 335 str.; D. ANZIEU, Le groupe
et linconscient, Dunod, Pari, 1982, 234 str.; C. DREYFUS,
Les groupes de rencontre, Retz, Pari, 1975, 254 str.; P. et G.
LEMOINE, Le psychodrame. Pari, Laffont, 1972, 383 str.:
K. LEWIN, Psvchologie dynamique, PUF, Pari, 1972.;
J.-L. MORENO, Fondements de la sociometrie, PUF, Pari,
1954. 1 tom; M. LAXENAIRE, Les processus de changement
en psychotherapie de groupe, Congres de Psvchiatrie et de
Neurologie de Langue Francaise, LXXIII session, Nrmes,
30. jun -5. jul 1975, 175 str.
GUAVOST
Guavou se naziva svako, difuzno ili lokalizova-
no, uveanje tireoidne* lezde. Pojava guavosti mo-
e da bude izolovana (obina guavost) ili da prati
loe funkcionisanje tireoidne lezde, i tada predstavlja
samo jedan od njegovih simptoma (hipotireoidizam,
hipertireoidizam*). Guavost moe da se javi i u toku
terapije ljtijumom*, kao jatrogena manifestacija.
R. Arno-Kastiljoni i .-K. kolo
 H
HALUCINACIJE
od lat. hallucinari, buncati, varati se
I. DEFINICIJA. OPTA OBELEJA
Opaaj (percepcija) bez predmeta [Bal (Bali)]. Ova
dosta pogodna definicija se, meutim, moe kritikovati
kao, uostalom, i sve druge koje su bile predloene. Bolje
bi bilo rei da se halucinantnim naziva svako unutranje
psihiko iskustvo koje navodi neku osobu da se ponaa
kao da je doivela neki oseaj ili opaaj, iako normalni
spoljni uslovi za taj oseaj ili opaaj nisu bili ostvareni.
Anri Ej (Nenri Ey) izraava takvo shvatanje kada haluci-
naciju definie kao opaaj bez predmeta opaanja. Ova
objektivacija neke unutranje stvarnosti projektovana je u
spoljnu sredinu usled procesa razgraivanja svesti.
Halucinacije mogu da se ispolje u svim oblastima
ulne aktivnosti, te tako imamo tzv. vizuelne, auditiv-
ne, olfaktivne, gustativne, cenestezijske, halucinacije
opteg senzibiliteta, genitalne i najzad, vieulne halu-
cinacije. Isto tako su opisane psihike halucinacije
[Bajare (Baillarger)] na koje lie aperceptivna samop-
redstavljanja . Petija (G. Petit) (subjekt veruje da iz
spoljne sredine vie ne prima neki ulni utisak, nego
misao ili oseanje), halucinacije seanja, i najzad,
psihomotorne halucinacije u kojima je lani opaaj
praen pokretima koji kao da izmiu volji subjekta.
Kada su halucinacije svedene na nejasne i neizdiferen-
cirane utiske (svetlucanje, zujanje, itd.), nazivaju se
elementarnim; kada se poistoveuju sa tano odree-
nim objektima (licima, ivotinjama, recima, muzikim
komadom), nazivaju se sloenim [kompleksnim] ili
slikovitim [figurativnim]. Kada halucinatorna datost
nije u celosti stvorena boleu, nego proizilazi iz
iskrivljavanja autentinih ulnih datosti (mrlja na zidu
koja se opaa kao ivotinja, na primer), re je o ulnoj
iluziji, pojavi koja je vrlo bliska halucinaciji i ima istu
semiotiku vrednost.
Kada halucinacija ne dovodi do verovanja subjekta u
stvarnost predstavljenog objekta, kada je ona svesna i
odmah prepoznata kao patoloka, onda je neki autori
[A. Klod (H. Claude) i A. Ej)] nazivaju halucinozom*.
Izvesne semiotike odlike ponekad daju halucinacija-
ma neobian ili originalan izgled: upravo tako je R.
Leroa (R. Leroy) opisao liliputanske vizuelne halucina-
cije koje se sreu naroito kod alkoholiara (ne treba
ih brkati sa mikropsijom kao vienjem stvarnih obje-
kata, ali umanjenih, s tim to je makropsija obratna
pojava); takoe se sreu unilateralne auditivne haluci-
nacije ili halucinacije u kojima se smenjuju napad i
odbrana (zlonamerni glasovi s jedne strane, prijatelj-
ski sa suprotne). Ponekad, ove posebne odlike sugeri-
raju odreene etiologije: zoopsije alkoholiara (koje,
meutim, ne bi trebalo smatrati specifinima), kone
halucinacije kokainomana*.
Postojanje halucinacija je esto oigledno: bolesnik bei
pred preteim neprijateljima, sklanja se od divljih ivo-
tinja, odgovara na izmiljene glasove; njegova reakcija
moe biti diskretnija; tada zuri u neki kutak prostorije
u kojoj se nalazi ili, pak, otvoreno ulji ui da uje neki
govor, ponekad nemo miui usnama; takvo ponaanje
moe, uostalom, biti varljivo, te trajati kod subjekata
koji ve dugo ne haluciniraju [Segla (Seglas)]; ponekad
se halucinacija prepoznaje po postupcima kojima bo-
lesnik pribegava da bi se od nje odbranio; tamponi od
vate ili pamuka u nosu ili uima, zakloni od metala ili
gume u cilju zatite od svetlosnih zraka ili elektrotala-
sa, itd. Kod disimulacije, istraivanje halucinacija moe
biti veoma teko. Obratno, u nekim drugim sluajevi-
ma postoji rizik da se izvede zakljuak o postojanju
halucinacija iako ih nema kao, na primer, kod mitoma-
na, histerika, sumanutog mistika ili simulanta jer svi
oni ele da privuku panju, prizivajui vizije i glasove
koji su uvek sloeni i spektakularni.
ak i kad su halucinacije verodostojne i neosporne,
treba znati da je iskustvo koje halucinant doivljava
vrlo razliito od sluaja do sluaja: kod nekih vrlo
blisko opauju kakav moe da doivi neko normalno
bie (ova odlika doivljavanja je nazvana estezija),
ono u drugim sluajevima uzima vid neke udne
189
pojave, apsolutno samosvojne, a izrazi vidim,
ujem, oseam upotrebljeni su samo kao pri-
blini, poto nijedna re iz uobiajenog renika ne
odgovara u potpunosti. To znai da halucinacija
nikako ne moe da se izuava odvojeno, sama po
sebi, kao jednostavan i osnovni simptom, nego je
treba promatrati u svetlu njenog klinikog kontek-
sta (A. Ej).
II. KLINIKI PRISTUP
Vodei rauna o ovoj primedbi, halucinacije se kli-
niki sreu u sledeim uslovima:
1) Postoje prave fizioloke halucinacije kod normal-
nih subjekata; to su poglavito halucinacije sna* i
polusnene vizije [E.-B. Leroa (Leroy)]: ove posled-
nje nailaze u trenutku padanja u san ili, rede, bue-
nja (u prvom sluaju se zovu hipnagognim, u dru-
gom, hipnopompikim); one se javljaju u vidu sivih ili
obojenih geometrijskih figura, predmeta, lica, pone-
kad u vezi sa vizuelnim utiscima koji se esto obnav-
ljaju tokom dana; rede su auditivne (buka, glasovi,
muzika) ili taktilne halucinacije. Ejdetizam* bi mo-
gao isto tako da se ubroji u fizioloke halucinacije.
2) Halucinacije usled povrede perifernih receptora
Njihova zajednika odlika je da nikada ne dovode
do trajnog, patolokog verovanja u stvarnost lanog
opaaja. To su obino elementarne halucinacije (fos-
feni, pozitivni skotomi, akufemi...), ali mogu biti i
sloene (vienje lica, ivotinja, sluanje glasova, ce-
nestezijske halucinacije bolesnika sa amputacija-
ma). One imaju izuzetno precizna i stereotipna
obeleja to svedoi o njihovom mehanikom porek-
lu; ali na toj stalnoj osnovi, linost svakog bolesnika
moe da stvori razne vrste nadgradnje koja je utoli-
ko bogatija to je bolest dua, a intelekt (esto je re
o starcima) oslabljeniji. A. Eken (H. Hecaen) je
dobro izuio te halucinacije. Neki kliniki oblici
zasluuju da budu posebno pomenuti: Morelovi po-
zitivni skotomi (alkoholizam, retrobulbarno zapalje-
nje ivca), obino na jednom oku, koji se pomeraju
sa pomeranjem oiju; sindrom K. Bonea (C. Bon-
net) (glaukom, katarakta, odlepljivanje mrenjae,
lezije onog ivca ili hijazme) za koji su karakteris-
tine elementarne geometrijske halucinacije u poet-
ku, koje potom postaju figurativne.
Elementarne ili sloene auditivne halucinacije opisa-
' ne su i kod nagluvih ljudi.
3) Halucinacije usled lokalizovanih povreda nervnih
centara
One mogu biti elementarne ili sloene. U praksi
treba biti sposoban za prepoznavanje sluajeva u
kojima se halucinacijama moe pripisati topika
vrednost, to jest onih gde halucinacije neposredno
izraavaju neko ogranieno oteenje, a ne optu
patnju modane mase koja moe biti drugorazredna
kod te lokalne povrede; takva vrednost se moe
pripisati halucinacijama naroito onda kada se one
javljaju kao aure epileptinih kriza: u drugim slua-
HALUCINACIJE
jevima, halucinacije e imati topiku vrednost ako
ne dovode do trajnog patolokog verovanja ni do
trajne promene u linosti bolesnika, ako imaju vrlo
izraeno estezijsko obeleje, te ako, najzad, nisu
istovremene sa jakom intrakranijalnom hipertenzi-
jom. U takvim uslovima, elementarne vizuelne halu-
cinacije e ukazivati na povrede potiljnog renja,
sloene vizuelne na slepoono-temeno-potiljni pre-
deo, auditivne na slepooni reanj, olfaktivne ili
gustativne na uncus hippocampi; bol u ovom predelu
moe da se izrazi posebnom komplikacijom, krizom
uncinatusa; povrede, uglavnom vaskularne, kalote
cerebralnih pedunkulusa mogu da se ispolje pedun-
kularnom halucinozom*. Uz ove jasno utvrene poj-
move idu razna semioloka pojanjavanja od kojih
su neka jo sporna: tako bi metamorfopsije (iskrivlje-
na vizija objekata) odavale povredu sagitalnih brazdi
ili povrine 19; heautoskopske* halucinacije povredu
temeno-potiljno-slepoonog raskra; anozognozija
sa halucinatornim opaajem paralizovanog polutela
(za koje bolesnik veruje da ga pokree po svojoj volji)
bila bi povezana sa povredom nedominantne hemis-
fere [F. Lermit (F. Lhermitte)]; najzad bi patologija
Penfildovog (Penfield) perceptivnog korteksa pod-
razumevala, s jedne strane, stanje sna (dreamy
state), a s druge, oivljavanje (recollection) ranije
preivljenih prizora, s tim to halucinatorni sadraj u
oba sluaja ima osrednje estezijsko obeleje.
Vizuelne halucinacije u samo jednom vidnom polu-
polju zabeleene su kod izvesnih slepoono-potiljnih
lezija. Izvesni akutni nastupi sumanutosti (bouffees
delirantes*), izvesni napadi u razvoju shizofrenije*,
izvesne intoksikacije psihodislepticima mogu da da-
ju sliku konfuzno-oneirikih stanja.
Kod starih ljudi, zabeleeni su oneiriki* napadi;
oni se najee javljaju u tami i predstavljaju izvor
none agitacije*.
4) Halucinacije oneirikog tipa
Susreu se u svim toksiko-infektivnim psihozama
(febrilnim sumanutostima, alkoholiarskom deliri-
jum tremensu), u epilepsiji, u psihoneurozama kao
posledicama emotivnih stanja (ratnim psihoneuroza-
ma). Oneirizam skoro uvek ide sa vie ili manje
naglaenom mentalnom konfuzijom. Odlikuje se ha-
lucinacijama koje najpre iskrsavaju u vidu hipna-
gognih ili nonih nastupa, ali vrlo brzo postaju
stalne, vieulne, sa prevagom vizuelnih halucinaci-
ja, pokretne, obojene, vrlo bliske halucinacijama
sna, te otuda i naziv oneirizam [Rei (Regis)], ali su
naroito duboko proivljene, tako da subjekt na
njih reaguje kao na stvarnost; esto su zastraujue i
praene reakcijama odbrane ili bega, agitacijom,
punom strepnje, koja je ponekad veoma izraena,
opasna za bolesnika i njegovu okolinu (sluajevi iz
sudske medicine) (Oneirizam*, Meskalin*).
5) Halucinacije sumanutih osoba
a) U akutnim psihotinim stanjima
U akutnim nastupima sumanutosti, bilo da su iz-
dvojeni ili se javljaju u procesu razvoja shizofrenije,
HALUCINACIJE
moe da se uoi poremeaj svesti; on je manji nego u
stanjima oneirizma i omoguava da uz halucinator-
no imaginarno, i s njim pomean, opstaje jedan deo
stvarnog. U toj udnoj atmosferi, esto sa jakim
nabojem strepnje, subjekt je plen viestrukih i pro-
menljivih halucinatornih iskustava: u stanju svesti
koje moe biti sumrano ili oneiroidno*: depersonali-
zacija*, pothranjivana lanim cenestezijskim opaaji-
ma*, akustiko-verbalne ili psihike halucinacije, pra-
ene oseanjem spoljnjeg uticaja (mentalni automati-
zam*), iluzijama* i haotinim vizuelnim halucinacija-
ma, doivljenim kao katastrofa ili apokalipsa.
U akutnim sluajevima manino-depresivne* psiho-
ze, halucinacije nisu retkost 2ahvaJjujui vremen-
skoj i etikoj poremeenosti polja svesti (A. Ej).
Kod maninog bolesnika, psihike ili auditivne ili
psihomotorne pseudohalucinacije su istovremene sa
hipermnezijom*, tahipsihijom* i motornom agitaci-
jom* i doivljavaju se kao nesavladive. Kod melan-
holika* su akustino-verbalne halucinacije veoma
mune: optuujui glasovi, koji izriu najviu kaznu, rei, dijalozi.
pripreme za pogubljenje, zveckanje lanaca. Telesne
halucinacije donose oseanja truljenja, prodiranja,
ideje opsednutosti*.
Za neke je halucinatorni oblik melanholije sporan:
posredi su tumaenja i iluzije koji su doivljeni sa
pregnantnou snane anksioznosti: opaaji stvar-
nosti su iskrivljeni u smislu sumanutog pesimizma i
oseanja krivice.
b) U hroninim psihozama
Nakon Manjana (Magnan), dugo se smatralo da
halucinacije, naroito auditivne, omoguavaju indi-
vidualizaciju jednog samostalnog oblika sumanutos-
ti: hronine halucinatorne psihoze*; danas, meu-
tim, struktura sumanutosti izgleda kao element po-
desniji da poslui kao osnov jedne klasifikacije.
U sumanutostima bez globalnog poremeaja linosti
(sumanutosti paranoine* strukture) kojima je sli-
na paranoidna* shizofrenija, bar u svom poetku,
kao i izvesne hronine halucinatorne psihoze, naro-
ito se opaaju akustino-verbalne halucinacije, du-
go objanjavane i usklaene sa sumanutim stanjem
u celini: ironini, pogrdni, pretei glasovi progonite-
lja, ohrabrujui ili pohvalni glasovi zatitnika, s tim
to se i jedni i drugi ponekad smenjuju u vidu
napada i odbrane (Segla); ovi glasovi su blizu ili
daleko, nerazgovetni ili razgovetni, ali se uvek smat-
raju verodostojnim. Bolesnik moe da na njih odgo-
vara, da se sa njima raspravlja, da se od njih brani,
zatvarajui ui, na primer. esto se opaaju i haluci-
nacije opteg senzibiliteta (elektrina kola, kaustina
sredstva, traume) ili halucinacije u genitalnoj sferi
(ene koje se ale da ih je progonitelj silovao),
ponekad olfaktivne ili gustativne halucinacije (ot-
rov, trule, otrovni gasovi). U paranoinim* suma-
nutostima, halucinacije je teko odvojiti od endoge-
nih interpretacija*; isto tako, u parafreninim* su-
manutostima, one su nerazmrsivo pomeane sa naj-
neobinijim imaginativnim* i simbolikim tvorevi-
190
nama. U shizofreninim sumanutostima moe se
uoiti da su halucinacije istovetne sa prethodno
opisanima, ali se naroito sreu psihomotorne* ha-
lucinacije koje uzimaju izriito verbalni oblik (Seg-
la): po A. Eju, mogu se razlikovati neobine poja-
ve iji je uzrok oseanje uticaja* (bolesnik govori
reci za koje misli da ih uje spolja ili ih pripisuje
glasovima iz sopstvenih organa; ponekad se vidi
kako samo pravi pokrete usnama) i prisilne poja-
ve (Seglaove verbalne psihomotorne pseudohaluci-
nacije) koje odgovaraju oseanju automatizma (ver-
balni impulsi*, nametnuti i nadahnuti naini izraa-
vanja).
U tim oblicima se zapaa takoe mentalni automati-
zam* . de Kleramboa (G. de Clerambault) koji se
u poetku odlikuje temeljnim poremeajem miljenja
uz elementarne halucinacije, sa slabo naglaenom
estezijom, koji na kraju dovodi do prilino osobenih
verbalnih psihikih halucinacija: eho misli*, iskazi-
vanje i komentarisanje inova i misli, nametnute
6) Halucinatorne pojave
navedene su i u drugim mentalnim sindromima,
naroito neurotinim*. Predodbene opsesije*, pri-
silne ideje impulzivnih opsesija koje se sreu u opse-
sivnoj neurozi, izvesni vidovi mentizma* vrlo su
bliski halucinatornim pojavama: ubeenje proistek-
lo iz toga u celini je manje apsolutno. Isti je sluaj i
sa fiks-idejama i histerinim* sumranim stanjima*.
7) Eksperimentalne halucinacije
Za objanjenje halucinacija predloene su mnogo-
brojne teorije, ali je pogrena namera da se na jedan
jedinstven mehanizam svedu pojave koje se veoma
razlikuju od sluaja do sluaja i koje se ak esto
ukrtaju, poklapaju u nekom posebnom tipu. Aktiv-
nost (usled nadraaja ili, verovatnije, oslobaanja)
perifernih receptora, senzornih puteva i centara [a
takoe i motornih, vegetativnih, vestibularnih apa-
rata koji se uvek podrazumevaju u opaajnom inu,
kao to na to podsea Murg (Mourgue)], objanjava
stvaranje jednog primarnog, neizdiferenciranog
opaajnog materijala, ali nita drugo, nasuprot
teoriji o Surijevoj (Soury) epilepsiji senzornih cen-
tara pomou koje Tamburini, po svom miljenju,
integralno razreava problem halucinacija. Poreme-
aj funkcionisanja aparata u modanoj kori za in-
tegrisanje senzornih, cenestezijskih, proprioceptivnih
datosti, poremeaj funkcionisanja regija impliciranih
u svesti o telu i u jeziku, verovatno igraju ulogu, bar
jednim delom, u psihomotornim, cenestezijskim i ver-
balnim halucinacijama: bilo da subjekt pripisuje ne-
kom spoljnom delovanju svoje vlastite kretnje, bilo
da ima varljivo iskustvo sa slikom svog tela i da
veruje kako uje vlastiti unutranji govor koji dolazi
iz spoljne sredine, izgleda da sve te pojave moraju biti
razmatrane u svetlu onog to znamo o promenama u
perceptivnim poljima svesti*. Ali im treba objas-
niti zato neka obina halucinacija ili hipnagogna
vizija dobija oblik preuzet iz uspomena ili iz onog
191
ime je subjekt zaokupljen, treba voditi rauna o
njegovom celokupnom psiholokom iskustvu, te
smo skloni, sa Moroom de Turom (Moreau de
Tour), sa A. Ejom i mnogim drugim, da smatramo
kako halucinatorno stanje predstavlja dubok pore-
meaj miljenja, regresiju, disoluciju koji omogua-
vaju oslobaanje primarnih automatizama sa sin-
kretikom i realistikom strukturom. Najzad, za R.
Murga, P. Giroa (Guiraud), senzorna aktivnost,
neuroloke promene i psihijatrijska disolucija tesno
sarauju i, na kraju krajeva, izgleda da treba prihva-
titi stav da su sve one predstavljene, u svakom
pojedinanom sluaju, promenljivim kvantitativnim
i kvalitativnim koeficijentima koji objanjavaju
mnotvo klinikih nijansi. Halucinacija, koja se jav-
lja zahvaljujui toj relativnoj regresiji* miljenja,
predstavlja za psihoanalitiare zametak instinkta
(Frojd), sumanutu objektivaciju elje koju subjekt
projektuje na spoljni svet, nastanjen preteim i auto-
ritarnim Drugima.
U biohemijskim istraivanjima se pokualo da se
napravi lista biohemijskih poremeaja koji lee u
osnovi halucinatornih pojava. Navedeno je da po-
stoji jedna dopaminenergika hiperaktivnost u shi-
zofreninim procesima, ma kakvi oni bili. Dopami-
nenergiki agonizatori mogu biti odgovorni za halu-
cinatorne pojave sumanutosti. Neuroleptici, antido-
paminenergiki agensi, jesu halucinolitici. Supstance
sa antiserotoninenergikim dejstvom, kao LSD, spe-
cifinije su halucinogene*.
. Siter i A. Lo
HALUCINOGENI
od lat. hallucinare, buncati, varati se
Proizvode, zvane halucinogeni, koji su kao bilj-
ke oduvek korieni u Centralnoj i Junoj Ameri-
ci, upotrebljavaju poslednjih godina neki toksiko-
mani. Te supstance ne dovode nikada do vee tok-
sikomanije, nego izazivaju neobine pojave koje
su do sada pripadale psihozama: senzorne iluzije,
halucinacije, promene afekta, poremeaje svesti. Vi-
di se, dakle, da, uprkos nazivu, nije re samo o
halucinogenim proizvodima, nego o proizvodima
koji duboko naruavaju funkcionisanje psihe. Upra-
vo iz tog razloga su an Dele (Jean Delay) i nje-
govi saradnici predloili da se ovi radije nazovu
psihodislepticima i tako su ih definisali na Kon-
gresu farmakologije u Vaingtonu, 1966: Supstan-
ce koje naruavaju mentalnu aktivnost i prouzro-
kuju sumanutu devijaciju u rasuivanju sa iskriv-
ljenim pristupom u proceni realnosti. tavie, ove
droge su izazivai iluzija, halucinacija, oneirikih
i oneiroidnih stanja, stanja konfuzije, depersona-
lizacije.
Toksiki akcidenti halucinogenog tipa mogli su da
se zapaze pod dejstvom najrazliitijih supstanci, ali
na izuzetan nain kod predisponiranih subjekata.
Hai (v. Kanabizam*) i, do izvesne mere, opijum*
HALUCINOGENI
mogu da se smatraju srodnim grupi koja pre sve-
ga obuhvata:
Meskalin*, bazni alkaloid iz pejotla ( Echinocac-
lus Williamsii). Pejotl su koristili meksiki Indijanci
da bi postigli stanje ekstaze prilikom verskih cere-
monija; on je uzronik jedne ne mnogo rasprostra-
njene toksikomanije koja postoji u sreditu Severne
Amerike.
Danas se koristi hlorohidrat meskalina intrave-
noznim ubrizgavanjem prosenih doza od 100 do
300 mg.
Dietilamid lizergine kiseline ili LSD 25 koji su
1938. godine dobili Stol (Stoll) i Hofman (Hof-
mann) od lizergine kiseline, specifinog jezgra alka-
loida iz jezgra razne glavice. Uzima se oralnim
putem (ili rede intravenozno); aktivne doze su od 30
do 50 mikrograma.
Drugi proizvodi, iji je spisak svaki dan sve dui,
pripadaju istoj grupi, ali se danas manje koriste:
jahein ili telepatin, ekstrakt iz dve lijane: jahe i
ajahuaska (yage, avahuasca); harmin, ekstrakt iz
biljke Peganum Harmala; alkaloid iz biljke Opuntia
cylindrica [Gutieres-Norieha (Guttierez-Noriega) i
Kruz Sanes (Cruz Sanchez)]; bufotenin ili dime-
til-serotonin, prisutan u raznim otrovnim gljivama
(lana muhomorka ili Amanita muscaria) i u zrnev-
lju raznih vrsta Piptadenia, koje slui za pripremu
produkta cohoba, koji se zbog svojih euforinih
svojstava koristi meu domorocima na Antilima i u
umama Amazonije. Pomenimo najzad boanske
gljive iz Meksika [R. Hajm (R. Heim)] koje spada-
ju u etiri vrste agarikaseja: Concocybe, Stropharia,
Paneolus i Psilocybe: psilocibin, glavni alkaloid iz
ove poslednje, posebno je izuavao . Dele sa svo-
jim saradnicima.
Simptomi koje izazivaju ove razne supstance sko-
ro su istovetni, te omoguavaju zajedniki she-
matski opis.
Tokom halucinogene intoksikacije, prvo se ispolja-
vaju fizioloka dejstva: poremeaji u smislu hiperor-
tosimpatikotonije, smetnje ravnotee, oteenja so-
matognozije, bez bilo kakvih simptoma karakteris-
tinog neurolokog pogoranja. to se tie EEG-a,
uoene pojave kod oveka i kod ivotinje su skoro
iste: LSD, pri uobiajenim dozama, kao i meskalin,
pospeuju pojavu brze aktivnosti niske voltae, ka-
rakteristine za stimulisanje mezencefalonske retiku-
larne formacije.
Na psiholokom planu, uoena dejstva se razlikuju
od subjekta do subjekta i od trenutka do trenutka; u
celini, ona evoluiraju u skladu s jednim prilino
osobenim ciklusom koji obino traje od 4 do 12
asova. Kod normalnog subjekta najpre dolazi do
promene raspoloenja i emocionalne aktivnosti (ne-
obuzdana veselost ili, rede, tuga). Potom nastaju
poremeaji opaanja koji predstavljaju najkarakte-
ristiniji element eksperimentalne intoksikacije: ilu-
zije i halucinacije uglavnom pogaaju vizuelni do-
men: stalni protok oblika i boja, izobliavanja, po-
 HALUCINOZA
tom preobraaji, najzad sloene vizije koje mogu
imati izvanredno ulno bogatstvo. Ove aberacije
vida su este. Rede su auditivne halucinacije; nasup-
rot tome, iluzije koje se odnose na telesnu shemu
skoro su stalne: utisak udvajanja, fragmentacije tela,
promene oblika ili obima udova; takoe treba zabe-
leiti i uestale sinestezije. Linost, koja je najpre
zadrala izvesnu eksteriornost spram tih pojava,
. postepeno im se preputa, vie ili manje: subjekt
doivljava imaginarna iskustva od kojih jedna izgle-
daju kao svojevrsne kreacije, dok druga obnavljaju,
sa veom ili manjom tanou, prizore iz prolosti. ka je i kliniki i elektrofizioloki. Fenotiazimi i
U poslednjoj fazi, elementi normalne linosti tee da
se prestroje i pregrupiu, te se brzo u potpunosti
uspostavlja preanje stanje. Izuzetno, oneiriki za-
ostaci mogu da se odre nekoliko dana. Kod boles-
nika koji pate od neuroza, eksperimentalna intoksi-
kacija obino dovodi do potpunije regresije; haluci-
nacije su manje podlone kritikom sagledavanju,
moe da doe do sporednih pojava, ponekad prae-
nih emocionalnim pranjenjima ija se katartina
vrednost koristila u leenju, isto kao to je u anali-
tike svrhe korien prikupljeni psiholoki materi- pojave se objanjavaju disolucijom svesti, u raznim
jal. Kod shizofrenih, patoloki simptomi esto po-
staju vidljiviji, to moe da pomogne dijagnostiaru
u sumnjivim sluajevima.
Fiziopatologija eksperimentalnih psihoza vrlo je slo-
ena. Jedan od kljueva prua izuavanje hemijske
strukture takozvanih halucinogenih supstanci.
Meskalin je fenil-etilamin. Njegov hemijski sastav je
blizak adrenalinu, efedrinu i benzedrinu. S obzirom
na znaaj adrenergije za funkcionisanje nervnog sis-
tema, poetne teorije su objanjavale dejstvo meska-
lina enzimskom interferencijom sa metabolizmom
adrenalina. S druge strane, oksidisanje adrenalina
dovodi do pojave jednog indolikog proizvoda, ad-
renohroma. Moglo bi se, dakle, zamisliti jedno
strukturno jedinstvo, u najmanju ruku virtuelno,
izmeu meskalina i halucinogena sa indolikim jez-
grom, LSD 25, harmina i bufotenina. Uee seroto-
nina, indolike prirode, u fiziologiji neuroza, omo-
guilo je da se pomene, kao za adrenalin, interferen-
cija i takmienje halucinogenih droga sa jednom
supstancom, neophodnom za funkcionisanje ner-
vnog sistema. Sutina radova je bila usmerena u tom
pravcu.
Veina autora smatra patogenim upravo viak sero-
tonina. to se tie halucinogena, njihovo dejstvo se
moe shvatiti na dva naina: ili im njihova struktur-
na slinost sa serotoninom omoguava da deluju na
iste modane receptore, te bi po toj hipotezi uvoe-
nje indolikih supstanci u organizam imalo ista
dejstva kao i endogena proizvodnja serotonina u
preteranim koliinama, ili, pak, razne halucinogene
supstance nadrauju fizioloki serotonin. Antagoni-
zam in vitro i in vivo izmeu halucinogena i serotoni-
na zapravo je relativan: odnos prisutnih supstanci
odreuje usmerenost date pojave. LSD 25 ima pro-
serotoninsko dejstvo u slaboj dozi i suprotno u
192
jakoj, a moda je isti sluaj i s harminom i bufoteni-
nom. to se tie meskalina, on vri utedu te
supstance, inhibirajui amino-oksidisanje odgovor-
no za katabolisanje serotonina.
Poto su dejstva halucinogena uvek povratna, ona
su mogla da se sistematski izuavaju kod dobrovo-
ljaca i duevnih bolesnika, pod nazivom eksperi-
mentalne psihoze (oneiroanaliza). Njihov najvei
znaaj je u obezbeivanju nekog prikladnog sred-
stva za izuavanje antipsihotinih hemioterapija.
Antagonizam halucinogenih supstanci i neurolepti-
rezerpin obnavljaju tragove uzbune koje su uneli
meskalin i LSD 25. Izgleda da se upravo posred-
stvom mezencefaline retikularne formacije ostvaru-
ju te promene u elektrogenezi modane kore.
Sa psihopatolokog stanovita, halucinogene droge ni-
kako ne stvaraju neki specifian sindrom, uvek isti po
strukturi, nego, u zavisnosti od subjekta i trenutka,
stanja koja su srodna bilo fiziolokom uspavljivanju,
bilo maniji ili melanholiji, bilo primarnim iskustvima
sumanutosti, bilo mentalnoj konfuziji. Psihosenzorne
stupnjevima, oteenjem senzorijuma, poto intoksi-
kacija remeti funkcionisanje perifernih i centralnih
aparata za opaanje. Proirenje ovih datosti na optu
psihopatologiju zahteva mnogo opreza.
Na praktinom planu, halucinogene supstance mo-
gu da olakaju postavljanje dijagnoze, naroito u
oblicima poetne shizofrenije*. Njihovo terapeutsko
korienje, koje zastupaju neki autori, danas je malo
rasprostranjeno.
Koen (Cohen), 1967, na osnovu posmatranja, pro-
glaava drogu LSD odgovornom za promene i kida-
nja hromozoma opaene na leukocitima in vitro, kao
i na subjektima koji su navikli na drogu. Moe se
sumnjati i na teratogeno delovanje, pa ak i na
pospeivanje malignih procesa, ali injenice jo nisu
dovoljno brojne.
Halucinogene droge se od 1. juna 1966. nalaze u
drugom odeljku tabele B.
. Siter, I. Pelisje i M. Poro
HALUCINOZA
od lat. hallucinare, buncati, varati se
Ovaj pojam ima razliita znaenja, zavisno od
autora.
1) Po jednima [A. Klod (H. Claude) i A. Ej (A.
Ey)], on oznaava svaku halucinaciju koja se u
samom trenutku nastajanja shvata kao nenormalna
pojava: subjekt kritikuje svoj poremeaj i ne veruje
u stvarnost predstavljenog objekta. Istinu govorei,
ova kritika ponekad nije neposredna, bilo da postoji
vrlo lak poremeaj svesti (halucinoza tada tei da
postane halucinacija), bilo da je predstavljeni pred-
met, logiki gledano, mogao i da postoji (na primer,
subjekt je uo neki zviduk, ugledao neku svetlost,
neku poznatu ivotinju).
193
2) Po drugima [Dipre (Dipre)], halucinoza je haluci-
natorna sumanutost. Tako je Vernikeova (Wernic-
ke) halucinoza alkoholiara jedno subakutno suma-
nuto stanje bez znaajne promene svesti, doivljeno
u ivoj anksioznosti koja se oituje izraenim i
intenzivnim akustino-verbalnim halucinacijama
(poglavito optuujui glasovi), dok su vizuelne halu-
cinacije retke i slabo izdiferencirane; ovo oboljenje
esto pogaa mlade i slabo nakvaene alkoholia- Njeno pojavljivanje pospeuju razne okolnosti, od
re i obino se leci za nekoliko dana ili nekoliko
nedelja.
3) Pedunkularna halucinoza [. Lermit (J. Lhermit-
te), Van Bogert (Van Bogaert)] Posredi je iskljuivo
promicanje vizuelnih slika koje su viestruke, po-
kretne, obojene, reljefne i predstavljaju lica, ivoti-
nje; subjekt ponekad shvata da su u pitanju vizije,
ali se najee nalazi u stanju koje je blisko stanju
oneirike svesti; on ak moe da bude i odista
smuen. Halucinoza se razvija u vidu paroksizama
koji se obino javljaju u sumrak i traju nekoliko
trenutaka, retko vie sati, odnosno jedan ili dva
dana. Ona ukazuje na leziju kalote cerebralnih pe-
dunkulusa (koja je, prema tome, u blizini centara za
spavanje), najee vaskularne ili toksiko-infektiv-
ne prirode; tumori retko stvaraju halucinozu u is-
tom stanju.
. Siter
HANTEROVA (HUNTER) BOLEST v. Mukopoli-
saharidoza
HANTINGTONOVA (HUNTINGTON) BOLEST
v. Horea
HARDI-VAJNBERGOV(Hardy-Weinberg)
ZAKON v. Populaciona genetika
HARLEROVA (Hurler) BOLEST v. Mukopolisa-
haridoza
HAI v. Kanabizam
HEAUTOSKOPIJA v. Autoskopija
od gr. heauton, sam sebe i skopein, gledati, posmatrati
Heautoskopija ili slika dvojnika je stanje u kome
subjekt opaa vlastito telo izvan sebe (udvajanje),
kao da posmatra svoju sliku u ogledalu.
Slika dvojnika moe biti potpuna, i tada predstavlja
telo u celini, ili delimina, kada prikazuje samo
jedan njegov deo ili neki unutranji organ (mozak,
srce ili druge unutranje organe). Njeno daleko po-
reklo je moda u kolektivnom nesvesnom: ona se,
u stvari, moe nai u mitovima i praznovericama
primitivnih naroda, u pesnikom i romansijerskom
nadahnuu.
. Lermit (J. Lhermitte) (1950) naglaava injenicu
da subjekt ne samo da veruje kako vidi vlastitu sliku
nego ima utisak da je u tesnoj materijalnoj i duhov-
HEBEFRENIJA
noj vezi sa tom slikom, te da sa njom ivi. Heautos-
kopija moe da bude samo obina predstava ili ak
jednostavno oseanje udvajanja bez ikakve prave
halucinacije, ili, pak, da se javi kao istinska vizuelna
halucinacija sa vie ili manje izraenim afektivnim
nabojem. Uvek postoji ono obeleje koje je Lermit
naglaavao, posle Solijea (Sollier): oseanje fizike i
duevne pripadnosti.
kojih je najvanija pomraenje svesti; moe se zapa-
ziti u fiziolokom stanju pri padanju u san ili u
stanju zamora; tada se radi o hipnagognoj halucina-
ciji sa jakim estezijskim nabojem koja baca subjekt
u stanje rasula i smetenosti.
. Lermit takoe napominje da pospanost, tuga,
pomisao na smrt izgledaju posebno pogodne za
pojavu te heautoskopske halucinacije, isto kao i
anksioznost.
Veina autora smatra heautoskopiju poremeajem
cenestezije; u pitanju bi bilo remeenje telesne she-
me*, to je izraz kome Lermit pretpostavlja naziv
slika tela.
U mentalnoj konfuziji i patolokom oneirizmu, de-
luje ista pojava disolucije svesti stvarajui halucina-
cije iste vrste. Izvesni bolesnici, zahvaeni sumanu-
tou, imaju veoma naglaeno oseanje udvajanja
linosti koje ih ponekad prati izvesno vreme posle
faze buenja (postoneirike fiks-ideje).
Ovo vienje vlastitog Ja takoe se pominje u pe-
dunkularnim halucinozama (Halucinoze*); u teme-
no-potiljnim posledicama epidemskog encefalitisa
kada one mogu da zahvate hemianopsiko vidno
polje [Engert (Engerth) i Hof (Hoff), Van Bogert], u
katapleksiji vestibularnih povreda. Ono nije retko
kod izvesnih shizofreniara koji maglovito opaaju
disocijaciju svog telesnog Ja.
Kada se spekularne halucinacije ponavljaju suvie
esto, moe doi, sekundarnom interpretacijom, do
istinskih sumanutosti uticaja i posedovanja. Eken
(Hekaen) i Grin (Green) su 1957. godine pokuali
da pokau, povodom jednog detaljnog prouavanja
vie pojedinanih sluajeva, da taj temeljni poreme-
aj ne moe da se objasni jednoznano upravo zbog
raznolikosti puteva koji do njega dovode i raznovrs-
nosti oblika u kojima se pojavljuje.
A. Poro
HEBEFRENIJA
od gr. hebe, pubertet, mladost i phren, dua, um
Godine 1871. Heker (Hecker), pod imenom hebe-
frenija, i Kalbaum (Kahlbaum), pod imenom ka-
tatonija*, opisali su jedan postpubertetski demen-
tni sindrom kome esto prethodi jedna manina* ili
melanholina* etapa. Ovaj sindrom je esto svrsta-
van u ono to se od davnina zvalo mladalakim
ludilom*, (dementia praecox*), potom shizofreni-
jom*. Did (Dide) i Giro (Guiraud) su razvili jednu
posebnu koncepciju hebefrenije u svojoj Psihijatriji
HEBELOGIJA
za praktiare (1929), koju je preuzeo Giro u Klini-
koj psihijatriji (1956).
Za ovog autora, izraz mladalako ludilo suvie
daje povoda raspravi o prirodi i stvarnosti demen-
tnog procesa i neizleivosti oboljenja; termin shi-
zofrenija, uprkos svojoj psiholokoj vrednosti, pre-
terano je irok i ne predstavlja napredak u nozo-
grafiji. On dodaje da nije mogue ni da se prihvati
isto psiholoka koncepcija ove bolesti.
Zato on pod nazivom hebefrenini sindrom okup-
lja sve navedene pojave, a prednost tog pojma je u
tome to on oznaava da je pre svega posredi mla-
dalaka bolest.
Tako shvaena hebefrenija, u biti zasnovana na
klinikoj slici, obuhvata staru Hekerovu hebefreni-
ju, Kalbaumovu katatoniju i mladalako ludilo (de-
mentia praecox), kakvo je Krepelin (Kraepelin) tako
dobro razgraniio 1912. godine u njegovim razlii-
tim oblicima, jednostavnom i sumanutom.
Po ovom poslednjem autoru bitno obeleje obolje-
nja je prerano slabljenje instinktivnih izvora duev-
nog ivota, atimohormija*, izravno proizala iz vege-
tativnog nervnog sistema iji su centri ukljueni u
potkortikalna jedra.
Meu hebefrenim sindromima, Giro razlikuje:
obian oblik u kome imaju prevagu deficitarni
simptomi;
intermitentni oblik koji odgovara Kalbaumovim i
Hekerovim opisima;
katatoni oblik u kome imaju prevagu motorni
simptomi i vegetativne smetnje;
paranoidni oblik sa prevagom sumanutosti;
juvenilni oblik sa svojom heboidofrenom* vari-
jantom;
meoviti oblici u kojima prethodni oblici mogu
da postoje zajedno ili da se smenjuju.
Danas se nazivom hebefrenija oznaava jedan od
etiri velika klinika oblika shizofrenije. Ono to
je odlikuje jeste prevaga negativnog sindroma dis-
kordantnosti i brzina razvoja (A. Ej), obino u
kontinuitetu.
A. Poro, .-N. Truve i .-K. Skoto
HEBELOGIJA
od gr. hebe, pubertet, mladost
Skup radova posveenih izuavanju adolescencije
(Adolescencija* i Pubertet*).
HEBOIDOFRENUA
od gr. hebe, pubertet, mladost, eidos, aspekt, vid i
phren, dua, um
Naziv nekih nemakih autora [Rinderknehta (Rin-
derknecht) i Halbertada (Halberstadt)], a koji su
usvojili Did (Dide) i Giro (Guiraud), u Francuskoj,
za jedan blai oblik hebefrenije, sa osnovnim sta-
njem slabo naglaene apatije i inercije, ali uz otup-
ljen afekt i nemogunost prilagoavanja redovnom i
194
produktivnom drutvenom ivotu. Ovi subjekti, na
rubu normalnog ivota, iznuuju novac od porodice,
koju, uostalom, esto teroriu, neretko ive od sred-
stava steenih na sumnjiv nain, isto tako lako pribe-
gavaju impulzivnom nasilju i lako se odaju skitnji,
delinkvenciji ili prostituciji, kad su u pitanju devojke.
Ovo antidrutveno ponaanje ne treba smatrati
obinim konstitucionalnim poremeajem karaktera
(Poremeaji karaktera*); ono potvruje svoju hebe-
freninu prirodu jednim mrzovoljnim autizmom,
smenjivanjem polustupora i impulzivne agitacije, iz-
vesnom motornom sporou i neusklaenou mi-
mike. Did i Giro, mada podvlae te odlike koje
govore o srodnosti sa hebefrenijom, priznaju da svi
autori nisu saglasni sa svrstavanjem ovog oblika u
tu bolest.
A. Poro
HEDONIZAM
od gr. hedone, zadovoljstvo
Skup pulzija koje su usmerene na traganje za zado-
voljstvom u najoptijem znaenju te reci. Ponekad
se ovaj pojam radije upotrebljava od pojma libido
mada on izraava jedan njegov modus zbog
svog ireg etimolokog znaenja. Govori se o oral-
nom, analnom, genitalnom hedonizmu, itd., da bi se
oznaili razni stadijumi instinktivnog razvoja.
T. Kamerer
HELACIJA
od gr. chele, tipaljka
Fiziko-hemijski proces koji omoguuje kaptau
metala u nekim intoksikacijama. Agensi helatori, ili
kompleksi, manje ili vie su specifini za jedno ili
vie toksinih sredstava. Obrazovani kompleksi su
manje toksini i lake se eliminiu. Helacija slui za
neutralizaciju toksinog sredstva, ali mora biti pove-
zana s odgovarajuim nainima eliminisanja, ispira-
njem stomaka, prisilnom diurezom, dijalizom i s
metodima simptomatske reanimacije. Najee ko-
rieni helatori su BAL (arsenik, iva, bakar), ED-
TA (olovo), desferioksamin (gvoe), kelocijanor i
natrijum-nitrit (cijanovi spojevi), natrijum-glukonat
(fluoridi, oksalati, magnezijum), natrijum-sulfat
(bromidi, barijum).
Druga sredstva za neutralizaciju toksinih sredstava,
srodna helatorima, jesu protivotrovi koji se prime-
njuju u sluaju biohemijskih toksikih oteenja (na-
lorfin/opijati*) i pravi neutralizatori koji menjaju
metabolizam toksinih supstancija inei ga manje
delotvornim (vitamin Kl/antivitamini K).
Helacija se u psihijatriji jedino koristi u sluaju
nekih intoksikacija, bilo hotiminih, bilo zloinakih.
L. Geral i F. Granije
L. LARENG, Conduite a tenir devant une intoxication
aigue, Rev. Med., Toulouse, IX, 211-230, 1973.
195
HEMATOENCEFALNA BARIJERA
od gr. haima, -atos, krv, en, u kephale, glava (enkepha-
le, mozak) i gal. barro, kraj, krajnost
U najirem smislu, HEB obuhvata sveukupnost me-
hanizama koji ograniavaju razmenu, s jedne strane
krvi, s druge, likvora, i parenhima centralnog
nervnog sistema. U pitanju su, znai, tri sistema:
krvni (kapilarni), likvorni (ventrikularni i leptome-
ningealni) i parenhimatozni (elijski i izvanelijski).
U uem smislu, hematoencefalna barijera predstav-
lja faktore ogranienja razmena izmeu cerebral-
nih kapilara i nervnog parenhima. Barijeru stvara-
ju kapilari i glijalno proirenje oko njih. Zidovi
modanih kapilara imaju neke karakteristike koje
ih izdvajaju od ostalih krvnih sudova u organizmu:
s jedne strane, pinocitozne vezikule kod njih su
retke, s druge strane elijske veze su specifine, u
vidu okluzije, i obilaze kruno oko itave elije.
Ovaj raspored objanjava zato neki markeri (pe-
roksidaza, feritin, dekstran, citohrom...) lako vre
difuziju kroz obine kapilare, ali ne prolaze kroz
cerebralnu barijeru.
Hematoencefalna barijera opire se prolasku mno-
gobrojnih supstanci, izuzev glikoze i amino-kiselina
koje prolaze zahvaljujui membranskim transporte-
rima. Sam mozak obezbeuje sintezu svih supstanci
iz kojih se sastoji.
Moguan je i drugi nain da neki molekuli, naroito
lekovi, prodru u mozak. Molekul ulazi u likvor,
probijajui horoidni pleksus (hematolikvorna barije-
ra) a zatim, u drugom navratu, prodire u modano
tkivo, probijajui ependim (ependimska barijera).
Kinetika prodiranja molekula u centralni nervni
sistem je, u mnogim sluajevima, funkcija njihove
rastvorljivosti u lipidima. Poveanje ove rastvorlji-
vosti ubrzava prodiranje. Isto je tako znaajna i
jonizacija preparata. Preparati slabije jonizacije
dublje proimaju modano tkivo. Tako i sredina
ima uticaja na prelaenje molekula: menjanje plaz-
matskog pH, koliine proteina koji cirkuliu...
Zavisno od sluaja, postojanje barijera koje tite
centralni nervni sistem moe se smatrati povoljnim
ili nepovoljnim iniocem za terapiju. Primena neuro-
ili psihotropnih lekova uvek se suoava s proble-
mom njihovog prelaenja kroz ove barijere. Tako
dopamin ne moe da proe HEB, za razliku od
preparata koji mu je prethodio, L-Dopa, i koji se
koristi u terapiji. S druge strane, teko prelaenje
pojedinih preparata moe da bude i pozitivno. Peni-
cilin se ne bi mogao koristiti, jer je suvie epilepto-
gen, kada bi se slobodno rasprostirao. Domperidon
spada u neuroleptike koji ne prolaze ovu barijeru,
pa se tako moe koristiti u leenju gaenja i muke
(bulbarna area postrema nije zatiena) bez nepoelj-
nih dejstava u centralnom nervnom sistemu.
Neznatne strukturne modifikacije molekula mogu
uticati na njihovo prelaenje, pa se farmakologi-
ja njima koristi. Derivati amonijum-kvaternera fi-
HEMIPLEGIJA
zostigmina (prostigmina) izgube u potpunosti cen-
tralno holinergiko dejstvo tako se i mogu koristiti
zbog svog antiholinesterazinog svojstva, na nivou
neuromuskularnog sloja u miasteniji.
Radovi o primeni triptofana i 5 HTP u melanholi-
noj* depresiji dali su protivrene rezultate i izgleda
da su delom posledica sluajnog prodiranja, koje
izmie nadzoru hematoencefalne barijere, i nepozna-
nica u pogledu koliina preparata razorenog pre
prelaenja barijere.
Antidepresivno leenje sizmoterapijom* i hemotera-
pijom*, naroito pomou IMAO*, poveava pro-
pustljivost hematoencefalne barijere. Mogue je da
se jedan deo njihove terapijske aktivnosti utroi na
to poveavanje propustljivosti.
Izgleda da je u nekim depresijama selektivnost he-
matoencefalne barijere prema razliitim amino-kise-
linama promenjena, tako da se verovatno smanjuje
srazmera triptofana i drugih amino-kiselina koje
probijaju barijeru nadmeui se sa njim. Menjanje
ovog odnosa bie faktor koji predskazuje odgovor
na triptofan.
.-L. Devoaz
HEMIASOMATOGNOZIJA v. Asomatognozija
od gr. hemi, pola, a-privativni prefiks, soma, somatos,
telo i gnosis, poznavanje, spoznaja
HEMIPLEGIJA (psihologija bolesnika)
od gr. hemi-, upola i plessein, udariti
Psiholoki odjek hemiplegije zavisi od tri faktora iji
je odgovarajui udeo esto vrlo teko ustanoviti:
dotadanja linost subjekta moe da igra ulogu
na vrlo razliit nain. Ne deava se uvek da bolje
reaguju bolesnici koji su pre nesretnog sluaja na
izgled bili najuravnoteeniji. Ipak, hemiplegiju e
doiveti na katastrofalan nain oni koji su prethod-
no skrivali svoju slabost iza stava beanja napred.
Obratno, druge neurotine linosti, u ijem je pona-
anju izraenija zavisnost, bie nesposobne da uine
napor nuan za rehabilitaciju nalazei suvie sekun-
darnih dobiti od bolesti;
lezija odgovorna za samu hemiplegiju: ona e
igrati ulogu zavisno od brzine nastanka poreme-
aja i njihovog intenziteta. U stvari, kad poreme-
aj nastaje postepeno (kao u sluaju benignog tu-
mora), onda subjekt ima vie vremena da se pri-
lagodi telesnim promenama. Obratno, hemiplegi-
ja usled poremeaja modane cirkulacije sadri fak-
tor dodatnog oka zbog svoje brutalnosti i izne-
nadnosti.
Isto tako, ne mogu se porediti diskretna, i eventual-
no regresivna hemiplegija, bez prateih govornih
poremeaja, i teka hemiplegija, praena totalnom
afazijom;
najzad, spoljanja sredina: njeno ponaanje e
vrlo esto imati odluujui uticaj na ponaanje bo-
lesnika.
HEMIPLEGIJA
Prvi i trei faktor su meuzavisni, i mi emo ih
sagledavati zajedno. Poeemo, dakle, sa drugim.
I. NEPOSREDNI ODJEK
Oteenje viih funkcija mora da ini sastavni
deo potpunog bilansa hemiplegije to e velikim
delom odrediti prognozu, moda jo vie nego sama
paraliza. Mogu se razlikovati poremeaji specifini
za svaku hemisferu, i globalni poremeaji.
1) Sindrom dominantne hemisfere
U ovim poremeajima preovlauje afazija, gnostiki
i praksiki poremeaji, te poremeaji telesne sheme.
Videti odgovarajue odrednice.
2) Sindrom nedominantne hemisfere
On objedinjuje:
somatognostike poremeaje sa anozognozijom,
veu hemiasomatognoziju (koja moe da ide do
sindroma Anton-Babinskog. Tome se pridruuje ja-
ka tendencija ka apatiji. ak i kad su regresivni,
ovi poremeaji mogu da uporno traju u neznatnoj
meri (inertnost leve polovine tela) i tako ometaju
rehabilitaciju;
vizuelno-spacijalne poremeaje: njih izaziva
inertnost kontralateralne hemisfere u odnosu na
leziju. Ona e ometati orijentaciju u prostoru i
procenu udaljenosti, pa samim tim i readaptaciju;
praksike poremeaje; apraksija za odevanje,
konstruktivna apraksija. Ova poslednja je samo od-
raz globalnijeg vizuelno-konstruktivnog nedostatka
koji moe biti teak hendikep za ponovnu profesio-
nalnu aktivnost.
3) Intelektualni poremeaji
Njih je ponekad vrlo teko proceniti zbog afazije. U
stvari, posebni testovi za bolesnike pogoene afazi-
jom pokazali su da hemiplegija u svakom sluaju, sa
poremeajem govora ili bez njega, dovodi do opada-
nja sposobnosti. Ne izgleda da to opadanje zavisi od
specifinih lezija, ali bi se reklo da ono ukazuje na
globalne promene u organizaciji i integraciji mental-
nih mogunosti. Treba uoiti ovaj intelektualni hen-
dikep jer je on vrlo vaan za rehabilitaciju. Ona e
morati da obuhvati razumevanje, rasuivanje, pam-
enje, mogunosti apstraktnog miljenja. Za aljenje aktivnosti hemiplegiara, anksioznost je velika. Ako
je to ne postoje standardizovani testovi koji bi
mogli da se primene na te bolesnike; u nedostatku
takvih, ostaju nesumnjivo korisni klasini testovi
poput Bentonovog, ili Rejovih (Rey) testova sloene
figure, ako je njihova primena mogua.
4) Globalni afektivni poremeaji
Poznata je uloga koju ima ukidanje kortikalne kon-
trole nad dubokim timo-instancama: slabo kontroli-
sana impulzivnost, neuravnoteena emotivnost sa
preosetljivou i razdraljivou, smenjivanje opti- civanja ivota, ili bar do odbijanja bolesnika da se
mistikog oduevljenja i depresivnih stanja koja mo-
gu da idu do ideja o samoubistvu, a naroito anksi-
oznost, ta posebna uznemirenost, stenina, neumor-
na, usredsreena na lou drutvenu i zdravstvenu
budunost koja esto doista opravdava strahovanja
bolesnika.
196
Razdraljivost, nestrpljivost, tvrdoglavost, napadi
besa esto su usmereni na rodbinu, a naroito na
branog druga.
II. POSREDNI ODJEK
Kao i kod svih bolesnika, raskid sa dotadanjim
ivotom, disponibilitet i afektivna regresija igraju
vanu ulogu u doivljaju hemiplegije. Ali najee
preovlauje oseanje manje vrednosti, ne samo zbog
invalidnosti koja istinski umanjuje bolesnikove mo-
gunosti za delovanje, za upliv na spoljni svet, nego
i zbog onog tananijeg oseanja da e ubudue biti
lien neeg bitnog, onog fizikog integriteta koji
oveka ini normalnim. Stojei stav, ili hvatanje, na
primer, za nas su neto toliko svakodnevno i banal-
no da gubimo iz vida njihovu stvarnu vrednost.
Potrebna je neuobiajena duevna snaga da se mir-
no podnese vie ili manje potpuni gubitak tog prak-
tino nezamenljivog orua kakvo je ruka sa kaiprs-
tom, nunost neprestanog obraanja nekom treem
za najobinije potrebe, nemogunost pisanja, name-
tanja linog peata, jedinstvenosti kakvu predstavlja
svaiji lini potpis. Ovde to oseanje pogorava, bar
u kasnijim etapama, ubeenje o njegovom kona-
nom karakteru. Dranje okoline moe da ga pogor-
a kada ona, iz samilosti ili ponekad usled odbaciva-
nja, neprestano podsea hemiplegiara na njegovo
stanje; ali ona moe takoe da ublai to oseanje
ako omogui bolesniku da osea linu, porodinu ili
drutvenu vrednost, novu vrednost bez sumnje, ali
koju e bliska osoba ili paljiv lekar znati da otkrije
i vesto sugerie.
Ovaj utisak o smanjenoj vrednosti dovodi do osea-
nja opte, sutinske nesigurnosti koja potom izaziva
anksioznost u mnogobrojnim vidovima: frustraciju
u sadanjosti, aljenje za prolou, neizvesnost u
pogledu budunosti, s tim to sve doprinosi odra-
vanju te nesigurnosti. Govorimo samo da bismo
podsetili na dobru anksioznost, onu koja se op-
ravdano raa iz neizvesnosti pred sutranjicom, kad
je re o porodici, o poslu koji omoguava njeno
izdravanje; ako se sve to srui naglim prekidom
se sve ipak nastavi uprkos tome, javie se izvestan
inat koji e nesvesno pothranjivati agresivnost. I tu
e opet, zavisno od linosti bolesnika, reakcije biti
razliite: jedni e proivljavati svoju nesigurnost u
stanju stalne, vitalne zebnje, u strahu, suvie esto
opravdanom, od modanog udara koji moe da
bude fatalan ili, u najmanju ruku, da pogora iona-
ko teko podnoljivo stanje. Ovaj strah moe da
preraste u malodunost i dovede do istinskog odba-
ukljui u novi ivot, uslovljen boleu, to za posle-
dicu ima zlovolju, pasivan stav prema naporima
koje iziskuje reedukacija. Ovo iskuenje da se upad-
ne u pasivnost, parazitizam ee je nego negiranje
bolesti i htenje da se ivi kao da ona ne postoji; ovaj
poslednji stav se sree naroito kod rukovodeeg
197
osoblja, kod onih koji su, dugo naviknuti na sop-
stveni autoritet i mo, mogli poverovati da su ne-
zamenljivi. Ne treba brkati to slepilo, to negira-
nje stvarnosti, sa spretnim prilagoavanjem hemi-
plegiara koji pokuava, u granicama svojih novih
mogunosti, da nastavi prethodni rad, to je izvan-
redan nain da u isti mah umanji i oseanje manje
vrednosti i oseanje nesigurnosti. Depresivne reakci-
je mogu da proizidu neposredno i sasvim prirodno
iz munog konstatovanja sopstvene invalidnosti, a
njihovo trajanje varira u zavisnosti od lakoe i
brzine prilagoavanja hemiplegiara novoj situaciji.
Salita (Szalita), koga navodi Smirnov, isticao je da
su izvesne depresivne reakcije ne samo opravdane
nego ak i nune, utoliko to svojim oslobaaju-
im dejstvom omoguavaju bolesniku da smirenije
shvati svoju invalidnost poto je mogao da izrazi
oseanja gorine, razoaranja, nepravde, samosaa-
ljenja i nemoi.
Uloga okoline ima znaaja pri njegovom ulasku u
jedan svet koji se u sutini nije promenio, ali koji je
za njega postao drukiji i nov; potom u prilagoava-
nju tom svetu.
Porodina drama, stvorena hemiplegijom, polarizo-
vae oko svoje rtve svu brigu, sve staranje okoline,
ali takoe i svu uznemirenost, i to za relativno
kratko vreme, od nekoliko dana do nekoliko nede-
lja. Potom e materijalni, medicinski teret kakav
predstavlja hemiplegiar, ak maglovito oseanje
porodinog ponienja, kolektivne manje vrednosti,
moda izazvati neprijatne kontratransfere u hemi-
plegiarevoj okolini. Ova oseanja mogu biti potpu-
no kontrolisana ili kompenzirana. Ona zbog toga
nisu nita manje esto uzrok izvesnog ponaanja na
koje hemoplegiar potom preterano reaguje zbog
svoje afektivne hiperestezije.
Tako se bolje razume na izgled zbunjujue ponaa-
nje koje ide od iznenaujue infantilne pasivnosti do
detinjaste pobune zbog nekog beznaajnog razloga,
od izbezumljene zahvalnosti do andrljive ili bolje
kontrolisane, ironine agresivnosti.
Malo-pomalo, kod hemiplegiara se ustajuje osea-
nje naputenosti i to sasvim iskreno, uglavnom pre-
terano, utisak da ga okolina nedovoljno razume ili
ne moe da razume njegove probleme i stvarne
potrebe, da se prema njemu ophodi kao prema
otpisanom, kao prema smetnji, ekajui da ga se
oslobodi. Stvarni pokazatelji interesovanja i dobre
volje ponekad se na kraju tumae kao ispoljavanja
dvolinjatva.
Poput deteta, kakvo esto postaje u svom afektiv-
nom ponaanju, hemiplegiar udi za znacima ne-
nosti, neprestano ih zahteva, ak do preterivanja,
neutoljivosti, nezasitosti jer je njegov zahtev pre-
teran, iskljuiv, neumoljiv, zamoran za okolinu.
Labilno raspoloenje hemiplegiara pospeivae te
brze prelaze iz najcrnje depresije u najnerazumniji
optimizam, iz neumoljive andrljivosti u plaljivu
zahvalnost. Agresivnost i zavodljivost, preklinjanja i
HEMOPATIJE
prebacivanja e se smenjivati i zbunjivati okolinu
koja u toj novoj linosti esto ne prepoznaje lana
porodice kakvog je nekada poznavala.
Neshvaen i naputen, bar po svom uverenju, he-
miplegiar e prihvatiti beanje kao stav koji mu je
nadohvat ruke. Nepokretan zbog svoje invalidnosti,
on ne moe da se udalji od svojih za koje je zbog nje
vezan. Okrenue se sebi, esto nem i neprijateljski
nastrojen, odbijajui da bilo koga vidi i ak da
izlazi, ako to jo moe, ponekad iz vrlo asnih
razloga dostojanstva ili ponosa, a drugi put zbog
zlovolje ili gunanja, ponekad opet istrajan u deti-
njastom durenju. Tu okrenutost sebi moe da prati
negiranje bolesti. Ovde nije re o anozognoziji, koja
je pre neuroloki nego isto psiholoki poremeaj;
zna se, uostalom, da je Babinski podvlaio onu
paradoksalnu injenicu da su subjekti kod kojih se
ona sretala esto, pre hemiplegije, bili opsednuti
strahom od modanog udara. Ponekad se moe
konstatovati jedno apsurdno slepilo, ili bar odbija-
nje da se prihvati injenica o izmenjenom stanju
stvari u odnosu na prethodno, te povinovanje nekim
neizbenim zahtevima. Potraivi utoite u sretnijoj
prolosti, hemiplegiar se odrie saradnje na svojoj
rehabilitaciji ili odbacuje tu saradnju. Suprotno
ovome, drugi vrlo lako prihvataju sudbinu koja ih je
zadesila, kao i svoju invalidnost, sigurnog donosioca
sitnih koristi, pa ak u tome i uivaju, postepeno
tonui u egocentrizam koji moe da bude iskljuiv:
njihovo zdravlje i njegove najmanje svakodnevne
promene, napredak koji postiu u oporavljanju mo-
rali bi, po njima, da kod drugih izazivaju isto inte-
resovanje kao i kod njih samih.
Kuni ivot, njegova materijalna organizacija treba-
lo bi da se usredsrede na bolesnika, na njegove
mogunosti, njegove nedostatke.
Tu su pre posredi iskuenja, opasnosti koje treba dobro
upoznati ako se ele izbei nespretnosti, ponekad iz
dobre namere. Pored invalidnosti koja je ostala kao
posledica, bitni su psiholoki problemi, svojstveni boles-
niku, i reakcije okoline. Stalno, dobronamerno i pone-
kad strogo staranje esto je jedna od najboljih terapija
koje nam stoje na raspolaganju u takvim sluajevima.
M. Poro i .-P. Iber
HEMODIJALIZA
od gr. haima, krv, dia-, kroz i luein, rastvoriti
Tehnika koja koristi vantelesnu cirkulaciju, filter i
kadu za dijalizu. Izmena krvi se vri difuzijom u
zavisnosti od stepena koncentracije.
HEMOPATIJE (psihike smetnje)
od gr. haima, krv i pathos, patnja
I. POREMEAJI ERITROCITA
a) Akutne anemije Nagli gubitak krvi (unutranja
hemoragija, hematemeza, hemoptizija), moe, zbog
HEREDITET
cerebralne ishemije do koje dovodi, da izazove vie
ili manje duboke poremeaje svesti, praene drugim
simptomima akutne anemije: vrtoglavicom, zuja-
njem u uima i zapadanjem u somnolenciju ili ko-
mu; ali ponekad moe takoe da se pojavi jedan
konfuzno-oneiriki sindrom promenljivog trajanja.
Ovde e biti pomenut samo sindrom Lastenije de
Ferol*, u kome gubitak krvi nije uzrok, nego posle-
dica psihikog poremeaja.
b) Birmerova (Biermer) perniciozna anemija Mega-
loblastina aregenerativna anemija, povezana sa ne-
dostatkom unutranjeg faktora koji omoguava
crevnu apsorpciju vitamina B 1 2 , kliniki se odlikuje
trostrukim sindromom: hematolokim, gastrikim
(ahilija) i neuroanemikim (subakutna kombinova-
na degeneracija modine) na koji ukazuju parestezi-
je ekstremiteta i arefleksija, ponekad polineuritis.
Jo veoma davno [Adison, u svojoj glavnoj raspravi,
potom Lengdon (Langdon) 1905. godine] pominjani
su zdrueni psihiki poremeaji tipa konfuznih epi-
zoda, amnestikih poremeaja, bliskih Korsakovlje-
vom sindromu, depresivnih stanja, ak delirantnih
epizoda, halucinacija ili interpretacija. Ovaj skup
psihijatrijskih slika, koji prati anemiju ili joj pretho-
di, konstituie psihoanemike sindrome [Vejl (Veil)].
Njihova etiologija kao da vie pokazuje vitaminski
nedostatak (isto kao i u sluaju neuroanemikog
sindroma) nego anemiku anoksiju, ak kada je ona
znatna.
Supstitucioni tretman obino omoguava njihovu
regresiju.
c) to se tie drugih tipova kroninih anemija, ta
stanja su esto praena mnotvom psihikih znako-
va, nedovoljno specifinih ili nespecifinih (psihika
astenija, depresivna stanja). Malarija*, masivnim
razaranjem globulina, pri svakom napadu ili u svo-
jim trajnim oblicima, omoguava da se anemiji pri-
pie znaajan udeo u stvaranju rezidualnih ili pro-
dunih oblika tih psihoza.
Bledilo (hipohromna sideropenijska anemija), esto
poistoveivano sa histerijom, koje je nastupalo prili-
kom nekog emotivnog oka, danas vie nije vredno
pomena, sem u istorijskom smislu.
Najzad, ma koliko bili vani za mediteranski pojas,
neurohemolitiki sindromi, vezani za nedostatak he-
moglobulina (talasemije, manjak G 6 PDH, itd.), ne
pokazuju psihijatrijske specifinosti.
d) Neonatalna hemolitika bolest Nukleusna uti-
ca predstavlja njen glavni izraz na neuropsihi-
kom planu. Ova bilirubinemika encefalopatija, po
svojim neuropsihikim, ekstrapiramidalnim, psiho-
motornim i senzornim posledicama, remeti psihi-
ki razvoj deteta toliko da ono ponekad postaje
zaostalo.
e) Vakezova (Vaguez) bolest Ovu esencijalnu poli-
globulozu esto prate manji psihiki simptomi: aste-
nija, depresivna tendencija, cenestezije koje navode
na misao da se radi o hipohondrinoj polarizaciji.
Ponekad je psihika slika znaajnija: konfuzno
198
stanje, intelektualno propadanje, a izuzetno narko-
lepsije ili katalepsija sa horeom Hantingtonovog
(Huntington) tipa.
II. BOLESTI KOAGULACIJE I TROMBOCITA
a) Hemofilija Ta hemoragina dijateza, povezana sa
nedostatkom faktora VIII i IX za koagulaciju, moe
da ostavi traga na psihi mladog bolesnika ija e se
linost organizovati u uslovima ivota bolesnog tela,
ogranienog u svom izraavanju, te e trpeti zbog
roditeljske superzatite koja pogoduje inhibitornim
reakcijama, sa vrlo znaajnom zavisnou ili, sup-
rotno, transgresiji [izvesni hemoragini napadi navo-
de na pominjanje autoagresivnih ekvivalenata, Bou-
den (Bowden) i Rotenberg (Rothenberg), 1969].
b) Purpura Ovde treba pomenuti dva tipa purpure:
trombocitopenijska terapijska purpura, ili Mos-
kovieva (Moscovicz) bolest koju na poetku ili na
kraju razvoja moe da prati dementna slika i/ili
komicijalne krize;
purpura zbog autoeritrocitne senzibilizacije koja
pogaa naroito ene kod kojih purpurne mrlje
dovode do ozbiljnih emotivnih okova.
III. MALIGNE HEMOPATIJE
Bez obzira da li je re o akutnoj leukemiji, o Hoki-
novoj bolesti (maligna retikulopatija) ili Kalerovoj
(Kahler) bolesti (oboljenje limfoidnog i plazmacit-
nog tkiva), psihike slike, na koje se nailazi, podse-
aju u prvi mah na modani udar ili meningitis, bilo
u obliku infiltrata koji odgovara polimorfnim psihi-
jatrijskim slikama [akutna leukemija, Kalerova bo-
lest], bilo u obliku multifokalne leukoencefalopatije
sa slikom progresivnog intelektualnog propadanja
(Hokin). Ali mogu da uestvuju i drugi faktori:
terapeutskog (kortikoterapija), ili psihogenog po-
rekla u vezi sa psiholokom dramom kakva uvek
nastupa sa poetkom nekog kanceroznog oboljenja.
P. Kalve, P. Termoz i .-K. Skoto
HEREDITET v. Naslee
od lat. heres, heredis, naslednik
HERMAFRODITIZAM v. Seksualna ambivalenci-
ja, Transvestitizam, Transseksualnost
od gr. Hermafrodit, sin boga Hermesa i boginje Afro-
dite, predstavljan kao dvopolno bie
Pravi hermafroditizam je redak i ne treba ga meati
ni sa seksualnom ambivalencijom, ni sa biseksual-
nou koja je psihoanalitiki pojam. Podsetimo sa-
mo da je tu vaniji odgoj, u najirem smislu, nego
anatomija.
/. Poemo
HEROINOMANIJA v. Opijati, Toksikomanije
od gr. heros, junak, zbog podsticajnog dejstva te droge, i
mania, ludilo
199
HERPES, HERPETINI ENCEFALITIS
od gr. herpein, puzati
Ljudski herpes-virusi su izazivai etiri grupe obo-
ljenja:
herpes virus hominis izaziva herpes simple,
herpes virus varicellae izaziva ovje boginje (vari-
elu)* i herpes zoster*.
citomegalovirus izaziva bolest citomegalinih*
inkluzija,
virus E. B. [Epstajn Bar (Epstein Barr)] izaziva
zaraznu mononukleozu* i Berkitov (Burkitt) limfom.
Ovde emo prouiti samo neuropsihijatrijske posle-
dice koje moe imati herpes u pravom smislu reci ili
herpes virus hominis (HV1 i HV2).
1) Primo-infekcija HV1 izbija obino kod deteta i
ispoljava se benignim gingivo-stomatitisom. Retko,
ona moe da odaje sliku meningo-encefalitisa, sa
meningealnim znacima, poremeajem svesti koji mo-
e da ide do kome, grevima, groznicom. Dosta je
specifina pojava slike pseudotumora koji zahvata
eoni i slepooni reanj (auditivne i olfaktivne haluci-
nacije), uz arine neuroloke simptome (hemiplegija,
na primer). Likvor je hipertonian, bogat leukocitima
i eritrocitima, sa hiperalbuminozom u kasnijoj fazi.
Teko je odrediti njenu uestalost i jedino cerebral-
na biopsija moe potvrditi odgovornost herpes-viru-
sa za takvu sliku. U SAD, takvi sluajevi bi, prema
tamonjim autorima, predstavljali od 1,5% do 10%
svih akutnih virusnih encefalitisa.
Prognoza je u tim situacijama loa, a smrt nastupa
za nekoliko dana ili nekoliko sedmica u oko 80%
sluajeva. Oni koji preive, imaju teke posledice,
naroito u mnestikim funkcijama.
Na ovu primo-infekciju bi se moglo posumnjati
pred slikom fokalizovanog encefalitisa i na osnovu
epidemiolokih dokaza. Skener i cerebralna biopsi-
ja, a moda i doziranje interferona u likvoru, poma-
u da se dijagnoza potvrdi i omoguuju antivirusno
leenje (arabin adenozid, aciklovir) koje moe da
utie na povoljniju prognozu ako se preduzme do-
voljno blagovremeno.
2) HV2 se naroito ispoljava u obliku genitalnih
plikova koji lako recidiviraju. Bolest se prenosi sek-
sualnim putem. Novoroene moe da se zarazi od
majke prilikom poroaja (do 40% sluajeva). Naro-
ito je prevremeno roeno dete izloeno tekim
oblicima bolesti od kojih je jedna meningo-encefali-
tis: ako dete preivi, onda je to po cenu ozbiljnih
neuropsihikih poremeaja.
Zbog ovog rizika, ponekad je potrebno da se poro-
aj obavi carskim rezom.
M. Poro
HIBERNACIJA, VETAKA
od lat. hibernus, zimski
Ovaj slikoviti naziv se odnosi na jedan postupak
leenja akutnih mentalnih bolesti, akutnih psihoza,
HIDATIDOZA
psihotinih encefalitisa, itd. . . . i tekih stanja agita-
cije pomou neuroleptinih lekova, naroito hloro-
promazina, ponekad udruenih sa drugim lekovima.
Brojne teorijske hipoteze su razraene da bi se
objasnilo lekovito dejstvo na jo uvek teke bolesti,
esto neizleive i do tada otporne na sve vrste
leenja, kao to je akutni azotemiki psihoencefali-
tis, delirijum tremens. Nije re o hibernaciji u pra-
vom smislu, sa znaajnom hipotermijom usled upo-
trebe fizikih sredstava za rashlaivanje, nego o
jednom polivalentnom farmakolokom delovanju na
centralni nervni sistem koje je karakteristino za
neuroleptike, kako su to naznaili . Dele (J. Delay)
i Deniker od poetka primene novih hemioterapija u
psihijatriji. Treba rei da je Ant. Poro jo u II
izdanju ovog dela jasno nagovestio potrebu razliko-
vanja raznih naina centralnog delovanja neurolep-
tika. U svakom sluaju, ova farmakoloka pseudo-
hibernacija spektakularno je obeleila poetak tera-
pijske ere u psihijatriji. Danas vie nije re o veta-
koj hibernaciji. Dananja retkost akutnih psihoza
tipa nekadanjih psihotinih encefalitisa, usavrava-
nje naina upotrebe neuroleptika i pojava drugih
lekova koji deluju na te sluajeve, naroito diazepa-
ma, preobrazili su ovo poglavlje teke mentalne
patologije. Nuno je, meutim, ne zaboraviti da pri
pravilnoj upotrebi, lekovi iz herojskog doba hemi-
oterapije, hloropomazin i njegovi kokteli sa fener-
ganom i naroito petidinom (DLP!), zadravaju iz-
vanredna svojstva.
A. Poro i L. Geral
P. DENIKER, Hibernotherapies el medicaments neuroleptiqu-
es en therapeutique psychiatrique, Encephale, n 3, str. 118 i
si., 1947.
HIDATIDOZA
od gr. hydor, hydatos, voda
Hidatidoza ili granulozna ehinokokoza je intestinalna
parazitoza psa koja se sree u krajevima gde se uzgaja
ovca, posredni domain parazita. Larva moe da se
kod oveka razvije u obliku cista, naroito intrakrani-
jalnih, koje su ponekad povelike i dobro se podnose,
ali mogu da dovedu do hidrocefalusa*. One mogu da
izazovu sindrom intrakranijalne hipertenzije*.
Alveolarna ili multilokularna ehinokokoza, srodna
ovoj prethodnoj, prenosi se lisijim izmetom. Sree
se u Francuskoj, naroito u istonim krajevima.
Pseudotumoralne parazitske lezije naroito zahvata-
ju jetru, ali ponekad i plua i mozak, izazivajui
sindrom intrakranijalne hipertenzije sa konvulziv-
nim krizama. Mogu se sresti anksio-depresivni sin-
dromi, uz aljkavost, zaputanje, anterogradnu am-
neziju, uz povremeno hipomanino ponaanje.
Anatomsko dijagnosticiranje cerebralnih lezija je to-
modenzitometrijsko. Parazitoloko dijagnosticiranje
se zasniva na specifinoj serologiji.
M. Poro
HIDROCEFALUS
HIDROCEFALUS
od gr. hydor, voda i kephale, glava
Hidrocefalus odlikuje uveana masa modano-ki-
menog likvora na nivou modanih komora zbog
poveanog luenja ili zatvaranja cirkulatornih pute-
va i resorpcionih zona. Kod odraslog oveka, hidro-
cefalus dovodi do poveanja intrakranijalnog pritis-
ka*, dok kod deteta, kod koga kosti lobanje nisu
dobile formirane avove, povien intraventrikularni
pritisak izaziva uveanje krova lobanje. Ovde emo
razmotriti samo taj oblik hidrocefalusa.
Hidrocefalus se naroito sree kod novoroeneta i
odojeta, a moe da se razvija in utero i da dovede
do oteanog poroaja.
Etiologije Hidrocefalusi se razlikuju po prohodnim
(hipersekretskim) oblicima i neprohodnim usled
blokade puteva. Izuzetni hipersekretski oblici ugla-
vnom potiu od tumora arterijskih pleksusa (papilo-
ma) koji izazivaju brzorazvojni hidrocefalus sa hipe-
ralbuminorahijom. Druge etiologije mogu biti:
1) malformativne: stenoza Silvijusovog (Silvius) ka-
nala, Maendijeve (Magendie) i Lukine (Luschka)
upljine, lumbalno-sakralna spina bifida koja se
skoro uvek komplikuje hidrocefalusom;
2) inflamatorne: toksoplazmoza, kongenitalna ru-
beola, gnojni meningitis, neonatalni ili u ranom
detinjstvu; posthemoragina stanja posle neonatalne
ili traumatske subarahnoidalne hemoragije;
3) rede, tumoralne: tumori modanog stabla i za-
dnje jame.
Hidrocefalus sa normalnim pritiskom* zasluuje da
se posebno pomene i predmet je posebnog lanka u
ovom priruniku.
Kliniku sliku hidrocefalusa karakterie preteran razvoj
obima lobanje ija kontrola mora biti sastavni deo
pregleda svakog deteta, a naroito dece sa neurolo-
kim rizikom. Razvoj hidrocefalusa dovodi do kompre-
sije modanog parenhima i optikih nerava: do stag-
nacije i intelektualne regresije, motornih poremeaja,
epileptinih kriza, papilarnog edema i poststazne op-
tike atrofije. Izvetaj o hidrocefalusu mora uvek da
sadri pregled onog dna, snimanje glave uz objektivi-
ranje posrednih znakova kompresije: razdvajanje avo-
va, erozija turskog sedla i tomodenzitometrijsko ispiti-
vanje koje je zamenilo pneumoencefalografiju i koje
omoguava da se utvrdi lokalizacija i znaaj istegnu-
tosti komora, debljina modane kore, da se ak vizuel-
no utvrdi odgovarajua lezija (tumor).
Prognoza hidrocefalusa je zavisna od uzroka, ali
naroito od blagovremenog postavljanja dijagnoze,
mada ne postoji apsolutna paralelnost izmeu deb-
ljine modane kore i intelektualnog razvoja. Glavne
posledice se sastoje u vie ili manje dubokom inte-
lektualnom zaostajanju, motornim poremeajima u
centralnom nervnom sistemu, poremeajima pona-
anja, epilepsiji, senzornim poremeajima, naroito
vizuelnim.
Leenje mora da se preduzme to je mogue ranije; u
izvesnim sluajevima, ono e se usmeriti na uzrok
(tumor zadnje jame...), ali e se najee sastojati u
ventrikularno-aurikularnom ili ventrikularno-peri-
200
tonealnom odvoenju pomou katetera sa ventilom
koji drenira likvor ka desnoj sranoj pretkomori ili
trbunoj duplji. Ova odvoenja moraju biti pod
redovnim neurohirurkim nadzorom; ona su prome-
nila prognozu hidrocefalusa: lobanja se vie ne raz-
vija preterano, otklonjene su nekada zapaane ano-
malije, a neuropsihiki razvoj e esto biti normalan
ili subnormalan.
P. Tridon
HIDROCEFALUSI S NORMALNIM
PRITISKOM
od gr. hydor, voda i kephale, glava
Prvi su ih opisali ameriki neurohirurzi Hakim
(1964) i Adams (1965). Oni su povezali hidrocefalus
(to jest uveanje mase modano-kimenog likvora u
modanim dupljama) sa normalnim pritiskom tog
istog likvora.
DIJAGNOZA
Semiologija Hakim i Adams su opisali karakteristi-
nu simptomatoloku trijadu koja objedinjuje:
mentalne poremeaje koji poinju potekoama
u pamenju, a zavravaju se ozbiljnim intelektual-
nim zaostajanjem sa bradipsihijom i afektivnom
ravnodunou. Propadanje operativnih sposobnosti
je znaajno, ali ponekad manje nego to to pokazuje
vidljiva klinika slika;
poremeaje hoda: apraksija hoda sa nesigurnim
i nespretnim kretanjem, s tim to bolesnik ne uspeva
da sa sigurnou povee razne neophodne pokrete;
urinarnu inkontinenciju, povremenu, ali ne i oba-
vezno povezanu sa dementnim poremeajima.
Ovi poremeaji imaju progresivan tok i mogu da
traju sedmicama i godinama. Oni vrlo dugo mogu
da ostanu stabilni, ali se obino pogoravaju i dovo-
de do smrti dajui sliku kahetike demencije.
Paraklinika ispitivanja Ona su se nekad zasnivala
na arteriografiji i pneumoencefalografiji koje su da-
nas zamenjene cerebralnom tomodenzitometrijom.
Ona e pokazati globalno ventrikularno proirenje, bez
uveanja brazdi na modanoj kori (kriterij razgranie-
nja sa atrofijom modane kore). Izotopska cisternogra-
fija modano-kimenog likvora omoguava da se uoi
leptomeningealna blokada, otkrivajui zastoj trasera
preko 48. sata, a ponekad i ventrikularno odlivanje.
Intrakranijalni pritisak je ispod 15 mm ivinog stuba.
EEG naroito pokazuje difuzne poremeaje. U tom
smislu su indikativni bilateralni spori talasi.
Diferencijalna dijagnoza! Treba iskljuiti modane
atrofije kore koje isto tako dovode do proirenja
komora, a naroito presenilne demencije [naroito
Alchajmerova (Alzheimer) bolest]. Dijagnostikova-
nje u praksi moe biti samo parakliniko, a zasniva
se na dokazivanju atrofije modane kore pri tomo-
denzitometriji, meningealne propustljivosti putem
izotopske cisternografije i, eventualno, specifinih
histolokih lezija, pri biopsiji modane kore.
ETIOLOKA DIJAGNOZA
Hidrocefalus sa normalnim pritiskom je veoma ret-
ko posledica kongenitalnog dekompenzovanog hid-
201
rocefalusa kod odraslog oveka. Najee je re o
komplikaciji meningealne hemoragije: cirkulacija
likvora nosi proizvode degradacije te hemoragije ka
ispupenim resorpcionim povrinama i Paonijevim
(Paccioni) granulacijama: na tom nivou se razvija
subarahnoidalni klobuk i suprotstavlja se cirkulaciji
i normalnoj resorpciji likvora.
Sama meningealna hemoragija moe da ima trau-
matski, aneurizmatski uzrok ili, pak, da nastupi kod
osobe sa visokim arterijskim pritiskom. Postoje idi-
opatski oblici. Postojanje udruenih lezija presudno
je za prognozu i indikaciju za operaciju.
LEENJE
Od 1965. godine, Hakim i Adams su pobudili mno-
go nade u leenje te izleive demencije putem
spoljanjeg odvoenja (ventrikularno-atrijalnog ili
ventrikularno-peritonealnog). Meutim, znaajan
procenat neuspelih intervencija (50%) i uestale
komplikacije umanjile su poetni optimizam.
Danas se veina autora slae oko postavljanja stro-
gih kriterija za hirurku intervenciju: nedvosmislena
semiologija, dokaz o lepto-meningealnoj blokadi
(kako bi se uklonila proirenja komora zbog moda-
ne atrofije), evolutivni karakter oboljenja. U stvari,
smrtnost pri operacijama je prilino visoka [Vud
(Wood): 9%] a komplikacije nisu zanemarljive (in-
fekcije, mehanika opstrukcija, subduralni hemato-
mi). Ove restrikcije operativnog zahvata treba oz-
biljno razmatrati danas kad rairenija primena to-
modenzitometrije mozga poveava broj subjekata sa
Hakimovom i Adamsovom trijadom i kada se tim
pregledom lako utvruje ventrikularna distenzija
(bez rizika koje je nosila pneumoencefalografija).
.-P. Iber
HIDROTERAPIJA v. Krenoterapija, Termalizam
od gr. hydor, voda i therapeuein, leiti
Hidroterapija je terapijska tehnika koja se odavno
koristi za leenje nervnih bolesti, naroito zbog
svojih sedativnih dejstava. Iako je Pinel gledao sa
skepticizmom na balneoterapiju i hidroterapiju, Par-
ap (Parchappe) je u svoju koncepciju modela du-
evne bolnice ukljuio (1851) i zgradu za hidrotera-
piju te se sve doskora, u psihijatrijskim ustanovama,
balneoterapija smatrala institucijom u instituciji ija
je najbolja odlika dobra opremljenost i mogunost
dugotrajnog kupanja. No kada je prekomerna bal-
neoterapija naputena kao nain leenja agitacije, a
tuevi kao ok-metoda, hidroterapija je ponovo do-
bila na znaaju kao sastavni deo psihijatrijskog
leenja usmerenog na telo, naroito na podsticaj P.
Sivadona.
Hidroterapija predstavlja jednu od terapijskih tehni-
ka termalnog leenja ije je odlike nedavno sistema-
tizovao L. Vidar (Vidart). Ove tehnike su zasnovane
na tuevima i kupkama koje deluju posredstvom
koe, pomou mehanizama fizioloke prirode, ali i
psiholokih, uz primenu koncepcije o vlastitom
HIPERAKTIVNOST
Ja-koi D. Anzijea (Anzieu). Sadanje odlike hid-
roterapije se poklapaju sa odlikama termalizma
uopte i ona je jedna od njegovih osnovnih tehnika.
U odrednici Termalizam* nai emo korisne detalje
o tim tehnikama i njihovim odlikama. Psiholoki
kontekst je neodvojiv od hidroterapijske prakse zato
to hidroterapija predstavlja poseban sistem terapij-
skog odnosa. L. Vidar govori o hidroterapijskom
transferu zasnovanom na empatiji*, s tim to su
afektivne reakcije pacijenta usmerene i posredovane
tuem, naroito kada ga primenjuje psihijatar. Izgle-
da da dejstva i znaenja tua koe fantazmiku
aktivnost i razradu transfernog procesa, to moe
da objasni pojavu da se na mali broj lica moe
psihoterapijski delovati za vreme termalnog leenja.
L. Geral i M. Eskand
G. MARUANI, L'eau et les reves. Psychotherapies, I,
25-30, 1981; P. SlVADON, Therapeutique psychomotrice
des maladies mentales en institution. Information psychiatri-
que, no. 5, 405-417, 1971; L. VIDART, Encycl. med.-chir.,
fasc. 37872, A 10.
HIPERAKTIVNOST
od gr. hyper-, iznad i od lat. agere, initi
Hiperaktivnost je preterana ili poveana aktivnost.
Ona moe da bude isto psihika, jednostavno fizi-
ka ili psihomotorna; ona moe da bude usmerena ka
nekom odreenom cilju, korisnom ili ne, ili da bude
stihijna to se tie svrhe i sredstava.
Neki subjekti su obdareni nivoom aktivnosti koji je
bioloki vii od prosenog. Ova osobina je mogla da
se uoi pre roenja na osnovu preteranog unutar-
materinog kretanja.
Kod deteta, abnormalna hiperaktivnost moe da se
opazi u izvesnim sluajevima psihomotorne labil-
nosti*, udruene sa rasejanou, impulzivnou*,
koje mogu da stvaraju probleme pri uklapanju u
kolu. Ova hiperaktivnost je nezavisna od uslova
ivota. Hiperaktivnost i rasputenost su takoe na-
ini detetovog reagovanja na afektivne sukobe i
porodine poremeaje. Isto tako moe da bude po-
sredi paradoksalno izraavanje nekog latentnog
depresivnog* stanja.
Kod odrasle osobe, hiperaktivnost moe da bude,
prolazno ili trajnije, pratilac izvesnih psihopatolo-
kih stanja. Ona se susree u neurozama*: povrna i
teatralna, ak histrionska* hiperaktivnost histeri-
ka*, ponekad iscrpljujua hiperaktivnost opsesiv-
nog* koji neprestano ponavlja obrede i provere.
Fobiar* moe, u jednom istinskom tranju na-
pred, da, preterujui, natkompenzira umnoava-
njem raznih postupaka i poduhvata, svoju uobiaje-
nu povuenost i pasivnost. Analogne reaktivne for-
macije govore o ambicioznoj hiperaktivnosti narci-
sistiko-falikog karaktera* koji je opisao Rajh (Re-
ich). Paradoksalna hiperaktivnost se sree u neuro-
tinoj mentalnoj anoreksiji*.
HIPERMIMIJA
Najtipiniji oblik hiperaktivnosti je onaj koji prati
stanja euforine hipertimije* u maniji* ili hipomani-
ji*.
Hiperaktivnost moe biti simptom koji otkriva po-
vratak manine faze u toku manino-depresivne psi-
hoze*.
Hiperaktivnost u hipomaniji obino ostaje u dru-
tveno prihvatljivim granicama, iako je ponekad te-
ko podnositi takve subjekte zbog njihove, na izgled,
nepodnoljive energije: brbljivi, u stalnom pokretu,
oni neprestano pokreu inicijative, preduzimaju
poduhvate i organizuju susrete, ponekad haotino.
Jedan stepen vie, i to je ve hiperaktivnost obolelog
od manije, neobuzdana i neprekidna, neefikasna i
nepovezana, prekidana pevanjem, kricima, baca-
njem predmeta, nastupima besa. U nekim stanjima
netipine ekscitacije* javlja se istovetna hiperaktiv-
nost kojoj ipak nedostaje sintonija*.
Ponaanje koje se odlikuje organizovanom hiperaktiv-
nou uoava se kod izvesnih paranoika*, revandika-
tora*, idealista* ili u psihozama pasije*, sa preciznim
ciljevima, potkrepljenim na izgled ozbiljnim razlozima.
Hiperaktivnost debilnih* i dementnih* osoba, koja
svedoi o poremeaju sposobnosti kontrole i inhibi-
cije*, izgleda smuena, puna ponavljanja, bez jasnog
cilja.
Stanja akutnog razgradivanja svesti mogu da prate
periodi hiperaktivnosti: karakteristina je hiperak-
tivnost u alkoholnoj encefalopatiji* gde imamo pa-
cijenta koji neumorno, uz mimiko podraavanje,
pravi pokrete karakteristine za njegovu profesiju.
Najzad, izvesne intoksiksikacije (amfetamini, psi-
hostimulansi) ili izvesne endokrinopatije (hipertireo-
idizam) mogu da budu praene poveanom aktiv-
nou. Izvesna alkoholna pijanstva* prati bolje ili
loije koordinirana hiperaktivnost.
A. Lo\ V. Kujar
HIPERMIMIJA
od gr. hyper-, iznad i mimos, imitator, glumac
Hipermimija je preterivanje u mimici i gestikulaciji
(mimika*).
Ona naroito izraava neposrednu afektivnost i za-
paa se kada subjekt osea intenzivne emocije (gnev,
strah, strepnja).
Hipermimija je esto povezana sa stanjima uzbue-
nja i razdraenosti i tada je generalizovana, pokret-
ljiva i raznovrsna.
Za maniju su tipine preterana, pokretna, brza mi-
mika, u sintoniji sa subjektovim idejama; nju prati
gestikuliranje koje naglaava govor i promenjivo je
poput njega; telesne gestikulacije mogu, uostalom,
da zamene govor (nema manija).
U izvesnim oneirikim sumanutostima, hipermimija
odraava uas koji subjekt osea pred prizorima
koji se pred njim odvijaju.
Kod histerika, hipermimija esto dobija razmetljiv i
preteran ton, obojen izvetaenom patetikom.
202
Hipermimija moe da se polarizuje na neki jedin-
stven i fiksiran izraz mimika melanholika se na
to usredsreuje isto kao i muno oseanje moralnog
bola (tragian pogled, oajne kretnje, nabiranje ob-
rva u melanholinu omegu); kod paranoika, ona
esto izraava neku strastvenu revandikaciju, punu
prezira.
Hipermimija je diskretnija u izvesnim hroninim
halucinatornim sumanutostima u stanjima osluki-
vanja, ili kod neurotinog hipohondra sa pateti-
nom maskom koja doarava njegove patnje.
Ona je takoe razraenija u afektiranom manirizmu
nekih mentalno zaostalih i neuravnoteenih osoba.
Kod shizofrenika, manirizam i mimika esto izraa-
vaju diskordantnost.
Hipermimiju ne treba meati sa grimasama i diski-
nezijama izvesnih neurolokih poremeaja (tikovi,
horea, ekstrapiramidalni sindromi, leenje neurolep-
ticima) i izvesnih oligofrenija.
Hipermimija moe biti, podstaknuta nekim ludikim
faktorom; nju nalazimo kod manine osobe i kod
deteta gde ona nema patoloku vrednost. Neke
hipermimije su uslovljene drutveno-kulturnim fak-
torima.
A. Lo
DROMARD, La mimique chez les alienes. Pari, Alcan, 1909;
J. BOBON, Psychopathohgie de l'expression, Izvetaj sa
Kongresa za psihijatriju i neurologiju francuskog govornog
podruja, Anvers, 1982.
HIPERSTENIJA
od gr. hyper-, iznad i sthenos, snaga
Porast psiholoke napetosti koji se izraava ivljom i
napregnutijom idejnom aktivnou, jaim afektivnim
nabojem, veim dinamizmom u ponaanju.
Ona moe da bude konstitucionalna, kao znak vrlo
ivog temperamenta; tada je kompatibilna sa nor-
malnim ivotom sve dok potuje mentalnu strukturu
i red, te ne remeti harmoniju sredine.
Ona esto ide uz paranoinu konstituciju, poveava-
jui njenu kodljivost i opasnosti koje ona nosi.
Ona takoe moe da se javi u vie ili manje sistema-
tizovanim sumanutostima, bez obzira na njihovu
prirodu i modalitete, te da prati paranoidna stanja.
U svim tim sluajevima, ona pojaava sumanutu
aktivnost i ini je opasnijom.
Ona je podloga jo uvek koherentne hiperaktivnosti
hipomanine osobe; meutim, pod naletom ideja i
neobuzdanom agitacijom obolelog od izraene ma-
nije, takva hiperaktivnost postaje potpuno haotina.
A. Poro
HIPERTIMIJA
od gr. hyper-, iznad i thymos, srce, oseanje
Povienje osnovnog afektivnog tonaliteta, karakte-
ristino po anu Deleu (J. Delay) za manino-dep-
203
resivna stanja*. Hipertimija moe imati pozitivnu
vrednost, kao u maniji, sa euforijom i ekspanzivno-
u, ili negativnu vrednost, kao u melanholiji, sa
moralnim bolom i povlaenjem u sebe.
Ovaj pojam, ije je uvoenje opravdano delovanjem
tada novih ok-terapija, zadrao je svoju valjanost
zbog dananjih hemoterapija, naroito zbog litijuma
koji je specifian reduktor manine hipertimije i
ublaava prekomerne oscilacije raspoloenja*. U
Deleovoj terminologiji, opozicija hipertimija-hipoti-
mija odgovara antagonizmima: ekstroverzija-intro-
verzija ili ciklotimija-shizotimija.
V. Kajar i A. Lo
HIPERTIREOIDIZAM, TIREOTOKSIKOZA
od gr. hyper-, iznad, thyreos, tit i toxlcon, otrov za
strele (toxon)
Bez obzira na etiologiju hipertireoidizma, psihijatrij-
ske manifestacije su kod njega stalne i znaajne, te
doista predstavljaju sastavni deo klinikog sindro-
ma.
1) U Bazedovljevoj bolesti, tireotoksikozu izazivaju i
odravaju ekstratireidni faktori (imunoglobulini,
zvani TSI: thyroid stimulating immunoglobulins).
Skoro je stalno prisutna odreena predispozicija, u
obliku posebnog psiholokog profila, tzv. bazedov-
ljevski temperament, prava premorbidna linost
koju odlikuje lako umaranje, nesigurnost, emotivna
labilnost, anksioznost, razdraljivost; ove pojave se
pripisuju osnovnom neurovegetativnom poremea-
ju, ili ponekad poremeaju, kao posledici stanja
trajnije psihike prenapregnutosti. Ispitivanje linos-
ti omoguava da se izvesni elementi pronau sa
velikom uestalou: strah od gubitka majinske karaktera; oni se vrlo esto pripisuju adolescentnoj
ljubavi, nespretni pokuaji da se obezbedi nezavis-
nost. Razni analitiari su stavljali naglasak na ues-
talost duboke strepnje od smrti: tako bi borba da se
prevazie ta strepnja dovela do pojaanog rada
titnjae [Aleksander (Alexander)]. Najzad, uloga
emocionalnih trauma u nastajanju Bazedovljeve bo-
lesti ili u evolutivnom napredovanju tog oboljenja
predstavlja poznatu injenicu.
Stalne psihike manifestacije su vrlo promenljivog
intenziteta. One mogu da dominiraju klinikom sli-
kom, i tada se govori o dominantnim psihikim
oblicima. Nesanica je stalna i uporna, san lo i pun
komara. Astenija je uvek vrlo izraena. Anksioz-
nost predstavlja stalnu osnovu koja ponekad dovodi
do paroksistikih nastupa. Najzad, timiki poreme-
aji se odlikuju brzim i znaajnim promenama ras-
poloenja: bolesnik prelazi iz stanja jalove pokretlji-
vosti (hipertireotina hiperaktivnost) u stanja pot-
pune abulije. Zauzvrat, ne zapaa se nikakav inte-
lektualni poremeaj, nikakav poremeaj rasuiva-
nja. Na jednom stepenu vie, govorie se o hipertire-
oidnoj psihozi: akutno napredovanje hipertireoidiz-
ma mogu, u stvari, da prate ozbiljne psihijatrijske
smetnje, ak dramatine: obnubilacija svesti sa faza-
HIPNAGOGNO
ma psihomotorne razdraljivosti, slika mentalne
konfuzije sa oneirikom sumanutou koja moe da
dovede do akutnog hiperazotemikog encefalitisa
(mentalna konfuzija*, akutni azotemiki psihoence-
falitis*, intoksikacije*). Ovi poremeaji mogu da se
jave u zavrnoj fazi hipertireoidizma; klasina evolu-
cija se tada odvija u tri faze: anksiozno-depresivni
sindrom koji traje dve ili tri nedelje, potom veoma
izraziti poremeaji svesti, najzad smrt, pod slikom
velike neurovegetativne krize.
Ovako ozbiljne manifestacije mogu se isto tako sresti u
vidu komplikacija u toku terapije (tireoidna lezda*).
Ove akutne epizode su uvek praene ponovnim
izbijanjem klinikih manifestacija i biolokim pogor-
anjem hipertireoidizma, kao i konfuznou: ovaj
skup simptoma treba da omogui da se takva stanja
razlikuju od akutnih psihoza koje nastaju na jed-
nom terenu koji nema veze sa titnjaom. Najzad,
izvesni autori su naglaavali da uz hipertireoidizam
ide hronina psihoza: ini se da je re o sluajnoj
podudarnosti kad je u pitanju shizofrenija, dok bi,
nasuprot tome, manino-depresivna psihoza i pore-
meeno funkcionisanje titnjae doista mogli biti
povezani to nagovetavaju pozitivni testovi za ispi-
tivanje funkcije lezde kao to je test TRH kod
izvesnih endogenih depresija.
2) Tokom razvoja toksikih adenoma, definisanih
prisustvom jednog ili vie autonomnih aktivnih no-
dusa unutar tela titnjae, naglaena nervoza je
skoro stalna, a prate je poremeaji sna; meutim,
ozbiljni neurovegetativni poremeaji, svojstveni Ba-
zedovljevoj bolesti, ispoljili bi se u najvie 20%
sluajeva.
3) Kod deteta dominiraju poremeaji ponaanja i
krizi poto se tireotoksikoza esto poklapa sa puber-
tetom. Panju takoe mogu da privuku zaostajanje
u koli i paradoksalno zamaranje. Izvestan stepen
razdraljivosti i labilnosti bi mogao da se zadri i
posle izleenja.
4) Dijagnoza e biti potkrepljena detaljnim ispitiva-
njem drugih manifestacija tireotoksikoze, a potvre-
na doziranjem hormona koje lui tireoidna lezda*.
Elektroencefalografska snimanja pokazuju, kod bo-
lesnika od hipertireoidizma, brzi ritam promenljive
amplitude. Ponekad postoji ubrzana disritmija sa
kortikalnom aktivnou u vrhovima. Veina ovih
pojava nestaje sa leenjem endokrinopatije.
R. Arno-Kastiljoni i .-K. Skoto
HIPNAGOGNO
od gr. hypnos, san i agogos, koji vodi
Hipnagognim se naziva period fizioloke promene
svesti prilikom prelaska iz budnog stanja u san, kao
i s tim povezane psihosenzorne pojave. Ove psiho-
senzorne hipnagogne pojave su promenljive prirode,
s tim to su najee vizuelne, ali ponekad i auditiv-
ne i somestezijske. Subjekt obino ima utisak da je
HIPOHONDRIJA
pasivni posmatra nepokretnih prizora koji se sme-
njuju kaleidoskopski i koji su ponekad groteskni.
U narkolepsiji*, hipnagogne halucinacije* mogu
da iskrsnu u svakom trenutku kod svesnog boles-
nika, s tim to se po pravilu javljaju u obliku
dramatinih ili zastraujuih prizora koji izazivaju
strepnju.
V. Kajar i A. Lo
HIPOHONDRIJA
od gr. hypo, ispod i chondros, hrskavica rebara
I. DEFINICIJA
Kao pejorativno procenjivanje stanja telesnog in-
tegriteta ili zdravlja [H. Ej (Ey)], hipohondriju je
teko definisati. Teko je izbei dvostruki rizik ob-
jektivnosti koja ne bi priznavala subjektivnost pa-
cijenta, ili preteranog pridavanja znaaja subjek-
tivnom doivljaju gde se ne bi vodilo rauna o
uspeno izvedenoj objektivaciji hipohondra u ino-
vima njegovog vlastitog govora. Upravo zato je
Kotar (Cotard) prihvatio definiciju iz renika Litre:
Vrsta nervne bolesti koja navodi (bolesnike) da
veruju da ih napadaju najrazliitije bolesti, zbog
ega ih smatraju uobraenim bolesnicima, mada oni
mnogo pate i stalno su ophrvani tugom. Ova for-
mulacija sasvim dobro pokazuje autentinu patnju
uobraenog bolesnika, ali zanemaruje jednu bitnu
kliniku crtu: bolesnu tenju da se odrede njeni
uzroci (Kotar).
Mi predlaemo da se hipohondrija ovako definie:
Moralni bol koji se izraava organskom patologi-
jom i navodi pacijenta da odrava dvosmislen odnos
sa lekarom, koga i salee i odbacuje, jer on sam je-
dini uva tajnu svoje boljke i zna joj lek. Subjekt
dozvoljava da ga smatraju uobraenim bolesnikom i
upuuje svojim blinjim gomilu reci bez odgovora to
ih obavezno uvlai u sado-mazohistiki odnos koji
stavlja u pitanje telo.
II. KLINIKA ISTRAIVANJA
Hipohondrija se esto javlja, u semiologiji, kao vi-
e ili manje uzgredni vid neurotine ili psihotine
anksioznosti. Ali hipohondrina neuroza i psihoti-
na hipohondrija predstavljaju dva preovladavajua
i tipina oblika hipohondrinog naina bivstvova-
nja-u-svetu.
A) NEUROTINA HIPOHONDRIJA. HIPOHONDRI-
NA NEUROZA
1) Mnogi neurotini pacijenti (anksiozna neuroza,
fobina neuroza, opsesivna neuroza, histerija) po-
vremeno izraavaju zabrinutost za svoje somatsko
zdravlje ili je izazivaju kod svojih blinjih; ali se kod
takvih subjekata Iako moe uoiti tipino prisustvo
gore pomenutih neuroza u kojima subjekt doivlja-
va anksioznost kao neto strano i psihogeno, ukoli-
204
ko ona nije, kao u histeriji, na izgled odsutna i
ponitena somatskom konverzijom.
2) Hipohondrina neuroza (arganizam*) ima, napro-
tiv, specifinu sliku kojom dominira stavljanje tela u
centar panje. Subjekt, uobraeni lekar, vest u pa-
rafraziranju medicinskog govora i ina, dobija od
svog drugog ja [alter ego] savet, dvostruk po smislu,
koji e postati uzrok njihovog sueljavanja. Ova
kvazisumanuta saradnja (Kotar) lekara i hipo-
hondra, viesmisleno sauesnitvo u kome je uvek
prisutno suparnitvo, navodi pacijenta na samopos-
matranje, esto u pisanoj formi, mranih ritmova i
putanja vlastite utrobe koje on neposredno opaa.
Obuzet komplikovanim obredima svog leenja i
svog naina ishrane, on razrauje teoriju o svojoj
boljki za koju se moe utvrditi da se zasniva na
nesvesnoj negaciji tela kao celine i unapreenju jed-
nog dela, organa ili deliminog organskog sistema,
koji samim svojim nefunkcionisanjem omoguava
verbalizaciju i postaje jedini sagovornik hipohondra,
jedinstveni, individualizovani objekt svakog odnosa.
Hipohondar ne neguje svoje telo, ve onog Drugog,
duboko zakopanog u ponornoj tajni somatske in-
timnosti, koji ispoljava nezavisan ivot u vidu jedne
doista organske reitosti, a to je reitost bolesti. Taj
nezgodni bolesnik objedinjava zahtev za leenjem i
uverenost u neizleivost. Mazohistiki ukotvljen u
hroninoj strepnji, gde se potvruje njegova venost,
hipohondar dovodi do gorkog poraza itavu legiju
terapeuta. Sopstvena rtva i sopstveni lekar, on se
ovekoveuje u negaciji tela i mahinalnoj autonomiji
okamenjenih organa, dok uporno trai od svog
dvojnika, suparnikog sagovornika i prisnog dela-
ta, jedno pitanje koje mu sam neprestano upuuje.
Nema nieg udnog to takav pacijent kod svog
lekara izaziva bilo kontratransfernu agresivnost, bi-
lo preteranu popustljivost u zadovoljavanju odree-
nih i brojnih zahteva jednog bolesnika koji sam sebi
prepisuje leenje. Da bi izbegao obe opasnosti, psi-
hijatar e esto morati da svede svoju intervenciju
na psihoterapiju sluanja i odmerenu hemioterapiju
u kojoj on mora da zadri inicijativu i da upravlja
leenjem.
3) Cenestopatije*, onakve kakve je opisivao Dipre
(Dupre), teorijski se razlikuju od hipohondrije.
Ipak, lokalizovani i zaokrueni karakter ove pojave,
bolesnikov stil opisivanja, zahtev za leenjem, udru-
en sa dinamikom neizleivosti, svi ti elementi pripa-
daju hipohondrinoj neurozi te mnogi autori smat-
raju cenestopatije njenim lakim oblikom.
B) PSIHOTINE HIPOHONDRIJE
Hipohondrina tema moe da se ispoljava epizodno
u svim psihozama; ali u melanholiji, shizofreniji,
hroninim sumanutostima, demencijama, ona moe
da preovlada i da da klinikoj slici specifinu nijan-
su hipohondrije u pravom smislu reci.
1) Melanholina hipohondrija se naroito ispoljava
u psihotinom obliku. Ona tada oglaava somatski
205
krah, blisku smrt, telesno ispatanje, oseanje krivi-
ce koje se materijalno potvruje sakaenjima i pore-
meajima unutranjih organa. Teme negiranja orga-
na, doivljene smrti, bolne besmrtnosti ponekad se
udruuju te obrazuju Kotarov sindrom*. Rizik od
samoubistva je posebno ozbiljan u tim hipohondri-
nim oblicima melanholije.
2) Hipohondrija nije retka u poetnim oblicima shi-
zofrenije. Njeno ispoljavanje je tada esto pseudone-
urotino (dismorfofobija, depersonalizacija, znak
ogledala). U poodmaklim shizofrenijama, ona se
uklapa u sumanutu tematiku paranoidnih oblika
koji se lako identifikuju po svojoj fantastinoj for-
mulaciji i neobinosti stila. tavie, izvesni sindromi
uticaja sa psihomotornim halucinacijama doista da-
ju re glasovima koji dolaze iz unutranjih organa:
sindromi opsednutosti, unutranje nastanjenosti, de-
monomanije i unutranje zoopatije koje tradicija
s punim pravom svrstava meu hipohondrine su-
manutosti.
3) Doli smo do izuavanja hipohondrije u kroninim
sumanutostima. Prelaz ka paranoidnim oblicima
predstavljaju parafrenije gde je hipohondrina tema
esta (v. Predsednik reber). U oblasti sistematizova-
nih sumanutosti, hipohondrina tema ima skoro
uvek smisao proganjanja. Na ivici hroninih haluci-
natornih psihoza [podsetimo da Manjanova (Mag-
nan) hronina sumanutost klasino poinje hipo- biv, vodi glavnu re; ostvaruje brojne kontakte; sa
hondrinim stadijumom], Serje (Serieux) i Kapgras
(Capgras) opisuju jedan hipohondrini oblik inter-
pretativne sumanutosti*. Ova varijanta je bliska is-
toj ili strastvenoj revandikacionoj hipohondriji. Ona
se javlja kao razvojna faza paranoidne linosti: Hi-
pohondrija je anksioznost paranoika [. (J.) Borel],
Neka stvarna injenica esto predstavlja prividni
izvor revandikacije (Sinistroza*) iji se psihotini
tonalitet manifestuje strastvenom hiperstenijom i
predominantnou, u preokupacijama subjekta, li-
nosti onoga ko mu je naudio. Ve je klasino nagla-
avanje opasnosti od hipohondrinih revandikatora.
4) Poetna faza demencija esto biva najavljena an-
ksioznou sa hipohondrinom temom, mahom ce-
nestopatskog ili pseudoneurotinog stila, bilo otvo-
reno sumanutim idejama (opta paralisanost, prese-
nilne demencije, arteriosklerotina demencija re-
de senilna demencija).
5) Meu psihopatskim linostima, treba pomenuti
kao klasinu pojavu estu hipohondriju epileptiara.
Ona se, naprotiv, retko zapaa u alkoholizmu i
toksikomaniji.
6) Hipohondrija i organski karakter
Dijagnoza hipohondrije ne treba ni u kom sluaju
da se smatra neim to stavlja izvan sumnje somat-
sko zdravlje pacijenta. Objavljeni su brojni sluajevi
hipohondrije cum materia u kojima su otkrivene
bolesti unutranjih organa ili organske bolesti ner-
vnog sistema. S druge strane, svaki organski boles-
nik moe da reaguje na svoje oboljenje u specifi-
nom tonalitetu hipohondrije: potrebno je, dakle, ak
HIPOMANIJA
i kada je pacijent s punim pravom upuen psihijat-
ru, da ovaj ne dopusti da bude uvuen u zamku
somatskog negiranja koje je konstitutivna kompo-
nenta hipohondrije. Dvosmislenost odnosa sa hipo-
hondrom moe da poui psihijatra da pre svega
ostane lekar.
A. Morel
J. COTARD, De l'hypocondrie (1889), in Etudes sur les
maladies cerebrales et mentales, Bailliere, 1891, 379 415;
H. EY, Hypochondrie in Etudes psychiatriques, Desclee de
Brouvver, IT, 453-482; H. MAUREL, Actualite de l'hypo-
condrie, Izvetaj na LXXIII kongresu psihijatrije i neurolo-
gije franc. jezika, 1975, C. R. MASSON, str. 68-198 (Dis-
kusija; str. 199-237).
HIPOMANIJA
od gr. hypo, ispod i mama, ludilo
Stanje egzaltiranosti i hiperaktivnosti, blisko mani-
ji*, koje predstavlja njen blai oblik. Raspoloenje je
veselo, radosno, ekspanzivno, izraava se na komu-
nikativan nain, ivahnim kretnjama i govorom.
Hiperstenija sa euforijom moe, meutim, da dove-
de do nestrpljivih ili agresivnih reakcija ako se
okolina ne uskladi sa brzinom i ritmom subjekta
koji prelazi s jedne aktivnosti na drugu, menja
projekte i odluke. Hipomanini bolesnik je druelju-
svojom ekspanzivnom veselou i raspoloenjem, on
se nalazi u centru panje. Seksualna aktivnost je
esto pojaana, neuobiajena, dok je vreme za spa-
vanje skraeno. Intelektualni i profesionalni uinak
moe da bude briljantan, a subjekt doivljava, za-
hvaljujui svojoj ponesenosti, uspeh i dobre rezulta-
te. Ali povremena povrnost u poslovima, vie ne-
promiljenih i neumesnih postupaka, stalni pritisak
na okolinu, prevrtljivost u investiranju, predstavlja-
ju prepreku za stabilno uklapanje. Nedovoljna svest
o sopstvenim granicama i nepoznavanje tuih grani-
ca mogu da izazovu razne sudsko-medicinske posle-
dice, utoliko delikatnije (ekovi bez pokria, nepla-
eni cehovi, steajevi) kad se zna da je teko objek-
tivno proceniti postojanje mentalnog poremeaja
poto ne postoje vee smetnje u rasuivanju.
Hipomanija moe biti izvor filantropskih zanosa,
inicijativa u brojnim oblastima, kulturnoj, religij-
skoj, sindikalnoj ili politikoj.
Hipomanija moe biti prolazna ili stalna. Kada je
prolazna, ona predstavlja blai oblik maninog na-
pada u manino-depresivnim psihozama*; hipoma-
nini napad tada odudara od pacijentovog uobiaje-
nog karaktera; on moe da nastupi izolovano ili da
prethodi depresivnoj* fazi. Ponekad je re o kompli-
kaciji (preokretu raspoloenja) u okviru antidepre-
sivnog leenja subjekta koji je pre znao samo za
depresivne faze. Blai oblik timike promenljivosti
opisan je pod nazivom ciklini ili ciklotimiki karak-
ter: timike oscilacije su brojne, ritmike, ak sezon-
ske, ali ostaju u granicama normalnosti, s tim to
HIPOMIMIJA
se astenine faze sa abulijom* smenjuju sa fazama
dobrog raspoloenja i poveane aktivnosti. Srod-
nost tih stanja sa manino-depresivnom psihozom je
opteprihvaena. Konstitucionalna hiporaanija nije
retkost: na osnovi stalne egzaltiranosti moe da
doe do prolazne razdraljivosti, ponekad povezane
sa nesmotrenom upotrebom nadraujuih sredstava
ili alkohola. Mogue je da nastupi i isto depresivno
stanje, ubrzano nekim nesretnim sluajem u ivotu
kao posledicom timikog poremeaja.
Terapija hipomaninih subjekata se teko sprovodi,
tim pre to do toga najee dolazi na zahtev okoli-
ne ili zbog nekog sudsko-medicinskog incidenta, a
sam subjekt nije svestan patolokog karaktera svog
povienog raspoloenja. Leenje, bilo hipomaninih,
bilo maninih manifestacija, zasniva se na litijumu
kao na jedinom leku kada, kao to je to sluaj sa
hipomaninim osobama, nema veih poremeaja
ponaanja. Efikasni su i neuroleptici. Litijum omo-
guava efikasnu profilaksu oscilacija raspoloenja,
bilo da su manine ili depresivne.
A. Lo i V. Kajar
HIPOMIMIJA
od gr. hypo, ispod i mlmos, imitator, glumac
Hipomimija je osiromaenje mimikog* izraavanja
iji je ekstremni oblik amimija. Ona moe biti izolo-
vana ili praena bradikinezijom i/ili bradipsihijom*.
Uprkos redukciji mimike pokretljivosti koja se es-
to uklapa u stanje opte bradipsihije, emocionalna
izraajnost moe da ostane sauvana; ona moe
da odaje:
inhibiciju* i moralni bol melanholika*;
povlaenje u sebe i odbijanje kontakta shizofre-
niara*, a naroito katatoniara*;
tupost stuporoznih subjekata (melanholija i kon-
fuzija*);
atimohormiju* ili afektivnu hladnou hebefreni-
ara*;
izgubljenost izvesnih konfuznih osoba.
Hipomimija u nekim stanjima globalne oslabljenosti
intelektualnih funkcija (demencija* i tee zaostalos-
ti) ima manji kliniki znaaj.
Velika koliina neuroleptika* moe isto tako da
dovede do globalne redukcije mimike, kao to se to
deava u Parkinsonovoj bolesti*.
A. Lo i K. Dekan
HIPOSTENIJA
od gr. hypo, ispod i sthenos, snaga
Opadanje psiholoke tenzije koje se odlikuje uspore-
nim miljenjem, smanjenim afektivnim tonusom i
vie ili manje naglaenom inhibiranou dinamike
ponaanja.
To je preovladavajua crta u svim stanjima koja se
nazivaju konstitucionalnom astenijom. To je isto tako
jedna od bitnih crta svih depresivnih stanja, bez
206
obzira na njihovu prirodu ili poreklo (steene neu-
rastenije, depresije koje prate organska stanja, peri-
odina melanholina depresija).
Mnogo reda nego hiperstenija u hroninim sumanu-
tim stanjima, ona se, meutim, moe i u njima uoiti
kao nain reakcije, s tim to subjekt pasivno trpi
sumanutu aktivnost i povlai se u inertnu rezignaci-
ju; sumanutost se ne ispoljava spontano.
A. Poro
HIPNOIDNA STANJA
od gr. hypnos, san i eidos, izgled
Godine 1892, Brojer (Breuer) je ovim terminom
definisao nenormalna stanja svesti u kojima predsta-
ve, vezane za vrlo snane afekte, vie ne mogu da
se povezu sa asocijativnim lancem drugih sadraja
svesti.
Tada bi nastupio rascep svesti i ta stanja bi, po
Brojeru, predstavljala patogeni momenat u onome
to je on nazvao hipnoidnom histerijom.
M. Poro
HIPNOPOMPIKO
od gr. hypnos, san i pompe, sveana povorka
Ovaj termin oznaava pojave koje se deavaju prili-
kom buenja. Tada mogu da se jave halucinacije*
istog tipa kao i one u hipnagogiji*. Njih ponekad
prati paralisanost snom; ova pojava je esta u
toku narkolepsije*, nije izuzetna kod zdravog su-
bjekta, ali je onda kratkotrajna i manje izaziva
strepnju.
V. Kajar i A. Lo
HIPNOTICI v. Narkomanija
od gr. hypnos, san
HIPNOZA, HIPNOTIZAM
od gr. hypnos, san
Krajem prolog veka, odvajajui se polako od ani-
malnog magnetizma i metaloterapije, hipnoza, kao
psiholoko delovanje sugestije [Bernhajm (Bernhe-
im)], dostigla je u Francuskoj sa delom P. anea
(Janet), svoj puni izraz kao istraivaka i terapeutska
metoda. Meutim, zbog osude Babinskog, zasnovane
na mehanicistikom racionalizmu, doivela je nemi-
lost u Francuskoj no toj osudi se suprotstavlja upo-
ran rad izvesnih savremenih praktiara [L. ertok (L.
Chertok)]. U mnogim inostranim kolama, naroito
u zemljama engleskog govornog podruja, nastavlje-
no je s aktivnim korienjem i izuavanjem hipnoti-
kog stanja [M. Erikson (Erickson), D. (G.) Bren-
man, L. Volberg (Wolberg)]. Napomenimo isto tako
da postoje klasine pojave hipnotisanja ivotinja.
Hipnoza je nepotpun san naroite vrste, izazvan
psiholokim metodama, ija se primena naziva hip-
207
notizmom (A. Poro). Taj san indukuje neka druga
osoba, hipnotizer, sa kojim hipnotisana osoba odr-
ava specifian odnos za vreme hipnotikog tran-
sa. Prati ga odsustvo izvesnog broja percepcija, a
posle njega nastupa amnezija.
Hipnotiki trans je dugo povezivan sa histerinim
osobama, mada izgleda da ga je lake izazvati kod
izvesnih asimptomatinih subjekata. Razliiti testovi
hipnotibilnosti ili sugestibilnosti upotrebljavaju se
u ispitivanju koje prethodi pokuaju hipnotisanja.
Hipnotisanje se potom ostvaruje raznim postupci-
ma, usredsreivanjem pogleda i fiksiranjem predme-
ta, fasciniranjem, monotonim stimulusima i ponav-
ljanjem verbalnih sugestija. Sklapanje onih kapaka
uz oseaj otealosti prvi je stepen transa koji se
produbljuje u povoljnim sluajevima sve do opte
katalepsije, praene iluzijama, halucinacijama i
kompleksnim ponaanjem, otvorenih oiju. Buenje
mora da se obavi postepeno.
Hipnoza u rukama arlatana nosi nesumnjiv psiho-
loki rizik za nezrele ili patoloke subjekte. U ob-
lasti terapije, postupci se razlikuju od terapeuta
do terapeuta, s tim to se tu meaju katartini,
reedukativni vidovi, tehnike oputanja i neposred-
nog delovanja na simptome, ili posthipnotike rad-
nje. Pojave histerine konverzije i razliiti psihoso-
matski poremeaji predstavljaju glavne indikacije za
hipnozu i tu se ponekad postiu zauujui uspesi.
Hipnoza je koriena u stomatolokoj ili ginekolo-
koj analgeziji. Tu smo ve na granici drugih metoda
kao to je ulcov (Schultz) autogeni trening, sedativ-
na muzikoterapija, izvesne tehnike mentalne imagi-
nacije, itd...
Neke kole ukljuuju hipnozu u iroko polje sofro-
logije* te ona moe da izgubi svoju specifinost,
a to je, naravno, za aljenje. Bilo kako bilo, me-
todologija terapijske primene hipnotikog transa os-
taje neizvesna, tesno povezana sa odnosom hipnoti-
zer-hipnotisani.
.-K. Benoa
HIPOBULIJA
od gr. hypo-, ispod i boule, volja
Hipobulijske mehanizme je uveo Kremer (Kret-
schmer) 1927. godine, pri opisivanju psihikog apa-
rata. Po toj koncepciji, hijerarhizovana psihika ko-
la funkcioniu harmonino u normalnom stanju;
hipobuliki mehanizmi predstavljaju faze infrasves-
ne sekundarne motorike koje se javljaju u patolo-
kim procesima. U katatonoj shizofreniji*, oni se
izraavaju motornim burama i ritmikim kretanjima
u kontekstu negativistikih* stavova. U histeriji*,
oni se oituju ekscito-motornim krizama koje su
esto modulirane sugestijom*. Mada je ovaj izraz
danas zastareo, pojmovni model s kojim je on pove-
zan prethodi organodinamikim teorijama*.
V. Kajar i A. Lo
HIPOFIZA
HIPOFIZA
od gr. hypo, ispod i physis, delanje koje dovodi do
raanja, priroda
Zbog znaaja anatomskih i funkcionalnih veza hi-
pofize i hipotalamusa, postalo je nemogue da se
hipofiza posmatra drukije nego kao deo jednog
funkcionalnog jedinstva, to jest kao hipotala-
mo-hipofizna osovina koja je i sama ukljuena u
centralni nervni sistem, naroito svojim vezama sa
limbikim sistemom koji ima veliku ulogu i znaaj u
regulisanju afektivnog ivota.
I. PREDNJI REANJ HIPOFIZE
Brojni hormoni prednjeg renja hipofize nalaze se
pod kontrolom peptida iz hipotalamusa. Zbog nji-
hovog uea u regulisanju raznih endokrinih i me-
tabolikih funkcija, najee je veoma teko odrediti
tanu ulogu hipofize u psihijatrijskoj patologiji: ve-
ina uoenih mentalnih poremeaja javlja u endokri-
nim oboljenjima, najee samo kao jedan od eleme-
nata klinike slike. Upuujemo itaoca na poglavlja
koja su tome posveena (Kora nadbubrene lezde*,
Hipertireoidizam*, Hipotireoidizam*).
Neke specifinije pojave se, meutim, sreu, bilo pri
hipersekreciji hormona rasta (akromegalija i dinov-
ski rast), bilo prilikom globalnog hipofunkcionisa-
nja prednjeg renja hipofize [ihenov (Sheehan) i
Simonsov (Simmons) sindrom]. U sluaju akrome-
galije* i dinovskog rasta, mentalni poremeaji, uos-
talom vrlo esti, prilino su jednoliki. Usput treba
napomenuti da je u sluaju patuljastog rasta usled
poremeaja hipofize uoen samo izvestan broj ne-
specifinih neurotinih promena koje su bar delimi-
no sekundarne u odnosu na situaciju, nastalu usled
bolesti. to se tie globalnog hipofunkcionisanja
prednjeg renja hipofize, najei poremeaj je ihe-
nov sindrom. Astenija je tu uvek vea i ide napore-
do sa depresivnim sindromom. Isto tako su opisane
i akutne psihoze koje su, izgleda, sekundarne u
odnosu na metabolike poremeaje. Vrlo redak Si-
monsov sindrom stvara klasinu Simonsovu kahek-
siju; on se esto pogreno mesa sa mentalnom ano-
reksijom* pri kojoj je redukcija hipofizne sekrecije
tek sekundarna u odnosu na neishranjenost. On,
najzad, moe da ima izgled jedne hronine, sumanu-
te, halucinatorne i psihoze sa konfuzijom.
Najzad, ne treba propustiti da se ukae na povea-
nje prolaktinemije do koga dovode izvesni psiho-
tropni lekovi, naroito neuroleptici, posredstvom
deplecije dopamina. Taj rast moe da se kliniki
izrazi pojavom jatrogene amenoreje-galaktoreje.
II. ZADNJI REANJ HIPOFIZE
Kod dijabetesa insupidusa psihijatrijske pojave su
manje izraene i u zadnjem planu, ali je on znaajan
zbog potekoa postavljanja diferencijalne dijagnoze
sa potomanijom* i izvesnim oblicima alkoholizma.
HIPOGLIKEMIJA
III. HIPOFIZNI I SUPRASEDLASTI TUMORI
To su tumori koji esto dovode do psihikih pore-
meaja tipa mentalne konfuzije, ak do pseudode-
mentnog sindroma kao sekundarne pojave uz in-
trakranijalnu hipertenziju* ili, pak, do autentinog
Korsakovljevog sindroma* zbog lezije Papezovog
hipokampo-mamilo-talamikog snopa, kao i, mada
rede, do halucinatornih pojava.
Samo emo spomenuti Babinski-Frelihov (Trolich)
sindrom koji je vrlo redak i obino je u vezi sa
tumorom hipotalamusa i u kome se zajedno javljaju
gojaznost i hipogonadizam, ne raunajui specifine
psihijatrijske manifestacije; Lorens-Mun-Bidlov sin-
drom*, u kome se zajedno javljaju mentalna zaosta-
lost i pigmentarni retinitis, adipozogenitalni sin-
drom i polidaktilija, ali ije hipofizno poreklo ostaje
sporno; najzad Morganji-Stjuart-Morelov sindrom*
koji je mnogo ei.
R. Arno-Kastiljoni i .-K. kolo
HIPOGLIKEMIJA
od gr. hypo, ispod, glykys, sladak i haima, krv
Ovaj izraz objedinjuje skup klinikih pojava koje se
javljaju usled preteranim opadanjem nivoa glikoze u
plazmi. Poto odravanje metabolizma modanih
elija skoro iskljuivo zavisi od stalnog dotoka gli-
koze, posledice tog opadanja e, u sutini, najvie
osetiti mozak.
Tipina klinika slika hipoglikemije se odlikuje:
paroksistikim krizama lipotimike slabosti sa
bledilom, preznojavanjem, zastojima u disanju, mo-
tornom inhibicijom, ponekad praenim oseajem
neizdrive gladi;
to moe da dovede do gubitka svesti sa trizmu-
som i epileptiformnim konvulzijama;
posle toga moe da nastupi hipoglikemina koma
u kojoj se pogoravaju prethodni simptomi i nastaju
miine kontrakcije i bilateralni znak Babinskog.
Ova simptomatologija je esto obogaena jednim
psihijatrijskim aspektom koji ak moe da dominira
klinikom slikom. Re je o:
konfuznim i konfuzno-oneirikim stanjima;
halucinatornim epizodama;
ili banalnije, o promenama raspoloenja, bilo u
depresivnom smislu, sa krizama plaa, razdraljivo-
u, bilo, suprotno, u smislu pseudomaninih reakci-
ja sa iznenadnom veselou, krizama ludog smeha.
Opte je pravilo da ti poremeaji nastupaju na pra-
zan stomak, esto ujutru pri buenju ili vie sati
nakon obroka, a ponekad nou. U izvesnim sluaje-
vima, oni su izazvani miinim naprezanjem koje
uvek ima podsticajno dejstvo. Oni spektakularno
nestaju posle uzimanja eera ili intravenoznog ub-
rizgavanja glikoze. Steena gojaznost, kao pratea
pojava velike potrebe za eerom u tih bolesnika,
predstavlja vredan kliniki element. Ipak, paroksis-
tiko obeleje simptoma moe da se ublai ustupaju-
208
i mesto vie ili manje hroninim stanjima astenije ili
zamorenosti, depresije ili anksioznosti neurotinog
tipa. Semioloki polimorfizam hipoglikemije je, u
stvari, prilino veliki te navodi da se ponekad po-
misli na pitijatizam. Objavljena su i zapaanja o
psihozama, ali njihovo tumaenje ostaje vrlo sporno
zbog znaaja koji imaju faktori linosti samih boles-
nika. Jedino pojam glikozne gladi, vie ili manje
empirijski, ili nestajanje simptoma pri unoenju e-
era, mogu da usmere dijagnosticiranje.
Da bi bila potvrena, dijagnoza hipoglikemije za-
hteva ozbiljna dopunska ispitivanja:
Doziranje glikemije i insulinemije na prazan sto-
mak i pri testu gladovanja;
Test insulinskog stimuliranja: nesumnjivo je naj-
zanimljiviji klasini test hiperglikemije izazvane
oralnim putem.
Etiologije hipoglikemije su vrlo brojne i veoma esto
isprepletene. Obino su izazvane sledeim uzroci-
ma (mada velika veina uzroka hipoglikemije spada
u tri prve kategorije): nedovoljno unoenje hrane,
poremeaji jetre, preterano unoenje insulina, ne-
dostatak hormona antagonistikih u odnosu na in-
sulin, ekstrapankreatski tumori, jatrogeni poremea-
ji nervnog sistema.
Tano etioloko dijagnosticiranje vrlo esto zahteva
brojna paraklinika ispitivanja koja mogu da idu
sve do eksplorativne laparotomije.
U praksi, jedino konvergencija klinikih elemena-
ta i svih dopunskih pregleda moe da potvrdi dijag-
nozu. Ona se u praksi esto zasniva na sitnim
slabostima, uz visinu glikemije na prazan stomak
ispod 1 g/l. Meutim, ovaj rezultat, uzet izolovano,
uopte nije dovoljan dokaz, ak ni u potvrenim
hipoglikemijama.
Upravo u tom smislu postoji opasnost da etiketa
glikemije postane samo prikladan omot za itav niz
polimorfnih poremeaja, atipinog izgleda, pred ko-
jima e lekar ostati zbunjen. A postoji i opasnost da
se hipoglikemija, kao, uostalom, i hipokalcemija,
u nozografiji hipertrofira do dimenzija jednog od
onih medicinskih mitova kojima naroito doprinose
histerici.
M. Laka-Monzen, R. Arno-Kastiljoni i .-K. kolo
HIPOTIREOIDIZAM
od gr. hvpo, ispod i thyreos, tit
Izraz oznaava skup klinikih i biolokih znako-
va, nastalih usled nedostatka hormona titnjae.
Izraz miksedem, esto upotrebljavan kao sinonim,
oznaava, u stvari, jedan od simptoma tog obolje-
nja: mukoidnu infiltraciju koe koja moe da se
uoi, uostalom, i kad nema nikakve tireoidne insu-
ficijencije.
Uzroci hipotireoidizma razliiti su kod deteta i kod
odraslog oveka, kao i kliniki aspekti. U svim
sluajevima, bioloka ispitivanja e potvrditi dijag-
nozu (Tireoidna lezda*).
209
I. KOD DETETA
Glavni uzroci su agenezija i ektopija lezde i uroeni
poremeaji hormonosinteze. U ova dva poslednja
sluaja, klinike manifestacije su obino manje na-
glaene jer je hormonalni nedostatak, kvantitativni
ili kvalitativni, samo delimian i moe da se kom-
penzira hiperfunkcionisanjem hipotalamusno-hipo-
fizne osovine koje sekundarno dovodi do formiranja
gue.
Ozbiljnost oboljenja (hormoni titnjae su neophod-
ni za sazrevanje modane kore i razvoj psihikih
funkcija) i njegova uestalost (1/5000) doveli su do
postepenog ostvarivanja plana o sistematskom ot-
krivanju pri roenju: trebalo bi, dakle, da ovo obo-
ljenje danas postane izuzetno retko.
Prvi znaci se javljaju u drugom ili treem mesecu:
dete je suvie ozbiljno, retko plae ili se smeje,
pasivno je; postepeno se javlja zatvor, miksedema-
tozna infiltracija koe, hipotermija, ali naroito us-
poravanje psihomotornog razvoja i rasta. Posle go-
dinu dana, klinike posledice nedovoljnog luenja
hormona titnjae postaju karikaturalne: disharmo-
nian patuljast rast sa znatnim psihomotornim i
intelektualnim zaostajanjem, utoliko znaajnijim to
je hipotireoidizam ozbiljniji, a razvoj bez leenja
dui. Bez odgovarajue terapije, zavisno od postoja-
nja ili nepostojanja mukoidne infiltracije konog
pokrivaa, dolazi do klasinih slika miksedematozne
idiotije ili guavog kretenizma. Ovo poslednje obo-
ljenje moe biti posledica ozbiljne neuravnoteenosti
u ishrani koja dovodi do nedostatka joda: ono tada
dobija endemski karakter (endemski kretenizam).
Izvesni blai oblici hipotireoidizma mogu da se ot-
kriju tek kasnije, kad nastupe potekoe u koli, pa
ak i zaostajanje u pubertetu.
II. KOD ODRASLE OSOBE
Psihiki poremeaji usled hipotireoidizma su kon-
stantni i rani. Opadanje intelektualne koncentracije,
kao i potekoe sa pamenjem, odaju psihiko uspo-
ravanje koje moe da dovede do globalne bradipsi-
hije i dobije vid stupornog, predkonfuznog ili pseu-
dodementnog stanja. Uobiajena je afektivna ravno-
dunost sa egocentrinou i nezainteresovanou za
spoljni svet. Na toj osnovi apatinosti mogu da se
pojave napadi razdraljivosti, agresivne reakcije.
Ove timike poremeaje ponekad zamenjuje natmu-
renost, umerena tuga koja, meutim, moe da dobi-
je depresivan vid. Stalna nesanica je u kontrastu sa
pospanou u toku dana. Seksualna aktivnost je
smanjena ili ne postoji. Svi ovi poremeaji se povla-
e pod dejstvom supstitutivne opoterapije.
Opisane su i prave miksedematozne psihoze. Njiho-
va definicija je nepouzdana, poto je teko da se
tano odredi njihova tana veza sa poremeenim
luenjem titnjae. Veliku ulogu nesumnjivo igra
psihopatoloka predispozicija. Vrlo su polimorfne,
nemaju specifian karakter: melanholini ili haluci-
HISTERIJA I HISTERINA NEUROZA
natorni sindrom, oneirike epizode, hronina para-
noidna ili halucinatorna sumanutost. Njihova ues-
talost je mala i moe doi do poboljanja ako se
hipotireoidizam leci.
Izgleda da hipotireoidizam ubrzava procese moda-
ne senescencije i pospeuje, naroito kod stare osobe
kod koje banalnost i atipinost semiologije oteava-
ju dijagnosticiranje, nastanak autentine demencije.
Miksedematozna koma je klasina komplikacija hi-
potireoidizma: progresivna, duboka, praena vrlo
simptomatinom hipotermijom, danas se javlja veo-
ma retko.
Velika je uestalost EEG-anomalija; usporenost al-
fa-ritma, smanjenje amplitude, hipoaktivnost na is-
prekidanu svetlosnu stimulaciju, uz predominiranje
sporih talasa.
R. Arno-Kastiljoni i .-K. kolo
HIPSARITMIJA v. Fleksioni spazmi
od gr. hypsos, visina, vrh, a-, privativni prefiks i
rythmos, ritam
HISTERIJA I HISTERINA NEUROZA
od gr. hyslera, materica
Moe se zadrati deskriptivna definicija A. Poroa
po kojoj je histerija jedna posebna dispozicija, as
konstitucionalna i stalna, as sluajna i prolazna,
koja navodi izvesne subjekte na ispoljavanje nekih
vidova fizikih slabosti, somatskih bolesti ili psiho-
patolokih stanja, pod uslovom da se doda kako ta
pozajmljena semiologija nije plod simulacije, nego
izraava neku nesvesnu intencionalnost a potie iz
konflikata koji izazivaju strepnju i nezadovoljstvo.
I. RAZVOJ IDEJA O HISTERIJI
Smatrana u starom veku boleu vezanom za selje-
nje materice kroz telo (Hipokrat), potom organ-
skom boleu materice u vezi sa seksualnim uzdra-
vanjem (Galen), histerija se, u srednjem veku i u
renesansi (epohama velikih epidemija histerije), pod
uticajem avgustinovskih shvatanja po kojima je sek-
sualno zadovoljstvo greh, smatrala opsednutou
demonima. Dok je javno mnjenje smatralo histeri-
ne ene veticama i dok su ih dravne vlasti osuiva-
le na smrt, medicinsko mnjenje je isticalo bolesnu
prirodu histerije. U XVII veku je priznato da je ovo
oboljenje locirano u mozgu; Sidenhem (Svdenham)
daje vrlo precizan kliniki opis bolesti, Lepoa (Le-
pois) iznosi tvrdnju o mukoj histeriji kao ideju koja
je do tada bila nespojiva sa teorijom o materici. I
dok se u dve prve treine XIX veka suprotstavljaju
zastupnici organogeneze histerije i pristalice njene
psihogeneze, uporedo se razvija druga struja ideja i
istraivanja, proizala iz teorije o magnetizmu. I tu
se isto tako sueljavaju jedna organicistika struja
(koja podrava Mesmerovu ideju o fluidu i koja e
doiveti puni zamah sa arkoom (Charcot) i kolom
HISTERIJA I HISTERINA NEUROZA
iz Salpetrijere) i jedna animistika struja, proistekla
iz radova opata Farije (Faria), po kojoj je hipno-
za posebno psiholoko stanje, nastalo iskljuivo
sugestijom, a tu teoriju je estoko branila kola
iz Nansija [Bernhajm (Bernheim)]. arkoova zaslu-
ga je u tome to je histeriji vratio status bolesti
kakav imaju i sve druge. Primenjujui anatom-
sko-kliniku metodu u izuavanju manifestacija his-
terije, on je dao precizan i detaljan kliniki opis
ovog oboljenja kojim je, na osnovu postojanja speci-
finih stigmata, pokazao organsko poreklo obolje-
nja. Po njemu, histerinu sugestibilnost uslovljava
jedna dinamika lezija.
Otkako je, zahvaljujui arkou, histerija dobila sta-
tus bolesti, njena autonomija je neprestano ospora-
vana. Napredak anatomsko-klinike medicine utvr-
dio je njene granice u odnosu na organsku patologi-
ju; delo Babinskog je u tom pogledu bilo veoma
korisno. Ali uinivi autosugestiju temeljom histeri-
je, alias pitijatizma*, on ju je sveo na polusimulaciju
i pospeio njeno iskljuivanje iz polja medicine. Ona
e se u njega vratiti tek sa psihosomatskom strujom,
iako joj kliniari nee odrediti sasvim jasnu specifi-
nost u okviru funkcionalne patologije, i mada se
teoretiari nee saglasiti o njenom poloaju u odno-
su na neuroze organa [Aleksander (Alexander),
Brie (Brisset), Valabrega]. Pored psihijatara, Froj-
dov i Blojrerov (Bleurer) uticaj doprinee da se iz
histerije-neuroze izbrie celokupna halucinatorna i
sumanuta dimenzija u korist preterano ekstenzivne
shizofrenije. Somatska konverzija postaje stoer
provizorno ujedinjene histerije, konverzivne histeri-
je, neuroze iji bi konflikti i mehanizmi odbrane
bili specifini. U klinikoj stvarnosti, mora se pri-
znati da se konverzivni simptom sree u itavom
polju psihopatologije (neuroze*, psihoze*, organske
bolesti, te da je iluzorno traiti karakteristinu
strukturu histerinog Ja. Histerina virtuelnost vero-
vatno postoji kod svakog ljudskog bia i moe da se
aktualizuje u sluaju neke vitalne ugroenosti, ali kod
onih koje nazivamo histericima, itava egzistencija
se odigrava u registru teatralnosti, izbegavanja i pri-
vida. Ma kako bili zanimljivi Pavlovljevi, Ajzenkovi
(Evsenck) ili Kloningerovi (Cloninger) radovi, jo se
ne zna nita presudno o psiho-fiziolokim osobenosti-
ma koje bi predstavljale predispoziciju za histeriju.
Od 1935. godine, A. Poro sugerira da se ukine
imenica histerija i da se sauva samo pridev histe-
rian, za oznaavanje izvesnih poremeaja.
Izdanje DSM III* iz 1980. godine, izbacilo je tu re
iz svojih dijagnostikih kategorija.
II. PATOGENEZA
Danas u izuavanju histerinih mehanizama preov-
ladavaju tri koncepcije.
ane (Janet) karakterie histeriju kao suavanje po-
lja svesti i tendenciju ka disocijaciji* i emancipaciji
sistema ideja i funkcija koje svojom sintezom izgra-
uju linost.
210
Histerina osoba, poput hipnotisane, bila bi sklona
da inenzivno proivljava slike, plastino ih ostvaru-
je, odelotvoruje svoje fiks-ideje, ideje koje bi pred-
stavljale ispoljavanje psiholokog automatizma, os-
loboenog usled cepanja svesti.
Frojdov doprinos je znatan. Njegova istraivanja
histerije zauzimaju sredino mesto u istoriji psihoa-
nalize. Izuavanje njegovih prvih pacijenata, koje je
postalo klasino, omoguilo mu je da shvati veliki
znaaj nesvesnog psihikog konflikta u etiologiji
histerije i drugih odbrambenih psihoneuroza. Histe-
rini simptom je definisan kao proizvod kompromi-
sa izmeu elje* i zabrane gde se telo koristi kao
mesto figurativnog predstavljanja potisnutog izvor-
nog konflikta. Poput sna, simptom je nain ostvare-
nja elje i trpi iste preobraaje kao i oneirika
aktivnost (kondenzaciju*, pomeranje*, inverzija, vi-
estruke identifikacije*). Otkrie deje seksualnosti
najzad omoguava Frojdu da odredi konfliktno jez-
gro histerine neuroze, to jest nemogunost subjekta
da razrei Edipov kompleks* i izbegne strah od
kastracije* (dvosmislenost identifikacija).
Kremer (Kretschmer) je pokuao da da bioloko
tumaenje histerije poistoveujui krize agitacije (mo-
torna oluja) i inhibitorne krize (letargija, simuliranje
smrti) sa reakcijama opaenim u ivotinjskom svetu u
sluaju ivotne opasnosti. Otada su etolozi predlagali
druge adaptativne ivotinjske modele koji bi mogli biti
u osnovi histerije: simulatorska parada ili manevar za
odvraanje grabljivaca, izazivanje pseudoseksualnog
ponaanja koje smiruje agresivnog istorodnika.
III. SIMPTOMATOLOGIJA
Simptomi mogu da oponaaju celokupnu somatsku
ili psihiku patologiju.
Krize Velika kriza ima tipian scenario koji je opi-
sao arko: zapoinjui afektivnim predznacima, gu-
enjem, ulnim iluzijama, napad se nastavlja sledom
neobuzdanih konvulzija, klovnovskih krivljenja (iz-
vijanje tela u krunom luku, pokreti trupa kao pri
pozdravu), strastvenih stanja (ekstaza, transovi,
pantomime uasavanja, ljutnje, sladostraa) u koji-
ma se san odigrava i iskazuje; sve to, proivljeno u
stanju polusvesti, sa snanim emocionalnim i dram-
skim nabojem, traje manje od pola sata, ali krize
mogu da se ponavljaju u serijama, da se smenjuju sa
paralizom i grenjima. Danas se viaju blae krize:
veoma erotizirana konvulzivna agitacija, letargini
napad koji se ponekad smatra komom. Naroito se
sreu manje krize, izazvane nekim frustracijama,
koje esto oteava hiperventilacija, hiperpneja, izazi-
vajui hipokapniju. Ove emocionalne krize, pseu-
dosinkope, nervne krize, tetaniformne krize, odra-
va saaljenje okoline; one brzo prolaze u izolaciji.
Veliki psihiki sindromi Veliki psihiki sindromi os-
tvaruju ta abnormalna stanja svesti ije je izua-
vanje dovelo do nastanka dinamike psihijatrije, od
aneovog psiholokog automatizma do Frojdo-
vog nesvesnog: sumrana stanja u kojima fiks-ideja
211
predstavlja sredite pomraene svesti, takozvani vi-
gilambulizmi i somnambulizmi u kojima se odigrava-
ju nerazreene traumatske scene, disocijativna sta-
nja* sa bogatom vizuelnom proizvodnjom (transovi,
kataleptike ekstaze*, ispoljavanje medijumskih*
sposobnosti). Pri buenju, zaborav zastire ta disoci-
jativna stanja, a ponekad ih i potpuno preplavljuje;
u amnestikoj fugi, oito odbrambeni zaborav pre-
kriva neku nepodnoljivu situaciju (rat, sudsku pre-
sudu, afektivni konflikt) i ponekad ide do gubitka
identiteta. U redim sluajevima alternativnih linosti,
svaka od linosti zadrava ivotni stil i uspomene
koje su joj svojstvene.
Ovi poremeaji bili su vrlo esti nekada kada su ih
magnetiari i spiritisti mnogo koristili. Oni su danas
retki i zbog toga ih je teko identifikovati; oni ipak
predstavljaju bitan vid histerije, rascep svesti (a-
ne) koji u psihiki ivot unosi hipnoidno* stanje
(Brojer).
Sluajevi somatske konverzije Somatski poremeaji
deavaju se naroito na nivou vitalnih organa ije
funkcije paraliu: motorna oteenja se iskazuju u
obliku paraliza, nenormalnih pokreta, grenja. So-
matska konverzija ne sadri nikakav objektivni znak
organske povrede; ona ne potuje anatomsku siste-
matizaciju, ali, uzimajui primer iz popularnih pred-
stava, ona izraava predstavu kakvu bolesnik ima o
bolestima i funkcionisanju svog tela. Otuda neobi-
ne paralize jednog segmenta uda (prst, ruka), mii-
ne monoplegije sa neosetljivou u butini, hemi-
plegije u kojima bolesnik vue po zemlji svoju para-
lizovanu nogu, sistematska grenja koja ponavljaju
neki ekspresivan stav (ruka, stisnuta u stavu pretnje
ili molitve, kamptokormija), ritmike ili igrake ho-
ree, itd. Meu tim motornim konverzijama, najee
su afonija i astazija-abazija.
Oteenja senzibiliteta su razna: anestezije ili hipoes-
tezije sa neobinom raspodelom koje pogaaju, na
primer, elu jednu polovinu tela ili su, pak, rasute
u ostrvca. Ponekad se one nadovezuju na paralize:
anestezije u vidu rukavica, izama, ograniene
pravom amputacionom linijom. One mogu da
zahvate sluzokou (drela, vagine), da se smenjuju
sa hiperestezijama: histerini klin u temenu, hipe-
restezija na mestima starih oiljaka, hiperestezijske
zone koje prate grenje zglobova (pseudokoksalgija)
ili trbunih miia (lano zapaljenje slepog creva). U
simptomatologiji esto preovlauju algije; mogu biti
izolovane ili se smenjivati sa motornim smetnjama,
mogu biti fiksne ili etajue, privremene ili trajne;
njihovo glavno obeleje je to to dovode do invalid-
nosti; glavobolje spreavaju svaki intelektualni rad,
karline algije su prepreka za seksualne odnose, iijas
osuuje na viemeseno leanje u krevetu. Ove psi-
halgije mogu da dovedu do nepotrebnih intervencija
(ovarijektomija, histerektomija, uestala vaenja zu-
ba, itd.). Ponekad su pogoene senzorne funkcije:
anozmija, udne perverzije ula mirisa i okusa, gluvo-
a, koja moe da bude praena nemou, vizuelni
HISTERIJA I HISTERINA NEUROZA
poremeaji: epizode diplopije, maglovitog vienja,
fotofobije; rede se javlja prolazno ili trajno slepilo*.
Emocionalni jezik, histerika takoe koristi neurovege-
tativni sistem iji je poremeaj kod njega uobiajen.
Spazmi glatke muskulature mogu da izazovu sledee
pojave: knedlu u grlu, tucanje, spazmotini kaalj,
zadravanje urina, vaginizam, stomanu nadutost.
Ove psihofizioloke pojave su neposredan izraz emo-
tivnih stanja; za razliku od simptoma konverzije, u
njima nema ni nesvesne razrade, niti oni imaju od-
brambenu vrednost. Razlika nije ipak tako radikal-
na. Tako je povraanje, esto kod histerika, ponekad
samo neposredna reakcija gaenja ali takoe moe
da ima nesvesno znaenje: Ne mogu da progutam
ovu situaciju; ono podrazumeva somatsku predus-
retljivost (fizioloku predispoziciju za lako povraa-
nje); ono moe takoe da se ponavlja, te da postane
uslovno ako se ukazu sekundarne dobiti (esto po-
vraanje naposletku zabrine okolinu, lekara).
Uprkos svojoj prividnoj raznolikosti, histerine kon-
verzije imaju zajednike osobine koje omoguavaju
njihovo identifikovanje: poetak koji nastupa naglo
ili posle jedne faze meditacije, ne postoji organsko
oteenje; vie psihika, nego anatomska topogra-
fija, paradoksalna tolerancija simptoma koja udru-
uje lepu ravnodunost (belle indifferencev) sa
teatralnou; plastina semiologija koja se obogau-
je ili se sistematizuje u pseudobolesti radi postizanja
eljenog cilja ili po elji ispitivaa. Ovu shemu treba
iznijansirati. Ravnodunost ni izdaleka nije stalna;
nivo anksioznosti esto ostaje visok (Lader). Sim-
ptomi nisu uvek nepostojani ili spektakularni: uo-
biajeni umor, glavobolje, nesigurnost u hodu mo-
gu da rezimiraju jednu upornu simptomatologiju
koja, iako diskretna, ipak izaziva invalidnost.
Histerik izraava svoju nevolju telom; njegovi sim-
ptomi govore za njega. Somatska konverzija* je u
isti mah odbrambeni kompromis kojim se izbegava
iskuenje stvarnosti, te otuda smirivanje unutranje
napetosti i obraanje drugom oveku koga histerik
mobilie u punoj bezazlenosti poto su njegove naj-
dublje pobude potisnute. Simbolika transpozicija
prikriva smisao nesvesne poruke. Zahvaljujui sim-
ptomu, izmeu bolesnika i njegove okoline stvara se
mrea meuzavisnosti u kojoj svako nesvesno nalazi
neku korist. Privilegovani sagovornik histerika, le-
kar, uvek biva u to uvuen (zainteresovan, zaveden,
doivljavajui mogunost leenja kao izazov) i to na
svom vlastitom terenu, na terenu medicine tela, otud
nadmetanje u simptomima i terapijama, uobiajeno
u leenju tih bolesnika. Dajui peat organskog
oboljenja, lekar moe da doprinese da se neki
simptom ustali, a bolest postane hronina. Posle
toga nema nieg teeg nego pokrenuti bolesnika koji
se navikao na ivot invalida koji prima tuu pomo.
IV. HISTERINE ORGANIZACIJE
Histerine pojave mogu da se jave kao prigodne i
prolazne smetnje, ili da budu deo trajne evolucije
neke histerine neuroze.
HISTERIJA I HISTERINA NEUROZA
Kao izolovane smetnje, konverzivne ili disocijativne,
histerine reakcije nastaju povodom neke estoke psi-
hike traume ili nekog nepodnoljivog sukoba, naro-
ito kod priprostih, emotivnih, nezrelih osoba, pone-
kad i kod normalnih osoba kada je psiholoki stres
intenzivan. Ove histerine reakcije su este u vojni-
koj sredini, u okviru patologije rada i u nerazvijenim
sredinama. Simptomi, obino prolazni, mogu da po-
stanu hronini zbog koristi koje se izvlae iz bolesnog
stanja: afektivne ili materijalne pogodnosti, osloboe-
nje od odgovornosti, reenje emotivne dileme.
U histerino) neurozi, pojave somatske konverzije
predstavljaju na repetitivan i esto trajan nain omi-
ljeno reenje za intrapsihike sukobe. Konverzivni
dogaaji retko kad ostaju izolovani; najee se
prepliu sa drugim pojavama, ostvarujui vie ili
manje potpuno ono to grupa iz Sent-Luisa [Vudraf
(Woodruff), Gudvin (Goodwin), Gize (Guze)] nazi-
va Brikeovim (Briquet) sindromom. Pod tim nazi-
vom, oni opisuju jedno polisimptomatsko oboljenje
koje pogaa naroito ene (1 do 2% enskog sta-
novnitva), obino poinje pre 25. godine i odlikuje
se povratnim ili trajnim poremeajima ija je istorija
esto zapetljana. Konverzivne smetnje predstavljaju
samo jedan vid bogate semiologije koja, na osnovi
anksioznosti* i emotivne labilnosti, moe da sadri
spazme, bolove, umor, depresiju, poremeaje u is-
hrani (anoreksija, povraanja), menstrualne poreme-
aje (izostanak menstruacije, neuredne menstruacije)
i seksualne poremeaje (frigidnost, dispareunija).
Trajanje smetnji varira od afonije koja traje nekoli-
ko dana do paralize koja traje godinama; treina
konverzivnih epizoda traje vie od jedne godine.
Brikeov sindrom nije pravi kliniki entitet, nego je
pre krajnji ishod kontinuuma histerinih poremea-
ja, tamo gde se na kraju sreu hirurka intervencija i
hronini hendikep. Oko 20% konverzivnih histerika
odgovara kriterijumima koje zahtevaju ameriki au-
tori za takvu dijagnozu. Kod drugih je razvoj manje
ozbiljan, ali ga je nemogue shematizovati zbog
egzistencijalnih uslova i linosti iji su tipovi izuzet-
no raznoliki.
Razvoj histerine neuroze zavisi od okoline, s tim to
dinamika odnosa odreuje njenu fizionomiju; po-
godna sredina, suprunika zatita omoguavaju re-
lativnu ravnoteu, ali povlaenje u bolest ostaje
reenje kome e histerina linost pribei kad joj ptoma (krize, hramanje, grenja, neobjanjiva groz-
ponestane sigurnost i samopouzdanje, a histerina
ena kad treba da se oslobodi svojih obaveza supru-
ge i majke jer ih kao ena-dete teko ispunjava.
Ovo znai da globalna prognoza takoe zavisi od
mogunosti kojima raspolae linost* kao takva. Po-
znato je da se histerija esto javlja kod histrionskih,
egocentrinih* i sugestibilnih* linosti koje imaju
potrebu da se pokazuju i da se istiu, koje zavode i
izmiu, koje su gladne nenosti i koriste u ivotnim
odnosima svoj preterani reaktivitet i svoju sklonost
ka dramatizovanju, svaama, scenama, ucenjivanju.
U njihovom ponaanju se odraavaju, u razliitom
stepenu, ali ponekad u punoj meri, potiskivanje i
212
odbramene inhibicije (ne znati, ne videti ono to
preti da podseti na konflikte), te otuda osobenosti
intelektualnog funkcionisanja (rasejanost, beanje u
imaginarno, naivnost, ponekad pseudodebilnost) i
osobenosti mnestike aktivnosti (zaboravljanje, ne-
poznavanje, pogrena seanja), o emu svedoi kon-
fuzna i esto izmiljena pria o njihovoj biografiji.
Meutim, crte histerino^ karaktera su organizova-
ne u vrlo razliite strukture; ne postoji jedna histe-
rina linost, nego postoje svi prelazni oblici izmeu
relativno prilagoene edipovske histerine linosti i
pasivno-zavisne oralne histerine linosti, bliske gra-
ninim sluajevima tipa as if ili infantilnim osoba-
ma koje vrebaju regresija i depresija, ponekad ak
adikcija, ili, pak, histerinog psihopate koji ima
buran ivot, te je eventualno delinkventan ili perver-
zan.
Posebno mesto mora da se obezbedi za organ-
sko-hislerine kombinacije. Poznato je da svaka fizi-
ka bolest moe, zahvaljujui regresiji, da ima histe-
rine simptome, to je izvor estih greaka u dijag-
nosticiranju. Organska cerebralna oboljenja, epilep-
sija* i intrakranijalne traume* posebno su pogodni
za izbijanje histerinih pojava. Meutim, ne bi tre-
balo svoditi somatsku predusretljivost na obinu
fizioloku ranjivost. Ako neka organska smetnja i
moe da predstavlja poziv za kristalizaciju nekog
simptoma na neki organ ili funkciju, oslabljene us-
led neke stare ili skoranje organske povrede, sau-
estvovanje tela javlja se kod histerika na mnogo
drugih naina (erogeno telo, fantazmiko telo).
V. VARIJACIJE HISTERIJE
Zavisno od starosti Konverzivni dogaaji poinju u
polovini sluajeva izmeu 15. i 25. godine. Kod
adolescentkinje i mlae osobe oni su esto spektaku-
larni. Kad dou godine i usamljenost, postoji tenja
da budu zamenjeni depresijom* ili hipohondrijom*.
Deset odsto sluajeva poinje posle 45. godine, obi-
no u nekom depresivnom ili deficitarnom kontekstu.
Izvesne regresije* ili kaptativna zavisnost starijeg
doba bliske su histeriji.
Mali scenario bolesti je banalan kod deteta oba
pola. Kod deteta starijeg od osam godina, nailazimo
na autentine histerije gde organizacija nekog sim-
nica) koju odrava porodina popustljivost, nudi
trajno reenje trenutnih afektivnih konflikta, ali ob-
ino nije uvod u tipinu histerinu neurozu.
Zavisno od pola Razlike izmeu polova su znatne to
se tie: 1) uestalosti javljanja (3 ene prema 1 mu-
karcu); 2) semiologije: mono- ili oskudna simptoma-
tologija kod mukarca, plurisimptomatologija kod
ene; 3) terena: enska histerija je prilino pravil-
no rasporeena na stanovnitvo uopte; muka histe-
rija naroito pogaa priproste osobe ili osobe malih
sposobnosti, neprilagoene drutvu (psihopate); 4)
etiolokih okolnosti; kod ene su naroito posredi
afektivni ili seksualni konflikti; kod mukarca se
213
histerija javlja u situacijama prinude koje vode u
regresiju (vojnika sredina, zatvor) gde slui, vie ili
manje svesno, kao podloga finansijskim ili drutve-
nim revandikacijama posle nekog nesrenog sluaja;
u tim kompenzacionim neurozama*, status bolesni-
ka, ne ba saglasan sa idealom muevnosti, legitimi-
e se obeteenjem koje je i dobit i simbol.
Zavisno od epohe Izraajni modaliteti histerije zavise
koliko od kulturnog, toliko i od individualnog ni-
voa. Histerina osoba igra ulogu koju oekuje dru-
tvo njenog vremena (vetica, opsednuta avolom,
bolesnica). Zavisno od epohe, etnike sredine i kul-
ture, drutvena grupa pospeuje ili suzbija najburni-
je izlive neuroze. Posle prave epidemije krajem XIX
veka, ona se povukla, bar prividno, poto ju je
Babinski na neki nain razotkrio. ak je i ratna
histerija doivela jednu semioloku mutaciju izmeu
dva svetska rata. Velika histerija nije vie po ukusu
vremena, ali to ne znai da je histerija nestala. Umor,
depresija, algije popunjavaju ono mesto koje su u
prolom veku zauzimale neuroloke smetnje. Ove
poslednje su jo este u nerzvijenim sredinama.
U izvesnim istorijskim momentima, histerija je dobi-
jala oblik epidemija poput onih koje su se masovno
irile krajem srednjeg veka u Evropi, opustoenoj
kugom (isposnici-bievatelji, ples sv. Vida) ili su se
kristalisale, zahvaljujui religijskim krizama, u ma-
nastirima (Luden, u periodu protivreformacije), u
samostanu Sen-Medar, na grobu janseniste Parisa.
Kolektivna histerija jo postoji, ali je obino ograni-
ena na ue grupe (enski internati, radionice).
Svoenje kultova opsednutosti, vrlo ivih u izvesnim
kulturama (Vudu, Kondomle), na obinu kolektivnu
histeriju, pokazuje preterani etnocentrizam. U tim ob-
rednim seansama gde se inkarniraju ili prenose mitski
modeli grupe, kriza je kontrolisana, puna znaenja za
uesnike; iznosei na scenu individualne ili drutvene
tenzije, ona omoguava njihovu emocionalnu katarzu,
poput psihodrame*, ili pre, etnodrame.
VI. DIJAGNOZA
Greke su este kao to to pokazuju katamnestike
ankete [Sleter (Slater), Merski (Merskev)]. Ne treba
se zadovoljiti dijagnozom histerije pre nego to se
obavi potpun somatski pregled. Pri tom e dobro
doi paraklinika ispitivanja koja su dobro odabra-
na, bez suvinih i skupih pregleda. Testovi linosti,
farmakodinamika istraivanja mogu da budu ko-
risna. Opreznost je neophodna jer nijedan argument
nije odluujui: negativni rezultati ne iskljuuju or-
gansku prirodu poremeaja, utoliko pre to histeri-
na semiologija ponekad prikriva neko organsko
oboljenje u zaetku; histerina osoba moe da pati i
od autentinih organskih poremeaja.
Somalska oboljenja, koja se najee pogreno smat-
raju histerijom, jesu oboljenja centralnog nervnog
sistema (multipla skleroza*, tumori mozga*, tempo-
ralna epilepsija*, neuroloke diskinezije), dismeta-
bolike bolesti (porfirija*, hipoglikemija*, hipo-
kalcemija), konjuktivitisi, miastenija. Ova organ-
ska oboljenja ponekad imaju histerian stil i
HISTERIJA I HISTERINA NEUROZA
promenljiv razvoj koji dosta varaju. tavie, organ-
sko-histerine kombinacije naroito su este kod epi-
leptiara* i u intrakranijalnim traumama*.
Psihike smetnje u histeriji postavljaju teke dijagnos-
tike probleme. Histerina osoba moe da glumi ludi-
lo* ili demenciju* (Ganserov sindrom), usvoji nastra-
no ili detinjasto ponaanje koje podsea na psihozu*.
Izvesni nastupi sumanutosti (bouffees delirantes*), psi-
hogenog karaktera, predstavljaju produena histerina
sumrana stanja (erotina ili mistina sumanutost*,
lana trudnoa, opsednutost*, silovanje). Obratno,
shizofrenija moe da pone nekim na izgled histeri-
nim manifestacijama; hronina halucinatorna psihoza
moe da se razvije kod neke histerine osobe.
Pri postavljanju dijagnoze, ponekad je teko napraviti
razliku izmeu histerije i simulacije*. ak i u sluajevi-
ma kada je pokretaki motiv subjekta oigledan (sud-
ska presuda, zatvaranje, ratna situacija, dogaaj koji
moe da dovede do obeteenja), nije sigurno da se
radi o svesnoj i organizovanoj simulaciji. Nesigurna
granica izmeu svesnog i nesvesnog ostaje idealna
mea koja odvaja simulaciju od histerije, ali laganje
tela obino uestvuju i u jednoj i u drugoj (. Dele).
Histerik sebe vara isto koliko i nas vara; njegova
dobronamernost nije sumnjiva, bar u poetku, jer se
deava da on, kasnije, koristi svoje simptome za odre-
ene svrhe: detinjaste podvale ili razraene patomimi-
je* koje bolniko leenje samo obogauje. Trofiki
poremeaji, ranije opisivani u histeriji (fliktene, ulcera-
cije, Bledi edem) pripadaju registru patomimije.
VII. TERAPIJA
Neki terapeuti idu za tim da otklone simptom, to
kao cilj nije za zanemarivanje jer dobit* koju boles-
nik izvlai iz svoje situacije veoma doprinosi da se
on vrsto dri bolesti. Izolacija*, koja deluje tako
to otklanja drutveno-porodine inioce koji pro-
dubljuju simptom, ponekad je dovoljna u novonas-
talim sluajevima. Postupci sugestije* (obino ver-
balno ubeivanje, korienje udotvornih lekova,
sugestija s pomagalima) imali su spektakularan us-
peh, kako zahvaljujui oekivanju pacijenta, tako i
autoritetu terapeuta i svojevrsnoj inscenaciji. Hipno-
za* ili subnarkoza* barbituratima, koji menjaju sta-
nje svesti, mogu da se koriste za pospeivanje suges-
tije ili kao katartine metode u posttraumatskim
histerijama. Postoji opasnost da ozdravljenje bude
prolazno ako se ne stvore uslovi koji omoguavaju
pacijentu da dezinvestira svoj simptom (delovanje
na porodinu sredinu, obezvreivanje sporednih do-
biti*, javno vrednovanje izleenja). Ponekad e do
naputanja simptoma postepeno doi u psihoterape-
utskom odnosu ije potekoe ne treba potcenjivati
(upravljanje transferom* i kontratransferom*).
Anksiolitika* ili antidepresivna hemioterapija mogu
da budu korisne ako se sprovode znalaki i ako se
ima na umu da histerina osoba nije ba osetljiva na
placebo, da ponekad paradoksalno reaguje na leko-
ve, da moe imati sklonost ka toksikomaniji*. Te-
meljno leenje neuroze je esto razoaravajue. Ti-
pina psihoanalitika terapija* se retko primenjuje.
HISTEROFOBIJA
Radije se pribegava psihoterapiji* analitikog tipa,
oi u oi, u kojoj oprezno tumaenje odbrambenih
mehanizama omoguava da se postepeno shvate
nesvesni konflikti.
T. Lamperjer
J.-M. CHARCOT, L'Histerie. Textes choisis et presentes par
E. Trillat, Toulouse, Privat, 1971; J. CORRAZE, De l'histe-
rie aux pathomimies, 189 str, Pari, Dunod, 1976; S. FRE-
UD, Fragments d'une analyse d'hystrie: Dora. In Cinq
psychanalyses, str. 1-91, Pari, PUF; S. FREUD et J. BREU-
ER, Etudes sur l'hysterie, 2. izdanje, 254 str; PUF, 1967; L.
ISRAEL, L'hysterique, le sexe et le medecin, 251 str, Pari,
Masson, 1976; P. JANET, L'etat mental des hysteriques,
Pari, Alcan, 1894; Th. LEMPERIERE, J. PERSE et M.
ENRIQUEZ, Symptomes hysteriques et personnatite hysteri-
que, Izvetaj na Kongresu psihijatrije i neurologije francus-
kog jezika Lausanne, 1965, Masson, Pari. H. MERSKEV,
The analysis of hysteria, 310 str. London, Bailliere Tindall,
1979; I. VEITH, Histoire de l'hysterie, Pari, Seghers, 1973.
HISTEROFOBIJA v. Fobija i Fobina neuroza
od gr. hystera, materica i phobos, strah
HISTRIONIZAM v. Histerija
od lat. histrio, glumac
HLADNE OBLOGE v. Obloge
HLORALIZAM
od gr. chloros, zelen (zelenkasti metaloid)
Hloralizam, danas veoma redak i zamenjen barbitu-
rizmom*, u svoje vreme su dobro opisali Antom
(Antheaume) i Paro (Parrot), Klerambo (Cleramba-
ult); ukazano je na jedan torpidan oblik s bradipsi-
hijom i konfuznom optuzijom, jedan agitovan oblik
s nervozom, razdraljivou i anksioznim stanjem i
pravim somnabulizmom, tokom noi. Opisan je i
jedan Moralni delirium tremens*.
Hroraloza je odgovorna za izvestan broj koma ija
je prognoza uglavnom povoljna; posle prve faze
mirnog sna, nailazi faza psihomotorne agitacije s
trzanjem facijalnih miia, tendinoznim trzajima,
koja se, posle nekoliko asova, nastavlja komatoz-
nim, dubokim snom iz koga se subjekt sutradan
budi s amnezijom.
M. Poro
HOMICID
od lat. homo, ovek i caedere, ubiti
Homicid je in neposrednog izazivanja smrti nekog
ljudskog bia. Gledano s pravnog stanovita razli-
kujemo: udarce i povrede koji dovode do smrti, bez
namere da do nje doe; homicid usled nepanje,
namerni homicid ili ubistvo i umorstvo ili ubistvo s
predumiljajem, s tim to svaki in, ovako definisan
francuskim Krivinim zakonom, povlai razliite
214
sankcije. Ovde emo obraditi samo hotimina ubis-
tva.
Prema stepenu srodstva, koje eventualno postoji
izmeu ubojice i njegove rtve, govori se o uksorici-
du* (ubistvo supruge), fratricidu*, paricidu*, infanti-
cidu* (novoroene). Napad na ivot neke visoke
dravne linosti je magnicid*, a na ivot suverena,
regicid*. Pod imenom genocid obuhvaen je kolek-
tivni zloin protiv nekog celog naroda.
Motivi za homicid mogu da budu afektivne vrste
(ljubomora, mrnja, strast) ili da budu vezani za neki
koristoljubivi cilj (uklanjanje prepreke za izvrenje
nekog prestupa ili uklanjanje nezgodnog svedoka).
Eutanazija ili ubistvo iz milosra, koje se ponekad
javlja u obliku potpomognutog samoubistva, za-
sluuje da bude posebno spomenuto, kako zbog
svojih deklarisanih motivacija, tako i zbog svoje
uvek kontroverzne legitimnosti na mnogim planovi-
ma (moralnom i verskom, pravnom, medicinskom).
Isto je i sa homicidom iji je cilj uklanjanje, bilo
izuzetno ili sistematsko, neizleivih, pa ak i starih
osoba, i na koji, zavisno od mesta i vremena, pojedi-
nac na koga se to odnosilo nije uvek gledao kao na
blagu i eljenu smrt.
Smrtna kazna i pobaaj takoe bi mogli da se
pomenu na ovom mestu.
Savremena prouavanja psihogeneze zloina poka-
zuju da je duboka motivisanost zloina, u stvari,
vrlo sloena i da prevazilazi motive koji su nepos-
redno dostupni razumevanju. Ona je povezana sa
itavom psiholokom konstelacijom u kojoj se po-
mou analize posebno moe otkriti jedan sistem
linih vrednosti subjekta, kao i uroene ili steene
predispozicije za agresivno dominiranje, ili slepi ego-
centrizam ija je najindikativnija posledica prezir
prema tuem ivotu (Enar).
Jedna hromozomska anomalija mogla je biti inkri-
minisana kao kriminogeni faktor. Tako bi 2% kri-
minalaca imalo viak hromozoma Y. Ova anomalija
je prisutna kod stanovnitva sa uestalou koja nije
zanemarljiva, a jo je ea kod osuenika. Ona
pospeuje poremeaje karaktera praene izvesnom
agresivnou, kao i antidrutveno ponaanje. Treba
jo samo da uz to postoji i podesna sredina. Na
uestalost homicida utie drutvena sredina krimi-
nalca, a ponekad i njegove rtve, surovost obiaja
(krvna osveta, preterana impulzivnost u izvesnih
naroda), nemiri u izvesnim epohama (revolucije),
nestabilnost i slabost represivnog sistema (blagost
izvesnih sudova prema zloinima iz strasti).
U mentalnoj patologiji, homicid je odgovor na pro-
menljive podsticaje, zavisno od sluaja; on je, u
poreenju sa drugim prestupima, redak u dementnim
stanjima; tada je posledica nekog apsurdnog gesta
koji se pre moe pripisati sluajnosti nego voljnoj
nameri.
U oligofreninim slanjima (duevna zaostalost, imbe-
cilnost) mogu da se jave, kao sekundarna stanja,
homicidne reakcije. One su obino sluajne, i nasta-
215
ju iz neopreznosti ili igre (nesmotreno bacanje ka-
menja, nespretno rukovanje vatrenim orujem, bu-
dalasto egaenje, izazivanje kvarova da bi se za-
dovoljila radoznalost, oponaanje junaka sa filma,
itd.). One takoe mogu da se jave pri raptusu gne-
va ili ispoljavanju pritajene ljutnje zbog nekog bez-
vrednog razloga, da budu posledica, u nekoj ba-
nalnoj raspri, korienja sredstava koja su nesraz-
merna nameri da se ovek odbrani od protivnika ili
da ga u neemu ispravi. Ponekad je homicid, koji je
izvrilo dete, rezultat istih optih pobuda. Ali on isto
tako moe da bude motivisan strau kao kod od-
raslih (v. dalje), ili da tei uklanjanju nejasnih kom-
pleksa ili konflikta koje nedovoljno razvijen kritiki
smisao ne uspeva da integrie. On tada postaje
jedino mogue reenje [Kolen (Collin) i Role
(Rollet)]. Nesumnjivo je, da perverznost poveava
opasnost od homicida kod oligofrenih osoba, kao i
kod deteta.
Homicid je ei u deficitarnim mladalakim stanjima
(shizofrenija, katatonija, autizam) zbog samog me-
hanizma drutvenog neuklapanja, autizma i impul-
zivnosti bolesnika. Plodni trenuci na poetku, kao
i periodi sumanutosti, predstavljaju istinske sud-
sko-medicinske faze u toj grupi diskordantnih obo-
ljenja. Motivisanost ina je ponekad prilino jasna i
povezana sa nekim oseanjem neprijateljstva. Ali
subjekt esto nije svestan motiva koji izgleda neo-
bjanjiv. P. Giro (Guiraud) je, meutim, bio u situa-
ciji da pokae kako se u izvesnim sluajevima, gde
postoji relativna lucidnost, ubistvo javlja kao osloba-
ajui in u odnosu na samu bolest. Usmeren dubo-
kim kompleksima, izbor rtve moe biti odreen
nekim skupom slika, misli i povinovati se nekom
oseanju u pogledu kog bolesnik sam sebe zavarava.
Meu epizodnim ili periodinim psihozama, akutna
manija je samo u izuzetnim sluajevima homicidna,
uprkos nemiru i estoj agresivnosti tih bolesnika.
Isti je sluaj i sa melanholijom gde depresija pre
navodi subjekt na samoubistvo*. Ali upravo se u
tom psihotinom obliku sree paradoksalno altruis-
tiko ubistvo. Bolesnik, ponukan oseanjem saalje-
nja [Dipre (Dupre)], rtvuje draga bia (obino iz
svoje porodice), da bi ih potedeo muka koje mu
njegova sumanutost predoava kao neizbenu pre-
tnju. Samoubistvo, uspelo ili ne, obino ide uz ovu
vrstu homicida. Treba se uvati takvog rizika ako se
pojavi preterana briga obolelog od melanholije za
njegove najblie [A. Klod (H. Claude)].
Akutna konfuzna stanja, bilo da su infektivnog ili
traumatskog porekla, mogu da dovedu do homicida
pod dejstvom oneirikih halucinacija ili ideja utica-
ja. Dijagnoza tih stanja obino se lako postavlja.
Meu intoksikacijama, akutni ili hronini alkoholi-
zam* zauzima posebno mesto zbog broja zloina do
kojih dovodi. On ne samo da moe da iskomplikuje
ili da pogora instinktivne ili steene antisocijalne
tendencije kod labilnih osoba, nego sam po sebi
moe da izazove as estoku eksploziju konfuzne
HOMICID
opijenosti ili strepnju delirijum tremensa, as boles-
nu ljubomoru, svadljivu razdraljivost, etiko sroza-
vanje u hroninim oblicima.
Pomenimo takoe i konoplju (hai, kif) i kokain,
meu otrovima koji izazivaju ubilake reakcije.
Epilepsija* se esto smatrala faktorom koji ljude ini
opasnim. U stvari, izgleda da su epileptiari manje
opasni nego po klasinoj proceni. Procenat epilepti-
ara medu zatvorenicima isti je kao i u celokupnoj
populaciji.
Do homicida u epilepsiji dolazi poglavito tokom
paroksizmalnih kriza (ekvivalenata ili sekundarnih
sumanutih stanja), naroito u epileptikom besu kao
i u fazama pre ili posle vrhunca konvulzivne krize.
Taj homicid se naroito odlikuje neoekivanou i
bezgraninom brutalnou, estinom i divljatvom
zadatih udaraca, tenjom ka automatskom recidivu
od napada do napada.
Ipak, neki homicidi, izvreni tokom kritine faze,
bili su promiljeni i najavljeni u meuvremenu, za
vreme svesnih faza. Oni odgovaraju nekoj stvarnoj
preokupaciji subjekta. Tada je teko resiti problem
odgovornosti i treba izvriti duboku analizu ponaa-
nja bolesnika pre, za vreme i posle ina da bi se
potvrdio ili odbacio patoloki karakter homicida.
Tenje, ka impulzivnosti opsesivnih osoba koje su
uvek vie ili manje emotivne (Morel), anksiozne
(Dipre) i psihastenine [P. ane (Janet)], kao i shi-
zoidne [Kremer (Kretschmer)], retko se pretvara-
ju u homicidne inove. One su, zapravo, i to sko-
ro sutinski, suprotne linosti subjekta. Isto tako,
one se ostvaruju, i to po cenu teskobne borbe,
tek kad ne izazivaju ozbiljne posledice. Da bi do-
lo do homicida, potrebno je da deluju sekundar-
ne okolnosti (duevna zaostalost, emocionalni ok,
organsko ili toksiko oteenje), sposobne da oz-
biljno umanje lucidnost bolesnika i njegovu samo-
kritinost, da ugroze njegovu otpornost, te da stvo-
re, u neku ruku, stanje psiholepsije (Klod) koje
omoguava pojavu nekontrolisanih inova. U tim
sluajevima se moe primetiti jedan istinski period
inkubacije [Eskirol (Esquirol), Mark (Mare)], pra-
en tugom, brigom, razdraljivou, nesanicom, ko-
ji prethodi anksioznom razmiljanju i nunom opre-
deljenju za in. Uostalom, nije retkost da opse-
sivna osoba pokuava da onemogui svoj impuls,
upoznajui nekog treeg sa situacijom, upozorava-
jui rtvu u kritinom trenutku, ili, pak, izvrava-
jui samoubistvo.
Homicidni impuls moe da ima recidivni karakter i
da dovede izvesne impulzivne opsesivne osobe do
stereotipnih inova (tako je ana Veber guila decu
koja su joj bila poverena na uvanje).
Nema zloina u stanju histerije* niti u stanju hipno-
ze, mada izvrilac namernog homicida moe da se
pozove na ove situacije ili da ih simulira.
Psihastenija*, neurastenija* retko dovode do homi-
cida, sem ako bolesnik u isto vreme ne pokazuje
paranoine tenje. Izabrana rtva je tada lekar koji
HOMOCISTINURIJA
ga leci, hirurg koji ga je operisao, po njegovom
miljenju bezuspeno (Pocijev sluaj).
Homicid je neosporno est u kroninim sumanutosti-
ma*. Progonjeni progonitelj predstavlja najopasniju
vrstu tih bolesnika. On obino unapred obeleava
svoje rtve (postavljanjem zahteva tim osobama,
insinuacijama, javnim pretnjama, anonimnim pismi-
ma), to bi trebalo da omogui da se, preventivnim
merama izolacije, u veini sluajeva izbegne ostvari-
vanje tog ina.
Druge vrste paranoika* (reformatori, naroito po-
litiari) sposobne su da se upuste u homicid. U
tom sluaju esto dolazi do magnicida, regicida.
Tada se obino izvrava atentat bez pomoi saues-
nika. Nasuprot tome, u drugim sluajevima (ideolo-
zi, mistici), itav niz udovinih ubistava obavljaju,
kao posrednici, potinjeni uenici, pod sugestijom
Uitelja.
Homicid se takode sree u sprezi sa upranjavanjem
veih perverzija, bilo da ih u neku ruku krunie (kao
u izrazitom sadizmu), bilo da im prethodi (nekrofili-
ja, vampirstvo), ili, da se pak, nadovezuje na neku
seksualnu zloupotrebu (silovanje), a sve sa ciljem da
se onemogui glavno svedoenje, svedoenje rtve.
Treba rei da vie ili manje impulzivno obeleje
ovakvih homicida ne opravdava njihove izvrioce
pred zakonom.
Okolnosti u kojima je izvren homicid, postupci i
sredstva kojima je izvrilac pribegao, variraju u
izvesnoj meri, zavisno od linosti kriminalca, i pone-
kad karakteriu njegovo mentalno stanje, te pobude
koje su ga do toga dovele. Izbor oruja je nesumnji-
vo uslovljen mogunostima nabavke (pitolj, lova-
ka puka, no, srp, bajonet, itd.), ali isto tako i
veim ili manjim pripremanjem koje prethodi radnji
i tokom kog izvrilac moe da svoja sredstva prila-
godi postavljenom cilju: mali pitolj kod ljubomorne
osobe, erotomana i osobe koja pati od manije gonje-
nja, mitraljezi kod gangstera, granate i bombe u
politikim atentatima.
Odsecanje glave je prilino omiljeno kod izves-
nih naroda (Afrikanaca, npr.), isto kao i upotreba
bodea.
edoubistvo se esto vri guenjem ili davljenjem u
vodi. Davljenje je est postupak u seksualnom ho-
micidu, a kada je udrueno sa sakaenjem lesa,
onda je re o sadizmu i srodnim perverzijama.
Upotreba improvizovanog i ponekad brojnog oru-
a, koje je naizmenino upotrebljeno na istoj rtvi
(kamenje, kuhinjski tuak, sekirica, itd.) ukazuje na
raptus gneva, epileptini napad, paroksizam haluci-
natornih psihotinih stanja. Ona takoe esto uka-
zuje na duevnu zaostalost kriminalca.
Hemijsko oruje je, najzad, omiljeno homicidno
sredstvo kome pribegava vrlo osobita kategorija
ena-kriminalaca: trovaice (trovanje*).
. Bardena i E. Giliber
A. HESNARD, Psychologie du crime, Pari, Payot, 1963; B.
Dl TULLIO, Principes de criminologie clinique, PUF, 1967;
216
A. POROT et C. BARDENAT. Psychialrie medico-legale,
Maloine, 1959; BENEZECHM, Criminologie et Psychiatrie,
EMC 37906 Alo, 1981.
HOMOCISTINURIJA
Nasledna, recesivna, autosomna bolest metabolizma
amino-sumpornih kiselina koja dovodi do akumu-
lacije i preteranog urinarnog izluivanja homocisti-
na zbog pomanjkanja sintetizovanog cistationina.
Ona je praena hipermetioninemijom, postepeno
dovodi do duevne zaostalosti, vee ili manje, i do
dismorfije, vrlo bliske Marfanovoj bolesti (arahno-
daktilija, cifoskolioza, luksacije soiva), i kompliku-
je se arterijskim i venskim trombozama zbog kojih
esto dolazi do smrti u adolescentnom ili odraslom
dobu. Njeno leenje zahteva dijetu siromanu metio-
ninom, a obogaenu istinom ili, u piridoksi-
no-zavisnim oblicima, jake doze vitamina B6 koje
se daju neprekidno.
Pored homocistinurije u pravom smislu rei, prete-
rano urinarno luenje homocistina moe da se uoi i
u poremeajima remetilacije homocistina u metionin
(nedostatak 5 metiltetrahidrofolat-homocisteinome-
tiltransferaze).
Test jednostavnog otkrivanja homocistina je Bran-
tov test koji otkriva viak amino-sumpornih kiselina
u urinu, bilo da je u pitanju cistin ili homocistin.
Spetov (Spaeth) i Barberov test je specifian za
homocistin.
K. Videle
HOMOFILIJA v. Homoseksualnost i Inverzija
od gr. homos, isti i philia, prijateljstvo, naklonost
HOMOSEKSUALNOST v. Seksualne devijacije
od gr. homos, isti i lat. sexus, pol
HOMOVANILINA KISELINA (HVA)
HVA je osnovni katabolit dopamina*. Ovaj posled-
nji najpre biva izloen delovanju mitohondrijalne
presinaptike monoamin oksidaze (MAO) koja po-
mou oksidativne dezaminacije pretvara radikal
amin u aldehid. Ovaj aldehid pretvara se u kiselinu
pomou odreene vrste aldehid dehidrogenaze, ko-
jom se stvara dihidroksifenil-siretna kiselina (DO-
PAC). Kateho-o-metil-transferaza (COMT), ekstra-
elijski enzim, pretvara jednu grupu hidroksikateho-
la u o-metil koji na kraju prerasta u HVA. Ova
poslednja nalazi se u krvi, likvoru i urinima. Kolii-
na HVA moe da bude pokazatelj aktivnosti cen-
tralnih dopaminergikih sistema.
Likvor je najbolja bioloka tenost koja se moe
koristiti. Meutim, nivo HVA u likvoru, kao i nivo
5 HIAA, metabolita serotonina, rezultat je izvesne
ravnotee izmeu modane produkcije i krvne resor-
pcije. Ovu komponentu resorpcije neutralie probe-
217
nesid, agens urikozurije koji blokira aktivni mehani-
zam transporta HVA i 5 HIAA u pravcu krvi.
Akumulacija metabolita u likvoru, u toku neke vrste
perfuzije probenecida, proporcionalna je cerebralnoj
produkciji ovoga sastojka u toku istog tog vremena.
Doziranja HVA, vrlo zanimljiva u okviru istraiva-
nja, u neurolokim oboljenjima ipak nisu dostigla
vrednost dijagnostikog testa, a a forleriori ni u
psihijatrijskim oboljenjima.
Nivo HVA smanjuje se u sluaju parkinsonizma*
i nekih drugih degenerativnih oteenja (supranukle-
arna oftalmoplegija, strio-nigrika degeneracija...);
U horeama*, zavisno od autora, ovaj je nivo
uvean, normalan ili smanjen;
Prouavanja vrena na shizofrenim* subjektima
nisu otkrila neku znaajniju anomaliju u doziranju
nivoa HVA, ni u modanoj masi post-mortem, ni u
likvoru;
U poremeajima raspoloenja*, izgleda da je mo-
difikacija nivoa HVA vie odraz motorne aktivnosti
nego timikog stanja;
Jedina anomalija koja se zapaa kao stalni poka-
zatelj, jeste opadanje nivoa cerebralne HVA i likvo-
ra u demencijama*. Ovo opadanje verovatno ima
neznatnu fiziopatoloku vrednost i puki je odraz
depopulacije neurona.
.~L. Devoaz
HOREA
od gr. choreia, ples
Horea je nevoljan, nenormalan pokret koji se odli-
kuje naglou i nepravilnou. Ublaavaju je ili autora, samo oblik poznog pojavljivanja Hantingto-
otklanjaju neuroleptici, a podstiu antiholinergike
droge. Mada se zna da je poremeaj zaelo izazvan
disfunkcionisanjem strijatuma, njegov mehanizam
jo nije u potpunosti razjanjen. Izgleda da je dopa-
minergiki nigro-strijarni put uglavnom poteen,
inae bi bili zahvaeni i GABA-ergiki, strijo-nigral-
ni i strijo-palidalni putevi. Diferencijalna dijagnoza
se uglavnom lako postavlja u odnosu na mioklonije,
tikove i atetozu (koju odlikuje sporost pokreta sa
zadravanjem u nekom distoninom poloaju, kao i
nereagovanje na neuroleptike). Horea se takoe raz-
likuje od diskinezije, posebno od poznih diskinezija
izazvanih neurolepticima* koje su uglavnom stereo-
tipne i vre se brzinom nekog normalnog pokreta.
Takoe emo eliminisati Morvanovu fibrilarnu ho-
reu koja se jedino manifestuje fibrilacijama i iji je
naziv neadekvatan.
Horeiki pokreti imaju nekoliko etiologija:
A) DEGENERATIVNE HOREE
Tu je glavna Hantingtonova (Huntington) horea,
porodini oblik koji se prenosi dominantno auto-
somno. Prate je psihiki poremeaji koji ponekad
prethode neurolokim simptomima. Depresija* se
obino javlja veoma rano, a samoubistvo moe
HOREA
predstavljati poetnu manifestaciju ove bolesti. O-
teenje intelektualnih funkcija se javlja kasnije, ali i
progresivnije. Mnestike sposobnosti su prve pogo-
ene, a kasnije nastupa opta demencija*. esti su
poremeaji karaktera (razdraljivost, agresivnost).
Postoje i deji oblici, u kojima hipertonija prikriva
prisustvo horeinih pokreta; njihova evolucija je
bra, praene su zastojem intelektualnog razvoja,
kao i brzim propadanjem prethodnih akvizicija.
Evolucija Hantingtonove horee veoma je promenlji-
va, a do smrti dolazi u vidu klinike slike katehine
demencije. Dijagnosticiranje je omogueno poveza-
nou psihikih i neurolokih poremeaja, a naro-
ito postojanjem porodinih antecedenata, koji po-
nekad omoguavaju da se izolovani psihiki pore-
meaji povezu s ovom boleu, pre pojave neurolo-
kih simptoma. Neuroleptici, naroito incizivni, a
posebno butirofenoni (haloperidol), imaju spektaku-
larno dejstvo na nenormalne pokrete. Na alost,
njihova delotvornost brzo nestaje; pored toga, ti
proizvodi uopte ne deluju na sam degenerativni
proces, pre svega demenciju. Supstituisani benzami-
di (sulpirid) takoe su delotvorni, imaju manje se-
kundarnih efekata, ali i oni vremenom gube delot-
vornost. Pored neposrednog delovanja same bolesti,
njena prognoza i genetski karakter mogu da izazovu
ponekad znaajne reaktivne psihike poremeaje.
Uglavnom je potrebna pomo psihoterapije. Postoje
degenerativne horee ija etiologija nije vezana za
Hantingtonovu bolest, budui da horea moe da
bude glavni simptom ili samo pratei znak. Re je o
retkim oboljenjima. Posebno treba izdvojiti hroni-
nu ili staraku horeu, koja je, po miljenju nekih
nove horee.
B) INFEKTIVNE HOREE
1) Sidenhamova (Svdenham) horea
Sidenhamova horea, do koje uglavnom dolazi u
zavrnoj fazi neke infekcije streptokokama (posebno
akutnog artikularnog reumatizma), najee se jav-
lja izmeu este i petnaeste godine i izgleda da je dva
puta ea kod devojica. U poetku se obino
javljaju poremeaji ponaanja (poremeaji karakte-
ra, smanjen uinak u koli, poremeaji sna i ishra-
ne). Nenormalni pokreti poinju u gornjim udovima
(poremeaji pisanja), a onda prilino brzo daju ti-
pinu sliku horee, sliku klasine igre svetog Vida.
Psihiki poremeaji su uporni, esto mogu i da se
pogoraju (pridruuju im se pojave halucinacija* pa
ak i sumanutosti*). Oni mogu biti u prvom planu
klinike slike i u tom trenutku oteati postavljanje
dijagnoze, poto je infektivna etiologija esto nedo-
voljno oigledna.
Prognoza Sidenhamove horee je povoljna, poto za
nekoliko meseci uglavnom dolazi do potpunog izle-
enja. Neki autori su ipak opisali sekvele u vidu
poremeaja karaktera, a pod nazivom histerina*
horea, ponavljanje nekoordiniranih motornih epi-
HORMIJA
zoda kod starih akutnih horeiara. Kao i kod svih
drugih horea, neuroleptici su veoma efikasni. Treba
naglasiti da je mogue da se Sidenhamova horea
pojavi za vreme trudnoe.
2) Neki encefalitisi takoe mogu da izazovu ho-
reike pokrete, uglavnom u drugom planu klinike
slike.
C) TOKSIKA HOREA
Neuroleptici i L-DOPA ne izazivaju horeu, ve dis-
kinezije s drukijim klinikim i elektrofiziolokim
karakteristikama. Litijum* je takoe bio optuen
da izaziva horeike sindrome, ali to je sporno. Jed-
na horea-atetoza opisana je kod nekih pacijenata
bolesnih od ciroze koji su pretrpeli neki portoka-
valni shunt. Hipomagnezemija bi mogla da izazove
istu sliku u irem okviru encefalopatija. Najzad,
opisane su horee s metabolikim, vaskularnim, tu-
moralnim, traumatskim uzrokom, ali takve pojave
su izuzetno retke.
1. Iber
HORMIJA
od gr. horme, kretanje napred
Izraz koji su stvorili Monakov (Monakovv) i Murg
(Mourgue) u svom Biolokom uvodu u prouavanje
neurologije i psihopatologije da bi oznaili matricu
instinkata. . Dele (J. Delay) ovako rezimira shva-
tanje ovih autora: Kod bia koja imaju nervni
sistem, instinkt je propulzivna latentna snaga, prois-
tekla iz hormije, koja ostvaruje sintezu unutranjih
nadraaja sa spoljnim nadraajima u cilju obezbei-
vanja adaptacije pojedinca. Poev od formativnog
instinkta, razlikuju se s jedne strane, sfera instinkata
i oseanja koji iz njih proistiu, i, s druge strane,
sfera orijentacije i kauzalnosti. Ali, mada je nastala
iz zajednike matrice, sfera orijentacije i kauzaliteta
nije nikako odvojena od instinkta iz koga crpi svoj
dinamizam i svoju plastiku sposobnost.
Giro (Guiraud) je, sa svoje strane, preuzeo ovaj
pojam hormija i objedinio ga sa pojmom timija,
prouivi ga dubinski u onome to on naziva hormo-
timikim sistemom. Ovo stanovite e biti izloeno,
uz oslanjanje na anatomiju, fiziologiju i eksperimen-
talna izuavanja, u njegovoj bioneurolokoj koncep-
ciji koja je posluila kao predgovor i uvod njegovim
studijama iz Klinike psihijatrije [biblioteka Lefran-
soa (Lefrancois), Pariz, 1956].
A. Poro
HORMOTIMIJA
od gr. horme, kretanje napred i lhymos, ivotna snaga,
raspoloenje
U svojoj neurobiolokoj koncepciji ivota, a osla-
njajui se na unitaristiku koncepciju ljudskog bia
[monizam sa dvostrukim vidom, prema Vuntovom
218
(Wundt) izrazu], P. Giro (Guiraud) zamilja nervni
aspekt linosti u obliku izvesnog broja anatom-
sko-funkcionalnih sistema, integrisanih shodno raz-
liitim, sve sloenijim i sloenijim nainima, koji
solidarno funkcioniu radi konstituisanja jedinstva
ljudskog bia. Svaki od tih sistema poseduje dvos-
truki vid: psiholoki i anatomsko-fizioloki.
U osnovi postoji jedan fundamentalni sistem: hor-
motimiki, prvenstveno dinamiki, koji odgovara
dubokom nesvesnom u koncepciji psihoanalitiara,
ili istoj instinktivnoj aktivnosti u tradicionalnoj
psihologiji. Ova aktivnost sadri izvestan broj kom-
ponenti kao to su:
hormike, to jest one koje predstavljaju dinami-
zam tendencije da se zadovolje izvesne osnovne
potrebe: (glad, reprodukcija, odbrana);
timike, to jest one koje izazivaju specifina afek-
tivna stanja, bilo prijatna, bilo neprijatna;
dejstvene, ili ositike, ili obdarene stvaralakim
potencijalom.
Ali instinkti i njihove komponente su za P. Giroa
samo vetaki izdvojena ispoljavanja hormije* u
Monakovljevom (Monakovv) smislu, odnosno ivot-
nog ara ili Bergsonovog ivotnog elana. To je,
veli on, rezervoar snage koji se osea kao vie ili
manje silovit i brz neprekidni tok.
Meutim, pojam biolokog trajanja je ukljuen u
objektivno vreme prirodnih nauka po emu se P.
Giro odvaja od fenomenologa koji, nakon Hajdege-
ra, tee da vreme uine jednim posebnim svojstvom
proivljenog.
Timiki vid hormije bi bio jedan opti oseaj ove-
ka da je iv. To je ono to ovek izgubi u sinkopi,
na primer. Primordijalna timija, ili kenotimija, glo-
balna i atopika, sa nijansom euforije ili anksioznos-
ti, izraz je neprekidne integracije u kojoj bez pre-
stanka uestvuju elo telo i promene spoljnjeg sveta.
Izraz kenotimija je poeljniji od izraza cenestezi-
ja koji podrazumeva jasniju svest o vlastitom Ja.
Ovaj hormotimiki sistem obuhvata aktivnosti koje
reguliu ili aktiviraju pokretanje ili zaustavljanje,
promenu razliitih ivotnih ritmova: Ako se regu-
lativne funkcije uporede sa klatnom koje regulie
rad sata, onda hormotimiju treba shvatiti kao neto
to sadri veliku pokretaku snagu, to jest kao
tvorca kretanja i aktivnosti.
Sa anatomskog stanovita, Giro se oslanja na po-
slednja dostignua neurofiziologije.
Magunovi (Magoun) radovi o periependimskoj reti-
kularnoj supstanciji modanog stabla ustanovili su
njenu funkciju kortikalnog aktiviranja stanja bud-
nosti, buenja ili panje koja proizilazi iz integrisa-
nja na nivou senzitivno-senzornih i vegetativnih do-
voda itavog organizma. Za Giroa, psiholoki vid
tog pokretakog dinamizma jeste opti oseaj ove-
ka da je iv i njegov timiki vid, kenotimija. On
tavie dovodi u vezu s tim izvesne cenestezijske
osete koje je prouavao Barik (Baruk), teke za
lokalizovanje, ali delimine, koji bi, pri njihovom
219
prenosu, mogli da nastanu zbog povreda puteva
namenjenih tom srednjemodanom delu.
S druge strane, druge anatomsko-funkcionalne tvo-
revine koje obuhvataju celokupni hipotalamus, tiu
se isto tako psihikog ivota izvan stanja budnosti i
sna: takav je Penfildov (Penfield) centro-cefalni sis-
tem koji je eksperimentalno izuavao Hes (Hess).
Najzad, elementi arhajske modane kore, koje su
utvrdile embriologija i histologija, obrazuju ono to
Gasto (Gastaut) naziva proirenim mirisnim mozgom
(rhinencephalon) koji odgovara Fultonovom vegeta-
tivnom mozgu. Ovi elementi su povezani sa prvobit-
nim delom talamusa i hipotalamusa.
Dovodei u vezu razliite vrste ponaanja (strah,
ljutnju, panju, ravnodunost) koja je Hes, kao i
Gasto, izazvao kod ivotinja, te izvesna Magunova
zapaanja o budnosti, P. Giro utvruje funkcional-
no jedinstvo bloka: stara modana kora, paleotala-
mus, hipotalamus sa funkcijama sloenih aktiv-
nosti koje ostvaruju ponaanje, nuno za zadovolje-
nje izvesnih ivotnih potreba.
Kliniki sluajevi, kao to je aura slepoone epilepsi-
je, unkusni (uncus) sindromi, sindrom oralnosti,
agresivnost, izvesna stanja depersonalizacije i derea-
lizacije kao i anomalije doivljenog vremena (temps
veu), itd., mogli bi se objasniti povredom jednog ili
drugog od tih anatomskih podruja. Posmatranja
tumora, lokalizovanih atrofija i hirurkih egzereza
kao da to potvruju.
Ovaj hormotimiki sistem sagledan najpre iz psiho-
lokog, potom iz anatomsko-fiziolokog ugla, pred-
stavlja, dakle, fundamentalno jezgro svake psihike
aktivnosti poev od koga se razvijaju i usavravaju
drugi elementi linosti.
Ovo je najoriginalniji deo Giroove koncepcije. On
potom razmatra druga tri sistema:
Funkcije svesnog Ja koje obuhvataju:
funkciju utvrivanja ili svest; ne treba brkati ono
to se osetilo i ono to se utvrdilo [ustanovilo];
funkciju prepoznavanja pomou koje prepoznaje-
mo neki psihiki dogaaj kao na (ta funkcija je
oteena u halucinacijama);
funkciju razgraniavanja nae organsko-psihike
individualnosti u odnosu na spoljni svet;
funkciju prilagodavanja, funkciju kontrole i po-
deavanja primordijalnih dinamizama.
Sve ovo konstituie svesnu linost ije su funkcije
posledica sadejstva i uzajamnog kortikalno-supkor-
tikalnog ispomaganja, bez definisane anatomske
podloge.
Diskriminativna inteligencija je skup diskriminativ-
nih oseanja i oseta. Telesna shema u tome ima
posebno mesto.
Kao instrument tanijeg i savrenijeg saznavanja,
koji odgovara korteksu, smetenom iza Rolandovog
(Rolando) leba, diskriminativna inteligencija je u
slubi hormotimike aktivnosti.
I najzad, prefrontalne funkcije bi, prema podacima iz
traumatologije i neurohirurgije, pripadale, po Gi-
HOSPITALIZAM
rou, psiholokoj oblasti volje, odluivanja, oseanja
odgovornosti i dostojanstva.
Ova etiri sistema funkcioniu u stalnom sadejstvu
i saradnji. U Giroovoj koncepciji ne postoji jedno-
smerna hijerarhija zapovedanja, kao u deksonov-
skoj koncepciji.
Ali odgovarajui znaaj jednog ili drugog sistema
moe da se menja zavisno od datog psiholokog ina.
Ova mogua prevaga jednog ili drugog sistema
omoguava da se u duevnoj patologiji sagleda po-
reklo generativnih simptoma: na primer, u hormoti-
mikoj oblasti, za manije, melanholije, hebefrenije; u
intelektualnoj i kortikalnoj oblasti, za klasinu men-
talnu konfuziju i demencije.
A. Poro
HOSPITALIZACIJA v. isto tako Prisilna psihijatrij-
ska hospitalizacija i Zakon od 30. juna 1838.
od lat. hospes, koji prima stranca
Re hospitalizacija obuhvata uslove za smetanje
bolesnika na psihijatrijsko odeljenje, bilo u okrilju
neke psihijatrijske ili neke opte bolnice.
Kada je mentalna patologija toliko izraena da bo-
lesnik nije u stanju da svoju bolest uvidi i zatrai
terapiju, pribegava se dobrovoljnoj ili prisilnoj hos-
pitalizaciji (Zakon od 30. juna 1838*).
Najee prihvaena formulacija je dobrovoljna hos-
pitalizacija, to znai da bolesnik na leenje u bol-
nikoj sredini dolazi po slobodnoj volji.
U pojedinim bolnicama postoje prijemne slube koje
utvruju opte stanje bolesnika pri dolasku, no ova
praksa polako nestaje, u prilog neposrednog prijema
na odeljenje koje e pruiti celokupnu terapiju.
U mnogim sluajevima, kuna ili dispanzerska nega
omoguava bolesniku da izbegne hospitalizaciju.
Ukoliko se hospitalizacija i pored toga pokae neop-
hodnom, lekar treba da u toku uvodnog razgovora
saini neku vrstu ugovora o bolnikoj nezi, kako bi
predvideo priblino vreme boravka u bolnici, utvrdio
terapiju i anse da pacijent izie iz bolnice. Jedan isti
lekar pratie bolesnika u bolnikoj ustanovi i u toku
poslebolnike nege. Ovaj postupak obezbeuje konti-
nuitet i dosledno sprovoenje propisane terapije.
Bolesnikova porodica se redovno obavetava o boles-
nikovom stanju, o razlozima hospitalizacije, kao i o
sklopljenom ugovoru. Vreme provedeno u bolnici
vie nije cilj po sebi, ve razdoblje u ivotu bolesnika
ija je svrha da ovome pomogne da prevazie jednu
kritinu fazu i da mu, prema P. Sivadonu, prui
dodatne pogodnosti prilikom sprovoenja terapije.
.-K. Arambo
HOSPITALIZAM
od lat. hospes, -itis, koji prima stranca
Pojam je stvorio pic (Spitz) da bi definisao telesni
poremeaj nastao usled duge zatvorenosti u bolnici'
ili usled nezdrave atmosfere u bolnici. Termin je
HROMOZOMI
proiren da bi oznaio tetno dejstvo, posebno sa
psihijatrijskog stanovita, dueg boravka dece u spe-
cijalizovanim ustanovama, od najmlaeg uzrasta.
Liena, sticajem okolnosti, materinske brige, ova
deca bivaju smetena i podizana u specijalnim usta-
novama, koje su njima namenjene (jaslice, deje
klinike, sirotita, itd.). Uprkos izvanrednoj materi-
jalnoj nezi, ova hospitalizovana deca, kako je
danas ustanovljeno odgovarajuim posmatranjima i
statistikim uporeivanjem sa decom koja nisu izgu-
bila dom, esto pate od zaostajanja u razvoju, ne
samo u pogledu intelektualnog razvoja, sposobnosti
za prilagoivanje sredini nego i u pogledu visine i
teine, somatskog razvoja i otpornosti na bolesti,
naroito na infekcije.
Poremeaji mogu da se pojave vrlo rano, a posebno
je pogubno trajno odvajanje od majke izmeu es-
tog i petnaestog meseca. Konana kvalitativna pro-
mena se javlja posle tri meseca odvojenosti. Do
izvesnog povlaenja hospitalizma moe da doe sa-
mo ako se dete vrati majci ili se pronae valjana
zamena za majku.
Ovaj pojam, koji su prihvatili mnogi autori, obuh-
vata samo rane pojave onoga to smo mi nazvali
trajna deja emocionalna karencija*; njene ozbiljne
kasnije posledice imaju sve kao zajedniko jezgro
nesposobnost i potekoe te dece da uspostave nor-
malne drutvene odnose.
M. Poro
HROMOZOMI
od gr. chroma, boja i soma, telo
Hromozomi su vlakna sastavljena od DNK i protei-
na koji su nosioci genetske informacije. Svaka elija
naeg tela sadri u svom jezgru 46 hromozoma, to
jest 22 para autozoma i dva seksualna polna hromo-
zoma (X i X kod ene, X i Y kod mukarca).
Telesne elije sadre dvostruku kombinaciju homo-
lognih hromozoma; oni se nazivaju diploidnim. Za-
metne elije (jajaca, spermatozoidi) sadre samo
jednu kombinaciju hromozoma, to jest 23 hromozo-
ma 22 autozoma i 1 seksualni polni hromozom
(X ili Y u spermatozoidu, X u jajacu). Zametne
elije se nazivaju haploidnim. Prilikom oploenja,
spajanje dve zametne elije, jednog spermatozoida i
jednog jajaca, omoguava rekonstituisanje potpune
dvostruke kombinacije od 46 hromozoma jedne nor-
malne elije. Prilikom mejoze, elijske deobe koja
dovodi do stvaranja zametnih elija koje sadre
samo po 23 hromozoma, u profazi dolazi do razme-
ne hromozomskog materijala meu homolognim
hromozomima. Taj fenomen se naziva ukrtanje ili
crossing-over. Ono je rezultat igre sluaja i dovodi
do veoma velike raznovrsnosti gameta, budui da su
geni meusobno odvojeni i da se vie ne prenose
zajedno od jedne gameta drugoj i tokom generacija.
Ipak, ako su gena veoma blizu po lokaciji, mali su
izgledi da e ih crossing-over razdvojiti, te se zapaa
220
da se oni, generacijama, uvek prenose zajedno. To je
fenomen vezivanja (engl. linkage). Produbljeno pro-
uavanje fenomena vezivanja doprinelo je boljem
upoznavanju mape hromozoma, to jest poloaja
gena u hromozomima.
U nekoj telesnoj eliji u stanju deobe, u metafazi
mitoze, hromozomi su vidljivi pod mikroskopom.
Svaki hromozom se sastoji od dva para krakova,
hromatida, spojenih jednim centromerom. Hromozo-
mi se svrstavaju po veliini i poloaju centromera.
Standardizovano predstavljanje hromozoma neke
osobe predstavlja njen kariotip. Poetkom sedamde-
setih godina, usavrena su dva nova metoda hromo-
zomskih analiza koji omoguavaju bolje poznavanje
kariotipa i njegovih anomalija: bojenje kinakrinom
uz posmatranje pod ultraljubiastom svetlou [Kas-
person (Casperson), 1970] i bojenje posle denaturi-
sanja hromozoma toplotom ili enzimskom digesti-
jom [Ditrilo (Dutrillaux), De Grui (de Grouchv),
Finaz, Leen (Lejeune), 1971]. Hromozomske abera-
cije* su anomalije koje se odnose na broj ili oblik
hromozoma. Citogenetika je nauka koja prouava
kariotip i njegove anomalije.
K. Debre
T. CASPERSON et coll.: Analysis of human metaphase chro-
mosome set by aid of DNA binding fluorescent agents, Exp.
Cell. Res., 62, 490, 1970; B. DUTRILLAUX et coll., Mise
en evidence de la structure fine des chromosomes humains
par digestion enzymatique (pronose en particulier), Pari,
C.R.Acad.Se. 273, 587, 1971.
HROMOZOMSKE ABERACIJE
od lat. aberrare, udaljiti se (prema errare, ii nasumice,
na sreu) i gr. chroma, boja i soma, telo
Hromozomske aberacije predstavljaju anomalije u
broju ili obliku hromozoma. Re je o kvantitativ-
nim anomalijama, u smislu vika ili manjka hromo-
zomskog materijala. Hromozomske aberacije naj-
ee nisu nasledne, ve su uzrokovane nekim pore-
meajem u toku obrazovanja gameta. U izvesnim
sluajevima, do ove anomalije dolazi neposredno po
zaeu, prilikom jednog od prvih deljenja jajaca.
Aberacija se tada ispoljava kod polovine, 1/4, 1/8,
itd. elija i obrazuje se takozvani mozaik. Hromo-
zomske aberacije dovode do nekoliko vrsta poreme-
aja: najee dolazi do vie ili manje izraenog
zastoja u mentalnom razvoju; mogu se uoiti i visce-
ralne anomalije, na prvom mestu kardiopatije; i
najzad, javljaju se i anomalije morfoloke prirode
koje zahvataju lice, ruke, zatim otiske prstiju
(dermatoglifi).
Hromozomske aberacije mogu da se ispolje i kod
autozoma i kod polnih hromozoma. U ovom dru-
gom sluaju, kod subjekata kod kojih se pojave,
postoji opasnost da doe do poremeaja ponaanja
praenih delinkvencijom.
Trizomija 21, sa vikom hromozoma 21, najea
je od hromozomskih aberacija i njena uestalost
221
se kree izmeu 1 na 600 i 1 na 700 poroaja. Nje-
na uestalost raste sa starou majke (ova uesta-
lost iznosi 1 na 2000 sluajeva kod ena ispod
trideset godina starosti, a 1 na 50, posle etrdesete).
U 3 do 4 odsto sluajeva, jedan od roditelja u sebi
nosi izvesnu hromozomsku promenu, translokaciju,
koja kod deteta dovodi do hromozomske aberacije.
U tim sluajevima, vrlo je visok rizik (1 prema 5,
ako je to majka; a 1 prema 20, ako je to otac) da se
dobije dete obolelo od trizomije 21.
Vano je istai da se hromozomska anomalija mo-
e konstatovati ispitivanjem amnionske tenosti,
amniocentezom, koja omoguuje prenatalno utvri-
vanje dotine anomalije. Ovo se ispitivanje sve vi-
e primenjuje u trudnoi u poodmaklim godina-
ma (preko 40 godina starosti), kao i kod mlaih
ena koje su ve rodile jedno trizomino dete (tran-
slokacija), uz uslov da se, prilikom pristajanja na
amniocentezu, prihvati mogunost arteficijalnog
abortusa, kao i rizici, neveliki ali neizbeni, koje ovi
zahvati nose.
Dete koje boluje od trizomije 21 ispoljava mental-
nu retardaciju, koeficijent inteligencije retko prela-
zi 60 70, sa izuzetkom sluajeva mozainosti u
kojima nosioci hromozomske anomalije nisu sve
elije i gde se uoavaju blai oblici: vei rast, manje
izraena dismorfija i manji stepen intelektualnog
deficita.
Lice je dismorfino: lice spljoteno i okruglo, epi-
kantus, palpebralni prorezi iskoeni prema gornjoj
i spoljanjoj strani, hipoplazija kostiju nosa, ma-
la usna koljka, usta mala sa zadebljalim jezikom,
kratak vrat. tavie, javlja se i hipotonija sa hi-
perelastinou ligamenata, kao i anomalije derma-
toglifa. Nisu retke ni uroene srane mane, naro-
ito prisustvo atrioventrikularnog kanala. Mada po-
stoje poremeaji ponaanja u etvrtini sluajeva,
uoava se i toplina i dobrodunost pacijenata ko-
je esto omoguuju uspeno ukljuivanje u poro-
dinu sredinu.
Podlona infekcijama, najverovatnije zbog imuno-
lokog deficita, ova deca obino umiru pre nego to
dostignu starost od dvadeset godina. U nae vreme,
vakcinacija i terapija antibioticima omoguuju im
dui ivot.
Ipak, valja istai estu pojavu akutnih leukemija (10
do 20 puta vie nego u normalnoj populaciji).
Kod odraslog mongoloida mogu se javljati psihoti-
ne epizode [depresije, akutne paranoidne epizode
(bouffees delirantes)], pa ak i klinika slika koja
upuuje na neku vrstu presenilne demencije, dok
kod ovih pacijenata nema arteriosklerotinih pro-
mena. Postoje jo neke, znatno rede trizomije, trizo-
mija 13, 18 18, koje isto tako dovode do duevne
zaostalosti i do morfolokih anomalija.
Kao suprotnost pojavi trizomija javljaju se mono-
zomije u kojima nedostaje jedan hromozom. Istini
za volju, nijedan sluaj autozomije, kada je re o
potpunom autozomu, nije u stanju da se odri u
HROMOZOMSKE ABERACIJE
ivotu, tako da su do sada opisane samo delimine
ili mozaine monozomije. Bolest majeg krika (eri
du ehat) jedna je od najpoznatijih deliminih mono-
zomija. Ovaj sindrom odgovara parcijalnoj deleciji
kratkog kraka hromozoma 5. Pri tom postoji znat-
na zaostalost u duhovnom razvoju, hipertejlorizam,
izraena mikrocefalija i uroena mana larinksa od
koje i potie naroiti krik bebe to podsea na
mjaukanje.
Hromozomske aberacije koje pogaaju polne hro-
mozome izazivaju mnogo lake psihike i morfolo-
ke anomalije. Opisane su anomalije sa vikom hro-
mozoma ili poligonozomije; takav je sluaj sa Kline-
felterovim sindromom ili sindromom XXY, kao i
anomalijama usled nedostatka hromozoma, kakav
je Tarnerov (Turner) sindrom.
Klinefelterov sindrom U Klinefelterovom sindromu,
javlja se dodatni hromozom X koji se nadovezuje na
muku formulu XY. Imamo, dakle, hromozomsku
formulu 47, XXY. Osobe koje pate od ove anomali-
je imaju muki morfotip, ali pomalo enstveno po-
naanje. Maljavost nije odvie zastupljena, ponekad
se ispoljava ginekomastija, polni organ moe da
bude nedovoljno razvijen, premda moe imati i
normalne dimenzije. Testisi su mali i vrsti. Ovi
pacijenti esto su visokog rasta. Sterilni su, ali mogu
da vode normalan seksualni ivot. Nivo hipofiznog
gonadotrofina je uvean. esto se nalazi hiperglike-
mijska krivulja dijabetinog tipa. Intelektualni nivo
nii je od normalnog, sa prosenim IQ koji se kree
oko 80, mada su neki pacijenti sa Klinefelterovim
sindromom normalne inteligencije. esti su i psihi- .
ki poremeaji. Klasian opis ukazuje na patoloku
linost koja u sebi nosi elemente shizoidnosti, uz
izvesnu nezrelost. Izgleda da kod nekih sluajeva
postoje izraeniji patoloki fenomeni, sa mentalnom
neuravnoteenou i psihotinim simptomima.
Uestalost Klinefelterovog sindroma je, u stvari,
vea u hospitalizovanih psihijatrijskih pacijenata i
meu obolelim od shizofrenije nego u optoj popu-
laciji [Hambert, 1966; Svenson (Swanson), 1969;
Hai (Hashi), 1974]. Prema Haiju, dok je frek-
vencija Klinefelterovog sindroma u optoj popu-
laciji 0,2%, u shizofrenih mukaraca ona iznosi
0,8%. Obratno, Nilzen (Nielsen, 1969), otkriva ne-
ospornu uestalost psihoza u 411 sluajeva Klinefel-
terovog sindroma: 6,3% sluajeva shizofrenije i 7%
neodreenih psihoza (pomenute autore navodi K.
Debre, 1978).
S druge strane, kod obolelih od Klinefelterovog
sindroma postoji izraena sklonost ka delinkvenciji,
na ta jasno ukazuje veliki broj ovih osoba u zatvo-
rima i ustanovama za delinkvente. Dok u optoj
populaciji uestalost Klinefelterovog sindroma izno-
si 0,2%, ona se 5 do 10 puta uveava u zatvorima i
ustanovama za prestupnike. Napravljeno je nekoli-
ko statistika o ovom pitanju, od kojih su najnovije
Nilzenova i Benezekova (Benezech): u svojoj linoj
statistici (1971) koja je obuhvatila 211 subjekata iz
HROMOZOMSKE ABERACIJE
jedne ustanove za prestupnike, Nilzen nailazi na sa-
mo jedan sluaj Klinefelterovog sindroma, odnosno
0,5%. Preuzimajui razliite statistike uraene u za-
tvorima i zavodima, koje su obuhvatile 900 osoba, on
utvruje da se Klinefelterov sindrom javlja u 1% slu-
ajeva. B. Noel (B. Noel) i M. Benezek (1977), prou-
ivi 1.172 subjekta smetena u psihijatrijskim bolni-
cama zatvorenog tipa, ustanovili su pojavu Klinefel-
terovog sindroma kod 1,1%. Delinkventnost koja se
uoava kod ovih pacijenata esto je banalna i uklapa
se u psihopatsku linost, mada moe obuhvatati i
izvesne elemente seksualne perverznosti: homoseksu-
alnost, pedofiliju, ekshibicionizam, voajerizam, sadi-
zam. Prosena starost prilikom prvog prestupa iznosi
24 godine. I, na kraju, ne nailazi se na mnogo vie
delinkvenata meu pobonim srodnicima u porodica-
ma delinkvenata koji pate od Klinefelterovog sindro-
ma nego u porodicama onih koji nisu delinkventi.
Sindrom 48, XYYY U ovom sindromu istovremeno
se javljaju jedan prekobrojni hromozom X i jedan
prekobrojni hromozom Y. Morfoloke osobenosti
iste su kao i u Klinefelterovom sindromu, ali su
subjekti starijeg uzrasta. Duevna zaostalost je izra-
enija, sa prosenim 1Q 60. Ovaj se sindrom ne
javlja esto (incidencija iznosi 0,04 na 1000), ali je 60
puta ei u zatvorima i zavodima za delinkvente
nego u optoj populaciji. Ovi pacijenti deluju agre-
sivnije i ekstrovertnije od pacijenata sa Klinefeltero-
vim sindromom. Antisocijalno ponaanje i kod njih
moe biti praeno seksualnim devijacijama.
Sindrom 47, XYY U ovom sluaju se javlja dodatni
hromozom Y koji se nadovezuje na muku formulu
XY. Subjekti koji u sebi nose dotini kariotip, mu-
kog su morfotipa. Visokog su rasta, polni organi su
im normalni, ali su esto sterilni; prenoenje hromo-
zomske aberacije na potomstvo dogaa se, dakle,
samo izuzetno. Neki autori isticali su uestalost
pojave elavosti i akni. Izgleda da je nivo inteligen-
cije neto ispod normale. Pojava sindroma 47, XYY
u celokupnoj populaciji iznosi 1,1 na 1000. Godine
1965, Patria Dekobs (Patricia Jacobs) otkrila je,
meu 197 bolesnika antisocijalnog ponaanja u us-
tanovi zatvorenog tipa u Kasteru (Castair) u kot-
skoj, 7 pacijenata obolelih od sindroma 47, XYY
(procenat 3,5). Od tada je sainjeno nekoliko statis-
tika koje potvruju, premda manje izriito, to ne-
normalno pojavljivanje obolelih od sindroma 47,
XYY u zatvorima i zavodima za prestupnike. Nave-
dimo dva skorija primera. Za V.-H. Prajsa (W.-H.
Prie) i saradnike (1976), procenat obolelih od sin-
droma 47, XYY, u etiri psihijatrijske bolnice zatvo-
renog tipa, iznosi 2,13%; prema B. Noelu i M.
Benezeku (1977), isto istraivanje, koje je obuhvatilo
1.172 bolesnika smetena u psihijatrijske bolnice
zatvorenog tipa, pokazuje uestalost od 1,87%. Pre-
ma tome, oko deset puta vie obolelih 47, XYY
javlja se u zatvorima i bolnicama za delinkvente ne-
go u optoj populaciji, to ukazuje na predisponira-
nost ovih bolesnika za delinkvenciju koja, meutim,
222
ne mora da bude obavezna. M. Benezek smatra da
je verovatnoa da jedan bolesnik 47, XYY postane
duevni bolesnik smeten u bolnicu zatvorenog tipa
ili prestupnik osuen na kaznu zatvora etiri puta
vea nego to je to sluaj sa normalnim osobama. O
kakvoj je delinkvenciji re? Ona deluje dosta banal-
no, upravljena je protiv drugih ljudi, uz mogunost
seksualnog nasilja, oteenja imovine, uz mogunost
ispoljavanja piromanije. Impulzivan i apsurdan ka-
rakter ovakvih oblika ponaanja utvrdili su mnogi
autori. Ova se delinkvencija javlja u ranom uzrastu,
moe da se pojavi naglo, uoi puberteta; obino se
slini primeri ranije nisu javljali u porodici. Ova
delinkvencija se najee uklapa u linost tipinog
psihopate. Vei broj autora uoava shizoidne i ho-
moseksualne sklonosti ovih subjekata [R.-F. Dali
(Daly), D.-D. Bartlet (D.-J. Bartlett)], izvesnu in-
troverziju [A.-V. Grifit (A.-W. Griffith)], a to po-
tkrepljuje i psihometrijsko merenje koje je izvrio
M. Rouzen (M. Rosen), sa podizanjem stepena Pd i
Se na MMPI. Za ovoga autora, prosean profil
obolelih od Klinefelterovog sindroma i sluajeva sa
sindromom XYY vrlo je blizak. Na sve ove autore
poziva se M. Benezek, 1975. Premda je objavljeno
vie rezultata posmatranja shizofrenih bolesnika sa
sindromom 47, XYY, ne izgleda da je broj ovih
pacijenata vei meu shizofrenim bolesnicima nego
u celokupnoj populaciji.
Sindromi 48, XYYY i 49, XYYYY Ovi se sindromi
javljaju samo izuzetno. U jednom od etiri posmat-
rana sluaja obolelih od sindroma 48, XYYY koji
su do sada objavljeni, poremeaji karaktera javljaju
se u jednom sluaju, zaostalost u duevnom razvoju
je konstantna, testisi su atrofini u jednom sluaju.
Posmatran je i jedan sluaj pacijenta sa sindromom
49, XYYYY. Tu se na zaostalost u duevnom raz-
voju nadovezuju i uroene mane: bilateralna kata-
rakta, facijalna asimetrija, klinodaktilija malog prs-
ta, brahimezofalanga svih prstiju na rukama.
Sindrom 47, A'A'A'Ovde je re o subjektima koji ima-
ju ensku morfologiju. Uestalost ovog sindroma,
prema L. Moru (L. Moor), koji objedinjuje rezultate
deset publikacija, u optoj populaciji iznosi 0,87 na
1000. Uestalost ovoga sindroma etiri je puta izrae-
nija meu zaostalim osobama. Morfoloki izgled
ovih pacijentkinja nije ujednaen: mogu biti i normal-
ne, ali i ispoljavati genitalne anomalije i malformacije
poput hidrocefalije, zatim uroene srane mane,
strukturne retardiranosti, iskoenost obrva mongolo-
idnog tipa. Ipak, polne i seksualne funkcije esto su
normalne. Uestalost ove hromozomske aberacije ve-
lika je kod shizofrenih bolesnika, kako pokazuje
nedavna statistika na osnovu koje N. Hai iznalazi
brojku od 0,31% (prema 0,09 u optoj populaciji).
Tarnerov (Turner) sindrom ili sindrom 45, X0 Ovaj
se sindrom zapaa kod subjekata sa enskom mor-
fologijom. Njegova uestalost u celokupnoj popula-
ciji iznosi 0,3 na 1000. Pri tom se javljaju razliite
morfoloke anomalije i malformacije: patuljast rast
223 HRONINA HALUCINATORNA PSIHOZA
(prosena visina 1,45 m), pterigium colli, grudni ko
proiren kao tit, sa razmaknutim bradavicama,
kardiovaskularne i urinarne anomalije, one anomali-
je. Spoljanji genitalni organi izgledaju kao u deteta,
sa bilateralnom gonadskom aplazijom i primarnom
amenorejom. Prosean IQ kree se negde oko 90.
Uoeni su i sluajevi osoba sa ispoljenim Tarnerovim
sindromom koje boluju od psihijatrijskih oboljenja:
sluajevi shizofrenije i naroito mentalne anoreksije
[L. Densen (L. Jensen), 1968; F. Pits (F. Pitts) i S.
Gize (S. Guze), 1963 - navodi ih K. Debre, 1972].
Meutim, za razliku od onoga to smo istakli u vezi
sa Klinefelterovim sindromom i sindromom 47,
XXX, ne moe se uoiti neka posebna uestalost
Tarnerovog sindroma kod shizofrenih ili ostalih du-
evnih bolesnika.
Hromozomske aberacije se, znai, javljaju naporedo
sa duevnim poremeajima. Hromozomske aberacije
koje se odnose na autozome, trizomije ili monozo-
mije dovode do ozbiljnog zaostajanja u duevnom
razvoju. Hromozomske aberacije koje pogaaju sek-
sualne hromozome ne dovode do takve zaostalosti,
izuzev kada zahvataju vei broj hromozoma (na
primer, sindromi 48, XXYY, i 48, XYYY). S druge
strane, izgleda da pojedini od ovih poremeaja do-
vode do predispozicije za delinkvenciju ili za sindro-
me shizofrenog tipa, ali ne konstantno.
K. Debre i P. Tridon
M. BENEZECH, Aberration du chromosome Y en pathologie
medico-legale. Pari, Masson, 1975; Q. DEBRAY, Genetkjue
et Psychiatrie, Pari, Fayard, 1972; Q. DEBRAY, L'etiologie
genedque des psychoses schizophreniques. Psihijatrijski izve-
taj podnet na Congres de Psychiatrie et de Neurologie de
Langue francaise, Charlroi, 26. jula 1978, Pari, Masson,
1978; J. NIELSEN, Prevalence and a 21/2 years incidence of
chromosomes abnormalities among ali males in a forensic
psvchiatric clinic, Brit. J. Psychiat., 119, 503-512, 1971; B.
NOEL et M. BENEZECH, YY svndrome in French securitv
settings, Clinkalgenetics, 12, 314-315, 1977; W.-H. PRIE
i sar., Chromosome survey of new patients admitted to the
four maximum security hospitals in the United Kingdom,
Clinkal genetics, 9, 389-398, 1976.
HRONINA HALUCINATORNA PSIHOZA
od gr. psyche, dua, lat. hallucinare, prevariti se i gr.
chronos, vreme
. Bale (G. Ballet) je 1911. g. predloio da se
hroninim halucinatornim psihozama nazovu one
hronine sumanutosti iji je osnovni mehanizam u
sutini halucinatoran i gde nema intelektualnog pro-
padanja koje bi ih dovelo u vezu s Krepelinovom
(Kraepelin) demencijom prekoks*.
. de Klerambo (G. de Clerambault) je neto kasni-
je opisao sindrom mentalnog automatizma* koji
predstavlja jezgro ovih sumanutosti: usled mental-
nog automatizma, pacijent ima utisak da vie ne
vlada svojim mislima i oseanjima i da se njegov
psihiki ivot odvija automatski. Prema ovom auto-
ru, halucinacija predstavlja postolje na kojem se
gradi sumanutost. Povodom HHP, koja se u drugim
zemljama, osim Francuske, obino vezuje uz shizo-
freniju, pokrenuta su nozoloka pitanja koja su bila
povod za brojna razliita tumaenja. Podroban pri-
kaz ovog entiteta dao je Node (C. Nodet) u svojoj
tezi iz 1936. godine.
Pacijent se prvi put javlja lekaru u toku akutne
paranoidne epizode. Sadraj sumanutosti predstav-
ljaju ideje uticaja* i proganjanja*. Tu se mogu
prepoznati elementi Kleramboovog trostrukog psi-
hikog automatizma. Pacijent ima utisak da ga neko
uhodi, prati, da posmatra sve njegove svakodnevne
postupke. Umilja da je opinjen, hipnotisan, da ga
neko snima (mikrofoni, kamere) ili, pak, da ga
primorava da neto misli, a katkad ak i da kae ili
uradi. Ove mahinacije pripisuje nekoj tajnoj organi-
zaciji, komunistima, policiji, vladi, ili nekoj odree-
noj osobi, muu, susedu, medijumu. Oni deluju na
njega s daljine, pomou nekakve vie ili manje sloe-
ne tehnike naprave.
Najuoljivije su halucinacije i to prvenstveno slune
ili cenestezijske. Pacijentu se ini da uje unutarnje
ili, pak, spoljne glasove koji kao da dopiru s nekog
odreenog mesta, uglavnom u vidu jedne kratke
reenice ili samo jedne reci. Ponekad se ak odvija
razgovor nekoliko paralelnih glasova u glavi paci-
jenta. Oni su as uvredljivi i prosti, sa seksualnom
konotacijom: Pederu, Svinjo, Stoko; as mu
se rugaju i podsmevaju ili na neto aludiraju: Ti si
obian..., obian ta? pitae zbunjeni pacijent le-
kara kome sve ovo pria.
esto su prisutne i cenestezijske halucinacije: paci-
jent osea bockanja, bolove, strujne udare, koje
pripisuje svojim progoniteljima. Ove se halucinacije
esto odnose na podruje genitalija: oni mu guraju
razliite predmete u telesne otvore, uzbuuju ga
nou (ali su ta oseanja ee neprijatna nego po-
udna). Ako se jave vizuelne halucinacije, pacijent ih
uglavnom opisuje kao fotografije ili film (najee
pornografski) koji mu prikazuju... i to uvek zato
da bi mu dosaivali. to se tie olfaktivnih i
gustativnih halucinacija, one mu samo pojaavaju
uverenje da neko hoe da ga otruje ili ubije.
Kao dokaze za ta proganjanja, navodi krajnje neve-
rovatne pojave: neobjanjiv nestanak predmeta,
sumnjive mrlje po stanu. Ovo premetanje predmeta
je u veini sluajeva zagonetno.
Ispitivanjem ljudi iz njegove okoline, saznaje se da je
ve neko vreme ponaanje pacijenta bilo upadljivo.
Nije vie izlazio, iveo je povueno u svom stanu, sa
zatvorenim kapcima. Putao je radio najglasnije to
je mogue, da ne bi vie uo glasove, ili je umota-
vao glavu aluminijumskom folijom, da bi zaustavio
zrake koji su na njega usmereni. ak je u nekim
sluajevima preduzimao ofanzivnije mere, podnosei
prijavu policiji.
Ova sumanutost poinje izmeu trideset pete i etr-
deset pete godine, ponekad i kasnije. Moe da joj
prethodi period postepenog pogoravanja raspolo-
HRONINE SUMANUTOSTI
enja, poremeaja koncentracije, zbunjenosti pred
prvim zapaenim promenama: recimo, nekoliko
kratkih slunih halucinacija koje je pacijent uo u
uobiajenim situacijama i na koje nije reagovao.
Ova faza moe da traje dosta dugo: zbunjen ovim
pojavama, pacijent se ne usuuje da se bilo kome
poveri. Njegova profesionalna i drutvena aktivnost
ne izgleda poremeena. Anamnezom se ne utvruju
posebne karakterne osobine, ali se esto otkriva da
je stvarno bio usamljen i emocionalno frustriran, to
e se kasnije fantazmatski kompenzirati razliitim
sumanutim sadrajima.
Tok ove psihoze je hronian. Poinje akutnim u-
bovima za vreme kojih se pojaavaju halucinacije i
sumanute ideje. No sistematizacija sumanutih sadr-
aja ostaje prilino siromana. Periodi pobolja-
nja ispoljavaju se tako to sumanutost poputa i na
izgled se primiruje, mada ne iezava u potpunosti.
Intelektualne sposobnosti, po pravilu ouvane,
omoguavaju u velikom broju sluajeva obnavljanje
drutvene i poslovne aktivnosti. U toku akutnih
epizoda, uglavnom su delotvorni neuroleptici. U
periodu dok pacijent dolazi na razgovore, male doze
lekova esto su dovoljne. Ali potpuni prestanak
uzimanja lekova (ponekad i posle niza godina bez
vidljivih pogoranja) moe da prouzrokuje ponovni
paranoidni ub. I pored dosta osobenih odlika ove
hronine sumanutosti, ima sluajeva u kojima se
postavlja pitanje diferencijalne dijagnoze:
s bouffees delirantes, naroito na histerinoj pod-
lozi, kada je re o prvoj akutnoj paranoinoj epizodi
i dok jo nema dokaza o hroninom toku;
sa shizofrenijom: kada je u pitanju mlad paci-
jent, izmeu dvadeset pet i trideset godina, i to iako
ne pokazuje oigledne znake disocijativnog poreme-
aja;
s paranojom: kada postoje veoma sistematizova-
ne sumanute ideje, dodatne interpretacije ili poreme-
aji ponaanja tipa revandikacije. Samo to u para-
noinim sumanutostima ima daleko manje psi-
ho-senzornih simptoma nego u HHP.
Najzad, ima sluajeva gde izgleda da je klinika
slika hronine halucinatorne psihoze posledica hro-
ninog alkoholizma (alkoholne halucinatorne psiho-
ze). Tada nije jednostavno tano utvrditi udeo egzo-
gene intoksikacije u javljanju i trajanju ovih pore-
meaja.
D. ineste i .-F. evalije
Red. V. P. i N. C.
HRONINE SUMANUTOSTI .
Hronine sumanutosti su specifino francuska no-
zografska kategorija. One obuhvataju skoro sva
trajna stanja sumanutosti koja se razvijaju pri nepo-
muenoj svesti (to jest bez postojanja mentalne kon-
fuzije) i ne spadaju u shizofreniju.
Nije, dakle, re o nekom okarakterisanom entitetu
ve o jukstaponiranju sumanutosti veoma razliitih
tipova; zajedniko im je to to se javljaju prilino
224
kasno, sredinom ivota, to imaju hroninu evoluci-
ju, s periodima akalmije i reaktiviranja, a naroito
to to ne dovode do shizofrenih deficita.
Meu njima se razlikuju:
paranoine* sumanutosti: veoma sistematizovane,
logine, koherentne, i od njih oboljevaju linosti s
istim karakteristikama. One, s jedne strane, obuhva-
taju psihoze pasije (sumanutost revandikacije, suma-
nutost ljubomore, erotomanija), a s druge, interpre-
tativne mehanizme sumanutosti;
kronina halucinatorna psihoza*, gde je u sreditu
sindrom mentalnog automatizma, a psiho-senzorne
manifestacije su u prvom planu;
najzad, parafrenija: fantastini i imaginativni
mehanizmi sumanutosti.
Za razliku od paranoinih sumanutosti, ova dva
poslednja tipa sumanutosti su neznatno ili loe siste-
matizovana i od njih ne oboljeva neka jasno defini-
sana linost. Izvan Francuske, veina psihijatara ih
smatra kasnim oblicima shizofrenije.
Da bi se razumela ova razlika u proceni, treba uzeti
u obzir evoluciju ideja o hroninim sumanutostima
tokom poslednjih sto godina. Ta evolucija se prven-
stveno odvijala u okviru dve velike psihijatrijske
kole, francuske i nemake.
1. U Francuskoj, u drugoj polovini XIX veka, autori
prvo pokuavaju da individualizuju hronine suma-
nutosti po njihovim temama (persekucija, veliina,
ljubomora), a i po njihovoj evoluciji, nakon Lasega
(Lasegue) i Falrea (Falret) koji su 1854. godine
opisali hroninu sumanutost s progresivnom evolu-
cijom koja prolazi kroz etiri uzastopne faze: inter-
pretacije, halucinacije, megalomanija i demencija.
Kasnije, pod uticajem Morelovih ideja o degeneraci-
ji, panju privlai etiologija: brino se traga za
fizikim stigmatima konstitucionalnog terena koji
predisponira za duevnu bolest. Manjan (Magnan),
1892. godine, pravi razliku izmeu hronine suma-
nutosti sa sistemskom evolucijom (novi oblik Lase-
gove sumanutosti) do koje moe da doe nezavisno
od bilo kakve predispozicije, i sumanutosti degeneri-
sanih osoba u koje, izmeu ostalog, svrstava hroni-
ne nehalucinatorne sumanutosti.
2. U Nemakoj, izmeu 1880. i 1911, velika Krepeli-
nova (Kraepelin) sinteza, kakva proizlazi iz klasinog
izdanja njegove Rasprave o psihijatriji (1899), zasniva
se na evolutivnim kriterijumima. On tu fundamental-
no suprotstavlja demenciju prekoks (koja obuhvata
hebefreniju, katatoniju i paranoidnu demenciju), koja
vodi jednom stanju demencije, i manino-depresivnu
psihozu. Pored ova dva velika entiteta, on tu daje
mesto jo jednoj psihozi paranoji koja se raz-
vija pri nepomuenoj svesti i od koje oboljeva speci-
fina patoloka linost. Tek u osmom izdanju svoje
rasprave (1909), on izdvaja parafrenije s njihova etiri
oblika (fantastinim, konfabulativnim, sistematskim i
ekspanzivnim) da bi napravio razliku izmeu demen-
cije prekoks i fantastinih i halucinatornih sumanu-
tosti koje su propraene neznatnim deficitom.
225
Godine 1911, Blojler (Bleuler), redigujui poglavlje
Dementia praecox u Aafenburgovoj (Aschaffen-
burg) raspravi, daje mu podnaslov grupa shizofre-
nija. Pod uticajem Frojdovih i Jungovih ideja, on
simptome sumanutosti smatra fundamentalnim po-
remeajem asocijacija: ta koncepcija ne ostavlja ni-
malo mesta neshizofrenim sumanutostima.
3. U Francuskoj, od poetka XX veka, uz postepeno
prihvatanje ideja s one strane Rajne, francuski psihi-
jatri e zadrati restriktivniji pojam shizofrenije, re-
zerviui tu dijagnozu za sluajeve u kojima je defi-
citarna evolucija oigledna (disocijacija, inkoheren-
cija, demencija). Oni e napraviti novu podelu os-
talih hroninih sumanutosti, prvenstveno zasnova-
nu na dominantnim mehanizmima tih sumanutos-
ti:
Interpretativni mehanizmi sumanutosti*: Serje
(Serieux) i Kapgras (Capgras) izdaju rad Les folies
raisonnantes (Razborita ludila) 1909. godine.
Halucinacija*: ilber Bale (Gilbert Ballet) opisu-
je, 1911, hroninu halucinatornu psihozu s kojom se
moe dovesti u vezu Krepelinova sistematska para-
frenija.
Imaginativni mehanizmi sumanutosti: Dipre
(Dupre) i Logr (Logre) opisuju, 1914, imaginativne
mehanizme sumanutosti koji prilino dobro po-
krivaju Krepelinove fantastine parafrenije.
Na sve to se nadovezuje De Kleramboov (De Cle-
rambault) opis mentalnog automatizma i psihoza
pasije (1920).
Osim u nekim pojedinostima (tako su, na primer,
psihoze pasije svrstane zajedno s interptetativnim
mehanizmima sumanutosti u grupu paranoinih su-
manutosti), francuski stav se uopte nije promenio
poslednjih pedeset godina. Takva klasifikacija ima
zaslugu to, pored shizofrenije, individualizuje, na
osnovu njihovog osnovnog mehanizma, izvestan
broj hroninih sumanutosli koje imaju neospornu
kliniku stvarnost.
4. Danas, van Francuske, postoji tenja da u vezi s
ovim problemom preovlada jedna prilino uoptena
HRONINE SUMANUTOSTI
koncepcija hroninih sumanutosti. Da damo samo
jedan primer: u DSM III, poslednjoj klasifikaciji
American Psychiatric Associalion, iz 1980. godine,
samo su nehalucinatorne i dobro sistematizovane
sumanutosti (to jest ekvivalenti naih paranoinih
sumanutosti) dobile pravo na posebnu rubriku: to
su paranoid disorders. Sve druge hronine sumanu-
tosti svrstane su u schizophrenic disorders.
Uostalom, i za to iroko pregrupisanje postoje argu-
menti, jer postoje neki prelazni sluajevi na semio-
lokom planu, kao i prelazni oblici izmeu raznih
kategorija: neke shizofrenije daju tokom svoje evo-
lucije pravu parafreninu sumanutost, ili, pak, po-
kazuju izvestan stepen paranoine sistematizacije.
Izvesne hronine halucinatorne psihoze imaju rani
poetak ili, pak, dovode do intelektualnog propada-
nja na kraju svoje evolucije.
Tako koegzistencija dva tipa klasifikacija hroninih
sumanutosti jasno govori o naem neznanju u pogle-
du etiolokih mehanizama koji objanjavaju tu pa-
tologiju.
Izgleda da mogu da budu u pitanju razliiti faktori:
predmorbidna linost, mada je njena uloga pouzda-
no utvrena samo u sluaju paranoinih sumanutosti;
dogaaji iz pacijentove biografije koje takoe ne
treba zanemarivati: neka kljuna iskustva [Kremer
(Kretschmer)] mogu da imaju ulogu pokretaa su-
manutosti (na primer, neki poraz ili ponienje kod
senzitivnih osoba). Takoe treba pomenuti ulogu
drutvene izolacije u kasnom pojavljivanju neke
hronine sumanutosti;
delovanje neuroleptika koje je realno, mada es-
to delimino, ukazuje na znaaj biolokih faktora u
ovoj vrsti patologije; najzad, uloga drutva: svojim
odbacivanjem iracionalnih oblika ponaanja i otea-
vanjem ponovnog profesionalnog uklapanja, s im
se bolesnici esto susreu, ono pothranjuje hroni-
nost i navodi nas da postavimo pitanje: hroninost
ili hronicizacija?
D. ineste i . evalije

ID v. Ono
lat. id, ono
IDEALIZACIJA v. Mehanizmi odbrane
od gr. eidolon, slika (od eidos, oblik)
IDEAL-JA
od gr. eidolon, slika (od eidos, oblik)
Diferenciranje instance Ideal-ja spram drugih in-
stanci, naroito Ja* i Nad-ja*, provlai se kroz
itavu Frojdovu misao. U poetku, intrapsihika
tvorevina iji je glavni izvor narcisizam (ono to
ovek projektuje kao ideal supstitut je izgubljenog
narcisizma iz detinjstva), Ideal-ja postaje razliita od
samog Ja koja moe da se prenese na strana lica,
kako se to zapaa u zaljubljenosti ili u potinjavanju
voi neke grupe. Individualno Ideal-ja se naputa u
korist kolektivnog Ideal-ja, ovaploenog u voi.
Tako priznata autonomija te instance bie dovedena
u pitanje uvoenjem Nad-ja kao ekvivalenta za
Ideal-ja. Re je o jednoj istoj instanci koja je obra-
zovana identifikacijom sa roditeljima. Kasnije, u
Frojdovom delu, bie ponovo uvedeno slino prav-
ljenje razlike, ali unutar Nad-ja koje obezbeuje vie
funkcija: samoposmatranje, savest i ideal. U stvari,
razvoj pojma moe da se rezimira u prelasku sa
jednog Ideal-ja, koje subjekt sam konstituie (ne bi
li povratio svoje izgubljeno savrenstvo), na jednu
idealnu sliku sebe, uz pozivanje na roditeljske mode-
le. Ovaj razvoj je naveo izvesne teoretiare da raz-
likuju idealno Ja od sistema Ideal-ja Nad-ja.
Idealno Ja, shvaeno kao narcistiki ideal svemoi,
ne svodi se na vezu Ja Ono, nego podrazumeva
primarnu identifikaciju sa drugim biem, u koje je
investirana svemo, to jest sa majkom [D. Laga
(Lagache)]. Idealno Ja bi, dakle, bilo razmiljanje o
I
Ja, onakvom kakvo je ono kao idealni objekt ije se
poreklo nalazi u jednoj narcisistikoj tvorevini, dok
bi Ideal-ja predstavljalo nadu u Ja, saglasnu sa izves-
nim etikim, kulturnim, religijskim i drugim norma-
ma koje su prenosili roditelji, te otuda ideja o paru
koji Ideal-ja obrazuje sa Nad-ja. Sa genetikog stano-
vita, idealno Ja bi upuivalo na jednu ranu intrapsi-
hiku tvorevinu u ivotu pojedinca, dok bi sistem
Ideal-ja Nad-ja oigledno bio naslednik Edipovog
kompleksa. Treba podvui da se, uopte uzev, Ide-
al-ja organizuje kao tvorevina u vreme adolescencije.
U klinikom pogledu, ove razlike se pronalaze na
vie nivoa. Na primer, oseanje krivice bi bilo veza-
no za sukob izmeu Ja i Nad-ja, a oseaj stida za
sukob izmeu Ja i Ideal-ja. Drugi primer je razliko-
vanje izmeu dva tipa depresije:
depresije zbog gubitka objekata, iji je model
tugovanje i gde preovladavaju oseanja samooptui-
vanja i autoagresivnosti,
depresija zbog inferiornosti, gde se subjekt osea
inferioran prema idealu koji sebi postavlja i jedino je
zainteresovan za svojevrsno idealno samoostvarenje,
te uiva samo u tom samoostvarnju, a vrlo malo u
odnosu sa drugim i sa svetom.
A. Brakonije
IDEALNO JA v. Ideal-ja
IDEJE OPSEDNUTOSTI
od lat. obsidere, zauzeti, obuzeti
Javljaju se u sumanutostima uticaja*: bolesnik ima
oseanje da u njemu boravi neko bie obdareno
natprirodnom moi koje mu namee manje-vie ko-
herentne rei i radnje. Ova opsednutost uvek se
opisuje i doivljava kao neto strano. Prema Eju
(Ey), teme opsednutosti upuuju na halucinatornu*
metamorfozu relacionog sistema pacijenta, koja ima
snanu erotsku* i libidnu* simboliku komponentu.
227
Bie koje boravi u telu bolesnika najee ima bo-
ansko ili demonsko obeleje; to moe biti i neka
poznata osoba koja po miljenju bolesnika ima neku
izuzetnu mo. Elementi manje-vie potpunog men-
talnog automatizma* lako se prepoznaju meu po-
javama koje pacijenti opisuju.
Pravljena je pomalo vetaka razlika izmeu suma-
nutosti dijaboline opsednutosti, koja je retka i ve-
zana za snano oseanje telesnog preobraaja, i
sumanutosti kod koje je persekutivni element pre-
gnantniji.
Isto tako se pravi razlika izmeu sumanutosti op-
sednutosti koje su karakteristine za akutna stanja
sumanutosti ili hronine paranoidne ili neparano-
idne sumanute procese, i sumanutosti pseudoopsed-
nutosti koje se sreu u melanholiji*; tu se sumanu-
tost pojavljuje kao eksplikativni sistem koji ukazuje
na oseanje manje vrednosti i na sramne misli koje
se nameu duhu. Demonska opsednutost dugo je
smatrana etiologijom paroksistikih histerinih* a
katkad i epileptinih stanja*, pre nego to je postala
jedan od elemenata diferencijalne dijagnoze. Izu-
zetno, i u nekim odgovarajuim socijalno-kulturnim
uslovima, ova tematika sree se u disocijativnim
stanjima histerije ili epilepsije. Sa njom se mogu
uporediti ideje opsednutosti koje su este u nekim
kulturama (naroito afrikoj), gde stanja opsed-
nutosti u ritualnim ili terapeutskim uslovima iza-
ziva aman (dervi u severnoj Africi). Ovaj fenomen
kolektivne opsednutosti moe biti indukovan i uzi-
manjem halucinogenih supstanci za vreme cere-
monija.
V. Kajar i A. Lo
IDEJE OTEENOSTI
Oseanje pacijenta da mu je naneta neka nepravda
dosta esto se sree u mentalnoj patologiji. Ono se
zapau:
pre svega kod paranoika*. Ovakva osoba, uvek
suoena sa tuom zlobom, mogla je doista doiveti
neku nepravdu (ili obian neuspeh), ali je to veoma
esto preuveliano;
ali i kod psihopate* koji je veoma vest u izmi-
ljanju svoje prie (ili pria) u jednom manje-vie
mitomanskom* kontekstu;
i kod debilne* osobe.
Ovome su sline ideje oteenosti koje se ispoljavaju
kod sinistroznih* pacijenata kod kojih se u razlii-
tim proporcijama meaju hipohondrine* preokupa-
cije, funkcionalne manifestacije ili sasvim utilitarna
revandikacija koja ima za cilj neko obeteenje.
to se tie sumanutih ideja oteenosti, one se uglav-
nom sreu:
u paranoinoj revandikacionoj sumanutosti, ide-
ja oteenosti esto predstavlja osnovnu ideju oko
koje se organizuju sumanutost i odgovarajue inter-
pretacije. Celokupna aktivnost ovih pacijenata us-
merena je ka jednom jedinom cilju: ispravljanju
nanete nepravde;
IDEJE UTICAJA
u poetnom stadijumu deterioracije* kod starih
osoba: ove ideje oteenosti su ponekad apsurdne.
One su praene poremeajima pamenja i poremea-
jima karaktera.
.-F. evalije i D. ineste
IDEJE PROKLETSTVA
Sumanute ideje prokletsva se javljaju bilo kao jedan
nain objanjavanja trenutnih fizikih ili duevnih
patnji, bilo kao pretnje venom ivotu.
Ove ideje su nekad spadale u veliku skupinu demo-
nopatija* i bile su sistematizovane kao damnoma-
nije [Eskirol (Esquirol), Makario (Macario)]. Izgu-
bile su mnogo od znaaja i zanimljivosti pod utica-
jem raznih struja savremene misli.
Nalazimo ih, i to kao sporedne, jo samo u tekim
sindromima melanholine prirode, ee kod ena,
naroito starijih. Povezane s drugim munim ideja-
ma, one su loe organizovane i povrne. Takoe su
sastavni deo Kotarovog sindroma*. Meutim, one
nemaju pejorativno prognostiko znaenje koje su
im pripisivali stari autori.
Ove ideje se takoe sreu i u nekim depresivnim
sumanutim oblicima progresivne paralize, u nekim
hroninim ili paranoidnim halucinatornim sumanu-
tostima, kod nekih mistiki nastrojenih osoba kod
kojih postoje interpretativni mehanizmi sumanutos-
ti, kod debilnih osoba ili anksiozne dece (ee kod
devojica).
One se u svim tim oblicima esto pridruuju idejama
opsednutosti*.
. Bardena
IDEJE UTICAJA
Kad neki subjekt veruje da je pod vlau neke strane
sile koja usmerava njegove misli, upravlja njegovim
oseajima i komanduje potpuno ili delimino njego-
vim postupcima i ponaanjem, kae se da on pati od
ideja ulicaja. Kada se te ideje uspostave za stalno,
tee da se organizuju i razvijaju, onda je u pitanju
sumanutost uticaja.
ANALITIKI PRISTUP
Ove manifestacije, navodno nametnute, uvek odgo-
varaju pojavama mentalnog automatizma*, bilo
motornog, bilo senzitivnog, koje subjekt vie ne
prihvata kao sastavni deo vlastite linosti [Kleram-
boov (Clerambault) raskol, Levi (Levv)-Valensi-
jev sindrom deposediranja*].
Manifestacije mentalnog automatizma
One su najpre bile prikazane pod nazivom psihikih
halucinacija. To je 1894. godine uinio Segla (Seg-
las) koji je povodom njih opisao jednu psihozu
uticaja. Njihovo izuavanje nastavio je, 1920. godi-
ne, Klerambo koji je pokazao da su one temelj-
ni, osnovni elementi na koji se kaleme sporedne
IDEJE VELIINE
konstrukcije sumanutih ideja progonjenosti, uticaja.
A. Klod (H. Claude) je sve te pojave grupisao pod
nazivom sindrom uticaja* i raziao se s Kleramboom
u pogledu njegove sutinske prirode. U studiji o
subjektima sa idejama uticaja (asopis Encephale,
1924), Selije (Ceillier) je dao dobar pregled svih tih
stanja. Na te elemente automatizma nadograuju se
ideje uticaja i tako moe da nastane istinska suma-
nutost. Pretpostavljene strane sile rezultat su vero-
vanja, praznoverja ili vladajuih ideja tog doba; est
je spiritistiki, okultistiki, hipnotiki ton; ili se,
pak, radi o zracima, talasima, raznim silama; i kod
primitivnih i lakovernih ljudi radi se o demonima, o
zlim dusima.
Ponekad su ti uticaji povezani sa nekim, imenom
oznaenim subjektom to je naroito vidljivo u ero-
tomaniji ili u izvesnim idejama mistinog uticaja
(Bog, Bogorodica, itd.).
EVOLUCIJA I KLINIKI TIPOVI
to se tie evolucije ideja uticaja, ona je vrlo pro-
menljiva: izvesni bolesnici ostaju na stadiju automa-
tizma koji pasivno podnose i dve linosti se dobro
slau. Drugi put, sumanutost uticaja moe da dobije
ekstenzivan i progresivan karakter, da u neku ruku
blokira osobu dovodei do vee ili manje pragmati-
ke sterilizacije. Ponekad, najzad, ako postoje prirod-
ne interpretativne sklonosti ili paranoian karakter,
sumanutost uticaja moe izazvati neugodne, ili ak
opasne antidrutvene reakcije.
Opisani su dosta brojni kliniki sluajevi shodno
preovlaujuim formulama uticaja (erotomanija*,
spiritistika sumanutost sa oseanjem medijumskih*
sposobnosti, mistina*, profetska sumanutost, suma-
nutost demonskog posedovanja*); sumanutost perse-
kucije* uticajem reda je nego sumanutost ideja zatit-
nitva* (Selije); esto se to dvoje kombinuje, tako da
subjekt naizmenino osea as uticaj progonitelja,
as uticaj zatitnika.
PATOGENEZA
Veina autora prihvata da je fundamentalna i pri-
mordijalna injenica mentalni automatizam, ali do-
lazi do izvesnog razilaenja kada treba objasniti
sumanute ideje i sistematizovanu sumanutost koje se
na to kaleme.
Za Logra (Logre), sumanutost uticaja jesu psihoze
zbog sumanute svesti bolesnog automatizma. One su
nastale iz abnormalne introspekcije psihikog auto-
matizma, sa ubeenjem da neobian karakter unut-
ranjeg fenomena odaje njegovo strano poreklo.
Za Selijea, oseanje dezagregacije svesne linosti
uslovljeno je samo psihikim halucinacijama koje se,
liene svakog senzornog obeleja, odlikuju automa-
tizmom, nesvodljivou nezadrivou. hol. 1913, t. II, str. 183; E. MINKOWSKI, De la reverie
Za aslena (Chaslin) i Alauanina (Alajouanine),
ideja uticaja je samo tumaenje mentalnog automa-
tizma.
228
Za A. Kloda, ije je ime vezano za sindrom utica-
ja*, ideja uticaja ne bi vie bila tumaenje ili obja-
njenje, namenjeno zadovoljenju neke uzrone potre-
be, nego intelektualna formula oseanja uticaja,
fundamentalni patoloki fenomen.
Danas postoji tenja da se prihvati teza kako u
osnovi ideja uticaja postoji, kao u svakoj sumanu-
tosti*, fundamentalni poremeaj linosti.
SEMIOLOKA I PROGNOSTIKA VREDNOST
Levi D'Ara (Levy d'Arras) Seglaov uenik (dok.
teza, Pariz, 1911), dao je sumanutom stanju uticaja
vrednost klinikog entiteta koji je naroito obeleen
hroninou i neizleivou, te, dakle, ima lou pro-
gnozu. Ejer (Hauver) i Lama (Lamache) su dobro
utvrdili da u sluaju ideja uticaja treba uvek imati
na umu taj rigorizam, i da, pored sumanutih stanja
uticaja koja mogu da konstituiu neku autonomnu
psihozu sa odvojenim razvojem prema toj formuli,
ove ideje mogu da se sretnu u raznim klinikim
okolnostima koje ne sadre uvek i neizbeno taj
nepovoljni determinizam. Kao to meu mnogim
hroninim sumanutostima postoje one koje imaju
lo zavretak, tako ima i onih za koje se ini da ne
ostavljaju nikakve posledice na mentalno stanje.
Ideje uticaja mogu da se sretnu tokom vrlo razliitih
psihopatolokih stanja i imaju njihovu sudbinu: oz-
dravljenje, prekid sa ponovnim pojavljivanjem ili
hroninost. One mogu da se pojave u toku maninih
napada (Logr i Ejer), s tim to tu mogu da izgledaju
kao hronina sistematizovana sumanutost ili hebef-
renija: bolesnik se ali kako ga neko tera da govori,
da gestikulira, da se uputa u razne fantazije; ali te
eksplikativne ideje uticaja imaju povran, pokretan
karakter svih maninih ideja te izbijaju i nestaju
sa napadom u kome su nastale. One su takoe
uoene, iako rede, tokom melanholije [Gode (Go-
det)], epilepsije (Merklan (Merklen) i Ejer] i u opse-
sijama (Selije).
U takvim sluajevima treba uvek voditi rauna, kao
to je pokazao Logr, o psihopatskom elementu in-
duktoru i o indukovanim idejama uticaja. Opi-
san je takoe sindrom uticaja u psihopatijama ija je
organska priroda neosporna: to su izvesne rane
demencije, progresivna paraliza, subakutni ili hro-
nini alkoholizam.
Upravo su na tom organskom supstratu, uoenom u
mnogim okolnostima, Klerambo i njegova kola
(Ejer, Logr) zasnovali organogenetsko uenje o
mentalnom automatizmu. (O razvoju, patogenezi i
optim odlikama v. Hronine sumanutosti*.)
A. Poro
J. SEGLAS et L. BRAT, Delire d'influence, Ann. med.-psvc-
morbide aux idees d'influence, Evolution psychiairique, 1927,
no. 2, str. 130 184; H. GODET, Idees d'influence au cours
d'un etat melancoligue, Ann. med.-psychol., 1933, t. I, str. 239.
229
IDEJE VELIINE
Sumanute* ideje veliine predstavljaju specifian
poremeaj predstave o sebi i svojim odnosima
sa spoljanjim svetom. Vrednost Ja se u tom sluaju
preuveliava; svojstva spoljanjeg sveta kao da su
podreena toj hipertrofiji vlastitog Ja, bilo da je re
0 dobronamernom priznavanju superiornosti takve
osobe, to izaziva euforiju i elaciju, ili o zavidljivoj
netrpeljivosti okoline, izvoru nerazumevanja i perse-
kucije*.
Ideje veliine mogu biti ishod hronine sumanutosti
kod linosti sa, po svoj prilici, ve fiksiranom hiper-
trofijom Ja (hronine sumanutosti* obolelih od pa-
ranoje*).
Mogu predstavljati kompenzacijske i odbrambene
mehanizme koji se javljaju u toku organskih procesa
razaranja linosti (demencije*, mentalna debilnost*),
odnosno funkcionalne mehanizme (labilne polimor-
fne teme veliine, procesni disocijativni* napadi).
Ideje veliine mogu da odgovaraju, najzad, i nekom
poremeaju raspoloenja (sumanuta* manija).
Teme veliine su mnogobrojne: fizika snaga, izvan-
redna lepota i inteligencija, politika i finansijska
mo, visoko poreklo, izuzetna plodnost i seksualna
privlanost i potencija.
Poznata su dva tipa ideja veliine:
ideje samozadovoljstva, koje su najee loe sis- izuzetne po svome obilju. Sistematizacija je nejasnija
tematizovane, manje ili vie neodreene ili promen-
ljive: obino se javljaju naporedo sa deficitarnom
destrukturacijom linosti. Okolina se doivljava kao
blagonakloni posmatra;
ideje ambicije, okrenute prema budunosti, raz-
reenije su, razvijaju se na osnovu vrlo stroge lo-
gike. U oima subjekta, razvijanje i ostvarenje ovih
ideja sputavaju reakcije nerazumevanja i perseku-
cije*, koje ni najmanje ne naruavaju njegovo uve-
renje.
U okviru dementnih* procesa, sumanutost veliine
javlja se esto i u poetnom obliku predstavlja od-
liku progresivne paralize*. Uglavnom je re o ide-
jama samozadovoljstva koje ostaju neodreene, ne-
sistematizovane, mobilne, nekoherentne. Optimizam
1 blaeno zadovoljstvo, esto apsurdni, ekstrava-
gantnost svojstava kojima se subjekat kiti, neobini
planovi koje kuje, govore o poremeaju i osiro-
maenju tvorevina njegove imaginacije. Ove neprila-
goene ideje veliine, meutim, dovode do potpune
uverenosti, izvora sudsko-medicinskih neprilika. U
nekim senilnim* demencijama, u prezbiofreniji*,
sreu se i fabulatornc* ideje veliine, ali su one
prolazne; uverenost u sopstvene ideje i elacija ostaju
umerene i labilne. Kod debilnih* osoba, luckaste
ideje veliine deluju polimorfnije, ali su i povezanije
sa stvarnou; mogu se razotkriti u vidu kompenza-
cijskih mitomanija*. Nekada su deo nastupa suma-
nutosti (bouffees delirantes*) koji se javljaju u nji-
hovoj evoluciji.
U sluaju neshizofreninih kroninih sumanutosti*,
ideje veliine izgledaju razraenije i koherentnije.
IDEJE VELIINE
Tada one mogu da dobiju simbolino znaenje
i izvesnu relacionu vrednost. Ideje veliine uklju-
uju se u linost subjekta (samoprecenjivanje pra-
eno sklonou ka megalomaniji*) i nekada evo-
luiraju nezavisno, sistematizovane oko neke osnov-
ne teme.
U paranoidnim* sumanutostima praenim disimula-
cijom*, ideje veliine nisu uvek jasno izraene, ve se
mogu nazreti na osnovu ponaanja ili aluzija u
govoru.
Izgleda da su ideje ambicije primarne u nekim obli-
cima hronine sumanutosti*, na primer kod sitnih
pronalazaa, proroka i reformatora koji potku su-
manutosti obogauju itavog ivota, relativno us-
klaenim oduzimanjima i dodavanjima, a na osnovu
nepokolebljive uverenosti u nadmonost svojih kon-
cepcija.
Izraene ili ne, ideje veliine podupiru, opravdavaju
i pothranjuju paranoidne* oblike sumanutosti perse-
kucije* ili revandikacije*. U stvari, oseanje neprija-
teljstva i opte persekucije predstavlja za takvu oso-
bu potvrdu njenog znaaja i veliine. Oseanja per-
sekucije zapravo pojaavaju hipertrofiju Ja, tako da
bi teme veliine, u klasinom smislu, predstavljale
ishod paranoidnih sumanutosti persekucije.
U imaginativnim mehanizmima sumanutosti*, kao i
u onim fantastinim (parafrenija*), ideje veliine su
nego u paranoidnim oblicima, zbog nesrazmernosti i
kosmikog obeleja tema. Ove sumanutosti ostaju
paradoksalno autonomne i ne proimaju mnogo
svakodnevni ivot takvih osoba koje esto ostaju
dobro prilagoene. Karakter ili reakcije paranoi-
nog tipa tu se ne sreu. Izgleda da u tim sluajevima
ideje veliine imaju funkciju uspene kompenzacije i
zatite od anksioznosti.
Ideje veliine mogu se sresti u okviru shizofrenije*,
bilo u toku procesnih faza, bilo kao simptomatski
inilac neke vrste paranoidne* sumanutosti. Tada
one nose, peat hermetizma, inkoherencije*, disoci-
jacije* i diskordantnosti (diskordantne psihoze*).
U toku napada manije* mogu iskrsnuti ideje velii-
ne, nastale iz oseanja svemonosti i elacije koje
odlikuje ovaj napad. One su mobilne, ne dovode do
potpunog verovanja u njih, esto se ukljuuju u
ponaanje igre*, premda, usled istinske autointoksi-
kacije, oboleli moe da se uhvati u sopstvenu igru,
teei da drugima pokae svoju svemonost, to je
izvor razliitih pravno-medicinskih neprilika (izda-
vanje ekova bez pokria zbog uverenosti u sopstve-
no bogatstvo, prekoraenje brzine usled precenjiva-
nja fizikih sposobnosti).
Ideje veliine koje se javljaju u toku akutnog pijan-
stva ili eksperimenata sa psihodislepticima, mogu
dovesti do analognih neprilika.
U sumanutoj formi melankolije*, Kotarovom sin-
dromu*, ideje veliine prelaze u ideje enormnosti,
tragine po tonu (besmrtnost u patnji).
A. Lo i V. Ka jar
IDEJE ZATITNITVA
IDEJE ZATITNITVA
I. SEMIOLOKI I KLINIKI PRIKAZ
0 idejama zatitnitva bilo je reci ve u onim sjaj-
nim klinikim studijama o sumanutostima psihi-
jatara XIX veka, ali im je retko bila posveena
posebna studija. To je stoga to se, u praksi, ideje
zatitnitva uglavnom javljaju uz druge sumanute
sadraje, najee uz persekuciju* (u vie od polovi-
ne sluajeva), rede uz megalomaniju* ili erotomani-
ju*. No dogaa se da u kompleksu sumanutosti ove
ideje budu dominantne, to je omoguilo nekim
autorima da ih u izvesnim sluajevima proue izdvo-
jeno. Lafon i Morel (Maurel) su se u svojoj veoma
podrobnoj studiji o idejama zatitnitva (Ann. Med.
Psych., juli 1964) zalagali da one dobiju status
posebnog sindroma.
Ideje zatitnitva su veoma razliite i raznovrsne,
kako po formi, tako i po okolnostima koje ih
prouzrokuju (poremeaji linosti, afekta, itd.). Ispo-
ljavaju se najee u halucinatornom obliku (glaso-
vi), a rede po interpretativnom modelu. Bujna mata
moe da pojaa ostale mehanizme.
Pacijentu se moe priinjavati da uje reci iskrenog
saaljenja ili utehe koje mu govori neka uticajna
linost, to njemu laska (sluajevi megalomanije).
Moe mu se, pak, initi da ga neko savetuje ili
mu skree panju da bi ga na neto upozorio.
Ima, najzad, i sluajeva kada je pacijent vrsto
uveren da mu je zatitnik poslao nekakav zatitni
fluid koji ga brani od tetnih uticaja, ili da mu sipa
protivotrov u sumnjive namirnice (sluajevi per-
sekucije).
Mogu se takoe zapaziti ideje dobronamernog proga-
njanja koje su temeljno opisali jo Kotar (Cotard),
Segla (Seglas) i Klerambo (Clerambault), a naroito
Serje (Serieux) i Kode (Codet) i one predstavljaju
jedan od vidova hronine halucinatorne sumanutos-
ti koji su Serje i Kapgras (Capgras) opisali pod
nazivom sumanutost zatite. Pacijent tada proiv- Kako u osnovi svih hroninih sumanutosti, tako
ljava itav splet ugodnih i munih oseanja koja
tumai kao proveru izdrljivosti, blagotvorno ispa-
tanje, patnju koja e mu doneti spasenje.
Ovakve ideje javljaju se i u sluajevima erotomanije.
Oni su redi, ali predstavljaju najistiji oblik sumanu-
tosti zatite; tu se u osnovi sumanute konstrukcije
nalazi neki vei afektivni poremeaj koji se moe
otkriti i protumaiti analizom.
Razumljivo je to su sve razmatrane injenice esto
navoene uz sumanutost uticaja, pa i poistoveivane
s njom (Ideje uticaja*). ak je i Selije (Cellier)
smatrao da je tema zatite najei sadraj sumanu- lagodnosti i slobode s kojima prolazimo kroz ivot,
tosti uticaja.
1 ambivalencija*, kako ju je Blojler (Bleuler) opisao
u paranoidnoj shizofreniji, po pravilu predstavlja
jedan vid sumanutosti zatite, a naroito kada se
javlja zajedno s idejama proganjanja, to i jeste
najee sluaj.
230
Izgleda da tajna uzajamne povezanosti zatitnitva
i proganjanja lei u tome to upavo ta veza dvaju po
strukturi oprenih sadraja najbolje odraava njiho-
vu sutinsku suprotnost... Manifestna ili latentna
protivrenost predstavlja osnov ove povezanosti...
(Lafon i Morel).
Pod ambivalenciju se mogu podvesti i druge, blae
forme koje sadre protivrenost, kao to su Serjeova
i Kapgrasova sumanutost dvojnika s unutranjim
dijalogom s dvojnikom, smenjivanjem razloga za i
protiv, ili Didov (Dide) i Giroov (Guiraud) manihei-
zam*. Ove forme Lafon i Morel oznaavaju kao
izmenjene oblike sumanutosti zatite.
Podsetimo takoe da, po Manjanu (Magnan), u
hroninoj sumanutosti, ideje zatitnitva imaju istu
vrednost kao ambicioznost i megalomanija, a i lou
prognozu.
Najuoljivije su slinosti s erotomanijom. Zatitni-
tvo esto odgovara ljubavi, kao to je to zapazio .
de Klerambo kad je napisao da je jedna od osnov-
nih odlika erotomanije stalna zatita subjekta.
Kao to se moe zakljuiti, tema zatite se javlja u
itavom nizu oboljenja u kojima je prisutan poreme-
aj miljenja.
Zanimljivo je zapaziti nain na koji pacijent reaguje
na ideje zatitnitva; on najee ostaje pasivan,
svestan da su napori njegovih zatitnika uzaludni;
ovo odsustvo reagovanja zapazili su ve Morel i
Legran di Sol (Legrand de Saule), a to su ponovo
podvukli Lafon i Morel. Pacijent ak esto pati
zbog te borbe u kojoj je on ulog, i koja ga najzad
iscrpljuje, a ne uspeva da zaustavi progresivni tok
sumanutosti. Osim u nekoliko sluajeva erotomani-
je, kada pacijent uiva u toj dobronamernoj zatiti,
njegovo je zadovoljstvo, ako ga uopte osea, uvek
pomalo nepotpuno i na kraju se svodi na nekoliko
stereotipija.
II. PSIHOPATOLOGIJA
i u osnovi sumanutosti zatite (koja je najee
samo jedan njihov vid) lee poremeaji linosti i
afekta [Sumanutosti* (psihopatologija), Fenomeno-
logija*).
Odnose sumanutosti zatite i proganjanja (koje se
najee i javljaju zajedno) dobro je prouio E.
Minkovski (Minkowski). U prvi mah izgleda kao da
je tema zatite suprotna temi proganjanja. U stvari,
kae Minkovski, suprotnost sumanutosti proganja-
nja ne predstavljaju dobronamerne ideje niti skup
dobronamernih i zlonamernih ideja, ve oseanje
uprkos svim preprekama na koje nailazimo.
Znai da izmeu ideja proganjanja i zatitnitva
postoji samo pseudosuprotnost i to isto pojmovna.
Daleko od toga da javljanje teme zatite u sumanu-
tosti proganjanja oznaava diskontinuitet ili pobolj-
anje u njenom razvoju; na to pre treba gledati, kao
231
to primeuju Lafon i Morel, kao na obogaivanje
sadraja, koje teoretski oznaava pogoranje boles-
nog miljenja.
Afektivno poreklo ovih sumanutih sadraja zatite,
psihoanalitiari tumae narcisizmom, gde se slika
dvojnika projektuje na zatitnika; moda bi se ak,
kod izvesnih afektivno uskraenih ili nezadovoljenih
pacijenata, zatitnik mogao tumaiti kao simbol
materinske ljubavi. U svakom sluaju, linost paci-
jenta ne ostaje ravnoduna prema pojavljivanju ovih
sadraja i ti dinamiki konflikti mogu da pokrenu
emocionalne faktore s njihovim mehanizmima pro-
jekcije i kompenzacije.
Da na kraju iznesemo i zanimljivo gledite A. Obena
povodom magijskog miljenja [H. Aubin, L'hom-
me et la magie (ovek i magija), Desclees de Brou-
wer, Pari, 1952]. To je iskonski, osnovni oblik
miljenja primitivnog oveka; to je takode dominan-
tni vid miljenja u dece, koji je civilizacija suzbila i
potisnula u nesvesno, ali koji moe da se ispolji u
pojedinim patolokim situacijama kao to su stanja
mentalne insuficijencije, psihike regresije s prome-
nama linosti; osnovna odlika tog magijskog mi-
ljenja jeste verovanje u neku spoljanju natprirod-
nu silu, manu, koja upravlja naim ponaanjem, i
koja ima dvojako dejstvo: as je zlokobna i agresiv-
na, as blagonaklona i zatitnika; izvesni sumanuti
sadraji, koji povezuju zatitnitvo i proganjanje,
mogu se smatrati ponovnim javljanjem ovog vero-
vanja (Primitivizam*, Magija*).
A. Poro
Red. V. P. iN.C.
IDENTIFIKACIJA
od lat. idem, isto ifacere, initi
To je proces, izdvojen zahvaljujui psihoanalizi*,
kojim neki subjekt asimilira, prisvaja neki vid, svoj-
stvo, osobinu drugog, te se preobraava potpuno ili
delimino po uzoru na njega.
Pojam identifikacije je ovde uzet uopteno u svom
povratnom obliku (identifikovati se s neim, a ne u
prelaznom obliku (identifikovati neto).
Identifikacija je sredini proces u konstituisanju li-
nosti koja se izgrauje kroz niz identifikacija. Tako
je Edipov kompleks opisan u terminima identifikaci-
je, s tim to je investiranje u roditelje naputeno u
korist identifikacije sa roditeljom istog pola.
Identifikacija igra isto tako znaajnu ulogu kao
odbrambeni mehanizam u gubitku ili tugovanju, te
kao konstitutivni faktor u obrazovanju grupa.
Pojam identifikacije treba razlikovati od sledeih
srodnih pojmova:
Inkorporacija To je proces kojim neki subjekt uvodi
i uva, fantazmiki, neki objekt unutar svog tela.
Inkorporacija je karakteristian, ali ne iskljuiv pro-
ces, vezan za oralni stadij objektnog odnosa. Ona
konstituie telesni model za identifikaciju putem
asimilacije osobina objekta, sauvanog u sebi, ali
ona je isto tako nosilac drugih znaenja.
IDENTIFIKACIJA
Introjekcija Proces blizak inkorporaciji koji, meu-
tim, ne upuuje na telesne okvire, nego pre na
pojmove unutranjeg i spoljanjeg dela psihikog
aparata. To je, dakle, proces kojim neki subjekt
fantazmiki prenosi objekte iz spoljanjeg u unutra-
nji deo psihikog aparata. Tako se Nad-ja deteta
konstituie polazei od introjekcije slike Nad-ja ro-
ditelja unutar psihikog aparata.
Konstituisanje internih objekata poinje introjekci-
jom, uz fantazme inkorporacije, ili bez njih, a intro-
jekcija moe da bude praena i sekundarnim identi-
fikacijama.
Introjekcija je suprotna projekciji.
Interiorizacija Termin, blizak introjekciji, koji se vie
odnosi na relacione moduse nego na objekte.
Tako e se govoriti o interiorizaciji nekog konflikta
da bi se naznailo kako je ovaj prenet iz spoljanosti
u unutranjost psihikog aparata.
Razlikuje se vie vrsta identifikacije:
Primarna i sekundarna identifikacija: primarna
identifikacija se suprotstavlja sekundarnim identi-
fikacijama time to je direktna, rana, neposredna,
te prethodi uspostavljanju istinskog objektnog od-
nosa. Re je o prededipovskom nainu identifi-
kacije, na snazi u ranom odnosu deteta prema
majci, na jednom stadiju spajanja u kome iden-
tifikacija i investiranje objekta ne mogu da se raz-
likuju.
Narcisistika identifikacija sa izgubljenim objek-
tom: ona je nain da se nadomesti odsustvo izgublje-
nog voljenog objekta. Investiranje objekta je ovde
naputeno u korist identifikacije Ja sa izgubljenim
objektom (senka objekta pada na Ja). Identifika-
cija se sprovodi putem oralne inkorporacije, regresi-
jom na objektni odnos karakteristian za oralni
stadij. Objekt je fantazmiki inkorporisan, dok su-
bjekt usvaja obeleja objekta.
Ovaj nain identifikacije prvenstveno dejstvuje u
procesu melanholije.
Histerina identifikacija: na nju se pozivao Frojd
da bi objasnio izvesne pojave zaraenosti histeri-
nim simptomima.
Radi se o prisvajanju simptoma neke osobe sa ko-
jom se pacijent identifikuje u svojoj unutranjoj
problematici.
Isticane su mnogostrukost i labilnost histerine
identifikacije.
Identifikacije sa agresorom: odbrambeni mehani-
zam koji je opisala A. Frojd i pomou koga se neki
subjekt, suoen sa spoljnom opasnou, identifikuje
sa spoljnim objektom od koga strahuje, bilo usvaja-
njem modaliteta agresije, bilo usvajanjem simbola
moi objekta.
Ovaj mehanizam bi preovladavao u meufazi pa-
ranoinih stanja i u preliminarnoj fazi razvoja
Nad-ja.
U ovom poslednjem sluaju, interiorizacija tuih
kritika ide uz napad na objekt iz spoljnog sveta na
koje su projektovane zabranjene pulzije.
IDIOTIJA
Obrazovanje Nad-ja bie istinski ostvareno tek kad
te kritike vie ne budu usmerene na spoljni svet,
nego na Ja.
Ovaj odbrambeni mehanizam se moe u izvesnim
granicama smatrati normalnim ukoliko omoguava
detetu da prevazie izvesne traumatske dogaaje,
navodei ga da pree iz pasivne uloge u aktivnu
ulogu putem introjekcije objekta strepnje.
pic (Spitz) pridaje veliku ulogu tom mehanizmu u
stupanju na scenu treeg organizatora: to je ne
koje, izmeu 12. i 18. meseca, obeleava poetak
semantike komunikacije.
Dete se tada identifikuje verbalno i gestualno sa
majkom koja izaziva frustracije i izrie zabrane.
Projektivna identifikacija: mehanizam koji je opi-
sala M. Klajn (M. Klein) i pomou koga neki
subjekt fantazira da uvodi svoje sopstveno self,
potpuno ili delimino, u objekat da bi mu nakodio
ili da bi ga nadzirao.
Re je o pokuaju kolonizacije objekta elementima
subjekta.
Prema M. Klajn, projektivna identifikacija je nor-
malna samo kod odojeta. Ona nestaje poetkom
druge godine i konstituie osnovni mehanizam shi-
zo-paranoidne pozicije. Projektivna identifikacija
moe da se tie objekata, optereenih agresivnim
delovima self-a koji sekundarno tako postaju progo-
nitelji ovog poslednjeg i izvor jakih progoniteljskih
strepnji.
Ovaj nain projektivne identifikacije javlja se vie
kao modalitet projekcije nego kao identifikacio-
ni proces, u onoj meri u kojoj se identifikaci-
ona dimenzija, kako izgleda, povlai u korist ose-
anja odbacivanja i mrnje prema rascepljenim
delovima i u kojoj projektivni proces identifika-
cije dovodi do deliminog nerazlikovanja Ja i dru-
gog-
Meutim, identifikaciona dimenzija nije potpuno
odsutna iz projektivne identifikacije jer su projekto-
vani delovi self-a jo priznati kao neto to na
izvestan nain pripada samom Ja, s tim to im Ja
daje zadatak da kontroliu objekt.
M. Klajn je kasnije opisala identifikaciju putem
projekcije dobrih delova sebe.
Ovaj nain projektivne identifikacije bio bi bitan za
sposobnost odojeta da razvija dobre objektne od-
nose.
U normalnom stanju, projektivna identifikacija bila
bi osnov oseanja empatije. Kada traje i produbljuje
se due od normalnog perioda, onda je ona osnov
psihotinog objektnog odnosa.
Adhezivna identifikacija: mehanizam koji je opi-
sao E. Bik (E. Bick), a preuzeo D. Melcer (D.
Meltzer).
Re je o vrlo primitivnom nainu identifikacije iji je
cilj da se sebi pripie funkcionisanje drugog, s tim
to se ne priznaje njegovo postojanje i ne ostvaruju
funkcije vlastitog Ja.
232
Radi se o nekoj vrsti slepljenosti sa povrinom
objekta koji se doivljava kao da je lien omotaa i
unutranjosti, o pravoj fuziji sa njim koja podrazu-
meva da se pre postaje deo njegove supstance nego
to se on ukljuuje u sopstveno bie.
Ovaj mehanizam bi pre svega delovao kod autisti-
nog deteta, i predstavljao bi izvor, izmeu ostalog,
mimetizma i eholalije.
Identifikacija sa treim i obrazovanje grupe: me-
hanizam koji je opisao Frojd kao neto to je u
osnovi konstituisanja grupe. To je oblik identifi-
kacije iji cilj nije toliko poistoveivanje sa dru-
gim koliko traganje za svojim identitetom prona-
laenjem zajednikih osobina s drugima. Zajedniki
element slui kao pokreta za identifikaciju meu
lanovima grupe i predstavlja Ideal-ja svakog od
njenih lanova.
P. Ferari
B. GRUBERGER et J. CHASSEGUET-SMIRGEL, L'identifi-
cation L'autre, c'est moi, Les grandes decouvertes de la
Psychanalyse, Tchou, 1978; D. MELTZER, J. BREMMER, S.
HOSTER, D. VVEDDELL et I. WlTTENBERG, Le Monde de
l'autisme, Payot, 1980; J.-M. PETOT, Melanie Klein, le moi
et le bon objet, 1932-1960, Dunod.
IDIOTIJA
od gr. idiotes, ovek skromne pameti, neznalica
Re idiotija je zamenila re idiotizam koja je u
Pinelovo doba obuhvatala sva teka i uznapredova-
la deficitarna mentalna stanja: iz toga je Eskirol
(Esquirol) izdvojio demenciju, podvlaei sledee:
Ako ovek u stanju demencije lii na bogataa koji
je osiromaio, onda je idiot uvek bio u nevolji i u
bedi. Re idiotija se, dakle, iskljuivo odnosila na
ozbiljna stanja uroene mentalne insuficijencije, a
posle Morela je prihvaeno da predstavlja najnii
stepen mentalne zaostalosti.
A. i M. Poro
IGRA
Igrama se nazivaju aktivnosti (govor, mimika, ponaa-
nje) koje ne donose praktinu korist i isto su proiz-
voljne, a u svesti onih koji se u njih uputaju jedini
cilj je uivanje u razonodi, lakoi, lakomislenosti.
Igra predstavlja nain spontanog susretanja sa pred-
metima, bez ikakvog pragmatinog zahteva, uz na-
dahnuti podsticaj udljivosti i fantazije, te ide naru-
ku izraavanja instinktivnih tenji. Ona oliava ivu
i pomalo razuzdanu psihomotornu aktivnost deteta.
U igri, dete izraava svoje misli, svoje afekte; ono ih
ivi delajui. Otuda znaaj igre kao metode u dejoj
psihijatriji gde se od deteta trai da se igra, a ne da
se prisea.
Kako se njegova inteligencija i dar zapaanja bude,
tako se njegova delatnost disciplinuje, usmerava ka
pragmatinim ciljevima i prilagoava, uz pomo
233
obrazovanja, zahtevima svakodnevnog i kolektiv-
nog ivota; slobodna igra se svodi na obinu razo-
nodu koja se i sama organizuje i dobija odgovaraju-
a pravila: pravila igre (A. Poro).
U patologiji, igrom se naziva svaka aktivnost koja
podsea na igru, ali izgleda neprilagoena uslovima
vremena i sredine, u raskoraku s datom situacijom.
Okolnosti su vrlo razliite: nedovoljna mentalna
zrelost (emocionalna nezrelost*, intelektualna zaos-
talost*, debilnost*), poremeaji psihike ravnotee
(histerija*, mitomanija*, hipomanija*), disocijacija
linosti (shizofrenija*), dezagregacija linosti (pre-
zbiofrenija*). Kao primeri patoloke igre, pominju
se manirizam u izvesnim mentalnim zaostalostima
(mentalni puerilizam*), ekstravagancije izvesnih shi-
zofreninih osoba, neumesnost i neumerenost fan-
tazije u progresivnim paralizama, brbljarije, de-
tinjasto oskudne, u demencijama. Meutim, tipina
ludika aktivnost karakteristina je za manino sta-
nje gde u istoj neposrednoj stvarnosti, istom ne-
autentinom sve lii na igru: radnje nemaju ni po-
etka ni kraja, sve se prilagoava igri: oseanja,
reci, kretnje... oseanja kao polazna taka suma-
nutih ideja visokog porekla i inventivnosti, reci
upotrebljene kao zvuni materijal (igre reci, besmis-
lice, asonanca . . . ) , kretnje pune izvetaenosti i pa-
radiranja.
Pod nazivom poremeaji ekspresije* opisani su, naj-
zad, dramska igra i inscenacija vezane za izvesne
situacije (histerija*, simulacija*).
A. Poro i D. Prenge
ILUZIJA
od lat. in-, u i ludere, igrati se
Iluzija je realni opaaj, ali izoblien u svesti subjekta
koji ga prima. Subjekt menja osobine objekta opa-
enog ulima; shodno okolnostima, on ga poveava
ili oivljava, te mu pridaje sliku, obrise i boje koje
on nema.
Iluzija nije retka kod normalnih osoba: takve su, na
primer, slike koje se deformiu u trenutku sumraka
ili uspavljivanja, vizije ivotinja ili pejzaa na tapise-
rijama, mrlje na zidu ili obrisi nekog oblaka; meu-
tim, te iluzije ne dovode normalnu osobu u zabludu.
Uostalom, takva mo doaravanja ili projekcije ko-
riena je u psihometriji: Rorahov (Rorschach) test
(Test linosti*).
Kada se iluzija ne prepoznaje kao zabluda i kada
subjekt u nju veruje, tada je re o nedvosmisleno
patolokoj pojavi ije je znaenje vrlo blisko znae-
nju halucinacije; izvesni autori (A. Ej (A. Ey)] ak
priznaju tim dvema vrstama pojava jednaku vred-
nost, pretpostavljajui da se u oba sluaja radi o
iluzionom poremeaju perceptivne aktivnosti, uslovlje-
nom pojavom disolucije nivoa svesti (Halucinacija*).
Iluziju treba razlikovati od sumanute interpretacije,
patolokog fenomena iji osnov nije u ulima i koji
IMPOTENCIJA
je isto intelektualan, to jest od pogrene procene
neke stvarne pojave, bilo vezane za ula, te u tom
sluaju normalno opaene, bilo nezavisne od bilo
kog neposrednog oseta [Rei (Regis)] (Interpreta-
cija*).
U mentalnoj patologiji, iluzije mogu da pogode sva
ula; vizuelne iluzije su este u intoksikacijama (al-
koholizam, kokain, meskalin, itd.) i infektivnim sta-
njima.
Cenestezija je esto izvor iluzija (visceralna, genital-
na, itd.) i pothranjuje preokupacije hipohondrinih,
osoba cenestopata pa ak i izvesna stanja hronine
sumanutosti.
Pogreno prepoznavanje, iluzija o ve vienom (deja
vu), kao poseban oblik iluzije, izuavani su pod
odgovarajuim odrednicama.
Pomenimo takoe izvesne iluzije koje se odnose na
promene telesne sheme: iluzija o pomeranju, fan-
tomski ud, itd. (Telesna shema*).
A. Poro
IMAGINATIVNI MEHANIZAM
SUMANUTOSTI v. Sumanutost imaginacije
IMBECILNOST
od lat. bacula, tap, odakle imbecillus, bez tapa, bez
oslonca
Razliku izmeu idiota i imbecila uveo je Eskirol
(Esquirol) polazei od razliitih stepena teine inte-
lektualnih nedostataka.
U tradicionalnoj klasifikaciji, zasnovanoj na IQ,
imbecilnost ili debilnost* izraava se globalnim IQ
izmeu 30 i 50.
E. Se
IMPOTENCIJA
od lat. in-, lien i posse, moi
Seksualna impotencija je est poremeaj kod muka-
raca, bilo da je potpuna ili delimina, primarna ili
sekundarna. Ona je dosta esto prikrivena iz raznih
razloga, te prati brojne psihijatrijske sindrome. Mo-
e biti povezana sa organskim poremeajima (neu-
rolokim, endokrinolokim naroito dijabetesom,
toksikim (jake ili slabe droge, ali isto tako i alko-
hol), sa nekom smetnjom u normalnom razvoju
(genitalna insuficijencija): atrofija testisa, evnuhi-
zam, itd..., ali je najee vezana za psiholoke
probleme. Impotenciju ne treba meati sa anafrodi-
zijom*, to jest odstustvom bilo kakvog zadovoljstva,
i ona postavlja pred mukarce sline probleme kao
firgidnost* pred ene. Muka impotencija je nemo-
gunost da se seksualni in ostvari, bilo u potpunos-
ti, bilo delimino.
Klasino je, ako se izuzmu sluajevi organske impo-
tencije, da se kao najei uzrok pominje psihogena
inhibicija. I medicinska i nemedicinska literatura
IMPULSI, IMPULZIVNOST
pominjala je esto impotenciju kao reakciju na suvi-
e intenzivnu elju* (impotencija pri prvom odnosu,
itd...) ili u konfliktnim situacijama (zabrana vezana
za odreenu kulturu, oseanje krivice moralne ili
verske prirode), ili opet zbog posebnih okolnosti
(strah od zateenosti, itd.). Isto tako, psihogena
impotencija moe biti povezana sa nekim sluajnim
dogaajem, a to potom dovede do sekundarnog
zaaranog kruga u kome se ona odrava zbog emo-
cionalne inhibicije i opsesivne zaokupljenosti.
I strah od impotencije izaziva impotenciju.
U stvari, svi uzroci koji mogu da utiu na elju*
pogodni su da izazovu impotenciju: emocionalna
nezrelost, latentna homoseksualnost*, parcijalni na-
gon*, itd.).
Impotencija se naziva totalnom kad uopte nema
erekcije (anerekcija). Njena etiologija je psihogena
(funkcionalna impotencija) u 6 od 10 sluajeva, te
dovodi do pravog negativnog uslovljavanja. Ane-
rekcija je organska u 4 do 10 sluajeva: povreda
erektilnih tela [Pejronijeva bolest (de la Pevronnie)],
lezije kimene modine (paraplegije, posledice hirur-
ke intervencije...), arteritis, bolesti metabolizma
(dijabetes), toksike bolesti (alkohol), medikamen-
tne (psihotropi su esto opasni), itd.
Impotencija moe biti delimina: mlitava erekcija
koja oteava ili onemoguava penetraciju i norma-
lan odnos, ali ne i seksualno zadovoljstvo. Ali i tu
negativno uslovljavanje, eventualno ponienje brzo
pogoravaju situaciju. Pojmu impotencije treba do-
dati i prevremenu ejakulaciju. Do nje moe doi
posle nekoliko koitusnih pokreta, ili jo bre sa
ejakulacijom ante portas. Ona je izuzetno esta
kada je erotska tenzija jaka (dugo uzdravanje, novi
partner ...) ili okolina nepovoljna. Praena je esto
anksioznou koja pogorava problem. Moda up-
ravo u tom pogledu (okolina, anksioznost), partner
igra nezamenljivu ulogu.
Leenje oigledno zavisi od uzroka, ali ak i u isto
psihogenim impotencijama, od koristi moe biti
kakva stimulativna ili anksiolitika terapija.
Totalna impotencija zahteva obavezno terapiju raz-
uslovljavanja ili psiholoko ispitivanje i leenje. Teh-
nike telesne bliskosti i posredovanja esto su dobro-
dole i efikasne. Uprkos nepostojanja vidljive opas-
nosti po ivot, totalna impotencija je ozbiljan pore-
meaj koji terapeut mora da uzme u ozbiljno raz-
matranje. Seksolozi imaju na raspolaganju sredstva
koja ne treba prenebregavati, naroito u sluaju
rane ejakulacije (jakog pritiska u glaviu). Antidep-
resivi mogu da uspore nastupanje mukog orgazma.
/. Poenso
IMPULSI, IMPULZIVNOST
od lat. in-, na i pellere, gurati
DEFINICIJA I ODLIKE
Impuls je preka potreba koja se naglo javlja kod
izvesnih osoba, tera ih na nerazumne, esto brutalne
i opasne radnje.
234
On moe biti spontan kada nasupi bez nekog spolj-
nog uzroka; tada odraava neku unutranju pulziju:
zadovoljavanje instinkta potrebe ili elje; ili reflek-
san kada doe do neke povratne reakcije koja je po
svojoj brzini i estini nesrazmerna uzronom podsti-
caju.
Impulzivnost je dispozicija ka ispoljavanju impulsa.
Ona moe biti konstitucionalna ili steena:
a) konstitucionalna impulzivnost potie bilo od men-
talne zaostalosti svih stepena, bilo od velikih neu-
ravnoteenosti raspoloenja i karaktera ili od per-
verzija instinkata. Izvesne etnike skupine poseduju
tu konstitucionalnu impulzivnost u visokom stepenu
(ekscito-motorne krize i impulzivnost, koja ide do
sklonosti ka kriminalu, severnoafrikog stanovni-
tva); u tom pogledu genetski ili kulturni faktori
igraju veliku ulogu;
b) steena impulzivnost je rezultat izvesnih afektiv-
nih ili vaspitnih devijacija iz detinjstva koje su se
definitivno ustalile, posledica encefalitisa i intrakra-
nijalnih povreda.
U analitikom izuavanju svakog impulsa treba uzeti
u obzir:
1) promenljiv afektivni naboj, estok i grub kod
instinktivnih pulzija, iv i snaan u strastvenim sta-
njima mrnje, ljubomore, gneva; dubok i bolan u
impulzivnoj anksioznosti melanholika;
2) stepen svesnosti, ija je posledica sposobnost raz-
miljanja (nesvesnost idiota, dementnih lica, sumra-
na stanja epileptiara, obnubilacija anksioznih i
konfuznih lica);
3) mo inhibicije, promenljiva shodno veoj ili ma-
njoj ivosti mentalnih predstava koje esto dobijaju
opsesivan karakter.
Polazei od ovih elemenata, moe se prihvatiti klasi-
fikacija Roga de Firsaka (Rogues de Fursac) koji je
razlikovao etiri kategorije impulsa:
1) afektivne impulse, koji su uvek povezani sa ne-
normalnom razdraljivou, i koji sadre, pored iz-
vesnih teih bolesnih stanja (anksiozni raptus, halu-
cinatorne krize, refleksne kretnje progonjenih, pra-
njenja shizofreniara), takozvana stanja strasti (lju-
bomora, erotsko uzbuenje, mrnja, gnev);
2) motorne impulse, isto automatske, koji nastaju
izvan svake afektivnosti (epileptiari, idioti, demen-
tna lica);
3) impulse-opsesije*;
4) stereotipije*.
Impulsi se isto tako mogu izuavati prema svom
objektu: seksualni impulsi, ubilaki i kriminalni im-
pulsi, destruktivni impulsi, impulsi ka samosakae-
nju i samoubistvu, impulsi ka beanju (dromomani-
ja), impulsi ka krai (kleptomanija), izazivanju po-
ara (piromanija), impulsi ka toksikomanijama (dip-
somanija).
Patogeneza A. Ej (H. Ey) smatra nedovoljnim i
suvie ogranienim mehanicistike i psihogene teorije
koje su bile prihvaene u razjanjavanju patogeneze
235
impulzivnih pojava, te na njima primenjuje svoju
organo-dinamiku teoriju. On tako razlikuje tri su-
tinska vida problema:
1) disoluciju voljne aktivnosti;
2) klasifikaciju nivoa i struktura impulzivnosti;
3) teoriju o jednoobraznim disolucijama ponaanja
i deliminim disolucijama motorike pomou kojih se
ostvaruju impulsi u pravom smislu reci, odnosno
protopulzije.
KLINIKI PREGLED
1) Oligofreni esto imaju nezadriva motorna pra-
njenja, te udaraju, lome bez razloga i bez kriteriju-
ma. Ova paroksistika pranjenja su povremena ili
se nadovezuju na neprekidni nemir.
2) Ovome su slini izvesni impulsi dementnih lica
svih kategorija: agresivna ili razbijaka pranjenja u
dementnim stanjima organskog porekla, te usklae-
nija i usmerenija, ponekad paradoksalna, kod shi-
zofreniara.
3) Kod epileptiara se javljaju najnepredvidljivija i
najopasnija impulzivna stanja koja mogu da pretho-
de konvulzivnoj krizi ili da je prate (prokurzivno
beanje, nastupi besa), ili da nastupe kao ekvivalent;
ona mogu da traju od nekoliko minuta do vie sati
uz ouvanje usklaenog automatizma. I izvan tih
paroksistikih pranjenja, epileptiar zadrava im- katnijih. Kada je okrivljeni delovao potpuno nesves-
pulzivni temperament koji ga dovodi do vrlo ivih
reakcija koje su nesrazmerne uzronom motivu; nje-
gova laka razdraljivost ga navodi na preterane i
esto dramatine reakcije. Nema gubitka svesti, ali
ponekad dolazi do lake obnubilacije.
4) U konfuznom oneirizmu u toku zaraznih bolesti ili
intoksikacija kao to je alkoholizam, na primer, u
svakom trenutku mogu da iskrsnu impulsi u vezi sa
halucinatornom sumanutou: pantofobika bea- Ali treba se uvek uvati takve isprike na koju se
nja ili zloinaki gest odbrane od nekog umiljenog
neprijatelja; ak moe doi do samoubistva kao
impulzivnog gesta odbrane.
5) Anksiozni raptusi, ma kakva bila psihoza koju
krunie anksioznost, mogu da izazovu ozbiljne im-
pulzivne radnje: agresivnim raptusima sumanutih i
paranoinih lica esto prethodi prevakavanje [ru-
minacija], ali je njihovo izbijanje naglo; samosakae-
nja ili zloini sumanutih mistika, samoubistvo u
velikim anksioznim krizama.
Posebno mesto treba posvetiti melanholiji koja,
zbog uestale anksioznosti i njenog esto eksploziv-
nog karaktera, tera bolesnike u samoubistvo, da bi
izbegli moralni bol koji ih mui ili nemo na koju se
oseaju osueni.
6) Strastvena stanja su bliska anksioznim stanjima
po istom afektivnom naboju koji je u njihovoj osno-
vi: ljubomorna osoba koja je van sebe od besa i
ubija suparnika; naputena ljubavnica iji je revol-
ver okinuo sam od sebe sve su to stanja u
kojima se subjekti preputaju impulsima, kao i u
hipersteninoj paranoji.
INANICIJA
7) Opsesivne osobe koje se esto uspeno bore, ali
ponekad poputaju svojim impulsima (Opsesija*).
LEENJE
Izvesni oblici impulzivnosti se ispoljavaju rano kod
dece ili adolescenata, a proistiu iz nekog afektivnog
poremeaja ili vaspitnih greaka (nedovoljnost ili
zloupotreba kanjavanja).
Leenje impulzivnosti naroito zavisi od njene priro-
de i odnosi se na uzrono oboljenje. Sedativi
barbiturati, neuroleptici, benzodiazepini mogu,
meutim, da daju dobre rezultate, eventualno u
sprezi sa privremenom izolacijom.
U povremenim impulzivnostima, subnarkoza pento-
talom dala je dobre rezultate u oslobaanju potisnu-
tih kompleksa. Kada su impulsi tesno povezani sa
opsesijama, psihoanalitiko leenje mlaih subjeka-
ta belei dobre rezultate. Psihohirurgija je postigla
neke povoljne rezultate, naroito kad je impulziv-
nost prouzrokovana preteranom i trajnom anksioz-
nom napetou. Ali u izvesnim sluajevima postoji,
naprotiv, rizik da je ona pospei.
SUDSKA MEDICINA
Impuls esto vodi u zloine ili u teke delikte (ubis-
tva, povrede javnog morala, kleptomaniju, piroma-
niju). Taj deo sudske medicine je jedan od najdeli-
no (sluaj epileptiara, idiota, dementnog ili konfuz-
nog lica), on moe da bude osloboen krivice, ali se
kao nuno namee njegova hospitalizacija zbog
drutvene opasnosti koju predstavlja. Ako in nije
izvren pri punoj obnubilaciji svesti, mora se poku-
ati da se odredi ta je preostalo od lucidnosti, a
naroito koliko je ouvana mo samokontrole su-
bjekta, te e tada biti re o smanjenoj odgovornosti.
delinkvent lako poziva, naroito u sluajevima zloi-
na iz strasti.
Potrebno je naroito ispitati antecedente i uobiaje-
no mentalno stanje da bi se pronali mogui mental-
ni nedostaci koji su ve postojali, a ne prihvatiti
pozivanje na okolnosti.
A. Poro i . Bardena
H. EY, Etudes psychiatriques. Tom, II, Etude no. 11. Des-
clee de Brouvver, Pari, 1950: A. PORT et C. BARDENAT,
Psvchiatrie medico-legale, Maloine, Pari, 1959, Anormaux
et malades mentaux devant la Justice penale, Maloine, Pari,
1960; J. ROGUES DE FURSAC, Manuel de psychiatrie, Al-
can, Pari, 1923.
INANICIJA
od lat. in-, lien i anima, dua preko poznog lat.
inanilio, liavanje hrane
Inanicija je fizioloka iscrpljenost zbog neuzimanja
hrane. Ona moe biti posledica ili etioloki faktor
izvesnih mentalnih oboljenja iju simptomatologiju
komplikuje i oteava im prognozu.
INCEST
Inanicija proizlazi iz dueg i sistematskog odbijanja
hrane (Odbijanje hrane*). Naroito se javlja u psi-
hozi: melanholija*, negativizam*, sumanute perse-
kucije* ili sumanutost sa misticizmom*, sumanute
hipohondrije, naroito shizofrenine, i sindromi
konfuzije*. U dananje vreme ona takoe ukazuje
na razvoj izvesnih mentalnih anoreksija*.
Inanicija moe da nastupi po smiljenoj odluci su-
bjekata koji svesno ograniavaju ishranu (trajk gla-
u, gladovanje iz protesta) ili usled pothranjenosti
ili loe ishranjenosti u nekom geografskom kontek-
stu ili posebnoj drutveno-kulturnoj sredini (glad,
ratovi ili prirodne katastrofe, drutvena izolovanost
starih ljudi).
Brojni organski poremeaji (oteenje digestivne sfe-
re), kao i metaboliki (infekcija, anemija, neoplazi-
ja), neuroloki (naroito lezije lateralnog hipotala-
musa) mogu da dovedu do stanja inanicije.
Loa proteinsko-energetska ishranjenost dovodi do
fiziopatolokih promena iji je cilj zatita vitalnih
funkcija prilagoavanjem organizma ogranienoj is-
hrani. Ova neishranjenost tada dovodi do zaustav-
ljanja rasta i smanjenja aktivnosti usled teke asteni-
je i timikih poremeaja.
Inaniciju obino prati mravljenje, ponekad kahek-
tiko, otoci, hipotermija, smanjenje bazalnog meta-
bolizma i raznih metabolikih funkcija (urinarne,
srane, intestinalne i hepatike, hormonalne). Oset-
ljivost ovih subjekata na razne faktore agresije jako
je uveana.
Terapija mora biti blagovremena i oprezno sprove-
dena.
Inanicija ima nepovoljnu prognozu i jo uvek esto
dovodi do smrti. Ona esto zahteva reanimaciju uz
borbu protiv infekcije, kompenzaciju karencija ener-
getskim i proteinskim poboljanjima i ishrani, uz
bioloku kontrolu metabolikog stanja.
A. Lo i K. Dekan
INCEST v. Perverzije, seksualne perverzije, parafilije
od lat. in-, lien, i castus, ist, edan
Incestom se naziva seksualni odnos mukarca i blis-
ke roake (otac-kerka, majka-sin, brat i sestra).
Njegovo svrstavanje u patologiju uopte, i u seksu-
alne perverzije* posebno, sporno je. On se ne nalazi
ni u meunarodnoj klasifikaciji bolesti MZO (deve-
ta revizija iz 1975), ni u DSM III* iz 1980. Neki,
meutim, svrstavaju incest u perverzije*. Uostalom,
incest je u Francuskoj zloin kome se sudi, te su
zbog toga optueni podvrgnuti psihijatrijskim ispiti-
vanjima.
Rodoskvrni odnosi su najee normalni hetero-
seksulani odnosi. Njihova devijacija se sastoji samo
u tome to se partneri u bliskoj rodbinskoj vezi.
Meutim, esto je u rodoskvrnoj vezi oca i kerke
ova jo dete ili mlaa adolescentkinja, te u takvom
sluaju oeva pedofilna tenja (Pedofilija*) daje tom
odnosu perverzni karakter.
236
U stvari, kada je re o incestu, onda imamo posla sa
drutveno-kulturnom oblau. Incest je zabranjen u
svim poznatim drutvima, a prekraj tog propisa se
strogo kanjava. Zabrana incesta se javlja kao uni-
verzalni zakon, povezan sa ljudskom prirodom, koji
je kultura uvrstila. On uspostavlja razmenu izmeu
drutvenih grupa i omoguuje prelaz iz prirodnog
stanja u stanje kulture. Njegovu univerzalnost je
proveravao D. P. Merdok (G. P. Murdock) i utvr-
dio to kao pravilo sa nekoliko retkih izuzetaka:
Azande, iji se dostojanstvenici ene svojim kerka-
ma, Havajci, ija aristokratija praktikuje enidbu
brae sa sestrama, kao i Inke, u kraljevskoj porodi-
ci. Najpoznatiji sluaj su faraoni iz starog Egipta od
kojih su se neki oenili svojim sestrama. Meutim,
ostajala je zabrana enidbe izmeu sina i majke, a
bila je dozvoljena samo sa starijom sestrom, nikako
mlaom. Procenat incestuoznih veza je kontrover-
zan, i prema veini autora, nizak. U stvari, incest je
verovatno ei. Porodice nerado otkrivaju poinio-
ca zbog moguih posledica: hapenje, zatvor, skan-
dal, unutarporodini poremeaji, gubitak prihoda i
sredstava za ivot. Poinilac je skoro uvek otac.
Ako se rodoskvrni odnos oca i kerke ne otkrije
ranije trudnoom ili pobaajem, moe da ga otkrije
kerka na podstrek verenika koji je za to saznao, ili
ako otac ne popusti njenom sve veem ucenjivanju.
Incest se najee sree u ruralnoj sredini ili u
urbanoj sredini u najugroenijim slojevima stanov-
nitva (siromatvo, kvartovi sa visokom stopom
delinkvencije, alkoholizam, nezaposlenost, besposli-
enje, mnogo osoba u suvie malim stanovima).
Incestuozni oevi najee pokazuju patoloke oso-
bine (debilnost, afektivna zaostalost, hronini alko-
holizam, psihopatska neuravnoteenost, pedofilne
skonosti, psihoza). Mukarci, lieni ene zbog boles-
ti, trudnoe ili odsustva, ovu zamenjuju jednom ili
ak sa vie keri, te tako prekorauju zabranu koju
shvataju tek delimino. Nekad je u pitanju krut otac
sa hipermoralnim principima ili otac koji se hvalie
da je pruio svojoj deci, a naroito kerkama, ozbilj-
no vaspitanje, i koji ne prihvata da njegove kerke
tre za momcima. U stvari, otac je zaljubljen u
kerku i ljubomoran te ne moe da prihvati prisu-
stvo tamo nekog verenika. Ponekad se vezanost
oca za kerku ispoljava samo vrlo jakom privre-
nou, uz preteranu strogost kad su u pitanju veze
sa mukarcima, to svedoi da postoji ljubomora
bez seksualnih odnosa u pravom smislu; ali izvesni
oblici ponaanja pokazuju da u osnovi postoji elja
koja ostaje u granicama zakona zahvalujui jakim
odbrambenim mehanizmima. U takvim sluajevima
se ne moe govoriti o incestu. Ali ako popuste
odbrambeni mehanizmi, potiskivani nagon e se
osloboditi i prelazak na in e postati mogu. Takav
je sluaj kod izvesnih alkoholiara*.
Rodoskvrni odnosi se sastoje u milovanjima (en-
skog polnog organa, grudi) ili u pravim seksual-
nim odnosima stavljanjem penisa u vaginu. Odnosi
237
mogu da budu prolazni, za vreme bolesti ili bolni-
kog leenja ili majinog odsustva, ali i trajni, pone-
kad uporedo s odnosima sa devojinom majkom.
Tako ponekad dolazi do trudnoe i raanja dece
koja mogu da rastu sa drugom oevom decom.
Najneposrednije je dejstvo incesta na samu porodicu
koja se raspada ili se reorganizuje. Iz nje se isteruju
ili otac ili ker. Ako je prijavljen, otac ide na sud i u
zatvor. Mlada devojka mora da se suoi sa neprija-
teljstvom, lanova porodice, sa odbacivanjem. Go-
dine 1972. Me (Maisch) je pokazao da se kod
erke, neposredno posle rodoskvrnih odnosa, javlja-
ju poremeaji linosti. Po njemu, jaka depresija,
poremeaji karaktera, posttraumatska neuroza i psi-
hosomatski simptomi nisu toliko esti. to se tie
dugoronih, posledica, Majzelman (Meiselman) je,
1978. godine, podvukao da su posledice rodoskvr-
nog odnosa kod erke neodvojive od porodine
patologije koja je okruuje, koliko pre toliko i posle
incesta. U svojoj komparativnoj studiji, Majzelman
ne moe da izvede zakljuak o pravoj prirodi nekog
poremeaja uslovljenog incestom. Incest bi bio samo
jedan meu mnogim drugim iniocima, genetikim i
vezanim za okolinu.
Incest majka-sin, koji izaziva najjau zabranu, veo-
ma je redak. Izvestan broj psihoanalitiara ga smat-
ra pavom perverzijom. On moe nastati usled psiho-
ze, mentalne zaostalosti, alkoholizma jednog ili oba
partnera. Nasuprot tome, radoskvrna aktivnost me-
u braom i sestrama prilino je esta, naroito u pojave sumanute zaraze.
doba adolescencije. U svakom sluaju, kao i svi
rodoskvrni odnosi, ona je prolazna i obino se
zavrava kad i adolescencija.
L. Sene i M. Patris
P. SCHERER, La sexualite criminelle en milieu rural, Izvetaj
na Kongresu psihijatrije i neurologije francuskog jezika,
Strasbourg, 1959; A. HESNARD, Psychologie du crime,
Pari, Payot, 1963. B. MALINOWSKI, La sexualite et sa
repression dans les societes primitives, Pari, Payot, 1969.
INDOKLON
Gas fluorotil (heksafluoridietil) ili indoklon koristili
su Karliner i Padula da bi izazvali konvulzije putem
inhaliranja. Tehnika je ista kao u elektrokonvulziv-
noj terapiji, s tim to je igla zamenjena inhalacio-
nom maskom. Kalinovski (Kalinowsky) i Hipus
(Hippius) misle da bi ta tahnika leenja putem
inhalacije mogla da zameni elektrokonvulzivnu te-
rapiju koja je, sasvim neopravdano, na loem glasu
u javnosti. Ali sporedna dejstva indoklona (muni-
na, povraanje, glavobolja, ponekad napadi grozni-
ce) ograniavaju njegovu upotrebu.
M. Poro
INDUKOVANE PSIHOZE
Indukovana psihoza (sumanutost udvoje ili, rede,
ludilo udvoje, po francuskoj terminologiji) jeste
sumanutost koja je uglavnom zajednika dvema
INDUKOVANE PSIHOZE
osobama i uglavnom ima za temu persekuciju (pro-
ganjanje). Ne moraju biti u pitanju samo dve osobe,
ve ova indukovana psihoza moe da obuhvati ita-
ve porodice ili drutvene grupe. U tim sluajevima
se govori o porodinoj psihozi* ili o kolektivnoj
psihozi. Termin sumanutost udvoje (delire a de-
ux) prvi je upotrebio Legran di Sol (Legrand du
Saulle), 1871. godine, i treba naglasiti da se on
zadrao u Francuskoj, kao i u anglosaksonskim
zemljama gde se koristi u francuskom obliku
folie a deux (ludilo udvoje).
Govorei o indukovanoj sumanutosti, Laseg (La-
segue) i Falre (Falret) su, nekoliko godina kas-
nije, utvrdili tri uslova za javljanje ove mentalne
zaraze:
intelektualna superiornost aktivnog elementa-in-
duktora;
zajedniki ivot, relativno izolovan od spoljnog
sveta;
prilina verodostojnost sumanutih tvrdnji.
Oni su, pored toga, zapazili:
najveu uestalost kod ena;
nunost razdvajanja takvih osoba po izleenju;
retko proirenje na vie od dve osobe;
minimalnu ulogu herediteta.
Rei (Regis) je, u svojoj uvodnoj tezi (1880), prei-
naio ovu koncepciju odvojivi, s jedne strane, pra-
vu indukovanu psihozu (ludilo udvoje), simultano
ludilo dve psihopatske linosti, a, s druge strane,
Njegov zakljuak ovako glasi:
1. u drugom sluaju postoji indukcija sumanutih
ideja s jednog lica na drugo. Takvi sluajevi se
ovako mogu saeto prikazati:
jedna osoba obino ima neosporan intelektualni
i moralni autoritet nad drugom osobom;
te dve osobe ive u manje ili vie bliskom kon-
taktu;
aktivna osoba, postavi duevno bolesna, indu-
kuje deo svoje sumanutosti na pasivnu osobu;
izmeu te dve osobe uvek postoji neprekoraiva
demarkaciona linija. Jedna je luda, u drutvenom i
zakonskom smislu reci, druga nije;
pasivna osoba se oslobaa pogrenih ideja im
bude sklonjena od uticaja osobe koja joj je induko-
vala te ideje.
2. U prvom sluaju uopte nema indukcije, postoji
simultanost sumanutosti kod oba subjekta.
Ti sluajevi, saeto reeno, ovako izgledaju:
dve osobe su hereditarne, to jest predisponirane
za ludilo;
one ive u bliskom i stalnom kontaktu;
dolazi do nekih povremenih uticaja, koji, deluju-
i u istom trenutku i na isti nain kod obe ove
osobe, simultano ine te osobe ludim;
obino su obe osobe pogoene (bolesne) u istoj
meri;
kod njih se javlja potpuno ista sumanutost, iste
halucinacije, isti patoloki jezik;
INFANTICID
razdvajanje uglavnom nema nikakav povoljan
uticaj na njihovo psihiko stanje.
Samo ovi poslednji sluajevi predstavljaju pravu
indukovanu psihozu (ludilo udvoje) koja se, sled-
stveno tome, moe ovako definisati: parcijalno ludi-
lo, obino manija proganjanja, do koga dolazi istov-
remeno kod dve predisponirane osobe, i to usled:
te bolesne predispozicije;
bliskog i stalnog kontakta tih osoba;
povremenih uticaja koji na njih deluju u isti mah
i igraju ulogu determinantnih uzroka u nastanku
njihove sumanutosti.
Klerambo (Clerambault) je, najzad, uveo jedan nov
pojam, pojam podele rada, s obzirom na mogu-
nost javljanja i razvoja sumanutosti kod subjekta
kome je ona, kako se pretpostavlja, indukovana: pre
bi se moglo govoriti o recipronoj indukciji pri-
likom elaboracije sumanutosti nego o jednosmer-
noj indukciji zdravoj osobi, pojavi vrlo retkoj u
paksi.
Po njegovom miljenju, indukuju se samo ideje i
minimalan deo odgovarajue emocionalne osnove.
U tako razgranienoj oblasti, elaboriralo bi se ono
to on naziva romanom, te ovako zakljuuje svoju
studiju: Vidi se da je problem kolektivnog ludila
tesno vezan za prouavanje mehanizma koji dovodi
do psihoza.
U novije vreme, 1946. godine, Kalman (Kallman) i
Miki (Mickey) su, u SAD, prouili ovaj problem u
finkciji genetskog herediteta. Po njima, o indukova-
noj psihozi se moe govoriti jedino ukoliko se na-
sledni faktor moe zasigurno eliminisati.
Dele (J. Delay) i njegovi saradnici su se, povodom
prouavanja dvadeset dve sumanute porodice (LIII
kongres psihijatara i neurologa, Nica, 1955), vratili
na ovaj problem i ponudili sintezu datih elemenata.
Oni najpre izriito naglaavaju znaaj zajednikog
ivota, pojam podele rada i bolesne predispozicije
takozvanog pasivnog partnera.
Sumanuta grupa nastaje kao jedna nova, jedinstve-
na i kohezivna elija koju Dele naziva linou U stvari, retka skoranja posmatranja infanticida
sastavljenom od vie osoba. Svaki od uesnika
efektivno doprinosi zajednikoj sumanutosti, prema
svojim mogunostima.
U takvim sluajevima je stoga oigledan terapeutski
znaaj razbijanja date grupe.
Mi smo pak, na osnovu posmatranja pedeset sedam
sluajeva, utvrdili sledee injenice:
uestalost paranoje;
istopolnost partnera, uglavnom ena;
hijerarhijski odnos koji postoji meu sumanutim
osobama;
pesimistiku prognozu ove pojave.
Pojmovi indukovane sumanutosti i istovremene
sumanutosti mogu se razliito osvetliti ukoliko se
indukovana psihoza razmatra iz psihoanalitikog
ugla, jer se tada, u dinamici sumanutosti, uzima u
obzir znaaj strepnje (anksioznosti), arhainog ob-
jektnog odnosa i, pre svega, elje.
238
Tu je re o pojmu elje, kako je definie Lakan
(Lacan), roene iz raskoraka potrebe i zahteva, koja
predstavlja odnos prema jednom fantazmu i koja
tei da se nametne drugom uprkos nesvesnom i
njegovom govoru.
Gledano iz ovog ugla, sumanutosti (zasnovane na
homoseksualnoj problematici) dvoje uesnika (vei-
nom paranoinih) izgrauju se u celosti u skladu s
izvesnom simultanou i u funkciji nesavladivog
romanesknog kretanja elje svakog od njih i, uos-
talom, u skladu s izvesnom komunikacijom, ukoliko
je taj termin uopte odgovarajui, poto termin pro-
stog ukrtanja dve elje izgleda adekvatniji.
D. Poro
C. LASEGUE ct J. FALRET, La folie a deux ou la folie
communiquee, Anti. med.-Psychol, 1873, 10, 483, 1877, 18,
321; D. POROT, Le delire a deux. Utilisation de la notion
psychanalytique de desir pour une nouvelle approche, The-
se, Clermont-Ferrand, 1970.
INFANTICID
od lat. infans, dete [onaj ko ne (in-j govori (fari)] i
caedere, ubiti
Infanticid je umorstvo ili ubistvo s predumiljajem
novoroeneta (l. 300 Krivinog zakonika). Termin
isto tako oznaava poinioce te radnje. Ovaj podlee
kazni doivotne robije. Ukoliko je poinilac zloina
ili sauesnik majka, ona podlee kazni od deset do
dvadeset godina zatvora (l. 302 KZ).
U stvari, on je postao izuzetno redak u Evropi,
isto kao i posredni infanticid putem naputanja
(Ostavljanje nemonih*). Termin novoroene
ima ovde veliki znaaj. Infanticid se uglavnom dea-
va kratko vreme nakon roenja. Njega izvrava
sama majka, retko sa sauesnicima, i treba ga razli-
kovati od libericida, jo zvanog filicid, ubistva stari-
jeg deteta.
Umorstvo deteta je jo izriitije patoloke prirode.
pokazuju da majka esto nije ozbiljno bolesna. Ti
sluajevi se odlikuju izvesnom stereotipijom.
U linosti okrivljene osobe, esto mlade, ak vrlo
mlade, dominiraju nezrelost, pasivnost, emocional-
na nezrelost.
Te osobe esto drutveno i emocionalno izolovane,
nesposobne da preuzmu odgovornost za svoju sek-
sualnost, jo manje za materinstvo.
Dete ne doivljavaju kao svoj objekt, a materinska
oseanja se nisu razvila. Ali ta nezrelost moe da
bude prolazna. Tako e izvesne ene, koje su napus-
tile svoje prvo dete odmah po roenju, moi da se
ponaaju normalno prema kasnije roenoj deci. Tok
trudnoe je esto zauujui. Bremenitost se porie:
amenoreja je racionalizovana. Fiziki znaci su izne-
naujue nenaglaeni. Poroaj je iznenadan, neoe-
kivan, esto prikriven. Deava se u dramatinim
okolnostima, i porodilja je esto sama u sobi ili ak
239
u toaletu. Pla deteta dovodi do ogromne strepnje i
tada ostaje jedno jedino reenje: taj zvuk se mora
priguiti, to verovatno objanjava este pojave gu-
enja i davljenja.
Okolina esto sauestvuje u dva razliita perioda.
Ona uopte nije primetila trudnou koja se razvijala,
a ponekad pomae pokuaje sakrivanja lesa. Pone-
kad ak ni detetov otac nije u toku.
Prilikom hapenja i tokom istrage okrivljena je esto
ravnoduna, te proceduru doivljava kao posmat-
ra.
U drugim sluajevima postoje dokazani mentalni
poremeaji.
Infanticid moe da bude altruistiko ubistvo u izves-
nim sumanutim melanholijama, posle koga dolazi
do samoubistva ili pokuaja samoubistva.
Prilikom akutnih stanja konfuzije u puerperalnim
psihozama ili shizofreniji, infanticid moe da odgo-
vara vrhuncu epizode bolesti.
Izuzetno, kod patolokih linosti, poreklo zloina
lei u ozbiljnim sukobima izmeu roditelja koje vee
uzajamna strast i koji dete doivljavaju kao uljeza i
suparnika.
Mogue je da su kontraceptivne mere, legalizovanje
abortusa, lekarska i drutvena pomo preventivne
mere za spreavanje ovakvih drama.
E. Giliber
J. LEYR1E, Manuel de psychiatrie legate et de criminologie
dinique, Vrin, 1977.
INFANTILNA NEUROZA v. Deje neuroze
INFANTILNA PSIHOZA v. Deje psihoze
INFERIORNOST (oseanje, kompleks)
od lat. inferus, koji se nalazi ispod, complecti, obuhvati-
ti, sadravati
Muan utisak o sopstvenoj inferiornosti u odnosu
na normalu ili na eljeni ideal, u nekom odreenom
podruju ili u svim oblastima.
Svaki ovek u mnogim okolnostima doivljava ose-
anje inferiornosti. Ovo oseanje postaje patoloko
kada je nenormalno naglaeno ili generalizovano, ili
pak kad dovodi do psihopatskih reakcija. Tada se
esto govori o kompleksu inferiornosti; taj izraz je
dosta nepodesan poto se ne radi o kompleksu u
onom smislu kako ga shvata moderna psihologija,
nego o jednom elementarnom stanju koje moe da
se nade u okviru brojnih i razliitih kompleksa.
Psiholoki znaaj oseanja inferiornosti bio je pri-
znat u svim vremenima, ali njegovo produbljeno
izuavanje je dosta skoranjeg datuma; dugujemo ga
Pjeru aneu (Pierre Janet oseanja nepotpunos-
ti), a naroito Alfredu Adleru koji ga je uinio
osnovom svoje Individualne psihologije. Po tom au-
toru, oseanje inferiornosti nastaje u detinjstvu us-
led fizikih ili fiziolokih nedostataka pojedinca
INFERIORNOST
(razne mane koje mogu biti ak minimalne, nedo-
voljno luenje lezda, limfatinost, itd.) i ponaa-
nja drutva prema njemu; subjekt snano reaguje na
to oseanje mehanizmom kompenzacije*, ili ak
natkompenzacije*: tako se raaju ushienost
oseanjem (svoje) linosti, volja za mo (pojam
preuzet od Niea), muki protest; u patolokim
sluajevima, kompenzacija izgleda nemogua na
planu stvarnog ivota, te dolazi do poremeenih
reakcija koje predstavljaju razne simptome psihoza i
neuroza ili, kako bi rekao P. ane, patoloko
ponaanje.
Bez obzira na znaaj koji se pridaje oseanju inferi-
ornosti kao psihogenom faktoru, ono se kliniki
javlja u prvom planu simptomatoloke slike u mno-
gim mentalnim sindromima.
Ono se ponekad javlja u istom stanju, da tako
kaemo; naroito u sluajevima koje povezujemo,
zavisno od raznih kola, sa konstitucionalnom neu-
ravnoteenou ili sa karakternim neurozama, i koji
su na granici normalnog i patolokog. Radi se o
pesimistinim, razoaranim osobama; pred proble-
mom koji treba resiti ili radnjom koju treba predu-
zeti, one su sigurne da e doiveti neuspeh i to ne,
poput progonjenih, zbog neprijateljskog protivljenja
drugih ljudi, nego zbog sopstvene nesposobnosti;
vrlo esto, uostalom, njihovo pomanjkanje vere i
delotvornosti dovodi do neuspeha od koga su stra-
hovale, a to samo produbljuje njihovo duhovno
stanje. Najhrabriji pojedinci se, meutim, bore pro-
tiv svoje zle sudbine, ali postignute uspehe pri-
pisuju nekom sretnom sluaju i nastavljaju da oaj-
niki idu ka nekom ishodu koji sagledavaju kao
konano posveenje svog ivotnog neuspeha; drugi
se, opet, preputaju dogaajima, ne usuujui se da
ita preduzmu. esto se zapaa, kako kod jednih,
tako i kod drugih, izvestan pokuaj kompenzacije:
nju nalazimo u obliku neke vrste moralnog ma-
zohizma*, s tim to subjekt tada osea neku gorku
nasladu u prevakavanju i sistematskom preuve-
liavanju svojih nedostataka, ili, pak, u naivnom
pribegavanju pradedovskom mitu o prokletstvu, o
zloj sudini.
Oseanje inferiornosti se jo javlja kod skrupuloz-
nih osoba, kod mnogih opsesivnih osoba, kod me-
lanholika sa idejama samooptuivanja, nedostoj-
nosti i prokletstva, kod hipohondara, u izvesnim
ranim demencijama ili hroninim stanjima suma-
nutosti.
Umesto da se vidi na prvi pogled, oseanje infe-
riornosti je esto skriveno dubokim preureenjem
linosti i samo produbljena psiholoka analiza omo-
guava da se ono otkrije kao osnova najrazlii-
tijih patolokih konstrukcija. Moda je preterano
smatrati, poput adlerovske kole, da ono mora imati
uvek i svugde prvo mesto, ali je izvesno da je
njegov znaaj obino prilian u mehanizmima psiho-
geneze, jer ono uvek ometa zadovoljavajue prilago-
avanje. Primer Kremerove (Kretschmer) paranoje
INHIBICIJA
senzitivnih (Paranoja*) u tom pogledu je posebno
ilustrativan kao to je to pokazao . Dele (J. De-
lay), po ijem miljenju to oboljenje zasluuje naziv
kompenzaciona paranoja.
Iako ne postoji specifino leenje oseanja inferior-
nosti, nije preterano rei da svaka terapija mora
voditi o tome rauna, a to posebno vai za psiholo-
ke terapeutske postupke. Znaaj oseanja inferior-
nosti nije nita manji u vaspitanju, bilo da se radi o
deci ili odraslima (vojnicima, na primer), o normal-
noj pedagogiji ili o prevaspitanju.
. Siter
INHIBICIJA
od lat. in-, lien i habere, imati
Inhibicija je aktivan i povratan fizioloki proces
koenja i privremenog odlaganja jedne funkcije po-
mou neke druge. Pojam inhibicije, proistekao iz
fiziologije [Braun-Sekvard (Brown-Sequard)], po-
tom iz neurofiziologije [erington, (Sherrington),
dobija veliku vanost u neurologiji, zatim u psihijat-
riji nakon Pavlovljevih i Deksonovih (Jackson) ra-
dova. Stalno medudejstvo procesa inhibicije i eksci-
tacije* objanjava pojave modulacije i adaptacije*
ponaanja i stavova, usmerenih ka nekom cilju. Na
elementarnom nivou, inhibicija antagonistikih
muskularnih grupa omoguava ostvarenje nekog
odreenog pokreta; na sloenijem nivou, inhibicija
parazitskih mentalnih predstava ili neposrednih sen-
zornih stimulacija omoguava fokalizaciju voljne
panje.
U oblasti ljudskog ponaanja i socijalizovanog izra-
avanja pulzija* i afekata*, procesi inhibicije omo-
guavaju svesno ili nesvesno suzbijanje (potiskiva-
nje*) predstava ili ponaanja koji mogu da dovedu u
opasnost pojedinca ili grupu. Vaspitanje i iskustvo,
putem interiorizacije zabrana iz okoline, omogua-
vaju to inhibitorsko regulisanje ponaanja.
U psihijatriji, mnogi poremeaji ponaanja i afekata
mogu biti opisani u odnosu na neku anomaliju
fizioloke inhibicije, bilo zbog preteranosti, bilo
zbog nedostatka inhibicije.
U okviru prekomerne inhibiranosti, kad je pred
nama neka usporena ili obustavljena aktivnost, tre-
ba teorijski razlikovati da li se radi o pravom aktiv-
nom procesu inhibicije ili o pasivnoj pojavi usled
funkcionalne karencije ili energetske iscrpljenosti: to
nije uvek jasno.
KLINIKA SLIKA
Neurotina inhibicija izgleda polimorfna, izraavaju-
i se u oseanju opte astenije* kod psihasteninog
bolesnika*, sa elektivnom fokalizacijom u oblasti
volje (abulija*), usmerene panje (aproseksija*),
pragmatine aktivnosti (sumnja*, oklevanja), emo-
tivnosti (blokiranje afekata). Lokalizovanije ili pri-
vremenije izgledaju pojave inhibicije u okviru histe-
240
rofobinih neuroza*: funkcionalna inhibicija, lokali-
zovana u konverziji* (paraliza, senzorni deficiti,
elektivne amnezije*), inhibicije instinkata (frigid-
nost*, impotencija*, anoreksija*). Anksiozna* inhi-
bicija moe biti dugotrajna, ak stalna, kod hipere-
motivnih, stidljivih osoba; ona je tesno povezana sa
oseanjem inferiornosti i izraava se povlaenjem i
izbegavanjem. Ona moe biti paroksistika, reaktiv-
na, uz pojavu treme ili, u najgorem sluaju, stanja
emotivne sideracije koja idu u velike krize anksioz-
nosti*, prilikom traumatskih dogaaja kod subjeka-
ta sa takvom predispozicijom (neuroza uasnutosti).
Depresivna inhibicija ima svoj najpotpuniji izraz u
inhibitornom obliku melanholije*: ona se izraava
usporavanjem svih motornih, intelektualnih, instin-
ktivnih i afektivnih procesa: sporost mimike (hipo-
mimija*), gestikulacije (bradikinezija*), ideacije
(bradipsihija*), blokada govora, afektivna anestezi-
ja*. U potpunim oblicima, retrogradno kretanje,
nametnuto pojedincu zbog velike inhibiranosti, iri
se na sve sfere, sa oseanjem nemoi, anhedonije,
opaanjem okamenjenog vremena, a na somat-
skom planu, usporavanjem digestivnih, hepato-bi-
larnih funkcija, kardiovaskularnim poremeajima.
U najviem stepenu, psihomotorna inhibicija daje
sliku stupora*.
Shizofrenina inhibicija* se ispoljava skupom mani-
festacija koje su okvalifikovane kao deficitarne i
koje konstituiu jedan od polova bolesti. U oblasti
miljenja, radi se o smanjenoj panji, koncentraciji,
sa tipinim varijacijama u protoku ideja i rei: uspo-
renost, stagnacija, latentnost odgovora, pojave po-
stepenog iezavanja (fading*) ili blokade* misli. U
oblasti afektivnosti postoji vidljiva ravnodunost,
hladnoa, povlaenje, odvajanje. Na motornom pla-
nu, najupeatljiviji oblik inhibicije sree se u katato-
niji*, sa gubitkom motorne inicijative, nepokretno-
u, ouvanim poloajem bez prateih poremeaja
svesti. Ove pojave inhibicije su uvek promenljive, od
trenutka do trenutka, povratne, o emu kod katato-
niara svedoi gruba inverzija kataleptikog sindro-
ma* kada se pojavi hiperkinetiki bes. Na inhibiciju
treba gledati kao na funkcionalni poremeaj koji je
u vezi sa diskordantnom psihozom* i disocijaci-
jom*.
Kod deteta postoje brojni faktori koji mogu da
dovedu do stanja inhibicije: fizika, senzorna, inte-
lektualna inferiornost, preteran ili nedovoljan auto-
ritet, emocionalna karencija. Iz toga proizlazi neus-
peh u koli koji se ponavlja, stanja anksioznosti* u
kojima se inhibirano dete ne usuuje da bilo ta
izrazi. Povlaenje u sebe i relaciona neprilagodljivost
neopravdano podseaju na debilnost*.
Nedovoljna inhibicija: ona se sree, kao nespecifina,
u deficitarnim stanjima (intelektualna zaostaost*,
demencije*). U maninim stanjima*, ukidanje inhi-
bicija objanjava motornu i nagonsku razularenost.
U oblasti disocijativnih psihoza, naglo nestajanje
inhibicije dovodi do esto paradoksalnih impulsa*.
241
Poremeaji ponaanja, esti u biografijama neurav-
noteenih* osoba, karakteristini su za nedostatak
inhibicije (labilnost*, nemogunost da se odloi za-
dovoljenje elje).
Na optijem planu, nepostojanje inhibicije moe da
bude rezultat svakog stalnog ili prolaznog stanja
koje pogaa kontrolu viih centara, kao u epilepti-
nim* stanjima ili patolokim stanjima smanjene
budnosti (konfuzija*).
TERAPIJA
Uopte uzev, na stanja inhibicije deluje terapija
uzrone bolesti: depresivne inhibicije se povlae pri
leenju antidepresivima*; trankvilizatori* olakava-
ju anksiozne inhibicije. Inhibicije neurotinog po-
rekla mogu da povoljno evoluiraju u toku psihotera-
pijskog leenja, uz pomo ili bez pomoi anksioliti-
ke hemioterapije. Na fobine inhibicije izvanredno
deluju terapije ponaanja (uslovljavanje, razuslovlja-
vanje).
Najtei terapeutski problem ostaje problem leenja
shizofrene inhibicije. Pod pretpostavkom da se naj-
bolje leenje teke inhibicije, kakva je katatonija,
sprovodi elektronarkozom, dezinhibicija shizofre-
nih stanja sa pseudodeficitarnim razvojem predstav-
lja ogroman problem za hemioterapijsko leenje. Tu
se pribegava dezinhibitornim neurolepticima (pipo-
tiazin, sulpirid, karpipramin), ali isto tako i sprezi
antidepresiva (triciklini ili IMAO) i neuroleptika.
A. Lo i V. Kajar
Le concept d'inhibition en psychiatrie (Pojam inhibicije u
psihijatriji). Simpozijum u Monastiru, okt. 1978, Encephale,
1978,4, 5, 397-615.
INHIBITORI MONO-AMINO-OKSIDAZE
(IMAO) v. Antidepresivi
INKOHERENCIJA
od lat. in-, lien, cum-, sa i haerere, prianjati, prionuti,
pripiti se
Nedostatak kohezije, to jest sleda, logike veze u
idejama, govoru ili inovima.
Inkoherencija se javlja svaki put kada mo kon-
torle i koordinacije nestane, bilo zbog prolazne
ili produene disolucije svesti, bilo zbog organskog
propadanja mozga. I u jednom i u drugom slu-
aju, subjekt je preputen automatizmima vie ili
manje osiromaene strukture. Ponekad, u toj inko-
herenciji se pojavljuje jedno afektivno znaenje koje
je u vezi sa nesvesnim psiholokim mahanizmima;
tada se esto radi o neposrednom izraavanju fanta-
zama.
U epilepsiji*, u nastupu grube disolucije svesti pre ili
posle krize, ili jo bolje, kao ekvivalent, subjekt se
upustio u neobine inove bez cilja, sa udnim ili
neusklaenim pokretima, uz inkoherentan govor.
INSTANCA
U stanjima oneirike konfuzije* toksikog ili infek-
tivnog porekla, inkoherentnost govora i kretnji oda-
je slikovito i smueno sanjarenje bolesnika koji,
uostalom, esto mesa san sa stvarnou.
U stanjima mentalne egzaltacije, u akutnoj maniji*
naroito, ideje se niu u subjektovoj svesti u neobi-
nom i zbrkanom ritmu, tiskajui se, prepliui u
jednom uzburkanom neredu koji pokazuju nepove-
zane i nedovrene reenice, te neumesno i nepristoj-
no gestikuliranje.
U shizofrenim* procesima, gde poremeaji dobijaju
trajan karakter, pojave inkoherencije su flagrantne u
oblasti ponaanja i u intelektualnoj sferi (shizofreni
govor).
Inkoherencija se esto sree u oboljenjima organ-
skog porekla. Apatina, senilna osoba jedva uspeva
da sastavi neku pravilnu i smisaonu reenicu; ali
prezbiofreni* bolesnik, esto brbljiv i ivahan, rado
izgovara protivrene reenice, uz pogreno prepoz-
navanje lica i fabuliranje. Njegovo neumesno pona-
anje istie inkoherenciju koja je sutinska odlika
njegovog duha.
Inkoherencija ima veliku prognostiku vrednost ka-
da se pojavi u hroninim stanjima sumanutosti.
U paranoidnim* stanjima, ona ima znaenje ozbiljne
i konane disocijacije svesti. Nasuprot tome, pravi
paranoik zadrava intelektualne sposobnosti i dija-
lektiku logiku koje koristi u uobliavanju svojih
polaznih zabluda ili pogrenih interpretacija.
A. Poro i .-K. Samijelijan
INSTANCA
od lat. in-, u i stare, drati se
Pravosudni termin koji je Frojd koristio u znaenju
cenzorske moi. U teoriji psihoanalize*, Nad-ja*
je instanca koja procenjuje i potiskuje (to jest
zaustavlja, koi) neku instinktivnu pulziju* inei je
vie ili manje nesvesnom ili neprepoznatljivom.
Ovaj termin je potom bio upotrebljen u psihopato-
logiji, sa istim, ali proirenim znaenjem. Instinktiv-
ne tenje, bilo da su seksualne ili neseksualne, trpe
delovanje vie iskrivljujuih instanci pre nego to
stignu do motiliteta, do ina.
Jedno dvosmisleno tumaenje je pribliilo taj
metaforiki pojam fiziolokom pojmu inhibicije. Po-
sle H. Deksona (H. Jackson), neurolozi govore o
instanci, to jest o kontroli koju vre vie funkcije
nad niima u funkcionalnoj hijerarhiji modano-
-kimenog stuba.
Putem analokog proirenja, psihijatri, poput A.
Eja (H. Ey), konstruiu jednu instancu sa hipote-
tinim psiholokim funkcijama.
Od psihikih injenica koje govore o instancama,
treba zapamtiti samo to da je veliki deo psihi-
kog ivota rezultat suprotstavljanja spontanim te-
njama i ponaanju pojedinca, zabrane koja proiz-
lazi iz moralne ili drutvene prinude. Ova zabrana,
koja pobuuje, u instrospekcionistikom shvatanju
INSTINKT
psihike aktivnosti, ideju o unutranjoj jurisdikciji,
shvatljiva je ne na planu mentalnih sila nego na
planu vrednosti. Termin instanca izraava etiko je taksija.]
znaenje ljudskog ponaanja.
A. Enar
INSTINKT
od lat. instinguere, draiti, gurati
Prirodni impuls koji upravlja izvesnim vrstama po-
naanja sa biolokom svrhom: ishrana, reprodukci-
ja, odbrana grupe. Termin instinkt se naroito
koristi u vezi sa ivotinjskim ponaanjem. Instinktu
se rado pridaje bioloko poreklo: to je uroena,
prilino lepa sila, koju svest slabo kontrolie, auto-
matska, teko prilagodljiva.
Meutim, radi se o suptilnijim stvarima. U pojmu
instinkta treba razlikovati dve dimenzije: s jedne
strane, u pitanju je mrana i dubinska sila ija svrha
nije jasna i koju je teko kontrolisati; s druge strane,
radi se o automatizovanom, preciznom ponaanju
iji je cilj jasan i koje se javlja u odreenim okolnos-
tima. Ovu bipolarnost instinkta nalazimo u raznim
savremenim teorijama.
Po Frojdu, postoji razlika izmeu instinkta (In-
stinkt), ponaanja koje je karakteristino za neku
vrstu i koje se prenosi genetski, a iji je razvoj
predodreen u cilju postizanja odreenog cilja, i
pulzije* (Trieb), poriva koji navodi organizam da
tei ka nekom cilju, a tim to e ostvarenje tog cilja
dovesti do smanjenja izvesne napetosti; ali pulzije
mogu da se uklope na razliit nain u psihiki ivot.
Ova opozicija se ponovo sree kod Mekdagala (Mc-
Dougall) koji govori o hijerarhiji instinkata, i o
pulzijama prvog reda i drugog reda (first order
drives i second order drives). Mekdagal govori, na
primer, o roditeljskom instinktu koji nadzire i okup-
lja sve instinktivne radnje brige o mladima i porodi-
ci. Suprotnost iste vrste nalazimo i kod Valasa
Krega (Wallace Craig) koji razlikuje ponaanje veza-
no za prohtev i in ispunjenja prohteva. Savremena
etologija, oslanjajui se na brojna zapaanja i iskus-
tva, preuzima i pojanjava te pojmove. Tako ponaa-
nje vezano za prohtev oznaava poetnu i promen-
ljivu fazu neke sekvence ili neke sheme instinktivnog
ponaanja. Na drugom kraju nalazimo fiksni motor-
ni obrazac (fixed action pattern), automatsko, stere-
otipno ponaanje na koje slabo utie okolina, kad se
radi o njegovom ostvarenju i njegovim dimenzijama,
i koje se dugo smatralo isto uroenim (innate
motor pattern). fiksni motorni obrazac stavlja u
pogon uroena shema za pokretanje, koju i samu
podstie neki poseban ili evocirajui stimulus. Dopu-
njavajui taj fiksni deo instinktivnog ponaanja, opi-
sane su taksije, pomeranja i kretnje koji iskljuivo
zavise od spoljne sredine, s namenom da sue pri-
lagoavanju stereotipa okolini. [U jednom uve-
nom opitu, K. Lorenc (K. Lorenz) pokazuje ka-
ko kod sive guske pokret kljunom kojim nameta
242
jaje u sredinu gnezda ima jednu stereotipnu sagital-
nu komponentu i jednu lateralnu komponentu koja
To instinktivno ponaanje u celini moe da se shvati
na osnovu izvanredno izgraenih sekvenci i hijerar-
hija. N. Tinbergen je to dobro pokazao kod ribe
zvane zet. Kod te male ribe, produenje dana u
prolee podstie prve etape reproduktivnog ponaa-
nja: mujak polazi u potragu za nekim pogodnim
mestom koje opet podstie izgradnju gnezda; dola-
zak suparnikog mujaka podstie agresivno pona-
anju gnezda; dolazak suparnikog mujaka podsti-
e agresivno ponaanje, a dolazak enke trbuha
punog jaja podstie udvaranje, itd.
Ovi stereotipni inovi se neosporno genetskim kore-
nom mogu ipak biti pomereni (korieni u druge
svrhe nego to su prvobitne) ili prerasporeeni u
svom redosledu zavisno od konteksta. Onda su to
instrumenti koje ivotinja moe da koristi u razliite
svrhe. To je veliko otkrie savremene etologije koje
instinktivno ponaanje smeta izmeu krajnjih sta-
vova Spensera (Spencer) i Lojda (Lloyd) Morgana, s
jedne strane, i Ziglera (Ziegler), s druge strane. Po
prvima, na instinktivni in moe da utie iskustvo;
ali to nije tano jer uenje nikada ne izaziva neko
novo ponaanje (K. Lorenc). Po Zigleru, instinkt je
sainjen od elemenata koji su potpuno refleksni i
uroeni. Ali i ovaj stav je pogrean jer su stereotipni
inovi medelirani, prerasporeeni, korieni u razli-
ite svrhe. Poznato vje, na primer, mesto ponaanja
vezanog za odravanje istoe u stavovima potinje-
nosti kod sisara. Poznato je takoe kako posle
nekog poremeaja u programu (rasturanje gnezda,
osinjaka, odsustvo enke kod ptijeg para), izvesne
ivotinje stvaraju neki nov, neoekivan program.
Tako je vien mujak kako preuzima obavezu enke
u prehrani mladunaca.
Ovakve pojave koje se, uostalom, ne opaaju u
svim vrstama naglaavaju fmalizovani vid instin-
ktivnog ponaanja, jo oigledniji na nivou pulzije
prvog reda ili ponaanja vezanog za prohtev.
K. Lorenc smatra da tenja ivotinje ka finalizova-
noj funkciji, okonanju ponaanja vezanog za pro-
htev, moe da poslui kao definicija instinktivnog
ina. Ipak, precizira on, kao finalizovano pona-
anje treba ovde shvatiti svako ponaanje koje
je podlono adaptivnoj izmeni uz ouvanje isto-
vetne fmalnosti (svrhovitosti) prema Tolmanovoj
definiciji.
O instinktivnom ponaanju se ne bi moglo govoriti
bez pominjanja sociobiolokih vidova. Neke ivoti-
nje ive u drutvu, s tim to su neke i hijerarhizova-
ne i zauzimaju odreenu teritoriju koju brane od
uljeza. Ovo je, na primer, oigledno kod babuna. E.
O. Vilson (Wilson) je naglaavao pojave solidarnosti
koje postoje u okrilju neke porodice, povezane za-
jednikim genetskim elementima. Postoji, dakle,
grupna selekcija i rodbinska selekcija (group selecti-
on i kin seleetion).
243
Instinktivne pojave se obino shvataju kao prven-
stveno motorne: govori se o instinktivnom ponaa-
nju. Postoji, meutim, jedna senzitivna ili doiv-
ljajna protivtea, a to su emocije ili afekti, defi-
nisani kao skup psihikih reakcija na neki dati
dogaaj. Afekt, naravno, zauzima znaajno mesto
u psihoanalizi i Frojd definie afekt kao subjek-
tivni izraz izvesne koliine pulzivne energije. Ipak,
afekt zauzima znaajno mesto kod etologa, i ne
moe se zamisliti nikakva instinktivna reakcija ili
ponaanje koje ne prati afekt. Verve (Verwey) de-
finie instinktivni in kao refleksni proces, pra-
en subjektivnim pojavama. Kvalifikativ instink-
tivno-afektivno kao kvalifikativ za oznaavanje jed-
nog sektora psihike aktivnosti (instinktivno-afek-
tivna sfera) izuzetno je koherentan zato to pove-
zuje elemente koji su najee zdrueni i koji vero-
vatno imaju vrlo srodno poreklo.
Na neurofiziolokom planu, izgleda da su instinktiv-
ni afekti i ponaanje ukljueni u hipotalamus i
limbiki sistem.
K. Debre
I. ElBL-ElBESFELDT, Ethologie. Biologie du Comporte-
ment, Naturalia et Biologia, Editions scientifiques, Pari,
1972; K. LORENZ, Essais sur le cotnportement animal et
humain. Pari, Le Seuil, 1970; N. TlNBERGEN, Le compor-
tement animal, Time-Life, 1971.
1NSTINKTIVNO-AFEKTIVNO v. Instinkt
INSTITUCIONALNA TERAPIJA
od lat. instituere, uspostaviti i u fig. poduiti i gr.
therapeia, leenje
Dom za umno poremeene je instrument ozdrav-
ljenja; u rukama vetog lekara, to je najsnaniji
terapeutski agens protiv mentalnih bolesti. u-
veni poetak Eskirolovog (Esquirol) Prirunika o
mentalnim bolestima pokazuje da ideja o korie-
nju psihijatrijskih ustanova kao terapeutskog sred-
stva postoji od samog nastanka moderne psihija-
trije; ipak, njena primena se menjala u zavisnosti
od raznih teorijskih shvatanja mentalne bolesti koja
su se od tada smenjivala. U Engleskoj je, poev
od 1847. godine, Konoli (Conollv) definisao, iz fi-
lantropskih pobuda, principe organizacije azila za
umno poremeene kako bi on mogao da igra ulo-
gu instrumenta za leenje; tako su neke takve usta-
nove, kao to su one sa open-door* ili no-restre-
(/*-sistemima, ostale na snazi do danas. Meu-
tim, u Francuskoj se tek posle Drugog svetskog
rata snano razvio pokret koji istie tu terapeut-
sku dimenziju. Proistekla iz zapaanja o funkci-
onisanju izvesnih institucija za vreme rata [Balve
(Balvet), Tokel (Tosquelles) u Sen Albanu] ili pri-
likom stvaranja Centara za leenje i socijalnu re-
adaptaciju [Ej (Ey) u Bonevalu, Le Gijan (Le Gu-
illant) u Viluifu i Sivadon u Vil Evraru], ta
INSTITUCIONALNA TERAPIJA
teorija je razraena upravo kao institucionalna
psihoterapija [Domezon (Daumezon) i Kelen (Ko-
echlin)]. Posmatrane pojave su izuavane kako sa
psihoanalitikog, tako i sa sociolokog stanovita.
Tako su osobenosti odnosa koje su uspostavili hos-
pitalizovani bolesnici bili tumaeni kao poseban
oblik transfera institucionalni transfer koji
nije sukcesivno u vremenu usmeren na jednog jedi-
nog terapeuta, nego simultano u prostoru na brojne
osobe koje nastanjuju instituciju. Isto tako, socio-
metrija i dinamika grupa omoguavaju da se pokae
drutvena struktura koja organizuje mreu odnosa.
Kada se saznalo za radove o terapijskoj zajednici*
koji su paralelno nastajali u zemljama engleskog
jezikog podruja, pojavile su se brojne konvergen-
cije, naroito potreba da se uhoda jedan iv sistem
okupljanja, koliko terapeuta (informativni sastanci,
sastanci osoblja, zajedniki sastanci, itd.), toliko i
bolesnika (paviljonski, diskusioni sastanci, grupna
psihoterapija), te da se koriste sva terapeutska sred-
stva za aktivno uee bolesnika: ergoterapija*, tera-
pija sa raznim aktivnostima (okupaciona terapija*) i
socioterapija*.
Stenton (Stanton) i varc (Schwartz) su opisali
ogledalo-strukturnu sliku gde bolesnik vidi, kao
u nekom ogledalu, kako se odraavaju njegovi
vlastiti intrapsihiki rascepi, koje sredina repro-
dukuje sredina u obliku intrainstitucionalnih ra-
scepa. Ovo je potkrepilo stav da je institucio-
nalna terapija doista svojevrsna psihoterapija po-
to e reenje sukoba, nastalih u instituciji, pomoi
razreenju psihikih sukoba. I obratno, pojave
opaene u ustanovama za leenje mentalnih bo-
lesti, opisane su kao institucionalna neuroza (Bar-
ton), dok bi bilo tanije govoriti o institucionalnoj
psihozi.
Sektorska psihijatrija*, koja daje prednost vanbol-
nikom leenju, zatim isticanje opasnosti od in-
stitucionalizacije, doveli su do preispitivanja insti-
tucije, svedene na krevet, ak i do njenog pot-
punog negiranja (italijanska antipsihijatrija). Ali in-
stitucionalne terapije ne mogu da se ogranie na
psihijatrijsku bolnicu koja vie nije jedina i izo-
lovana ustanova, nego treba da primenjuje svoje
metode na raznolik skup struktura za prijem boles-
nika na leenje. Tako su D.-K. Ving (J.-K. Wing) i
D.-V. Braun (G.-W. Brown) opisali sekundarnu
hendikepiranost shizofreniara sa duim boravkom
u institucijama koje im pruaju malo stimulativnih
aktivnosti, ali su takode pokazali da se taj instituti-
onalizam zapaa i kod bolesnika leenih vanbolni-
kim metodama, ak i u njihovim porodicama, ako
su pri tom postojali podjednako loi terapeutski
uslovi.
Dezinstitucionalizacija nije, dakle, obino otputa-
nje, po svaku cenu, psihotiara iz bolnice, nego
takvo ureenje njegove sredine, bez obzira kakva je,
da ona vie ne bude generator tih sekundarnih
institucionalnih poremeaja.
INSUFICIJENCIJA JETRE
Nadajmo se da e nam sistemski pristup omoguiti
da shvatimo kako takav komunikacijski sistem ka-
kav je institucija moe da stvori povoljne uslove za
razvoj institucionalizma.
ini se takoe da je nuno izuavati prekide u
kontinuitetu, pa ak i sukobe koji izbijaju, ne vie
unutar odreene institucije, nego izmeu institucija
prilikom prelaska bolesnika iz jedne u drugu, poseb-
no prilikom otpusta*, sukobe to idu uz odluujue
razvojne momente kojima treba da se bavi ta tran-
sinstitucionalna terapija.
.-M. Garabe
H. CHAIGNEAU, P. CHANOIT et J.-M. GARRABE, Les
thempies institutionnelles. Pari, Masson, 1971; C. MUL-
LER, Les institutions psychiatriques, Berlin, Springer-Verlag,
Heidelberg; P. RACAMIER, Le psychanaiyste sans divan,
Pari, Payot, 1970; A.-H. STANTON and M.-S.
SCHVVARTZ, The mental Hospital, Basic Books, 1954; J.-K.
WING and G. W. BROWN, lnstitutionalism and schizophre-
nia, London, Cambridge Univ. Press, 1970.
INSUFICIJENCIJA JETRE
od lat. in-, lien, sufficere, staviti ispod, snabdeti, biti
dovoljan
Ulogu jetre u patogenezi izvesnih psihoza pokazali
su 1892. godine aren (Charin) i Klipel (Klippel);
ovaj poslednji je razvio u nizu radova prvu koncep-
ciju koja je potom u vie mahova potvrena. Ovo
uenje je danas jedna od najbolje postavljenih pato-
genetikih pojmova mentalne patologije. Evo ta se
moe opaziti na mentalnom planu:
1) Blaga insuficijencija jetre, laka ili latentna Subjekt
pokazuje poremeaje raspoloenja, vie ili manje
izraeno astenino stanje, s tim to se ponekad
javljaju izrazit melanholini napad (bilijarna neura-
stenija ili melanholija, po nekim autorima), ponekad
takoe nastupi otupelosti, noni komari koji mogu
da preu u halucinatorni oneirizam na somnolen-
tnoj osnovi. Povremene epizode sumanutosti dobro
su izuili Viguru (Vigouroux) i ikelije (Juquelier),
Lenjel-Lavastin (Laignel-Lavastine): hepatiko po-
reklo se u mnogim sluajevima procenjuje na osno-
vu nekih klinikih znakova (poremeaji varenja,
sitne hemoragije, krvarenja iz nosa), humoralnih
testova (azotemija, uratini i ponekad pigmentirani
urin, funkcionalnih testova: izazvana pozitivna gli-
kozurija kada je to mogue). U tom stadiju, bolest
je jo izleiva. Ovaj oblik odgovara lakim deliran-
tnim stanjima u zaraznim bolestima, nekim suba-
kutnim delirijumima alkoholiara, evolutivnim po-
goranjima kod izvesnih bolesnika od ciroze jetre.
2) Teka insuficijencija jetre Opti znaci i mentalne
manifestacije mnogo su ozbiljniji, a prognoza vrlo
loa.
a) Ako je teka insuficijencija jetre krajnja faza
jednog hroninog procesa sa neizbenim tokom
(progresivne ciroze, na primer), onda se pojavljuje
244
uobiajena simptomatoloka trijada: hemoragije.
poremeaji termike regulacije (hipotermija), nervni
poremeaji zbog oteenja diencefalnih neurovegeta-
tivnih centara. Uz miozis i slabljenje refleksa idu
mentalni poremeaji, kao to su astenina konfuzija
sa optuzijom prekidanom komarima, oneirizmom,
a subjekt se polako gasi u komi, ako ne umre od
hemoragije. Ali rasplet moe da bude nagao zbog
pojave akutnog delirijuma sa hipertermijom. Bilo da
je u pitanju ovaj ili onaj oblik, tako zavravaju
mnogi okoreli alkoholiari.
b) Drugi vid ozbiljne insuficijencije jetre jeste teka
utica. Ona ima sledeu sliku: utica koja je esto
slabo izraena, ponavljane i esto neuzaustavljive
hemoragije u svim organima (krvarenja iz nosa,
hematemeze, purpura, tendencija ka cirkulatornom
kolapsu, oligurija ili anurija, albuminurija i urobini-
lurija, azotemija od 3 ili 4g).
Mentalni poremeaji su znaajni i nikada ne izostaju
te su esto znak za uzbunu: somnolencija i izne-
nadna torpidnost; ee oneirizam sa agitacijom,
estok delirijum sa konvulzijama koji, posle nekoli-
ko dana, ustupa mesto zavrnoj komi. Izuzetno,
ozdravljenje moe da nastupi posle karakteristine
urinarne krize.
Ova slika teke insuficijencije jetre sa odgovarajuim
mentalnim poremeajima ostvaruje se u mnogim i
razliitim klinikim i etiolokim okolnostima: bili-
jarne ili bivenozne ciroze, septikemijske utice (tifus,
porodiljska infekcija, maligni endokarditisi), spiro-
hetoza, masovna trovanja (fosforom, hloroformom,
metil-alkoholom, hranom, botulizam).
3) Izmeu ova dva oblika mogu postojati sva pelaz-
na stanja, ponekad intermitentna ili remitentna. Po-
nekad se susreu benigne, ali vrlo produene slike
psihoza otupelosti, a ponekad takoe zdrueni sin-
dromi kao to je Korsakovljev sindrom kod starih
alkoholiara.
Hepatika koma je smrtonosna, nastupa brzo kod
hroninih alkoholiara i predstavlja oblik alko-
holnih encefalopatija. esto se javlja bez prate-
ih znakova teke insuficijencije jetre (utica, he-
moragija, itd.). Ta koma se smatra izrazom te-
kih metaboliko-toksikih pojava u vezi sa amo-
nijemijom (hepatina encefalopatija). Ona bi od-
govarala lezijama modanog edema sa difuznim
lezijama ganglionarnih elija (Hronini alkoholi-
zam*).
Kod relativno mladih ena, ali jako alkoholizira-
nih, A. Poro i . Froman (J. Froment) su opi-
sali jednu psihopolineuritsku cirozu sa subakut-
nim tokom, ali uvek smrtonosnim u roku od ne-
koliko meseci, i u kojoj je mentalna konfuzija ne-
prekidna.
Psihijatar mora uvek da pristupi detaljnim klinikim
i funkcionalnim ispitivanjima da bi mogao da da
prognozu stanja te e ponekad ba on otkriti, u
mentalnim poremeajima, insuficijenciju jetre za ko-
ju se ne zna.
245
Ali isto tako treba imati na umu da vrlo esto,
kliniki posmatrano, isti infaktivni i toksiki proce-
si, koji dovode do insuficijencije jetre, mogu prouz-
rokovati i bubrenu insuficijenciju*.
A. Poro
INSULINOTERAPIJA
od lat. insula, ostrvce i gr. therapeia, leenje
Hemioterapija je prognala veliku insulinoterapiju u
sporedne terapije, tako da su je brojni psihijatri ak
napustili. Meutim, ini se da ona ostaje od koristi
u izvesnom broju sluajeva.
Prve pokuaje (1933) primene insulina u komatoge-
noj dozi za leenje mentalnih bolesnika, u prvom
redu shizofrenih, dugujemo M. Zakelu (M. Sakel) iz
Bea.
Tehnika Pravi Zakelov metod ide na izazivanje hi-
poglikemijske kome pomou supkutane injekcije in-
sulina. Intravenozna injekcija jedino obezbeuje br-
e opadanje glikemije.
Injekcija se obino daje vrlo rano ujutru, na prazan
stomak. Dva ili tri sata kasnije, bolesnik ulazi u fazu
vlanog oka sa obilnim preznojavanjem, vrtogla-
vicom, glavoboljom, lupanjem srca, itd. Potom na-
stupa stadij prave kome, nakon jednog do dva sata;
u tom stanju se bolesnik ostavlja obino od pola
sata do dva sata, a potom se budi unoenjem eera,
bilo intravenozno, bilo kroz stomak putem nazalne
sonde. Radi se o mlakom eernom rastvoru u kome
je eer doziran tako da na svaku unetu jedinicu
insulina ide otprilike 1 g eera. Bolesnik se brzo
budi (to traje od petnaest minuta do pola sata) i
tada moe da dobije obrok, bogat ugljenim hidrati-
ma. Bolesnik moe isto tako da se probudi intra-
muskularnom injekcijom glukagona, s tim to se da
da popije rastvoreni eer odmah posle toga. Od
poetka do kraja terapije obino protekne od pet do
sedam sati. Doze insulina za ubrizgavanje treba
oprezno ispitivati jer su vrlo promenljive od subjek-
ta do subjekta: od 20 do 300 jedinica.
Tokom itave terapije, a naroito u fazi kome,
bolesnika treba paljivo pratiti zbog mogunosti da
doe do neke nezgode, treba mu meriti puls (koji je
esto nepravilan), arterijski pritisak, temperaturu
(koja obavezno pada ispod 36 a ponekad i na 34),
paziti na disanje. To znai da se takvo leenje
obavlja samo bolniki pod strogim i stalnim nadzo-
rom specijaliste.
Obino se ide na pet koma sedmino uz dan odma-
ranja na svake dve ili tri kome.
Broj koma ne moe da se unapred utvrdi i ne bi
trebalo da u veini sluajeva, bude manji od pedeset
kod shizofrenih.
Kod izvesnih bolesnika postoji potreba da se sa
komama udrue kardijazolski ok ili elektrokon-
vulzivna terapija kako bi se izazvale konvulzivne
krize za vreme kome i pojaalo njeno terapijsko
dejstvo.
INSULINOTERAPIJA
Upotreba malih doza insulina u cilju psihoterapij-
skog leenja prethodila je Zakelovoj metodi. Tako je
Kouvi (Cowie), od 1923. godine, koristio somnolen-
ciju, izazvanu insulinom kod neeeraa, za leenje
neuroza.
Uobiajena tehnika se sastoji u tome da se ujutru
izazove laka somnolencija sa miinom hipotonijom
i poetnim preznojavanjem (vlanou) pomou sla-
be doze insulina koja se postepeno odreuje uz
traenje optimalne doze za svaki sluaj, uglavnom
izmeu 10 i 60 jedinica. Posle otprilike dva sata
somnolencije, pristupa sa unoenju eera, per os.
Zavisno od sluaja, telesna nega bolesnika, u perio-
du buenja ili odmah posle, ili samo u drugom
delu dana, primenjuje se u cilju psihoterapije.
Najoriginalnija metoda je metoda V. L. Riza (W. L.
Rees), uvedena u cilju leenja traumatskih neuroza
straha od borbe u toku Prvog svetskog rata. Oboleli
vojnici su primali u specijalnoj bolnici, etiri do pet
sedmica, male doze insulina. Buenje uz davanje
eera sprovodilo se uporedo sa psihoterapijom.
Posle podne, oni su podvragavani tekim fizikim
radovima, potom vebama sa simuliranom borbom,
u grupnom sastavu, sa instruktorima i drugovima u
odmaklijoj fazi leenja. Posle rata, naravno u razli-
itom ambijentu, princip te metode bio je primenjen
na razliite kategorije neuroza, a naroito na anksi-
oznu neurozu, fobinu neurozu, atipinu histeriju,
uz zadravanje psiholokih dejstava insulina u svim
sluajevima, potom psihoterapiju u vidu telesne ne-
ge pri buenju, a uz varijacije u leenju tokom
poslepodneva, s tim to se nekad stavljao naglasak
na dejstvo fizikog zamaranja, a drugi put na razli-
ite tehnike grupne psihoterapije od kojih se neke u
novije vreme, pribliavaju tehnikama terapije pona-
anjem. Vrlo aktuelne izmeu 1950. i 1965. godine,
naroito na klinikama i institucijama za mentalne
bolesti, ove tehnike su, ini se, prestale da budu
interesantne zbog novih hemioterapija.
Indikacije Zakel je ovu metodu pre svega namenio
leenju shizofrenih bolesnika i upravo tu je postigao
najsjajnije rezultate, pre nego to je nastupila era
neuroleptika. U izvesnim, vrlo preciznim sluajevi-
ma, insulinoterapija ostaje efikasna tamo gde neuro-
leptici nemaju uspeha.
Rezultati nisu tako dobri u hroninim halucinator-
nim psihozama.
U napadima manije ili melanholije, rezultati su neiz-
vesniji, a insulinoterapiju treba ostaviti samo za oblike
koji su istovremeno otporni i na psihotropne supstan-
ce (neuroleptici i antidepresivi) i na sizmoterapiju.
Najzad, u izvesnim mentalnim anoreksijama, Zake-
lova kura je dvostruko korisna, sa psihikog i sa
somatskog stanovita. Ali tolerancija takvih bolesni-
ka na insulin vrlo je promenljiva, a leenje posebno
delikatno.
Abreakcija, esto utvrena pri buenju, dala je insu-
linoterapiji status leenja po izboru kod izvesnih
reaktivnih psihoza ili neuroza koje su skoro nastale.
INTEGRACIJA, DEZINTEGRACIJA 246

Nuzgredna dejstva i kontraindikacije Zakelov metod Naposletku, ne treba potcenjivati znaajnu psihote-
nosio je neke nepovoljnosti i opasnosti. Jedne su rapeutsku ulogu brine nege koja se prua pri sva-
nastajale za vreme same kome: ozbiljni poremeaji kom buenju, i to ponekad tokom vie sati, u vidu
disanja, kardiovaskularni kolaps, akutni edem plu- poveane panje medicinskog osoblja prema boles-
a. To zahteva momentani prekid kome davanjem nicima, podvrgnutim ovom delikatnom leenju koje
eera. Ponekad se opaaju spontane konvulzivne zahteva visoko kvalifikovan kadar.
krize koje obino nisu opasne, nego su ak i korisne M. Poro i L. Geral
za leenje.
Druge nezgode, koje su se javljale kasnije, mnogo su INTEGRACIJA, DEZINTEGRACIJA
ozbiljnije, i mogu biti smrtonosne: nova hipoglike-
od lat. integer, ceo i dis-, odvojen od
mijska koma posle davanja eera i buenja, traja-
nje kome uprkos vraanja glikemije na normalu i
Uspostavljanje, paralelno sa razvojem nervnog siste-
akutni znaci cerabralnog bola koji nalau poseban
ma, glavnih funkcija koje mu pripadaju; ovo uspos-
medicinski nadzor. Isto tako izgleda da je kokar-
tavljanje se odvija u skladu sa svojevrsnom hijerar-
boksilaza jedan od najkorisnijih postupaka u takvim
hizacijom i subordinacijom, a njihove zakonitosti,
sluajevima i uglavnom ga treba preventivno upot-
kao i zakonitosti po kojima se odvija obratni proces
rebiti u svakoj situaciji kada je Zakelova kura prae-
dezintegracije, utvrdio je Dekson (Jackson) vidi
na komplikacijama.
Deksonizam*.
Embriopatije, utvrene kod dece dijabetiarki lee- A. Poro
nih insulinom, ne dozvoljavaju, zbog nedostatka
tanih podataka, da se tvrdi da je Zakelov metod INTELEKTUALIZACIJA v. Mehanizmi odbrane
nekodljiv za gravidne ene. Impastato je 1964. go-
dine izneo podatak o 317 trudnica koje su leene od lat. intelligere, shvatiti
elektrokonvulzivnom terapijom bez posledica, dok
je 19 trudnica, podvrgnutih Zakelovoj kuri za vreme INTELEKTUALNA SPOSOBNOST
trudnoe, donelo na svet decu od koje je estoro
imalo neku anomaliju. Polazei od Bineove (Binet) tvrdnje da mentalni
Nain delovanja Leei morfinomane, Zakel je, to- razvitak tee paralelno s fizikim rastom (Mentalni
kom kure odvikavanja, uoio da je njihova agitacija uzrast*), dolo se do zakljuka da pojedinci, u punoj
slina agitaciji bolesnika od tireotoksikoze, te je ko- zrelosti, ne dostiu isti nivo na lestvici mentalnog
ristio insulin kao antagonist (?) tiroksina i tako smiri- uzrasta, te se pristupilo hijerarhizaciji inteligencija,
od idiota do genija, shodno jednoj logici klasa
vao bolesnike; on ga je potom koristio kod jednog
[Nein (Netchine)].
mladog psihotinog bolesnika koji je ozdravio, to ga
je navelo da predloi svoju metodu za leenje shizof-
Tabela koeficijenata inteligencije (TERMAN)
reninara. Nakon toga je za nain delovanja insulina
dao objanjenje koje je sam nazvao metafizikim:
psihiki poremeaji u shizofreniji proizlazili bi iz I. Q. (Koef. in.) Znaenje %
meuelijskih nenormalnih puteva, pravih izazi-
vaa kratkih spojeva; to su ti putevi noviji, to su > 140 0,8
genije.
fragilniji od normalnih puteva. Blokiranje bolesne
120 do 140 vrlo visoka int. 10
elije leenjem dovelo bi do iezavanja tih fragilnih
puteva koji bi ustupili mesto drugima. 110 do 120 visoka 17
Deksonovska hipoteza o disoluciji-rekonstrukciji, 90 do 110 normalna 45
ili izneta u vezi sa elektrokonvulzivnom terapijom 80 do 90 subnormalna 17
[Delmas-Marsale (Marsalet)], izgleda primenljiva i 70 do 80 granina 7
na insulinski ok. 60 do 70 debil " 2,7
Sa biolokog gledita, ponueno je nekih dvanaes- 30 do 50 imbecil 0,3
tak teorija o delovanju insulina. Jedino je izvesno da <30 idiot 0,2
je hipoglikemija pojava koja je paralelna sa proce-
som ozdravljenja, ali ga ne uslovljava. Za Kloda
(Claude) i Rubenovia (Rubenovich), dejstvo insu- U stvari, pojmovi globalni nivo i koeficijent
linskog oka bilo bi polivalentno: dejstvo koje dina- inteligencije danas su sporni, kako sa psihomet-
miki pokree supkortikalne centre; dejstvo oka rijskog, tako i sa klinikog stanovita [Pio (Pic-
putem prekidanja funkcionalnih sinergija; dejstvo hot)]. Naroito se zamera to se u tim pojmo-
smirenja i vraanja sna; otvaranje do tada nepro- vima, s jedne strane, brkaju efikasnost, spo-
bojne psihe mogunostima psihoterapije. Najzad, za sobnost i prilagoenost, a, s druge, prenebre-
Kosu (Cossa) bi insulinska koma u znatnoj meri gava psiholoka specifinost intelektualne zaosta-
aktivirala normalan proces drenae nervnog tkiva, losti*.
dovodei tako do elijske dezintoksikacije. A. Luoni
247
INTELEKTUALNA ZAOSTALOST
Intelektualna zaostalost je termin koji danas isklju-
ivo slui za oznaavanje tekih stanja intelektualne
insuficijencije, ustaljene i nepovratne (oligofrenija*).
Mogobrojni su inioci koji se mogu optuiti za
nastajanje intelektualne zaostalosti, meutim, od uz-
ronih faktora, pomenuemo, pre svega, uestalost
nekog organskog modanog oteenja (encefalopati-
je*) u detinjstvu. Vano je razluiti neki sluajni
prenatalni, perinatalni ili postnatalni uzrok od ne-
kog naslednog uzronika, hromozomske ili metabo-
like prirode, jer roditelji ponekad trae savet u
pogledu naslea emu sadanji napredak medicinske
nauke, kao i njene granice, daju znatnu teinu.
Zaostalo dete (idiot*), prema tradicionalnoj klasifi-
kaciji, ima koeficijent razvoja nii od tri godine
(QI<30), ono ili uopte ne govori ili progovori
nekoliko reci, njegove akvizicije ne premauju one
na stupnju ranog detinjstva. Nije doraslo autonomiji
i prilagoavanju drutvu izvan porodine ili neke
zatiene sredine (medicinsko-psiholoka ustanova).
Organsko oteenje mozga dovodi do hendikepa
zdruenih na razliite naine. U pitanju moe biti
motorno, senzorno oteenje (vid-sluh) ili epilepsi-
ja*. Ova viestruka oteenja (multi-handicaps) po-
goravaju intelektualnu organizaciju zato to per-
ceptivno-motorni poremeaji ometaju prostorno-
-vremensku organizaciju pa nedostatan govor ne
moe da vri svoju ulogu instrumenta konceptuali-
zacije i simbolikog miljenja. tavie, ona povlae i
tekoe pri dodiru sa okolinom i to naroito rane
poremeaje odnosa majka-dete koji dovode do
smetnji u ophoenju i do simptoma istovetnih oni-
ma koji se opserviraju u dejim psihozama: stereoti-
pije, samosakaenja, ravnodunost ili neprijateljstvo
prema okolini, remeenje instinktivnih oralnih fun-
kcija, kao i funkcija sfinktera i sna.
Ako se dete relativno kasno odvede psihijatru, ove
sekundarne afektivne poremeaje nije lako razlu-
iti od autentine deje psihoze, deficitarne po izra-
zu, ili od evolutivne disharmonije* ija je spontana
evolucija usmerena ka jednoj deficitarnoj strukturi.
Odsustvo oganske etiologije i veliki udeo ranog
poremeaja objektnog odnosa koji se otkrije tek a
posteriori, usmeravaju dijagnozu.
Ova dec i njihove porodice uivaju drutvenu i
medicinsku zatitu koju je uveo Zakon o usmerava-
nju hendikepiranih lica, od 30. juna 1975: dodeljiva-
nje dodatka za specijalnu kolu, karte invalidnosti,
stalno prisustvo treeg lica, a u zrelim godinama ova
lica imaju pravo na dodatak za hendikepirana lica,
eventualno na pravnog zastupnika i staratelja, uko-
liko ove olakice omoguuju, u izuzetnim sluajevi-
ma, zadravanje ovih punoletnih hendikepiranih lica
u porodinoj sredini, a s obzirom na to da ona jo
uvek predstavljaju znatan procenat pacijenata po
psihijatrijskim bolnicama i ustanovama za dui bora-
vak. Medicinsko-psiholoke ustanove za dnevni bo-
ravak pacijenata, medicinsko-psiholoke slube izvan
INTELEKTUALNO PROPADANJE
bolnice, dnevne bolnice, specijalizovane ustanove
(CAMSP), zbog stvarne pomoi koju mogu pred-
stavljati za dete i za roditelje sprovodei specijalnu
obuku, kineziterapiju, psihomotornu i govornu edu-
kaciju, socijalizovanje navika u ishrani, u kontroli-
sanju sfinktera, u negovanju odnosa sa drugima i
afekata, predstavljaju model valjane terapije, naroi-
to u detinjstvu. Neke privatne organizacije (CESAP,
CREAI), udruenja roditelja (UNAPEI), zalau se
za organizovanje staranja naroito prilagoenog
ovim subjektima.
E. Se-Adiba
INTELEKTUALNO PROPADANJE
Intelektualno propadanje, odnosno opadanje umnih
sposobnosti, oznaava steen, nepovratan deficit,
srednjeg intenziteta, razliitih komponenti inteligen-
cije. Ovaj deficit mora biti steen, po emu se i
razlikuje od prvobitne insuficijencije (duevna zaos-
talost*, intelektualna zaostalost*). Propadanje mora
biti nepovratno, po emu se razlikuje od prolaznih
poremeaja, naroito od stanja mentalne konfuzije.
Mora biti srednjeg intenziteta i po tome se razlikuje
od dubinskog propadanja za koje zadravamo ter-
min demencija*.
1) TEORIJSKA RAZMATRANJA
Shvatanje smanjene inteligencije zavisi od shvatanja
same inteligencije* to, meutim, donosi mnoge
probleme.
Prvo i prvo, valja razluiti inteligenciju od onoga to
ona nije. Nije teko razdvojiti je od afektivnosti
premda se zna da ona uveliko utie na delotvornost
umnih sposobnosti. Daleko je delikatnije odvojiti
inteligenciju praksike, gnostike i fazike oblasti
koja obuhvata instrumentalne funkcije i teorijski je
sasvim opravdano posmatrati je odvojeno od oblasti
inteligencije. Meutim, s jedne strane, s praktinog
stanovita je oigledno da poremeaji u ovoj oblasti
utiu i na funkcionisanje intelekta dok, s druge
strane, s teorijskog stanovita, ima autora koji se
opiru razdvajanju svih dveju oblasti. Jo je delikat-
nije razluiti inteligenciju od pamenja* mada za to
postoji mnotvo razloga, meutim, bar to se inte-
lektualnog propadanja tie, uvek postoji povezanost
mnestikih poremeaja i poremeaja inteligencije.
Valja zatim uzeti u obzir i prirodu inteligencije.
Ipak, koncepcije vezane za ovo pitanje umnogome
se razilaze.
Postoje unicistike koncepcije iji najmoderniji teo-
rijski oblik predstavlja ona Spirmanova (Spearman)
o faktoru G (faktorska analiza*), kao i koncepcije
koje se zalau za brojne komponente, bilo da je re
o razliitim intelektualnim funkcijama koje psiho-
loka analiza moe da izdvoji, kao to su panja,
rasuivanje, orijentacija, sposobnost za sintezu, ili o
faktorima koje determinie ispitivanje korelacija
rezultata dobijenih na osnovu veoma raznovrsnih
INTELEKTUALNO PROPADANJE
testova, faktorima kojima se naknadno pripisuje
neko znaenje: V (verbalnost), S (spacijalnost), W
(verbalna fluentnost), itd. U svim ovim koncepcija-
ma, funkcija ili faktor posmatraju se kao koliina
sposobnosti, koliina koja se u sluaju deterioracije
smanjuje i ije se merenje moe izvriti kako bi se
procenio najpre stepen inteligencije, a zatim i stepen
njenog slabljenja.
Druge neke teorije, naroito one to su nastale posle
Pjaeovih (Piaget) radova o razvoju inteligencije,
inteligenciju ne smatraju samo nizom povezanih
funkcija, ve i svojevrsnom organizacijom koja od-
reuje ponaanje i radnje kojima e subjekat pribei
u razreavanju problema sa kojima se suoava. Ova
organizacija se kod deteta ne razvija linearno, ve u
skladu sa stadijumima koji obrazuju svojevrsne
uravnoteene sisteme to za izvesno vreme ostaju
konstantni, da bi potom bili zamenjeni drugim. Za
neke autore, do deterioracije verovatno dolazi usled
neke vrste regresije ka prethodnim stadijumima raz-
voja. Merenje stepena inteligencije i procenjivanje
njenog deficita tada vie nisu kvantitativni ve kvali-
tativni.
Izbor metoda merenja izvrie se u funkciji teo-
rijskog izbora. Za procenjivanje intelektualnih fun-
kcija koriste se testovi za svaku pojedinu funk-
ciju: verbalni testovi [na primer, francuska redak-
cija Rejvenovog (Raven) i Voloovog (Walshaw)
testa Mili HM Vocabulary koju su izvrili Binoa
(Binois) i Pio (Pichot)], testovi pamenja, itd. Ako
elimo da ispitamo pojedine faktore, moemo ko-
ristiti testove u kojima dotini faktor preovlauje
[PM 38 ili Rejvenove Progressive Malrices, za faktor
G, ili Terstonova (Thurstone) skala Primary mental
abilities, za faktore M, V, W, S, N, R]. U praksi,
meutim, najee se koristi WAIS [Vekslerova ska-
la* inteligencije za odrasle (Wechsler Adult Inte-
lligence Scale)}. Re je o skupu raznovrsnih grupa
testova koji omoguuju neku vrstu globalne procene
intelektualne uspenosti, bez vezivanja iskljuivo za
jednu teoriju. Ova skala je delimino kompatibilna s
faktorskom analizom, s obzirom na to da je za-
sienost njenih podtestova pojedinim faktorima
unapred izraunata. Ona, pored ostalog, ima pred-
nost to vodi rauna o fiziolokoj deterioraciji
i to tako omoguuje da se intelektualno propa-
danje odredi kvantitativno, pomou stepena op-
te deterioracije; to se postie uporeivanjem rezul-
tata na podtestovima koji imaju efekta u sluaju
deterioracije sa rezultatima onih koji nema-
ju efekta. Ovaj stepen nema apsolutnu vrednost,
vai samo za deterioraciju koja kvalitativno na-
likuje fiziolokoj deterioraciji (i to samo onoj ra-
noj), a manje vai za druge oblike deterioracije,
one u kojima nemaju efekta ak ni oni podtestovi
koji bi trebalo da imaju efekta. No i
u tom sluaju, ova skala je od koristi utoliko to
omoguuje izvesnu procenu pacijentovog stepena
inteligencije. Ona, najzad, ima i tu prednost to
248
se mnogo koristi, a to omoguuje uporeivanje do-
bijenih rezultata sa rezultatima koje navode mno-
gobrojne publikacije.
2) POZITIVNA DIJAGNOZA
Ova dijagnoza poiva na semiolokoj analizi i pri-
meni psihometrijskih metoda, na ta se neemo
vraati. Bilo koja teorijska koncepcija u vezi sa
inteligencijom da se usvoji, praksa nas uvek navodi
da, u okviru ispitivanja psihikog propadanja, ne
utvrujemo samo intelektualnu uspenost strogo
uzev. Neophodno je ustanoviti pojavu mnestikih
poremeaja. Poeljno je utvrditi i smetnje vezane za
praksiku, gnostiku i faziku oblast koje se, u
manjem obimu, esto dovode u vezu sa intelektual-
nom deterioracijom. Treba povesti rauna i o novim
oblicima ponaanja koji imaju razliita znaenja.
Oni obuhvataju afektivno reagovanje na deterioraci-
ju: oseanje devalorizovanosti, depresiju ili, s druge
strane, mehanizme izbegavanja, skotomizaciju defi-
cita odbrambenih mehanizama (na primer, neije
odbijanje da se podvrgne ispitivanjima), agresivne
reakcije. Tu spada i ponaanje u cilju kompenzacije,
na primer, korienje mnemotehnikih sredstava za
prevazilaenje mnestikog deficita. Tu, na koncu,
spadaju i novi, patoloki oblici ponaanja, poput
motornih stereotipija. Napokon, prouavanje inte-
lektualnog propadanja valja upotpuniti ispitivanjem
srodnih psihikih poremeaja: involutivne depresije,
sumanutosti, itd.
Intelektualno propadanje moe se ponekad skrivati
iza drugih simptoma, tako da se mora briljivo
ispitivati. Postoje i takva propadanja u kojima se
opadanje nivoa osea podjednako u svim podruji-
ma; i druga, u kojima je ono jasnije izraeno samo u
nekima od njih: u oblasti panje, pamenja, rasui-
vanja, itd. I pored uoljive razliitosti klinikih sli-
ka, intelektualno propadanje uvek pokazuje izvesnu
postojanost u svojim osnovnim iniocima: panja
slabi do nepostojanja, seanja nestaju, izraavanje je
oskudno, ponekad i nepovezano, radnje pokazuju
tendenciju da se prorede i postanu stereotipne.
Izuzetno je vano prepoznati intelektualno propada-
nje u poetnom stadijumu kako bi se, jo od toga
trenutka, dala prognoza. Ono moe da se nazre ve
u sluaju smanjenja radnog uinka, suavanja polja
radoznalosti, viskoznosti asocijacija ideja, oteanog
prilagoavanja novim situacijama, to se oituje
podmuklo, izvesnim mizoneizmom, ponavljanjem
banalnih greaka, zaboravljanjem, bradipsihijom,
osiromaenjem renika, neloginou odluka ili e-
lja. Dosta se moe zakljuiti na osnovu naglas proi-
tanog kratkog tiva, kada se od subjekta zatrai da
ga ukratko prepria, ili na osnovu provere usmenog
raunanja korienjem etiri osnovne raunske rad-
nje, ili, pak, na osnovu kritikovanja neke besmislene
reenice, nekog jednostavnog problema u vezi sa
novcem. Na ovom stupnju su naroito delotvorne
psihometrijske metode, jer je upravo na tom stupnju
249
propadanja utvrivanje njene evolucije klinikim is-
pitivanjem najnepouzdanije. Kliniki se mnogo pre
moe ispitati socijalna prilagoenost nego intelektu-
alna uspenost, tako da na ovom stupnju mnogo
znaajniju ulogu igra sama linost nego njeno inte-
lektualno propadanje. Deficit koji se otkrije na tes-
tovima moe ii uz znatnu mo prilagoavanja sva-
kodnevnom ivotu: s druge strane, subjekti izdvoje-
ni iz svoje sredine mogu sauvati prilian intelektu-
alni nivo.
3) DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA
U funkciji definisanja intelektualnog propadanja,
diferencijalna dijagnoza postavlja se u odnosu na
deficite koji nisu steeni, u odnosu na reverzibilne
deficite, dubinske deficite i u odnosu na opadanje
uspenosti koje nije izazvano nekim intelektualnim
deficitom.
Pojam intelektualnog propadanja sutinski se mora
razluiti od pojma primarne insuficijencije, uroene
i konstitucionalne slabosti (duevna zaostalost*, oli-
gofrenija*). U pogledu simptoma, uostalom, stanje
bolesnika koji intelektualno posustaje osetno se raz-
likuje od stanja zaostale osobe ije su akvizicije
nepostojee ili vrlo male. Reziduumi prvoga sasvim
je drukijeg kvaliteta nego ono ime raspolae drugi
i obino se prepoznaju po veem obimu, veoj raz-
nolikosti znanja (renik, pisanje, praksije), po rela-
tivnom korigovanju socijalizovanih automatizama
(vidovi ophoenja, verbalne formulacije, priroda
preokupacija, struna spremnost).
Uobiajeno je, videli smo, da se u psihiko propada-
nje ne svrstavaju stanja privremenih i izleivih propa-
danja i disolucije, onakva kakva daje mentalna kon-
fuzija* u svojoj akutnoj fazi, ali i ona, premda samo
u vidu posledica, moe dovesti do definitivnog inte-
lektualnog propadanja. Isto tako, ne treba smatrati
definitivnom intelektualnom deterioracijom neka sta-
nja duevne perseveracije* u koja se povlae pojedini
bolesnici u silaznoj fazi akutne psihoze, a koja, uz
pomo odgovarajue terapije, ostaju reverzibilna.
Kada je intelektualni deficit veoma veliki, radije se
naziva demencijom*, samo nema tanog merila za
utvrivanje kada prestaje deterioracija i poinje de-
mencija.
Nije poeljno da se sa stanjima istinskog intelektual-
nog propadanja meaju neka stanja koja tako samo
izgledaju: stanja inhibicije, afektivnog, melanholi-
nog* ili emotivnog porekla, abulije asteninih osoba,
lako zamaranje i depresivnost u stanjima psihasteni-
je*, sporost u izraavanju i monotonost u govoru
kod obolelih od parkinsonizma*, posebni neuroloki
deficiti u sluajevima afazije*, agnozije*, apraksija*.
4) ETIOLOKA DIJAGNOZA
Intelektualno propadanje je prouzrokovano velikim
brojem raznolikih anatomskih i klinikih procesa
koji mu daju razliita obeleja. Za podrobnije pro-
INTELEKTUALNO PROPADANJE
uavanje svakog pojedinanog sluaja, upuujemo
na odgovarajua oboljenja iji e nam kratak pre-
gled ovde biti sasvim dovoljan.
a) Mentalna konfuzija koja prati neke infektivne
bolesti moe ostaviti trajne posledice intelektualnog
propadanja.
b) Isto tako, zbog istog mehanizma konfuzne diso-
lucije, a i zbog poremeaja metabolizma nervnih
elija, neke intoksikacije* mogu dovesti do intelektu-
alnog propadanja (alkoholizam*, na primer). Ova se
posledica moe uoiti i u sluaju intoksikacije ug-
ljen-monoksidom*.
c) Izvesne kranijalne traume mogu biti praene sta-
njima bradipsihije, pravog intelektualnog propada-
nja pogoranog inercijom.
d) Deficitarna juvenilna stanja ili su sekundarna u
odnosu na neko cerebralno oboljenje (infektivno,
vaskularno, degenerativno) ili vezana za shizofreni-
ju* koja obuhvata na samo opadanje intelektualne
uspenosti uzrokovano autizmom ve i stvarnu dete-
rioraciju u deficitarnim oblicima.
e) U kroninoj sumanutosli, do intelektualnog pro-
padanja moe da doe i poto protekne nekoliko
godina; ipak, ono se javlja samo izuzetno u folie
raisonnante (razboritom ludilu) i kod paranoiara
(paranoja*) koji su u stanju da dugo sauvaju i
koriste svoje umne sposobnosti. U hroninim halu-
cinatornim psihozama*, meutim, naie trenutak
kada psihiki tonus opadne, samokritinost iezne,
uvree se stereotipije, a pragmatina aktivnost se
postepeno ugasi.
f) Senilna involucija i organska demencija:
u predementnim organskim propadanjima, inte-
lektualno poputanje je gotovo uvek samo prvi sta-
dijum demencije*, najee praene i nekim neuro-
lokim znacima; do njega esto dolazi na mahove,
dok degradacija, u svom silaznom kretanju, sledi
krivulju organske deterioracije;
u poetnom obliku progresivne paralize*, slablje-
nje rasuivanja, pamenja, mora se briljivo ispitati
bez obzira na prividno pojaanje nekih sposobnosti.
Humoralni i neuroloki znaci omoguuju brzu di-
jagnozu;
u cerebralnoj arteriosklerozi*, propadanje napre-
duje na mahove, postupno, u vezi s malim iktusima,
i ubrzo se prometne u demenciju;
kod tumora mozga*, ono moe predstavljati se-
miologiju poetne faze;
u presenilnim demencijama* (Pikova* i Alchaj-
merova bolest*), progresivno intelektualno propa-
danje esto je njihov prvi znak;
u stanjima presenilne involucije, do intelektual-
nog propadanja obino dolazi polako i podmuklo.
Meutim, to prosto poputanje moe biti veoma
ubrzano u svojoj evoluciji akutnim vaskularnim,
infektivnim ili metabolikim epizodama;
u senilnim demencijama*, subjekt postepeno klizi
ka nekoj vrsti prostog propadanja (apatina forma)
i zadugo moe zavaravati okolinu zahvaljujui
INTELIGENCIJA
ouvanju automatizama; u prezbiofrenikoj* formi,
dolazi do neumernog nepovezanog avrljanja i fabu-
lacije, to prilino brzo uznemiri pacijentovu okoli-
nu. U svim ovim sluajevima, od svih sposobnosti
pamenje biva narueno prvo, i to najdublje.
5) TERAPIJA
Leenje je poglavito preventivno poto se, po defini-
ciji, intelektualnim propadanjem nazivaju samo ne-
povratni deficiti. Kurativna terapija ima za cilj da
zaustavi evoluciju i da subjektu pomogne da svoje
deficite kompenzuje.
Da bi se vrila prevencija ili intelektualno propada-
nje stabilizovalo, terapije treba da bude etioloke
prirode: leenje hipertenzije, prevencija intoksikaci-
ja, vitaminske kompenzacije... Trenutno se mnogo
nade polae u dve vrste terapija: one koje za cilj
imaju poboljanje cerebralne oksigenacije izves-
tan napredak je i postignut na ovom polju i one
koje imaju ambiciju da povrate normalno funkcioni-
sanje modanih elija pogoenih procesom abiotro-
fije; meutim, jo se uvek nita pouzdano nije po-
stiglo u ovim istraivanjima.
Da bi se subjektu pomoglo da se svojim deficitima
ivi, na raspolaganju stoji mnogo naina, preesto
zanemarivanih zbog nedovoljnog verovanja u njih, i
to onih koji u velikoj meri popravljaju kvalitet
ivota ovih pacijenata. Postoje, pre svega, razliiti
oblici rehabilitacije: ortofonska, psihomotorna, ki-
neziterapijska, koje stimuliu ouvane psihomotorne
sposobnosti i imaju, prema tome, izvesnu psihosti-
mulativnu ulogu. One subjektu pogoenom propa-
danjem pomau da ne napusti neke aktivnosti, i
tavie, da zapone druge, one kojima se nikada
ranije nije bavio. Spreavaju ga da se povue u neku
vrstu apragmatizma koji bi njegove nedostatke po-
gorao. Mogu se, isto tako, primenjivati i razliite
psihoterapije iji je cilj da se bore protiv narcisisticke
devalorizacije, a meu njima institucionalne psihote-
rapije pruaju najvie mogunosti: oivljavanje do-
mova za rekonvalescenciju i domova za stare, tera-
peutski centri, ergoterapije ... One odmah deluju
stimulisanjem intelektualnih sposobnosti i korigova-
njem afektivnih reakcija na deterioraciju.
6) SUDSKO-MEDICINSKE POSLEDICE
Intelektualno propadanje, kada se njegov nepovrat-
ni karakter potvrdi, to utie i na poslovnu sposob-
nost, opravdava i, tavie, namee neke zatitne
mere koje je uveo Zakon od 3. januara 1968. Isto
tako, krivina odgovornost u sluaju zloina ili de-
likta bie predmet rasprave o demenciji u trenut-
ku izvrenja ina (lan 64 KZ).
Intelektualno propadanje koje je rezultat nekog ude-
sa ili lezije izazvane nekom kriminalnom radnjom,
oteenom daje pravo na odtetu (uviaj o otee-
nju). Intelektualno propadanje je, najzad, uzrok
smanjene sposobnosti, odnosno nesposobnosti, koja
250
u sluaju vojnih lica i lica zaposlenih u dravnom
aparatu moe da dovede do penzionisanja, a u
sluaju socijalnih osiguranika, do priznavanja inva-
lidnosti i invalidske penzije.
A. Poro i G. Darkur
INTELIGENCIJA
od lat. intelligere, shvatiti
Termin inteligencija ima tri glavna znaenja:
1) on suzi za oznaavanje odreene kategorije ino-
va koji se razlikuju od automatskih ili instinktivnih
aktivnosti;
2) on se koristi za definisanje sposobnosti saznava-
nja, svatanja, razmiljana, izumevanja;
3) on oznaava opti uinak mentalnog mehanizma.
To su tri pravca kojima je krenula i savremena
psihologija. Dok je psihometrija pokuavala da iz-
meri intelektualni uinak, kako u pogledu kvantite-
ta, tako i u pogledu kvaliteta (Testovi inteligen-
cije*), eksperimentalno istraivanje je, elei da ob-
jasni ove probleme u njihovim najjednostavnijim
oblicima kod ivotinje i oveka, pokualo:
1) da definie osobine inteligencije i da najpre sazna
postoji li prekid, na nivou ponaanja, izmeu takozva-
nih inteligentnih aktivnosti, i, s jedne strane, instin-
ktivnih adaptacija, a s druge strane, podeavanja koja
nastaju putem obuavanja ili putem pokuaja i greaka.
2) da opie i objasni intelektualno ponaanje, od
njegovih najkonkretnijih oblika do najsloenijeg
razvoja simbolikih struktura.
Meutim, treba podvui da je zapadna tradicija, u
kojoj se spajaju uenja religije i filozofije, uinila
inteligenciju bitnom osobinom oveka. Takoe je
teko odvojiti psiholoko istraivanje od tog metafi-
zikog konteksta, ako se od njega trae odgovori na
pitanja o prirodi \funkciji inteligencije. Upravo zato
se moe smatrati da je klasina suprotnost empiriz-
ma i racionalizma preuzeta i prevaziena u okviru
dva komplementarna pristupa.
I. JEDINSTVENOST ILI MNOGOSTRUKOST
U stvari, postoje dve suprotne teorije u kojima se
sreu, transponovane, tvrdnje koje se esto ponav-
ljaju u istoriji misli; Spirman (Spearman) je predlo-
io sugestivne nazive za te dve teorije:
a) monarhistiko shvatanje koje priznaje jednu
glavnu sposobnost inteligenciju kojoj se
potinjavaju razne druge mentalne sposobnosti; naj-
bolji primer za to je primer racionalistike tradicije
koja poistoveuje inteligenciju i logiku funkciju:
biti inteligentan znai ispravno rasuivati;
b) anarhistiko shvatanje koje porie samostalnu
stvarnost inteligencije i koje u okviru tog termina,
koji se smatra naprosto prikladnim, nabraja i opisu-
je zadatke, nazvane, na osnovu opte saglasnosti,
intelektualnim: biti inteligentan znai ispravno opaa-
ti, seati se, zamiljati, izvoditi zakljuke, izumevati...
251
Dokazujui statistiki postojanje uzajamnih odnosa
sposobnosti za koje se pretpostavljalo da su nezavis-
ne, Spirman, u stvari, pokazuje da su one rezultat
istovremenog delovanja dva faktora, jednog koji je
zajedniki svim funkcijama, G, i drugog koji je
specifian za posmatranu sposobnost, S. Zato mu se
ini da je neophodna sinteza dvaju protivrenih
stanovita. Monarhistiku teoriju, u stvari, opravda-
va G, ako prihvatimo da je taj monarh ustavni
monarh, a ne apsolutist, dok je anarhistika teza
istinita utoliko to tvrdi da, pored opteg faktora
koji upravlja svim mentalnim procesima, u svakom
procesu postoji i jedan nezavisan faktor S (Faktor-
ska analiza*).
Ova teza je izazvala brojne kritike, kako sa statisti-
kog [Terston (Thurstone)], tako i sa psiholokog
stanovita [Delakros (Delacroix)]. Ali vremenom su
rasprave faktorista izgubile od znaaja te vie nije
uopte osporavano postojanje faktora G, opteg
faktora ili drugorazrednog faktora [Relen (Reuc-
hlin)]. S, druge strane, posle raznih oklevanja i
konfuzija, Spirman je pokuao da protumai optu
inteligenciju, ija je mera G, kao kombinaciju ap-
strakcije i noogeneze, s tim to ova sadri tri
operacije: apercepciju datog, uoavanje odnosa i uo-
avanje uzajamnih veza. U svakom sluaju, Spirma-
nova analiza je zasluna to je ukazala na zajedni-
ko iskustvo koje, zadravajui jedinstvenost pojma
inteligencije, ipak priznaje i njegovu sloenost poto,
s jedne strane, umnoava izraze za obeleavanje
njenih aktivnosti, dok, s druge strane, proglaava da
postoje razliite vrste inteligencije [Pjeron (Pieron)].
II. STRUKTURA ILI GENEZA?
I tu opet postoje dve antagonistike tendencije veza-
ne za istoriju ideja:
a) genetiko objanjenje koje proizlazi iz zdruene
tradicije Spensera (Spencer), Tena (Taine), Riboa
(Ribot), a koje danas razvija bihejviorizam*, a i
amerike teorije learning-a po kojima, izuzev u slu-
aju instinktivnih potreba, evolucija i razvoj zavise
od uticaja sredine;
b) strukturno objanjenje, naroito sa getalt-teori-
jom koja preko Huserla prihvata jednu od konstanti
filozofije. Inteligencija se tada objanjava, ak i u
viim refleksivnim vidovima [Verthajmer (Werthei-
mer)], pregnantnou dobro organizovanih struktu-
ra koje nisu ni endogene ni egzogene, nego obuhva-
taju subjekt i objekte u jedno totalno kolo.
Pjae (Piaget) je zastupao nunost sinteze tih gledi-
ta, u svetlu deje psihologije. U mentalnom razvoju,
koji mu se, u stvari, ini kao sastavljanje nekog
finog mehanizma ije postupne faze podeavanja
dovode do tim vee elastinosti delova to je vea
stabilnost celine, on razlikuje stadije na tri uzastop-
na nivoa: to su senzorno-motorna inteligencija,
konkretne operacije i verbalne operacije. Svaka
struktura ima, dakle, odgovarajuu genezu, ali isto
tako i svaka geneza polazi od neke strukture. Da bi
INTELIGENCIJA
se shvatila ta veza strukture i geneze, Pjae pokazuje
eksplikativne granice tri faktora na koje se rado
pozivamo, sazrevanja, steenog iskustva i drutvene
transmisije, to ga navodi da uvede etvrti faktor
koji se nalazi u svakom od prethodnih, a naroito u
skupu tih faktora, ali ima i vlastitu originalnost:
faktor, uravnoteavanja. Po svojim osobinama sta-
bilnosti, kompenzacije i aktivnosti, ovaj pojam ima
za Pjaea posebno osvetljavajuu ulogu u oblasti
intelektualnih operacija, te nesumnjivo predstavlja
najbolji uvod u njihovo tumaenje sa mehanofizio-
lokog stanovita [Ebijevi (Ashby) i Papertovi mo-
deli, Strukturalizam* i Struktura*].
Naravno, Pjaea su osporavali u vezi s tim pojmom
uravnoteavanja, definisanog kao samoregulisanje
[Zazo (Zazzo)], i pojmom stadija, bilo da su predla-
gane drukije podele [ezel (Gesell), Valon (Wal-
lon)], ili da je dovedena u pitanje sama stvarnost
sukcesivnih struktura (Zazo). Ali treba mudro pri-
znati, zajedno sa Relenom, da je ova teorija doka-
zala takvu sposobnost asimilacije hipoteza i rezulta-
ta, bez obzira na razliitost njihovih polaznih stano-
vita, da je teko ne prihvatiti je kao pojmovni okvir
ispitivanja intelektualnih aktivnosti.
Sve ovo oigledno dovodi u pitanje verovanje u
inteligenciju kao u sposobnost u okviru line organi-
zacije. Utoliko pre to psiholoko ispitivanje:
s jedne strane, smanjuje distancu u odnosu na
druge funkcije istiui, u opaanju, na primer, aktiv-
nosti koje su izgledale specifine za inteligenciju
[Frans (Frances)];
s druge strane, potvruje ono to svako, a po-
sebno psihijatar, zna, to jest da funkcionisanje inte-
ligencije zavisi koliko od organskih i drutvenih
faktora, toliko i od karaktera i afektivnosti.
Holizam, dakle, koji bi trebalo da unese vie
smirenosti u savremene rasprave (gde se vidi uobia-
jeno polemiko skretanje sa metafizikog na po-
litiko) o znaaju koji treba pridavati:
inteligenciji kao determinanti drutvene hijerar-
hije [Zelden (Zeldin)];
nasleu, prirodi (la nature), nasuprot odgo-
ju (la nurture) [Rubertu (Roubertoux)].
S druge strane, moe li se, posle afirmacije evolucio-
nistike teorije, inteligencija i dalje smatrati privile-
gijom oveka? Istinu govorei, bilo je mogue pred-
loiti neku vrstu kompromisa sa Bergsonom time
to je toj inteligenciji dato adaptativno znaenje: tada
u odnosu na instinkt, svojstven ivotinji, postoji
slinost u cilju, ali razlika u nainu. Takva definici-
ja, koju su prihvatili ane (Janet), Deve (Dewey),
Klapared (Claparede) ili tern (Stern), postala je
neto oigledno, te je jo samo trebalo da se opie
taj nain o kome je postignuta saglasnost, uz raz-
likovanje dve opte osobenosti inteligencije koja, u
stvari:
funkcionie po sistemu dugih kola iji zavoj
predstavlja ve poznati primer iz Kelerovih (Kohlr)
eksperimenata na majmunima;
INTERAKCIJA
koja konstituie i koristi, izmeu stimulusa i
reakcije, sheme i modele meu kojima su najrazra-
eniji simboliki sistemi.
Kao to je poznato, prilagoavanje kao sredini
pojam izloeno je danas otrim kritikama Guld
(Gould), a darvinizam je, uopteno govorei, za
Popera (Popper) samo jedan metafiziki program
istraivanja. Ali na isto psiholokom planu, jedna-
ine ovek = inteligencija i inteligencija = prila-
goavanje osudili su:
etolozi [poev od Lorenca (Lorenz)] koji, mada
ukazuju na postojanje pretprograma kod oveka,
istiu izvesne fiksistike naivnosti naturalista,
kakve imamo kod .-A. Fabra (J.-H. Fabre), a
naroito vetaki karakter laboratorijskih eksperi-
menata vezanih za adaptativno ponaanje ivotinja;
neki filozofi, kao, na primer, Delakroa:
Inteligencija nije samo podeavanje, nego takoe
prekomerje i viak. Danas je obiaj da se ona
razmatra u svojim elementarnim oblicima, kakvi
postoje kod dece i ivotinja, gde se ona ispoljava u
vezi s najhitnijim potrebama, a to je odvratilo pa-
nju od osobine koju ona ima pri svom punom
ispoljavanju, to jest od sposobnosti, ne da obezbedi
ivotnu ravnoteu, nego da komplikuje ivot proble-
mima tipa znati-iveti i hteti-iveti.
Jedan kritiar je podsetio na to da mudrost nalae
da se pone sa pokuajem leenja pre nego to se
postavi opta teorija o zdravlju i bolesti. Ruko-
vodei se tim duhom opreznosti, Relen i Riel
(Richelle) su prikazali, u svojim udbenicima, rezul-
tate, esto komplementarne, dananjih istraivanja,
s tim to u naslovu nisu koristili termin inteligenci-
ja koji, u stvari, pokriva jedno raznorodno po-
jmovno polje, kao to podstie pristrasna stanovita
i zadnje misli.
A. Luoni
M. REUCHLIN, Psychologie, Pari, 3. izdanje, PUF, 1979;
M. RICHELLE, R. DROZ, Manuel de Psychobgie, Bruxel-
les, Dessart, 1976; P. OLERON, L'intelligence, Pari, PUF,
1974; J. PIAOET, B. IMMELDER, Les operations intellecluel-
les: in P. FRAISSE et J. PIAGET, Traite de Psychologie
experimentale, VII, Pari, PUF, 1963; R. ZAZZO, Conduiles
et conscience, I, Neuchatel, Delachaux et Niestle, 1962; R.
FRANCES, LM perception, Pari, PUF, 1963; T. ZELDIN,
Histoire des Passions francaises, II, Orgeuil et intelligence,
franc. prevod, Pari, n d f c ed. Seuil, 1980; C. PATTERSON,
Evolution, London, Kegan Paul, 1978; P.-P. GRASSE et al.
L'Instinct dam les comportements des animaux et de l'hom-
me. Pari, Masson, 1956.
INTERAKCIJA v. Terapija ponaanjem
od lat. inter-, izmeu i agere, delati
Teorijski model za opisivanje normalnog i pa-
tolokog ponaanja koji uzima u obzir odnos po-
jedinca prema njegovoj unutranjoj i spoljanjoj sre-
dini.
252
Interakcijski model omoguava definiciju ponaanja
po kojoj je ono neprekidni proces akcije i retroakcije
izmeu pojedinca i situacija iz njegove okoline. U
tom procesu interakcije, pojedinac je aktivni agens,
dok su kognitivni faktori, svojstveni pojedincu, de-
terminantni agensi u toj interakciji.
Subjektivna vrednost odreene situacije za pojedin-
ca predstavlja znaajan uzroni faktor [Endler (En-
dler) i Magnuson (Magnusson)].
U interakcijskom modelu postoji pokretljivost de-
terminanti ponaanja (neko ponaanje moe po-
stati determinanta i obratno), a to odraava evo-
luciju u odnosu na klasine jednosmerne modele
(Skinerov model, na primer), ili, pak, na linearnu
uzronost.
/. Not
INTERMITENTNA PSIHOZA
od lat. intermittere, prekidati, obustavljati, i gr. psyche,
dua
Tokom druge polovine XIX veka opisane su bolesti
koje su se ispoljavale as nastupima euforine raz-
draenosti, as nastupima depresije.
Pre nego to je Krepelin (Kraepelin) 1899. godine
predloio termin manino-depresivne psihoze*, ove
psihoze su se nazivale cirkularne psihoze, psihoze
dvostrukog oblika, naizmenine, intermitentne ili
periodine.
L. Kolona
INTERPRETACIJA, INTERPRETATIVNA
SUMANUTOST
od lat. interpretari, objasniti, prevoditi
Interpretacija je davanje znaenja nekoj pojavi, ne-
kom inu ili nekoj reci. Ona je, dakle, veoma subjek-
tivna.
Ona moe da dovede do pogrenog zakljuka, bilo
zato to su polazne datosti pogrene, bilo zato to je
prosuivanje iskrivljeno nekim apriornim uvere-
njem.
Serje (Serieux) i Kapgras (Capgras) smatraju da je
sumanuta interpretacija pogreno rasuivanje ije je
polazite neki stvarni doivljaj ili pojava koji po-
tom ... dobijaju, usled pogrenih indukcija i deduk-
cija, jedno lino znaenje za bolesnika, koje ga
neodoljivo tera da sve dovodi u vezu sa njim.
Sumanuta interpretacija je najee besmislena. Ali
ona moe takoe da izgleda sasvim verovatna. Ona
se od zablude razlikuje po tome to ne moe da se
ispravi ak ni kad se subjektu dokae da se vara.
Ona predstavlja mehanizam koji preovladava u pa-
ranoinim sumanutostima.
Stanja interpretativne sumanutosti najee su hro-
nina: takav je sluaj u psihozama pasije i u inter-
pretativnoj sumanutosti Serjeovog i Kapgrasovog
tipa.
253
Postoje, meutim, epizode akutne interpretativne
sumanutosti sa naglim poetkom i relativno kratkim
razvojem. Gaup (Gaupp) ih je nazvao pobaajnim
paranojama, Anglosaksonci paranoid reactions, a
vezane su za neki odreen provokativni dogaaj i
mogu da se jave kod raznih tipova linosti.
to se tie Kremerove (Kretschmer) sumanutosti
odnosa, ona takoe brzo prolazi uz leenje. Javljajui
se kod neke predodreene, preosetljive linosti, ona
najee nastaje posle nekog neuspeha ili ponienja.
Interpretacije su obino dosta ograniene, usredsre-
ene na referencijalne ideje, uz depresivni tonalitet.
Hronina interpretativna sumanutost Majstorski su je
opisali Serje i Kapgras u delu Folies raisonnantes,
(Razborite sumanutosti) 1909; ona predstavlja su-
manutost koja se javlja sredinom ivota. Ona se
organizuje postepeno, obogaivanjem interpretacija
koje se proiruju sve vie i vie [u vidu mree, rei e
Klerambo (Clerambault), da bi ih suprotstavio pro-
irivanju na jednom sektoru kao u sluaju interpre-
tacija u psihozama pasije]. Razvija se vrlo sporo,
godinama. Meutim, lucidnost ostaje ouvana za
sve to se ne tie sumanutosti. Celina predstavlja
paradoksalnu meavinu razuma i bezumlja.
a) Simptomi Radi se pre svega o sumanutim inter-
pretacijama. One obino polaze od stvarnih injeni-
ca (egzogene interpretacije): stavova i mimike okoli-
ne, sitnih incidenata u svakodnevnom ivotu, pisma
iji rukopis pobuuje sumnju i dovodi do zakljuka
da se radi o nekoj podvali, reci koje se izgovorene
na ulici i u kojima subjekt otkriva perfidne aluzije
na svoju situaciju. Interpretacije mogu takoe da
poteknu od telesnih oseta (endogene interpretacije):
umora, glavobolja, poremeaja varenja, neobinih
peckanja koji sugeriraju pacijentu da ga neko drogi-
ra ili truje bez njegovog znanja. Interpretatira se sve
do starih uspomena (retrospektivne interpretacije):
neka beznaajna reenica koja je izgovorena pre
mnogo godina, neki automobilski udes koji je izbeg-
nut za dlaku pre nekoliko meseci sve te potvruje
trenutne sumnje.
Zauzvrat, nema halucinacija, sem u izuzetnim slua-
jevima. A kad ih i ima (puani pucanj, neobina
buka), one zadravaju sporedno obeleje u razradi
sumanutosti.
Isto tako ne dolazi ni do intelektualnog propadanja.
Rasuivanje moe da ostane netaknuto izvan oblas-
ti sumanutosti i osoba koje ta sumanutost obuhva-
ta. Spoljni izgled, dranje mogu da ne pokazuju
jasne anomalije, a profesionalna aktivnost dugo nije
ugroena.
b) Razvoj Po Krepelinu (Kraepelin), poetna faza se
najavljuje vie godina lakim promenama raspoloe-
nja, podozrenjem, nejasnim psihikim poremeajima
i hipohondrinim bojaznima.
Malo pre izbijanja poremeaja, subjekt primeuje da
ga neko posmatra, da ga kao neko prati, da se prave
aluzije na njegove postupke i ponaanje, da mu se
namerno ne poklanja panja.
INTERPRETACIJA (U PSIHOANALIZI)
Kad sumanutost izbije (oko 40. godine), pacijent
naglo ima utisak da se sve rasvetljava, da je sve
shvatio: on je sredite jedne iroke zavere koja se
oko njega kuje. Neka tajna organizacija ili neko
imenom oznaeno lice ga izluuje, hoe da ga uniti
ili proglasi ludim. O tome se oko njega govori
uvijenim recima, ali on sve pogaa. Sa tim temama
proganjanja, iji uzrok ostaje ponekad sasvim tajan-
stven, mogu da se meaju ideje veliine (pretrpljena
proganjanja predstavljaju samo iskuenja pre nego
to se dospe do najviih ciljeva, bolesnik ima boan-
sku misiju, Bog bdi nad njim...) i hipohondrine
ideje.
Nije lako rekonstruisati biografiju tog pacijenta jer
se ona ponovo tumai u kontekstu sumanutosti.
Svedoenje okoline se pokazuje, dakle, kao dragoce-
no: od nje e se saznati da je subjekt bio uverljiv,
hipersenzibilan, nepoverljiv i da je ponekad drao
udne govore zbog kojih su ga smatrali osobe-
njakom.
Razvoj se odvija pravilno, postepeno napreduje sa
godinama, uz relativno prilagoeno ponaanje. In-
terpretacije se obogauju: kako kau Serje i Kap-
gras, plan graevine se ne menja, ali se proporcije
uveavaju.
Ovo sporo napredovanje sumanutosti moe biti pro-
tkano plodnim trenucima, periodom od nekoliko
sedmica ili meseci kada se sumanutost ispoljava
aktivnije, uz razdraljivost i vidljivije poremeaje
ponaanja: pokuaj samoubistva, defanzivni inovi
(promena brave, neprekidno beanje progonjenih
lica koja se sele) ili ofanzivni inovi (tube poli-
ciji, prelazak na in koji spada u domen sudske
medicine).
Neuroleptici smiruju steniju, ali sasvim malo dotiu
samo jezgro sumanutosti. Oni vie doprinose udalja-
vanju sumanutih ideja nego njihovom stvarnom kri-
tikovanju.
D. ineste i .-F. evalije
INTERPRETACIJA (U PSIHOANALIZI)
od lat. interpretari objasniti, prevoditi
Interpretacija u psihoanalitikom smislu jeste ver-
balno obavetavanje pacijenta o modalitetima od-
brambenog konflikta, o latentnom smislu njegovih
kazivanja i ponaanja u psihoanalitikoj situaciji.
Interpretacija otkriva znaenje introvertovanog fan-
tazma koji se ispoljava u transferu, to u isto vreme
pomae analizantu da interiorizuje analitiarev na-
in sluanja. Meutim, interpretacija ne obuhvata
sve analitiareve intervencije tokom leenja, kao to
su, na primer, objanjenje nekog mehanizma ili
izvesna analitika razrada radi rekonstrukcije nekog
dela subjektove prolosti, bilo u njegovom stvarnom
vidu, bilo u vidu fantazma.
Interpretacija je prisutna od samog nastanka psiho-
analize. Tumaenje snova predstavlja, u stvari, prvi
primer i model psihoanalitike interpretacije: polazei
INTOKSIKACIJE, PSIHOZE U TOKU INTOKSIKACIJA
od prepriavanja sna (manifestni sadraj) i prate-
ih misaonih asocijacija snevaa, analitiar mora
da izdvoji znaenje sna (latentni sadraj). Tako
se tumaenje brzo izdvaja kao glavni nain tera-
peutskog delovanja. Na poetku je S. Frojd pri-
pisivao interpretaciji mo da ukloni simptom pu-
tem priseanja, potom interpretacija postaje sred-
stvo koje omoguava psihoanalitikom procesu da
proe dug put i dovede subjekt od nesvesnog uit-
ka do svesne elje. U tom smislu, jednu vrstu pre-
preke analitikom tumaenju predstavlja dosluh ne-
svesnih potreba analizanta i nesvesnih potreba sa-
mog analitiara. Ova situacija je osnovni izvor kon-
tra transfera*.
Psihoanalitiari su esto skloni da shvataju interpre-
taciju kao neto izuzetno mono, bilo u dobrom,
bilo u loem smislu. esto se, na primer, kae kako
interpretacija moe dovesti do kriza nesavladive an-
ksioznosti koja se oslobaa usled interpretacije, ali
isto tako da interpretacija predstavlja jedini nain za
osposobljavanje pacijenta da se suoi sa stanjem
ekscitacije koje ga prevazilazi.
Sa tehnikog stanovita, interpretacija moe da se
odnosi na neki otpor* ili na transfer*. Ako psihoa-
nalitiar hoe, na primer, da povea transfernu di-
namiku, u svojim interpretacijama mora da izbega-
va, to je mogue vie, nivo vanjskih sukoba, i
suprotno, ako eli da smanji transfernu dinamiku,
potrebno je da se njegove interpretacije vie odnose
na spoljne sukobe nego na unutranje. I dalje gleda-
jui s tehnikog stanovita, interpretacija se odnosi
na aktuelni sadraj koji se otkriva tokom seanse.
Poto se uvek odnosi na neki tano utvren sadraj,
interpretacija u pravom smislu reci mora da se
odvoji od rekonstrukcije koja prua pacijentu iri
uvid u neki trenutak njegove line jstorije.
Uopte uzev za interpretaciju bi se moglo rei da
predstavlja ono to analitiar prua pacijentu, to jest
nov nain razmiljanja.
A. Brakonije
S. NACHT, La psychanalyse d'aujourd'hui, Pari, PUF,
1977.
INTOKSIKACIJE, PSIHOZE U TOKU
INTOKSIKACIJA
od lat. in-, u i od gr. toxicon, otrov za strelu ftoxon)
I. OPTI KLINIKI IZGLED
Kliniki poremeaji, vezani za intoksikacije, imaju
promenljiv znaaj u zavisnosti od inkriminisanog
proizvoda, od predispozicije subjekta i od njegove
patoloke istorije.
KLINIKI ASPEKTI
1) Poev od Reisa (Regis), svi autori naglaavaju
znaaj mentalne konfuzije* sa deficitarnim poreme-
ajima: obnubilacijom svesti, smetenou, dezorijen-
254
tacijom u vremenu i prostoru, mnestikim poreme-
ajima koji nastaju postepeno ili brzo, uz pojavu
vie ili manje znaajnog oneirizma. Ali u novije
vreme autori podvlae uestalo ispoljavanje druge
dve slike.
2) Poremeaji raspoloenja
bilo stanje agitacije sa agresivnou i poreme-
ajima ponaanja, uz vie ili manje oiglednu eu-
foriju;
bilo stanje ideomotorne usporenosti sa tugom i
anksioznou, nesanicom, a sve to moe da prati
samoubilaki raptus.
3) Nastupi sumanutosti (Les bouffees delirantes)
javljaju se naglo i dovode do znaajnih poreme-
aja ponaanja usled vizuelnih halucinacija i mental-
nog automatizma, s tim to se najee javljaju
bogata i polimorfna stanja sumanutosti, usredsree-
na na teskobne teme proganjanja, opsednutosti ili
misije;
uz njih idu pojave depersonalizacije i dere-
alizacije, to govori o znaajnim poremeajima
svesti.
To znai da ove klinike slike obuhvataju akutnu
psihijatrijsku patologiju u celini. One, dakle, ni po
emu ne govore o intoksikaciji i predstavljaju opas-
nu zamku. Njihovo nepoznavanje moe da dovede
do greaka u dijagnosticiranju i opasnih, ak smrto-
nosnih terapeutskih naloga.
Nasuprot ovome, mogue je opisati manje poreme-
aje koji, meutim, moraju pobuditi panju:
glavobolje, vrtoglavice, oseaj prazne glave,
opadanje libida;
fizika i psihika astenija, poremeena profesio-
nalna aktivnost;
poremeaji pamenja sa zaboravljanjem, to do-
vodi do sve veih smetnji;
poremeeno ponaanje u drutvenim odnosima;
potekoe u spavanju, bilo da je re o somnolen-
ciji po danu ili o estom buenju i komarima.
I tu takoe treba znati povezati te banalne poreme-
aje sa egzogenim uzrocima.
II. MEHANIZMI DELOVANJA SUPSTANCIJA KOJE
MOGU DOVESTI DO KONFUZNIH, SUMANUTIH,
HALUCINANTN1H STANJA
Poslednjih godina postignut je neverovatan napre-
dak u neurofiziologiji i neurohemiji to se tie po-
znavanja supstancija koje igraju ulogu transmitera
medu nervnim elijama (sinaptiki neurotransmiteri:
kateholamini-noradrenalin-dopamin, acetilholin, se-
rotonin) ili ulogu modulatora neuronskih funkcija
(neuromodulatori: gama-aminobuterna kiselina ili
GABA, enkefalini...). Funkcionalna anatomija raz-
liitih specifinih neuronskih sistema mogla je tako
da se tano utvrdi, s tim to su najpoznatiji meu
njima nigro-strijarni i mezo-kortikalno-limbiki do-
paminergiki sistemi.
255 INTOKSIKACIJE, PSIHOZE U TOKU INTOKSIKACIJA
Meutim, mehanizmi delovanja raznih supstancija
na mentalne procese i ponaanje jo su nedovoljno
poznati. Ipak, mogu se pomenuti opta neurofarma-
koloka svojstva ovih supstancija koja omoguavaju
razlikovanje specifinih i nespecifinih mehanizama
u pogledu delovanja na centralni nervni sistem.
1) Takozvani specifini mehanizam delovanja
Ovaj mehanizam odgovara delovanju neke supstan-
cije na neki prepoznatljiv i poseban neuronski sis-
tem, bilo da ta supstancija modifikuje oslobaanje
hemijskog posrednika sistema, bilo da deluje kao
agonist ili antagonist na specifine receptore.
Tako centralni antiholinergiki preparati (sintetiki
atropini, antiparkinsonici) blokiraju muskarinske,
holinergike receptore u mozgu. Antiholinergiki
preparati, koji inhibiraju metabolizam acetilholina,
deluju tako to dovode do akumuliranja tog posred-
nika na nivou holinergikih receptora.
Drugi enzimski inhibitori, kao to su IMAO (inhibi-
tori monoaminoksidaze), poveavaju koncentracije
kateholamina i serotonina u mozgu. Droge, kao to
su levodopa, amantadin ili amfetamin, deluju kao
posredni i neposredni stimulatori dopamiergikih
receptora u mozgu (pogoranje simptoma shizofre-
ninih psihoza pomou levodope, izazivanje psihoza
putem amfetamina i antipsihotino delovanje neuro-
leptika predstavljaju glavne argumente dopaminer-
gike biohemijske teorije shizofrenije). Ista sup-
stancija moe da deluje na dva ili vie neuronska
specifina sistema. Tako LSD 25 deluje istovremeno
na serotoninergike i kateholaminergike neuronske
sisteme. Treba se takoe podsetiti da postoji struk-
turna analogija izmeu molekula halucinogenih sup-
stancija i izvesnih neurotransmitera (meskalin i ka-
teholamini, psilocibin i serotonin, LSD i serotonin,
kao i kateholamini).
2) Takozvani nespecifini mehanizam delovanja
Ovaj mehanizam odgovara delovanju supstancija
koje su sposobne da izmene neuronsku ekscita-
bilnost na nivou raznih struktura centralnog ne-
rvnog sistema. Najkarakteristinije fiziko-hemijsko
svojstvo ovih supstancija je liporastvorljivost koja
objanjava poremeaje neuronske membrane, naro-
ito membransku ekscitabilnost kao rezultat tih po-
remeaja. Ovaj mehanizam odgovara mehanizmu na
koji deluju isparljive supstancije rastvornih sred-
stava, optih anestetika. Stimulativno dejstvo na
nervni sistem, koje mogu da imaju te droge i ko-
je prethodi depresivnom delovanju, moe da se pri-
pie slabljenju funkcija inhibitornih neuronskih sis-
tema.
Najzad, pored ova dva pomenuta mehanizma, treba
podsetiti da tokom akutne intoksikacije vrlo razno-
likim supstancijama, dejstvo na centralni nervni sis-
tem, a naroito psihotropno dejstvo, moe biti po-
sledica pojava anoksije, ishemije, jonskih ili metabo-
likih poremeaja.
III. ETIOLOKI PREGLED
Iz naeg prouavanja smo eliminisali droge koje
dovode do toksikomanije*.
Evo kratkog pregleda:
A. trovanje hranom;
B. trovanje u industriji i na radnom mestu;
C. trovanje lekovima.
A. TROVANJE HRANOM
Ona su relativno retka. Otrovi iz izvesnih bakterija
mogu da dovedu do konfuznih stanja sa agitacijom
ili utuenou. Takav je sluaj sa tifusom u tifusnoj
groznici.
Vie porodica biljaka sadre aktivne agense koji
mogu da izazovu poremeaje kod oveka nakon
sluajnog, ili, rede, namernog unoenja u organi-
zam.
a) Gljive:
glavnica: ovaj itni parazit, koji se naroito javlja
na rai, mogao je nekad da se nae u branu, te je
dovodio do poznatih epidemija ergotizma (trovanja
glavnicom) koji se jo nazivao boljka goruih ili
sveta vatra. Intoksikacija je mogla da izazove
psihike poremeaje i tada su se javljale halucinacije,
prolazno ludilo, manija ili melanholina sumanu-
tost, pored neurolokih poremeaja (kontrakcija,
konvulzija) i simptoma ishemije udova sa gangre-
nom kao eventualnom posledicom.
Aktivni agensi glavnice su alkaloidi ija je farmako-
logija vrlo sloena. to se tie lizergamida ili LSD
25, polisintetikog derivata alkaloida iz glavnice, v.
odrednicu Halucinogeni*.
muhara (Amanita muscaria): unoenje u stomak
gljive muhare (lane muvomore) moe dovesti do
pojava psihotropne prirode, poput stanja sumanute
agitacije koje se sree u pijanstvu, a naroito, audi-
tivnih i vizuelnih halucinacija, udvojene slike pred-
meta, s tim to sve to ubrzo smenjuje stanje duboke
letargije. Aktivni agensi odgovorni za psihotropna
dejstva te gljive bili bi: ibotenijska kiselina, musci-
mol i muskazol ili njihovi metaboliti.
Muscimol, analogne strukture kao i gama-aminobu-
terna kiselina, veoma je aktivan agonist za GABA-
-receptore. Meutim, uloga centralnih GABA-ergi-
kih sistema u psihotropnom dejstvu muscimola neiz-
vesna je. Muskarin, slabo prisutan u gljivi Amanita
muscaria, delovao bi u izvesnim vegetativnim poja-
vama intoksikacije.
meksika halucinogena agaria (Psylocybe mexia-
na), v. Halucinogeni*.
bj Vie biljke To su Solanaceae koje moemo svrs-
tati u dve grupe: s jedne strane su one iji su aktivni
agensi alkaloidi (atropin, hioksianim, skopolamin):
valebilje, bunika, tatula; s druge strane, one iji su
aktivni agensi glukoalkaloidi (solamini): pomonica,
paskvica i Lvciet. Psihotropna dejstva ovih razliitih
biljaka karakteriu mentalna konfuzija, dezorijenta-
INTOKSIKACIJE, PSIHOZE U TOKU INTOKSIKACIJA
ija, psihomotorna ekscitacija i halucinacije, te vege-
tativne pojave atropinskog tipa. Izuzev Lvciet koja
je bunasta, ove biljke su veinom zeljaste i rastu na
vrlo raznolikim mestima: u umama, na proplanci-
ma, uz rub puta. Svi organi biljke su opasni, ali
najee plodovi dovode do trovanja. Radi se o
bobicama okruglastog oblika, mesnatim, purpurne
ili crnkaste boje, koje podseaju na zrnca ribizle ili
sitne crne trenje.
Unoenje u stomak ekstrakta antiastmatinih ciga-
reta od lia velebilja i tatule moe takoe da izazo-
ve iste smetnje.
Biljke iz porodice abljaka (Renonculaceae), kao
klasasta actea, svojim bobicama mogu takoe dovesti
do intoksikacija sa halucinatornom opijenou.
Pomenimo najzad i porodicu kaktusa kojoj pripada
Lophophora Wiliamsii, poznatija pod nazivom pe-
jotl, prototip halucinogenih droga, iz pustinjskih
predela na severu Meksika, iji je aktivni agens
meskalin, trimetoksifeniletilamin (Halucinogeni*).
B. TROVANJA U INDUSTRIJI I NA
RADNOM MESTU
Broj ovih intoksikacija je znatno opao zahvaljujui
preduzimanju preventivnih mera. Ipak, njih i dalje
sreemo u radu sa supstancijama kao to su:
1) Rastvarati isparljive tenosti Prilikom unoenja u
organizam ili udisanja, javljaju se stanja opijenosti,
potom konfuzno-oneirika stanja uz koja mogu da
idu teki neuroloki poremeaji.
Ovi proizvodi (trihloretilen, ugljenik-tetrahlorid,
bromidi etila i metila, aceton, toluen, ugljenik-sul-
fid) ulaze u sastav mnogih proizvoda, naroito in-
sekticida i lepka. Njih ponekad koriste adolescenti i
naputena deca kao sredstva za postizanje stanja
euforije (duvai lepka - renifleurs*).
2) Organo-fosforni i organo-hlorni derivati Oni se
najee koriste kao insekticidi. Organo-fosforni de-
rivati (paration, malantion, dihlorvos...) imaju tok-
sika dejstva koja su posledica njihovog antiholines-
terazijskog delovanja. Oni mogu da izazovu u slua-
ju akutne intoksikacije, psihike poremeaje: anksi-
oznost, agitaciju, mentalnu konfuziju, muskarinski
sindrom i miinu paralizu. Paraliza disajnih miia
izaziva anoksiju. Izvesni karbamatni insekticidi ima-
ju ista dejstva. Organo-hlorni derivati (derivati inda-
na, cikloheksana) mogu da dovedu, u sluaju akutne
intoksikacije, do neuropsihikih poremeaja: raz-
draljivosti, straha, drhtanja, konvulzija, depresije
centralnog nervnog sistema.
3) Metali i organski derivati metala iva i olovo
izazivali su nekad slike encefalopatija sa progresiv-
nim tokom koje su poinjale poremeajima karakte-
ra i raspoloenja, a potom dobijale obeleje defici-
tarnog stanja.
Nasuprot tome, tetraetilno i tetrametilno olovo, ko-
je se koristi u benzinu kao antidetonatorsko sred-
stvo, moe dovesti do konfuzno-oneirikih stanja sa
liliputanskim halucinacijama.
256
to se tie ivinog alkila, fungoznog poljoprivred-
nog proizvoda, on moe da stvori varljive slike
anksioznosti, depresivnog stanja, potom demencije.
C. TROVANJA LEKOVIMA
1) Antituberkulozni lekovi Izonijazid (Rimifon K ),
potom etionamid (Trekator"), a naroito izoksazoli-
dinon (Cikloserin") mogu da izazovu poremeaje
karaktera, potom konfuzno-sumanuta stanja depre-
sivnog ili maninog tipa, s tim to se to delimino
leci vitaminoterapijom sa B6 i PP.
Streptomicin je ponekad mogao biti inkriminisan za
psihike posledice tuberkuloznog meningitisa.
2) Kortikoidni lekovi Mesec dana posle poetka le-
enja, nakon oseanja euforije, anksiozne napetosti i
nesanice, mogu nastupiti periodi konfuzne sumanu-
tosti, a naroito timiki, manini ili depresivni pore-
meaji.
Ove steroidne psihoze, koje su opisali Kendol (Ken-
doll) i Dele (Delay), danas su relativno retke zahva-
ljujui klinikom nadzoru, manjim dozama i kori-
enju sintetikih proizvoda. Neuroleptici su tu efi-
kasni i obino je dovoljno da se smanji doza tih
lekova.
3) Lekovi protiv hipertenzije Radi se, u sutini, o
derivatima alkaloida iz rauvolfije; njihov glavni
predstavnik je rezerpin (SerpasilR).
Oni izazivaju depresivna stanja u 20% sluajeva
prilikom produenog leenja. Ova uestalost dostie
50% kada subjekt pokazuje depresivnu predispozici-
ju (Lamperijer).
Sa ovim treba biti upoznat, jer se te depresije javlja-
ju kasno, bez vidljivog razloga i mogu biti ozbiljne,
melanholine vrste, te dovesti do samoubistva. Za to
se mogu okriviti ganetidin (IsmelinR), metildopa
(Aldomet R ) i klonidin (Catapressan").
4) Centralni antiholinergiki lekovi Atropin, upot-
rebljen u rastvoru, retko prouzrokuje neku atropin-
sku psihozu, ali kada do toga doe, onda su to
stanja konfuzije sa agitacijom i halucinacijama, na-
roito vizuelnim.
Antiparkinsonici-korektori: triheksifenidil (Artan R ),
prociklidin (Kemadrin R ), biperiden (AkinophylR),
benzotropin (CogentineR) mogu, slinim mehaniz-
mom, da dovedu do pojave slika atropinskog sin-
droma koje je utoliko tee dijagnosticirati to iskrsa-
vaju kod subjekata leenih neurolepticima uz nunu
upotrebu korektora.
5) Dopaminergiki lekovi Levodopa [levodopa (Sine-
met R ), Modopar"], amantadin (MantadixR) predstav-
ljaju nove lekove za Parkinsonovu bolest. AJi u 20%
sluajeva njihovo dejstvo je promenjeno zbog pojave
mentalnih poremeaja tipa konfuznih stanja, anksi-
oznog ili sumanutog stanja sa agitacijom ili depre-
sivnim reakcijama na dopaminergiko delovanje.
Otuda je potrebna opreznost pri prepisivanju tih leko-
va kada se radi o starijim, telesno slabim bolesnicima
ili onima koji su ve imali psihijatrijske probleme.
257
Njihova upotreba je kontraindikovana u svakom
psihotinom procesu, naroito u shizofreniji koja
pokazuje stanje pogoravanja.
6) Kardioloki lekovi Digitalno predoziranje moe
da dovede do glavobolja, poremeaja sna, vizuelnih
halucinacija sa digestivnim poremeajima i uspora-
vanjem pulsa. Izvesni nitroderivati, poput maleata
R
perheksilina (Pexid ), mogu biti inkriminisani za
konfuzno-anksiozne epizode.
Takode treba uzeti u obzir ulogu modane anoksije,
spregu metabolikih i bubrenih poremeaja.
7) Antireumatski lekovi i hiperpiretiki analgetici
Oni prouzrokuju blage poremeaje: glavobolje, ne-
sanice, anksioznu napetost. To su hlorokain (Novo-
kainR), indometacin (IndocidR), fenilbutazon. Salici-
li, fenacetin, aminofenazon ponekad mogu da dove-
du do halucinatornih sumanutosti.
8) Miini relaksansi Ukazano je na naglu pojavu
halucinacija pri primeni miinih relaksansa, kao to
su idiocilamid (BrolitenR) ili baklofen (LioresalR).
9) Antiulkusni lekovi Najzad, opisane su i epizode
konfuznog stanja razliite teine kod starijih osoba
koje su uzimale cimetidin (Tagamet").
U nastanku vie ili manje ozbiljnih poremeaja
mogli su da se pomenu i mnogi drugi lekovi. To su
neki antimitozni lekovi, izvesni antiparazitski prepa-
rati (niridazol: Ambilhard") koji dovode do stanja
psihike ekscitacije, izvesni sintetiki preparati za
hipoglikemiju, subnitrat bizmuta koji prouzrokuje
konfuzna stanja sa poremeajima ravnotee i miok-
lonijama, anoreksigeni koji sadre amfetamine, tire-
oidni ekstrakti. Kontraceptivna pilula je bila optu-
ena za nastanak poremeaja karaktera ili za depre-
sivna stanja, mada nije potvrena njena endokrina
uloga ili tetno dejstvo.
Najzad, neki antagonisti morfijumskih preparata
mogu da izazovu halucinacije. Ova lista nije ni u
kom sluaju iscrpna.
. Buarla i M. Gavan
GOLDMAN and GlLMAN'S, The pharmacological Basis of
Therapeutic 6. izdanje, New York, Me Millan Publishing
Co, 1980; Th. LEMPERIERE, Pari, Masson, 1981; E. FO-
URNIER, Guide pratique des intoxications. Pari, Mercure de
France, 1977.
INTRAKRANIJALNA HIPERTENZIJA
od lat. internus, unutranji od gr. kranion, lobanja,
hyper-, iznad, preko i od lat. tendere, nategnuti
Intrakranijalna hipertenzija postoji uvek kada raste
hidrostatiki pritisak kimeno-modanog likvora.
Ovo poveanje moe imati uzroke u likvoru (prepre-
ka koja ometa oticanje ili resorpciju likvora, mnogo
rede poveano luenje), vaskularne uzroke (ven-
ska tromboza, aktivna ili pasivna vazodilatacija), u
modanom edemu (najei uzrok koji je i sam
povezan sa raznim etiolokim uzrocima: tumor, tra-
ume ...).
INTRAKRANIJALNA HIPOTENZIJA
Na semiolokom planu treba razlikovati intrakrani-
jalnu hipertenziju koja nije dekompenzirana od one
koja je evoluirala.
U poetnoj fazi, osnovni simptom je glavobolja,
uvek sa prekidima (a javlja se preteno u drugoj
polovini noi i prilikom buenja). Ona je najee
lokalizovana (izuzev u temenu).
Povraanje se javlja kasnije, isto kao i vrtoglavica i
vizuelni poremeaji (diplopija). U toj fazi su esti
psihiki poremeaji (nezavisno od konfuzija koje su
eventualno povezane sa opadanjem budnosti i na
njih treba obratiti panju. To su abulija, apatija,
koje se smenjuju sa trenucima razdraljivosti, teko
razumljivim za okolinu. esto se zapaaju poreme-
aji panje i pamenja. Pogreno dijagnosticiranje je
uzrokovano slinou sa depresivnom simptomato-
logijom, utoliko pre to su glavobolje este kod
depresivnih osoba.
Semioloka analiza, kako bolova, tako i psihike
simptomatologije, morala bi, meutim, da skrene
panju na ovu mogunost. Na nesreu, u tom stadi-
ju, kod vie od polovine sluajeva, ono dno ne
pokazuje edem papile, te ta karakteristika ne moe
biti dovoljna za eliminisanje dijagnoze. Nasuprot
ovome, elektroeneefalogram je esto pozitivan, bilo
u celini, bilo uz pokazivanje znakova lokalizacije.
Dekompenzacija intrakranijalne hipertenzije e se
oglasiti poremeajima svesti (intelektualna obnubi-
lacija, najee oneirizam, zatim pospanost, torpid-
nost koji se zavravaju komom). Karakteristini su
poremeaji miinog tonusa (hipertonija decerebra-
cije), kao i neurovegetativni poremeaji (disajni i
cirkulatorni).
Bez obzira na oblik dijagnosticiranja intrakrani-
jalne hipertenzije, bilo da je pozitivan ili diferencija-
lan, ili pak etioloki, ono je doivelo preokret za-
hvaljujui cerebralnoj tomodenziometriji koja omo-
guava da se, bez traumatizovanja bolesnika, posta-
vi dijagnoza. Sva druga dopunska ispitivanja, izuzev
EEG, ili su nekorisna (radiografija lobanje, na pri-
mer, esto je negativna), ili opasna (naroito lum-
balna punkcija).
.-P. Iber
INTRAKRANIJALNA HIPOTENZIJA
od lat. internus, unutranji, gr. kranion, lobanja, hypo,
ispod i lat. tendere, nategnuti
Ona se definie kao pad hidrostatikog pritiska
kimeno-modanog likvora. Njen uzrok moe biti
vezan za sam likvor (na primer, oticanje likvora u
izvesnim traumatskim povredama ili zbog postavlja-
nja sonde za odvoenje), zatim moe biti vaskularne
(retko) ili parenhimatozne prirode (modani ko-
laps zbog dehidracije mozga).
Na klinikom planu, intrakranijalna hipotenzija ne-
ma sopstvenu simptomatologiju i, to je paradoksal-
no, esto se ispoljava na isti nain kao i intrakrani-
jalna hipertenzija.
INTROSPEKCIJA
Dijagnoza moe biti potvrena samo neposrednim
merenjem intrakranijalnog pritiska, iako se dosta
esto mogu utvrditi vrlo slabi, ak negativni intra-
ventrikularni pritisci, nezavisno od bilo kakve sim-
ptomatologije vezane za pritisak kimeno-moda-
nog likvora.
Intrakranijalna hipotenzija je u celini redak sindrom
koji bi mogao biti izvor izvesnih poremeaja, usta-
novljenih kod osoba u godinama (a moda i izvesnih,
na izgled subjektivnih simptoma u kranijalnim trau-
mama. Leenje u tim sluajevima moe biti samo
etioloko (hirurko, ili korekcija jonskih poremeaja).
.-P. Iber
INTROSPEKCIJA
od lat. introspicere, gledati unutra
Po definiciji kotske kole [Rajd (Reid), Da-
gald-Stjuard (Dugald-Stevvard)...] i eklektike kole
[ufroa (Jouffrov), Kuzen (Cousin)...], koje su uve-
le tu te u XIX veku, introspekcija je unutranje
opaanje psihikih pojava i u psihologiji bi igrala
ulogu spoljanjeg posmatranja u okviru prirodnih
nauka. Kao metoda u psihologiji, nauci o stanjima
svesti, introspekcija se, dakle, razlikuje od:
spontane svesti, poto pretpostavlja udvajanje
vlastitog Ja na subjekt i objekt;
od moralne svesti [tj. savesti], kao i od psiholoke
analize, poto se ograniava na opti i neutralni
opis.
U stvari, razvoj psihoanalize i bihejviorizma dovelo
je u pitanje psihologiju svesti, a, u najnovije vreme,
razotkrivanje mitologije unutranjeg ivota [Fuko
(Foucault)] dokrajilo je rasprave koje su, poev od
Konta (Conte), uzbuivale psiholoko mnjenje u vezi
s mogunostima i prirodom te introspektivne metode.
Meutim, termin je ostao i dalje u upotrebi, ali u
daleko irem znaenju poto moe da pokrije kako
spontanu ili voljnu svest o sebi (za psihijatra je
uobiajeno da introspekcijom naziva samoopaa-
nje i interiorizaciju iji su mu ekscesi dobro
poznati), tako i metodoloke pristupe koji su, meu-
tim, suta suprotnost introspektivnom postupku,
kao to su:
bergsonovska intuicija gde se Ja podudara sa
ivotnim elanom,
huserlovska intuicija koja je otkrovenje sutine.
A. Luoni
M. REUCHLIN, ffistoire de la Psychologie, Pari, PUF,
1980.
INTROVERZIJA
od lat. intra-, unutra i vertere, okretati
Termin koji je stvorio Jung i koji izraava tenju ka
davanju prevage subjektivnim vrednostima nad ob-
jektivnim vrednostima, i ka povlaenju u autizam*
(Ekstroverzija*).
A. Poro
258
INTUITIVNI MEHANIZMI SUMANUTOSTI
od kasnog lat. intueri, gledati i gr. mechane, stroj,
sprava, maina
Intuicija je nain spoznaje koji proizlazi iz neposred-
nih datosti svesti. Ona se prepoznaje po svom izne-
nadnom, momentanom karakteru, po svojoj neza-
visnosti od svake perceptivne podloge i po tome to
nije rezultat logike razrade.
Intuitivni mehanizmi sumanutosti sadre jedno ab-
normalno psiholoki nerazumljivo znaenje, neo-
bjanjivo i iz afektivnog i iz racionalnog ugla, koje
najee tei da bude povezano sa Ja [K. najder
(Schneider)]. Primer: Ja to znam, Ja sam to
iznenada shvatio. Ovo znaenje se osea kao neto
hitno, vano, lino, a njegovo neoekivano izbijanje
kao neto to je naglo osvetlilo novim svetlom situa-
ciju pred kojom se svest nala [if (Schiff)].
Proistekli iz oblasti predoseanja, pretpostavki, ok-
levanja, intuitivni mehanizmi sumanutosti dobijaju
vie ili manje stalan stepen izvesnosti i mogu kasnije
postati predmet racionalne razrade. Retko izolova-
ni, esto praeni objektom (un halo) raznih inter-
pretacija, oni ne omoguavaju da se iz njih, kao iz
sumanute percepcije, izdvoji pravac razrade.
Deskriptivno izuavanje Sumanutih stanja linos-
ti, koja ukazuju na mentalnu alijenaciju neke osobe
[A. Ej (H. Ey)], svrstava intuitivne mehanizme su-
manutosti u mehanizme koji stvaraju, proiruju i
izgrauju stanje sumanutosti (rad sumanutosti), po-
red sumanute percepcije* i halucinacija*. U toj siste-
matici, opstajanje miljenja proisteklih iz sumanutih
percepcija i intuicija konstituie sumanute misli. Us-
postavljanje veza izmeu sumanutih percepcija, in-
tuicija i misli ukazivalo bi na stvaranje sistema
sumanutosti.
Kao neposredna datost svesti, intuicija predstavlja
jednu od temeljnih pojava psihikog ivota i izravno
je vezana za nastajanja (le devenir), neizrecivost i
primitivni dinamizam [Minkovski (Minkovvski)].
Poput neke neoekivane svetlosti, ona donosi odgo-
vor na pitanja od ivotnog znaaja koja nas mue.
Taj odgovor koji naglo izbija iz nastajanja, okona-
va neku do tada nedovrenu situaciju.
Po svojoj nedovrenosti, ta situacija iekivanja do-
nosi odreeni zastoj, poput prekida slobodnog toka
ivota, te dovodi do strepnje. Intuicija, potekla iz
izvora nadahnua i stvaralatva, upravo obezbeuje
taj umirujui odgovor i time ponovo pokree dina-
mini tok ivota (Minkovski).
Sumanuti odgovor nije ni valjan, ni razuman, a
poto je nerealan, on baca samo lanu svetlost na
prelaz izmeu predsumanute faze, bogate novim i
teskobnim iskustvima, i sumanute faze kada, u vidu
razreenja, izbija tema koja se tie samog pacijenta
(hipohondrija, visoko poreklo, misija), drugog ove-
ka (proganjanje, predrasuda, ljubomora) ili predmet
(invencija,...). Ali kao svaka intuicija, tako ni su-
manuta intuicija nema sopstvenu strukturu.
259
Proces evoluira od miljenja ka intuiciji (K. naj-
der). Za razliku od sumanutog opaanja, nedostatak
formalne strukture oduzima intuiciji svaku dijagnos-
tiku specifinost i upuuje na kliniki i anamnesti- ne ili predsenilne involucije, involutivne psihoze.
ki kontekst, osim u sluaju da je ona tako neobina
i neverovatna da sama po sebi daje utisak pometnje.
Prema tome, intuitivni mehanizmi sumanutosti jedi-
no odraavaju znaaj koji imaju za samog pacijenta, i
to samo posebnu vrednost koju im on pripisuje. Isto
tako, presudni element koji se pri tom otkriva pre je
rezultat sumanutosti nego same intuitivne spoznaje.
D. Prenge
INVALIDNOST KAO POSLEDICA NEUROZA
v. Neuroze koje dovode do invalidnosti
INVERZIJA
od lat. invertere, okrenuti, preinaiti
Termin koji je danas skoro sinonim homoseksual-
nosti*, a koji je, u klasinom smislu, definisao jedan
poseban oblik seksualnog ponaanja, uglavnom obe-
leenog odbacivanjem heteroseksualnosti, to se kod
mukarca ponekad nazivalo uranizmom, a kod ene
dosta esto safizmom* (i mada za nju ambiseksual-
nost nije retka, homoseksualnost tu ipak ima poeti-
an i platonski karakter).
Invertovana muka osoba (uranist) osea se kao ena,
ali je svesna stvarnosti svoje muke anatomije. Ona
moe da oponaa ensko ponaanje, koje vrlo esto i Na cerebralnom planu, podlozi psihikih funkcija,
karikira, dranjem, ukusom, odevanjem, minkanjem,
itd... Seksualno ponaanje je promenljivo. Klasino,
ono je dosta esto platonsko uprkos izrazitoj naklo-
nosti prema mukarcima, ali se u dananje vreme malo
razlikuje od uobiajenog homoseksualnog ponaanja.
Upravo se meu invertitima i regrutuje jedan deo
travestita (koje treba razlikovati od transseksualaca*)
enska inverzija (safizam) oblik je homoseksualnos-
ti u kome se daje prednost homoseksualnim vezama
u jednom poetinom i dosta esto platonskom kon-
tekstu. Seksualni odnosi, u pravom smislu reci, nisu
obavezni, a homoseksualnost moe ostati latentna
ili jedva nagovetena (to odvaja safizam od lezbej-
stva), s tim to se obino zadrava enstveno, ak trenutnom pamenju (poev od dvadesete, ako ne i
hiperenstveno dranje.
Inverzija se esto tumai kao poremeaj seksualnog
identiteta koji je, inae, krajnje sloen, poto pojam
pola nije ba jednostavan (genetski pol, gonadni i
hormonski pol, fenotipski pol, kulturni pol i razne
psihoseksualne identifikacije). U patogenezi inverzi-
je moe se otkriti vrlo jaka komponenta narcisizma
sa autoerotizmom, a partner tada slui samo za
dokazivanje.
/, Poenso
INVOLUCIJA
od lat. in-, unutra i volvere, valjati
Bioloki proces koji determinie slabljenje neke ak-
tivnosti, neke funkcije, neke sposobnosti, nekog sis-
tema, nekog organa, ak i nekog organizma.
ISCRPLJENOST
U uobiajenoj psihijatrijskoj terminologiji, taj ter-
min obino oznaava mentalno propadanje poveza-
no sa starenjem (senescencija*), te imamo opis senil-
Naa dananja znanja teraju nas da iznijansiramo
upotrebu tog termina.
Involucija odgovara jednoj optoj zakonitosti koja
upravlja vremenskom putanjom svakog ivog bia.
Ali injenica koja zasluuje panju jeste asinhronizo-
vanost njegovih vidova, kako od jednog do drugog
subjekta iste vrste, tako i od organa do organa kod
datog pojedinca. Zar se jo od embrionalnog stadija
ne vide izvesni nagovetaji involucije (u smislu polne
diferencijacije, na primer)?
Za svako tkivo, involucija poinje u odreenom
starosnom dobu i obavlja se odreenom brzinom, s
tim to su i jedno i drugo svojstveni tom tkivu
(vezivnom, endokrinom, kotanom, miinom, itd.).
Njen prirodni ritam (koji zavisi od jo nedovoljno
poznatih faktora) moe da bude usporen, kad je re
o nekoj odreenoj fiziolokoj funkciji, njenim redov-
nim korienjem, a ubrzan svim agresijama kojima
subjekt biva izloen. Taj ritam se vrtoglavo ubrzava
u senescenciji.
Nervni sistem ima poseban status zahvaljujui nede-
ljivosti neurona tako da e njegova involucija zavisi-
ti istovremeno od siromaenja elijskog kapitala
tokom ivota, ali i od nepovratnih promena koje
mogu da pogode preostalu neuronsku populaciju.
ova dejstva se ispoljavaju nejednako u vremenu i po
intenzitetu, od jedne operacionalne celine do druge.
Psihometrijske metode omoguavaju da se odredi
poetak recesije performansi na nivou izvesnih, rela-
tivno elementarnih aktivnosti (pamenje, panja, ra-
doznalost, mata, asocijativna mo, sposobnost za
sintezu, itd.) pre nego to poputanje ne postane
kliniki vidljivo. U stvari, ono ostaje dugo prikrive-
no automatizmima koji su steeni i koji olakavaju
obavljanje uobiajenih zadataka, kao i reavanje
problema igrom analogija.
Napomenimo samo, vrlo shematski, da je, po op-
tem pravilu, degradacija rana i brza kad je re o
od osme godine), brzini obavljanja nekog ogleda,
invenciji, a sporija, kasnija u sluaju informacija,
jezikog fonda, obnove starih injenica.
. Bardena
ISCRPLJENOST
Nekada se, posle aslena (Chaslin), govorilo o su-
manutostima ili psihozama usled iscrpljenosti, koje
predstavljaju naroitu vrstu mentalne konfuzije.
Savremena nozografija radije govori o depresivnim
sindromima usled iscrpljenosti. Najee je re o
anksiozno-depresivnim stanjima: anksiozna kompo-
nenta se tu izraava u vidu somatske uznemirenosti
bez supstrata, kao i jadikovanja i revandikacija;
praena je umerenom agitacijom, esto i emocional-
nom labilnou.
ITERACIJA (PONAVLJANJE RADNJI)
Etioloke okolnosti jesu razliite, ali upuuju na niz
trauma psiholoke prirode ili nagovetavaju teku i
kritinu ivotnu situaciju.
Psihodinamiki pristup najee pokazuje da slepo
srljanje pacijenta u takvu situaciju odgovara poku-
aju beanja pred sopstvenim tekoama. Psihopato-
loki pokreta depresije usled iscrpljenosti obino
lei u neurotinom oseanju krivice izazvanom neza-
dovoljenjem narcisistikog zahteva. Prema tome, iz-
gleda da je depresija usled iscrpljenosti vie neuroti-
na nego reaktivna.
Leenje obino obuhvata udaljavanje pacijenta od
situacije koja je neposredno traumatina, a esto i
hospitalizaciju. Primena psihotropnih supstancija,
antidepresiva i trankvilizatora, stvar je klinike pro-
cene i takta. Mogunost psihoterapijskog pristupa
zasluuje sistematsko razmatranje.
M. Plena
ITERACIJA (PONAVLJANJE RADNJI)
od lat. iterare, ponovo poinjali
Iteracija je anomalija motorne regulacije koja se
sastoji u poremeaju regulatora za obustavljanje
ina: iako zavren, on se ponavlja krae ili due, ak
i beskrajno. Ovu pojavu je dobro izuio Giro (Gui-
raud) koji je razlikuje od stereotipija* (nepromenlji-
ve fiksacije) i povezuje sa obostranim poremeajima
u sivoj modanoj masi, to dovodi do regresije ka
arhainom nainu regulisanja motorne aktivnosti.
Najtipiniji oblici su palilalija*, palikinezija* i palig-
rafija* u Parkinsonovoj bolesti* ili presenilnoj de-
menciji* (naroito Pikova demencija*). Iteracije se
takoe zapaaju kod debilnih* osoba i u izvesnim
hebefrenino-kaatoninim* slikama.
A. Lo i V. Kajar
IZOLACIJA v. Mehanizmi odbrane
od lat. insula, ostrvo
IZOLOVANJE
od lat. insula, ostrvo
U psihijatrijskoj terminologiji, izolacija moe da se
shvati na razne naine. Ona moe da se shvati bilo
kao neka etioloka okolnost, bilo kao simptom boles-
ti, bilo kao terapeutska mera.
1) Usamljeniki ivot ni izdaleka ne dovodi neizbe-
no do mentalnih poremeaja, bilo da je dobrovoljno
izabran (istraivai pustih predela i peina, misiona- jedan je bio hiperemotivan i strastven, drugi je
ri u zabaenim krajevima, pustinjaci), bilo da je
nastao usled nepovoljnih okolnosti (brodolomi na-
kon kojih se boravi na nekom pustom ostrvu, izgub-
ljeni putnici, politiki ili vojni zatoenici); on moe
da ojaa karakter i podstakne volju, ne naruavajui
intelektualne sposobnosti. O tome svedoe neki
slavni primeri [Robinson Krojsnah (Kreusnach), Si-
gober, Miel Servantes, Alen erbo, itd.]. Uostalom, je neki depresivni napad, a naroito poetak demen-
izolovanost je retko totalna u stvarnom ivotu.
260
Nasuprot tome, duevno izolovanje se moe osuditi
kao uzrok psihikih poremeaja u raznim okolnosti-
ma. Tako sg pominje usamljenika neuroza bra-
na (Forel, 1954). Danas se poklanja posebna panja
rastuoj drutvenoj izolovanosti koja je znaajan
uzrok neprilagodljivosti starih ljudi i koja ubrzava
pogoravanje njihovog raspoloenja, indukuje kod
njih psihoze sumanutosti i ak ubrzava njihovo
fiziko propadanje.
Izolovanje as samo otkriva izvesnu labilnost men-
talne organizacije, as je praeno prinudama, uskra-
ivanjima, ponovljenim emocijama ija dejstva po-
. gorava. Znaajna uloga pripada kako injenici da
se trajanje izolovanosti ne moe odrediti, tako i
ekanju i dosadi [gospoa A. Mason (Masson),
1952]. U stvari, brojni su uzroci kojima se mogu
pripisati enja za domovinom, neraspoloenje (le
cafard) kolonista, emigranata, premetenih vojnika,
kao i razni poremeaji obuhvaeni nazivom zatvor-
ske psihoze. Udeo fizikih, prehrambenih, toksi-
kih i infektivnih faktora, koji inae esto zavise od
klime, ne treba zanemarivati u patogenezi tih stanja.
U izvesnim sluajevima, stanja zatoenosti, lienosti
stimulusa svakodnevnog ivota naroito, senzornih
v. Senzorna deprivacija*, mogu da daju dodatni ton
delovanju povlaenja (opadanje budnosti, vremen-
ska dezorijentacija, anksioznost, promena organ-
skog ritma, itd.).
Hronina izolovanost neke populacione grupe (koja
stvara jedan izolat) drugo je pitanje. Ona daje
posebna obeleja mentalnoj patologiji u ijim se
etiolokim faktorima mogu uoiti autodidaktika i
monotonija u poslovima i razmeni izvan srodstva, a
meu simptomatskim crtama depresija i samoubi-
stvo, kako to pokazuju izvesna lokalizovana i du-
gotrajna prouavanja [A. i S. ano (A., S. Jeaneau),
1969].
2) Izolovanje je takoe odreeno ponaanje, simpto-
matski stav.
Izvesni subjekti se povlae iz porodinog i drutve-
nog ivota zbog neke karakterne osobine, i to jo od
detinjstva: stidljive psihastenine linosti, narcisisti-
ke, paranoine i shizoidne osobe usredsreuju se na
same sebe iz straha, sujete, nadmenosti ili nepovere-
nja, zbog gubitka ivotnog elana.
. Defonten (J. Defontaine) je u svojoj doktorskoj
tezi (Lil) analitiki prouio psihologiju tri usamljena
moreplovca. Oni nisu mentalni bolesnici, ali ipak
imaju neke sitne psihike ili karakterne poremeaje:
pokazivao tenju ka sanjarenju i okrenutosti samom
sebi, dok su kod treeg postojale crte impulzivnosti i
agresivnosti. Zajednika reakcija sve trojice bila je
tenja ka usamljenosti: kod jednog iz sklonosti pre-
ma akciji, kod drugog je to bilo povlaenje da bi se
zatitio, a kod treeg iz prezira i radi elienja.
Izolacija je jedan od znakova po kojima se prepozna-
cije prekoks, te bi trebalo posvetiti punu panju
261
takvom dranju kod mlade osobe koja je do tada
bila drueljubiva, jer to predstavlja uvod u autizam
ili ve odaje autizam, karakteristian za shizofreniju.
U svom najozbiljnijem obliku, izolovanje vodi u
klaustraciju* [Kari (Carrie) i sar.].
3) Na drugom planu, izolovanje je jedna od najzna-
ajnijih terapeutskih mera.
Njoj, naravno, ne treba pribegavati u svim sluajevi-
ma bez razlike. Ono je nuno uvek kada bolesnika
treba izvui iz sredine sa tetnim uticajem (afektivni
sukobi, emotivni odgoj, razdraujui meusobni od-
nosi), ili kada aktivnosti bolesnika postanu opasne
za okolinu (manija, revandikacione psihoze, epilep-
sija), ili pak, kada je neophodno da bolesnik prekine
sa izvesnim navikama (toksikomanije, alkoholizam).
Ponekad se moe preporuiti obina promena mes-
ta, klimatski boravak na selu, odlazak kod roaka
koji ive daleko (deca sa takozvanim poremeajima
karaktera).
Izolovanje u zdravstvenu ustanovu ili u bolnicu
uglavnom mora da se obavi pod medicinskim nad-
zorom, (pitijatine osobe, osobe koje boluju od
mentalne anoreksije, toksikomani).
Samo ovo odvajanje od uobiajenog drutva, brilji-
vo sprovedeno, predstavlja neophodan uvod u ak-
IZOLOVANJE
tivnije leenje i esto omoguuje da bolesnik, bez
ikakve druge prinude, prihvati moralni autoritet i
ozbiljno psihoterapeutsko delovanje lekara.
Stroe izolovanje ili izolovanje u eliju bolnika je
mera koja e se koristiti samo uz izvesnu opreznost i
za posebne indikacije (bolesnici sa jakim agitacio-
nim krizama, nasilni i impulzivni bolesnici, morfino-
mani i kokainomani u izvesnim fazama leenja).
Izolovanje u eliju nosi, u stvari, neke nepogodnosti.
Ono nuno povlai prekid nadziranja i treba ga
zabraniti u izvesnim psihotinim stanjima, naroito
kad se posumnja da bolesnik smera samoubistvo ili
samosakaenje.
Nasuprot tome, kod nekih nemirnih bolesnika, po-
vremeno izolovanje (osobito nou) olakava odma-
ranje bolesnika, kao i rad bolnikih slubi.
Pravila psihijatrijskih bolnica ograniavaju izolovanje
te se ono vri samo na lini zahtev neelnika odeljenja.
5. Bardena
Agnes MASSON, La psychopathologie de l'attente, de l'isole-
ment et de l'ennui, Comm. des Med. Alien. et Neurol,
Luxembourg, 1952; A. et S. JEANNEAU, Existe-t-il une
pathologie insulaire? A. M.-P., 1969, t. I, str. 804-810.
IZVRTANJE v. Mehanizmi odbrane
 J
JA
U psihoanalizi, Ja (Ich) predstavlja jednu od tri
instancije koje Frojd, poev od 1920. godine, uvodi
na pozornicu u okviru druge formulacije psihikog
aparata, pored Onoga (Das) i Nad-ja (Uberich).
Odgovorno za interese linosti u celini, Ja pokuava
da pomiri protivrene zahteve Onog (nagonski pol
psihikog aparata), Nad-ja (kritika instancija, se-
dite moralne svesti, i savesti) i spoljnog sveta. Ja
obezbeuje samoouvanje pojedinca suoenog sa
nagonskim zadovoljenjima koja zahteva Ono, i to
njihovim odlaganjem ili preinaavanjem (sublimaci-
jom* ili uvoenjem odbrambenih mehanizama* i
stvaranjem simptoma*). Tako se princip stvarnosti
koji odlikuje Ja stavlja iznad principa zadovoljstva
koje vlada Onim.
U odnosu na prvu topiku, Ja obezbeuje funkcije
svesti, predsvesnog i izvesne funkcije nesvesnog. Ja
predstavlja defanzivni pol psihikog aparata us-
led toga ostaje delimino nesvesno i kad je
suoeno sa porastom psihike napetosti kao uzro-
kom nezadovoljstva, Ja ukljuuje jedan anksiozni
signal koji pokree odbrambene mehanizme*, potis-
kivanje, na primer.
Ja funkcionie prema zakonima sekundarnog proce-
sa i regulie vremensko smenjivanje i sintezu psihi-
kih procesa. Ja obezbeuje jedinstvo, stabilnost i
identitet linosti. U njemu je sedite percepcije i
nadzora nad voljnim kretanjem, meutim, zbog nje-
govih odnosa sa nesvesnim, u njega prodiru primar-
ni procesi (otuda kompulzija ponavljanja u simpto-
mima* opsesije, na primer).
Ja nije dato, nego se postepeno konstituie. Dve
Frojdove teorije govore o njegovom postanku: Ja se
diferencira od Onog (iz kog e crpsti svoju libidnu
energiju) pri dodiru sa spoljnom stvarnou. Ja se
takoe obrazuje zahvaljujui sukcesivnim identifika-
cijama sa spoljnim objektima koji su introjektovani
u Ja i koji dovode do konstituisanja unutranjeg
objekta koji je i sam investiran.
Koncepcija instancije Ja osetno varira od jedne do
druge misaone struje. Neki su, polazei od adapta-
tivnog stanovita, izgradile na teoriji Ja pravu optu
psihologiju. Druge su vrlo ivo kritikovale to proi-
rivanje, naglaavajui imaginarni i defanzivni polo-
aj Ja [Lakan (Lacan)] ili tenju za ponovnim uvo-
enjem subjekta pomou jednog pojma koji treba
da ostane isto dinamiki (Self*).
R. VI
FREUD, Essais de psychanalyse, Pari, Payot, 1972; Abrege
de psychanalyse, Pari, PUF, 1973; Nouvelles conferences sur
la psychanalyse, coll. Idees-Gallimard, 1971.
JAKOB-KROJCFELDOVA (Jakob-Creutzfeldt)
BOLEST
U pitanju je jedna subakutna encefalopatija, koju
izaziva latentni virus i koja se javlja u drugoj polovi-
ni ivota.
Izmeu prvih anatomsko-klinikih opisa (Krojcfel-
dovog, 1920. godine i Jakobovog, 1921) i Gadjue-
kovog? (Gadjusek) i Gibsovog (Gibbs) etiopatoge-
netskog otkria (1968. godine), prolo je skoro pola
veka.
Neuropatologija: mikroskopski pregled ne otkriva
nita patoloko ili bar nita specifino.
Histoloko ispitivanje (na primer, kortikalnom bi-
opsijom) otkriva da iezavanje neurona pre svega
pogaa 2. i 3. sloj korteksa, uz piknotike reakcije
preostalih neurona. Propratne pojave: specifina gli-
oza zbog proliferacije jedara i specifina spongioza.
Spongioza se javlja u dva vida: mikrospongioza s
mehurovima rasejanim na izvesnom rastojanju od
neurona, krvnih sudova ili glije i spongioza s koales-
JOGA
centnim mehurovima, nepravilno rasprenim. Pod
elektronskim mikroskopom, ovi oblici odgovaraju
likvefakciji astrocitarnih produetaka.
Klinika: sve uglavnom poinje depresivnim stanjem
kao predznakom, udruenim s intelektualnim pore-
meajima koji pre svega utiu na mnestike sposob-
nosti zapamivanja. Zatim se, osim u jednom isklju-
ivo talamikom obliku, javlja hemisferni fokalizo-
vani parijetalni ili okcipitalni sindrom [izmeu osta-
log i Hajdenhajnov (Heidenhain) amaurotini oblik]
na koji se moe nadovezati cerebelarni sindrom.
Istovremeno s pogoravanjem intelektualnih pore-
meaja, nastaje jedan difuzni neuroloki encefalni
sindrom. On se odlikuje ekstrapiramidalnom rigid-
nou i nenormalnim pokretima s mioklonijama,
opozicionistikim diskinezijama i sinkinezijama
podraavanja. Zatim se prekida svaka komunikacija
zbog konfuzno-oneirinog sindroma sa stuporom,
posle koga e uslediti zavrna koma.
Sve ovo traje nekoliko meseci. Ipak, sreu se i neki
oblici s evolucijom produenom do est-sedam godi-
na. Dijagnostika orijentacija se u poetku oslanja
na spregu poremeaja raspoloenja, intelektualnog
propadanja i mioklonija. To potvruje i EEG
pravilna sukcesija trifaznih kompleksa ili kratki pe-
riodini naleti sporih talasa. U tim produenim
oblicima moe se opservirati povezanost s jednom
SLA (lateralna amiotrofina skleroza).
Patogeneza: Gadjuek i Gibs su, uporeenjem s
endemskim kuruom* iz Nove Gvineje, dokazali in-
fektivnu prirodu ovog oboljenja. Oni su ivotinji
intracerebralno inokulirali jedan ljudski cerebralni
ultrafiltrat. Posle viemesene inkubacije, dobijena
je ista neuropatoloka slika. Ovaj eksperiment je
kasnije ponovljen, ali ispitivanje materijala pod mik-
roskopom nikad nije omoguilo identifikovanje pa-
togenog agensa. Prema tome, jedino moe biti po-
sredi neki ultravirus. Jo uvek se nita ne zna o
uobiajenim mehanizmima njegovog prenoenja.
Epidemioloka istraivanja nisu otkrila nikakvu
profesionalnu ili regionalnu prevagu, ak ni kod
odgajivaa ili koljaa ovaca. Ovija groznica, koju
takoe uariva letentni virus, nije, znai, inkriminisa-
na. Takoe nikad nije ustanovljeno zaraavanje
osobe koja je negovala bolesnika. Jedini poznat
sluaj prenoenja ove bolesti kod oveka dogodio se
prilikom presaivanja ronjae.
Epidemioloka istraivanja samo otkrivaju uesta-
lost porodinih sluajeva. Da li je u pitanju zajedni-
ka zaraza ili ista genetska predispozicija za ovu
bolest?
Poto ne raspolaemo nikakvim biolokim testom
koji moe da otkrije zarazu, jedini epidemioloki
podaci se oslanjaju na anatomsko-kliniku dijagnos-
tiku. Radi boljeg razumevanja ovog oboljenja, ne-
ophodno je da se proiri kazuistika, to znai da-
svaki lekar treba da da svoj doprinos njegovom
otkrivanju.
T. Brasini
264
F. CATHALA, P. BROWN, La maladie de Creut-
zfeldt-Jakob, Concours Medical lol, 2727-2740, 1979.
JOGA v. Telesna ekspresija
JOGUNSTVO
Kao blai oblik ispoljavanja neprijateljstva koji se
svodi na svesni i voljni negativizam, jogunstvo se
ogleda u odreenom izrazu lica (natmurenost ili
bezizraajnost), u itavom stavu, u mutizmu* ili
polumutizmu.
Normalno jogunstvo, kao reakcija na neku afektiv-
nu povredu, esto je praeno oseanjem inferiornos-
ti u odnosu na agresora. Kao delimino kidanje
neke veze naklonosti, jogunstvo ipak ostaje svoje-
vrsna poruka namenjena drugom, razlikujui se ti-
me od autizma*.
Uopte uzev, jogunstvo je regresivna pojava koja
smenjuje gnev; moe isto tako predstavljati i gnev
u zaetku, inhibiran usled nekih spoljanjih okol-
nosti.
Kod deteta, jogunstvo je uobiajen nain opiranja
[opozicije], naroito u porodinoj sredini. esto se
javlja u uzrastu od 3 4 godine, u vreme kada se
razvija svesno Ja i uspostavljaju odnosi naklonosti s
drugim ljudima, zatim u predpubertetskom i puber-
tetskom periodu: re je o normalnim pojavama,
manje ili vie izraenim, to zavisi od karaktera
subjekta.
Patoloko jogunstvo moe biti izolovan, trajan oblik
ponaanja, nastao usled nesposobnosti da se uspos-
tave veze otvorene naklonosti [tip porodinog de-
lata, prema Ejeru (Heuver) i Morgensternu]. Iza
njega se najee krije neki psihopatoloki proces.
Ve od najranijeg detinjstva, stanja produenog i
snanog jogunstva mogu predstavljati poetak neu-
rotinog* ili psihotinog* organizovanja. Kod shi-
zoidnih* subjekata, jogunstvo je cesto zdrueno sa
sanjarenjem, povlaenjem, sa promenama karaktera
i afektivnosti. Ova stanja mogu postepeno da iez-
nu ili da se povremeno ponavljaju (shizomanija*),
odnosno da evoluiraju prema nekom shizofrenom*
procesu, uz naglaavanje negativizma*, mutizma*
praenih simptomima disocijacije*.
Do epizoda jogunstva dolazi i u nekim drugim
patolokim kontekstima, u hroninoj sumanutosti*,
naroito u paranoji*, u neurozama*, i to pre svega
histerinim*, u epilepsiji*, gde jogunstvo dobija pose-
ban ton, u izdvojenim poremeajima karaktera, psi-
hopatskim* ili onim u sluaju duevne zaostalosti*.
V. Kajar i A. Lo
JUVENILNA DELINKVENCIJA
od lat. juvenis, mlad i delinquere, omanuti, pogreiti (od
linquere, pustiti)
Skup prestupa koje vre maloletna lica, to jest deca i
adolescenti mlai od osamnaest godina. Meutim,
ovakva granica je vetaka. Prouavanje delinkvent-
265
nog ponaanja zapravo pokazuje da je ono iste
prirode izmeu osamnaeste i dvadesete godine i
izmeu esnaeste i osamnaeste godine. Francusko
pravosue je donju granicu fiksiralo na sedam godi-
na, za razliku od engleskog zakona po kome je ona
utvrena na etrnaest godina.
I. DRUTVENI ASPEKT
Deja delinkvencija je jedan od oblika deje ne-
adaptiranosti. Problem deje delinkvencije je, po
Ejerovim (Heuver) recima, problem kriminala od-
raslog oveka. On je u najveoj meri znaajan za
psihijatra koji esto, kod tih mladih delinkvenata,
otkriva psihike nedostatke ili poremeaje karak-
tera.
Evolucija ideja je omoguila da se pojam kanjava-
nja i starih mera represije kao takve zameni pojmo-
vima leenja, vaspitnih mera i ponovnog uklapanja
u drutvo.
Nemirni period pospeuju juvenilnu delinkvenciju.
Broj delinkventne dece u svim velikim francuskim
gradovima, koji je 1939. iznosio 12.165, dostigao je
maksimum 1947. godine 34.781, da bi 1955. pao
na 13.975 a zatim redovno rastao, i da bi 1965.
dostigao 43.759. Godine 1979, 93.723 maloletna lica
optuena su za razne prestupe, i to u populaciji
maloletnih lica od trinaest do osamnaest godina
kojih je tada bilo 4.297.000.
Porast delinkvencije iznosi 14,6% od 1978. do 1979.
godine, ali je koeficijent procentualnog poveanja u
optoj populaciji znatno manji. Znaajan porast
juvenilne delinkvencije u poslednjih petnaestak go-
dina zapaa se u svim zemljama. Znaaj drutvenih i
porodinih inilaca presudan je u nastanku ove
delinkvencije. Juvenilna delinkvencija takoe ras-
te u periodima ekonomskih, drutvenih ili moralnih
kriza.
II. DELIKTI MALOLETNIH LICA
Jedna stara, jednostavna shema danas je ve manje
na snazi: momci kradu, devojke se prostituiu, a i
jedni i drugi se bave skitnienjem. Jedino je izvesno
proporcionalno manje uee devojaka ili devojica
(1 devojka na 10 mladia).
1. Na krau otpada 77% pokrenutih krivinih
postupaka
Krae i pozajmice motornih vozila izuzetno su
este, ak predstavljaju 20% celokupne delinkven-
cije.
Krae u radnjama, kojima ide naruku sve vee
povrine radnji i sve vei broj samousluga, drugi je
veliki uzrok krivinog gonjenja, ali im je teko
utvrditi broj.
Zatim dolaze krae po stanovima, s provalom ili
bez nje, retko usmerene na profit.
Krae robe iz kola predstavljaju 8% nasrtaja na
svojinu, ali su, u stvari, mnogo brojnije.
JUVENILNA DELINKVENCIJA
Vandalski postupci su bezrazlona razaranja koja
se najee vre u grupi. Oni predstavljaju 7% na-
srtaja na svojinu. To su esto nasrtaji na dravnu
svojinu.
Ukradeni predmeti su najee beskorisne stvari,
male trine vrednosti, ali koje slue mladima (tran-
zistori, fotoaparati, ploe). esto se deava da se
ukradene stvari razdele (Ejerova velikoduna kra-
a). Do vrenja kraa uglavnom dolazi u vreme
puberteta. Tome moe ii naruku neka dodatna
delinkvencija, na primer toksikomanija.
2. Prostitucija i seksualni delikti
Seksualni delikti su malobrojni meu maloletni-
cima (1,27% svih pokrenutih krivinih postupaka
1979. godine). Termin specijalno skitnienje od-
nosi se na sve radnje koje idu naruku prostituciji.
Vrlo esto u velikim gradovima, specijalno skitni-
enje je potvrda uticaja podvodatva na loe zatie-
nu decu.
Po zakonu, prostitucija nije delikt. U veini sluaje-
va, ona je povremena, ee enska nego muka:
kao epifenomen fuga ili posledica amoralne atmos-
fere u porodici, prostitucija je rezultat meanja poj-
mova seksualne slobode i slobode kao takve [.
Leri (J. Levrie)].
Neke povrede javnog morala delo su predadolesce-
nata osrednjeg intelektualnog nivoa ili adolescenata
sa znatnom neurotinom inhibicijom. Juvenilna pro-
stitucija predstavlja pravu poast u nekim delovima
sveta.
3. Skitnienje
Danas je to delikt koji ugavnom ne podlee kanja-
vanju. Meutim, on esto neizbeno vodi u druge
delikte, na primer u krau. Godine 1979. je 67
maloletnih lica optueno za skitnienje ili prosjae-
nje. U nekim epohama, skitnienje je esta pojava;
drutveni nemiri mu idu naruku; ruski besprizorny
(7.000.000 1917. godine; 200.000 skitnica u SAD
posle finansijskog kraha 1929. godine; u Francuskoj
su dogaaji vezani za poslednji rat i dananje slab-
ljenje porodinog autoriteta omoguili porast skitni-
enja.
Mogu se razlikovati dve grupe skitnica:
neodgovorne osobe (debili, epileptiari, shizofre-
ne osobe itd.) kojima si sline sugestibilne neuravno-
teene osobe i psihopati-marginalci, uvek spremni
da prate neku sumnjivu modu (bitnici, provosi,
hipici, itd.);
osobe koje dobrovoljno naputaju svoj dom, u
znak reakcije na sredinu koju smatraju neprijateljski
nastrojenom ili lienom razumevanja, s pravom ili
ne; pomenimo skitnienja-testiranja osoba glad-
nih ljubavi.
Meutim, naroito se avanturisti, koji su se nagleda-
li kriminalnih filmova i naitali kriminalnih romana,
odaju lutanju. Skitnienje neizbeno vodi u delikte
kao to su prosjaenje, kraa i prostitucija.
JUVENILNA DELINKVENCIJA
Eli (Helie) je rekao: Skitnienje je osnovna kola
delinkvencije; zatvor via kola, a sudski dosje dip-
loma.
4. Nasilje
Ubistva se dogaaju samo izuzetno, no ipak ih je
1979. godine bilo 108, odnosno 5% namernog ho-
micida, ili 0,1 % maloletnike delinkvencije. Ubistvo
moe biti posledica mentalne patologije, najee
shizofrenije; retko je gnusno. Nanoenje telesnih
povreda je procentualno zastupljeno sa 2,8% u kri-
vinim postupcima pokrenutim protiv maloletnih
lica u 1979. godini.
5. Toksikomanije
One su delikt koji je poslednjih godina u stalnom
porastu. Godine 1979. je pokrenuto 1.108 krivinih
postupaka zbog toksikomanije, to iznosi 1,1% ju-
venjlne delinkvencije.
III. ETIOLOKI FAKTORI
Razliite koncepcije ili teorije o kriminogenezi obra-
ene su pod odrednicom Kriminal*. Najee, u
skoro svim sluajevima, postoji konvergencija vie
etiolokih faktora, s tim to su jedni porodine i
drutvene prirode, a drugi, ponekad, medicinske
prirode, i oni se udruuju pretvarajui maloletnika u
delinkventa.
1. Drutveni i porodini uslovi
Prodina grupa: vie skoranjih istraivanja dalo je
podudarne rezultate. Oko 45% delinkvenata potie
iz razorenih porodica. Dezorganizacija porodice ima,
znai, znaajno mesto u etiologijama. Najtraumati-
nija je smrt jednog roditelja (18%), zatim razvod.
Slino deluju i nagle promene sredine. Tako je 40%
mladih delinkvenata ivelo u najmanje dve ivotne
sredine, a 20% u najmanje tri. to se prva promena
sredine dogodi ranije, tim je opasnija. Druga kon-
statacija, koju je tee protumaiti, jeste negativ-
na uloga veeg broja brae i sestara. Polovina mla-
dih delinkvenata potie iz porodica s etvoro i vie
dece.
kolska sredina: postoji tesna korelacija delinkvenci-
je i adaptacije na kolu. Tako 65% maloletnih
delinkvenata protiv kojih je pokrenut krivini postu-
pak ima loe rezultate u koli. Izgleda da je kola
takoe znaajan faktor pogoravanja poremeaja
[Miar (Michard)].
Sukobi kulturalne prirode su takoe faktori neadap-
tacije: godine 1976, 13,9% celokupne juvenilne de-
linkvencije otpadalo je na mlade strance. Ekonom-
ski razvoj i sve vea urbanizacija igraju glavnu
ulogu u porastu broja prestupa; uloga sredstava
masovne komunikacije izgleda manje dramatina.
Pored toga, posledice emocionalne karencije ili ka-
rencije autoriteta takoe su bitan inilac nemogu-
nosti uspostavljanja normalnih drutvenih odnosa.
266
Alkoholizam roditelja (u 40% sluajeva je u pitanju
otac, a u 10% sluajeva majka) potpomae raspada-
nje porodine grupe i devalorizaciju oeve slike.
Porodini i drutveni inioci, ma koliko bili vani,
prepliu se s linim iniocima.
2. Lini uslovi
Bioloki inioci se pronalaze kod jedne etvrtine
mladih delinkvenata. Retki su epilepsija, endokri-
ni poremeaji, posledice encefalitisa. Nasuprot to-
me, ei su senzorno-motorni deficiti, psihomotor-
na labilnost, koji su takoe faktori zaostajanja u
koli.
Jedna jedina genetska anomalija je mogla da bude
optuena za etiologiju karakternih poremeaja, kao
neto to moe da ide naruku delinkvenciji. uveni
sindrom XYY dovodi do izvesne agresivnosti, anti-
socijalnog ponaanja, ali je ipak potrebna i pogodna
sredina. On se sree kod 2% odraslih kriminalaca,
ali postoji i u optoj populaciji (0,1) i to bez delin-
kventnih manifestacija.
Duevne bolesti su retke. U jednom istraivanju
zasnovanom na 500 sluajeva (Miar), 1 % delinkve-
nata su bili psihotini bolesnici (shizofrenija), a 5%
je imalo ozbiljne poremeaje karaktera. Nasuprot
tome, psiholoke osobine su uvek donekle izvitope-
rene: poremeaji se ispoljavaju u vidu egocentrizma i
emocionalne nezrelosti.
Debilnost postoji kod nekih delinkvenata. Oblici
devijacije su delimino predodreeni intelektualnim
nivoom. Delinkvencija debilnosti je delinkvencija
frustriranih osoba, kao i povodljivih osoba koje
slede tud primer.
U kajnjoj liniji, svi mogui faktori se kombinuju a
ishod toga je delinkventno ponaanje; prognoza i
evolucija su vrlo promenljive, ali sva pravosudna
naela se zasnivaju na pokuajima ponovnog ukla-
panja delinkventnih osoba u drutvo.
IV. STATUS DELINKVENTNE DECE U PRAVOSUU
Otkako je u grofoviji Kork u Ilinoisu, 1899. godine,
ustanovljeno pravosue za decu, vie nema zemlje
koja se ne dii time to je organizovala sudove za
decu. Obrasci na kojima su se zasnivali sudovi za
decu menjali su se od zemlje do zemlje: specijalno
sudsko odeljenje u Francuskoj, do 1915, jedinstven
sudija u Belgiji, sudija s kvalifikovanim sudskim
pomonikom uzetim sa strane u Italiji.
U isto vreme, organizuju se prihvatni centri, pokro-
viteljstvo dobrotvornih drutava, homes [domovi] u
kojima delinkventna deca imaju poluslobodan sta-
tus, socijalne slube, uspostavlja se kontrola.
Meutim, francuska organizacija je kasnila za svim
tim. Ona je imala tri faze: pre 1912. godine, fazu
potpune odgovornosti, kad se dete izjednaavalo s
odraslim; od 1912. do 1945. uveden je pojam ura-
unljivosti, pa, prema tome, i potpune, delimine ili
smanjene odgovornosti; na kraju je uredba od 2.
267
februara 1945. definitivno ukinula pojam odgovor-
nosti za dete, zamenivi u potpunosti pojam represi-
je pojmom reedukacije.
U stvari, do 1912. nije postojao neki specijalni reim
za maloletne delinkvante, ve su postojali popravni
domovi povezani s kaznenim slubama. Zakon iz
1912. godine uveo je sudove za decu; dopunjen je
raznim uredbama; do 1945, sud je odluivao o
sudbini deteta oslanjajui se na pojam uraunlji-
vosti, i na to se svodila sva njegova uloga.
Sve je to preureeno i reorganizovano Uredbom od
2. februara 1945. modifikovanom Zakonom od 24.
maja 1951, usavreno Uredbom od 23. decembra
1958. i preuzeto u Zakonu od 17. jula 1970. godine.
Kaznena administracija, koja je jo imala u rukama
ustanove vaspitanja pod nadzorom (nekadanje po-
pravne domove) osloboena je te dunosti i stvore-
na je specijalna Uprava za vaspitanje pod nadzorom
u Ministarstvu pravde. Otada, se na maloletnike
stare do osamnaest godina jedino mogu primeniti
mere zatite, vaspitanja ili prevaspitanja. Taj reim
krivine neodgovornosti podloan je derogaciji sa-
mo izuzetno i na osnovu motivisane odluke. Uvede-
na je specijalizacija sudija. U svakom okrugu je
naimenovan sudija za decu, kome pomau dva sud-
ska pomonika izabrana meu osobama koje su se
istakle svojim zanimanjem za probleme dece (neka
vrsta optinske porote). Sudijina uloga u nadzoru i
starateljstvu nad maloletnikom produena je na sve
vreme vaspitanja pod nadzorom, do osloboenja.
Pri apelacionom sudu postoji specijalni savetnik
zaduen za zatitu dece. U sluaju zloina koji je
poinio neki maloletnik izmeu esnaest i osamnaest
godina, specijalni sud se upotpunjuje porotom, u
skladu sa Zakonom o krivinom postupku.
itava procedura je ublaena, a do obraanja istra-
nom sudiji, mada je ono mogue, retko dolazi.
Sudija se informie o sluaju oslanjajui se na dru-
tveno istraivanje i medicinsko-psiholoki pregled.
Isti sudija tada donosi odgovarajue odluke i san-
kcije: opomenu, vraanje u porodicu, uslovno puta-
nje na slobodu s prismotrom ako je sluaj bezopasan.
Ako sudija misli da mora da iznese sluaj pred sud,
pri intervencijama tog suda ne postoji javna raspra-
va, ak ni ako maloletni delinkvent ima punoletne
sauesnike. U takvom sluaju se donose mere zatite
ili prevaspitavanja. Slube zaduene za maloletne
delinkvente na slobodi pod prismotrom sporo vode
vaspitnu akciju u takozvanoj otvorenoj sredini,
akciju usmerenu upravo na maloletne delinkvente
koji podleu reimu uslovne kazne i sa stavljanjem
JUVENILNA DELINKVENCIJA
na probu. Nadzor se poverava stalno ovlaenim
licima koja se za pomo obraaju dobrovoljcima.
Stalno ovlaena lica su neposredni saradnici sudije
za decu. Sloboda pod nadzorom ostaje dragocen
instrument zbog svoje elastinosti; 12.785 mladih je
1981. godine zavisilo od te strukture. Specijalne
ustanove za vaspitanje pod nadzorom (ISES) zapra-
vo su zavodi koji, u idealnom sluaju, obuhvataju
sve oblike reedukativne intervencije: posmatranje,
internat s radionicama i uionicama, domove, slu-
bu za rad u otvorenoj sredini. Profesionalni inter-
nati za vaspitanje pod nadzorom i dva centra za
posmatranje koji su jo preostali, asimilovani su u
specijalne ustanove za vaspitavanje pod nadzorom.
Te polivalentne ustanove obezbeuju kontinuitet
vaspitnog delovanja u posebno tekim sluajevima.
One su se 1981. godine brinule o 2.525 delinkvenata.
Na profesionalnom planu, tu se uglavnom radi na
sticanju diploma o profesionalnoj sposobnosti. U
domovima za vaspitno delovanje ive mladi koji
ekaju da se resi njihov status; ti domovi su zamenili
nekadanje prihvatne centre. Oni su najee sas-
tavni deo centara za usmeravanje i vaspitno delo-
vanje koji obezbeuju funkcije savetovanja, sme-
taja i vaspitnog delovanja u otvorenoj sredini. Oni
raspolau multidisciplinarnim ekipama. Slube za
savetovanje o vaspitnom usmerenju takoe sprovo-
de vaspitno delovanje u otvorenoj sredini. Ovi orga-
nizmi se ne ograniavaju na davanje poetne dijag-
noze, ve takoe preuzimaju odgovornost za celoku-
pan dalji razvoj osoba o kojima brinu. Moemo
primetiti da ovi javni organizmi prate 34.000 mla-
dih, dok ovlaeni privatni sektor prati 111.000
mladih osoba.
Pojava posmatranja u otvorenoj sredini, poetkom
pedesetih godina, obeleila je jednu znaajnu etapu
u evoluciji reedukacije. Ona se sasvim jednostavno
pretvorila u reedukaciju u otvorenoj sredini.
Izvestan broj mladih ne nalazi mesto u mrei reedu-
kacije. Maloletnici se ponekad osuuju na privreme-
ne zatvorske kazne zbog teine prestupa ili multire-
cidiva. Krivine osude maloletnika u 1976. godini
dostigle su broj od 13.035 kazni zatvorom, od ega
3.642 izvrnih. Veinom su u pitanju mladi ljudi koji
nisu mogli biti ukljueni u odgovarajue ustanove i
moe se rei da to predstavlja najvei poraz takoz-
vanog vaspitanja pod nadzorom.
A. i M. Porot i E. Giliber
H. MICHARD, La delinquance des jeunes en France, Notes
et etudes documentaires, 4465, 28. april 1978.
 K
KAFAR
franc. cafard, verovatno od arapskog kafir, koji nema
vere, otpadnik
Pojam kafar prvi put su upotrebili, pre nekih pola
veka, vojnici i inovnici na jugu Tunisa (kafar iz
Medenine). U psihijatriji su ga na neki nain zvani-
no uveli I (Huot) i Voavnel (Voivenel), koji su mu,
koncem rata 19141918, posvetili itavu studiju.
Odnosi se na stanja moralne depresije uzrokovana
prisilnim naputanjem zaviaja, izolovanou*, ne-
delanjem, nepovoljnim klimatskim uslovima. Ovo
stanje moe da dovede do pravih napada melanholi-
je* ili da izazove tragine reakcije oajanja (napadi
kafara). Od tog vremena, u narodu, u Francuskoj,
cafard je postao sinonim za stanje depresije* i nos-
talgije*.
A. Poro
KANABIZAM
od gr. kannabis, konoplja
Intoksikacija indijskom konopljom (haiom) vrlo je
starog datuma. Sejui pusto u vidu endemije na
istoku i po Sredozemlju, ona je posle drugog svetskog
rata dobila zabrinjavajue razmere u zapadnim zem-
ljama koje su, sve do tada, bile poteene ovog zla.
Postoji veoma bogata literatura o vekovnoj istoriji
korienja indijske konoplje. Podsetimo se samo da
ju je, u XI stoleu nae ere, koristio starac sa
planine, eik El Dabal, da bi potinio svoje seide
i naveo ih na izvrenje krvavih dela (haschichin =
ubice).
Konoplja i njena svojstva
Postoji samo jedna vrsta konoplje; ali, morfoloke
odlike ove biljke takve su da se ona vrlo lako i
brzo menja pod uticajem klimatskih varijacija i
nadmorske visine, tako da je izdvojen prilino ve-
liki broj podvrsta. U Evropi, konoplja je biljka
koja ima visoku stabljiku (do 2 m); gaji se zbog
vlakana za tkanje tekstila i uljanih zrna (konoplji-
no seme). U nekim oblastima Azije ili Sredozemlja,
ova biljka, zbog sue i klimatskih uslova, nije toliko
visoka, ali je bogatija smolom. Oko cvetnih vraka
enske biljke lui se jedna smola (zatitno sredstvo)
koja ima aktivna fizioloka svojstva. Ova podvrsta,
sa velikom sposobnou prilagoivanja, nazvana je
Cannabis indica. Od nje se prave preparati koje
koriste narkomani.
Danas je poznato da je osnovna aktivna supstanca
konolje tetra-hidro-kanabinol, ili THC, i to, tanije,
izomer delta-1-2-trans trans. Od koliine THC-a u
datom uzorku zavisie aktivnost preparata. U stva-
ri, konoplja se javlja u tri oblika, od manje ka veoj
koncentraciji:
konoplja se u prirodnom obliku (lie i cvetni vr-
ci enske biljke) sui, isecka i pui, esto pomeana
sa nekim vrstama duvana (tzv. doint). Ima vie
razliitih naziva, zavisno od zemlje i drutvene
sredine;
smola se isto tako sree pod razliitim imenima
(hai, ira, itd.). Pravi se u obliku ploica ili tapia;
na crnoj berzi sree se i koncentrat destilata
tene konoplje koji se uzima putem injekcija ili
oralno.
Sadraj aktivne supstance mnogo se razlikuje u
zavisnosti od naina prerade, ak i kod iste podvrste
konoplje: konoplja koja se gaji u Sjedinjenim Dra-
vama esto sadri ispod 0,1% THC, dok ona uveze-
na sa Dalekog istoka, iz Srednje Amerike ili Afrike,
i itavih 4%. Jedan doint, teine od jednog gra-
ma moe da sadri od 1 do 40 miligrama aktivne
supstance, u zavisnosti od porekla. To je znaaj-
na injenica koju valja imati u vidu kada se
KANABIZAM
raspravlja o toksinosti konoplje [Tenant (Tennant)
i Grozbek (Groesbeck) i I. Pelisje].
Godine 1970, R. Meulam (R. Mechoulam, iz Jerusa-
lima izneo je hipotezu da produeno fizioloko delo-
vanje puenja indijske konoplje verovatno potie od
nekog metabolita, budui da delta- 1-THC vrlo brzo
iezava iz ljudskog organizma. Jedan enzim, koji se
normalno ne sree u ljudskom organizmu nego se
obrazuje reakcijom sa delta-1-THC, verovatno oksi-
dira u hidroksi-THC. Ovo bi moglo da objasni zbog
ega veina onih koji prvi put pue konoplju oseti
vrlo slabu ili nikakvu reakciju neophodno je
izvesno vreme da se enzim indukuje.
H. del Kastiljo (J. del Castillo) pokazao je, 1975, da
postoji vrlo velika slinost u hemijskom pogledu izmeu
tiona (thujone), aktivnog principa apsinta, i THC, to
objanjava slinost njihovog psiholokog delovanja.
Identifikovanje kanabisa moe se vriti pomou
mikroskopa, a sa veom tanou u hemijskoj labo-
ratoriji [Bimova (Beam) alkalna reakcija, kao i vari-
jante koje iz nje proizlaze].
U eksperimentalnom smislu, Rieovi (Richet) i oe-
lovi (Joel) fizioloki opiti doveli su do zaljuka da se
delovanje kanabisa odraava na modanoj kori to
je samo opravdalo njegov naziv otrov uma.
Nekada su se ekstrakti kanabisa koristili u farmaciji;
danas se smatraju zastarelim.
Ranije je bio opisan i jedan profesionalni kanabi-
zam, uoen kod preraivaa tekstilne konoplje (na-
makanje), koji se odlikuje izuzetnom tupou, sa
smenjivanjem sanjivosti ili ekscitacije karakteristi-
nim za stanje pijanstva.
AKUTNI POREMEAJI. KANABINO PIJANSTVO
Ovo pijanstvo prvi put je opisao Moro de Tur
(Moreau de Tours), godine 1840, dok su ga donekle
poetizovali Bodler T. Gotje (Klub haiovaca); a
u stvari, ono je mnogo prizemnije i obinije kod
osoba koje mu se redovno odaju.
Poinje fazom euforine ekscitacije praene naroi-
tom vrstom rezdraganosti i prekidom veze izmeu
rasuivanja i kontrolisanja radnji; javljaju se neuro-
vegetativni poremeaji: tahikardija, znojenje, hipe-
restezija; zatim nailazi faza konfuzije i dezorijentaci-
je praena iluzijama, halucinacijama, senzornom hi-
perestezijom, hiperemotivnou. Tada nastupa faza
oneirike* ekstaze, vrlo esto praena poremeajima
linosti (udvajanje). Nekoliko asova docnije, nastu-
pa faza sna, onda buenje koje se odlikuje stanjem
izuzetnog zamora i apatije.
Meutim, kod impulzivnih osoba, u toku kanabi-
nog pijanstva, dolazi do anksioznih* raptusa, fuga i
traginih i ubilakih reakcija.
HRONINI KANABIZAM
Hronini kanabizam vrlo brzo moe da stvori teku
zavisnost koja na kraju dovodi do stanja fizikog i
duevnog propadanja. Oni koji konoplju pue mno-
go sporije zapadaju u to stanje od onih koji je unose
u obliku smole. U svom uobiajenom stanju mlita-
270
vosti, lenjosti, labilnosti, subjekat koji je hronino
intoksikovan ispoljava samo neke somatske znake:
bledilo, mravost, iznurenost koja je svojstvena svim
oblicima intoksikacije. Nije, meutim, redak sluaj
da se u toku hroninih intoksikacija opserviraju
epizode akutne ili subaktne psihoze, obino kratkot-
rajne konfuzije, koje se ponavljaju.
A. Oben (H. Aubin) je isticao naroiti karakter eksci-
tacije praene pomraenjem svesti kod hroninih slua-
jeva intoksikacije (kliniki test je od velikog znaaja).
Samo, postoje i produene kronine psihoze. Posle po-
etne, burne faze, klinika slika moe da dobije jedan
netipian, diskordantni* oblik, dok poremeaji pona-
anja, apragmatizam*, tragovi oneirizma i oskudne
sumanute teme govore o nekoj vrsti psihoze disocijaci-
je praene intelektualnim propadanjem i navode na
postavljanje dijagnoze shizofrenije*.
Za Kolanskog (Kolanskv) i Mura (Moore), ovi su
simptomi povezani sa izvesnim biohemijskim pro-
menama, koje se mogu suzbiti u toku prvih est do
devet meseci, ali koje posle tog perioda mogu da
budu i konane. Kembl (Campbell) je na pneu-
mo-encefalogramu uoio znake cerebralne atrofije
kod 10 hroninih puaa konoplje (trajanje intoksi-
kacije izmeu tri godine i jedanaest godina).
Hemijske supstance karakteristine za derivate ka-
nabisa nerastvorljive su u vodi, a izuzetno rastvorlji-
ve u mastima; zato se, sa svojim metabolitima,
akumuliraju u masnim tkivima iz kojih se vrlo sporo
eliminiu; njihov poluvek iznosi 3 do 4 dana u
plazmi, a 8 dana u mastima. Znai da je izvesno da
dolazi do akumulacije u organizmu, kod subjekata
koji konoplju pue vie puta nedeljno, odnosno
dnevno [. Naa (G. Nahas)].
Isti autor, sa saradnicima, istakao je, 1973, znatnu
smanjenost elijskog imuniteta kod 31 hroninog
puaa konoplje, to dovodi do smanjenja prirodne
otpornosti na infekcije i na rak koje se procenjuje na
60% u odnosu na jednu kontrolu, pri tom i dvostru-
ko stariju grupu. tavie, kao kultura, konoplja
napada DNK, utie na kidanje hromozoma i
uestalost nakaznosti fetusa.
Kod uivalaca konoplje esta je pojava akni [Tenan
(Tenant)] i ginekomastije [Ormon (Hormon) i Alija-
pulos (Aliapoulos)].
KANABIZAM I DRUTVENI IVOT
Mnogo se raspravljalo i jo se uvek raspravlja o
tome da li je kanabizam oblik toksikomanije koji
treba suzbijati, ili ga, pak, treba tolerisati kao bla-
gu drogu. Ono to je pouzdano jeste injenica da
delovanje konoplje pre svega zavisi od linosti ui-
vaoca i intenziteta intoksikacije (kao i kod svih
toksikomanija).
Do fizikog propadanja dolazi kod tekih narkoma-
na koji najee ive u alosnim uslovima fizike
higijene i ishrane.
Prva nevolja nastaje u sluaju psihijatrijskih kompli-
kacija o kojima je gore bilo reci i koje bi mogle da
utiu da neka osetljiva i predisponirana linost za-
padne u manje ili vie trajna stanja dekompenzacije.
271
Da li kanabizam podstie sklonost ka kriminalu?
Posle istorijskog iskustva sa haiinima, dobro
je poznata uloga konoplje u podsticanju agresiv-
nosti. Volf (Wolf) procenjuje da je 50 do 80%
uivalaca konoplje patoloki razdraljivo. S druge
strane, redovno, ponekad i preterano unoenje ko-
noplje svakako potpomae sitnu delinkvenciju (kra-
e, prostituciju, itd.).
P. Kilholc (P. Kielholz) je, sa saradnicima, izvrio
dvostruko slepo eksperimentalno ispitivanje (1972)
delovanja kanabizma na vonju automobila. Pro-
izlazi da subjekti koji u organizmu imaju THC
pokazuju vrlo smanjenu panju i koncentraciju, pro-
mene u motorici i koordinaciji, tekoe pri proceni
okolne situacije, to u znatnoj meri ometa donoenje
odluka i brzinu delovanja. Pomenute promene traju
i po est asova posle korienja konoplje, a neu-
padljivo talono dejstvo osea se i posle dvadeset
etiri asa.
Opiti na ivotinjama (majmunu, pacovu) pokazali
su vrlo jasnu ulogu THC u blokiranju uslovnih
refleksa i u alteraciji ponaanja (uenje, pamenje,
agresivnost).
TERAPIJA
Ne treba meati srednjokolca koji, iz radoznalosti,
popui nekoliko cigareta marihuane, sa okorelim
puaem, esto rtvom poliintoksikacije. Hronina
intoksikacija iziskuje leenje od zavisnosti i izolova-
nje, da bi se iskljuile akutne epizode. Recidivi su,
meutim, prilino esti.
Budui da je konoplja blaga droga, za razliku od
opijata, tekih droga, predloeno je da se odobri
slobodna prodaja marihuane, kao to je slobodna
prodaja duvana i alkohola koja praktino ne podle-
e nikakvoj kontroli, ne bi li se zaustavila nedozvo-
ljena trgovina i smanjila dra zabranjenog voa.
Pomenuta kontroverza nije skoranjeg datuma. Iz-
meu XIII i XV stolea, dvadeset dva muslimanska
spisa opisuju hai kao supstancu koja oveka od-
vraa od njegovih drutvenih, porodinih i verskih
dunosti (. Naa).
Izmeu ostalog, uivanje konoplje predstavlja klju-
nu etapu koja prethodi upotrebi jakih droga i
Kendal (Kandal) (Sjedinjene Drave) procenjuje da
26% mladih koji pue marihuanu docnije prede na
upotrebu pilula ili na heroin. U Francuskoj, Kirte
(Curtet) i Oliventajn (Olievenstein) smatraju da e
od 3 do 5% uivalaca kanabisa prei na teke
droge.
A u stvari, nema jakih i slabih droga: postoje samo
manje opasne ili opasnije droge koje bre ili sporije
dovode do propasti (. Naa). Jo u prolom veku,
Bodler (Beaudelaire) je zakljuio: Nema razumne
drave koja moe opstati uz upotrebu haia. Tako
se ne stvaraju ni ratnici ni graani. Uistinu, oveku,
je zabranjeno pod pretnjom propadanja i smrti uma,
da naruava ravnoteu sopstvenih sposobnosti. Ka-
KAPTATIVNOST
da bi postojala vlada kojoj bi ilo u prilog da
upropasti svoje podanike, bilo bi joj dovoljno da
podstakne uivanje haia.
Nije nam jasna potreba da se svim onim otrovima
koji se, naalost, toleriu, doda i jedan novi. Slae-
mo se sa miljenjem I. Pelisjea da jedna onesposob-
ljavajua droga ne moe da bude reenje za proble-
me omladine naeg vremena; moemo se nadati da
e ona odabrati neke druge puteve za suoavanje sa
njima, a ne beanje u oblake; a upravo je uloga
starijih da to istaknu jasno, bez agresivnosti ali i bez
popustljivosti.
M. Poro
KANIBALIZAM v. Sadizam
Od panskog canibal, alteracija od caribal, izv. iz
caribe, prideva koji na jeziku domorodaca sa Antila
znai smeo i koji je oznaavao narod Kariba.
KAPGRASOV (CAPGRAS) SINDROM
Ovaj sindrom je 1925. godine izdvojio Kapgras. On
pod ovim imenom opisuje jedan oblik sumanutosti*
koji karakterie sistematska nemogunost prepozna-
vanja osobe koju je bolesnik ranije poznavao. On
uoava slinost s tom osobom, ali smatra da je re o
njenom dvojniku. Ovaj poremeaj je praen osea-
njem stranosti spoljnog sveta i izmenjenom emocio-
nalnou.
Kapgrasov sindrom razlikuje se od drugih pore-
meaja objektivnog identifikovanja osoba (lano pr-
epoznavanje*, neprepoznavanje ili Fregolijeva ilu-
zija u okviru koje pacijent smatra da su osobe
samo razliita oblija jedne iste linosti koja se
maskira).
Iako je ovaj sindrom uglavnom vezan za jednu ili
nekoliko osoba iz neposredne okoline, on moe i da
se proiri: postoje i viestruki dvojnici a ima i pojava
vlastitog dvojnika. Prisustvo ovog sindroma ne pod-
razumeva neku pravilnu evoluciju, ali pokazuje ten-
denciju ka ponavljanju. Javlja se tokom akutnih
psihotinih epizoda ili u zavrnoj fazi hroninih
psihoza*, posebno shizofrenih ili paranoinih, u ko-
jima preovlauju ideje proganjanja* i veliine*.
Zapaa se takoe i u nekim konfuznim stanjima*.
Odnedavna, ovom se sindromu pripisuje organsko
poreklo (epilepsija, povrede lobanje, modano-vas-
kularni akcidenti, etilizam).
K. Dekan i A. Lo
Red. V. P. i N. C.
KAPTATIVNOST
od lat. captare, hvatati, uzeti
Kaptativnou se naziva instinktivna tenja svakog
malog deteta da prisvaja ono to ga okruuje, to
mu se nae nadohvat ruke ili mu slui.
Za fazom kaptativnosti sledi faza davanja ili oblativ-
nosti*.
KARAKTER, KARAKTEROLOGIJA
Ovaj pojam se moe proiriti i na odraslu oso-
bu; postoje kaptativne majke koje nisu u sta-
nju da svom detetu dozvole da se postepeno osa-
mostali.
Jedinci lako postaju kaptativni.
A. Poro
KARAKTER, KARAKTEROLOGIJA v. Karak-
terna neuroza
od gr. charakter, osobenost, beleg, znamenje
ak i ako odbacimo njegova moralna i drutve-
na znaenja, pojam karakter zadrava nekoliko
oprenih znaenja. On, zapravo, podjednako ozna-
ava:
1) opte ponaanje u drutvenim odnosima;
2) preovladavajuu sklonost u oblasti oseanja;
3) prirodu uobiajenog raspoloenja.
Meutim, shodno svojoj upotrebi u psihologiji, ovaj
pojam izraava relativno jedinstven i stalan nain
oseanja, miljenja i htenja neke jedinke. U skladu
sa etimologijom, na karakter se, jo od Demokrita,
obino gledalo kao na ig koji je sudbina utisnula
na nau ljudsku stvarnost i to dvostruki ig, poto je
karakter ujedno uroen i nepromenljiv. Svaka
se jedinka raa, ivi i umire prema sopstvenoj priro-
di, kao to je krokodil krokodil i ne menja se,
govorio je Alen (Alain).
Samo, ta priroda se moe tumaiti:
1) u uem smislu, kao kada Le Sen (Le Senne) u
njoj vidi skup uroenih sklonosti koje obrazuju
duhovni kostur oveka, to bi, u stvari, dovelo do
poistoveenja karaktera i temperamenta*;
2) u irem smislu, na primer, kada Polijan (Pauli-
an) kae da je karakter ono to ini da neka linost
bude upravo ona, a ne neka druga, poistoveujui
karakter i linost*.
Istini za volju, karakterologija je obino nalazila
svoje mesto u nekom prelaznom podruju a da bi
svoje spoznaje organizovala i klasifikovala, usvojila
je tipoloke* principe.
Poev od antike, stalno su se javljali novi i novi
sistemi koji su razlikovali odreene tipove, bilo na
osnovu nekog opteg sagledavanja onog to se smat-
ralo okosnicom strukture linosti, bilo na osnovu
izvesnog broja konstitucionalnih osobina koje su se
smatrale znaajnim.
I. TELESNI (SOMATSKI) PRISTUP
U zaetku ovih razmiljanja, uz razlikovanje tempe-
ramenata koje je uvela humoralna medicina, lei
ideja da postoji neki odnos izmeu telesnog sklopa i
psiholokog ustrojstva.
Iz perspektive kauzalnosti, u moderno doba, istrai-
vanje je krenulo u tri pravca a to su:
1) somatski, sa Sigoom (Sigaud) koji, zavisno od
toga koji organski aparat ima najvaniju ulogu,
272
razlikuje muskularne, respiratorne, digestivne i cereb-
ralne tipove, a Mekolif (Mac Auliffe) dodaje iste
tipove i meane tipove, pri emu se uoavaju dve
velike kategorije: ravni i okruglasti;
2) neuroloki, naroito posle Pavlovljevih i Behte-
revljevih radova, koji su u Rusiji nadahnuli mnoga
tipoloka istraivanja: Smolevski opisuje, s jedne
strane, uravnoteen tip ija je suprotnost inertan tip,
a sa druge, razdraljiv tip, sa njemu simetrinim
inhibiranim tipom; Teplov i Nebilicin grade jedan
sistem na osnovu triju osnovnih svojstava nervnog
sistema, snage, mobilnosti procesa, ravnotee izme-
u ekscitacije i inhibicije;
3) endokrini, koji naroito koristi Pende, sa jasnije
izraenim karakterolokim pretenzijama, gde se raz-
likuju dva osnovna biotipa i dva podtipa (steni-
an, astenian) koji uglavnom zavise od osnovnih
endokrinih odlika: izduene, tahipsihine, nepostoja-
ne i razdraljive osobe, i oniske, bradipsihine, po-
stojanije, smirene osobe.
Ma kako ovi pokuaji katkada bili sugestivni i
zanimljivi a Diblino (Dublineau) je pokazao
znaaj istraivanja u oblasti refleksologije oprez-
nije bi bilo dii ruke od objanjavanja i ograniiti se
na konstatovanje odnosa koji postoje izmeu inje-
nica biotipologije i pokazatelja karakterologije. Naj-
bolji primer tog novog pristupa je eldon (Sheldon)
koji je, u duhu statistike, razradio:
a) jednu konstitucionalnu antropologiju, gde se po-
mou jedne skale od 1 do 7 poena izraava stupanj
zastupljenosti svake od komponenata:
endomorfni, koji se odlikuje razvijenou unut-
ranjih organa;
mezomorfni, kod kojeg dominiraju somatske
strukture kosti, miii;
ektomorfni, sa predominacijom nervnog sistema;
b) jednu tipologiju temperamenata koja razlikuje tri
tipa, kojima, pak, odgovara dvadeset osnovnih crta
karaktera:
viscerotonija, koju posebno odlikuje oputenost
u dranju i kretanju, sklonost ka udobnosti, drue-
ljubivost, zadovoljstvo sobom;
somatotonija, koja se naroito odlikuje vrsti-
nom u dranju i kretanju, sklonou ka preduzetni-
tvu, agresivnou, krutou u psiholokom smislu;
cerebrotonija, obeleena, pre svega, uzdranou
u dranju i kretanju, sklonou ka liavanju, inhibi-
ranom komunikativnou, potrebom za usamljeno-
u, kontrolisanjem emocija.
Izraunavanje korelacija u okviru ovih dveju klasifi-
kacija pokazalo bi podudarnosti dovoljne da doka-
u da, kod svakog pojedinca, tri koeficijenta razvoja
biotipolokih komponenata odraavaju odgovaraju-
i znaaj svakog od ovih karakterolokih tipova, pri
emu se najvea uestalost javlja kod srednjih bez
dominanti, na primer formule 443 ili 343.
273
II. PSIHOLOKA PERSPEKTIVA
Karakterologija je zaguena klasifikacijama koje
strogo izvode razliite tipove na osnovu kombino-
vanja onih karakternih osobina koje se smatraju
fundamentalnim. Pokuaj da se vri pozitivan nad-
zor nad osnovnim podacima i izraunaju psiholo-
ke korelacije predstavlja originalnost i vrednost
Hajmansove (Hevmans) tipologije ijoj je popular-
nosti u Francuskoj doprineo Le Sen. Izdvojena su
tri glavna svojstva iju je nezavisnost valjalo prove-
riti faktorskom analizom [Goe (Gauchet) i Lam-
ber (Lambert), 1959]:
emotivnost, koja se pre svega sastoji u tome da se
svakoj sitnici pridaje veliki znaaj;
aktivnost, to e rei sposobnost da se odreena praecox* i histerija*, Jung protivstavlja introverziju*
energija utroi na neki jasno postavljen cilj;
odraz predstava, koji je trenutan kod pri-
marnog tipa a, naprotiv, dalekosean kod sekun-
darnog .
Njihovo kombinovanje daje osam dobro poznatih
tipova:
Emotivan, aktivan, primaran (EAP): kolerine
osobe;
Emotivan, aktivan, sekundaran (EAS): strasne
osobe;
Emotivan, neaktivan, primaran (E n AP): nervozne
osobe;
Emotivan, neaktivan, sekundaran (EnAS): oseajne
osobe;
Neemotivan, aktivan, primaran ( n EAP): sangvinine
osobe;
Neemotivan, aktivan, sekundaran (nEAS): flegma-
tine osobe;
Neemotivan, neaktivan, primaran ( n E n AP): amorfne
osobe;
Neemotivan, neaktivan, sekundaran (nEAS): apa-
tine osobe;
Hajmans primeuje da se ovim kombinacijama os-
novnih dimenzija pridruuju i neka sekundarna svo-
jstva, sa velikim stepenom verovatnoe, to bi omo-
guilo da se saini potpuniji opis karaktera.
Na primer, nervoznom tipu se najvie pripisuju
sledee osobine: impulzivan, naprasit, uvred- koje povezuju razliite, normalne i patoloke, fizike
ljiv, rasipan, tat. Hajmans u duhu nalik e- i psihike pojave. Usvajajui jednu od konstanti
ldonovom predloio je, s druge strane, da se
njegova tipologija predstavi u obliku kocke ije
tri dimenzije predstavljaju tri komponente karak-
tera. Tako su onih osam opisanih tipova samo rog-
ljevi kocke, dok se ljudi kod kojih se osnovne
osobine meaju u vie ili manje jednakoj srazme-
ri nalaze oko preseka dijagonala, tako da pravci
i mera udaljenosti od dotine take predstavljaju
isto tako idealan nain da se izraze razne indi-
vidualnosti. No ovaj predlog nisu prihvatili pred-
stavnici pomenutog sistema koji, svesni njegovih
nedovoljnosti, preporuuju da se naporedo, posle
Le Senovih radova, istrauju komplementarni
KARAKTER, KARAKTEROLOGIJA
uroeni faktori i da se ide na otvaranje prema ne-
koj vrsti personologije [Le Gal (Le Gali)].
Meutim, podjednako teei pozitivnosti, drugim
putem su krenuli neki psihijatri koji, smatrajui da
pojedine psihoze nastaju usled snage ili slabosti
osnovnih psihikih struktura, misle da upravo one
pruaju, kad su patoloki naglaene, koristan instru-
ment karakteroloke analize.
U tom duhu, klasinom uenju o konstitucijama*,
kako su ga razvili Dipre (Dupre), zatim Delmas i
Bol (Boli), na planu karakterologije su, pretpostav-
ljena dva sistema:
1) Jungova tipologija: prihvatajui bipolarnost li-
bida* na ijim se krajnjim takama nalaze dementia
i ekstroverziju*. Ipak, taj uveni par suprotnosti,
koji je Ajzenk (Evsenck) i statistiki potvrdio, vero-
vatno je ono najmanje originalno u njegovoj karak-
terologiji. Uostalom, on ju je upotpunio jednom
funkcionalnom tipologijom u kojoj se diferencira-
nje vri na osnovu toga koja od etiri osnovne
funkcije preovlauje: miljenje, oseanje, oseaj, intu-
icija. On naroito odbacuje opteprihvaene koncep-
cije protivstavljanja osobina introverzija-ekstrover-
zija u vidu alternative neko moe da bude jedno
ili drugo kao i mogunost da ta opozicija pred-
stavlja, kao kod Ajzenka, polove jedne iste pro-
menljive. Za Junga, izmeu ekstroverzije i intro-
verzije postoji jedan dinamian odnos u kome po-
tiskivanje i kompenzacija igraju sutinsku ulogu:
kada kod neke jedinke nadvlada ekstroverzija, vero-
vatno usled bioloke determinacije, introvertno us-
merenje biva potisnuto i ostaje u nekom stanju
arhajske aktivnosti (spremno da u nekim patolo-
kim situacijama stupi na pozornicu), umesto da se
svesni procesi razvijaju i diferenciraju.
2) Kremerova (Kretschmer) tipologija: polazei od
Krepelinovih (Kraepelin) i Blojlerovih (Bleuler) ra-
dova, i to naroito od razlikovanja sintonog* i shizo-
idnog* karaktera, Kremer je stvorio svoje ogrom-
no, u Francuskoj najee nedovoljno poznato delo,
koje je neprekidno doraivao. Po njemu, tipologija
nije puko pitanje klasifikacije, ve istraivanje veza
biotipologije, Kremer razlikuje leptozomni tip, us-
kog, vitkog, viljastog tela, i pikniki tip, irokog,
kratkog, ugojenog tela, dodajui i atletski tip, koji se
odlikuje snagom skeleta i muskulature. Ruku na
srce, samo mali broj ljudi moe da se razvrsta na
ove tipove i valja prihvatiti postojanje meovitih
oblika koje je valjano ispitao Rohden, a od kojih
treba razlikovati displastiki tip, koji je manje tip, a
vie heterogeni skup devijantnih oblika.
Dokazano je da izmeu ovih tipova i bolesti, naroi-
to duevne, postoji veza, u isto konstitucional-
nom smislu. S jedne strane, nju potvruje koncen-
tracija leptozomnih tipova u shizofreniji* (50%), a
KARAKTER, KARAKTEROLOGIJA
piknikih tipova u cirkularnoj psihozi* (65%), to je
uoio Vestfal (Westphal), a, sa druge, prouavanje
predpsihotinih linosti i normalnih karaktera koje
su Kremer i njegovi uenici opisali sa esto izuzet-
nom tanocu i podrobnou, trudei se da svaki to je na primer pokazao rajder (Schreider)
put daju i njihove morfoloke osobine [Rohraher
(Rohraeher)]:
cikloidni temperament, u kome se elementi hipo-
manije i depresije prepliu na osnovu jedne promen-
ljive dijatetike proporcije, kome, u normalnoj
psihologiji, odgovara ciklotimni* temperament koji
se, kao to je poznato, javlja u razliitim oblicima, a
naroito u izvesnim srednjim organizacijama koje se
nazivaju sintoninim temperamentima;
shizoidni* temperament, u kome udco elemenata
hipersenzibilnosti, odnosno nesenzibilnosti, pokazu-
je srazmeru psihestezije, sa tipinim varijantama
(senzitivan, despot, idealist, boem, ...) ko- predlaui sliku kocke prema kojoj je jedan poje-
je se sreu u ravni normalnog shizotimnog* tempera-
menta. Ove suprotnosti upotpunjene su docnije opi-
som, koji je ostao nedovren i neutanaen, iksotimi-
kog temperamenta atletskog tipa koji se pribliava
prilino nepouzdanim spekulacijama o postojanju
epileptinog karaktera [F. Minkovska (F. Min-
kowska), Valon (Walon)].
Premda se psihoanaliza suprotstavlja hipotezi o
konstitucionalnoj strukturi na kojoj poiva karakte-
rologija [Muijeli (Mucchielli)], prednostima raz-
vrstavanja na tipove nije odoleo ni Frojd (Freud) sa
uenicima (90% pacijenata na koje se primenjuje
psihoanaliza spada u okvir karakternih neuro-
za*). Frojd je predloio dve tipologije:
prvu, na osnovu premoi jednog od sistema
psihikog aparata, na pr. karakter sa snanim su-
per-egom;
drugu, na osnovu fiksacije za jednu od faza
evolucije libida, na pr. analni karakter.
Ipak, u vezi sa razvojem problema i ideja to je
saeto izloio Grin (Green), 1967 na osnovu
Rajhovog (Reich) doprinosa, kao i kasnijih Feder-
novih i Fenihelovih (Fenichel) radova, zadrano je,
pre svega, razlikovanje histerinog* i opsesivnog*
tipa koje je, u Francuskoj, Buve (Bouvet) razjasnio i
upotpunio.
Stereotip primer sa govorom koji je izneo Gijom
(Guillaume) to pokazuje odgovara potrebi za
ekonominou i bezbednou u pristupu drugom. Fuko (Foucault), luake smestila u klinike katego-
Prilazim, veli Riker (Ricoeur) pojedincu naorua-
nom znacima i pokuavam da ga uhvatim u vie ili
manje gustu mreu naih apstrakcija.
Mada je dugo izgledalo da karakterologija predstav-
lja korpus osnovnih istina, u pokuaju da se unese
reda u psihologiju obeleja linosti* (Linost*), namere bile bolje definisane a metode pouzdanije od
danas ona u onoj meri u kojoj se o njoj uopte
govori nije na ceni u strunim krugovima, a
naroito ne u psihijatriji.
Istina, teko je mirno prihvatiti esto skretanje
karakterologije u tumaenje i razjanjenje celine jed-
ne linosti na osnovu etoloke formule koja joj je
274
zajednika, u najboljem sluaju, sa 12% ovean-
stva. Uostalom, ono to je o toj izvornoj indivi-
dualnosti reeno, deluje povrno, ak i neprirodno.
Mogunost da se obuhvate razliiti sistemi kao
uprkos razlici u gleditima i metodama, pre izaziva
podozrenje nego to ubeuje. Utoliko pre to se tu
upliu i astrologija i marginalne discipline ije su
dodirne take oduevljavale Alendija (Allendv)
(Temperament*).
S druge strane, u ovim sistemima, metodologiji kla-
sifikovanja oigledno nedostaje strogost, a kako to
pokazuje Relen (Reuchlin), vlada u osnovnim alter-
nativama konfuznost. Tako:
za Kremera, tipovi oznaavaju as najlepe i
najuverljivije primere, as arine take statistike
raspodele;
dinac, na primer, do izvesne mere emotivan, Haj-
mans ukida prvobitnu nameru tipologije koja podle-
e drugoj logici, kategorijalnoj, a ne vie dimen-
zionalnoj, logici da ovek jeste ili nije emotivan.
Meutim, dubinski razlozi ovog prestanka intereso-
vanja nalaze se drugde.
1) Verovanje u sudbinski karakter, kao i u raz-
nolikost sposobnosti, danas u pitanje dovode svi
psi [Psy psiholozi, psihijatri, psihoanalitia-
ri] ponekad iz dogmatskog predubeenja. Tako
je Sev (eve) sklon da porekne psiholoku osobe-
nost poto mu se istorijsko ustrojstvo drutva ini
dovoljnim da objasni priznatu razliitost ljudi. Iza
toga takoe stoji i jedna dijalektika koja ima i
dobrih strana, a po njenim argumentima, priznava-
nje neke fundamentalne individualnosti protivrei
nadi da se svet i ovek izmene politikim delova-
njem na sredinu. Lisenko je, iz istih razloga, poricao
genetiku.
2) Danas je uobiajeno da se tenja ka klasifikova-
nju smatra odbijanjem da se shvati, ak se veruje i
da bi pogled ili sluanje naruili nedeljivost bia.
Uostalom, ovo negiranje, koje jo vie zahvata semio-
logiju i nozologiju, nije puka osuda jednog povrnog i
lenjog stava opisivanja. Ono dovodi u pitanje, na
mnotvo naina, jednu politiku koja pojedince za-
tvara u mreu oznaka, kao to je, kako protestuje
rije i meu zidove psihijatrijske bolnice.
Nema sumnje da bi mnogi psihijatri lake skrenuli
deo svoje panje sa psihogeneze i sociogeneze i
usmerili je na karakternu predispoziciju kada bi
na raspolaganju imali jednu karakterologiju ije bi
onih koje predlau postojee tipologije.
A. Luoni i P. Berne
J. NUTTIN, La structure de la Personnalite, Pari, P U F ,
1965; M. REUCHLIN, La psychologie differenlielle, Pari,
PUF, 1969.
275
KARAKTERNA NEUROZA
od gr. charakter, osobenost, bclcg, znamenje
Karakterna neuroza je entitet opisan u psihoanali-
tikoj psihopatologiji. Ona je definisana postoja-
njem karakternih crta kakve se zapaaju u simpto-
matskim neurozama, ali bez simptoma: opsesivni
karakter se definie perfekcionizmom, potrebom za
istoom, ali nema ni sumnje ni kompulzije. Fiksaci-
je koje prirodno odgovaraju nastanku ovakve pato-
logije, tvrdiluk, tvrdoglavost, skrupuloznost, esto
je prate. Karakterna neuroza je, dakle, asimpto-
matska i egosintonina, to jest ona ne remeti
funkcionisanje Ja ije odbrambene sisteme definie.
Tako se mogu opisati sledee karakterne neuroze:
histerina;
fobina;
opsesivna.
Isto tako postoje neurotini karakteri, definisani
tipovima fiksacije koji se u njima zapaaju:
oralni karakter;
analni karakter;
pregenitalni karakter;
genitalni karakter, itd.
U naelu, subjekt sa karakternom neurozom pati
samo utoliko to njegova okolina ne potuje njegov
nain ivljenja i delovanja: u dejoj psihijatriji, rodi-
telj tog tipa esto predstavlja izvor reaktivnih pote-
koa pa samim tim, kako izgleda, i agens transgene-
racijske transmisije neurotinih stanja.
U stvari, simptomatske neuroze se ne javljaju u
kontinuitetu sa dejim neurozama, nego na podlo-
zi karakterne neuroze koja se dekompenzuje prili-
kom neke traume, esto neke epizode genitalnog
ivota.
Mehanizam takve neuroze emo pokazati na prime-
ru opsesivnog karaktera koji se ispoljava u vidu
borbe za istou. Kontrainvestiranje analnih pulzija
stvara reaktivnu formaciju vezanu za istou, po-
tom opsesivni karakter (ili karakternu neurozu).
Neka doe do neke promene u ravnotei Ja i sum-
nja se uplie u mirnu izvesnost vezanu za postizanje
istoe. Tada se na podlozi opsesivnog karaktera
javljaju kompulzivna proveravanja.
Razlika izmeu karaktera i simptoma, isto kao i
njihova slinost, pokazuju da karakterna neuroza
nije uvek potpuno asimptomatska. Patnja nije uvek
odsutna iz ivota subjekata koji su uspeli zahvalju-
jui snazi svog karaktera. Re je o linostima koje
su postigle znaajne uspehe u drutvenom ivotu, ali
po cenu unutranje nelagodnosti, te emocionalnih i
seksualnih potekoa.
U sluaju kada subjekti trae savet za psiholoke
probleme, te pate od patoloke normalnosti, in-
dikacije za psihoanalitiko leenje su ograniene:
karakterni oklop moe da bude doveden u pitanje
zbog narcisistike osetljivosti takvih subjekata (Na-
rcisistiki* karakter). Gledano sa tog stanovita, tre-
KARDIJAZOLSKI OK
ba razlikovati i pravu, asimptomatsku ili paucisim-
ptomatsku, karakternu neurozu, osnovu simptomat-
skih neuroza, i neurotini karakter koji moe biti
krajnji ishod psihotinog razvoja u detinjstvu.
S. Lebovisi
KARBONARKOZA
od lat. carbo, ugalj i gr. narke, obamrlost
Izgleda da je anoksemija snaan intelektualni stimu-
lans, kao to proizlazi iz nekih zakljuaka u vezi sa
asfiksijom; to stimulisanje eksperimentalno je izvre-
no inhalacijom azot-oksidula [Montasi (Montassut)
1 ako (Jacquot)].
Prvu tehniku hiperkapnije bez anoksije (1929) dugu-
jemo Lovenhartu (Lovvenhaart).
Fon Meduna (Von Meduna) je, 1950, preuzeo meto-
du ovog autora, primenjujui je posebno na psiho-
neuroze i psihosomatska oboljenja. Ova terapija se
mnogo primenjivala u Sjedinjenim Amerikim Dra-
vama, gde je i doivela izvestan uspeh.
Montasi, sa saradnicima, primenjivao ju je 1954.
godine, u ritmu od 1 do 50 seansi, 2 do 3 puta
nedeljno, u neurozama i u poremeajima izazvanim
nekom konfliktnom situacijom. Ona se sastoji u
tome da se pacijentu da da udie meavinu od 75%
0 2 i 25% procenata CO 2 , sve dok ne izgubi svest.
Ova danas praktino naputena terapija, delovala je
prvenstveno na otklanjanje izvesnih inhibicija.
Ima slinosti sa okovima indoklonom*.
A. i M. Poro
KARDIJAZOLSKI OK
Kardijazol, ili pentametilenetetrazol, jeste kardio-
vaskularni analeptik ija se sposobnost da, kada se
upotrebi u jakim dozama, intravenozno, izaziva
konvulzije, koristi u psihijatriji, za leenje nekih
duevnih oboljenja.
Fon Meduna (Von Meduna), iz Budimpete, polaze-
i od hipoteze o antagonizmu epilepsija-shizofreni-
ja, predloio je, 1932. godine, da se kardijazol
primeni u terapiji shizofrenih bolesnika. Opiti i po-
tonja istraivanja pokazali su da je ova radna hipo-
teza bila pogrena; njeni rezultati, meutim, pokaza-
li su se uspenim, poto su omoguili otkrie efikas-
nosti konvulzivoterapija, sizmoterapija*, i u drugim
oboljenjima, naroito u manino-depresivnoj psiho-
zi*.
Ubrizgava se oko 8 mg/kg 10% rastvora, da bi se
postigla konvulzivna kriza. Anksioznost izazvana
neuspelim krizama, nunost davanja intravenozne
injekcije bolesnicima koji nisu uvek posluni, nepo-
godnost unoenja jedne hemijske supstance u orga-
nizam, naveli su veinu autora da ovu terapiju
zamene elektrokonvulzivnom terapijom*.
Ipak, kardijazolski ok ima svoje pristalice, naroito
kada se konvulzivoterapija kombinuje sa Zakelo-
vom kurom*.
M. Poro
KARDIOPATIJE
KARDIOPATIJE
od gr. kardia, srce i pathos bol, patnja
Ako, s jedne strane, ostavimo po strani sluaje-
ve cerebralne arterioskleroze* a s druge, lane
srane bolesnike, kao i funkcionalne srane smet-
nje (tahikardija, ekstrasistole) koje obino prate
neuroze i hipertireoidizam, valja priznati da su
duevni poremeaji uzrokovani kardiopatijama
relativno retki.
Ovo miljenje nisu delili nekadanji autori koji
su opisali neku vrstu sranog ludila i predano
radili na stvaranju psihopatskih tipova na osno-
vu vrste oboljenja sranih zalistaka, ili njihovih
omotaa. A Roe (H. Roger) je, 1953, sainio
izvanredan opti pregled tih nekadanjih radova,
kao i izvesnih novijih [Kiler (Cullerre), Fabr (Fab-
re), D'Astros (d' Astros), Lobri (Laubrv), Dozi
(Dozzi)]; naroito se pomno radilo na uspostavlja-
nju paralela, ak i utvrivanju parova suprotnos-
ti, izmeu psihikog ponaanja obolelih od aorti-
tisa, uvek manje ili vie anksioznih ili razdralji-
vih, i obolelih od mitralne stenoze, kod kojih je
isticana sklonost ka depresiji.
Miljenja smo da ne postoje psihoze svojstvene
kardiopatiji i da ulogu, pre svega, igraju mehaniz-
mi pomou kojih ova oboljenja mogu da se odraze
na psihiko stanje; pomenuti mehanizmi su vrlo
raznoliki.
U akutnoj fazi, fazi endokarditisa, mogu da se
opserviraju smetnje koje spadaju u mentalnu kon-
fuziju*, naroito ako postoji izrazito febrilno sta-
nje; infektivni karakter endokarditisa poveava
sklonost ka konfuziji i mogunost septinih embo-
lija koje mogu dovesti do encefalitisa*, menin-
go-encefalitisa* ili apscesa mozga*.
A. Roe je podsetio na to da postoje i psihiki
oblici zloudnog endokarditisa sa sporim napre-
dovanjem koji se nekada komplikuje paretikim
poremeajima [Pa (Pages), Vidal, Lemjer (Lemi-
erre), Debre (Debre)].
U docnijoj fazi srane dekompenzacije, cerebralni
edem, anoksemija mogu da objasne izvesna stanja
pospanosti i torpidnosti, ili manje nastupe suma-
nutosti* (Bouffees delirantes) i nastupe oneiriz-
ma*, esto nagovetene asistolijom; ove manifes-
tacije obino dobro reaguju na terapije usmerene
na dekompenzacije.
Kod oteenja zalistaka, uoeni su i neki sluajevi Raznorazni inioci idu naruku pojavi velikog bro-
oneirinog delirijuma praeni snanom anksioz-
nom i halucinatornom agitacijom [Pitoa (Pitois),
erer (Scherrer) i Devale (Devallet), Base (Bas-
chet)]; no oni se gotovo uvek javljaju onda kada
doe do komplikacija, esto febrilnih (jetrena ili
pluna kongestija).
Podvucimo i uestalost kranijalne hipertenzije*,
kod dilatacija desnog srca, putem venoznih zasto-
ja. Ova hipertenzija, nekada vrlo poviena sa
276
manometrijske take gledita, koja se, uopte
uzev, dosta dobro podnosi, jedino se oituje bla-
gim glavoboljama i izvesnom bradipsihijom, sa
optuzijom ili bez nje.
Valja istai uestalost teih ili blaih anksioznih*
stanja kod kardiopatija aorte, snanu anksioznost
kod angine pektoris i perikarditisa.
Vorms (Worms) je opisao psihiku formu infarkta
miokarda.
Postoje i neke opservacije interpretativne sumanu-
tosti, napada hipohondrije*, u ijoj su osnovi
cenestezijski poremeaji koji prate kardiopatije.
itav niz blagih psihoneurotinih stanja moe se
uoiti kod mlaih subjekata koji boluju od sra-
nih oboljenja, osuenih na miran ivot, svesnih
svoje slabosti i, neretko, rtava kompleksa inferi-
ornosti*.
Neki sluajevi mitralnog nanizma idu uz optu
nezrelost i duevnu zaostalost.
Bret i Koler (Kohler) su, od 88 dece sa cijanozom,
konstatovali intelektualnu zaostalost u dobroj po-
lovini sluajeva (49), kao i karakterne i neurolo-
ke poremeaje.
U odrednicama o cerebralnoj arteriosklerozi* i
arterijskom pritisku* moe se videti udeo ovih
inilaca u determinisanju psihikih poremeaja.
Posebno mesto u kardiologiji danas zavreuju
jatrogeni psihiki poremeaji. Poznata je odgovor-
nost izvesnih kardiotropnih medikamenata, na
primer digitalina [Dirozje (Durozier), 1874], za
retke epizode konfuzije i halucinacija, praene
elektroencefalografskim anomalijama (digitalina
intoksikacija). Danas se veoma istie mogunost
depresivne evolucije, nekada vrlo ozbiljne, u toku
terapije lekovima za snienje arterijskog pritiska
(derivati rezerpina, klonidin, alfa-metildopa, be-
ta-blokatori.
U okviru kardiohirurgije, pored predoperacionih
psiholokih reakcija (anksioznost, poremeaji ka-
raktera, reakcije samoisticanja), postoperatorne
psihijatrijske komplikacije relativno su este i
uvek povezane sa linou subjekta: anksiozne
konfuzno-oneirine psihoze, depresivna stanja, fo-
bine i hipohondrine reakcije. Lunde smatra da
valja strepeti i od ozbiljnih poremeaja linosti
prilikom dubinskog naruavanja slike tela, u slu-
aju presaivanja srca.
ja komplikacija: pre svega usled, s jedne strane,
same prirode kardiopatije (izgleda da su subjekti
koji pate od mitralnih oboljenja osetljiviji na hi-
rurke zahvate; s druge strane, tu je i atmosfera
ispunjena sloenim tehnikim ureajima iji je
anksiogeni uticaj ve istaknut, kao i duina ek-
strakorporalne cirkulacije i postoperativna medi-
kamentna terapija.
A. Poro, P. Kahe, P. Termoz i Z. - K. Skoto
277
KARENCIJA AUTORITETA
od lat. carere, nedostajati i augere, uveati, otuda auc-
tor, proizvoa, autor
Poslednjih godina, emocionalna karencija* kod de-
teta bila je predmet mnogih ozbiljnih prouavanja.
Postoji, meutim, jo jedna karencija, isto tako
tetna za formiranje linosti deteta i za njegovu
uspenu drutvenu prilagoenost, karencija autori-
teta. Obino otac, u okviru porodice, ima takav
autoritet ije odsustvo ili insuficijencija mogu imati
pogubne posledice u detinjstvu, a naroito u adoles-
cenciji i zrelom dobu.
Oeva uloga nije potpuno bez znaaja ni u prvim
mesecima, ali e ona biti sve vea dok e se majina
uloga polako smanjivati. Njihove uloge e se izjed-
naiti negde oko sedme godine, a zatim e obe
gubiti na znaaju, sve dok potpuna nezavisnost,
eljeni cilj, ne omogui detetu da deje odnose kakve
je imalo sa roditeljima zameni odnosima odraslih
ljudi. I moe se rei da su roditelji tek onda uspeno
vaspitali dete ako su ga nauili da moe i bez njih.
Oev autoritet moe da se oituje i preko majke,
ako se tako moe rei. Poeljno je, u stvari, da otac,
u svim okolnostima, ma kakvo bilo njegovo lino
miljenje, pred decom slepo odobrava i otvoreno
podrava majine odluke a da se sa majkom docnije
raspravi u etiri oka.
Onda kada se neposredno oevo meanje pokae
nunim, ono, koliko je to mogue, mora biti jasno,
kratko, odluno i odmereno. Narodna izreka da
onaj ko voli i kanjava pokazuje da bez ljubavi
nema pravog autoriteta. Oinska ljubav treba ipak
da se pokazuje na neki drugi nain a ne samo golim
ispoljavanjem autoriteta, mada neophodnog. Postoji
hiljadu naina da se ona izrazi.
Preterano autoritativan otac moe ii u krajnost, a
jo je najasnija krajnost preterana zatita deteta.
Dete postaje odraslo onoga dana kada pone da
prihvata nesigurnost kao vrstu normalnog rizika.
Prvi zadatak svakog oca jeste da naui svoju decu,
sinove pogotovo, da ne bei od rizika. Ako je na
njemu da pazi da opasnosti budu u skladu sa deteto-
vom moi da na njih reaguje, ne treba da se slui
svojim autoritetom da bi u detetu unitio svaki duh
inicijative i odvanosti.
Autoritet nije sinonim za tiraniju. Pravi autoritet
mnogo je pre poziv nego pritisak (. Siter i A.
Luoni). Pojedini oevi teroriu svoju decu pre-
teranim verbalizmom, okrutnou, pa ak i mr-
njom. esto osetljiv i hiperemotivan, sin nekog
strogog oca osea se nemonim da se nosi sa
takvim ocem lienim razumevanja, koji je posti-
gao blistav uspeh u ivotu. Kafka je potresno
opisao, u Pismu ocu, emocionalne tekoe koje
je doivljavao u prisustvu stranog oca. Imao je
nameru da svome delu da zajedniki naslov Po-
kuaj izbavljenja iz oeva kruga, a jedan dobit-
nik Gonkurove nagrade je pod naslovom Ljudo-
KARIOTIP
der opisao lik jednog dominantnog oca omrae-
nog ak i posle smrti.
Insuficijencija oevog autoriteta, oigledno znatno
ea, neretko ima teke, dalekosene posledice,
ak i ako su njeni neposredni uinci ponekad ma-
nje vidljivi. Ona dovodi do vrlo nepotpune struk-
turacije linosti, to ima mnogobrojne ozbiljne
posledice.
. Siter i A. Luoni prouavali su posledice ovih
karencija autoriteta: taj sindrom, s jedne strane,
obuhvata neke osobine koje naruavaju struktu-
ru linosti a, s druge strane, neke odlike koje se
tiu subjektovih odnosa sa svetom. Karakter je
lien, vrstine, postojanosti, sposobnosti prua-
nja otpora, izraena je neodlunost, nesigurnost i
nehajnost, ak i kada je re o linom zadovolj-
stvu, ili, pak, udljiva zanesenost. Moralno ose-
anje je oskudno, lieno lestvice vrednosti i
svodi se na kruti konformizam koji se prihva-
ta rutinski, odnosno iz lagodnosti. Odnosi izme-
u takvog bia i njegove sredine poremeeni su
usled nepostojanosti linosti, koja ne ume ni da
se brani ni da se organizuje za borbu ili traj-
nije kontakte. Ponekad se takva osoba nepro-
miljeno upusti u neki rizik ili pak, zauzme stav
povlaenja, to dovodi do mnogih poraza; sve
to esto izaziva oseanje nespokojstva ili nesi-
gurnosti koje dovodi do anksioznih* neuroti-
nih stanja. Zbog takve nepostojanosti nikakvo
dubinsko vezivanje nije moguno, uprkos po-
vremenoj povrnoj afektivnosti ili plemenitim po-
rivima.
Ove osobe vrlo esto razmiljaju o samoubistvu* kao
jedinom mogunom izlazu iz svake, pa i najmanje
tekoe, a katkada ga i izvravaju.
S druge strane, pojedine osobe koje su u detinjstvu
patile zbog karencije autoriteta, podnose i uvaava-
ju, ak i na iznenaujui nain za svoje zrele godine,
svaki okvir, ak i krut, svaki autoritet koji namee
svoje zahteve, kao da istinski oseaju al za autorite-
tom. Upeatljiv primer za ovu pojavu predstavljao
je Gijom Apoliner.
M. Poro
M. POROT, Le role du pere dans l'evolution normale de
l'enfant, Rev. neuropsychiatr. inf., 13, 771 776, br. 1011,
o k t . - n o v . 1965; J. SUTTER et H. LUCCION1, Le svndrome
de carence d'autorite, Ann. med. Psvchol., 115 1,
897-901, maj 1957; M. POROT et H. LUCCIONI, La
nostalgie de l'autorite, Stid. med. et chir., 100, 12. febr.
1964.
KARENCIJA, EMOCIONALNA v. Emocionalna
karencija
KARIOTIP v. Hromozomi
od gr. karyon, orah, jezgro i lypos, lik, slika, trag,
obeleje
KASTRACIJA
KASTRACIJA
od lat. castrare, odrezati
Ovaj termin zapravo oznaava odstranjenje polnih
lezda, ali se esto mesa sa sakaenjem* genitalnih
organa, naroito mukog. U stvari ako somatske
posledice kastracije u doslovnom smislu reci spadaju
u oblast endokrinologije, njene psiholoke posledice,
nezavisno od sekundarnih efekata koji nastaju usled
poremeaja endokrinih lezda (Genitalne Malfor-
macije*, Menopauza*), iz psihoanalitike se per-
spektive mogu shvatiti samo u odnosu na funkciju
penisa u organizaciji libida. Zanimljivo je istai,
uostalom, da krivini zakonik osuuje na doivotnu
robiju zloin kastracije sa sakaenjem polnih organa,
dok je sterilizacija, kao oteenje lezda bez sakae-
nja, samo delikt nanoenja telesnih povreda.
U Frojdovoj teoriji, kastracija se pre svega javlja
kao deji fantazam* koji odgovara detetovom otkri-
u anatomske razlike meu polovima. Deji postu-
lat glasi da sva iva bia imaju penis i da njegovo
odsustvo kod nekih meu njima ne moe biti drugo
do rezultat ablacije.
Kod deaka, strepnja koja proistie iz te konsta-
tacije moe se pojaati nespretnim pretnjama okoli-
ne koja osuuje prve manifestacije deje seksual-
nosti, ekshibicionizam*, odnosno masturbaciju*.
Ovaj strah od kastracije svakako predstavlja ono
to e edipovsku* situaciju strukturirati u vidu
suparnitva oca i sina, omoguujui sinu da je
razrei odustajanjem od majke kao seksualnog ob-
jekta. Pojam kastracionog kompleksa oznaava
skup imaginarnih predstava koji taj strah izraava-
ju i prate.
Kod devojice, situacija od samog poetka izgleda
drukije: nema imaginarne ugroenosti penisa, ve
je posredi stvarno odsustvo tog organa. Tako e, u
odnosu na kompleks kastracije, njeno traganje ii u
smislu ispravljanja ili kompenzovanja ove otee-
nosti. Za nju to znai stupanje u edipovsku situaci-
ju, uz pojavu elje da prisvoji oev penis, odnosno
da dobije njegov supstitut, to e rei dete. Za
pojedine psihoanalitiare (F. Dolto), kompleks kas-
tracije kod devojice najee se razreava tek sa
prvim materinstvom.
U stvari, i kod jednog i kod drugog pola, traganje
nema za cilj penis, stvarni objekt, koliko falus,
imaginarni objekt, te penis postaje simbol falusa.
Sve se dogaa, u stvari, kao da nesvesno poznaje
smo jedan pol: muki. Od ulaenja u hipotetinu
faliku fazu organizacije libida, to jest priznavanja
fantazma imati ga ili ne kao takvog, zavisi orijen-
tacija i moguni izbor predmeta ljubavi odrasle oso-
be. U psihoanalizi neuroza, kompleks kastracije jav-
lja se stalno, razliito formulisan; oseanje stvarne
ugroenosti telesnog integriteta, esto uz premetanje
ugroenog objekta na druge delove tela (oi, zubi,
grudi...), to jest na druge simboline objekte (deca,
fekalije), fobian* strah od onoga to moe pred-
278
stavljati instrument ili agens kastracije (fobije od ivo-
tinja, orua sa otrim seivom)..., tabu devianstva,
elja za penisom, i zavist zbog penisa, oseanje inferi-
ornosti*, neurotina srameljivost, impotencija*, itd.
Seksualne perverzije* mogu se javiti kao nain da se
izbegne strah od kastracije, poricanjem razlike meu
polovima.
Namerno sakaenje*, bilo nad samim sobom (samo-
sakaenje), bilo posredstvom nekog interponiranog
lica (zahtevanje hirurkih intervencija), pre postavlja
problem psihoze: tu se fantazam kastracije upisuje u
samu stvarnost, u nedostatku mogune imaginarne
reference (Psihoze*, Psihoneuroze*).
Ovo omoguuje da se bolje shvati kako pojedini
hirurki zahvati (histerektomije, intervencije u pred-
elu prepona, estetska hirurgija nosa, izmeu ostalih,
mogu da reaktiviraju oblike deje anksioznosti i da
budu praeni anksioznim krizama, depresijom, pa
ak i sumanutou*, melanholinim* i naroito pa-
ranoinim* psihozama. Univerzalnost kompleksa
kastracije, esto osporavana u vezi je sa zabranom
incesta-.koja upravlja svakom strukturacijom neke
ljudske grupe u vidu drutva.
M. L. Laka-Monzen
KAT
Kat (catha edulis) je ibljasto bunje, poreklom iz
Arabije, koje raste u istonoj Africi. Slino je aj-
nom drvetu.
On predstavlja opasnu poast koja se danas iri na
Srednjem istoku, naroito u Saudijskoj Arabiji, Je-
menu, Adenu i susednim zemljama (Somaliji, Di-
butiju, Etiopiji, Keniji, Avganistanu).
Po tradiciji, pomae u sluaju lepre i melanholije, a
nekim muslimanima jo i danas slui za religiozno
meditiranje, potpomaui nono bdenje.
Kat sadri tri alkaloida, katinin, katidin (amorfni
alkaloidi) i katin, zbog kojih biljka ima odreena
fizioloka dejstva. Katin bi bio identian sa
d-nor-izo-efedrinom koji nadrauje simpatikus, a
neznatno se razlikuje od benzedrina, to objanjava
njegovo amfetaminsko x dejstvo.
Prodaje se u paketiima od 125 do 250 grama, a
upotrebljava etiri dana posle branja jer osueno
lie gubi svako dejstvo. Transport avionom je do-
veo do zabrinjavajueg irenja njegove upotrebe.
ovek koji vae kat potroi u proeku od 15 do
100 gr. dok ozbiljni toksikomani obrste do 250,
ak 400 gr.
vaui kat, subjekt u prvom redu ima oseaj zado-
voljstva, zaboravlja na glad i brige. Kada se euforija
pojaa, naviru ideje i uspomene, kretnje i rei posta-
ju spontanije, iako malo nepovezane. Oi su sjajne,
pogled ukoen, enice rairene, javlja se tahikardija i
hipertenzija.
Subjekt se potom osea sposoban za ljubavne podvi-
ge, pa se to stanje zavrava spontanom ejakulacijom
bez orgazma. Toksikomani sa najduim stazom ap-
solutno su impotentni.
279
Kasnije nastupa period depresije, umora i nesanice.
Duina ovog perioda varira u zavisnosti od koliine
savakanog kata.
Kat ne pripada kategoriji droga u smislu definicije
Svetske zdravstvene organizacije. U stvari, potreba
za drogom nije suvie jaka, poto subjekt moe da je
se lii, tako da praktino nema stvaranja navike,
fizika zavisnost od droge je slaba i, najzad, apsti-
nencija ne dovodi do tekih problema.
Upotreba kata moe dovesti do digestivnih smetnji
(paralitiki ileus, anoreksija, zatvor, stomatitis i gas-
tritis), do kardio-vaskularnih i psihijatrijskih pro-
blema [nesanica, impotencija, stanje ekscitacije, bo-
uffees delirantes, (nastupi sumanutosti), dementna
stanja].
Raunajui da toksikoman potroi u proeku 100
do 200 grama dnevno, moe se zakljuiti da on
potroi meseno na kat oko pola zarade. Isto tako,
brojne karencije, neishranjenost doprinose da se kat
smatra opasnom poasti. Siromatvo, slaba ishrana,
klimatske nedae predstavljaju faktore koji pospeu-
ju upotrebu kata.
U borbi protiv kata korieno je vie metoda, ali bez
vidljivih rezultata. Tako su u starom protektoratu,
kakav je bio Aden, britanske vlasti zabranile proda-
ju kata, ali je zabrana doivela neuspeh, pa je ta
mera morala biti povuena zbog nereda koji su
usledili. Oporezivanje, zbog, kojeg kat postaje vrlo
skup proizvod, nema nikakvog dejstva: toksikomani
se radije liavaju hrane nego droge.
Porast ivotnog standarda je, suprotno od onoga
to se oekivalo, samo doveo do pojave novih sloje-
va potroaa.
U Jemenu je najbolja zemlja rezervisana za gajenje
kata, iji je prinos bolji od prinosa drugih kultura,
pa ak i itarica.
Tek 1965. godine se Svetska zdravstvena organizaci-
ja pozabavila, ali veoma kratkotrajno, tim drutve-
nim zlom, jer se upotreba kata (kao ni lia koke),
zbog nestvaranja izriite zavisnosti, ne smatra pra-
vom toksikomanijom.
M. Poro
KATALEPSIJA
od gr. kala, nadole i lambanein, uhvatiti
Definicija
Psihomotorni poremeaj tonusa i motorne inicijati-
ve koji predstavlja jedan od inilaca katatonije* (sa
kojom se ponekad i mesa). Definicija katalepsije nije
do kraja izvedena. Zavisno od autora, ovaj pojam
oznaava:
1) bilo votanu fleksibilnost [izvorna Vernikeova
(VVernicke) definicija], pastozan ali plastian otpor
miia prema pasivnoj mobilizaciji, uz zadravanje
pojedinih poloaja;
2) bilo krutu hipertoniju, poput statue, koja se
opire svakom pokretanju.
KATALEPSIJA
3) bilo, najzad, obustavljanje motorne inicijative,
apsolutnu pasivnost, uz nesposobnost spontanog
pokretanja.
Kliniki oblici
Imajui u vidu ove varijante, mora se prihvatiti, sa
veinom autora, da katalepsija nije nuno zdruena
sa ostalim iniocima katatoninog sindroma. Moe
da se javi izdvojeno, ili u nekim drugim klinikim
kontekstima. Zbog toga razlikujemo:
1) Katalepsije strijarnih sindroma, naroito post-en-
cefalitinog parkinsonizma one predstavljaju krajnju
rezultantu akinezije, hipertonije i poremeaja mo-
torne inicijative, svojstvenih tim neurolokim slika-
ma. Isti sindromi uoeni su i kod prefrontalnih lezija
[Bostroem, Dimitri i ilder (Schilder)].
2) Takozvane histerine* katalepsije u okviru
tog, jo uvek vrlo spornog oboljenja, nailazi se na
razliite manifestacije:
a) Katalepline krize, koje se odlikuju naglim po-
javljivanjem, krutou udova u stanju hiperekstenzi-
je, ponekad je ak i trup u vidu luka, uz gubljenje
svesti ili bez toga. Okulogirne krize kod postence-
falitinog parkinsonizma* mogu se tumaiti kao
lokalizovani oblik katalepsije. Ovde se nalazimo na
jednom podruju gde se vode raspre, na kome se
sreu strijalna epilepsija*, decerebrirana krutost i
histerija. Sa stanovita klinike i patogeneze, esto
smo, uostalom, suoeni sa sloenim sluajevima u
kojima se prepliu neurotini faktori i znaci organ-
skog (encefalitis*, lezije modanog stabla): uveni
primer za ovo pruaju Tinelova, Barikova (Baruk) i
Lamaova (Lamache) opservacija (1928).
b) Kataleptini san, inhibicija itave motorne aktiv-
nosti bez pojava hipertonije, ima samo izgled sna*:
svest nije prekinuta, subjekat moe da uje, misli,
sve registruje, ostaje, meutim, pasivan i bez od-
brane od svih spoljanjih nadraaja. Disanje je po-
nekad toliko neprimetno da ostavlja utisak smrti.
No, ak i ako su puls i kucanje srca vrlo usporeni,
hematoza je i dalje normalna. Ovakva stanja mogu
se javiti u trenutku buenja (katalepsija prilikom
buenja), ili posle estokih emocija. Mogu potrajati
i po nekoliko asova; uoena su i neka koja su
trajala godinama.
c) Hipnotina katalepsija ispunjava ista merila, sa
jedinom razlikom to se ona izaziva u toku hipno-
ze*. Barik i Obri (Aubry) uoili su kod ovih subje-
kata neku vrstu totalne vestibularne arefleksije (ka-
lorijske, obrtajne i galvanske), to je dragocen poda-
tak, koji omoguuje da se iskljui simulacija.
3) Katatonine katalepsije spadaju u okvir katato-
ninog* sindroma. Liene specifinosti kada se do-
gode u toku akutnih epizoda konfuzije kao posledi-
ce toksino-infektivnih stanja, ove katalepsije svedo-
e, za vreme trajanja stanja shizofrenije*, o snanoj
autistikoj* regresiji. Blojler (Bleuler) je opisao
KATAPLEKSIJA
jedan rigidan oblik, uz zauzimanje okamenjenih po-
loaja, na podlozi miine ukoenosti, drvenaste danje u paradoksalni san) i nekim drugim ma-
krutosti koja se nekada ustaljuje mesecima. Pored
tih oblika, koji se danas retko sreu, votana kata-
lepsija daje klasinu sliku, koja povezuje pasivnost i
zadravanje poloaja. Kod lakih oblika, preostala
miina tenzija proreduje pokrete i ini ih tromim,
kao kroz lepak.
Kataleptina kontraktura (u votanoj fleksibilnosti)
bila je predmet mnogobrojnih neurofiziolokih istra-
ivanja [Frelih (Froehlich) i Majer (Meyer), Klod
(Claude), Barik (Baruk), Tevenar (Thevenard), Nue
de Jong (Noue de Jong)]. Ona su omoguila, pre
svega, da se ustanovi da su elektromiogrami istovet-
ni sa onima kod voljne kontrakcije. Meutim, pod
dejstvom psihikog oka, one se mogu zaustaviti
trenutno, im prestane kontraktura. S druge strane,
one se pokreu na sam pogled tehniarove ruke, pre
nego to je i poela mobilizacija uda (anticipacija
pasivnih pokreta). Ove injenice pokazuju koliki je
znaaj psihikih inilaca u katalepsiji.
T. Kamerer
KATAPLEKSIJA
od gr. kata, nadoie i plessein udarati
Poremeaj koji se odlikuje naglom, manje ili vie
potpunom, disolucijom tonusa dranja tela, i dovo-
di, u krajnjem sluaju, do potpune klonulosti boles-
nika, premda nije praen gubitkom svesti.
Kad je globalna, disolucija tonusa skeletnih miia
ujedno pogaa i agonistine i antagonistine mii-
e, tedei pri tom spoljanju muskulaturu oka.
Ponekad se moe opservirati i horizontalna diplo-
pija, ali samo izuzetno dolazi do oteenja glasnih i
respiratornih miia. Kada je disolucija parcijalna,
katapleksija se ograniava na odreena podruja:
ona izaziva prostu klonulost glave ili otvaranje
vilica, odnosno otromboljenost ruku ili klecanje
kolena, na primer. U blaim oblicima, napad se
svodi na prolazno oseanje miine slabosti. Ukoli-
ko svesnost nije smanjena, snana anksioznost*
moe da prati totalne krize. Napad traje od nekoli-
ko sekundi do pola asa; njegov poetak moe biti
nenadan ili se javiti refleksno, prilikom nekih
nespecifinih senzornih stimulacija. Stimulus je
ponekad emocionalne ili afektivne vrste (smeh,
pla, iznenaenje, strah, gnev). Uestalost napada
vrlo je promenljiva, kree se od malog broja retkih
i nepredvidljivih manifestacija do pravog katalep-
tinog stanja u toku kojeg se smenjuju napadi,
isprekidani kraim smirivanjima, u trajanju od ne-
koliko asova.
Prilikom katapleksikog napada, EEG pokazuje da
je osoba budna, dok elektromiogram potvruje
muskularnu atoniju. Inhibicija refleksa H je kon-
stantna i govori o blokadi monosinaptikih puteva,
analognoj onoj koja se opservira u fazi paradoksal-
nog sna. Nije re o epileptinoj pojavi.
280
Katapleksija, zdruena sa narkolepsijom* (naglo pa-
nifestacijama poput hipnagognih halucinacija i
paraliza u snu, definie elinoov (Gelineau) sin-
drom (ili katapleksinu narkolepsiju*). U ovom
oboljenju koje se odlikuje nenadanim ponavljanjem
faza paradoksalnog sna (ili PMO) mimo perioda
kada se on normalno javlja, katapleksini napadi
(ba kao i paralize pri buenju) predstavljaju disoci-
rani izraz te hipnike provale, koja se tada svodi na
inhibiciju tonusa ije je ishodite locus ceruleus. Ka-
tapleksija se isto tako moe javljati u alternaciji sa
narkolepsijom.
Ako metabolizam biogenih amina i izgleda ume-
an u manifestacije toga retkog oboljenja, u veini
sluajeva nije mogue ustanoviti tanu etiologiju.
Utvren je i jedan genetski faktor, meutim, nain
prenoenja nije rasvetljen. Izneti su neki sluajevi u
encefalitisu*, multiploj sklerozi*, poliglobuliji. Hi-
poteza prema kojoj bi se sluajevi ove bolesti mogli
tumaiti kao rezultanta neprihvatljivih konflikata
koji su u njenoj osnovi, izgleda da nije dovoljno
potkrepljena.
Amfetamini, kao i neki imipraminski triciklini anti-
depresivi* mogu da otklone napade katapleksije i
narkolepsije.
A. Lo i V. Kajar
KATARZA, KATARTIAN
od gr. catharsis, ienje, proiavanje, oienje
Katarzom se u psihijatriji naziva svaka radnja [ak-
cija] ili reakcija koja dovodi do oslobaanja ne-
kog starog afektivnog reziduuma ili do razreenja
neke potisnute konfliktne situacije koji su remetili
normalno funkcionisanje psihikog ivota.
Grki tragiari i Aristotel (Poetika) koristili
su ovaj termin u znaenju fizikog i moralnog
oienja. Hipokratov zbornik naziva katartinim
agensima supstancije koje proiuju telo. J. Bro-
jer (J. Breuer) je ponovo uveo u upotrebu ovaj
termin ne bi li objasnio oslobaanje nesvesnih
afekata i emocija pod hipnozom*. Katartiki me-
tod je primenjen na prvu bolesnicu koju su Brojer
i Frojd leili 18801882. godine i on predstavlja
zametak Frojdovog otkria psihoanalitikog me-
toda.
Katarza se moe javiti u vidu abreakcije, to jest
spontanog, pa ak i eksplozivnog pranjenja pod
dejstvom snane emocije ili velike nepetosti strastve-
ne prirode, na primer, gneva, napada ljubomore; do
katarze ponekad dolazi i pri buenju iz vetaki
izazvane kome* (elektrokonvulzivna terapija*, insu-
linoterapija*). Psihijatri su danas ve postali sposob-
ni da je sami izazivaju i ona je sastavni deo raznih
psihoterapija, poev od spore i dugotrajne ortodok-
sne psihoanalize, pa do subnarkoze koja esto daje
brze i spektakularne rezultate (Abreakcija*, Psihote-
rapija*, Subnarkoza*).
281
Neki dananji pozorini oblici, neki muziki festivali
predstavljaju manifestacije burnog reagovanja koje
ima katartino dejstvo. Isti je sluaj i s kolektivnim
nasilnim ponaanjem. R. Bastid (Bastide) nas upo-
zorava da ne treba da dovodimo u vezu katarzu i
afriki ili afro-ameriki trans, kakav se sree u
kultovima opsednutosti nekim duhom: tu nije posre-
di ni oslobaanje nesvesnog ni ludika delatnost,
ve jedan instrument drutvenog nadzora koji obez-
beuje bolju integraciju u okviru date grupe. Afriki
trans, koji ni izdaleka ne predstavlja govor Ida*
ili pobunu, u stvari organizuje telesno izraavanje u
funkciji kolektivnih modela. Katartina vrednost
takvog efervescentnog ponaanja zasluuje ozbiljno
istraivanje.
A. Poro i /. Pelisje
KATATIMIJA
od gr. kata, nadole i thymos, srce, oseanjc
Katatimija je pojam koji je, 1912, predloio Majer
(Maier) ne bi li definisao promenu psihikih sadr-
aja pod dejstvom afektivnosti [Kremer (Kret-
schmer)].
Za Fenula (Fenoul), re je o nekoj vrsti paroksisti-
ke perturbacije koja, elektivno, pogaa timike*
funkcije; tako ovaj autor opisuje depresivnu*, ek-
spanzivnu katatimiju, kao i katatimiju pasivnosti*.
Ovaj koncept treba da objasni poremeaj raspoloe-
nja do koga dovode situacije same po sebi bezazle-
ne, to govori o ranjivosti psihe zbog trauma u
ranom detinjstvu. Ovaj pojam je srodan sa pojmom
alergije*. Psihogene psihoze bile bi rezultat jedne
naroite situacije, na jednom terenu koji se odlikuje
konstitucionalnim iniocima kao i jednom kompo-
nentom katatimije.
Katatimike krize i paroksizme izuavali su Geral i
kola iz Tuluze, koji podseaju da su na ovaj tip
krize, kao na posledicu epideminog* encefalitisa,
panju skrenuli Rize (Riser), Ejer (Heuver), a da e
ih Urekja (Urechia) poistovetiti sa diencefalnim kri-
zama. Izvesne epizode paroksistike pasivnosti koje
ulaze u okvir pasivne katatimije opservirane su u
teim oblicima opsesivne neuroze*, ili pripisivane
poremeajima svesti [. Lermit (J. Lhermitte)].
Za Gerala i saradnike, katatimika kriza ima vred-
nost i znaenje .neurolokog' paroksizma, ekviva-
lenta epilepsije, manifestacije koja je posledica epi-
deim'nog encefalitisa, hipoglikemije, znaajnih po-
remeaja u radu endokrinog sistema, oteenja baze
mozga, naroito tumoralnog (kraniofaringiom), lezi-
je centralnog nervnog sistema ili cervikalnog dela
kime. Ovi autori su, dakle, naglaavali neuroloku
etiologiju katatimikih napada.
Savremene hemioterapije, u koje ulaze i litijumove
soli, omoguuju da se timiko stanje promeni a na
taj nain se menjaju i teme koje se javljaju kod tih
pacijenata (dramatizacija, doivljavanje katastrofe,
sistematsko negativno ocenjivanje iskustava.
KATATONIJA
Medikacija koja je u stanju da ublai ili predupredi
depresivnu ili ekspanzivnu hipertimiju, sekundarno
utie i na sadraje svesti.
A. Lo i K. Dekan
KATATONIJA
od gr. kata, nadole i tonos, tenzija
Katatonija je psihiki i psihomotorni sindrom koji
prvenstveno pogaa voljnu motornu aktivnost.
U poetku je Kalbaumov (Kahlbaum) opis (1863,
1874), pod nazivom Spannung-sirresein (demencija
tenzije), uinio ovaj sindrom nozolokom grupom
koja se odlikuje psihomotornim epizodama; tu je on
svrstao stanje stupora*, melanholije* i manije* koja
obino dovode i do demencije*. Krepelin (Kraepe-
lin, 1863 1899) je ovaj entitet podveo pod optu
sliku demencije prekoks*, kao jedan njen oblik.
Kasnije se dolo do zakljuka da se, najvaniji
elementi katatonije mogu javiti i izvan demencije
prekoks, naroito u toksino-infektivnim* psihoza-
ma i u toku epizoda konfuznog stanja*.
SEMIOLOGIJA
U svom najtipinijem vidu, katatoni bolesnik ska-
menjen je poput kipa, bilo tako to lei na boku ili
ui u poloaju fetusa, ili stoji pognute glave. Nema
nikakvih znakova ivota u njegovom spoljanjem
habitusu, ako se izuzme trag pljuvake to mu curi
niz usta. Ostaje skamenjen, potpuno odseen od
svoje okoline, nedostupan, kao mrtav. Svaki poku-
aj mobilizacije, ispitivanja, davanja hrane, osuen
je na neuspeh: ispod svog neivog izgleda, on spro-
vodi ivu negativistiku aktivnost: opozicionistike
kontrakture usklauju meru napora sa spoljanjim
podsticajima, javljaju se retencije sfinktera, apsolut-
ni mutizam, odbijanje hrane.
U drugoj fazi, isti bolesnik pokazuje, nasuprot ovo-
me takvu pasivnost koja je, u semiolokom pogledu,
suprotnost negativizmu: njegova kontraktura moe
se mobilisati u skladu sa podsticajima. Ona pokazu-
je naroitu vrstu lakog otpora (votanu fleksibil-
nost) koji se plastino modeluje prema datim stavo-
vima i zadrava ih, prezirui svaki miini umor.
Sugestibilnost ide do automatizma: nareenja se
izvravaju bez ijedne line reakcije, odgovori na
pitanja daju se istog trena. tavie, prianjanje uz
okolinu toliko je izraeno da se ponekad javlja i
mimetizam sagovornikovih pokreta (ehopraksija),
govora (eholalija) i mimike (ehomimija), bez ikak-
vog prethodnog nareenja.
Izmeu ovih dveju krajnosti, negativizma i pasiv-
nosti, kod bolesnika od katatonije javlja se i tre-
a faza, ekspresivna, koju odlikuje prividna vetaka
eksteriorizacija, koja se ne doivljava autentino,
esto automatska i reiterativna: stereotipije ponaa-
nja, pokreta, mimike, govora; katkada bez ponavlja-
nja, ali sa grimasama ili usiljene: poze, prenema-
ganje, teatralnost. Negativizam moe da dobije
KATATONIJA
i ublaen i nepotpun oblik, oblik preutnog jo-
gunstva ili odbrambene ironije, odgovora u stra-
nu, itd.
Pomenute faze redaju se i smenjuju u toku evoluci-
je psihoze, pri emu svaka moe da potraje neko-
liko dana, a ponekad i nekoliko nedelja. Deava se,
meutim, da budu prekinute i naglo, paroksistikim
napadima, bilo napadom stupora* koji ostvaruje
spoj negativizma i blokade, bilo napadom besa koji
se ispoljava eksplozivnom turbulencijom praenom
impulzivnim nasiljem, kricima ili verbigeracijom
(katkada i trajnim mutizmom kao vrlo akutnim
izraavanjem gneva. U svakom trenu moe da naie
bes i da namah kao kada bi neka brana naglo
popustila prekine neko stanje stupora ili pasiv-
nosti.
Sve ove, na prvi pogled paradoksalne manifestacije
odraavaju duboku disocijaciju psihomotorne aktiv-
nosti. Putevi izraavanja miljenja, usmeravanja vo-
lje, bivaju blokirani, zapreeni, naglo osloboeni.
Uz to je mogua snana unutranja psihika aktiv-
nost, halucinacije, ideje uticaja*, ideje samooptui-
vanja*. Spoljanja nepokretnost ne znai i zastoj
miljenja; bes ne mora da znai nesvesnost ili konfu-
ziju.
ZDRUENI SOMATSKI POREMEAJI
Psihomotorna slika biva udvostruena skupom
fizikih znakova. Pored kontrakture, esto se jav-
ljaju drhtanja i fibrilacije. Tetivni refleksi postaju
preterani, kutani refleksi ugaeni. Znak Babin-
skog jeste prisutan, ali je ili efemeran, ili se mo-
e utvrditi jedino pomou skopolamina. Zenice
pokazuju midrijazu i, prilikom reagovanja, pupi-
lotoniju. Rede se deava da se ire, u znak reakcije
na svetlost [Pilc-Vestfalova (Piltz-Westphal) para-
doksalna reakcija]. Postoji vestibularna hipoeksci-
tabilnost. Refleksi dranja tela prikrivaju se kon-
trakcijama voljnog tipa. Vazomotorne reakcije vrlo
su ive i izazivaju velike, trajne eritematozne nasla-
ge. Arterijski pritisak je snien. Nekada se javlja i
funkcionalna mitralna stenoza. Ekstremiteti su ci-
janotini, nadlanice i gornji- deo stopala ugroeni
edemom, naroito u produenim oblicima ovog
oboljenja.
Sekretorne funkcije su isto tako poremeene: hipe-
ridroza, sijaloreja, seboreja. Endokrini poremeaji
oituju se, izmeu ostalog, i na polnim lezdama:
amenoreja, azospermija. Glavne funkcije metaboliz-
ma su jo poremeenije budui da je stanje oteano
odbijanjem hrane i nepokretnou: mravljenje, ede-
mi, naglo gojenje, avitaminoze.
DIJAGNOZA
Ovde samo podseamo na neka srodna stanja od
kojih valja razlikovati pravu katatoniju: histerino
pseudokatatonino ponaanje, stanja ukoenosti ili
rigidnosti u parkinsonizmu bez drhtanja.
282
ETIOLOGIJA
1) Najea etiologija katatoninog sindroma osta-
je shizofrenija*; bolest sa katatoninim izrazom ob-
ino ima loiju prognozu, u skladu sa intenzitetom
psihotine regresije i estom rezistencijom na uobi-
ajene hemijske terapije. Postoje, meutim, i katato-
nije s periodinom evolucijom i solidnim slobodnim
intervalima.
2) Infektivne i toksino-infektivne etiologije
Katatonini sindrom, lien svoje psihopatoloke
specifinosti, moe da se javi u toku konfuznih*
stanja razliitih etiologija, naroito prilikom infek-
tivnih febrilnih stanja i stanja sepse. Sretao se u
kolibacilozama, tifoidnoj i paratifoidnoj groznici,
gripu i u razliitim vrstama sepse izazvane banalnim
klicama. Tuberkuloza, u svojoj septinoj fazi (ti-
fo-baciloza) moe da ima i epizode katatonije, kao i
progresivna paraliza*.
Barik (Baruk) i De Jong uspeli su da neke simptome
katatonije izazovu injekcijom kolibacilarnog egzo-
toksina, ui, tuberkulina, kao i pomou neurotok-
sinih supstanci (bulbokapnin, acetilholin); ovi ek-
sperimenti jasno govore o nespecifinosti katatoni-
nog odgovora.
3) Intoksikacije
Bilo je rei i o katatoninim stanjima prilikom
patolokih pijanstava* ili u vezi sa primenom halu-
cinogena* (hai, LSD). Vie nego na specifinost
delovanja otrova, valja skrenuti panju na postoja-
nje predispozicije i otkrivanje nekih psihotinih sta-
nja koja su dotle bila infraklinika.
4) Oteenja centralnog nervnog sistema
Akutni encefalni procesi mogu da dovedu do vrlo
ozbiljnih febrilnih katatoninih stanja. Veoma retke
opservacije iznete su u vezi sa tumorima mozga* i
zavrnim fazama kranijalnih trauma*, kao i u pseu-
dobulbarnom sindromu.
SOCIJALNO-MEDICINSKI ASPEKTI
Katatonija je teak psihiki poremeaj koji, zaelo,
trai hospitalizaciju bolesnika u specijalizovanoj us-
tanovi u kojoj se, u dobrim uslovima, mogu obezbe-
diti ishrana putem sonde, neprekidni nadzor i, even-
tualno, ok-terapije. Ako je re o akutnoj epizodi u
toku neke infektivne bolesti, hospitalizacija nije
uvek nuna. U sluaju shizofrenija i hroninih in-
toksikacija, naprotiv, potrebna je hospitalizacija u
ustanovi zatvorenog tipa. Napadi katatoninog besa
vrlo su opasni i zahtevaju izolovanje bolesnika, kao
i ozbiljne mere predostronosti.
TERAPIJA
Kada je stanje katatonije sekundarno u odnosu na
neko poznato organsko oboljenje, potrebno je up-
283
ranjavati specifine terapije, naroito one antiinfek-
tivne, vodei pri tom rauna da postoji dobra hidra-
tacija i uobiajeni higijenski uslovi. Ukoliko stepen
katatoninog stanja onemoguava negu i pogorava
bioloku neravnoteu, moe se pribei, poto se
prethodno otklone neuroloke kontraindikacije, i
ok-terapijama. Isti je sluaj i tokom akutnih kata-
toninih epizoda koje se javljaju u evoluciji shizofre-
nije.
Sizmoterapija je obino efikasna, bilo da je udru-
ena ili ne sa neurolepticima*, koji se u toku tera-
pije primenjuju u svojstvu dopune. U sluajevima
rezistencije na sizmoterapiju, moe biti neophod-
na primena Zakelove kure*. Ako je psihoterapija*
sama po sebi nedelotvorna u katatoniji, vano je
podvui da psihiki okovi deluju izuzetno nepovolj-
no. Pacijent koji boluje od katatonije izuzetno je
ranjiv; pod vidom odsutnosti i neukljuivanja, on je
izuzetno paljiv i hiperosetljiv na to kako se okolina
prema njemu ophodi i ta govori. Stoga treba paziti
da se ne kae i ne uini nita to bi moglo da
povredi njegovu afektivnost i da njegov negativizam
uini jo teim.
T. Kamerer, V. Kajar i A. Lo
KIBERNETIKA
od gr. kibernesis, upravljanje brodom i, proirenjem
znaenja vladanje, upravljanje
1. Termin kibernetika oznaava jednu novu nau-
ku koja ima za cilj da proui fizike sisteme u stanju
ravnotee, ija je osnovna odlika to to sami, auto-
regulacijom, odravaju tu ravnoteu kad ona poka-
e tendenciju da se poremeti pod uticajem spoljnih
agensa [npr. automatski pilot aviona, elektronski
raunar ili, jednostavnije, stari Vatov (Watt) regula-
tor s kuglama].
U svim ovim mehanizmima postoji povezanost or-
gana informatora, analizatora, efektora, a i nesraz-
mera, ponekad ogromna, minimalne energije po-
trebne za informisanje i popriline energije koju
modifikuje sistem, u celini.
Pod naslovom Cybernetic, Norbert Viner (Wiener)
je 1948. godine objavio prvo delo u kome definie
kibernetiku (control and communication in the
animal and the machine) i koje pokazuje konver-
genciju evolucije vie naunih pokreta i otkria:
matematike [Bulova (Boole) algebra, prouavanje
verovatnoe, generalizacija Furjeovih (Fourier) seri-
ja], atomska fizika (kvantna teorija atoma), Brauno-
vo (Brown) kretanje, pojave raunskih maina [Bu
[Buch)], balistikih istraivanja (antivazduni top),
neurofiziologije [Rozenblat (Rosenblat], s tim to je
u ove dve poslednje oblasti naglaen znaaj negativ-
ne retroakcije (negative feedback).
2. Kibernetika se zasniva na korienju pojmova
retroakcije, automatizacije i obrade informacija (de-
finisane kao: ni graa ni teorija), ali njen pravi cilj
KIBERNETIKA
je apstraktne prirode. Nju ne zanimaju konkretni
sistemi koji obrauju informaciju, kao takvi, ve
logika struktura njihovog funkcionisanja [Ladrijer
(Ladriere)], analiza transformacija proistekla iz teo-
rije algoritama. Moemo, dakle, prihvatiti Heben-
trajtovu (Hebenstreit) definiciju: Kibernetika je
prouavanje sistema posmatranih iz ugla upravlja-
nja i komunikacije, budui da je sistem skup meu-
zavisnih fenomena i dogaaja koji se izdvaja iz
spoljnog sveta jednim proizvoljnim intelektualnim
postupkom, s namerom da se taj skup tretira kao
jedna celina.
3. Kao umee da se delovanje uini efikasnim
[Kufinjal (Couffignal)], kibernetika se razvila u
oblasti automatizacije (servomehanizmi, elektro-
magnetna mehanika, elektronska mehanika s viso-
kim koeficijentom amplifikacije) i robotike, a omo-
guilo ju je uvoenje raunskih maina i kompjute-
ra, dok su kibernetiki automati (maine koje opo-
naaju pokrete), sintetike ivotinje [Kosa (Cos-
sa) 1956, Riroovi (Riraux) psi, Grej-Valterove
(Grey-Walter) kornjae, Dikrokove (Ducrocq) lisi-
ce], maine koje misle i problem vetake inteligen-
cije (Turingova maina, Rozenblatov perceptron)
otvorili oblast bioenergetike koja zadire u velike,
opte probleme egzistencije i postaje implicirana u
filozofskim diskursima kojima donosi nove elemen-
te (pojam sistema, organizma, integracije, svrsis-
hodnosti, slobode) [A. Fesar (A. Fessard)], to
opravdava interesovanje za nju, od samog poetka,
neurofiziologa kao to je Mekalo (McCulloch),
psihijatara kao to je Ebi (Ashby) i strunjaka za
elektro encefalografiju kao to su Grej Valter u
Velikoj Britaniji i A. Gasto (H. Gastaut) u Fran-
cuskoj.
Biokibernetika se bavi prouavanjem makromoleku-
la, elijske fiziologije [Monoova (Monod) elijska
mainerija] i ivotinjske fiziologije, a u irem smislu,
celokupnom organizacijom jedinke. Neurokiberneti-
ka se posebno bavi izuavanjem nervne aktivnosti
[Balaseanu (Balaceanu), 1971], modernizovanim u
svetlosti injenica iz modane biohemije mozga [La-
bori (Laborit)] a odnedavno i prouavanjem neurot-
ransmisije i epigeneze [ane (Changeux), Neuron-
ski ovek, 1982].
Psihokibernetika, kibernetika ponaanja, gleda na
ivi organizam kao na jedan servomehanizam i na
njega primenjuje teoriju informacije [Brodbent (Bro-
adbent)], to jest kibernetsku organizaciju pamenja i
procesa odluivanja, dok teorije komunikacije omo-
guavaju da se ove sheme proire na drutvene
organizacije.
4. Kibernetika misao se razvija u psihijatriji posred-
stvom psihokibernetikih teorija. Re je o primeni
teorija komunikacije [Bejtson (Bateson)] na psihoze i
na naela porodine terapije, o primeni teorija obua-
vanja i uslovljavanja na terapije ponaanjem i na
tehnike relaksacije i bioloke retroakcije.
KINEZITERAPIJA
Ove ko lcepcije svedoe o naporu modelizacije, a
model je shvaen kao figuracija ili produkcija spo-
sobna da poslui ciljevima spoznaje. Tu emo pr-
venstveno navesti Mareovu (Marchais) primenu
ovih saznanja na psihopatoloke procese [br. 5 u
dole navedenoj bibliografiji], Odiziov (Audisio) po-
kuaj sinteze (1) i pojam disipativne strukture koji
je razradio Puetu (Pougetoux). Merlo (Mairlot) (4)
nedavno je predloio neka naela kibernetike prime-
njene na psihijatriju (informacija, organizacija, tra-
janje, integracija), naglaavajui da kibernetika po-
mae da se iznesu na videlo brojne uslovnosti koje
pospeuju patoloke procese ija klinika pokazuje
oiglednu stereotipnost i to u vidu sindroma.
5. Upuene su mnoge kritike na raun simplifi-
katorskih tendencija kibernetike. Pored Lermita
(L'Hermitte), Kose (Cossa) (2), Mukjeli (Mucchielli)
(6) je sastavio spisak argumenata koji se obino
suprotstavljaju racionalistikoj veri branilaca kiber-
netike (antiracionalistikih, psiholokih, getaltisti-
kih, epistemolokih.... Pored toga, treba imati na
umu oarovu (Chauchard) opomenu: ovek mo-
e da ode veoma daleko u vetakom podraavanju
ivota i miljenja, u naporu da prenese svoje psihi-
ke ili fizike snage na mainu; mautim, ostaje
izvesno da e ljudska misao, sposobna za takva
uda, uvek ostati transcendentna u odnosu na sve
modele koje moe da stvori.
F. Rame i A. Difur
M. AUDISIO, Psychisme et biosystemes, Toulouse, Privat,
1978; P. COSSA, La cybernetique (du cerveau humain aux
cerveaux artificiels), Pari, Masson, 2. izd., 1957; L. COUF-
FIGNAL, La cybernetique. Pari, PUF, Collection Que sa-
is-je, 1978; F. E. MAIRLOT, La cybernetique comme prole-
gomene d'un nouvel etat d'esprit en psychiatrie, Ann. Med.
Psychol 139, 4, 430-438, 1981; P. MARCHAIS, Lesproces-
sus psychopathologiques de I'adulte, Toulouse, Privat, 1981;
A. MUCCHIELLI, Cybernetique et cerveau humain, Pari,
Bordas, Collection Etude, 1972.
KINEZITERAPIJA v. Fizioterapija i Termalizam
od gr. kinesis, kretanje i therapeuein, negovati
Kao pomona tehnika, kineziterapija se primenjuje
na brojne bolesnike, psihotine i neurotine, sa bra-
dipsihijom; ona se koristi individualno ili grupno,
zajedno sa drugim postupcima telesne senzibilizacije
i psihomotorne mobilizacije. Ona je uobiajena u
institucionalnim terapijama i slui kao dopunska
terapija neuroleptikoj hemioterapiji. Neophodna je
za starce, bolesnike koji dugo lee, te u svim sluaje-
vima motornog i trofinog neuroleptikog deficita.
Blagovremena i produena kineziterapija je nuna,
fiziki i psihiki, u svim sluajevima perifernih
povreda sa motornim i trofikim komplikacija-
ma, ili samo sa neuropatskim, radi prevencije
ne samo motornih nego isto tako fiziopatskih i
284
histero-sinistroznih komplikacija. Vano je da kine-
ziterapeuti pri obuavanju budu upoznati sa psiho-
lokom i psihoterapeutskom dimenzijom svoje pro-
fesije.
L. Geral
KLASIFIKACIJA DUEVNIH POREMEAJA
Prihvaeno je da se raanje psihijatrije stricto sensu
vremenski podudara s Pinelovim i Eskirolovim (Es-
quirol) delima.
Jo od starog doba, lekari su opisivali klinike slike
koje su psihijatri kasnije preuzeli, ali psihijatrijska
priroda tih oboljenja nije bila utvrena. Hipokratovi
opisi histerije*, ma koliko bili podrobni, ne govore o
samoj prirodi oboljenja, mada neka uzgredna zapa-
anja daju celoj slici psiholoki ton.
Pinelovo delo je prvenstveno klinikog tipa, ali je u
njemu u isto vreme predloena prva klasifikacija:
dovoljno je podsetiti da je manija* tu smatrana
sumanutou opteg tipa, a melanholija* parcijal-
nom sumanutou. Eskirol e naglasiti te klasifika-
torske preokupacije predloivi iroku oblast mono-
manija. Naglu prekretnicu u okviru ovih klinikih i
klasifikatorskih preciziranja predstavljae Belov
(Bayle) opis progresivne paralize*, 1822. godine. To
je doba raanja fundamentalnih medicinskih nauka
(histologije, patoloke anatomije) koje e doprineti
jasnom odreivanju nozografskih okvira internisti-
ke patologije putem suoavanja s anatomsko-klini-
kim paralelizmom: svakom kliniki izdvojenom enti-
tetu odgovara specifina lezija koja se moe objekti-
virati. Belov opis usmerava psihijatrijsku kliniku ka
prouavanju tog anatomsko-klinikog paralelizma:
posebno u Francuskoj, psihijatri e vie od pola
veka iznositi sve tananije i sve specifinije opise
klinikih entiteta u eksplicitnoj nadi, ili bez nje, da
e fundamentalne nauke poblie odrediti njihovu
anatomsko-patoloku osnovu. Izuzev u sluaju de-
mencija* i izvesnih oligofrenija*, takvo istraivanje
e se pokazati uzaludnim. Kraj XIX veka je period
sueljavanja raznoraznih tendencija: najnapredniji
autori, svesni preterane atomizacije koja svodi psihi-
jatriju na neku vrstu evanescentne entomologije,
kreu, i to bez neke teorijske apriornosti, putem
ponovnog grupisanja, integriui prvenstveno dijah-
ronijsku dimenziju: tako se pojavljuje pojam mani-
no-depresivne* psihoze Falre, (Falret), Bajare, (Ba-
illarger), Krepelin (Kraepelin); uvodi se razlika iz-
meu paranoje* i paranoidne demencije* koja se
pridruuje Kalbaumovoj (Kahlbaum) katatoniji* i
Hekerovoj (Hecker) hebefreniji* u okviru demencije
prekoks koju je predloio Krepelin. Tako se organi-
zuje oblast funkcionalnih psihoza.
I klinika neuroza* postaje predmet mnogih radova
u Francuskoj [arko (Charcot), ane (Janet), itd.].
Obino se tvrdi da Frojda nisu morile nozografske
brige. Njegovi radovi o neurozama ipak predstavlja-
ju veoma precizno teorijsko predstavljanje entiteta
koji su iznova razvrstani, i ne iskljuuju plodo-
285 KLASIFIKACIJA DUEVNIH POREMEAJA

tvorna razmatranja o sumanostima*. Pozivajui se 1619. Debilnost i stanja zaostalosti

na Frojda, Blojler (Bleuler) e pojam dementia prae- 20. Stanja koja se ne mogu svrstati u prethodne
cox zameniti pojmom shizofrenije*, naglasivi diso- kategorije.
cijativne aspekte. Znaaj ove francuske klasifikacije je i u tome to
Potonji razvoj psihoanalize doprinee uvrivanju omoguava referiranje na etiri psihijatrijske rubrike
nozografije zapoete Krepelinovim radovima, koja meunarodne klasifikacije koju je predloila SZO:
e dobiti strukturne i dinamike osnove, u toliko da International Classification of Diseases 9th edition
danas izgleda da je u Evropi, a posebno u Francus- (1CD 9):
koj, skoro ostvarena jednodunost meu psihijatri- Duevni poremeaji organskog porekla
ma u pogledu opte nozografske klasifikacije koja Psihoze i psihotina stanja
pravi jasnu razliku izmeu neuroza i psihoza. Neurotini poremeaji linosti i ostali nepsiho-
Oblast neuroza* tako rei nije sporna, bar ne u tini poremeaji.
bitnim stvarima, i a minima obuhvata histeriju*, Duevna zaostalost.
fobije* i opsesivnu* neurozu. Koncepcija psihoza* Meutim, oigledno je da nozografski pojmovi koji
se moe predstaviti dvostrukom podelom:
se koriste u Evropi nemaju univerzalni karakter.
U SAD je, na primer, American Psychiatric Associa-
tion 1980. godine predloila tree izdanje takozva-
PSIHOZE ORGANSKE FUNKCIONALNE
nog Diagnostic and Statistica! Manual of Mental
Disorders (DSM III).
akutne Sindromi kon- Akutni nastup sumanutos-
fuzije ti (bouffee delirante aigue) Tu se duevni poremeaj definie kao sindrom po-
naanja ili psiholoki sindrom kliniki signifikativ-
Manino-depresivne epi- an (pattern) koji se javlja kod neke osobe i koji je,
zode to je tipino, povezan bilo s nekim veoma neprijat-
nim oseanjem, bilo s inhibicijom jedne ili vie
funkcija (functionning areas). Takav poremeaj je
hronine Stanja demen- Hronine sumanutosti (pa-
cije ranoja vezan za psiholoko ili bioloko disfunkcionisanje i
ne treba ga smatrati rezultatom konflikta pojedinca
Oligofrenije Shizofrenija i drutva.
Ova prvenstveno fenomenoloka klasifikacija na-
Parafrenije?
zvana je multiaksijalnom. Njen cilj nije nozograf-
ski, ve se to nastoji da se poblie odrede osobe-
nosti svakog bolesnog sluaja i to u odnosu na pet
Na osnovu konsensusa francuskih psihijatara, IN- dimenzija.
SERM je izradio francusku klasifikaciju duevnih Prva osa obuhvata klinike sindrome.
poremeaja (1968): ona sadri 20 dijagnostikih ka- Na drugoj osi su reperirani trajni poremeaji lino-
tegorija od kojih je svaka podeljena na izvestan broj sti kod odrasle osobe i poremeaji u razvoju kod
potkategorija: deteta.
1. Manine i depresivne psihoze Trea osa se odnosi na psihike poremeaje koji
2. Hronine shizofrenije prate mentalne.
3. Hronine sumanutosti etvrta osa procenjuje snagu psihosocijalnih pri-
4. Akutne sumanutosti i stanja konfuzije nuda.
5. Alkoholne psihoze Peta osa uvodi jedan dijahronijski element precizira-
6. Mentalni poremeaji vezani za epilepsiju jui optimalni nivo adaptacije dosegnut prethodne
7. Stanja propadanja mentalnih sposobnosti u se- godine.
nilnosti i presenilnim demencijama DSM III na taj nain utvruje sedamnaest dijagnos-
8. Simptomatski duevni poremeaji usled otee- tikih kategorija:
nja mozga 1. Poremeaji koji se obino javljaju u detinjstvu ili
9. Simptomatski duevni poremeaji usled nekog adolescenciji
opteg somatskog oboljenja 2. Duevni poremeaji organskog porekla
10. Neuroze i neurotina stanja 3. Poremeaji nastali usled upotrebe egzogenih
11. Patoloke linosti i karakteri, perverzije, toksi- supstancija
komanije (osim alkoholnih psihoza) 4. Shizofreni poremeaji
12. Alkoholizam (osim alkoholnih psihoza) 5. Paranoidni poremeaji
13. Nepsihotina depresivna stanja 6. Psihotini poremeaji koji nisu svrstani u neku
14. Psihosomatski poremeaji od postojeih kategorija
Somatski poremeaji koji su po svoj prilici psi- 7. Emocionalni poremeaji
hogenog porekla 8. Anksioznost i odgovarajui poremeaji
15. Izolovani poremeaji koji se ne mogu svrstati ni 9. Somatofromni poremeaji
u jednu od postojeih kategorija 10. Disocijativni poremeaji
KLASTOMANIJA
11. Psihoseksualni poremeaji
12. Simulacija (factitious disorders)
13. Poremeaji kontrole nagona koji nisu svrstani u
druge kategorije
14. Poremeaji adaptacije
15. Psiholoki faktori koji negativno deluju na fizi-
ko stanje
16. Poremeaji linosti
17. Stanja koja se ne mogu pripisati nekom duev-
nom poremeaju, ali mogu da predstavljaju pri-
liku za otkrivanje duevnog poremeaja ili za
njegovo leenje.
Samo nabrajanje ovih sedamnaest kategorija poka-
zuje postojanje prilinih razlika izmeu shvatanja
bolesnih entiteta koje najee prihvata veina fran-
cuskih autora i sindroma izolovanih i definisanih u
drugim delovima sveta.
Lako emo ustanoviti te razlike: na primer, mnogos-
truke slike klinike shizofrenije koje je Blojler grupi-
sao oko disocijativnog sindroma, ovde su rasporee-
ne u tri posebne kategorije: shizofreni poremeaji,
paranoidni poremeaji, emocionalni poremeaji.
Ciklotimija* i manino-depresivna psihoza* su, uos-
talom, srodne sa poremeajima u shizofrenim stanji-
ma koji su svrstani u emocionalne poremeaje. Neu-
rotina patologija je potpuno rasparana i rasprena
na anksiozne poremeaje (anksioznost*), somato-
formne poremeaje i disocijativne poremeaje koji
obuhvataju amnezije* i histerine* fuge, nazvane
psihogenim i sindrome depersonalizacije* navede-
ne bez blieg strukturnog odreenja.
Poremeaji seksualnosti kao to su impotencija*,
frigidnost* i dispareunija*, koji su po francuskim
autorima, tako esto udrueni s raznim neurotinim
stanjima, u DSM imaju mesto u kategoriji psihosek-
sualnih poremeaja, pored parafilija*, u koje, su
pak, svrstani fetiizam*, travestija*, zoofilija*, pedo-
filija*, ekshibicionizam*, voajerizam*, mazohizam*
i sadizam*.
Mi, u okviru ovog rada, ne moemo dublje ulaziti u
pojedinosti, ali ovih nekoliko opaski je dovoljno da
pokae da je ova savremena amerika klasifikacija
iskljuivo klinika i fenomenoloka i da ni u emu
ne odgovara nozografskom usmerenju francuskih
psihijatara koji svoj stav pri klasifikovanju sistemat-
ski potkrepljuju radom na teoretizaciji. Ako je izves-
no da se fizionomija mentalnih duevnih bolesti
menja shodno kulturnim uticajima, podjednako je
oigledno da je i sam psihijatrijski postupak podlo-
an takvim uticajima.
M. Plena
P. BERCHER1E, Les Fondements de la Clinique, Histoire et
structure du savoir psychiatrique, Pari, Bibliotheque d'Orni-
car, Seuil, 1980; H. EY, P. BERNARD, C H . BRISSET, Manu-
el de Psychiatrie, V izdanje, 221-225, Masson, 1978; DSM
III Manuel diagnostique et statlstique des troubles menta-
ux, Pari, Masson, 1983; INSERM, Classification francaise
des troubles mentaux, Buli., 24, 2, 1969; C. KOUPERNIK et
286
coll., Precis de Psychiatrie, Pari, Flammarion medecine,
Sciences, 1982; C. PULL, P. PICHOT, J. E. OVERALL, M. C.
PULL, Validation conceptuelle d'une classification psychiat-
rique syndromique, Ann. Med. Psychol., 134e annee, T. 2,
3, okt. 1976; R. SADOUN, Classification francaise des troub-
les mentaux: Ann. Med. Psychol., T. 137, 1 2, jan., feb.
1979; R. L. SP1TZER, J. B. W. WILLIAMS, A. E. SKODOL,
DSM III, The Major Achievements and an Overview, Am.
J. Psychiatry; 137, 2, feb. 1980.
KLASTOMANIJA
od gr. klastos, razbijen i mania, ludilo
Impulzivno destruktivno ponaanje koje se, u pa-
roksistikom obliku, sree u nekim oligofrenijama ili
se javlja sistematski, u vidu opsesivnog* ponaanja;
Kapgras (Capgras) je opisao jedan takav sluaj kod
pacijenta obolelog od meovite psihoze*. Klastoma-
nija se sree u nekim anksioznim melanholijama*
kao automatski in, a i u demenciji*.
Danas se ovaj termin vie koristi u pridevskom
obliku (klastiki) kao kvalifikacija akutnih stanja
(klastike krize ili klastiki gnev), kad pacijent
impulzivno i izrazito nasilno razbija sve to ga
okruuje.
Ta stanja se zapaaju u periodima agitacije* i agre-
sivnosti nekih patolokih stanja (epilepsija*, katato-
nija*, manija* ili melanholija* s agitacijom...).
A. Lo i K. Dekan
KLAUSTRACIJA
od lat. claustrum, bedem, ograeno mesto, samostan
Namerno osamljivanje nekih osoba da bi izbegle
kontakte sa spoljnim svetom i njegove uticaje.
Bolje je da se termin liavanje slobode* [sekvestraci-
ja], koji se esto koristi kao sinonim, zadri za
sluajeve kad osamljivanje zahteva neka druga oso-
ba ili neki spoljanji autoritet, a mislimo da je
pogreno govoriti o svojevoljnoj sekvestraciji.
Prekid kontakta u cilju izolovanja nije nuno klaus-
tracija: neki oblici nenormalnog ponaanja nisu
uvek propraeni prekidom kontakta sa spoljnim
svetom i postavljanjem svojevrsne ograde radi
suprotstavljanja tom svetu: to nije sluaj na primer,
u klinomaniji* ili u sklonosti prema samoi koja
nagoni neke osobe da nalaze pribeite na pustim
mestima [pustinjaci, usamljeni moreplovci, mistici
koji ive u peinama [Lenjel-Lavastinova (Laig-
nel-Lavastine) spelunkofilija) ili obini mizantropi
koji preziru ili mrze svoje blinje].
Isto tako, na neke svojevoljne klaustracije nadahnu-
te religioznim oseanjem, gde se doslovce ostvaruje
ivot u nekom samostanu, ne bi trebalo gledati kao
na antidrutveni in poto se takve osobe okupljaju
u kongregacije, ive voene istim idealom i potinja-
vaju se za sve vaeoj disciplini i propisima.
Prava klaustracija je, po naem miljenju, skoro
uvek antisocijalna reakcija do koje najee do-
287
lai pod dejstvom patolokih pobuda. Osoba koja
se povukla u klaustraciju jeste tipina alijenirana
osoba, u doslovnom znaenju ove reci (lat. alienus,
stranac, stran, tu); ona sama ostvaruje i konsumi-
ra svoju alijenaciju na najneposredniji nain, kao
to su to dobro istakli Geral, Kari (Carrie) i Bone
(Bonnet) u znaajnoj studiji posveenoj ovom pro-
blemu. To asocijalno ili antisocijalno ponaanje ta-
koe moe da izraava tenju ka izolaciji, autisti-
kom okretanju sebi ili posledicu potrebe za sigur-
nou i zatitom od imaginarnih pretnji ili proganja-
nja, kao to se to, na primer, deava sumanutim
osobama.
U psihijatrijskoj klinici, dve velike grupe oboljenja
dovode do klaustracije: shizoidna* stanja i shizofre-
nija*, s jedne strane, a stanja sumanutosti* s druge.
Na nju se takoe moe naii, mada rede, i u nekim
drugim okolnostima.
I. K L A U S T R A C I J A K O D S H I Z O I D N I H OSOBA I
SHIZOIKI:NIARA
Ovo negativistiko ponaanje se moe ispoljiti veo-
ma rano: nadureni adolescenti ili adolescentkinje
vie ne naputaju sobu i ponekad uspevaju da na-
viknu suvie slabe roditelje da zadovoljavaju njihove
vegetativne potrebe. Ako se ne intervenie na vreme,
evolucija ovih tenji vodice ka potvrenoj shizofre-
niji s njenim nagativizmom i katatoninim* dra-
njem, ponekad i s impulzivnim ili agresivnim pra-
njenjima ako se na sve to nadovee neki poremeaj
karaktera ili paranoidni* elementi. Ukoliko postoje
i opsesivni* ili fobiki* elementi, oni mogu da izazo-
vu dodatnu inhibiranost koja na kraju imobilizuje
pacijenta u sobi, a tu mu preti opasnost da zapadne
u odvratan nered i prljavtinu, to iziskuje prisilnu
psihijatrijsku hospitalizaciju (Shizoidija*, Shizofre-
nija*, Paranoidno*).
II. KLAUSTRACIJA U SUMANOSTIMA*
a) Akutna ili subakutna slanja sumanutosti: reakciju
klaustracije uglavnom izaziva anksioznost; anksioz-
ne* psihoze, sa svojim paroksizmom straha koji ide
do prave prestravljenosti, esto diktiraju takvo po-
naanje; bolesnik pod nadzorom ili bolesnik vezan
za krevet uuruje se u kutu svoje sobe ili kreveta,
branei se svim sredstvima koja su mu na raspolaga-
nju od mogunosti da mu neko prie. Te anksiozne
psihoze su ponekad posledica reaktivnih nastupa
sumanutosti (bouffees delirantes* ). One se opservira-
ju u svim oneirikim mentalnim konfuzijama, toksi-
kog ili infektivnog porekla; mogu da se smenjuju s
reakcijama fuge*, sve to pod dejstvom zastraujuih
halucinacija kojima je subjekt izloen. Navedimo i
poseban, klasian sluaj alkoholiara* za vreme su-
bakutnog delirijuma ili na pragu delirijum tremen-
sa*. Ovakvo ponaanje je takoe zapaeno i kod
nekih drugih toksikomana (naroito kokainoma-
na*) (Anksioznost*, Oneirizam*, Alkoholomanija*,
Toksikomanije*).
KLAUSTRACIJA
b) Hronina stanja sumanutosti: sluajevi klaustraci-
je se sreu u svim vrstama hroninih sumanutosti.
Takve reakcije se naroito javljaju kod osoba koje
pate od persekucije* ili halucinacija*. Teki parano-
ik* je po samoj svojoj mentalnoj strukturi predispo-
niran za ova u poetku defanzivna stanja, koja
kasnije postaju ofanzivna. Nekadanji Manjanovi
(Magnan) progonjeni progonitelji takoe prolaze
kroz tu fazu samozatite progresivnom klaustraci-
jom iz koje u datom trenutku izlaze da bi preli na
agresivno delanje.
Osoba koja pati od iste interpretativne sumanutos-
ti*, poput one koju su opisali Serje (Serieux) i
Kapgras (Capgras), ponekad neosetno pree u pa-
sivnu, privremenu i nepotpunu klaustraciju, iji se
razlog ne moe uvek smesta odmah otkriti. Neke
ideje uticaja*, relativno neupadljive, ponekad se iz-
raavaju istim ovakvim ponaanjem.
Meutim, najvanije mesto pripada hroninim halu-
cinatornim sumanostima: izolacija, zatita svih vrsta
od glasova koji napadaju takve osobe ili od zra-
kova koje neko alje na njih: ovoji, oklopi svih
vrsta, zatvaranje otvora, dvostruka vrata, blindira-
nje, itd. Moe se takoe dogoditi da osoba koja pati
od proganjanja ili od halucinacija uspe da ubedi
svoju okolinu koja kasnije deli njeno sumanuto
uverenje, te klaustracija moe da obuhvati dve ili tri
osobe iz porodice zahvaene sumanutou.
III. OSTALI SLUAJEVI KLAUSTRACIJE
Neke tee opsesivne* neuroze*, neke izraenije fobi-
je* (agorafobija, strah od zaraze, sumnjivih konta-
kata) ponekad su dovoljne da blokiraju osobu koja
od njih boluje u vidu defanzivnog imobilizma koji
joj diktira mere prekidanja kontakata sa spoljnim
svetom i zatite od njih.
Isti je sluaj s nekim teim hipohondrima* koji nee
da napuste postelju, osamljuju se, ne primaju nikog,
putajui samo one koji su voljni da sluaju njih ve
alopojke i da saoseaju s njima.
Negativistiko ponaanje nekih teih melanholiLi*
dovodi do istog rezultata; neki od njih ak pribega\ a-
ju klaustraciji da bi nesmetano izvrili samoubistvo*.
Najzad, osobe koje pate od nekih oblika senilne
demencije*, ija je aktivnost smanjena i usporena, ali
koje jo mue ideje oteenosti* ili koje pate od
gadne krtosti, definitivno se zatvaraju u kuu, za-
padajui, bre ili sporije, u stanje fizike i duevne
oronulosti koje ubrzava njihov kraj; ako takvi ljudi
ive sami, desi se da se susedi zabrinu i postanu
svesni njihovog zatvaranja u kuu tek neko vreme
posle njihove smrti.
IV. TERAPIJA
Kad je re o nekom nedvosmislenom sluaju klaus-
tracije, neosporno je potrebna psihijatrijska hospita-
lizacija*, prisilna ili ne, zavisno od snage reakcije, a
naroito od ozbiljnosti datog patolokog stanja.
KLAUSTROFOBIJA
Pre svega treba nastojati da se blagovremeno otkriju
takve tendencije ka izolovanju kod nekih mladih
osoba, da se porodica obavesti o opasnostima koje
one nose i dobije pristanak za korektivnu terapiju,
dok ona jo moe da bude delotvorna.
Neke osobe sklone svadljivosti, paranoici*, na pri-
mer, mogu da izazovu sudsko-medicinske proble-
me koji su obraeni na drugom mestu (Liavanje
slobode*).
Na kraju moemo da zakljuimo, kao to to ine
Geral, Kari i Bone, da je klaustracija povlaen
simptom. Malo je manifestacija koje tako nepos-
redno izraavaju najdublje tenje bolesnika, njegov
reaktivni ton i stvarno znaenje njegove bolesne
aktivnosti... U praksi, klaustracija svedoi o ozbilj-
nom poremeaju adaptacije, vezanom za duboku
regresiju i snaan bolesni dinamizam.
Ipak smo iznenaeni time to smo ustanovili da
okolina bolesnika reaguje ravnoduno, s puno tole-
rancije, pa ak i blagonaklono na jedno tako izrazi-
to nenormalno ponaanje.
Takoe se, kao to i naglaavaju neki psihijatri, ne
bi smeo potceniti znaaj klaustracije na medicin-
sko-drutvenom planu. Ona je simptom-upozorenje
kome se ne bi smelo, bez opasnosti, suprotstaviti
naelo individualne slobode.
A. Poro
L. GAYRAL et J. CARRIE, La claustration, Ann. med-psyc-
hol., 4, 129-138, 1953-1.
KLAUSTROFOBIJA
od lat. claustra, zatvoreno mesto i gr. phobos, strah
Klaustrofobija je jedna od najrasprostranjenijih
fobija, a esto i jedna od najmanje ozbiljnih. Ona
se moe odnositi na sva zatvorena mesta, ali je
uglavnom ograniena na neka od njih: liftove,
dvorane u kojima se odravaju razne priredbe, vo-
zila, itd. Kad se dogodi da izlazi koji vode u slo-
bodan prostor budu zatvoreni, klaustrofobiar ima
teskobno oseanje da mu preti opasnost od gue-
nja. Ako takva situacija potraje, ali u nekim slua-
jevima i im do nje doe, njega obuzima oseaj
potpune imobilizovanosti praene snanim vege-
tativnim poremeajima, kao da se zidovi prosto-
rije primiu da ga smlave. Bolesnik svoju fobiju
esto objanjava strahom ili seanjem na neku
neprijatnost, neki nesrean sluaj, neki poar, ali
priznaje nelogian, ili bar preteran karakter svoje
bojazni.
Izgleda da je est uzrok ove fobije oseanje krivice
vezano za deju masturbaciju. Klaustrofobija tako-
e moe predstavljati oivljavanje detetovog straha
da e ga majka zgnjeiti ili uguiti pri spavanju; to
bi imalo za rezultat regresiju koja vodi do straha
vezanog za traumu roenja.
i. Siter
288
KLEPTOMANIJA
od gr. kleptein, krasti i mania, ludilo
Neodoljiv impuls koji tera neku osobu da se doepa
nekog predmeta koji joj je pred oima. S druge strane,
tu su prisutna sva obeleja prave opsesije: neokrnjeno
moralno oseanje, anksiozna borba protiv iznenada
iskrsle elje, rastereivanje od opsesije izvrenjem ina
uz istovremeno uasavanje od tog ina.
O postojanju tako shvaene kleptomanije mnogo se
raspravljalo [Morel, Laseg (Lasegue)], ak i u doba
kada su novi pojmovi opsesije* i impulsa* osvajali
medicinske duhove. Poto su je neki veliki klasici
[Manjan (Magnan), Linije (Lunier), aslen (Chas-
lin)] smatrali retkom, neki autori su naprosto pori-
cali njeno postojanje [Antom (Antheaume)] uprkos
nekim izvanrednim opisima [Dipu (Dupouv)]. Rog
de Firsac (Rogues de Fursac) ne okleva da napie
kako se na velikom broju kradljivica koje je ispiti-
vao (poto je skoro uvek re o enama i o kraama
u velikim prodavnicama), uvek mogao uveriti i po-
kazati da je kleptomanija, kao esto prizivana ispri-
ka, samo lani argument.
On, u stvari, smatra da ako kleptomanija podrazu-
meva da subjekt ne moe da se uzdri od uzimanja,
ona ne podrazumeva i obavezno zadravanje ukra-
dene stvari. Najsigurniji nain da se subjekt oslobo-
di grize savesti bio bi, dakle, vraanje ukradenog
predmeta, to se nikada ne deava.
Patoloki impuls prema krai, iako redak, ipak
postoji u stvarno anksioznom, opsesivnom obliku
kleptomanije. On se moe sresti u sprezi sa kolekcio-
nizmom*. Ponekad se zapaa kod osoba visoke
kulture ija strast prema nekom retkom, dugo pri-
eljkivanom predmetu uspeva da nadvlada moralne
obzire, ako po prirodi i nisu beskrupulozne.
Kleptomanija se naroito sree kod debilnih* osoba,
kod neuravnoteenih* osoba ili onih ije etiko
oseanje poputa u raznim depresivnim stanjima
(organskim, afektivnim), u fiziolokim krizama
(trudnoa*, menopauza*, itd.).
Meutim, u genezi ovakvog ponaanja, veliki udeo
pripada i iskuenju koje izazivaju predmeti izloeni
u nameri da podstaknu i izazovu udnju prolaznika
ili ljubitelja.
Kraa takoe ima obeleje koristi, te se zato ne
moe lako prihvatiti subjektova neodgovornost.
Impuls prema krai ne treba brkati sa svesnom i
organizovanom kraom niti sa inom prisvajanja do
kog sluajno dolazi u toku raznih psihoza (demen-
tno* propadanje, progresivna paraliza*, konfuzija*,
disocijativna stanja*, itd.).
Mason-Verniori (Masson-Verniorv) je ovaj problem
preispitao 1957. godine (Belgijsko drutvo za psihi-
jatriju), u nekoj vrsti opteg pregleda, prihvatajui
tezu o mogunosti neke opsesije-impulsa koja se
moe pojaviti u trajnim klinikim stanjima: psihoza-
ma, organskim oboljenjima mozga, biolokim pore-
meajima hormonskog porekla.
289
A. Segje (H. Seguier), u vrlo dokumentovanoj ras-
pravi sa znaajnom bibliografijom, podsea na isto-
riju i razne mene pojma kleptomanije, poev od A.
Matea (A. Matthey), iz 1816. godine, do dananjeg
dana kada interesovanje izazivaju ne toliko granice i
sadraji nozolokog okvira koliko dinamika odree-
nog ponaanja i njegova geneza. U tom pogledu,
kleptomanski in prevazilazi opsesiju i fobiju*.
Dvosmislene pulzije kleptomana se u psihoanalizi
objanjavaju na osnovu posmatranja koja nagove-
tavaju da je ukradeni predmet investiran jednom
simbolikom vrednou sa vie ili manje nesvesnim
erotskim znaenjem, to osvetljava ponavljako obe-
leje krae koju moe, uostalom, da prati i slados-
trasno zadovoljenje.
Strunjak za sudsku ekspertizu e morati da jasno
izdvoji patoloki aspekt inkriminisanog ina ili klep-
tomanove linosti, kako bi mogao da po svom
ubeenju odgovori na kakljiva pitanja u vezi sa
leenjem i protivrenim sredstvima koja mu u tom
pogledu predlae novi zakon.
. Bardena
A. SEGUIER, Rcvue historique de la notion de kleptomanie,
Encephale, str. 337-369, 452-46, 1966.
KLIMAKTERIJUM
od gr. klimakter, preaga na lestvama, stepen, stupanj
U menopauzi, posle faze ustaljivanja koja se bolje ili
gore podnosi, nastaje definitivna amenoreja. Dolazi
do somatskih promena (hipertenzija, vazomotorni
naleti toplote tzv. valunzi...), naroito u funkciji
terena. Prilino se esto javljaju razdraljivost i mentalnih poremeaja ili psihoza.
nesanica, kao i poremeaji raspoloenja i seksual-
nosti. Nije retka ljubomora, koja dovodi do znaaj-
nih branih sukoba i ija se ozbiljnost esto potce-
njuje. Androgenima se pripisuje pojaanje enskog
libida i lake postizanje orgazma.
Podsetimo na klasino i zaelo tano miljenje da je
neprekidnost polnog ivota uslov njegovog produe-
nja. Endokrinolozi su u stanju da pomou hormona
obezbede normalan polni ivot (feminine for ever
Anglosaksonaca).
/. Poenso
KLIMATOTERAPIJA v. Krenoterapija, Hidrote-
rapija, Termalizam
od gr. klima, inklinacija (Sunca), pa otud visina, pod-
neblje, klima, i therapeuein, leiti
Uticaj klime na psihu opte je poznat i to poodavno
(takozvana sedativna klima, uticaj vetrova, visine,
atmosferskog pritiska, itd.). Pravi se razlika izmeu
meteorostabilnih i meteorolabilnih osoba. U
meteorolabilne spadaju sve neurotine* i anksiozne*
osobe. Klimatske karakteristike se, dakle, koriste u
terapijske svrhe i predstavljaju jedan od kurativnih
faktora termalnog leenja.
KLINEFELTEROV SINDROM
U psihijatriji, indikacija za klimatoterapiju obuhva-
ta neurotine i anksiozne osobe sa somatskim i
hipohondrinim* tegobama i s poremeajima sna.
Klimatsko delovanje je u tome to se ove osobe tite
od temperaturnih skokova, visokog atmosferskog
pritiska, jakih vetrova. Zdrav peani teren, blizina
brda i uma, nezagaena okolina, skladnost krajoli-
ka takoe doprinose stvaranju umerene i sedativne
klime. Ovim klimatskim zahtevima u Francuskoj
odgovaraju Banjer de Bigor, Divon, Neri, Soon.
Meutim, za leenje su od presudnog znaaja i
ostali terapeutski elementi: hidroterapija, relaksaci-
ja, suportativna psihoterapija, mnogo odmora i ritu-
alizovan nain ivota tokom terapije.
L. Geral i M. Eskand
KLIMATSKI FAKTORI
od gr. klima, inklinacija Sunca
Ljudska osetljivost na klimatske promene ustanov-
ljena je jo u staro doba, ali tek u nae vreme,
zahvaljujui tehnikama istraivanja kosmosa, posta-
je mogue da se dublje proui uticaj raznih elemena-
ta (vetrovi na velikim visinama, suneve pege, itd.)
na organizam i psihu. Uticaj visine i primorske
klime na veoma izloenim priobalnim pojasevima
dobro je poznat: on dovodi do poveane anksioz-
nosti* kod neurotinih osoba i do nesanice, dok su
sedativni uinak klime u dolinama ili predelima
male visine i u zaklonjenim priobalnim podrujima
doprineli ugledu nekih hidroklimatskih mesta kao
to su, u Francuskoj, Divon, Neri i Soon.
Uticaj klime moe da ima ulogu u nastanku nekih
Delovanje moe da bude neposredno, naglo (akutne
sumanutosti* usled preteranog izlaganja suncu) ili
podmuklo (kratkotrajna ili dugotrajna depresivna*
stanja).
Dejstvo klimatskih inilaca esto je posredno i po-
speujue, bilo putem infektivnih bolesti svojstvenih
odreenim oblastima (malarine* psihoze, dizente-
rijske* psihoze, itd.), bilo putem toksikih navika
koje se u njima stiu (opiomanija*, alkoholizam), ili,
najzad, usled moralnih i drutvenih uslova koji tu
postoje (udaljenost od domovine, nostalgija, itd.).
A. i M. Madek-Bajar
KLINEFELTEROV SINDROM
esto oboljenje (1 do 2 sluaja na 1.000 muke
novoroenadi). Anomalija gonozoma koji ostvaru-
ju formulu XXV. Ona se najee otkriva u puberte-
tu: kod deaka se zapaa visok rast, ginekomastija,
sekundarna seksualna obeleja (dlakavost...) ispod
normale, izrazita atrofija testisa. Sterilnost je kon-
stantna. Bioloka doziranja otkrivaju visok nivo
FSH zbog nepostojanja testikularnog koenja. Bi-
opsija testisa posle puberteta objektivira staklastu
degeneraciju semenovoda, dok su Ladigove (Ley-
dig) elije brojne i grupisane u vidu gomila.
KLINOFILIJA
Mentalna debilnost, najee laka-srednja, postoji u
najmanje 25% sluajeva. Isto tako se zapaaju pore-
meaji linosti: neurotine, psihopatske, shizofreni-
ne manifestacije koje se ne bi mogle smatrati isklju-
ivo sekundarnim u odnosu na dismorfiku sliku,
testikularnu insuficijenciju i stav porodice.
P. Tridon
KLINOFILIJA
od gr. kline, krevet i philia, sklonost, vezanost
Klinofilija je tendencija da se stalno bude u leeem
poloaju. Ovaj simptom nema nozografsku specifi-
nost: sree se i u organskim i u funkcionalnim
oboljenjima (starenje).
U psihijatriji, klinofilija esto izraava povlaenje i
gubljenje interesovanja za svakodnevni ivot (aprag-
matizam* shizofreniara*, abulija* melanholika*) ili
strah od suoavanja sa ivotnim problemima (jutar-
nja astenija* neurotiara, patoloko jogunstvo*).
Klinofilija je esta kod psihasteniara*. Ponekad je
veoma izraena u strukturiranim neurotinim hipo-
hondrijama*; u histeriji* moe da ima i utilitarnu
ulogu jer privlai brigu okoline i daje autentiniji
medicinski izgled navedenim poremeajima koji mo-
tiviu takvo patoloko ponaanje.
A. Lo i K. Dekan
KLINOMANIJA
od gr. kline, krevet i mania, ludilo
Klinomanija je prilino retka opsesija koja se sastoji
u opsesivnoj tenji ka leanju u krevetu ili ka lee-
em poloaju.
Klinomana, ije ponaanje nije uzrokovano nekim
organskim oboljenjem, ne treba meati s tekim
bolesnikom vezanim za krevet.
Danas se ee koristi termin naziv klinofilija*.
K. Dekan i A. Lo
KLINOTERAPIJA
od gr. kline, krevet i therapeuein, leiti
Terapija zadravanjem pacijenta u postelji ili klino-
terapija bila je u modi poetkom ovog veka. Bila je
to jedna od retkih raspoloivih terapeutskih metoda.
Primenjivana je naroito u maniji*, melanholiji* i u
stanjima akutne psihoze*. U tim sluajevima, klino-
terapija se primenjivala u trajanju od oko dva mese-
ca, u specijalizovanim prostorijama.
U nae vreme, klinoterapija jo uvek predstavlja
jedno od terapeutskih sredstava, kao dopuna hemi-
oterapijama. Ona omoguuje oporavak od fizike
iscrpljenosti (manija, konfuzija*). Udruena sa izo-
lovanjem, ona smanjuje izvore ekscitacije koj zao-
kupljaju panju i izazivaju agresivnost. Klinoterapi-
ja tako pomae da se prekine zaarani krug agitaci-
je*. Ona ne treba da bude stalna, kako ne bi dovela
do specifinih komplikacija, intestinalnih poreme-
290
aja, konih oboljenja, smetnji prilikom prelaenja
na ortostatizam, poremeaja sna. Dobro je da se
ona smenjuje sa sedenjem u fotelji koje predupre-
duje pojavu dekubitusa i vrlo ozbiljnih komplikaci-
ja, krasta, tromboflebitisa. Klinoterapija treba da
bude udruena s merama medicinske nege, naroi-
to u sluaju terapije injekcijama, a sa sedativnom
hemioterapijom u sluaju nesanice. Posmatrana
uopteno, kao institucija, klinoterapija povoljno
utie na atmosferu u kojoj se sprovodi medicinska
terapija i moe da sprei atmosferu agitacije u
okviru grupe.
Kao tehnika vodene terapije, klinoterapija se mora
jasno razlikovati od klinofilije* (klinomanija*), shi-
zofrenog*, depresivnog, melanholinog ili neuropat-
skog porekla. Treba budno paziti da klinoterapija
ne potpomogne dotinu patoloku sklonost, naroi-
to u sluaju neuropatije.
Kao terapeutsko sredstvo, klinoterapiju valja do-
vesti u vezu sa ostalim modernim nainima psi-
hofizikog oputanja, naroito sa tehnikama re-
laksacije*.
L. Geral i F. Granije
D. ANGLADE, Alitement, Trake de pathologie mentale de
G. Ballet, Pari, Doin, str. 1331-1337, 1903; J. OULES,
Soins aux malades menlaux, Montauban, Le Livre, 1960.
KOEFICIJENT INTELIGENCIJE
od lat. auoties, onoliko puta koliko, i intellegere, razu-
meti
Po ternovoj (Stern) definiciji, koeficijent inteligen-
cije predstavlja odnos mentalnog uzrasta* prema
stvarnom uzrastu. Ali u danas uobiajenoj upotrebi
(Veksler*), ovaj pojam ima sasvim drugi smisao i
odnosi se na prosenu vrednost i proseno odstupa-
nje od raspodele performansi u referentnoj grupi
(etaloniranje*).
teta je to je zbog stava o pogodnosti ovog
termina, nametnutog Termanovim autoritetom, za-
dran isti naziv za dva u osnovi razliita postupka.
Bilo kako bilo, miljenje je da zahvaljujui pojmu
IQ raspolaemo, s jedne strane, praktinim i kohe-
rentnim pojmovnim okvirom (inteligencija je spo-
sobnost kojom je pacijent vie ili manje obdaren) a,
s druge strane, preciznom i sigurnom tehnikom
dijagnoze i prognoze.
U stvari, osnovni razlog to se pojam IQ stalno, a
esto i veoma estoko, dovodi u pitanje, nije porica-
nje pojednostavljenih i naivnih pretpostavki koje
su u osnovi mita o IQ [Zazo (Zazzo)], nego pre
odbijanje, iz ideolokih razloga, da se potvrde ne-
jednakosti:
izmeu razliitih etnikih ili drutvenih kategori-
ja (tipologija);
izmeu pojedinaca, gde se razvija polemika kao
u sluaju pojma karakter*.
A. Luoni
Red. V. P. i N. C.
291
KOFEINIZAM
od turskog kahve, kafa (izv. od arapske reci quahwa)
Kafa se dobija od prenog semena biljke Caffea
arabica koja potie iz Abisinije. Upotrebljava se od
XVIII veka; u poetku je imala samo odabrane
potroae, a zatim se, u XIX veku, njena upotreba
demokratizovala. U umerenim dozama kafa je sti-
mulans za intelekt; jedan od njenih odanih potova-
laca, Fontenel (Fontenelle), koji je umro kao stogo-
dinjak, upozoren na kodljivost svog omiljenog
napitka, odgovorio je: Ako je i otrov, to je neki
vrlo spor otrov.
Aktivni princip kafe predstavlja kofein, derivat
ksantina, koji spada u red purina. Javlja se u
srazmeri od 0,75 do 1,50%. Igunek (Hugounecq)
procenjuje sadrinu kofeina u oljici kafe na 0,10
do 0,30 g.
U slabim dozama, kafa podstie nervni sistem, u
jaim dozama nadrauje miini sistem i izaziva
srane kontrakcije, sniavajui pri tom arterijski
pritisak.
Kafa, u umerenoj dozi, izuzetno poveava ivost
duha i, uopte intelektualni uinak. Njena zloupot-
reba, meutim, dovodi do trenutne modane iscrp-
ljenosti, koja zahteva poveanje doza ukoliko se ne
obezbedi nuni predah u cilju kompenzacije. Kafa
lako dovodi i do nesanice. Balzak je oigledan
primer za to.
PATOLOKE MANIFESTACIJE
Akutni kofeinizam: Postoji neka vrsta opijenosti ko-
feinom kada je doza prejaka ili osetljivost subjekta
izuzetno velika. Odlikuje se estokim palpitacijama,
vrtoglavicom, midrijazom i, sa mentalne take gle-
dita, istinskom anksioznou* praenom anginoz-
nim krizama, nemogunou vezivanja panje, izves-
nim bekstvom ideja, rede halucinacijama* i deliriju-
mom; svi ovi simptomi iezavaju najkasnije u roku
od dvadeset etiri asa.
Hronini kofeinizam: odlikuju ga nekoliko stigmata:
poremeaji digestivnog trakta, snane glavobolje,
ubrzana cirkulacija, podrhtavanje udova, vrtogla-
vica, razliiti bolovi, parestezije. Valja naglasiti
nesanicu* praenu oneirizmom* i fantazmima koji
esto imaju izgled senki ili crnih slika. Karakter
postaje nepostojan, razdraljiv, a pragmatika ak-
tivnost esto suena. Ukazano je na prava stanja
sumanutosti i na nastupe manine ekscitacije*, na-
roito kod predisponiranih osoba i kod lakih slu-
ajeva paranoje*.
Ponekad se javljaju i stanja mentalne konfuzije*
praena anksioznou, ali anksioznost tu uvek pre-
thodi konfuziji [dva sluaja po Ejeru (Heuver) i
Borelu (Borel)].
Kod deteta, upotreba kafe esto je uzrok nonih
strahova, koji nestaju im se popravi reim ishrane.
Istakli smo ulogu koju zloupotreba kafe ima kod
KOKAINOMANUA
ena izmeu 40 i 50 godina gde dovodi do pojave
sindroma mentalnog automatizma* koji se povlai
posle prestanka uzimanja kafe; naglaeno je i nasta-
janje pravih hroninih halucinatornih psihoza*, kao
i anaofrodizijako delovanje kafe.
esto je i udruivanje sa alkoholizmom*; ipak po-
stoji neto to prevagnjuje: alkoholizam kod muka-
raca, kofeinizam kod ena.
Kafa ubrzava pojavu alkoholnih psihoza [Kl. Mar-
ten (Cl. Martin)]. Postoje, meutim, i kofeinske
sumanutosti, kod kojih alkohol uopte nema udela
(Hejer i Borel). Priva de Fortinije (Privat de Fortu-
nie), koji je pokazao srodnost ovih dvaju oblika
psihoze, kao samosvojno obeleje kofeinske suma-
nutosti "navodi anksioznost koja prethodi psihozi,
mrani oblik fantazama, poetak vie ispunjen iluzi-
jama nego halucinacijama i, napokon, brzo izleenje
po prestanku uzimanja kafe.
A. i M. Poro
KOGNITIVIZAM v. Terapije ponaanjem
od lat. cognoscere, saznati
KOKAINOMANUA
od reci koka, to je na emara ili kesa jeziku naziv
bunaste biljke, i gr. mania, ludilo
Erythroxylon coca, iz koga se ekstrahira kokain,
drvce je iz June Amerike, kasnije presaeno na
Cejlon, Jamajku i Javu. Danas je glavni proizvoa
kokaina Kolumbija, odakle se on dalje razailje
brodom ili avionom, ali i preko individualnih pre-
nosnika koji sakrivaju kesice s ovim proizvodom.
Ukazano je na sluajeve akutne, nagle i smrtonosne
intoksikacije kod osoba s konvulzivnim krizama i
akutnim edemom plua.
Montegaca (Montegazza) je jo 1950. godine skrenuo
panju da Peruanci vau lie koke da bi poveali
otpornost na umor, glad i e. Uivaoci u proeku
dnevno konsumiraju 50 do 500 gr lia koke obloe-
nog jednom naroitom smesom od pepela.
Godine 1865, Amerikanac Semjuel Persi (Samuel
Persy) ukazao je na neobinu bukalnu anesteziju
koju izaziva koka. Tek je 1857. ekstrahovan aktivni
alkaloid kokain. Izmeu 1870. i 1880. godine, on
je uao u medicinski arsena! kao lokalni anestetik.
Obino se koristi hlorohidrat kokaina, veoma ras-
tvorljiv. Apsorbovan nazalnim putem, kokain dosti-
e maksimum koncentracije u plazmi za 15 do 60
minuta i tu se zadrava 4 do 6 sati.
Bentli (Bentlev) ga, 1978. godine, preporuuje kao
zamenu u leenju fizike zavisnosti od morfijuma,
to je dovelo do podjednako opasne toksikomanije,
koja jo vie izaziva sumanuta stanja od one koju je
trebalo da otkloni.
Brzo irenje kokaina u Francuskoj, od 1910, ubrzalo
je izglasavanje Zakona od 12. jula 1916. o omamlju-
juim sredstvima.
KOLEKCIOMANIJA
Obiaj da se umrkava kokain, koko, nastao je u
prvim godinama XX veka, a naruku su mu ili
snobizam, kao i intenzivna proizvodnja zaintereso-
vanih tvornica hemijskih proizvoda. Krijumarenje
kokaina dovelo je do neverovatnih i esto ivopisnih
naina njegovog prenoenja i sakrivanja. Otmeno
drutvo je bilo njegovo glavno arite, ali je on imao
pristalice u svim sredinama. Kokain je za neko
vreme potisnuo mondensku morfinomaniju s kraja
XIX veka, ali se i sam povukao pred heroinom koji
se takoe moe umrkavati.
U poslednje vreme je kokainomanija doivela mu-
njevit uspon u SAD, doavi na elo svih drugih
toksinomanijai donosei kolosalan profit. Po nekim
procenama, u SAD je 1983. bilo najmanje deset
miliona redovnih korisnika ove droge.
Akutne intoksikacije
Uzet u koliini veoj od 0,30 cg, kokain je toksian i
opasan. On tad izaziva pojave modane ekscitacije s
priljivou, agitacijom; vizuelne simptome: midrija-
zu, omaglicu; poremeaje cirkulacije i disanja. Smrt,
kad do nje doe, ima oblik kome s hipertermijom.
Hronine intoksikacije
Svakodnevna upotreba ove droge dovodi do kokai-
nomanije za koju vae opte zakonitosti toksikoma-
nije: stvaranje navike, poveavanje doza, neodoljiva
potreba za drogom (Toksikomanije*).
Mali kokainomani koriste najvie 1 gr u tri sva-
kodnevna umrkavanja; srednji od 1 do 3 gr, a
teki kokainomani prekorauju i ovu dozu, koja
ipak retko dostie 10 gr.
Kokainska intoksikacija se veoma rano ispoljava
fizikim i mentalnim poremeajima. Umrkavanje
izaziva aktivnu euforiju, reitost koje se razlikuju od
pasivne radosti puaa opijuma; na sledeem stup-
nju ve dolazi do kokainskog pijanstva s logorejom,
potrebom za kretanjem, fugama propraenim fazom
apatije do novog umrkavanja. Prilino brzo, posle
godinu ili dve, dolazi do poremeaja celog organiz-
ma, mravljenja, kao i do karakteristinih mentalnih
poremeaja: poremeaja percepcije, iluzija, pomera-
nja predmeta, svetlucavih i blistavih halucinatornih
vizija: zlatna praina, milijarde zvezda ili sitnih inse-
kata, to je navelo Diprea (Dupre) da govori o
poentilistikom duhu kokainomana.
Javljaju se i auditivne halucinacije*; kokainoman
veruje da je ugroen, da ga neko prati, bije, proga-
nja ne bi li se domogao njegove droge; on bei,
izlee na ulicu (esta su besciljna peaenja i fuge*)
ili se zatvara u kuu.
Meutim, najkarakteristinije su kone halucinacije:
razne parestezije, oseanje gamadi koja gamie iz-
meu koe i mesa, to dovodi do stalnog eanja i
ogrebotina. Ni sluzokoa nije poteena: oseaj da su
usta puna tucanog stakla, peska. Kokainoman se la-
ko prepoznaje po svojim tikovima eanja, kretnja-
ma uzimanja ili rasprivanja praha, stalnog njukanja.
292
Svega nekoliko godina (pet ili est), dovoljno je da
dovede kokainomana u stanje definitivne oronulosti
(mravost, kaheksija). Pojavljuje se i jedan stigmat
visoke dijagnostike vrednosti: perforacija nosne pre-
grade [Otan (Hautant) i Lenjel-Lavastin (Laig-
nel-Lavastine)]. Intelektualno propadanje i raspad
linosti izraeniji su nego u drugim toksikomanija-
ma, posebno opijumskoj*. Ustaljuje se hronini sin-
drom koji se odlikuje nesanicom, apatijom, pravom
paranoidnom* psihozom, koja nastaje jo bre od
psihoze izazvane amfetaminima.
Nasilnost i halucinacije traju, ali bez mentalne kon-
fuzije, uz progresivnu evoluciju koja je tako oigled-
na da je R. M. Post (1975) sugerisao da to moe
predstavljati model koristan za prouavanje toka
endogenih psihoza.
Letenje
Kokainoman mnogo bolje podnosi apstinenciju od
opiomana. Retko se sreu teki poremeaji vezani za
leenje od fizike zavisnosti. Zato ne treba oklevati
da se na ovu vrstu toksikomanije primeni nagla
obustava droge. Meutim, potrebno je da zavisna
osoba dugo bude u bolnici ili psihijatrijskoj ustanovi
i to u strogoj izolaciji. Potrebno je da godinu dana
bude udaljena od uobiajene sredine.
M. Poro
KOLEKCIOMANIJA
od lat. cum, sa, legere, sakupljati i gr. mania, ludilo
Kolekciomaniju bi, za razliku od kolekcionizma*,
trebalo definisati kao strast koja odgovara manje ili
vie neodoljivoj i opsesivnoj elji za stvaranjem zbir-
ke predmeta izabranih prema strogo odreenim ma-
da raznolikim kriterijumima (retki predmeti kao
takvi, umetnika dela, udni ili ak bizarni predme-
ti, stvari od velike vrednosti ili ak neke smeno
beznaajne stvarice).
Svakom kolekcionaru, ak i kad je u poetku voen
estetskim, naunim, didaktikim pobudama, pa
ak i interesom, preti opasnost da iz strasti neoset-
no skrene u kolekciomaniju. Granica izmeu ko-
lekciomanije i kolekcionizma nije, uostalom, strogo
odreena. isti ljubitelj-kolekcionar sree se u svim
vremenima. Pisci su esto padali u iskuenje da
naslikaju njegov portret i pri tom su uvek vie
naglaavali njegove nastranosti nego njegove pozi-
tivne strane.
Kolekcioniranje predmeta se, zaelo, vri u skladu
s modom vremena u kome dati kolekcionar ivi, s
linim ukusom i sklonostima, s obrazovanjem i
finansijskim mogunostima. Stabilnost civilizacije
u kojoj ivi, zatienost svojine i prosperitet sre-
dine, razvijen intelektualni ivot opti su uslovi
koji pogoduju toj luksuznoj aktivnosti. Mora se,
uostalom, priznati da ona predstavlja nezamenljiv
izvor dokumentacije za istoriara, antropologa, so-
ciologa.
293
Psiholoke odlike kolekcionara je veoma uspeno
izdvojio . Lozje (J. Lauzier, 1953), podsetivi na
Kodeove (Codet) radove (1921). Za kolekcionara je
karakteristian jedan poseban etiki stav i strastvena
vezanost za posedovane predmete: nije li Veres (Ver-
res) smatrao da je njegova kolekcija dragocenija od
njegovog ivota? Kolekcionarima je, pored toga, za-
jednika elja za posedovanjem, potreba za nekom
aktivnou koja nije vodena pukim interesom, potre-
ba i navika da sami sebe prevazilaze, tenja prema
razvrstavanju stvari po odreenom redu. Meutim,
svaki daje svojoj sakupljakoj delatnosti peat sop-
stvenog temperamenta. Pored erudite, prosveenog
oveka, radoznalca eljnog otkrivanja, meu kolekci-
onarima se sreu mnogi snobovi, zavidljivci, tvrdice,
sujetne osobe i sitniave osobe, dangrizala.
Strast za kolekcioniranjem moe, uostalom, i da
dovede do pravih izopaenja moralnog oseanja* ili
da se s njima uskladi, to ak moe da vodi u
kradu* (glavni inspektor prosvete Libri) ili u zloin
(panski knjiar Don Vinsente).
Prava kolekciomanija, predstavlja, po naem milje-
nju, perverziju ponaanja kolekcionara, u tom smis-
lu to implicira premetanja strasti s biranja pred-
meta na samo sakupljanje. Dok autentini ljubitelj
traga za stvarima zbog onoga to one znae i pred-
stavljaju, kolekcioman sakuplja sakupljanja radi. Za-
to su sakupljeni predmeti ponekad naprosto bezna-
ajni (komadi kanapa, korieni koverti itd.), a po-
nekad jedna ista osoba poseduje mnotvo raznih
zbirki.
Kolekcioman moe biti psihasteniar* koji u tu
slobodno izabranu aktivnost, koja mu poveava
vrednost u sopstvenim oima, prenosi anksioznost*
izazvanu egzistencijalnim porazima [arlen (Char-
lin)]. Takva osoba je skoro uvek despot ili egocen-
trik. Takvim patolokim i nesocijalizovanim osoba-
ma upueni su Lukijanovi zajedljivi epigrami i iro-
nine strelice naeg La Brijera.
Meutim, retki su kolekciomani koji se obraaju
lekaru; dodue, utaenje njihove strasti ve je samo
po sebi terapija. Izgleda da prekraji koji spadaju u
oblast sudske medicine nisu ei meu kolekcioma-
nima nego meu bezobzirnim kolekcionarima, ma-
da su iste prirode. Meutim, ee se deava da
vetak otkrije u linosti kolekciomana elemente
smanjenog oseanja odgovornosti.
. Bardena
KOLEKCIONIZAM
od lat. cum, sa i legere, sakupljati
Kolekcionizam, koji se razlikuje od kolekciomani-
je*, sastoji se u traganju za odreenim predmetima i
njihovom uvanju, izazvanim nekom manje ili vie
efektivnom potrebom, ali uvek patolokom. Takvo
ponaanje odgovara raznim psihopatolokim meha-
nizmima. Razlikuje se od tvrdiluka* (kao fokalizo-
vanije aktivnosti).
KOMA
Sa stanovita klasine psihijatrije, kolekcionizam se
smatrao jednim od znakova psihijatrijske hroninos-
ti ili demencije*. On se doista i sree u stanjima
intelektualnog propadanja i u oligofrenijama*. Ko-
lekcionisti pokazuju tendenciju da na stereotipan*
nain sakupljaju neobine stvari, a ako iz nekog
razloga ostanu bez njih, to ih, na izgled, niti iznena-
uje niti rastuuje. Nije ispravno smatrati da ovo
ponaanje ukazuje na nagonsku potrebu za posedo-
vanjem.
Ipak, treba uzeti u obzir [A. Favr (H. Favre), 1953]
da odnos bolesnika prema predmetima koje sakup-
lja omoguava pristup sumanutom* svetu u kome je
kolekcionist zatoen. Predmeti mogu pomoi da se
shvati sumanuti sadraj i magijska ili racionalizira-
jua emocionalna vrednost kojima takva osoba in-
vestira date predmete.
Kolekcionizam se takoe sree u maniji*, rede u
melanholiji*, u nekim stanjima sumanutosti* i kod
hebefreniara* [Kode (Codet)]. Moe se smatrati da
je kleptomanija* bliska kolekcionizmu i krai*. U
fetiizmu*, koji se esto javlja zajedno s kleptomani-
jom*, sakupljanje je determinisano traganjem za
predmetima od kojih subjekt oekuje erotsko zado-
voljenje.
Stariji autori su smatrali da je kolekcionizam izraz
patolokog jaanja nagona za samoodranjem, po-
sebno u nutritivnom vidu. Danas se na kolekcio-
nizam gleda kao na jednu odliku analnog erotizma*,
u okviru sadistiko-analnog karaktera opsesivne*
osobe.
S klinikog stanovita, moe da se radi o polikolek-
cionizmu (u maniji*), ali je izbor obino ogranieniji
(fetiizam, kleptomanija) i tada je u pitanju mono-
kolekcionizam.
U okviru sudske medicine, kolekcionizam se pojav-
ljuje u vidu kraa, posebno kraa po radnjama.
Krivina odgovornost se prvenstveno procenjuje
prema stepenu lucidnosti izvrioca krivinog dela, to
jest zavisno od mentalne patologije koja uzrokuje
ovakvo patoloko ponaanje.
A. Lo i K. Dekan
KOLIBACILOZA
Danas se vie ne moe podravati miljenje o ulozi
ovog bacila u etiologiji nekih psihikih poremeaja
(posebno konfuzija). Vidi odrednicu Psihoze u toku
infektivnih bolesti*.
M. Poro
KOMA
gr. med. koma, dubok i produen san
Opti neuropsihiki sindrom koji se odlikuje naglom
ili, pak, sporom i postepenom disolucijom svesti i
relacionih funkcija mozga, uz relativno ouvanje
vegetativnih funkcija, mada i tu dolazi do izvesnih
poremeaja.
KOMICIJALNO
Zavisno od intenziteta i dubine kome, danas se
razlikuju etiri stupnja kome, i svaki je tei od
prethodnog:
vigilna koma, ili I stupanj, gde i dalje postoji
mogunost buenja stimulacijom, modani refleksi,
kontrola sfinktera i funkcionalni integritet vegeta-
tivnog sistema;
laka koma ili II stupanj, sa gubitkom sflnkterske
kontrole i oslabljenou modanih refleksa, uz op-
stanak grubih odgovora na nociceptivne stimuluse;
duboka koma (coma carus) ili III stupanj: tada
se javljaju znaci decerebracije i izraziti poremeaji
vegetativnog sistema;
najzad, IV stupanj, koji se jo naziva ireverzibil-
na koma, predstavlja i stanje pre-mortem koje se
odlikuje oteenjem osnovnih funkcija (maksimalno
opadanje arterijskog pritiska, hipotermija, velika
miina hipotonija, midrijaza bez reakcija).
Ovi kliniki stupnjevi se mogu dovesti u korelaciju s
elektroencefalografskim podacima: u I stupnju, al-
fa-ritam je samo usporen, sa nekoliko naleta sporih
talasa; u II, osnovni ritam se gubi u korist jednog
jo sporijeg ritma, ali osetljivog na jake stimulacije;
na III, sposobnost reagovanja se izgubila a trasa
pokazuje iroke delta-talase; u IV stupnju, trasa je
ravna, a kad pokae potpunu elektrinu tiinu, mo-
e da se ustanovi modana smrt.
Proces regresije kome suprotan je procesu disolucije;
za vreme disolucije, kao i za vreme rekonstrukcije,
dolazi do pojave oneirikih* ili sumanutih* manifes-
tacija, do automatske agitacije, to sve ukazuje na
prolazak kroz faze razliite strukture, u kojima e se
pacijent zadrati u promenljivom, a nekad i produ-
enom vremenskom trajanju. Mentalne sekvele koje
se opserviraju u klinici vie zavise od uzronog
procesa i postojeih lezija ili oiljaka nego od dubine
ili trajanja same kome.
Mehanizam koji uslovljava nastanak kome ne sasto-
ji se u preteranom jaanju normalnih mehanizama
indukcije sna, ve, naprotiv, u poremeaju sistema
buenja koji sainjava aktivirajua silazna katehola-
minergika retikula. Ovaj fenomen nebuenja uka-
zuje, dakle, na oteenje struktura modanog stabla,
ali takoe moe biti sekundaran za velike hemisfe-
rine bilateralne lezije.
Zavisno od etiologije, na komu se moe nadovezati
niz sekundarnih simptoma, organske ili humoralne
prirode, koje ovde ne moemo da pominjemo, kao
to nije na nama da razmatramo etioloko dijagnos-
ticiranje koma.
Zadovoljimo se da ovde podsetimo na najee op-
servirane oblike kome: koma usled modanih trauma
(modana komocija*), koma usled nekih humoralnih
poremeaja (azotemija*, dijabetes*) sa znacima koji
je najavljuju, specifinim stigmatima i evolucijom;
hepalika koma u encefalopatijama alkoholiara us-
led vitaminske karencije*; koma u toksikozama i
koma u sluaju malignog sindroma neuroleptika*, u
kojima je esto u pitanju ozbiljno oteenje diencefa-
294
lona; koma koja prati veliku epileptinu krizu i njene
blae oblike; najzad, neke toksike kome, kao to su
komatozni oblici pijanstva i medikamentne kome
(barbiturati*, neuroleptici*, anksiolitici*, antidepre-
sivi*).
Podsetimo i na to da elektrokonvulzivna terapija*
omoguava da se proue, u neku ruku eksperimen-
talno, glavni i sporedni fenomeni kome (Svest*).
A. Poro, P. Kahe, P. Termo! i .~K. Skoro
KOMICIJALNO v. Epilepsija
od lat. cum, sa i ire, ii, otud comitium, skuptina
(skuptine su se rasturale kad bi neko dobio epileptini
napad)
KOMOCIJA MOZGA v. Kranijalne traume
od lat. commolio, pokret, potres
KOMPENZACIJA
od lat. cum, sa i kasnolat. pensare (klas. pendere),
meriti. proceniti, razmiljati
Ovaj pojam ima etiri znaenja u psihopatologiji:
1. Mehanika kompenzacija se ostvaruje putem fa-
bulacija* kod osoba obolclih od senilne demencije*,
ime takve osobe nadoknauju deficijenciju pame-
nja*.
2. Emocionalna kompenzacija je nesvestan psihiki
proces kojim se neka intimna patnja, kao to je
oseanje nie vrednosti* ili oseanje krivice*, olak-
ava ili ublauje dopunskim traganjem za uivanjem
ili zadovoljenjem. Tako u nekim sumanutostima*
kompenzacije, subjekt sebi pridaje veu vrednost
ime sebi prua utehu za mune frustracije* koje je
doiveo zbog nekih poraza u linom ivotu. Takva
potreba za kompenzacijom moe biti u osnovi nekih
mitomanija* ili ak nekih oblika mladalake delin-
kvencije*, gde se ispostavlja da je ukradeni predmet
zamena za roditeljsku ljubav koja nedostaje. U svim
tim sluajevima, kompenzacija se trai i nalazi u
oblasti imaginarnog, ili tanije u oblasti fantazma*.
Zato je vano da se kompenzacija ne brka sa traga-
njem za sekundarnom dobiti od bolesti poto ono po
pravilu proistie iz nekog ve postojeeg patolokog
procesa. Tada se cilj nalazi u stvarnosti, bilo u vidu
emocionalne gratifikacije dobijene neposredno od
okoline, ija je brinost stimulisana bolesnikovim
stanjem zavisnosti, bilo u vidu materijalne gratifika-
cije za neku pretrpljenu tetu, iziskivane od drutve-
nih organa na osnovu procene koja, pak, moe biti
fantazmatske ili imaginarne prirode. Najzad, kom-
penzacija moe u nekim sluajevima biti izraena
onim to, u drugim sluajevima, predstavlja izvori-
te tenje ka kompenzaciji, naime nekom moralnom
ili fizikom patnjom.
Tada se ispostavlja da je takva patnja neka vrsta
cene koju treba platiti da bi se obezbedila neka
zadovoljenja. Takav proces, koji se granii s mazo-
295
hizmom*, moe da osvetli postojanje odreenog
obreda, ili praznovericu po kojoj se svaki srean
dogaaj plaa nekom nesreom, ili potrebu da se
bajanjem otkloni zla srea koja sledi za dobrom
sreom, itd. Srodan termin nalkompenzacija oznaa-
va jedan potpuno drukiji proces: proces kojim data
osoba nastoji da prevlada neki stvarni hendikep
neku telesnu manu ili intelektualni deficit.
3. Fenomenoloka kompenzacija [Minkovski (Min-
kowski)] odnosi se na shizofrene oblike ponaanja i
dranja koji se koriste da bi se popunila praznina
nastala usled gubitka vitalnog kontakta sa stvarnou
(uzroni poremeaj). Takvi oblici dranja i pona- strukturni modeli svakog individualnog odgovora
anja (sanjarenje, jogunstvo, aljenje za neim, iro-
nino ili upitno dranje... predstavljaju jedan oblik
psihike aktivnosti koja se dobro slae sa samom
osnovom mentalnog funkcionisanja* shizofrene*
psihe. Kompenzacija je u tom sluaju strukturne a
ne vie ideoafektivne prirode, i to u skladu s
naelom dvostrukog vida patolokih fenomena.
4. Faktorska kompenzacija je izraz pojave da u psi-
hozama i pridruenim oblicima, koegzistencija fak-
tora koji pripadaju posebnim oblicima patologije
moe biti takva da osobenosti jednog od njih mogu
biti protivtea deficijencijama drugog. Tako, na pri-
mer, u nekim shizofrenijama, Rorahov (Rorschach)
test moe da otkrije epileptoidni* faktor koji deli-
mino kompenzira gubitak vitalnog kontakta. Ad-
hezivnost ublaava raskid i rascep (Minkovski).
A. Enar, M. L. Laka-Monzen i . Azoren
KOMPLEKS
od lat. cum, sa i plexus, preplitaj
Ovaj termin oznaava jedan strukturiran, delimino
ili potpuno nesvestan skup predstava i afekata koji
imaju dinamiku funkciju u organizaciji ponaanja.
Definisanje nekog kompleksa se uvek poziva na
situacije iz detinjstva koje su dale snaan peat
razvoju i formiranju linosti.
Mada je ovaj termin korien i ranije [koristio ga je,
izmeu ostalih, Blojler (Bleuler)], on je tek s poja-
vom Frojdovih tekstova stekao punu popularnost, a
ona je dovela do razliitih shvatanja, pa i zloupotre-
ba ovog pojma. Imati komplekse je, u svakodnev-
nom govoru i izvan specifine oblasti psihoanalize,
izraz koji se esto upotrebljava, kad god treba uka-
zati na postojanje bilo kakvih psiholokih tekoa.
Danas je izrazitija tenja da se kae da neko ima
problema, a ta evolucija jasno govori o verbalnoj
modi korienja jednog izraza u ijem znaenju ima
izvesne neodreenosti. S druge strane, u vezi s tom
modom uoptavanja kompleksa, psihoanalitiari su
se neko vreme bavili istraivanjem kompleksa s
namerom da ono bude iscrpno. To je dovelo do
veoma dugog spiska kompleksa ije bi nabrajanje
bilo dosadno: vie od pedeset razliitih kompleksa,
sudei po popisu Marize oazi (Marvse Choisv) u
asopisu Psyche. Neki od njih se odnose na odree-
KOMPLEKS
ne situacije: kompleks odbijanja od sise, koji pred-
stavlja preokret u odnosima majka-dete, Kainov
kompleks, vezan za roenje brae ili sestara. Drugi
naglaavaju karakterne crte, na primer kompleks
promaaja (poraza*) ili kompleks nie vrednosti,
koji je bio i ostao temelj Adlerove psihologije. Sam
Frojd je nekoliko puta upotebio izraze kao to su
kompleks oca, kompleks majke ili kompleks bra-
ta/sestre, da bi specifikovao neke vrste meuosobnih
odnosa. Meutim, najstroe uzev, on je jedino pri-
znavao postojanje dva kompleksa, Edipovog kom-
pleksa i kompleksa kastracije, koji su prikazani kao
na dvostruko sueljenje s roditeljskim parom i po-
stojanjem polova.
U stvari, deskriptivna proliferacija kompleksa odr-
aavala je dve osnovne tendencije koje su izvitoperi-
le prvobitni smisao ovog pojma. Prva je plod sklo-
nosti ka preteranom psihologiziranju koja je dovela
do individualizovanja oblika ponaanja, raznolikih
koliko su raznoliki razliiti sluajevi na koje se
nailazi, ali ta analiza, ma koliko bila tanana, nije
pokazala njihov dinamizam i originalnost. Sam kva-
lifikativ se tu pretvorio u objanjenje, a izbegnut je
problem specifine logike sistema kompleksa. Druga
tendencija, koja je i sama izneverila prvobitno zna-
enje ovog pojma, pretvorila je kompleks u neku
vrstu patogenog jezgra koje treba eliminisati ili ot-
kloniti pomou psihoanalize. Ako sami psihoanaliti-
ari sve manje govore o kompleksima u mnoini i
ako se vie ne bave entomolokim radom u vezi s
njima, mora se rei da za iroku publiku komplek-
si i dalje zvue manje ili vie pejorativno. Mnogi
roditelji se jo uvek brinu kako da na najbolji nain
potede svoje potomstvo od Edipovog komplek-
sa. Pojavili su se pedagoki pravci u kojima se
nastojalo da se dete potpuno sauva od opasnosti
takvih kunji. Rezultati, sve u svemu, nisu bili ba
slavni, ali ni to uvek nije bilo dovoljno da razorua
pristalice takvog izvitoperenja smisla Edipovog
kompleksa (Karencija autoriteta*).
U okviru Frojdove teorije, to i ograniava pri-
menu ovog termina izvan nje, kompleks izri-
ito ukazuje na strukturirajuu funkciju tako naz-
vanog sloenog entiteta. U vezi s tim se ne govori
o izleenju, ve o likvidaciji [razreenju] kom-
pleksa, to jest o novom obliku integrisanja u psi-
hiki ivot predstavnih i emocionalnih elemenata
koji ga sainjavaju. Nije patogen sam kompleks,
ve njegovo nerazreenje, to se izraava upornim
odravanjem u ponaanju stavova i oseanja koji
anahronino ponavljaju konfliktnu situaciju iz de-
tinjstva. Na primer, preterana, vezanost odraslog
oveka za majku ili nenormalna zavisnost od ena,
snani konflikti s ocem ili sa zamenama za oca
osobama koje oliavaju autoritet mogli bi se
nazvati edipovskim ponaanjem, to moe da
ima patoloko znaenje samo kad se odnosi na
odraslu osobu.
KOMPULZIJA
Imati komplekse ili imati oseanje nie vrednos- nje prinude. Postoje i drugi vidovi ove pojave: kon-
ti, to je na kraju krajeva vrlo slino, neto je
potpuno razliito od kompleksa, strukturnog pojma
u Frojdovoj teoriji: ovaj termin tu nije klinika
kategorija koja obuhvata razne grupe simptoma,
ve naprotiv, on uvodi i anticipira strukturalistiki
pristup ljudskom ponaanju. Iz te perspektive, i
zaelo samo iz nje, Edipov kompleks dobija znae-
nje nuklearnog kompleksa te jedini i zasluuje
naziv kompleksa: on podrazumeva sve druge kom-
plekse, a naroito kompleks kastracije koji je, ako se
bolje pogleda, samo jedan njegov dijalektiki vid.
M.-L. Laka-Monzen
KOMPULZIJA v. Impuls
od kasnolat. pravnog termina compuhio, prinuda, so-
macija, pozivanje na izvrenje obaveze (od cum, sa i
pulsio, in guranja, podsticanja).
KONDENZACIJA
od lat. cum, sa i densus, gust, zbijen
Ovaj nesvesni psihiki mehanizam, koji je Frojd
opisao 1900. godine u tumaenju snova, zbira u
jednoj jedinoj predstavi nekoliko asocijativnih lana-
ca na ijem se mestu ukrtanja nalazi. Kondenzacija
je najoitija u snu* [Laplan (Laplanche) i Pontalis],
M. Poro
KONFABULACIJA
od lat. cum, sa i fabula, govor, pria (od fari, govoriti)
Strogo uzev, ovaj termin se odnosi na aktivnost
fabulacije* koja popunjava praznine u pamenju.
Ovako shvaena konfabulacija je pokazatelj moda-
nog oteenja a Korsakovljev sindrom* je njen tipi-
an oblik.
U irem i pogrenom znaenju, konfabulacija je
sinonim aktivnosti fabulacije*, imaginacije*.
A. Talosjan
KONFLIKT
od lat cum, sa i fligere, tui
Psihiki konflikt se moe definisati kao postojanje
dve protivrene unutranje tenje kod jedne iste
osobe. Pojam konflikta predstavlja bitan doprinos
psihoanalitike teorije. Frojd ga je uveo u vezi s
otporima na koje je naiao u leenju histerinih
osoba prilikom doaravanja izvesnih seanja i nepri-
jatnih predstava, a taj pojam je uskoro postao po-
jam od sutinskog znaaja.
Iako je u konfliktu esta suprotstavljenost drutve-
no-kulturnih i moralnih tenji (uloga ideala i nad-ja,
s jedne strane, i spontanosti emocionalnih reakcija i
nagonskih zahteva (Pulzija*) s druge, konflikt se ne
moe svesti na neko svesnije ili manje svesno osea-
296
flikti nagonskih sistema, iz polova identifikacije, na
primer. Edipovska situacija (Edipov kompleks*) os-
taje prototip konflikta. Konflikt je primordijalni
inilac nastanka neurotinih simptoma koji se po-
javljuju kao neka vrsta kompromisa meu raznim
elementima konflikta.
M.-L. Laka-Monzen
KONSANGVINITET v. Populaciona genetika
od lat cum, sa i sanguis, krv
KONSTITUCIJA
od lat. constituere, postaviti uspravno, ustanoviti (od
stare, stajati)
Pojam konstitucija se nekad odnosio na telesnu
strukturu te je u neku ruku predstavljao jednu
statiku i morfoloku odliku; temperament se od-
nosio na sve biodinamike i funkcionalne manifesta-
cije. Buar (Bouchard) je prvi potvrdio da konstitu-
cija podrazumeva skup svih individualnih svojstava,
kako psihikih, tako i fizikih. Stoer svih studija o
konstituciji uvek je, zapravo, bio pojam herediteta*:
koncept degeneracije, omiljen u prolom veku, samo
je bio jedan vid tog pojma.
Jednu od najtipinijih demonstracija dvostrukog bi-
olokog i psihikog aspekta konstitucije ponudio je,
1909. godine, E. Dipre (Dupre) u Drutvu za neuro-
logiju, u velikoj raspravi o emocijama. On je prika-
zao tip emotivne konstitucije s njenim psihikim
poremeajima i objektivnim znacima, koji je postao
opteprihvaen. Pojam psihopatske konstitucije,
pisao je ovaj autor, osvetljava smisao, poblie od-
reuje prirodu i posveuje, afirmie, u praksi, pozi-
tivnu vrednost pomalo teorijskih i pomalo maglovi-
tih pojmova kao to su hereditet, degeneracija i
predispozicija. Za njega, bolesna konstitucija, u
psihijatrijskom smislu, predstavlja zaetak i klicu
nekog potencijalnog mentalnog oboljenja i sama po
sebi ima nozoloko znaenje. On se ak posluio
terminom pretpsihoza. Otada, moglo bi se rei,
datira konstitucionalistiko uenje koje je bilo do-
minantno vie od etvrt veka. Svi oni koji su ga
razvili i obogatili neosporno su sakupili injenice
saglasne s klinikom stvarnou; ali njihova greka
je u tome to su hteli da tim injenicama pridaju
eksplikativnu vrednost i pripiu kruti determinizam
koje one nisu sadravale i koji su, uostalom, kasnije
osporeni. Podsetimo i na to da je deset godina
kasnije Dipre prikazao osam tipova konstitucije:
konstitucionalna neuravnoteenost senzibiliteta;
konstitucionalna neuravnoteenost motiliteta;
konstitucionalna neuravnoteenost prohteva
(toksikomanije);
konstitucionalna neuravnoteenost instinkata
(perverzije instinkata);
konstitucionalna neuravnoteenost raspoloenja,
karaktera i aktivnosti (distimije, ciklotimije);
297
emotivna i anksiozna konstitucija;
paranoina konstitucija;
mitopatska konstitucija.
Nekoliko godina kasnije, 1927, A. Delmas i M. Bol
(Boli) ponudili su novu klasifikaciju, zasnovanu na
jednoj teoriji linosti u kojoj pet emocionalno-delat-
nih dispozicija pohlepa, dobrota, drutvenost,
aktivnost, emotivnost definiu i karakteriu tem-
perament pojedinca i obrazuju pet glavnih psihopat-
skih konstitucija:
emotivna konstitucija (anksioznost*, emotivne
psihoneuroze);
ciklotimika konstitucija (manija*, periodina
melanholija*, cirkularna stanja);
paranoina konstitucija (nadmenost, nepoverlji-
vost, defanzivna aktivnost, revandikacione psi-
hoze*, interpretativni mehanizmi sumanutosti*);
perverzna konstitucija (poroci, perverzije instin-
kata, moralno ludilo);
mitomanska konstitucija (fabulacija, imaginativ-
ni mehanizmi sumanutosti, histerija).
A. Klod (H. Claude) i E. Minkovski (Minkow-
ski) su ovom spisku dodali shizoidnu* konstituciju a
A. Delmas je blie odredio opte odlike opisanih
konstitucija i sloio se s Dipreom da su konstitucio-
nalne bolesti samo preterano razvijene osnovne ten-
dencije.
Kremer (Kretschmer) je, 1930. godine, pod utica-
jem snane psihijatrijske struje koja je potekla iz
Krepelinovog (Kraepelin) i Blojlerovog (Bleuler)
uenja i formalne suprotstavljenosti manino-depre-
sivne psihoze* i demencije prekoks ili shizofrenije*
za koju su se ovi autori zalagali, nainio novu
klasifikaciju, u isti mah zasnovanu na morfolokim i
psiholokim korelacijama. On je podelio ljude na
dve grupe: na cikloidne i ciklotimne osobe, s jedne
strane, i na shizoidne i shizotimne, s druge; prve
odgovaraju morfolokom zdepastom, pikni-
kom tipu, a druge izduenom, leptozomnom eleli smo da preuzmemo sve ono to je bitno u
tipu, a uz to postoje astenina i atletska podvrsta.
Nastavljajui ovo istraivanje, on je stvorio brojne
potpodele tih tipova morfolokih i psiholokih kore-
lacija u svom glavnom delu Konstitucija i karakter
(1955). Podsetimo ovde na njegovu definiciju konsti-
tucije iz 1954. godine: Mi pod konstitucijom pod-
razumevamo organizam posmatran u celini, koji
tvori somatsko-psihiki entitet u kome postoji aktiv-
no meuproimanje i stalna meuzavisnost morfo-
logije, fiziologije i karakterologije.
Blojler je termin cikloidnost zamenio terminom sin-
tonija* da bi naglasio, u ponaanju, dobar kontakt s
okolinom, veoma specifian za ove bolesnike, dok
shizotimne* osobe imaju lo kontakt i povlae se u
sebe (autizam* i bolesna racionalnost). U oblasti
psihopatologije, prva konstitucija dovodi do mani-
no-depresivne psihoze, druga do shizofrenije.
Ova koncepcija je kasnije proirena. Oslanjajui se
na veoma obuhvatna genealoka istraivanja i na te-
stove karaktera, naroito na Rorahov (Rorschach)
KONSTITUCIJA
test, F. Minkovska (Minkowska) je opisala jedan
nov konstitucionalni tip: epileptoidan*, koji ima
morfoloke odlike epileptiara: x to je teak, ne-
zgrapan, zdepast tip, a na psihikom planu po-
stoji izvesna usporenost ideacije (bradipsihija), kao i
specifina emocionalna viskoznost.
Za E. Minkovskog, zajednika osnova svih konsti-
tucija je pojam vitalnog kontakta sa stvarnou, na
ta se nadovezuje jo jedan kriterijum po kome taj
pojam mora odgovarati odreenoj psihozi, pa ovaj
autor podsea na Blojlerove reci: Shizoidna osoba
je suvie odvojena od okoline, epileptiar nedovolj-
no, a sintoniar tano onoliko koliko je potrebno.
Kasnija istraivanja i determinisanje razliitih kon-
stitucija bili su usmereni na osnove intelektual-
no-emocionalnog ivota i na njegove odnose s dien-
cefalonom, neurovegetativnim centrima, kao i na
endokrine dispozicije subjekta.
Konstitucionalistika uenja su bila predmet razno-
vrsnih kritika. Najvie im se zamera da zatvaraju
oveka u jedan ogranien i neminovan evolutivni
determinizam koji injenice demantuju. Iste primed-
be mogu se uputiti Sondijevoj (Szondi) teoriji koja
zastupa miljenje da su sve nae mentalne manifesta-
cije, normalne ili patoloke, konstitucionalne mani-
festacije nagonske prirode, prvenstveno odreene
porodinim i naslednim genima.
Samo je u izvesnoj meri istina da su nae bit-
ne odlike i nae tendencije uroene. Treba priz-
nati modifikatorske uticaje sredine i delovanje egzo-
genih inilaca, mogunost mutacija i steenih odlika
(Hereditet*). Na psiholokom planu se ne moe
olako prenebregavati, kad je re o formiranju li-
nosti, emocionalni razvoj u detinjstvu, uticaj poro-
dine i drutvene sredine, vaspitanja i doivljenih
iskustava.
A. Poro
definiciji konstitucije kakvu je dao Poro u prethod-
nom izdanju ove enciklopedije. Ona doista predstav-
lja odlian prikaz evolucije ideja o konstituciji od
poetka veka.
Kako s njima stoji stvar danas?
Pod terminom konstitucija su se podrazumevale, a i
danas se jo podrazumevaju, permanentne odlike
neke osobe, i to kako u fizikom, tako i u fiziolo-
kom i psihikom pogledu. Ovaj pojam se ponovo
sree kad se govori o linosti*, karakteru*, a naroi-
to o strukturi*. Ipak, termin konstitucija je vie
nego ijedan drugi implicirao korelaciju te perma-
nentnosti i herediteta, a zatim, poev od Kremera,
korelaciju psihike i fizike permanentnosti, obe
vezane za genetsku konstituciju. Jasno se vidi da
veina autora nastoji da na ovaj ili onaj nain
povee psihiku permanentnost s nekom drugom
permanentnou, bila ona fizika, fizioloka, biohe-
mijska ili genetska, bila ona rezultat neke psiholoke
povesti, rezultat interakcije sa sredinom, koja u sva-
KONSTITUCIJA
kom sluaju dovodi do nastanka relativno nepro-
menljive psiholoke ili psihoanalitike strukture. Na
dananjem stupnju saznanja, nijedna od hipoteza
koje nastoje da povezu psihiku permanentnost s
nekom drugom permanentnou nije izriito po-
tvrena. Danas su istraivanja o epigenezi central-
nog nervnog sistema najpodobnija da objasne kon-
stituciju sa psihijatrijskog, psiholokog ili neuropsi-
holokog stanovita. Ako se pozovemo na radove i
teorije .-P. anea (J. P. Changeux) i saradnika,
genetsko programiranje uspostavlja brojne sinapti-
ke veze, organizaciju koja je delimino kruta, a
delimino nedeterminisana. Ipak, ti elementi e se
odrati samo ako postoji interakcija s okolinom.
Postoji svojevrsno stabilizovanje putem funkcionisa-
nja koje ane smatra fundamentalnim sinaptikim
svojstvom. Tako da sredina nema instruktivno, ve
selektivno dejstvo pretprogramiranih kola. Ovaj na-
in rasuivanja izgleda vrlo uverljiv ako se pogleda
razvoj vizuelne funkcije kod maeta (ane, 1974).
Ako ne postoji delovanje okoline, sinaptike veze
mogu da se degeneriu.
Mi emo u ovom tekstu prvenstveno razmotriti
korelacije fizike konstitucije i psiholokih ili psihi-
jatrijskih osobenosti. O genetskoj osnovi linosti,
videti odrednicu Hereditet*.
Fizika konstitucija
Nekoliko autora, meu kojima su najpoznatiji Di
ovani (Di Giovanni) Viola, Kremer, eldon
(Sheldon), razlikuje tri morfoloka tipa, koje oni
razliito nazivaju, ali koji odgovaraju istovetnim
definicijama zasnovanim na tome da li su u telesnim
proporcijama naglaene izduenost ili irina, ili me-
u njima postoji ravnotea. Tako se po Kremeru
razlikuju leptozomni, pikniki i atletski tip, po eldo-
nu ektomorfni, endomorfni i mezontorfni tip. U stva-
ri, po faktorskim analizama koje su u novije vreme
vrili L. Riz (L. Rees) i H.-D. Ajzenk (H.-J. Ey-
senck), 1945, kao i Bert (C. Burt), 1947, na osnovu
istraivanja na velikim uzorcima, ponovo se javljaju
dva faktora koja uzimaju u obzir morfoloku razli-
ku meu pojedincima: jedan opti faktor stasa i
jedan bipolarni faktor vezan za veu izduenost i
veu irinu. Zavisno od tih faktora i raznoraznih
pokazatelja, pojedinci se dele na dve ili vie grupa, u
poreenju s normalnim telesnim rasporedom. Teko
se, dakle, moe govoriti o morfolokom tipu, ve
pre o kontinuiranoj varijaciji. Fizika konstitucija je
u velikoj meri nasledna. Ipak izgleda da su stas ili
duina udova u veoj meri nasledni nego obim
grudnog koa ili telesna teina. Samim tim, neki
modusi raunanja morfolokog pokazatelja manje
su nasledivi nego neki drugi. Tako, na primer, na-
sledljivost eldonove ektomorfije, procenjena kod
blizanaca, iznosi 0,19 kod mukarca, a 0,74 kod ene.
Nasuprot tome, visina i duina udova bi imali nasled-
ljivost od 0,90, po Dalbergu (Dahlberg). Po miljenju
veine autora, fiziki tip se tokom raenja modifi-
298
kuje kod velikog broja osoba. U zrelom dobu,
fiziki tip se, uporedo sa starenjem, moe promeniti
u manjoj meri. Tako ipak izgleda da su neki aspekti
fizike konstitucije genetski predodreeni; meutim,
sam nain njihovog prenoenja ostaje nepoznat.
Odnosi fizike konstitucije i linosti
Kremer je svoja prva istraivanja usmerio na odnose
fizike konstitucije i duevne bolesti, zatim je ono
patoloko primenio na normalno i pretpostavio da bi
shizoidne i ciklotimne linosti mogle biti na odgova-
rajui nain vezane, prve za leptozomni, a druge za
pikniki morfotip. Mali broj prouavanja je kasnije
verifikovao ta naela. Posebno istraivanja L. Riza
(1950) i H.-D. Ajzenka (1947) o odnosima fizike
konstitucije, linosti i neuroze ne utvruju nikakvu
znaajnu korelaciju odlika linosti i fizikih osobe-
nosti. Indikativnija bi mogla da budu istraivanja
eldona (1942) koji je pronaao korelacije endomor-
fnog tipa i viscerotonije, ektomorfnog i somatotoni-
je. Ipak, mi smo videli da nasledljivost eldonovih
pokazatelja nije ba visoka; i inae, tom istraivanju
je zamereno to nije sprovedeno s dvostrukim sle-
pim ogledom poto je isti opservator procenjivao i
fiziku konstituciju i linost. Novija istraivanja
vrena iz iste perspektive nalaze manje izraene
[Kortes (Cortes) i Gati (Gatti), 1965] ili razliite
korelacije [Voker (Walker), 1963; Fon Cersen (von
Zerssen), 1965; Bridiz (Bridges) i Douns (Jones),
1968], Prema tome, ne izgleda da se moe potvrditi
postojanje izriite korelacije fizike konstitucije i
linosti.
Odnosi fizike konstitucije i psihoza
Eskirol (Esquirol) je ve 1776. primetio da su psiho-
ze koje evoluiraju u vidu kriza ee povezane s
robustnom konstitucijom, dok psihoze s hroninom
evolucijom odgovaraju limfatinom tipu. Kremer
je 1921. godine objavio jednu teoriju po kojoj posto-
ji afinitet, s jedne strane, piknike konstitucije i
manino-depresivne psihoze, a, s druge strane, shi-
zofrenije* i leptozomnog, atletskog i displastikog
tipa. Kasnije, nekoliko autora delimino potvruje
ove Kremerove principe, a naroito povezanost
pikniki tip-manino-depresivna psihoza i leptozom-
ni tip shizofrenija. Neki autori ipak primeuju da
fizika konstitucija moe da se promeni sa stare-
njem, a da ove dve psihoze ne poinju u isto doba
ivota [Burhart (Burchard), 1936]. Takoe je zapa-
eno da nain ivota, mravljenje shizofreniara
mogu da utiu na njegovu fiziku konstituciju (Far-
ber, 1938). L. Riz (1953), u preciznoj studiji o
etrdeset dva sluaja manino-depresivne psihoze,
sluei se faktorima izolovanim faktorskom anali-
zom, zapaa da su te osobe nie i ire nego normal-
na populacija; ta je pojava manje izrazita, ali ipak
postoji, ako se uzmu u obzir samo mlade osobe
obolele od manino-depresivne psihoze. Isti autor
je 1943. godine prouio etrdeset devet sluajeva
299
shizofrenije u skladu s istim naelima. Ispostavilo se
da su shizofreniari nii i leptozomniji od kontrolne
grupe. Po miljenju vie autora, meu kojima su
Konoli (Conollv), 1939, i Langfelt (Langfeldt) 1937,
fizika konstitucija odgovara odreenom obliku shi-
zofrenije i utie na prognozu bolesti. Leptozomni
tipovi bi bili pojedinci kod kojih se shizofrenija
ranije javlja, autistiniji* i apatiniji, dok bi se kod
pojedinaca piknikig tipa shizofrenija javljala kasni-
je, oni bi bili paranoidniji*, a njihova linost bolje
ouvana. Po Kalmanovom (Kallmann) miljenju,
1953, shizofreniji bi se najbolje odupirala atletska
konstitucija, a pikniki tip ne bi imao dobru pro-
gnozu. Isti autor ukazuje na to da kod monozigot-
nih blizanaca od kojih je makar jedan shizofrenian,
identina fizika konstitucija esto ide zajedno s
podudarnou psihijatrijskih dijagnoza, i obratno.
Svi radovi posveeni odnosima konstitucije i psiho-
za na kraju pozivaju da se prihvati postojanje izves-
ne korelacije manino-depresivne psihoze i lepto-
zomnog tipa; ipak se treba uvati od interpretiranja
tih korelacija i manje se treba pozivati na genetiku
kao takvu nego na neki bioloki proces koji je u
osnovi bolesti, te bi iz te perspektive (mada ne
izgleda da je konstitucija neposredno vezana za
procese rastenja) dananja istraivanja o neuroen-
dokrinim i hipotalamikim aspektima duevnih bo-
lesti mogla da daju novu konotaciju jednoj ve
staroj tradiciji. Ipak treba biti obazriv prema para-
metrima koji bi mogli da objasne deo ovih korelaci-
ja (starost, neuhranjenost, nebriga, itd.)
Fizika konstitucija i somatska oboljenja
U vie istraivanja je naglaen odnos leptozomne
konstitucije i ira na elucu ili dvanaestopalanom
crevu, kao i odnos atletske konstitucije i koronarnih
bolesti. Najzad, treba podsetiti i na (ve klasino
povezivanje leptozomne konstitucije i neurocirkula-
torne astenije ili Da Kostinog (Da Costa) sindroma.
L. Riz (1944) potvruje takvu povezanost.
K. Debre
J.-P. CHANGEUX et A. DANCHIN, Apprendre par stabilisa-
tion elective des synapses, L'Unitee de l'Homme, Pari, Le
Seuil, 1974; T. Dobzhanskv. L'homme en evolution, Flam-
marion; L. REES, Constitutional factors and abnormal be-
haviour in: H.-J. EYSENCK, Handbook oj abnormal psy eho -
logy, London, Pitman Medica], 1973; A. LANGANEV, La
quadrature des races, Science et Vie, 120, 83-124, 1977.
KONSTITUCIONALNO
od lat. constituere. postaviti uspravno, ustanoviti (od
stare, stajati)
Kod nekog ivog bia se ono konstitucionalno, u
nekoj datoj situaciji, definie kao permanentni ele-
menti tog ivog bia, bili oni objektivni ili latentni, u
suprotnosti s trenutnim ili reaktivnim elementima
koji su, pak, reverzibilni. Konstitucionalno je ono
KONTROLA RAANJA
to se konstituisalo u nekom odreenom periodu; ali
konstitucija nije definitivna, ona je podlona evolui-
ranju tokom vremena.
U konstituciju pojedinca spadaju genetski elementi i
elementi koji su rezultat delovanja njegove ivotne
sredine. Izgradnja pojedinca (govori se o arhitekturi,
o strukturi) na taj nain je rezultat dijalektikog
delovanja sila herediteta i sila okoline. Tada se
konstitucija moe smatrati svojevrsnom akvizicijom.
U psihologiji, u psihijatriji, konstitucionalni elemen-
ti se esto povezuju s pojmom linosti * koja pred-
stavlja stabilne afektivne elemente neke osobe. Od-
govornost genetskih faktora i faktora okoline (bio-
lokih i psiholokih), razmatrana je u mnogim rado-
vima (Hereditet*, Predispozicija*). Bilo je i pokua-
ja povezivanja psihike i fizike konstitucije (Kon-
stitucija*). Najzad, konstitucionalni elementi su do-
veli do stvaranja raznih klasifikacija ili tipologija
(Linost*, Tipologija*).
K. Debre
KONTRACEPCIJA v. Kontrola raanja
od lat. contra, protiv i concipire, zaeti
KONTRADIKTORNE PORUKE
Kontradiktorne poruke pripadaju jednoj od tri velike
kategorije paradoksa: pragmatinim paradoksima.
One predstavljaju tip komunikacije koja se naroito
sree u situacijama zvanim dvostruka veza* (ili
dvostruka prinuda). Kontradiktorne poruke i dvos-
truka prinuda su, u stvari, vrlo bliski termini.
Kontradiktorna poruka se javlja u okviru odnosa
jake komplementarnosti i podrazumeva da joj se u
isti mah mora potiniti i ne potiniti, da bi joj se
potinilo; osoba koja je upala u taj odnos i koja u
njemu zauzima inferioran poloaj, ne moe da se iz
njega izvue i tako se nalazi u nemoguem poloaju.
U okviru sistematske porodine terapije*, kontra-
diktorne poruke mogu da se koriste kao terapeutski
instrument, na primer u tehnici propisivanja sim-
ptoma. Ovaj tip kontradiktorne poruke opisala je
Mara Selvini-Palacoli (Mara Selvini-Palazzoli) kao
kontraparadoks.
. Bliman
KONTRAINVESTIRANJE v. Mehanizmi odbrane
od lat. contra, protiv, naspram i investire, pridati dosto-
janstvo davanjem nekog odevnog predmeta
KONTRATRANSFER v. Transfer
KONTROLA RAANJA
Budui da je vezana za seksualnost, kontrola raa-
nja postavlja i neke psiholoke i psihijatrijske pro-
bleme. Ona je, zahvaljujui svojoj efikasnosti i dois-
ta neznatnoj kodljivosti, zaelo jedan od uzroka
brzih promena u dananjem moralnom vladanju.
KONTROLA. SREDSTVA KONTROLE
Brojni tabui, posebno u oblasti mladalake i enske
seksualnosti, na putu su da nestanu. Zato se lako
mogu shvatiti pokreti reagovanja na dananje pre-
obraaje u toj oblasti.
Medu starim kontraceptivnim metodama, coitus in-
terruptus i muki prezervativi jo se uveliko koriste.
Prekinuti snoaj (to je moda Onanov greh iz Bibli-
je) u isti mah je nedovoljno efikasan poto je
sperma puna predejakulatornih spermatozoida i
esto ga oba partnera teko podnose na psiholo-
kom planu. Frojd ga je smatrao uzrokom anksiozne
neuroze kod ena*. Ipak, ovaj metod je vrlo ras-
prostranjen, a ena ga, na svesnom planu, esto
doivljava kao znak partnerove panje [Balestrijer
(Balestriere)]. Muki prezervativi (kondomi) danas
su dovoljno usavreni te predstavljaju pouzdano i
nimalo neugodno sredstvo.
Upotreba enskih prezervativa (dijafragmi, uz doda-
tak spermicidnog elea) zaelo je tea i komplikova-
nija. Globule ili spermicidni epovi, koji se stav-
ljaju duboko u vaginu, ipak su iznova proueni i
izgleda da su postali efikasni 24 do 36 sati i da se
istovremeno dobro podnose.
Meu novijim metodama, rasprostranjena je upotre-
ba kontraceptivnih hormona, koji se uzimaju od
petog do dvadeset petog dana menstrualnog ciklusa,
a to je tehnika ija je efikasnost potpuna u sluaju
redovne upotrebe. Meutim, neophodan je medicin-
ski nadzor da bi se utvrdilo da ne postoje kontrain-
dikacije, naroito vaskularne i hormonalne vrste, i
pratili eventualni sekundarni efekti.
Smetnje koje se ponekad opisuju (muka, otealost
donjih udova, gojenje, napetost grudi) podseaju na
smetnje koje se javljaju na poetku trudnoe i naje-
e su prolazne. Na psihoanalitikom planu, opisuju
se, mada bez ozbiljnih dokaza, depresivne* manifes-
tacije, smanjenje genitalnih senzacija koje ide do
anafrodizije*. Izgleda da ovde veu ulogu igraju,
naroito u sluaju mikrodoziranih pilula, problemi
enine dotadanje linosti i kvalitet seksualnih odno-
sa nego stvarno organsko delovanje pilule.
Zbog mogue nepogodnosti ovih hormonskih tera-
pija, moe se pomiljati na postavljanje nekog intra-
uterinog uloka (spirale). Njena efikasnost je zado-
voljavajua (meutim, postoji opasnost njenog
spontanog izbacivanja bez eninog znanja, tako da
su opisane trudnoe do kojih je dolo i pored posto-
janja spirale).
Prednost ovih uloaka je u tome to nisu optereeni
raznim legendama i to ne menjaju enin hormon-
ski teren. Za njih se ena obino opredeljuje posle
izvesnog razmiljanja, ime se izbegavaju neke nepo-
godnosti vezane za pilulu (koja se nekad uzima bez
prethodnog lekarskog pregleda).
Usavravanje pilule ili mesene injekcije zaelo e Ali naroito kadrovska opremljenost psihijatrijskih
biti dobrodolo u oblasti takozvane azilne psihi-
jatrije, gde moe biti neophodna efikasna kontra-
cepcija koja zahteva malo linog nadzora. Hirurke
terapije, namenjene eni (podvezivanje jajovoda) ili
300
mukarcu (podvezivanje semenovoda) treba da bu-
du proskribovane, osim u izuzetnim sluajevima.
Oba pola ih doivljavaju kao osakaenje, a muka-
rac kao neto ravno kastraciji. Iskustvo pokazuje da
mnoge osobe kasnije zahtevaju reparativnu operaci-
ju koja nije uvek mogua.
Naglasimo da su opasnosti kontracepcije vie psiho-
loke i socioloke nego fizioloke i da iziskuju bri-
ljivo istraivanje, i to ne samo na biolokom planu
ve i prouavanje linosti, seksualnosti i odnosa
partnera.
Treba, najzad, napomenuti da se izvestan broj ena iz
moralnih razloga opire kontroli raanja kontracep-
tivnim ili hirurkim metodama te koristi takozvane
prirodne metode kao to je Bilingsova (Billings) me-
toda (prouavanje cervikalnih izluevina) ili metoda
termikog testa koji pokazuje dane ovulacije.
/. Poenso
KONTROLA. SREDSTVA KONTROLE
Postupci koji se u duevnim bolnicama primenjuju
ve decenijama da bi se dralo pod nadzorom i
savladalo neobuzdano ponaanje agitovanih ili im-
pulzivnih duevnih bolesnika.
Posle simbolinog gesta Pinela koji je, 1792. godi-
ne, skinuo lance alijeniranim osobama u Bisetri,
psihijatri su jednoduno osuivali metode kontrole,
a ipak nisu uvek bili u stanju da izbegnu mere
prinude, vezane za status prisilno hospitalizovanih
osoba.
Tako je, posle ukidanja lanaca, Pinel preporuivao
luaku koulju, esto korienu do 1960. godine,
kojoj je, pak, konkurisao steznik, a oboje su
omoguavali da se zadri u krevetu neki bolesnik u
stanju konfuzije, zatim sigurnosni (zatitni) pojas ili
prnjak koji imobilizuje ruke i ostavlja bolesniku
mogunost kretanja, ili pritege za zglavke i noge,
koje imobilizuju bolesnika za krevet.
Rog de Firsak (Rogues de Fursac) je ipak, poet-
kom veka, u Priruniku psihijatrije, naglaavao bes-
korisnost i varvarski karakter sredstava kontrole,
hvalio metod no-restraint* koji je 1872. uveo Ma-
njan (Magnan), a za borbu protiv agitacije preporu-
ivao je klinoterapiju*, hidroterapiju*, izolaciju* i
lekove. U izdanju tog Psihijatrijskog prirunika iz
1953. godine, F. Rame (F. Ramee) je napisao: Da-
nas nema psihijatra koji ne eli od sveg srca potpuni
nestanak sredstava kontrole i prinude. Ali verovat-
no ne postoji ni jedan jedini koji je tu svoju elju u
potpunosti ostvario.
Otada su se uslovi korenito izmenili. Uvoenje psi-
hotropnih* lekova, a posebno neuroleptika*, dalo je
psihijatrima tako rei neograniene mogunosti (po-
nekad po cenu preterivanja) za umirenje agitacije*.
slubi prua mogunost psihodinamikog pristupa
sindromima agitacije, a hotelski uslovi boravka
omoguavaju izolovanje u pojedinane sobe, a ne
vie u elije.
301
Najzad, sve rede upranjavanje prisilne psihijatrijske
hospitalizacije (na osnovu Zakona od 30. juna
1838.*), vie ne daje ovlaenja lekarima da koriste
sredstva kontrole, pa ak ni sredstva ograniavanja
slobode.
Tako da, nasuprot onome to je govorio Rame pre
trideset i vie godina, danas postoje lekari koji su na
svojim odeljenjima ukinuli sva sredstva kontrole.
Ako jo postoje neke retke prilike u kojima se ta
sredstva koriste, podsetimo da se ona mogu odobriti
samo uz lekarsku preporuku i samo za pacijente
stavljene pod zakonsku zatitu.
P. anoa
KONVERZIJA
od lat. cum, sa i vertere, okrenuti
Ovaj termin oznaava jedan mehanizam obrazova-
nja klinikih simptoma koji, na nivou tela ili some,
izraavaju neke poremeaje, neurotine po strukturi.
Takozvani konverzivni simptomi mogu se izraziti
u razliitim klinikim oblicima:
Pseudoneurolokim, koji pogaaju motoriku (pa-
ralize, kontrakture, klonije, spazmi, drhtanje, itd.),
senzibilitet (algezije, analgezije, hiper- ili hipoestezi-
je), senzornost (slepilo, gluvoa), itd., meutim, pri
pregledu se ispostavlja da je njihova lokalna organi-
zacija pre funkcionalna nego to odgovara anatom-
sko-fiziolokim strukturama.
Visceralnim poremeajima, najee spazmikim i
lokalizovanim u probavnom traktu: ezofagealni
spazmi, histerine knedle u grlu, muka, povraa-
nje, stomani grevi, ali i zadravanje mokrae,
vaginizam itd.
Cirkulatomim i vazomotornim poremeajima, pa-
roksistikog karaktera, kao to su edemi, vaskularni
spazmi.
Poremeajima koji su, funkcionalno, u manjoj me-
ri lokalizovani, kao to su vrtoglavica, padovi, sin-
kope, hipertermija. Ovim poremeajima je zajedni-
ko to to nemaju nikakav organski supstrat koji se
moe otkriti, to se ne uklapaju ni u kakav nozog-
rafski okvir, osim u okvir takozvane funkcionalne
patologije, i to nisu propraeni nikakvom anksioz-
nom manifestacijom [esto se opisuje belle indifferen-
ce (lepa ravnodunost) takvih pacijenata], to e rei
da je simptom doslovce, u svojoj telesnoj neprozir-
nosti, nerazreiva zagonetka koja se postavlja pred
lekara.
U stvari, ono to je, zaelo, najspecifinija odlika
simptoma konverzije, ono to na njega ukazuje kao
na zagonetku za odgonetanje, kao na govor koji
treba shvatiti, jeste njegovo simbolino znaenje koje
se otkriva istraivanjem anamneze.
Telesni izraz simptoma dolazi namesto potisnute
mnestike predstave (Potiskivanje*).
Drugim recima, simptom ukazuje, samim svojim
klinikim oblikom, na seanje ili predstavu ije je
potiskivanje oslobodilo libidnu energiju (Libido*)
KOPROLALIJA
vezanu za njega, energiju koja se, po Frojdu, preob-
razila u energiju inervacije da bi omoguila njego-
vo somatsko izraavanje.
Ovo tumaenje osvetljava izvesne klinike manifes-
tacije koje se ponekad svrstavaju u pitijatizam.
Meutim, jedan od klinikih oblika histerije nazvan
konverzivna histerija daje najuverljivije primere
za to.
Strogo uzev, simptom histerine konverzije treba raz-
likovati od:
1. od neurovegetativnih simptoma anksioznosti i
raznih somatskih poremeaja koji esto prate neki
neurotini sindrom, bio on histerine prirode ili ne;
2. od psihosomatskih* bolesti koje su sloenije po
organizaciji, esto uskladenije s postojeom patolo-
gijom, ee izazvane telesnim oteenjem i iji me-
hanizam nastanka zaelo pretpostavlja postojanje
dubokih nagonskih konflikata, kadrih da dovedu u
pitanje samoouvanje vlastitog Ja.
U stvari, simptom histerine konverzije u svom
klasinom, istom obliku nije tako est kao u
Frojdovo i arkoovo (Charcot) vreme. Tome je, po
svoj prilici, donekle doprinelo i vulgarizovanje Froj-
dovih teorija: preruavanje vie ne vredi ako je
optepoznato a dijagnoza konverzije se danas
postavlja u sluaju raznih somatskih manifestacija,
ija simbolinost nije uvek oigledna i ije granienje
s oblau psihosomatske medicine pre treba situirati
na strukturni nego na opisni nivo.
M.-Laka-Monzen
KONJSKA GLAD
Konjskom glau naziva se nagao i neodoljiv oseaj
gladi. Fere (Fere) ga je opservirao kod epileptiara,
kao prodromski znak krize ili kao auru. Maran
(Marchand) ovu glad svrstava u vegetativne aure.
Ukoliko je mogue da se obezbedi uzimanje hrane u
trenutku kada doe do pojave konjske gladi, to
ponekad moe da sprei pojavu krize.
. Siter
KOPROLALIJA
od gr. kopros, izmet i lalein, govoriti
Izgovaranje vulgarnih, prostakih, skatolokih reci.
Zaraenost govora tom vrstom reci danas je posta-
la esta pojava: esto se sree kod dece i adolesce-
nata i ima vrednost provokacije i transgresije*.
Kod stidljive ili anksiozne* osobe, moe da pred-
stavlja prelazak na in koji kompenzira oseanje
manje vrednosti. Kompulzivna* koprolalija sree
se kod opsesivnih* osoba. Impulzivna opsesija* (ili
impulzivna fobija*) izgovaranja skarednosti na sve-
tim mestima ili u sveanim prilikama dovodi do
anksiozne borbe.
Koprolalija nije retka u maninim* napadima i tad
se uklapa u instinktivnu rasputenost nagonskog
ponaanja, ludike provokacije (Igra*) takve osobe.
KOPROMANIJA, KOPROFILIJA, KOPROFAGIJA
Vulgarne reci mogu da se na stereotipan nain
infiltriraju u govor nekih hroninih shizofreniara*.
Bolest tikova* ila de la Tureta (Gilles de la Touret-
te) ozbiljno je oboljenje koje poinje u detinjstvu
(izmeu sedme i petnaeste godine); ona na specifi-
an nain povezuje tikove lica koji se progresivno
ire prema trupu i gornjim udovima, razne poreme-
aje ponaanja s kompulzijama i stereotipnu i ek-
splozivnu koprolaliju. Etiologija ovog oboljenja jo
nije razjanjena.
Seksualno perverzne* osobe koriste neke koprolalij-
ske manifestacije da poveaju nivo ekscitacije i po-
stignu orgazam.
Psihoanalitiari smatraju da reci zadravaju svoju
arhajsku mo regresivnih* supstituta delanja, tako
da skatoloke reci izazivaju analni uitak, a seksual-
ne reci oralni uitak [Fenihel (Fenichel)].
V. Kajar i A. Lo
KOPROMANIJA, KOPROFILIJA,
KOPROFAGIJA
od gr. kopros, izmet, manta, ludilo, philia, prijateljstvo,
naklonost i phagein, jesti
Kopromanija je veoma rasprostranjena sklonost du-
evnih bolesnika da se mau sopstvenim izmetom:
mrljanje tela, krevetskog vea, zidova (grafiti, crtei,
itd.). Neki jedu svoje fekalne materije (koprofagija),
piju svoju mokrau, igraju se svim tim, rado borave u
WC-u. Kopromanija moe biti pasivna (Gatizam*).
Ova reakcija, obina kod deteta u svojim manje
izraenim oblicima, ostaje klasina pratnja veoma
znaajnog zastoja u psihikom razvoju (idiotija*) i u
stanjima psihike regresije (shizofrenija* u posled-
njem stadijumu) ili demencije (progresivna paraliza,
senilne demencije, itd.).
Impuls ka koprofagiji ima za psihoanalitiare autoe-
rotino znaenje (elja za ekscitacijom usne erogene
zone istom materijom, posrednikom zadovoljstva,
koja je ranije nadraivala analnu erogenu zonu).
Kopromanija nije retka kod obinih maniara*.
Koprofilija je vie znak ideacijske tendencije da se
doarava izmet (skatoloki govor). Ona nije uvek
pokazatelj psihikog propadanja, ve je ponekad
znak obinog nevaspitanja ili neurotine regresije.
A. i B. Oben
KORA NADBUBRENE LEZDE
Kora nadbubrene lezde lui hormonske steroide.
Klasina histoloka podela na tri zone sree se i na
funkcionalnom planu: spoljanji sloj ili glomeralni sloj
proizvodi mineralokortikoide kao to je, na primer,
aldosteron, srednji ili fascikulami sloj proizvodi gliko-
kortikoide (kortizol), unutranji ili retikularni sloj
seksualne hormone, naroito androgene. Psihijatrij-
ske manifestacije su este u sluaju disfunkcionisanja
ove dve poslednje zone koje se, gledano s fiziolokog
stanovita, nalaze pod kontrolom jednog hormona hi-
pofize: kortikotropnog hormona ili ACTH (Hipofiza*).
302
I. HIPERKORTICIZAM
A. Kuingov (Cushing) sindrom: psiholoki poreme-
aji se javljaju kod veine bolesnika koji pate od
ovog oboljenja. Za razliku od timikih poremeaja
koji se javljaju kao komplikacija pri leenju kortiko-
idima*, stanja euforije su retka.
Naroito se sreu anksiodepresivna stanja s apati-
jom, ponekad s iznemoglou. U tekim oblicima,
moe da doe do epizoda konfuzije, sumanutih
stanja s halucinacijama oneirikog tipa, poremeaji-
ma svesti, dezorijentacijom, gubitkom pamenja.
Mnogi od ovih bolesnika pogreno su smatrani
psihotinim; meutim, etioloko leenje moe da
dovede do znaajnog poboljanja.
B. Izvan Kuingovog sindroma, hiperkorticizmi mo-
gu da daju slike takozvanog nadbubrenog viriliz-
ma, ali je uloga nadbubrene lezde tu sporna:
izgleda da je posredi posebna osetljivost piloznog
folikulusa na androgene; ovaj virilizam se obino
oituje maljavou kod ene. Izgleda da su depresiv-
na stanja, poremeaji ponaanja i karaktera esti, za
razliku od psihotinih epizoda.
Kod deteta, hiperandrogenije su propraene pore-
meajima seksualne sfere (Seksualna inverzija*,
Pubertet*).
II. HIPOKORTICIZAM
A. U Akutnim insuficijencijama nadbubrene lezde
ili evolutivnim naletima Adisonove (Addison) boles-
ti, iznemoglost predstavlja uobiajenu pojavu; moe
biti praena konfuzivno-oneirikom slikom: tada su
periodi torpidnosti ispresecani fazama intenzivne
ekscitacije, ponekad s halucinacijama. U sluaju
neleenja, evolucija ovog oboljenja vodi smrti: opisi-
vane su epizode akutnog azoteminog psihoencefali-
tisa, ponekad praene konvulzijama.
Duevni poremeaji mogu biti izolovani (ist men-
talni oblik), ili, ee, povezani iskljuivo s neuro-
lokim manifestacijama (edisonovska encefalo-
patija).
B. Tokom insuficijencija nadbubrene lezde sporog
toka, uestalost psihijatrijskih manifestacija je pove-
ana: najei poremeaji su depresivno stanje, apa-
tija s oiglednim siromatvom ideacije i nedostat-
kom inicijative. Najozbiljniji poremeaji akutne
epizode sumanutosti ili konfuzije mnogo su redi.
Ove manifestacije se odlikuju svojim promenljivim i
nestalnim karakterom i povlae se pri supstitutiv-
nom leenju kortikoidima.
R. Arno-Kasiiljoni i .-K. Skoto
KORO
Neuroza koja se sree u Maleziji, Indoneziji i na
jugu Kine. Zasniva se na hipohondrinom strahu od
smanjenja penisa i njegovog nestajanja. Oigledni su
odnosi sa fantazmima kastracije.
/. Pelisje
303
KORSAKOVLJEV (Korsakoff) SINDROM
Godine 1887. Korsakov je opisao jedan psihopoli-
neuritis koji se pre svega izraava poremeajima
pamenja i povezan je sa toksemijskim faktorom.
Ipak je odmah skrenuta panja da moda uopte
nije u pitanju polineuritis.
Godine 1928. Gamper je objedinio Korsakovljev
sindrom i Vernikeovu (Wernicke) encefalopatiju, te
ukazao na to da se u oba sluaja radi o obostranoj
leziji mamilarnih tela. Kasnije su bili opisani Korsa-
kovljevi sindromi koji nisu izazvani alkoholizmom
ili ishranom. Malo-pomalo, uobliavao se pojam
anatomskog supstrata kao uzroka poremeaja: radi
se o hipokampo-mamilo-talamo-cingularnom kru-
nom toku ija obostrana, ali ne i neizbeno simetri-
na povreda dovodi do Korsakovljevog sindroma.
Ovo podruje je 1936. godine opisao Papez kao
sedite emocije. Benedek i Huba (Juba) su ga 1941.
godine opisali kao podruje pamenja skoranjih
dogaaja.
Simptomi: Korsakovljev sindrom objedinjava etiri
elementa: zaboravljanje skoranjih injenica, vre-
mensko-prostornu dezorijentaciju, fabuliranje i po-
greno prepoznavanje.
Zaboravljanje skoranjih injenica je u isti mah
kontinuirano anterogradno (tie se vremena koje je
proteklo od poetka poremeaja) i retrogradno (tie
se perioda koji je prethodio poetku poremeaja i
moe da se protegne na petnaest godina unazad).
Ono se odnosi na line podatke koji su svima po-
znati, kao to su ime predsednika republike ili datu-
mi ratova. Pamenje starih injenica je potpuno
ouvano.
Vremensko-prostorna dezorijentacija je stalna. Na-
roito je izraena dezorijentacija koja odgovara ste-
penu retrogradne amnezije. Prostorna komponenta
prouzrokuje teleskopsko vienje mesta koje je, u
stvari, vienje uspomena.
Fabuliranje je skoro uvek prisutno i izuzetno je
bogato, a zasniva se na transpoziciji verovatnih
injenica ili realnih injenica iz prolosti. . Dele i donje povrine, koji razaraju mamilarna tela, for-
S. Brion razlikuju vie stepena fabulacije:
a) konfabulantne odgovore ili istinite fabulacije
(odgovor koji moe odgovarati istini, esto dosta
siromaan, vezan za svakodnevne injenice);
b) fabulacije priseanja u kojima pacijent oivljava
periode iz svoje prolosti. To mogu biti pseudoremi-
niscencije (prizori koji su verovatni, ali nisu nikada
bili stvarno doivljeni) ili prave reminiscencije (koje
se tiu stvarne prolosti);
c) isto izmiljene fabulacije koje su vrlo retke.
Pogreno prepoznavanje se javlja u vie vidova:
tipino pogreno prepoznavanje kada bolesnik
lako prepoznaje osobe koje nije nikada video;
sistematsko neprepoznavanje poznatih ljudi;
paramnezije udvostruavanja kada pacijent
reprodukuje dva puta u svom pamenju isti niz
dogaaja i smatra ga dvostrukim (. Dele i S.
Brion).
KORSAKOVLJEV (Korsakoff) SINDROM
Pored klasine tetrade, postoje i drugi elementi koje
treba pomenuti:
euforija koja nije stalna;
anozognozija koja moe biti nepotpuna ili po-
vremena;
ouvanje fiksacionog pamenja;
nepostojanje konfuzije jer nema bradipsihije;
nepostojanje propadanja: ne uoava se nikakav
poremeaj moi rasuivanja i razmiljanja.
Etiologije: nutricionistiki uzroci su najei, a meu
njima dominira hronini alkoholizam. Njihov meha-
nizam je jednoobrazan i povezan sa nedostatkom
tiamina ili vitamina B t . Sindrom je tada obino
nastavak Vernikeove encefalopatije, ali moe da se
pojavi i odmah.
Korsakovljevi nutricionistiki sindromi mogu da se
sretnu u svakoj avitaminozi usled nedostatka vita-
mina B,. Oni su opisani u sluaju nezadrivog po-
vraanja u trudnoi, povreda digestivnog trakta (rak
eluca, gastrektomija, stenoze pilorusa i dvanaesto-
palanog creva), mentalnih anoreksija ili anoreksija
koje su simptom nekog drugog psihijatrijskog pore-
meaja, neuravnoteene ishrane i ishrane bogate
glicidima, itd.
Anatomske lezije se potpuno podudaraju sa lezija-
ma u Gaje (Gayet) Vernikeovoj encefalopatiji;
Korsakovljev sindrom je, zapravo, njen hronian
oblik [M. Tomazi (M. Tommasi)]. Osnovna lezija je
bilateralno oteenje mamilarnih tela, to je poznato
od E. Gampera, a u Francuskoj prihvaeno posle
radova . Delea i S. Briona. Poslednjih godina, S.
Brion i . (J.) Mikol su naglaavali oteenje lateral-
no-dorzalnog i dorzalno-medijalnog jezgra talamusa
u sluaju alkoholne etiologije.
arine etiologije pokazuju izvesne klinike osobe-
nosti: konfuzija je uestala, amnezija esto pogaa
stare dogaaje, neuroloki znaci su zdrueni.
Tumori koji dovode do Korsakovljevog sindroma
mogu da se grupiu na osnovu dve lokalizacije:
bazalni tumori na nivou tree komore i njene
miks i prednja jedra talamusa, najee su kraniofa-
ringiomi;
bifrontalni tumori, interni ili septalni, zahvataju
formiks i cingulum, a najee su gliomi.
Vaskularne etiologije obuhvataju simetrine i nesi-
metrine oblike. . Dele i S. Brion otkrivaju u
literaturi nekoliko skoro simetrinih sluajeva sa
unutranjim biokcipitalnim, bifrontalnim, bitem-
poralnim i bitalamusnim lezijama. Asimetrine le-
zije su rede, ali imaju oigledan etiopatogenetski
znaaj.
Traumatski uzroci su esti. Traumu skoro uvek
prati gubitak svesti, a potom koma. Bogato fabuli-
ranje je uobiajeno, naroito u vezi s dogaajem
koji je izazvao traumu. Razvoj je skoro uvek povo-
ljan. Tana priroda lezija nije poznata. U literaturi
su opisana samo tri anatomsko-klinika sluaja na
osnovu kojih se nita ne moe zakljuiti.
KORTIKOIDI
S druge strane, opisani su postencefalitini i granu-
lomatozni, te postkomicijalni i postanoksini Korsa-
kovljevi sindromi.
Korsakovljevi sindromi degenerativnog porekla
postavljaju problem odnosa sindroma sa prezbiofre-
nijom*, jednim oblikom senilne demencije.
Anatomske strukture: mamilarna tela, iju leziju
uvek nalazimo u okviru alkoholnih i nutricionisti-
kih etiologija, deo su krunog toka koji sadri Amo-
nove rogove, (fimbriju), trigon, mamilarna tela,
snop Vika d'Azira (Vicq d'Azvr), prednje jedro
talamusa i cingulum HMT (hipokampo-mami-
lo-talamo-cingularni kruni tok).
Korsakovljev sindrom se tada javlja u sluaju bilate-
ralne, ali ne i obavezno simetrine lezije tog toka.
Korsakovljevska amnezija je, dakle, sindrom sa to-
pikom vrednou [. Barbize (J. Barbizet)].
. Mas
J. BARBIZET, Pathologie de la memoire. Pari, PUF, 1970;
S. BR1ON et J. MIKOL, Attcinte du noyau latro-dorsal du
thalamus et syndrome de Korsakoff alcoolique, Journal of
the neurological sciences, 1978, 38, 249-261; J. DELAY et
S. BRION, Le syndrome de Korsakoff, Pari, Masson, 1969;
G. A. TALLAND and N. C. WAUGH, The patology of
memory, New York, Academic Press, 1969; M. VICTOR,
R. D. ADAMS and G. H. COLLINS, The Wernicke-Korsa-
koff syndrome in: Contemporary neurology series, Oxford,
Blackwell Scienlific Publications, 1971.
KORTIKOIDI
od lat. corlex, omota i eidos, vid, izgled
Prva zapaanja jatrogenih psihijatrijskih poremeaja
kod pacijenata leenih dugotrajnom kortikoterapi-
jom potiu iz 1950. godine [Hen (Hench) i Kendal
(Kendall)]. Otada su se mnogi radovi posveeni tim
sekundarnim efektima, ije su najglavnije manifesta-
cije svrstane pod pojam kortizonske psihoze.
1. Etiopatogeneza
Kad je re o uestalosti pomenutih poremeaja,
koju razni autori razliito procenjuju, danas je pri-
hvaeno da ona iznosi 1%.
to se tie njihovog pojavljivanja, poetak i kraj
leenja su posebno kritini.
Trajanje i doziranje leenja najee su problema-
tine visoke doze i produeno leenje.
Priroda korienog proizvoda: rizik je vei s kortizo-
nom i njegovim halogenim fluorisanim i metilisanim
derivatima nego s derivatima prednizolona i predni-
zona: ali nijedan proizvod ne garantuje da nee doi
do jatrogenih psihijatrijskih poremeaja.
Teren: izgleda da starost i pol ne igraju nikakvu
ulogu, za razliku od psihopatolokog herediteta: lini
i porodini nasledni antecedenti su, u stvari, esti.
2. Kliniki simptomi
Po redosledu rastue ozbiljnosti, opisuju se:
304
a) Znaci impregnacije, poeljni po miljenju nekih
autora jer svedoe o delotvornosti pozologije; u
njima preovladava dobro tolerisana nesanica i eufo-
rija s veselou koja podsea na hipomaniju. Kod
deteta, depresivna tendencija i bulimija postoje, ka-
ko se ini, u polovini sluajeva.
b) Znaci za uzbunu obuhvataju tri vrste manifestacija:
anksiozno-depresivno stanje s realnim rizikom
od samoubistva;
zaetak mentalne konfuzije s depersonalizacijom;
preterana euforija i izraenija nesanica najavljuju
krizu manine ekscitacije.
c) Kortizonske psihoze: nastaju brzo, ponekad im
prethode ve opisani prodromi, imaju permanentnu
simptomatsku osnovu koja povezuje mentalnu kon-
fuziju, s oneirizmom promenljivog intenziteta, inhi-
biciju i ponekad depersonalizaciju, a na toj osnovi
dolazi bilo do maninih manifestacija, bilo do poli-
morfnih psihotinih manifestacija.
Kliniki izraz se odlikuje promenljivou i fluktua-
cijama. Komicijalne krize su retke i dogaaju se ili
na poetku leenja ili posle nekoliko meseci leenja.
EEG-manifestacije su retke: usporenost osnovnog
ritma s nekoliko naleta sporih talasa.
3. Leenje i evolucija
Povoljna evolucija za manje od nedelju dana obino
se postie simptomatskim leenjem i obustavljanjem
davanja kortikoida. Ipak, ako to zahteva priroda
osnovnog oboljenja, uglavnom se moe nastaviti s
kortikoidima, ali uz neuroleptiko i sedativno lee-
nje to, u velikom broju sluajeva, omoguava i
izleenje psihijatrijskih manifestacija.
4. Fiziopatoloke hipoteze o nastanku ovih poremeaja
Hidroelektrini poremeaji, promene ekscitabilnosti
centralnog nervnog sistema prvi su optueni: ta
objanjenja su danas upotpunjena novijim neu-
ro-klinikim hipotezama (Hipofiza*).
Zanimljivo je pomenuti da se ove jatrogene manifes-
tacije razlikuju od onih koje se sreu u Kuingovom
(Cushing) sindromu (Kora nadbubrene lezde*).
Izneta su razna objanjenja ove pojave: uloga obo-
ljenja koje je i uslovilo leenje steroidima; progresiv-
no poveanje koliine kortizola u plazmi u Kuingo-
vim sindromima koje se suprotstavlja naglom pre-
plavljivanju organizma do koga dolazi u sluaju
egzogenog unoenja.
Vano je naglasiti da se, poslednjih godina, broj
ozbiljnih psihikih poremeaja osetno smanjio: ko-
rienje novih steroida kao to je prednizon, manje
doze zaelo objanjavaju tu injenicu.
R. Arno-Kastiljoni i .-K. Skoto
KOTAROV (Cotard) SINDROM
Sindrom koji je M. Kotar izolovao 1882. godine.
Pod ovim imenom se opisuje jedna sumanutost
poricanja koja moe da se javi u nekim stanjima
melanholije*.
305
Bolesnik, koji u poetku moe da izraava ideje
preobraaja organa (suavanje, zaepljenje, trulje-
nje . . . ) , na kraju porie i samo postojanje nekih
organa (srca, stomaka, plua . . . ) , zatim tela u celini,
pa ak i due.
Ove ideje poricanja mogu se proiriti na bolesniko-
vu okolinu, na svet uopte, pa ak i na pojmove
ivota i smrti.
Ove ideje poricanja se ponekad povezuju s idejama
prokletstva, besmrtnosti (bolesnik osea da je osu-
en da veno pati) i enormnosti (bolesnik ima oseaj
da ispunjava ceo svemir).
Kotarov sindrom se danas vie ne smatra kriteriju-
mom hroninosti ili neizleivosti.
Ovaj sindrom se sree prilino retko i tada ukazuje
na intenzitet i ozbiljnost klinike slike melanholije.
L. Kolona
KRAA
Kraa se obino kvalifikuje kao prekraj, ali se u
izvesnim, jasno odreenim okolnostima (no, vei
broj poinilaca, provala, noenje oruja, itd.), ka-
njava kao zloin.
Kraa podlee krivinoj odgovornosti a osuda na
nadoknadu tete mogua je samo kada su u pitanju
bliski srodnici.
Kraa neosporno spada u najee prekraje. esto
navoen izgovor da je izvrena iz nude, retko se
uvaava.
Ukoliko nemaju zloinskih predispozicija line pri-
rode, osobe koje su istinski liene sredstava za ivot
ne kradu, mada je izuzetna uestalost prilika koje
im se pruaju.
S druge strane, psihiki normalni lopovi esto deluju
kao pravi profesionalci, sasvim prilagoeni svojoj
parazitskoj aktivnosti [. Leri (J. Levrie)]. Odlikuju
se izraenom averzijom prema radu, naroito prema
disciplini koju ovaj zahteva, i srazmerno niskoj za-
radi koju omoguava.
Izvesnu ulogu mogu igrati i potreba za velikim
troenjem, sklonost ka raskonom ivotu. Izuzet-
no, u pitanju moe biti i kolekcionarstvo (Kolekci-
onizam*).
Kao psiholoko opravdanje za krau navodi se i
iskuenje (kraa po robnim kuama).
Psihologiju kradljivaca naroito su prouavali De
Grif (De Greef), Enar, Lozel (Lauzel).
Kod deteta kod koga jo nije razvijen smisao za
etiku, prisvajanje predmeta koji privlae njegovu
panju predstavlja bezazlen postupak, izvren bez
mera predostronosti i potpuno iste savesti.
Ovaj vid prisvajanja tuih stvari koji se ne moe
smatrati kraom, otklanja se vaspitanjem. Dogaa
se, meutim, da se s kraom nastavi, ili da se do nje
ponovo doe, to najee govori o potrebi za emo-
cionalnom kompenzacijom.
Kod adolescenta starih izmeu deset i osamnaest go-
dina, kraa je najei prestup (80% svih prekraja),
KRAA
a vre ga preteno mladii (90%). Kraom se bave
mladi iz patogenih porodica kod kojih nije ostvare-
na valjana identifikacija i ovaj vid krenja propisa
esto odgovara elji za dokazivanjem, za moi, to
se esto otkriva na osnovu simbolinog odabiranja
predmeta krae; otuda tolika uestalost krae auto-
mobila (juvenilna delinkvencija*).
Kod odrasle osobe nailazi se na iste psiholoke
osobine (nezrelost, elja za afirmacijom i za kom-
penzacijom, itd.), uz sklonost da se dotini in
opravdava nekom vrstom manje ili vie agresivne
revandikacije (kao, na primer, pravo na neto to
jedno nepravedno drutvo uskrauje).
Pored toga, znaaj koji se pridaje predmetima poka-
zatelj je izvesne potrebe za sigurnou. Sam prelazak
na in ohrabren je optim opadanjem morala.
Izraz patoloka kraa zadravamo za krau uinje-
nu pod neposrednim uticajem nekog psihopatskog
stanja koje, pri tom, ne potire uvek u potpunosti
injenicu da je re o prekraju (odgovornost*).
Patoloka kraa moe da odgovara razliitim deter-
minizmima [Levi-Valansi (Levy-Valensy)] i tu se
javlja preuveliavanje normalnih potreba (oligofre-
nija, demencija), kao to je sluaj kod obinog
delinkventa, ili kod abnormalnih subjekata (toksi-
komanija, seksualna perverzija), u sluaju nesves-
nosti (zaostalost, konfuzija i depresija), gubljenja
predstave o svojini (demencija, debilnost, sumanu-
tost...) i opsesivno-impulzivne sklonosti, pri emu
se svi ovi inioci razliito kombinuju.
Na impulzivan nain poinjene, ponavljane krae
opserviraju se kao posledica encefalitisa ili kranijal-
ne traume.
Treba odbaciti dovoenje u vezu krae i konvulziv-
ne krize. Deava se da epileptiari vre krae u toku
krize (sumrano stanje ili psihomotorni ekvivalent).
U mentalnoj konfuziji, kraa se javlja samo u izu-
zetnim sluajevima.
U sluaju demencije, do krae dolazi nesvesno ili u
toku amnezije (bolesnik zaboravi da plati); kraa se
vri bez ikakve predostronosti, a esto biva i po-
novljena; obino je potpuno apsurdna (kraa pred-
meta koji nema nikakvu primenu). Nekada se kraa
komplikuje i kolekcionizmom, kao u mnogim slua-
jevima idiotije. Ipak, ona moe da bude uzrokovana
bulimijom ili opinjenou raskonim ivotom.
Kraa pod dejstvom intoksikacije pre bi se mogla
nazvati kraom iz nude (opijum, kokain, alkohol,
itd.), olakanom i slabljenjem moralnog oseanja
ona je svesna i potstaknuta koristoljubljem.
Kraa kojom se bave konstitucionalno perverzne
osobe poinje da se javlja jo u detinjstvu (krae u
okviru porodice) i uporno se nastavlja uprkos svim
sankcijama.
Seksualno perverzne osobe koje kradu najee su
podstaknute fetiizmom.
Kod opsesivnih osoba kraa se javlja mnogo rede
nego to se verovalo: klasino je impulzivna i posle
nje usledi olakanje (Kleptomanija*).
KRANIJALNE TRAUME
U melanholiji, in krae, ak i ako je svestan i
utilitaran, moe da odgovara ambivalentnim pulzi-
jama za samoobezvreivanjem (to opravdava ose-
anje krivice) ili za reaktivnom agresivnou u cilju
kompenzacije.
Istie se i altruistika kraa [Lenjel-Lavastin (Laig-
nel-Lavastine), Garnije (Garnier), iklije (Juquelier)
i Venon (Vinchon), eni-Peren (Genil-Perrin)], to-
boe osloboena linih interesa.
Martimor (Martimort) (AMP, 1966) je zabeleio
estu pojavu depresivnih poremeaja u neposrednoj
ili vremenski udaljenoj psihogenezi krae, ak i kad
nisu u pitanju patoloki sluajevi.
Krae tekih psihopata lako se daju objasniti i
dijagnostikovati.
Kraa u disocijativnom stanju (histerija, mentalna
epilepsija), naprotiv, vrlo se teko razlikuje od koris-
toljubivog ina nekog simulanta; obino se vri u
stanju amnezije i na isti nain. Poinilac se mora
podvri opreznom i podrobnom klinikom ispitiva-
nju.
. Bardena i E. Giliher
B. HONORE, Sur la signification biologique et sociale du
vol chez les mineurs dlinquants, Enlretiens p.sychiatriques,
Toulouse, Privat, str. 117-202, 1960; A. HESNARD, Psyc-
hologie du crime, Pari, Payot, str. 143153, 1963; E.
MARTIMORT, Contribution a l'etude medico-psvchologi-
que du vol, les etats depressifs, Ann. med.-psychol., t. II, str.
635-513, 1966; P. LAUZEL, L'enfant voleur, Evolution
psychiatrique, apriljun 1967; J. LEYRIE, Manuel de Psyc-
hiatrie legale et de criminologie clinique, Vrin, 1977.
KRANIJALNE TRAUME
od gr. kranion, lobanja i trauma, rana
Bilo da su otvorene ili zatvorene, ove traume ugro-
avaju ivot; katkada su manje izraene i na izgled
se svode na prolaznu optuziju svesti, ali ipak uvek
dovode do poremeaja neuropsihike prirode, pro-
menljivog intenziteta, trajanja i teine.
Upadljiv je kontrast izmeu znatnog napredovanja i
investiranja u akutnom periodu, i psihikih i relacij-
skih sekvela. Ako se pacijent kasno uputi psihijatru,
te sekvele predstavljaju prvi faktor drutvene inva-
lidnosti, prema mnogim longitudinalnim studijama.
Do toga najee dolazi usled proputanja pravovre-
mene psihike rehabilitacije i nedovoljnog poznava-
nja egzistencijalne i psihogene dimenzije traumat-
skog doivljaja. Drutvena i sudsko-medicinska po-
zadina ovih trauma uslovila je mnoge dogmatske
stavove i postojala je opasnost da se negira njihova
osobenost, da se sve zavri jalovom raspravom:
lezivno-funkcionalno.
I. AKUTNA FAZA
1) Klasian pojam cerebralne komocije
Naziv cerebralna komocija iskljuivo se zadrava
za sindrom do koga doe posle naglog potresa ence-
306
falne mase prilikom nekog posrednog ili neposred-
nog kranijalnog udara ili posle neke snane eksplo-
zije. Komocija moe biti izolovana ili zdruena s
kontuzijom mozga: s fokalizovanom atricijom moz-
ga i ozledama njegovih ovojnica.
Prema klasinom shvatanju, njena samosvojna pato-
geneza objanjava se delovanjem talasa pritiska izaz-
vanog pokretima ubrzanja i usporenja koji deluju na
mozak, pritiska koji se prenosi u pravcu okcipitalnog
otvora i postaje najvei u blizini nervnih struktura
ovog predela. Izgleda da su ozlede elijske hromatoli-
ze na nivou modanog stabla odgovorne za izraeni-
ju ili manje izraenu sideraciju vigilnih funkcija (ta-
kozvana klinika slika kontuzije modanog stabla).
Ovim primarnim lezijama pridruuju se, po svoj prili-
ci, edem mozga, vaskularni poremeaji, udaljene se-
kundarne promene (supkortikalna bela supstanca i
aksoni kortikalnog porekla), koji ine jo ozbiljnijim
bilans anatomskih oteenja.
2) Zahvaljujui tehnikom i teorijskom napretku,
unekoliko je izmenjen ovaj pristup kranijalnim trau-
mama. Sve vei izgledi za neposredno preivljavanje
prvenstveno su rezultat napretka reanimacije. Postu-
pak s licem koje je pretrpelo nervnu traumu poinje
postavljanjem unesreenog u takve uslove transpor-
ta koji obezbeuju respiratornu reanimaciju. Osnovu
terapije ine: prilagoena ventilacija, hidrina res-
trikcija, za im sledi kalorino-azotno snabdevanje.
Cerebralna zatita i neuroplegija omoguuju savla-
davanje velike neurovegetativne anarhije bulbarnih i
diencefalnih centara izazvane traumom.
Sprega raznih, stalno usavravanih pregleda, bolje
semioloko poznavanje stanja kome* omoguuju
bolje utvrivanje operativnih indikacija i mera oiv-
ljavanja, kao i praenje sekundarne evolucije.
Tomodenzitometar (skener) prua pravu sliku arita
hemoragije i edema, inei zastarelom klasinu arte-
riografiju; takoe je nezamenljiv JJ dijagnostikova-
nju poznih hemalorna, cerebralnih atrofija i sekun-
darnih hidrocefalusa.
Merenje intrakranijalnog pritiska kroz kolektore
omoguuje kontrolu terapijskih mera i ujedno je
pokazatelj prognoze.
Ispitivanje evociranih potencijala prua podatke o
nivou funkcionalnog prekida du modanog stabla.
Meu mnogobrojnim semiolokim pristupima stanji-
ma kome, u velikoj je primeni klasifikacija PRBV
(perceptivnost, specifina reaktivnost, reaktivnost
na bol i vegetativna reaktivnost). Nju bi trebalo
dopuniti ispitivanjem one pokretljivosti i refleksa
lokalizovanih na nivou cerebralnog stabla, to e
omoguiti klasifikaciju stadijuma funkcionalne side-
racije (re je o evolutivnim stupnjevima pogoranja
ili poboljanja stanja) koja pokazuje stepen ros-
tro-kaudalne neuroloke destrukcije: kortiko-sup-
kortikalni, diencefalni, diencefalomezencefalni, me-
zencefalni i protuberancijalni stadijum.
Noviji radovi iz anatomopatologije pokazuju da su
primarne ozlede modanog stabla izuzetno retke:
307
mikroskopske lezije su difuzne i nalaze se, u poet-
ku, na supratenktorijalnom nivou.
Zato je predloeno da se kranijalne traume razvrsta-
vaju na EEL (ekspanzivne encefalne lezije: hemato-
mi, atricije, arita edema... koji se mogu otkriti
skenerom), i na DEL (difuzne mikroskopske ence-
falne lezije), to je prihvatljivije nego nekadanji
naziv kontuzija modanog stabla.
Gledane u celini, pomenute moderne koncepcije
imaju dvostruku prednost:
to doputaju, kad god je to mogue, neurohi- ranijeg svesnog i nesvesnog psihikog ivota, od
rurke intervencije s odloenom hitnou, koje se reakcija okoline u irem smislu a pre svega od
vre uz strogu brigu o ouvanju plemenitog neuron-
skog tkiva.
to uvode jednu perspektivu dinaminosti koja je
vie kliniko-evolutivne nego strogo kliniko-ana-
tomske prirode.
3) Prognoza: vitalna prognoza zavisi od mnotva
faktora: od zdruenih traumatskih lezija iji dijag-
nostiki i terapijski znaaj treba podvui, od kom-
plikacija respiratornih organa i metabolizma, od
vrste encefalnih lezija, stepena modane patnje (di-
encefalomezencefalni nivo koji ima centralni polo-
aj), terena (naroito starosti).
Valja imati na umu da su starost pacijenta manja od
trideset godina i trajanje kome krae od tri meseca
povoljni inioci.
Na planu cerebralnih lezija, stopa smrtnosti usled
evolutivnih intracerebralnih kolekcija i akutnih sub-
duralnih hematoma i dalje je visoka. Za razliku od
njih, pojedine zone mozga, naroito frontalni renje-
vi, mogu sa zauujue velikom trenutnom i sekun-
darnom tolerancijom podneti gubitak znaajnih
supstancija.
Neuroloki deficiti, paralize, apraksije, agnozije, upu-
uju na fokalizovane ozlede. Pre svega treba priznati
da je teko da se napravi bilo kakva sistematizacija u
neurotraumatologiji, u poredenju s vaskularnom ili
tumoralnom patologijom. Evolucija ovih ozleda esto
je nepredvidljiva: naglaavanje organskog oteenja u
obliku vaskularnih funkcionalnih fenomena ili onih
edemskog porekla, ali i jo uvek nedovoljno ispitane
mogunosti adaptacije i plastinosti mozga. Ipak,
valja biti veoma oprezan kod povreda parijeto-tem-
poro-okcipitalnog ukrtanja.
to se komplikacija tie, one mogu biti specifine za
reanimaciju, za komu i za spastinost; infekcije su
naroito pulmonarne i urinarne, lezije digestivne i
trahealne, javljaju se i osteoartropatije. Klasini ap-
sces mozga, koji jo uvek moe da se sretne uprkos
razvoju antibioterapije, povlai se, po uestalosti,
pred meningoencefalitisima, esto vrlo upornim.
Naroito je potrebno obratiti panju na mogunost
sekundarnih hematoma, neprimeenih naprslina na
osteomeninksu, na procese atrofije, kao i na sekun-
darne hidrocefaluse. Zdruene lezije ortopedske, of-
talmike, auditivne, kimene, torakalne ili abdomi-
nalne prirode evoluiraju svaka za sebe i u stanju su
da loe utiu na sekvele.
KRANIJALNE TRAUME
Uprkos napretku neurohirurgije koji je njihovu ues-
talost sveo na manju meru, posttraumatske epilepsije
se mogu javiti u svim svojim klinikim oblicima i
iziskuju produenu kontrolu pomou elektroencefa-
lografa, naroito kod otvorenih ili inficiranih povre-
da. Poto se naknadna posttraumatska epilepsija jav-
lja i posle est meseci, esto u obliku generalizovanih
kriza, potrebno je skrenuti panju na njenu pojavu.
Dalji tok zavisi od evolucije zdruenih ozleda, od
lezivnih organskih oteenja nervnog sistema, od
starosti subjekta, od blagovremenosti i kvaliteta
programa oivljavanja i rehabilitacije.
II. POREMEAJI SVESTI U FAZI POSTKOMOCIJE
1) Buenje: gubljenje svesti po pravilu je trenutno,
moe ii od obine vrtoglavice sa omaglicom i la-
kom obnubilacijom do potpune disolucije s poet-
kom kome. U pojedinim sluajevima, do kome dola-
zi tek sekundarno, posle jednog slobodnog intervala
u kome je izgledalo da se bolesnik oporavio od
prolazne obnubilacije (ekstraduralni hematom).
Ukoliko koma nije duboka, opservira se automat-
ska agitacija, nekad prilino snana, i manje ili vie
izraen oneirizam. U stvari, kada je re o tekim
povredama, mere cerebralne zatite i neuroplegija
(gama-OH, barbiturati, neuroleptici...) ine sve ob-
like kome istim, to oteava kliniku kontrolu.
U veini sluajeva, buenje se odvija postupno,
mada je mogue da povratak lucidnosti jo uvek
ometaju oscilacije vigilnosti i panje, tragovi oneiriz-
ma i veoma brzo zamaranje.
Mada esto nije izraena, dismnezija fiksiranja goto-
vo da je konstantna. Ona uslovljava napade mentalne
konfuzije praene konfabulacijom koji se esto svode
na epizode none dezorijentacije praene anksioznom
smetenou i koje se, izgleda, ublaavaju naporedo s
normalizovanjem paradoksalnog sna na EEG-u.
2) Rekonvalescencija: lakunarna amnezija koja prati
gubitak svesti stalna je i konana. Valja podvui
psiholoki znaaj te crne rupe. U poetku je pra-
ena regresivnim tekoama evociranja i fiksacije.
Posttraumatska amnezija (PTA) u trajanju duem
od dvadeset etiri asa, po amerikim autorima,
predstavlja kriterijum prema kome se kranijalne
traume dele na benigne i teke.
Po pravilu, posle faze buenja koja traje nekoliko
dana, pacijent nastavlja svoje uobiajene aktivnosti i
planove; kod mnogih osoba, trauma e jednostavno
postati deo sopstvene istorije, dok e se kod drugih
tek posle viemesene faze latencije, pa ak, esto i
povratka na posao, javiti posttraumatske neurotine
jadikovke.
Pomenuta faza latencije odgovara, u stvari, jednoj
fazi psihogenog rada. Moe biti obeleena psihopa-
tolokim poremeajima koji imaju reaktivnu vred-
nost, u kojima se mogu prepoznati dve dinamike
ose, osa konfuzije i osa regresije.
KRANIJALNE TRAUME
Odreenu ulogu igraju i deficiti viih instrumental-
nih funkcija koji se razotkrivaju kad se vaspostavi
vigilnost.
Mogu se opservirati i prave epizode fabulacije i
ekmnestike sumanutosti, pri emu pacijent uklapa
u prethodne mnestike tragove ono to opaa u
svojoj okolini. Pomenuti poremeaji mogu dati sli-
ku Korsakovljevog (Korsakoff) sindroma i oni se
uvek postepeno povlae, ali ipak mogu potrajati od
tri do est meseci. Podvucimo mogunost pojave
stanja manine ekscitacije ili depresije melanholi-
nog tipa, katkada i produenih. Znaci interpreta-
tivnog ili persekutivnog ponaanja vrlo su retki,
oni evoluiraju u vidu kratkotrajnih naleta, uvek u
kontekstu konfuzije, a isto tako su mogue i epizo-
de depersonalizacije.
U lakim sluajevima, rekonvalescencija je praena
akutnom neurotinom simptomatologijom, prven-
stveno konverzivnom ili fobinom. Fizika i psihi-
ka astenija moe potrajati i nekoliko sedmica.
3) Teke traume i paucirelacijska stanja: napredak
teke neurotraumatologije, poslednjih nekoliko
godina, omoguio je nekim pacijentima da ostanu u
ivotu, ali po cenu jedne nove patologije. Po izlasku
iz kome u uem smislu, kod ovih pacijenata se
javljaju teka psihika stanja u kojima im pristaje
epitet biljke koji su dobili u argou amerikih
neurohirurkih slubi, stanja koja su vrlo brzo mog-
la da stave u pitanje valjanost napora uloenih u
reanimaciju.
Odgovarajua ispitivanja nam danas pokazuju da
su ove slike manje u vezi s organskom stranom
lezija, a vie s dugim periodom vegetativnog ivota
lienog motornih i senzornih stimulacija, lienog
relacijskog otvaranja. Arhainost u ponaanju, po-
remeaji pojedinih relacija ne treba da budu oprav-
danje za postavljanje dijagnoza koje ukazuju na
trajnu nesposobnost (na primer, dijagnoze posttra-
umatskih demencija), ve ih valja tumaiti kao
dinamike i produktivne tragove jednog evolutiv-
nog rada na restrukturisanju neurolokih i psihoge-
nih supstancija. Kliniki poremeaji, praeni teko-
ama neuropsiholoke percepcije i integracije, i ov-
de, kao i u periodu rekonvalescencije, odgovaraju
dvema fenomenolokim osama, osi konfuzije i osi
regresije.
Terapija ovakvih bolesnika iziskuje to blagovreme-
niji program buenja, reedukacije i rehabilitacije.
Ona zahteva i saradnju specijalista iz oblasti trau-
matologije: reanimatora, ortopeda, specijalizovanih
reedukatora... i psihijatara.
U naoj radnoj jedinici i za psihorehabilitaciju ija je
orijentacija psihijatrijske prirode, postigli smo, na
preko 150 sluajeva, ponovno ukljuenje u drutve-
nu sredinu od blizu 60%, to se podudara s rezulta-
tima koje postiu druge ekipe. Mogli smo da poka-
emo da se uz koherentan psiho-socijalni pristup,
takozvane psihike posledice postepeno gube pred
neuromotornim i intelektualnim tekoama.
308
Klinika sistematizacija slika opserviranih u sluaje-
vima ovih veoma tekih trauma teko se ostvaruje i,
po naem miljenju, nije dovoljno operativna. Po
analogiji s vaskularnom ili tumoralnom patologi-
jom, mogla su se opisati:
Stanja dezaferentacije: ovakvi pacijenti otvaraju
oi, usmeravaju pogled, ali ostaju nemi i akinetini,
u najgorem sluaju pruaju sliku jednog Locked in
syndrome-a.
Stanja srodna sindromu Klavera Bjusija (Klu-
ver Bucy) u kojima se vigilnost brzo povrati, dok je
motorna aktivnost u potpunosti usredsreena na
oralnu i genitalnu sferu. Mnestiki poremeaji ob-
uhvataju period od nekoliko meseci koji je pretho-
dio traumi i praeni su potpunom amnezijom fiksa-
cije i deliminom fabulacijom.
Gerstenbrantov (Gerstenbrandt) sindrom trau-
matske apalije.
Tu je budno stanje bez svesne aktivnosti zdrueno s
reprodukovanjem motornih shema novoroeneta.
Stanja akinetikog mutizma sreu se naroito
kod dece.
4 j Poremeaji svesti i komplikacije neuroloke prirode
Period rekonvalescencije moe biti praen kompli-
kacijama koje se kliniki ispoljavaju novom optuzi-
jom svesti.
Hidrocefalus s normalnim pritiskom daje klasian
triptih: poremeaji sfinktera, poremeaji hoda, pro-
gresivna intelektualna torpidnost. Pojava znakova iz
pojedine od ovih serija kod lica koje je u prolosti
doivelo kranijalnu traumu znak je da treba nainiti
bilans dijagnoze: skener, izotopska cisternografija
koja omoguuje da se utvrdi indikacija za terapiju:
peritonealna ili jugularna ventrikularna ventilacija s
prilagoenim ventilom.
Neposredno posle ovoga, problem moe postati slo-
en, kliniki znaci odgovaraju evolutivnoj slici po-
stkomocije, dok izotopske i skenografske slike ne
dozvoljavaju uvek da se sa sigurnou ustanovi pro-
ces atrofije.
Pozni hematomi manifestuju se slikom intrakranijalne
hipertenzije praene somnolencijom i progresivnim
stuporom, na ta se mogu nadovezati i arini neuro-
loki znaci. Otkrivaju se na osnovu epileptine krize.
Intracerebralne kolekcije, naroito cerebralni apsce-
si, mogu da dovedu do poremeaja neuropsihike
prirode koji prethode znacima intrakranijalne hiper-
tenzije. Morija, zdruenost paradoksalne euforije s
hipomanijom i promena viih funkcija sreu se kod
frontalnih povreda. Pojava senzorne afazije upuuje
na neko temporo-parijetalno oteenje...
Postupno pogoranje ponaanja, neka epizoda kon-
fuzije praene apatijom, pojava simptoma koji uka-
zuju na demenciju, kod bive rtve kranijalne trau-
me, govore o mogunosti postizanja nekog hroni-
nog subduralnog hematoma koji se moe javiti i
mnogo posle udesa.
Kortiko-supkortikalne atrofije uzrok su intelektual-
nih deficita, supkortikalnih sindroma: sindroma ri-
309
giditeta, hipertonije, parkinsonizma (bivi bokseri).
Pojava slika cerebralne atrofije neosporno pred-
stavlja statistiki pokazatelj neuspenog psihointe-
lektualnog oporavljanja; s druge strane, obino se
izvrsno oporave oni pacijenti kod kojih postoji
znatna ventrikularna dilatacija. Pojam posttrau-
matskih demencija oduvek je osporavan, ponajvie
danas, a o njima se moe govoriti samo ako ne
doe ni do kakvih komplikacija i to po isteku
programa buenja.
III. MENTALNI POREMEAJI KAO POSLEDICE
1) Klasifikacija: ovi poremeaji obuhvataju simpto-
matologiju celokupne psihijatrijske nozologije, ali su
ipak razvrstani na nekoliko grupa:
a) Tekoe u kojima preteu poremeaji kognitivnih
faktora: poremeaji pamenja i opadanje umnih
sposobnosti, elektivno ili globalno.
b) Promene karaktera: takozvani poremeaji karak-
tera: impulzivnost, agresivnost, psihika rigidnost,
lako prelaenje na in, ili poremeaji koji govore o
nekoj vrsti infantilne regresije (zavisnost, oponira-
nje, labilnost, emocionalna nezrelost).
c) Neurotini poremeaji vrlo razliite semiologije, koji
se kreu od depresivnih stanja do histerinih konverzi-
ja ili do ispoljavanja opsesije, odnosno fobije.
d) Psihotini poremeaji, ije je postojanje jo uvek
sporno; ta grupa obuhvata sva stanja koja izgledaju
kao shizofrenija, paranoja, manino-depresivna stanja.
e) I najzad, subjektivni posttraumatski* sindrom.
Postoji izvestan broj poremeaja koje treba posebno
istai budui da se sreu izuzetno esto kod znatnog
broja pacijenata. Regresivno ponaanje bolesnika,
puerilizam u nastupu, nesposobnost usredsreiva-
nja, sve je to mogue prikriti izvesnim uglaenim
dranjem ili oponiranjem.
Poremeaji ponaanja obino idu naporedo s potre-
bom za vraanjem poljuljanog samopouzdanja, pri
emu se pribegava odreenim ritualima.
Poremeaji afektivnosti odraavaju usredsreivanje
investicija na sopstvenu linost. est je doivljaj
raskomadanog tela. Somatizacija predstavlja est
oblik odbrane koji, uprkos upornim racionalizacija-
ma, ne otklanja izvesnu difluentnu anksioznost.
Mnestike tekoe gotovo da su stalne i odnose se
na upamivanje. Intelektualne sposobnosti, posmat-
rane globalno, esto su dobro ouvane, premda
precizna psihometrijska ispitivanja otkrivaju tekoe
u percepciji i formalnoj obradi; poremeaje koncen-
tracije, neuspeh na testovima rasuivanja. Izrauna-
vanje pokazatelja intelektualnog propadanja na osno-
vu klasinih testova nije od prevelikog interesa,
retko je merodavno, ak i kod pacijenata kod kojih
se oituje znatno opadanje uspenosti u odnosu na
njihov prethodni nivo.
Zajedniko psihopatska jezgro kod nekadanjih rta-
va kranijalne traume obuhvata tri vrste psihoorgan-
skih tekoa:
KRANIJALNE TRAUME
mnestike promene,
poremeaje polja percepcije,
poremeaje panje i lako zamaranje.
2) Patogeneza relacijskih poremeaja moe se usred-
srediti na konstitucionalne inioce i na inioce okru-
enja; u mogunu etiologiju, dakle, ulaze:
Sama cerebralna lezija, njena veliina, njena lo-
kalizacija.
Odgovor pacijenata na poremeaje intelekta.
Menjanje doivljaja tela na osnovu trajanja po-
sledica neuroloke prirode ili zdruenih sekvela.
inioci povezani s drutvenom i porodinom
sredinom.
Emocionalna trauma i njen uticaj na linost u
celini.
Premorbidno stanje linosti, psihika konstituci-
ja subjekta pre nego to mu se dogodio udes. Kod
alkoholiara i linosti anaklitikog i psihopatskog
tipa u isti mah postoje velika opasnost od udesa i
izraen faktor morbidnosti.
3) Traume i egzistencijalna agresija (ili pojam reak-
cije na traumu): izgleda da je teko da se posttrau-
matski psihiki poremeaji shvate na osnovu proste
linearne kauzalnosti. Kada je subjekat snano uzdr-
man do same svoje bioloke osnove, on e na taj
agresivni doivljaj reagovati znacima konfuzije i
regresije u postkomatoznoj fazi. Za njegov budui
ivot, od osnovnog je znaaja kvalitet intervencija
sredine (naroito porodine i medicinske).
Kranijalna trauma, ak i kada je benigna, mora se
posmatrati u okviru svoja tri znaenja, kao telesna
trauma, trauma nervnog sistema i psihika trauma.
Simbolika funkcija, znaenjska teina povrede
glave, mozga, daje i jednu dodatnu, kako linu
tako i drutvenu, dimenziju povreenom narcisizmu.
Opisane su tri sukcesivne faze reagovanja na traumu:
primarna faza oka, tj. faza primarnih emocija; faza
rada; tj. rad na odbrani i adaptaciji, i faza reorgani-
zovanja.
Traumu nije mogue razumeti izvan istorije subjek-
ta: stanje neposredno pred nesreu, veza s prethod-
nim traumama, s kritinim fazama razvoja libida.
Takoe je vano da se ne zanemare sekundarni
gubici posle nesree, gubici u oblasti investiranja
libida, a prvenstveno u oblasti rada.
Znaajne sekundarne reakcije mogu zavisiti od oko-
line, s tim to svaka osoba na nesreu reaguje
shodno sopstvenoj organizaciji. Napokon, potrebno
je istai i dodatne komplikacije jatrogenog porekla
koje su rezultat pogrenog stava lekara ili strunjaka
u odnosu na odreenog pacijenta.
IV. SUDSKO-MEDICINSKI PROBLEMI
Vie puta su isticane tekoa i sloenost posla koji
obavlja vetak za neurotraumatologiju.
Zaduen da utvrdi posledice u smislu invalidnosti,
vetak mora da se oslobodi svakog dogmatskog
stava, kao i sopstvenih afektivnih ili socijalnih ube-
KRANIOSTENOZA (KRANIOSINOSTOZA)
enja. Postavka prema kojoj svaki postkomocijski
sindrom mora da se izgubi u roku od dve godine
posle traume besmislena je i proizvoljna i svakodnev-
ni ivot je demantuje ba kao i tvrdnju da odsustvo
takozvanih subjektivnih poremeaja posle udesa
onemoguava oporavljanje. Nasuprot tome, neoprav-
dano povlaivanje preuveliavanju tegoba koje okoli-
na podrava, boleiva identifikacija lako mogu da
dovedu do sticanja sekundarne dobiti od bolesti to
vodi u regresiju i infantilno ponaanje pacijenta.
Pogrean je i stav koji vodi rauna samo o objektiv-
no vidljivim organskim posledicama. Dihotomija
organsko-funkcionalno po svoj prilici je vetaka,
oteenja viih funkcija, tekoe perceptivno-prak-
so-gnostike prirode, nedovoljna prilagodljivost po-
naanja i raspoloenja, oigledno usled lezija, dopri-
nose genezi emocionalnih i relacijskih posledica isto
koliko i ranija linost pacijenta.
Valjano voena ekspertiza, terapijski in u pravom
smislu, prua pacijentu oseanje da su uzete u obzir
sve njegove tekoe, ali i sve njegove preostale spo-
sobnosti i mogunosti; ona treba da doprinese radu
na readaptaciji, da omogui stvaranje novih ivotnih
planova kako bi se izbeglo vezivanje za slike iz
prolosti.
U tom smislu, ona mora biti pravovremena (nepos-
redno posle traume) i pogotovo sveobuhvatna, to
e reci, treba da ukljui i psihijatra.
Neuroloki pregled mora se upotpuniti novim ispiti-
vanjem na skeneru, kao i elektroencefalogramom sa
snimanjem u seriji. Zdruene lezije ispituju se siste-
matski, neizostavno se vri ORL-pregled, a trai se i
nalaz oftalmologa.
ak i ako su u klinikom smislu neuoljivi, poreme-
aji viih funkcija opravdavaju sveobuhvatan psiho-
metrijski pregled, u traganju za smetnjama u memo-
risanju, rasuivanju, u sposobnostima za simboliza-
ciju i formalnu obradu. Od velike pomoi mogu biti
projektivni testovi, naroito Rorahov (Rorschach),
kao i crte ljudske figure.
Ispitivanje emocionalnih i intelektualnih funkcija
mora da bude praeno potpunim izvetajem o soci-
jalnim prilikama, uz obraanje naroite panje na
kvalitet porodine sredine i uspenost na poslu.
Sve u svemu, pacijent se posledicama mora prilago-
diti kao jednoj celini, kao hendikepu, budui da se
razliita oteenja zdruuju, pri emu i svaka pojedi-
nana posledica postaje daleko tea.
U krivinom postupku, neka ranija kranijalna trau-
ma moe biti razlog da se ublae zakonske posledi-
ce. Treba voditi rauna o eventualnoj epilepsiji, kao
posledici ovakvih trauma, iz koje moe da proistek-
ne sumrano stanje praeno impulzivnou, razdra-
ljivou, estim anomalijama kod osoba s kranijal-
nim traumama, afektivnim i socijalnim povlae-
njem, to bi sve predstavljalo posledicu traume.
Poznato je da je alkoholizam smatran uzronikom
2/3 zloina i prestupa iji su poinioci lica s kranijal-
nim traumama.
310
Kranijalne traume ne vre samo destrukciju nervnog
sistema, ve dovode i do trajnih promena afektivne
ravnotee subjekta.
Prevencija posledica neuropsihike prirode polazi od
stvaranja odreenih medicinskih struktura za opte i
blagovremeno staranje koje su u stanju, zahvaljujui
multidisciplinarnoj saradnji, da obezbede uslove
specifine za uspostavljanje meuljudskih odnosa,
da obezbede negu i razliite oblike reedukacije, da
omogue psiholoko rastereenje od traume, da pru-
e pomo porodinoj sredini, vrei pri tom nadzor
nad njom. Kad je re o najteim povredama, poka-
zali smo da ovakvo udruivanje strunjaka, kad je u
pitanju ponovno ukljuivanje u drutvo, opravdava
finansijska ulaganja vezana za akutnu fazu.
U sluaju sasvim lakih povreda, nuno je obraanje
psihotraumatologiji koja ovim bolesnicima moe da
prui medicinsko-psiho-socijalnu podrku koja suvie
esto nedostaje. Uprkos mnogim tekoama, ipak,
dolazi do stvaranja ovakvih struktura. Danas, kada u
drutvu sve vie vlada takmiarska atmosfera, preos-
taje da se najvei napredak postigne na planu profesi-
onalne readaptacije ne bi li se, napokon, postigao
najvaniji cilj: da se odreena osoba dovede u najbo-
lje funkcionalno i relacijsko stanje, a u skladu s
cerebralnim lezijama nastalim u vreme udesa.
.-M. Lee i 1.-2. Dimon
J. BARBIZET, Reflexions sur le bllan neuropsychologique des
traumatismes craniens, Symposium de Strasbourg, 1980; M.
BARGE, J. de ROUGEMONT, J.-P. CHIROSSEL, Aspects
semeiologiques des comas lraumatiques, Rev. neurophysiolo-
gie, 9. 2: 83-90, 1979; M. EYSETTE, Les modalites de la
rehabilitation au stade initial des traumatismes craniens gra-
ves, Ann. dc Med. Physique, 3, 299-308, 1975; M. GRO-
HER. Language and memory disorders folowing closed head
trauma, J. Speech Hearg. Res. (USA), 20, 2, 213-223,
1977; J. GUYOTAT, M. MARIE CARDINE, S. JALLADE:
Les nevroses traumatiques, Congres des Alienistes et Neuro-
logistes de Langue Fran^aise, Liege, LII e , 3 31, 1954; Th.
KAMMERER, Traumatisme et reaction, Confrontations
Psych., 12, 8 1 - 9 1 , 1974; J. LEY, A. MARIN, L. COTTE, Les
nevroses post-traumatiques, Etude medico-legale, Congres
de Psychiatrie ct de Neurologie de Langue Francaise, Bru-
xelles, LXVIIB 3 - 1 1 1 , 119-226, 1969; N. SCHAPER, E.-A.
COWLEY, Overview, psychiatric sequalae to multiple trau-
ma, Am. J. Psych. (USA) 133, 8, 883-890, 1976; Pr.
VIGOUROUX, Etat actuel des aspects sequellaires graves
dans les traumatismes craniens de l'adulte, Neurochirurgie
(Suppl. 2), 18, 2, 1-260, 1972.
KRANIOSTENOZA (KRANIOSINOSTOZA)
od gr. kranion, lobanja i stenos, uzan, tesan
Deformacija lobanje koja postoji od roenja i veza-
na je za prerano okotavanje avova lobanjskog
svoda ili pre, za odsustvo tih avova. Ova sinostoza
dovodi do deformacije lobanje koja varira zavisno
od ava ili avova koji su u pitanju:
311 KRIMINAL I DELINKVENCIJA

skafocefalija s prednje-zadnjim produenjem i KRENOTERAPIJA v. Klimatoterapija, Hidrotera-

transverzalnim skraenjem u sluaju oteenosti pija, Termalizam
temenog ava;
od gr. krene, izvor i therapeuein, leiti
akrocefalija sa skraenom, ali izdignutom loba-
njom, u sluaju oteenja eonih i temenih avova; Odnosi se na terapeutsko delovanje i na tehnike
plagiocefalija sa iljastom lobanjom usled otee- leenja prirodnim izvorskim vodama i predstavlja
nja jednog eonog ava. bitan element termalnog leenja. U nervnim i duev-
esto se sree dismorfija lica, a posebno egzoftalmi- nim bolestima, izvorska voda se relativno malo
ja, kao i distalne anomalije koje daju razne slike
koristi zbog svojih hemijskih svojstava (pijenje takve
akrocefalosindaktilije ili akrocefalopolisindaktilije.
vode), a ee u okviru fizikih i spoljnih metoda
Klinika slika obuhvata, pored dismorfinog sindro-
hidroterapije, kupki, tuiranja itd., u psiholokom i
ma, i eventualne neuropsihike simptome: epilepsiju,
ekolokom kontekstu celokupne termalne terapije.
debilnost koja je u vezi s prilino estim dodatnim
L. Geral i M. Eskand
encefalnim malformacijama i moe da se komplikuje
intrakranijalnom hipertenzijom i neurolokim rizici-
ma koji je prate, naroito vizuelnim, ako se zakasni KREPUSKULARNO STANJE v. Sumrano stanje
s hirurkom intervencijom. od lat. crepusculum, zora, sumrak, suton, prema arhai-
Kraniostenoza ne treba da se mesa s mikrocefali- nom pridevu creper, mraan, sumnjiv
jom*. Osim na drukiju kraniocefalnu dismorfiju i
globalnu redukciju lobanje koja se zapaa u sluaju
mikrocefala, dijagnostika e se osloniti na radiogra- KRETENIZAM
fije lobanje koje, u sluaju kraniostenoze, precizno
po reci cretin (valiki dijalekt), umesto fr. chretien,
pokazuju tip deformacije, odsustvo ava i uobiaje-
hrianin, u znak saoseanja prema guavcima; ta re je
no prisustvo digitiformnih otisaka.
kasnije postala pejorativna i dobila znaenje budalast,
Hirurko leenje (kraniektomija koja ponovo stvara
prostoduan.
avove i osteotomija lica nuno je im se pojave prvi
znaci intrakranijalne hipertenzije, pa ak i preven- Naziv za jedno stanje fizike degeneracije i mentalne
tivno, po miljenju mnogih kola, da bi se spreio zaostalosti vezano za tireoidnu insuficijenciju (hiper-
cerebralni bol i umanjilo estetsko oteenje vezano tireoidija*).
za zaputenu kraniofacijalnu dismorfiju.
R. Arno-Kastiljoni i . K. kolo
P. Tridon
KRIMINAL I DELINKVENCIJA
KRATKA PSIHOTERAPIJA
od lat. crimen, sudska odluka i delinquere, popustiti,
U odnosu na psihoanalitike terapije produenog ili pogreiti (od Hnquere, pustiti, ostaviti)
neodreenog trajanja, kratke psihoterapije predstav-
ljaju heterogen skup psihoterapijskih metoda na I. OPTI I PRAVNI PRIKAZ
koje se mogu odnositi pojmovi odreeno trajanje,
Kriminal i delinkvencija samo su posledica sukoba
odreen cilj terapije i precizan ugovor. U tome je
koji suprotstavljaju oveka i njegove blinje organi-
njihova prednost.
zovane kao drutvo. Delinkvencija postoji samo
F. Aleksander (Alexander) iz ikaga, pionir u ovoj
zato to postoje kazneni zakoni, jednostavno oprav-
oblasti, naglaavao je da je vano da psihoterapeut
dani nunou da neko drutvo brani svoje postoja-
bude efikasan, prilagodljiv, fleksibilan i da terapiju
nje od unutranjih poremeaja zahtevajui od svojih
treba uskladiti sa svakodnevnim obavezama paci-
lanova potovanje nekih propisa. Deliktni karakter
jenta. Imajui ovo u vidu, terapeut stie oseaj za
nekog ina se, zapravo, ne moe proceniti u funkciji
aktivne intervencije. Na ovaj nain mogu se prime-
neke metafizike, moralne ili religijske apstrakcije.
niti razliiti tipovi odnosa prema pacijentu. U tom
Pojam delinkvencije se, uostalom, stalno menjao
smislu navode se:
zavisno od epohe, obiaja i moralnog vladanja,
1) neposredni odgovori terapeuta u kriznim situaci-
religija i civilizacija. Dva izraza, zloin i prestup
jama;
(delikt) samo oznaavaju razliku u teini ina. U
2) razliiti profili lekara (psihijatri, lekari, psihote- svakodnevnom govoru se pod deliktom podrazume-
rapeuti) i razliita mesta na kojima se sprovodi va skup sukoba koji su rezultat krenja zakona, a
terapija (u bolnici ili privatno); re zloin je rezervisana za nasrtaje na ljudski ivot
3) razliiti socijalni slojevi obuhvaeni terapijom pa (krvni zloini) i ozbiljno zlostavljanje ljudi. U
odatle i odgovori na irok spektar zahteva. pravosudnom jeziku, samo priroda kazne kojoj se
Aktivna uloga terapeuta istie u prvi plan kvalitete izlae poinitelj odreenog prestupa slui za kvali-
lekara opte prakse, kao to su empatija, sposobnost fikovanje datog dela. Zloini su prestupi koji po-
brzog dijagnostikovanja, preciznost i prilagodljivost vlae najstroe, takozvane telesne kazne (smrtnu
u terapiji. kaznu, prinudni rad, progonstvo, strog zatvor) ili
.-K. Benoa moralne kazne (progonstvo, gubljenje graanskih
Red. V. P. i N. C.
KRIMINAL I DELINKVENCIJA
prava) definisane l. 7 Krivinog zakonika; za njih
su nadleni porotni sudovi. Delikti su prestupi koji
se kanjavaju zatvorom. Manji prestupi ili prekraji
povlae novane kazne (globa) i potpadaju pod
nadlenost sudije za prekraje.
Zbirka zakona koja se odnosi na ovu oblast u celini
naziva se Krivini zakonik.
Stvorena je i jedna nauka, kriminologija, koja se
posvetila problemima pokuavajui da odredi njego-
ve glavne etioloke inioce, bliske ili daleke uzroke,
varijacije koje zavise od nekih elemenata, a naroito
naine za obezbedenje drutvene odbrane od svih
subjekata opasnih zbog svoje neprilagoenosti.
Jedan deo kriminologije koji se naziva Krimina-
listikom bavi se prouavanjem materijalnih inje-
nica, uslova i objektivnih okolnosti koji prate kri-
minal.
Istraivanje subjektivnih uslova ispoljavanja krimi-
nalnog ina, to jest onoga to se naziva zloinakom veka. Morelova i manjanova (Magnan) teorija dege-
voljom, iz ega proizlazi odgovornost poinioca
takvih dela, spada u prouavanje ljudskog bia u
okviru njegovih biolokih uslova i psiholokih dis-
pozicija; to je antropologija zloina.
II. GLAVNI KRIMINOGENI FAKTORI
A. DRUTVENI I INDIVIDUALNI USLOVI
Danas niko ne osporava da problem kriminala za-
hteva prouavanje dva njegova glavna inioca, koji
obino idu zajedno:
1) Drutvena sredina, sa svim njenim uticajima (po-
rodica, vaspitanje, okolina, ekonomski uslovi), koji
e igrati neku ulogu u okolnostima koje pripremaju
ili determiniu zloin. Treba naglasiti posebno tetne
uticaje velikih kataklizmi (rat, revolucija), zatim
nekih socijalnih poasti kao to je alkoholizam*, gde
se nikad ne moe dovoljno naglasiti znaaj nekih
ekonomskih faktora kao to su periodi nezaposle-
nosti, ekonomska beda.
2) Bioloka i psihika konstitucija delinkventa, rezul-
tat svih naslednih ili kasnijih uticaja koji su mogli
da uvrste njegov temperament* i obrazuju njegovu
linost*.
Godine 1934, L. Vervek (L. Vervaeck), ija se doku-
mentacija tada zasnivala na vie od 27.000 dosjea,
procenio je odgovarajuu ulogu ova dva inioca u
sledeim razmerama:
U treini sluajeva, isto moralni i drutveni bolesti, to on izraava aforizmom: Svako drutvo
inioci jedini su u pitanju. Skoro uvek je re o
povremenim delinkventima i njihovo ponovno ukla-
panje u drutvo je mogue.
U jednoj desetini sluajeva, poreklo pojava de-
linkvencije je iskljuivo vezana za bolest (duevne
bolesti, ozbiljna konstitucionalna stanja, infektivne
epizode).
U tri petine sluajeva, postoji sprega herediteta i
drutvenih uzroka, budui da su se konstitucionalne
dispozicije razvile zahvaljujui kriminogenim i-
312
niocima sredine. Re je o bioloki degenerisanim*
osobama, s karakternim* manama i nedostacima
karaktera*, nedostacima u oblasti afektivnosti* ili
volje*; ova kategorija delinkvenata daje recidiviste.
Skoro 90% recidivista su degenerici, kae Vervek,
ukoliko nisu pijanice.
Kriminalni hereditet su statistiki prouili Lange,
Kranc (Kranz) i trumpel (Strumpel) (Blizanci*).
Meutim, potrebno je poblie odrediti taj pojam
degeneracije*.
B. KRIMINAL I DEGENERACIJA. LOMBROZOV
(LOMBROSO) ROENI ZLOINAC
Odnosi zloina i ludila su uvek privlaili panju, ali
precizno poznavanje tih odnosa postoji tek jedva
jedan vek. Mentalna psihijatrijska ekspertiza uvede-
na je u sudsku praksu tek u drugoj polovini XIX
neracije tada je veoma optereivala psihijatrijsku
kliniku, a sledstveno tome i kriminologiju. Posle
perioda velike omiljenosti, izloena je estokim kriti-
kama (Degeneracija*).
Svoj najvii izraz doivela je u Lombrozovoj kon-
cepciji roenog zloinca. Slavni italijanski krimino-
log i njegova kola tvrdili su da je degenerik, budui
da ovaplouje jedan poseban, matoidan tip linos-
ti, obeleen brojnim morfolokim, fizikim ili psihi-
kim stigmatima, u neku ruku sudbinski osuen na
zloin i delinkvenciju svojom biolokom organizaci-
jom. Kaznena represija je, prema tome nedelotvorna
i nelogina.
Ova teorija je imala odjeka i u drutvenom i pravo-
sudnom poretku. Mnogi autori su ipak odbili da
prihvate fatalizam koji je ona podrazumevala. Tako
je Tard (Tarde), u svom radu u uporednom krimi-
nalu, izneo obimnu i pertinentnu kritiku te teorije:
Ne hitajmo previe, kae on na kraju, sa zaklju-
kom da nai zloini potiu od naih predaka, a da
samo nae vrline pripadaju nama lino. Navodni
stigmati, uostalom, ni izdaleka nemaju stalnu vred-
nost.
Lakasanj (Lacassagne) i njegova lionska kola su
ovaj pojam zamenili pojmom zloinakog tempera-
menta, pravog tla na koje e drutveni ili nezdravi
uticaji delovati i izazvati antisocijalne reakcije. Kri-
minal je po njegovim recima, u manjoj meri bolesno
stanje rase i pojedinca nego rezultat prave drutvene
ima zloince kakve zasluuje.
Sanes (Senges) je, sa svoje strane, protestujui pro-
tiv preteranog proirivanja biolokih objanjenja na
psihiki i moralni ivot, naglasio sve ono emu nas
ui drutveni ivot i to treba da ponovo ukljuimo
u na psihiki ivot.
Biokriminogeneza ipak i dalje ima svoje branioce,
mada ne tako zagriene, u Pendeovoj i Di Tuliovoj
(Di Tullio) koli koji nalaze svoje argumente u
biotipologiji, karakterologiji i endokrinologiji, kao
313
i u savremenim nainima istraivanja mozga, da bi
potvrdili da vie ili manje latentne lezije mozga,
naroito diencefalona, kao osnove afektivnog ivo-
ta, determiniu angaovanje celokupnog biolokog
bia pa, prema tome, i ponaanja. Time bi bila
uslovljena zloinaka predispozicija na koju mogu
da deluju razni prigodni faktori.
Meutim treba primetiti, s A. Enarom, da se takva
objanjenja odnose samo na neznatnu manjinu zlo-
inaca-psihopata, a ne i na ostale, i tu tek treba
uneti svetla u psiholoke procese koji determiniu
prelazak na in.
C. KRIMINOLOGIJA I NEADAPTIRANA DECA
Znaajna tendencija koja je navela psihijatre i peda-
goge na prouavanje neadaptirane dece, pokazala je
koliko karencije i remeenje deijeg emocionalnog
razvoja mogu da izazovu poremeaje karaktera,
znaajne inioce neadaptiranosti i one juvenilne de-
linkvencije* koja je prvi korak na putu ka tekoj
delinkvenciji s ponavljanjem. Problem juvenilne de-
linkvencije, rekao je Ejer (Heuver), jeste problem
kriminala odrasle osobe.
D. KRIMINAL I PSIHOANALIZA
Psihoanaliza, od koje je psihijatrija imala toliko
koristi, bacila je na due nekih zloinaca veoma
pounu svetlost; ona je omoguila da se objasne na
izgled neshvatljivi zloini i otkrila komplekse i potis-
kivanja koje je subjekt nosio u sebi u latentnom
stanju i koji su jednog dana naprasno izazvali kon-
fliktnu reakciju (Enarova pretkriminalnost).
Medicinski kongres kriminologije (Pariz, septembra
1950. godine) potvrdio je znaaj ovog shvatanja u
njegovoj primeni na sve subjekte koji se nisu mogli a
priori svrstati u kategoriju nenormalnih osoba, neu-
rotinih osoba ili psihopata. Tom prilikom je nagla-
eno da je zloinac pre svega socijalno neuravnote-
ena osoba [De Grif (De Greeff)]; njegova anoma-
lija se sastoji u sutinskoj nesposobnosti za ivot u
grupi, porodinoj ili drutvenoj, njegove instinktivne
tenje su nedovoljno socijalizovane. Gledano s psi-
hoanalitikog stanovita, re je o emocionalnoj ne-
zrelosti [Laga (Lagache)]. Psihiki konflikt se u
takvom sluaju razreava tek u tekom inu tran-
sgresije Zabrane. Zloinac se ne ponaa, rekao je
Enar, kao da se bori protiv neke sile jae od njegove
volje, ve kao da sebi malo-pomalo daje pravo, zbog
odreenog podmorala (individualnog ili grupnog)
da ubija ili krade (samoozakonjenje). (Kriminalni
in ga, umesto da ga optereti, umiruje; izgleda da
neki zloinci, mada ostvaruju neku pravdoljubivu
tenju, potajno trae drutvenu osudu.
Psihoanalitika kriminologija je, uostalom, ve
prouena, uglavnom na nemakom jezikom podru-
ju [Rajk (Reik)]; u svom izlaganju na Kongresu
sudske medicine odranom-1932. godine, enil-Pe-
ren (Genil-Perrain) je ve skrenuo panju da se, na
praktinom planu, ponovo dolo do svojevrsnog
KRIMINAL I DELINKVENCIJA
determinizma i fatalizma prilino bliskih determiniz-
mu i fatalizmu koji su zamerani Lombrozovom
uenju.
Mada ova koncepcija osporava uenje o odgovor-
nosti zloinca, ona, s druge strane, otvara ire per-
spektive u profilaksi zloina.
III. KLASIFIKACIJA KRIMINALACA I DELINKVE-
NATA
Neemo praviti spisak deliktnih ili zloinakih rad-
nji koje zakon predvia i kanjava; one su prouene
pod odgovarajuim odrednicama (Homicid*, Kra-
a*, Skitnienje* itd.).
Za psihijatra je zanimljivije da prouava zloince i
delinkvente iz ugla njihovih determinantnih pobuda
i uzroka njihovih prestupa. U tom pogledu, moe-
mo shematski razlikovati etiri grupe:
A. KRIMINALCI I DELINKVENTI KOJI SU TAKVI
ZBOG IZRIITO PATOLOKOG DETERMI-
NIZMA
U takvim sluajevima postoji oigledno duevno
oboljenje ili izraziti psihiki nedostaci. Ovde samo
moemo da nabrojimo te glavne patoloke inioce,
poto je svako od tih oboljenja proueno pod odgo-
varajuom odrednicom, kao i antisocijalne reakcije
koje dato oboljenje moe da izazove. Naprosto po-
menimo sva stanja organske ili vezanine demencije*
i senilnost* koji izazivaju slabljenje rasudne moi,
zatim hronine sumanutosti*, halucinatorne psihoze*
koje je iskrivljuju, maniju*, melanholiju*, psihoze u
toku infektivnih bolesti*, psihoze u toku intoksikaci-
je* s njihovom oneirikom* sumanutou, anksioz-
ne* psihoze s njihovim impulzivnim raptusima, epi-
lepsiju* i njene ekvivalente, teke oblike mentalne
zaostalosti* koji ponitavaju svako rasuivanje, itd.
B. KRIMINALCI I DELINKVENTI PO NAVICI.
DRUTVENO NEADAPTIRANE OSOBE
Sad prelazimo na kategoriju delinkvenata po navici,
recidivista, koja predstavlja stalnu klijentelu sudova.
U svim vremenima, i jo u starim radovima iz krimi-
nofogije, pravila se razlika izedu zloinaca po navici i
povremenih zloinaca, od kojih su prvi nepopravljivi i
posebno opasni s drutvenog stanovita, a drugi se
mogu popraviti odgovarajuim zakonskim i kazne-
nim merama. Ova konstatacija je ujedno generativno
naelo francuskog zakona o relegaciji recidivista. Na
osnovu postojanja ove dve kategorije, Maksvel
(Maxwell) je, u svom klasinom delu Zloin i drutvo,
napravio jednu uglavnom opteprihvaenu klasifika-
ciju kriminalaca te emo i mi poneto iz nje pozajmi-
ti. Maksvelu se ipak moe zameriti to je u zloince
po navici uvrstio alijenirane osobe ija je antisoci-
jalna reakcija esto samo sluajna epizoda (osim u
sluaju paranoinih i nekih osoba koje pate od hro-
nine sumanutosti, a nalaze se na slobodi).
Neuspena drutvena adaptacija moe da bude po-
sledica lake intelektualne insuficijencije (to je sluaj
KRIMINAL I DELINKVENCIJA
s nekim debilima kojima treba obezbediti zatitu);
no ee je sama inteligencija normalna, ponekad
udruena s plodnom i perfidnom imaginacijom.
Drutvena neadaptiranost se esto samo nadovezuje
na neadaptiranost u detinjstvu u kome se delinkven-
cija ve ispoljila.
U ovoj grupi ima mnogo nenormalnih osoba, amoral-
nih, perverznih*, neuravnoteenih*, impulzivnih, a
sve su to osobe koje su nekad bile obuhvaene
pojmom degenerici, osobe kod kojih postoje esti
nasledni nedostaci i morfoloki stigmati, koji su pred-
stavljali osnovu Lombrozovog roenog zloinca.
Odsustvo moralnog oseanja, koje su stari autori
nazivali moralnim ludilom, ipak ne ini oveka lua-
kom ve osobom koja pokazuje nesposobnost u
pogledu svojih drutvenih obaveza; takav ovek mo-
ra biti stavljen izvan opteg drutvenog zakona.
Meu tim amoralnim ljudima regrutuju se pustolo-
vi, lupei, ucenjivai, nepouzdani finansijeri ili sek-
sualno perverzne osobe.
Skitnice se odlikuju potrebom za nezavisnou
(Skitnienje*), a prosjaci uasavanjem od rada.
U ovu grupu jo spadaju:
osobe koje su postale perverzne pod tuim utica-
jem;
debili*, koje voe bandi esto na specifian nain
obuavaju i koriste u svojim kriminalnim akcijama;
izgnanici, obuzeti politikim, religijskim ili ne-
kim slinim zanosom (kleveta, ometanje slobode
rada, politiki zloin tid.)
C. POVREMENI DELINKVENTI I ZLOINCI
Njihova psihika i moralna osnova nije loa i oni se
esto mogu popraviti. Kod njih prilika dovodi do
prestupa.
Ove prilike su esto stvorene potrebom za za-
dovoljenjem nekog instinkta ili prohteva; navedimo
glad i oskudicu, bedu koje nagone na krau, na
protivzakonite radnje. Neke od tih potreba su ve-
take i postaju tiranske, poput alkoholizma* i toksi-
komanija*.
Ovome treba dodati i seksualne opsesije* koje pone-
kad dovode do povrede javnog morala ili neobinih
postupaka: ekshibicionizma*, fetiizma*, postupaka
koje javnost ne razume i koji su esto u protivre-
nosti s uobiajenom linou subjekta.
Maksvel, koji je dobro prouio ovu kategoriju po-
vremenih kriminalaca, jo navodi zloince iz ljubavi
ili ljubomore*; on je strog prema ljubomori koja
dovodi do zloina iz strasti, dok su sudije, meutim,
prema njima izuzetno blage; za njega je ljubomora
jedan oblik egoizma, u njegovim oima nema razlike
izmeu razbojnika koji trai pare ili ivot i ljubo-
mornika koji trai ljubav ili ivot.
Emocionalna stanja imaju mono kriminogeno dej-
stvo. Gnev postaje opravdanje kad je motivisan
(flagrantni delikt preljube, uvrede) ili kad je deter-
minisan kao epileptino* pranjenje. Mrnja i osve-
ta, koje navode na zloin, esto su samo plod pohle-
pe ili interesa. Oseanje asti takoe moe da izazo-
ve tragine reakcije, ali je to pojam koji se menja u
314
skladu s vremenom, kastama i drutvenim klasama:
postoji vojnika ast, ast ljudi iz visokog drutva i
ast ljudi iz podzemlja (miljea).
Neka psihosocijalna ili ideoloka oseanja esto ima-
ju slino dejstvo (politiki zloin, magnicid*, zloin
mistika, kolektivni kriminal razularene svetine.
D. ZLOINCI BEZ VIDLJIVOG MOTIVA
U pravosudnim analima se sree izvestan broj zloi-
na koji iznenauju etiolokom tajnom kojom su
obavijeni; zloinac je poinio svoje zlodelo ne povi-
nujui se pri tom nijednom od uobiajenih motiva;
ponekad ak ni ne poznaje svoju rtvu. Lokar (Lo-
card) je svrstao sve ovakve pojave pod naziv zloin
bez razloga, iznosei mnoge primere. Voavnel (Voi-
venel) je pod sugestivnim naslovima prouio tragi-
ne tate i svekrve i perverznu ednost.
Ponekad je u takvim sluajevima u pitanju prosto
delanje iz igre, radoznalost koja eli da sebi priuti
neki prizor po meri sopstvene mate: mali piromani
ili skitnice koji pale plastove sena, osobe koje ine
da voz iskoi iz ina [sluaj Matusek], spadaju u ovu
kategoriju.
Ponekad, meutim, malicioznost nadahnjuje zloin
ili delikt, skrivajui se esto pod obrazinom naivnos-
ti i bezazlenosti. Ova perfidnost se sree kod autora
kampanja opanjkavanja putem anonimnih pisama
(Anonimografija*). Ta obrazina ednosti i bezazle-
nosti esto skriva lice onih recidivistiki nastrojenih
trovaica o kojima je R. arpantje (R. Charpentier)
napisao odlinu studiju, jer, ako postoje zloinaka
trovanja* diktirana interesom i pohlepom, postoje i
ona koja izmiu svakoj uslovljenosti interesom ili
osvetom.
Poinioci esto izvravaju ove zloine u stereotipnim
serijama. Veberova (J. Weber), nazvana ljudoder-
ka, diskretno je guila decu koja su joj bila povere-
na na uvanje; kako ju je porotni sud dva puta
oslobodio krivice, zbog protivrenih iskaza vetaka,
ona je nastavila sa svojim pogubnim poduhvatima.
Psihoanaliza je, kao to smo rekli, omoguila da se
u izvesnom broju ovakvih sluajeva otkriju kom-
pleksi i konfliktna stanja koji imaju za ishod tragi-
nu, oslobaajuu eksploziju.
IV. PROBLEM ODGOVORNOSTI
To je problem koji pravosue stavlja pred psihijatra
traii od njega da izvri mentalnu ekspertizu*. S
obzirom na znaaj i delikatnost problema odgovor-
nosti, posveena mu je posebna odrednica (Odgo-
vornost*).
V. DRUTVENA ODBRANA OD ZLOINA I
PROFILAKSA ZLOINA. ULOGA PSIHIJATRA
Ideju kazne je, u svim civilizovanim zemljama, po-
stepeno zamenila ideja drutvene zatite od zloina i
profilakse zloina. Kaznu treba individualizovati i
315 KRIZNO, KRITINO, KRITIKO, KRITIKA
uiniti je srazmernom, ne toliko prirodi zloina koli-
ko biolokoj i psihikoj linosti delinkventa. Potreb-
no je da psihijatar u tome ima jo veu ulogu, kao i
da se generalizuje primena mentalne ekspertize*, ali
pod uslovom razboritog izbora kvalifikovanih stru-
njaka (vetaka) i poboljanih uslova opserviranja.
Stvaranje dodatnih psihijatrijskih slubi u zatvorima,
tako dugo traeno u Francuskoj, tek poinje da se
ostvaruje.
Ako je data osoba proglaena neodgovornom te je
dolo do obustave postupka, bie potrebno da se
administrativnim putem pokrene postupak prisilne
hospitalizacije u nekoj ustanovi za duevne bolesni-
ke. Treba se zalagati za proirenje bolnica ili speci-
jalnih slubi za opasne i zloinaki nastrojene duev-
ne bolesnike; ustanove kao to su ona u Kadilaku
(ironda) i u Sargeminu (Mozel), specijalna sluba
u Viluifu (Sena), treba da postoje i u drugim
regionima. Delikatniji je sluaj osoba kod kojih je
ustanovljena smanjena odgovornost usled nekih
mentalnih anomalija; kratke kazne samo poveavaju
drutvenu tetnost takvih lica, prerano putenih na
slobodu; to je propust koji treba ispraviti.
to se tie profilakse u pravom smislu reci, to je jo
vei problem i to pre svega drutveni. On je ipak
vezan za mentalnu higijenu, koliko individualnu,
toliko i kolektivnu, za drutvenu adaptaciju pojedin-
ca putem tehnikog obuavanja, profesionalne ori-
jentacije, borbe protiv nezaposlenosti, bede, potleu-
ica, a naroito protiv uasne poasti alkoholizma*.
Takoe je predloena sterilizacija* nenormalnih
osoba, to je, uostalom, sporno i osporavano ree-
nje. Najvie panje i napora treba posvetiti neadap-
tiranoj deci jer je ta neadaptiranost uvod u karijeru
kriminalca ili delinkventa po navici. S pravom se
moemo nadati da e veliki i hvale vredan trud
usmeren na neadaptiranu decu, kao i reim poprav-
nih domova primenjen na maloletne delinkvente
obezbediti bolju profilaksu kriminala odrasle osobe.
U jednom izlaganju u Drutvu za sudsku medicinu
(7. maja 1951), Domezon (Daumezon) je, poto je
naglasio magijski i obredni karakter pravosudnih
ustanova u drutvu, istakao injenicu da lekar-psihi-
jatar, pored svoje osobene tehnologije, ne moe da
odustane od svog drutvenog oseanja i optike koje
mu ono namee. Lekar prouava poremeaje adap-
tacije, on je otkrio odreene zakonitosti, iz tih zako-
nitosti se mogu dedukovati mere i postupci kadri da
utiu na nestanak tih neadaptiranosti: na njemu je
da prikae takve veze. On e biti u stanju da kae,
povodom nekog zloinakog ponaanja, da je to
ponaanje posledica odreenih drutvenih struktura:
zakonodavac u zakonu, sudija u pravosuu, treba
da iz toga izvuku zakljuke. Krajnje potovanje tih
zakljuaka bi zahtevalo naputanje magijskog, rep-
resivnog stava u korist reedukacije i drutvene bez-
bednosti. Danas nije mogue ii ispred obiaja i
moralnog vladanja, ali ako sutra neki zakon koji
pretpostavlja demistifikovano drutvo ukine kaznu i
kaznene mere, navodne reedukativne mere e se,
posle izvesnog kolebanja, primenjivati kao sankcije.
Ipak stoji da je uloga lekara da pomogne tu poste-
penu demistifikaciju, a napredak zakonodavstva u
oblasti deje delinkvencije, napredak pravosua u
oblasti seksualne delinkvencije, ve nam daju takve
primere.
A. Poro i . Bardena
A. POROT et CH. BARDENAT, Psychiatrie medko-legale,
Maloine, Pari, 1959; J. MAXWELL, Le crime et ta societe,
Pari, Fiammarion, 1924; L. VERVAEK, Le crime et la
peine, Pari, 1934; J. PINATEL, La criminnlogie, Pari, Ed.
Spec, 1960; medicinsko-psiholoki doprinos razvoju klini-
ke kriminologije u Francuskoj, L 'Information psychiatrique,
nov. 1966; A. HESNARD, Psychologie du crime. Pari, Pay-
ot, 1963.
KRIZA
od gr. krisis, odluka
Po analogiji s njegovim medicinskim znaenjem,
ovaj termin je uveden u psihijatriju da bi oznaio
period krize.
S klasinog stanovita, re je o nagloj promeni u toku
neke bolesti koja ukazuje na pogoranje ili pobolja-
nje, ali i o pojavi patolokih manifestacija kod neke
osobe koja se smatrala zdravom. Prvobitno opisana
kod epileptiara, kriza dobija psihopatoloko znae-
nje kod histeriara, gde ukazuje na krah odbrana, i,
proirenjem znaenja, u svakom floridnom trenutku
neke neurotine, psihotine evolucije...
Period krize odgovara jednom momentu posustaja-
nja u kome pacijent pokazuje insuficijenciju svojih
mehanizama odbrane, ranjivost, koje ga dovode u
stanje neravnotee, patnje, koja nije obavezno teat-
ralna i buna, ak naprotiv. Situaciju hitnosti upra-
vo stvara akutnost patolokog momenta, stanje izbi-
janja bolesti, eksplozivnosti, pa ak i pretnje zapa-
danja u krizu. Tumaenje koncepta kriza-akutnost
omoguava rekonstruisanje mehanizma koji dovodi
pacijenta u stanje krize.
. Samijelijan
KRIZNO, KRITINO, KRITIKO, KRITIKA
od gr. krisis, odluka
Ovi termini, istog korena, imaju razliita znaenja u
psihijatriji:
1) Krizni i kritini fenomeni
a) Kritino doba, koje odgovara menopauzi, pone-
kad je propraeno psihikim manifestacijama (Me-
nopauza*, Andropauza*).
b) Govori se o kritinoj fazi ili kritinom periodu u
evoluciji nekih psihoza: u mentalnim konfuzijama
koje se javljaju u psihozama u toku infektivnih
bolesti, neki takozvani krizni simptomi (na primer,
urinarni debakl) oznaavaju poetak oporavljanja.
KRVNI PRITISAK
c) Neka oboljenja s paroksistikim manifestacijama
mogu da prouzrolcuju krize i pranjenja: na primer,
epilepsija, histerija. Govori se o kriznim mentalnim
ekvivalentima, pretkriznim i postkriznim mentalnim
poremeajima u epilepsiji.
2) Kritiki smisao to je ona naa sposobnost da
ne prihvatamo nekontrolisano i bespogovorno ideje
ili miljenja iznete pred nas i da imamo svoj sopstve-
ni sud o stavovima, ponaanju pojedinaca ili o
manifestacijama nekih zajednica. Kritiki smisao ni-
je podjednako razvijen kod svih ljudi.
Kritika je korisno nauno i drutveno oruje, naro-
ito u oblasti vaspitanja i individualnog ili kolektiv-
nog formiranja; ona u velikoj meri doprinosi formi-
ranju individualne linosti. Ali kritika treba da bude
nenaglaena i prikladna; kad izae iz tih granica,
moe da postane nezdrava i opasna. Nasuprot tome,
odsustvo kritikog smisla i kritike navodi ljude na
lakovernost, konformizam i aprobativnost.
Kritiki smisao moe da nedostaje u potpunosti ili
delimino. Ta karencija je, u nekim sluajevima,
konstantne prirode. Ona je jedna od osnovnih odli-
ka onoga to se naziva primitivnim mentalitetom,
kome su nepoznate logike kategorije, koji ivi od
lakovernosti i praznoverica. Kritiki smisao je ma-
nje ili vie deficijentan kod osoba s intelektualnom
insuficijencijom, imbecila i debila. Opadanje kriti-
kog smisla je esto jedan od prvih simptoma koji
otkrivaju poputanje inteligencije kakvo se javlja u
demencijama ili u nekim (ironinim sumanutostima.
Nasuprot ovome, sreu se i preterani oblici ili devija-
cije ove kritike sposobnosti. Ima osoba s pravom
kritikom inkontinencijom koju pokazuju svakim
povodom i u svakoj prilici, te postaju neugodne za
okolinu. Takva dangrizala i zanovetala su esto
prve rtve svoje indiskrecije.
Meutim, pored ovih banalnih preterivanja, postoji
i jedno stanje kritikog eretizma koji je u isti mah
vezan za interpretativne mehanizme i bolesnu racio-
nalnost, a esto i za malicioznost. On je jedna od
osnovnih odlika Serjeovog (Serieux) i Kapgrasovog
(Capgras) interpretativnog mehanizma sumanutosti,
svih razboritih sumanutosti (folies raisonnantes*)
i paranoje*.
Primenjen na naa sopstvena oseanja, ideje, opho-
enje, kritiki smisao postaje samokritinost*. Ona
ima veliki znaaj u mentalnoj patologiji i zato joj je
posveena posebna odrednica.
A. Poro
KRVNI PRITISAK
Diencefalon obuhvata glavne centre koji upravljaju
regulisanjem pritiska, kao i regulisanjem raspoloe-
nja i afektivnosti. Ovo sloeno regulisanje, meutim,
zavisi od mnogobrojnih inilaca. Korelacije koje su
nekada uspostavljane izmeu melanholije i cirkula-
torne cerebralne hipertenzije, s jedne strane, manije i
hipotenzije [P. Abeli (P. Abely)], s druge, danas
imaju puku istorijsku vrednost.
316
Po relativnoj uestalosti psihikih manifestacija pri-
likom znatnijih promena krvnog pritiska, mogu je
opisati:
1) Psihiki poremeaji usled hipertenzije gde se mogu
razlikovati:
paroksistiki neuropsihiki poremeaji kao to
su napadi mentalne konfuzije ili opte epileptine
krize koje govore o encefalopatijama prouzrokova-
nim hipertenzijom;
poremeaji karaktera, u raskoraku s ranijom
linou subjekta (labilnost, nepostojanost raspolo-
enja praena anksioznou, psihika astenija koja
se protee i na sferu intelekta);
najzad, hronina depresivna stanja, ija je teina
promenljiva.
Ipak, na osnovu pojave ovih poremeaja u toku
hipertenzije ne moe se izvoditi zakljuak o uzro-
no-posledinom odnosu.
Izvesni lekovi protiv hipertenzije okrivljivani su za
izazivanje depresivnog stanja: to je bio sluaj s
klonidinom, s lekom alfa-metil-dopa i beta-blokato-
rima. Za uzvrat, antidepresivi IMAO bili su u stanju
da izazovu paroksistiku arterijsku hipertenziju.
Prouavanje linosti pacijenta koji pati od esencijal-
ne arterijske hipertenzije (to je najei sluaj) ot-
krilo je psiholoke odlike srodne onima koje se
opserviraju kod koronarnih oboljenja. U izvesnom
broju sluajeva, arterijska hipertenzija najverovatni-
je predstavlja somatski izraz tekih konflikata li-
nosti koji se ne razreavaju ni govorom ni delom.
2) Psihiki poremeaji u sluaju hipotenzije: teke
paroksistike hipotenzije praene su razdobljima
konfuzije uz vie ili manje dubinsku disoluciju sves-
ti. Hronina hipotenzija esto se uoava u psihaste-
niji. Posebna panja se mora posvetiti ortostatinoj
jatrogenoj hipotenziji (simpatolitiki antidepresivi,
neuroleptici i, u manjem stepenu, jai anksiolitici),
za ije je otkrivanje i leenje potrebna redovna
kontrola pritiska.
aj-Dragerov (Shy Dragger) sindrom (degenerativ-
no oteenje centralnih sivih jedara), koji se odlikuje
izraenom ortostatinom hipotenzijom s nepromen-
ljivim pulsom, moe da se udrui s parkinsonizmom,
premda, najee, bez psihijatrijskih simptoma.
P. Kalve, P. Termoz i .-K. kolo
KSENOPATIJA
od gr. reci xenos, gost, stranac i pathos, patnja, bolest
Termin ksenopatija, koji je uveo Giro (Guiraud),
oznaava pojavu da neki pacijenti u stanju sumanu-
tosti pripisuju stranim, spoljanjim silama izvesne
patoloke fenomene koje doivljavaju.
Sinonim:
sindrom spoljanjeg delovanja [A. Klod (H. Cla-
ude)],
sindrom uticaja.
317
KULTURALNA TERAPIJA v. Porodina terapija
od lat. cultura, obraivanje zemlje, civilizacija, vaspita-
nje i gr. therapeuein, leiti
KURARIZANTI
curare karipski jezik Antila
Sintetiki kurarizanti (takozvani laki kurarizanti
poput sukcinilholina), u psihijatriji se radije koriste
od prirodnih (takozvanih tekih kurarizanata) i to
u cilju prevencije mehanikih posledica ok-terapija
(Elektro-konvulzivna terapija*).
Ponekad su se takoe koristili i u obliku supozitori-
ja u anksioznim stanjima, i kao potencijalizatori
terapije spavanjem, dok nije nastupilo doba trankvi-
lizatora.
M. Poro
KURA SPAVANJA
od lat. cura, briga, nega
Kura spavanja predstavlja skup tehnika leenja koje
se zasnivaju na trajnom smanjivanju perioda budnos-
ti i postizanju privremenog vetakog sna razliite
dubine koji u najveoj mogunoj meri lii na fiziolo-
ki san. Pojava neuroleptika smanjila je broj psihoza
kod kojih postoji indikacija za ovu vrstu leenja. Ali,
uvoenje grupnih metoda i mesto koje imaju psihodi-
namski pristupi zasnovani na konceptu regresije, ovaj
nain leenja ponovo ine aktualnim.
Mehanizam koji se ostvaruje kurom spavanja jo
uvek nije u potpunosti rasvetljen, utoliko pre to je
teko razdvojiti farmakoloke od psiholokih fakto-
ra. Na psihofiziolokom planu, istican je uticaj di-
solucije-rekonstrukcije svesti, to se delimino da
protumaiti teorijom katarze i deaferentacijom od-
reenih neuronskih tokova s prekidanjem aferentnih
kortikalnih vlakana, prema kortiko-visceralnoj teo-
riji refleksoloke kole [Bukov (Boukov), 1956]. Po-
ligrafski snimci pokazuju da kura podstie spori san
na raun paradoksalnog sna, to pretpostavlja pro-
mene na nivou medijatora. Ali, i oseanje zatie-
nosti, topline, zavisnosti, regresija, grupne reakcije
tokom kolektivnih kura, ispoljavanje fantazama to-
kom parahipnoidne faze i javljanje snova, sve su to
elementi koje treba uzeti u obzir kad je re o
institucionalnoj dinamskoj psihoterapiji.
Brojni su naini odvijanja kure spavanja. Oni zavise,
pre svega, od stepena smanjenja budnosti i to od
lake pospanosti do dubokog sna, zavise od trajanja
kure (od nekoliko dana do nekoliko nedelja), od
kontinuiteta i od dopunskih terapijskih sredstava.
1 Tipovi kura
vajcarska intenzivna kura, tokom koje se pred-
via dvadesetetvoroasovno spavanje; postoji i tzv.
kratki tip kure, u trajanju od 4 do 5 dana, re je o
Klezijevoj (Llaesi) tehnici koja se vie ne primenjuje.
KURA SPAVANJA
ruska kura (Pavlov, Bejlin, Ivanov-Smolenski,
Lavski), laka i diskontinuirana, u trajanju od 12 do
15 sati dnevnog sna, koje moe po potrebi da se
produava i nekoliko nedelja, predstavlja osnovu
dananjih tehnika. Nju karakterie pokuaj uspos-
tavljanja sna slinog fiziolokom, s periodima spon-
tanog buenja, uz korienje minimalnih doza po-
trebnih lekova, korienje odgovarajuih sredstava
uslovljavanja, kao to su stalni raspored buenja i
obroka, stalni ritam uzimanja lekova, monotoni i
ritmini zvui, plaviasta priguena svetla... to
utie na stvaranje refleksa. Ovakav se san moe
smatrati jednim oblikom zatitne uslovljene inhibi-
cije.
intermedijarna kura predstavlja kompromisno re-
enje izmeu ovih dveju tehnika i uglavnom se
koristi u Francuskoj, a sastoji se od spavanja od
proseno 15 do 20 asova dnevno tokom petnaest
dana.
2) Tehniki uslovi
Smetaj podrazumeva udobnu sobu za jednu
osobu s umerenom zvunom izolacijom, diskretnim
svetlom (stone lampe) koje ostaju upaljene tokom
noi da bi se tako izbegla mogunost ispoljavanja
anksioznih ataka. Potrebno je takoe preduzeti sve
mere predostronosti kako bolesnik ne bi pao s
kreveta. Neki autori, kao to su Rakamije (Racami-
er) Ej (Ey), Sivadon isticali su nepovoljnu stranu
onih kura koje se sprovode u jednokrevetnim soba-
ma, zbog anksioznih ili oneirinih napada; oni su
isticali prednost leenja u sobama s vie kreveta. For
(Faure) koristi sobu u kojoj boravi 5 do 7 bolesnika.
Kura je tronedeljna s ustaljenim dnevnim ritmom,
obroci su grupni, to je jedan od vidova grupne
psihoterapije. Ovom tehnikom treba da se postigne
jedan oblik oputene porodine atmosfere.
Praenje somatskog stanja
Treba neprestano voditi rauna o somatskim prome-
nama i to nekoliko puta tokom dana, proveravati
pritisak, temperaturu, srani ritam i ritam disanja,
ekskreciju, telesnu teinu, kao to je potrebno predu-
zeti sve potrebne mere kako ne bi dolo do dekubitu-
sa. Ako se izvre prethodni somatski i bioloki pre-
gledi, moguno je utvrditi stanje srca i krvotoka,
respiratornog i hepatorenalnog sistema, i, ukoliko za
to postoje razlozi, treba odustati od terapije. Ako je
re o starijim osobama ili bolesnicima s vidnim pro-
menama usled flebitisa, infarkta miokarda i astme,
onda terapiju treba posebno obazrivo sprovoditi pra-
tei pomno stanje i eventualne promene. Kontraindi-
kacije postoje ukoliko su posredi infektivne bolesti u
evoluciji, kao i ako je re o febrilnim stanjima.
Izbor lekova
Barbiturati* u kombinaciji s neurolepticima pred-
stavljaju osnovu svih kura u cilju postizanja maksi-
malno korisne hipnoidne disolucije s minimalnim
dozama. U dananje vreme treba posebno voditi
KURA SPAVANJA
rauna o inkompatibilnosti pojedinih od ovih leko-
va. Lekove koji se koriste u ove svrhe moguno je
na sledei nain svrstati po stepenu efikasnosti:
a) barbiturati s hipnoinduktivnim svojstvom krat-
kotrajnog dejstva tipa Nembutal R , Imenoktal R , ili s
dugotrajnim dejstvom kao to je Eunoktal R , Garde-
nal R .
b) preteno sedativni neuroleptici-fenotijazini tipa
Largaktil" ili Nozinan" koji potenciraju dejstvo bar-
biturata;
c) nebarbituratni hipnotici.
Veoma su korisni trankvilizatori iz grupe meproba-
mata (EkvanilR) ili benzodiazepini tipa Valijum"
koji pruaju mogunost znatnog smanjenja doze
barbiturata. Doza i nain uzimanja zavise od tipa
kure koja se sprovodi, od psihopatolokog kontek-
sta i individualne osetljivosti bolesnika. Odreivanje
neophodne i dovoljne doze bie moguno, u praksi,
tokom prva 24 sata leenja.
Najbolji nain unoenja lekova je peroralni, jer ob-
ezbeduje davanje koktel-tableta, svakodnevno istog
sastava, s mogunou promene njihove koliine u
zavisnosti od samog toka leenja; peroralni nain
uzimanja omoguuje jo i davanje placeba kao i
neophodnih adjuvansa.
Dodatne terapije
Kao dodatna terapija tokom kure spavanja koristi
se uslovljavanje proisteklo iz ruske tehnike koje se
sastoji u korienju monotonih vizuelnih i posebno
auditivnih nadraaja. Posebno se istiu povoljne
strane ulcovog (Schulz) autogenog treninga kojim
se pospeuje san i ublaava strah od uspavljivanja.
Druge vrste tretmana primenjuju se u zavisnosti od
psihopatolokog konteksta. Antidepresivi mogu biti
pogodni za neke oblike hiperanksiozne melanholije
s rizikom od suicida. Sizmoterapija moe da potpo-
mogne leenje nekih akutnih ili subakutnih bouffees
delirantes (nastupa sumanutosti). Neuroleptici po-
tenciraju dejstvo hipnotika, to je teko kontrolisati.
U leenju psihoza, oni jednostavno predstavljaju
zamenu za kuru spavanja.
Nain odvijanja kure
Neophodan je odreen stepen angaovanja bolesni-
ka ili barem njegovo minimalno uee; treba ga
blagovremeno upoznati s nainom leenja, kao i s
njegovim trajanjem.
Kura podrazumeva tri buenja dnevno tokom kojih
se uzimaju obroci, obavlja lina higijena, uzimaju
lekovi, vre somatski pregledi a, u okviru razliito
elaboriranih kolektivnih ili individualnih oblika psi-
hoterapije, bolesnik ima mogunosti za verbalno
izraavanje. Prva tri ili etiri dana posveena su
oputanju i odmoru, a ponekad su praena jednom
fazom dubljeg sna s oneirizmom, tekim komarima
koji iziskuju prisustvo osobe koja e na pacijenta
delovati umirujue. Treba obavezno zavriti kuru
jednom novom fazom oputanja, smanjenjem lekova
318
ili njihovom potpunom zamenom placebom i inter-
vencijama koje e delovati umirujue i obezbediti
oseanje sigurnosti.
Osoblje
Ekipa koja sprovodi ovaj nain leenja treba da
bude posebno obuena i uvebana, kako u pogledu
savesnog praenja somatskog stanja, tako i u pogle-
du obezbedenja svih potrebnih elemenata za ostva-
renje uspenog kontakta bolesnik-terapeut, gde se
od bolesnika oekuje poslunost a od terapeuta
zatita i toplina.
3) Indikacije
Nemogue je izvriti sistematizaciju pravih indikaci-
ja za leenje ovom metodom. Da li e se lekar
opredeliti za kuru spavanja zavisi od sluaja, ali i od
tehnika koje koristi, kao i od znaaja koji pridaje
dodatnim tehnikama, pre svega psihoterapiji.
Indikacije za kuru spavanja predstavljaju anksiozna
stanja i to posebno akutna ili subakutna anksioznost.
Retke su indikacije za kuru spavanja ako je re o
patologiji krize, u uobiajenom smislu reci, jer ona se
otklanja kraim postupkom. Indikacije postoje ako je
re o dugotrajnim anksioznim stanjima, bilo u struktu-
riranom psihopatolokom kontekstu, bilo da je re o
reaktivnom stanju, traumi nastaloj usled ozbiljnog
emocionalnog konflikta, situacionoj traumi ili iscrplje-
nosti. Druga, reda, ali prava indikacija za kuru spava-
nja vezana je za sva anksiozna stanja do kojih dolazi
nakon razliitih katastrofa, za vreme rata, nesrea na
poslu, prirodnih nepogoda, kolektivne panike.
Odreena psihosomatska stanja, odnosno viscero-
funkcionalni poremeaji, predstavljaju jednu od naj-
boljih indikacija za pravilno sprovoenje kure spa-
vanja, ponajpre ruskom metodom: esencijalna hi-
pertenzija, gastroduodenalni ulkus, astma u bolesni-
ka koji ne reaguju na terapiju ili su alergini na
kortikoide, Bazedovljev funkcionalni ili rezidualni
sindrom, funkcionalne tahikardije, kolitisi. Anorexia
nervosa, ulcerozni ili hemoragini kolitis jesu slua-
jevi za koje se smatra da postoji moguna indikacija
za ovaj vid leenja. U svim navedenim sluajevima,
podrazumeva se i sprovoenje dodatne psihoterapije
kao prateeg elementa.
Takozvana intenzivna kura moe uspeno da se
primenjuje u specifinim okolnostima kao to je
leenje fizike zavisnosti toksikomana, stoga to sma-
njuje potrebu za produktima od kojih je bolesnik
zavisan. U akutnoj ili dugotrajnoj psihozi, hemiote-
rapija neurolepticima, antidepresivima kao i tran-
kvilizatorima, smanjila je potrebu za kurom spava-
nja. Jedina postojea indikacija u ovakvim sluajevi-
ma jeste pojava akutnih evolutivnih faza. Kura
spavanja se i inae smatra poetnom fazom jednog
sloenijeg procesa leenja, kao to je, na primer,
kura angaovanja ili starter-kura u nekim fiksiranim
oblicima shizofrenije, zahvaljujui kojoj moe da
doe do mobilizacije psihotine linosti.
319
4) Neeljene posledice
Za razliku od izvesnih blagih i lako otklonjivih
neeljenih posledica kao to su nauzeja, opstipacija,
hipotenzija, neke komplikacije, retke, dodue (kao
to su ikterus, ileus, povraanja, promene na koi,
obino navode lekara da obustavi ovaj nain lee-
nja. Mora se uvek imati na umu mogunost javlja-
nja neeljenih posledica i to pojave pulmonarne
infekcije, usled dugog leanja, hipertermije s dehid-
ratacijom uz prekomernu dozu lekova ili nedovoljne
hidratacije. Tokom kure moe da nastupi paradok-
salna uznemirenost praena oneirinim paroksizmi-
ma i ispoljavanjem straha, to bi moglo da se sprei
ukoliko se leenje odvija kolektivno. Rakamije i
njegove kolege istiu pojavu anksioznofobijskog sta-
nja i reaktiviranje depresija do kojih dolazi nared-
nog dana nakon poetka leenja, a smatra se posle-
dicom dvostrukog dejstva, kako lekova, tako i emo-
cionalnog stanja. Stoga je neophodno oprezno raz-
motriti kakve su indikacije, s obzirom na bolesniko-
vu linost, a neophodan je i preventivno-zatitni
stav ekipe koja obavlja leenja.
Iako je u poetku ova metoda leenja izazivala
veliko oduevljenje lekara, u meuvremenu se situa-
cija izmenila. Napredak farmakologije, i to posebno
u oblasti neuroleptika i antidepresiva, u prilinoj je
meri suzio polje njene primene. Ali, autentina kura
spavanja pravilno sprovoena i dalje ima nesumnjiv
znaaj tokom leenja uporne bazine ili reaktivne
anksioznosti, zatim tokom leenja ozbiljnih poste-
mocionalnih sindroma, gde ako se na vreme prime-
ni, i dalje ostaje najbolje sredstvo u borbi protiv
javljanja psiholokih sekvela, pre svega neuroze koja
dovodi do invalidnosti; najzad, isto vai za psiho-
somatske poremeaje, odnosno uporne oblike ovih
poremeaja. Leenje ovom metodom treba u veoj
ili manjoj meri da doprinese dinaminosti institucio-
nalne prakse i da ublai sam psihoterapijski postu-
pak. Zato ga ne treba poistoveivati s drugim oblici-
ma intenzivne psihotropne hemioterapije.
L.-F. Geral i M. irar
Red. V. P. i N. C.
M. LAXENA1RE, G. JOSSE, D. DRUESNE, Les cures de
sommeil. Encvcl. Med. Chir. Psychiatrie, 1971. 37820 C05,
pp. 1-14; P. L00, J. SAUVAGE, S. SABA, La cure de
sommeil, Ann. Med. Psvchol. 1971, 2, 3, pp. 367-390; Y.
PELIC1ER, Cure de sommeil, Psvchopharmacologie, Litec,
pp. 305-308, 1971.
KURU
Bolest, otkrivena 1957. godine [iga (Zigas) i Gaj-
duek] u populaciji zvanoj Fore, grupi od oko
30.000 ljudi koji ive vrlo primitivno na istoku Nove
Gvineje. Poremeaji su dosta karakteristini: drhta-
nje kao reakcija na hladnou, ataksija koja najpre
zahvata trup, potom nekoordinacija, proirivanje na
piramidalni sistem i zavrna kaheksija. U grupi Fore
uestalost kurua iznosi trideset sluajeva na hiljadu.
KVANTITATIVNA ENCEFALOGRAFIJA
Susedne etnike grupe nisu zahvaene. Dokaz o
virusnoj infekciji dobijen je intracerebralnim preno-
enjem na majmuna. Bolest se vrlo ogranieno irila
zahvaljujui obrednom ljudoderstvu uroenika: po-
kojnik je sluio kao pogrebni obed. Znaaj kurua
lei u srodnosti sa skrapijom ili drhtavicom u ovce i
encefalopatijom vizona. Izgleda da je virus kurua
blizak uzroniku Jakob-Krojcfeldove bolesti*.
/. Pelisje
KUINGOVA (Cushing) BOLEST v. Kora nad-
bubrene lezde
KVANTITATIVNA ENCEFALOGRAFIJA
od lat. quantitas, koliina (od quantus, koliko veliki) i
gr. elektron, uti ilibar, enkephale, mozak i graphein,
pisati
Elektroencefalografija, po svom stratekom poloa-
ju izmeu elektrine aktivnosti nervnih elija i pona-
anja, omoguava da se pristupi izuavanju procesa
koji igraju ulogu u ostvarivanju odnosa pojedinca s
njegovom okolinom.
Vizuelna analiza elektroencefalografskih trasa jeste
delotvorna metoda u neurologiji za detekciju i ka-
rakterizaciju izvesnih organskih bolesti mozga koje
se razlikuju po kvalitativnim promenama elektrine
aktivnosti mozga. Meutim, u oblasti psihijatrije, u
sluajevima kad se ne bi reklo da mentalni poreme-
aji potiu od organskih lezija, panju su privukle
kvantitativne varijacije modane elektrogeneze. Te
varijacije se mogu briljivo prouiti matematikim
postupkom, kakav na primer, predstavlja, Furjeova
(Fourier) spektarska analiza.
Kvantitativna elektroencefalografija sastoji se u opi-
sivanju EEG-a pomou izvesnog broja parametara
koji se smatraju reprezentativnim za modanu elek-
trinu aktivnost u datoj situaciji.
Metode matematike fizike, kombinovane s analiti-
kom moi raunara, omoguavaju da se EEG-trasa
okarakterie statistikim pokazateljima koji odraa-
vaju frekvenciju, amplitudu, varijabilnost zabelee-
nih talasa, kao i stacionarnost njihove vremenske
ncpromenljivosti.
Prouavanja trase mogu biti longitudinalna, i onda
se bave evolucijom EEG-trase kod jedne iste osobe
u fazi leenja, ili transverzalna, i onda se bave
poreenjem interindividualnih rezultata. Protokol
beleenja kvantitativne encefalografije uglavnom je
pojednostavljen i standardizovan u odnosu na elek-
troencefalografiju standardnih poligrafskih beleenja.
Nuno je da se ublai stres koji izaziva takva situa-
cija (paranoine osobe mogu poverovati da e im se
itati misli, a neki pacijenti se boje elektrokonvul-
zivne terapije) jer anksioznost i strepnja maskiraju
veliki deo EEG-informacija. Elektroencefalografija
se obino obavlja u sedeem poloaju, zatvorenih
oiju, uz indikaciju pacijentima da utonu u stanje
mentalne relaksacije tokom pet do deset minuta.
KVERULANTI
Simultano se belei vie EEG-derivacija, izmeu dve
i esnaest, zavisno od laboratorije, to pospeuje
topografsko izuavanje razliitih mera.
U psihijatriji, glavne oblasti ispitivanja obuhvataju
funkcionalne anomalije u raznim mentalnim obolje-
njima i delovanje psihotropnih lekova.
Ti radovi su omoguili da se okarakterie promena
parametara elektroencefalografije u sluaju glavnih
psihotropnih droga i da se tako proui njihova
farmakokinetika. Korienje elektoencefalografije
moe da usmeri dijagnozu i terapiju. U transverzal-
nim prouavanjima psihotinih pacijenata, zapaa
se vie promena parametara kvantitativne elektroen-
cefalografije (Etevenon).
Te promene se ee sreu kod shizofrenih nego kod
depresivnih osoba. Longitudinalna prouavanja ne-
kog bolesnika veoma su korisna jer brzo otkrivaju
terapeutsko delovanje nekog psihotropnog leenja.
Danas, kvantitativna encefalografija uglavnom ima
320
istraivaku vrednost zbog velike interindividualne
promenljivosti. Ova metoda u psihijatriji u punom
je razmahu zahvaljujui razvoju informatike.
Moemo oekivati da e u godinama koje dolaze
kvantitativna elektroencefalografija obogatiti nae
poznavanje modanih mehanizama i njihovog dis-
funkcionisanja. Ukaimo na kraju na jedan zanim-
ljiv pravac istraivanja kojim su krenule neke ekipe:
radovi o interhemisfernoj diferencijaciji [Goldtajn
(Goldstein), H. Flor]. Kod shizofrenih osoba se
zapaa nenormalno aktiviranje desne hemisfere, a
kod maninih leve. Kod depresivnih osoba se
belei poremeaj koji preovladava na nivou desne
hemisfere.
K. Grijon
KVERULANTI v. Psihoze pasije
od lat. guerela, alba, tuba (od gueri, tuiti)
 L
LAKOVERNOST
Osobina da se u neto lako poveruje, koja se naroi-
to zapaa kod mentalno zaostalih osoba (debila) i u
svim stanjima smanjene inteligencije. Ova pojava
ima izuzetan znaaj i u sudskoj medicini jer moe da
doprinese umanjenju krivine odgovornosti lica koja
spadaju u neku od navedenih kategorija i koja bi
neki aljivdija ili koristoljubivi podstreka mogli da
navedu na neki manje ili vie ozbiljan delikt (pobu-
na, dezertiranje, nasilje itd.) Jo ee se deava da je uticaj afektivnih faktora, obnubilaciju u stanjima
lakovernost odlika rtve delikta (lukrativni delikti).
A. Oben
LAKUNARNA STANJA
od lat. lacuna, bara, rupa, pukotina
Naroit oblik anatomske dezintegracije nervnih cen-
tara, obino povezan sa aritima arterioskleroze
koja su opisali P. Mari (P. Marie) i Mutje (Mouti-
er); on obino pogaa starije osobe; lezije se naje-
e nalaze na nivou supkortikalnih centara i moda-
nog stabla.
Pored optih znakova mentalnog propadanja i pra-
teih neurolokih znakova, uobiajenih za arterios-
klerozu i senilnost, lakunarna stanja esto daju pseu-
dobulbarni sindrom.
A. Poro
LA
Nije nimalo lako definisati la, toliko su raznovrsni
njeni vidovi i stepeni, iznijansirani njeni pojavni
oblici, a toliko su razliiti motivi koji je nadahnjuju i
koji njome upravljaju. O lai je reeno da je namer-
no izvrtanje istine [Fribur-Blan (Fribourg-Blanc)];
ovo je tano u sluajevima takozvane integralne
lai, koju uvek izrie subjekat normalne inteligenci-
je i to iz koristoljublja. Ali postulat istine, koja se
namerno izneverava, nije prihvatljiv za druge kate-
gorije lai vezane za bolesne reakcije. La ne treba
suprotstavljati istini nego pre iskrenosti.
Iskrenost je aktivna spremnost da se prihvati i
prizna istina, da se pokae ono to se stvarno misli
ili osea, ne varajui ni sebe ni druge.
Neki autori su veoma tanano analizirali uslove koji
omoguavaju iskrenost; kao uzroke posebno pogod-
ne da je ometu i preinae, treba naroito izdvojiti
strasti, zatim, ono to je Dromar (Dromard) nazi-
vao tendencioznim sudovima i opravdavajuim
razmiljanjima, verovanja i sujeverje, ulogu emo-
tivnosti, sugestije, kao i one primitivne naine mi-
ljenja koje je A. Oben (H. Aubin) opisao pod nazi-
vom magijska misao; ova misao kod takozvanih
primitivnih naroda izmie svim zakonima logike
(predlogika misao), ne poznaje razumske kategori-
je; ona im diktira ponaanje odricanja i poricanja
koje je taj autor dobro prikazao (Magija*, Odbija-
nje*, Poricanje*).
Magijska misao se sree i kod sasvim malog de-
teta; ona nadahnjuje njegovu mitsku aktivnost;
nalazimo je takoe kod izvesnih psihotinih bolesni-
ka; ona ponekad takoe blokira, u obliku naslee-
nih praznoverica, iskrenost takozvanog normalnog
oveka.
Vidovi lai u klinikoj psihijatriji
Fribur-Blan je istakao njen veliki drutveni znaaj.
Ona unitava osnove svakog sporazumevanja i ubi-
ja uzajamno poverenje bez kojeg se u drutvu nita
ne moe resiti. Dovoljno je pomenuti veliki znaaj
lai u sudsko-medicinskoj oblasti. Sa njom se sree-
mo u sluaju simulacije*, mitomanije*, procene
vrednosti svedoenja i priznanja*.
Dodajmo i to da je integralna la iz koristoljublja
esto povezana sa kraom u deliktima prevare ili
LEENJE OD FIZIKE ZAVISNOSTI (ODVIKAVANJE)
zloupotrebe poverenja; subjekt je koristi da bi bolje
nasamario svoje rtve.
Patoloka la
Sem fabulacije* i mitomanije*, koje su njeni najrep-
rezentativniji oblici i kojima emo posvetiti poseban
prilog, postoje i drugi sluajevi u kojima je la
uslovljena mentalnim dispozicijama pa o tome treba
voditi rauna.
Debilne osobe nisu uvek u stanju da razlikuju zablu-
du od istine; neke meu njima imaju takav koefici-
jent sugestibilnosti i emotivnosti da ih to lako dovo-
di do izvrtanja istine u prianju i tvrdnjama.
Neuravnoteene osobe, koje, meutim, nisu liene
inteligencije, ali su esto nepromiljene, lau sa lako-
om, esto pod uticajem nastupa megalomanije, a
jo ee iz otvorenog koristoljublja, to jest da bi
ostvarile neki cilj koji nisu u stanju da ostvare
istrajnom i razumnom akcijom: neke, najzad, iz
obine razmetljivosti.
Paranoine osobe, koje se tako esto odlikuju mali-
cioznou, slue se, bez oklevanja, kao oruem za
revandikaciju ili persekuciju, klevetom koja je doista
najpodliji oblik lai.
Perverzne osobe, bilo da je re o konstitucionalnoj
perverziji, ili o perverziji uslovljenoj vaspitnim
grekama, ili, najzad, o steenim postencefalitikim
perverzijama, esto koriste la kao instrument svoje
zlonamernosti ili okrutnosti. Na kraju emo samo
pomenuti one oblike koji bi se mogli nazvati nali-
jem aktivne lai: prikrivanje ili preutkivanje, koji
su isto tako ogreenje o iskrenost.
Ostaje nam naposletku da neto kaemo i o vrlo
osobitom sluaju lai kod deteta.
La kod deteta
La je kod deteta veoma esta i bila je predmet
mnogih radova.
Dete ne zna ta je prava la pre este ili sedme
godine. Deje miljenje je prvenstveno magijskog
tipa, kao kod primitivnog oveka [Pjae (Piaget), A.
Oben, . Siter]. Sasvim malo dete ne zna da pravi
razliku izmeu stvarnosti i prie, te mesa ja i ne-ja,
to iskljuuje mogunost istinske lai. Siter opisuje
to nerazluivanje i to izvrtanje istine pod nazivom
pseudola malog deteta; to joj oduzima svaku vred-
nost na planu sudske medicine i nalae najveu
opreznost kad je u pitanju ponaanje okoline i
porodice, gde treba osuditi suvie stroge mere ka-
njavanja. Dodajmo takoe injenicu da e se savest
deteta razviti tek kasnije. Oseanje krivice poinje
da se razvija tek izmeu 5. i 12. godine [Pion
(Pichon)]; svako delanje se za dete zasniva samo na
zadovoljstvu koje mu ono priinjava (igra); ono
lako prebacuje na drugog zamerke koje se odnose
na njega. Ova pseudola dovodi bilo do organizova-
nih fabulacija, bilo do obinog ulepavanja stvarnih
injenica.
Kasnije e se pojaviti prava la koju Siter naziva
drutvenom lai. Posle sedme godine, budi se mlada
inteligencija: poinje da se razvija mo rasuivanja,
322
kritiki smisao; meutim, moe doi do zaostaja-
nja zbog vaspitnih nepravilnosti, neurotinih situ-
acija usled emocionalne nezrelosti. Budi se i sa-
vest i dete postaje svesno svojih odgovornosti. Ali
prijatne fikcije ne moraju da u potpunosti nesta-
nu te e dete njima ukraavati stvarne injenice;
u takvom sluaju su od velike koristi projektivni
testovi.
to se tie motivacija za la kod deteta, evo Siterove
klasifikacije:
plemenite lai, da se ne bi nekome naneo bol;
la iz stidljivosti ili straha, svojstvena naroito
emotivnoj deci;
la iz ale, nekonsistentna, koja se najee ubr-
zo ispravlja;
la kojom se dete oslobaa nekog munog osea-
nja (stid, ponienje).
Naravno, mogua je i sprega vie motivacija, te je
otuda neophodno analizirati motivacije svakog slu-
aja ponaosob. Prema statistikim Hajmansovim
(Hevmans), Virzminim (Wiersma), Le Senovim (Le
Senne) radovima, istnoljubivost kod dece je u proe-
ku manja nego kod odraslih, a kod deaka manja
nego kod devojica (32% naspram 48%).
Siter je jo izdvojio jedan poseban tip lai kod veeg
deteta i adolescenta, koji naziva la-neuroza i koji ne
treba brkati sa lai u neurozama. Re je o eksploziv-
noj reakciji na neku munu konfliktnu situaciju koje
je subjekt jedva svestan; anksiozna napetost, koja
proizilazi iz potiskivanja neke elje ili frustracije
neke potrebe, stvara jedno stanje hitnosti sa trenut-
nim ispoljavanjem. Subjekt ne uoava sasvim do-
bro, kako kae Siter, reaktivni mehanizam ove kom-
penzacione lai; on pokuava da joj da sekundarnu
racionalizaciju. Tu nije re o stalnoj, ve pre o
epizodnoj dispoziciji koja iznenauje okolinu (na
primer, neobjanjiva kraa); reaktivna pranjenja e
se ponavljati poev od nekog odreenog trenutka,
kontrastirajui sa spoljanjom ravnodunou. Ovo
ponaanje odaje duboku anksioznu napetost, a, s
druge strane, u kontrastu je sa dotadanjim ponaa-
njem subjekta.
Prognoza zavisi od dubine emocionalnog poremea-
ja za koji okolina esto ne zna.
A. Poro i .-K. Samijelijan
R. JOLIVET, Essai sur le probleme et les conditions de la
sincerite, Lyon, E. Vitte (1950); FRIBOURG-BLANC, Disco-
urs inaugural, XLVI e Congres des Medecins alienistes et
neurologistes, Marseilles (1948); J. SUTTER, Le mensonge
chez Venfant, PUF (1956).
LEENJE OD FIZIKE ZAVISNOSTI
(ODVIKAVANJE)
Prinudan ili dobrovoljan iznenadni prekid uzimanja
jednog produkta ili vie produkata od kojih je toksi-
koman zavisan, nazivamo odvikavanjem. Tim se
imenom moe nazvati i stanje u kojem se bolesnik
nalazi tokom leenja fizike zavisnosti.
323 LEENJE OD FIZIKE ZAVISNOSTI (ODVIKAVANJE)
Fizika zavisnost* (toksikomanija*) u velikoj meri
uslovljava posledice, eventualne rizike i tehnike od-
vikavanja, odnosno, nain leenja.
1) Prinudna odvikavanja
Do njega dolazi prestankom unoenja tetne droge
prilikom neke nesree, neke bolesti zbog koje je
bolesnik lien svojih uobiajenih izvora (kao na
primer, alkoholiar koji se nae u bolnici). U slua-
ju tekog alkoholizma, nagli prekid moe da izazove
fizioloke smetnje (uznemirenost, nesanicu, oneiri-
nu anksioznost), pa ak i delirium tremens*.
Kod osoba intoksiciranih opijumom i njegovim de-
rivatima, nagli i prinudni prestanak uzimanja droge
moe da izazove alarmantne posledice. Za nekoliko
sati, bolesnik ispoljava sve veu, ak uasnu anksi-
oznost, koja e dovesti do razliitih reakcija: velike
agitovanosti, histeriformnih napada, ponekad im-
pulzivnih i grubih reakcija. Na to se skoro uvek
nadovezuju ozbiljne neurovegetativne smetnje: po-
vraanje, dijareja, znojenje, disajne smetnje, bolovi u
kostima ili neki drugi snani bolovi, a, iznad svega,
cirkulatorni kolaps koji moe da se zavri smrtnom
sinkopom. Ako je ivot stvarno u pitanju, moguno
je ubrizgati morfin, to bolesnik, uostalom, na sav
glas trai, ali mu se zato nee dati recept koji takoe
trai. Uputie se odgovarajuoj slubi ili ustanovi
specijalizovanoj za leenje ovakvih bolesnika.
2) Kura odvikavanja od fizike zavisnosti
Ponekad sam toksikoman moli da se preduzme
leenje: ali, to se obino dogaa u trenutku ka-
da nastupi prekid u snabdevanju drogom ili ka-
da toksikoman doe u sukob s porodicom ili dru-
tvom. U njegovu se iskrenost ne moe mnogo ve-
rovati; njemu je u veini sluajeva najvanije da mu
se prui neposredna pomo, ubrizgavanjem jedne
doze ili davanjem recepta, a to obino dobija kada
obea da e se leiti. im postigne ono to je hteo,
vie se ne vraa i ne dolazi na zakazani sastanak. U
Francuskoj, toksikomani podleu posebnim zakoni-
ma koji predviaju brigu o njima i produeno le-
enje, a re je o Zakonu od 30. novembra 1970
(Toksikomanije*).
Uopte uzev, nije moguno sprovesti odvikavanje u
okviru ambulantnog leenja, barem kada je re o
ozbiljnim sluajevima intoksikacije jakim drogama.
Ako bi se lekar u tako neto upustio, onda bi to bilo
na njegov vlastiti rizik i tetu. Neophodna je potpu-
na izolovanost i dui boravak u stacionaru ili speci-
jalizovanoj bolnici, uz lekara koji je veoma obuen i
ima pouzdane saradnike. Leenje fizike zavisnosti
vri se bilo naglo, ali tada se budno prati da sluaj-
no ne nastupi cirkulatorni kolaps, bilo sporom meto-
dom, tj. postepenim smanjenjem doza, ili brzom
metodom u okviru koje se poetna doza upola sma-
njuje svakoga dana a itav postupak traje od pet do
deset dana.
Posledice naglog i brzog odvikavanja javljaju se
znatno rede zahvaljujui upotrebi neuroleptika, psi-
hosedativa (meprobamat i benzodiazepini u injekci-
jama) u kombinaciji sa suportativnom terapijom
(kardio-respiratorni analeptici, heptaminol, centro-
fenoksin). Duplo slepe probe na placebo pokazale
su da jedan antihipertonik, klonidin (Catapressan*),
brzo i trajno otklanja apstinencijalni sindrom.
Neki anglosaksonski autori, ali i francuski, upra-
vo Komen (Commin) s kolegama, smatraju da ist
morfijumski antagonist, nalokson, omoguuje zna-
ajan napredak u dijagnostici hipotetikih intoksi-
kacija, a predstavlja pouzdano terapijsko sredstvo
u leenju pravih akutnih intoksikacija opijatima.
Jedinu nepovoljnost predstavlja njegovo kratkotraj-
no delovanje (oko dva sata nakon intravenske apli-
kacije), to je ipak due od delovanja nalorfina
(20 minuta) koji se obino koristi kao antagonist
opijatima.
Ova konstatacija navodi na pomisao da e otkriva-
nje fiziolokih endorfina i opijantnih cerebralnih
receptora omoguiti da se na nov nain rasvetli
kako dolazi do toksikomanija i moda time otvoriti
zanimljive terapijske perspektive.
Neki autori su predlagali da se leenje fizike za-
visnosti obavlja supstitucijom i to metadonom. Pi-
tanje je koliko je ovaj tip leenja pogodan, budu-
i da se na taj nain jedna zavisnost zamenjuje
drugom, kojom se toboe moe upravljati, ali ni-
je iskljuena mogunost da upravo ovaj produkt
postane predmet rasturanja meu toksikomanima.
Stoga se ona ipak ostavlja samo za izuzetne slu-
ajeve.
Psihoterapija ima presudan znaaj tokom leenja i
za vreme konvalescencije; ona treba da traje veoma
dugo. Odvii znai malo, a povratiti stabilnost znai
sve. Leeni toksikoman dugo vreme ostaje izuzetno
osetljiv. Upravo se time tumai tolika uestalost
recidiva, ak i posle dobro voenog leenja. Treba
se pozabaviti uslovima u kojima e leeni toksiko-
man iveti nakon izlaska iz bolnice.
U Italiji je vreno takozvano leenje brisanjem,
odnosno, elektrokonvulzivnom terapijom, i to u
relativno kratkim vremenskim razmacima (2 do 3
seanse dnevno tokom 3 ili 4 dana). Gubei pame-
nje, bolesnik se oslobaa pomisli na drogu. Ovaj
oblik leenja ne samo to je brutalan i to se sprovo-
di naslepo nego moe biti veoma opasan za pacijen-
te kod kojih je dolo do ozbiljnih intoksikacija
opijatima.
Ako je re o hroninom alkoholizmu*, primenjuju se
kure gaenja i kure razuslovljavanja apomorfi-
nom i antabusom.
Zakon donet 5. aprila 1954. godine, koji se odnosi
na opasne alkoholiare, predvia obavezu da se
oni podvrgnu leenju u specijalizovanim terapij-
skim centrima, kao i pravne sankcije za one koji
to odbijaju. Trideset godina nakon nastanka tog
zakona, on i dalje nema neku posebnu svrhu sto-
ga to jo uvek nedostaju odgovarajui specijalizo-
vani centri.
A. i M. Poro
Red. V. P. i N. C.
LEKARSKA TAJNA U PSIHIJATRIJI
LEKARSKA TAJNA U PSIHIJATRIJI
Kao ono na emu se temelji bavljenje medicinom,
uvanje lekarske tajne predstavlja moralnu obavezu
svake lekarske prakse, to je formulisano i Hipokra-
tovom zakletvom.
Obaveza uvanja tajne je opta i apsolutna, me-
utim, zakon moe predvideti mogunost otkriva-
nja nekih injenica koje je lekar utvrdio, ako to vi-
i interes iziskuje (lan 378 Krivinog zakonika).
Navedimo ona odstupanja koja se posebno tiu
psihijatrijske prakse. Ona predstavljaju putokaz
glavnim zakonima koji reguliu dananju psihijatrij-
sku slubu.
Zakon od 30. juna 1838. godine: kada se neko lice
nae u patolokom psihikom stanju koje remeti
javni red ili dovodi u pitanje sigurnost drugih lica,
lekar daje pismeno uverenje o prisilnoj psihijatrij-
skoj hospitalizaciji u kojem su navedeni simptomi i
poremeaji u ponaanju koje je zapazio u pacijenta.
Ovo se uverenje dostavlja dravnom pravozastupni-
ku kao i javnom tuiocu.
Zakon od 15. aprila 1954. godine o tekim alkoholi-
arima predvia da lekari dispanzera, organi socijal-
nog rada u okviru psihijatrijskih institucija moraju
da skrenu panju zdravstvenim vlastima na one
alkoholiare koji su opasni po okolinu.
Zakon od 3. januara 1968. godine o punoletnim
poslovno nesposobnim licima: lekar koji leci boles-
nika daje organu starateljstva svoje miljenje o ne-
ophodnosti stavljanja pod privremenu posebnu
pravnu zatitu, o neophodnosti starateljstva1, o mo-
gunosti da punoletnom licu prizna deliminu spo-
sobnost za sklapanje braka, o eventualnom ukida-
nju starateljstva.
Procedura zahteva miljenje odabranog s liste koju
je ustanovio javni tuilac; to miljenje se upisuje u
lekarsko uverenje s tano navedenim medicinskim
razlozima koji povlae primenu zakona.
Zakon od 31. decembra 1970. godine koji se odnosi
na toksikomane: ovaj zakon predvia da lekar daje
lekarsko uverenje koje sadri podatke o datumu
poetka leenja, njegovom priblinom trajanju i us-
tanovi u kojoj e se ono odvijati. Ovo se uverenje
upuuje nadlenom zdravstvenom organu kada se
donese odluka o stavljanju pod lekarski nadzor.
Dekret od 19. avgusta 1971. godine predvia da
lekar koji leci pacijenta mora da obavesti istranog
sudiju o poetku leenja, o njegovom trajanju, odvi-
janju i zavretku, ako je re o zdravstvenim merama
koje se preduzimaju prema optuenim licima. Ostaje
problem ekspertiza. Vetak mora o svom zadatku i
njegovoj prirodi da obavesti osobu koja se ispituje
(lan 84 i 85 Deontolokog zakona). On iznosi
medicinska zapaanja do kojih dolazi. Ono do ega
dolazi tokom obavljanja svoga posla, moe otkriti
1
Franc. zakon predvia dva vida starateljstva: v. beleku u
odrednici Stavljanje pod privremenu posebnu pravnu zatitu
(prim. prev.).
324
samo onome ko ga je za isti ovlastio. On mora da
odgovori, i to iskljuivo (lan 86 Deontolokog za-
kona) na postavljena pitanja. Njegov zadatak je
iskljuivo lekarski. Sve ono to bolesnik kae, a iz-
lazi iz konteksta neposrednih zahteva ekspertize, os-
taje sauvano kao profesionalna tajna. Vetak moe
da stupi u kontakt s lekarem koji leci bolesnika, ali
ispitivanje moe ostati u okviru izvrenja njegovog
zadatka. Zakon od 30. juna 1975. godine donosi
ukidanje profesionalne tajne. U stvari, lekar psihija-
tar mora da saini uverenje za CDES ili COTOREP,
organe koji su zadueni za lekarsku tajnu.
U sluaju smrti nekog bolesnika s psihijatrijskim
smetnjama, osiguravajue drutvo moe pozvati le-
kara da podnese uverenje o uzrocima smrti. Podra-
zumeva se da je, prilikom potpisivanja ugovora,
osiguranik prihvatio uslove koje osiguravajue dru-
tvo postavlja. Ukoliko se kliniki nalaz objavi u
naune svrhe, striktna pravila profesionalne tajne
moraju biti potovana (ne sme se navesti ime osobe
niti drugi lini podaci).
Oigledno je da je psihijatrija pravi primer lekarske
specijalnosti u kojoj se na nepovredivosti lekarske
tajne zasniva pacijentovo poverenje u lekara. Treba
biti posebno oprezan za vreme hospitalizacije gde je
slobodno iznoenje psihijatrijskih injenica neop-
hodno za ekipni rad, a to i pred samu ekipu postav-
lja iste zahteve kao i pred lekara.
B. Boase
Red. V. P. i N. C.
LEKARSKO UVERENJE
Od svakog lekara se, naelno uzev, moe traiti da
da miljenje o duevnom stanju neke osobe i da u
vidu lekarskog uverenja formulie svoje miljenje o
moguim posledicama tog stanja. Sudsko-medicinski
in ije se izvrenje od njega na taj nain trai moe
da izazove reperkusije kojih on nije uvek svestan.
Zato on, osim u sluaju hitnosti (na primer, zahtev
radi prisilne hospitalizacije* neke alijenirane* osobe
koja je oigledno bolesna i opasna), mora da bude
oprezan i da obezbedi saradnju nekog strunjaka,
ukoliko sam nema dovoljno psihijatrijsko znanje.
Ne ulazei ovde u pojedinosti, podsetiemo da sas-
tavljanje i izdavanje nekog lekarskog uverenja pot-
padaju pod zakonske propise koji se ne odnose
samo na psihijatriju (tani podaci o identitetu pre-
gledane osobe, objektivnost pregleda, lini karakter
konstatacija, itd.). Ipak, i to namernim odstupanjem
od propisa, izdavanje nekih lekarskih uverenja moe
se poveriti drugim licima u striktno odreenim slu-
ajevima (prisilna psihijatrijska hospitalizacija*,
procedura koju je uveo Zakon od 3. januara 1968.*
radi zatite punoletnih poslovno nesposobnih lica,
to su formalnosti koje je lekar iz neke psihijatrijske
ustanove bio obavezan da obavlja po odredbama
Zakona iz 1838. godine*.
Lekarsko uverenje mora biti sainjeno u obliku koji
je primeren njegovom cilju; tako da e se tu esto
325
rtvovati konciznost precizne nozoloke dijagnoze,
iji zakonsko-sudski znaaj nije uvek oigledan, u
korist opisnog nabrajanja zapaenih simptoma i
njihovih neposrednih posledica na odluku o potre-
bi intervenisanja (utvrivanje trajnosti mentalne o-
teenosti, ogranienje poslovne sposobnosti, itd.).
Kad je namena uverenja da bude izneto pred sud,
treba paziti da ono bude jasno i pristupano za
itanje, to se postie ograniavanjem upotrebe psi-
hijatrijske terminologije na najneophodnije termine
i objanjavanjem, po potrebi, znaenja onih termi-
na ija se upotreba nije mogla izbei. Lekar-nespe-
cijalista mora brino da pazi da ne koristi termi-
ne za koje nije siguran da odgovaraju njegovim
konstatacijama.
Svako uverenje treba da sadri zakljuak koji se, bez
dvosmislenosti, mora izvesti iz podataka dobijenih
pregledom i iz date situacije. Glavne klopke koje
prete lekaru od koga se trai da izda neko lekarsko
uverenje iz oblasti psihijatrije vezane su za redigova-
nje jednog dokumenta koji treba da se zaloi za
neto iji sporni karakter on nije primetio, to mu
moe doneti etiketu profesionalne povrnosti, ili ak
traenje, od druge instancije, potvrde o uraunlji-
vosti* nekog subjekta koji prikriva psihike poreme-
aje ili ak pokazuje flagrantne anomalije. Prema
tome, lekar se u tako neto nikad nee olako upusti-
ti. Obavestie se o motivima kojima je potkrepljen
dati zahtev, proverie, ako moe, njihovu osnova-
nost. Elementarno poznavanje prava bie ponekad
dovoljno da se ne prihvati neki protivzakonit ili
sumanut zahtev. Naroito treba imati na umu da je
lekar obavezan da izda uverenje samo u veoma
retkim sluajevima (na zahtev vlasti, radi primene
nekih drutvenih zakona), a u najdelikatnijim slua-
jevima, lekarsko uverenje se moe tako sastaviti da
se njim samo predlae pribegavanje vetaenju.
. Bardena
LEPLJENJE ZA MODEL v. Closing in
LEPRA
od lat. lepis, omota, krljut
Prouzrokovana Hansenovim bacilom, lepra nema
neposredno dejstvo na mozak.
Po miljenju lekara koji su dugo iveli meu leproz-
nima, leprozno ludilo ne postoji, Birne (Burnet).
Meutim, mogle su se uoiti izvesne reakcije nepri-
jateljstva i revolta kod tih nesretnika, smatranih
parijama, izdvojenih od ostalog sveta. U svim vre-
menima, bolesnik od lepre je odbacivan kao neko
neisto bie, rtva prokletstva ili kazne. Zaraznost
lepre je uzrok preteranog i nerazumnog straha, a
drutvena ogranienja, zbog toga nametana leproz-
nima, izazvala su nedovoljno svesno oseanje krivice
kod onih koji su ih nametali. Leproznima treba
pomoi ba zato to se odbacuju. Oni ostaju,
uostalom, vrlo esto u segregaciji ak i kad prezdra-
LE-NIHANOVA (Lesch-Nyhan) BOLEST
ve i nisu vie zarazni. Uostalom, i oni sami se esto
teko readaptiraju na svet koji nikad nije bio njihov.
Kao i u svakom hroninom, dugotrajnom oboljenju
fkao svojevremeno, u tuberkulozi (M. Poro)], reak-
cije obolelog mogu da idu od revolta sa agresivno-
u do pasivnog odustajanja, odsustva napora pred
svakim pokuajem profesionalne readaptacije.
Eventualno slepilo, gubitak opipa mogu da jo vie
prodube tenju ka povlaenju, depresiji.
Porodini ivot, brak, odgajanje dece takoe po-
stavljaju teke probleme.
Tako je opisana jedna institucionalna neuroza u
azilima za leprozne, slina neurozi u psihijatrijskim
klinikama koju je opisao Barton: abulija, apragma-
tizam, pasivnost, itd.
Mada ne postoje specifini leprozni psihiki poreme-
aji, Randikumar (Ranjikumar) i Vergez (Verghese)
su zabeleili 1980. godine, u junoj Indiji, proporciju
od 99 sluajeva psihikih poremeaja na 1000 lep-
roznih, prema 63 na hiljadu u populaciji uopte.
Leenje, naroito sulfonima, sulfamidima-retard, ri-
fampicinom, preokrenulo je prognozu lepre te po-
stoji opravdana nada da e se psihosocijalne posle-
dice tog oboljenja postepeno smanjivati.
B. Oben i M. Poro
LEPTOSPIROZE
od gr. lepte, suvonjav i speira, spira
Glodari predstavljaju skladita za znatan broj
bakterija roda leptospira od kojih je u Francuskoj
najea leptospira ictero-hemorragiae. Prenosi se fe-
kalijama (70%) ili ujedom (30%) glodara, najee
pacova.
Uz sindrom groznice, utice i krvarenja, u 68%
sluajeva, prema Hetu (Heath), javlja se i menin-
gitis, kliniki i/ili bioloki, a u 30% sluajeva ence-
falitiki* poremeaji: poremeaji svesti, konvulziv-
ne krize.
Leenjem penicilinom G esto mora da se udrui sa
simptomatskim leenjem reanimacijom, naroito
bubrenom.
M. Poro
LEPTOZOMAN
od gr. leptos, tanak i soma, telo
Jedan od morfolokih tipova Kremerove (Kret-
schmer) klasifikacije (Karakter*, Konstitucija*).
LE-NIHANOVA (Lesch-Nyhan) BOLEST
Bolest metabolizma koja pogaa samo deake (rece-
sija povezana sa polom), a podrazumeva intelek-
tualni deficit, horco-atetozu i velika samosakae-
nja, naroito ekstremiteta i usana. Oboljenje nasta-
je zbog uroenog nedostatka transferaznog hipok-
santin gvanin-fosforibozila koji dovodi do hiper-
produkcije mokrane kiseline sa hiperurikozurijom
i litijazom.
LEUKODISTROFIJE
Ne postoji nikakvo doista efikasno leenje.
Amniocenteza sa enzimskim doziranjem omoguava
postavljanje antenatalne dijagnoze. Enzimsko ispi-
tivanje omoguava otkrivanje heterozigotnih ena
(Samosakaenje*).
K. Videle
LEUKODISTROFIJE
od gr. leucos, beo, dys-, prefiks koji oznaava pojam
potekoe i trophe, hrana
Degenerativna oboljenja nervnog sistema koja su
esto nasledna i koja karakterie demijelinizacija
i nepostojanje inflamatornih znakova. Tako razli-
kujemo:
metahromatsku ili sulfatidoznu leukodistrofiju
koju karakterie akumulacija sulfatida i koja je
sekundarna pojava u sluaju nedostatka arilsulfa-
taze A;
Krabeovu (Krabbe) leukodistrofiju sa globoid-
nim elijama, nastalu usled nedostatka galakto-ce-
rebrozida beta-galaktozidaze;
adrenoleukodistrofiju, recesivno oboljenje, pove-
zano sa polom, praeno intelektualnim propada-
njem, ambliopijom, gluvoom, konvulzijama i insu-
ficijencijom nadbubrenih lezda.
Ovo oboljenje poinje u kasnijem detinjstvu i u
biohemijskom smislu se odlikuje akumulacijom
masnih kiselina sa dugim nizovima:
sudofilne leukodistrofije [obina ahromatska leu-
kodistrofija, bolest Peliceusa Merzbahera (Pelizaeus
Mersbacher)]. One obuhvataju jednu grupu obolje-
nja koje karakterie sudofilija lipida, opaena u
aritima demijelinizacije.
Uobiajeno je da se sa leukodistrofijama povezuju
Van Bogert-Bertranova (Van Bogaert-Bertrand)
sunerasta degeneracija CNS (centralnog nervnog
sistema) i Aleksanderova (Alexander) bolest.
AT. Videle
LEUKOENCEFALITIS, SUBAKUTNI
SKLEROTIZIRAJU1 (SSLE) v. Subakutni skle-
rotizirajui leukoencefalitis
LEUKOTOMIJA v. Psihohirurgija
od gr. leucos, beo i tome, seenje
LEVORUKOST
Levorukou se naziva tenja da se itava leva
strana tela, ili jedan njen deo, koristi za vrenje svih
onih automatskih ili hotiminih kretnji i pokreta
koje veina osoba vri desnom stranom (Fontan).
Ako se izuzmu retki sluajevi u kojima je levorukost
posledica kongenitalne hemipareze s desne strane,
ova sklonost predstavlja fizioloko stanje, manje ili
vie potvreno, manje ili vie promenljivo. Prisilja-
vati dete, mlae od sedam godina, levoruko u svim
svakodnevnim radnjama, da se slui iskljuivo des-
326
nom rukom, znai izlagati ga znatnim rizicima, a
ova se prisila naroito sprovodi u koli, pri pisanju.
Prihvaeno je miljenje da na suzbijanje levorukosti
pada odgovornost za izvesne tekoe u ponaanju i
inhibicije; ona je inkriminisana u genezi nekih mo-
tornih nesposobnosti (sporost, nespretnost) i mno-
gih psihopatolokih manifestacija u detinjstvu (tiko-
vi, enureza, grevi), posebno mucanja i disleksije.
Vano je, pre svega, utvrditi koji je uzrok levorukos-
ti; iz ranijih istraivanja proizlazi da osnovnu ulogu
tu igra naslee, ali da pritisak ivotne sredine nepre-
kidno ide u prilog dominantnosti desne strane: tako
se vremenom procenat levaka smanjuje. Ovaj se
zakljuak podudara sa dananjim saznanjima neu-
rofiziologije koja su uticala da se, malo-pomalo,
pojam hemisferine iskljuivosti zameni tananijim
pojmom funkcionalne asimetrije. Mali je broj dece
koja se raaju kao apsolutno homogeni levaci; vei
broj spada u parcijalne ili nehomogene levake koji
su skloni da se istovremeno slue i levom i desnom
stranom.
U ovim uslovima, vano je ispitati koja je laleralna
dominanta svakog deteta. Prvo, brzo ispitivanje naj-
pre pokae koja se ruka koristi prilikom vrenja
uobiajenih pokreta: dranja kaike, pranja zuba,
eljanja, itd. Zatim se moe pribei i sistematskijem
ispitivanju:
za ruke, probama koje obuhvataju manje uobi-
ajene radnje, kao to su: otvaranje vrata, bacanje
lopte, dranje ekia, deljenje karata, itd.;
za noge: utiranje, skakanje na jednoj nozi;
za oi: zamiljena meta; fiksiranje neke mete
kroz neki otvor.
Tako se moe zakljuiti da postoje: homogeni denja-
ci (52,5%), homogeni levaci [u sedmoj godini 8,2%.
Haris (Harris)] i veliki procenat nedovoljno laterali-
zovane dece, to jest one koja su istovremeno i denja-
ci i levaci ili imaju unakrsnu dominantnost leve i
desne strane. Ova poslednja i predstavljaju problem.
Na osnovu pomenutih datosti treba da se razrei
pitanje koje se postavlja u koli: izbor ruke kojom e
dete pisati, u uzrastu izmeu pet i sedam godina.
Ako ono spada u homogene levake, i ako ispoljava
ozbiljne tekoe prilikom pisanja desnom rukom,
treba ga pustiti da pie levom rukom. Tu, meutim,
ne prestaje nadzor pedagoga: treba znati, zapravo,
da dete koje pie levom rukom esto ispoljava tenju
da zglobom ruke i akom ini pokret uvijanja, to
moe da dovede do krutosti koja ometa lakou
pisanja. Poeljno je, dakle, njegov pokret pri pisanju
pratiti i usmeravati ga, onako kao to to treba initi
i kod denjaka.
Ukoliko, pak, kod deteta jo uvek nije jasno izrae-
na odreena lateralna dominanta, indikacija je da se
sprovede psihomotorna reedukacija u toku koje e
postupno doi do odabiranja strane.
Istaknimo i to da mali levak (kao i poneki denjaci),
kada poinje da pie, esto pie kao u ogledalu, to
se obino otklanja bez veih tekoa.
327
to se tie dalekosenih posledica suzbijanja levoru-
kosti, danas, kada svi uitelji mlaih razreda pre-
putaju deci slobodu izbora ruke kojom e pisati,
pre bi trebalo govoriti o posledicama rave laterali-
zacije koja jeste ili nije dovela do konflikata u koli.
Mogunost pojave mucanja procenjuje se razliito,
zavisno od autora; Airijagera (Ajuriagerra) i Djat-
kin (Diatkine) smatraju da due trajanje pogrene
lateralizacije spada u inioce koji se sreu kod osoba
koje mucaju, mada se ne moe uspostaviti kauzalna
veza izmeu ovih dveju injenica.
Isti je sluaj i sa evolutivnom disleksijom, o ijoj
prirodi danas postoje dosta kontroverzna miljenja:
konflikti nastali u ranom detinjstvu (izmeu tree i
sedme godine) zbog pogrene lateralizacije spadaju
u inioce kojima se pripisuje krivica za tekoe u
savlaivanju itanja.
/C. Lone
LEZBEJSTVO v. Homoseksualnost, Inverzija
po grkom ostrvu Lezbosu
Najei termin za oznaavanje enske homoseksu-
alnosti u svakodnevnom govoru.
/. Poemo
LIBIDO
lat. libido, elja, hir, pohota, strast
Ovaj izraz, vulgarizovan od Frojdovog vremena,
postao je u svakodnevnom govoru sinonim za sek-
sualnu elju.
U stvari, u okviru Frojdove teorije pulzija*, libido je
ono to oznaava dinamike manifestacije seksual-
nosti. To je jedan energetski pojam iji je dvostruki,
kvantitativni i kvalitativni vid, izgleda, doveo do
nekih potekoa u konceptualizaciji, ak do izvesnih
proti vrenosti.
Analogijom sa pulzijama na koje se odnosi, libido se
definie prema svojim izvorima (erogene zone),
svom cilju (zadovoljavanje pulzija) i svojim objekti-
ma (spoljno ili unutranje, narcisistiko investira- ko shvaena, linost se mesa sa onim to se nazi-
nje) (Narcisizam*).
On moe da doivi istu sudbinu kao i pulzije:
potiskivanje, ako akumulacija seksualne energije
ne dovede do zadovoljenja i odrava somatsku ten-
ziju, bez psihike razrade: to je izvorite anksioznih
fenomena i somatskih poremeaja (Anksioznost*,
Konverzija*);
sublimaciju*, ako transformacijom svojih ciljeva
i objekata postigne zadovoljenje (u smislu pulzivnog
pranjenja) neseksualnim sredstvima u intelektual-
noj, umetnikoj, naunoj, etikoj oblasti i drugim
oblastima.
Pojam libida se znatno koristio u psihogenetikoj
teorijskoj obradi neuroza, pa ak i psihoza, koje je
sam Frojd u poetku nazivao narcisistikim neuro-
zama. Pojam tada ponekad gubi svoje seksualne
implikacije i dobija iri smisao investiranja, investi-
LINOST
ranja objekta (uvek spoljanjeg) ili investiranja vlas-
titog Ja, primarnog ili sekundarnog investiranja
(primarni narcisizam i sekundarni narcisizam).
Ali Frojd je, bez obzira na sve preobraaje svoje
teorije, ipak zadrao prvobitno, seksualno obeleje
libida. Proirivanje pojma u smislu opte ivotne
energije sa moguim viestrukim investiranjima
(Jung), on nikada nije prihvatio, uprkos potekoa-
ma artikulisanja libida, u pulzivnom sistemu, sa
drugim pojmovima kao to su pojmovi pulzije ivo-
ta i pulzije smrti, Erosa i Tanatosa, te sa pulzijama
samoouvanja vlastitog Ja.
Oite protivrenosti razliitih faza u razradi teorije
libida zaelo su vezane za teko sueljavanje sa
realnou kakvu predstavlja realnost razlike meu
polovima, ili tanije, njihove diferencijacije: pojava
polne reprodukcije na biolokoj lestvici korelativna
je smrti jedinke koja nosi specifine gene. Za ljudsko
bie libido bi, kao predstavnik seksualnih pulzija, u
tom sluaju samo dramatino potvrivao nepomir-
ljivost njegove smrti kao jedinke i nadivljavanja
koje ne moe biti njegovo.
M.-L. Lakas-Monzen
LINOST
I. POJAM LINOSTI
Linost je sinteza svih elemenata koji sudeluju u
mentalnom sklopu nekog subjekta dajui mu vlas-
titu fizionomiju. Ovaj sklop je rezultat bezbroj
osobenosti njegove psihofizioloke konstitucije,
njegovih instinktivno-afektivnih komponenti koje
su i same zavisne od senzitivno-senzornih i ce-
nestezijskih aferencija, njegovih reakcija, tragova
svih doivljenih iskustava koja su obeleila njego-
vu individualnu istoriju. Ali pod linou se es-
to podrazumeva snaga kohezije vlastitog Ja, koe-
ficijent rezistencije, jedinstva i kontinuiteta psihi-
ke strukture individue koja joj omoguava da os-
tane ono to je tokom svoga ivota i u razlii-
tim sredinama u kojima se taj ivot odvija. Ta-
va karakterom i moe se odrediti nizom psiho-
metrijskih testova (testovi linosti*, testovi ka-
raktera*).
Pojam linosti tesno je povezan sa sticanjem svesti i
pojmom vlastitog Ja. Ali pojam linosti, kao to je
zapazio T. Ribo (Ribot), ne obuhvata samo skup
svesnih elemenata psihikog ivota, ve i njegove
nesvesne elemente. Linost je sama jedinka u svome
totalitetu, svome kontinuitetu, svom psihikom i
organskom jedinstvu. Linost nije jedinka koja je
samo jedan broj u grupi. Linost se ne svodi ni
na niz likova koje mi predstavljamo pod utica-
jem socijalnih, porodinih, profesionalnih ili drugih
okolnosti.
to se tie reci lice u administrativnom jeziku, ona
oznaava jedinku samo u onim njenim osobenosti-
ma koje se vezuju za line podatke ili lini opis.
LINOST
Ali, postoji jo jedno znaenje reci linost, a to je
ljudska linost, tj. duhovni i moralni entitet koji je
svestan svoje nezavisnosti i svoga dostojanstva i ne
dozvoljava da bude apsorbovan i da se raspline u
zajednikom i sveoptem konformizmu.
Ovde se ne mogu detaljno razmatrati razliiti ele-
menti koji utiu na formiranje, razvoj i stalnost
linosti: udeo hereditarnih* i konstitucionalnih* ten-
dencija, uticaj sredine, vaspitanja, potinjenosti ili
nezavisnosti, sputanosti ivotnim tekoama ili ot-
pora prema njima, afektivnih frustracija, poraza,
emocionalnih okova, konformizma koji nameu
moralne ili profesionalne stege. Ovaj vid problema
razmotren je u okviru odrednice Karakter*.
II. OSNOVNE OSOBINE NORMALNE LINOSTI
To su:
1) Njeno jedinstvo i njen identitet koji je ine kohe-
rentnom, organizovanom i vrstom celinom;
2) Njena vitalnost. To je iva, hijerarhizovana celi-
na, iji je ivot uslovljen njenim unutranjim (endo-
genim) oscilacijama i spoljanjim stimulusima na
koje ona odgovara i reaguje;
3) Svesnost. Na osnovu svog cenestezijskog oseaja,
svojih mnogostrukih senzornih aferencija, svojih
podsvesnih impresija ili svesnih percepcija, jedinka
stvara mentalnu predstavu o svim svojim fiziolo-
kim i psihikim aktivnostima;
4) Njeni odnosi sa okolnom sredinom. Kontakt sa
okolinom je od najvee vanosti. Linost suprot-
stavlja svoje ja spoljanjem svetu i tako mu daje
konsistenciju i odreuje granice. Ali to nije obina
uaurenost, jer linost mora da bude neprekidno
budna u odnosu na okolnu sredinu i da usklauje
svoje ponaanje sa okolnostima.
Izolovani ili kompleksni poremeaji ovih razliitih
elemenata predstavljaju patologiju linosti.
III. POREMEAJI LINOSTI
Na osnovu ovih osobenosti, razlikovaemo sledee
poremeaje linosti:
1) Poremeaji u razvoju i kontinuitetu
Kod oligofreninih* osoba, linost nikad ne ostvaruje
kompletan ili harmonian razvoj; tako se objanjava-
ju slabosti i labilnosti linosti debilnih*, lakune nekih
neuravnoteenih* osoba. Ali i kod osoba sa normal-
nim sposobnostima, tetan uticaj nekih porodinih
sredina, nepodesno vaspitanje, mogu dovesti do ano-
malija ili devijacija u razvoju linosti. Poremeaji
normalnog razvoja afektivnosti, zlosrene inhibicije
ili fiksacije, mogu dovesti do emocionalne nezrelosti*,
kompleksa inferiornosti ili opozicionih i agresivnih
reakcija koje ako se na vreme ne obrati panja
mogu stvoriti neurotinu linost*. Zatim emo pome-
nuti bre ili sporije, ali uvek reverzibilne disolucije do
kojih dovode mentalne konfuzije toksikog ili infek-
tivnog porekla, nagle disolucije u epilepsiji, usporeni-
ja propadanja u demencijama*, shizofrenim* disolu-
cijama i dezagregacijama. Sve ove deterioracije li-
nosti mogu biti globalne ili parcijalne.
Najzad, ablacije koje se sistematski vre poslednjih
godina na frontalnom renju u terapijske svrhe (lo-
328
botomija, leukotomija, topektomija) esto imaju,
makar kao prolaznu posledicu, poremeaje linosti
(Psihohirurgija*).
2) Poremeaji jedinstva
Tu spadaju svi sluajevi udvajanja linosti koji se po-
javljuju u razliitim oblicima i razliitim okolnosti-
ma: uverenost neke osobe da u sebi nosi dva razlii-
ta bia od kojih svako ivi svojim vlastitim ivotom
(Maniheizam*); uzastopna pojava dve razliite li-
nosti: disocijativna stanja u epilepsiji, histeriji, kat-
kad periodine psihoze; ili projektovanje slike sop-
stvenog tela izvan sebe (Heautoskopija* ili vienje
dvojnika, Telesna shema*). Ove mogunosti dvostru-
ke linosti koriene su u knjievnosti i pozoritu.
Pored ovih pravih udvajanja, mogu se zapaziti i
fenomeni depersonalizacije* i fragmentarne disoluci-
je linosti: to je sluaj u mentalnom automatizmu* i
psihikim ili verbalno-motornim halucinacijama*.
Bolesnik vie ne prepoznaje te izolovane fragmente
svog unutranjeg govora ili svoje linosti, doivljava
ih kao strani upad i elaborira sumanutost uticaja* ili
opsednutosti*. Kod nekih shizofrenih osoba u po-
odmaklom stadijumu, ambivalentnost dostie vrhu-
nac i moe se pretvoriti u razgovor izmeu dva
unutranja bia.
3) Poremeaji identiteta
Postoji vie tipova ovih poremeaja:
a) Neke osobe negiraju svoje ranije Ja i desolidariu
se sa njim. Mogu postojati prave sumanute ideje
negacije* vezane za linost.
b) Postoje sve mogue sumanutosti transformacije.
Takvi sluajevi esto se sreu kod sujevernih i suges-
tibilnih primitivnih osoba koje prihvataju sve magij-
ske uticaje, kod debilnih ili kod histerinih osoba i
mitomana.
Javlja se, u manjem stepenu, i tranzitivizam*, to jest
prenoenje nekog subjektivnog stanja na drugu osobu.
c) Pomenuemo i znaajnu grupu megalomana* ili
mistika*, reformatora* i vizionara nadahnutih Bo-
gom u svojoj misiji. Neki od njih pate od sumanutos-
ti imaginacije* koje je opisao Dipre (Dupre), naroito
sumanutosti visokog porekla* u kojima bolesnik ve-
ruje da je naslednik ili potomak kraljeva ili velikih
linosti. Kod drugih megalomana, u pitanju su evolu-
tivni sumanuti ili dementni procesi (Ideje veliine*).
4) Poremeaji u odnosima sa spoljanjim svetom
Poznat je veliki znaaj koji ima kontakt sa realnou
i okolinom, na osnovu koga Kremer (Kretschmer)
razlikuje sintonine* osobe (piknikog tipa) koje su
dobro uklopljene u stvarni ivot, i shizotimne* oso-
be (leptozomnog tipa), koje su povuene u sebe i
introvertovane.
U ovoj posebnoj grupi nailazimo na lake ili tee po-
remeaje linosti u odnosima sa okolnom sredinom.
Kod nekih shizofrenih* osoba zapaa se potpuno
odvajanje jednog manje vie deformisanog i disocira-
nog Ja od kolektivnog ivota i kulture. Takvi boles-
nici se ponekad identifikuju sa drugim osobama,
naroito onima koje su voljene i kojima se ljudi dive.
Ovi teki poremeaji linosti, bilo u njenoj unutra-
njoj strukturi ili u njenoj integrisanosti u spoljanji
svet, predstavljaju osnovno jezgro ove psihoze.
5) Poremeaji cenestezijske i svesne percepcije
329
Oni se veoma esto sreu u depresivnim stanjima,
melanholiji* i opsesivnim* stanjima. Manifestuju se
u oblasti svesti, pacijent ih jasno zapaa i zbog njih
teko pati. Ove ^poremeaje kod opsesivnih* osoba
izuavali su P. ane (Janet), Segla (Seglas) i Rei
(Regis). Uvek neodlune, one sumnjaju u svoju
misao, svoje zdravlje, funkcije svojih organa, pa ak
i u svoje postojanje. Kod ovih opsesivnih i depresiv-
nih osoba kao da postoji neko poputanje spona
koje meusobno povezuju razliita stanja svesti,
zbog ega one imaju oseanje da su nedovoljno
povezane sa spoljasnjim svetom ili sa vlastitim fizi-
kim i psihikim organizmom, da su rasparane,
rastoene na odvojene fragmente i da se teko mogu
spojiti sa ostalim delovima skupine (Enar).
U melanholiji, vei i tei poremeaji cenestezijske i
svesne linosti obino su: gubitak ili promena vlasti-
te linosti, dijabolina opsesija, negacija organa,
negacija ivota. Ideje negacije organa*, telesnog pre-
obraaja, odsustva mozga i misli, uverenost u sop-
stvenu smrt, mogu dostii veliki intenzitet i biti
praene sumanutim idejama enormnosti, stvarajui
ono to se naziva Kotarovim sindromom*. Ova
sumanutost negacije moe dobiti vid prave sistema-
tizovane sumanutosti i imati nepovoljnu prognozu.
Hipohondrina* sumanutost sa poremeajima cenes-
tezije mora se razlikovati od obinih cenestopatija ko-
je su opisali Dipre i Kami (Camus) i koje, mada
veoma ivo prisutne u svesti i u velikoj meri eksteriori-
zovane putem govora i mimike, ipak retko dovode do
sumanutih interpretacija i gotovo da ne oteuju li-
nost. U ovu poslednju grupu mogu se uvrstiti i cenes-
tezijske modifikacije i svi poremeaji telesne sheme*.
A. Poro i T. Kamerer
M. DE BON1S, Personnalite et expertise psychiatrique,'coll.
Nodules, Pari, PUF, 1984; R.-B. CATTELI, La Personna-
lite, 2 toma, Pari, 1956.
LIKANTROPIJA
od gr. lycos, vuk i anthropos, ovek
Kao iluzija o pretvaranju u vuka (ili u neku drugu
divlju i zastraujuu ivotinju), likantropija tradicio-
nalno proizilazi iz magijskog miljenja koje nalazi-
mo u svim vremenima i u svim kulturama.
Sumanutosti* likantropskog preobraavanja retko
su opisane u psihijatriji. Sluajevi, koji su iznoeni u
pretkliniko doba, obino su vezani za sumnjive
pojedince koji su progonjeni zbog ivotinjskog i
haotinog izraavanja svoje seksualnosti.
Skoranji anglosaksonski radovi obino povezuju
taj simptom sa paranoidnom shizofrenijom*.
V. Kajar i A. Lo
LILIPUTANSKE HALUCINACIJE
Po Liliputu, izmiljenoj zemlji (Guliverova putovanja
D. Svifta), gde ive ljudi ne vei od palca.
Ovaj termin oznaava jedan oblik vizuelnih haluci-
nacija specifinih ne samo po poremeenim dimenzi-
jama (mikroskopskim) nego i po esto pokretnoj i
obojenoj percepciji majunih lica i prizora koji se
javljaju u krugovima i kaleidoskopskim povorkama,
LIPEMANIJA
podseajui tako na aljivi i bajkoviti svet Gulivero-
vih putovanja D. Svifta.
Opisao ih je Leroa (Leroy) u okviru halucinacija
alkoholiara koji ih obino doivljavaju u prijatnom
afektivnom stanju i sa oseanjem veselosti. Nasup-
rot tome, u konfuzno-oneirikim* stanjima deliri-
jum tremensa*, liliputanske halucinacije, sa zastra-
ujuim zoopsijama*, prati oseanje strepnje. To-
kom pedunkularne halucinoze* [. Lermit (J. Lher-
mitte)], one preovladavaju u trenutku padanja u
san, neobino su pokretne i obojene i obino ne
dovode do subjektove adhezije, sem ako ne postanu
sastavni deo pogoranja stanja svesti.
V. Kajar i A. Lo
LIMBIKI SISTEM
od lat. limbus, resa, rub
Skup struktura koje pripadaju velikom mozgu i
obrazuju jedan irok prsten, sa unutranje strane
modanih hemisfera, oko njihovih spojeva sa sred-
njim mozgom [. Poarje (J. Poirier) i .-L. Rubo-
do-Dima (J.-L. Ribadeau-Dumas)].
Ovaj sistem, koji u toku ivota oblikuju dogaaji i
situacije to ih doivljava subjekt, igra vanu ulogu
u psihikim aktivnostima. On deluje kada primljene
informacije treba povezati sa tragovima doivljenih
iskustava. U isto vreme, on svemu tome daje afek-
tivnu obojenost i motivacijske elemente, ostvarujui
stanje motivacije. P. Karli je pokazao ulogu limbi-
kog sistema u agresivnom ponaanju, a P.-D. Mek-
lin (P.-D. MacLean) smatra da on doprinosi nasta-
janju oseanja linog identiteta integracijom iskusta-
va unutranjeg i spoljanjeg porekla.
Poremeaj limbickog sistema verovatno igra ulogu u
nastanku pojava poput tranzitivizma i halucinacija
u akutnim sumanutim iskustvima, kao i, po Mekli-
nu, u nastanku paranoidne tendencije.
. Siter
P. KARLI, Neurobiologie des comportements d'agression,
PUF, Coll. Nodules, 1982; P.-D. MACLEAN, Le cerveau
limbique, Confrontalions psychiatriques, no. 6, 1970, str.
45-64; P. POIRIER et J.-L. RIBADEAU-DUMAS, Le syste-
me limbique, Hoechst, 1978, Colloque sur les aspects neuro-
biologiques et cliniques du comportement, Psychol. Medica-
le, 1980, 12 A.
L I N K A G E (VEZIVANJE) v. Hromozomi
engl. to link, povezati (od lat. Ugare, povezati)
LIPEMANIJA
od gr. lype, tuga i mama, ludilo
Zastareli termin koji je poetkom XIX veka oznaa-
vao jednu tunu monomaniju. U to doba se pravila
razlika izmeu monomanija ili deliminog ludila i
optijih poremeaja. Lipemanija [Ekirol (Esquirol)] je
obuhvatala melanholiju* i izvestan broj bolesti koje su
kasnije izdvojene kao mentalna konfuzija* [Delaziov
(Delasiauve)], opsesivna neuroza* (Morel), katatonini
stupor* [Kalbaum (Kahlbaum)] i hronine sumanutos-
ti persekucije* [Falre (Falret), Laseg (Lasegue)].
L. Kolona
LISTERIOZE
LISTERIOZE v. Encefalopatije u dece
Listerioze, bolesti u punoj ekspanziji, izazvane su
bacilom Gram + , Listeria (monocitogenim). To je
hidro-telurino oboljenje (geonoza).
Kod odraslih se, kao najea klinika slika, javljaju Zakona od 30. juna 1838. godine), administrativni i
sledea neuromeningealna oboljenja:
akutni gnojni meningitisi*, ija se dijagnoza po-
stavlja lumbalnom punkcijom;
akutni meningitisi virusnog* porekla, kada je
likvor ist, sa elijskom reakcijom ispod 300 leukocita;
subakutni meningitisi, gde je likvor jo uvek ist,
nazvani i pseudotuberkuloznim zbog postepenog
poetka i zbog pogoranja opteg stanja.
Sve ove oblike mogu da prate poremeaji svesti, do
kome II ili III stadija, ozbiljni i teki neuro-vegeta-
tivni poremeaji, konvulzije i druge neuroloke
smetnje, uz izrazitu pogoenost bulbo-protuberanci-
jalnih struktura i kranijalnih ivaca.
Encefalitisi u pravom smislu su izuzetno retki.
Listeriozni neonatalni menigitis moe da se pojavi
nekoliko dana po roenju i nosi rizik od tekih
posledica (hidrocefalija, psihomotorno zaostajanje).
Leenje se zasniva pre svega na antibioticima, a
naroito na ampicilinu pojaanom aminozidom.
U. Poro
LIAVANJE SLOBODE
O liavanju slobode je re svaki put kada se nekome
fiziki oduzme sloboda.
Liavanje slobode moe biti zakonito, i to iz krivi-
nih razloga (zatvor, robija), ili iz medicinsko-socijal-
nih razloga (prisilna psihijatrijska hospitalizacija).
Nezakonito ili neosnovano liavanje slobode smatra
se prekrajem ili zloinom, u zavisnosti od okolnos-
ti. Predviena je kazna zatvorom od jednog meseca
do doivotne robije.
U praksi se skoro vie ne koristi termin liavanje
slobode ako je re o redovnom smetaju psihijatrij-
skih bolesnika, jer ova sintagma gotovo uvek ima
pejorativnu konotaciju nezakonitog ina. On se ko-
risti za one sluajeve kada je re o osobi koja je
pogreno smetena u ustanovu namenjenu psihijat-
rijskim bolesnicima, odnosno kada je re o protiv-
pravnom zadravanju.
Ljudi na vlasti strahuju od mogunosti da postanu
rtve protivpravnog zadravanja u psihijatrijskoj us-
tanovi, to bi se pre moglo smatrati teorijskom nego
stvarnom mogunou, uglavnom samo romansira-
nim seanjem na doba Bastilje i administrativnih
ukaza. Gotovo da i nema sluajeva kada je psihiki
zdrava osoba liena slobode iz zdravstvenih razloga.
Uostalom, zakon je pootrio mere opreza protiv
protivpravnog zadravanja u dravnim i privatnim
institucijama za psihijatrijske bolesnike: upravo se u
toj oblasti potvruju zakonske garancije slobode
svakog pojedinca.
Fakultativna ili dobrovoljna hospitalizacija zahteva
odgovornost pet razliitih osoba koje nisu u srod-
stvu. Osim toga, prefekt i tuilac mogu uvek da daju
nalog za istragu.
Hospitalizacija po slubenoj dunosti (prisilna psihi-
jatrijska hospitalizacija*) zahteva uee jo pet oso-
330
ba od kojih su etiri funkcioneri razliitih adminis-
trativnih slubi.
I u jednom i u drugom sluaju, za vreme bolesniko-
vog boravka u instituciji, organizovan je trostruki
nadzor i to medicinski (lanovi 8, 11, 12, 20, 23
sudski (lan 4). Svako korienje pravosudnog auto-
riteta zakonski je odreeno (lan 29).
Izlazak iz bolnice ne moe da se odlae, ak je
odobrenje moguno dobiti i ranije. Ukoliko se up-
ravnici ustanova i lekari ne pridravaju ovog meha-
nizma zatite, predviene su stroge kazne (l. 29, 30,
41). I pored toga, nisu retki sporovi koji se pokreu
protiv lekara ili drugih lica (koja su izvrila smetaj
u bolnicu, direktora ustanove koja se bavi leenjem)
zbog protivpravnog zadravanja.
Odbrani nije posebno teko da utvrdi da li je zaista
posredi poremeenost, kada podnosilac zahteva to
osporava: nalazi do kojih se dolo u zdravstvenoj
ustanovi ili bolnici, svedoenje poznanika, uglav-
nom omoguavaju da sud stekne nedvosmislen uvid
u situaciju. Ali, zato se treba dobro uvati nekih
upornih parniara (uglavnom paranoinih), nekih
pomalo sumanutih osoba koje mogu da sakupe
izjave nekompetentnih lica (esto u obliku peticija) a
ta lica ne samo to garantuju da je podnosilac
zahteva psihiki uravnoteen nego se i estoko bore
za stvar potlaenog.
Mentalna ekspertiza, koju u takvim sluajevima sud
obino zahteva, daje izvesnu garanciju protiv slinih
napada.
Ali injenica da je neosporno utvreno postojanje
psihike poremeenosti nije dovoljna da bi se sprei-
la osuda.
Liavanje slobode sud smatra prekrajem ukoliko se
prilikom njegovog izvrenja ne obave sve formalnosti
koje zakon predvia. Na primer, lekar se izlae opas-
nosti da bude gonjen ukoliko je izdao uverenje o pri-
silnoj psihijatrijskoj hospitalizaciji a da prethodno bo-
lesnika nije stvarno pregledao, odnosno, nije s njim bio
u neposrednom, fizikom dodiru: injenica to je kroz
vrata video njegovo neobino ili nasilno ponaanje nije
isto to i pregled; ista sudbina moe zadesiti i lekara
koji pie uverenje o pregledu koji je obavljen petnaest
ili vie dana ranije, kao i onoga koji smeta u bolnicu
ili zdravstvenu ustanovu bolesnika, a da prethodno
nije dobio izriit zahtev osobe koja trai smetaj.
Direktor ustanove za psihijatrijske bolesnike moe
imati neprijatnosti ukoliko primi bolesnika koji ne
poseduje potpuni dosje, sve ono to se predvia
lanom 8 ili lanovima 18 i 19 Zakona od 1838
(Prisilna psihijatrijska hospitalizacija*). Isto moe
da zadesi i osobu (prijatelja ili roaka) koja bolesni-
ka predaje instituciji. U tim sluajevima, re je o
prisilnoj psihijatrijskoj hospitalizaciji van zakona.
Ovde treba napomenuti da postojanje i uspean
razvoj otvorenih psihijatrijskih odeljenja, u stvari,
neprestano predstavlja potencijalnu mogunost za
prisilnu psihijatrijsku hospitalizaciju van zakona.
Liavanje slobode je, istina, oznaeno kao oduzima-
nje slobode bez obzira na to da li se bolesnik u datoj
situaciji tome protivi ili ne. Ostaje da se pronae
neki oblik koji bi istovremeno obezbedio blagovre-
331
menu i nenametljivu brigu u interesu bolesnika, u
pravnom smislu zatitio lekare, ujedno obezbeujui
zakonsku zatitu slobode svakog pojedinca.
Moda bi se ak moglo smatrati nezakonitim stav-
ljanje pod prismotru iako je re o meri koju je
administracija odavno usvojila? Nezakonita i stoga i
protivpravna je i hospitalizacija po slubenoj du-
nosti a lekar je odvie esto primoran da je izvri
preuveliavajui opasnost (l. 18) za okolinu i neod-
lonost samog ina (l. 19), da bi se tako u odgova-
rajuu instituciju smestio bolesnik koji nije opasan
za okolinu, ali se jednostavno protivi hospitalizaciji;
nezakonitom se moe smatrati hospitalizacija po
slubenoj dunosti ukoliko prefekt nije ispravno
obrazloio zato je bolesnik zatvoren. Ne smatra se
nezakonitim zadravanje u vlastitom prebivalitu,
sem ukoliko se time bolesniku ukida osnova za
mogunosti preduzimanja pravnih protivmera.
Striktno potovanje odredbi Zakona iz 1838. godine
iziskuje veliku opreznost u ovakvim situacijama. A
istovremeno se uoava kakvi se zahtevi postavljaju
lekaru kada je na njemu da predloi odgovarajui
oblik iskljuenja bolesnika iz drutvene zajednice i
posebno kada uestvuje u njegovom izvrenju.
Liavanje slobode u prebivalitu: ova mogunost se
izuzetno primenjuje ako porodica odbija da se od-
voji od svoga lana koji je psihiki oboleo (a katkad
je to ak ozbiljno oboljenje) iz materijalnih razloga
ili iz pogreno shvaenog oseanja asti (burna senil-
na demencija, teka oligofrenija). Delovanje socijal-
nih slubi i sektorske ekipe, kao i injenica da je
socijalnim osiguranjem pokriven veliki deo stanov-
nitva, utie na smanjenje otpora i na mogunost
ostvarenja leenja kod kue.
. Bardena i E. Giliber
Red. V. P. i N. C.
LITIJUMOVE SOLI
od gr. Hthos, kamen
Izvesnim litinsko-alkalnim vodama pripisivana su
blagotvorna svojstva jo od V veka. Litijum, koji je
otkrio Arfevson 1817. godine [naslage iz Utea, ved-
ska], korien je u sluaju raznih medicinskih i psi-
hijatrijskih indikacija u XIX veku, a poetkom XX
veka kao zamena za so kod sranih bolesnika, to je,
budui veoma opasno, dovelo do vie smrtnih slua-
jeva [Korkoranov (Corcoran) izvetaj, 1949. godine].
Godine 1949, jedan Australijanac, Kejd (Cade), pri-
metio je da litijum smiruje hronine bolesnike od
manine psihoze. U Francuskoj je korien izmeu
1950. i 1955. godine sa dosta dobrim rezultatima, a
potom brzo naputen iz dva razloga. Prvi je
nekoliko tekih toksikih sluajeva, a drugi poja-
va prvih neuroleptika* (1952) koji su dali sline
rezultate, ali bez neeljenih propratnih pojava. Liti-
jumovske soli su, dakle bile praktino naputene.
Ali jedan paljiv i strpljiv Danac, u (Schou), zapazio
je da su se nezgode zapravo desile zbog prevelike ko-
liine litijuma u organizmu, bilo da je sama data doza
bila prevelika, bilo da ga bolesnik nije dovoljno eli-
minisao. u ima veliku zaslugu to je pokazao kako
periodino merenje nivoa litijuma u krvi omoguava,
LITIJUMOVE SOLI
ako se litemija odrava na izvesnom nivou, izvanredno
terapeutsko dejstvo bez neeljenih propratnih pojava.
Radi naune verifikacije, ova hipoteza je zahtevala od
ua kontinuirano ispitivanje, otvorenog tipa, 80 paci-
jenata tokom vie godina, dopunjeno jednom multi-
centrinom studijom (Angst, Grof), i izuavanje sa
dvostruko lepom probom uz placebo za biopolame
manino-depresivne psihoze* i unipolarne depresije*.
Tako su se u Francuskoj radovi umnoavali, naroito
u marsejskoj koli sa Siterom. Pomenimo takode Ber-
tanju (Bertagna), Brusola (Broussolle), Darkura (Dar-
court), Labukarija (Laboucarie), Miela (Michel), itd.
I. INDIKACIJE
U oblasti psihijatrije, izvesne indikacije su priznate,
dok su druge u toku ispitivanja.
A) POTVRENE INDIKACIJE
1) Izrazita indikacija za litijum kao kurativno sred-
stvo jeste napad akutne manije*. Kao izvanredno
sredstvo, on postie dobre rezultate u 80% sluaje-
va. Dejstvo se ne postie odmah, ali je oigledno ve
posle est do deset dana. Postoji, dakle, potreba da
se istovremeno daju i neuroleptici.
2) Meutim, litijum je doiveo pravi trijumf u profi-
laksi periodine psihoze (manino-depresivne): ako
se obolelim subjektima neprekidno daje litijum,
spreava se povratak bolesti.
Kod bolesnika, praenih osam godina (etiri godine
pre leenja litijumom i etiri godine pod litijumom), u
je zabelezio povratak bolesti u 337 sluajeva za prvi
period prema 133 sluaja u drugom periodu. U slua-
ju uzimanja litijuma, bolest se vraa svakih ezdeset
meseci u proeku, umesto svakih osam meseci; a ka-
da se i vrati, ona traje dve sedmice umesto trinaest.
Kada se zna kakve patnje doivljava bolesnik od ma-
nino-depresivne psihoze, prinuen da svake godine
ili vie puta godinje prekine sa normalnim ivotom
po vie meseci jer je rtva napada manije ili depresije,
onda je jasno kakav preokret predstavlja ova metoda.
Statistiki podaci, koje su u Francuskoj prikupili
Bertanja, Brusol, Darkur, Devik (Devic), Labukari i
Siter, bili su predmet jednog saoptenja u Medicin-
skoj akademiji 8. maja 1973. godine: kod 1.376
bolesnika zabeleeno je 11 % neuspeha i 89% pozi-
tivnih rezultata koji se mogu podeliti na 17% izvan-
rednih, 45% vrlo dobrih i 27% osrednjih (podnolji-
ve depresije). Ove rezultate su potvrdili veoma dobri
kliniari, a naroito Angst, za povratne unipolarne
depresije. Izgleda da i skup povremenih timikih
poremeaja prilino dobro reaguje na leenje litiju-
mom. Re je o shizo-afektivnim psihozama* (para-
noidna psihoza* sa periodinom evolucijom), u sprezi
sa neuroleptikom hemioterapijom, i donekle o shi-
zofrenijama* sa poremeajima raspoloenja*. Isto je
i sa ciklotimijama* (Akiskal), dok manino-depre-
sivne psihoze sa kratkim ciklusom (vie od etiri
godinje, rapid cyclers) u naelu loe reaguju.
B) INDIKACIJE IJE JE ISPITIVANJE U TOKU
Leenje depresije: litijum nije dao tako dobre rezulta-
te u napadu depresije. Autori iz Liona [Eset (Evsset-
te), azo (Chazot), Furni (Fournis), Emar (Avmard) i
LITIJUMOVE SOLI
Devik] i Kil (Cules) postigli su zanimljive rezultate
dajui glukonat litijuma i odravajui nii nivo lite-
mije od otprilike 0,3 do 0,6 mEq.
Reakcija na litijum u okviru kurativnog postupka u
depresijama utoliko je verovatnija ukoliko je re o
endogenoj depresiji* koja se uklapa u evoluciju
bipolarne bolesti sa antecedentima u porodici.
Ispitivane su i druge indicije, kao to su pad 5HIAA
(metabolit serotonina*) u likvoru, i znaajan globu-
larni prodor litijuma, to dovodi do visokog eritrop-
lazmatskog odnosa.
Druge indikacije, u smislu profilakse, moraju biti
podvrgnute verifikaciji. Takav je sluaj sa alkoholiz-
mom* i poremeajima karaktera*. Najzad, u sluaju
parapsihijatrijskih ili ekstrapsihijatrijskih indikacija,
litijum je kao koristan u izvesnim oblicima nestabil-
nog dijabetesa [Giselman (Gisselman)], u vaskular-
nim glavoboljama (azo), u leenju tireoidnotoksi-
ke krize i u korekcijama neutropenija.
II. NAELA I TEHNIKA PROPISIVANJA LITIJUMA
Za leenje litijumom potrebno je da budu ispunjena
tri uslova.
1) Adekvatne indikacije: litijum nije lek za sve boles-
ti i njegova nesmotrena upotreba moe samo da
nakodi reputaciji koju uiva. tavie, pacijent treba
da bude obaveten o namerama psihijatra i o dej-
stvima litijuma. On mora da svesno da pristanak
na tu terapiju, te da u njoj sarauje.
2) Potrebno je da somatsko stanje bolesnika bude za-
dovoljavajue, a naroito da bubrezi budu sposobni
za eliminisanje; ukoliko to nije u redu, treba davati
malo litijuma i strogo nadzirati leenje. Pre svakog
leenja treba, dakle, napraviti sledei izvetaj [Piol A) PREDVIDIVI RIZICI
(Pujol)]: stanje bubrega (elektroliti u krvi, azotemija,
urea u krvi, kreatinin u krvi, klarens kreatinina,
sediment urina), stanje titnjae (holesterol, T3, T4,
TSH), kardiovaskularni status, krvna slika.
3) Potrebno je da se litemija redovno kontrolie,
esto na poetku leenja, potom najmanje jednom
meseno. Ona mora da se odrava na oko 0,7 mEq.
Krv mora da se uzme dvanaest sati posle poslednjeg
davanja litijuma, to jest obino ujutru natate.
Doziranje treba da sprovodi odgovarajua laborato-
rija, bilo da se koristi tehnika sa fotometrijom pla-
mena ili atomskom apsorpcijom. Korisno je dozira-
nje intraglobularnog litijuma (koje Socijalno osigu-
ranje ne nadoknauje).
Leenje se sprovodi bilo bolniki, bilo ambulantno,
postepenim poveavanjem doza litijuma, ime se
izbegavaju sporedni neeljeni efekti.
Da bi se izraunala doza litijuma koja odgovara efi-
kasnoj i netoksikoj litemiji, moe se eventualno koris-
titi i tehnika za optimalno korienje [Gajo (Gaillot)].
Praenje pacijenta mora biti koliko laboratorijsko,
toliko i kliniko, to podrazumeva redovan pregled
pacijenta. Obina higijensko-dijetetska pravila mora-
ju se apsolutno potovati: ne preporuivati dijetu bez
soli, ne davati diuretike, kompenzovati gubitak te-
nosti (u). Izvesni lekovi modifikuju bubreno elimi-
nisanje litijuma (Sene): indometacin i fenilbitazon
poveavaju litemiju, kortikoidi, teofilin, haloperidol,
klomipramin i klorpromazin smanjuju litemiju.
332
III. RIZIK OD UPOTREBE LITIJUMA
Rana sporedna dejstva su digestivna, neuromuskular-
na (miina slabost, drhtanje), opta (umor) i poliu-
ro-polidipsika: ona su sistematska na svakom poet-
ku leenja.
Kasnija neeljena dejstva su raznovrsna:
opadanje libida (slabo izraen i povremen);
najneprijatnija komplikacija je preterano debljanje.
Litijum dovodi do debljanja. Mlade bolesnice od ma-
nino-depresivne psihoze koje uzimaju litijum uspeva-
ju da ive bez napada. Ali da bi omravele, one
sprovode, bilo spontano, bilo po savetu nedovoljno
upuenog lekara, reim bez natrijuma. Meutim, liti-
jum je kompetitivan sa natrijumom to se tie bubre-
ga. Ako se smanji unoenje natrijuma, bolesnik e
zadravati vie litijuma da bi kompenzirao to smanje-
nje, te e se pojaviti litemijska intoksikacija. Prvi znaci
su obamrlost koja moe da ide do konfuzije, povraa-
nje i dijareja, znatno drhtanje ruku i dizartrija;
drhtanje je vie ili manje neugodno, promenljivo
tokom dana, zavisno od doze i moe zahtevati
korektore (Atrijum, beta-blokatore);
poliuro-polidipsiki sindrom (preterano mokre-
nje-preterana e) ponekad nije izraen, a ponekad
je teak (pravi nefrogenski diabetes insupidus);
psiholoka dejstva su promenljiva, i prvenstveno
subjektivna: promena u kognitivnim procesima
(panji, integrisanju informacija, s tim to se boles-
nik najvie ali na pamenje), kreativnosti; ta dej-
stva odgovaraju, na jedan optiji nain, transforma-
ciji doivljenog (uenju da se ozdravi, raznim rein-
vestiranjima, ublaavanju agresivnosti).
1) titnjaa: sa uestalou od 4%, litijum dovodi
do hipotireoidnosti koja ide od obine bioloke
anomalije do velikog miksedema ili guavosti, even-
tualno voria koji zahteva hirurku intervenciju.
Litijum poveava jodnu kaptaciju i koi oslobaanje
hormona titnjae. Pojava tireoidne insuficijencije
mora da se nadzire i koriguje, ali to nije indikacija
za sistematski prekid leenja.
2) Bubrezi: litijum izaziva jedan poliuro-polidipsian
nefrogenski sindrom koji moe da dobije karakter
dijabetesa insipidusa. Ova promena u funkcionisanju
bubrega povezana je sa fiziologijom antidiuretskog
hormona zbog neaktivnosti ciklinog AMP. tavie,
jo od 1977. godine raspravlja se pitanje jednog
funkcionalnog poremeaja koji moe da ide do inter-
sticijalne nefropatije. Ispitivanja su u toku, rezultati
su za sada umirujui, te je prihvaeno da promene u
morfologiji bubrega mogu da pogode oko 10%
ukupnog broja pacijenata pod litijumom (u, 1982).
3) Paratireoida: odskora se pridaje vanost prome-
nama u fosforokalcijumskom metabolizmu koje se
javljaju pod litijumom.
B) PREDVIDIVE NEPRILIKE
1) Teratogenija: poznato je, poev od uovih i Ven-
stenovih (Weinstein) radova, da litijum moe biti te-
ratogen: trudnoa podrazumeva prekid terapije liti-
jumom, te na to treba upozoriti polno aktivne ene.
333
2) Intoksikacija: najrea intoksikacija je posledica
nekontrolisanog unoenja velikih doza, najee u
samoubilakoj nameri. Obino je re o postepenom
predoziranju, bilo zbog neobavetenosti pacijenta,
bilo zbog slabog klinikog nadzora, bilo zbog nepos-
tojanja bioloke kontrole ili nestrunosti laboratorije
koja vri doziranje. Doza do 1,5 mEq predstavlja
obino predoziranje koje se ispoljava psihikim znaci-
ma (obnubilacijom, usporavanjem, pseudodepresi-
jom) i naglaenou uobiajenih sekundarnih pojava,
naroito drhtanja i poliurije-polidipsije. Preko te do-
ze, ispoljavaju se vrlo oiti znaci: digestivni poreme-
aji (povraanje, proliv), psihiki poremeaji (obnubi-
lacija, stupor, coma vigile), neuroloki znaci (jako
drhtanje, hipertonija, ponekad znaci lokalizacije).
Takve pojave nalau prekid terapije litijumom, mo-
mentanu kontrolu u bolnikim uslovima i specifino
leenje koje je u isti mah simptomatsko i etioloko, te
moe da ide i do hemodijalize. Upravo je u takvom
sluaju dragoceno intraglobularno doziranje litijuma
jer ono pokazuje inverziju eritroplazmatskog odnosa
zbog intraglobularnog nagomilavanja litijuma.
IV. PROIZVODI KOJI NAM STOJE NA
RASPOLAGANJU
Karbonat litijuma je so koja se najvie koristi, ali su
vredne i druge soli, bilo da se radi o acetatu, citratu,
glukonatu, sulfatu, itd. Nedavno je u napravio listu
raspoloivih proizvoda u frankofonim zemljama.
U Francuskoj postoje dve soli, karbonat litijuma
(Teralit) i glukonat litijuma (Neurolitijum).
So Pakovanje % Li(tijuma)
Tabl. od
Teralit Karbonat
250 mg
19%
Neurolitijum Glukonat Rastvor (Amp.)
- 5ml
3,4%
- 1 0 ml
Litijum je neprocenljiv i neobino koristan u psihi-
jatrijskoj terapiji. Tako je na preferencijalan nain
ispitano vie svojstava:
tolerancija, sa ciljem da se to je mogue vie
ublai Jatrogena bolest i stoga posveti najvea
panja sekundarnim efektima. U tom smislu se nazi-
re pomak u preporukama koje se odnose na efika-
san procenat litijuma u krvi: prvobitna preporuka
veine kliniara od 0,7 do 1,2 mEq se sada svodi na
poeljnu litemiju od priblino 0,7 do 0,8 mEq;
individualizacija kriterija odgovora na litijum ko-
ja omoguava nauniji izbor terapije, bilo da se radi
o klinikim, psihometrijskim, elektrofiziolokim ili
biolokim vidovima;
granice efikasnosti litijuma postavljaju pitanje zas-
novanosti klasifikacija timikih poremeaja* i vredno-
sti drugih danas predloenih timoregulatora [Valproat
(DEPAMID, Karbamazepin) TEGRETOL - Su);
istraivanja u jo nedovoljno ispitanoj oblasti
mehanizma delovanja: poznate su izvesne periferne
bioloke modifikacije, povezane s efektima koji se
pojavljuju, dok druge modifikacije objanjavaju ek-
strapsihijatrijske indikacije (neutropoetiko dejstvo
stimulisanjem CSF Colony Stimulating factor).
LOGOREJA
Litijum isto tako menja neurotransmisiju (turn-over
monoamina, a naroito serotonina), ali isto tako i
membransku razmenu, naroito u neuronu tu je
eritrocit dobar model za periferno izuavanje (otuda
interesovanje za intraglobularno doziranje litijuma).
Postoji verovatnoa da je ta membranska patologija
povezana sa jednom anomalijom koja je i sama
genetski determinisana i moe se dovesti u vezu sa
drugim markerima [Doris (Dorus)].
M. Poro i A. Difur
J.-L. ROBAGL1A et J. JOUGLARD, Les effets indesirabtes du
lithium, Masson, 462 str., 1976, Pari; F.-N. JOHNSON,
Handbook of lithium therapy, MTP Press limited, 453 str.,
1980, Lancaster; M. SCHOU, La prevention des rechutes
dans la maladie maniaque-depressive etat actuel, Journal de
Medecine de Marseille, 2,7-14, 1982.
La prediction de la reponse au lithium Colloque de
Marseille; Marseille, H. Dufour, D. Pringuev et T. Milech
Ed, 1983; M. SCHOU, Le lithium, guide pratique pour les
medecins et les patients, Pari, PUF, coll. Nodules, 1984.
LOBOTOMIJA v. Psihohirurgija
od gr. lobos, lobanja i tome, seenje
LOGOKLONUA
od gr. logos, re i klonos, potres, nemir
Spazmatino ponavljanje nekog sloga na kraju ili u
sredini reci.
LOGOREJA
od gr. logos, re i rhein, tei
6,8 Kao nekontrolisano preterivanje u verbalnom izra-
avanju, tematsko ili bez reda, logoreja je pratilac
4, 95
stanja ekscitacije ili egzaltacije, bilo timike, bilo
strastvene prirode.
9,90
Manina* logoreja je esto nepresuna. U njoj je
verbalno izraavanje brzo, uurbano, esto prekida-
no pevanjem, recitovanjem, kricima i grdnjama.
Zvuni volumen lako raste i posle nekoliko sati
vikanja, bolesnikov glas postaje promukao, hrapav.
Sadraj govora odgovara osnovnom afektivnom to-
nalitetu, a ludizam je oigledan: igre reci su obilate,
sa asocijacijama po asonanci, po rimi. Pacijent se
igra govorom koji tako moe da izgubi svoju komu-
nikacionu vrednost i da, u krajnjim sluajevima, lii
na salatu od nepovezanih reci, protkanih zvukovi-
ma, onomatopejama i raznim oponaanjima. Ali
asocijacije se obino mogu otkriti, jer potuju ista
pravila kao i humor i fantazija. Upravo njihovo
izobilje, njihova lepravost i neadekvatnost izmeu
relativne sporosti govora (pa bio on i najubrzaniji) i
kovitlaca ideja izazivaju iluziju nekoherentnosti.
Ova igra sa recima je takode igra sa drugim, o emu
svedoi obilje ironinih primedbi, podrugivanja i
ponekad grdnji. Uvrede, neprijateljske i pretee re-
enice, izrecitovani zahtevi mogu takoe da odraa-
vaju raspoloenje koje tei razdraljivosti i svadlji-
vosti. Manina ekscitacija tada prelazi u gnev.
Oduevljenje sobom je obeleeno estim megalo-
manskim reenicama koje se odnose na sopstvene
LOGOREJA
kvalitete, a uz to ide i neobino bogatstvo superlati-
va. Lingvistiko izuavanje maninog govora poka-
zuje relativno poveanje broja zamenica i glagola uz
proporcionalno smanjivanje broja prideva.
Kada izostane imaginativno oduevljenje, onda se
logoreja pothranjuje iz drugog izvora: reenje brana
pamenja povlai nezadrivi talas seanja, iskazanih
im dotaknu svest, uz rasko detalja, preciznosti,
datuma i vlastitih imena od kojih je svako u stanju
da podstakne neku novu priu i pre nego to se
dovri poetna evokacija. Ali asocijativna nit je
sauvana i pacijent esto uspeva da na zauujui
nain upotpuni poetnu priu.
Ove osobine maninog govora obezbeduju pacijentu
u stanju umerene hipomanije sposobnost komunici-
ranja i ubeivanja koja moe da doprinese uspehu u
odnosima sa drugima i u drutvu.
U raznim stanjima akutne sumanutosti* moe da se
javi logoreja koja tada ima karakteristike skrivenog
psihotinog procesa. U shizofreniji dolazi do neko-
herentne proizvodnje koja moe da maksimalno
ostvari nezadrivo nesuvislo ponavljanje reci (verbi-
geraciju), proarano neologizmima, iteracijama,
simbolikim ili bizarnim slikama. Afektivni tonalitet
moe da odraava strepnju od komadanja ili, napro-
tiv, ravnodunost ili maniristiku hladnou. U hro-
ninim paranoidnim sumanutostima ili psihozi pasi-
je, tematska logoreja izraava stenine revandikacije
i pledoajea. Tokom konfuzno-oneirikih stanja mo-
e da se zapazi jedna nekoherentna logoreja izazva-
na oneirizmom* i intenzivnom strepnjom. Najzad, u
demencijama, dezintegracija govora moe da proe
kroz fazu stvaranja bez smisla, fazu nekoherentnog i
stereotipnog nesuvislog ponavljanja reci.
V. Kajar i A. Lo
LQRENS-MUN-BARDE-BIDLOV(Laurence-Mo-
on-Bardet-Biedl) SINDROM
Polimalformativan sindrom koji objedinjava esto
enormnu gojaznost, estoprstost, mentalnu zaosta-
lost, pigmentozni retinitis. Uz ta etiri najstalnija
znaka esto mogu da idu i anomalije spoljnih geni-
talnih organa, malformacije urinarnog trakta (hid-
ronefroza, bubrene ciste), uroene kardiopatije.
Pubertet esto kasni ili do njega uopte ne dolazi.
Transmisija kao da se obavlja recesivno autosomno,
to objanjava mogunost pojavljivanja vie sluaje-
va meu braom i sestrama. Malformacijski kon-
tekst (prsti) i znaci retinitisa omoguavaju da se ovo
oboljenje razlikuje od raznih steenih neuroendokri-
nih sindroma (tumoralnih, postencefalitikih...).
P. Tridon
Ph. SERINGE, Cl. ALLANEAU, Cl. FORES, P. GUIMBAUD,
Le syndrom de Bardet-Biedl et ses troubles endocriniens,
Ann. Endocr. 1969, 30, 641-657.
334
LUCIDNI INTERVALI
od lat. lucidus, jasan, bistar, svetao, inter-, izmeu i
vallum, palisada, slobodan prostor izmeu dva utvrenja
Vie ili manje potpun i vie ili manje dug period
povlaenja mentalnog obolenja.
Klasino gledano, moe se razlikovati;
1) Izrazitije ili slabije povlaenje ili ublaavanje sim-
ptoma, to moe da nagovesti ozdravljenje.
2) Lucidni trenutak, kratak blesak lucidnosti u ne-
koj bolesti koja se i dalje razvija.
3) Prekid, potpuni povratak u normalno stanje iz-
meu dva napada naroito se sree u maninim
psihozama i melanholijama, bilo da su u pitanju
intermitentne psihoze ili psihoze dvostrukog oblika.
Ova stanja postavljaju delikatne probleme u sudskoj
medicini:
1) Ne treba gubiti iz vida da in hospitalizovanog
mentalnog bolesnika, koji nije lien pravne sposob-
nosti, nije nitavan, ali optueni moe biti oslobo-
en krivice ako se dokae da je u trenutku izvrenja
ina bio u stanju neuraunljivosti. Prema tome,
ako je in poinjen u toku lucidnog intervala i ako
je to utvreno, bolesnik ne moe da se oslobodi
krivice.
2) Problem je jo tee razreiti kad se radi o bolesni-
ku od manine psihoze* ili melanholije* u stanju
remisije koji je otputen iz bolnice.
U principu, njegova poslovna sposobnost je potpu-
na, ali je vrlo teko, naroito u maninoj psiho-
zi, tano odrediti poetak krize i trenutak kada
bolesnik gubi kontrolu nad svojim postupcima. Ta-
da je neophodno izricati odluku samo na osno-
vu tano utvrenih injenica u okviru temeljnog
ispitivanja.
3) Odredbe novog Zakona od 3. januara 1968. go-
dine* unose reforme u pravo punoletnih bolesni-
ka na pravnu sposobnost tako to omoguava-
ju mere zatite putem privremenog ili deliminog
starateljstva ili starateljstva uopte, mere koje se
donose ili povlae na mnogo jednostavniji nain
nego ranije predviene mere pravnog saveta ili za-
brane.
F. Rame
LUDILO
Ludilo je termin koji pripada jeziku knjievnosti
i filozofije i u isti mah oznaava, poremeaj mo-
ralnog oseanja, pogreno rasuivanje, nedostatak
opreznosti, nekoherentno ponaanje, itd. U tom
smislu, ludilo se uvek protivstavlja razumu. U me-
dicini i psihijatriji, u pravu, termin ludilo je uve-
liko zamenjen terminima psihotina alijenacija* i
psihoza*.
/. Pelisje
 LJ
LJUBOMORA
Oseanje prema drugoj osobi koja uiva neku pred-
nost koju sam subjekt ne poseduje ili eli da je
iskljuivo on poseduje. Ljubomora se sama po sebi
ne smatra nenormalnom pojavom: svako ju je osetio
u raznim okolnostima. tavie, ona bi, po miljenju
izvesnih autora, a naroito psihoanalitiara, igrala
vanu i nunu ulogu u nastajanju socijabilnosti.
Lakan (Lacan) napominje da je ivotno suparnitvo,
koje suvie povrno gledanje smatra sutinom feno-
mena, zapravo drugorazredno, ak vetako; sutina
ljubomore lei u mentalnoj identifikaciji subjekta
sa suparnikom; polazei od fundamentalne situacije
trougla (gde su glavne linosti dete, otac i majka),
postoji vie razvojnih mogunosti, a analiza esto
omoguava da se u ispoljenom neprijateljstvu na-
spram suparnika otkrije potisnuto homoseksualno
interesovanje. Ve odavno je uoeno, kako podvlai
A. Valon (H. Wallon), da su ljubomora i simpatija
povezane. Prema D. Lagau (D. Lagache), ljubomo-
ra moe da se razvija u pravcu konstruktivnog,
oblativnog ponaanja ili u pravcu narcisizma; ona
takode moe da uporno traje i da se ukoreni. Ona se
tada zasniva na posesivnoj ljubavi koja se sastoji od
egoizma i poude; njen afektivni osnov je anksioz-
nost koja ponekad izbija u emotivnim paroksisti-
kim nastupima zbog pritiska ili oslobaanja agresiv-
nosti.
Bilo kako bilo, ljubomora, poput svih fundamental-
nih oseanja, svih ljudskih strasti, igra znaajnu ulo-
gu u mentalnoj patologiji. Uoene pojave su, uosta-
lom, dosta razliite po svom izgledu, ako ne i po
svojoj sutini, bilo da se radi o detetu ili o odraslom.
1) U dejoj psihijatriji, prema V. Fontu (V. Fontes),
ljubomora proizilazi iz pojma posedovanja koji na-
staje sa prvim inovima voljnog hvatanja; ona sadri
jak anksiozni naboj; dete shvata majku kao svoje
vlasnitvo, oca kao suparnika. Meutim, ljubomora
se prvenstveno javlja u odnosima meu braom, u
vidu Kainovog kompleksa [. Boduen (Ch. Bau-
douin)]; re je naroito o starijem bratu koji je
ljubomoran na mlaeg koga smatra uzurpatorom
majinske brige i ljubavi; kasnije, meutim, mlai je
takoe ljubomoran na starijeg zbog prava koja mu
pripadaju po godinama. Kad stigne do edipovskog
stadija, dete isto tako osea ljubomoru prema rodi-
telju istog pola.
Sva ova oseanja esto ostaju nesvesna, ali se izraa-
vaju vrlo razliito: agresivnost prema novoroenom
suparniku koja je kod vrlo male dece ponekad
opasna, ak ubilaka; simbolino ponaanje (baca-
nje predmeta kroz prozor da bi se predstavilo izba-
civanje suparnika kroz prozor, sakaenje lutaka,
igra s lutkama u kojoj lutka koja igra suparnika ima
poniavajuu ulogu); izolovani neurotini simptomi
(tikovi, enureza) ili globalna regresija koja moe biti
trajna i dovesti do prave emocionalne nezrelosti.
esto e se ljubomora oseati i kao neka greka, te
dovesti do oseanja krivice koje nee nestati zajedno
sa situacijom iz koje je proizalo.
2) Kod odraslog: Mnogobrojna neurotina stanja su
prouzrokovana bilo nedovoljno likvidiranom de-
jom ljubomorom, bilo nekom skorijom ljubomo-
rom: karakterne ili opsesivne neuroze, histerija, re-
aktivne psihoneuroze mogu da se razvijaju na osno-
vu mehanizma koji je dosta slian mehanizmu deje
neprilagoenosti. Meutim, treba podvui da kod
odrasle osobe pretee ljubavna ljubomora koju
je naroito izuavao D. Laga. To je, pie ovaj
autor, jedno ponaanje dominacije, sa regresivnom
i imaginativnom strukturom, koje tei negiranju
partnerove egzistencije i vrednosti i jednostranom
afirmisanju egzistencije i vrednosti linosti ljubo-
mornog. Vidove ljubomore nalazimo u seksualnom
ponaanju. to se tie suparnika, taj moe sasvim
LJUBOMORA
mirno i da ne postoji, od njegovog dolaska se ipak
nita manje ne strahuje.
U stanju sumanute ljubomore uvek je re o ljubavnoj
ljubomori, a sumanuta fikcija se sastoji u izmiljanju
nekog srenog suparnika ili verovanju u sramno
ponaanje partnera ili partnerke. Sumanute ideje
ljubomore mogu da se sretnu u svim sumanutim
stanjima: one esto zauzimaju prvo mesto u patolo-
koj ljubomori alkoholiara i mogu da traju dugo
posle izleenja svih drugih simptoma (Alkoholi-
zam*).
to se, pak, tie hronine sumanute ljubomore sa
paranoinom strukturom, . de Klerambo (G. de
Clerambault) je s pravom svrstava, zajedno sa ero-
tomanijom i revandikacionom sumanutou, u psi-
hoze pasije; iako je moda nepravedno odvajati je
radikalno, kako bi to hteo taj autor, od interpreta-
336
tivnih sumanutosti, mora se priznati da interpretaci-
je zauzimaju, u istim oblicima, drugorazredno mes-
to; naime, u sumanutoj ljubomori dominira jedno
apriorno ubeenje (jedan postulat), ekstenzija po-
larizovana na sektore, poetno angaovanje volj-
ne, odnosno celokupne aktivnosti subjekta, ponetog
jednom iskljuivom strau iji ishod moe da bude
ubistvo partnera, suparnika ili, ponekad, i jednog i
drugog (ekspirov Otelo). Ideje ubistva ili samoubis-
tva nisu nikako svojstvene samo manjini ljubomor-
nih.
Ovakva stanja ponekad dovode do problema u sud-
skoj medicini, i to do onih najmunijih, jer se teko
povlai granica izmeu strasti i patoloke ljubomo-
re, kad se patoloko stanje ne iskazuje drugim psihi-
jatrijskim simptomima (Psihoze pasije*).
. Siter
 M

MACROGENITOSOMIA PRAECOX v. Pelicijev tog atentata. Tako su magnicidi bili arlota Korde
sindrom koja je ubila Maraa, Luvel koji je ubio bodeom
vojvodu od Berija, Gorgilov, ubica predsednika Du-
od gr. makros, veliki, lat. genitalis, koji se odnosi na
mera, poinioci atentata na Regana, Sadata, papu
oplodnju, gr. soma, telo i lat. praecox, sazreo pre
Jovana-Pavla II, itd. da nabrojimo samo neke
vremena (prae, pre i cocere, kuvati)
istorijske primere. Magnicid postoji u svim zemlja-
MAGIJSKO MILJENJE ma i u svim dobima. On se esto moe objasniti
revolucionarnim uslovima, kada je teko odvojiti
od gr. magos, svetenik tuma snova kod Medijaca, uticaj revolucionarnog fanatizma od individualne
vetac (pozajmljeno iz iranskog jezika) ponesenosti poinioca, te subverzivnu zaveru ili na-
cionalno herojstvo od patolokog ina. Ali u odre-
Skup predstava i ponaanja, namenjenih ostvariva-
enim sluajevima, kada postoji dovoljna dokumen-
nju elja putem potinjavanja odreenih, intuitivno
tacija, psiholoko prouavanje ili psihijatrijsko ispi-
ili eksplicitno prihvaenih sila. Ono se razlikuje od
tivanje poinioca zloina omoguavaju da se ovaj
religijske misli koja obino precizira i personifikuje
svrsta u red paranoinih reformatora.
te natprirodne sile, te pokuava da ih pridobije
Paranoini* magnicid pokazuje da je poinilac uvek
putem molitve ili slinog ponaanja, a ne da ih
drutveno neprilagoen pojedinac. Meu poinioci-
potini [A. Oben (H. Aubin)].
ma su esti progonjeni-progonioci*. Verujui da ih
Magijsko miljenje podsea na svemo elje koja je,
ugroava neki politiar, visoki dravnik ili dostojan-
na primer, na delu u dejoj psihi, ali isto tako i u
stvenik, oni slede svoje egocentrine, line pobude i
imaginarnom odrasle osobe (na nain igre) i kod
svete se. Drugi, opet, proirujui polemiku nekom
izvesnih sumanutih osoba. Treba razlikovati magij-
vrstom dvosmernog transfera, poistoveujui vlasti-
sko miljenje od ezoterinog miljenja: dok se ono
tu stvar sa stvari naroda ili klase, oseaju se lino
zasniva na ubedenju da se na posveene moe prene-
pogoenim ugnjetavanjem kome je izloena zajedni-
ti jedno vrhovno znanje nekim putem koji nema
ca [enil-Peren (Genil-Perrin)] i, proglaavajui se
nikakve veze sa racionalnom konstrukcijom spozna-
zastupnicima nesretnika, postaju dobrovoljni izvri-
vanja stvarnosti, ezoterizam ima za cilj tu spoznaju,
oci pravde nad tiranijom. To su ambiciozni progoni-
ali ne i praktinu delotvornost magije.
U psihopatologiji, magijske i ezoterine teme mogu
da se udrue i da dovedu do naina ivota obelee-
nog oseanjem stranosti i potrebom za misterijom ili MALARIJA
da olakaju razradu sumanutosti.
od ital. mala aria, lo vazduh, zbog nekadanjeg narod-
/. Pelisje nog verovanja da lo vazduh movarnih krajeva izaziva
malariju.
MAGNICID
Uprkos deliminim uspesima pokuaja da se malari-
od lat. magnus, veliki i caedere, ubiti
ja iskoreni, ona i dalje postoji u endeminom stanju,
Magnicid je atentat na neku visoku dravnu linost naroito u mnogim tropskim i suptropskim krajevi-
(Homicid*). Termin isto tako oznaava i poinioca
MALARIJA
Autonomiju malarinih psihoza utvrdio je prvo, u
Francuskoj, Rei (Regis) sa svojim uenicima, a
zatim je to potvreno prilikom epidemije orijentalne
malarije za vreme prvog svetskog rata [Poro i Gut-
man (Guttmann)]. One su bile predmet Kamererove
doktorske teze (Alir, 1942).
One se javljaju, prema Tasmanikovoj proceni, kod
2% obolelih od malarije. Najei izaziva je parazit
Plasmodium falciparum (52%), zatim Plasmodium
vivax (32%), i najzad Plasmodium malariae (2%).
Na neposredno dejstvo Plasmodium-a. nadovezuje se
masovno razaranje globula (psihoanemije), esta he-
patorenalna insuficijencija izraena jakom azotemi-
jom. U endeminim zemljama i kod vojnika u po-
kretu, na te neposredne faktore esto se nadovezuju
zamor, loi higijenski uslovi (alkoholizam) ili druge
infekcije (dizenterija).
I. OPTE ODLIKE
1) Osim retkih izuzetaka, ove psihoze zapoinju
stanjem konfuzije*.
2) Element konfuzivnog stupora sa usporenou,
optuzijom, odnosi prevagu nad oneirikim elemen-
tom koji je esto samo intermitentan ili efemeran.
Bolesnik vie spava nego to sanja (Enar).
3) Dugotrajni oblici sa usporenim tokom veoma su
esti i uvek su povezani sa nedovoljno leenom ili
neizleenom malarijom. Sitni neuroloki znaci esto
su udrueni sa tekim poremeajima opteg stanja
(anemija, mravost).
II. KLINIKI VIDOVI
1) Kratkotrajni oblici
Javljaju se nastupi sumanutosti (bouffees deliran-
tes*) koji su na izvestan nain ukljueni u ciklus
nekog veeg napada i koji nestaju zajedno sa njim.
Kod starih malariara, mogu se javiti i pravi, potpu-
no nesvesni napadi mentalnog automatizma*, sa
groznicom ili bez nje, tokom kojih moe doi do
neoekivane i dramatine reakcije (fuge, ubistva,
itd.).
2) Akutni oblici sa konfuzijom
Oni obino prate invazivnu malariju i mogu trajati
od nekoliko dana do nekoliko nedelja; dominira
konfuzija, na koju se ponekad nadovezuje oneiri-
zam; kod mladih osoba esto se javlja citoloka ili
klinika meningealna reakcija. Oni su obino izlei-
vi, ali ako je leenje nedovoljno, napad konfuzije e
se pojaviti prilikom svakog ponavljanja bolesti (pse-
udoperiodini intermitentni oblici).
3) Konfuzno-manini ili isti manini napadi nisu
retki i traju od dva do etiri meseca. Isto je i sa
konfuzno-melanholinim napadima koji se ponekad
sreu.
4) Posebno mesto treba dati pernicioznom napadu
malarije iji je izaziva obino Plasmodium falcipa-
rum i koji se najee javlja kod dece ili kod novih Dijagnoza se lako utvruje samo u endeminoj sre-
bolesnika. To je klasina encefalopatija koju karak-
terie visoka temperatura preko 40, poremeaji
338
svesti u rasponu od obnubilacije do coma carus sa
poremeajima tonusa, gubitkom refleksa i poreme-
enim EEG. Konvulzije i meningealni znaci, kao i
drugi neuroloki poremeaji, naroito se sreu kod
malog deteta. Potrebno je veoma hitno leenje, jer se
sve moe odigrati za 24 sata. Ako bolesnik ozdravi,
nee ostati posledice. Bolna forma sa temperaturom
ispod 37 ima jo nepovoljniju prognozu.
5) Dugotrajni oblici sa usporenim tokom
Pored povratnih oblika na koje je gore ukazano,
mogu se sresti i depresivna stanja koja traju po
nekoliko meseci, katkad sa elementima melanho-
lije ili kratkim oneirikim epizodama udruenim
sa stanjima fizike i psihike astenije; ona su dos-
ta esta kod Evropljanja koji su se vratili iz trop-
skih krajeva i kod kojih bolest nije u dovoljnoj me-
ri bila praena i leena; esto se javlja problem
otputanja iz vojske zbog nesposobnosti i bolesniku
se moe naneti nepravda zbog neobavetenosti o
patolokoj realnosti ovih fenomena. U drugim slu-
ajevima, to su poremeaji koji mogu dovesti do
krenja discipline, brane nesloge, poremeaja so-
cijabilnosti, koji se ne pripisuju pravom uzroku. To
su, meutim, neevolutivni oblici koji se jo uvek
mogu izleiti odgovarajuom i dovoljno dugotraj-
nom terapijom.
6) Zdrueni neuroloki oblici
Pored neurasteninog stanja, zapaeni su i sluajevi
polineuritisa udruenog sa mentalnim poremeaji-
ma, koji izaziva Korsakovljev sindrom (Enar), pro-
gresivnu pseudoparalizu u kojoj se mentalni poreme-
aji udruuju sa dizartrijom, drhtavicom, ponekad i
izmenjenim refleksima.
7) Evolutivni kronini oblici
Kamerer ih suprotstavlja neevolutivnim oblicima
usporenog toka. Stanje konfuzije se produava bez
poboljanja, u ublaenom obliku, stvarajui Rei-
sov i Loreov (Laures) tip hroninog mentalnog po-
remeaja. Tada imamo jednostavnu sliku demencije
u kojoj dominira gubitak inicijative, pragmatika
usporenost, afektivna apatinost. Ponekad se halu-
cinatorno stanje produava; prava dezagregacija do-
vodi do mentalnog automatizma, a ovaj do suma-
nutosti uticaja, ponekad do sumanutosti perseku-
cije, pa ak i do erotomanije. Izuzetno se moe sre-
sti pravi sindrom shizofrenine disolucije. Ove traj-
ne posledice malarije, koje nisu mnogo este, zapa-
aju se naroito kod mladih osoba ili osoba koje
pate od prolongirane malarije u periodu presenilne
involucije.
8) Encefalopatije kod dece
Ako se oboli od malarije u ranom ili neto kasnijem
detinjstvu, moe doi do pravih deijih encefalopati-
ja* koje dovode do zaostajanja u intelektualnom
razvoju, konvulzija, arinih znakova (hemiplegija,
diplegija). De Bren (De Brun) a zatim Obri (Aubry)
ukazali su na malarini infantilizam.
dini i zasniva se, pre svega, na otkrivanju parazi-
339
ta-izazivaa u krvi, ali treba znati da ispitivanje
krvnog razmaza ili kapi ponekad moe dati negati-
van rezultat.
Ako ima toliko prolongiranih malarinih psihoza,
to je zato to ima mnogo nedovoljno leenih malari-
ara, zbog ega je nuno da se terapija sprovodi
dovoljno dugo.
Kinin ima tu prednost to nema nikakvih tetnih
posledica na mentalnom planu, ali ga treba prepisati
u dovoljnim dozama koje treba dovoljno dugo uzi-
mati. Ipak, uvoenje novih sintetikih lekova, naro-
ito aminokinoleina (Chloroquine ili Nivaguine ND i
amodiaguine ili Flavoquine ND), dovelo je do brzih i
konanih sterilizacija, a da nisu zapaeni psihiki
poremeaji kao u sluaju mepracina (Atebrine ND
ili Quinacrine ND) ili plazmokina, u obliku manjih
maninih, ponekad anksioznih napada koji traju od
nekoliko dana do nekoliko nedelja i koji su uvek
izleivi (Poro).
A. i M. Poro
MALARIJATERAPIJA v. Piretoterapija i Paludo-
terapija
od ital. mala, lo, aria, vazduh i gr. therapeuein, nego-
vati, leiti
Piretoterapija impaludacijom, odnosno vetakom
inokulacijom malarijom sa sojem parazita tipa Plas-
modium vivax. Ovaj postupak je nekad primenji-
van za leenje progresivne paralize. Pored visoke
temperature, neki su pripisivali malarinoj groznici
osobeno lekovito dejstvo. Ovaj nain leenja je, kao
i sve pireoterapije, naputen sa pojavom antibiotika
(penicilin).
L. Geral
MALICIOZNOST
od lat. malicia, zloa (od malus, lo, zao)
Definicija i priroda: malicioznost je aktivna sklonost
da se namerno nanosi zlo, uz korienje inteligencije
i mate. Izraziti patoloki oblici tako shvaene mali-
cioznosti nisu promakli starim autorima [Dalijevo
(Dally) maliciozno ludilo; Frelaovo (Frelat) moral-
no ludilo]. Ova sklonost im je, u izvesnim sluajevi-
ma, izgledala konstitucionalna, a Dipre (Dupre) ju
je dobro izuio u svojim Nagonskim perverzijama;
on je naroito stavljao naglasak na potrebu koja je
terala subjekte da kod svojih blinjih izazivaju
fiziku i duevnu patnju.
Malicioznost moe da se smatra vidom agresivnos-
ti*, instinktivne pulzije, po psihoanalitiarima, koju
emocionalni razvoj, shodno svojoj orijentaciji, pot-
injava i disciplinuje, ili, suprotno, razvija i pojaa-
va. ak i kad se javlja samo na mahove i kao
reakcija, malicioznost odraava jednu sutastvenu
aktivnu sklonost.
Drugi autori su je smatrali odbrambenom i kom-
penzacionom reakcijom na kompleks inferiornosti.
MALICIOZNOST
Tano je da izvesne eksplozije zloe odraavaju
duevnu pometnju, da su proraunatost i perfid-
nost omiljena oruja slabia. Izvesni, tzv. afektiv-
ni ili senzitivni paranoini nastupi (bouffees)
[Kremer (Kretschmer)], primer su za to. Ali to nije
opta zakonitost. Jer postoje malicioznosti koje su
duboko utisnute u mentalnu strukturu subjekta, za
sva vremena, a ponekad ak predstavljaju naslednu
tendenciju.
Treba takode znati da malicioznost, kao sve perver-
zije, moe biti posledica neke encefalopatije koja je
duboko poremetila karakterne osobine; tada je re o
steenim perverzijama i malicioznostima.
Subnormalni vidovi malicioznosti: malicioznost, kao i
mnoge instinktivne tenje, nije nestala iz ljudske
prirode; ona tu jo suvie esto vegetira, spremna da
se u datom trenutku ispolji. Iako je civilizacija,
zahtevi ivota u drutvu najee koe, to suzbijanje
nije uvek efikasno i dovodi samo do toga da malici-
oznost bude skrivenija i perfidnija. ak se ini da je
prisila i nemogunost pranjenja pojaavaju u izves-
nim okolnostima (administrativne smicalice, una
spletkarenja izvesnih grupa ili izvesnih zatvorenih
zajednica, okrutne i perfidne borbe u politikoj
dungli, hladno i cinino uklanjanje protivnika u
izvesnim poslovnim sredinama).
Brani i porodini ivot je esto zatrovan tiranijom
koju u najveem broju sluajeva sprovode autoritar-
ne i nedobronamerne ene, popularno nazvane o-
trokonama; one najvetije, pod maskom pretera-
ne revnosti skrivaju nemilosrdnu krutost duha i
tvrdo srce, bukvalno pijui krv branom drugu.
Treba istai da egoizam i lini interes spadaju u
najmonije uzroke malicioznosti, a Dipre je, u svojoj
studiji, izvanredno opisao tip nekih laktaa, spo-
sobnih za najgore malicioznosti.
Malicioznost kod deteta: ona nije retka: okrutnost
prema ivotinjama, piromanija*, esto kolektivna
zadevanja i egaenje uperena protiv slabijeg druga;
to doba je bez milosti, kako veli pripoveda. Ali
ona je najtea i ima najdalekosenije posledice u
porodinoj sredini; tada se stavlja u slubu reakcija
opozicije*, stvarajui one porodine delate koje
su opisali Ejer (Heuver) i Morgenstern (Morgen-
stern). Tu esto moe da se pojavi i neki element lai
ili mitomanije koji e izazvati podozrenje ili dovesti
do izriite optube protiv roditelja ili nevinih rtava:
prie o deci lanim muenicima, o tobonjim
nasrtajima na javni moral, itd. Ali vrlo esto se ta
malicioznost ispoljava samo zahvaljujui ozbiljnoj
karenciji* vaspitnog autoriteta.
Malicioznost kod odraslog: uglavnom se sree kod
izvesnih neuravnoteenih mitomana i kod para-
noika.
a) Mitomanija je prouena na drugom mestu (Mito-
manija*, Fabulacija*); ovde emo jednostavno po-
menuti da je Dipre opisao jedan njen maliciozan
i perverzan oblik u kome mata slui perfidnom
i ostrvljenom napadanju nevinih osoba, kadrom
MALOLETNIKO PRESTUPNITVO
da zatruje ivot nedunim biima i poremeti mir
itavih zajednica (klevetnika potkazivanja, lane
optube za silovanje, slanje anonimnih pisama, itd.).
Mitomanija tu nije obian instrument igre, nego
instrument rata, utoliko opasniji to je bolesnik
inteligentniji. Izvesne zle, neuravnoteene osobe
znaju da uslunom i predusretljivom vanjtinom
prikriju nedela ili prave zloine za koje su pone-
kad sposobne: takve su one trovaice, koje je tako
dobro prouio Rene arpantje (Rene Charpentier),
koje nisu tedele truda da bi odagnale sve sumnje
kod svojih rtava, uspevajui ak i da izazovu divlje-
nje okoline.
b) Kod paranoika susreemo najlucidniju i najok-
rutniju ostrvljenost (Paranoja*). Snaga njihove ne-
naruene inteligencije, krutost njihovog duha, plod-
no interpretativno zakljuivanje podravaju i pot-
hranjuju jednu malicioznost koju prepreke samo
ine jo upornijom; sve to moe da osramoti, okle-
veta protivnika, koristi se za zadovoljenje osvetolju-
bive nadmenosti.
c) Izuzev ovih sluajeva gde je malicioznost u pr-
vom planu, pa ak i u sreditu patoloke sklonosti,
postoje klinike okolnosti gde ona moe biti sekun-
darna, u odnosu na neku bolesnu situaciju druge
prirode. Podsetimo ovde na malicioznost koja prati
izvesne mentalne anoreksije, izvesne manije koje uzi-
maju oblike gneva ili naprosto agresivnosti, ili izves-
ne melankolije, s tim to se to ponavlja pri svakom
napadu, te se zbog toga i govori o periodinim
malicioznostima. Izvesne shizofrene osobe, koje se
lako dure ili su otvoreno neprijateljski raspoloene,
ispoljavaju malicioznost, ponekad agresivnu; isto
tako, u izvesnim ranim paranoidnim demencijama,
malicioznost moe da ide do nasilja i do zloina.
Strastvena egzaltiranost se moe pretvoriti u jednu
uvek uznemirujuu i esto opasnu malicioznost: fa-
natini mistici, strastveni ideolozi koji idu do perse-
kucije, a naroito ljubomorni erotomani koji mue
rtvu svojom upornou i svojim spletkama koje su
vrlo esto zlonamerne. Sadizam* povezuje malicioz-
nost i erotiku; to je jedan od vidova seksualnih
perverzija.
Pomenimo najzad da je esta senilna malicioznost:
za izvesne stare osobe, ona je samo pojaanje para-
noine dispozicije u okviru intelektualnog poputa-
nja; esto se, meutim, malicioznost prvi put javlja u
tom trenutku, u neobino zlonamernom obliku u
odnosu na najblie osobe, zasnovana na nepovere-
nju ili neopravdanim idejama oteenosti.
Stav koji treba zauzeti: suoen sa malicioznou,
lekar je najee nemoan. Kod deteta, kada je ona,
uz rasputenost i druge perverzije, encefalopatskog
porekla, bie esto nuno da se dete blagovremeno
smesti u odgovarajuu ustanovu kako bi se izbeglo
zapadanje u delinkvenciju sa ponavljanjem. Ali
mnoge malicioznosti su posledica poremeaja u
emocionalnom razvoju koji psihoanaliza moe da
otkrije, a ponekad i dovede u red. Prevencija eduka-
340
tivne karencije jedna je od najboljih predohrana za
deju malicioznost.
Kod odrasle osobe, treba blagovremeno uoiti mali-
cioznost mitomana, pre nego to doe do ozbiljnih
pravosudnih greaka. Kada strastvena egzaltacija
dostigne stepen opasne malicioznosti, sa drutvenog
stanovita, neophodno je preduzeti mere obine hos-
pitalizacije, ako je to mogue, ili prisilne hospitaliza-
cije, u sluaju odbijanja. Pod odrednicom Paranoja*
opisane su delikatne situacije koje moe da izazove
malicioznost u takvim sluajevima, te reenja koja
tada treba primeniti. Jo delikatnije su izvesne poro-
dine situacije, nastale zbog starake malicioznosti
ili izvesnih branih malicioznosti. Prisilna hospitali-
zacija stare osobe esto je teko izvodljiva kad ova
nije duboko poremeena i kada postoje nerazreena
pitanja oko interesa i testamenta. Isto tako, neki
suprunici na izmaku strpljenja trae od psihijatra
preduzimanje mera hospitalizacije ili prisilne hospi-
talizacije, to je reenje koje je opravdano samo u
sluaju neke strastvene egzaltacije (ljubomore) koja
se moe smiriti; drugi trae zdravstveno uverenje
radi pokretanja brakorazvodne parnice: njih valja
upozoriti da je to suprotno eljenom cilju, poto
francuski zakon ne prihvata mentalne poremeaje
kao razlog za razvod.
Psihohirurgija je dala neke povoljne rezultate kod
nepodnoljive, rasputene ili okrutne dece: ona mo-
e takoe da se predvidi kod nekih doista poremee-
nih odraslih osoba ija je perverzna razdraljivost
izuzetno izraena, uz pristanak zainteresovanog i
porodice. Rezultati su ipak vrlo neizvesni. Nasuprot
tome, izvesni neuroleptici, zvani karakteriolitici
(propericijazin, dipamperon) mogu da dovedu do
uoljivih poboljanja u ponaanju.
A. Poro
E. DUPRE, Pathologie de l'imagination et de l'emotivite,
Pari, Payot, 1925; A. POROT, Les vertus abusives, Discours
de rentree des Fac. d'Alger, 12. novem. 1938; P. MALE, Les
groupes de pervers infantiles, Evolution psychiatrique, no. 3,
str. 49-75, 1938.
MALOLETNIKO PRESTUPNITVO v. Juvenil-
na delinkvencija
MANINO-DEPRESIVNE PSIHOZE
od gr. mania, ludilo, lat. deprimere, pritisnuti (premere,
pressus, stisnuti) i gr. psyche, dua
I. ISTORUAT
Iako su termini manija, melanholija, lipemani-
ja bili upotrebljavani od poetka XIX veka, njiho-
vo znaenje je ostalo vrlo neprecizno i obuhvatalo je
veinu mentalnih bolesti; malo-pomalo, oni su dobi-
li sopstvenu individualnost kao razliiti, ak suprot-
stavljeni entiteti. Godine 1851, Falre (Falret) je ista-
kao da postoji mogunost smenjivanja stanja agita-
cije i depresivnog stanja, u lananom nizu koji je
341
nazvao cirkularnom psihozom; 1854. godine Ba-
jare (Baillarger) je opisao tu mogunost smenjiva-
nja pod nazivom psihoze dvostrukog oblika, a
Manjan (Magnan) je svojim autoritetom doprineo
da se ta klinika povezanost prihvati na Kongresu u
Berlinu 1890. godine.
Ali ta unicistika koncepcija je do kraja razraena u
Nemakoj, sa Krepelinom (Kraepelin). U estom
izdanju svog Prirunika (1899), veliki nemaki psihi-
jatar je pokazao razloge tog spajanja na klinikom
planu: istovetnost simptoma u manijama i takozva-
nim obinim melanholijama i manijama i recidivira-
juim melanholijama, nepostojanje napada bez reci-
diva. U sedmom izdanju svog dela, on je opisao
uvena meovita stanja, koja su bila predmet
mnogih diskusija.
U Francuskoj, svi psihijatri nisu prihvatili iroku
sintezu koju je stvorio Krepelin (i koju je on suprot-
stavio jo iroj sintezi svoje dementia praecox). Serje
(Serieux), Deni (Deny), Kapgras (Capgras), Rog de
Firsak (Rogue de Fursac), su je odmah prihvatili,
dok su drugi, kao Rei (Regis), . Bale (G. Ballet),
bili rezervisani, branei autonomiju izvesnih poseb-
nih klinikih oblika manije i melanholije. aslen
(Chaslin) je napisao vrlo ustru kritiku meovitih
stanja.
Vreme je uinilo svoje; niko danas ne osporava
postojanje manino-depresivne psihoze, konstantne
po svojoj konstitucionalnoj prirodi, jedinstvene is-
pod svojih brojnih vidova. Neki je, meutim, radije
nazivaju periodinom psihozom, to istie jedno od
njenih sutinskih svojstava.
II. PRIRODA, TE ETIOLOKI I PATOGENETSKI
USLOVI
1) Predispozicija i hereditet
Danas se moe smatrati da je manino-depresivna
psihoza najnaslednija od svih psihoza, te da je njena
naslednost direktna i istorodna.
Ciklotimina* konstitucija dugo se smatrala nje-
nom osnovom u mnogim sluajevima; ipak, izvesni
autori smatraju da se moe naglo ui u maniju ili
melanholiju, bez prethodnog ciklinog smenjivanja
raspoloenja. Luksenburger (Luxenburger) e ak
ii dotle da e negirati srodnost ciklotimine konsti-
tucije i cirkularne psihoze.
Namesto pojma rigidne konstitucije, potpuno
uroene, savremena psihopatologija je uvela pojam
strukture* koji vodi rauna o svim elementima to
konstituiu linost*, bilo da su nasleeni ili stee- jednu od dve formule. Kamerer, koji je napravio
ni, ukljuujui sve spoljne, psiholoke ili organske
faktore koji mogu da je izmene [Ruar (Rouart),
1935].
Blojlerovi (Bleuler) i Kremerovi (Kretschmer) ra-
dovi o psiholokim i somatskim tipologijama* po-
kazali su estu oprenost cikloidnih* i shizoidnih
konstitucija: cikloidne osobe su sintoniari* pik-
nikog* tipa; shizoidne osobe su, naprotiv, pre-
MANINO-DEPRESIVNE PSIHOZE
kinule ivotni kontakt sa okolinom zbog autistikog
okretanja sebi i esto pripadaju leptozomnom*
tipu.
Novije otkrie jedne timike funkcije za regulisa-
nje raspoloenja, koja se, kako izgleda, nalazi na
nivou srednjeg mozga, omoguilo je izvesnim auto-
rima [. Dele (J. Delay)] da manino-depresivnu
psihozu pripiu poremeajima hipotalamusnog po-
rekla. Rezultati, postignuti ok-terapijama (Terapij-
ski okovi*), koje kao da elektivno deluju na sred-
njomodane centre, ini se da su potvrdili ovu kon-
cepciju.
Genetska istraivanja o naslednosti mentalnih boles-
ti pokazala su veliku uestalost istorodnog heredite-
ta, mogunost da se manine ili melanholine pojave
naizmenino smanjuju od generacije do generacije,
sluajeve poznog pojavljivanja bolesti (involutivne
melanholije kod subjekata iji su preci ranije imali
napade manino-depresivne psihoze); najzad, obrat-
nu pojavu: rani napad melanholine depresije kod
mladih osoba iji su roditelji ili dedovi patili od
poznije periodine psihoze [Ejerov (Heuver) i Log-
rov (Logre) precesivni hereditet)].
Falre je ve ukazao na taj pojam herediteta, dok je
Krepelin podvukao njegovu uestalost (80%).
Brojni statistiki pregledi [Hofman (Hoffman),
Langr (Langre), Vimer (VVimmer), Rudin, Sleter
(Slatter), Luksenburger] naglaavali su homologan i
direktan karakter tog herediteta; ali Bruso (Brusse-
au), koji je objedinio sve te injenice u svom izveta-
ju na XL Kongresu psihijatara i neurologa (1936),
primeuje da nije uvek mogue strogo primeniti na
njih Mendelove zakone i rei da je re o recesiv-
nom ili dominantnom karakteru (Hereditet*).
Na tom istom kongresu, A. Klod (H. Claude), Ruar
i Deze (Deshaies) podnose jedan komparativan sta-
tistiki izvetaj koji se odnosi na 83 porodice mani-
no-depresivnih bolesnika i 136 shizofreniara, nala-
zei u prvoj seriji (ciklotimine osobe) 6 1 % istorod-
nog, 19,5% pomeanog herediteta i samo 19% razli-
itog herediteta; u drugoj seriji, naprotiv (shizofreni-
ari), istorodni hereditet je naen samo u 17%
sluajeva, a razliit hereditet u 64% sluajeva. Ovu
inverziju u proporcijama dve psihoze ve je nagoves-
tio Boven 1915. godine.
Izuavanje monozigotnih ili istojajanih blizanaca*
[F. Galton, Kalman (Kallman)], ograniivi elemen-
te problema, samo je potvrdilo istou i specifinost
tog herediteta. Par blizanaca uvek pokazuje mani-
festacije jedne ili druge faze, ali nikada iskljuivo
sintezu tih genetskih izuavanja (L Kongres psihija-
tara i neurologa, 1952), ak iznosi kako je Gejzner
(Gevsner) imao priliku (1940) da istovremeno ispitu-
je i fotografie dva blizanca, izuzetno zanimljiva u
tom smislu, od kojih je jedan bio u hipomaninom
stanju, a drugi u stanju potpune melanholije.
Moramo naglasiti da je enski pol ugroenji u tom
pogledu nego muki.
MANINO-DEPRESIVNE PSIHOZE
Postojanje genetskih faktora u manino-depresivnoj
psihozi potvrdila su i skoranja istraivanja. Uspos-
tavljene su porodine korelacije zahvaljujui izua-
vanjima koja se, s jedne strane, odnose na jednojaj-
ane blizance, a s druge strane, na adoptivne rodite-
lje i na bioloke roditelje osoba koje pate od mani-
no-depresivne psihoze. Zabeleeno je i postojanje
vezivanja (linkage*) tog oboljenja i gena sa hromo-
zoma X.
2) Sporedni faktori
Pored herediteta, postoje i drugi faktori koji dovode
do manino-depresivne psihoze: endokrini poreme-
aji (Endokrinologija i psihijatrija*), infekcije*, po-
vrede lobanje*, emotivni okovi (Emotivnost*), itd.
Ali, najee je re o okazionalnim faktorima koji ili
mogu da deluju, na ve postojeu predispoziciju ili
da izmene strukturu linosti. Poznata je esta pove-
zanost periodinih akcidenata sa fazama eninog
polnog ivota: menstruacija, pubertet*, trudnoa* i
poroaj*, menopauza*. Takoe se zna da infektivne
bolesti (psihoze u toku infektivnih bolesti*) mogu
izazvati prvo pojavljivanje maninih ili melanholi-
nih stanja koja su u poetku esto zamagljena men-
talnom konfuzijom*. to se tie reaktivnih psihoza
emotivnog porekla, one se esto javljaju u mani-
nom ili melanholinom obliku.
Moe se postaviti pitanje da li su ovi razni faktori
sposobni da izazovu manino-depresivnu psihozu i
da dovedu do njenog ispoljavanja u do tada, na
izgled, neoteenom potomstvu. Nikada nije mogu-
e, bez sumnje, eliminisati latentnu mogunost obo-
ljevanja; ali se isto tako moe razmiljati i o tome da
svi pomenuti procesi mogu dovesti do promene
linosti; ozbiljna infekcija moe dovesti do lakog
vegetativnog encefalitisa, endokrini poremeaj, po-
put onog koji prati pobaaj, poroaj, naroito ako
postoji blag infektivni sindrom, moe ostaviti posle-
dice na hipotalamusnim neurovegetativnim centri-
ma; ova zona e tako biti senzibilizirana, bie u
stanju alergije* i ranjivija u odnosu na kasnije slu-
ajne uzroke, pa bili oni i minimalni; tada bi se
moglo govoriti, shodno izrazu gospoice Paskal, o
psihozi senzibilizacije.
3) Danas se ispituje uloga neurotransmitera* u toj
timikoj patologiji. Ova istraivanja proizilaze iz
onih koja su otkrila mehanizme delovanja antidep-
resiva*, s jedne strane, i neuroleptika*, s druge
strane. Naroito se prouava uloga kateholaminer-
gikih i serotoninergikih* monoamina (Seroto-
nin*). Meutim, nije predloena nikakva zadovolja-
vajua teorija.
4) Psihoanalitika teorija
Psihoanaliza predlae jedno psihogenetsko tumae-
nje cikline psihoze.
Depresivna tendencija odraava fiksaciju* libida za
jedan stadijum ili regresiju* libida* na jedan stadijum
gde oseanje sopstvene vrednosti zavisi od spoljnih
doprinosa (depresivna osoba je gladna psiholo-
342
kih nagrada da bi zadovoljila svoje veoma izraene
narcisistike potrebe). Ona naposletku introjektira
objekt od koga trai ljubav. Ova introjekcija jo
poveava oseanje krivice*.
Ja* je bez odbrane, Nad-ja* vlada.
Manini napad kao da ostvaruje ono to je bolesnik
traio u svojoj depresiji. Bolesnik iznenada ponovo
ostvaruje svoju narcisistiku* arhajsku svemo
pobedivi Nad-ja [Fenihel (Fenichel)].
Doprinos psihoanalize ostaje isto teorijski, budui
da je za tu bolest psihoanalitiko leenje samo iz-
nimno indikovano.
III. KLINIKI I EVOLUTIVNI ASPEKTI
Za analitiko izuavanje razliitih simptomatskih
elemenata koji sainjavaju klasine slike u mani-
no-depresivnoj psihozi, upuujemo na odrednice
Manija*, Melanholija*, Depresivna stanja*, Meo-
vita psihoza*.
Mi emo se ovde zadrati samo na onome to se
odnosi na intenzitet, ritam, smenjivanje napada, kao
i na izvestan broj evolutivnih problema.
A) INTENZITET, RITAM I SMENJIVANJE
a) Kad je o intenzitetu re, dovoljno je podsetiti na
blage i diskretne oblike cikloidne konstitucije koji ne
dovode do prekida drutvenog ivota. Kod takvih
osoba se smenjuju periodi produktivne aktivnosti,
koja moe ponekad biti ak i plodna, sa periodima
usporenosti, ili jednostavnog iskljuivanja svake ak-
tivnosti. Na sledeem stupnju postoji hipomanija*,
koja je esto periodina i ponekad samo naznaena,
te izvesna stanja lagane depresije obojene melanholi-
jom.
b) Ritam Mogue su sve vrste ritma. Periodino
pojavljivanje i nestajanje napada predstavlja pravilo;
napadi su vrlo promenljivi po broju i trajanju u
toku bolesnikovog veka. Kod izvesnih osoba se to
desi dva do tri puta u ivotu, kod drugih skoro
svake godine. Kod nekih bolesnika e se itavog
ivota javljati samo napadi manije, kod drugih samo
napadi melanholije. Ali nije retko ni meanje
pored napada dvostrukog oblika. Manija i melan-
holija se prepliu u bolesnom nizu. Klasina je
postavka da napadi postaju uestaliji kako subjekt
stari, ali je uoena i obratna pojava, tako da se kod
nekih osoba u mladosti javljaju relativno esti, ali
kratki napadi, a potom, sa starenjem, redi, ali du-
gotrajniji napadi.
Period izmeu napada je uglavnom normalan; on
predstavlja ono to se zvalo intervalla lucida i to
je od velikog sudsko-medicinskog znaaja jer tada
subjekt obino uspeva da povrati sav svoj mentalni
integritet i mogunosti razumne aktivnosti.
c) Smenjivanje napada ima razliite oblike. as je re
o napadu dvostrukog ili cirkularnog oblika; tako se
u toku istog napada uzastopno smenjuju manina
agitacija i melanholina depresija. Napadu manine
343
ekscitacije esto prethodi prilino kratka faza depre-
sije, neka vrsta mentalnog premiljanja koje e na-
glo, ili bar vrlo brzo, ustupiti mesto sve veoj,
razuzdanoj agitaciji. Nasuprot tome, na kraju veli-
kog napada akutne manije, zapaa se brzo smiriva-
nje agitacije, te emo kod bolesnika videti neku
vrstu inertnosti, ponekad melanholinog stupora u
trajanju od nekoliko dana, pre povratka u normal-
no stanje. Isto smenjivanje stanja moe da se zapazi
i u sluaju napada melanholije. Retko se deava da
dve faze napada isto traju i imaju isti intenzitet.
to se tie meovitih psihoza, vidi tu odrednicu.
B) EVOLUCIJA
Manino-depresivna psihoza moe da se javi vrlo
rano. Neretko se njeno ispoljavanje uoava ve u
trenutku adolescencije: mali napadi tuge, faze pato-
loke lenjosti kod uenika, napadi nerviranja, eksci-
tacije kod devojaka prilikom prvih menstruacija;
uopte govorei, ti mali napadi su vrlo prolazni, ali
njihovo ponavljanje mora da pobudi panju. Bilo bi
neoprezno smatrati ih obinim udima raspoloenja.
Ovo ispoljavanje periodinih napada moe biti
ulazni put u poetnu fazu demencije prekoks.
Mnogi periodini napadi se najpre javljaju povodom
neke epizode polnog ivota (trudnoa, poroaj) ili
ih prvi put izazove neka infektivna bolest, kao to
smo ve ranije videli.
Ali postoje i pozne periodine psihoze: prvi napad
moe biti involutivna melanholija koja je izleiva i
koja e se potom ponoviti vie puta. Postoje i pozne
periodine manije [Reisova (Regis) i Molen de
Tesijeva (Molin de Tevssieu) senilna i presenilna
manija]. Ali za ove pozne periodine psihoze, prese-
nilnost i sitni patoloki poremeaji koji uz nju idu
(cirkulatorni, metaboliki) predstavljaju priliku koja
olakava njihovo izbijanje i recidiviranje (Presenil-
nost*).
U razvoju manino-depresivne psihoze naroito su
zanimljiva dva problema:
psihiko stanje u lucidnim intervalima;
mogunost prelaska u hronino stanje.
a) Postoje vrlo brojni sluajevi osoba koje su, upr-
kos jakim, ponekad produenim napadima periodi-
ne psihoze, u lucidnim intervalima ponovo sticale
sve svoje intelektualne sposobnosti; uveni su takvi
primeri u istoriji umetnosti, knjievnosti, filozofije,
politike. Ipak, izvesni autori misle da te osobe za-
dravaju, izmeu napada, neke stigmate stalne psi-
hike inferiornosti: smanjenu otpornost, slabljenje
moi rasuivanja, poremeaje karaktera. U takvom
sluaju treba raunati sa drugim konstitucionalnim
psihikim nedostacima (sloeni oblik) ili uroenim
nedostacima intelektualnih sposobnosti.
b) Jo je zanimljivije pitanje prelaska manino-dep-
resivne psihoze u hronino stanje. Nema nikakve
sumnje da postoje stanja manije ili hronine melan-
holije. Ali tada je re ili o blaim oblicima ili o
sporednim pojavama koje povlae vie ili manje
MANINO-DEPRESIVNE PSIHOZE
izraeno propadanje linosti ili stalnu neuravnotee-
nost raspoloenja. Uvek je mogu proces psihikog
propadanja. Kod relativno mladih osoba, re je o
disocijativnom procesu izazvanom ili shizofrenijom*
ili hroninom sumanutou koja evoluira na maho-
ve, u skladu s manino-depresivnom konstitucijom.
Primer parafrenija*, iji izvesni oblici lie na hroni-
nu maniju, pokazuje svu delikatnost dijagnosticira-
nja. Kad su u pitanju starije osobe, onda je re o
presenilnoj involuciji ili o izrazitoj senilnosti koje
donose specifino degradiranje, specifine somatske
nedostatke, te menjaju prvobitnu perspektivu ma-
nino-depresivne psihoze koja tada gubi svoju isto-
tu i svoje lucidne intervale.
IV. DIJAGNOZA
isti oblici: te oblike je lako raspoznati, ne samo po
vrsti i sadraju napada nego isto tako po intermiten-
tnosti i lucidnim intervalima izmeu napada, te,
najzad, po nepostojanju bilo kakvog deficitarnog
znaka.
Atipini ili sloeni oblici: meutim, postoje ne toliko
tipini sluajevi, atipini oblici manino-depresivne
psihoze, gde dijagnoza moe biti neizvesna: oblici sa
lakom, grozniavom konfuzijom na poetku napada
(sluajevi infektivnih manija), oblici sumanute
psihoze, oblici diskordantne psihoze.
Kada je Krepelin stvorio pojam meovite psihoze,
odmah je dolo do preterane upotrebe tog pojma;
tako su u njega ukljuivani klinike pojave koje su,
meutim, dosta razliite od njega: atipine bouffees
delirantes (nastupi sumanutosti) i akutna polimor-
fna sumanuta stanja u Manjanovim degeneracijama,
intermitentni napadi strepnje i opsesivnosti u psihas-
teniji, paroksistika agitacija u izvesnim hroninim
sumanutostima u stanju hiperstenije, depresija afek-
tivnog raspoloenja u izvesnim hiposteninim suma-
nutostima (melanholine sumanutosti izvesnih auto-
ra), itd.
U presenilnim ili senilnim stanjima mogu se uoiti,
kao to smo rekli, usled propadanja ili slabljenja
mentalne osnove, pojave intermitentne turbulencije
sa sumanutim temama (oteenost, persekucija) ili
logorejama sa jecanjem. Kod tih starih osoba, faze
takve pozne periodinosti esto su uslovljene pro-
menljivou reima cirkulacije ili laganim naletima
encefalitisa.
Dijagnosticiranje moe biti naroito delikatno kod
mladih osoba. Manino-depresivne manifestacije
mogu da budu isprepletene sa simptomima diskor-
dantne psihoze, ponekad uz katatonino stanje, to
navodi na dijagnozu shizofrenije.
Ruar (Rouart) (1935) je dopunio tumaenje tih ati-
pinih oblika. Pored sloenih oblika sa konfuzijom,
sumanutou, ali bez disocijacije, on izuava isto
shizofrenine oblike, bilo da su intermitentni ili
remitentni, sa znakovima prekida sa spoljnim sve-
tom, manino-depresivnim stanjima koja su progre-
sivno diskordantna ili katatonina, te Klodove shi-
MANIHEIZAM
zomanine* subjekte sa njihovim paroksistikim na-
padima abnormalnog ponaanja. On takoe ukazu-
je na intermitentna stanja u kojima je, pri svakom
napadu, poremeaj dublji, ekscitacija ili depresija
manje ista, vie disocirana, ali ipak bez znakova
deficita u intervalima. To su, za njega, uvodni ili
marginalni oblici koje smatra nozografski samos-
talnim. Oslanjajui se na moderne psihopatoloke
koncepcije konstitucije linosti gde se pridaje znaaj
steenim elementima, on odbacuje tezu o kombina-
ciji shizoidnih i cikloidnih elementa u konstitucio-
nalnim tendencijama koje su istakli Kremer, Lan
(Lahn), Bruso itd.
Iz svega, dakle, proizilazi da intermitentna stanja
kod mladih zahtevaju otroumnost kliniara i vrlo
temeljitu analizu bazinog, psihikog funkcionisanja
u meuperiodima.
V. TERAPIJA I SUDSKO-MEDICINSKI PROBLEMI
Manino-depresivna psihoza, naroito u svojim me-
lanholinim oblicima, omoguila je trijumf elektro-
konvulzivne terapije (EKT)*. Mada to leenje ne
menja teren i periodinu konstituciju bolesti, ono
bar ima zaslugu da znatno skrauje trajanje napada,
te, prema tome, i trajanje drutvene nesposobnosti.
Elektrokonvulzivna terapija je ve tridesetak godina
u velikoj meri ustupila mesto psihotropnim lekovima,
kako u napadima melanholije (antidepresivi*), tako i
u maninim napadima (neuroleptici*). Ali najvei
napredak je postignut na nivou preventivnog leenja.
Re je poglavito o litijumovim solima* koje imaju
kurativno dejstvo u maninoj ekscitaciji, ali su naro-
ito delotvorne u prevenciji ponovnog zapadanja u
depresiju. Ovo leenje, naroito efikasno u bipolar-
nim oblicima, omoguava da se ponovna zapadanja
u takva stanja bilo otklone, bilo razrede, bilo da se
smanji njihov intenzitet ili trajanje. Prouavajui 669
melanholinih ili maninih napada kod 400 bolesni-
ka, . Kolije (G. Collier) i R. Defer su zakljuili da:
1) melanholija ima bolju prognozu nego manija;
2) leenje elektrokonvulzivnom terapijom ubrzava
leenje melanholinih ili maninih napada, ali uve-
ava broj recidiva i smanjuje trajanje remisija;
2) ako se zanemari to to je leenje skraeno, onda
se moe konstatovati da se melanholini ili manini
napadi lece podjednako dobro i podjednako esto, i
uz elektrokonvulzivnu terapiju, i bez nje;
4) mada elektrokonvulzivna terapija utie povoljno
na duinu hospitalizacije, ona je bez uticaja na dosta
brojna manina stanja koja prelaze u hronian ob-
lik, skoro podjednako esto kao i bez elektrokon-
vulzivne terapije, i to naroito kod ena kod kojih je
evolucija manije esto veoma ozbiljna.
Najzad, u sluajevima poznog napada, postojanje
ranijih napada povoljno utie na prognozu. Tako e
vrlo esto biti izbegnuta mera zakonske zatite inte-
resa, zabrane poslovne sposobnosti kojoj se nekada
suvie esto moralo pribegavati, a koju je pitanje
lucidnih intervala inilo jo delikatnijom (Zabrana*,
Lucidni intervali*).
U oblasti krivinih dela se podrazumeva da e optu-
eni biti osloboeni odgovornosti za sve delikte
344
poinjene u toku dokazanih napada; meutim, to ne
vai za ponaanje subjekta u intervalu izmeu dva
napada, mada neki okrivljeni ponekad igraju na
kartu ranije hospitalizacije.
A. Poro i L. Kolona
MANIHEIZAM
Po Maniju ili Maniheju, jeretikom osnivau uenja
zasnovanog na dva oprena naela dobra i zla.
Maniheizam ili uenje Manija i njegovih uenika,
manihejaca (III vek), zasnovano je na oprenosti
dva sutinska naela koja su stvorila Svet i njime
upravljaju: Dobra i Zla, boga i avola, te njihovoj
veitoj borbi.
Ova oprenost moe da se nae dosta esto u izves-
nim sumanutim idejama: takav je Didov (Dide) i
Giroov (Guiraud) sumanuti maniheizam. On se sastoji
u podeli sveta na dva dela izmeu kojih vlada rat
kome subjekt, iako je njegov objekt, prisustvuje, ne
uzimajui u tome uea [Lafon i Morel (Maurel)].
Ovo dranje nepristrasnog i ravnodunog posmatraa
pretpostavlja ve vrlo razvijenu sumanutost, lienu
svakog afektivnog oslonca (vezanine demencije i
zavrna stanja hroninih sumanutosti). Sumanuti ma-
niheizam ne sreemo u interpretativnoj sumanutosti
Serjeovog (Serieux) i Kapgrasovog (Capgras) tipa
koja ne razara linost. Nasuprot tome, on se rano
javlja u paranoidnim sumanutostima.
A. Poro
MANIJA
od gr. mania, ludilo
Manija je akutni i paroksistiki psihotini sindrom
koji zdruuje patoloki poremeaj raspoloenja* u
smislu ekspanzivnosti, ubrzanje svih psihikih pro-
cesa, oslobaanje instinktivno-afektivnih pulzija,
motornu hiperaktivnost sa agitacijom, te bioloke i
somatske poremeaje.
Tipian manini napad je jedan od dva naina
izraavanja manino-depresivne psihoze*; meutim,
manini sindrom moe ponekad da bude pratea
pojava somatskih oboljenja ili intoksikacija.
Istorijski posmatrano, re manija je sukcesivno ima-
la vie znaenja od kojih su neka inspirisala ovo
koje joj se danas pripisuje. Ve od antikog doba,
izraz manija oznaava burnu mentalnu alijenaciju
prirodnog porekla, hronino oboljenje za Hipokra-
ta, potom oboljenje sa akutnim i ciklinim razvojem
za Areteja iz Kapadokije i Galena. Od srednjeg veka
do renesanse, demonologija povezuje mentalnu
medicinu u mranjatvo. Termin manija se pono-
vo javlja u grupi globalnih oteenja inteligencije iz
klasifikacije Feliksa Platera (Felix Platter), a ne u
grupi stanja eksitacije. Sa Pinelom (1802), ona po-
staje oblik nervne ekscitacije usled lezije jedne ili
vie funkcija rasuivanja, uz vesele ili tune, neobi-
ne ili jarosne emocije. Godine 1838. Eskirol pravi
razliku izmeu manije, hroninog cerebralnog obo-
ljenja koje karakterie poremeenost i egzaltiranost
senzibiliteta, inteligencije i volje, i monomanija*,
deliminih sumanutosti koje izraavaju egzaltiranu
345
i ekspanzivnu strastvenost; termin manija se tada
povezuje s najrazliitijim stanjima: erotomanija*,
kleptomanija*, dipsomanija*, megalomanija* ... Fal-
re (Falret, 1851), Bajare (Baillarger - 1854) daju joj
dananje znaenje, koristei je za opisivanje ekspan-
zivne faze cirkularnog ludila, poznatog, poev od
estog izdanja Krepelinovog (Kraepelin) Prirunika
(1895), pod nazivom manino-depresivna psihoza.
Poev od tog datuma, nozografski poloaj manije
nije vie dovoen u pitanje, s tim to su savremeni
radovi naroito usmereni na etiopatogenetske hipote-
ze, psihofarmakologiju i psihopatoloko razumevanje
maninog napada. Uestalost bolesti i njena progno-
za bili su time radikalno izmenjeni.
U svakodnevnom govoru, re manija ima druga
znaenja: ona moe da oznaava neku bizarnu i
nesavladivu naviku koja je esto razdraujua ili
smena ili neku fiksnu ideju* koja, sa psihijatrij-
skog stanovita, podsea na opsesivne* tenje; tako
je nalazimo i u terminima aritmomanija*, onomato-
manija*... iako ove pojave ne spadaju u manini
sindrom.
KLINIKA SLIKA MANINOG NAPADA
Poetak napada je najee nagao, bez uvoda, pone-
kad je izazvan nekim emocionalnim faktorom: po-
naanje pacijenta se naglo menja, on postaje predu-
zimljiv, hiperaktivan, govori neumorno, vie, peva,
besni, postaje prost, larma ...
Napadu ponekad prethodi jedna uvodna faza koju
karakterie nesanica bez umora i emocionalna egzal-
tiranost; subjekt se uputa u brojne aktivnosti, pona-
a se pomalo ekstravagantno i esto troi neumereno;
u ponaanju moe da doe do zastranjivanja, ak do
prestupa ili do ekscesa raznih vrsta (puenje, alkohol,
toksine materije, itd.). Tokom ove faze, esto se
izdvaja jedan signal-simptom, svojstven svakom
pacijentu, ujedno indikator recidiva; on omoguava
da se ranije pristupi dijagnosticiranju i leenju.
Napadu moe, najzad, da prethodi kratka depresiv-
na faza, esto obeleena znaajnim povlaenjem,
usporavanjem i hipersomnijom, praena naglom
promenom raspoloenja.
Manino stanje moe, dakle, da uzme maha odmah
ili da nastane za nekoliko sati ili nekoliko dana.
Dijagnosticiranje je uglavnom lako i zasniva se na:
karakteristinom ponaanju bolesnika;
egzaltiranom raspoloenju;
psihikoj ekscitaciji;
psihomotornoj hiperaktivnosti.
a) Manina osoba privlai panju, gestikulira, go-
vori glasno i odaje utisak poremeenosti, odevanje
joj je aljkavo i ekscentrino, fizionomija hiperizra-
ajna, pokazujui naizmenino sva afektivna stanja,
radost, gnev, strah.
Lako uspostavlja kontakt, prisna je, ali ne trajno,
oscilirajui izmeu veselosti i zajedljivosti, povrna
je a prisustvo sagovornika je pre podstie da govori
nego da uspostavlja pravu komunikaciju.
MANIJA
b) Manino stanje je napad euforine hipertimije*
koju karakterie egzaltiranost i prevrtljivo raspolo-
enje, te oslobaanje instinktivno-afektivnih pulzija:
subjekt je preplavljen osnovnim oseanjem ugodnos-
ti koje izraava itavim biem; razdragan je, ali se,
govori samo optimistiki, potekoe i stege za njega
nestaju, prigovore otklanja jednim pokretom; u po-
tpunoj je sintoniji* sa sobom, to jest sa itavom
svojom linou, a i sa raspoloenjem okoline na ije
fluktuacije preterano reaguje, odakle nestabilnost
njegovog afektivnog tonaliteta: brzo moe da pree
iz radosti u tugu i iz jadikovanja u gnev, zavisno od
reakcija okoline. Bujica nekontrolisanih nagona, ko-
ja ga preplavljuje, ukida kod njega inhibicije, zabra-
ne, cenzure, te moe da dovede do frenetinog tra-
ganja za zadovoljstvom u vidu prodrljivosti, erot-
skog uzbuenja, ponekad izopaenog seksualnog
nagona . . . manino slavlje tada prelazi u orgiju.
c) Psihika ekscitacija maninog subjekta sastoji se
u ubrzanju svih psihikih procesa ili tahipsihiji koja,
u stvari, ne poveava, nego pre remeti njegovu
intelektualnu efikasnost. Naravno, manina osoba
esto fascinira svoje sluaoce bujnom matovitou,
otrinom zapaanja koja joj omoguava da uoi
najsitnije detalje, obiljem uspomena, referenci, datu-
ma kojih se sea zahvaljujui dobrom pamenju. Ali
iza te varljive briljantnosti, ispitivanjem se moe
utvrditi da je voljna panja praktino nemogua, da
je fiksaciono pamenje okrnjeno, da su asocijacije
ideja povrne i da se zasnivaju na obinim slinosti-
ma, asonancama ili analogijama, da sadraj govora,
proaran ludikim fabulacijama, megalomanskim
temama, digresijama, odraava poremeenu misao,
preterano pokretljivu i haotinu, iako nije ni inko-
herentna, ni disocirana, ni sumanuta. Pisani i govor-
ni jezik je takoe poremeen, te se pretvara u logo-
reju i graforeju, i moe da izgubi svoju komunikacij-
sku vrednost. Skup misaonih i jezikih poremeaja
maninog subjekta poznat je pod nazivom bekstva
ideja*, to se ne moe svesti, kako je to pokazao
Binzvanger (Binsvvanger), na obian kvantitativni
pojam ubrzanja. Ono je osnovni vid manine ne-
stalnosti, ushienosti njegovog psihikog bia u
celini.
d) Psihomotorna hiperaktivnost, uvek prisutna u
maninom napadu, odgovara neodlonoj i haotinoj
potrebi za kretanjem, za delovanjem, preduzimlji-
vou, ispoljavanjem. Ali i tu nije re samo o kvanti-
tativnom preterivanju u motilitetu i uobiajenim
zanimanjima subjekta, nego se manina hiperaktiv-
nost odlikuje nestabilnou, koja je ini sterilnom, a
naroito igrom, koja je njena sutina: manina oso-
ba koristi ambijentalne elemente da bi se njima
igrala, pravila scenarija, delila uloge i improvizovala
scene. Ova sklonost ka igri i uivanje u igri pred-
stavljaju, za A. Eja (H. Ay) pozitivnu stranu manije.
e) Zdrueni somatski i bioloki simptomi svedoe o
temeljnom poremeaju neurofiziolokog funkcioni-
sanja koji je tesno povezan sa stanjem agitacije.
MANIJA
Najraniji i najuporniji simptom je nesanica; nju ne
prati nikakav umor ili pospanost, otporna je na
uobiajene hipnotike i prestaje tek kad se napad
okona.
Digestivni poremeaji su promenljiviji; u digestivnim
putevima je esto saburalno stanje, glad i e su
obino pojaani, te mogu da dovedu do kriza buli-
mije* i dipsomanije*, ali ponekad oseaj gladi i ei
iezava, isto kao i umor; bilo kako bilo, mravljenje
i dehidracija brzo napreduju; esto se javlja poviena
temperatura od oko 38sa umerenom tahikardijom i
lakom hipotenzijom, a ponekad i oligurija sa albu-
minurijom; za vreme napada, esta je amenoreja.
Nakon uvoenja modernih biolokih terapeutskih
sredstava, manini napad se sve slabije odraava na
somatsko stanje, dok je razvoj u akutni delirijum
vrlo redak.
RAZVOJ
Proseno trajanje maninog napada se znatno skra-
tilo zahvaljujui dananjim metodama leenja: spon-
tano smirivanje traje od 6 do 8 meseci u proeku,
dok leenje skrauje taj period na nekoliko dana do
nekoliko nedelja; smirivanje je postepeno, najpre
preko dana, a potom i nou, a uspostavljanje nor-
malnog sna je dobar kriterij za procenu ozdravlje-
nja, uprkos upornom trajanju lake euforije i raz-
draljivosti.
Tok oboljenja neretko prate dve pojave: preran
povratak bolesti, obino kratkog trajanja; nagla
promena raspoloenja, sa pojavom depresivnog sin-
droma melanholinog tipa u toku leenja, prethodi
trajnoj stabilizaciji raspoloenja. Razvoj bolesti ka
hroninom obliku je postao mnogo redi i tu se
postavlja problem njenog odnosa sa konstitucional-
nom hipomanijom.
Dugorona prognoza nekog maninog napada je
ista kao i prognoza manino-depresivne psihoze*, s
tim to je rizik od recidiva znatno ublaen zahvalju-
jui profilaksi litijumovim solima*, a napadi, i kad
se jave, umerenog su intenziteta i brzo se lece.
KLINIKI OBLICI
Za opis tipinog oblika uzet je ist manini napad
koji se javlja kod nekog manino-depresivnog boles-
nika, ali se mogu zapaziti i:
simptomatske slike koje su tee za dijagnosticira-
nje;
manini sindromi koji imaju drugu etiologiju.
A) Semioloki oblici
Hipomanija je blai oblik maninog sindroma i
tu se euforina hipertimija, intelektualna ekscitacija,
hiperaktivnost javljaju u blaem vidu, s tim to
nema ni agitacije, ni bekstva ideja, ni pogoranja
opteg stanja. Intelektualni i profesionalni uinak
hipomanine osobe retko je uvean jer je njena
hiperaktivnost najee haotina; ona teko podnosi
346
prinude, te ispoljava nestrpljenje, samovolju, osveto-
ljubivost. Hipomanini napad je obino u suprot-
nosti sa uobiajenim karakterom subjekta, a ako
nije bilo prethodnih distimikih poremeaja.postav-
lja se problem odreivanja njegove nozografske pri-
padnosti: on moe da se pojavi kao reakcija (hipo-
manija usled stresa, alosti...), da odgovara cikloti-
minoj* konstituciji ili patolokoj timikoj oscilaciji
minimalnog stepena. Kod manino-depresivnog su-
bjekta koji je leen, ali nije pod potpunom kontro-
lom pomou litijumovih soli, moe biti re o mani-
nom napadu koji je zbog terapije slabiji.
Akutna manija ili manini bes je, obratno, tei
oblik maninog sindroma koji je, na sreu, postao
izuzetno redak; agitacija je snana, bliska akutnom
delirijumu, dok je afektivna egzaltacija puna gne-
va, agresivnosti i predstavlja potencijalnu opasnost.
Sumanuta i halucinatorna manija je kliniki oblik
u kome igra reci prevazilazi obino poigravanje,
ve postoji iskreno ubeenje, stvarna adhezija uz
verbalnu sumanutost, psihosenzorni ili psihiki ha-
lucinatorni* mehanizmi, a najee megalomanske*
teme. Agitacija je tu esto maje znaajna, a dijag-
nosticiranje ponekad teko, naroito ako dolazi do
izvesnih oblika nastupa sumanutosti (bouffees deli-
rantes).
Meovite psihoze* oznaavaju hipertimike na-
pade, obino povezane sa manino-depresivnom psi-
hozom, gde zajedno postoje simptomi maninog i
simptomi melanholinog tipa.
B) Etioloki oblici
Manini sindrom se najee zapaa (80% slua-
jeva) tokom manino-depresivne psihoze*, ali posto-
je veoma karakteristina manina stanja (v. dijag-
nosticiranje) koja, ini se, zavise od etiolokih fakto-
ra i koja sistematsko kliniko ispitivanje moe da
utvrdi: tada je re o simptomatskim ili o sekundar-
nim manijama.
Dijagnosticiranje sekundarne manije, strogo uzev,
pretpostavlja anamnestike i katamnestike kriterije
koji su dovoljno precizni da mogu eliminisati mo-
gunost izbijanja, usled terapije ili nekog somatskog
poremeaja, maninog stanja kod neke mani-
no-depresivne osobe, moda i latentne.
Tako su mogli biti inkriminisani:
lekovi: ACTH kortikoidi, izonijazid, Levodopa,
preparati broma, amfetamini, a naroito antidepre-
sivi za koje je isto toliko vaan teren, koliko i
specifinost proizvoda. Mogu se takoe pomenuti
alkohol*, kofein*, hai (kanabizam*), kokain* ...;
poremeaji metabolizma: hemodijaliza*, tireo-
toksikoza*, postoperativna stanja...;
infektivne bolesti: grip, groznica kvartana, mala-
rija*, encefalitis*...;
neuroloka oboljenja: tumor*, epilepsije*, krani-
jalne traume*;
endokrini poremeaji: Bazedovljeva bolest*, Ku-
ingova bolest* ili trudnoa*, menopauza* . . .
347
Treba precizirati da se manini sindrom ne moe
pripisati, prema kriterijumima DSM III (Klasifika-
cije mentalnih poremeaja*), nekom organskom ce-
rebralnom poremeaju (intoksikaciji, na primer).
Simptomatskim manijama e se nazvati sindromi
maninog ponaanja simptomatini za druge psiho-
ze:
manini napad moe biti oblik kojim poinje
shizofrena psihoza*, kada sadri atipine elemente
(sindrom uticaja, asintoniju, siromatvo ideja ...)
U tim sluajevima, manini napad se javlja kod
osoba od 15 do 25 godina starosti. Prema DSM III,
nijedan od simptoma kao to su obuzetost sumanu-
tim idejama ili nekatatimike halucinacije, udno
ponaanje, ne moe da dominira klinikom slikom
nekog maninog stanja, a da nije prisutan manini
sindrom (v. dijagnosticiranje) koji ne moe nadove-
zati na shizofreniju, shizofreniformni sindrom ili
sumanutost paranoine strukture;
kod subjekta u godinama, naroito onog koji
nije imao prethodnih psihijatrijskih smetnji, pojava
vie ili manje tipinog maninog napada moe da
predstavlja nain ulaska u senilnu ili presenilnu
demenciju*. Progresivna paraliza*, frontalni sindro-
mi* mogu takoe, dok intelektualne sposobnosti
nisu jo suvie oito pogoene, da sadre jednu
poetnu fazu maninog tipa sa ekspanzivnom eufo-
rijom i ulnom egzaltiranou.
DIJAGNOZA
Pozitivno dijagnosticiranje maninog sindroma se za-
sniva na sledeim semiolokim argumentima: eufo-
rina hipertimija, tahipsihija sa bekstvom ideja, psi-
homotorna ekscitacija sa nesanicom.
Sa psihometrijskog stanovita, retke su specifine
skale za procenu maninog stanja; Bajgelova (Bei-
gel) i Marfijeva (Murphv) skala MS (Mame State)
iz 1971. godine sadri dvadeset est stavki koje su
zajednike svim pacijentima koji pate od manije i
pomou njih se mere motorna ekscitacija, poveanje
verbalne aktivnosti, ubrzanje procesa miljenja,
gnevno raspoloenje, poremeaji rasuivanja i uve-
an broj drutvenih kontakata. Drugih petnaest
stavki omoguavaju da se razlikuju dve podgrupe, s
tim to se na jednoj strani nalaze oblici manije sa
elacijom i idejama veliine, a na drugoj, paranoidno
i destruktivno ponaanje. Prema Dijagnostiko-sta-
tistikom priruniku (DSM III), za manino stanje
postoje sledei pozitivni dijagnostiki kriteriji:
1) Postojanje jednog ili vie odvojenih perioda u
kojima dominira ezgaltirano, ekspanzivno ili raz-
draljivo raspoloenje. Egzaltirano ili razdraljivo
raspoloenje mora da predstavlja dominantan vid
oboljenja, relativno trajan iako moe da se smenjuje
ili mesa sa depresivnim raspoloenjem.
2) Trajanje od najmanje jedne sedmice (ili onoliko
koliko zahteva bolniko leenje), kada se, veim de-
lom vremena, uoavaju najmanje tri od sledeih ne-
koliko simptoma i to stalno, u indikativnom stepenu
MANIJA
(u sluaju da je raspoloenje preteno razdraljivo,
zahtevaju se etiri simptoma):
a) pojaana aktivnost (drutvena, profesionalna ili
seksualna) ili motorna hiperaktivnost;
b) vea govorljivost nego to je uobiajeno, ili nu-
na potreba da se nastavi sa prianjem;
c) bekstvo ideja ili subjektivno oseanje da misli
sunovratno jure;
d) visoko miljenje o sebi (ideje veliine koje mogu
biti sumanute);
e) smanjena potreba za snom;
f) rasejanost, odnosno stanje u kome panju suvie
lako privlae minorni i beznaajni spoljni stimulusi;
g) preterano investiranje u aktivnosti koje mogu da
se pokau opasnim, s tim to subjekt nije svestan
rizika koje ti poduhvati nose: nesmotrene kupovine,
seksualna preterivanja, rizino ulaganje novca, ne-
oprezno upravljanje automobilom, itd. (prema V.
Kajaru, Manina bolest, PUF, Pariz, 1982).
Diferencijalna dijagnoza se zasniva na uspostavljanju
razlike izmeu maninog sindroma i drugih nema-
ninih stanja agitacije, to jest bez hipertimike pre-
vage: epileptine*, katatonine*, neuropatske* agi-
tacije, konfuzno-oneirike* krize agitacije, krize an-
ksioznosti*, ekscito-motorna patoloka pijanstva*.
PATOGENEZA
a) Bioloki faktori Manino-depresivna psihoza je,
na biolokom planu, najbolje izuena mentalna bo-
lest.
Izuavanje naslednih faktora manije neodvojivo je
od izuavanja bipolarnog oblika manino-depresiv-
ne psihoze*.
Hronobioloki vidovi manije se posmatraju u okviru
periodinosti.
Biohemijski nalazi koji se odnose na ista manina
stanja prilino su retki. Tumaenje dobijenih rezul-
tata se vrlo esto sprovodilo ekstrapolacijom u svet-
losti onoga to se smatra poznatim u vezi s melan-
holinim stanjima. Naroito su bile istraivane dve
oblasti: cerebralni neurotransmiteri* i hidroelektro-
litika ravnotea.
Merenje monoamina* i njihovih derivata u tkivnim
tenostima, naroito u likvoru maninih subjekata,
omoguava da se izvede privremeni zakljuak kako i
kod maninih i kod depresivnih subjekata verovatno
dolazi do smanjenog lurn-over-a cerebralnog sero-
tonina*; varijacije kateholaminergikog tonusa su
manje jasne: dopaminergika hiperaktivnost nije do-
kazana, te se, tavie, moe sumnjati da u trenutku
okretanja postoji noradrenergika* hipersekrecija.
Farmakoloke probe sa modifikatorima sinteze ka-
teholamina* upuuju na jedan preovladavajui do-
paminergiki* mehanizam tokom maninog napada.
Na nivou acetilholina*, kratko antimanino dejstvo
jednog mimikroholina, fizostigmina, na centralni
nervni sistem postavlja pitanje uloge dopamin-ace-
tilholinske funkcionalne ravnotee u regulisanju ras-
MANIRIZAM
poloenj.., analogne onoj koja dejstvuje u ekstrapi-
ramidalnoj motorinosti (V. Kajar).
to se tie hidroelektrolitike ravnotee tokom ma- maninog napada je znatno skraeno, a rizik od recidi-
nije, prva izuavanja jonske ravnotee sistema natri-
jum-kalijum pokazala su vidljivo poveanje taloe-
nja natrijuma kod maninih osoba ali pouzdanije
tehnike, koje su kasnije koriene, nisu mogle da
pokau nikakvu koherentnu anomaliju,
b) Psihodinamiki faktori Binzvangerov ( Binswan-
ger) fenomenoloki pristup maniji iznosi na videlo
radikalan preokret u odnosima Ja maninog subjek-
ta i sveta, doivljenih u okviru oseanja ekspanziv-
nosti. Polazei od osnovne ideje i egzistencijaliteta,
on smatra da je bekstvo ideja svojevrstan nain-
-bivstvovanja-u-svetu, kvalitativni poremeaj koji se
ne moe svesti na kvantitativne pojmove. Po Bin-
zvangerovom miljenju, tri faktora uestvuju u kon-
fuziji u okviru bekstva ideja: regresija* koja dovodi
do toga da govor gubi svoja obeleja sredstva za
komunikaciju i postaje sam sebi svrha; verbalna igra
koja pretvara govor u igraku u slubi ivotne
radosti; logoreja* kojom manini subjekt recima
osvaja itav ivotni prostor.
U jednoj organo-dinamikoj* perspektivi, A. Ej (H.
Ey) opisuje svest maninog subjekta kao poremee-
nu i suenu, to je negativni vid koji karakteriu laki
poremeaji funkcija sinteze, lucidnosti i opaaja
vremena; pozitivna struktura se odlikuje spremno-
u za igru, oslobaanjem imaginarnog i neobuzda-
nou pulzija.
Sa psihoanalitikog* stanovita, manija je odbram-
beni mehanizam od depresije poricanjem potcenjiva-
nja vlastitog Ja i kritika moralne instancije. To
poricanje stvarnosti svedoi o primarnom nivou na
kome se odvija manini napad tokom kojeg nenasi-
te potrebe i elje, za razliku od melanholije, guraju
subjekt u zadovoljavanje pulzija, kao da razuzdanim
slavljem uzmie pred sasvim bliskom depresivnom
strepnjom.
LEENJE
U veini sluajeva, leenje maninog napada zahte-
va psihijatrijsku hospitalizaciju, koliko radi otpoi-
njanja leenja, toliko i radi ograniavanja nepovolj-
nih posledica poremeenog ponaanja. Da bi se ta
hospitalizacija ostvarila u najboljim uslovima, treba
najpre postii bar preutni pristanak zainteresova-
nog na smetaj u bolnicu, to nikako ne otklanja
mogunost prisilne hospitalizacije, predviene Za-
konom od 30. juna 1838. godine, koja je esto
poeljnija od hospitalizacije u ustanovi otvorenog
tipa gde je bolesnik doveden u situaciju sasvim
teorijske prinude koju on nije nikako u stanju da
podnese. Pojedini sluajevi iz oblasti sudske medici-
ne mogu da opravdaju pribegavanje zatitnoj meri
kakva je privremena pravna zatita*.
U bolnici, manini bolesnik mora da bude smeten u
sobu izolovanu od buke i drugih bolesnika, uz
stalno prisustvo i nadzor medicinskog osoblja.
348
Medikamentno leenje polazi od psihotropa* koji su
radikalno izmenili budunost takvih pacijenata: trajanje
va, kada je re o periodinoj psihozi, vidno je ublaen.
Leenje obino poinje odmah parenteralnim unoe-
njem lekova, i to nekoliko dana. Manini napad je
jedna od glavnih indikacija za jae neuroleptike*
(haloperidol, fluanizon). Danas se tei istovremenom
sprovodenju litijum*-terapije koja, primjenjena na-
kon neuroleptika, kasnije predstavlja najbolju profi-
laksu, naravno, pod uslovom da je dijagnoza mani-
no-depresivne psihoze znalaki postavljena. Kada je
manini sindrom simptomatski ili sekundaran u od-
nosu na neko drugo oboljenje, leenje napada je
identino, ali je udrueno sa etiolokim leenjem.
B. Kordije
MANIRIZAM
od lat. manus, ruka
O manirizmu se govori uvek kada izraajnim
sredstvima (mimici i govoru, ponaanju) nedostaju
jednostavnost i prirodnost. Umesto da pokreti, po-
naanje, govor, budu precizni, neposredni usklaeni,
odgovarajui, oni bivaju preterani, prenaglaeni, ne-
prirodni, to ih ini komplikovanim i esto nesklad-
nim. Manirizam govora se izraava traenjem retkih
reci ili efektnih epiteta, sveanim tonom ili poslovi-
nim karakterom reenica, njihovim hermetinim ob-
likom, preutkivanjima ili nagovetajima, modulaci-
jama glasa ili pomalo teatralnom intonacijom.
Manirizam u kretnjama i mimici najee naglaava
manirizam u govoru: rafiniranost i izvetaenost u
kretnjama, gordost ili preterana uslunost u ponaa-
nju, prenaglaena mimika ili neobino dranje.
Afektiranje, tenja da se ostavi utisak bitne su crte
te devijacije izraajnih sredstava. Semioloka vred-
nost manirizma je vrlo promenljiva. Mada moe da
se sretne u puerilizmu*, vezan za sugestiju ili organ-
sku regresiju, u mentalnoj simulaciji*, u histeriji*,
gde odraava bolesnu sujetnost, u maniji*, na poet-
ku napada, ili u hroninim sumanutostima, uslov-
ljen sredinom temom sumanutosti, manirizam je
naroito karakteristian za shizofreniju gde moe da
prethodi pojavi stereotipija*.
U analizi koja je ve postala klasina, Binzvanger
(Binswanger) smatra manirizam jednim od tri os-
novna oblika shizofrenog autizma*, pored nadme-
nosti i distorzije.
Manirizam to je ivot kao sa maskom, i on
odraava nemogunost da se bude svoj: osoba ma-
niristikog ponaanja koristi neki javni model (na-
unik, sveteno lice, na primer) da bi ispunila praz-
ninu svoje egzistencije. Ona ostvaruje antropoloku
disproporciju prostorne prirode, disproporciju izme-
u sopstvenog bia (sredinji i unutranji modalitet
ljudskog bia) i opteg (bezlinog) bia ili javnog
bia (periferni i spoljanji modalitet) u korist ovog
poslednjeg (Doivljeni prostor*).
349
Sluaj Jirga Cinda (Jiirg Ziind) predstavlja, za Bin-
zvangera, paradigmu manirizma.
A. Poro i . Azoren
A. TATOSSIAN: Phenomenologie des psychoses, Pari, Mas-
son, 1979, str. 49-56.
MARKJAFAVA-BINJAMIJEV
(MARCHIAFAVA-BIGNAMI) SINDROM v. En-
cefalopatije, alkoholne
Nekrozu korpusa kalozuma opisali su 1903. godine
italijanski autori po kojima je taj sindrom i dobio
ime. Lezija je bila uoena kod tekih alkoholiara,
hospitalizovanih u psihijatrijskoj ustanovi, dok jo
nije bila izdvojena klinika slika. M. ekije (M.
Jequier) i E. Vildi (E. Wildi) su 1955. godine uoili
da je ovaj sindrom esto udruen sa laminarnom
sklerozom treeg sloja korteksa koju je opisao Mo-
rel 1939. godine.
Poreklo poremeaja ne moe da se pripie nekoj
avitaminozi, dok je anatomski izgled blizak intoksi-
kacijama cijanovim spojevima: demijelinizacija i ne-
kroza naroito zahvataju korpus kalozum u njego-
vom srednjem delu, ali mogu isto tako da zahvate i
bele supstancije hemisfera, prednje bele komisure,
optike formacije, srednjemodane pedunkuluse.
Kliniku sliku je teko sistematizovati. Kastenj
(Castaigne) i saradnici pominju njegova dva glavna
oblika. U jednom je evolucija klinike slike, kojom
dominira demencija, spor i progresivan, prekidan
naletima konfuzije. Neuroloki poremeaji (epilepsi-
ja, hipertonija, astazija-abazija, dizartrija) pojaava-
ju se sa pribliavanjem zavrne faze, koja nastupa u
proeku za tri ili etiri godine.
U drugom obliku, sindrom se javlja iznenada, na-
kon kome ili epileptinih kriza, i podrazumeva du-
bok stupor.
. Mas
S. BRION, Marchiafava-Bignami syndrom, in Vinken and
Bruyn, Hand-book of clinical neurology, tom. 28, II, str.
317-329, Amsterdam, North Holland, 1976.
MASAA v. Kineziterapija, Fizioterapija
od gr. massein, gnjeiti i therapeuein, negovati
MASTOIDITISI v. Otitisi
MASTURBACIJA
od lat. masturbare, masturbirati, moda izvedeno od gr.
mastropeuein, navesti na blud
Latinska re masturbatio sve vie dobija ue znae-
nje usamljenog zadovoljstva (samozadovoljava-
nja) ili onanije (mada je, po Bibliji, Onanov greh po
svoj prilici bio prekinuti koitus). Neemo dakle,
uzimati u obzir masturbaciju uz pomo druge osobe
ili kolektivnu masturbaciju, koje su esto sastavni
deo koitalne predigre, zamena za koitus ili sastavni
MASTURBACIJA
deo perverzija*. Kao autoerotsko ili autoseksualno
ponaanje, masturbaciju treba opisati u razliitim
ivotnim dobima i kod oba pola. Masturbacija
odojeta ili malog deteta je nesumnjivo povezana sa
zadovoljstvom ispitivanja tela i otkrivanja erogenih
zona, bilo rukom, bilo putem vezikalnog ili analnog
uzdravanja, stiskanja butina radi pritiska na ud ili
klitoris; ponekad je nadraivanje vezano za trljanje
0 neku povrinu ili za negu tela. Bilo kako bilo,
stimulacija ima tendenciju da se ponavlja. Orgazam,
pogreno protumaen kod deteta, mogao je da se
dijagnosticira i kao tonusna kriza, sinkopa, itd.; ta
masturbacija najee nestaje u fazi latencije (iako
moe i da se nastavi) i zaboravlja se (deja amnezi-
ja). Zamenjuje je snana seksualna radoznalost.
Adolescentna masturbacija je vrlo esta, ako ne i
redovna pojava. Kod mukaraca, procenat je pro-
menljiv i kree se, zavisno od istraivaa, oko 87 do
89% [Kinsi (Kinsev), Nikoli (Nicoli)]. Po Simonu,
procenat iznosi samo 73% (u Francuskoj), ali on ga
oito smatra jo niim. Kod ena, Kinsi nalazi oko
62%, a Hajtova (Hite) 82%.
Iako su statistiki podaci koje iznosi Hajtova dosta
nepouzdani, istina je ipak tu negde. Ne treba, nai-
me, zaboraviti predrasude koje ometaju priznanje.
Nikoli, ije ispitivanje pokazuje procenat od 20%,
zaelo je rtva tog preutkivanja. Masturbacija je
odgovor na znaajnu seksualnu napetost i na nemo-
gunost odravanja normalnih seksualnih odnosa.
Nju istovremeno prati orgazam, koji dovodi do
psihikog i fiziolokog rastereenja, i snano osea-
nje krivice (nesumnjivo zbog roditeljskih, religioznih
1 kulturnih zabrana).
Vaspitai su izuzetno osuivali tu adolescentnu mas-
turbaciju i vekovima izmiljali razne tehnike da je
spree, najee fiziko uzdravanje, briljiv nadzor,
ali ponekad i sakaenje (kliteridektomije, kauteriza-
cije...), i to bez uspeha!
Ideja o kodljivosti masturbacije je i dalje vrlo rai-
rena, iako je psihijatrija napredovala na tom planu.
Kao i u sluaju perverzija u koje uobiajena
masturbacija ne spada panju privlai prevaga
masturbacije nad normalnim seksualnim inom.
Seksualna beda adolescenata nema drugog naina
da se izrazi.
Masturbacioni fantazmi u mladosti su vrlo esto
zanimljivi zbog svog nedvosmislenog edipovskog i
sadomazohistikog sadraja. V. Rajh (W. Reich) je
naglaavao da mu se ini znaajnim to to mastur-
bacija zadrava adolescenta u sferi genitalnog (mi-
ljenje koje je, uostalom, sporno).
Kinsi i Hajtova su se interesovali za masturbaciju
kod odraslih. Ona je esta, ali vie ne izaziva osea-
nje krivice. I tu je ona opet zamena ili dopuna
(teko ili nezadovoljavajue postizanje orgazma) za
genitalnost koja se doivljava kao nedovoljna. Iz-
vetaj Hajtove o enskoj seksualnosti, iako zasno-
van na statistiki spornom uzorku, ipak donosi
veoma zanimljive podatke. Hajtova opisuje est ti-
MATERINSKI NAGON
pova masturbacije kod ena, polazei od upitnika
koji predvia veliki broj hipoteza. Radi pojednos-
tavljenja, napomenimo da 78,5% odgovora ukazu-
ju na masturbaciju jedino u klitorisno-vulvarnoj
oblasti, da 1,5% govori o masturbaciji jedino pu-
tem prodiranja u vaginu, dok 20% kombinuje raz-
ne naine.
U psihijatriji, ponavljano masturbiranje zaostalih li-
ca oba pola moe da dovede do znaajnih smetnji,
zavisno od sredine i od okoline, te se za suzbijanje
seksualne anarhije u specijalnim ustanovama i zajed-
nicama mogu koristiti neka sredstva (sedativi, na
primer) koja su manje okrutna od nekadanjih. Psi-
hotini bolesnici esto upranjavaju seksualne radnje
koje mogu izgledati banalne, ali tananija analiza
ukazuje na tendenciju ka autoseksualnom zadovolja-
vanju ili ak ka seksualnoj indiferencijaciji, genitalna
aktivnost moe kod njih biti vrlo bliska masturbaciji.
U svakom sluaju ini se da masturbacija nije tako
opasna kao to je rado to ranije isticano, ali, iako je
moderna psihijatrija uspela da se oslobodi te predra-
sude, ona je i dalje izuzetno iva kod veine bolesni-
ka i u drutvu koje ih okruuje.
/. Poemo
Njihovo delo izgleda lieno svakog linog interesa.
U stvari, njihova elja da reformiu drutveni pore-
dak ili da jednostavno privuku panju na nejedna-
kost proizilazi iz linog nezadovoljstva ili iz nezado-
voljene sujete. Tako se oni, kad god im se sudi za
njihove zloine ponaaju oholo, izraavaju prezir
prema vlasti i delatu i veliaju svoje muenitvo. ne mora biti neizostavan, i da u svom normalnom
. Barena
E. REG1S, Les regicuies dans Vhistoire et dans le present.
Pari, Maloine, 1890; J. BREHANT, Documents inedits sur
la mort du president Paul Doumer, Presse medicale, 76, no.
31, str. 1579-1582, 1968.
MATERINSKI NAGON (poremeaji, devijacije)
U bioloku sudbinu ene i u njene sekundarne polne
odlike, kako to primeuje . Lakan (J. Lacan), na
primer, u radu Jo (Encore), upisano je eventualno
materinstvo. U fiziologiji ene postoje, nerazdvojno,
ena i majka. Zavisno od istorijskih epoha, jedna ili
druga funkcija su bile posebno vrednovane, sa
jasnom predilekcijom za materinsku funkciju. Mi-
ljenje veine (esto muko) bilo je da je enskost
potpuna samo u materinstvu. Meutim, pojavila se
vrlo izriita reakcija i reklo bi se da moderna ena
mnogo vie trai genitalno uivanje nego zadovolj-
stvo da bude majka.
U svojoj knjizi Povrh svega ljubav (1980), E.
Badinter ponovo postavlja kontroverzno pitanje tog
materinskog nagona. Oslanjajui se na zauujue oseaju taj poremeaj izvornog dvojnog odnosa.
varijacije tog tobonjeg nagona tokom vekova, a
naroito na davanje dece dojiljama tokom XVII i
XVIII veka, to je, u stvari, prerueno naputanje i
esto maskirani infanticid, autor porie svaki mate-
350
rinski nagon. Van svake je sumnje da su kulturni
pritisci mogli dovesti do odstupanja, ali pri tom se
ipak ini da materinski nagon postoji to, izgleda,
potvruju opiti humane etologije na mladim majka-
ma: one su, na primer, prepoznavale svoje dete u
situacijama koje su bile podeene da to spree; tome
u prilog ide i injenica da je priznata i skoro
neosporna kao sublimacija materinskog nago-
na u izvesnim zanimanjima. Takva su zanimanja
negovateljice, uiteljice, bolniarke, dejeg lekara,
itd. Isto tako bi i igranje lutkom, poznato jo od
preistorije, ilo u prilog postojanju tog nagona (s
tim to se igra smatra obuavanjem)... U dvojnom
odnosu, koji sjedinjava dete sa majkom, naglasak se
uvek stavlja na poloaj tog infans-a, ali odnos
nuno podrazumeva da je drugi lan tog odnosa
uzet u obzir. Taj infans je suvie vaan za majku
kako to podvlae psihoanalitika izuavanja da
se ne bi uklopio u najinstinktivniji oblik njenog
postojanja kao ene. (Taj odnos je ipak neodvojiv
od odnosa koji majka kao majka i kao ena ima sa
detetovim ocem i sa vlastitim ocem.) U stvari, poto
je ovek prirodno akulturalizovana ivotinja, teko
je ovde odvojiti ono to je funkcija u optem, pa i
u psihosocijalnom smislu, od onog to je bioloko
(instinkt u pravom smislu). Videli smo da se etolozi
trude da to razlue, te istovremeno sprovode upo-
redna istraivanja (sa enkama primata, kako emo
videti u daljem tekstu) i opite sa ljudima. Oni su
pokuali da izdvoje ta je stvarno instinktivno, te su
mogli da pokau da, poput svakog instinkta, mate-
rinski moe da bude osakaen ili da ne postoji, da
upranjavanju zavisi od okolnih faktora. Mogla se
pridavati neka uloga mirisu, zvuku glasa, itd. Do
perioda koji traje od 8. do 12. meseca, pojava
instinkta izgleda dokazana; posle tog perioda, on
zavisi od sociokulturnih procesa i od mesta koje
majka i dete imaju u drutvu.
Materinska funkcija esto zatvara enu u jednainu:
ena = majka. Frojd nije pristao, uprkos tome to je
rekao da ne poznaje crni kontinent enske seksu-
alnosti, da poistoveti enu sa majkom, i naglasio je
znaaj te autonomne seksualnosti i njenog libid-
nog vektora.
Postoji vie vrsta poremeaja materinske funkcije ili
devijacija materinskog nagona.
I. NEDOSTATAK MATERINSKOG NAGONA
Neke majke, hladne majke, ne oseaju spontano
nikakav materinski nagon. One ponekad imaju ose-
aj da je fetus strano telo. Uprkos tome, one mogu
da podiu decu korektno i prikladno, ali je
oigledno da ta deca trajno, ako ne i definitivno,
Neki autori su na ovu pojavu gledali L. Irigare
(L. Irigarav), na primer kao na jednu od moguih
patogeneza histerije, bolesti koju odlikuje jaka afek-
tivna zavisnost, kao da nedostaje solidna podloga za
351
kasnije nadgradnje, pa reaktivna formacija pred-
stavlja neprestan i bezuspean pokuaj da se ona
pronae. Isto tako su deca majki koje su nesposob-
ne za pravi afektivni odnos s detetom esto neurav-
noteena.
Neke majke koje boluju od opsesivne neuroze pona-
aju se kao hladne majke, ali vie zbog svoje pa-
tologije nego zbog nekog uroenog nedostatka. Na
nesreu, one mogu da prenesu opsesivnu neurozu na
dete. Napomenimo takoe da su psihotine osobe
esto deca takvih majki koje su nesposobne da deci
obezbede jedno bazino poverenje, normalnu dis-
tancu sa detetom, i koje svoju decu naizmenino, a
ponekad i istovremeno prihvataju i odbacuju.
esto se uoavaju teki poremeaji materinske fun-
kcije u toku hroninih psihoza, naroito shizofrenih,
i to kako u toku same psihoze, tako i za vreme
prividne normalizacije. Isto tako, gore opisane
hladne majke ponekad su infrakliniki psihotine,
nesposobne da eksternalizuju svoje dete.
Melanholici vrlo esto oseaju, tokom napada, tu
afektivnu anesteziju prema svojim blinjim i naroi-
to prema svojoj deci, s tim to je to moda najbolniji
element njihove klinike slike. Samoubistvo sa de-
com, iz altruizma, ima za cilj da ih potedi nesret-
ne egzistencije.
Pomenimo najzad one udovine majke koje svojom
mrnjom progone dete, muei ga ili putajui druge
da ga mue...
II. KROZ PRENAGLAEN MATERINSKI NAGON
Postoji i hipohondrino materinstvo nekih majki
koje projektuju na decu preteranu brigu i uznemire-
nost, premetajui tako vlastitu strepnju od smrti,
to moe da dovede do brojnih poremeaja (anorek-
sija odojeta, indukovane neuroze, itd.).
Na alost, esto se viaju one nezasite majke koje
sa svojim detetom odravaju suvie blizak i suvie
produen odnos u kome beznaajni otac ni ne
pokuava da uestvuje. Ova suvie brina fiksacija
ne omoguava detetu nikakvu slobodu i nikakvo
upoznavanje sopstvene linosti. Definitivna emocio-
nalna nezrelost bie vrlo esto cena plaena za taj
materinski stav. Dete nee imati drugi izlaz nego da
se prepusti toj situaciji, obrazujui sa majkom pato-
loki par, ili da se pobuni. Poremeaji materinske
funkcije su izuzetno teki zbog posledica koje mogu
imati, te je uprkos potekoama, nuno pokuati sa
obuavanjem budue majke za njenu ulogu, obu-
avanjem koje se ne sastoji toliko u informisanju,
koliko u obuavanju afektivnosti. Biti majka znai
biti suoen sa gubitkom; treba imati snage da se to
odboluje. Iskustvo etologa je pokazalo da je nezre-
lost (majmunice koje su postale majke vrlo rano)
opasna za mentalno zdravlje deteta, a da je rano
uspostavljanje bliskih odnosa deteta i majke nuan
uslov detetovog mentalnog zdravlja (prerano sazrelo
dete koje je suvie dugo podizano daleko od majke).
/. Poenso
MEDIJUM
MAZOHIZAM v. Perverzije, seksualne perverzije,
parafilije i Sadomazohizam
Perverzija nazvana po austrijskom piscu Zaheru
Mazohu (Venera u krznu, npr.). Re je o izuzetno
sloenoj perverziji* koja objedinjuje seksualno ui-
vanje i patnju. Odmah treba istai dve stvari: s jedne
strane, mazohizam je teko odvojiti od sadizma kao
komplementarne perverzije (Sadomazohizam*), te
jedno ne moe da se opie bez drugog, budui da
eventualni partneri ponekad zamenjuju uloge; s dru-
ge strane, treba paljivo odvojiti, kao u svim perver-
zijama, perverzni mazohizam u pravom smislu, sa
prelaskom na in, to jest prevalentni mazohizam, od
mazohistike tendencije (neseksualni mazohizam,
umeren moralni mazohizam, itd.).
Perverzni mazohizam moe da se tumai kao samo-
sadizam, elja da se nanosi patnja samome sebi
(Frojd), i znak je regresije na infantilni stadijum
libidne organizacije (sadistiko-analni stadijum) ili
fiksacije za taj stadijum. Uz njega esto ide egzibici-
onizam, voajerizam, fetiizam. Za mazohistu je ispu-
njavanje partnerovih zahteva, u apsolutnoj pokor-
nosti, izvor seksualnog zadovoljstva (iako je nanoe-
nje patnje esto simulirano v. muenje koje trpi
baron arlis kod Prusta). Patnja je fizika (ibanje
ili bievanje, korbaem, opasaem...) i/ili moralna
(poniavanje), i pasivno se podnosi.
Geneza mazohizma ne moe da se opie nezavisno
od geneze sadizma (Sadomazohizam*).
/. Poenso
MEDIJUM
od lat. medius, koji je u sredini
Prema spiritistikim teorijama, medijum je objekt
koji moe da poslui kao posrednik izmeu ljudi i
duhova.
Za A. Kardeka (A. Kardec), sposobnost da se bude
medijum je osobina svojstvena oveku i naroito
razvijena kod subjekata koji su prijemivi i osetljivi
na ono to ih okruuje. Ovaj autor je napravio
spisak razliitih kategorija medijuma; on pravi razli-
ku izmeu pravih medijuma i raznih mistifikatora i
mentalnih bolesnika. Postoje takozvani prirodni me-
dijumi, kao i fakultativni medijumi koji koriste svo-
ju mo po sopstvenoj volji i povremeno. Isto tako,
nailazi se na medijume sposobne da fiziki deluju,
na senzitivne, auditivne, govorne medijume, na vi-
dovnjake, somnambule, iscelitelje, pneumatografe
(sposobne za direktno pisanje onoga to im diktira
njihovo nadahnue) i pisce.
U dananje vreme, moe se rei da su medijumi, po
svom psiholokom profilu, ekstrovertne osobe, bla-
go anksiozne* i stabilne na emocionalnom planu.
Medijumi se ee mogu sresti meu osobama sa
mentalnim deficitom, ali se ini da postoji jasna
razlika izmeu njih i subjekata sa sindromom men-
talnog automatizma*. U oblasti psihijatrije, mnogi
MEGALOMANIJA
mentalni bolesnici sebe smatraju medijumima ili
raznim drugim licima pripisuju medij umsku mo.
Fenomen medijuma nailazi, dakle, na pogodan te-
ren kod histerinih*, sugestibilnih* linosti ili kod
priprostih osoba.
Medijumsko iskustvo bi odgovaralo fenomenima
telesnog uticaja (ideje uticaja*) uz koje idu automat-
sko pisanje i govor, spiritistiki transovi, te psiho-
motorne* i psihike halucinacije (nadahnute reci,
prenoenje misli, komuniciranje sa duhovima) u am-
bijentu oseanja stranosti*.
Ovo iskustvo takoe nalazimo u akutnim psihoti-
nim epizodama* i hroninim disocijativnim* ili ne-
disocijativnim sumanutostima. U spiritistikim su-
manutostima*, teme koje se vrte oko medijuma u
prvom su planu.
K. Dekan i A. Lo
MEGALOMANIJA
od gr. megas, veliki i mania, ludilo
Megalomanija oznaava preuveliavanje sopstvenih
svojstava ili kvaliteta, kao i sopstvenog znaaja u
svetu kojim je subjekt okruen. Megalomanija moe
da dovede kod subjekta u stanju egzaltiranosti do
euforinih ideja i oseanja zadovoljstva i sree ili do Projekcija: operacija kojom subjekt iz sebe izbacuje
ideja veliine* i svemoi. Ona moe da se nade u
raznim oblicima sumanutosti. Megalomanija je na-
roito esta u izvesnim sumanutim oblicima manije*
i u paranoji*. Afektivni tonalitet megalomanije se
razlikuje u zavisnosti od konteksta u kome se javlja:
ravnoduan do tuposti u izvesnim demencijama*
(progresivna paraliza*), kolebljiv u maninoj epizo-
di, a sa estim temama persekucije* u sumanutoj
paranoji. U halucinatornim* sumanutostima, mega-
lomanske teme mogu da budu podstaknute sadra-
jem halucinacija.
A. Lo i V. Kajar
MEHANIZMI ODBRANE
Skup mentalnih operacija koje omoguavaju da Ja
odri unutranje napetosti na prihvatljivom nivou,
uz minimalnu nelagodnost. Mehanizmi odbrane ig-
raju znaajnu ulogu u normalnom razvoju psihikog
ivota, u fantazmatskoj organizaciji subjekta i u
sekundarnom miljenju, ali korienje nekih od njih
preovladava u pojedinim patolokim stanjima. Oni
se tiu pulzivnih pobuda utoliko to se ove pojavlju-
ju u obliku predstave i afekata koji su sa njima
povezani, s tim to ovi mogu da imaju, iz odbram-
benih razloga, odvojene sudbine.
1) Klasino gledano, postoje sledei mehanizmi:
Potiskivanje: aktivan proces, sa ciljem da se neka
neprihvatljiva predstava zadri izvan svesti.
Kontrainvestiranje: aktivan proces koji se sastoji u
tome da se, nakon dezinvestiranja anksiogene pul-
zivne predstave, investira neka druga bezopasna
352
predstava. Kontrainvestirano moe isto tako da bu-
de neko ponaanje, neka karakterna crta.
Reaktivna formacija: nain ponaanja ili karakterna
crta, investirani u suprotnosti sa nekom potisnutom
predstavom (na primer: stid koji se suprotstavlja
nesvesnoj elji za pokazivanjem). Ovaj mehanizam,
koji se naroito konstituie u periodu latencije, zau-
zima znaajno mesto u genezi Nad-ja.
Izvrtanje: proces, slian prethodnom, kojim se cilj
neke pulzije pretvara u svoju suprotnost:
na primer, aktivnost u pasivnost: voajeri-
zam/ekshibicionizam, sadizam/mazohizam;
ili sadrajno menja: ljubav/mrnja.
Pomeranje na sopstvenu linost: proces pomou ko-
ga pulzija zamenjuje nezavisni objekt vlastitom li-
nou: voajerizam/ekshibicionizam i sadizam/mazo-
hizam.
Retroaktivna anulacija: defanzivni postupak koji se
primenjuje, na primer, u opsesivnim obredima, po-
to se veruje da e se izvrenjem nekog motornog ili
misaonog ina magijski anulirati neki drugi in ili
misao, ostvareni u prolosti, iji agresivni sadraj
mora biti cenzurisan.
Izolacija: operacija koja se sastoji u tome da se, u
svesti, neka predstava odvoji od afekta koji je s
njom izvorno povezan.
i spolja lokalizuje oseanja ije postojanje u sebi
nee da prizna. Kao rezultat neuspelog potiskivanja,
projekcija je efikasna, jer kad je izvor tenzije sme-
ten u spoljni svet, od njega se moe pobei. U fobiji
je projekcija udruena sa pomeranjem, pri odreiva-
nju fobogenog objekta. U paranoji, pulzija se desek-
sualizuje, preobraava u svoju suprotnost, potom
projektuje: ja ga volim postaje on me mrzi.
Identifikacija* s agresorom: subjekt se, suoen sa
nekom spoljnom opasnou, poistoveuje sa svo-
jim agresorom, bilo da ga fiziki ili moralno opona-
a, bilo da usvaja izvesne simbole moi koji ga
odlikuju.
Denegacija: postupak kojim se neka svesna predsta-
va, koju je sam subjekt izrazio, odbacuje kao da mu
ne pripada.
Primer: Ova ena koja mi se javlja u snu, ne, to nije
moja majka.
Poricanje: odbijanje subjekta da prihvati neku pred-
stavu poricanjem same stvarnosti traumatizirajue
percepcije.
U perverziji se porie odsustvo penisa kod ene,
poistoveeno sa kastracijom.
U psihozi se poricanje odnosi na druge vidove psi-
hike stvarnosti. Taj mehanizam postoji zajedno sa
cepanjem Ja*.
Cepanje Ja: sastoji se u tome to Ja odbacuje neki
vid stvarnosti* po cenu gubljenja svog jedinstva.
Kao posledica poricanja, amputiranje stvarnosti us-
tupa mesto, u psihozi, nekoj sumanutoj tvorevini, a
u perverziji, stvaranju fetia kao zamene za penis
kod ene.
353
Idealizacija: proces kojim se precenjuju kvalitet i
vrednost neke osobe, dok nesvesno postoje neprija-
teljska oseanja prema njoj. Idealizacija roditeljskih
likova doprinosi formiranju Ideal-ja.
Intelektualizacija: postupak, koji je Ana Frojd opi-
sala kod adolescenta, kojim subjekt dri na odstoja-
nju svoje emocije i svoje afekte i na njih ukazuje
optim i apstraktnim terminima.
2) I drugi pojmovi ovde delimino spadaju, ali nji-
hovo znaenje daleko prevazilazi obian odbrambe-
ni mehanizam:
Regresija: odgovarajui na neki konflikt, subjekt
pribegava nekom obliku mentalne aktivnosti, objek-
tne relacije ili ponaanja kojima se sluio na nekom
ranijem stupnju razvoja.
Identifikacija*: proces kojim se linost konstituie,
ali koji postaje mehanizam odbrane kad omoguava
borbu protiv straha (strepnje) od gubitka objekta
(identifikacija oralnog tipa u melanholiji).
3) Najzad, Melani Klajn (Melanie Klein), proua-
vajui najprimitivnije odbrambene mehanizme od
strepnje, veoma je obogatila kliniku i razumevanje
psihotinog funkcionisanja opisujui specifine mo-
dalitete ophoenja prema unutranjem objektu koji,
uostalom, dobija poseban status.
Cepanje objekta: karakteristino za paranoidno-shi-
zoidnu poziciju: objekt majina dojka je razdvojen na:
dobar objekt koji gratifikuje, osnov libidnih
projekcija, idealizovan;
rav objekt koji frustrira, osnov neprijatelj-
skih projekcija, progonitelj.
Njihova sudbina je da budu introjektovani a rascep
se ublaava u depresivnoj fazi.
Projektivna identifikacija* se sastoji u fantazmu ula-
enja subjekta u nekog drugog (u majku, u terapeu-
ta), kako bi mu nakodio, nadzirao ga, posedovao.
Manina odbrana se koristi kada se depresivna ose-
anja, oseanje krivice i strepnje intenziviraju zato
to odoje opaa svoju potpunu zavisnost od majke
i svoju ambivalentnost u odnosu na nju. Manina
odbrana se izraava kao reakcija na ta oseanja, u
fantazmima o nadziranju objekta, u preziranju nje-
gove vrednosti i u nadvladavanju oseanja gubitka.
Svaki oblik mentalne aktivnosti moe imati defan-
zivnu funkciju, ali, kao to smo videli, veina ovih
mehanizama se opisuje u vezi s nekim posebnim
oblikom psihopatoloke organizacije.
V. Sufir
M. BENASSY, Le moi et ses mecanismes de defense in la
theorie psychanalytique, prireiva S. NACHT, Pari, PUF,
1969; J. BERGERET, Abrege de psychologie palhologique.
Pari, Masson, 1972; A. FREUD, Le Moi et les mecanismes
de defense, Pari, PUF, 1972; H. SEOAL, Introduction a
l'oeuvre de Melanie Klein, Pari, PUF, 1969.
MELANHOLIJA
od gr. melas, anos, crn i chole, u
Patoloki poremeaj raspoloenja u smislu bolne
hipertimije*. To depresivno stanje se prvenstveno
MELANHOLIJA
odlikuje jainom i tonalitetom psihike patnje ili
moralnog bola, izraenog u karakteristinom obliku,
u vidu melanholinih tema nedostojnosti, oseanja
krivice i neizleivosti, najzad u samoubilakim ideja-
ma i prelascima na samoubilaki in, to je posebno
opasno. Simptomatoloka trijada melanholije tako-
e podrazumeva uvek prisutnu anksioznost, ali pro-
menljive jaine i izraza, te inhibiciju* psihikih i
psihomotornih funkcija.
OPIS
Najea i najkarakteristinija klinika slika se os-
tvaruje u obinoj melanholinoj depresiji mani-
no-depresivne psihoze.
Melanholino stanje se javlja u napadima koji obi-
no konstituiu dosta sporo, za nekoliko dana ili
nekoliko sedmica: subjekt postepeno osea asteniju
koja je istovremeno fizika i psihika i koju prati
jedno potmulo oseanje tuge i opte nezainteresova-
nosti; naporedo s tim, on ispoljava poremeaje ka-
raktera i ponaanja, postaje preosetljiv, mrzovoljan,
zatvoren i izgleda kao da je neim zaokupljen. Zna-
ajna injenica je i to to je takvo stanje u raskoraku
sa dotadanjom linou. este su somatske tegobe:
razne algije i glavobolje, digestivni poremeaji, sek-
sualni, neurovegetativni poremeaji...; jedan znak je
praktino skoro uvek prisutan: nesanica* u vidu
ranog buenja i nemogunosti da se ponovo zaspi,
koja se stalno pogorava.
Kada se melanholino stanje ustali, klinikom sli-
kom dominira sledea simptomatska trijada: moral-
ni bol, anksioznost i psihomotorna inhibicija.
1) Moralni bol je osnovni izraz a za neke i primarni
simptom melanholine depresije.
a) Izgled bolesnika je karakteristian i izraava na
prvi pogled duboku tugu i utuenost:
ukoeno, klonulo dranje, pognuta glava, povi-
jena ramena;
nepomian i bolan izraz lica, oputeni krajevi
usana, ukoen i sumoran pogled, elo izborano
dubokim borama u obliku klasine melanholine
omege;
retki i spori pokreti, neodreeni i puni umora;
diskretne i retke reenice, izgovorene slabanim i
jednolinim glasom, ponekad jedva ujnim, ispreki-
dane utanjem i uzdasima;
govor u skladu sa spoljnim izgledom: sav utuen,
melanholini subjekt pre jei nego to plae: melan-
holik ne plae, a najvie se ali na to da ne osea
nita [Eskirol (Esquirol)];
ta bolna usredsreenost ide, to izgleda dosta
paradoksalno, zajedno sa afektivnom anestezijom:
oseanja, afektivni polet kao da su otupeli, a boles-
nik se ali da ne moe vie, kao pre, da se zanima za
stvari, da uestvuje, da voli... On ak vie nije
osetljiv ni na razne oblike bola.
b) Sve njegove intelektualne i afektivne sposobnosti
su, u stvari, usredsredene na njegovo stanje psihike
patnje, bolne hipertimije, nezavisne od svih razloga
MELANHOLIJA
koje bolesnik priziva da je opravda, a koja je rezul-
tat sledeih psiholokih elemenata:
melanholik je izgubio samopotovanje, oseanje
line vrednosti; muen oseanjem krajnje bezvred-
nosti, on samog sebe krajnje nepovoljno i pesimis-
tiki ocenjuje;
razna zbivanja, znaajna i beznaajna, izazivaju
preteran i uvek muan odjek u funkciji sistematskog
pesimizma i prekomernog ruenja: za melanholika,
sve je razlog za ucveljenost, a njegova bolesna do-
miljatost se trudi da u svakom dogaaju pronae
neko pogubno znaenje;
isti je sluaj i sa oseajima u vlastitom telu koji
su za melanholika takoe razlog za ucveljenost i
uznemirenost: on se loe osea, ali se na straan
umor, organi su mu arita munih cenestezija koje
pothranjuju hipohondrine ideje;
on naroito pati od izuzetno munih oseanja
praznine, inferiornosti, nekorisnosti, nemoi, nespo-
sobnosti, neproduktivnosti i, optije, od izrazitog
oblika depresivnog samoomalovaavanja;
najzad, za melanholika je nepremostiva poteko-
a da sebe projektuje u budunost i da smatra
dostupnom najmanju elju ili beznaajniji cilj: on je
okrenut sebi i svojoj prolosti.
c) Misaone sadraje melanholika karakterie mono-
tonija i ogranienost. Tu obino nije re o sumanu-
tim idejama u pravom smislu, mada i one karakteri-
u jedan poseban oblik melanholije (v. infra), ve o
nezaustavljivom i bolnom prevakavanju raznih
preokupacija ija preteranost i nereagovanje na ra-
zumno rasuivanje i kritiku potvruju njegov pato-
loki karakter.
Ovi psihiki sadraji se organizuju, prema specifi-
nim linijama, sile u melankoline teme:
teme nedostojnosti, stida i oseanja krivice* sa
samooptuivanjem*: prisno povezane, ove teme pre-
vazilaze po intenzitetu uobiajeno depresivno samo-
potcenjivanje i daju mu specifini melanholini ton.
Nedostojan potovanja i ljubavi, nedostojan ak da
ivi, melanholik je obeaen i u punoj meri odgo-
voran za svoje sadanje stanje; on je, uostalom, uvek
bio dostojan prezira i nepoten, te sebe optuuje za
beznaajne greke iz prolosti (neprilino ponaanje,
grubost...) koje preuveliava. Ponekad, posledice
navedenih greaka mogu da se proire na bolesti i
smrtne sluajeve u okolini, pa ak i na kataklizme,
ratove i razne druge nesree. U svim sluajevima,
melanholik je ubeen u svoju greku, svoj nepoprav-
ljivi karakter, on osea grizu savesti i misli da
zasluuje samo osudu i smrt; ovo sumanuto osea-
nje krivice zahteva kaznu koju melanholik tim vie
oekuje i eli poto se smatra nesposobnim i nedos-
tojnim da dalje ivi;
teme propadanja: preti mu beda, ako ve nije u
nju zapao, ima novane potekoe i nee moi da
odgovori svojim obavezama, ne usuuje se da jede
jer nee moi da plati hranu, a njegova ena i deca
e stii do prosjakog tapa...;
354
teme neizleivosti: melanholik je nepokolebljivo
ubeen da ne moe da izbegne to stanje propadanja
za koje je odgovoran i koje je neizleivo, ta god on
sam inio i ta god da se za njega ini; on ne samo
da ne zasluuje negu, nego ni sva ta nega nema
nikakvog dejstva;
hipohondrine teme*: melanholik pati od raznih
tekih i, sasvim sigurno, neizleivih poremeaja, ali
ako i dovodi u pitanje funkcionisanje i integritet
svog tela, onda to ne ini zato to je bolestan, nego
pre zato to je grean;
teme pasivne persekucije*: izazvao je opravda-
nu osudu, srdbu i neprijateljstvo osoba koje se
ponaaju neprijateljski prema njemu, ali e pravda
usliiti njihove albe i osuditi ga... Ove ideje greke,
ljage ili greha koje se nalaze u osnovi melanholine
slike, sutinski su povezane sa drutveno-kulturnom,
naroito judeo-hrianskom sredinom; u drugim
kulturama, odgovarajue patologije se izraavaju
na drugi nain: nedostojnost i krivica ustupaju mes-
to temama persekucije*, opsednutosti*, hipohon-
drije*...
d) Duevni bol i melankolina uverenja izazivaju ne-
zadrivu elju i neprestano traganje za smru, te
postoji izuzetna opasnost od samoubistva*:
samoubilaki raptus je pri tom najei i najo-
pasniji oblik, nepredvidiv impuls na vrhuncu duev-
nog bola ili u toku neke ranojutarnje nesanice;
ali isto tako esto dolazi i do samoubistva sa
predumiljajem, paljivo razraenog i obavljenog
neverovatno lukavo: poto vrhunskom spretnou
uspava budnost svoje okoline umirujuim ponaa-
njem i recima, pacijent prelazi na in pri najmanjem
poputanju nadzora;
najzad, esto je i kolektivno samoubistvo, kao
altruistiki homicid, u kome melanholik odvlai u
smrt lanove svoje porodice, smatrajui ih ukalja-
nim grekama za koje sebe okrivljuje.
Samoubistvo je najvei rizik i stalna opasnost svakog
melanholinog stanja; ono moe da se dogodi:
u svakom trenutku napada, a posebno su po-
godna tri momenta: na poetku napada, ponekad
ak i kao uvod u napad, i tada je samoubistvo
nerazumljivo za okolinu, zatim u trenutku kada
nestaje psihomotorna inhibicija, i najzad, u za-
vrnom momentu napada, upravo onda kada pri-
metno poboljanje navodi na poputanje nadzora
(melanholini repovi);
bez obzira na kliniki oblik melanholije (v. in-
fra): iako je rizik oigledan u hiperanksioznim obli-
cima, on nije nita manji u stuporoznim oblicima
gde raptus moe da grubo prekine stanje snane
inhibicije;
najzad, neke oblike ponaanja treba smatrati
ekvivalentima samoubistva: esto odbijanje hrane
i leenja, ili, rede, samosakaenje.
2) Psihomotorna inhibicija* je drugi karakteristian
element melanholine trijade; gubitak inicijative nije
ili nije samo logina posledica pesimizma:
355
on se ispoljava u oblasti delanja, kao i u oblasti
intelektualnog rada.
a) Ona je posebno izraena na psihikom nivou elja
za preuzimanjem inicijative i delovanjem je odsutna
ili bar veoma smanjena.
Usporavanje svih intelektualnih procesa i govor,
koji je polarizovan jedino na teme moralnog bola,
daju utisak opadanja efikasnosti i intelektualnog
siromatva mada su intelektualne sposobnosti ne-
taknute. Prijemivost za melanholine teme i afek-
tivna poremeenost uzrok su poremeaja rasuiva-
nja. Panju je teko podstai i zadrati. Pamenje
starih injenica je dobro, ali pamenje zbivanja iz
perioda od poetka napada esto je manjkavo. U
celini, intelektualne sposobnosti su ipak mnogo ma-
nje oteene nego afektivnost: melanholik nije vezan
za ambijent i okolinu, te odaje oseanje distance u
odnosima, s tim to na vrhuncu melanholinog sta-
nja ostavlja utisak istinske afektivne anestezije u
kontaktima sa drugima.
Duboko je pogoena i njegova moralna linost:
ona ne moe da dosegne najvie nivoe moralnog
postojanja, i mada melanholik priziva u svakom
trenutku moralne zakone, on je nesposoban da im
se povinuje. Samoiv je, njegovo oseanje odgo-
vornosti se izopauje u jalovo samooptuivanje, ne-
aktivan je i parazitski nastrojen, a svaka tenja
ka pozitivnom ponaanju zavrava se odustaja-
njem i preputanjem. Ponekad se uoava stvarni
hedonizam moralne patnje, obojen istinskim ma-
zohizmom.
b) Motorna inhibicija je isto tako izraena Iz nje
proizilazi totalna neaktivnost koja ponekad ide do
stupora; u najlakim oblicima, bolesnik ne prekida
delanje, ali, kako sam veli, a to je karakteristina
alba, sve radi, prisiljavajui sebe na to.
3) Anksioznost* je uvek prisutna, iako su njen in-
tenzitet i ispoljavanja u ponaanju promenljivi. Ona
je naroito izraena pri buenju i naglo obuzima
bolesnika u trenutku kada dolazi svesti, ili se, pak,
javlja u vie ili manje dugim i ponavljanim nale-
tima, esto izazvana nekim spoljnim dogaajem
ili razgovorom u kome se javlja kakva muna us-
pomena.
4) Skup fizikih znakova upotpunjuje kliniku sliku
melanholije; u njima, uostalom, nema nieg patog-
nomikog:
astenija* je ve pomenuta;
nesanica* je skoro stalna i ee se ispoljava u
drugoj polovini noi;
digestivni poremeaji su isto tako esti, praeni
anoreksijom koja brzo moe da dovede do vrlo
vidnog mravljenja, a saburalno stanje digestivnih
puteva esto vodi u konstipaciju. Kod ene je uobi-
ajena amenoreja.
Takode se uoavaju somatske preokupacije, pre sve-
ga usmerene na bolove i neurovegetativne poreme-
aje (glavobolje, rahialgije, gastralgije, palpitaci-
je...), a na osnovu njih se razvijaju hipohondrine
MELANHOLIJA
teme. Ispitivanje moe jo da otkrije stanje kar-
dio-vaskularne hipotonije ili hipertonije, zavisno od
klinikog oblika melanholije, inhibiranog ili anksi-
oznog. Isto tako, tetivni refleksi mogu biti snieni ili
pre blokirani stanjem stalne miine napetosti; u
drugim sluajevima pacijent, naprotiv, pokazuje mi-
inu hipotoniju. Izvesne osobenosti simptomatolo-
gije, koje se ponekad zapaaju, dovode do individu-
alizacije klinikih oblika koji se razlikuju od uobia-
jenog oblika ili ve opisane obine melanholine
depresije.
1) Prema odgovarajuoj jaini simptoma u melan-
holinoj trijadi, razlikujemo tri situacije:
a) Fizika i psihika aktivnost se usporava do sta-
nja krajnjeg apragmatizma i potpune inertnosti
koju prati vie ili manje potpuni mutizam*, a po-
nekad ak i gatizam*: re je o stuporoznoj me-
lanholiji.
b) Nasuprot tome, postoji anksiozna ili agitova-
na melankolija; u tom obliku, anksioznost* je u
prvom planu klinike slike, ne daje vie bolesniku da
predahne i ovaj ivi u stalnom stanju aktivnog
bola, mune agitacije, smetene hiperaktivnosti, iz-
gubljenosti i oajanja. Samoubilaki rizik je tada
veoma veliki.
c) U sumanutoj melankoliji, pesimistike preoku-
pacije i prethodno opisane melanholine teme do-
bijaju na irini i neverovatnosti, to ih ini istin-
skim sumanutim* idejama. Ove teme mogu biti vi-
e ili manje organizovane u obliku sumanutog ne-
giranja tela (nema vie stomaka, krvi u sudovi-
ma, mozga), ak i samog postojanja, bolesnika ko-
ji veruje da je ve mrtav; nema ni njegovih bli-
njih, nema vanjskog sveta (svet ne postoji, nitavi-
lo je svuda); tome su sline ideje prokletstva, enor-
mnosti, besmrtnosti, koje su naroito izraene u
Kotarovom sindromu*. Melanholina sumanutost naj-
ee sadri brojne patoloke interpretacije. Ona je
ponekad obogaena halucinacijama ili, ee, ul-
nim iluzijama: bolesnik uje kako se govori o nje-
mu, kau da e biti pogubljen, podiu giljotinu,
duh nekog dragog bia mu prebacuje zbog njego-
vog ponaanja...
2) Treba individualizovati jo dve klinike slike:
a) Oblici larvirane ili kamuflirane, maskirane me-
lanholije, koja se izraava somatski ili psihiki, za-
htevaju paljivo ispitivanje pacijenta jer, mada su
znaci diskretniji, ponekad teko uoljivi, postoji isti
samoubilaki rizik kao i u istim melanholinim
stanjima.
b) Najzad, meovita psihoza*, koja istovremeno ob-
jedinjava melanholinu i maninu semiologiju, po-
stavlja teke dijagnostike probleme, to vai i za
leenje; ona je, meutim, vrlo retka.
PATOGENEZA, PSIHOPATOLOGIJA
Jo uvek se vrlo malo zna o patogenezi melanholi-
nih stanja. Dve postojee struje se vie upotpunjuju
nego to se suprotstavljaju:
MELANHOLIJA
1) Bioloka struja je najstarija (crna u) i osta- izgubiti voljeni objekt ako popusti svojim kanibal-
je jedna od oblasti psihijatrije gde se najvie istrau-
je. Tako su bili opisani brojni poremeaji (elektroli-
tiki, hormonski...). Poev od . Delea (J. Delay),
smatra se da u regulisanju timikog funkcionisanja
naroito uestvuju srednjomodani centri. Savreme-
nim radovima dominira monoaminergika hipoteza:
pokuaji meusobnog povezivanja klinikih i farma-
kolokih dejstava psihotropa koji deluju na raspolo-
enje naveli su na postulaciju o deficitu centralnih
monoaminergikih transmisija. Israivanja se danas
proiruju na druge sisteme neurotransmisije, naroi-
to peptidergike, na eventualne membranske ano-
malije . . . Bilo kako bilo, osnovna potekoa je u
tome da se utvrdi da li ti razni poremeaji dovode
do timikog poremeaja ili samo svedoe o nekoj
primarnoj nepravilnosti sasvim druge vrste. Genet-
ska otkria istovremeno donose drugi pristup koji
mnogo obeava, bar kad je re o izvesnim oblicima
melanholije.
2) Psihopatoloka struja
. Dele, koji se trudio da prodre u strukturu tog
afektivnog poremeaja, smatra da je melanholija
zapravo regresija*, disolucija* timikih funkcija, i to
onih najrazraenijih, to jest najviih moralnih i dru-
tvenih kategorija koje otprilike odgovaraju Frojdo-
vom Nad-ja* [Mirova (Mier) katatimija], ostavlja-
jui slobodan prostor niim afektivnim instancijama
(holotimija) koje u ovom sluaju predstavljaju na-
goni smrti i razaranja. Ova koncepcija objanjava
kliniku bliskost melanholine i manine strukture,
budui da je ova poslednja takode rezultat katatimi-
ke disolucije praene holotimikim oslobaanjem, ali
u tom sluaju prilog nagona ivota i ekspanzije.
Fenomenoloki pristup* melanholiji dovodi, meu-
tim, do toga da se ona ne svodi na posledice nekog
iskljuivo afektivnog poremeaja. A. Ej (H. Ey) je
smatra vremensko-etikim razgraivanjem. Izua- godina, koji pre toga nije patio od depresije, ali je
vanje anticipacije* kod takvih bolesnika jasno poka-
zuje regresiju moralne svesti, nesposobne da se izvu-
e iz jednog oajnikog egoizma i odsustva svakog
aktivnog ponaanja, usmerenog ka budunosti, os-
tvarujui onu prazninu apsolutnog, onu vrtogla-
vu provaliju koje se, prema Fon Gebatelu (Von
Gebsattel), nalaze u samom sreditu melanholinog
iskustva.
Za Frojda, melanholija, kao opravdana ucveljenost
(alost*), znai gubitak voljenog objekta, doivljen
u vidu narcisistike* regresije koja, po Abrahamu,
odgovara drugom oralnom stadijumu. Melani Klajn
(Melanie Klein) opisuje depresivnu poziciju, nor-
malnu kod deteta posle 4. meseca, koja obino
nestaje krajem prve godine, ali je melanholija znak
njenog ponovnog pojavljivanja: dete koje je u pre-
thodnom stadijumu (paranoidna* pozicija) shva-
talo majku fragmentarno, suprotstavljajui dobar
objekt ravom, postaje sposobno da prepozna jedin-
stvenu majinu sliku u kojoj konvergiraju libidne i
destruktivne pulzije: ono tada osea strah da e
356
skim agresivnim pulzijama, koje je, uostalom, doi-
velo kao grene (. Siter).
KLINIKI PRIKAZ
Melanholija je mentalni sindrom koji se moe sresti
u dva oblika.
1) Melanholija manino-depresivne psihoze* Tu se
melanholija javlja u svom najtipinijem vidu. Ona
evoluira u vidu napada, koji su nekada trajali od
est meseci do jedne godine (ako se izuzmu klasini
hronini oblici), s tim to izmeu tih napada postoje
slobodni intervali, obino dugotrajni (ak i deset
do petnaest godina) tokom kojih je mentalno stanje
normalno. Dananje trajanje leenih napada iznosi
od etiri do est nedelja. Ovi napadi mogu da se
smenjuju sa maninim napadima (bipolarni oblik) ili
da se ak sa njima kombinuju. Nije uostalom ret-
kost da se neko hipomanino stanje javi nekoliko
dana pre ili posle perioda depresije ili, pak, u obliku
inverzije raspoloenja tokom timoanaleptikog le-
enja. Odsustvo maninih napada karakterie uni-
polarni oblik (recidivirajua melanholija). U stvari,
izvesni autori rado proiruju pojam manino-depre-
sivne psihoze, obuhvatajui njime, naravno, klasine
oblike periodinih endogenih distimija, bipolarne i
unipolarne, ali isto tako i obino osamostaljene
oblike u kojima se autentian melanholini napad
moe javiti jedan jedini put u ivotu, nakon nekog
tunog dogaaja, te izgledati kao njegova neposred-
na posledica (reaktivna melankolina psihoza), ili se
kasno javiti (involutivna melanholija); tako bi ove
razne slike objedinjavala genetska, simptomatoloka,
psihopatoloka, biohemijska i terapeutska obeleja.
Pojam involutivne melanholije ipak ne treba potpuno
izbaciti iz upotrebe. On oznaava jedno endogeno
depresivno stanje kod subjekta starog preko 45-50
obino opsesivna ili senzitivna premorbidna linost;
simptomatologijom dominira izrazita intelektualna
neefikasnost (koja moe pogreno da dovede do
dijagnoze o demenciji), snana anksioznost (ea je
agitacija nego usporenost) i izrazita hipohondrija (sa
estim sumanutim idejama: upravo u involutivnoj
melanholiji nailazimo na Kotarov sindrom*). Ona
tei hroninosti (hronini oblici) i nekada se smatra-
lo da ima lou prognozu; danas znamo da je u veini
sluajeva izleiva timoanaleptikom terapijom i da
je posebno osetljiva na sizmoterapiju.
2) Simptomatske melanholije:
U razvoju hroninih psihoza, shizofrenije* ili pa-
ranoje*, moe da se pojavi melanholija; sve ee se
sreu zdruene simptomatologije sumanutosti i dep-
resije, postavljajui delikatne dijagnostike i terape-
utske probleme. Ova stanja mogu biti sekundarna u
odnosu na intenzitet sumanutih, anksioznih ideja,
ideja ugroenosti ili oseanja krivice; ona mogu isto
357
tako da budu povezana sa psihodinaminim i/ili
farmakolokim promenama do kojih dovodi leenje
neurolepticima.
Melanholija se javlja i tokom razvoja deficitarnih
stanja (naroito senilnih demencija*), moda u vezi
sa sveu o poremeaju.
ista melanholina stanja mogu takoe da obe-
lee poetak ili da komplikuju evolutivni tok organ-
skih oboljenja, mada je najee re o konfuz-
no-melanholinim* napadima ili o disforikim pro-
menama raspoloenja. Bilo kako bilo, ova stanja se
zapaaju u sledeim sluajevima:
neuroloka oboljenja: tumori mozga*, degenera-
tivne bolesti, cerebro-vaskularni insulti, kranijalne
traume*, infekcije* (progresivna paraliza*)...;
endokrinopatije (bolesti nadbubrene* i tireoid-
ne lezde*, puerperijum*...);
opta oboljenja (tuberkuloza*, kancer*, hemo-
patije*, kolagenoze, oporavak od infektivnih boles-
ti...);
intoksikacije (alkoholizam* i druge toksikomani-
je*), naroito posle leenja od fizike zavisnosti;
njima su slini napadi koji se javljaju u zavrnoj fazi
kura za mravljenje;
izvesni lekovi (rezerpin*, lekovi protiv visokog
krvnog pritiska, neuroleptici*, psihostimulatori*,
kortikoidi*, izonijazid* . . . ) .
TERAPIJA
Melanholija zahteva hitno psihijatrijsko leenje, ug-
lavnom simptomatsko.
1) Izriito se nalae hospitalizacija sa strogim nad-
zorom zbog znaajnog samoubilakog rizika i suvie
sporog delovanja timoanaleptika. Ona isto tako
omoguava da se bolje ocene ozbiljnost i razvoj
melanholinog sindroma koji se odraava u poreme-
ajima ponaanja, apetita, spavanja... Ona, najzad,
pospeuje uvoenje i kontrolu odgovarajue terapi-
je-
2) U simptomatskim melanholinim depresijama
treba primeniti etioloko leenje.
3) U antidepresivnoj hemioterapiji se koriste:
naroito imipraminski antidepresivi*. Ako nema
kontraindikacija, leenje moe da zapone parente-
ralnim putem, uz postepeno poveavanje doze, s tim
to se na prve znake poboljanja (osam do deset
dana proseno) nastavlja oralnim putem. Efikasnost
ovih lekova je nesumnjiva u veini sluajeva, pod
uslovom da se odabere antidepresiv prilagoen kli-
nikoj slici, prepie u efikasnim dozama (150 do
200 mg imipraminskog ekvivalenta) i u dovoljno
dugom periodu (bar dve do tri sedmice). Pod nadzo-
rom moraju biti tolerancija leka i sporedna dejstva,
rizik od samoubistva (klasini prestanak inhibicija) i
rizik od promene raspoloenja (naroito izraen u
manino-depresivnoj psihozi). Posle timike norma-
lizacije, ovo leenje e morati da se nastavi vie
meseci uz postepeno smanjivanje doze;
MENINGITIS, GNOJNI
ponekad novi antidepresivi: bilo da su slini
predhodnima ili originalna jedinjenja, ovi najnoviji
lekovi su znaajni zbog blaih neeljenih dejstava;
nije se, meutim, pokazalo da je njihova efikasnost
konstantnija ni brzina delovanja vea. Podleu istim
pravilima recepture;
rede (to je moda neopravdano) inhibitori mo-
noamin-oksidaze, prvenstveno zbog praktinih po-
tekoa vezanih za njihovu upotrebu.
4) Obino se sa anlidepresivima udruuju sedativi i
anksiolitici*, trankvilizatori, a naroito neuroleptici.
U prvo vreme, ovo leenje omoguava da se ublai
pacijentova strepnja, da se smiri njegov moralni bol
(uz rizik da se moda i zamaskira) i da mu se
povrati san. Ono potom neutralie anksioznost koju
ponekad ponovo aktiviraju izvesni antidepresivi, te
ograniava rizik od prestanka inhibicija. Ono, naj-
zad, omoguava da se predupredi eventualna pro-
mena raspoloenja. U tim uslovima nije korisno
prepisivati hipnotike.
5) Efikasnost elektrokonvulzivne terapije (EKT)* je
spektakularna i skoro konstantna; obino je dovoljno
est do devet seansi da se koriguje depresivno raspo-
loenje, sa tri elektrooka sedmino, uz kurarizante i
optu anesteziju. Indikacije za tu terapiju su i dalje na
snazi, bilo da se primenjuje odmah (u najozbiljnijim
sluajevima ili kad su antidepresivi kontraindikovani)
ili kasnije, ukoliko se leenje pokae bezuspeno.
6) Litijumove soli* nemaju antidepresivno dejstvo;
one mogu da se prepiu u toku ili u zavrnoj fazi
melanholinog napada, sa profilaktikim ciljem, kada
je taj napad posledica manino-depresivne psihoze.
7) Deprivaciju spavanja* preporuuju izvesni autori.
8) Psihohirurgija* moe da se pomene samo u isto-
rijskom smislu, s tim to su indikacije za nju bile
uvek izuzetno retke (hronine anksiozne melanholije
koje su pokazale otpornost na razne terapije).
9) Psihoterapijski* pristup je neophodan poev od
prvih znakova poboljanja melanholinog stanja; to
podrazumeva ponovno uspostavljanje bolesnikovih
veza sa okolinom (naravno, ne dolazi u obzir predu-
zimanje psihoterapije analitikog tipa pa ak ni
razmatranje njene eventualne kasnije indikacije za
vreme akutne faze). Meutim, ovu psihoterapiju je
vrlo esto teko nastaviti posle ozdravljenja, jer
pacijent uopte ne izraava takav zahtev kad napad .
proe i povrati se preanje stanje.
. Siter i .-M. Lemoan
MELITOKOKCIJE v. Bruceloze
Melita ostrvo Malta i gr. kokkos, zrno
MENINGITIS, GNOJNI
od gr. menin, meningos, meninga, modanica i lat. pus,
puris, izluevina, od putere, smrdeti
Njegova uestalost je i dalje znatna uprkos nesum-
njivom napretku terapije antibioticima. Ovim nazi-
MENINGITIS, TUBERKULOZNI, I SEKVELE
vom se oznaava infekcija meningi i kimeno-mo-
danog likvora vrlo razliitim bakterijama. Naroito
napada decu i odojad.
U sluaju primarnog meningitisa, klice mogu da
prodru preko krvi ili kroz nos i drelo (meningoko-
ke, pneumokoke, Pfajferovi ili piocijanus bacili).
Sekundarni meningitis je obino komplikacija neke
prethodno postojee infekcije usled zagaivanja
okolnog tkiva otitis*, mastoiditis*, sinuzitis*, povre-
da kalvarije ili baze lobanje, malformacija central-
nog nervnog sistema i njegovih omotaa, metastaza
nekog plunog, pleurnog, endokarditikog, intesti-
nalnog ili genitalnog arita, hirurka inokulacija).
Re je o gnojnom arahnoiditisu sa endovaskulariti-
som i trombozom arahnoidnih sudova.
Kliniki poetak je nagao, posle pritajene inkubacije,
sa glavoboljom, tipinim povraanjem, drhtavicom,
naglim porastom temperature, ukoenou potiljka,
preosetljivou koe i obnubilacijom. Svi ovi znaci
se pojaavaju dajui poznatu kliniku sliku, svest
moe da bude bar delimino ouvana, s tim to se Na anatomsko-patolokom planu, izuzev meninge-
smenjuju faze agitacije i faze torpidnosti. Infektivni
sindrom je najjasniji. EEG pokazuje prisustvo sporih
talasa sa maksimumom na slepoono-potiljnom delu.
Hemogram je isti kao u sluaju velikih infekcija.
Lumbalna punkcija potvruje dijagnozu jer je izvae-
na tenost mutna i gnojna, sa naglaenom polinukle-
ozom, visokom proteinorahijom i smanjenom gliko-
rahijom. Neposredno ispitivanje ili zasaivanje kultu-
re e ukazati na klicu, uzronika oboljenja.
Mogue su sve klinike slike, od blage do perakutne
forme. Pomenimo oblik kod odojeta sa klinikom
slikom koja nije uvek jasna i gde ponekad jedino
lumbalna punkcija omoguava da se postavi dijag-
noza.
Etiologija omoguava da se otkriju brojni uzronici
bolesti. Najee se ipak radi o meningokokama i
pneumokokama.
Meningokoknom meningitisu (Meningokokcije*) ili
cerebro-spinalnom meningitisu klasinih autora (80%
sluajeva) esto prethodi rinofaringitis. Infektivni
sindrom je posebno izraen, purpura esta. Leenje
antibioticima daje dobre rezultate.
Na drugom mestu po uestalosti je pneumokokni
meningitis (10%). Njegov poetak je nagao, infektiv-
ni sindrom teak, a esti su koma, konvulzije, neu-
roloki znaci u aritu. Prognoza je i danas loa (25
do 35% smrtnih sluajeva uprkos leenju).
Haemophilus influenzae je uzronik meningitisa to-
kom dve prve godine ivota i znaci su manje izraziti.
Ovaj meningitis ima u 8 do 12% sluajeva smrtni
ishod, a i kod izleenih mogu ostati neuropsihijatrij-
ske sekvele.
Uzronici mogu isto tako biti i sve crevne klice,
stafilokoka, streptokoka, piocijanus-bacil, listerije
(sve ee). Leenje se pre svega zasniva na snanoj korelacija lezija i sekvela. U stvari, ove poslednje e
terapiji antibioticima venskim i lumbalnim putem, a
izbor antibiotika zavisi od uzronika.
M. Poro
358
R. BASTIN et J. FROTTIER, Meningites purulentes, Encycl.
med. chir. Neurologie 17160 A 10, 1-1970; E. PlLLY,
Maladies infectueuses, Lille, Crouan et Roques, 1982.
MENINGITIS, TUBERKULOZNI, I SEKVELE
od gr. meninx, meningos, meninga, modanica i lat.
tuber, tumor
Nekada je bilo veoma teko postaviti pozitivnu
dijagnozu tuberkuloznog meningitisa u sluaju ne-
kih klinikih slika psihijatrijskog tipa. Posle pojave
antibiotika, ovo oboljenje, nekada smrtonosno u
100% sluajeva, najee se leci, ali ponekad po
cenu psihijatrijskih sekvela.
Iako je njegova uestalost znatno opala, kao, uosta-
lom, i uestalost svih oblika tuberkuloze, tuberku-
lozni meningitis nije nestao, a naroito se javlja kod
osoba koje potiu iz zemalja u razvoju. Naroito je
est u zavrnoj fazi neke izolovane primarne infekci-
je ili prilikom rasejavanja ospi.
alnog eksudata, treba istai uestalost hidrocefalusa
i vaskularnih lezija.
Psihijatrijski znaci tuberkuloznog meningitisa u razvoju
Pre vidljivog ispoljavanja bolesti, vrlo esto dolazi
do psihomotorne usporenosti sa apatijom, adinami-
jom, abulijom, afektivnom ravnodunou. Re je o
banalnim znacima svake tuberkuloze koji bi morali
da je nagoveste. Na nesreu, ona se javlja naroito
kod iseljenika koji ive sami i slabo se izraavaju.
Kod mentalnih bolesnika, koji su takoe esto izlo-
eni tuberkuloznoj infekciji, ovi znaci se esto pripi-
suju psihijatrijskom poremeaju.
Kasnije, bolest moe da pone veoma izraenim
psihijatrijskim znacima. To moe biti sindrom kon-
fuzije, nastup sumanutosti (bouffee delirante), a
ponekad i delirium tremens kod alkoholiara.
U svim tim sluajevima treba posumnjati na dijag-
nozu tuberkuloznog meningitisa zbog prethodnog
pogoranja opteg stanja (sa klasinom kombinaci-
jom: anoreksija-mravljenje-amenoreja) i skoro stal-
nom grozniavou. Vrlo esto postoje zdrueni ne-
uroloki znaci.
Treba napomenuti da tuberkulinske probe mogu
biti negativne, isto kao i rentgenski snimak. Pregled
onog dna ima veliki znaaj [otkrivanje prisustva
Buiovih (Bouchut) tuberkula] a za njim treba da
usledi lumbalna punkcija koja omoguava postav-
ljanje prave dijagnoze. U dananje vreme, tomoden-
zitometrijom moe tano da se odredi znaaj lezija.
Psihijatrijske sekvele tuberkuloznog meningitisa
Kao i u sluaju svake cerebralne lezije, treba napo-
menuti da ne postoji striktna anatomsko-klinika
zavisiti i od prethodne linosti subjekta i od reakcija
okoline, naroito kod deteta: vrlo esto e kod njega
sekvele biti posredna posledica bolesti, naroito
359
zbog delovanja dugotrajne hospitalizacije na njegovo
afektivno stanje. Podsetimo da antituberkulozna
sredstva ponekad izazivaju psihijatrijske komplikacije.
Kod odrasle osobe su opisane razliite slike. Meu-
tim, sekvele su obino blage. One se naroito zapa-
aju ako je dijagnoza suvie kasno postavljena, lee-
nje kolebljivo, a teren ve oteen (mentalne bolesti,
alkoholizam). Tako su opisane srednjomodano-hi-
pofizne sekvele (bulimija sa ponekad udovinom
gojaznou, poremeaji ponaanja, dipsomanija).
Opisane su i dementne pojave. Neke od njih su
mogle biti povezane i sa razvojem hidrocefalusa sa
normalnim pritiskom*.
Kod deteta je glavna sekvela intelektualno zaostaja-
nje, naroito ako se bolest pojavila u prve tri godine
ivota. Ono moe biti ozbiljno, praeno srednjo-
modano-hipofiznim manifestacijama, poremeaji-
ma karaktera, ponekad ak i nedvosmisleno psiho-
tinim poremeajima. Hidrocefalus i komicijamost
ponekad pogoravaju kliniku sliku.
Treba naglasiti da do ovih sekvela u dananje vreme
dolazi mnogo rede u razvijenim zemljama, kada se
oboljenje adekvatno i blagovremeno leci: ovo znai
da u sluaju svakog neobjanjivog poremeaja op-
teg stanja, naroito kod subjekata sa faktorom
rizika (imigranata, alkoholiara, mentalnih bolesni-
ka) i akutnom psihijatrijskom slikom, treba razmot-
riti mogunost ove dijagnoze.
.-P. Iber
MENINGO-ENCEFALITIS v. Encefalopatije in-
fektivnog porekla i Meningitis, gnojni
MENINGOKOKCIJE
od gr. meninx*, meningos, meninga, modanica i kok-
kos, zrno
Meningokoka naroito izaziva gnojni meningitis*
ije najtee oblike prati purpura fulminans sa po-
zitivnom hemokulturom i likvorom bogatim kli-
cama.
Ona je takoe izaziva septikemije, sa meningealnim
sindromom ili bez njega (ispoljenim ili skrivenim).
Uostalom, u gnojnom meningitisu sa meningokoka-
ma, septikemijsko stanje postoji u 20 do 30% slua-
jeva to pokazuju purpura, splenomegalija, artritis.
Stanje toksiko-infektivnog oka, endotoksikog,
zdrueno sa sindromom intravaskularne koagulacije
koja je diseminovana, esto prestavlja inauguralan i
dramatian oblik. Neki sluajevi se ispoljavaju od-
mah jednom meningo-encefalitikom slikom: agita-
cija, nastupi sumanutosti, (bouffees delirantes), de-
zorijentacija, poremeaji svesti, konvulzije.
Sem leenja infekcije, koje se sprovodi hitno i jakim
sredstvima i ija je efikasnost neosporna (trideset
miliona jedinica penicilina G ili ampicilina dnevno),
treba primeniti i simptomatsko leenje oka ili ence-
falitikih manifestacija.
M. Poro
MENOPAUZA
MENOPAUZA
od gr. men, mesec dana, mene, Mesec (otud meniaia,
menstruacija) i pausis, zastoj, prestanak
Prestanak menstruacije je najoiglednija pojava u
skupu promena koje se normalno deavaju u geni-
talnoj fiziologiji ene, u periodu dugom desetak
godina, izmeu 45. i 55. godine starosti.
Prestanak menstrualnog ciklusa ima za svaku enu
posebno znaenje u zavisnosti od kulturne ili su-
bjektivne vrednosti koja se pridaje menstruaciji i
njenim promenama, kao i od poremeaja koji esto
uz to idu, te egzistencijalnih i afektivnih preokreta,
tako estih u tom ivotnom dobu.
Drutveni i kulturni razvoj, napredak koji je u
novije vreme ostvaren sa hormonskom terapijom,
sve to doprinosi da veliki broj ena menja sliku o
sebi, u sopstvenim i u tuim oima. Danas menopa-
uzu doivljava ena koja moe da oekuje da e u
proeku iveti jo 25 godina, esto profesionalno
aktivna, puna stvaralake snage i arma koje treba
ouvati.
Bilo je pokuaja da se i kod mukarca opie pojava
jednog kritinog perioda u ivotu, analognog meno-
pauzi; opadanje genitalne aktivnosti (hormonske i
reproduktivne) kod njega nije tako strogo vremenski
omeeno (Andropauza*, Presenilnost*).
Poznato je da od mesene cikline aktivnosti jajnika
zavisi smenjivanje faza genitalnog ciklusa: estrogen-
ska faza, ovulacija, estro-progesteronska faza, men-
struacija.
Aktivnost jajnika zavisi od gonadotropnih hormona
hipofize, LH i FSH, ije je luenje i samo podreeno
ciklusu koji zavisi od faktora hormonskog luenja
hipotalamusa (FSR-RF, LH-RF) i, preko mehaniz-
ma retrokontrole, od koliine hormona jajnika.
Faktori koji uslovljavaju poremeaj, a potom zaus-
tavljanje tog biolokog sata, nedovoljno su poznati,
ali kvantitativna analiza hormona, bioloke tehnike
uzimanja vaginalnog brisa i biopsije endometrijuma
omoguili su da se bolje odrede odnosi endokrinih
pojava i klinikih manifestacija.
Tako razlikujemo period predmenopauze koji esto
traje vie godina i ija je glavna odlika nedovoljno
luenje progesterona sa poremeajem ritma i obil-
nosti menstruacije (menometroragija), pre njenog
prestanka. Potom dolazi period potvrene menopau-
ze u kome preovladava nedovoljno luenje estroge-
na. Do prestanka menstruacije dolazi kada se kolii-
na estradiola odrava na 50pg/ml.
Ovo pomanjkanje estrogena se takoe ispoljava i
tzv. valunzima, kongestivnim vazomotornim naleti-
ma koji su, kad se deavaju nou, praeni znojenjem
i nesanicom; uz njih esto idu vrtoglavice i glavobo-
lje. Na mehanizam ovih pojava verovatno utie i to
to estrogenska cirkulacija ne vri frenaciju hipota-
lamo-hipofiznog sistema.
U periodu posle menopauze, skoro potpun nestanak
estrogena izaziva, na dui rok, trofike poremeaje
MENOPAUZA
koe i sluzokoe, naroito na vulvo-vaginalnom ni-
vou, to dovodi do smanjene vlanosti i dispareuni-
je. Evoluciju hormonskog metabolizma ponekad
prati izvestan stepen virilizacije. Uz menopauzu idu
i promene u kostima (osteoporoza) sa reumatolokim
posledicama. Najzad, esto se javljaju i ateromi.
Psiholoki problemi
I kod jednog i kod drugog pola, poetak involucije
se ispoljava raznim pojavama u periodu koji se
naziva kritino doba, srednje godine, klimak-
terino doba, ime se naglaava znaaj te krize u
ljudskom ivotu.
Znaci krize su fizike, estetske, bioloke prirode.
esto se javljaju gojaznost, bore, seda kosa, poetak
dalekovidosti ili nagluvosti, visok pritisak i promene
u lipidima.
Slabljenje pamenja, opadanje matovitosti, radoz-
nalosti, panje postaju izrazitiji, to moe da se
odrazi na profesionalnu aktivnost; pojaavaju se
nestrpljivost, strepnja, nesanica, a opadanje dina-
minosti i radnog uinka mogu ponekad da idu do
blagog depresivnog stanja.
Ali u svemu tome postoje i neke pozitivne strane:
doba zrelosti je isto tako doba poveanih mogu-
nosti vrenja sinteze, odmerenog rasuivanja, uiva-
nja plodova iskustva, doba kada e nova investira-
nja sublimisati libidnu energiju u vidu novog siste-
ma vrednosti.
U takvom kontekstu, kada negativni i pozitivni
elementi mogu da se udrue ili smenjuju, nailazak
menopauze, koja oznaava nestanak plodnosti, es-
to e se pogreno doiveti kao kraj enstvenosti, i
jo gore, kao nesumnjiv znak bliske starosti i smrti.
Na fiziku menopauzu se nadovezuje ono to je Levi
Valensi nazvao moralnom menopauzom, a nije ret-
ko ni skriveno ili ispoljeno depresivno stanje.
Neuroendokrina neuravnoteenost sa vegetativnim i
cenestezijskim manifestacijama, poremeaji men-
struacije dovee do usmeravanja difuzne strepnje
na bojazni somatske prirode: strah od organske
lezije, naroito kancerozne (koji je, meutim, indi-
kacija za briljiv sistematski pregled), strah od trud-
noe, uvek ambivalentan, koji esto prikriva dubo-
ku elju da se ena uveri u dalje postojanje oplodnih
mogunosti.
U osnovi svega toga lei strah od starenja i smrti.
Ali on moe isto tako da se ispolji i ponaanjem
natkompenzacije, to moemo videti na brojnim
primerima. Neke ene se bore protiv depresije stal-
nim tvrenjem da se izuzetno dobro oseaju, dru-
tvenom, profesionalnom hiperaktivnou, potpu-
nom zaokupljenou raznim stvarima.
Kao odgovor na strah od gubljenja enstvenosti i
privlanosti, na povlaenje u sebe, na narcisistiku
povredu mogua je pojava strastvenog ponaanja,
burnih ljubavi, esto u protivrenosti sa ranijim i-
votom. To je isto tako period kada ivot udvoje mo-
e da se razvija razliitim ritmom; harmonian nasta-
vak seksualnog ivota uveliko zavisi od toga kakav
360
je bio do tada, od raspoloivosti partnera i od
naina doivljavanja tog perioda. U stvari, veliki
udeo u svemu tome imaju drutveni i kulturni fakto-
ri, status ene u drutvu i porodici, to sve uslovlja-
va mogunosti da ena prevazie tu krizu.
Menopauza moe da bude samo prolazan dogaaj
za enu koja pored drutvenog i profesionalnog
ivota ima zadovoljavajui seksualni ivot i srena je
kao majka. Kod drugih ena, ona moe da oznai
kraj njihovih povlastica i vanosti, kako u odnosu
na njih same, tako i u odnosu na drugog, a njihovo
oseanje beskorisnosti moe biti dramatino. Utoli-
ko pre to sve te potekoe oteava odlazak dece,
njihovo stupanje u brak, starenje roditelja.
Meutim, upravo tada status bake prua mogunost
za investiranje u novu situaciju koja poveava ose-
anje line vrednosti i u drukija zadovoljstva.
Pojave koje smo opisali najee ostaju u okviru
psiholokih reakcija. Ali ponekad se u tom periodu
javljaju pravi psihiki poremeaji.
Bojazni somatske prirode mogu da budu povod za
hipohondrine jadikovke koje e ponekad dominirati
klinikom slikom u celini. Iza astenije, anksioznosti
i poremeaja sna, esta blaga depresivnost moe da
ustupi mesto autentinoj depresivnoj epizodi. Ona
odraava potekoe u bolnom procesu (rad alosti)
kakav predstavlja prilagoavanje novoj fiziolokoj,
psiholokoj i emocionalnoj ravnotei tokom onoga
to i dalje predstavlja kritinu fazu u ivotu koju
Helen Doj (Helene Deutsch) poredi sa adolescen-
tnom fazom.
Postojala je tenja da se u posebna svojstva menopa-
uze ubroje histerine, opsesivne manifestacije, akutne
psihoze ili sumanutosti sa hroninim razvojem, uz
naglasak na erotomanskim temama ili ljubomori.
U sluajevima manino-depresivne psihoze, u vreme
menopauze esto dolazi do maninih ili depresivnih
napada, ili, kasnije, do pojave takozvane involutivne
melanholije*.
Meutim, treba biti vrlo obazriv pri uspostavljanju
uzrono-posledinih odnosa menopauze i takvih kli-
nikih slika. U teenju tegoba menopauze treba
najpre, na osnovu opteg, ginekolokog, biolokog
klinikog pregleda, postaviti pitanje eventualne indi-
kacije za korekciju endokrinih poremeaja. Vrlo
shematski posmatrano, u supstitutivnom hormon-
skom leenju se koriste:
progestativi (u periodu menometroragija);
estrogeni, koji su vrlo efikasni u pojavama poput
tzv. valunga;
njihovo objedinjavanje u profilaksi menopau-
ze sa ciljem prevencije genitalnih, kotanih, atero-
matskih poremeaja kao sekundarnih pojava koje
prate prestanak aktivnosti jajnika;
obavetavanje o prirodi poremeaja, hormonskim
terapijama i njihovom cilju uvek je neophodno, kao i
kliniki i bioloki nadzor.
Psihike smetnje, est motiv odlaska kod lekara,
takoe treba razmatrati u svakom posebnom sluaju:
361
leenje sedativima ili umerenim anksioliticima
bie esto korisno, tim pre ako su izraene anksioz-
nost i nesanica;
depresivnost e, ako je znaajna, biti indikacija
za leenje antidepresivima (Depresija*);
uvek je neophodna psihoterapijska pomo koja
e uzeti u obzir sve mnogobrojne faktore koji igraju
ulogu u datoj situaciji.
M. Poro
M. POROT, La Psychologie medicale du praticien, Pari,
PUF edit, 1976.
MENTALNA ANOREKSIJA
od lat. mens, duh i gr. an-, privativni prefiks i orexis,
apetit
Naziv mentalna anoreksija valja zadrati za jedan
sindrom koji odlikuju tri osnovna simptoma: ano-
reksija, gubljenje teine, amenoreja i jedno posebno
duevno stanje. Suprotno miljenju nekih autora
[Kremine (Cremineux)], ovaj se sindrom mora razlu-
iti od ostalih oblika odbijanja hrane kojima uprav-
lja jedna psihoza to se oituje u sumanutim idejama
o trovanju, melanholiji i ostalim vidovima negativiz-
ma (Odbijanje hrane*).
I. ISTORIJAT
Lasegu (Lasegue), ako ne jo Mortonu (1689), du-
gujemo prvi opis ovoga sindroma, 1873. godine. On
je sainio potpunu kliniku sliku; njegova glavna
studija oslanjala se na osam sluajeva. Nazivajui
ovaj sindrom histerinom anoreksijom, priklonio
se idejama svoga vremena o velikoj neurozi. Njegov
najvaniji opis imao je naroitu zaslugu to je te-
meljno rasvetlio psihologiju ovih bolesnika, kao i
psihiku interakciju porodine sredine.
Tako rei u isto vreme, jedan engleski kliniar,V.
Gal (W. Guli), izneo je zapaanja iste prirode, ali
pod nazivom apepsia hysterica.
Godine 1883. Iar (Huchard) je naziv histerina
anoreksija zamenio nazivom mentalna anoreksi-
ja i taj je naziv ostao i danas.
S jedne strane, era endokrinologije a dubinska psi-
hologija, s druge, otvorile su nove vidike kad je
re o ovom patogenetskom problemu, kao to e-
mo kasnije videti, premda je, ipak, kao najvaniji
etioloki inilac, zadrana izvesna abnormalna men-
talna dispozicija.
II. KLINIKI OPIS
U najklasinijem obliku, mentalna anoreksija poga-
a devojke izmeu 15 i 20 godina koje postupno
smanjuju svoju ishranu bez nekih valjanih razloga,
ili govore o neodreenim bolovima u stomaku, su-
bjektivnim slabostima. U poetku ove restrikcije
mogu biti selektivne, odnosei se na izvesnu katego-
riju namirnica, da bi ubrzo postale opte i progre-
MENTALNA ANOREKSIJA
sivne, dovodei brzo do pothranjenosti i gubljenja
teine i do 2 3 kg meseno. Istinsko gubljenje apeti-
ta obino se javi tek posle izvesnog vremena.
Tvrdoglavost ovih bolesnica, koja je utoliko vea
to porodica vie insistira na uzimanju hrane, do-
vodi ih ne samo do odbijanja hrane ve i do ve-
tog skrivanja namirnica, tajnog izazivanja povraa-
nja, zloupotrebe laksativa i purgativa, katkada i do
prekomernog fizikog vebanja (paradoksalna ak-
tivnost), pri emu su sve ove manifestacije, pune
neumoljive tvrdokorne logike, rezultat odlune na-
mere da se hrana ili odbije ili da se sprei njeno
korienje.
Najvaniji i stalni simptom, koji se javlja jo na
poetku, prethodei ak i gubljenju teine, jeste
amenoreja. Potpuna, trajna, koja nekada moe da se
produi i posle klinikog izleenja anoreksije, prae-
na je jo nekim somatskim poremeajima: arterijska
hipotenzija, usporenost pulsa i disanja, pojava hlad-
nih ekstremiteta. Laboratorijska ispitivanja esto ot-
krivaju hipoglikemiju sa snienjem krivulje provoci-
rane hiperglikemije, porast holesterola i opadanje
koliine estrogena u urinu.
Pregledi raznih drugih specijalista (gastroenterologa,
ftiziologa, ginekologa), kao i radiografska i labora-
torijska ispitivanja, i dalje daju negativne rezultate;
sve medikamentne i endokrinoloke terapije nailaze
na neuspeh, sve dok psihijatar, kome se obino
obraa na kraju, ne uspe da nametne svoju odluku o
izolovanju.
Laseg je vrlo dobro opisao tri faze preplitanja psi-
hosomatskih inilaca kod ovakve bolesnice. U prvoj
fazi, navodei smetnje u digestivnim organima, ona
izjavljuje: Ne mogu da jedem zato to mi nije
dobro; zatim, u drugoj fazi, tvrdoglavost se uko-
renila i ona, na navaljivanje okoline, primeuje:
Nita me ne boli, znai, zdrava sam. Apetit se
smanjuje zato to oko nje raste zabrinutost ili pre-
tnja; lekareva nespretnost moe da je navede da se
jo upornije dri takvog stava; bolesnica moe pru-
iti dokaz dobre volje probajui ono to joj se
ponudi, ali odbija da ode dalje od prvog zalogaja.
Prekomerno navaljivanje dovodi do prekomernog
opiranja; blokirano samoljublje poinje da joj za-
branjuje svaki ustupak, jer ona nee da prihvati
prekor kako bi voljom mogla da prevazie svoj
otpor ako bi to htela. Bolesnica tada svoj stav
sistematizuje poput nekih duevnih bolesnika i pre-
staje da trai argumente. Trea faza, meutim, do
koje dolazi posle godinu ili dve ove bolesne perseve-
racije, odlikuje se pravim stanjem kaheksije, bledi-
lom tegumenata, refrakcijom abdomena, amenore-
jom i pravom astenijom koja bolesnicu vezuje za
postelju. U teim sluajevima, stanje kaheksije moe
sniziti telesnu teinu ispod 50% njene poetne vred-
nosti. Ukoliko se propusti povoljan trenutak za
lekarsku intervenciju, usmerenu ka nunom odvaja-
nju od porodine sredine, posledica ovakvog stanja
moe da bude i smrt.
MENTALNA ANOREKSIJA
III. PATOGENEZA
Zadugo se mentalna anoreksija smatrala udljivo-
u, koketerijom, fiksnom idejom, histerijom*, pa
ak i simulacijom*. U toku poslednjih decenija,
endokrinologija i psihoanaliza zaduile su nas tani-
jim i manje povrnim saznanjima.
A) ENDOKRINI INIOCI
Postojala je tenja da se mentalna anoreksija poisto-
veti sa kaheksijom hipofize, tako da je Bikel (Bic-
kel), iz eneve, opisao hipofiznu mravost ija
simptomatologija podsea na mentalne anoreksije.
Njih, meutim, ne treba dovoditi u vezu, kao to su
neki inili, ni sa pravom Simondsovom (Simmonds)
boleu, progresivnim organskim oboljenjem sa ne-
izbenim smrtnim ishodom, praenim atrofijom hi-
pofize, niti sa ihenovim (Sheehan) postporoajnim
sindromom.
Pojave mravosti hipofiznog porekla vrlo dobro rea-
guju na intenzivnu hormonsku terapiju, to nije
sluaj u istoj mentalnoj anoreksiji.
Ima mnogo autora koji se slau da ipak posto-
je meoviti ili prelazni sluajevi kod kojih se ue-
e hipofize ne moe porei, ali je po svoj prilici
sekundarno, naknadno i isto funkcionalno: ameno-
reja, hiperholesterolemija [Kosa (Cossa)]. Uoena je,
tavie, i inverzija klinike slike, hiperoreksija i iz-
vestan adipozo-genitalni sindrom koji moe da usle-
di za mentalnom anoreksijom [Giro (Guiraud), iz
Monpeljea].
U stvari, vrlo je verovatno da jedan isti fiziopatolo-
ki mehanizam, sa seditem u diencefalonu, pravoj
psihosomatskoj raskrsnici, u isti mah remeti funkci-
onisanje hipofize i instinktivno-afektivni ivot. .
Dele (J. Delay) je za pomenuto oboljenje uveo naziv
juvenilna endokrino-neuroza.
. Dekur (J. Decourt), koji je ovome problemu
posvetio zanimljive radove, predloio je naziv ado-
lescentna psihoendokrina kaheksija. Oslanjajui se
na prouavanje trideset dva pojedinana sluaja,
ovaj autor smatra da se ovo oboljenje izraava
naporedo na podruju psihikog i endokrinog,
pri emu se poremeaj psiho-afektivnog ivota u
velikoj meri mesa sa endokrinom neravnoteom,
u onoj meri u kojoj se ova dva inioca udruuju
da bi obrazovali linost. Jo dodaje: Hormon-
ski poremeaj se vrlo rano izrazi amenorejom ko-
ja je esto prvi kliniki znak, i koja je, izgleda, od-
raz nedostatka luenja luteostimulina iz hipofize,
sekundarnog u odnosu na poremeaj hipotalamu-
sa, dok je luenje folikulo-stimulina i kortiko-stimu-
lina normalno.
Pa ipak, u teim produenim oblicima, praenim
kaheksijom, moe se docnije javiti i hipofizo-korti-
ko-nadbubrena insuficijencija. Ovo se moe doka-
zati doziranjem hormona.
362
B) PSIHOLOKI INIOCI
Dubinska znaenja mentalne anoreksije mogu se
dobro razumeti jedino na osnovu prouavanja od-
nosa prema ishrani u toku dejeg razvoja. Fiziolo-
ka potreba, glad, ukljuuje i psiholoke vrednosti.
Odnos prema ishrani je socijalizovan. Durenje dete-
ta koje privremeno odbija da jede, trajk glau,
obredni post, voljno ograniavanje hrane radi zado-
voljenja nekih estetskih zahteva, odraz su normal-
nih, dobrovoljnih, privremenih i reverzibilnih stavo-
va, povezanih sa afektivnim, socijalnim, etikim sta-
vovima, koji se doivljavaju u funkciji neke konkret-
ne situacije ili nekog legitimnog ideala; patoloki
odnos prema ishrani moe biti aktuelan i svestan,
vezan za frustracije uslovljene dogaajima ili pore-
meajima u porodinoj sredini; on isto tako moe
biti arhajski i nesvestan, njegov izvor nalazi se na
prvim stupnjevima instinktivno-afektivnog razvoja.
Preplitanje i rezonancija svesnih i nesvesnih motiva-
cija nalaze se u osnovi psihogeneze mentalne ano-
reksije.
Porodice se rado pozivaju na neki emocionalni ok,
neko sentimentalno razoaranje, neiju smrt, neus-
peh u koli kao na jedini uzrok pojave ovog sindro-
ma. A u stvari, tu je re o iniocima koji su pojavu
ubrzali, otkrivajui dublje poremeaje.
Porodina sredina bolesnice od mentalne anoreksije
Odbijanje identifikacije s majkom
Porodica obolele od mentalne anoreksije najee je
zatvorena, ivi pod staklenim zvonom, bez irenja
afektivnih veza, u njoj esto tinjaju brani problemi,
mada je prividno sve u redu.
Otac najee kao da ne postoji, mlitav je, povuen,
bezbojan, nesposoban. Slika oca odve je slaba,
tako da dolazi do karencije autoriteta (na koju su
Siter i Luoni skrenuli panju) i do nesigurnosti,
usled nedostatka slike mukarca, neophodne da bi
devojka normalno upotpunila svoje emocionalno
sazrevanje. Nerazreavanje edipovske krize izraava
se preteranom fiksacijom za oca, uz agresivno pona-
anje prema majci.
Dostizanje samostalnosti iziskuje od devojice iden-
tifikaciju sa nekim enskim idealom koji, po optem
pravilu, predstavlja majka. Sve to moe da pred-
stavlja prepreku za ovu identifikaciju u stanju je da
dovede do psihikih poremeaja i to posebno do
mentalne anoreksije. Odbijanje identifikacije s maj-
kom moe da se objasni time to se ona erki ne
dopada, iz fizikih ili psihikih razloga. esto auto-
ritarna, odve zatitniki nastrojena, sklona perfek-
cionizmu i preterivanju, vodei vie rauna o fizikoj
udobnosti svoje keri nego o njenom afektivnom
zadovoljenju, vrlo stroga ili brina, majka devojke
obolele od mentalne anoreksije ni u kom sluaju ne
doputa njen razvoj niti njeno identifikovanje sa
363
nedovoljno cenjenom slikom majke. Dodajmo i to
da su majke bolesnica od mentalne anoreksije dosta
esto korpulentne, to moda u izvesnoj meri i
objanjava izbor ovog simptoma.
Razliiti pomenuti mehanizmi mogu da se svedu na
jednu sredinju temu koje bolesnica, uostalom, nije
svesna: odbijanje da se postane ena. A postati ena
znai postati polno odreeno bie.
Odbijanje seksualnosti
Prihvatanje injenice da je ena namee devojci dve
obaveze: s jedne strane, mukarevu penetraciju u
toku polnog ina i, s druge strane, njenu posledicu,
trudnou.
Svesno ili nesvesno odbijanje jedne od tih dveju
obaveza moe biti ishodite nekog afektivnog kon-
flikta iz koga se raa mentalna anoreksija. Ipak,
bilo bi suvie jednostavno da se zadovoljimo time da
apsorbovanje hrane identifikujemo sa seksualnom
penetracijom, a odbijanje da se dobije na teini sa
strahom od trudnoe. Narodski zdrav razum, kao i
psihoanaliza, istakli su tu udnu analogiju izmeu
oblasti seksualnosti i ishrane. Erogene zone su prvo
oralne, zatim analne, pre nego to postanu genital-
ne. Mentalna anoreksija odojeta moe da poslui
kao dokaz za postojanje ove pojave. .-P. Sartr
ukazuje na tu gadnu srodnost ljubavi i hrane.
Glagol baiser na francuskom ima dvosmisleno
znaenje (ljubiti i obljubiti). Seksualni apetit je
izraz koji se svakodnevno upotrebljava. Posle meno-
pauze, neke ene prenose na hranu zadovoljstva
koja vie ne mogu da dobiju na seksualnom polju.
Usta i vagina jesu dve upljine obloene sluznicom, i
histolozi su primetili da elije usne sluznice trpe
promene paralelne promenama na sluznici vagine,
tokom menstrualnog ciklusa.
Razumljiva je delimina slinost anoreksije i povra-
anja. Odbijanje seksualne penetracije koju simboli-
zuje unoenje hrane logino dovodi do odbacivanja
hrane ukoliko penetracija nije mogla biti izbegnuta.
Sa ovim odbijanjem da se postane ena moe se
poistovetiti i odbijanje da se enom i dalje ostane,
kao i elja za povratkom u jedno stanje infantilnos-
ti, kod nekih starijih bolesnica od mentalne anorek-
sije koje, posle gubitka neke bliske osobe, nestanka
predmeta ljubavi, naglo izgube jedini razlog iz kog
su prihvatale svoju enstvenost.
elja za produenjem detinjstva
U nekim drugim sluajevima, napokon, injenica da
devojka postaje enom ne odbacuje se sama po sebi,
ili sa razloga njenih seksualnih posledica, ve prosto
stoga to primorava dete da napusti jedan stadijum
na kome ono eli da se zadri. Ova elja, uostalom,
moe savreno da se pridrui prethodnim. Moe, na
primer, biti reci o nekoj vrsti ljubomore prema
mlaem detetu u porodici, o mrnji prema majci
koja to dete vie voli, o elji da se identifikuje s
MENTALNA ANOREKSIJA
njim. Ponekad to moe biti i elja devojke da se
identifikuje sa nekim deakom iji joj se porodini
ili drutveni status ini poeljnijim od njenog, to
objanjava pojavu odbijanja telesnih oblika koji iz-
raavaju enstvenost.
Miso (Michaux) i gospoda or-ane (Georges-Ja-
net) istakli su uestalost mentalne anoreksije u dru-
tvenoj kategoriji devojaka skromnog porekla koje
su, po obrazovanju, mogle da postignu drutveni
poloaj vii od onoga koji su imale po roenju
(uiteljice, sekretarice, mlade glumice). Njihova
tenja ka intelektualizmu navodi ih na odbacivanje
materijalnih dobara, posebno hrane. Jedna od na-
ih bolesnica kojoj je prijateljica zamerila to je
zanemarila tu stranu, imala je karakteristian odgo-
vor: Ja se hranim itanjem. U odnosu na porodi-
cu, ovakve osobe obino gaje dva protivrena osea-
nja: zahvalnost za rtve uinjene radi njihovog dru-
tvenog uspona i izvesnu nelagodnost, katkada udru-
enu s prezirom, zbog nedovoljne obrazovanosti
njihovih roditelja.
IV. RAZNOLIKOST KLINIKIH SLIKA
Svaka mlada bolesnica ima, izmeu ostalog, karak-
terne i konstitucionalne dispozicije koje, zavisno od
sluaja, utiu na razlike u ispoljavanju odbojnog
stava: to moe biti duevna zaostalost*, hiperemo-
tivnost*, sklonost ka shizoidiji* i paranoji*, histeri-
na* napetost praena nadmenou ili malicioznou,
ponekad periodina konstitucija, pri emu napad
anoreksije predstavlja prvi ekvivalent depresije*.
Prognoza i terapija, kao i budunost bolesnice, zavi-
se od strukture linosti. Zbog toga je znaajno
ispitati je na vreme, a Mori Poro je pokazao od
kolikog znaaja u tom pogledu moe biti Rorahov
(Rorschach) test.
Sa svoje strane, . Diran (Ch. Durand), u psiho-
genetskom pogledu, deli mentalne anoreksije na vie
oblika: neurotine, psihotine i konfliktne, a svaka
iziskuje posebnu terapiju.
Mentalne anoreksije mogu se javiti i kod odras-
lih lica, ali uvek enskog pola; kod mladih tek udatih
ena, emocionalni sukobi u braku, izvestan bovari-
zam*, a ponekad i perverzna malicioznost* u odno-
su na supruga mogu izazvati reakciju anoreksije
(beanje u bolest).
Pedijatri su opisali jednu mentalnu anoreksiju
odojeta koja se javlja prilikom odbijanja od maj-
inih grudi, promene u nainu ivota, promene
dojilje i, uopte uzev, neprilagoenog ponaanja
okoline, naroito majke, tako da je potrebno le-
iti nju da bi se izleilo dete [Boper (Beaupere) i
Fransoa (Francois), 1963]. Zapaena je i mentalna
anoreksija kod dece izmeu tri i est godina staros-
ti koja se javlja prilikom roenja malog brata ili
sestre (strah od emocionalne frustracije). Dva po-
slednja primera najbolja su ilustracija i dokaz da
mentalna anoreksija predstavlja instinktivno-afek-
tivnu reakciju.
MENTALNA DEBILNOST
Mentalna anoreksija kod mukaraca, u svom os-
novnom obliku, mnogo je reda nego mentalna ano-
reksija devojaka [3 do 10 deaka na 100 devojica,
prema Kuperniku (Koupernik) i Dekuru (Decourt),
1963], ali je i mnogo tea. U njenoj osnovi lei
oseanje krivice izazvano buenjem puberteta i ona
predstavlja svojevrsno samokanjavanje [Alije (Alli-
ez) sa sar., 1954]. Obino se razvija na terenu opsesi-
ja* i fobija* [Ber (Berges)]. Mnogi sluajevi odbija-
nja hrane svrstani pod etiketu mentalne anoreksije
kod mukaraca u stvari su duevna oboljenja sa
izraenim oralnim simptomom ili trajkovi glau,
pre nego vrlo izuzetan kliniki entitet koji prikazuje-
mo u ovoj odrednici.
Interesovanje naunika za mentalnu anoreksiju ni-
kako ne jenjava i stalno dovodi do novih radova
(pojedinane opservacije, monografije, simpozijumi,
itd.) koji samo istiu originalnost ovog oboljenja, a
da, do sada, nijedna od osnovnih klasinih injenica
u vezi sa njim nije dovedena u pitanje.
V. STAV KOJI VALJA ZAUZETI
Premda se pitanje izolovanja s vremena na vreme
preispituje, to je formula koja nam se ini, ako ne
najboljom, a ono najmanje ravom. Ona bolesnicu
od mentalne anoreksije odvaja od porodine sredine
i omoguuje preusmeravanje pulzija u nekoj neutral-
noj sredini; esto je to i jedina odluka koju valja
doneti... i odluka koja se nikada ne donosi.
Neki teki sluajevi gubljenja u teini mogu iziskivati
klinoterapiju; ovaj sluaj jeste redak, ali nije izuzetan,
tako da se predlae parenteralna ishrana radi op-
stanka. Izolovanje treba uvek da bude praeno i
pomognuto psihoterapijom (uloga lekara opte prak-
se u sklopu terapije nije na poslednjem mestu jer e
on u svojim rukama drati govor tela, ivota i smrti).
U okviru individualne ili grupne terapije moe se
razmotriti fantazmika elaboracija, ponekad prerano
protumaena, ali e se time uvek baviti onaj terapeut
ili terapeutkinja koji ne uestvuju u nadziranju teine.
Teinu uvek proverava neko lice koje pripada bolni-
koj ustanovi i koje uiva simbolian i stvaran ugled
(ef odeljenja, glavna sestra, itd.).
esto nije zgorega primeniti psihotropne lekove ija
indikacija, oigledno, nije u funkciji anoreksije kao
simptoma, ve strukture linosti koja stoji iza nje.
Mnogobrojna stanja psihoze upravo se otkriju po
anoreksinom ponaanju.
Napokon, za vreme hospitalizacije se treba pozaba-
viti i porodinom sredinom da bi se ublaile este
dekompenzacije jednog ili oba roditelja i obezbedili
bolji uslovi u budunosti. Izgleda da je potrebno da
se drugi tim strunjaka bavi porodicom, a ne onaj
koji se stara o osobi oboleloj od anoreksije.
A. i M. Poro i A.-. Kuder
J. DECOURT, Nosologic de l'anorexie mentale, Presse medi-
cale, 9. jun 1951, 797; A.-J. COUDERT, Les significations
dcs conduites alimentaires, Actual. Psychiatr., TV, 719,
364
1976; C. KOUPERNIK et HAGUENAU, Anorexie mentale
masculine, Group. fr. de neuro. psvchopathol. infant., 17.
jun 1963; M. POROT, Le test de Rorschach dans Panorexie
mentale, Algerie med., 1, str. 60, 1947; M. POROT, A.-J.
COUDERT et M. PLENAT, Les significations d'une anorexie
mentale, Rev. de med., 8. okt. 1973, br. 33, str. 2123-2130;
M.-P. SELVINI, Contribution a la pathologie du veu cor-
porel, Evol. psychiatr., jan.-mart 1967, str. 151; J.-P. VA-
LABREGA, Anorexie mentale, svmptome hysterique et sym-
ptome de conversion, L'inconscient, PUF, Pari, 1967, str.
133-176.
MENTALNA DEBILNOST
od lat. mens, duh i debilis, sakat, zaostao
Stanje koje se odlikuje ustaljenom i, barem delimi-
no, ireverzibilnom mentalnom deficijencijom (v. Oli-
gofrenija*).
Ova deficijencija nije dovoljna za definisanje linosti
debila i danas se radije govori o deficitarnoj organi-
zaciji ili deficitarnoj strukturi linosti. Time se nagla-
ava da je geneza debilnosti uslovljena mnogim
organskim, sociolokim, psiholokim iniocima i
ukazuje na njen ustaljeni karakter koji se opire
promenama.
Na klinikom planu, po tradicionalnoj klasifikaciji
zasnovanoj na IQ, razlikuje se:
teka debilnost: IQ nii od 30 ili idiotija*, IQ
30 50 ili imbecilnost*;
srednja debilnost: IQ 30 65;
laka debilnost: IQ 7 0 - 8 0 .
Treba napomenuti da IQ ukazuje na performancije
subjekta u nekom odreenom starosnom dobu, u
funkciji njegovih akvizicija uporeenih s akvizicija-
ma normalnog deteta istih godina u istovetnim so-
cio-kulturnim uslovima. On ne predstavlja nepos-
rednu vrednost inteligencije koja se moe priblinije
odrediti kvalitativnim prouavanjem sektora men-
talne aktivnosti ili procenom stupnja intelektualnog
razvoja pomou Pjaeovih (Piaget) testova.
U modernijim klasifikacijama se, zaelo, i dalje
pravi razlika izmeu teke debilnosti koju esto
prate razni hendikepi, ograniena autonomija i
drutvena adaptacija (intelektualna zaostalost*) i
lake debilnosti koja stavlja u pitanje adaptaciju na
kolu, ali koja putem odgovarajuih pedagokih
metoda (specijalna odeljenja, IMPRO, sekcija speci-
jalnog vaspitanja u okviru opteg obrazovanja)
omoguava osnovno kolsko obuavanje ili drutve-
nu adaptaciju na nivou skromne kvalifikacije.
Izmeu ove dve krajnosti, bilo bi poeljno uspostaviti
jednu klasifikaciju zasnovanu na psihopatolokim kri-
terijumima [Mizes (Mises)]:
a) harmonijske deficijencije: one odgovaraju tipi-
nim oblicima takozvane jednostavne ili endogene
debilnosti, to su esto evoluirani oblici za koje je, da
su blagovremeno otkriveni, mogla da postoji mo-
gunost terapeutske mobilizacije, ali koji na ovom
stupnju ve imaju stabilnu strukturu.
365
Razgovor s osobom koja pati od harmonijske defici-
jencije konkretan je i neposredan. Subjekt teko
doarava svoj unutranji ivot, svoje fantazme, ali i
svoju povest. Loe se orijentie u vremenu i prostoru
i u odnosu na sagovornika. Govor mu je oskudan,
izmenjen u svojoj funkciji optenja i u svojoj simbo-
likoj dimenziji. Siromatvo asocijativnih modaliteta
govori o okamenjenom mentalnom funkcionisa-
nju u kome samo pamenje moe imati izvestan
kvalitet. Kontakt je promenljiv, a emocionalna la-
bilnost klasina pojava. Mogu postojati instrumen-
talni poremeaji (praksije, govor) pogorani loim
korienjem jednog instrumenta koji je i sam defici-
taran te oteava reedukaciju. Psiholoki testovi po-
kazuju globalnu insuficijenciju i prilinu homoge-
nost pri prouavanju suptestova koji omoguavaju
kvalitativnu analizu raznih sektora mentalne aktiv-
nosti [tipa fVisc, Veksler (Wechsler), Belvi (Belle-
vue)]. Prouavanje porodine sredine esto otkriva
poremeaje na dva nivoa, sociokulturnom i emocio-
nalnom, usled kojih su investiranja i identifikacije
nestabilni i nedovoljni.
Testovi linosti [TAT, Patte-Noire (doslovno: Crna
apa), Rorah (Rorschach)], uprkos oskudnosti aso-
cijacija i projekcija, mogu da pokau tu nedovolj-
nost identifikacija, kao i preedipovske fiksacije.
Porodina i drutvena adaptacija je promenljiva,
postoji mogunost roditeljskih protivstavova od-
bacivanja ili preterane zatite dok je kod sa-
mog subjekta mogua pasivnost, zavisnost ili opo-
zicija, poremeaji ponaanja svih vrsta, tekoa an-
ticipiranja posledica nekih postupaka, naroito de-
linkventnih.
Terapija se uglavnom nadahnjuje pedagokim meto-
dama: reedukacija, specijalno kolovanje u nekoj
medicinsko-pedagokoj ustanovi ili specijalnim ode-
ljenjima;
b) disharmonijske deficijencije: intelektualna insufi-
cijencija se na razne naine preplie s instrumental-
nim poremeajima i poremeajima linosti u jednoj
evolutivnoj dimenziji zbog koje je, u terapeutskom
smislu, neophodna individualizacija tog okvira. Kod
malog deteta [Sul Krajzler (Soule Kreisler)], as
su u prvom planu elementi deficitarnog niza zajed-
no sa zaostajanjem u nekim akvizicijama i s rasko-
racima izmeu raznih sektora; instinktivne funkcije
i odnos majka-dete takoe su prilino poremeeni.
as, naprotiv, preovladavaju rani poremeaji odno-
sa majka-dete koji su odgovorni za oralno-alimen-
tarne i hipnike poremeaje, poremeaje ponaanja s
anksioznou ili za psihosomatska oboljenja. Treba
dobro proceniti evolutivnu disharmoniju i opasnost
od prelaska u stanje ustaljene debilnosti koja e se
sve vie pribliavati harmonijskoj debilnosti.
U tim disharmonijama se razlikuje, zavisno od mo-
daliteta evolucije objektnog odnosa, jedan psihotini
vid, no ija evolucija nee tei kao u sluaju po-
tvrene psihoze, i jedan neurotini vid s inhibicija-
ma, emocionalnom blokadom, ponaanjem poraza.
MENTALNA HIGIJENA
Naroito valja proceniti stepen elaboracije konflika-
ta i mogunost mobilizacije nekom psihoterapijom
da bi se omoguila odbrambena reorganizacija i
pulzivno investiranje u oblasti spoznaje i socijaliza-
cije. To e se najbolje ostvariti u nekoj medicin-
sko-psiholokoj ustanovi spoljnog tipa uz saradnju
roditelja u terapiji ili u nekom specijalizovanom
centru (CAMPS) s tim to malo dete treba da ostane
u porodinoj sredini. Razne vrste reedukacije, psi-
homotorna reedukacija ili reedukacija govora, bie
ukljuene u jedan program koji e biti terapijski
delotvorniji to bude blagovremeniji, i koji bi morao
da bude to pedagokiji ukoliko se njegovoj reali-
zaciji kasnije pristupilo (Intelektualna zaostalost*).
Zakon o orijentaciji hendikepiranih lica od 30. juna
1975. utvruje modalitete medicinsko-socijalne po-
moi koja se moe pruiti ovim osobama i njihovim
porodicama.
E. Se-Adiba
MENTALNA HIGIJENA
od lat. mens, duh i od gr. hygies, zdrav
Higijena moe da se definie kao skup naela i
aktivnosti iji je cilj ouvanje, poboljanje zdravlja
(renik Larus).
U psihijatriji, mentalna higijena ima za cilj ouva-
nje funkcije mozga odreivanjem pravila ponaanja
koja omoguavaju zajednici i svakom pojedincu da
postigne punu drutvenu efikasnost sa to manje
nervnog troenja. Njena aktivna uloga se sastoji u
profilaksi duevnog zdravlja. Ovu definiciju je
1926. godine dao doktor E. Tuluz (Toulouse) koji je
prvi leio duevne bolesti u otvorenim psihijatrijskim
odeljenjima*. Jo tada, pre vie od pola stolea, on je
bio svestan uticaja okoline na patologiju oveka i
namenio je mentalnoj higijeni bavljenje pojedincem,
s jedne strane, i zajednicom, s druge.
1) Da bi sauvao i usavrio svoju mentalnu higije-
nu, pojedinac, kao ljudsko bie, mora neprestano da
traga za valjanom ravnoteom izmeu some, to jest
tela, i psihe, to jest skupa psihikih fenomena koji
ga ini jedinstvenim. Stari adao zdrav duh u
zdravom telu nije nita izgubio od svoje ispravnos-
ti. Veoma su poznate loe strane sedenja te ih ne
treba naglaavati. Danas vidimo kako se razvio
doging, doao iz SAD, koji ima za cilj da razvije
disajne, srane, metabolike kapacitete... Ali esto
pogreno shvaena, ova nova moda prouzrokuje
infarkte i razne nezgode jer se ne potuje ravnotea
izmeu stvarnih mogunosti i tenji. Poput higijene
u najirem smislu reci, i mentalna higijena mora da
se usadi u najmlaem dobu. Izvesno je da slona
porodica, gde deca imaju takve roditelje sa kojima
mogu da se identifikuju, pospeuje i omoguava
razvoj harmonine linosti, zrele, uravnoteene i
sposobne, dakle, da se bolje odupre stresovima i
frustracijama u ivotu. Moe se tvrditi da karencije i
roditeljska nebriga igraju glavnu ulogu u genezi
MENTALNA INFEKCIJA
psihopatske linosti. Prema jednoj studiji M. Poroa
i saradnika iz 1959, koja se odnosi na 654 dece
sa poremeajima ponaanja, pokazalo se da su naj-
manje dve od tri porodice razorene. S. i E. Gluk
(Gluck) u Americi 1952. godine, gospoa ambar
de Lov (Chambart de Lauwe) u Francuskoj 1956,
dolaze do istih zakljuaka. Flavinji (Flavigny) je
nedavno procenio da se taj procenat kree od 70
do 80%.
Postoje vrlo dobro poznati faktori kao to su alko-
holizam i toksikomanija koji dovode do dubokih
poremeaja, pa i do propasti pojedinca. Pravilno
shvaena mentalna higijena je znaajno sredstvo u
borbi protiv onog to se obino naziva drutvenim
poastima.
Moda je manje poznat problem spavanja. Kolika
su deca postala zarobljenici televizije ispred koje
provode mnoge asove, otete od spavanja. Zbog
toga su u koli pospana, i to se odraava na rezulta-
tima u koli, iako se ne vodi dovoljno rauna o
takvim pogubnim stvarima. Na vaspitaima je da
o tome razgovaraju sa roditeljima. tavie, deca
gube naviku da itaju i da se sama obrazuju; kas-
nije e ona, zbog toga to su primala samo namet-
nuta i naprosto utisnuta miljenja, najee bez
ikakvog kritikog osvrta, izgubiti svaki smisao za
analizu, samoodreenje i samopotvrivanje. Kad
odrastu i dospeju na trite radne snage, preti opas-
nost da njihova mentalna higijena bude ozbiljno
poremeena. Slogan metro, posao, spavanje, svo-
jom ironinom konciznou, jasno izraava takve
potekoe. Pojedinac, uhvaen u zupanike maine, parikog okruga, sada je potpuno nestala, poto su
vie nema vremena niti da sebe pronae, niti da se
neko vreme prepusti matanju. Iscrpljen je radom i
prevozom, saobraajnom guvom, i preostaje mu
tek nekoliko sati nemirnog sna pre nego to po-
novo zapone rad. U tome je znaaj ergonomije*.
Vikendi i godinji odmori reprodukuju iste stresove,
na plaama je isti promiskuitet, na putevima ista
guva. ovek naposletku gubi svu svoju sutastve-
nost, to jest svoje sposobnosti za razmiljanje, ap-
strahovanje i matanje.
U tim uslovima se javlja anksioznost, depresivna
stanja usled iscrpljenosti, dekompenzacije svih vrsta
koje preobraavaju zdravu osobu u duevnog bo-
lesnika.
Upravo zato, za izvesne autore, mentalna higijena
ima tendenciju da postane sinonim profilakse poto
je istina da isti uzroci dovode do istih poremeaja.
Beskorisno je zato delovati dugorono na ove po-
slednje ako se ne izmene uslovi koji im prethode.
Tako se, na primer deava da subjekti, podvrgnuti
radnom ritmu od 3 x 8 asova i na putu dekompen-
zacije, povrate ravnoteu uz posao koji potuje nji-
hov bioloki ritam. Ovde jedna pravilnije shvaena
radna higijena omoguava bolju mentalnu higijenu.
Mogli bismo dati bezbroj ovakvih primera.
2) Pojedinac je u okviru zajednice neprestano izlo-
en agresijama svake vrste. Uticaj okoline grupisan
366
je oko dva parametra: habitata i prenaseljenosti.
Prenaseljenost zahteva podizanje velikih stambenih
naselja i izgradnju novih gradova to dovodi do
kretanja mase ljudi koja e se koncentrisati u stano-
vima izgraenim bez voenja rauna o njihovim
potrebama, gde postoji stalni problem buke. Stalna
buka od 20 decibela izaziva umor.
Ali prenaseljenost znai isto tako i promiskuitet
i izolovanost pojedinca u gomili. Prema P. Siva-
donu, mnotvo drutvenih odnosa, sa mnogobroj-
nim obavezama do kojih to dovodi, mora biti iz-
vor sukoba, i polazei od toga, psihoze. Vajt
(White) je utvrdio da najvei broj duevnih boles-
nika u SAD-u (2,5%) postoji u dravama gde vi-
e od polovine stanovnika ivi u gradovima sa vi-
e od 8.000 stanovnika, a P. ambar de Lov po-
kazuje da se patogeni fenomeni javljaju kao jas-
na indikacija kada je povrina stana ispod 8 ili
10 m2 po osobi, ili kada ima vie od dve osobe
po prostoriji.
Ve vie od trideset godina grade se gradovi-spava-
onice, vie ili manje udaljeni od radnog mesta, u
kojima esto nema kulturnih centara, zabavnih sa-
draja ili zelenih povrina. Vidimo isto tako kako se
stvaraju bande adolescenata i delinkvenata, kao i da
se sistematski upropauje ono to se smatra tuim
vlasnitvom.
U tim tekim uslovima, zajednica pokuava da se
odbrani od neprijateljske okoline, te vidimo kako se
mnoe razna udruenja. Pojava koja se nazivala
sarselizmom, po imenu grada Sarsela na severu
se svi stanovnici naposletku ukljuili u jedno ili vie
udruenja koja efikasno doprinose boljoj mentalnoj
higijeni. Tako aktivna uloga mentalne higijene pred-
stavlja mentalnu profilaksu. U tome je znaaj epide-
miolokih istraivanja. Mentalnu higijenu ne treba
brkati sa mentalnim bolestima; sasvim suprotno,
ona mora da omogui uslove da se one izbegnu na
svaki mogui nain. Otkrivanjem smanjene otpor-
nosti na psihogene faktore (psihiki i fiziki umor,
emocionalni okovi, stresovi svih vrsta, intoksikaci-
ja. ..) i blagovremenim leenjem poremeaja, ona
mora da predupredi i zaustavi razvoj psihopatolo-
kih stanja.
Vodei rauna o tome da ono to se obino naziva
napretkom tei da sve vie i vie otea prilagoava-
nje pojedinca drutvenom ivotu, shvata se sve vei
znaaj koji bi morao da se pridaje mentalnoj higijeni
kako bi se sauvao nedirnut kapital pojedinca, kao i
njegov potencijal.
A. Riu
MENTALNA INFEKCIJA
od lat. mens, duh i inficere, pomeati, isprljati, zagaditi
Neposredno prenoenje patolokih mentalnih sim-
ptoma od jednog pojedinca na drugog ili od jednog
pojedinca na vie njih.
367
Mentalna infekcija je samo jedan poseban sluaj
uobiajenih psiholokih fenomena kao to su su-
gestibilnost i podraavanje. Sve se najee svodi
na to da izvesni pojedinci sa slabom linou repro-
dukuju ponaanje koje ih je impresioniralo (krize
ekscitacije*, mistika* egzaltacija...). Ova pojava
se esto zapaa u zajednicama u kojima se nailazi
na duevne bolesnike (posebno u psihijatrijskim us-
tanovama).
Neki sluajevi mentalne infekcije posebno su zanim-
ljivi. U nekim okolnostima se mogao posmatrati
epidemijski oblik: umnoavanje, esto uznemirava-
jue, sluajeva histerije* i emocionalnih neuroza u
demoralisanoj vojsci; stereotipno reprodukovanje
histerinih manifestacija meu lanovima nekih sek-
ti ili razliitih grupacija (osobe s konvulzijama, iz
Sen Medara) ili u bolesnikim prostorijama [epide-
mija histerija u bolnici Salpetrijer u arkoovo
(Charcot) vreme; irenje neke mistike sumanutosti,
esto halucinatorne*, pod uticajem neke egzaltirane
osobe, kao to se to dogodilo poetkom ovog veka,
u Velsu Rog de Firsak (Rogues de Fursac)].
U indukovanoj psihozi* (la folie a deux), koju su
prvo prouili Laseg (Lasegue) i Falre (Falret), a
zatim Rei (Regis), pasivan lan prihvata sumanute
ideje aktivnog lana, snanije linosti (najee para-
noiara*), oponaa njegove reakcije, ponekad ima
iste halucinacije kao on. Ovaj fenomen se naroito
zapaa kad dvoje protagonista ive u bliskom i
stalnom kontaktu; njihovo razdvajanje je uglavnom
dovoljno za izleenje zaraenog subjekta.
. Siter i . Samijelijan
MENTALNA KONFUZIJA (Sindrom, stanje)
od lat. mens, duh i confundere, pomeati
Skup bolesnih stanja koja se odlikuju poremeajem
svesti promenljivog intenziteta (obnubilacija*) koji
moe da ide do stanja stupora bliskog komi*.
Ovaj poremeaj svesti veoma je promenljiv po
svom klinikom izrazu i vremenu trajanja; on se
kliniki izraava poremeenou mentalne sinteze,
vremensko-prostornom dezorijentacijom, raznim
mnestikim poremeajima, a ponekad i oneirikim
sindromom.
1. Istorijski gledano, francuski psihijatri XIX veka
postepeno su izdvojili pojam mentalne konfuzije iz
mase akutnih psihoza: manije*, melanholije*, nastu-
pa sumanutosti (bouffees delirantes* ) . . .
Pinel pravi razliku izmeu akutnog idiotizma i idio-
tije*. ore (Georget) odbacuje semantiku dvos-
mislenost i predlae termin stupidnost*. Godine
1851, Delaziov (Delasiauve) upotrebljava termin
mentalna konfuzija. aslen (Chaslin) daje ovom po-
jmu autonomnost, govorei o primarnoj mentalnoj
konfuziji, dajui time na znanje da se to oboljenje
prvenstveno odlikuje manje ili vie izraenom diso-
lucijom svesti; otada se pratea simptomatologija,
bogatija ili oskudnija, smatra kontingentnom.
MENTALNA KONFUZIJA
Rei (Regis) zainje etioloku fazu priznavi i, uos-
talom, prekomerno uoptivi toksino-infektivne uz-
roke. Napredak najraznovrsnijih dopunskih analiza
automatski je doveo do redukovanja oblasti infek-
tivnih etiologija i znatnog proirenja oblasti drugih
uzroka; isto tako, mnoge mogue etiologije mental-
ne konfuzije skoro se potpuno podudaraju s etiolo-
gijama kome.
Ova konstatacija dovodi do revidiranja prvobitnog
nozolokog pojma bolesnog entiteta te se danas vie
ne govori o mentalnoj konfuziji ve o sindromima kon-
fuzije; tako oni dobijaju svoje tano fizio-patoloko
znaenje oteenja svesti i vigilnosti. Ovakvo gledanje
na stvari ne spreava da se, kao to to ini A. Ej (A.
Ey), mentalna konfuzija predstavi kao psihopatoloki
model za razumevanje psihikog funkcionisanja; po-
znato je, na primer, da se organodinamska teorija*
najbriljantnije primenjuje ba na sindrome konfuzije.
Recimo ipak da, van Francuske, mentalna konfuzija
nikad nije stekla pravu autonomiju i da Anglosak-
sonci radije koriste pojam egzogena reakcija
[Bonhefer (Bonhoeffer), 1907].
2. S klinikog stanovita, poetak sindroma konfu-
zije najee je akutan ili subakutan, obino mu
prethodi period nesanice i glavobolje (koju je naro-
ito naglaavao Rei) i odlikuje se brom ili spori-
jom, manje ili vie potpunom disolucijom svesti.
Klinika slika sindroma zavisi od stepena poremea-
ja svesti, od odgovarajue etiologije i od mogue
pojave oneirikog* sindroma koji je karakteristian
za vie etiologija. Poremeaj svesti, o kome svedoi
bolesnikov tup i odsutan izraz lica, prvenstveno se
manifestuje slabljenjem mentalne sinteze deliminih,
nepotpunih perceptivnih i mnestikih elemenata, to
na kraju daje neku manje ili vie nekoherentnu
celinu. Panja, osnovni uslov trenutne percepcije,
refleksije i organizovanja miljenja tada se odlikuje
labilnou: pacijent jedva razume postavljeno pita-
nje i njegov odgovor se esto prekida pre nego to se
zavri, a na njega se esto parazitski nadovezuju
oneirike perceptivne iluzije.
Elaboriranje misli u vidu refleksija i sudova potpu-
no je uniteno. Snalaenje u vremenu i prostoru je
nemogue, kao i racionalno korienje mnestikog
kapitala; na povrinu samo isplivavaju maglovita
seanja, prizvana u svest bez reda, i ona, pomeana
s perceptivnim poremeajima, opravdavaju ustanov-
ljenu analogiju sna i sindroma konfuzije.
Poremeaj svesti, dezorijentisanost, amnezija tak-
vo je simptomatoloko trojstvo sindroma konfuzije.
Uobiajena je manje ili vie izraena agitacija, kao i
pratei poremeaji ponaanja.
Fiziki simptomi su promenljivog intenziteta: umere-
na hipertermija, saburalnost probavnih puteva, za-
tvor, oligurija; naroito je neophodno da se kliniki
i bioloki nadzire stanje hidratacije.
3. Kliniki oblici sindroma konfuzije vrlo su raznoli-
ki, zavisno od intenziteta poremeaja svesti, a u
izvesnoj meri i od etiologije.
MENTALNA KONFUZIJA
Torpidnosl moe biti u prvom planu slike, zame-
njujui agitaciju (ak nema ni oneirizma). Sindrom
konfuzije se tada naziva jednostavnim ili asteninim
i moe da se granii sa stuporom i komom.
Uz simptomatologiju konfuzije esto idu oneiri-
ke* manifestacije, polisenzorne iluzije, naroito vizu-
elne, kao i auditivne i olfaktivne, na koje ne treba
gledati kao na prave sumanute halucinacije, ve kao
na rezultat deliminog integrisanja pogreno percipi-
rane neposredne stvarnosti. Prisustvo oneirikog
sindroma daje jedan konfuzno-oneiriki obHk, koji
je ei u izvesnim etiologijama.
Naroito treba istai blae oblike sindroma kon-
fuzije koji se odlikuju brzom promenom intenziteta
poremeaja svesti: na mahove, vigilnost moe da
izgleda normalna i pacijent mirno uestvuje u kra-
em razgovoru; na momente, naprotiv, dolazi do
poremeaja svesti: pacijent je agitovan i njegov go-
vor postaje nepovezan i nekoherentan. Iako je teko
dijagnostikovati ove blae oblike, njihov znaaj je u
tome to pokazuju da sama priroda ovakvog pore-
meaja lei u disregulaciji vigilnosti i dubokom re-
meenju niktemeralnog ritma.
4. Ovakvo fiziopatoloko razmatranje pokazuje
mnogostrukost etiolokih oblika jednog klinikog
stanja na koje se danas vie ne gleda kao na entitet
nego kao na sindrom.
Ako nedostaje neki evokativni kontekst, etioloko
ispitivanje prvo uzima u obzir razne intoksikacije, na
prvom mestu alkohol* koji je u raznim okolnostima
odgovoran za pojavu sindroma konfuzije: akutno
patoloko pijanstvo*, delirium tremens*, Gaje-Ver-
nikeova encefalopatija* usled vitaminske karencije.
Meutim, nasuprot rasprostranjenom miljenju, po-
greno je smatrati psihopolineuritiki Korsakovljev
sindrom* sindromom konfuzije, poto dezorijentisa-
nost i mnestiki poremeaji tu nisu posledica pore-
meene vigilnosti.
Izvesne toksikomanije* (amfetamini, LSD, hai)
mogu da izazovu konfuzne manifestacije, isto kao
to je to mogue u nekim profesionalnim intoksika-
cijama ili intoksikacijama izazvanim nesrenim slu-
ajem (ugljenmonoksid, olovo, arsenik, ugljen-disul-
fid itd.).
Danas se naglaavaju intoksikacije lekovima, bilo
masivne, u samoubilakoj nameri, bilo hronine,
nastale akumuliranjem ili predoziranjem.
Kortikoidi mogu da izazovu jedan agitovan ili stupo-
rozan sindrom konfuzije, esto praen distimikim
poremeajima; ova komplikacija je ee posledica
promene pozologije nego to neposredno zavisi od
poveanja doze.
Tireoidna hormonoterapija, primenjena kriom u ci-
lju mravljenja, moe da izazove konfuzno stanje
praeno ozbiljnim neurovegetativnim poremeajima.
Disulfiram je est uzronik stanja konfuzije. Patoge-
neza takvih poremeaja esto je sloena i nadasve
raznolika: na poetku leenja, pod strogim medicin-
skim nadzorom, pojava sindroma konfuzije moe da
368
pokae postojanje hronine alkoholne encefalopati-
je; u ambulantnoj praksi, treba posumnjati na potaj-
no nastavljanje intoksikacije alkoholom.
Meu antiepilepticima, samo hidantoini prilino re-
dovno izazivaju konfuzivne manifestacije; u terapij-
skim dozama, barbiturati su retko u pitanju, ali kad
se koriste u kontekstu farmakomanije, u nekontroli-
sanim koliinama, mogu da izazovu barbiturno
pijanstvo. Sintetiki antiparkinsonici su ponekad
odgovorni za pojavu konfuzno-oneirikog sindroma
propraenog suvoom sluzokoe i povienom tem-
peraturom, to daje klasinu sliku beladonskog
pijanstva.
L. Dopa takoe izaziva stanje konfuzije, naroito
kod umno zaostalih osoba.
Pomenimo takoe anliamebna sredstva (emetin, ko-
nesin), antipiretike analgetike, hipolikemijante.
Na klasinu simptomatologiju digitalne intoksika-
cije ponekad se nadovezuje stuporozno stanje kon-
fuzije.
Meutim, danas su psihotropni lekovi prvenstveno
odgovorni za manifestacije konfuzije, bilo usled
predoziranja, bilo u samoubilakom kontekstu.
Trankvilizatori* i neuroleptici* mogu da izazovu
stuporozne manifestacije konfuzije: u sluaju anti-
depresiva*, sindrom konfuzije je ponekad praen
stereotipnom agitacijom.
Treba naglasiti izuzetno veliku osetljivost starih oso-
ba na agresiju lekovima, ak i kad je pozologija
umerena.
Mnoga oboljenja opteg tipa mogu u nekim razvoj-
nim fazama biti propraena sindromom konfuzije.
Pomenimo bubrenu insuficijenciju, dijabetes*, a
posebno periode hipoglikemije*, akutnu porfiriju*,
hepatinu encefalopatiju*, pankreatinu encefalopa-
tiju*, neke teke oblike hepatitisa.
Infekcije mogu dovesti do sindroma konfuzije u
vidu klasine febrilne sumanutosti, ee kod dece
i starih osoba.
Navedimo i virusne infekcije* (grip), rikecioze*,
brucelozu*, tifusnu groznicu*, malariju*.
U svojim teim oblicima, endokrine bolesti pone-
kad prouzrokuju manifestacije konfuzije: podse-
timo na pankreatinu encefalopatiju*, hiperpara-
tireoidije, insuficijenciju kore nadbubrene lezde*
u pretkomatoznim oblicima; naglasimo konfuziv-
nu torpidnost hipotireoidne kome ponekad prae-
nu vizuelnim oneirizmom i konfuzivnu agitaciju
koju u razliitim okolnostima izazivaju tireotok-
sike krize.
S endokrinim uzrocima treba povezati i stanja kon-
fuzije koja se sreu neposredno u postpartumu*;
endokrini i metaboliki uzroci takvih stanja danas
su ei od infektivnih etiologija.
Hidroelektrolitiki poremeaji su odgovorni za ve-
liki broj manifestacija konfuzije, koje se esto teko
otkrivaju jer do njih esto dolazi kod starih oso-
ba koje su ponekad skoro dementne; po pravilu
je re o vanelijskoj ili optoj dehidrataciji, pra-
369
enoj hipernatremijom. Ovaj poremeaj se usta-
ljuje u sluaju infekcije ili potajnog ograniava-
nja tenosti i hrane.
Brojne su konfuzivne manifestacije neurolokog, pre-
ciznije, encefalnog porekla: takav je sluaj s nekim
tumorima mozga* usled njihovog neposrednog delo-
vanja na mreaste strukture, ili usled razvoja intrak-
ranijalne hipertenzije*, isti je sluaj s kranijalnim
traumama* kad konfuzivna simptomatologija zame-
njuje komu ili joj prethodi, i tada, uostalom, ima
istu semioloku vrednost, jer, kao potpun gubitak
svesti, omoguava da se razgranii neki eventualni
slobodni interval. Sindrom konfuzije takoe moe
da se pojavi u toku meningitisa* svih vrsta i u toku
raznih encefalitisa*.
Sumrana stanja*, u stvari, predstavljaju prilino
kratkotrajne konfuzivne manifestacije; kad do njih
doe kod nekog epileptiara*, ona su u dvosmisle-
nom odnosu sa samim krizama, bilo da odgovaraju
pravoj psihomotornoj krizi, bilo da se manifestuju
izvan generalizovanih kriza. Sumrana stanja se ta-
koe mogu pojaviti naglo, u dramatinom kontek-
stu, kao konfuzivna reakcija na emocionalni ok: .
Siter je posebno prouio mentalne konfuzije emoci-
onalne prirode koje su se manifestovale u ratnim
neurozama* i poblie je odredio njihov odnos s
histerijom*.
5. Viestruk napredak terapije tokom poslednjih go-
dina, naroito u oblasti reanimacije, znatno je do-
prineo povoljnijoj i kra'oj evoluciji stanja konfuzije.
Akutni azotemini psihoencefalitis*, komplikacija
stanja konfuzije od koje se nekad strepelo, postao je
izuzetno redak; najavljuje ga naglo pogoranje men-
talnog stanja, hipertermija i klasian porast uree u
krvi, pod uticajem dehidratacije, hemokoncentracije
i autofagije usled gladovanja.
Tako je danas, izuzev komplikacija specifinih za
svaku etiologiju, evolucija sindroma konfuzije obi-
no jednostavna i po pravilu ne traje due od nekoli-
ko dana ili nekoliko nedelja.
Poboljanje stanja se najee najavljuje povratkom
sna i pravilnou niktemeralnog ciklusa, uz istovre-
meno produenje perioda lucidnosti i blae oscilacije
stepena vigilnosti.
Produena evolucija, ukoliko nije re o ozbiljnim ili
neizleivim oboljenjima, vie se uopte ne sree,
osim u sindromima konfuzije kojima poinju stanja
demencije ili kojima je proaran njihov tok. Eventu-
alno, ali vrlo retko, posle poetne konfuzivno-onei-
rike simptomatologije, ostaju maglovite postonei-
rike sumanute ideje, koje se odlikuju apsurdnou,
izolovanou i nepromenljivou. Na njih se obino
moe delovati incizivnim neuroleptikim leenjem,
kratkotrajnim i u umerenim dozama.
6. Zavisno od klinike fizionomije stanja konfuzije,
eliminisae se katatonini* ili melanholini* stupor,
polimorfne sumanutosti akutnih bouffees delirantes*
(nastupa sumanutosti) i pravice se razlika izmeu
manine* i konfuzivne agitacije.
MENTALNI AUTOMATIZAM
Argumenti ovakvog dijagnostikog postupka jesu
anamnestiki, kliniki i parakliniki. Ako se ne ot-
kloni sumnja na odreenu bolest, etiologiju, ispiti-
vanje se okree porodinoj prolosti subjekta u tra-
ganju za organskim anomalijama koje, u oblasti
mentalne konfuzije, moraju ostati glavna briga psi-
hijatra iji je poloaj tada blizak poloaju interniste.
7. Leenje sindroma konfuzije prvenstveno zavisi od
njihove etiologije, ali ne treba zanemariti ni simpto-
matsku terapiju koja je stvar zdravog razuma koliko
i medicinskog znanja:
Bolesnika treba izolovati u tihu, polumranu
prostoriju. ulne stimulacije, kao i uestalost klini-
kih ispitivanja, treba svesti na najmanju meru. An-
ksioznost* i agitaciju* treba ublaiti trankvilizatori-
ma* ili neuroleptikim sedativima koji se, zavisno
od klinikog stanja pacijenta, daju per os ili parente-
ralnim putem. Moe biti neophodno privremeno
uvoenje fizike kontrole da bi se izbegle traumat-
ske posledice agitacije u stanju konfuzije.
Lekari i bolniari stalno moraju voditi rauna o
ishrani i hidrataciji bolesnika u stanju konfuzije;
treba kontrolisati hidroelektrolitsku ravnoteu, i, u
sluaju potrebe, ponovo je uspostaviti pomou pra-
vilno doziranih rastvora; tako se moe izbei akutni
azotemini psihoencefalitis.
A. Poro i M. Plena
MENTALNI ANATOPIZAM
od gr. ana, obratno i topos, mesto
Mentalnim anatopizmom nazivaju se tekoe psiho-
loke ili psihijatrijske prirode koje se javljaju kod
subjekata preseljenih u drugu ivotnu sredinu [Kur-
bon (Courbon)].
A. Poro i /. Pelisje
MENTALNI AUTOMATIZAM
od lat. mens, duh i gr. automatos, onaj koji se pokree
sam od sebe
Mentalni automatizam moe se definisati kao neza-
visno i spontano funkcionisanje celokupnog psihi-
kog ivota ili jednog njegovog dela, izvan voljne
kontrole, nekada, tavie, i izvan kontrole svesti.
Postoji normalan psiholoki automatizam i patolo-
ki mentalni automatizam.
1) P. ane (P. Janet), ukazavi na to da automat-
ska aktivnost obuhvata sve oblike ljudske aktivnos-
ti, primenio je taj osnovni pojam na sve manifestaci-
je duevnog ivota. Izgleda da je Bergson znatno
proirio ovaj pojam, istiui da je uobiajena aktiv-
nost duha nia, automatska manifestacija, dok je
sloboda rezervisana za retke inove proete izves-
nom uzvienou.
Gotovo svi intelektualni procesi su, zapravo, podre-
eni reimu automatizma: asocijacije, slike, pame-
nje, profesionalne navike. Delimino mu izmiu: us-
MENTALNI AUTOMATIZAM
merena panja, raunanje, neke operacije razmilja-
nja i rasuivanja; meutim, ima autora koji u auto-
matizme svrstavaju i san, sanjarenje, rasejanost, in-
tuiciju, inspiraciju, ali ovu koncepciju ni izdaleka ne
prihvataju svi psiholozi.
2) Mehanizam mentalnog automatizma, u nekim
bolesnim okolnostima, dobija izuzetnu snagu i izra-
ajnost koje odlikuju neka naroita stanja: jedna na
granici normalnog, druga izrazito patoloka, po
svom determinizmu, izrazu i posledicama. U svim
ovim sluajevima, dotine manifestacije se, u neku
ruku, nameu subjektu i izmiu obuzdavajuoj moi
njegove volje.
U najtipinijim sluajevima, automatska aktivnost
odvija se u pravcu manje ili vie potpunog pomrae-
nja svesti. To je sluaj sa psihomotornim oblicima
paroksizma u epilepsiji* i sa nekim stanjima trau-
matske ili emocionalne konfuzije.
Proirenjem pojma, moe se smatrati da opsesivna*
kompulzija, mentizam*, kao i pojedini manini*
oblici ponaanja imaju automatski karakter.
Postoji, napokon, i jedna sasvim posebna forma
mentalnog automatizma, sindrom koji se sree u
osnovi mnogih hroninih sumanutih ili halucinator-
nih stanja i koji je u francuskoj nozologiji poznat
pod imenom Kleramboov (Clerambault) sindrom
mentalnog automatizma.
KLERAMBOOV SINDROM MENTALNOG AUTOMA-
TIZMA
Uputajui se, izmeu 1920. i 1926. godine, u pro-
nicljivu i tananu kliniku analizu hroninih haluci-
natornih sumanutosti*, ovaj je autor doao do ot-
kria poetnog i osnovnog mentalnog sindroma koji
prethodi sumanutim ili halucinatornim manifestaci-
jama. Bolesnik ima utisak da njegovim mozgom
neko upravlja, da u njega prodiru strane misli, da
njegov unutranji govor neko ponavlja, da njegove
misli i radnje neko komentarie i njima upravlja.
Ove udne pojave odjekuju u njegovoj glavi u obli-
ku stranih iskaza koje vie ne prepoznaje kao neto
svoje. Dolazi do pravog cepanja linosti do raz-
dora (. de Klerambo), Deposediranja (Levi-Va-
lansi (Levy-Valensi)].
Istinu govorei, opservirane pojave koje ovaj sin-
drom obuhvata nisu izmakle ni drugim kliniarima,
naroito je Segla (Seglas) majstorski opisao neke
njihove elemente nazvavi ih psihikim i verbomotor-
nim halucinacijama.
A) Simptomi
a) Poremeaji miljenja i unutarnjeg govora Subjekt
ima utisak da neko njegovu misao kazuje pre njega
ili je ponavlja (eho misli). Neko mu najavljuje sve
to e da uradi nagovetavanje radnji neka- tizma. Ipak, mentalni automatizam na kraju naje-
da su to pravi unutranji dijalozi; ili mu neko siste-
matski protivrei. Ovo upadanje u njegovo Ja ima
obeleje indiskretnosti koje ga iznenauje i ljuti; u
370
drugim sluajevima, biva naveden da govori ili po-
stupa protiv svoje volje, odnosno spreen da misli ili
deluje (inhibicija). Nekada u psihi doe do pravog
verbalnog ongliranja koje se razvija, eksteriorizuje
putem govora i pisanja: seckanje slogova, igre reci
na osnovu asonanci, navala reci, itd . . .
Meutim, pre ovog stadijuma u kome postoji tenja
ka verbalnom predstavljanju, . de Klerambo je
istakao i sam poetak sindroma koji se odlikuje
suptilnim mehanizmima, najpre apstraktnim, koji se
zatim sve vie primiu verbalnoj formi: apstraktne
intuicije, zastoji u miljenju, nemo promicanje uspo-
mena; ideo-verbalni procesi, komentarisanje postu-
paka i uspomena, pitanja, misli koje odgovaraju
same sebi, obino dolaze znatno kasnije.
. de Klerambo je sve ove pojave nazvao blagim
oblikom mentalnog automatizma. Svi ovi simptomi,
koji se prvi javljaju, mogu se dugo zadrati na tom
stadijumu, bez izrazitog reagovanja subjekta.
b) Auditivne halucinacije* Glasovi
U nastavku, najee se javljaju auditivne halucina-
cije, glasovi koji postaju razgovetni. Neizdiferen-
cirana u poetku, poremeena misao postupno pre-
lazi u auditivnu ili verbomotornu, i tada se javljaju
glasovi koje odlikuju verbalnost, objektivnost, indivi-
dualizovanost i tematizovanost. Autor uporno istie
nesenzornost ovih halucinacija; misao, koja postaje
strana, ostaje izdvojena i nije ulna.
c) Naknadni motorni i senzitivni automatizmi (tros-
truki automatizam )
esto dolazi do zdruivanja drugih automatizama:
motorni automatizmi: parazitski ili magijski gestovi
nametnuti subjektu, razliiti tikovi ili grevi, motor-
ni ili verbalni impulsi; senzitivni automatizmi: izuzet-
no este manifestacije cenestezije, prave halucinacije
opteg senzibiliteta (elektrina struja, torzije, zraci,
itd.). esto se ovi cenestezijski poremeaji odnose na
visceralne ili posebne osete (ugroenost nekih orga-
na, neuobiajene i bizarne genitalne senzacije).
B) Osnovna obeleja ovoga sindroma i njegova auto-
nomija
. de Klerambo je veoma naglaavao autonomni i
primarni karakter ovoga sindroma: sve to bi se
naknadno ubacilo u ovu sumanutu organizaciju bilo
bi samo sekundarni dodatak koji moe da olaka
objanjenje i tumaenje i koji se menja u skladu sa
karakterom ili mentalnom, odnosno afektivnom
konstitucijom subjekta.
Veoma je isticao i neutralni karakter ovog sindroma:
bolesnik mu esto prisustvuje kao pasivan posmat-
ra, katkada ga to i zabavlja. Deava se da doe i
do lake euforine ekscitacije; kada se ova ekscitacija
produi, moe dobiti ton erotizma, razigranosti,
ekspanzivnosti, emocionalnog i afektivnog automa-
e izazove oseanje neprijateljstva bolesnika iritira-
nog indiskretnou i protivreenjem, ironinou i
specifinom dijalektikom argumentacijom glasova.
371
C) Evolucija i prognoza
Semioloka vrednost
Ritam ideo-senzorne gradacije moe biti promen-
ljiv.
a) Sindrom mentalnog automatizma moe da traje
u istom stanju, zadravi se na svojim poetnim
stadijumima, sa neodreenom tenjom ka optimiz-
mu, sa poverenjem bolesnika prema lekaru i okolini.
Pacijent je polaskan, glasovi mu prave drutvo; u
najgorem sluaju, nerviraju ga neki dogaaji u
njemu samom, no koji nisu upereni protiv njega.
Nekada mu slue kao iskuenja koja s ponosom
savlauje (neki erotomani* ili idealisti). Ako je is-
tvremeno poremeena i afektivnost, moe doi do
prolaznih emotivnih i anksioznih paroksizama u
toku kojih su verbalni upadi ei, do epizodnih
hiperstenija ili blaih stanja pasije; otuda postoji
mogunost pojave remitentnih i paroksistikih obli-
ka.
b) Sindrom mentalnog automatizma je najee sa-
mo prva faza kronine sumanutosti*. Mentalni auto-
matizam predstavlja temelj na kome mogu nastati
vrlo raznoliki sekundarni oblici sumanutosti (perse-
kucija*, megalomanija*, erotizam*, misticizam*,
itd.). . de Klerambo naglaava da sumanutost
onda nije drugo do sekundarna reakcija jedne naj-
ee neoteene inteligencije na pojave koje potiu
iz njenog predsvesnog te predstavlja samo pridodatu
superstrukturu. Mehanizam objanjavanja i tuma-
enja menja se zavisno od intelektualnih, karakter-
nih i obrazovnih osobenosti subjekta (paranoja*,
malicioznost*, perverznost*).
Ovo tumaenje moe biti usmereno na oblast endo-
genog (sumanutost opsednutosti) ili egzogenog (ideje
uticaja*, sindrom uticaja, sumanutost persekucije*).
Cenestezijski poremeaji, tako esti u mentalnom
automatizmu, utiu na fiksaciju sekundarne suma-
nute teme (genitalna, auditivna, psihomotorna ili
intuitivna oblast). Svaki bolesnik vri sistematizaciju
postojeih tema u skladu sa svojom inteligencijom i
njenim osobenostima (vrlo bogati imaginalivni me-
hanizmi sumanutosti* ili siromana sumanutost sta-
rih devojaka . de Klerambo).
c) Shvatljivo je to se u shizofreniji*, poglavito diso-
cijativnom sindromu {E. Blojler (E. Bleuler)], esto
nailazi na oblike mentalnog automatizma.
Kuretas (Kouretas) i Skuras (Scouras, 1938) poka-
zali su, na osnovu podrobnih istraivanja, uestalost
sitnih znakova mentalnog automatizma u poetnim
oblicima shizofrenije.
Ambivalencija* potpomae dijalog dvostruke linos-
ti; protivreni pokreti ili rei, izvesni katatoniki*
stavovi esto se objanjavaju kao reakcija opiranja
sugestijama prisutnog mentalnog automatizma.
d) Danas se Kleramboovo povezivanje mentalnog
automatizma sa opsesijama*, mentalnom konfuzi-
jom* (masivni i difuzni oblici), oneirizmom* smat-
ra preteranim. Ako se u ovim pojavama, kao i u
celokupnom psihikom ivotu, mogu razluiti ele-
MENTALNI AUTOMATIZAM
menti automatizma, samo njihoyo postojanje nije
dovoljno da potvrdi njihoyu autentinu srodnost sa
hroninim strukturama sumanutost).
e) S druge strane, postoje sindromi mentalnog auto-
matizma koji sasvim odgovaraju Kleramboovom iz-
vornom opisu i ija je evolucija prolazna: opserviraju
se u nekim nastupima sumanutosti (bouffees deliran-
tes*) i u psihozama usied organskih oteenja.
D) Priroda sindroma mentalnog automatizma
Osnovu ovog sindroma, pisao je . de Klerambo,
ini neki, da tako kaemo, molekularni, poremeaj
elementarnog miljenja. Taj proces je potpuno ne-
zavisan od intelektualnog nivoa i od njega zavisi
prognoza. No kakva je njegova priroda? Patogeneza
fenomena patolokog mentalnog automatizma izaz-
vala je mnoge kontroverze. Postoje psiholoke i
organicistike teorije o ovoj patogenezi:
a) Psiholoke teorije Tu se uzastopce pominju:
slabljenje volje i nedostatak mentalne sinteze
(Segla);
potiskivanje izvesnih afektivnih stanja koja mo-
gu da izbiju na povrinu neizdifereneirana i da se
dozive kao neto strano [Selijeove (Cellier) afektivna
diskordantna psihoza];
fenomen mentalne subdukcije u kome razvijene
funkcije upravljaju psihom {Minjar (Mignard)j.
Svi ovi psihogeni procesi, meutim, teko se mogu
kontrolisati.
b) Organicistike i psihofizioloke teorije
. de Klerambo se saglasio s tim da se u osnovi
mentalnog automatizma nalaze pojave oteenja e-
lija, bilo skoranjeg (toksina impregnacija ili egzo-
gene, odnosno endogene infekcije), bilo usled posto-
janja tragova nekadanjih infekcija. tavie, s tim u
vezi je istakao da su brzina invazije i teina simpto-
ma srazmerne (zakon velikih brojeva), da su otee-
nja i evolutivne formule utoliko bolje sistematizova-
ni to je pacijent stariji (zakon starosnog doba), pri
emu se najpodmukliji oblici sreu kod odraslih
osoba. Njegovi uenici Ejer (Heuer) i Logr (^ogre),
naroito su branili ovu organiistiku teoriju.
Ova koncepcija je potkrepljena i nekim anatom-
sko-klinikim opservacijama: iezavanje sindroma
mentalnog automatizma posle leenja latentnog sifi-
lisa (Ejer), mentalni automatizam sa pomraenjima
svesti, u sluaju kranijalne hipertenzije, prati varija-
cije pritiska [A. Klod (H. Claude)]. Giro (Guiraud)
navodi hronaksine asinhronizme razliitih nervnih
elija i govori o distoninoj cenestopaliji.
Na koncu, kako se moglo i oekivati, istaknuta je i
esta uloga nervnih predispozicija i ranijih otee-
nja. Ipak, patoloka anatomija jo uvek u mnogim
sluajevima ne nudi nikakva objanjenja.
Bilo kako bilo, bez obzira na sve ove pretpostavke,
valja imati na umu da na poetku mentalnog auto-
matizma, koji odgovara odreenoj fazi psihikog
oboljenja ili cenestezijskim poremeajima koji ga na-
javljuju, uvek dolazi do pojave mentalne dezagrega-
MENTALNI UZRAST
ije iza koje verovatno stoji, ako ne neki organski
proces koji se moe ustanoviti, a ono bar dinamiki
i funkcionalni poremeaj elijskog ivota.
Ako je ova koncepcija mentalnog automatizma
stekla vatrene pobornike, ona, ipak, nije pridobila
sve lekare. Mehanicistiko tumaenje koje je ponu-
dio . de Klerambo ocenjeno je kao suvie pojed-
nostavljeno i tako rei neprihvatljivo [A. Ej (H. Ey),
Dalbije (Dalbiez)]. Neki kliniari su osporili primar-
ni i neutralni karakter ovoga sindroma, kao i sekun-
darnu i sasvim kontingentnu pojavu sumanutosti.
Za A. Eja, osnovni mehanizam bi, zapravo, bio
fenomen disolucije*, dok bi glavni poremeaji bili
biodinamike prirode. Podsetimo da, po ovome au-
toru, ako posle nekog organskog procesa doe do
slabljenja centara za kontrolu, nesvesno pokulja u
polje afektivne svesti i bolesnik ga vie ne prepozna-
je kao sastavni deo svoje linosti.
Najstrou i najsnaniju kritiku organicistike teorije
Kleramboovog sindroma mentalnog automatizma
dao je Anri Klod. Ako, za ovog autora, Klerambo-
ov kliniki opis nije sporan, on smatra da je njegovo
tumaenje patogeneze veoma diskutabilno; ako je i
bilo mogue navesti neke sluajeve u kojima je
pojava ovoga sindroma i mogla biti u vezi sa organ-
skim lezijama ili pratiti varijacije nekog funkcional-
nog poremeaja (kranijalna hipertenzija, kod jednog
pacijenta A. Kloda), u veini ostalih sluajeva nije
otkrivena nikakva vidljiva alteracija. I kada nam
kau kako je data simptomatologija posledica me-
ningo-kortikalnih mikrolezija, sekvela ranijih stanja
infekcije, to je neto to ne moemo prihvatiti druk-
ije do kao proizvoljne hipoteze. Govore nam o
serpiginoznim erupcijama na povrini modane ko-
re, o lezijama centralnih sivih jedara, na osnovu
slinosti sa onim to se opservira kod tumora, o
lezijama olfaktivnih nerava u sluaju olfaktivnih
halucinoza; sumnja se na poremeaje cerebralne
hronaksije. I, u zakljuku, A. Klod kae da uzrok
sindroma mentalnog automatizma valja potraiti u
nekom manje ili vie starom, dubokom poremeaju
afektivnosti i razmatra odnose ovog sindroma, koji
naziva sindromom uticaja, sa Kremerovim
(Kretschmer) interpretativnim sumanutostima na
afektivnoj osnovi ili sa sumanutou odnosa senzi-
tivnih* osoba.
E) Kasnije psihopatoloke hipoteze:
Za E. Minkovskog (E. Minkovvski), poremeaj
koji izaziva mentalni automatizam jeste morbidna
mentalna subdukcija u prostoru koja onemoguava
samopotvrivanje u odnosu na taj prostor (Doiv-
ljeni prostor*).
Za Lakana (Lacan) i njegove uenike, ovladava-
nje govorom pretpostavlja ukljuivanje u simboliki
poredak. Simboliko ima diskurzivnu strukturu,
ono je sve ono na ta se ne utie, sve ono emu nisu otklonile rutinsku naviku da se i dalje govori
subjekat mora da se prilagodi: jezik, zakon, istorija,
porodica, sve to otkrije kao neto to mu je pretho-
372
dilo, predodredilo ga, najavilo, organizovalo [.
Miler (G. Miller)]. Ako je to ukljuivanje bolno za
sve, a psihoanaliza ima za cilj da iznese na videlo
njegova obeleja, za psihotiara je ono pravi bro-
dolom. U mentalnom automatizmu, ovek se davi
u recima zato to nije mogao da se smesti u opti
diskurs, to nije pronaao svoje mesto, svoju kariku,
u oznaiteljskom lancu. Nita se ne obraa nama, a
sve nam govori (. Miler). Za autore lakanovskog
usmerenja, mentalni automatizam izraava forkluzi-
ju* simbolikog, ostvarujui pravi primarni znak
psihotinog procesa.
A. Poro i .-M. Azoren
MENTALNI UZRAST
Mentalni uzrast je pojam koji je uveo Bine (Binet),
pokuavajui da unese jasnost i objektivnost u intui-
tivno nasluivanje svojevrsnog duevnog rasta koji
nas spontano navodi da govorimo o napredova-
nju ili zaostajanju kad procenjujemo inteligenci-
ju* nekog deteta. On je sa Simonom nainio jednu
Metriku skalu (testovi inteligencije*), niz od 11
stupnjeva od tri godine do zrelog doba od
kojih svaki obuhvata po pet pitanja na koja je
veina dece odgovarajueg uzrasta u stanju da od-
govori. Kad se kae da je mentalni uzrast nekog
deteta 6 godina, to, dakle, znai da je ono uspeno
savladalo zadatke koje estogodinjaci obino rea-
vaju. U stvari, budui da je uspenost vrlo esta i na^
ostalim stupnjevima, a ne samo na onom na kome je
dete uspelo da resi sve zadatke na bazinom
stupnju Bineu se uinilo opravdanim da pitanja
raspodeli na 1/5 po godini, tako da, mentalni uzrast
na kraju procenjuje na osnovu zbira tanih odgovo-
ra na pitanja sa razliitih stupnjeva. S druge strane,
podjednako nesvestan znaaja pokrenutih proble-
ma, tern (Stern) je nametnuo pojam koeficijent
inteligencije*
Mentalni uzrast
-xlOO
Hronoloka starost
jer je on omoguavao veu preciznost procenjiva-
nja. Pojam mentalnog uzrasta bio je predmet otrih
kritika:
sa psiholoke take gledita, kao zbir parcijalnih
uspeha, mentalni uzrast od 6 godina ne moe da
znai da je dete na nivou razvijenosti estogodinja-
ka, poto je integrisanje prethodnih akvizicija prvo
merilo evolucije (Inhelder);
sa tehnikog stanovita, konfuzan je koncept ko-
ji, s jedne strane, ukazuje na intuitivno poimanje
svojevrsnog mentalnog uzrasta a, sa druge, uplie
proraun koji se, uostalom, temelji na vrlo elemen-
tarnoj statistici [Kotel (Cotell)].
Pa ipak, ma kako bile opravdane, ove primedbe
o mentalnom uzrastu i o QI, jer su, kako istie
Terman, korisnici ovim pojmovima postepeno pri-
373
dodali znaajne informacije u pogledu vaspitanja i
ponaanja, to nije sluaj sa konceptima uvedenim
u okviru prouavanja razvoja deteta [Pjae (Piaget)]
i jedne razraenije statistike metodologije, naroito
faktorske analize*.
A. Luoni
R. ZAZZO, Intelligence et Quotient d'Age, Pari izd. PUF,
1946.
MENTALNO ZDRAVLJE
od lat. mens, um, razum
Mentalno zdravlje bi trebalo shvatiti iskljuivo kao
jedan vid zdravlja uopte. Svetska zdravstvena orga-
nizacija definie zdravlje kao stanje potpunog fizi-
kog, psihikog i drutvenog blagostanja, koje ne
podrazumeva samo odsustvo bolesti ili nemoi
(uvodne odredbe Statuta Svetske zdravstvene orga-
nizacije SZO).
Leroa (Leroy) smatra da su povodom mentalnog
zdravlja skoro svi skloni da pomisle na ludilo. Men-
talno zdravlje je upravo suprotno ludilu, ali, uprkos
naporima nekoliko pregalaca, veoma je malo u sve-
tu uinjeno za odravanje i poboljanje mentalnog
zdravlja. Da li je doista dovoljno odrediti ga kao
stanje suprotno ludilu? Miljenja smo da je ovakva
definicija nedovoljna, ona mora biti praena pobolj-
anjem mogunosti da svako izrazi svoj ivotni
plan. Ali postavlja se pitanje da li je to moguno
izmeriti. Ako smatramo da je mentalno zdravlje,
u stvari, samo jedan element u mozaiku zvanom
zdravlje, onda je nuno ukazati na tekoe koje se
postavljaju prilikom reavanja ovog problema. o-
vek nije ni samo soma ni samo psiha, on je spoj
jednog i drugog, a to se spajanje vri u okruenju
koje je uvek manje ili vie neprijateljsko, u kojem
svakoga asa stresovi nepovoljno utiu na njihovu
nesigurnu ravnoteu.
I upravo se u tim situacijama ispoljava koliko se
osobe meusobno razlikuju po genetskim svojstvi-
ma, po imunolokim odbrambenim snagama, po
prisustvu ili odsustvu mogunosti suprotstavljanja
razliitim oblicima napada: virusa, hemijskih sred-
stava, biolokih sredstava kulturne, politike, religij-
ske agresije...
U krajnjoj instanci, pojam mentalnog zdravlja izgle-
da kao da pripada oblasti mitskog, a moe se samo
teiti tome da nam ono bude neprestano sve blie.
Doista je veliki broj parametara na koje ne moemo
uticati; a ukoliko modifikujemo jedan od njih, to
moe da izazove itav niz poremeaja.
Treba uzeti u obzir razvoj svakoga pojedinca u
okviru njegove vlastite grupe, u okviru njegovog
sociokulturnog konteksta i u njegovoj vlastitoj oko-
lini. Ali, ve tu nailazimo na tekou: nekoga e
pripadnik njegove grupe smatrati mentalno potpuno
zdravom osobom, a nepoznati posmatra e ga
proceniti na sasvim drugi nain. Postoji li uopte
MENTIZAM
neka norma koju bismo mogli jasno da odredimo?
Mi lino u to sumnjamo. Mentalno zdravlje moe
samo priblino odgovarati onome to, u jednom
odreenom trenutku, u jednom odreenom kontek-
stu, smatramo mentalnim zdravljem. Sam pojam
mentalnog zdravlja mora da evoluira onako kako
evoluiraju ljudi i njihovi misaoni sistemi.
Svaki pojedinac koji ivi u svetu treba da tei ou-
vanju svoje autonomije i svog psihikog integrite-
ta i to, po mogustvu, ostajui sposoban da se
u grupu na najbolji nain ukljui, uvajui svoje
vlastite osobenosti, a ne po cenu potinjavanja osta-
lim lanovima grupe. Do tekoa upravo dolazi u
onim politikim sistemima ili verskim zajednicama
u okviru kojih sama ideologija ne doputa svako-
me da razvije svoju linost na prirodan i harmoni-
an nain.
Da li ovekova egzistencija mora da prethodi nje-
govoj esenciji ili ne, ostavljajui mu ili ne slobodu i
odgovornost da sam sebe izabere? Pitanje ostaje
otvoreno. Smatramo da, ukoliko bi svi bili u stanju
da na to odgovore iskreno i poteno, to bismo mogli
smatrati jednim od kriterijuma za procenu mental-
nog zdravlja.
A. Riu
MENTICID
od lat. mens, mentis, duh i caedere, ubiti
Termin koji je stvorio Dost A. M. Merly (Joost
A.-M. Merloo) da bi oznaio unitavanje volje i
linosti nekih osoba izvedenih pred sud.
Ovaj psihijatar je posebno izuavao uvene politike
procese u totalitarnim reimima tokom kojih okriv-
ljeni proglaavaju sebe krivim na jedan zbunjujui
nain, koji odudara od njihovog dotadanjeg du-
hovnog stanja. On na primerima istie stanje dubo-
ke nervne depresije u koje zapadaju neki meu
njima, koliko zbog kaznenog reima, ponekad sa
tekim fizikim prinudama, toliko i zbog dugotraj-
nih i iscrpljujuih sasluavanja.
A. Poro
MENTIZAM
od lat. mens, mentis, duh
Re koju je stvorio aslen (Chaslin).
Brzo, ponekad uznemirujue, nezadrivo promica-
nje ideja ili slika koje ne doputa da se panja zadri
na ijednoj od njih. Ovo stanje se javlja u vidu
oslobaanja asocijativnog automatizma (koji nije
vie pod kontrolom dovoljno koncentrisane panje),
ponekad ubrzanog strepnjom. Ono se osobito javlja
u nesanici, kod subjekta koji je istovremeno zamo-
ren nekom nervnom prenapregnutou i nije u sta-
nju da zaspi. Mentizam je slian bekstvu ideja:
asocijacije se tu uglavnom povinuju istom automa-
tizmu, ali s tom razlikom to ih subjekt u mentizmu
MESIJANSTVO
prihvata kritiki, svestan je da su one patoloke, to
izaziva vrlo muno oseanje.
Ova pojava nema nikakav poseban patognomini
karakter. Ona je prvenstveno povezana sa umorom;
izazivaju je premorenost, nagomilavanja neodlonih
obaveza ili teko prihvaenih poraza. Lake se javlja
kod anksioznih osoba, ponekad pod dejstvorn neke
toksine supstancije (kafa, duvan).
T. Kamerer
MESIJANSTVO
od hebrejskog mashiah, pomazan
Verovanje u dolazak mesije. esta sumanuta ideja
koja se javlja u vidu profetske sumanutosti*, poisto-
veivanja sa samim mesijom (oblik megalomanije) ili
raznih mistinih* preokupacija. Izvesne osobe, inae
tihe i mirne, obznanjuju dolazak Mesije koji se
ovaplotio u njihovoj linosti i, propagirajui to,
stvaraju prave sekte; pripadnici sekte dobijaju uput-
stvs koja ponekad mogu biti opasna, naroito za
bolesnike koji ne prihvataju leenje jer smatraju da
e ih izleiti sam duhovni uticaj. Sudski procesi
pokazuju drutvenu opasnost takvih lanih proroka
koje najbolje ilustruje pojava Hrista iz Monfavea.
A. Oben
3. 0ELAY, P. PlCHOT, J.-P. BOUISSON el R. SADOUN,
ktutk d'un groupe d'adeptes d'une secte religiense; ALLIEZ,
BAUDRV et PUJOL, Un nouveau Messie (Enciphak, 1955,
n 2, str. 138 i str. 155).
MESKALIN v. Halucinogeni, Pejotl
od mcksikanskog mexca!li, pejotl
MEOVITA PSIHOZA
Pod meovitom psihozom podrazumevaju se sindro-
mi vezani za manino-depresivnu psihozu* u toku
koje se naporedo javljaju simptomi manine* eksci-
tacije i simptomi melanholine* depresije.
Ve su stari autori zabeleili mogunost istovremene
pojave tako protivrenih simptoma. Tako je Falre
(Falret), 1861. godine, skrenuo panju na one slu-
ajeve delimine alijenacije, u stanju paroksizma,
kod kojih preovladavaju tune misli. Prvi i jedini
kliniki opis meovite psihoze dao je Krepelin (Kra-
epelin), premda on moe delovati vie logiki nego
kliniki, sa svojih est klinikih oblika to se oslanja-
ju na tri stoera, intelekt, raspoloenje i motilitet,
koji se javljaju u kombinacijama dva po dva: izrazi-
ta manija, ekscitacija praena depresijom, nepro-
duktivna manija, manini stupor, depresija praena
bekstvom ideja i manina inhibicija.
U docnijim radovima [Rei (Regis), Logr (Logres)],
pomenuta koncepcija bila je predmet rasprave, ak i
u najnovijim istraivanjima [Miso (Michaux)].
Rad koji je nedavno objavio . Benoa (G. Benoit)
ponovo je ove psihoze uinio aktuelnim i omoguio
374
da se izdvoje njihove klinike i fenomenoloke kon-
stante: ako se meovita psihoza sree preteno u
toku manino-depresivne psihoze, ona sama po sebi
moe predstavljati, iz egzogenih* ili endogenih*
razloga... izraz nekog dubinskog problema koji se
tie ivota i smrti, represije ili radosti. Napokon,
noviji radovi o simptomatologijama koje se brzo
smenjuju (switch process) upuuju na konceptualnu
reviziju manino-depresivne psihoze kao prostog,
bipolarnog kontinuuma.
Meovite psihoze se retko opserviraju, ali se njihova
klinika realnost ne moe porei.
One se obino i ne javljaju naglo, poput istih
melanholinih* ili maninih* kriza, ve kao prelazni
oblici ili evolutivni stupnjevi izmeu napada melan-
holije i napada manije. Tada je re o nepotpunim
klinikim slikama inverzije raspoloenja. Do njih
dolazi u toku terapije i one iziskuju hitno prilagoa-
vanje terapije.
ee su u fazi povlaenja nekog napada melan-
holije.
L. Kolona
METABOLIKA REANIMACIJA v. Reanimacija
od gr. metaballein, preobraziti, prorneniti.
METADON v. Toksikomanije
METAMORFOPSIJA [FON VAJCEKEROV
SINDROM] (von Weizscker)
od gr. mela-, posle, preko, morphe, oblik i ops, opsis, vid
Ovaj sindrom karakteriu poremeaji vizuelne per-
cepcije; posmatrani predmeti izgledaju iskrivljeni,
deformisani kao u konveksnom ili konkavnom ogle-
dalu, ponekad prevrnuti, ogromni ili mikroskopski
mali, ili, pak, asimetrini, nenormalno uveani u
jednoj svojoj polovini. Metamorfopsije koje se od-
nose na ljudsko lice, esto su trajne prirode. Ovaj
poremeaj je ponekad udruen sa prisilnim pokreti-
ma tela (automatizam), a sekundarno stvara i mu-
an utisak stranosti.
ilder (Schilder) smatra da u nastanku ovog pore-
meaja uestvuju labirint i vestibularni aparat. Za
Pocla (Potzl), re je o poremeenom fuzionisanju
desne i leve vidne predstave. Verovatnije je da se
radi o povredi u potiljnom delu, ali u nastanku tog
sindroma takode uestvuju susedna slepoona i te-
mena regija.
A. Poro
METAPSIHIKA
od gr. meta-, posle, preko, i psyche, dua
. Rie (Ch. Richet) naziva metapsihikom nauku
koja izuava sve pojave koje kao da potiu od
nepoznatih inteligentnih sila, podrazumevajui pod
tim nepoznatim inteligencijama zauujue intelek-
tualne fenomene naih nesvesnih sfera.
375
On razlikuje subjektivnu metapsihiku ili kriptestezi-
ju i objektivnu metapsihiku.
Prva obuhvata sve percepcije koje mogu da se
ostvare zahvaljujui nekoj vrsti skrivenog senzibi-
liteta: upozorenja, predoseanja, vidovitost, pred-
skazivanje.
Druga je objektivna u tom smislu to pojave ijim se
izuavanjem bavi moe da zapazi vie subjekata: re
je o telekinezi (pokretanje predmeta na daljinu, bez
kontakta; zvui i udarci koji nastaju bez vidljivog
uzroka) i ektoplazmiji (materijalizaciji ivih oblika,
predmeta, figura, osoba). Danas se radije koristi
termin parapsihologija*.
Sa psihijatrijskog stanovita, sve ove pojave, ko-
je je hteo da izuava ovaj veliki fiziolog, posle ne-
kih drugih naunika [Kruks (Crookes), Flamarion
(Flammarion) itd.], predstavljaju izvor ideja za osobe
koje pate od sumanutosti. Te pojave smo opisali u
naoj doktorskoj tezi (Metapsihike sumanutosti, Bor-
do, 1927). Takvi bolesnici se pozivaju na pojmove te
vrste isto kao i na magiju*, arobnjatvo, sujeverje.
Drugi, obaveteniji, pokuavaju da objasne neobine
pojave koje se u njima zbivaju nekom tajanstvenom
naukom, obuhvatnijom od ortodoksne nauke i oz-
biljnijom od narodne magije. Oni se rado odaju
spiritizmu, okultizmu, teozofiji, koji e moi da zado-
volje njihove filozofske ili religiozne potrebe.
Sve ove pojave, u okviru svoja dva vida (elja za
naunim objanjenjem, metafizika strepnja) prua-
ju dragocena obavetenja o linosti bolesnika.
A. Oben
METAPSIHOLOGIJA
od gr. meta-, posle, preko, psyche, dua i logos, govor,
znanje
Metapsihologija predstavlja fiktivnu teorijsku di-
menziju psihoanalize. Frojd ju je u svom delu ne-
prestano razvijao i preraivao. Po njenom osni-
vau, re je o jednom nainu posmatranja u ko-
me se svaki psihiki proces razmatra u odnosu na
tri koordinate: dinamiku, topiku i ekonomsku;
(To je)... krajnji cilj koji se moe dostii u psi-
hologiji*.
Topiko stanovite pretpostavlja da nadraaji prola-
ze kroz razne sisteme (ili instancije) unutar psihi-
kog aparata. Frojd je razvio dve topike teorije
(prvo 1900. a potom 1923).
Prva topika opisuje tri sistema koji obezbeduju razlii-
te funkcije: svesno (Sv) jo nazvano sistem percep-
cija-svest (Pc-Sv), predsvesno (Psv) i nesvesno* (Nsv).
Sv, smeteno na periferiji psihikog aparata, registru-
je datosti spoljnjeg sveta (percepcija) i unutranjeg
(varijacije napetosti na lestvici zadovoljstvo-nezado-
voljstvo). Suprotno instancijama Psv i Nsv, ono ne
zadrava nikakav trajan trag nadraaja (dakle, ne
postoji nikakva memorizacija u instanciji Sv). Sv je
sedite misaonog procesa (rasuivanja, priseanja),
ali ne uestvuje u nastanku defanzivnog konflikta.
METAPSIHOLOGIJA
U Psv se nalaze latentni psihiki sadraji: nesvesni u
deskriptivnom smislu, oni mogu postati svesni
nasuprot potisnutim sadrajima u Nsv. Instancijom
Nsv upravljaju sekundarni proces (vezana psihika
energija) i princip stvarnosti, za razliku od Nsv,
kojim upravljaju primarni proces i princip zadovolj-
stva. U odnosu na drugu topiku, Psv upuuje na
psihike sadraje i funkcije Ja* i Nad-ja.
Smetena izmeu Nsv i Psv, cenzura je usmerena
na energiju i predstave koje se kreu od jednog
do drugog sistema; ona ih preobraava ili im za-
branjuje pristup u Psv-Sv (potiskivanje). Druga to-
pika ne dovodi u pitanje formulacije prve. Frojd tu
razlikuje:
Ono, nagonski pol psihikog aparata, upuuje
na Nsv* prve topike. Ono postoji pre svake druge
instancije u psihikom aparatu;
Ja*, defanzivni pol, diferencira se poev od Ono-
ga, u dodiru sa spoljnim svetom;
Nad-ja se obrazuje interiorizacijom roditeljskih
zabrana u trenutku slabljenja Edipovog kompleksa
iji je naslednik. Nad-ja obezbeuje funkciju samo-
posmatranja, savesti i obrazovanja ideala (Ideal-ja).
U okviru dinamikog stanovita, smatra se da su
psihike pojave u stalnom kretanju, a proizilaze iz
sukoba protivrenih snaga: Nsv sa njegovim nagoni-
ma, na jednoj strani, i Psv-Sv sa cenzurom, na
drugoj strani. Tako je kompulzija pranja kompro-
mis koji proizilazi iz konflikta svesne brige o istoi
i nesvesne elje za prljavtinom, povezane sa anal-
nim nagonima.
U okviru ekonomskog stanovita, razmatra se kvan-
titativni vid kretanja psihike energije. Naravno, re
je o relativnoj proceni jer ta pojava nije merljiva.
Ima osnova da se u psihikim funkcijama razazna-
je neto (kvantum afekta, ekscitacije) to moe da se
povea, smanji, pomeri, isprazni i to se rasprostire
po mnestikim tragovima predstava otprilike kao
elektrini naboj po povrini tela (Frojd).
Psihika energija potie iz nagona Onog, koje vri
stalni pritisak; ona postaje energija investiranja kad
se povee sa nekom predstavom. Cirkuliui i raspo-
deljujui se u razliitim instancijama psihikog apa-
rata, ta energija investiranja doivljava promene;
slobodna i vrlo pokretna u Nsv, ona postaje vezana
u Psv i tu je njena tenja za rastereenjem inhibira-
na; ona moe da se pomera du nekog lanca pred-
stava; moe da investira jedan sistem predstava koje
ometaju da nesvesne elje dospeju do svesti (kontra-
investiranje); moe da bude pojaana, na primer u
napetoj panji (nadinvestiranje); moe da se odvoji
od predstave da bi bila transponovana u neki so-
matski simptom (histerina konverzija); moe da se
rastereti, oslobaajui neki afekt.
Ove promene se povinuju dvama principima:
principu zadovoljstva, koji zahteva redukciju
psihikih tenzija na minimum (jer su one, ako su
prejake, uzrok nezadovoljstva). Ali rastereenje ten-
zija i tako postignuto zadovoljenje morae najee
METASIMULACIJA
da se odloe i ostvare zaobilaznim putem, zavisno
od prinuda koje im namee spoljni svet: to je princip
stvarnosti;
principu stalnosti, koji zahteva da nivo energije
svakog sistema bude to je mogue nii i stalniji: to
je odravanje homeostaze.
Neki autori su doveli u pitanje klasino metapsiho-
loko stanovite, kritikujui njegov mehanicistiki
vid i njegov suvie visok stepen apstrakcije u odno-
su na kliniki pristup. Frojd u Ogledima precizira
da je re o spekulativnoj nadgradnji psihoanalize
iji svaki deo moe, bez aljenja i tete, biti rtvovan
ili zamenjen nekim drugim, im se pokae da je
nedovoljan.
R. VI
S. FREUD, l'lnterpretation des reves, Pari, PUF, 1971;
Metapsychologie, Pari, Collection Idee-Gallitnard, 1972;
Abrege de Psychanalyse, Pari, PUF, 1973.
METASIMULACIJA v. Simulacija
METESTEZIJA
od gr. meta-, posle, preko i aisthesis, percepcija, ose-
ajnost
Osnovna tenja vizuelnih percepcija da traju [Kersi
(Quersy)].
A. Poro
MHPG, MOPEG (3 metoksi-4-hidroksifenil-glikol)
MHPG je metabolit noradrenalina* (NA). Glavni
metabolit noradrenalina, vanililmandelina kiselina
(VMA), ne odraava centralnu kateholaminergiku
aktivnost; ona pre svega potie iz sri nadbubrene
lezde i iz simpatikusa. Kada se posle dejstva
COMT i MAO posredni aldehidni radikal svede na
alkohol (umesto da ide ka VMA), onda se dobije
MHPG koji potom biva sulfatisan.
MHPG je najbolji pokazatelj centralne noradrener-
gike aktivnosti; smatra se da 50% urinarnog
MHPG proizilazi iz centralnog NA. Odreivanje
njegove doze je mogue u urinu i u likvoru. Kao i sa
drugim monoaminergikim metabolitima, nuan je
oprez u tumaenju brojki zbog individualnih varija-
cija, a kod iste osobe, zbog periodinih varijacija.
Depresivne osobe imaju dosta nii nivo MHPG nego
kontrolni subjekti, bez znaajnog smanjenja drugih
katabolita NA (to iskljuuje izolovanu promenu
perifernog metabolizma). Glavni radovi posveeni
ovom problemu nagovetavaju postojanje dve grupe
depresivnih subjekata: jedne sa niskim nivoom uri-
narnog MHPG, druge sa normalnim ili povienim.
Prva bi bolje reagovala na imipramin (i privremeno
na amfetamin), druga na amitriplin. Prouene su
korelacije nivoa urinarnog MHPG, klinike semio-
logije i prirode depresije. MHPG bi bio jedini uri-
narni metabolit kateholamina koji pokazuje razlike
izmeu grupe bipolarnih depresivnih osoba (kod
376
kojih je nivo nii) i unipolarnih. Izgleda da je nivo
MHPG isto tako povezan sa simptomima agitacije i
inhibicije. Reklo bi se da je urinarno luenje povea-
no u depresijama sa agitacijom i anksioznou; mi-
ljenja autora se razilaze u pogledu uloge motorne
aktivnosti.
Moda e potvrda ovih stavova na velikim grupama
bolesnika uiniti da ovaj lako dostupan parametar
postane element za predvianje reagovanja na lee-
nje u svakodnevnoj praksi.
. L. Devoaz
MIASTENIJA
od gr. mys, mii, a-, privativni prefiks i sthenos, snaga
Oboljenje miia, verovatno autoimunog porekla,
esto u vezi sa anomalijama timusa (tumor, hiper-
plazija) ija je tana uloga u nastanku bolesti nedo-
voljno poznata. Ovo oboljenje naroito pogaa ene,
posebno u adolescentnom i odraslom dobu. Njegov
razvoj je vrlo hirovit, u vidu ubova (naroito u
pojedinim epizodama polnog ivota). Glavnu opas-
nost predstavljaju teke miastenine krize, naroito
tokom sedam prvih godina razvoja bolesti. Leenje
antiholinesterazijskim preparatima je najee vrlo
efikasno uprkos riziku od holinergikih kriza.
Miastenija moe da stvori potekoe oko diferenci-
jalnog dijagnosticiranja, naroito u neiznijansiranim
oblicima poetne faze. Tada se deava da se takvi
subjekti smatraju histerinim bolesnicima, pogotovo
zato to se bolest vrlo esto naglo ubrzava zbog
emotivnog oka. Pogreno prepisivanje benzodiaze-
pina (za koje miastenija, setimo se, predstavlja izrii-
tu kontraindikaciju) moglo bi da eventualno dovede
do miastenine krize koja moe biti smrtonosna.
Ovo znai da treba maksimalno voditi rauna o
sitnim znacima (naroito ptozi kapaka), kao i pojavi
i pogoravanju poremeaja pri naprezanju (dok se
nasuprot ovome, astenija kod neurotinog i depre-
sivnog subjekta vrlo esto javlja ujutru, a poboljava
u toku dana).
Obratna greka je mnogo reda jer se, po pravilu,
lako eliminie elektromiografijom. Meutim, neuro-
tine osobe su ponekad smatrane miasteninim, uto-
liko pre to antiholinesterazijsko leenje moe da
privremeno pozitivno deluje na subjektivni oseaj
umora.
.-P. Iber
MIKOZE
od gr. mykes, gljiva
Spontani ili postterapijski imuni deficiti, izvesne in-
tervencije (duga kateterizacija, intervencije na otvo-
renom srcu) najee pospeuju nastajanje mikoza
iji je spisak predugaak da bi se ovde nabrajale.
Najee su nekadanje monilijaze koje su danas
grupisane pod nazivom kandidijaze. Rede je re o
kriptokokozama.
377
One prouzrokuju dva tipa modanog udara:
ekspanzivni proces tipa apscesa mozga*;
limfocitni, hipoglikorahijski cerebro-spinalni me-
ningitis* sa loom prognozom, s tim to nijedan od
ova dva tipa nije specifian.
Dijagnostikovanje je vrlo teko kada su u pitanju
izolovani nervni oblici mikoza, a zasniva se na izdva-
janju gljivice iz likvora ili apscesnog gnoja. Postoja-
nje drugih lokalizacija olakava postavljanje dijag-
noze.
M. Poro
MIKROCEFALIJE
od gr. mikros, mali i kephale, glava
Nedovoljna zapremina lobanje zbog nedovoljne ve-
liine mozga koja uslovljava razvoj kostura lobanje.
Termin mikrencefalije bi bio, dakle, prikladniji.
Zbog potekoa da se in vivo proceni zapremina
lobanje metodama merenja ili radiologije, mikroce-
falija se obino procenjuje poreenjem lobanjskog
perimetra sa prosenom mikrocefalijom dece istog
doba ili istog pola.
Mikrocefalija moe biti:
1) sekundarna, kao posledica nekog prenatalnog
(embriopatija usled rubeola, ozraenja...), neona-
talnog (anoksija) ili ranog postnatalnog oteenja
(encefalitis...). Neuroradioloka ispitivanja u tom
sluaju objektiviraju vie ili manje znaajnu cereb-
ralnu atrofiju;
2) primarna [akominov (Giacomino) sindrom],
bez cerebralne atrofije, esto genetska (recesivna
autosomna, ili povezana sa polom), s tim to moe
biti zdruena sa raznim onim, distalnim, kimenim
malformacijama...
Kliniki, pored znakova koji su u vezi sa uzronim
oboljenjem (kongenitalna rubeola*), mikrocefalija
sadri vie ili manje izraene neuropsihike simpto-
me: intelektualno zaostajanje u rasponu od idiotije
do obine debilnosti, spastinost, epilepsija ...
Mikrocefaliju ne treba brkati sa kraniostenozom*
koja trai blagovremeni hirurki zahvat da bi se
omoguio normalan razvoj mozga i korigovala lo-
banjsko-facijalna dismorfija.
Radiografija lobanje s profila potvruje dispropor-
ciju facijalne i lobanjske povrine, nepostojanje digi-
talnih impresija na lobanjskom svodu, prisustvo
prerano zatvorenih i zbijenih avova.
P. Tridon
MIKSEDEM v. Hipotireoidizam
od gr. myxa, sluzokoa i oidema, otok, nateenost
MIKSOSKOPIJA v. Voajerizam
od lat. miscere, meati i gr. scopein, videti
MILIEU-TERAPIJA v. Socioterapija
MIMIKA
MIMIKA
od gr. mimos, imitator, glumac
Mimika je skup izraajnih pokreta lica, kao i dra-
nja i kretnji kojima neki subjekt izraava afekte i
misli: u njenoj osnovi lei, dakle, dvostruki faktor
emotivni i ideativni.
Ovo neverbalno izraavanje prati i pomae usmenu
komunikaciju; ono moe ak i da je nadomesti u
sluajevima instrumentalnih poremeaja (gluvoa,
gluvonemost, afazija*) ili kad postoji jezika barijera.
Procenjivanje mimike je tesno povezano sa etnikim
i drutveno-kulturnim kontekstom; tako su primi-
tivne civilizacije lake pribegavale hiperekspresivnoj
mimici.
Patologija mimike je bogata i raznovrsna. Treba
naglasiti da izvesni poremeaji kao to su tikovi*,
spazmi, neusklaeni pokreti u horei* i ekstrapirami-
dalnim sindromima, grevito smejanje i plakanje u
pseudobulbarnim sindromima, senilne diskinezije,
deluju kao mentalni poremeaji, ali su, zapravo,
posledica nekog neurolokog oteenja.
Veinu psihijatrijskih poremeaja prate mimike
smetnje; one mogu predstavljati jedini dijagnostiki
element kada subjekt ne izraava recima ono ime je
zaokupljen: mutizam*, stav oslukivanja u sluaju
psihosenzornih fenomena.
Patologija mimike moe da se utvrdi na osnovu:
intenziteta mimikog izraavanja: hipermimija*
ili preterana mimika, hipomimija* ili osiromaena
mimika;
promene sinergije mimike i afekata koji su do-
ivljeni ili verbalno izraeni: paramimija*, diskor-
dantna* i neprilagoena mimika;
adekvatnosti mimike i stvarne osnove mentalnog
funkcionisanja: izvetaene, lane grimase kakve se
sreu u histeriji* ili u simulaciji*.
Diskordantna mimika je vrlo esta u disocijativnim*
procesima: ona se ponekad svodi na obian maniri-
zam* ili na neobine kretnje ije se simbolino zna-
enje ne moe shvatiti u prvi mah (neskladan osmeh
ili nemotivisan smeh). U shizofreniji* se zapaaju
paramimije; to su esto asimetrini i disharmonini
izrazi lica, udno i paradoksalno grenje miia na
licu, s tim to svaka polovina lica moe da ima
razliit izgled ili diskordantne, ak karikaturalne
grimase koje mogu da se ponavljaju. Stereotipne*
kretnje esto prate paramimije i shizofreninu dis-
kordantnu mimiku. Ponekad se na mimiki izraz
nadovezuju razni pokreti, adekvatni ili ne: to je
mimiki parazitizam.
Hipertonija takoe moe da promeni mimiko fun-
kcionisanje i da izazove ukoen izraz lica: katatoni-
ja* je njen najoigledniji oblik. Namerne grimase
predstavljaju za posmatraa, a ponekad i za stru-
njaka sudske medicine, uvek osetljiv problem iskre-
nosti, histerije ili simulacije, na primer.
Treba, meutim, podsetiti na to da se histerina
osoba lako preputa hipermimikom izraavanju,
MINHAUZENOV SINDROM
jednoj uvek spektakularnoj teatralnosti: puerili-
zam*, preterana mimika i dranje, bilo dramatini
ili ekstatini*, te stavovi potpune ili delimine uko-
enosti: inercija, letargija, razne paralize, katatoni-
formni izgled. Histerija moe da nadahne prostako
ili karikaturalno ponaanje, opisano pod nazivom
ekspresivni sindromi inercije ili stupora (Poreme-
aji ekspresije*) koji se mogu sresti i kod nekih
debilnih* osoba ili primitivnih naroda.
Simulacija, naroito kod priprostih osoba, moe isto
tako da dovede do mimikih poremeaja ija se
neautentinost lako utvruje.
U ehomimiji*, subjekt smesta reprodukuje, kao u
ogledalu, stavove i kretnje prisutnih osoba.
C. Dekan i A. Lo
MINHAUZENOV SINDROM
Minhauzen je ime jednog nemakog barona iz XVIII
veka koji je bio vrlo poznat po svojoj hvalisavosti,
razmetljivosti i mitomaniji, a njegovi doivljaji su
bili nadaleko uveni. Minhauzenov sindrom je 1951.
godine opisao Aer (Asher), oznaavajui time bo-
lesnike koji borave u bolnici nebrojeno puta, simuli-
rajui razna oboljenja i ne uzmiui pred ponovnim
intervencijama i neprijatnim ispitivanjima. Za ovu
sliku je, dakle, karakteristino postojanje izmiljenih
fizikih simptoma. Oni mogu biti u potpunosti simu-
lirani (subjekt se ali na akutne bolove u stomaku,
iako ne postoji nikakav bol) ili izazvani pacijent
sam sebi zadaje povrede (na primer, ubrizgavanjem
septikih supstancija pod kou ili izazivanjem krva-
renja kao u sindromu Lastenije de Ferol). Oni su
isto tako rezultat pogoranja fizikih bolesti koje su
prethodno postojale.
Minhauzenov sindrom je ei kod mukaraca nego
kod ena. Poinje negde pre tridesete godine, pone-
kad nakon boravka u bolnici zbog nekog pravog
fizikog oboljenja. Hospitalizacije e se tada smenji-
vati sve do smrti. Njegova uestalost je nedovoljno
poznata (neki misle da je redak, drugi, da esto
ostaje neotkriven). esta je pripadnost nekoj para-
medicinskoj profesiji.
Prouavanje injenica pokazuje tri glavna vida [Bar-
ker, Spiro, Burstein (Burtajn)] ovog sindroma,
a) Bolesnik se pojavljuje u bolnici, najee nou, sa
dramatinom simptomatologijom koja zabrinjava le-
kara i zahteva hitan postupak. On daje lana oba-
vetenja o svom identitetu (koristi pseudonim), mes-
tu boravka i sredstvima za ivot. Aer je opisao
jedan bolni oblik (laparotomophilia migrans), jedan
hemoragini oblik (haemorragia histrionica), jedan
neuroloki oblik (neurologica diabolica), a epmen
(Chapman) je dodao i jedan koni oblik. U stvari,
navedeni simptomi su beskrajno raznovrsni i zavise
samo od inteligencije pacijenata, od njihovog obino
poprilinog medicinskog znanja i od simbolikog
izbora organa kojim se izraavaju. Ponekad se mo-
gu utvrditi brojni oiljci na stomaku, tragovi ranijih
378
intervencija (osobe s oiljcima na trbuhu, polioperi-
sane osobe, hirurgomani).
b) Drugo obeleje ovog sindroma je pseudologia
phantaslica (meavina lai, sumanutih ideja i falsifi-
kovanja uspomena). Bolesnici prikazuju medicinske
doivljaje, koliko dramatine, toliko i neverovatne,
teatralno priajui o svojim poduhvatima ili pre-
trpljenim tragedijama. Njihova sklonost ka laganju
(La*) veoma je izraena i oni postaju nesposobni
da razlikuju istinito od lanog. Retko se deava da
spontano priznaju svoje podvale, ve menjaju svoju
priu da bi je prikazali to verodostojnijom. Kad
zapadnu u stanje smetenosti, onda postaju svaalice
sa puno zahteva i naputaju bolnicu bez lekarske
dozvole.
c) ivot ovih pojedinaca je pre svega obeleen luta-
njem, skitnjom. Oni idu od bolnice do bolnice, od
grada do grada zapoljavaju se neredovno, nemaju
nikakve porodine ni druge veze. Tokom boravka u
bolnici niko im niti pie, niti dolazi u posetu.
Duboki motivi ovakvog ponaanja su sloeni. Ovi
pacijenti uglavnom oklevaju da se pozabave svojim
psiholokim potekoama (kod njih postoji jedna
meavina zatajivanja i razmetljivosti). Njihovo dra-
nje se objanjavalo medikamentnom toksikomani-
jom, eljom da se umakne policiji, potragom za
smetajem i ishranom, potrebom da se privue pa-
nja na sebe i prevare lekari. Meutim, ovi razlozi ne
izgledaju potpuno ubedljivi. Tano je da ovi bolesni-
ci imaju neke neizmirene raune sa lekarima i da
prema njima oigledno imaju ambivalentan odnos u
kome postoji i prividna pokornost i prkoenje. Mo-
gue je da oni preko lekareve linosti ponovo doiv-
ljavaju sopstvene sukobe s roditeljima. Minhauze-
nov sindrom nagovetava mazohistiki pristup ivo-
tu i postojanje autodestruktivnih nagona. Meninger
(Menninger) je, povodom polioperisanih osoba, go-
vorio o sporom samoubistvu. U drugom tumaenju
(Spiro), na taj sindrom se gleda kao na pokuaj da
se ovlada sopstvenim sumnjama u pogledu line
vrednosti i identiteta: takve osobe izazivaju divljenje
i odobravanje okoline, te oseaju superiornost
spram tog suvie lakovernog auditorijuma.
Minhauzenov sindrom je teko situirati sa nozograf-
skog stanovita jer on ne ulazi ni u jednu od posto-
jeih kategorija. Dijagnoze koje imamo menjaju se
zavisno od sluaja. Izolovanost, oigledna drutvena
neprilagodljivost, potekoe da se ostvare stabilni
odnosi sugerirali su izvesnim autorima hipotezu o
psihotinom stanju ili bar o shizoidnoj linosti. U
velikom broju sluajeva, antidrutveno ponaanje,
kriminalna prolost, mitomanija*, impulzivne reak-
cije, teka toksikomanija i pokuaji samoubistva
navode na pomisao da se radi o psihopatskoj neurav-
noteenosti. Izgleda da hospitalizacija ima smisao
razreenja sukoba karakteristinih za neuravnotee-
ne osobe, kao to takav smisao, u nekom drugom
trenutku, moe imati deliktno ponaanje. este su
odlike histerine linosti. Emotivna nezrelost, oskud-
379
no investiranje, histrionski ekshibicionizam, drama-
tizacija, erotizacija odnosa sa lekarima sve to ide
u prilog takvoj proceni. Ali taj oblik histerije je
specifian po tome to su pacijenti svesniji neposto-
janja svojih simptoma nego u tipinim konverzija-
ma. tavie, veliko emocionalno angaovanje koje
odlikuje njihove jadikovke u suprotnosti je s lepom
ravnodunou histerinih osoba. promena, blagotvornih za organizam.
Vano je da se subjekti sa Minhauzenovim sindro-
mom brzo prepoznaju, ako je mogue pri samom
prijemu u bolnicu, kako bi se izbegle hirurke inter-
vencije i nepotrebna ispitivanja. Valja im predloiti
psihijatrijsko ispitivanje, to oni esto odbijaju, ime
se opet moe objasniti nedovoljno poznavanje tog
patolokog stanja.
M.-K. Muran
MIOPSIHIJA
od gr. mys, mii i psyche, dua
Termin koji je 1902. godine stvorio A. ofroa (A.
Geoffrov) da bi oznaio udruivanje izvesnih psihi-
kih poremeaja sa izvesnim miinim sindromima
(mioklonije, miopatije, miotonije, razne amiotrofije,
itd.).
U stvari, ova vetaka grupacija prilino raznolikih
pojava ne predstavlja pravi nozoloki entitet.
A. Poro
MISTICIZAM
od lat. mysticus, koji se odnosi na misterije (od gr.
mislerion, tajni obred)
Misticizam je uenje putem kojeg ovek pokuava
da spozna i proivi jednu stvarnost koja ga uteme-
ljuje i prevazilazi u onostranosti svih problema
[otac Monanen (Pere Monchanain)]. On sadri me-
tafiziku i intuitivnu konotaciju.
Postoje razne vrste misticizma; kosmiki misticizam,
kao to je taoizam, ili religiozni misticizam, kao to
su budizam, islam i neki oblici hrianstva. Ovi
razni filozofsko-religiozni sistemi se pozivaju (ili ne
pozivaju) na jednog boga ili vie bogova. Sutinu
misticizma bi inila elja za prisustvom. Kada se
postigne to oseanje prisustva boanskog sveta, on-
da moe da nastane ekstatino ushienje (Ekstaza*).
Nekomformistiki mistici, primitivni narodi dostiu
nie ili orgijske oblike tog stanja uz pomo raznih
podsticajnih sredstava (droga, alkohol, muzika, ple-
sovi, trans).
Misticizam esto zahteva asketsku pripremu, inte-
lektualno i moralno meditiranje, samoprouavanje i
samosavladavanje, to moe da izazove razna psi-
hika stanja; usamljenost, odricanje, asketski ivot
otvaraju puteve meditaciji i molitvi. Mistici doivlja-
vaju i neke patoloke pojave: moralnu patnju, sum-
nju, skrupuloznost, halucinatorne* i pitijatine* epi-
zode, pre nego to dozive ekstazu ili dostignu najvii
stupanj duhovnog ivota koji je Delakroa (Delacro-
MISTICIZAM
ix) nazvao teopatskim stanjem (spokojna i stalna
sjedinjenost s Bogom).
Bilo je postavljeno vie fiziolokih hipoteza po koji-
ma bi asketizam bio bioloka osnova mistike eksta-
ze: mistiko stanje bi bilo jedno regresivno stanje,
uporedivo sa fuzionim stanjem svesti koje se doiv-
ljava pri padanju u san, te dovodilo do biolokih
To specifino stanje svesti bi odgovaralo aktiviranju
jednog neverbalnog i intuitivnog oblika svesti, pove-
zanog sa desnom hemisferom mozga. EEG-snimak,
napravljen tokom ekstaze, pokazuje jedan difuzni
alfa-ritam, koji odgovara odvajanju od spoljnjeg
sveta.
Pravi misticizam je esto teko razlikovati od izves-
nih patolokih, zakrljalih, devijantnih oblika misti-
cizma (psihotini* procesi ili situacije ulne izolaci-
je); meutim, kod pravih mistika ne dolazi ni do
dezorganizacije vlastitog Ja ni do razaranja struk-
ture svesti.
SEMIOLOGIJA
Termin patoloki misticizam obino objedinjava sva
bolesna stanja koja obuhvataju razne oblike bavlje-
nja religijom. Tu postoji jedna alosna zbrka koja
proistie iz estog ispoljavanja mistinog ponaanja
u sumanutostima* sa religioznom temom: ali ovaj
termin ne bi trebalo koristiti izvan prethodno pome-
nutih oblika ponaanja.
Histerini* subjekti postavljaju jedan nezgodan di-
jagnostiki problem, utoliko pre to i pravi mistici
mogu imati prolazne neuropatske ispade i to auten-
tini histerici ponekad napreduju ka uspenoj subli-
maciji na putu misticizma. Izuavanje same linosti i
konteksta vizija (obojenih erotizmom) usmerava di-
jagnosticiranje.
Mistine teme nalazimo u akutnim psihotinim* i u
hroninim shizofrenim* stanjima, ali one danas nisu
toliko este kao persekutivne* teme. U shizofrenija-
ma, mistine sumanute teme se esto udruuju sa
erotskim* temama; one su loe strukturisane i ukla-
paju se u disocijativni* proces, a u njihovoj osnovi
se nalaze razni mehanizmi sumanutosti: intuitivni*,
interpretativni*, halucinatorni, imaginativni*. U
hroninoj halucinatornoj psihozi*, spoj mistikih i
erotskih tema je konstantan. Fantastine mistike i
kosmike teme zapaaju se u parafreniji*.
Mistika sumanuta euforija moe da ustupi mesto
nekom bolnijem doivljavanju koje se pripisuje kob-
nim postupcima avola: mogu da se uoe svakakve
kombinacije halucinacija da bi sugerirale sumanute
teme opsednutosti*, maniheizma*, demonopatije*.
Ove teme se zapaaju u hroninim sumanutostima i
u melanholiji*.
U melanholiji se najea mistika tema sastoji u
vie ili manje potpunoj opsednutosti naelom zla,
ponekad udruenoj sa izuzetnom lucidnou (Prori-
canje*). Mistike teme se isto tako sreu u megalo-
manskim sumanutostima manije*, progresivne para-
MITOMANIJA
lie* i iz esnim hroninim sumanutostima, te u de-
bilnosti* sa fabulacijom. Nalazimo ih isto tako u
epilepsiji*, ponekad zbog oneirikih ekvivalenata.
Postoji jedan religiozni oblik revandikacione psiho-
ze pasije*: paranoini* bogomoljci posle nekog ra-
zoarenja, neke sankcije crkvenih vlasti ili usled
erotomanije*, proganjaju mrnjom nekog svetenika
ili stareinu, to ponekad dovodi do inova koji
spadaju u nadlenost sudske medicine.
Koristei religiozno oseanje sugestibilnih* subjekata,
izvesne jake linosti, strastveni idealisti*, uspevaju da
ove uvuku u istinsku kolektivnu mistiku psihozu.
V. Kajar i A. Lo
EMC Therapie et culture, Prince, 1978; Psychialrie ecologi-
que, psychiatrie de la vie religieuse, 1979; CYRULNICK,
Biologie tlu mysticisme, 1974.
MITOMANIJA
od gr. mythos, udesna pria, legenda i mania, ludilo
Dipre (Dupre) je 1905. godine stvorio termin mito-
manija da bi oznaio konstitucionalnu tendenciju
nekih subjekata da izvru istinu, da lau, da izmi-
ljaju razne prie (Fabulacija*), najzad, da oponaaju
nenormalna organska stanja (Simulacija*). On je
dao i opis tog stanja koji je postao klasian i malo
mu se ta moe dodati.
I. MITOMANIJA KOD DETETA
Kod deteta postoji jedna mitska aktivnost za koju
bi se moglo rei da je fizioloka i iju je stupnjevitost
Dipre dobro odredio: najpre postoji obino izvrta-
nje istine usled psihosenzornog neiskustva, jo em-
brionalnog karaktera kritikog smisla i rasuiva-
nja*, superaktivnosti stvaralake mate, sklonosti
ka udesnom i bajkama; tome treba takoe dodati
sugestije* i prie koje potiu iz detetove okoline.
La* je izrazitiji vid te mitske delatnosti, tvorevi-
na autosugestije, u koju se, to se vie ponavlja, sve
vie veruje. U svojoj studiji o lai kod deteta, .
Siter nabraja razliite tipove lai koji se mogu zapa-
ziti: pseudola sasvim malog deteta, drutvena
la, patoloka la i jedan specijalni reaktivni tip koji
autor naziva la-neuroza. Rede, dete simulira da
bi zadralo simpatije i blagonaklonost okoline.
Postoje najzad potpune fabulacije*; pod uticajem
pria koje je proitalo ili ulo, dete pravi itav
roman iji je ono glavni junak i u tome uiva sve
dok okolina ne raspri tu izmiljenu sanjariju.
Zanimljivo je uporediti tu mitsku aktivnost deteta sa
mitskom aktivnou primitivnih naroda, vrlo pri-
vrenih svojim legendama, praznovericama, obredi-
ma i mitovima.
Kako dete raste, uspostavlja bolji kontakt sa stvar-
nou, razvija svoje sposobnosti rasuivanja i kriti-
nost, tako se njegova mitska aktivnost usporava,
matovitost disciplinuje i usmerava na realistinije i
korisnije ciljeve.
380
II. MITOMANIJA KOD ODRASLOG
Mitomanija se kod mladih osoba teko obuzdava i
dugo opstaje; njena preterana aktivnost se nastavlja
i to moe imati neprijatne, a ponekad i opasne
drutvene posledice. Ona se esto udruuje sa dru-
gim crtama psihike neuravnoteenosti*. Kod tak-
vih neuravnoteenih osoba, bez obzira na njihov
intelektualni nivo, skoro uvek postoji izvesna sla-
bost u razmiljanju i rasuivanju, kako kod odras-
log, tako i kod adolescenta.
Mitoman, kao to je to primetio . Siter, stav-
lja u slubu svoje imaginativne aktivnosti sve nor-
malne i patoloke mogunosti svoje linosti, ko-
ristei pri tom sve prilike koje mu pruaju okol-
nosti. Mitoman stalno prilagoava sadraj svojih
pria kvalitetu auditorija koji ipak skoro uvek pot-
cenjuje.
III. KLINIKI OBLICI
Na osnovu bolesnih asocijacija, Dipre je i kod de-
teta i kod odraslog razlikovao tri glavna tipa mi-
tomanije:
1) Mitomanija iz sujete* U toj grupi su najdobro-
udniji tipovi razmetljivac i hvalisavac (Dodeov
Tartaren). Neki od tih mitomana se hvaliu svakom
prilikom istaknutim vezama ili tajanstvenim pripad-
nostima.
Ova mitomanija iz sujete, esta kod duevno zaosta-
lih* subjekata, nije praena drugim smetnjama sem
to navodi na osmeh ili na omalovaavanje; u odre-
enim okolnostima, ona moe da bude izvor optui-
vanja*, insinuacije, pseudoatentata ili samosakae-
nja. Ove pojave mogu da upute na histeriju* ili
simulaciju*.
2) Maliciozna mitomanija Ona ide od obine pakosti
do oblika najee okrutnosti. Ona se najee javlja
kod osoba koje se oseaju inferiornim ili zavisnim
(deca, starci, ene). Ovaj oblik obuhvata sve mogue
varijante i stupnjeve malicioznosti: ogovaranje, pisa-
nje raznih lai, anonimna pisma, potkazivanja, esto
nadahnuta mrnjom, ljubomorom, osvetom. Najne-
obiniji od svih tih oblika maliciozne mitomanije
je genitalno heterooptuivanje (napastvovanje*, na-
srtaji na javni moral).
3. Perverzna* mitomanija esto je sa sujetom i sa
malicioznou udruena i perverznost. Mitska aktiv-
nost je tu stavljena u slubu nagonskih i bolesnih
perverzija (pouda, pohotljivost) i tada predstavlja
utoliko opasnije oruje to je subjekt inteligentniji.
Pored ta tri glavna oblika, Dipre je dodao lutajuu
mitomaniju u kojoj je mitska aktivnost udruena sa
mentalnom prevrtljivou, abulijom*, potrebom za
promenom, lokomotornom ekscitacijom* (takve
osobe se nazivaju priama u hodu). Izvesne fuge
dece-mitomana spadaju u tu grupu. Deava se da
mitoman koji mistifikuje ili optuuje naie na pred-
usretljive sluaoce i postane sredite prave kolektiv-
ne sugestije* sa velikim krugom zraenja. Blai obli-
381
ci mitomanije mogu da dovedu do stvaranja vie ili
manje koherentnih pria: to je fabuliranje*. Kada se
ono organizuje u stalan i trajan sistem, te upravlja
itavim ponaanjem pojedinca, u pitanju su imagi-
nativni mehanizmi sumanutosti*.
IV. PRIRODA MITOMANIJE
Dipre je smatrao da se mitomanija zasniva na tri
elementa: na emotivnosti, pojaanim sposobnostima
imaginacije i sugestibilnosti*. Minkovski (Minkow-
ski) ponovo preuzima taj problem 1951. godine. On
povezuje mitomaniju sa pojmom nepostojanosti koji
dugujemo P. aneu, (P. Janet) ukljuujui ga u
globalnu strukturu nekog ponaanja. Nero (Nevraut)
u svom radu (1962), u okviru tog pojma nepostoja-
nosti pokazuje zajednike crte mitomanske egzisten-
cije. On naglaava romanesknu organizaciju proiv-
ljenog. Mitoman vie ne ivi svoj roman u stvarnos-
ti, ve u okviru brojnih verovatnosti, na kojima se
zasniva njegov ivotni put i koje definiu fiktivnu
linost kakvu eli da prikae drugim ljudima. Lien
unutranje koherencije, on umnoava, pomou mu-
nih objanjenja o samom sebi i najmanjoj svojoj
radnji, elemente egzistencijalnog alibija za pravdanje
sopstvenog postojanja, ne ostavljajui, na izgled,
nita u senci (nadznaenje). Eventualno dovoenje u
sumnju tog fiktivnog postojanja izaziva strah praen
odgovarajuim ponaanjem: promena auditorija po-
mou fuge*, kada se pria otra; samoubistvo* ka-
da, na pragu da bude demaskiran, subjekt istovre-
meno gubi i identitet i panju drugih ljudi. Po
psihoanalitiarima, fabulacija*, izuavana kod dete-
ta, odgovara istovremenoj sumnji u roditeljsku sliku
i precenjivanju te iste slike.
V. TERAPIJA
Bilo da se mitomanija posmatra kao simptom ili
kao stil ivljenja koji ima kompenzacionu vrednost,
definicija terapeutskog stava pre svega zavisi od
psihopatolokog okvira u kome se ona javlja. Da li
je re o nekoj histerinoj prii ili o nekom perver-
znom ponaanju sa jasnije izraenim utilitarnim
obelejem? ak i unutar tih mogunosti, vano je
proceniti koliko je mitomansko ponaanje drutve-
no prilagoeno, kao i kakav je nivo intelektualnog i
emocionalnog razvoja. Staranje o ovim subjektima
u svakom sluaju predstavlja muan zadatak i mora
da se sprovodi u bolnikoj sredini, uz izbegavanje
dve opasnosti: to su sistematsko dovoenje u sum-
nju svega to pacijent govori koje dovodi do beanja
kao reakcije, i blagonaklono sluanje koje subjektu
omoguava da nae pribeite u odnosu prisnog
sauesnitva.
esto delikatne situacije iz oblasti sudske medicine
do kojih dovode mitomani, izuene su na drugom
mestu (optuivanje, svedoenje, simulacija). Uopte
uzev, poeljno je da se, bez obzira na potvren
patoloki karakter takvog ponaanja, subjekt smat-
MODEL
ra potpuno odgovornim za svoje postupke, inae se
bolest koristi kao alibi, a bilo kakav terapeutski
odnos postaje nemogu.
V. Kajar i A. Lo
MIZONEIZAM
od gr. misein, mrzeti i neos, nov
Neprijateljski stav prema svemu to je novo. Du-
hovna tenja koja je esta kod starijih ljudi, vrlo
privrenih prolosti i esto odbojnih prema razvitku
ideja i obiaja.
A. Poro
MMPI
Minesotski multifazni personalni inventar, koji su
napravili Hetevej (Hathaway) i Mekinli (McKinlev)
1940. godine, najkorieniji je upitnik u psihijatrij-
skoj praksi, naroito u SAD [Pers (Perse)]. On
obuhvata 550 pitanja iz vrlo razliitih oblasti
(zdravlje, porodini odnosi, zanimanje, moralni sta-
vovi, patoloki simptomi...) koja omoguavaju da
se dobije ocena u svih devet skala, koje upuuju na
Krepelinovu nozologiju (Hs, hipohondrija; D, dep-
resija; Hy, histerija; Pd, psihopatska devijacija; Mf,
mukost-enskost; Pa, paranoja; Pt, psihastenija; Se,
shizofrenija i Ma, hipomanija), kao i u vrednosnim
skalama koje omoguavaju da se iskau rezultati.
Treba ukazati na to da su razne dopunske skale
napravljene uglavnom zbog toga da bi se odgovorilo
na sasvim precizne probleme, na primer, skala dru-
tvene introverzije koja je, uostalom, bila ukljuena u
obrazac standardnog pregleda, skala neurotinosti
[Vin (Winne)], skala snage vlastitog Ja [Berou (Bar-
row)], skala detekcije shizofrenije [Benabik (Bena-
bick), Gatri (Guthrie), najder (Snvder)...].
Iako te ocene (Etaloniranje*) omoguavaju da se
pojedinac situira u odnosu na normalu, ipak je
prihvaen stav da neka dijagnoza, kao to je, na
primer, dijagnoza shizofrenije, ne moe da se posta-
vi jedino uzimanjem u obzir ocene sa skale Se, nego
uzimanjem u obzir skupa rezultata, predstavljenih u
obliku nekog profila. U praksi, veina profila
moe da se svede na ogranien broj tipova koje su
Dele (Delay), Pio (Pichot) i Pers analizirali u Fran-
cuskoj, zakljuujui da uprkos svemu, MMPI nije
instrument koji omoguava da se mehanikim po-
stupkom dobije dijagnoza.
A. Luom
MODEL
od lat. modulus, mera
Nema sumnje da smo uli u Doba modela, kao
to to pokazuje esta i raznovrsna upotreba ove reci.
To moe da pothranjuje spekulacije o naem ueu
u jednom svetu simulacije gde su, navodno, izgu-
bila svoju stvarnu teinu sva velika opredeljenja
MONGOLIZAM
koja su tradicionalno organizovala razmiljanje i
ivot. Ali ova inflacija i pratei ideoloki amalgami
nee umanjiti metodoloki znaaj tog novog pojma
(on se ne pojavljuje ak ni u dodatku u
Lalandovom Filozofskom reniku).
Ipak je bilo nuno da se uoi neka vrsta protivre-
nosti vezane za njegovo dvostruko poreklo:
sa tehnolokog stanovita, model je maketa,
umanjena i uproena reprodukcija koja olakava
proraune i eksperimentisanje na ispitivanom objek-
tu;
sa filozofskog stanovita, model je paradigma,
prototip postojeih stvari. U stvari, revolucije ideja
su, kako u fizici, tako i u matematici, dovele do toga
da se ta dva znaenja prikladna figuracija i
idealni oblik neprestano prepliu, te se uoptava-
njem najzad dolo do upotrebe termina model
koja pre ukazuje na odreen epistemoloki stav,
nego na neku ograniavajuu definiciju.
U matematici, prvi model mada jo ne pod tim
nazivom bio je Rimanov (Riemann) model, rep-
rezentativan za neeuklidovsku geometriju, s tim to
je teorija sebi postavila u zadatak da svede svaku
aksiomatiku na to je mogue prostiji skup formal-
nih uslova. Meutim, tanu i uoptenu definiciju
modela dao je tek Tarski 1931. godine, uvodei u
formalizovani jezik nunu referencu na pojam
vrednost istinitosti (iste kljune godine Godel je
utvrdio granice formalizacije).
Ideja modela je ula najpre u fiziku mada se on
jo nije tako nazivao u okviru daljeg razvoja
teorije relativiteta i u punoj saglasnosti sa kvantnom
mehanikom. Tada je pokazana iluzornost, kako
objektivnog sakupljanja neutralnih podataka,
tako i sistema koji ih zatvara u jednoznanu kauzal-
nost. Tako su mogli da budu predloeni samo mo-
deli, kao koherentne strukture, zaelo, ali jo uvek
nezadovoljavajui kao predstava i kao tumaenje
stvarnosti.
Sve u svemu, napredovanje nauke je s jedne strane
vodilo sve apstraktnijoj formalizaciji koja je imala
svoje granice, a, s druge strane, konvencionalizmu
spoznaje, ali kontrolisanom i korigovanom
konvencionalizmu.
Kada su ta re i stvar uli u modu, pokuaj modeli-
zacije je preplavio sve oblasti znanja meu kojima,
naravno, i psihijatriju sa odgovarajuim disciplina-
ma. Zbog nemogunosti matematizacije, ti modeli
su obino graeni analoki uzimajui elemente furacijsku idiotiju a Lengdon Daun (1866) pod sa-
i iskaze od nauka za koje se eenilo da su bolje
razraene. I, naelno uzev, nema nieg loeg u
naporu da se u rasute i nejasne stvari uvede red
figuralno jasnih struktura, bilo da predloeni model
ima heuristiko znaenje ili eksplikativnu nameru
(Struktura*). esto, meutirn, ta modelizacija ima
dve mane, naravno protivrene, ali uz isto odsustvo
obzirnosti i opreznosti koje karakteriu nauni duh:
ili se u okviru jednog empirikog pristupa, na
osnovu kritike razrade ili bez nje, uz urno prikup-
382
ljanje datih injenica, predlae jedan probni balon
koji se alje u eksperimentalnu retortu, ili se, pak, u
okviru racionalistikog pristupa, briljivo izgrauje
sistem iji je jedini jemac duhovno zadovoljstvo.
Da li je spas u dananjoj mogunosti matematike
modelizacije u bezoblinim doktrinama, kako ih
je nazvao Kangithem (Canguilhem). Analiza datih
injenica razliitim tehnikama pomou raunara
omoguava, u stvari, da se otkriju i izraze strukture
koje se uopte nisu ispoljavale u konkretnom ekspe-
rimentisanju. Ali treba demistifikovati mo koja se
pripisuje tim metodama. One, u stvari, zavise od
prethodno uloenog truda (naroito pri izboru vari-
jabli i uzimanju uzoraka), kao i od onog truda koji
je neophodan posle, jer otkriveni model uvek
predstavlja samo pretpostavku za opisivanje i tuma-
enje (Faktorska analiza*). Ukidajui tradicionalnu
alternativu realizma i nominalizma, opta upot-
reba modela je iznela na videlo relativne i progresiv-
ne vidove znanja i njegovih jezika. Ali njihov pravi
epistemoloki status ostaje uvek pod znakom pita-
nja, a njihova primena zahteva da se izbegne iskue-
nje da se model zatvori u samog sebe ili da se
pretvori u obinu sugestiju koja olakava komu-
nikaciju.
A. Luoni i R. Tiso
Encyclopedie de la Pleiade, T. XXII, Logique et connaissance
scientifLque, Pari, 1967; Logic, methodology and Philosophy
of Science, T. IV, Amsterdam, North Holland, 1973; Encyc-
lopoedia Universalis, T. XI, Modele, Pari, 1971; Logi-
que mathematique, Pari, 1982; G. CANGUILHEM, La
Malhematisation des doctrines informes, Pari, Hermann,
1977; D. LAGACHE, G. de MONTMOLLIN, P. PICHOT, M.
YELA, Les Modeles de la Personnalite en Psychologie, Pari,
PUF, 1965; C. G. GRANGER, Pensee formelle et Sciences
de l'Homme, Pari, PUF, 1960; R. Tissot, Introduction a la
Psychiatrie Biologique, Pari, Masson, 1980; H. DUFOUR,
Modeles biologkjues en Psychiatrie, Izvetaj na Kongresu
psihijatrije i neurologije francuskog jezikog podruja, Pa-
ri, Masson, 1982.
Videti bibliografiju uz Faktorsku analizu* i Strukturu*.
MONGOLIZAM - Daunov (Down) sindrom, Tri-
zomija 21
prema licu koje lii na mongolsko
Poto ga je Segvin (Seguin) (1844) opisao kao fur-
danjim nazivom, mongolizam je prva encefalopatija
koju su Leen (Lejeune), Gotje (Gauthier) i Tirpen
(Turpin) 1959. godine pripisali hromozomskoj abe-
raciji. Kliniki, uz duboku mentalnu zaostalost idu
jo bar etiri (Oster, 1953) klinika znaka, prisutna
ve od roenja: jedinstven transverzalni prevoj na
dlanu, povijen peti prst, kratke, debele ake (pone-
kad sa sindaktilijom), iskoeni oni kapci nagore i
spolja, trei kapak ili epikantus u unutranjem uglu
oka, jezik bez brazde po sredini i isturen (skrotalni
383
jezik), loe usaeni zubi, usko i iljasto nepce, brahi-
kefalija (nepostojanje potiljanog izboenja na loba-
nji pljosnata lobanja). Bolest je dobila naziv po
oima, stisnutim epikantusom karakteristinim za
mongolsko lice. Drugi simptomi su redi: Brafildove
(Brushfield) mrlje, male i nisko postavljene ui, rav-
ni tabani, karakteristine brazde po koi, uroena
kardiopatija (interaurikularna komunikacija), a na-
roito sloene cijanogene kardiopatije.
Ne postoje neuroloki znaci, sem miine hipotonije.
Staturo-ponderalni i psihomotorni razvoj je ometen:
hodanje i govor se uopte ne javljaju pre tree
godine; odrasli mongoloid retko je vii od 150 cm.
Ranije su mongoloidi retko preivljavali pubertet jer
su obino stradali od neke akutne infekcije ili tuber-
kuloze. Napredak higijenskih uslova i leenje antibi-
oticima daje im nadu u normalan ili skoro normalan
ivot te se problem zaostalosti i obuavanja postav-
lja iz drugog ugla. Akutna leukemija se javlja deset
do dvadeset puta ee nego u normalnoj populaciji.
Mongoloidno dete je obino otvoreno, srdano, po-
sluno, mirno. Klasina je pojava da je ono osetljivo
na muziku. esto izaziva majinu strastvenu pri-
vrenost i dugo se moe dobro podnositi u porodici.
Obuavanje je ogranieno intelektualnim nivoom,
koeficijent inteligencije je obino 50, sa retko dostig-
nutim maksimumom od 70, izuzev oblika sa mozai-
kom koji dostiu subnormalan nivo. Mongoloid je
duboko debilna* osoba koja se moe poneemu
nauiti. Mogue je sprovesti jednostavno obrazova-
nje radi sticanja osnovnih manuelnih i praktinih
znanja, korisnih i za njega i za drutvo. Medicin-
sko-pedagoke ustanove otvorenog tipa, a potom
medicinsko-profesionalne ustanove, i roditelji i dete
lake prihvataju nego internate, pre nego to doe
do usmeravanja na odgovarajue ustanove (CAT).
U mnogim mestima se otvaraju razredi za trizomi-
nu decu, u kolama za normalnu decu.
Ali psihiko stanje mongoloidnog deteta nije nepro-
menljivo. Prerano intelektualno propadanje moe
da uniti teko postignute medicinsko-edukativne
rezultate. Ve od adolescencije, ponekad se javljaju
psihotini preokret i opsesivne manifestacije [D.-Z.
Die (D.-J. Duche), R. Lekije (R. Lecuver), 1967].
Mozak mongoloidnog deteta je mali, sa glatkim
vijugama i ponekad sa jedinstvenim eonim re-
njem.
Stare hipoteze (rasna regresija, nasledni sifilis) o etio-
logiji mongolizma otpale su kada je otkriven njegov
pravi uzrok: hromozomska aberacija zbog prisustva
jednog suvinog hromozoma. Klasini mongolizam
ostvaruje slobodna trizomija 21, to jest prisustvo, u
okviru svih elijskih jedara organizma, tri potpuna
hromozoma 21 umesto dva. Ukoliko ne doe do
razdvajanja para 21 tokom mitozne numerike re-
dukcije, onda na enskoj gameti obino ostaje jedan
dupli hromozoni. Trizomija 21 se ostvaruje u trenut-
ku gametogeneze. Isto tako se sreu i okrnjeni oblici
trizomije 21 sa elijskom mozainou [Klark (Klar-
MONITORING
ke), 1961]: tada su neke elije normalne, diploidne,
dok su druge triploidne, ak tetraploidne. Duevna
zaostalost je proporcionalna broju triplo-21 elija, a
to znai da mozainosti sa retkim triploidnim elija-
ma mogu biti asimptomatine.
Slobodnu trizomiju 21 treba razlikovati od drugih
reih, jo teih trizomija s kojima deca vrlo kratko
ive: trizomije 13-15 [Smit-Patau (Smith-Patau)
sindrom] i 16-18 (Patau-sindrom).
Roenje mongoloidnog deteta (1 na 600 do 800
normalne dece) postavlja eugenetski problem. Naj-
ee se radi o starijoj majci (prosena starost 34
godine prema 26 za majke sa normalnom decom), a
izuzetno se moglo posumnjati da je mongolizam
nastao zbog njene profesije koja podrazumeva joni-
zirajue radijacije ili zbog izvesnih embriopatija (he-
patitis), s tim to takve tvrdnje nisu potvrene.
Kasna trudnoa nije, dakle, poeljna (1 na 100 posle
40 godina, 1 na 40 posle 45 godina). Ali kada nisu
pronaene latentne hromozomske anomalije kod
jednog od roditelja, mongolizam moe da se smatra
sluajnou. U 4% do 5% sluajeva mongolizam je
uoen kod dece mladih majki. Tada je trizomija 21
pronaena u odnosu jedan prema dva, u obliku
asimptomatine mozainosti, sa hromozomskim
grupama 13-15 ili 21-22 kod jednog od roditelja; ovi
roditelji imaju, dakle, jednu ansu prema tri da
imaju drugo mongoloidno dete. Monozigotni mon-
goloidni blizanci su podjednako pogoeni anomali-
jom. Najzad, mongoloidna majka raa jednom na
dva puta mongoloidno dete.
Suvini hromozomski materijal kod mongoloidnog
deteta je moda odgovoran za jednu enzimsku nat-
proizvodnju koja dovodi do klinikih anomalija.
Metaboliki poremeaji kao uzronici mongolizma
su jo nepoznati. Eugenetika, dakle, danas obuhvata
preventivno leenje, zdravstveno-vaspitne mere, le-
eje bolesti. Utvrivanje hromozomske anomalije na
nivou amniotikih elija omoguava otkrivanje tri-
zomije 21 pre roenja. Takvo ispitivanje se sve ee
predlae prilikom trudnoe posle 40. godine, ili ako
je poznato da majka ve nosi neku anomaliju, to
podrazumeva eventualni namerni prekid trudnoe.
A. Poro. t. Paskalis i P. Tridon
MONITORING v. Metode reanimacije
engl., prijem i kontrola (emisija), od lat. monere, opo-
menuti
Skup tehnikih sredstava koja omoguavaju da se
vetaki nadoknade ozbiljne vitalne slabosti. Moni-
toring obezbeuje u isti mah i nadzor i registrovanje
u mnogobrojnim oblicima (najei su skopije i
grafije) glavnih merijivih parametara leenog orga-
nizma. Od ovih terapijskih sredstava zavise terapij-
ski postupci. U to su ukljuena moderna toksikolo-
ka sredstva za doziranje koja omoguavaju bioloko
nadziranje korienib hemioterapija u zavisnosti od
biokiinikih korelacija. U rukama visoko obuenih
MONOMANIJE
ekipa (medicinskih, hirurkih, pedijatrijskih) ova
sredstva su preokrenula prognozu velikog broja hit-
nih sluajeva i omoguila hirurke i medicin-
sko-farmakoloke intervencije koje su do tada bile
nemogue zbog brojnih parametara povezanih sa
boleu i terapeutskom tehnologijom.
L. Geral i L. mil
MONOMANIJE
od gr. mono-, sam i mania, ludilo
Termin monomanija se javlja u psihijatrijskoj noso-
logiji Eskirola (Esquirol) i njegovih uenika da bi se
od onoga to se tada nazivalo optom sumanutou
odvojile delimine sumanutosti u kojima je bolesnik
psihiki oteen samo u jednom domenu, dok je u
svemu ostalom ouvana njegova globalna lucidnost
i njegove silogistike sposobnosti.
Tako su opisane intelektualne, emocionalne i instin-
ktivne monomanije.
Veina tako izgraenih okvira nije odolela prome-
nama koje su uneli Laseg (Lasegue), Falre (Falret),
Manjan (Magnan), Krepelin (Kraepelin) i njihovi
sledbenici. Lipemanija, na primer, koja je objedinja-
vala ideje o proganjanju i ugroavanju ivota sa
depresivnim oseanjima, raspala se na hroninu ha-
lucinatornu psihozu, sumanutosti uticaja i melanho-
liju.
Ali i u dananjoj terminologiji postoje nazivi proi-
zali iz tih shvatanja. Jedni se malo-pomalo gube
(klastomanija, demonomanija); drugi jo samo oz-
naavaju simptomatoloku posebnost (aritmomani-
ja), pulziju (dipsomanija, kleptomanija, nimfomani-
ja, potomanija), optu tendenciju naina miljenja i
oseanja (megalomanija, mitomanija). Izvesni termi-
ni, pak, i dalje slue za identifikaciju neke nozoloke
kategorije (erotomanija).
. Bardena
MONONUKLEOZA, INFEKTIVNA
od gr. mono-, sam, lat. nucleus, jezgro i inficere, uprljati
Virusno oboljenje prouzrokovano virusom* herpe-
sa, zvanim EB [(Eptajn Bar (Epstein Barr)] i koji
moe isto tako da izazove afriki limfosarkom i
Burkitov (Burkitt) tumor. Bolest neretko dovodi i
do neuromeningealnih oteenja: akutni limfocitni
meningitis sa bistrim likvorom, ak meningoencefa-
litis* ili encefalomijelitis* i ekstenzivni poliradikulo-
neuritisi.
Leenje je simptomatsko.
M. Poro
MONOPOLARNO v. Unipolarno
od gr. mono-, sam i polos, stoer
MONOZOMIJA v. Hromozomske aberacije
od gr. monos, sam i soma, telo
384
MORALNI BOL v. Melanholija, Depresija
Moralni bol je jedan od osnovnih simptoma melan-
holije*.
To je stanje intenzivne, stalne tuge, nezavisne od
spoljanjih dogaaja; naziva se i bolnom hipertimi-
jom.
Moralni bol je vezan za stanje potpune i definitivne
nesposobnosti koju osea melanholina depresivna
osoba.
Nesposobnost i inhibicija melanholine osobe su
psihike i psihomotorne, ali i emocionalne vrste.
Bolesnik, u stvari, osea pravu emocionalnu anes-
teziju; on se osea nesposobnim da voli kao ranije i
sebi prebacuje zbog takvog stanja.
Ta oseanja samopotcenjivanja tesno su povezana s
veoma snanim oseanjem krivice. Bolesnik, obuzet
snanom grizom savesti, osea se nedostojnim i sebi
zamera zbog stvarnih (i, esto, u sutini beznaaj-
nih) ili zamiljenih pogreaka.
Tako se moralni bol izraava stalnim ruminiranjem
sramne i grene prolosti i jedine mogue budunosti,
budunosti u kojoj ga eka zasluena kazna. Moral-
ni bol depresivne osobe zapravo odaje njeno osea-
nje da je kriva, a ne oseanje da je bolesna. Brojna
posmatranja bolesnika koji su, posle melanholinih
epizoda, oseali snane somatske algije (posebno
kancerozne), pokazali su da je melanholina moral-
na patnja kudikamo najsnanija i najneizdrljivija.
U radovima posveenim ovoj pojavi pokazana je ulo-
ga kulturnih faktora u depresivnoj semiologiji (kao i
u svakoj drugoj psihopatolokoj semiologiji). Mogu-
e je da se u nekim sluajevima depresivno raspoloe-
nje ne izraava moralnim bolom vezanim za samoop-
tuivanje i oseanje krivice. Ono se moe ispoljavati i
somatskim izrazima, hipohondrinim* simptomima
ili, kao to je to pokazao A. Kolon (H. Colomb),
simtomima persekucije*, kod Afrikanaca, na primer.
L. Kolona
MORBILI
Morbili su najrasprostranjenija i veoma zarazna
osipna groznica; izaziva ih specifian i vrlo otporan
virus, koji je meu paramiksovirusima izolovao En-
ders 1954. g. i ije se dejstvo danas spreava vakci-
nacijom. Morbili su i danas smrtonosna bolest u
siromanim populacijama.
Mogunost javljanja neurotskih komplikacija posto-
ji otprilike u jednom prema hiljadu sluajeva, a
njihovi uzroci mogu biti razliiti: infektivni, vasku-
larni, hemodinamski, anoksini, metaboliki.
Meutim, treba izdvojiti encefalomijelitis izazvan
morbilima. On se javlja neposredno posle izbijanja
osipa (etvrtog ili petog dana) i poinje naglo, s raz-
liitim, promenljivim, a ponekad i fokalizovanim
neuropsihijatrijskim simptomima. Likvor i EEG su
izmenjeni. Do izleenja bez sekvela dolazi u polovini
sluajeva, nagla smrt nastupa u 1015% sluajeva,
a ozdravljenje s mogunim sekvelama u 20 50%
385 MORGANJI-STJUART-MORELOV SINDROM
sluajeva. U vezi s patogenezom ovog encefalitisa,
iji je anatomski supstrat perivaskularni demijelini-
zirajui leukoencefalitis, danas se raspravlja o tome
da li ga izaziva direktno virus, kao i o imunopato-
lokoj hipotezi.
Ovde treba pomenuti ulogu koja se pripisuje virusu
morbila u subakutnom sklerotizirajui panencefaliti-
su* (SSP) do kojeg moe doi i nekoliko godina
posle preleanih morbila.
Ne postoji nikakav poseban vid leenja encefalopa-
tije izazvane morbilima, a vakcinacija dece starije od
6 meseci oslabljenim ivim virusom prua brzu i
efikasnu zatitu.
M. Poro
Red. V. P. i N. C.
MORELOVA LAMINARNA SKLEROZA
v. Alkoholne encefalopatije
od gr. skleros, tvrd i lat. lumina, seivo
Godine 1939. F. Morel je opisao spongioznu dege-
neraciju i gliozu treeg sloja modane kore kod
etiri pacijenta alkoholiara. Jedan je od njih imao
nekrozu korpusa kalozuma koja je bila nalik na
Markjafava-Binjamijev (Marchiafava-Bignami) sin-
drom. Meutim, tek nakon radova ekijea (M.
Jequier) i Vildija (E. Wildi) (1955), Delea (J. Delay)
i njegovih saradnika (1955), prihvaeno je miljenje
da postoji veza izmeu ova dva oboljenja.
Laminarna skleroza moe da prati i druge tipove
encefalopatija alkoholiara, kao to je Gaje-Verni-
keova (Gayet-Wernicke) encefalopatija (Gruner,
1956). Za razliku od Briona, koji ono to je Morel
otkrio tumai lezijom interhemisfernih vlakana koja
povezuju kontralateralne kortekse, na nivou treeg
sloja, lezijom koju pokazuje nekroza korpusa kalo-
zuma, Neje (Naeije) je sa svojim kolegama 1978.
godine objavio podatke o jednom izolovanom slua-
ju laminarne skleroze. Ovi autori predlau naziv
laminarna spongioza koji vie odgovara histolo-
kom izgledu, to je ve primetio Dele sa saradnicima.
to se klinikog aspekta tie, on je u daleko najve-
em broju sluajeva isti kao u Markjafava-Binjami-
jevom sindromu.
. Mas
Red. V. P. i N. C.
R. NAEIJE, L. FRANK.EN, D. JACOBOVITZ, J. FLA-
MENT-DURAND, Morel's Laminar sclerosis, Revue Neu-
rol., 17, 155-159, 1978.
MORFEINA STANJA
Morfej, grki bog sna i spavanja
Sintagma koja oznaava sve pojave koje se dogaa-
ju u trenutku zapadanja u san ili tokom spavanja.
Poznata je, na primer, morfeina epilepsija ije krize
izbijaju uglavnom ili iskljuivo za vreme spavanja.
Meutim, pokazalo se da svi oblici epileptinih
kriza mogu imati tu odliku; to objanjava zato je
prirodan ili izazvan san jedna od najboljih metoda
za aktiviranje epilepsije.
A. Poro i . Se
MORFINOMANIJA v. Opijati i Toksikomanije
od gr. Morfej, bog sna i spavanja i mania, ludilo
MORFOPSIJE (HALUCINACIJE)
od gr. Morfej, bog sna i spavanja i ops, opsis, vid
Ova re oznaava jednu kategoriju vizuelnih haluci-
nacija koju karakteriu neobine ili groteskne varija-
cije u opaanju veliine (makropsija ili mikropsija)
ili proporcija opaenih predmeta ili prizora.
V. Kajar i A. Lo
MORGANJI-STJUART-MORELOV (Morgagni-Ste-
wart-Morel) SINDROM
Ovaj sindrom objedinjava kotane promene koje je
otkrio Morganji, psihijatrijske manifestacije na koje je
ukazao Stjuart i Morelovu endokrinu simptomatolo-
giju. Njegova uestalost je procenjena na 1% do 2%
u optoj populaciji, s tim to se mnogo ee javlja
kod ena (95%-98%). Kotane promene se sastoje u
frontalno} internoj hiperstozi (HFI) koja se otkriva
radioloki i koja moe da poprimi razne vidove u za-
visnosti od debljine i rairenosti kotanih promena.
Sa endokrinog stanovita, kod ene se najee sreu
sledei simptomi: gojaznost koja je obino android-
na, sa crvenim ili ruiastim modricama na koi, ma-
ljavost uz koju ponekad ide opta maskulina morfo-
logija i poremeaji na jajnicima u smislu hiperfoliku-
linemije ili disluteinemije u fazi genitalne aktivnosti.
U klimakterijumu, postoji tendencija da se tegobe ve-
zane za menopauzu produe. Drugi humoralni pore-
meaji nisu zapaeni kao redovna pojava: galaktoreja,
diabetes insipidus, distireoza, hiperkortieizam. U ob-
lasti metabolizma, najea anomalija je eerna bo-
lest udruena sa frontalnom internom hiperstozom.
to se tie neuropsihikih pojava, ovaj sindrom esto
sadri uporne glavobolje, naroito pred menstruaciju,
ponekad poremeaje sna i hiperoreksije, anafrodizije.
Nije izuzetna ni centrencefalna epilepsija.
Uestalost mentalnih poremeaja je indikativna, ali
oni nemaju nikakav specifian karakter.
Timika poremeenost, naroito u depresivnom
smislu (u rasponu od obine hronine astenije do
napada prave melanholije), ipak pretee nad intelek-
tualnim poremeajima (sumanutosti, shizofrenije,
deficitarnosti). Dementno propadanje, koje se obi-
no sree u involutivnom periodu, ipak se teko moe
pripisati samo frontalnoj internoj hiperstozi.
Etiologija i patogeneza tog sindroma bili su predmet
brojnih istraivanja koja jo ne omoguavaju kona-
ne zakljuke. Ozbiljni razlozi dovode u pitanje pri-
marno disfunkcionisanje hipotalamusne organizacije
od koje bi zavisili razni i promenljivi elementi tog
MORIJA
sindroma. Za to bi mogao biti odgovoran hromo-
zom X, bar u smislu predispozicije, s tim to se
aberacija prenosi nasledno ili je rezultat mutacije.
. Bardena
J.-C.SCOTTO, L'hyperstose frontale interne, Pari, L'expan-
sion scientifique franfaise, 1965 (513 bibl. ref.).
MORIJA
od gr. moria, budalatina, ludilo
Oblik ekspanzivne i klovnovske veselosti koji naro-
ito karakteriu humor, igre reci, kalamburi (fVit-
zelsucht nemakih autora), i koji je najpre opisan u
sluaju povreda eonog renja (naroito tumora), te
se smatrao simptomatskim za tu lokalizaciju. U
poslednje vreme morija se, meutim, pominje i u
sluaju tumora u drugim delovima glave. Njena
lokalizatorska vrednost nije, dakle, apsolutna.
A. Poro
MOZAINOST v. Hromozomske aberacije
od ital. mosaico, mozaik (od gr. mousa, muza)
MUCANJE
Poremeaj govornog toka najoiglednija je odlika
mucanja koje se javlja u nekoliko oblika:
Tonino mucanje, esto opservirano u istom
stanju, podrazumeva nemogunost izgovaranja po-
jedinih reci (obino je to prva re u reenici) u
nekom promenljivom vremenskom periodu. Po iste-
ku tog perioda, dotina re se javi poput praska i
govorenje se nastavlja.
Klonino mucanje, ne tako esto, odlikuje se ne-
voljnim, eksplozivnim i isprekidanim ponavljanjem
jednog sloga, obino prvog sloga prve reci u reenici.
Tonino-klonino mucanje zdruuje odlike obe
prethodne vrste, u razliitom stepenu.
Mucanje usled inhibiranosli jedino je koje moe
da proe nezapaeno. Kada mu se postavi neko
pitanje, subjekat, iako zna odgovor, ostaje nepomi-
an, bez izraza. Posle izvesnog, neodreenog vreme-
na, dogodi se laki trzaj i otpone govorenje, koje
traje sve do novog prekida usred reenice.
Ovu simptomatologiju obino dopunjuju:
Motorni poremeaji: izostajanje koordinacije po-
kreta organa koji ostvaruju govor ogleda se i na licu
(stiskanje usana, murenje, grenje vilica), na respi-
ratornim miiima (kratak ili neuhvatljiv udisaj, na-
gao izdisaj), miiima glave i vrata (klimanje, rotaci-
ja), trupu i udovima (grenje prstiju na ruci, sinkine-
zije, ak i tikovi).
Poremeaji govora: poremeaji govornog ritma
gotovo da su konstantni (govor je ubrzan, nepravilan
ili, pak, usporen), poremeaji u artikulaciji, kanjenje
sa govorom, anomalije u psiholingvistikim aktivnos-
tima (oteana verbalizacija, dezorganizacija sintakse),
koji se javljaju kod svakog drugog subjekta koji muca.
386
Uestalost pojave mucanja procenjuje se na 2%o do
1%. Taj simptom predstavlja 15% svih poremeaja
govora kod dece izmeu 4 i 7 godina. Preovlauje u
mukom polu (4 deaka na jednu devojicu). Prime-
ri mucanja kod predaka i pobonih roaka otkrive-
ni su u 30% posmatranih sluajeva. U jednom od
dva sluaja, mucanje se javlja izmeu 3. i 5. godine i
ima za komplikaciju prosto zaostajanje u govoru.
Mucanje se moe ispoljiti i docnije u detinjstvu, u
vreme adolescencije ili zrelog doba, bez prethodnih
govornih tekoa. U tom sluaju valja potraiti neki
vitalni dogaaj traumatske snage: od 100 sluajeva
mucanja, ustanovili smo da je 21 osoba teko pod-
nela razdvajanje od porodice (internat, preseljenje),
10 rasturanje porodice, takoe 10 polazak u kolu, 5
je preivelo neku snanu emociju, to ukupno ini
46%. U odsustvu tano utvrene traume, kliniko i
psihometrijsko ispitivanje otkriva poremeaje li-
nosti, obino neurotine prirode.
Mucanje se znatno razlikuje od trenutka do trenut-
ka. Svaka emocija u stanju je da pojaa ili ublai
ovaj poremeaj. On se ublaava ili potpuno iezne
pri povienju glasa ili aptanju, prilikom itanja
naglas ili pevanja. Najjaeg je intenziteta, meutim,
prilikom izraavanja apstraktnih misli ili u odree-
nim situacijama (telefon), to moe izazvati fobino
izbegavanje takvih situacija. Dugorona evolucija
ovog poremeaja ne da se predvideti, obeleena je
razdobljima deliminog poboljanja, odnosno po-
goranja koji mogu da potraju i nekoliko nedelja, pa
i meseci; 80% dece obolele u ranom uzrastu, izlei se
spontano. S druge strane, mucanje koje se javi
kasnije, tee se otklanja.
Linost osoba koje mucaju ispitivana je na populaciji
od 97 pojedinaca starih izmeu 8 i 20 godina,
najvie pomou Rorahovog (Rorschach) testa. Ako
se kod ovih subjekata ne moe konstatovati neko
sistemsko funkcionisanje, stereotipno ustrojstvo,
ipak se sreu neki zajedniki mehanizmi:
veoma esta introverzija* koja podstie anksioz-
nost i koju ova podstie;
agresivnost*, as potisnuta, to jest okrenuta pro-
tiv sebe (tada ona pothranjuje anksioznost, oseanje
krivice, disforiju), as delatna, eksteriorizovana, iz-
raena, koja mnogo manje pogoduje stvaranju neu-
rotine linosti;
doivljaj gubitka, zasnovan na nekoj stvarnoj si-
tuaciji, dogaaju, sluaju iz ivota, ili na fantazmima.
S obzirom na mnotvo inilaca koji uslovljavaju
mucanje, ne postoji terapija koja bi se mogla prime-
niti na sve sluajeve.
Pre napunjenih est godina: reedukacija ortofo-
nije nalazi se ubedljivo na prvom mestu. Dobro se
prihvata i cilj joj je korekcija zaostajanja u govoru
koje se u najmanje svakom drugom sluaju nadove-
zuje na mucanje. Seanse su kratke i ponavljaju se
vie puta nedeljno. Ako zaostajanje u govoru nije
ozbiljno i ako emocionalni poremeaji to opravda-
vaju, primenjuje se psihoterapija.
387
Posle este godine: najvanije je da se osoba koja
pati od mucanja pridobije za terapiju. Mogu da joj
se predloe ortofonska reedukacija, relaksacija, po-
stupci terapije ponaanjem. Indikacije psihoterapije
vie zavise od poremeaja linosti nego od same
semiologije mucanja ili od njegovog intenziteta.
Psihotropna hemioterapija (haloperidol i pimo-
zid) ograniena je na oblike mucanja koji dovode do
invalidnosti. Ona treba da omogui ublaenje pore-
meaja toka govora i parazitskih pokreta pre nego
njihovo otklanjanje, i to zahteva pozologiju koja
donosi najmanje sekundarnih dejstava. Ako se tera-
pija pokae delotvornom i ako je pacijent dobro
podnosi, nema smetnje da se produi na nekoliko
meseci, pa i godina.
Da zakljuimo, sledei inioci omoguuju najbolju
prognozu u sluaju mucanja: pojava poremeaja pre
navrene pete godine, vreme prvog lekarskog pregle-
da pre navrene sedme godine, s tim da izmeu
jednog i drugog ne proe vie od tri godine, odsu-
stvo teih poremeaja linosti, saradnja obolelog
deteta i njegove porodice.
M.-K. Muran i M. Diga
MUKOPOLISAHARIDOZE
od lat. mungere, useknuti i gr. polus, mnogo, sakcharon,
eer
To su nasledne bolesti metabolizma koje karakterie
intralizozomijalno gomilanje acidnih ili glikozami-
noglikanih (GAG) mukopolisaharida to je posledi-
ca nedostatka lizozomijalnih enzima, izazivaa nji-
hovog katabolizma.
Prema klinikoj, biohemijskoj i enzimskoj slici, opi-
sano je sedam tipova koji se svi prenose autozomno
recesivno, izuzev Hanterove (Hunter) bolesti (tip II)
koja pogaa samo deake i prenosi se samo recesiv-
no, to je povezano sa polom. Veinu ovih oboljenja
[izuzev Morkiove (Morquio) bolesti tipa IV) i
polidistrofinog nanizma, nazvanog jo Maroto-La-
mijev (Maroteaux-Lamy) sindrom (tip VI)] esto pra-
ti ozbiljno mentalno zaostajanje koje je progresivno.
S druge strane, gomilanje mukopolisaharida u raz-
nim tkivima dovodi do dismorfije i specifine kota-
ne distrofije koja je uzronik nanizma, do hepatos-
plenomegalije a esto i do sranog napada koji moe
da izazove smrt.
Postoje sledee mukopolisaharidoze:
tip I: Hanterova bolest usled nedostatka alfa-L-idu-
ronidaze;
tip II: Hanterova bolest usled nedostatka alfa-L
-iduronatosulfato-sulfataze;
tip III: Sanfilipova (Sanfilippo) bolest kod koje su
opisana etiri podtipa u zavisnosti od razliitog
enzimskog nedostatka:
heparan-sulfato-sulfaraze;
N acetil-glikozaminidaze;
alfa glikozamino-N acetil transferaze;
N acetil glikozamin 6 sulfato-sulfataze;
MULTIPLA SKLEROZA
tip IV: Morkiova bolest iji je najei oblik uslov-
ljen nedostatkom N acetil galaktozamin 6 sulfa-
to-sulfataze, i jedan nedavno opisani oblik koji na-
staje usled nedostatka beta-galaktozidaze.
Morkiova bolest se dosta razlikuje od drugih muko-
polisaharidoza: crte lica su manje izobliene, a inte-
ligencija je normalna. Bolesnici izgledaju kao grbave
lutke zbog lene kifoze (spondiloepifizne disfazije),
grudnog ispupenja i isturenih vilica, a nanizam
uglavnom nastaje zbog skraenja trupa;
tip V: polidistrofini nanizam ili Maroto-Lamijev
sindrom, prouzrokovan nedostatkom arilsulfatoze
B. Dismorfija i distoza su bliske onima koje se vide
u Harlerovoj (Hurler) bolesti, ali je inteligencija
normalna;
tip VI je opisao Slaj (Sly); on nastaje usled nedostat-
ka beta-glikuronidaze.
Dijagnosticiranje ovih bolesti se zasniva na klinikoj
slici, ispitivanju urina na acide mukopolisaharida i
enzimskom ispitivanju. Dijagnoza pre roenja je
mogua putem enzimskog doziranja na amniotikim
elijama u kulturi. Ne postoji nikakva terapija. Da-
nas se moda zainje mogunost leenja putem ka-
lemljenja odgovarajue kotane sri ili fetusne jetre.
K. Videle
MULTIPLA SKLEROZA
Psihike smetnje nisu posebno izraene to se, uos-
talom, podvlai u prvim klinikim opisima. Meu-
tim, odsustvo vrstih kriterijuma imalo je za posle-
dicu da se one razliito procenjuju. tavie, kao i za
sva somatska oboljenja, moguno je utvrditi tri
razliita izvora smetnji: dotadanja linost, ije se
neke osobine mogu pogorati (ali ponekad i pobolj-
ati) usled bolesnog stanja, direktno delovanje sa-
mih lezija (ali esto je teko utvrditi gde se one tano
nalaze) i najzad, stav sredine. Kada je re o bolesti
zvanoj multipla skleroza, razlikujemo tri faze:
a) poetna faza: u ovoj fazi, teko je ustanoviti
diferencijalnu dijagnozu u odnosu na histerinu
konverziju. Retki su sluajevi kada u poetnoj fazi
bolesti dolazi do akutnih psihijatrijskih manifestaci-
ja, obino u sprezi s neurolokim znacima koji
moraju da privuku panju lekara.
b) faza razvijene bolesti: iste psihijatrijske manifes-
tacije mogu pratiti nove atake. Bondijel (Bonduelle)
(1962) smatra da se u 3,5% svih neurolokih mani-
festacija javljaju psihijatrijske smetnje. U sutini, re
je o timikim poremeajima (depresivnim ili mani-
nim), a rede o bouffees delirantes ili konfuznim
stanjima. Do hroninih smetnji nalik na shizofrene
dolazi u retkim sluajevima.
Znaajnije su patoloke reakcije bolesnika na samu
bolest. One e zavisiti od stepena ozbiljnosti, veoma
razliitog od jednog od drugog pacijenta, a i od
stava okoline.
Odsustvo svake efikasne terapije predstavlja pose-
ban faktor, tako da bolesnik moe bilo da se pod-
vrgava svim mogunim oblicima leenja, ak i onim
MULTILACIJA, AUTOM UTILACIJA
koji predstavljaju isto arlatanstvo, ili da se u
potpunosti prepusti bolesti. ee e naizmenino disimulacije* u hroninim sumanutostima paranoi-
prolaziti kroz faze egzaltiranosti i potitenosti, esto
uz izraenu komponentu anksioznosti. Nije zane-
marljiv broj obolelih od multiple skleroze koji za-
vravaju suicidom. Redi su sluajevi negiranja boles-
ti za koje je karakteristian preteran optimizam koji
se naziva euphoria ili spes sclerotica. Neki su autori
izneli podatke o sluajevima toksikomanije, poseb-
no alkoholne.
c) Tokom razvoja bolesti, pogoranje intelektualnih
sposobnosti ne smatra se izuzetkom, posebno u
onim sluajevima kada bolest ima brzi razvojni tok i
encefalitinu dominantu; uestalost pogoranja inte-
lektualnih sposobnosti razliito se procenjuje, neki
smatraju da do njega dolazi u 80% sluajeva.
Uglavnom se oituje mnestikim smetnjama.
.-P. Iber
Red. V. P. i N. C.
MUTILACIJA, AUTOMUTILACIJA v. Sakae-
nje, samosakaenje
od lat. mutilus, okrnjen, osakaen
MUTIZAM
od lat. mutus, nem
Mutizam je odsustvo govora, voljno ili ne, koje se
ispoljava kada su centri za govor i organi za izgovor
neoteeni povredama. Re je o nestanku prethodno
postojeeg govora, a ne o zaostajanju u razvoju, kao
u sluaju nemosti*.
Voljni mutizam moe da se dobrovoljno prihvati u
nekim kritinim situacijama, spram izvesnih osoba
ili u izvesnim okvirima. Ovaj elektivni mutizam je
oblik reakcije opozicije* este u deteta; on je srodan
jogunstvu*. Voljni mutizam moe biti globalan kod
simulanata (simulacija*) koji mogu da uz to simuli-
raju i prividnu gluvou. Ispitivanje kohleo-palpeb-
ralnog refleksa omoguava postavljanje tane dijag-
noze. Histerini* mutizam moe biti potpun ili deli-
mian, praen teatralnim afonijama: subjekt pomie
jezik i usne, naglaavajui mimikom* da ne moe
izraziti ono to bi hteo da kae. Ponekad dolazi do
mumlanja, kada se reci izgovaraju tihim glasom, bez
intonacije.
Do emotivnog mutizma dolazi privremeno usled
inhibicije* kod anksioznih* ili stidljivih subjekata, u
situacijama sa jakim afektivnim ili emocionalnim
nabojem (trema). Mutizmi psihotinog* porekla mo-
388
gu biti poluvoljni, kao oblik jogunaste i nepijateljske
ne* strukture ili kod paranoidnih* shizofreniara*.
Na drugoj strani, mutizam moe biti izraz snane
halucinatorne* aktivnosti koja apsorbuje svu panju
takve osobe, ukoene u stavu sluanja, ili izraz
katatoninog* negativizma*. Kod melanholinog*
subjekta, mutizam je rezultat potpune inhibicije ko-
ja se granii sa stuporom*. Periodi mutizma su
opisani u maninoj psihozi*, kao ludiko (Igra*)
ili agresivno suprotstavljanje lekarskom pregledu.
Ovakva stanja nisu trajna.
Na nespecifian nain, mutizam moe da prati sva
stanja konfuznog* ili psihotinog* stupora, kao i
poodmakla dementna* stanja, pokazujui tada da je
dolo do zastoja u misaonom procesu, bez postoja-
nja afazije*.
Ponaanje lekara u sluaju mutizma ne moe da se
jednoobrazno definie: ono zavisi od uslova u koji-
ma se on ispoljio. Psihotini mutizmi se obino
povlae sami od sebe sa leenjem osnovnog obolje-
nja, tako da nije nuno pribegavati postupcima
invigoracije. Histerini mutizmi mogu da indiciraju
primenu farmakoterapijskih ispitivanja (narkoanali-
za), uz saglasnost pacijenta posle neuspeha sugestije.
Dejstvo psihoterapije je obino blagotvorno, naroi-
to u elektivnim mutizmima kod deteta ili u emotiv-
nim mitizmima.
A. Lo\ V. Kajar
MUZIKOTERAPIJA
od lat. muica, muzika (od gr. mousa, muza) i therapeu-
ein, negovati, leiti
Posle ekspanzije u drugim zemljama, muzika je i u
Francuskoj postepeno ula u psihoterapiju. Tako
imamo muzikoterapiju sluanjem [. ost (J. Jost),
E. Lekur (E. Lecourt)], zasnovanu na sluanju odlo-
maka koji su odabrani zbog svoje induktivne snage,
i aktivnu muzikoterapiju, ili muzikoterapiju izvoe-
njem, naroito sviranjem na udaraljkama (metoda
ORFF). Ove tehnike se primenjuju pojedinano ili
grupno. Uoava se zanimljivo dejstvo muzike na
autistina stanja ili u sluaju ozbiljne invalidnosti
neurotine prirode. Indikacije za muzikoterapiju e
se tano odrediti kada se bude napravio bilans svih
takvih aktivnosti u psihijatrijskim ustanovama. Mu-
zika esto ima znaajno mesto u socioterapijskim
aktivnostima.
.-K. Benoa
 N
NADBUBRENA LEZDA v. Kora nadbubrene
lezde, sr nadbubrene lezde
Anatomsko dvojstvo nadbubrenih lezda, s central-
nom medularnom zonom i periferijskom ili kortikal-
nom zonom, ogleda se na fiziolokom planu: sr
nadbubrene lezde*, zajedno sa simpatikim gangli-
jama, lui dva kateholamina, adrenalin i noradrena-
lin, transmitere ovog sistema, dok kora nadbubrene
lezde* stvara tri grupe hormona: mineralo-, gluko-
i kortikosteroide.
Psihijatrijske manifestacije obino prate disfunkciju
kore nadbubrega. Autori to pominju jo od prvih
zapaanja koja se nalaze u Adisonovim (Addison)
radovima iz 1855. i Kuingovim (Cushing) iz 1932.
godine. Oboljenja su dobila imena po pomenutim
autorima, po prvom blaga nadbubrena insufici-
jencija, a hiperkortikoidizam, po drugom.
Poev od 1886, Frenkel (Fraenkell) je isto tako
ustanovio da postoji veza arterijske hipertenzije i
tumora nadbubrega. Prvi potpuni anatomski i kli-
niki opis feohromocita potie iz 1922. godine, a tek
je 1942. godine dokazano prisustvo kateholamina u
sri nadbubrega i splanhinim venama, to je omogu-
ilo bolje sagledavanje patofiziologije ovog oboljenja.
Meutim, kako u pogledu sri, tako i u pogle-
du kore nadbubrega, pravo poreklo disfunkcija
i determinizam klinike semiologije jo uvek su
sporni.
Red. V. P. i N. C. R. Arno-Kastiljoni i
.-K. Skoto
NAD-JA (SUPEREGO)
od lat. supra, iznad i ego, ja
Neposredno preuzet iz psihoanalitike teorije
(Uber-Ich u nemakom), ovaj se termin u svakod-
nevnoj upotrebi poistoveuje s cenzurom, u moral-
nom smislu. Nad-ja predstavlja osnovnu instancu*
potiskivanja*, podlogu svih zabrana, svih drutve-
nih i kulturnih prinuda.
Tokom evolucije Frojdovog miljenja, termin
Nad-ja (Superego) javlja se prvi put u tekstu Ego i
ld (1923) i dopunjuje teoriju o trodelnoj strukturi
subjekta u Drugoj topici. Prva topika je ono nesves-
no* suprotstavila sistemu predsvesno-svest ija je
funkcija cenzura koja je postavila gotovo nepremos-
tivu prepreku izmeu pomenutog sistema i nesves-
nog gde se skupljaju potisnute predstave, i ta se
prepreka bezmalo ne bi mogla otkloniti bez psihoa-
nalize.
Nastanak Nad-ja, tree instance uz Ja* (Ego) i
Ono* (Id), vezan je za slabljenje Edipovog komplek-
sa: re je o interiorizaciji roditeljskih zabrana, pre
svega u obliku verbalnih predstava, putem procesa
identifikacije koji se nadovezuje na libidinalne (lju-
bavne) investicije kojih se dete istovremeno i odrie.
Delovanje Nad-ja je delimino nesvesno, i ono preu-
zima cenzuru kao jednu od svojih funkcija. Ono
rukovodi i stvaranjem ideala: idealnog Ja i Ideal-ja,
imaginarnih funkcija samog Ja, iji sloeni odnosi sa
samim Ja dovode u pitanje sve psihoanalitike pro-
bleme koji se tiu procesa identifikacije. A upravo
su ti problemi, ne bez razloga i kritikih argumena-
ta, mogli da ponovo stave u pitanje prvobitnu kon-
cepciju nastanka Nad-ja, ije bi prefiguracije posto-
jale u deteta znatno pre edipalnog stadijuma [M.
Klajn (M. Klein), Spic (Spitz), Dolto, Lakan (La-
can)].
Strogost Nad-ja ni u kom sluaju nije srazmerna
roditeljskoj. Zbog delovanja procesa imaginarne
identifikacije, raskorak izmeu zabrana koje izrie
okolina i zahteva koje postavlja subjektivno Nad-ja
moe biti i veoma izrazit. Moguno je zapaziti, iako
to ne bi trebalo smatrati pravilom, da je Nad-ja, na
primer, utoliko rigidnije i skrupuloznije ukoliko je
NAD-JA (SUPEREGO)
potrebno da subjektu, u porodinom kontekstu,
nadoknadi nedostatak jedne bitne strukturne refe-
rence, zakona.
Red. V. P. i N. C. M.-L. Laka-Monzen
NADMENOST
Previsoko miljenje o sopstvenim kvalitetima, osobi-
nama linosti ili intelektualnim i socijalnim dostig-
nuima. Ovo precenjivanje obino je praeno ego-
centrinou*, oholim stavom prema drugima, ka-
rakternom rigidnou, ponekad autoritarnim, ak
despotskim ponaanjem u porodinoj i profesional-
noj sredini.
Kod inteligentne, produktivne, elastine i socijalno
dobro adaptirane linosti, visoko miljenje o sebi
moe da bude legitiman pokreta ambicije. Ali auto-
filija moe biti preterana, patoloka, i predstavljati
jedan od elemenata paranoine* linosti. U tom
sluaju, poremeaji kritinosti i rigidnost otvaraju
put prezrivoj agresivnosti*, zloupotrebi autoriteta i
nepoverenju prema okolini, koja se smatra inferior-
nom i nezadovoljavajuom. Ponekad takvu tenju
prikriva lana skromnost.
Kod senzitivnih* osoba, neispoljena nadmenost i
stalno povreivan ponos podstiu reakcije povlae-
nja depresivnog* tonaliteta.
Kod sumanutih osoba paranoine* strukture, nad-
menost se ispoljava u obliku megalomanskih* ideja.
U pravim paranoinim sumanutostima, te ideje su
briljivo argumentovane i nepokolebljive, dok su u
paranoidnim* sumanutostima neodreenije i iracio-
nalnije. Nadmenost se zapaa u raznim psihozama u
kojima neka ekscitacija* prati opadanje samokriti-
nosti* (manija*, poetna stanja sumanutosti*, naro-
ito progresivna paraliza*). Nadmenost se kod de-
mentnih i priprostih osoba ispoljava u obliku sujet-
nih reakcija.
A. Lo i V. Kajar
NAPAD (ATAK)
Napadom se nazivaju endogene* psihike promene
koje moe podstai neki spoljanji dogaaj promen-
ljivog trajanja, a koje podrazumevaju vraanje na
predanje stanje. Napadi su obino kratkotrajni.
Kada se ponavljaju u pravilnim vremenskim inter-
valima i na analogan nain, nazivaju se periodinim
(Periodinost*) (Jaspers).
.~ M. Azoren
NAPUTENO DETE
Poto su psiholoke i patoloke posledice naputa-
nja opisane u odrednici naputenost*, ovde emo
sagledati pravnu i medicinsko-socijalnu stranu toga
pitanja.
Ne govorei o kriminalnom vidu ovakvog postupka
osobe koja dotinim inom hotimice dovodi u opas-
nost ivot deteta (ostavljanje nemonih*), naputa-
390
nje je odvajkada nailazilo na ogorenje javnosti,
poglavito kada je re o majci. Motivacije i psiholo-
gija takve majke razlikovale su se u zavisnosti od
epohe. Broj naputene dece osetno se smanjio u
toku poslednje decenije. Meu uzrocima naputanja
navoena je socijalna beda, nedostatak materinskog
oseanja kod neudatih majki, esto vrlo mladih,
naputenih od detetovog oca, koji se uvek ne moe
ni identifikovati. U cilju predupreivanja slinih
situacija, odobrava se zahtev za namernim preki-
dom trudnoe ako majka proceni da se nalazi u
stanju psihosocijalne izolacije. Polemike u vezi sa
ovim pitanjem prevazilaze okvire odrednice napu-
teno dete, a njihov sadraj je dovoljno poznat da
bismo ga ovde iznosili.
Dete se obino naputa po roenju ili narednih
sedmica: to je rana naputenost, koja je postojala
oduvek, u tajnom i bezimenom obliku (u nekoj
uliici, ispod trema neke crkve) i drutvo je vrlo
rano poelo da se stara o prihvatanju te zlosrene
naene dece. Svima je znano ime Vensana de Pola
(Vincent de Paul) i njegovo delo iz XVII veka. Blie
naem vremenu (Zakon iz 1899), njihovo zbrinjava-
nje reguliu centri za socijalni rad (Assistance publi-
que) i kao dravne tienike poveravaju ih hrani-
teljskim porodicama, nad kojima vre moralni i
medicinski nadzor.
U nae vreme, naputenost je legalizovana (a ovaj
pojam se gubi): zvanina izjava majke doputa pot-
puno usvojenje*.
Meutim, uvedene su mnogobrojne mere koje treba
da podstaknu majku u stanju psihosocijalne izolaci-
je da zadri dete (prenatalni i postnatalni oblici
ukazivanja pomoi, socijalno osiguranje, prihvata-
nje dece u privremena prihvatilita, itd.), dok je
istovremeno stav sredine prema mladim neudatim
majkama postao tolerantniji.
Ipak, i dalje je teko navesti takve majke da, u
interesu deteta, neopozivu odluku donesu dovoljno
rano. U stvari, ako se pristanak za usvojenje ne da u
dosta kratkom roku, ili ako majka ne preuzme dete
definitivno, njegova budunost biva ugroena uzas-
topnim premetanjima koja, sa godinama, izazivaju
sve vee poremeaje njegovog emocionalnog ivota.
Zaelo, sudovi mogu zvanino oglasiti legalno na-
putanje deteta usled nedostatka interesovanja,
onda kada se roditelji ne pojave godinu dana, i
odobriti njihovo usvojenje. Ali, sa usvojenjem se
onda odocnilo, usled dugih procedura, i nisu izbeg-
nute opasnosti od psihopatolokih pojava opisanih
u odrednici naputenost*.
S. Bardena i A.- . Kuder
CL. LAUNAY, L'abandon et le delaissement des enfants, La
Presse medicale, 76, br. 45, 23. novembar 1968, 2163-2165.
NAPUTENOST (Oseanje, neuroza)
Sa psihosocijalnog stanovita, naputenost se moe
definisati kao odsustvo, slabljenje ili kidanje neke
391
emocionalne veze zasnovane na podrci, to najee
dovodi do neispunjavanja moralnih ili materijalnih
obaveza; ova definicija vai kako za veze na osnovu
prirodne zavisnosti (roditelji i deca), tako i za slo-
bodno i dobrovoljno obrazovane zajednice (brani
parovi). Ovakve situacije mogu izazvati prave emo-
cionalne traume i uzrokovati dekompenzaciju nekog
latentnog psihopatolokog stanja. Isto tako, one
mogu izazvati niz neurotinih reakcija, ije se traja-
nje i dalekosene posledice razlikuju od subjekta do
subjekta i zavise od okolnosti.
Meutim, muno oseanje naputenosti koje doiv-
ljavaju neki subjekti nije uvek primereno stvarnoj
situaciji ili injeninom stanju. U pitanju, u stvari,
moe biti i prekomerni, pa ak i isto imaginarni
(naroito u doba adolescencije) odjek jednog stanja
koje subjekat doivljava kao naputenost. Tada do-
lazi do oivljavanja, reaktiviranja prethodnih arhaj-
skih stanja, nastalih usled vezanosti za roditelje u
ranom detinjstvu.
Navedimo i to da isticanje naputenosti ili optuiva-
nje za naputanje ponekad mogu biti izraz jednog u
pravom smislu bolesnog stanja duha: bogato konfa-
buliranje nekog mitomana, jadikovanje melanholi-
ka, ushienje u toku nekih psihoza pasije, pa ak i
izrazito sumanuti sadraji ljubomore nastali usled
interpretativnih mehanizama.
Dovoljno je rei da se psiholoki problemi vezani za
temu naputenosti moraju analizovati i prouavati s
mnogo obzira i objektivne kritinosti. Razlikuju se,
uostalom, prema starosnom dobu pacijenta,
a) Dete Psiholozi i pedijatri su izuzetno dobro pro-
uili oseanje naputenosti kod deteta. Poznato je
koliko afektivni ivot ima znaajno mesto u psihi-
kom razvoju deteta, i to od najranijih dana. Proue-
ne su i pojedine emocionalne karencije* u tom
uzrastu. Veliki broj injenica vezanih za ovaj pro-
blem izneli su francuski [. Obri (J. Aubry)] i ame-
riki autori [D. Boulbi (J. Bowlby) i R- A. Spic (R.
A.- Spitz)]. Pri tome je najtipinija situacija koja
pod dejstvom emocionalne karencije nastaje kod
novoroeneta. Posle faze psihosomatskog reagova-
nja, ustaljuje se stanje apatije i ravnodunosti, ak i
mutizma. To je klasina slika hospitalizma. Istovrs-
ne situacije mogu se javiti u sasvim razliitom kon-
tekstu naih, u tehnikom pogledu vrlo razvijenih,
bolnikih slubi, gde napredak nauke sueljava
decu sa svetom maina. Otuda je vano da se u
najveoj moguoj meri personalizuju odnosi sa
strunim osobljem, a prvenstveno da se, koliko je to
mogue, ostvari nekakav odnos sa roditeljima. Hos-
pitalizacija majke zajedno s detetom pokuaj je ub-
laavanja oseanja naputenosti.
U toku razvoja, dete neprekidno osea potrebu za
sredinom punom topline koja moe da mu omogui
da se suoi sa zabranama odreene kulture i odrasli-
ma spremnim da prue oslonac njegovim identifika-
cijama ili da elaboriraju oblike njegova suparnitva.
Sve to bude ozbiljno ugroavalo ovo okruenje,
NAPUTENOST
poglavito stvarni gubici (smrt, preseljenje praeno
razdvajanjem), raspadanje porodice ili spoljanji i-
nioci, koji, s razlogom ili ne, stavljaju dete u poloaj
iskljuenog, izazvae oseanje naputenosti. Ako su
neke reakcije na naputenost isto patoloke, druge
su nune kao deo razvojnog procesa. Njihovo pre-
vazilaenje pokazatelj je uspene afektivne integraci-
je; na primer, kod deteta koje se osea frustriranim
jer postoji opasnost da zbog novoroenog brata ili
sestre izgubi roditeljsku ljubav.
Reakcije na naputanje mogu se ispoljavati u obliku
oiglednih poremeaja ponaanja, latentnog otpora
ili prolaznih regresivnih reakcija koje ublauju nar-
cisistiku povredu (na primer, enureza).
Meutim, postoje i sluajevi u kojima je ova trauma
tako teka da ravnoteu linosti remeti trajno i
izaziva posebna patoloka stanja (patologija karak-
tera*, deje neuroze*).
Psihoanalitiari [D. Laga (D. Lagache), . Geks
(G. Guex), . Odije (Ch. Odier), . Butonije (J.
Boutonier)] opisali su poseban rani prededipalni tip
patoloke karakterne strukture i patoloku glad za
oseanjima u deteta; iskljuivo za te sluajeve, oni
zadravaju naziv neuroza naputenosti, a skovali
su i izraz napulenik za takve osobe koje valja
razlikovati od stvarno naputene dece.
Meutim, simptomatologija ovog tipa naputenosti
u sasvim ranom uzrastu ne razlikuje se na prvi
pogled od simptomatologije drugih tipova, vezanih
za stariji uzrast; u sutini, ona se, prema Geksu,
sastoji od anksioznosti, koju izaziva svaka napute-
nost, agresivnosti koju ona raa, kao i samopotce-
njivanja. Ovaj autor razlikuje dva tipa ovakvih oso-
ba: negativan, agresivan tip i pozitivan, umiljat tip,
pri emu je prognoza daleko povoljnija u drugom
sluaju.
Osnovna struktura karaktera varira sa oscilacijama
i pulzijama afektivnog ivota u razliitim razvojnim
stadijumima.
U svim ispoljavanjima reakcija na naputenost, bez
obzira na vrstu, projektivni testovi [Belakov (Bellac)
CAT], prouavanje crtea porodice [F. Minkovska
(F. Minkovvska), M. Poro] od velike su pomoi u
dijagnostici.
Sve prethodno pomenute injenice u sreditu su
mnogobrojnih studija psihikog razvoja deteta i po-
rekla neuroza kod odraslog. Podsetimo se, najzad,
da je Levi-Bjankini (Levi-Bianchini) imenom ana-
gapija nazvao neka stanja neuroze dosta srodna
neurozi naputenosti i opisao ih.
U pogledu terapije, psihoterapija esto moe biti od
koristi kad su u pitanju oblici nenamernog i oprav-
danog naputanja (Psihoterapija dece*).
b) Odrasli Oseanje naputenosti prvenstveno pri-
pada patologiji para, posebno prilikom preteeg ili
realizovanog razdvajanja (treba imati u vidu da se u
sluaju homoseksualnih parova, prilikom raskida,
isto tako nailazi na esta reagovanja oseanjem
naputenosti). Do naputanja moe dovesti jedan od
NAPUTENOST
partnera, ako je patoloki labilna ili perverzna li-
nost. Neki subjekti, takozvani granini sluajevi,
redovno ispoljavaju taj oblik ponaanja, bilo to
partnera naputaju, bilo to stvaraju situacije u
kojima navode onog drugog da ih napusti, nalazei
tako opravdanje za stalno ponovno zapadanje u
depresiju koja je jedan od njihovih osnovnih od-
brambenih mehanizama.
Nije retkost da se kod na izgled skladnih parova
sretne jedan naroiti oblik naputanja, koji se oitu-
je jedino u izvesnom emocionalnom hlaenju ili
povlaenju, pri emu se i dalje potuju vidljivi,
spoljanji oblici porodine strukture; pri tome nisu
nita manje moralna nelagodnost i duboka patnja
to nagriza iznutra, idui naruku dugotrajnim psi-
hikim smetnjama. Ako u nekim sluajevima i mogu
da se utvrde fiziki ili fizioloki inioci (frigidnost,
vaginizam, sterilnost) koji mogu da objasne to uda-
ljavanje, najee je re o karakternim ili psiholo-
kim iniocima koji dovode do neusaglaenosti nara-
vi (egocentrizam, autoritarnost, bovarizam, bolesna
ljubomora, sklonost ka paranoji). Neka naputanja,
na koncu nisu nita drugo do ostvarivanje potrebe
za bekstvom, na koje je partner prinuen. Traenje
saveta, sudsko-pravni postupci mogu da dovedu
lekara u vrlo osetljive situacije; on mora da ima na
umu da francuski zakon ne priznaje mentalne pore-
meaje kao razlog za razvod*, osim u nekim sasvim
izuzetnim sluajevima, i mora da pokae posebnu
opreznost pri izdavanju uverenja koja se od njega u
takvom sluaju mogu traiti.
Neemo se podrobno zadravati na svim reaktivnim
manifestacijama koje prate sve ove disocijacije. Ako je
naputanje naglo, poremeaji e biti akutni, bilo u
smislu inhibicije (iznemoglost, koja moe da ide do
stupora, oajanje koje ponekad moe da dovede do
samoubistva), bilo u smislu ekscitacije (psihomotorna
egzaltacija, krize burne hiperemotivnosti uz manifesto-
vanje pitijatizma, akutne paranoidne reakcije (Bouffees
delirantes, osvetoljubiva i agresivna pranjenja).
Ako je re o postepenom naputanju, lagano nastaju
neurotini simptomi: povremena anksioznost, emo-
cionalna labilnost, beanje u bolest i razliiti psiho-
somatski poremeaji.
c) Stare osobe Oseanje naputenosti kod njih nije
retko, premda je manje proueno; uostalom, ono se
najee objanjava gubitkom suprunika s kojim je
proveden itav ivot, postepenim nestajanjem poje-
dinih srodnika, razilaenjem dece koja osnivaju sop-
stvena domainstva. Takoe, usled penzionisanja ili
slabosti, stara osoba ostaje bez svojih uobiajenih
profesionalnih aktivnosti koje su davale okvir i ri-
tam njenom ivotu. Uoeno je da se kod udovica
koje su posle ezdeset pete godine daleko brojnije od
udovaca i ija je aktivnost preteno kuevna i doma-
ika oseanje naputenosti sa prateim reakcija- bolesnik odvaja od spoljnjeg sveta i ponaa kao da
ma zapaa manje nego kod mukaraca.
Vrlo esto, sa prilagoavanjem ide teko; stariji
ovek uasno pati zbog svoje izolovanosti i uskrai-
vanja oseanja. Obino se ljuti na svoju decu i
zamera im da su nezahvalna. Setimo se, s tim u vezi,
392
vrlo stroge La Rofukoove maksime: Najgnusnija,
ali ujedno i najea i najdrevnija, jeste nezahvalnost
dece prema ocu.
Sve to dovodi do mrzovolje, do depresivnih stanja
(presenilna melanholija koja moe da ide i do samo-
ubistva), ponekad i do neprijateljskih reakcija i re-
vandikacija (starac koji optuuje); razmiljanja o
oteenosti, tako esto prisutna u ovom dobu, pove-
zuju se sa patnjom nanetom naputanjem, sa svim
njenim posledicama. Kao i dete, onemoali starac
osea potrebu za atmosferom ljubavi i brige, na
koju ne nailazi uvek.
Moralna i socijalna izolovanost stare osobe, veli
Repon (Repond), njen je najvei neprijatelj. Treba
uiniti sve da do toga ne doe. Inae, put ka
intelektualnom propadanju, sa svim njegovim posle-
dicama, bie znatno ubrzan.
A. Poro i A.- . Kuder
NARCISISTIKA NEUROZA v. Narcisizam
Da bi utvrdio ulogu narcisizma u mentalnoj patolo-
giji, S. Frojd je suprotstavio neuroze transfera (Neu-
roze, opti pregled*) one koje dovode do neuro-
tinog transfera, to jest do neuroze transfera i
narcisistike neuroze.
Narcisistike neuroze odgovaraju onome to se es-
to oznaava pomalo neodreenim nazivom psiho-
ze. One obuhvataju hronina psihotina stanja i
granina stanja.
Dananje zanimanje za narcisistiku patologiju op-
ravdava, meutim, zadravanje ovog termina, ak i
ako se transfer, mada neznatno neurotian, i u njoj
organizuje. Labilnost tog transfera zahteva, u stvari,
posebne mere predostronosti u psihoanalizi.
S. Lebovisi
O. KERNBERG, Borderline Conditions and Pathological Nar-
cissism, 1975 (prevod na francuski Marcelli), Toulousc,
Privat, 1980.
NARCISIZAM, v. isto tako Narcisistika neuroza
Prema mitolokoj linosti Narcisu, osuenom da veito
promatra svoju sliku u vodi zato to je odbio ljubav
nimfe Eho.
Narcisizam se definie kao ljubav prema sopstvenoj
slici. Termin je uveo Hevelok Elis (Havelock Ellis),
komentariui jedan oblik perverznog ponaanja i
pozivajui se na mit o Narcisu. Frojd ga je preuzeo
u okviru psihoanalitike teorije, gde on oznaava
libidinalno investiranje Ja*.
Termin narcisistika neuroza u tom sluaju ozna-
ava psihozu, a naroito shizofreniju, u kojoj se
je usmerio na samog sebe sav libido koji je u
normalnim prilikama rasporeen na spoljne objekte.
Upravo u tom smislu, ta psihoza predstavlja najek-
stremniji i najpotpuniji oblik narcisizma. Ali narcisi-
zam igra podjednako vanu ulogu u izvesnim homo-
393
seksualnim perverzijama gde se izbor partnera po-
kazuje kao zaljubljeno traganje za osobom koja je
identina samom subjektu.
Izvan patologije, izvesni izbori u ljubavi, izvesna
ideoloka, moralna opredeljenja, mogu biti obelee-
ni snanom narcisistikom komponentom.
Tako opisan narcisizam je esto okvalifikovan kao
sekundarni narcisizam. Ovaj epitet oznaava da je
re o ponovnom usmeravanju objektnog libida na Ja
ili na njegove idealne slike*. Ali ovo podrazume-
va da postoji i jedan primarni narcisizam koji je,
opet, konstitutivni element samog Ja. Shvatanje tog
primarnog narcisizma kao korelativa jednog neo-
bjektnog stadijuma koji prethodi svakom odnosu
sa objektom, predstavlja hipotezu koja se oslanja na
mogue tumaenje izvesnih Frojdovih tekstova, na-
vodei ak intrauterini ivot kao idealno narcisisti-
ko stanje. Ovo tumaenje izgleda vrlo sporno jer
potpuno izostavlja spekularnu referencu kakvu
predpostavlja sama definicija termina. A upravo je
ta referenca sutinska u primarnom konstituisanju
jednog imaginarnog Ja, kao identifikacijski smero-
kaz subjekta. Prvo narcisistiko investiranje Ja je, u
stvari, nerazluivo od onog povlaenog trenutka
prepoznavanja jedne slike tela objedinjene u ogleda-
lu (Znak ogledala*), kao mestu identifikacije, refe-
rencom na sliku drugog [Lakanov (Lacan) stadijum
ogledala, izmeu 6 i 18 meseci]. Ova spekularna
referenca je isto tako neophodna za razumevanje i
odravanje razlike izmeu narcisizma i autoerotiz-
ma, s tim to se ovaj poslednji definie najpre kao
(deje) ponaanje nagonskog samozadovoljavanja
(Pulzija*) bez pribegavanja drugoj osobi ili nekoj
slici objedinjenog tela. Masturbaciona aktivnost
odojeta je autoerotina, kao i ona kod psihotiara
kojima radikalno nedostaje svaka mogunost imagi-
narne identifikacije sa nekim objedinjenim telom.
Masturbacija adolescenta, praena erotskim fantaz-
mima, moe da sadri narcisistiku dimenziju, ali ne
moe da se okvalifikuje kao autoerotizam u strogom
smislu reci.
M.- L. Laka-Monzen
NARKOANALIZA
od gr. narke, tupost, obamrlost, ana-, odozdo nagore i
luein, rastvoriti, razluiti
Narkoanaliza ili subnarkoza ili uvodna narkoza jeste
postupak kojim se vetakim putem izaziva stanje
blisko snu, ali u kome je pacijent jo uvek sposoban
da komunicira sa spoljanjom sredinom.
Terminologija Budui da se stanje somnolencije iza-
ziva da bi se omoguile neke psiholoke operacije
(ispitivanje ili leenje), nazivima tih operacija se
esto oznaava celokupan postupak koji tada menja
naziv, zavisno od tendencija svakog autora, pa se
zaredom naziva narkoanaliza, narkosinteza, abreak-
cija, kemijska psihoanaliza, psihosomatska narkoana-
liza, narkodijagnoza, itd.
NARKOANALIZA
Tehnika Danas se skoro iskljuivo koriste oni bar-
biturati koji se brzo eliminiu iz organizma: pento-
tal, amital, nezdonal, privenal, evipan, narkonimal,
itd. Preparat se daje intravenozno i veoma polako, a
bolesnik se, ako je u stanju, za to vreme bavi nekim
lakim intelektualnim radom (brojanjem unazad, na
primer). Kad govor postane nejasan, a pogled mu-
tan, intelektualne operacije nesigurne i pogrene,
kad se pojavi zevanje i ostali uobiajeni znaci koji
prethode usnivanju, moe se smatrati da je ostvare-
no stanje subnarkoze; zavisno od autora, tada se
definitivno prestaje sa davanjem preparata ili se,
pak, igla ostavi na mestu da bi se mogle dati nove
doze anestetika ukoliko pacijent pokazuje tendenci-
ju da se probudi, ili se, pak, anestetik daje i dalje sve
dok pacijent ne utone potpuno u san i tada se za
eljenu operaciju koristi faza buenja. Od tog tre-
nutka, dalji postupak zavisi od toga kakav se rezul-
tat eli postii.
1) Dijagnostika ispitivanja
U neurolokom smislu subnarkoza moe da eksteriori-
zuje slabo vidljiva oteenja ili oteenja koja je nemo-
gue izdvojiti u budnom stanju: neki piramidalni sin-
drom, na primer, u Parkinsonovoj bolesti. Sluei se
odreenom tehnikom (rastvor privenala od 10% koji
se ubrizgava po 2cc u minutu), R. Targovla (R.
Targovvla) je uspeo da izazove epilepticne paroksisti-
ke napade kod osoba sa komicijalnim oboljenjem.
U psihijatrijskom smislu, subnarkoza omoguava da
se doe do dragocenih konstatacija, ali zahteva op-
rezno tumaenje: ona neznatno utie na primarne i
duboke poremeaje koji obrazuju sutinsku strukturu
psihoza (negativne simptome u organo-dinamikoj
terminologiji); nasuprot tome, sekundarni, kontin-
gentni poremeaji (pozitivni simptomi) trpe znaaj-
ne promene: jedni nestaju za vreme eksperimenta
(razni neurotini poremeaji, afektivna amnezija, na
primer), dok se drugi pojaavaju do paroksizma (kod
pacijenta se javljaju histerine krize, iako je do tada
ispoljavao samo slabe pitijatine simptome). Ispitiva-
nje nevesnog, omogueno ovim eksperimentom, do-
nosi, s druge strane, zanimljive podatke o prolosti
pacijenta, o emocionalnoj vrednosti proivljenih is-
kustava, o najdubljim tendencijama i sukobima. Ono
se, dakle, moe koristiti kako u psihozama [Besijer
(Bessiere) i Fusverk (Fussvverk)], tako i u neurozama.
2) Terapijsko dejstvo
Ubrizgavanje rastvora barbiturata ima, samo po
sebi, slabo terapeutsko dejstvo. Meutim, stanje
subnarkoze veoma olakava izvesne psiholoke
manipulacije: sve ovo znai da ne leci sama sub-
narkoza, nego psihoterapija, a psihoterapijske tehni-
ke su vrlo razliite, zavisno od terapeuta i od klini-
kih osobenosti oboljenja; one su, meutim, uvek
aktivnije, izravnije, a isto tako i bre, ak i kad se
povea broj seansi, od psihoanalize u pravom smislu
reci, mada se njom uveliko nadahnjuju.
NARKOLEPSIJA
Vrlo shematski posmatrano, moe se rei da psiho-
terapija za vreme subnarkoze ima dvostruki cilj; ona
najpre tei da eksteriorizuje neki latentni afektivni
naboj, vezan za izvesne uspomene (abreakcija ili
katarza); potom, dvostrukim delovanjem narkoa-
nalize, koja iz nesvesnog izvlai sve podatke koji su
tamo skriveni, i narkosinteze, koja ponovo klasira te
podatke i integrie ih u linost pacijenta, psihotera-
pija pokuava da otkloni patogeno dejstvo dubokih
konflikta, navodei bolesnika da ih postane svestan
i da prema njima zauzme zadovoljavajui stav. Pozi-
tivan transfer s terapeutom, koji se najee uspos-
tavlja od samog poetka seanse, naveliko olakava
ove razne operativne faze. Indikacije za subnarko-
zu su indikacije za takozvanu dubinsku psihotera-
piju; u potvrenim psihozama, re je samo o terapij-
skoj dopuni, ali stvar stoji sasvim drukije sa neuro-
zama, a posebno sa akutnim emocionalnim neuro-
zama (ratne psihoneuroze), gde se esto postiu
spektakularni rezultati.
Amfetaminska subnarkoza je kombinacija amfeta-
minskog oka (Amfetamin*) ili Weckanalyse i sub-
narkoze barbituratima. Ona se sastoji u istovreme-
nom ubrizgavanju barbiturata i nekog amfetamin-
skog proizvoda, bilo istim pricom, bilo korienjem
dva prica naizmenino, to omoguava variranje
proporcija oba proizvoda. Ovaj postupak, koji je,
izgleda, prvi koristio Majerson (Meverson) 1939.
godine, u Francuskoj je izuio . Galiber (J. Gali-
bert) 1960. godine; on otklanja rizik od apneje, pod
uslovom da se ubrizgavanje uvek vri polako, i
pospeuje obilato verbalno izraavanje, osloboeno
strepnje i inhibicije; sedativno dejstvo traje 24 sata,
to je dovelo do ponavljanja seansi svaki drugi dan
kod vrlo inhibiranih fobinih subjekata.
3) Primena u sudskoj medicini
Legitimnost upotrebe subnarkoze u sudskoj medici-
ni vrlo je kontroverzna. Advokati su uglavnom
zauzeli negativan stav, kao i univerzitetska medici-
na; veina psihijatara koja je imala lino iskustvo sa
subnarkozom, naklonjena joj je, a uz njih stoji i
najvei deo sudstva; njihovu tezu je i pravno po-
tvrdio vii sudski organ u Parizu poetkom 1949.
godine, objavivi javno svoj stav, poto je verovatno
bio pozvan da da svoje miljenje o toj stvari.
Do rasprave je dolo zbog toga to se ne pravi uvek
razlika izmeu medicinske upotrebe subnarkoze i
njene zloupotrebe radi dobijanja priznanja u policij-
skoj istrazi. Treba, dakle, precizirati da se subnarko-
za moe upotrebiti u sudskoj medicini iskljuivo u
dijagnostike svrhe, samo ako uobiajena sredstva
za ispitivanje ostavljaju mesta sumnji u prirodu ili
stvarno postojanje patolokih poremeaja; s druge
strane, samo ukoliko je struno lice kvalifikovano
za takvu vrstu ispitivanja i ako okrivljeni, moralno
slobodan u odluivanju, prihvati da se tome pod-
vrgne; najzad, priznanja, koja bi mogla da se izuzet-
no dobiju tokom takvog postupka i koja bi se
394
odnosila na materijalne dokaze, ne treba da se
saoptavaju istranom organu.
. Siter
NARKOLEPSIJA
od gr. narke, pospanost, dreme i lepsia, napad, hvatanje
Termin koji je predloio elino (Gelineau) 1980.
godine, opisujui ovako njena osnovna svojstva:
Nagla, neodoljiva potreba za spavanjem, obino
kratkotrajna, koja se javlja u veim ili manjim inter-
valima, prisiljavajui bolesnika da padne ili da se
opruzi da bi joj udovoljio.
Kao retka bolest (izmeu 0,02% i 0,04% od ukup-
nog stanovnitva), ponekad porodina, ona se sree
dva do dva i po puta ee kod mukarca nego kod
ene.
Postoji jedna primarna narkolepsija; drugi oblici su
simptomatski: sekvele encefalitisa; posttraumatske
sekvele. U poslednje vreme se naglaava uzrona
uloga faktora koji remete niktemeralni ritam, straar-
ske slube, na primer (tri puta po osam asova).
Opisuju se:
narkoleptiki napadi;
katapletiki nastupi;
paralisanost pri spavanju;
hipnagogne halucinacije.
Naziv elinoov sindrom rezervisan je za spoj
narkolepsija-katapleksija.
Treba napomenuti da su EEG i poligrafijska ispiti-
vanja omoguila da se izdvoji ono to je specifino
za tu bolest tako da je postalo mogue da se predlo-
i jedna poligrafijska definicija.
Narkoleptiki napad. To je glavni simptom bolesti.
Tokom niktemeralnog ciklusa, subjekt osea neod-
lonu potrebu za spavanjem: on zeva, oi ga peckaju.
Pokuavajui da se odupru pospanosti, neki bolesni-
ci hodaju gore-dole, kvase lice hladnom vodom,
tipaju se, ubadaju iglom . . . Narkoleptiki napad
moe da se javi u bilo kom periodu niktemeralnog
ciklusa, ali najpogodniji trenuci su periodi neaktiv-
nosti i postprandijalni periodi.
Neki ljudi zaspe usred posla.
Dosta retko se uoava kao uzronik neki emotivni
faktor: tako su iznoeni sluajevi padanja u san za
vreme bombardovanja.
Duina spavanja je promenljiva: ono moe da traje i
vie sati, ali narkoleptiki napad najee traje izme-
u petnaest i trideset minuta.
Kataleptiki napadi Ovi napadi su vrlo esto udru-
eni sa narkoleptikim napadima, a izazivaju ih
emotivni faktori veselog karaktera u najveem broju
sluajeva. Smeh je najei pokreta, a izvesne oso-
be, kad se nau na skupovima sa veselom atmosfe-
rom, primenjuju razne mere samokontrole koje tre-
ba da spree smeh. Drugi emotivni pokretai su
klasini: ribolovcu se deava da to doivi kad riba
pone da grize ili lovcu kad ugleda zeca nadohvat
puke.
395
Katapletiki napad moe biti potpun; opadanje to-
nusa poinje od glave koja klone, potom ruke mlita-
vo padnu niz telo, trup, a zatim i noge popuste i
subjekt se stropota. Kataplektiki napad moe biti
delimian.
Svest je u potpunosti ouvana sve vreme napa-
da, koji traje od nekoliko sekundi do nekoliko
minuta.
To znai da je opadanje tonusa ogranieno na izves-
ne miie ili grupe miia: bilo da klone glava i da
brada naglo padne na grudi, bilo da dolazi do
deliminog savijanja kolena iako nema padanja, bilo
da, to je est sluaj, doe do isputanja predmeta iz zam*) koje su praktino nestale. Uslovi za njihovu
ruku.
Paralisanost pri spavanju [Vir Miel (Weir Mitchell),
1897]. Ona nastupa u trenutku buenja ili u trenut-
ku zapadanja u san. Kriza kratko traje, od dva do
tri minuta po pravilu. Ova katapleksija pri buenju
ili zapadanju u san sa potpunom paralisanou, ali
bez pomraenja svesti, ide skoro uvek uz jaku strep-
nju poto subjekt uzalud trai pomo.
Hipnagogne halucinacije Prema raznim autorima,
one se sreu u 20% do 50% sluajeva narkolepsije, a
najee se sastoje od vizuelnih i auditivnih haluci-
nacija.
Subjekt moe da vidi likove, linosti ili pejzae koji
su esto obojeni, a mogu da budu nepokretni ili u
pokretu; on takoe moe da uje nejasne glasove ili
glasove koji ga pozivaju.
Vrlo esto, hipnagogne halucinacije se javljaju kao
uznemirujua, ak zastraujua iskustva u kojima
nepoznata lica tumaraju po sobi i prilaze krevetu,
sa zlim namerama. Vrlo esto, ove halucinacije pra-
ti paralisanost pri spavanju, produbljujui tako
oseanje panike kod subjekta prikovanog za kre-
vet.
Sa poligrafskog i EEG-stanovita, moe se utvrditi
vie specifinosti ove bolesti, pre svega paradoksal-
no spavanje, iji se ukupni kvantitet ne menja, ali
ono nastupa ranije nego to je uobiajeno. Paradok-
salno spavanje se normalno javlja posle devedeset
minuta sporog spavanja.
Narkoleptiki napadi se izraavaju bilo trenutnom
pojavom paradoksalne faze, bilo ranijom pojavom
takve faze: trideset do etrdeset minuta posle zapa-
danja u san.
Kataplektiki napadi (uostalom, kao i paralisanost
pri spavanju i hipnagogne halucinacije) odlikuju
se naglom pojavom paradoksalne faze sa dobro
poznatim poputanjem tonusa kao prateom poja-
vom.
S druge strane, noni san narkoleptiara vrlo je
poremeen; pored paralisanosti pri spavanju i hip-
nagognih halucinacija, postoje potekoe da se za-
spi, a naroito dolazi do estih buenja uz duge
periode nesanice. to se tie leenja, koje je dosta
bezuspeno, najbolji rezultati se danas postiu tri-
ciklinim derivatima.
. Se
NASLEE (HEREDITET)
NARKOMANIJA
od gr. narke, pospanost, dreme i mania, ludilo
Potreba za pribegavanjem hipnoticima je vrlo stara,
ali se prava nova toksikomanija pojavila otkako je
industrija izbacila na trite sintetike hipnotike i
trankvilizatore.
Uslovi modernog ivota, preoptereenost i anksioz-
nost koje on donosi, uinili su da znatno vei broj
ljudi pati od nesanice i da raste broj onih koji se
nazivaju narkomanima.
Nekada su postojale narkomanije hloralom (hlorali-
pojavu, kao i smetnje koje su one prouzrokovale,
bili su iste vrste kao i u sluaju narkomanije bar-
bituratima*, uz moda naglaenije znake sumanu-
tosti.
Danas se daleko najee koriste barbiturati i tran-
kvilizatori, naroito benzodiazepini. Drugi hipnotici,
koji pripadaju razliitim hemijskim porodicama, po-
put meklokalona (Nubaren ND) i metakalona, koji
ulaze u sastav izvesnih hipnotika (MandraxND,
Divinoctal ND), korieni su u toksikomaniji u do-
zama od oko 600 mg, etiri puta veim od terapeut-
skih doza, da bi se postiglo blago odlepljivanje. U
drugim sluajevima, nalepnica bez barbiturata bi-
la je uzrok uspeha, a potom i zavisnosti od tih
supstancija koje su iz tog razloga 1974. godine
svrstane u tabelu B.
Svi ovi proizvodi mogu da dovedu do tiranske
zavisnosti, ako ne i do prave toksikomanije, te valja
biti oprezan pri njihovom prepisivanju.
Pored osoba sa sluajnim povremenim nesanicama,
koje koriste hipnotike samo u umerenim dozama,
postoji brojna kategorija depresivnih, anksioznih
osoba koje trae utoite u spavanju da bi zaboravi-
le brige i obaveze koje ne mogu da podnesu. Stalno
korienje ovih proizvoda ipak ima i nepovoljne
posledice od kojih je najozbiljnija produbljivanje
postojeih tendencija i stvaranje toksike zavisnosti.
Isto tako se mogu zapaziti pravi duevni poremeaji
koji su obraeni na drugom mestu (Toksikomanije*,
Barbiturizam*, Hloralizam*).
Odvikavanje od ovih lekova potpuno je bezopasno,
jedino je mogua dosta uporna nesanica koju nika-
ko ne treba leiti drugim hipnoticima kako se ne bi
stvorila supstituciona narkomanija. Recidivi su, na
alost, dosta esti.
A. i M. Poro
NASLEE (HEREDITET)
lat. heres-, -edis, naslednik
Nasleivanje je prenoenje roditeljskih osobina na
dete. Dugo maglovita, shvatanja o nasleu rasvetlje-
na su Mendelovim otkriima: nasledne osobine se
ponaaju kao nedeljive i nezavisne jedinice. Savre-
mena biologija je potvrdila taj pojam jedinice infor-
macije i genetske funkcije, to jest gena [tvorac ovog
NASLEE (HEREDITET)
termina je Johansen (Johannsen)]. Meutim, gen,
nosilac neke osobine, moe da bude neuoljiv kod
roditelja koji ga nose (naroito u sluaju recesivnog
autosomnog prenoenja), a njegova osobenost moe
da potie od neke mutacije, neispoljene kod rodite-
lja. U tom sluaju e pre postojati tenja da se
govori o genetskoj bolesti nego o naslednim crtama.
Tome treba jo dodati da se gen ili, tanije, alel
ne ispoljava uvek kod svih subjekata koji ga nose
(penetracija moe biti nepotpuna) ili se ne ispoljava
na isti nain kod vie subjekata koji ga nose i
izraavaju (izraajnost moe biti promenljiva). U
tim varijacijama fenotipa u odnosu na genotip, oko-
lina nesumnjivo igra znaajnu ulogu. Tako se dolazi
do pojmova genetskog faktora i genetske predispozi-
cije: genetski faktor je samo jedan od faktora, i rei
da je neka bolest genetska ne znai ni da je ta bolest
neizbena ni da je ireverzibilna (Konstitucija*).
Oboljenjima ili osobinama koje prenosi jedan ili vie
gena (genske, monogenske ili poligenske crte obolje-
nja), treba dodati anomalije nastale zbog hromozom-
skih aberacija, poremeaje koji najee nisu nasle-
eni, ve su nastali u trenutku formiranja jajne elije
ili prvih elijskih deoba (Hromozomi* i Hromozom-
ske aberacije*).
U celini treba razlikovati tri tipa oboljenja genet-
skog porekla. Postoje najpre oboljenja proizala iz
anomalije koja pogaa jedan jedini gen ija je penet-
racija potpuna, izraajnost potpuna, a prenoenje
jasno utvreno; to su esto oboljenja koja izgledaju
oigledno povezana sa nekom metabolikom ano-
malijom: fenilketonurija, hemofilija, Hantingtonova
horea, na primer.
Postoje zatim oboljenja koja oito imaju genetsko
poreklo, ali ija penetracija nije potpuna a izraaj-
nost je promenljiva; njihovo prenoenje nije sasvim
jasno i izgleda da okolina igra ulogu u njihovom
ispoljavanju; teko se moe znati da li je njihova
determinisanost monogenska ili poligenska; takvi
primeri su dijabetes, arterijska hipertenzija. Na tre-
em mestu postoje patoloka stanja koja su rezultat
hromozomskih aberacija; to su hromozomske abe-
racije koje pogaaju autosomne elemente i obino
izazivaju ozbiljnu mentalnu zaostalost sa morfolo-
kim anomalijama, s tim to izgleda da hromozom-
ske aberacije koje se odnose na polne hromozome
predstavljaju predispoziciju, na nain koji nije sta-
lan, za delinkvenciju ili za simptome shizofreninog
tipa.
Kod prvog i drugog tipa ove tri kategorije obolje-
nja esto se pribegava, da bi se potvrdilo njihovo
poreklo, biolokim ispitivanjima (odreivanje ab-
normalnog metabolita, izuavanje kariotipa). Ali
kod oboljenja drugog tipa, dokaze za genetsko de-
terminisanje nije lako sakupiti; porodino prenoe-
nje nije oigledno, a faktor okoline se tu mesa sa
genetskim prenoenjem; tada se pribegava izuava-
nju blizanaca (Blizanci*) i izuavanju usvajanja da
bi se izdvojio genetski faktor; istrauju se takoe
396
eventualni genetski markeri ili fenomeni vezivanja
(linkage) da bi se bolje razgraniila eventualna ge-
netska podgrupa.
I. GENETSKI FAKTOR U PSIHIJATRIJI
U istoriji psihijatrije, naslee se esto pominjalo kao
izvor mentalnih bolesti i to mahom na konfuzan
nain. Smatralo se, na primer, da alkoholizam, epi-
lepsija, mentalna zaostalost, nervne ili mentalne bo-
lesti zavise od jednog jedinog naslednog faktora.
Opaske takvog tipa nalazimo jo u Krepelinovim
(Kraepelin) posmatranjima. U ranije doba, autori
kao Tomas Vilis (Thomas Willis), Malbran, (Ma-
lebranche), a u novije vreme, Pinel, Eskirol (Esqui-
rol), Bajare (Baillarger) pripisivali su veliki znaaj
nasleu, isto kao i Manjan (Magnan) koji je razliko-
vao jednostavne predispozicije (koje se uglavnom
odnose na psihoze) i predispozicije sa degeneraci-
jom*, gde se onda pojavljivao pojam deterioracije.
U stvari, tada nita nije sagledavano na nauan
nain. Poev od Mendelovog doba, genetika ima
uticaja na elu biologiju a odjek takvog pristupa
nalazimo u psihijatriji. Moe se pomisliti daje Fie-
rov (Fischer) i Haldanov (Haldane) biometrijski
pristup mogao da utie na Kremerove (Kret-
schmer) koncepcije konstitucije; moe se isto tako
pomisliti da je poligenetizam, koji je uveo Mater
(Mather) 1943. godine, doprineo razvoju interesova-
nja za slabo izraene oblike mentalnih bolesti, kao
to je, na primer, shizoidija.
U stvari, domet i znaenje genetskog faktora u
psihijatriji ustanovljeni su tek nedavno na osnovu
prouavanja usvajanja i prouavanja blizanaca*,
kad je re o shizofreniji, na osnovu prouavanja
vezivanja (Linkage*), u sluaju manino-depresivne
psihoze. Iako izgleda da se genetski faktor od sad
uzima u obzir u ova dva oboljenja, ostaje da se
preciznije utvrdi njegova tana priroda.
A) Genetski faktor u psihozama
Hronina shizofrenija je podstakla mnoga genetska
prouavanja, od poetka ovog stolea. Rizik od
oboljenja u celokupnom stanovnitvu iznosi oko
1%. On je mnogo vei meu bliskim roacima
shizofreninog subjekta: oko 10% kod brae i sesta-
ra shizofreniara, 12% kod dece shizofreniara, 6%
kod roditelja. Rizik od bolesti je mnogo nii kod
roaka drugog kolena (ujaci i tetke, neaci i neaki-
nje, unuad) i iznosi 3 do 4%. Taj rizik se penje na
30 40% kod dece oba roditelja-shizofreniara. Ri-
zik izgleda vei u porodicama hebefreninih shizof-
reniara nego u porodicama paranoidnih shizofreni-
ara, ali ne postoji homologno prenoenje tih klini-
kih oblika. Ovo su rezultati istraivanja u porodica-
ma. Bilo je nuno da se ona dopune ispitivanjem
usvojenika da bi se potvrdila uloga genetskog fakto-
ra. Do sada je, u oblasti shizofrenije, obavljeno est
istraivanja u porodicama sa usvojenicima; od tih
est, etiri su demonstrativna [istraivanja S.-S. Ke-
397
tija (Kety), 1975, P. -H. Vendera (Wender), 1971, L.
Hestona, 1966, D. Rozentala (Rosenthal), 1968,
autora koje navodi K. Debre, 1978]. U est istrai-
vanja, utvreni rizici od bolesti uporedivi su sa
onima koji su utvreni u porodinim istraivanjima.
Meutim, u izvesnim istraivanjima, rizici oboljeva-
nja su takoe vrlo visoki u grupama-modelima bio-
lokih porodica normalnih usvojenika ili dece nor-
malnih roditelja po usvojenju. Usvajanje nije, dakle,
samo po sebi lieno faktora rizika to oteava
poreenje.
Prouavanje blizanaca jo vie objanjava znaenje genetskom shvatanju, ovo se lako objanjava nekim
genetskog faktora u shizofreniji. Od 1928. godine,
obavljeno je jedanaest istraivanja blizanaca na os-
novu ispitanih shizofreniara, jednojajanih ili dvo-
jajanih, sa ukupno 551 parom jednojajanih bliza-
naca i 1.181 parom dvojajanih. Konkordatnost se
kretala od 14 do 68% kod jednojajanih i od 0 do
11% kod dvojajanih, s tim to je taj odnos konkor-
dantnosti bio iznad 3 u svim istraivanjima izuzev u
dva. Ovo potvruje postojanje genetskog faktora,
ali takoe pokazuje njegovu relativnost. Izuavanja
blizanaca donose i druga obavetenja. Primeuje se,
na primer, da kod jednojajanih parova, konkor-
dantnih za shizofreniju, shizofrenina dekompenza-
cija ni izdaleka nije uvek istovremena, s tim to
jedan od blizanaca moe da dekompenzira deset
godina posle drugog (u 24% sluajeva iz Kringleno-
ve serije). Takoe se primeuje da jedan od blizana-
ca moe da pokazuje drukiju simptomatologiju od
simptomatologije drugog blizanca. To je pojava
spektra koju takoe nalazimo u porodicama shizof-
reninih subjekata. Ovo pokazuje kakav nozoloki
znaaj imaju genetika istraivanja. U stvari, oig-
ledno je da se endogene distimike psihoze ne javlja-
ju sa nekom posebnom uestalou u porodicama
shizofreniara, te da je, prema tome, razlika, koju je
uspostavio Krepelin, izmeu manino-depresivne
psihoze i shizofrenije, verifikovana genetskim istra-
ivanjima. Suprotno, u porodicama shizofreniara
nalazimo, i to ee nego u optoj populaciji, izves-
tan broj poremeaja koji konstituiu spektar shizof-
renije (nastupi sumanutosti, sumanutost, paranoi-
ne, psihopatske, shizoidne linosti). Sve u svemu,
vie ne bi trebalo govoriti o genetskom faktoru
predispozicije za shizofreniju, nego o genetskom
faktoru predispozicije za skup poremeaja meu
kojima se nalazi i shizofrenija. Danas je teko tano
odrediti prirodu tog faktora, nain njegovog preno-
enja. Genetske analize genealokih stabala kompju-
terskom obradom omoguile su postavljanje dve
hipoteze: ili shizofrenija ima heterogenu genetsku
etiologiju ili je pod uticajem jednog monogenskog
recesivnog genetskog faktora sa deliminom penet-
racijom u homozigotnom stanju [D. Stjuart (J.
Stewart) i sar. 1980].
Deija shizofrenija bi mogla biti deo spektra shizof-
renije, ali deji autizam i hronina halucinatorna
psihoza kao da tu ne spadaju. to se tie nastupa
NASLEE (HEREDITET)
sumanutosti (Bouffees delirantes), oni mogu biti u
izvesnim sluajevima povezani sa shizofreninim
spektrom, ali su u drugima povezani sa mani-
no-depresivnom psihozom koja se sree u nekim
porodicama, s tim to mogu predstavljati njenu prvu
atipinu epizodu.
Na kraju istaknimo da je uestalost shizofrenije, bez
obzira na to to statistiki pokazatelji govore kako
je ona skoro ista u itavom svetu, vrlo promenljiva
ako se posmatraju male izdvojene populacije (ostr-
va, sela) i moe da se kree od 0,33 do 3,35%. Po
sluajnim skretanjem. Tee je objasniti postojanost
tog poremeaja, sa tako velikom uestalou, u celo-
kupnoj populaciji. Za objanjenje ove pojave, neki
autori su se pozivali na uravnoteeni polimorfizam
sa prevagom kod dvojajanih blizanaca, i to bez
ikakvog dokaza. Brano odabiranje sa homogam-
nim vezama moglo bi biti faktor koncentracije gena
koji su odgovorni i koji odravaju visoku uestalost
tih pojava.
B) Genetski faktor u distimikim psihozama
Rizik obolevanja od manino-depresivne psihoze u
celokupnoj populaciji iznosi od 0,5 do 1%. Za
rodbinu prvog naslednog reda obolelog subjekta, taj
rizik je, prema prouavanjima, negde od 10 do 25%.
U istim porodicama takoe nalazimo unipolarne
depresije. Meutim, ako se uzmu porodice sa unipo-
larnim ispitanicima, ne nalazi se znaajniji postotak
manino-depresivnih subjekata, i zaista se ini, kao
to su to pokazali Angst i Peris (Perris), da postoje
porodice manino-depresivnih subjekata i porodice
unipolarnih subjekata. Izuavanje usvojenja, koje su
obavili Mendlevi (J. Mendlewicz) i Rajner (J. D.
Rainer) 1977. godine, potvruje genetsko obeleje te
rodbinske korelacije. Isto tako, izrazito veu kon-
kordanciju nalazimo kod jednojajanih blizanaca
(od 25 do 92%, prema prouavanjima) nego kod
dvojajanih blizanaca (od 0 do 38%) za mani-
no-depresivnu psihozu. Meutim, najznaajniji do-
prinos savremenog doba u vezi sa manino-depre-
sivnom psihozom jeste u obelodanjivanju vezivanja
(linkage) tog oboljenja sa genima iz hromozoma X.
Odranije se znalo da ovo oboljenje ee pogaa
ene i da se retko prenosi sa oca na sina. Godine
1969. Vinokur (G. Winokur) objavljuje studiju o
dve porodice u kojima postoji jasno ispoljena veza
manino-depresivne psihoze i daltonizma. Potom je
Mendlevi, u sistematinijim istraivanjima (1978),
precizno pokazao vezivanje manino-depresivne psi-
hoze i gena iz hromozoma X: daltonizam, krvna
grupa Xg, nedostatak dehidrogenazijske glikoze-
-6-fosfata. Meutim, ova pojava se ne odnosi na sve
manino-depresivne psihoze poto je u izvesnim slu-
ajevima utvreno prenoenje sa oca na sina, to
iskljuuje prenoenje vezano za hromozom X. tavi-
e, Mendlevi ne utvruje nikakvo vezivanje unipo-
larne depresije i gena iz hromozoma X, to potvruje
NASLEE (HEREDITET)
nezavisnost bipolarnog i unipolarnog oblika koju
smo maloas pomenuli.
I u oblasti monopolarnih depresija takoe nalazimo
jaku porodinu korelaciju. Vinkur (1974) pokazuje
razlike u rizicima za obolevanje zavisno od toga da
li je do depresije dolo ranije ili kasnije (pre ili posle
40. godine). Tanije reeno, on razlikuje depresiju sa
spektrom koja nastupa pre 40. godine, pogaa naro-
ito ene i esto je genetski udruena sa alkoholiz-
mom i sociopatijom, a s druge strane, istu depresiju
koja nastupa posle 40. godine, pogaa podjednako
mukarce i ene, te izgleda da ne ide zajedno sa
alkoholizmom i sociopatijom.
Obino se smatra da su reaktivne i neurotine dep-
resije manje podlone uticaju genetskog faktora ne-
go endogeni oblici. Politovo (J. Pollit) istraivanje iz
1972. to porie jer utvruje rizik od oboljevanja od
20% za distimike poremeaje medu srodnicima
prvog naslednog reda osoba kod kojih dolazi do
presivnog stanja nakon psihikog stresa, pominja-
nog, ali malo verovatnog. Ovaj rizik iznosi 11,8%
ako ispitanik zapada u depresivno stanje nakon
snienog psihikog stresa.
C) Genetski markeri u psihozama
Bez obzira na tanost buduih porodinih ispitiva-
nja u oblasti psihoza, ona nee dalje napredovati
ako se ne sprovode zajedno sa biolokim izuavanji-
ma. Neophodno je tragati za genetskim markerima,
pouzdanim svedocima prisustva genetske predispo-
zicije, koji su eventualno prisutni kod obinih nosi-
laca predispozicije, ali su uvek prisutni kod nosilaca
bolesti. Medu biolokim anomalijama iz oblasti psi-
hoza, neke su eventualni kandidati za genetske mar-
kere. U oblasti manino-depresivnih psihoza, pome-
nimo naroito kateholo-metilnu transferaznu aktiv-
nost eritrocita koja je, izgleda, nenormalno povea-
na, te posebne odlike raspodele litijuma s jedne i s
druge strane eritrocitne opne kod manino-depresiv-
nih bolesnika. U oblasti shizofrenija, pomenimo
anomalije monoamin-oksidaze krvnih ploica ko-
ja bi bila smanjena kod shizofreniara. Najzad,
anomalije uestalosti izvesnih alela HLA-sistema
mogu da se tumae bilo kao znak neuravnoteenog
vezivanja, bilo kao znak odgovornosti tih samih
alela u etiologiji bolesti. Po Smeraldiju, 1976. godi-
ne, alel A 10 je manje uestao kod shizofreniara; po
Ivanjiju (Ivanvi), 1976. godine, alel A 28, a po Eber-
hardu, 1975. godine i Mersjeu (Mercier), 1976. godi-
ne, alel A 9, uestaliji su kod shizofreniara.
D) Genetski faktor u neurozama
Genetska prouavanja u oblasti neuroza ne mogu se
uporediti ni po obimu ni po preciznosti sa onima
koja su obavljena povodom psihoza, i njihovi rezul-
tati su mnogo neodreeniji.
U izolovanoj anksioznosti, meutim, postoji izvestan
uticaj genetskog faktora. Ispitujui 365 osoba, Bra-
un (Brown) nalazi (1942) da rizik za obolevanje od
398
anksioznosti meu rodbinom prvog naslednog reda
iznosi 15%. Ipak treba napomenuti da u toj istoj
populaciji srodnika prvog naslednog reda ne postoji
posebna uestalost histerinih i opsesivnih neuroza.
Izuavanje blizanaca, koje su sproveli Sleter (Slater)
i ilds (Shields) 1969. godine na anksioznim ispitani-
cima pokazuje konkordantnost za anksioznost od
4 1 % kod 17 parova jednojajanih i od 4% kod 28
parova dvojajanih blizanaca.
Histerija je dugo smatrana nezavisnom od bilo ko-
jeg genetskog faktora, to izgleda da potvruje Sle-
terovo prouavanje blizanaca (1961) koje ne poka-
zuje nikakvu konkordantnost za konverzivnu histe-
riju. Ipak, ve pomenuto Braunovo izuavanje po-
kazalo je rizik od 11 % za isto oboljenje kod rodbine
prvog naslednog reda 107 histerinih ispitanika. U
skorije vreme, Kloninger (Cloninger) i sar. pronala-
ze znaajan procenat (15%) histerinih linosti me-
u enskom rodbinom prvog naslednog reda psiho-
patskih ispitanika. Meutim, ovde je re samo o
porodinim istraivanjima.
U oblasti opsesivnih poremeaja, genetska izuavanja
su u veini sluajeva stara. Luisovo (Lewis) izuava-
nje (1935), koje navode Sleter i Kaui (Cowie), 1971.
godine, pokazuje sledei procenat opsesivnih pore-
meaja kod srodnika opsesivnih ispitanika: 37%
kod roditelja, 2 1 % kod dece. Kasnija izuavanja
(Rudin, 1953; Braun, 1942) pokazuju mnogo niu
uestalost. Tu se opet radi samo o porodinim
istraivanjima i genetski faktor se mesa sa delova-
njem okoline.
E) Genetski faktor u sluaju mentalne neuravnotee-
nosti
Porodina uestalost je ovde znaajna (od 17% do
35% kod rodbine prvog naslednog reda u Guzeo-
vim i Kloningerovim istraivanjima, ali se smatra da
okolina tu ima veliku ulogu. Ovaj rizik izgleda
znatno manji na osnovu istraivanja usvojenja. Pro-
uavanje usvojenja, koje je obavio F. ulzinger
(Schulsinger), 1972. godine, na 57 psihopatskih oso-
ba, usvojenih i odvojenih od bioloke porodice,
pokazuje da rizik od pojave patolokog karaktera,
delinkvencije, alkoholizma, toksikomanije iznosi
14,4% kod biolokih roditelja, brae i sestara, na-
spram 6,7% kod bioloke rodbine u kontrolnoj
grupi normalnih usvojenih subjekata. Izuavanja
blizanaca, od kojih su najskorija Haugeova, 1968, i
Kristijansenova (Christiansen), 1970. godine, isto
tako govore o umerenom genetskom uticaju: kon-
kordantnost je negde oko 50% kod jednojajanih
blizanaca mukog pola uz 12 22% kod dvojaja-
nih blizanaca mukog pola. Sve u svemu, u oblasti
mentalne neuravnoteenosti, porodini rizik ne bi
trebalo meati sa nesumnjivo mnogo umerenijim
genetskim rizikom. To je ak primer multifaktorske
etiologije. Pored tih elemenata koji podrazumevaju
genetski uticaj genskog tipa, treba naglasiti po-
sebnu uestalost, meu delinkventima, osoba sa
399
hromozomskim aberacijama* seksualnih hromozoma
(Klinefelterov sindrom, 47, XXY i sindrom 47, XYY).
F) Genetski faktor u organskim demencijama
Razne organske demencije su, u razliitom stepenu,
pod uticajem genetskog faktora.
Ve odavno se sumnja na postojanje naslednog
faktora u arteriopatskoj demenciji. Konstantinidis
(Constantinidis), Garon (Garonne) i Airijagera
(Ajuriaguerra), 1962. godine, nalaze za isto obolje-
nje rizik od 4% kod roditelja i dece obolelih subje-
kata, a 2,5% kod brae i sestara. Ali oni takoe
otkrivaju cerebralno-vaskularne sluajeve bez de-
mencije u istim porodicama i od tada smatraju da se
cerebralno-vaskularna osetljivost prenosi na domi-
nantan nain, s tim to penetracija iznosi 40%, dok
je izraajnost promenljiva.
ista senilna demencija je isto tako pod uticajem
genetskog faktora. U jednom prouavanju blizanaca
obavljenom na 108 parova, Kalman (Kallmann),
1956. godine, nalazi konkordanciju od 4 3 % kod
jednojajanih blizanaca i od 8% kod dvojajanih.
Po Larsonu, Sjegrenu (Sjogren) i Jakobsonu (1963),
rizik od obolevanja kod rodbine prvog naslednog
reda ispitanika sa senilnom demencijom je 4,3 puta
vei nego u populaciji uopte. Po ovim autorima, u
istim porodicama ne nalazimo neku posebnu uesta-
lost demencije drugog tipa. Po Konstantinidisu
(1962), rizici od obolevanja bliske rodbine obolelog
od senilne demencije iznose 5,3% kod brae i sesta-
ra, 8% kod dece, 7% kod roditelja, a ovi postoci
rastu ako se uzmu u obzir i demencije neodreenog
porekla.
Po Sjegrenu (1952), u celokupnoj populaciji postoji
0,1% rizika za obolevanje od presenilnih demencija
[Pikova (Pick) demencija i Alchajmerova (Alzhei-
mer) bolest]. U porodicama obolelih, rizik od obole-
vanja je vii. Po Sjegrenu, rizik za obolevanje od
Alchajmerove bolesti je 10% kod roditelja, 4% kod
brae i sestara. Po Konstantinidisu (1978), taj rizik
iznosi: 3,3% kod brae i sestara, 1,40% kod rodite-
lja, 1,6% kod dece obolelog. Ali po tom istom
autoru, senilna demencija i Alchajmerova bolest
sreu se u istim porodicama: postoji visoka uesta-
lost senilnih demencija u porodicama ispitanika sa
Alchajmerovom boleu, i obratno. Iz toga proizila-
zi zakljuak da ta oboljenja imaju poligenski deter-
minizam, ili tanije, da je neki dominantni gen
odgovoran za Alchajmerovu bolest, ali da njeno
izbijanje moe biti ublaeno ili usporeno ihibitornim
genima.
to se tie Pikove bolesti, isto tako postoji povean
rizik u porodicama obolelih subjekata. Po Konstan-
tinidisu (1978), treba razlikovati dva oblika prema
tipu histolokog oboljenja. Kad postoje specifine
neuropromene (neuronadimanje, argirofilne inkluzi-
je), prenoenje bolesti kao da se odvija na dominan-
tan nain. Kada ne nailazimo na te promene, preno-
enje je, izgleda, pre recesivnog karaktera.
NASLEE (HEREDITET)
Hantingtonova horea je genetsko oboljenje. Penet-
racija gena je apsolutna. Oboljenje se prenosi na
dominantan autosomani nain. U celokupnoj popu-
laciji sree se jedan sluaj oboljenja na 10.000 roe-
nih.
G) Genetski faktor u mentalnoj zaostalosti
Priznate genetske etiologije (hromozomske aberacije
i poremeaji metabolizma sa poznatim prenoenjem)
objanjavaju 10% zaostalosti. S druge strane, po-
znate egzogene etiologije (perinatalna patnja, tra-
ume, infektivne bolesti) objanjavaju 20% zaosta-
losti. Verovatno da je veliki deo zaostalosti nepoz-
natog porekla pod uticajem genetskog faktora. Po
Brugeru (Brugger), koga je citirao L. Mur (Moor)
1969. godine, procenat zaostalosti je znaajan u
porodici nekog mentalno zaostalog subjekta: 46,1 %
kod dece jednog obolelog roditelja, 90,7% kod dece
oba mentalno zaostala roditelja, od 13 do 17,8%
kod brae i sestara obolele osobe kada su roditelji
normalni. Genetski karakter velike ove porodine
uestalosti potvren je prouavanjem blizanaca. Po
Dudi (Juda), koga navodi L. Mur, konkordantnost
je 100% kod 60 parova jednojajanih i 26% kod
dvojajanih blizanaca.
Meu zaostalostima poznatog genskog uzroka, naj-
ea je fenilketonurija, prouzrokovana hepatinim
nedostatkom oksidaznog fenilalanina. Ovo obolje-
nje se prenosi na dominantan autosomni nain.
Procenjuje se da u celokupnoj populaciji ima 410
sluajeva na 100.000 roenih. Mentalna zaostalost
moe da se izbegne kod nosilaca poremeaja pomo-
u dijete bez fenilalanina. Pomenimo druge zaosta-
losti, nastale zbog poremeaja metabolizma ami-
no-kiselina: Hartnapova (Hartnup) bolest, bolest u
kojoj mokraa ima miris javorovog soka, tirozinoza,
homocistinurija, histidinemija. Druge zaostalosti na-
staju zbog poremeaja metabolizma glicida (galak-
tosemija), ili lipida [Tej-Saksova (Tay-Sachs) bolest].
Pored ovih poremeaja genskog porekla, postoje
zaostajanja zbog hromozomskih aberacija*. Naje-
a je trizomija 21 (1 sluaj na 700 roenih).
II. GENETSKI FAKTOR U PSIHOLOGIJI
Brojne studije su posveene genetskom faktoru u
psihologiji, naroito njegovoj ulozi u razvoju inteli-
gencije. Sintezu tih radova su ostvarili K. Debre,
1977. godine, te P. Rubertu (Roubertoux) i M.
Karlije (Carlier), 1978. Psihometrijski testovi inteli-
gencije se koriste za procenu korelacije meu srodni-
cima. Tako prouena korelacija varira izmeu 0,70 i
0,30, za roditelja i dete koje je on podigao, i izmeu
0,30 i 0,40 za roditelja i dete koje on nije podigao.
Konkordantnost jednojajanih blizanaca, odgajenih
zajedno, kree se izmeu 0,70 i 0,95, prema obavlje-
nim istraivanjima; konkordantnost jednojajanih
blizanaca, odgajenih odvojeno, kree se oko 0,70.
Najzad, konkordantnost dvojajanih blizanaca upo-
rediva je sa onom koja je uoena kod brae i
NASLEIVANJE
sestara: 0,30 do 0,70. Iz svih ovih rezultata ponekad
se izvodio zakljuak daje genetski faktor odgovoran
za 70% determinisanosti inteligencije. To nije tano.
S jedne strane, metoda sa blizancima moe da osvet-
li samo genetski udeo razlikama u inteligenciji u
okviru neke homogene populacije. S druge strane, u
metodi sa blizancima postoje neki aspekti (koji delu-
ju, uostalom, u razliitom smislu) zbog kojih nije
mogue utvrditi neki taan broj. Kad bi to i bilo
mogue, taj broj uopte ne bi imao veliki znaaj jer
bi izraavao samo prosenu vrednost i odnosio bi
se, u svakom sluaju na jednu izuzetno sloenu
funkciju u ijem determinizmu uestvuje znatan broj
faktora, bilo genetskih ili drugih. Pri svemu tom,
ipak ostaje da genetski faktor sigurno igra znaajnu
ulogu u sposobnosti neke osobe da razvije inteligen-
ciju; ali sasvim je oigledno da shodno terminolo-
giji koja se koristi u informatici to moe da
se odnosi samo na hardware a ne na softtvare (Bli-
zanci*).
Ispitivanje iste vrste je sprovedeno pomou psi-
hometrijskih testova linosti. Tada se (na osno-
vu izuavanja blizanaca) videlo da se najvie nas-
leduju sledee crte: ekstrovertnost i introvertnost,
vladanje sobom i samopouzdanje, i najzad, anksi-
oznost. Druge odlike se manje nasleuju, naroi-
to odlike u vezi sa shizofrenijom ili psihopatijom
(skale Se i Pd iz testa MMPI; skala P, PEN).
Najzad, izvesne crte potpuno izmiu uticaju ge-
netskog faktora: histerine crte, ciklotimike crte i
agresivnost.
K. Debre
C. R. CLONINGER, T. REICH and S. B. GUZE, The multi-
factorial model of desease transmission: II. Sex differences
in familial transmission of sociopathy (anti-social personali-
ty). Br. J. Psychiat., 127, 11-22, 1975; J. CONSTANTINI-
DIS, Les facteurs hereditaires dans les demences degenerati-
ves de Pick et d'AIzheimer, Saoptenje na Kongresu psihijat-
rije i neurologije (francuski jezik), Charleroi, 1978. Izvetaji;
tom I; str. 450-456, Pari, Mason; Q. DEBRAY, Genetique
et Psychiatrie, Pari, Favard, 1972; Q. DEBRAY, Genetique
et Psychologie in; Y. Pelicier, L'univers de la Psychologie,
tom II, Lidis, Pari, 1977; Q. DEBRAY, L'etiologie genetique
des psychoses schizophreniques, Izvetaj na Kongresu psihi-
jatrije i neurologije (francuski jezik), Charleroi, 26. juna 1.
jula 1978, Pari, Mason, 1978; Q. DEBRAY, L'etiologie
genetique dans les etats depressifs, in: P. Pichot: Les voies
nouvelles de la depression, Pari, Masson, 1978; S. B. GUZE
and coll., Psychiatric illness in the families of convicted
criminals: a study of 519 first degree relatives, Dis. Nerv.
Sys., 28, 651, 1967: J. MENDLEWICZ, M. BENEZECH, D. P.
BOBON, Q. DEBRAY et H. HUSQUINET, Heredite et pro-
blemes de genetique en Psychiatrie, Encycl. Med. Chir.,
Pari, Psychiatrie, 4 - 1978, 37020 A 10; J. MENDLEVVICZ,
L'etiologie genetique des psychoses dysthymiques, Psihijatrijski
izvetaj na Kongresu psihijatrije i neurologije (francuski
jezik), Charleroi, 26. j u n i - 1. juli 1978. Pari, Masson, 1978;
J. MENDLEWICZ and P. LlNKOWSKI, Linkage between
400
glucose-6-phosphate deshydrogenase deficiency and manic
depressive illness (u pripremi); D. ROSENTHAL, Genetics
ofpsychopatology, New-York, McGraw-Hill, 1971; P. ROU-
BERTOUX et M. CARLIER. Intelligence: differences indivi-
duelles, facteurs genetiques, facteurs d'environnement et
interaction entre genotype et environnement, Ann. Biol.
din., 36, 101-112, 1978; F. SCHULSINGER, Psychopathy:
heredity and environment, Int. J. Ment. Health., 1,
190-206, 1972; E. SLATER and V. COVVIE, The genetics of
mental disorders, London, Oxford University press, 1971. i
1974; J. STEWART, Q. DEBRAY and V. CAILLARD, Schi-
zophrenia: the comparison of genetic models by pedigree
analysis, Amer. J. hum. Genet. 1980. (u pripremi); J. STE-
WART, Q. DEBRAY and V. CAILLARD, Schizophrenia:
results from the simulation of pedigree data by six genetics
models, Amer. J. hum. Genet. 1980 (u pripremi).
NASLEIVANJE v. Blizanci
NATKOMPENZACIJA
od lat. cum-, sa i pensare, meriti
Natkompenzacija je reakcija kojom osoba tei da
postigne zadovoljenje ili zamenu na istom onom
polju za koje je vezana njena stvarna ili uobraena
inferiornost ili oseanje ponienosti. esto je posredi
reaktivni sindrom deteta ili adolescenta kod kojeg
nije naroito umesno oekivati pojavu ravnodunos-
ti ili rezignacije.
Natkompenzaciju donekle odlikuje ambivalentnost
jer tenji ka zadovoljenju i upornoj potrazi za samo-
potovanjem doprinosi nesvesni doivljaj slabosti i
inferiornosti.
Ovaj proces nije obavezno patoloki. On se moe
smatrati uzrokom neurotinih oblika ponaanja koji
nisu lieni sekundarnih koristi. Ovaj se termin koristi
vie u deskriptivnom nego u nozografskom smislu.
Red. V. P. i N. C. A.- - Kuder
NAVIKA
Navika je takva bioloka pojava zahvaljujui kojoj
se organizam postepeno navikava na izvesne toksi-
ne supstance i poinje da podnosi i takve svakod-
nevne doze koje bi za nenaviknut organizam bile
ubitane. Na ovoj pojavi se zasnivaju svi oblici
toksikomanije*.
M. Poro
NAZO-GASTRINA SONDA v. Vetaka ishrana
Prinudno hranjenje pomou velike sonde, kroz nos i
jednjak, tekih bolesnika u stanju katatonije, negati-
vizma (shizofrenija), stupora (konfuzija, melanholi-
ja), odnosno primena sonde iz drugih razloga, dugo
je predstavljala vitalnu nunost. Moderni oblici te-
rapije ukinuli su ovu prisilnu praksu. I dalje ima
sluajeva kada je vetaka ishrana* neminovna, ali
se onda koriste neki drugi naini.
L.- F. Geral
401
NEFALIZAM
od gr. nephalios, trezven, umeren
Nefalizmom se naziva apsolutno uzdravanje od
svakog alkoholnog pia i od svake hrane u kojoj
ima alkohola. Postoje nefalistika udruenja, na-
roito u nekim stranim zemljama, koja se bore
protiv upotrebe alkohola i sprovode potpuno uzdr-
avanje od alkohola u svim oblicima.
R. Roper
NEGA (NURSING)
Nega oznaava skup radnji vezanih za telesnu negu
bolesnika koji vie nisu u stanju da se brinu o sebi.
Nega obuhvata terapeutske radnje koje su esto
jednostavne, ali od bitnog znaaja za udobnost, a
ponekad i dalji ivot tih bolesnika. Tehnike nege su
vrlo raznolike. Njihov glavni zajedniki cilj je spre-
avanje dekubitusa i njegovih komplikacija. Mno-
gobrojne su okolnosti u kojima se primenjuju mere
nege. Tako se moe raditi o hitnoj situaciji gde je
gubitak sposobnosti da se ovek brine o sebi posle-
dica akutnih i tekih somatskih poremeaja, zdrue-
nih sa vie ili manje dubokim poremeajima svesti.
Nega tada pomae da se obezbedi povoljan ishod
bolesti i ide uz mere reanimacije. Kada su u pitanju
hronine ili subakutne situacije, gubitak sposobnosti
da se sam ovek brine o sebi rezultat je tekih
mentalnih ili fizikih, a naroito neurolokih i trau-
matolokih hendikepa; nega je i u takvim situacija-
ma neophodna; ona omoguava da se pobolja fun-
kcionalna prognoza i kombinuje se sa raznim i
specijalizovanim merama readaptacije. Ovakve raz-
liite situacije nameu potrebu da se u svim sluaje-
vima uzmu u obzir psihoterapijske dimenzije nege i
problemi koji se postavljaju pred medicinske ekipe.
Tehnike nege su promenljive, zavisno od somatske i
psihike simptomatologije, te od etiologije. Re je o
dugom i tekom poslu koji se ponavlja danima, te
zahteva strpljenje i panju da bi se otkrile i spreile
komplikacije zbog dekubitusa i imobilizacije.
Nega koe je vrlo znaajna. Ona treba da ogranii
irenje krasta koje treba spreiti kada se pregledom
utvrdi da postoje inflamatorne pojave na mestima
oslanjanja. Ova nega podrazumeva masau, trljanje,
promenu poloaja. Ustajanje iz kreveta mora da
bude to blagovremenije, pa bilo to samo na nekoli-
ko sati sedenja u naslonjau. Postoje specijalni due-
ci (sa moguim okretanjem tzv. alternating, due-
ci na vodu), ali oni nisu dovoljni. aravi se redov-
no menjaju jer dolazi do maceracije ako postoji
preterano znojenje ili inkontinencija. Uz negu koe
ide i nega usta i zuba. Veliki broj duevnih bolesnika
ima lou higijenu usta i zuba; tavie, leenje psihot-
ropima se esto komplikuje suvoom usta i infekci-
jama. Tada valja voditi rauna o nezi usta i bdeti
nad dobrom optom hidratacijom. Najzad, nega
oiju (pranje, primena sredstava protiv konjuktivitisa)
NEGA (NURSING)
dopunjuje elu negu. Nega respiratornog aparata je
vana naroito kada postoje poremeaji svesti. Ona
ima za cilj da smanji traheo-bronhijalnu neprohod-
nost, respiratornu insuficijenciju i sekundarne nad-
infekcije. Nuno obezbeenje slobodnog protoka
vazduha kroz gornje disajne puteve moe dovesti do
stavljanja Mejoove cevice, intubacione sonde ili
traheotomije. Ova pomagala omoguavaju ponov-
ljena udisanja da bi se izbeglo guenje. Ova nega
takoe podrazumeva mere disajne kineziterapije da
bi se olakalo kaljanje i iskaljavanje [udaranje,
(clapping), stavljanje u nagnut poloaj]. Digestivna
nega odnosi se na hranjenje i poremeaje prolaska
hrane. Kada se bolesnici vetaki hrane putem son-
de, onda treba voditi rauna o ritmu hranjenja i
koliini hrane. Mora se voditi svakodnevni izvetaj
0 ulasku i izlasku materija. Nutricioni reimi moraju
strogo potovati dijetetska pravila. Kada ponovo
postane mogue oralno uzimanje hrane, ono mora
biti postepeno, u vidu specijalnih tenih obroka koji
se daju pipetom. Bolesnik mora biti pod nadzorom
sve vreme obroka, naroito da bi se izbegao rizik od
pogrenog kretanja hrane i da bi mu se pomoglo u
sluaju pasivnog ili aktivnog otpora. Posebna pa-
nja se mora posvetiti onima koji primaju jake doze
psihotropa poto poremeaji svesti mogu dovesti do
inhalacije hrane.
U izvesnim sluajevima se, pak, namee potreba za
nadzorom zbog prodrljivosti i prljanja; ovu hipero-
reksiju treba izbei eim davanjem vie malih ob-
roka. Poremeaji prolaska hrane su esti zbog lea-
nja i sekundarnih dejstava hemioterapija.
Oni mogu da dovedu do poremeaja funkcionalne
subokluzije i stvaranja fekaloma. Oni zahtevaju kliz-
mu a ponekad i izbacivanje pritiskom. Ove kompli-
kacije izazivaju vei strah ako se radi o starijim
osobama ili onima koje dugo lee. U higijen-
sko-dijetetske mere treba uvrstiti i neke specijalne
dijetalne reime, naroito dijetu sa mekinjama. Kod
nekih bolesnika dolazi do inkontinencije koja ini
nunom brigu o odravanju lokalne istoe.
Nega urinarnog trakta je vrlo vana. Inkontinencija
izaziva kone komplikacije usled dekubitusa i izlae
bolesnika urinarnim infekcijama. Pod bolesnike tre-
ba esto stavljati iste arave. Stavljanje urinarne
sonde omoguava da se te komplikacije ogranie,
pod uslovom da se strogo potuju aseptine mere.
Izvan hitnih situacija, nega podrazumeva i vebe
sfinkterskog miia, zavisno od rezultata urodina-
mikih ispitivanja putem cistomanometrije. Redov-
na nega omoguava da se otkrije ispupenje beike
usled zadravanja urina i da se ne odlae pranjenje.
Neuro-ortopedska nega ima za cilj da sprei zglobne
1 muskularne sekvele imobilizacije (bolne distrofije,
paraosteoartropije, paralize usled kompresije, ret-
rakcije). Ona obuhvata aktivnu i pasivnu mobiliza-
ciju zglobova, zauzimanje ispravnih umesto pogre-
nih poloaja tela. Miino testiranje omoguava da
se prati napredak. Sposobnost hodanja se postepeno
NEGACIJA (IDEJE, SUMANUTOST)
vraa, uz pridravanje u poetku. Nedovoljan nad-
zor izlae bolesnika opasnosti od padanja, utoliko
pre to uz motorne potekoe idu i pojave ortosta-
tike hipotenzije. Vebe mobilizacije, koje se ponav-
ljaju vie puta dnevno, bie potom dopunjene raz-
nim drugim vebama, u zavisnosti od specifinih
mera reedukacije, psihoterapije, ergoterapije.
Opte mere nege omoguavaju najbolji nadzor pri-
mene i tolerancije izvesnih terapija. Tako, na pri-
mer, infuzije izlau bolesnika lokoregionalnim kom-
plikacijama (zapaljenje, limfangitis, infekcije) ako
osobe u stanju agitacije istrgnu cevice. Tada je
nuno da se upotrebe sredstva za laku imobilizaciju
kako bi se fiksirala bolesnikova ruka (boca sa ka-
paljkom). Intramuskularne injekcije mogu da dove-
du do zapaljivih i infektivnih komplikacija, uz gno-
jenje, s tim to je to relativno esto u sluaju neuro-
leptikih hemioterapija. Otuda je nuno paljivo
nadziranje, lokalno masiranje, stavljanje obloga od
alkohola.
Redovno pregledanje u vreme pruanja nege omo-
guava da se ve na poetku otkriju sindromi febril-
nosti i dehidriranosti, poremeaji svesti i sindromi
konfuzije koji se javljaju pod hemioterapijom. Svi ti
podaci, vezani za leenje i redovno nadgledanje,
moraju da se belee na evidencionoj listi bolesnika.
Potovanje izvesnih pravila higijene ini sastavni deo
nege. Kod hendikepiranih bolesnika umivanje i do-
terivanje dobijaju poseban znaaj. Takve bolesnike
treba voditi u kupatilo, pomagati im pri kupanju i
omoguiti im ulepavanje i friziranje. Pri oblaenju
treba koristiti, to je mogue vie, linu odeu paci- usamljenou, sa nezainteresovanou okoline. Mere
jenta. Ove mere, koje poboljavaju fiziku udob-
nost, imaju u isti mah i odluujui uticaj na psiho-
loko oporavljanje. Sve higijenske mere sprovode se
po redovnom rasporedu. Spavanje mora da se po-
tuje, bolesnika po potrebi treba smestiti u odeljenje
intenzivne nege; u sluaju konfuzija i agitacionih
stanja, treba izbegavati preterane stimulacije koje
izazivaju stres ili anksioznost (buka, jako osvetlje-
nje). U sluaju veernjeg oneirizma ili none agitaci-
je, treba primeniti i dodatnu hemioterapiju sa seda-
tivima. Eventualne komplikacije (padanja sa kreve-
ta, fuge, nesvesno iskakanje kroz prozor) ponekad
zahtevaju da se stavi ograda oko kreveta ili da se
bolesnik imobilie. Duina leanja u krevetu tokom
dvadeset etiri asa mora biti dovoljna da se izbegne
mravljenje i iscrpljivanje nemirnih bolesnika.
Problem izolovanja nije isti u svim situacijama. Ono
je neophodno kad je nuno sprovoenje programa
reanimacije, i to na odeljenju intenzivne nege gde su
bolesnici zatvoreni u individualne boksove. im
bolesnik doe svesti, izolovanost moe da izazove
stanja strepnje, oneirizma i depersonalizacije. Prekid
dnevnog ciklusa sve to jo oteava. Nega se ukoliko
vie nije intenzivna moe pruati i bolesnicima koji
su smeteni u sobe sa vie bolesnika; tavie, to
omoguava ponovno uspostavljanje odnosa s ljudi-
ma posredstvom drugih bolesnika. Ova stimulacija
402
je posebno blagotvorna tokom oporavka od tekih
konfuznih psihoza, te u borbi protiv dementne invo-
lucije. Ona moe da prati specifine mere reedukaci-
je u sluajevima neuropsiholokih deficitarnih sin-
droma, dezorijentacije, amnezija, afazo-aprakso-
-agnostikih sindroma.
Indikacije za negu u psihijatriji veoma su brojne.
Ona se sprovodi u vidu intenzivne nege osoba koje
boluju od akutnih i subakutnih encefalitisa, toksi-
kih encefalitisa, konfuzivnih psihoza, meu kojima
je i delirium tremens. Ona prati udarno leenje u
akutnim psihozama, terapije spavanjem tokom kojih
hemioterapije esto imaju. neugodne sekundarne
efekte. Ona isto tako omoguava da se obezbedi
blagovremeno staranje o bolesnicima koji su prebaeni
na psihijatrijska odeljenja iz drugih medicinskih ili
hirurkih odeljenja; u tim sluajevima, terapeutski
odnos ostvaren negom tela odmah obezbeuje jedan
psihoterapijski stav koji pospeuje uspostavljanje
poverenja i pripremu za poetak specifine psihijat-
rijske terapije. U bolnicama su esti sluajevi koji
nalau takvu dvostruku medicinsko-psiholoku
praksu: dekompenzacije u medicinskoj sredini, obli-
ci sa preteno psihikom simptomatologijom u slu-
aju hroninih bolesti, hirurke komplikacije u oz-
biljnim pokuajima samoubistva, itd. Nega takoe
omoguava da se zaustave sindromi preputanja
sudbini kod starih osoba, ozbiljno hendikepiranih
lica i oligofreniara. Nega je povezana sa svakod-
nevnim obavezama somatske i psiholoke pomoi.
Ovi bolesnici su suoeni sa ogranienjima koja na-
mee stalna fizika zavisnost, sa emocionalnom
nege i postignuti napredak tada omoguavaju da se
bolesnik umiri i moralno ohrabri to je od neproce-
njivog psihoterapijskog znaaja.
Rezultati nege su tim bolji ukoliko je ona potpuna i
stalna. Ovo pretpostavlja organizovanje odgovarajuih
strunih ekipa da bi se potovao dnevni raspored,
obezbedila neprekidna saradnja i pravio izvetaj o
svakoj sprovedenoj meri. Ovakva organizacija isto
tako omoguava bolje sprovoenje mera prinude i
izvravanje zadataka koji donose malo rezultata i daju
malo nade, naroito kada je poboljanje bolesnikovog
stanja sporo. Tako ak i u psihijatrijskoj slubi, boles-
nik, koji je predmet nege, zauzima posebno mesto u
grupi. Njegov sluaj mora da se istakne u dinamici
zadataka negovateljske ekipe. Psihoterapijska dimenzi-
ja staranja o bolesniku putem odreene nege tako je
znaajna da se ona moe smatrati srodnom drugim
terapeutskim metodama koje koriste brinu negu (in-
sulinska kura*, hladni oblozi, v. obloge*).
L. Geral i F. Gremije
NEGACIJA (IDEJE, SUMANUTOST)
od lat. negare, poricati
Re je o sumanutim idejama negacije vezane za
pacijentove organe (navodno, srce mu vie ne lupa,
403
krv mu se sledila u ilama, nema vie utrobu) ili sam
ivot (navodno, mrtav je, telo mu se raspada).
Ponekad prisutne u shizofreniji*, one naroito odli-
kuju jedan kliniki oblik melanholinog napada*,
Kotarov sindrom*: uz njih esto idu ideje o besmrt-
nosti i prokletstvu (poto vie nije iv, subjekt ne
moe ni da umre) ili kosmike teme (osuenost na
veno lutanje meu zvezdama ili u vremenu).
Ova vrsta melanholije obino vrlo dobro reaguje na
sizmoterapiju.
.- F. evalije i D. ineste
NEGATIVIZAM
od lat. negare, poricati
Negativizam se sastoji u stavu i reakciji krutosti i
opozicije prema podsticajima iz spoljnog sveta. Ova
tenja, koju je Morel izuavao pod nazivom nihili-
zam, a Minkovski (Minkowski) okvalifikovao kao
temeljni antitetiki stav, predstavlja osnovni pore-
meaj afektivnih dispozicija u shizofreniji*.
Opisana su dva sastavna elementa negativizma: je-
dan, pasivan, koji se izraava inertnou, i drugi,
aktivan, koji se izraava agresivnim oponiranjem
(opozicija*) i koji, u krajnjem sluaju, moe da
dovede pacijenta u stanje sistematskog suprotstav-
ljanja podsticajima kojima je izloen. Negativizam je
karakteristian simptom katatoninih* oblika boles-
ti gde se izraava odupiranjem i suprotstavljanjem
pokuajima mobilizacije telesnih segmenata, krutim
dranjem, mutizmom*, i, na vrhuncu bolesti, odbi-
janjem hrane* i zadravanjem urina i drugih otpad-
nih materija.
U drugim oblicima shizofrenije*, umereniji negativi-
zam se prepoznaje po izvesnoj krutosti u emotiv-
nom izraavanju, tenji ka ironiji i paradoksima.
Blojler (Bleuler) povezuje negativizam sa shizofre-
ninom ambivalencijom*: negativna komponenta,
sadrana u svakom ponaanju, ovde pretee, utoliko
pre to bolesnik, zbog relativne predominantnosti
autistikog* sveta nad stvarnou, spoljne podstica-
je osea kao neugodne ili je ravnoduan prema
njima.
Po nekima, negativizam je specifina odlika shizof-
renije; meutim, negativistiki stavovi se sreu u
histeriji*, melanholiji*, konfuziji*, demenciji* i u
izvesnim karakternim poremeajima (odbijanje*).
A. Lo i V. Kajar
NEKROFILIJA
od gr. necros, mrtav, le i philein, voleti
Perverzija* poznata jo od najstarijih vremena, bu-
dui da je pripisivana egipatskim strunjacima za
balsamovanje; sastoji se u erotskom zanimanju za
leeve. Velika nekrofilija (seksualni odnosi sa le-
som) je retka, ak izuzetno retka, i pre predstavlja
postupak tekih duevnih bolesnika nego pravo per-
verzno ponaanje. ini se da je ea tenja ka
NEMOST
nekrofiliji: zanimanje za smrt, za pogrebne obrede,
itd. Moda je nekrofilija blia perverziji koja nalazi
zadovoljstvo u seksualnom odnosu sa nekim nei-
vim predmetom (ljudskim biem u komi, na primer,
gumenom lutkom, itd...), ali bi tada valjalo analizi-
rati fantazme koji prate takve inove.
/. Poenso
NEMOST
Nemost oznaava stvarnu nemogunost nekog su-
bjekta da govori zato to su centri i organi za govor,
njegov prijem ili njegovo izraavanje zaostali u raz-
voju ili uniteni.
I. NEMOSTI OD DETINJSTVA (audinemost i gluvonemost)
Audinemost odgovara nedostatku govora ili zaosta-
janju u govoru kod mladih osoba koje inae imaju
normalnu ouvanost sluha i dovoljnu inteligenciju.
Meu tim nemim sluaocima su se razlikovali, po
analogiji sa fazikim poremeajima kod odraslog,
oni pogoeni alalijom, po analogiji sa Brokinom
(Broca) afazijom, ili oni sa uroenom verbalnom
gluvoom*, po analogiji sa Vernikeovom afazijom*.
Airijagera (Ajuriaguerra) i saradnici su predloili
jednu klasifikaciju koja bolje odgovara sloenosti
govornih poremeaja i vanjezikim poremeajima,
uoenim kod tih mladih pacijenata; tako oni razli-
kuju tri velika klinika oblika:
Audinemost dispraksikog oblika* Ovu grupu karak-
terie dubok poremeaj govora u njegovom motor-
nom vidu (neprecizan izgovor i deformacija reci) i
njegovom strukturnom vidu (agramatizam*, siro-
matvo renika). Razumevanje govora je prilino
normalno, ali se javljaju potekoe u usvajanju ap-
straktnih pojmova. Testovi inteligencije pokazuju
subnormalan nivo, sa loim rezultatima u testovima
prostornog i ritmikog strukturisanja. Izvestan ste-
pen motornog zaostajanja i buko-lingvofacijalne
dispraksije nisu retki.
Audinemost sa pretenim poremeajima vremenske
organizacije. Ona je slina prethodnoj grupi, ali ne
obuhvata poremeaj prostornog strukturisanja. Mo-
gunosti obuhvata (procena sposobnosti neposred-
nog zapamivanja vrlo su umanjene, a testovi ritma
pokazuju rezultate ravne nuli.
Audinemost sa sloenim problemima auditivnog prije-
ma Ona ne sadri poremeaje motorike ili vremen-
sko-prostorne organizacije. Ovakva deca pokazuju
velike probleme kada treba da unutar fonetske or-
ganizacije percipiraju semantiku vrednost zvunih
signala. Opti utisak, drutveno ponaanje, rezultati
neverbalnih testova omoguavaju da se iskljui bilo
kakav intelektualni deficit ili bilo kakvo autistiko*
ponaanje. Po S. Borel-Mezoniju (S. Borel-Maison-
ny), ova deca bi, mada nisu stvarno pogoena glo-
balnim poremeajem sluha, pokazivala na audiogra-
mu oteenje na srednjem delu krivulje koji obja-
njava smanjenu mogunost razumevanja verbalnih
NEODGOVORNOST
poruka. Taj poremeaj, koji postoji u fonetskoj
audimetriji, ne pronalazi se u tonalnoj audiometriji.
Bez obzira na tip audinemosti, ona ima lou pro-
gnozu; ak i rano primenjene, razne metode reedu-
kacije imaju samo ogranieno dejstvo. Etiologija
ovih poremeaja je i dalje nedovoljno istraena: nije
iskljuen genetski faktor (audinemost preteno po-
gaa deake, uoavaju se neke pojave u porodici), a
mogue je da postoje i neke minimalne lezije na
mozgu perinatalnog porekla u sluajevima sa prak-
sikim poremeajima; primeeni su rani problemi
emocionalnog investiranja u komuniciranju, teko
se moe utvrditi da li je re o uzronim faktorima ili
o posledici tog hendikepa.
Gluvonemost Uroena gluvonemost je obino pro-
uzrokovana perceptivnom gluvoom iji su uzroci
razne vrste: nasledne anomalije, razne virusne em-
briopatije, naroito rubeole, intoksikacije. Brojniji
su sluajevi nemosti steene u najranijem detinjstvu,
nakon poroajne traume, neonatalnih infekcija,
nukleusnih utica ili intoksikacije lekovima sa oto-
toksikom supstancijom. U nekim sluajevima i za-
visno od etiologije, deficit je praen i drugim pore-
meajima (konvulzijama, slepilom sa pigmentoznim
retinitisom). Potrebno je da se eventualno intelektu-
alno zaostajanje kao pratea pojava, rano uoi, jer
od njega zavise mogunosti uenja govora.
Prevencija gluvonemosti zahteva rano uoavanje ne-
dostatka sluha. Tehnike za pomo gluvoj deci su
danas vrlo razvijene. Zavisno od mogunosti, save-
tuje se upotreba slunog aparata i to to ranije.
Tehnike fonetske reedukacije ili spreavanja nemosti
u sluajevima duboke gluvoe slue se vibratornim
ekvivalentima putem taktilne percepcije, uz oslonac
na odgovarajue sheme. ak i ako je njihova efikas-
nost samo delimina, one omoguavaju da se su-
bjekt oslobodi napora pri uenju labijalnog itanja.
kolsko usmerenje se podeava prema teini pore-
meaja, u razredima za one koji slabo uju ili za
gluvoneme.
II. NEMOST KOD ODRASLE I KOD STARE OSOBE
Ona se u praksi svodi na razliite oblike afazije*, a
naroito na anartriju* Pjera Marija (Pierre Marie).
Pomenimo i poodmaklu fazu bulbarne paralize ka-
da organi za fonaciju postaju nemoni, a isto tako i
sluaj pseudobulbarnih paraliza.
Sva lakunarna stanja kod starih ljudi obino dovode
do praktinog prestanka govora koji se vrlo esto
uklapa u globalni nedostatak svih sposobnosti koje
dovode do istinskog stanja demencije.
U svim ovim sluajevima, namee se potreba za
ispitivanjem osnove mentalnog funkcionisanja i neu-
rolokih simptoma.
III. SUDSKO-MEDICINSKI ASPEKT
Kod izvesnih gluvonemih osoba ponekad moe doi
do reakcija to podleu sudsko-medicinskom po-
stupku koji se mora sprovesti vrlo delikatno;
404
u takvim sluajevima treba uzeti u obzir izvesne
postojee karakterne osobine; podozriv karakter i
razdraljivost; poto su ovakve osobe hendikepirane
u nekoj moguoj raspravi, one lako reaguju agresiv-
no. Zatoenici svoje invalidnosti, ti subjekti imaju
instinkte i reflekse usamljenika, nagle, jednostavne,
te je njihova socijabilnost esto obeleena podozri-
vou i teko ostvarljiva. Takve osobe ne mogu da
se brane govorom, ak i kad su prosene inteligenci-
je, niti da prihvataju ispravke ili objanjenja koja se
razmenjuju u verbalnoj raspravi, te u toku nekog
neslaganja ili sukoba odmah prelaze na agresivno
uzvraanje fizikim argumentima. Autori sa ne-
makog jezikog podruja su ak opisali jednu su-
manutost odnosa gluvih. U takvim sluajevima se s
pravom priznaje smanjena odgovornost.
V. Kajar i A. Lo
J. AJURIAGUERRA (de), Manuel de psychiatrie de ienfant,
Pari, Masson, 1970, 357-359.
NEODGOVORNOST v. Odgovornost
NEOLOGIZAM
od gr. neos, nov i logos, govor, re
Nova re, ili, ire gledano, nova sintagma.
Neologizam ni izdaleka nema uvek vrednost pato-
lokog simptoma.
Moe se zapaziti kao prolazna pojava u dejem
govoru; neka deca, liena zadovoljavajuih drutve-
nih kontakata, mogu ak da izgrade za sebe jedan
potpuno lian rudimentarni jezik (sluaj Jesperseno-
vih blizanaca).
On se javlja u svakodnevnom govoru da bi oznaio
nove predmete ili injenice.
Postoje i neologizmi koji su svojstveni odreenim
drutvenim grupacijama): argo niih drutvenih kla-
sa, vojnikih kasarni ili sportskih terena, tehniki ili
nauni jezik.
U psihijatriji, neologizam dobija posebnu vrednost:
duevna alijenacija predstavlja, u stvari, sutinsko
pojedinano iskustvo, na rubu kolektivnog drutve-
nog iskustva; proivljava ga alijenirani subjekt, opaa
ga psihijatar (a u izvesnoj meri ga proivljava, kako
to pokazuje fenomenoloka kola); ono se nuno
odraava u njihovoj verbalnoj aktivnosti. Jezik, dois-
ta, nije instrument u slubi miljenja niti se moe od
njega odvojiti, nego je funkcija koja angauje itav
mentalni potencijal [Delakroa (Delacrok)].
Poput drugih tehnikih jezika, i psihijatrijski jezik
ima svoje neologizme kojima je P. Giro (P. Guiraud,
1951) posvetio jo uvek klasinu studiju. Njihova
nunost je oigledna, ali treba izbegavati njihovu
zloupotrebu, da ne bi postala opravdana optuba za
hermetizam koji se esto pripisuje psihijatrima, i da bi
se spreila nepoeljna dvosmislenost u komunikaciji.
Kod bolesnika se neologizmi mogu zapaziti u neu-
rozama, ali je tada re o matovitim verbalnim
405
proizvodima koji nisu mnogo znaajni sami po sebi.
Radovi posveeni ovom problemu uglavnom se po-
zivaju na psihotine strukture. Neologizam moe
tada da se izuava u pisanim tekstovima, a naroito
u govoru, utoliko karakteristinijem ukoliko subjekt
govori slobodno, nepritisnut pitanjima. Najpoeljni-
ji su, meutim, audio-vizuelni postupci istraivanja
koji omoguavaju da se zabelee svi parametri govo-
ra, ukljuujui i intervencije posmatraa.
Veliki kliniari s poetka ovog veka su uoili uesta-
lost neologizama, zabeleili okolnosti pod kojima se
neologizam javlja kao izrazit simptom hronine su-
manutosti, te napravili spisak njegovih oblika. Ta-
ko, ponekad, neka postojea re (koju subjekt, me-
utim, nedovoljno poznaje) dobija novo znaenje:
sumanuto lice se, na primer, ali da ga maltretiraju
hronometri. Kada neologizam zadrava znaenje
slino uobiajenom, onda je re o paralogizmu. Po-
nekad neologizam udruuje dve, ak i vie reci
(bolesnica govori o svojoj prirodnoj uremiji da bi
oznaila svoj menstrualni ciklus). U najtipinijim
sluajevima, neologizam je potpuno novoiskovana
re. Retko dolazi do stvaranja itavog neorenika:
to je glosolalija; u nekoj ludikoj fantaziji, opet,
subjekt stvara renike inovacije, ne vodei rauna o
znaenju to je pseudoglosolalija. Isto tako je
opisana embolalija, shizoparaleksija, itd. s tim to su
pod nazivom shizofazije grupisane renike defor-
macije shizofreniara.
Zanemarujui ivopisnost formalnih opisa, Segla
(Seglas) je podelio neologizme na pasivne, one
koje subjekt stvara tako rei protiv svoje volje,
ponekad iz igre, i koji nisu mnogo indikativni, i na
aktivne, indikativne u velikoj meri jer predstavlja-
ju sredite neke sumanute teme: u tom sluaju,
nova re sve govori.
Psihijatrijski interes za neologizam, taj verbalni
rak [Lakan (Lacan)], naroito proizilazi iz prirode
poremeaja koji izraava, te Segla svrstava neologi-
zam u dislogije, to jest jezike deformacije usled
intelektualnog poremeaja. Njegova sutinska sa-
mosvojnost lei u njegovoj individualnoj, subjektiv-
noj prirodi, ime se on suprotstavlja itavom nor-
malnom jezikom stvaranju koje je, po svojoj biti,
drutveno i kolektivno. Ponekad je on deo neke
ludike aktivnosti, kao to se to zapaa u pseudog-
losolaliji maninog subjekta. Najee, meutim, ne-
ologizam odgovara poremeaju linosti, dubokom i
obino trajnom, to daje osnova da se isti posmatra
kao znak hroninosti [Rei (Regis)]. U vrlo siste-
matizovanim sumanutostima sa paranoinom struk-
turom, neologizmi su stabilni i malobrojni, te esto
slue da oznae progonitelje ili postupke koje ovi
koriste. U paranoidnim stanjima, oni su pokretljiviji
po svom obliku, brojniji, dovodei ponekad do glo-
solalije [Senak (Cenac)].
Izuavanje neologizama dobija u dubini kada pribe-
gava fonetskoj analizi, lingvistici, a . Lanteri-Lora
(G. Lanteri-Laura) s pravom podsea da je dolo
NESVESNO
do pravog obnavljanja psihijatrijske semiologije
zahvaljujui kvantitativnoj stilistici. Najpre se mo-
e ustanoviti da paljivo ispitivanje znaenjskog
aspekta neologizma otkriva, za izvesne reci, izmene
semantikog polja u tom smislu to je ono izme-
teno ili sueno u odnosu na uobiajenu upotrebu.
tavie, ako se ispituje fonetska konstitucija reni-
ka, moe se zapaziti da pri tom dejstvuju mehaniz-
mi kondenzovanja i pomeranja koje je Frojd otkrio
u snu. U tom sluaju je zanimljiv pokuaj (. Lante-
ri-Lora) da interpretativni postupak lingvistike opo-
naa psihoanalizu. Meutim, nije dovoljno transpo-
novati najzagonetnije termine, nego, uoavajui u
govoru bolesnika od hronine sumanutosti jednu
inkoherentnost koja ga ini potpunim rebusom, raz-
motriti oznaitelje, jedan po jedan, kako bi se osvetli-
la specifina struktura svakog od njih i tako pokazao
drugi govor koji vie ne pati od nepotpunosti.
Mada psihoanaliza osvetljava postupak lingvistike,
ona moe isto tako da se usaglasi i sa teorijama
komunikacije. . Kosnije (J. Cosnier) u neologizmu
najpre vidi jednu deformaciju lingvistikog koda,
dok, na prvi pogled, posturo-mimo-gestualni i
proksemiki kod izgledaju skoro neizmenjeni. i-
ni se da onaj ko govori nema stvarnu nameru da
komunicira sa sabesednikom. tavie, utvruje se da
postoji oito nepodrazumevanje iskazatelja u od-
nosu na sopstveni iskaz, koji se tretira kao neki
strani predmet. Da li bi ovde bio pogrean prvi
Vaclavikov (Watzlawick) aksiom po kome se ne
moe ne komunicirati? U stvari, komunikacija do-
ista postoji, ali ono to se govorom prenosi, na
oigledno nesvestan nain, predstavlja prizivanje
jednog stranog iskazivanja koje ne bi bilo nita
drugo do reminiscencija maternjeg govora. Neologi-
zam, dakle, oznaava povlaenje u sebe i regresiju.
Kao to se vidi, neologizam se vie ne izuava kao
samostalna pojava, koja moe da se izoluje. On se
pre javlja kao jedan od elemenata dezintegracije
govora, izokretanja smisla komunikacije koji odli-
kuju psihotino destrukturisanje.
. Siter
J. BOBON. Introduction historique a Vetude des neologismes
et des glossolalies en psychopathologie, Masson, 1952; J.
COSNIER, Theories de la communication et psvchiatrie,
Encycl. med.-chir., Pari, 37010A 10, Psvchiatrie, 2, 1981; P.
GUIRAUD, Defense du neologisme, Congres Psychiat., Neu-
rol. Langue Fr.; 48* session, 1951, Masson, 43 62; G.
LANTERI-LAURA, Les apports de la linguistique a la psvc-
hiatrie contemporaine. Rapport Congres Psychiatr., Neuro.
Langue Fr.; 64 e session, Monographie, Masson, 1966; P. C.
RACAMIER, Troubles de la semantique, Encycl. med.-chir.,
Pari, 370130 C. 10, Psvchiatrie, 1955.
NERVOZNO DETE v. Psihomotorna labilnost
NESVESNO
Izuavanje nesvesnog je glavni predmet psihoanali-
ze*. Frojd ga smatra osnovom itavog psihikog
NEURASTENIJA
ivota. On nesvesnim naziva svaki proces koji nije
prisutan u polju svesti, ije postojanje pokazuju
njegova ispoljavanja, ali o kome se, s druge strane,
ne zna nita. Otkrivi psihogenezu histerinih poja-
va, Frojd je doao do definicije pojmova psihikog
konflikta, potiskivanja i nesvesnog (u dinamikom
smislu). On uspostavlja razliku izmeu dva oblika
nesvesnog: s jedne strane, to su nesvesni psihiki
procesi u deskriptivnom smislu, sposobni da za
kratko vreme postanu svesni, i koji potom postaju
latentni ovi procesi su predsvesni ; s druge
strane, nesvesni psihiki procesi, u dinamikom
smislu, koji su potisnuti i nesposobni, kao takvi, za
pristup sistemu predsvesno-svesno. Tako su sve po-
tisnute psihike injenice nesvesne, a samo potiski-
vanje* predstavlja konstitutivni elemenat nesvesnog
(Nsv) koje obrazuje sistem odvojen od ostalog dela
psihe (videti opis prve topike u odrednici Metapsi-
hologija*). Potiskivanje se odvija u dve etape:
primarno potiskivanje koje dovodi do fiksacije,
sa konstituisanjem nesvesnih jezgara;
potiskivanje u pravom smislu nazvano jo
naknadnim potiskivanjem koje se odnosi na psi-
hike izdanke potisnutog reprezentanta ili na lance
misli, povezanih sa tim; to je dvostruki proces pri-
vlaenja primarnim potisnutim i odbacivanja cenzu-
rom.
Sadraji nesvesnog, koji su reprezentanti pulzija,
vre stalni pritisak pokuavajui da se ponovo poja-
ve u svesti. Kad potiskivanje doivi neuspeh u odno-
su na taj pritisak, onda dolazi do povratka potisnu-
tog. Nesvesno tada zahteva zadovoljavanje pulzija
(to odgovara principu zadovoljstva), ali se cenzura
tome suprotstavlja i spreava pristup zabranjene
elje sistemu predsvesno-svesno.
Opta homeostaza e se tada odrati stvaranjem
kompromisa iji je primer neurotini simptom
izmeu, s jedne strane, reprezentanta koji traga za
ispunjenjem nesvesne elje i, s druge strane, cenzure
koja namee deformaciju sadraja pulzije. Frojd je
otkrio nain istraivanja nesvesnog u svojoj samoa-
nalizi koristei metodu slobodnih asocijacija koja
pokuava da zaobie dejstva cenzure. U psihoanali-
tikoj terapiji* sve ovo prolazi kroz analizu kom-
promisnih tvorevina koje izraavaju povratak
potisnutog i koje se ispoljavaju u situaciji transfe-
ra*. Ove tvorevine se obino doivljavaju kao bez-
naajne ili nekorisne u svesti subjekta. Iz njihovog
manifestnog sadraja izdvojie se latentni smisao,
to jest izraz nesvesne elje. Tako mogu da se izua-
vaju:
snovi: kraljevski put za izuavanje nesvesnog,
oni su pokuaji ispunjavanja elja, ali deformisanih i
preruenih cenzurom;
svesni fantazmi* i sanjarenja koji proizlaze iz
istovetnog mehanizma;
406
nevoljni inovi (omake, zaboravljanja, lapsusi)
koji su potpuno strani svesnoj' elji i koji su takoe
izraz nesvesne elje, isto kao i
neurotini simptomi*, iji kompulzivni karakter
otkriva nesvesno poreklo; uprkos svesnoj neugod-
nosti koju izazivaju, oni predstavljaju maskirano
ispunjavanje elje;
u okviru psihoanalitike terapije sam transfer*
aktualizuje nesvesne elje ponavljanjem obrazaca
veza iz detinjstva;
izvan okvira klasine terapije, ponekad se koriste
druge metode da bi se dolo do pacijentovog nesves-
nog kao to su sanjanje u budnom stanju* ili hipno-
za* koji se ponekad pospeuju medikamentima.
Frojd je otkrio izvesne odlike koje su svojstvene
sistemu nesvesnog.
Pulzivni reprezentanti, iji su ciljevi suprotni, koeg-
zistiraju jedan pored drugog bez meusobnog utica-
ja. Nema ni protivrenosti, ni sumnje, ni negacije,
ni stepena u okviru izvesnosti. Sve je to uneto samo
radom cenzure izmeu Nsv i Psv. Nesvesni psihiki
sadraji su podvrgnuti primarnom procesu; tenja
za neposrednim zadovoljavanjem elja stvara po-
kretljiva investiranja (kae se da je psihika energija
slobodna) koja koriste kao odbrambene mehaniz-
me* pomeranje (neki afekt, koji je povezan sa ne-
kom nezgodnom predstavom, prelazi na neku drugu
predstavu) i kondenzovanje (u neku predstavu se
sliva vie asocijativnih lanaca a sa njima i razliita
znaenja). Svi ti procesi su vanvremeni. Dominira
princip zadovoljstva, a nesvesno je ravnoduno pre-
ma stvarnosti, dok je jedini cilj uspostavljanje per-
ceptivne identinosti (pronalaenjem objekta haluci-
natornog zadovoljenja elje). Najzad, nesvesni sadr-
aji su predstave stvari.
Ovi elementi se u svemu razlikuju od sekundarnog
procesa koji upravlja predsvesnim. Zbog uticaja prin-
cipa stvarnosti, zadovoljavanje elje je odgoeno i
izmenjeno, a uspostavljen je odnos prema vremenu;
psihika energija je vezana i napravljeni su kompro-
misi; najzad, stvorena je veza izmeu predstave
stvari i predstave reci.
U odnosu na drugu topiku, odlike funkcionisanja
sistema nesvesnog mogu da se poklope sa odlikama
funkcionisanja koje ima Ono. Ali Ja i Nad-ja su isto
tako delimino nesvesni i predsvesni.
RH
FREUD, L'interpretation des reves, PUF, Pari, 1971;FRE-
UD, Essais de psychanalyse, Pari, Payot, 1972; FREUD,
Metapsychologie, Pari, collection idee, Gallimard, 1972.
NEURASTENIJA
U XIX veku neurastenija je bila u velikoj modi: ona
je obezbeivala nozografsko dostojanstvo stanjima
407
umora koja jo uvek pune ordinacije lekara opte
prakse i koja se ne mogu uvek definisati prikrivenom
depresijom. S druge strane, neurastenija i psihastenija*
moda predstavljaju klinike oblike aktuelne neuro-
ze*, koju je najpre opisao Frojd, a iji su znaaj
naroito istakli psihosomatiari. Sama re neuraste-
nija, koja se jo zadrala u novijim psihijatrijskim
udbenicima, polako nestaje iz psihijatrijskog renika.
Neurastenija, koju je opisao Bird (Beard) krajem
XIX veka, podrazumevala je skup somatskih i neu-
rovegetativnih simptoma, proienih i svedenih
na ono osnovno:
Tu spadaju:
oseanje fizikog i intelektualnog umora, opisa-
no kao iscrpljenost tokom celog dana;
razni senzorni poremeaji koji se nadovezuju na
umor, na primer umor oiju, sa glavoboljom i
drugim tegobama;
neurovegetativni poremeaji, u kojima su esto
udrueni palmo-plantarna hiperhidroza (preterano
znojenje dlanova i tabana) sa suenjem usta i pore-
meajem luenja pljuvake;
funkcionalni poremeaji, naroito sa znacima
srane razdraljivosti, kao to su lupanje srca i
pseudoanginozni bolovi, poremeaji mokrenja sa
polakiurijom, poputanjem beike, itd.;
libido je slab u svim sluajevima;
pri ispitivanju tih pacijenata, biolozi su pronali pore-
meaje u metabolizmu kalcijima, fosfora i kalijuma.
Psihijatrijski nalaz ovih osoba je dosta oskudan,
osim znakova psihastenijskog* niza, to jest poreme-
aja intelektualne koncentracije, udruenih sa vie ili
manje ispoljenim manifestacijama opsesivnog tipa.
Neurastenina linost ne moe da se izlei: ona ide
od jednog do drugog lekara, troi znaajne koliine
anksiolitikih i/ili antidepresivnih lekova; ona je
probni poligon za lekove koji se predlau lekarima.
Ona predstavlja teret za suprunika i porodicu. Me-
utim, mogue je da ivot ponovo dinamizira takvu
linost ukoliko ona prihvati odgovornost. Svakod-
nevna higijena je za nju bitna. Ako produena psiho-
terapija omoguava da se izbegne prava zavisnost od
lekova, onda se moe smatrati korisnom.
U klasinoj psihijatriji, neurastenija je bila osnova
neuroza koja je komplikovala njihov razvojni tok.
Danas bi se reklo da neurotina stanja prate pore-
meaji depresivnog tipa, vrlo bliski onome to se
zvalo neurastenijom.
Aktuelna neuroza*, koju je opisao Frojd, kao posle-
dica akumulacije napetosti bez pranjenja, predstav-
lja patoloko stanje koje nastaje bez neurotine
razrade i koje odraava teret stvarnosti (aktuelnosti)
bez neurotine razrede. Po tome neurastenija i aktu-
elna neuroza moda predstavljaju dva nozoloka
vida psihosomatske* organizacije.
S. Lebovisi
M. de FLEURV, Les grands symptomes neurasteniques. Pat-
hogenie et Traitemenl, Pari, Alcan, 1901; S. FREUD, Qu'il
NEURAVNOTEENOST
est utile de separer de la neurasthenie un certain complexe
symptomatique sous le nom de nevrose d'angoisse (fran.
prevod) in Nevrose, Psychose Perversion, Pari, PUF, 1973,
15-38; R. S. S. LEBOVICI - A propos de la nevrose
actuelle, R. Franc Psychan, 1971, 35, 36, 883-892.
NEURAVNOTEENOST
ETIMOLOGIJA
Na francuskom, equilibrer, uravnoteiti (od lat Ubra,
vaga, aequus, jednak) pre svega znai regulisati neku
vagu tako da se u stanju mirovanja sile tereta na
tasovima ponitavaju: to je termin koji se pojavio 1525.
godine, u XVI veku. Termin neuravnoteenost, supro-
tan uravnoteenosti, javlja se tek u XX veku, 1907.
godine, i odmah ima metaforinu, psihiku konotaciju:
Kriminalci su esto neuravnoteeni, primer iz renika
Mali Larus iz 1931. godine.
DEFINICIJA
Po francuskoj psihijatrijskoj tradiciji, postoje:
1. Jednostavne neuravnoteenosti to su ograni-
ene psihofizioloke osobenosti koje se u klinici izra-
avaju specifinim oblicima ponaanja, a omogua-
vaju dovoljnu drutvenu adaptaciju i manje-vie za-
dovoljavajuu koherentnost ivotne putanje.
2. Psihopatska neuravnoteenost, nekadanja slo-
ena neuravnoteenost, produeno, ako ne i trajno
psihiko stanje, nezavisno od bilo kog psihotinog
oboljenja, koje se manifestuje svesnom nemoguno-
u, za takvu osobu, da sebi zada i da sledi neki
harmonian plan egzistencije, saglasan s njenim pra-
vim interesima i prilagoen zahtevima ivota u dru-
tvu.
ISTORIJAT
Psihika neuravnoteenost je ono to je preostalo
kad su krajem XIX veka identifikovane psihoze,
neuroze, demencije: ta preostala psihika anomali-
ja smesta je dovedena u vezu s drutvenim anoma-
lijama, delinkvencijom i kriminalom.
Ovaj termin je dugo vie bio patogenetiki nego
kliniki. B. A. Morel, pod uticajem tada vladaju-
ih predstava o hereditetu, 1857. godine je uveo
pojam degeneracije* preegzistentnih i normalnih
konstitucija. V. A. Manjan (V. A. Magnan)
1884, E. Dipre (E. Dupre) 1892, . Delmas (J.
Delmas) 1932. sistematizuju ovaj koncept: ako je
degeneracija nepotpuna, ona dovodi do neuravnote-
enosti, ako je potpuna, do psihoze. Konstitucije,
pak, imaju bioloku, naslednu ili rano steenu osno-
vu. One ostvaruju tendencije ili grupe tendencija
koje su deo uroene linosti datog subjekta, nedos-
tupne njegovoj volji.
Umereno izmenjene tendencije mogu da se eksterio-
rizuju ili da se ne eksteriorizuju: takve jednostavne
neuravnoteenosti predstavljaju, tokom ivota, vie
manu nego bolest.
Sprega, kod iste osobe, vie jednostavnih neurav-
noteenosti daje sloenu neuravnoteenost ili ve-
liku neuravnoteenost sa znaajnim poremeajima
NEURAVNOTEENOST
ponaanja, drutvenom neadaptiranou, pa ak i
delinkvencijom i kriminalom, ili pak napad suma-
nutosti (bouffee delirante) degenerisanih osoba.
Psihijatri nemakog jezikog podruja, E. Krepelin
(E. Kraepelin), a zatim Kremer (Kretschmer), Mo-
relovi i Manjanovi savremenici, zalau se za iste
koncepcije. Godine 1902, E. Zifert (E. Siefert) stvara
termin psihopat, koji neznatno prethodi francuskom
pojmu neuravnoteene osobe iz 1905. godine. K.
najder (K. Schneider) zadrava deset vrsta konsti-
tucija dok se Delmas zadovoljava s pet.
Monografija . P. Borela (J. P. Borel) Psihika
neuravnoteenost, njene psihoze, njene pouke uvodi
psihopatu u psihijatrijsku kliniku. Od tog vremena,
osoba koja pati od sloene neuravnoteenosti posta-
la je psihopatska neuravnoteena osoba, koja nije
isto to i perverzna osoba, mada je esto delinkven-
tna. Njena psihopatologija je ini srodnom s nepsi-
hotinom depresivnom osobom, novim tipom osobe
koji se u psihijatriji pojavio posle drugog svetskog
rata.
JEDNOSTAVNA NEURAVNOTEENOST
Ova disparatna kategorija pretrpela je mnoge pro-
mene: danas se na mitomaniju, koja je po Delmaso-
vom miljenju u nju spadala, vie ne moe gledati
kao na specifinu konstitucionalnu anomaliju. Izgle-
da da se, bar privremeno, u ovu kategoriju mogu
svrstati:
Hiperemotimost (Emotivnost*).
Psihomotorna labilnost*.
Psiholoka slabost, koja se sastoji od sekundarnosti,
nedostatka hrabrosti i poverenja u sebe i u ivot,
nedostatka dinaminosti i ivotnog elana i koja
predstavlja osnovu mnogih depresivnih stanja ili
neurotinih smetnji: ona u prilinoj meri odgovara
klasinoj neurasteniji ili psihasteniji.
Ciklotimija* takoe postoji u jednostavnoj neurav-
noteenosti: periodi eksitacije i depresije su uglav-
nom krai od periodinih napada manije ili melan-
holije i esto se smenjuju bez jasno izdiferenciranih
slobodnih intervala. Prelazak na izrazitu bipolarnost
nije neizbean; a vezu ciklotimije i bipolarnosti,
razliku u stepenu i u prirodi, tek treba poblie
odrediti.
Stalna psihomotorna ekscitacija se oituje naglou i
preteranou psihomotornih reakcija. Takve osobe,
koje su uvek u pokretu, koje se lako uzbude i
zanesu, esto briljantne, ali retko efikasne, sa arom
se uputaju u najraznovrsnije poduhvate i podjedna-
ko lako odustaju od njih zbog nekih drugih. Zbog
naglaene emocionalne polarizacije, takve osobe se
ponekad ponaaju kao strasni idealisti, u Didovom
(Dide) smislu, ili kao dangrizavi i ogoreni sektaki
reformatori. Granice koje dele ovu kategoriju od
psihomotorne labilnosti i hipomanije, s jedne strane,
od paranoje i paranoje senzitivnih osoba s druge, i
najzad, od shvatljivih emocionalnih reakcija, nepre-
cizne su i moemo se zapitati da li uopte postoje.
408
Takozvana konstitucionalna*paranoja, koju ne treba
meati s paranoinom psihozom ili s paranoinom
strukturom [kako je shvata A. Klod (H. Claude]
nekih sumanutosti.
Shizoidija* ili shizoidna konstitucija, koja se moe
opservirati kao prva etapa razvoja neke shizofreni-
je*, moe da traje i neogranieno vreme u obliku
obine dispozicije ka sanjarenju, povlaenju u sebe,
samoi, preteranoj racionalnosti.
Epileptoidija*, ili glishroidna konstitucija [F. Min-
kovska (F. Minkovvska)]. esto se sree kao pratea
pojava neke, na izgled, esencijalne epilepsije, ali
takoe moe postojati kod osoba koje nikad nisu
imale paroksistike komicijalne napade. Ona se od-
likuje uobiajenim stanjem usporenosti, emocional-
ne viskoznosti, preteranog prianjanja uz stvari, lju-
de, tradiciju, s naglim eksplozijama gneva ili agre-
sivnosti.
KLINIKA PSIHOPATSKE NEURAVNOTEENOSTI
Biografija pacijenta je vrlo reita ukoliko se sindrom
razvija vie godina. Psihopatska neuravnoteena
osoba tada ispoljava labilnost na svim planovima:
profesionalnom, oseajnom, afektivnom, drutve-
nom. Posle intenzivnog i kratkotrajnog oduevlje-
nja, nju odbacuju osobe za koje se vezuje, kao i
grupe u koje pokuava da se ukljui.
Preciznija klinika omoguava postavljanje dijagnoze
i stvaranje terapijskog plana pre nego to ivot
pacijenta krene pejorativnim, teko reverzibilnim to-
kom.
1. Kliniki oblici
Potpuni oblik kliniki patognomonina manifes-
tacija psihopatske neuravnoteene osobe jeste prela-
zak na in (acting-out): pacijent verbalno ili fiziki
napada neku osobu ili predmet, bez oiglednog
motiva ili iz nekog, na izgled, beznaajnog razloga.
Kasnije izgleda preneraen onim to je uinio; moe
da se stropota plaui ili traei oprotaj, pa ak i
da pribegne autoagresiji. Sutradan se ele stvari
jedva sea, opisuje je kao neto doivljeno u krepus-
kularnoj atmosferi, stranoj uobiajenim namerama,
svesti.
Prelasci na in se ponavljaju, u intervalima od neko-
liko dana ili nedelja, mesecima i godinama, zahvata-
jui relacioni ivot u celini.
Blai oblik prelazak na in se svodi na estok
gnev do koga dolazi u istim uslovima i koji se
doivljava na isti nain.
Tei oblik prelazak na in moe da bude propra-
en putovanjem ili lutanjem na koje se obino gleda
kao na fugu. To putovanje esto vraa pacijenta na
neko omiljeno mesto, vodi ga osobama s kojima je
bio srean ili od kojih oekuje da ga usree.
2. Uobiajena evolucija
Obina psihopatska neuravnoteenost javlja se pri
kraju adolescencije ili na poetku zrelog doba. Mada
409
se smatra da se javlja prvenstveno kod mukaraca,
ona je podjednako esta i kod ena, ali se tu lake
zamenjuje s histerijom. Ako se leci na vreme, paci-
jent moe da izbegne komplikacije; proces obino
prestaje u klimakterijumu (kao i delinkvencija*).
Retke kasne oblike, koji se javljaju u zrelom dobu ili
klimakterijumu, izaziva neki dogaaj od ivotnog
znaaja i ti oblici su u izrazitijoj vezi s depresijom
nego obini oblici.
Anamneza obinih oblika, vie nego anamneza kas-
nih oblika, esto, ali ne uvek, ukazuje na postojanje
poremeaja karaktera* u detinjstvu.
3. Psihijatrijske i somatske komplikacije
Pokuaj samoubistva: preneraenost koja se javlja
posle prelaska na in moe da ima za ishod pokuaj
samoubistva. Ranije ili kasnije, ako se psihopatski
proces ne kanalie ili ne zaustavi, neki od pokuaja
samoubistva, koji se ponavljaju, kao i samo prelae-
nje na in, zavrie se smru.
Depresije: depresivni doivljaj posle prelaska na in
i delimine obnubilacije svesti predstavlja sastavni
deo simptomatologije. Izrazita depresija, reaktivne
vrste, moe da se ustali kod mladih pacijenata.
Vremenom dolazi do neosporne manino-depresivne
evolucije; takva evolucija je jo ea u kasnim
oblicima.
Ostale psihijatrijske komplikacije: klasini autori
opisuju nastupe sumanutosti (bouffees deliranles),
pa ak i shizofrene evolucije, kod mladih osoba:
izgleda da ove pojave svedoe o dubljem oteenju
linosti nego to je psihopatsko oteenje. Rezolu-
tivna stanja depersonalizacije pre pripadaju histeriji
nego psihopatiji.
Toksikomanije. Alkoholizam: mladi psihopati su, vi-
e nego ostali, izloeni toksikomanijama. Toksina
sredstva neko vreme ublaavaju njihovu duboku
depresivnu anksioznost. Toksikomanska sredina im
izgleda kao sredina u kojoj mogu da preive. Toksi-
komanija ili politoksikomanija dovodi do specifi-
nih komplikacija, somatskih i psihijatrijskih. Stariji
psihopati ili psihopati koji stare esto pribegavaju
alkoholu iz istih razloga, to dovodi do somatskih i
psihijatrijskih komplikacija akutnog i hroninog al-
koholizma.
4. Drutvene komplikacije
Delinkvencija. Prostitucija: psihopat je skloniji delin-
kvenciji nego organizovanom kriminalu. Fiziko na-
silje kao deo prelaska na in moe da dovede do
nanoenja telesnih povreda, eventualno do ubistva.
Ubistvo, pak, vodi na sud i skoro sigurno na dugot-
rajnu robiju. Nanoenje telesnih povreda, koje se
eventualno ponavlja u okviru prelaenja na in, vodi
u popravni dom, u zatvor, dovodi do otvaraja sud-
skog dosjea. U zatvoru dolazi do kontakta s delin-
kventnom sredinom koja navodi psihopata na pravu
delinkvenciju u kojoj je on, esto, pre eksploatisani
izvritelj nego inicijator, te pri svakom izlasku iz
NEURAVNOTEENOST
zatvora drutvena reintegracija postaje sve proble-
matinija.
Lutanje u okviru fuga, preduzeto bez finansijskih
sredstava, dovodi do krade iz koristoljublja i nepla-
anja rauna u kafanama.
Toksikomanije i nunost pribavljanja novca za ku-
povinu toksinih sredstava navode mlade osobe,
devojke, a danas i mladie, na prostituciju. Otvore-
na ili skrivena, ona moe, bez toksikomanije, da u
isti mah postane sredstvo za egzistenciju i nain
egzistencije.
Marginalizacija: klasina psihopatska neuravnotee-
na osoba zavravala je kao zatvorenik, kloar ili
prisilno hospitalizovan psihijatrijski bolesnik. Danas
postoje mogunosti leenja ovih osoba ili bar kana-
lisanja njihovih sklonosti, te se na taj nain izbegava
tako teka sudbina. Drutveno zakonodavstvo, re-
gulacija invalidskog osiguranja pri socijalnom osigu-
ranju, zakon iz 1975. u korist hendikepiranih osoba,
omoguavaju minimum prihoda za pacijente koji su
postali hronini, te im, uz pomo psihijatrijskog
sektora, obezbeuju relativnu autonomiju i poteu-
ju ih doivotne hospitalizacije.
POZITIVNA DIJAGNOZA
Klinika dijagnoza: patognomoniki elementi, prela-
zak na in i gnev treba da se tako rei redovno
ponavljaju, i to mesecima i godinama. Jedan jedini
eksces nije dovoljan, naroito ako je do njega dolo
pod uticajem alkohola: osim najcivilizovanijih, vei-
na ljudi ponekad bude van sebe i kasnije se zbog
toga kaje. Pacijent a posteriori radije okrivljuje dru-
gog nego sebe za pojavu datog poremeaja, ali se
na nepravdu i provokaciju. injenica je da je situa-
cija koja je podstakla prelazak na in sadravala
neku obavezu ili frustraciju, ali one su pripadale
uobiajenim drutvenim prinudama. Pacijent ih pre-
cenjuje, ili pak, ako ih tano procenjuje, ne moe da
objasni svoje ponaanje.
Sposobnost verbalnog izraavanja i mentalizacije je
mala, ak i u sluaju velike govorljivosti. Lateraliza-
cija, psihomotorna koordinacija esto su nepotpune.
Prisustvo spazmofilije je suvie esta pojava u psihi-
jatriji da bi ovde imala specifinu vrednost.
Elektroencefalogram moe da evocira temporalnu
komicijalnost. Najee su dve vrste trasa: s jedne
strane, rigidne trase, s brzim osnovnim ritmom,
veoma visoko voltirane, s iljak-talasima, koje navo-
de na pomisao o stalnoj voljnoj kontroli koja pri-
rodno izlae opasnosti naglog izmicanja kontroli, a,
s druge strane, spore trase, nisko voltirane, loe
strukturirane i s loijom prognozom; obe vrste su
tako rei neosetljive na aktiviranje.
Klinika psihologija: praktine mogunosti pacijen-
ta su uglavnom vee od verbalnih, na psihometrij-
skom planu. Koeficijent inteligencije je normalan,
prosean, ponekad vii od prosenog: psihopatska
neuravnoteena osoba je retko intelektualno zaosta-
la osoba. MMPI pokazuje povien psihopatski nivo.
NEURAVNOTEENOST
Druge projektivne testove, posebno Rorahov (Ro-
hrschach), treba davati vrlo oprezno i na vremen-
skom odstojanju od neke patoloke epizode de se ne
bi poveala latentna anksioznost. ^^
Kariotip: anomalije su retke i o njima emo govoriti
u vezi s psihopatologijom.
Biografija: ona je predstavljala klasinu osnovu za
postavljanje dijagnoze koje treba da bude to bla-
govremenije, pre nego to stvari ponu da -se odvija-
ju na nain opisan u odeljku o klinici. O ranoj
biografiji ovakvih osoba govoriemo kad budemo
prouavali psihopatologiju.
DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA
Normalnost: heteroagresivnost je nuna za opsta-
nak, ali vaspitanje slui da pojedinac naui da kon-
trolie njeno ispoljavanje. Izmicanje heteroagresiv-
nosti kontroli, esto praeno kajanjem, naroito je
mogue pod uticajem alkohola. Izvesna original-
nost, koja je kreativna, a ne predstavlja samo fasa-
du, ne moe se smatrati nenormalnom sa drutve-
nog stanovita.
Histerija: histerina kriza oponaa seksualni odnos;
ak i ako se svodi na nervnu krizu, ona momentalno
donosi olakanje histerinoj osobi. Takva osoba,
bila mukog ili enskog pola, ostaje negde spolja u
odnosu na manifestni problem, skoro ravnoduna,
zavodi ili manipulie, spremna da sebe proglasi dep-
resivnom.
Psihopat se, nasuprot tome, potpuno predaje svojoj
heteroagresivnosti, kao da mu je ivot u pitanju. On
ni sebe ne tedi u sluaju autoagresivne usmerenosti
i uopte nema distancu, u datom trenutku, u odnosu
na dramatizovanu sadanjost. Kasnije, on ne pre-
poznaje sebe u svojim postupcima, okrivljuje druge,
ali i sebe. Njegova empatija je u sutini tuna, ak i
ako nastoji da bude srdaan ili duhovit. Uprkos
labilnom raspoloenju, on ima dobar kontakt izvan
kriznih perioda.
Perverznost (Perverzije*): usled fizike ili moralne
heteroagresivnosti, perverzne osobe su esto meane
s psihopatima, pod klasinim nazivom psihike neu-
ravnoteenosti. Zaelo je nuno da se preispita po-
jam perverznog roenog kriminalca, s konstan-
tnim morfolokim ili hromozomskim anomalijama
ili bez njih. To ne znai da perverzne osobe ne
postoje, i one otvoreno ili prikriveno vre agresiju
bez ikakvog autoagresivnog usmerenja, spremne da
zamene ljudske odnose usamljenikim upranjava-
njem moi: sve to ne iskljuuje na izgled odlinu
drutvenu adaptaciju, za razliku od psihopata.
Kada je perverzna osoba delinkvent ili kriminalac,
ona organizuje akciju, ne izlaui se pri tom
sama; kad dospe u zatvor, ili bei ili postaje uzoran
zatvorenik.
Seksualno nasilje, esto praeno ubistvom, ee buduem pacijentu, ili pak majino stalno menjanje
vre psihotine nego perverzne osobe. Specifini ob-
lici seksualnog ponaanja, gde postoji uzajamna sag-
lasnost partnera, spadaju u sadomazohizam, a ne u
410
perverzije, strogo uzev, izuzev pedofilije. Agresiv-
nost toksikomana je vie usmerena na sebe nego na
drugog, te oni pre spadaju u psihopate nego u
perverzne osobe.
Ostaju porodini pervertiti, zamenici psihopata,
psihotiara ili depresivnih osoba.
Poetna shizofrenija, atipina depresija ili grani-
no stanje u klasinom znaenju ovih termina kod
mladih osoba.
Postojanje heteroagresivnosti praeno autoagresiv-
nou, makar i umerenom, ide u prilog psihopatiji.
Nepsihotine depresije teko je postaviti dijagnozu
ukoliko se pacijent pregleda u periodu koji je uda-
ljen od trenutka prelaska na in. Na strukturnom i
psihoterapijskom planu, . Berere (J. Bergeret), na
primer, naglaava depresivnu komponentu psihopa-
tije.
Komkijalnost ona moe da obuhvata nekontroli-
sane i loe zapamene postupke, sumrana stanja.
Mogua je kombinacija komicijalnost-psihopatija.
Anomija i kulturne razlike psihopatska neuravno-
teenost moe da dovede do line i drutvene ano-
mije, koja postoji sama po sebi kao etvrti svet.
Razliiti oblici ponaanja uslovljeni datom kultu-
rom, posebno kod doseljenika, nisu sinonim neurav-
noteenosti.
ANTECEDENTI
Somatski antecedenti: pominju se teke trudnoe,
akcidenti pri poroaju, zatvorene povrede lobanje,
neonatalna oteenja, konvulzije, pa ak i jasno
diferencirani ili neupadljivi meningitisi i encefalitisi
(posebno u sluaju velikog kalja), staturo-ponde-
ralno zaostajanje, zaostajanje u psihomotornom raz-
voju i govoru kao antecedenti kod mnogih psiho-
patskih neuravnoteenih osoba.
Psihijatrijski antecedenti u porodici
Porodini psihijatrijski antecedenti psihopatskih ne-
uravnoteenih osoba sadre sluajeve depresije, al-
koholizma, pa ak i psihopatija. Mogue je da ti
antecedenti deluju na biolokom, a sasvim je sigur-
no da deluju na vaspitnom planu.
Vaspitna sredina
Veliki broj psihopata ne poznaje svoje roditelje ili ih
oni nisu odgajili: prerano povereni slubi za staranje
o deci, oni su se seljakali od prihvatilita za dojen-
ad do specijalizovanih ustanova. Ma kakav bio
kvalitet prihvata koji im je pruen, oni su bili lieni
topline, vaspitne vrednosti nekog nepatogenog do-
maeg ognjita.
Poreklo mnogih psihopata nije jasno: nepoznati ro-
ditelji, kasnije priznavanje oinstva nekog drugog
oveka, a ne biolokog oca, to se obino ne objasni
partnera potencijalnih oeva bez mogunosti
da se srodstvo s bilo kim od njih moe smatrati
pouzdanim. ak i kad je porodina konstelacija na
411
izgled normalna, postoji konjugopatija sa slabim
ocem i jakom majkom. Takva slabost oeve slike
sree se u poznim sluajevima psihopatske neurav-
noteenosti.
OPTA ETIOPATOGENEZA
Psihika neuravnoteenost je, kao i drugi psihijatrij-
ski sindromi, dugo smatrana naslednom anomali-
jom koja se u istom obliku moe prenositi s narata-
ja na narataj.
Naa dananja znanja o hereditetu* omoguavaju
da se neke jednostavne neuravnoteenosti labil-
nost pri regulisanju emocija, raspoloenja, laterali-
zacije, pa i govora shvataju kao parcijalni hendi-
kepi, moda prenosivi na Mendelov nain, poto
izgleda da su isti parcijalni hendikepi u drugim
sluajevima vezani za minimalno modano otee- simboliku ulogu, omoguavajui beskonano i
nje ili minimalno modano disfunkcionisanje
(MBD, minimal cerebral damage or dysfunction An-
glosaksonaca) izazvana somatskim antecedentima.
Psihopatske neuravnoteenosti se pre mogu smatrati
rezultatom vaspitnih ili psihogenetikih procesa,
eventualno nakalamljenih na jednostavnu neuravno-
teenost, nego rezultatom jednostavne genetske bio-
loke transmisije.
Uloga vaspitnih i emocionalnih uslova u eventual-
nom, ali ne i neizbenom aktiviranju neke slabosti ili
organske specifinosti, posebno je izraena kod
mukaraca-nosilaca hromozomske anomalije 47
XYY. Uestalost ove anomalije iznosi 1 na 1.500
osoba u optoj populaciji, a njeno prisustvo etiri
puta umnoava rizik psihopatske devijacije kod no-
silaca ove anomalije, mada ona nije nuna za sve
njene nosioce. Isti je sluaj i s mukarcima-nosioci-
ma kariotipa 47 XXY, koji je, s druge strane, odgo-
voran za Klinefelterov sindrom.
PSIHOPATOLOGIJA
Kliniko prouavanje osoba koje pate od sloene
neuravnoteenosti ili psihopata u njihovom okrue-
nju pokazuje da njihovo porodino okruenje aktiv-
no deluje u detinjstvu i adolescenciji, liavajui bu-
due bolesnike objekata identifikacije. Iz te perspek-
tive, okolina gaji i kulpabilizuje odlike jednostav-
ne neuravnoteenosti, a psihopat ih nadinvestira.
Psihogeneza, dakle, ima nekoliko osobenih vidova.
Roditeljska indukcija: roditelji esto aktivno ues-
tvuju u genezi poremeaja koji se javljaju kod dete-
ta, bilo tako to ih navode da ive na nain koji nije
u skladu s normalnim ivotom, bilo tako to one-
moguavaju njihovu potrebu da pobegnu iz poreme-
enog porodinog ivota, bilo naprosto tako to im
ne pruaju pomo u trenutku kad bi im ona bila
najpotrebnija.
Psihogena rezonancija: u pitanju je jedan veoma
osoben nain psihogeneze, usrediten na neku or-
gansku anomaliju, koja stvara svojevrsno oseanje
inferiornosti, u Adlerovom smislu. Neko dete koje,
usled organskog oteenja, pokazuje neuobiajeno
NEURAVNOTEENOST
ponaanje (motorne ili timike prirode, na primer
levaci ili deca s temporalnom komicijalnou), u
svojoj okolini uglavnom izaziva reakcije neprijatelj-
stva, neodobravanja ili odbacivanja koje za njega
dobijaju vrednost psihogenih situacija. Oseajui se
iskljuenim, ono reaguje agresivno, to povlai nova
kanjavanja i nova iskljuivanja.
Karencija autoriteta je utvrena u velikom broju
sluajeva meu antecedentima neuravnoteene oso-
be i njena patogena uloga je, po svemu sudei,
poprilina.
Sredina opstanka: neuravnoteene osobe esto nala-
ze kompromisnu formulu za ivot u nekoj uglavnom
prilino neregularnoj sredini, u okviru koje ive bez
mnogo komplikacija. Struktura takozvane sredine
opstanka ima tematski vid; neuravnoteenost tu igra
psihodramsko ponavljanje jednog ili vie izvornih
konflikata.
Spektakularne i akcidentalne epizode, reakcije
ovih bolesnika, s jedne strane, i njihove karakterne
crte, s druge, imaju vrednost punu znaenja: one
predstavljaju i aktualizuju konfliktne situacije u ko-
jima su takve osobe proivele svoje detinjstvo.
TERAPIJSKI I MEDICINSKO-DRUTVENI ASPEKTI
OVOG PROBLEMA
1. Jednostavne neuravnoteenosti: hiperemotivnost
se obino ublaava nehipnogenim antihistaminici-
ma, kojima se pridodaju slabe doze flufenazina u
sluaju anksioznih dispozicija ili beladone kod vago-
toniara. Takoe su korisni joni kalcijuma, magne-
zijuma (koje ne treba davati istovremeno), broma.
Moe se trenutno prepisati neki trankvilizator u
vreme kad pacijent treba da se suoi s nekom uz-
budljivom situacijom (ispiti, pregledi). Izrazita sklo-
nost ka depresiji iziskuje upotrebu antidepresiva, ali
tada smetnje ve izlaze iz okvira jednostavnih neu-
ravnoteenosti.
Ukoliko su postojee smetnje praene psihomotor-
nim ili govornim tekoama, one se mogu ublaiti
specijalizovanom reedukacijom ili, kod odrasle oso-
be, relaksacijom kao pogodnijim pomonim meto-
dom.
2. Psihopatska neuravnoteenost
Psihoterapije: vrlo su korisne analitika psihodrama
i tipina organizovana terapija u Berereovom
smislu; ova druga je usredsreena na stvarne narci-
sistike ozlede koje su ovi pacijenti doiveli. Izgleda
da prelasci na in odgovaraju nagonskoj neintegra-
ciji i leenje moe da se uhvati u kotac s objektnim
odnosom.
Vaspitne mere: vaspitanje dece, mada treba da bude
puno razumevanja, ipak treba da bude odluno;
treba da se stvore solidne navike miljenja i delanja,
da se usvoje jednostavni, ali strogi moralni propisi.
Porodica, esto poremeena, ne uspeva u tom zadat-
ku ili, isto tako esto, naprosto ne postoji. Najvei
NEUROANEMINI SINDROM
broj pa ijenata se, dakle, poverava specijalizovanim
ustanovama, uz uporedno delovanje na porodicu,
kad ona postoji. Na profesionalnom planu, bolje je
izbegavati zanimanja s isto vaspitnom namenom i
pokuati da se omogue ona koja u isti mah ne
zahtevaju suvie strogu disciplinu i ne pruaju pre-
veliku slobodu. U sluaju odraslih osoba, sektorski
organizovana medicinsko-drutvena briga moe da
pomogne u ograniavanju broja i intenziteta napada
i eventualnom preduzimanju individualne psihotera-
pije, ako je pacijent spontano ne trai.
Sudsko-medicinske mere: retko je indikovana prisil-
na psihijatrijska hospitalizacija, u smislu Zakona iz
1938. godine, osim u sluaju trenutne i oigledne
opasnosti po druge ljude. Najvei broj odraslih oso-
ba koje ne odlaze spontano kod lekara, preuzima se
na brigu u otvorenoj sredini ili u okviru liberalne
psihoterapije.
Na kaznenom planu, uobiajeno je da se ovakve
osobe smatraju odgovornim u smislu l. 64. Krivi-
nog zakonika, uz mogunost da se njihova odgovor-
nost smatra umanjenom pri prvom prekraju jer to
moe da navede psihopata na razmiljanje o sop-
stvenom ponaanju i njegovim posledicama. Ako
izostane takvo spasonosno razmiljanje i psihijatrij-
ska pomo, postoji opasnost od recidiva. Izvesni
modaliteti kanjavanja u kojima se izbegava zatoa-
vanje, otvaranje sudskog dosjea, u isti mah omogu-
avaju korisnu sankciju i leenje.
Stavljanje pod starateljstvo, barem delimino ili pri-
vremeno, moe biti neophodno, ako nita drugo a
ono zbog voenja rauna o drutvenim davanjima,
u sluaju marginalizovanih neuravnoteenih osoba.
Neke zemlje su, za te pacijente koji ne spadaju u
psihijatrijsku bolnicu ni u zatvor, uvele zakonodav-
stvo drutvene odbrane koje predvia mogunost
odreivanja medicinskih i psihoterapijskih mera, pr-
vo u nekoj ustanovi, a potom na uslovnoj slobodi.
Skoranje stvaranje medicinsko-kaznenih psihijatrij-
skih sektora u skladu je s takvom tendencijom.
Hemioterapija kod psihopatski neuravnoteenih
osoba su proskribovani svi lekovi koji se mogu
koristiti kao toksici, ukljuujui i neke antiparkinso-
nike koji se koriste kao korektori sekundarnih efe-
kata neuroleptika. Autentine, este depresivne epi-
zode zahtevaju leenje antidepresivima. Neki neuro-
leptici kao to su propericijazin (Neuleptil) ili pipam-
peron (Dipiperon) mogu, pri dugotrajnoj upotrebi,
biti korisni, u cilju ograniavanja impulzivnosti.
. Paskalis
J . - P . BOREL, Le desequilibre psychique, Pari, PUF, 378 str.,
1947; F. CAROLI et. J. P. OLIE, Nouvelles formes du desequi-
libre mental, Pari, Masson, 275 str., bibliografija, 1979;
Confrontations psychiatriques, Les psychopathies, Pari,
Specia, br. 18, 188 str., bibliografija, 1980; G. PASCALIS,
Contribution clinique a Velude du desequilibre psychique,
Alger, These, 238. str., bibliografija, 1958; J. SUTTER, Le
syndrome de carence d'autorite, de son origine a son devenir,
Union Medicale du Canada, 38, 1350-1357, 1969.
412
NEUROANEMINI SINDROM v. Hemopatija
NEUROEKTODERMATOZE v. Fakomatoze
od gr. neuron, nerv, ekios, izvan i erma, koa
NEUROFIBROMATOZA,
REKLINGHAUZENOVA v. Reklinghauzenova
neurofibromatoza
NEUROLEPTICI
od gr. neuron, nerv i lambanein, uhvatiti
I. OPTI PODACI
A) Godine 1950. arpantije (Charpantier) je prvi
dobio sintetiki derivat fenotiazina, 4.450 RP ili
hlorpromazin koji je, kliniki, prvi upotrebio Labori
(Laborit) 1952. godine kao ganglioplegijski prepa-
rat, u leenju spavanjem. Vrlo brzo se dolo do
zakljuka da je to leenje prvo u nizu koji e omogu-
iti leenje velikih psihoza obinom hemioterapijom.
Godine 1957, posle klinikog posmatranja hlorpro-
mazina i rezerpina, . Dele (J. Delay) i P. Deniker
su predloili termin neuroleptik, stvoren u Francus-
koj, a prihvaen u meunarodnoj literaturi (Neuro-
leptic:2, 180 247). Meutim, ovi lekovi se javljaju
u prvim klasifikacijama Anglosaksonaca pod nazi-
vom snani trankvilizatori nasuprot blagim tran-
kvilizatorima, tj. proizvodima koji se u Francuskoj
nazivaju trankvilizatorima. U stvari, neurolepti-
ko dejstvo je radikalno razliito od trankvilizator-
skog dejstva. Da bi mogao da se svrsta u tu katego-
riju, proizvod mora da zadovolji pet kriterijuma
koje su 1957. godine definisali Dele i Deniker: stva-
ranje jednog specijalnog stanja psihomotorne ravno-
dunosti, dejstvo na stanja agitacije i ekscitacije,
ublaavanje hroninih i akutnih poremeaja, pojava
ekstrapiramidalnih i vegetativnih efekata, te prete-
no supkortikalno delovanje.
Broj sintetikih neuroleptika je znaajan (tab. 1), ali
se spisak komercijalizovanih proizvoda, kao i u
sluaju drugih psihotropa*, menja od zemlje do
zemlje.
B) KLASIFIKACIJA
Iako su predloene razne klasifikacije, nijedna nije u
potpunosti zadovoljavajua.
1) isto hemijska klasifikacija, po molekularnoj gra-
i (tab. 2) fenotiazina i preparata analognih struktu-
ra, butirofenona, rezerpinskih proizvoda, raznih
supstituta benzamida.
a) Derivate fenotiazina karakterie posebna tricik-
lina centralna struktura, a personalizuje priroda
radikala na poziciji 3 i struktura lateralnog lanca na
poziciji 10. Tako razlikujemo sledee derivate:
alifatike, koji imaju linearan lateralni lanac, na
primer hlorpromazin;
piperazinske derivate sa tioproperazinom na elu;
i najzad, piperidinske derivate od kojih je najkla-
siniji tioridazin.
413 NEUROLEPTICI
Njima su slini preparati analognih struktura (ti-
oksanteni, dibenzodiazepini, dibenzotiazepini), di-
benzo-oksazepini i karpipramin.
b) Druga grupa je sastavljena od butirofenona, sa
haloperidolom na elu.
c) Treu grupu predstavlja grupa rezerpinskih
neuroleptika koji se, iako su nekad prvi upo-
trebljeni, danas uopte ne koriste jer imaju nepobit-
ne neeljene efekte, a ne deluju nita bolje od
drugih.
d) etvrta grupa je sastavljena od supstituisanih
benzamida (O-Anisamid), derivata metokloprami-
da.
e) Petu grupu predstavljaju sloeni preparati koji se
ne mogu klasirati na drugom mestu (oksopertin).
2) Klasifikacija na osnovu klinikih dejstava AL \ ^^ " / EP
a) Lamber (Lambert) i Revol su 1960. godine od
raznih proizvoda napravili lepezu u ije sredite su
stavili hlorpromazin i rezerpin, ija su dejstva bila
istovremeno inicizivna, to jest aktivna i u odnosu na II. STANDARDNI NEUROLEPTICI
agitaciju i u odnosu na ekspanzivnost, naroito A) TERAPIJSKE INDIKACIJE
maninu. Polazei od te osovine, oni su na desnu
stranu svrstali najincizivnije proizvode, one koji pri- Mogue je, na pragmatian nain, razlikovati delo-
padaju nizu neuroleptika piperazinskih lanaca (po- vanje na simptome od indikacija na osnovu psiho-
put tioproperazina), a na levu, najsedativnije, neuro- patolokih sindroma.
leptike piperidinskog lanca, poput tioridazina. Buti-
rofenoni pre spadaju u incizivne neuroleptike. Ova 1) Neuroleptici i ciljni simptomi [Frajhan (Freyhan)]
klasifikacija se pokazala korisna i vrlo praktina, ali a) Sedativno dejstvo Valja istai izvanredno dej-
ostaje nedovoljna s obzirom na polivalentno dejstvo stvo neuroleptika u agitaciji svih oblika. Kako se u
neuroleptikih terapija. odeljenjima za agitovane bolesnike manifestacije po-
Ovu klasifikaciju su preradili Deniker i ineste, s nekad razvijaju indukcijom, pojedinano leenje e
jedne strane, te Bobon i Kolar (Collard). isto tako efikasno delovati i na kolektivnu agitaciju.
U tom sluaju je korisno davanje jakih neurolepti-
b) Sedativna i antipsihotina dejstva nisu oprena ka, poput butirofenona (HaldolR, Droleptan") ili
nego mogu da se dopunjuju. Upravo zato je Deni- BarnetilaR.
ker i predloio drukiju klasifikaciju koja ide od
najsedativnijih do najvie dezinhibitorskih, ali vo- b) Antipsihotino dejstvo Radi se o delovanju na
dei isto tako rauna o jaini neuroleptikog dej- sumanute ideje, halucinacije. HaldolR esto ima spe-
stva: Izmeu dve krajnje take su, s jedne strane, cifino halucinolitiko dejstvo, to nije sluaj sa
jaki polivalentni ili neuroleptiki agensi, a s druge drugim glavnim neurolepticima (Barnetil", Maer-
ptilR, Moditen", TerfluzinR). Ovi poslednji omogu-
strane, sloena sredstva umerenog delovanja (De-
avaju, meutim, iezavanje psihosenzornih poja-
niker).
va, uz opte poboljanje stanja.
Bobon i Kolar su Lamberovoj klasifikaciji dodali
c) Dezinhibitorsko dejstvo Ovo dejstvo je prvi put
dve dimenzije tako to su, s jedne strane, naveli
utvreno sa Tementilom". Ovaj piperazinski fenoti-
glavne terapijske i sekundarne efekte, a, s druge
azin je kod autistinih i pasivnih bolesnika izazivao
strane su ih projektovali u obliku zvezde ikaz, omo- histeriformne krize, udruene sa nesumnjivom psi-
guavajui da se kvantifikuje est bitnih klinikih hikom stimulacijom. Isto je utvreno i za Maep-
parametara neuroleptikog delovanja i tako da tilR, ModitenR, Triperidol" i odskora za Dogmatil"
lini peat svakome od njih. [Borentajn (Borenstein), Siter].

PRIRODA DEJSTVA JAINA DEJSTVA: 2) Indikacije na osnovu patoloke strukture

AT =ataraksino 0. nikakvo Grupa akutnih ili hroninih psihotinih poremeaja
AM = antimanino 1. vrlo slabo predstavlja najbolju indikaciju za neuroleptike le-
AA = antiautistino 2. slabo kove. Kod ovih pacijenata, najuniverzalnije prihva-
AD = antipsihotino 3. umereno en terapeutski modalitet predstavlja hemioterapija,
EP = ekstrapiramidalno 4. jako bilo da je udruena ili ne sa ok-terapijom, instituci-
AL =adrenolitiko 5. vrlo jako onalnom terapijom i psihoterapijom.
NEUROLEPTICI
a) Neuroleptici i akutne psihoze* Manina stanja
predstavljaju jednu od najboljih indikacija za neuro-
leptinu terapiju koja uspostavlja brzu kontrolu nad
agitacijom i ekspanzivnou raspoloenja. Isto je i
sa nastupima sumanutosti ( Bouffees delirantes) koji
predstavljaju jednu od najpovoljnijih indikacija za
neuroleptike. U vrlo agitovanim oblicima, znatnu
brzinu delovanja imaju Largaktil", Haldol", Barne-
tilR. Neuroleptika hemioterapija igra ponekad, za
tu indikaciju, ulogu analizatora jer otklanja spekta-
kularne pojave, te omoguava da se otkrije bilo
depresivna, bilo disocijativna osnova.
U sindromima konfuzije, klasini neuroleptici su
imali sjajan uspeh. Oni su posebno preobrazili raz-
voj i prognozu delirium tremensa gde najbolje deluju
jake doze hlorpromazina koje se daju odmah, kao
to su to preporuivali Kamerer i Ebtinger.
U konfuzno-oneirikim* stanjima toksikog porek-
la, a naroito u alkoholinim, danas se radije koriste
proizvodi sa brim dejstvom (Droleptan R , Nozi-
nan R , TercijanR), Tiapridal R , za koji je to elektivna
indikacija, ili trankvilizatori*.
b) Shizofrenine psihoze* Definisane neprekidnom
evolucijom u trajanju od najmanje est meseci, hro-
nine psihoze kao da nisu reagovale na nove lekove,
kad su se ovi pojavili. To se izmenilo pri duem
leenju i veim dozama. Deniker je podsetio da lee-
nje hlorpromazinom moe delovati na shizofreniju, te
da je utoliko efikasnije ukoliko je ranije zapoeto.
Iako je re o suspenzivnom, a ne kurativnom lee-
nju, neuroleptika terapija je omoguila da se pro-
meni prognoza leenja shizofrenih bolesnika, neka-
da osuenih na dugu, ako ne definitivnu hospitaliza-
ciju. U vie izvetaja [naroito Bril (Brill), 1955.
godine Tiso (Tissot), 1973] navode se epidemio-
loki radovi koji pokazuju da se znatno poveao
broj izlazaka iz bolnice posle primene neuroleptike
terapije. To je istovremeno omoguilo i uinilo nu-
nim razvoj raznolikih naina pomoi takvim paci-
jentima. Rana primena neuroleptike terapije u shi-
zofreniji ostaje uslov povoljne prognoze, utoliko pre
to je reakcija na leenje slabija kad patoloka evo-
lucija traje due od tri do pet godina. Meutim, ak
se i u najdeficitarnijim oblicima nailazilo na sluaje-
ve remisije.
Poetni oblici shizofrenije Polivalentni neurolepti-
ci (BarnetilR, Haldol R , Moditen R ) bie poeljniji u
eflorescentnim oblicima paranoidnog tipa sa suma-
nutim idejama. Dezinhibitorski neuroleptici (Do-
gmatilR, Maeptil", Prazinil", Piportil", Triperidol")
bie indicirani u hebefreninim ili hebefreno-katato-
ninim oblicima.
Razvijeniji oblici Uprkos terapeutskim pokuaji-
ma, izvesna shizofrenina stanja evoluiraju u pravcu
progresivnog destrukturisanja. Izbor neuroleptika
zavisi od toga da li je dominantna sumanuta, disti-
mika ili deficitarna komponenta bolesti, s tim to je
znaajno mesto dato neurolepticima sa produenim
dejstvom (NPD).
414
c) Dugotrajne psihoze neshizofrenine prirode Iz-
gleda da efikasnost leenja neurolepticima zavisi od
patoloke strukture, a naroito od dominantnog
sumanutog mehanizma (halucinatornog, interpreta-
tivnog, imaginativnog). U hroninim halucinator-
nim psihozama su postignuti znaajni uspesi sa Ha-
ldolom R (koji je zato okarakterisan kao halucinoli-
tik). U paranoinim sumanutostima koje su izrazi-
to strukturisane i gde psihika krutost, pogreno
rasuivanje i nepoverenje ostaju izvor sumanutih
ideja sa interpretativnom osnovom, neuroleptici
imaju samo simptomatsko dejstvo, smanjujui per-
sekutivnu esteziju pa samim tim i rizik o prela-
ska na in. U parafreninim sumanutostima, neuro-
leptici deluju mnogo vie na eventualnu ekspanzivnu
timiku komponentu nego na sumanutu proizvod-
nju u pravom smislu reci.
d) Neurotina stanja ini se da je neuroleptiko
leenje jedino opravdano u sluaju opsesivne neuro-
ze*. Neuroleptiki sedativi (Nozinan R , Tercijan",
Leptril", Meleril") omoguavaju da se stalno prisutna
strepnja smanji, a opsesivne radnje ogranie. Neulep-
tilR, prepisan u jakim dozama (preko 300 mg), poka-
zao je vrlo dobre rezultate u izuzetno ozbiljnim opse-
sivnim neurozama [Lanfrani (Lanfranchi)]. Slino je
i sa izvesnim oblicima hipohondrije* gde je objedinja-
vanje entidepresiva i neuroleptika u slabim dozama
dovelo do veoma zanimljivih poboljanja.
e) Labilnost, poremeaji karaktera, distimike i ag-
resivne pojave kod psihopatskih linosti mogu da
opravdaju prepisivanje neuroleptika (Meleril", Neu-
leptilR).
B) NEELJENA DEJSTVA I KOMPLIKACIJE
Neuroleptici su jaka, veoma efikasna terapeutska
sredstva, ali imaju brojna neeljena dejstva, a pone-
kad izazivaju i komplikacije od kojih neke mogu biti
smrtonosne. Ta dejstsva se isto tako nazivaju sekun-
darnim ili lateralnim.
1) Neuropsihijatrijska nepoeljna dejstva
Meu neeljenim dejstvima razlikujemo ona koja se
odnose na psihomotoriku i ona vezana za isto
neuroloke poremeaje.
a) Sekundarna dejstva psihomotornog tipa Opisan
je sindrom psihomotorne ravnodunosti koji je, uos-
talom, bio jedan od prvih kriterija za kliniko dej-
stvo neuroleptika: to je ono to je Balve (Balvet)
nazvao sindromom pasivnosti, istinskom emoci-
onalnom neutralnou.
Kao i pri uzimanju hipnotikih lekova, zapaa se
somnolencija. Ona moe ometati dnevnu aktivnost.
Najzad, na poetku leenja su opisane psihotine
reaktivacije i znaajne anksiozne manifestacije do
kojih dovode neuroloki uinci leenja. Retke su
reaktivacije oneirizma. Nasuprot tome, depresivni
sindromi nisu retki, a njihov mehanizam delovanja
je verovatno sloen, istovremeno psiholoki i farma-
koloki.
415
b) Najklasiniji meu neurolokim incidentima jeste
sindrom neuroleptike impregnacije [Stek (Steck),
1953], On dosta verno reprodukuje simptome stri-
jarnog ili ekstrapiramidalnog tipa koji se naroito
sree u parkinskonovskim sindromima: akinezija sa
oskudnom mimikom; smanjena motorna inicijativa;
hipertonija, obino udruena sa akinezijom ili hipo-
kinezijom, i najzad, hiperkinetike ili diskinetike
manifestacije koje se uglavnom sastoje u tremoru
udova. Isto tako moe da doe do paroksistikih
manifestacija, vrlo impresivnih za bolesnika i njego-
vu okolinu: trizmus ili prinudno otvorena usta sa
protruzijom jezika, okulogirne krize sa gledanjem
u plafon, spazmiki tortikolis svi ti simptomi se
ponekad smatraju histeroidnim manifestacijama,
zbog znaaja faktora sredine (Dele i Deniker).
c) Pozna neuroloka sekundarna dejstva Kliniari
se njima sve vie bave. U Francuskoj ih je prvi
opisao Sigvald (Sigwald), 1959. godine, a u inos-
transtvu Verthajmer (Wertheimer), Degvic (Deg-
witz), Fobaj (Faurbve), Krejn (Crane). Re je vie o
komplikacijama nego o sekundarnim dejstvima, po-
vezanim, po svoj prilici, sa viegodinjim terapijama
skoro svim uobiajenim neurolepticima. Termin po-
zne diskinezije uglavnom se primenjuje samo na
nenormalne pokrete koji traju est meseci nakon
prestanka leenja neurolepticima [Anant (Ananth)].
Re je uglavnom o diskinezijama i hiperkineziji
buko-facijalne regije aksijalne muskulature ili donjih
udova. Diskinezije buko-facijalne regije dovele su
do izdvajanja zejeg sindroma [rabbit syndrome, Vil-
nev (Villeneuve)]. Nenormalni pokreti aksijalne
muskulature izraavaju se njihanjima, klaenjima,
zbog ega to sve moe da lii na trbuni ples. rijskim pritiskom. U takvim sluajevima postoje
Takoe su vidljivi poremeaji tonusa, esto hipoto-
nikog tipa, koji podseaju na horeiformni sindrom
i zahtevaju smanjenje doza ili prekid leenja, a
izgleda da su neki polivalentni neuroleptici jedini
proizvodi sposobni da koriguju ove horeiformne
simptome [Gerlah (Gerlach), Buroa (Bourgeois)].
2) Opta sekundarna dejstva:
a) Neurovegetativni i kardiovaskularni sindromi
Najee dejstvo, koje se naroito javlja kod sedativ-
nih neuroleptika, jeste ortostatika hipotenzija iji je
rezultat kompenzaciona tahikardija. U takvim slua-
jevima treba odrediti preciznu pozologiju i preporui-
ti leei poloaj, naroito kod starijih osoba, i to na
poetku leenja. Tahikardija je skoro stalna, izuzev u
sluaju primene rezerpina koji izaziva brahikardiju.
Butirofenoni i benzamidi sigurno imaju slabije dej-
stvo na kardiovaskularni sistem nego fenotiazini.
b) Metaboliki i endokrini sindromi Svojim pre-
tenim supkortikalnim delovanjem, naroito hipota-
lamusnim, neuroleptici indukuju endokrine prome-
ne. Re je najpre o dobijanju u teini, ali isto tako i
o sindromu amenoreja-galaktoreja kod ene, dok su
galaktoreje opisane i kod mukarca. Poremeaji sek-
sualnosti su uobiajeni kod oba pola.
NEUROLEPTICI
c) Digestivna sekundarna dejstva utice, koje su
prvo uoene pri primeni Largaktila R (toksiki hepa-
titis), pripadaju holostitikom tipu i nastaju usled
intrakanalikularne blokade. Izgleda da je njihova
uestalost, koja se najpre procenjivala na 2 ili 3%,
sve reda. Rezerpin je kontraindikovan kod pacijena-
ta sa ranijim ulkusnim oboljenjima.
3) Dugorone neeljene posledice i ozbiljne komplika-
cije
a) Iako retke, treba ih ipak pomenuti: re je o
nekoliko sluajeva kardiovaskularnih kolapsa koji su
doveli do smrti, nekoliko sluajeva infarkta miokar-
da i flebitisa. Pojave agranulocitoze su izuzetno ret-
ke, ali ipak ukazuju na potrebu za kontrolisanjem
krvne slike u dugotrajnim leenjima.
Kone komplikacije tipa eritematoznog dermatitisa
bile su opisane kod nekih bolesnika, kao i alergijske
dermatoze kod bolnikog osoblja; ove poslednje
spadaju i u profesionalne bolesti. Njima su sline i
naslage u ronjai i retinitisi.
Najzad, neuroleptici nemaju antikomicijalno dej-
stvo i mogu ak da pogoraju izvesne epilepsije,
naroito le petit mal, kako to pokazuje aktiviranje
EEG-a.
b) Zloudni sindrom neuroleptika Re je o izu-
zetnoj i ozbiljnoj komplikaciji izazvanoj jakim po-
livalentnim neurolepticima, korienim parente-
ralnim putem (Haldol, Maeptil, Moditen). Boles-
nici imaju, bez infektivnog arita, groznicu koja
brzo prelazi preko 40, udruenu sa stanjem adi-
namije i bledila. Mogu da se zapaze i disajni proble-
mi: dispneje, cijanoza sa nestabilnim pulsom i arte-
prethodne predispozicije. Bilo kako bilo, treba od-
mah prekinuti neuroleptiko leenje. Zbog rizika od
dramatinog razvoja, leenje ovih zloudnih hiper-
termija smesta zahteva energinu akciju: reanimaci-
ju, terapiju antibioticima, korekciju ekstrapirami-
dalnog sindroma [Dik (Dick)]. Ako izostanu specija-
listike mere, onda esto dolazi do smrtonosnog
ishoda.
c) Okluzije One se obino javljaju kao posledica
razvoja neke zanemarene konstipacije i povezane su
sa funkcionalnom paralizom glatke muskulature di-
gestivnog kanala. Ponekad daju sliku akutnog ab-
dominalnog sindroma koji nalae hitnu hirurku
intervenciju.
C) POZOLOGIJA
1) Kontraindikacije i mere opreznosti
Kontraindikacije Zbog neurolokih posledica, po-
stoje kontraindikacije za prepisivanje neuroleptika u
akutnim i subakutnim neurolokim oboljenjima:
multiploj sklerozi, miasteniji, Parkinsonovoj bolesti,
kao i u porfirijama, vaskularno-cerebralnim pore-
meajima i, uopte uzev, u komama. Takoe je
zabranjeno prepisivanje rezerpina uz elektrokonvul-
zivnu terapiju i IMAO*-preparate.
NEUROLEPTICI
Upozorenje uz upotrebu
Kod epileptiara, izvesni sedativni neuroleptici
(Nozinan", Largaktil", Etumin") mogu da uspore
EEG.
Kod dece i adolescenata, prepisivanje neuroleptika
moe da bude opravdano (agitacija, anksioznost
kod psihotinog deteta, spreavanje rizika od samo-
sakaenja), ali su kriterijumi za prepisivanje mnogo
vie pitanje kole. Kod starijih osoba ponekad
dolazi do nepredvidive reakcije, te su poznati esti
sluajevi epizoda konfuzije izazvanih takvom terapi-
jom: doze treba obazrivo odreivati i postupno
poveavati. Kod trudnica postoji strogo pravilo uz-
dravanja od terapije u prva tri meseca trudnoe.
Poto se neurolepticima ne pripisuje teratogeno de-
lovanje, oni se mogu prepisivati na kraju trudnoe,
ali obazrivo i u sluaju posebne indikacije. '
2) Nain upotrebe
Kod hospitalizovanih bolesnika, moraju se odmah
davati znaajne doze; 100 do 200 mg za derivate
fenotiazina predstavljaju prosene doze koje mogu
lako da se poveaju. U sluajevima kada bolesnik
odbija da uzima lekove oralnim putem ili je takvo
uzimanje nemogue, te u poetku leenja derivatima
fenotiazina, indikovan je parenteralni nain. U hro-
ninim psihozama je ponekad opravdano davanje
veih doza, s tim to uopte nema svrhe da se daju
doze jae od 500 mg Largaktila. Upotreba neurolep-
tika sa produenim dejstvom (NPD) bie esto po-
eljna za dugotrajna leenja.
Butirofenoni se prepisuju u slabijim dozama nego
derivati fenotiazina, naroito HaldoP: od 2 do
20 mg. U ambulantnom leenju e se oigledno ko-
ristiti mnogo slabije doze, naroito ako je re o
osobama koje nisu nikada ranije primale neurolepti-
ke. Poetne doze e biti od 50 do 75 mg i retko e
biti vee od 150 mg za fenotiazinske preparate. Do-
ze za odravanje nee prei 10 mg za Haldol" i
40 mg za Sedaland".
U odnosu na ovu optu shemu, neuroleptici se
ponekad prepisuju ili u vrlo slabim ili u vrlo jakim
dozama. Valja napomenuti da su brojni neuroleptici
stavljeni na raspolaganje lekarima opte prakse u
slabim, takozvanim trankvilizatorskim dozama.
esto se uoava da slabe doze vie izazivaju nepo-
eljna dejstva nego poveane doze, to je na izgled
paradoksalno i to uznemirava i porodicu bolesnika
i lekare. Obratno, savetovane su vrlo jake doze,
naroito Haldola", u sluaju dve vrlo razliite indi-
kacije. U maninoj ekscitaciji, digitalizovano pre-
pisivanje, do doze od 100 mg, u kratkom periodu,
omoguava kontrolu manine agitacije. Nasuprot
tome, primena vrlo jakih doza u dugom periodu
kod rezistentnih bolesnika retko je efikasna, ali
moe da povea uestalost poznih diskinezija.
Uopteno govorei, treba istai da ne postoji neka
standardna pozologija, te da doze treba prilagoditi
svakom pojedinanom sluaju. Isti je sluaj i sa
416
esto blagotvornim udruivanjem vie neuroleptika,
kao i sa duinom leenja. Leenje treba nastaviti
izvesno vreme, obino nekoliko nedelja, posle ie-
zavanja simptoma akutne psihoze, uz postepeno
smanjivanje doze. U hroniim psihozama treba ima-
ti na umu da je dejstvo terapije esto suspenzivno i
da postoji opasnost ponovne pojave simptoma na-
kon prestanka terapije.
III. NEUROLEPTICI PRODUENOG DEJSTVA (NPD)
esto ih zovu i depo., remanentnim ili re-
torrf-neurolepticima, s tim to su ti termini podlo-
ni kritici jer njihovo dejstvo nije zakasnelo, odnosno
odloeno. Re je o proizvodima koji, kad se jedan-
put uzmu, imaju produeno dejstvo.
Naelo terapije neurolepticima sa produenim dej-
stvom jeste u tome to ona treba da omogui po-
krivenost lekovima koja moe da sprei povratak
bolesti usled prekida leenja. Ovo su utvrdili mnogi
kliniari im su standardni neuroleptici uvedeni u
psihijatriju. Sinteza nekog NPD-preparata se obino
ostvaruje poev od nekog standardnog neurolepti-
ka, esterifikacijom lateralnog lanca (kombinacija sa
nekom masnom kiselinom). Uljana solucija omogu-
ava periodino intramuskularno ubrizgavanje ko-
jim se ostvaruje pravi teni implant [ilu (Julou)]
sa sporim oslobaanjem polazei od zone ubrizga-
vanja, praenim hidrolizom u krvi i raznim tkivima.
Ova aktivnost je verovatno povezana sa aktivnou
bioformnog proizvoda (to jest standardnog neu-
roleptika koji je posluio za sintezu NPD-a, jo
nazvanog praproizvodom). Osam od deset danas
raspoloivih proizvoda proizilaze iz tog principa,
dok je fluspirilen mikrokristalinska suspenzija. to
se, pak, tie Semapa" (penfluridol), on se daje samo
oralno (tabela 3).
Prva klinika ispitivanja su obavljena u SAD,
1963 1964, sa enantatom flufenazina [Klajn (Kli-
ne), Kinros-Rajt (Kinross-Wright) 1963, Kerlend
(Kurland) 1964].
A) Indikacije
Kriterijumi za izbor nekog NPD-a zavise, s jedne
strane, od osnovne simptomatologije, a, s druge
strane, od patoloke strukture koja je u pitanju.
1) esto je izlino izdvajati ovaj ili onaj simptom,
naroito kad je re o bolesti koja se razvijala vie
godina, ali agitacija, agresivnost, psihomotorna la-
bilnost, produktivne manifestacije psihoze predstav-
ljaju kriterijume za izbor nekog NPD-a.
2) Indikacije prema patolokoj strukturi i njenom
razvoju U pitanju su prvenstveno shizofreni* boles-
nici sa sumanutom produkcijom i halucinatornim
manifestacijama, trajne sumanutosti*, s tim to se,
meutim, zna da, u oblasti paranoinih psihoza,
sistem sumanutosti moe da se izmeni samo delimi-
no, ali se smanjuje agresivnost i rizik od prelaska na
in, to je ipak vredan rezultat. U psihozama prete-
417
no deficitarnog izraza rezultati su samo delimini, a
doze bi morale ostati niske [Leman (Lehmann)].
Shizo-afektivne psihoze* (paranoidna psihoza sa pe-
riodinim razvojem po francuskim autorima) pred-
stavlja indikaciju za ovakvu terapiju, ponekad udru-
enu sa litijumovim solima. NPD-preparati se isto
tako prepisuju pacijentima sa karakternom patolo-
kom strukturom koja dovodi do dugotrajnih pore-
meaja ponaanja: psihopatska* linost, izvesni al-
koholiari* (alkoholomani) i izvesni epileptiari*
[Majar (Maillard)].
U akutnim psihotinim stanjima [teki evolutivni
nastupi u shizofrenijama, nastupi sumanutosti (bo-
uffees delirantes), manini napadi], izvesni autori
[Geral, Garneri (Guarneri)] su savetovali da se u
vrlo kratkim intervalima prepisuju srednje depo-do-
ze. Izvesna tea neurotina stanja, kao i deje psiho-
ze, mogli su opravdati prepisivanje depo-preparata
u slabim dozama.
Pored simptomatologije i patoloke strukture, do
naelnog opredeljenja za izbor nekog NPD-a mogu
da dovedu esta vraanja bolesti, opasnost koju neki
pacijent predstavlja za sebe i okolinu, i, eventualno,
suprotstavljanje pacijenta standardnom leenju: pri
donoenju takve odluke mora, meutim, da se vodi
rauna o etikim vidovima situacije.
B) Nepoeljna dejstva i komplikacije
a) Sekundarna dejstva Ona su kvalitativno slina
sporednim dejstvima standardnih neuroleptika. Me-
utim, NPD imaju neke osobenosti kao to su, na
primer:
lokalna tolerancija koja je uglavnom izvanredna
ako ubrizgana koliina ne prevazilazi 16 ml svakih
petnaest dana (Fouks);
stanje astenije sa pospanou koje prati ubrizga-
vanje i koje traje od 24 do 48 sati, a ublaava se
posle prvih injekcija;
ekstrapiramidalne manifestacije koje su esto ma-
nje izraene nego pri upotrebi praproizvoda, a
izgleda da je odgoeno ispoljavanje vie u vezi sa
brzinom poveavanja nivoa u plazmi nego sa apso-
lutnom vrednou leka (Jorgensen). Zato se prepo-
ruuje prepisivanje antiparkinsonskih korektora bar
tokom prva tri meseca, a potom, ako je nuno,
prvih dana posle svakog novog prepisivanja
NPD-preparata;
kardio-vaskularne smetnje i promene u krvi, pro-
bavne smetnje, kone promene, metaboliki i en-
dokrini poremeaji izgleda da su manje uestali
nego u sluaju oralnih neuroleptika (Lamber), dok
je promena libida uobiajena ak i uz slabe doze.
b) Komplikacije Neke mogu biti ee nego pri
upotrebi standardnih neuroleptika, zbog dugotraj-
nog uzimanja. Re je o poznim diskinezijama i depre-
sivnim stanjima (Geral) na koje se nadovezuje rizik
od samoubistva, to opravdava posebnu paljivost u
nadzoru pacijenta. Druge su vezane za nemogunost
da se terapija odmah prekine, a posebno treba na-
NEUROLEPTICI
glasiti maligni hipertermiki sindrom neuroleptika
koji se smatra krajnje ozbiljnim kada se pojavi pod
NPD-preparatima.
Ukoliko se leenje odmah pone neurolepticima sa
produenim dejstvom, to, izgleda, moe doprineti
pojavi ovog sindroma (Buroa).
C) Tehnike leenja
Kontraindikacije su iste kao i za standardne neu-
roleptike, ali se one isto tako odnose na sve pa-
cijente iji je organizam slab poto nije mogu-
e prekinuti terapiju, ako je nuno, od danas do
sutra.
Upotrebi nekog depo preparata obino treba da
prethodi oralno uzimanje odgovarajueg praproiz-
voda. Zbog pojava unakrsne tolerancije, prihvaen
je stav o neophodnosti prethodnog uzimanja nekog
standardnog neuroleptika, ali ne i praneuroleptika.
Opravdana obazrivost u poetku primene NPD do-
vela je do uvoenja vrlo preciznih pravila (odnos
svakodnevnih doza nekog standardnog neuroleptika
i istih takvih doza depo-preparata, razmak izmeu
dva ubrizgavanja). Od tog vremena, ova tehnika je
napredovala, prilagoavajui se posebnoj situaciji
svakog pacijenta. Prosean interval je sastavni ele-
ment farmakolokog i farmakokinetikog dosjea;
izvesni kliniari ga se pridravaju, dok drugi ekaju
da prou sva klinika dejstva da bi pristupili novom
ubrizgavanju. to se tie doziranja, ono zavisi od
indikacija i klinike evolucije.
Evolucija pod neurolepticima sa produenim dej-
stvom je povoljna kada dovodi do znaajne klinike
stabilizacije, te omoguava da se smanji broj ponov-
nih hospitalizovanja i eliminie, bar delimino, zdru-
eno leenje. Ova terapija se nikada ne sprovodi
izdvojeno, ve podrazumeva redovno praenje paci-
jenta i psiholoko staranje, kao i razvoj prateih
slubi.
Bolesna stanja mogu ponovo da se pojave uprkos
leenja neurolepticima sa produenim dejstvom, te
se tada ukazuje potreba da se takvom leenju jed-
nostavno doda i oralno neuroleptiko leenje, ili da
se, naprotiv, preispita terapeutski projekt u celini i
eventualno promeni depo-preparat. Odluka o preki-
du leenja moe da se donese ukoliko je opte stanje
loe ili je kliniko stabilizovanje delimino, ukoliko
se pojavi jak ekstrapiramidalni sindrom ili ak na-
stupi ozbiljno depresivno stanje.
D) Istraivanja, usmerena u vie pravaca
1) Granice korienja neuroleptika zavise od:
sporednih dejstava koja oni obino izazivaju;
psihomotorna usporenost koja ograniava mogu-
nost ponovnog unoenja, ekstrapiramidalni sindrom
ija semiologija pre privlai panju nego to dovodi
do oteenja, pozne neuroleptike diskinezije koje
mogu da idu do neuroloke bespomonosti;
granica efikasnosti, koje zavise od faktora reak-
cije koji su jo nedovoljno poznati.
NEUROLEPTICI 418

2) Razumevanje mehanizma biolokog delovanja ne- pimozid Opiran

uroleptika je uveliko olakano novijim uspesima mo- pimozid Orap
lekularne biohemije. Neuroleptici imaju zajedniku pipotiazin Piportil
strukturu koja je slina spacijalnoj strukturi dopamina, Acepromazin Plegicil
i to bez obzira na hemijsku porodicu kojoj pripadaju karpipramin Prazinil
[fenotiazinska, butirofenonska, rezerpinska, benza- triflupromazin Psyquil
midska Jansenova (Janssen) zajednika graa]. fluanizon Sedalande
Ovaj sastav ih ini ligandima (ligands) dopaminer- etimemazin Sergetvl
gikih receptora. Oni blokiraju dopaminergike pute- rezerpin Serpasil
ve koji su izgleda, specijalizovani na sledei nain: hlorprotiksen Taractan
nigrostrijarni putevi bi bili odgovorni za neuroloko, prohlorperazin Tementil
a posebno za kataleptiko dejstvo neuroleptikog ciamepromazin Tercian
leenja, mezolimbiki i mezokortikalni putevi za an- trifluoperazin Terfluzine
tipsihotino dejstvo, tubero-infundibularni putevi za tiaprid Tiapridal
endokrina dejstva. Uloga dopaminergikih recepto- perfenazin Trilifan
ra je vrlo sloena i menja se u zavisnosti od njihove trifluperidol Triperidol
sinaptike topografije, njihove strukture [sa (Dl) ili
bez (D2) adenilciklaze], faktora i duine njihovog II. NEUROLEPTICI PRODUENOG DEJS1
stimulisanja [v. Kostantenov (Costentin), opti pre- (DEPO-PREPARATI)
gled, 4]. Na dopaminergiki uticaj se ne svode hipo- flupentiksol dekanoat Fluanxol retard
teze koje se odnose na biohemijske mehanizme neu- flufenazin enantat Moditen retard
roleptika (noradrenalin, neuropeptid, itd.). flufenazin dekanoat Modecate
3) Ovi podaci su doveli do hipoteze o dopaminer- pipotiazin palmitat Piportil L4
gikoj hiperaktivnosti u psihozama i o mestu neuro- pipitiazin undecilenat Piportil M4
leptika (kao hemijske proteze) u leenoj psihozi. penfluridol Semap
Terapeutski proces koji oni ostvaruju, omoguava perfenazin enantat Trilifan retard
[Kont (Conte), doktorska teza 1962] da se, s jedne III. NEUROLEPTICI U FAZI ISPITIVANJA
strane, opiu brza dejstva, stalna i nezavisna od klozapin
strukture psihoze, i, s druge strane, dugorona dej- klopentiksol
stva koja se tiu simptoma dublje integrisanih u klopentiksol dekanoat (depo-preparat)
linost. Ovaj terapeutski proces se mora prilago- DAN 2163
davati u funkciji nestajanja i izbijanja simptoma fluspirilen (depo-preparat)
psihoze ili medicinskog leenja. Nada u pronalazak haloperidol dekanoat (depo-preparat)
antipsihotinih spojeva bez neurolokog dejstva melperon
moe da doprinese razvoju koncepcije neuroleptika. zetidolin (d 308)

TABELA 1: NEUROLEPTICI, 1983. TABELA 2: HEM1JSKA KLASIFIKACIJA NEUROLEPTIKA

I. STANDARDNI NEUROLEPTICI A) Fenotiazini
Opsti meunarodni Komercijalni Alifatski: Largactil, Plegicil, Nozinan, Psyquil, Ser-
naziv naziv getvl, Tercian.
sultoprid Barnetil Piperidinski: Leptrvl, Melleril, Neuleptil, Piportil.
pipamperon Dipiperon Piperazinski: Majeptil, Moditen, Tementil, Terfluzi-
sulpirid Dogmatil ne, Trilifan.
droperidol Droleptan
A bisjAnalogne strukture
flupentiksol Emergil
flupentiksol Fluanxol Tioksanteni: Taractan, Emergil, Fluanxol, Klopen-
oksipertin Equipertine tiksol.
klotiapin Etumine Dibenzodiazepini: klozapin.
benperidol Frenactil Dibenzotiazepini: Etumine.
haloperidol Haldol Dibenzo-oksazepini: Loxapac.
hlorpromazin Largactil B) Butirofenoni i srodni preparati: Dipiperon, Dro-
+ korektori Largatrex leptan, Frenactil, Haldol, melpron, Opiran/Orap,
perimetazin Leptrvl Sedalande, Triperidol.
loksapin Loxapac C) Rezerpin
tioproperazin Majeptil
tioridazin Melleril D) Supstituisani benzamidi
flufenazin Moditen O-Anizamidi: Barnetil, Dogmatil, DAN 2163
propericiazin Neuleptil Ortopamidi: Tiapridal
levomepromazin Nozinan E) Razni sastavi: Prazinil, Equipertine.
419 NEUROLIPIDOZE
TABELA 3: NEUROLEPTICI SA PRODUENIM DEJSTVOM U stvari, sve je to mnogo sloenije i opisane su brojne
(DEPO-PREPARATI)
varijante svih tih bolesti. Tako najei oblik Goeove
Komercijalni Opti bolesti, nazvan adultni ili hronini oblik, ne sadri
Pakovanje nikakvu neuroloku manifestaciju, nego se ispoljava u
naziv meunarodni naziv
poremeajima unutranjih organa (splenomegalija) i
Moditen retard -m flufenazin enantat ml = 25mg/IM kostiju, te pokazuje kompatibilnost sa normalnom
Modecate flufenazin dekanoat ml=25mg/IM duinom ivota. Obratno, deji oblik Goeove bolesti
Piportil M 2 *o pipotiazin undecilenat ml=25 mg/IM pogaa odoje ve u prvim nedeljama ivota i dovodi
Piportil L 4 ^ pipotiazin palmitat ml = 25mg/IM do slike teke hipertonine eneefalopatije koja se brzo
Trilifan retard perpenazin enantat ml = 25 mg/IM zavrava smru.
Fluanksol retard J flupentiksol dekanoat ml = 25 mg/IM Isto vai i za Niman-Pikovu bolest; opisano je pet
klopentiksoi dekanoat ml = 25 mg/IM njenih klinikih varijanti, sa neurolokim poremeajem
ili bez njega.
Izvesne sfingolipidoze, poput Fabrijeve (Fabry) bolesti
Semap fluspirilen ml = 2 mg/IM (nagomilavanje triheksozil-seramida), ne dovode do
a penfluridol ep = 20 mg preoptereenosti modanog parenhima ni do eneefalo-
o per os patije.
g haloperidol dekanoat Sva ova oboljenja se zasada ne lee efikasno, iako
M. Poro i A. Difur metode presaivanja kotane sri moda otvaraju tera-
peutske perspektive za neke od njih.
H. DUFOUR, J. HATZIMANOLIS ct coll., Place es NAP dans le One se mogu dijagnosticirati pre roenja doziranjem
traitement au long cours des psychoses, Psychologie Medicale, 1981, 13, odgovarajue enzimske aktivnosti na osnovu kulture
10, 1559-1580; P. JENNER and C. MARSDEN, Neurokplks, amniotikih elija.
180247, in Psychopharmacology 1, Part 1 (Preclinical Psychopharma- 2) Refsamova (Refsumj bolest Oboljenje koje po pra-
cology); D . - G . GRAHAME-SMITH and P.-S. COWEN, Amster- vilu poinje u adolescenciji i koje karakteriu hemera-
dam, Excerpta Medica Pub, 456 str., 1983; P. PICHOT, Aaualites de la lopija, poremeaji malog mozga, periferna neuropatija,
schizophrenie, Pari, PUF, 292 str., 1981; Les Neuroleptiques vingt ans gluvoa i kona ihtioza, bez mentalnog propadanja.
apres, Confrontadons Psychiatriques, Specia, 13, 277 str., 1975; Neurolep- Ona je prouzrokovana gomilanjem fitamike kiseline
ligues. Pari, Rev. Prat., 1983 (u tampi). usled nedostatka fitanat-hidroksilazne aktivnosti.
3) Cerebro-tendinozna ksantomatoza objedinjava
NEUROLIPIDOZE mentalno propadanje, ataksiju, hipertoniju i pojavu
tendinoznih ksantoma. Nju karakterie gomilanje ho-
od gr. neuron, nerv i lipos, masnoa lestanola koje moe da se otkrije u serumu ili tkivima.
4) Ceroidoze ili ceroido-lipofushidonoze su esto poveza-
Skup naslednih bolesti metabolizma koje se po pravilu
ne sa neurolipidozama, iako je u pitanju sloena lizozo-
prenose autosomno recesivno i koje karakterie lipid-
mijalna preoptereenost, u vidu lipo-pigmenata ija su
na preoptereenost centralnog nervnog sistema, mre-
hemijska priroda i poreklo jo uvek nedovoljno poznati.
njae, a ponekad i unutranjih organa (slezina i jetra) i
U ove ceroidoze spadaju razliiti tipovi amauroti-
perifernog nervnog sistema.
nih idiotija:
1) Sfingolipidoze Lizozomijalne bolesti, nastale us-
led nedostatka hidrolaznih kiselina u katabolizmu Santavuorijev rani deji oblik (tip I);
sfingolipida. Najoznatije su: Janski-Bilovskijev (Jansky-Bielschowsky) kasni
Tej-Saksova bolest, ili gangliozidoza sa GM 2 deji oblik (tip II);
usled nedostatka heksozaminidaze A; Baten-pilmejer-Fogtov (Batten-Spielmeyer-Vogt)
Lendingova (Landing) bolest, ili gangliozidoza sa mladalaki oblik (tip III);
GM 2 usled nedostatka heksozaminidaze A; Kufsov adultni oblik (tip IV).
Niman-Pikova (Niemann-Pick) bolest, nastala us- 5) Najzad, izvesna neuroloka oboljenja su povezana
led preoptereenosti sfingomijelinom koja je rezultat sa poremeajima metabolizma lipida, mada ne postoji
nedostatka sfmgomijelinaze; u pravom smislu preoptereenost na nivou centralnog
Goeova (Gaucher) bolest, gde je preoptereenost nervnog sistema. Ista stvar je i sa poremeajima meta-
glikozilkeramidom prouzrokovana nedostatkom glu- bolizma lipoproteina. Abetalipoproteinemija [Basen-
kocerebrozidaze; -Kornzvajgova (Bassen-Kornsweig) bolest] dovodi do
metahromatska leukodistrofija ili olc-Grinfildova hronine dijareje, a kao sporedne pojave se javljaju
(Scholz-Greenfield) bolest, gde je preoptereenost sul- periferna neuropatija, cerelozni sindrom i oboljenje
fatidima prouzrokovana nedostatkom arilsulfataze A; mrenjae. Tanijeovu (Tangier) bolest karakterie
ona se javlja tokom druge godine ivota i dovodi do skoro potpuno nepostojanje lipoproteina visoke gusti-
oboljenja perifernog i centralnog nervnog sistema; ne (HDL ili alfalipoproteina), hepato-splenomegalija i
Krabeova (Krabbe) leukodistrofija, gde je preopte- znatna hipertrofija amigdala, Na nju se vremenom
reenost galaktocerebrozidom prouzrokovana nedos- nadovezuje periferna neuropatija koja je esto asimet-
tatkom galaktocerebrozid-beta-galaktozidaze. rina i koja se razvija u ubovima.
NEUROPEPTIDI
Najzad, u najnovije vreme se ini da su biohemijska
izuavanja omoguila povezivanje adrenoleukodis-
trofije, recesivne bolesti koja pogaa jedan pol, sa
gomilanjem zasienih masnih kiselina sa dugim lan-
cem (C 24 C 32) u lipidima centralnog nervnog
sistema, nadbubrene lezde i sintetizovanim lipidi-
ma u kulturi konih fibroblasta.
K. Vukle
NEUROPEPTIDI (Cerebralni peptidi)
od gr. neuron, nerv i pepsis, kuvanje, varenje
Otkrie neuropeptida je vezano za 1924. godinu,
kad su otkriveni oktocin i vazopresin koje lue
celularna tela nekih neurona prednjeg hipotalamusa,
i za 1931. godine, kad je otkrivena supstanca P u
mozgu. Ali, u oblasti neuropeptida, dolo je do
pravog preokreta tek pre desetak godina, zahvalju-
jui velikom tehnolokom napretku (radio-imunolo-
gija, imunofluorescencija, imunocitohemija u opti-
koj i elektronskoj mikroskopiji). Prisustvo ovih pep-
tidnih supstanci u znatnim koliinama, njihova bio-
loka aktivnost u infinitezimalnim dozama (1-1O10
M), njihova velika i sveobuhvatna distribucija po
itavom centralnom nervnom sistemu, indiciraju nji-
hovu primenu u neurofiziologiji, neurologiji i psihi-
jatriji. A ove tri discipline do sada su zanemarivale
postojanje ovih peptida.
Ove supstance imaju neke zajednike karakteristike:
mogu da utiu na spontanu elektrinu aktivnost
neurona u razliitim delovima mozga; lue ih neu-
ronski elementi koji su iroko distribuirani po ita-
vom centralnom nervnom sistemu. Oslobaaju se u
blizini elija na koje utiu. Zbog svog veoma krat-
kog poluveka, one imaju prvenstveno lokalnu fun-
kciju koju je Gijmen (Guillemin) opisao pod nazi-
vom kibernin (od gr. kubernetes, upravlja ili vodi).
Peptidi koji su izolovani u novije vreme imaju dosta
dobre osobine u pogledu svoje regionalne distribuci-
je, a ne tako dobre u pogledu svog fiziolokog
dejstva ili dejstva na ponaanje.
Opijumski peptidi ili endomorfini* obraeni su u
posebnoj odrednici.
TRH ili thjrotropin releasing hormone je hormon
vezan za oslobaanje tireostimulina. To je tripeptid
iju je hemijsku strukturu utvrdio Gijmen 1969.
godine. TRH nije prisutan samo u predelu hipotala-
musa; relativno visoke koncentracije pronaene su u
preoptikom predelu i septumu, modanom stablu,
mezencefalonu, bazalnim ganglijama, cerebralnom
korteksu. Ovaj peptid stimulie ne samo sekreciju
TSH ve i prolaktina. Kod laboratorijskih ivotinja,
TRH viestruko deluje na ponaanje, to se moe
objasniti samo neposrednim delovanjem na nivou
centralnog nervnog sistema, a ne posrednom stimu-
lacijom TSH ili prolaktina.
U psihijatriji je postignut povoljan simptomatski
efekt primenom TRH u endogenim depresijama.
TRH se koristi i u testu TRH/TSH* u depresijama.
420
LHRH ili luteinizing hormone releasing hormone sa-
dri 10 amino-kiselina. To je hormon vezan za
oslobaanje gonadotrofina. Njegova distribucija je
ograniena na mali broj struktura i uoava se pre-
teno na nivou hipotalamusa. Pored neuroendokri-
nog dejstva u regulaciji LH i FSH, ovaj neuropeptid
svojim direktnim delovanjem na nivou centralnog
nervnog sistema utie na seksualnu aktivnost i sek-
sualno ponaanje.
GHRIH ili growth hormone release inhibiting hormo-
ne ili somatostatin je polipeptid koji sadri 14 ami-
no-kiselina i koji inhibira sekreciju somatotropnog
hormona ili hormona rasta (GH). Ova supstanca je
distribuirana po itavom centralnom nervnom siste-
mu. Somatostatina najvie ima u hipotalamusu i
preoptikom predelu. Somatostatin ima inhibitorno
dejstvo na sekreciju hormona rasta, insulina, gluka-
gona, ali i mnogih hormona gastro-intestinalnog
trakta: gastrina, sekretina, motilina. Somatostatin
uliva nadu u pogledu medicinskog pristupa dijabete-
su i njegovim komplikacijama.
1) Vazopresin i acitocin
Lue ih celularne grupe na nivou zadnjeg hipotala-
musa u supraoptikim i paraventrikularnim jezgri-
ma. To su dva polipeptida sastavljena od 9 ami-
no-kiselina, veoma srodnih po sastavu i primarnoj
strukturi. U poslednje vreme se insistira na ulozi
ovih peptida u stimulaciji procesa pamenja i ue-
nja, naroito u pogledu akvizicije i konsolidacije.
2) Kortikotrofin ili ACTH (ili adreno-cortico-trop-
hin-hormone)
To je polipeptid koji sadri 39 aminokiselina. Najve-
e koncentracije pronaene su u hipotalamusu, pre-
optikom predelu, amigdalnim jedrima, nukleusu
amigdale, septumu i hipokampusu. ACTH najvero-
vatnije ima direktno dejstvo na nivou centralnog
nervnog sistema. Njegova uloga nije tano utvrena,
ali bi on mogao imati udela u psihologiji pamenja.
Ovaj ACTH u stvari potie od jednog est puta
veeg molekula:
3) Big ACTH
Priroda tog velikog primarnog molekula 31 K jo
nije tano utvrena. Poznato je da se bioloki aktiv-
na sekvenca ACTH nalazi u sreditu molekula 31 K.
Dve bone strane su odvojene na nivou enzima, da
bi se oslobodio ACTH. Jedna strana sadri fi LPH
(endomorfini*) koji je prethodnik p endomorfina i /?
MSH, druga strana verovatno sadri y MSH. Prili-
kom stresa, oslobaanje ACTH udruuje se sa oslo-
baanjem mnogih drugih peptida sekrecijom big
ACTH. Sasvim je verovatno da drugi osloboeni
peptidi imaju izvesno dejstvo na ponaanje i bol i
tako dovode do jedne globalnije reakcije.
4) Supstanca P
Izolovali su je Fon Ojler (Von Euler) i Gadum
(Gaddum) 1936. godine, iz ekstrakta intestinalne
mukoze. Ona sadri 11 amino-kiselina. Prisutna je
421
u mnogim delovima mozga, naroito u supstanciji
nigri. Supstanca P nalazi se u senzitivnim vlaknima
perifernih nerava i na nivou zadnjih rogova medule
gde obezbeuje prenoenje bolne informacije. Ovo
oslobaanje supstance P inhibiraju enkefalinergiki
interneuroni. Ova interakcija supstanca P/enkefalini
odvija se na vie nivoa centralnog nervnog sistema:
medula, nucleus niger, jedra rafa.
5) Neurotenzin
Ovaj peptid je otkriven uglavnom u hipotalamusu,
septumu, preoptikoj arei, centralnim sivim jedrima
i Rolandovoj elatinoznoj supstanci. Rasporeen je
na slian nain kao i enkefalini i supstanca P, a po
miljenju nekih autora, on je samo nusprodukt izo-
lacije supstance P.
6) Karnozin ili /? analitistidin
Nalazi se selektivno u olfaktivnom bulbusu i vero-
vatno ima funkciju neurotransmitera olfakcije.
7) Holecistokinin (HCK) i gastrin
Holecistokinin je peptid u iji sastav ulaze 33 ami-
no-kiseline, koje su izolovane iz ekstrakta duodenu-
ma i otkrivene u novije vreme prilikom ispitivanja
ekstrakta mozga.
Od prvobitnog molekula nastalo je vie sekvenci sa
svojevrsnim fiziolokim dejstvom. To su:
Gastrin sa 17 amino-kiselina. HCK i gastrin verovat-
no uestvuju u nastanku oseaja sitosti centralnog
porekla.
8) Vazoaktivni intestinalni peptid ili VIP
Ovaj polipeptid sadri 28 amino-kiselina. Sedam
godina posle njegove izolacije iz digestivnog tubusa,
on je pronaen u mozgu na nivou hipotalamusa,
amigdalnih jedara i cerebralnog korteksa. VIP je po
strukturi slian glukagonu. Ne zna se koja je njego-
va uloga na nivou centralnog nervnog sistema.
9) Insulin i glukagon
Insulin je pronaen u hipotalamusu u koliinama
koje su 10100 puta vee od plazmatskih koliina.
To je polipeptid u iji sastav ulazi 86 amino-kiselina
i koji ne prelazi hematoencefalnu barijeru. Insulin
deluje u mozgu pomou receptora koji imaju ista
svojstva kao periferni receptori. Nije poznato koja
je uloga insulina na nivou centralnog nervnog siste-
ma.
Glukagon je peptid koji sadri 29 amino-kiseli-
na, poznat po sekreciji sa pankreasnom specifino-
u. Otkriveno je postojanje brojnih receptora gluka-
gona na nivou hipotalamusa.
10) Angiotenzin
Angiotenzin je izolovan 1898. godine. Receptori
angiotenzina otkriveni su u novije vreme u meduli,
hipotalamusu, amigdalnim jedrima. Centralno ub-
rizgavanje angiotenzina izaziva povienje arterijskog
pritiska i e, u skladu sa njegovim perifernim
delovanjem.
NEUROTRANSMITERI
Poglavlje o neuropeptidima za sada je sasvim nepot-
puno. Otkrie novih peptida, a naroito nova sazna-
nja o nainu funkcionisanja i ulozi ovih supstanci
verovatno e uzdrmati na dananji sistem njihovog
predstavljanja u oblasti prenoenja informacija psi-
hikog ili somatskog porekla.
F. Rigal
NEUROTRANSMITERI
od gr. neuron, nerv i od lat. trans-, kroz, preko i
minere, poslati
Izgleda da je hipotezu o neurotransmisiji prvi put
postavio E. Diboa-Remon (E. Dubois-Ravmond)
1877. godine da bi objasnio stimulaciju miia peri-
fernim nervom. Ovu hipotezu je 1904. godine preu-
zeo T. R. Eliot (T. R. Elliott) da bi objasnio dejstvo
stimulacije nekog perifernog nerva na odgovarajui
mii. Ove hipoteze su kasnije potvrdili Dalovi (Da-
le), Louvijevi (Loewi), Kenonovi (Cannon), potom
fon Ojlerovi (von Euler) radovi.
Pojam neurotransmisije se postepeno obogaivao i
precizirao. U dananje vreme, termin neurotran-
smiter oznaava svaku hemijsku supstanciju koja
moe da obezbedi transmisiju informacije na nivou
sinapse, uz zadovoljavanje sledeih kriterijuma:
prekursori i enzimi, koji obezbeuju biosintezu,
moraju biti prisutni u presinaptikom neuronu;
stimulisanje aferentnih (senzitivnih) nerava mora
da dovede do oslobaanja supstancije u fizioloki
znaajnoj koliini;
direktna primena supstancije u sinapsi mora da
paralelno reprodukuje elektrofizioloku aktivnost i
farmakoloko dejstvo neke elektrine stimulacije;
direktna primena antagonistikih supstancija
mora da paralelno blokira elektrofizioloku aktiv-
nost i farmakoloko dejstvo neke elektrine stimula-
cije;
supstancija mora da se fiksira na nekom osetlji-
vom i specifinom receptom*;
dezaktiviranje supstancije mora da bude obezbe-
eno jednim specifinim i brzim mehanizmom.
Meu vrlo brojnim supstancijama identifikovanim u
okviru neurona, samo mali broj zadovoljava sve
kriterijume da bi u dananje vreme bio oznaen kao
neurotransmiter. Re je o dopaminu*, noradrenali-
nu*, serotoninu*, acetilholinu* i gamaaminobuter-
noj kiselini (GABA)*.
Druge supstancije se danas smatraju potencijalnim
neurotransmiterima. Ove supstancije e moi da se
sa sigurnou nazivaju takvima tek kad sve njihove
osobenosti budu otkrivene. Re je o glutaminskoj
kiselini*, o aspartikoj kiselini, o taurinu, glisinu,
adenozinu.
Utvrene i pretpostavljene neurotransmitere treba
razlikovati od neuromodulatornih supstancija. Neu-
romodulatorima se nazivaju supstancije koje, sinap-
tikim ili nekim drugim putem, mogu da moduliraju
sinaptiku transmisiju, to jest dejstvo nekog trans-
NEUROZA PONAANJA
mitera. Da bi se smatrala neuromodulatorom, neka
supstancija mora da zadovolji sledee kriterijume:
supstancija ne mora da ima transsinaptiko de-
lovanje, to jest ne mora da deluje kao neurotransmi-
ter;
supstancija mora biti prisutna u fiziolokim sre-
dinama i imati pristup sinaptikoj oblasti da bi
modulirala membranski potencijal;
farmakoloke manipulacije, koje menjaju endo-
genu koncentraciju supstancije, treba da menjaju
neuronsku aktivnost na jasan i predvidljiv nain;
direktna primena mora da oponaa dejstva po-
veanja endogene koncentracije supstancije;
supstancija mora da ima specifine poloaje za
delovanje kako bi mogla da interferira sa neuron-
skom aktivnou;
dejstva, dobijena pomou varijacija endogene
koncentracije, moraju biti istovetna sa dejstvima
koja izazivaju varijacije u koncentraciji egzogenog
porekla;
mehanizmi dezaktiviranja moraju biti jasno po-
kazani, oni objanjavaju ogranieno trajanje dejsta-
va koja se postiu supstancijom.
U stvari, jedan isti medijator, poput DA, na primer,
moe da funkcionie as kao neurotransmiter, as
kao neuromodulator. Ovo vie zavisi od sinaptike
organizacije nego od medijatora koji je u pitanju, ali
ne iskljuuje mogunost da izvesne supstancije vero-
vatno funkcioniu iskljuivo kao neuromodulatori.
To je naroito sluaj sa neuropeptidima*, kao to su
endomorfini*, supstancija P, somatostatin, gastrin,
LH, RH, TRH. Pored otkria neumodulatora, po-
jam neurotransmisije je danas obogaen skoranjim
otkriima:
dogma o neuronskoj specifinosti, prema kojoj
neki neuron sintetizuje, skladiti, oslobaa i kaptira
samo jedan medijator, danas je osporena i postoji
verovatnoa da vie neurotransmitera moe da se
lui u istom neuronu;
postoje isto elektrine sinapse bez hemijskog
posredovanja.
Sutinska znanja o neurotransmiterima i o neuro-
modulatorima danas potiu od radova na ivotinja-
ma. Ljudski mozak nije dostupan direktnom ispiti-
vanju, a periferni pokazatelji luenja u centralnom
nervnom sistemu predstavljaju samo vrlo nesavrene
pokazatelje.
Traganje za perifernim modelom centralnog neu-
rona nalo je plodnu primenu ali iskljuivo u izua-
vanju metabolizma serotonina u krvnim elementi-
ma. Ispitivanja na mozgu umrlih osoba postavljaju
znaajne probleme pri praktinoj realizaciji, obja-
njavajui ogranien broj istraivanja.
Sluajna otkria u okviru medikamentnih terapija
zapravo su omoguila sutinska znanja o dananjoj
biohemiji neurotransmitera i neuromodulatora. Ta
ista biohemijska otkria nisu, meutim, omoguila
stvaranje zadovoljavajuih etiopatogenetskih teorija
mentalnih bolesti. Biohemijska otkria su jo uvek
422
ograniena na izdvajanje markera ili biolokih
konkomitanti u klinikim poremeajima. U stvari,
anomalija nekog neurotransmitera nije uzronik ne-
ke bolesti, a samo bi postupak koji bi se bavio
procenom poremeenih biolokih etapa u celini, mo-
gao da omogui da se jednog dana shvati realan
udeo biohemije u nastanku nekog psihikog pore-
meaja.
F. Rigal
NEUROZA PONAANJA
Psihosomatiari parike kole ovako nazivaju ne-
mentalizovani ishod neurotinih sukoba. Po njima,
psihosomatske tegobe ilustruju taj nain mentalnog
funkcionisanja, koji se moe uporediti sa onim to je
Frojd nazivao aktuelnom neurozom*.
S. Lebovisi
M. MARTY, Les Mouvements Individuds de Vie et de Mori, Pari,
Payot, 1976.
NEUROZA PROMAAJA
Opis ove neuroze je povezan sa opisom neurotinih
sukoba, te, prema tome, sa opisom Edipovog kom-
pleksa* i problema identifikacije koji mogu da obe-
lee njihov razvoj. Nad-ja, koje je ostatak sekundar-
nih identifikacija, takoe je projekcija agresivnih
pulzija na oca. Ono je, dakle, podloga nesvesnih
oseanja krivice. Ova opet nalaze olakanje u ka-
njavanju. Da bi se ono postiglo, subjekt koji boluje
od neuroze promaaja organizuje svoje samokanja-
vanje koje psihoanaliza definie kao moralnu kom-
ponentu mazohizma. Za kanjavanjem se traga
kao za zadovoljstvom: ono je erotizovano.
Takav je mehanizam neuroze promaaja, na primer
neuroze nekog studenta koji sebe kanjava zato to
eli da se identifikuje sa ocem, i to tako to pada na
ispitu. Njegovo oseanje krivice je tada zadovoljeno
na razliitim nivoima, i to objektivnim neuspehom,
svesnom grizom savesti koja ga mui jer nije dobro
uio, najzad, istorijskim i nesvesnim znaenjem nje-
govog ponaanja; on zapravo smiruje svoju edipov-
sku elju za oevom smru.
Neuroza* sudbine izdie promaaj u ivotno naelo.
S. Lebovisi
R. LAFORGUE, La Nevrose Familiale, R. Franf. Psychan.,
1936,9, 326-357.
NEUROZA SUDBINE v. Neuroza promaaja
Neurozu sudbine karakterie to to neurotina elja
za promaajem organizuje itav ivot subjekta koji
od nje pati; njegovo nesvesno oseanje krivice izazi-
va neuspeh svih njegovih poduhvata i potpuno za-
dovoljavanje naela kompulzije ponavljanja koju je
S. Frojd opisao kao najoigledniji oblik mazohiz-
ma*, izraz onoga to je on nazvao pulzijom smrti.
423
Veze mazohizma i agresije su, dakle, bitne kada je
pulzija smrti okrenuta protiv subjekta koji je potpu-
no potinjen svome Nad-ja.
S. Lebovisi
H. DEUTSCH, Neuroses and character types (1965), franc.
prevod: La psychanalyse des nevroses, Pari, Payot, 1979.
NEUROZA TRANSFERA v. Transfer
od lat. trans, preko, kroz i ferre, nositi
Ovaj termin je pozajmljen iz psihoanalitike klinike
prakse i tehnike:
1) Na klinikom planu, S. Frojd je neurozama tran-
sfera nazivao one neuroze koje su bile kadre da
izazovu neurotini transfer u toku psihoanalitike
kure, to jest:
konvezivnu histeriju;
histerofobinu neurozu;
foboopsesivnu neurozu.
On je tako hteo da te neuroze transfera (ili pre, sa
transferom) suprotstavi narcisistikim* neuroza-
ma koje, po njemu, nisu bile pogodne za psihoana-
litiku terapiju. Danas bi ove neuroze bile svrstane u
karakterne neuroze* ili, pak, u granina stanja*.
Narcisistike neuroze doista ne dozvoljavaju pun
razvoj neuroze transfera tokom psihoanalitike tera-
pije.
Neuroze transfera (sa transferom) predstavljaju, u
stvari, najbolju indikaciju za psihoanalitiku terapi-
ju kada su praene izrazitim i munim simptomima i
kada elementi neurotinog karaktera, koji im pre-
thode i koji ih prate, ostavljaju izvesnu elastinost
instanciji Ja.
2) Na tehnikom planu, neuroza transfera odgovara
potpunom transferu*: tokom psihoanalitike terapi-
je, stari elementi i elementi iz detinjstva, koji odgo-
varaju pacijentovoj prolosti i koji podrazumevaju
oseanja i misli, dogaaje, fantazije i fantazme, po-
meraju se na to je mogue neutralniju linost psiho-
analitiara.
Transfer je najpre jedan lani savez, neprilina
veza. Posmatran najpre kao sutinski agens otpora,
transfer kasnije postaje sredstvo leenja zbog osea-
nja koja su u njegovoj osnovi i koja se njime preno-
se. Transfer je neurotian zato to u okviru leenja
ovde i sada ponavlja potisnute deje konflikte. On u
neurozi transfera omoguava razradu i tumaenje
patogenih sukoba deje neuroze*: neuroza transfera
omoguava da se ona rekonstruie i naknadno strepnja je projektovana spolja na neku fobogenu
protumai.
Moe se, dakle, rei da su pomenute neuroze transfe-
ra (neuroze sa transferom) klinika osnova neuroza
transfera specifinih za psihoanalitiku terapiju.
S. Lebovisi
S. FREUD, Introduction a la Psychanalyse, 1917, (fr. prevod W.
Jankelevitch, Pari, Payot, 1973); LEBOVICI S., Nevrose infantile,
nevrose de transfert, R. Frcmf. Psychm., 1980, 44, 733-1113.
NEUROZE (OPTI PREGLED)
NEUROZE KOJE DOVODE DO
INVALIDNOSTI
od gr. neuron, nerv i lat. in-, privativni prefiks i validus,
valjan
Nasuprot onome to se olako misli, neuroza je esto
muna bolest koja dovodi do invalidnosti; oni koji
su njome pogoeni ne bore se samo sa svojim
problemima. Anksioznost i depresija pogoravaju
fobine ili opsesivne simptome. Somatske manifesta-
cije strepnje doprinose invalidnosti i njenim posledi-
cama u drutvenom ivotu (naroito bolovanje) u
porodinom ivotu, i svemu onome to te potekoe
izazivaju kod dece takvih ozbiljnih neurotinih bo-
lesnika.
Treba uzeti u obzir razlike izmeu neuroze i psiho-
ze, vodei rauna o psihopatolokom znaenju neu-
rotinih simptoma koji mogu odgovarati graninim
stanjima*. Isto tako, radije se govori o opsesivnoj
psihoneurozi*, nego o neurozi.
S. Lebovisi
NEUROZE (OPTI PREGLED)
od gr. neuron, nerv
Pojava neuroza u psihijatriji relativno je skoranja.
Uprkos injenici da su se psihoanalitika teorija i
klinika izgradile na osnovu izuavanja neuroza,
uvek se stie utisak da neuroze pripadaju nejasnom i
privremenom okviru nervoze. Suprotstavljanje ne-
uroza i psihoza doprinosi pojednostavljenim shema-
ma: psihogeneza naspram organogeneze, benigna
bolest naspram tekih psihijatrijskih oboljenja, itd.
Invalidnost kao posledica neuroze (ili psihoneuro-
ze*) moe biti znatna. Meutim, postojanje neuroza
ostaje i dalje sporno poto je izraz nestao iz klasifi-
kacije DSM III.
A) SIMPTOMATSKE NEUROZE
Neurozom se naziva skup simptoma koji ometaju
svakodnevni ivot i izraavaju anksioznost u obliku
somatskih konverzija*, fobija* ili opsesija*.
1) Konverzija je simbolian izraz nekog nesvesnog
sukoba na telesnom nivou. Ona predstavlja bitan
simptom histerije*.
2) Fobije odlikuje strah povezan sa nekom situaci-
jom ili podseanjem na neku situaciju. Pri tom je,
dakle, glavni mehanizam pomeranje: unutranja
situaciju.
3) Opsesije su misaoni ili psihomotorni neurotini
simptomi: njih odlikuje kompulzija ili neodoljiva
potreba da se promilja ili ostvari neki in; olak-
anje, koje se tako postigne, privremeno je i opsesiv-
na osoba odmah postaje opsednuta istom eljom,
to dovodi do svih moguih vrsta antikompulziv-
nih manevara koji su odmah zahvaeni istim meha-
nizmima.
NIEIZAM
B) PSIHOPATOLOGIJA NEUROZA
1) Psihoanalitika psihopatologija neuroze se zasni-
va na opisu nesvesnih sukoba u kojima je bitan
edipovski model sukoba; simptom izraava neuspeh
sekundarnog potiskivanja pulzija koje su u osnovi
edipovskih fantazama i ponovno stupanje na scenu
predstava koje su meusobno povezane, bilo u ne-
posrednom i/ili simbolinom vidu (konverzija), bilo
u pomerenom (fobija), bilo u regresivnom vidu (op-
sesija). Strepnja je samo signal izbegavanja opasnos-
ti povezane sa neposrednim izraavanjem pulzinog
ivota, libidinalnog i/ili agresivnog, a simptomi su
pokuaj da se ona zadri spolja i nadzire.
Neuspeh borbe protiv pulzija stvara, dakle, derivate
nesvesnog koji osvajaju i ograniavaju polje svesnog
miljenja i aktivnosti.
U ovoj teorijskoj verziji, genetska progresija neuro-
tinih pojava je sledea: konverzivna histerija, fobi-
je, opsesije, a to je u skladu sa sledeom shemom:
a) u somatskoj konverziji, telo neposredno izraava
identifikaciju sa nosiocima edipovskog konflikta;
b) u fobinoj neurozi koja je kliniki pre histero-
fobina i koju je Frojd nazivao anksioznom histeri-
jom to jest histerijom mentalne konverzije, osea-
nje krivice izazvano Edipovim kompleksom ublaava
se borbom u cilju zatite od neke spoljne opasnosti;
c) u opsesivnoj (ili foboopsesivnoj) neurozi, ovladava-
nje strepnjom, povezanom sa regresijom ili pregenital-
nim konfliktima, pokuava se ostvariti obnavljanjem
borbe protiv pulzija predstavljenih na analnom nivou.
Modaliteti antipulzivne borbe stvaraju, pre no to
dozive neuspeh, reaktivne formacije i karakterne
crte ija je pretena jednoznana dominacija omogu-
ila opis karakternih neuroza*: upravo njihov neus-
peh omoguava pun razvoj neurotikih simptoma.
2) P. ane (P. Janet) je opisao neuroze kao posledi-
cu mentalne disocijacije i poremeaja funkcija za
sintezu, koji ne omoguava psihikoj tenziji da ko-
risti svoje snage na delovanje korisno po pojedinca.
3) Pristalice teorije o ponaanju opisuju neurotine
simptome kao loe navike, u skladu s modelom
neurotinog uslovljavanja kakvo je Pavlov ostvario
u eksperimentalnim neurozama. Otuda ideja o lee-
nju negativnim ili pozitivnim uslovljavanjem, naro-
ito kada neurozu karakteriu izdvojeni i precizni
simptomi.
C) NEKA VANA KLINIKA RAZMATRANJA
1) U praksi, razlika izmeu opisanih tipova neuroza
nije tako jasno izraena, naroito u foboopsesivnom
registru. Impulzivne fobije su, uostalom, prelazan
simptom: subjekt se boji svoje elje da poini in ili
da pomisli misao protiv kojih se bori. Fobine
osobe, uostalom, esto vre opsesivne obrede.
2) Prisustvo nekog odreenog simptoma ne omogu-
ava da se izvede zakljuak o postojanju odgovara-
jueg tipa neuroze i ne uslovljava dijagnozu: neuro-
tini simptomi mogu da zaklanjaju i neku psihozu, a
sreu se i u graninim stanjima*. se lula i duvan je poeo da se koristi za puenje.
424
3) Kod deteta, neurotini simptomi mogu biti deo
normalnih promena u razvoju, te su simtomi deje
neuroze* sluajni, prolazni, ak umirujui. Oni ob-
razuju osnovu neuroze transfera* koja se organizuje
tokom psihoanalitike terapije i omoguava rekon-
strukciju deje neuroze, razliite od deijih klinikih
neuroza koje su, uostalom, samo prva ispoljavanja
simptomatskih neuroza odrasle osobe.
4) Neuroze se hrane nesvesnim oseanjima krivice i
s njima povezanim stidom, otud depresija* koja ih
esto prati (neurotina depresija).
5) Neuroze se skoro uvek komplikuju poremeaji-
ma seksualnosti, upravo zbog tih nesvesnih oseanja
krivice. To je i jedini razlog opravdanosti psihotera-
peutskog pristupa seksualnim potekoama koje su
na izgled, izolovane.
D) Ovde neemo opisivati TRAUMATSKE NEU-
ROZE* i AKTUELNE NEUROZE*. Napomeni-
mo da psihosomatiari govore o neurozama ponaa-
nja bez mentalnog izraza.
E) LEENJE NEUROZA: lekar opte prakse mo-
e dosta da pomogne prepisivanjem anksiolitika.
Najbolju indikaciju za psihoanalizu predstavljaju
izrazite i simptomatske neuroze koje ozbiljno ugro-
avaju slobodu onoga ko od njih pati.
S. Lebovisi
S. FREUD, Introduction a la psychanalyse (1917), fr. pre-
vod: Jankelevitch, Pari, Payot, 1973; P. JANET, Nevroses
el idees fixes, Pari, Alcan, 1898; J. EYSENCK, Uses and
abuses of psychology (1953), fr. prevod, Neuchatel, Delac-
haux et Niestle, 1956; S. LEBOVIC1, Nevrose infantile,
nevrose de transfert, R. Franp. Psychan, 1980, 44,
733-1113.
NIEIZAM
po imenu nemakog filozofa Fridriha Niea
Termin koji se ponekad koristi da oznai stav
pun nadmenosti, samoprecenjivanja i prezira prema
drugima koji se smatraju slabiima, nesposobnjako-
viima i roenim rtvama. Ovaj pojam ima malo
veze sa Nieovom filozofijom i njegovim shvatanjem
natoveka, ali se moe primeniti na strastvene idea-
liste* i paranoinu* autofiliju. Dananje oivljavanje
raznih sekti i terorizma vraa tom terminu aktuel-
nost.
Iv Pelisje
NIKOTINIZAM
po Francuzu anu Nikou (Jean Nicot) koji je 1560.
uneo duvan u Francusku
Duvan, biljku poreklom iz Amerike, doneo je 1518.
na Iberijsko poluostrvo jedan panski misionar.
Francuski ambasador u Portugaliji, an Niko, od-
gajio ga je u svom vrtu i koristio njegovo strugano
lie za suzbijanje migrene. U XVII veku pojavila
425
Od tada vie nita nije moglo da zaustavi njegovo sve
bre rasprostiranje. Godine 1811, Napoleon je usta-
novio monopol u Francuskoj, instituciju koja se sve
vie uvrivala i donosila dravi znatne prihode. jeno ponaanje i stvarnu potrebu za duvanom. tet-
Duvan je biljka iz roda Nicotiniana, iz porodice
Solanaceae. Njegov aktivni sastojak, nikotin, izolo-
vao je 1809. Voklen (Vauquelin). Koliina nikotina
varira od vrste do vrste; u francuskom duvanu ima
ga od 1% do 10%, u zavisnosti od podruja na
kojem se proizvodi; neki azijski duvani vrlo su
siromani: jedva 0,5%. Fermentacijom se koliina
nikotina smanjuje; duvan za umrkavanje pod-
vrgnut je dvostrukoj fermentaciji i sadri samo 2%.
Pored nikotina, posebnu panju zasluuju policikli-
na jedinjenja ugljenika u ugljen-monoksid.
Pua cigara ili cigareta (90%), kome dim stie
direktno u usta i disajne puteve, najizloeniji je
udisanju toksinih produkata, naroito ako uvlai
dim (60% puaa); obina lula jedva da je manje
opasna; samo lule sa rezervoarom ili nargile zadra-
vaju, prilikom prelaenja dima kroz vodu, jedan
deo toksinih materija.
vaka duvana, nasuprot onome to bi se moglo
pomisliti u prvi mah, manje je izloen intoksikaciji
iz nekoliko razloga: koliina duvana koji se vae je
manja: u ispljuvku se zadrava vei deo toksine
tenosti; najzad, sistem organa za varenje i jetra
predstavljaju znaajnu prepreku, dok je pluni epitel
puaa veoma propustljiv [Berno (Bernot)].
Patoloke manifestacije su pre svega stvar individu-
alne podnoljivosti. One takoe zavise od uslova u
kojima se pua obino intoksinira: ako pui na
otvorenom, ako ne uvlai dim, bolje e podnositi
svoj otrov nego onaj ko, sedei u svojoj sobi, kance-
lariji ili kafani, udie guste oblake dima. Nepua
koji je prinuen da udie duvanom zasien vazduh,
apsorbovae, protiv svoje volje, 25% od onoga to
udie pua.
Utvrena je vea smrtnost kod puaa: Freur (Freo-
ur) procenjuje da pua star dvadeset pet godina
rizikuje da skrati svoj oekivani ivotni vek za osam
godina.
Duvan svake godine odnese triput vie ivota nego
saobraajne nesree. Duvan je odgovoran za ogrom-
nu veinu od ukupno 20.000 sluajeva raka plua,
za treinu od 60.000 smrti usled hroninog bronhiti-
sa i za etvrtinu infarkta miokarda.
Na nervni sistem duvan deluje bilo posredno, izazi-
vajui cirkulatorne smetnje (vrtoglavice, navale krvi,
cerebralna pomraenja), bilo tako to direktno ug-
roava nervne elije (to dejstvo je eksperimentalno
potvreno); odgovoran je i za specifine poremeaje
vida (izleiva nikotinska ambliopija, optiki neuritis
alkoholno-duvanskog porekla).
Nikotinizam izaziva mnotvo sitnih smetnji i psihi-
kih poremeaja koji esto veoma primetno utiu na
individualnu produktivnost i drutvenu aktivnost.
Mnogi intelektualci, pisci, naunici, pa ak i zanatli-
je ne mogu da zaponu rad, ili da ga nastave, ako ne
NIKOTINIZAM
pribegnu svojoj cigareti ili luli; to ne treba pripisivati
neposrednom dejstvu duvana na mozak, ve prosto
delovanju uslovnih refleksa, koji su stvorili uobia-
no delovanje duvana na panju, pamenje i orijenta-
ciju eksperimentalno je dokazano [P. Matje (P. Mat-
hieu) i L. Merklan (L. Merklen), Bine (Binet) i
Zmafir, onar (Jonnard) i Mer (Maire)].
Zahvaljujui industrijskoj higijeni, danas se vie ne
zapaaju velike zdravstvene promene kakve su neka-
da opisivane kod radnika ili radnica u fabrikama
duvana.
Borba protiv puenja Upotreba duvana toliko je
rasprostranjena, a sredstva koja drave dobijaju
zahvaljujui monopolu toliko velika, da se ne moe
postii zakonsko regulisanje u toj oblasti. Ipak,
zahvaljujui estokim kampanjama u Sjedinjenim
Dravama, a zatim i u Velikoj Britaniji, postignuta
je zabrana reklamiranja duvana na radiju i televiziji
a proizvoaima je nametnuta obaveza da na svakoj
kutiji cigareta odtampaju upozorenje o tetnosti
duvana. U Francuskoj je Zakon od 9. jula 1976,
poznat kao zakon Simon Vejl (Simone Veil), pod-
stakao, na nacionalnom planu, veliku borbu protiv
nikotinizma. Imao je uinka, jer je, posle njegovog
obnarodovanja, potronja duvana, koja se u svetu
poveava za 5% godinje, u Francuskoj porasla za
svega 2,6%. Zaprepauje, meutim, injenica da
jedna ista vlada izvlai znatan profit iz prava na
prodaju duvana (2,5% godinjeg dravnog budeta),
i u isti mah osuuje njegovu upotrebu. Najneospor-
niji rezultat borbe protiv puenja je demitologizova-
nje slike puaa u populaciji mladih od 10 do 17
godina: 48% puaa i 68% nepuaa smatraju daje
pua osoba slabe volje koja nema snage da presta-
ne da se truje.
Saveti puaima Treba izbegavati nagomilavanje di-
ma u prostoriji u kojoj se ivi ili radi, uvlaenje
dima i puenje na prazan stomak. Korienjem mu-
tikli i lula sa dugakom drkom donekle se smanjuje
koliina nikotina koji dospeva u disajne puteve.
Nikotin se mnogo bolje zadrava pomou fizikih
postupaka filtriranja nego pomou destruktivnih he-
mijskih reakcija. Dananje cigarete sa filterom za-
dravaju samo 20 do 30% tetnih produkata (kat-
ran, nikotin).
Fizioloki eksperimenti su pokazali da i takozvani
denikotizovani duvan ima izvesnu toksinu mo
[Lesner (Lesneur), Gijen (Guillain), Berno].
Kada medicinski razlozi nalau odvikavanje, treba
trenutno i potpuno prestati s puenjem, jer se poste-
penim smanjivanjem retko postie cilj i ono je goto-
vo uvek praeno ponovnim navikavanjem. Ponekad
je veoma teko ostaviti puenje, tolika je tiranija
navike; duvan esto deluje kao otrov i na volju, a
ipak, ona ima poslednju re i ne predaje se, osim u
ekstremnim sluajevima, a ak i tu ima izuzetaka.
Postoje razliite metode koje olakavaju odvikava-
nje. Neke od njih su medikamentozne: menjanje
NIMAN-PIKOVA BOLEST
ukusa duvana (Pastaba), zamena nikotina supstan-
cijama koje imaju slino dejstvo na nervni sistem
(Lobatox, Paranico, Nicoprive, cigarete bez duva-
na), ublaavanje apstinentskih tegoba (Tabarene,
Valerbe, anabazin), homeopatija (tabacum 5 Ch).
Pristalica imaju i akupunktura, aurikuloterapija, ko-
nac u usnoj resi, kao i razliite vrste psihoterapije,
hipnoza, pa ak i postupci izazivanja odvratnosti
prema duvanu, kakvi su elektrini udari u ruku
puaa u trenutku puenja (Ejrup, Stokholm).
A.iM. Poro
NIMAN-PIKOVA (Niemaun-Pick) BOLEST v. Ne-
urolipidoze
NIMFOMANIJA
od gr. nymphe, nimfa i mania, ludilo
Ovaj termin se obino odnosi na razne klinike slike
ija je jedina zajednika crta, u naoj kulturi, enska
erotska razdraljivost koja izgleda nenormalna u
odnosu na vladajue norme.
Nimfomankama se mogu pogreno smatrati i histe-
rine ili frigidne zavodnice koje trae neko nedosti-
no uivanje (Mesalina) u menjanju partnera, agito-
vane toksikomanke u potrazi pre za telesnim nego
za genitalnim smirenjem; manine, shizofrenine
enske osobe koje se nadaju da e seksualnim zbli-
avanjem prevladati nemogunost odnosa sa drugi-
ma, itd.
Izvesna fizika ili hormonalna stanja (posebno an-
drogena) endokrino neizbalansiranih osoba (u me-
nopauzi*, na primer) mogu imati znaajnu ulogu u
pojavi nimfomanije.
Na sreu, vie ne postoje varvarska i osakaujua
leenja takvih stanja. U izvesnim sluajevima (zaos-
tala lica, neke drutvene skupine), mogu se prepisati
sedativi i sprovesti efikasna kontracepcija.
/. Poenso
NOOANALEPTICI
od gr. noos, inteligencija, cma-, odozdo na gore i lamba-
nein, zgrabiti
Nooaneleptici su psihotropi* koji, u Deleovoj (De-
lay) i Denikerovoj klasifikaciji, sa antidepresivima*
obrazuju grupu psihoanaleptika ili stimulansa men-
talne aktivnosti. Noanaleptici nisu antidepresivi, ve
se njihovo dejstvo ispoljava u raznim drugim vidovi-
ma psihike aktivnosti (budnost, opte aktivnost,
intelektualni uinak, itd.). Re je, u stvari, o jednoj
heterogenoj podgrupi, i sa stanovita hemijskih po-
rodica, planske psihofarmakologije, i sa stanovita
oekivanih ili neeljenih klinikih dejstava. Njima se
obino suprotstavljaju psihostimulansi i psihoener-
getici (v. donju tabelu 2).
Pravi psihostimulansi ili psihotonici su stimulansi
budnosti, amfetaminskog dejstva, koji deluju na
426
retikularnu supstanciju, a ova aktivira srednji mo-
zak posredstvom metabolizma kateholamina. Oni
obuhvataju amfetamine (Benzedrin, 1931), koji su
derivati efedrina, i amfetaminske supstitute koji su
vie ili manje potpuno izgubili svoja periferna sim-
patomimetika dejstva. Upravo medu njima nalazi-
mo brojne proizvode koji se koriste kao anoreksige-
ni. Psihostimulansi dovode do stimulacije budnosti,
otklanjaju umor, i poboljavaju, bar subjektivno,
sposobnost uenja i pamenja, a samim tim i inte-
lektualni uinak. Oni mogu imati pozitivno, ali pro-
lazno timiko dejstvo.
Dejstva psihoenergetika su sloenije i promenljivije
prirode, zavisno od proizvoda o kome je re. Njihov
zajedniki imenitelj je sposobnost modanog aktivi-
ranja pomou promenljivih metabolikih mehaniza-
ma. Njihov cilj je otklanjanje umora, stimulisanje
pamenja i panje, poboljanje opteg uinka i even-
tualno jaanja libida. To je heterogena i otvorena
podgrupa koja, u cilju modanog aktiviranja, obuh-
vata raznovrsne proizvode kao to su neurostimula-
tivni alkaloidi (kofein, teofilin, strihnin, itd.), meta-
boliki regulatori (od kojih su neki prekursori acetil-
holina) i modani oskigeneratori. Ovi proizvodi su
posebno pogodni za izuavanje placebo-efekta.
Noanaleptici postavljaju izvestan broj zajednikih
pitanja:
pitanje granice njihovih indikacija kod starijih
osoba (ublaavanje intelektualnog poputanja i pro-
filaksa starenja mozga);
kod hiperkinetike dece, kod normalnih osoba
na sportskim takmienjima, postavlja se delikatno
pitanje dopinga, i, optije, mogunosti da doe do
farmakoloke zavisnosti, to je sve dovelo do odba-
civanja mnogih psihostimulansa ili do njihovog pre-
bacivanja u izmenjenu tabelu B.
pitanje odgovarajuih granica umora, inhibicije,
deficitarnog ponaanja i depresije, to je potvreno
pojavom vie jedinjenja koja ne pripadaju grupi
nooanaleptika, a poseduju klinika dejstva psihosti-
mulansa i/ili dezinhibitora;
pitanje polimorfizma mehanizama biolokog de-
lovanja gde se pokazuje znaaj odnosa dejstva i
doze, znaaj modifikacija monoamina, endokrinih
modifikacija, interhemisfernog transfera.
TABELA 1
NOOANALEPTICI, 1983.
Azbuna klasifikacija nooanaleptika, po fabrikom
nazivu. Kada isti molekul ima vie fabrikih naziva,
oni su navedeni jedan za drugim, izuzev za derivate
dimetil-aminoetanola (DMAE) ije soli mogu biti
razliite. Ova tabela, sainjena prema odrednicama
Psihotonici i Proizvodi sa energetskim, plasti-
nim, mineralnim, vitaminskim i drugim uincima iz
Vidalovog renika izdanje 1983, nije iscrpna. Ona
ilustruje polimorfizam nooanaleptika.
427 NOETIZAM, NEOTIKI

OPTI MED. NAZIV ILI FABRIKI I. STIMULANSI BUDNOSTI

SASTAV1 NAZIV
A) AMFETAMINI
argininska so Acdril
DMAE Actebral Ortenal deksamfetamin +
DMAE Acti 5 + fenobarbitol
sastav1 (mineralne soli, modani Maxiton deksamfetamin
ekstrakti) Antasthene Tonedron metamfetamin
sulbutiamin Arcalion B) SUPSTITUTI AMFETAMINA
kofein Cafeine Aguettant Captagon fenetilin
minaprin Cantor Dinintel klobenzoreks
fenetilin Ceptagon Disipal orfenadrin
DMAE Cerebrol
Frugalan furfenoreks
sastav (mineralne soli, ekstrati
Inapetvl benzfetamin
lezda) Cerebro-stimuline
Linyl fentermin
cetoglutarat kalcijuma Cetoglutaran
Pondinyl mefenoreks
DMAE Cleregil
Prefamone amfepramon
acetil-amino sukcinatna kis. Cogitum
pentifilin + nikotinska kis. Cosadon C) NEUROSTIMULANTNI ALKALOIDI
sastav (DMAE + Heptaminol) Debrumvl kofein, teofilin, Strihnal B[ (strihnin + vitamin Bj).
DMAE Diforene
piritinol Encephabol II. PSIHOENERGETICI
piracetam Cabacet
piracetam Nootropvl A) REGULATORI EUMETABOLIKOG
sastav (glutaminska kis.* + DEJSTVA
vitamin B6) Glutaminol B 6 1) Aminokiseline
sastav (kofein + glukoronamid 2) Mineralne soli: glutaminska kiselina*, aspartika
+ vitamin C) Guronsan kiselina, fosforna kiselina, sukcinatska kiselina
heptaminol Hept-a-myl 3) Vitamini: grupe B, C, PP
prekursor glutaminske kis. Levoglutamine 4) Supstancije sa enzimskim dejstvom: ATP, U T P
Houde 5) Supstancije sa hormonskim dejstvom
centrofenoksin Lucidril
mefeksamid Mefexadyne B) METABOLIKI REGULATORI
mefeksamid Timodvne 1) D M A E i derivati
sastav mineralnih soli Nevrosthenine 2) Drugi: Arcalion, Cantor, Cosadon, Encephabol,
glvcocolle Gabacet/Nootropyl, Lucidril, Mefexadine/Timody-
fenozolon Ordinator ne, Stivane
DMAE Panclar
sastav Phosma hemeto C) OKSIGENERATORI MOZGA
porphirine M. Poro i A. Difur
prolintan Promotil
citikolin Rexort A. COUADAU, Contribution a l'etude de la medication
argininski aspartat Sargenor psychotonique, These Medecine Alger 1962; G. JUN-
pirisudanol Stivane GKUNZ, Slimulants, str. 123 132 in Psychopharmacology,
1. Part 2: Clinical Psychopharmacology; H. HIPPIUS and
trifosfadenin Striadvne forte
G. W1NOKUR, Pub, Excerpta Medica, 1983, Amsterdam;
DMAE Tonibral R . - M . R1DLEY, Psychostimulants, str. 152-179 in Psyc-
fipeksid Vigilor hopharmacology 1, Part 1: Pre-clinical psvchopharmacolo-
sastav Yse gy; D . - G . GRAHAME-SMITH and P.-J. COWEN, Nooa-
1
Sloen preparat (Prim. prev.) naleptic and Nootropic Drugs, 3 t d Congres of the Internatio-
nal College of Psychosomatic Medicine, Pb, Excerpta Medi-
TABELA 2 ca, Amsterdam, 1983.

NOOANALEPTICI (kemijska klasifikacija) NONA BOLNICA v. Hospitalizacija, delimina

Ova tabela istie numeriki znaaj psihoenergetika u
odnosu na stimulanse budnosti. U ovoj poslednjoj NOETIZAM, NOETIKI
grupi, rubrika amfetamini je praktino nestala, i od gr. noein, misliti
pacijentima se izdaju samo dva preparata, ali isklju-
ivo u okviru bolnikog reima. Ova tabela istie Noetizam i noetike teorije se bave intelektualnim
polimorfizam jedinjenja ili sastava grupisanih pod vidom (miljenje, apstraktno predstavljanje, koncep-
nazivom nooanaleptici. tualizacija) psihikog ivota.
NORADRENALIN
Ovaj vid se tako poredi sa afektivnim ili timikim
vidovima.
Meutim, termin noetiki se naroito upotreblja-
va da oznai intelektualne aktivnosti za razliku od
instrumentalnih funkcija koje ove koriste, u tenji da
se razdvoji ono to pripada kategoriji psihike kau-
zalnosti od onog to pripada modanim mehanizmi-
ma (senzitivno-senzorni aferentni impulsi, motorni
eferentni impulsi i svi njihovi mehanizmi za analizu,
sintezu i integraciju).
Izvesne psihopatoloke koncepcije, naroito one ve-
zane za probleme koje postavlja afazija*, s jedne
strane, i halucinacija*, s druge strane, nazvane su
noetikim teorijama zato to se te teorije pozivaju
na primarne poremeaje miljenja i opteg mental-
nog stava ljudskog bia prema okruenju u kome
ivi. Tako su, kad je re o afaziji, glavni predstavnici
noetizma Goldtajn (Goldstein) i Gelb koji smatraju
da subjekt, koji pati od afazije pre svega pokazuje
fundamentalnu i globalnu promenu ponaanja (gu-
bitak kategorijalnih stavova): poremeaj govora je
kod njega samo jedna posebna manifestacija te glo-
balne promene. Noetiarima se suprotstavljaju anti-
noetiari koji smatraju da su poremeaji miljenja,
naprotiv, sekundarna posledica poremeaja govora,
budui da lokalizovani instrumentalni deficit jedino
dezintegrie akustino-kinestezijske strukture. Ova
dezintegracija moe imati znaajne posledice po in-
teligenciju koja tako biva liena svojih najboljih
radnih instrumenata. Ovakva je Lotmarova teza.
Istu suprotstavljenost nalazimo i povodom haluci-
nacija za koje mehanicistike teorije tvrde da su
rezultat razvoja abnormalnih senzacija usled moda-
nog poremeaja [Kleramboova (Clerambault) teori-
ja mentalnog automatizma je najbolji primer za
to], dok noetike teorije odriu halucinaciji svako
senzorno obeleje i smatraju je poremeajem predo-
dbenog miljenja (Blondel).
T. Kamerer
NORADRENALIN
Postojanje noradrenalina na nivou vegetativnog ner-
vnog sistema prvi put je pokazao Fon Ojler (Von
Euler), 1948. godine. est godina kasnije, Fogt
(Vogt) je otkrio da noradrenalin igra ulogu i u
neurotransmisiji centralnog nervnog sistema.
Sinteza noradrenalina vri se po sledeoj shemi:
kaptiranje tirozina neuronom koji ga ekstrahuje
iz krvi;
transformacija u DOPA preko hidroksilaznog
tirozina. To je takozvana ograniavajua etapa. Ak-
tivnost hidroksilaznog tirozina regulie itav meta-
boliki lanac. Ako postoji suvie noradrenalina, on-
da hidroksilazni tirozin smanjuje svoju aktivnost i
usporava svoju sintezu. DOPA se potom dekarbok-
silazom pretvara u dopamin. Potom se i dopamin
pretvara u noradrenalin hidroksilaznim dopaminom
p. Noradrenalin se skladiti u presinaptikim granu-
lama. Degradacija noradrenalina izaziva dejstvo
428
MAO i COMT koji mogu da deluju odvojeno.
Glavni katabolit centralnog noradrenalina je metok-
sihidroksifenilglikolna kiselina (MHPG). Vanil-
mandelina kiselina (VMA) je, naprotiv, glavni ka-
tabolit perifernog noradrenalina.
Noradrenergika neurotransmisija postoji istovreme-
no u vegetativnom nervnom sistemu i u centralnom
nervnom sistemu. Na nivou vegetativnog nervnog
sistema, noradrenalin lue postgangliozna vlakna
simpatikog sistema i sri nadbubrene lezde.
Na nivou centralnog nervnog sistema, histofluores-
centne tehnike, potom imunofluorescentne tehnike
omoguile su otkrivanje tri razliita noradrenalinska
sistema:
silazni putevi vode iz jedara Al i A2 korena, te
prate prednje i bone strane modine da bi se zavri-
li u prednjem rogu i intramediolateralnom traktu;
ventralni uzlazni put polazi od jednog niza jeda-
ra (Al, A2, A5, A7), stepenasto rasporeenih od
bulbusa ka ponsu. Projekcije ovih elija se zavrava-
ju u hipotalamusu, talamusu i septalnom delu;
dorzalni silazni put polazi od locus coeruleus-a u
modanom stablu (jedro A6). Granajui se, dopire
do malog mozga, hipokamusa i modane kore.
Veza noradrenalina i njegovih receptora prvobitno
je izuavana samo na perifernom nivou. Alkvist
(Ahlquist) je prvi postavio hipotezu o dva receptor-
na podruja koja je nazvao a i /?. Poznavanje recep-
tora je postepeno raslo, pokazujui da postoji iz-
vanredna slinost perifernog i centralnog nivoa.
Na postsinaptikom nivou postoje receptori tipa a i
p. Bez obzira na to da li se radi o aktivaciji ili
inhibiciji, ovi postsinaptiki receptori su recepto-
ri-efektori.
Na presinaptikom nivou postoje takoe dva tipa
receptora: a i p. Na presinaptikom nivou, receptor
ji je aktivator, a receptor a ihibitor.
Presinaptiki receptor a je oznaen kao a2, a postsi-
naptiki receptor kao al.
Raznolikost biolokih efekata, vezanih za receptor
P, nametnula je, kao za a, ralanjavanje grupe P na
p\ i P2.
Izgleda da fizioloko regulisanje moe da se shema-
tizuje na sledei nain: kada je nivo noradrenalina
nizak, organizam e stimulisati receptor /?. Ovo se
deava zahvaljujui znaajnom afinitetu noradrena-
lina prema receptoru p. Aktivatorski receptor P e
olakati oslobaanje presinaptikog noradrenalina.
Kada nivo nadrenalina poraste, onda ga upravo
presinaptiki receptor a odnosi, delujui kao inhibi-
tor oslobaanja, to jest smanjujui nivo noradrenali-
na u sinapsi.
Noradrenalinska aktivnost se kliniki procenjuje
merenjem nivoa urinarnog MHPG koji bi u 50%
sluajeva pokazivao aktivnost centralnog nervnog
sistema. Postoje velike varijacije meu pojedincima i
zavisno od starosti, te je nuna opreznost pri tuma-
enju dobijenih podataka. Ispitivanje prolaznih kli-
nikih promena pod dekstroamfetaminom, koji se
429
daje dva dana, predstavlja pokuaj dinamikog pri-
stupa noradrenergikoj aktivnosti.
Ne postoji jasan odnos centralne noradrenergike
aktivnosti i enzimske aktivnosti sinteze ili noradre-
nergikog katabolizma (COMT, MAO, DBH).
Izvestan broj farmakolokih supstancija deluje spe-
cifino na noradrenergiki sistem. Neke se koriste
samo kao farmakoloki reaktivi, dok se druge obi-
no upotrebljavaju kao terapeutski agensi.
Sledea tabela, preuzeta od Lanea (Langer), poka-
zuje uporednu snagu agonistikih i antagonistikih
supstancija na nivou receptora a. Veina nema pra-
vu specifinost, a upotrebljena doza dovodi do pro-
mene njihovog afiniteta prema jednom ili drugom
od receptora a.
AGONISTI:
klonidin >a = CH3 norepinefrin: a2
epinefrin = norepinefrin: a2 = al
fenilefrin = metoksamin: al
ANATAGONISTI:
rauvolscin >johimbin: a.2
pentolamin: a2 = al
labetolol prazosin: al
Na nivou receptora /?:
Agonisti /fl su predstavljeni soterenolom, izopro-
pil-noradrenalinom. Agonisti fil su predstavljeni
salbutamolom, orciprenalinom, terbutalinom.
Antagonisti /?1 su predstavljeni propanololom, ace-
butololom, sotalolom, alprenololom. Antagonisti pi
su predstavljeni butoksaminom, timoksaminom.
Meu terapeutskim agensima, koji su u svakodnev-
noj upotrebi, triciklini antidepresivi sa sporednom
aminskom funkcijom (dezipramin, nortriptilin) ima-
ju mnogo vee noradrenergiko dejstvo nego terci-
jarni amini. Kvadriciklini antidepresiv, maprotilin,
verovatno je najspecifiniji agens koji se obino
koristi kliniki.
Osnovna periferna dejstva ortosimpatikog sistema,
iji je efektor adrenalin, sastoje se u irenju enica i
akomodaciji, luenju pljuvake, tahikardiji i irenju
koronarnih arterija, inhibiciji intestinalnog peristal-
tizma, bubrenoj vazodilataciji, ejakulaciji i orgaz-
mu, luenju kateholamina sri nadbubrene lezde.
Neposredan praktian znaaj poznavanja delovanja
noradrenalina u psihijatriji ilustruju sledee pojave:
1) Regulisanje raspoloenja Hipoteza o noradrener-
gikoj hipoaktivnosti u depresiji oslanja se na izves-
tan broj osnovnih podataka:
rezerpin, koji smanjuje noradrenalin u mozgu
(isto kao i drugi monoamini), moe izazvati depresi-
ju. Isto je i sa svim antihipertenzivima koji smanjuju
centralnu noradrenergiku aktivnost;
IMAO-preparati* i triciklini antidepresivi* po-
veavaju noradrenergiku aktivnost (ali takoe i
aktivnost drugih monoamina);
neki depresivni pacijenti imaju smanjen nivo uri-
narnog MHPG*. Izgleda da ovaj smanjeni nivo
NOSTALGIJA
predstavlja dobar indikator efikasnosti nekog no-
radrenergikog antidepresiva.
2) Regulisanje anksioznosti Somatski znaci noradre-
nergike hiperaktivnosti zapravo su somatski znaci
strepnje. Njihovo postojanje utie ak i na psihu, u
smislu anksioznosti. Leenje /?-blokatorima je pred-
lagano u sluaju fizikih manifestacija anksioznosti.
3) Noradrenalin i shizofrenija Zasada ne postoji ni-
kakav neposredan dokaz noradrenergike disregula-
cije u shizofrenijama. Ipak, dva elementa mogu da
se posebno izdvoje:
izgleda da u urinu izvesnih paranoidnih shizofreni-
ara postoji: visok nivo feniletilamina; a ta supstancija
je dosta slina, po delovanju na ponaanje, amfetaminu;
u izvesnim shizofrenijama su korieni /?-bloka-
tori u vrlo visokim dozama. Ipak, kliniki rezultati
nisu mogli da dovedu ni do kakvih zakljuaka; s
druge strane, pri korienim dozama, /J-blokatori su
izgubili svoju noradrenergiku specifinost.
4) Noradrenalin i spavanja Razaranje noradrener-
gikih neurona iz locus coeruleus-a ukida paradok-
salno spavanje, ali do naglaenog sporog spavanja
naroito dovodi razaranje srednjemodane retiku-
larne supstancije i noradrenergikih neurona koje
ona sadri. Jaa hipersomnija moe biti izazvana
povredom centralnog noradrenergikog spleta.
F. Rigal
NO-RESTRAINT
engl. no, ne i restraint, prinuda
Anglosaksonski izraz koji je zastareo, ali ima istorijsku
vrednost jer oznaava jednu etapu u razvitku liberal-
nih svatanja u vezi s leenjem duevnih bolesnika.
Poetkom XIX veka (1839), Konoli (Conollv) i Gar-
diner-Hil (Gardiner-Hill) preporuuju sistematsko
ukidanje luake koulje, kao i svih naina kontrole*
koji su do tada korieni radi spreavanja posledica
agitacije i impulzivnosti duevnih bolesnika.
Ovu metodu je u Francusku uveo Morel, a prosla-
vio Manjan (Magnan), te se ona brzo proirila po
itavoj Evropi kao konkretna primena ranije iznetih
filantropskih shvatanja [Kjarui (Chiaruggi), Daken
(Daquin), Tjuk (Tuke), Pinel, itd.].
P.-F. a,
NOSTALGIJA
od gr. nostos, povratak i algos, bol
Nostalgija je oseanje tuge i aljenja koje se javlja
kod osoba otrgnutih od zaviaja. ire, ovaj termin
se primenjuje na svako aljenje, obojeno setom, za
dogaajima ili situacijama iz prolosti. Emocionalne
i estetike konotacije nostalginog oseanja snano
su nadahnule itavu jednu struju u umetnikom
stvaranju koja je dostigla vrhunac sa romantizmom.
Nostalgija kao bolest izdvojena je i opisana 1688.
godine kod mladih vajcarskih vojnika sa slubom u
inostranstvu; bilo je to stanje utuenosti, povezano
sa alom za zaviajem, istinsko propadanje: opsesiv-
NOZOFOBIJA
no podseanje na daleku domovinu izazivalo je
poremeaje spavanja, anoreksiju, pogoranje opteg
stanja uz smanjenu otpornost na klimatske i higijen-
ske uslove i na infekcije.
Smrt se smatrala neizbenim ishodom ukoliko voj-
nik nije bio brzo vraen kui.
Opisi nostalgije su se periodino ponavljali i u slua-
ju doseljenika u kolonijama ili vojnika u periodu
oruanog sukoba, ratnih zarobljenika (psihoza og-
raenih bodljikavom icom), kao i mladih seljani-
ca koje su se zaposlile u gradu i koje su poinile na
izgled nemotivisane zloine.
Ovo psihopatoloko stanje, iji intenzitet moe da
dovede do prave slike melanholije*, moe da nesta-
ne kad se otkloni uzrok koji ga je izazvao: povratak
u zaviaj esto leci nostalgiju.
V. Kajar i A. Lo
NOZOFOBIJA
od gr. nosos, bolest i phobos, strah
Opsesivan srah od neke odreene bolesti koja je
teka i koju sam pacijent pominje: sifilis, tuberkulo-
430
za, zarazne bolesti, rak, koronarna bolest. Takva
osoba strepi da nee biti shvaena ozbiljno ni leena
na vreme i da e, dakle, umreti.
Nozofobija moe biti simptom ozbiljne opsesivne
neuroze* ili hronine sumanutosti* sa hipohondri-
nom temom. Najee se javlja u blaim hipohondri-
jama* ili funkcionalnim poremeajima*. Jedan
poseban oblik, nozofobija odagnavanja zla baja-
njem [L. Miso (L. Michaux), 1967] pretvara medi-
cinski pregled u in umilostivljenja i otklanjanja zle
sudbine.
Broj i znaaj nozofobija raste u zavisnosti od nivoa
medicinske obavetenosti u datoj drutveno-kultur-
noj sredini.
Dijagnoza nozofobije mora da navede na oprez pri
preduzimanju instrumentalnih ispitivanja ili hirur-
kih zahvata: uvek je mogue da doe do revandika-
cije, pod izgovorom da se stanje pogoralo.
A. Poro i . Paskalis
NOZOLOGIJA U PSIHIJATRIJI v. Klasifikacija
mentalnih poremeaja
od gr. nosos, bolest i logos, rasprava, nauka
 o
OBJEKT
od lat. objectum, ono to se nalazi ispred, odakle stvar
koja deluje na ula
Objekt oznaava:
1) svaku stvar koja deluje na ula, svaku stvar koja
ima izvesno materijalno postojanje;
2) ono to je dato iskustvom nezavisno od duha
(odgovarajui pridev je objektivan);
3) sve to se pojavljuje u misli (objekt misli); bie ili
stvar koja je uzrok, motiv, predmet nekog oseanja
(objekt saaljenja, udnje, mrnje); ono prema emu
su usmerene elje (objekt mojih elja).
U psihoanalizi nalazimo ova tri osnovna znaenja,
naroito tree: objekt moje ljubavi, moje mrnje.
Objekt tada oznaava i osobu i neivu stvar. Ali
objekt se naroito upotrebljava u specifinom
znaenju koje je vezano za pojam pulzije: objekt je
ono u emu i pomou ega pulzija moe ostvariti
svoj cilj (S. Frojd).
Objekt je najpromenljiviji inilac u zadovoljenju pul-
zije, jer on za nju nije izvorno vezan, ve samo
predstavlja aktualizovano sredstvo koje treba da
omogui zadovoljenje. Priroda objekta vezana je za
prolost svake linosti, naroito za detinjstvo i onto-
genezu pulzije. Svaki pulzivni stadijum odlikuje se
svojevrsnim tipom objekta. Tako je genitalna pulzija
usmerena na objekt ljubavi, totalni objekt, dok se
razne parcijalne pulzije vezuju za jednu ili vie oso-
benosti nekog objekta. Taj parcijalni objekt vezan
je za erogenu zonu u kojoj deluje pregenitalna parci-
jalna pulzija, i predstavlja sredstvo pomou koga ta
zona prima svoje uzbuenje/zadovoljenje. Objekt
oralne pulzije je majina dojka, u analnom stadi-
jumu izmet, itd. Nain usklaivanja pulzije i nje-
nog objekta odreuje objektni odnos, termin koji
se esto upotrebljava ali u razliitim znaenjima.
Tako za Buvea (Bouvet), termin objektni odnos
pre oznaava deskriptivni nivo razliitih naina us-
klaivanja meusobnih odnosa, dok za mnoge dru-
ge psihoanalitiare, objekt i afekt koji se za njega
vezuje predstavljaju nedeljivu celinu, neku vrstu os-
novne jedinice od koje bie polazi u stvaranju razli-
itih fantazmatskih scenarija. S druge strane, in
biranja neke osobe, nekog tipa linosti, nekog po-
sebnog parcijalnog objekta, naziva se izbor objek-
ta. Objekt na koji pada taj izbor moe biti stvaran
ili fantazmatski, izvan subjekta ili unutar njega,
intrapsihiki, i tako odreuje itav niz objekata:
stvarni objekt, fantazmatski objekt, unutranji ob-
jekt, spoljanji objekt, itd...
Mnogi autori su opisali specifine objekte: dobar
objekt/lo objekt [M. Klajn (Klein)]; prelazni objekt
[D. V. Vinikot (D. W. Winnicott)]; objekt (d) [.
Lakan (J. Lacan)].
M. Klajn razlikuje dva tipa parcijalnog objekta, koji
se sutinski razlikuju od totalnog objekta kako ga je
definisao S. Frojd, u tom smislu to je u pitanju
ista fantazmatska konstrukcija: dobar objekt za
koji se vezuje libidna pulzija (pulzija ivota) i me-
hanizam introjekcije; lo objekt za koji se vezuje
agresivna pulzija (pulzija smrti) i mehanizam pro-
jekcije.
Prelazni objekt (D. V. Vinikot) je onaj objekt koji
bira beba, naroito pri uspavljivanju: deo pokrivaa,
pliani meda, ubrus koji sisa. To je prvo detetovo
posedovanje ne-Ja pomou koga se stvara iluzija o
svemoi; korienje prelaznog objekta prethodi us-
postavljanju objektnih odnosa u pravom smislu.
Autistiki objekt je opisao F. Tastin (F. Tustin):
to su rastavljene lutke, delovi raznih predmeta (to-
kovi, ice...) koje autistino dete naroito voli.
Autistiki objekt je u potpunosti ukljuen u dete-
tovo Ja i ima ulogu da ukine svaku granicu izmeu
Ja i ne-Ja.
OBLOGE
Objekt (d) (objekt malo d) je pojam koji je predloio
. Lakan: objekt (d) simbolie korenitu razliku iz-
meu slike u ogledalu i virtuelne slike i oznaava
odliku te razlike. U analizi, on se doivljava kao
unutranji objekt analitiara, kao izgubljeni objekt
sa kojim se suoavaju strahovi i elje analizanta.
Sa genetikog stanovita, pojam permanentnosti ob-
jekta oznaava trenutak kada subjekt moe da do-
spe do unutranjeg objekta, bilo da je u pitanju
kognitivna predstava o tom objektu (stadijum per-
manentnosti objekta u pjaeovskom smislu: 8-10
meseci) ili intrapsihiki disponibilitet dobre slike
nekog stabilnog i sigurnog unutranjeg objekta [Ma-
lerov (M. Malher) stadijum permanentnosti libidnog
objekta, oko dve i po godine].
D. Mar seli
OBLOGE
Hladne obloge su sredstvo koje se odavno koristi u
medicini u leenju jakih hipertenzija ili stanja agita-
cije, na sasvim empiriki nain: kontencija oblaga-
njem, sedacija hladnoom. U Francuskoj ih je pono-
vo poeo primenjivati Vudberi (Woodbury) 1966.
Kodifikovane u terapijske svrhe u psihijatriji, oblo-
ge su danas ponovo dobile u znaaju posle nekih
teorijskih razrada koje se odnose na restrukturaciju
tela i pridaju vanost telesnim terapijama, priznajui
institucionalnu ulogu praktiarima specijalizovanim
u tom domenu, kineziterapeutima i psihoreedukato-
rima. U izvesnom pogledu bliska tehnikama nege*,
primena obloga se oslanja na situaciju masivne reg-
resije koju medijatizuje telesni pristup, a koja izisku-
je dinaminu integraciju u psihoterapijski odnos
institucionalnog tipa.
Tehnika U tihoj prostoriji, na krevet se prostru
toplo vuneno ebe, suv arav, vlaan arav, dva
velika vlana pekira, etiri mala vlana pekira.
arav i pekiri moraju biti hladni i vlani, ali
dobro isceeni. Stavljanje obloga vre najmanje dve
osobe, veoma brzo, tako da bolesnika zahvati hlad-
noa, i eventualno ga trljaju preko pokrivaa. Oblo-
ge moraju biti dobro stegnute, dobro zatvorene oko
vrata, etiri mala pekira se stavljaju oko udova, po
jedan veliki oko ruku i grudnog koa i oko nogu i
karlice. Zatim se elo telo pokriva prvo vlanim, a
zatim suvim aravom i ebetom. Obloge treba dr-
ati otprilike jedan sat, a za to vreme osoblje koje
neguje bolesnika sedi uz njega. Po isteku vremena
odreenog za obloge, to se unapred najavljuje,
vlani aravi se brzo uklanjaju, bolesnik ostaje
uvijen u ebe, uz frikcije i davanje toplog napitka.
Uestalost stavljanja obloga je razliita, najee je
to jedanput na dan, uz jedan do dva dana pauze
nedeljno. Ukupan broj obloga (15 do 40 u proeku)
isto tako moe biti veoma razliit i zavisi od nepos-
rednog toka bolesti.
Tok Pored ovih isto tehnikih i sasvim utvrenih
elemenata, primena obloga podrazumeva i uee i
angaovanje medicinske ekipe kako bi se obezbedila
432
raspoloivost medicinskih tehniara, stabilnost tera-
pijskog odnosa, a naroito mogunost da se, u
okviru institucije, kura odvija tako da iznese na
videlo neke, makar i hipotetine, elemente razume-
vanja pacijenta.
Tok ovih seansi veoma je razliit, zavisno do slua-
ja. Ipak se mogu izdvojiti neke orijentacione take.
Telesne manifestacije, a naroito ok izazvan hlad-
noom, ponekad izbijaju u prvi plan i izazivaju
strepnju koja kod pacijenata i medicinskog osoblja
budi fantazme smrti: usporeno disanje, mumificira-
ni izgled bolesnika, utanje... Zato je neophodno
da prisustvo medicinske ekipe, kao i verbalni kon-
takt s pacijentom, ili telesna nega deluju umirujue.
Moguni su i paradoksalni efekti u periodu zagreva-
nja; relativna ugodnost teko se podnosi, a jo vie
je anksiogena u fantazmatskom registru gubljenja
telesnih granica. U nekim sluajevima, telesni doiv-
ljaji su u drugom planu i izazivaju kod pacijenta
izvesnu neosetljivost na hladnou ili zagrevanje. Ne-
ki incidenti mogu poremetiti tok seansi: uklanjanje
obloga, pijenje, mokrenje, puenje. Treba ih tumai-
ti u zavisnosti od sluaja, trenutka i relacijskog
konteksta. Isti je sluaj i ako pacijent zaspi u toku
seanse. To moe biti beanje, izraz opozicije ili
regresija u neki posebno umirujui ambijent. to se
tie verbalnog izraza agresivnosti, i njega treba
smestiti u specifini kontekst primene obloga koja
pacijenta poteuje prelaska na in, titei i njega
i one koji ga neguju od njegovih agresivnih fan-
tazama.
Tako, zahvaljujui jednostavnoj telesnoj tehnici, os-
loboenoj somatskih rizika, obloge potpomau us-
postavljanje terapeutskog odnosa u kome su u pr-
vom planu regresija, brina nega i kontrolisano
izbijanje fantazama.
Indikacije Glavnu indikaciju za korienje obloga
predstavljaju shizofrenije u oblicima koji se odlikuju
autistikim povlaenjem u sebe, veoma niskim nivo-
om energije i zahteva ili potpunim raspadom verbal-
nog odnosa.
Obloge ni u kom sluaju ne mogu same po sebi
predstavljati terapiju, ali mogu omoguiti da se
psihotina linost mobilie i da se prebrodi odreeni
evolutivni momenat u nekoj posebno zakoenoj si-
tuaciji.
L. Geral i M. irar
OBNUBILACIJA SVESTI
oda lat. obnubilare, naoblaiti (nubes, oblak)
Lak ili umeren poremeaj svesti, iji se intenzitet
esto i brzo menja i koji se ispoljava poremeajima
mentalne sinteze, orijentacije i pamenja (fiksiranje i
evociranje).
Obnubilacija predstavlja, dakle, umereni oblik sta-
nja konfuzije. Ovaj termin se naroito upotrebljava
u neurologiji i traumatologiji i izraava intermedi-
jarno stanje izmeu normalne svesti i kome. Obnu-
433
bilacija je esto povezana sa pojmom slobodnog
intervala, a u traumatologiji glave, njena semioloka
vrednost jednaka je vrednosti lake kome.
M. Plena
ODBIJANJE
Ovaj irok pojam obuhvata sve normalne i patolo-
ke, svesne i nesvesne reakcije koje tee da iskljue iz
svesti odreene situacije, predstave, postupke, sea-
nja, pojave. Oblici odbijanja jesu potiskivanje*, po-
ricanje, izbegavanje* (fobino* iskljuivanje anksio-
genih situacija).
Posebni oblici odbijanja kod psihotiara jesu negati-
vizam*, sistematsko oponiranje (opozicija*), neki
vidovi disimulacije*.
Psihoza se, po Bariku (Baruk), moe simbolino
tumaiti kao sindrom odbijanja realnosti.
Izbegavanje kole u najblaem vidu ispoljava se
nedostatkom elje za uenjem, sporim izvravanjem
obaveza, nezainteresovanou. Najozbiljniji oblik je
sistematsko beanje s nastave, to okolina esto jo
preuveliava. Ovo odbijanje ukazuje na postojanje
razliitih psihopatolokih elemenata: fobija, histeri-
nog* ponaanja, reakcija oponiranja, ali i na prikri-
vene motorne poremeaje (disleksija*) koji oteava-
ju adaptaciju deteta na kolsku sredinu.
Odbijanje hrane* upuuje na mentalnu anoreksiju* i
njena razliita znaenja.
V. Kajar i A. Lo
Red. V. P. i N. C.
ODBIJANJE HRANE
Odbijanje hrane, netano nazvano sitiofobijom*,
esto je simptom u psihopatologiji. Treba ga razli-
kovati od anoreksije*, koja predstavlja fizioloki
poremeaj gubitka apetita: razlikuje se od trajka
glau, voljnog stava koji ljudi svesno zauzimaju u
cilju javnog protesta; takav stav kod zatvorenika
dovodi psihijatra u teku deontoloku situaciju izbo-
ra izmeu potovanja prava zatvorenika i dunosti
da sauva njegovo zdravlje.
Odbijanje hrane odraava razliite mehanizme, u
zavisnosti od patolokog stanja.
U mentalnoj anoreksiji* koja se uglavnom javlja kod
devojaka, smanjenje ishrane, bar u poetku, nije
propraeno pravom anoreksijom i oseaj gladi posto-
ji. Odbijanje hrane je oigledno voljno, iako to paci-
jentkinja prikriva svojim ponaanjem i objanjava ga
razliitim izgovorima: navodi estetske razloge, tegobe
s varenjem. Odbijanje hrane u mentalnoj anoreksiji
uslovljeno je pravom anksioznou* u vezi s ishra-
nom; na smanjeno uzimanje hrane utie ponaanje
porodice i ono ima znaajne emocionalne konotacije.
U melanholiji*, odbijanje hrane ponekad odgovara
suicidu*. Najee odraava abuliju* i iscrpljenost
bolesnika. esto je uzrokovano sumanutim* ideja-
ma propasti ili nedostojnosti (bolesnik veruje da
nee moi da plati hranu ili da je ne zasluuje).
ODGOVORNOST
Odbijanje je skoro uvek potpuno: podrazumeva i
razne oblike i vrste hrane ak i pie.
U toku nekih sistematizovanih sumanutosti* proga-
njanja*, bolesnik prestaje da se hrani zato to je
ubeen da pokuavaju da ga otruju. Ovo odbijanje
je obino delimino, poto neke namirnice bolesniku
deluju sigurno: mleko ili ulje (u severnoj Africi)
smatraju se protivotrovima, jaje je zatieno ljus-
kom, banane korom, itd.
Odbijanje hrane moe predstavljati i manifestaciju
negativizma*; to je sluaj u shizofreniji (naroito
katatonoj*), u izvesnim akutnim maninim* stanji-
ma, u stanjima konfuzije*, u demenciji*, itd.
U akutnim paranoidnim reakcijama (bouffees deli-
rcmtes*), nekim paranoidnim* shizofrenijama ili
hroninim halucinatornim psihozama*, odbijanje
hrane odgovara sumanutim idejama trovanja*, as-
ketizma ili halucinacijama.
Restrikcija hrane sree se i u vezi s visoko izraenim
misticizmom* (pokajanje), u hipohondriji* (nemo-
gunost varenja hrane), idejama uticaja* (bolesniku
je nareeno da ne jede), i izraenoj opsesivnosti*
(strah od zaraze, prljavtine).
Leenje
Na odbijanje hrane najbolje deluju kauzalne terapi-
je, kao i institucionalno leenje koje podrazumeva
upornost i strpljivo ubeivanje od strane bolnikog
osoblja. U razvijenim i kahetinim formama mental-
ne anoreksije, u zavisnosti od stepena biolokih
poremeaja, u toku prvih dana bolnikog leenja
treba primeniti reanimaciju i parenteralnu ishranu.
U sluajevima anoreksije u devojaka, im proe
urgentno stanje, ponovni poetak uzimanja hrane
obino se postie strogim merama izolacije. Da bi se
otklonilo uporno oponiranje* (u melanholiji, kata-
toniji, bouffee delirante, procesnoj fazi hronine su-
manutosti), indikovana je primena nekoliko seansi
elektronarkoza.
Insulin u malim dozama (vodeni ok) dobro delu-
je na podsticanje apetita.
A. Lo i V. Kajar
Red. V. P. i N. C.
ODGOVORI U STRANU v. Apsurdno i Ganze-
rov sindrom
ODGOVORNOST
Pojam odgovornosti upuuje na posledice obavezi-
vanja (eventualno recipronog) koje nas vezuje za
neki autoritet. Podrazumeva razliita znaenja, te
stoga moe imati i razliite forme u zavisnosti od
prirode tog autoriteta.
Odgovornost se moe razmatrati s take gledita
morala (verskog, metafizikog, drutvenog) ili za-
kona, odnosno moe biti odreena zakonom, mada
se ti razliiti aspekti ne moraju nuno poduda-
rati.
ODGOVORNOST
Odgovornost je ipak protivtea slobodnom izboru.
Moe se odnositi na pojedinca, grupu ili ak na
drutvo u celini.
Zajedno s pojmovima prestupa, krivice i odtete,
predstavlja osnovnu vrednost u veini kulturnih sis-
tema, iji se znaaj na razliitim nivoima sazrevanja
i psihike ravnotee linosti, odnosno pedagogije i
psihoterapije, ne moe zanemariti. Mi emo se u
ovom lanku ograniiti na medicinsko-pravni aspekt
problema odgovornosti.
I. KRIVINA ODGOVORNOST
U Francuskoj, od stupanja na snagu novog Kri-
vinog zakona iz 1958. i njegovog zvaninog ko-
mentara, psihijatar-vetak nije obavezan da zauzme
bilo kakav formalni stav o pitanju krivine odgo-
vornosti.
Meutim, ovaj se problem nije mogao resiti pukim
ukidanjem formulacija o odnosu vetaka prema ve-
taenim licima. Tako da psihijatri toga doba ne
mogu zanemariti, osim ako ne ele da se odreknu
svoje nauke i svoje drutvene uloge, ovo pitanje
kojim se bavilo nekoliko generacija njihovih pre-
thodnika, koje je podstaklo tolike radove iji je
uticaj i danas vidljiv i u kojima su sadrana reenja
koja se ve primenjuju u nekim susednim evropskim
zemljama. Sam princip krivinog kanjavanja pret-
postavlja izvesnu slobodu u ponaanju svakog poje-
dinca. Zakonske obaveze i zabrane imaju za cilj da
subjektima ogranie izbor reenja za delovanje u
odreenoj situaciji. Ali one ne uzimaju u obzir samo
posledice odreenih postupaka ve i namere subjek-
ta u datoj situaciji. Tako se homicid* moe smatrati
ubistvom ili posledicom nanoenja telesnih po-
vreda koje su dovele do smrti.
Odgovornost nije definisana zakonom, osim posred-
no, navoenjem uslova pod kojima nema odgovor-
nosti. Prema lanu 64 Krivinog zakonika iz 1811,
nije u pitanju ni zloin ni prestup ako je prestupnik u
trenutku izvrenja ina bio u stanju demencije* ili ako
je na to bio primoran silom kojoj nije mogao da se
suprotstavi.
Demencija, dakle, po zakonu, iskljuuje prestupni-
ku nameru koja, zajedno s materijalnim injenica-
ma, odlikuje odgovornost ili je barem odreuje.
Na ovim se osnovnim podacima zasniva psihijatrij-
sko ispitivanje delinkvenata i zloinaca. Vetak tre-
ba da utvrdi da li, u trenutku izvrenja ina, okriv-
ljeni jeste ili nije bio psihiki uraunljiv. Ovi ter-
mini, koji su namerno neodreeni, treba da mu
omogue sudiji da obrazloi stepen odgovornosti
okrivljenog.
Pojam odgovornosti namerno je naveden u tekstu
odluke o postavljenju vetaka, u kojoj se od njega
trai (Cirkularno pismo Chaumie, 1905) da kae da
li je prestupnik bio u stanju demencije u trenutku
izvrenja ina ili su ispitivanjem utvreni psihiki
poremeaji usled kojih bi njegova odgovornost bila
umanjena i u kojoj meri.
434
Demenciju* treba shvatiti u veoma irokom znae-
nju kao gubitak sposobnosti rasuivanja po Za-
konu iz 1838 odnosno u praksi kao izuzetno
teak psihiki poremeaj kojim se najee opravda-
va prisilna hospitalizacija* [Dedije Anglad (Dedi-
eu Anglade)]. U ovom smislu, demencija ne-
sumnjivo podrazumeva stanja globalnog hroninog
psihikog poputanja (duboku zaostalost*, demenci-
ju* u medicinskom smislu), kao i akutne psihike
reakcije (konfuzivne* psihoze s uobiajenim pro-
pratnim manifestacijama: komicijalnim* krizama,
oneirizmom*, itd.). Svakako obuhvata i hronine
sumanutosti*, maniju*, melanholiju* i shizofreniju*,
jednom reju, sve psihoze* u kojima je rasuivanje
vidno poremeeno velikim i oiglednim promenama
apercepcije i asocijacije ideja.
U veini sluajeva, u ovakvim stanjima, sam in je
pravi simptom bolesti [Vere (Verger)].
Pojam demencije u pravnom smislu ne moe se s
tolikom sigurnou primeniti na druge patoloke
situacije, bilo zato to je stepen oteenja intelektu-
alnih sposobnosti mali (laka debilnost*), ili to
psihoza nije u vezi s uzrokom poinjenog prestupa,
ili to su poremeaji isto emocionalni (stanja pasi-
je*, karakterni poremeaji ili neuravnoteenost*).
U ovim razliitim sluajevima treba ispitati kako
slobodu odluivanja subjekta, tako i njegovo poi-
manje ili svest o deliktnoj prirodi njegovog postupka.
U sluaju da se poinjeni prestup moe pripisati
impulzivnoj radnji i da je poinilac svestan njegove
nedolinosti, treba utvrditi stepen otpora koji je
subjekat bio u stanju da prui zahtevima koji su
teili da inhibiraju njegovu slobodu odluivanja.
Opsesivna stanja* retko dovode do delinkvencije;
negativni impuls je, paradoksalno, suprotan svesnoj
linosti subjekta i moe se u neku ruku ispoljiti
samo sluajno.
Najzad, neuropata e se obino obratiti za pomo
lekaru, za razliku od nagonski izopaenih osoba
(perverzije*).
Debilnim* osobama u veoj ili manjoj meri nedosta-
je jasna predstava o deliktnoj prirodi njihovog po-
stupka. Skala moralnih vrednosti prema kojoj nor-
malan ovek procenjuje svoje postupke kod njih je
poremeena. Ako takav pacijent poini silovanje,
bie svestan toga da je nainio prestup, ali ne i toga
da je postao zloinac, poto nije oduzeo ivot svojoj
rtvi. Zbog ovog nerazlikovanja nijansi, debili su
najee prestupnici pred zakonom o vojnoj obavezi
i administrativnim merama. Tako se, pratei neoset-
no pomeranje granica stanja demencije, i sam
pojam odgovornosti razliito procenjuje. Kasnije
je u zakonodavstvu, izmeu oslobaanja od odgo-
vornosti po lanu 64 KZ i pune i potpune odgovor-
nosti lica koja ne pokazuju znake znatnijeg psihi-
kog poremeaja, priznata kategorija olakavajuih
okolnosti okrivljenima za koje se smatra da je
njihovo psihopatoloko stanje imalo uticaja na iz-
vrenje njihovog prestupa.
435
Ova pravna odredba, teorijski logina, bila je veoma
kritikovana. Maksvel (Maxwell) je smatra mon-
struoznom s praktine strane. Za neke autore, ona
predstavlja dvostruki apsurd i dvostruku greku; s
jedne strane, osuuje osobu koja nije psihiki nor-
malna na poniavajuu kaznu a s druge strane,
prilagoava stepen te kazne i to u obrnutoj srazmeri
prema stepenu pacijentove inhibicije. Na ovaj na-
in, sve u svemu, loe se deli pravda [. Bale (G.
Ballet)]. Videemo malo dalje koje su mogunosti da
se ova dilema u velikom broju sluajeva izbegne.
Da bi u nekom odreenom sluaju delinkvent bio
osloboen odgovornosti ili da bi mu ta odgovornost
bila umanjena, nije dovoljno samo da se konstatuje
postojanje nekog psihikog poremeaja (konstituci-
onalnog poremeaja, periodine psihoze*, obinog
neurotskog* stanja, itd.). Treba da postoji i direktna
veza psihikog poremeaja i poinjenog dela.
Ne moe se boleu pravdati obina kraa* iz koris-
toljublja koju poini epileptiar* van paroksistikog
stanja niti pokuaji trovanja koje poini histerini*
pacijent kada eli da se domogne nasledstva.
Ima najzad i onih sluajeva gde patoloko stanje,
iako je uticalo na izvrenje prestupa, ne moe pred-
stavljati izgovor, u smislu da je i ono moglo biti
voljno izazvano. Tako je s pijanstvom*, koje je i
samo kanjivo, ako se sa sigurnou utvrdi i ako je
uzrok izgreda na javnom mestu. Uostalom, est je
sluaj da, u toku napada, kontrola nije potpuno
inhibirana.
U vezi s prekrajima koje poine toksikomani* u
stanju zavisnosti (kraa, zloupotreba poverenja),
teko je doneti odluku o umanjivanju odgovornosti
pozivajui se na stanje zavisnosti, poto je ono
uzrokovano vetakim navikama pacijenta.
Treba dodati i to da je temibilnost* prestupnika
jedan od inilaca o kojima treba voditi rauna pri
donoenju odluke o umanjivanju odgovornosti. Ako
kanjavanje moe da doprinese poboljanju psihi-
kog stanja, ako moe debilnoj osobi da ukae na
ozbiljnost poinjenog prekraja ili perverznoj* osobi
na nedolinost njenog ponaanja, onda je ono pravi
nain zatite, iji znaaj vetak, kao lekar i zdrav- zatitne ili vaspitno-popravne mere smatra odgova-
stveni radnik, mora da ima u vidu. Ako, naprotiv,
kazna ne moe pozitivno da deluje na delinkventno
lice, vetak treba da izbegava donoenje takvog
zakljuka koji bi samo predstavljao podsticaj za
ponavljanje prestupa.
Miljenje vetaka odnosi se u tom sluaju na mogu-
nosti primene terapije. Ako poboljanju stanja paci-
jenta mogu da doprinesu efektivne mere leenja,
treba ga smestiti u neku psihijatrijsku ustanovu.
Ako mu nikakvo leenje ne moe pomoi da se
popravi, bolje je prepustiti sudu da primeni kaznene
mere koje su ustanovljene da bi se drutvo zatitilo
od zloinaki nastrojenih subjekata.
Eto na koji nain, prema dananjim shvatanjima,
treba procenjivati odgovornost veine izvrilaca kri-
vinih dela u povratu. Nije uvek bilo ovako: Lom-
ODGOVORNOST
brozo (Lombroso) i italijanska kola smatrali su da
su kriminalci obino degenerisane* linosti, onako
kako ih je definisao Manjan (Magnan), i da uglav-
nom imaju karakteristine fizike nedostatke i po-
sebnu psihiku konstituciju (odsustvo saaljenja i
potovanja prema drugima, zlonamernu impulziv-
nost, socijalnu neprilagoenost). Ove bi roene
kriminalce trebalo, dakle, smatrati neodgovornim.
Francuska kriminoloka kola [Lakasanj (Lacassag-
ne), Tard (Tarde)] na njih gleda pre svega kao na
plod bolesti drutva koji je sazreo na ve priprem-
ljenom tlu. Po miljenju ovih autora, jedno drutvo
ima zloince kakve zasluuje. A potedeti takve
subjekte od kaznenih mera koje su za njih i donese-
ne, znailo bi izneveriti duh zakona u ime jedne
nedovoljno proverene i pri tom nemone nauke.
Prema novom francuskom KZ, problem krivine
odgovornosti, ovako kako je izloen, nije vie u
domenu vetaka koji vie ak ni ne postavlja dijag-
nozu demencije, ve je ta dunost prenesena na
sudsko vee. Ako njegovi lanovi nisu dobri pozna-
vaoci psihijatrije, potrebno je da vetak (psihijatrij-
ska ekspertiza*), odgovarajui na postavljena pita-
nja, pokae po emu je neko lice psihiki bolesnik ili
je opasno, zbog ega ga treba leiti ili primeniti
vaspitne ili kaznene mere.
Moe se zahtevati i ispitivanje linosti koje moe
da zameni ili dopuni izvetaj psihijatrijske ekspertize.
Kada sud dobije potpuni medicinski i psiholoki
dosje, odluue o merama koje treba preduzeti pre-
ma optuenom; a poto izgleda da je te mere neop-
hodno prilagoditi svakom pojedinanom sluaju,
one e biti od prave koristi tek kad budu obezbedeni
materijalni uslovi (razliite specijalizovane ustanove,
kvalifikovano osoblje, metode i pravilnici) koji su
neophodni da bi se ova mrtva slova na papiru zaista
i oivela u praksi.
Kad je re o maloletnicima, pojam odgovornosti
(koji je odnedavno zamenjen pojmom uraunljivosti
posle donoenja Zakona od 24. maja 1951. vie nije
sporan. Vetak samo treba, posle psihijatrijskog ili
medicinsko-psiholokog izvetaja, da navede koje
rajuim.
II. GRAANSKA ODGOVORNOST
Drugi vid odgovornosti jeste graanska odgovornost
iji se pravni osnov sastoji u obavezi da se nadokna-
di teta nainjena drugome prema lanu 1382, 1383 i
1384 Graanskog zakonika. Graanska odgovor-
nost razlikuje se od krivine odgovornosti.
Ovo je dugo vremena predstavljalo izvor nereivih
tekoa i sukoba miljenja. rtva dementne osobe
nije mogla da dobije protiv nje parnicu ako bi se
donela odluka da lan 64 KZ pravno uklanja posle-
dice postupka zajedno sa samim postupkom. Ona
je, naprotiv, mogla da dobije odtetu ako bi se uzelo
u obzir da Graanski zakonik ne predvia izuzima-
nje demencije.
OKUPACIONA TERAPIJA
Zakonom od 3. januara 1968* otklonjene su ove
dvosmislenosti (novi lan 489-2 graanskog zakoni-
ka): Ako je neko lice sa psihikim poremeajem
nanelo tetu drugom licu, nije time osloboeno oba-
veze obeteenja.
Sa sasvim drugaije take gledita, zadatak vetaka predlau bolesnicima u terapijske svrhe. On je za
nije samo da proceni psihiko stanje poinioca ne-
kog zloina ili tete nego esto i da odredi koliku je
psihiku tetu pretrpelo neko lice koje je bilo rtva
svesne agresije ili neke nezgode koja, u uslovima
odreenim zakonom, povlai graansku odgovor-
nost fizikog ili pravnog lica (prilikom nezgode na
radu, u javnom saobraaju, u toku sluenja vojnog
roka, itd.). O ovom posebnom vidu odgovornosti,
re je na drugom mestu (Psihijatrijska ekspertiza u
graanskom zakonodavstvu*).
III. MEDICINSKA ODGOVORNOST
Izgleda da razvoj savremenog drutva dovodi do sve
vee potrebe za utvrivanjem odgovornosti, to ko-
risnika medicinske pomoi i one koji imaju pravo na
nju navodi da sve ee pozivaju lekare na sud, u
sluajevima kada terapija nije bila uspena ili se
dogodila neka nezgoda koja je pacijentu nanela
fiziku ili moralnu tetu.
Tako je otvoreno novo poglavlje o medicinskoj
odgovornosti, koja se moe razmatrati na zahtev
tuitelja, bilo pred graanskim, bilo pred krivinim
sudom (l. 319 KZ). Ovde emo razmotriti samo
osnovne mogunosti koje se odnose na psihijatra.
Lekaru u svojstvu specijaliste moe se zameriti zbog
odluke o hospitalizaciji* za koju se smatra da je
donesena proizvoljno, zatim zbog pogrene terapij-
ske indikacije, povrede pri primeni elektrokonvul-
zivne terapije*, zbog samoubistva*, kao i preterane
uzdranosti i preestog pozivanja na lan 63 KZ,
zbog pogrene dijagnoze ili ak nepristanka pacijen-
ta na leenje (ali kako je i u kojoj meri validna
odluka duevnog bolesnika, bilo da jeste ili nije
proglaen poslovno nesposobnim?). Ovim krat-
kim popisom nisu iscrpljene sve mogunosti.
Lekar u svojstvu upravnika ili naelnika duevne
bolnice snosi jo sloeniju odgovornost.
On, s jedne strane, treba da potuje odredbe Zakona
od 30. juna 1838.* koje su u interesu hospitalizova-
nih bolesnika, poto, u protivnom, ovaj zakon pred-
via posebne kazne. S druge strane, on ima adminis-
trativne obaveze za koje snosi disciplinsku odgovor-
nost. Kao specijalista, on ima, kao i svi, odgovor-
nost prema optim pravnim zakonima.
Za psihijatra je uputno da paljivo prati pravne
odluke u vezi sa njegovom strukom, zatim promene
pravnih definicija pojmova greke, nehata, kao i
savremena nauna dostignua.
Red. V. P. i N. C. . Bardena
A. POROT et CH. BARDENAT, Psychiatrie medico-legale,
Pari, Maloine str. 224-235, 1959; A. HESNARD, Psycho-
logie du crime, Pari, Payot str. 74 sq., 1963.
436
OKUPACIONA TERAPIJA
od engl. ocupationnal, koji se odnosi na zanimanje ili
struku
Ovaj anglicizam oznaava skup aktivnosti koje se
terapijsku zajednicu autora sa engleskog jezikog
podruja ono to je ergoterapija* za francusku insti-
tucionalnu terapiju*. Priroda predloenih aktivnosti
je ista (zanatske, umetnike, sportske, itd.), ali im je
svrha razliita. Traeni cilj je uenje ponaanja koje
je nuno za dobru socijalnu adaptaciju. Ekspresivna
vrednost aktivnosti manje je vana od njihove uloge
u uspostavljanju meusobnih odnosa koji omogua-
vaju tu adaptaciju; to je vie socioterapija* nego
psihoterapija. U terapijskoj zajednici, aktivnosti su
organizovane tako da ne samo da omoguavaju
bolesnicima da igraju odreene socijalne uloge ve
na njih vre i pritisak koji ih podstie da te uloge
prihvate kako bi se to bolje ukljuili u grupu.
Okupaciona terapija nije predviena za bolniku
instituciju, ve predstavlja jedan od elemenata van-
bolnikog leenja u dnevnoj bolnici ili u specijalizo-
vanim institucijama. Ona je u osnovi institucija za
readaptaciju ili, da upotrebimo termin francuskog
porekla ali u novom smislu koji on ima u engleskom
jeziku, za rehabilitaciju. Predloena profesionalna
aktivnost, ma kakva ona bila (najee je u pitanju
proizvodna delatnost koja je u skladu sa obelejima
naeg drutva), ima za cilj da rehabilituje bolesnika,
da mu vrati socijalni status radnika koji je on zbog
bolesti izgubio. Taj rad je terapeutski jer obezbeuje
ulogu koju drugi priznaju.
Okupaciona terapija dobila je poseban znaaj otka-
ko se razvila hemoterapija. Hemoterapija (naroito
produene neuroleptike kure u hroninim psihoza-
ma, dovodi do simptomatskog poboljanja, ali to
poboljanje esto prati izrazita pasivnost, ili u naj-
manju ruku nesposobnost da se nastavi sa ranijim
profesionalnim aktivnostima, a bolesnik koji je kli-
niki izleen postaje socijalni invalid. Stoga se pred-
laganje bolesnicima sredstava za borbu protiv te
invalidnosti pojavljuje kao bitna komponenta u te-
rapeutskoj strategiji.
. Garabe
L. LINN. Occupational Therapy and other therapeutic activi-
ties. in H. KAPLAN, A. FREEDMAN, B. SADDOCK, Com-
prehemive text book of Psychiatry III, Baltimore, VVilliams
et Wikins, 1980.
OLIGOFRENIJE
od gr. oligos, malo i phren, um
Tako se esto nazivaju stanja koja se odlikuju
trajnom i bar delimino ireverzibilnom intelektu-
alnom insuficijencijom i koja su opisana i pod
nazivom mentalna debilnost* ili intelektualna za-
ostalost*.
437
Vie no ijedan drugi, ovaj nozografski okvir pruio
je pogodno tle za sukob organicistikih (kongenital-
na organska debilnost vezana za patologiju mozga) i
psihogenetikih ili sociogenetikih teorija koje se
bave poremeajima razvitka linosti u celini.
Ako stepen deficijencije nesumnjivo donekle uslov-
ljava prognozu, ini se da je isto tako vano posmat-
rati patologiju funkcionisanja u njenom razvoju i
njenoj organizaciji (strukturi) kako bi se oligofrena
osoba shvatila, pa ak i leila.
I. ETIOLOGIJA
Mnogobrojni faktori mogu dovesti od neke intelek-
tualne deficijencije.
Ipak treba traiti organsku etiologiju kada je u
pitanju rano otkriven zastoj u mentalnom razvoju
kako bi se prepoznale one encefalopatije koje se
mogu medicinski leiti, one koje e omoguiti da se
roditeljima da savet genetiara ili one iji se evolu-
tivni karakter mora prepoznati kako bi se odredio
odgovarajui nadzor.
Izvan ovih sluajeva, utvrivanje prenatalne, perina-
talne ili postnatalne encefalopatije* pre svega po-
stavlja medicinski problem njene prevencije. U jed-
nom od oko pet sluajeva ne moe se utvrditi nikak-
va organska etiologija.
Ne treba da zbog otkrivanja organske etiologije
zanemarimo ispitivanje razvoja linosti deteta i nje-
govog mesta u porodici ili da deficitarnu organizaci-
ju tumaimo biologijom. Ipak, teina encefalopat-
skog oteenja, tekoe u psiholokom ispitivanju te S druge strane, test uporeuje performanse normal-
zaostale, esto viestruko hendikepirane dece, suo-
avanje roditeljskih fantazama sa tako katastrofal-
nom i bolnom realnou, sve to iziskuje opreznost i
tesnu saradnju multidisciplinarnih terapeuta i zauzi-
manje nepretencioznog teorijskog stava.
Nasuprot tome, neki intelektualni deficiti su steeni
u zavisnosti od velikih i ranih karencija vezanih za
okolinu: deca odgajena u jaslicama, hospitalizam
[pic (Spitz)], afektivna karencija majke, nedostatak
vaspitnih ili kulturnih stimulacija.
Ali i kod dece odgajene u kontaktu sa majkom,
teki poremeaji objektnog odnosa dovode do defi-
citarne organizacije koja postavlja problem granica
izmeu dejih psihoza i mentalne zaostalosti [Lebo-
visi (Lebovici), Djatkin (Diatkine)] (psihoze sa defi-
citarnom ekspresijom).
Instrumentalni poremeaji u oblasti govora i psi-
homotorike, bez obzira na to da li su izazvani
nekim ulnim deficitom (sluh ili vid), isto tako
mogu imati za posledicu evolutivnu disharmoniju
koja kasnije moe dovesti do globalnog i trajnog
deficita.
Prema dananjim shvatanjima, u svakom posebnom
sluaju treba ispitati uslove u kojima dolazi do
defektnog umnog razvoja, nepovoljne uslove biolo-
kog ili sociolokog porekla, imajui u vidu da fakto-
ri tog razvoja zavise od elaboracije odnosa roditelji
deca.
OLIGOFRENIJE
Ovaj stav ima tu prednost to opisuje intelektualnu
insuficijenciju kao fenomen iji nastanak i struktura
zavise od faktora koji su svojstveni svakoj pojedi-
nanoj osobi. Mobilizacija jednog od faktora tera-
pijskom ili pedagokom intervencijom teorijski je
moguna i ak, po miljenju nekih autora, moe da
dovede do drugaije reorganizacije.
II. OLIGOFRENUA SA DUGO SVODILA NA PITA-
NJE INTELEKTUALNE INSUFICIJENCIJE
Merenje globalnog intelektualnog nivoa pomou
testova stvaralo je iluziju da se moe odrediti vea ili
manja intelektualna sposobnost neke osobe. U stva-
ri, termin koeficijent inteligencije daje povoda za
zabunu jer upuuje na odreeni mentalni uzrast
MU
IQ = xlOO
ZU
to jest na akvizicije prosene normalne dece odree-
nog uzrasta. S jedne strane, on daje samo indirektnu
procenu inteligencije na osnovu akvizicija koje je
ona omoguila do odreenog uzrasta i u odreenom
socijalno-kulturnom kontekstu. Uostalom, istorijski
posmatrano, Bine (Binet)-Simonova metrika skala
inteligencije (1905) imala je za cilj da se odrede
mogunosti adaptacije deteta pedagokim i socijal-
nim zahtevima kole za normalnu decu kako bi se
ono eventualno uputilo u pomona odeljenja koja
su se poela otvarati 1909. i u kojima je bila obezbe-
ena specijalna nastava.
ne i debilne dece kao da ona raspolau istim meha-
nizmima akvizicije, samo to su ti mehanizmi kod
debilne dece retardirani. Ova pogrena teorijska
koncepcija bila je izvor zablude: linost oligofrenog
deteta, njegovo intelektualno funkcionisanje, bili su
svedeni na broj. Bine-Simonov test je revidiran pa
su nastali testovi: Terman-Stanford, Terman Meril
(Merrill), NEMI. Njihov cilj je pre svega da omogu-
e da se odrede aktualne mogunosti deteta za
kolsku i socijalnu adaptaciju. Bebi-testovi [Gezel
(Gesell), Brine-Lezin (Brunet-Lezine), Borel-Mezo-
nijev (Borel-Maisanny) neverbalni test] pokazuju
stepen razvoja u oblasti motorike, govora, socijali-
zacije. Njihov znaaj, kod deteta mlaeg od tri
godine ili veoma hendikepiranog, jeste u uporednom
odreivanju odgovarajueg oteenog nivoa u sva-
kom od sektora razvoja [Salbre (Salbreux)]. Ali, ako
ovi testovi daju ranu indikaciju, njihova prognosti-
ka vrednost je mala. Pokazalo se da je QR (koefici-
jent razvoja) nepostojana injenica koja moe da
varira sa optim biolokim promenama kod deteta,
njegovim afektivnim razvojem, njegovim socio-kul-
turnim okruenjem. Kvalitativnu meru inteligencije
kod veeg deteta daje WISC koji odreuje perfor-
manse u razliitim (verbalnim ili neverbalnim) sek-
torima i moe odraavati disharmoniju, vezanu, na
primer, za neki instrumentalni poremeaj, ili homo-
genost harmonijske debilnosti*.
OLIGOFRENIJE
U dananje vreme, posle radova iz oblasti raz-
vojne psihologije [Pjae (Piaget), Inhelder], smatra
se da je intelektualna deficijencija nesposobnost za
sticanje znanja ali i za postupke akvizicije. Pjaeovi
testovi neposredno odreuju stadijum kognitivnog
razvoja subjekta. Ali i ovde se pretpostavlja da kod
mentalno zaostalog deteta postoji blokada na stup-
nju koji odgovara stupnju razvoja mlaeg normal-
nog deteta.
Pored intelektualne insuficijencije, neki autori opisu-
ju i jedan poseban stil mentalnog funkcionisanja:
Zazoova (Zazzo) heterohronija, Inhelderov genetski
viskozitet, Lurijina (Luria) oligofrenina inertnost,
mentalna rigidnost, itd.
III. PSIHOPATOLOGIJA
Eskirolov (Esquirol) organogenetski model zasniva
se na pretpostavci da neki neurobioloki nedostatak
direktno uslovljava simptomatski izraz zaostalosti ili
debilnosti. Psiholoko ispitivanje pomou skala ni-
voa tipa BS ukazuje na kvantitativni vid nedostatka
za koji se pretpostavlja da je organskog porekla. To
sasvim odgovara medicinskom modelu oligofrenije,
a zanemaruje klinike varijante koje su vezane za
organsko oteenje, ali i za prolost subjekta, za
porodinu i socijalnu sredinu koja uslovljava ispo-
ljavanje poremeaja.
ist psihogenetski model [Manoni (Mannoni), Kas-
tets (Castets), Dolto]: mentalna zaostalost je direk-
tan odgovor na majinu elju, relacijski poremeaj
povezan sa majinim fantazmima gde su povest
deteta, njegovo nesvesno funkcionisanje, kontingen-
tni, kao, uostalom, i organsko oteenje koje nije
uzeto u obzir ili je posmatrano samo kao osnova
poremeaja relacije majka dete. Dete-simptom
ispunjava jedan osnovni nedostatak kod same maj-
ke. Tako je ono alijenirano kao parcijalni objekt u
majinoj elji koja onemoguava pristup simboli- nim mogunostima kombinovanja koje ne doputa-
kom i statusu subjekta.
Ova koncepcija koja izjednaava deficitarnu organi-
zaciju sa psihotinom organizacijom ima svoje ma-
ne, ali njena vrednost je u tome to istie znaaj
psihoanalitikog shvatanja debilnosti i jednog psiho-
terapijskog pristupa koji uzima u obzir okolinu a
naroito majine fantazme.
Model koji je proizaao iz razvojne psihologije (Pjae,
Inhelder, Zazo) Intelektualni razvoj ne odvija se
linearno, ve u etapama, a svaka etapa je rezultat
kompleksne integracije novih akvizicija u prethodnu
strukturu koju te akvizicije menjaju.
Intelekt je pogoen u samom svom razvoju. Ovaj
pristup koji istie kvalitativne aspekte intelektual-
nog deficita omoguava da se kod mentalno zaosta-
le osobe zapaze blokade na nekim stupnjevima kog-
nitivnog razvoja, ukazujui naroito na poremeaje
govora i simbolikih funkcija.
Savremeni multifaktorski pristup [Mizes (Mises)/
Lang] Mentalna debilnost je entitet koji nastaje tokom
ivota neke osobe u zavisnosti od razliitih faktora.
438
Intelektualni deficit kod deteta kod koga se pojav-
ljuju neurotini, psihotini, instrumentalni problemi
ili karencije vezane za sredinu, esto je mogue
mobilisati uz pomo terapijske ili pedagoke inter-
vencije (pseudodebilnost), ali on isto tako moe da
dovede do deficitarne strukture koja postaje sve
ustaljenija. I obrnuto, teka neuroloka oteenja
mogu evoluirati ka psihotinoj ili neurotino-nor-
malnoj a ne deficitarnoj organizaciji (mentalno za-
ostale osobe, mongoloidi).
Na psihopatolokom planu, deficitarna struktura je
opisana na sledei nain:
na nagonskom nivou: trajno unitenje epistemo-
lokih pulzija praeno nesposobnou da se pristupi
simbolizaciji;
na objektnom planu: znaaj pregenitalnih fiksa-
cija i dualni relacijski modus, nesposobnost da se
prihvati edipovski konflikt, do ega u nekim sluaje-
vima ipak moe doi. Zavisnost od spoljanjeg ob-
jekta tada moe biti pojaana majinim fantazmom
ispunjenja koji e odravati taj dualni odnos ili
uveavati strah od odvajanja ometajui detetov pri-
stup simbolinom Ja;
mehanizmi odbrane: sva psihika energija usred-
sredena je na kontrolu, ak neutralisanje nagona i
na nunost odranja veze sa spoljanjim objektom.
Strepnja koju stvara ta naprslina u odnosu sa dru-
gim mora biti stalno savladavana kako bi se omogu-
ila prividna adaptacija priguivanjem nagona ili
spreavanjem svakog novog investiranja koje se do-
ivljava kao opasno;
adaptacija na realnost: posebno investiranje jed-
nog sveta koji je ogranien na svoje konkretne,
neposredne, fokalizovane vidove;
mentalno funkcionisanje je lieno zadovoljstva:
elaboracija mentalnih procesa kao da se vri u okvi-
ru nekog nepominog, suenog spleta, sa ogranie-
ju invenciju.
Uenje je moguno ali ne omoguava da se debloki-
ra postojei sistem koji se kod nekih osoba odmah
ili postepeno uspostavlja; zbog toga je nuna rana
intervencija.
IV. KLINIKA
Tradicionalna klasifikacija Zasniva se na IQ: teka
mentalna zaostalost I Q < 3 0 (Idiotija*) teka de-
bilnost IQ 30 50 (Imbecilnost*) srednja debil-
nost IQ 5 0 - 6 5 - laka debilnost IQ 7 0 - 8 0 .
Moderna klasifikacija Teina deficita ostaje znaa-
jan element diferencijacije, naroito izmeu tekih
mentalnih deficijencija (Intelektualna zaostalost*) i
lakih deficijencija (laka debilnost).
Harmonijske deficijencije: to su tipini oblici proste
ili endogene debilnosti* koji mogu biti i evoluirani
oblici. Rano ispitivanje bi otkrilo postojanje defici-
tarne organizacije koja je u toku i koja jo nije
stabilizovana i pristupana na terapeutskom planu.
439
Disharmonijske definicije (Lang): evolutivna dishar-
monija u kojoj se na varijabilan nain prepliu,
zavisno od deteta i njegovog razvoja, intelektualna
insuficijencija, poremeaji linosti, instrumentalni
poremeaji, i ija evolucija tei fiksiranju deficitarne
organizacije.
V. SAVREMENE TERAPIJSKE PERSPEKTIVE
Medicinska prevencija encefalopatija.
Rano otkrivanje radi intervencije koja je utoliko
efikasnija ukoliko je blagovremenija.
Razgovor sa roditeljima kako bi oni priznali i
prihvatili, ne hendikep nego dete.
Psihoterapijske metode moraju biti predloene
dok mobilizacija jo izgleda moguna (disharmonij-
ski oblici), dok jo ne postoji deficitarna struktura
koja se opire promeni.
Metode pedagokog tipa treba razmatrati u sva-
kom posebnom sluaju: razne reedukacije, odgova-
rajua nastava koja e se obavljati u pomonim
odeljenjima kole ili u nekoj instituciji koja teorijski
prua i psihoterapijske mogunosti. Psihoterapija
nema za cilj otklanjanje poremeaja ponaanja koje
bi debilnost uinilo homogenom, edukabilnijom, ve
mobilizaciju linosti u celini radi usklaivanja nago-
na i odbrana koje e omoguiti investiranje u oblasti
saznanja i socijalizacije.
Zakon o osposobljavanju hendikepiranih (30. juni
1975) odreuje nain medicinsko-socijalne i eduka-
tivne pomoi oligofreninoj deci i njihovim porodi-
cama.
E. Se-Adiba
OMAMLJUJUA SREDSTVA
Ovaj se naziv koristi za supstance i droge koje
izazivaju oputanje ili euforiju, ali dosta brzo mogu
da stvore zavisnost i stalnu potrebu, to utie na
progresivno poveavanje doza, a moe da dovede i
do toksikomanije*.
Glavna omamljujua sredstva su opijum* i njegovi
razliiti derivati i alkaloidi (morfin, heroin, kodein),
kokain*, indijska konoplja (kanabizam*) i njeni de-
rivati.
Omamljujua sredstva su u nekim vremenskim peri-
odima i u nekim zemljama usled zabrinjavajue
rasprostranjenosti, predstavljala pravu drutvenu
poast.
Na meunarodnom planu, borbu protiv ove pojave
zapoele su OUN i Svetska zdravstvena organizacija
(SZO).
Namenjena analgetikoj terapiji, neka sintetika
omamljujua sredstva, petidin (Dolantin", DolosalR),
dekstromoramid (PalfiumR), pentazocin (FortalR),
izazvala su prave toksikomanije. U Francuskoj su
ona upisana u listu B i ogranieno je pravo na
njihovu proizvodnju.
Najzad, i druge supstance, upravo halucinogene
droge*, koje nisu bile predmet trgovine, iako su esto
OMAKE
koriene u dijagnostike ili terapijske svrhe, svrsta-
ne su u grupu omamljujuih sredstava.
to se tie toksinih proizvoda kojima raspolau
laboratorije, dekretima i nizom naredbi regulisana je
njihova zabrana, opticaj i mogunost prepisivanja.
Otrovne supstance su podeljene na tri grupe: A, B,
C; omamljujua sredstva spadaju u grupu B.
Evo osnovnih odredaba lana 49 dekreta od 19
novembra 1948. godine:
zabranjeno je prepisivanje omamljujuih sredsta-
va u prirodnom obliku;
neophodno je korienje bloka s duplim recep-
tima.
Dupli recepti moraju da se koriste za sve preparate
koji sadre one supstance koje se nalaze u grupi B,
sem za meleme i kreme.
Meutim, Sidenhamov (Svdenham) laudanum, koji
predstavlja smesu medicinskog opijuma te ga stoga
esto koriste toksikomani, mora uvek biti na dup-
lom receptu kao i omamljujua sredstva, sem ukoli-
ko je prepisan u obliku melema, pomean s drugim
supstancama (na primer, smesa laudanuma i kamfo-
rovog ulja).
Odredbe pomenutog dekreta podseaju, pored osta-
log, i na injenicu:
1) da je zabranjeno prepisivati supstance iz grupe B
u prirodnom obliku;
2) da recept mora da sadri sledee podatke: ime,
adresu lekara i njegov potpis, datum, nain upotre-
be, ime i adresu korisnika, doziranje i broj terapij-
skih jedinica, napisane slovima.
Sve ove odredbe imaju svoga opravdanja zato to
toksikomani esto falsifikuju recepte.
Za razliku od melema i krema, recepti za ona
omamljujua sredstva koja nisu osloboena zabra-
ne, mogu da se koriste jednokratno.
Lekar moe raspolagati omamljujuim sredstvima
za potrebe obavljanja svoje prakse, ali i tom prili-
kom prepisivanje se vri na receptima u duplikatu, a
prepisana sredstva moe da izda samo ovlaeni
apotekar; kolika e biti doza koju lekar moe pose-
dovati odreuje upravnik regionalne zdravstvene
slube, a na osnovu miljenja odgovarajueg tela.
A. i M. Poro
Red. V. P. i N. C.
OMAKE
Omaka je onaj in kojim pojedinac nevoljno odaje
neku svoju elju ili nesvesnu nameru. Re je o
banalnoj pojavi iz svakodnevnog ivota iji kliniki
znaaj proizlazi iz Frojdovih radova i iskustava
psihoanalize.
Kao greka u ponaanju, omaka je vrlo srodna
lapsusu, greci u govoru, pisanju ili uvenju, ija
eventualna kominost potie iz istih nesvesnih me-
hanizama (Nesvesno*). Nemaka re Fehlleistung,
uostalom, ima daleko iri smisao od francuskog
prevoda, acte manaue [promaen, proputen in,
radnja] i obuhvata sve one pogreke u ophoenju
ONANIJA
u doslovnom, kao i u prenosnom smislu koje
doputaju da iz nesvesnog izbije ova ili ona pulzija*
koju normalno potiskuju pristojnost, zdrav razum
ili drutveni konformizam.
Dogodi se da ovek okrzne neka kola ili da to drugi
uine njemu, da zaboravi da poalje neko vano
pismo ili da ode na neki sastanak, da izgubi nova-
nik ili neki predmet koji mu je poklonila bliska
osoba, da pogreno ode na voz ili autobus..., itd.:
premda se pominju huda srea ili rasejanost, tu je
esto, na manje ili vie jasan nain, prisutno izvesno
oseanje krivice, to pokatkad naglaava i okolina
koja, naravno, u tome ne moe da se prevari. To
oseanje krivice ukazuje, u pogledu posledica takoz-
vanog promaenog ina, na svojevrstan uspeh: zavisno od sluaja, a na etiolokom planu istakao je
uspeh u prekoraenju uobiajenih pravila ponaanja
koje nalae obrazovanje, odnosno instanca Nad-ja*.
Tako se esto iznose na videlo agresivnost, odbijanje
izvesnih drutvenih prisila.
Ovo se moe doivljavati vrlo muno, ak i sa
strepnjom: naroito se to dogaa nekim opsesiv-
nim* osobama za koje su kontrola i vladanje sobom
od velikog znaaja i koje takve omake izbacuju iz
njihove identifikacijske sigurnosti. Ponekad, meu-
tim, jedna takva greka u ponaanju, po nepovolj-
nim posledicama za svoga poinitelja jedino zadovo-
ljava potrebe za mazohizmom* ili samokanjava-
njem*. U odnosu na nesvesno, ovo predstavlja jedan
put otvaranja koji, iako nije tako kraljevski kao put
sna, nije nita manje indikativan.
Bez omaki nema istinske psihoanalitike terapije.
Njihov udeo u terapiji kao i njihova eventualna
teina mogu, u razliitom stepenu, psihoanalitiaru
pruiti dragocene indikacije o slabljenju mehaniza-
ma odbrane, kao i o evoluciji neuroze transfera*.
M.-L. Laka-Monzen
ONANIJA v. Masturbacija
Po biblijskoj linosti Onanu, Judinom sinu; poto ga
je zakon levirata primorao da se oeni bratovom
udovicom, on prosipae na zemlju da bratu ne bi
obezbedio potomstvo.
ONDINIZAM
od lat. unda, pokretljiva ili tekua voda
Perverzija* koja povezuje sa seksualnim zadovolj-
stvom oseaj koji stvara dodir sa vodom ili urinom
(urolagnija).
Relativno est kod ena, ako nita drugo a ono kao
parcijalni nagon, on upuuje na analni stadijum u
razvitku libida.
/. Poenso
ONEIRIZAM
od gr. oneiros, san
Oneirizam je jedan vid automatske mentalne aktiv-
nosti koji se sastoji od vizija i ivih prizora, kao u snu.
440
Pored oneirizma oveka koji spava i sanja i za koji
bi se moglo rei da je normalan (iako je podloan
fiziolokim uticajima umora i varenja, na primer),
postoji itava skala oneirizama izazvanih patolo-
kim uslovima koji mogu biti psiholoki ili organski,
toksiki ili infektivni.
Laseg (Lasegue) je prvi izjednaio delirijum alkoho-
liara sa budnim snom. Posle njega, aslen (Chaslin)
je pokazao estu povezanost ovih oneirikih deliriju-
ma sa mentalnom konfuzijom* utvrdivi njenu auto-
nomiju, ali je isto tako istakao i njihovu mogunu
nezavisnost. Kasnije je Rei (Regis) izvanredno
opisao oneiriki delirijum i njegova dva vida, kon-
fuzni i delirantni, od kojih svaki moe da prevlada
znaenje delirantnog oneirizma koje je gotovo uvek
infektivno ili toksiko. Prvo emo opisati ovaj tip
toksikog ili infektivnog oneirikog delirijuma, a
zatim emo ukazati na neke druge vidove ovog
sindroma u mentalnoj patologiji.
ETIOLOKI USLOVI
1) Infektivni ili toksiki oneirizam
Pacijent koji pati od oneirizma ne samo da prisus-
tvuje odvijanju nestvarnih scena i vizija ve najee
u njima uestvuje kao mesear: njegove vizije, kat-
kad sasvim jednostavne, katkad organizovane u ive
prizore, uzimaju elemente iz profesionalnog ivota,
uobiajenih aktivnosti ili skoranjih dogaaja koji
su na njega ostavili snaan utisak. Te vizije esto
imaju halucinatorno obeleje i razliit afektivni na-
boj najee muno i anksiozno afektivno stanje,
ponekad strah, to kod bolesnika izaziva razliite
reakcije. On se zadovoljava time da eksteriorizuje
svoje reakcije obinim, manje-vie koherentnim go-
vorom, a ponekad glumi i proivljava svoj san i ne
zadovoljava se govorom: kree se, gestikulira, uzbu-
uje se i moe ispoljiti reakcije straha, impulse ka
fugi (ofroa (Joffroi) i Dipui (Dupouv) ili takozvani
pantofobini raptus.
Oneiriki delirijum obino se vezuje za mentalnu
konfuziju kao posledicu delimine ili potpune diso-
lucije svesti koja remeti percepciju realnosti. Ako
neki autori smatraju da je mentalna konfuzija nuan
uslov oneirikog delirijuma, za druge ta u praksi
esta meuzavisnost ipak nije obavezna i obavljeni
su mnogi opisi oneirikog delirijuma bez gubitka
svesti i bez amnezije kao njegove posledice [aslen,
R. arpantje (R. Charpentier)].
U infektivnim bolestima, oneiriki delirijum se moe
ispoljavati obinim veernjim sanjarijama sa mrm-
ljanjem, koje ujutru nestaju, ali i velikim manifesta-
cijama fuge i samoubistva defenestracijom: dezori-
jentisani bolesnik opkorauje prozor mislei da pro-
lazi kroz vrata da bi pobegao od imaginarnih nepri-
jatelja. Bilo je ak i davljenja i zloina poinjenih
nesvesno, pod uticajem nekog anksioznog oneiri-
kog raptusa.
441
Najtei i najtraginiji vid halucinatornog delirijuma
sree se u sluaju trovanja alkoholom. Veina alko-
holiarskih drama odvija se pod uticajem oneirikih
prizora. Oneiriki delirijum nalazimo u svim intoksi-
kacijama*. Obino se oneiriki delirijum bilo da
je posledica infekcije ili intoksikacije postepeno
smiruje. Naglo buenje je retko. U fazi buenja i
oslobaanja, mesa se realno i oneirino; a kada se
ukljui u sadanjost, bolesnik potpuno zaboravlja
oneirine prizore koje je doiveo (takozvana laku-
narna amnezija).
Rede, oneiriki delirijum ostavlja posledice koje mo-
gu biti prolazne ili trajnije. Postoneirike fiksne ideje
mogu ostati u svesti bolesnika koji je, na primer,
sanjao da mu je umro roditelj ili priljatelj, ili je
doiveo neto znaajno, i kome je potreban konkre-
tan dokaz da to nije tano da bi korigovao svoje
uverenje (Rei, A. Delmas).
Ove postoneirike fiksne ideje mogu izazvati prave
postoneirike sekundarne sumanutosti koje izgleda-
ju sistematizovane, kao to su neke postinfektivne
sumanutosti koje traju nekoliko dana ili nekoliko
nedelja u vreme rekonvalescencije i same od sebe
lako prolaze; takve su i neke sumanutosti ljubomo-
re, gonjenja, samooptuivanja kod alkoholiara, ija
je klica u oneirizmu i koje mogu trajati vie meseci
ili ak vie godina.
Rede se deava da se oneiriki delirijum koji je na
izgled proao ponovo javi pri pojavi istog uzroka
(reviviscentne sumanutosti ili sumanutosti sa pomra-
enjima svesti).
Prolongirani oneiriki delirijumi sa snanim anksi-
oznim nabojem mogu dovesti do intelektualnog pro-
padanja ili mentalne disolucije, do emocionalnih
poremeaja i poremeaja karaktera.
Za razliite vidove ovih delirantnih oneirizama,
upuujemo na odrednice o infektivnim bolestima,
intoksikacijama, alkoholizmu, mentalnoj konfuziji.
2) Pored ovih izraenih oblika agitovanog oneiriz-
ma toksiko-infektivnog porekla, postoje i manje
izraeni oblici u kojima postoji samo halucinatorni
element u istom stanju, a bolesnik pasivno prisus-
tvuje, kao neutralni svedok, prizorima koji se odvi-
jaju pred njegovim oima. To je sluaj u hipnagog-
nom oneirizmu koji se javlja u trenutku uspavljiva-
nja, u nekim istim halucinacijama, naroito u pe-
dukularnoj halucinozi, u meskalinskim vizijama, sli-
kovitim sanjarijama nekih toksikomanija (opijum,
hai), a o ijim je manifestacijama re na drugom
mestu (Halucinoze*, Meskalin*, Opijum*, Kanabi-
zam*).
3) Oneirizam se moe pojaviti i kad god postoji
delimina ili potpuna disolucija svesti, pod uticajem
nekog biodinamikog procesa. To je sluaj naroito
u nekim snanim emotivnim ili afektivnim okovima
koji mogu da dovedu do poremeaja svesti i izazovu
nastup sumanutosti (bouffee delirante*). To je slu-
aj i u nekim anksioznim paroksizmima, ali je pre
svega posledica epileptinih* napada ili nekih sum-
ONO
ranih* stanja koja se mogu povezati sa epilepsijom
ili histerijom. Ove disolucije svesti olakavaju stva-
ranje slika i oslobaanje niih, manje ili vie koordi-
niranih automatizama, koji mogu dovesti do pro-
pulzivnih radnji, fuga, ak i do estokih ili dramati-
nih reakcija.
Pomenuemo i mogunost da se pojave nastupi
sumanutosti (bouffees delirantes) u trajanju od ne-
koliko asova ili nekoliko dana kod bolesnika koji
pate od povremene cerebralne cirkulatorne ishemije
(spazmi, teke hemoragije) ili teih poremeaja cir-
kulacije (hemoragija, omekanje) koji su posledica
arterioskleroze.
Najzad, kod nekih senilnih lica, nona agitacija je
ponekad povezana sa oneirizmom bez karakteristi-
nih simptoma.
DIJAGNOZA
Dijagnosticiranje oneirizma obino je lako kad se
on javlja u razliitom vidu iste halucinoze ili suma-
nutosti. Meutim, postoje stanja koja su na granici
oneirizma i koja treba razlikovati od njega:
a) Ne treba meati oneiriki delirijum sa imaginativ-
nom sumanutou kako ju je opisao Dipre (Dupre)
(Imaginativni mehanizmi sumanutosti*), gde svesna,
prisutna, orijentisana osoba hladno izlae produkte
svoje fabulacije, izmilja prie ili imaginarne situaci-
je u kojima je obino ona sredite, glavni uesnik i
sreni junak (fabulacija mladih mitomana).
b) Pored pravih oneirikih stanja, postoje i oneiro-
idna stanja* koja se odlikuju prodorom posebnih
stanja sanjarenja u budnu misao.
c) Sanjarenje kome se rado preputaju neke osobe,
esto je samo jedan oblik duhovnog bekstva, ali to
bekstvo ostaje svesno i obino nestaje sa povratkom
u stvarnost. Ako to nije sluaj, kao to se deava u
nekim shizofreninim disocijacijama, onda je to po-
seban oblik oneiroidnih stanja.
A. Poro
ONEIRO-ANALIZA v. Halucinogeni
od gr. oneiros, san i analyein, rastvoriti, razloiti
ONEIROIDNA STANJA v. Akutne sumanutosti
od gr. oneiros, san i eidos, oblik
ONIOMANIJA
od gr. one, kupovanje i mania, ludilo
Manija kupovanja (Rasipnitvo*).
ONO
Termin ca [ono] preovladao je u Francuskoj kao
prevod nemake zamenice Es, koju je od psihijatra
Grodeka (Groddeck) preuzeo Frojd u svojoj teoriji
psihoanalize. Ekvivalent u engleskom jeziku glasi Id.
ONOMATOMIJA
Termin Soi, koji je isto tako bio predloen, danas se
koristi za prevod nemakog Selbst, odnosno engles-
kog Self.
U Frojdovoj teoriji, Ono oznaava skladite pulzi-
ja*. Njegove sadraje, psihike predstavnike ovih
pulzija, izvan svesti subjekta odrava defanzivna
aktivnost dveju drugih instanci psihikog aparata,
Ja* i Nad-ja* (Nesvesno*).
Tematski sadraj snova, neka obeleja karaktera ili
ponaanja, lapsusi, omake, mogu ipak biti manifes-
tacija aktivnosti potisnutih pulzija. Meutim, naro-
ito neurotini simptomi otkrivaju intrapsihike su-
kobe izmeu, s jedne strane, Onog i, s druge, Ja i
Nad-ja (Neuroze*).
M.-L. Laka-Monzen
ONOMATOMIJA
od gr. onoma, ime i tnania, ludilo
Opsesija iji se misaoni sadraj odnosi na reci ili
grupe reci.
Bolesnik je ponekad opsednut strahom da e zabo-
raviti neku re, neko ime, za koje se meutim, ne bi
moglo rei da ima bilo kakvu posebnu vrednost ili
da je od bilo kakve neposredne koristi; ako ne uspe
da ga se seti, bolesnik zapada u stanje anksioznosti
koje traje sve dok tu re ne pronae.
Stoga esto nosi belenicu u koju neprestano zapisu-
je sve to uje i sve to proita; ili provodi sate
ponavljajui u sebi niz reci i uei ih napamet.
Ponekad je strah vezan za magiju, tetonosnu ili
blagotvornu vrednost nekih verbalnih figura; stalno
na oprezi, opsesivna osoba ih anksiozno trai u
novinama koje ita, u emisiji na radiju koju slua, u
recima sagovornika.
Najzad, opsesija ponekad dobija impulzivni ka-
raker: bolesnik se osea prisiljenim da izgovara
neku re ili neku formulaciju koja bi svojom vul-
garnou ili nepristojnou mogla da izazove skan-
dal; katkad on u sebi opaa gotovo materijalno
prisustvo nekakvog stranog tela koje bi trebalo da
ispljune [Segla (Seglas)]. Borba protiv impulsa ima
uobiajene karkteristike (Opsesija*): obino je us-
pena.
Onomatomaniju su opisali arko (Charcot) i Ma-
njan (Magnan), a prouavao ju je Segla koji je
uvruje u svesne verbalne halucinacije. Ovo shvata-
nje ne moe se uoptiti, a ako doista i postoje
psihomotorne verbalne pseudohalucinacije (Haluci-
nacija*), onomatomanija, u svom tipinom obliku,
pripada grupi opsesija i izazivaju je isti uzroci i isti
mehanizmi kao i njih.
. Siter
OPEN-DOOR
engleski izraz koji znai otvorena vrata
Open-door, postupak koji je prvo primenjivan u
kotskoj, sastojao se uglavnom u tome da se duev-
442
nim bolesnicima omogui slobodno kretanje, na re,
unutar ili izvan duevne bolnice ija su vrata bila
otvorena.
U Francuskoj, ovaj postupak su uveli neki lekari u
duevnim bolnicama, meu kojima je bio i Maran-
don de Montijel (Montvel), u Vil Evraru; on je,
poboljavi uslove hospitalizacije, doprineo razvoju
tehnike psihoterapije i socijalne readaptacije.
Open-door je, po Renijeovom (Ravnier) i Lozijeo-
vom (Lauzier), miljenju osnovni sistem duevnih
bolnica-kolonija i on je danas postao sinonim sva-
ke metode koja ima za cilj da bolesnicima obezbedi
najveu moguu sobodu.
P. anoa
OPHOENJE
U svakodnevnom govoru, znaenje ovog termina se
ne razlikuje od znaenja termina ponaanje, mada
su ovde izraenije moralne konotacije. Meutim,
njega su u tehniki jezik uveli Pjeron (Pieron), Kla-
pared (Claparede), a pre svega ane (Janet), elei
da izraze svoje nepristajanje na to da se, u objek-
tivnoj psihologiji, celokupna ljudska aktivnost svo-
di na refleks, pogotovu zato to izraz ophoenje
unosi pojam sloenosti i intencionalnosti vezan za
etimologiju (na francuskom ova re glasi la conduite,
od lat. conducere, okupljati, zbirati, upravljati).
Laga (Lagache) je kritikovao svako pravljenje raz-
like izmeu ophoenja (la conduite) i ponaa-
nja (le comportement), traei da se zadri samo
prvi termin. To je zapravo u skladu s francuskom
tradicijom, koja jo nije sasvim naputena, posebno
u Pjaeovoj (Piaget) koli, meutim, pod anglosak-
sonskim uticajem, postoji tendencija da se usvoji
termin ponaanje, mada uz esta kolebanja i za-
bune pri njegovoj upotrebi (Ponaanje*).
A. Luoni i M. Riel
OPIJATI (opijum, morfijum, heroin, kodein, sinte-
tika omamljujua sredstva)
od gr. opion, sok od maka
esto uzimanje opijuma ili njegovih alkaloida (mor-
fijum, heroin, kodein, itd.) brzo dovodi do toksiko-
manije koja je veoma teka, manje zbog svojih
neposrednih patolokih posledica, a vie zbog zavis-
nosti koju izaziva kod svojih rtava. Navika na te
otrove moe postati veoma snana, poto neke oso-
be mogu za jedan dan apsorbovati koliinu 200 do
300 puta veu od doze koja je za onoga ko ih dotle
nije uzimao smrtonosna (za opti prikaz, etiologiju,
itd., videti Toksikomanije*).
Boanstveni opijum dugo je bio najznaajniji i
najpoznatiji produkt koji moe da dovede do toksi-
komanije. Popularnost koju je na Zapadu stekao
posle prvog svetskog rata, opala je. Njegova potro-
nja, kao i potronja njegovih derivata, naroito
morfijuma, prilino se smanjila. Ve se smatralo da
443
je on, u skonostima toksikomana, ustupio mesto
drugim, novijim produktima, kada se jedan od nje-
govih derivata, heroin, u leto 1969, gromoglasno
vratio, to je dalo nov podsticaj za izuavanje pro-
blema intoksikacije opijatima. Na nju se nadovezuje
intoksikacija nekim sintetikim omamljujuim sred-
stvima koja su se namnoila poslednjih godina i
koja imaju dosta slino dejstvo i posledice kao
opijati u pravom smislu reci.
ISTORIJAT
Opijum potie iz Mesopotamije, a gajenje maka bilo
je poznato i Persijancima i Egipanima. Dok su neki
lekari u razdoblju izmeu X i II veka pre nove ere
upozoravali na opasna svojstva te droge, Hipok-
rat ju je preporuivao za razliite bolesti. Izgleda da
je Marko Aurelije, iji je lakar bio Galen, bio jedan
od prvih toksikomana koji je svakodnevno uzimao
opijum u obliku terijaka.
Opijum je poeo da se iri po svetu uporedo sa
muslimanskom ekspanzijom. Na najbolji prijem nai-
ao je u Indiji i Kini, gde je njegovo puenje uvede-
no tek poetkom XVII veka.
Upotreba opijuma u lekovite svrhe u Evropi od XV
veka do naih dana: Frakastorov (Fracastor) dis-
cordium, Sidenhamov (Svdenham) laudanum, za-
tim, u XIX veku, morfijum i drugi alkaloidi. Zbog
veza sa Indijom, Engleska je bila jedna od prvih
evropskih zemalja u kojoj se rairila upotreba opiju-
ma. Poetkom XIX veka, pilule opijuma su se u
velikom broju i slobodno prodavale po drogerijama
u Londonu i Njujorku. Morfijum je 1806. godine
otkrio Segen (Seguin), hemiar u Napoleonovoj voj-
sci; morfinomanija terapijskog porekla, a zatim
morfinomanija iz strasti, bile su najrasprostranjenije
krajem XIX veka.
U meuvremenu su se pojavile puionice opijuma
po velikim gradovima i lukama.
Heroin je uveden poslednji i zahvaljujui nedozvolje-
noj trgovini, stekao je mnoge pristalice.
Do 1971. godine, Turska je predstavljala glavni
izvor opijuma, morfijuma i heroina koji su krijum-
areni u Zapadnu Evropu i SAD (80%), poto je
gajenje maka bilo glavni izvor prihoda 200.000 tur-
skih seljaka. Uz finansijsku odtetu, Turska je 1969.
godine pristala da zabrani gajenje maka, ali ga je
ponovo dozvolila 1974. godine uz ogranienje da se
mogu prodavati samo zrele makove aure iz
kojih se opijum moe izdvojiti samo sloenim proce-
som preiavanja a ne sirovi opijum. Meutim,
prodavci opijuma veoma brzo su se snali koristei
velike izvore zlatnog trougla (Laos, Kamboda,
Tajland) i prodajui naroito brown sugar ili siro-
vi opijum br.3.
SIROVINE I DERIVATI
Opijum je zgusnuti sok koji se dobija zarezivanjem
jo zelenih aura posebne vrste maka, papaver som-
OPIJATI
niferum album, koji se uglavnom gaji u azijskim
zamljama. Prema proceni iz 1970, 80% ilegalnog
snabdevanja SAD heroinom poticalo je iz Turske, a
preostalih 20% iz Meksika i jugoistone Azije.
Iz opijuma je dobijeno petnaestak alkaloida, me-
u kojima su morfijum, tebain, kodein, papaverin,
narcein, narkotin, itd. Neki preparati sadre sve
alkaloide opijuma. Osim toga, i neki farmaceutski
preparati na bazi opijuma bilo da su specijali-
zovani ili ne doveli su do toksikomanija iste vrste
(sedol, laudanum, paregorini eliksir, itd.). Ipak tre-
ba napomenuti da papaverin ne izaziva toksiko-
maniju.
Morfijum je dugo bio glavni alkaloid opijuma koji
se koristio u terapiji i predstavljao glavni izvor
toksikomanije opijatima na Zapadu.
Ali on je danas ustupio mesto jednom od svojih
derivata, diacetilmorfinu ili heroinu, ije je razorno
dejstvo veliko. On svuda prodire tajnim kanalima,
kao to pokazuju mnogobrojne zaplene. Neupadljiv
pri upotrebi, lak za rukovanje, on ima snanije
dejstvo i izaziva veu zavisnost od drugih droga,
tako da prodavcima obezbeuje dobru klijentelu
koja im donosi veliku dobit. U istoj koliini, on ima
tri puta jae dejstvo od morfijuma.
OPIJUM I ORGANIZAM
Opijum i njegovi derivati upotrebljavaju se pre sve-
ga kao sredstva protiv veoma jakih i dugotrajnih
bolova u nekim (esto hroninim ili progresivnim)
bolestima. Uz to, opijum je bio izvanredno umiruju-
e sredstvo u sluaju akutnog straha i anksioznih
agitacija pre pojave savremenih sedativa i anksioliti-
ka. Kratkotrajno upotrebljen kao neodlona po-
mo, on nije opasan, ali ako se njegova primena
produi na vie od nekoliko dana, ak i kod onih
koji nemaju predispozicija, dolazi do toksikomanske
zavisnosti koja ima teke posledice.
Ma u kom se obliku upotrebljavao, njegovo na-
glo obustavljanje izaziva iste, upeatljive simpto-
me: rastua anksioznost sa agitacijom, impulzivne
krize, povremeno histerino ponaanje, obilno zno-
jenje, hlaenje ekstremiteta, bledilo, tahikardija, li-
potomija koja moe ii do sinkope sa smrtnim
ishodom.
Godine 1970. R. V. Rihter (Richter), M.-M. Baden i
D. Pirson (J. Pearson), iz Njujorka, prilikom autop-
sije heroinomana koji su umrli trenutnom smru
(tako da nisu imali vremena ni da izvuku iz vene iglu
kojom su ubrizgali drogu), uoili su prisustvo cereb-
ralnog edema sa velikom fragmentacijom astrocita u
beloj supstanciji, u oko 60% sluajeva. Ali, poto je
heroin esto pomean sa produktima za razblaiva-
nje (naroito kininom), nije izvesno da li je uzrok tih
lezija sam heroin. Ovi autori su uoili intermitentno
prisustvo znakova nekroze gangliona baze, ishemi-
ne promene, traume na hipofizi, pa ak i etiri
sluaja transverznog mijelitisa zbog nekroze koja je
zahvatila donji kraj grudnog dela kimene modine.
OPIJATI
M. Halp^rn, iz Njujorka, iznenadnu smrt heroino-
mana pripisuje hipoksiji, poto je kod est lica koja
su umrla posle ubrizgavanja heroina konstatovao
lezije paliduma sline onima koje se sreu u sluaju
trovanja ugljen-monoksidom; on podvlai da nijed-
na rtva nije ispoljavala neuroloke simptome iako
su lezije oigledno nastale ranije.
D.-D. Smit (D.-J. Smith) i . M. of (J. M. Joffe)
su pokazali da je davanje morfijuma ili metadona
mujacima pacova pre parenja dovelo do previso-
kog mortaliteta mladunadi: 90%95% preivlja-
vanja kod mladunadi pacova u kontrolnoj grupi
prema 26% 66% preivljavanja kod pacova iji je
otac primio morfijum ili metadon.
Opiomani dugo zadravaju na izgled normalno
zdravlje i zadovoljavajuu intelektualnu i profesio-
nalnu aktivnost ako im je obezbeeno snabdevanje
drogom; ali ta lica su neotporna prema infekcijama,
a moe se pojaviti i pothranjenost i avitaminoza
koje brzo dovode do kaheksije i mogu ubrzati smrt-
ni ishod.
GLAVNI TIPOVI TOKSIKOMANIJA OPIJATIMA
Toksikomanija opijatima ima vie ulaznih puteva.
Potkone ili intravenozne injekcije u dananje vreme
su zamenile nekadanje oralne, respiratorne, nazal-
ne, ak rektalne apsorpcije koje emo ovde samo
pomenuti.
1) Puai opijuma
Ovaj obiaj je najrasprostranjeniji na Dalekom isto-
ku, naroito u Kini.
Sirovi opijum je nepodesan za lulu i on se mora na
poseban nain preistiti da bi se mogao upotrebiti.
Ali siromani pua esto se zadovoljava opukom,
ostatkom popuenog opijuma u kome ima jo dosta
morfina i koji je mnogo toksiniji.
Postoji odreena tehnika puenja opijuma, itava
literatura tome posveena, danas zastarela, jer su
potroai heroina, ije je dejstvo jae, toksinije
i izaziva veu zavisnost, zamenili tradicionalne pu-
ae opijuma i njihov folklorni pribor: lulu, lam-
pu, mekane divane, umeze, mornare i kolonijal-
ni personal, livrejisane sluge i Anamianke. Prve
lule, po recima puaa opijuma, ostavljaju samo
oseaj prijatnosti. Navika se brzo stvara i ako
ne pretera u broju popuenih lula, pua opiju-
ma moe izvesno vreme uivati u euforiji koju
su hvalili mnogi knjievnici i pesnici: to je pa-
sivna, blaena i kontemplativna radost, mirna na-
slada sa naroitom egzaltiranou mate, zavisno
od sklonosti, tenji, sposobnosti i kulture pua-
a. Siva modana supstancija i smea supstan-
cija stvaraju najlepa sazvuja, govorio je Kokto
(Cocteau).
Kritina taka veoma je razliita; slabijima se zavrti
u glavi posle pet lula, dok jaki mogu da izdre do 40
lula.
444
2) Osobe koje gutaju ili piju opijum i opijumske
preparate
Opiofazi, koji su veoma brojni u Maloj Aziji, uzima-
ju pilule u kojima je opijum veoma esto pomean
sa drugim euforizantima ili afrodizijacima (hai,
tatula, bunika, itd.), to njihovoj opijenosti daje
aktivnije i halucinantnije obeleje nego pri apsorpci-
je istog opijuma.
Postoji jedan oblik opiofagije koji nije nov, ali koji
je u poslednje vreme postao veoma aktuelan: po-
tronja paregorinog eliksira. Ve je Ejer (Heuver)
pominjao bolesnike koji su uspevali da konsu-
miraju, uzimajui po 50 g, ukupno etvrt ili pola
litre paregorinog eliksira na dan. Samo kod jed-
nog parikog trgovca na veliko prodaja je porasla
od oko 30.0001 1965. godine, na 40.0001 1968.
godine.
Neki toksikomani koji su ostali bez heroina nisu
oklevali da sebi ubrizgavaju u venu paregorini
eliksir, bilo u nepromenjenom stanju, bilo poto bi
ga izloili evaporizaciji u kaiici zagrejanoj pomou
nekoliko ibica i izmeali talog sa malo obine vode.
U sluajevima opiofagije, psihofizioloki efekti su
izraeniji i bri nego kod puaa opijuma. Navika
postaje mnogo neodoljivija, somnolencija je izrae-
nija, oneiriki* delirijum esto snaniji. I fizike
posledice su vidljivije, a propadanje poinje ranije.
U Francuskoj, od 18. novembra 1969, odlukom
ministarstva, paregorini eliksir je unet u tabelu C i
moe se izdavati samo na lekarski recept.
3) Morfinomani
Morfinomanija je dugo vremena pruala najpotpu-
niju sliku toksikomanske zavisnosti uopte.
Njena razorna dejstva bila su najizrazitija krajem
XIX veka. Uostalom, oduvek su lekari, apotekari,
zubari i njihovi pomonici zauzimali znaajno mesto
u statistikama morfinomana. Ali, naroito krajem
XIX i na samom poetku XX veka, pojavila se
prava mondenska morfinomanija sa svojim salo-
nima i klubovima, svojim raskonim priborom, svo-
jom literaturom koja je postala tema mnogih roma-
na, tako da se moglo govoriti o zaraavanju knjiga-
ma. Morfinomani zabadaju igle svuda, a naroito
na spoljanjoj strani butina, na unutranjoj strani
ruke, na trbunom zidu, i svlaenje brzo potvruje
postojanje takvih navika kod sumnjivih osoba. Bez-
brojna su lukavstva i prevare kojima se oni slue;
lani recepti bili su uobiajena praksa, ali je uvoe-
nje knjige toksina u velikoj meri smanjilo mogu-
nosti za snabdevanje morfijumom. to se tie dnev-
nih doza, statistike pokazuju da 30% morfinomana
uzima manje od 0,5 g na dan: to su laki sluajevi
morfinomanije; umereni morfinomani (60%) uzima-
ju od 0,50 do 1,50 g dnevno; 10% prekorauje tu
dozu (teki morfinomani).
Morfijumska euforija ne moe se osporiti; posle nje
dolazi strah, neodoljiva potreba za drogom koja
donosi smirenje; ta euforija ostaje do kraja, ali u
445
negativnom i sve ogranienijem vidu, samo kao
privremeno zatije. Morfinoman dugo zadrava zadovolji svoju potrebu; ilegalno trite heroina,
bistrinu uma i dovoljnu mo rasuivanja. Ako i
doe do intelektualnog poputanja, ono veoma ret-
ko dovodi do prave demencije.
4) Kodeinomani
Kodein, lek koji se najee spravlja na bazi morfi-
juma, obino se koristi u leenju bolesti respirator-
nih puteva. Uglavnom se upotrebljava u obliku
praka ili sirupa, ali se moe koristiti i u obliku
rastvora koji se ubrizgava. Zapaeno je nekoliko
sluajeva kodeinomanije, toksikomanije koja nije
tako teka kao morfinomanija ili heroinomanija, ali
stvara veliku zavisnost.
5) Heroinomani
Heroin ili diacetil-morfin, koji se poeo primenjivati
u terapijske svrhe 1898. godine i to u obliku
hlor-hidrata, najrastvorljivije soli, danas zauzima
prvo mesto meu intoksikacijama opijatima.
Manje hipnotian i pet puta toksiniji od mor-
fijuma, heroin ima mnogo jae dejstvo koje je ak
suprotno dejstvu morfijuma ili opijuma, ako se mo-
e verovati onima koji su preli uzlaznu skalu opi-
jata. Lakou duha koju stvara opijum zamenjuje
razdraljivost koja je muna i za toksikomana i
za njegovu okolinu. Kao jak otrov, heroin otup-
ljuje i unitava bre od svakog drugog derivata
opijuma. Njegova mo je strasnija; oni koji su ga
uzimali, nikada se nisu mogli vratiti opijumu. a-
sovi predaha su krai; svaka 2 3 sata mora se
ponovo ubrizgati ili uzeti, dok opijum deluje od 8
do 12 sati.
Prag toksinosti dosta je nizak; smatra se opasnom
poetna doza od 2 cg kod lica koje ga nije ranije
uzimalo, a u terapiji se upotrebljava samo doza od 2
do 4 mg.
Psihofizioloka dejstva heroina slina su kao i
kod morfijuma, ali su jaa, sa primesom izuzet-
ne impulzivnosti u trenutku obustavljanja uzima-
nja i eom respiratornom anksioznou. On mo- gnoza nepovoljna (1 od 5 heroinomana), septike-
e izazvati veoma ozbiljne tegobe bulbarnog tipa:
respiratorne poremeaje, cijanozu, guenje. Ima
konvulzivno dejstvo. Apstinencijalna kriza se od-
likuje izuzetno snanom respiratornom anksioz-
nou.
Heroin ubrizgan u venu najei je uzrok smrti od
prevelike doze (Preterano doziranje*) toksikomana
koji nisu procenili opasnost pritisnuti potrebom da
stalno uveavaju doze radi istog rezultata. Uosta-
lom, u nekim sluajevima teko je odrediti da li je
smrt posledica preterane doze, kamufliranog samo-
ubistva... ili samoubistva namernim predozira-
njem.
U nekim zemljama, heroinski prah se lako umrka-
vao i to je za ljude iz zapadnih zemalja bilo novo
otkrie; kokain je brzo potisnut, a morfinoman,
zavisan od prica, uvek u traganju za receptom, u
OPIJATI
tome je naao pogodniji i jednostavniji nain da
uvek dobro snabdeveno, nudilo mu je robu koju je
mogao po elji da umrkava ili sam rastvara.
Droga se esto vercuje a razblauje se do kon-
centracije od 50%. Njena koliina poveava se
dodavanjem laktoze, eera, izmrvljenog aspirina,
nauta, kinina, manitola, bikarbonata, itd. Tako
razblaena, droga naposletku gubi deo svoje kod-
ljivosti.
Toksikomani koji uzimaju opijate intravenoznim
putem, a danas su to gotovo svi, kao to pokazuje
A. Lo u svojoj tezi, tmeflash, tj. snaan i prolazan
fiziki i psihiki doivljaj u trenutku ubrizgavanja:
Toplina koja se iz tela penje ka glavi, neizmerna
srea, subjektivna i eksplozivna transformacija
bia, pravi fiziki i psihiki orgazam. Kod ne-
kih je taj doivljaj praen ejakulacijom bez erekcije.
Heroin stvara najsnaniji flash; flash izazvan opiju-
mom ili morfijumom praen je peckanjem. Mnogi
autori su pokuali da saine listu znakova koji
omoguavaju da se otkriju oni koji uzimaju heroin.
Mada razvrstavanje nekih od njih moe omoguiti
da se doe do ozbiljnih poretpostavki, ipak se ne
moe smatrati specifinim. N.-H. Rathod (Bom-
baj), R. de Alarcon (Alarson, Madrid) i D.-D.
Tompson (J.-G. Thompson, Okson), sainili su
listu znakova na osnovu istovremenog ispitivanja
toksikomana i njihovih roditelja. Ona obuhvata
etrdesetak elemenata koji se tiu ponaanja posle
uzimanja droge, promena koje se oseaju kada
dejstvo droge oslabi i promena u nainu ivota.
Jedan od najpouzdanijih znakova je promena na
venama kroz koje je ubrizgavana droga: u poetku
otvrdle i ruiaste, one kasnije postaju ljubiaste, a
zatim braonkaste.
Ciklus propadanja je isti kao kod morfijuma i
prolazi kroz iste etape, ali se odvija bre. Nisu retki
sluajevi trenutne smrti, najee prilikom intrave-
noznog ubrizgavanja.
Heroinomanija je uzronik nefropatije ija je pro-
mija i endokarditisa, interdiskalnih infekcija koje
su veoma bolne, sindroma amenoreja-galaktoreja
zbog blokada hipotalamusa, hipofize i ovarijuma.
Godine 1975. Pelozi (Pelosi) i saradnici ispituju 142
trudnoe kod ena heroinomana: 118 je rodilo ivo
i zdravo dete, 20 je imalo abortus, a 4 vanmateri-
nu trudnou. Rizici od poremeaja u trudnoi oig-
ledno su poveani: 13% toksikemija, 4% retropla-
centarnih hematoma, 9% defektnih prezentacija,
21% prevremenih pucanja vodenjaka. U 25% slu-
ajeva dolo je do fetalne hipotrofije. Novoroen-
ad ena toksikomana pokazuju u 62% sluaja
znake apstinencijalnih tegoba ili zavisnosti: krici,
drhtanje, akutni digestivni ili respiratorni poreme-
aji itd. u prva tri dana po roenju. To su esto
prevremeno roena deca (48 sluajeva od 102 po-
smatrana), to pogorava vitalnu prognozu.
OPIJATI
Po M. Badenu, generalnom zdravstvenom inspekto-
ru u Njujorku, heroin spada u glavne uzronike
smrti kod omladine ispod 20 godina starosti u tom
gradu.
U Velikoj Britaniji, postotak smrtnosti meu narko-
manima koji umiru veoma mladi (u proeku sa 24
godine i 7 meseci), 28 puta je vei nego kod ostalog
stanovnitva. Ovi autori podvlae uestalost infek-
tivnih komplikacija kod ovih toksikomana, to je,
uostalom, uobiajeno, a naroito hepatitisa koji se
prenosi pricem.
U Francuskoj je nesrea izgledala manje strana.
Ali od leta 1969, potronja heroina je naglo po-
rasla, da bi se 1974. godine ustalila; prema ta-
danjoj proceni bilo je 3.000 toksikomana u sta-
nju zavisnosti, od kojih je bio najvei broj hero-
inomana. Dogaala se po jedna pljaka laboratorij-
ske apoteke dnevno kada bi se proizvod proredio na
tritu. Ali dolo je do nove eksplozije. Godine
1979. zaplenjeno je preko 400 kg belog praha koji
je poticao sa Srednjeg istoka i bio namenjen zapad-
noj Evropi. Prema evidenciji Organa za kontrolu
narkotika OUN, samo u prvom tromeseju 1981.
zaplenjeno je preko 600 kg. Prema drugim procena-
ma, proizvodnja te droge u jugoistonoj Aziji i na
Srednjem istoku dostie 2.000 tona godinje. Kome-
sar Otavioli (Ottavioli) s pravom istie da retko ko
odmah uzima heroin: Put koji njemu vodi zapoi-
nje puenjem haia, prvom injekcijom amfetamina.
Uz to je potrebno i ukljuiti se u jedan poseban svet
u kome se moe sresti heroinoman ogrezao u svoj
porok.
6) Sintetika omamljujua sredstva
Iako imaju razliito poreklo, razni derivati opijuma
mogu se povezati sa sintetikim derivatima koji su
se poslednjih godina namnoili i ije su dejstvo i
posledice dosta slini dejstvu produkata o kojima je
bilo reci u ovom lanku.
Hronina intoksikacija hlor-hidratom petidina (Do-
losal ND) podsea na intoksikaciju opijatima ili
dekstromoramidom (Palfium ND), jakim analge-
tikom, koji je jai od morfijuma, ima snano de-
presivno dejstvo i preporuuje se pre svega u le-
enju nepodnoljivih algija funkcionalnog ili or-
ganskog porekla koje su rezistentne na uobiajene
analgetike.
Njegovo uzimanje u obliku tableta veoma je olaka-
lo njegovo korienje u toksikomanske svrhe.
Pentazocin (Fortal) moe imati sline neugodne po-
sledice. Stoga je ve 1949. godine, Komisija za
narkotike donela odluku da naprosto zabrani kori-
enje novih sintetikih omamljujuih sredstava u
Francuskoj, sem u sluajevima kada ona predstav-
ljaju znaajnu terapijsku novinu.
Prilikom obaveznog traenja zvaninog odobrenja,
koje je uvedeno u Francuskoj, za svaki nov analge-
tik moraju se podneti fizioloke garancije da ne
izaziva naviku i da nema toksikomanogeno dejstvo.
446
Jer, ne treba zaboraviti da su mnogi novi analgetici
puteni u promet kao sasvim nekodljivi, a praksa je
to demantovala.
PREVENCIJA I INDIVIDUALNA TERAPIJA OPINO-
MANIJE
Prevencija se, kad je re o lekaru, sastoji u krajnjoj
opreznosti sa kojom on mora izdavati pacijentima
recepte za opijate i u nadzoru nad medicinskim
osobljem koje je u njegovoj nadlenosti.
Uz ovakvu predostronost, izvesno je da se ne moe
uskratiti opijum bolesnicima koji su osueni na smrt
ili bolnu agoniju (naroito bolesnicima od raka).
Kada neki toksikoman doe kod lekara, pokuae
da ga gane, traei zalihu za put ili poslednju dozu
pre nego doe na kliniku da se podvrgne kuri
dezintoksikacije, koju nikada nee realizovati. Tok-
sikoman je laov i spretan lopov. Lekar od koga je
zatraio pomo mora da ga uputi specijalisti ili u
odgovarajuu bolnicu.
Osloboditi se neke toksine navike pitanje je volje.
Ali doneti takvu odluku, a naroito izdrati u tome,
premauje mogunosti toksikomana i suprotno je
njegovom karakteru koji se odlikuje slabou, malo-
dunou, sklonou ka laganju i beanju.
Zakon od 30. novembra 1970. propisao je sanitarne
mere za borbu protiv toksikomanije*.
Potrebno je, dakle, nametnuti leenje, to nije uvek
lako.
Leenje opiomana ne donosi eljene rezultate; ono je
esto bezuspeno ili jo ee praeno recidivima.
Treba dobro poznavati princip koji je potvrdilo
iskustvo: leenje izvan bolnike ustanove ne dovodi
do izleenja. Velike tegobe koje prate odvikavanje
same po sebi podvlae tu nemogunost. Ma kojoj
kategoriji pripadao opioman, njegovo leenje od
fizike zavisnosti mogue je samo u strogoj, apsolut-
noj i dugotrajnoj izolaciji u specijalizovanoj ustano-
vi ije je osoblje obueno za tu vrstu posla. Neki
lekari su pristalice leenja obinim obustavljanjem
davanja narkotika. U Tokiju je 1964. godine bilo
preko 50.000 heroinomana. Japanci su odluili da
ne prue nikakvu negu toksikomanima koji su u
zatvoru. Nije dolo ni do jednog smrtnog sluaja.
Japansko podzemlje koje je drogiralo svoje prosti-
tutke da bi ih potinilo, prestalo je to da ini.
Godine 1972, Medicinski fakultet u Tokiju morao
je, izgleda, da dovede iz Njujorka jednog heroino-
mana da bi ga videli studenti. U glavnom gradu
Japana vie nije bilo ni jednog jedinog.
Supstitutivne metode uglavnom su naputene jer su
najee dovodile samo do promene toksikomanije.
Najpoznatija je metoda davanja metadona oralnim
putem, to stihijsku toksikomaniju zamenjuje diri-
govanom toksikomanijom koju sprovodi terapeut;
ona treba da stvori pogodne uslove koji bi u slede-
oj etapi omoguili resocijalizaciju i odvikavanje od
ivota na margini drutva. U najboljim sluajevima
447
(oni su retki), ova metoda dovodi toksikomana u
zavisnost od terapeuta, kao psa od gospodara koji
ga hrani, to nije najbolji nain da se ostvari zdrava
saradnja koja je neophodna za istinsko leenje.
Metode odvikavanja bie, zavisno od stanja pacijen-
tovog organizma, bre ili sporije.
Leenje od fizike zavisnosti moe biti umnogome
olakano, naroito u pogledu anksioznih kriza i
nesanice, primenom kure spavanja, neuroleptika,
anksiolitika, ak antidepresiva. Preporuuje se i da-
vanje klonidina i naloksona (Fizika zavisnost, le-
enje*).
Rekonvalescencija je najosetljiviji deo kure. Izleiti
od fizike zavisnosti nije problem; problem pred-
stavlja konsolidacija. Posle tri nedelje, za pacijenta
obino prestaju teke patnje. On je delimino povra-
tio teinu, ali esto i dalje nedovoljno spava i ostaje
latentno anksiozan. On spolja eli slobodu, a potaj-
no drogu. Trai da izae, tvrdei da se dobro osea.
Treba mu se suprotstaviti. Fizioloki, potreba za
drogom jo nije iezla; nije bilo dovoljno vremena
da se uspostavi nova i stabilna ravnotea organskog
ili humoralnog metabolizma. Psiholoki, pacijent
ostaje slab, podloan svim moguim uticajima svo-
jih mentalnih nedostataka. Za umrlom drogom
ostaje duh [sablast]; u odreenim trenucima, on
upada u kuu, govorio je Kokto. Lekareva dunost
je da se suprotstavi preranom izlasku iz bolnice.
Manjan je zahtevao da toksikoman bude izolovan
od est meseci do godinu dana; moda je bio u
pravu.
Potrebna su najmanje dva-tri meseca rekonvalescen-
cije kako bi se za to vreme sprovela psihoterapijska
reedukacija. Posle toga, treba se postarati da se
bolesnik ukljui u sredinu koja nee podsticati reci-
div. To je teak i nazahvalan posao. U odnosu na
nekoliko sluajeva uspenog izleenja, ima mnogo
drugih u kojima lekar prisustvuje recidivima koji su
gotovo pravilo kod starih toksikomana. A stari
toksikomani nisu uvek i najstariji po godinama
(Toksikomanije*).
A.iM. Poro
OPOZICIJA
od lat. opponere, suprotstavljati
Opozicijom se obino naziva skup stavova i od-
brambenih reakcija koje neke linosti ispoljavaju
pred zahtevima spoljanje sredine. U tom pogledu,
to je aktivni vid negativizma*: opozicija ispitivanju
mutizmom*, opoziciju motorikim zahtevima
koenjem i grenjem, ponekad povlaenjem ili bek-
stvom, a katkad agresivnim* pranjenjem. Odbija-
nje hrane* isto tako predstavlja estu opozicionu
reakciju.
Reakcije opozicije uobiajene su kod obolelih od
shizofrenije*, naroito u njenom katatonikom* ob-
liku. Sreu se u nekim sumanutostima* persekucije*,
kod paranoika* ubeenih da su nepravedno otee-
OPSESIJE I OPSESIVNA NEUROZA
ni, kod melanholika* koji zbog sumanutih ideja o
nedostojnosti i neizleivosti odbijaju lekarsku inter-
venciju. Opozicija u obliku igre*, ponekad agresiv-
na, pojavljuje se kod obolelih od manije* kada im je
sloboda kretanja ograniena. Kod starijih lica, opo-
zicija se moe manifestovati u obliku gatizma*. U
sluaju histerinog karaktera*, esto se smenjuju
periodi zavodjenja i preterane aprobativnosti*, dok
se trenuci povlaenja manifestuju opozicijom. Ka-
rakterne reakcije opozicije opaaju se kod nekih
epileptiara* i nekih debilnih* osoba.
Kod deteta, reakcije opozicije naroito su izraene u
treoj i etvrtoj godini, esto podstaknute krutim i
strogim vaspitnim stavom. Kasnije, do krize opozi-
cije, esto veoma izraene, dolazi u doba adolescen-
cije, u pubertetu: to je kriza mladalake original-
nosti sa manifestacijama osporavanja svega i sva-
ega.
Ejer (Heuver) i Diblino (Dublineau) naglasili su
znaaj te reakcije opozicije, naroito u pogledu
razumevanja paradoksalnih delinkventnih* oblika
ponaanja osoba kod kojih nema vidljivih afektivnih
i vaspitnih karencija. Treba umeti otkriti tu reakciju
opozicije da bi se prilagoavanjem porodine at-
mosfere i psihoterapijske pomoi spreio nastanak
psihike neuravnoteenosti*.
A. Lo i V. Kajar
OPSESIJE I OPSESIVNA NEUROZA
od lat. obsidere, opsedati, odnosno sedere, nalaziti se i
ob-, ispred
I. DEFINICIJA - SEMIOLOGIJA -
GRANICE
Prvo emo razmotriti opsesiju samo kao simptom.
Ona se moe defmisati kao ideja ili grupa ideja
koje se nameu duhu na bolan i muan nain i koje
pacijent ne moe da odagna iako ih smatra apsur-
dnim. Veoma esto je praena kompulzivnim i
ritualnim radnjama, a subjekt osea da mora da ih
vri ne bi li izbegao strepnju.
Opsesiju prati afektivno stanje koje ide od obine
nelagodnosti do strepnje. Karakteristina svojstva
opsesije su prinuda, anksiozna borba, sumnja, svest
o bolesnom karakteru poremeaja. Ove patoloke
crte omoguavaju da se pravi razlika izmeu opse-
sivne ideje i sumanute ideje. Sumnja i svest o pore-
meaju kod opsesivne osobe suprotne su neprepoz-
navanju patolokog karaktera datog poremeaja i
vrstom ubeenju sumanute osobe. Iako su posredi
nametnuta misao i prisilne radnje, simptomi opsesije
se ne mogu meati sa fenomenima uticaja i svim
onim to se ponekad naziva sindromom spoljanjeg
uticaja; mada se doivljava kao parazitski fenomen
protiv koga se treba boriti, opsesija se prepoznaje i
kao neto unutranje, iji je izvor u vlastitoj linosti
pacijenta. Opsesiju isto tako treba razlikovati i od
fobije*. Podseamo da, sa isto semiolokog sta-
novita, fobija predstavlja teskobni strah izazvan
OPSESIJE I OPSESIVNA NEUROZA
nekim objektom ili nekom situacijom koji zapravo
nisu opasni, poto strepnja nestaje u odsustvu tog
objekta ili situacije [Pio (Pichot)]. Za fobiju je
karakteristino to da je strepnja u potpunosti fiksi-
rana za neto to je izvan subjekta i da je ponaanje
izbegavanja (patogenog objekta ili situacije) dovolj-
no da otkloni poremeaj. Nasuprot tome, u opsesiji
nije mogue ponaanje izbegavanja; iako opsesivni
fenomen ponekad moe biti podstaknut nekom spo-
ljanjom okolnou, on nastaje bez vidljivog razlo-
ga, u mislima pacijenta koji nikako ne moe da ga
izbegne. Meutim, ono to se naziva impulzivnim
fobijama, blie je opsesiji. U impulzivnim fobijama,
ponaanja izbegavanja nisu ba efikasna; poto je
podsvesni strah, u stvari, strah od vlastite agresiv-
nosti, njega sasvim nedovoljno neutralie udaljava-
nje od objekata koji mogu da povrede i on se, u
njihovom odsustvu, moe ponovo pojaviti u obliku
opsesivnog impulsa.
Opsesiju treba razlikovati i od fiksne ideje* koja nije
praena strepnjom. Prisilne i ritualne radnje koje
veoma esto prate opsesiju treba razlikovati od im-
pulsa* (koji se zapaaju naroito kod shizofreninih
i neuravnoteenih osoba). Impuls je snana i veoma
esto neodoljiva potreba koja iznenada navodi bo-
lesnika na brutalne i opasne radnje. Bolesnik obino
ne pokuava da se bori protiv te sile. Impulzivna
radnja ima karakter neposrednog pulzivnog pra-
njenja, ona nije kao prisilna radnja veoma elaborira-
ni kompromis odbrane i pulzije, u kome neutralizo-
vana pulzija postaje sasvim neprepoznatljiva i ije su
posledice u stvarnosti sasvim bezazlene.
II. ISTORIJAT
Sluajeve opsesivne neuroze poznavali su i opisali su
autori iz ranijih vremena. U Francuskoj, Pinel prvi
pokuava da ih klasifikuje te ih svrstava u folies
raisonnantes (razborita ludila), Eskirol (Esquirol) ih
uvruje u parcijalne sumanutosti sa ouvanim in- koji se javljaju kod osobe koja je zbog somatskih
telektualnim sposobnostima i moi rasuivanja.
Morel, O emotivnoj sumanutosti, 1866, il Falre
(Jules Falret), Folie raisonnante ili moralno ludilo,
1884, Legran di Sol (Legrand du Saule), Ludilo
sumnje ili sumanutost dodira, 1875, daju njihove
veoma detaljne opise; patogenetske teorije o kojima
se raspravljalo krajem XIX veka izazivaju sukob
izmeu pobornika intelektualnog porekla i poborni-
ka emocionalnog porekla opsesija, s tim to je ovu
drugu tendenciju prihvatio iri krug naunika: Pitr
(Pitres) i Rei (Regis), 1897-1912. Zatim dolazi
znaajno delo Pjera anea (Pierre Janet) Opsesije i
psihastenija, 1908, koji opsesije konano svrstava u
neuroze. On opisuje jednu novu neurozu, psihasteni-
ju, koju suprotstavlja histeriji. U njegovoj psihaste-
nikoj teoriji opsesija, primarni poremeaj nije ni
isto intelektualan ni isto emocionalan, ve pred-
stavlja jedan poseban deficit psiholokog naboja.
Ovaj deficit onemoguava uspeno odvijanje psiho-
lokih operacija na viem nivou, kakva je, na pri-
.448
mer, funkcija realnosti, i dovodi do regresivnih
fenomena koje predstavljaju upravo opsesije i kom-
pulzije ili prisilne agitacije.
Ako aneovo delo predstavlja dinamiku psihologi-
ju, njegova perspektiva ipak ostaje izvan prave psi-
hogeneze: inicijalni poremeaj je deficit i ne moe se
pronai neki posebni smisao fenomena koji su nje-
govi derivati. Iako govori o podsvesnom, aneu
nedostaje pojam znaenja simptoma, konflikta i po-
tiskivanja. Pojam opsesivne neuroze u pravom smis-
lu potie od Frojda. Od 1894. do 1927. on je
osvetlio razliite vidove opsesivne patologije. Posle
njega su mnogi psihoanalitiari dopunili i produbili
ovo izuavanje. Moe se rei da opis ove neuroze
kao klinikog entiteta, koji ima odreenu etio-pato-
genetsku specifinost proizalu iz dinamike psiho-
logije, predstavlja jedan od najznaajnih doprinosa
psihoanalize psihijatrijskoj klinici.
III. PSIHOANALITIKA PSIHOPATOLOGIJA
Neuroze transfera, u koje se ubraja opsesivna neu-
roza, sa histerijom i fobinim neurozama, odlikuju
se postojanjem intrapsihikog konflikta koji dovodi
do premestanja libida na objekte razliite od onih za
koje se vezuje uzroni konflikt.
a) Osnovni mehanizam opsesije Kod svakog neuroti-
ara postoji konflikt izmeu vlastitog Ja i nekih
inkompatibilnih predstava. Mehanizam odbrane
uvek se sastoji u slabljenju inkompatibilne predstave
i odvajanju predstave od afekta koji je prati. Ali,
dok je u histeriji predstava potisnuta a afekt sledi
put somatske transformacije, u opsesivnoj neurozi
predstava je odseena od svojih asocijativnih veza,
izolovana, a afekt je premeten na drugu predstavu
koju taj lani odnos pretvara u opsesiju.
U pogledu inicijalne traume, Frojd belei ve 1896.
da su inkompatibilne predstave uvek seksualne pred-
stave vezane za predseksualne dogaaje, tj. one
uslova jo nesposobna za seksualne emocije u pra-
vom smislu i koja ne moe da integrie ta iskustva.
Ova rana iskustva mogu biti stvarna (stara teorija o
zavoenju) ili ee fantazmatska, ali dobijaju pato-
geni karakter samo ako se kasnije reaktiviraju, u
doba seksualne zrelosti. Tada se na tu emociju, koja
je doivljena kao seksualna emocija, nedovezuje
afekt straha a subjektu se ini da ta emocija dolazi
iznutra. Tada neki nov dogaaj koji nema nuno
seksualni vid moe zbog neke asocijativne crte oi-
veti seanje na inicijalni dogaaj. To seanje izaziva
endogeno seksualno uzbuenje povezano sa ranijim
afektom straha koji je ostao u seanju. Subjekt je
tada iznenada zahvaen nekom unutranjom opas-
nou od koje ne moe da pobegne i jedini izlaz je
potiskivanje.
Frojd ovako rezimira tu shemu: Opsesije su uvek
preobraeni prekori koji potiu od potiskivanja i
koji se uvek odnose na neku seksualnu radnju iz
detinjstva koja je vrena sa radou.
449
b) Opsesivna struktura i opsesivni karakter
U ogledu ovek pacov, Frojd je izdvojio neke
crte koje su svojstvene pulzivnom ivotu opsesivnih
osoba. To su: znaaj analnog erotizma i skoptofilije u
dejoj seksualnosti, velika uloga agresivnosti u raz-
voju opsesivne neuroze, znaaj ambivalencije (lju-
bavmrnja, potinjavanje pobuna). Sve to ozna- protiv kojih je uperena odbrana nesnoljivije, a i
ava libidnu regresiju u sadistiko-analnu fazu, koja
je karakteristina za opsesivnu neurozu. Ambivalen-
cija koja je svojstvena ovom stadijumu manifestuje
se posebnim mehanizmima odbrane: retroaktivna
anulacija za koju ogled ovekpacov prua veoma
lep primer (pria o kamenu koji je ena pokupila na
putu, a zatim ga odmah vratila na mesto). Takve
kompulzivne radnje u dva dela od kojih drugi niti
prvi... izraavaju sukob dveju suprotnih tenji koje
imaju gotovo podjednak intenzitet i koje, prema
mome iskustvu, uvek predstavljaju suprotstavljenost
ljubavi i mrnje, kae Frojd.
U pomenutom lanku, Frojd je zabeleio jo neke
osobenosti opsesivnog miljenja u vezi sa regresijom
instinkta. To su infiltracija iracionalnih elemenata u
logiko miljenje, sujeverje, magijsko miljenje, sve-
mo misli; sumnja, neodlunost, tenja ka mentalnoj
ruminaciji, sklonost ka metafizikim pitanjima, ero-
tizacija miljenja i njegov kompulzivni karakter.
U tekstu Inhibicija, simptom i strepnja, Frojd daje
sintetiki prikaz nastanka opsesivnih simptoma:
Kao u histeriji, kae Frojd, poetna situacija je majkom), koji u isto vreme ima karakter nunosti i
nuna odbrana od libidnih zahteva Edipovog kom-
pleksa . . . ali kasnije neki konstitucionalni faktor
neopozivo menja simptomatsku konfiguraciju. Ge-
nitalna organizacija libida pokazuje se slabom i
neotpornom. Kada Ja pone da se brani, prvi rezul-
tat koji postie jeste delimino ili potpuno vraanje
genitalne organizacije (iz falikog stadijuma) u prvi
sadistiko-analni stadijum. Ova regresija je odluu-
jua za sve to se dogaa posle toga. Pod dejstvom
regresije, pulzije ponovo dobijaju sadistiko obeleje
prikriveno ambivalencijom. Regresija pogaa i
Nad-ja; ono postaje izuzetno strogo i neumoljivo,
tako da u periodu latencije, po nalogu Nad-ja, Ja
razvija znaajne reaktivne formacije koje dobijaju
oblik skrupuloznosti, saaljenja, istoe. Reaktivne
formacije su nain odbrane koji je tipian za opse-
sivne osobe i koji se sastoji u tome da se jednom
zauvek zauzme krut stav koji se suprotstavlja pulzi-
ji. One se vezuju za karakterne crte. Kasnije, pu-
bertet predstavlja odluujui momenat u razvoju
neuroze. Tada ne samo da agresivni porivi iz
detinjstva bivaju reaktivirani ve i jedan manji ili
vei deo novih libidnih poriva mora da krene pute-
vima koje je oznaila regresija, da bi se pojavio u
obliku agresivnih ili destruktivnih tenji. Usled tog
preruavanja erotskih tenji i zbog toga to u Ja
postoje snane reaktivne formacije, borba protiv
seksualnosti se nadalje odvija pod parolom moral-
nosti. Iznenaeno Ja suprotstavlja se podsticajima na
okrutne i nasilnike radnje koje mu upuuje Ono, ne
OPSESIJE I OPSESIVNA NEUROZA
slutei da se time bori protiv erotskih elja od kojih
bi, inae, neke izbegle njegove osude. Prestrogo
Nad-ja tada utoliko upornije potiskuje seksualnost
ukoliko je ova uzela odbojnije oblike. Tako se u
opsesivnoj neurozi konflikt zaotrava u dva pravca:
instanca koja brani postala je netrpeljivija, snage
jedno i drugo su pod uticajem jednog jedinog fakto-
ra: regresije libida. To objanjava znaaj oseanja
krivice i potrebe za kanjavanjem koji su kliniki
evidentni u opsesivnoj neurozi.
c) Objektni odnos Od 1930, pojam objektnog od-
nosa doprineo je razumevanju opsesivne neuroze
iako nije uneo nikakvu sutinsku promenu u posto-
jea saznanja. Razliiti tipovi objektnih odnosa od-
govaraju razliitim stadijumima u razvoju libida; re
je o oralnim objektnim odnosima, analnim objekt-
nim odnosima ili uopte o pregenitalnim objektnim
odnosima; sa tog stanovita, fiksacija je persistencija
ili naroita sklonost prema nekom posebnom od-
nosu, a regresija vraanje tom povlaenom odnosu.
Tako postaje jasno da fiksacija ne zavisi samo od
konstitucionalnih faktora (snaga nekih pulzija) ve i
od istorijskih faktora (uticaj porodine sredine, stav
roditelja, nain vaspitanja). Delo Morisa Buvea (Ma-
urice Bouvet), u ijem je sreditu objektni odnos u
opsesivnoj neurozi, veoma je znaajno. Za Buvea,
svaka opsesivna tehnika slui odranju i ouvanju
nekog pregenitalnog objektnog odnosa (uglavnom sa
karakter nepodnoljive prinude. Opsesivna osoba na-
stoji svim sredstvima da izbegne prekid te veze (koji
bi izazvao depersonalizaciju i psihozu) i pokuava da
je kako-tako prilagodi svakodnevnom ivotu.
Mnogi autori imaju isto miljenje; tako Glover
smatra da se opsesivni simptomi pojavljuju kao
nain da se odri veza sa stvarnou. On kae da je
opsesivna neuroza uglavnom dobra garancija pro-
tiv psihoze.
IV. KLINIKA SLIKA
Opsesija kao simptom sree se u razliitim klinikim
slikama. Tako se moe zapaziti u poetnim oblicima
shizofrenije i u nekim melanholijama. Ali najee je
nalazimo u opsesivnoj neurozi iji je ona patognomo-
nini simptom i u okviru koje je moemo izuavati u
njenim razliitim vidovima i njenom psihopatolo-
kom znaenju.
Opsesija je prinuda koja se namee pacijentovim
mislima, ali isti taj karakter prinude ima i oblast
delanja. Tada su posredi ili muni podsticaji na
radnje koje su u suprotnosti sa svesnom linou
subjekta, ili njegova primoranost da vri neke stere-
otipne radnje koje se javljaju u vidu besmislenih
manija ili manje ili vie sloenih rituala. Sve je to
oblast kompulzija ili kompulzivnih radnji koje su
uvek prisutne uz opsesije. Te prinude su ekvivalent
u oblasti delanja za ono to u oblasti miljenja
predstavljaju opsesije.
OPSESIJE I OPSESIVNA NEUROZA
U psihijatriji engleskog govornog podruja, opsesiv-
na neuroza se esto oznaava izrazom opsesiv-
no-kompulzivna neuroza. Opsesije i kompulzije
jasno izraavaju odreen nain miljenja, poimanja
sveta i ukljuivanja u realnost. Da bismo izdvojili
kriterijume za utvrivanje opsesivne neuroze ostaju-
i u okvirima klinike, pokuaemo da preciznije
odredimo nain postojanja i miljenja opsesivne
osobe idui u dva pravca:
1) Bolno doivljavanje svojstveno opsesiji Sa ovog
stanovita izdvajamo etiri klinika kriterijuma koje
smatramo konstantnim i neophodnim za dijagnosti-
ciranje. To su:
a) Neoekivani i parazitski karakter poremeaja u
kome se opsesije doivljavaju kao unutranji, du-
hovni paraziti; bolesnik ih prepoznaje kao neto to
potie od njega iako ih smatra besmislenim i suprot-
nim svojoj volji (ovo slui da bismo opsesije razliko-
vali od sindroma uticaja).
b) Repetitivno i muno obeleje opsesivnih feno-
mena.
c) Anksiozna borba protiv simptoma to, po naem
miljenju, ve ukazuje, na klinikom nivou, na kon-
fliktnu prirodu poremeaja.
d) Sumnja kojom su uvek zainjene opsesivne ma-
nifestacije.
2) Opsesivna tematika iju je najpotpuniju klasifika-
ciju, po naem miljenju, dao Grin (Green).
Ispitivanje ovih tema omoguava i da se na isto
klinikom nivou pribliimo sutini opsesivne neuro-
ze. Naime, religijske, moralne teme, teme istoe i
telesne zatite, impulzivne fobije, pokazuju da se
jedan od glavnih problema opsesivne osobe vrti oko
potinjavanja autoritetu ili pobune protiv njega i
oko neodlunosti izmeu dobra i zla, sumnje da li je
ona sama dobra ili zla. Teme reda i simetrije, ta-
nosti ili potpunosti, i teme koje se odnose na vreme i
smrt, pokazuju oklevanje pred svim oblicima kreta-
nja i ivota kojima, iz straha od smrti kao njihovog
ishoda, opsesivna osoba pokuava da ovlada zaus-
tavljajui ih. Ova dva sredina problema opsesivne
osobe upuuju nas na njen osnovni fantazam,
fantazam u kome se nagon ivota i nagon smrti
sukobljavaju u odnosima sa figurama roditelja (i to
unutar njih).
Ako sada pokuamo da izdvojimo kriterijume za
utvrivanje opsesivne strukture, videemo da se oni
otkrivaju u crtama linosti i manje vidljivim znaci-
ma. Oni predstavljaju znaajni deo psihoanalitike
klinike (opsesivni karakter). Svrstaemo ih u sledee
kategorije:
a) Opsesivne crte kojima se manifestuje nagonski
ivot. Kod opsesivne osobe, agresivnost i analni
erotizam veoma su prikriveni. Otkrivaju se tek pre-
ko reaktivnih formacija, permanentnih karakternih
crta koje se razvijaju u opoziciji prema skrivenim
tenjama koje se doivljavaju kao opasne. Nagle
eksplozije protivurenih oblika ponaanja mogu
450
iznenada poderati veo reaktivnih formacija. Tako
opsesivna osoba uglavnom tei da bude krajnje
dobra, pravedna, ista, blaga i strpljiva, to je u
suprotnosti sa njenim iznenadnim napadima gneva,
krajnje neurednosti i prljavosti. Veina dobro po-
znatih crta analnog karaktera: urednost, sitniavost,
tanost, tvrdiluk, tvrdoglavost, meavina su reak-
tivnih formacija, sublimacija i direktnih analnih ten-
dencija. to se tie ambivalencije, ona se esto jedi-
no ispoljava u stalnim sumnjama i neobinom ka-
rakteru opsesija i kompulzija.
b) Opsesivne crte koje se vezuju za mehanizme
odbrane.
Mehanizmi odbrane u opsesivnoj neurozi: izolacija,
pomeranje, anulacija, sistem kompulzivnih proverava-
nja, obino ne doputaju spontano izbijanje pulzija,
kao to je to ponekad sluaj sa reaktivnim for-
macijama. Oni se kliniki ispoljavaju u vidu pri-
lino tipinih osobenosti ponaanja: sklonost ka
redu, planiranju, rasporeivanju vremena, esto hla-
dan i inhibiran stav, osobenosti govora i izraavanja
(isprekidano, uzdrano, puno ponavljanja i perifra-
za u traganju za preciznou), a naroito u vidu
manija i rituala koji su veoma upadljivi, ali esto i
sasvim prikriveni.
Veoma znaajan fenomen bezuspenosti odbrana i
reinfiltracije pulzija u odbrane kliniki se opaa u
erotizaciji miljenja i infiltraciji magijskog miljenja
u logiko miljenje. Pri paljivijem posmatranju,
zapaa se uglavnom da je miljenje opsesivne osobe,
na izgled strogo, bogato i iznijansirano, u stvari
rascepljeno na dva registra, registar iste logike,
lien bilo kakve afektivnosti, i registar seksualizova-
nog magijskog miljenja.
c) Opsesivne crte koje su u vezi sa objektnim odno-
som i modalitetom elje. Podsetimo da je, zbog
regresije, objektni odnos opsesivne osobe ostao pre-
genitalan na sadistiko-analni nain. Ovaj pregeni-
talni odnos je vitalan, narcisistiki, ambivalentan,
neelastian; on ima u isto vreme karakter apsolutne
nunosti i karakter nepodnoljive prinude. Stoga
mora da bude nekako usklaen, a to ini upravo
opsesivna tehnika. Buve je istakao jedan vid tih
usklaivanja: to je odnos na distanci u kome
kontakt nije ni odvie blizak ni odvie dalek, a
naroito ne srne da se prekine, ve treba da se odri
na podnoljiv nain. Varijacije distance u odnosu sa
opsesivnom osobom kliniki se uoavaju tokom du-
eg razgovora, a jo vie kad se uporedi vie raz-
govora.
Ako je jedna od znaajnih komponenti elje opsesiv-
ne osobe nada i neumorno traganje za savrenim
ovladavanjem objektom i kontrolisanim odvijanjem
uivanja, shvatamo da je opsesivna osoba mirna
samo ako veruje da u svakom trenutku zna gde su
njeni objekti i, mada to stvara velike komplikacije u
ekonomiji njenog zadovoljstva, obino ne moe da
se lii tog uslova i obuzeta je paraliuim strahom
kada se dogodi da on izostane.
451
V. EVOLUCIJA OPSESIVNE NEUROZE I NJENI KLI-
NIKI OBLICI NA OSNOVU EVOLUCIJE
Klinike slike opsesivne neuroze krajnje su poli-
morfne. Tako sreemo pacijente koji izgledaju nor-
malni za svoju neposrednu okolinu, ali i pacijente
koji su praktino invalidi jer su potpuno paralisani
svojim opsesijama ili svojim ritualima.
U evolutivnom pogledu, opsesivna neuroza je hro-
nina bolest koja tokom vremena esto trpi velike
promene i varira, ako nita drugo a ono u pogledu
opsesivnih tema, intenziteta strepnje, pojave depre-
sivnih faza, stepena ometenosti svakodnevnog ivo-
ta, mogunosti adaptacije i stabilizacije. Ali izvesno
je da iza tih vidljivih promena osnovna linost ostaje
opsesivna. U pogledu strukture, dobro kompen-
zirana neuroza i opsesivni karakter nisu bitno raz-
liiti od opsesivne neuroze koja stvara teku inva-
lidnost.
Psihoanalitiko stanovite omoguava da se shvati
sledee: neuroza vie nije rezultat nekog hroninog
deficita (kao kod anea), ve jednog stanja ravnote-
e izmeu suprotnih sila koje uvek deluju. To radi-
kalno menja nain na koji treba shvatiti evoluciju
opsesivne neuroze. Moe se svakako govoriti o hro-
ninosti, ali se ona vie ne moe posmatrati kao
pasivna i beivotna nepromenljivost. Ona se pojav-
ljuje kao ravnotea koja je veoma stabilna, veoma
trajna, ali nikad, po svojoj prirodi, konana. I sama
opsesivna struktura moe se menjati u toku psihoa-
nalitikog leenja. Ali postoje i ne toliko radikalne
promene iji se praktini znaaj ne sme zanemariti i
koje odgovaraju promeni ravnotee sila koje deluju
u neurotinom konfliktu.
Malo ima optih studija o evoluciji opsesivne neu-
roze. Na 24. Meunarodnom psihoanalitikom
kongresu u Amsterdamu 1965, Ana Frojd je rekla:
Izgleda da vie znamo o opsesivnoj neurozi kao
celovitoj mentalnoj strukturi i njenom delovanju
na linost i karakter nego to znamo o njenim
poetnim stadijumima ili njenom ishodu. Postoji
niz statistikih studija vajcarskih, britanskih i
skandinavskih autora Miler (Miller), Polit (Po-
llitt), Rudin, Ingram, Kringlen koji su izu-
avali evoluciju opsesije na uzorcima koji su ob-
uhvatali razliite sluajeve, kao i ono to posle
Polita moemo nazvati prirodnim razvojem opse-
sivnih stanja. Godine 1968, R. Piol (Pujol) i A.
Savi (Savy) dali su saoptenje o Razvojnom toku
opsesije koje se posebno bavi evolutivnim vido-
vima opsesivne neuroze. Oni opisuju sedam klini-
kih formi:
1) Klasine forme sa poetkom koji se ispoljava u
doba adolescencije, simptomatologijom opsesije ko-
ja se ustaljuje, ponekad posle stupnjevite evolucije u
prvim godinama; ta simptomatologija nikada pot-
puno ne nestaje, ali je podlona oscilacijama tokom
ivota. Poslednji ali ne i najmanje vaan kriterijum,
socijalna i profesionalna adaptacija, koja je ponekad
ometena, ipak ostaje uvek mogua.
OPSESIJE I OPSESIVNA NEUROZA
2) Forme koje se mogu okvalifikovati kao malig-
ne, sa postepenim pogoravanjem koje praktino
vodi potpunoj socijalnoj invalidnosti, ak pseudoali-
jenaciji.
3) Forme sa trajnom remisijom i dobrom socijal-
nom adaptacijom. To su sluajevi koji ne moraju
biti laki od klasifinih formi, ali u kojima se posle
dueg ili kraeg napredovanja bolesti zapaa remisi-
ja koja omoguava bolesniku da nastavi normalan
ivot bez simptoma bolesti.
4) Intermitentne forme sa jasno izraenim slobod-
nim intervalima.
5) Forme sa kasnim poetkom posle pedesete godi-
ne. One su dosta retke, ali ne i izuzetne.
6) Forme kod kojih postoje psihotine epizode tokom
evolucije. Ove forme su posebno zanimljive. U klini-
ci se sreu sledee mogunosti:
a) prolazni sindromi konfuzije, koje najee prati
element depresije;
b) kratke izleive melanholike epizode u toku ti-
pine opsesivne neuroze iji se tok posle nastavlja
isto kao i pre psihotine epizode;
c) shizofrene psihotine epizode ili epizode akutnog
tipa (oneiroidno stanje ili stanje primarne sumanu-
tosti). Faza psihotine dekompenzacije obino je
kratka, izleiva i predstavlja samo evolutivnu akci-
denciju.
d) opisane su i trajne shizofrene dekompenzacije
posle dosta duge faze isto neurotine opsesivne
simptomatologije, ali esto sa jasnom psihasteni-
nom komponentom [Klod (Claude) i Miku (Mico-
ud), Psihastenija i shizofrenija];
e) postoji, najzad, jo jedna kategorija sluajeva u
kojima se odnosi psihoze i opsesivne neuroze ispo-
ljavaju obrnutim redom. To su osobe ija bolest
poinje pravom psihotinom epizodom koja zatim
ustupa mesto opsesivnom sindromu koji kao da
predstavlja neku vrstu zaceljenja ili kvaziizleenja
psfhoze, koje je moda prolazno i fragilno, ali zato
omoguava, za izvesno vreme, bolju socijalnu adap-
taciju.
Sve ove evolucije bolesti moraju se kliniki razliko-
vati od pseudoneurotinih shizofrenija (iako se teo-
rijski mogu sa njima uporediti). Naime, to su uvek
sluajevi u kojima se neurotine i psihotine faze
jasno razlikuju u svom nizanju ili smenjivanju, dok
u pseudoneurotinim shizofrenijama simptomatolo-
gija uvek ostaje preteno atipina, u klinikoj slici se
meaju neurotini i psihotini simptomi, a evolucija
je veoma dugo stacionarna i ne vodi pravoj psihozi
(bordeline states).
VI. OPSESIJE KOD DETETA
Fenomeni opsesije ili fenomeni bliski opsesiji, kom-
pulzije i magijsko ponaanje svakodnevno se sreu u
dejoj psihijatriji. Oni su esto slini normalnom
stanju, upravo zato to je magijsko miljenje jedan
od prvih stadijuma u psihikom razvoju.
OPTUZIJA
U patologiji, ovi simptomi mogu postojati bilo izo-
lovano bilo u veoma razliitim klinikim slikama,
naroito u psihotinim stanjima.
Zanimljive i teke za tumaenje jesu slike koje su
veoma tipine za opsesivnu neurozu i koje se mogu
sresti ve od etvrte godine. Drei se kriterijuma za
utvrivanje neurotine strukture, veina autora, bili
oni analitiari ili ne, prihvata miljenje Ane Frojd da
opsesivna neuroza ne moe biti legitimno prihvae-
na kod deteta pre puberteta.
U svakom sluaju, ona postoji kao kliniki sindrom;
kakav je njen tok?
Opsesivna slika nikada ne ostaje nepromenjena do
zrelog doba. U njoj nastaje period remisije, zatim se,
od puberteta, evolucija u povoljnim sluajevima kre-
e ka ozdravljenju, ee ka karakternoj neurozi ili
klasinoj opsesivnoj neurozi, a rede ka psihozi.
VII. TERAPIJA
Psihoanalitiko leenje Teorijski, to je najloginiji
tretman opsesivne neuroze. Ali u praksi, psiho-
analitike indikacije su dosta retke, jer su potrebni
mnogi uslovi da bi se preduzelo ovakvo leenje:
ne suvie duboka starost, dovoljna inteligencija i
snaga vlastitog Ja, ne suvie poremeeni porodini
i socijalni uslovi, kako bi pacijent podneo leenje.
Psihoanaliza se moe primeniti samo u odreenim
sluajevima opsesivne neuroze. Najbolji sluajevi bi-
e oni kod kojih socijalna i profesionalna aktiv-
nost nije mnogo ometena, kod kojih ostaje izvestan
stepen anksioznosti, kod kojih nema seksualnog
apragmatizma.
Psihoanalitiki tretman opsesivnih osoba obino je
dugotrajan i teak. Naime, tipina opsesivna neuro-
za kod bolesnika koji od nje pati dovodi do veoma
velikih tekoa u potinjavanju i prilagoavanju
analitikoj situaciji. Po Fenihelovom (Fenichel) mi-
ljenju, u analitikom leenju opsesivnih osoba naila-
zimo na posebne prepreke:
opsesivnoj osobi je veoma teko da sledi os-
novno pravilo slobodnih asocijacija, kod nje uvek
postoji tendencija ka vraanju na sreen i racio-
nalan iskaz;
izolovanost predstava i afektivnosti predstavlja
posebnu tekou. Uvek preti opasnost da pacijent
doivi analizu samo intelektualno;
ipak, pojava strepnje i njenih vegetativnih fizi-
kih manifestacija moe stvoriti tokom leenja teke
komplikacije kod osoba koje nisu naviknute na
efekte i iji se simptomi obino ograniavaju na
mentalnu sferu (Fenihel);
kod opsesivne osobe, miljenje i govor su et de Neurologie de Langue Frani^ise, Clermont Ferrand,
seksualizovani. To su ujedno i instrumenti psi-
hoanalize, pie Fenihel, zato je situacija . . . tak-
va da se bolesnik mora leiti pomou bolesnih
funkcija.
Psihoterapija U praksi, svi terapeuti, pa prema tome
i sve psihoterapijske metode, svakodnevno se suoa-
vaju sa leenjem opsesivne neuroze.
452
Ne moe se sainiti potpuna lista tih metoda, koje
su sa vie ili manje preciznosti kodifikovane posle
anea, i koje idu od obinih, manje-vie okrepljuju-
ih i manje-vie uestalih stabilizovanja stanja do
psihoterapija analitike inspiracije, preko kratkih
dinaminih psihoterapija, relaksacije, dirigovanog
sna u budnom stanju, psihoterapija ponaanjem, itd.
Treba napomenuti dve stvari:
1) Sve ove metode i oni koji ih primenjuju, ak i ako
nisu psihoanalitiari, pozivaju se na psihoanalizu i
oslanjaju se na analitiko shvatanje ovih pojava
kako bi se to bolje upoznali sa onim to se zbiva u
toku leenja.
2) Procena rezultata koje donose razliite metode
sasvim je proizvoljna: ini nam se daje za efikasnost
terapije manje vana rigorozna primena neke origi-
nalne metode, a vie potovanje nekih osnovnih na-
ela: terapeutovo strpljenje i prihvatanje rada na du-
e vreme; stav razumevanja a ne davanja' direk-
tiva; zadravanje odstojanja koje je za pacijenta
podnoljivo u psihoterapijskom kontaktu; ali i stal-
no izbegavanje opasnosti od pretvaranja tretmana u
nepromenljivi ritual, emu je opsesivna osoba sklo-
na; najbolji nain da se to postigne jeste esto
tumaenje interpersonalnog odnosa kao instrumen-
ta terapije.
Hemoterapija Neophodna u eventualnim psihoti-
nim fazama, a nuna u periodima depresivne de-
kompenzacije, hemoterapija svakako moe biti od
pomoi u mnogim ivotnim fazama opsesivnog bo-
lesnika. Koristie se razni sedativi i anksiolitici u
zavisnosti od stepena anksioznosti.
Antidepresivi a naroito derivati imipramina kada je
indicirano timoanaleptiko dejstvo.
U tekim i veoma blokiranim formama, neki neuro-
leptici daju dosta dobre rezultate (Neuleptil).
Najzad, neki smatraju da je psihohirurgija, otkako
su veoma selektivne stereotaksike metode umanjile
ozbiljne opasnosti sa kojima je ona skopana, indi-
cirana, u sluajevima koji dovode do teke invalid-
nosti.
R. Piol i A. Savi
M. BOUVET, Oeuvres psychanalytiques, t. I, Payot 1967; S.
FREUD, Les psychonewoses de defense (1894), Nouvelles
remarques sur les psychonevroses de defense (1896); fr. pre-
vod J. Laplanche in Nevrose, psychose et perversion, str.
1-14, et 6 1 - 8 1 , PUF, 1973; S. FREUD, V Homme aux
rats, in Cinq psychanalyses, str. 199-261, PUF, 1954; A.
GREEN, Psvchonevrose obsessionnelle, Enc. med. shir. psyc-
hiatrie, t. II 37 370 A 10, B 10, C 10, D 10; P. JANET, Les
obsessions et la psychasthenie, Felix Alcan, 1908; R. PUJOL
et A. SAVY, Le devenir de /' obsede, Congres de Psychiatrie
Masson et Cie, 1968.
OPTUZIJA
od lat. obtusus, tup
Sinonim obnubilacije.
453
OPTUIVANJE, SAMOOPTUIVANJE
I. OPTUIVANJE
Pojedine neuravnoteene* ili perverzne* osobe hotimi-
ce lau. Osim toga, deava se da izvesne sumanute
osobe iznose lane ili neopravdane optube protiv
treih lica, to moe da ima ozbiljne posledice, kako u
okviru graanskog, tako i u okviru krivinog prava.
a) Jedna vrsta lanih, isto izmiljenih optuivanja
sree se kod mitomana*, odraslih ili dece, kadrih da
od poetka do kraja izmisle neku priu o kradi,
agresiji, nasrtaju na javni moral ili silovanju, pone-
kad uz odgovarajuu inscenaciju; nasilnik esto nije
ni imenovan, a izvesna doza tajnovitosti zadovolja-
va mitomanovu tatinu. Neretko, meutim, deava
se da ime izvrioca bude doslovno navedeno, tako
daje dolazilo i do alosnih sudskih pogreki. U tom
pogledu, esto treba biti sumnjiav prema optuba-
ma koje iznose deca, dok valjanost njihovog svedo-
enja na sudu zahteva najveu moguu opreznost:
ona su, u stvari, sugestibilna* i hvataju se u zamku
sopstvene igre tako da ponavljana tvrdnja, za njih
postaje izvesnost; nespretna, jednostavna pitanja u
njihovoj glavi obrazuju celovitu temu optube. Osim
toga, pored obinog mitomana, postoje perverzni*
laljivci koji su skloni izvesnoj malicioznosti* i izri-
u optube iz inata, zavisti, mrnje ili, jednostavno,
igre radi, iz zadovoljstva da ine zlo. Svoje optube,
ije posledice mogu biti i dramatine (vidi Mitoma-
nija*, Svedoenje*, Anonimografija*), esto upuu-
ju putem pisama ili anonimnih napada.
b) Optuivanje je postupak koji je za paranoi-
nog* bolesnika prirodan i priroen. On uspeva da
deluje ubedljivo svojom pogrenom logikom, ne-
oborivim interpretacijama* ili dedukcijama, kao i
svojom upornou, spretnou da izvue korist iz
najsitnijih injenica, kako bi uobliio predmet op-
tube i potom ga, razraenog, obogaenog, izneo
pred lice javnog mnjenja ili pred sudove. Ubeeni da
su u pravu, pojedini stenini paranoici pokuavaju
da sami isteraju pravdu te se moe strepeti od
medicinsko-zakonskih odmazda nad licem naznae-
nim kao progonitelj. Mere prisilne psihijatrijske hos-
pitalizacije* ponekad su neophodne zbog upornosti
nekih paranoika tuitelja ili manifestnih poreme-
aja koji prate optuivanja to ih upuuju neke
sumanute osobe.
c) Optuivanja koja se javljaju u ostalim hroninim
psihozama* jednostavnija su za prepoznavanje. Nji-
hove bolesne ideje se lake identifikuju (pojedinci
koji pate od halucinacija*, od proganjanja, oni koji
sluaju svoj unutranji glas, oni to pate od ljubo-
more*, erotomanije*, kao i od idealizma* i egzalti-
ranog misticizma*).
I u ovim sluajevima, faza optuivanja moe ustupi-
ti mesto fazi neposrednog delovanja.
d) Sumanuta ideja se moe temeljiti na demenciji*
koju prati smanjena mo rasuivanja* i kritikog
procenjivanja. Optube tada bivaju proete apsur-
ORALNO, ORALNOST
dnou i nekoherentnou, to im oduzima svu vred-
nost. Valja spomenuti i izuzetan sluaj onemoalih
staraca to pate od sumanutosti osiromaenja (pred-
rasude*), koji svoju okolinu ili porodicu optuuju za
krau, pljaku, proneveru.
II. SAMOOPTUIVANJE
Samooptuivanje je jedan od mehanizama kojim se
eksteriorizuje oseanje krivice*. Samooptuivanje
moe da se odnosi na neki odreen in (in prestu-
pa) ili da odgovara nekoj, ne tako svesnoj, potrebi
za kanjavanjem.
Tu postoji itava gama psiholokih stanja koja se
kreu od normalnog oseanja krivice do sumanute*
skrupuloznosti i samooptuivanja.
Nisu sva samooptuivanja izriito bolesna. Dogaa-
lo se da pojedine osobe na sebe preuzimaju tue
prestupe ili zloine, kako bi spasile neko drago bie
ili osujetile izvrenje pravde. U takvom sluaju valja
proceniti intelektualni nivo i afektivne odlike su-
bjekta, poto ova samooptuivanja mogu biti poka-
zatelj izvesnih oblika duevne zaostalosti* ili prete-
rane emotivnosti*.
Bilo je i sluajeva isto imaginarnih samooptuiva-
nja histerika* ili mitomana* eljnih da privuku pa-
nju na sebe i da stvore neku svoju priu u kojoj sami
igraju spektakularnu ulogu. Tome ponekad dopri-
nosi i izvesna nezdrava sklonost proeta sadizmom*.
U okviru neuroza*, samooptuivanja se esto teme-
lje na potrebi za kanjavanjem i/ili na nesvesnoj
agresivnosti, pogotovo u opsesivnoj neurozi* (skru-
puloznost, samoprekor).
Sumanuta* samooptuivanja mogu se primetiti pr-
venstveno u melanholiji*, kao njena osnovna tema.
Melanholik svoj moralni bol* potpiruje grizom sa-
vesti, starim zaboravljenim grekama, stvarnim ili
izmiljenim; optuuje sebe za svoju trenutnu nemo i
nesreu svojih najbliih; smatra da nije dostojan da
ivi; njegova tegobna oseanja sumanute samokri-
vice predstavljaju podlogu za sklonost ka samo-
ubistvu.
Samooptuivanja nisu nita manje esta ni u oneiriz-
mu* koji prati mentalne konfuzije*, bile one toksi-
ne ili infektivne prirode. U subakutnim azoteminim
psihoencefalitisima alkoholiara mogu se uoiti ti-
pina spontana samooptuivanja za teke zloinake
napade.
Izvan svakog konteksta izrazitog oneirizma ili izra-
zite depresije, samooptuivanje se sree i u hroni-
nim psihozama, bilo da su one disocijativne* ili ne,
u stanjima demencije* i u oblicima duevne zaosta-
losti*.
Samooptuivanje, ak i kada se oslanja na stvarne
injenice, i kada ga podrava neka na izgled kohe-
rentna logika, uvek moe da ukazuje na melanholi-
ju, a ponekad i na hronini alkoholizam.
V. Kajar i A. Lo
ORALNO, ORALNOST v. Psihoanaliza
ORGANO-DINAMIKA TEORIJA
ORGANO-DINAMIKA TEORIJA
od gr. organon, orue za rad, telesni organ i dynamis,
sila
Po Ejovoj (Ey) organo-dinamikoj teoriji, inspirisa-
noj Deksonovim (Jackson) neurolokim koncepci-
jama, psihike funkcije su hijerarhijski rasporeene i
disolucija viih povlai oslobaanje niih koje one
kontroliu (Deksonizam*). Ova teorija razlikuje
uniformne ili globalne disolucije disolucije kom-
pleksnih funkcionalnih ciklusa i parcijalne diso-
lucije, disolucije instrumentalnih funkcija, u prostim
senzomotornim ciklusima.
Iznad instrumentalnih funkcija, koje su tesno po-
vezane sa strukturom nervnog sistema iju formu
poprimaju (govor, gnozije, sistemi uslovnih reflek-
sa), smetene su energetske psihike funkcije (fun-
kcije realnosti, funkcije integracije i sinteze svesti,
itd). Aktivnost tih funkcija je omoguena napredo-
vanjem saznanja i volje i uvodi u ovekov ivot
psiholoke varijacije (strasti, ideali, reakcije na do-
gaaje, itd). Ali postoji i druga vrsta varijacija koje
imaju vrednost regresija. One potiu od blokiraju-
eg, ometajueg ili razornog dejstva organskih funk-
cija na psihiku aktivnost. Te varijacije, koje dolaze
odozdo i koje se ispoljavaju u obliku disolucija,
predstavljaju pravi predmet psihijatrije. Ne postoji,
dakle, ista psihogeneza mentalnih poremeaja.
Jer, psihoza pre svega proistie iz energetskog defici-
ta, deficita psiholokog naboja koji po P. aneu
(Janet) u normalnom stanju odrava ravnoteu na-
gona i obezbeuje tanost i efikasnost naeg milje-
nja ili njegovog prilagoavanja realnosti. Ali bolesni
proces ne deluje na inertnu materiju, on deluje na
odreeni (nasleeni ili steeni) sistem organizovanih
energija. Psihoza nastaje i oslobaanjem preostalog
dela psihikog bia; zahvaljujui izmicanju kontro-
li, ludilo oslobaa animalne tenje. Razvojni tok
psihoze transformie bolesnikovu svest o linosti
pod dovostrukim uticajem, s jedne strane, energet-
skog deficita, a s druge strane, snanih reakcija
postojeih psihikih instanci ili tenji koje predstav-
lja njegova linost (A. Ej).
Vidi se da ova teorija veoma vodi rauna o global-
nim modifikacijama strukture psihikog organizma.
isto analitiku semiologiju ona hoe da zameni
jednom irom i realnijom strukturnom fenomenolo-
gijom koja ima za cilj da prodre u znaajne celine,
doivljena iskustva bolesnog miljenja, to su
tendencije koje modernizuju tradicionalnu, statisti-
ku i introspektivnu psihijatriju.
Ali zamera joj se to se nehotice vraa, s jedne
strane, prenoenju fiziolokog (neurolokog) na plan
psihologije, emu je bio sklon raniji mehanicistiki
materijalizam, a s druge strane, metafizikom ras-
paravanju psihikog bia na onoliko razliitih, hi-
potetinih funkcija koliko ima bolesnih tipova
koje treba objasniti.
A. Enar
454
H. EY, Des idees de Jackson a un modele organo-dynamique
de la psychiatrie, Toulouse, Privat, 1975.
OSEANJE KRIVICE
Oseanje ogreenja o neki individualni i kolektiv-
ni moralni ideal, ali bez ikakve objektivne po-
greke, moe se sresti u mnogim patolokim sta-
njima.
Ono je oigledno u ozbiljnim depresivnim stanjima,
posebno u melanholinim stanjima; moe se ispoljiti
u vidu samoprebacivanja ili dobiti sumanut oblik.
Frojd i Abraham su predloili jedno objanjenje
ovog melanholinog samooptuivanja: do njega do-
lazi usled interiorizacije, u vlastitom Ja, jedne pred-
stave izgubljenog objekta, u isti mah voljenog i
mrenog: libidna komponenta omoguava interiori-
zaciju, neprijateljska komponenta daje tom unutra-
njom objektu pejorativan karakter. Re je o lanom
kulpabilitetu.
Sindrom oseanja krivice nadivelog (M. Poro)
poseban je oblik nesvesnog oseanja krivice ije su
rtve oni koji su nadiveli nestanak, smrt, esto
traginu, zajednice kojoj pripadaju (koncentracioni
logori, bomba baena na Hiroimu, itd.). Ja sam
iv, a oni su mrtvi, to e rei da sam ih ja nesvesno
rtvovao: takav bi bio osnovni mehanizam ovak-
vog oseanja krivice, po Viderlandovom (W. G.
Wiederland) miljenju.
U neurotinim stanjima i kod nekih osoba neuroti-
nog karaktera, patoloko oseanje krivice esto je
nesvesno. Ono je odraz intrapsihikih konflikata i
osude nesvesnih libidnih fiksacija od strane Nad-ja.
Re je o pravom oseanju krivice iji motivi izmiu
svesti.
Treba praviti razliku izmeu oseanja krivice i
oseanja nie vrednosti, koje je uglavnom vezano
za jednu narcisistiku komponentu linosti. Ose-
anje krivice sasvim neposredno izraava neki unu-
tarsistematski konflikt Nad-ja i Ja. Ono se ta-
koe moe opisati kao raskorak izmeu predsta-
ve o sebi i Ideal-ja, mada to ne omoguava
da ga razlikujemo od oseanja stida i nedostoj-
nosti.
D. Vidloe
A. HESNARD, L'univers morbide de la faute. Pari, PUF,
1949.
OSEANJE STRANOSTI
Ovaj naroiti poremeaj linosti odavno pleni pa-
nju psihologa [Ribo (Ribot), P. ane (P. Janet)];
ane je pronicljivo analizirao ovu pojavu u studija-
ma o sniavanju psiholoke napetosti i o psiha-
steniji. No, pomenuti poremeaj su naroito ispitali
neuropsihijatri, koji su nedavno analizirali njegovu
psihopatologiju i neurofizioloku osnovu, naroito
P. Giro (P. Guiraud) (Journal de Psychologie, 1952,
br. 4).
455 OSNOVA MENTALNOG FUNKCIONISANJA
ANALITIKO ISPITIVANJE
Osoba u stanju pomenute psihike nelagodnosti ima
utisak da je izgubila oseanje sopstvene realnosti, da
je dolo do neke vrste gaenja njenog Ja, do disolu-
cije koja nekada moe da ode vrlo daleko, do pojave
deposediranja ili tranzitivizma, do supstituisanja li-
nosti; sve u svemu, ovo oseanje stranosti, neobi-
nosti, poetni je stupanj fenomena depersonalizaci-
je*. U toku pomenute psihike tegobe, bolesnik ne
prepoznaje svet koji ga okruuje; teko mu je da ga
prihvati kao svoj; izgubio je kontakt i emocionalne
reakcije koje su ga tesno vezivale za njegovo okrue-
nje; to okruenje mu se, pored toga, ini praznim,
tuim; sve se odvija kao na nekom ekranu, ono to
se oko njega dogaa samo je privid ivota iji je
on puki posmatra. Na ovo se esto nadovezuje i
poremeaj doivljaja vremena, njegovog proticanja.
Nije redak sluaj da se naie na fenomen ve vie-
nog, ve doivljenog, na fenomen panoramskog se-
anja, pri emu nije mogue tano vremensko odre-
enje; re je, sve u svemu, o poremeaju onoga to
Minkovski (Minkovvski) naziva sinhronizmom do-
ivljenog vremena.
Dogaa se i da neki fizioloki znaci prate ovaj
psihiki poremeaj, naroito vie ili manje neprijatne
anksiozne tegobe praene tahikardijom, teskobom;
oni, meutim, mogu ii i do pravih paroksizama
pod ijim dejstvom se na spoljanji svet projektuje
oseanje katastrofe, istinske propasti (oseanje
smaka sveta).
KLINIKA SLIKA
Oseanje stranosti javlja se u izvesnom broju pato-
lokih stanja.
Na vrhuncu psihastenije (kako ju je opisao P.
ane), opsesije, anksioznosti, vrlo lako dolazi do
ovog oseanja stranosti. Potje (Pottier) i Kudik
(Couedic) (1955) skrenuli su panju da se ova sta-
nja razlikuju u psihasteniji* i u shizofreniji*, jer
su u prvom sluaju mnogo blia oseanju iskore-
njenosti nego depersonalizaciji*. Samo, tu nije re ni
o epilepsiji, a na ova stanja ne treba gledati ni kao
na apsanse. Re je o prolaznom poremeaju percep-
cije spoljanjeg sveta, bolesnik je opsednut strahom
da se ova stanja, koja su svesna i tegobna, ne
ponove.
Oseanje stranosti predstavlja jednu od poetnih
faza mentalne konfuzije, u vidu nespokojstva i po-
stavljanja pitanja, pre nego to doe do potpune
disolucije, i ponovo se javlja prilikom oporavka od
ovog sindroma.
Kod adolescenata, ono se moe opservirati u
istom obliku prolazne nelagodnosti koja traje ne-
koliko minuta, pri emu ima znaenje pravoga ap-
sansa koji nekada moe dovesti do potpunog gu-
bitka svesti, mada se moe zadrati i na ovom
stadijumu.
Jo ee se sree u shizoidnim stanjima i u
potvrenoj shizofreniji, kada bolesnik svoju tego-
bu izraava pomou karakteristinih izraza i for-
mula.
Nekada se ono sree i u parcijalnom obliku, u
poremeajima telesne sheme*, zajedno sa metamor-
fopsijom*.
Najzad, to je stanje koje je zaelo srodno epilep-
siji, naroito temporalnoj epilepsiji, te moe da bude
jednostavno njen ekvivalent ili prava prolazna aura
pre velikog komicijalnog pranjenja.
PRIRODA I PATOGENEZA
P. Giro se posvetio analitikom i patogenetskom
prouavanju ovoga pitanja. Po njemu, problem
oseanja stranosti u prisnoj je vezi sa naom kon-
cepcijom intuitivnog poimanja vlastitog Ja. U ono-
me to se obino naziva sveu valja razlikovati,
veli on, psihiki doivljene pojave i pojave koje
konstatuje subjekat koji ih opaa. Prve naziva ato-
pikim globalnim vitalnim doivljajem; izvorni psi-
hiki in, po njegovom miljenju, jeste oseanje
biv#tvovanja. Taj globalni i atopiki karakter jeste
ono to ga razlikuje od oseta koji se doivljavaju
kao da odnekuda dolaze (iz spoljanosti ili unutra-
njosti). Mnogobrojni su autori koji su stali na stano-
vite da se u modanom stablu i njegovim neurove-
getativnim centrima nalazi neurofizioloka osnova
ovekovog oseanja postojanja; s tim u vezi, Giro
podsea na svoju i Didovu (Dide) koncepciju shizof-
renije i atimohormije*.
Globalni vitalni doivljaj, ishodite intuicije vlas-
titog Ja, upotpunjuje se pojavom novih funkcija
koje se povezuju sa njim: sticanje svesti o telu
[ilderova (Schilder) telesna shema], spoznavanje i
prilagoavanje [prisvajanje] spoljanjeg sveta, uspos-
tavljanje afektivnih odnosa, itd.
Novija klinika, elektroencefalografska, neurofizio-
loka istraivanja temporalnog renja bacila su novu
svetlost na patogenezu stanja stranosti koju je i sam
Giro istakao. Poznato je da postoji takozvana tem-
poralna epilepsija, koja obiluje izuzetno velikim
brojem psihikih ekvivalenata i paroksistikih pore-
meaja svesti [Gasto (Gastaut), Paja (Paillas) i Sibi-
rana (Subirana)]. Jasno je, dakle, da su problem
oseanja stranosti, koji je zadugo ostao isto psiho-
loko pitanje, mogli da osvetle i aktualizuju, ako
ne i da razree, ne samo psihijatrijska klinika ve i
neuroloka, elektroencefalografska, pa ak i ana-
tomska saznanja (P. Giro).
A. Poro
OSNOVA MENTALNOG FUNKCIONISANJA
a) Izraz osnova mentalnog funkcionisanja (le fond
mental) obino se koristi za opisivanje izvesnih obli-
ka psihikog ivota na kojima se temelji neko pato-
loko stanje.
OSTAVLJANJE NEMONIH
Ova osnova se smatra svojevrsnim terenom (Del-
mas), tako da, na primer, govorimo o sumanutosti
koja se razvila na osnovi duevne zaostalosti; pone-
kad se ona povezuje sa odreenim stupnjem disolu-
cije (melanholina, shizofrenina, dementna osno-
va); as, opet, oznaava neku strukturu (paranoina
osnova) ili neki simptomatski inilac vezan za kon-
stituciju (mitomanska osnova), odnosno za domi-
nantnu semiotiku (osnova anksioznosti ili euforije).
Minkovski (Minkowski) prikazuje taj globalni, vie
intuitivni nego strogo odrediv pojam osnove mental-
nog funkcionisanja poredei njegovo znaenje sa
znaenjem pozadine na nekoj slici, sa atmosferom
nekog prizora ili predela.
b) Neki drugi autori [Giro (Guiraud)], uzimajui
pre u obzir vrednost glavnih psihikih funkcija od
kojih je sazdana linost, o osnovi mentalnog funkcio-
nisanja (le fonds mental) govore kao o zbiru svih
psihikih mogunosti pojedinca. U tom smislu, mo-
e se govoriti o oteenosti ili o celovitosti osnove
mentalnog funkcionisanja, isto kao o sumanutosti,
preokupacijama, afektivnoj depresiji, itd.
Tako se za osnovu mentalnog funkcionisanja moe
rei da je oteena, perverzna, itd.
Izgleda da oba znaenja ovog pojma, koja se odnose
na sasvim razliite predmete, treba zadrati napore-
do sa njihovim osobenim nijansama i razliitom
ortografijom [u francuskom jeziku].
5. Bardena
OSTAVLJANJE NEMONIH
Starinski pravni izraz (franc. exposilion), koji jo
uvek ima zakonsku valjanost, podrazumeva jedan
oblik infanticida: namerno ostavljanje, na nekom
usamljenom mestu, ljudskog bia (najee novoro-
eneta) koje nije u stanju da samo brine o sebi.
Kada ovaj postupak prouzrokuje smrt, kvah'fikuje
se kao ubistvo (lan 351 Krivinog zakonika).
Duevno stanje ena koje ostave nemono dete isto
je kao i u sluaju infanticida*.
F. Rame
OTITIS, MASTOIDITIS I SINUZITIS
od gr. ous, otis, uho, mastos, dojka, eidos, izgled, lik,
oblik i lat. sinus, vijuga
Bilo da su primarna ili sekundarna oboljenja posle
neke eruptivne groznice (morbili, arlah), akutni
otitis i mastoiditis mogu izazvati snanu reakciju
(agitacija, noni strah kod dece). Celishodna para-
centeza brzo dovodi do smirenja.
Mastoiditis moe u akutnoj fazi izazvati cereb-
ro-meningealne reakcije konfuznog tipa ili oneiriki
delirijum.
Ako se ne intervenie, stvorie se arite difuznog
encefalitisa ili encefalitisa sa supurativnom tendenci-
jom i mentalnom simptomatologijom cerebralnog
apscesa*, encefalitisa* ili tromboflebitisa*.
456
Promena raspoloenja i karaktera, poremeaji pona-
anja, bradipsihija ili cerebralna optuzija, do kojih
dolazi za vreme hroninog otitisa, moraju nas upo-
zoriti i navesti da posumnjamo na neku cereb-
ro-meningealnu komplikaciju, a to je esto obian
cistini serozni meningitis; hirurka intervencija je
tada izriito indicirana.
Teke meningo-encefalne komplikacije pojavljuju se
naroito u akutnom frontalnom sinuzitisu kao i u
akutnom etmoiditisu (tromboflebitis, supperiostalni
apsces, meningo-encefalitis nastao irenjem iz okoli-
ne i septikemije).
A. i M. Poro
OTPOR
Prema definiciji koju je dao L. Ston (L. Stone),
otpor je dogaaj intrapsihike prirode koji kod
pacijenta ometa ili prekida napredovanje psihoanali-
tike terapije ili spreava ostvarivanje njenih ciljeva i
osnovnih postavki. S. Frojd u prvo vreme smatra
da je otpor, u stvari, opiranje ponovnom seanju.
Kod histerinih pacijenata se, na primer otpor ispo-
ljava u vidu parcijalnog zaboravljanja, tako da im se
obino ini da imaju praznine u seanju ili da se
teko koncentriu. Kasnije, Frojd otpor smatra opi-
ranjem u transferu i putem transfera*. Prepreke u
napredovanju psihoanalitike terapije* ispoljavaju
se kao otpor u transferu, ali i sam transfer treba
shvatiti kao jedan vid otpora: samo ponavljanje istih
reakcija kao u situaciji o kojoj govori, spreava
pacijenta da to o emu govori i rekonstruie.
Otpor je pojava koju uoava opservator, odnosno
psihoanalitiar, a psihoanalitiareva interpretacija*
tog otpora predstavlja specifinu osobenost njegove
tehnike. U vezi s tim, treba naglasiti da je otpor
eksplikativan a ne opisni pojam, kakav je, na pri-
mer, pojam mehanizma odbrane.
Jasno je da otpor prua sam pacijent da bi, na
primer, prikrio neku tajnu sklonost, ouvao kohe-
rentnost linosti ili da ne bi izneverio neki ideal.
Tanije reeno, otpor je ona pacijentova misao ili
sistem misli u toku psihoanalitike seanse koji se
suprotstavlja nekom drugom sistemu misli.
Frojd razlikuje pet vrsta otpora: otpore Ega, odnosno
potiskivanje, otpore putem transfera i sekundarnih
dobiti od bolesti, zatim otpor Ida i otpor Super-ega.
U novije vreme, veliki broj psihoanalitiara pravi
razliku izmeu taktikog i strategijskog otpora.
Taktiki otpor podrazumeva otpor samom psihoa-
nalitikom procesu, odnosno asocijativnom nainu
miljenja i pravilima koja ga odreuju. Ako se
uporede s vrstama otpora koje je naveo Frojd, prva
dva otpora Ega (potiskivanje i transfer) jesu taktiki
otpori. Nasuprot njima, trei otpor Ega i otpori Ida
i Super-ega predstavljali bi takozvani strategijski
otpor. To nije otpor psihoanalitikom procesu, ve
promenama koje nastaju terapijom; on ima za cilj
da zatiti infantilna zadovoljstva, a izraava se kom-
pulzijom ponavljanja.
457
Ova razlika izmeu taktikog i strategijskog otpora
odgovara dvama ciljevima analize: jednom analiti-
kom, koji se moe definisati kao ispitivanje naina
miljenja, i drugom terapeutskom, koji tei da se
pacijent oslobodi patolokih struktura.
Tako se napredak psihoanalitike tehnike sastojao u
podrobnijem prouavanju otpora, s tim to nije bilo
dovoljno samo saoptiti pacijentima smisao njihovih
simptoma da bi se potiskivanje uklonilo. Za to je
neophodno izvesno vreme elaboracije.
Analizi otpora i njihovoj interpretaciji razliite psi-
hoanalitike kole ne pridaju podjednak znaaj, na
primer, anglosaksonska psihoanalitika kola po-
klanja posebnu panju ovom fenomenu i njegovoj
analizi u psihoanalitikoj terapiji, nasuprot sledbeni-
cima . Lakana (J. Lacan) u Francuskoj. Neke
kole [posebno pod Fenihelovim (Fenichel) utica-
jem] pridaju veliku vanost analizi povrinskih otpo-
ra u odnosu na dubinske, dok se sve ostale uglav-
nom vezuju za dubinsku anksioznost [M. Klajn
(M. Klein)] ili ovim procesima pridaju tek drugoraz-
rednu vanost (. Lakan).
A. Brakonije
Red. V. P. i N. C.
L. STONE, On resistance to the psychanalytic process, in
Psychoanalysis and contemporary sciences, 2. tom, B. B.
RIBINSTE1N, New York, Me Millan, 1973; D. WIDLOC-
e jenom pojavom, meutim, ukoliko se postavi u
HER, Genese et ehangement, 40 Congres de Psychanalystes
de langue frangaise, Revne francai.se de psychanalyse, 45, 4,
889-976, 1981.
OTVORENA PSIHIJATRIJSKA ODELJENJA
Danas moe izgledati banalno pominjanje otvorenih
psihijatrijskih odeljenja, ali ova se problematika mo-
e u potpunosti sagledati samo ukoliko se postavi u
odgovarajui istorijski kontekst. Dovoljno je da se
vratimo u neposrednu prolost, u XVII i XVIII vek,
da bismo ustanovili da su u to doba duevni bolesni-
ci bili u istoj onoj kategoriji ljudi kojoj su pripadale
skitnice, prostitutke i delinkventi. Tek e sa francus-
kom revolucijom 1789. doi do znaajnih promena
u tom pogledu i tek e tada biti naputena nedopus-
tiva praksa zatvaranja i stavljanja u okove duevnih
bolesnika.
Godine 1792, Pinel, lekar iz Bisetre, uinio je kraj
neuvenom ponaaju prema bolesnicima, a poznata
slika na kojoj on pokuava da oslobodi okova
jednog luaka postaje simbol njihovog oslobaanja.
Zahvaljujui Pinelu i Eskirolu (Esquirol), postepeno
e evoluirati stavovi u vezi s ovim problemom, a
Eskirol e ludnicu definisati kao najsnanije tera-
pijsko sredstvo protiv duevnih oboljenja i zaloie
se, poev od 1818. godine, za postojanje ustanova u
kojima bi bolesnici najdue boravili 24 meseca. I
pored toga, tek je 30. juna 1838. godine pod Lujem
Filipom izglasan zakon koji nalae departmanima
da preduzmu graenje institucija za leenje duevnih
bolesnika.
OTVORENA PSIHIJATRIJSKA ODELJENJA
Otada je napredak u tom pogledu tekao prilino
sporo. Godine 1922. u optim bolnicama uvedena je
dravna diploma. Godine 1929. zapoelo se s prime-
nom zakona o socijalnom osiguranju u hospitaliza-
ciji duevnih bolesnika. Tek 1936. godine, uvar
azila postaje psihijatrijski bolniar.
Ovu evoluciju prati paralelno osnivanje prve otvore-
ne psihijatrijske slube, 1911. godine, u Tunisu,
vezano za ime A. Poroa zatim E. Tuluz (Toulouse)
u bolnici Sv. Ane u Parizu otvara centar za mental-
nu profilaksu koji e postati bolnica Anri-Rusel,
(Henri Roussel), otvoreno psihijatrijsko odeljenje i
istovremeno dispanzer. To predstavlja znaajan na-
predak. Vei se deo bolesnika i pored toga i dalje
nalazi na prisilnoj psihijatrijskoj hospitalizaciji.
Godine 1958. Pol Sivadon (Paul Sivadon), na zahtev
M. Rivijera (Riviere), tada predsednika Osigurava-
jueg drutva zaposlenih u vaspitanju i obrazovanju,
osniva Institut Marsel-Rivijer. Za ono doba, to je
bio revolucionaran potez: svi bolesnici su se nalazili
u slobodnim psihijatrijskim odeljenjima, paviljoni su
bili grupisani u tzv. sela u kojima je svaki boles-
nik imao svoju sobu i to moderno opremljenu, i,
najzad, u svakom paviljonu nalazili su se bolesnici
oba pola. Kao to su otvorena vrata soba, tako su
bila otvorena vrata i prostorija u kojima se nalazila
uprava. Ovo se danas moe smatrati sasvim uobia-
odgovarajui istorijski kontekst, oigledan je napre-
dak u odnosu na prethodno stanje. Otada su po
ovom modelu otvorenih odeljenja nastajale i druge
bolnice. Treba, meutim, uzeti u obzir da ovaj nain
bolnikog leenja nije predvien Zakonom od 30.
juna 1838. godine. Ne postoji zakonski akt, nego
samo dopis.
Dopis od 1. marta 1949. godine o otvorenim psi-
hijatrijskim odeljenjima omoguuje psihijatrijskim
bolnicama da primaju bolesnike na isti nain kao
i u optim bolnicama, bez posebnih formalnosti.
U poetku se hospitalizacija odvijala u otvore-
nim paviljonima, nazvanim otvorenim odeljenjima.
Prijem se zatim obavljao u razliitim paviljoni-
ma svake institucije to je dovelo do postepenog
menjanja naina prijema u psihijatrijsku bolnicu, a
znatno se smanjio broj prisilno hospitalizovanih
bolesnika. Istovremeno se odvijao i proces evol-
ucije ideja i to u pravcu demistifikacije slike o
luaku. Ta je evolucija dovela do Zakona od 15.
marta 1960. godine o sektorskoj psihijatriji (go-
dine 1982. bilo je 86% bolesnika u otvorenim psi-
hijatrijskim odeljenjima, a 14% u zatvorenim insti-
tucijama).
Dopis Ministarstva zdravlja od 11. maja 1978. pod-
sea na injenicu da primljeni bolesnik moe svoje-
voljno da napusti bolniku instituciju. On predvia
kako treba postupiti u sluaju da je lekar protiv
toga da pacijent napusti instituciju; od njega se
oekuje da napie da je bolesnik napustio bolnicu
bez dozvole i protiv lekareve volje.
OTPUST IZ BOLNICE, PROBNI OTPUST
Ukoliko se dogodi da bolesnik pobegne iz otvo-
renog psihijatrijskog odeljenja, lekaru koji ga leci
ostaje mogunost da se obrati prefekturi depart-
mana u mestu u kojem se institucija nalazi ali
iskljuivo ukoliko je bolesnik opasan po sebe i
okolinu.
Bolesnici koji se nalaze u otvorenim psihijatrijskim
odeljenjima mogu da koriste dozvole za izlaz pred-
viene dekretom od 14. januara 1974. godine, ali
u izuzetnim okolnostima i to najdue u traja-
nju od 48 sati. Za maloletne bolesnike postoji po-
sebna odredba; naime, lan 55 istog dekreta pred-
via da ukoliko eventualno sudske vlasti donesu
odluku da maloletna lica mogu da napuste bolnicu
tokom leenja, to e se iskljuivo obavljati pod
uslovom da se ona povere ocu, majci, staratelju ili
uvaru, odnosno nekoj treoj osobi koju su pome-
nuti za to ovlastili. Dekret predvia, lanom 63,
da, u sluaju definitivnog izlaska, osobe navedene u
lanu 55 moraju biti obavetene o skoranjem iz-
lasku maloletnog lica. A one moraju sa svoje stra-
ne obavestiti upravu moe li maloletno lice da na-
pusti samo instituciju ili ne. (Posebna napomena:
oni hospitalizovani maloletnici koji su zatraili da
ostanu anonimni, prema Zakonu od 31. decembra
1970. godine, a u okviru borbe protiv toksikomani-
je, mogu da napuste bolnicu bez prethodne dozvole
roditelja.)
Poto Zakon od 30. juna nije predvideo postojanje
otvorenih odeljenja, nisu predviene ni mere zatite
lica i imovine. Ovaj je propust prevazien zahvalju-
jui Zakonu od 3. januara 1968. godine koji donosi
radikalne promene u pavima punoletnih tienika.
On predvia mere koje e se preduzeti za ona
punoletna lica kojima je potrebno obezbediti privre-
menu pravnu zatitu*, starateljstvo* u sluaju da je
lice delimino lieno poslovne sposobnosti, kao i sta-
rateljstvo* u sluaju da je potpuno lieno poslovne
sposobnosti.
Na kraju treba istai injenicu da sloboda onih koji
se obraaju otvorenim psihijatrijskim odeljenjima
nije dovedena u pitanje. Garan (Garand) u Beloj
knjizi francuske psihijatrije iznosi podatak da je
tokom pedeset godina u osamdeset dve privatne
klinike bilo samo sedam albi na liavanje slobode,
od kojih je est neosnovano. Slaemo se s Gumiju-
om (Goumilloux) koji u zakljuku svoje analize
istie da se otvorenim slubama najee zamera (i rukovodi pri donoenju odluke o otpustu jeste posto-
to ini porodica, a ponekad ak i zvanine vlasti) da
prilino lako otputaju bolesnike.
A. Riu
Red. V. P. i N. C.
458
R. GOUMILLOUX, Legislation psychiatrique, Pari, Ed. Mas-
son, 1981; B. CORDIER et coll. MALOINE, Aspect legislatif
et administratif de la psychialrie, Pari, 1981.
OTPUST IZ BOLNICE, PROBNI OTPUST
Uslove pod kojima se odvija otpust hospitalizovanih
bolesnika predvia Zakon od 30. juna 1838. godine
i to sledeim odredbama:
1) U sluaju fakultativne hospitalizacije:
otpust nakon izleenja: lan 13;
otpust na zahtev: lan 14;
otpust naredbom prefekta: lan 16.
2) U sluaju hospitalizacije po slubenoj dunosti:
do otpusta dolazi odlukom prefekta i to uvidom u
lekarski nalaz: lan 23.
3) Otpust naredbom sudskih vlasti (lan L351)
lanovi 74 i 75 Zakona od 2. februara 1981. godine
donekle su izmenili lan L351 Zakona o zdravstvu i
tano odredili stanje zdravlja bolesnika koji mogu
da podnesu zahtev za otpust predsedniku suda viso-
ke instance koji e ga odobriti ako je osnovan.
Probni otpusti nisu bili predvieni Zakonom iz
1838. godine, nego su regulisani jednom odlukom
ministarstva od 4. juna 1957. godine. Tokom pro-
bnog otpusta ije je trajanje od mesec dana do tri
meseca, lice koje je posredi i dalje se pravno tretira
kao hospitalizovano a u sluaju pogoranja zdrav-
stvenog stanja, biva vraeno u bolnicu bez posebnih
formalnosti. O probnom otpustu odluku donosi le-
kar i o tome izvetava prefekta ukoliko je re o
fakultativnoj hospitalizaciji; ukoliko je lice hospita-
lizovano po slubenoj dunosti, odluku o probnom
otpustu donosi prefekt na predlog lekara. Glavni
element koji opravdava postojanje probnih otpusta
ostaje u nadlenosti lekara i ini sastavni deo medi-
cinsko-socijalne brige o bolesniku. Probni otpusti mo-
gu biti smatrani nagovetajem sektorske psihijatrije*.
Ako je re o otvorenim psihijatrijskim odeljenjima,
u najveem broju sluajeva, naputanje institucije ne
iziskuje posebne formalnosti. Treba samo naglasiti
da bolesnici imaju pravo da po vlastitoj volji napus-
te instituciju, ali ukoliko se to protivi miljenju
lekara, onda se takav izlazak smatra izlaskom
protiv lekareve volje i na vlastitu odgovornost
(cirkularno pismo od 11. maja 1978).
U svim sluajevima, osnovni kriterijum kojim se lekar
janje uslova za odgovarajue ambulantno leenje koje
bi omoguilo nastavak zapoetog leenja u bolnici.
. Garabe
Red. V. P. i N. C.
 p
PAGOFAGIJA v. Picae
PALIGNOZIJA
od gr. palin, ponovo i gnosis, znanje, saznanje
Termin iz klasine psihijatrije, danas zastareo, ozna-
avao je sumanutosti kod kojih postoji neprekidno
pogreno prepoznavanje (fausses reconnaissances) sa
imaginativnim* i fabulativnim* elementima bez ha-
lucinacija*. Palignostike sumanutosti esto su uk-
ljuivale Kapgrasov sindrom*; one su sline ekspan-
zivnim ili konfabulativnim parafrenijama*.
A. Lo i K. Dekan
PALILALIJA, PALILOGIJA, PALIGRAFUA,
PALIKINEZIJA
od gr. palin, nanovo, lalein, govoriti, logos, re, graphein,
pisati i kinesis, kretanje
Termini nastali od grke reci palin (nanovo), ozna-
avaju iterativno obeleje radnji na koje se odnose.
Palilalija je poremeaj govora koji se sastoji u po-
navljanju slogova, reci ili kratkih reenica. Ovaj
poremeaj je esto udruen sa tahifemijom*. Palilali-
ja se moe naizmenino smenjivati sa fazama mutiz-
ma (Babinski, Sterling).
. Levi (G. Levy) razlikuje:
palilaliku tendenciju (povremeno ponavljanje
nekoliko reci);
obinu palilaliju;
teku palilaliju koja obuhvata i tahifemiju sa
terminalnom afonijom. Ovo oboljenje je izraz pore-
meaja u regulaciji voljnih radnji i predstavlja mo-
torni poremeaj supkortikalnog porekla. Ovaj isto
neuroloki fenomen [Giro (Guiraud)] zapaa se u
pseudobulbarnoj paralizi (pseudobulbarni sin-
drom*), parkinsonizmu*, Pikovoj demenciji*. Moe
koegzistirati i sa poremeajima mentalnog viskozite-
ta i anksioznom* hiperemotivnou [Klod (Claude),
Peti (Petit)].
Za palilaliju se esto vezuju fenomeni eholalalije,
ehopraksije*, sline, ali ne i identine grupe bolesti.
Palilaliju treba razlikovati od verbalnih* stereotipija
u ebefrenokatatonijama* kod kojih poremeaj ima
psihiko poreklo.
Palilogija je jedna varijanta palilalije koju je Trenel
opisao u epilepsiji: neke osobe izmeu nesuvislih i
nerazumljivih reci umeu po neku koherentnu ree-
nicu koja se vie puta ponavlja. Giro je skrenuo
panju na to da se u palilogiji, pored palilalije, javlja
i nenormalna i automatska govorljivost, dakle kom-
pleksan poremeaj govora.
Paligrafija je ekvivalent palilalije u oblasti pisanja
(uestalo ponavljanje rei ili delova reenica). Zapa-
a se u istim uslovima kao i palilalija.
Palikinezija je ponavljanje gestova i kretnji.
A. Poro
PALUDOTERAPIJA v. Malarijaterapija i Piretote-
rapija
od lat. palus, movara i gr. therapeue ein, leiti
PAMENJE I AMNEZIJE
od gr. a-, privativni prefiks i mnasthai, pamtiti
O pamenju se -moe govoriti svaki put kada se
aktuelno ponaanje nekog pojedinca odvija u zavis-
nosti od nekog ranije doivljenog iskustva. Meu-
tim, u psihijatrijskoj praksi, kao, uostalom, i u delu
P. anea (P. Janet), pamenje kao termin obino
ima ogranienije znaenje; ono oznaava prepozna-
vanje ili spontano evociranje uspomena.
Patoloke insuficijencije pamenja nazivaju se amne-
zijama. Kada evociranje uspomena nije sasvim ne-
PAMENJE I AMNEZIJE
mogue, nego je samo oteano ili nepotpuno, onda
se esto upotrebljava termin ismnezije.
Psiholoki prikaz Iako u pogledu svog rezultata
pokazuje izvesnu srodnost, takozvani inovi pame-
nja su, u stvari, raznorodni. Primena testova u
ispitivanju intelektualnih sposobnosti vrlo je dobro
pokazala svu sloenost tog pitanja: neposredno pam-
enje (mereno empanom ili panom, to jest ko modanih vijuga. Metafora polipske kolonije
koliinom brojeva, slogova ili znakova koje subjekt
moe da ponovi poto ih je uo samo jednom) ne
moe da se poistoveti sa odloenim pamenjem; pam-
enje zvukova, slika, kontakata, brojeva, reci, pam-
enje situacija, dogaaja svi se ti oblici pamenja
ponaaju kao skoro nezavisne funkcije.
Razni pokuaji sinteze ili su na to da grupiu ove
pojave u mali broj kategorija. Za Dveloversa
(Dwelshauwers), na primer, iji je stav reprezentati-
van za tradicionalnu psihologiju, postoji pet takvih
kategorija. Najosnovnije pojave, koje nalazimo ak i
kod niih bia [Pjeron (Pieron)], samo su obina
mehanika ponavljanja. Navika je mnogo sloenija i
izdiferenciranija, ali ona ostaje sutinski pasivna i
automatska.
Sa asocijativnim pamenjem dolazi do prvog posre-
dovanja psiholoke linosti, a esto se ak javlja i
odreena namera, s tim to je ova ili ona asocijacija
izabrana meu drugima koje su isto tako mogue.
Evokativno pamenje koristi, ovoga puta sistematski,
proces voljne selekcije; evokacija se ostvaruje u za-
visnosti od datih okolnosti.
Promiljeno ili refleksivno pamenje predstavlja naj-
intelektualizovaniji oblik mnestikih procesa. Ono
koristi prethodne oblike za neki stvaralaki napor.
Da li najzad postoji i afektivno pamenje? U nekim
psiholokim kolama ono je prihvaeno, a u nekim
nije; izvesno je da prizivanje neke uspomene tei i
reprodukovanju afektivnog stanja koje je pratilo
poetno iskustvo, ali je teko tvrditi da se to afektiv-
no stanje moe oiveti samo po sebi, nezavisno od
svakog idejnog sadraja.
Sa . Deleom (J. Delay), inovi pamenja se mogu
grupisati prema tri ravni koje za tog autora predstav-
ljaju tri razvojna nivoa mnestike funkcije, hijerarhij-
ski superponirana, a koje bolest moe da sukcesivno
razotkriva, zavisno od stepena ostvarene disolucije.
1) Senzorno-molorno pamenje, zajedniko i oveku
i ivotinjama, kojim upravljaju zakonitosti navike,
odnosi se na elementarna seanja na osete i pokrete;
ova seanja nisu hronoloki sreena niti reperirana
u odnosu na druge elemente linosti.
2) Aulistiko pamenje, koje se javlja u snovima i
sumanutim stanjima, podlee zakonitostima nesves-
nog dinamizma; ono je lino, ali lieno hronolo- ciju seanja, naroito skoranjih. U sluaju Korsa-
ke organizacije i drutvenih referenci: tesno je pove-
zano sa afektivnou.
3) Drutveno pamenje se odlikuje pripovedakim
postupkom (P. ane); ono podrazumeva jedan ra-
cionalni poredak i drutveno shvatanje vremena;
ono je neodvojivo od logikih kategorija.
460
Psihofizioloki problemi, koji se postavljaju u vezi sa
inovima pamenja, ostaju i dalje nerazreeni, upr-
kos nekim vanim saznanjima koja je, meutim,
teko protumaiti.
U najstarijim eksplikativnim sistemima se obino
smatra da su seanja isto to i dobro individualizo-
vani objekti koji su se morali akumulirati u nekoli-
slika koja se kasnije, kad je pronaen fotografski
aparat, pretvorila u metaforu osetljive ploe, dobro
odraava to pojednostavljeno shvatanje. Kasnije se
ispostavilo da nije mogue da se seanja stvarno
uskladituju, te da je svako evociranje zapravo re-
konstituisanje, ali taj proces ponovne sinteze podra-
zumeva permanentnost materijala, tragova, ostata-
ka prolih iskustava, koji su nazvani engramima
(Semon, 1904). Najnovija istraivanja u biohemiji
tee da dokau kako je podloga za te pojave struk-
turna promenljivost velikih molekula dezoksiribo-
nukleinske (DNK) ili ribonukleinske kiseline
(RNK), a ve je prihvaeno da oni prenose geneti-
ke informacije. Istraivai na Univerzitetu u Mii-
genu su ve izvrili vrlo zanimljive eksperimente na
pljosnatim glistama (planarijama) vrlo proste grae;
mada se ini da su ti radovi utvrdili ulogu DNK u
uslovljavanju na nivou tih primitivnih organizama i
mada radovi R.-V. Derarda (R.-W. Gerard) poka-
zuju da ta kiselina pospeuje dresuru pacova, tuma-
enje tih injenica je vrlo delikatno. Doista se moe
utvrditi da RNK ivotinja koje su nauile izvesne
oblike ponaanja olakava uenje istih oblika pona-
anja kod ivotinja kojima je davana, ali se radi o
vrlo elementarnim reakcijama, bliima obinom tro-
pizmu nego nekom znanju.
Drugi niz hipoteza je zasnovan na kibernetici: funk-
cionisanje mozga se poredi sa funkcionisanjem iz-
vesnih elektronskih maina, i istie da u oba sluaja
postoje kola koja se mogu uskladiti. Maine mogu da
se obue, mogu da zapamte informacije, naue
serije, prepoznaju likove. Jo nije utvreno do koje
mere se te analogije mogu smatrati objanjenjima.
Penfild (Penfield) je, eksperimentiui na subjektima
kojima je vrena trepanacija uz lokalnu anesteziju,
utvrdio da elektrino nadraivanje neke zone slepo-
onog renja (memory cortex) izaziva naglu pojavu
ovog ili onog seanja u svesti. Tanije, operisani
subjekt ima utisak da ponovo doivljava, u nekoj
vrsti ekmnezije, neko ulno iskustvo iz blie ili dalje
prolosti.
Najzad, u okviru anatomsko-patolokih istraiva-
nja, utvreno je da je integritet izvesnih nervnih
struktura neophodan uslov za evociranje i lokaliza-
kovljevog sindroma, skoro uvek su oteena mami-
larna tela. . Dele i njegovi saradnici daju znaajnu
ulogu hipokampusno-mamilarno-talamocingular-
nom krunom toku (u neurolokom, a ne kiberne-
tikom smislu reci): oteenje se moe nalaziti na
bilo kojoj taki tog toka, najee na mamilarnim
461
tuberkulama i Amonovom rogu, ali povrede moraju
biti bilateralne. Nije bez znaaja da se istaknu ana-
logija i dodirne take jedne takve strukture sa Pape-
zovim krunim tokom koji, po ovom autoru, reguli-
e funkcije centralne emocije. Po F. Lermitu
(Lhermitte) ovaj bi aparat imao, u odnosu na struk-
ture koje slue za fiksaciju engrama, ulogu stimuli-
sanja i pospeivanja, istovetnu funkciji buenja koju
retikularna supstancija ima u odnosu na kortikalne
elemente svesti.
Ne uputajui se u traenje neke eventualne veze
meu tim raznorodnim datostima, ne elei da svaki
oblik pamenja dovedemo u vezu sa ovim ili onim
biolokim procesom, to bi dovelo do gomila-
nja neproverljivih hipoteza, moramo da naglasi-
mo da je mnestika funkcija tesno povezana sa
itavim psihobiolokim ivotom. Ona naroito ima skoro uvek izazivaju takvu prazninu: neki subjekti
znaajne odnose sa motornim funkcijama: veliki
broj evokacija je nemogue ostvariti ako ne posto-
ji bar nagovetaj kretanja (kretanje one jabuice
u sluaju vizuelnog priseanja). to se, pak, tie
afektivnog ivota, otkria potekla iz psihoanali-
ze pokazala su da je njegova uloga jo vea nego
to se verovalo i da utie na skoro sve mnestike
pojave.
Razni oblici amnezija Sa iskljuivo opisnog stanovi-
ta razlikujemo:
anterogradne amnezije, u kojima zaborav brie
seanje na dogaaje onako kako se oni deavaju;
retrogradne amnezije, u kojima se zaboravljaju
dogaaji iz ivota pre bolesti;
ove razne amnezije mogu biti delimine ili potpu-
ne, zavisno od toga da li se odnose samo na izvesne
kategorije seanja (zaboravljanje nekog jezika, neke
tehnike, neke linosti, itd.), ili suprotno, na sva
seanja bez razlike.
Prema psiholokom mehanizmu, s druge strane, raz-
likujemo, zavisno od sluaja:
Jiksacione amnezije, ukoliko se ini da proiv-
ljeni dogaaji nisu ostavili traga u pamenju. U
stvari, ovaj trag postoji (Bergson je pokazao da
potpuni zaborav, da tako kaemo, ne postoji), ali
lien logikih odnosa i hronolokih repera koji bi ga
uinili drutveno upotrebljivim seanjem: re je o ari koriste dobru ouvanost tih najstarijih akvizici-
integracionoj ili memoracionoj amneziji (. Dele) ko-
ja bi, po izvesnim autorima, bila amnezija hipo-
kampo-mamilarnog porekla [. Barbize (J. Barbi-
zet)];
evokacione amnezije, kada sadraj seanja koji je
bio normalno memorisan ne moe da se u elje- ehajmerova bolest*), uestale neuroloke amnezije
nom trenutku prizove u polje svesti. Poseban sluaj
u toj grupi je sluaj tzv. psihogenih amnezija: tu se
neki nesvesni odbrambeni mehanizam suprotstavlja
evokaciji nekog seanja koje se ne moe prizvati bez
munih oseanja (anksioznost);
konzervacione amnezije, kada se seanje, koje je
najpre bilo normalno, nepovratno brie: u stvari,
danas se smatra da ti sluajevi pre spadaju u dve
prethodne kategorije;
PAMENJE I AMNEZIJE
nazjad, . Dele je pod nazivom neuroloke amne-
zije grupisao afazije* (zaboravljanje govora), aprak-
sije* (zaboravljanje pokreta) i agnozije* (zaboravlja-
nje opaaja).
Amnezije u psihijatrijskoj klinici Sva psihijatrijska
oboljenja deluju na mnestiku funkciju. Ovde emo
se pozabaviti samo najtipinijim i najvanijim poja-
vama.
U mentalnoj konfuziji*, intelektualna optuzija se
odraava u oblasti pamenja sporim, nepreciznim,
siromanim priseanjima. Ali nadasve, mentalna
konfuzija skoro uvek izaziva lakunarnu amneziju:
seanja koja odgovaraju aktivnom periodu bolesti
potpuno su unitena ili, ee, postoje u fragmentar-
nom vidu, izmiui zakonitostima hronologije i
drutvenog miljenja. Psihiki paroksizmi epilepsije*
pokuavaju da tu prazninu ispune imaginarnim se-
anjima [Fere (Fere)].
Amnestiki iktus (transient global amnesia) Pred-
stavlja iznenadnu i obino kratku epizodu (nekoliko
sati), uz ouvanje prilagoene aktivnosti i orijentaci-
je, ostavljajui kao posledicu samo lakunarnu amne-
ziju. Kao uzrok akutnog Korsakovljevog sindro-
ma [Felin (Feline)], navode se arteriopatski, ali isto
tako i emocionalni faktori.
Fiksaciona amnezija, postepeno zaboravljanje, bitna
je osobina Korsakovljevog sindroma*; izgleda da
bolesnik pokuava da je nadomesti spontanom ili,
ponekad, samo indukovanom fabulacijom i pogre-
nim prepoznavanjem; neposredno pamenje je, na-
suprot tome, ouvano.
U shizofreniji, elementarni oblici pamenja izgledaju
netaknuti, ak pojaani; autistika organizacija li-
nosti i psihika disocijacija ozbiljno pogaaju, na-
suprot tome, takozvani pripovedaki postupak.
Senilne i presenilne demencije odlikuje, pre svega,
evokaciona amnezija dosta neobinog tipa: upravo
tu se potvruje Riboova (Ribot) zakonitost po kojoj
najstarija seanja najupornije opstaju: takvi bolesni-
ci mogu da bez velike greke ispriaju detaljnu priu
o nekom dogaaju iz mladosti, dok zaboravljaju
mnogo vanije stvari iz bliske prolosti. Psihotehni-
ja (naroito jezikih) radi procene nivoa koji je
dostigla prepsihotina linost, to omoguava pro-
cenu mentalnog propadanja [Veksler (Wechsler),
Pio (Pichot)]. Takoe treba istai, naroito u vezi
sa senilnim demencijama (Pikova demencija* i Al-
(Dele) gde se, uz amneziju u pravom smislu reci
javljaju afazijski, agnostiki i apraksiki elementi. U
prezbiofreniji*, kao i u Korsakovljevoj psihozi sa
kojom ona ima vie nego jednu zajedniku crtu,
uoava se posebno izraena amnezija sa kompenza-
cionom fabulacijom. Takozvane psihogene amnezije
se naroito zapaaju u neurotinim stanjima i psiho-
neurozama emotivnog porekla. One mogu biti laku-
narne, i tim povodom se mora ukazati na uestalost
 J
AMFLETISTI
produenih dejih amnezija (odrasla osoba nije, na
primer, sauvala nikakvo seanje na osam ili deset
prvih godina ivota), koje uvek govore o loim
vaspitnim uslovima.
Ponekad se deava da bolesnik zaboravi svu pro-
lost, ukljuujui i sopstveni identitet. Nasuprot to-
me, zaboravljanje moe da obuhvati ogranien skup
injenica ili pojmova, ponekad neko izdvojeno sea-
nje. Nagla pojava ovih amnezija, koje, uostalom,
uvek mogu da prestanu isto onako brzo kao to su
se i pojavile, njihova preteranost ili paradoksalnost,
uz postojanje drugih neurotinih simptoma, najee
omoguavaju da se odredi njihov pravi karakter. Ali
njihovo najznaajnije obeleje je to to se u psiholo-
koj analizi (koja esto mora da se obavi pod narko-
zom) javljaju kao neto to predstavlja bar privre-
meno reenje za ivotne potekoe koje bolesnik nije
mogao da prevazide. Psihogena amnezija se tad
javlja kao mehanizam odbrane od anksioznosti.
Poremeaji pamenja izvan amnezija Kada je pame-
nje pogoeno u svojoj strukturi, to dovodi do raznih
mnestikih poremeaja ija je zajednika odlika alte-
racija doivljenog vremena (temps veu) [E. Min-
kovski (Minkovvski)], kao i pripisivanje anarhinom
Ja-pojava iz sadanjosti i tragova prolosti.
Neposredno pamenje (to jest proces memorisanja)
naroito je ugroeno u oseanju stranosti, u oseanju
nikad vienog, to moe da ide do derealizacije*, ili,
suprotno, u iluziji ve vienog* (deja vu), ve doiv-
ljenog, u pogrenom prepoznavanju, u iluziji dvojni-
ka.
Rememorisanje prolosti je pogoeno u ekmneziji*,
isto kao i u pojavama panoramskog vienja prolos-
ti. Iako se ini da fabuliranje ne moe da se svede u
svim sluajevima na poremeaj pamenja, ono je
ponekad rezultat zamenjivanja evokacija nemoguih
usled amnezije imaginativnim fantazijama.
Hipermnezija zasluuje, najzad, posebno mesto: tim
nazivom se ponekad oznaavaju ekmnezija i pano-
ramsko vienje, ali je poeljnije da se on zadri za
hipertrofiju pamenja koja je karakteristina za uda
od matematiara ili izvesne subjekte koji su kadri da
zapamte, posle samo jednog sluanja, duge pesnike
ili muzike tvorevine. Anomalija, koja po sebi nije
patoloka, odnosi se najee na neki ogranien
sektor pamenja, naroito kada se pojavi kod osoba
osrednje inteligencije, ak kod debila.
Terapeutski i sudsko-medicinski problemi Leenje
amnezije obino ide uporedo sa leenjem obolje-
nja iji je ona simptom. Meutim, u izvesnim neu-
rotinim stanjima, amnezija je od tolikog znaaja
da se ini da se bolest u celini svodi na nju; drugi
put, ona maskira lokalizaciju nekog afekta ije je
poznavanje bitno za delovanje psihoterapije; u svim
tim sluajevima treba se pozabaviti amnezijom iz
ugla psihologije, uz usmeravanje na to vei broj
asocijacija ija e igra dovesti u svest zaboravljena
seanja; ovaj rad uveliko olakava hemijska subnar-
koza.
462
Ponekad, a naroito u takozvanim neurolokim
amnezijama, treba pristupiti istinskoj reedukaciji,
novom uenju zaboravljenih pojmova, razliitom po
metodama i evoluciji od prvobitnog uenja.
Ali ako je amnezija esto simptom koji se mora
leiti, ini se da ona, u drugim sluajevima, igra
znaajnu ulogu u terapiji; u tom pogledu treba
obavezno napomenuti da elektrokonvulzivna terapi-
ja, insulinska koma, kardijazolski ok, acetilholinski
ok, kura spavanja, veina intervencija u psihohirur-
giji, i, u manjem stepenu, hemijska subnarkoza, pa
ak i termiki okovi, dovode do lakunarne amnezi-
je, kratkotrajnije ili dugotrajnije; nije daleko od
pomisli da taj rez, taj prekid razvoja bolesti pred-
stavljaju bar jedan od uslova efikasnosti terapije
disolucije-rekonstrukcije [Delmas-Marsale (Mar-
salet)].
U oblasti sudsko-medicinske ekspertize, utvrivanje
lakunarne amnezije moe biti znaajan argument u
prilog dijagnoze o toksiko-infektivnoj, traumatskoj
ili epileptinoj mentalnoj konfuziji. Ali treba podse-
titi da postoje amnezije emocionalnog porekla koje
svedoe o psiholokom stanju ije posledice nisu iste
sa stanovita odgovornosti. Posebno treba imati na
umu navodne amnezije, jednostavan i esto efikasan
vid simulacije*.
U pogledu poslovne ili pravne sposobnosti moe se
izrei zabrana za lice koje pati od senilne demencije,
ak i ako je intelektualno propadanje relativno sla-
bo izraeno u drugim oblastima.
. Siter
PAMFLETISTI v. Psihoze pasije
Od srednjoengleske reci pamphlet, skraenom obliku
od pamphilet, koji se nalazi u starofrancuskom, gde
se javlja u znaenju knjiica, prema Pamphilet,
popularnom deminutivu od Pamphilus, skraenom
nazivu srednjolatinskog ljubavnog speva Pamphilus,
seu de Amore iz XII v.
PANTOFOBIJA
od gr. pan, pantos, sve i phobos, strah
Oblik paroksistikog straha u kome svaki predmet,
svaka osoba, svaki dogaaj, postaju izvori i motivi
straha. itavom okolnom svetu bolesnik pripisuje
neko znaenje i opaa ga kao pretnju. Ova stanja
sreu se u akutnim psihozama konfuzije ili u akut-
nom delirijumu (naroito delirium tremens*), ili rede
u anksioznim paroksizmima koji se pojavljuju u
neurozama.
T. Katnerer
PARADOKSALNA SEKSUALNA AKTIVNOST
od gr. paradoxos, suprotan uobiajenom miljenju (doxa)
Ovako je nazvana seksualna aktivnost koja je izgle-
dala paradoksalna zato to je bila ili prerana (deja
463
ili mladalaka paradoksalna seksualna aktivnost) ili
prekasna (senilna paradoksalna seksualna aktiv-
nost). Zaboravljalo se na veliku ulogu kulturnih
normativnih presija. Nezavisno od pojma seksual-
nosti kako ga je shvatao Frojd, govorei o stadiju-
mima deje seksualnosti, rana genitalnost dosta je
uobiajena. U dananje vreme, opisana je masturba-
cija male dece. Ona esto ostaje neotkrivena, s jedne
strane zbog deje amnezije koja je prekriva, a s
druge strane zbog toga to odrasli roditelji teko
prihvataju tu injenicu (dijagnoza nekih toninih
kriza kod odojeta). Ta rana genitalna aktivnost
esto je praena sadomazohistikim*, skatolokim,
ondinistikim*, zoofilnim*, voajerskim* radnjama
ili fantazmima (dete je polimorfno perverzno, go-
vorio je Frojd). Ovu genitalnu aktivnost mogu bez-
obrzirno zloupotrebljavati odrasla lica (pedofilija*),
a deca su esto saglasne rtve zbog svoje afektivne
ili moralne nezrelosti. Treba istai da se u biografiji
perverznih osoba vrlo esto sree veoma rana geni-
talnost. Senilna paradoksalna seksualna aktivnost
vezana je za dezinhibiciju i slabljenje moralnog ose-
anja. Ona je utoliko izraenija budui da se suprot-
stavlja predrasudi: o gubljenju libida posle andropa-
uze* ili menopauze*.
Najzad, naroito kod dece, ona moe biti povezana
sa endokrinim, a ponekad i tumoralnim sindromi-
ma.
/. Poenso
PARAGNOZIJA v. Agnozija
od gr. para-, pored i gnosis, saznanje
PARAFAZIJA
od gr. para-, mimo, pored, preko i phanein, govoriti
Poremeaj govora koji se sastoji u deformisanju i
zamenjivanju reci ili slogova. Bolesnik je nesvestan
svojih pogreaka. Na svom krajnjem stupnju, para-
fazija postaje argon-afazija.
Sree se u Vernikeovoj (Wernicke) afaziji i uopte u
receptivnim afazijama* sa levom temporalnom loka-
lizacijom.
T. Kamerer
PARAFILIJE v. Perverzije, seksualne perverzije,
parafilije
PARAFRENIJA
od gr. para-, mimo, pored, preko i phren, razum, um
Kada 1899. opisuje demenciju prekoks*, mani-
no-depresivne psihoze* i paranoju*, Krepelin (Krae-
pelin) postavlja temelje psihijatrijske klinike.
Tek u osmom izdanju svoje studije, objavljivane u
periodu izmeu 1909. i 1913 (uvaavajui kritike
koje su mu naroito uputili francuski autori i koje
su se odnosile na mehanizme hroninih sumanuto-
PARALEKSIJA
sti), on izdvaja parafreniju i njene etiri forme:
fantastinu, konfabulativnu, sistematsku i ekspan-
zivnu. On e uvek ostati rezervisan prema ovom
klinikom entitetu ije e mu razlikovanje od de-
mencije prekoks u mnogim sluajevima izgledati
teko.
Konfabulativne i fantastine forme velikim delom
obuhvataju imaginativne sumanutosti koje su opisa-
li Dipre (Dupre) i Logr (Logre) 1914. i koje pred-
stavljaju sumanutosti na bazi imaginativne fabulaci-
je koja se odvija na mitomanskoj konstitucionalnoj
osnovi. Sistematska forma dosta je slina Baleovoj
(G. Ballet), (1911) hroninoj halucinatornoj psiho-
zi*. Ekspanzivna forma je jedna vrsta hronine ma-
nije* sa idejama veliine. Neto kasnije, prouavaju-
i hronine sumanutosti i oslanjajui se ne vie na
njihove mehanizme, ve na njihovu strukturnu orga-
nizaciju, Node (Nodet, 1936) predlae tripartitnu
koncepciju: on razlikuje sumanutosti sa paranoi-
nom strukturom, koje su koherentne i dobro siste-
matizovane, sumanutosti sa paranoidnom struktu-
rom, koje su nekoherentne i koje prati disocijacija
psihe, i sumanutosti sa parafreninom strukturom,
kod kojih uporedo sa fantastinim sumanutim kon-
strukcijama postoji dobra adaptacija na realnost i
ouvana lucidnost. Podsetiemo najzad da se u
Francuskoj klasifikaciji INSERM-a (1968), parafre-
nija nalazi u rubrici Hronine sumanutosti i to u
tri oblika: fantastinom, konfabulativnom i u obliku
imaginativnih sumanutosti. Sistematska parafrenija
je tu sinonim hronine halucinatorne psihoze.
Parafrenina sumanutost obino se pojavljuje posle
etrdesete godine i najee se razvija podmuklo.
Ona se odlikuje svojim fantastinim vidom i bogat-
stvom svojih imaginativnih tvorevina. Njene teme
veoma su razliite: uticaj, transformacija, ideje viso-
kog porekla i veliine, persekucija. One esto imaju
izvesnu kosmiku dimenziju, ali nema sistematizaci-
je. Konfuzno meanje datuma, mesta, lica, daje
sumanutosti izgled ekstravagantne i haotine, ak
nadrealistike prie. Fabulacija ostaje dominantna,
ak i ako je ponekad praena vizuelnim i auditivnim
halucinacijama ili sindromom mentalnog automatiz-
ma*. Dugo vremena, spolja nita ne ukazuje na
razmere te sumanutosti; intelektualne sposobnosti
nisu umanjene, socijalno ponaanje nije poremeeno,
adaptacija na realnost sasvim je zadovoljavajua.
Sa godinama, sumanute teme imaju tendenciju ka
fiksaciji. Drutveni ivot na kraju biva poremeen.
Hospitalizacija je potrebna ako doe do teeg napa-
da sumanutosti praenog egzaltacijom.
U izvesnim sluajevima, sumanutost evoluira ka
shizofrenoj nekoherentnosti, to opravdava Krepeli-
nove rezerve. Neuroleptici obino slabo deluju na
ovaj tip sumanutosti.
D. ineste i .-F. evalije
PARALEKSIJA v. Agnozija
od gr. para-, pored i lexis, re
PARANOIDNO
PARANOIDNO
od gr. para-, pored, preko, noos, um i eidos, vid, oblik
Ovaj pridev danas oznaava sumanutu* strukturu
koja se razlikuje od paranoine* i parafrenine*
strukture i sree se uglavnom u shizofrenim* stanji-
ma.
Termin paranoidno pojavljuje se kod Krepelina
(Kraepelin) (Ogled iz psihijatrije, 6. izd., 1892): para-
noidna demencija je, pored hebefrenijc* i katatoni-
je*, jedan od tri oblika mladalakog ludila (demen-
tia praecox) koje je ovaj autor izdvojio. Blojler
(Bleuler) 1911. pokazuje pozitivni aspekt psihike
aktivnosti kod obolelih od demencije prekoks
koje on naziva shizofrenim* a ostavlja u drugom
planu negativnu ili deficitarnu stranu koja je odrei-
vala Krepelinov stav. Paranoidna sumanuta struk-
tura otada predstavlja, sa autizmom* i diskordan-
tnim psihozama*, jedan od tri osnovna elementa [A.
Ej (A. Ey)] shizofrenog jezgra.
Paranoidna sumanuta struktura odlikuje se apstrak-
tnom, nekoherentnom, nesistematizovanom, ak ap-
surdnom formulacijom. Ona je izraz radikalne, ne-
razumljive i na prvi pogled zastraujue promene u
komunikacijama bolsnika sa drugima. On izlae,
esto bez velikih zahteva, sa prividnom ravnodu-
nou koja tei loginosti, heteroklitnu masu doiv-
ljaja, percepcija, slika, razmiljanja, uverenja, koji su
sasvim iracionalni i koji ni u kom sluaju ne mogu
izazvati odobravanje posmatraa. Utisci transfor-
macije, neobinosti, telesne nepripadnosti, praktino
nikad ne izostaju. Paranoidno doivljeno iskustvo
ispoljava se, na nivou jezika, itavom skalom psiho-
senzornih, psihomotornih, isto psihikih halucina-
cija, ili pseudohalucinacija, kako bi rekli raniji auto-
ri. Miljenje i delanje se predstavljaju kao tui, kao
nametnuti bolesniku: sindrom spoljanjeg uticaja.
Semioloka analiza tu otkriva elemente prvo malog
a zatim velikog Kleramboovog (Clerambault) men-
talnog automatizma*.
Verbalni izraz sumanutosti gotovo je nerazumljiv,
toliko izgleda udan. Jezik je izgubio svoju pravu
funkciju, verbalni znaci su upotrebljeni radi sebe
samih ili, u najmanju ruku, oznaavaju neto drugo
a ne predmete za koje se obino vezuju. Teme
sumanutosti koje mogu biti izraene u okviru para-
noidne strukture bezbrojne su. Ispoljavanje sindro-
ma spoljanjeg uticaja grubo i naivno odraava
tehniki nivo civilizacije u kojoj ivi bolesnik ili
njegov vlastiti kulturni (a ne intelektualni) nivo:
klasini fluidi i arolije ustupili su mesto elektrinoj
struji, radiotalasima, radaru, zraenjima koja su
nametnuta bolesniku da bi se njime raspolagalo
protiv njegove volje. On doivljava druge kao nepri-
jatelje: osea da se na njega motri, da ga posmatra-
ju, da je ugroen. Moguni su svi oblici modifikacije
ili telesne opsednutosti. Okolina se opaa kao neto
tue, ak kataklizmino (tema smaka sveta). Teme
veliine su rede. Sumanute teme ostaju razuene,
464
bez velike meusobne povezanosti: paranoidna su-
manutost ostaje nekoherentna, nesistematizovana ili
loe sistematizovana.
Nastanak paranoidne strukture moe biti progresi-
van i odvijati se uporedo sa diskordantnim psihoza-
ma i autizmom. Ona se esto pojavljuje naglo, u
toku nekog primarnog iskustva sumanutosti u Jas-
persovom smislu: telesni i spoljanji paranoidni do-
ivljaj tada je izuzetno snaan. Kasnije se na njega
mogu nadovezati druga sumanuta iskustva ili plod-
ni trenuci.
Postojanje paranoidne strukture moe biti prikrive-
no, na verbalnom planu, disimulacijom*. Ona se
tada ispoljava mimikom i nerazumljivim radnjama.
Kada je vezana za postojanje shizofrenog stanja,
paranoidna sumanuta struktura esto, ali ne uvek,
evoluira ka progresivnoj nekomunikabilnosti.
U stvari, glavna evolutivi^a karakteristika paranoid-
nih oblika shizofrenije je sukcesija nastupa sumanu-
tosti (bouffees delirantes)\o&vo]$ri\\i fazama nepot-
pune remisije. U nekim (sluajevima, dijagnoza u
sluaju nastupa sumanutosti koji se ponavljaju moe
biti teka i Siter (Sutter) je mogao pisati o periodi-
nim psihozama u paranoidnoj formi, po analogiji sa
manino-depresivnom psihozom.
Pored shizofrenih, dakle mladih bolesnika, koji su
daleko najmnogobrojniji, paranoidna struktura se
moe sresti i kod odraslih osoba, kao prolazna (na
primer, u puerperalnim psihozama), ili kao dugo-
trajna pojava u okviru hroninih sumanutosti u
kojima intelektualne sposobnosti dugo ostaju pote-
ene.
Ona moe obojiti nastupe sumanutosti debilnih oso-
ba, ostati kao posledica nekog encefalopatskog pro-
cesa ili mentalne konfuzije koja je postala hronina.
Kod progresivnih paralitiara leenih malarijatera-
pijom ponekad se pojavljivala rezidualna sumanu-
tost paranoidne strukture.
A. Poro, . Paskalis i .-K. Skoto
PARANOJA, PARANOINO
od gr. para-, pored, preko i noos, duh, zdrav razum, um
Imenica paranoja najpre oznaava, u Nemakoj, u
XIX veku, sve sumanutosti bez razlike. Godine
1879. Kraft-Ebing (Krafft-Ebing) prvi pravi razliku
izmeu halucinatornih sumanutosti (paranoia hallu-
cinaloria) i drugih sumanutosti nazvanih paranoia
combinatoria. Neto kasnije, Mendel upotrebljava
termin paranoja da oznai sistematizovane sumanu-
tosti bez halucinacija. Ovo znaenje preuzee Krepe-
lin (Kraepelin) koji e mu dati konaan oblik: suma-
nutosti koje se odlikuju sporim i podmuklim raz-
vojem trajnog i neoborivog sumanutog sistema i
ouvanou jasnoe i reda u mislima, volji, delanju.
U Francuskoj, Montasijeve (Montassut), (1924), a
naroito enil-Perenove (Genil-Perrin), (1926) studi-
je o patolokoj linosti koja je podlona ovim suma-
nutostima uvee pridev paranoino.
465
U osnovi, paranoini karakter sainjavaju etiri ele-
menta:
1) Hipertrofija vlastitog Ja
Paranoik nikada ne grei. Pun sebe, on nikad sebe
ne dovodi u pitanje. Oseanje superiornosti ini ga
neprijemivim za sumnju: njegove ideje, njegovi pla-
novi su najbolji. Ima dosta kvalifikativa kojima se
moe opisati ovakva linost: ohol, sujetan, megalo-
man, psihiki rigidan. Njegov prezir prema drugima
dri ga na odstojanju i usamljuje. Njegova uobrae-
nost ini ga smenim ili odvratnim, zavisno od
stepena tolerancije posmatraa.
2) Sumnjiavost
ak i najbezazleniji postupci drugih ljudi tumae se
u smislu zlonamernosti. Tako paranoik ivi u at-
mosferi sumnje i pritajene persekucije. Ponekad se
stvarno dogodi neka nepravda i u tom smislu para-
noik je u pravu, ali njegova reakcija je takva da i
najmanja pretrpljena teta postaje teka drama.
3) Pogreno rasuivanje
Paranoik stavlja svoju ljubav prema logici u slubu
svojih apriornih stavova i svojih ubedenja: izvoenje
zakljuka je pravilno, ali su premise pogrene. Teh-
niki, nauni i pravniki nivo ovakvog rasuivanja
ponekad je takav da ne doputa sagovorniku da
zapazi pogreke. Paranoik je, dakle, ponekad veoma
ubedljiv, ali i dosadan: njegova tvrdoglavost u do-
kazivanju da je u pravu nema granica* On e biti
isto tako uporan i u svojim poduhvatimaj u tome e
ii do apsurda. \ pasioniranog idealistu (koji brani neki ideal ili
4) Socijalna neadaptabilnost je oigledan rezultat
prethodno opisanih tendencija.
Paranoici su esto nepodnoljivi nii slubenici
(kolovoe, buntovnici) ili isto tako nepodnoljivi
efovi, koji nastoje da potine svet svojoj linosti.
Njihovo ponaanje osuuje ih na postepenu izolaci-
ju i dovodi do ponavljanih neuspeha. Oni se postav-
ljaju kao rtve, ali od progonjenih brzo postaju
progonitelji.
5) Pored ovih posebnih karakternih crta, neretko se
sreu i:
depresivni elementi: oni se dosta lako opaaju
iza osvajakog izgleda a otkrivaju se prilikom nekog
neuspeha;
telesne preokupacije sa somatizacijom (glavobo-
lja, digestivne smetnje) i hipohondrijom;
tekoe na seksualnom planu: nije retka impo-
tencija kod mukaraca, a brani ivot je obino
neuspeo.
Tekovine psihoanalize iznele su na videlo dva meha-
nizma odbrane koji se kod paranoika gotovo stalno
sreu:
denegacija: osobina da se negira jedan deo real-
nosti;
PARANOJA, PARANOINO
projekcija: drugima pripisuju oseanja koja kod
sebe ne priznaju, a o kojima svedoe njihove inter-
pretacije.
Ovakva karakterna organizacija zapaa se u celoj
biografiji. Ona se obino ispoljava od detinjstva. U
koli, to je nedisciplinovano dete. Ono ui kao
autodidakt predmete koji nisu u programu. Ima
tekoa u stvaranju trajnih prijateljstava zbog loeg
karaktera. Kada padne na ispitu, ali se na nepra-
vednost komisije. Kasnije, u ivotu, to je preosetlji-
va osoba koja se lako vrea, guna, neprestano
optuuje i dosauje slubenicima sve do penzije,
parniar koji je uvek u sporu sa stanodavcem. U
odnosu na svoju enu moe ispoljavati bolesnu lju-
bomoru. U porodici se ponaa kao domai tiranin.
Ali esto je dovoljno vest da prestane sa provokaci-
jama pre nego to materijalne injenice postanu
osnova za sudsku intervenciju. U socijalnom ivotu,
posveuje se altruistikim delima i borbi za praved-
nu stvar. Tako zadovoljava potrebe svoje linosti,
inei katkad velike usluge zajednici.
Ovakva linost moe ouvati na izgled normalnu
adaptaciju celog ivota. Ona veoma retko zapada u
mentalnu patologiju, i to: kad doe do nekog depre-
sivnog stanja (mada je najee brani drug taj koji
trai savet zbog depresije...), do sumanutih hipo-
hondrinih ideja ili interpretativne ili revendikacione
sumanutosti.
Paranoinom karakteru bliska je Kremerova (Kre-
tschmer) senzitivna linost. On je, naime, razlikovao
borbenu paranoinu linost (analognu opisima koje
su dali klasini francuski autori), paranoinu linost
neku ideju, ali bez borbe), i senzitivnu linost.
Skroman, stidljiv, u grupi neupadljiv, pometen i
najmanjim napadom, senzitivac na prvi pogled iz-
gleda kao da ima samo daleku slinost sa paranoi-
kom. Meutim, od crta osnovne linosti paranoika
kod njega nalazimo:
preosetljivost u odnosima sa drugima;
psihiku rigidnost o kojoj esto svedoi odreeni
stepen netolerancije;
svest o sebi: jer to je osoba koja ima ambicija i
upornosti da ih ostvari.
Ali na to se nadovezuju karakterne crte koje ga
pribliavaju aneovom (Janet) psihasteniku:
fizika i psihika zamorljivost;
preterana savesnost;
sklonost ka introspekciji;
perfekcionizam i oseanje nezadovoljstva.
Najzad, kod njega obino postoji velika retencija
afekata: u dubini due, on je muen oseanjima i
strastima koji gotovo da ne izbijaju na povrinu.
Neugodne primedbe duboko ga pogaaju. On o
njima dugo razmilja ne pokazujui ni najmanju
vidljivu reakciju.
Senzitivna osoba je, u stvari, hipostenini paranoik.
Afirmacija vlastitog Ja je zamenjena oseanjima ra-
njivosti i inferiornosti. Posredstvom projektivnih
PARANOJA, PARANOINO
mehanizama, ta oseanja, u odnosima sa drugima,
stvaraju kod njega utisak da nije dovoljno potovan
i da je izolovan.
Ovo pritajeno depresivno stanje moe se dekompen-
zirati kada naiu kljuni dogaaji: ponienja, sen-
timentalni porazi (koji bude konflikte izmeu seksu-
alnih elja i moralnog vaspitanja), ili profesionalni
porazi, kao to je neki neopravdani ukor ili nedobi-
jeno unapreenje.
Ova depresija moe dovesti do prave interpretativne
sumanutosti sa referencijalnim idejama: sumanu-
tosti odnosa.
D. ineste i .-F. evalije
PARATI REOIDNE LEZDE
od gr. para-, pored i thyreos, tit
Paratireoidne lezde, kojih obino ima etiri i koje
se nalaze iza tireoidne lezde, lue parathormon koji
je glavni faktor hiperkalcemije organizma. Delujui
na permeabilitet membrane, kalcijum igra glavnu
ulogu u celularnoj, naroito neuronalnoj elektroge-
nezi.
1) Hipoparatireoidizmi se dele u dve velike etioloke
grupe:
pravi ili hormonopenini hipoparatireoidizmi,
zbog provociranog ili spontanog odsustva luenja
parathormona;
hormonopletorini hipoparatireoidizmi ili pseu-
dohipoparatireoidizmi vezani za deficit u delovanju
parathormona koji dovodi do reaktivne hipersekre-
cije.
Njihove klinike manifestacije ine jednu veoma
polimorfnu celinu. Kriza tetanije* predstavlja njen
najkonstantniji i najtipiniji element. Ona poinje
parestezijom prstiju i peribukalnog predela koja se
postepeno iri na itavu ruku, lice, a ponekad i donji
ud; zatim se javlja bolna muskularna tenzija koja
brzo dovodi do trajne tetanine kontfakture koja
ima klasine vidove: Trusoova (Trousseau) akuer-
ska ruka i, rede, riblja usta zbog kontrakture
peribukalnih miia. Sa isto neurolokog stanovi-
ta, ukazaemo samo na glavnu opasnost koju pred-
stavlja pojava epileptinih kriza otpornih na anti-
konvulzive: konstantne kod novoroeneta i odoje-
ta, one su rede kod odraslog oveka. Dosta esto se
sreu intrakranijalne kalcifikacije (Farova bolest*)
koje mogu biti ili ne biti povezane sa ekstrapirami-
dalnim manifestacijama.
Psihijatrijske manifestacije u pravom smislu razliku-
ju se po etiologiji poremeaja. Tokom pravih hor-
monopeninih hipoparatireoidizama, njihova ues-
talost, iako ju je teko odrediti, izgleda prilino
velika. Nije se moglo utvrditi postojanje bilo kakve
korelacije sa starosnim dobom, polom ili terenom.
Njihov najkonstantniji element je anksioznost. Bilo
da je prolazna ili permanentna, ona se moe pretvo-
riti u pravi anksiozni raptus. esto je praena tu-
gom, manje ili vie izraenom astenijom, pretera-
466
nom iritabilnou. Teke komplikacije su rede. Mo-
e doi do timikih poremeaja: hipomanini pa ak
i manini napadi, depresivna, katkad melanholina
stanja sa realnim suicidalnim rizikom. Mnogi autori
govorili su o poremeajima svesti tipa obnubilacije
ili konfuzije, vizuelnim ili auditivnim halucinator-
nim manifestacijama koje mogu ali ne moraju biti
praene sumanutou. Treba istai varijabilnost svih
tih poremeaja koji se prepliu ili niu jedan za
drugim. Obino dolazi do znatnog poboljanja posle
davanja vitamina i kalcijuma.
U hormonopletorinim hipoparatireoidizmima do-
minira intelektualna retardacija. Intelektualni nivo
retko premauje nivo srednje debilnosti. Ta retarda-
cija, udruena sa specifinim dismorfikim sindro-
mom, daje klasinu Albrajtovu (Albright) bolest,
najuobiajeniji i najpotpuniji oblik ovog oboljenja.
2) Hiperparatireoidizmi
Dovode do hiperkalcemije i mogu izazvati psihike
poremeaje, ali se ovi najee zapaaju u primar-
nim oblicima koji su povezani sa adenomom parati-
reoidne lezde. Poremeaji su razliiti i promenljivog
intenziteta: tuga, depresija, agresivnost, astenija,
apragmatizam, poremeaji pamenja; rede su akut-
ne psihoze: halucinatorne psihoze, psihoze sumanu-
tosti ili konfuzije. Sve ove manifestacije najee
nestaju posle leenja hiperparatireoidizma.
R. Arno-Kastiljoni i .-K. Skolp
PARICID (
od lat. pater, otac i caedere, ubiti
Zakon smatra paricidom ubistvo zakonitog ili pri-
rodnog oca ili majke ili pooima ili pomajke ili bilo
kog drugog legitimnog pretka (lan 299 KZ). Pari-
cid povlai doivotnu robiju. Olakavajue okolnos-
ti se ne priznaju. Postoji samo mogunost pozivanja
na lan 64 kojim se ukida pravno postojanje zloina.
Paricid je relativno redak. U starom Rimu, Solon ga
je smatrao nezamislivim. U novije vreme, u Fran-
cuskoj, Ooniski (Ochoniskv) je procenio da paricid
predstavlja manje od 3% svih ubistava i zloina koje
su izvrila lica koja su po zakonu punoletna. Poini-
lac je najee mlada osoba.
Paricid obino podlee dinamici zloina iz strasti
(Homicid*). U mnogim sluajevima, on je poinjen
iz niskih pobuda (sukobi interesa u zatvorenoj sredi-
ni) ili predstavlja ishod dugotrajne porodine drame
iji je vinovnik neki domai tiranin, a dete ubica
oslobaa zlostavljanog branog druga.
U mentalnoj patologiji, paricid se sree preteno u
stanjima koja dovode do velikog intelektualnog de-
ficita (teka debilnost), teke dezorganjzacije (shizo-
fenija, epizode sumanutosti) ili teke anomalije li-
nosti (paranoja).
Za savremenog psihijatra, paricid prirodno ukazuje
na Edipov kompleks i njegovu likvidaciju prelaskom
na in (Enar). Precizne klinike opservacije potvr-
467
uju ovakvo stanovite [Buroa (Bourgeois) i Anri
(Hcnry)]. Ipak se mogu staviti neke primedbe teorij-
ske prirode. Prvobitni paricid, koji Frojd postavlja
kao realnu injenicu na kojoj se zasniva civilizacija,
njen totem i njeni tabui, Malinovski (Malinowski) i
antropolozi odluno odbacuju.
Izbor Edipa za simbol pobune protiv oca ipak je
dvosmislen. Jer ono to mitski junak nije znao, nije
to da je ubica (i da se oenio udovicom svoje rtve),
ve identitet tih linosti u trenutku vrenja radnje:
otkrio ga je tek kasnije. injenica da je izbegao
infanticid jo vie komplikuje njegov sluaj.
. Bardena i E. Giliber
A. OCHONISKY, Le parricide, in Entretiens psychiatriques,
n 10, 1964, Toulouse, Pri vat.
PARIJETALNI SINDROM
/ objanjava njegova esta oteenja prilikom trauma.
od lat. paries, kuni zid /
Parijetalni reanj, koji se nalazi na spoljanjoj strani
cerebralnih hemisfera u srednjem delu, predstavlja
poseban anatomsko-funkcionalni entitet. Njegova
glavna funkcija je integracija somestezijskih poruka
koje omoguavaju taktilno prepoznavanje. Meu-
tim, njegova lokalizacija na raskru parijetalnog,
temporalnog i okcipitalnog renja ukazuje na kom-
pleksne sindrome koji su opisani u sluaju oteenja
te regije.
Baviemo se pre svega poremeajima viih integra-
tivnih aktivnosti, kao i kompleksnim hemisfernim
sindromima sa parijetalriom dominacijom, ostavlja-
jui po strani specifino neuroloke lezije koje su
posledica oteenja toga renja (senzitivni, motorni,
gustativni, vestibularni, vizuelni i okulo-motorni po-
remeaji).
Poremeaji viih integrativnih aktivnosti (simbolika
funkcija)
Najkarakteristinija je asteroagnozija (agnozija*).
Asomatognozija rezultira iz uloge parijetalnog renja
u elaboraciji telesne sheme*. Ona moe biti parok-
sistika (iluzije ili prolazne telesne halucinacije), kao
u migreni i epilepsiji. Moe biti permanentna, izazi-
vajui, u sluaju parijetalnih lezija na desnoj strani,
hemiasomatognoziju sindroma Anton-Babinskog, a
u sluaju lezija na levoj strani, digitalnu agnoziju i
autotopagnoziju (gubitak sposobnosti za lokalizaci-
ju delova tela). Opisane su i asimbolije za bol,
praksiki poremeaji (generalizovane analgezije*,
apraksija* i afazija*).
Kompleksni hemisferni sindromi sa parijetalnom do-
minacijom
A) Desni parijetalni sindrom kod denjaka
On moe dati dve slike:
Mali vizuelno-konstruktivni sindrom hemisfere
U njemu se udruuju: vizuelno-konstruktivna aprak
ija, apraksija odevanja, diskalkulija spacijalnog ti-
PARKINSONIZAM
pa i disleksija, zaboravljanje ili neprepoznavanje
leve polovine tela, neraspoznavanje prostora koji je
okruuje. Lezije su uglavnom kortikalne.
Sindrom Anton-Babinskog On uvek daje sliku he-
miplegije i hipoestezije sa hemianopsijom, udruenu
sa hemiasomatognozijom i anozognozijom sa nepre-
poznavanjem leve hemiplegije. Levu polovinu tela
bolesnik ne osea kao svoju, ve kao tu parazitski
element. On je ak moe pripisivati drugome. Pone-
kad postoje fenomeni aloestezije*.
B) Levi parijetalni sindrom kod denjaka
On daje Gerstmanov sindrom*.
C) Parijetalni sindrom kod levaka
On obino daje znake vezane za semiologiju obe
hemisfere, ali esto na sasvim nepotpun nain.
Na etiolokom planu, poloaj parijetalnog renja
On esto biva ozleen i pri vaskularnim akcidentima
u predelu Silvijeve brazde. Trei veliki uzrok parije-
talnog sindroma jesu tumori u toj oblasti.
.-P. Iber
PARKINSONIZAM
Manifestacije koje su danas opisane u okviru Par-
kinsonove bolesti, poetkom XIX veka bile su svrs-
tane u neuroze. One su postepeno ukljuene u neu-
rologiju, ali u dananje vreme, bolje poznavanje
skrivenih biohemijskih procesa, kao i terapijske im-
plikacije (koje izazivaju neuroleptici ili antiparkinso-
nici), ponovo su skrenuli panju na vezu parkinso-
nizma i Parkinsonove bolesti, s jedne strane, i psihi-
jatrijskih poremeaja, s druge strane.
Na klinikom planu, parkinsonizam se odlikuje sim-
ptomatskom trijadom: drhtanje, rigidnost i akinezi-
ja. Skup ovih poremeaja posledica je oteenja
nukleusa nigera, koji je uvek oteen i u Parkinso-
novoj bolesti i u parkinsonizmu. Naroito se zapaa
smanjenje koliine dopamina u ovom jedru, kojim
ono u normalnom stanju obiluje. Meutim, ova
slika se moe objasniti samo funkcionalnim otee-
njima vijuga koje pripadaju strijatumu (nucleus cau-
datus i putamen) i palidumu. Tako se danas smatra
da je akinezija posledica defektnog funkcionisanja
paliduma izazvanog degeneracijom nukleusa nigera
(ve 1945. znalo se da bilateralna destrukcija palidu-
ma kod majmuna izaziva slinu simptomatologiju).
U normalnom stanju, strijatum ima inhibitorno dej-
stvo na palidum, koje ublaava dopaminergika
kontrola nukleusa nigera. U sluaju njegovog ote-
enja, ova inhibitorna aktivnost se vie ne zaustav-
lja, tako da dolazi do akinezije.
Nasuprot tome, hipertonija je povezana sa ukidanjem
inhibicije koja dolazi direktno iz nukleusa nigera po-
sredstvom holinergikih nigropalidalnih vlakana.
Drhtanje jo nije na zadovoljavajui nain objanje-
no. Postoji hipoteza o oslobaanju medularnih tre-
morogenih ili bulbomedularnih centara.
PARKINSONIZAM
I. PSIHIKI POREMEAJI I PARKINSONOVA BOLEST
Ranije se smatralo da Parkinsonova bolest nije pra-
ena psihikim poremeajima i da glavna tekoa sa
kojom se suoavamo lei u diferencijalnoj dijagnos-
tici: ne treba meati akineziju sa bradipsihijom de-
presivne osobe, a u tu greku se utoliko lake zapa-
da to se u sluajevima prave depresije dosta esto
uoavaju neupadljivi znaci parkinsonizma. Smatralo
se da je eventualna intelektualna deterioracija vie
posledica starosti nego razvoja bolesti.
U stvari, autentini depresivni sindromi mogu se
sresti u Parkinsonovoj bolesti. Poto se oni pojavlju-
ju kada je bolest ve utvrena, gotovo da i ne
postavljaju dijagnostike probleme, osim samog nji-
hovog prepoznavanja, i mogli su biti tumaeni kao
reakcije na sam poremeaj.
Meutim, depresija se moe pojaviti kao poetna
manifestacija bolesti i usporiti dijagnosticiranje, uto-
liko pre to antidepresivi imaju povoljno, mada
nepotpuno, dejstvo na neuroloki sindrom. Sve u
svemu, povezanost depresivnih sindroma sa Parkin-
sonovom boleu postavlja trostruki problem: pato-
genetski (isti biohemijski mehanizam koji deluje na
razliite vijuge), kliniki (diferencijalna dijagnoza i
pozitivna dijagnoza) i terapijski: ta initi kada se
kod na izgled depresivnog bolesnika zapaze znaci
parkinsonizma? Najloginiji stav je da se prvo leci
depresija i da se prati razvojni tok poremeaja. Ako
se neuroloke manifestacije povlae, treba samo re-
dovno pratiti stanje bolesnika na neurolokom pla-
nu kako bi se uoila njihova eventualna ponovna
pojava. Ako se depresija povlai a neuroloki pore-
meaji postaju izraeniji, neophodan je i antiparkin-
sonistiki tretman (dopoterapija). Najzad, ako pore-
meaji ostaju nepromenjeni a neupadljivi, najbolje
reenje je da se prieka.
to se tie intelektualne deterioracije, psihometrijski
testovi su pokazali da je intelektualno oteenje
ee nego to se mislilo, mada esto neupadljivo.
Uz to, terapija ga moe i pogorati.
Pored depresije i intelektualne deterioracije, u Par-
kinsonovoj bolesti se mogu sresti i drugi psihiki
poremeaji, naroito sindromi konfuzije. Oni su opi-
sani i pre uvoenja savremenih terapija. MMPI je
pokazao da se kod obolelih od parkinsonizma esto
javlja hipohondrija, depresija i histerija.
II. PSIHIKI POREMEAJI I PARKINSONIZAM
A) Parkinsonizam infektivnog porekla
1) Krieov (Cruchet) epidemijski encefalitis
Ovaj epidemijski encefalitis, koji je trajao od 1917.
do 1926, ostavio je kod oko polovine preivelih
sindrome parkinsonizma, preteno u akineto-hiper-
toninom obliku. Pored bradipsihije koja je u par-
kinsonizmu uobiajena, sretali su se i humoralni i
karakterni poremeaji koji su esto evoluirali na
paroksizmalan nain sa snanim anksioznim nabo-
jem. Uestalost sudsko-medicinskih akcidenata bi-
468
la je veoma velika, delikti su esto bili nespretni,
stereotipni, impulzivni (Miso) (Michaux). Ova etio-
logija praktino je nestala na dijagnostikom planu,
ali njen patogenetski znaaj ostaje veliki.
2) Virusni encefalitisi davali su sindrome parkinso-
nizma, ali daleko rede.
B) Parkinsonizam vaskularnog porekla
Njegovo postojanje bilo je predmet rasprave. ak i
u sluajevima bilateralne arteriopatske lezije nucleus
niger-Si, odsustvo klinike trijade kojom se odlikuje
parkinsonizam predstavlja pravilo. Meutim, sas-
vim je uobiajeno da se kod arteriosklerotinih bo-
lesnika uoe neupadljivi znaci Parkinsonove bolesti.
Naravno, u tim sluajevima se zapaaju uobiajeni
psihiki znaci koji su posledica tog oteenja, naro-
ito demencija.
C) Parkinsonizam izazvan tumorom
On je obino mnogo vie posledica indirektnog pri-
tiska koji vri tumor nego neposrednog oteenja.
Psihiki znaci su isti kao i kod svakog tumora.
D) Posttraumatski parkinsonizam
Njegovo postojanje je sporno, sem u nekim poseb-
nim sluajevima (parkinsonizam boksera). Ni tu se
ne zapaaju posebne manifestacije vezane za sin-
drom parkinsonizma.
E. Parkinsonizam toksikog porekla
a) Ugljen-monoksid* esto se zapaa pojava sindro-
ma parkinsonizma posle kome koja je posledica
trovanja ugljen-monoksidom. Prognoza je obino
nepovoljna, psihiki znaci su uglavnom veoma izra-
eni (izrazita intelektualna deterioracija).
b) Trovanje manganom Ono daje sindrome par-
kinsonizma sa akineto-hipertonikom dominaci-
jom, bez neizbenog drhtanja. Ovi bolesnici su ug-
lavnom euforini, to je suprotno obinom parkin-
sonizmu.
c) U stvari, najuestaliji parkinsonizam toksikog
porekla prouzrokovan je neurolepticima* i javlja
se, po definiciji, kod osoba sa psihikim manifestaci-
jama.
Glavno pitanje koje se postavlja jeste odnos evoluci-
je ovih psihikih poremeaja i eventualnog korektiv-
nog leenja parkinsonizma. Neki su tvrdili da anti-
parkinsonici koji se koriste da bi se ublailo dejstvo
neuroleptika mogu negativno uticati na evoluciju
simptoma, ne raunajui njihove isto psihike se-
kundarne efejkte. Smatralo se (ali je to krajnje kon-
troverzno) k oni obaraju plazmatski nivo neurolep-
tika. Burc-a (Bonrgeois) i njegovi saradnri opisali
su kao poledicu primene neuroleptika jedno sasvim
specifino stanje koje su nazvali akinetikom de-
presijdm, istiui njen meoviti, neuroloki (akinezi-
ja*) i psihijatrijski (depresija) karakter. Sindrom je u
svim svojim komponentama veoma osetljiv na anti-
parkinsonike. Autori tako objanjavaju to se broj-
469
nost bolesnika kod kojih se antiparkinsonistika
terapija nastavlja iako je ve odavno prekinut psi-
hotropni tretman.
III. PSIHIJATRIJSKE KOMPLIKACIJE PRI
MEDIKACIJI ANTIPARKINSONIKA
Njihove manifestacije nadovezuju se na prethodno
opisane psihike poremeaje.
A) L-Dopa
U poetku se mislilo da ona moe da ublai depre-
sivni sindrom bolesti. U stvari, to nije bio sluaj, i
veoma brzo je uoeno da, naprotiv, L-Dopa moe
da dovede do relativno estih psihijatrijskih kompli-
kacija. Najupadljivije komplikacije su psihotini po-
remeaji [po Birkmajeru, (Birckmaver), 16 sluajeva
na 300 bolesnika]. Ove psihoze su, izgleda, osetljive
na L-Tryptophane, ali se zbog same njihove pojave
najee mora prekinuti terapija. One se esto odli-
kuju brojnim halucinatornim fenomenima koji mo-
gu potrajati izvesno vreme, iako je sama sumanutost
iezla. One nestaju sa prestankom leenja. Opisane
su i epizode konfuzija kao i promene karaktera
(agresivnost, a naroito hiperseksualnost koju prati
ili ne prati hipomanino stanje i koja moe ii do
delinkventnih radnji). Treba pomenuti i pojavu de-
mentnog stanja indukovanog L-Dopom. Ona se,
dakle, ne sme prepisivati bolesnicima kod kojih ve
postoje znaci intelektualne deterioracije.
B) Sintetiki antiparkinsonici i antiholinergici
Glavni je triheksifenidil (Artane). Glavna kompli-
kacija pri davanju ovog leka jeste mentalna konfuzi-
ja*, naroito kod starijih osoba; stoga treba uvek
biti oprezan kada su u pitanju stare osobe i u
poetku davati najmaju dozu. U izvesnim sluajevi-
ma zapaeni su i halucinatorni fenomeni na koje su
se bolesnici ponekad alili (vizuelne halucinacije,
naroito nou).
S druge strane, ovi produkti su zbog svog eufori-
kog dejstva bili izvor toksikomanija.
C) Amantadin
On nije ispunio oekivanja, jer se njegovo delovanje
posle izvesnog vremena iscrpljuje. esto izaziva ne-
sanicu, rede konfuzno-oneirika stanja i none halu-
cinatorne manifestacije.
Najzad, podseamo da i neurohirurko leenje, iji
su neposredni rezultati ponekad spektakularni, mo-
e dovesti do psihijatrijskih komplikacija, naroito
kada doe do bilateralnih lezija (dementna stanja).
.-P. Iber
PAROTITIS
od gr. parotis, blizu uha
Ovu specifino ljudsku bolest izaziva miksovirus sa
posebno izraenim lezdanim i nervnim tropizmom.
PASIVIZAM
est je parotitiki meningitis koji je ponekad lien
spoljanjih znakova i koji zahvata samo formacije
modane baze ili izaziva jasan meningealni sindrom
sa limfocitarnom reakcijom u likvoru.
Redi je meningo-encefalitis koji se ispoljava poreme-
ajima svesti, konvulzijama, lokalizovanim neuro-
lokim simptomima.
Tok bolesti je nepredvidljiv i moe biti teak.
M. Poro
PASIVIZAM v. Mazohizam
od lat. passivus, onaj koji podnosi
PASIVNOST
od lat. passivus, onaj koji trpi, podnosi
Mentalna dispozicija usled koje osoba bez inicijati-
ve, bez elana, podnosi sva zbivanja, podlee svim
uticajima ili svim spoljanjim sugestijama.
Pasivnost gotovo uvek pretpostavlja vei ili ma-
nji stepen afektivne indiferentnosti, vee ili ma-
nje gubljenje spontanosti i inicijative, opadanje
samokritinosti i kritinosti. Ipak, u nekim slua-
jevima ove osobine mogu biti ouvane, tako da
su neka lica ponekad muno svesna svoje inferior-
nosti.
Pasivnost se sree kod sugestibilnih debila, bezvolj-
nih psihasteniara, nekih shizofrenih osoba sa uspo-
renom spontanom i pragmatikom aktivnou. Ona
esto prati dementno ili senilno propadanje linosti
ili toksike degradacije.
Ona moe biti prolazna pojava u nekim periodinim
depresijama*, stanjima melanholikog stupora ili u
nekim mentalnim konfuzijama*. U shizofreniji*, pa-
sivnost moe biti u isto vreme i psihika i motorna.
Na inertnost i pasivnost nadovezuje se perseveracija
u pogledu usaenih ili nametnutih stavova, koja
moe ii do katatonikog* sindroma.
Pasivnost debilnih* ili dementnih lica moe dovesti
do delikatnih sudsko-medicinskih situacija. Neki e-
fovi bandi koriste debilne osobe za vrenje delin-
kventnih radnji. Pasivnost dementnih lica moe ih
navesti da poine dela koja tete njihovom interesu.
To treba imati u vidu prilikom ocenjivanja njihove
krivine odgovornosti ili njihove poslovne sposob-
nosti.
Postoje i svesna, voljna ili prihvaena pasivnost,
stavovi povlaenja u sebe i stavovi odbrane kako
bi se otklonile vee patnje. Pasivno ponaanje [ili
sindrom pasivnosti, Balve (Balvet), 1959] pojavlju-
je se kod bolesnika koji su dugo leeni neurolep-
ticima*. Rezidualno odsustvo inicijative posle pre-
stanka sumanutosti i agitacije ne moe se smatra-
ti samo sekundarnom posledicom neuroleptika: ono
zavisi i od uslova hospitalizacije. Pasivno ponaa-
nje je osetljivo na institucionalnu terapiju i ergotera-
piju.
A. Poro
PATOMIMIJA
PATOMIMIJA
od gr. pathos, patnja, bolest i mimos, imitator, glumac
Termin koji je uveo Djelafoa (Dieulafov) da bi
oznaio podraavanje manifestacija ili simptoma ne-
ke bolesti. Ovo podraavanje moe biti nesvesno;
ono je esto kod deteta; obino se sree u histeriji*,
ali i kod debilnih* ili priprostih i sugestibilnih oso-
ba. Patomimija se esto sree u institucionalnoj
sredini, naroito u psihijatrijskoj bolnici gde moe
izraavati konflikte, afektivnu potrebu, elju za pa-
njom. Kada je podraavanje svesno, sa ciljem da se
pribavi neka korist, onda je u pitanju simulacija*.
Nesvesna patomimija i svesna simulacija ranije su
svrstavane u pitijatizam*.
V. Kajar i A. Lo
PANJA
Panja je usredsredenost mentalne aktivnosti na jed-
no odreeno podruje. Pojam panje je raznorodan
i sporan; danas je postignuta saglasnost o tome da
nije re o samostalnoj mentalnoj funkciji, ve pre o
jednom naroitom obliku ponaanja. Panja postoji
samo u stanju budnosti. Na psiholokom planu, nju
odlikuje aktivna anticipacija*, ali u potpunosti us-
redsredena na neposrednu budunost, anticipacija
koja mora ostati fluidna, nedovrena, kako bi
mogla da se prilagodi okolnostima, onako kako se
budu uobliavale.
Na elektroencefalogramu, panja se pokazuje i-
ezavanjem alfa-ritma koji biva zamenjen brim
ritmovima, sa manjom amplitudom i manje pravil-
nim.
U psihijatrijskoj praksi, razlikuje se voljna ili us-
merena panja i spontana panja; prva osetno
opada u svim stanjima psihike insuficijencije, na-
roito u mentalnoj konfuziji*; polarizovana je i
fiksna u strastvenoj afektivnoj egzaltaciji pojedi-
nih osoba koje pate od sumanutosti*. Spontana
panja opada ili iezava u stanjima depresije* i
stupora*; egzaltirana je i izuzetno iva u maninoj*
ekscitaciji.
Dete ne moe dugo da izdri napor panje, i to
utoliko manje to je mlae; pedagogija to mora da
ima u vidu. U sluaju psihomotorne labilnosti, pa-
nju je naroito teko usredsrediti; ova poslednja
odlika postoji ak i u sluajevima uslovljene labil-
nosti [L. Miso (L. Michaux)].
. Siter
PEDERASTIJA
od gr. pais, paidos, dcak, i eran, neno voleti
Etimoloki, to je erotska privlanost prema deci ili
adolescentima. Dobila je znaenje muke homosek-
sualnosti* a u svom prvobitnom znaenju zamenje-
na je reju pedofilija*.
J. Poemo
470
PEDOFILIJA v. Perverzije, seksualne perverzije, parafilije
od gr. pais, paidos, dete i philia, prijateljstvo, ljubav
Pedofilija je perverzija koja se odlikuje seksualnom
naklonou prema deci. Pedofili su obino mukarci
svih godina. Oni trae ili iskljuivo deake (homo-
seksualna pedofilija) ili devojice. Seksualne veze
ena zrelih godina sa adolescentima obino se ne
uvruju u pedofilije. Sluajevi pedofilije kod ena
ranije su bili zapaeni meu poslugom. Ova zapaa-
nja su nepouzdana. Pedofil najee dugo poznaje
rtvu (sused, prijatelj ili lan porodice) ili pripada
osoblju neke deje ustanove (letovalita, deji domo-
vi, ustanove za retardiranu decu, itd.).
Pedofil namamljuje decu u svoj stan ili vri bludne
radnje na usamljenim mestima (parkovi, pusti pre-
deli, uma, polje, javni WC). rtve su ponekad debil-
na deca ili deca sa tekom mentalnom zaostalou.
Pedofil pipa polne organe, vri masturbaciju nad
deakom, miluje vulvu devojice, ili sam vri mas-
turbaciju pred detetom ili tera dete da njemu to ini.
Ponekad se zadovoljava obnaivanjem ili otkriva-
njem polnih organa bez masturbacije. Ovo se moe
initi i sa vie dece. Redi su pokuaji sodomije nad
deacima ili silovanja devojica. Oni se retko zavra-
vaju ubistvima. Sve ovo pokazuje da je pedofilija
esto udruena sa homoseksualnou, ekshibicioniz-
mom, voajerizmom, i, rede, sadizmom. Pedofilija se
moe sresti kod debila, psihopata, shizofreniara,
alkoholiara i dementnih lica.
Pedofilsko ponaanje dementnih (senilnih ili prese-
nilnih arterioskleroticnih) lica povezano je sa optim
psihikim propadanjem, naroito sa progresivnim
opadanjem samokritinosti, cenzure i moralnog ose-
anja, i regresijom ka infantilnoj seksualnosti.
L. Sene i M. Patris
PEDETOVA (PAGET) BOLEST
Od dve bolesti koje nose Pedetovo ime, samo ona
koja pogaa skelet moe biti praena mentalnim
poremeajima, koji, uostalom, nisu specifini: ma-
nje ili vie sistematizovani sumanuti i interpreta-
tivni poremeaji, bradipsihija, intelektualno propa-
danje.
A. Poro i .-K. Skoto
PEGAVI TIFUS v. Rikecioze
PEJOTL
Ameriki kaktus ije sasuene iglice (mescal but-
tons) imaju opojna svojstva i predstavljaju predmet
toksikomanije kod meksikih Indijanaca koji ih
upotrebljavaju i u verskim ceremonijama. Pejotl se
zbog toga svrstava u svete ili obredne biljke.
Glavni aktivni produkt je meskalin* ije je halucino-
geno* dejstvo prouio Ruije (Rouhier) (doktorska
teza, 1926). Upotrebljen u 5% rastvoru, hlorhidrat
471
meskalina izaziva, u dozama od 100 do 500 mg, istu
halucinatornu i afektivno-intelektualnu sliku kao i
druge psihodisleptike supstance.
Meskalin se moe koristiti u dijagnostike i terapij-
ske svrhe.
A. Poro i /. Pelisje
PEJRONIJEVA (La Peyronnie) BOLEST v. Impo-
tencija
PELAGRA v. Avitaminoza
etim. sporna: od lat. pellis, koa i aegra, bolestan ili
agria, grub ili od gr. agra, bolest
PELICIJEV (Pellizi) SINDROM
To je sindrom koji je 1909. opisao Pelici i koji se
ispoljava pojavom preranog puberteta kod dece
obolele od tumora epifize. Uvek je u pitanju pravi
izoseksualni pubertet, pa otud termin macrogenito-
somia praecox. Treba napomenuti da se ovaj sin-
drom sree samo kod deaka.
.-P. Iber
PENZIJA
Pored menopauze* i andropauze*, prestanka sek-
sualnih funkcija, obino se govori i o svojevrsnoj
socijalnoj menopauzi, prestanku profesionalnih
aktivnosti, koji je pojedincu nametnut ili na koji se
on sam odluuje.
Kod Rimljana, ovek je bio senex, odnosno starac,
u ezdesetoj godini. To se ivotno doba obino i
smatra vremenom odlaska u penziju. U dananje
vreme, pojedinac je, u stvari, primoran na sve vei
napor u prilagoavanju brzom ekonomskom na-
pretku ba u ono doba kada mu se sposobnosti
smanjuju. Slubenik koji je preao etrdesetu zna da
teko moe da promeni zaposlenje. Danas ovek
umire u drutvu mnogo pre nego to e stvarno
umreti.
Prouavanja o odlasku u penziju previe se esto
bave iskljuivo finansijskom stranom problema (iako
vanost ovog aspekta ne treba umanjivati). Ponekad
se ispituju mogunosti korienja ostataka, odnos-
no steenog iskustva. Ali se suvie esto prenebregava
psiholoka strana te situacije koja predstavlja veliku
prekretnicu i koja zahteva readaptaciju.
Tako 25 do 50% anketiranih radnika odlazak u
penziju smatra prijatnim, ali je meu njima 82%
onih koji su na to bili nepripremljeni te su ga
doiveli kao neprijatniji nego to su zamiljali (Kut-
ner). Finansijska situacija, stepen nezavisnosti, mo-
gunost daljeg bavljenja produktivnim aktivnosti-
ma, stepen identifikacije s poslom ili solidarnosti s
profesionalnom grupom, ine odlazak u penziju tee
ili lake prihvatljivim.
To je kritian trenutak, odnosno prekretnica koja
povlai za sobom nesigurnost, to uzrokuje anksioz-
PENZIJA
nost. Na opravdanu materijalnu zabrinutost nado-
vezuje se oseanje manje vrednosti, dovoljno da
umanji odbrambene mehanizme pojedinca. Stepen
smrtnosti ljudi istog ivotnog doba vei je meu
onima koji su potpuno prestali da rade nego meu
onima koji su nastavili neim da se bave.
Pored ovih loih, ima i dobrih strana. Za neke ljude
penzija predstavlja oslobaanje od poziva koji nisu
voleli, prestanak ambicija koje su tokom itavog
radnog veka redovno donosile razoaranja. Za dru-
ge, ona predstavlja mogunost da ostvare dugo
odlagane planove ili da obogate svoj duhovni ivot.
Povui se u penziju ima dvostruko znaenje.
Za odlazak u penziju se, dakle, treba pripremiti. Da
li je poeljno da se on odvija postepeno? Istraivanja
u tom smislu nisu ohrabrujua, a potpuni prekidi
uglavnom se lake podnose. Naroito je vano da
osoba koja se priprema za odlazak u penziju una-
pred izabere novu aktivnost kojoj e se posvetiti:
praktinim ili naunim radovima koje je do tada
odlagala; batovanstvu, majstorisanju, razliitim za-
bavama, itd. Ako ne to, onda e ef stanice, da bi
prekratio vreme, ii da gleda kako prolaze vozovi.
Najvanije je da penzija ne bude uloga za onoga
koji vie nema uloge [Bardis (Burgess)]. Naini
adaptacije dosta se razlikuju od pojedinca do poje-
dinca. Neki odmah okreu list, neki u tome nikada
nee uspeti. U svakom sluaju, adaptacija se nikad
ne moe do kraja ostvariti. Po Hevigherstovom (He-
vighurst) miljenju, penzioner prolazi kroz tri faze:
posle kratkog perioda stresa kada je novi penzioner
u 80% sluajeva loe raspoloen, nastupa period
zabrinutosti i traenja nove uloge koji traje oko est
meseci, a zatim, izmeu estog i dvanaestog meseca,
period adaptacije i prihvatanja te nove uloge.
Brojni istraivai, u svim zemljama, zakljuuju da je
neophodno da se odri socijalna integrisanost i ak-
tivno uee svih ljudi srazmerno njihovim sposob-
nostima i bez obzira na ivotno doba. Automatizam
penzionisanja s 50, 60 ili 65 godina, pri emu se ne
vodi rauna o eljama i mogunostima pojedinca,
dovodi ne samo do ubrzavanja senescencije nego i
do ogromnog rasipanja energije i iskustva [. Moko
(G. Mauco)]. Ne moe se govoriti o penzionisanju
uopte, nego samo o razliitim tipovima penzionera.
atanjon (Chatagnon) razlikuje tri grupe penzione-
ra, u zavisnosti od njihovih prethodnih profesional-
nih aktivnosti.
Radnici, zanatlije i trgovci sa zavrenom osnovnom
kolom, koji nisu nastavili dalje obrazovanje, ali su
stekli iskustvo i ispekli zanat, odlaskom u penziju
suoavaju se sa znatnim materijalnim tekoama, a
nemaju dovoljno snage da zaponu neki drugi po-
sao. Oni esto mataju o tome da se povuku na selo,
da bi tamo s manje trokova lake iveli, ali i da bi
ostvarili ono o emu su matali dok su vodili meha-
niki i monoton gradski ivot.
Podvucimo tim povodom da je na selu problem
odlaska u penziju mnogo manje izraen, jer ovek u
PENZIJA
godinama uvek moe da nae neko zanimanje sraz-
merno svojim mogunostima: da gaji ivotinje ili
obrauje batu, da epa drva. Porodini odnosi su hijatriji periodina psihoza ili manino-depresiv-
obino stabilniji nego u gradu, te stoga prestanak
bavljenja zanatom ne predstavlja tako veliki gubitak
kao za neke stanovnike gradova.
Slubenici i rukovodioci mogu najvie da prue na
poslu izmeu 50. i 55. godine. Zbog uvida koji
imaju u poslovna zbivanja, zbog odgovornosti i
spretnosti u odnosima s ljudima, kao i bogatog
iskustva koje su stekli s godinama, to su osobe koje
imaju visoko miljenje o sebi, kojima laskaju poasti
i koje teko prihvataju miljenja razliita od svog.
Stoga odlazak u penziju za njih esto predstavlja
drastinu promenu koju teko mogu da prebrode.
Kad se neki visoki inovnici, visoki ugledni funkcio-
neri, direktori preduzea domognu poasnih funkci-
ja, teko im je predoiti da treba na vreme da odu.
Za njih je, vie nego za ostale, neophodno da na
vreme pripreme neku posebnu aktivnost. Prema jed-
noj anketi, produktivnost radnika u 57. godini izno-
si samo 80%, a u 62. godini iznosi 60%, dok za
slubenike ovi procenti vae za 62 i 65 godina.
U slobodnim profesijama, najzad, kvalitativni dopri-
nos ima mnogo veu vanost nego kvantitativni,
kakav se oekuje od radnika. Takva struka zahteva-
la je stalni napor usavravanja, usvajanja i primene
novih znanja, to je doprinelo odravanju i razvoju
sposobnosti prilagoavanja i smisla za kritinost.
Zato u ovom sluaju posebno izgleda nelogino da
se tano utvruje doba za odlazak u penziju: ako
ima naunika ili nastavnika koji su stari sa 60
godina, drugi su jo u punoj snazi sa 70 i 75 godina.
Smatra se da oni dostiu zrelost s 50 godina, a da
mnogo daju izmeu 60. i 75. godine. Meutim, esto
im se upravo tada uskrauje nauna oprema koja je
danas neophodna za upranjavanje te vrste aktiv-
nosti.
Posebnu grupu predstavljaju ene. Veliki broj ena
prevremeno naputa svoj poziv i odlazi u penziju, a
smatra se da ima 11 % ena koje su jo zaposlene sa
65 godina. Zaposlene ene bre stare nego mukarci.
Drutvena uloga rada manje je vana za ene nego
za mukarce; ona je za njih uglavnom od drugoraz-
rednog znaaja i one se obino vie raduju odlasku
u penziju nego mukarci. One su, uostalom, slian
prekid funkcija ve iskusile kada su im deca krenula
svojim putem i kada su, u vreme menopauze, prei-
vele pravi prestanak polnih funkcija.
M. Poro
Red. V. P. i N. C.
PERIODINOST
od gr. peri-, okolo i hodos, put
Periodinost neke bolesti moe se definisati kao
njeno svojstvo da se u odreenim, manje ili vie
pravilnim, intervalima ponavlja. Neke bolesti su
razlikovane na osnovu takve evolucije; u somatskoj
472
patologiji, periodina bolest ili mediteranska epa-
nalepsija, porodina periodina paraliza..., a u psi-
na* psihoza iji je kliniki karakter jo od antike
poznat i jednoduno prihvaen.
Ispitivanje biolokih ritmova danas izaziva sve vee
interesovanje, a manino-depresivna psihoza, po svo-
joj izrazitoj periodinosti, ukljuuje se u domen
primene hronobiologije. Njenu evoluciju karakteriu:
infradijarna periodinost koja obino ima tri suk-
cesivne faze, maninu, depresivnu i eutiminu fazu
ili slobodni interval, i ritam niske frekvencije, odnos-
no sezonsku periodinost: distimiki nastupi javljaju
se preteno u prolee ili u jesen, manini u prolee, a
melanholini poetkom zime;
cirkadijarna periodinost koja se kliniki ispolja-
va tokom depresivnih epizoda promenama raspolo-
enja u toku dana: jutarnje pogoravanje depresivne
simptomatologije i veernje poboljanje; cirkadijarni
ritam budnog stanja i sna poremeen je i u depresiv-
noj i u maninoj fazi: pored poremeaja kao to su
insomnija ili heterosomnija, postoji i promena u
organizaciji sna; najustaljenija anomalija sastoji se u
gotovo potpunom gubljenju IV stadijuma.
Mnogobrojne studije o biohemijskim i endokrinim
ritmovima (doziranje hormona i odreivanje plaz-
matskih doza pretea neuromedijatora*, varijacije u
ekskreciji njihovih metabolita...) ukazale su na po-
remeaje koji se vezuju za promene raspoloenja.
Polazei od ovih rezultata, neki autori pripisuju
povoljno dejstvo eksperimentalnog liavanja sna
(agripnija*) resinhronizaciji tih poremeenih ritmo-
va.
Time se podvlai aktuelnost hronobiolokog pristu-
pa manino-depresivnoj psihozi i znaaj te vrste
istraivanja za izuavanje mehanizama vezanih za
njenu patogenezu i za traenje hronofarmakolokih
aplikacija.
B. Kordije
PERISTAZA
od gr. peri-, okolo i stasis, poloaj
Skup zapaanja i okolnosti vezanih za okolinu odre-
ene osobe (Boven).
Ovaj pojam peristaze, koji se naroito upotrebljava
u vezi sa formiranjem i psihikim i karakternim
razvojem deteta, odnosi se na porodine, edukativne
ili socijalne uticaje sa kojima se ono moe sresti. On
se esto suprotstavlja fatalizmu herediteta i unapred
date mentalne konstitucije.
A. Poro
PERSEKUCIJA
od lat. persecutio, sudsko gonjenje (od sequere, secutus,
pratiti)
Od svih sumanutih ideja, ideje persekucije su svaka-
ko najee u klinikoj psihijatriji. Pacijent pripisuje
473 PERVERZIJE, SEKSUALNE PERVERZIJE, PARAFILIJE
drugim ljudima stvarne ili pretpostavljene neprijat-
nosti koje trpi, ubeen u njihovu zlonamernost pre-
ma njemu, koja u stvarnosti ne postoji.
Sumanute ideje imaju specifine karakteristike one
patologije koja je njihov izvor:
mogu biti koherentne ili nekoherentne, verovat-
ne ili apsurdne, sistematizovane ili nesistematizova-
ne;
ponekad predstavljaju glavnu temu sumanutosti,
a ponekad imaju samo sporednu ulogu i udruene
su sa mnogim drugim temama;
mehanizmi koji su u njihovoj osnovi mogu biti
razliiti: intuitivni mehanizmi sumanutosti, haluci-
nacije*, interpretacije*. Ti mehanizmi mogu biti i
udrueni;
poreklo persekucija esto se pripisuje odreenoj,
imenovanoj osobi, ili nekom manje-vie tajnom
drutvu. Meutim, u izvesnim sluajevima, to po-
reklo izgleda krajnje nedokuivo: pacijent je u nedo-
umici ili ostaje u stadijumu sumnji;
najzad, ako se neke ideje persekucije podnose na
relativno pasivan nain, pogoranje prilikom akut-
nih nastupa sumanutosti moe dovesti do reakcija
odbrane ili napada.
Tako se sumanute ideje persekucije sreu u veoma
razliitim psihijatrijskim kontekstima.
1) Neke se pojavljuju u akutnim stanjima:
u stanjima konfuzije*, ma kakav bio njen uzrok.
Tipino je oneiriko stanje u delirijum tremensu*:
halucinacije, naroito vizuelne, doivljavaju su u
atmosferi straha i mogu dovesti do acting out-a.
Kada patoloka epizoda proe, ne ostaje nikakvo
seanje na nju, osim ponekad u obliku postoneirike
fiksne ideje* koja e posle izvesnog vremena nestati;
u stanjima akutne sumanutosti*: polimorfni na-
stup sumanutosti (bouffee delirante*) sa idejama
persekucije koje su prolazne, mobilne, nekoherentne
i vezane za druge sumanute teme (erotske, kosmi-
ke, itd.), ili epizoda akutne interpretativne* sumanu-
tosti, najee sa persekutivnom* tematikom i sa
referencijalnim idejama;
retko, u melanholiji* u obliku kratkotrajne halu-
cinacije: Ubie te, Spalie te. nog intenziteta, gde se ispoljavaju u obliku stereoti-
2) Veina sumanutih ideja persekucije pojavljuje se
u hroninim mentalnim poremeajima:
pre svega, u paranoinim sumanutostima: u inter-
pretativnoj sumanutosti, persekucija predstavlja
centralnu temu. Polazei od sumanute intuicije, ona
se postepeno obogauje razliitim interpretacijama.
U psihozama pasije, prevalentna ideja je najee
ideja o pretrpljenoj teti. Veoma sistematizovane,
ove sumanutosti dovode do koherentnih, loginih i
katkad verovatnih ideja persekucije. Progonitelj je
poimence oznaen. Tu je glavna opasnost heteroag-
resivni acting oul.
ali i u drugim hroninim sumanutostima: u shizo-
freniji*, ideje persekucije su nekoherentne, nesiste-
matizovane i praene su psihikom disocijacijom. U
hroninoj halucinatornoj psihozi*, one se manife-
stuju u okviru sindroma uticaja sa mnogobrojnim
halucinacijama, naroito auditivnim i cenestezij-
skim. Obino su nesistematizovane. Motivi perseku-
cije ostaju nejasni ili se vezuju za neku linost ili
neku zajednicu. U parafreniji*, neverovatne fabula-
cije sa temom persekucije pojavljuju se kaleidoskop-
ski, sa megalomanskim ili kosmikim temama.
najzad, ideje persekucije esto su prisutne i u
sumanutostima*. One su apsurdne, to je odraz
poremeaja kritinosti i oteenja intelektualnih
sposobnosti.
.-F. evalije i D. ineste
PERSEVERACIJA
od lat. per-, kroz i severus, neumoljiv
Perseveracija je uporno pojavljivanje odreenih sta-
vova ili odgovora posle nestanka uzroka koji su ih
izazvali. Giro (Guiraud) je razlikovao obinu perse-
veraciju, vrenje radnje po inerciji, iterativnu perse-
veraciju, neprekidno ponavljanje iste radnje, i sup-
stitutivnu perseveraciju, pravu intoksikaciju rad-
njom ili reju, u kojoj se pri novoj stimulaciji ponav-
lja odgovor na neku raniju stimulaciju.
Za Spirmena (Spearman), tendencija ka perseveraci-
ji glavna je komponenta psihike aktivnosti koja bi
predstavljala inertnost psihike energije merene fak-
torom G (opti faktor inteligencije izvan kulturnih
uticaja).
Perseveracija se zapaa u sluaju cerebralnih organ-
skih oteenja, senilnih ili presenilnih dementnih*
procesa, naroito kada postoji frontalno oteenje.
Ovaj poremeaj sposobnosti za prelazak sa jedne
motorne radnje na drugu zbog inhibitornog* defek-
ta predstavlja gubitak kinetike melodije koji je
opisao Lurija (Luria). Tendencija ka perseveraciji
pojavljuje se i u epilepsiji*; ona se vezuje za glishro-
idni* karakter. Otkriva se psihometrijom pomou
Rorahovih (Rorschach) i Bentonovih testova.
Fenomeni mentalne perseveracije zapaaju se u psi-
hozama konfuzije* u periodu poboljanja, kod ne-
kih histerika* i u hroninim shizofrenijama oslablje-
pija*.
V. Kajar i A. Lo
PERVERZIJE, SEKSUALNE PERVERZIJE,
PARAFILIJE
od lat. pervertere, izvrnuti, izokrenuti (od vertere, okre-
nuti), sexus, pol i gr. para, protiv i philia, naklonost,
ljubav
Renik Rober definie perverziju kao izopaavanje,
navoenje na zlo, pogoranje, kvarenje, iskvarenost,
razvratnost, poremeenost, razuzdanost i raskala-
nost. Kako belei Lanteri-Lora, re perverzija ima
pejorativno znaenje i dugo se upotrebljavala u
govornom, ali ne i u strunom jeziku, a tek u XIX
veku podjednako se koristi i u svakodnevnom i u
PERVERZIJE, SEKSUALNE PERVERZIJE, PARAFILIJE
medicinskom jeziku. Termin perverznost (od lat.
perversitas) pojavljuje se ve 1190. i Rober ga odre-
uje kao sklonost ka zlu, traenje zla, zloba. Od jama, opisuju perverznu strukturu koja se razlikuje
srednjeg do XIX veka, on se mesa sa terminom
perverzija. injenica da se pridev perverzan, koji
dolazi od latinskog perversus (1120) i koji je u istom
reniku definisan kao onaj ko je sklon zlu, ko voli
da ini zlo ili da ga ohrabruje, pokvaren, izopaen,
zao, poroan, dijabolian, vezuje i za perverznost i
za perverziju, naglaava dvosmislenost i konfuziju u
upotrebi ovih reci, dvosmislenost koja jo uvek po-
stoji u psihijatrijskom reniku uprkos diferencijaci-
jama koje su uvele psihoanalitike teorije.
Od srednjeg veka do veka prosveenosti, perverzija i
perverznost pripadaju oblasti morala, religije i teo-
logije. One predstavljaju grehe, poroke, svireposti,
tenju za zlu, opsednutost avolom, i kao takve
podleu kazni. Vek prosveenosti, naroito Volterov
i Didroov uticaj, pojava psihijatrije poetkom XIX
veka, sve vea uloga vetaenja koja sudovi povera-
vaju psihijatrima, postepeno unose promene u ras-
prave o perverzijama. Rasprave postaju medicinske.
Perverzije se prvo smatraju monomanijama, a zatim
postaju poremeaji nervnog sistema.
Godine 1893. Kraft (Krafft)-Ebing objavljuje svoje
delo Psychopathia sexualis, obiman i detaljan klini-
ki opis svih perverzija. Studies in the psychology of
Sex Heveloka Elisa (Havelock Ellis) pojavljuju se
1897. U isto vreme Manjan (Magnan) povezuje
perverzije sa poremeajem ravnotee hijerarhijskih
odnosa izmeu spinalnog refleksnog luka i kortikal-
nih centara i proiruje ovaj pojam i na neuravnote-
ena lica (Morelove degenerisane osobe). Perverzije,
dakle, za Manjana, spadaju u kategoriju konstituci-
onalnih ili nekonstitucionalnih neuravnoteenosti.
One su dugo smatrane posledicama uroene sklo-
nosti pojedinca i to nasledno obeleje ulazi i u
pozitivistike rasprave XIX veka, kada preovlauje
Morelova teorija o degeneraciji*, koju preuzima
Manjan, i Lombrozova (Lombroso) teorija o roe-
nom zloincu.
Frojdovi radovi iz 1905 (Tri ogleda o teoriji seksual-
nosti) predstavljaju vanu etapu u istoriji perverzije.
Glavno Frojdovo otkrie je otkrie fantazama i
perverznih oblika ponaanja kod svakog oveka u
fazama koje prethode seksualnom odnosu, ostataka
iz odreene etape u normalnom razvoju seksualnosti
u detinjstvu. U tom periodu se redom investiraju
razliite erogene zone, zbog ega Frojd kae da je
dete polimorfno perverzno. Frojd pokazuje da je
normalna seksualnost ishod tekog prolaska kroz
stadijume libidne organizacije i evolucije u izboru
objekta. Perverzija se pojavljuje kao regresija ka
ranijoj fiksaciji libida. Neki elementi povezuju a
neki suprotstavljaju perverziju i neurozu ili psihozu.
Za Frojda, neuroza je negativna perverzija. Per-
verzija se tako pojavljuje kao neobraena, nepotis-
nuta manifestacija deje seksualnosti. Poslednji
Frojdovi radovi o fetiizmu insistiraju na ulozi po-
474
ricanja stvarnosti i cepanja Ja. . Lakan (J. Lacan) i
njegovi uenici, inspirisani strukturalistikim teori-
od neurotine i psihotine strukture. Perverzna oso-
ba poznaje zakon, prkosi mu i kri ga. U Lakanovoj
teoriji uivanje zauzima povlaeno mesto. Uporedo
sa psiholokim studijama, perverzije su bile predmet
mnogih biolokih istraivanja podstaknutih razvo-
jem embriologije, genetike, endokrinologije i etolo-
gije. Ovi radovi su se preteno bavili homoseksual-
nou*. Oni nisu omoguili da se doe do precizni-
jih tumaenja perverzija.
Posle Frojdovih radova, termin perverzija primenju-
je se uglavnom na seksualne devijacije. Perverzija je
ponaanje koje dovodi do zadovoljstva i orgazma
bez penetracije penisa u vaginu.
Zadovoljstvo se moe postii i pomou nekog dru-
gog objekta ili posebnih seksualnih radnji.
a) Zadovoljstvo se postie pomou drugih objekata
To su: partner istog pola (homoseksualnost*),
dete (pedofilija*), stara osoba (gerontofilija*), le
(nekrofilija*), ivotinja (zoofilija*), neki predmet ili
deo odee (fetiizam*).
Perverzna osoba moe oblaiti odeu drugog pola
(transvestitizam*). Seksualni odnos sa ocem ili maj-
kom (incest*). Meutim, mnogi autori ne smatraju
incest perverzijom; DSM III* ga ne navodi (videti
malo dalje).
b) Seksualno ponaanje moe biti izopaeno
Ekshibicija genitalnih organa, uivanje u po-
smatranju seksualnih odnosa drugih osoba (voajeri-
zam*), nanoenje bola partneru (sadizam*), erotiza-
cija sopstvene patnje (mazohizam*), uee u grup-
nim seksualnim odnosima.
Prirunik za meunarodnu klasifikaciju SZO (1975,
9. izdanje) svrstava perverzije u devijacije i seksual-
ne poremeaje (302), ne upotrebljavajui re per-
verzija. Tu stoji: Granice i odlike seksualnih sklo-
nosti i ponaanja nisu apsolutno utvrene u razlii-
tim drutvima i kulturama, ali one u celini odgova-
raju socijalnim zahtevima i biolokoj svrsi. Devijan-
tna lica mogu vriti seksualne radnje koje su usme-
rene prema predstavnicima istog pola ili seksualne
radnje u kojima ne dolazi do normalnog koitusa ili
se koitus vri u nenormalnim okolnostima. Malo
dalje stoji: Poeljno je da se u tu kategoriju ne
uvruju lica koja vre devijantne seksualne radnje
kada nemaju mogunosti za normalne seksualne
odnose.
Sledi nomenklatura seksualnih devijacija i poreme-
aja ovim redom: homoseksualnost*, zoofilija, per-
verzija, transvestitizam, ekshibicionizam, transsek-
sualnost, poremeaji psihoseksualnog identiteta, fri-
gidnost i impotencija*, fetiizam, mazohizam i sadi-
zam*. Klasifikacija SZO ne deli ovaj odeljak na dve
podgrupe, od kojih jedna obuhvata seksualne pore-
meaje kao to su impotencija i frigidnost, a druga
475 PERVERZIJE, SEKSUALNE PERVERZIJE, PARAFILIJE
devijacije, kao to ini ameriki DSM III. U ameri- Predlagane su terapije razuslovljavanjem* (vezivanje
koj psihijatriji perverzije se nazivaju purafilijama*.
Ovaj termin, koji oznaava nastranu ljubav, upot-
rebljen je u DSM III*, koji svrstava parafilije u
seksualne poremeaje i razlikuje: fetiizam, transves-
titizam, zoofiliju, pedofiliju, ekshibicionizam, voaje-
rizam, seksulani sadizam. U odeljku atipine para-
filije nalaze se razliite devijacije koje se ne mogu
uvrstiti u prethodne kategorije, kao nekrofilija*,
koprofilija* itd. Homoseksualnost se u posebnom
obliku ( Ego-dvstonic homosexuality) nalazi u odelj-
ku ostali psihoseksualni poremeaji. Transseksua-
lizam je uvren u psihoseksualne poremeaje pod
naslovom Poremeaji polnog identiteta.
Stavovi u odnosu na perverzije i razlike u klasifika-
cijama pokazuju da je ovaj pojam jo uvek nepreci-
zan i da nosi tragove svog socijalnog, religijskog i
moralnog porekla.
Kliniko ispitivanje perverzne osobe ne otkriva ni-
kakvu drugu mentalnu ili somatsku anomaliju. Per-
verzna osoba veoma retko trai lekarsku pomo za
svoju perverziju. Krenje zakona za nju ne predstav-
lja bolest, pa prema tome i ne iziskuje lecnje. Kada
njeno ponaanje dovede do podizanja optube i
sudskog procesa, najee je potrebna sudsko-psihi-
jatrijska ekspertiza.
Iako je perverzija smatrana negativom neuroze, kod
perverznih osoba mogu se ispoljiti neurotini pore-
meaji (strepnja*; simptomi histerije*, fobije* i opse-
sije*; hipohondrine* preokupacije, depresivna* sta-
nja). Zbog tih poremeaja, one e traiti lekarsku
pomo. Iza njihovih albi esto se kriju seksualne
devijacije. Kliniko ispitivanje otkrie i simptome
psihoze, a naroito shizofrenije*. Ekshibicionizam,
pedofilija, incest, voajerizam esto su povezani sa
mentalnom debilnou*. Ove perverzije mogu se
uoiti i u poetnim oblicima demencija*, naroito
senilnih i arteriosklerotinih demencija. Akutno ili
hronino trovanje alkoholom* moe biti uzrok per-
verznog ponaanja zbog ukidanja cenzure pod dej-
stvom alkohola i regresije ka stadijumima deje
seksualnosti. Najzad, perverzije su este u sluaju
karakternih neuravnoteenosti* koje se nazivaju i
psihopatskim neuravnoteenostima*. Nasuprot to-
me, somatske a naroito endokrine bolesti retko su
uzrok perverzija.
Leenje perverzije je bezuspeno. Da bi bilo efikas-
no, potrebno je da ga sam pacijent zatrai. Nema
nikakve svrhe prisiljavati perverznu osobu na lee-
nje kada je krivino gonjena. Ipak se savetuju i
primenjuju razliite terapije: davanje mukih ili en-
skih hormona; hirurka kastracija kod debilnih lica
koja su recidivisti u seksualnim delinkvencijama,
ak prefrontalna lobotomija* kod izuzetno agresiv-
nih lica. Napomenuemo da je u Francuskoj odba-
ena primena lobotomije u takvim sluajevima, a
hirurka kastracija je zabranjena sem kada je izisku-
je sama bolest, kao, na primer, tuberkuloza ili rak.
Ove tarapije su, uostalom, dale slabe rezultate.
munih iskustava za perverzni objekt ili cilj: povra-
anje, elektrokonvulzivna terapija). Davani su i neu-
roleptici*, ali su rezultati sporni. Moe se primeniti
individualna ili grupna psihoterapija ako je perver-
zna osoba trai, to je sasvim redak sluaj. Ako
kliniko ispitivanje otkrije neurotini ili psihotini
supstrat ili trovanje alkoholom, onda e se, narav-
no, leiti neuroza, psihoza ili alkoholizam.
Perverzije postavljaju teke sudsko-medicinske pro-
bleme. Perverzne osobe mogu biti opasne i postati
ubice, ali drutveni fantazmi preuveliavaju njihovu
opasnost. Ne treba zaboraviti da u ponaanju per-
verzne osobe (fetiizam, sadizam, mazohizam) po-
stoji pravi scenski ritual u kome glavnu ulogu"igra
imaginacija. To jo vie umanjuje moguu opasnost.
Sudovi imaju tendenciju da zahtevaju leenje perver-
znog ponaanja, ali psihijatrijski vetak ne moe
smatrati perverznu osobu dementnim licem u smislu
64. lana Krivinog zakonika.
Moemo zakljuiti da, ako je krajem XX veka
pojam perverzije dobio preciznije znaenje izdvaja-
jui se iz teoloke magme, on ipak nije objektivna
injenica. On se odreuje u odnosu na normalno
seksualno ponaanje, ali je to ponaanje veoma
teko tano odrediti [Kinsi (Kinsev)].
Kao i svaka seksualna pojava, perverzija se ispo-
ljava u socijalnoj grupi zavisno od trenutka i pri-
rode drutva. U odreenom trenutku u istoriji
nekog drutva, ili u odreenom, a ne nekom dru-
gom drutvu, moe se smatrati da odreeno seksual-
no ponaanje odgovara ili ne odgovara drutve-
nim normama, pa prema tome da je perverzno ili
da nije perverzno. Ova neslaganja odnose se naro-
ito na homoseksualnost*. U svetlu savremenih da-
tosti, moemo postaviti pitanje da li emo uopte
moi da ostvarimo veu objektivnost, s obzirom
na predmet izuavanja koji se zbog svoje prirode i
svoje dinamine sloenosti ne moe ukalupiti u
norme.
L. Sene i M. Patris
P. A U L A G N I E R - S P A I R A N I , J. C L A V R E U L , F. P E R R I E R .
G. ROSOLATO, J.-P. VALABREGA, l.e desir et la perver-
sion. Pari, Seuil, 1967; R. BOULET, Les paraphilies, m Psy-
chiatrie inique. Approche contemporaine, sous la direction
de P. LALONDE et F. GRUNGERG, G. M0R1N, Chicoutimi
(Quebec Canada), 1981; Classification internationale des
maladies (OMS) (9 e revision, 1975), Geneve, 1977; Diagnos-
tic and Statisticai Manual oj Menlal Disorders (DSM III).
The American Psvchiatric Association, Washington, 1980;
S. FREUD, Trois essais sur la theorie de la sexualite (222
strane). Pari, Gallimard, 1949; S. FREUD, La ne sexuelle,
prev. D. BERGER, J. LAPLANCHE ct COLL., Pari, PUF,
1973; P. LABERGE, A. MAUFETTE et J. AUBUT, Les devia-
tions sexuelles ou paraphilies in Precis pratique de psvchiat-
rie, sous la direction de R. DUGUAV et H.-F. ELLENBER-
GER, Chenelirc et Stanke, Pari, Montreal et Maloine,
1981; G. LANTER1-LAURA, Leclure des perversions, Pari,
Masson, 1979.
5-HIDROKSI-INDOL-SIRETNA KISELINA (5-HIAA)
5 - HIDROKSI-INDOL-SIRETNA KISELINA
(5-HIAJ 0
Katabolit serotonina*, posle oksidativne dezamina-
cije monoamin oksidaze (MAO). Aktivno se prenosi
iz mozga u krv, a zatim u urin. Transportni mehani-
zam mozak-krv moe biti blokiran pomou probe-
necida.
S obzirom na to da cerebralni serotonin predstavlja
samo oko 1% ukupnog serotonina u organizmu,
jedino koliine u likvoru mogu biti odraz njegove
centralne aktivnosti. Mora se, meutim, biti opre-
zan u tumaenjima, zbog toga to se obino doziraju
male koliine, kao i zbog znaaja individualnih raz-
lika, i to u funkciji ivotnog doba i niktemeralnog
ciklusa.
U demencijama* i cerebralnoj senescenciji, dea-
valo se da koliina 5-HIAA u likvoru bude vrlo
neujednaeno sniena.
U endogenoj depresiji, veina autora izdvojila je
dve populacije sa normalnim ili snienim nivoom
5-HIAA u likvoru. Ove dve grupe nemaju razliitu
semiologiju. Izgleda da snienje nivoa 5-HIAA
predstavlja pokazatelj ozbiljnosti bolesti, prediktivni
elemenat rizika od samoubistva i vodi za izbor
terapije. Da je doziranje 5-HIAA u likvoru od po-
moi u terapiji, pokazali su kliniki istraivaki
radovi; prokursori serotonina (5 HTP) ili preparati
koji prvenstveno inhibiraju ponovno sjedinjavanje
(tercijarni amin) daleko su delotvorniji u sluajevi-
ma depresije gde je nivo 5-HIAA nizak. Meutim,
zbog obaveznog pribegavanja lumbalnoj punkciji
ovi rezultati se ne mogu lako primeniti u klinikoj
praksi.
.-L. Devoaz
PFROPFHEBEFRENIJA ILI
PFROPFSHIZOFRENI JA
Termin koji upotrebljavaju autori sa nemakog go-
vornog podruja da bi oznaili udruivanje hebefre-
nije ili shizofrenije sa mentalnom zaostalou. Dru-
gim recima, u pitanju je shizofrena evolucija kod
mentalno zaostalog lica.
A. Poro
PIBLOKTOK v. Arktika histerija
PICAE
od lat. pia, svraka, po navikama ove ptice.
Izopaeni prohtev za supstancijama koje se ne upot-
rebljavaju u normalnoj ishrani. Tu se ubraja geofa-
gija (zemlja ili glina), pagofagija, amilofagija (ti-
rak). Ove sklonosti esto su izazvane nekom karen-
cijom, naroito karencijom gvoa. Ingestija ovih
supstanci dovodi do poremeaja u apsorpciji drugih
produkata u crevima. Tako glina zadrava gvoe,
kalijum, cink, zbog ega dolazi do anemije i hipogo-
nadizma. Perverzija je posledica karencije i tu karen-
476
ciju zatim pogorava [K. Marten-Dipon (C. Mar-
tin-Dupont)].
M. Poro
PIJANSTVO
Neuropsihiki sindrom koji najee nastaje usled
akutnih i tekih intoksikacija. Sindrom pijanstva, sa
motornog stanovita, poinje jednom fazom ekscita-
cije, potom dolazi do posrtanja, motorne nekoordi-
nacije, dizartrije, pa nailazi faza miine hipotonije
koja moe da dovede do kolapsa i totalne inercije.
Uz to ponekad idu konvulzije, poputanje sfinktera
i neurovegetativni simptomi: tahikardija, bradikar-
dija, povraenje, papilarni poremeaji.
Sa mentalnog stanovita, pijanstvo se odlikuje brb-
ljivou, rasputenou, jednim vie ili manje delo-
tvornim automatizmom koji je bogatiji ili siromani-
ji iluzijama, rede halucinacijama u ekscitacionom
periodu, sa konfuzijom i optuzijom koja ide do
potpunog stupora u intenzivnim oblicima. Sindromi
pijanstva su promenljivi po intenzitetu, trajanju,
reakcijama koje izazivaju i njihovim neposrednim
posledicama, kao i po simptomatolokim dominan-
tama. Pijanstvo, naroito ako se esto ponavlja, ima
psiholoko znaenje koje treba ispitati kako bi se
efikasno delovalo na pacijenta. Ono moe da odaje
elju za zaboravom ili regresijom, kao i za euforijom
ili smirivanjem anksioznosti, itd.
Ona intoksikacija koja je uzrok pijanog stanja daje
svoj peat raznim oblicima pijanstva.
Semiologija:
Alkoholno pijanstvo dovodi do dezinhibicije, te zbog
toga moe navesti na postupke koji spadaju u oblast
sudske medicine, i to i osobe zavisne od alkohola, i
umerene pijanice.
Manifestacije nisu proporcionalne koliini unetog
alkohola, ali je prihvaeno miljenje da se poremea-
ji javljaju pri koliini od l%o alkohola: tako je 30%
subjekata pijano od l%o, 50% od l,50%o i 100% od
2%o. Kada, meutim, kako to primeuje M. En
(Henne), kliniko pijanstvo ne moe da se utvrdi
kod subjekta koji je uneo u organizam vie od 2%o
alkohola, tada se radi o hroninom alkoholiaru sa
veom steenom tolerancijom zbog uobiajene in-
toksikacije.
Obino pijanstvo ima tri faze:
fazu psihike ekscitacije sa utiskom dobrog ras-
poloenja i logorejom;
fazu pijanstva sa motornom nekoordinacijom
koja podsea na cerebralni sindrom, sa intelektual-
nom obnubilacijom, te poputanjem konica instin-
ktivnog i emocionalnog ponaanja;
fazu paralisanosti ili anestezije sa pospanou
koja moe da ide do kome, to moe nalagati mere
hitne pomoi.
Komplikovana ili patoloka pijanstva javljaju se po
pravilu kod starih alkoholiara i imaju tendenciju
477
da se ponavljaju. Ekscito-motorno pijanstvo je obe-
leeno verbalnim i motornim impulsima koji mogu
da se uklope u okvir klastikog napada to moe da
aposteriori postavi dijagnostiki problem zbog sum-
nje na epilepsiju.
U pijanstvu sa obelejem manije dolazi do psihomo-
torne agitacije u kojoj dominiraju euforija i do
velike pokretljivosti, prekidanih napadima gneva.
Pijanstvo sa obelejem depresije moe da bude samo
eksteriorizacija skrivenih depresivnih elemenata, te
postoji velika opasnost od samoubistva jer se u
stanju pijanstva lako prelazi na in.
Pijanstva sa obelejem sumanutosti prvenstveno do-
nose etiri teme koje je opisao Garnije (Garnier):
megalomaniju, progonjenost, ljubomoru i samopot-
cenjivanje.
Halucinatorna pijanstva su bliska konfuzno-oneiri-
kim stanjima koja se sreu kod alkoholiara. esto
se radi o iluzijama, ali halucinacije mogu da budu
raznolike i esto su vizuelne. Bilo kako bilo, dva
faktora pogoravaju stanja pijanstva:
interkurentna organska patoloka stanja ija je
pojava tako uobiajena kod alkoholiara;
istovremeno uzimanje psihotropa.
Svako stanje pijanstva zahteva paljivo ispitivanje
koje je uvek teko sprovesti s obzirom na stanje
subjekta. S druge strane, mnogi neuroloki (suba-
rahnoidalna hemoragija, na primer) ili metaboliki
poremeaji mogu da lie na pijanstvo. Propis od 16.
jula 1973. godine nalae nunost, pri policijskom
privoenju subjekta u pijanom stanju kod lekara,
pravljenja tanog medicinskog izvetaja i utvriva-
nja eventualnog postojanja hronine intoksikacije
koju bi onda trebalo leiti bez odlaganja.
Treba podsetiti na injenicu da 80% subjekata, kod
kojih se pijanstvo ponavlja, jesu hronini alkoholi-
ari. Izgleda da je potreban jedan vremenski period
posmatranja kako bi se pacijent zatitio od anksioz-
nog raptusa ili nekog nepromiljenog postupka. Po-
red toga, taj period omoguava uzimanje biohemij-
skog statusa, a naroito dobijanje rezultata merenja
alkohola u krvi.
Ako su odmor i izolovanost najee dovoljni, moe
se, u sluaju patolokog pijanstva, ukazati potreba
za davanjem sedativa intramuskularnim putem ili, u
sluaju kombinovane patologije, za primenom speci-
finih terapeutskih mera.
Izvan okvira hitne pomoi, esto ostaje osnovni
problem hronini alkoholizam sa svojim raznim
komponentama.
Pijanstvo toksikomana Pijanstvo usled dejstva etra
javlja se vrlo brzo (impulzivna ekscitacija, ponekad
brbljivost, erotizam) i brzo nestaje. Pijanstvo je u
sluaju kanabizma (hai, kif) sporije, izbija u se jasno vidi na skeneru), esto zahvata i glavu
uzastopnim naletima i dovodi do posebne senzorne
hiperestezije. Ono je ponekad praeno impulzivnim
raptusima (kanabizam*).
Opijenost ugljen-monoksidom zasluuje panju jer je
ponekad dovodila do ozbiljnih promaaja u oblasti
PIKOVA (PICK) DEMENCIJA
sudske medicine. Ona se naroito zapaa u sporim
intoksikacijama i u intoksikacijama malim dozama,
ali dugotrajnim: kod subjekta se javlja obnubilacija,
dizartrija, glavobolja. Stanje opijenosti moe da tra-
je vie dana. Ako je intoksikacija jaa, subjekt brzo
zapada u komu (Ugljen-monoksid, trovanje*).
Trovanja u industriji Zapaena su stanja ekscitacione
opijenosti kod radnika u industrijama nafte i ug-
ljen-sulfida.
Najzad, postoje pojave ekscitacione opijenosti, vese-
le ili gnevne, u sluaju trovanja gljivama (gljive tipa
amanita). Opijenost nastupa usled ozbiljnog diges-
tivnog poremeaja (povraanje, dijareja) i navodi na
pomisao da se radi o alkoholnom pijanstvu.
Kesonsko pijanstvo je bilo veoma esto kod profesio-
nalnih ronilaca. Moda podvodnog ribolova sa auto-
nomnim skafandrom dovodi do vee uestalosti tak-
ve opijenosti.
Hiperoksidacija i hipokapnija, izazvane inhalacijom,
pod jakim pritiskom, jedne meavine gasova bogate
kiseonikom, dovodi do smanjenja dotoka krvi u
mozak: euforina opijenost koja iz toga proizlazi
moe da navede ronioca da skine masku. Uz to
moe da ide i komplikacija sa azotnom embolijom,
to postavlja teke probleme pri reanimaciji.
A. Poro i . Mas
A. FELINE, Les urgences psychiatriques liees a la consom-
mation d'alcool. Rev. prat. 1982, 32, 25, 1679-1684; M.
HENNE, L'etat alcoolique dangereux, Rapp. Cong. Psych. et
Neurol. de langue franc. Lausanne 1965, Pari, Masson (s
brojnim bibl. referencama).
PIJELONEFRITIS v. Psihoze u toku infektivnih
bolesti
PIKNIKI v. Karakter, Konstitucija
od gr. pyknos, snaan, nabijen
Jedan od morfolokih tipova Kremerove (Kre-
tschmer) klasifikacije.
PIKOVA (PICK) DEMENCIJA
Oblik demencije koji se pojavljuje u presenilnom
dobu, naroito kod ena, kao posledica specifine
atrofije nekih kortikalnih oblasti (frontalne, tempo-
ralne). Prvi opisi bolesti pripisuju se Piku (1903), ali
su Onari i pac (Spatz) (1926) prvi utvrdili njenu
anatomsko-kliniku specifinost.
I. NEUROPATOLOGIJA
Atrofija, koja je obino frontalno-temporalna (to
nucleus caudatus-a, ali su uglavnom poteeni
2
/ 3 T , , girus angularis, a uvek je poteen okcipitalni
reanj.
Neuronska destrukcija, koja dostie maksimum u
povrinskim slojevima korteksa, produava se u ob-
PIKOVA (PICK) DEMENCIJA
liku umerene difuzne demijelinizacije. Ona je prae-
na pravilnom spongiozom ije joj je irenje propor-
cionalno i intenzivnom i ranom astrocitnom korti-
kalnom gliozom koja zahvata frontopontine i tem-
poropontine puteve. esto se zapaa bubrenje neu-
rona u korteksu. Na nivou Amonovog roga i bade-
mastog jezgra stvaraju se argentofilne loptice od
prostih neurofilamenata.
Ne uoavaju se ni senilne ploe, ni neurofibralne ili
granulo-vakuolarne degeneracije.
II. KLINIKA SLIKA
Bolest poinje neupadljivo oko 50 60. godine, po-
nekad i ranije, slabijim vrenjem svih operacija inte-
lektualne sinteze koje ukljuuju asocijaciju ideja,
miljenje, kritiko rasuivanje. Poremeaj asocijacije
ideja poiva na semantikoj neizdiferenciranosti re-
nika. Imenice se esto zamenjuju glagolima koji se
za njih vezuju (pisati umesto pero) ili imenicama ija
je semantika sfera ira (ruka umesto kaiprst). Ovi
poremeaji su utoliko uoljiviji ukoliko se ukljuuju
u verbalne stereotipije. Oni pogaaju kako sposob-
nost imenovanja i izraavanja, tako i sposobnost
razumevanja. Iako se nazivaju amnestikom afazi-
jom, u Pikovoj demenciji se nikada ne pojavljuje
sindrom afazije Vernikeovog (Wernicke) tipa. Nema
ni elektivnog poremeaja mnestike funkcije. U Pi-
kovoj demenciji, fazo-prakso-gnostiki deficiti su
posledica deterioracije. Ne moe, dakle, biti rei o
specifinim instrumentalnim poremeajima. Uosta-
lom, dugo ostaje ouvana sposobnost orijentacije u
vremenu i prostoru, sposobnost upamivanja doga-
aja, prepoznavanja fizionomija . . .
Pikovoj demenciji svojstven je poremeaj kritinosti,
samokritinosti i oseanja za drutvene norme. Ta-
ko bolesnik moe da poini neki sasvim nelogian ili
apsurdan delikt, a da se zbog toga ni najmanje ne
uznemiri. Njegove instrumentalne sposobnosti jo
nisu pogoene. To potvruje uspenost neke kon-
struktivne praksije (crtanje kocke).
Ovi poremeaji ukljuuju i frontalni sindrom sa apa-
tijom, indiferentnou, apragmatizmom i morijom.
Evolucija obino traje desetak godina da bi dovela
do terminalnog kahetikog stanja. Uglavnom se ne
zapaa pojava neurolokih ispada niti epileptinih
kriza. EEG ne otkriva iritativne anomalije i dugo
ostaje normalan. Ali se mogu uoiti hronini neuro-
loki znaci koji se ispoljavaju u SLA (lateralnoj
amiotrofinoj sklerozi).
III. DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA
Ova presenilna demencija dosta je slina Alchajme-
rovoj* bolesti i, po nekim autorima, ove dve bolesti
samo su varijante istog histometabolikog procesa.
Ipak, u klinikom domenu, Pikova demencija, koja
se odlikuje indiferentnou i apatijom, razlikuje se
od Alchajmerove bolesti, kod koje se ee sreu
agitacija, poremeen hod, impulzivne reakcije i kon-
vulzivne krize. Najzad, afazija u Alchajmerovoj bo-
lesti dobija vid parafazinog brbljanja sa alteracija-
478
ma reci. Osim toga, razne asimbolije, apraksija rede
su u Pikovoj demenciji nego u Alchajmerovoj boles-
ti. Ogranienost atrofikog procesa, koji ne pogaa
Vernikeovu zonu i okcipitalni reanj, objanjava
odsustvo agnostikog sindroma i konstruktivne ap-
raksije; drugi oblici apraksije su retki, ak sporni.
to se tie diferencijalne dijagnoze izmeu Pikove i
drugih presenilnih demencija, nju treba utvrditi sa-
mo u odnosu na ranu cerebralnu arteriosklerozu
koja je praena glavoboljom, vrtoglavicom i poinje
malim iktusima sa deliminom regresijom simpto-
ma, dok je u Pikovoj demenciji tok gotovo redovno
progresivan (Cerebralna arterioskleroza*). Progre-
sivna paraliza* koja se javlja u tom dobu ima svoje
humoralne i anamnestike znake.
IV. PATOGENEZA
Ona nije jasno odreena. Mnogi autori smatraju da
je u pitanju bolest iz grupe nervnih heredodegenera-
cija zbog abiotrofije, kod koje vanu ulogu igra
hereditarna predispozicija, to dokazuje postojanje
porodinih oblika [Vajsman (Vaisman)]. Njihovu
uestalost treba tano odrediti sistematskim geneti-
kim ispitivanjem.
A. Poro i T. Bradini
R. TlSSOT, J. CONSTANTINID1S et J. RICHAR, La Muladie
de Pkk, Pari, Masson, 1975.
PIRETOTERAPIJA
od gr. pyretos, groznica (prema pyr, vatra) i therapeue-
in, leci ti
Postupak leenja vetakim izazivanjem poviene
temperature. Ova terapija psihikih oboljenja, po-
znata jo od antikih vremena, esto je primenjivana
poetkom ovog veka [Legren (Legrain), 1913], a
zatim je, posle ustanovljenja tehnike impaludacije
(paludoterapija, malarijaterapija) V. fon Jaurega
(W. von Jauregg) 1917. g., koriena u leenju pro-
gresivne paralize, sve do otkria penicilina i njegovog
radikalnog dejstva na audinovu (Schaudinn) trepo-
nemu i oblike neurosifilisa. Od tada, tj. od 1940,
impaludacija i piretoterapija imaju samo istorijski
znaaj. Tako je i sa drugim postupcima piretoterapi-
je: pomou vrueg ulja, fiksacionog apscesa pomo-
u terpentina, vakcina itd., koji su korieni za lee-
nje psihotinih encefalopatija [P. Giro (P. Guiraud)].
Ovaj se metod danas pominje jedino zbog vanosti
koju je imao u istoriji psihijatrije kao prvi efikasan
tretman sifilisnog meningo-encefalitisa. Ali zar nije i
sama progresivna paraliza nestala kao bolest?
Red. V. P. i N. C. L. Geral
PIROMANIJA
od gr. pyr, pyros, vatra i mania, bes, mahnitost, ludilo
Piromanija je opsesivna elja da se podmetne poar.
Njome se ni izdaleka ne moe objasniti svako pod-
metanje poara. ak je sigurno da se ona retko
479
javlja u istom stanju. Piroman nema drugih psihi-
kih nedostataka, osim to je opsednut vatrom, i, kao
svaki opsesivni bolesnik, obino se efikasno bori
protiv takvog iskuenja koje je suprotno njegovoj
prirodi i moralu. Ova antinomija objanjava anksi-
ozni karakter njegove borbe. Iskuenje je moglo da
se javi iznenada, dok je prisustvovao nekom poaru,
i da se fiksira iz straha da jednog dana on ne
postane poinilac takvog nedela. Piromanija skoro
nikada nije primarno opsesivna.
Ako piroman podlegne tom iskuenju, to je zbog
okolnosti koje su uticale na njegovu kritinost (de-
presivna stanja, organski poremeaji, pijanstvo, itd.).
U nekim sluajevima piromanije dolazi i do samou-
bistva, bilo za vreme podmetanja poara, bilo posle.
Uopte uzev, izgleda moguno da se piromansko
ponaanje povee s nekim poremeajem emocija
koje oslobaa ambivalentne arhajske tenje kod pa-
cijenata sa slabom integracijom Ja (to su esto
debilne osobe) da bi odgovorili na drutvena ograni-
enja pulzija [nagona]. Time bi se moglo objasniti
to piroman prestaje to da bude od trenutka kad je
otkriven [Ul (Oules)].
S krivine take gledita, prava opsesija povlai vee
ili manje ublaavanje odgovornosti. Prepoznaemo
je po drugim psihasteninim komponentama (sum-
nja, skrupuloznost, moralna preosetljivost) i po po-
stojanju fobija ili prethodnih impulzivnih radnji.
Najee e se na opsesivnost pozivati lucidna i
proraunata osoba, perverzna ili ne, da bi opravdala
poar do koga je dolo u sasvim drugim uslovima
(Poar*).
Ekspert treba da pribavi sve mogue elemente koji
mogu da rasvetle, koliko optu linost okrivljenog,
toliko i same injenice, i da pacijenta podvrgne
detaljnim psihikim pretragama.
Red. V. P. i N. C. . Burdena
i. OULES, loc. cit. (Poar*); A. HESNARD, Psychologie du
crime, Payot, 1963.
PISANJE, RUKOPIS
Pisanje je jedna veoma izdiferencirana kretnja koja
ima za cilj da izrazi misao grafikim elementima, u
okviru jednog sistema konvencionalnih znakova do-
stupnih ulu vida.
Akvizicija pisanje, dakle, pretpostavlja, s jedne stra-
ne, dovoljno visok mentalni nivo da bi subjekt
mogao da shvati da svakoj reci odgovara neki gra-
fiki simbol (mentalni uzrast izmeu tree i pete
godine) i, s druge strane, dovoljno diferenciran
praksiki razvoj da bi subjekt mogao da ostvari
precizne kretnje neophodne za pisanje slova. Pisanje
pretpostavlja dugotrajno obuavanje (orijentaciju
desno-levo, gore-dole, itd.). U poetku se konsta-
tuje neorganizovanost prostornih datosti, samo deli-
mino identifikovanje predloenih oblika uz neoba-
ziranje na neke relativne koordinate (interverzije,
pisanje u ogledalu, kondenzacije, amputacije). Ma-
PISANJE U OGLEDALU
lo-pomalo, pisanje postaje sve automatskiji mehani-
zam, kadar da smesta izrazi ivi govor i unutranji
govor. Ali njegov oblik (rukopis) ostaje to je mogu-
e verniji kaligrafiji koja mu je posluila kao uzor.
Rukopis se menja tek u pretpubertetu: posle dishar-
moninog perioda koji izraava krizu linosti, javlja
se liniji tip rukopisa, slobodniji od nauenih oblika
(Grafologija*).
Pisanje, rukopis i psihopatologija
1. Funkcija pisanja moe biti oteena kad su pore-
meeni bilo mehanizmi govora, bilo optiko-speci-
jalne praksije i gnozije koje ga uslovljavaju: to dovo-
di do veoma razliitih oblika agrafije*.
2. U nekim stanjima dezintegracije (u poetnim fa-
zama konfuzija* ili demencija*) ili zastoja u razvoju,
pisanje moe da dobije neke odlike srodne onima
koje se sreu u poetnim stadijumima detinjstva:
pisanje u ogledalu, ponavljanje, zaboravljanje slova,
izoblienja. Ti oblici su vrlo bliski paragrafiji. Oni se
takoe mogu ustanoviti kod dislektika (Disleksije*).
3. U psihozama, rukopis je ponekad verna manifes-
tacija psihikih poremeaja, neto poput njihovog
beleenja. Posebno kod shizofreniara, on izraava
manirizam (kovre, dodaci, ukrasi), afektaciju (mi-
nuciozna kaligrafija), stereotipiju (beskrajno ponav-
lanje slogova ili reci), hermetizam (kabalistiki zna-
ci, simbolina interpunkcija, itd.). Raspored teksta
je esto haotian i hirovit i izraava disocijaciju
(ukrtene linije, u obliku krugova ili s krugovima,
neobine beleke, nagla dodavanja, promene tipa
upotrebljenih slova).
Neki autori [Levi-Valansi (Levy-Valensi), Migo (Mi-
gaut) i Lakan (Lacan)] nazvali su shizografijom jed-
nu grafiku inkoherentnost koja odgovara shizofazi-
ji*, mada, uostalom, moe postojati i sasvim neza-
visno od nje.
4. Pomenimo takoe automatsko pisanje ija je odli-
ka da nastaje bez voljne inicijative i kontrole, bilo u
sekundarnim stanjima, bilo u stanju sanjarenja, kad
poputanja panje omoguava slobodno nizanje
asocijacija. Ono je samo izraz podsvesnog miljenja.
Pomenimo najzad graforeju* maninih osoba, nekih
sumanutih osoba. Spisi umobolnih osoba bili su
predmet mnogih studija. Navedimo neke od njih:
Rog de Firsak (Rogues de Fursac), Spisi alijeniranih
osoba, R. Kester (R. Kester), Die Schrift bei Geistes-
kranken, radove M. Plivera (M. Pluver), Streleckog
(Streletski), Barijoovu (Barillot) tezu.
T. Kamerer
PISANJE U OGLEDALU
Pisanje u obratnom smeru i nagnutih slova (zdesna
nalevo), tako da je neitljivo ako se gleda izravno,
ali se lako ita u ogledalu koje vraa normalno
znaenje pisanja.
Ova anomalija je podstakla razna tumaenja koja se
vezuju, u veini sluajeva, za pretenu lociranost
PISANJE U OGLEDALU
centara za govor i pisanje na jednoj strani. Za neke
je to normalno pisanje levaka*, koji ga ispravljaju
tokom kolovanja, ili se moe nai i kod ambidek-
stera, dok za druge to ne znai nita. Pisanje u
ogledalu se ponekad sree u sluaju nekih povreda
mozga koje izazivaju poremeaj centara u modanoj
kori i moda u predstavi telesne sheme. Mi smo na
ovu pojavu ukazali u izvesnim stanjima nesvesnog
automatizma, zdruenog sa automatskim pisanjem
(kod nekih medijuma).
A. Poro
PITIJATIZAM
od gr. peithos, ubedivanje i ialos, izleiv
Termin koji je uveo Babinski da oznai psihiko
stanje koje se manifestuje poremeajima koji se
mogu izleiti ubeivanjem. Po miljenju autora,
ovim neologizmom bi trebalo zameniti re histerija*
ija je etimologija vezana za pogreno shvatanje da
je to iskljuivo ensko oboljenje (hustera, uterus).
Inflacija histerije krajem XIX veka i kulturni
fenomeni ija je pozornica u arkoovo (Charcot)
vreme bila parika bolnica za umobolne ene La
Salpetrijer, nuno je iziskivala reviziju pojmova. U
ralanjavanju ove velike neuroze Babinski je odig-
rao znaajnu ulogu. Njegova glavna zasluga je u
tome to je svojim preciznim opisima organskih
neurolokih bolesti omoguio da se odredi ono to
ne ulazi u okvir histerije. Njegova koncepcija porek-
la poremeaja ostaje prilino simplicistika: Histe-
rija je psihiko stanje zbog koga je bolesnik podlo-
an sugestijama i autosugestijama; histerine ma-
nifestacije imaju dve odlike: s jedne strane, mogu se
kod nekih bolesnika reprodukovati sa krajnjom ta-
nou pomou sugestije, a s druge strane, mogu da
ieznu pod iskljuivim dejstvom ubedivanja.
Babinski je jasno razlikovao histerije od svesne si-
mulacije. Za njega, histerik je simulator, ali iskreni
simulator. Od teorije pitijatizma neki su zadrali
samo pogreno izjednaavanje histerije sa obinom
simulacijom. Tako su termini pitijatizam, pitijatian,
dobili pejorativnu konotaciju koja objanjava njiho-
vu dananju zastarelost.
T. Lamperjer
PLACEBO (u psihijatriji)
1) Placebo je terapijski postupak ija je stvarna
efikasnost nitavna ili slaba, bez logine veze sa
boleu, ali koji deluje ako bolesnik misli da je
aktivno leen pomou nekog psiholokog ili psi-
ho-fizikog mehanizma.
Etimologija reci placebo je stara, poto je njena
upotreba u poetku bila religijska (od latinskog
placere, dopadati se, biti prijatan: placebo dopa-
u se), kao to preciziraju Kisel (Kissel) i Barikan
(Barrucand). U medicini se upotrebljava da oznai
postupak koji ima za cilj da neutralie sve to je u
480
leenju bioloko i farmakoloko Jcako bi se medika-
mentna podloga koristila samo u njenoj ulozi ili
funkciji oznaitelja ... [Gijota (Guvotat) i Ma-
ri-Kardin (Marie-Cardine)]. U tom svojstvu, place-
bo je suprotan verum-u ili aktivnom medikamentu
sa kojim se uporeuje.
U'irem smislu, izraz placebo-efekt oznaava prome-
ne, uglavnom pozitivne, koje se pojavljuju pri lee-
nju i koje se ne mogu pripisati farmakolokom
dejstvu nekog aktivnog leka. Placebo-efekt se dalje
moe teorijski odrediti uporeivanjem promena pod
dejstvom aktivnog leka i promena pod dejstvom
placeba. Po simetriji, njegov antonim, nocebo-efekt
(od nocere, koditi), oznaava neeljena dejstva koja
se ne mogu pripisati nekom aktivnom leku. Isku-
stvo, koje se tu udaljava od etimologije, nalae da se
izrazom placebo-efekt oznai skup pozitivnih i nee-
ljenih promena koje nisu rezultat farmakolokog
delovanja.
2) Danas je prihvaeno uvoenje placeba u terapij-
ski eksperiment. Vodi se rauna o etikim i tehni-
kim aspektima, kao i aspektima realizacije na ekspe-
rimentalnom planu.
a) Etiki aspekti Na osnovu dva novija rada, moe
se smatrati da je primena placeba:
beskorisna kada je za neki novi proizvod utvre-
na krivulja doza reakcija;
sporna kada je neko ranije propisano leenje bilo
efikasno kod nekog bolesnika;
neprihvatljiva kada su prekid aktivne terapije ili
njeno zamenjivanje placebom suprotni interesu bo-
lesnika;
neostvarljiva kada medicinska ekipa nije za to
pripremljena;
b) Tehniki aspekti Tiu se davanja placeba.
Placebo moe biti ist (potpuno neaktivna farmako-
loka supstanca) ili neist (medikament male efikas-
nosti, inertan u domenu istraivanja terapijskog
efekta, ali koji moe imati neka opta svojstva, na
primer, vitamini). Predlagana je upotreba placeba
koji ima sekundarne efekte aktivnog leka, ali se ovaj
postupak obino ne savetuje.
Osnovno pravilo je slinost placeba sa aktivnim
proizvodom u pogledu prezentacije (boja, oblik,
sadrina) i, ako je mogue, ukusa i mirisa.
c) Eksperimentalni aspekti Tiu se opravdanosti
placeba u nekom terapijskom eksperimentu: zavise
od tipa psihotropa* koji se ispituje, njegove galen-
ske prezentacije i faze u kojoj se vri tera-
pijski eksperiment, u skladu sa meunarodnim
propisima.
Tip psihotropa: argumenti se prepliu sa etikim
aspektima i moraju se razmatrati u zavisnosti od
svake eksperimentalne situacije. Treba, na primer,
biti restriktivniji u odnosu na antidepresiv* i neuro-
leptike* nego u odnosu na hipnotike*, trankvilizato-
re* i nooanaleptike* zbog rizika sa kojima je kod
svakog od ovih proizvoda skopana upotreba neke
neaktivne supstance.
481
Prezentacija: kada se dva proizvoda, koji se
uporeuju u okviru nekog eksperimenta, daju razli-
itim putevima, moe se pribei dvostrukom place-
bu, poto neaktivna supstanca u eksperimentu delu-
je samo na indirektan nain: nezgodna strana ove
tehnike je kompleksnost i multiplikacija medikame-
nata koje pacijent uzima.
Faza u kojoj se vri eksperiment: placebo se
esto koristi u periodu leenja od fizike zavisnosti,
koji se naziva period uniformizacije (ili Wash-
-out). Njemu se pribegava i u kasnoj fazi I, kada
treba dokazati farmakoloki efekt leka koji se ispi-
tuje, a u fazi II placebo prethodi etapi uporeivanja
ispitivanog proizvoda sa referencijalnim proizvo-
dom. Placebo se rede koristi u fazama III i IV.
3) Primena placeba pokree mnoge probleme koji
se tiu tipa reakcije (placebo-rezistencija, place-
bo-efikasnost) i prirode tih determinanti (linost
pacijenta, stav prema terapiji, priroda ranije patolo-
gije i ranijeg leenja, uticaj spoljanjih faktora, stav
medicinskog osoblja).
Zbog vanosti ovih informacija i objektivacije krite-
rijuma za odreivanje efikasnosti terapijskih sred-
stava koja se koriste u psihijatriji, dolo je do proi-
rivanja pojma placeba i na druga nemedikamentna
terapijska sredstva (psihoterapija, relaksacija, tera-
pija ponaanjem, itd.).
A. Difur
J.-D. GUELFI, J.-F. DREUFUS et C.-B. PULL, Us
effets therapeutigues en psychiatrie: methodologie, ethique
et legislation, 235 p., Pari, Masson, 1978; J. GUYOTAT et
M. MARIE-CARD1NE, Med. Chr., Psychiatrie, Pari 37820
B90, 10, 1975; P. KISSEL et D. BARRUCAND, Placebo et
effel placebo en medecine, Pari, Masson, 1964; A. SPRIET
et P. SIMON, Methodologie des effets cliniaues des medica-
ments, 224, p., Prospective medicale, Pari, 1980; J. WIT-
TENGORN, Guide-lines far Clinical Trials of Psychotropic
Drugs, 10, 205-231, Pharmakopsvchiatrie, 1977.
PLANIRANJE PORODICE v. Kontrola raanja
PLANOTOPOKINEZIJA
od gr. plane, pogreka, topos, mesto i kinesis, kretanje
Naziv koji su P. Mari (P. Marie), R. Bitje (R.
Buttier) i P. Beli (P. Bailey) dali tekom poremeaju
prostorne orijentacije kad je u pitanju vrenje volj-
nih pokreta, koji postaju nespretni.
A. Poro
PLAZMAFEREZA
od gr. plasma, plazma (od plassein, stvoriti) i aphairesis,
ukidanje
Plazmatska razmena. Metoda koja ima za cilj da iz
tkivne tenosti izvue kodljive supstancije visoke
molekularne teine, a naroito imune proteine i neke
toksine vezane za plazmatske proteine.
L. Geral
PODRKA
PLES SVETOG VIDA v. Horea
PNEUMOENCEFALOGRAFIJA (PEG) v. Eks-
ploracija mozga
od gr. pneuma, vazduh, enkephalos, mozak i graphein,
pisati
PNEUMOKOKCIJE
od gr. pneuma, vazduh i kokkos, zrno
Ova infekcija je jedna od onih koje veoma na-
glo dovode do delirijuma, esto violentnih. Ako
pneumonija alkoholiara gotovo uvek ima karak-
ter snanog delirijuma i nepovoljnu prognozu, i
one osobe koje ne uzimaju alkohol mogu delirirati
u toku pneumonije; takav je sluaj sa haluci-
natornim strahovima kod neke dece za vreme ove
bolesti.
Delirijum se moe pojaviti na samom poetku bo-
lesti, u periodu statusa ili u fazi opadanja groz-
nice. Mere (Mairet), Rei (Regis) smatrali su
ga kritinim znakom ove defervescencije. Najzad,
neretko se zapaaju delirijumi koji se javljaju vie
dana posle pada temperature (metapneumoniki
delirijum, A. Poro); oni katkad mogu imati vid
akutnog azoteminog psihoencefalitisa sa smrtnim
ishodom.
Gnojni meningitis (10% purulentnih meningitisa)
sree se naroito kod dojenadi ili starih osoba.
On moe biti primaran u polovini sluajeva ili usle-
diti kao posledica irenja gnojnog arita (otomasto-
iditis, sinuzitis, pneumopatija, kranijalne traume).
Poetak je nagao, sa komom i tekim infektivnim
znacima, kao to su neurovegetativni poremeaji,
konvulzije i pravi meningealni sindrom. Uprkos le-
enju penicilinom G u jakim dozama intravenski,
mortalitet je jo uvek visok, bolest se esto vraa i
ostavlja ozbiljne posledice.
A. i M. Poro
PODRKA
Veoma esto koriena u psihijatrijskoj praksi, po-
drka postaje pravo psihoterapijsko sredstvo kada
se odnosi na one specifine potrebe bolesnika koji
su due ugroeni ili jo vidno neadaptirani. Ovaj se
nain leenja sprovodi uz hemioterapiju i oslanja se
na lekara o kojem pacijent ima predstavu kao o
osobi koja prua sigurnost, a i na konkretnu medi-
cinsko-socijalnu pomo. Izmeu lekara i bolesnika
uspostavlja se pravi dijalog, tokom njihovog za-
jednikog odnosa, komplementarnog i direktivnog,
ije trajanje nije ogranieno. P. B. najder (P.-B.
Schneider) razlikuje terapiju podrkom od suportativ-
ne psihoterapije. U drugom sluaju, lekar prua
podrku vodei rauna o interpersonalnoj konflik-
tnoj situaciji a i o intrapsihikoj situaciji i njenim
nesvesnim aspektima. Tu dolazi do izraaja razlika
izmeu otkrivajuih psihoterapija koje su srodne
PODRKA
analitikim, i pokrivajuih psihoterapija koje ne
ulaze u problematiku nesvesnih konflikata. (Psihote-
rapija*).
. K. Benoa
Red. V. P. i N. C.
P.-B. SCHNEIDER, Propedeutique d'une psycholherapie, Pa-
yot, Pari, 1976.
PODSVESNO
Termin podsvesno esto je korien kao sinonim
nesvesnog*.
Neki autori ovom pojmu ipak daju posebno znae-
nje: jedni smatraju da je re o prelaznom stanju
izmeu nesvesnog i svesnog; drugi smatraju da
upotrebu ovog termina treba ograniiti na patolo-
ko nesvesno [M. Pradin (Pradines)]; izvesni autori
ovim terminom oznaavaju automatsko nesvesno
(tim povodom anglosaksonski teoretiari skloni su
korienju reci subliminalno). Napomenimo, na
kraju, da Frojd nikad nije koristio ovaj termin.
. Siter
Red. V. P. i N. C.
POLIGONOZOMIJE Y ili SINDROM XYY v.
Hromozomske aberacije
od gr. polys, mnogo, gonos, pol i soma, telo
PLIMORFNA SUMANUTOST
od gr. polys, mnogo i morphe, oblik
Polimorfna sumanutost je epizoda akutne sumanu-
tosti koja se naglo pojavljuje. Njen tip je nastup
sumanutosti (bouffee delirante*) koju je 1886. opi-
sao Manjan (Magnan) pod nazivom nastup suma-
nutosti kod degenerisanih osoba.
Polimorfna sumanutost se odlikuje mnogostrukou
i promenljivou svojih tema (veliina*, uticaj*, per-
sekucija*, transformacija, itd.) i svojih mehanizama
[intuicija* (intuitivni mehanizmi sumanutosti*), ilu-
zija*, halucinacija*, interpretacija*].
Moe se suprotstaviti sistematizovanoj sumanutosti*
koja je monotematska, progresivnog toka, uglavnom sa
interpretativnim mehanizmom i gotovo uvek hronina.
.-F. Sevaiije i D. ineste
POLIOMIJELITIS v. Enteroviroze
od gr. polios, siv i mvelos, sr
POMERANJE v. Mehanizmi odbrane
POMRAENJE SVESTI
Termin pomraenje svesti ponekad se koristi za
oznaavanje naglih gubljenja svesti, bilo u epilepsi-
ji*, bilo u cirkulatornim modanim insuficijencijama
(starci koji se izgube na ulici, prolazan gubitak moi
govora, itd.).
482
Ponekad se koristi i za oznaavanje amnestikog
iktusa*.
Legren (Legrain) je opisao sumanutost s pomrae-
njem svesti, posmatranu upravo kod alkoholiara, u
kojoj se sumanuta tema javlja u istom obliku u
manjim ili veim intervalima.
A. i M. Poro
PONAANJE (pojam)
U svom uobiajenom znaenju, ova re se odnosi na
nain ponaanja i upuuje na mnotvo raznih,
uobiajenih ili povremenih, aktivnosti pojedinaca.
Meutim, poetkom dvadesetog veka, ona dobija
tehniko znaenje u okviru pokreta koji se zalagao
za raskidanje s tradicionalnom psihologijom defini-
sanom kao nauka o dui, the ghost in the machi-
ne (sablasti u maini), kako je govorio Raji
(Ryle). Istinu govorei, ovaj termin je tad dobio dva
veoma razliita znaenja izmeu kojih se pristalice
te objektivne psihologije esto kolebaju, uvodei,
uostalom, nijanse i distinkcije (Ophoenje*):
pristae eksplikativnog stava su teile da naj-
sloenije delatnosti, na kraju krajeva, svedu na she-
mu refleks S->O (stimulus-odgovor), i to progre-
sivnim kombinacijama steenih refleksa, nazvanih
uslovnim*. Neki bihejvioristi su podlegli tom re-
dukcionizmu, dajui provokativne izjave [Dajte mi
jedan ivac i jedan mii i ja u vam stvoriti jedan
duh, govorio je Divler (Givler)], ali su tu psiholo-
giju miinog grenja naroito razvili Pavlovljevi i
Behterevljevi uenici (Refleksologija*);
pristae metodolokog stava odbijale su svako
referiranje na svest i zalagale se za prouavanje,
kao u psihologiji ivotinja, onoga to ljudi ine od
kolevke do groba [Votson (Watson)]. To je stav
opreznog pozitivizma koji je, na primer, usvojio
Skiner (Skinner): ljudsko bie je kutija ije in-put i
oul-put poznajemo i samo treba da ih opiemo i
dovedemo u vezu (Bihejviorizam*). Zbog svih ovih
kolebanja i semantike zbrke, ponekad je teko
odrediti ta sve obuhvata ovaj pojam psihologija
ponaanja i kako se on koristi u psihijatriji (Neuro-
ze u psihosomatskih bolesnika*).
A. Luoni i M. Riel
PONAANJE (u psihijatriji)
Ponaanje nekog ivog bia, esto definisano na
osnovu njegovog uobiajenog ili povremenog naina
postupanja u datoj ivotnoj sredini, zavisi od broj-
nih i sloenih inilaca koji se analiziraju u terminima
tendencija i sredstava, to jest u terminima anatomije
i fiziologije, biohemije, hijerarhije nervnih i lezda-
nih struktura, prinude i slobode, itd.
Mada se u ovoj analizi pre svega ima u vidu ljudsko
bie, ne mogu se prenebregnuti istraivanja obavlje-
na na ivotinjama koja sugeriraju brojne, prilino
jednostavne modele i radne hipoteze u psihologiji i
psihopatologiji.
483
Ovakva istraivanja su dala veliki doprinos sticanju
saznanja o uroenom ili instinktivnom ponaanju
(Instinkt*) kojim upravljaju elementarni bioloki
imperativi.
Takozvane prirodne tendencije u ponaanju zapa-
aju se kod priprostih osoba i kod onih koje naziva-
mo primitivnim narodima, mada se uticaj kulture
osea u stereotipima verovanja, praznoverja i u
raznim oblicima dranja i ophoenja.
Ponaanje deteta je, u poetku, samo manifestacija
instinktivnih stremljenja koja se sukobljavaju s nu-
nom represijom i disciplinom koje namee vaspita-
vanje. Kako se dete razvija, emocionalni ivot dobi-
ja prilino znaajno mesto te se postepeno formira
linost koja e biti tim bolje adaptirana to je vaspi-
tanje bilo briljivije i pravilnije.
Kako starenje i civilizacija oblikuju karaktere, inei
ih elastinijim zahvaljujui ivotu u drutvu, nae
ponaanje postaje disciplinovanije, usklaenije s
okolnostima i sve prilagoenije (Adaptacija*).
Psihijatar se, ak pre nego to razmotri nain na koji
sam pacijent izraava svoje smetnje, oslanja na anali-
zu ponaanja. I za laike, anomalije u ponaanju uka-
zuju na psihiki poremeaj. U pitanju mogu biti neu-
padljivi poremeaji ije manifestacije opaa samo rod-
bina ili vest posmatra: na primer, zablude i greke
usled mnestikih tekoa ili usled nedostatka panje,
promene u aktivnosti (sporost, ubrzanje, sitniavost,
nered, ponavljanje, itd.), promene u stilu odnosa s
drugima (povlaenje, familijarnost, agresivnost, ne-
poverenje), slabljenje moralnog oseanja (grubost,
ravnodunost, itd.). Kad poremeaji ponaanja po-
stanu ozbiljni, oni ujedno postaju oigledni, neprijat-
ni ili zabrinjavajui te se pomou njih moe odrediti
opte patoloko stanje: agitacija*, ekscitacija*, depre-
sija*, nasilno ponaanje, deambulacija [lutanje], itd.
Opasnost od nekritike semiologije ponaanja je u
pravljenju amalgama od stanja kojima su zajedniki
jedino povrni vidovi. S druge strane, ponaanje je
esto kompromis nagona i motivacija, s jedne stra-
ne, i pritisaka sredine, s druge. Posebno je agitacija
obino u vezi s uslovima sredine, ako se iskljui
mentalna konfuzija*. Taj sistemski vid se sree i u
drugim oblastima psihijatrije (Neuroza ponaanja*).
U ovim sluajevima je esto vaan i nain na koji
dolazi do odreenog ponaanja: mogunost samokon-
trole ili, naprotiv, emocionalna neumerenost, lakoa
prelaenja sa zamisli na in, mogu biti individualne
karakteristike, vezane, na primer, za starost pacijenta.
Najzad, ponaanje je svojevrstan jezik/govor. Kod
priprostih osoba, usled tekoa pri verbalizaciji, pa
ak i mentalizaciji, psihika nelagodnost se izraava
ili ponaanjem ili telesnom patnjom.
A. Poro i /. Pelisje
POPULACIONA GENETIKA
od lat. populus, narod i od gr. gennan, zaeti
Populaciona genetika prouava genetsku strukturu
stanovnitva. Ova prouavanja najee obuhvataju
POPULACIONA GENETIKA
male populacije kod kojih se stiu neki idealni uslovi
(izolati), pre svega panmiksija i odsustvo migracija.
Otkako ga je (1928) uveo Valund (Wahlund), kon-
cept izolata doiveo je vie razliitih definicija. Po-
red toga to se mogao shvatati i kao populacija u
okviru koje svaki pojedinac moe da nae branog
druga, on je prvenstveno najmanja jedinica stanov-
nitva za koju se s nekim razlogom moe smatrati
da u njoj panmiksija preovlauje ili, jednostavno,
postoji [. Gomila (J. Gomila)]. Ne izjednaava se
nuno sa nekom izdvojenom teritorijom, kao to je
neko ostrvo ili selo, a moe da se podudara sa
nekom drutvenom ili verskom grupom.
Genotipska struktura jedne populacije, po raunu
verovatnoe, predstavlja skup koeficijenata P koji
odreuju verovatnou da li e neki pojedinac, slu-
ajno izabran u okviru dotine populacije, ispoljava-
ti ovaj ili onaj moguni genotip od onih koji odgo-
varaju datom lokusu. Genska struktura jedne popu-
lacije, po raunu verovatnoe, predstavlja skup koe-
ficijenata p koji odreuju verovatnou da e jedan
sluajno odabran gen, na datom lokusu, ispoljavati
ove ili one mogune alele koji odgovaraju dotinom
lokusu.
Hardijev (Hardy) i Vajnbergov (Weinberg) zakon
definie razliitu uestalost genotipova u odnosu na
uestalost gena u datoj populaciji: u jednoj popula-
ciji koja ispunjava odreeni broj kriterijuma (odsu-
stvo migracija, razdvojene generacije, odsustvo mu-
tacija, odsustvo selekcije, nepostojanje biranja su-
prunika, brojni sastav koji se smatra neogranie-
nim), uestalost genotipova konstantna je iz genera-
cije u generaciju i jedino predstavlja funkciju uesta-
losti gena u prvobitnoj populaciji. U sluaju da je
re o jednom lokusu sa dva alela A i a, od kojih
jedan ima uestalost p, a drugi q, uestalost razlii-
tih genotipova AA, aa i Aa, dakle, iznosi: p 2 , q2 i
2pq. Imamo, dakle: p + q = 1, i p2 + 2pq = 1.
Razliite su pojave koje ovu ravnoteu mogu da
poremete i da u jednoj maloj populaciji dovedu do
koncentracije nekog verovatno nepovoljnog gena
(efekat generatora, sluajno odstupanje, krvno srod-
stvo, mutacije, izbalansirani polimorfizam, uticaj
porekla na plodnost roditelja, delovanje izbora su-
prunika, migracije). Meu ovim pojavama treba
istai izbalansirani polimorfizam (ili segregacionu
ravnoteu). Do ove pojave dolazi kada se neki alel,
nepovoljan u stanju homozigota, pokae povoljnim
u stanju heterozigota. Na tom stupnju poinju da
deluju dva suprotna pritiska: jedan, koji tei da taj
alel eliminie i drugi, koji tei da ga zadri. To
dovodi do polimorfne ravnotee, pri emu se odri
nekoliko razliitih genotipova. Kao primer za ovo
moe da poslui opstajanje drepanocitoze u podru-
ju Sredozemlja, poto se heterozigot za ovo obolje-
nje lake zadrava u ovoj oblasti, u odnosu na
normalnu osobu, usled vee otpornosti prema mala-
riji. Tako se pokazuje da nije ispravno da se neki
alel okvalifikuje kao dobar ili kao rav: njego-
 POPULACIONA GENETIKA
vo delovanje moe biti povoljno ili nepovoljno u
zavisnosti od okolnosti i njegovog homozigotnog ili
. heterozigotnog stanja.
U sluaju shizofrenije*, oboljenja za koje se optuu-
je genetski faktor, uoavaju se pojave lokalne kon-
centracije ove bolesti u pojedinim malim, izdvojenim
populacijama koje vrlo lako mogu da nau neko
objanjenje u genetici u sluajnom odstupanju ili
efektu generatora. Odravanje dosta visoke uesta-
losti ovog oboljenja u velikim populacijama tee se
moe razumeti. Kao uzroci navodili su se i izbalan-
sirani polimorfizam i pozitivna homogamija, bez
nekih vrstih dokaza (K. Debre, 1978).
Za dve osobe se kae da su u krvnom srodstvu kada
imaju jednog ili vie zajednikih predaka. Neki od
gena koje one nose mogu poticati, prema tome, iz
istog gena nekog zajednikog pretka. Na taj nain
procenjuje se verovatnoa krvnog srodstva. Maleko
(Malecot) [prema navodu koji iznosi Laluel (Lalou-
el)] ovako definie koeficijente srodstva i krvne veze:
koeficijent srodstva F^ dvaju pojedinaca, i i j,
predstavlja verovatnoa da e dva sluajno izabrana
homologna lokusa, jedno kod i a drugo kod j, biti
identina, to jest potiu, na osnovu Mendelovog
zakona, a bez mutacije, iz jednog istog lokusa jed-
nog istog zajednikog pretka;
koeficijent krvnog srodstva fk jednog pojedinca
k predstavlja verovatnou da e njegova dva homo-
logna lokusa biti istovetna. U odsustvu mutacije, ft
se identifikuje pomou koeficijenta srodstva dvaju
srodnika pojedinca k.
U najjednostavnijem sluaju dve osobe koje imaju
jednog zajednikog pretka, koeficijent srodstva
F i j = (l/2) n + p + i , pri emu n predstavlja broj ge-
neracija koje dele i zajednikog pretka, p broj ge-
neracija koje dele j zajednikog pretka (pri emu
ova formula podrazumeva da je koeficijent krvnog
srodstva kod zajednikog pretka nula). Koefici-
jent srodstva izmeu roditelja i deteta iznosi
1/4, izmeu brae i sestara 1/4, izmeu strica i
sinovca 1/8, izmeu brae i sestara od strica (ujaka)
1/16.
Veza izmeu srodnika pokazuje tendenciju da uvea
homozigotiju kod osoba roenih iz takve veze. Sa-
mim tim, recesivna oboljenja mnogo se tada ee
manifestuju. Uveanje rizika moe da se izrauna u
funkciji koeficijenta srodnike veze. Uzmimo jedan
alel a, koji ima uestalost p, u jednoj populaciji;
verovatnoa P da e jedno lice iji su roditelji u
srodnikoj vezi ispoljiti genotip aa data je pomou
formule: P = p2 + Fp (1 5), pri emu je F koeficijent
srodnosti roditelja. Primer: ako je uestalost gena
albinizma p, recesivna osobina iznosi 1/100, vero-
vatnoa da dete dve osobe koje nisu u srodstvu
ispolji pomenutu crtu iznosi p 2 , to e rei 1/10000;
ako su roditelji brat i sestra od strica (ujaka), ova
verovatnoa iznosi 1/1380; ako su roditelji roeni
brat i sestra, ona iznosi 1/385.
K. Debre
484
J. GOMILA, Definir la population, in L'etude des Isolats.
Espoirs et limiles (prireiva A. Jaquard), Association an-
thropologique internationale de langue franpaise, INED et
Ecole pratique des Hautes Etudes, editeurs; J.-M. LALOU-
EL, Concentrations locales d'affections hereditaires rares,
L'Expansion scient., 1970.
POREMEAJI KARAKTERA
od gr. charakter, osobitost, beleg, znamenje
Poremeaje karaktera prouiemo posebno kod de-
teta, gde su od velikog znaaja, a posebno kod
odrasle osobe.
I. POREMEAJI KARAKTERA KOD DETETA
Oni preovlauju u poremeajima adaptacije na po-
rodicu, kolu i drutvo, mogu prethoditi neuroti-
nim ili psihotinim stanjima, ili ih usloviti.
Po svojim oblicima, evoluciji i reakcijama osetno se
razlikuju od poremeaja karaktera odrasle osobe.
A) Geneza i uslovljavanje ovih poremeaja
Uopte uzev, poremeaji karaktera proizlaze iz veli-
kog broja konvergentnih uzroka (otuda opasnost od
jednoznanih tumaenja i podvojenosti kola) i, da
bi se do kraja razjasnili, iziskuju produbljeno soci-
jalno-medicinsko istraivanje, psiholoko prouava-
nje potkrepljeno psiholokim testovima i bioklini-
ku opservaciju koja, sa svoje strane, zahteva, u
tekim i ozbiljnim sluajevima, viemeseni boravak
u nekom specijalizovanom centru (koji u isti mah
moe imati i terapeutsku ulogu). Veliki broj sagleda-
nih inilaca sadri dvojaki, bioloki i psiholoki vid.
Radi lakeg izlaganja, meutim, razlikovaemo:
a) Biopatoloki teren, gde spadaju:
nasledni, psihopatski i ostali inioci; uzrok esto
lei u naslednom alkoholizmu, premda neki autori
to poriu;
sve prenatalne (poremeaji u trudnoi), opstetri-
kalne (distocini poroaj), neonatalne pojave, kao i
one iz ranog detinjstva (encefalopatije, bilo da izazi-
vaju konvulzije ili ne, endokrinopatije...). Neto od
ovoga pokae se tek posle dueg perioda latencije ili
ak u doba pune zrelosti.
h) Psihosocioloke datosti iz prolosti subjekta: prvo
porodica, njeno ustrojstvo ili nepostojanje, njena
kohezija ili raspad potonji sluaj sree se izuzetno
esto i pouzdano igra patogenu ulogu; atmosfera,
vrednosti i primeri koji u njoj preteu.
Greke u vaspitanju zavreuju temeljno ispitivanje:
odbacivanje, otvoreno ili prikriveno naputanje,
hladnoa, preterana strogost, zlostavljanje, kao i svi
drugi vidovi roditeljskog ponaanja koji vode do
ozbiljne afektivne frustracije deteta; na suprotnom
kraju, bar na izgled, nalaze se roditelji koji pruaju
prekomernu zatitu, perfekcionisti, lieni autoriteta.
Svaka od odreenih faza u ivotu, jo od detinjstva,
nosi svoja iskuenja i svoje opasnosti: psihoanaliti-
ari su veoma naglaavali (tako spornu) traumu
485
roenja, teko prihvaeno odbijanje od majinih gru-
di, ukoliko je odocnelo, prerano nametnutu kontrolu
sfinktera, razvijanje razliitih kompleksa*, naroito
Edipovog*, kao i ljubomoru izmeu brae i sestara.
Lake za dokazivanje, veliku ulogu igraju karencije
(Emocionalne karencije*) majinske brige (bez koje
je teko zamisliv skladan razvoj afektivnosti), raz-
dvajanja praena traumama, kao i vie uzastopnih
hospitalizacija.
ej Uslovi ivota, napokon (neodgovarajui smetaj,
preveliki broj ukuana na malom prostoru, nezdravi
uslovi, siromatvo koje se teko podnosi, suparni-
tvo klanova, drutvenih grupa, preseljenje i netrpe-
ljivost lokalnog stanovnitva), kao i svaka muna
situacija iz trenutnog ili prethodnog ivota porodice
i izvan porodice, moraju se podrobno prouiti.
B) Psiholoko i kliniko ispitivanje
Izgleda nam logino da ispitamo, s jedne strane,
dinamizme i sile koje su u stanju da skrenu ponaa-
nje u patolokom smislu, a sa druge, bolesna stanja
ili strukture koji se otkrivaju opserviranjem.
a) Dinamizmi: re je o silama koje upravljaju pona-
anjem, katkada na anarhian i protivrean nain;
ispoljavaju se ili stalno ili samo u izvesnim okolnos-
tima, a deava se i da godinama ostanu u latentnom
stanju, bar to se tie svesnog ivota. Njihovo posto-
janje moe da otkrije analiza snova, projektivna
ispitivanja; oni doprinose obrazovanju izvesnih
struktura.
Nazivi se razlikuju u zavisnosti od kola, ali su neka
povezivanja, izgleda, moguna.
Agresivnost i reakcija opozicije [(Ejer (Heuver) i Dibli-
no (Dublineau)] proizlaze iz neke vrste afektivne
frustracije ili iz neprihvatanja porodinih i sredinskih
faktora. Agresivnost moe biti usredsreena na jednu
osobu, na nekog od rodbine ili na neki supstitut
takvih osoba (kolskog uitelja, na primer). Moe biti
difuzna, generalizovana, utiui, kada se oituje u
aktivnom obliku, da dete postane nepodnoljivo u
porodici, koli, naselju; meutim, kada je prikrivena i
pasivna, postoji jo vea opasnost da potraje i da
utie na slab uspeh u koli, da narui socijalnu
prilagoenost, tavie i slogu u porodici. ini nam se
da neumorna sklonost ka zadirkivanju esto predstav-
lja prelazni oblik izmeu ove dve vrste agresivnosti.
Na suprotnoj strani, inhibicija, povlaenje, bez obzi-
ra to ne izgleda tako, i sami predstavljaju odreen
dinamizam koji, iako je svojevrsna konica, nita
manje ne utie na ponaanje: dete die ruke od
borbe, nekada samo od sebe, nekada iz razloga
fizike ili psihike astenije*, usvaja stav fatalizma,
potpune ravnodunosti prema svakom podsticaju
koji dolazi od odraslih. Poneko zapadne u nemutu
mrzovolju, drugo, opet, u podmuklu ravnodunost;
tree se povlai u sopstveni svet u koji ga vode
njegove sanjarije ili koji ispunjava svojim igrama i
fikcijama.
POREMEAJI KARAKTERA
Inhibicija se javlja u najizraenijem obliku u tako-
zvanom bloku koji dovodi do priguivanja intelek-
tualnih procesa, gotovo do stuporoznog stanja i
ukida svaku motornu aktivnost: u oba ova procesa
dolazi do blokade govora.
Imitiranje je uvek smatrano banalnom dejom reak-
cijom; pogreno bi bilo smatrati ga samo automatiz-
mom nie vrste, majmunskim ponaanjem. Dete
oponaa da bi razumelo, njemu vie lei asimilova-
nje putem radnje nego putem konceptualizacije. No,
ono imitira i zato to se identijikuje sa licem za koje
zna ili osea da mu je najblie. Neka ga neka osoba
opseni svojom sigurnou, smelou, snagom, blebe-
tanjem, raznim ekscentrinostima, i zapoet je pro-
ces koji e nadalje inspirisati njegovo ponaanje.
Normalno, svoje prve uzore za identifikaciju dete
otkriva u krugu sopstvene porodice. Najpre je to
majka; valja znati da kao uzor, paradoksalno, moe
da poslui i okrutni otac, ije nasilje dete oponaa
ak i ako je zbog njega propatilo.
Oseanja inferiornosti*, esto inhibitorna, mogu da
budu ishodite drugog dinamizma, kompenzacionog,
koji esto uslovljava neadaptiranost karaktera: poje-
dina slabunjava deca kompenzuju svoju fiziku ne-
mo nekom vrstom agresivnosti u vidu zadirkivanja
ili tee da je natkompenzuju nekakvom uspenou
na tom istom fizikom planu; neka debilna deca ili
neki disleksici svoje neuspehe u koli kompenzuju
velikim nemirom ili ekscentrinou, ime se, kako
veruju, revalorizuju.
Postoji veliki broj simptoma, kompleksa*, odbram-
benih mehanizama koji se mogu smatrati iniocima
dinamizma, a ne isto deskriptivnim ili eksplikativ-
nim pojmovima: tako narcisizam vodi u autizam* ili
seksualnu perverziju*; odbijanje da se odraste vodi
do nezrelog ponaanja (emocionalna nezrelost*),
odlae kontrolu sfinktera, itd. Meutim, onog tre-
nutka kada se suoimo sa ponaanjem u ijoj osnovi
lei anksioznost* ili sklonost ka hipersimbolizmu i
desocijalizaciji, izlazimo iz okvira poremeaja ka-
raktera i sreemo se sa neurozom i psihozom.
b) Strukture: iz teorijskih razloga, ima kola koje
su uverene da se sve psiholoke i psihopatske slike
mogu objasniti pomou pomenutih dinamizama, ta-
ko da odbacuju nozoloke okvire.
U klinikom smislu, treba konstatovati da postoje
elektivne grupe simptoma, tipovi i entiteti iju traj-
nost i autentinost ne valja precenjivati, ali koji time
nisu nita manje pogodni reperi, od realne vrednosti
za prognozu, reedukaciju, sprovoenje psihoterapi-
je. Otkrivanje dinamizama i njihovog uslovljavanja
ostaje, ipak, teak poduhvat, pun nepoznanica i
nepreciznosti. Jedino veliki strunjaci mogu da se u
to upuste.
Postoji itav niz pristupa koji se mogu primeniti da
bi se neke strukture razluile, na njih delovalo, i
prevaziao uobiajeni i oskudni deskriptivni okvir
koji ini nabrajanje kvaliteta i nedostataka: ne po-
stoje deca nena, hrabra, posluna, kao to ne po-
POREMEAJI KARAKTERA
stoje ni deca lenja, laljiva, srdita, nego jedino sloe-
ne strukture u kojima se, u datim situacijama, ee
ispoljava ova ili ona osobina, dok se suprotna oso-
bina moe opservirati kod iste te dece u drugaijim
situacijama.
Svi pomenuti pristupi, sagledani iz somatske, psiho-
loke, psihijatrijske ili meovite perspektive ( Karak-
ter*), nemaju istu praktinu vrednost.
Mi emo se ograniiti na posmatranje tri nivoa.
1) Kar akter oloki pristup: Hajmans-Virzma-Le Se-
nova (Heymans-Wiersma-Le Senne) tipologija rado
je prihvaena u univerzitetskim krugovima; priklad-
na za nestrune posmatrae, ona je dovoljna da kod
deteta otkrije veliki broj stavova i poremeaja pona-
anja isto reaktivnih u odnosu na neku nepovoljnu
situaciju, na neku greku u vaspitanju. Ona omogu-
ava zanimljiv diferencijalni opis, na primer, hiper-
emotivne dece: EnAP 1 , ekscito-emotivnih, ekstro-
vertnih, turbulentnih i nepostojanih osoba, vazda u
traganju za nekom publikom; EnAS, inhibo-emotiv-
nih introvertnih, izuzetno osetljivih i ranjivih osoba,
kod kojih valja umeti potovati sutinsku vrednost
(intimnost) i koji, sa prethodnima, predstavljaju
prave kandidate za neurozu; EAP i EAS, kao i sve
aktivne osobe, imaju daleko jaa odbrambena sred-
stva protiv neadaptiranosti.
Izuzev emotivnih, aktivni nE (nEAP i nEAS) retko se
sreu i u sluaju poremeaja karaktera. Zauzvrat,
subjekti nEnAP, sa EnAP, daju najvie delinkvenata;
nEnAS se u koli lako preputaju inerciji (Karakter*).
2) Semioloki pristup, u naelu, primenjuje se samo
onda kada se ima u vidu neko iscrpnije prouavanje,
ali kod one dece kod koje je psihika plastinost
izraenija, valja biti oprezan i ne ii za tim da se po
svaku cenu ustanove neke sloenije strukture koje
jo uvek ne postoje. Posmatrano shematski, mogue
je razlikovati:
a) Decu neadaptiranu u emotivnom* pogledu: re je
0 hiperemotivnim osobama o kojima smo gore govo-
rili, kao i o anksioznim* osobama. Kod prvih,
emocija se posle bezazlenih stimulusa ispoljava sa
prekomernom estinom (vidljivijom kod ekstrover-
tovanih, primarnih, simpatikotoninih osoba), ili
preterano dugo kod sekundarnih introvertovanih,
vagotoninih, no uvek posle nekog svesnog uzroka.
Kod anksiozne osobe, naprotiv, uzrok, vie nije sves-
tan, a smetnja, naroito kada je u pitanju dete, ne
da se uvek lako otkriti. Moe da se javi u vie oblika
1 da bude u osnovi razliitih neurotinih stanja.
b) Decu neadaptiranu u energetskom pogledu i u
pogledu aktivnosti: hiperstenina, turbulentna, bu-
na, stalno ekscitirana, nepodnoljiva kako u koli
tako i u porodici, i jedva malo popravljiva pomou
sankcija. Do izvesne mere mogu se promeniti jedino
kada ive na istom vazduhu, uz manuelni rad i
sportske igre, mudro sprovoene u atmosferi tole-
rancije, ali i nepopustljivosti, u kojoj se reedukacija
1
Za objanjenje ovih tipolokih skraenica, videti odredni-
cu Karakter. (Prim. prev.)
486
obuzdavanjem odvija postupno i u kojoj regulisanje
sukoba sa okolinom u samom korenu saseca zaara-
ne krugove koji bi mogli da i dalje pothranjuju
ekscitaciju.
U labilne spadaju oni subjekti koji nisu u stanju da
ostanu u jednom poloaju, naroito ne nepomino i
utke, koji nisu u stanju da zadre panju, da due
vre jednu istu radnju, pa makar i ludiku. esto,
mada ne i obavezno, mogu da budu hiperstenini.
Neretko su oni i impulzivni*, no ima i takvih impul-
zija koje se javljaju kod smirenih osoba: njihova je
odlika da se ispoljavaju naglo i estoko, u vidu
eksplozije, i da izmiu kontroli linosti. esta kod
neuravnoteenih* osoba, kod delinkvenata*, u najti-
pinijem i najeem obliku javlja se kod epileptia-
ra*, dok je u nekim konfliktnim situacijama neu-
padljiva (reakcija Kremerovih besciljnih pokreta).
U stanjima astenije*, sree se energetski deficit vital-
nosti, aktivnosti; uprkos estim preplitanjima psiho-
somatskog, treba uvek potraiti moguni bioloki
supstrat astenije (loe funkcionisanje tireoidne i nad-
bubrene lezde, loe hepato-digestivno funkcionisa-
nje, primo-infekcija, itd.). tavie, ne treba okvalifi-
kovati kao asteniju obinu neaktivnost dece koja
pate od poremeaja karaktera.
3) Nozoloki pristup: ne zalazei u podruje neuro-
za* i psihoza*, pristalice teorije konstitucija* verova-
le su da mogu da razlikuju zametke ovih stanja,
naslednih i latentnih u toku promenljivog vremen-
skog trajanja, koja docnije mogu da se razviju u
manino-depresivnu psihozu* (ciklotimina konsti-
tucija), progresivnu sumanutost* (paranoidna kon-
stitucija), napade histerije* (koji su preterano vezi-
vani za mitomansku konstituciju), emotivnu neuro-
zu (hiperemotivna konstitucija), ponavljanu delin-
kvenciju sa sutinskom amoralnou (perverzna*,
kod deteta vrlo sporna, konstitucija). Postoje, tavi-
e, i opisi shizoidnih*, epileptoidnih* stanja, kao i
razliitih oblika neuravnoteenosti*.
Tako se poremeaji karaktera mogu smatrati:
bilo kvantitativnim anomalijama do kojih dolazi
u okviru konstitucija koje se mogu opisati na
stotinu naina;
bilo simptomima psihoza ili predpsihoza (para-
noidnih, shizoidnih) ili, pak, neuroza (histerofobi-
nih ili opsesivnih) koje, uostalom sadre itavu lepe-
zu karakteristinih znakova;
bilo, najzad, jedinim manifestacijama karakter-
nih neuroza.
Psihoanalitika teorija i savremeni psihodinamiki
pristupi omoguuju da se postavi strukturna dija-
gnoza koja odgovara promenljivoj stvarnosti ovih
sluajeva i ne svrstava dete zasvagda u neku krutu
nozografsku kategoriju.
Svaki put e se pojaviti konfliktni vorovi, regresije i
stagnacije, ali, ujedno, i reaktivne formacije (kod
osoba analnog karaktera, na primer, otkriva se
sitniavost, tvrdiluk, autoritarnost, a katkada, ob-
rnuto, nered, rasipnitvo, sugestibilnost).
487
Postoji i opis oralnog karaktera (tenja ka zavisnos-
ti, pasivnost ili silni zahtevi); falusnog karaktera
(odvanost, agresivnost), uretralnog karaktera (tak-
miarski d u h . . .).
Napokon, sadistike ili mazohistike komponente
[Naht (Nacht)] prilino esto se prepliu sa prethod-
C) Dijagnoza, prognoza, terapija
Ovo to smo rekli o genezi i uslovljenosti poremea-
ja karaktera ukazuje u kom duhu i kojim metodama
treba da se nastavi sa istraivanjima.
Psihokliniko istraivanje pokazuje da se, kod dete-
ta, najee sreemo sa reaktivnim manifestacijama,
sa virtuelnostima kadrim da se ispolje, ali bez nekog
strogog determinizma: dijagnoza se ne moe svesti
na etiketu; iskazuje se viedimenzionalnom sintezom
na osnovu vie razliitih disciplina: ona predstavlja
timski posao; prognoza zavisi od sveukupnosti sa-
kupljenih injenica. Dotina sinteza nije puka juk-
stapozicija simptoma: ona mora da obuhvati istrai-
vanje istorijata sluaja, eventualno dopunjenog sa-
znanjima o hospitalizaciji u specijalizovanoj ustano-
vi. Kaemo saznanjima, a ne opservacijama, nama karaktera, iji tonus moe vie ili manje da
zato to je re o jednom novom iskustvu koje dete
moe da doivi i u kome se ne ponavlja nuno ono
to je moda dala opservacija u prethodnoj sredini.
Ovo iskustvo, znalaki usmereno, vrlo esto je isto-
vremeno i kurativno, bilo razuslovljavanjem bo-
lesnog ponaanja koje je rezultat promene ambijenta
i situacije, bilo sprovoenjem psiho-socioterapijskih
mera, ili, opet, uvoenjem biolokih terapija.
ak i izvan ovih ustanova, potrebno je odbaciti ovu
opasnu shemu (dijagnoza, prognoza, terapija) koja
moe da da varljive indikacije, da dete razoara ili
blokira, ugroavajui time kasnije poboljanje nje-
govog stanja. Svaki dodir sa detetom predstavlja in
koji obavezuje, koji preinauje injenice pomenutog
problema. On se ne moe pojmiti drukije do kao
stalna, neposredna briga o poboljanju stanja ili
ozdravljenju.
Terapija dece sa poremeajima karaktera obuhvata:
medikamentni vid koji ima za cilj da neke sim-
ptome ublai (trankvilizatori za anksioznost i hiper-
emotivnost; sedativni neuroleptici, za agitaciju, ag-
resivnost, hipersteniju; psihotonici i timoanaleptici
za asteniju, inhibiciju);
vaspitno-pedagoki vid, o kome se staraju saveti
roditelja i nastavnika, pomou edukativnih mera u
nekoj otvorenoj sredini, bilo u obliku hospitalizacije
ili dnevnog boravka u bolnici;
psihoterapijski vid.
Mogui su svi prelazni oblici izmeu potpunog pre-
uzimanja brige, analitikog tipa, koje moe da se
obraa detetu, ali esto i roditeljima, i blaih inter-
vencija: terapije igrom*, terapije ekspresijom i stva-
ralatvom, psihodrama*.
A. i B. Oben
POREMEAJI KARAKTERA
II. POREMEAJI KARAKTERA KOD ODRASLE
OSOBE
Karakter se, kod odrasle osobe, u izvesnoj meri
moe smatrati definitivno oblikovanim i ustaljenim;
konstitucionalne ili steene anomalije, meutim, ko-
je se ne isprave, traju i dalje i u izvesnim okolnosti-
ma stvaraju teke situacije, u drutvenom pogledu.
Pored ostalog, i neki normalan karakter moe da se
promeni pod uticajem nekog bolesnog procesa. Ta-
da je re o simptomatskim patolokim akcidentima.
Podsetimo, kao prvo, da mogu postojati i isto
fizioloke varijacije karaktera.
Pomenuta tri vida emo i razmotriti.
a) Fizioloke modifikacije i varijacije karaktera
Banalno je podseati na to da na karakter, u izves-
noj meri i kod odreenih osoba, mogu uticati kole-
banja fizioloke ravnotee i opteg zdravstvenog
stanja.
Valja istai i promene karaktera u vezi sa pojedinim
epizodama genitalnog ivota ene: pubertet*, men-
struacija, trudnoa*, menopauza*.
Presenilnost, senescencija esto su obeleene prome-
popusti.
b) Abnormalnosti karaktera
Mimo svake patoloke agresije, pojedine preteranos-
ti ili pojedine anomalije karakternih tendencija mo-
gu nekim osobama oteati ivot i dovesti do pore-
meaja koji mogu voditi i do sudsko-medicinskih
situacija. Podsetimo samo na sluajeve paranoje*,
ljubomore*, impulzivnosti* (iji je ekstremni oblik
epileptiki* temperament), na slab karakter nekih
osoba koje lako postaju perverzne i delinkventne*;
na kraju, na neke osobe zanesene politikom ili
religijom. Sva ova stanja prouena su pod odgova-
rajuim odrednicama.
c) Steene patoloke promene karaktera
Ova se stanja mogu opservirati u vezi sa razliitim
bolesnim stanjima i u raznim momentima njihove
evolucije.
1) Neuroze i psihoneuroze*
Opet u oblasti afektivnosti sreemo najee i naju-
oljivije prilike za alteraciju karaktera, bezmalo
uvek praene promenama raspoloenja i ponaanja:
afektivni sukobi, ponavljane i dugotrajne emocije
koji su u stanju da slome moralnu izdrljivost. Sve
promene karaktera do kojih oni dovode sastavni su
deo razliitih neuroza ili reaktivnih stanja koja ih
izraavaju. Prouavaju se naporedo sa njima.
2) Organski procesi i evolutivne psihopatije
a) Poremeaji karaktera javljaju se ponekad kao
istinski prodromi nekog organskog oteenja mozga
(meningoencefalitis, progresivna paraliza*, senil-
nost*, arterioskleroza, itd.); neki drugi najavljuju
POREMEAJI KARAKTERA
poetak nekog disocijativnog procesa (shizofrenija*)
ili neke hronine sumanutosti*, bilo koja da joj je
priroda.
Pomenimo jo i ranu, progresivnu degradaciju ka-
raktera kod alkoholiara* i osoba zavisnih od nekih
drugih toksikoraanija*.
b) Poremeaji karaktera, gotovo uvek zdrueni sa
poremeajima raspoloenja i ponaanja, odraz su
mnogih psihoza u punoj evoluciji: manino-depresiv-
ne psihoze*, hronine sumanutosti*, konstituisane
demencije*. Oni predstavljaju sastavni deo opte
simptomatologije i ne sadre nijedan semioloki i-
nilac posebne specifine vrednosti.
c) Na kraju, poremeaji karaktera mogu da se usta-
le kao definitivne posledice, posle rezolucije ne-
kih cerebralnih procesa: posledice postencefalitisa,
postkonfuzije, postkomocije.
Svi ovi poremeaji karaktera, ma kakva bila njihova
priroda i poreklo, mogu dovesti do sudsko-medicin-
skih reakcija koje su prouene na drugom mestu, u
vezi sa odgovarajuim oboljenjima (Kriminal*, De-
linkvencija, Neuravnoteenost*).
A. Poro
PORENCEFALIJA
od gr. poros, upljina i enkephalos, mozak
Herl (Herschl) definie porencefaliju (1859) kao
upljinu koja se nalazi duboko u cerebralnim hemi-
sferama, zahvata i sivu i belu supstanciju i stvara
komunikaciju sa subarahnoidalnim prostorima ili
lateralnom ventrikulom, preko otvora koji se naziva
pora. To je malformacija embrionalnog porekla.
U kasnijim radovima, pod tim nazivom e biti
opisan proces ekskavacije cerebralnog parenhima
razliitih etiologija, a naroito vaskularne, koja se
isto tako javlja kod fetusa ili dojeneta, komunicira
ili ne komunicira sa ventrikularnim sistemom i moe
biti unilateralna ili bilateralna i simetrina.
Kliniki, to je opasno, uglavnom evolutivno obolje-
nje koje se opaa kod dojenadi mlae od godinu
dana, sa hidrocefalusom ili katkad mikrocefalusom;
ono dovodi do teke oligofrenije, difuznih neurolo-
kih oteenja telesne osovine i udova. esto je i
slepilo kao i generalizovana epilepsija.
Skenografija predstavlja osnovni pregled u dijagnos-
ticiranju bolesti. Danas je komunikantna malforma-
tivna embrionalna porencefalija mnogo reda nego
steena ili sekundarna ekskavacija ili porencefalija,
koja se javlja kasnije u fetalnom ili postnatalnom
razvitku. Njeni glavni uzroci su leukomalacija zbog
generalizovane cerebralne anoksije, Gasto (Gas-
taut)-Siterove bilateralne ili simetrine forme, ili zbog
arterijskih ili venskih opstrukcija. I traume, infekcije
ili unutranji mehanizmi mogu prouzrokovati pro-
padanje supstancije. Morfoloki aspekt ekskavacije
zavisi od stadijuma cerebralnog razvitka u kome se
pojavljuje oteenje. Malformativni karakter je uto-
liko tei ukoliko je poremeaj nastupio ranije.
E. Se-Adiba
488
PORFIRIJA
od gr. porphyra, purpur
Psihiki poremeaji mogu se zapaziti naroito u
intermitentnim akutnim porfirijama, ne tako esto u
meovitim porfirijama, retko u kongenitalnom hro-
ninom obliku ili Ginterovoj (Giinther) bolesti, a
nikad u poznim kutanim porfirijama [Valdenstro-
mova (Waldenstrom) klasifikacija]; ove poslednje se,
meutim, dosta esto razvijaju kod alkoholiara ija
psiha nosi tragove intoksikacije [doktorska teza .
Karijera (J. Carriere, Tuluza, 1961].
Prva tri oblika su hereditarna i obolele osobe esto
ispoljavaju abnormalnost linosti pre bilo kakve
klinike pojave: razdraljivost, labilnost, astenija,
emocionalna nezrelost. Rot (Roth) insistira na ues-
talosti histerine strukture.
Akutni ili subakutni akcidenti javljaju se u toku
napada bolesti; oni ih katkad uvode i, bar u izves-
nim sluajevima koji se javljaju posle nekog uzbue-
nja i koji su praeni endokrinim poremeajima,
moglo se uoiti [Maran (Marchand), Airijagera
(Ajuriaguerra)] delovanje nekog psihosomatskog
mehanizma. Oni uspostavljaju varijabilne hronolo-
ke odnose sa abdominalnim manifestacijama (bolni
sindromi koji mogu liiti na hirurke afekcije) i
neurolokim poremeajima, koje su ispitivali naroi-
to R. Garsen (R. Garcin) i . Laprel (J. Lapresle):
polineuritis sa preteno radikularnom distribucijom
i znatnim amiotrofijama, vegetativni poremeaji, re-
de medularna i encefalitina oboljenja, epilepsija.
Ovi psihijatrijski oblici uvek su izleivi posle due ili
krae evolucije, koja je katkad recidivantna, nepred-
vidljiva. Oni nemaju nikakvu specifinost. Kao i u
svim endogenim i egzogenim intoksikacijama, u nji-
hovoj osnovi se uglavnom nalaze anksioznost i men-
talna konfuzija, ponekad praena oneirizmom, koje
mogu dovesti ili do stanja stupora ili, izuzetno, do
Korsakovljevog sindroma, ili, pak, do depresivnih
stanja sa hipohondrijom i cenestopatijom. Opisana
su disocijativna stanja sa paranoidnom strukturom,
koja katkad dovode do manje ili vie sistematizova-
nih sumanutosti. Dodatne neuropatske eflorescenci-
je su relativno este, naroito u obliku histerinih
manifestacija.
. Siter
PORICANJE v. Mehanizmi odbrane
PORODICA
Vana uloga koju u razvoju deteta igra porodica
odavno je navela kako psihijatre, tako i psihologe i
pedagoge, da ispituju psihopatoloke uticaje nepo-
voljne porodine sredine.
U drugim odrednicama su opisane posledice emocio-
nalne karencije* i karencije autoriteta*.
Posle Drugog svetskog rata, naroito je naglaavana
odgovornost nekih majki za pojavu trajnih emocio-
489
nalnih karencija i mnogih duevnih oboljenja. To je
uskoro dovelo do prekomernog isticanja materno-
geneze shizofrenije i mnogih drugih psihikih pore-
meaja. Posle majke koja dete odbacuje, opisana je i
preterano posesivna majka, pasivna majka, hiperak-
tivna majka, i jo mnoge druge vrste majki krtene
slinim neologizmima. Dolo se dotle da se postavi-
lo pitanje postoji li uopte ijedan tip majke koji nije
shizofrenogen.
Porodine veze deteta se ne svode samo na majku;
uskoro su se i otac, braa i sestre, itava porodica
nali na optuenikoj klupi, pedesetih godina; tako
je opisan itav niz esto oprenih psiholokih tipo-
va, ali vazda pogubnih.
Napokon je problem, prebacivanjem sa pojedinca
na majku i sa majke na porodicu, znatno proiren
tako da se, poev od ezdesetih godina, odgovornost
za duevne poremeaje proiruje na elo drutvo, te, Vin takoe govori o jednom patolokom tipu koji se
ako je verovati zagovornicima antipsihijatrije, ludilo
nije bolest; to je mehanizam odbrane pojedinca
koga ugnjetava drutvo otuujui njegovu slobodu;
dete je rtva svoje porodice, mikrodrutva, koje, u
ime ljubavi, hoe da ga prinudi da se upravlja prema
njegovim pravilima umesto da mu dopusti da posta-
ne ono to jeste.
Mnogobrojni radovi u toku poslednjih godina na-
glaavali su odgovornost porodine strukture u ge-
nezi poremeaja kod deteta.
Po prvom od ovih radova, shizofrenija* nije bolest
pojedinca, ve odgovor na poremeenu ravnoteu u
porodici. Bez obzira na to pomou kojih se konce-
pata opisivala porodina dinamika, navodni ili
stvarni bolesnik samo je jedan inilac porodinog
sistema, i samog poremeenog. Nivo poremeaja
zavisi od interakcije ili, tavie, transakcije, kako
su je nazivali pojedini autori. Primenjivano je neko-
liko razliitih pristupa i, na osnovu njih, stvoreni su
razni porodini koncepti poput Deksonove (Jack-
son) porodine homeoslaze, Vinove (Wynne) pseudo-
uzajamnosti, Hejlijevog (Haley) sistema porodinih
zakona, Bouenove (Bowen) neizdiferencirane mase
porodinog Ja.
Naelo porodine homeostaze koje je uvela grupa iz
Palo-Alta u Kaliforniji [Dekson, Bejtson (Bateson),
Viklend (VVeakland), Hejli] moe se izraziti na slede-
i nain: porodica predstavlja nadindividualni enti-
tet; izvestan broj pravila upravlja porodinim odno-
sima i ostvaruje ravnoteu koja se moe nazvati
homeostazom porodinog sistema. Logino je, dak-
le, smatrati da postoji i jedan patoloki sistem pravi-
la koji determinie jednu, isto tako patoloku, rav-
noteu porodice, a koji valja istraiti kako bi se
moglo odgonetnuti znaenje postojeih simptoma.
Jedna od najpoznatijih teorija o tome jeste teorija
dvostruke veze (double bindj ili dvostruke prisile
koju su, 1956, izneli gore navedeni autori. Komuni-
kacija se, po njima, mora opisati kao fenomen koji
ima dva nivoa, verbalni i neverbalni, ili metakomu-
nikacijski; da bi situacija dvostruke veze mogla da
PORODICA
postoji, neophodne su bar dve osobe od kojih je
jedna delat a druga rtva; one moraju biti vezane
snanom vezom koja ima visoku vrednost obezbei-
vanja opstanka za jednu od njih, a potrebno je i da
stanje bude takvo da kazna prati sve odgovore koje
daje rtva. Najzad, dete (rtva) ne moe da bude
svesno protivrenosti nareenja koje prima. Pome-
nuta teorija, koja je imala mnogo uspeha u Sjedinje-
nim Dravama poev od 1956, poiva na odree-
nom postulatu i ne bi se reklo da objanjava osnovu
svih porodinih odnosa.
Vinova pseudouzajamnost ili pseudonetrpeljivost
predstavlja zajednike napore da se iz porodice is-
kljue izvesne vrste oseanja koja se doivljavaju
kao izuzetno opasna (gnev, nenost). Time su jed-
nom zasvagda utvrena sva odstojanja u odnosima i
nain organizovanja detetovih misli i percepcija.
javlja u vidu razmene disocijacija, gde se moe
prepoznati mehanizam projektivne identifikacije. Ta
razmena disocijacija omoguava da se bolje podnese
agresivnost od koje se zazire.
Bouenova koncepcija koja se odnosi na neizdiferen-
ciranu masu porodinog Ja postulat je koji nije bez
znaaja: polazei od simbiozne veze majka-dete,
Bouen na kraju proiruje pomenuti pojam na itavu
porodicu: sva Ja su sjedinjena i to onemoguava
svaku diferencijaciju. Porodica je grozd sainjen od
svih Ja pojedinanih lanova, sa jednom zajedni-
kom granicom; pojedina Ja su vre sjedinjena sa
masom od drugih; fuzija takvog Ja najvra je u
onim porodicama ija je zrelost najmanja; najvea je
fuzija u porodicama u kojima postoji neki sluaj
shizofrenije. Bouen govori i o procesu porodine
projekcije prema kome su roditelji, a naroito maj-
ka, izgleda, skloni da neznatna oboljenja pretvore u
ozbiljna, zatim da se raspituju o dijagnozi i terapiji,
o potvrdi dotine dijagnoze; do nedostatka od koga
se strahovalo uistinu i dolazi zato to se dete prikla-
nja elji majke, kako bi joj ugodilo; poto je time
bolesnik oznaen, porodica moe da se prazni na
njemu i njegovo stanje postaje hronino.
Kupernik (C. Koupernik) je sa mnogo zdravog ra-
zuma ustao protiv teorija koje su sklone da usposta-
ve obaveznu kauzalnu vezu izmeu psiholokih po-
remeaja dece i ponaanja roditelja. Te su teorije
dovele do preteranih pojednostavljenja*, kao kad se,
na primer, tvrdi da, kada je dete bolesno, sistemat-
ski treba leiti roditelje ili da autistino dete pred-
stavlja neposrednu posledicu odreenog ponaanja
roditelja. Na koncu, proirenje tog koncepta kauzal-
nosti na duevno zaostalu decu predstavlja pravu
metodoloku zabludu i greku prema roditeljima. U
tome se otilo jo dalje. Komisija Mi napreduje-
mo napisala je 1968. godine: Ne postoje osobe
razliite inteligencije, postoje samo ranije ili kasnije,
bre ili sporije sazrele osobe, ime se, izgleda, upra-
vo porie sutinska nejednakost u pogledu obdare-
nosti i sposobnosti: ne postoje razlike u inteligenciji;
PORODICA
nesrene okolnosti, a nikako neka lina karencija
spreavaju bilo kog pojedinca da bude ravan Ajn-
tajnu, K. Bernaru (C. Bernard) ili arkou (Char-
cot)...
Iz silne elje da se uvea odgovornost pojedinih
lanova porodice, itave porodice ili drutva za
izbijanje psihikih poremeaja, na kraju se stvarna
odgovornost pojedinca neutralie ili svodi na najma-
nju meru. Zato onda neka deca koja ive u istim
porodinim uslovima obole od psihoze, a druga ne?
Na ovo pitanje jo nije dat ubedljiv ili zadovoljava-
jui odgovor.
Postupanje lanova porodice, njihovo ponaanje ig-
raju jednu od najvanijih uloga u nastajanju pore-
meaja kod deteta, koji e se dalje razvijati kod
odrasle osobe. Da bi se izbegla devalorizacija doti-
nog faktora, poeljno je ne proirivati nesmotreno
njegovu odgovornost. Tamo gde su uloge u porodici
izopaene, usled preterivanja, insuficijencije ili per-
verzije, moe se govoriti o psihopatogenezi. Naslede,
ekoloki ili bioloki faktori tek tada stupaju u dej-
stvo da bi, kroz tu breu, jedno dete gurnuli u
dramu psihoze, a drugo ne.
M. Poro
S. AMMAR et H. LEDJRI, Les conditions familiales de
developpement de la schizophrenie, Congres de psvchiatrie
et de neurologie de langue francaise, LXX e Session (Tunis,
avgust 1972), Masson ovaj rad donosi obimnu bibliogra-
fiju vezanu za ovaj problem; G. BATESON, D.-H. JACK-
SON, J. HALEY et J. WEAKLAND, Vers une theorie de la
schizophrenie, Behavioral Science, oktobar 1956, 1,
251-264; G. BLUMEN, Psychotherapies familiales, HI*
Congres Ass. Medit. Psvchiatr., Sorrento, oktobar 1972; M.
BOWEN, Une conception familiale de !a schizophrenie, in
D.-D. JACKSON, Etiologie de la schizophrenie, New York,
Basic Book 1960; M. DEMANGEAT et J.-F. BARGUES, Les
conditions familiales de developpement de la schizophrenie,
Congr. de Psvchiatr. et de Neurol. de langue francaise,
LXXC Session (Tunis, avgust 1972), Masson; C. KOUPER-
N1K, Entretiens de Bichat, Pari, okt. 1972; M. POROT,
L'enfant et les relations familiales, 276 strana, 7. izd., Pari,
PUF, 1973; M. POROT et M. PLENAT, Schizophrenie et
famille, Rev. Prat., 1973, 23, 53 bis (23. nov. 1963); A.
STEPHANE, L'univers contestationnaire, 308 strana, Pari,
Payot, 1969; J. SUTTER et H. LUCCIONI, Le svndrome de
la carence d'autorite, Ann. Med. Psychol, 115 1,
897-901, maj 1957; L.-C- WYNNE, Pseudoneutralite dans
les relations familiales dcs schizophrenes, Psychiatry, 1958,
21,205-220.
PORODINA HOMEOSTAZA v. Terapija poro-
dice
od gr. homos, isti, slian i lat. stare, drati se uspravno
Pojam koji je koristio Don Dekson (Jackson) (Pa-
lo-Alto), iz iste perspektive kao Kl. Bernar (Cl.
Bernard) i V. Kenon (W. Cannon), da bi opisao
jednu funkcionalnu karakteristiku porodica shodno
sistemskom pristupu.
490
To je, dakle, tenja neke porodice da sauva stalnost
svoje postojee strukture svaki put kada je ova
ugroena, te se, zbog toga, opire promeni. Ova
stalnost je rezultat jednog podeavanja, postignutog
onim to se kako je, uobiajeno, terminima kiberne-
tike naziva: igrom negativnih retroakcija. Svaka
promena ili ak nagovetaj promene u odreenim
tipovima porodica bie predupreeni ili poniteni
ponaanjem koje tei da uspostavi staru ravnoteu.
. Bliman
PORODINE PSIHOZE v. Indukovane psihoze
PORODINE TERAPIJE v. Terapija porodice
PORODINI DELAT
Porodini delat, koga su iz grupe ostalih perver-
zija* izdvojili Ejer (Heuver) i S. Morgenstern, vrsta
je perverzne osobe ija se malicioznost ispoljava
iskljuivo prema lanovima porodice i ni prema
kome drugom.
Pomenuti autori razlikovali su dva suprotna tipa:
aktivni i pasivni:
aktivni tip: sa obelejima paranoje* nepovere-
nje, megalomanija, sistematizovanje malicioznih
planova;
pasivni tip: sa obelejima epileptoidnosti*: vi-
skoznost, sporost, podmuklo oponiranje. Brutalne
radnje vri i pasivni tip, samo to njih odlikuju
eksplozije afektivnog tipa, nalik komicijalnim kriza-
ma.
Kod ovih porodinih delata, kod kojih postoji
mnotvo porodinih konflikata, terapija psihoanali-
zom moe da igra znaajnu ulogu.
A. Poro
S. MORGENSTERN, Les bourreaux domesdques, Evolulion
psychiatrique, 3, 3 9 - 5 8 , 1934.
POSLOVNA SPOSOBNOST
Poslovnom sposobnou smatra se podobnost ne-
kog lica da uiva neko pravo ili da ga upranjava.
Dobro je razlikovati, s jedne strane, sposobnost ui-
vanja, koja oznaava spremnost da se bude nosilac
odreenog prava i, s druge strane, sposobnost upra-
njavanja, to jest spremnost da se upranjavaju prava
iji je nosilac dato lice.
Poslovna sposobnost predstavlja, dakle, podobnost
da se izvri odreeni in u graanskom ili politi-
kom ivotu. Sastoji se u spremnosti da se upranja-
vaju graanska prava: pravo glasa, pravo da se
bude biran, pravo da se izie pred sud.
Poslovna sposobnost predstavlja svojstvo svake pu-
noletne osobe, bez obzira na pol, ukoliko zakon nije
izriito odredio drugaije.
Maloletnik, lice koje ima staratelja nisu poslovno
sposobni.
491
lan 489 Graanskog zakonika odreuje klauzulu
da je za vrenje nekog punovanog ina potrebno
biti zdrava duha. Meutim, oni koji bi hteli da neki
in proglase nevaeim moraju da dokau postoja-
nje nekog duevnog poremeaja u trenutku izvrenja
ina. Za ivota pojedinca, zahtev za ponitenje ina
moe traiti samo on lino ili njegov staratelj, od-
nosno privremeni staratelj, ukoliko mu je posle toga
odreen (nitavost prestaje u roku predvienom u
lanu 1304).
Zakon br. 68-5 od 3. januara 1968. odreuje da
se, posle smrti subjekta, postupak protiv uinjenih
dela, izuzimajui donaciju* izmeu ivih subjekata ili
testament*, moe pokrenuti samo u tri sluaja: bilo
da in po sebi prua dokaz o nekom duevnom
poremeaju, bilo da je izvren u vreme kada se
pojedinac nalazio pod privremenom pravnom zati-
tom*, bilo da je, pre smrti, bio zapoet postupak
odreivanja starateljstva nad licem lienim poslovne
sposobnosti*, odnosno deliminog privremenog stara-
teljstva*.
Veliku originalnost uvodi lan 489-2, koji precizira
da onaj ko je, u stanju nekog duevnog poremea-
ja, drugome naneo tetu, nije nita manje obavezan
da istu nadoknadi i to ak i onda ako se smatra da
je bio u stanju demencije u smislu lana 64 Krivi-
nog zakonika.
Druga originalnost ovog zakona sastoji se u injeni-
ci da, ne samo to on titi interese osobe koja
potpada pod jednu od gore navedenih mera zatite
ve se te iste zatitne mere mogu primeniti i na
oteenja telesnih sposobnosti, ukoliko ona osujeu-
ju izraavanje volje.
Oigledno je da Zakon od 3. januara 1968, koji
je doao namesto Zakona od 30. juna 1838, u
pogledu zatite lica ne samo to prua zatitu sva-
kom bolesniku, ak i hospitalizovanom u psihijatrij-
skim bolnicama otvorenog tipa, ve titi i onoga ko
ne moe da se koristi svojom poslovnom sposobno-
u poto zbog nekog oteenja koje je dovelo do
alteracije njegovih duevnih sposobnosti, odnosno
zbog telesnih osobenosti, biva spreen da izraava
svoju volju.
A. Rilu
POSTAMPUTACIONE ILUZIJE v. Telesna shema
od lat. post-, posle, amputare, ei (putare, potkresati
drvee), in, u i ludere, igrati se
POSTTRAUMATSKA NEUROZA
od lat. post-, posle i gr. trauma, ozleda i neuron, nerv
Termin traumatska neuroza, koji je stvorio Open-
hajm (Oppenheim), mislei na neuropatoloke pore-
meaje posle kranijalne traume*, nije dovoljno pre-
cizan. Ili je toliko proiren da obuhvata sve trajne
poremeaje koji se zapaaju posle raznih nesrenih
sluajeva ili agresija sa snanim emocionalnim na-
bojem, ili je toliko suen naroito u psihoanalitikim
POSTTRAUMATSKA NEUROZA
koncepcijama, da se moe upotrebiti samo ako je
mogue dokazati da je dati dogaaj duboko izmenio
strukturu linosti.
Poev od Evrara (Evrard), posttraumatskim neuro-
zama se nazivaju funkcionalni nervni poremeaji
psihikog porekla koji nastaju nakon nekog nesre-
nog sluaja sa telesnom traumom ili bez nje ; iz
ove kategorije e biti iskljueni deficitarni poremea-
ji u posttraumatskim encefalopatijama, subjektivni
sindrom u kranijalnim traumama*, sinistroza*, si-
mulacija* i nadsimulacija.
Kliniki, njih oblikuju simptomi u vezi sa:
emocionalnom regresijom koja doprinosi osea-
nju sigurnosti;
velikom emocionalnom labilnou;
pojavom oneirikog ponavljanja traume.
Poto se trauma ovde shvata kao telesna, ali isto
tako i emocionalna, te simbolina ili imaginarna
ozleda, okolnosti koje do nje dovode mogu biti
raznolike: kataklizme u ratu ili miru (Prvi svetski rat
je doprineo semiolokom produbljivanju ove neuro-
ze) sa, na izgled, banalnim psihikim ili fizikim
traumama. Glavni simptomatoloki kompleksi se
meaju u promenljivim proporcijama, zavisno od
sluaja.
1) Neuroza uasa Emocionalni naboj, koji se naroi-
to ispoljava onda kada je rtva udesa ostala nepo-
vreena, esto se svodi na manifestacije akutne an-
ksioznosti, zdruene sa opsesivnim preivljavanjima
dogaaja u toku dana i komarima. U izvesnim
sluajevima za nekoliko dana moe da se razvije
mentalna konfuzija*, obino stuporozna.
2) Neurastenija i posttraumatska hipohondrija sa od-
govarajuim poremeajima: somatskim: astenija,
glavobolje, rahialgije i razni bolovi; timikim: tuga,
abulija ili hiperrazdraljivost, odsustvo emocionalne
kontrole; intelektualni: usporena ideacija, problemi
sa koncentracijom i panjom; hipohondrinim: boles-
no samoposmatranje i detaljna analiza najmanjih
telesnih oteenja.
3) Posttraumatska histerija*, praena nizom motor-
nih (koordinacija, ravnotea, paraliza), senzitivnih
(anestezija, parestezija) i neurovegetativnih poreme-
aja (digestivni, disajni poremeaji, grevi). U ovim
konverzivnim sindromima, klasino nepostojanje
anksioznosti, lepa ravnodunost veoma oteavaju
postavljanje dijagnoze zbog mogue simulacije.
4) Fobije To su ili fobije vezane za okolnosti koje su
pratile nesrean sluaj (maine, automobili, crveno
svetio...), ili istinske agorafobije, ili strah da se
ostane sam.
5) iste psihosomatske reakcije Neuroze organa i-
jeg odnosa sa traumatskim dogaajem bolesnik
uopte nije svestan.
6) Poremeaji ponaanja esto se sreu labilnost, raz-
draljivost, lako prelaenje na in. Ti poremeaji imaju
ponekad specifino revandikativni ton; neprijateljski
stav ili stav pun jadikovanja prema lekarima, sudija-
ma, osobama stvarno odgovornim ili onima za koje se
pretpostavlja da su odgovorne za nesrean sluaj.
POSTTRAUMATSKA NEUROZA
Ovakvo oseanje na kraju dovodi do bolesnikovog
iskljuivog interesovanja za finansijsku nadoknadu i
ravnodunosti prema prognozi i leenju samih pore-
meaja.
Nakon kranijalnih trauma, simbolina vrednost ra-
ne na glavi, ponekad preterano dug medicinski nad-
zor ili, pak, prebrzo banalizovanje doivljene nesree,
mogu da objasne veliku uestalost takvih neuroza,
ak i u sluaju trauma koje su prole bez velikih
organskih posledica. Tu je specifino da, izuzev even-
tualne komicijalnosti, te senzornih, vestibularnih ili
neurolokih sekvela, panju zasluuju dva patogena
faktora: globalno ili elektivno poputanje intelektual-
nih funkcija koje izaziva mnoge poremeaje, iako se
to kliniki teko opaa, i naroito lakunarna amnezi-
ja (istinska crna rupa zbog koje pacijent ne moe da
se seti traume i okolnosti koje su do nje dovele) kao
stalna pojava u sluajevima kome.
Bilo kako bilo, trauma koja je znaajna za datu
osobu dovee do psihogenih, kao i do egzistencijal-
nih reorganizacija, u okviru jednog reaktivnog*_rada
koji je naroito izuavao Kamerer.
U lakim sluajevima, poremeaji e nestati posle
kritinog perioda koji odgovara tom radu inkorpo-
risanja i razrade. ak i kad subjekt ponovo preuzme
svoje drutvene aktivnosti, i dalje postoji izvesna
emocionalna labilnost, utisak da je drukiji nakon
nesrenog sluaja.
Vrlo esto, zbog neodgovarajueg ponaanja medi-
cinske i porodine sredine, poremeaji se tako razvi-
jaju da se stvara neka vrsta karakterne aure. Paci-
jent, koji sve vie zavisi od drugih, usredsreuje se
na svoja somatska preivljavanja i kompulzivno tra-
i sekundarnu dobit putem finansijskih i emocional-
nih revandikacija.
Najzad dolazi do ustaljivanja klinikih poremeaja
posle slobodnog intervala od nekoliko meseci u
kome se traumatizovani subjekt ponekad ponovo
bavio svojim poslom. Ovo dovodi do sumnje u
istinitost iznete slike, a u stvari je re o neuspehu
reagovanja na traumu, to opravdava izraz M. Po-
roa emocionalna alergrija.
Etiopatogenetski stav uvek zavisi od drutvene ili
sudsko-medicinske pozadine. Tako se shematski su-
kobljavaju tri koncepcije:
organicistiki pristup, po kome poremeaji upu-
uju na anatomske ili funkcionalne lezije mozga;
pristup koji je isto tako ekstreman i koji negira
svaku povezanost udesa i psihikih poremeaja koji
su samo znak tenje ka nekoj dobiti ili izbegavanju
rada;
veina autora prihvata psihogene teorije koje
pridaju veliku ulogu emociji ili strepnji izazvanim
svakom povredom fizikog ili psihikog Ja, kao i
predtraumatskoj linosti iji prag tolerancije varira
od pojedinca do pojedinca.
Frojd je pokazao sav znaaj traumatskog dogaaja
koji trenutno donosi nalet egzogene energije koju ne
moe da metabolizme uobiajeni odbrambeni meha-
nizam psihikog aparata. Suprotstavljajui traumat-
492
ske neuroze odbrambenim psihoneurozama, on u
prvima istie pojavu automatizma ponavljanja i pul-
zije smrti.
Individualno leenje ustaljenih posttraumatskih neu-
roza esto je bezuspeno.
Nunost da se, psihoterapijom, udes ponovo uklopi
u emocionalni i dogaajni tok pacijentovog ivota,
nailazi na otpore. Najtee je da se izdvoji jedan
terapeutski prostor koji nije osvojila pacijentova
aktuelna medicinsko-drutvena problematika.
Katartine tehnike (terapija spavanjem, narkoanali-
za . . . ) , kratko i blagovremeno hospitalizovanje u
cilju narcisistike restauracije, timo-analeptiki psi-
hotropi daju dobre rezultate.
Leenje bi, u stvari, moralo biti pre svega preventivno.
Posle nesrenog sluaja, subjekt mora da osea da je
shvaen i podravan; on mora da se postepeno ospo-
sobljava za verbalno iskazivanje drame kojom je obu-
zet i za ponovno projektovanje sebe u budunost.
Terapeutski odnos svih specijalista relevantnih za
bolesnika mora biti profesionalno usmeren ka po-
novnom drutvenom uklapanju subjekta, a ne ka
njegovom zatvaranju u regresiju ili traganje za se-
kundarnim dobitima od bolesti.
Nerad koji se neguje zbog slabosti isto je tako tetan
kao i brzo i autoritarno nastavljanje sa radom.
Uverenja, kako na poetku bolesti, tako i u sluaju
oporavka, koja se esto izdaju na brzinu, ne bi
smela da dovode pacijenta u nedoumicu; ukoliko
mu se valjano protumae, ona mogu da imaju vred-
nost terapeutskog ina.
U mnogim sluajevima, a i po miljenju mnogih
autora, najbolju, i, sve u svemu, najekonominiju
prevenciju mogu da obezbede mnoge specijalizovane
institucije koje omoguavaju organsko leenje, psi-
hoterapeutski pristup i drutvenu pomo, a time i
profesionalnu readaptaciju.
Obeteenje i procena radne sposobnosti u posttrau-
matskim neurozama predstavljaju jedan od najteih
zakonsko-medicinskih zadataka koji bi trebalo po-
sebno razmotriti.
Vetak mora da se uva svakog doktrinarnog pristu-
pa, a budunost pacijenta je esto uslovljena njego-
vom afektivnom neutralnou, to jest izbegava-
njem agresivnog kontratransfera koji pogorava ne-
urozu ili saoseajne identifikacije koja povlauje
postojeim mazohistikim tenjama pacijenta.
Po pravilu, ekspertiza mora biti definisana kao tera-
peutski zakljuak, i, pre nego naknadu za tetu, sa
subjektom treba odrediti pravednu naknadu za gu-
bitak radne sposobnosti, izbegavajui patogeno po-
navljanje vetaenja za vetaenjem.
.-M. Lee i .-. Dimon
POTISKIVANJE
Potiskivanje je mehanizam pomou kojeg se odra-
vaju izvan svesti misli, uspomene ili slike ija evoka-
cija izaziva kod pacijenta oseanje nepodnoljive
nelagodnosti.
493
Upotreba ovog pojma najee podrazumeva ovu
isto opisnu definiciju jednog fenomena koji je veo-
ma vaan u psihogenezi neuroza. U tom smislu,
evocirani sadraji uglavnom se odnose na seksual-
nost, agresivnost, razliite elje koje se u procesu
prilagoavanja stvarnosti smatraju neprihvatljivim
u odnosu na izvesne moralne i drutvene norme.
Ovakva upotreba pojma potiskivanja zapravo i nije
pogrena, ali budui da je on od velikog znaaja u
teoriji psihoanalize, treba ga precizno defmisati u
samom okviru ove teorije, koja mu daje specifian
smisao.
1) Pojam potiskivanja treba razlikovati od pojma
represije [suzbijanja] koji oznaava svesno odbaciva-
nje neke neprijatne misli ili predstave. Potiskivanje
je nesvestan i nevoljan proces.
2) Potiskivanje se odnosi na predstave, to jest na
imaginarne sadraje, vezane za pulzije* koje ti sadr-
aji odraavaju. Potiskivanje se zapravo ne odnosi
ni na emocije: emocije podleu drugaijim transfor-
macijama (kao to su, na primer, pomeranje* ili
pretvaranje u sopstvenu suprotnost) i nisu potisnuti-
je od samih pulzija.
Iz ovoga proizlazi da:
3) Iako Frojd u nekim tekstovima poistoveuje poj-
move potiskivanja i odbrane, ipak postoji razlika
izmeu njih: potiskivanje je jedan od mehanizama
odbrane Ega*.
Naime:
4) Po ustanovljenju psihoanalitike teorije, utvre-
no je da izvor mehanizma potiskivanja nije cenzura,
kako se smatralo u poetku, nego sam Ego, iji je
jedan deo nesvestan.
5) Najzad, potiskivanje predstavlja jedan od osnov-
nih mehanizama samog Ega, to omoguava da se
teorijski opiu tri njegova pojavna oblika:
primarno potiskivanje (Urverdrdngung), hipote-
tino, koje se vezuje za pulzije u prvim nesvesnim
predstavama;
potiskivanje u uobiajenom klinikom smislu, to
jest potiskivanje a posteriori (Nachverdriingung), u
kojem postoje istovremeno aktuelno potiskivanje
predstava i nesvesna privlanost prethodnih zapisa;
vraanje potisnutih sadraja, kroz neurotske
simptome u snovima, lapsusima, zaboravljanju,
omakama, itd.
Pojam potiskivanja ostaje vezan za istoriju psihoa-
nalize, poto je osnov psihoanalitike tehnike u
poetku predstavljalo otklanjanje potiskivanja, to
jest svesno izraavanje potisnutih sadraja koje do-
vodi do nestajanja simptoma.
Red. V. P. i N. C. M.-L. Laka-Monzen
POTOMANIJA
od gr. potos, pijenje i mania, ludilo
Poremeaj nagonskog ivota koji se odnosi na uno-
enje tenosti i dovodi do pijenja preterane koliine
vode, ili, u nedostatku vode, bilo koje druge supsti-
POZITIVNA KONOTACIJA
tutivne tenosti. To je poremeaj ponaanja koji
iskljuuje endokrine ili renalne polidipsije. Potoma-
nija najee nastaje u doba detinjstva ili adolescen-
cije. Opisana su dva glavna tipa potomanije: poto-
manija u kojoj postoji anksiozna* i opsesivna* bor-
ba, i potomanija u kojoj to spektakularno ponaanje
dovodi do razmetanja i opaa se kod histerinih* ili
neuravnoteenih* osoba. U sluaju da im je voda
uskraena, neki bolesnici piju ak sopstveni urin i,
uprkos nadzoru, mogu ispoljiti veliku spretnost u
postizanju tog cilja. Uvek postoji poliurija kao po-
sledica uzimanja ogromnih koliina tenosti; to mo-
e stvoriti velike dijagnostike probleme kada su u
pitanju uznapredovali sluajevi. Jer insipidni dijabe-
tes moe iskomplikovati ve postojeu potomaniju.
I obrnuto, polidipsija se moe nadovezati na organ-
ski insipidni dijabetes. Trajnost rezultata koji se
postie vremenski ogranienim davanjem hormona
zadnjeg renja hipofize, koje zatim zamenjuje place-
bo, teorijski omoguava postavljanje dijagnoze. U
sumnjivim sluajevima, osobine pacijentove linosti,
kao i prisustvo konfliktnih elemenata, mogu olaka-
ti dijagnosticiranje.
Kod deteta, izvestan stepen potomanije moe ukazi-
vati na sekundarne enureze*.
Kod odraslog oveka, ne treba meati potomaniju
sa dipsomanijom* koja predstavlja paroksistino i
periodino unoenje alkoholnih pia.
Psihopatologija potomanije upuuje na regresiju*
nagona na najprimitivniji stadijum ishrane, poto je
prva unutarnja tenzija odojeta e. Na fiziopato-
lokom planu, neki autori ne iskljuuju postojanje
nekog organskog uzroka na hipotalamusnom [Ku-
rilski (Kourilskv)] ili renalnom nivou.
Preterano uzimanje tenosti moe se zapaziti u shi-
zofreniji*, maniji*, oligofreniji*, demenciji*, a da
nije posredi prava potomanija.
A. Lo i V. Kajar
POVRATNA GROZNICA v. Borelioze
POZITIVNA KONOTACIJA
od kasnolat. positivus, dobro utemeljen, zasnovan i
lat. cum, sa i nota, znak raspoznavanja
Terapijsko naelo koje je opisala M. Selvini-Palacoli
(M. Selvini-Palazzoli) u vezi sa sistemskom porodi-
nom terapijom, koje se sastoji u pozitivnom konoti-
ranju, kako simptoma samog pacijenta, tako i sim-
ptomatinog ponaanja njegove okoline u porodica-
ma sa shizofrenom* transakcijom. Ova terapija je
usmerena na homeostatiku* tendenciju sistema, a
ne na linosti. Glavna funkcija ove prakse je da
omogui terapeutima laki pristup sistemu i da im
tako pomogne da jasno definiu odnose u njemu ne
izlaui se opasnosti da budu diskvalifikovani, kao
i da odrede kontekst definiui ga kao terapijski
(Porodina terapija*).
. Bliman
POZITRONI
POZITRONI v. Pozitronska kamera
POZITRONSKA KAMERA
Tehnike snimanja u medicini osetno su se razvile
poslednjih godina. Meu novim pomagalima koja
koriste istraivai, pozitronska kamera se pokazala
izuzetno prikladnom za potrebe bioloke psihijatri-
je. Istraivanje pomou pozitrona jednostavno je, ali
su nabavka i odravanje neophodnih ureaja veoma
skupi, tako da su mogunosti ovakvih istraivanja
ograniene na nekoliko centara u celoj Francuskoj.
Jedinstvena celina ciklotron-pozitronska kamera
ima tri dela: ciklotron, radiohemijsku jedinicu, po-
zitronsku kameru i njen kompjuter, sve na jednom
geografskom podruju. Ciklotron ima ulogu da pro-
izvodi radioelemente koji emituju pozitrone (ili po-
zitone). Pozitron je pozitivno naelektrisana esti-
ca, za razliku od elektrona, koji je negativno naelek-
trisan. Kada neki pozitron, u nekoj materiji, doe u
sukob sa nekim elektronom, dolazi do reakcije po-
nitavanja iz koje nastaju dva fotona koja se istovre-
meno emituju na 180. Detektori, postavljeni tako
da se poklapaju, omoguuju da se sa gotovo apso-
lutnom tanou utvrdi mesto odakle se vri emito- je upravljen protiv stambenih objekata ili kada do-
vanje. Kompjuter moe da povee mesta emitovanja
ovih fotona i omoguuje da se u slikama rekonstrui-
e nastajanje molekula koji emituje pozitrone. Cik-
lotron omoguuje proizvoenje atoma ugljenika,
azota, kiseonika, koji svi emituju pozitrone. Poluvek
ovih atoma vrlo je mali (ugljenik 11 ima poluvek od
20 minuta, a ukupni vek mu je nekih dva asa), to
ini zanemarljivom koliinu radioaktivnosti koju is-
puta, to je dakle, sasvim u skladu sa medicinskom
etikom njene primene na oveka.
Princip se zasniva na tome da se ovi atomi koji
emituju pozitrone odmah po proizvodnji unesu u
neki molekul koji se moe prouavati, i koji se daje
oveku. Radiohemijska jedinica omoguuje sintezu
obeleenih molekula: psihotropni medikamenti, neu-
rotransmiteri, glikoza, itd. u sterilnim uslovima koji
omoguavaju davanje intravenozne injekcije na licu
mesta. Tada supstanca probija hematoencefalnu ba-
rijeru i kamera otkriva put i sudbinu molekula u
samom mozgu. Kompjuter omoguuje vizualizaciju,
u vidu rekonstruisanih slika, lokalizacija radioaktiv-
nosti, njene jaine i njenog opadanja. Ta je metoda
atraumatina, etiki opravdana, moe se ponoviti i
omoguuje autoradiografije vie vrsta: morfoloke,
fizioloke, metabolike. Na taj nain moe se ispiti-
vati dinamika hematoencefalne barijere, intracere-
bralna morfologija, koliina i protok krvi, cerebral-
ni energetski metabolizam (potronja glikoze i ki-
seonika). Otrina i definisanost slike sasvim su dobri
poto se moe ispitivati kocka modanog tkiva ija
je ivica dugaka nekoliko centimetara.
U psihijatriji, prva ispitivanja vrena su u okviru
bolnikog centra Orse (koji pripada Komesarijatu
za atomsku energiju). Potom se ova metoda poela
494
primenjivati i u drugim evropskim zemljama, kao i u
Severnoj Americi. Tako je postalo moguno pratiti
intracerebralnu kinetiku nekog leka i prouavati
modane receptore za koje se on fiksira. Funkcio-
nalno prouavanje modanih receptora kod duev-
nih bolesnika sasvim je, izgleda, izvodljivo. Prelimi-
narni rezultati govore da sluajevi paranoidne shi-
zofrenije* pokazuju lou iskorienost glikoze u
frontalnim i okcipitalnim renjevima.
Kod obolelih od demencije*, dolazi do snanog
opadanja sinteze cerebralnog proteina i to smanjenje
srazmerno je gubitku intelektualnih sposobnosti.
Mogunosti ispitivanja mozga pomou ove, sasvim
skoranje tehnike, izgledaju znatne, ali su trokovi
istraivanja i neophodni uslovi naunog rada takvi
da se moe govoriti samo o istraivakom sredstvu.
E. Zarifijan
POAR, POTPALJIVAI v. Piromanija
Namerno podmetnut poar spada u dela protiv
javnog i privatnog vlasnitva i zakon ga tretira kao
jedno od najteih te vrste. U stvari, taj in je podig-
nut na nivo zloina i moe biti kanjen smru kada
vede do smrti nekog lica, pa bilo to i nenamerno.
Osveta i interes su najei motivi takvog dela [R.
Stokar (Stoquart), 1959], ali se ono ponekad vri u
cilju unitavanja tragova ubistva.
Taj in se uveliko javlja u ratnim tehnikama a
naroito u gerilskom ratovanju, te u raznim pobu-
nama i drugim drutvenim nemirima.
U normalnim okolnostima, on je pre redak u ukup-
nom broju krivinih prekraja. Po izvoenju je pre-
teno muko delo, izvedeno individualno, i najee
u ruralnoj sredini.
Meu potpaljivaima su brojne osobe sa raznim,
mnogobrojnim i estim mentalnim poremeajima.
Podmetanje poara je neretko prvi jasan zank da su
takve osobe opasne.
Ono ponekad predstavlja samo vie ili manje slua-
jan dogaaj u patolokoj aktivnosti izvesnih intelek-
tualno zaostalih osoba (dementne, oligofrenine,
konfuzne osobe, alkoholiari ili epileptiari). Ali
ono moe nastati iz neke zle namere (neuravnotee-
na lica) ili sumanutog stanja (ljubomora, uzvratna
radnja lica koje se osea progonjenim), te predstav-
ljati sredstvo uene u nekom stanju strasti [Gospoa
de Bir (Bures) i sarad.].
Neretko je to delo neke perverzne osobe, inspirisane
malicioznou, nekog debila koji u tome nalazi,
pored zabave, i priliku za uzbudljiv prizor ili nesves-
nu afirmaciju svoje muevnosti [Ules (Oules)], neke
sujetne osobe kojoj je to mogunost da se pokae,
uestvujui sa neobuzdanim arom u spaavanju
poto je sama pozvala na uzbunu. Tajanstvenost
koja esto obavija uzroke poara jeste onaj jeziak
na vagi koji e navesti takvu vrstu abnormalnih
osoba na recidiv.
495 PRAVNI POLOAJ PSIHIJATRIJSKIH BOLESNIKA
U izvesnim sluajevima, iako rede, potpaljiva je
gonjen istinskim opsesivnim impulsom: tada je re o
piromanu*.
Motiv je ponekad neoekivan (Nelken): nostalgija,
histerija, sadistika perverzija, itd.
U stvari, determinisanost podmetanja poara kod
psihopata obino je sloena, esto izmie svesnoj
razradi subjekta i teko se moe neposredno objas-
niti. Psihoanalitika ispitivanja su ga donekle rasvet-
lila [Balar (Bachelard), 1938].
Bez obzira na kliniki okvir u koji se potpaljiva
moe smestiti po ispoljenim simptomima, on esto
ima poremeen seksualni i afektivni ivot [A. Ej (H.
Ey)]. Duboko u njegovoj psihi nalaze se fantazmi
koji pripadaju nesvesnom, najarhainijem kolektiv-
nom nesvesnom gde vrlo polivalentan simbolizam
vatre, plamena zauzima znaajno mesto [Maren
(Marin), 1963; Kamerer, 1967],
Sa stanovita sudske medicine, strunjak e se naro-
ito potruditi da utvrdi da li postoje ili ne postoje
vei kliniki poremeaji koje sud moe uzeti u obzir
prilikom presuivanja po l. 64 Krivinog zakonika.
. Bardena
J. OULES, La personnalite de l'incendiaire, Evolution psy-
chiatrique, str. 285-313, 1952; A. MARIN, Les incendiaires,
in Etudes de criminologie clinique de M. Colin, Pari, Mas-
son, 1963; KAMMERER, SlNGER et MICHEL, Les incendi-
aires, etude criminologique clinique et psychologique de 72
cas, Ann, med.-psychol, t. I, no. 5, str. 687-716, 1967; G.
AXBERGER, L'incendiaire dans le reel et I'imaginaire, Ann.
mid.-psychol, t. I, str. 1-25, 1973.
PRAGMATINA AKTIVNOST
od gr. pragma, rad, delovanje i lat. agere, raditi, delati
Konkretna praktina aktivnost koja pretpostavlja
postojanje smisla za realnost i odravanje vitalnog
kontakta sa okolinom.
Ona se ne gubi samo u svim procesima koji pogaa-
ju optu aktivnost: sve vrste disolucija svesti, global-
na, prolazna (mentalna konfuzija) ili trajna (intelek-
tualno propadanje i demencije) deficitarna stanja;
ona moe biti i selektivno poremeena u nekim
patolokim lokalizacijama (apraksije); njen gubitak
je esto posledica nekih hroninih mentalnih konfu-
zija*, posle tekih intoksikacija (ugljen-monoksid*),
posle nekih cerebralnih komocija; ona naroito ima
veliki znaaj u disocijativnim stanjima u shizofreni-
ji* zbog gubitka funkcije realnosti i vitalnog kontak-
ta sa sredinom.
A. Poro
PRAVNI POLOAJ PSIHIJATRIJSKIH
BOLESNIKA
Svako lice s psihikim poremeajima uiva svoju
poslovnu sposobnost ukoliko nije hospitalizovano
ili ukoliko nije pod zabranom poslovne sposobnosti.
Ono pred sudom ima isti poloaj kao i sva druga
lica; meutim, ono moe biti osloboeno odgovor-
nosti za poinjena dela ukoliko se utvrdi da je bilo
dementno u trenutku kada je zloin poinjen (lan
64 Krivinog zakonika).
lan 499 Graanskog zakonika predvideo je da se
licima s psihikim poremeajima moe izrei zabra-
na* poslovne sposobnosti* ili im se moe obezbediti
pravni savet*.
Takva lica su bila u posebnom poloaju po Zakonu
od 30. juna 1838. godine. Te odredbe su modifiko-
vane stupanjem na snagu Zakona od 3. januara
1968. koji donosi reformu prava punoletnim po-
slovno nesposobnim licima.
Svaki psihijatrijski bolesnik, nalazio se on u prisilnoj
psihijatrijskoj hospitalizaciji ili ne, moe ova prava
da koristi. U zavisnosti od stanja bolesnikovog
zdravlja, postoje tri zatitne mere. Ove mere izrie
organ starateljstva u bolesnikovom mestu boravka.
Razmotrimo ih s pravnog aspekta:
A) STAVLJANJE POD PRIVREMENU
POSEBNU PRAVNU ZATITU
Hitna mera primenljiva na svako punoletno i malo-
letno lice s vraenom poslovnom sposobnou ili
priznatom poslovnom sposobnou kome je potreb-
na zatita u obavljanju graanskih dunosti. Re je
o kratkotrajnoj meri, u trajanju od dva meseca, koja
moe tri puta da se obnovi.
Osoba pod zatitom ostvaruje i dalje svoja graan-
ska prava. Ona je sposobna da ostvari svoja prava
po zakonu; delovanjem zakona biva poniteno ili
anulirano ono to je na njenu tetu, kao to e joj
biti oduzeto ono to joj ne pripada.
Do ukidanja privremene posebne pravne zatite do-
lazi na sledei nain:
ukoliko se postupak stavljanja pod privremenu
posebnu pravnu zatitu ne obnovi;
ukoliko se pobolja psihiko stanje koje je do
toga dovelo;
ukoliko o tome donese odluku tuilac;
ukoliko se lice stavi pod starateljstvo 1 .
B) STARATELJSTVO (Metle)
Najpotpuniji oblik zatite. Re je o osobi kojoj je
potrebno da je neko stalno zastupa prilikom kori-
enja graanskih prava.
Posledice starateljstva su sledee:
gubitak poslovne sposobnosti;
gubitak graanskih i politikih prava;
posebne odredbe: ponitavanje testamenta ukoli-
ko je sainjen nakon odluke;
mogunost davanja poklona uz saglasnost poro-
dinog saveta. Odnosi se na suprunika i potomstvo;
brak je dozvoljen uz miljenje lekara koji leci lice
o kojem je re i uz odobrenje porodinog saveta;
') U vezi sa razlikom izmeu francuskih termina tutelle i
curatelle, v. beleku u odrednici Stavljanje pod privremenu
posebnu pravnu zatitu. (Prim. prev.)
PRAVNI POLOAJ PSIHIJATRIJSKIH BOLESNIKA
dozvola za sklapanje braka trai se od porodi-
nog saveta.
Prestanak starateljstva proglaava se odlukom o
njegovom ukidanju. Sudija moe da odredi i deli-
minu poslovnu sposobnost. On je duan da tom
prilikom tano navede ta lice moe da obavlja
samo, a u emu e ga zastupati staratelj.
C) STARATELJSTVO (curatelle)
U pogledu zatite, ovaj vid starateljstva predstavlja
prelazni oblik izmeu najpotpunijeg starateljstva
(tutelle) i stavljanja pod posebnu privremenu prav-
nu zatitu. Ovaj vid starateljstva podrazumeva deli-
minu poslovnu nesposobnost.
Lice pod starateljstvom:
moe samostalno da raspolae imovinom;
moe biti zatieno ogranienjem radnji za koje egzogeni provokativni uzrok. Prema modelu koji je
nije potrebna pomo staratelja;
staratelj obavezno mora da ga zastupa prilikom
svih radnji vezanih za primanje i ulaganje sredstava,
sklapanje braka, davanje poklona . . .
moe da naplauje potraivanja; ke ve postoji odreena rezerva potencijala. Prisustvo
zadrava pravo glasa, ali ne moe da bude bira-
no. Ne moe biti pod zakletvom, ne moe postati
staratelj, niti biti lan porodinog saveta.
Pomenuti zakon iz 1968. godine ukinuo je za-
branu i zamenio je potpunim starateljstvom
(tutelle), a umesto institucije sudskog saveta pred-
video je starateljstvo manjeg stepena (curatelle).
Red. V. P. i N. C. B. Boase
PRAVNISAVET
Francuski Graanski zakonik iz 1804. godine pred-
viao je mogunost obrazovanja pravnog saveta
kao meru koja bi se odnosila na slaboumne i
rasipne osobe.
Danas su ove odredbe zamenjene odredbama Za-
kona broj 68-15 od 3. januara 1968.* koji defi-
nie starateljstvo nad licima lienim poslovne spo-
sobnosti*, starateljstvo (delimino, privremeno)*
i privremenu pravnu zatitu, zastupanje, stara-
teljstvo*.
A. Riu
PRAVNI ZASTUPNIK OBOLELOG
(Up. l. 33 Zakona od 30. juna 1838. godine ukinut
Zakonom od 3. januara 1968. godine.)
Ovako se nazivalo lice koje je imenovao sudski
organ da predstavlja na sudu prisilno hospitalizova-
nog bolesnika koji nije lien pravne sposobnosti.
U stvari, lan 491-5 Zakona od 3. januara 1968.
godine ostavlja sudiji zaduenom za starateljstvo
mogunost da odredi pravnog zastupnika u cilju
obavljanja neke odreene pravne radnje.
F. Rame
496
PRECENJENA IDEJA
od gr. eidos, oblik, lik
Fiksna i opsesivna ideja koja dovodi do revandika-
cione psihoze ili sumanute ljubomore (Psihoze pasi-
je*). Ona predstavlja jedinstvenu polaznu taku su-
manutosti i ostaje u prvom planu tokom itavog
njenog razvoja. Ona svedoi o postojanju linosti
paranoinog* tipa.
.-F. evalije i D. inesie
PREDISPOZICIJA
od lat. pre-, ispred, pre i disponere, dovesti u red (od
ponere, staviti)
Predispozicija oznaava sklonost neke osobe ka odre-
enoj patologiji, koja moe biti reakcija na neki
odavno predloen u imunologiji (stvaranje antitela
podstaknuto prisustvom antigena), postoji tendencija
da se smatra da bolest ne nastaje ex-abrupto u trenut-
ku kada se javljaju poremeaji, nego da unutar jedin-
premorbidnih znakova potvruje opravdanost ovak-
ve koncepcije. U psihijatriji se smatralo da linost,
neke osobenosti ponaanja, pa ak i somatski ele-
menti ukazuju na predispoziciju (Konstitucija*). Ta-
ko shizoidne i shizotimne linosti mogu imati predis-
poziciju ka shizofreniji. Isto tako melankolini tip
moe ii uporedo sa sklonou ka recidivantnim en-
dogenim depresivnim stanjima, a linost koju su
Rozenman (Rosenman) i Fridman (Friedman) opisali
u okviru tipa A esto je sklona koronarnim oboljenji-
ma. Ipak, u ova poslednja dva primera, predisponira-
na linost se preteno smatra predisponirajuom li-
nou i tako se ukljuuje u patogenezu bolesti, to
implicira viestruke mehanizme interakcije, na biolo-
kom i psiholokom planu i planu ponaanja.
Tako se u psihijatriji sreemo sa klasinim medicinskim
pojmom terena. Treba odrediti njegovo znaenje.
Savremene genetike koncepcije u potpunosti se slau
sa klasinim shvatanjem predispozicije. Opisani su
regulativni i operativni geni, genetske bolesti koje se
otkrivaju u izvesnim okolnostima. Shizofrenija, ma-
nino-depresivna psihoza, recidivantne unipolarne
depresije predstavljaju glavne psihijatrijske bolesti u
kojima je otkrivena genetska predispozicija (Gen*,
Naslee*). Meutim, predispozicija moe imati i dru-
gaije poreklo. Neko neupadljivo cerebralno otee-
nje koje se javlja u perinatalnim okolnostima, trau-
matskog, infektivnog ili metabolikog porekla, moe
poremetiti neuropsiholoki razvoj i tako stvoriti po-
sebnu predispoziciju na koju se mogu nadovezati
razliiti poremeaji. To su minimal brain damages i
minimal brain dysfunctions, kako ih nazivaju an-
glosaksonski autori, oteenja koja esto dovode do
disleksije, psihomotorne labilnosti, a time eventualno
i do socijalne neuklopljenosti [P. Mesermit (Messer-
schmitt) i P. Debre-Ricen (Debrav-Ritzen), 1981].
497
Najzad, moe li se smatrati da je predispozicija
posledica neke afektivne traume iz detinjstva? Ova
hipoteza, koja se esto navodi, u veini bolesti nije
potvrena. Ipak se moe uzeti u obzir mogunost
postojanja ovakve predispozicije u neurotino-reak-
tivnim depresijama (K. Debre i V. Kajar, 1938).
K.Debre
i e stvaraju premor. esto se na to nadovezuju i
P. MESSERSCHMITT et P. DEBRAY-RITZEN, Le concept
de dysfonctionnement cerebral m'inime, Neuropsychialrie
mfantile, P. DEBRAY-RITZEN, P. MESSERSCHMITT et B.
GOLSE, Masson, 1981; Q. DEBRAY et V. CAILLARD,
Facteur genetique et facteurs d'environnement dans l'etiolo-
gie de la depression, in La Depression, Ciba-Geigy, 1983.
PRELAZAK NA IN v. Acting out
PREMETANJE (POMERANJE)
U psihoanalitikom smislu, premetanje (Verschie-
bung) je fenomen svojstven svim tvorevinama ne-
svesnog. Prisutan je u analizi snova i doprinosi
stvaranju neurotinih simptoma. Premetanje ima
oiglednu odbrambenu funkciju: to je, u stvari, me-
hanizam kojim se izvesna koliina libidne energije,
ak i celokupna libidna energija, prenosi s nekog
konkretnog objekta na neki spoljanji objekt pun
imaginarnog ili simbolinog znaenja (fobina neu-
roza*) ili, pak, s jedne predstave na drugu (opsesiv-
na neuroza*).
U specifinom sluaju sna, premetanje je vezano za
druge mehanizme rada sna: ono pospeuje konden-
zaciju; kao premetanje du vie asocijativnih lanaca
koji dovode do zajednikih predstava, ono olakava
vizualizaciju neke apstraktne ideje i, najzad, ono je u
slubi sekundarne elaboracije. Bilo kako bilo, Frojd
naglaava da premetanje ne povlauje nijednu aso-
cijativnu vezu du koje se vri na osnovu kontigvite-
ta ili nalikovanja. Slobodno premetanje energije
investiranja jedna je od glavnih odlika primarnog
procesa koji upravlja funkcionisanjem nesvesnog
sistema.
A. Kuder
PREMOR
Premor moe biti isto fiziki: preterani zamor mii-
a praen nedostatkom okrepljujueg sna, ponekad
uz pothranjenost i nepovoljne klimatske uslove.
Krajnji stepen ovog premora jeste stanje iscrpljenos-
ti koje se ne svodi na poremeaje ishrane i metabo-
lizma, nego podrazumeva i psihike manifestacije
meu kojima je na prvom mestu depresija* (depresi-
ja kao posledica iscrpljenosti) i, rede, stanje mental-
ne konfuzije* koje odgovara onome to je aslen
(Chaslin) svojevremeno nazvao delirijum iscrplje-
nosti.
Ali, najee, usled moralne uznemirenosti praene
anksioznou, fiziki premor postaje opasan i moe
da izazove akutna ili subakutna psihopatoloka sta-
PREPLAVLJIVANJE STIMULUSIMA
nja. Tada se moe zapaziti itav niz anksioznih i
konfuznih reakcija, a one se kreu u rasponu od
stuporozne depresije do delirantne agitacije.
Kod prezauzetih osoba, preoptereenih odgovornos-
tima, neprestana potreba za prevazilaenjem sop-
stvenih mogunosti, uznemirujua tenzija zbog rizi-
nog posla koji ih eka, eventualne finansijske teko-
razni tetni faktori (razliiti oblici pribegavanja al-
koholu, duvanu itd.).
esto se istie nepovoljan uticaj premora u koli u
nekim patolokim stanjima dece i prilikom pojave
mladalakih bouffees delirantes za koje je poznato
da najee najavljuju shizofrenu disocijativnu evo-
luciju. Napomenimo tim povodom i opasnost od
suvie estog uzimanja doping-supstanci uoi
razliitih ispita, to katkad dovodi do prolaznih
konfuzno-sumanutih stanja.
Red. V. P. i N. C. A. Poro, R. Arno-Kastiljoni,
T. Burol i .-K. kolo
PREPLAVLJIVANJE STIMULUSIMA (Floo-
ding) v. isto tako Terapije ponaanjem
Terapeutska metoda iji je cilj da se reduciraju
anksiozne reakcije i ponaanje izbegavanja.
Subjekti su izloeni evokativnim stimulusima sa pre-
vencijom neeljenog ili neprilagoenog reagovanja
odreenim ponaanjem (uzmicanje ili beanje u fo-
bijama, obredi odagnavanja zla u opsesijama, npr.).
Na poetku je implozija (Stampel, 1960) bila
kombinovanje zamiljene izloenosti pacijenta sti-
mulusima koji su veoma anksiogeni, sa psihoanali-
tikim temama (tematika kastracije, oralnosti . . . ) .
U stvari, ini se da pojaana anksioznost vie nije
neophodan element leenja jer se danas pribegava
postupnom izlaganju slabo anksiogenim situacija-
ma, povezanim sa problematinim ponaanjem paci-
jenta. Ovo izlaganje mora da se produava (od pola
sata do otprilike dva sata). Ono moe da se ostvaru-
je u mati, ili da se sastoji u sueljavanju sa proble-
matinim situacijama u stvarnosti (in vivo).
Leenje se sprovodi u grupi ili pojedinano. Tokom
seansi preplavljivanja mogu da se koriste i druge
terapeutske tehnike poput uenja imitacijom modela
ili kognitivnih tehnika* (terapije ponaanja*).
Leenje se sastoji od kratkih terapeutskih perioda
(dva do tri meseca otprilike) po dve seanse sedmino.
Testovi ponaanja se vre pre leenja, na sredini
leenja i na kraju leenja, te u produnoj fazi koja
moe da sadri ponovljene kure u sluaju eventual-
nog neuspeha. Oni omoguavaju poreenje prime-
njenih mera u svakoj etapi leenja poev od poetne
procene, te objektivno beleenje razvoja terapeut-
skih promena.
Glavne indikacije su fobino ponaanje (naroito
klaustrofobija, agorafobija . . . ) , te opsesivno i kom-
pulzivno ponaanje (obredi pranja i proveravanja).
PREPRAVLJIVANJE STIMULUSA
Danas se u mnogim teoretskim i klinikim radovima
pokuava da se usavre metode zamiljenog izlaga-
nja odreenim situacijama u sluaju opsesivnih ideja
koje je do sada bilo teko kontrolisati.
/. Not
PREPSIHOZE v. Deje psihoze
od lat. pre-, pre i gr. psyche, dua
PRESENILNE DEMENCIJE
od lat. pre-, pre i senex, starac
Obino se tako nazivaju psihoze sa brzom demen-
tnom evolucijom, koje se javljaju pre starosnog
doba kome se proizvoljno pripisuje senilnost*.
Bolje bi bilo, kao . Dele (J. Delay), nazvati ove
demencije poznim, ime bi se izbeglo meanje njiho-
vog organskog supstrata ili njihove etiologije sa
organskim supstratom ili organskom etiologijom se-
nilne involucije.
0 njima e biti reci u okviru odrednice Presenil-
nost*.
. Bardena
PRESENILNOST
od lat. prae, pre i senex, starac
Presenilnost je, prema klasinim autorima, naziv za
doba ivota na prelasku izmeu zrelosti i prave
senilnosti, a ujedno se odnosi na jedan vremenski
period i na jedno kliniko stanje. To, dakle, nije u
potpunosti sinonim za senescenciju*, pod kojom se
pre podrazumevaju psihiki i organski procesi ka-
rakteristini za to doba ivota. Ne moe se pouzda-
no odrediti poetak i kraj ovog perioda, jer njegovo
trajanje zavisi od linosti i okolnosti. Neki situiraju
poetak presenilnosti u kritine godine menopauze
to je termin koji po nekim autorima [De Fleri
(De Fleurv), Rei (Regis), Mendel] moe da se
odnosi i na mukarca; ova koncepcija je nauno i
kliniki neprihvatljiva, poto se krepkost duha moe
ouvati jo dugo posle prestanka seksualnih funkcija.
Treba imati u vidu i to da je kraj zrelog doba esto
kritian period, u kojem se mogu ispoljiti svi oni
organski nedostaci koji su se neprimetno stvarali
tokom ivota: posledice infekcija, nepravilne ishrane
1 higijene, poremeaji metabolizma, insuficijencija
jetre i bubrega, poremeaji cirkulacije, hipertenzija,
azotemija, dijabetes, itd. Upravo ova injenica ob-
janjava brojnost i raznolikost neuropsihijatrijskih
manifestacija koje se mogu javiti u doba presenil-
nosti: jedne predstavljaju direktnu posledicu procesa
preranog propadanja modanih funkcija, druge pak
ukazuju na smetnje u modanim funkcijama izazva-
ne cirkulatornim i metabolikim poremeajima, koji
e to propadanje ubrzati.
Ne bi se, dakle, moglo rei da su neke odreene
psihoze naroito karakteristine i specifine za doba
498
presenilnosti: jedne su se javile ve ranije, a ovaj
period im samo omoguava da se ponovo ispolje ili
pogoraju (periodine psihoze, hronine psihoze su-
manutosti); druge se u presenilnosti javljaju sasvim
sluajno; ima, najzad, i onih koje predstavljaju tek
prvi znak procesa organske demencije (encefaloze,
arterioskleroze, itd.).
Svi ti poremeaji ipak imaju jednu zajedniku ka-
rakteristiku: jedva primetno ili naglaeno, prolazno
ili delimino reverzibilno poputanje mentalnih funk-
cija.
Mentalni poremeaji u presenilnosti mogu se raz-
vrstati u tri grupe:
1) Blai poremeaji
esto dolazi do blaih depresivnih stanja s izvesnom
intelektualnom neefikasnou, psihikim propada-
njem, koji su skoro uvek praeni poremeajima
afekta i raspoloenja.
a) Intelektualna neefikasnost ima dosta specifine
odlike; javlja se lagano i podmuklo, a kao njene
bitne crte Rei je, navodei i komentariui finu
autoopservaciju .-. Rusoa, istakao sledee: domi-
nantnu ulogu oseanja i slabljenje procesa miljenja,
poputanje kreativnih sposobnosti, suavanje intere-
sovanja, prevagu reminiscencija i automatizma u
duevnom ivotu. No i pored svega, ne dolazi do
prekida u intelektualnim aktivnostima, koje, ako su
i izgubile od svoje blistavosti i ivosti, mogu i dalje
da budu ispravne i uravnoteene.
esto se uoava da se pacijent lako zamara i da gubi
inicijativu i volju za sve to bi od njega zahtevalo
vei intelektualni napor.
b) Poremeaji afekta i raspoloenja esti su u ovom
periodu: ovek koji stari primeuje, s izvesnom tu-
gom i aljenjem, kako mu mladost odlazi unepo-
vrat. Razoaran je, oko sebe osea prazninu i stoga
se obino usamljuje i povlai u sebe; izvestan pesimi-
zam, u ijoj je osnovi anksioznost, uzrok je strahu
od budunosti.
Mnogo se govorilo o neurasteniji pedesetih. Kad
je fizika astenija dominantna, uzrok joj treba traiti
u nekom latentnom biolokom ili organskom pore-
meaju. Ali ee je u pitanju isto psihiki mome-
nat koji uzrokuje kod pacijenta moralni bol [Manja-
nova (Magnan) depresija bola], to ponekad moe
dovesti do stanja prave melankolije.
Mogu se zapaziti i hipohondrijske tendencije, sklo-
nost ka patnji, preterano nepoverenje prema okoli-
ni, pojaano ili ponovno interesovanje za seks, veza-
nost za ranije modele ivljenja i miljenja, otpor
prema novim idejama i obiajima (mizoneizam*).
Sumnjiavost i nepoverljivost mogu da dovedu, u
izvesnim sluajevima, do prave bolesne ljubomore ili
neosnovanih ideja oteenosti.
2) Anticipalorne presenilne involucije
Ovde je re o sluajevima poputanja intelektualnih
sposobnosti s apatijom, ravnodunou, gubitkom
499
interesovanja i slabljenjem pragmatine aktivnosti,
do ega moe doi i kod mlaih pacijenata (izmeu
etrdeset i pedeset godina) koji ne pokazuju i nee
jo dugo pokazivati fizike znake senilnosti. Izgleda
kao da su ti pacijenti pre vremena iscrpli svoje
nedovoljne ivotne rezerve; kod izvesnih slubenika
osrednjih sposobnosti uoena je ovakva intelektual-
na neefikasnost zbog postepenog guenja rutinskim,
monotonim ivotom, koji se mora menjati dok je jo
vreme, iako se oni, ba naprotiv, esto ale da su
preoptereeni (Poroovi lani neurastanici zbog ne-
efikasnosti), Etilizam kao dopunski inilac esto
doprinosi razvoju ovog poremeaja.
3) Tei kliniki sindromi (psihoze i demencije)
U ovom periodu mogu se javiti psihoze, ak i
demencije, od kojih su neke jo izleive i reverzibil-
ne, a druge trajne ili samo delimino izleive (uz
ozbiljne posledice).
a) Tzv. involutivna melankolija: ea je kod ena,
ima sve osobine obine melanholije* i moe se javiti
u svim uobiajenim formama: anksioznoj, deliran-
tnoj, s inhibicijom i stuporom. No pomenimo i to da
ova involutivna melanholija moe da se javi kod
pacijenta koji je ve ranije imao periodine napade,
ali da moe predstavljati i prvu pojavu napada
melanholinog tipa i poetak niza takozvanih po-
znih periodinih psihoza. Uopte uzev, za involutiv-
nu melanholiju moe se rei da dosta dugo traje
jednu do dve godine, ponekad i vie, da je esto
delirantna, da obino prerasta u hroninu, da nisu
retke ideje negiranja i suprotstavljanja, da Kotarov
(Cotard) sindrom, sa svojim idejama enormnosti i
apsurdnou, esto oznaava ulazak u hroninu psi-
hozu s delirantnim reziduumima. Ponekad se, pak,
ima utisak da se involutivna melanholija smiruje
nakon dueg vremena, ali to prividno izleenje obe-
leeno je vidnim intelektualnim poputanjem.
Ipak, uz pomo savremenih metoda leenja, znatno
se poboljala prognoza ovog tipa involutivne melan-
holije, kako u pogledu trajanja, tako i u pogledu
definitivnog izleenja.
Veina samoubistava, tako estih u ovo doba ivo-
ta, moe se tumaiti kao posledica involutivne me-
lanholije koja nije bila na vreme primeena.
Na ova melanholina stanja produenog trajanja
mogu se nadovezati poremeaji raspoloenja i ka-
raktera, izvesna zlobnost prema okolini [Halberta-
tova (Halberstat) maligna presenilna melanholija].
b) Opisana je i tzv. presenilna manija* [Rei, Mo-
len de Tesje (Molin de Tevssieu)]. Javlja se rede
nego involutivna melanholija, a uglavnom dosta
dugo traje, prilino je otporna na uobiajeno leenje
manije, no ipak moe doi do poboljanja, ali
uz izvestan stepen poputanja intelektualnih spo-
sobnosti.
c) Hronine psihoze sumanutosti* i presenilnosti: u
toku presenilnosti, mogu se ponovo javiti neke psi-
hoze sumanutosti, koje tad postaju hronine. Ka-
PRESENILNOST
rakteristiku ovog perioda, nazvanog prelazno do-
ba, predstavlja pre svega mentalni automatizam sa
slunim halucinacijama i razliitim delirantnim su-
perstrukturama (persekucija, megalomanija, eroto-
manija, ideje uticaja). Neki autori [Klajst (Kleist),
Halberstat] govorili su ak o involutivnoj paranoji
zasnovanoj na sumanutom tumaenju i lanom se-
anju, a iji sadraj predstavljaju ideje oteenosti,
ideje veliine i erotomanske ideje; ova sumanutost je
fiksirana i uopte ne evoluira, poto se ne obogauje
novim sadrajima; esto je praena poremeajima
raspoloenja.
Ali treba takoe znati da, nasuprot tome, u doba
presenilne involucije, izvesne aktivne psihoze, koje
su se javile u zrelom dobu, postepeno slabe i ublaa-
vaju se zbog slabljenja afektivnosti: takav je sluaj s
nekim hroninim psihozama sumanutosti, ije reak-
cije jenjavaju, a sadraji osiromauju i postaju stere-
otipni; budui da ta intelektualna neefikasnost nije
upadljiva, stie se utisak neloginosti i nepovezanos-
ti (parafrenija). Ovo, meutim, ne vai za izvesne
paranoine bolesnike ije se stanje s godinama ne
poboljava, jer od svojih ideja oteenosti i od mali-
cioznosti ne odustaju ni u dubokoj starosti.
d) Demencije: prave demencije, na organskoj bazi,
mogu se javiti izmeu pedesete i ezdesete godine;
one su tada uslovljene organskim oteenjima moz-
ga, koja mogu biti razliitog tipa i prirode: arterio-
skleroza, kasna progresivna paraliza, lakunarna sta-
nja, itd.
No posebno mesto zauzimaju tzv. encefaloze, koje
se odlikuju parcijalnim atrofijama, strogo ogranie-
nim na odreenu zonu [eoni reanj, Vernikeova
(Wernicke) zona], a stanje pacijenta se za nekoliko
godina znatno pogorava, uz poremeaj pamenja,
afaziju, agnoziju. Najtipiniji primeri encefaloza su
Pikova demencija* i Alchajmerova bolest*. One su
specifine po tome to se javljaju izmeu pedesete i
ezdesete godine, ponekad i pre pedesete, dakle
mnogo ranije od obine senilne demencije. Treba
rei da se u ovo doba mogu javiti i epileptini
napadi, s psihikim ekvivalentima ili bez njih (prese-
nilna i senilna epilepsija), to moe da predstavlja
poetak encefaloza.
e) Od klinikih sindroma pomenimo jo (poto mo-
gu biti veoma upadljive) epizode opisane pod nazi-
vom akutna prezbiofrenija*, iji su simptomi sli-
ni simptomima oneiroidne konfuzije.
4) Dijagnoza, prognoza, leenje
Psihiki poremeaji presenilnog doba ponekad pred-
stavljaju delikatne dijagnostike i prognostike pro-
bleme.
Podsetimo na neophodnost podrobnog somatskog
i humoralnog ispitivanja, koje e omoguiti da
se uoe latentni organski nedostaci ili poremeaji
dijateze.
Psihike poremeaje treba pravilno prouiti, a pre
svega utvrditi da li su reverzibilni ili, pak, ima
PRESENILNOST
znakova definitivnog ili progresivnog neuropsihi-
kog oteenja. Involutivna melanholija, na primer,
uglavnom predstavlja evolutivni psihiki poremeaj,
no ipak se izvestan broj sluajeva moe smatrati
izleivim, kao da je u pitanju obina melanholija.
Blagovremenim leenjem moe se utvrditi o kojem je
tipu melanholije re.
Najtee je dati pravilnu dijagnozu i prognozu uspo-
ravanja intelektualnih funkcija do kojeg tako esto
dolazi u pedesetim godinama; ta stanja su veoma
raznovrsna po svojoj prirodi i znaenju: jedna su
prosto stanja zamora, prouzrokovana prevelikim
naprezanjem ili nekim neprimeenim organskim ne-
dostatkom i ponekad su izleiva; druga se ubrajaju
u anticipatorne senilnosti nae druge grupe, nemaju
nikakvog izgleda da se poboljaju i predodreena su
da due traju. Treba imati u vidu usporavanje inte-
lektualnih funkcija s primesama monotonije i, pone-
kad, melanholije kao u poetnom parkinsoniz-
mu: neznatan tremor ruke, delimina hipomimija
ukazuju na dalji razvoj ove bradipsihije; ali naroito
treba obratiti panju na psihiko poputanje koje
prethodi encefalozama, poto je ono u poetku esto
prikriveno, a pacijenti veoma dugo zadravaju is-
pravne automatizme u ponaanju. Paljivo traganje
za znacima slabljenja, testovi pamenja i raunanja
omoguie da se na samom poetku otkrije psihiko
propadanje (Intelektualno propadanje*). Najzad,
PEG esto omoguava da se ve na ovom stupnju
otkrije i sprei ograniena atrofija.
Treba voditi rauna da se s presenilnom demenci-
jom ne pobrkaju izvesni izleivi oblici hidrocefalusa
s normalnim pritiskom*, poto je njihovo izleenje
mogue ako se pravilna dijagnoza postavi na vreme.
S medicinsko-pravnog stanovita mogu se javiti
ozbiljni problemi: poslovna sposobnost obolelih od
presenilne demencije moe da bude umanjena, to se
utvruje ekspertizom (Poslovna sposobnost*). U
sluaju povrede javnog morala ili drugih prestupa,
krivina odgovornost ovih pacijenata se moe ubla-
iti ili se te odgovornosti mogu osloboditi, ako se
ustanovi da su im moi rasuivanja i kritinosti
oslabljene ili ako se konstatuju manifestni sumanuti
impulsi.
Red. V. P.iN.C. A. Poro i . Bardena
PREVARANT, PREVARA
Briljivo razgraniena u krivinom zakonodavstvu,
prevara se u psihijatriji moe shvatiti i ire, tako to
joj se pripisuju (naravno, izvan konkretnog okvira
sudskog isleivanja) i neke sutinske srodnosti sa
zloupotrebom poverenja, steajem udruenim sa
prevarom, varanjem na kocki, u trgovini i drugim
slinim prestupima kod kojih se prisvajanje tue
imovine prevarom od krae razlikuje po primeni
manje-vie lukavih smicalica koje ukljuuju prista-
nak lakovernih rtava.
Izuzetno povoljna klima za prevaru vlada u politiki
ili ekonomski nemirnim vremenima, usled sloenosti
500
ivota i propisa, a i stoga to su kazne koje je prate
manje strane u odnosu na dobit koja se prevarom
moe stei.
Prevara je retko posledica neke duevne bolesti, prem-
da se javlja u prodromnim fazama nekih oboljenja
(progresivna paraliza, shizofrenija, hipomanija, itd.).
Prevarant je obino osoba liena skrupula, nekad
rtva loeg vaspitanja, koja bez otpora poputa pred
iskuenjem neke unosne operacije, bilo iz nude ili
radi lagodnosti, koja podlee zaraznom uticaju
drutvene sredine. Prevarant je obino karakterno
izmenjena linost iji psiholoki profil moe da bude
vrlo razliit. Ne postaje se prevarant po sopstvenoj
elji [Gurju (Gouriou)].
Devijacije koje se najee sreu jesu koristoljubi-
vost i razmetljivost, tatina, tenja ka mitomaniji i
esto pribegavanje mentalnoj simulaciji. Zar svaka
prevara ne sadri, pored namere da se izvri prestup,
i veliki udeo reiranja, kao i neku fantastinu inter-
venciju, ija je svrha da se rtva dovede u iskuenje
a potom potini sopstvenim ciljevima?
Prevarant stavlja svoju inteligenciju u slubu ovih
psiholokih i moralnih nedostataka. Zavisno od in-
teligencije i znanja, on pravi karijeru meu sitnim
prevarantima ili prevejanim varalicama.
Premda re escroc (prevarant) u francuskom nema
enski rod, prevara nije iskljuiva prednost mukara-
ca; Fjorentini (Fiorentini) i Poenso (1964) naveli su
dvadeset dva sluaja ena-prevarantkinja iji se psiho-
loki karakteri ni po emu ne razlikuju od mukaraca
naviknutih da ine iste prestupe. Kod njih bi, ipak,
valjalo zabeleiti prilino este epizode depresije.
Kao i lopovi, prevaranti se dobrovoljno priklanjaju
stereotipu u pogledu prirode ili oblika prestupa. to
se ostalog tie, sredina i vreme uslovljavaju modali-
tete prevare: dovoljno je pogledati kriminalnu hro-
niku u dnevnim glasilima.
Prevarant sa poremeajem karaktera nepopravljiv je
recidivist; represivni sistem, koji nije u stanju da
ga mnogo zaplai, nedovoljno brani drutvo od
njegovih postupaka, naroito kada mu izvesna du-
evna izvitoperenost prua povlasticu smanjene od-
govornosti.
Ovim delinkventima usled preterane adaptiranosti,
ovim prilagoenim parazitima odreenog drutva
srodni su privredni i poslovni prestupnici [. Leri (J.
Leyrie)].
Ovi delinkventi su uspeno ukljueni u drutvo i
deluju uz poznavanje postojeih pravila ekonomskih
tokova.
U ravni patolokog, psihijatrijske manifestacije koje
se ponekad opserviraju spadaju u senilne ili presenil-
ne intelektualne deterioracije. Pomenuta oteenja
poveavaju naivnost ili podstiu prevarantske pote-
ze, sekundarne u odnosu na tekoe. Kod osumnji-
enih se esto, tokom pritvora, uoava pojava neke
organske patologije koja iziskuje odgovarajue me-
dicinske mere. Kod prevaranata, snanih i zdravih
dok su vodili svoje poslove, iznenada se otkriju silna
501
oboljenja, im se suoe sa licem pravde. Po svoj
prilici, njima su prevare lek nuan za odravanje
zdravlja [M. Garson (M. Garcon), koga navodi .
Leri].
. Bardena i E. Giliber
P. GOUR1OU, L'escroc, Saoptenje na Kongresu lekara
psihijatara i neurologa iz Francuske i frankofonih zemalja,
Clermont-Ferrand, 1919; J. LEYRIE, Manuel de psychiatrie
legale et de criminologie clinique, Vrin, 1977.
PREZBIOFRENIJA
od gr. presbys, star i phren, um
Poseban oblik senilne demencije koji se odlikuje
meavinom amnezije, dezorijentacije i fabulacije.
Sree se preteno kod ena. Moe poeti konfuz-
no-halucinatornom sumanutou, ali najee nasta-
je neprimetno, polako i postepeno, pa tek onda daje
svoju tipinu sliku. Bolesnici zadravaju korektnu
spoljanjost, izgledaju paljivi, ouvan je relativni
integritet njihovih verbalnih funkcija. Ljubazni su i
raspoloeni, esto nasmejani, neprestano brbljaju;
njihov govor i prie su ekstravagantni, puni imagi-
narnog, esto s lakunama, grekama i neverovatnos-
tima, menjaju se iz dana u dan, teku lako i sigurno i
odlikuju se izvesnom aprobativnou. Ove senilne
osobe ne prepoznaju sredinu u kojoj ive, ne znaju
svoje godine, esto vre pogrena prepoznavanja, ali
su zahvaljujui starim automatizmima ponekad
u stanju da razumno rasuuju i daju umesne odgovo-
re. Sistematsko ispitivanje otkriva globalnu intelektu-
alnu deterioraciju koja je manje izraena nego u
drugim senilnim demencijama i manje-vie elektivno
oteenje pamenja skoranjih dogaaja, dok su sea-
nja na ranije dogaaje esto mnogo bolje ouvana.
Ova klinika slika vie lii na sliku Korsakovljevog
sindroma nego sindroma obine senilne* demencije.
U stvari, u njoj se udruuju elementi ova dva sindro-
ma. Stoga je prezbiofrenija povezivana i sa senilnom
demencijom [Krepelin (Kraepelin)] i sa Korsakovlje-
vim* psihopolineuritisom [Dipre (Dupre) i arpantje
(Charpentier)], i sa hroninom mentalnom konfuzi-
jom [aslen (Chaslin) i Segla (Seglas)]. Zbog dispari-
teta utvrenih cerebralnih lezija, ne moe se odrediti
neki specifini supstrat prezbiofrenije.
Ouvanost spoljanje aktivnosti i socijalnih automati-
zama moe za izvesno vreme prikriti temeljno propa-
danje i odgoditi preduzimanje neophodnih mera.
P. Leonardon
PRIMALNI KRIK v. Telesna ekspresija i Grupna
psihoterapija
PRIMITIVIZAM (PRIMITIVNO MILJENJE)
od. lat. primilivus, koji se prvi raa
Ove pojmove je prvi upotrebio etnolog Lisjen Le-
vi-Bril, (Lucien Levy-Bruhl), da oznai nain milje-
PRIVREMENI PRAVNI ZASTUPNIK
nja onih naroda koji ne znaju za zapadnjake ra-
zumske kategorije i oslanjaju se na magijsko milje-
nje*: svet se objanjava sistemom natprirodnih sila u
kojem uestvuju iva bia i stvari. U ovom znae-
nju, primitivizam se odnosi na oblike arhajskog
miljenja, ali ovaj termin odraava izvestan etnocen-
trizam koji je danas neprihvatljiv, a ako se odnosi
na grupe ljudi ili etnike zajednice, on je i netaan:
oblici primitivnog miljenja postoje svugde i na
svakom mestu, a animistike i politeistike kulture
sadre i neke vrednosti koje se ovim terminom
odbacuju, to je nedopustivo.
U drugom znaenju, primitivizam se odnosi na izves-
ne oblike ponaanja koji se prouavaju u kriminolo-
giji, a ije su odlike nasilnost, lak prelazak na in
(acting oul) i emocionalna nekontrolisanost; ovde bi
vie odgovarali termini prostota, sirovost.
Red. V. P. i N. C. I. Pelisje
PRISILNA PSIHIJATRIJSKA HOSPITALIZACIJA
To je prisilna hospitalizacija nekog pacijenta u spe-
cijalizovanoj sredini: re je o administrativnoj meri
koja se sastoji u izdvajanju duevno obolelog lica iz
slobodnog drutvenog ivota.
Ovo zatvaranje je jo uvek regulisano Zakonom od
30. juna 1838. godine*, nazvanim zakonom o umo-
bolnima, koji je donet pod Lujem-Filipom: ovaj
zakon je preureen u Zakon o javnom zdravlju, (knj.
3, od. 4, borba protiv mentalnih bolesti, l. 326-2,
par. 355).
Pored sredstava i naina hospitalizacije, zakon je
sadravao i nacrt pravnog statusa hospitalizovanog
bolesnika koji nije pod zabranom poslovne sposob-
nosti: ta poslednja taka je potpuno izmenjena Za-
konom od 3. januara 1968. godine* koji je reformi-
sao pravo punoletnih bolesnika u pogledu pravne
nesposobnosti.
F. Rame
PRIVIKNUTOST
Priviknutost se sree u tekim toksikomanijama*.
elja je postala nesavladiva, oduzimanje preparata
uzrokuje stanje nune potrebe koje moe biti dra-
matino. Na izrazitu psihiku zavisnost najee se
nadovezuje pravo fiziko robovanje. Komitet
strunjaka Svetske zdravstvene organizacije (SZO),
trai da se termin priviknutost (assuetude) ukine i
zameni terminom zavisnost* ( dependance).
M. Poro
PRIVREMENI PRAVNI ZASTUPNIK
Biran meu lanovima Upravne komisije ili Nad-
zorne slube psihijatrijskih klinika, privremeni prav-
ni zastupnik imao je za dunost da upravlja imovi-
nom bolesnika koji nisu pod zabranom pravne spo-
sobnosti, u saradnji sa blagajnikom dotine ustano-
ve (lan 31 Zakona od 30. juna 1838).
PRIVREMENI PRAVNI ZASTUPNIK
Ovaj je zastupnik imao za dunost da se obavesti o
imovinskom stanju svih bolesnika koji potpadaju
pod Zakon od 30. juna 1838. i da preduzme sve
neophodne zatitne mere.
Zakon od 3. januara 1968. instituciju privremenog
pravnog zastupnika zamenjuje starateljstvom nad
licima lienim poslovne sposobnosti*. Ono obuhva-
ta bolesnike u bolnikim uslovima, ak i one ambu-
lantne, a protee se i na one na kunoj nezi, kao i na
stara lica smetena po domovima za stare. Staratelj-
stvo nad licima lienim poslovne sposobnosti, o
emu donosi odluku Starateljski sud, nema vie
karakter obaveznosti i moe da se prilagoava u
funkciji svakog pojedinanog sluaja.
.-K. Arambo
PRIVREMENI STARATELJ
Zakon od 30. juna 1838 (lan 32-34-35) predviao je
da Starateljski sud po hitnom zahtevu odredi za-
stupnika koji brine o imovini bolesnika, a koji se
bira iz kruga njegove blie rodbine. Uloga i ovlae-
nja tog zastupnika bili su isti kao i u sluaju privre-
menog pravnog zastupnika*.
Pravno zastupnitvo, pojednostavljen oblik stara-
teljstva*, predstavlja zamenu ove stare mere i prua
mogunost Starateljskom sudu da imenuje jednog
od bolesnikovih srodnika za staratelja.
.-K. Arambo
PRIZNANJE
Priznati pre svega znai otkriti i obelodaniti neto
to je ovek imao nameru da sakrije.
Sam in priznanja moe da se ostvari u razliitim,
eksplicitnim ili implicitnim, oblicima; samo, ma
kakvi bili njegovi modaliteti, ono dovodi do prome-
ne date situacije, i u sopstvenim oima i u pogledu
odnosa sa drugima. Posledice ove promene razlikuju
se, zavisno od prirode skrivane stvari (in, namera,
uverenje, oseanje, ak i puka psihika i fizika
raspoloenja, itd.).
Motivacije priznanja, kao i njegove posledice, u
svakom sluaju zanimaju psihijatra poto one uvek
mogu da dovedu do patolokog mentalnog stanja,
bilo da je on sam provocirao priznanje, bilo da su
ga, naprotiv, izazvale okolnosti u kojima je prizna-
nje ispalo nuno, bilo da on na osnovu tog prizna-
nja na kraju doe do odreenih otkria.
Mora se pomenuti odnos izmeu samog ponaanja i
sadraja stvari koja se drala u tajnosti.
Priznavanje nekog ina ili planova povoljnih za
drugog ne mora da ima patoloko obeleje, izuzev
ako objanjava, na primer, manino stanje*, suma-
nutost ambicije, itd. Obino, u patogenim situacija-
ma, skrivene stvari ili jesu ili izgledaju moralno ili
zakonski kanjive. Determinizam takvih priznanja
vrlo je dobro analizirao Deze (Deshaies). Priznanje
mogu izazvati emocionalni ili racionalni faktori a, u
oba sluaja, ono se moe nametnuti subjektu kao
502
jedini izlaz u situaciji u kojoj moe da bude optuen.
U nekim stanjima, naroito stanjima pasije [strasti],
patolokim ili ne, ono izraava volju za mo koja
treba da kompenzuje neuspeh na koji, u sutini,
krivini in i ukazuje. Kod osobe koja pati od
mentalne astenije*, ono moe biti izraz obeshrabre-
nja, elje za samokanjavanjem*, ponekad je ekviva-
lent istinske samoubilake* namere.
Altruistika priznanja ili priznanja u cilju rtvovanja
pojedinani su oblici u okviru normalnog, ali su vrlo
esti u sferi patolokog (prosvetljene, strasne, su-
manute* osobe, melanholici*) i uvek navode na
sumnju da moe biti re o lanim priznanjima (vidi
dalje).
Priznanje neke greke ili zloina moe dobiti terapij-
sku vrednost. Povezujui prolost sa sadanjou,
putem ina koji je i doveo do rascepa, vaspostavlja-
jui doivljeno jedinstvo linosti, ono legalizuje
svest o krivici (Deze) i ublaava ili otklanja anksi-
oznost koju subjekat osea u suoenju sa jednim
drutvom koje ga optuuje i odbacuje, a kome on, i
pored svega, ne moe da prestane da pripada. Subje-
kat priznanjem zapravo reintegrie drutvenu zajed-
nicu [Lakan (Lacan), Senak (Cenac)] potvrujui da
prihvata njen sistem vrednosti. Pri tom valja prihva-
titi, sa Dezeom, da je jedino moralno valjano
priznanje priznanje ispovednog tipa, podrazumeva-
jui pod tim da ono dovodi do kajanja i svedoi o
volji za promenom ponaanja. To ne znai da je
priznanje neophodno za smirenje svake due optere-
ene krivicom, neiskrenost moe isto tako da umiri,
a moralna neosetljivost, tavie, moe da otkloni i
potrebu za neiskrenou. Terapijska vrednost pri-
znanja naroito je oigledna u svakodnevnoj praksi
leenja neuroza* u kojima je skrivena stvar obino
grena samo u bolesnikovom uverenju, i to, naj-
ee, na simbolian nain, ili je, pak, toliko preuve-
liana da predstavlja prekomernu pretnju. U tom se
smislu moe shvatiti morbidni svet greke (Enar).
Katartino* dejstvo priznanja zapravo se uveliko
koristi u psihoanalizi, premda ne treba zahtevati
javnost ispovedanja ije posledice mogu biti pogub-
ne [A. Lej (A. Ley) i S. Versel (S. Versele)].
Kao ilustraciju te oslobaajue snage priznanja va-
lja navesti religioznu ispovest, premda priznanje tu
ima naroit karakter.
Isto tako treba naglasiti ulogu koju traenje prizna-
nja igra u vaspitanju dece. Da bi se dete nauilo da
bude savesno i poteno, potrebno je da odmeravanje
kazni neposredno po priznanju ne usmerava i ne
jaa prirodne defanzivne tendencije ka beanju u
tvrdoglavu hipokriziju i la.
Kod odrasle osobe, upranjavanje ispita savesti u
vezi sa mnogobrojnim sukobima koji se odraavaju
zahvaljujui nepriznatim pogrenim stavovima, do-
nosi intimno priznanje neophodno za zadovoljava-
jue razreenje tih sukoba. Psihijatar je esto u
prilici da na to pozove svoje pacijente i njihovu
okolinu.
503
Jo jedna veza treba da se uspostavi izmeu prizna-
nja i problema iskrenosti; to smo pitanje ve dotakli
konstatujui da priznanje zahteva in iskrenosti pre-
ma sebi samom i prema drugima.
Ono odnosi pozitivnu pobedu nad aktivnim i pasiv-
nim oblicima lai od kojih nam ovde valja zapamtiti
samo one vidove koji se prepliu sa mentalnom pato-
logijom (Mitomanija*, Simulacija*, Disimulacija*).
U ravni psihijatrijske dijagnoze, najzad, valja umeti
izdejstvovati priznanje nekog psihosenzornog pore-
meaja (halucinacija*), neke parazitske ideje (opsesi-
ja*), nekog sumanutog* rasuivanja, neke toksiko-
manske* navike, neke perverzije*, itd. Postupak koji
valja primeniti zavisie od toga o kakvom je obolje-
nju re, ali prvenstveno od linosti bolesnika. Ube-
ivanje nije uvek dovoljno da ulije neophodno pove-
renje, da otkloni inhibicije, a ponekad e biti potreb-
no pribei i takvim postupcima koji omoguuju
simboliko projektovanje (razliiti testovi* za du-
binska istraivanja, psihodrama*), naroito kad su
u pitanju deca. Pomo se jo moe potraiti u
subnarkozi* ili drugim farmako-dinamikim po-
stupcima kadrim da pospee eksteriorizaciju psihi-
kih sadraja (amfetamini*, LSD 25* ili dietilamid
lizergine kiseline).
Naroito interesovanje za davanje priznanja postoji
u okviru sudske medicine. Deze je uspeno izloio
sve vidove ovoga pitanja na LM kongresu psihijata-
ra i neurologa (Nica, 1955).
Ovde se neemo zadravati na pravnoj vrednosti
priznanja u toku sudskog postupka niti na nainu
na koji se ona mogu dobiti. Istai emo samo
poloaj psihijatra-vetaka u odnosu na taj problem.
Uopteno govorei, nikako nije na njemu da trai
priznanja jer se, u pravosuu, ne moe staviti u
ulogu sudije (ili javnog pravobranioca koji vodi
postupak u krivinom smislu). Ako mu se dogodi da
dobije priznanje, on moe da ga iskoristi samo radi
procene duevnog stanja subjekta. Mora se, uosta-
lom, vazda uvati lanih priznanja o ijem eventual-
no patolokom determinizmu valja raspravljati.
Neemo se odve zadravati na lanim priznanjima
nevinog lica koje se rtvuje da bi spasilo pravog
krivca prema kome osea velike moralne obaveze,
na lanim priznanjima nekog manjeg prestupa koji
treba da poslui kao alibi za neki teak zloin,
lanim priznanjima pod plastom samokritinosti ko-
ja, paradoksalno, mogu predstavljati i prava prizna-
nja u odnosu na kolektivistiku dijalektiku, koju
dotini pojedinac prihvata. Naroito emo podvui
lana priznanja deteta i sugestibilnog debila*, mito-
mana* i lica koje pati od fabulacije*. usredsreenog
na to da se pokae vanim, alkoholiara*, pijanog
ili u stanju delirijuma*, deprimiranog melanholika*,
epileptiara*, dementne* osobe, itd.
to se tie simulacije* (koja se javlja kako u krivi-
no-pravnom, tako i u gradansko-administrativnom
postupku), usvojeno je da vetak moe da izjavi da
je re o prevari tek ako je uspeo da dobije takvo
PROGRESIVNA PARALIZA
priznanje od optuenog. Takav jedan zahtev vodio
bi u bezizlaz u svim onim, izuzetno brojnim, sluaje-
vima kada se optueni, ak i kada je pometen,
zainati da lae. U stvari, reavnje problema u koje
se uplie simulacija uglavnom ne iziskuje formalnu
dijagnozu takvog ponaanja i vetak moe da je iz-
begne, a da ne izneveri pragmatini cilj svoga zadat-
ka. Najee mu je sasvim dovoljno da, uz pomo ne-
pobitnih argumenata, utvrdi objektivno nepostoja-
nje simuliranog poremeaja ili oboljenja. Priznanje,
ako ga uopte dobije, posluie iskljuivo njemu, da
mu umiri savest, premda ni tu ne sme da izgubi iz
vida mogunost lanog priznanja simulacije.
. Bardena
PROCES v. Psihopatologija
od lat. pro-, napred i cedere, ii
PROGANJANJE v. Persekucija
PROGRESIVNA PARALIZA
od gr. paralyein, odvezati, olabaviti
Progresivna paraliza (PP) je sifilistiki meningo-en-
cefalitis koji, ako se ne leci, dovodi do subakutne
dementne evolucije. Znaenje reci paraliza ovde se
vezuje za grki etimon koji oznaava disoluciju.
Obino joj se daje posebno mesto meu oboljenjima
mozga tercijarnog stadijuma (Sifilis*). To je vero-
vatno zbog njenog istorijskog znaaja, jer je to prva
bolest kod koje su se cerebralne lezije mogle poveza-
ti sa psihikim poremeajima, a i zato to je homo-
genija od drugih sifilistikih cerebralnih oboljenja.
Ali, kao i mnoge druge bolesti, ona ukljuuje arterij-
ske lezije i moe se povezati sa svim drugim nervnim
manifestacijama tercijarnog stadijuma.
Ovaj anatomsko-kliniki pojam izdvojio je A. Bel
(Bayle) 1822. godine. Sifilistiko poreklo bolesti,
koje je naslutio Furnije (Fournier) 1879, potvrdio je
Nogui [Noguchi (1913)], koji je u lezijama otkrio
treponeme. Ubrzo je zapoela era leenja malarijate-
rapijom, koju je preporuivao Fon Jaureg [(Von
Jauregg (1917)]. Terapiju penicilinom uveo je Ma-
hom [Mahonv (1943)],
Iako se PP prouava ve dva veka, i dalje postoje
patogenetski problemi.
I. ETIOLOGIJA I PATOGENEZA
Uestalost PP u Francuskoj ne moe se tano odre-
diti. U svakom sluaju, od nje otprilike boluje 1
pacijent na 1.000 primljenih u neuropsihijatrijske
ustanove.
Prve klinike manifestacije pojavljuju se 5 do 20
godina posle primarnog afekta, tj. obino u zrelom
dobu, dva puta ee kod mukaraca nego kod ena.
Posle leenog primarnog ili sekundarnog sifilisa,
ona se javlja samo izuzetno, a zapaa se u oko 10%
sluajeva neotkrivenog sifilisa.
PROGRESIVNA PARALIZA
U takvim sluajevima uvek dolazi do sekundarnog
meningitisa koji e u 8 od 10 sluajeva ui u fazu
trajne latencije. U ostalim sluajevima, dolazi do
povrata infekcije i pojave tercijarnog neurosifilisa,
sa PP kao samo jednim njegovim vidom.
Treponema, dakle, moe dugo ostati latentna i skri-
vena na nivou nervnog sistema, a zatim postati
patogena. Neki su tvrdili da je to sluaj kod jednog
soja sa neurotropnim tropizmom. Ova hipoteza je
odbaena. Zatim se smatralo da su treponeme koje
su zahvatile korteks u sekundarnom stadijumu zati-
ene od antitela hemo-meningealnom barijerom.
Ali, pokazalo se da se antitela mogu pasivno preneti
kroz hemo-meningealnu barijeru i da je njihova
zatitna uloga u svakom sluaju slaba (steeni imu-
nitet je, dakle, pre svega celularan). Iz ova dva
razloga, odbaena je i ova druga hipoteza i ni do
danas nije naeno objanjenje za ovaj dug period
latencije.
U PP, treponema, zbog svoje lokalizacije i produenog
ciklusa deobe, nije osetljiva na penicilin. Iako ima
razorno dejstvo na treponeme i ne izaziva rezistenciju,
penicilin ne moe da uniti sve treponeme u nervnom
tkivu. Tako se kod pacijenata leenih penicilinom
moglo dokazati prisustvo treponema u likvoru.
II. NEUROPATOLOGUA
Lezije PP imaju dvostruku osobenost: zahvaeni su
svi delovi nervnog tkiva, i to na difuzan nain, u
itavom mozgu.
Makroskopski nalaz: zadebljale meke modanice
srasle su za korteks koji je obino atrofian u prede-
lu frontalno-temporalnog renja. Na iseku se opa-
aju granulacije na ventrikularnim zidovima.
Histoloki nalaz: zbog razaranja elija, menja se
raspored kortikalnih slojeva, a u beloj supstanciji
smanjuje se broj mijelinskih vlakana. To je praeno
mikroglijalnom reakcijom u obliku tapiastih elija
sa astrocitarnom fibrozom i cerebralnom spongio-
zom iji stepen zavisi od obima razaranja.
Inflamatorni znaci ispoljavaju se u limfoplazmoci-
tarnoj reakciji koja zahvata modane opne i stvara
zadebljanja oko krvnih sudova cerebralnog kortek-
sa, strijatuma, talamusa, hipotalamusa, malog moz-
ga i modanog stabla. Na nivou tih inflamatornih
zona, otkrivaju se zrna pigmenta gvozda.
Vaskularno oteenje ne svodi se na adventicijalne
lezije i esto se zapaa endotelna proliferacija sifilis-
tikog arteritisa.
III. KLINIKA SLIKA
S obzirom na difuzni i progresivni karakter lezija,
klinika ispoljavanja PP veoma su razliita. Osim
toga, klasine klinike slike rede se sreu nego to je
to ranije bio sluaj. To je verovatno stoga to se
ee otkrivaju poetni oblici, sem kada je preterana
upotreba antibiotika dovela do prikrivenih oblika
bolesti.
504
Prvo emo dati analitiku studiju glavnih simptoma
koji su retko zdrueni a zatim studiju klinikih
oblika ija e raznovrsnost omoguiti da se shvate
tekoe u dijagnosticiranju.
A) Analitika studija glavnih simptoma
Simptomi su psihiki i neuroloki.
Psihiki sindrom:
intelektualna deterioracija koja je uvek prisutna,
ali nije uvek podjednako izraena. Svi vidovi panje
su izmenjeni: nevoljna panja je disperzivna; voljna
panja odlikuje se zamorljivou; poputanje antici-
pativne panje ometa adaptaciju u situaciji komuni-
kacije. Poremeaji pamenja su raznovrsni, antero-
retrogradni, slabi sposobnost upamivanja skora-
njih dogaaja i evociranja uspomena. Opada mo
rasuivanja; naroito rano strada kritinost; ovaj
poremeaj sam po sebi moe predstavljati upozore-
nje jer se pojavljuje u svim svojim vidovima: opada-
nje sposobnosti vrednovanja, samokritinosti, shva-
tanja drutvenih normi. Ako se bolest pogorava,
intelektualni deficit dostie nivo teke demencije sa
gubitkom pamenja koji ide do zaboravljanja imena
i potpune dezorijentacije u prostoru i vremenu;
poremeaji raspoloenja, koji su esti, ali veoma
razliiti, pripadaju tipu depresije sa inhibicijom,
apatijom, tugom, ili tipu ekscitacije sa neobuzdanim
hiperaktivitetom, agitacijom, euforijom, morijati-
nim raspoloenjem;
sumanute ideje imaju pre svega imaginativni i
fabulativni mehanizam; te ideje su nesistematizova-
ne, nejasne, a ponekad dobijaju paranoidni vid. One
su neverovatne, nekoherentne, esto apsurdne i kon-
tradiktorne. Najee su megalomanske (ideje o bo-
gatstvu, veliini, moi, koje su sasvim neverovatne) i
melanholine teme (oajanje, samopotcenjivanje, hi-
pohondrija), koje idu do apsurdnosti.
Neuroloki sindrom:
naglo, neujednaeno drhtanje koje se naroito
ispoljava prilikom kretanja. Ono zapoinje i preo-
vlauje u labio-lingvalnom predelu i pogorava se ili
nastaje pri izgovoru glasova. Na jeziku se zapaaju
vermikularni pokreti, a zatim jai trzaji, koji se
nazivaju vrea crva (mouvement de trombone).
Ovo drhtanje ometa pisanje i predstavlja jedan od
elemenata narednog poremeaja;
dizartrija izraena isputanjem slogova, nesigur-
nim izgovorom, uproavanjem i izvrtanjem redosle-
da. Ona se u poetku ispoljava samo u pokuaju da
se izgovore teke reenice. Zatim postaje veoma
izraena, a govor se pretvara u nerazgovetno mrm-
ljanje. Tada se vezuje za poremeaje govora demen-
tnog porekla;
Argajl (Argvll)-Robertsonov znak (ouvana je
reakcija enice na akomodaciju, ali ne i na svetlost)
koji je specifian za nervni sifilis. Ako ga nema,
retko se deava (u 1 od 10 sluajeva) da nema
drugih pupilarnih anomalija, kao to je asimetrina
midrijaza;
505
meu drugim neurolokim znacima, treba prida-
ti posebnu vanost aktneziji koja se ispoljava mimi-
kom oskudnou sa tupim izrazom lica, tromim
hodom, sporim i nespretnim kretnjama. Tokom bo-
lesti mogu se konstatovati i prolazni neuroloki
sindromi: iktus, epilepsija, konfuzija. Oni su obino
povezani sa poremeajima cerebralne cirkulacije kao
posledicom sifilistikog arteritisa. ak i ako se ove
pojave mogu u potpunosti otkloniti, one su praene
sve veim pogoravanjem psihikog stanja.
Bj Kliniki oblici
1) Poetni oblici
Oni su veoma razliiti. Poetak moe biti akutan i
progresivan. Akutni poetak ima oblik kriza hipo-
manine ekscitacije, depresivnih kriza, nastupa su-
manutosti (bouffees delirantes), stanja konfuzije ili
sudsko-medicinskih ispada. Progresivni oblici, koji
su esto veoma podmukli, odlikuju se intelektual-
nim propadanjem, afektivnim poremeajima koji
nisu mnogo izraeni, tenjom ka fabulaciji, lakim
drhtanjem.
Postoje i oblici sa viestrukom simptomatologijom
ija semiologija nije sasvim jasna, ali kvalitativno
ukazuje na PP, i oblici sa nekarakteristinom sim-
ptomatologijom. Oni se esto svode na neki poreme-
aj raspoloenja ili na neko delirantno stanje. Me-
utim, intelektualna deterioracija uvek se moe ot-
kriti klinikim ispitivanjem i psihometrijskim testo-
vima.
2) Oblici prema toku bolesti
Bolest obino evoluira ka tekom dementnom stanju
sa apsurdnim megalomanskim sumanutim idejama,
a zatim ka gatizmu i kaheksiji.
Nasuprot tome, u najpovoljnijim sluajevima, evo-
lucija bolesti moe biti u potpunosti zaustavljena.
Tada nastaju poremeaji raspoloenja kao i suma-
nute ideje. Intelektualni nivo ostaje u stadijumu u
kome se naao.
Ali, uprkos leenju, evolucija esto nije tako povolj-
na i mogu se zapaziti disocirane evolucije u kojima,
na primer, postoji stabilno raspoloenje ali i progre-
sivna deterioracija ili povratak stanja ekscitacije ili
sumanutosti.
3) Simptomatski oblici
U njima preovladava neki simptomatski vid.
Ekspanzivni oblici sa ekscitacijom ve su klasini i
stoga ih je najlake dijagnosticirati, ali oni nisu i
najei. Depresivni oblici su esto torpidniji i daju
sasvim banalnu sliku umerene depresije. Deteriora-
tivni oblici imaju mnogo manje izraenu kliniku
sliku i njihova teina moe dugo ostati neotkrivena.
4) Zdrueni oblici
Ovi oblici mogu biti povezani sa drugim manifestaci-
jama sifilisa: psihijatrijskim (Sifilis*) i nervnim: tabes,
paralize, cerebelarni sindrom. Zapaena je i poveza-
nost sa drugim etiologijama, naroito alkoholizmom.
PROGRESIVNA PARALIZA
5) Oblici prema starosnom dobu
Postoji tendencija da se PP smatra boleu odraslih
ljudi i da se zaboravi da se ona moe sresti i:
kod deteta u sluajevima kongenitalnog sifilisa;
kod mladog oveka kada je u pitanju bolest sa
brzom evolucijom;
i kod starih ljudi, gde se nadovezuje na poreme-
aje koji su posledica starenja.
C) Dijagnoza
Veoma je poeljno rano postavljanje dijagnoze da bi
se pristupilo leenju pre nego to doe do veeg
intelektualnog propadanja. Ali tu dijagnozu je teko
utvrditi jer su kliniki vidovi razliiti, a poetni
oblici ne ukazuju jasno na PP, ve mnogo vie na
druga banalnija oboljenja.
Prvi uslov za postavljanje dijagnoze je da se ima na
umu da i u dananje vreme ima sluajeva PP i da o
tome treba voditi rauna. Meutim, mnogi psihijatri
smatraju da ta bolest vie ne postoji. Dijagnostiki
postupak shematski se sastoji iz tri etape.
Prva je etapa sumnje, pred klinikom slikom koja bi
mogla ukazivati na neto sasvim drugo, ali eventual-
no i na PP. Na primer, re je o poremeaju raspolo-
enja koje je labilnije nego to je obino sluaj u
maniji ili depresiji ili o poremeaju kome nisu pret-
hodili poremeaji istog tipa, ili o poremeaju u
kome postoji netolerancija prema psihotropima. U
pitanju moe biti i poremeaj raspoloenja ili akut-
na psihoza sumanutosti sa znacima slabljenja inte-
lektualnih moi, ili, pak, psihoorganski sindrom bez
jasne etiologije.
Drugu etapu predstavlja kliniko ispitivanje: traga-
nje za antecedentima sifilisa, traganje za neupadlji-
vim neurolokim znacima PP kao to su drhtanje,
dizartrija koja se pojavljuje tek pri korienju pro-
bnih reenica, Argajl-Robertsonov znak, traganje za
drugim sifilistikim oboljenjima: tabes, insuficijen-
cija aorte . . .
Trea etapa obuhvata bioloku dijagnostiku koja je,
zahvaljujui preciznosti savremenih metoda o koji-
ma emo kasnije govoriti, gotovo uvek pouzdana.
Diferencijalna dijagnoza utvruje se u odnosu na
druge oblike intelektualnih deterioracija, poremea-
je raspoloenja, akutne sumanutosti. Ona ne poiva
na semiolokoj analizi koja esto ne moe da bude
pouzdana, ve na biolokim kriterij umima.
IV. BIOLOKA ISPITIVANJA
Ona obuhvataju otkrivanje antisifilistikih antitela i
inflamatorne reakcije nervnog sistema.
Otkrivanje antitela ima dva cilja: da utvrdi infekciju
sifilisom i da je povee sa nervnim sistemom:
otkrivanje antitela u krvi na osnovu kardiolipid-
ne reakcije mikroaglutinacije pomou VDLR (vene-
ral disease research laboralory) zamenilo je BW
[reakcija devijacije komplementa pomou Bordeove
(Bordet) i Vasermanove (Wasserman) hemolize].
PROGRESIVNA PARALIZA
Ona, meutim, ostvaruje prvi cilj samo u manje od
2/3 sluajeva PP. Stoga, kad je ta reakcija negativna,
treba primeniti Nelzonov (Nelson) test koji je oset-
ljiviji ili ak test hemoaglutinacije pomou TPHA
(treponema pallidum hemoagglutination assay) jer on
gotovo nikad ne daje lane negativne rezultate;
da bi se ostvario drugi cilj, to jest utvrdilo
oboljenje nervnog sistema, uglavnom se pribegava
reakciji imunifluorescencije pomou FTA (fluores-
cent treponema antibody test) u likvoru. Ako je
rezultat negativan, on praktino iskljuuje PP. Ako
je pozitivan, on ima vrednost samo ako je proporci-
ja antitela izmeu likvora i krvi vea od 1/100.
Sline podatke donosi otkrivanje imobilizina pomo-
u Nelzonovog testa, ali se do rezultata obino tee
dolazi.
Inflamacija nervnog sistema ispoljava se citologi-
jom i proteinima u likvoru. Ako ima 4 5 i vie
limfocita na 1 ml, postoji inflamatorna reakcija.
Ali ona moe i da izostane. Tada punu vrednost
dobija oligoklonalni vid gama-globulina i porast
proporcije IGg/albumin sa hiperproteinorahijom ili
bez nje.
V. LEENJE
Savremena terapija PP zasniva se na penicilinu i
pronizonu. Ova terapija antibioticima i kortikoste-
roidima zamenila je ranije naine leenja kao to su:
malarijaterapija, petovalentni arsenik, bizmut, ivin
cijanid.
Ova metoda se nametnula zbog jednostavnosti pri-
mene, ali nije delotvornija od malarijaterapije. Kura
traje etiri nedelje. Anamnezom i konim probama
treba iskljuiti preosetljivost na penicilin. Ako preo-
setljivost postoji, primenjuju se ciklini.
U prvoj nedelji, doze antibiotika se postepeno pove-
avaju uz davanje 20 30 mg pronizona na dan,
kako bi se izbegla ili ublaila Herkshajmerova (J.
Herxheimer) reakcija. Te reakcije se najvie treba
plaiti kada je u pitanju PP. Ona se ispoljava naglim
skokom temperature jo u prvim satima, sa drhta-
njem, glavoboljom, tahikardijom. Mentalni poreme-
aji su jae izraeni. Pojava neurolokih komplikaci-
ja moe uticati na prognozu. Njenu fiziopatologiju
tek treba razjasniti. Predloena su tri mehanizma
oslobaanja: leukocitarna pirogena supstancija, tre-
ponemini endotoksin, treponemini antigen koji
reaguje antitelom.
Tokom tri naredne nedelje, izdvajaju se dve pozo-
loke sheme, zavisno od stanja u likvoru: veoma
jake doze penicilina, 20 30 miliona jedinica na 24
sata, u sluaju celularne reakcije; u obrnutom slua-
ju, srednje doze, na primer, milion jedinica na dan.
Pitanje terapije odravanja je kontroverzno. Neki
smatraju da je dovoljna jedna jedina kura. Ako je to
tano kada su u pitanju druga oboljenja nervnog
sistema, sigurno je pogreno u sluaju PP jer je
treponema, kao to smo videli, nedovoljno osetljiva
na penicilin. Potrebne su, dakle, produene kure. Ali
506
kolika treba da bude njihova uestalost? Buden (G.
Boudin) je predloio 2 3 kure u toku prve godine i
jednu u toku naredne dve godine.
Rezultati zavise od blagovremenog zapoinjanja le-
enja. Njegovo dejstvo se osea samo ako je razara-
nje neurona umereno. U treini sluajeva, zbog
dominacije inflamatornih manifestacija, opaa se
remisija, tako da ak moe doi do ponovnog uklju-
ivanja u drutveni i profesionalni ivot. U drugoj
treini sluajeva, leenje zaustavlja napredovanje
bolesti. U treoj, ono nema dejstva.
Ovde nee biti reci o merama za pomo takvim
licima, koje treba razmotriti u funkciji stepena inva-
lidnosti. One su sline merama koje se preduzimaju
u sluaju intelektualnih deterioracija i demencija.
VI. SUDSKO-MEDICINSKI ASPEKT
On se moe razmatrati sa dva stanovita. Neki
oblici ponaanja izazvani PP postavljaju sud-
sko-medicinske probleme. Kriminal je redak, ali su
esti delikti koji su posledica poputanja kontrole:
ekshibicionizam, sitne krae, izdavanje ekova bez
pokria... Zapaaju se naroito na poetku bolesti i
taj stadijum neki nazivaju sudsko-medicinskim sta-
dijumom. esto je i opadanje sposobnosti za uprav-
ljanje imovinom: nerazumno troenje, nemarnost,
megalomanske odluke. To su sluajevi u kojima je
opravdana primena Zakona od 3. januara 1968*.
Treba napomenuti i da injenica to je u pitanju
jedna od retkih psihijatrijskih bolesti za koju postoji
pouzdan dijagnostiki kriterijum, daje, u sluaju
ekspertize, veliku teinu laboratorijskim nalazima.
Kliniki polimorfizam je takav da, ma kakav bio
posmatrani sindrom, ako laboratorijski bilans ide u
prilog PP, onda e joj se uglavnom pripisati i psihi-
ki sinrdomi.
. arkur i . Brasini
P. LORTEAU, Aspect actuels de la paralysie generale, These
medecine, Caen, 1978.
PROJEKCIJA
od lat. pro-, napred i jactare, baciti
Termin koji se koristi u psihijatriji da oznai meha-
nizam pomou kojeg se pacijent oslobaa izvesnih
munih ili nepodnoljivih oseanja projektujui upo-
lje (u spoljni svet) i pripisujui drugome svoja lina
oseanja ili konstruiui sistematizovanu sumanu-
tost u vezi sa svojim unutarnjim konfliktima. Seksu-
alno nezadovoljena ena e tako svoju udnju pre-
tvoriti u predstavu da je izloena proganjanju nekog
mukarca.
Psihoanaliza* pridaje veliku vanost projekciji i
smatra je bitnim mehanizmom nesvesnog ivota koji
ukazuje na nesposobnost ili neuspeh potiskivanja*.
U paranoji*, projekcija se vezuje za regresiju* na
sado-analni stadijum; u fobijama*, za premetanje*
i izbegavanje; u oba sluaja, praena je inverzijom
507 PROSPEKTIVNE STUDIJE I MENTALNO ZDRAVLJE
sadraja (ljubav-mrnja, homoseksualnost-hetero-
seksualnost.. .) U libidinalnom razvoju, projekcija
uestvuje u uspostavljanju razlike izmeu ega i spo-
ljanjeg sveta odbacivanjem onih predmeta koji
predstavljaju izvor nelagodnosti i interiorizacijom
(introjekcijom) izvora zadovoljstva, to se ostvaruje
preko mehanizma projektivne identifikacije, kao to
je to M. Klajn (M. Klein) konstatovala u paranoid-
noj shizofreniji odraslih.
U tradicionalnoj psihologiji, projekcijom se nazi-
va sud o okolini pomou kojeg se izvesno telesno
oseanje vezuje za pojave koje se dogaaju u spo-
ljanjoj sredini: na primer, u vizuelnom ili auditiv-
nom opaanju, svest o aktivnosti ulnog aparata
utie na stvaranje slike i njenu lokalizaciju. U izves-
nim patolokim stanjima, projekcija se odvija u
suprotnom smeru, pa pacijent identifikuje svoj unu-
tarnji govor s glasom koji dolazi spolja ili pak
doivljava u svom telu neki predmet iz spoljanjeg
sveta (shizofrenija*, halucinacije*, tranzitivizam*).
Termin projekcija oznaava i odreenu grupu
testova s namenom da kod izvesnih pacijenata iza-
zovu ispoljavanje karakternih osobina (Testovi li-
nosti*).
A. Poro, . Siter i .-M. Azoren
Red. V. P. i N. C.
PRONALAZAI v. Psihoze pasije
PROMAAJ v. Neuroza promaaja
PRORICANJE
Praksa (i verovanje u stvarnost te prakse) koja
omoguava da se sazna budunost, a posebno indi-
vidualna budunost. Proricanje se razlikuje od an-
ticipacije*, koja je lino angaovanje u odnosu na
sopstvenu budunost, i od prospekcije, koja zami-
lja budunost na osnovu racionalne analize sada-
njosti.
Proricanje se oslanja na magiju, to jest na korienje
okultnih sila radi nekog konkretnog cilja. Proricanje
odgovara dobro poznatim psiholokim potrebama:
elji za moi, elji za sigurnou, elji za eliminisa-
njem sluaja i rizika.
Kod nekih anksioznih osoba, pribegavanje vetina-
ma proricanja (gledanje u karte, astrologija) odgo-
vara nesposobnosti da saekaju prirodni tok doga-
aja ili da prihvate ono to je nepredvieno.
U nekim trajnim stanjima sumanutosti, mogu se
zapaziti proroke ili apokaliptike sumanutosti. Ne-
ke osobe-induktori mogu da okupe oko sebe sek-
tarske grupe koje ive u iekivanju ostvarenja pro-
rotva.
Proricanje u raznim oblicima (od tarota do kompju-
terske izrade horoskopa) veoma je rasprostranjeno i
u naim tehnikim drutvima. Ono nije slabost pri-
prostih osoba, ve moe da koegzistira i s visokim
kulturnim nivoom.
/. Pelisje
PROSPEKTIVNE STUDIJE I MENTALNO
ZDRAVLJE
Naziv nastao od latinske reci prospectus. Ovaj ter-
min je u filozofiju ponovo uveo . Bere (G. Ber-
ger). Prospektivne studije predstavljaju skup istra-
ivanja koja se tiu budueg razvitka oveanstva i
koja omoguavaju da se izdvoje elementi predvia-
nja (Roberov renik).
Najnoviji podaci ukazuju na to da je razvoj psihijat-
rije u punom jeku. U Francuskoj, posle dugog
perioda stagnacije, stupanjem na snagu Zakona od
30. juna 1838, nastupio je drugi period, ako ne opet
stagnacije, a ono barem usporenog razvoja, sve do
ponovnog zamaha zahvaljujui u prvom redu Froj-
du (Freud) s psihoanalizom, a zatim pojavi prvog
psihotropnog leka largaktila, 1952. godine. Ta
1952, nulta godina psihofarmakologije, oznaila je
potpuni preokret u shvatanju i leenju mentalnih
oboljenja. Usledila je pojava antidepresiva, anksioli-
tika, neuroleptika produenog delovanja i pravilna
upotreba litijumovih soli. Ovaj razvoj je tekao para-
lelno s primenom raspisa o sektorizaciji od 15.
marta 1960.
Danas se u razvoju psihijatrije prednost daje svim
vidovima vanbolnikog nautrb institucionalnog le-
enja.
Pretpostavlja se da e 2000. godine broj bolesnika
leenih u bolnicama biti znatno smanjen, a da e se
razviti dnevne bolnice, klubovi leenih bolesnika i
da e porasti broj razliitih centara za pomo men-
talno hendikepiranim licima (privatne institucije ve
otvaraju brojne centre ovog tipa). Ali treba imati na
umu injenicu da se danas (u Francuskoj) bolniko
leenje plaa po bolnikom danu, kao i da je za
plate osoblju namenjeno ak 75 80% budeta jed-
ne psihijatrijske ustanove, odakle proistiu i tekoe
da se isprazne bolnice u korist vanbolnikog leenja.
Predstojea reforma, kojom se predvia stvaranje
globalnog budeta, ve predstavlja napredak. Osim
toga, teko da je mogue ostvariti zahtev da se po
svaku cenu zatvore bolnice: ne treba smetnuti s uma
da se pokazalo da su za neke opasne bolesnike
neophodne posebne strukture. Italijansko iskustvo
sa zatvaranjem bolnica bar do sada ne izgleda us-
peno. tavie, kuno leenje obolelih od akutnih
psihoza podrazumeva toliku brojnost osoblja da
ostvarenje ove ideje postaje neizvesno im se pomisli
na njenu iru primenu.
Sve napore treba usmeriti ka jo boljem upoznava-
nju epidemiologije psihikih oboljenja. Tako e se
omoguiti efikasnije delovanje, a pre svega uspenija
prevencija. U cilju konkretne primene rezultata do-
bijenih ovim istraivanjima, treba naroito raditi na
unapreivanju mentalne higijene* i ergonomije*.
Na drugoj strani, trebalo bi da doprinos genetike u
spreavanju izvesnih tekih hendikepa (Eugenika*)
bude jo mnogo vei nego danas.
Istraivanja u biologiji i biohemiji, nova saznanja o
receptorima i sinaptikim vezama, ukazuju na to da
PROSPEKTIVNE STUDIJE I MENTALNO ZDRAVLJE
e jednoj dana biti moguno leenje svih poremea-
ja kod manino-depresivne psihoze. Na isti nain,
moemo se nadati da e biti moguno i leenje
shizofrenije otklanjanjem biohemijskih i metaboli-
kih poremeaja. To bi predstavljalo znatan napre-
dak jer, podsetimo na to, ako su se neuroze od pre
jednog veka menjale u zavisnosti od sociolokih,
politikih i drugih parametara, psihoze su i dalje
veoma stabilne, bez obzira na to o kojem se narodu,
politikom sistemu ili religiji radi.
Teiti ka poboljanju mentalnog zdravlja znai ta-
koe teiti ka jedinstvenom razvoju drutva i boljem
meusobnom povezivanju njegovih elemenata.
Moemo bez preterivanja rei da e 2000. godine
alkoholizam i toksikomanija i dalje biti veoma rai-
reni. Alkoholizam se ve danas iri i u onim zemlja-
ma ijoj je sociokulturnoj sredini alkohol bio stran.
to se tie toksikomanije, verovatno je da e se ona i
dalje iriti, s obzirom na ogromne svote uloenog
novca. emu slue zakoni protiv toksikomanije kad
itave zemlje ive od uzgajanja maka?
Treba imati u vidu i jaanje rasnih sukoba kao i pri-
lagoavanje delinkvencije novim oblicima drutva.
U takvim uslovima, postoji stalna opasnost da bude
ugroeno mentalno zdravlje zdravih ljudi, koji su
neprestano izloeni agresiji i stresu svake vrste, a iji
su izvori u neposrednoj ili daljoj okolini. Stoga
istiemo da je neophodno da svako vodi rauna o
svojoj linoj psihikoj ravnotei, a samim tim i o
psihikoj ravnotei ostalih.
A. Riu
PROZOPAGNOZIJA v. Agnozija
od gr. prosopon, lice, a-, privativni prekifs i gnosis,
znanje
Gubitak moi raspoznavanja lica (Bodamer, 1945).
Red. V. P. i N. C.
PSEUDOBULBARNI SINDROM
od gr. pseudos, laan i lat. kulbus, luk
Ovaj sindrom, kojem je naziv dao Lepin (Lepine),
sastoji se od psihikih poremeaja koji mogu biti
razliite teine i kompleksa neurolokih poremeaja
motorike i njene regulacije.
Najee podrazumeva neki poremeaj modane cir-
kulacije i predstavlja posledicu ponavljanih, vie ili
manje naglaenih modanih udara koji uzrokuju
brojna obostrana ili difuzna oteenja, razmekava-
nje Rolandove brazde, kapsule interne i strijatuma,
kao i protuberancije. Po pravilu se javlja posle
kratkotrajne ili prolazne hemiplegije, a odlikuje se
astazijom-abazijom, oklevajuim hodom sitnim ko-
rakom [Deerin (Dejerine)], rigidnou, slabom po-
kretljivou gornjih udova, disfagijom sa salivaci-
jom, dizartrijom sa skandiranim govorom, ak i
anartrijom.
508
Gubitak kontrole nad oseanjima i mimikom (faci-
jalni gr) dovodi do spazmodinog smeha i plaa.
esta je inkontinencija urina.
Neuroloki simptomi obino prethode intelektual-
nom propadanju.
Postoji takoe i deija pseudobulbarna paraliza kao
jedan vid cerebralne diplegije ili Litlovog (Little)
sindroma.
. Bardena
Red. V. P. i N. C.
PSEUDOFOBIJE v. Fobije i Fobina neuroza
od gr. pseudos, laan i phobos, strah
PSIHALERGIJA
Ovaj termin prvi je upotrebio Beno da oznai jedno
stanje psihike preosetljivosti koje je posledica psi-
hotraume u predisponiranih osoba, to zatim uzro-
kuje psihiku alergiju.
M. Poro
Red. V. P. i N. C.
PSIHASTENIJA
Ovaj termin je uao u upotrebu 1903, kada je P.
ane (Janet) opisao opsesije i psihasteniju; on je
pod time podrazumevao stigmate psihastenije i
simptome koji se danas navode u okviru opsesivne*
ili opsesivno-fobine* neuroze ili histerije* straha.
Ovaj termin bi, dakle, mogao potpuno da izae iz
upotrebe. No ipak se i dalje koristi iz dva razloga:
pogodan je za one koji naglaavaju konstitucio-
nalne aspekte opsesivne psihoneuroze;
slui kao referentni okvir kada treba jednim
terminom oznaiti istovremeno javljanje diskretnih
opsesivnih simptoma (rituali, tikovi, itd.), elemena-
ta opsesivnog tipa (sumnja, skrupuloznost,
itd.), elemenata neurasteninog* tipa (zamor, glavo-
bolja, itd.) i oseanja nesavrenosti koje je opisao P.
ane.
U stvari, kad ane govori o simptomima psihasteni-
je, tog istinskog gubitka ivotne energije, on uglav-
nom misli na oseanje nesavrenosti [nepotpunosti],
koje sadri sledee elemente:
oseanje intelektualne nedovoljnosti s poremea-
jima koncentracije i efikasnosti;
afektivnu inhibiciju;
bezvoljnost.
Primarnu osnovu na kojoj, prema ovom autoru,
poivaju ovi razliiti poremeaji, on definie kao
gubitak funkcije stvrnosti.
Iz ovoga, dakle, sledi da je psihastenija, u neku
ruku, jedna vrsta neurastenije.
Psihastenija, dakle, predstavlja rezidualnu neurozu i
esto slui kao izgovor kojim se suvie lako oprav-
dava neracionalna kontinuirana upotreba anksioliti-
ka ili antidepresiva. Uputno je banjsko leenje kao i
oporavak u sanatorijumima. Treba svakako imati u
 509 PSIHIJATRIJA DEJEG I MLADALAKOG DOBA
vidu produenu psihoterapiju, poto se moe postii
stabilizacija odnosa, uz manje interpretacija, a vie
ohrabrenja.
/. Pelisje
Red. V. P. i N. C.
P. JANET, Les Obsessions et la Psychasthenie, Pari, Alcan,
1903.
PSIHIKA DEZAGREGACIJA v. Disocijacija i
Deksonizam
od lat. dis-, odvojen od, ad-, ka, prema i grex, stado,
krdo
PSIHIKA GLUVOA v. Agnozija
PSIHIJATRIJA DEJEG I MLADALAKOG
DOBA
I. ISTORIJSKI RAZVOJ
Neuropsihijatrija dece i omladine razvila se istovre-
meno u Sjedinjenim Dravama, Engleskoj, Nema-
koj i Francuskoj poto je, naroito poev od 1900,
poraslo interesovanje za maloletne prestupnike, sla-
be ake, maloumnu decu, decu s uroenim mana-
ma, itd. To interesovanje je proisteklo iz potrebe da
se shvati njihov poloaj i potrai neko efikasno
reenje za njihove tekoe. U Nemakoj i zemljama
nemakog govornog podruja razvija se sve znaaj-
niji pokret Heilpedagogie (kurativna pedagogija ili
^ pedagoka pomo), koja se, uz saradnju lekara spe-
cijalista, bavi prouavanjem svih senzornih, somat-
skih i psihikih poremeaja u dece. U Engleskoj i
Sjedinjenim Dravama, otvaraju se centri i kole za
specijalne uenike gde se poklanja panja njiho-
vim tekoama, kao i psiholokim i emocionalnim
manifestacijama u kontekstu njihove patologije.
U Francuskoj se, s jedne strane, razvija pokret koji
se bavi pravnim problemima, koji se izborio za
stvaranje posebnih sudova i suenja za decu, a s
druge strane, prouavaju se problemi u vezi sa
kolovanjem, u okviru kojih je, izmeu 1904. i 1912,
stvoren Bine (Binet)-Simonov test s ciljem da se, kad
se utvrdi stupanj intelektualnog razvoja dece, izdvo-
je mentalno zaostali uenici da bi im se pruilo
odgovarajue obrazovanje.
Poev od 1924. do 1926, ova nova disciplina se
formira pod vodstvom psihijatra . Ejera (G. Heu-
yer), koji se prvo bavi prouavanjem problematine
dece i delinkvencije dejeg i mladalakog doba, a
zatim ovu disciplinu razvija u posebnu granu psihi-
jatrije, dovodei je u vezu s prouavanjem poreme-
aja u drutvu i porodici, za ta postaje neophodan
timski rad razliitih specijalista: lekara, psihologa,
socijalnih radnika.
Ova disciplina pripada psihijatriji pre svega po medi-
ko-psiholokim postupcima koji se primenjuju u
radu s decom i adolescentima: putem razgovora,
igre ili crtea, nastoji se da se oni upoznaju, da se
shvate motivi njihovih postupaka, to je esto vie
psiholoki nego psihijatrijski pristup, poto se psi-
hiki poremeaj u dece javlja veoma retko u onom
vidu u kakvom je poznat kod odraslih. Psihijatriji
pripada i po tome to joj nije cilj, kao u pedijatriji,
da se postavi dijagnoza nekog oboljenja, ve da se
otkriju crte linosti deteta ili adolescenta na osnovu
njegovog odnosa prema ponaanju okoline i da se,
po mogunosti, prati njegov razvoj.
Ve u ovom prvom periodu, a naroito posle 1945,
potpomognuta rezultatima iz anglosaksonskih ze-
malja, deja neuropsihijatrija trpi uticaj psihoanalize
koja, kao doprinos prouavanju afektivnog ivota
deteta, daje model njegovog razvoja, navodei stadi-
jume, kretanja, stagnacije, eventualne regresije u
stalnoj interakciji s okolinom, kao i mogunost
psihoterapijske intervencije.
U prouavanju intelektualnog i kognitivnog razvo-
ja, zahvaljujui delu . Pjaea (J. Piaget), izmeu
1925. i 1965, postepeno se dolazi do preciznih sazna-
nja o tome kako se formira inteligencija, poev od
prvih meseci ivota, i kroz koje faze ona prolazi do
zrelog doba. Razvoj misaonih procesa u razliitim
periodima detinjstva mora da bude dobro poznat
svakom dejem psihijatru.
Ubrzo se ova nova grana proiruje i na prouavanje
manifestacija psihosomatskih poremeaja u ranom
detinjstvu: ovo je dotada spadalo u delokrug pedija-
tara, koji sada treba, uzimajui u obzir psiholoke
podatke, da u novom svetlu shvate poremeaje kao
to su anoreksija*, enureza* ili enkopreza*. I dete je
linost, koju treba upoznati; njegov duevni razvoj
poinje roenjem; dete na poetku ivota uspostav-
lja tako vrstu vezu s majkom da mu treba vremena
dok se postepeno ne odvoji od nje i ne upozna sebe i
druge. Psiholoke smetnje mogu da poremete njegov
duevni razvoj, pa ak da prouzrokuju i psihoso-
matski poremeaj; ovo shvatanje predstavlja nov
momenat u genezi patologije ranog detinjstva.
Tako se, malo-pomalo, izgrauje psihopatologija
dejeg uzrasta, disciplina u kojoj se umesto pojma
bolesti najee koristi pojam poremeaja ili neprila-
goenosti i gde lekar vie nije jedini koji dolazi do
novih saznanja, ve mu u tome pomae itav niz
saradnika. Ova disciplina po svojoj sadrini i veini
svojih odlika pripada psihijatriji: pre svega po tome
to je prouavanje neurolokog aspekta motornih
nedostataka preputeno savremenoj neurologiji, za-
tim zato to se sve vea vanost pridaje mladima, a
naroito zato to je poev od 1960. steen uvid u
deje psihoze*. Tu nije re toliko o nekoj novoj
bolesti, koliko o novom pogledu na ve odranije
poznate injenice koje su bile loe tumaene: dis-
harmonino zaostajanje, pseudomanina hiper-
aktivnost, itd. Sva se ova stanja u osnovi ispoljava-
ju na isti nain, koji je bazian, i podsea na shizo-
freno miljenje: strah od optenja s drugima, povla-
enje u sebe, to uzrokuje itav niz autocentrinih
PSIHIJATRIJA DEJEG I MLADALAKOG DOBA
aktivnosti. U Sjedinjenim Dravama, posle Kanero-
vog (Kanner) opisa dejeg autizma*, veoma rane i
teke forme psihoze, opisane su poznije psihoze koje
su prikrivene pod vidom intelektualne nedovoljnos-
ti, kao i disharmonina stanja u ranom detinjstvu
koja se, u nepovoljnim uslovima, mogu razviti u
psihozu. Ova otkria ponovo su pokrenula raspravu
o psihijatrijskim manifestacijama u detinjstvu: o
granicama psihoze, o njenoj etiologiji, koju jedni
smatraju organskom ili genetskom, dok drugi pri-
znaju jedino uticaj sredinskih faktora. U stvari,
veina dejih psihijatara saglasna je u stavu da ne
mogu sva psihotina stanja imati istu etiologiju, ve
da su uzroci razliiti, a esto i viestruki.
To bi bili osnovni momenti u razvoju dananje
psihijatrije dejeg i mladalakog doba, s tim to je
obrazovanje pedopsihijatara prvenstveno psihijatrij-
sko, s posebnim usmerenjem koje podrazumeva po-
znavanje pedijatrije, a pre svega poznavanje normal-
nog razvoja deteta, kao i najeih nepravilnosti.
Razvoj ove discipline, koja se formirala u poslednjih
pedesetak godina, moe se bolje sagledati preko
razvoja njenih osnovnih oblasti.
II. RAZVOJ OSNOVNIH OBLASTI DEJE PSIHIJAT-
RIJE
I) Jedno od prvih podruja interesovanja deje psi-
hijatrije jeste mentalna zaostalost. Prvi pristup ovoj
oblasti bio je zasnovan na iroj primeni Bine-Simo-
novog testa, koji je potom dopunjavan itavim ni-
zom psihometrijskih merenja. Mentalno zaostala de-
ca prvo su se razvrstavala prema nivou intelektual-
nog razvoja, a zatim prema koeficijentu inteligenci-
je*; na osnovu toga odluivano je da li e se uputiti
u kolu ili u neku specijalizovanu ustanovu, najee
tipa internata. Vremenom je primeeno da vrednost
koeficijenta inteligencije vrlo esto nije onako kon-
stantna kao to se u poetku mislilo, to jest da IQ
moe ostati nepromenjen tokom godina jedino kada
je veoma nizak. To, naprotiv, nije sluaj kod manje
zaostalih pacijenata, iji koeficijent inteligencije veo-
ma zavisi od sredine. Osim toga, linost se ne moe
svesti na brojnu vrednost koeficijenta inteligencije.
Danas se zna da svi bolesnici s teim oblicima
zaostalosti imaju neko uroeno modano oteenje
ili malformaciju i da su u veini sluajeva polihendi-
kepirani (neuroloki poremeaj, epilepsija, itd.). Na-
suprot tome, lake sluajeve zaostalosti, kojih je
daleko vei broj, uglavnom predstavljaju slabi aci,
koji su najee bili zapostavljeni u porodici ili, pak,
potiu iz porodica slabog ekonomskog stanja, obi-
no s mnogo dece. Kad se postavi pitanje etiologije
njihovog neprilagoenog ponaanja, treba imati u
vidu koliko udeo slabih mentalnih sposobnosti, toli-
ko i uticaj sredine. Neki su od ovih pacijenata
delimino psihotini, pa umnogome zavisi od odgo-
vornog psihijatra u koju e kategoriju biti ubrajani.
U tome se sastoji jedna od tekoa deje psihijatrije:
tano utvrditi granicu deje psihoze*. Iz svega ovo-
510
ga proizlazi jo jedan zakljuak: naa se predstava o
psihometrijskim podacima izmenila; koeficijent inte-
ligencije vie nije neprikosnovena veliina. No ipak,
Bine-Simonov test, ako je dobro izabran i dosledno
spoveden, i dalje predstavlja pogodan nain procene
intelektualnih sposobnosti pacijenta.
2) Oblast poremeaja u ponaanju i danas je sloe-
na. Prvo se pristupilo njihovom klasifikovanju na
izvestan broj konstitucionalnih stanja (uz davanje
prednosti naslednim osobinama), dok su edukativne
studije bile neodreene i ograniene. Ubrzo je, naro-
ito pod uticajem psihoanalitike teorije, ovaj pri-
stup naputen, a ustupio je mesto istraivanju razvo-
ja i stanja linosti svakog pojedinog deteta ili ado-
lescenta i, po mogunosti, utvrivanju psihoterapije
ili psihoedukativnih metoda. Kasnije je, s razvojem
pojma psihoze*, predloena nova podela, prema
psihikoj strukturi, na psihotina, neurotina, psi-
hopatska i reaktivna stanja; ova podela ima nedos-
tataka, ali moe korisno posluiti kao polazna taka
u proceni stanja odreenih pacijenata, kao i u pro-
gnozi koja se na toj proceni zasniva.
Pored toga, veoma je vano imati u vidu da je po-
naanje deteta u tesnoj vezi s ponaanjem njegovih
roditelja i roaka. Moemo li verovati da je mogu-
no izmeniti ponaanje deteta ne menjajui istovre-
meno i njegovu okolinu? Kako to postii? Moe li se
zamisao o porodinoj psihoterapiji* sprovesti u
praksi? Ova pitanja i dalje su otvorena.
Pojmom psihoterapije obuhvaen je veliki broj razli-
itih metoda. Pod psihoterapijom dece podrazume-
va se pre svega psihoterapija psihoanalitike inspira-
cije, koja daje svakom terapeutu mogunost da pri-
meni analitike principe zavisno od okolnosti, kao i
mogunosti da roditelji budu ili ne budu ukljueni u
leenje. U svakom pojedinom sluaju, moraju biti
tano navedene indikacije i cilj leenja. Odnedavno
postoje i drugi vidovi psihoterapije, od kojih treba
posebno pomenuti bihejvioralnu psihoterapiju iji se
veoma jednostavni principi ve uveliko primenjuju u
praksi, (npr. za enurezis nocturna), mada su joj
indikacije ograniene.
3) U prouavanju i leenju govornih poremeaja
sarauju deji psihijatri i ortofoniari. Istraivanje
ove oblasti zapoeto je sa namerom da se pobolja
govor dece koja se oskudno ili nepravilno izraava-
ju. Ovo se istraivanje vrlo brzo proirilo i na
pisanje, na uenje itanja i pisanja u koli. Ubrzo se
pokazalo da je za leenje govornih poremeaja ne-
ophodna zainteresovanost samog deteta, da metode
treba menjati zavisno od njegovog uzrasta, ponaa-
nja, prolosti, roditelja, sa kojima se moe saraivati
ili ne. Trebalo je takoe razgraniiti domene indika-
cija reedukacije i psihoterapije, koja je neophodna
kada se ne uspostavi komunikacija dete-ortofoniar
ili kada prvo treba dete navesti, s obzirom na
njegovo psihiko stanje, na to da ono samo eli da
komunicira s drugima. U vezi s ovim pitanjem,
postoje dva stanovita: oni autori koji prednost daju
511 PSIHIJATRIJA DEJEG I MLADALAKOG DOBA
sredinskim faktorima, radije se orijentiu ka psi-
hoterapiji, pobornici primata fiziolokih inilaca
najee upuuju na reedukaciju.
Kada su u pitanju gluvoa, velopalatinalne anomali-
je ili steena afazija, uloga dejeg psihijatra uglav-
nom je svedena na upuivanje kompetentnom speci-
jalisti.
4) Podruje tela i telesnog izraavanja prouava se
uz pomo specijalista za psihomotoriku*. Oni se
bave pre svega decom mlaeg uzrasta, zaostalom u
razvoju ili s motornim ili govornim hendikepom.
Njihov osnovni cilj uvek je bio da se omogui bolji
razvoj i sazrevanje linosti time to e pacijent po-
stepeno postajati svestan svojih pokreta i telesnih
aktivnosti.
5) Saradnja s dejim psihijatrima neophodna je i
oko mnogih pitanja kojima se bave pedijatri u vezi s
posledicama kroninih oboljenja (prezatienost ili
zanemarivanje od strane majke, itd.), usled hospita-
lizacije deteta, zbog hirurkih intervencija; to vai i
za neka oboljenja kao to su astma, ekcem, a i za
mnoge poremeaje u dece iz skromnih porodica,
koja ive u najrazliitijim uslovima.
III. DANANJE STANJE
Danas se deja psihijatrija razgranala na posebne
oblasti koje se bave prouavanjem ranog detinjstva,
kolskog uzrasta i adolescencije.
1) Psihijatrija ranog detinjstva prvo je bila ogranie-
na na psihopatologiju psihosomatskih poremeaja, a
zatim se proirila na zapostavljenu i edukativno
zanemarenu decu, kao i na dalekosene posledice do
kojih to moe dovesti [Boulbi (Bowlby)]. Edukativ-
na zanemarenost najee je vezana za emocionalnu
karenciju* koja se u dece odraava na razliite
naine, od kojih je najpotresniji pojava somatskih
poremeaja. Pokazalo se da je za sve poremeaje u
ranom detinjstvu neophodna saradnja dejih psihija-
tara i pedijatara.
Istovremeno, dolo se do podrobnijih saznanja o
razvoju psihomotornih sposobnosti dece u prvim
godinama ivota, naroito posle radova psihoanali-
tiara pica (Spitz). Prvenstveno je prouavan od-
nos majka-dete: ispitivan je uticaj majke na nasta-
nak poremeaja u ponaanju deteta, prouavani su
razliiti poremeaji odnosa majke prema detetu, kao
i mogunosti da se oni otklone, poev od zajednike
psihoterapije deteta i majke zasnovane na igrama
koje psihijatar zada detetu tako da se ono katkad
pred majkom pokae drugaije nego to je ona
mislila [A. Dumik (Doumic)], do odeljenja za negu
iji je zadatak da se, u to povoljnijim psiholokim
uslovima, prihvati ugroena beba, a da se istovreme-
no odravaju redovne seanse s majkom na osnovu
kojih treba predvideti kada e ona eventualno biti u
stanju da ponovo preuzme brigu o detetu.
Ovi razliiti metodi imaju dva cilja: podrobno prou-
iti zakone razvoja i njihove implikacije, i pronai
efikasnu terapiju.
Ostala teorijska i terapijska usmerenja tiu se teko
hendikepirane dece; kao to je zadatak pedijatara da
nastoje da blagovremeno otkriju one retke sluajeve
zaostalosti usled hormonskih poremeaja koji se
odgovarajuom terapijom mogu ublaiti, ponekad i
izbei, tako je zadatak pedopsihijatara i paramedi-
cinskih strunjaka da ustanove psihoedukativne teh-
nike pomou kojih bi se posledice tih poremeaja
to vie ublaile.
Danas postoje brojne meunarodne publikacije iz
oblasti psihijatrije ranog detinjstva, a redovno se
odravaju svetski kongresi strunjaka iz te oblasti.
To je logino: re je o ivotnom dobu u kojem je
najvea mogunost prevencije. Tako su 1967. u
okviru akcije prevencije, formirane ekipe sa zadat-
kom da otkriju ugroenu decu i blagovremeno im
prue odgovarajue obrazovanje.
2) Psihijatrija kolskog uzrasta je oblast za koju je
javnost najvie zainteresovana, a u kojoj je istovre-
meno deji psihijatar najmanje u mogunosti da da
odgovor. Sve se radi uz tesnu saradnju s nastavnici-
ma, tako da su ve u samim poecima deje psihijat-
rije, u Parizu i drugim velikim gradovima, otvoreni
medicinsko-pedagoki centri koji rade i danas. Pro-
mene u sistemu kolovanja sve vie oteavaju proce-
nu individualnih sposobnosti. Savremena tenja ka
to veem ukljuivanju te dece u normalnu kolsku
sredinu dovodi u pitanje postojanje specijalnih ode-
ljenja uvedenih u prolosti (popravna odeljenja, ode-
ljenja za disleksike). Mana kao to je disleksija*, na
primer, smatrana je uzrokom mnogih potekoa u
itanju i pisanju i uroenom manom, to je danas
veoma kritikovano: mnogi veruju da je stvarni pro-
blem u nivou emocionalnih konflikata koji nastaju
izmeu est i devet godina, u periodu kada se u koli
ui itanje. U svakom sluaju, sve se vie naglaava
vanost uspeha u prvim razredima osnovne kole za
dalje kolovanje.
3) Psihijatrija mladalakog doba polovinom ovog
veka bila je vrlo malo prouavana, osim maloletne
delinkvencije i ulaska u shizofreniju. Danas je to po-
sebna grana psihijatrije, koja se neprestano razvija.
Prvo zato to se, od pre petnaestak godina, mlada-
lako doba izmenilo: stalno je rasla potreba mladih
za nezavisnou i samostalnou, rana seksualna
iskustva postala su uobiajena. Sve je vie mladih
koji su u sukobu s okolinom, koji su nezadovoljni
drutvom, a to je dovelo do nastanka savetovalita,
specijalizovanih ustanova, ekipa vaspitaa koje rade
u sredinama gde ive mladi. Poev od 1965, toksiko-
manija* je postepeno osvajala sve vei krug mladih,
a njeno stalno irenje ka sve mlaim uzrastima je
zabrinjavajue. Neto je povean i broj samoubista-
va* i pokuaja samoubistva. I dalje je esta pojava
mladalake anoreksije u devojaka, a njena prognoza
ostaje ozbiljna zbog strukture linosti za koju je
vezana i ije se odlike sve uspenije ispituju. Najzad,
i otkrivanje homoseksualnosti dogaa se u periodu
adolescencije.
PSIHIJATRIJA DEJEG I MLADALAKOG DOBA
Stoga su neuravnoteenim mladim osobama sve po-
trebniji razgovori s psihijatrima. Dogaa se takoe
da im je njihova intervencija neophodna, kao u
sluajevima akutne sumanutosti ili fuge. To je teka
patologija, jer znamo da je mladalako doba vreme
kada se ispoljavaju psihika oboljenja, pre svega
shizofrenija*, koju treba prepoznati i ne dozvoliti da
nas zavede njena varljiva spoljanjost. U poslednjih
deset godina, ovi problemi su tema brojnih skupova
i publikacija.
Mladalaki psihiki poremeaji esto se javljaju iz-
nenada, imaju polimorfnu i nestabilnu kliniku sliku
koju je veoma teko interpretirati, uglavnom vuku
korene iz detinjstva ili porodinih i drutvenih prili-
ka. Potrebno je izuzetno iskustvo da bi se pravilno
procenilo ta treba initi. Ako se otkloni dijagnoza
shizofrenije, vano je izai u susret pitanjima adoles-
centa; prema P. Malu (P. Male), psihoterapije na
zahtev adolescenta, iako su kratke, esto su efikas-
K. Lone
Red. V. P. i N. C.
PSIHIJATRIJSKA EKSPERTIZA U GRAAN-
SKOM ZAKONODAVSTVU
od lat. experientia, steeno iskustvo (prema peritus,
onaj koji ima iskustvo neega)
U toku svoje prakse, psihijatar moe da vri ulogu
vetaka u graanskom postupku: dva su zadatka
koja se tada pred njega postavljaju:
da posle nekog udesa ispita njegove psiholoke
posledice, prvenstveno one koje potiu od kranijal-
nih trauma, zatim i one uzrokovane telesnim ozle-
dama;
da oceni poslovnu sposobnost jednog subjekta u
okolnostima kao to su: pravo da se bavi uvanjem
dece, zahtev za proveru duevnog zdravlja jednog
suprunika prilikom brakorazvodne parnice, zahtev
za zatitom u smislu Zakona od 3. januara 1968.
A) Postupak i uslovi ekspertize
Kada postupak za vrenje psihijatrijske ekspertize
nije izriito utvren zakonom, kao u izvesnim uslo-
vima (osiguranje u sluaju bolesti), njega najee
utvruje sud vie instance ili apelacioni sud, a samo
u hitnim sluajevima predsednik suda ili ovlaeni
sudija. Postoji mogunost da postupak povedu i
neke druge specijalne jurisdikcije (Lekarsko dru-
tvo); nekad do ekspertiza dolazi i na zahtev uprav-
nih organa (dua bolovanja, na primer), osigurava-
juih drutava, samo, u tom poslednjem sluaju, one
nemaju legalni karakter.
Ekspertize u graanskom zakonodavstvu poverava-
ju se jednom, ili, ee, trojici vetaka ija imena
predlau stranke i koji se usvajaju na osnovu njiho-
ve zajednike saglasnosti. Prethodno polaganje za-
kletve, pismeno, i uz overu, obavezno je kod eksper-
tiza iz oblasti javnog prava koje propisuju sudovi,
512
izuzev ako se vetak toga oslobodi uz izriiti prista-
nak stranaka. Zastupnik podnosioca zahteva moli
imenovanog vetaka, odnosno vetake, da utanae
dan, as i mesto uviaja; o tome obavetava svog
klijenta i protivnu stranku. Postupku ekspertize pri-
sustvuju i zastupnici, a stranke mogu podneti zahtev
da prisustvuju i njihovi lekari; ovi, meutim, moraju
da se ogranie na ulogu posmatraa. Ipak, ukoliko
nae za shodno, vetak moe i od njih da zatrai
izvesna obavetenja.
Isto tako, vetak ima pravo da zatrai sva doku-
menta koja eli da konsultuje. Pored toga, moe da
zatrai proveru, ako zakljui da je neophodna, kao i
sva dopunska specijalistika ili laboratorijska ispiti-
vanja, ako ih smatra potrebnim.
Izvetaj se pie na overenom papiru, propisno taksi-
ranom, izuzev u sluaju da ekspertizi prisustvuju
sudski organi (u tom se sluaju naznakom u zaglav-
lju izvetaja potvruje prisustvo sudskih organa i
navodi datum odluke o tom prisustvu). Svi prepisi
dokumenata i dopunski specijalistiki izvetaji mogu
se priloiti, pod uslovom da i oni budu overeni,
izuzev kada je re o primenjivanju drutvenih zako-
na i statusa koji imaju dravni slubenici i njima
ravna zvanina lica.
Vetaci svoje izvetaje uknjie i predaju u arhivu
suda koji ih je imenovao.
B) Predmet ekspertize u graanskom zakonodavstvu
1) Poslovna sposobnost
U vezi sa ovom kategorijom injenica upuujemo na
odrednice Poslovna sposobnost*, Brak*, Testa-
ment*, Donacija*, itd.
2) Procena oteenja psihike i neuropsihike priro-
de.
Do oteenja moe doi bilo usled nekog nesrenog
sluaja, neke traume* (najee kraniocerebralne),
zatim proste komocije ili neke intoksikacije* (naje-
e ugljen-monoksidom), no nekada i samo usled
snane emocije izazvane agresijom, pretnjom ili stra-
hom.
3) U praksi, ekspertiza se zahteva:
ili odmah posle nesrenog sluaja, dok jo posto-
je znatni neuropsihiki poremeaji;
ili izvesno vreme posle udesa, da bi se definitivno
utvrdio datum oporavka i preostala nesposobnost,
a) Rane ekspertize Obino je u pitanju davanje
prognoze i valja se uvati donoenja preuranjenih
zakljuaka (to obino ele administrativne slube ili
osiguravajua drutva). Uvek se mora ostaviti do-
voljno vremena za donoenje zakljuka, a ako je re
o nesrei na radu, zahteva se ponovni pregled posle
jednog, tri ili est meseci, zavisno od teine psihikih
poremeaja i prateih neurolokih smetnji.
Vetak se esto nae u nezgodnoj dilemi. Poznato
mu je, s jedne strane, da produavanje stanja nespo-
sobnosti samo pospeuje sinistrozu, revandikativne
tenje, a da, s druge strane, brzo reavanje spora
rastereuje duh rtve od izvesnih preokupacija i
ubrzava njeno ozdravljenje, ali da, u tom sluaju,
513 PSIHIJATRIJSKA EKSPERTIZA U GRAANSKOM ZAKONODAVSTVU
procenat koji se odreuje na osnovu trenutnog sta-
nja u budunosti moe da bude i previsok. Zahteva-
jui novo odlaganje u neznatnom trajanju, on ide
naruku interesima svih i miri ove suprotne tenje.
b) Pozne ekspertize Ove su ekspertize uvek izuzet-
no osetljive poto u njima najee preovlauju
subjektivni inioci, a esto se postavlja i pitanje
iskrenosti. I kada ne doe do neopravdanog navo-
enja psihikih poremeaja, moe se desiti da subje-
kat oigledno preteruje ili ispoljava perseveraciju,
odnosno pitijatsko preoptereenje.
Vetak, dakle, mora da bude vrlo oprezan, ne samo
kad je re o izjavama subjekta ve i svedoenjima
njegove najblie okoline koja je vrlo esto odgovor-
na za negovanje svojevrsne posttraumatske neu-
roze ili zainteresovana za povoljno obeteenje. Vrlo
su esti sluajevi koji od vetaka trae opreznost i,
pogotovo, veliko iskustvo. Veoma je veliki broj
neiskusnih lekara koji uverenja izdaju na brzinu,
precenjujui oteenje, koji pothranjuju revandika-
tivne tenje subjekta koji je doiveo traumu ili ko-
mociju. Ako nasluti i trun preterivanja ili pohlepe,
lekar opte prakse treba da podnosioca zahteva
uputi specijalisti uz napomenu da sluaj treba posla-
ti na ekspertizu.
Posebno valja biti oprezan u pogledu uticaja alko-
hola koji esto pogorava oigledne neuropsihike
posledice prilikom kranijalnih trauma. To je naroi-
to uoeno kod ranjenika u ratu.
U obzir treba uzeti eventualne ranije postojee fizi-
ke nedostatke subjekta. Svi ti inioci moraju se
briljivo registrovati i ne treba oklevati da se pribeg-
ne laboratorijskim ispitivanjima ili lumbalnoj pu-
nkciji koja je esto dobar pokazatelj stanja. Pome-
nuti inioci predispozicije, na osnovu kojih se meha-
nizam lezija moe lake shvatiti, ne mogu, meutim
(naroito kada su u pitanju nesree na radu), rtvi
uskratiti pravo na naknadu tete uzrokovane nesre-
nim sluajem.
Prethodno duevno stanje subjekta podlee tananom
istraivanju. Neke debilne osobe, neke osobe neu-
ravnoteenog raspoloenja i karaktera, u stanju su
da, vrlo olako, nesrenom sluaju pripiu i svoj
raniji deficit.
Kod dece nije redak sluaj zaostajanja u razvoju
posle nesrenog sluaja, naroito posle kranijalne
traume u frontalnom predelu, a u procenjivanju
oteenja u ovom sluaju moe da pomogne provera
uspeha u koli.
Iznad svega je potrebno da se ispita i utvrdi veza
trenutnog duevnog stanja sa nesrenim sluajem,
da se tano odredi da li je bilo neposrednih otee-
nja, naroito da li je bilo dolo do kome, gubitka
svesti, manje ili vie produenog stanja konfuzije,
kao i da li postojee duevno stanje logino proisho-
di iz te teke prvobitne perturbacije. U takvom
sluaju, izvesno je ili vrlo verovatno da se nesrean
sluaj moe smatrati uzrokom datih poremeaja.
To je, meutim, sumnjivo i neizvesno ukoliko nije
bilo neposrednog psihikog poremeaja i ako do
neurotinih ili mentalnih manifestacija doe tek na-
knadno.
Ipak, postoji jedan izuzetak: ako do oiglednih na-
pada epilepsije doe posle uobiajenog latentnog
perioda koji uvek traje po nekoliko meseci.
to se tie ovih posebnih sluajeva, upuujemo na
odrednice Komocija*, Kranijalne traume*.
Preostaje da se nae odgovor na jedno pitanje ko-
je se esto postavlja, naroito kada je re o nesre-
ama na poslu: pitanje kako da se utvrdi datum
oporavka. On se moe odrediti u asu kada izgleda
da su smetnje stabilizovane u svojoj rezidualnoj
formi.
to se tie pitanja stepena invalidnosti, vetak e se
posluiti utvrenim vaeim skalama, koje se mogu
nai u prirunicima ili tablicama invalidnosti u slu-
aju nesrea na radnom mestu, odnosno invalidnosti
steene u vojnoj slubi.
Najee se mora predvideti mogunost naknadne
revizije.
C) Posebne ekspertize
Re je o psihijatrijskim ekspertizama u graanskom
postupku, u koje nije upuena veina lekara-prakti-
ara i koje se odnose na sasvim posebne kategorije
pacijenata:
prvo i prvo, bolesnici nad kojima je vrena ek-
spertiza u smislu Zakona o socijalnom osiguranju (l.
304 do 322, odluka od 10. decembra 1956); re je o
dodeljivanju invalidske penzije (grupa 1, nesposob-
no lice kadro je da obavlja neku plaenu dunost,
maksimalna godinja penzija moe da iznosi 30%
od najvie predviene; grupa 2, potpuna radna ne-
sposobnost i penzija u iznosu od 50% prosenih
primanja u toku dve prethodne godine; grupa 3,
potpuna radna nesposobnost i neophodna pomo
treeg lica, u kom se sluaju uz penziju daje i
dodatak);
pacijenti koji podleu ekspertizi u cilju dobijanja
lekarskog uverenja za vozaku dozvolu (odredbe od
21. jula 1954. i 10. jula 1954, izmenjene i dopunjene
odredbom od 28. avgusta 1957);
isto vai i za dobijanje dozvole za lov: kao i kod
vozake dozvole, re je o takozvanim bezbednosnim
merama;
ekspertiza u sluajevima koji potpadaju pod jav-
no pravo: esti su primeri pribegavanja psihijatrij-
skoj ekspertizi putem slubenog zahteva, u okviru
procesa ponitenja braka.
Drugi vid konsultacije tie se podobnosti za monaki
ivot i obuhvata sva lica reena da se posvete svete-
nikom pozivu ili monakom nainu ivota;
ekspertiza subjekata pre stupanja u graansku
inovniku slubu (upor. Zakon od 19. X 1946 koji
se odnosi na opti poloaj dravnih slubenika: re
je o utvrivanju podobnosti za javnu slubu).
A. Poro i .-P. Mae
PSIHIJATRIJSKA EKSPERTIZA U KRIVINOM ZAKONODAVSTVU
PSIHIJATRIJSKA EKSPERTIZA U KRIVI-
NOM ZAKONODAVSTVU
U krivinom postupku, psihijatar nastupa kao ve-
tak iji je zadatak da identifikuje duevnu bolest.
Dunost mu je da meu poiniocima zloina otkrije
onoga kod koga je neki trajni, privremeni ili jedno-
kratni poremeaj linosti uticao na izvrenje nekog
zloinakog ina ili ga je uslovio.
Ova vrsta psihijatrijske ekspertize primenjuje se na
subjekte koji su poinili prekraje ili zloine koji
potpadaju pod udar zakona.
Psihijatrijska ekspertiza je u praksi prihvaena po-
stepeno, sredinom XIX stolea, kada je psihijatrija
sebi izborila ulogu pozitivne nauke. Danas je preva-
ziena u ali data izjava advokata Renjoa (Re-
gnault) da je prednost neznalice nad lekarom u
tome to mu je strano svako nauno predubeenje;
s druge strane, dotina praksa pobedila je esto po-
dozrivu uzdranost nekih sudskih zvaninika meu
kojima je bilo i takvih koji su psihopatolozima
pripisivali udeo u umanjivanju odgovornosti.
Princip ekspertize duevnog zdravlja u oblasti krimi-
nala vie se ne suoava sa ozbiljnim zamerkama; taj
postupak ipak ostaje fakultativan i uestalost njego-
ve primene, koja, uprkos svemu, raste, i dalje se
veoma razlikuje od suda do suda.
Domezon (Daumezon) je sa socijalnog stanovita
prouavao osnove ekspertize stanja duevnog zdrav-
lja pri krivinom gonjenju zloinca. Poto je istakao
nezgodne strane i protivrenosti to jo uvek vladaju
u ovoj oblasti, naglasio je da, pored zakonskih
odredbi koje ga na to prisiljavaju, lekar ni sa dru-
tvene take gledita ne moe da odbije ovaj zadatak:
Svaki graanin koji je, zahvaljujui drutvu, stekao
znanje o vetini isceljenja, koji ima drutvenu ulogu
lekara, duan je da drutvu, kada ovo nekome sudi,
prui tehniku pomo i to u funkciji svoga
poloaja u drutvu, u okviru mree drutvenih veza
u koje je ukljuen.
A) IMENOVANJE I IZBOR VETAKA
Ekspertizu, po pravilu, zahtevaju sledei sudski or-
gani:
1) istrani sudija, ija je dunost da utvrdi injeni-
no stanje, po sopstvenoj odluci ili na zahtev odbra-
ne. Vetak se tada dovodi na osnovu ukaza;
2) predsednici sudskih vea, ukoliko procene da
ima mesta dodatnoj informaciji. Vetak se tada pozi-
va na osnovu sudske odluke;
3) predsednici apelacionog suda, kao i javnog tui-
latva; u tom sluaju re je o nalogu.
U jednom sluaju, napokon, desilo se da je eksperti-
zu zahtevao ministar pravde, u pitanju je bio jedan
osuenik na smrt.
Ustalila se praksa da se u znaajnim i delikatnim
parnicama imenuju po tri vetaka koji se, po pravi-
lu, biraju sa spiska koji jedanput godinje utvruje
apelacioni sud.
514
Valja priznati da se, osim pojedinih velikih centara,
izbor vetaka nije pokazao naroito srenim. Psihi-
jatrijsko vetaenje treba poveravati iskljuivo pro-
verenim strunjacima iza kojih stoje i ugledna zva-
nja i duga praksa, priznatim od regionalnih lekar-
skih drutava. Trebalo bi, dakle, da svaki nestruan
lekar pokae dovoljno opreznosti i da se, u sluaju
da bude pozvan, ne prihvati takve dunosti, odnos-
no da, u krajnjem sluaju, jedino prihvati da bude
trei lan u ekspertizi, uz dvojicu kompetentnih
kolega.
Sudski organ koji imenuje vetaka u sluaju nekog
prestupa potpuno je samostalan u svom izboru.
Kada je pozvan, vetak ima pravo da prihvati ili
da odbije vetaenje; meutim, ako je odabran po
slubenoj dunosti, moe da odustane jedino ako
ima neki vrlo ozbiljan razlog, koji mora i da dokae
(lan 23 Zakona iz 1892, o medicinskoj praksi).
B) ZAHTEVI KOJI SE POSTAVLJAJU PRED
VETAKA
Primenjuju se razliiti pristupi: najjednostavniji je
onaj po kome se od vetaka trai da razmotri
stanje duevnog zdravlja okrivljenog i da utvrdi da li
je njegova odgovornost potpuna, umanjena ili ne-
postojea. Pojedini sudovi pribegavaju neto izme-
njenom nainu i od vetaka trae da izjavi da li je
okrivljeni u trenutku izvrenja ina bio duevno
bolestan u smislu lana 64 Krivinog zakonika.
Istrani sudija ponekad postavlja i pitanje mogu-
nosti simulacije.
Zakonska odredba od 12. decembra 1905, koju je
uveo ministar pravde omje (Chaumie), preporui-
vala je prilino opirnu formulaciju, zasnovanu na
biolokim injenicama koje su u to vreme poele da
prodiru u kriminologiju. Pored onoga to se trai
prema lanu 64 Krivinog zakonika, od vetaka se
zahteva jo i:
da ispita da li psihijatrijski i bioloki pregled
otkriva kod okrivljenog mentalne i fizike anomalije
ija je priroda takva da u izvesnom stepenu umanju-
ju njegovu odgovornost;
da utvrdi da li ga treba smatrati bilo u potpu-
nosti odgovornim, bilo u potpunosti neodgovornim
za sopstvene postupke, odnosno da li je njegova
odgovornost ograniena i, u potonjem sluaju, da
precizira stepen njegove odgovornosti;
najzad, ukoliko okrivljeni nije odgovoran, da se
izjasni da li on ugroava javnu bezbednost i da li ga
treba smestiti u psihijatrijsku bolnicu zatvorenog
tipa. Uprkos ovom ustupku uinjenom biolokom
gledanju na kriminal, nije sve najsrenije reeno ni
u ovoj formuli, uprkos tome to se vodilo rauna o
svakoj sitnici, moglo bi se rei o svakom retku
[Rog de Firsak (Rogues de Fursac)].
Sve u svemu, sve se vrti oko problema odgovornosti*
i stepena odgovornosti kao i, s tim u vezi, mogune
515 PSIHIJATRIJSKA EKSPERTIZA U KRIVINOM ZAKONODAVSTVU
prisilne psihijatrijske hospitalizacije*. Pitanje odgo-
vornosti izazivalo je mnoge raspre i dovodilo do
neprijatnih situacija izmeu pravnika i psihijatara.
Novi Zakon o krivinom postupku (1958) na izgled
stavlja taku na sve rasprave o ovom pitanju. Nje-
gova odredba o praktinoj primeni preporuuje su-
dijama da vetacima postave sledea pitanja:
da li psihijatrijski i organski pregled subjekta
ukazuje na mentalne ili psihike anomalije?
da li je prekraj koji mu se pripisuje u vezi sa tim
anomalijama?
da li je subjekat u nekom stanju opasan po
okolinu?
da li podlee kanjavanju?
da li se moe izleiti i readaptirati?
Naunika savest lekara rastereena je time to nije
stavljena pred neki dogmatski problem. Ali lekari-
ma, verovatno, nije prijatno saznanje da im je zva-
nino oduzeta kompetencija da utvruju dijagnozu
mentalne alijenacije (koju ima samo sud), dok se od
njih trai da daju teke prognoze, i to bez uvaava-
nja njihovog miljenja o vrsti terapije.
C) POSTUPCI VETAKA
Prvi in, pre pristupanja bilo kojem drugom postup-
ku, predstavlja polaganje zakletve, onako kako nala-
e uobiajena forma.
Vetak se zatim upoznaje sa dosjeom i iz njega uzima
sve potrebne podatke: iskaze svedoka, izjavu optu-
enog u trenutku hapenja, kao i tokom kasnijih
sasluanja, razna obavetenja (line podatke, uvere-
nje o prethodnim kaznama, policijski ili andarme-
rijski uviaj, itd.).
Posle toga sledi neposredan pregled optuenog. Izu-
zetno, pregled se moe obaviti i na slobodi, bilo to
se vetak pozove u sluaju da se okrivljeni uhvati na
delu, bilo to se privremeno nalazi na slobodi. U
prvom sluaju, pregled se obavlja u prostorijama
sudske policije; u drugom, ili u lekarskoj ordinaciji,
po pozivu, ili u kui okrivljenog.
Meutim, okrivljeni se najee nalazi u zatvoru,
tako da i pregled mora tamo da se obavi. Valja
priznati da su u Francuskoj, sve do pre nekoliko
godina, materijalni uslovi za ekspertizu zasluivali
otre kritike kojima su bili izloeni. Vetak je na
raspolaganju najee imao samo sobu namenjenu
razgovorima sa advokatom, nekada zatvorsku am-
bulantu, dok je o ponaanju okrivljenog mogao da
se obavesti samo na osnovu iskaza nestrunih lica
(uvara, lokalnih andarmerijskih zapovednika, dru-
gih zatvorenika).
Nisu postojala, kao u nekim drugim zemljama, psi-
hijatrijska odeljenja pri zatvorima, uprkos tome to
su medicinsko-psiholoka drutva, kao i drutva za
sudsku medicinu u vie navrata podnosila takve
zahteve. Na sreu, radi se na tome da se pomenuti
propust otkloni.
Ako smatra za neophodno, vetak moe da zahteva
privremeni smetaj u neku psihijatrijsku ustanovu ili
bolnicu; takvo reenje, meutim, katkada izaziva
nedoumicu kod javnog tuioca poto ne prua pot-
punu eljenu bezbednost. Zato je prinuen da vie
puta navraa u zatvor i da laboratorijska ispitivanja
(lumbalna punkcija, analiza krvi) esto obavlja u
oteanim uslovima.
Vetak e se, svaki put kada nae za shodno, a uz
odobrenje javnog tuioca, pozivati na razliite speci-
jaliste koji obavljaju dopunske preglede (oni lekar,
radiolog, biohemiar, itd.), pri emu svaki od njih
podnosi poseban izvetaj koji se pridruuje glavnom
i koji se posebno plaa.
Pored neposrednog pregleda okrivljenog, zadatak
vetaka sastoji se i u tome da istrai sve to bi moglo
da doprinese rasvetljavanju prolosti optuenog:
razgovor sa porodicom i bliskim osobama o uobia-
jenom ponaanju, prethodnim leenjima u bolnici,
neumerenosti, kranijalnim traumama, itd., uz oprez-
nost u sluaju nekih tendencioznih izjava koje bi
trebalo da podleu proveri.
Nije redak sluaj da se u dosjeu nau protivreni
iskazi ili, tovie, da okrivljeni opovrgne prvobitna
priznanja, bilo to su ta priznanja mogla biti iznuena
pomou nekih spornih postupaka (a to se ponekad i
deavalo), bilo to je, posle izvesnog razmiljanja,
zatvorenik razradio sistem odbrane.
Na koncu, ako subnarkozu* ne treba koristiti u cilju
izmamljivanja priznanja, njena se primena, kao naina
postavljanja medicinske dijagnoze [Ejer (Heuver)], mo-
e dopustiti uz izvesne ograde. Vetak mora da ima u
vidu i mogunost zatvorske psihoze*, sa manifestacija-
ma koje se javljaju posle zloina, odnosno prestupa.
D) KRIMINALISTIKA EKSPERTIZA I
DEONTOLOGIJA
A. Ej (H. Ey) je ukazao na to kako opta deontolo-
ka naela treba primenjivati na psihijatrijsku eksper-
tizu. Ova potonja, istini za volju, moe da dovede
do konflikta dunosti u svesti vetaka; s jedne strane
se nalazi obaveza koju je prihvatio pred organom
pravde koji ga je imenovao, ime se ogluuje o
obavezu uvanja profesionalne tajne; s druge strane
su obziri, kojih ne moe da se oslobodi, prema
oveku koji mu otkriva svoje tajne.
Vetak e se nai u procepu izmeu obaveze da
izvri svoju dunost i opiranja na koje moe naii
kod ispitanika; prilikom ekspertize psihikog stanja,
lekar treba da zae u voljnu sferu okrivljenog i
neprekidno mora da se pita ima li pravo da se
poslui prinudom, pretnjom i svim onim sredstvima
koja mu stoje na raspolaganju.
Sagledavajui pitanje deontologije u oblasti psihijat-
rijske ekspertize, navedeni autor je predloio, u vidu
zakljuka, sledee sugestije:
1) u odnosu na pravosudne organe, vetak treba da
istakne svoju nezavisnost i da jasno stavi do znanja
da on ne zastupa nijednu stranu;
PSIHIJATRIJSKA EKSPERTIZA U KRIVINOM ZAKONODAVSTVU
2) u odnosu na okrivljenog izloenog vetaenju: da
ne oda tajne koje su mu poverene tokom razgovora
ili da se njima poslui tako da to pacijentu ne
nanese tetu; da ne vri bioloka ispitivanja koja ne
spadaju u uobiajenu lekarsku praksu; i da subnar-
kozi pribegava samo u sluaju da je smatra istinski
neophodnom, i to ako dobije pristanak optuenog;
3) poeljno bi bilo uneti i neke izmene u tekuu
praksu: ukidanje obavezne zakletve kod porotni-
kog suda, predlog Saveta Lekarskog drutva o naiz-
meninom odabiranju vetaka, uvoenje pojma le-
karske tajne prilikom vetaenja.
Jedna revolucionarnija mera, koju e organi pravo-
sua tee prihvatiti, bila bi obaveza da vetak istra-
nom sudu prui na uvid samo zakljuke iz svog
izvetaja, dok bi sadraj ekspertize bio deponovan u
arhivu Saveta Lekarskog drutva. Ova poslednja
reforma estoko bi se kosila sa Zakonom o isleiva-
nju kriminala koji istranom sudiji ostavlja slobodu
da sam procenjuje valjanost dokaza. Zakon o deon-
tologiji psihijatrijske ekspertize, ma kako bio eljno
iekivan, jo nije ugledao svetlost dana.
E) SASTAVLJANJE IZVETAJA
Re je o najosetljivijem delu ekspertize; on iziskuje
osobine koje se stiu iskustvom. Dunost je vetaka,
pre svega, da odustane od svake teorijske koncepci-
je, od svakog a priori donetog suda, da se uva od
svake sklonosti ka sentimentalnosti. Dobar vetak,
po recima A. Eja, jeste onaj za koga se ne moe
unapred rei do kakvih e zakljuaka doi. Ova
sloboda u donoenju suda izraz je, dakle, nezavis-
nosti vetaka u odnosu na bilo iji interes i na bilo
koji teorijski stav.
Vetak treba da se dri odreenih naela. Mora rei
sebi da je sutina njegove uloge da rasvetli pravdu u
pogledu nekog problema koji spada u njegovu nad-
lenost. On, dakle, treba da pie jednim jezikom
pristupanim organima pravosua i poroti, da ne
zloupotrebljava naune izraze, a kada ih upotrebi,
da se potrudi da razjasni njihovo znaenje i znaaj.
Izvetaj o ekspertizi duevnog zdravlja nije isto to i
klinika opservacija namenjena kolegama koja sadr-
i rasprave o nozologiji. Jasnoa stila, red u izlaga-
nju, loginost u zakljucima uinie njegovo izlaga-
nje lako prihvatljivim i ubedljivim.
U svome izvetaju vetak mora, izmeu ostalog, da
izbegava svaku dvosmislenost ili svako odstupanje
koji bi se mogli protumaiti kao protivrenost. A
iznad svega, vetak treba da izbegava udaljavanje
od podruja iste objektivnosti i iznoenje tendenci-
oznih sudova ili zauzimanje stava o nekom pitanju
ija mu je samo jedna strana poznata. . Valon (Ch.
Vallon) je jednom srenom formulom izvrsno saeo
etiri osobine dobrog izvetaja: istinitost, nepristras-
nost, opreznost, jasnost. Prema optem pravilu, izve-
taj kriminalistike ekspertize sadri nekoliko delova:
1) uvodni deo, u kome vetak ili vetaci saoptavaju
' svoje prezime i ime, navode organ vlasti koji ih je
516
pozvao ili imenovao, kao i poloenu zakletvu, kazu-
ju sadraj zadatka koji treba da izvre;
2) iznoenje injeninog stanja, kratak pregled na
osnovu dosjea sa podacima i navoenje razloga
zbog kojih je traeno vetaenje o duevnom stanju;
3) ispitivanje okrivljenog, obino podeljeno na tri
dela:
njegovo naslede;
trenutno stanje u vreme ispitivanja;
posebno stanje u trenutku izvrenja ina.
Dobro bi bilo obratiti panju i na ponaanje uhap-
enika u razdoblju izmeu hapenja i trenutka pre-
gleda do koga moe doi znatno kasnije; tada se
javljaju znaci zatvorske psihopatije, ako je do nje
dolo, na iji bi prolazan karakter, nezavisan od
psihikog stanja u vreme inkriminisanog ina, ve-
tak trebalo da ukae;
4) obrazloenje vetak iz prethodnih delova svo-
ga izvetaja izdvaja:
pozitivne injenice koje valja istai sa stanovita
patologije;
uticaj koji su one mogle imati na ponaanje okrivlje-
nog u trenutku inkriminisanog ina;
najzad, drutvene posledice patolokog stanja, ako
se ono utvrdi, i potrebu za prisilnom psihijatrijskom
hospitalizacijom, ukoliko se ovo pitanje pokrene;
5) zakljuci moraju biti to je mogue saetiji, mo-
raju neposredno odgovoriti na postavljena pitanja i
sadrati ocenu vetaka.
Dodajmo, na kraju, i to da, ukoliko doe do nekog
patolokog reaktivnog stanja na zatvorske uslove,
vetak jednostavno moe da predloi hospitalizaciju
zatvorenika, koja, u tom sluaju, samo vremenski
odlae sprovoenje pravnog postupka.
Kada ima vie vetaka koji rade na jednom predme-
tu, oni sastavljaju zajedniki izvetaj koji svi potpi-
suju. Ukoliko, meutim, izmeu njih doe do nepre-
mostivih razilaenja u miljenju, vetak ili vetaci
koji imaju drukije gledite piu poseban izvetaj.
Poeljno je, meutim ukoliko je to izvodljivo
da se ova mogunost izbegava.
Izvetaj se pie na posebnom papiru i zatim uruuje
ili istranom sudiji lino, ili predaje u arhivu suda
koji donosi presudu. Vetak, odnosno vetaci ovome
prilau poziv ili zahtev na osnovu kojeg su imenova-
ni, kao i iznos svoga honorara. Vetaci uvek treba
da sauvaju kopiju svoga vetaenja na koju bi
mogli da se pozovu.
F) POJAVLJIVANJE VETAKA NA SUDSKOM
ROITU
Ukoliko je re o nekom uistinu znaajnom sluaju
kod porotnikog suda, esto se dogaa da vetak
bude pozvan, i to nekoliko meseci posle podnoenja
izvetaja, da doe i obrazloi svoje zakljuke. Prem-
da mu, u toku suenja, na raspolaganju stoji tekst
izvetaja i njegove dopune, priloene uz dosje, on se
prvenstveno mora osloniti na svoje pamenje; budu-
i da je obino obaveten nekoliko dana ranije,
517
treba da se potara da ponovo proita svoj prime-
rak izvetaja. Tokom suenja biva prozvan kao i
svi ostali svedoci. Posle formalnosti u vezi sa uzi-
manjem linih podataka i posle polaganja zakletve,
predsednik sudskog vea poziva vetaka da iznese
ceo sadraj svog izvetaja ili samo jedan njegov
deo; izlaganje mora da bude izuzetno jasno i pri-
stupano za one to ga sluaju. Vrlo esto mu,
zatim, predstoji da odgovara na pitanja koja upu-
uje bilo dravni tuilac, bilo, pre svega, odbrana,
bilo porota. Naroito su advokati spremni da pro-
ue dela iz oblasti psihijatrije i da iziu sa argu-
mentima za raspravu i sa doktrinarnim protivsta-
vovima. Deava se da odbrana podnese i pismeno
obrazloeno miljenje uglednih advokata o patolo-
kom problemu koji se nalazi u sreditu ekspertize,
koja moe da unese sumnju i podozrenje. Deavalo
se, tavie, u nekim uvenim sluajevima, da advo-
kat za svedoke odbrane predloi psihijatre koji o
stanju duevnog zdravlja optuenog mogu da izne-
su miljenja suprotna miljenjima zvaninih veta-
ka: njih su nazivali vetacima odbrane. Obrnuto,
moe se dogoditi da javni tuilac, u elji da se
odupre ovom protivnapadu, pozove nekog ugled-
nog strunjaka i od njega zatrai miljenje. Samo,
svi ovi strunjaci oigledno nisu pregledali samog
okrivljenog i njihovo svedoenje ostaje isto teorij-
sko i nedovoljno pouzdano. Pomenuti govorniki i
nauniki okraji, meutim, mogu da stvore burnu
atmosferu koja pogoduje bilo odbrani, bilo tuila-
tvu. Tako je nastala ideja o protivrenoj ekspertizi;
samo, ko bi tu izvojevao pravdu? Bila bi potrebna
svojevrsna superarbitraa, a sudski organi koji su
samim pozivanjem vetaka priznali svoju nedovolj-
nu strunost u odreenoj oblasti ne izgledaju do-
voljno dorasli toj ulozi.
A. Poro i . Bardena
A. POROT et C. BARDENAT, Psychiatrie medico-legak,
1959, Pari, Maloine.
PSIHIJATRIJSKA POMO
Psihijatrijska pomo obuhvata niz mera, kako u
pogledu leenja, tako i u pogledu ponovnog ukljui-
vanja duevnih bolesnika u drutvo. Te mere odraz
su razvoja psihijatrije u toku poslednjih sto pedeset
godina, premda je sigurno da njihovu okosnicu
predstavlja ministarski dopis od 15. marta 1960.
kojim je stvoren psihijatrijski sektor.
Francuska psihijatrija doivljava svoje zvezdane a-
sove poetkom XIX veka, sa Pinelom, a naroito sa
njegovim uenikom Eskirolom (Esquirol), koji um-
no obolelim skidaju lance pokazujui na taj nain
da luaka najpre smatraju bolesnikom, a tek onda
opasnim prestupnikom.
Prvi veliki zakon bio je Zakon od 30. juna 1838*
koji je i dan-danas na snazi, uprkos mnogobrojnim
pokuajima njegovog preinaenja.
PSIHIJATRIJSKA POMO
On precizira:
a) stvaranje oblasnih bolnikih ustanova za prijem
duevnih bolesnika u cilju pruanja nege, ako ne i
izleenja;
b) mere zatite individualne slobode i zatite imovi-
ne bolesnika koji se nalaze u bolnicama;
c) pravni status duevnih bolesnika smetenih u
bolnicama zatvorenog tipa.
Nekoliko godina docnije, stvaraju se kolonije za
smetaj po porodicama omoguavajui duevnim
bolesnicima da budu smeteni kod hranilaca.
Naporedo s tim, evoluirao je i pristup duevnim
bolestima.
Malo-pomalo, psihijatrija je prevazilazila svoju isto
deskriptivnu i kontemplativnu ulogu da bi ula u eru
terapije, tako da je alijenist postao psihijatar.
Godine 1922, u bolnici Sveta Ana uvedeno je otvoreno
odeljenje (u Tuluzi), poto je prethodno takvo jedno
odeljenje, u gradu Tunisu, 1911, otvorio A. Poro.
Slubeni dopis od 13. oktobra 1937. pozivao je
prefekture da organizuju otvorena bolnika odelje-
nja u svojini okruzima. Razvoj takozvanih
ok-tehnika doao je do izraaja izmeu 1932. i
1938. godine:
1932: Zakelova kura*,
1935: psihohirurgija* sa E. Monizom..
1938: sizmoterapija*, sa Binijem i erletijem
(Cerletti), na kraju su ponovo stavile psihijatriju u
sredite medicinskih nauka. Prvi put se prisustvova-
lo spektakularnim remisijama tekih stanja sumanu-
tosti* ili melanholije*.
Psihofarmakoloka era nastupila je ubrzo posle ot-
kria i sintetizovanja Largatila (ND) 1951. i njegove
primene u uvenom litinom koktelu [Labori (La-
borit)]; tako se pojavila grupa neuroleptika*. Neko-
liko godina posle toga, svoje mesto nali su i anksio-
litici*, a, 1959. je sintetizovan imipramin.
Primena litijuma*, poev od 1968, uz preduzimanje
svih mera predostronosti, preinaila je prognozu
manino-depresivnih psihoza*.
Naporedo s tim, razvoj psiholokih terapija poteklih
iz psihoanalize* omoguio je oporavljanje ili pobolj-
anje stanja u velikom broju konstituisanih psihone-
uroza.
Tako su, kao to se vidi, pristup i mogunosti
ukazivanja pomoi duevnom bolesniku poeli da
bivaju raznovrsni. U obzir se mogla uzimati mogu-
nost institucionalne dimenzije ukazivanja nege prili-
kom hospitalizacije, dok je mobilisanje ergo-sociote-
rapijskih mogunosti ubrzavalo proces ponovnog
ukljuivanja u drutvenu sredinu.
Takva je bila klima kada se pojavio ministarski dopis
od 15. marta 1960, prvenstveno sa ciljem da popuni
praznine u staranju o pacijentu izvan bolnikih okvira.
Ciljevi su bili sledei:
pomo pacijentima obolelim od nekog duevnog
oboljenja ukazivati na to je mogue ranijem stup-
nju bolesti,
PSIHIJATRIJSKA POMO
obezbediti postbolniko leenje kako bi se izbeg-
li recidivi,
koliko god je mogue, izbegavati odvajanje bo-
lesnika od njegove porodice i drutvene sredine.
Sektor se definie kao neko odreeno geografsko
podruje koje opsluuje jedna psihijatrijska bolnica,
ona koja je i ranije postojala (odgovara populaciji
od 60.000 stanovnika).
Sektor mora da dejstvuje u tesnoj vezi sa izvanbol-
nikim strukturama:
dispanzerima za mentalnu higijenu,
centrima za postbolniku negu,
radionicama pod nadzorom,
bolnicama za dnevni boravak.
Ista ekipa treba da se bavi bolnikom i izvanbolni-
kom negom i da ostane u tesnoj vezi sa optim
bolnicama, privatnim psihijatrima, lekarima opte
prakse ...
Paralelno, razvijao se i infanto-juvenilni sektor (1 na
3 sektora namenjena odraslima).
Znaaj ovog poslednjeg dopisa izuzetno je veliki. On
omoguava skraenje vremena hospitalizacije, po-
stojanje posrednih struktura koje omoguuju na-
stavljanje terapije u punoj sigurnosti, usmeravanje
pacijenta pomou konsultacije sa specijalistom, mo-
gunost obezbeivanja dugotrajne postbolnike ne-
ge izvan bolnice i to na mestu ne mnogo udalje-
nom od pacijentovog mesta boravka.
Postojanje multidisciplinarne ekipe strunjaka omo-
guava globalan pristup bolesniku i svim njegovim
tekoama.
Izvesno je da ostvarenje jednog takvog projekta
iziskuje mnogo ljudi i materijalnih sredstava koji
esto tragino nedostaju, i moe se rei da je 1983.
godine neto ispod 40% teritorije Francuske oprem-
ljeno u duhu navedenog zakona.
Posle 1960, psihijatrijska pomo ima na raspolaga-
nju:
Zakon od 3. januara 1968*, o zatiti imovine
punoletnih poslovno nesposobnih lica;
Zakon od 31. decembra 1970, o toksikomaniji*,
a ne treba gubiti iz vida ni Zakon od 15. aprila 1954.
koji se odnosio na opasne alkoholiare*, kao ni
Zakon od 30. juna 1975. koji je obuhvatio oblast
rada i hendikepiranosti.
B. Boase
PSIHOANALITIKA TERAPIJA
od gr. psyche, dua, ana- odozdo nagore, lyein, rastvo-
riti, razloiti i therapeuein, leiti
Psihoanalitika terapija se moe definisati kao:
interpersonalni odnos (Transfer* i Kontratra-
nsfer*) zasnovan na svojevrsnom terapeutskom sa-
vezu (sposobnost pacijenta da se identifikuje s ra-
dom analitiara);
izvesna vrsta rada, koji s jedne strane obavlja
sam pacijent: slobodno asociranje; s druge, psihoa-
518
nalitiar: praenje toka asocijacija, da bi se dospelo
do dinamikog razumevanja mentalnog funkcioni-
sanja, i interpretiranje, da bi se omoguilo pojavlji-
vanje smisla i znaenja asocijacija u transferu.
Psihoanalitiku terapiju je stvorio S. Frojd, polazei
od upranjavanja hipnoze i sugestije. Nastojei da
tim tehnikama probudi kod svojih pacijenata sea-
nje na traumatine inioce iz prolosti, Frojd usta-
novljuje postojanje otpora* koji se suprotstavlja
priseanju. Zato predlae jednu novu tehniku koja
bi omoguila bolje optenje prolosti i sadanjosti
putem svojevrsnog meusobnog odnosa transfe-
ra. Tako e glavni napor biti usmeren na vaspostav-
ljanje prolosti, uz pokuaj da se prevladaju otpori
koji spreavaju pristup sticanju svesti o patogenim
situacijama. Metod koji je preporuivao Frojd, iji
pacijent lei na kauu, sastoji se, dakle, u korienju
spontanog priseanja vezanog za traumatine doga-
aje i, na osnovu toga, u onome to se naziva
elaboracija [razrada], zahvaljujui interpretacijama*
koje predlae psihoanalitiar. Zato je neophodno da
se pacijent upozna s jednim pravilom koje strukturi-
ra psihoanalitiku terapiju: on treba da govori ono
to misli i osea ne izostavljajui nita to mu padne
na um. To pravilo se naziva pravilom slobodnih
asocijacija ili osnovnim pravilom.
Indikacije za psihoanalitiku terapiju zavise od mes-
ta simptoma* u psihikoj ekonomiji pacijenta. U
poetku ograniene na edipovske, genitalne i neuro-
tine organizacije, granice indikacija su vremenom
osetno evoluirale. Apsolutna dominacija jednog pa-
tolokog sistema u mentalnom funkcionisanju neke
osobe predstavlja kontraindikaciju.
Ciljevi terapije su da pacijent povrati jedan nain
funkcionisanja koji je mentalno slobodniji i relacij-
ski delotvorniji, to jest da stekne slobodu da eli.
Neki autori razlikuju ivotne ciljeve koji se odnose
na samoostvarenje te bi se, prema tome, mogli
konkretizovati tek na kraju ili posle kraja neke
psihoanalize, i terapijske ciljeve koji bi se odnosili
na otklanjanje intrapsihikih blokada koje ometaju
to samoostvarenje.
Trajanje terapije i broj seansi nedeljno evoluirali su
tokom vremena, a i dalje su promenljivi od zemlje
do zemlje. Psihoanalitika terapija ne treba da traje
ni prekratko, to bi ukazivalo na pacijentovo i
psihoanalitiarevo izbegavanje mentalnog rada, ni
predugo, to bi otkrivalo psihoanalitiarev perfekci-
onizam ili njegovo identifikovanje s pacijentovim
ivotnim ciljevima. U Francuskoj se obino smatra
da nedeljno ne treba da bude manje od tri seanse.
Kraj terapije je vezan za postizanje vee elastinosti
sistema miljenja, to omoguava pacijentu da na-
stavi zapoeti proces samoanalizom. Zadovoljavaju-
e razreenje neuroze transfera predstavlja opte-
prihvaen kriterijum.
Psihoanalitika terapija, prema tome, zavisi od kva-
liteta i kvantiteta transfernog procesa, od oslobode-
519
nja od tog procesa i od postojanja manje ili vee
promene koja iz svega toga proistie.
A. Brakonije
BELA GRUNBERGER et J. CHASSEGUET-SMIRGEL, prire-
ivai, Les cures psychanalytiques, Pari, Tchou, 1980.
PSIHOANALIZA
Prema Frojdovom lanku u Enciklopediji iz 1922,
Psihoanaliza je naziv za:
1. postupak ispitivanja psihikih procesa nedostup-
nih na drugi nain;
2. metod leenja neurotskih poremeaja koji se za-
sniva na tom istraivakom postupku;
3. niz psiholokih shvatanja do kojih se na ovaj
nain dolo i koja se postepeno razvijaju u jednu
novu naunu disciplinu.
Iz ovakvog odreenja pojma psihoanalize proistie i
njena primena u psihijatriji.
I. ISTRAIVAKI POSTUPAK
Predmet ovog istraivanja su oblici nesvesnog mi-
ljenja (latentni sadraj) koji se prouavaju na osno-
vu njihovog delovanja na oblike svesnog miljenja
(manifestni sadraj). Prisustvo latentnog sadraja
opaa se naroito u aktivnostima kao to su san,
dnevno sanjarenje, fantazije, spontani govor.
Istraivanje se u sutini zasniva na metodi slobodnih
asocijacija, to jest na sposobnosti pacijenta da pusti
da mu misli slobodno teku, a da on pri tom jedino
nastoji da sledi niz asocijacija koje pobuuje mani-
festni sadraj, kao i na sposobnosti ispitivaa da
proui sve to u tom manifestnom sadraju omogu-
uje da se otkrije uticaj nesvesnog (zaboravljanje,
omake, simbolino izraavanje itd.).
Moguno je da jedna ista osoba bude istovremeno
ispitanik i ispitiva (autoanaliza). No to obino nije
sluaj, pa ispitiva moe da bude slobodan od ul-
nih utisaka i svesnih namera.
Tu mogunost ispitivau daje sama analitika situa-
cija, ali posmatranje ovog tipa moe da se primeni i
na druga podruja klinikog ispitivanja (razgovor,
deja igra i crte, projektivni test, itd.).
Analitiar moe jedino da pravi pretpostavke o
latentnom sadraju. Njihova valjanost se najbolje
moe proveriti ako doe do promena u psihikoj
aktivnosti pacijenta (priseanje, nove asocijacije
misli), posle tumaenja prethodnih misli (interpreta-
cija). Ovo je mogue jedino u psihoterapijskoj situa-
ciji. U protivnom, treba se zadovoljiti utvrivanjem
koherentnosti misaonog toka (drugi manifestni sa-
draji ili kontekst trenutne situacije, ak s biograf-
skim podacima). to se ispitivanje vie udaljava od
psihoanalitikog okvira, to su pretpostavke o laten-
tnom sadraju proizvoljnije. To je i sutina Frojdove
napomene o nedostupnosti tog materijala drugim
nainima istraivanja.
PSIHOANALIZA
II. TERAPEUTSKI METOD
Osobenost ovog metoda predstavlja polazni stav da
se patoloki neurotski simptomi mogu ublaiti ili ak
otkloniti ako pacijent postane svestan nesvesnih sadr-
aja koji su znaajni za njihovo nastajanje. Sutina
ovog metoda lei, dakle, u sticanju svesti o sopstve-
nim misaonim procesima i njihovom tumaenju. Ti-
me se eli omoguiti pacijentu da stekne veu slobo-
du miljenja, veu fleksibilnost misaonih tokova.
Ukoliko se ovaj metod primenjuje u leenju neurot-
skog konflikta (bilo da se ovaj ispoljava simptomi-
ma neuroze, karakternim osobinama ili poremeaji-
ma ponaanja), neophodno je da se nesvesni sadraj
koji je u osnovi ovog konflikta premesti radi investi-
ranja fantazmatskog i stvarnog odnosa prema psi-
hoanalitiaru (transfer*). Ovo premetanje* se za-
sniva na objektalnim relacijama* vezanim za infan-
tilne fiksacije.
Da bi se ostvarili ovi ciljevi, treba da se u toku
leenja razvije jedan poseban vid psihike aktivnosti
kojim se ostvaruje analitiki proces: formalna regre-
sija naina miljenja (odsustvo uobiajene komuni-
kacije, slobodno izraavanje misli i oseanja, asoci-
jacije primarnog tipa), regresija u vremenu (aktu-
alizacija, putem terapijske situacije, konflikata i od-
nosa iz perioda detinjstva i postupno razvijanje
transfera.
Da bi se ostvario analitiki proces, potrebno je da
budu zadovoljeni odgovarajui uslovi: redovne i to
ee seanse (najmanje tri do etiri puta nedeljno),
po pravilu u trajanju od etrdeset pet do pedeset
minuta, u leeem poloaju, podsticaj pacijentu da
iskae naglas svaku misao koja mu padne na pa-
met . . . Ovde bismo mogli navesti jo mnoga druga
uobiajena pravila i raspravljati o njima. No, bilo
da ih se pridravamo vie ili manje strogo, treba
uvek imati na umu da su ona ustanovljena da bi se
to bolje ostvario analitiki proces.
Misaona aktivnost psihoanalitiara ima veoma va-
nu ulogu u razvoju tog procesa. On treba da bude
to uzdrljiviji, da izbegava odgovore i komentare
na informacije dobijene od pacijenta da bi usredsre-
dio panju na istraivanje nesvesnog materijala i to
bolje pratio njegov sadraj (vigilna panja). Analiti-
ar treba s podjednakom panjom da prati latentni
sadraj i afekte pacijenta, kao i sopstveni tok misli i
afekte.
U toku analitikog procesa, zakljuivanje o intrapsi-
hikim promenama bie oteano zbog javljanja ot-
pora* koje treba interpretirati. Za to je potrebno
izvesno vreme, tzv. vreme prorade.
Indikacije za psihoanalitiku terapiju* ne mogu se
izraziti u nozolokim terminima. One umnogome
zavise od linosti, okolnosti i prolosti pacijenta.
Postavlja se pitanje sposobnosti pacijenta da doivi
analitiko iskustvo (tok analitikog procesa, asocija-
cije, itd.), kao i pitanje mogunosti delovanja anali-
PSIHOANALIZA
ze na patologiju. Treba, dakle, razlikovati ivotne
ciljeve (ono to pacijent eli da se u njegovom ivotu
promeni), ciljeve leenja (psihike osobine koje bi
trebalo promeniti da bi se ostvarili ivotni ciljevi),
tehnike ciljeve (sama realizacija terapije i analiti-
kog procesa koji su neophodni da bi omoguili
pacijentu da izmeni neke svoje crte linosti).
III. PSIHOLOKA SHVATANJA
Nije uvek jednostavno razdvojiti empirijska otkria
psihoanalize od teorijskog okvira na kome se ona
zasniva. Kao osnovni aksiomatski princip postavlja
se prouavanje nesvesnih procesa miljenja. Empirij-
ska otkria koja se oslanjaju iskljuivo na psihoana-
litiko istraivanje i induktivno uoptavanje mogu
se saeti na sledei nain:
intrapsihiki konflikt neusaglasivih misaonih
tokova, mehanizmi odbrane i teorija linosti ko-
ja objanjava ove konflikte (teorija pulzija, instan-
cije linosti Ja*, Ono*, Nad-ja*); upor. Meta-
psihologija*;
uloga intrapsihikog konflikta u psihopatologiji;
interesovanje za klasifikaciju neuroza i tipologiju
karaktera;
uloga deje seksualnosti i Edipovog kompleksa*
u razvoju pojedinca, patologije i drutva.
IV. PODRUJA PRIMENE PSIHOANALIZE
Na terapijskom planu, Frojdova definicija danas
izgleda preuska. Indikacije psihoanalize, osim toga
to su primenjene na sva doba ivota, proirene su i
na razliite patologije (psihoze, narcisistiki poreme-
aji linosti, granini sluajevi, perverzije, itd.). Re-
zultati su uglavnom parcijalni i teko ih je proceniti.
No, nastojalo se da se psihoanaliza prilagodi tim
novim ciljevima, a zakljuci i postupci inspirisani
psihoanalizom uspeno se primenjuju kako u indivi-
dualnoj psihoterapiji, tako i u institucionalnom lee-
nju velikog broja pacijenata.
Brojni vidovi psihoterapije zadrali su izvesne ciljeve
ili naela psihoanalize (analitiki orijentisana psiho-
terapija, fokalna ili kratka psihoterapija, grupna
psihoterapija). Drugi su, pak, pored sopstvenih cilje-
va, prihvatili i neke ciljeve psihoanalize (psihodra-
ma, snovi u budnom stanju, relaksacija).
Psihoanaliza se primenjuje i u klinikoj psihologiji,
edukaciji i reedukaciji; sastavni je deo psiholokog
obrazovanja onih koji su profesionalno u kontaktu
sa ljudima. I ovde vai stav da ukoliko je vee
udaljavanje od psihoanalitike terapije, utoliko je
potrebno vie opreznosti i kritinosti pri transpono-
vanju.
Na istraivakom planu, pomenimo primenu psiho-
analitikog ispitivanja i steenih znanja u psihoso-
matici, u direktnom posmatranju linosti, a naroito
linosti deteta, u prouavanju grupa i u projektiv-
nim testovima. Istraivanje inspirisano psihoanali-
zom predstavlja posmatranje naturalistikog tipa u
kojem se, polazei od produbljenog prouavanja
520
pojedinanih sluajeva, dolazi do optih zakljuaka.
Poto ispitiva ne moe da bude samo pasivan
posmatra, ovo istraivanje obino predstavlja is-
tovremeno i jedan vid terapije.
V. NOVE TENDENCIJE
Ovako iroka primena psihoanalize dovela je do
pojave veoma raznovrsnih, a esto i meusobno
suprotnih usmerenja, a to su:
primena psihoanalitike terapije na razliite pa-
tologije, to uzrokuje menjanje tehnika, a to sa svoje
strane utie na klasinu teoriju ove terapije;
sve vee uee psihoanalitiara. Kontratransfer
postaje sredstvo spoznaje;
sloenost mehanizama interiorizacije i teorije
unutranjih objekata*;
sve ee pozivanje na narcisizam i arhajske
stadijume* razvoja;
interesovanje za komunikaciju i simboline obli-
ke miljenja.
Razliitost ovih pravaca razvoja ukazuje na injeni-
cu da se i teorijski tokovi razlikuju od terapijske
prakse. Danas su najvea neslaganja oko:
uloge simbolike i arhajskih objektalnih relacija
(rasprava o teoriji M. Klajn);
uloge nesvesnog i njegovih odnosa sa simbolikim
ustrojstvom jezika (rasprava o Lakanovoj teoriji);
mogunosti primene klasine metapsihologije*
(rasprava o uticaju Hartmana (Hartmann) i egopsi-
holoke teorije).
Svako od ovih pitanja odnosi se i na teoriju, i na
terapeutsku praksu.
VI. PSIHOANALITIKE INSTITUCIJE
Psihoanalitiari su uvek izraavali elju da objedine
svoje iskustvo, dok su istovremeno sueljavanja raz-
liitih tendencija stalno remetila jedinstvo i stabil-
nost njihovih grupa. Glavni zadatak psihoanaliti-
kih udruenja jeste obrazovanje psihoanalitiara i
saoptavanje rezultata naunoj javnosti. U ovom
drugom domenu, gde retko dolazi do konflikata,
udruenja imaju pozitivnu ulogu da podstiu nauni
rad i teorijsko i kliniko otvaranje. Zahvaljujui ovoj
naunoj ulozi institucije, odrava se jedinstvo gru-
pe i podrava kod svakog njenog lana interesovanje
i otvorenost za psihoanalitiko miljenje.
Trebalo bi u principu da uloga u obrazovanju bude
ta koja osigurava stabilnost institucije. Meutim, tu
je glavni izvor neslaganja. Za psihoanalitiko obra-
zovanje kandidata neophodno je lino psihoanaliti-
ko iskustvo, obuavanje i supervizija prvih prakti-
nih seansi. Uloga linog iskustva je od najvee
vanosti, a pokazalo se da je filijacija psihoanaliti-
ara vaan inilac kako promena, tako i stabilnosti
u instituciji. Glavna neslaganja u domenu obrazova-
nja odnose se na princip i nain selekcije kandidata i
na ulogu institucije. U vezi sa selekcijom, suprot-
stavljaju se dve struje: jedni smatraju da ona treba
da prethodi analizi, superviziji i slino, dok su drugi
521
miljenja da selekciju treba vriti tek posle. U vezi s
ulogom institucije (to se, uostalom, nadovezuje na
prethodnu raspravu), suprotstavljeni su stav po ko-
me institucija igra najvaniju ulogu da bi se
izbeglo da obrazovanje kandidata suvie zavisi od
mentora, i stav po kome se uspostavljanje dubljeg
psihoanalitikog odnosa (izmeu mentora i kandi-
data) uplitanjem institucije samo oteava.
Ove tendencije ponekad mogu prerasti u sukob. Ali,
sve u svemu, zahvaljujui njima se odrava stalna
razmena miljenja, to i jeste glavni zadatak psihoa-
nalitikih udruenja.
Red. V. P. i N. C. D. Vidloe
J. LAPLANCHE et J.-B. PONTALIS, Vocabulaire de la
Psychanalyse, Pari, PUF, 1967.
PSIHOANEMINI SINDROM v. Hemopatije
PSIHODELINI DOIVLJAJ
od gr. psyche, dua i delos, oigledan, vidljiv
Skup psihikih fenomena izazvanih uzimanjem ha-
lucinogenih droga: LSD, meskalina, psilocibina, ha-
ia. Korienje jakih otrova, u kojem uivaoci vide
mogunost psihike ekspanzije, novog naina spo-
znaje, i pored toga to nije uvek praeno zavisnou,
veoma je opasno: kod labilnih, neuravnoteenih ili
prepsihotinih pacijenata, droga moe da izazove
anksiozni suicidalni raptus*, da pospei acting out.
Kod mladih koji se redovno preputaju tripu,
primeuje se smanjeno interesovanje, kvalitativno
i kvantitativno osiromaenje kontakata s ljudima,
marginalni nain ivota. Umiljeno bekstvo pu-
tem uzimanja psihodelika pre svega predstavlja
poguban vid hemijskog razaranja psihe (Haluci-
nogeni*).
/. Pelisje
PSIHODRAMA v. Terapija (Grupna)
PSIHODISLEPTICI
od gr. psyche, dua, dys-, prefiks koji ukazuje na pojam
tekoe, lambanein, uzeti, uhvatiti
Psihodisleptici predstavljaju jednu od tri grupe psi-
hotropnih* supstancija koje mogu da izazovu pore-
meaj mentalne aktivnosti i prouzrokuju sumanutu
iskrivljenu predstavu o realnim vrednostima [Dele
(Delay) i Deniker, 1961]. Nazivamo ih i psihomime-
ticima. Tu ubrajamo pre svega oneiroidne* supstan-
cije (hai, kanabizam*), halucinogene* supstancije
(LSD 25, psilocibin, meskalin) i narkotike* (opi-
jum* i njegove prirodne i sintetske derivate). Danas
su sredstva koja mogu da izazovu zavisnost brojna i
raznovrsna, to veoma oteava situaciju.
Ove su droge bile koriene za ispitivanje linosti
(oneiro-analiza*), kao i u terapiji, a esto i u obe
svrhe istovremeno. Neki su autori, na osnovu ogra-
PSIHOGENO, PSIHOGENEZA
nienih iskustava, govorili o terapijskim efektima
ovih droga, naroito u anksioznosti* i depresiji*.
Povodom psihodisleptika pokree se pitanje odnosa
intoksikacije, ponavljanja, predispozicija i nastanka
psihotinih poremeaja, otuda naziv farmakopsi-
hoza (Deniker) ili indukovana psihoza [Bourers
(Bowrers)]. Ispitivanje bioloke osnove ovih mo-
del-psihoza ponovo je pobudilo interesovanje za
psihodisleptike.
Red. V. P. i N. C. M. Poro, A. Difur
H. DUFOUR et J. PUJOL DOMENECH, Hypotheses pathoge-
niques et modeles biologiques en Psychiatrie, 158 str., Pari,
Masson 1982; J. GAL1BERT, Narco-analvse et subnarcose
amphetaminee, interet, diagnostic et therapeutique, Encycl.
Med. Chir., Pari, Psychiatrie, 37820 B90, 11-1979;
J. GUYOTAT et M. MARIE-CARDINE, Medicaments psy-
chotropes et psvchoterapie, EncycL Med. Chir. 3780 B90,
10-1975; L.-B. KALINOWSKY and H. HIPPIUS, Biological
treatments in psychiatry, 424 str., New York, Grune and
Stratton 1982.
PSIHOENERGETICI v. Nooanaleptici
od gr. psyche, dua i energeia, snaga u pokretu
PSIHOGENO, PSIHOGENEZA
od gr. psyche, dua i genesis, nastajanje
Ovo su pojmovi koji se odnose na najvaniju, a
ponekad i iskljuivu ulogu koju imaju okolnosti i
dogaaji iz psihikog ivota u manifestacijama i
oblicima postojanja. Uticaj psihogeneze je veoma
veliki: ona podrazumeva, u stvari, ne samo duevni
ivot nego u velikoj meri i stanje tela (Psihosomati-
ka*), i to ne samo patoloka stanja nego i najnor-
malnije oblike postojanja. Iako se u psihijatriji pod
ovim pojmom podrazumeva pre svega psihogeneza
neuroza i psihoza, moe se isto tako prouavati i
psihogeneza socijalne organizacije ili psihogeneza
umetnikog stvaranja.
Psihogene faktore predstavljaju, u stvari, sva iskus-
tva u ivotu pacijenta, poto svako od njih ostavlja
trag na njegovu psihu, i to tim dublje to je mlai.
Bolje reeno, na odreenom stupnju razvoja poje-
dinca, izvesne pojave imaju specifino psihogeno
dejstvo, koje vremenom slabi. Neophodno je na
takvu osetljivost skrenuti panju, kako terapeutu,
tako i vaspitau.
Psihogeni faktori mogu se razvrstati u tri grupe:
1) Psihogene situacije
One podrazumevaju poloaj pojedinca u drutvu i
njegove odnose s drugim ljudima. Bez sumnje, pre-
esto se upotrebljava izraz konfliktna situacija.
Svaka situacija sadri borbu i suprotstavljanje, to se
podrazumeva, no ona je esto istovremeno i norma-
tivna, a pre svega je vaan njen dijalektiki aspekt
koji pokree itav niz tananih i isprepletenih suoa-
vanja, projekcija, identifikacija, ponovnih preivlja-
PSIHOGENO, PSIHOGENEZA
vanja, koja se doivljavaju u jednoj specifinoj emo-
cionalnoj atmosferi koja im daje ton. Mnogo se
govorilo i o intrapsihikim konfliktima nagona,
moralnih normi i svesnih ili nesvesnih oseanja; iako
je i ovde re o autentinim i veoma vanim pokreta-
ima psihikog ivota, treba izbegavati suvie she-
matizovan pogled na stvari, to u psihoanalizi nije
uvek uspeno postignuto, naroito s personifikaci-
jom Ega, Ida i Super-ega (koja je isto didaktika).
2) Propusti u vaspitanju
Izvesne osobine, izvesni oblici vaspitanja toliko su
neophodni za skladan razvoj linosti da se o njima
govorilo kao o vaspitnoj hrani [Klapared (Clapa-
rede) je govorio: porcija vaspitanja] iji nedosta-
tak predstavlja uzrok patolokih sindroma (Emoci-
onalna karencija*, Karencija autoriteta*).
3) Emocionalne traume
Dugo su bile jedini priznati elementi psihogeneze:
strah, bes, radost ostavljaju oiglednog traga na
itav psihiki ivot. Danas se tei da se umanji
znaaj tih inilaca, koji, uprkos tome, deluju svojim
ponavljanjem ili izuzetnom jainom. Pored toga,
dolo se do otkria da su nove emocije psihogene
uglavnom u onoj meri u kojoj ponavlaju ili simboli-
zuju prethodna iskustva, i to skoro uvek ona iz
najranijeg detinjstva.
Psihogenim procesom naziva se skup mehanizama
koji, polazei od patogenog psiholokog agensa,
stvaraju simptom ili skup simptoma. Veina psihija-
tara dugo je verovala da je jedino sadraj neuroza
rezultat psihogeneze; meutim, psihoanalitika ko-
la je ipak uspela da nametne miljenje da je i sama
struktura normalne ili neurotine linosti bar deli-
mino rezultat psihogeneze; pored toga, danas mno-
gi autori priznaju i stav o psihogenezi psihoza, a
naroito shizofrenije*.
Frojd i njegovi sledbenici pokazali su da psihiki
razvoj deteta poiva pre svega na razvoju i diferenci-
ranju afekata; u razvoju afekata sve je podreeno
odnosima deteta s razliitim objektima, meu ko-
jima je najvaniji objekt majka. Smetnje i prepreke u
toku tog razvoja katalizuju strah, koji se uvek moe
lako ispoljiti jer je to iskonski inilac ljudske prirode
[. Butonije (G. Boutonnier)]; iz toga moe doi do
fiksacija na vie ili manje arhajskim stupnjevima
psiho-afektivnog razvoja. U narednim periodima e
razliiti poremeaji, koje je Frojd nabrojao sa zadiv-
ljujuom pronicljivou, ometati psihiko funkcioni-
sanje na razliitim nivoima i u svim domenima
(Psihoanaliza*). Pojedini autori posebno su isticali
neke od aspekata psihogenih procesa; odnos kom-
pleks inferiornosti-volja za mo (Adler), kolektivno
nesvesno (Jung), oseanje krivice (Enar), itd.
Ne bi trebalo da se na osnovu ogromnog broja
injenica do kojih je dola psihoanaliza zakljui
kako na razvoj linosti utiu jedino proivljeni do-
gaaji koji pokreu rad nesvesnog. Na formiranje
522
linosti (odnosno, u nepovoljnim okolnostima, na
nastanak patogenih procesa) podjednako vaan uti-
caj imaju vaspitanje i obrazovanje, kao i lina tenja
ka napredovanju i usavravanju. Ako je nesvesno
osnovna instancija u najniim i najnesavrenijim
oblicima psihike aktivnosti (zbog ega mu psihoa-
naliza i pripisuje najvei znaaj u snovima i psihi-
kim oboljenjima), lucidna moralna svest je ta koja
vlada najviim stupnjevima svesnog miljenja, odlu-
ivanja i pozitivnog predvianja.
Na planu teorije, psihogeneza je i danas glavna tema
one ve poznate rasprave ija estina tek poinje da
se stiava: najnepopustljivije pristalice psihogeneze
htele bi da je prikau kao osnov itave psihopatolo-
gije; nasuprot njima, pristalice shvatanja o organ-
skom poreklu zastupaju stav da je sadraj, odnosno
uzrok svih psihikih poremeaja, barem delimino
organske ili bioloke prirode.
Prema A. Eju (H. Ey), autoru organo-dinamske kon-
cepcije (Organo-dinamizam*), psihiki poremeaji nisu
isto psihogeni. Svako duevno oboljenje definie se
kao regresija psihikog ivota uslovljena poremea-
jem u njegovoj organskoj infrastrukturi; u osnovi tog
oboljenja jeste organogeneza koja ograniava i sputa-
va psihike mogunosti i oznaava njihov limit.
itav se problem za ovog autora sastoji u tome da se
dobro shvati ona vana funkcionalna povezanost
koja postoji, u neurozi, izmeu nekog organskog pro-
cesa i datog psihikog poremeaja. Odatle sledi nje-
gov zakljuak da se psihoterapijom mogu izleiti samo
oni psihiki poremeaji koji nemaju sutinski patoloki
karakter. Psihoterapija u oboljenjima iskljuivo psihi-
ke prirode efikasna je samo ukoliko se odnosi na one
psihike aktivnosti koje su ostale normalne, a .
Butonije, komentariui ovo gledite, dodaje: priznati
psihogenezu znai priznati da istinska borba protiv
ludila nije delovanje na organe nego delovanje na
situacije. U stvari, ova dva tipa uzroka, organski i
sociopsiholoki, deluju u razliitim razmerama na na-
stanak svakog poremeaja u psihikom ivotu. Ne
samo da se nadovezuju ve se i tesno dopunjuju i
uzajamno pospeuju.
Neki organski proces, ak i laka ozleda, moe da
dovede do raspada u psihikom ivotu koji e, zavis-
no od preostalih mogunosti, pokuati da se ponovo
sredi ili reorganizuje na novoj osnovi.
Na isti nain, neki vaan psihogeni faktor kao to je
emotivni ok moe da izazove sekundarne poremea-
je u vegetativnom nervnom sistemu, koji e sa svoje
strane oteati ponovno uspostavljanje ravnotee. Ovo
gledite potvruje psihosomatska medicina, koja je
naroito razvijena u anglosaksonskim zemljama.
Red. V. P. i N. C. A. Poro i . Siter
PSIHOHIRURGIJA
od gr. psyche, dua, heir, ruka i ergon, rad
Ovim nazivom oznaava se izvestan broj neurohi-
rurkih intervencija na modanom tkivu u cilju lee-
nja psihikih poremeaja.
523
U svojim pokuajima iz 1890, da parcijalnim kor-
tektomijama smiri opasne bolesnike s halucinacija-
ma, Brukhart (Bruckhardt) nije imao sledbenika.
Portugalski psihijatar E. Moniz prvi je doao na
ideju, 1936. g., da vri intervencije direktno na
prefrontalnom renju obolelih. No ova se terapija
razvila tek posle 1942. g., to jest posle radova
anglosaksonskih autora [zapravo Frimana (Free-
man) i Uotsa (Watts)].
Ipak, zbog pozitivnih rezultata postignutih psiho-
tropnim lekovima, intervencije ove vrste postale su
sve rede. Negde su i definitivno naputene.
I. TEHNIKE
Tenja da se intervencije vre to preciznije i sa to
manje oiljaka pospeila je nastajanje sve veeg
broja tehnika, lokalizacija i naina intervencija: s
operacije naslepo se prelo na otvorene intervencije,
sa irokih rezova se ilo ka selektivnim resekcijama,
od korteksa ka dubini, od hirurgije u pravom smislu
reci ka implantacijama ili infiltracijama. Mogu se
razlikovati tri grupe tehnika:
lobotomije ili leukotomije, koje se dalje dele na
frontalne leukotomije, topektomije i supkorikalne
rezove i koje mogu biti parcijalne, lokalizovane, uni
lateralne ili bilateralne;
intervencije na supkortikalnim strukturama (cin-
gulotratektomije, talamotomija);
ostale tehnike: duboka implantacija radioaktiv-
nih supstancija (zlato ili itrijum), koja se vri nakon
stereotaksike lokalizacije, intrafrontalne injekcije
novokaina, termokoagulacija i ultrazvuk.
II. INDIKACIJE I KONTRAINDIKACIJE
Prve intervencije primenjivane su radi leenja psihi-
kih poremeaja: no bez obzira da li je bila re o
psihozi ili o neurozi, dakle, nezavisno od nozoloke
kategorije oboljenja, ubrzo se dolo do zakljuka da
je osnovna indikacija za ovakvu operaciju simptom
anksioznosti*. Ova metoda dala je pozitivne rezulta-
te jedino kod pacijenata s visokom napetou, de-
presijom ili izrazito inhibiranim oseanjima.
Za psihohirurgiju su, dakle, vane jedino operativne
indikacije i to, pre svega, pojedinani simptomi,
iako neke grupe simptoma mogu na izgled predstav-
ljati vaniju indikaciju. Indikacije su, po vanosti,
sledee: teke opsesije*, naroito ako se razvijaju
na introvertnom terenu; nasuprot tome, u hipo-
hondriji*, gde je na izgled vea ekstrovertnost, in-
tervencija obino ne daje zadovoljavajue rezul-
tate; ova terapija moe da se primeni na anksioz-
nost, strah, sve anksiozne sindrome, ma koje ja-
ine bili, kao i na teka stanja melanholije i depre-
sije*, naroito ako je bilo i pokuaja suicida. Re-
zultati su ve slabiji u sluaju afektivnih maninih
poremeaja, a posebno u hroninoj maniji*. U slu-
ajevima shizofrenije*, rezultati su razliiti; izgle-
da da je uspeh vei u paranoidnoj nego u hebe-
freninoj formi. U indikacije za operaciju mogu
PSIHOHIRURGIJA
se ubrojati i psihiki poremeaji epileptiara, psiho-
motorna agitacija mentalno zaostalih osoba.
Odlini rezultati postignuti u sluajevima anksioz-
nosti ili depresije podstakli su izvesne autore da
primene ovu metodu na psihiki normalne bolesni-
ke, kada imaju nepodnoljive organske bolove i kada
nijedna druga terapija nije bila efikasna. Le Bo (Le
Beau) ispravno razlikuje bol od patnje, koja pred-
stavlja afektivni odraz bola. Posle intervencije ko-
jom se patnja odstranjuje, pacijent i dalje osea bol,
ali je prema njemu ravnoduan.
Medicinske kontraindikacije su, u stvari, malobrojne.
Nije uputno operisati bolesnike starije od ezdeset
godina, poto su im modane arterije osetljive, pa
moe da doe do kobnog krvarenja u toku operacije;
teko organsko oboljenje, ili loe opte stanje takoe
predstavljaju kontraindikacije za operaciju.
III. REZULTATI
U postoperativnom periodu, u veini sluajeva zapa-
a se izrazita konfuzija, inertnost, nezainteresovanost,
gubitak inicijative, gatizam, posle ega se, malo-po-
malo, psihiko stanje popravlja; i to ne proizvoljno,
nego u skladu s ranijom linou. Efekat hirurke
intervencije na sumanute ideje i poremeaje afekta
moe biti razliit, zavisno od sluaja. Ali ako se ovi
poremeaji ne otklanjaju na ovaj nain u potpunosti,
oni skoro uvek postaju podloniji promenama, manje
stabilni^ a time i lake dostupni psihoterapiji; zbog
toga je pacijentu posle intervencije neizostavno po-
trebna promena sredine, a pre svega reedukacija, koja
je toliko vana, da intervenciju ne treba ni preduzi-
mati ako se ne moe obezbediti reedukacija pod
odgovarajuim okolnostima. Hirurka intervencija
rekonstrukciju omoguava, ali je ne podrazumeva. U
opisivanju postoperativne linosti, kao njene bitne
odlike izdvojene su euforija, koja moe da ide do
manifestacija hipomaninog tipa, i nezainteresova-
nost za sve porodine i druge dogaaje, ak i kada su
od velike vanosti za bolesnika. Poboljanje se ispo-
ljava na veoma nepredvidljiv nain, postepeno ili
naglo, a moe da bude prolazno ili trajno. Stoga
treba prihvatiti kao opte pravilo da e donoenje
sigurnih zakljuaka biti mogue tek est meseci posle
operacije, a za dugoroniju prognozu treba da pro-
tekne i dve godine od intervencije.
Operativni mortalitet je mali (otprilike 1%). Uobia-
jene sekvele su inkontinencija urinae et alvi (koja se
obino povlai), bulimija, a najea je kasna epilep-
sija ija uestalost zavisi od uslova i prirode inter-
vencije (13% samo posle transorbitektomije, pre-
ma Frimanu).
Veoma je teko porediti statistike podatke koji se
tiu psihohirurgije. Trebalo bi, u stvari, usaglasiti
dijagnoze, ujednaiti kriterijume ozdravljenja, utvr-
diti starost oboljenja. To je, uglavnom, veoma teko
postii. Rezultati su mnogo bolji kad je bolest imala
krau evoluciju. Ali, u nekim sluajevima, gde su
posle samo nekoliko meseci razvoja bolesti interven-
PSIHOHIRURGIJA
ijom postignuti sjajni rezultati, moemo se zapitati
da ovakva terapija nije bila preuranjena. Treba tako-
e razlikovati klinike rezultate, subjektivni doivljaj
i ocenu okoline, koji ne moraju uvek biti usaglaeni.
IV. GRANICE I OPRAVDANOST PRIMENE PSIHO-
HIRURGIJE
Jasno je da je jedna ovako smela metoda morala
izazvati kritike, a one su se uglavnom odnosile na
preterano proirivanje indikacija za operaciju.
Razlozi osporavanja psihohirurgije mogu se svrstati
u tri grupe:
1) Izazivanje promena linosti*
Barik (Baruk) smatra da se hirurkom intervencijom
uzrokuju promene najviih etikih funkcija linosti;
da se vetakim stvaranjem lezija na mozgu ukida
mogunost spontanog izleenja koja uvek postoji;
da nije teko zamisliti kakve su zloupotrebe mogue,
i kakve su pogodnosti ovog metoda za one psihijatre
koji nee da se zamaraju; najzad, da pristalice ove
terapije mogu biti samo laici koji nemaju iskustva s
psihikim bolesnicima. On ovoj metodi zamera i to
to funkcionalnu psihozu pretvara u organsku
bolest (ali gde je tano granica izmeu ova dva
pojma?). Ve je E. Moniz, u svom najvanijem
lanku iz 1936, tano primetio: Izgleda da se na
ovaj nain moe samo jo vie poremetiti ve ote- nju odgovornost snosi psihijatar iako je on ne izvo-
en mozak psihikih bolesnika. No, ipak je re o ve
obolelim organima na koje primenjujemo medika-
mentnu ili hirurku terapiju. Izgleda da ovu pri-
medbu, koja samo ukazuje na oiglednu injenicu,
zanemaruju oni koji sistematski odbacuju psihohi-
rurgiju pod izgovorom da izaziva promene linosti i
to u negativnom, deficitarnom smislu.
Ovaj stav o promenama linosti usvojen je definitiv-
no i bez izuzetaka. No stvar je sloenija. Te promene
nisu tako duboke kao to se esto tvrdi: one se
obino vremenom smanjuju; testovi s operisanim bo-
lesnicima ne ukazuju, osim na patoloki poremeaj
koji je prethodio operaciji, ni na kakve nove promene
nastale usled same psihohirurke intervencije.
U svakom sluaju, to to se psihohirurgiji zamera da
menja linost bolesnika, moglo bi se zameriti i bilo
kojoj, pa i najelementarnijoj psihoterapiji, poto cilj
psihoterapije i jeste u tome da se promeni, u smislu
pozitivnom za bolesnika, nain miljenja koji mu
oteava normalan ivot i adaptaciju. A. Ej (H. Ey) s
pravom smatra da veeg opravdanja ima da se
preduzme rizik u interesu bolesnika nego da se ne
preduzme nita zbog uzdravanja od agresivnosti.
2) Mogue zloupotrebe
Poznato je da antipsihijatri radikalno kritikuju sve
psihoterapije, bez razlike, poto one za njih pred-
stavljaju samo jedan vid rehabilitacije koji je otu-
ivako ljudsko drutvo ustanovilo da bi iskoristilo
psihijatre-andare za ostvarivanje svojih i suvie
oiglednih ciljeva.
524
Treba takoe podsetiti da su neki reimi bili optueni
da su lobotomijom neke svoje uporne protivnike
pretvarali u inertne, pasivne i poslune robote. ak je
pominjano da je u te svrhe koriena metoda transor-
bitektomije, koja ne ostavlja vidljivih tragova.
Bilo da su umerene ili preterane, istinite ili lane,
ove se primedbe odnose samo na mogue zloupotre-
be ovog metoda leenja, te se ne srne jedna terapija,
koja je u odreenim sluajevima korisna i efikasna,
svoditi na zloupotrebe koje se mogu dogoditi na-
merno ili iz nehata: uzimanje preterane koliine
neke aktivne droge, u pokuaju samoubistva ili ne-
namerno, ne daje povoda da se ona definitivno
odbaci iz farmakopeje.
3) Nemo psihijatra
Ako se dogodi da su isprobane sve mogunosti
terapije, a da rezultata nema, znai da su psihijatrija
i psihijatar podbacili; no nije uvek jednostavno kon-
statovati poraz, a jo je tee pomiriti se s njim,
pogotovu ako se imaju u vidu savremene mogunos-
ti efikasnog leenja. Tim vie to se tako, konstato-
vanjem neuspeha, preputa drugima problem koji
sami nismo umeli da resimo.
.-P. Tevno (J.-P. Thevenot), koji je veoma dobro
analizirao ovaj aspekt problema, istie i to da se
operacija smatra najgorim moguim reenjem, da za
di, da joj se ne moe predvideti ishod i da mehaniz-
mi njenog dejstva nisu uopte razjanjeni. Njen us-
pean ishod samo e istai bezuspenost, prethodnih
pokuaja leenja, a za neuspeh ili pogoranje opet e
biti kriv psihijatar. On gubi u oba sluaja.
Najzad, lobotomija predstavlja prekid u uobiaje-
nom toku leenja, a esto se dogaa da se operaci-
jom ak potpuno izbrie odnos koji je postojao
izmeu psihijatra i njegovog pacijenta. Psihijatar
ovaj prekid doivljava kao naputanje bolesnika,
zbog kojeg e se tim vie oseati krivim to je
kontratransfer u periodu odreivanja operativnih
indikacija nedovoljno razjanjen. To naroito vai
prilikom donoenja odluke, kada psihijatar moe
imati oseaj da pacijenta osuuje na hirurku san-
kciju zbog otpora i tvrdoglavosti u ranijem lee-
nju . . .
Pravi je problem odrediti domet psihohirurgije. Po
naem miljenju, treba da bude ispunjeno pet pred-
uslova da bi se sa punom odgovornou preduzeo
ovakav korak:
a) da se precizno odredi indikacija. Svakako da
jedan od glavnih razloga koji su doveli do dananje
loe slike o psihohirurgiji predstavlja preesto indici-
ranje hirurkih intervencija, jer u sluajevima kao
to je senilna demencija one uopte ne pomau;
b) da je bolest dovoljno dugo trajala i da je sponta-
no izleenje potpuno neizvesno;
c) da su isprobani svi ostali naini psihijatrijskog
leenja: razliite psihoterapije, odnosno (ukoliko
je moguno) psihoanaliza, zatim neuroleptici, anti-
525
depresivi, elektrokonvulzivna terapija, Zakelove ku-
re, itd. i da je konstatovan neuspeh ili nemogunost
njihove primene;
d) da nedostatak ispoljen tokom bolesti dovodi do
invalidnosti i da se psihijatar pri donoenju odluke
rukovodi pomilju da e se intervencijom to stanje
olakati. Takva se odluka ne srne nikada doneti da
bi se otklonila motorna uznemirenost ili da bi se
udovoljilo zahtevima porodice. Ovaj metod leenja
treba uvek preduzeti za dobrobit samog pacijenta, a
ne zbog drutva u irem smislu rei;
e) i najzad, treba da bude briljivo obezbeena
postoperativna reedukacija, poto sama intervencija
rekonstrukciju omoguava, ali je ne podrazumeva.
Ako se indikacije za operaciju uspeno uklope u ove
ozbiljne zahteve, mogunost pogrene primene ovog
metoda je veoma mala.
Uz ova ogranienja, psihohirurgija izgleda opravda-
na, ali se ne treba uditi osrednjim rezultatima
postignutim uz ovako stroge uslove. Treba verovati
da e usavravanje tehnika i indikacija omoguiti
vie uspeha. Metod je opasan, ali je cilj vredan
hvale. Psihijatar ima pravo da odluuje o leenju
bez pristanka bolesnika ako ovaj nije sposoban da
da valjan pristanak za operaciju (ali, naravno, uz
pristanak porodice) i to samo ukoliko korienje
ovog prava ne predstavlja eksperimentisanje pri ko-
jem se ne vodi rauna o mogunosti tetnih posledi-
ca [Kurbon (Courbon)].
Red. V. P. i N. C. M
- P o r o
PSIHOLOGIJA DRUTVENOG IVOTA
Savremena psihologija u znaku je elje da se oslobo-
di robinzonijada [Valon (Wallon)] i da se suoi s
konkretnim ovekom u njegovoj drutvenoj uslov-
ljenosti iju je vanost Gurvi (Gurvitch) istakao
proklamujui: Drutvo je u nama i mi smo u
drutvu.
Ovo istraivanje koje saeto prikazuju Kre (Krech)
i Krafild (Crutchfield) ostaje na raskru prilino
dvosmislenih neizdiferenciranih disciplina. Ali se
razaznaju dve perspektive:
Prouavanjem ljudskog kontakta otkriva se njegovo
poreklo i glavni oblici ispoljavanja. Re je, pre
svega, o fenomenolokom pristupu drutvenom ivotu
ija je sutina u:
1) analizi meuljudskih odnosa, iju je neposrednost
Sartr (Sartre) poricao a eler (Scheler) isticao, tvrde-
i da simpatija predstavlja emocionalnu intuiciju
drugoga;
2) opisivanju doivljaja, gde se razlikuje ti, odnos-
no spoznaja druge osobe u njenoj drugosti i celovi-
tosti (Buber); neko bezlini, potmuli oblik zajed-
nike egzistencije [Hajdeger (Heidegger)]; mi, koje
izraava elemente ivota u zajednici, bilo u represiv-
nom, bilo u slobodnom obliku [Munije (Mounier)].
Na eksperimentalnom planu, pristupi ovom proble-
mu ili su u dva pravca:
PSIHOLOGIJA DRUTVENOG IVOTA
1) prouavanje razumevanja drugog, to je saeto
prikazao Paes (Pages) u svojoj studiji ije je jedno
poglavlje zanimljivo stoga to se bavi ispitivanjem
specifinosti toga razumevanja u funkciji osobenosti
svakoga pojedinca i posebnih pozicija koje on ima u
svome polju delanja i u funkciji njegovog ukljuiva-
nja u drutvo;
2) prouavanje komunikacije shvaene kao razmena
znaenja, ija je okosnica, za Flamana (Fla-
ment), u poznavanju izomorfnih odnosa strukture i
komunikacione mree.
Horizontalni i vertikalni aspekt drutvenog od-
nosa neto konkretnije je prouen u okviru:
1) psihologije afiniteta [Mezonev (Maisonneuve)] u
dva istraivaka pravca: jednom iji je zaetnik
Frojd, a koji se prvenstveno odnosi na istraivanja
libidinalne relacije i relacije identifikacije; drugom,
koji je metodoloki definisao Njukomb (Newcomb),
i koji objedinjuje najrazliitije doprinose u okviru
sistema interpersonalne orijentacije;
2) psihologije socijalnog uticaja i psihologije upravlja-
nja iji opti pregled daje Lamber (Lambert). Lam-
ber se najpre potrudio da odredi karakteristike e-
fa sve dotle dok ga Stogdil (Stogdill) nije kritiko-
vao ukazujui na injenicu da odnos voa-sledbe-
nik ne moe da se objasni na nivou pojedinca nego
se leadership javlja kao preduslov i odlika strukturi-
ranja grupe.
Isto tako, sociolokom analizom su utvrena pravila
koja ovde vae i varijable koje imaju uticaja na
odvijanje igre afiniteta.
Za oba ova aspekta dragocen je pojam uloge koji je
uveo Mid (D. H. Mead).
1) Makrosociologija, bavei se posebno prouava-
njem institucija (Sociologija*), jo uvek samo deli-
mino i nedovoljno pouzdano pristupa prouavanju
mentaliteta, odnosno, ponaanja i kolektivnih vero-
vanja u oblasti jedne odreene civilizacije [Butul
(Bouthoul)]. Prouavanje ove problematike danas se
esto svodi na opisivanje bazine linosti koja se
smatra psiholokom osnovom zajednikom za sve
lanove grupe a zavisi od afektivno-vaspitnih uslova
(Kardiner). Makrosociologija se bavi i dimenzijama
onoga to Ketel (Cattell), da bi oznaio jedinstveni
karakter grupe, naziva sintalnou. Tako dolazi
do izdvajanja tri para faktora (sloenost-jednostav-
nost, integracija-dezintegracija, organizacija-de-
zorganizacija) a ispitivana je i njihova veza s domi-
nantnim oblicima psihijatrijskih oboljenja u jednoj
odreenoj kulturi.
2) Mikrosociologija uoava odnose meu individua-
ma unutar kolektivnih zajednica. Nasledivi Tardo-
ve (Tarde) postavke, ova interpsihologija razvija
se zahvaljujui Luinu (K. Lewin), a posebno More-
nu (Moreno). Morenovu sociometriju karakterie
pokuaj kvantifikovanja uz originalno grafiko
predstavljanje rezultata istraivanja. Na ovaj nain
vri se popularizacija pojmova socijalnog atoma koji
se odlikuje brojem i prirodom oznaavanja koja vri
PSIHOLOGIJA DRUTVENOG IVOTA
a iji je predmet i on sam, ili asocijativnih konfigura-
cija svedenih na nekoliko glavnih principa, kao i
pojam socioterapije, izveden iz uenja o igranju
uloga, psihodrami, sociodrami (Socijalne tera-
pije*)-
Luin i njegovi sledbenici u okviru grupne dinamike
istrauju determinante i efekte grupne kohezije: fak-
tore komunikacione gustine i grupnih normi,
situaciju devijantnog pojedinca koji ne pristaje na
konformizam, probleme leadership-a u autoritarnim
ili demokratskim situacijama.
Iako su ove doktrine matematiki formulisane, te se
stoga mogu uiniti veoma prihvatljivim, one imaju
taj nedostatak to ne uzimaju u obzir sloenost
(koju smo neto ranije pomenuli) odnosa meu
individuama i, pre svega, to gube iz vida injenicu
da se svaka grupa organizuje u svojevrsnom polju
autoriteta [Buriko (Bourricaud)].
Zakljuak: ma koliko ovi opisi i ova tumaenja
mogli biti zanimljivi za dananjeg psihijatra, ona mu
ne omoguuju da bolje shvati dvostruki kompromis
na kojem poiva stvaranje drutvenog Ja svake indi-
vidue: unutarnji kompromis faktora privlanosti i
odbijanja u odnosu na drugog, spoljni kompromis
izmeu kolektivnih zahteva i individualne priro-
de. Psihologiji drutvenog ivota zato pripada zaslu-
ga to je otkrila sloenost na izgled dobro poznatog
pojma adaptacije, ukazujui pri tom na uzajamno
delovanje kolektivnih struktura i struktura linosti.
A. Luoni
Red. V. P. i N. C.
PSIHOLOGIJA EMOCIJE
od gr. psyche, dua, logos, govor, nauka i lat. emovere,
pokrenuti
Etimologija reci emocija opravdava savremenu
tendenciju, do koje je dolo pod anglosaksonskim
uticajem, da se ovaj termin, a naroito pridev emo-
cionalan, koristi za definisanje afektivnog ivota u
celini, njegovih manifestacija i motivacija. Ipak, va-
lja zadrati i uobiajeno znaenje po kome je emoci-
ja samo nagao i prolazan poremeej, nagao zaok-
ret u toku svakodnevnog ivota. Takva emocija
zapravo sadri jedan paradoks.
S jedne strane, i to naroito u emociji-oku, ona
se javlja kao mentalno rasulo i organska pani-
ka, to kao da iskljuuje svaku mogunost da joj se
prizna neka svrhovitost. S druge strane, meutim,
izgleda da ona ima organizovan i adaptiran karak-
ter, u tom smislu to svaka emocija poseduje dife-
rencijalnu originalnost i tipinu jedinstvenost koje
izraavaju odnos pojedinca prema biima i stvarima
u jednom preciznom kontekstu iskustva.
Istinu govorei, skoro iskljuiva panja se poklanja
negativnom vidu emocije, bilo da su predloena
mehanicistika ili funkcionalna objanjenja emocije.
Umesto za slavnu periferijsku teoriju V. Dejmsa
(W. James), laboratorija [Zomer (Sommer) i Haj-
526
mans (Hevmans)] i klinika [Hed (Head)] radije su se
opredelile za jednu centralistiku koncepciju, koja
bar ima zaslugu to, iza anarhije, priznaje jednu
organizaciju iji su mehanizmi dobro poznati poev
od eringtona (Sherrington), Kenona (Cannon) i
Barda.
ane (Janet), izmeu ostalih, smatra emociju pona-
anjem promaaja (poraza), u tom smislu to ona,
kad se automatizam i rasuivanja pokau nemo-
nim, predstavlja haotino oslobaanje energija koje
je data situacija mobilizovala.
Danas je, meutim, opteprihvaena jedna sinteza
raznih stanovita, praena solidnom argumentaci-
jom iji se saetak moe nai u Relenovom (Reu-
chlin) priruniku. Emocija, koja na taj nain gubi
neto od svoje specifinosti, jeste jedna od krajnjih
taaka jednog kontinuuma gde se, u stvari, mogu
razlikovati razni nivoi aktiviranja, poev od sna
pa do jarosti i straha [Lindzli (Lindslev)]. Meutim,
prihvaen je pojam optimum motivacije [Jerks
(Yerkes) i Dodson] a emocija izraava nesklad izme-
u mogunosti adaptacije i motivacije: bilo da je u
pitanju nesposobnost da se na neku novu, neobinu,
iznenadnu situaciju da adekvatan odgovor ili nad-
motivacija, posebno usled frustracije.
Ipak je teko osporiti da emocija, zbog svoje unutra-
nje organizacije i spoljanje prikladnosti, sadri odre-
enu svrhovitost a to manje nego iko drugi moe
da uini psihijatar koji pridaje toliki znaaj emocio-
nalnoj diskordantnosti i neadaptiranosti. Nemo
psihologa da proniknu u taj ,pozitivni' vid emocije i
da ga utemelje, tvrdio je Burad (Bourjade), prois-
tie iz toga to su oni uzeli za definitivan kriterijum
njene svrhovitosti [svrsishodnosti] relacionu aktivnost
civilizovane odrasle osobe, kao da tokom ljudske
evolucije, isto kao i u individualnoj povesti, nisu
igrali ulogu i drugi instrumenti adaptacije osim sen-
zo-motorne akomodacije i inteligentnog rasuiva-
nja. Zato se emocija mogla smatrati nadivelim
ostatkom jednog arhajskog naina reagovanja za i-
jim e se funkcionalnim znaenjem tragati tako to e
se ona ponovo staviti na svoje mesto u evoluciji.
Umesto za Darvina koji je smatrao da su emocional-
ne reakcije ostaci inova korisnih u jednoj ranijoj
fazi evolucije, radije emo se, kao za predstavnike
ovakvog stanja duha, opredeliti za:
Valona (Wallon) koji emociju smatra regresijom
na jedan emocionalni stupanj, na poetak raenja,
gde ta emocija ima funkcionalno znaenje (likvidira-
nje prevelikog tonusa i mogunost komunikacije).
Sartr, naprotiv, smatra emociju magijskim vie-
njem sveta, u tom smislu to ona vraa pojedinca na
ponaanje i miljenje primitivnog oveka.
No tu se vie ne naglaava regresivni karakter emo-
cije: ona ima odreeno znaenje za pojedinca. Svest,
osuena na delanje iji su putevi zapreeni, menja
svet, to jest vidi ga tako kao da odnosi sa stvarima
vie nisu regulisani deterministikim procesima. To
je filozofsko stanovite koje donekle opravdavaju:
527
Dembo i Luinova (Lewin) kola, koji pokazuju
da je gnev, na primer, odgovor prilagoen naoj
potrebi da prekinemo stanje napetosti;
Frojd, koji je na emocije gledao kao na naine
simbolinih zadovoljenja nesvesnog, bilo da je u
pitanju evazija ili utaenje.
Zaelo treba ii jo dalje i raspravljati o tendenciji
da se, prilino iskljuivim pozivanjem na gnev, a
naroito na strah, naglaava dezorganizovan i de-
zorganizirajui karakter emocije. Nasuprot idealu
ataraktikog spokojstva antike mudrosti koji, reklo
bi se, lei u osnovi svih psihologija emocije, emocija
danas ne izgleda uvek kao nuno zlo, normalno
samo usled svoje uestalosti, no koje, zapravo, izra-
ava slabost i krhkost oveka, koji nije uvek sposo-
ban za adaptaciju i stvaranje. Ona je ponekad doista
jedini adaptirani odgovor na situaciju. Tuga zbog
smrti nekog dragog bia, radost pri sluanju neke
melodije u odnosu na koje to ponaanje bi one
bile reakcije promaaja [poraza]? Nije dovoljno
priznati, s Pradinom (Pradines), mutaciju ljudskih
emocija. Nije li utivost, na primer, svojevrstan
kodeks emocija? Meutim, izazovno je da se po-
stulira jedna afektivna dihotomija takva ideja
postoji ve kod Dekarta u okviru jedne opozicije
koja omoguava da se naslute bogatije teme oko
kojih se moe organizovati razmiljanje o ljudskoj
prirodi i egzistenciji [Vijmen (Vuillemin)].
A. Luoni
M. REUCHLIN, Psychologie, Pari, PUF, 1979; J. VUILLE-
MIN, Essai sur la signiflcation de la mort, Pari, PUF, 1948.
PSIHOLOGIJA OBELEJA LINOSTI
Ovako je nazvana, u polemikoj nameri, tendencija
(koja odgovara prirodnom stavu po kome okvalifi-
kovati neto znai poznavati ga) psihologa i psihija-
tara da posmatranom subjektu pripisuju izvesna
svojstva. Ona je na loem glasu, pre svega zato to
tu korien svakodnevni jezik esto podrazumeva
odreenu drutvenu i moralnu procenu, no pogoto-
vo zato to su kategorije kojima se ona slui
kategorije iz klasine komedije ili nekog prirunika
za grafologiju [Bart (Barthes)]. Oduvek se, uosta-
lom, priznavala potreba da se unese reda u razne,
kako mnogobrojne, tako i neprecizne kvalifikative
[Olport (AUport)]. Ovome se problemu, naroito u
sluaju karakterologa, obino prilazilo u dogmat-
skom i aprioristikom duhu.
Danas je, meutim, postalo nuno korienje/a&tor-
ske analize*, koja je, kondenzovanjem kvalifikativa,
iscrpno popisanih, trebalo da omogui opisivanje
povrinskih crta i otkrivanje, iza njih, osnovnih
crta koje predstavljaju izvorita viestrukih i samo-
svojnih manifestacija linosti. Ketel (Cattell) tako
razlikuje esnaest faktora linosti, od kojih svaki
obuhvata razliite psiholoke odlike, izraene u obli-
ku bipolarnih dimenzija. Primera radi, faktor F,
ekspanzivnost - neekspanzivnost, obuhvata
PSIHOLOGIJA OBELEJA LINOSTI
pet komponenata: brbljiv - utljiv; ivahan
<-> utuen; smiren -> anksiozan; ekspresi-
van <- nekomunikativan; brz <- spor.
Ajzenk (Evsenck) s istim arom nastoji da sa ovom
analizom ode dalje, do faktora drugog reda koji
se nalaze u osnovi dotinih izvornih crta. Afirmi-
ui jednu hijerarhizovanu strukturu linosti, on
priznaje dve osnovne dimenzije: faktor ekstroverzi-
ja-introverzija i faktor stabilnost-neurotinost i
naroito prouava njihove patoloke strane (bie
prinuen da prizna i trei, psihotinost, koji ini
ovaj sistem mnogo sloenijim).
Protivrenosti u pogledu broja i identiteta dimenzi-
ja u razliitim faktorskim sistemima verovatno iz-
nenauju. Meutim, gargantuelovska Selsova
(Sells) studija pokazala je mogunost uspostavljanja
veze izmeu Ketelovog i Gilfordovog (Guilford)
sistema, je proireno i na druge, naroito na Ajzen-
ka, tako da se uglavnom moe postii saglasnost o
tome da analitiari predlau jedan delimice zajedni-
ki sadraj [De Boni (De Bonis)] koji obuhvata
sledee faktore: emocionalnu stabilnost, socijal-
nu ekstroverziju, stepen svesnosti, vladanje so-
bom i psihomotornu aktivnost.
Ne treba biti impresioniran ovim konvergencijama
ni verovati da se divergencije mogu objasniti isklju-
ivo na osnovu razliitosti populacija, odnosno
odabrane statistike metode. Danas kritika zapravo
dovodi u pitanje nameru jednoga Ketela ili jednoga
Ajzenka da se ovim postupkom otkrije struktura
linosti na osnovu koje bi se, zahvaljujui primeni
upitnika, pojedinci mogli definisati.
Tu postoje dve vrste argumentacije:
kakvo je jemstvo za stepen egzistencije odlika
koje su na taj nain odabrane, na osnovu svako-
dnevnog govora? Uostalom, korelacije koje se us-
postavljaju izmeu razliitih sistema odnose se na
faktore irokog spektra koji imaju slabu infor-
mativnu vrednost (Petersen). Bolje je prihvatiti da
ovo istraivanje dimenzija na osnovu date termi-
nologije ne omoguava da se opie sfera linosti,
ve samo daje njene obrasce, to jest jedino katalo-
ge pogodne za redanje oznaka.
valja se kloniti meanja, nimalo retkog u perso-
nologiji [Natin (Nuttin)], stanovita opte i diferenci-
jalne psihologije. Ako se, i u jednoj i u drugoj,
podrazumeva linost, trebalo bi da to bude na
razliite naine. Po samoj definiciji, ono to je opte,
ne moe da se diferencira, tako da se, u stvari, kao
to je, na primer, sluaj sa fizionomijom, individua-
lizacija vri na osnovu malih razlika u okviru zajed-
nikih obeleja, i to pre na osnovu sekundarnih ili
perifernih odlika.
Danas postoji pokuaj uvoenja jednog postupka
[time se naroito bavi Blok (Block)], ije su osnovne
tenje:
s jedne strane, traenje pertinentnih karakteristika,
oznaivaa [markera], umesto istraivanja optih
faktora na osnovu iscrpno popisane terminologije,
PSIHOLOGIJA OBELEJA LINOSTI
s druge, analiziranje pojedinaca, korelacija su-
bjekata (u ravni Q), umesto analizovanja korelacije
varijabli (u ravni R).
Moe se smatrati da psihijatar isto tako upranjava
neku vrstu psihologije obeleja linosti u semiolo-
giji, a potrebe za zajednikim jezikom navode ga na
to da pri klasifikovanju da prednost deskriptivnom
stavu (DSM III, na primer). Bilo bi, dakle, dobro da
se izbegnu lutanja u pogledu metoda faktorske ana-
lize u personologiji.
A. Luom
M. De BONIS, Personnalite et expertise psychiatrique, Pari,
izd. PUF, (Coll. Nodules), 1984; R.-B. CATTELL, La
personnalite, franc. prevod, 2 toma, Pari, 1956.
PSIHOMETRIJA
od gr. psyche, dua i metron, meriti
Uz svest o napretku nauke i tehnike, koji je omogu-
en uvoenjem matematikog modela, dolo se na
ideju o stvaranju nove discipline psihometrije
koja bi, kako kae Galton (1879), uvela u psihologi-
ju meru i broj.
inilo se, meutim, da u takvoj disciplini nee biti
mogue potovati osnovne principe metrologije, ak
ni kada je re o merenju onih niih procesa, na
koje je Vunt (Wundt) u poetku ograniavao naunu
psihologiju. Reenje je pronaao Bine (Binet) kada je
uveo, svakako bez jasne predstave o statistikim impli-
kacijama, metod posmatranja prosene vrednosti u
odnosu na subjekte koji ine grupu za etaloniranje* i
tako sainio skalu za merenje inteligencije (Testovi
inteligencije*). Zato se uobiajilo da se pod terminom
psihometrija podrazumeva metoda testova*. A to je,
kako tvrdi Greko (Greco), manje restriktivno nego to
izgleda, poto ta metoda moe da ima dva znaenja,
zavisno od toga da li testovi slue kao mera perfor-
manse ili kao instrument u istraivanju. Pitanje o
valjanosti testa* koje glasi ta se meri?, doista je
besmisleno ako se pod time podrazumeva postojanje
bitnih realnosti koje su prethodile njihovom merenju i
koje su nezavisne od njega [Relen (Reuchlin)]. Na-
protiv, psiholoke dimenzije i njihova organizacija de-
finiu se merom raspodele, a pre svega odnosima
razliitih serija merenja.
Imajui ovo u vidu, ako testovi i nisu prvi i jedini
merni instrument u psihologiji, oni svakako pred-
stavljaju vaan inilac u psiholokom istraivanju,
koji je omoguio da se predloe razliiti modeli
organizacije psiholokih fenomena.
No ipak, odnedavno se ponovo u psihologiji sve vie
koriste postupci i pojmovi iz eksperimentalnih nau-
ka [Riel (Richel)] to je doprinelo da termin psiho-
metrija ponovo dobije svoje prvobitno znaenje.
A
Red. V. P. i N. C. - L"Oni
M. REUCHLIN, Les methodes quantitatives en psychologie,
Pari, PUF, 1962; M. RICHELLE et R. DROZ (ed.), Manuel
de Psychologie, Bruxelles, Mardaga, 1976.
528
PSIHOMOTORIKA
od gr. psyche, dua i lat. movere, pokrenuti
Psihike funkcije i motorne funkcije predstavljaju
dva osnovna elementa ovekovog ponaanja i njego-
vih aktivnosti u drutvu. Njihov razvoj poinje ro-
enjem; u detinjstvu su prvo tesno povezane, a
zatim se sve vie razdvajaju na dve posebne oblasti
od kojih svaka ima sopstvenu hijerarhiju. Ali ni
tada njihov uzajamni uticaj ne prestaje, jer one i
pored specifinosti u razvoju zadravaju svoju su-
tinsku povezanost.
Kao to je istakao Valon (Wallon): Izmeu objek-
tivnih uslova i subjektivnih mogunosti, pokret vie
ne predstavlja samo mehaniko ostvarivanje nekog
postupka... Svaka etapa, svaki stepen njegove or-
ganizacije neposredno odraava odnose koji su us-
postavljeni izmeu pojedinca i sredine... On je deo
strukture psihikog ivota.
Nova otkria u klinikoj i fiziolokoj analizi pokre-
ta pokazala su da ispod slobodne usmerenosti i
prilagoenosti pokreta cilju postoji sloen rad psi-
hikih i motornih funkcija koje su, uprkos postepe-
noj diferencijaciji, samo sve tenje povezane i koje i
dalje odraavaju osnovne reakcije na najneposredni-
je mogunosti psihike aktivnosti: ravnotea i samo-
kontrola, automatizam telesnog stava i oportune ili
line kretnje, stepen miine napetosti i spremnost
za psihomotornu aktivnost ili otpor prema njoj.
Ponekad se nazivom psihomotorna tenzija ozna-
ava ono uobiajeno stanje tonusne sinergije izmeu
afektivnog i karakternog, s jedne strane, i motorike,
s druge strane. Zanimljivo je prouavati oscilacije,
devijacije i anomalije te psihomotorne tenzije. Ona
se ispoljava od samog roenja, jo dok dete ivi u
zatvorenom tonusnom krugu iz kojeg izlazi jedino
reaktivnim tonusnim pranjenjem ili u fazama rela-
tivnog oputanja; tek kasnije, tokom progresivne i
postepene integracije, taj krug se iri i diferencira da
bi omoguio razliite reakcije prilagoavanja na
sredinu, ali on, u sutini, uvek ostaje jedinstven. O
primeni ovih zakljuaka u terapiji bie rei u odred-
nici Relaksacija*.
Moemo, dakle, zakljuiti da izvesne bolesti, zastoji
u razvoju, degeneracije, traumatski poremeaji, za-
paljenja, mogu da imaju tetno dejstvo kako na
psihike, tako i na motorne funkcije, i da dovedu do
tzv. psihomotornih poremeaja i sindroma koji su
utoliko jasniji ukoliko se javljaju na ranijem stadiju-
mu razvoja.
I. PSIHOMOTORNI POREMEAJI I SINDROMI U
DECE
Mogu se podeliti u tri grupe:
1) Tei organski nedostaci
Povezani su sa ozbiljnim modanim oteenjima
(agenezijom, embriopatijom ili encefalopatijom) u
kojima je, pored velikog neurolokog nedostatka
529
(diplegije, hemiplegije, horeo-atetoze), skoro uvek u
pitanju ozbiljna mentalna zaostalost koja moe ii i
do idiotije. U ovu se grupu mogu ubrojati i izvesni
nedostaci u kojima je poremeaj u osnovi endokri-
nog porekla (kretenizam, miksedem). Pojedini slua-
jevi iz ove grupe obraeni su posebno (Intelektualna
zaostalost*, Idiotija*, Imbecilnost*, Kretenizam*,
Miksedem*, Mongolizam*).
2) Psihomotoma debilnost
Dipre (Dupre) je sa svojim uenicima, izmeu 1909.
i 1913, prvi put ukazao na pojavu koju je nazvao
motorna debilnost i koja je, uostalom, vrlo esto
povezana s intelektualnom debilnou; on je govorio
o stanju konstitucionalne motorne neuravnotee-
nosti, podvlaei nespretnost, sinkinezije, paratonije
kod tih mladih pacijenata.
Ovo novo stanovite doivelo je zasluen uspeh, a
potvreno je i u kasnijim radovima drugih autora.
Gurevi (Gourevitch) i Ozerecki (Ozeretski) su 1930.
prouavali psihomotornu konstituciju polazei od
Kremerovog (Kretschmer) uenja.
Valon je, 1932, u asopisu Annales medico-psycholo-
giques, objavio vrlo iscrpnu studiju o razliitim tipo-
vima sindroma psihomotorne insuficijencije.
Otada su otkrivanje, analiza i patogeneza psihomo-
tornih poremeaja bili predmet brojnih radova.
a) Analiza simptoma Motornu simptomatologiju
ovih poremeaja uglavnom predstavljaju nespret-
nost, dispraksija, a posebno paratonija [Dipreov
sindrom mrtve ruke, ternov (Stern) sindrom treca-
nja] koja sputava fino i pravilno izvoenje pokreta,
zatim promene refleksa (zakasneli refleks) i razliite
sinkinezije.
Svi ovi poremeaji mogu se kontrolisati pomou
psihomotornih testova: testom Ozereckog moe se
utvrditi motorni uzrast isto kao to se moe utvrditi
mentalni uzrast; ovaj test, ija je valjanost bila
osporavana, doradio je Gijmen (Guillemain); posto-
je takoe testovi performanse [Valterova (Walther)
baterija, Ejer-Bajov (Heuver-Baille) test]. Pomeni-
mo i Kvintov (Kwinte) test kojim se proveravaju
pokreti lica, poto su poremeaji u toj oblasti uvek
povezani s poremeajima pokreta ekstremiteta (Tes-
tovi*).
Uz motornu zaostalost, esto postoji izvestan stepen
mentalne insuficijencije, koji se razlikuje od sluaja
do sluaja, a to se utvruje testovima inteligenci-
je*. No, sindromi motorne neefikasnosti mogu se
javiti i kod pacijenata normalnog, ak i veoma
visokog stepena inteligencije. U tom sluaju, Dipre-
ov i Ejerov psihomotorni paralelizam moe da izo-
stane.
b) Klinine forme U zavisnosti od toga da li je
zahvaena piramidalna ili ekstrapiramidalna motor-
na kortikalna regija, Valon je razlikovao izvestan
broj klinikih formi od kojih svaka ima svoje mo-
torne i psihike specifinosti. Prema tome koja je
struktura poremeena, on je izdvojio:
PSIHOMOTORIKA
tip motornog infantilizma, gde je motorika
na nivou najranijeg detinjstva (Homburger): refleks
Babinskog, posturalna insuficijencija, promenlji-
ve sinkinezije, usporen i nepotpun intelektualni raz-
voj;
tip motorne i psihike asinergije, koji je, po njego-
vom miljenju, posledica nedovoljnog razvoja malog
mozga (oscilacije, ljuljanje, nistagmus), a iji su
simptomi stidljivost i emotivnost, poremeaji u go-
voru, neprekidna i nepovezana pitanja; nema kohe-
rentnosti u proraunavanju kretnji;
blagi ekstrapiramidalni tip (parkinsonizma), do-
sta redak;
srednji ekstrapiramidalni tip sa zgrenim, povi-
jenim, krutim poloajem tela, prozuklim glasom,
natmurenim izrazom lica, reakcijama oponiranja;
sposobnost za konkretne radnje, ali oteana kon-
trola;
tei ili suphoreatini ekstrapiramidalni tip. Nesta-
bilno dranje, tremor jezika, obrnute sinkinezije,
intenzivne vazomotorne i emotivne reakcije. Impul-
zivna i razdraljiva deca s izraenom emocionalno-
u i nekontrolisanim automatskim ponaanjem; na-
gonsko i nepromiljeno reagovanje;
Dipreov sindrom motorne i psihike debilnosti
koji on naziva kortiko-projektivnim; piramidalni i
frontalni elementi;
kortiko-asocijativni frontalni tip koji moe biti
ist ili kombinovan s prethodnim; brojni, laki i
ljupki ali izlini pokreti, koji se zapaaju u uzrastu
izmeu etiri i pet godina, ista funkcionalna ara-
beska; pogled istovremeno lutajui i fiksiran to je
upadljivo u poreenju s neprestanom agitacijom;
fizionomija bezizrazna, raspoloenje ponekad veselo
(morija); siromano izraavanje, renik, sintaksa;
neizraena linost.
Ova Valonova klasifikacija, koja obuhvata i neko-
liko sluajeva koje smo ubrojali u grupu poreme-
aja teih od obine debilnosti, izazvala je izvesne
kritike. Airijagera (Ajuriaguerra) i atkin (Diat-
kine) smatraju da, osim grubih neurolokih nedo-
stataka, kod obinih psihomotornih debila nema
piramidalnih simptoma niti pravih znakova iz gru-
pe cerebralnih ili supkortikalnih simptoma (adia-
dohokinezija, pasivnost, znaci parkinsonizma). Uos-
talom, za tu organsku koncepciju nisu nikad bili
navedeni anatomski dokazi. Svi ovi negativni ele-
menti, dodaju oni, utiu na to da se motorna
debilnost shvati kao poseban sindrom koji ima svo-
je sopstvene karakteristike. Nije ga moguno svesti
na neki instrumentalni nedostatak usled nerazvije-
nosti posebnog supkortikalnog sistema ili sistema
projekcija.
Isti autori, pak, smatraju patogenim poremeaje
koordinacije ili poremeaje telesne sheme s des-
no-levom dezorijentacijom, a podvlae i ulogu ne-
prepoznate ili sputavane levorukosti.
3) Psihomotoma labilnost*
PSIHOMOTORIKA
4) Psihomotorni poremeaji afektivnog porekla
Psihoanalitiari i pedopsihijatri ukazali su na to da
najvaniju ulogu u psihikoj i psihomotornoj evolu-
ciji deteta ima emocionalnost.
Psihomotorna aktivnost pretvara se u intelektualnu
aktivnost posredstvom emocija, ali emocija sa sla-
bim energetskim pritiskom [Pome (Pomme)].
U brojnim sluajevima psihomotornih poremeaja u
dece prepoznaje se to afektivno poreklo, bilo po
smanjenoj ili po poveanoj inhibiciji, izazvanoj pre-
jakim emotivnim nabojem. U izvesnim sluajevima,
teko je ustanoviti koliki je udeo emotivne neurav-
noteenosti, a koliki motornog fenomena.
Dipre je u motornu neuravnoteenost ubrojao poja-
ve kao to su enureza*', tikovi*, govorni poremeaji
(mucanje*), horeiformniporemeaji (horea*).
Danas se nastoji da se prida vea vanost udelu
emocionalnih poremeaja u nastanku psihosomat-
skih poremeaja; to je pre svega sluaj kod sputa-
vane levorukosti*, kada pacijenti esto mucaju ili
su disleksini.
Ovoj kategoriji psihomotornih poremeaja treba po-
svetiti dunu panju jer su oni izleivi ako se pravil-
no sprovodi reedukativna psihoterapija*.
II. PSIHOMOTORNI SINDROMI U ODRASLIH
Ovde neemo govoriti o svim stanjima globalnog
propadanja (koma, psihika konfuzija), poto je za
to neophodan vie ili manje potpun, dui ili krai
uvid u psihiki ivot i motorne aktivnosti pacijenta.
Mogli bismo ipak navesti delirantnu oneirinu agi-
taciju kod izvesnih konfuznih bolesnika i faze auto-
matske aktivnosti koje prate sekundarnu epilepsiju.
O njima je re na drugom mestu (Oneirizam*, Epi-
lepsija*).
Pomenimo samo da u izvesnim oboljenjima moe
doi do pojaavanja ili usporavanja psihomotorne
aktivnosti. O ovim stanjima psihomotorne ekscitacije
ili psihomotorne inhibicije, njihovim uzrocima, oblici-
ma ispoljavanja, stadijumima, govori se posebno
(Ekscitacija*, Depresija*).
Ova stanja uvek sadre i psihiku i motornu kompo-
nentu: prva moe da ide od najvee psihike uzne-
mirenosti, kao u maniji, do najdublje psihike inhi-
bicije, kao u melanholiji; druga moe da ide od
veoma snane agitacije do potpunog stupora.
Zanimljiviji su sluajevi kada se uz neki motorni
poremeaj posebnog i unekoliko specifinog tipa,
javi jedna psihika komponenta iste orijentacije i
istog znaenja: palilalija uz bradikineziju i bradipsi-
hiju ili paradoksalne kinezije u Parkinsonovoj boles-
ti; psihika nestabilnost i promenljivo raspoloenje
u horei; psihiki poremeaji veoma esto prate Han-
tingtonovu (Huntington) horeu.
U supkortikalnoj i diencefalnoj patologiji, brojni su
primeri ovog tipa (Parkinsonizam*, Horea*).
Najzad, posebno mesto pripada katatoniji*.
530
A. Klod (H. Claude) i A. Barik (H. Baruk) su
upravo povodom katatonije, a u okviru graninog
pojma psihomotornih poremeaja, govorili o radu
motornog aparata koji je daleko sloeniji, daleko
bolje koordiniran i prilagoen nego motorni aparat
ostalih poznatih anatomskih motornih sistema
(Barik).
Pored katatonije, oni su u ovu graninu grupu
psihomotornih sindroma ubrojali i motorne manifes-
tacije u histeriji, koje predstavljaju blau formu, s
manje izraenim simptomima, lake izleivu, jer su
ove smetnje u osnovi psihikog porekla.
A. Poro
Red. V. P. i JV. C.
PSIHOMOTORNA AKTIVNOST
od gr. psyche, dua, lat. movere, pokrenuti i agere,
raditi, delovati
Ovim se nazivom obuhvata sveukupnost psihomo-
tornih manifestacija jedne osobe, i to prvenstveno
njihova snaga, ritam, uinak.
a) Snaga: dinamiki potencijal razlikuje se od oso-
be do osobe (takozvane hiperstenine* ili hiposteni-
ne* osobe). Kod jedne iste osobe mogu se uoiti
varijacije u potencijalu koje se kreu od pasivnosti
do stupora, od preterivanja do agitacije.
b) Ritam: poremeaji u vidu preteranog ubrzanja
ili usporavanja ritma mogu biti intermitentni, perio-
dini, kao u maniji* i melanholiji*; sukcesivni, kao u
cirkularnim* ili ciklotimikim* stanjima, ili kombi-
novani kao u meovitim psihozama*.
c) Uinak; vazda treba voditi rauna o stepenu
uinka celokupne psihomotorne aktivnosti koja
mora da bude koordinirana, prilagoena nekoj
svrsi, podeena prema nekom cilju. Neke aktivno-
sti gube svaku pragmatiku valjanost, postaju dez-
organizovane, katkada ak i nekoherentne (agita-
cija kod dece, manina ekscitacija, senilna turbulen-
cija).
Navedimo jo i aktivnost obolelog od shizofrenije*,
koji je izgubio dodir sa stvarnou i usvojio jedno
oigledno diskordantno ponaanje.
Aktivnost u progresivnoj paralizi u poetnoj fazi,
esto pojaana, stigmatizuje se svojom nepravilnou,
nepromiljenim poduhvatima i odsustvom logike.
Psihomotorna aktivnost ponekad moe imati odlike
oigledne opozicije (negativizam*).
Gotovo da ne postoji evolutivno mentalno oteenje
koje nije praeno varijacijama u pogledu kvantiteta,
ili kvalitativnim poremeajima psihomotorne aktiv-
nosti.
A. Poro
PSIHOMOTORNA LABILNOST
od gr. psyche, dua i lat. movere, kretati se i labi, pasti
Evo kako je . Ejer (G. Heuver) opisao klinike
odlike psihomotorne labilnosti kod deteta: Nespo-
531
sobnost da se zadri neki poloaj, usredsredi panja,
nastavi ista radnja, odri pravilan ritam, reaguje na
konstantan nain, istraje u nekom poduhvatu.
Takvo dete je opisano kao nervozno. Tokom
dana ono ne moe da se smiri na jednom mestu,
neprestano se kree, sve dira, ini se da ne slua, niti
je posluno. San mu je esto, ali ne uvek, nemiran.
Dete teko podnose u porodinoj sredini, jo tee u
kolskoj. Nepaljivo jer je nemirno, ono u koli
dobija razliite, ako ne i loe ocene.
Psihometrijski intelektualni nivo je normalan u po-
lovini sluajeva. Motorni razvoj je zaostao kao i
sticanje lateralizacije koja esto ostaje nepotpuna.
Ne postoji oigledna povezanost labilnosti sa zaos-
tajanjem u govoru.
Psihomotorna labilnost tei, u veini sluajeva, da se
smanji oko 8. ili 10. godine ivota. Ali mnogo pre tog
doba, ona je izmeu deteta i okoline izazvala razdor i
sukobe. Veito nemirno, labilno dete i njegova okolina
ive u atmosferi razdraljivosti te se neka labilna deca
razvijaju u psihiki neuravnoteene* osobe koje rano i
impulzivno naputaju porodino ognjite, potom ne-
prestano menjaju zanat i usmerenje. Fuge, skitnienje i
delinkvencija takoe su mogui kod takvih osoba.
Tumaenje psihomotorne labilnosti menja se od au-
tora do autora. Nesumnjivo je da postoji vie mogu-
ih etiologija ili se one ukrtaju stvarajui zaarani
krug.
Za . Sitera, konstitucionalna psihomotorna labil-
nost ni izdaleka nije retka (90 sluajeva na 1.046
dece, ispitane za tri godine). Ona mu lii na produ-
enje, sve do odraslog doba, ponaanja koje karak-
terie prve stadije razvoja i u kome su motorika i
psihiki ivot nerazdvojivi. Tokom razvoja, automa-
tizmi s jedne strane, a oblast voljne motorike s
druge, izdvajaju se iz prvobitne psihomotorike koja
ne nestaje u potpunosti. . Siter napominje kako je
za vreme trudnoe pokretanje fetusa izrazito nagla-
enije kod budue labilne dece nego kod druge.
. Ejer i S. Lebovisi su naglaavali psihomotornu
labilnost uslovljenu psihosocijalnim faktorima,
raspadanjem porodice, edukativnom inkoherenci-
jom, majinom anksioznou, estom promenom
stana. L. Miso (L. Michaux) i A. Galo (H. Gallot)
su, sa svoje strane, opisali endogenu psihomotor-
nu labilnost koja bi, po njima, bila samo prikriveni
oblik deje psihastenije. Projektivni testovi [naroito
Rorahov (Rorschach)] isto tako omoguavaju da se
napravi protokol neuroze. Ali L. Miso naglaava
injenicu da postoji i Rorahova formula koja je
zajednika za sva labilna stanja bilo da su konstitu-
cionalna ili steena, i koja karakterie njihov afek-
tivni teren te ukazuje na impulzivnost, kao kod
epileptiara; ali tu ne nalazimo crte mentalnog vi-
skoziteta, kao kod ovih poslednjih.
Severnoameriki autori opisuju od 1960. godine sin-
drom hiperaktivnog deteta, sindrom koji odgovara
psihomotornoj labilnosti autora francuskog jezikog
podruja. Po njima je to sindrom organskog moda-
PSIHOPATOLOGIJA
nog poremeaja, lezijske prirode po jednima
minimal cerebral damage i funkcionalne prirode
po drugima minimal cerebral disorder or dysfunc-
tion. Na klinikom planu, oni naglaavaju smanje-
nu panju koja, po njima, uslovljava potekoe inte-
lektualnog i mnestikog funkcionisanja, uprkos za-
dovoljavajuem psihometrijskom nivou. Na etiolo-
kom planu, oni uzimaju u obzir poroajne i neona-
talne uzroke, te psihosocijalnu uslovljenost.
U tome se oni slau sa autorima francuskog jezi-
kog podruja. Psihogeneza nastavlja organogenezu.
Reaktivni poremeaj smenjuje poetni poremeaj,
iako kliniki simptomi nisu radikalno izmenjeni.
Leenje ima za cilj da utie na labilnost dok je ona
samo psihomotorna i pre nego to se infiltrira u
karakter i drutveno ponaanje. Nain vaspitanja
mora da bude prilagoen osobenostima deteta,
ujedno blag, odluan i ujednaen, u atmosferi ne-
nog razumevanja ali i stalne budnosti, u okviru
urednog ivota koji dozvoljava, pa ak i omoguava
raznolike aktivnosti. Moe se ukazati potreba za
umereno doziranom, ali produenom neurolepti-
kom hemioterapijom. Amfetamini imaju na izgled
paradoksalno, ali ponekad spektakularno dejstvo.
Psihomotorna reedukacija deteta mora da se pre-
duzme blagovremeno. Kod adolescenta se leenje
moe dopuniti psihoterapijom ili nekom tehnikom
relaksacije.
A. Poro i . Paskali
PSIHONEUROZE v. Neuroze
od gr. psyche, dua i neuron, ivac
PSIHOPATIJA
od gr. psyche, dua i pathos, oseanje
Pod ovim pojmom esto se oznaavaju, naroito u
Francuskoj, psihika oboljenja uopte.
Postoje razliite klasifikacije, prema razliitim auto-
rima; Rei (Regis) je razlikovao psihopatske nedos-
tatke i psihopatske bolesti, a ove druge, u stvari,
odgovaraju onome to se danas podrazumeva pod
pojmom psihoze.
Psihopatom se naziva osoba bolesne ili oteene
psihe. Meutim, sve ee, pod uticajem stranih
psihijatara, terminu psihopata daje se ue znaenje,
koje podrazumeva pacijente ije su intelektualne
sposobnosti normalne, ali koji pokazuju znake neu-
ravnoteenosti, karakterne poremeaje i perverzije
koje izgledaju uroene (Psihika neuravnotee-
nost*).
A. Poro
PSIHOPATOLOGIJA
od gr. psyche, dua, pathos, oseanje i logos, nauka
. Lanteri-Lora (G. Lanteri-Laura) navodi tri zna-
enja ovog pojma:
PSIHOPATOLOGIJA
ovaj termin, kao prvo, oznaava nauku o duev-
nim bolestima, odnosno psihijatriju u celini: tada je
re o klinikoj psihopatologiji (termin koji potie jo
od Kalbauma (Kahlbaum);
druga dva znaenja izdvojio je Minkovski (Min-
kowski):
a) to je naziv na patopsihologiju, odnosno psi-
hijatriju kao oblast koja u okviru opte psihologije
prouava znake bolesti (Lanteri-Lora);
b) to je naziv i za psihopatologiju, koja podrazu-
meva bilo globalni opis bolesnikovog stanja [Bin-
zvanger (Binsvvanger), Fon Gebsatel (Von Gebsat-
tel)], bilo traganje za nekim bazinim poremea-
jem koji bi objedinio sve simptome bolesti [Min-
kovski, Blojler (Bleuler)].
Sutina psihopatologije zavisi od objekta prouava-
nja, od subjekta bolesnog doivljaja i od naina na
koji se objanjavaju njihovi odnosi.
Blankenburg je ukazao da objekt psihopatologije
moe biti neka bolest, poremeeno ponaanje ili
bolesni doivljaj, ili ak mogunost takvog ponaa-
nja i doivljaja. Termin psiha uvodi u psihopato-
logiju problem subjekta koji se postavlja na vrlo
razliite naine u zavisnosti od korienih modela.
To, dakle, ukazuje na znaaj teorija o poremeaji-
ma u psihopatologiji, mada pri tom treba voditi
rauna o dvostrukoj opasnosti dogmatskog ili ek-
lektikog pristupa. Tako velikom broju teorija od-
govara isto toliko posebnih psihopatologija, koje za-
vise od filozofske i epistemoloke klime, i same
zavisne od istorijskih, kulturnih i drutvenih uslova.
Lanteri-Lora naveo je izvestan broj kriterijuma pre-
ma kojima bi se mogle razvrstati psihopatoloke
teorije:
kretanja u psihijatriji u okviru kojih je teorija
nastala, na osnovu ega se razlikuju teorije imanen-
tne polju psihijatrije, kao to su organicizam, psiho-
analiza*, organo-dinamizam*, antipsihijatrija*, i te-
orije koje izlaze iz tog polja, kao to su bihejviori-
zam* ili sociogeneza*;
obim prouavanog podruja psihijatrije: jedne
teorije tee da ga obuhvate u celini, a druge samo
delimino. Ovaj kriterijum omoguava vrednovanje
teorija u odnosu na podruje patologije koje su
uspele da osvetle;
pitanje da li je pristup podruju psihijatrije isto-
rijski ili sinhronijski.
Imajui sve ovo u vidu, predmet opte psihopatologi-
je bio bi prouavanje razliitih pristupa klinikoj
psihijatriji, uz tenju da se prevazie tradicionalni
problem podele na organsko i psihiko, koji je
prisutan u teorijama s metafizikim premisama. Psi-
hopatologija, kao nauka o psihopatskom, koristi
specifinu grau iz psihijatrije kao eksperimentalno
polje za razliita teorijska razmatranja, koja na taj
nain podleu praktinoj proveri, kako na dijagnos-
tikom, tako i na terapijskom planu.
Ova tenja za uvoenjem metodolokih prouavanja
u podruje psihijatrije potie od Jaspersa. U svojoj
532
Optoj psihopatologiji (1913), on je imao za cilj
da popie, opie i klasifikuje tipove bolesnih do-
ivljaja izdvojenih takozvanim statikim pristu-
pom (empatija) i da utvrdi granice genetskog
pristupa i objanjenja u psihijatriji. On je te doiv-
ljaje podelio na procese (koji se ne mogu objasniti
s genetikog stanovita) i na doivljaje u razvoju
linosti reakcije na dogaaj (analiza ivotnih
dogaaja*) koje jesu genetski objanjive. Iako se
Jaspersova nozoloka sinteza zadrava u okviri-
ma njegovih istraivanja u psihopatologiji, on je
ipak posvetio jedno poglavlje svoga rada prika-
zu glavnih teorija toga doba, kao to i treba uvek
initi pre pokuaja, postavljanja sopstvene teorije.
Ovaj postupak vai i danas i to upravo u radikal-
nom pristupu celokupnom podruju psihijatrije (te-
orijskom i praktinom), to pokree pitanje uslova
za ostvarenje psihijatrijskog istraivanja, u okviru
kritike epistemologije psihijatrije, kako na planu
poznavanja, tako i primene (Lanteri-Lora), ime se
ponovo uvode u razmatranje pitanja opte psihopa-
tologije.
Psihopatologija je konano dobila svoje mesto u
okviru nauka koje se bave ovekom i predstavlja
svedoenje psihijatra o duevnom bolesniku, o lu-
aku, na osnovu njihovog susreta. Ali ona stupa
na scenu tek a posteriori, jer psihijatar tu priu
sastavlja tek kasnije, poto je najpre u miru odre-
dio granicu izmeu zdravog razuma i bezumlja
[M. Fuko (Foucault)].
M.-L. Laka-Monzen i .-M. Azoren
Red. V. P. i N. C.
M. FOUCAULT, Histoire de lafolie a Vage classique, Pari,
Gallimard, 1972; K. JASPERS, Psychopatologie generale,
Pari, Alcan, 1933; G. LANTERI-LAURA, Psychologie pato-
logique, Pari, EMC 37032 CIO, 5, 1968; G. LANTE-
RI-LAURA et L. DEL PISTOIA, Les principales theories
dans la psychiatrie contemporaine, Pari, EMC 37006 A10,
10, 1981; E. MINKOWSKI, Traite de Psychopathologie,
Pari, PUF, 1966.
PSIHOPLASTINOST
od gr. psyche, dua i plassein, oblikovati
Termin koji je uveo Dipre (Dupre) da oznai poseb-
nu sposobnost histerinih* bolesnika zahvaljujui
kojoj se, pod autosugestijom i heterosugestijom,
javljaju i traju simptomi bolesti, i to najee neuro-
patoloki sindromi.
T. Lamperjer
Red. V. P. i JV". C.
PSIHOPLEGIJA
od gr. psyche, dua i plessein, pogoditi, raniti
Termin koji je uveo Dipre (Dupre) da oznai motor-
nu i vegetativnu funkcionalnu oduzetost, s prolaz-
nim ili trajnijim gubitkom svesti koji nema dubinu
533
kome; ovo se stanje moe javiti i kao posledica
tekih ozleda, i to najee kranio-cerebralnih trau-
ma.
T. Lamperjer
Red. V. P. i N. C.
PSIHOSOCIJALNA IZOLOVANOST
Ovaj izraz se odnosi na veliki broj psihopatolokih
stanja koja se prvenstveno sreu u prihvatnim struk-
turama psihijatrijskih slubi za hitne sluajeve.
Poetak psihosocijalne izolovanosti, olakan kida-
njem emocionalnih i/ili drutvenih veza i povezan s
iskljuivanjem iz odreene drutvene sredine, nagao
je i grub, im je osoba u takvom poloaju liena
svojh osnovnih repera.
Psihosocijalna izolacija predstavlja sindrom po sebi,
mada njena simptomatologija nije specifina. Ona se
manifestuje stanjima utuenosti ili agitacije neuro-
tinog tipa. Tiha ili estoko ispoljena, ona izraava
linu anomiju pred emocionalnom ili drutvenom
anomijom.
Ovaj period krize* je procesualan, dinamian mo-
menat, u kome subjekt bezuspeno mobilizuje svoja
investiranja i svoje odbrane.
Ona dovodi do poputanja kontrole i dekompenza-
cije* koja moe da bude trenutna ili trajna.
Ona je olienje hitne situacije, raskre normalnog i
patolokog, a akutnost tog stanja zahteva specifian
prihvat gde e biti uzeti u obzir drutveni i lini
uzroni faktori.
. Samijelijan
G. PASCALIS, B. CHAUVOT, J. DELPECH, Urgetlce en
psychialrie el psychiatrie en urgence, Rapport d'assistance
presente au Congres de Psychiatrie et Neurologie, LXXIX
session, Colmar, Masson, 1981.
PSIHOSOMATSKA MEDICINA
od gr. psyche, dua i soma, telo
I. ISTORIJAT
Moe se rei da je sva medicinska praksa, izuzev
usko specijalizovanih oblasti, oduvek bila psihoso-
matska, ako pod ovim pojmom podrazumevamo iri
smisao reci koje ulaze u njegov sastav. Lekar opte
prakse odvajkada leci kako telo, tako i duu, i, osim
u specifinim sluajevima, odnos koji on uspostavlja
s pacijentom, uveliko prevazilazi pojam bolesti. Ova
oigledna injenica dovoljno govori o tekoama
definisanja psihosomatike ija se jedna od protiv-
renosti sastoji u pojmu dualizma kao njenoj osno-
vi, a druga u njenoj dvoznanosti: ona je istovreme-
no sinonim za klasino shvatanje opte medicine i
naziv jedne njene grane.
Ono to bi se prikladnije moglo nazvati psihosomat-
skim pokretom, nastalo je iz vie razliitih misaonih
tokova:
PSIHOSOMATSKA MEDICINA
1) Starija fizioloka struja pokrenuta je Kenonovim
(Cannon) radovima o fiziologiji emocija; zatim su
Kamijevi (Camus) i Rusijevi (Roussv) radovi poka-
zali kolika je vanost modanog stabla i supkorti-
kalnih formacija u izraavanju emocija i odravanju
njihove ravnotee. Ova istraivanja danas se nastav-
ljaju eksperimentima na ivotinjama koje se izlau
stresogenim situacijama, a zatim se belee psihoso-
matski efekti i utvruju putevi kojima se prenose
nociceptivni nadraaji. Takoe su beleena zapaa-
nja u izuzetnim klinikim sluajevima: tako je Volf
(Wolf) sa saradnicima prouavao sluznicu kolona
kod izvesnih bolesnika operisanih od hemoraginog
rektokolitisa, a Kodington (Codington) je 1968.
prouavao gastrine fistule kod dece operisane od
pilorine stenoze.
2) Pavlovljeva kola bliska je prethodnoj u tom
smislu to se oslanja na eksperimente, ali je posebna
po tome to se zasniva na kortiko-visceralnoj teoriji
koju je Pavlov formulisao 1902. na osnovu uslovnih
refleksa.
3) Istraivanja zasnovana na klinikom posmatranju:
odavno su naunici primetili postojanje veza neurot-
skih stanja i izvesnih somatskih manifestacija, da
pomenemo samo Deerina (Dejerine) i Glaukera
(Glaucker) i njihov rad iz 1911. o funkcionalnim
manifestacijama psihoneuroza. Uz njih se mogu na-
brojati sva fenomenoloka istraivanja s nemakog
govornog podruja, uz napomenu da je u Nema-
koj, oko 1930, prvi put upotrebljen pridev psihoso-
matski. Meu ovim istraivanjima, znatno se istiu
Mierlihovi (Mitscherlich) radovi.
4) Psihoanalitika kola je, u stvari, najvanija, po-
to je ponovo pobudila interesovanje za telo. Moe-
mo je ukratko prikazati na sledei nain:
a) Prvi tekstovi su oni u kojima je Frojd zabeleio
vanost neposrednih emocija i fiziolokih tokova u
aktuelnoj neurozi 1 ; zatim je u posebnom prikazu
oveka vuka (1914) (za koji se moe rei da je
prvi specifini psihosomatski prikaz) pisao o vezi
pacijentovih i sopstvenih telesnih manifestacija. U
tom periodu pre 1920. i Ferenci (Ferenczi) i Grodek
(Grodeck) postavljaju pitanje o vezi tela i emocio-
nalnih konflikata.
b) Prvu celovitu studiju koja utvruje odnose emo-
cija i telesnih manifestacija napisala je Flanders
Danbar (Flanders Dunbars), 1938. U istom smeru
su orijentisani i radovi A. Segvina (A. Seguin): to je
period u kojem se pokuava dokazati da postoje
specifine linosti u psihosomatskoj medicini.
c) Kasnije analitike kole pokuale su da psihoso-
matsku medicinu izdvoje u posebnu disciplinu na-
stojei da na osnovu klinikih prikaza zasnuju teori-
ju o njenoj specifinosti. One se razlikuju po tome
kojem nivou pripisuju specifinost. Tu, na primer,
spadaju (vidi kasnije) Vajs (Weiss) i Ingli (English),
Aleksander (Alexander) i ikaka kola, klajnijanska
1
Danas anksiozna neuroza (prim. red.).
PSIHOSOMATSKA MEDICINA
kola [F. Doj (Deutch), M. Sperling, K. Muat (C.
Mushatt)]; nemaki radovi (Mierlih); francuski rado-
vi [Paremine (Parcheminev), Eld (Held), Marti (Mar-
ty), Fen (Fain), M'Izan (M'Uzan), David, Sapir,
Brie (Brisset), ertok (Chertok), Kain (Cain), itd.].
II. OGRANIENJA
Ovakva raznovrsnost teorija i brojnost kola ukazu-
ju na to da sama definicija psihosomatike i njeno
poimanje sadre izvesna ogranienja.
a) Filozofska ogranienja su dvojaka i zasnivaju se
na samom mehanizmu naeg miljenja: s jedne stra-
ne, na dualizmu koji je, ak i ako to ne priznajemo,
neodvojiv od naeg naina miljenja i koji izbija ak
i kad ga prikrivamo oiglednim monizmom; s druge
strane, na determinizmu, koji vodi ka traganju za
specifinom linou s biotipovima kojima odgovara
ovaj ili onaj sindrom.
b) Vana su i metodoloka ogranienja, meu koji-
ma se jedna odnose na primenu u psihosomatici
odreene teorije koja vai za neko drugo polje (ono
to S. Ali naziva homogenim i heterogenim teorija-
ma). To je sluaj i s Pavlovljevom, a jo vie s
analitikom teorijom neuroza koja je bila primenje-
na na psihosomatiku. U svakom sluaju, iz takvog
etiketiranja proizlaze pogrena uproavanja injeni-
ca.
c) Logiko ogranienje dovodi u pitanje kauzalnost
u medicini. Za to su najbolji primer emocije, jer je
sasvim oigledno da emocionalni ok ne mora biti
uzrok pojave simptoma samo zato to mu prethodi.
Toj banalnoj linearnoj kauzalnosti suprotstavljaju se
razliiti sloeniji tipovi kauzalnosti koji ukljuuju
mogunost naknadnog delovanja.
d) Najzad, ima i nozolokih ogranienja, jer se esto
zaboravlja da su nozoloke sheme samo pomona
sredstva u nauci; ali, za bolesnika, bolest je vie
nego puki objekt istraivanja.
III. DEFINICIJE
Ovaj kratak istorijski osvrt i ogranienja na koja
smo ukazali navode na zakljuak da e psihosomati-
ka biti razliito definisana u zavisnosti od teorije na
kojoj je zasnovana. U stvari, postoje dva ekstremna
stanovita u vezi s psihosomatskom medicinom:
a) u najirem smislu reci, psihosomatika se na izves-
tan nain poklapa s klinikom psihologijom: ona se
bavi odnosom lekar-pacijent i psiholokim aspek-
tom svakog oboljenja (uzimajui u obzir njegove
posledice, propratne efekte ili uzroke);
b) nasuprot tome, u najuem smislu, moemo rei
da ima bolesnika (pre bi trebalo rei oboljenja, ali
na ovom planu treba biti oprezan) koji pokazuju
esto veoma teke sindrome, u kojima je zahvaena
celokupna linost, i to s preteno psihikim simpto-
mima. To su psihosomatska oboljenja;
c) u stvari, savremena je tendencija, barem kod
francuskih autora, da se pojmom psihosomatika
534
vie ne oznaava jedna grana medicine, nego da se
psihosomatskom ustrojstvu (Marti) odredi polje is-
traivanja (Sapir), specifina dinamika i klinika
slika (JCain) i da se ak postavi za cilj dopunjavanje
psihoanalitike teorije, osvetljavanjem faza koje pret-
hode formiranju fantazmatskog ivota (Fen). U sva-
kom sluaju, koja god da je koncepcija u pitanju,
moe se rei da ovde telo objektivno predstavlja
predmet prouavanja, to svakako nije sluaj s neu-
rozama, iako se i one u velikoj meri ispoljavaju na
telesnom planu.
IV. DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA
Neophodno je postaviti diferencijalnu dijagnozu psi-
hosomatskih oboljenja s bolestima u kojima su,
pored telesnih, zahvaene i psihike strukture linos-
ti ili u kojima se, pored psihikih, javljaju i telesni
simptomi. U tom smislu treba izdvojiti tri granina
podruja, za koja treba rei i to da su esto udrue-
na s psihosomatskim bolestima, a to su:
fiziki simptomi emocija: emocije, u stvari, po
definiciji predstavljaju telesni odraz (tahikardija,
bledilo, poliurija) nekog psihikog poremeaja. Ali
to su uglavnom automatski povratna stanja koja
spadaju u svima razumljiv sistem znakova. No treba
napomenuti da neke emocije mogu da prouzrokuju
psihosomatska stanja, te je vano saznati ta one
znae za pacijenta;
fiziki simptomi histerije (konverzija), ali tada je
re o neurozi iji simptomi spadaju u istoriju bolesti;
najzad, tegobe u hipohondara, kojima telo pred-
stavlja podruje ispoljavanja sumanutosti.
V. OSNOVE PSIHOSOMATSKE MEDICINE
Bez obzira na teorijsko stanovite, miljenje veine
autora poklapa se, ako ne u pojedinostima, a ono
barem u izvesnom broju osnovnih stavova.
a) Problem specifinosti sastoji se u pitanju da li su
psihosomatske bolesti same po sebi specifine, od-
nosno da li su odreena oboljenja iskljuivo ili
preteno psihosomatska. Ovde se po mnogim odli-
kama ubrajaju hemoragini rektokolitis, dijabetes,
neka oboljenja titne lezde, astma, kona oboljenja,
alergije; ali injenica da su psihodinamski elementi u
ovim bolestima brojni ne znai da su one psihoge-
ne.
Specifinost se moe traiti na nivou linosti, te je
tako F. Danbar razvrstala oblike ponaanja pacije-
nata prema njihovim reakcijama na stres. Ali se
ubrzo pokazalo da je ovaj tip odnosa vie teorijski
nego stvaran i da onaj inilac koji je naveden kao
najvaniji ne predstavlja uvek pravi uzrok (primer
lekara koji su podloniji infarktu: motivi izbora
profesije vaniji su od same profesije). Neki i danas
zastupaju ovu teoriju [Meklin (Mac Lean), 1973]. Iz
celog ovog istraivanja o specifinoj linosti psiho-
somatskog bolesnika, za veinu autora izgleda da su
vana samo dva elementa: s jedne strane, uestalost
535
smenjivanja psihosomatskih oboljenja i pravih psi-
hotinih stanja kod istih subjekata; s druge strane,
injenica da veina psihosomatskih bolesnika poka-
zuje stanja zavisnosti, oseanje nesigurnosti i pote-
koe u savlaivanju sopstvene agresivnosti.
Specifinost se takoe moe traiti na nivou kon- kod dece s razliitim telesnim simptomima kao to
flikata: to je teorija F. Aleksandera koji je opisao
izvestan broj shema specifinih za neka psihosomat-
ska oboljenja. Na primer, specifian hipertireoidni
nain reagovanja na nesigurnost predstavljao bi
oajniki pokuaj identifikacije s majkom i neuspeh
te identifikacije (prema Valabregi); esto je istican
relacioni konflikt s majkom (naroito u vezi s ast-
mom); u ovom smislu, interesantna su Levitanova
zapaanja iz 1973. o sindromu hemoraginog rekto-
kolitisa kod gluvoneme dece koja su imala samo
simbiotsku relaciju s majkom.
Za neke autore, specifinost se uoava na nivou
libidinalne fiksacije. Sledbenici M. Klajn naglaavali
su vanost oralnih i analnih fiksacija u psihosomati-
ci. M. Sperling (1946) zapazio je vanost uloge deje
seksualnosti i sado-analnih fantazama u dinamici
hemoraginog rektokolitisa. K. Muat (1975) nasta-
vio je razmatranja F. Doja koji je pokazao da se
konverzija moe shvatiti kao prelaz izmeu mental-
nih, fizikih i sredinskih predstava koje se kontinui-
rano javljaju tokom ivota. Ovi autori podvlae
vanost procesa reparacije nakon posledica gubitka
ili odvajanja: s te take gledita, psihosomatsko
oboljenje moe se javiti u bilo kojem trenutku konti-
nuuma izmeu narcisisikog i genitalnog nivoa, iz-
meu psihoze i histerije.
Specifinost se po nekim uoava i na nivou meha-
nizama odbrane: tu je re o problemu operantnog
miljenja o kojem e biti reci malo dalje (Marti, Fen,
M'Izan i David).
b) Problem tela: jedna od osnovnih postavki psiho-
somatike jeste da se ispita telo, uz prethodnu napo-
menu ta se pod time podrazumeva. S. Ali (1965)
dobro je istakao razliku izmeu doivljaja tela i
konkretnog tela. U stvari, telo se moe shvatiti na
tri nivoa: kao fantazmatsko telo, to je sluaj kod
histerinih pacijenata; onakvo kako se shvata u
svakodnevnom govoru; i kao stvarno telo koje
pre svega odreuje psihosomatska oboljenja.
c) Veoma je vano pitanje fantazmatskog ivota
psihosomatskih bolesnika i njihove sposobnosti
mentalizacije. Ako psihosomatski bolesnici shvataju
svoje telo na odreen nain, to je stoga to im
pristup mentalizaciji nije uvek (ili u potpunosti)
moguan. Tako, prema Fenu, Martiju, M'Izanu i
Davidu, psihosomatska organizacija (koja se moe
odmah ili kasnije pretvoriti u psihosomatsko obolje-
nje) nastaje pre nego to doe do formiranja fantaz-
matskih sposobnosti i predstavlja pravi uvod u njih.
Pacijent je mnogo osetljiviji na dogaaje, poto ima
ouvan test realnosti, a realnost je sauvala svoju
prvobitnu surovost. On se titi od tih dogaaja i od
svoje povredljivosti posebnim vidom psihomotorne
aktivnosti i to nadinvestiranjem organa (David,
PSIHOSOMATSKA MEDICINA
M'Izan) ili operantnim miljenjem (Marti). Ovakva
odbrana pokree pulziju smrti, a ovi autori podvlae
i nedovoljno prisustvo majke kao paraekscitaciju
(Fen). Ove se teorije oslanjaju na klinike slike koje
su uoili pre svega Krajzler (Kreisler) i Sule (Soule)
je spazmodini pla, funkcionalni megakolon, astma
kod odojadi, povraanje, nesanica, grevi u prva tri
meseca i daleko ozbiljniji mericizam.
Nije uvek moguno negirati fantazmatski ivot psi-
hosomatiara a u izvesnim sluajevima se moe
pomisliti da fantazmi postoje ali da su preobjektal-
ni, isto pulzivni, u neku ruku stihijski (Kain).
d) Faktori destrukturacije: upoznavanje s ovim fak-
torima poiva na radovima Martija (1969), koji
opisuje alergiku objektalnu relaciju, koja podrazu-
meva vrlo arhajski, prenatalni nivo fiksacije, gde je
odnos s majkom doveden u pitanje na humoralnom
planu. Prouavajui dezorganizacije i regresije, Mar-
ti razlikuje stanja neorganizovanosti, globalne i par-
cijalne regresije, a posebno stanja progresivne dezor-
ganizacije koja su specifinija za psihosomatiku (de-
zorganizacija se iri kao da se neka prvobitna alost
dogodila pre nego to je pacijent imao mogunost
da organizuje odbranu). Ova stanja progresivne de-
zorganizacije mogu se tumaiti kao izraz jednog
kontraevolutivnog kretanja koje se ispoljava sutin-
skom depresijom, prelaskom u operantnu fazu ivo-
ta, nedovoljnom reorganizacijom regresivnih fiksaci-
ja i ponavljanjem sve arhainijih funkcionalnih po-
remeaja na sve oteenijoj podlozi.
e) Poseban vid odnosa transfer kontratransfer:
poznata nam je vanost ovog odnosa, kao i to
koliko je on karakteristian za strukturu linosti ili
poremeaje kod pacijenta u toku analitike terapije.
U psihosomatici, ovaj je odnos specifian utoliko
to se moe odraziti na oba uesnika u terapiji.
Tako moemo opisati (po Kainu) tri tipa psihoso-
matskih reakcija samog terapeuta: reakcija siste-
mom odbrana, kada se psihijatar zaklanja iza teori-
je; reakcija funkcionalnog praenja (ono to je Frojd
primetio kod oveka-vuka); i najzad, somatska
reakcija samog terapeuta.
VI. TERAPIJA
a) Terapije psihosomatskih oboljenja imaju sledee
zajednike elemente: leenje je uvek viestruko (u
smislu da se istovremeno primenjuju i lekovi i psiho-
dinamska terapija); terapija se menja zavisno od
trenutka (poto, na primer, ponaanje pacijenta nee
biti isto u vreme napada hemoraginog rektokolitisa
i u vreme izmeu napada); ove terapije su ponekad
opasne (moe doi do pogoranja psiholokog ili
fizikog stanja pacijenta); uglavnom ih teko prihva-
taju i pacijenti, i okolina, pa ak i kolege.
b) Medikamentne terapije mogu biti dvojake: s jed-
ne strane, lekovi specifini za datu bolest s kojima
treba nastaviti (na primer, insulin u dijabetesu); s
druge strane, lekovi koji umiruju nervnu labilnost
(trankviliztori, neuroleptici, itd.).
PSIHOSOMATSKA MEDICINA
c) Anaklitike terapije [S. Margolen (Margolin)]
primenjuju regresiju, a najoptiji primer za to jeste
intenzivna terapija neurolepticima.
d) to se tie psihoterapije, ona, uopte uzev, treba
da obezbedi zadovoljavanje potreba za sigurnou i
zavisnou i da bude tolerantna prema problemima
koje pacijent ima sa sopstvenom agresivnou. Njen
je cilj da se uspostavi kontakt s pacijentom i da mu
se omogui da mata. U tu svrhu se mogu primeniti
sve psihodinamske terapije, poev od terapija supor-
tacije i relaksacije, do psihoterapije analitikog tipa,
bilo pojedinane ili grupne (psihodrama). Tipina
psihoanalitika terapija je retko primenljiva, ak je
kontraindikovana u bolestima u kojima postoji
opasnost od fizikog ili psihikog pogoranja.
VII. OBRAZOVANJE PSIHOSOMATIARA
Na poetku smo postavili pitanje da li je psihosoma-
tika posebna grana medicine ili ne, i, u stvari, na
tome se i zasniva pitanje obrazovanja lekara za
psihosomatiku. Ovde su mogua dva odgovora: na
klinikom planu, najbolji psihosomatiar jeste lekar
opte prakse, utoliko to on ima najbolji kontakt s
pacijentom, te obrazovanja lekara opte prakse u
Balintovoj grupi predstavlja vrlo efikasnu praksu
koja e mu pomoi da bolje odigra svoju ulogu; na
istraivakom planu, pak, najbolji uvid u bolesniko-
vo stanje na svim nivoima moe ostvariti interdis-
ciplinarna ekipa.
Red. V. P. i JV. C. . Kam
PSIHOTERAPIJA DECE
Pod ovim pojmom podrazumeva se svaka psiholo-
ka metoda koja ima za cilj da utie na poboljanje
psihikog zdravlja dece; psihoterapija se sastoji u
razmeni putem razgovora, igre, pokreta, crtea) i
razlikuje se od pedagogije koja podrazumeva odnos
pedagoga punog znanja i aka koji treba da ui.
Pedopsihijatar kao osnovno terapijsko sredstvo ko-
risti psihoterapiju: zar ne bi svako eleo da na
promenu ponaanja deteta utie sam, bez pomoi
drugih, bez primene lekova? Njegovo se delovanje
razlikuje od vaspitanja, koje je racionalno, koje se
zasniva na objektivnim podacima iz svakodnevnog
ivota, a cilj psihoterapije je da obuhvati psihu u
celini, njene svesne, podsvesne i nesvesne aktivnosti.
Razume se da je najvaniji pokreta u razvoju psi-
hoterapije predstavljala psihoanaliza; a u okviru nje
najpre treba pomenuti analitiku psihoterapiju dece.
U stvari, Frojd je o deci pisao tek u poznim radovi-
ma, poto je dugo smatrao da se na dete moe
uticati samo preko njegovih roditelja ; da ono nije
dovoljno samostalno da bi uestvovalo u pravoj
psihoanalitikoj razmeni. Neto pre njega, a poseb-
no posle Drugog svetskog rata, analitiari su poeli
da se interesuju direktno za dete; rasprave A. Frojd
i M. Klajn oznaavaju vaan datum u tom poet-
nom periodu. I danas se smatra da se prava psiho-
536
analiza moe primeniti na dete samo u izuzetnim
okolnostima; skoro uvek se pribegava psihoterapija-
ma inspirisanim psihoanalizom. Zato je potrebno da
terapeut poseduje provereno psihoanalitiko isku-
stvo, da shvata dete u njegovom emocionalnom
razvoju, u njegovim odnosima s roditeljima i okoli-
nom i da iz tog ugla posmatra konflikte u kojima se
dete nalazi, kao i da stalno ima na umu realne
uslove u kojima ono ivi.
Tok psihoterapije ne podlee nikakvim apsolutnim
pravilima; svako dete ima svoj omiljen nain izraa-
vanja koji je istovremeno uslovljen njegovim uzras-
tom, njegovom prirodom i uslovima u kojima ivi.
Najvanije je iskustvo terapeuta i njegovi lini kvali-
teti; on treba da iskoristi znaenje crtea, ponaanja;
traganje za skrivenim traumama, koje se nekada
naglaavalo, nije vie u prvom planu; vano je da se,
zajedno s detetom, otkrivaju meandri njegovog
emocionalnog ivota. Interpretacije su daleko manje
vane nego u odraslih i uglavnom spontano padaju
terapeutu na pamet, ali e dete svakako kad-tad
podstaknuti verbalne razmene koje e mu omoguiti
da napreduje. Na taj nain, terapijom se pomae
detetu da postepeno sazreva i da stekne nezavisnost
u svetu u kojem ivi.
Pitanje indikacije je veoma vano. U izvesnim mani-
festacijama kao to su anksioznost, fobije, tegobe
zbog mogunosti razvoda roditelja, zatim dijagnoza
neurotskog stanja ili stanja za koje se sumnja da e
dovesti do neuroze, bie skoro uvek primenjena
psihoterapija, ali u veini sluajeva neophodno je
pojedinano razmotriti situaciju.
ta da se radi kada roditelji dovedu dete za koje
kau da ima teku narav? Psihoterapeut moe da
primi na leenje samo dete koje je saglasno s tim i
spremno da uestvuje; pre nego to se donese bilo
kakva odluka, neophodno je podrobno razgovarati
s roditeljima i to obino u vie navrata; mnogi
roditelji prihvataju, u takvim okolnostima, da s
detetom prisustvuju tim razgovorima prilikom kojih
bi se ispitala mogunost za sprovoenje psihoterapi-
je. esto je situacija u porodici ili izvan nje suvie
sloena da bi dete bilo primljeno na psihoterapiju;
ove kontraindikacije, koje su brojne, treba razmat-
rati od sluaja do sluaja. Ni stav terapeuta prema
roditeljima nije uvek isti; prekid tretmana esto
prouzrokuju roditelji koje terapeut nije hteo da primi
ili je s njima suvie kratko razgovarao. Neophodno je
da se tokom ele terapije sve odvija uz pristanak
roditelja. Neophodno je isto tako da se prethodno
iskljui mogunost somatskog poremeaja.
Ritam i broj seansi su promenljivi: kure mogu biti
krae ili due, terapeut prema potrebi odreuje se-
anse jednom nedeljno ili, u sluaju povoljne evoluci-
je, i rede. U vezi sa zavretkom tretmana, miljenja
takoe mogu biti razliita: na primer, roditelji smat-
raju da je kura gotova poto je nestao simptom zbog
kojeg su doli, dok terapeut, koji vodi rauna o
psihikom kontekstu, smatra da je neophodno da se
nastavi sa leenjem.
537
I danas se, na alost, dogaa da se psihoterapija
indikuje bez dovoljnog broja podataka i poverava
terapeutima bez dovoljno iskustva, zbog ega i kure
ostaju bez rezultata. U stvari, prilikom indikovanja
psihoterapije, treba dobro promisliti i obezbediti
odgovarajue uslove, stalno imajui na umu realne
okolnosti u kojima dete ivi.
Osim toga, neizbeno se postavlja pitanje leenja
jednog ili oba roditelja, kada njihovi stavovi pred-
stavljaju prepreku za napredovanje u leenju deteta.
Tako se dolo da ideju o porodinoj psihoterapiji*
koja bi podrazumevala uee roditelja i bliskih
roaka. Razumljivo je da ovakav zadatak nije jed-
nostavno ostvariti, poto je prethodno potrebno
obaviti obimne pripreme i eliminisati brojne sluaje-
ve u kojima je ovakva terapija nemogua. Najvie
pokuaja u ovom smeru bilo je u Sjedinjenim Dra-
vama, a danas ih ima u Francuskoj; uopteno govo-
rei, obino se razgovor, ili ak psihoterapija predla-
e onom roditelju na ije bi se ponaanje, po proceni
psihoterapeuta, moglo uticati.
Ovde emo podsetiti da pored psihoterapije inspiri-
sane psihoanalizom, na decu mogu da se primene i
Adlerove i Jungove tehnike; iako je, u celini, sprovo-
enje ovih terapija vrlo slino, svaka od njih ima
svoje osobenosti zbog tema svojstvenih Adleru, od-
nosno Jungu.
Najzad, sledbenici R. Dezoja (R. Desoille) u radu s
decom primenjuju psihoterapiju sanjanjem u budnom
stanju*, koja se u velikoj meri koristi materijalom
dobijenim putem igre i tako omoguava terapeutu
da se s detetom uivi u dijalog tipa kad bi (a kad
bi uao u tu umu? i si.), to je detetu blisko. Tako
se konfliktima pristupa na simbolikom nivou; ova
matanja uglavnom podstaknu nekoliko razgovora;
interpretacije su vrlo ograniene.
Kod male dece, ak one u najmlaem uzrastu, mogu
se primeniti razliiti vidovi psihoterapije; izdvojie-
mo tehniku koju je ustanovio A. Dumik (A. Dou-
mic), koja se sastoji u tome da se u sobi za igranje
istovremeno prime majka i dete, staro dve, tri ili
etiri godine. Majka pred detetom pria, ono se
pred njom igra, terapeut verbalizuje ono to dete
radi. Dogaa se da u toku seanse majka otkrije da je
njeno dete drugaije od slike koju je ona imala o
njemu; ponekad u tim novim uslovima, majka shva-
ti da se pogreno brine o detetu, itd. Tako se posle
nekoliko seansi ili posle izvesnog vremena moe
otkloniti poremeaj spavanja ili apatita, pasivna
inhibicija i si.
U vezi s adolescentima, re psihoterapija izgovara se
veoma oprezno, poto je veoma teko uspostaviti
dijalog s mladima tog uzrasta i zadobiti njihovo
poverenje. Ali iskustvo je pokazalo, a tu je od velike
vanosti bila uloga P. Mala (P. Male), da je mogu-
no sprovesti analitiku psihoterapiju razliitu od
klasine terapije, i to toliko uspeno da je to pone-
kad zbunjujue. Mladi koji se obrate za pomo
uglavnom su anksiozni, a svoju anksioznost prikri-
PSIHOTERAPIJA DECE
vaju agresivnou ili utanjem. Ponekad je teko
ostvariti prvi kontakt, te je neophodno veliko strp-
ljenje terapeuta. Ipak se esto dogaa, naroito
kada su u pitanju mlai adolescenti, pa posle oslo-
boenja od oseanja krivice zbog prvih seksualnih
doivljaja, sledi psiholoko oputanje; P. Mal u vezi
s time govori o nekoliko odluujuih reci koje e
pacijentu pomoi da ubrzo na nov nain postane
svestan sebe i prihvati telesne promene nastale u
pubertetu. Na narednim seansama, evociranje pro-
losti, a posebno odnosa majka-dete u ranom detinj-
stvu; navodi adolescenta na to da preispita sliku
koju je imao o svom proteklom ivotu. Njegova
privremena identifikacija s terapeutom jeste osnovni
pokreta koji omoguava ovaj napredak.
U drugim sluajevima, sa starijim adolescentima
koji su neim opsednuti ili stalno doivljavaju neus-
peh, neophodna je dua psihoterapija, koja bi omo-
guila da se slobodno razgovara o ranim problemi-
ma u porodici ili kasnijim iz kolskog ivota. Tera-
piju treba prilagoditi svakom pojedinanom sluaju.
To znai da, za ovaj vid terapije, analitiar treba da
ima ne samo iskustvo nego i naviku da razgovara s
mladima, a i psihijatrijsko obrazovanje, poto meu
pacijentima tog uzrasta ima znatan broj preshizofre-
nih koje treba raspoznati kao takve.
Ove su psihoterapije veoma vane u prevenciji, po-
gotovu danas kada se droge sve vie i opasnije ire
meu mladima, i to od rane adolescencije.
I. BIHEJVIORALNE TERAPIJE
U Francuskoj su se pojavile u skorije vreme, suprot-
stavljajui se psihoanalitikoj struji kojom su uglav-
nom inspirisane savremene psihoterapije dece; za-
snovane su na Pavlovljevim radovima i bihejvioriz-
mu i imaju za cilj da utiu na ponaanje jednostav-
nim sistemom uslovljavanja (esto uz pomo jednos-
tavnih aparata) uz koji idu nagrade i kazne. U
stvari, ovaj se postupak ve odavno s uspehom
primenjuje u leenju izvesnih poremeaja u dece (na
primer, u leenju enureze pomou alarma), ali je
njegova upotreba ograniena. Meutim, u brojnim
novijim amerikim publikacijama postavlja se pita-
nje da ove tehnike nemaju izvesnu budunost u
leenju simptoma, moda putem novog sticanja
svesti koje e uslediti posle izleenja.
II. GRUPNE PSIHOTERAPIJE*
Tu se manji broj dece ili mlaih adolescenata okup-
lja oko dva psihoterapeuta, obino mukarca i ene,
u redovnim seansama slobodnih aktivnosti i razgo-
vora; u zavisnosti od uzrasta, koriste se igre ili
slobodne aktivnosti, u atmosferi gde je sve dopute-
no, izuzev onoga to bi moglo tetiti grupi u celini.
Primenjuju se uglavnom na decu s karakternim
smetnjama, ije ponaanje ne odgovara terapiji s
direktnim razgovorima. Uloga grupe, koja se struk-
turira postepeno, jeste da pobudi otvaranje prema
drugome, socijalizaciju i da omogui svakome da
iskae svoja oseanja putem igre ili indirektno.
PSIHOTERAPIJA DECE
III. PSIHODRAMA*
Odvija se tako to obino deca izaberu neku temu
za pozorinu ili scensku predstavu; uloge se podele
pod vodstvom terapeuta; u okviru pozorine igre
esto dolazi do katartikog pranjena o kojem se
moe posle razgovarati s pacijentom.
IV. PSIHOTERAPIJA RELAKSACIJOM*
Razmiljanje o relaksaciji, koju je prvi primenio
ulc (Schultz), kao o metodu u terapiji dece, pod-
staklo je nekoliko autora, na primer, Ventrbera
(Wintrebert) u Francuskoj, da stvore takav metod
koji e se prvenstveno zasnivati na postizanju pot-
pune oputenosti miia, tako to e se redom
oputati razliiti delovi tela (oteala ruka, oteala
aka, itd.). Atmosfera tiine, prestanka aktivnosti,
ponekad ak polusna, pospeuje ovo oputanje, uz
izvesnu regresiju, i ono se uglavnom primenjuje kod
dece i adolescenata s grevima, tikovima, drhta-
njem, mucanjem, psihomotornom labilnou. Re-
laksacija se ponekad primenjuje uz psihoterapiju
razgovorom.
Red. V. P.iN.C K. tone
I. BARANDE, P. BOURDIER, S. DAYMAS-LUGASSY, Psy-
chotherapies de l'enfant et de l'adolescent, Enc. Med.-chir.,
Psychiatrie, 37818 A 10, 9-1970; J. BERGES, Psvchothera-
pies de relaxation chez l'enfant, Enc. Med.-chir., Psvchiat-
rie, 37820 B20, 4-1974; P. MALE, A. DOUMIC, Gl-
RARD, F. BENHAMOU et M.-C. SCHOTT, Psychotherapie
du premier age, PUF, coll. Le fil rouge, Pari, 1975; P.
MALE, Psycholherapie de l'adolescent, Petite Biblioth., Pay-
ot, Pari, 1980; J. ROGNANT, Therapics comportementales,
Enc. Med.-chir., Psvchiatrie, 37820 A40, 4-1974.
PSIHOTERAPIJA SEKSUALNIH POREMEAJA
Pod psihoterapijom seksualnih poremeaja podrazu-
mevaju se psiholoke ili direktne intervencije u ob-
lasti seksualnih odnosa: procena, saveti, opservacija,
pomo.
Ova vrsta terapije obavlja se individualno, u paru ili
grupno, a predlae se anksioznim ili izrazito neuro-
tinim osobama kod kojih je prisutna fokalna sim-
ptomatologija: impotencija, frigidnost, eiaculatio
praecox, vaginizam, duboka dispareunija.
Ovaj vid terapije neposredno je vezan za razvoj
anglosaksonske kole seksologije, naime za Master-
sa (Masters) i Donsonovu (Johnson), ili za terapije
ponaanjem*. Po miljenju ovih autora, seksualna
psihoterapija i njene tehnike predstavljaju napredak
u odnosu na este neuspehe nespecifinih psihotera-
pija ili psihoanalitikih terapija u ovoj oblasti. Ipak
se u nekim sluajevima ispostavlja da se ovom meto-
dom ne obezbeuje dovoljna iscrpnost prilikom pro-
cene neurotine podloge ili pristupa branim odno-
sima. Ona u tom sluaju moe imati za posledicu
razoaranja, psiholoke okove, pa ak pogoranje
ve ionako sloene relacione situacije.
Red. V. P. i N. C. .-K. Benoa
538
PSIHOTERAPIJE
od gr. psyche, dua i therapeuein, leiti
Reci koje ine ovu sloenicu javljaju se u francus-
kom, u 16. i 17. veku; poreklo i datiranje imenice
psihoterapija nije poznato, a termin psihoanali-
za uveo je Frojd 1923.
I. DEFINICIJA
U irem smislu, psihoterapije obuhvataju sve meto-
de leenja psihikih, pa i somatskih poremeaja
psiholokim postupcima, ili, tanije reeno, odno-
som terapeuta i bolesnika [. Laplan (J. Laplan-
che) i .-B. Pontalis (J.-B. Pontalis)]. U tom smislu,
psihoanaliza* je jedan vid psihoterapije.
Linost psihoterapeuta (jednog ili vie njih) podjedna-
ko je vana kao i odabrana psihoterapijska tehnika.
Govoriemo prvo o individualnim, a zatim o grup-
nim psihoterapijama, o nainima njihove primene i
njihovom mestu u odnosu na ostale terapije.
II. INDIVIDUALNE PSIHOTERAPIJE
1) Psihoterapija ohrabrenja
Sam naziv dovoljno govori; primenjuje je svaki le-
kar, a da esto i nije svestan toga. Ako se umeno
koristi, ako se izbegne preterani optimizam, koji bi
pacijent ubrzo prozreo, ili prividna nezainteresova-
nost, koja bi za njega bila znak da je neshvaen, ova
terapija olakava suoavanje s boleu, otklanja
strah i, zahvaljujui tako postignutom oputanju,
organizam, dotad paralisan od straha, esto uspeva
da sakupi snagu za borbu.
Slina je i suportativna psihoterapija koja pomae
pacijentu da prebrodi neki teak period u ivotu,
bez obzira da li je bolestan ili ne. Takva podrka
moe da pomogne pacijentima sa somatskim pore-
meajima poremeajima motorike, obolelima od
raka ili dijabetesa ak i umiruim pacijentima i
njihovoj okolini.
2) Sugestija
Primenjuje se, makar delimino, u svakoj psihotera-
piji. Dozvoljeno je blago ubeivanje, blisko ohrab-
renju. Nisu doputene razne impresivne taktike (si-
muliranje operacije, anestezija, upotreba kompliko-
vanih aparata) ili pretnje (upotrebom hirurkih
instrumenata, a pogotovu elektrokonvulzivnom te-
rapijom). U stvari, najee je nedovoljno, a pone-
kad i opasno primenjivati samo sugestiju. Njome se
mogu otkloniti neki neurotski simptomi (histerina
paraliza ili slepilo), ali psihiko stanje u sutini
ostaje nepromenjeno i mogu se omesti lini napori
bolesnika ka ozdravljenju.
3) Hipnoza
Kada je primenjuje lekar, ne moe se svesti na
sugestiju. Isto vai i za narkoanalizu* koja se po-
kazala efikasnom u emocionalnim sindromima u
539
vreme rata. Ako se pored barbiturata ubrizga i
odgovarajua doza amfetamina, ostvaruje se amfe-
taminska subnarkoza koju .-K. Bonoa (J.-C. Bo-
roit) i Galiber (Galibert) smatraju vrlo pogodnom
za primenu. Amfetaminski ok* vie se ne primenju-
je. Tehnika sanjarija u budnom stanju* . Dezoja (J.
Desoille) moe da zameni hipnozu ili lekove.
Ove metode imaju za cilj da smanje budnost i otpor
pacijenta, da bi mogao da ispria neki bolni doivljaj.
Korisne su u nepodnoljivim ili konfliktnim situacija-
ma, no ne treba ih primenjivati ako se sumnja na
neki dublji poremeaj linosti, pre svega na psihozu.
4) Individualna reedukacija
Podrazumeva lini kontakt s reedukatorom, to joj
daje vrednost psihoterapije. Neki tipovi individualne
reedukacije se primenjuju na izolovane poremeaje:
ortofonija se primenjuje na afaziju ili na zaostalost u
govoru i pisanju u dece, psihomotorna reedukacija na
zaostalost u psihomotornom razvoju, kineziterapija
na osteo-artikulatorne poremeaje centralnog ili pe-
rifernog porekla. Drugi tipovi podrazumevaju razra-
enije postupke, kontrolisane ili slobodne aktivnos-
ti, sport, zabavu: to su okupacione terapije.
5) Tehnike relaksacije*
Imaju zadatak da umanje rezidualnu miinu nape-
tost zbog produenog ili suzdranog straha ili agre-
sivnosti koji su doveli do somatskih ili psihosomat-
skih poremeaja. Vrlo su bliske psihomotornoj re-
edukaciji, te oba ova pristupa mogu primenjivati isti
terapeuti. Najee se koriste Jakobsonove metode i
ulcov (Schultz) metod (nazvan autogeni trening).
6) Bihejvioralne terapije*
Polaze od toga da su neprilagoeni bolni odgovori,
u stvari, naueni i da se ponovnim uenjem mogu
zameniti pozitivnim postupcima osloboenim anksi-
oznosti. U uem smislu, u ovu grupu se ubraja
leenje etilizma odvikavanjem. Bek (Becq) u SAD
predlae kognitivni bihejvioralni pristup bolnim do-
ivljajima kod izvesnih depresivnih pacijenata.
7) Dubinska psihoterapija
Njen je zadatak da psiholokom analizom otkrije
duboke, uglavnom nesvesne konflikte koji remete
afektivnost pacijenata, da odredi veze ovih konflikata i
simptoma bolesti, da ih sve premesti u podruje svesti
i da predloi pacijentu neko prihvatljivo reenje za
njegove ivotne probleme (ili, jo bolje, da ga navede
da sam doe do tog reenja). Takva psihoterapija, ija
je prednost u odnosu terapeuta i pacijenta (transfer),
podstie psihoemocionalni razvoj linosti koji je bio u
zastoju zbog regresija i neurotinih fiksacija.
Dubinska psihoterapija poela je da se razvija poev
od psihoanalize koju je stvorio S. Frojd i radova P.
anea (Janet), pa je postepeno dopunjavana ideja-
PSIHOTERAPIJE
ma iz svih znaajnih misaonih tokova, to je dovelo
do nastanka veoma razliitih tehnika.
Pored ortodoksne Frojdove psihoanalize, treba na-
vesti i psihoanalizu koja pridaje vei znaaj sociolo-
kim podacima (Jungova kola vezana za kolektiv-
no nesvesno); zatim Adlerovu individualnu psiholo-
giju, koja istie volju za mo i nasuprot njoj, osea-
nja nemoi i manje vrednosti koja se razvijaju iz
nezadovoljene potrebe za sigurnou; dasein-anali-
zu, koja je u velikoj modi u zemljama nemakog
govornog podruja i koja se oslanja na fenomenolo-
giju i Binzvangerovu (Binsvvanger) egzistencijalnu
analizu; nedirektivnu ili na pacijenta usmerenu
psihoterapiju K. Rodersa (C. Rogers) zasnovanu
na teoriji interakcije.
Dubinska psihoterapija esto se poziva na kulturne i
transkulturalne pojave, na osnovu radova K. Horni
(K. Hornev) u SAD ili . Deverea (J. Devereux) u
Francuskoj.
Psihoterapija psihoanalitike inspiracije se, za razli-
ku od psihoanalitike terapije, odvija licem u lice i
ima manje ambicije.
8) Psihoterapija dece* i omladine
esto koristi ekspresivne tehnike: modeliranje, lut-
ke, marionete, crtanje. Skoro uvek je korisno, a
ponekad i neophodno, paralelno sprovoenje psiho-
terapije roditelja, naroito uz primenu grupnih teh-
nika kojima se, iako su jednostavne i relativno
povrne, postiu izvrsni rezultati.
III. GRUPNE PSIHOTERAPIJE
Primenjuju se kada su u pitanju manje grupe pacije-
nata. injenica da svaki uesnik konfrontira svoje
line tekoe s tekoama ostalih, da ih projektuje i
proivljava kroz probleme ostalih, predstavlja, uz
raznovrsne interferencije grupne dinamike, mono
sredstvo psiholokog delovanja.
1) Grupna psihoanaliza
Obuhvata vie pacijenata i jednog psihoanalitiara;
on interpretira dinamika kretanja grupe i odnose
meu uesnicima vie nego izlaganje ili utanje sva-
koga od njih. Grupne psihoterapije, voene na isti
nain, pogodne su u nekim akutnim konfliktima, na
primer u porodici.
2) Morenova psihodrama*
Obuhvata jednog pacijenta, jednog terapeuta (ili dva
terapeuta, mukog i enskog) i pomone uesnike koji
mogu da glume razliite uloge. Dramska radnja se
improvizuje na osnovu neke vane scene iz linog
ivota pacijenta. Terapeut ili terapeuti rasvetljavaju
problem koji je prikazan i objanjavaju njegov odraz
na grupu u datom trenutku. Jedna od varijanti ove
terapije, sociodrama, ima za cilj da razrei probleme
adaptacije na ivot u grupi. Ovoj tehnici bliske su
tehnike igre [na primer, Bernove (E. Berne)].
PSIHOTERAPIJE
3) Ane 'itika psihodrama
Podrazumeva analizu transfera izmeu jednog paci-
jenta i bar dva terapeuta; odnosi se na pacijente s
kojima je neizvodljiva analitika terapija: pre svega
na decu i omladinu, ali i na izvesne odrasle pacijen-
te. Ova se terapija proirila u Francuskoj zahvalju-
jui radovima S. Lebovisija, R. atkina (R. Diatki-
ne) i E. Kestembergove, s jedne strane, i D. Anzijea
(D. Anzieu), s druge strane. Grupna analitika psi-
hodrama, s istim ciljevima, namenjena je grupi paci-
jenata.
4) Psihoterapija mladih psiholinih pacijenata u ma-
lim grupama
Predstavlja jednu varijantu grupne psihoterapije ko-
jom su se, na primer, u Francuskoj bavili .-K.
Benoa (J.-C. Benoit) i K. Forzi (C. Forzy). Jedan ili
vie terapeuta mogu da pozovu na razgovor rodite-
lje ili branog partnera bolesnika; ova se terapija
granii s porodinom psihoterapijom.
5) Porodine psihoterapije*
Deava se da oba partnera zatrae pomo zbog
poremeenih odnosa i/ili seksualnih problema. Bra-
no savetovalite predstavlja jednostavan i prilino
rairen vid partnerske psihoterapije: jedan terapeut
istovremeno razgovara s oba partnera. Ponekad su
neophodni i odvojeni razgovori; tada je re o par-
tnerskoj psihoterapiji za koju se uglavnom angauju
razliiti terapeuti za jednog i drugog partnera. Psi-
hoterapija dece* esto podrazumeva istovremene
razgovore s detetom i jednim ili oba roditelja.
Meutim, danas se terminom porodina psihotera-
pija najee oznaava jedan poseban vid grupne
psihoterapije. Vie lanova iste porodice roditelji
i unuci, ak prijatelji i susedi prisustvuju nizu
seansi s jednim ili vie terapeuta. Time se tei da
lanovi porodice postanu svesni uzajamnih odnosa i
prikrivenih motivacija, pojedinanih stavova i emo-
cionalnih reakcija. Ovaj vid psihoterapije primenjuje
se pre svega na shizofrene psihotine pacijente i
njihove porodice: ovakvom analizom esto se dolazi
do zakljuka da postoje ozbiljni poremeaji u poro-
dici, koji se odraavaju koliko na prisutne osobe,
toliko i na njihove odnose i porodinu istoriju. Ova
psihoterapija prvi put se pojavila u SAD, s dva
teorijska polazita. kola Palo-Alto s Bejtsonom
(Bateson), Deksonom (Jackson), V. Satirom istie
dvosmislene i dvoznane poruke, koje dovode do
poremeaja u komunikaciji meu lanovima poro-
dice, do poremeene atmosfere, pune dvolinosti
i neprijateljstva. Filadelfijska kola, s Nagijem
(Nagy), Frejmoom (Framo), Pouenom (Pawen), tu
atmosferu koja se smatra patogenom objanjava
pomou psihoanalitikih termina objektalnih relaci-
ja i pulzija. U Evropi, Reda i Kankrini (Cancrini), iz
Rima, zapoeli su sline radove, dok u V. Britaniji
R. Leng (R. Laing) naglaava ontoloku nesigurnost
koja vlada u porodinoj grupi.
540
6) Institucionalna terapija*
Ima za zadatak da osmisli boravak u bolnici kao
puno terapijsko vreme, iako je ovaj Tokvelov (Tos-
quelles) i Ponsenov (Poncin) izraz preteran.
IV. POSTUPAK PRIMENE PSIHOTERAPIJE
1) Opte indikacije
Svako oboljenje, ma koliko izgledalo fiziko i or-
gansko, moe se leiti psiholokim postupcima, i
kad bismo analizirali odnose lekara i pacijenta, mogli
bismo se uveriti u vanost i sveprisutnost psihoterapi-
je. Ova se oigledna injenica preesto zanemaruje;
njome se objanjavaju uspesi koje postiu arlatani i
nadriiscelitelji u velikom broju sluajeva u kojima je i
najbolje voena terapija bila bezuspena. Danas, po-
sle velikog odjeka koji je imala knjiga M. Balinta
Lekar, njegov pacijent i bolest, u toku su razliiti
pokuaji da se lekarima opte prakse omogui barem
osnovno, ako ne i istinsko psihoterapijsko obrazova-
nje; ovi su pokuaji zasnovani na odnosima lekara i
njihovih stalnih pacijenata. Veoma su znaajni, pre
svega zato to omoguavaju irenje osnovnih pojmova
klinike psihologije meu lekarima koji nisu specijalis-
ti. No to ne znai da ne podrazumevaju izvestan rizik,
te ih treba sprovoditi veoma oprezno.
U praksi se ipak smatra da jedino psihijatrijska i
psihosomatska oboljenja treba da budu predmet
psihoterapije u uem smislu reci. No, ona ni tu ne
pomae uvek. Tako u sluajevima psihoza vezanih
za razvoj nekog odreenog organskog poremeaja,
kao to je infekcija ili intoksikacija, ili nekog dubo-
kog poremeaja psiholoke strukture (primarne su-
manutosti, na primer), ili onih koje predstavljaju
prave i neizleive psihike nedostatke (oligofrenija,
senilna demencija, konstitucionalna neuravnotee-
nost), psihoterapija ima samo delimine efekte. Ne-
uroze i psihosomatski poremeaji, naprotiv, pred-
stavljaju najbolje indikacije za psihoterapiju. Ali,
ak i u tako tekim psihozama kao to su shizofreni-
ja i hronine sumanutosti, mogu se psihoterapijom
postii nenadano dobri rezultati zahvaljujui nje-
nom dejstvu na sekundarne konstrukte, to jest na
simptome koji su se izgradili kao superstruktura
na bazi primarnih poremeaja i koji, dok se ovi
poslednji gube, ostaju trajni, rezimirajui tako ita-
vu bolest. Uostalom, izvesni istraivai smatraju,
polazei od prvih Frojdovih eksperimenata, da psi-
hoterapija sigurno moe jo mnogo vie da doprine-
se leenju psihoza. Uspena istraivanja Rozena
(Rosen), gospoe See (Mme Sechehave), Nahta
(Nacht), Rakamjea (Racamier), koji su pomou raz-
liitih tehnika pokuali da daju novo tumaenje
elementarnih stadijuma objektalnih relacija, esto
kombinujui individualnu i grupnu psihoterapiju,
imaju jo uvek ogranienu primenu, ali je njihov
nauni domet ve sada znaajan.
2) Izbor metoda
Izbor metoda se ne moe podrediti dijagnostikoj
etiketi i ne moe se tvrditi da na taj i taj poremeaj
541
treba primeniti tu i tu tehniku leenja. U izboru se
treba rukovoditi jedino posebnim odlikama svakog
pojedinanog sluaja; neophodno je, dakle, izbor
metoda izvriti na osnovu svih pojedinosti klinikih,
psiholokih i biolokih nalaza. Cim dobije te nalaze,
terapeut treba da saini plan, da usvoji jedan vodei
princip od kojeg vie ne sme odstupati, jer bi se
menjanjem pravca u zavisnosti od okolnosti ili tre-
nutne intuicije moglo izgubiti poverenje pacijenta i
njegova potpuna privrenost, a to su osnovni fakto-
ri uspeha. Pri izboru metoda i pravljenju plana
terapije treba pre svega imati u vidu:
a) Ozbiljnost sluaja Posebni uslovi i dui vremenski
period koji su neophodni za psihoanalizu, na primer,
uslovljavaju njenu primenu samo u teim sluajevima
i poremeajima s ozbiljnim implikacijama.
b) Mogunosti terapeuta i bolesnika Veinu psiho-
terapijskih metoda treba izuzetno delikatno prime-
njivati; bilo bi veoma opasno da ih primenjuje terape-
ut bez iskustva ili s nedovoljnim psiholokim i psihi-
jatrijskim obrazovanjem, bilo da jeste ili nije lekar.
S druge strane, ne moe se bilo koji metod primeniti
na bilo kojeg bolesnika: dubinska psihoterapija, na
primer, nikako ne moe imati uspeha kod pacijenta
koji je nedovoljno inteligentan, neobrazovan ili koji
je s godinama izgubio neophodnu psihoplastinost.
c) Priroda veze simptoma i njihovih psiholokih uzro-
ka Ona je mnogo vanija od prirode samih simpto-
ma, barem posle postavljanja dijagnoze. Od brojnih
mogunosti, naveemo samo sledee:
zabrinutost zbog bolesti, koja paralie mogunos-
ti odbrane kod malodunih bolesnika. Najee je jedinjenja ije se osnovno dejstvo ili jedan od
indikovana psihoterapija ohrabrenja, pomo u rea-
vanju porodinih, ekonomskih i socijalnih problema
nastalih usled bolesnikovog stanja;
perseveracija, koja produava patoloko pona-
anje posle uklanjanja uzroka bolesti. Tada je najde-
lotvorniji metod reedukacije, readaptacije na nor-
malnu ili postepeno normalizovanu sredinu; pone-
kad e ipak biti neophodna dubinska psihoterapija;
konverzija* koja se javlja, na primer, u histeriji
i koja se sastoji u simbolinoj zameni nekog nesves-
nog psiholokog poremeaja nekim simptomom
(Histerija*), ranije je leena skoro iskljuivo sugesti-
jom; sugestija je i dalje ponekad korisna, ali ne moe
da zameni neke manje povrne metode;
psihosomatski* poremeaji predstavljaju vrlo raz-
norodnu grupu, gde se razliiti mehanizmi o kojima
smo govorili nalaze u razliitim razmerama. U vei-
ni sluajeva, neophodna je dubinska psihoterapija
koju treba voditi paralelno s leenjem somatskih
simptoma i primenom lekova.
V. ODNOS PSIHOTERAPIJE I DRUGIH TERAPIJA
Usled dananje efikasnosti biolokih metoda lee-
nja, moglo bi da se postavi pitanje razlike izmeu
psihoterapeuta i psihijatra-lekara. Takav bi spor, po
naem miljenju, bio bespredmetan.
Neuroze predstavljaju klasinu indikaciju za anali-
tiku terapiju, iako su poboljanja u sluajevima
opsesivnih neuroza neujednaena.
PSIHOTROPNE SUPSTANCIJE
Razliita reaktivna stanja mogu se leiti psihoterapi-
jom i/ili delovanjem na somatske simptome. S druge
strane, u sluajevima periodinih manino-depresivnih
uni- ili bipolarnih psihoza, najee se pribegava hemi-
oterapiji. Naravno, niko ne bi poverio psihoterapeutu
pacijenta u akutnoj fazi mentalne konfuzije: to je
podruje gde intervenie lekar. Kod drugih pacijenata
moe se s uspehom primeniti kombinacija psihoterapi-
je i hemioterapije: rezultati su neizvesni u disocijativnoj
psihozi i hroninim sumanutostima; bolji su u psiho-
patiji i u graninim sluajevima. Bolje je da psihotera-
piju i hemioterapiju ne sprovodi jedno isto lice, osim
ako bi se time prerano prekinuo odnos s pacijentom.
Linost psihoterapeuta, bio on lekar ili ne njego-
va raspoloivost, energija, pozitivna empatija
vani su isto koliko i njegovo obrazovanje; a ono
treba da bude tim vee to je terapijski projekat
ambiciozniji. Ali zar ove zahteve ne mora da ispu-
njava svaki lekar, a pogotovu psihijatar?
Red. V. P. i JV. C. . Siter i . Paskalis
PSIHOTROPNE SUPSTANCIJE
od gr. psyche, dua i tropein, okretati se
Grupa hemijskih supstancija prirodnog ili vetakog
porekla, koje imaju psihotropno svojstvo, to jest
svojstvo da menjaju psihiku aktivnost, pri emu se
ne moe predvideti kakva e biti ta promena [.
Dele (J. Delay)].
Ipak, ovu definiciju treba ograniiti samo na ona
glavnih efekata odraava na psihu.
Ako se izuzmu hipnotici, prve psihotropne supstan-
cije pojavile su se pedesetih-ezdesetih godina ovog
veka: meprobamat 1950, hlorpromazin 1952, rezer-
pin 1954, imipramin i ipronijazid 1957, hlordiaze-
poksid 1959. Usled poveanja broja produkata, po-
stalo je neophodno napraviti klasifikaciju i uvesti
terminologiju koja bi bila zajednika za hemiare,
farmakologe i psihijatre.
Prema Deleovoj i Denikerovoj podeli iz 1957, razli-
kuju se tri vrste supstancija:
psiholeptici, koji deprimiraju psihiku aktivnost i
koji se dalje dele na depresore budnosti, kao to su
hipnotici*, depresore raspoloenja, kao to su neuro-
leptici*, i depresore anksioznosti (trankvilizatori*);
psihoanaleptici, koji se dele na dve podgrupe:
timoanaleptike ili antidepresive* i nooanaleptike*;
i najzad psihodisleptici*, koji menjaju psihiku
aktivnost i uzrokuju sumanute poremeaje u rasui-
vanju i sistemu vrednosti.
Ova je klasifikacija znaajna po svojoj jednostav-
nosti i koherentnosti, poto svaka grupa psihotrop-
nih supstancija moe da se dalje deli u zavisnosti od
toga da li one deluju na budnost (i saznajne funkci-
je) ili na raspoloenje (termike funkcije) i emocije.
Otkriem molekula brojnih psihotropnih supstancija
razliitog dejstva, kao i litijumovih soli, dolo je do
izmena u ovoj klasifikaciji, koja je, za razliku od
mnogih drugih pokuaja, i dalje na snazi.
PSIHOTROPNE SUPSTANCIJE
O dejstvu psihotropnih hemioterapija izneta su
ranoga razliita miljenja.
Red. V. P. i N. C. M. Poro, A. Difur
J. DELAY et P. DENIKER, Methodes chimiotherapiques en
psychiatrie, 496 str.. Pari, Masson, 1961; P. DENIKER et H.
LOO, Les medications psychotropes: generalites et classifica-
tion, Revue de Medecine, 5, 199-213, 1978; DONADIEU et
ALBRELCHT, Les medications psychotropes, 1966; Y. PELIC1-
ER, Conduite des chimiotherapies psychotropes, Encvcl.
Med.-chir., Psychiatrie, 37860 A30 10, Pari, 1972; J. SUT-
TER, Therapeuthiques medicamenteuses en psychiatrie, En-
cycl. Med.-chir., Psychiatrie, Pari 37880 A 10, 2-1973; J.
SUTTER, Psychopharmacologie, 382. str., Litec, Pari, 1971.
PSIHOZE
od gr. psyche, dua
Opti naziv za najtea psihika oboljenja, i to pre
svega ona kod kojih je neki patoloki proces zahva-
tio elu linost. Uz ovaj termin uglavnom se koristi
neki pridev koji oznaava prirodu, etiologiju ili
dominantnu osobinu bolesti.
Npr.: konstitucionalna, reaktivna, infektivna, toksi-
na, organska, anksiozna, halucinatorna, polineuriti-
na, senilna, itd. psihoza.
Za opis svake od ovih podvrsta, videti odgovarajuu
odrednicu. Pojam psihoze stoji nasuprot pojmu
neuroze*, a delimino i nasuprot pojmu psihike
neuravnoteenosti*. (U praksi se pokazalo da je
opravdano to to se odreeni vidovi neuravnotee-
nosti ubrajaju u neuroze ee nego u psihoze.)
Razlikovanje psihoza i neuroza znaajno je s gledi-
ta prakse, poto su im prognoza i terapija razliite;
dok je, nasuprot tome, teorijska zasnovanost te
razlike i dalje nedovoljno odreena:
kao kriterijum se ne moe uzeti ni teina bolesti
ni nain razvoja bolesti: iako se obino smatra da su
psihoze tee od neuroza, meu njima ima i veoma
benignih toksi-infektivnih mentalnih konfuzija, dok
su pacijenti oboleli od nekih opsesivnih neuroza
godinama nesposobni za rad i drutveni ivot;
isto je toliko izlino razlikovati, kao to se to
ranije inilo, psihoze kao organski uslovljene bolesti,
od neuroza kao iskljuivo psihogenih bolesti, koje u
sutini i nisu smatrane patolokim stanjima;
predlagano je, s mnogo vie opravdanja, da se
kao osnov za ovo razlikovanje uzme stepen svesti
pacijenta o sopstvenim smetnjama: neurotiar je
svestan njihove patoloke prirode, dok psihotiar
nije u stanju da o njima kritiki prosuuje. To bi
znailo da je neuroza ogranien poremeaj koji za-
hvata samo deo psihe, koja je, pak, u psihozi potpu-
no obolela. No i ovaj kriterijum ima nedostataka:
pacijenti oboleli od karakter-neuroze retko prihva-
taju injenicu da je njihova bolest patoloka, dok su
mnogi melanholici savreno svesni patoloke priro-
de svoje tuge;
neosporna je razlika moida jedino u tome to
oboleli od psihoze vie nikada nee moi da dostig-
542
nu najvie nivoe psihikog ivota (to bolest dublje
zahvati psihu, vee e biti podruje psihike disfun-
kcije); nasuprot tome, neurotian imaju ouvanu
sposobnost dosezanja viih psihikih stupnjeva, sa-
mo to nisu u stanju da je u potpunosti iskoriste u
onim ivotnim situacijama koje zahtevaju pozitivnu
anticipaciju i odgovornost.
Red. V. P.iN.C. A. Poro, . Siler
Nedovoljna odreenost teorijskog razlikovanja neu-
roza i psihoza potvrena je poslednjih godina poj-
movima kao to su neuroza koja dovodi do inva-
lidnosti (Pelisje), kao i raspravama o histeriji i
sumnjama u neurotinu prirodu izvesnih opsesija. U
poslednjem izdanju amerikog prirunika za dija-
gnostiku DSM III iz 1980 ukinut je termin neuro-
za, a zadran termin psihoza, mada se praktino
ne navodi kao takav u klasifikaciji. Tako shvatamo,
to ne znai da i opravdavamo, savremenu tendenci-
ju da se termin psihoza upotrebljava jedino za
shizofreniju. Moguno je da pojam psihoze, i pored
svoje prikladnosti, nije pogodan u nozologiji, s obzi-
rom na sloenost klinikih slika u psihijatriji, ali da je
dobar kao termin u psihopatologiji, posebno u smislu
odreene strukture linosti koja je sklona psihotinoj
dekompenzaciji bilo da se ona definie psihoanali-
tikim [Berere (Bergeret)] ili klinikim terminima.
Red. V. P. i N. C. A. Tatosjan
PSIHOZE BLIZANACA v. Blizanci
PSIHOZE PASIJE
od gr. psyche, dua i od lat. pati, trpeti, patiti i kasno-
lat. passio, patnja, stradanje
Ovaj termin se obino koristi kao zajedniki naziv
za psihoze revandikacije*, sumanutost ljubomore* i
erotomaniju*, kako ju je definisao Klerambo (Cle-
rambault). To su vrlo sistematizovane paranoine
sumanutosti, iji je mehanizam u sutini interpretati-
van. U izvesnim sluajevima, pre je re o hroninom
stanju pasije nego o istinskoj sumanutosti.
Odlike ovih psihoza su sledee:
1) Osnovna ideja
Predstavlja polaznu taku, odnosno osnovni postu-
lat sumanutosti: ubeenost u nanetu nepravdu
(ideje oteenosti), sumanuta iluzija pacijenta da je
voljen, misija koju treba da izvri. Ova opsesivna
ideja usmerava sve pacijentove aktivnosti.
2) Egzaltiranost
Odraava stanje pasije [strasti]. Izaziva reakcije ne-
srazmerne njihovom uzroku. Pacijent umnogostrua-
va napore i bori se do kraja da bi postigao svoj cilj.
3) Interpretacije
Rede su nego u hroninoj interpretativnoj* sumanu-
tosti i sekundarne su u odnosu na osnovni postulat.
543
Relativno celovite, razvijaju se postepeno. ee ih
treba pripisati pasiji nego sumanutosti. Mogu izgle-
dati istinite: svojom uverljivou, pacijent e ubediti
okolinu, ili ak iri krug ljudi, u ispravnost svojih
postupaka.
4) Latentna linost
U sutini je paranoina. Hipertrofija Ja tu dostie
vrhunac. Pacijent trai da se uzmu u obzir jedino
njegove line elje. Sve to se suprotstavlja njegovim
zamislima odmah naziva laju i prevarom. Nije u
stanju da prizna svoje greke, ak i pored najoi-
glednijih dokaza. Ima veoma visoko miljenje o sebi
(da je poten, vredan, dobar otac) i smatra da mu je
dozvoljeno da se koristi svim moguim sredstvima
da bi ostvario svoja prava: on, dakle, u sprovodenju
svojih ciljeva, nema nikakvu predstavu ta je dobro,
a ta loe. Sve ovo navodi na zakljuak da su ovi
pacijenti opasni i da e za njih mere hospitalizacije
esto biti neophodne.
A) Psihoze revandikacije
Psihoze revandikacije odnose se skoro po pravilu na
odtetu zbog neke nepravde [oteenosti] koju je
pacijent pretrpeo. One ponekad dobijaju altruistiki
ton i to kada treba podrati neku drutvenu, politi-
ku ili religijsku reformu. U zavisnosti od sadraja
ove revandikacije, opisani su:
a) Bolesni kverulanti Kao uzrok poremeaja kod
takvih osoba, nailazimo u veini sluajeva na neku
nepravdu koju je pacijent zaista dozi veo. Obino je
u pitanju neko manje ogreenje o njegova prava
koje se moglo sporazumno resiti: staranje o detetu
posle razvoda, osporavanje vlasnitva nad zemlji-
tem ili nasledstvom, hirurka intervencija koja nije
dala oekivane rezultate. U svakom sluaju, kveru-
lancija se ne zasniva na ispravnosti tube, nego na
nainu na koji se stvar preuveliava.
Pacijent sudskim putem trai obeteenje; u tu svrhu
koristi sva mogua pravna sredstva, esto podstak-
nut sumnjivim poslovnim ljudima. Vodi parnicu za
parnicom. Nita ne moe zaustaviti njegovu elju da
ostvari svoja prava. Ako su njegovi zahtevi odbijem,
poinje da preti, da optuuje za izdaju. Organizuje
peticije, trai pomo od novina, trajkuje glau,
podnosi albu predsedniku republike. Rizik od pre-
laska na heteroagresivnost vrlo je veliki: ogoren
zbog tolike nepravde, pacijent puca na uvara koji
je doao da sprovede sudsku odluku, zatvara se u
kuu i preti da e napraviti pokolj ili ubija svoga
progonioca.
Da bi se moglo govoriti o kverulanciji, treba da
postoje: jedinstvena polazna taka koja ostaje u
prvom planu, stalna ekstenzija ideja proganjanja,
potpuna nepopravljivost. Treba, dakle, razlikovati
bolesne kverulante od parniara [Krepelinovi (Krae-
pelin) pseudokverulanti]: u ove druge ubrajaju se
oni koji ele da uvek u svemu i po svaku cenu budu
u pravu i stoga su uvek u sukobu s okolinom.
PSIHOZE PASIJE
Razlika je u tome to se potreba za parnienjem
vremenom iscrpi, a kverulantnost ostaje. Nju takoe
treba razlikovati od retkih sluajeva u kojima para-
noina reakcija predstavlja jedini zdrav odgovor na
situaciju koja je pokrenula duboko oseanje neprav-
de.
b) Neshvaeni pronalazai Ovi pacijenti, esto sa-
mouki, silno se trude da dokau da su doli do
vanog otkria: udotvornog leka, novog izvora
energije, itd. U stvari, pronalazak ne postoji ili mu
je praktina upotrebljivost mala. Ali pacijent i dalje
uporno velia svoje zasluge, razotkriva umiljene
zavere kojima su navodno hteli da otkriju njegovu
tajnu ili ukradu njegov izum. Ako se dogodi da
ubedi nekog novinara u znaaj svog otkria, senza-
cionalistika tampa e mu, za izvesno vreme, obez-
bediti publicitet koji je traio.
c) Sumanutost visokog porekla Revandikacija se
ovde odnosi na poreklo pacijenta: ubeen da je
potomak neke visoke (carske, kraljvske) loze, paci-
jent opseda nadlene vlasti zahtevima da mu se
priznaju prava koja mu pripadaju.
d) Pasionirani idealisti, za koje su vezana imena
Dida (Dide) i Giroa (Guiraud), jesu osobe ija se
pasija fiksira za socijalne, politike ili mistine sadr-
aje. Meu njima ima revolucionara, atentatora na
vladare ili visoke linosti i osnivaa sekti. Sve treba
da se rtvuje njihovom idealu, koji, pak, u njihovim
oima opravdava pribegavanje svim oblicima nasi-
lja, ukljuujui i ubistva.
B) Sumanutost ljubomore
Tu su veoma esti podozrenje i pogrene interpre-
tacije [eni-Peren (Genil-Perrin) podvukao je para-
noini karakter ovih sumanutosti].
Sve obino poinje sumnjom povodom nekog bez-
naajnog motiva. Posle perioda sve vee nelagod-
nosti (otkrivanje koincidencija, koje nisu pravi
dokaz za pacijenta), razvija se bre ili sporije uvere-
nje da je prevaren.
Poto je stekao to uverenje, moemo pomisliti da
pacijentu vie nije potrebno da trai dokaze: meu-
tim, nije tako. On pojaava nadzor nad kretanjem,
proverava satnicu. Trai kompromitujua pisma ili
tragove na donjem rublju da bi mogao da dokae
svoju fiksnu ideju. Sve se interpretira i uklapa u
sistem sumanutosti. Kao to je dobro rekao Pujuelo
(Puvuelo), pacijent ovako razmilja: ako mu ena
izlazi, ide da se nae s ljubavnikom. Ako ostaje u
kui, znai da mu je zakazala sastanak kod kue.
Ako ga odbija, znai da se umorila vodei ljubav s
ljubavnicima. Ako je, naprotiv, orgazam suvie bu-
ran, znai da su je oni iskvarili.
Stalne zamerke ubrzo prerastaju u iznuivanje pri-
znanja uz vreanje i pretnje. Zatim ponaanje paci-
jenta prerasta u otvoren sukob, dolazi do tue i
ranjavanja: prvo ene, a zatim i suparnika, a pone-
kad i predstavnika vlasti, ako se umeaju.
PSIHOZE PASIJE
Posle rastanka suprunika, sumanutost ne nestaje
ali se ublaava. Ovaj odnos progonitelja i progonje-
nog najei je uzrok zloina iz strasti.
Ponekad je neverstvo zaista i poinjeno. Ipak, ljubo-
mora moe da bude sumanuta po brojnim interpre-
tacijama koje je izazvala. Nije uvek jednostavno
razgraniiti ta je istina, ta je moguno, a ta
patoloko.
C) Erotomanija
Odnosi se na sumanutu predstavu pacijenta da je
voljen koju je maestralno opisao . de Klerambo,
koji ju je i uveo kao nov kliniki entitet.
To je sumanutost koja se obino javlja kod ene
neudate ili uskraene u ljubavi. Objekt njene lju-
bavi je uvek vieg drutvenog ranga (lekar, poznati
umetnik, svetenik). Osnovni postulat je sledei:
objekt je voli i on joj je prvi izjavio ljubav.
Tok je prilino stereotipan i traje vrlo dugo (deset,
dvadeset, trideset godina). Poinje periodom nada-
nja, gde se sreu brojne interpretacije koje predstav-
ljaju sadraje izvedene iz postulata: objekt je slo-
bodan (ako je oenjen, brak mu je nevaei). On
voli samo bolesnicu (ako ne govori s njom, to je
zato da ne pobudi sumnju) itd. Zatim sledi faza besa
s lanim optubama, zatim faza zlobe s indiskretnim
proganjanjem, skandalima i prekrajima (naroito u
odnosu na suprugu) zbog kojih mogu biti neophod-
ne administrativne zatitne mere.
Ova je sumanutost u celini veoma retka. No, eroto-
manske ideje este su u shizofreniji. One su praene
drugim simptomima koji ukazuju na psihiku dezin-
tegraciju. Tu nema ni stereotipnog toka ni elemena-
ta paranoine linosti kao u Kleramboovoj eroto-
maniji.
D. ineste, .-F. evalije
PSIHOZE U TOKU INFEKTIVNIH BOLESTI
od gr. psyche, dua i od lat. infectus, gl. prilog proli od
inficere, izmeati, isprljati
ETIOLOKII PATOGENETSKI PODACI
Nekada se govorilo o febrilnim delirantnim stanjima
to je isticalo znaaj koji se pogreno pripisivao
hipertermiji u razbuktavanju delirijuma; u stvari,
posredi su dve reakcije na isti zajedniki uzrok,
infekciju. Krepelin (Kraeplin) je uveo pojam deliriju-
ma u toku infektivnih bolesti ali kapitalnu ulogu
toksine infekcije u mentalnoj konfuziji i oneirikoj
sumanutosti naroito je istakao Rei (Regis).
U stvari, mehanizmi koji pri tom deluju sloene su
prirode i nedovoljno razjanjeni. Cerebralnu patnju
mogu izazvati toksini (tifus*, veliki kaalj*), anoksi-
ja* zbog respiratorne insuficijencije (grip*), vaskuli-
tis, cerebralni tromboflebitis, alergijski i imunoloki
mehanizmi, virusne infekcije (nekroza, cerebralni
edem), itd.
Kao pospeujue uzroke pomenimo alkoholizam,
mentalnu predispoziciju koja naroito utie na osta-
544
janje trajnih posledica, sve uzroke premora i iscrp-
ljenosti, bilo fizike ili duevne, pothranjenost, avi-
taminozu, razaranje globulina u nekim infektivnim
bolestima, nepovoljne klimatske uslove (tropske ili
suptropske infekcije, itd.).
a) Delirantni poremeaji se po pravilu javljaju u
jeku bolesti, ali se psihiki poremeaji esto javljaju i
u periodu opadanja groznice ili na poetku oporavka.
b) Delirantni poremeaji mogu takoe da oznae
poetak bolesti ili da se pojave kao prodromi (deli-
rantna stanja inkubacije i irenja bolesti) ili iznenad-
ne eksplozije akutnog delirijuma).
c) Pod nazivom metainfektivnog sumanutog stanja,
A. Poro je opisao zakasnele encefalitine reakcije
koje se javljaju za vreme oporavka od infektivnih
bolesti, as u obliku estokog akutnog delirijuma,
to navodi na pomisao da se radi o alergijskoj
infekciji ili o neurotropnom virusu izlaska (akutni
metapneumonini delirijum, na primer), as u ob-
liku promenljivih, dugotrajnih psihoza (konfuz-
no-melanholina stanja) koje se javljaju posle neke
posebno iscrpljujue infekcije (puerperijum, mala-
rija).
SIMPTOMATSKI ELEMENTI
a) Psihiki poremeaji Simptomatologija psihoza u
toku infektivnih bolesti prvenstveno se sastoji, na
psihikom planu, od slika mentalne konfuzije* i od
oneirike sumanutosti* sa halucinacijama, razliitog
stepena i proporcija, to je obraeno na drugom
mestu.
b) Neuroloki i neurovegetativni sindromi Danas se
pod nazivom infektivnog vegetativnog encefalitisa
grupie itav niz simptoma koje su ve stari kliniari
dobro poznavali.
Pomenimo glavobolje, poremeaje sna, promene u
refleksima, drhtavicu, mioklonije, ponekad ak i
konvulzije; naznaimo takoe izvesne neurovegeta-
tivne poremeaje: tahikardiju, polipneju, povraa-
nja, kardiovaskularne kolapse. U izvesnim sluajevi-
ma opisan je pravi zloudni tok bolesti.
c) Opti simptomi Oni naroito zavise od uzrone
bolesti (kratkotrajne infekcije ili dugotrajne infekci-
je), od njenog veeg ili manjeg neurotropizma i od
neurovegetativnog oteenja do koga ona dovodi.
Groznica ima znaaja samo zbog dehidracije; njeno
naglo izbijanje moe, meutim, da bude opasno
zbog mogunosti pojave nekog akutnog delirantnog
stanja. Dehidracija i neishranjenost mogu da brzo
napreduju i moraju biti pod nadzorom. Treba isto
tako paziti na sekundarne infekcije ili samoinfekcije
koje su uvek mogue (stomatitis, zadravanje izme-
ta, kraste), kao i na dehidraciju koju pospeuje
nedostatak tekuine.
d) Humoralni znaci Likvor obino nije uopte iz-
menjen, izuzev u estokim i hiperpiretikim oblici-
ma; mogua je mala hipercitoza; likvor je ponekad
obojen krvlju. Kada u delirantnim infektivnim sta-
545 PSIHOZE U TOKU INFEKTIVNIH BOLESTI
njima postoje izraenije reakcije, treba posumnjati
na infekciju koja moe da zahvati modanice (tuber-
kuloza, bruceloza). Mokraa je retka i esto sadri
pigmente, a ponekad albumin.
Analiza krvi takoe daje znaajne elemente za dija-
gnozu (leukocitoza, polinukleoza, prisustvo hemato-
zoa ili spirilusa, deglobulizacija, itd.).
Bakterioloke i serodijagnostike pretrage ponekad
e omoguiti da se otkrije prava priroda nekog
delirantnog stanja kod infektivnih bolesti (melito-
kokcija, kolibaciloza, malarija).
KLINIKI VIDOVI I OBLICI
a) U lakim oblicima, kad postoji obina mentalna
konfuzija, bolesnik je malaksao, pomuene svesti:
oneirizam kod bolesnika u krevetu moe da se
oituje nonim komarima, sanjarenjem po danu,
nepovezanim buncanjem, iluzijama, deformacijom
svakodnevnih predmeta u jednom skoro potpunom
stanju dezorijentacije, blagim halucinacijama, karfo-
logijom, a sve to traje nekoliko dana i noi; kontakt
sa stvarnou se dosta brzo ponovo uspostavlja,
malo posle opadanja groznice.
Postoje stuporozni ili somnolentni oblici koji se jav-
ljaju odjednom ili nakon ive agitacije; slika je
ponekad impresivna, a radi se ili o zloudnom toku
bolesti zbog tekog vegetativnog encefalitisa, sa ne-
povoljnom prognozom, ili o obinim fenomenima
krajnje iscrpljenosti, koji mogu biti povratni.
Izvesne mentalne konfuzije u infektivnim bolestima
daju katatonini sindrom na koji je ukazala nekolici-
na autora [Kalbaum, (Kahlbaum), Klod (H. Clau-
de), Poro i Enar, Barik (Baruk), Garan (Garand)].
Ove katatonije su prolazne ili trajne. Barik ih je
eksperimentalno reprodukovao, sa kolibacilnim tok-
sinom.
Pomenimo takoe mogunost konfuzno-maninih ob-
lika, konfuznu i sumanutu agitaciju iz perioda groz-
nice koje ustupa mesto, posle opadanja temperature,
tipinom i lucidnom napadu manine razdraljivosti
koji e imati sopstveni ciklus od nekoliko nedelja.
Ovi oblici se naroito uoavaju kod puerperalne in-
fekcije*, malarije* i povratne groznice*.
U konfuzno-melanholinim oblicima postoji ista po-
meanost konfuznih i melanholinih simptoma na
poetku i kasnija pojava tipinog melanholinog
napada; ti oblici prate dugotrajne, iscrpljujue infek-
cije kao to su malarija, ginekoloke ili intestinalne
infekcije.
Najzad, esto postoje kombinovani neuroloki i neu-
rovegetativni oblici: neurastenini oblik je est i do-
bro ga je izuio Oben (Aubin) povodom dugotrajnih
infekcija (tuberkuloza*, malarija*).
Psihopolineuritis Korsakovljevog tipa takoe se pone-
kad javlja; do njega obino dolazi posle faze oneiri-
ke mentalne konfuzije za vreme koje ispotiha nasta-
ju znaci polineuritisa; on moe da traje kratko
(malarija), ali isto tako i da se produi na nekoliko
nedelja ili meseci (tuberkuloza, tifusna groznica).
Encefalitini oblici sa vegetativnom simptomatologi-
jom ve su gore pomenuti. Od svih vegetativnih
oblika nesumnjivo je najozbiljniji specijalni sindrom
akutnog delirijuma* koji moe da se pojavi u sva-
kom trenutku, bilo u punoj mentalnoj konfuziji sa
tipinom hipertermijom, bilo na poetku bolesti,
bilo kao metainfektivna pojava.
RAZVOJ, TRAJANJE, PROGNOZA
Razvoj neke psihoze u toku infektivne bolesti naro-
ito zavisi od osnovne bolesti i od osnovnog somat-
skog stanja. Laki oblici mentalne konfuzije ili onei-
rike sumanutosti obino lako i brzo prolaze: isto je
i sa izvesnim aktivnijim oneirikim sumanutostima,
oblicima sa agitacijom, pod uslovom da se radi o
nekoj obinoj, ciklinoj, akutnoj infekciji koja se
razvija bez komplikacija (pneumonija, erizipel).
Rei i A. Delmas su dobro opisali fazu buenja iz
oneirike konfuzije, sa urinarnom krizom koja obe-
leava poetak oporavljanja, postupno prilagoava-
nje stvarnosti, i oneirike zaostatke, ak postoneiri-
ke fiksne ideje koje mogu da traju jo izvesno vreme
i ponekad ak da izazovu blage pseudosistematizo-
vane sumanutosti u trajanju od nekoliko nedelja,
koje su uvek izleive.
U tom periodu, subjekt je loman, posebno osetljiv i
sugestibilan to pospeuje pojavu perseveracije i his-
terije. Isto tako, taj period ozdravljenja zahteva od
okoline mnogo panje i umenosti.
Iako je u veini akutnih, obinih infekcija prognoza
poremeaja sumanutosti uglavnom povoljna, ipak
ima sluajeva kada ostaju definitivne posledice. To
su onda ili stanje naknadne neurastenije, ili znaci
diskordantnosti, ponekad blagi sindromi mentalnog
automatizma na koji mogu da se nakaleme sumanu-
te tvorevine.
Treba naglasiti da infekcije posebno tetno utiu na
mozak deteta, dovodei bilo do zaostalosti u razvoju,
bilo do razvoja shizofreninih oblika sa retardacijom.
U nekim sluajevima e pre svega dominirati afek-
tivna neuravnoteenost i poremeaji karaktera. Va-
an element za prognozu je ono to je Rei nazivao
somato-psihikom diskordantnou: opte zdrav-
stveno stanje se povratilo, fizika ravnotea je pono-
vo uspostavljena, ali mentalno poboljanje ne prati
paralelno taj rekonvalescentni tok; tada treba poku-
ati da se kliniki ili pomou testova otkriju znaci
intelektualnog poputanja, diskordantnosti ili afek-
tivne neuravnoteenosti.
DIJAGNOZA
U veini sluajeva, delirijum se javlja u toku infekci-
je ija je priroda ve jasna; sumanutost odgovara,
moglo bi se rei, logici itave situacije i potvruje
prirodu infekcije. Ali ima sluajeva kada se ona
javlja kao dominantni simptom i gde mora da se
traga za osnovom infekcije. Svako stanje sumanu-
tosti zahteva merenje temperature, te ako postoji
PSIHOZE U TOKU INFEKTIVNIH BOLESTI
groznica, preduzimanje svih nunih analiza. Psihija-
tar, koji je primio kao hitan sluaj neku osobu u
sumanutom stanju, vrlo esto mora da pacijenta
vrati lekarima opte prakse ili kolegama druge spe-
cijalnosti kad uoi da se radi o sumanutosti usled
neke infektivne bolesti; ovakva situacija e esto
nastati prilikom latentnih, neuoljivih ili povratnih
infekcija.
LEENJE
Treba, pre svega, leiti osnovnu bolest i njene kom-
plikacije, a to je specifino leenje u izvesnim slua-
jevima ili opte u drugim. U tom pogledu, mnoge
psihoze u toku infektivnih bolesti mogu da se izbeg-
nu ako se preduzme blagovremeno leenje antibioti-
cima.
U svakom sluaju, neophodne su opte i detaljne
mere leenja sa dosta tekuine, ienjem usana,
neoptereivanjem stomaka da bi se izbegli sekundar-
ni uzroci mentalnih poremeaja: inanicija, dehidraci-
ja, hepatina i bubrena insuficijencija, itd. Elektro-
konvulzivna terapija je ponekad neophodna da bi se
predupredila ili izleila neka akutna sumanutost, ili
da bi se spreila dalja agitacija bolesnika ili pitijat-
ska perseveracija u periodu rekonvalescencije.
Naroito treba sprovoditi aktivnu i specifinu terapi-
ju dokle god je to potrebno, u izvesnim upornim ili
recidivantnim infekcijama (kolibaciloza, malarija).
Na kraju moemo zakljuiti da izvesne minimalne,
ali uporne infekcije (zapaljenje materice, salpingitis,
blage urinarne infekcije, sinuzitis, zubni karijes,
itd.), koje nisu kadre da izazovu psihozu, mogu biti
dovoljne da izazovu beskonana depresivna, asteni-
na, anksiozna stanja. Ponekad je dovoljno da se
otklone te mikroinfekcije pa da takvi poremeaji
nestanu ili da dotada neuspena psihijatrijska terapi-
ja postane efikasna.
(Sve glavne psihoze u toku infektivnih bolesti i
njihove specifine odlike obraene su pod odgovara-
juim odrednicama.)
A.iM. Poro
PSILOCIBIN
od gr. psilos, gladak i kybos, kocka
Halucinogena* supstancija, dobija se iz boanske
peurke koju je u Meksiku pronaao R. Hajm
(Heim) (1956), a kliniki prouio . Dele (J. Delay)
s kolegama. Produkt je indolsko jedinjenje, derivat
triptamina, slino serotoninu i LSD 25. Neurovege-
tativni simptomi su midrijaza, hipotenzija, bradikar-
dija, astenija, munina. Aplikovanje 10 mg ove dro-
ge izaziva uobiajen psihodisleptini efekat: eufori-
ju, halucinacije u boji, oneiroidni doivljaj s osea-
njem depersonalizacije, sumanuta predoseanja.
Kriza moe dovesti do katarze.
/. Pelisje
Red. V. P. i N. C.
546
PUBERTET
od lat. pubis, dlaka
Garnije (Garnier) je definisao pubertet kao skup
elemenata koji omoguavaju razvoj funkcije repro-
dukcije. Ti elementi su sastavni deo biolokih i
fiziolokih promena koje karakteriu doba adoles-
cencije*.
Pubertet se, dakle, ispoljava promenama genitalnog
aparata koji postaje funkcionalan. Ove su promene
vezane za javljanje sekundarnih polnih odlika.
Pubertet poinje istovremeno s optim fiziolokim
sazrevanjem koje odgovara stanju kotanog sistema
u periodu izmeu jedanaeste i dvanaeste godine
[ob (Job)].
Menjaju se uzajamne veze razliitih nivoa na hipo-
talamo-hipofizno-gonadotropnoj osi (Garnije).
Ove promene su prvenstveno kvantitativne. Zna se
da sekrecije gonada zavise od sekrecija hipofize (LH
i FSH), koje su, pak, pod kontrolom hipotalamus-
nih stimulusa.
Luenjem gonadotropnih hormona uspostavlja se
humoralna povratna kontrola centralnog sistema.
Istovremeno se, u toku puberteta, smanjuje senzibi-
litet te povratne kontrole a nivo sekrecije gonado-
tropina raste.
Uzrok ovih promena do danas je nepoznat, ali se
zna da se u toku puberteta uspostavlja posebna
hronologija luenja hormona. Povieno nono lue-
nje LH prethodi uspostavljanju povratno-kontrol-
nog luenja hipotalamo-hipofizno-gonadotropne
ose, kakvo e biti kod odraslih, sa spermatogene-
zom kod deaka i ovulacionim ciklusom kod devoj-
ica, kod kojih ovulacija u sredini ciklusa zavisi od
sinergije poveanja nivoa FSH i LH.
U deaka, pubertet poinje obino izmeu dvanaes-
te i trinaeste, a sa odstupanjima koja ne moraju biti
patoloka, izmeu desete i sedamnaeste godine. Ova
odstupanja zavise od konstitucije, naslednih faktora
ili ishrane (ob).
U devojica, pubertet takoe poinje izmeu desete i
dvanaeste, sa odstupanjima izmeu devete i petnaes-
te godine (ob).
U okviru psiholokih, kako normalnih tako i pato-
lokih promena u doba puberteta (vidi odrednicu
Adolescencija*), veoma se razliito tumai uloga
endokrine komponente. Ranije joj je pripisivana
najvanija uloga. Danas se, meutim, smatra da je
veoma mali direktan uticaj hormonskih inilaca na
psihiko ponaanje. To je i potvreno prouavanjem
patologije polnih lezda.
U priama, dodue retkim, o preranom pubertetu i
makrogenitozomijama, nema nikakvih zanimljivih
podataka za psihijatriju, dok je, naprotiv, mnogo
znaajnije bilo prouavanje eih pojava insufici-
jencije polnih hormona (orhitis kao posledica paro-
titisa iz detinjstva, evnuhizam, kriptorhizam), (Geni-
talne malformacije*); otkrilo se da one ne dovode
do tekih sluajeva psihikih poremeaja.
547
Svakako da se sloenim hormonskim odnosima hi-
pofize i polnih lezda mogu objasniti izvesni psihiki
poremeaji u vezi s fizikom i psihikom nezrelou
u sluaju nekih sindroma, na primer Babinski-Froli-
hovog (Babinski-Frolich) adipozogenitalnog sindro-
ma koji treba razlikovati od kasnog puberteta s
gojaznou.
Tumaenju ponaanja adolescenata u pubertetu na-
roito su doprinela vredna objanjenja u okviru
prouavanja psihikog razvoja dece, kao i psihoanali-
za, kojima je istaknuta uloga seksualnosti i emocija
na psiholokom planu. Poremeaji karakteristini za
taj uzrast ispoljavaju se kao neuspesi ili poremeaji
u razvoju linosti i seksualnosti. U svojoj analitikoj
studiji o pubertetu, Ruar (Rouart) smatra da on ne
uzrokuje, nego da samo istie neurozu ili neuravno-
teenost. Ruar razlikuje dve velike kategorije u po-
naanju:
a), Negativistiko ponaanje kod introvertnih po
Jungu; adolescent veoma nerado ispunjava drutve-
ne i porodine obaveze i pravi se da ih ne prime-
uje; to je emocionalno nezrela osoba, koja bei
od odgovornosti i trai utoite kod zatitnike maj-
ke. U ovu se grupu ubrajaju opsesivni i skrupulozni
bolesnici, a mogu im se pridruiti i neke osobe
obolele od mentalne anoreksije koje odbijaju da
prihvate svoje enske atribute (Mentalna anorek-
sija*).
b) Pacijenti s disocijativnim i impulzivnim ponaa-
njem imaju manje sputanu seksualnost, ije su od-
like diskordantnost, impulzivnost i katkad perverzi-
je (povreda javnog morala, voajerizam, sadizam,
homoseksualnost) ili naprotiv, jake inhibicije prae-
ne agresivnou na drutvenom planu (destruktiv-
nost, krae). Ovi pacijenti imaju potrebu za trenut-
nim zadovoljenjem. I tu je seksualni razvoj nepot-
pun.
I Ruar zakljuuje: kod neurotiara ovog uzrasta,
otkriva se nezrelo ponaanje.
Terapijski zakljuci: u pogledu terapije, autor redom
razmatra sve indikacije vezane za ovu psihopatolo-
giju: individualnu psihoterapiju i psihoanalizu,
grupnu terapiju, rad s roditeljima.
Uopte uzev, u akutnim psihopatolokim sluajevi-
ma u doba puberteta, uspeno deluju pedopsihijat-
rijske bolnike ekipe sastavljene od lekara i socijal-
nih radnika koji, svako na svoj nain, pruaju po-
mo, kako deci, tako i roditeljima. U sluajevima
delinkvencije, ove ekipe mogu da poslue kao po-
srednici s pravnim (sudijom za maloletnike, drav-
nim tuiocem) ili administrativnim instancijama (Ju-
venilna delinkvencija*).
U praksi su se pokuaji leenja hormonskim putem,
najee inspirisani pojednostavljenim gledanjem na
ovu problematiku, uglavnom pokazali bezuspeni, a
vrlo esto ak i opasni, kao to je primetio .
Butonije (J. Boutonier). On kae: Period puberteta
predstavlja duu ili krau fazu sazrevanja linosti,
fazu koju bi trebalo potovati ne poistoveujui je
PUBERTET
vetaki s produetkom detinjstva, ali i ne smatraju-
i je definitivnim, ve prolaznim, ponaanjem u tom
uzrastu.
A. i D. Poro
J. ROUART, Psychopathologie de la puberte et de l'adoles-
cence, Pari, PUF, coll. Paideia, 1954.
PUERILIZAM
od lat. puer, dete
Ovaj sindrom, koji je prvi opisao Dipre (Dupre)
1903, a zatim njegovi uenici, bio je predmet brojnih
studija. Karakterie ga oigledna psihika regresija
na stadijum detinjstva koja se, najee neoekiva-
no, ispoljava u mimici, govoru, kao i svakodnevnim
aktivnostima pacijenta koje odraavaju puerilnu pri-
rodu njegovih oseanja, sklonosti, stremljenja i elja
[R. arpantje (R. Charpentier) i Kurbon (Courbon),
1909].
Ovaj sindrom treba razlikovati od izvesnih sindro-
ma mentalne zaostalosti ili debilnosti u kojima se
mogu javiti simptomi puerilizma u ponaanju [as-
len (Chaslin), Kapgras (Capgras)].
I. KLINIKA SLIKA
Ranije je sindrom puerilizma izazivao veliko uenje
naunika, poto nisu raspolagali saznanjima iz psi-
hologije kojima bi se on mogao objasniti. Tragova
ovog perioda ima i danas u nozologiji.
a) Puerilizam u pacijenata s psihosomatskim sindro-
mima Puerilizam se zapaa u sluajevima moda-
nih tumora, a najee tumora prednjeg dela moda-
ne baze (meningeom malog krila sfenoidalne kosti)
koji komprimuju frontalni i temporalni reanj, za-
tim u retkim sluajevima cerebralnog ili cerebelar-
nog apscesa, najzad, u progresivnoj paralizi, gde
tragovi ostaju i posle leenja. Ovaj sindrom je est i
kod starijih dementnih aziliranih pacijenata.
b) Puerilizam u senilnoj demenciji To je najei
vid ispoljavanja puerilizma.
Ipak treba voditi rauna da se karakteristika pueri-
lizma ne pripie svim starijim pacijentima za koje bi
se, zbog psihikog poputanja, moglo rei da su se
vratili u detinjstvo. Jedina analogija izmeu deti-
njastih reakcija psihiki onemoalih starih ljudi i
senilnog puerilizma postoji u nazivu.
Onemoala stara osoba podsea na dete po udlji-
vim promenama raspoloenja, bezrazlonim i nelo-
ginim izlivima radosti i besa, po nagonskom i
cininom ispoljavanju egoizma, po materijalnom ka-
rakteru prohteva (Dipre).
Kod starih osoba obolelih od dementnog pueriliz-
ma, pored manjeg broja ovih psihofiziolokih sim-
ptoma, izraena je i posebna mimika, manirizam u
govoru i igri (Dipreova starica s lutkama), koji su
ojaani izlivima radosti ili uzbuenja. Na osnovu
ovoga, moe se govoriti o pravoj regresiji linosti na
stadijum detinjstva.
PUERILIZAM
c) Provocirani i prolazni puerilizam Najee se
ispoljava kao simptom histerije, u toku ekscitomo-
torne krize ili neke dugotrajnije psihike epizode
(depresivna neuroza, trudnoa, Ganzerov sindrom,
psihoneuroze); njegovo trajanje umnogome zavisi
od odnosa okoline prema pacijentu. Moe se javiti i
kao jedan vid regresije u mentalnoj konfuziji ili
ponekad u shizofreniji, i to u ranim oblicima shizo-
frenije.
Ovaj je sindrom uoen u toku I svetskog rata, kod
velikog broja vojnika vraenih u pozadinu s komoci-
onim sindromima ili u konfuznom stanju. ensko
osoblje i drugi bolesnici gledali su na to ponaanje
kao na alu koja ih je zabavljala i tako su svojim
odnosom nesvesno doprinosili produbljivanju ovih
sindroma. To se uspeno reavalo energinim mera-
ma u cilju oporavljanja pacijenata i promenom sre-
dine.
U zatvorskim uslovima, puerilizam esto predstavlja
jedan vid simulacije, te je uvek sumnjiv, s obzirom
na okolnosti pod kojima se javlja. No treba rei da
pored ove prave i potpune simulacije, ima i sluaje-
va nadsimulacije kod izvesnih pacijenata koji su
inae psihiki poremeeni, pa svom uobiajenom PUERPERIJUM
ponaanju dodaju puerilni manirizam (Simulacija*).
Primeujemo da se, u navedenim sluajevima, pueri-
lizam uvek javlja u tekim ivotnim uslovima ili u
nekoj kritinoj situaciji koja izaziva odbrambeni i
zatitniki stav (pretnja povratkom u vojsku, kaz-
nom zatvora).
II. PATOGENEZA
Puerilizam je u sutini poremeaj linosti koji se
odlikuje regresijom na prethodne stadijume razvoja
linosti. Giro (Guiraud), koji se bavio prouava-
njem tih regresivnih mehanizama, ukazuje da se
regresija na stadijum detinjstva odvija ne samo u
vidu slika i seanja, kao u ekmnezijama koje su
ranije izazivane hipnotikom sugestijom [Pitr (Pit-
res)], nego i u masivnoj i globalnoj formi (prava
ekbioza, kae on): Doivljaji iz detinjstva nisu
sauvani samo u vidu pojedinanih seanja, ve su
zadrali i emocionalnu obojenost i uzajamnu pove-
zanost.
U svim ovim sluajevima, puerilizam podrazumeva,
pre svega, slabljenje pozitivne anticipacije: kod ne-
kih pacijenata, ono predstavlja posledicu mentalne
insuficijencije, bilo trajne (organske demencije) ili
privremene (funkcionalni poremeaj u mentalnoj
konfuziji); u nekim sluajevima, ovo je slabljenje
odraz inhibicije usled neke emocionalne traume,
kojom se, u nekoj tekoj ivotnoj situaciji, sistemat-
ski potiskuje sadanjost, a proivljeni dogaaj se
prenosi u neku raniju, srenu i bezbednu fazu ivo-
ta. Ali da bi se ta nemogunost i nespremnost
prihvatanja budunosti manifestovala u vidu pueri-
lizma, potrebno je, pored toga, da je u periodu pre
ove epizode, linost bila, usled odreenih okolnosti
548
u periodu ranog razvoja, fiksirana na nekom od
arhajskih stadijuma, s elementima emocionalne ne-
zrelosti.
A. Poro i . Siter
Red. V. P. i N. C.
PUERILNO
od lat. puer, dete
Dok termin puerilizam oznaava globalnu prome-
nu koja zahvata itavu linost, pridev puerilan
upotrebljava se samo za odreen tip govora, pokre-
ta, reakcija, stavova, da bi podvukao njihovo siro-
matvo, naivnost, povrnost i nepromiljenost kod
pacijenta koji se inae na izgled ponaa normalno.
Puerilnost je osnovna odlika u izvesnim sluajevima
mentalne zaostalosti i u velikom broju sluajeva
neurotinog ponaanja, ali to je takoe simptom
koji je zapaen kod izvesnih pacijenata sa slablje-
njem intelektualnih funkcija (u senilnoj demenciji ili
drugim vidovima demencije).
A. Poro
od lat. puerpera, porodilja (od puer, dete i parere, roditi)
U francuskoj nozologiji, ovaj pojam ima veoma
iroko znaenje: s jedne strane oznaava tee psihi-
ke poremeaje posle poroaja (puerperalne psihoze*
u uem smislu), a s druge strane i sve psihijatrijske
manifestacije u toku trudnoe, poroaja i dojenja.
Svakako su najbrojniji postpartalni poremeaji, iako
izgleda da se poslednjih godina njihova uestalost
smanjuje. Uopteno reeno, starije prvorotkinje
mnogo su osetljivije, ali se statistiki podaci veoma
razlikuju u zavisnosti od etnikog i kulturnog kon-
teksta i usvojenih semiolokih kriterijuma.
1) Poremeaji u trudnoi
Najee su svakako neurotske manifestacije.
U svakoj trudnoi javljaju se poznate i uobiajene
manifestacije: zabrinutost, anksioznost, promene
ukusa (prohtevi), promenljivo raspoloenje, emo-
tivni zahtevi koji su ponekad naporni za okolinu.
Ali ovi poremeaji mogu da dobiju i zabrinjavajue
razmere. Takvi su, na primer:
anksiozni, nedovoljno strukturisani neurotski po-
remeaji, koji mogu prerasti u paroksizme, uglavnom
none. Specifini su po svojoj tematici vezanoj za tok
trudnoe, normalnost deteta i njegovo vaspitanje i
esto se ispoljavaju u vidu somatskih simptoma;
neto bolje strukturisani poremeaji koji vode ka
klinikoj slici opsesije, fobije, a najee histerije.
Uglavnom se javljaju u prvim mesecima trudnoe i
predstavljaju bilo produbljenje prethodno postojee
neuroze, bilo reakciju na teke objektivne uslove.
Obino su propraeni neurovegetativnim poremea-
jima: povraanjem, digestivnim smetnjama, kar-
dio-respiratornim i konim poremeajima;
549
psihotini poremeaji su retki i javljaju se eventu-
alno u drugoj polovini trudnoe. Najee je re o
melanholiji, i to obino s elementima konfuzije. Ma-
nine epizode ili bouffees delirantes izuzetno su retke;
najzad, neki organski poremeaji mogu izazvati
sekundarne psihike komplikacije: eklampsija, gra-
viditetna horea i psiho-polineuritis, cerebralni trom-
boflebitis, pogoranje epilepsije koja je ve postojala
pre trudnoe.
2) Postpartalni poremeaji
Poznato je da su tri momenta kritina: nadolaenje
mleka, povratak s poroaja i dojenje.
a) Najkarakteristiniji semioloki aspekat predstav-
ljaju rane psihotine manifestacije. Najee je re o
akutnoj konfuzo-delirantnoj psihozi koja izbija posle
perioda pritajenosti od dva do pet dana. Posle
kratkog prodromalnog perioda s plakanjem, alje-
njem na somatske smetnje, a posebno na insomniju,
najednom nastupa stanje mentalne konfuzije koje
odlikuju velike fluktuacije nivoa svesti. Ubrzo se
javljaju i vizuelne halucinacije koje se, ako su inten-
zivne, organizuju u pravu, mada nedovoljno struk-
turiranu, oneirinu sumanutost i to obino s elemen-
tima proganjanja i straha, iji sadraj predstavlja
odnos majke prema detetu (negacija materinstva,
ubeenje da se dete nije rodilo, da neko hoe da ga
ubije...). Ove zloslutne misli [Marsova (Marce)]
sumanutost tuge) propraene su timikim pore-
meajima koji velikom brzinom prelaze iz jedne
krajnosti u drugu (iz duboke depresije u stanja
zabrinutosti i uznemirenosti, povodom kojih se go-
vori o konfuzo-oneiroidnim stanjima).
Ogromna veina ovih pacijentkinja ozdravi bez po-
sledica, uz jedno ili nekoliko ponovnih pogoranja.
Rede se javljaju:
iste timike epizode: uglavnom melanholinog,
rede maninog tipa, a najee u obliku meovitih i etiopatogenetskih shema; uostalom, hormonske
stanja;
shizofreniformna stanja, bilo kao primarna ili
kao sekundarna, usled ve opisanih manifestacija.
Do izleenja po pravilu dolazi kroz est meseci do
godinu dana.
b) Kasne psihoze i neurotska stanja U toku perio-
da dojenja, mogu nastupiti stanja melanholije i de-
presije koja su esto prikrivena fizikim manifestaci-
jama i koja imaju produenu evoluciju jer se na njih
leenjem teko deluje.
Medu neurotskim manifestacijama, najee su
akutne anksiozne reakcije koje se javljaju posle po-
roaja i neurotske depresije koje je teko razlikovati
od ve pomenute melanholije.
c) Sindrom treeg dana (postpartalna tuga) Klasi-
an i uobiajen, opisan pre skoro jednog veka, ovaj
se sindrom nalazi izmeu normalnih postpartal-
nih psiholokih reakcija, neurotskih poremeaja i
ranih akutnih psihotinih stanja. Treba ga pre svega
pomenuti zbog slinosti njegovih simptoma s pred-
znacima opisanih akutnih psihotinih stanja.
PUERPERIJUM
Javlja se u vreme nadolaenja mleka, podrazumeva
anksioznost u vezi s novoroenetom, aljenje na
somatske tegobe, agresivnost prema okolini, konfu-
ziju a minima. San je retko poremeen i obino se
sve normalizuje za nekoliko dana.
d) Infektivne poroajne psihoze Danas su retke,
barem u zemljama gde se moe primenjivati stroga
asepsa. Uobiajeno je bilo praviti razliku izmeu
puerperalne infektivne sumanutosti, koja je po
pravilu benigna, i puerperalnog encefalitisa prae-
nog psihozom, koji predstavlja teak poremeaj i
ireverzibilnog je toka.
3) Prognoza
Vrlo je promenljiva u zavisnosti od epizode o kojoj
je re.
Veliki broj studija posveen je ranim postpartalnim
psihotinim poremeajima. Prognoza je utoliko bo-
lja ukoliko su oni akutniji, ukoliko se ranije jave i
ukoliko ne postoje premorbidni psihijatrijski pore-
meaji. Rizik od recidiva u toku neke kasnije trud-
noe teko je utvrditi: ali najbolje to se moe
oekivati jeste brzo i stabilno ozdravljenje posle
prve epizode.
4) Etiopatogeneza
Pominju se brojni elementi. Nijedan od njih se ne
moe sam po sebi smatrati uzronikom.
Somatski elementi: umesto o infektivnim teorija-
ma koje su danas naputene, govori se o somatskoj
podlozi: loa fizika kondicija, ponavljanje trudno-
e, loa ishrana mogu da poveaju traumatsko dej-
stvo poroaja. Isto vai i za obstetrikalne komplika-
cije koje su este.
Traganje za endokrinom palogenezom bilo je pred-
met brojnih radova: uprkos tome, broj takvih pore-
meaja srazmerno je mali u odnosu na broj hipoteza
varijacije u normalnom puerperijumu jo su nedo-
voljno poznate (endokrinologija i psihijatrija).
Psihijatrijski antecedenti: njihova uloga varira u
zavisnosti od epizode o kojoj je re: nasledni faktori
veoma su vani za graviditetne psihoze, a mnogo
manje vani za distimike poremeaje. To bi se isto
moglo rei i za ranija svojstva linosti.
Linost ili psiholoka struktura: esto se rasprav-
ljalo o psihikoj preosetljivosti. Ipak, izgleda da
nijedan autor nije uspeo da tano utvrdi koji bi
tipovi linosti bili predisponirani za psihijatrijske
poremeaje.
Sredinski faktori: ima autora koji naglaavaju,
na primer, ulogu ekonomskih ili drutvenih inilaca
ili materijalnog stanja i pridaju im najveu vanost.
Psihoanalitiki pristup naglaava znaaj znatnih
psiholokih promena koje donosi materinstvo: Br-
zo proivjavanje svih ranijih stadijuma razvoja libi-
da (Frojd), gde se puerperalna psihoza tumai kao
odbijanje pomisli na materinstvo [Rakamje (Ra-
camier)]. Iz ove perspektive treba pomenuti:
PUERPERIJUM
na izgled psihotine reakcije koje se ponekad
mogu zapaziti kod oeva: akutne sumanutosti ug-
lavnom kratkog trajanja, ili, rede, timike poreme-
aje. Ove bi poremeaje trebalo uporediti s ponaa-
njem koje je uoeno u razliitim kulturama: kuva-
da (oinsko babinje).
psihopatoloke reakcije posle usvajanja deteta.
R. Arno-Kastiljoni i .-K. kolo
Red. V. P. i N. C.
PULZIJA (NAGON)
Francuski termin pulsion, pulzija, odgovara nema-
kom terminu Trieb koji se razlikuje od termina
Instinkt koji Frojd takoe koristi u svojim teorij-
skim radovima (Instinkt*).
Pulzija je dinamiki proces koji se sastoji u pobudi
(energetskom naboju, pokretu iznutra) koja gura
organizam ka nekom cilju. Prema Frojdu, izvor
pulzije je neki telesni nadraaj (stanje tenzije); a njen
cilj je da ukine somatski uzrok tog stanja tenzije;
pulzija svoj cilj moe dostii u objektu ili zahvaljuju-
i njemu [Laplan (Laplanche) i Lefevr-Pontalis
(Lefebvre-Pontalis), Renik psihoanalize ( Vocabulai-
re de la Psychanalyse), PUF, 1967]. Pulzija se nalazi
na granici somatskog i psihikog ivota.
U psihikom ivotu, pulzije se manifestuju jedino
preko svojih reprezentanata (Reprdsentanz): osea-
nja, emocija, predstava (Vorstellung). Integrisanje
pulzija u psihiki ivot pojedinca postie se najee
modifikacijama koje se ne tiu samih pulzija, poto
su to neunitivi energetski naboji, nego njihovih
550
reprezentanata. Po tome je sudbina pulzija vezana
za procese kao to su potiskivanje, preusmerenje,
pomeranje, itd., koji predstavljaju mehanizme od-
brane Ja*.
Razliitim izvorima nadraaja, ciljevima i objektima
odgovaraju razliite pulzije: prema stadijumima raz-
voja, iz strukturne i genetske perspektive, razlikuju
se oralne, analne, genitalne pulzije; u zavisnosti od
cilja, razlikujemo pulziju posmatranja (skoptofilija),
zatim, u irem smislu, pulziju razumevanja (episte-
mofilija) ili pulziju dominacije (veoma vana kod
Frojdovog uenika disidenta Adlera), itd. Aktiv-
nost ovih pulzija moe se manifestovati kod dece u
toku seksualnih igara ili kod odraslih u predigri.
Termin parcijalna pulzija oznaava specifine pul-
zije u zavisnosti od objekta (i njihovog telesnog
izvora). One su u odraslih izolovane, nezavisne od
celokupne libidinalne organizacije, i prisutne su u
izvesnim formama seksualnih perverzija*.
Pulzivna organizacija je po Frojdu, s take gledita
teorije pulzija, uvek obeleena sutinskim konceptu-
alnim dualizmom koji suprotstavlja seksualne pulzi-
je i pulzije samoodranja (ili pulzije Ja), odnosno
pulzije ivota (Eros), pulzijama smrti (Tanatos). Na
tom nivou teorijske razrade psihoanalize, koncept
pulzije i za samog Frojda ima imaginarnu i u sutini
mitsku funkciju.
M.-L. Laka-Monzen
Red. V. P. i N. C.
PUNOLETNI TIENICI v. Zakon od 3. jan.
1968.
 R
RACIONALIZACIJA
od lat. ratio, razum, pamet
Ovaj pojam uveo je u psihoanalitiku terminolo-
giju E. Dons (E. Jones) 1908. g. U svakodnev-
nom govoru, pod racionalizacijom se podrazumeva
opravdavanje a posteriori nekog ponaanja iji se
pravi motivi ne vide, ili postupak koji tei da objas-
ni, uini povezanim i racionalnim neki poremeaj
ponaanja ili rasuivanja. U psihoanalitikom smis-
lu, re je o neurotinom* mehanizmu odbrane po-
mou kojeg pacijent trai logino i zdravim razu-
mom shvatljivo objanjenje nekih iracionalnih po-
stupaka, koji potiu iz nesvesnih ili sveu neshvat-
ljivih emocija. Racionalizacija je mehanizam odbra-
ne kojim se posebno slue opsesivni* bolesnici. Pri-
sutna je i kod psihotinih* bolesnika, naroito u
sistematizovanoj interpretativnoj* hroninoj tj. pa-
ranoinoj* sumanutosti*. Racionalizacija se razliku-
je od bolesne racionalnosti.
A. Lo i V. Kajar
Red. V. P. i N. C.
RACIONALNOST (BOLESNA)
od lat. ratio, razum
Ovaj izraz uveo je E. Minkovski (E. Minkowski)
da bi oznaio jedno od bitnih svojstava shizofrene
strukture.
Poto je izgubio dinamizam, oseaj harmonije iz-
meu Ja i ivota, ivotni elan u Bergsonovom
smislu te reci, koji pomou razuma i logike usme-
rava postupke normalne osobe i usklauje njen
ivot s dogaajima i ljudima, shizofreni bolesnik
se troi u ispraznim razmiljanjima koja su sama
sebi cilj, umesto da ih usmeri na konkretne situaci-
je i da reava probleme koji se pred njega postavlja-
ju. ivot je zaustavljen, kao to na to ukazuje
gospoa Minkovska, i ustupa mesto planiranju, in-
stinkt razumu, oseanje mislima, pokret mirovanju,
realizacija predstavi, vreme prostoru. Bolesna racio-
nalnost moe biti propracena bolesnim geotnetriz-
mom (E. Minkovski).
. Siter
Red. V. P. i N. C.
RAUNANJE
Raunanje je sloena intelektualna operacija koja
ukljuuje mo usmeravanja panje i koncentracije,
sposobnost apstrahovanja i pamenja, naroito u
obliku svoje specijalizovane gnozije.
Genezu poimanja broja kod deteta prouili su Pja-
e (Piaget) i Inhelder: spontane operacione struktu-
re (grupisanja, po Pjaeu), obuhvataju Masiranje
(skupljanje istih predmeta) u jednu klasu i svrsta-
vanje u nizove (ureivanje predmeta na osnovu
njihovih razlika). No, ovde je re o oblicima prednu-
raerike intuicije koja ne obuhvata ni aditivnost
(celina je jednaka zbiru delova) ni ouvanje celi-
ne (celina je nezavisna od redosleda elemenata).
Kako opservacija ne doputa da se zapamti efekat
jedne nagle intuicije broja numerikih koresponden-
cija, valja prihvatiti pojavu jedne nove sinteze: 1)
Dete, kad je re o klasama, pamti njihovu struktu-
ru sadravanja (1 je sadrano u 2; 2 je sadrano u 3);
2) Ali, poto ono apstrahuje svojstva kako bi objek-
te pretvorilo u jedinice, ono isto tako uvodi izvestan
serijski poredak, jedini nain da se jedna jedinica
razlui od sledee: 1, zatim 1, zatim 1, itd. (prostor-
ni, vremenski poredak, ili poredak prostog nabraja-
nja). Tada sinteza tog serijskog poretka pojedinih
jedinica, sa inkluzijom skupova koji proistiu iz
njihovog objedinjavanja (1 sadrano u 1 + 1; 1 + 1
sadrano u 1 + 1 + 1, itd.), obrazuje broj... Razvi-
RADOST
janje ovih mentalnih struktura, poev od senzor-
no-motorne faze do hipotetiko-deduktivnih opera-
cija, zavisi od zrelosti nervnog sistema, od stee-
nog iskustva, od drutvene transmisije putem govo-
ra, kao i od jednog unutarnjeg faktora uravnotee-
nja koji obezbeuje obogaivanje i postojanost ope-
racionih struktura. Ovaj opis upravo naglaava u
isti mah spontane i elaborirane vidove numerikog
miljenja.
Poznavanje raunanja obino prati stepen peda-
gokog vaspitanja; valja, meutim, znati da, za tu
oblast, postoje posebne sposobnosti, kao i naroito
nadareni ljudi, i da se deava da neki nepismeni ljudi
napamet reavaju vrlo sloene operacije.
Poremeaji u raunanju usled deficita opserviraju
se bilo u stanjima difuznog intelektualnog propada-
nja, bilo u sluaju lokalizovanih cerebralnih lezija.
a) U stanjima intelektualnog propadanja, u poet-
nim demencijama* (progresivna paraliza, senilnost),
oni predstavljaju test od velike praktine vrednosti;
pri svemu tome, valjalo bi voditi rauna i o stepenu
obrazovanja subjekta, o njegovom prethodnom da-
ru za raunanje, kao i o njegovoj profesiji (knjigovo-
a, trgovac). Ispituje se kako usmeno, tako i pisme-
no raunanje.
b) Poremeaji u raunanju sastavni su deo nekih
sindroma sa lokalizovanim cerebralnim supstratom.
U Vernikeovoj (Wernicke) aj'aziji*, a naroito u
sluaju aleksije, gubitak sposobnosti raunanja pra-
ti gubitak sposobnosti itanja. No opisana je, me-
u lezijama zadnjeg parijetalnog predela, nezavisno
od svakog opteg mentalnog deficita, jedna vrsta
naroite akalkulije koja se oituje u nesposobnosti
subjekta da shvati lokalnu vrednost i odgovaraju-
i topografski poloaj brojki; otuda nesposobnost
da se one dovedu u red i upave ka nekoj aritmeti-
koj radnji. Takva akalkulija nazvana je spacijalnom
akalkulijom. Anaritmetija, ili nemogunost sluenja
osnovnim aritmetikim radnjama, opservira se kod
lezija dveju hemisfera, dok spacijalna akalkulija za-
visi, pre svega, od desne hemisfere.
U tom smislu sreemo je u Gerstmanovom sindro-
mu* (Agnozije*, Afazija*).
Ukazano je na sluajeve obdarenih osoba, kadrih da
gotovo u trenutku daju rezultat neke aritmetike
viecifrene radnje. Tu je najee re o jednom
obliku specijalizovanog pamenja zdruenog sa stal-
nim vebama i korienjem mnemotehnikih postu-
paka svojstvenih svakom subjektu ponaosob; ova
sposobnost se ne sree samo kod obrazovanih ljudi
usmerenih ka matematici, ve je uoena i kod nepis-
menih koji su se naroito briljivo pripremali za
dotine radnje.
Postoje i ljudi opsednuti raunanjem (Aritmomanija*).
A. Poro i I. Pelisje
RADOST
Radost je ispoljavanje unutranjeg zadovoljstva (A.
Poro). Ona je najee reakcija na neko ugodno
552
iznenaenje, na neki uspean poduhvat, na ostva-
renje neke elje: radost naunog otkria, knjiev-
nog ili umetnikog kreativnog ina, mistiki zanos.
Ona ima ekspanzivnu snagu koja se odraava na
planu ponaanja: ekstaza kod mistika, Arhimedo-
va eksplozivna radost, oduevljenje praeno prete-
ranom reitou i gestikuliranjem, ponekad ak pa-
radoksalnom mimikom (plakanje od radosti) sa agi-
tacijom (emotivna opijenost), a izuzetno i kataplek-
tike krize.
Stanja takozvane bolesne radosti upuuju na izu-
avanje patoloke euforije*.
A. Poro i D. Prenge
RAPTUS
od lat. rapere, oteti
Raptus je paroksistika impulzivna* manifestacija u
toku koje pacijent, poto je bukvalno ponesen neza-
drivim izlivom emocija ili afekata, iznenadno iz-
vrava esto teak acting out (prelazak na in), koji
ak moe imati sudsko-medicinske posledice (fuge*,
suicid*, ubistvo).
Do raptusa moe doi u toku raznih patolokih
stanja. Moe se dogoditi u stanju poremeene svesti:
mentalnoj konfuziji*, epilepsiji*. Moe da odgova-
ra naglom prekidu psihomotorne* inhibicije, naro-
ito ako je ova vrlo jaka: stupor*, melanholija*,
katatonija*. Moe da odgovara izlivu anksioznosti*
koja je obuzela pacijenta (impulzivni postupci u
neurozi*, a posebno u histeriji* prilikom jakog uz-
buenja). Moe da ima i agresivniji* vid kod pa-
cijenata s poremeajima karaktera*, kod neurav-
noteenih osoba, kod nekih debila*, u hebefreni-
ji* i kod nekih steninih paranoinih* pacijenata.
Neki hetero- ili autoagresivni raptusi mogu da se
jave za vreme intoksikacija (amfetamin*, psihodis-
leptici*) i tada odgovaraju jatrogenim impulzivnim
radnjama ili sumanutom stanju. U alkoholizmu*,
raptus moe da se tumai kao poremeaj linosti
usled hronine intoksikacije ili kao izraz konfuz-
no-oneiroidnog stanja.
U nekim sluajevima, a posebno u stanjima kon-
fuzije, raptus moe da dovede do lakunarne am-
nezije*.
A.Loi K. Dekan
Red. V. P. i N. C.
RASIPNITVO
Rasipnitvo se ogleda u troenju prihoda bez stvar-
ne potrebe. Ono predstavlja poremeaj nagona za
samoouvanjem koji se odnosi na uvanje pred-
meta u vlasnitvu i na tednju. Po svim svojim
odlikama, suprotno je krtosti, a donekle je blisko
pohlepi, poto takoe slui kao sredstvo za zadovo-
ljenje neke druge strasti, a nije samo sebi cilj.
Ponekad, naroito u opsesivnim oblicima, dovodi
do manije kupovanja (oniomanija*) i poklanjanja,
553
do kolekcionizma*, ako nije i samo posledica ove
sklonosti koja je postala patoloka.
esto se javlja kod debilnih osoba, i uvek je ve-
zano s drugim poremeajima nagona od kojih su
najei tatina (razmetanje luksuzom) i neobuzda-
na strast prema uivanjima (kockari, pijanice, blud-
nici, itd.).
Javlja se kao pratea pojava izvesnih psihopatolo-
kih stanja ekspanzivnosti i tada ima vrednost sim-
ptoma. Ponekad moe da bude predznak odgovara-
juih psihoza. Rasipnitvo je vid ispoljavanja eufori-
je u maninim stanjima ili totalnoj paralizi. Takvi
bolesnici, uostalom, razmeu se vie obeanjima ne-
go stvarnim poklonima. Oni e ljudima s kojima
razgovaraju ili se dopisuju pre obeati kule i grado-
ve nego to e im ponuditi obilat obed koji su
poruili pa zaboravili da pojedu.
Rasipnitvo, posmatrano samo za sebe kao uroena
ili steena karakterna osobina, kao elemenat pona-
anja, vrlo je tetno po bolesnika i njegovu porodicu
ije su sigurnost i imovina njegovom bezobzirnou
dovedene u pitanje.
Imajui ovo u vidu, u francuskom graanskom
pravu, a na osnovu rimskog prava, ustanovljene su
zatitne mere. Ako je utvreno da je rasipnik pu-
noletni tienik* u smislu Zakona od 3. januara
1968, bie mu dodeljen tutor ili staratelj u zavisnosti
od ozbiljnosti sluaja (za maloletnika se ovo podra-
zumeva, poto je on ve pod nadzorom roditelja ili
staratelja).
Zadatak vetaka u ovakvom sluaju ponekad je
veoma teak. On pre svega treba da nastoji da
utvrdi materijalnu tetu (na osnovu linih konstata-
cija, priznanja okrivljenog), da ispita da li su troko-
vi bili bezrazloni, ili ak potpuno beskorisni, i jesu
li se sistematski ponavljali.
U sluaju da je intelektualni nivo izrazito sni-
en ili oseanje moralne odgovornosti vidno pore-
meeno, oslobaanje od odgovornosti utvruje se
odmah.
. Bardena
Red. V. P. i N. C.
RASPOLOENJE
Latinska re humor (tenost), od koje potie fran-
cuska re humeur, raspoloenje, najpre oznaava
tenu supstanciju koju stvara neko organizovano
telo, tanije ljudsko telo. Samo raspoloenje je po-
vezano sa skupom dominantnih osobina, tenden-
cija koje obrazuju temperament i karakter, potom,
po onome to je u njemu spontano i nepromilje-
no, raspoloenje karakterie sve to je u suprot-
nosti sa razumom i voljom; najzad, ono oznaava
neku posebnu, trenutnu nastrojenost, u smislu sklo-
nosti, koja ne predstavlja karakternu crtu u pravom
smislu reci.
Njegov est sinonim, timija (od ihymos: dah, dua,
ivotno naelo), dobio je ve kod starih naroda,
putem semantikog izvoenja, opte znaenje naela
RASPOLOENJE
volje, inteligencije, oseanja i strasti, sa vrlo suges-
tivnom lokalizacijom: srcem.
Raspoloenje je ona fundamentalna, afektivna na-
strojenost, bogata svim emocionalnim i instinktiv-
nim instancama, koja daje svakom naem duevnom
stanju ugodan ili neugodan tonalitet, oscilirajui
izmeu dva krajnja pola zadovoljstva i bola [.
Dele (J. Delay)].
Izgleda da regulisanje raspoloenja zavisi od jedne
posebne funkcije iji je centar u meumozgu. To
regulisanje raspoloenja nazvano je timikom funk-
cijom. U zavisnosti od toga da li je raspoloenje
pojaano, snieno ili ne postoji, govori se o hi-
pertimiji, hipotimiji ili atimiji. Svi poremeaji raspo-
loenja predstavljaju distimije. Postoje konstitucio-
nalne odlike raspoloenja u smislu euforije ili pesi-
mizma, entuzijazma ili ravnodunosti, ponesenosti
ili apatije.
to se tie bolesnih poremeaja raspoloenja, oni se
esto sreu u psihijatrijskoj klinici.
Oni su ponekad u samoj sri oboljenja, kao u ma-
niji (veselo i ekspanzivno raspoloenje) i melanho-
liji (tuno raspoloenje i moralni bol); drugi put
su oni sporedna obeleja u vrlo raznolikim pro-
cesima i obino idu naporedo sa promenama karak-
tera i poremeajima ponaanja. Oni ponekad mogu
da budu uvod u nastupajue oboljenje, bilo da je
organsko (meningitis ili encefalitis) ili psihotino
(shizofrenija, druge hronine psihoze); najzad, oni
mogu da ostanu kao posledica nekog preleanog
oboljenja (encefalitisa, mentalnih konfuzija, komo-
cije mozga).
Pod imenom katatimije opisane su nagle i prilino
kratkotrajne promene raspoloenja, u smislu uzbu-
enja, depresije ili pasivnosti.
Razvoj neuronauka u neuro-bio-psiholokoj per-
spektivi doprineo je boljem definisanju lokalizacije
neurosistema za regulisanje koji su deo najstarijeg
dela mozga (limbiki sistem, accumbens-jedro), kao i
neurobiolokih mehanizama funkcionisanja u vezi
sa medijatorima (NA, 5HT, DA, GABA...).
Ali ne izgleda da ima osnova da se psihopatoloko
izuavanje raspoloenja svede na jedan njegov pose-
ban vid.
Bez obzira na to da li se daje prvenstvo psiho-
motornom elementu i elementu ponaanja, ili pak
afektivnom i emocionalnom elementu, do vitalne
sfere, iz koje raspoloenje proizlazi, moe se dospe-
ti samo pod uslovom da se prihvati sutinsko razli-
kovanje afektivnosti-konflikta, tj. afektivnosti ose-
anja i strasti, i afektivnosti-kontakta, tj. afektiv-
nosti ulnog oseanja, ivljenja, s tim to ova dru-
ga afektivnost predstavlja podlogu za onu prvu
[Minkovski (Minkowski)j. Za razliku od oseanja,
raspoloenje je ukorenjeno u sveukupnosti ljudskog
bia, duboko u njemu, otud njegov neistorijski ka-
rakter, slinost s nekim stanjem nezavisnim od vo-
lje subjekta, otud njegova pasivnost, kao jedinstven
globalni, kompaktni osnov, potka proivljenog is-
RASUIVANJE (POREMEAJI)
kustva. Raspoloenje je, preciznije reeno, saglas-
nost i rezonantnost sa ambijentom, otud njegova
srodnost sa auditivnom sferom, obeleenom odje-
kom, odzvanjanjem, treperenjem u jednoglasju, kao
u muzici. Otuda njegov meuljudski karakter koji
stvara podlogu za sposobnost otvaranja prema sve-
tu u njegovom antropoloko-kosmikom vidu i nje-
govom odrazu u sintoninom registru (Minkovski).
I upravo ta primordijalna saglasnost, u isti mah
prisnost i sutinsko poverenje, omoguava delanje,
svekoliko delanje, kao i oseanja. Jedenje, pijenje,
spavanje, rad, govor, voenje ljubavi mogui su
tek na osnovu tog poverenja. Komprehenzivna an-
tropologija* [Cut (Zutt)] smatra da je to povere-
nje utemeljeno u tzv. telu-osloncu (telu-nosiocu)
koje stvara jedan neprekidni nosei tok poput ne-
voljnog nastajanja (Le Devenir) prema kome se svet
otvara u svojoj predindividualnoj i neistorijskoj op-
tosti i u svojim optim znaenjima: ova se odno-
se na vitalne sadraje znaenja [Kune (Kunz)], za-
dovoljenje gladi, ei, seksualnog poriva... Upravo
na podlozi tog opteg tonaliteta i zahvaljujui
njemu ovek jednim pogledom ili pokretom,
odabira odreenu hranu, odreeno pie, odreenog
partnera...
I najzad, prema egzistencijalnoj analizi (Hajdeger),
raspoloenje upuuje na jedan od temelja ljudskog
bia, na oseanje situacije sa prateim razumeva-
njem (projektom) i diskursom, egzistencijalima ko-
ji se uzajamno saodreuju u harmoninoj propor-
ciji. Kao oseanje situacije, raspoloenje omogu-
ava afektivnost*. Ljudsko bie je uvek situirano
na izvestan nain, raspoloeno ovako ili onako, i
to naroito u afektivnom smislu, a da tu nita ne
moe, a da to nije izabralo: ono je baeno u sta-
nje u kome se nalazi... Ono ima takvo i takvo
telo, takav i takav pol, takvo i takvo rasno po-
reklo. .. Iako je to oseanje od-baenosti (biti-ba-
en), ono zbog toga nita manje ne omoguava
otvaranje situaciji*, svetu kao totalitetu, i ono je
oseanje kosituacije kao biti-sa, a ujedno utemeljuje
spacijalnu metaforu zato to je ono svojevrsno bi-
ti-u-telu koje nuno podrazumeva sopstveni nain
spacijalizacije.
Fenomenoloko izuavanje psihoza se oslobaa pro-
blematike hipotetikih funkcionalnih poremeaja da
bi omoguilo razumevanje dijalektikih odnosa me-
u konstitutivnim strukturama ljudskog bia.
U tom pogledu, depresivno ili poneseno raspoloe-
nje gubi na simptomatskom znaenju ono to dobija
kvalitativno: kao nain da se bude-drugi, ono moe
da se nametne kao polazna taka zadatka da se
definie kako je konstituisano svako ljudsko bie,
kako su konstituisani svet, Ja, drugi, vreme, prostor
za svakog ponaosob.
A. Poro i D. Prenge
A. TATOSSIAN. Phenomenologie des psychoses. Kongres
psihijatrije i neurologije francuskog jezika, Angers, juni
1979, Pari, Masson.
554
RASUIVANJE (POREMEAJI)
Reci rasuivanje, suenje, imaju razna znae-
nja. U psihologiji, suenje oznaava potvrivanje ili
poricanje nekog odnosa. U etici, rasuivanje ima
znaenje koje je blie njegovom znaenju u svako-
dnevnom govoru:
Sposobnost duha da dobro prosuuje [Kivije (Cu-
villier)]. U psihijatriji je rasuivanje dosta irok i
pomalo neprecizan pojam koji se primenjuje na
kvalitet svake intelektualne aktivnosti sagledane sa
stanovita razuma. Tako shvaeno rasuivanje je
najvia i najsloenija intelektualna aktivnost jer za-
hteva zdrueno sudelovanje panje, razmiljanja, lo-
gike, kritikog smisla, te pamenje doivljenog i
nauenog. To je isto tako najkorisnija i najdra-
gocenija intelektualna aktivnost jer uslovljava nae
prilagoavanje i u glavnim crtama determinie na-
e ponaanje. Rasuivanje nije mogue ako ne po-
stoji minimum intelektualnih mogunosti; ono je
valjano samo ako sadri dijalektiku logiku i ako
dovodi do zakljuaka koji su saglasni sa stvarnou
i oiglednou.
Afektivne ingerencije vrlo esto utiu na nae rasu-
ivanje koje tada vrlo lako postaje, prema Droma-
rovom (Dromard) izrazu, tendenciozno.
Svaki poremeaj rasuivanja zbog karencije ili devi-
jacije dovodi do slabosti ili greaka koje se izraava-
ju, zavisno od sluaja, glupou, apsurdnou ili
nekoherentnou. Psihometrijski testovi inteligencije
su od velike koristi za procenu moi rasuivanja
(testovi inteligencije*).
U klinici postoji niz poremeaja rasuivanja, usled
insuficijencije, devijacije itd., u vezi sa vrlo raznoli-
kim abnormalnim ili patolokim okolnostima.
1) Poremeaji rasuivanja: oni mogu biti konstituci-
onalni ili steeni, prolazni ili progresivni i hronini.
a) Prolazni poremeaji: Rasuivanje moe da bude
privremeno narueno potpunim ili nepotpunim ob-
nubilacijama vrlo raznolike prirode i uzroka. U
mentalnoj konfuziji, bez obzira na njeno poreklo
(toksiko, infektivno, itd.), dolazi do poremeaja
rasuivanja u psiholokom smislu, odnosno do po-
remeaja osnovne mentalne funkcije. Takav je sluaj
i u izvesnim disolucijama svesti, bilo da su fizioloke
kao to je san, bilo patoloke kao to je epilepsija
(ekvivalenti, sekundarna stanja) ili one koje prate
izvesna stanja komocije mozga. Izvesni afektivni
poremeaji mogu privremeno da dovedu do oslab-
ljenog ili pogrenog rasuivanja: ljutnja, zasleplje-
nost, neka estoka emocija ga inhibiraju, a u izves-
nim stanjima pasije mo rasuivanja se gubi ili su
greke u procenjivanju tako ozbiljne da moe doi
do tekih posledica.
b) Uroene intelektualne insuficijencije: sve ove insu-
ficijencije, bilo kog stepena, podrazumevaju, vie ili
manje ozbiljne nedostatke rasuivanja, od imbecil-
nosti, sa njenom dubokom glupou, do obine
debilnosti. Rasuivanje se tada procenjuje u svom
irem znaenju, kao mogunost zdravog razuma.
555
Kod mentalno zaostale osobe, govorio je aslen
(Chaslin), rasuivanje se moe uporediti sa sitom
koje zadrava krupna poreenja, slinosti ili razli-
nosti, korisne za praktian ivot, ali koje proputa
ona najfinija poreenja, slinosti ili razlinosti, uslov
vieg intelektualnog rada.
Ipak treba napomenuti da glupost i intelektualna
insuficijencija nisu obavezno proporcionalne, te da
je, s druge strane, doista posredi debilnost u psiho-
lokom i psihometrijskom smislu reci tek ako je
koeficijent inteligencije ispod 0,70; izmeu 0,70 i 1
govorimo o obinoj intelektualnoj insuficijenciji.
Na jednakom mentalnom nivou, jedan ovek je
glupaviji, a drugi moe da sauva nekakav globalni
zdrav razum ili izvesnu duhovitost zbog koje se za
njega kae da nije glup, pa ak i svojevrsnu intelek-
tualnost koja moe da mu obezbedi reputaciju ove-
ka vieg duha (. Siter).
Kod izvesnih mentalno zaostalih osoba, uz glupost
idu ponekad lakovernost i sujetnost. One primenju-
ju svoju uroenu lakovernost na vlastito miljenje
koje nikada ne podvrgavaju kritici. Ali druga men-
talno zaostala lica su esto svesna svoje zaostalosti,
te se kod njih javlja, umesto sujetnosti, oseanje
inferiornosti koje ih paralie.
c) Sekundarne involucije i poremeaji rasuivanja: u
svim procesima intelektualnog propadanja, u svim
dementnim evolucijama dolazi do ozbiljnog i esto
vrlo ranog opadanja moi rasuivanja. I dok bo-
lesnik jo zadrava izvesnu fasadu, izvesnu aktiv-
nost, zahvaljujui odreenim automatizmima, ve
se moe posumnjati, na osnovu izvesnih anomali-
ja u ponaanju, nekih neloginosti i neumesnosti,
na slabljenje kritikog smisla i opadanje moi ra-
suivanja.
Ono to se danas naziva mentalnim poputanjem
moe da se proceni u izvesnoj meri, i polazei
od izvesnog nivoa, samo na osnovu testova dete-
rioracije. Tim povodom upuujemo na odredni-
ce posveene svim bolestima koje dovode do inte-
lektualnog propadanja (intelektualno propadanje*,
progresivna paraliza*, demencija*, senilnost*, itd.).
Recimo jednostavno da se, u takvom sluaju, inte-
lektualni deficit odlikuje estom i relativnom ne-
povratnou, vie ili manje brzim napredovanjem
u zavisnosti od sluaja i etiolokih faktora koji
su ga prouzrokovali. Na razvoj takvog stanja uka-
zuju vani i ozbiljni znaci kao to su apsurdnost,
mnotvo greaka, te inkoherentnost govora i inova;
na relativno opadanje moi rasuivanja moe, u
izvesnom broju sluajeva, da se nadovee posebna
paralogija.
U stanjima hronine intoksikacije, kao to je alko-
holizam, naruena mo rasuivanja, udruena sa
otupelim moralnim oseanjem, predstavlja jedan od
najranijih znakova propadanja. U shizofreniji, mo
rasuivanja slabi onoliko koliko slabe intelektualne
funkcije u globalu, s tim to do tog esto moe doi
veoma kasno.
RATNA PSIHIJATRIJA
Ipak, bolesni racionalizam koji se sree kod iz-
vesnih osoba, predstavlja na prvom mestu pore-
meaj rasuivanja. To to neko ima sopstvenu lo-
giku, usaglaenu sa unutranjim svetom njegovih
linih i autistikih predstava, ne znai da je ta lo-
gika zadovoljavajua.
2) Devijacije rasuivanja: svaki ovek moe da pra-
vi greke; kada su one sluajne i retke, lako se
uoavaju i esto ispravljaju ako je subjekt norma-
lan. Kada su one uporne i postanu uobiajene, re
je o nekoj mentalnoj anomaliji, o duhovnoj izopa-
enosti ili o pravoj mentalnoj bolesti, o suma-
nutosti.
a) Pogreno rasuivanje: izvesni ljudi, uprkos svojoj
prividnoj logici, imaju neuoljivu tendenciju ka is-
krivljavanju koje nisu svesni i koja, uz pomo izves-
ne krutosti u miljenju, moe da ih dovede do
protivistina ili do zakljuaka koji se sukobljavaju sa
oiglednou.
Izgleda da pogreno rasuivanje najee proizi-
lazi iz neke afektivne polarizacije; ono je lino i
strastveno umesto da bude logino i drutveno. Na
svetu ima dosta takvih izopaenih duhova, nepre-
sunih rezonera, ubeenih u svoju dijalektiku sna-
gu, esto uverenih u svoju superiornost, zakerala
ili tvoraca sistema. Ekstremni tip takve osobe je
paranoik*.
b) Oblast /ironinih sumanutosti nudi brojne primere
poremeenog rasuivanja, dok je psihopatologija
sumanutosti bila predmet brojnih i zanimljivih pro-
uavanja u poslednje vreme (sumanutost*, hronine
sumanutosti*).
Meutim, postoji jedan oblik sumanutosti, sav us-
redsreen na greke u rasuivanju; to je interpreta-
tivna sumanutost*. Serje (Serieux) i Kapgras (Cap-
gras) su grupisali pod nazivom folie raisonnante*
itav niz srodnih pojava koje sadre nenormalno
povezivanje zakljuaka koji su na izgled vie ili
manje logini, ali polaze od pogrenih premisa.
Ipak, kako je to primetio A. Ej, u hroninim suma-
nutostima, sumanuto stanje je, bez obzira na to to
sumanuta ideja i pria doista sadre greke u rasui-
vanju, povezano sa promenom linosti u celini, te
predstavlja egzistencijalni poremeaj odnosa izmeu
Ja i sveta koji se, ni u kom sluaju, ne moe svesti
na pogreno rasuivanje.
Kad sumanutost pokazuje tenju ka ekstenzivnosti,
onda poremeaji u rasuivanju dovode do inkohe-
rentnosti i apsurdnosti.
A. Poro
RATNA PSIHIJATRIJA
Rat dovodi do poremeaja ivotnih uslova, sa sva-
kim novim sukobom sve dramatinijeg i dubljeg:
ivot pojedinca i ivot zajednice, materijalni, inte-
lektualni i moralni ivot nose njegov peat koji
ne moe da se izbrie samim prestankom vojeva-
nja. Rat je dakle, od prvorazrednog znaaja za
psihijatriju.
RATNA PSIHIJATRIJA
I. RAT I PSIHIJATRIJSKA ETIOLOGIJA
A) PSIHOLOKI INIOCI
Ratno stanje ima razliita psiholoka dejstva, u
zavisnosti od poloaja subjekata:
Kod vojnika, najpre valja voditi rauna o teko-
ama prilagoavanja prilikom prelaska sa graan-
skih na vojnike uslove ivota: individualizam, rela-
tivna nezavisnost, porodini, profesionalni, socijalni
okvir iz vremena mira mora da ustupi mesto krutoj
hijerarhizaciji, strogoj disciplini, vojnikom kolekti-
vizmu. U tom novom poloaju, na koji se prilagoa-
va bolje ili loije, vojnik mora da podnosi bol zbog
razdvojenosti, nespokojstvo zbog onih koje je osta-
vio kod kue, i napokon, da doivljava emocije
vezane za borbu a, pre svega, strah. Na kraju, valja
dodati, kad je re o stareinskom kadru, i ponekad
tragine probleme odgovornosti. S druge strane,
odlazak u vojsku oslobaa mnoge subjekte manje ili
vie munih situacija, reava ili odlae mnoge pro-
bleme i, u nekim oblastima dovodi do poputanja
konica moralne cenzure; delovanje stroge discipli-
ne, zarazna kolektivna egzaltiranost mogu delovati
spasonosno.
Kod zatvorenika i zarobljenika, povoljni inioci koje
smo gore nabrojali gotovo da i ne postoje. Ratni
zatvorenici ipak, uglavnom uivaju relativnu sigur-
nost; u mnogobrojnim logorima, nastoji se da se
organizovanim drutvenim ivotom bori protiv
usamljenosti i dokolice. U toku poslednjeg rata,
meutim, u kanjenikim logorima, po logorima
deportovanih osoba, izgleda dasu sve vea fizika i
moralna muenja, stalna pretnja smrti, koji su vla-
dali svetom koncentracionih logora [D. Ruse (D.
Rousset)], pomerili granice anksioznosti i uasa (Za-
robljenitvo*, Deportovanje*).
Civilno stanovnitvo danas vie ne moe da izbegne
rat. U najmanju ruku, ono mora da rauna sa
raspadom organizacije drutva i rasturanjem poro-
dice, do ega dovodi odsutnost mobilisanih lanova,
neizvesna budunost, ekonomska nesigurnost, su-
kobljavanje oprenih propagandi. Bombardovanja,
razaranja, osvajanja, gde god da se dogode, dovode
do psiholokih stanja srodnih onima u kojima se
nalaze vojnici ili, ponekad, i zarobljenici, no od
kojih niko nije poteen ni uzrastom, ni poloajem,
a koja, s druge strane, imaju, uopteno govorei,
individualnija obeleja.
B) FIZIKI INIOCI
Meu fizikim iniocima kadrim da dovedu do ve-
eg broja mentalnih oboljenja, dovoljno e biti da
navedemo traume, naroito kranijalne traume, fizi-
ki zamor, iscrpljenost, neuravnoteenost i karencije
u ishrani, epidemina oboljenja koja rat esto dono-
si (grip* i epidemini* encefalitis na izmaku rata
19141918), i, na kraju, poremeaje izazvane boj-
nim otrovima i radijacijom. Neki drugi inioci jav-
556
ljaju se u promenljivom ritmu zavisno od ekonom-
skih uslova, kao to je to sluaj sa alkoholizmom*
koji je, posle prolaznog porasta, 19391940, naro-
ito u vojnikoj sredini, u vreme racionisanja doi-
veo znatno opadanje.
C) NAKNADNE POSLEDICE
Fiziki uzronici, koje smo gore nabrojali esto
deluju i posle zavretka rata. Problem je, meutim,
jo osetljiviji kad su posredi psiholoki uzronici:
emocionalne, porodine, socijalne situacije izazva-
ne razdvajanjem, smru bliskih osoba, emancipa-
cijom mladih, ekonomskim promenama, esto po-
staju dugotrajne pa ak i konane. S druge stra-
ne, injenica da je subjekat, due ili krae vreme,
bio izloen abnormalnom emocionalnom stanju os-
tavlja u afektivnom ivotu neizbrisivi trag, utoliko
izraeniji ako je prethodno postojala naglaenija
predispozicija.
D) RAT I UESTALOST DUEVNIH OBOLJENJA
Uestalost duevnih oboljenja zavisi od izuzetno
sloenog skupa inilaca. Veina statistika pokazuje
da se broj psihoza ne poveava u toku rata: u
Francuskoj, broj sluajeva prisilne psihijatrijske
hospitalizacije osetno se smanjio izmeu 1940. i
1945, usled bezmalo potpunog iezavanja alkoho-
lizma koji, u normalnim vremenima, puni psihijatrij-
ske bolnice pacijentima. Izgleda da se broj neuroza i
manjih duevnih oboljenja ne uveava osetno za
vreme trajanja sukoba; svako se upinje da izdri, a
veina ljudi mobilie sve svoje odbrambene snage da
ne bi klonuli. To nije sluaj i po prestanku neprija-
teljstva, kada se jave oputanje, obeshrabrenje, suo-
avanje sa stvarnim tekoama pri traenju nove
intelektualne, moralne, ekonomske, socijalne ravno-
tee (Reaktivne psihoze*).
II. RAT I PSIHIJATRIJSKA KLINIKA
Oigledno je da rat ne izaziva neka specifina, origi-
nalna duevna oboljenja. Ipak, on daje neke naroi-
te odlive psihijatrijskoj patologiji. I tu je potrebno
sagledati nekoliko razliitih mogunosti.
A) RATNE PSIHONEUROZE
Ratnim psihoneurozama nazivaju se oni duevni
poremeaji ijim se uzronicima smatraju fizike i
moralne patnje pretrpljene zbog rata.
Kod vojnika, ako se izuzmu psihoze izazvane ozbilj-
nim kranijalnim traumama, kao i one ija pojava ni-
je uslovljena ratom, ili je njime samo mogla biti ubr-
zana (progresivna paraliza, napadi manije ili melan-
holije, presenilno propadanje usled demencije, itd.),
pre svega se opserviraju psihoneuroze reaktivnog
tipa koje se javljaju posle snanih emocija (eksplozi-
je granata u neposrednoj blizini, sahranjivanje, izu-
557
zetno krvav napad, brodolom), ili posle izvesnog
perioda anksiozne tenzije (produeno bavljenje na
nekom opasnom mestu, uklanjanje mina, none pat-
role, situacije koje iziskuju veliku odgovornost.. .)
Ovi akcidenti su naroito esti kod odve mladih i
nedovoljno obuenih regruta, a naroito kod vojske
demoralisane povlaenjem i oekivanjem poraza:
esto imaju oblik epidemije, tako da raste broj
istovetnih sluajeva u okviru jedne iste jedinice.
Ipak, bez obzira na okolnosti, psihoneurozama pre
svega podleu subjekti koji imaju predispoziciju za-
hvaljujui ve postojeoj psihikoj neuravnoteenos-
ti, bilo konstitucionalnoj, bilo steenoj, a prognoza
je utoliko nepovoljnija to je pomenuta neuravnote-
enost sloenija (socijalna neprilagoenost, parano-
ja, perverzija, sklonost ka agresiji ili netrpeljivosti),
dok se akcidenti do kojih dolazi na podlozi puke
hiperemotivnosti vazda lako lee.
Simptomatska slika ovih psihoneuroza obino je
sloena, i u razliitim srazmerama kombinuje obele-
ja triju sledeih osnovnih oblika:
a) Konfuzija, koju moe da izazove i sama emocija,
ali koja se naroito opservira onda kada se umeaju
traumatske, toksine ili infektivne agresije (toksine
infekcije hranom, alkoholizam, iscrpljenost). Kon-
fuzna* optuzija, u poetku intermitentna (trenuci
odsutnosti), zatim kontinuirana, najee biva pra-
ena straljivim oneirizmom uz koji ide jaka psiho-
motorna agitacija, koja, izuzetno, moe da dovede i
do akutnog delirijuma.
b) Anksioznost, vrlo esta (anksioznost je glavni
simptom ratne psihijatrije), prati najdramatinije
emocionalne potrese. Anksioznost je vezana as za
priseanje, ponekad oneirino, na dogaaje koji su
izazvali traumu; as je slobodna i izgleda kao
da evoluira za svoj raun; ili je, najzad, manje ili
vie uspeno kamuflirana razliitim neurotinim
simptomima. Njena evolucija odvija se u sukcesiv-
nim nastupima i ponekad se manifestuje i posle
toliko dugotrajnih slobodnih intervala da se moglo
poverovati da je postignuto izleenje. Kao i u kon-
fuzivnoj formi, a esto i zdruena sa njom, anksioz-
na forma moe dovesti do akutnog delirijuma.
c) Histerija i psihosomatski poremeaji Razliita po
klinikim obelejima, ova dva reda pojava imaju,
izgleda, isto psihopatoloko znaenje koje se, vrlo
shematski, moe svesti na nesvesno traganje za
bekstvom u bolest. U svojim mnogostrukim obli-
cima, histerija*, u svom neurolokom (paralize, sle-
pilo, motorne krize, itd.) ili psihijatrijskom vidu
(amnezije, disocijativna stanja...), opservira se na-
roito kod najprimitivnijih osoba. Meutim, jednim
udnim premetanjem sindroma neuroze [Dojsen
(Deussen)], histerija sve vie ustupa mesto psihoso-
matskim poremeajima kao to su prekordialgije,
palpitacije, dispneja ili intenzivan fiziki zamor pri
najmanjem naporu (effort sindrome, prema anglo-
saksonskim autorima), razliiti poremeaji organa za
varenje, znaci neurovegetativne neuravnoteenosti.
RATNA PSIHIJATRIJA
Kod zatvorenika i deportovanih lica, za vreme zatoe-
nitva se opserviraju stanja depresije, apatije, raz-
draljivosti, za kojima esto uslede reakcije teke
anksioznosti praene sumanutou i halucinacijama.
Ova stanja mogu biti vrlo dugotrajna pa ak i
dovesti do hroninih psihoza.
U civilnom stanovnitvu, napokon, opserviraju se, sa
relativno umerenom uestalou, reaktivne psihone-
uroze koje uslede posle razdoblja opasnosti (bom-
bardovanja, seobe naroda, invazija) ili neke vee
emocionalne tenzije. Najee je re o anksioznim
stanjima koja mogu da idu do pantofobije i akutne
psihoze (Mira); prilino esto se uoavaju i psihoso-
matski simptomi poput tahikardije, dispneje, diges-
tivnih smetnji, odve lakog zamaranja. Kod dece,
mogu se uoiti i pojave koje se nadovezuju jedna na
drugu (depresija, anksioznost, amnezija), ali je naju-
oljivija pojava znatan porast deje delinkvencije to
je, izgleda, pre svega posledica porodine, drutvene
i ekonomske nestabilnosti.
B) DALEKOSENE PSIHIJATRIJSKE POSLEDICE
RATA
Dalekosene psihijatrijske posledice rata izuzetno su
znaajne i sloene.
U sluaju bivih boraca, mimo psiholokih prome-
na koje ne ulaze u okvire patologije, do psiho-
patskih manifestacija gotovo iskljuivo dolazi na
terenu koji ve ima predispoziciju za konstitucio-
nalnu neuravnoteenost. Kod osoba koje pate od
obine hiperemotivnosti, ta hiperemotivnost se po-
jaava, a katkada, prilikom novih emocionalnih is-
kuenja, ispoljavaju se i stanja depresije, anksioz-
nosti, odnosno sumanutosti, ija je evolucija naj-
ee povoljna. Obratno, psihoneuroze u sluajevi-
ma tee neuravnoteenosti sloene formule, poli-
morfnog izraza, dugotrajne su i psihoterapija ne
deluje na njih.
U sluaju bivih zarobljenika iz koncentracionih lo-
gora, mogu se opservirati akcidenti sasvim analogni
prethodno pomenutim. tavie, kod njih je opisano i
jedno posebno stanje ravnodunosti, emocionalne
atonije: afektivna anestezija, prema E. Minkov-
skom (E. Minkovvski), nekada pojaana opadanjem
moralnog oseanja i sklonostima, pre kolektivnim
nego individualnim, revandikaciji i ka neprijatelj-
skom ili agresivnom podozrenju.
Valja istai i mogunost pojave sindroma oseanja
krivice* preivelog.
Kod dece, neposrednih ili posrednih rtava rata,
pored neurotinih reakcija i emotivnih poremeaja,
neretko trajne prirode, zabeleene su i pojave izrazi-
te neadaptiranosti [delinkvencija, skitnienje, nesav-
ladiv otpor (opozicija) prema porodici] na koju
reedukacija ne deluje.
III. TERAPIJA I STRUNA POMO
Terapija psihikih poremeaja izazvanih ratnim us-
lovima pre svega zavisi od njihove klinike sli-
RAVNODUNOST
ke. Njihova posebna etiologija najee zahteva da
se mnogo panje posveti psihoterapiji, bilo da se
ona primenjuje u budnom stanju ili u stanju sub-
narkoze*.
Za vreme rata, neophodno je uvesti psihijatrijske
slube, to je mogue blie prvim borbenim redovi-
ma; potrebno je nai naina da se u njima stvori
izvesna atmosfera optimizma i poverenja, to je u
psihoterapiji od prvorazrednog znaaja.
Po prestanku rata, postavlja se vrlo osetljivo pita-
nje isplaivanja nadoknade za oteenja psihijatrij-
ske prirode; ono se razreava vrlo razliito, zavisno
od pojedinanih sluajeva, a i od zemlje do zemlje.
Finansiranje leenja a pogotovo plaanje odteta
za invalidnost, znatno se odraavaju i na dravni
budet. Profilaksa ratnih i posleratnih neuroza mo-
e se, to se vojnika tie, obezbediti u velikoj me-
ri briljivim odabiranjem lica koja se primaju u
vojsku, i to zahvaljujui, poglavito, mogunostima
psihotehnike. Ovo reenje, na alost, nije primen-
ljivo i na civilno stanovnitvo; izvestan uspeh se
moe postii jedino boljom kolektivnom organiza-
cijom i brigom da se moral u zemlji odri na
visini. Oigledno je, meutim, da je istinski problem
i dalje profilaksa samoga rata; i, bez obzira na
to to se moe smatrati da je to pitanje iskljui-
vo politiko, mnogobrojni kongresi i razliite orga-
nizacije ubedljivo su pokazali, poslednjih godina,
da mu valja prii i sa stanovita kolektivne mentalne
higijene.
t. Siter
RAVNODUNOST
Ravnodunost je stanje afektivne neutralnosti u ko-
me subjekt vie ne doivljava nikakvo oseanje pri
dodiru sa spoljnim svetom i vie ne ispoljava nikak-
vo emotivno reagovanje na situacije. Njegova fizio-
nomija, njegov spoljni izgled, njegova gestikulacija
ostaju bezizraajni i odaju nezainteresovanost. Ipak,
isto perceptivne i intelektualne sposobnosti mogu
da ostanu ouvane (T. Kamerer).
Ravnodunost moe da proistekne iz vrlo razliitih
uslova i da uestvuje u semiologiji konfuznih stanja,
depresivnih stanja u kojima preovlauje inhibicija te
uvek kad se izgubi afektivni kontakt sa okolinom,
kad doe do povlaenja u sebe, odbacivanja ili
naputanja svake namere da se eksteriorizuju afekti
i emocije (autizam*).
D. Prenge
RAZUSLOVLJAVANJE v. Terapije ponaanjem
RAZVOD
[Zakon od 11. jula 1975 (Graanski zakonik - GZ)
i Dekret od 12. maja 1981 (Zakon o graanskom
postupku - ZGP)]
Zakon od 11. jula 1975, mada je uneo neke izme-
ne, nije ukinuo stari razvod krivicom jednog od
558
suprunika, ali je uveo u francusko pravo dva nova
oblika razvoda: sporazumni razvod i razvod usled
prekida zajednikog ivota.
Sporazumni razvod je nemogu ukoliko su mental-
ne sposobnosti jednog od suprunika oteene (l.
2 4 9 - 4 GZ).
Meutim, u tom sluaju je mogu razvod zbog
prekida zajednikog ivota i zakon predvia, la-
nom 238, jedan poseban oblik razvoda koji se pri-
menjuje kad su mentalne sposobnosti jednog od
suprunika ozbiljno oteene.
Predviena su dva sluaja u kojima je mogu razvod
zbog prekida zajednikog ivota:
prekid zajednikog ivota koji je doveo do de
facto odvojenog ivota dueg od est godina (l.
237 GZ);
potpuni prestanak zajednikog ivota kao rezul-
tat oteenja mentalnih sposobnosti jednog od sup-
runika, trajnijeg od est godina (l. 238 GZ).
Razvod na osnovu l. 238 mogu je kad su ispunjeni
sledei uslovi:
suprunici vie ne ive zajednikim ivotom u
vreme podnoenja zahteva za razvod;
prestanak zajednikog ivota je rezultat otee-
nja mentalnih sposobnosti jednog od suprunika iji
su se prvi uinci pojavili pre najmanje est godina;
ne postoji mogunost da doe do obnavljanja
zajednikog ivota, ni prema najoptimistikijim pred-
vianjima;
ne postoji opasnost da razvod ima suvie ozbilj-
ne posledice na bolest datog suprunika;
razvod ne sme da ima izuzetno teke materijal-
ne i moralne posledice na bolesnog suprunika i
decu para koji se razvodi.
Kako je l. 238 sasvim nezavisan od l. 237, raz-
vod po l. 238 je, zauzvrat, mogu i kad nije do-
lo do prekida zajednikog ivota ili do razdvo-
jenosti de facto meu suprunicima. Tako e raz-
vod biti mogu i ako su suprunici nastavili da
se redovno sreu posle poetka bolesti, pa ak i
ako se bolesni suprunik neguje u zajednikom
stanu.
Primena l. 238. postavlja u tom sluaju, pred sudiju
i psihijatra, niz izuzetno delikatnih problema. U
stvari, dok su kriterijumi iz l. 237 potpuno objek-
tivni: suprunici su razdvojeni due od est godina i
razdvojenost nije izazvana razlozima nezavisnim od
volje suprunika, kriterijumi iz l. 238 su sutinski
subjektivni i zahtevaju delikatnu procenu zdravstve-
nog stanja bolesnog suprunika. Tu zapravo treba
utvrditi, to tanije mogue, sledee injenice:
zajedniki ivot vie ne postoji, mada suprunici
mogu nastaviti da se viaju, pa ak i da stanuju
zajedno;
jedini uzrok prestanka zajednikog ivota jeste
oteenje mentalnih sposobnosti a prvi uinci bolesti
su se javili pre est godina;
te posledice bolesti su nepovratne i nema nikak-
vog realnog izgleda da se brana zajednica obnovi;
559
vodei rauna o merama koje predlae suprunik
i koje e doista biti u stanju da preduzme posle
razvoda, ma kakve bile okolnosti, bolesniku se mo-
ra obezbediti neophodna nega i leenje, tako da
nee postojati opasnost da razvod ima suvie oz-
biljne posledice na njegovo zdravlje.
Zakonodavac je u ovom sluaju pojaao mere pred-
ostronosti da bi obezbedio valjano ispunjenje trae-
nih uslova, vezanih za bolesnikovo zdravstveno sta-
nje, kako u pogledu procene bolesnikovog zdrav-
stvenog stanja, tako i u pogledu njegove materijalne
situacije posle razvoda.
Kad je u pitanju bolesnikovo zdravstveno stanje, za-
kon i dekret predviaju sledee mere:
1. Zahtev za razvod ne moe se razmatrati pre no
to se organizuje starateljstvo nad bolesnikom. A
stavljanje pod starateljstvo moe se proglasiti tek
kad lekar-specijalista, izabran sa spiska koji sainja-
va dravni tuilac (l. 493 1 GZ) ustanovi otee-
nje mentalnih sposobnosti. Lekarsko uverenje koje
izda taj lekar mora biti propraeno zahtevom za
stavljanje pod starateljstvo u kome, pored ostalog,
mora biti navedeno ime lekara koji leci bolesnika
(l. 1244 Novog ZGP); moe se uzeti u obzir i
njegovo miljenje (l. 1246 NZGP).
Ako je bolesnik ve stavljen pod starateljstvo dru-
gog suprunika, morae da se odredi specijalni sta-
ratelj (l. 249 2 GZ). Ako bolesnik jo nije stavljen
pod starateljstvo, suprunik ne moe traiti stavlja-
nje pod starateljstvo poto brana zajednica, po
definiciji, vie ne postoji (l. 493 GZ).
2. Obavezno je da uz poetni zahtev budu priloeni
svi dokumenti kojima se utvruje realnost situacije
predviene l. 238 (l. 1124 NZGP), u suprotnom
sluaju, zahtev moe biti odbijen.
3. Razvod se moe proglasiti tek posle uvida u
lekarski izvetaj koji sainjavaju tri lekara-vetaka
izabrana sa spiska predvienog l. 493 1 GZ (l.
1125 NZGP).
U materijalnom pogledu, suprunik koji trai raz-
vod duan je da, posle donoenja odluke o razvo-
du, prua pomo bivem supruniku (l. 281. GZ),
obino u vidu alimentacije (l. 282 GZ) koja, je,
u sluaju l. 283, dovoljna da pokrije trokove neop-
hodnog medicinskog leenja bolesnog suprunika.
Iznos alimentacije moe biti revidiran u svakom
trenutku, u skladu s potrebama i prihodima biv-
ih suprunika.
Poetni zahtev za razvod se prihvata samo ako su u
njemu tano navedena sredstva pomou kojih e
suprunik, u toku postupka, kao i posle razvoda,
ispunjavati svoju obavezu da pomae obolelog sup-
runika (l. 1123 NZGP).
Time to je ustanovio razvod zbog prekida za-
jednikog ivota, zakonodavac nije imao za cilj
da stvori razvod repudijaciju ve razvod-kon-
stataciju [date situacije]. Zakonodavac je poku-
REAKCIJA, REAKTIVAN
ao da stvori uslove koji omoguavaju da se brak
okona ukoliko je zajedniki ivot prestao, to
ipak ne znai da suprunici ne pate zbog toga.
Postoji jo jedno pitanje koje zakon ostavlja bez
odgovora: ta bi se desilo kad bi oboleli supru-
nik ozdravio, a odluka o razvodu ve bila done-
ta i kad bi on, smatrajui da je jo uvek u bra-
ku, traio da ponovo zauzme svoje mesto u bra-
noj zajednici?
A. Riu
RAZVOJ v. Psihopatologija
REAKCIJA, REAKTIVAN
od lat. reagere, iterativni aspekt glagola agere, initi,
delovati
Izgleda da je pojam reakcije u psihijatriji (izraz koji
nema svoj ekvivalent u latinskom, a u francuskom
se pojavio krajem XVII veka), pozajmljen iz fizike
(Njutn), i vie puta je menjao znaenje.
Prvi put se javlja u Nemakoj gde oznaava atipine
forme endogenih psihoza [K. najder (K. Schnei-
der), E. Kremer (E. Kretschmer)]. K. Bonhofer (K.
Bonhoeffer), pak, upotrebljava izraz akutna egzo-
gena reakcija za sva psihika oboljenja organ-
skog porekla, to izgleda prilino opravdano u
nozologiji gde nije uveden pojam mentalne konfuzi-
je koji koriste francuski autori.
etrdesetih godina, izraz reaktivne psihoze ima
iroku primenu u Francuskoj i oznaava poremeaje
prouzrokovane jakim emocijama. Reaktivne psihoze
su, dakle, suprotne endogenim psihozama, a smatra-
lo se da dogaaj koji ih je izazvao predstavlja njihov
jedini uzrok. Ovo je pitanje bilo tema rasprave na
Kongresu psihijatara i neurologa francuskog govor-
nog podruja u Klermon-Feranu 1949, a posle izve-
taja P. atanjona (P. Chatagnon), bilo je predmet
estoke kritike, naroito A. Eja (H. Ey) koji e se na
to vie puta vraati. Reakcija je, smatra on, opti
patoloki podatak; ona predstavlja svojstvo svih
ivih bia, a njene patoloke forme ukazuju na
poputanje ili silinu mehanizama pomou kojih se
ovek brani od agresije. Svaka psihoza je delimino
reaktivna, ali nijedna nije iskljuivo takva.
Danas se reaktivnim obino naziva svaki psiholoki
poremeaj, bez obzira na formu i strukturu, koji
usledi neposredno posle nekog dogaaja koji je
ostavio dubokog traga na psihu pacijenta i u razum-
ljivoj je vezi s tim dogaajem. Time se ukazuje na
vanost koja se pridaje emocionalnim traumama, ali
se one ipak ne smatraju jedinim, a esto ni najvani-
jim uzrokom, i nagovetava se izvestan optimizam u
prognozi.
I. PSIHOPATOLOGIJA
O reakciji se ne govori u vezi s nekim dugotrajnim
konfliktom, ve u vezi s nekim potresnim dogaa-
REAKCIJA, REAKTIVAN
jem koji ozbiljno remeti emocionalnu ravnoteu pa-
cijenta. Situacija je obino manje patogena kada
vei broj ljudi podeli nesreu nego kada je doivi
pojedinac. Ovo su upravo primetili . Ejer (G.
Heuver) i A. Ej za vreme drugog svetskog rata, a M.
Poro za vreme alirskih dogaaja.
Ako je u prolosti pacijenta postojalo neko afektiv-
no iskustvo koje ima izvesne slinosti s trenutnim
dogaanjima, treba ga svakako uzeti u obzir; ali
preosetljivost pacijenta pre svega je u vezi, s jedne
strane, s tipom njegovog karaktera, njegove linosti,
a, s druge strane, s njegovim investicijama: tako
neki telesni nedostatak ima veu vanost za izrazito
narcisoidnog oveka ili gubitak slube za nekog ko
je izuzetno privren svome poslu. T. Kamerer je
opisao sluajeve u kojima je traumatski dogaaj,
skoro voljno izazvan, dobijao formu acting aut-a. U
zavisnosti od teorijskog opredeljenja, autori istiu
bilo ulogu emocionalne traume s njenim biolokim
posledicama (uloga vegetativnog nervnog sistema,
poremeaj metabolizma neurotransmitera), bilo ulo-
gu libiinalne organizacije linosti u odnosu prema
infantilnim fiksacijama pacijenta. Polazei od poet-
ne emocije, evolucija se odvija u tri stupnja (T.
Kamerer):
prva faza oka, koja se karakterie jakim emoci-
onalnim poremeajima koji mogu da dovedu do
psihomotorne agitacije, najee do konfuzije, rede
do stupora, a ponekad i do razdraljivosti i agresiv-
nosti ili bolne konsternacije;
faza rada u toku koje su neto blai poremeaji
obino usredsreeni na ponavljano evociranje trau-
me, kako u razgovoru, tako i u snu. Moe da doe
do traumatske neuroze (koja se naziva i posttrau-
matskom ako postoje i fizike ozlede);
faza reorganizacije libiinalne ekonomije u to-
ku koje su izuzetno vani ponaanje i pratee
reakcije u porodici i na poslu i reakcije terapeuta
i eksperta.
Odlike na osnovu kojih se moe prepoznati reaktiv-
ni psihiki poremeaj uglavnom se poklapaju s oni-
ma koje Jaspers navodi u opisivanju normalnih
posledica neke psiholoke traume: da nije bilo te
traume, ovih pojava ne bi ni bilo; one su u razum-
ljivoj vezi s faktorom koji ih je izazvao i prestaju
kad iezne njihov uzrok. Treba meutim, dodati
da, u patolokim sluajevima, nisu svi simptomi
razumljivi, da mogu biti varljivi i da, tavie, traju
i posle nestanka uzroka.
II. KLINIKA SLIKA
Kremerovo razlikovanje primarnih reakcija, ko-
je su nesvesne, i reakcija linosti, koje su aktivne
i bolje strukturirane, ima uglavnom istorijski zna-
aj. Poto je prihvaeno miljenje da je svaka psi-
hijatrijska manifestacija u izvesnom smislu reaktiv-
na, ovde emo se zadrati samo na onim sluajevi-
ma u kojima je uloga aktuelnih okolnosti od po-
sebnog znaaja.
560
Reaktivne depresije (Depresija*) opisao je jo Jaspers
1913. Javljaju se posle dogaaja kao to su smrt,
rastanak, veliki neuspeh, itd.; simptomatologija im
je obino manje naglaena nego u melanholiji, ali
rizik od samoubistva nije nita manji. P. Kilholc (P.
Kielholz) opisuje, s jedne strane, inhibovanu, apati-
nu formu, a s druge strane, anksioznu i agresivnu
formu ove depresije. Simptomi su najjai krajem
dana (dok je u endogenoj depresiji obrnuto); evolu-
cija je dosta kratka, ali neki dogaaj moe izazvati i
pravu melanholiju. Postoje i vieslojne depresije
[Kilholc i G. Hol (G. Hole)] koje istovremeno sadr-
e i reaktivnu i endogenu komponentu. U sluaju da
interval izmeu dogaaja i klinikog poetka bolesti
traje vie od nekoliko dana ili u sluaju produene
evolucije, treba proveriti ispravnost dijagnoze reak-
tivne depresije.
Senzitivna psihoza odnosa (sensitive Beziehungswahn
E. Kremera) razvija se kod posebnog tipa linosti
(Senzitivnost*). Veoma je polimorfna. Mogu da se
jave halucinacije, ponekad s paranoidnom simpto-
matologijom, ali njihov sadraj ostaje u razumljivoj
vezi s proivljenim nedaama i psiholoki kontakt
ostaje dobar. Promenljivu evoluciju mogu da uzro-
kuju kako boufees delirantes, tako i oigledno hro-
nina sumanutost. Hemioterapija antidepresivima
obino je efikasna, ali je uz nju neophodna promena
naina ivota.
U akutnoj paranoji (Paranoja*) i u histerinim psiho-
zama (Akutne psihoze sumanutosti*), reaktivni as-
pekt je ponekad vrlo izraen.
este sluajeve kliniki jasnih psihijatrijskih epi-
zoda u suptropskim krajevima, etnopsihijatri [A.
Kolon (H. Collomb)] obino nazivaju reaktivnim
psihozama [Marfi (H.-B.-M. Murphv)], podvlaei
tako njihovu tesnu vezu s razvojem drutvene za-
jednice.
U svakodnevnoj praksi, esto se nazivaju reaktivnim
stanja subagitacije koja se javljaju kod preosetlji-
vih pacijenata, kao odgovor na tekoe u odnosi-
ma s okolinom. Ovi poremeaji su izuzetno polimor-
fni, teko se mogu klasifikovati i podrazumevaju
manje ili vie zastupljene neurotine simptome, veli-
ke emocionalne poremeaje s uznemirenou i anksi-
oznou, a ponekad i blae oblike depresije koji
spontano prolaze. Indikovana je hospitalizacija da
bi se prekinula veza s patogenom sredinom i naje-
e dolazi do brzog poboljanja uz obinu terapiju
trankvilizatorima. Takoe su indikovani psihotera-
pija podrke i ponovno uspostavljanje odnosa s
okolinom.
Kod dece, uoavanje reaktivnih simptoma otea-
no je usled neprekidnog menjanja linosti. Ova se
dijagnoza obino postavlja u sluaju da se ne kon-
statuje neka znaajnija patoloka struktura. Ona
upuuje na prognostiki optimizam i primenu po-
vrinskih metoda psihoterapije, uz posebno zala-
ganje za promene u pacijentovoj okolini [M. i N.
Sule (Soule)].
561
III. TERAPIJA
U medikamentnom leenju reaktivnih stanja koriste
se trankvilizatori i, najee, antidepresivi, a rede
neuroleptici. Psihoterapija je uglavnom povrinska,
a posebno vodi rauna o nedavnim dogaajima u
pacijentovom ivotu i njegovim odnosima s okoli-
nom. Subnarkoza moe biti korisna, naroito ako je
postojao snaan skoranji emocionalni ok. Ova
stanja predstavljaju dobre indikacije i za tehnike
relaksacije, bihejvioralne i kognitivne tehnike.
. Siter
Red. V. P. i N. C.
Congres de Psychiatrie et de Neurologie de langue francaise,
XLVIP session, Clermont-Ferrand, 1949; C. R. MASSON,
1950; Confronlations psychiatriques, no 12, La notion de
reaction en psychopathologie, 1974; H.-B.-M. MURPHY,
Ethnopsychiatrie, Les psychoscs, Encycl. Med.-Chir., Psyc-
hiatrie, 37 525 A 10, 1978; M. POROT, La psychallergie aux
evenements d'Algerie, Ann. Med.-PsychoL, 116, II
650-666, 1958.
REAKCIJE U KATASTROFALNIM
SITUACIJAMA
od lat. reagere, iterativ glagola agere, delati, gr. kata-,
nadolc, strephein, okrenuti i lat situs, situacija
Kolektivne nesree i opasne situacije (zemljotresi,
eleznike nesree, bombardovanja), izazivaju druk-
ije psiholoke manifestacije u masi nego u orga-
nizovanim i hijerarhizovanim grupama poput voj-
ske, na primer (Rat i psihijatrija*). Osnovni ra-
dovi iz ove oblasti nastali su u Sjedinjenim Dra-
vama, povodom panike koja je usledila posle uve-
ne radiofonske emisije to je najavljivala rat sve-
tova (1938), i u Engleskoj, prilikom eksplozije i-
tave mree gasovoda u Brajtonu (1951). Volfenstajn
(Wolfenstein, Disaster, London, 1957), tu razlikuje
tri perioda.
U poetku opasnosti, izvesni pojedinci ele da je
poreknu, odbijajui da prihvate neophodne mere
predostronosti, dok drugi ispoljavaju preterani op-
rez i veliku anksioznost.
U drugom periodu, kad se opasnost ve ispoljila,
zapaaju se tri faze:
a) Faza oka koja dovodi ili do reakcija preterane
anksioznosti, ili, kod veine, do stanja stuporozne
tuposti; najuzbueniji doivljavaju iluziju centra, to
jest oseaj da su u sreditu opte nesree; jedino mali
broj pojedinaca ostaje smiren i adaptiran;
b) Faza reakcije: ona obuhvata nagovetaj procene
dogaaja i pojavljivanje nastranog emocionalnog
ponaanja koje treba da ublai napetost pojedinca;
tada poinje spaavanje koje na posmatraa ostavlja
utisak panike zato to je to egoistino;
c) Faza interakcije: dolazi do uzajamne pomoi i
portvovanja, trae se objektivne informacije, svo-
jim autoritetom se izdvaja neki trenutni voa;
kada prou prethodne faze, hitno je povratiti samo-
potovanje.
REALNOST
Postkritina faza vrlo je promenljiva: katastrofa do-
vodi ili do psiholokih poremeaja trajnije prirode ili
do dangrizave revandikacije (Sinistroza*).
/. Pelisje
REALNOST
Ovaj termin nema nikakvo posebno znaenje u psi-
hopatologiji, ali ima iroku primenu kao suprotnost
pojmovima iracionalnog, sna ili subjektivnosti, od-
nosno kao jedan vid oznaavanja normalnog na-
spram patolokog stanja. Ovu vrlo uoptenu suprot-
stavljenost, romantiarske inspiracije, treba razliko-
vati od nekoliko psihoanalitikih pojmova koji se
takoe odnose na realnost.
Ako je relativno jednostavno definisati misaonu re-
alnost kao rezultat rasuivanja, tee je definisati
doivljaj realnosti ija patologija pokriva dobar deo
psihijatrije. Podvlaei primarni karakter doivljene
realnosti koja se ne moe svesti na prostije elemente,
Jaspers joj je pripisivao tri svojstva: realnost je, za
razliku od predstava, ono to se percipira kao sai-
njeno od krvi i mesa; ona podrazumeva svest o
nemogunosti njenog efmisanja, odnosno o tome,
da se ona moe definisati samo negativno, kao u
procesu depersonalizacije-derealizacije gde doivljaj
realnosti ustupa mesto opaaju; najzad realno je
ono to prua neki otpor. Ova funkcija realnog
[ane (Janet)] koje, u stvari, predstavlja sloenu
konstrukciju [Pjae (Piaget)], sadrana je u itavom
nizu patolokih stanja, poev od njene nedovoljnosti
u psihasteniji* sve do prekida veze s realnou (con-
tact vital*) (Minkovski) u shizofreniji*, ukljuujui i
trajne sumanutosti* koja mogu biti razliitog tipa u
zavisnosti od obrade doivljaja realnosti.
Sa drugog polazita, Frojd je materijalnoj realnosti
suprotstavio, psihiku realnost koja je jedino va-
na za nesvesno, pa time i za psihoanalizu. Psihika
ravnotea zavisi u velikoj meri od odnosa ove dve
realnosti, pa se moe rei da se neuroze, a jo
vie psihoze, odlikuju preovladavanjem psihike re-
alnosti u ivotu pacijenta [Laplan (Laplanche) i
Pontalis].
Pojam psihike realnosti, nasuprot pojmu spoljne
realnosti, oznaava da psihike aktivnosti koje ne-
maju nikakvog smisla s take gledita spoljne re-
alnosti, dobijaju smisao ako se interpretiraju u fun-
kciji nesvesnog, pulzija i fantazama. Ovaj je po-
jam, dakle, u tesnoj vezi sa stavom da je svaka
psihika aktivnost intencionalna, pod uslovom da
se podrazumevaju dve razliite vrste intencionalnos-
ti. Razlikovanje ova dva pojma ne poklapa se s
uobiajenim razlikovanjem objektivnog i subjektiv-
nog sveta.
U ovom kontekstu moemo pomenuti razlikova-
nje principa zadovoljstva i principa realnosti, koji
predstavljaju dva osnovna principa psihikog fun-
kcionisanja. Prema principu zadovoljstva, elja raa
predstavu objekta koji treba da je zadovolji i ta
halucinatorna predstava elje jeste izvor zado-
REANIMACIJA
voljstva. Prema principu realnosti, objekat treba da
pripada spoljnoj realnosti i ve samo njegovo prisu-
stvo predstavlja izvor zadovoljstva. Ova dva pojma
se ne poklapaju s uobiajenim razlikovanjem tenje
za neposrednim zadovoljenjem i sposobnosti odla-
ganja zadovoljenja u zavisnosti od realnih uslova.
Razlika izmeu principa zadovoljstva i principa re-
alnosti blia je pojmovima nesvesnog uivanja i
svesne elje.
Treba tano definisati i pojam poricanja realnosti
(Verlengnung): to je neprihvatanje neke traumatske
percepcije iz spoljne realnosti (posebno odsustvo
penisa kod ene). Ovaj je mehanizam prisutan u
perverzijama i psihozama. Treba ga razlikovati od
optijih formi neprepoznavanja realnosti.
Razliku izmeu realnog i imaginarnog treba, dakle,
dopuniti u psihoanalitikoj teoriji jo jednim podat-
kom iz topike: treba je shvatiti kao razliku izmeu
psihike aktivnosti organizovane u skladu sa spolj-
nom realnou i aktivnosti koja je sama sebi cilj,
radije nego kao razliku izmeu objektivnog i unu-
tarnjeg sveta.
Dodajui svojstvima realnog i imaginarnog i svoj-
stvo simbolikog, Lakan (Lacan) celokupni dvojni
sistem nije zamenio trojnim sistemom. Time je hteo
da oznai da predstave realnosti i fantazmatski svet
dobijaju svoje puno znaenje jedino ako se odnose
na diskurzivno miljenje i na mo simbolizacije na
kojoj ono poiva.
A. Tatosjan i D. Vidloe
Red. V. P. i N. C.
REANIMACIJA
od lat. re-, ponovo i crnima, dua
U sluajevima kada je u pitanju vitalna ugroe-
nost, sve su ee urgentne psihijatrijske interven-
cije. One zahtevaju primenu modernih i sve savr-
enijih sredstava za vetaku reanimaciju. U bol-
nicama postoji stalna saradnja izmeu slube hitne
pomoi koja intervenie na licu mesta, slube za
reanimaciju i psihijatrijske slube. Iako su intok-
sikacije najee, one nisu i jedine indikacije za
reanimaciju u psihijatriji, o emu e biti reci u
daljem tekstu.
Cilj reanimacije je da vetakim sredstvima odri u
ivotu pacijenta kod kojeg je dolo do intoksikacije,
nekog veeg unutranjeg krvarenja ili teih metabo-
likih poremeaja. Ova sredstva treba primeniti uto-
liko bre ukoliko je situacija ozbiljnija, a im se ona
prebrodi, prognoza je povoljna.
Tehnike reanimacije su brojne i primenjuju se u za-
visnosti od etiologije i klinike slike. Pre nego to
bude re o specijalizovanim tehnikama, treba se
podsetiti na neka sredstva i osnovne principe koje
svaki lekar moe da primeni. Osnovna sredstva za
reanimaciju jesu tubus (Majoova kanila) koji spre-
ava zapadanje jezika, runi respirator u vidu balo-
na s maskom za lice, koji moe i da se prikljui na
562
bocu s kiseonikom, i najzad, kateteri za infuziju.
Neophodni lekovi su: atropin (vagalni refleksi), ad-
renalin (prestanak cirkulacije, anafilaktiki ok), pa-
renteralni kortikoidi (okovi), bikarbonatni 42%o se-
rum (acidoze, zastoji u cirkulaciji), neki od respira-
tornih analeptika (Mikoren, doksapram), makro-
molekularni rastvor (kolaps).
Postupci za oivljavanje su: vetako disanje usta na
usta ili pomou respiratora, zatim spoljanja masaa
srca, odravanje prohodnosti gornjih disajnih pute-
va istezanjem vrata ili pomou tubusa (Majoove
kanile), prevencija akutne respiratorne insuficijenci-
je [Mendelzonov (Mendelsohn) sindrom] koja moe
da nastupi usled povratka eludanih sadraja ili
bonog dekubitusa.
U bolnici, u simptomatskoj reanimaciji primenjuju se
specifina sredstva u zavisnosti od unutranjih kom-
plikacija. Najei neuroloki poremeaj jeste koma, s
neurovegetativnim poremeajima koji karakteriu
njene najdublje stadijume. Ona nalae intubaciju i
vetako disanje. Konvulzije zahtevaju intravenozno
davanje antikonvulziva (diazepam, hlonazepam).
Uzroci respiratornih poremeaja mogu biti razliite
prirode: neuroloke, toksine usled depresije disaj-
nih centara, ili mehanike usled zatvaranja disajnih
puteva ili sekundarnih infekcija s trahobronhijalnim
opstrukcijama. Gazometrija omoguava odreivanje
nivoa oksigenacije. Razliiti tipovi respiratora omo-
guavaju monitoring kojim se kontrolie ponovno
uspostavljanje razmene gasova (ventilacija pod po-
veanim ekspiratornim pritiskom). Kardiovaskularne
smetnje mogu da nastupe usled razliitih uzroka, pa
je i leenje razliito. One se kontroliu na EKG.
Moe da bude u pitanju srana insuficijencija, zatim
poremeaji sranog ritma (usled upotrebe antidepre-
sivnih lekova), vazoplegija centralnog porekla (neu-
roleptici, meprobamat u velikim dozama). Srana
reanimacija vri se spoljnom masaom srca u sluaju
zastoja, defibrilacijom u sluaju spoljnog elektroo-
ka, primenom elektrosistole u sluaju cirkulatornih
smetnji ili poveavanjem alkalnih rezervi u sluaju
metabolike acidoze. Kolaps nastaje usled pada pri-
tiska. Stanja oka imaju sloenije mehanizme i dovo-
de do poremeaja perfuzije i oksigenacije tkiva.
Uzroci mogu biti razliiti: kardijalni, hipovolemini,
septini, anafilaktini ili neurogeni. Poremeaji me-
tabolizma prepoznaju se obino po biolokim nalazi-
ma (jonogrami krvi i urina, kreatinin, gazometrija).
Stanje intra- i ekstracelularne hidratacije (natremija
i proteinemija) regulie se infuzijom glikoze, hlorida
i elektrolita. Patoloki oblici kalijemije mogu da
dovedu do tekih sranih poremeaja te je treba
strogo kontrolisati na EKG zajedno s radom srca.
Rad bubrega moe da bude poremeen u stanjima
oka i tada postoji opasnost od anurije. U tom
sluaju moe da bude neophodna ekstrarenalna di-
jaliza. U svim ovim urgentnim stanjima, najei su
poremeaji acidobazne ravnotee, koji se reguliu
zajedno s poremeajima hidratacije. Oni esto mogu
563
biti meovitog tipa, metaboliki i respiratorni. Na-
roito su ozbiljni prilikom izvesnih intoksikacija
(salicilati). Istovremeno se mogu javiti i drugi po-
remeaji koji oteavaju stanje, kao to su hema-
toloki poremeaji (hemolitika anemija, methemog-
lobinemija), poremeaji hemostaze (diseminovana
intravaskularna koagulacija), hepatini poremeaji.
Monitoring predstavlja prvi vid moderne reanima-
cije. On omoguava kontrolisanje i leenje veli-
kih metabolikih i visceralnih poremeaja. Meto-
de toksikolokog doziranja omoguavaju rano otkri-
vanje i merenje odreenih toksina, pa i bolje upoz-
navanje s njihovom farmakokinetikom evolucijom
(brzina eliminacije). Sistematski ponavljano dozi-
ranje omoguava da se sprei veliki broj kompli-
kacija u terapiji psihotropnim lekovima i da se
odredi prag tolerancije (litijum, antikonvulzivi, anti-
depresivi).
Indikacije su brojne za razliite tehnike reanima-
cije uz koje je obavezan bolniki nadzor. Meu
njima su najee namerne intoksikacije: polimedi-
kamentne, alkoholne, toksikomanske (overdose). U
ovim sluajevima, pod prethodno opisane simpto-
matske reanimacije, treba primeniti postupke za
eliminaciju toksina. Evakuacija toksina iz eluca
vri se ispiranjem (12 litra). Odstranjivanje toksi-
na renalnim putem vri se forsiranom diurezom
(infuzijom 5 8 litara dnevno). Ova diureza moe
biti neutralna ili alkalna (barbiturati, salicilati). U
teim sluajevima, vri se hemodijaliza. Eksangvi-
no-transfuzija primenjuje se samo u sluajevima he-
molize ili methemoglobinemije. Najzad, u izvesnim
sluajevima, pribegava se helaciji* ili davanju anti-
dota za neutralizaciju nekih toksina. Intoksikacija
psihotropnim lekovima ispoljava se na poseban na-
in. Barbiturati dovode do duboke kome i ozbiljnih
' neurovegetativnih poremeaja. Trovanje meproba-
matom esto je propraeno kolapsima, antidepre-
sivi izazivaju srane poremeaje i konvulzije, a neu-
roleptici tee poremeaje centralnog nervnog siste-
ma. U retkim sluajevima malignog sindroma neu-
roleptika, reanimacija nema velikog izgleda na us-
peh ako dijagnoza nije postavljena odmah. Treba
podsetiti da je mioklonina encefalopatija na bazi
bizmuta imala velike koristi od tehnike simptomat-
ske reanimacije.
Osim intoksikacija i poremeaja usled hemioterapi-
je, reanimacija, barem metabolika kao i vetaka
ishrana, primenjuju se u raznim akutnim psihopato-
lokim stanjima u kojima je re o teem organskom
poremeaju ili vitalnoj ugroenosti.
Kombinacija encefalopatije sa slikom psihoze i me-
tabolike iscrpljenosti zbog nedovoljne ishrane ka-
rakteristina je za ovaj zaarani krug. Re je o
sindromima konfuzije*, akutnim psihozama*, psi-
hotinim epizodama s odbijanjem hrane, i to u teim
oblicima shizofrenije*, u katatoniji* i melanholi-
nom stuporu*. Na sreu, sve su redi sluajevi ozbilj-
nih encefalopatija s klinikom slikom psihoze [Mar-
RECEPTORI U MOZGU
anov (Marchant) akutni hiperazotemini psihoen-
cefalitis, akutna katatonija]. Ali esta su izrazita
stanja iscrpljenosti koja kod starijih lica nastupa-
ju usled duboke melanholije ili sindroma poputa-
nja koji dovodi do kaheksije, do hipoterminih
supkomatoznih stanja, a kod mladih usled men-
talne anoreksije* koja se razvila do stadijuma ka-
heksije. Ovde su delotvorne sve tehnike reanimaci-
je i metabolike rekonstrukcije i treba ih to pre
primeniti, bilo da se sprei ireverzibilnost, bilo da
se izbegnu sekundarne infektivne ili trombotike
komplikacije ili, pak, cerebralna anoksija, od ko-
jih zavisi krajnji ishod ili neuropsihijatrijske sekve-
le. Encefalitisi koji se odlikuju preteno psihijatrij-
skom simptomatologijom reguliu se u toku inten-
zivne neuroloke nege. Na kraju, treba podsetiti da
je prilikom sizmoterapije, koja se danas vri pod
totalnom anestezijom i kurarizacijom, neophodno
imati pri ruci sredstva za reanimaciju (prolongirana
apnea, itd.).
Iako su rezultati razliitih tehnika reanimacije naj-
ee zadovoljavajui i poboljana prognoza onog
dela psihijatrije u kojem je najvea vitalna ugroe-
nost, treba ukazati na to da situacija u kojoj se
vri reanimacija, sredina, tehnologija, instrumenti
itd., pacijenta izlau mogunosti pravih psihijatrij-
skih komplikacija koje predstavljaju povod za pravu
neopsihopatologiju. Moe da bude re o stanjima
agitacije*, anksioznim krizama s raptusom* ili onei-
roidnim* epizodama koje mogu da prerastu u stanja
halucinatorne ili interpretativne sumanutosti. Pored
toga, moe da doe i do depresivnih epizoda. Ovim
bolesnicima je neophodan psihijatrijski nadzor i psi-
holoka pomo; a uz opreznost koja je neophodna
zbog sloenosti farmakolokih interakcija, mogu se
indikovati anksiolitici, antidepresivi i drugi psihot-
ropni lekovi.
L. Geral i F. Granije
Red. V. P. i N. C.
Reunion nationale, La psychiatrie a ihopital general,
Toulouse, Edition Specia-Rhone-Poulcnc, 304 str., fevr.
1980; O. ROQUE, D'ORBACTEL, J. ROCHEMAURE, Tec-
hniques utilisees en reanimation cardiaque, La revue de me-
decine N43, 2665-2667, 21-12-81; F. LEMAIRE, P.
RIEUF, La ventillation artiflcielle en 1981, Concours Me-
dical, 103-46 str., 7552-7558, 19-12-81; B. CATHA-
LA, C. VAYSSE, M. GENESTAL, Etat de ehoc, Rev. Med.
Toul. s. 1976, XII, p. 1059-1077; Certificat de forma-
tion medicale continue, Les iroubles de l'hydratation et
leur correction, Gazcttc Medicale de France, t. 88, .N 14,
avril mai 81.
RECEPTORI U MOZGU
Pojam receptora prvi je upotrebio Langle (Langlav)
1905, godinu dana posle uvoenja pojma neurotran-
smisije. Receptorima se nazivaju odreene elijske
strukture kojima se pridruuju neuromedijatori ili
neuroregulatori da bi realizovali svoja karakteristi-
na dejstva.
REGICID
Da bi neka elijska struktura postala receptor, treba
da ispunjava sledee uslove:
vezivanje i fiksacija treba da se vre u vrlo malim
koncentracijama, to jest s visokim afinitetom;
to vezivanje fiksacija treba da bude zasieno;
kapacitet date elijske strukture treba da bude sraz-
meran koliini prisutnog medijatora;
ono treba da bude reverzibilno, tj. treba da se
fiksirani neurotransmiter ili neuroregulator moe
ponovo rastvoriti;
interakcija treba da bude specifina i da podlee
tano odreenoj kinetici;
data elijska struktura mora skoro automatski
da komunicira s efektorom ili molekulom efektora
da bi omoguila deklaniranje biolokog odgovora
im neurotransmiter ili neuroregulator stigne do
receptora.
Receptori u mozgu otkriveni su i opisani u isto
vreme kada i specifini agonisti i antagonisti. Opisi-
vanje strukture, mesta i funkcije receptora proizalo
je iz podataka dobijenih u herniji, pomou tehnika
radioizotopije, u biohemiji, radioimunologiji, elek-
trofiziologiji i u farmakolokim eksperimentima na
ivotinjama. Opisivanju receptora naroito su dopri-
nele tehnike vezivanja ili binding..
Tehnika binding odnosi se na sposobnost nekog
molekula da zameni neki drugi molekul fiksiran za
isti receptor u zavisnosti od moi njegovog farmako-
lokog dejstva. Tehnika binding odraava sposob-
nost veeg ili manjeg vezivanja za receptor polazei
od markiranih molekula. Ona omoguava kvantifi-
kaciju merenjem radioaktivnosti. Dva su glavna obe-
leja ove veze:
Bmax: maksimalan mogui broj elijskih struktura u
jednom molekulu,
Kd: afinitet receptora ka molekulu.
Na nivou sinaptike veze, postoje razliiti receptori
koji se mogu razvrstati prema mestu:
presinaptiki zavretak sadri receptore za prih-
vatanje medijatora i takozvanih presinaptikih re-
ceptora ili autoreceptora osetljivih na promene kon-
centracije medijatora u sinaptikom prostoru. Pret-
postavlja se da su oni dvojaki: da jedni inhibiraju
oslobaanje neurotransmitera, a da drugi imaju sup-
rotan efekat;
postsinaptiki receptori obezbeuju prenoenje
poruke u zavisnosti od osobina neurotransmitera.
Jedni transmiteri, kao to je dopamin, imaju inhibi-
torno, a drugi, kao acetilholin, maju ekscitatorno
dejstvo. U zavisnosti od neurotransmitera, postoji
jedan ili vie tipova postsinaptikih receptora ije su
funkcije i afiniteti razliiti.
Dva osnovna modela ukazuju na vezu receptora s
fiziolokim efektima neke supstancije:
I) promene u jonskom kanalu prilikom stimulacije
receptora. Tipian primer za ovaj nain stimulacije
predstavlja holinergiki receptor elektrinog organa
ribe drhtulje koji je prvi opisao .-P. ane (J.-P.
Changeux).
564
Primer za ovaj nain stimulacije kod oveka pred-
stavljaju holinergiki receptori na nivou motorne
ploice neuromuskularnog spoja i receptori GABA;
2) drugi model predstavlja spoj receptora s neaktiv-
nom adenil-ciklazom fiksiranom za unutranji zid
membrane. Stimulacija receptora ogleda se u aktiva-
ciji enzima sa sintezom ciklinog AMP polazei od
ATP. Ciklini AMP uzrokuje sa svoje strane aktiv-
nost enzimske elijske protein-kinaze.
Receptori se, kao i membrane na kojima se na-
laze, stalno obnavljaju. Mehanizmi koji reguliu
brzinu njihove sinteze i razgradnje slabo su poz-
nati.
Njihov je broj promenljiv i zavisi od koliine sup-
strata koji se za njih vezuje. Prisustvo velike koliine
neurotransmitera ima za posledicu hiperstimulaciju
receptora. Vremenom se pokree adaptivni mehani-
zam koji povlai smanjenje broja receptora: to je
hiposenzibilnost receptora koja se naziva i fenome-
nom desenzibilizacije. Naprotiv, ako neurotransmi-
tera ima u veoma maloj koliini u sinaptikom
prostoru, broj receptora raste: to je hipersenzibil-
nost receptora.
Promene u receptorima dogaaju se i pod uticajem
lekova koji modifikuju intenzitet stimulacije njiho-
vih fiziolokih transmitera. Ova se injenica moe
ilustrovati na dva naina: antidepresiv povlai sma-
njenje broja beta i adrenergikih receptora koji je
uslovljen njegovim farmakolokim dejstvom; neuro-
leptici koji se uzimaju due vremena izazivaju hiper-
senzibilnost postsinaptikih dopaminergikih recep-
tora koja je upravo moda uzronik poznih diskine-
zija.
F. Rigal
Red. V. P. i N. C.
REGICID
Regicid je atentat na ivot vladara (Homicid*). To
je poseban vid magnicida*.
U literaturi se, uostalom, upotreba ova dva pojma
esto podudara.
Regicid1 je i osoba koja je izvrila ili podsticala
takav zloin (Ravajak, ak Kleman, Damijen, itd.).
Regicid kao nain pomou kojeg nestrpljivi preten-
dent na vlast ili zainteresovana frakcija tei da se
domogne vlasti, sastavni je deo svetske istorije i pre
predstavlja temu za sociologe nego za psihijatre.
. Bardena
Red. V. P. i N. C.
REGRESIJA
od iat. regredi, vraati se nazad
U svakodnevnom psihijatrijskom reniku, regresija
oznaava ponovno javljanje infantilnog ponaanja
neprilagoenog biolokom uzrastu bolesnika. U
deksonovskoj (Jackson) neurofiziologiji (Deksoni-
565
zam*, Neodeksonizam*), regresija odgovara poj-
movima destrukturacije ili disolucije svesti*. U psi-
hoanalizi*, zajedno s pojmom fiksacije*, regresija
oznaava vraanje na prethodne stadijume zadovolj-
stva, kako na planu relacija (objektalne relacije),
tako i na planu strukturisanja ponaanja. U tom
smislu, regresija je jedan od neurotskih mehanizama
odbrane koji su povremeni kod normalnih osoba,
dok kod neurotiara postaju osnovni princip orga-
nizacije linosti.
Frojd je 1914, govorei o tumaenju snova, naveo
tri tipa regresije:
1) Topiku, koja ukazuje na psihike promene. Jav-
lja se u halucinacijama*, gde nadraaj, umesto da
ide od ulne percepcije ka pokretu, polazi od misli
ka vizuelnoj percepciji.
2) Formalnu, koja odraava prevagu primarnih nad
sekundarnim procesima u organizaciji predstava.
3) Vremensku, koja predstavlja funkciju genetike
koncepcije, pa se razlikuju: objektalne regresije, vra-
anje na prvobitne objekte zadovoljstva: tako je u
histeriji* gde postoji regresija libida* na incestuozne
objekte zadovoljstva bez regresije na ranije stadiju-
me seksualne organizacije; libidinalne regresije koje
predstavljaju prave regresije na prvobitne libidinalne
stadijume razvoja Ega i koje na nivou linosti indu-
kuju onakav nain ponaanja kakav bi odgovarao
davno prevazienom modelu ponaanja: takav je
sluaj, na primer, u opsesivnoj* neurozi.
Pojam regresije je vie opisni pojam i ne podrazume-
va kliniki aspekt pod kojim se odigralo ovo vraa-
nje u prolost. U vezi s izvesnim psihozama, treba
ga shvatiti u uobiajenom znaenju, u kontekstu
neuroza mnogo je ui, a jo je ui u analitikoj
terapiji gde se, na primer, izrazom oralna regresija
oznaava da se pacijent vratio na stadijum oralne
pulzije.
A. . Kuder i .-M. Azoren
Red. V. P. i N. C.
REFLEKSOLOGIJA
od lat. re-, unazad \jlectere, saviti i gr. logos, nauka
Ribo (Ribot) je tvrdio: Refleks je vrsta nervne
aktivnosti i osnov svake psihike aktivnosti. Ali
teoriju oovoj tvrdnji razradili su Pavlov i njegov
savremenik Behterev zasnivajui je na istraivanjima
o sloenim i vezanim refleksima i izvodei za-
kljuak da oni poseduju svojstvo uslovnosti (Us-
lovljavanje*). Naime, uinilo im se da je na osnovu
toga moguno utvrditi organsku osnovu svesti
tako to e se otkriti kako se, kada jedna dra
postane znak za neku drugu dra, izgrauje ona
simbolika aktivnost za koju se verovalo da lei u
dubini ljudske due.
1
U francuskom jeziku, termin regicid oznaava kako
ovde opisani in, tako i osobu koja je taj in izvrila, dok je
u srpskohrvatskom za ovo drugo znaenje jedini priblian
termin atentator (Prim. prev).
RELAKSACIJA
Kostiljev (Kostvleff) je, ne sledei savremena strem-
ljenja u razvoju psihologije, postao strastveni zago-
vornik jedne doktrine za koju je verovao da obja-
njava sve, pa i najsloenije oblike ljudskog stvarala-
tva, mirei materijalizam i spiritualizam!
A. Luoni i M. Riel
Red. V. P. i N. C.
N. KOSTYLEFF, La reflexologie et les essais de Psychologie
structurale, Neuchatel, Pari, Delachaux, Niestle, 1947.
REFORMATORI v. Psihoze pasije
od lat. re-, ponovo i forma, kalup, oblik
REKUNGHAUZENOVA (RECKLINGHAU-
SEN) NEUROFIBROMATOZA v. Faktomatoze
od gr. neuron, nerv i od lat. Jlbra, vlakno
Reklinghauzen ju je opisao 1880. godine. Ona pripada
grupi fakomatoza*, kao njihov najei oblik (1/1500
do 3000 roenih), i povezuje sledee simptome:
1) kone promene: fleke boje bele kafe, nevuse [mla-
dee] i molluscum pendulum;
2) neuropsihike promene: neurinomi periferijskih
ivaca, neurinomi VIII kranijalnog ivca, tumori
mozga (gliomi modanog stabla, hijazme), epilepsi-
ja, intelektualna zaostalost (10%);
3) promene u oima: retki fakosi, egzoftalmija, oku-
lo-motorne paralize...;
4) kotane promene: skolioza, kongenitalne pseudo-
artroze, agenezija jednog uda;
5) promene na unutranjim organima: bubrene,
grudne, digestivne smetnje...
Nain prenosa je najee dominantno autosoman
sa promenljivom izraajnou. Kone i nervne pro-
mene postaju izraenije sa godinama.
P. Tridon
RELAKSACIJA
od lat. laxare, pustiti
Razliite metode relaksacije predstavljaju pristup
psihikim fenomenima preko telesnih fenomena i to
u terapijske svrhe. Najjednostavniji oblici relaksacije
poivaju na psihomotornim* vebama i kinezitera-
piji. Anksioznost se smatra miinom napetou, a
tako se i leci. Najrazraenija je amerika Dekobso-
nova (Jacobson) metoda. Ona ima za cilj da pacijen-
tu omogui da postane svestan razliitog doivljaja
pojedinih miinih grupa kada su u stanju napetosti
ili oputenosti. Primenjuje se u amerikoj biofid-
bek*-koli. Njen bihejvioralni* aspekt esto se ko-
risti u leenju fobijskih* neuroza. Francuska aroo-
va (Jarreau) i Klocova (Klotz) metoda sastoji se u
traganju za kljunim paralonijama . Pacijent treba da
postane svestan uestalih miinih tenzija u nekim
delovima tela (u ramenima, potiljku, eonoj ili pa-
ravertebralnoj oblasti). Nemaki psihijatar ulc
RENIFLEURS
(Schultz) stvorio je metod autogenog treninga koji
predstavlja najsavremeniji metod medicinske relak-
sacije. On se zasniva na traganju za osetima, kao to
su teina i toplota pojedinih delova tela, koje je ovaj
autor veoma dobro uoio u hipnozi. Voljno uenje
ovih oseta predstavlja odlinu tehniku samooputa-
nja. To se moe postii i s disanjem, arterijskim i
sranim otkucajima, abdominalnom zonom (plek-
sus). Moguno je takoe svesno pratiti rad unut-
ranjih organa (terapijske tehnike telesnog pristupa,
E. Baron i sar.). Metode medicinske relaksacije
prilagoene su i primeni u psihoanalizi ili u odnosi-
ma s okolinom [Lemer (Lemaire), Sapir, Airijagera
(Ajuriaguerra)]. Tehnike medicinske relaksacije igra-
ju vanu ulogu u domenu psihoterapije neuroza* i
psihosomatskih* poremeaja.
.-K. Benoa
Red. V. P. i N. C.
RENIFLEURS
fr. renifler, udisati miris, njuiti, njukati (od st. fr.
nifler, onomatop. porekla)
1) J e d a n tip seksualno perverznih o s o b a koji postiu
erotsko zadovoljstvo udiui miris fekalija ili mok-
rae, to je slino sterkorariji*.
2) Jedan tip loksikomanskog ponaanja koje se za-
paa uglavnom kod dece i adolescenata izmeu 11. i
23. godine koji udiu lako isparljive ugljovodonike,
izazivajui tako efekat pijanstva. Uglavnom se u te
svrhe koristi modelarski lepak, ali se takoe upot-
rebljavaju amponi, sprejovi, aerosol protiv kalja,
sredstva za ienje, preparati za sunanje, itd. Je-
dan od ovih proizvoda obino se sipa u veliku
plastinu kesu, iji sadraj dete ili adolescent udie
punim pluima. To moe da bude i smrtonosno, a
1970. u Sjedinjenim Dravama (naroito na Istonoj
i Zapadnoj obali) zabeleen je 101 smrtni sluaj od
ovih uzroka. U tim sluajevima, smrt nije nastupila
usled guenja, kao to se verovalo, nego usled jakog
toksinog dejstva lako isparljivog ugljovodonika.
K. Vajld (C. Wilde) je 1975. ukazao na injenicu da
znatan procenat mladih kalifornijskih studenata
udie sadrinu bombi s farbom za metal (zlatnom
ili bakarnom) koja je rasprena u kesu. Lako ispar-
ljive supstancije imaju euforian efekat, dok bakar i
cink, koji im daju boju, izazivaju ozbiljna organska
oboljenja (bubrega, jetre, mozga, kapilara).
D. D. Spenser (J. D. Spencer) sa saradnicima
skrenuo je panju 1976. na sluaj iznenadne smrti,
usled srane aritmije i akutnog edema plua, bolni-
ara koji su namerno udisali, u toksikomanske svr-
he, lako isparljiv anestetik halotan. Anglosaksonski
autori Klinder (Clinger) i Betel (Bethel), kao i
Mizon sa saradnicima, u Francuskoj, upozorili su
na pojavu ozbiljnih perifernih neuropatija kod tok-
sikomana koji udiu benzinska isparenja: pored za-
straujuih halucinacija, oni pokazuju i promene u
ponaanju. Ovo svojstvo ugljovodonika, odnosno
566
heksana, kao i slino svojstvo tetraetila i triortokre-
zildisfosfata, predstavlja predmet ispitivanja.
M. Poro
Red. V. P. i N. C.
RETARDIRANO DETE
Retardirano je svako dete ije je napredovanje u
psihikom razvoju u veoj ili manjoj meri uspo-
reno u odnosu na razvoj normalne dece istog uz-
rasta. Ovaj se termin upotrebljava upravo zbog
svoje neodreenosti, da bi se naglasilo postojanje
zaostalosti bez obzira na njenu prirodu i uzroke:
njime se iskazuje samo opta konstatacija. U po-
stavljanju ue dijagnoze, ovaj se termin moe i da-
lje koristiti, ali mu se pridruuje neki pridev ili
atribut: u zavisnosti od toga koje su funkcije otee-
ne, re je o retardaciji na planu govora, psihomoto-
rike, emocija.
Intelektualne sposobnosti retardiranog deteta po-
tencijalno su normalne, ali aktuelno neefikasno pri-
menjene, usled nekog nedostatka ija etiologija mo-
e biti razliita.
Vano je razlikovati retardaciju od prave oligofreni-
je*, odnosno fiksne deficitarne organizacije, u koju
se retardacija, uostalom, moe razviti.
U najmlaem uzrastu Kod dece u najmlaem uz-
rastu, znak za uzbunu roditeljima ili lekaru pred-
stavlja odsustvo ili zakasnelo javljanje odreenih
psihomotornih akvizicija do kojih uvek dolazi u
priblino istom uzrastu kod normalne dece. Kada
se posumnja na retardaciju, treba izvriti neuro-
loke analize i proveru ponaanja novoroenadi
prema kodifikaciji u testovima za bebe [Brine Lezin
(Brunet Lezine), Gezel (Gesell), neverbalni Bo-
rel-Mezonijev (Borel-Maisonny) test]. Tako se moe
izraunati priblian uzrast u oblastima motorike,
govora, socijabilnosti. Treba imati u vidu da se
pomou QR (koeficijenta razvoja), intelektualni raz-
voj deteta procenjuje posredno, na osnovu obima
steenog znanja, kao i da se na osnovu testova
pomou kojih je ustanovljena retardacija u razvoju
ne moe nita zakljuiti o njenoj etiologiji niti o
postojanju oligofrenije.
U stvari, kako se u tekim oblicima oligofrenije*,
bez obzira na njenu etiologiju, zaostalost u razvoju
dece u ranom uzrastu moe vrlo jasno ustanoviti,
ovde emo opisati upravo one organske cerebromo-
torne poremeaje gde se veoma rano ispoljava znat-
na motorna zaostalost, a gde se mogunosti normal-
nog intelektualnog razvoja ispoljavaju tek sekundar-
no i tim bolje ukoliko im sredina pogoduje, to
govori o vanosti ranog uoavanja tog cerebromo-
tornog poremeaja.
Treba sistematski proveriti da li postoji ne-
ki opti ili delimini senzorni poremeaj (vida ili
sluha) i to kako klinikim, tako i elektrofiziolokim
analizama (evocirani potencijali, BER, elektrore-
tinogram).
567
Kod dece koja su prerano roena ili neuhranjena
usled usporenog intrauterinog rasta, esto se ispolja-
va zaostalost u razvoju, ali se ona kroz nekoliko
meseci spontano povlai ukoliko su porodine i
drutvene okolnosti povoljne (voditi rauna o godi-
nama porodilje).
Rani poremeaji odnosa majka-dete, bilo da su
izazvani odsustvom afektivnog i socio-edukativnog
ulaganja usled odvajanja ili hospitalizacije, bilo ne-
odgovarajuim odnosom majke prema detetu, mogu
da prouzrokuju retardaciju u razvoju ija reverzibil-
nost direktno zavisi od pravovremenosti terapijske
intervencije.
Najzad, tei poremeaji linosti u ranim dejim psi-
hozama praeni su u tom uzrastu zastojem u razvo-
ju koji se moe razviti do psihoza sa slabo izrae-
nom simptomatologijom [Mizes (Mises), Barand
(Barande)]. Oni se razlikuju od evolutivnih dishar-
monija (Lang), gde retardirani razvoj izgleda vezan
bilo za odsustvo investiranja, bilo za jae ili slabije
izraene inhibicije, ali gde, u svakom sluaju, inte-
lektualni potencijali ne izgledaju zahvaeni deficitar-
nom organizacijom.
Po otkrivanju zaostalosti, upravo kod veoma male
dece, treba preduzeti odgovarajue psihoterapijske
ili psihopedagoke mere, kako u odnosu na dete,
tako i u odnosu na njegovu okolinu.
U starijem uzrastu Postojanje zaostalosti uglavnom
se utvruje u kolskoj sredini. Nije nevano da li se
otkrije da postoji neko nasledno oboljenje u porodi-
ci, jer retardacija i neuspeh u koli, koji se poklapaju
s loim rezultatima na optim testovima (v. Oligof-
renija*), imaju veoma sloenu psihopatologiju. U
nekim sluajevima, neuspeh u koli vezan je za
uslove u porodici i sociokulturnoj sredini, to po-
tvruje sociokulturne teorije debilnosti*. Kod izves-
nog broja dece koja su grekom pohaala pomona
odeljenja ili specijalizovane medicinske ustanove,
zaostalost je rezultat promenljivog spleta inhibicija i
ponaanja, neuspeha psihoemocionalnog porekla,
kao i odsustva sociokulturnih ulaganja i motivacija.
Tim vie to su esto prisutni i instrumentalni pore-
meaji u domenu psihomotorike ili govora.
Zaostalost u psihomotornom sazrevanju procenjuje
se po oteanoj kontroli dranja i pokreta na nivou
telesne osovine i ekstremiteta, usled ega se ispolja-
vaju nestabilnost, nespretnost, distonije, uporne sin-
kinezije. Ona moe biti praena normalnim psihi-
kim razvojem, ili, pak, prouzrokovati zaostalost
usled neprilagoenosti kolskoj sredini.
Zaostalost u govoru (siromaan renik, tekoe pri
artikulaciji ili zaostalost u elaboraciji govora) razli-
kuje se od disfazije, koja predstavlja tei poremeaj
organizacije govora. Retardacija i ovde moe biti
praena normalnim razvojem ili uzrokovati retarda-
ciju u intelektualnom razvoju (usled nedovoljno raz-
vijene moi simbolikog miljenja).
To je razlog za indikovanje pedagokih mera (psiho-
motorna ili ortofonska reedukacija) ili psihoterapije,
ROBIJAKE PSIHOZE
u zavisnosti od sluaja, i to to ranije, da bi se
omoguile normalne intelektualne investicije; nasup-
rot tome, treba izbegavati izolaciju u kolskoj i
drutvenoj sredini.
U stvari, bilo da je re o izrazitoj inhibiciji investici-
ja u nekim psihozama ili teim poremeajima linos-
ti, ili pak, u drugoj krajnosti, o akumuliranju neus-
peha i nedostatku sociokulturnog, edukativnog i
emotivnog ulaganja, svaka retardacija koja je po
definiciji prolazna i izleiva, moe da evoluira ka
pravoj debilnosti i trajnoj i neizleivoj deficitarnoj
organizaciji.
. Siter i E. Se-Adiba
Red. V. P. i N. C.
RETINO-CEREBELARNA ANGIOMATOZA,
FON HIPEL-LINDAUOVA v. Fon Hipel-Lindau-
ova retino-cerebelarna angiomatoza, Fakomatoze
RETROGRADNA ANULACIJA v. Mehanizmi
odbrane
od lat, relro-, unazad, gradior, ii i nullus, nijedan,
nikakav
REVANDIKAC1ONE PSIHOZE v. Psihoze pasije
RIKECIOZE
Rickeltsia Prowazecki, koju prenose vai, izaziva
tifus exanlematicus; dugo je bila najrasprostranjeni-
ja oveija rikecioza, a vladala je naroito u vreme
ratova. Danas je jo ima u nekim oblastima crne
Afrike, SSSR-a i Srednje i June Amerike.
Neki oblici tifusa manifestuju se u poetnoj fazi
konfuznou i agitacijom.
U toku bolesti, uobiajenu kliniku sliku klasinog
tifusa upotpunjuju konfuzno-oneiroidni simptomi.
esta je pojava akutnog azoteminog psihoencefali-
tisa*, ponekad ak i u toku konvalescencije (metain-
fektivne sumanutosti A. Poroa).
U vreme epidemije, uoeni su brojni psihiki poreme-
aji (A. Oben): javljanje ili ponovno javljanje periodi-
ne psihoze, disocijativni sindrom hebefreninog ili pa-
ranoidnog tipa, itd., a postojanje ove etiologije treba
proveriti ak i ako nema osnovnih znakova bolesti.
Leenje je isto kao u psihozama u toku infektivnih
bolesti*. Od ostalih rikecioza, jedino jo Q-groznica
(Coxiella burnetti) moe da izazove meningitis s
bistrim likvorom i encefalitis*.
Na rikecioze vrlo uspeno deluju neki antibiotici
(hloramfenikol, tetraciklini).
A. Oben i M. Poro
Red. V. P. i N. C.
ROBIJAKE PSIHOZE
Robijake sredine oduvek su predstavljale znaajno
i zanimljivo polje izuavanja za mentalnu patologiju
i ve 1840, Bajare (Baillarger) je dao prvi celovit
ROBIJAKE PSIHOZE
rad o robijakom ludilu. Pored toga, mnogi dru-
gi radovi doprineli su obogaenju tog posebnog
klinikog domena. Znaajan doprinos izuavanju
robijakih psihoza dali su Nemci, poevi od Del-
bruka (Delbruck) (1857) pa do Krepelina (Kraepe-
lin), Rudina, Sklijara (Skliar), Bonhofera (Bonhof-
fer), itd. Ali, tim pitanjem su se bavili i francuski
pravnici i specijalisti za duevne bolesti. Mijeran
(Millerand) je 1888. u Parlamentu optuio robi-
jaki reim kao uzrok tekih poremeaja; ispiti-
vanja koja je u vezi s tim iste godine preduzeo Riti
(Ritti), zatim 1889. Demal, ustanovila su da stroga
izolacija u eliji nije tetnija od obinog zatvora, a u
drugim zemljama, uporedna statistika ispitivanja
ova dva zatvorska reima dala su protivrene rezul-
tate. Pomenuemo i Voazenova (Voisin), Kolenova
(Colin) i Pakteova (Pactet) ispitivanja Duevnih bo-
lesnika u zatvorima, radove Belgijanca Mazoena
(Masoin), Laama (Ladame), eneva (Geneve), kao
i znaajnu tezu u kojoj Kostedoa (Costedoat) (Lion,
1913) analizira i rezimira sve ranije radove. Ovo
pitanje ponovo su pokrenuli Ejer (Heuver i Fuke
(Fouquet 1941).
KLINIKO ISPITIVANJE
U ispitivanju ove pomalo specifine mentalne pato-
logije treba praviti jednu znaajnu razliku: posmat-
rati, s jedne strane, manifestacije koje su u neku
ruku inherentne konstituciji neke osobe, a s druge
strane, psihoze koje se mogu pojaviti kao reakcija
na boravak u zatvoru; ove poslednje nazvane su
zatvorskim psihozama.
A) Manifestacije Konstitucionalne prirode
Delinkventi i kriminalci u zatvoru, naroito reci-
divisti, esto su nenormalni, poremeeni, neurav-
noteeni*, perverzni* (ranije su svrstavani u dege-
nerisane osobe); meu njima ima i paranoika* koji
su u sukobu sa drutvom, sugestibilnih debila* ko-
ji su odvueni na put delinkvencije; sva ta ne-
normalna lica donose u zatvor svoje morbidne ten-
dencije, svoju nemoralnost, svoje kverulentne i re-
vandikativne dispozicije, itav arsenal moguih pa-
tolokih stanja za koja zatvorski reim nije zna-
ajniji neposredni etioloki faktor. Naravno, kod
svih ovih nenormalnih osoba, bolesne tendencije
se mogu aktivirati u takvoj sredini. Stoga se u
zatvorima, meu zatvorenicima osuenim na du-
gotrajnu robiju, tako esto sreu oni oblici po-
remeena ponaanja koji su tako iscrpno proueni
pre pola veka i koji su uvek prisutni: razne sva-
e, tue, arita pobune oko nekog paranoinog
kolovoe, provokacija i simulacija* bolesti, homo-
seksualnost koja moe ii do ljubavnih drama, mo-
ralna degradacija u svim vidovima. U vojnikoj
sredini, u ranijim kaznenim formacijama (afriki
bataljoni, zatvori u severnoj Africi) nalazilo se dosta
nenormalnih ljudi koji su bili rtve esto krute
i slepe discipline koja nije pravila razliku izme-
568
u pravih perverznih* osoba i bezopasnih debila*
koji nita ne shvataju.
Do relativnog ozdravljenja svih ovih sredina dolo
je otkako su u civilnom pravosuu umnogostruene
ekspertize mentalnog stanja optuenih, otkako je u
vojsci konstituisano telo u iji sastav ulaze vojni
psihijatri koji vre strogi odbir prilikom prijema
regruta i koji krenje discipline posmatraju sa stano-
vita koje je vie medicinsko.
B) Zatvorske psihoze
Pored pomenutih sluajeva u kojima dominiraju
konstitucionalne tendencije, deava se i da se kod
dotle zdravih osoba pojave psihopatska stanja kao
reakcija na zatvor. Ona imaju tri glavne odlike: 1.
uglavnom se pojavljuju kod primarnih delinkvenata;
2. obino nastaju odmah ili ubrzo posle zatvaranja; 3.
najee su prolazna, izleiva. Njihovi glavni aspekti:
a) Kod lica koja su dotle bila duevno zdrava,
mogu se pojaviti klasina depresivna* stanja i
to je najei oblik sa razliitim dominanta-
ma: as su u pitanju nastupi obine melanholije*,
as oajanje sa anksioznou* i anksioznom agi-
tacijom, as depresija sa stanjem mentalne konfu-
zije* koja moe ii do stupora*. Nisu retki ni poku-
aji samoubistva*. Ponekad se javljaju auditivne
halucinacije i sumanute ideje (persekucija*, kveru-
lencija, sumanutost milosra Rudin, Ejer). U
tim sluajevima treba obratiti posebnu panju na
psihogene faktore (stid, griza savesti, naglo odva-
janje od porodine sredine) kao uzroke reaktivne
psihoze. Domezon (Daumezon) je kod jednog lica
zapazio pojavu recidiva zatvorske psihoze prilikom
dva boravka u zatvoru u razmaku od dvadeset
godina.
b) U drugim sluajevima a to su obiTio zakasne-
li oblici koji se pojavljuju posle nekoliko nedelja ili
nekoliko meseci javlja se stanje mentalne konfu-
zije* sa mentalnom optuzijom, oneirizmom* koji je
ponekad praen agitacijom ili, pak, stupor* sa gatiz-
mom koji iziskuje hospitalizaciju. Na psihogene fak-
tore se u tim sluajevima nadovezuju loi higijenski
uslovi, pothranjenost, katkad neko blago infektiv-
no* stanje koje je prolo nezapaeno. Njihova pro-
gnoza je povoljna kao i prognoza svih konfuz-
no-melanholinih stanja.
c) Iako nemaju obeleje psihogene reakcije, u ovu
grupu psihoza izazvanih zatvorskom atmosferom
mogu se uvrstiti i komplikacije koje se javljaju
kod toksikomana* koje je zatvor naglo liio dro-
ge: anksiozne krize koje su katkad estoke, ali pro-
lazne, kod nekih narkomana (opijum, kokain, ko-
noplja), a naroito subakutna* sumanutost ili ak
estoki napadi delirijum tremensa* kod alkoholia-
ra*. Ova akutna stanja iziskuju smetanje u po-
sebnu ustanovu, u nedostatku psihijatrijskih odelje-
nja po zatvorima. Njihova prognoza je povoljna,
sem u sluaju suvie teke organske degradacije i
tekog mentalnog propadanja kao posledice hroni-
nog alkoholizma.
569
d) Najzad, ako je prognoza ovih zatvorskih psihoza
obino dobra i ako one gotovo uvek prolaze posle
nekoliko nedelja ili nekoliko meseci hospitalizacije,
ne treba zaboraviti da kod nekih presenilnih* lica,
nagla promena materijalnih i moralnih uslova ivota
moe ubrzati propadanje.
C) Sudsko-medicinski aspekti
1) Ispitivanja i profilaksa svih manifestacija zat-
vorskih psihoza iz prve grupe postavljaju ozbi-
ljan problem pomoi nenormalnim licima, koja ipak
mora uzeti u obzir manjkavosti socijalne zatite.
U nekim zemljama kao to je Belgija, pronaena
su povoljna reenja. U Francuskoj, ona su tek u
zaetku, ali e se uskoro otvoriti psihijatrijska ode-
ljenja koja odavno trae psihijatri i sudski leka-
ri. Treba predvideti i redovnu i metodinu inspekci-
ju zatvorskih ustanova koju e vriti kvalifikovani
strunjaci.
2) Da bi psihoza bila smatrana doista zatvorskom,
potrebno je, kao to smo rekli, da se kod optue-
nog u trenutku hapenja ne ispoljavaju ni prolazni
ni trajni poremeaji. Eliminisae se manifestacije
koje su samo znak razvoja ranijeg bolesnog stanja
tokom koga i zbog koga je optueni mogao poi-
niti delikte (poetak akutne manije*, progresivna
paraliza u sudsko-medicinskom stadijumu, shizofre-
nija, itd.).
Treba pomiljati i na neke psihoze pasije* koje
dostiu svoj paroksizam u vidu nekog zloina i ko-
je naglo poputaju posle drame i hapenja, a optu-
eni zapada u stanje stupora* koje traje due ili
krae vreme.
Psihiki poremeaji koji se pojavljuju posle zatva-
ranja mogu skrenuti panju istranom sudiji da
optueni nije u normalnom stanju i obino izis-
kuju vetaenje. Odbrana, naravno, esto koristi
ovakvo stanje stvari, naroito ako reaktivna psi-
hoza iziskuje posmatranje i leenje optuenog u
nekoj psihijatrijskoj instituciji. Jedina stvar o kojoj
vetak mora voditi rauna jeste ocena mentalnog
stanja u trenutku zloina ili delikta; sve to se
dogodilo posle hapenja moe samo da odloi izla-
zak optuenog pred sud. Osim toga, treba uvek
pomiljati na moguu simulaciju*. poto neke dep-
resivne osobe oigledno oteavaju situaciju u cilju
koji je lako razumeti.
Podsetiemo, najzad, tim povodom da su upravo
kod lica u pritvoru nemaki autori zapazili Ganze-
rov sindrom*, oblik sumranog stanja u kome se
apsurdni odgovori ili odgovori u stranu meaju sa
obnubilacijom svesti koja se lako moe smatrati
simulacijom.
Kao to je na to skrenuo panju Ejer, esto je
korisno da se vetak pojavi na sudu kao svedok,
kako bi objasnio sudiji ili poroti da je optueni u
potpunosti odgovoran za svoje postupke uprkos
nedavnoj i prolaznoj psihopatskoj epizodi koja ga
je dovela u zatvor.
A. Poro
RORAHOV (RORSCHACH) TEST
RODERSOVA (ROGERS) TERAPIJA
Ameriki psiholog Karl Roders (Carl Rogers) opi-
sao je jedan metod razgovora licem u lice u kontek-
stu nedirektivnosti i empatije. Lekareva na pacijenta
usmerena panja zadrava se na prii pacijenta i
njegovim emocionalnim manifestacijama (tonu, mi-
mici, pokretima, dranju). Govorei o svojim teko-
ama i problemima, pacijent uiva bezuslovnu pozi-
tivnu panju lekara.
Re je o jednoj vrsti pomoi u izraavanju, pri kojoj
se, uprkos njenom prvobitnom nazivu (counselling
savetovanje), izbegava, koliko god je mogue,
davanje bilo kakvih direktnih saveta.
Pomou odreenih postupaka, pacijentu se olakava
iskazivanje proivljenih dogaaja, njihova simboli-
zacija, kako kae Roders. Jedan od tih postupaka
je i ponavljanje pacijentovih reci u vidu odjeka, ili,
jo bolje, njihova reformulacija, kao i stalna auten-
tina panja i razumevanje.
Rodersov metod izraava optimistiko uverenje u
sposobnost afirmacije i autonomizacije pacijenta,
kad ovaj uspe da uspostavi intimnu usaglaenost
svojih doivljaja i optih crta svoje linosti. Postiza-
nje ove usaglaenosti i pronalaenje reenja i novih
naina delovanja nastupaju posle slobodnog i u
neku ruku oslobaajueg iskazivanja problema i
negativnih oseanja pred lekarom koji ih emocional-
no odobrava i razume, a da se pri tom ne identifi-
kuje s pacijentom.
.-K. Benoa
Red. V. P. i N. C.
ROLFING v. Grupna terapija
RORAHOV (RORSCHACH) TEST
Rorahova psihodijagnostika je projektivni test ko-
ji ima najiru primenu (Testovi linosti*) i pred-
stavlja jedinu tehniku, pored, ponekad, TAT, ko-
ju priznaju oni koji tvrde da su psihotestovi u
psihijatriji beskorisni, pa ak i apsurdni (Testo-
vi u psihijatriji*). Sainjavaju ga deset kartona s
mrljama od crnog tua ili tua u boji, koji se re-
dom pokazuju pacijentu, a on treba da kae ta
te mrlje za njega predstavljaju. Ova zamisao sva-
kako nije bila nova, ali originalnost ovog vajcar-
skog psihijatra jeste u tome to je pretpostavio da
je znaenje koje se pridaje tim mrljama manje va-
no od formalnih odlika same percepcije. Pored to-
ga, u psihogramu su ustanovljene skale pomou
kojih se svaki odgovor vrednuje na osnovu tri vana
kriterijuma:
shvatanje (da li se slika shvata globalno ili parci-
jalno);
bitno obeleje (da li pacijent interpretira formu ili
boje);
i najzad, sadraj (u koju se kategoriju i-
votinje, ljudi, delovi tela... moe svrstati
odgovor).
RUBEOLA
Na os ovu ovih podataka, izraunavaju se razliiti
odnosi, meu kojima i tip unutarnje rezonancije (Er-
lebnistypus) koji ukazuje na opte osobine linosti
(introvertan, ekstrovertan tip ili, pak, uravno-
teen tip, kada su centripetalne i centrifugalne
tendencije u ravnotei).
Poev od tridesetih godina, ovaj test ima dve osnov-
ne forme koje su ga, od sredstva za prouavanje
shizofrenije, to je prvenstveno predstavljao za svog
izumitelja, pretvorile u test koji, u krajnjoj liniji,
moe da prui odgovor na bilo koje pitanje o linos-
ti nekog pojedinca. Koliko je Rorah tada izazvao
oduevljenje, toliko je i uneo zabunu, i to poseb-
no u SAD gde je Rorah, postavi od vlastitog
imena zajednika imenica, bio predmet estokih su-
koba miljenja, meu kojima je najneobinija ona
poznata rasprava Beka (Beck) i Klofera (Kloffer).
Ne ulazei u pojedinosti tog dogaaja, koji je lepo
prepriao Rauh de Traubenberg (Rauch de Trau-
benberg), rei emo samo da se posle 1921, pravcem
kojim je krenuo Rorah, ilo u dva komplementarna
smera:
u nastojanju da ustanove semiologiju perceptiv-
nih poremeaja, specijalisti su se prosto utrkivali u
finesama, kako bi nainili to tananiju analizu na
osnovu snimljenih odgovora i perceptivnih sposob-
nosti bolesnika;
u nastojanju da se ogranii subjektivnost ispi-
tivaa, pre nego da mu se pomogne u interpre-
taciji [Bom (Bohm)], ustanovljene su metode ko-
jima se odreuje kada i kako moe da se primeni
ovaj test, u zavisnosti od konstelacije velikih kli-
nikih entiteta, meu kojima posebno mesto zauzi-
ma shizofrenija.
Meutim, iako su nedostaci i protivrenosti u ovim
istraivanjima prevazieni, ostaje pitanje zato psi-
holozi pristaju da rade jedino na nivou kodifikova-
nih rezultata, kao kada rade s testovima i upitnici-
ma [Blojler (Bleuler)].
U stvari, u jednoj impresionistikoj analizi kojoj
se svako vie ili manje svesno preputa [Mor
(Mohr)], dijagnoza podrazumeva razliite rezultate,
uz uoavanje odreenih karakteristinih simptoma s
konfiguracionog stanovita, tako da svaki eleme-
nat dobija svoj pravi smisao tek u odnosu prema
drugim elementima [Anzje (Anzieu)].
Uz sve to, teilo se utvrivanju novih sistema inter-
pretacije:
1) Psihoanalitiko gledite je najstarije i najvanije.
Obino se sastoji u tome da se najvea panja obrati
na sadraj, bilo odbacivanjem klasine kategorizaci-
je i pristupanjem tematskoj analizi [afer (Schafer)],
bilo pridavanjem simbolinog smisla samim kartoni-
ma: prostorni simbolizam [Luzli-Usteri (Loosli-Us-
teri)] ili znaenje pojedinih mrlja [Or (Orr)]. Ali
najoriginalniji i najpopularniji pokuaj, usmeren na
analizu mehanizama odbrane, ponovo uvodi postu-
pak interpretacije [Bah (Bach)].
2) Sledea dva gledita su manje prihvaena
s jedne strane fenomenoloko gledite: Rorahu se
570
obino pridaje svojstvo egzistencijalnog iskustva
[Binzvanger (Binswanger)], ali se panja obraa na-
roito na govor iji je kvalitativni uzorak osnov-
nih izraza i jezikih obrta dala E. Minkovska (Min-
kowska) as druge strane, lingvistiko (ili takoz-
vano strukturalistiko) gledite koje u Francuskoj
zastupaju Kosnije (Cosnier), Diran de Buzengen
(Durand de Bousingen).
Uistinu, ostaje pitanje kako utvrditi najbolji nain
za primenu dobijenih podataka, i, u stvari, uprkos
brojnosti i raznovrsnosti istraivanja u vezi s Rora-
hovim testom, ne stie se utisak da je tano utvre-
no ta je njegova sutina niti da je u potpunosti
izdvojen smisao reakcija [Laga (Lagache)]. Bez
sumnje, u pokuajima da se utvrdi tana vrednost
ovog testa, treba preispitati primenu loe prilagoe-
nih statistikih metoda [Kronbah (Cronbach)], ali se
moemo sloiti s Ketelom (Cattell) da je Psihodijag-
nostika, u stvari, meavina loe definisanih name-
ra, no ne smatrajui to nedostatkom. injenice da
je, s jedne strane, Rorahov test istovremeno test
preceptivne organizacije, prilika za iskazivanje ne-
svesnih sadraja, jedan vid egzistencijalnog iskus-
tva, govor koji treba analizirati sa stanovita ozna-
itelja i oznaenih pojmova, i jo mnogo toga, kao i
da se, s druge strane, dijagnoza postavlja barem isto
toliko na osnovu povoda za test koliko i na osnovu
samog testiranja, dovoljno govore o nesumnjivoj
optoj vrednosti Rorahovog testa u psihijatrijskoj
praksi [Pio (Pichot)], uz napomenu da ispitiva koji
ga primenjuje mora imati iskustvo u njegovoj klinikoj
primeni i da, stoga, probleme treba prvo postaviti na
planu same klinike primene testa.
A. Luoni
Red. V. P. i N. C.
V. SHENTOUB et N. RAUCH de TRAUBENBERG, Tests de
projection de la personnalite, Enc. Med.-Chir., Psvchiatrie,
37190 A 1 0 , 9-1982; B. ANZIEU, Les methodes projectives.
Pari, PUF, 2. izd., 1965.
RUBEOLA
od lat. ruber, crven
Benigni osip, koji, kada je re o trudnicama, mo-
e da izazove teku embriopatiju koja je dobro
poznata od Gregovih (Gregg) radova (1941) i ame-
rike epidemije 1964-1965. Najvei je rizik kada
ena rubeolu prelei, esto i ne znajui, u toku
prva tri meseca trudnoe. Takva se deca esto ra-
aju s poremeajima, a klinika slika moe da sadr-
i bilo simptome evolutivne infekcije (trombopeni-
na purpura, hepatosplenomegalija, kone ili kotane
lezije, pneumopatija, itd.), bilo telesne malformacije
s kongenitalnim kardiopatijama (u 70-80% sluaje-
va), onim oboljenjem (u 50-70% sluajeva; kata-
rakta ili rede mikroftalmija, retinitis, glaukom) ili
potpunom gluvoom (u 30-50% sluajeva), bilo neki
cerebralni poremeaj, obino s mikrocefalijom koja
se ispoljava u vidu vie ili manje izraene mentalne
zaostalosti.
571
Postojanje razliitih senzornih poremeaja objanja-
va estu pojavu psihotinih elemenata i neophod-
nost ranog i intenzivnog leenja te dece.
Prilikom pregleda pre ili u poetku trudnoe, treba
proveriti da li postoje antitela na rubeolu koja uka-
zuju na to da je ranijom infekcijom ili vakcinacijom
steen imunitet. U sluaju da je nalaz negativan, ovu
proveru treba vriti kad god se posumnja na mogu-
nost zaraze ili na kliniku sliku rubeole. Ako se
RUBEOLA
bolest potvrdi u kritinom periodu (prva 4 meseca
trudnoe), predlae se prekid trudnoe, iako vero-
vatnoa zaraenosti embriona nije uvek jednaka
(40% ako se bolest javi u prvom mesecu, 22% u
drugom, 10% u treem i 6% u etvrtom i petom
mesecu). U stvari, najbolji pristup je preventiva
sistematskom vakcinacijom devojica u pubertetu.
K. Videle
Red. V. P. i N. C.

SADIZAM, MAZOHIZAM.
SADO-MAZOHIZAM v. Perverzije, Seksualne per-
verzije
Imenice nastale po markizu de Sadu i nemakom roma-
nopiscu Zaher-Mazohu (Sacher-Masoch) koji su velia-
li ove seksualne perverzije.
Po definiciji R. fon Kraft-Ebinga (R. von Krafft-
-Ebing), tvorca termina sadizam (po imenu marki-
za de Sada), to je oseanje seksualnog zadovoljstva
koje dovodi do orgazma pri upranjavanju poniava-
nja, kanjavanja i okrutnosti svih vrsta nad nekom
osobom ili ak ivotinjom, kao i nagon za izazivanjem
ovih oseanja zadovoljstva odgovarajuim postupci-
ma. Elis (H. Ellis) Molovu (Moli) definiciju sadizma
kao seksualnog impulsa koji se sastoji u tenji da se
tue, maltretira, poniava voljena osoba smatra pot-
punijom, jer ova podrazumeva element moralne pat-
nje. Frojd u Nagonu i sudbini nagona istie, pored
patnje ulogu dominacije i poniavanja objekta. Po
Frojdu, elja da se seksualnom objektu nanese bol
ili suprotno oseanje, elja da ovek sam sebe izloi
nanoenju bola, najei je i najznaajniji oblik perver-
zije. Ekstremni oblik sadizma predstavljaju ubistva,
zloini koji prate seksualno zadovoljstvo a koji se u
tom cilju i vre (ubistva iz pohote Kraft-Ebing).
Ovakvih primera ima u istoriji i u analima policijskih
arhiva (Neron, Tiberije, Kaligula, maral il de Rec,
Dek Trbosek, diseldorfski Vampir, Trbosek Vae, ha-
noverski Kasapin). Ubistvo je esto praeno koma-
danjem lesa. Ovo su izuzetni sluajevi. Nekrofilija sa
skrnavljenjem lesa, bez obzira da li je re o nedavno
sahranjenim telima ili telima koja su ve istrunula,
moe se smatrati bliskom ovom obliku. Nekrofil isko-
pava leeve i esto ih komada; to je katkad praeno
kanibalizmom. I takvi sluajevi su krajnje retki.
Obino se sadizam ispoljava agresivnim postupcima,
kao to su ubodi, ujedi, ibanje, prljanje odraslih
s
osoba i dece. Ovo se ponaanje uglavnom odvija u
okviru svojevrsne pozorine inscenacije to, u izves-
noj meri umanjuje teinu zadatih muka. Moguno
je, u okviru sadizma, da doe do sakaenja i mue-
nja ivotinja.
Izvestan broj osoba se odlikuje sadistikim ponaa-
njem pre ili u toku seksualnih odnosa. Do orgazma,
meutim, dolazi u toku normalnog snoaja. Ako se
oslonimo na definiciju, u ovakvim sluajevima ne
moemo govoriti o perverziji. Ovi oblici ponaanja,
istini za volju, esti su u mukarca. Postoje i kod
ena, ali se ispoljavaju u blaem obliku, pre ili
tokom snoaja, i to grizenjem usana, ruku, vrata,
grudi, grebanjem, tipanjem partnera. Moralni
sadizam manifestuje se sklonou prema grubom
ponaanju, vreanju i svim vrstama stalno prikrive-
ne agresije, ime se partner neprestano mui ili
razdrauje [Ej (H. Ey)].
Sadizam je suprotan mazohizmu. Termin mazohi-
zam stvorio je takoe Kraft-Ebing i to po imenu
austrijskog pisca iz XIX veka, Zaher-Mazoha, koji je
esto opisivao povezanost sladostraa i podvrgava-
nja muenju koje se odvija prema pravom ugovoru
izmeu krvnika i rtve. Mazohista postie seksualno
zadovoljstvo i orgazam izlaui se muenju i ponia-
vanju. Fiziki bol koji izaziva seksualno uzbuenje
moe biti stvaran ili samo prividan. Kao i u sadizmu,
pozorina inscenacija ima vanu ulogu. Jedan prili-
no est oblik mazohizma kod mukaraca sastoji se u
zahtevu da ga ena jae. Kraft-Ebing prenosi zapaa-
nje o oveku kod kojeg je takvo jahanje bilo zamena
za snoaj i jedini nain da postigne erekciju, a pone-
kad i ejakulaciju. On je uivao da se u tom poloaju
potinjava uvredljivim hirovima svoje ljubavnice. Po-
red ovog, esta je mazohistika inscenacija vezana za
stavljanje u lance i vezivanje. Retko nailazimo na
mazohizam u potpunom obliku potinjavanja des-
truktivnim silama ili izlaganja sakaenju.
573
Retke su izrazite manifestacije mazohizma. Mnogo
su ei oni oblici mazohizma u kojima prepoznaje-
mo samo simetrian vid sadistike perverzije, naro-
ito bievanje (Ej). Sadistiko i mazohistiko pona-
anje najee ostaje tajno, u skladu s dogovorom
krvnika i rtve, jer skrivanje je neophodno da bi se
ostvarila tajanstvenost i pozorina atmosfera u kojoj
par krvnik-rtva zamenjuje par mukarac-ena.
Postoje oblici mazohizma koji su slini neurozi pro-
maaja: neke osobe, u stvari, tee da nesvesno stva-
raju i ponavljaju mune, poniavajue situacije, a
sekundarna dobit vezana za ove situacije esto ni
izdaleka nije dovoljno oigledna.
Sadistiki i mazohistiki fantazmi javljaju se jo od
detinjstva, ali perverzno ponaanje s partnerom ma-
nifestuje se tek poetkom zrelog doba i moe ostati
nepromenjeno tokom celog ivota. Ali u izesnih
perverznih osoba moe se zapaziti poveanje potre-
be za vlastitom ili tuom patnjom, kao i sve ozbilj-
niji pokuaji da se to postigne. Samosakaenja nekih
mazohista mogu postajati sve ozbiljnija i na kraju
izazvati smrt.
Mazohistiko ponaanje moe da se zapazi tokom
predigre, a i za vreme snoaja.
Treba razlikovati oblike seksualnog sadizma i mazo-
hizma od potrebe za nanoenjem bola i poniava-
njem, odnosno patnjom i samoponiavanjem, van
seksualnog konteksta. Re je o jednoj vrsti linosti,
a ne o perverznom ponaanju, a gotovo po pravilu,
u pitanju su osobe normalne seksualnosti ili osobe
ije smetnje izlaze iz okvira seksualnih devijacija.
Linosti s veoma izraenom sadistikom crtom, ak
monstruoznom, nekada su bile svrstavane u katego-
riju amoralnih perverznih osoba (Ej). One su, po
svemu sudei, u velikom broju bile zastupljene, u
drugom svetskom ratu, medu nacistima za koje je
posebno bilo karakteristino izuzetno okrutno po-
naanje. U izvesnim specifinim okolnostima se ta-
koe zapaa nagli porast sadistikih poriva i to kod
osoba koje u svakodnevnom ivotu izgledaju sasvim
normalno. Meu osobama ovakvih sklonosti postoji
tendencija zbliavanja i formiranja sado-mazohisti-
kih parova. Iako prividno dolazi do sukoba, ove
osobe jedna drugoj pruaju odgovarajue zadovolj-
stvo. Moe da se dogodi, u nastupu besa, da par-
tnerka-mazohista ubije svoga partnera ili da istu
stvar poini njen sin.
Psihoanaliza je ovaj pojam shvatila znatno ire,
znai, ne iskljuivo u kontekstu seksualne perverzije.
Frojd je sado-mazohistiki par smatrao jednim od
kljunih elemenata svojih postavki. U okviru prve
topike, sado-mazohistiko ponaanje sastoji se od
primarnog sadizma koji tokom emocionalnog inves-
tiranja u objekt doivljava dve promene: subjektova
aktivnost pretvara se u pasivnost, a agresija prema
objektu biva pretvorena u agresiju prema subjektu.
Tako je mazohizam, u stvari, autosadizam. U okvi-
ru druge topike, nagon smrti, remetei libido u
vreme seksualnog organizovanja subjekta, odreuje
SAGLASNOST
dva oblika ponaanja: aktivno-agresivni oblik ko-
ji se ispoljava prema spoljnom objektu (primarni
ili izvorni sadizam) i drugi aktivno-agresivni oblik
koji se ispoljava u odnosu na subjekt (erogeni ili
primarni mazohizam); najzad, moguno je da u
okviru primarnog sadizma doe do promene u tom
smislu da se on ispoljava u odnosu na subjekt
(sekundarni mazohizam). Frojd je opisao ulogu sa-
dizma i mazohizma u libidinalnoj organizaciji li-
nosti i to u okviru razliitih stadijuma, posebno u
sado-analnom stadij umu, koji obuhvata uzrast od
druge do etvrte godine, a koji odlikuje dvostruka
analogija zadravanje-odbijanje, pranjenje-davanje.
Ova organizacija javlja se istovremeno kada i Edi-
pov kompleks ija je jedna od funkcija prelazak na
falusni stadijum.
Red. V. P. i N. C. L. Sene i M. Patris
H. ELLIS, Elude de psychologie sexuelle, franc. prevod,
Pari, Cerclc du Livre precieux, 1964; H. EY, Perversite et
perversions. Etudes psychiatriques, Etude No 13, Pari,
Desclee de Brower, 1950; D. JAMEUX, Sadisme et Masoc-
histne in Encyclopedia universalis. Pari, tom 14, str.
580-590, 1980; R. VON KRAFFT-EBING, Psychopathia se-
xualis, franc. prevod na osnovu 16. i 17. nemakog izdanja,
Pari, Payot, 1931 i 1958; J. LAPLANCHE et J.-B.- PONTA-
LIS Vocabulaire de la psychanalyse, Pari, PUF, 1967; S.
FREUD, Trois essais sur la theorie de la sexualite, 222
strane, Pari, Gallimard, 1949.
SAGLASNOST
Saglasnost je slobodno donesena odluka kojom
se izraava slaganje nekog lica s drugim licem ili
s grupom radi ostvarenja neke radnje. Tako dat
pristanak moe biti i pristanak na neke isto sub-
jektivne fenomene ijem je rasvetljavanju veoma
doprinela dubinska psihologija. Mogue je sagla-
siti se s nekim opasnim oseanjem, s nekom lo-
om namerom, i to putem ukidanja neke unutra-
nje zabrane, krenja nekog tabua. Takva saglas-
nost predstavlja greh za vernika. Saglasnost s ne-
kom moralno pogrenom radnjom, do koje kod
perverzne* osobe dolazi lako i bez grize savesti,
moe, nasuprot tome, da u nekim patolokim sta-
njima (Opsesije*, Melanholija*) dovede do trenut-
ne ili retrospektivne anksioznosti*, pa ak i da
racionalizuje primarnu anksioznost. Cilj terapeut-
skog truda e esto biti usmeren na dekulpabili-
zovanje znaenja saglasnosti koja nije bila odista
slobodno data.
S druge strane, razne psihoterapije* skoro stalno
podstiu saglasnost bolesnika na odustajanje od
sopstvengg gledanja na stvari, da bi mogao da sledi
direktive nekog odreenog leenja ili da usvoji gle-
dita koja je lekar korigovao.
Meutim, pojam saglasnosti se obino pominje u
oblasti prava i pravosua. inovi koji zahtevaju
valjanu saglasnost nisu doputeni poslovno ne-
sposobnim licima (Poslovna sposobnost*).
SAFIZAM
Saglasnost bolesnika s leenjem (to jest njegov pri-
stanak na leenje) odbaena je, kad je u pitanju
alijenirana osoba, Zakonom od 30. juna 1838.*, s
tim to odredbe koje se odnose na prisilnu psihijat-
rijsku hospitalizaciju ukazuju na to kako je preneb-
regnuto njegovo preutno postulirano suprotstavlja-
nje hospitalizaciji.
Saglasnost s nekim odreenim terapeutskim inom
(posebno s nekom hirurkom intervencijom) postav-
lja, kad je re o duevnom bolesniku, probleme koji
su uvek kontroverzni. Formalistiki stav pravnika
nije nita odriviji na ljudskom planu od stava
lekara koji smatraju normalnim da se u svim slua-
jevima slue najsvetijim od svih prava, to jest pra-
vom da vre svoju dunost, po formuli Ogista
Konta (Auguste Comte).
Mada je uobiajeno da se trai obrazloeno milje-
nje porodice, da li, u sluaju kad je ona odsutna,
kad se ne izjanjava ili kad se suprotstavlja zahteva-
noj intervenciji, lekar treba da se zadovolji uzdra-
vanjem od delanja nautrb pacijentovog zdravlja?
Da li je, uostalom, saglasnost staratelja, srodnika pa
ak i porodinog saveta dovoljna garancija kad je u
pitanju neko pravo vezano za svojinu datog lica?
Domezon (Daumezon), koji je izvrio teorijsku i
konkretnu analizu tog problema (u okviru Stalnog
saveta za drutvenu higijenu, 1956) smatra da, ako
je bolesnik u stanju da formulie valjanu saglasnost
ili nepristanak, onda ih od njega treba i traiti; ako
je prisilno hospitalizovan, moe se predvideti jedna
procedura koja to legalno konstatuje. Kad bolesnik
nije sposoban da donese odluku, a nema porodicu,
konsultovanje lekara i miljenje nekog bolesnikovog
prijatelja (pozvanog da se izjasni kao da je on lino
u pitanju) trebalo bi da omogue donoenje odluke
koja bi se, uostalom, doznaila na uvid dravnom
tuiocu.
U hitnim sluajevima, ili u sluajevima smrtne opas-
nosti, problem izgleda posredno reen: lan 63 Kri-
vinog zakonika, u stvari, kanjava uzdravanje od
intervencije koje moe da ugrozi pacijentov ivot.
Ipak je u datom sluaju potrebno da se priloi
dokaz o hitnosti ili opasnosti po ivot.
Pravosudni propisi su i dalje puni nejasnoa i sloe-
nosti, u vezi sa svim ovim pitanjima, ali doputaju
da se nasluti [Kornprobst i Delfen (Delphin)] da
lekar koji nije dobio slobodnu i svesnu saglasnost
pacijenta, pa bio ovaj i psihopata, podlee krivi-
nom gonjenju i nadoknadi tete koju je bolesnik
eventualno pretrpeo zbog primenjene terapije.
. Bardena
SAFIZAM
od imena Safo, pesnikinje s grkog ostrva Lezbosa,
dananje Mitilene
Oznaava (ili je oznaavao) jedan oblik enske ho-
moseksualnosti iji naziv potie od imena pesnikinje
Safo. ee se pod ovim podrazumeva poetiniji vrednim sakaenjima.
574
vid homoseksualnosti, uglavnom platonski ili onaj
koji se svodi na retke nenosti. Klasina heterosek-
sualnost (lezbejstvo*) esto se smatra grubom i od-
vratnom. Safizam ili safistike tendencije mogu da
se jave i kod osoba s normalnim genitalnim seksual-
nim ivotom.
U svakodnevnoj psihijatrijskoj terminologiji, pre se
govori o homoseksualnosti, a ona moe biti izraena
kao tendencija ili biti latentna.
Red. V. P. i N. C. /. Poenso
SAKAENJE, SAMOSAKAENJE
Sakaenje je ispoljavanje agresivnog i destruktivnog
nagona; ono je najee rezultat neke perverzije i
kao takvo moe da se pojavi vrlo rano kod izvesne
dece u obliku okrutnosti prema ivotinjama. Kod
odrasle osobe, ono se ponekad udruuje sa seksual-
nim perverzijama, predstavljajui njihov glavni ele-
ment (sadizam*, sadomazohizam* ). Ponekad prati
homicid (sakaenje leeva), a bilo je zabeleeno i u
zloinima alkoholiara ili epileptiara.
Ono se javlja u ritualnim obiajima nekih primitiv-
nih naroda, a sakaenje pobeenih protivnika, iako
predstavlja varvarsku tradiciju, sree se i danas kod
nekih plemena.
U prolosti su razni prestupnici kanjavani odgo-
varajuom vrstom sakaenja za svako uinjeno de-
lo: lopovima se, na primer, odsecala aka. U se-
vernoj Africi nisu ni u skorijoj prolosti bila retka
sakaenja u sluaju pobune: domorocu se sekla usna
ili nos ako je povredio zabranu puenja ili mrka-
nja duvana; obred davljenja, karakteristian za fe-
lahe, bio je samo nadiveli oblik rtvovanja ivoti-
nja ili verovanja po kome se u Alahov raj ne moe
ui osakaen.
Samosakaenje Njega su ponekad svesno i hladno-
krvno vrile izvesne osobe radi postizanja invalid-
nosti koja e ih osloboditi vojske ili izdravanja
kazne u zatvoru, privremenim prelaskom u am-
bulantu ili bolnicu. To je bilo dobro poznato voj-
nim lekarima sa slubom u afrikim odredima i
kaznionama.
Tim samosakaenjima iz koristoljublja treba dodati
izvesne rane sumnjivog porekla kod histerika. Izvan
ovakvih specifinih pojava, samosakaenje uvek ima
patoloko znaenje. Izvesne epileptoidne osobe mo-
gu da se osakate tokom sumranog stanja (primer
Van Goga koji je sebi odsekao uho). Izvesni shizof-
reniari ponekad sebe uasno osakate, na izgled
sasvim ravnoduno (odsecanje prsta, odgrizanje us-
ne zubom, itd.).
Samosakaenje susreemo i u izvesnim opsesivnim
neurozama kada bolesnici, u nastupu anksioznog
paroksizma, mogu da pokuaju da na vlastitom te-
lu postignu osloboenje nekim destruktivnim ges-
tom; ovo se naroito sree u genitalnim opsesiv-
nim neurozama i navedeno je vie pokuaja samo-
kastracije koji se esto zavravaju samo aljenja
575 SAMOPOUZDANJE, SOCIJALNA PRILAGODLJIVOST
Saraosakaenje se naroito sree kod anksioznih i
melanholinih osoba: ponekad su to pokuaji samo-
ubistva koji nisu u potpunosti uspeli, ponekad na-
merno grebanje lica, pokuaji seenja Vena, jako
udaranje glavom o zid, itd.
Druge sumanute ideje, ne samo kod osoba koje
boluju od melanholije, mogu da navedu na samosa-
kaenje: ideja rtvovanja kod osoba u mistinom ili
asketskom zanosu; samokanjavanje u sumanutosti-
ma krivice ili samooptuivanja, bez obzira na njiho-
vu prirodu i poreklo. Samosakaenje predstavlja
znaajan kliniki element u dejoj i mladalakoj
neuropsihijatriji.
Veoma rana pojava samosakaenja grienjem jezika,
usne, prsta, udruenog sa dubokom mentalnom za-
ostalou, sa horeoatetozom ili difuznom hipertoni-
jom, konvulzijama, ukazuje na encefalopatiju sa hi-
peruricemijom [Katel (Catel) i mit (Schmidt), 1959;
Le (Lesch) i Nihan (Nyhan), 1966]. Pogaajui
iskljuivo deake, ovo genetsko recesivno oboljenje
je vezano za polne hromozome X.
Samosakaenje moe, kod odraslog deteta i ado-
lescenta, da svedoi o skretanju debilne osobe u
psihozu.
A. Poro
A. FOURRIER, P. M1CHAUX et J. THIODET, Aspects parti-
culiers a la criminalite algerienne, Algerie medicale, 1957,
no. 1, str. 1 15; B. FORETTE, Les enseignements de
l'hyperuricemie congenitale: le syndrome de Lesch et Ny-
han, Nouvelle Presse medicale, 13. februar 1973, str.
439-441 (bibl. ref.).
SALMONELOZE v. Tifusna i paratifusna groznica
Po nauniku Salmonu koji je opisao bacil kolere.
SAMOKRITINOST
od gr. krinein, razlikovati
Samokritinost je sposobnost neke osobe da svoje
postupke, svoje intelektualne operacije i stanje u
kome se nalazi procenjuje prema njihovoj stvarnoj
vrednosti.
Samokritinost nije neka autonomna funkcija: ona
ukljuuje i sve komponente linosti: svest, rasu-
ivanje, pamenje, afektivnost, itd. Nju, dakle, u
izvesnom stepenu, mogu da poremete sva psihi-
jatrijska oboljenja (vidna ravnodunost histerika*
prema simptomima konverzije*, euforija i optimi-
zam u maniji*, nesvesnost u konfuziji*). Ipak, opa-
danje samokritinosti naroito dolazi do izraa-
ja u stanjima demencije*; ono moe biti pokaza-
telj koji usmerava dijagnozu u sluajevima kada
opte ponaanje, zahvaljujui ouvanju efikasnih
mehanizama, i dalje izgleda zadovoljavajue. U iz-
vesnim izleivim oboljenjima (mentalna konfuzi-
ja*, psihotine epizode), vraanje samokritinosti,
pravilno procenjivanje, posle jedne faze sumnje, ne-
kih simptoma patolokog karaktera (halucinacije*,
interpretacije*, ideje uticaja*, sumanute teme), s
pravom se smatraju jednim od najboljih merila oz-
dravljenja.
. Siler
SAMOPOUZDANJE, SOCIJALNA
PRILAGODLJIVOST v. Terapije ponaanjem
Sinonim: samopotvrivanje; drutvena kompetent-
nost. Samopouzdanje obuhvata skup naina pona-
anja koji se sastoje u sposobnosti uspenog komu-
niciranja u javnim drutvenim ili privatnim interak-
cijama, to podrazumeva dobro uklapanje u dru-
tvenu sredinu.
Samopouzdana osoba svoja prava titi ne narua-
vajui prava drugih, svoje emocije, ideje izraava
adekvatno, ciljeve koje je sebi zadala ostvaruje, ne
pasivno, ali i bez pribegavanja agresivnosti ili mani-
pulisanju u odnosima sa okolinom.
Nedostatak samopouzdanja ili drutvene prilagodlji-
vosti esto je predmet psihoterapeutskog ispitivanja
i delovanja, putem terapije ponaanjem, kad god
takva indikacija postoji.
Utvrivanje ovoga deficita sastoji se u funkcional-
noj analizi spornog sluaja u toku koje se pacijent
navodi da igra aktivnu ulogu vebajui, pre svega,
da sam sebe tano procenjuje u situaciji problema-
tine drutvene interakcije.
Funkcionalna analiza oslanja se, izmeu ostalog, na
upitnike o samopotvrivanju koji istrauju specifi-
ne reakcije pacijenata u najeim interakcijskim
situacijama. Metode menjanja pribegavaju tehnika-
ma koje imaju za cilj [M. Bodri (M. Beaudrv) i
.-M. Boaver (J.-M. Boisvert)]:
1) Sricanje prilagoenih odgovoraponaanja (za-
hvaljujui skupu uputstava koja sadre informaciju,
praenje specijalizovanih dela, zahvaljujui primeni
tehnika uenja putem imitacije modela, u mati ili u
stvarnosti).
2) Ponavljanje i ustaljivanje steenog ponaanja
(naroito dramskim igrama u cilju terapije).
3) Uobliavanje odgovora (pozitivnim i negativnim
potkrepljivanjem; retroakcijom ili feed-back-om, ko-
ji se sastoje u tome da se pacijentu prui informacija
o kvalitetu i prirodi njegovog napredovanja, kao i
uputstva kako da jo uvea celishodnost postignu-
tog ponaanja).
4) Odravanje i generalizovanje odgovora (pomou
kognitivnih* tehnika (terapije ponaanjem*) i vebi
koje pacijent treba da upranjava kada se sam suoi
sa situacijama koje su ranije bile problematine.
Ove metode mogu da se primene na grupnu ili
individualnu terapiju. Terapijske kure proseno tra-
ju deset do dvanaest nedelja.
Ovde postoje viestruke indikacije. Programi usme-
reni na veu drutvenu kompetentnost i na samo-
potvrivanje trenutno se ispituju i primenjuju kod
tekih psihotiara koji ne pate od sumanutosti, iji
je repertoar ponaanja vrlo skroman i koi njihovo
SAMOSAKAENJE
ponovno usklaivanje sa drutvenom sredinom
[R.-P. Liberman (R.-P. Libermann)].
Uostalom, tekoe u komuniciranju, koje se esto
sreu kod osoba koje ispoljavaju simptome neuro-
tinog porekla, u nekim sluajevima predstavljaju
indikaciju za intervenciju terapeuta koja ima za cilj
da uvea drutvenu kompetentnost pacijenata.
Neke kognitivne tehnike i tehnike terapija ponaa-
njem, u sluajevima depresije i branih nesuglasica,
vrlo su srodne gore opisanim postupcima.
Pored toga, tekoe u samopotvrivanju i deficit
drutvene kompetentnosti mogu biti izolovani i lei-
ti se specifinim terapijama.
I napokon, metode razvijanja meuljudskih odno-
sa i komuniciranja mogu se primenjivati i u ne-
medicinskim uslovima (preduzea, radni kolektivi,
na primer).
/. Not
SAMOSAKAENJE v. Sakaenje
Na samosakaenje se obino gleda kao na ekviva-
lent samoubistva*, premda su opisani i neki obredni
ili utilitarni oblici ove pojave. Ovu autodestruktivnu
dimenziju naroito ilustruju sluajevi raptusa u me-
lanholiji*, posebno sumanutoj i anksioznoj. Samo-
sakaenje otkriva mazohistiku* elju za kanjava-
njem ispod koje se krije oseanje krivice*. Analogna
mazohistika motivacija objanjava takve pojave u
kompulzivnoj seksualnoj perverziji*, gde je to rezul-
tat patolokog shvatanja verskog morala.
Samosakaenje moe da bude usmereno na bilo koji
organ, ali se posebno odnosi na genitalne organe,
ake i oi: ovaj poslednji oblik (edipizam) opisan je
u okviru mistinih* sumanutosti, kod shizofreni-
nih* bolesnika a, izuzetno, i u nekim hroninim
sistematizovanim sumanutostima*.
Kod psihotinog i zaostalog deteta, samosakaenje
ne predstavlja izuzetak i dovodi se u vezu sa altera-
cijama telesne sheme*, kao i sa nesposobnou rea-
govanja na bol. Istu simbolinu vrednost ima i u
shizofreniji*.
Lesova (Lesh) i Najanova (Nyhan) hiperuricemina
encefalopatija* vrsta je recesivnog oboljenja meta-
bolizma vezanog za pol, koje uzrokuje deficit hipok-
santin-guanin-fosforibosil-transferaze. Slika encefa-
lopatije koju ono daje zdruuje intelektualnu zaosta-
lost*, horeo-atetotine pokrete, spazmodine pareze,
kao i vrlo impresivna samosakaenja usana i prstiju
na rukama, iji determinizam nije jasan.
A. Lo i V. Kajar
SAMOUBISTVO (SUICID)
od lat. mi, sebe i caedere, ei, ubiti
I. DEFINICIJA, UESTALOST
Samoubistvo se klasino definie kao in kojim
ovek sam sebi oduzima ivot.
576
Ovu je re prvi put upotrebio Defonten (Desfontai-
nes) 1737. godine. Dirkem (Durkheim) je 1897. ova-
ko definisao samoubistvo:
Samoubistvom nazivamo svaku smrt koja je ne-
posredno ili posredno izazvana pozitivnim ili nega-
tivnim inom same rtve koja je znala da e taj
postupak nuno imati tu posledicu.
U nae vreme nije moguno ovo ponaanje analizo-
vati samo sa stanovita njegovog ishoda, smrti. U
stvari, dve su injenice bitno doprinele modifikova-
nju ovog problema:
najpre, napredak medicine na planu brige koja
se suicidalnim pacijentima posveuje nakon pokua-
ja samoubistva, a svakako i pre samog pokuaja
(preventivno delovanje moderne psihijatrije); zatim,
pored samoubistva u pravom smislu, neizostavno
treba govoriti o pokuaju samoubistva, postupku ija
je namera teorijski istovetna, ali nije ostvarena, a
ija je uestalost, kako se danas procenjuje, od pet
do dvadeset, trideset puta vea od uestalosti ostva-
renog samoubistva;
suicidalnim mislima koje predstavljaju samo na-
govetaj destruktivnog ponaanja; u tom sluaju,
suicidalna ideja, vizija samog ina, ponekad ima
izrazito samoubilaki naboj, a moe biti i samo
prolazna, kratkotrajna;
ueni samoubistvom, a podaci pokazuju da se
moe dogoditi da se takva pretnja i ostvari (da se
zavri smru);
najzad, i o nekim suicidalnim ekvivalentima
kao to je izlaganje opasnosti (vonja automobi-
lom), toksikomanije, odbijanje leenja, odbijanje
hrane...
Znaaj koji se danas pridaje ovim pojavama toliki je
da sam termin samoubistvo ne izraava dovoljno
precizno na koji je nain dolo do smrti pacijenta, te
smo primorani da kaemo izvreno samoubistvo,
uspelo samoubistvo, da bi se time pokazalo da je
samoubilaki in dovren, poto u tekuem jeziku
ubiti se ne izraava samo tu vrstu kraja. Upravo
tako i suprotstavljamo, u manjoj ili veoj meri,
samoubice (uspele) onima koji imaju samoubilake
namere, odnosno pokuavaju da se ubiju, pa i oni-
ma koji se pejorativno nazivaju suicidalcima. Veo-
ma je teko kvantitativno odrediti znaaj ovog feno-
mena iz viestrukih razloga, meu kojima je veoma
esto injenica da lekar ili odgovorno lice ne smatra-
ju da je posredi samoubistvo.
U Francuskoj je u jednoj anketi saopten poda-
tak da je 1971 godine bilo 14.200 realizovanih sa-
moubistava, to je prilino sporno, ali ukoliko se
smatra tanim, predstavlja drugo mesto na listi
nasilno izazvanih smrti. U svetu, svakoga dana
hiljade ljudi izvri samoubistvo. Na sto hiljada sta-
novnika, u Francuskoj proseno dvadeset osoba
godinje izvri samoubistvo, u Italiji sedam, a u
Finskoj dvadeset i devet. Najvei broj izvrenih
samoubistava zabeleen je u Poljskoj, a najmanji
u Japanu.
577
II. SUICIDOGENI FAKTORI
Treba razlikovati brojne okolnosti koje idu naruku
samoubistvu i psihopatske faktore.
A) FIZIKI FAKTORI
Atmosferski uticaj predstavlja jedan od najklasini-
jih utvrenih faktora; posebno elektromagnetsko
dejstvo: nijedna studija, meutim, nije do danas
uspela da tano utvrdi kako se ovaj uticaj ostvaruje.
Geodemografski uticaji su uveliko poznati, iako
pruaju kontroverzne podatke: u Francuskoj, na
primer, u razliitim delovima zemlje, statistika od-
stupanja su od jedan do deset. Svakako treba uzeti u
obzir i gustinu naseljenosti i drutvenu aktivnost:
ispostavilo se da seosko stanovnitvo najee s
uspehom realizuje samoubistvo, za razliku od grad-
skih stanovnika koji samo pokuaju da izvre
samoubistvo.
Svakako bi se dalo ustanoviti da i rasa ima izvestan
uticaj, iako su pokazatelji u tom pogledu prilino
neizvesni, stoga to i drugi faktori deluju (klima,
religija, uslovi ivota). Utrvreno je da je samoubi-
stvo relativno retka pojava u primitivnim drutvima
(ukoliko ne predstavlja sastavni deo nekog rtvenog
ceremonijala). Pojmovi temperamenta, biotipologi-
je, nisu dali mogunosti za izdvajanje nekog poseb-
nog profila samoubice. Poznato je da se poveava
uestalost samoubistava kod osoba u godinama,
kao i da fizioloke krize, pubertet i menopauza,
utiu na poveanje njihovog broja.
B) PSIHOLOKI FAKTORI
Ne moe se rei da se sklonost prema samoubistvu
nasledno prenosi, ali je zato neosporno postojanje
porodica samoubica, to proistie iz neurotine
organizacije porodinog jezgra.
Nije bilo mogue ni izdvojiti posebnu suicidogenu
mentalnu konstituciju. Jedino se kod samoubica
esto nailazi na neke karakterne crte (emotivnost,
impulzivnost, emocionalna labilnost . . . ) . Isto tako,
meu samoubicama se nalaze osobe svih intelektual-
nih nivoa.
Nesree koje zadese pojedinca mogu biti jedan od
faktora koji podstiu na samoubistvo, esto su to
nesree u oblasti sentimentalnog ivota, ali mogu
biti i u vezi s profesionalnim neuspehom, u koli,
novanim brigama, tugom nakon smrti drage osobe,
suparnitvom . . . U stvari, uvek je konfliktna situa-
cija osnova za donoenje odluke o samoubistvu
(ukaimo ovde na zanimljiv problem samoubistva
nakon ubistva).
C) SOCIJALNI FAKTORI
Ustanovljeno je da se neoenjene osobe i udovci
ee ubijaju od oenjenih, a ovi se, pak, ee invalidnosti i smrti utiu na pojavu depresivnih
odluuju na takav in ukoliko nemaju dece. Teko
bi bilo utvrditi neku korelaciju izmeu pojedinih
SAMOUBISTVO (SUICID)
profesija i broja samoubistava, to, uostalom, moe
i da se menja u razliitim epohama (kao to je
porast samoubistava u osoba zaposlenih u kolstvu
posle majskih dogaaja 1968. godine). Osobe koje se
nalaze u odreenim drutvenim situacijama ee su
izloene takvoj mogunosti: studenti, vojnici, zatvo-
renici, lekari, a pre svega psihijatri . . .
U pogledu religiozne pripadnosti stavovi su se um-
nogome izmenili; u svakom sluaju, kada je o ovoj
okolnosti re, treba imati na umu i druge elemente
kao to su doba, mesto i socijalni kontekst . . .
Politiki, socijalni, ekonomski dogaaji esto utiu
na dva naina: bilo time to poveavaju suicidogenu
anksioznost, bilo tako to podstiu nagon za ivo-
tom. Uostalom, oduvek je bilo epidemija samoubis-
tava. A danas je jo sporniji uticaj masovnih medija:
moe se rei da oni daju izvesne primere i nagla-
avaju neke tenje ka desocijalizaciji, ali nji-
hovo delovanje moe biti i suprotno, oni mogu
imati i kohezivnu mo, mogu doprineti ukljuiva-
nju u drutvenu zajednicu i uticati na odustajanje
od samoubistva.
D) PSIHOPATSKI ELEMENTI
Nije uvek lako dobiti tane podatke o prethodnim
psihikim poremeajima samoubice poto se takvi
podaci esto kriju ili im se umanjuje znaaj. Ali,
sasvim je sigurno da je svako psihijatrijsko oboljenje
u manjoj ili veoj meri suicidogeno.
1) Depresivna stanja*
a) U svim oblicima melankolije* i u svim fazama
njenog razvoja najee se razvija ideja smrti, moral-
na patnja, oseanje krivice, samooptuivanje, sve do
inhibicije koja onemoguuje svako rastereenje us-
mereno na spoljni svet. Pokuaj samoubistva moe
da oznai poetak napada. U anksioznim i stupo-
roznim oblicima se naroito deava na vrhuncu
bolesti. Re je o snanom raptusu kojeg je pacijent
u razliitoj meri svestan, a koji se koristi svim
sredstvima.
Alarmantnije je dugo smiljano samoubistvo, brilji-
vo disimulirano, obavljeno katkad s izvesnom vedri-
nom, kojim se izraava elja za smru obolelih od
melanholije.
Treba naglasiti uestalost pojava ekvivalentnih sa-
moubistvu kod melanholika (odbijanje leenja, od-
bijanje hrane, samosakaenje*); dramatino kolek-
tivno samoubistvo oznaeno kao altruistiko; veliki
je broj pokuaja samoubistva prilikom jenjavanja
napada melanholije, u onom periodu kada melanho-
lija prelazi u maninu* fazu (otud i problem leenja
timolepticima koji otklanjaju inhibiciju, pri tom ne
utiu na otklanjanje moralne patnje).
b) Reaktivna depresivna stanja posle nekih bolnih
dogaaja. Neka oboljenja koja dovode do teke
reakcija (slepilo, posebno rak) i mogu da postave
problem eutanazije.
SAMOUBISTVO (SUICID)
c) Neurotina depresivna stanja oznaavaju dekom-
penzaciju nekog neurotinog stanja koje je osoba do
tada relativno dobro podnosila. Izvrenje ovakvog
ina je u funkciji strukturisanja mehanizma odbra-
ne. Pomisao na samoubistvo moe ostati u oblasti
opsesije samoubistvom. A izvesni faktori identifika-
cije ili imitacije mogu da idu naruku izvrenju sa-
mog ina.
2) Shizofrenija*
Ako je re o shizofreniji, moguno je potvrditi da
autoagresivne reakcije, kao i pokuaj samoubistva,
esto predstavljaju prvi znak oboljenja.
Ukoliko do pokuaja samoubistva doe kod paci-
jenta u fazi razvijene bolesti, onda on moe da
ukae na epizodu anksioznosti, na nagli prekid ka-
tatonine faze i da oznai prelaz u paranoidnu
sumanutost. Pokuaj samoubistva obino je bizaran,
zagonetan, objavljen na sva zvona, esto diskordan-
t a n .
Pokuaji samoubistva nisu retki kod prividno stabi-
lizovanih shizofrenih bolesnika i to upravo usled
nemogunosti ostvarenja socijalne readaptacije.
3) Hronine psihoze sumanutosti*
Mada to izgleda neobino, retki su pokuaji samou-
bistva u ovakvim sluajevima: oni predstavljaju re-
akciju odbrane progonjene osobe, ili in bolesnika
koji se povede za halucinacijom, ili se rtvuje u
mistikom zanosu, ili u smrti trai utoite, ako je
hipohondar.
4) Konfuzno-oneiroidna stanja*
Ovakva stanja povoljno utiu na pojavu samoubis-
tva usled anksiozne komponente koju nuno donosi
oneiroidni delirijum.
5) Demencije*
Samoubistvo je relko u stanju demencije, ee je na
poetku zbog melanholinih reakcija koje obino
prate poetni stadijum uz oseanje krivice, s pomi-
lju na smrt, na nestanak, oseanje neefikasnosti,
beskorisnosti (a i u klasinom obliku, u progresivnoj
paralizi usled eneefalitisa kao posledice sifilisa).
6) Epilepsije*
Mada je samoubistvo retko, suicidalno ponaanje,
nasuprot tome, predstavlja jedan od estih aspekata
ovog oboljenja. Tu se ono moe nai u mnogim
oblicima poev od svesnog samoubistva do auto-
matskog ili konfuzno-oneiroidnog samoubistva, ne
iskljuujui ni samoubistvo depresivnog bolesnika
koji ne moe da se pomiri sa sopstvenom boleu i,
najzad, samoubistvo osoba s poremeajima linosti,
ija je svrha uena.
7) Neuroze*
Sem ve navedenih neurotinih depresivnih stanja,
moguno je zapaziti suicidalno ponaanje u svih
neurotinih bolesnika:
578
u opsesivnoj* psihoneurozi, re je o opsesiji sa-
moubistvom; retko se ona zavri samim inom, ali
moguno je da on oznai kraj neuspelog suprotstav-
ljanja suicidalnom nagonu;
u histeriji*, teatralno samoubistvo je esto odgo-
vor jedne specifine senzibilnosti na frustracije i
znak je izrazitih emocionalnih potreba;
u fobinoj neurozi*, u stanjima nesanice, elja za
smru ispoljava se kao potreba za snom;
u karakter-neurozama*, bolesnik koji je stalno
uznemiren, veno frustriran, esto potcenjivan, pri-
lino esto je sklon da izvri impulzivno samo-
ubistvo.
8) Neuravnoteene osobe*
Veoma su esto spremne na samoubistvo i zbog
nemogunosti adaptacije na sredinu. Meu njima se
ponekad nalaze perverzne* linosti i mitomani*, iji
postupci mogu biti posledica revolta ili uene.
9) Toksikomanije
Kod toksikomana do samoubistva dolazi u sledeim
okolnostima:
zbog uene (traenja droge);
u sekundarnim depresivnim stanjima;
u depresivnom pijanstvu alkoholiara;
u konfuzno-oneiroidnim stanjima akutne (deliri-
um tremens*) ili subakutne alkoholne psihoze: reak-
tivne depresije koje prate alkoholizam veoma esto
su praene pojavom samoubistva, a ee su kod
ena.
10) Mentalna zaostalost*
Impulzivno ili emocionalno samoubistvo debila
predstavlja klasinu pojavu.
11) Oboljenja centralnog nervnog sistema
Razliite vrste oboljenja, vaskularna, kancerozna,
traumatska ili infektivna (multipla selerosa ili ence-
falitis), mogu da podstaknu na samoubistvo.
III. SUICIDALNO PONAANJE
Brojni su radovi bili posveeni samoubistvu sve do
poslednjih dvadeset godina: zapaa se da svi govore
o pokuaju samoubistva kao neuspelom samoubis-
tvu. Pod uticajem autora kao to su najder (Schne-
ider), tengel (Stengel) i Kuk (Cook), dolo je do
jasnijeg sagledavanja ovog problema koje je navelo
na ispitivanje znaenja suicidalnog postupka (uspe-
log ili ne) nezavisno od samog ina; mada su retke
samoubice koje nisu elele da se ubiju, u postupcima
mnogih ni izdaleka ne postoji stvarna destruktivna
namera.
Sasvim je opravdano postaviti pitanje o vrednosti
termina pokuaj samoubistva, poto namera da se
izazove smrt ovom vrstom postupka esto nije ni-
malo oigledna. Tada bi bilo bolje govoriti o namer-
noj intoksikaciji, o namernom skakanju kroz pro-
zor: jedini objektivni fenomen je korienje sredsta-
579
va koja mogu da dovedu do smrti. S druge strane,
sem nekih retkih sluajeva, moda ak i spornih
samoubistava (ili pokuaja samoubistava) iz moral-
nih (ugroena ast) ili iz politikih, ili, na primer, iz
religioznih razloga, samoubilaki in doista se ini
manje ili vie patolokim znakom neadaptiranosti;
to, uostalom, ne znai da osobe koje se tako pona-
aju uvek imaju patoloku strukturu.
A) SAMOUBISTVO U PRAVOM SMISLU
Postoje tri naina da se ono realizuje:
nanoenjem povreda: hladnim ili vatrenim oru-
jem, bacanjem kroz prozor ili pod neko prevozno
sredstvo, nanoenjem opekotina...
guenjem: veanjem, utapanjem, guenjem pli-
nom. ..
trovanjem: ovaj se postupak obavlja uz pomo
svih otrova, ne uvek medicinskog porekla, od naj-
banalnijih (aspirin) do najopasnijih (cijanid).
U Francuskoj se samoubistva najee vre vea-
njem, utapanjem, guenjem plinom, vatrenim oru-
jem, lekovima, skakanjem s visine, hladnim oru-
jem. Postoje brojne varijante ovih postupaka koje
zavise i od religijske pripadnosti, od godinjeg doba.
Mnogi faktori utiu na izbor: podraavanje (vieni
primer), dostupnost sredstava (barbiturati u bolni-
koj sredini), ogranienost sredstava (veanje u za-
tvoru ili, ako je re o hospitalizovanim bolesnicima,
sakupljanje lekova koji e kasnije biti upotrebljeni
u tu svrhu), sramni karakter samoubistva (melanho-
lici se esto opredeljuju za veanje zato to ono
podsea na izvrenje smrtne kazne); simptom (u
sluaju bolova u trbuhu, pojedinac se opredeljuje za
samoubistvo udarcem noa u trbuh). Efikasnost i
bezbolnost postupka samoubice esto ne ocenjuju
kao povoljnu okolnost.
Neki zloinci mogu da svoju krivicu prikriju samou-
bistvom, ako imaju delikatan medicinsko-pravosud-
ni problem, a neke nesree, u stvari, predstavljaju
prikrivena samoubistva.
B) POKUAJ SAMOUBISTVA
Pokuaj samoubistva moe da ne uspe iz razliitih
razloga, medu kojima je i mogunost da bude otkri-
ven. Samoubilaki postupak, kao i psiholoka struk-
tura samoubice, zahteva da se ovo ponaanje sup-
rotstavi uspelom samoubistvu.
1) Samoubilaki postupak
Postupci su veoma razliiti, ali ipak svi autori tvrde
da je veoma esto re o lekovima koji se koriste u te
svrhe. U najklasinije spada barbiturat, upotrebljen
sam ili s drugim lekovima; na drugom su mestu
trankvilizatori.
Drugo mesto po uestalosti dele samoubistva izaz-
vana hemijskim sredstvima, i to ugljen-monoksi-
dom, i samoubistva davljenjem. Treba naglasiti es-
to kombinovanje samoubilakih sredstava; valjalo
SAMOUBISTVO (SUICID)
bi ponoviti da samoubica nedovoljno ocenjuje opas-
nost od smrti, otuda i pravilo da medicinski ne treba
zanemariti nijedan samoubilaki postupak.
Preiveli samoubica esto naglaava provocirajui
faktor: ne treba se zadovoljiti onim elementima ko-
je pacijent istie kao glavne jer on, svesno ili nesves-
no, pokuava da njima prikrije ili porekne svoju
samoubilaku nameru. inioci koji se obino navo-
de kao povod samoubistva predstavljaju neki sko-
ranji traumatski dogaaj (smrt, raskid) a to moe
biti i poetak trudnoe (stvarni ili umiljeni), pre-
tnje, loe sprovedena kura mravljenja, promena
mesta stanovanja, promena zemlje, najzad, este
svae roditelja i dece, suprunika, poslodavca i slu-
benika, suseda...
Osoba koja namerava da poini samoubistvo moe
da ostavi pismo, poruku razliitog znaenja. Klasi-
na je pojava uzimanje alkohola pre ili u trenutku
pokuaja.
Zapaeno je da se pokuaj samoubistva obino vri
krajem dana, nakon povratka kui; isto tako, ei su
pokuaji samoubistva za vreme vikenda i praznika.
2) Linost samoubice
Smatra se da stepen inteligencije ne igra nikakvu
ulogu. Nasuprot tome, svaka razorena porodica
predstavlja element koji moe da utie na poveanje
osetljivosti njenih pripadnika, bez obzira na to da li
je posredi razvod ili nesloga meu roditeljima. Sli-
an uticaj moe imati i injenica da se pojedinac
nalazi kod staratelja ili u internatu. U stvari, re je o
nedostatku emocionalne topline, bilo s oeve ili
majine strane, ili s obeju, i upravo je on karakteris-
tian za svakog samoubicu. Siter je sa saradnicima
ovim povodom opravdano isticao nedostatak oe-
vog autoriteta. Broj brae i sestara utie na razliite
naine. Loe utiu neudatost i neoenjenost, udovi-
tvo, nemanje dece. Samoa i promena sredine mogu
da se smatraju nepovoljnim okolnostima.
Procenat psihijatrijskih sluajeva je manji nego u
sluajevima samoubistva u pravom smislu rei. I
pored toga, este su prethodne psihijatrijske smet-
nje, i, u mnogim sluajevima, re je o osobama
kojima je ve ukazivana takva vrsta pomoi. Uobi-
ajenom pojavom se svakako smatra otkrivanje sui-
cidalnih ekvivalenata ili namera koji su ponekad
postojali znatno pre samog izvrenja.
Uglavnom je teko da se tano utvrdi stanje svesti
u trenutku ina, a klasinu amneziju nakon da-
tog postupka (na primer, nakon pokuaja samoubis-
tva guenjem) treba uvek prihvatiti s velikom oprez-
nou. U svakom sluaju, neophodno je tano pro-
ceniti psihiko stanje samoubice nakon pokuaja,
poto najvea opasnost preti od recidiva do kojeg
izuzetno esto dolazi i koji je uglavnom ozbiljniji od
prethodnog. Sluaj samoubistva udvoje, od kojih je
jedna osoba preivela i simulira samoubistvo, po-
stavlja zanimljiva psiholoka, odnosno sudsko-mc-
dicinska pitanja.
SAMOUBISTVO (SUICID)
C) Oblici klinikog ispoljavanja
Neosporna je uloga pola: ako je re o pokuaju
samoubistva, onda je odnos polova pet ena
prema dvojici mukaraca a odnos je obrnut ukoliko
je u pitanju uspelo samoubistvo; ovi podaci svakako
zasluuju panju.
Uestalost samoubistva se poveava sa starenjem.
Pokuaji samoubistva su ei kod mladih osoba,
adolescenata ili osoba u prvoj fazi odraslog doba. I
u dece ima pojava uspelog ili neuspelog samoubis-
tva; ta injenica postavlja pitanje predstave o smrti
u deteta. U stvari, samoubistva pre sedme godine
smatraju se izuzetnom pojavom.
U Francuskoj, svaki drugi samoubica je osoba izmeu
sedamnaeste i dvadeset pete godine. To znai da se
upravo meu adolescentima nalazi veliki broj samou-
bica, a jo vie onih koji su pokuali samoubistvo. Re
je o jednoj aktuelnoj i veoma zabrinjavajuoj pojavi.
Em (Haim) smatra da je u ovih adolescenata prisutno
jedno sutinsko oseanje uskraenosti. Ovde bi poseb-
no trebalo izdvojiti dva elementa: negativnu sliku oca i
smetnje u formiranju linosti. Vie nego ijednoj drugoj
osobi koja je pokuala samoubistvo, adolescentu je
neophodno da ponovo uspostavi komunikaciju.
Isto je tako uznemirujua injenica da je zapaen
znatan porast samoubistava u starih osoba, posebno
u zapadnim zemljama. Razliiti su uzroci, medicin-
ski (uestalost depresivnih stanja), psiholoki i to
i na planu linosti (poveana osetljivost) i na planu
odnosa (odvajanje), a i socioloki (poveana prose-
na duina ivota, usamljivanje, izolovanost).
Pitanje profesije smo ve prethodno pomenuli. U
okviru problematike vezane za pokuaj samoubis-
tva, mora se naglasiti odsustvo profesionalne aktiv-
nosti kod ena, to ima za posledicu izvestan prekid
veze sa stvarnim drutvenim ivotom.
S druge strane, zapaeno je da, bez obzira na vrstu
delatnosti, znatan broj samoubica dolazi iz redova
medicinskog osoblja: studenti medicine, lekari, apo-
tekari, bolniari, odnosno osobe koje se bave para-
medicinskim profesijama.
Veliki je broj pokuaja samoubistva meu studenti-
ma i to najpre meu studentima medicine, a zatim
studentima knjievnosti. Tome delimino doprinosi
i promena sredine koju studiranje iziskuje.
Pokuaji samoubistva i samoubistva u vojsci, dobro
poznati za vreme rata, kada povlae za sobom
posebne pravne posledice, zapaaju se i danas meu
mladim vojnicima.
Oduvek je bilo samoubistava u zatvorima; moguno je
govoriti o poveanju broja ovakvih sluajeva odnedav-
no. U stvari, re je o optepoznatim razlozima: uena,
depresivna reakcija, pa ak i zatvorska psihoza.
IV. PSIHOLOKI I MEDICINSKO-SOCIJALNI ASPEKT
A) Determinizam samoubistva
Vano je najpre razmotriti problem prelaska sa
zamisli na samoubilaki in. Nailazi se na opise
580
razliitih procesa. esto utiu faktori koji olakava-
ju itav proces, a koji su ve uoeni kao provocira-
jui: tu je moguno jo dodati posebne okolnosti
(roendan, kontrast vlastitog neraspoloenja i ra-
dosti drugih...). Moralna, religiozna, lina inhibici-
ja utiu u obrnutom smislu.
Neki specifiniji procesi bili su predmet detaljnih
analiza: na primer, odbrana od oseanja inferiornos-
ti, ponekad, u drugim sluajevima, ak i samoubi-
laki in kao svesno kanjavanje. U stvari, i pored
svega, ono to je stalno prisutno jeste agresivni
proces, bilo da je u prvom planu, bilo da je prikri-
ven, a mnogi smatraju da upravo ta injenica po-
stavlja problem odnosa autoagresije i heteroagresije.
Nije retko da u samoubistvu ima elemenata samo-
rtvovanja ili ludizma. U krajnjoj instanci, instinkt
smrti je po svojoj biti imanentan samoubilakom
ponaanju, ak njime vlada.
Zar samoubistvo nema i neku funkciju? Jedna savre-
mena koncepcija tei da istakne motivacije suicidal-
nog postupka. Tim povodom navode se mnoge
njegove funkcije:
prvenstvena uloga samoubistva vezana je za autoag-
resiju; ona je teorijski uvek prisutna, iako je esto
prikrivena, odnosno, iako je osoba esto porie i negira.
Psihoanalitiari smatraju da svaki samoubilaki po-
kuaj odlikuje heteroagresija (koju smo ve pome-
nuli) kao konstanta; najee nesvesna (poto, pored
svega, izaziva oseanje krivice), a ponekad otvoreno
izraena. Usmeravanje heteroagresije na samog sebe
je moda najopasnije.
tengel (Stengel) smatra, kao, uostalom, i svaki
psihijatar, da se praktino u svim sluajevima samo-
ubistva ispoljava funkcija apela. Retke su samoubi-
ce kod kojih se ne zapaa potreba za pomoi,
obraanje drugima, to, uostalom, opravdava (ako
bi to uopte bilo potrebno) dogmu o sistematskoj
medicinskoj pomoi prilikom pokuaja samoubis-
tva. U nekim sluajevima samoubistva, moguno je
utvrditi da se tim postupkom osoba predaje Bogu
(ili ljudima) u ime smrti ili spasenja.
Mehanizam uene se lako prepoznaje: on se sastoji
u tome to se jedna ili vie osoba proglase odgovor-
nim za samoubilaki in ukoliko ne ispune neki
zahtev onoga ko preti samoubistvom.
Kremer (Kretschmer) je pokazao kako se ostvaruje
svojevrsno kruno delovanje, koje osoba i njena
okolina ne mogu predvideti a to se u oblasti pona-
anja odreuje kao katastrofalna reakcija.
B) Smisao samoubistva
Fenomenologija pokuava da odgonetne intencional-
nost samoubistva. Dok je smrt apsurdna sa stanovita
nekoga ko ivi, ona dobija smisao, ukoliko je samou-
bica postavi kao svojevrsno nastajanje (le devenir).
Samoubistvo je postupak koji proistie iz celokupne
linosti samoubice, ono dobija vid simbola i podrazu-
meva odreenu ulogu, i odreeni lik. Samoubistvo
je oznaujui postupak i najavljuje se impulzivno.
581
Uvek postoji izvestan period latencije, period sazre-
vanja, koji je katkad veoma kratak, a esto moe
biti i dug. Samoubistvo bi predstavljalo poslednji
pokuaj usamljenika da uspostavi kontakt s drugi-
ma, ak i po cenu smrti. Uvek je latentna potreba za
komunikacijom s drugima: ovek se ubija protiv
nekog i ubija se za neto.
Po ugledu na Minkovskog (Minkovvski), neki autori
pominju suavanje globalnog vremena. Za samoubi-
cu, nastajanje i njegovo Ja predstavljaju jedno.
Samoubicu odlikuje svest o neuspehu ili svest o
trijumfu, ali, jo je ei sluaj da svest samoubice
osciluje izmeu ova dva oseanja.
Psihoanalitiar Meninger (K. Menninger) smatra da
se u ideji samoubistva mogu razlikovati tri elementa:
elja za smru, da bi se neutralisala napetost,
oralna pasivna elja koja je esto praena idejom
svojevrsnog nadivljavanja i besmrtnosti;
elja za ubijanjem, agresivna komponenta koja
je manje ili vie upadljivo uperena protiv vlastite
linosti;
elja da se bude ubijen, to upuuje na mazohi-
zam, na nesveno oseanje krivice, uz sadizam Su-
per-ega.
Na stadijumu oralnog sadizma, objekt moe biti
voljen samo ukoliko se uniti: to se upravo dogaa
u sluaju melanholije gde dolazi do neke vrste agre-
sivne identifikacije s objektom koji se doivljava kao
izgubljen i koji se eli nadoknaditi na ovaj nain,
mehanizmom introjekcije; objekt postoji samo unu-
tar subjekta, a subjekt ne tei samo da uniti inkor-
porirani objekt, nego i da se vrati u njegovo okrilje.
U neurotinoj depresiji, osoba je posebno zavisna
od svoga objekta i izloena frustraciji; introjekcija
ovde nije potpuna a samoubistvo ukazuje na sutin-
sku povezanost s narcisistikom povredom.
Da li je, u okviru samoubistva, re o agresiji koja je
prvobitno usmerena protiv nekog drugog, a zatim
protiv vlastite linosti, ili je re o posebnom ispolja-
vanju nagona smrti ije je postojanje utvrdio Frojd
u automatizmu ponavljanja i moralnom mazohiz-
mu? O ovome psihoanalitiari nemaju jedinstveno
miljenje.
I u ovekovim svesnim fantazmima postoje suicidal-
ne ideje ija je osnovna karakteristika revandikacija.
Ono to pokuaju samoubistva daje poseban vid,
vid bolesti, jeste samo ostvarenje: izvrenje zamisli.
C) Prevencija
Tek je razvoj preventivne medicine omoguio borbu
protiv samoubistva i ona se posebno razrauje u
optim crtama, ali, u svakom sluaju, uspesi se
mogu oekivati tek s napretkom mentalne higijene.
U najveem broju sluajeva, samoubistvo se moe
izbei. Svakako da postoje rizine grupe, ali sa-
moubistvu uvek prethodi kraa ili dua faza pripre-
me. tavie, pomisao na samoubistvo je najee Klauzulu o samoubislvu sadre gotovo sve polise
ambivalentna, podeljena izmeu elje za smru i
elje za ivotom, to, uostalom, samo uveava an-
SAMOUBISTVO (SUICID)
ksioznost osobe koja je posredi. Obino je prilino
dugo moguno ostvariti komunikaciju s njom, me-
utim, treba znati iskoristiti taj kontakt. Komunika-
cija podrazumeva spremnost i kvalitet sluanja, i
zahvaljujui njima, trebalo bi prepoznati i usporiti,
ako ne i zaustaviti predsuicidalni sindrom (Rin-
gel). U tome i jeste praktian, a i istorijski znaaj
telefonske pomoi (tzv. tele-apel) koja je omoguila
da se odmah odgovori na brojne zahteve pojedinaca
u gradovima u kojima su otvoreni prvi takvi centri.
Obino se razlikuju tri faze u prevenciji samoubistva:
primarna prevencija ili antevencija, koja se
smatra idealnom fazom stoga to moe da sprei
preduzimanje samog ina. Ova vrsta prevencije ve-
zana je za mnoge osobe koje su u mogunosti da
predosete opasnost od samoubistva, a to se posebno
odnosi na lekare-terapeute. Isto tako, svaki psihijat-
rijski centar duan je da preduzme mere sigurnosti.
Prava profilaksa mora biti konkretna, s menjanjem
bolesnikovih uslova ivota.
prevencija-intervencija ostvaruje se tokom suici-
dalne krize, a postavlja skoro uvek pitanje manje ili
vie hitne hospitalizacije bolesnika koji je potencijal-
ni samoubica.
trei stupanj prevencije ili postvencija pred-
stavlja prevenciju recidiva. Neosporno je da je nu-
na kontinuirana briga o bolesnicima koju treba da
sprovodi savremeno opremljena lekarska ekipa, a o
oblicima rada moglo bi da se raspravlja.
Smatra se da 10 do 15% primarnih ili sekundarnih
samoubica ipak na kraju. uspeno ostvare svoju
zamisao, to u potpunosti ini opravdanim napore
razliitih institucija iji se broj i efikasnost rada iz
dana u dan poveavaju.
esto se navodi kao model centar za prevenciju
samoubistva u Los Anelesu, kako u naunom,
tako i u pogledu oblika delovanja tokom suicidalne
krize; ovaj centar je otvoren pre tridesetak godina i
zahvaljujui njemu, pokazalo se koliko je znaajna
uloga dobrovoljnog medicinskog osoblja koje radi
s uobiajenom lekarskom ekipom. Ovom prilikom
posebno zasluuje da bude pomenuta Dobrovoljna
organizacija u Londonu, beki centar koji je osno-
van meu prvima i posebno francuska organizacija
SOS Amitie-France.
D) Pravni aspekt
Ako pratimo istoriju francuskog prava, zapaziemo
da se samoubistvo tokom evolucije zakona i zako-
nodavstva postepeno oslobaa osuda iji je predmet
bilo. Krivini zakonik iz 1810. godine ne smatra ga
zloinom, te nijedan oblik samoubistva nije kanjiv.
Ali zato mogu biti osueni oni koji su podstakli
samoubistvo ili olakali njegovo izvrenje, odnosno
pomogli samoubici aktivno ili time to ga nisu
spreili.
osiguranja, a dokaz o samoubistvu osiguranika je u
nadlenosti osiguravajueg drutva.
SAN
Ako je re o vojsci, pokuaj samoubistva u ratu je
kanjiv, a i u mirnodopskim uslovima, poto po-
stavlja pitanje spremnosti pojedinca da slui ot-
adbini. Samoubistvo teorijski ne daje pravo na
vojnu penziju.
Van Francuske, ovaj je problem na razliite naine
regulisan. U Engleskoj, zakon je sve do 1961. godine
samoubistvo smatrao zloinom (i to s prilino nepo-
voljnim zakonskim, odnosno medicinskim posledi-
cama po samog pojedinca). Punu slobodu odluiva-
nja o ivotu ili smrti daju implicitno svi zakonodav-
ni sistemi.
P. Moron
Red. V. P. i N. C.
G. DESHAIES, La psycho!ogie du suicide, Pari, PUF, 1947;
E. DURKHEIM, Le suicide, Pari, Alcan, 1897; A. HAIM,
Les suicides d'adolescents. Pari, Payot, 1969; P. MORON,
Le suicide. Pari, PUF, 1975; P.-B. SCHNEIDER, La tentati-
ve de suicide, Ncuchatel, Delachaux et Nicstle, 1954.
SAN
San je psiholoki fenomen koji se dogaa u toku
spavanja i sastoji se od niza slika iji je sadraj vie
ili manje povezan.
Sainjavaju ga automatske aktivnosti koje nisu pod
voljnom kontrolom.
Spavaevo stanje svesti je takvo da on onirini
sadraj doivljava kao stvaran ili ga barem ne pod-
vrgava kritici razuma. Spava se najee i sam
pojavljuje kao jedna od linosti u snu, bilo kao
uesnik, bilo kao posmatra. Konceptualizovano
miljenje je tako rei odsutno, poto se san ispoljava
uglavnom u vidu vizuelnih predstava, mada i ostala
ula mogu da budu angaovana. Intenzitet tih pred-
stava moe da bude razliit; u svakom sluaju,
manji je od intenziteta percepcije u budnom stanju.
Onirine slike imaju veze sa spoljnim senzornim
draima [Mori (Maury)], sa subjektivnim ulnim
nadraajima, kao to su entoptike slike (Bergson), s
unutranjim senzacijama koje su ponekad iskazane
simbolima [erner (Scherner)], s emocionalnim sta-
njem i interesovanjima spavaa, s dogaajima iz
njegove skorije ili ranije prolosti za koje je mislio
da su zaboravljeni (hipermnezija u snu).
San se najee zaboravlja posle buenja; ponekad
seanje na njega traje u toku nekoliko narednih sati,
a zatim se gasi, ali se on isto tako moe urezati u
seanje zauvek.
Klinikim i poligrafskim prouavanjem spavanja*
utvreno je postojanje etiri do pet faza u toku noi
za vreme kojih je EEG slian onom u budnom
stanju i u toku kojih postoje, pored znatne miine
relaksacije, brzi horizontalni i vertikalni pokreti o-
nih jabuica. Ove faze, koje obuhvataju 20% spava-
nja kod odrasle osobe, predstavljaju paradoksalno
spavanje. Pacijenti probueni za vreme faze para-
doksalnog spavanja u stanju su u 70% sluajeva da
s lakoom prepriaju san.
582
Pacijenti probueni u toku sporog spavanja tee
mogu da reprodukuju san. Naziv paradoksalno spa-
vanje postao je, dakle, ekvivalentan pojmu sna i
obrnuto, zato to su ti brzi pokreti onih jabuica
protumaeni, poto je san svojevrsno vienje, kao
gledanje sleda vizuelnih predstava. Osim toga, treba
se sloiti s Lerijem (Lairy) da, s jedne strane, nema
potpune hronoloke podudarnosti paradoksalnog
spavanja i sna i da, s druge strane, nema konstante
podudarnosti pokreta onih jabuica u paradoksal-
nom spavanju i predstava iz snova.
Iako, dakle, veza paradoksalnog spavanja i sna
postoji, preterano je smatrati da je paradoksalno
spavanje podloga za san, koji pokriva psihiku ak-
tivnost u toku itave noi.
Odavno se zna da san ima svoju svrhu, da omogu-
ava da se eksteriorizuju one psihike aktivnosti
koje ne nalaze svoje mesto u psihikoj organizaciji u
budnom stanju [Rober (Robert), Dela (Delage)].
Ali nesumnjivo je da je, na psiholokom planu,
Frojd najbolje uao u sutinu njihovih mehanizama
i njihovog znaenja; Frojdova teorija snova, izloe-
na u Tumaenju snova, predstalja jedno od polazita
psihoanalize*.
Prema Frojdu, san uvek ima neki smisao koji otkri-
vamo podvrgavajui metodi slobodnih asocijacija
njegov manifestni sadraj, to jest niz slika od
kojih je sastavljen: pokazuje se da su ove asocijacije
uvek tematske, usmerene u istom pravcu, otkriva-
jui tako latentni sadraj sna koji predstavlja izraz
nekog oseanja, ponekad poznatog spavau, a pone-
kad nesvesnog ili skrivenog za njega. Transformacije
latentnog sadraja u manifestni sadraj predstavlja-
ju rad elaboracije, sloenu aktivnost koja pokree
razliite mehanizme: kondenzaciju* (fuziju vie la-
tentnih elemenata u jednu jedinstvenu manifestnu
sliku); pomeranje* (transfer afektivnog naboja veza-
nog za neki objekt ka supstitutivnom objektu); dra-
matizaciju (predstavljanje neke apstraktne ideje sli-
kom); simbolizaciju (zamenjivanje objekta nekim
simbolom, to jest nekim drugim objektom koji ga
predstavlja u svetlu izvesne drutveno prihvaene
konvencije; interpretacija simbola upotpunjuje me-
todu slobodnih asocijacija u traganju za latentnim
sadrajem).
Tako shvaen, san izgleda kao jedan vid psihikog
izraavanja; on predstavlja duboku elju, uglavnom
potisnutu cenzurom, i titi spavanje preruenim ob-
likom koji daje unutranjim konfliktima. Njegov
sadraj i njegovi mehanizmi ine ga bliskim suma-
nutosti.
. Siter i 2. Se
Red. V. P. i N. C.
SANJANJE U BUDNOM STANJU (RED) v. Re-
ve eveille dirige
Metod sanjanja u budnom stanju (RED) R. Dezoja
(R. Desoille) koristi se mogunou stvaranja slika u
stanju relaksacije koje je izazvano u cilju psiholo-
583
kog posmatranja i pomoi. Psihoterapeut pomae pa-
cijentu u razvijanju scenarija slinog onom u snu, a
pacijent je toga svestan. Dopunski rad analiziranja
scenarija i terapijski dijalog oi u oi, ovoj tehnici
zasigurno daju psihoterapijsku vrednost. Slike koje
se niu praene su jasnim ispoljavanjem emocija.
Dezoj je savetovao korienje vertikalnog pomera-
nja koje modifikuje opti doivljaj u toku seansi.
Anksioznost se ee sree u silaznoj, a euforija u uz-
laznoj fazi. Psihoterapeut pomae pacijentu da se
suoi s onirinim situacijama, da uzme uea u
radnji koju mu sugerie prisustvo objekata, uesnika
ili simbola tih zbivanja. Autoanaliza izmeu seansi
olakava napredovanje u leenju. . Fave-Butonije
(J. Favez-Boutonnier) podvukao je vanost iskustva
i vetine psihoterapeuta koji treba da u toku samog
sna shvati simbolinu vrednost tih slika, da bi delo-
vao preko njih. Ako je Dezoj oklevao da prizna svo-
je oslanjanje na aneove (Janet), Jungove, Frojdove
ili Pavlovljeve radove, pre bi se moglo rei da je to
zbog raznovrsnosti njegovih otkria. Indikacije za
terapiju spavanjem u budnom stanju jesu karakterne
neuroze*, histerine* strukture linosti s umereno
izraenom simptomatologijom, fobije*, kao i pore-
meaji seksualnosti* ili psihosomatski* poremeaji.
Iz ovog izuzetnog Dezojovog rada razvile su se
Gijreova (Guillerev) metoda slika, psihika sa-
njarenja A. Virela, ulcov (Schultz) vii ciklus i
mnoge druge metode koje se danas razvijaju u Sjedi-
njenim Dravama. U Francuskoj su Dezojov rad
nastavili, izmeu ostalih, R. Difur (R. Dufour), N.
Fabr (N. Fabre), . Lone (J. Launav), . Leven (J.
Levin) i , More (J. Maurev), mada nisu sasvim
skloni da prihvate aktivnu [direktivnu] ulogu psiho-
terapeuta.
.-K. Benoa
Red. V. P. i N. C.
SATIRIJAZA
od gr. satyros, satir, mitoloki skaredni polubog
Erotsko uzbuenje mukarca koje prevazilazi grani-
ce prihvatljive za odreenu kulturnu sredinu. Odgo-
vara nimfomaniji kod ena, ali moe da bude izuzet-
no nepodesan za drutvenu zajednicu (dementni ma-
nini i psihotini bolesnici, itd.)
Ne bi je trebalo dovoditi u vezu s prijapizmom koji
predstavlja produenu erekciju i smatra se ozbiljnim
organskim oboljenjem.
/. Poenso
Red. V. P. i P. C.
SCENSKA TERAPIJA
od gr. skene, scena i therapeuein, leiti
Pored ostalih socioterapeutskih metoda, u psihijat-
rijskim institucijama primenjivano je i uee pacije-
nata u pozorinim predstavama, i to sledei uveni
primer markiza de Sada u aran tonu (teatroterapi-
SEKSUALNA AMBIVALENCIJA
ja). Pogodnija je za primenu Darsova (E. Dars)
metoda scenskog izraavanja proistekla iz posebne
dramske tehnike u okviru koje bolesnik treba glasno
da ita tekstove posebno odabrane zbog induktivnih
svojstava. Ovo jednostavno sredstvo esto ima psi-
holoko dejstvo neoekivanog kvaliteta. Ortofonski
vid pomoi e anksioznim neurotiarima kojima
neveto izraavanje oteava racionalno ponaanje.
Neiscrpne mogunosti knjievnih izvora ine psiho-
terapiju efikasnijom kod mladih bolesnika, inhibira-
nih, kod onih koji imaju poremeaje linosti, kod
depresivnih neurotiara, kod hiperemotivnih boles-
nika ili fobiara. Moguna je i grupna terapija prili-
kom koje tekstovi predstavljaju projektivnu podlogu
koja olakava razmenu. Estetski kvalitet ima podsti-
cajnu i strukturirajuu ulogu.
Da pomenemo jo i biblioterapiju koju esto navode
anglosaksonski autori ili postupke samoafirmisanja
(assertive therapy) koji se zasnivaju na podsticanju
verbalnog izraavanja.
.-K. Benoa
Red. V. P. i N. C.
SEKSUALNA AMBIVALENCIJA
od lat. sexus, injenica da je neko mukarac ili ena,
ambo, jedan, i drugi i valere, vredeti
Termin seksualna ambivalencija i sam je ambivalen-
tan. Poeljno je njime oznaavati one pojedince koji
svojim ponaanjem, svojim fantazmima, pa ak i svo-
jom anatomijom, nagovetavaju izvesnu dvosmisle-
nost u pogledu polnog identiteta. Ovaj potonji, po-
znato je, zavisi od mnogih inilaca, ne samo psiho-
lokih ili vaspitnih u najirem smislu ve isto tako i
biolokih. Postoji put od hromatinskog pola do nak-
nadnog usvajanja seksualnosti odreene kulture,
onakve kakva se datoj osobi prenosi govorom. Valja
isto tako razlikovati oblike pravog hermafroditizma*,
izuzetno retkog, organskog, sa naporednim postoja-
njem organa oba pola, od pseudohermafroditizma do
kojeg dolazi usled pogrenog tumaenja genitalnih
znakova i nekih, danas dobro znanih sindroma, kao
to su, na primer, feminizovani testisi, kada su poje-
dinci, koji su u genetskom pogledu mukog pola, po
pojavi i ponaanju savreno enstveni. Ipak izgleda
da je vaspitanje (u najirem smislu) najee uzrok
koji dobrim delom odreuje psiholoki pol.
Teorijski, homoseksualci* nisu seksualno ambiva-
lentni, ve su to jedinke koje oseaju erotsku pri-
vlanost iskljuivo prema sopstvenom polu; tran-
svestiti* ili travestiti, u pravom smislu reci, spadaju
u perverzne osobe (perverzija*) poto nema nikakve
sumnje u pogledu njihovog anatomskog pola, pre-
mda se, poput nekih homoseksualaca, oni oseaju
enom u mukom telu. Napokon, transseksualci*,
koji poriu svoj anatomski pol, boluju od hroni-
ne sumanutosti*.
Seksualnu ambivalentnost ne treba meati sa kon-
ceptom biseksualnosti koji odgovara tvrdnji psihoa-
SEKSUALNE DEVIJACIJE, HOMOSEKSUALNOST
nalitiara da svaki pojedinac, normalan ili neuroti-
an, nosi u sebi odlike oba pola. Ova biseksualnost,
za koju je M. de Mizan (M. de M'Uzan) rekao da se
nalazi na kraju ivotne putanje, ne treba da se
povezuje sa pitanjem prisustva mukih i enskih
hormona kod svakog pojedinca.
/. Poenso
SEKSUALNE DEVIJACIJE, HOMOSEKSUAL-
NOST v. Perverzije, seksualne perverzije, parafilije
od lat. sexus, pol, deviare (od via, put), skrenuti s
pravog puta i gr. homos, slian, isti
Homoseksualnost, u najirem znaenju, obuhvata lju-
bavne odnose meu osobama istog pola. Neki joj ra-
dije pridaju znaenje isto seksualnih odnosa meu
partnerima istog pola. Ona, po toj definiciji, pred-
stavlja seksualnu devijaciju u pogledu objekta. U
stvarnosti, homoseksualnost se izraava u okolnos-
tima i u stepenu koji se veoma razliito doivljavaju
i toleriu zavisno od dominantnih ideja u drutve-
no-kulturnoj sredini u datoj epohi. Pridev homo-
seksualan takoe definie mnoge posebne oblike
zaljubljenog ponaanja, prolaznog ili sluajnog, kod
dece i adolescenata, pri duem boravku u institucija-
ma bez heteroseksualnih objekata (zatvor, vojska,
religijske zajednice), kod nekih debila ili psihotiara.
On se takoe odnosi na skup svesnih ili nesvesnih
fantazama koje psihoanalitiar iznosi na videlo kod
normalnih osoba.
Ipak, imenica homoseksualac uglavnom se odnosi
na osobe (mukarce i ene) za koje bi se moglo rei
da su usvojile taj tip ljubavnog izbora kao konstan-
tan i da mu daju prednost, i to poev od adolescen-
cije i u elom zrelom dobu.
Danas je osporeno da homoseksualnost spada u
seksualne perverzije; sam termin perverzija se po-
lako naputa (zbog izrazito pejorativnih moralnih
konotacija) u prilog neutralnijih naziva kao to su
poremeaji seksualne orijentacije ili parafilije. partnera esto imaju avanture izvan para, eventual-
DSM III (1978) potvruje ideju, ve iroko raspros-
tranjenu na Zapadu, da homoseksualnost nije nuno
psihijatrijski poremeaj, budui da su mnogi homo-
seksualci oigledno zadovoljni svojom seksualnom
orijentacijom i pokazuju normalnu drutvenu adap-
taciju. Kinsijevo (Kinsy) istraivanje (1948) najavilo
je tu tendenciju ustanovivi postepeno gradiranje (u
sedam etapa) izmeu iskljuive heteroseksualnosti i
iskljuive homoseksualnosti. Po tom izvetaju, isklju-
iva homoseksualna orijentacija naena je kod 4%
Amerikanaca bele rase, a 13% osoba je osetilo ho-
moseksualne elje, ali ih ipak nije ostvarilo. Danas, u
poglavlju Psychosexual disorder, DSM posveuje kra-
tak odeljak ego-distoninoj homoseksualnosti, a
kriterijumi za njeno utvrivanje zasnivaju se na psi-
holokim smetnjama takve osobe prouzrokovanim
bilo neprekidnim doivljavanjem neeljenih homo-
seksualnih ekscitacija, bilo odsustvom ili nedovolj-
nou heteroseksualnih ekscitacija, to onemogua-
584
va uspostavljanje eljenog heteroseksualnog odno-
sa. Ova evolucija psihijatrijskih shvatanja homo-
seksualnosti ne samo da je naprednija od javnog
mnjenja (homoseksualci su i dalje predmet ismejava-
nja, zadirkivanja, pa ak i ozbiljnog proganjanja)
ve i od postojeeg zakonodavstva nekih zapadnih
zemalja koje kanjavaju homoseksualnost kao delikt
(mada esto samo teorijski). Francuski zakon nita
ne govori o homoseksualnim odnosima punoletnih i
saglasnih osoba. lan 331 Krivinog zakonika, koji
se odnosi na povredu javnog morala, kanjava ho-
moseksualni nasrtaj na maloletnika starijeg od pet-
naest godina. Povrh toga, po jednoj originalnoj
civilizacijskoj pojavi, homoseksualnost se razlikuje
od drugih devijacija; izlazei iz anonimnosti, preva-
zilazei stid i prkosei ljudima iste savesti, homo-
seksualci se afirmiu i organizuju pravu internacio-
nalu. Oni tako nastoje da predstavljaju strukturira-
nu manjinu, s politikim i ekonomskim ulozima
svake druge aktivne manjine, ali i svim reakcijama
igosanja i odbacivanja koje to neizostavno podsti-
e. Kliniki, homoseksualci pokazuju malo osobe -
nosti u odnosu na heteroseksualce. Kad je re o
mukarcu, ivopisnost afektirane enstvenosti, iza-
zovni manirizam glasa i kretnji izostaju kod mnogih
homoseksualaca. Po pravilu normalne fizike kon-
stitucije, oni najee, bez privlaenja panje, zauzi-
maju banalno mesto u svetu rada i odravaju nor-
malne drutvene odnose, ak i u svojoj p'orodici.
Rafiniranost, sklonost ka umetnosti i kreativnost
nekih homoseksualaca ne treba smatrati optim oso-
binama. Neki homoseksualci ive u stabilnim paro-
vima, po uzoru na heteroseksualni brak, s istim
prateim pojavama (zapadanje u malograantinu,
brane scene) i istim asimetrijama (izmeu autorite-
ta i podreenosti, nezavisnosti i osporavanja samos-
talnosti), a da pri tom ne postoji nuna i definitivna
raspodela na uloge mukarca i ene. Drugi
parovi su takozvani otvoreni parovi: jedan ili oba
no i heteroseksualne. Drugi homoseksualci ostaju
neoenjeni i bez grize savesti imaju veliki broj seksu-
alnih partnera, jurei momke ili se prostituiui.
Njihova homoseksualnost je uglavnom aktivna.
Najee je re o neobuzdanim, bezbrinim mladim
ljudima, dobro poznatim u specijalizovanim barovi-
ma i esto seksualno delinkventnim.
etvrta kategorija obuhvata usamljene, nespokojne
i nezadovoljne homoseksualce, koji se loe oseaju u
sopstvenoj koi, teko prihvataju svoju homoseksu-
alnost i uopte se osrednje prilagoavaju drutvenim
normama. Oni teko nalaze odgovarajue partnere,
tim pre to esto pate od impotencije, prerane ejaku-
lacije ili anorgazmije. Poremeaji karaktera psiho-
patskog tipa esto pogoravaju takvu sliku, kao i
depresivne reakcije i samoubistva.
enska homoseksualnost takoe odgovara ovoj podeli,
jedino to su homoseksualne elje diskretnije od mu-
karaca i samo se u izuzetnim sluajevima prostituiu.
585
Uopte uzev, kao to pokazuje Belov (Bell) i Vajn-
bergov (Weinberg) izvetaj (1978) o drutvenoj i psi-
holokoj adaptaciji homoseksualaca, homoseksual-
nost nije nuno povezana s patolokim ponaanjem.
Seksualni odnosi u pravom smislu reci, izmeu ho-
moseksualaca-mukaraca, mogu se ograniiti na mi-
lovanje i uzajamnu masturbaciju; uobiajeni su
analno-genitalni kontakti (sodomija) i oralno-geni-
talni kontakti (fellatio), ali se neretko sreu i homo-
seksualci koji ignoriu postojanje penisa u svojim
odnosima. ene-homoseksualke, naprotiv, esto pri-
begavaju zameni penisa vetakim penisom. Moda
se to moe dovesti u vezu s militantizmom nekih
homoseksualnih ena koje ele da usvoje dete?
ETIOPATOLOGUA
Etiopatoloka istraivanja u oblasti homoseksual-
nosti dovela su do stvaranja brojnih teorija, i biolo-
kih i psihogenetikih. Najraznovrsnija bioloka is-
traivanja nisu omoguila neko razlikovanje izmeu
homoseksualaca i heteroseksualaca.
Kalmanova (Kallman) istraivanja (1952) o blizan-
cima* dala su rezultate koji su vrlo sporni s naunog
stanovita. Slejter (Slater) je (1962) statistiki doka-
zao da homoseksualci imaju nii poloaj meu bra-
om i sestrama i da su esto plod poznog materin-
stva. S endokrinolokog stanovita, ako klinika ove-
ka nije omoguila da se iznesu na videlo neke
simptomatine anomalije homoseksualaca, nedavna
etioloka istraivanja pokazala su, kod nekih ivoti-
nja, postojanje kratkog kritinog fetalnog perioda u
kome je androgena impregnacija mozga neophodna
da bi moglo da doe do mujakog ponaanja kod
odraslih jedinki. To je dovedeno u vezu s homosek-
sualnim ponaanjem nekih ivotinja.
U psihoanalitikoj oblasti, Frojd je razradio edipov-
sku teoriju homoseksualnosti (naroito u tekstu
Kolektivna psihologija i analiza Ja i u Jednom
seanju iz detinjstva Leonarda da Vinija). Frojd,
shematski gledano, smatra da suvie snana veza-
nost deaka za majku (bilo zbog odsustva oca, bilo
zbog majinog ponaanja, izuzetno punog lubavi ili
preterano dominantnog) pospeuje fiksaciju i identi-
fikaciju s majkom, te, samim tim, potinjavanju
istom objektnom izboru kao majinom, to jest izbo-
ru oca, u vidu njegovih supstituta.
Drugi psihoanalitiari su naglasili oseanje krivice ve-
zano za rodoskvrne fantazme malog deaka koji poja-
avaju strah od kastracije. Da bi otklonio pretnju oca-
-kastratora, homoseksualac se, izgleda, odrie ene.
Bilo kako bilo, Frojd je uvek isticao znaaj narcisis-
tike fiksacije kod homoseksualaca; u zrelom dobu,
on e tragati za ljubavnim objektima koji lie na nje-
ga, na primer, izabrae nekog momia koga moe
voleti kao to je njega volela majka ili kao bi on eleo
da ga je ona volela. Nedavno je Parika psihoanaliti-
ka kola zapoela sa svojevrsnom formalizacijom nes-
vesne logike vezane za koncepte falusa (simbolizova-
nje penisa). Autori slono naglaavaju tekoe homo-
SEKSUALNOST
seksualca da se oslobodi falike pozicije, bilo da se on
identifikuje s falusom, bilo s njegovim posednikom.
Psihoanalitike hipoteze, osvetljavajui prilino uni-
verzalne psihopatoloke mehanizme i strukturirajui
na taj nain psihoterapijske poduhvate (po pravilu
aleatorne), ilustruju duboku heterogenost homosek-
sualnosti.
Homoseksualci izuzetno retko trae leenje. Do toga
obino dolazi pod pritiskom sredine ili zbog nevolja
koje nisu specifino vezane za homoseksualnost (na
primer, impotencija, anorgazmija). U poslednjem
sluaju, psihoterapija, psihoanalitika ili ne, moe
biti krunisana uspehom. Bihejvioralne terapije ili
terapije razuslovljavanja praktino su nestale iz
upotrebe, barem u zapadnim zemljama.
Oskudnost ovog poglavlja posveenog terapiji ho-
moseksualnosti u stvari treba da nas podseti na to
da mnogi psihijatri i homoseksualci vie ne gledaju
na homoseksualnost kao na bolest.
L. Sene i M. Patris
A. BELL and M. NVEINBERG, Homosexualities, New York,
Simon and Schueter, 1978; R. BOULET, L'homosexualite,
in Psychiatrie clinique: Approche contemporaine (P. Lalon-
de et F. Grunberg), Quebec, Gaetan Morin, 1980; S. FRE-
UD, Trois essais sur la theorie de la sexualite, Pari, Galli-
mard, 1962; S.FREUD, Un souvenir d'enfancc de Leonard
de Vinci, Pari, Gallimard, 1977; A. KINSEV and coll.,
Sexual Behavior in the Human male, Philadelphia, Saunders,
1968; W,-H. MASTERS and V.-E. JOHNSON, Homosexuality
in Perspective, Boston, Little Brown, 1979; C. MELMAN, Homose-
xualit, in Encyclopedia Universalis.
SEKSUALNOST
od lat. sexus, pol
U poslednje vreme, sve je tee definisati seksualnost,
moda ak i nemoguno, zbog vieznanosti samoga
pojma a i zbog mnogostrukih pristupa toj proble-
matici. Mada psihijatar ne tei da utvrdi ta je
to normalna seksualnost, ipak je nuno da utvrdi,
u funkciji date kulture, kako poremeaje, tako i
promene u seksualnosti koji nastupaju tokom psi-
hikih oboljenja (seksualnost opsesivnih, shizofre-
nih bolesnika, na primer). Psihoanaliza e, sa svoje
strane, vie panje posvetiti seksualnim pulzijama,
uivanju i elji*. Seksualnost, kojom upravlja li-
bido, bie za psihoanalitiara u centru organizacije
bolesnikove linosti. Pri toni, vano je razlikovati
problematiku odnosa u oblasti seksualnosti i geni-
talnost. Seksologija, koja je danas autonomna dis-
ciplina, mada i dalje u velikoj meri vezana za psi-
hijatriju i psihoanalizu, veu panju posveuje fizio-
logiji seksualnosti i problemima zadovoljstva. Naj-
zad, ak ni ovom prilikom ne bi trebalo izgubiti iz
vida vanost sociolokog pristupa u irem smislu i
brzo menjanje normi i naina ponaanja poslednjih
godina iako, nasuprot onom to kae Vanlije (Vanli-
er), nije oevidno da je nastupio period revaloriza-
cije seksualnosti.
SEKSUALNOST
Ma kakav da je pristup ovoj problematici, neospor-
no je da seksualnost predstavlja veoma vaan faktor
u ljudskom razvitku i etologija bi ovde itekako
imala ta da kae. Izgleda da oveka kao pripadnika
ljudske vrste ne razlikuje od drugih vrsta samo
govor, nego, kao to mnogi autori naglaavaju, i
njegova seksualnost.
Njemu srodna vrsta, primati (posebno Pongidae), u
tom pogledu se veoma razlikuju od oveka. Za
oveka ne postoji doba parenja. Otud njegovo
ponaanje lii na ponaanje nekih divljih ivotinja u
kavezu, kao i nekih domaih ivotinja, tako da ak
dolazimo na pomisao da ga je moda moguno
opisati kao ivotinju koja je samu sebe pripitomila.
Poeljno bi bilo, isto tako, podsetiti da upravo iz
etologije pristiu estoke kritike uperene protiv onih
teorija po kojima je seksualnost primarna i po koji-
ma se na njoj sve temelji. Harlou (Harlow) kod
majmuna, a posebno Boulbi (Bowlby) kod odojeta,
ustanovili su (a to je dokaz koji bi se teko dao
osporiti) da privrenost (afektivna veza, ljubav) de-
teta i majke ima vaniju ulogu od seksualnosti i da
upravo iz nje nastaju druge komponente, pulzivne,
relacione, libidinalne. Mehanizam otiska [K. Lo-
renc (K. Lorenz)], ponovo protumaen u ovom kon-
tekstu, potvrdio bi Harlouljeve i Boulbijeve hipoteze,
kao i istraivanja koja su u toku a odnose se na
fenomen hijerarhije gde izgleda da je danas doista
sporno postojanje klasine isprepletanosti seksualnog
i socijalnog. S jedne strane, danas je znatno poznatija
fiziologija seksualnog ina, za koju se moe rei da je
utemeljena na iskustvima Mastersa i Donsonove
(Johnson), a obnovljena zahvaljujui radovima broj-
nih seksologa. S druge strane, Levi-Strosovo (Le-
vi-Strauss) shvatanje, koje je preuzeo Lakan (Lacan),
o zabrani incesta na kojoj poiva zakon i itava
ljudska kultura, trebalo bi preispitati u svetlu moder-
nih etolokih otkria koja ukazuju na gotovo stalnu
prisutnost iste ove zabrane i u mnogih ivotinjskih
vrsta (barem kod primata i to na relaciji sin/majka).
Zakonska prepreka je samo izrekla jednu prirodnu
bioloku zabranu, postavljajui je u oblast mental-
nog.
U svakom sluaju, nema nikakve sumnje da je
ovek jedna prirodno akulturalizovana ivotinja a
da li se ta akulturacija zasniva na zabrani incesta ili
ima neko drugo poreklo, uroeno ili steeno (u onoj
meri u kojoj ta dijalektika jo uvek neto znai),
ovde nije od posebnog znaaja. Levi-Stros je tvrdio
de je, na kraju krajeva, zakon jedna prazna for-
ma. Treba, uostalom, priznati da, ako je biologija
pokazala mehanizme seksualnosti da bi se ostvarilo
meanje gena, najbezazleniji finalizam vidi nunost
ovakve zabrane.
Uprkos kritika koje smo u uvodnom delu izrekli,
metodoloki nam se ini ispravnijim da ovoj proble-
matici pristupimo s psihoanalitikog stanovita u
uem smislu, kao i s psihijatrijskog stanovita, i to
polazei od tri osnovne grupe problema: funkcional-
586
nih smetnji u seksualnosti (impotencija, frigidnost
itd.), seksualnih anomalija (seksualne perverzije i
homoseksualnost) i najzad, seksualnog ponaanja
psihijatrijskih bolesnika.
A) Psihoanalitiki pristup
Psihoanalitiki pristup kombinuje itav niz delimi-
no raznorodan, razliitih znakova i sistema. U pr-
vom planu nalazi se tajanstveni libido, sila ili pre-
nosnik, pri ijem je seksualnom karakteru Frojd
ostao uprkos svim napadima; razliiti stadijumi i
parcijalne pulzije, Edipov kompleks i kastracija s
falusnim primatom, genitalnost kao harmonina in-
tegracija; problemi zadovoljstva i uivanja; najzad,
narcistiki i/ili relacioni temelji seksualnosti.
Pre svake teorijske razrade, Frojd na osnovu klini-
kog pristupa zakljuuje da neurotini simptom ima
seksualno znaenje i da pokazuje postojanje kom-
promisa koji nastupa nakon konflikta u kojem se
seksualnost ispoljava kao izvor svih ovekovih pro-
blema. Seksualnost je znak jedne nedovrenosti, jed-
ne nepotpunosti (to pokazuje mit o prvobitnom
hermafroditu, kao i navod iz Postanja: On stvori
oveka i enu). U poetku, barem kada je re o
neurozama, Frojd seksualnost smatra osetljivom ob-
lau, slabom takom itavog ljudskog roda. Pro-
dubljujui i proirujui pojam seksualnosti po-
sebno u deteta Frojd e u njoj videti jedini izvor i
model svih potonjih konflikata.
elja je moguna samo ukoliko je pristup majci
onemoguen i ukoliko se podrazumeva postojanje
zabrane iji je utemeljiva neko tree lice. Poev od
tog trenutka, fantazmi nastaju kao nuno zaobilae-
nje zabrane.
Zakon koji to regulie ne suprotstavlja se, znai, elji
koja ne bi bila moguna bez njega, ve je, nasuprot
tome, podrava. A i perverzna elja moi e da se
ispolji samo u odnosu na neki Zakon (esto je prinuda
koju on namee vea od prinude obinog Zakona).
Frojd e se stalno uditi postojanju heteroseksualne
elje, koju, kako mu se ini, nita ne objanjava,
budui da je seksualnost predstavljena samo u obli-
ku parcijalnih pulzija i da se ak, kao to primeuju
lakanovci, razvija samo u onoj meri u kojoj dolazi
do gubitka objekta parcijalne pulzije. Nije izvesno da
genitalni stadijum objedinjuje ove parcijalne pulzije u
harmoninu genitalnost, kao to nije izvesno da sek-
sualnost odrasle osobe ne ostaje razjedinjena.
Ne postoje genitalne pulzije. Treba svakako uzeti
u obzir organsko sazrevanje instinkata, te bioloke
stene (Frojd) koju je nemoguno prevazii, ali i
ulogu akulturacije (u irokom smislu) i simbolikog
poretka (kako ja shvata Lakan) koji e obezbediti
krhku koherentnost genitalnosti, koja se lako da
poremetiti...
Nota bene:
1) Iako nesvesno nije ni mukog ni enskog roda,
nego u njemu nailazimo na opoziciju aktivnost/pasiv-
nost, Frojd je isticao da postoji samo muki libido i
587
posebno naglaavao primat Falusa. Seksualno se
odreuje u odnosu na Falus.
2) Svaka etapa u razvoju seksualnosti ostavlja neiz-
brisiv trag na linosti i normalnoj genitalnosti.
Okeansko oseanje stapanja, koje mistiki ili erot- nako su raznovrsne.
ski doivljaj mogu da predstave, vodi poreklo od
relacije spajanja s majkom.
U narcisistikoj etapi, telo drugog predstavlja narci-
sistiku sliku falusa koji nedostaje, a svaka je ljubav
narcisistika (bar u nekom pogledu).
Kastracija se tumai u okviru same elje koju pre-
tvara u zahtev, i tako stalno podsea na nezadovolj-
stvo koje je neophodno da bi mogla da se ponavlja
elja to stalno tei zauvek izgubljenom i nepristu-
panom objektu.
3) Zadovoljstvo i uivanje su definisani na razliite
naine. Frojd je govorio samo o zadovoljstvu; na-
kon prijatne ili neprijatne tenzije, nailazi zadovolj-
stvo usled oputanja koje oznaava prestanak tenzi-
je-
Poto je dugo tvrdio da je stanje tenzije neprijatno,
Frojd je morao da prizna kako to nije uvek sluaj,
posebno ako je posredi tenzija koja prethodi seksu-
alnom oputanju (budui da se odabrani primer
odnosio na dranje enskih grudi tokom ljubavne
predigre). Postoje dve teorije o eventualnoj opoziciji
zadovoljstva i uivanja. Za mnoge autore, zadovolj-
stvu bi odgovaralo stanje prijatnih tenzija, a uiva-
nje bi predstavljalo naglo oputanje kojim se to
stanje zavrava; ovako shvaeno uivanje bilo bi
ravno gubitku svesti, nestanku, smrti. Osetljive oso-
be koje se nalaze na granici shizofrenije, nedovoljno
ucelinjene na stadijumu ogledala, oseaju strah od
neogranienosti zadovoljstva. Moda bi se time
mogli objasniti neki oblici frigidnosti i impotencije
ili prerane ejakulacije. S Lakanom nastaje druga
teorija koja suprotstavlja zadovoljstvo i uivanje,
zadovoljstvo smatra preprekom poto ono znai
prestanak uivanja i to u jednoj perspektivi koja je
moda otvorenija prema klinikim istraivanjima, a
manje je knjievna...
4) U okviru krhkog seksualnog identiteta subjekta
(kako i ne bi bio krhak kada kroz tolika iskuenja
treba da proe), subjekt mora da se definie kao
subjekt u oblasti Drugog da se otui u vidu jednog
nedostatka koji moe da prikrije iskljuivo ukoliko
na njegovo mesto stavi onaj ve supstituisani ob-
jekt kakav je objekt parcijalne pulzije. Ovde naila-
zimo, to nimalo nije neobino, na otuenje analog-
no otuenju subjekta u govoru. Pitanja seksualnog
identiteta ne temelji se niti na nekoj sutini niti na
biolokim iniocima ... (Lakan, Jo).
B) Psihijatrijski pristup
Funkcionalne smetnje seksualnosti (impotencija*,
eiaculatio praecox, frigidnost*) izvor su mnogih pro-
blema. Nai savremenici opravdano istiu pravo na
seksualno zadovoljstvo i orgazam. Seksualnost kao
pokazatelj odnosa medu jedinkama odraava i svu
SEKSUALNOST
njegovu krhkost. Psihijatri, psihoanalitiari, sekso-
lozi trude se da obnove oslabljenu funkciju na osno-
vu mogunosti koje im nude njihova znanja i prak-
sa. Etiologija smetnji i predviene terapije podjed-
Seksualne anomalije mogu da se opiu bilo kao
perverzije*, bilo kao nedovreni ili onemogueni
proces psihoseksualne evolucije (kao to je homo-
seksualnost, na primer). Postoji tendencija svoenja-
perverzija* na perverznu strukturu, to jest na pro-
blematiku zakona [u psihoanalitikom smislu]. Eli-
sovi (H. Ellis) i Kraft-Ebingovi (Kraft-Ebbing) ka-
talozi razliitih anomalija predstavljaju iskljuivo
skup anomalija u odnosu na promenljivu normu; u
nae vreme, tei se u veoj meri definisanju jedne
strukture koja bi objasnila zapaene pojave, ali ne-
zavisno od date kulture.
Seksualno ponaanje psihijatrijskih bolesnika
Seksualnost koja u svome dovrenom obliku
obuhvata genitalnost predstavlja kako funkciju
odnosa, tako i funkciju zadovoljstva. To znai daje
seksualnost psihotiara agenitalna, da je izvan okvi-
ra razlike meu polovima. Narcisistiko zadovolj-
stvo shizofrene* osobe aseksualno je ak i ako se
ona koristi drugim polom (heteroseksualnost), vlas-
titim polom (homoseksualnost) ili svojom rukom
(masturbiranje) da bi sebi obezbedila zadovoljstvo
samog organa.
Egzogamni odnos, kojim se ukida organizacija za-
tvorene porodice, nemoguan je za shizofrenog bo-
lesnika ogranienog na puko zadovoljstvo organa.
Nije sluajno to postoje opisi polimorfnih perverzi-
ja* shizofrenih bolesnika i njihove incestuozne te-
nje.
Paranoik*, nepoverljiv, rigidan, izolovan, retko je
sklon stvaranju odnosa koji bi podrazumevali uza-
jamnost. On e se pre opredeliti za neku vrstu stalne
pseudosimbioze (neoenjen sin i stara majka).
Impulzivna seksualnost neuravnoteenih* osoba,
koje nisu u stanju da odloe zadovoljenje svojih
elja, ima za posledicu este sukobe sa zakonom.
Tome bismo jo dodali seksualnost toksikomana.
Poreenje orgazma i bleska (flash) u korist ovog
poslednjeg veoma je uobiajeno. Seksualnost toksi-
komana moe imati vei intenzitet u poetnoj fazi
(posebno ako je u pitanju amfetamin, ali i hai,
opijati i LSD), ali njihovo stimulativno delovanje je
prolazno. Mada su erotske halucinacije relativno
este, do orgazma uskoro dolazi veoma teko a to
vremenom ak postaje nemoguno. Genitalnost op-
sesivnih* osoba donekle donosi iste probleme koje
sreemo u okviru seksualnosti paranoika, njihova
tendencija da okamene svet i njegovu vremenitost,
tenja da se distanciraju u cilju zatite, ne utie
povoljno ni na jednu vrstu odnosa, tako ni na
seksualne.
Seksualnost histerinih* bolesnika je lepo opisana.
Izgleda (up. faktorsku analizu) da je frigidnost samo
znak konflikta elje* i zadovoljstva.
SEKTOR, SEKTORSKA PSIHIJATRIJA
injenica da su seksualne anomalije mukarca ee
predmet opisivanja nego anomalije ena, u nepos-
rednoj je vezi s tim to se anomalije ena smatraju
socijalizovanijim, podreenijim normativnim pritis-
cima sredine (up. odrednicu enska seksualnost*).
Red. V. P. i N. C.
SEKTOR, SEKTORSKA PSIHIJATRIJA
od lat. sector, iseak od secare, ei, rezati
Sektorska psihijatrija je politika mentalnog zdravlja
koja se sastoji u tome da se jednoj ekipi, koja
raspolae nizom neophodnih institucija, poveri pre-
vencija, leenje i readaptacija u oblasti psihijatrije, u
okviru celokupne populacije koja ivi na jednoj
odreenoj teritoriji (sektoru).
Ovaj nain organizovanja slube nastao je u Fran-
cuskoj posle drugog svetskog rata kada se jedna
grupa lekara nala pred nizom ozbiljnih problema
u vezi s pruanjem pomoi psihijatrijskim boles-
nicima. Tekoe su se pre svega ukazale povodom
njihovog povratka u drutvenu sredinu, nakon izlas-
ka iz bolnice. Javila se potreba za postojanjem
specifinih i raznovrsnih institucija u kojima bi im
se pruila odgovarajua vanbolnika nega, ukoli-
ko za nju postoje mogunosti, a napredak terapij-
skih metoda upravo je stvorio uslove za dugotraj-
niju vanbolniku brigu o odreenim bolesnicima.
Najzad, postalo je sasvim jasno koliko je znaajna
uloga prevencije, ili bar ranog dijagnostikovanja
promena i blagovremenog leenja. Ove tekoe bi-
le su u izvesnom pogledu sline onima s kojima su
se suoili engleski psihijatri koji su se zalagali za
organizovanje psihijatrijske slube po optinama,
te je Svetska zdravstvena organizacija dala uputstvo
da odgovarajue instance preduzmu sline mere i
u Francuskoj.
Dopisom od 15. marta 1960. godine (broj 3020), Mi-
nistarstvo zdravlja odredilo je naela sektorske psihi-
jatrije. Sainjen je plan po departmanima u okviru
kojeg je odreen broj potrebnih kreveta (svojevreme-
no, po normativima Svetske zdravstvene organizaci-
je, 3 kreveta na 1.000 stanovnika). Tom prilikom su
dodeljena sredstva za obavljanje vanbolnikog lee-
nja: otvoreni su dispanzeri za mentalno zdravlje,
dnevne bolnice, prihvatilita za leene bolesnike i
zatitne radionice. Smatralo se da sluba od 200
kreveta, to je bio prosean kapacitet psihijatrijske
bolnice pre dvadeset godina, moe da opslui 67.000
stanovnika, te je na taj nain odreen broj stanovni-
ka predvien za jedan sektor. Obaveza sektorske
slube postala je da jedna ekipa lekara i socijalnih
radnika obezbeuje svim bolesnicima, kako mukar-
cima, tako i enama, kontinuirano leenje, poev od
otkrivanja bolesti, vanbolniko leenje, kada je to
moguno, punu bolniku negu, ako se za to ukae
potreba, kao i, najzad, praenje leenih bolesnika.
Jedna od prvih posledica ovog dopisa bilo je uvoe-
nje meovitih psihijatrijskih institucija.
588
Ali sektorska psihijatrija je tek deset godina kasnije
postavljena na pravi nain, i to nakon niza zakon-
skih i pravnih akata, od 1968. do 1974. godine, koji
ponovo odreuju ciljeve ove politike i zalau se za
obezbeenje odgovarajueg osoblja i opreme neop-
/. Poenso hodne za njihovu realizaciju. Jo uvek nisu u potpu-
nosti obezbeena potrebna sredstva za sve sektore,
tako da su rezultati sektorske psihijatrije samo deli-
mini. Ako se vie ne moe govoriti o pretrpanos-
ti psihijatrijskih bolnica, te je omogueno smanje-
nje broja potrebnih kreveta, kao i smanjenje predvi-
ene norme na jednu petinu, i dalje je nedovoljan
kapacitet vanbolnikih struktura. Danas se smatra
da je jednom psihijatrijskom sektoru za odrasle,
na 50.000 stanovnika potrebno 40 bolnikih kreve-
ta, 10 mesta u dnevnim bolnicama, 10 mesta u
nonim, 10 mesta u prihvatilitima za leene boles-
nike, 10 u terapijskim stanovima, 10 do 25 u po-
rodinom smetaju, 3 do 7 u radionicama za reha-
bilitaciju i 10 mesta u zatitnim radionicama. Tre-
balo bi obezbediti od 1.500 do 1.700 konsultacija
godinje. U nedostatku svih potrebnih vrsta insti-
tucija, ne potuje se uvek specifina potreba za
nekom od njih te esto dolazi do pogrene orijenta-
cije bolesnika, kao do nemogunosti da neke od njih
prihvate odgovarajue strukture. Osim toga, fran-
cuska sektorska psihijatrija predvia postojanje me-
usektora za decu i omladinu. Sve odrasle osobe,
meutim, poverava jednoj istoj ekipi, iako specifine
potrebe psihogerijatrije i meovite patologije itekako
iziskuju postojanje posebnih meusektorskih institu-
cija. Ni pitanje leenja izvesnih tekih oblika tok-
sikomanije u specijalizovanim slubama koje sara-
uju sa sektorima, nikada nije reeno. Uprkos to-
me to nije u svakom pogledu u potpunosti razra-
ena, ova politika je ipak donela oigledne rezulta-
te; dolo je do smanjenja broja bolesnika u psihi-
jatrijskim bolnicama, skraen je njihov boravak a
produen je period kruenja zahvaljujui razvoju
vanbolnikih institucija: rezultati su oiti i u pogle-
du ranijeg prihvatanja bolesnika, ime se ostvaruje
sekundarna prevencija. Ova je politika pokazala i
kolike su tekoe prilikom ostvarivanja sutinskog
cilja, a to je kontinuitet leenja. Prepreke su esto
institucionalne prirode: katkada strogo potovanje
sektorske podele ima za posledicu prenebregavanje
samog cilja kontinuiranog leenja i to zbog
doslovnog sprovoenja predvienog naina leenja,
odnosno injenice da mesto stanovanja odreuje
populaciju o kojoj e se voditi briga. Svakako treba
kritikovati puko popisivanje bolesnika i pravljenje
kartoteka bez odgovarajue koordinacije privatne
psihijatrijske prakse i one koja se vri u okviru
dravnih psihijatrijskih bolnica. Neke od prepreka
na koje se nailazi inherentne su samoj prirodi evolu-
cije psihikih smetnji. Sektorska psihijatrija je tako,
pre svega metropolama, pokazala da postoji znatan
broj bolesnika nazvanih vansektorskim, kod kojih
je psihopatologija praena iskljuenjem iz drutvene
589
sredine. Zahvaljujui njoj, postalo je oigledno da,
usled postojanja mnotva razliitih institucija, prili-
kom prelaska iz jedne u drugu esto dolazi do
diskontinuiteta u leenju, to se obino pripisuje
individualnoj psihopatologiji i porodinoj dinamici.
Analiza funkcionalnog usklaivanja razliitih struk-
tura predstavlja, po svemu sudei, sledeu etapu u
teorijskom razmatranju sektora.
. Garabe
Red. V. P. i N. C.
M. AUDISIO, La psychiatrie de secteur, Toulouse, Privat,
1980.
SEKUNDARNE DOBITI OD BOLESTI
(KRANKHEITSGEWIN)
Frojd je pod ovaj izraz podveo skup satisfakcija
koje nisu odluujue u genezi bolesti, ali koje je
ubrzavaju i produavaju.
Valja rei da tu nije re o dobiti finansijske priro-
de, na primer, o penziji ili odteti na osnovu ne-
ke povrede na radnom mestu, ve o afektivnoj do-
biti: o brinosti koju ispoljava okolina, mogunosti
povlaenja, zahvaljujui bolesti, na neki sporedni
kolosek, daleko od nepodnoljive stvarnosti, odnos-
no one sa kojom subjekat odbija da se suoi, bila
ona afektivna, porodina (najee), profesionalna,
ili neka druga.
M. Poro
SELF
engl. self vlastito Ja
Termin koji uglavnom koriste anglosaksonski psiho-
analitiari, a Francuzi ga najee prevode termi-
nom Soi. Ne postoji tana i opteprihvaena defini-
cija ovoga pojma. Moguno je nekoliko naina pri-
stupa pojmu koji ovaj engleski naziv obuhvata:
1) Korienje ovoga pojma ne bi trebalo poistovei-
vati s korienjem analitikog koncepta Ega, a nije
re ni o jednoj od instanci psihikog aparata kao to
su Ego, Id, Super-ego, kao to nije re ni o predstav-
ljanju linosti u celini.
2) Termin Self upuuje na difuzno oseanje stvar-
nosti, jedinstva i doivljenog kontinuiteta subjekta,
oseanje infiltrirano narcisizmom koje se ne izvodi
iz telesne sheme.
3) Se//"vodi poreklo iz fizikog i psihikog doivlja-
ja u najranijem detinjstvu. On svedoi o onoj fazi u
procesu individuacije subjekta u kojoj je materinski
objekt investiran pre nego to je percipiran kao
odvojen. Na stvaranje Selfa utie uspeh ili neuspeh
majinih napora da se prilagodi potrebama odojeta
(holding).
Vinikot (Winnicott) u jednom lanku iz 1960. godi-
ne govori o razlici lanog i pravog Selfa u nekih
bolesnika tokom analize. Postojanje lanog Selfa
tumai se injenicom da su ovi bolesnici bili primo-
SEMIOLOGIJA (U PSIHIJATRIJI)
rani da se sami prilagoavaju svojoj okolini i da
zatite ono to je preostalo od njihove individual-
nosti nazvane pravim Selfom.
U iskustvu odrasle osobe, Vinikot povezuje pravi
Self s onim to omoguuje spontan gest i linu
ideju, a lani Self s oseanjima nerealnosti i praz-
nine. On smatra presudno vanim one trenutke
tokom analize u kojima je mogao da izrazi svoja
oseanja o lanom i pravom Selfu ovih pacijenata.
Re je, ovoga puta, o jednoj bitno razliitoj dimenzi-
ji analize drukije od analize odbrambenih mehani-
zama Ega. Moe da se stavi prigovor da korienje
pojma Self predstavlja povratak na prepsihoanali-
tiku, fenomenoloku koncepciju jedinstvenog su-
bjekta, koji sobom u potpunosti vlada, u okviru
koje ne postoji drugost nesvesnog.
Ali izvesni savremeni autori (Kohut, Kernberg) s
uspehom primenjuju ovaj pojam u okviru prouava-
nja patologije narcisizma.
Self se predstavlja kognitivnim i afektivnim struk-
turama koje kazuju na koji nain neko sebe percipi-
ra u fantazmatskim odnosima s unutarnjim predsta-
vama o drugim osobama (Kernberg).
V. Sufir
D. W. WlNNICOTT, Distorsion du Moi en fonction du Vrai
et Faux Self, 1960, in Processus de maturation chez
l'enfant, Pari, Payot, 1978; O. KERNBERG, La personnalite
narcissique, Privat, 1980; J.-B- PONTALIS, Naissance et
reconnaissance du Soi, in Entre le reve et la douleur,
Gallimard, 1977.
SEMIOLOGIJA (U PSIHIJATRIJI)
od gr. semeion, znak; logos, nauka
Semiologija se kao termin javlja u medicinskoj ter-
minologiji u XVIII veku i podrazumeva deo medi-
cine koji se bavi simptomima bolesti [Litre (Lit-
tre)]. U XX veku, meutim, ovaj termin je vezan za
oblast drutvenih nauka i oznaava nauku koja se
bavi znacima u okviru drutvenog ivota [De Sosir
(de Saussure)].
Kao medicinska semiologija, psihijatrijska semio-
logija razlikuje simptome (od gr. symptoma, doga-
aj) koji se spontano javljaju u bolesnika, a koje
zapaa lekar, znake, koji pretpostavljaju aktivno
ispitivanje i procenu, i sindrome* (od gr. syndro-
me splet znakova), tipinu grupu znakova koji
podrazumevaju postojanje neke semioloke oblasti
koja im daje znaenje [Lanteri-Lora (Lanteri-Lau-
ra)]. Kao u svakoj semiologiji, psihijatrijski znak
ima oznaujuu stranu (materijalna manifestacija
znaka), oznaenu stranu (znaenjski sadraj) i pre-
tpostavlja postojanje referenta (onoga na ta upu-
uje). Psihijatrijska semiologija ima smisla samo
ukoliko se ustanovi prava ili implicitna nozologija
koja se temelji na diferencijalnoj specifinosti zna-
kova i njihovih grupa.
Struktura semiolokog saznanja moe da se razloi
na vie etapa:
SENESCENCIJA
uoavanje znakova koje, s obzirom na okol-
nosti pod kojima se bolesnik i lekar susreu, na-
in traenja pomoi i kulturni kontekst, za raz-
liku od medicinske semiologije, u velikoj meri za-
visi od bolesnikove mogunosti da izrazi ono to
osea. Svaki znak je jedna odlika koja ukazuje
na razliku izmeu onoga to se obino smatra
normalnim i onoga to se kliniki moe zapazi-
ti (Lanteri-Lora) a upuuje na mnoga moguna
znaenja.
postavljanje dijagnoze vri se progresivnom re-
dukcijom poliseminosti znakova i njihovim grupi-
sanjem u sindrome*. Sama dijagnoza ima ulogu
oznaitelja, a bolest funkciju oznaenika.
Ako je u medicini opta patologija relativno ho-
mogen referent na osnovu kojeg je moguno pristu-
piti bolesnikovom oteenom telu u psihijatriji ni-
je isti sluaj, stoga to ovaj drugi referent podrazu-
meva postojanje najrazliitijih modela i psihopato-
lokih teorija.
Strukturna analiza ovih razliitih modaliteta semio-
lokog saznanja u funkciji referenta, predstavljala bi
pravu semiologiju (u onom smislu u kojem se ona
shvata u okviru drutvenih nauka) psihijatrijskog
diskursa shvaenog kao sistem znaenja i to bi bio
jedan od puteva kojim bi trebalo da se ide u okviru
opte psihopatologije*.
Red. V. P. i N. C. .-M. Azoren
G. LANTER1-LAURA. Introduction generale a la semiologie
en psychiatrie, Pari, EMC, 37101 A10-9, 1973.
SENESCENCIJA
od lat. sene.x, starac
Dugo povrno izjednaavana sa starou (to je
iskljuivo vremenska odrednica), senescencija je sta-
nje u kojem se ovek nalazi na kraju zrelog do-
ba, pod uticajem neizbenih procesa involucije; to
stanje ukljuuje patoloke promene, a njegova po-
slednja instanca je senilnost. Doba u kojem nas-
tupa senescencija razliito je u razliitih osoba, sva-
ko involuira prema svome ritmu, najverovatnije u
zavisnosti od genetskih faktora, uslova ivota i obli-
ka aktivnosti. Senescenciju odlikuju progresivne i
uglavnom neprimetne modifikacije fiziolokih ak-
tivnosti, promene na tkivima i u procesu metabo-
lizma, koje se poslednjih godina sistematski prou-
avaju u okviru gerijatrije; medicinski i socijalni
problemi nastali u razvijenim zemljama, u posled-
nje vreme, s apsolutnim i relativnim porastom sta-
novnitva u poodmaklim godinama, podstiu ova
prouavanja.
Promene koje donosi senescencija ne ispoljavaju se
paralelno u fizikom i duhovnom pogledu, ali sma-
njenje efikasnosti pojedinih organa (to se odvija
prema posebnom programu) utie neposredno i po-
sredno na psihiki ivot smanjujui adaptabilnu
sposobnost pojedinca.
590
U oblasti psihikog, prouavanju senescencije moe
da se pristupi u okviru sinteze onih elemenata koji
se postepeno gube (negativni aspekt) i onih koji se i
dalje ispoljavaju (pozitivni aspekt).
Negativni bi se aspekt, po Diblinou (Dublineau),
mogao svesti na istovremeno opadanje tonusa, sred-
stava investiranja (funkcije afirmacije i adaptacije) i
sredstava razmene; slabe izvori energije kao i
tendencije ka samoouvanju koje postaju ekonomi-
nije, prag senzitivno-senzorne osetljivosti se povea-
va, i podstie usamljivanje i smanjeno kretanje, kao
i autotropizam interesovanja, dok se potencijali
spoljne aktivnosti ograniavaju; sve su to faktori
koji doprinose suenju ivotnog okvira.
Stepen intelektualne involucije teko moe da se
odredi u okviru postojeih psihometrijskih testova
koji nisu posebno prilagoeni starim osobama [Ka-
lanka (Calanca)]. Intelektualna involucija posebno
je izraena izmeu 75. i 80. godine i pre svega
pogaa brzinu reagovanja, radoznalost, sposobnost
retencije [Delor (Delore) i saradnici]. Paralelno sa
tim, EEG pokazuje opte usporavanje ritma, ten-
denciju ka topografskoj ekstenziji alfa-ritma i asi-
metriji krivulja [Pue (Puech) sa saradnicima, 1960.
godine]. Pozitivna strana senescencije donekle je
rezultat ovih smanjenja: sueno podruje interesova-
nja, posebno u domenu seksualnosti, daje mogu-
nost usredsreivanja na isto intelektualni rad i to
posebno u pravcu sintetskih funkcija, racionalizacije
(a na raun analitikih funkcija); osoba poseduje
izvesnu distancu i dostupnije su joj vie spekulacije,
intelektualna i afektivna mudrost.
Moguno je, poput Diblinoa, shvatiti senescen-
ciju, u njenim pozitivnim vidovima, kao fazu pu-
nog ispoljavanja, kojom se produava doba pot-
pune aktivnosti, to nastupa nakon prevazilaenja
klimakterine evolutivne krize. Nove instance oslo-
boene nakon krize (psihoafektivna spiritualizacija)
u mogunosti su da se usmere ka sredini i da se
u nju investiraju; socijalizacija koja iz toga prois-
tie povratno deluje na osobu bogatei je i pru-
ajui joj mogunost da se preporodi, ako nita
drugo, a ono bar putem umea da se bude deda
[V. Igo]. Ovaj, uglavnom optimistiki pogled na
sliku psihike senescencije, ne treba da prikrije dru-
ge manje povoljne elemente, kako u intelektualnom
pogledu (tekoe da se spoljni svet racionalizuje),
tako i u emocionalnom (pojava egoizma, autoritar-
nosti, mizoneizma, dekompenzacija linosti i raspo-
loenje s tenjom ka reaktivnim depresivnim sta-
njima). Moguno je uoiti uznemirenost, ukoliko
je osoba svesna opadanja fizike snage (Delor) ili
autosatisfakciju u pogledu psihikog ivota [Blum
(Bloom), 1961; Verner (Werner), 1962] zbog sma-
njene sposobnosti samokritikog procenjivanja. Ve-
oma uopteno govorei, senescencija remeti onu
ravnoteu koja se tokom perioda zrelosti odravala
zahvaljujui naporima koje je ubudue teko ili
nemogue initi.
591
Ukupnom bilansu ovoga stanja treba jo pridodati,
sem velike uestalosti optih oboljenja, uestalost
psihijatrijskih poremeaja [Rot (Roth) i Kej (Key),
1963].
U okviru mentalne higijene senescencije, treba poi
od ovih napomena. Ona e spreiti ili usporiti opa-
danje tonusa hormonskom terapijom, vaskularnom
profilaksom, zatitom od toksina i tetnih materija
[Maran (Marchand)]. Mentalna higijena e dovesti
do regulacije tonusa racionalnom redukcijom spo-
ljanjih izvora interesovanja, ali svakako izbegavaju-
i pasivizaciju (opasnost od odlaska u penziju), bilo
izhgrom zanimanja koje e predstavljati kompenza-
ciju, bilo, to je jo bolje, pramenom posla.
Fel (A. Feil) je, uostalom, lepo pokazao da se u
ovom pogledu interesi pojedinca i drutva poduda-
raju, stoga to zaposleni ljudi u godinama konpenzi-
raju kvalitetom rada i boljim korienjem sredstava
kvantitativno smanjenje radnog uinka.
S druge strane, treba spreiti emocionalnu izolaciju,
povlaenje i egocentrizam starih ljudi, a, nasuprot
tome, treba teiti da se stara osoba to bolje uklopi
u porodicu, grupu, kao i da mladi narataji koriste
blagodeti njihovog iskustva.
Ako je re o staroj osobi bez porodice, socijalna
pomo ne sme da se svede na dom staraca a ponaj-
rhanje na hospitalizaciju u sluaju katastrofalne
reakcije, ve da sadri razliite oblike pomoi, po-
ev od one u kui, preko organizacije takozvanih
gerijatrijskih sela, ali pri tom treba imati u vidu sve
individualne aspekte situacije (socijalni nivo, sklo-
nosti, itd. Postel i saradnici).
Uostalom, ne bi bilo na odmet naglasiti injenicu da
se harmonina starost priprema poev od doba
zrelosti i to odravanjem ravnotee izmeu normal-
nog i afektivnog seksualnog ivota i telesnom i
drutvenom disciplinom koja moe da obezbedi po-
zitivan duhovni stav prema sopstvenoj linosti, u
trenutku kada nastupi kriza.
Red. V. P. i N. C. . Bardena
SENILNA DEMENCIJA v. Senilnost, senilna de-
mencija
od lat. senex, starac i demens, lien razuma (mens)
SENILNOST, SENILNA DEMENCIJA
od lat. senex, starac i dementia, gubitak razuma, be-
zumlje
SENILNOST
Senilnost je patoloki aspekt starosti i zato je ona
dugo bila suprotstavljana senescenciji*, smatranoj
normalnom ili fiziolokom starou; u dana- osnovu pojedinanih uspeha.
nje vreme, podesno bi bilo pod senilnou podra-
zumevati proces kojim se senescencija zavrava, bu-
dui da granica izmeu ova dva stanja nije odree-
na, a pitanje je da li je uopte moguno utvrditi
kriterijume za to.
SENILNOST, SENILNA DEMENCIJA
Ona je, najee, nastavak, i to postupni, presenil-
nog stanja (Presenilnost*), ali moe da nastupi i
odjednom.
Za senilnost ne postoji tano utvreno starosno
doba, iako se esto smatralo da se ona otprili-
ke javlja oko sedamdesete godine. Brzina senil-
nog procesa zavisi od razliitih faktora koji se nado-
vezuju na samu starost a kojih je vremenom sve
vie. Maran (Marchand) je miljenja da ni-
je iskljuen uticaj naslednog faktora. Ali smatra
se, pre svega, da odluujuu ulogu imaju ranija
oteenja: fizike i emocionalne traume, razliite
opte i fokalne infekcije, intoksikacije (posebno al-
kohol i duvan).
Faktori senilizacije deluju na nervne elije, bilo ne-
posredno, bilo posredstvom poremeaja cirkulacije
i metabolizma a posebno amilozom koja bi mogla
da ukae na poetak autoimunih procesa [varc
(Schwarz)].
Senilna oteenja, iji je dominantan kvalitet atrofi-
ja, menjaju, u stvari, itavu ekonomiju organizma
(kardio-vaskularni sistem, bubreni sistem, skelet,
glatku i popreno-prugastu muskulaturu, masno
tkivo, kou i njen dodatni aparat). Ali Deman
(Demange) ukazuje na to da ove promene obino
nisu uniformne, to omoguuje opisivanje lokalizo-
vanih ili preteno lokalizovanih senilnosti [Trijel
(Truelle)]. Osnovne funkcije (apetit, san) su uglav-
nom smanjene, rede i paradoksalno suvie izraene.
Jaina i otpornost su smanjene. Nespretnost pokre-
ta, tremor (nesiguran rukopis, drhtav glas), poreme-
enost ulnih organa (hipoakuzija, prezbiopija),
gubljenje opte osetljivosti, slabljenje tetivnih i oku-
logirnih refleksa ukazuju na prvenstvenu vanost
mioneuronalnih povreda. Na psihikom planu, se-
nilnom involucijom ali ovoga puta trajno i ne-
povratno dolazi do smetnji opisanih povodom
blaih poremeaja u doba presenilnosti. Ako brojne
smetnje potiu od znatnog pojaanja tendencija koje
inae spadaju u mentalne strukture senescencije,
one su najveim delom izraene intelektualnim pro-
padanjem*, i to prvenstveno gubljenjem sintetikih
funkcija mozga.
Involucija, uostalom, ne tee uvek pravilno: do opa-
danja intelektualnih sposobnosti esto dolazi u eta-
pama i ono je obino uslovljeno neujednaenim
smanjenjem modane cirkulacije.
Terapija Ne postoji terapija za leenje senilnosti,
uprkos prolaznom i ponekad gromoglasnom prihva-
tanju na koje su naile neke metode [kao to su
Voronovljeva (Voronoff) metoda presaivanja testi-
sa majmuna, Filatovljeva (Filatoff) metoda tkivnih
ekstrakta] prebrzo proglaene opteprimenljivim na
ak i ako eutrofikim dejstvom nekih lekova moe
da se delimino pobolja dinamiki deficit starih
osoba, ne bi trebalo da se stvara iluzija o podmlai-
vanju, odnosno, da se obnavlja verovanje u postoja-
nje eliksira mladosti.
SENILNOST, SENILNA DEMENCIJA
Mnogo su ozbiljniji oni napori u cilju kodifikovanja
opteg i psihijatrijskog leenja starih ljudi. Upravo u
onoj meri u kojoj naa saznanja iz biologije senil-
nosti postaju odreenija, nastaju terapijska pravila
koja se tiu efikasnosti, tolerancije, izbora i indikaci-
ja lekova i fizikih agensa koje bi stare osobe treba-
lo da koriste.
Ve je ustanovljeno da posebnu panju treba posve-
titi telesnoj higijeni, vebama, nainu ishrane, razo-
nodi, faktorima emocionalnog okruenja. Jo uvek
nam se ukazuje na injenicu da treba potpomagati
homeostatike mehanizme koji se remete lako ili
prelaze dozvoljenu granicu (korekcije elektrolita,
pritiska, kalorijske vrednosti hrane itd.).
Sintetiki hormoni, posebno anabolini, mogu biti
od velike koristi u kombinaciji s vaskularnim ana-
lepticima. Nasuprot tome, veoma oprezno treba
primenjivati modifikatore centralnog nervnog siste-
ma (pored ostalog, i razliite neuroleptike).
SENILNA DEMENCIJA
Posebno od poetka ovog veka, senilna demencija je
podstakla mnoga klinika i anatomska prouavanja.
Meu najzapaenijim, izdvajamo Klipelove (Klip-
pel) i Lermitove (Lhermitte) radove iz 1905. godine,
Lerijev (Leri) iz 1906. godine, Fierov (Fischer) iz
1910, Jeamacuov (Yeamatsu) iz 1923. godine, Mar-
anov iz 1949. godine, kao i Raskinov i Erenbergov
(Erhenberg) rad iz 1956. godine.
Pokuaji sistematizacije su se isprepleli, dugo su se
zadrale izvesne nejasnoe usled razliitosti proua-
vanog materijala, razliitog shvatanja klinikih ok-
vira i razmimoilaenja u pogledu odreivanja njego-
vih granica. Onog trenutka kada su iz grupe senilnih
demencija izdvojene Alchajmerova (Alzheimer) i Pi-
kova (Pick) demencija, te presenilne psihoze, bilo je
moguno da doe do usaglaavanja stavova u po-
gledu sutinskih problema.
Patoanatomski nalaz
Dele (Delay) i Brion (Brion) upuuju na sistematsko
razlikovanje tri aspekta senilne demencije:
ist oblik senilnosti koji je zastupljen u jednoj
treini sluajeva a odlikuje ga mikroskopski manje
ili vie izraena difuzna i simetrina atrofija, najvea
u fronto-temporalnim regijama, kao to su zapazili
Parap (Parschappe) i Leri. Histoloki, tipine lezije
javljaju se na elijama korteksa. Daje se opis senil-
nih naslaga (plaques seniles), neuro-fribrilarnih i
granulo-vakuolarnih degeneracija, na koje se stalno
nailazi u Amonovom rogu i u lubercula mamillaria.
Glioza bele supstance je uzgredna i blaga. Nisu
zapaene parenhimatozne vaskularne lezije, mada je
arterioskleroza uobiajena pojava.
ist vaskularni oblik oboljenja odlikuju difuzne
lezije, manje ili vie simetrine, ali najvie je zahva-
ena bela supstanca, kao i siva centralna jedra.
Korteks je poteen tih promena ili je samo blago
izmenjen.
592
meani oblik je najei (u vie od pola sluaje-
va) i njega karakterie uobiajena asimetrina atrofi-
ja koja dominira bar prednjim regijama, uestalo je
proirenje komora, kao i postojanje starih vaskular-
nih ognjita, a i skoro stalna zahvaenost malog
mozga. Hemisfere su proarane razasutim ostrvcima
raspadnutih elija, dajui mozgu sitast ili crvotoan
izgled, to je opisao Mari (P. Marie). Ateromatoza
krvnih sudova baze uobiajena je pojava. Histolo-
ki, istovremeno nalazimo tipine degenerativne lezije
istog oblika i vaskularna oteenja koja zahvataju
parenhim arteriola s hijalinizacijom njihovog zida;
perivaskularni prostori su proireni. Patogenez^Je-
zija ostaje jo uvek nerazjanjena, uprkos mnogim
studijama koje su joj bile posveene, kao i onim koje
su jo uvek u toku. Nijedna teorija (histohemijska,
metabolika, cirkulatorna, konstitucionalna ili gene-
tika) ne objanjava u potpunosti njihove osobenos-
ti niti njihovu evoluciju.
Klinika slika
Svakom ovako anatomski izdvojenom aspektu se-
nilne demencije teorijski odgovara posebna klinika
slika.
Klasian opis senilne demencije zasniva se na istom
obliku. Njegov poetak je podmukao. Ponekad, ma-
da retko, nastupa nakon emotivnog oka, depresije
pod slikom neurastenije, nakon neke interkurentne
bolesti, prevelike iscrpljenosti. Najee je re o
neuhvatljivim prelazima koji vode od senescencije
do ireverzibilne dementne insuficijencije.
U toj poetnoj fazi, intelektualne sposobnosti gotovo
da nisu naruene; i pored toga dolazi do promena u
procesu retencije, novi se sadraji ne zadravaju u
pamenju; bolesnik ivi na prethodno steenim zali-
hama znanja. Paralelno, radoznalost opada (Rusoo-
va autoopservacija). Prilikom rasuivanja, iako je
ono ouvano, formulisanje se ne vri dovoljno jas-
no, tako da je senilna osoba uglavnom svesna slab-
ljenja svojih moi i kadra je da prati njihovo popu-
tanje. Ta je injenica ponekad toliko pogaa da
pomilja ak i na samoubistvo.
Emocionalne smetnje lake se zapaaju. Moguno je
uoiti smetnje na emocionalnom planu, osetljivost
koja donekle proistie iz moralne anafilakse, iz an-
ksioznosti koja ponekad dovodi do nastanka pravih
psihoza (strah od budunosti, strah od bliske smrti),
to predstavlja kontrast u odnosu na neke druge
stare osobe koje su sauvale vedrinu. Zapaa se jo i
aljenje koje nastaje usled poreenja novonastalog
stanja naputenosti i idealizovanih razneujuih se-
anja iz detinjstva (Dele), nestanak iluzija, skeptici-
zam, to doprinosi postepenom opadanju voljnih
aktivnosti.
Socijabilnost se smanjuje, dok raste egoizam, koji se
esto oituje zapanjujuim tvrdilukom ili pohle-
pom.
I pored svega ovoga, ponekad je prilino teko
uoiti ove poremeaje (stoga bi u tu svrhu bilo
593
korisno primeniti testove). U fazi razvijene bolesti,
deterioracija je izraenija. U intelektualnom pogle-
du, pomenuemo degradaciju pamenja (amnezija
fiksacije s ozbiljnim zaboravljanjima, gubljenjem
predmeta, gunanjem, tekoom da se osoba seti
vlastitog imena, da se precizno izrazi, gaenjem
uspomena i to uglavnom po Riboovom (Ribot)
zakonu], to je esto praeno lanim prepoznava-
njem a moe da se zamaskira fabulacijom.
Matovitost nestaje: linost se odlikuje neproduktiv-
nou, stereotipnim postupcima i stereotipnim govo-
rom. Rasuivanje je onemogueno, samokritinost
se gubi.
U oblasti emocionalnog ivota, smetnje iz prethod-
nog perioda postaju znatno izraenije. alopojke i
uzdasi katkad predstavljaju svu aktivnost dementne
linosti kod koje je dolo do apragmatizma i do
gubitka inicijative. Opte ponaanje moe ipak da
prui iluziju normalnosti zahvaljujui postojanju au-
tomatizama vezanih za drutvene navike, ali se ovi
varljivi prividi vrlo lako daju otkriti (neumesno ili
detinjasto ponaanje) ukoliko ozbiljniji poremeaji
(fuge, lutanja) nisu upadljiviji.
Uglavnom nesistematizovane sumanute ideje izne-
nada se javljaju u ovoj fazi bolesti (naroito ideje
oteenosti i proganjanja) i izazivaju blau agitaciju.
esta je nesanica i none more. Ali se, po pravilu,
ne moe utvrditi nikakav poremeaj neurolokih
funkcija, za razliku od drugih oblika senilne demen-
cije.
U zavrnoj fazi, fasada se potpuno rui. Gubitak
motorne kontrole dovodi do gatizma, intelektualno
propadanje se ogleda u prekidu stvarnog kontakta s
okolinom (neprepoznavanje mesta i osoba, zaborav-
ljanje sintakse, renik esto sveden na nerazumljiv
argon, nepristojnosti, itd.).
Klasina hronina prezbiofrenija* koju je opisao
Vernike (Wernicke) 1890. godine, predstavlja do-
nekle poseban aspekt proste senilne demencije, ija
klinika slika sa dominantnim poremeajima pam-
enja i fabulacijom podsea na Korsakovljev (Kor-
sakoff) sindrom.
U isto vaskularnom obliku, klinike manifestacije
poinju kasnije nego u sluaju istog oblika senilne
demencije, i to esto iktusom. Relativno se esto
zapaaju specifini poremeaji govora (afazija, stere-
otipije i verbalna ponavljanja) u kontekstu dubokog
intelektualnog deficita u razvijenoj fazi bolesti. Evo-
lucija ka smrti je relativno brza i to pre isteka druge
godine.
Meoviti oblik zapoinje najkasnije, ali je tu stepen
demencije najvei.
Vei neuroloki poremeaji (hemiplegija, paraplegi-
ja, afazija, komicijalne krize) obino komplikuju
kliniku sliku. Evolucija je isprekidana iktusima i
akutnim konfuznim stanjima, ali je sporija nego u
prethodnom obliku.
U stvarnosti, sve je mnogo sloenije nego to ova
shema pokazuje, jer ne postoji striktna veza ana-
SENILNOST, SENILNA DEMENCIJA
tomskih oteenja i klinikih simptoma. A i dijagno-
zu je esto teko postaviti i razlikovati senilnu de-
menciju i Alchajmerovu, Vernikeovu i Korsakovlje-
vu bolest.
Ni elektroencefalogram ne prua neku pomo u
postavljanju dijagnoze demencije starih osoba [Ter-
ton (Turton) i Voren (Warren), 1961], zbog nedos-
tatka karakteristinih promena, ak i onda kada nije
u granicama normale.
Tomodenzitometrijski pregled, koji se obino naziva
skenerom, omoguava procenu stepena i lokalizacije
modane atrofije.
Etioloki problemi demencije ne svode se na global-
ni pristup senilnosti; statistika istraivanja istiu
naslednu ulogu jednog dominantnog gena [Lar-
son(Larsson) i saradnici, 1963].
Terapija i oblici pomoi
Prost oblik senilne demencije ne podrazumeva pra-
vo leenje (ali je zato moguno leiti one sloene
oblike u kojima dolazi do neurolokih komplikacija
ili delirantnih ispada). Jedino preventivne higijenske
mere donekle obezbeuju zatitu dementne osobe
od interkurentnih bolesti koje mogu da ubrzaju njen
kraj i da nastupe ba zbog neurednog ivota ili
nedovoljnog kretanja (pneumonija, digestivne smet-
nje, urinarne infekcije, inanicija).
Lekar e retko biti primoran da se zaloi za bolni-
ku ili kliniku pomo, sem u sluaju kad je bolesnik
naputen ili bez porodice, odnosno kada njegov
gatizam ili potpuna fizika nemo prevazilaze snage
onih koji se inae o njemu brinu. Najee, ukuani
ipak mogu da se prilagode uznemirenosti dementne
osobe i da se u kui u potpunosti o njoj brinu, a
moe se ak rei da je njoj potrebno da se dri svojih
ustaljenih navika da bi mogla da ivi.
Medicinsko-pravni aspekt
Poslovna sposobnost senilne, ako ne i nesumnjivo
dementne osobe, predmet je mnogih sporova (ospo-
ravanje nasledstva, poklona, validnosti braka sklop-
ljenog u poslednjem trenutku, itd.). Stoga je poelj-
no preventivno koristiti mogunosti zatite predvi-
ene Zakonom od 3. januara 1968. godine, jer sudije
retko donose presude o anulaciji poinjenog dela
bez prethodne ekspertize.
Lekar koji se nae u takvoj situaciji mora biti kadar
da izbegne mnoge zamke (zamrene situacije, svedo-
enja onih koji pretenduju na nasledstvo, sumnjiva
ili netana, itd.). Morae, znai, da postupa veoma
oprezno, da paljivo proui svu dokumentaciju u
vezi sa sluajem, da ponovi preglede. Lekar opte
prakse morae da se konsultuje sa specijalistom da
bi se utvrdilo u kojoj je meri demencija doprinela
izmenjenom ponaanju. To e biti moguno na os-
novu podataka vezanih za porodini i drutveni
ivot stare osobe, uzimajui u obzir oscilacije i
nedoslednosti, kako u oseanjima, tako i u postupci-
ma ije je prvobitne namere, smisao i nain izvrenja
stara osoba mogla ak i da zaboravi.
SENZITIVNOST
U pravnom pogledu, osoba moe da, usled senilne
demencije, izvri niz prekraja razliite teine, poev
od nepristojnog ponaanja na javnom mestu, privid-
nog ekshibicionizma usled neuviavnosti, pravog
ekshibicionizma, povrede javnog morala, silovanja
zbog patoloki izmenjenog seksualnog nagona, bes-
mislene krae iz gramzivosti ili kolekcionizma, sve
do izazivanja poara iz nehata ili s predumiljajem,
iz elje za osvetom.
Na osnovu stepena intelektualnog propadanja* od-
reuje se psihika deterioracija ija posledica moe
biti neuraunljivost.
. Bardena
Red. V. P. i N. C.
SENZITIVNOST
od lat. sentire, oseati
Izraz koji je uveo Kremer (Kretschmer) da bi
odredio osobe ija se linost odlikuje dvostrukim i
protivurenim potencijalom: Osnovna orijentacija
njihovog ponaanja je astenina, ali istovremeno
antagonistiki deluje jedan izrazito stenicni pol koji
predstavlja kontrast u okviru slike linosti.
Kremer smatra da razvoj u pravcu senzitivnosti
spada u reakcije linosti i nema neposredne veze s
nekom posebnom konstitucijom. ak je, naprotiv,
esto sasvim neizvestan tip linosti senzitivnih oso-
ba, ponekad se kod njih istovremeno zapaa dvos-
truka konstituciona srodnost s jedne strane su
konstituciono sline hiperestezinim shizoidima, a,
s druge strane, cikotiminim depresivnim osobama.
U stvarnosti, senzitivna dispozicija je, po svemu
sudei, vezana kako za psihogenetske faktore, tako i
za uroene crte linosti.
Sa stanovita klinikih posmatranja, neosporno je da
postoji senzitivni tip linosti. Re je o pojedincima
koju su lako povredivi, osetljivi, zavisni, skrupulozni,
nesigurni u svoju seksualnost (esta pojava masturbi-
ranja). Oni su, istina, takvi u svojoj sutini, ali izgleda
da uviaju da takvim ponaanjem upravo podstiu
druge, odvanije, da njima vladaju, te se stoga trude
da se pokau kao linosti pune samopouzdanja, ener-
gine, nepristupane: njihovu psihologiju (to se lepo
da prepoznati po njihovoj nadmenoj mimici) karak-
terie stalna tenja ka kompenzaciji.
Ova tenja sree se i u oblasti patolokog. U stvari,
ako ih astenina strana njihovog temperamenta po-
nekad odvede u opsesivnu neurozu (Kremer) i u
depresivne reakcije, drugi put emo ih videti kako
daju oduka svom steninom ponaanju, odgovara-
jui na neku prinudnu ili preteu ivotnu situaciju:
tada dolazi do Kremerove senzitivne interpretativ-
ne sumanutosti koja esto dobija oblik kompenza-
torne paranoje, po Deleu, kao i do sumanutosti
odnosa senzitivnih osoba [Lakan (Lacan)], koja po
velikom broju simptoma i psihopatolokih mehani-
zama lii na paranoinu* sumanutu strukturu.
. Siter
Red. V. P. i N. C.
594
SENZORNA DEPRIVACIJA
od lat, sensus, ulo i privare, liiti
Psihofizioloki metod izuavanja efekata ulne izo-
lovanosti. Posmatranja se najee vre na subjekti-
ma zatvorenim u izolovane prostorije ili za vreme
boravka pod zemljom. Ovaj metod ima direktnu
primenu u svemirskim letovima, atomskim podmor-
nicama, speleologiji. Zapaene su izvesne analogije s
efektima zatvorenikog ivota (zatvorenike reakci-
je*), monotonog posla ili bolesti koje izazivaju inva-
lidnost (slepilo*, gluvoa*, ivot u elinim pluima
itd.). Ti efekti se razlikuju, zavisno od prethodnog
stanja subjekta, njegove prethodne pripreme, duine
trajanja eksperimenta. Zapaaju se: a) poremeaji u
proceni vremena i ritmu biolokih ciklusa; b) pore-
meaji u opaanju geometrijskih oblika, dezorijenta-
cija*, ponekad halucinacije*; c) opadanje intelektu-
alnih sposobnosti; d) teko afektivno stanje s raz-
draljivou, anksioznou* i sugestibilnou*.
/. Pelisje
Red. V. P. i N. C.
SEPTIKEMIJE
od gr. septikos, iskvaren i aima, krv
SEROTONIN
Serotonin je indolamin koji je 1937. godine izolovao
Esparmer iz hromatofilnih elija intestinuma. Godi-
ne 1957. Brodi (Brodie) je stvarno utvrdio njihovu
funkciju neurotransmitera.
Sinteza serotonina je relativno jednostavna. Tripto-
fan, fundamentalna amino-kiselina koji se unosi
hranom, transformie se u 1% u serotonin. Prva
etapa je hidroksilacija preko triptofana na 5. poziciji
triptofan-5-hidroksilaze u prisustvu N A D P H 2 . Taj
5-hidroksi-triptofan (5HTP) se zatim dekarboksili-
zuje preko zajednikog enzima za 5HTP i dopu, 5
HTP dopa dekarboksilaze aktivne u prisustvu piri-
doksal-5-fosfata. Proizvod dekarboksilacije je 5 hid-
roksitriptamin ili serotonin.
Katabolizam serotonina je obezbeen posredstvom
MAO koja pomae oksidativnu dezaminaciju. Tako
nastali karbolit je 5-hidroksiindol siretna kiselina
(5HIAA) koja se eliminie urinom.
Kod oveka sa 1% serotonina nalazi u centralnom
nervnom sistemu, 9% je smeteno u trombocitima, a
praktino sve ostalo je lokalizovano u argentofilnim
i enterohromafilnim elijama intestinuma.
Tehnike histofluorescencije, zatim tehnike imunoflu-
orescencije omoguile su da se utvrdi topografska
anatomija serotoninergikih puteva centralnog ne-
rvnog sistema. Oni nisu dovoljno sistematizovani i
polaze od neparnih i medijalnih jedara rafee. Poev
od modanog stabla, projekcije su mnogobrojne. One
se zavravaju u hipotalamusu, strijatumu, malom
mozgu i kori. Silazni putevi vode u kimenu modinu
i zavravaju se u prednjim i zadnjim rogovima.
595
Biohemijski aspekt interakcije serotonina s njegovim
specifinim receptorom nedovoljno je poznat.
Nasuprot tome, dinamiki funkcionalni aspekt inte-
rakcije serotonina sa mnotvom sinaptikih recepto-
ra u skladu je s optom shemom koja je opisana u
odrednici Modani receptori*.
Izvestan broj psihotropnih supstanci korienih kao
terapijski agensi ili farmakoloki reaktivi modifikuju
serotoninergiku aktivnost. Ako se nalaze u prisustvu
antogonista LSD ili lizergine kiseline, dolazi do
blokiranja specifinog receptora za 5 HT i do na-
stanka sasvim razliitih postsinaptikih efekata.
PCPA inhibira sintezu 5HT blokirajui hidroksilaci-
ju triptofana. Serotoninergika aktivnost, nasuprot
ovome, moe da se povea:
putem davanja prekurzora L triptofana ili L 5
hidroksitriptofana;
smanjenjem ponovnog vezivanja: antidepresivi*
nazvani serotoninergikim, to jest triciklini koji
poseduju tercijarni amin (amitriptilin, hloripramin) i
izvesni novi antidepresivi: citalopram, indalpin;
inhibicijom destrukcije MAO, to jest produkti-
ma IMAO* i posebno inhibitorima MAO A.
Serotoninergika aktivnost moe kliniki da se pro-
ceni i to:
doziranjem katabolita: 5 HIAA* na nivou cereb-
ro-spinalnog likvora;
odreivanjem triptofana u plazmi preko njego-
vih slobodnih i vezanih frakcija. Poto je otkriveno
da postoji veza izmeu 5 HIAA i cerebro-spinalnog
likvora, on bi se mogao oznaiti kao supstitut i time
bi se spreilo pribegavanje lumbalnoj punkciji;
prouavanjem trombocitnog serotonina sa pro-
cenom dva parametra: vezivanje i koncentracija.
Trombociti se ovde koriste kao periferni model
centralnog neurona.
Praktini znaaj serotonina u psihijatriji tie se etiri
najvanije oblasti:
1) Regulacija raspoloenja
Hipoteza o serotoninergikoj aktivnosti u depresija-
ma istaknuta je izvesnim brojem podataka koje je
lepo sistematizovao O. Lingjerde (Lingjaerde).
Rezerpin koji smanjuje nivo modanog serotoni-
na (isto kao i drugih monoamina) moe da izazove
depresiju;
IMAO i triciklini antidepresivi poveavaju sero-
toninergiku aktivnost (ali, i kateholaminergiku);
neki depresivni pacijenti imaju snien nivo 5
HIAA u likvoru;
serotonin i 5 HIAA su verovatno smanjeni u
mozgu nekih pacijenata koji su izvrili suicid;
nivo plazmatskog totalnog i slobodnog prekur-
zora serotonina, triptofana, verovatno je smanjen
kod nekih depresivnih pacijenata;
vezivanje serotonina za trombocite moe biti
poremeeno kod depresivnih bolesnika;
prekurzori serotonina mogu da izazovu pobolj-
anje raspoloenja u endogenim depresijama.
SHIZOFAZIJA
Ipak, za svaku od ovih mogunosti postoje kontro-
verzni rezultati koji se mogu razliito tumaiti.
2) Serotonin i shizofrenija
Doziranje serotonina i njegovih derivata na perifer-
nom nivou (likvor, krv, urin) ne omoguuje da se
bilo ta zakljui. Ipak, izvesni argumenti neposred-
no govore o njegovom ueu.
Poremeaji sna na koje nailazimo u sluajevima
centralnog nedostatka serotonina podseaju na po-
remeaje u shizofreniji (relativni nedostatak dubo-
kog sna, 3. i 4. stadijuma). Jedan halucinogen* kao
to je LSD nije nita drugo do metilirani serotonin.
Moe se postaviti hipoteza da genetska anomalija u
izvesnim sluajevima dovodi do nenormalne metila-
cije serotonina.
Izgleda da davanje 5 HTP moe da pogora izvesne
paranoidne shizofrenije.
3) Serotonin i spavanje*
Izgleda da, kod zdravog pacijenta, poveavanje se-
rotonina kao posledica davanja 5 HTP bitno utie
na paradoksalno spavanje.
4) Serotonin i pamenje*
Izvesni eksperimenti omoguuju da se pomilja na
to da davanje 5HTP moe da pobolja eksperimen-
talne mnestike performanse kod ivotinja i oveka.
Ipak, ne zna se da li je ovo povoljno dejstvo na
pamenje vezano za serotonin ili je rezultat indirek-
tnog dejstva, kao, na primer, veeg oslobaanja
acetilholina.
F. Rigal
Red. V. P. i N. C.
SERUMSKE REAKCIJE
od lat. serum, surutka
Serumske reakcije mogu biti praene poremeajima
neurona, neuritinim, medularnim i encefalitinim po-
remeajima. U ovom poslednjem sluaju moe da
doe do pojave konfuznih stanja i ispada sumanutosti,
to je uglavnom prolazno. Ove reakcije mogu da
nastupe odmah i tada su nalik na posledice oka [Roe
(Roger) i Paja (Paillas)]; ali neki autori ukazuju i na
postojanje produenih stanja koja dovode do manifes-
tnog rezidualnog intelektualnog propadanja. Ovi slu-
ajevi, dodue retki, postavljaju delikatne medicinske i
pravne probleme, posebno u oblasti povreda na radu.
A. Poro
Red. V. P. i N. C.
SFINGOLIPOIDOZE v. Neurolipoidoze
SHIZOFAZIJA
od gr. schizein, cepati, razdeliti i phanein, govoriti
Krepelinov (Kraepelin) termin koji oznaava poseb-
no izraenu jeziku disocijaciju u nekim oblicima
SHIZOFRENIJA
demencije prekoks: jezik lii na neku vrstu salate od
poznatih reci i neologizama koje govornik takvom
brzinom saoptava da govor postaje potpuno nera-
zumljiv. Samo zahvaljujui intonaciji, moguno je
naslutiti afektivnu obojenost, prepoznati da je re o
pitanju, o ljutnji, prii, recitovanju.
Bolesnik se ponekad ponaa kao da slua pitanja koja
mu se postavljaju ili kao da prihvata dijalog, a u
njegovom se govoru prepoznaju reci (asocijacije po
znaenju ili ee po zvunosti) koje se odnose na ono
0 emu govori sagovornik. Verbigeracije daju utisak
potpuno nekontrolisanog automatskog toka kojim ni-
je moguno na odgovarajui nain izraziti misao.
Shizofazija se ponekad javlja nakon nekoliko trenu-
taka normalnog razgovora. Ona je svojstvena obole-
lima od parafrenije*, koji su inae, izvan okvira
sumanutih tema, kadri da misle i da se izraavaju
sasvim razumljivo.
Nasuprot tome, shizofazija moe biti stalno prisutna
kod shizofrenih* bolesnika, nesposobnih za neki
drugi oblik verbalnog izraavanja. Klod (Claude) i
Pfersdorf (Pfersdorff) su isticali klinike slinosti
shizofazije i parafazije u senzornoj afaziji.
Drugi oblici verbalne i sintaksike disocijacije i tvor-
ba novih reci (neologizmi, hermetine formule)
predstavljaju, po svemu sudei, samo redukovane
vidove shizofazije.
T. Kamerer
Red. V. P. i N. C.
SHIZOFRENIJA
od gr. schizein rascepati, razdeliti i phren, dua
I. ISTORIJAT
Prikaz istorijata shizofrenije bi mogao da pone od
prvih opisa sindroma slinih onima to ih ovaj
termin danas obuhvata. Ovakav bi nas postupak, u
stvari, odveo na pogrean put. Re shizofrenija
nastala je u jednom odreenom kontekstu a ukoliko
bismo pokuali da je koristimo za opise nekih boles-
nih stanja u sasvim drugim okolnostima, to bi znai-
lo da je liavamo njenog znaenja.
To su lepo pokazali Z. Lanteri-Lora (G. Lanteri-Laura)
1 M. Gro (M. Gro) u izvrsnom lanku koji su posvetili
istorijatu shizofrenije u Medicinsko-hirurkoj enciklope-
diji. Na taj nain se izbegava varljiva zamka potrage za
preteama koji se zovu Hipokrat, Galen ili Pinel, ak
i ako je izvesno da je bolest obuhvaena ovim pojmom
postojala u svim vremenima.
Pojam shizofrenije moe da ima smisla samo u
kontekstu teorijskog razvoja koji podrazumeva raz-
voj francuske i nemake psihijatrije XIX veka. Sle-
dei Lanteri-Loru, moemo da opiemo tri perioda:
period koji prethodi Blojleru (Bleuler), Blojierovo i
Saslenovo (Chaslin) shvatanje shizofrenije i razvoj
pojma do naih dana.
1) Shizofrenija pre Blojlera
Francuska: godine 1857. B.-A. Morel govori o takoz-
vanoj demenciji prekoks povodom mladih osoba kod
kojih dolazi do brzog gubljenja intelektualnih spo-
sobnosti. On to ini u optijem okviru svoje nozologi-
je, i ni u kom sluaju je ne opisuje kao izdvojen
entitet, ve jednostavno kao poseban oblik simpto-
596
matskog mentalnog oboljenja nasuprot funkcional-
nim psihozama koje predstavljaju ludilo u pravom
smislu. Ova e opozicija dominirati francuskom psi-
hijatrijom s kraja XIX veka. Dementia praecox u tom
sluaju nije nita drugo do poseban oblik oreove
(Georget) stupidnosti.
Nemaka: nasuprot ovome, postoji tendencija ka
spajanju pojma psihoze (Einheitpsychose), ali uz po-
kuaje da se neki posebni vidovi izdvoje. Tako je
Kalbaum (Kahlbaum) 1863. godine opisao oboljenje
koje e njegov uenik Heker (Hecker) 1871. nazvati
hebefrenijom (1890, Kalbaum e heboidofrenijom
nazvati jedan blai oblik koji se ispoljava povremeno
i ima bolju prognozu. Hebefrenija, kao i Morelova
dementia praecox, javlja se u pubertetu a ispoljava se
prestankom intelektualnog razvoja, koji ubrzo dovo-
di do demencije. Godine 1874. Kalbaum e tome
dodati katatoniju, u kojoj su motorne smetnje u
prvom planu, udruene s timikim poremeajima a i
sa polimorfnom nesistematizovanom sumanutou
iji razvoj moe biti ciklian. Po Kalbaumovom mi-
ljenju, prognoza je, uostalom, bolja u sluaju katato-
nije nego u sluaju hebefrenije.
Krepelin (Kraepelin) e spojiti ove razliite oblike,
prema razliitim modalitetima (veoma je dobar pre-
gled razvoja Krepelinove misli u Bererijevom (Ber-
cherie) delu
Osnovi klinike. Istorija i struktura psihijatrijskog saz-
nanja (Les fondements de la cliniaue. Histoire et
structure du savoir psychiatrique).
On e tek u estom izdanju svoje rasprave 1899.
godine upotrebiti termin dementia praecox da bi pre-
grupisao hebefreniju, katatoniju, paranoidnu demen-
ciju i halucinatorne oblike paranoje (termin koji je u
Nemakoj doiveo toliku ekspanziju da je praktino
dobio znaenje ludila).
Krepelin e u odnosu na paranoju obaviti isti takav
rad kao i u odnosu na melanholiju, znatno suzivi
njeno znaenje i koristei taj naziv sasvim precizno.
Uprkos nedostacima ovog grupisanja kojih je bio
svestan, on e zadrati naziv dementia praecox doda-
jui 1912. godine i parafrenije, oblike halucinatorne
paranoje koji se odlikuju dugom evolucijom.
One e, dodue, zadrati pomalo ambivalentan sta-
tus, poto je Krepelin smatrao da je re o istom
bolesnom procesu sa sporom evolucijom koja ne
dozvoljava da se ceo proces zavri demencijom.
Krepelinova dementia praecox prepoznaje se na osno-
vu dva osnovna merila: simptomatolokog dezin-
tegracija intelektualnih sposobnosti, poremeaji afek-
tivnosti, smetnje u ponaanju, govoru, miljenju, i s
njim povezanog evolutivnog merila napredak u
pravcu progresivnog pogoranja i demencije, iako
Krepelin ovaj ishod ne smatra neizbenim.
2) Blojler i aslen
Blojlerove shizofrenije
Blojler je 1911. godine dobio u zadatak da napi-
e poglavlje o demenciji prekoks (u Krepelinovom
smislu) za Aafenburgovu (Aschaffenburg) psihi-
jatrijsku raspravu.On e ovaj termin smatrati nedo-
voljno praktinim i predloie da se on zameni
nazivom shizofrenija, otud i naslov njegovog dela
597
Dementia praecox oder Gruppe der Schizophrenie
(Dementia praecox ili grupa shizofrenija. Re koju je
on sainio potie od grkog schizein (podeliti, to
odgovara nem. Spaltung i phren (gr. termin koji se
obino koristi u mnoini phrenes a znai razvoj francuske nozografije.
dijafragma, ali i duh, dua...)
Sam naslov koji je Blojler upotrebio ukazuje na to
da on shizofreniju nije smatrao potpuno definisanim
entitetom, nego skupom mentalnih poremeaja.
Demenciju prekoks nazivam shizofrenijom zato to
je jedna od njenih najvanijih odlika rascep razliitih
psihikih funkcija, a nadam se da to i pokazujem. Iz
isto praktinih razloga koristim imenicu u jednini,
iako ona podrazumeva, po svemu sudei, vie boles-
ti.
Blojlerov je stav, znai, suprotan Krepelinovom:
shizofrenija nije jedno oboljenje nego sindromska
grupa, oznaena posebnim nainom bivstvovanja u
svetu: Dementni tok nije ni po emu sutinska
karakteristika ve samo usputna posledica koja se
javlja u 20% do 30% sluajeva, iako se veina
pacijenata odlikuje trajnim deficitom mentalnih spo-
sobnosti.
Disocijacija se na klinikom planu oituje primar-
nim znacima, a sekundarni znaci se smatraju reakci-
jom onoga to je u organizmu preostalo od zdravih
elemenata. Na ovaj nain, na primer, afektivnost
shizofreniara nije uspavana, nego je fragmentarna i
prividno paradoksalna. Ista je stvar i s autizmom
koji Blojler prilino iroko shvata.
On preuzima Krepelinovu podelu (paranoidni, kata-
toni, hebefreni oblici), dodajui takozvanu Shizofre-
niju simpleks, unekoliko istu formu u kojoj se
ispoljavaju samo osnovni simptomi. Ovaj poseban
kliniki oblik primorae Blojlera da proiri sam po-
jam u koncepciju i da se tako izloi riziku da u jedan
patoloki pojam ukljui i marginalne oblike, te time
otvori mogunosti zloupotrebe psihijatrijskog leenja.
Blojler je u izvesnoj meri bio pod uticajem psihoana-
lize (godine 1910. napustio je vajcarsko psihoanali-
tiko drutvo i posvaao se sa svojim asistentom,
Jungom) i fenomenologije [Binzvanger (Binswanger) i
Minkovski (Minkovvski) radili su u Cirihu]. Meu-
tim, Blojler je bio i duboko vezan za organicistiku
tradiciju nemake kole, poev od Grajzingera (Grei-
singer), a za njega e shizofrenija ostati klinika
manifestacija cerebralnog oboljenja. (On e, uosta-
lom, odbaciti pojam predispozicije poto od shizof-
renije ne obolevaju samo shizoidne osobe, nego i
histerine, anankastine ili normalne osobe.)
aslenova diskordantna psihoza
Kao to je Blojler u prvi plan stavio disocijaciju i
smatrao je upravo klinikim poetkom, tako je as-
len bio miljenja da to vai za diskordantnu psiho-
zu. On je najpre izdvaja na klinikom planu, iznose-
i je na videlo uz druge razliite manifestacije prisut-
ne kod pacijenta (mimika, govor, emocionalne reak-
cije na sumanutost, ponaanje).
SHIZOFRENIJA
Grupa diskordantnih psihoza znai obuhvata hebef-
reniju, paranoidnu demenciju i katatoniju, ali ni u
kom sluaju hronine sistematizovane psihoze (ak
ni halucinatorne oblike), to je znaajna injenica za
3) Period nakon aslena i Blojlera
Evropa: Psihijatrija na nemakom jezikom podru-
ju bie pre svega obeleena fenomenologijom, s
Jaspersom, Binzvangerom (Binsvvanger), Cutom
(Zutt) Kulenkampfom (Kullenkampf). Naputanje
nekih entiteta kojima se kao izdvojenim oblicima
bavio Krepelin (npr. parafrenije) ima za posledicu
to to nemaka klinika gotovo sve oblike hroninih
psihoza poistoveuje sa shizofrenijom.
U Francuskoj e, paradoksalno, odanost Krepelino-
vim postavkama biti izraenija. Shizofrenija e se
tako u francuskoj koli smatrati nesistematizovanim
oboljenjem s deficitarnom evolucijom, nasuprot gru-
pi jasno ispoljenih sistematizovanih nedeficitarnih
psihoza. tavie, zadravanje pojma akutni nastupi
sumanutosti (bouffees delirantes), koji ne postoji u
klasifikacijama drugih zemalja, doputa da se shi-
zofrenija i dalje smatra u sutini hroninim obolje-
njem, a samim tim ukida mogunost da se pod
shizofrenijom podrazumevaju i oni sluajevi s akut-
nim manifestacijama.
Francuska psihijatrija bie pod uticajem fenomeno-
logije (radovi Minkovskog iz 1927. godine), ali i pod
uticajem neurobioloke struje [posebno P. Giroa
(Guiraud)], organodinamizma A. Eja (H. Ey) i psi-
hoanalitikih tumaenja [pre svega pripadnika La-
kanove (Lacan) kole].
U Engleskoj su semioloke studije uvek ostajale po
strani, u odnosu na situaciju na kontinentu, a pojam
shizofrenije brzo je postao prilino neodreen. Sto-
ga i nije udno to je upravo u toj zemlji ovaj pojam
imao takvu sudbinu; poto je preterano proiren,
kao morbidni entitet ga negiraju razliiti antipsihi-
jatrijski pokreti koji se oslanjaju na Lengova (La-
ing), Kuperova (Cooper) i Estersonova dela.
Sjedinjene Amerike Drave:
Meutim, tek e u Sjedinjenim Amerikim Drava-
ma pojam shizofrenije postati izuzetno popularan
(pedesetih godina, jedna e studija pokazati da ame-
riki psihijatri dva puta vie daju ovu vrstu dijagno-
ze od engleskih psihijatara, mada su mnogo manje
skrupulozni u toj oblasti od psihijatara s kontinenta).
U stvari, shizofrenija je u Americi praktino postala
sinonim sumanutosti i ludila, akutnog ili hroninog.
Paranoja, jedini preostali oblik sumanutosti, smat-
rana je izuzetno retkom. Glavna semioloka razlika
se pravila izmeu razliitih oblika sumanutosti svrs-
tanih u shizofrenije i poremeaje afekata. Ova e se
suprotstavljenost jo vie naglasiti uvoenjem litiju-
ma (znatno je povean broj dijagnoza manino-dep-
resivne psihoze...).
Pojava psihofarmakologije i njen razvoj podstai e
amerike psihijatre da pokuaju da ustanove pouz-
SHIZOFRENIJA
dane dijagnostike kriterijume koji e omoguiti
policentrina ispitivanja. Zahvaljujui radovima
kole u Sent-Luisu, dolo je do potpune revizije
amerike nozologije i to u DSM 3. Tu shizofrenija
obuhvata oboljenja koja imaju sledee zajednike
odlike: karakteristine simptome [gde su uveliko
preuzeti prvorazredni znaci Kurta najdera
(Schneider)], pogoranje u odnosu na prethodni ni-
vo funkcionisanja, odreeno minimalno trajanje
(bar est meseci), ispoljavanje pre etrdeset pete
godine, prethodno ispoljavanje psihotinih simpto-
ma ili bar njihovo isticanje u prvi plan u odnosu na
eventualne timike poremeaje i, najzad, odsustvo
organskih smetnji ili mentalnog zaostajanja.
Ameriki psihijatri su, dakle, pokuali da urade ono
to se smatralo nemogucnim sa stanovita evropskih
nozografa XIX veka, naime da stvore jednu isto
semioloku klasifikaciju, koja iskljuuje svaki drugi
kriterijum, bio on evolutivan, etioloki ili psiholoki.
Jo je prerano da se procenjuju njihovi rezultati, ali
zato ostaje kao sasvim izvesna injenica da je pojam
shizofrenije itekako obeleio svetsku psihijatriju, i
ak ako jednoga dana bude smatran prevazienim,
sigurno je da je omoguio odluan napredak u
globalnoj koncepciji ludila.
II. ETIOPATOGENEZA
Stvorene su mnoge hipoteze o prirodi i uzrocima
shizofrenije. Nema novih dostignua u medicinskoj
nauci, nema novih tehnika paraklinikih ispitivanja
koji nisu podstakli nova istraivanja i doneli nove
teorijske stavove usmerene u novim pravcima. Dru-
gim recima, praktino nema nauke koja nije dala
svoj doprinos, kako organogenezi, tako i psihogene-
zi shizofrenije. Mi emo se ovde ograniiti na izno-
enje najosnovnijih podataka koji proistiu iz dana-
njih saznanja u razliitim oblastima:
A) PATOANATOMSKI PODACI
Ne moe se smatrati da po pravilu dolazi do vidlji-
vog oteenja centralnog nervnog sistema. Patoana-
tomija shizofrenije se, zapravo, oituje na histopato-
lokom planu. Od Krepelina (Kraepelin) i u znak
seanja na Buskaina (Buscaino) (1921), shizofrenija,
poistoveivana s demencijom prekoks, nazvana je
neuroepitelnom demencijom. Klipel (Klippel) je
ak hteo da ovaj tip neuro-epitelne demencije
suprotstavi i vezivno-vaskularnim demencijama pro-
gresivne paralize i demenciji senilnih osoba. Doze-
fijevi (Josephv), (1923), i Fungfeldovi radovi opisuju
istu vrstu oteenja. Mada su Maran (Marchand),
Klod (Claude) i Roz (Rose) od tada ukazivali na
mogunost dodatnih, mezodermalnih oteenja, sve
do 1939. godine se pre svega raspravlja o specifi-
nim histolokim promenama.
Godine 1952, na Kongres histopatologa nervnog
sistema, dva priloga definiu orijentaciju radova:
598
u Lermitovom (Lhermitte), Maranovom i Giro-
ovom prilogu, iznosi se zakljuak o postojanju dve
vrste oteenja: eneefaloznih, koja podrazumevaju
degenerativne promene neuroektoderma ili epitela i
eneefalitinih, koja podrazumevaju difuzna ote-
enja ektoderma i mezoderma.
u prilogu koji su izneli Foktovi (C. Vogt, O.
Vogt) dat je pre svega opis topikih oteenja, to
jest oteenja koja se uglavnom javljaju u prefron-
talnoj regiji, u onom delu gde se nalazi gyrus cinguli,
u talamusu i hipotalamusnoj regiji. Ovi autori nisu
sasvim ubeeni u specifinost ovih promena, ali ih
smatraju slinim onim promenama koje odgovaraju
prevremenoj involuciji.
U poslednje vreme, u veini objavljenih radova i
dalje se opisuju razliiti tipovi histolokih promena:
elijska degeneracija ili atrofija, neuro-aksonalne
promene, poremeaji dendrita, demijelinizacija, ug-
lavnom difuzna, itd. [Buskaino, Tatecu (Tatetsu),
Palma i Sotelo (Sotello), Fernandes (Fernandez),
Sukurukova (Soukhouroukova)...] i tano odreu-
ju mesta na kojima dolazi do oteenja. Osporena je
injenica da je re o involuitivnom vidu oteenja:
naprotiv, retke su pojave senilnih ploa (plaques
seniles) kod shizofrenih bolesnika [Vildi (Wildi)].
Ali iz svih ovih radova ne izdvaja se nijedna speci-
finost koja bi se mogla smatrati presudnom. Nain
leenja, promene u metabolizmu koje su sekundarne
u odnosu na bolest, pa i sama hospitalizacija boles-
nika, kao i interkurentne bolesti jesu razlozi zbog
kojih, prilikom utvrivanja bolesti, moe da se
pogrei.
B) INFEKTIVNI I INFLAMATORNI
FAKTORI
U izvesnim sluajevima zasigurno imaju odreenu
ulogu eneefalitisi, primarni ili sekundarni, psihoen-
cefalitisi, akutni ili subakutni, blai oblici encefaliti-
sa s malim humoralnim, neurolokim, neurovegeta-
tivnim poremeajima, ponekad subfebrilni ataci.
Razliiti autori, pored ostalih Vermelen (Vermevlen)
i Kurtoa (Courtois) istakli su meu obolelim od
demencije prekoks veliki broj onih koji su u detinj-
stvu preleali eneefalitis, ali je duina perioda laten-
cije bila razliita. Sve infektivne bolesti koje su
praene akutnom ili subakutnom mentalnom konfu-
zijom mogu da ostave manje ili vie ozbiljne posledi-
ce. (Reisova hronina mentalna konfuzija). Tada je
najee re o apatinim oblicima s agramatizmom.
Mnogi kliniki ili eksperimentalni radovi posveeni
su odnosu shizofrenije i tuberkuloze (uestalost tu-
berkuloze u prethodnim generacijama, virulentnost
cerebro-spinalnog likvora, eksperimentalna repro-
dukcija katatonije eksperimentalnim zaraenjem
pleuralne tenosti, pojava disocijativnog i diskor-
dantnog procesa posle nastupa tuberkuloze, poseb-
no ako je re o seroznoj tuberkulozi). Ali, i pored
izvesnih klinikih podudarnosti, patogenetska veza
ova dva oboljenja je iskljuena.
599
Treba istai da ruski autori Malis, na primer, i dalje
prihvataju hipotezu da shizofrenija potie od jednog
specifinog virusa koji bi se smatrao uzrokom svih
biohemijskih i humoralnih promena koje su na dru-
gim mestima opisane.
C) TOKSINI, BIOHEMIJSKI I HUMORALNI
FAKTORI
Mnogi su autori posle Krepelina posumnjali da je
re o nekom endotoksinom procesu, to ih je nave-
lo da govore o hemijskoj uzronosti bolesti. Poznati
su Barikovi (Baruk) i Jongovi radovi o eksperimen-
talnim katatonijama: Barik uzronikom smatra he-
pato-digestivnu intoksikaciju ili infekciju kolibacili-
ma. Poremeaji metabolizma sa smanjenom podno-
ljivou ugljenih hidrata ispitani su i opisani sa
stanovita disfunkcije jetre [Elmaan (Elmadjan),
Jaro (Jarosz), Longo, Altule (Altschule)]. Bilo je i
radova u prilog patologije shizofrenije kao posledice
stresa [Hogland (Hoagland)] a bilo je i ispitivanja
endokrinih poremeaja od kojih jedini koji se rela-
tivno konstantno pojavljuje, mada je njegovu poja-
vu teko objasniti, jeste smanjena funkcija tireoidne
ljezde. Sva ova istraivanja su poslednjih godina
postala zastarela i prevaziena zahvaljujui proua-
vanju hemijskih medijatora nervnog sistema a po-
sebno zanimanju koje je izazvalo delovanje pojedi-
nih halucinogenih* supstancija.
Tokom 1952. godine, Ozmond (Osmond) i Smitiz
(Smvthies) ustanovljuju slinost hemijske strukture
jedne halucinogene supstancije, meskalina, i deriva-
ta metilisanih kateholamina. Neto kasnije ustanovi-
e se slinost s drugim supstancijama, psilocibinom,
LSD-om i serotoninom. Enzimska greka mogla bi
se smatrati uzrokom nenormalnog nagomilavanja
endogenih derivata amino-metilena. Prisustvo ovih
produkata ije je dejstvo halucinogeno moglo bi da
objasni nastanak brojnih simptoma shizofrenije.
Ova hipoteza u vezi sa shizofrenijom, nazvana
transmetilacijskom, bie potkrepljena 1962. godi-
ne Fridhofovim (Friedhoff) i Van Vinklovim (Van
Winkle) otkriem DMPEA (dimetoksifeniletilami-
na) u urinu nekih shizofreninih bolesnika. Ali ulo-
ga ovog produkta u patogenezi shizofrenije nikada
nije u potpunosti razjanjena. Nespecifini derivati
indolamina nikada nisu mogli da se na poseban
nain izdvoje u krvi i urinu shizofrenih pacijenata.
Mnoga su, meutim, istraivanja ila u pravcu pro-
veravanja validnosti ove hipoteze. Pominjano je pa-
togeno dejstvo amino-kiselina koje prethode mono-
aminima ili davaocima metil-radikala. Godine 1961.
zapaeno je pogoranje simptoma shizofrenije
pod uticajem metionina kod bolesnika leenih
IMAO-om [Polin (Pollin), Kardon (Cardon), Keti
(Kety)]. Ali ovi rezultati i dati mehanizam ostaju
sporni. Agensi koji izazivaju blokadu metilacijskih
reakcija (na primer, nikotinamid) nikada nisu imali
oekivano dejstvo. Isto tako, pokuaji da se otkrije
neka anomalija u delovanju enzima koji omogu-
SHIZOFRENIJA
avaju ove transmetilacijske reakcije, ostali su bez
rezultata. Brojni su, znai, argumenti koje dovode u
pitanje opravdanost ovakve hipoteze. Ipak re je o
jednom plodnom polju istraivanja u okviru kojeg
jo mnoge nepoznanice tek treba rasvetliti.
Dopaminergika hipoteza o shizofreniji ini se danas
najvalidnijom s obzirom na to da su brojne veze
dopaminergike transmisije i shizofrenije. Od 1938.
godine Jang (Young) i Skovil (Scoville) iznose pod-
atke o prvim sluajevima amfetaminske psihoze.
Davno je ve utvreno da amfetamini mogu da
pogoraju disocijativnu simptomatologiju ili da iza-
zovu pojavu prelozne, pa ak i konane paranoidne
psihoze. Njen mehanizam delovanja izgleda da ide
putem poveanja koncentracije kateholamina u si-
naptikom prostoru i to blokadom mehanizma
inaktivacije i poveanjem oslobaanja. Ovo bi se
dejstvo pre svega odnosilo na dopaminergike si-
napse. Nedavno otkrie cerebralnih receptora za
amfetamin prikazuje ove mehanizme u novom svet-
lu. Drugi farmakoloki asensi koji poveavaju dopa-
minsku transmisiju mogu isto tako da pogoraju
sumanutost i halucinacije (L. Dopa. apomorfin, pi-
ribedil, itd.). A neuroleptici ije je redukciono dej-
stvo na akutne i hronine psihotine poremeaje ve
poznato, blokiraju centralne receptore dopamina i
tako se suprotstavljaju transmisiji nervnog uticaja
du dopaminergikih puteva. Njihovo antipsihoti-
no dejstvo bilo bi u vezi s ovim delovanjem na
mezolimbike i mezokortikalne puteve.
Shizofreni simptomi mogli bi da se povezu s central-
nom disfunkcijom dopaminergikih puteva. Ova je
hipoteza nedavno dopunjena utvrivanjem razliitih
tipova dopaminergikih presinaptikih i postsinap-
tikih receptora, kao i boljim razumevanjem meha-
nizma delovanja neuroleptika.
Tako izgleda da su deficitarni simptomi shizofrenije
(apragmatizam, autizam posebno osetljivi na dej-
stvo nekih neuroleptika (supstituisani pimozid i ben-
zamid u malim dozama) ije je osnovno dejstvo
antagonistiko u odnosu na dopaminergike presi-
naptike receptore (blokada receptora poveava os-
loboenje dopamina) vezani za smanjenu aktiv-
nost centralnih dopaminergikih tokova. Nasuprot
ovome, produktivni simptomi (sumanutost, haluci-
nacije) koji nastaju kao odgovor na antagonistiko
dejstvo neuroleptika dopaminergikih postsinapti-
kih receptora neposredno bi zavisili od centralne
dopaminergike hiperfunkcije.
Ali i drugi monoaminergiki centralni sistemi sasvim
su sigurno ukljueni u patogenezu shizofrenije; na
primer delovanje hlorpromazina na adrenergine i
serotoninergike receptore H, i H 2 histamina i mus-
karinske receptore acetilholina. Najzad, postoje i dru-
ge bioloke hipoteze. Nedovoljna centralna aktivnost
mono-amino-oksidaze dovodi do nagomilavanja feni-
letilamina, sastojka slinog endogenim kateholami-
nima i amfetaminu, normalno transformisanog
uz pomo MAO u fenilacetinsku kiselinu. Brojni
SHIZOFRENIJA
noviji radovi ukazuju na ulogu endomorfina. Godi-
ne 1976. Terenijus (Terenius) navodi ulogu vika
/J-endorfina u odreivanju katatoninih simptoma.
Drugi radovi, Blumovi (Bloom), Gijermenovi (Guil-
lermin), Segalovi, ini se da potvruju ovu hipotezu
u iji prilog ide i injenica o pozitivnom dejstvu
naloksona kod nekih shizofrenih bolesnika. Nasup-
rot ovome, ake (Jacquet) i Marks napominju da je
re o nedostatku /i-endorfina, dok Klajn (Kline)
iznosi podatke o antipsihotinom dejstvu intrave-
noznog unoenja /?-endorfina kod shizofrenih boles-
nika (/?-endorfin bi tu delovao kao endogeni neuro-
leptik). De Vid (De Wied) i (Van Praag) smatraju da
ovu ulogu ima Des-Tyr-l-}>-endorfin, normalni meta-
bolit jS-endorfina ija proizvodnja kod shizofrenih
bolesnika biva blokirana: De Vid upravo iznosi
podatke o poboljanju do kojeg dolazi zahvaljujui
injekcijama DT y E.
Svim ovim hipotezama, koje ni izdaleka nisu proti-
vurene, tek predstoji ukljuenje u celovitu shemu.
One samo jo jednom naglaavaju izuzetnu sloe-
nost neurobiohemijskih fenomena u vezi sa shizofre-
nijom.
D) GENETSKI I KONSTITUCIONALNI
FAKTORI
Da li e neko oboleti od shizofrenije ili ne, zavisi od
naslea: tako, ako je u ukupnoj populaciji zastuplje-
nost oboljenja u procentima 0,9%, ona progresivno
raste s porodinom uslovljenou i to znatnije ako je
re o jednojajnim blizancima (MZ) nego ako su u
pitanju dvojajni blizanci (DZ).
Tim povodom, navodimo sledeu Debreovu tabelu:
AUTORI Roditelji Deca Braa Blizanci
MZ DZ
%
Kalman (Kallmann) 16,4 14 15 91,5
Kringlen 68,1 5,2 8,1 38
Fier (Fischer) 18-26 18-26 36-56
Sleter (Slatcr) 5,4 14
Gotezman (Gottesman) 41
Alanen 11-21
Genetske teorije moraju da imaju u vidu naslednost
i to na onaj nain na koji se ona ispoljava u ovoj
tabeli, ali isto tako i varijacije u ovoj transmisiji i u
prirodi posmatranih klinikih oblika.
Mnoge teorije tim povodom nastale su, meu kojima
monogenske, bilo da je re o jednom dominantnom
genu (Heston) koji razliito prodire i razliito se
ispoljava ili o recesivnom genu (Sleter); zatim, poli-
genske teorije u okviru kojih razlikujemo teoriju o
dva gena Karlson (Karlsson) i heterogensku teoriju.
Ali do danas nijedan oblik proste transmisije ge-
netskog faktora u shizofreniji nije dovoljno jasno
dokazan. Francuska kola ostaje pri pojmu nedo-
voljno specifine genetske predispozicije, koja, uz
ostale poremeaje, dovodi i do shizofrenije. [Ej (Ey),
Deze (Deshaies)].
600
Noviji radovi idu u pravcu istraivanja genetskih
markera od kojih bi zavisile biohemijske anomalije
prisutne ne samo kod shizofrenih bolesnika nego i
kod nekih lanova njihove porodice, kao to je
nedovoljna aktivnost trombocitnih mono-amino-ok-
sidaza ili smanjeno delovanje jS-dopamina hidroksi-
laze u plazmi.
U pogledu konstitucionalnih predispozicija, itav niz
autora istie Kremerov (Kretschmer) leptozomni tip
telesne grae (Konstitucija*), dugih udova i hipotoni-
an, slian eldonovom (Sheldon) ektomorfnom
tipu, ili Pavlovljev nervozni slabi tip. Ovaj bi mor-
foloki tip odgovarao shizoidnom* karakteru.
Najzad, kako istraivanja idu od histopatologije ka
imunologiji, izgleda sasvim nemoguno odrediti ne-
ku specifinu odliku telesne grae kao karakteristi-
ku shizofrenog bolesnika.
E) PSIHOGENETSKI INIOCI
a) Doprinos psihoanalize
Frojd se bavi problemima psihoze prvenstveno u
etiri teksta:
U Psihoanalitikim napomenama o autobiografiji
jednog sluaja paranoje (1911), on tumai oseanje
velike katastrofe, kraja sveta, neumitne smrti, tran-
sformacije sveta koje reber (Schreber) doivljava
na poetku svoje bolesti kao izraz povlaenja libidi-
nalnog investiranja sa spoljnih objekata jer je su-
bjektivni svet bolesnika nestao otkako mu je oduze-
ta ljubav. Libido odvojen od objekata vraa se na
Ja u okviru regresije na stadijum primarnog narci-
sizma za koji je subjekt ostao nenormalno fiksiran.
Pojava i rad sumanutosti shvataju se kao pokuaj
ponovnog uspostavljanja odnosa s objektima: Ono
to mi smatramo bolesnom produkcijom, tvorevi-
nom sumanutosti, u stvari je pokuaj ozdravljenja,
obnavljanje. Posle katastrofe, uspeh je manji ili vei,
ali nikada nije potpun.
Ali Frojd pre svega do u tanine opisuje mehanizam
psihike projekcije koji je vidljiv, kako u halucinaci-
ji, tako i u sumanutom tumaenju, a on taj mehani-
zam razlikuje od neurotine projekcije koja nastaje
kao posledica obinog potiskivanja: Ne bi bilo
tano rei da oseanje potiskivano unutra biva pro-
jektovano u spoljni svet; pre bi trebalo rei da se iz
spoljnog sveta vraa ono to je bilo ukinuto unutra.
U tekstu Uvod u narcisizam (1914), on razvija ideju
o normalnom primarnom narcisizmu na koji shizof-
rene linosti regrediraju, to potvruje sumanutost
veliine i injenica da spoljni svet (ljudi i stvari)
prestaju da ih zanimaju.
U Izvodima iz istorije jedne deje neuroze (1918),
Frojd podvlai opoziciju, kod oveka-vuka, dva
stava u odnosu na predstavu kastracije: jedan vodi u
potiskivanje i neurotini simptom a kastraciju pri-
znaje kao realnost, drugi vodi ka odbacivanju (Ver-
verfen) predstave a da se i ne postavi pitanje proce-
ne njene realnosti. Ovo drugo ponaanje vodi povra-
tku na predstavu i to u obliku halucinacije.
601
Najzad, u Gubitku veze sa stvarnou u neurozama i
psihozama (1914), Frojd opisuje mehanizam psiho-
lokog porieanja koje on vezuje za gubitak veze sa
stvarnou: Neuroza ne porie stvarnost, ona nee
nita da zna u vezi s njom; psihoza je porie i tei da
je zameni.
M. Klajn (Klein) pripada zasluga to je tano utvr-
dila prirodu shizofrene regresije: tokom shizofrene
regresije, na osnovu fiksacija na prvom oralnom
podstadijumu, shizofreni bolesnik nailazi na strah
od rasparavanja karakteristian za shizo-paranoid-
nu poziciju, a protiv ovog straha koristi mehanizme
normalne odbrane za taj stupanj razvoja deteta:
cepanje Ja i objekta, projekciju, projektivnu identifi-
kaciju. Izuzetno je snana tenja za spajanjem s
idealizovanim dobrim objektom, i isto toliko je
snaan strah od ravog objekta koji progoni: u
tome se sastoji sutinska dilema ambivalentne shi-
zofrene afektivnosti.
Lakan (Lacan) Frojdov termin Ververfung prevo-
di terminom odbacivanje (forclusion); za njega
se odbacivanje odnosi na jednog oznaitelja, na
ime Oca, koje ne uspeva da zameni elju za
majkom u konstitutivnoj metafori nesvesnog. Nije,
dakle, re o odsustvu stvarnog oca nego o odsustvu
tog oznaitelja u majinom govoru, to i ini mo-
gunom pojavu psihoze.
b) Porodini i drutveni inioci
Bez obzira na to kakve bi se kritike mogle uputiti
psihologistikim stavovima, injenica je da supini
uticali na dananje pridavanje znaaja porodinoj
sredini shizofrenih bolesnika, kao i potrazi za osum-
njienim psiholokim faktorima. Na kongresu u Ci-
rihu, jedan je simpozijum bio posveen ovim pitanji-
ma, u emu su uzeli uea Hof (Hoff), Bali (Bally),
Deniker, Grin (Green), Erikson, Lic (Lidz), itd.
Izgleda da je doista prihvaeno miljenje o postoja-
nju poremeaja u odnosima shizofrenog bolesnika i
njegove porodice, kao i da se moe tvrditi kako do
preshizofrenih stanja dolazi zahvaljujui i dejim ili
mladalakim poremeajima.
Svaki traumatski doivljaj ili svaka okolnost koja
moe da poremeti normalan emocionalni razvoj de-
teta moe imati ulogu precipitatora [Ej (Eye)]
psihoze (razvod roditelja, naputanje, konflikti). Ali
prethodne studije su pre svega otkrile prevremeni
poremeaj, u pregenitalnim fazama razvoja, afektiv-
nih odnosa s okolinom, bilo preveliku zavisnost,
bilo veliku frustriranost u odnosu na majku (koja
potinjava ili izaziva strah) ili u odnosu na oca.
Treba podvui vanost koja se pridaje pojmu emoci-
onalne karencije koja je izuzetno esta. U samoj
konstituciji preshizofrenog bia postoji dubok ras-
cep, a A. Ej je u mnogim radovima objavljenim o
ovom problemu naglaavao njegov trajni karakter.
Na klinikom planu, re je o nedovoljno vrstom
kontaktu sa stvarnou, ranjivosti, labilnosti i ambi-
valentnosti afektivnih odnosa. Izgleda da relacije
SHIZOFRENIJA
straha izazvane ovim stanjem stvari ponekad nalaze
kompenzaciju ili odbranu, isto tako nesigurnu, u
nekom neurotinom obliku ponaanja...
Prouavanje komunikacija u porodinoj sredini shi-
zofrenih bolesnika otkriva, prema nalazima kole
Palo Alto, [Bejtson (Bateson)] SAD, ozbiljne smet-
nje koje prethode bolesti i svakako je pripremaju.
Komunikacija je poremeena stavom diskvalifikova-
nja i onemoguavanja lanova porodine elije koji
ugroavaju njeno jedinstvo. Igra pozitivnih i nega-
tivnih poruka dovodi do bezizlaznih situacija (Bej-
tsonova dvostruka veza) iji je jedini mogui ishod
bekstvo u imaginarni svet. Vin (Winne) za to krivi i
lanu uzajamnost u porodici, organizovanoj iza gu-
menog zida, u nestvarnoj situaciji koju opravdava
odbrambena mitologija. Kada nekoj osobi ne poe
za rukom da bude konformista, ili kada ispoljava
devijantno ponaanje, nju porodina sredina isklju-
uje iz drutvene normalnosti; etiketirana kao
bolesnik, ona se preputa psihijatrijskoj strukturi,
koja se poistoveuje s represivnom instancom
(Leng). Neka psihika oboljenja bismo mogli smat-
rati jednim od naina odbrane koje treba potovati
jer i ona sama sadre neke mehanizme ozdravljenja.
Ove teorije, uprkos estom preterivanju u nainu
formulisanja, skreu panju na relativnost simpto-
matologije i interpretacije. esto se stie utisak da se
u njima meaju socijalna alijenacija, prirodno lu-
dilo i politika devijantnost. Ovaj spoj daje mogu-
nost za zanimljivu dijalektiku razradu, ali se poka-
zuje nedovoljno efikasnim u klinikoj stvarnosti.
Uprkos svemu tome, stanovite koje istie znaaj
komunikacije, podstrek je za dalja istraivanja.
c) Doprinos fenomenologije
Za razliku od Blojlera koji je u tom pogledu imao
izvesne rezerve, neki su njegovi uenici (kao Min-
kovski, na primer) ostali pri jednoj izrazito psiholo-
koj orijentaciji, ako ne sasvim psihogenetikoj. Kli-
niki pristup predstavlja globalniji postupak usme-
ren na pronicanje u celokupnu egzistenciju shizofre-
nog bolesnika... a poremeenost sistema komuni-
kacije s drugima ne iskljuuje samim tim organske
poremeaje njegovog bia (Ej).
Egzistencijalna analiza, posebno analize obolelih
od paranoje i sumanutosti, pokazuju da se ivot
shizofrenog bolesnika moe, u stvari smatrati pore-
meenim ivotnim putem koji se rastae i gubi i
nekoj vrsti organinosti sveta (Ej). Kod shizofre-
nog bolesnika postoji poremeaj egzistencijalne
strukture, vitalnog iskustva i vitalnog kontakta.
Podsetimo samo da Minkovski smatra da je gubi-
tak vitalnog kontakta osnovno jezgro bolesti: dijag-
noza poiva na intuitivnom nasluivanju (gefuhldi-
agnostik) ove anomalije. Za Binzvangera, egzisten-
cijalna analiza treba da bolesnog oveka shvati u
osobenosti njegove egzistencije, a da bi se njegov
poremeaj razumeo, potreban je hermeneutiki
prodor u egzistenciju...
SHIZOFRENIJA
Doprinos fenomenologije bio je podsticaj za znaaj-
nu Tatosjanovu sintezu.
Kao zakljuak, istaknimo da svaka od ovih grupa
faktora ima razliit znaaj u razliitim sluajevima,
ali je sasvim sigurno da, najee, nije mogue dati
jednoznano i iskljuivo objanjenje uzroka ili zna-
enja neke shizofrenije.
III. SIMPTOMATOLOGIJA
Meu brojnim klinikim slikama koje se vidno me-
njaju od jednog do drugog sluaja, a i u razliitim
trenucima evolucije bolesti, poeljno je istraiti stal-
ne karakteristike disocijativnog sindroma koji je
opisao Blojler, pre opisivanja povremenog ispoljava-
nja paranoidne sumanutosti ili autizma koji ipak
svedoi o postojanju onog oblika sumanutosti svoj-
stvenog shizofrenim bolesnicima.
A) DISOCIJATIVNI SINDROM
On podrazumeva veliki broj simptoma rascepa
(Spaltung) psihikog jedinstva, gubitak unutarnjeg
integriteta, harmonije, kontinuiteta u podrujima
emocionalnosti, miljenja, govora, ponaanja.
U stvari se itava linost shizofrenog bolesnika pro-
gresivno menja u smislu ambivalentnosti* (doivlja-
vanje i ispoljavanje suprotnih i kontradiktornih ose-
anja), bizarnosti (neobian, paradoksalan, zbunju-
jui karakter, misli i postupaka), nepristupanosti
(zagonetnost i hermetinost ponaanja), ravnodu-
nost (okrenutost sebi, prividna afektivna nezainte-
resovanost).
Treba naglasiti da se disocijacija* manifestuje na
globalnom planu, da je re o dubokim promenama
do kojih dolazi u odnosu shizofrene linosti i njenog
unutarnjeg sveta, koje istovremeno obuhvataju
afektivnu i intelektualnu sferu i sferu ponaanja.
Zapaamo sledee:
a) Afekti Distimohormija* ili atimohormija*
Did (Dide) i Giro tim povodom navode promene
ponaanja, hladnou, pokuaj sistematskog reduko-
vanja afektivnosti u kontaktima s drugim osobama.
Ova ravnodunost, u stvari, esto krije krajnju oset-
ljivost i ranjivost.
Paradoksalna emocionalnost*: kontradiktorno, ne-
predvidivo, zbunjujue ispoljavanje oseanja bez od-
reene veze sa stvarnim objektima ili stvarnim si-
tuacijama. Otuda na izgled nemotivisano pona-
anje (smeh, agresija) koje odgovara iskljuivo unu-
tarnjim motivacijama. U odnosu na lanove porodi-
ce, u izuzetno velikoj meri prisutna je afektivna
ambivalencija.
N agonsko-afektivna regresija: brutalno i nekontroli-
sano ispoljavanje potreba za hranom, seksualnih
elja, odnosno nagona za pranjenjem, to svedoi o
potrazi za elementarnim, pregenitalnim zadovolj-
stvima i narcisistikoj okrenutosti sebi.
602
Gubitak vitalnog kontakta s realnou* (Minkovski):
on saima vie sutinski poremeaj komuniciranja
s drugima i otvorenosti prema svetu. Odsustvo pro-
jekcije u okolinu ili asintonija, opozicija i odbi-
janje kontakta ili negativizam, dostiu maksimum
u autizmu*.
b) Intelekt
Poremeaj asocijacija koji je opisao Blojler sastoji se
u dinamikom opadanju sposobnosti miljenja bez
primarnog oteenja inteligencije. Miljenje se vie
ne zasniva na logici nego na sluajnim asocijacija-
ma, putem asonance, kontaminacije, fuzije; njime
dominira simbolizam, apstrakcija, subjektivizam.
Ono je blisko magijskom primitivnom miljenju ili
snu. Na kraju se ono okamenjuje u jedan paralogi-
ki sistem, krut, iracionalan, to je bolesna racional-
nost* (Minkovski).
Smetnje u procesu miljenja svedoe o prisustvu
intrapsihike ataksije [Stranski (Stranskv)]; re je o
estim klinikim simptomima koje je vano prepoz-
nati; perseveracija, zastoj, difluencija, elipse, govor
pun besmislica, ali nadasve blokade* i mentalni
fading. esto nailazimo na potpuno izraen sindrom
mentalnog automatizma*.
Prouavanje govora shizofrenih bolesnika dokazuje
da je poremeena njegova funkcija razmene. Ling-
vistiki materijal je izmenjen kako u fonetskom
pogledu (verbalni manirizam*), tako u semantikom
(neologizmi*) a i u pogledu sintakse (salata od reci,
shizofrenije*). Apstraktni, hermetini simbolizam
shizofrenog naina pisanja katkad ima filozofski ili
poetski vid.
c) Psihomotorni simptomi
Deficitarni znaci: apragmatizam* i odsustvo anti-
cipacije (Siter) esto ne mogu da se otklone ni
kod onih pacijenata ije je stanje u velikoj meri
stabilizovano.
Elementi katatoninog sindroma, esto jedva iz-
raeni, ali koji dominiraju klinikom slikom hebef-
reno-katatonog oblika (Katatonija*); paradoksalna
mimika ili paramimija*, manirizam*, stereotipije*,
gubitak motorne inicijative s katalepsijom*, to mo-
e da ide sve do stupora; na takvoj podlozi inhibira-
nosti i negativizma* mogu da se pojave nepredvie-
ni motorni impulsi, esto jedini oblik ispoljavanja
sumanutog doivljaja: suicid ili pokuaj neobinog
suicida, klasina kriza, fuga, automutilacija, nemoti-
visano ubistvo.
B) PARANOIDNA ILI AUTISTIKA SUMANUTOST
Nasuprot znacima disocijacije, koji se uvek daju
pronai, izraavanje sumanutih misli nije stalno kod
shizofrenih bolesnika a dominira klinikom slikom
samo u paranoidnim oblicima oboljenja. Mnogi au-
tori, meutim, istog su miljenja kao i Ej da samo
unutarnje disocijativno iskustvo odgovara jednom
603
delirantnom obliku bivstvovanja u svetu i da stoga
autistika sumanutost predstavlja samu sutinu shi-
zofrenije.
Delirantno iskustvo, delirantno raspoloenje (Wahn-
stimmung) sastoji se od oseanja stranosti, deper-
sonalizacije*, ideja uticaja*. Posebno se intenzivno
ispoljava tokom primarnih iskustava sumanutosti
(Jaspers), to esto predstavljaju prvu i jedinu epi-
zodu, ali moe i da se ponovi tokom pojedinih fa-
za u procesu.
Razvoj sumanutosti koji zapoinje ovim doivljajem
oigledno ima fundamentalne odlike shizofreninog
naina miljenja. Njegova (paranoidna*) struktu-
ra razlikuje se od drugih sumanutih struktura po
sledeim osobenostima:
1) Inkoherencija: sumanute teme su nestalne, proti-
vurene, u njih je nemoguno prodreti, nisu sistema-
tizovane. Izbijaju iz neopisivog haosa.
2) ini se da pored odsustva racionalnog sistema
postoji neka paralogina organizacija koja bi se da-
la uporediti s oneiroidnim miljenjem: nesputano
instinktivno-afektivno miljenje, van realnosti, u ok-
viru sinkretikih asocijacija, prepunih simbola, sli-
ka, rei.
3) Odsustvo odgovarajueg ispoljavanja u ponaa-
nju. Sumanutost ostaje sterilna, a bolesnikovo pona-
anje je skoro uvek razliito od onoga to govori,
to dokazuje deficit pragmatinosti.
Meu temama o kojima govore sumanuti bolesnici,
najee su dizestezijske teme, zatim persekutorne,
erotske ideje, ideje veliine i moi. Najee je re o
cenestezijskim halucinacijama, psihikoj ili psiho-
motornoj aktivnosti koja se preplie sa sumanutim
tumaenjima ili istom intuicijom.
C) DVOSTRUKO KRETANJE
Okretanja samom sebi, prekida kontakta sa spolj-
nom stvarnou i stvaranja apstraktnog hermeti-
nog sveta koji je iskljuen iz svake komunikacije i
tei da se potpuno zatvori u sebe: re je o autizmu*,
koji je karakteristian za shizofreninu osobu.
IV. KLINIKE FORME
A) SIMPTOMATSKE FORME
Blojler je u okviru grupe shizofrenih oboljenja
razlikovao etiri velika klinika oblika: hebefreni-
ju*, katatoniju*, paranoidni* oblik i shizofreniju
simpleks.
Pored klasinih, treba navesti izvestan broj margi-
nalnih oblika medu kojima ima onih koji i danas
predstavljaju problem u dijagnostikom i nozolo-
kom pogledu:
shizofrenije koje se javljaju na terenu oligofreni-
je, etilizma, kraniocerebralnih povreda ili nakon
meningocerebralne infekcije;
pseudoneurotine shizofrenije, Klodove shizone-
uroze, shizo-afektivne psihoze;
SHIZOFRENIJA
Kalbaumova heboidofrenija*, oblik koji se gra-
nii s psihikom neuravnoteenou ili perverzijom;
blai oblici koji nemaju evolutivni tok, to neki
dovode u vezu s borderline* linostima, odnosno
graninim sluajevima*.
B) RAZVIJENA KLINIKA SLIKA
1) Postoje autentine pozne shizofrene dekompen-
zacije, s progresivnim tokom, ali, posle 35. godi-
ne, ee je re o manje ili vie sistematizovanim
slikama hronine sumanutosti ili hronine haluci-
natorne psihoze; medu njima ipak ne postoji ni-
kakva razlika.
2) Siter je, prouavajui vie desetina sluajeva shizo-
frenije tokom vie od deset godina, predloio da se
razlikuju distimomorfine forme, sa uobiajenom evo-
lucijom procesa disocija#je koja vodi deficitarnoj kli-
nikoj slici, oskudnijoj ili manje oskudnoj, paranoidne
forme, gde sumanutost uvek ima prevagu nad defici-
tom, ispoljavajui se evolutivnim naletima, meu-
sobno odvojenim manje ili vie izrazitim remisijama;
Uz to, pored ova dva glavna oblika shizofrenije,
moguno je da se jave i dementni oblici bliski demen-
ciji prekoks ili senzitivnoj shizofreniji, u kojima
preovlauje reaktivna uslovljenost.
3) Raspravljalo se o postojanju shizofrenih stanja u
dece pre puberteta. Nekada su autori i kod dece
traili elemente klinike slike koji se daju uporediti s
odgovarajuom klinikom slikom odraslih: godine
1906. Sankte de Sanktis (Sancte de Sanctis) opisao
je oblik nazvan dementia praecocissima. Heler (Hel-
ler), Ejer (Heuver) i Diblino (Dublineau) 1934. godi-
ne pronalaze u deteta sve one shizofrene simptome
koje je opisao Blojler. Godine 1943. Leo Kaner
(Kanner) daje opis ranog dejeg autizma* koji pred-
stavlja ekstreman primer intrapsihike disocijacije.
U poslednje vreme, nakon Lebovisijevih, a pre svega
nakon Mizesovih (Mises) radova, istie se injenica
da su retke tipine klinike slike shizofrenije u dece,
a postoji tendencija da se termin shizofrenija kod
dece zameni terminom deja psihoza*. Neke deje
psihoze evoluiraju kroz promene u adolescentnon
dobu u pravcu shizofrene klinike slike zrele osobe
ali isto tako je moguno prepoznati evoluciju ka
poremeajima linosti, psihopatskom ponaanju,
odnosno, klinikoj slici neuroze. Minkovski smatra
da u grupi poremeaja linosti postoje ublaeni
oblici shizofrenije: njihovo bi mesto bilo izmeu
shizoidije i onog oblika koji je oznaen kao shizofre-
nija. Njihovu dijagnozu i prognozu je esto teko
razluiti od jednostavne mentalne zaostalosti i psi-
homotorne labilnosti.
4) Opti aspekti razvoja shizofrenije u ranoj ado-
lescenciji
a) Poetne faze shizofrenije veoma su razliite. Po-
etak bolesti se odvija sporo i podmuklo, a ponekad
se vrlo teko prepoznaje. esto nastavnik prvi uvia
da dete, do tada marljivo, meu najboljima u razre-
SHIZOFRENIJA
du, poVazuje promene u odnosu prema radu, u
vladanja ili ponaanju. Porodica i nastavnik mo-
gu da mu tom prilikom pripiu lenjost i nedosta-
tak dobre volje. U drugim sluajevima, promene
raspoloenja ili karaktera poinju da zabrinjavaju
okolinu, neobina i duga sanjarenja, bezrazlona
mrzovolja, udno ponaanje, diskordantan smeh,
fuge ili, nasuprot tome, tenja za osamljivanjem,
za ostajanjem kod kue upravo predstavljaju znak
za uzbunu. U tim trenucima neretko dolazi do
histeriformnih ispada (manje ili vie teatralnih kri-
za, ekmnestikih bouffees delirantes). Odvie esto,
lekaru ne polazi za rukom da otkrije pravu pri-
rodu ovih poremeaja: pominju se neuroze, psihone-
uroze, psihastenija; njihova se prognostika vred-
nost potcenjuje. Bizarno ponaanje, neke protivu-
renosti ili dvosmisleno ponaanje imaju za posledi-
cu sumnju u iskrenost i dobronamernost, a ukoliko
doe do nekog prestupa to nije retko onda se
dogaa da se ovaj psihotini acting out smatra
simulacijom.
Sve ovo ima izraeniju morbidnu notu ako oboljenje
zapoinje nastupom sumanutosti (bouffee deliran-
te), napadom razdraljivosti maninog tipa (shizo-
manini napad) ili melanholinom depresijom. Ovi
ataci prividno mogu da se zalee, ali e se kasnije
ponoviti, uz dodatne diskordantne elemente, i na-
kon sedacije e ostaviti prividnu nezainteresovanost,
vidnu pragmatinu usporenost.
Navedimo jo i oblike ijim poetkom dominiraju
cenestopatijc, u okviru kojih nastaju hipohondrina
stanja s izraenim somatskim posledicama; mrav-
ljenje, tzv. mentalna anoreksija*, digestivne tegobe,
ciklini eretizam skrizama anksioznosti. Ali, za pri-
lino kratko vreme, hipohondrija* dobija kvalitet
sumanutosti ili se na nju nadovezuju sumanute ideje
uticaja i persekucije. Etilizamtao dopunski inilac,
koji nije redak kod nekih mladih ljudi, aktivira suma-
nutost i ubrzava je. Ponekad klinika forma ostaje
nedovoljno izraena, ne upuuje na odgovarajuu
dijagnozu. Afektivna nestabilnost, timika labilnost,
netolerancija frustracija, uestalost acting-out-a (suici-
di, fuge, nasilje), intelektualna neefikasnost, depresiv-
ni doivljaji, strah od ivota sve su to elementi koji
su esti u klinikoj slici ija je evolucija nepredvidiva,
ali, u svakom sluaju, ima bolju prognozu nego
razvijena klinika slika shizofrenije.
Navedeni elementi ine sastavni deo klinikog okvi-
ra graninih formi (borderline-oblika, graninih
sluajeva*) koje se u poslednje vreme smatraju po-
sebno vanim.
b) U toku evolucije esto dolazi do paroksistikih
epizoda: agitacija, stupor, halucinatorna sumanu-
tost. Bez obzira da li oboljenje sporo napreduje ili
se, nakon poetne faze, proces odvija burno, treba
imati na umu mogunost pojave remisija koje kat-
kad iznenauju i svojim intenzitetom i svojim traja-
njem. A do tih prividnih poboljanja uvek dolazi po
cenu manjeg ili veeg pragmatikog deficita.
604
Treba isto tako pomenuti i cikline forme perio-
dine psihoze paranoidnog oblika* koje je izdvojio
Siter kao i one forme u okviru kojih, na stalnoj
disocijativnoj podlozi, periodino dolazi do oscilaci-
ja raspoloenja (distimike shizofrenije*).
C) Shizofrenija s dugotrajnom evolucijom znatno je
izmenjena sve veim korienjem neuroleptika, tako
da su postale veoma retke klasine terminalne
forme (apatina ili agitovana forma). Prognoza,
mnogo bolja nego ranije, zavisi od toga koliko se
rano oboljenje ustanovi i koliko se na odgovarajui
nain lei, a zavisi i od mogunosti ponovnog uklju-
ivanja bolesnika u porodinu i drutvenu zajedni-
cu, kao i od profesionalnog angaovanja. U celini
uzev, forme s izraenim sumanutostima imaju bolju
prognozu od shizofrenije simpleks ili hebefrenije.
V. DIJAGNOZA
Dijagnoza je prvenstveno klinika. Upravo se u
poetnoj fazi bolesti pred lekara postavljaju najza-
nimljiviji i najdelikatniji problemi: ne prepoznati
pravu, shizofrenu prirodu poremeaja u ponaanju
mlade osobe isto toliko je opasno koliko i preura-
njeno postavljanje dijagnoze, koje moe da ima
teke posledice (Barikove destruktivne prognoze).
1) Treba stalno imati na umu da doista prilian broj
poremeaja u ponaanju adolescenata i odraslih mla-
dih osoba, iako nisu shizofreni, na njih podseaju:
razliiti vidovi neobinog i ekscentrinog i negativis-
tikog ponaanja, povlaenje u sebe, sklonost ka
sanjarenju itd., sve su to manifestacije Debesove
(Debesse) mladalake krize originalnosti iju je
slinost sa shizofrenom strukturom opravdano ista-
kao Besijer (Bessiere), novembra 1944. godine: krizu
originalnosti, meutim, odlikuje konstruktivna di-
namika, to upravo nedostaje bolesnom procesu
koji je sam po sebi regresivan.
S druge strane, ne bi trebalo dozvoliti ni da se svaka
psihika smetnja mladog oveka smatra poetkom
shizofrenije: neurotina stanja, s estim hipohon-
drinim preokupacijama, depresivnim tendencijama,
krizama anksioznosti, histerinim* ili psihasteni-
nim* manifestacijama, fobijama*, opsesijama*, im-
pulzivnim reakcijama* ponekad dobijaju zabrinja-
vajui vid, ali i tu postoje odgovarajui kriterijumi
za utvrivanje prilagoavanja stvarnosti, svesti o
bolesnom karakteru i strukturiranja datog stanja.
Na alost, uestalost je jedan od argumenata u
prilog shizofreniji, a odvie esto, te neurotine ili
psihotine smetnje predstavljaju jedan od moguih
naina otpoinjanja oboljenja. Treba jo istai semi-
oloki znaaj malih znakova diskordantnosti*, stere-
otipija*, ambivalentnosti*, u govoru i mimici, ije
prisustvo ili odsustvo doputa da se govori o shizof-
reniji ili bar da se na nju posumnja. Jedna tanana
klinika analiza, dosledno sprovedena, kao i solidno
psihijatrijsko iskustvo, neophodni su u ovim nedo-
voljno definisanim klinikim sluajevima.
605
2) Isto tako, napad manine agitacije ili melanholi-
na epizoda mogu da predstavljaju poetak autenti-
ne manino-depresivne psihoze*; katatonija moe
imati infektivnu ili traumatsku etiologiju.
3) Tokom akutne psihotine epizode sumanutosti,
gotovo je nemoguno, u mnogim sluajevima, razlu-
iti da li je re o bouffee delirante bez posledica,
ako ne i bez perspektive [Manjan (Magnan)] ili o
naglom poetku shizofrenije.
Neke indicije u prilog duboke dislokacije linosti
moraju da se ustanove: postojanje prodroma, rela-
tivna ouvanost svesti, hladnoa i ravnodunost,
nekoherentnost, tajanstvenost i nedostupnost suma-
nutosti, diskordantnost mimike, impulzivnost, nega-
tivizam. U praksi, samo ako je evolucija epizode
nepovoljna, bie moguno potvrditi postojanje traj-
nog disocijativnog procesa.
Pojam akutne shizofrenije o kojem govore anglosak-
sonski autori vie izbegava ovaj dijagnostiki pro-
blem nego to ga razreava, a francuska kola ostaje
pri Krepelinovim postavkama zadravajui u samoj
definiciji shizofrenije pojam evolucije koja vodi po-
stepenom propadanju linosti.
4) Dopunski pregledi esto ne ohrabruju: danas nije
moguno povezati shizofreniju s nekim biolokim
sindromom, kao to nije moguno utvrditi radiolo-
ke ili specifine elektroencefalografske simptome.
Cerebro-spinalni likvor je normalan. Atrofija fron-
talnog renja, na koju ponekad ukazuje PEG (pneu-
moencefalografija) nije uvek prisutna i nije specifina.
Mnogi objavljeni radovi bave se EEG-om shizofrenih
bolesnika. Oni ukazuju na anomalije u rasponu od
8% sluajeva (Lelord) do 27,5% (Kamerer), znai,
dosta retko; anomalije opisane posebno u shizofreniji
(choppy pattern, kompleksi iljak-talasa, ubrzani ritam,
nezreli EEG) nemaju nikakvu specifinost. Alfa-ritam
je nie voltiran. Za sada isto tako izgleda nemoguno
uspostaviti korelaciju izmeu EEG-a i klinikih formi
shizofrenije. Ejer (Heuver) je sa svojim saradnicima
naglasio prisustvo elemenata hipermaturacije EEG-a u
sluajevima deje shizofrenije. Treba veoma oprezno
itati EEG, a treba svakako uzimati u obzir i uznemi-
renost bolesnika tokom snimanja, kao i mogunost
uticaja leenja koje je ve u toku.
Psiholoki testovi, mada pruaju zanimljive podat-
ke, teko mogu da se koriste.
Testovi inteligencije [Maslonovi (Masselon) radovi,
radovi Ejera i saradnika, kao i Vekslerovi (Wec-
hsler), Rapaportovi (Rappaport) radovi, Rakloova
(Raclot) doktorska teza (Pariz, 1954), Grinblatovi
(Greenblatt) radovi, itd, donose protivurene rezul-
tate, ali u veini sluajeva pokazuju poremeaje
ravnotee i mentalne sinteze, nedostatak konceptu-
alnog miljenja, paradoksalne varijacije uspenosti u
reavanju problema; ali, stalne i znaajne deteriora-
cije nema. Neuspeh u pojedinim testovima moe da
se tumai kao posledica shizofrenog procesa, to
znai da se ne svodi na puki nedostatak intelektual-
nih sposobnosti (Ej).
SHIZOFRENIJA
Leenje katkad poboljava uinak.
Ponekad projektivni testovi daju zanimljive rezultate,
u najveoj meri Rorahov test. Intelektualna rigid-
nost, poremeaji panje, emocionalne smetnje, anksi-
oznost, ispoljavaju se u vidu stereotipnih odgovora,
ravo formulisanih, geometrizma, tema smrti, dislo-
kacije, rasparanosti, raspadanja, odbijanja i okova.
Opti utisak ukazuje na izolovanost i preosetljivost
(Fouks i saradnici). Ne zaboravimo da je i sam
Rorah zabeleio ove poremeaje i njihovu dijagnos-
tiku vrednost. Fr. Minkovska (Minkovvska) je na
kongresu u Monpelijeu 1942. godine upravo to pojas-
nila, na osnovu psiholokih protokola, ukazujui na
razlike izmeu shizofrenih i epileptinih crta. Pjotrov-
ski (Piotrowski) je, sa svoje strane, istakao razlike
izmeu perseveriranih odgovora bolesnika s organ-
skom demencijom i fragmentarnih i kratkih odgovo-
ra shizofrenih bolesnika. Test esto daje zanimljive
rezultate u spornim sluajevima ili u sluajevima u
kojima je teko postaviti dijagnozu, to pokazuju
Klopfer i Keli (Kellev). Ovde nije moguno navesti
sve radove, kojih ima izuzetno mnogo, a to je po svoj
prilici u vezi s potvrenim znaajem ovoga testa koji
je jo uvek aktuelan.
VI. MEDICINSKO-DRUTVENI ASPEKTI
Shizofrenija podrazumeva veliki broj oblika antiso-
cijalnog ponaanja. Sem napada brutalne agitacije
ili izliva besa praenih nanoenjem telesnih povreda,
ubistava, suicida, vano mesto zauzimaju epizode
koje mogu predstavljati znake poetka shizofrenih
oblika bolesti: fuge, odbijanje poslunosti (u vojsci),
silovanje, prostitucija, klaustracija, nagli i nemotivi-
sani prekidi prijateljstava ili ljubavnih veza, napu-
tanje prethodno odabrane profesije, preteran, ali
nedelotvoran intelektualni, erotski, politiki ili mis-
tiki zanos, diskordantno ponaanje i nemogunost
razumevanja njegovih uzroka, sve ove pojave pred-
stavljaju signal za okolinu i lekara.
VII. TERAPIJA
a) Bioloka terapija se od 1952. godine prvenstveno
zasniva na neurolepticima* i to trima velikim grupa-
ma koje su i danas u upotrebi: fenotiazinima, butiro-
fenonima i, odnedavno, supstituisanim benzamidima.
U svakoj od ovih grupa postoje aktivna jedinjenja
koja razliito deluju na tri grupe simptoma: na agita-
ciju i strah sedativni (bazini) neuroleptici; na
halucinacije i sumanutost incizivni (specifini) neu-
roleptici; na apragmatizam i autistiko povlaenje
neuroleptici s dezinhibitornim dejstvom.
Korienje neuroleptika s produenim dejstvom (estri
flufenazina, pipotiazina) omoguuje, u majim dozama,
produeno delovanje. Zavisnost od leka je smanjena, a
primena bezbednija. Za razliku od insulinske terapije*
[Zakelove (Sakel) metode koja je praktino napute-
na], EKT (elektrokonvulzivna terapija)* u optoj anes-
teziji i pod kurariformnim sredstvima ima opravdanja
u sluaju pogoranja i u katatonim epizodama.
SHIZOIDIJA
Triciklini antidepresivi su ponekad korisno dodat-
no sredstvo, kao i litijumove soli* u nekim sluajevi-
ma shizofrenije s poremeajima raspoloenja (disti-
mika shizofrenija).
b) Psihoterapija podrazumeva korienje mnogih
tehnika.
Individualna psihoterapija uglavnom nastoji da pri-
lagodi psihoanalizu terapiji shizofrenih bolesnika, i
to na razliite naine. Re je o Rozenovoj (Rosen)
direktnoj analizi, Seeovoj (Sechehave) simbolikoj
realizaciji, dinamikom restrukturiranju telesne she-
me [Gizela Pankov (Pankow)]. Navodimo i autore
koji nastavljaju klajnijanske ideje kao to su Seri (H.
Searles), Rozenfeld (Rosenfeld), Brion. Na alost, s
obzirom na tekoe do kojih dolazi prilikom uspos-
tavljanja psihotinog transfera, ove se tehnike ne
mogu koristiti u svim sluajevima, a psihoanaliza se
pre svega koristi kao teorijska podloga institucional-
ne terapije [Rakamije (Racamier), Uri (Oury)].
Grupna terapija se obino odvija u okviru Morenove
analitike psihodrame, a esto se koriste i tehnike
telesne ekspresije i bioenergetske tehnike.
Porodina terapija u poslednje vreme izaziva veliko
interesovanje nakon radova nekih amerikih stru-
njaka, Lica (Lidz), Minuina (Minouchine), Bejtso-
na, Vaclavika (Watzlawick), kao i radova milanske
grupe (Mara Selvini).
c) Socioterapija ostaje glavni oblik leenja shizofre-
nije; kada se akutni simptomi otklone, bolesniku, u
stvari, najvea opasnost preti od pasivnosti, apatije,
desocijalizacije, od hroniciteta. To ukazuje na neop-
hodnost korienja mogunosti institucionalne tera-
pije za vreme hospitalizacije: ergoterapije, terapij-
skih klubova i grupa, grupnih sastanaka, a sve to
ima za cilj da bolesniku olaka ponovno uspostav-
ljanje odnosa s ljudima i da mu omogui postizanje
vee autonomije.
Zahvaljujui prelaznim psihijatrijskim ustanovama,
dnevnim, odnosno nonim b o l n i m a , prihvatiliti-
ma za leene bolesnike, postojanju stanova u kojima
se nastavlja s jednim vidom terapije, vreme hospita-
lizacije je smanjeno.
Socioprofesionalno aktiviranje moe da se ostvari u
okviru zatitnih radionica, specijalnih fabrikih po-
gona. Veina shizofreninih bolesnika na ovaj nain
dobija odgovarajuu zatitu van bolnice, a u okviru
politike sektorske psihijatrije.
T. Buirol, .-P. Iher, .-P. Liozu, .-N. Trouve i .-K.
Skoto
Red. V. P. i N. C.
BERCHER1E, Les fonctionnements de la clinique. Histoire
et structure du savoir psychiatrique, Ornicar, Pari, 1980; E.
BLEULER, Dcmentia Praecox oder Gruppe des Schizophre-
nien, in Aschaffenburg Handbuch der Psychiatrie, Dcuticke,
Leipzig, 1911; Q. DEBRAY, L'etiologie genetique des psyc-
hoses schizophreniques, Rapport au 76' Cong. des Psych. et
Neurol. de lang. fr. Charleroi, Masson, Pari. 1978; E.
KRAEPPEL, Lecons cliniques sur la demencc precoce et la
psychose maniaco-depressive, Coll. Rhadamante, Privat ed.
606
Toulouse, 1970; G, LANTERI-LAURA et M. GRO, Histori-
que de la schizophrenie, Enc. med-chir. Psychiatrie, 37281 C
10,9-1982; E.MJNKOWSKJ, La schizophrenie, Desclee de
Brouwer, Pari, 1954; M. POROT, Modes d'entree dans la
schizophrenie, Rev, Prat., t. 15, No 23, 3249-59, 1. oct.
1960; M. POROT, A. COUADA et B. AUBIN, Aspects
evolutifs actuels des schizophrenies, Confront. psychiatr.,
dec. 1968; P. RACAMIER, L'interpretation psychanalytique
des schizophrenies. Enc. med.-chir., Psychiatrie 37291 A 10,
11 1976; J. SUTTER, La schizophrenie: conceptions
actuelles et place nosologique, Med. Prat., No 3-4, janv.
1982; A. TATOSS1AN, Phenomnologie des psychoses. Rap-
port au 77e Cong. des Psych. et Neurol. de tang.fr., Angers,
Masson, Pari, 1979.
SHIZOIDIJA
od gr. sehizein, cepati, razdeliti i eidos, vid, (sinonim:
shizotimija)
Tip psihike konstitucije u kome je oita predisponi-
ranost za shizofreniju, koju ona u najelementarni-
jem obliku nagovetava, ali ije ispoljavanje nije
obavezno.
Ona podrazumeva nedovoljan kontakt sa stvarno-
u, usredsreenost na sopstvenu linost (autizam).
Unutarnji ivot ima najveu vanost: teko je u
njega prodreti, on se eksteriorizuje samo delimino,
ponekad diskordantno. Zato okolina ima utisak
hladnoe, ravnodunosti ili nezainteresovanosti.
Ovakva maska prikriva afektivnost koja nije ni
jedinstvena ni harmonina: ona se sastoji od razlii-
tih ili kontradiktornih poriva (ambivalentnost) ija
se diskordantnost ne razreava. Optije posmatrano,
shizoidna osoba kree se izmeu dve krajnosti, afek-
tivne hiperestezije i afektivne anestezije koje, uosta-
lom, mogu da postoje istovremeno. Okrenutost sebi
je esto reakcija zatite od hipersenzibilnosti.
Meu shizoidnim osobama nalazimo prave intelek-
tualce, odvane idealiste koje ne zaustavlja oseanje
mere, originalne osobe koje su stidljive ili izazivaju
podsmeh, nedrutvene i impulzivne probisvete. Shi-
zoidiju je lako suprotstaviti cikloidiji i sintoniji. Po
Kremeru (Kretschmer), statistiki podaci pokazuju
da je najei morfoloki tip astenini tip (leptozom)
koga odlikuje izduenost, mravost, uska ramena,
izduen toraks, nedovoljno razvijen kotano-miini
sistem, veoma izraen profil. Dosta su esti atletski
tipovi (razvijen skelet i muskulatura, irok toraks) i
displastiki tipovi (stigmati koji se sreu kod boles-
nika s endokrinim poremeajima, evnuhoida, pacije-
nata s akromegalijom, itd.).
T. Kamerer
Red. V. P. i N. C.
SHIZOKARIJA
od gr. sehizein, cepati, razdeliti i lat. caries, trule,
raspadnutost
Termin koji je stvorio Mauz i time oznaio one
teke oblike shizofrenije koji imaju nepovratan hro-
607
nini tok uprkos svim pokuajima leenja. Danas se
ovaj naziv retko koristi.
M. Poro
Red. V. P. i N. C.
SHIZOMANIJA
od gr. schizein, cepati, razdeliti i mania, ludilo
Laki oblik shizofrenije koji je izdvojio A. Klod (H.
Claude) a ispoljava se u vidu povremenih akutnih
epizoda maladaptivnog ponaanja.
Ne postoje izraeni simptomi intrapsihike disocija-
cije, ve jaka i nezadriva potreba za bekstvom u
autizam. Iz toga proistie neobino ponaanje, nera-
zumljivo za okolinu, ponaanje koje ne izraava ni
zainteresovanost ni strast. Ovo stanje koje predstav-
lja jednu vrstu nastupa sumanutosti (bouffees deli-
rantes) mladih osoba, moe da ima krajnje raznoli-
ke forme koje se ukratko mogu definisati svojom
dominantnom crtom:
ravnodunost ili negativizam;
melanholija;
puerilizam;
sanjarenje, delirantni misticizam;
bolesna racionalnost, anksiozna potraga za me-
tafizikim nainom miljenja;
poremeaji karaktera: jogunstvo, mrnja prema
porodici, klaustracija,
amoralnost, razuzdano ponaanje, fuge.
Ovi oblici, po definiciji, imaju nedovoljno izraen
evolutivni tok. Ali njihova prognoza moe da se
postavi tek nakon mnogih remisija, jer evolucija u
pravcu shizofrenije ne moe da se iskljui nakon
prvih epizoda.
Ovi oblici zahtevaju hospitalizaciju i mogu da se
redukuju neurolepticima, insulino terapijom ili elek-
tro konvulzivnom terapijom. Meutim, shizoidna
konstitucija ostaje i dalje i bolesnik je izloen re-
cidivima.
T. Kamerer
Red. V. P. i N. C.
SHIZONEUROZE: v. Shizofrenija
SHIZONOJA
od gr. schizein, cepati, razdeliti i noos, duh, zdrav
razum, razum
Termin koji je predloio Pion (Pichon) da bi njime
odredio optu tendenciju ka neusaglaenosti stava
koji bolesnik svesno pokuava da zauzme u ivotu i
njegove nesvesne psihike aktivnosti. Kode (Codet) i
Laforg (Lafforgue) su pod ovaj naziv hteli da svrsta-
ju sve zastoje u emocionalnom razvoju koji proistiu
iz poremeaja u razvoju instinkata i dovode do
oboljenja. Fundamentalno jezgro shizonoje bila bi,
po njihovom miljenju, tendencija ka autistikom
ponaanju, ime se kompenziraju neuspesi. Re je o
relativno velikoj grupi oboljenja u koju oni ukljuu-
SIFILIS
ju razliite tipove neuroza, Blojlerovu (Bleuler) shi-
zofreniju, Klodovu (Claude) shizomaniju, znaajan
deo Krepelinove (Kraepelin) demencije prekoks i
aslenovo (Chaslin) diskordantno ludilo. Ovoliki
stepen ekstenzije delimicno umanjuje vrednost ovog
pojma.
U. Poro
Red. V. P. i N. C.
SHIZOPATIJA
od gr. schizein, cepati, razdeliti i pathos, patnja, bolest
Blojler (Bleuler) je ovim imenom oznaio sluajeve u
kojima konstitucionalne shizoidne tendencije neke
osobe izazivaju njene prilino jake reakcije a ipak
bez bolesnog procesa. Ovakve karakterne tendencije
katkad se nazivaju shizotimijom.
A. Poro
Red. V. P. i N. C.
SHIZOTIMIJA
od. gr. schizein, cepati, razdeliti i thymos, raspoloenje
Po Kremeru (Kretschmer), re je o jednoj normal-
noj reakciji zajednikoj svim ljudskim biima, nalik
na Blojlerovu (Bleuler) shizoidiju.
M. Poro
Red. V. P. i N. C.
SHIZOZA
od gr. schizein, cepati, razdeliti
A. Klod (H. Claude) je shizozom nazvao grupu
mentalnih poremeaja, podeljenu na tri podgrupe:
shizoidiju*, i shizofreniju*. Shizoze bi po ovom
autoru bile vezane za funkcionalne smetnje korti-
ko-talamo-strijarnih puteva.
A. Poro
Red. V. P. i N. C.
SIFILIS: v. Progresivna paraliza
Po legendarnom pastiru Sifilusu iz Ovidijevih Me-
tamorfoza, koji je, po Frakastoru (Fracastor, XVI v.),
dobivi ovu bolest od Apolona, izleen zahvaljuju-
i nimfi Americi i to uz pomo gajakola, biljke iz
njenog kraja.
Lues ili venerini sifilis koji izaziva audinova
(Schaudinn) treponema pallida (1905), nikada nije
nasledno, eventualno je kongenitalno oboljenje. Pre-
nosi se direktnim kontaktom, i to uglavnom seksu-
alnim (90% sluajeva); moe biti s tvrdim ankrom
(ukus durum, inicijalna skleroza), to se smatra
primarnim sifilisom, ili s mukoznom plauu,e [nasla-
gom] sekundarni sifilis. Psihijatrijski poremea-
ji nastupaju uglavnom u treem stadijumu, kod
10% neleenih sifilistiara, kao i kod nedovoljno
leenih, i to od 5 do 35 godina (15 godina je pro-
ek) nakon infekcije.
SILOVANJE
1) Psihoneurotine reakcije
Strah od sifilisa stvara mnoge sifilofobe; kod takvih
bolesnika, i najmanja erozija sluzokoe i najmanja
kona erupcija izazivaju sve veu brigu i uporne
hipohondrine preokupacije. Beskorisna su serolo-
ka ispitivanja, jedan obian Vaserman (Wasser-
mann) sa sumnjivim nalazom pored 5 ili 6 drugih
koji su negativni, neopravdana ispitivanja, samo e
jo podstai njihove opsesivne ruminacije.
Otkrivanje stvarnog sifilisa u mnogih bolesnika iza-
ziva pravo depresivno stanje koje moe da potraje i
da dovede do traginih postupaka. Furnije (Fourni-
er), koji je opisao neurasteniju sifilistiara, pomenuo
je da mu je poznato 18 sluajeva samoubistva sifilis-
tiara.
Ponekad, nakon moralne stabilizacije, neka nova
smetnja koja se moe povezati sa zakasnelim sifili-
som, ponovo e bolesnika koji je smatran izleenim
vratiti u to stanje. Treba, znai, neophodnom speci-
finom leenju dodati i psihoterapiju.
2) Psihoze sifilistiara u sekundarnoj fazi septikemije
Iako su dugo osporavane, ove sifilopsihoze nalazimo
moda ee u nekih predisponiranih bolesnika; Ob- Patologija koja se stvarno pripisuje kongenitalnom
en (Aubin) i Heken (Hecaen) ukazali su na njihovu
uestalost kod crnaca, u vezi s citolokom meninge-
alnom reakcijom. One uglavnom potiu od jedne
astenine mentalne konfuzije*, veoma esto praene
intenzivnom glavoboljom i ponekad paralizom kra-
nijalnih nerava. Katkad mentalna konfuzija ide do
stupora s gatizmom; neke od njih su kratkotrajne,
traju svega nekoliko nedelja; druge se pretvaraju u
produeno konfuzno-melanholino stanje; agitovani
oneirizam nije esta pojava, ali je Pio (Plaut) ukazao
na pojavu pravih sifilistikih halucinoza.
Markis (Marcus) i Poro pominju katatonine forme.
Uprkos dugom trajanju nekih od ovih psihoza [est
meseci a ponekad i do godinu dana Targovla
(Targowla), one se uglavnom lece.
3) Psihiki poremeaji u treem stadijumu
Nije re o septikemiji nego o organskim, meningeal-
nim, arterijskim, gumoznim lezijama koje su difuzne
ili fokalne. Tada su posredi evolutivne psihoze s
dementnim vidom, skoro uvek praene jasnim neu-
rolokim znacima. Ponekad dijagnozu ini delikat^
nom injenica to se simptomi mentalne deficitar-
nosti meaju s objektivnim neurolokim znacima i
za te psihoze postoji naziv sifilistina progresivna
pseudoparaliza [A. Klod (H. Claude)]. Ove tercijalne
psihoze imaju dve vane odlike:
a) prisutvo odreenih neurolokih znakova: okulo-
pupilarne promene, dizartrija, parafazija, oboljenja
nekih kranijalnih nerava, delimini motorni deficit
itd.;
b) tupost i tromost preovlauju a ak mogu dobiti
oblik stupora i gatizma. Ne treba uriti sa zaklju-
kom o demenciji: kao to su zapazili Van Bogert
(Van Bogaert) i Targovla, esto je re o povratnom
funkcionalnom deficitu. Ipak, esto opstaju blage
neuroloke sekvele i delimino poputanje na inte-
608
lektualnom planu: neznatne smetnje panje ili smet-
nje u pamenju. Iako se smatraju redim, ipak je
ukazano na pojavu hroninih halucinatornih psiho-
za* tercijarnog sifilisa [Anglad (Anglade)].
4) Progresivna paraliza* obraena je na drugom
mestu.
5) Psihike manifestacije kongenitalnog sifilisa
Pre nekoliko decenija, pod Furnijeovim uticajem,
hereditarnom ili heredosifilisu dodeljena je znaajna
uloga u pojavi cerebralnih smetnji u dece. Uobiaje-
ni morfoloki stigmati dijagnozu ine autentinijom.
Ova je koncepcija u potpunosti izmenjena: a) sifilis
deteta posledica je infekcije in utero; to je kongeni-
talni, ali ne i hereditarni sifilis; b) on se izuzetno
retko moe smatrati uzrokom cerebralnih lezija, a
najvei deo cerebralnih lezija etioloki upuuje na
povrede prilikom poroaja, na inkompatibilnost fe-
tusa i majke; c) sifilis roditelja ne prenosi se obavez-
no na dete; sasvim je izvesno da opasnost postoji za
dete ukoliko se majka inficira tokom prva dva
mesca trudnoe; d) uvek je nuno brzo i energino
leenje majke, kao i kasnija briga o detetu.
sifilisu obuhvata oboljenje modanica, neke hidroce-
falije i optike neuritise, poremeaje karaktera koje
prate endokrinopatiju i, najzad, sluajeve zaostalos-
ti. Procenat obolelih od sifilisa je u znaajnom padu
zahvaljujui vrednosti dananjih dijagnostikih sred-
stava [naroito zahvaljujui TPHA, reakciji imunof-
lorescencije i Nelzonovom (Nelson) testu] i terapij-
skim sredstvima (pre svega penicilinu u poetnom
stadijumu), tako da je Buden (Boudin), u svome
prilogu na Kongresu psihijatara i neurologa fran-
cuskog govornog podruja 1955. godine, rekao daje
nervni sifilis iskorenjen.
Na alost, usled znatnog porasta broja novih slua-
jeva poslednjih godina (4000 sluajeva u Francuskoj
1981. godine), danas se ovaj zakljuak ini suvie
optimistikim; polno prenosive bolesti zamenile
su nekadanje venerine bolesti. Ipak, nervni sifi-
lis i dalje predstavlja ozbiljan problem.
A. i M. Poro i /. Pelisje
Red. V. P. i N. C.
SILOVANJE
Silovanje je zloin. Re je o seksualnom napastvova-
nju koje zakon najstroe kanjava (od pet do dvade-
set godina strogog zatvora, lan 332 KZ). Spada u
nadlenost porotnikog suda.
Silovanjem se naziva potpuni polni in s odraslom
enom, izveden pomou fizike ili moralne prisile.
Silovanje je brutalno ispoljavanje mukog zahteva
koji eni porie slobodno raspolaganje sopstvenom
linou.
Silovanja dece svrstavaju se u oblike nasilja pod-
staknute pedofilijom. Rodoskvrna silovanja obrae-
na su u odrednici Incest*.
Moe se razlikovati obino i teko silovanje.
609
Obino silovanje preteno spada u kriminal seoskog
tipa [erer (Scherrer)], izvrioci su frustrirani subjek-
ti i alkoholiari.
rtva se obino odabira shodno okolnostima.
Pod dejstvom alkohola, subjekat se povinuje svojoj
naglo nadoloj, neodoljivoj elji za polnim inom i
poinje da trai priliku, ne izazivajui je u pravom
smislu; prisustvo neke ene na nekom usamljenom
mestu predstavlja detonaciju jednog psihomotornog
impulsa, bez pokuaja verbalnog kontakta sa rt-
vom. Ukoliko ova, ukoena od iznenaenja i straha,
ne popusti smesta, moe se dogoditi da zloinac ili
digne ruke od namere i pobegne, ili da postane
izuzetno nasilan [. Leri (J. Levrie)].
Takve osobe su obino samo delimino opasne.
Ovome se moe pridruiti i jedan savremeni oblik:
silovanje autostoperki, u prilinoj meri stereotip-
no. Kao prvo, u takvom sluaju se albe esto
podnose prekasno; uloga rtve nije neutralna, a
krivicu je mnogo tee utvrditi.
Teka silovanja svedoe da su njihovi poinitelji
stalno opasni po okolinu. Osobe opasne po okolinu
neretko vre i neke druge delikte koji mogu ii sve
do ubistva, bilo prilikom silovanja (genocid), bilo
naknadno, kako bi se predupredila tuba.
Na prave antisocijalne seksualno perverzne osobe
otpada vrlo mali procenat svih seksualnih prestupa.
Nasilje je katkada neophodno da bi se postiglo
perverzno uivanje, otuda esta pojava recidiva.
Izvesna kolektivna silovanja koja vre grupe adoles-
cenata takoe su teka za rtve. Scenario je uglav-
nom stereotipan. Odvija se u dva dela. Poto se
rtva pronae i privue, bilo da to uini jedan lan
grupe ili da se, to je redi sluaj, izvri neposredna
agresija, devojka se odvodi na neko usamljeno mes-
to.
Biva primoravana da stupi u odnos sa svakim mom-
kom pojedinano, naoigled itave grupe.
Ove grupe se sastoje od tri do est mladia koji
sainjavaju koherentnu grupu iza koje esto stoji
znaajna zajednika prolost. Za mnoge od ovih
mladia to predstavlja priliku za prvi heteroseksual-
ni odnos, uz pomo alkohola i grupe.
rtva doivljava teku traumu koja moe da navede
i na pokuaj samoubistva.
Izgleda da se, u poslednjih nekoliko godina, broj
ovakvih kolektivnih silovanja nije uveavao.
Psiholoki pristup linosti poinilaca silovanja naj-
ee otkriva emocionalno nezrelu linost niskog
kulturnog nivoa. Retko se opservira i hipergenitali-
zam koji iziskuje hemioterapiju (antihormoni), od-
nosno, u nekim zemljama, i hirurki zahvat.
Provereni duevni bolesnici mogu biti vinovnici silo-
vanja. Najee su to osobe obolele od alkoholne
psihoze sumanutosti (ljubomorne osobe); meu po-
iniocima se sreu i manini bolesnici u fazi agresiv-
ne ekscitacije i oboleli od demencije u poetnoj fazi.
Epileptiari su daleko bezazleniji nego to se nekada
mislilo.
SIMBOL, SIMBOLIKA
Dogaa se da se kod rtava moe opservirati izves-
tan preutan pristanak, pa ak i prava provokacija.
Izgleda, isto tako, da su posebno ugroene osobe
koje, iz fizikih ili psiholokih razloga, nisu kadre da
se brane.
Posledice silovanja ili pokuaja silovanja esto su
izuzetno teke. Uostalom, patogeni trag nekog sek-
sualnog nasilja iz prolosti prilino se esto otkriva
u toku neuroza ili psihoza kod ena.
E. Giliber
H. MlCHARD, La delinquance desjeunes en France, La documenta-
tion franfaise, 28. april 1978; M. BENZECH et coll., Criminologie
et Psychiatrie, EMC, 37906 A 10, 1981; J. LEVRIE, Manuel
de Psychiatrie legale et de criminologie clinique, Vrin, 1977.
SIMBIOTSKA PSIHOZA v. Deje psihoze
od gr. syn-, sa, bios, ivot i psyche, dua
SIMBOL, SIMBOLIKA
od gr. symbolon, znak, znamenje
Laland (Lalande) definie simbol kao ono to, po
analogiji, predstavlja neto drugo.
Psihoanalitiari pod simbolom u neto uem smislu
podrazumevaju supstitutivni izraz koji ima za cilj da
u prikrivenom obliku prenese u svest izvesne sadra-
je koji, usled delovanja cenzure, ne mogu do nje da
dopru.
Tipian simbol sastoji se od izdvojenih ili povezanih
elemenata nekog entiteta. Lavlje kande predstavlja-
ju lava; deo predstavlja celinu u skladu s magijskim
zakonom simpatije; sve osobine, mo, magijska spo-
sobnost kondenzovtme su u simbolu.
Mitologija i etnologija pruaju nam brojne nizove
simbola (sfinga, sirene, kentauri) ije je znaenje
svakako u tome to jednim entitetom sjedinjuju
brojne sile koje e biti koriene kao talismani,
razliiti predmeti koji se koriste prilikom magijskih
obreda. U jednoj znaajnoj, nedavno objavljenoj
studiji, Bristen (Brustin) tvrdi da ne postoji sutin-
ska razlika izmeu normalnog simbola (iz oblasti
umetnosti, poezije, religije) i patolokog; i jedan i
drugi su sredstva kojima se koristi afektivno milje-
nje i to im je posredi izraavanje sveta vienog
iznutra, izraavanje subjektivnog doivljaja.
Psihopati je svojstveno isto to i oveku primitivnog
drutva, simbol za njega ne predstavlja puku aljivu
ili pitoresknu tvorevinu, nego ivu realnost koja ima
stvarnu mo usled delovanja zakona participacije.
Najtipiniju simboliku nalazimo u jeziku, crteima,
postupcima shizofrenih bolesnika, posebno ukoliko
se nalaze u paranoidnom stanju. Shizofreni bolesnik
iznosi obilje simbolinih slika koje potiu iz nepos-
redne okoline (meu kojima mnoge predstavljaju
arhetipove*) ili nastaju u samoj bolesnikovoj linos-
ti i nose peat njegovog iskustva: neke od tih slika
prenose neizreciva oseanja, samosvojna psihika
stanja koja je nemoguno recima opisati.
SIMBOLIZACUA
Pojam simbola je u skorije vreme kritikovao Le-
vi-Stros (Levi-Strauss) koji porie postojanje line-
arne uzajamne veze simbola i odreenog sadraja:
simbolika je lina, individualna, nju odreuje niz
inilaca. Ovaj se autor, istina, vie bavi problemati-
kom mitova za ije prouavanje smatra izuzetno
pogodnom strukturalistiku metodu.
. Diran (G. Durand), sa svoje strane, u Antropolo-
kim strukturama imaginarnog (Structures anthropo-
logiques de l'imaginaire, PUF, 1963), razmatra po-
jam simbola iz fenomenoloke perspektive. On se
posebno bavi simbolikim shemama u kojima se
izraava stremljenje nagore, zatim shemama sputa-
nja i, najzad, ritmikim shemama. Sve ove sheme
imaju svoju primenu, na primer u psihoterapijskoj
praksi kao to je Dezojovo (Desoille) sanjanje u
budnom stanju, u tumaenju crtea [Oben (Aubin)],
prilikom analize sumanutosti uopte; ovi novi po-
jmovi ne umanjuju znaaj arhetipova i najoptijih
simbola, ve upuuju na paljivo i briljivo pristupa-
nje psiholokim tumaenjima.
A. Oben
Red. V. P. i N. C.
SIMBOLIZACUA v. San
od gr. symbolon, znak, znamenje
SIMPTOM (U PSIHOANALIZI)
od gr. symptoma, smetnja, od syn, sa i piptein, padati
Kao to je i inae sluaj kada je re o medicini,
simptom treba shvatiti kao znak koji upuuje na
semiotiku klasifikaciju, a u okviru psihopatologije,
on se vezuje za skup pravih ili fantazmatskih doiv-
ljaja. Ali u psihoanalizi*, simptom se mora razmat-
rati i u svojoj metapsiholokoj dimenziji, to e rei
topikoj (stvara ga Ego), dinamikoj (on je rezultan-
ta oprenih sila) i ekonomskoj (omoguava smanje-
nje psihike tenzije).
U pacijentovoj svesti, neurotini simptom je ne-
shvatljiv, nepotreban, neprirodan, repetitivan, stero-
tipan i stoga pacijent trpi: a ovi elementi se obja-
njavaju time to je simptom produkt nesvesnog.
Njegova je geneza u neuspelom potiskivanju, kada
raste pulzivna snaga Ida ili kada se smanjuju kon-
trainvesticije Ega. Ego preuzima na sebe zahteve
cenzure proistekle iz Super-ega i prilikom povratka
potisnutog, namee nastanak kompromisa izmeu
potisnutih predstava i onih koje vre potiskivanje.
Tako i neurotini simptom nastaje usled psihikog
konflikta izmeu elje i odbrane od te elje. Do
kompromisa dolazi usled korienja mehanizama
odbrane*; priroda simptoma je u tesnoj vezi s psi-
hikom organizacijom i zavisi od objektalne relacije.
Tako se u sluajevima histerije zabranjena predstava
potiskuje, a afekt vezan za predstavu postaje pred-
met simptomatskog kompromisa: ta konverzija
omoguuje da se preko telesnog izrazi simboliki
konflikt seksualne elje i odbrane od nje.
610
Ako je re o fobiji, zastraujua predstava je projek-
tovana i pomerena ka spoljnom objektu koji postaje
fobogen, to dovodi do izbegavanja. U opsesivnoj
neurozi, fiksacija na analnom stadijumu i potreba za
dominacijom karakteristine su za objektalnu relaci-
ju; pomeranje, reaktivna formacija, izolacija i retro-
aktivna anulacija uestvuju u nastanku opsesivnih
simptoma (opsesivne misli, razne kompulzije uz vr-
enje neeljenih radnji, obreda za odagnavanje zla).
Simptom nastaje iz supstitutivne formacije, to mu i
daje vrednost simbolikog izraza psihikog konflikta.
Kao u snu, njegov smisao se tesno vezuje za psihiki
ivot subjekta i moe se objasniti interpretacijom u
toku psihoanalitike terapije*. Simptom spreava
svesnu spoznaju konflikta. Izmeu postojanja sim-
ptoma i njegovog nesvesnog smisla postoji odnos
reciprone zamene: Potrebno je da smisao bude
nesvestan da bi nastao simptom; svesni procesi ne
utiu na stvaranje neurotinih simptoma (Frojd).
Kao i san, simptom predstavlja prerueno zadovo-
ljenje nesvesne elje. Smanjujui na taj nain tenzije,
on se podvrgava pravilu principa zadovoljstva; tada
se konflikt smiruje: to je primarna dobit od simpto-
ma. On, znai, u izvesnoj meri predstavlja reenje
tekoa. Subjekt ga kasnije moe narcisistiki inves-
tirati (to mu daje hedonistiku vrednost); on moe
biti iskorien za uspostavljanje odnosa s drugim: to
su sekundarne dobiti od simptoma (kao u histeri-
noj konverziji, na primer). Ukoliko simptom nije
previe izraen i ako dominira njegova odbrambena
funkcija, on se dobro podnosi i igra homeostatsku
ulogu u psihikoj ekonomiji: ali, ako se potisnuta
elja izraava previe snano, borba koju je zapoeo
Ego postaje iscrpljujua i beskrajno se ponavlja.
Koreni simptoma su uvek u detinjstvu: ali, njegovo
izbijanje, katkad zakasnelo, zavisi i od tipa organi-
zacije linosti i dogaaja koji se javljaju tokom
ivota. Ovi elementi, sami po sebi razliiti, objanja-
vaju znaajne varijacije ustanovljene u nastanku ili
nestanku simptoma, ali one nisu nikada ograniene
na simptom i uvek su praene globalnijom modifi-
kacijom ekonomije psihikog funkcionisanja.
Ovako shvaen simptom sutinski se odnosi na obli-
ke neurotinog ponaanja. Ovaj koncept treba obaz-
rivo koristiti kada je re o drugim psihopatolokim
manifestacijama gde je simptom u vezi s izmenjenim
Egom [Splitting (rascep) u perverzijama, psihotini
poremeaji identiteta].
R. VI
Red. V. P. i N. C.
FREUD, Introduction a la Psychanalyse, Pari, Payot, 1961.
SIMULACIJA
od lat. simulare, pretvarati se
I. PSIHOLOKI ASPEKT
Simulacija pokree neke osnovne psiholoke proble-
me, kao to su problemi iskrenosti i lai. Ovim
poslednjim posvetili smo posebnu odrednicu (La*).
611
Simulacija, na koju nailazimo i kod ivotinja, za
oveka jo predstavlja i neminovnost prilagoavanja
sredini; u nekim sluajevima, uostalom, neposredni
instinkt odbrane ili ouvanja podstie individuu da
pribegne nekom odreenom ponaanju koje e ga
zatititi time to e izazvati saaljenje: takav je sluaj
s nekim simuliranim bolestima ili bekstvom u bolest,
estim u psihoneurozama u ijoj je osnovi emocio-
nalni konflikt.
Svaka manifestacija koja budi sumnju na simulaciju
namee potrebu za produbljenom analizom osnove
mentalnog funkcionisanja, endogenih i egzogenih
faktora koji su doprineli pojavi simulacije i njenom
razvoju; nakon toga, potrebno je dosledno odrediti
objektivne karakteristike ovih manifestacija i njiho-
vu ekspresivnu vrednost; konano se simulacija, ka-
ko somatska, tako i psihika, procenjuje na osnovu
odnosa stvarnog somatskog ili psihikog stanja i
funkcionalnih ili prividno izraenih smetnji koje na
nju ukazuju.
II. SIMULACIJE POVREDA ILI BOLESTI
Simulacija i pitijatizam ratnih ranjenika, lano po-
vredenih lica i lica povredenih na radu (Histerije*)
bili su povod mnogih lanaka i studija. Godine
1915. Solije (Sollier) je naao sreno reenje i, po
naem miljenju, uspeno saeo ovu problematiku,
razlikujui kreativnu simulaciju, zatim, preteranu si-
mulaciju pojaavanjem, i perseveriranu simulaciju
fiksacijom.
Neemo se ovde zadravati opisujui tee oblike
neuroloke simulacije (funkcionalna paraliza, astazi-
ja-abazija, pseudotremor, razliite konvulzivne kri-
ze, perverzno ponaanje, senzorni ispadi, slepoa,
gluvonemost, mutizam). Neemo se baviti ni visce-
ralnim smetnjama izazvanim pitijatskom sugestijom
niti drugim namerno izazvanim smetnjama (kao to
su povraanje, stomane ili urinarne smetnje, pseu-
dodispneja, provocirane erupcije, itd.).
Djelafoa (Dieulafov) je patomimijom nazvao lane
bolesti, odnosno lane bolesnike koji uivaju u ovim
na izgled morbidnim situacijama, iz iste sujete ili iz
elje za koriu, a katkad ak bez dvoumljenja
pristaju na mnoge hirurke intervencije.
U okviru simulacije, postoje svi stupnjevi neiskre-
nosti, od dobronamernog pitijatizma do najcinini-
jeg pretvaranja.
Podsetimo ovde samo na vanu ulogu koju u ne-
kim sluajevima ima mentalna debilnost koja je
uzrok mnogih preterivanja i perseveracija u okvi-
ru grotesknih ili karikaturalnih oblika ponaanja;
preteranost funkcionalne smetnje i njena nelogi-
nost govore u prilog elementarnog nedostatka mo-
i rasuivanja; ako tome dodamo injenicu da je
debilna osoba esto po prirodi tvrdoglava i uporna,
time e moi da se objasni njena nesavladiva pa-
sivnost koju ne treba uvek shvatiti kao namernu
ili svesnu simulaciju.
SIMULACIJA
Ali, nasuprot debilima, ima inteligentnih osoba,
proraunatih, promiljenih i opreznih, koje uvek
misle na korist i kadre su da uine trajnijim funk-
cionalne poremeaje koji su u poetku stvarno i
postojali.
Treba istai i nepovoljan uticaj koji moe imati
atmosfera u nekim bolnikim sredinama, koja ne
deluje podsticajno na moralni tonus, nepovoljan
uticaj preteranog saaljenja okoline ili njene preveli-
ke zainteresovanosti, gramzivost nekih porodica ko-
je ele da iskoriste nesreu postajui sauesnici u
nekim preterivanjima i perseveracijama. Povoljan
profilaktiki uticaj na ovo manje ili vie namerno
pojaavanje smetnji imalo je osnivanje reedukativ-
nih centara u anglosaksonskim zemljama tokom
poslednjeg rata. Moguno je ak rei, uopte uzev,
da su danas simulacija i perseverirano ponaanje,
van istog pitijatizma ili mentalne deficitarnosti,
postali znatno redi.
III. SIMULACIJA PSIHIKIH POREMEAJA
A) ISTORIJAT, UESTALOST, ETIOLOKI
FAKTORI
Zakijas (Zacchias) koga su Valon (Wallon) i e-
nil-Peren (Genil-Perrin) proglasili ocem sudske me-
dicine u XVII veku, smatrao je simulaciju lakom
i estom pojavom. Ali, kasnije je ustanovljeno da
se iza manirizma i mimike simulanata esto kri-
je izmenjena psiha, vidna neuravnoteenost. Usta-
novljeno je da se simulacija javlja kao skoro isklju-
iva odlika osoba s konstitucionalnom predispo-
zicijom i za to se pokazao sreno odabran Inhe-
njerosov (Ingegneros) termin supersimulacija. Izgle-
da, meutim, da smo postali zarobljenici jedne po-
godne i saete formule, te smo skloni da olako i
bez razmiljanja i prethodne analize prenebregne-
mo pravu simulaciju. Treba, ipak, itekako praviti
razliku izmeu postupaka oznaenih kao simula-
cija ili supersimulacija koji, uprkos svemu, postoje,
dodue retko i u posebnim okolnostima ili sredi-
nama (delinkventi i civilni i vojni zatvorenici, razne
kaznene ustanove).
Treba ukazati i na pojavu proraunatog ponaa-
nja u okviru kojeg se neke osobe s poremeaji-
ma vezanim za sinistrozu ale na abuliju, apatiju,
amneziju, ponekad ak i halucinacije, a sve samo
da bi dobile odtetu. Ludilo su ponekad uspeno
simulirali ratni zarobljenici u elji da ih vrate u
domovinu. Nae iskustvo tokom rata 19141918,
u zarobljenikim i kaznenim logorima severne Afri-
ke, omoguilo nam je da 1921. godine, na Kongre-
su psihijatara i neurologa, iznesemo zajedniko sa-
optenje na osnovu posmatranja tridesetak ovak-
vih sluajeva.
Od tada, u eststo pedeset ekspertiza zloina sa
Bardenaom, nali smo samo desetak sluajeva simu-
lacije. Deze (Deshaies) u svome saoptenju o prizna-
SIMULACIJA
nju (LIII Kongres psihijatara i neurologa, Nica,
1955), ukazuje na injenicu da je u okviru pet
stotina ekspertiza naiao na 1% prave simulacije i
3% supersimulacije.
Tokom diskusije voene 1956. godine, Anderson
navodi podatak da je Jung na 8.400 hospitalizo-
vanih bolesnika naiao na 11 simulanata, a Bri-
e (Brusset) i Hi (Hitch) od 2 do 7% u vojnoj
bolnici.
Da bismo upotpunili opte podatke, dodajmo jo da
je Tretovan (Trethowan), u istoj diskusiji, saoptio
da je izvrio izvesna eksperimentalna istraivanja u
vezi sa simulacijom. U tom istraivanju uestvovalo
je 18 studenata psihologije koji nisu poznavali psihi-
jatriju. Sem nekolikih retkih izuzetaka, simulirana
stanja nisu liila na druge klasine psihike sindro-
me. Njihovu klasifikaciju je bilo moguno izvriti na
sledei nain: obina depresija (tri sluaja), depresija
s amnezijom (dva sluaja), paranoidna depresija (tri
sluaja), druga paranoidna stanja (pet sluajeva),
obina amnezija (dva sluaja), zatim, malodunost
(dva sluaja) i epilepsija (jedan sluaj). Na osnovu
ovog eksperimenta, autor je zakljuio da je neop-
hodno obaviti i istraivanja druge vrste.
B) PATOGENETSKI MEHANIZMI
Prema Solijeovoj formuli, razliite oblike simulacije
svrstali smo u tri grupe:
1) Prava i potpuna simulacija sigurno postoji, iako
se na nju ne nailazi esto; teko je opravdati njenu
ulogu, ali do simulacije obino dolazi kod razboritih
pojedinaca koji tee da time zatite svoje interese.
Ako je re o onima koji imaju izvesne psihike
nedostatke, ti nedostaci nemaju neposredne veze sa
simulacijom, nego ih samo oslobaaju svakog uste-
zanja; znai, oni u istoj meri kao i prethodni tee
prevari i ele da je ostvare. Oni esto pokazuju
izuzetnu vrstinu i upornost, to moe da dovede u
nedoumicu nedovoljno upuenog vetaka: a oni up-
ravo na to i idu na mogunost da se posumnja u
bolest, da ih lekar uputi u azil odakle e se ve lako
izvui; poneki su, uostalom, tamo ve i bili, to im
takoe ide u prilog. Ovi stari recidivisti ve su
imali koristi od pogreno postavljene dijagnoze.
2) Najee se nailazi na preteranu simulaciju ko-
ja ukazuje na supersimulaciju iako je ne sadri
u potpunosti, budui da simulant esto ispoljava
simptome razliite od onih koji bi trebalo da se
jave s obzirom na njegovo stvarno patoloko sta-
nje. Tu pacijent svesno koristi postojee poreme-
aje; on se preputa sopstvenom temperamentu ko-
ji ga vodi u jednom predvidljivom pravcu. Tim
povodom navedimo:
a) Histerine pacijente koji, pokazujui tendenciju
prema izmiljanju, posebnom ponaanju i mimici,
ponekad istovremeno ispoljavaju histerino i simu-
lirano ponaanje. U tim sluajevima, esta su gru-
ba i karikaturalna pretvaranja, posebno u primi-
tivnih osoba.
612
b) Izraziti debili* Neke od njih odlikuje manirizam,
izuzetna sugestibilnost, povrna emocionalnost, raz-
metljivost, ponekad blago izraena hipomanija. es-
to se pretvaraju da su uznemireni ili ispoljavaju u
duem ili kraem vremenskom periodu manirirano
ponaanje. Ove neubedljive glumce esto odlikuje
puerilizam*.
Treba istai i njihovu veliku tvrdoglavost, koja ih u
nedostatku moi rasuivanja i kritikog procenjiva-
nja, nagoni da nastavljaju svoju igru ak i kada su
demaskirani.
c) Naglaeno depresivne osobe Rei (Regis) je dao
jednu zapaenu analizu Hamletovog karaktera po-
kazujui kako se realne manifestacije njegove bolei-
vosti i melanholinog raspoloenja prepliu u ma-
njoj ili veoj meri sa simuliranim ludilom. Izvesni
melanholini sindromi koji nastaju tokom boravka
u zatvoru (zatvorske psihoze) mogu da imaju za
posledicu hospitalizaciju, a R. arpantije (R. Char-
pentier) je pokazao kako promene ovakvih stanja
neposredno zavise od perspektive da li je pred
optuenim zatvor ili bolnica. Kod dravnih slube-
nika i zaposlenih u javnim slubama, injenica da
zakonodavstvo predvia povlastice u vidu produe-
nih odmora psihijatrijskim bolesnicima, imalo je za
posledicu nastanak problema ove vrste. Vetak se
nalazi u veoma neugodnoj situaciji jer je, s jedne
strane, ubeen da pacijent sam uestvuje u procesu
intenziviranja i produavanja depresije iz koje bi,
nesumnjivo, brzo iziao samo ako bi osetio da je to
potrebno, ali, isto tako, s druge strane, zna da, ako
primora pacijenta da nastavi s radom, time stvara
povoljnije uslove za autoindukovanu depresiju ija
bi ozbiljnost nametnula potrebu za jo jednim bolo-
vanjem (. Siter). Ove izrazito depresivne osobe
najavljuju, ponekad, u prepisci za koju znaju da je
cenzurisana, suicidalne namere i ak ine, manje ili
vie iskrene, pokuaje suicida u cilju izazivanja jo
veeg saaljenja.
d) Neke impulzivne linosti u agitovanom stanju, naj-
ee moralno srozane, porone i perverzne, tee,
preuveliavajui svoje smetnje, da ih iskoriste.
Meu njima ima alkoholiara koji govore o vlastitoj
bedi i pozivaju se na raniju hospitalizaciju koja je
bila neophodna zbog akutnih epizoda intoksikacije
alkoholom.
Drugi pacijenti o sebi govore kao o rtvama neprav-
di i proganjanja, namerno izazivajui, s izvesnim
samozadovoljstvom, prolazne ekscitomotorne krize
koje se mogu lako otkloniti.
3) Pored sluajeva u kojima svesna namera nema
nikakvu ulogu, mentalna perseveracija se ispoljava i
u okviru onih oblika ponaanja koje smo nazvali
metasimulacijom. Prilikom saniranja nekog stvarnog
poremeaja (stanje konfuzije ili depresije, reaktivna
psihoza), pacijent, kome se postepeno vraaju lucid-
nost i smirenost postaje svestan da mu je u interesu
da ne menja prethodno stanje te ga produava.
Ponekad u ovakvim situacijama ima i neto pitija-
613
tizma, ali i elemenata proraunatosti. Perseveracija
se uglavnom usmerava prema inhibiciji, ali kao
dodatne pojave javljaju se ponavljanja reci i pokre-
ta: pacijent je svestan situacije u kojoj se nalazi,
normalno jede i spava, to ini veoma problemati-
nim njegovu prividnu bolest (Perseveracija*).
C) STANJA SIMULACIJE I NJIHOVA DIJAG-
NOZA
Svaka simulacija ima svoje elemente ispoljavanja u
zavisnosti od temperamenta, intelektualnih i imagi-
nativnih sposobnosti simulanta, kao i njegove spo-
sobnosti da se odupire. U praksi, vidovi simulacije
se mogu svesti na tri glavne grupe:
1) Negativistiko ponaanje u vidu stupora, mutizma,
gluvonemosti
Ovakvo se ponaanje javlja u delinkvenata-recidivis-
ta ili spretnih delinkvenata koji misle da e tako biti
tee otkriveni; ono je katkad propraeno i pseudo-
katatoninim ponaanjem. Na sve ovo nailazimo
kod osoba sklonih perseveraciji. Lako je uoiti razli-
ku izmeu lanog i melanholinog, konfuznog ili
dementnog stupora (Stupor*, Melanholija*). Postoji
mogunost da se paljivim, ali skrivenim posmatra-
njem osoba iznenadi u trenutku kada se odmara od
te namerne imobilizacije i kada i ne sluti da je neko
gleda. Posmatranje pogleda koji takva osoba pone-
kad ovla uputi posmatrau moe da bude od velike
pomoi, poto se oko esto ne priklanja ovoj hi-
pokriziji mimike, kako kae Dromar (Dromard).
Tupost, odsutnost koju mnogi simulanti ispoljava-
ju ne moe se smatrati konfuzijom ili demenci-
jom, iako im oni ponekad dodaju lane rupe u
pamenju.
Amnezija na koju se mnogi esto pozivaju, moe da
se svrsta u ovu grupu oblika negativistikog ponaa-
nja. Dijagnozu je katkad lako postaviti; a amnezija
je toliko prenaglaena, liena napora priseanja i
toliko odaje elju za koriu, da je skoro nemogu-
no prevariti se. Ali naglasimo da amneziju ne glume
samo optueni koji tvrde da su zaboravili zloin ili
delikt za koji su optueni, nego se na amneziju
nailazi i u graanskim parnicama, kod osoba koje
su imale udes ili u sluaju komocije mozga.
2) Manje ili vie izraene agitovane ili sumanute
manifestacije
U okviru simulacija, moguno je zapaziti haluci-
natorni oneirizam koji je veoma izvetaen i ni-
je praen nikakvim stanjem konfuzije niti somat-
skim simptomima. U agitovanost lanih maninih
bolesnika moe da se posumnja zahvaljujui jed-
noj karakteristici: ona prestaje nou, a ni inae
ne traje dugo. Ipak, treba imati u vidu mogu-
nost ispoljavanja prolaznih ekscitomotornih kriza
i to u osoba s uroenim nedostacima, u alkoholi-
ara koji borave u zatvoru ili usled prinudnog od-
vikavanja.
Simulacija sumanutosti zahteva produbljeno ispiti-
vanje; izvesni debili, mitomani, u nemogunosti da
SIMULACIJA
izmisle neku priu, a pod uticajem bouffees deliran-
tes (nastupa sumanutosti) ili vlastite gluposti, mogu
da izazovu sumnju.
Neki simulanti tee da zavaraju tajnama koje na-
vodno kriju, udesnim pronalascima koje sebi pripi-
suju, a vie puta smo imali prilike da naiemo na
prevarante koji su se iskljuivo sporazumevali taj-
nim pismom koje je bilo lako deifrovati, a im bi se
otkrila tajna, oni bi sve priznali.
Sumanutost proganjanja je tee protumaiti, jer es-
to tinja u pozadini dugogodinjih psihikih prome-
na u alkoholiara ili paranoika. Ali, kada postane
sredstvo simulacije, ona vie nema organizaciju i
strukturu nekadanje sumanutosti. Kada se na
ovakvog bolesnika izvri pritisak, on ubrzo gubi
dah, zamuckuje i zbuni se, za razliku od pravog
paranoika koji se zanese u diskusiji ili se povlai u
prezrivo utanje.
3) Manihzam i apsurdnost
Upravo oni oblici simulacije koji, na prvi pogled,
nimalo ne zbunjuju laike, za strunjaka predstavlja-
ju najdelikatnije probleme. Psihijatru je, istina, po-
znato da manirizam esto predstavlja simptom men-
talne deficitarnosti, pitijatizma i shizofrenije.
Uvek su vrlo sumnjive neke suvie neotesane ale
koje se naglo pojavljuju u razgovoru i isto tako
naglo nestaju. Ali, kada se apsurdno ponaanje
produi i kada se ustali, treba biti veoma oprezan i
pomisliti na neobino oboljenje koje se naziva Gan-
zerov sindrom*. Re je o jednom obliku suenja
svesti iji su osnovni i glavni simptomi sistematskj
apsurdni odgovori, u stranu. Apsurdnost je pone-
kad toliko oigledna da se ini nepotrebnim da se
pacijent podvrgava ekspertizi i na taj nain je mo-
guno da se poini ozbiljna pravosudna greka [Fri-
bur-Blan (Fribourg-Blanc)].
Gotovo po pravilu, prilikom postavljanja dijag-
noze simulacije, opreznost i obazrivost nikada se
ne mogu smatrati suvinim. Podaci o dogaaji-
ma koji su prethodili moraju se kritiki i strogo
razmotriti, jer esta je pojava da zainteresovane
osobe ili lanovi porodice tee da prenaglase nji-
hov znaaj. Neophodno je da te osobe budu pod
nadzorom strunjaka, ali to je, na alost, teko
ostvarljivo u Francuskoj jer tako rei nema psi-
hijatrijskih odeljenja pri zatvorima. Osim toga, tak-
ve sluajeve trebalo bi da pravosudni organi po-
veravaju samo proverenim strunjacima. Subnar-
koza barbituratima, koja je izazvala tolike pro-
teste meu advokatima i bolesnicima, i dalje je
korisno sredstvo ispitivanja ali iskljuivo u dijagnos-
tike svrhe, i to, na primer, ako je re o mutizmu
(Subnarkoza*).
Kao nepobitni dokazi simulacije navode se hvatanje
na delu i priznanje. Ali ne treba izgubiti iz vida da
neki simulanti, ak i ako su uhvaeni u lai, nee da
se predaju i mogu mesecima da pruaju otpor. S
druge strane, treba se uvati samooptuivanja svoj-
stvenog nekim psihijatrijskim bolesnicima.
SINDROM ANTON-BABINSKOG
D) SUDSKA MEDICINA
Ako je re o graanskoj parnici (zahtev za naknadu
tete, traumatske psihoneuroze, sinistroze, sekvele iz
rata, povrede na radu), lekar e samo utvrditi posto-
janje prave invalidnosti ne vodei rauna o preuveli-
avanju smetnji.
U oblasti krivinog prava, ne postoji pravilo koje bi
vailo za sve sluajeve; postoje samo posebni slua-
jevi. Ako je lekar, sumnjajui da je posredi simulaci-
ja, otkrio evolutivnu psihozu ili neke druge ozbiljne
psihike smetnje, moi e da preduzme mere pomo-
i. Simulaciju e pomenuti u svome zakljuku o
datom sluaju, samo ukoliko mu je izriito postav-
ljeno pitanje tim povodom, odnosno, ukoliko smat-
ra da je nesumnjivo re o simulaciji. Ako postoji
supersimulacija u sprezi s tekim psihikim nedosta-
cima, vetak moe da to pomene kao preuveliava-
nje smetnji, ali samo pod uslovom da time ne utie
nepovoljno na pacijentov poloaj. Pitanje odgovor-
nosti odnosi se na psihiko stanje optuenog u
trenutku zloina ili delikta, a do simulacije i preuve-
liavanja smetnji gotovo uvek dolazi kasnije.
A. Poro
Red. V.P. i N.C.
A. POROT, La simulation des maladies mentales, Rapp.
Cong. Med. Alien. et Neurol. de France, Luxembourg-
-Metz, Pari, Masson, 1921; A. FRIBOURG-BLANC, Les
fausses simulations en medecine legale psyhiatrique. Rapp.
Congr. Med. Alien. et Neurol. de France, Masson, 1931;
A. POROT et Ch. BARDENAT, Psychiatrie medice-legale,
Pari, Maloine, str. 71-79, 1959; S. CRAHAY, L'Informati-
on du medecin et la simulation de troubles mentaux, Ann.
med-psychol., t. I, str. 161 -182, 1972.
SINDROM ANTON-BABINSKOG v. Agnozije,
Anozognozija
SINDROM KORPUSA KALOZUMA
lat. corpus, telo i callus, ulj
Korpus kalozum obrazuje jedna debela masa bele
supstance koja povezuje levu i desnu hemisferu
mozga. U toku embrionalnog razvoja, on se pojav-
ljuje poev od 12. nedelje, a izmeu 18. i 20. zauzme
onaj poloaj koji e imati i kod odraslog oveka. U
tom meuperiodu, mogu se umeati neki inioci koji
dovode do pojave agenezije kalozuma. Mijelinoge-
neza je postnatalna, i bie u potpunosti dovrena tek
negde oko etvrte godine ivota.
Na fiziolokom planu, kalozni spojevi obrazuju se
naroito izmeu simetrinih kortikalnih predela.
Transkalozni influksi ne slue samo za transmisiju,
ve i olakavaju reaktivnost cerebralnog korteksa
(meutim, mogu delovati kao inhibitori na potenci-
jale koji dospevaju do senzornih predela). Ispitiva-
nje funkcija kalozuma stvara mnoge tekoe. esto
se vri na ivotinji, ali se u tim sluajevima opserva-
cije teko mogu preneti i na oveka. Kod oveka su
614
odavno ustanovljene i lezije koje zaelo uveliko
prevazilaze kalozum u pravom smislu. Sutina ono-
ga to pouzdano znamo potie, dakle, od neurohi-
rurkih lezija (koje se vre prvenstveno u cilju lee-
nja nekih oblika epilepsije), kao i od neurofiziolo-
kih istraivanja na oveku i nekih retkih, povlae-
nih opserviranja.
Na klinikom planu, KLASIAN SINDROM
KORPUSA KALOZUMA sastoji se od tri inioca:
1) Praksiki i gnostiki poremeaji: re je o najspe-
cifinijim poremeajima, onim koji neurologe najvi-
e interesuju jer omoguuju da se iznesu na videlo
funkcionalne razlike modanih hemisfera. Kod o-
veka, najvidljivija posledica komisurotomije kalozu-
ma jeste zatvorenost informacija u onoj hemisferi
kojoj su prvobitno upuene: ako je informacija upu-
ena u levu hemisferu, subjekt e moi da doe do
svesti o njoj verbalnim i neverbalnim putem, a ako
je upuena u desnu hemisferu, moi e da doe do
nje jedino neverbalno. Ove su opservacije pokazale
da je desna hemisfera kod denjaka manje potinje-
na nego to se mislilo. Sve ove opservacije produb-
ljene su razliitim tehnikama (poput binauralnog
sluanja razliitih poruka).
2) Psihiki poremeaji: Vrlo se razlikuju u zavisnos-
ti od autora i opisani su bez ikakve metodologije.
Tako je bilo reci o bizarnom ponaanju, promenlji-
vosti raspoloenja, razdraljivosti, insuficijenciji,
vedrini, optimizmu, ravnodunosti, neprihvatanju
stimulusa iz spoljanjeg sveta, gubitku sposobnosti
koncentracije, tekoama u razraivanju miljenja,
poremeajima pamenja, anozognoziji [navedeno
prema A. Ro-Lekuru (A. Roch-Lecours) i M. Po-
nseu (M. Poncet)]. Ovakav jedan spisak dovoljan je
da pokae odsustvo specifinih psihijatrijskih pore-
meaja i, po svoj prilici, njihovu zavisnost od izvan-
kaloznih lezija.
3) Motorni poremeaji i poremeaji ravnotee: i ovi
poremeaji, zaelo, zavise od izvankaloznih lezija jer
su opisani, pre svega, u okviru velikih medijalnih
lezija, naroito glioma.
LEZIJE KORPUSA KALOZUMA:
1) Neurohirurke resekcije interhemisferinih komi-
sura: vre se poglavito na licima koja pate od epi-
lepsije*. Oigledno je da su to sluajevi u koji-
ma se sindrom kalozuma javlja u najistijem obliku.
Uostalom, valja istai da prve studije nisu po-
kazale nikakvu trajniju anomaliju neuroloke pri-
rode, jer, da bi se doneo neki sud o posledicama
koje se neposredno mogu pripisati podruju kalo-
zuma, pacijenta valja staviti u situaciju da od
jedne od hemisfera mozga zatrai informaciju upu-
enu njegovoj drugoj hemisferi (A. Ro-Lekur i
M. Ponse).
2) Razmekavanje kalozuma: vaskularizaciju pred-
nje 2/3 kalozuma obezbeuje prednja cerebralna a
zadnje treine zadnja cerebralna arterija. Iz tog raz-
loga, izdvojena razmekavanja kalozuma sasvim su
615
izuzetna i, u stvari, ista simptomatologija korpusa
kalozuma esto prikrivena simptomima koji zavise
od kortiko-supkortikalne lezije.
3) Gliomi kalozuma: ispoljavaju se naroito psi-
hikim simptomima, uobiajenih ak i kod tumo-
ra u zadnjem delu. Videli smo da nemaju neka
posebna obeleja osim, moda, mnestikih pore-
meaja. I tu je simptomatologija kalozuma prik-
rivena onom koja je u vezi sa osvajanjem sused-
nih struktura, cerebralnih hemisfera i modanog
stabla.
4) Agenezije kalozuma: uoene su prilikom nekrop-
sija, dok se nijednim znakom nisu odavale za i-
vota subjekta. Verovatno je da druge komisure, a
naroito prednja bela komisura, obezbeuju celis-
hodnu zamenu. Najee, meutim, agenezija se pri-
druuje nekim drugim oblicima malforacija, vinov-
nicima veine uoenih poremeaja (prvenstveno du-
evne zaostalosti i epilepsije). Isto tako esto, ona
biva praena lipomom koji nema sopstvenu simpto-
matologiju.
5) Markjafava-Binjamijev (Marchiafava-Bignami)
sindrom: odlikuje se demencijom* vrlo brze evo-
lucije, koja pogaa gotovo iskljuivo osobe itali-
janskog porekla, alkoholiare* koji piju crno vino,
i obino su pothranjeni. Do dijagnoze se dola-
zi jedino putem nekropsije, konstatovanjem cent-
ralne nekroze kalozuma. Evolucija ove bolesti uvek
vodi smrtnom ishodu, premda lezija kalozuma ve-
rovatno igra samo sekundarnu ulogu u genezi ovih
poremeaja.
.-P. Iber
SINDROM LASTENIJE DE FEROL (Lasthenie
de Ferjol)
an Bernar (Jean Bernard) je opisao ovaj sindrom
1967. godine. To je hipohromna anemija, prouzro-
kovana namerno izazvanim i prikrivanim hemoragi-
jama, poput one od koje je umrla Lastenija de
Ferol, junakinja jedne pripovetke Barbija d'Orvilija
(Barbev d'Aurevillv), Bezimene prie.
Anemija se ispoljava astenijom, dispnejom i ble-
dilom tegumenta, ali isto tako i paradoksalnom
hiperaktivnou. Ovaj sindrom nastaje kod mla-
dih, neudatih ena, koje se esto bave nekom pa-
ramedicinskom profesijom. Putanje krvi je potajno
i obavlja se raznim metodama, ve prema patolo-
koj imaginaciji pacijentkinja koje obino poriu po-
reklo svoje anemije. Ovo samosakaenje* je esto
povezano sa anoreksikim* ponaanjem i toksiko-
manskim* prohtevima. Psihopatoloka ispitivanja
otkrivaju duboke mazohistike tenje u kontekstu
jedne regresivne strukture, obeleene intenzivnom
narcisistikom* okrenutou sebi i nesposobnou psihijatrijske misli, pojava sindroma oznaava trenu-
za emocionalno investiranje. Prognoza ove bolesti je
nepovoljna uprkos nunoj hospitalizaciji i raznim
terapeutskim merama.
K. Dekan i A. Lo
SINDROM U PSIHIJATRIJI
SINDROM (U PSIHIJATRIJI)
od gr. syn, sa i dromos, trka
Dipre (Dupre) je ovaj, u psihijatriji esto kori-
en pojam, ovako definisao: Sindrom je nozograf-
ska celina koja se zasniva na istovremenom posto-
janju i logikoj subordinaciji simptoma; sindrom
predstavlja kliniku jedinicu iji su elementi me-
usobno povezani prirodnim vezama. Giro (Gui-
raud) daje definiciju istog smisla: Sindrom nije
sluajan spoj simptoma... Grupa simptoma moe
da se objasni tek kada se razjasni patogeneza.
Primeri koji to potvruju jesu sindromi konfuzije*,
dementni* sindromi, periodini sindromi s anato-
mofiziolokim osnovama ili poznatim etiopatoge-
netskim iniocima.
Opis takvih grupa simptoma suprotstavlja se izdva-
janju morbidnih entiteta, to se smatra ambicioz-
nim pokuajem, ali gotovo uvek bez rezultata u
psihijatriji; suprotstavlja se i izolovanom opisu
simptoma u odnosu na koji predstavlja napredak
(Dipre).
Sindrom, prelazni pojam izmeu simptoma i entite-
ta, moe da se pokae posebno dragocenim za psihi-
jatrijsku klasifikaciju, s relativno stabilnom klini-
kom osnovom i nezavisnom od svakog doktrinar-
nog partikularizma (Giro). Primer histerije* u pro-
lom veku, s jedne strane, kao i primer shizofrenije*
u nae vreme (koja smenjuje demenciju prekoks),
ukazuju na tekoe na koje se nailazi, ukoliko se,
moda, prenagli i neke se grupe simptoma smatraju
entitetima: evolucija ideja ili znanja ima za posledicu
njihovo ralanjivanje: uobiajeno je da se govori o
histerinim sindromima a sve ee i o shizofrenim
sindromima. S druge strane, raznorodnost doktri-
narnih stavova esto dovodi do protivurenosti u
pogledu mesta koje se daje jednom od ovakvih
entiteta unutar nozolokih okvira. Nasuprot tome,
sindrom moe lake da nade svoje mesto: Korsakov-
ljev sindrom*, najpre prouavan izolovano, mogao
je kasnije da se ukljui u grupu alkoholnih encefalo-
patija usled karencije, zbog njihovog zajednikog
porekla.
Strogost ovih okvira se, s manje ili vie lakoe,
usklauje s prelaznim formama ovih entiteta kao
klinikih oblika samih sindroma (katatonini, kon-
fuzno-oneiroidni, halucinatorni sindromi).
U krajnjoj instanci, sva je prilika da tenja ka
opisivanju sindroma predstavlja osobenost savreme-
ne psihijatrije (kao, uostalom, i opte medicine), to
ini fleksibilnijim granice izmeu nozolokih entiteta
i omoguuje povratak na jednu humanizovaniju,
sintetiniju patologiju koja odgovara veem broju
Hipokratovih zahteva [A. Ej (H. Ey)]. U istoriji
tak kada, prelazei s vlastitog imena entiteta bolesti
na pridev, oznaka i klasifikacija, jezik i priroda, s
punim pravom prestaju da se ukrtaju [M. Fuko
(M. Foucault)]. U naunom prostoru, time se obez-
SINDROM UTICAJA
beuje mesto za neto nevidljivo to podstie i pod-
razumeva sve oblike vidljive organizacije simptoma
(videti Giroovu definiciju). Taj zaokret omoguuje
da se psihijatrija konstituie kao nauka.
M.-L. Laka-Monzen
Red. V.P. i N.C.
SINDROM UTICAJA
Sindrom spoljnog delovanja (le syndrome d'action
exterieure) koji je 1924. godine opisao A. Klod (H.
Claude), u praksi je sinonim sindroma uticaja ili
manifestacija ksenopatije*.
Psihike ili somatske manifestacije koje pacijenti
oseaju u sluaju ovog sindroma, pripisuju se utica-
ju neke spoljanje sile. Ova potonja deluje zahvalju-
jui vrlo raznolikim sredstvima: telepatiji, hipnozi,
talasima, zracima, itd. Lica koja predstavljaju isho-
dite ovih nametnutih fenomena nisu imenovana,
to potvruje uobiajena upotreba neodreene za-
menice: neko mi krade misao, neko mi projek-
tuje filmove, neko mi alje elektrine udare. Sin-
drom uticaja prvenstveno se sree u hroninim su-
manutostima*: shizofreniji* i hroninim halucina-
tornim psihozama*. Prema Klerambou (Cleramba-
ult) (s ijim se organicistikim koncepcijama A.
Klod, meutim, nije slagao), on spada u mentalni
automatizam*.
.-F. evalije i D. ineste
SINDROM ILA DE LA TURETA (GILLES DE
LA TOURETTE)
Januara 1885, na osnovu devet posmatranih sluaje-
va, il de la Turet je opisao jedan sindrom koji od
tada nosi njegovo ime. Ako se u Evropi, pogotovo u
Francuskoj, ovaj sindrom najee smatra izuzet-
nim, to nije sluaj u Sjedinjenim Amerikim Drava-
ma gde je, tavie, 1971. godine stvoreno i jedno
udruenje, The Tourelle Syndrome Association, koje
povezuje bolesnike, njihove porodice, prijatelje, kao
i zainteresovane strunjake. Sa prevalencijom od 0,1
do 5%, smatra se da broj obolelih u Sjedinjenim
Amerikim Dravama iznosi negde izmeu 22.000 i
110.000.
Tikovi su simptom koji preovlauje u sindromu .
de la Tureta. Re je o abnormalnim, nevoljnim
pokretima, koji nastaju zbog grenja jednog ili veeg
broja miia sa funkcionalnom sinergijom. Ovo gr-
enje nastaje naglo, iznenadno je, kratko: ono se
ponavlja na identian nain u nepravilnom ritmu i
sa promenljivom frekvencijom (od 1 do preko 100 u
minutu). Ovo grenje je nemotivisano, neumesno,
neprikladno. Tikovi se smiruju u toku nekih aktiv-
nosti koje nisu anksiogene ili koje iziskuju izvesnu
paljivost, nestaju za vreme spavanja, a pojaavaju
se u stanju napetosti. Snagom volje, tikovi se mogu
zaustaviti nekoliko minuta, pa i asova, ali to za
posledicu ima pojavu stanja napetosti koje se na
koncu, razrei ponovnim javljanjem tikova. 100%
616
pacijenata ima jedan ili nekoliko prostih miinih
tikova koji obuhvataju miie lica (96,6%), glave,
vrata i ramena (91,7%), gornjih udova (80,7%),
donjih udova (54,5%), trupa (53,8%). Najei tiko-
vi su: mirkanje (83,4%), trzaji glavom (79,3%),
sleganje ramenima (64,8%), trzanje jednog celog
gornjeg uda (60%) ili, pak, donjeg (35,2%).
U 73,1% sluajeva pacijenti ispoljavaju sloene mi-
ine tikove, u vidu razliitih gestova: dodirivanje
samog sebe, drugih, objekata (37,9%), udaranje sa-
mog sebe ili drugih (34,5%), skakanje (27,6%),
skakutanje (15,9%), zauzimanje ueeg poloaja
(11,7%).
100% pacijenata imaju vokalne tikove. Neki od njih
spadaju u manje ili vie diferencirane umove: brun-
danje (63,4%), proiavanje grla (57,2%), piskavi
krici, urlanje (51,7%), mrkanje (41,4%), lajanje
(37,9%), frktanje (33,8%), kaljanje (31,7%). Ostalo
ine reci, manje ili vie prepoznatljive (10,3%), ee
nepristojne: koprolalija se opservira kod 58,3% pa-
cijenata; apiro (Chapiro) je izdvojio 30 razliitih
opscenih reci ili reenica kod 87 pacijenata.
Pored koprolalije, koja jeste esta, ali ne i konstan-
tna, moe se jo opservirati i misao koja se ponavlja,
sastavljena od skarednih reci (mentalna koprolalija,
7,9%), zatim se sreu skaredni pokreti (koproprak-
sija, 0,7%) ponavljanje poslednjih reci ili reenica
koje su izrekla druga lica (eholalija, 33,8%) ili sop-
stvenih poslednjih reci ili reenica (palilalija, 29%),
pa ak i podraavanje gestova drugih ljudi (ehop-
raksija, 17,2%).
Naporedo postojanje, kod iste osobe, vie razliitih
vrsta muskularnih i vokalnih tikova i smenjivanje
jednih tikova drugim, odlikuju sindrom . de la
Tureta. Ovi tikovi mogu imati i fizike posledice
koje dovode do pravog samosakaenja: ujedanje
jezika, usana, ekstremiteta, povreda ronjae prili-
kom okulo-digitalnog tika, povreda kolena prilikom
ponavljanog udaranja jednim u drugo. Ove gestove i
vokalne tikove okolina doivljava kao izraz udnog
ponaanja koje je verovatno znak tekih duevnih
poremeaja to dovodi do izolovanja ovih pacijena-
ta koji svoje simptome, kao teak drutveni hendi-
kep, bolno doivljavaju. Za razliku od miljenja
izreenih posle ispitivanja izdvojenih sluajeva, ispi-
tivanje brojnijih serija sluajeva sindroma . de la
Tureta ne ukazuje na vee poremeaje linosti, po-
gotovo ne na psihotine; ono ne otkriva ni neku
veu uestalost opsesivnih odlika nego kod kontrol-
ne grupe sastavljene od 50 kontrolnih konsultativno
pregledanih psihijatrijskih bolesnika (apiro).
Evolutivne odlike konano upotpunjuju definiciju
sindroma . de la Tureta. Tri puta uestaliji kod
deaka nego kod devojice, ovaj sindrom se javlja u
uzrastu izmeu 2. i 15 godine (proseno: 7 standar-
dna devijacija: 2, 70; medijana: 7,5, ekstremi 2. i 15.
godina). Prosena starost od 13,8 godina u vreme
postavljanja dijagnoze ih proseni vremenski raspon
od 10 godina izmeu pojave bolesti i trenutka nje-
617
nog dijagnostikovanja, ukazuju na uestalost gre-
aka u postavljanju dijagnoze, odnosno neprepozna-
vanja ovoga sindroma, koji je jo u velikoj meri
nepoznat. Mnotvo raznolikih simptoma moe da
obelei poetak ovog oboljenja. U 50% sluajeva,
re je o jednom jedinom tiku, u 50% sluajeva,
re je o vie istovremenih tikova. Najei primar-
ni tikovi su oni tik (42,1%), tik glave (20,2%),
facijalna grimasa (11,7%), vokalni tik (19,3%). I
koprolalija moe da bude prvi simptom (6,2%).
U toku inicijalne faze, ovi simptomi napreduju i
menjaju se lagano, u vremenskom rasponu od tri
meseca. Stari tikovi mogu da se zadre ili da bu-
du zamenjeni novim. Intenzitet simptoma sponta-
no raste i opada ili se, pak, simptomi pojaava-
ju posle nekog stresa, a slabe onda kada je subje-
kat motivisan nekom aktivnou koja nije anksio-
gena. Moe se desiti da tikovi budu veoma izra-
eni u toku jednog odreenog perioda (6 meseci,
na primer), a da zatim spontano slabe, sve dok
ne dostignu izvestan svakodnevni nivo tako da su
i po est meseci, na primer, tako rei neprimetni.
Smenjivanje faza izraenosti i slabljenja tikova, fluk-
tuacije i modifikacije tikova u toku evolucije odli-
kuju il de la Turetov sindrom. One u poetku
znatno oteavaju dijagnozu. Ima tikova koji posle
dueg ili kraeg vremenskog perioda definitivno ne-
stanu sami od sebe i takvih koji se izgube pa
se ponovo jave, to veoma oteava odreivanje
vrednosti terapije. Pomenuta evolucija nastavlja se
itavog ivota, a da ne dolazi do pogoravanja po
isteku prvih godina, to lepo ilustruje sluaj mar-
kize de Danpier (de Dampierre): u njenoj 26. go-
dini vie puta ju je pregledao Itar (Itard), godi-
ne 1825, u nekoliko mahova je bila na kontroli
kod arkoa (Charcot), preminula je 1884, njeni
muskurni i vokalni tikovi su se stalno javljali iz-
meu 7. i 85. godine, a da nije bilo znakova inte-
lektualnog propadanja, kao to je to istakao il
de la Turet. Spontana remisija (ili remisija posle
obustavljanja haloperidola) pre navrene 19. godine
sasvim je izuzetna (5% apiro).
Sindrom ila de la Tureta treba razlikovati od osta-
lih vrsta tikova: prolaznih tikova kod dece (preva-
lencija 12 do 14%), ija evolucija spontano dovodi
do povoljnog ishoda za manje od godinu dana;
hroninih tikova, obino pojedinanih, koji mogu
da se jave ili u detinjstvu, ili posle 40. godine, ija su
topografija i intenzitet postojani u vremenu. Ostali
abnormalni pokreti, oni izazvani horeom, atetozom,
mioklonijom, distonijom, zatim drhtavica, diskinezi-
ja, imaju klinike karakteristike po kojima se razli-
kuju od tikova.
Etiologija sindroma ila de la Tureta jo uvek ni-
je ispitana. Genetike injenice, neki kliniki, neu-
ropsiholoki i biohemijski pokazatelji govore u pri-
log neke vrste oteenja centralnog nervnog sistema,
koje se prenosi nasleem, a ija priroda, meu-
SINISTROZA
tim, jo uvek nije odreena; tako, nijedna od hi-
poteza o ulozi razliitih neurotransmitera nije u
potpunosti ubedljiva (apiro).
Najcelishodniju terapiju predstavlja haloperidol, u
prosenoj dozi od 5 mg dnevno (89% sluajeva sa
suspenzivnim dejstvom), ali sekundarni efekti mogu
izazivati smetnje kod pacijenta. Povoljno delovanje
nekih drugih preparata ili je dokazano (pimozid), ili
je u toku ispitivanja (penfluridol i klonidin). Prema
apirou, analitiki usmerene psihoterapije, kao ni
terapije ponaanjem, nisu efikasne. Zauzvrat, detetu
je potrebna psiholoka podrka, neophodna mu je
porodica i prisno okruenje, kako bi se ublaile
drutvene posledice ovoga poremeaja koji katkada
dovodi do znatne invalidnosti.
M. Diga i M.-K. Muran
GlLLES DE LA TOURETTE, Etude sur une affection nerveu-
se caracterisee par l'incoordinaton motrice accompagnee
d'echolalie et de coprolalie, in Arch. NeuroL, 1885, 9,
19 42, 158 200. Svi navodi brojanih podataka uzeti su
iz iscrpne studije: SHAPIRO A.-K., SHAPIRO E.-S., BRUUN
R.-D., SWEET R.-D., GlLLES DE LA TOURETTE Svndro-
me, New York, izd. Raven Press, 1978.
SINISTROZA
od lat sinister, levi (ime su levo, leva strana oznaeni
kao zlosreni, nepovoljni)
Brisoov (Brissaud) termin, nastao 1908. godine, koji
oznaava posebno psihopatoloko stanje koje je
iskljuivo rezultat pogreno protumaenom slovu
zakona a sastoji se u nekoj vrsti razumnog ludila
zasnovanog na pogrenoj ideji revandikacije.
U tom smislu, sinistroza je vezana za posebnu psi-
hiku konstituciju sklonu revandikaciji, a nesrea je
povod da se revandikacija fiksira na neku pretrplje-
nu tetu drutvene prirode. U elji da se sinistroza
blie kliniki odredi, izdvojeni su mnogi njeni oblici:
Rusijev (Roussv) i Lermitov (Lhermitte) hipohon-
drini oblik, antro-Kruzonova (Jeantrau-Crouzon)
revandikaciona psihoza, Fontanova paranoina si-
nistroza.
U medicinskoj terminologiji, sinistroza ima pejora-
tivnu konotaciju jer se obino koristi za odreivanje
razliitih oblika pregnantnog revandikacionog po-
naanja, a njih je teko razlikovati od posttraumat-
skih neuroza.
Manji ili vei stepen proraunatosti kombinuje se s
psihoneurotskim manifestacijama, s hipohondrinim
preokupacijama i s pitijatskim preuveliavanjem
smetnji. esto je teko odrediti da li su pacijenti
iskreni i dobronamerni, pogotovu to je u tih osoba
esto veoma izraen uticaj autosugestije; one i same
poinju da veruju u sopstvenu igru, a zainteresovana
okolina u tom smislu prua podrku.
U stvari, u takvim sluajevima, izraenija je elja za
pravdom nego za koriu; takve osobe se ak odriu
SNTONIJA
onoga to pripada domenu neposrednih interesa.
Novac najee ima simbolinu vrednost, a niz sim-
ptoma, koje smatramo neospornim dokazom koris-
toljubivog ponaanja, predstavlja samo aktualizova-
nje dubljih konflikata.
Sinistroza moe da se javi kao ogroman nespo-
razum izmeu drutva i povreene osobe i to kao
strukturno konstituisan i blokiran dinamiki od-
nos. Na taj nain, prepliu se razliiti inioci: ne-
srea, gubitak; osiguranje i njegova ogranienja;
osoba u okviru vlastite linosti i predstava o njoj
sve to utie na razliita reaktivna ispoljavanja
anksioznosti.
U praksi, ove mune sklonosti se vremenom samo
pogoravaju i vode definitivnoj invalidnosti. Stoga
je veoma vano da se to pre resi problem odgovara-
jue odtete i da se utvrde datum konsolidovanja
povreda i posledice udesa.
A. Poro, .-M. Lee i .-. Dimon
Red. V.P. i N.C.
J.-J. DUMOND, J.-M.- LEGER et R. GAROUN, La sinistro-
se: tentative d'approche psychopalhologique, Psychologie me-
dicale, 14, 1: 6 1 - 6 6 , 1982.
SINTONIJA
od gr. syn, sa i lonos, gipkost, opruga
Sintonija (sinonimi: cikloidija, ciklotimija) predstav-
lja tip mentalne konstitucije.
Reci ciklotimija i sintonija oznaavaju istu konstitu-
ciju, ali s dva razliita aspekta.
U okviru ciklotimije, Kremer (Kretschmer) pre sve-
ga naglaava bipolarnost bolesnikovih reakcija: os-
cilacije njegovih raspoloenja idu od radosti do
tuge, od otvorenosti do inhibicije.
Dajui ovom pojmu naziv sintonija, Blojler (Bleuler)
uoava da je posredi bliska i usaglaena veza subjek-
ta i okoline, nasuprot shizoidnoj konstituciji gde
bolesnik nema kontakta sa spoljnim svetom. Sinto-
nija znai i intrapsihiko jedinstvo i harmoniju: kod
sintonog bolesnika reaguje ela linost; on je veseo u
veselom ambijentu, tuan je u tunom; ali svaki
emocionalni doivljaj ukljuuje itavo bie, ne os-
tavljajui mesta za druga oseanja.
Sintonija odgovara manino-depresivnoj psihozi.
Ona predstavlja redukciju ove psihoze u subnormal-
nom domenu i na predisponiranom terenu.
T. Kamerer
Red. V.P. i N.C.
SINUZITIS v. Otitis
SISTEMATIZACIJA, SISTEMATIZOVANE
SUMANUTOSTI
od gr. systema, celina, skup predmeta
Sumanutost se smatra sistematizovanom kada je
organizovana oko jedne centralne teme ili neke glav-
618
ne ideje od koje se polazi prilikom razvijanja i
sekundarnog obogaivanja.
Sem retkih akutnih interpretativnih epizoda, hroni-
na sumanutost spada u red sistematizovanih suma-
nutosti: sistematizovanost je u najveem stepenu
prisutna u paranoinim* sumanutostima. Hroninu
halucinatornu psihozu odlikuje nii stepen sistemati-
zovanosti, parafrenije* i shizofrenije uglavnom nisu
sistematizovane.
D. ineste i .-F. evalije
Red. V.P. i N.C.
SISTEMATIZOVAN
od gr. systema, celina, skup predmeta
U XIX veku, pridev sistematizovan ukazuje na
injenicu da se sumanutost odvija po izvesnom re-
dosledu. Na primer, hronina* sumanutost sa siste-
matizovanom evolucijom* po Manjanu (Magnan),
prolazi redom kroz etiri faze: interpretacije*, halu-
cinacije*, ideje veliine* i demencija*.
Kasnije, ovaj e se pridev koristiti u kontekstu
organizacije sumanutosti: pseudologina organizaci-
ja sa sistemom hipoteza i dedukcija.
D. ineste i .-F. evalije
Red. V.P. i N.C.
SISTEMATSKA DESENZITIZACIJA v. Terapije
ponaanjem
od gr. systema, skup, zbir, kompozicija i od lat. dis-,
prefiks koji izraava suprotnost i sentire, oseati
Metoda psihoterapijskog leenja koju. je razradio
D. Volpe (J. Wolpe) na osnovu radova iz eksperi-
mentalne psihologije u oblasti Pavlovljevog uslovlja-
vanja* i u oblasti uenja odgovora na neurotinu
anksioznost.
Metoda se zasniva na naelu reciprone inhibicije
koju njen autor ovako definie: Ako se, u prisustvu
stimulusa koji izazivaju anksioznost, uvede i ustali
neki odgovor antagonistian u odnosu na anksioz-
nost, kadar da je ublai ili otkloni, onda veze koje
spajaju stimuluse i anksioznost moraju da oslabe.
Leenje se, s jedne strane, sastoji u obuavanju
pacijenta na miinu relaksaciju (koja e igrati ulogu
antagonistikog odgovora na anksioznost), s druge
strane, u stvaranju jedne stupnjevite hijerarhije sti-
mulusa koji evociraju anksioznost.
Ti stimulusi su povezani s pacijentovim problemom.
Svaka jedinica hijerarhije predstavlja se relaksira-
nom pacijentu sve dok jedinica koja se nalazi na
vrhu hijerarhijskog niza ne prestane da kod njega
izaziva subjektivnu anksioznost.
Klasina sistematska desenzitizacija koristi, dakle,
postupke rada u mati. Varijante ove metode svedo-
e o njenom znaaju za kliniare i o mnogobrojnim
fundamentalnim istraivanjima koja je podstakla.
to se tie antagonistikog odgovora na anksioz-
nost, najznaajniju izmenu je uneo . Ronjan (J.
619
Rognant) koji se od 1960. godine radije slui ulco-
vom (Schultz) metodom relaksacije (autogeni tre-
ning) nego progresivno Jakobsonovom (Jakobson)
metodom koju je koristio Volpe.
Takoe su predloeni protokoli desenzibilizacije u
grupi ili pak in vivo, to jest sueljenje u stvarnosti s
anksiogenim stimulusima, kao i varijante koje koris-
te audiovizuelna ili psihofarmakoloka sredstva kao
induktore relaksacije.
Indikacije za sistematsku desenzitizaciju mnogostru-
ke su i este u sluajevima snane neurotine anksi-
oznosti praene odreenim simptomima. Ona se
posebno primenjuje na fobije, fobino-opsesivne po-
remeaje, nedostatak samopouzdanja (Samopouz-
danje, socijalna prilagodljivost*), poremeaji seksu-
alnosti. Ovo je efikasan kliniki pristup i za neke
psihosomatske probleme (astma), zatim za nikotini-
zam i alkoholizam, kao i za anksiozno-depresivna
reaktivna stanja.
/. Not
SISTEMATSKO PORICANJE
Sistematsko poricanje predstavlja tenju, ponekad
nesvesnu, da se negira neki patoloki poremeaj ili
neko stanje koje odstupa od normalnog stanja.
Ovo ponaanje prvo je opisano kod primitivnih
naroda, gde ima za cilj da sprei povratak zlih
duhova koji donose bolest. Blisko je namernom
zaboravljanju koje, prema aneu (Janet), predstav-
lja jedan od najboljih postupaka za razreavanje
emocionalnih okova.
Zapaa se kod psihotiara*, van procesnih faza.
Pacijenti tvrde da su ozdravili (posebno ako je
re o psihosenzornim fenomenima), iskreno veru-
jui u to, dok e u sluaju pogoranja bolesti, ak
i posle dueg vremena, govoriti da nikad nisu ni
prestali da budu bolesni. Ovaj fenomen, blizak sko-
tomizaciji, treba razlikovati od jednog oblika di-
simulacije*.
Neki vidovi sistematskog poricanja vie imaju oso-
benosti histerinog* potiskivanja nego pravog siste-
matskog poricanja.
A. Lo i V. Kajar
Red. V.P. i N.C.
SITIOFOBIJA
od gr. sition, hrana i phobos, strah
Neprikladno odabran termin koji se ustalio upotre-
bom, a oznaava odbijanje vrste ili tene hrane
(odbijanje hrane*).
Sitiofobija je najee vezana za postojanje opsesiv-
no-fobinog mehanizma; ona oznaava izolovanu
fobiju vezanu za jednu odreenu namirnicu ili pseu-
dofobije bez simbolinog znaenja od kojih su neke
povezane s prethodnim uslovljavanjem ili opsesiv-
nim strahom od gojenja. U tim sluajevima, pokua-
ji unoenja hrane praeni su anksioznom borbom i
SITUACIJA, SITUACIOGENEZA
ponekad akutnom krizom straha s povraanjem.
Naizmenino se smenjuju periodi liavanja hrane i
periodi bulimije praeni oseanjem krivice.
Ove preokupacije, kada su veoma izraene, mogu da
postanu predmet racionalizacija, da se pretvore u
preteranu ritualizaciju, uz briljivo izraunavanje
kalorine vrednosti hrane, a mogu da dovedu i do
nastanka sumanutog hipohondrinog sistema. U ne-
kim oblicima histerine neuroze, moguno je zapazi-
ti ozbiljne oblike sitiofobije praene metabolikim
poremeajima.
Sitiofobijom se esto naziva i odbijanje unoenja
tenosti u toku psihopatolokih procesa. Do takvih
pojava dolazi kod shizofrenih pacijenata (u okviru
negativistikog* ponaanja ili sumanutih sadraja),
zatim u okviru paranoidnih i paranoinih* oblika
sumanutosti s idejom trovanja, kao i u sluajevima
konfuzije* i dementnih* sindroma.
A. Lo i K. Dekan
Red. V.P. i N.C.
SITUACIJA, SITUACIOGENEZA
od lat. situs, poloaj
U filozofiji egzistencije (Egzistencijalizam*), biti
u situaciji je isto to i postojati, bivstvovati, isto
to i ljudska egzistencija [Bujtendijk (Buvtendijk)],
ovek je uvek u situaciji. Jaspers je u okviru gra-
ninih situacija opisao kritine faze ivota koje o-
veka primoravaju da bira, da donese odluku, ime
postaje svestan sebe, a tako se otvara put kako
ka slobodnoj egzistenciji, tako i ka psihozi. Situ-
aciogeneza [Fon Bajer (Von Baever)] postala je
centralni pojam u fenomenolokom razumevanju
nastanka psihikih, a posebno psihotinih smetnji.
Situaciogeneza ima za cilj da utvrdi kako svaka
situacija proistie iz one koja joj prethodi, jer ljud-
ski ivot je stalno nizanje situacija, a situacija je
izvorni odnos linosti i sveta, konstanta bivstvo-
vanja-u-svetu. Postojati, znai istovremeno situa-
cionisati sebe i svet, te stoga situacija moe da
bude samo moja. Situacija predstavlja biogra-
fiju dovedenu u stanje mirovanja (Fon Bajer) i
iskljuivo ima smisla zahvaljujui datoj egzistenci-
ji i za datu egzistenciju. Nju je moguno shva-
titi kao proizvod tipinih crta jedne linosti [Telen-
bah (Tellenbach)]. Ljudsko bie ne nailazi ni na
kakvu situaciju van sebe samog, kao to nijednu
od njih u potpunosti ne stvara samo. Nasuprot
tome, tip stvara kontekst upuenosti na druge i
na stvari, to ini njegovu situaciju, odnosno, on
je taj koji situacionie u skladu sa sopstvenom
specifinou.
Potencijalne i dotada latentne protivurecnosti nekog
posebnog tipa linosti bivaju otkrivene upravo za-
hvaljujui za to podesnim prepsihotinim situacija-
ma. Upravo tako, kod melankolinog tipa, prven-
stveno potinjenog redu i dunosti, preti opasnost
iznenadnog ispoljavanja psihoze u poetnoj predep-
SIZMOTERAPIJA
resivnoj fazi ili u fazi zaostalih simptoma koji ga
primoravaju da izae iz okvira svojih mogunosti i
zanemari zahteve sopstvene linosti.
.-M. Azoren
Red. V.P. i N.C.
A. TATOSSIAN, Phenomenologie des psychoses. Pari, Mas-
sen, 140-142, 1979; H. TELLENBACH, La melancolie, Pa-
ri, PUF, 191-245, 1979.
SIZMOTERAPIJA
od gr. seismos, potres i therapeuein, leenje
Kurbon (Courbon) i Peren (Perrin) su sizmote-
rapijom nazvali konvulzivne terapijske postupke
u psihijatriji: kardijazolski ok*, elektrokonvulziv-
nu terapiju* itd. Tim povodom, autori su podse-
tili na injenicu da su terapije iznenaenjem ili
brutalnou i ranije koriene u leenju psihijatrij-
skih bolesnika (kavezi-vrteke, naglo sputanje u
hladnu vodu, itd.).
M. Poro
Red. V.P. i N.C.
SJEGREN-LARSONOV(Sjogren-Larson)
SINDROM
Hereditarno, recesivno i autozomno oboljenje koje
podrazumeva ihtiozu, spastiku paraplegiju, debil-
nost i tapeto-retinalnu degeneraciju.
K. Videle
Red. V.P. i N.C.
SKENER (CT) v. Tomodenzitometrija
od engl. rei scanner, ispitiva, dubinomer
SKOPOHLORALOZA v. Abreakcija
SKOTOMIZACIJA
od gr. scolos, mraan, taman
Laforg (Laforgue) i Pion (Pichon) su skotomizaci-
jom nazvali mehanizam odbrane kojim neki neuro-
tini bolesnici poriu postojanje onih doivljaja koje
ne mogu da podnesu. Ovaj proces denegacije, pravi
selektivni psihiki skotom, povlai izvesno suenje
polja svesti.
Skotomizacija se razlikuje od potiskivanja* koje se
neposredno tie elja, a ne objekata tih elja.
Skotomizacija je povezivana s pojmom Verleun-
gnung-a ili poricanja stvarnosti koje je Frojd opisao
kod psihotinih* bolesnika i fetiista*, a koje se
svodi na odbijanje subjekta da prizna postojanje
traumatske percepcije.
A. Lo i K. Dekan
Red. V.P. i N.C.
SKRIVENO v. Vidljivo, skriveno
620
SLEPI
Radi procene duevnog stanja i drutvene adapta-
cije slepih lica, valja razlikovati ona kod kojih je
ovaj nedostatak uroen ili steen u ranom detinj-
stvu, i ona kod kojih se oteenje javilo posle po-
laska u kolu.
1) Stepi od roenja ili ranog detinjstva
Slepilo tu moe biti praeno i drugim neuropsihi-
kim manama, velikim zastojima u intelektualnom
razvoju, pa ak i idiotijom [Tej-Saksova (Tay-Sachs)
porodina amaurotina idiotija*]. No, vrlo esto,
slepilo malog deteta moe da bude posledica udesa i
ne podrazumeva intelektualno oteenje. Ipak, zabe-
leeno je da, to se tie kole, slepo dete pokazuje
zaostajanje u savlaivanju programa za neke dve
godine, ali ono to docnije nadoknadi. Ova kategori-
ja slepih lica moe da dostigne izvestan stepen kul-
ture zahvaljujui naroitoj metodi obuke [Braj (Bra-
ille)]. Poeljno je da se slepo dete od malih nogu
odvoji od porodine sredine koja je sklona da sa
njim postupa kao sa manje vrednim i da ga neop-
ravdano ostavi u stanju intelektualne stagnacije.
Specijalne ustanove za lepu omladinu danas su
jako dobro opremljene, tako da mogu da joj prue
vrlo visoko tehniko obrazovanje u oblasti muzike
(orguljai), ili da od ove dece stvore veste zanatlije,
pa i da ih pripreme za univerzitetske studije. Neke
od ovih osoba postignu znaajan poloaj u drutvu.
Psiholoko ispitivanje slepih lica moe koristiti me-
tode objektivnog istraivanja. Uostalom, veliki na-
predak je postignut na tom planu. Prema J. legelu
(J. Schlegel), primena verbalnih skala sa testovima
za odreeni nivo ne predstavlja nikakvu tekou,
dok se neverbalne skale mogu primenjivati na mate-
rijalu koji prilagoava dodiru (na osnovu prepozna-
vanja i rasporeivanja vrstih formi) testove name-
njene licima koja vide. Mogui su i testovi linosti,
sa jedinom izmenom u nainu popunjavanja
(MMPI) ili tako to se slike zamene reljefnim pred-
metima (TAT).
Postoje, najzad, i posebni upitnici za profesionalnu
selekciju.
Ako se napravi uopteno poreenje intelektualnih
funkcija slepih i ljudi koji vide, zapaaju se neke
razlike. Prema P. Anriju (P. Henri), ako prvi i
raspolau istim bogatstvom renika, re je o istom
verbalizmu: reci za njih nemaju istu vrednost pred-
stave, kao za ove druge. Oni ne misle kao ljudi koji
vide. Njihovo poznavanje sveta, priljeno otkriva-
nog, dodue, ostaje nepotpuno; motorne akvizicije
su bile zakasnele, kao i uspostavljanje odnosa sa
drugima pa je, prema tome, kasnilo i formiranje
vlastitog Ja i emocionalno sazrevanje.
Ako su navikli da bolje koriste svoja druga ula,
izgleda da to ne znai da imaju i neke naroite
sposobnosti, kao to se esto misli.
Opte je prihvaeno da su po karakteru obino blagi
i uzdrani, tanani i da im je samoljublje vrlo osetlji-
vo. Pa ipak, kod slepog deteta mogu se uoiti
621
poremeaji afektivnosti, morala i karaktera, izazva-
ni ili zaotreni nerazumevanjem i nespretnostima
okoline [H. de Plata (J. de Plata)], bilo da je u
pitanju preterano tienje ili, to je redi sluaj, na-
putanje i odbacivanje.
Ono to najvie pada u oi, kao to podvlae P.
Abeli (P. Abely) i Kl. Karton (Cl. Carton), jes-
te lako adaptiranje i krajnje retka pojava duev-
nih poremeaja kod osoba koje su slepe od roe-
nja, mada nama izgleda da njihovo oteenje pred-
stavlja izvor ogromnih frustracija. Postoji vie tuma-
enja ovog prividnog paradoksa: uspenost ulnih
kompenzacija, neutralnost znaenja koja se prida-
ju okolini, odsustvo strepnje od pogleda drugog,
nepostojanje kompleksa koje proishodi iz samog
slepila.
Stanje osoba sa tekim ambliopijama ima neke ana-
logije sa poloajem slepih, u pogledu obrazovanja,
obuavanja i ukljuenja u drutvo [K. Lone i G-a
Detil (Dethil)], ali s psihijatrijske take gledita ipak,
nije sasvim isto.
2) Oblici kasnijeg slepila
Obino su posledica nekog lokalnog udesa, kranijal-
ne traume, nekog opteg oboljenja, a esto i neke
neuroloke povrede. Duevni poremeaji do kojih
moe da doe skoro uvek su u vezi sa lezijama na
mozgu usled uzrone bolesti (progresivna tabetika
paraliza, tumor mozga, arterioskleroza, itd.) ili sa
nekim oboljenjem koje nema veze sa slepilom, kao
to je, na primer, senilnost.
Gubitak vida usled periferne lezije ne mora sam
po sebi da dovede do psihikih poremeaja, ako
se izuzmu stanja prolazne depresije koja prate nag-
lo ili brzo gubljenje vida to dezorganizuje nain
ivota takve osobe. Ovu injenicu istiu svi auto-
ri. ak ni sluajevi psihoza koji se mogu dovesti
u neposrednu vezu sa slepilom [Blan (Blanc) i Bur-
oa (Bourgeois)], ne mogu se tumaiti na osnovu
neke uproene sheme. Ipak, valja pamtiti da su
vizuelne halucinacije gotovo sasvim iskljuene iz
klinike slike.
Na psiholokom planu i planu neuroze, osobe koje
su kasnije oslepele ranjivije su nego one to su
roene slepe; one, meutim, ovo stanje uglavnom
prevladaju i readaptiraju se smireno i izuzetno strp-
ljivo. Poeljno je, ako su jo u dobu profesionalne
aktivnosti, da im se omogui reedukacija i odgova-
rajue preusmeravanje.
A. Poro i . Bardena
J. PLATA, Psychologie de l'enfant aveugle, Revista de psicol.
gen. y aplicada, Madrid, jul-sept. 1960, str. 557 575. M.
BLANC et M. BOURGEOIS, Le delire chez l'aveugle, Ann.
mt
med.-psychol., jun 1966, str. 60. CI. LAUNAY et M DEL-
THIL, Etude de classes d'amblyopes, Gr. franc. d'Etudes de
neuro-psycho-path. enfant., 16. maj 1955. P. ABELY et Cl.
CARTON, L'homme de la nuit et l'homme du silence, Ann.
med.-psychol., jun 1967, str. 111-125.
SLEPILO v. Agnozije, vizuelne
SMEH
SLEPILO ZA RECI
Gubitak znaenjske i simboline vrednosti reci, slo-
gova ili slova (slepilo za reci, slogove ili slova). Ono
je obino sastavni deo Vernikeovog (Wernicke) sin-
droma afazije. Moe biti delimino ili potpuno (ista
aleksija) i u tom sluaju je znak lezije girus angula-
ris-a. (Agnozija*, Afazija*).
A. Poro
SMEH
Smeh je spontana mimika* ekspresija odreenog
emocionalnog stanja. Sekundarno moe dobiti sim-
bolinu vrednost i socijalno znaenje (konvencional-
ni smeh).
Fizioloka ispitivanja pokazala su da u nastanku i
koordinaciji smeha uestvuju miii lica, usta, drela
i grkljana, disajnih organa, a ponekad i vratni i
stomani miii.
Prema Ramoovoj hipotezi, sam in smejanja je
pod kontrolom modanog stabla i modine, nje-
govu koordinaciju kontrolie hipotalamina zona,
motivaciju regulie rinencefalon, a intelektualiza-
ciju korteks.
Psiholokom analizom otkriveno je da je smeh
preteno vezan za pojam kominog. Kod normal-
ne osobe, smeh moe biti bilo posledica podsme-
ha i oseanja superiornosti i neprijateljstva pre-
ma objektu kojem se podsmeva, bilo izraz opu-
tanja koje olakava oslobaanje emocija, ili, pak,
ukazuje na oekivanje emocionalnog odgovora sre-
dine.
U psihopatologiji, smeh esto ima paradoksalni as-
pekt, kada se javlja nemotivisano ili automatski.
U shizofreniji*, zapaaju se impulzivni napadi sme-
ha koji nemaju nikakve veze s ideoafektivnim sadr-
ajem i kontekstom; ponekad postoji tendencija ka
stereotipiji*; ovo se moe uporediti s nekim vidovi-
ma patolokog osmehivanja (Manirizam* i Diskor-
dantne psihoze*). Smeh ponekad odgovara komi-
nim predstavama koje se kriju iza igre nevezanih
asocijacija.
U maniji*, smeh je esto agresivan i podvlai zajed-
ljive i uvredljive ale.
U senilnoj demenciji* i progresivnoj paralizi* mo-
gu se, pored spazmodinog smeha* javiti i napa-
di smeha vezani za megalomaniju* ili preteranu
veselost.
U tekim oblicima intelektualne zaostalosti*, smeh
esto ima impulzivan karakter. U epilepsiji*, napad
smeha moe da predstavlja auru ili se pak moe
javiti u krizi ili u terminalnoj fazi.
Razliiti neuroloki poremeaji dovode bilo do na-
pada smeha (spazmodini smeh i napadi ludog sme-
ha*), bilo do potiskivanja odreenih emocionalnih
manifestacija usled nedostatka nadraaja (u sluaje-
vima lezija retikularnog sistema).
K. Dekan i A. Lo
Red. V.P. i N.C.
SOCIJALNE TERAPIJE
SOCIJALNE TERAPIJE
od lat. socius, drug, therapeuein, leiti
Zamaan skup terapijskih metoda, nastalih pod uti-
cajem sociologije, socijalne psihologije i kulturne
antropologije na stav prema psihikim oboljenjima.
ee se nazivaju socioterapijom, a podrazu-
mevaju:
organizaciju terapijske sredine sa stanovita ma-
terijalnih i funkcionalnih potreba, stvaranje odgova-
rajue psiholoke klime, i to one koja je karakteris-
tina za terapijske zajednice*;
globalni pristup psihikim oboljenjima u zajedni-
ci i dinamiko usklaivanje razliitih instrumenata
kojima se ostvaruje briga o bolesnicima, poput onih
koji pripadaju oblasti sektorske psihijatrije.
terapijske tehnike koje istovremeno polaze od
dinamike interpersonalnih odnosa [H.-S. Salivan
(H.-S. Sullivan)] i socijalne obuke [social learning M.
Dounsa (M. Jones)], kao to su grupne psihoterapi-
je*, porodine psihoterapije*, intervencije u kriznim
situacijama, rehabilitacija.
P. anoa
Red. V.P. i N.C.
SOCIJALNE ULOGE v. Drutveni status i uloga
SOCIOBIOLOGIJA
od lat. socius, drug i gr. bios, ivot, logos, nauka
Sociobiologija je nauka koja se bavi prouavanjem
biolokog porekla socijalnog ponaanja. Za njen
razvoj posebno se vezuje ime E.-O. Vilsona (E.-O.
Wilson), profesora entomologije na Harvardskom
univerzitetu. Sociobiologija obuhvata domen koji
se tie i etologije i antropologije, ak esto iza-
ziva burne reakcije onih koji se ovim dvema discipli-
nama bave.
Sociobiologija preuzima neke osnovne Darvinove
ideje vezane za prirodnu selekciju. Prisetimo se sa-
mo injenice da se Darvinova teorija selekcije odno-
si na grupu jedinki jedne date vrste; ona podrazume-
va da e se odrati (ili da e imati potomstvo) samo
one jedinke koje budu preivele selekciju. Na taj
nain, grupa se obnavlja i prilagoava promenama
spoljanjih uslova. Koncepcija poput ove podrazu-
meva da se populacija od poetka sastoji od jedinki
koje se meusobno razlikuju, to ne samo da isklju-
uje svaki pojam standardne jedinke ili iste rase
nego ak istie da populacija ne moe da se odri i
da se prilagodi ako ne poseduje unutarnju raznoli-
kost. To predstavlja grupnu selekciju.
Sociobiolozi u svojim razmatranjima idu jo dalje.
Oni su miljenja da se selekcija odvija u okviru popu-
lacije koju karakteriu zajedniki geni. Nije vie re o
vrsti koja se bori za opstanak niti o grupi jedinki
jedne teritorije u okviru iste vrste, nego je re o srod-
nim jedinkama koje, posedujui zajednike genetske
odlike, bivaju izloene proveri zakonom selekcije.
622
To je /c/-selekcija ili parentalna selekcija. Ona pod-
razumeva da razliiti oblici ponaanja jedinki u so-
cijalnoj grupi imaju za cilj da obezbede reprodukciju
i odranje izvesnog broja gena. Tada zapoinje bor-
ba, ali ne samo izmeu razliitih vrsta nego i izmeu
razliitih grupa iste vrste; selekcija najboljih muja-
ka vri se prilikom njihove borbe za enke, a pri tom
se posebna panja poklanja zatiti potomstva.
Ovaj moral gena, egoizam gena ne tei da se po
svaku cenu obezbedi istovetnost jedinki; naprotiv,
tim gena je veliki, oni su brojni i razliiti, a
kombinacije i raznolikost su neophodni.
Ima mesta i za one koji su bez potomstva, na primer,
pele radilice koje se rtvuju za svoje sestre-matice,
odnosno, jedinke koje imaju delimino iste gene. Al-
truistiko ponaanje, rtvovanje ovako ima opravda-
nja i s biolokog stanovita. Poznato je da enke pre-
rijskih pasa prve ponu da zavijaju kada ugledaju na-
padaa, upozoravajui u veoj meri pripadnike svoje
vrste ukoliko su s njima u krvnom srodstvu. Nakon
Vilsona, s gledita sociobiologije objanjeni su i drugi
oblici socijalnog ponaanja, kako u ljudi, tako i u i-
votinja: socijalna hijerarhija, homoseksualnost, odbija-
nje incesta, religiozno oseanje, teritorijalni instinkt.
U stvarnosti, re je o jednom sloenom fenomenu.
Ako o Vilsonovim teorijama treba itekako voditi rau-
na kad je re o altruizmu opnokrilaca, treba ih obazri-
vo primenjivati u vezi sa sisarima kod kojih je ponaa-
nje, bez sumnje, u manjoj meri genetski determinisano.
Poznato je takoe da prethodno genetski determini-
sani oblici ponaanja ptica i sisara mogu da se ko-
riste i u druge svrhe od onih kojima su prvobitno slu-
ili; ova injenica ukazuje na postojanje izvesne elas-
tinosti unutar sistema koji istovremeno podrazume-
va bioloke nunosti, genetske elemente i one elemen-
te koji proistiu iz okoline, posebno kulture. Teko je
utvrditi koliki je udeo ovih razliitih faktora, poseb-
no ako se zna da se primati oteano odgajaju u
prirodnim uslovima bez roditelja (ili zamene rodi-
telja). Kada se sve ovo uzme u obzir, ispostavlja se, s
jedne strane, da je solidarnost lanova porodice ite-
kako genetski zasnovana kao i sve slinosti koje iz
toga proistiu ali se zato, s druge strane, zapaa
da upravo drutvo remeti taj princip. Na kraju,
istaknimo da sociobiologija umnogome svoj uspeh
duguje tome to zadire u oblast antropomorfizma.
K. Debre
Red. V.P. i N.C.
Y. CHRISTEN, L'heure de la sociobiologie, Albin Michel,
1979; E.-O. WlLSON, Sociobiology: the new synthesis, Har-
vard University Press, 1975; E. O. WILSON, L'humaine
nature, Stock, 1979.
SOCIOGENEZA
od lat. socius, drug i genitus, stvoren
Sociogeneza predstavlja skup uslova neke drutvene
sredine koji mogu da utiu na nastanak, razvoj i
evoluciju nekog psihikog oboljenja. Prouavanje
623
sociogeneze poiva na sociolokom istraivanju koje
upotpunjuje bioloke i psiholoke podatke.
Oigledan je znaaj ovih pojmova kada se analizuju
sumanute ideje i sadraji, tipovi neuroza i njihove
varijacije pod uticajem rase, obiaja i istorijskih
osobenosti, kao i porodini stav prema iznenadnoj
pojavi bolesti ili njenom ponavljanju, tolerantnost
grupe prema hendikepiranim osobama, itd. Ali soci-
ogeneza nije istorija bolesti i neposredan povod
traume nije od naroitog znaaja za psihopatologiju.
Pozivajui se posebno na pojavu reaktivnih psihoza
koje nastaju kao sasvim razumljiva posledica kolek-
tivnih ili individualnih doivljaja (Jaspers), a na
osnovu traga koji su ti doivljaji ostavili u psihi
pojedinca, ustanovie se da li trauma ima patogenu
vrednost: sudbina jedne linosti vie zavisi od njene
prirode nego od onoga ta je doivela. Poto je ovo
naelo postavljeno, ne moe se osporiti da sticaj
okolnosti, sporedni dogaaji i duina trajanja utiu
na menjanje procesa miljenja i ponaanja. Nije
posredi potreba da se meusobno suprotstave psi-
holoki determinizam i drutveni uticaj, nego je re
o otkrivanju onih podataka koji su korisni za razu-
mevanje bolesnika i njegove bolesti u sredini u kojoj
se nalazi. Na to je ukazao jo Hipokrat u Raspravi o
vazduhu, vodi i mestima.
Ali ovaj postupak bie plodonosan samo ako se
injenice pravilno razmatraju, i to ne na osnovu
povrne opozicije jedinka-drutvo, nego prihvata-
njem teeg pristupa stvarnosti koji se ne svodi na
najuoljivije oblike, globalna drutva, grupacije (to
je predmet makrosociologije).
Mnogostruki odnosi jedinke s drugim osobama, to
je predmet sociometrije (Moreno), socijalne psiholo-
gije, mikrosociologije, predstavljaju posebno neuh-
vatljivu i promenljivu pojavu koja se nalazi na
samoj granici psiholokog i socijalnog. Ali, za svaku
globalnu drutvenu pojavu, za svaki oblik socija-
bilnosti, postoji niz stupnjeva, niz nivoa razliite
dubine, a svi oni predstavljaju razliite aspekte ovog
fenomena, manje ili vie dostupne posmatranju.
Gurvi (Gurvich) razlikuje deset stupnjeva, poev
od morfoloke i ekoloke povrine koja se smatra
materijalnom osnovom drutvenih pojava: drutve-
ne organizacije, drutveni modeli, regularna kolek-
tivna ponaanja, pozadina drutvenih uloga, kolek-
tivni stavovi, simboli, novi oblici ponaanja, kolek-
tivne ideje i vrednosti, psihika stanja i kolektivni
postupci.
Sociogeneza kao pojam dobila je nov vid poja-
vom jednog pravca u engleskoj radikalnoj psiho-
logiji, poznatog po imenu antipsihijatrija. Po Len-
govom (Laing) miljenju, tradicionalna psihijatrija
prouava bolesnika van njegove sredine i postva-
ruje ga; pojam normalnosti zavisi od drutvenog
konformizma: Normalno bie nastaje potiskiva-
njem, odricanjem, disocijacijom, projekcijom, intro-
jekcijom i drugim destruktivnim oblicima iskustva
(Politika iskustva).
SOCIOLOGIJA
Otuenje bi tako predstavljalo sudbinu normalnog
oveka, koju namee represivna sredina, prvenstve-
no porodica: da bi sauvala svoj neautentini nain
ivota, institucija porodice onesposobljava jednog
od svojih lanova, onog koji je oznaen kao boles-
nik, i igrom dijagnostikih etiketa i psihijatrijskog
nasilja, istiskuje ga iz stvarnosti. Dijalektika mo
ovakvih teorija u oima profanih maskira njihovu
duboko demagoku stranu: neke analize koje vae
za postviktorijansko drutvo gube delotvornost ka-
da hoemo da ih primenimo na razliite grupe ljudi.
Meutim, prisustvo jednog oblika psihoze, shizofre-
nije, zapaa se u svim krajevima sveta i u svim
tipovima drutava. S druge strane, smatrati socioge-
nezu prvorazrednim etiolokim iniocem, znai po-
tceniti genetske faktore, doprinos biohemije i psiho-
fiziologije iji sasvim konkretni rezultati u potpu-
nosti menjaju ivot nekih bolesnika. Prenaglaeno
sociologiziranje ne moe da doprinese napretku psi-
hijatrije. Veoma je podsticajno skrenuti panju na
relativnost pojmova normalnosti i ludila, a spaso-
nosno je podstai porodice i lekare na razmiljanje o
njihovoj ulozi u razvoju i evoluciji psihikih obolje-
nja. Ali, zato treba veoma oprezno tumaiti injeni-
ce i umesto brzih i efektnih sinteza, potrebne su
strpljive i iscrpne analize.
A. Poro i I. Pelisje
Red. V.P. i N.C.
SOCIOLOGIJA
od lat. socius, drug i gr. logos, govor, nauka
Sociologija je nauka koja se bavi prouavanjem
drutvenih pojava, to jest institucija koje su karakte-
ristine za jedno drutvo [Iber (Hubert)]. Pod poj-
mom institucije treba podrazumevati sva verovanja i
sve oblike ponaanja koje jedna zajednica uvodi
[Dirkem (Durkheim)]. Sve te institucije snano delu-
ju na ivot pojedinca (posebno vaspitanje). Psiholo-
gija i psihijatrija treba da im posvete istu onoliku
panju koliku posveuju individualnim psiholokim
faktorima.
Politika grupa (nacija, region, grad) i njeni podo-
deljci porodica, kulturna, profesionalna i verska
sredina, ekonomski status; sve su to faktori koji
utiu na pojedinca. On pristaje da im se podredi da
bi iz toga izvukao korist ili, nasuprot tome, suprot-
stavlja se njihovim zahtevima i zauzima neprijatelj-
ski stav. To se naroito ispoljava u onom uzrastu
koji spada u domen psihijatrije dejeg doba i kod
mladih u toku pubertetske krize.
Predstavnici getalt-psihologije bavili su se pojedi-
nim fenomenima iz ove oblasti: odnosima meu
branim partnerima, odnosom oca i sina itd.
Poznavanje primitivnih drutava i primitivnog*
mentaliteta, to je od sutinske vanosti za sociolo-
giju, rasvetljava i mnoge aspekte psihijatrije.
Tanzi povezuje paranoju s primitivnim mentalite-
tom; on istrauje na osnovu etnografske dokumen-
SOCIOTERAPIJA
tacije analogije koje postoje izmeu primitivnog
mentaliteta i glavnih simptoma ove vrste psiho-
ze: ideja proganjanja, trovanja, veliine, kult vlasti-
tog ja, verovanje u mistinu vrednost broja, halu-
cinacije, itd.
Nemaki autori ilder (Schilder), torh (Storch),
Vilman (Wilmann) bave se slinim prouavanjem u
vezi sa shizofrenijom i njenim simptomima: delova-
nje na distanci, istovetnost slike i stvarnosti, okultne
sile, simbolizacija, ambivalentnost.
Psihoanalitiari (Jung u vajcarskoj; Frojd) bavili su
se opsesivnom psihozom i ukazivali na analogije
tabua i opsesija.
Sve ove teorije pokazuju tendenciju da psihika
oboljenja smatraju regresijom ka primitivnom men-
talitetu. Upravo ta tendencija zasluuje kritiku: pri-
mitivni mentalitet je jedno, a bolest predstavlja ne-
to sasvim drugo. Neosporno je postojanje analogija
meu nekim elementima: mi smo ak skloni da
mislimo da je re o neemu to prevazilazi slu-
ajnu slinost; ali, duevni bolesnik nikada ne usva-
ja primitivni nain miljenja, kao to se ni primi-
tivni ovek ne moe smatrati ludim. Neophodno
je prouiti svaki od ovih procesa, spoznati njiho-
vo psiholoko i bioloko znaenje, nai tragove
njihovih elemenata kod normalnog pojedinca (dete-
ta ili odraslog oveka) i, kod bolesnika, posmatrati
psihosomatske uslove njegovog razvoja (Poricanje*,
Proricanje*).
U poslednje vreme, vrena su istraivanja socijal-
nih previranja, posebno migracija i preseljenja u
drugu sredinu, i utvreno je da drutvene okol-
nosti utiu na pojavu nekih depresija, hroninih
sumanutosti, delinkventnih reakcija, samoubistva.
Sociolokim metodama su se mogle tano utvrditi
posledice drutvenog uticaja i to posebno u nekim
sredinama: vojsci [Amon (Hamon) i Parer (Parai-
re)], verskim zajednicama [Node (Nodet)]. Ali se
zato nastajanjem i pojavom kriminala* ponajvie
bave sociopsihijatri.
A. Oben
Red. V.P. i N.C.
SOCIOTERAPIJA v. Socijalne terapije
SODOMIJA
po palestinskom gradu Sodomi, u Bibliji poznatom po
razvratu
Sodomijom se naziva onaj oblik seksualnog op-
tenja ili seksualne perverzije koji podrazumeva
analni koitus. Sodomija moe biti povremena, za-
tim moe predstavljati preovlaujui vid perver-
znog seksualnog ponaanja i, najzad, moemo je
smatrati povremenom pojavom u mukih homo-
seksualaca.
/. Poenso
Red. V.P. i N.C.
624
SOFROLOGIJA
od gr. sofronein, biti oprezan, umeren i logos, govor,
nauka
Pod ovim se pojmom podrazumeva skup izmenjenih
stanja svesti do kojih dolazi zahvaljujui psiholo-
kim sredstvima. Stvorio ga je panac Kajsedo (A.
Cavcedo) i doiveo je izvesnu popularnost (sofroni-
zacija). Zahvaljujui ovoj koncepciji, meutim, ne
uzimaju se vie u obzir napori razliitih kliniara u
pravcu razlikovanja brojnih oblika izmenjenih sta-
nja s psihoterapijskim ciljem. Treba podsetiti da je
raspon ovih stanja razliit, od hipnotinog transa
(Hipnoza*) do najrazraenijih metoda kao to je
ulcov (Schulz) autogeni trening ili Dezojovo (R.
Desoiile) dirigovano spavanje u budnom stanju.
.-K. Benoa
SOMATOGNOZIJA
od gr. soma, somatos, telo i gnosis, saznanje
Somatognozija je slika koju sami stvaramo o vlasti-
tom telu. Ovaj oblik somatske spoznaje i njegovi
moguni poremeaji obuhvaeni su odrednicama
Telesna shema* i Asomatognozija*.
A. Poro
Red. V.P. i N.C.
SOMNABULIZAM
od lat. somnus, san i ambulare, etati
Pod somnabulizmom se podrazumeva stanje u ko-
jem se javljaju automatske kretnje i, jo optije,
obavljanje automatskih i koordiniranih aktivnosti
tokom spavanja (u etvrtoj fazi sporog spavanja).
Po buenju, redovno se javlja amnezija. Ova pojava
je najee histerinog* porekla.
M. Poro
Red. V.P. i N.C.
SPAVAA BOLEST v. Tripanozomijaza
SPAVANJE
Prirodni san predstavlja periodini vid obnavljanja
ovekovog organizma ije je svakodnevno ponav-
ljanje neophodno. Ova, donekle pojednostavljena,
Turneova (Tournav) definicija istie znaaj cirka-
dijarnog (lat. circa dies: otprilike jedan dan) rit-
ma kojim se ve dvadesetak godina pomno bave
hronobiolozi.
Periodino smenjivanje ritma budnost/spavanje, s
jedne strane, predstavlja pokoravanje endogenom
ritmu, a s druge strane, posledicu podsticaja iz
spoljnog sveta koji sinhronizuju autonomni ritam
na 24 sata: smenjivanje dana i noi, odmora, ak-
tivnosti, obroka. Moderni ivot moe da ima za
posledicu poremeen ritam odmora i aktivnosti u
odnosu na spoljne sinhronizatore: noni rad, rad
625
u razliitim smenama, interkontinentalni letovi do-
prinose desinhronizaciji koja moe da prouzrokuje
nesanicu.
Pri prouavanju spavanja koriene su mnoge pred-
nosti savremene elektrofiziologije, a nakon Lumiso-
vih (Loumis), Klajtmanovih (Kleitman) radova i
radova Azerinskog (Aserinski), na osnovu EEG-a i
poligrafije, razlikujemo sporo (SS) i paradoksalno
spavanje (PS).
Sporo spavanje sastoji se od etiri faze:
Prva faza podrazumeva postepenu razgradnju
alfa-ritma sve do potpunog prestanka. Njega zame-
njuje nisko voltirana teta-aktivnost.
Druga faza se odlikuje pojavom prelaznih ele-
menata koji se u obliku vretena (spindles) javlja-
ju u okcipitalnoj regiji: fuziformne bouffees (na-
leti) izmeu 12 i 14 c/s; mogu se zapaziti grbe i
K-kompleksi zajedno s vretenima i okcipitalnim
sporim talasima.
Trea faza ukljuuje javljanje delta-talasa koji
predstavljaju oko 50% crtea. Zapaa se i dalje
prisustvo prelaznih elemenata ali manje nego u pret-
hodnoj fazi.
etvrta faza ima kao glavnu karakteristiku po-
stojanje delta-aktivnosti velikih amplituda, difuzno
rasporeenih. One predstavljaju vie od 50% crtea.
Prelazni elementi iezavaju.
Sa stanovita poligrafije, u toku sporog spava-
nja zapaa se oputanje miia, ali se taj proces
ne ostvaruje u potpunosti, te je moguno registro-
vati miinu aktivnost u predelu brade; srani ri-
tam je pravilan a disanje ravnomerno. Oi su mio-
tine.
Za paradoksalno spavanje je karakteristina nisko
voltirana aktivnost koja lii na crte prve faze spo-
rog spavanja; s vremena na vreme, javljaju se ta-
lasi koji lie na zub testere od 4 do 5 c/s u
okcipitalnoj regiji.
Sa stanovita poligrafije, zapaamo veoma izrae-
no oputanje miia i prestanak miine aktivnosti la, karakterie hipersomnija u trajanju od neko-
brade; zatim, uoava se pojava brzih horizontal-
nih i vertikalnih pokreta onih jabuica; disanje
je ravnomerno a srani ritam ubrzan; treba nagla-
siti da u mukaraca i muke dece dolazi do erek-
cije penisa koja nema nikakve veze sa sadrajem
eventualnog sna.
Postoje, isto tako, epizode paradoksalnog spava-
nja bez pokreta onih jabuica; te se epizode na-
zivaju intermediralnim spavanjem, retke su u od-
raslih zdravih osoba, ali se zato smatraju jednom
od bitnih karakteristika spavanja psihotinih bo-
lesnika. Tokom prva etiri sata, bolesnik poste-
peno prolazi kroz sve faze spavanja sve do etvrte,
i to uglavnom pravilno. Prva faza paradoksalnog
sna poinje izmeu 80. i 120. minuta nakon po-
etka spavanja i traje proseno 15 minuta. Njo-
me se oznaava kraj prvog ciklusa. Nakon toga,
nastupa drugi ciklus u prosenom trajanju od 90
minuta koji se zavrava jo jednom paradoksalnom
SPAVANJE
fazom. Tokom noi javlja se 4 do 5 razliitih ciklu-
sa. Kod mlade odrasle osobe, prva faza predstavlja
oko 5% vremena ukupnog spavanja (US), druga
faza 50% ukupnog spavanja, trea i etvrta
25%, dok paradoksalni san obuhvata 20% ukup-
nog spavanja.
Meu brojnim fiziolokim promenama do kojih do-
lazi u toku spavanja, posebno treba ukazati na
luenje hormona. U stvari, luenje hormona je u
skladu s cirkadijarnim ritmom, to jest ritmom bud-
nost/spavanje. Somatotropin (STH) dostie najve-
i stepen luenja tokom sporog spavanja u prvoj
polovini noi. Luenje prolaktina, ACTH i korti-
zola odvija se tokom itavog procesa spavanja, ali
isprekidano.
POREMEAJI SPAVANJA
1) Hipersomnije
Postoje razliite vrste hipersomnija:
a) kontinuirane simptomatske hipersomnije
encefalitine i encefalozne hipersomnije: letar-
gini encefalitis, bolest spavanja, virusni encefa-
litis, Gaje-Vernikeova (Gayet-Wernicke) encefalo-
patija;
cerebralni tumori, posebno oni koji se nalaze
u zadnjem delu hipotalamusa ili vre pritisak na
njega;
respiratorne encefalopatije, bilo tokom dekom-
penzacija u sluajevima hroninih respiratornih in-
suficijencija, bilo u okviru Pikvikovog (Pickvvick)
sindroma gde se zapaa dnevna hipersomnolencija i
brojne apneje koje nastupaju im bolesnik zaspi i
koje ga bude;
bolesti jetre i bubrene insuficijencije;
b) diskontinuirane hipersomnije (Narkolepsija*);
c) periodine hipersomnije.
Oboleli od Klajn-Levinovog sindroma (Kleine-Le-
vin) u koje spadaju uglavnom osobe mukog po-
liko do mesec dana, isprekidana kratkim perio-
dima budnosti tokom kojih se zapaaju prome-
ne u ponaanju, seksualna dezinhibicija i hiper-
fagija. Etiologija ovoga sindroma je nepoznata, a
na EEG-u se retko vide promene i one su odvi-
e neujednaene da bi se mogle na pravi nain
protumaiti.
2) Insomnije
Pod insomnijom se podrazumeva nemogunost us-
nivanja i nemogunost odravanja sna. S klinikog i
poligrafskog aspekta, utvrdiemo vreme do usniva-
nja, broj nonih buenja i njihovo trajanje, vreme
od buenja do ponovnog usnivanja tokom noi,
uestalost smetnji (da li se one javljaju svake noi ili
nekoliko puta nedeljno).
Viestruki su uzroci nastanka insomnija, ali shemat-
ski je moguno razlikovati one insomnije koje se
javljaju tokom psihoza i ostale vrste insomnija.
SPAZMOFILIJA
a) Insomnije tokom psihoza
Insomnija najavljuje sve vrste stanja konfuzije bez
obzira da li je re o infekciji ili intoksikaciji. Nesani-
ca je est predznak akutne psihoze. U periodinoj
psihozi, ona najavljuje poetak manine faze; ovi
bolesnici ponekad uopte ne spavaju, ili se vreme
spavanja svodi na sat ili dva. Melanholiju takoe
odlikuje duboka poremeenost spavanja: vreme do
usnivanja veoma se produava, dolazi do estih
buenja tokom noi, a do sledeeg usnivanja dolazi
nakon dugog prekida. Kad je re o maninim faza-
ma i melanholiji, povratak sna istovremeno pred-
stavlja znak poboljanja.
b) Ostale insomnije
Brojni su uzroci nastanka ostalih vrsta insomnija.
Do njih dolazi zbog stresnih situacija, usled prome-
ne geografske irine, zatim, one mogu biti posledica
nepotovanja uobiajenog ritma budnost/spavanje,
kao i produenog uzimanja trankvilizatora i hipno-
tika. Dokazano je da dugotrajno uzimanje trankvili-
zatora ili hipnotika stvara naviku, a to pacijenta
spontano navodi na poveanje doze. Mada se pred-
stavljaju kao lekovi ije uzimanje ne utie na stvara-
nje navike, benzodiazepini mogu da imaju iste po-
sledice. Kakav e stav lekar zauzeti, zavisi od tipa
insomnije koja je posredi. Ako je re o hroninoj
nesanici, preporuljivo je pribei postepenom odvi-
kavanju od hipnotika, ali pod uslovom da se taj
proces odvija relativno sporo, od est meseci do
godinu dana.
. Se
Red. V.P. i N.C.
SPAZMOFILIJA
od gr. spasmos, spazam (od pan, vui) i filia, prijatelj-
stvo, naklonost
Mnogi su autori pokuavali da definiu spazmo-
filiju. Mi emo se zadrati na Alauaninovoj (Ala-
jouanine) definiciji: Kompleksno bolesno stanje
kojem mogu da se pridrue razliiti funkcionalni
i humoralni sindromi i, dosta esto, tetaniki sin-
drom u manifestnom ili, jo ee, latentnom obli-
ku (Tetanija*).
Ova se bolest nalazi na granici fiziolokog i pa-
tolokog. Iako je neki autori ne smatraju boleu,
ona, izgleda, pre predstavlja posebno stanje, pre-
lazno stanje izmeu normalnog i neurotinog, ali
se podrazumeva postojanje konstitucionih i moda
naslednih predispozicija. Svojstvena je mladim oso-
bama, izrazito dominira kod enskog pola, a nje-
na uestalost u Francuskoj iznosi oko 12%. Ona
se javlja u izvesnim porodicama, i tada se do-
minantno nasleuje. Obino se ispoljava tokom
nekog psihikog konflikta i esto se pogorava u
nekim godinjim dobima, u prolee i u jesen. Kli-
niku sliku karakterie jedan izraziti napad, teta-
626
nijska kriza* (Paratireoidne lezde*) sa stalnim psi-
hikim i somatskim smetnjama. Anksioznost je os-
novna smetnja, i ona se uvek javlja; ako je stalna,
ona podstie javljanje pravih kriza straha. Ona ide
uz prenaglaenu emotivnost i uz preteranu razd-
raljivost. I astenija se esto javlja; posebno je iz-
raena ujutru, nakon buenja, i moe da dovede
do prave apatije s anoreksijom i mravljenjem. es-
ti su poremeaji spavanja; tekoe tokom usni-
vanja, spavanje koje se esto prekida komari-
ma, buenje nou i tekoe prilikom ponovnog usni-
vanja. Parestezije, palpebralni i labijalni klonusi
kao i glavobolje svih vrsta, esto se mogu loka-
lizovati na verteksu: izraene ili banalne glavo-
bolje mogu ponekad da lie na tipinu migrenoznu
krizu.
Na tu simptomatsku podlogu esto se nadoveu
polimorfne kardio-vaskularne manifestacije (prekor-
dijalni bolovi u sluaju uzbuenja, tahikardija, pal-
pitacije), ezofagusne i gastritine, une, kolitine
smetnje ili ak i muskularni grevi.
Tokom klinikog pregleda, ustanovie se znaci neu-
romuskularne hiperekscitabilnosti iji je najpoznatiji
Hvostekov (Chvostec) znak do kojeg dolazi kon-
trakcijom to zahtavaju musculus orbicularis oris u
sluaju perkusije neposredno ispred tragusa. Elek-
tromiografija potvruje prisustvo bolesti jer pokazu-
je pojavu karakteristinih repetitivnih potencijala
(tripli, multipli).
Spazmofilija, koja se ponekad naziva idiopat-
skom tetanijom, razlikuje se od tetanije u pra-
vom smislu po odsustvu nekog neospornog bio-
lokog kriterijuma, poto jo uvek nije s izves-
nou utvreno oevidno prisustvo humoralnih po-
remeaja. Izmeu ostalog, zabeleeni su, meutim,
sluajevi smanjene koliine kalcijuma u tkivima
i smanjen metabolizam magnezijuma. Sasvim je raz-
umljivo to se smatraju znaajnim diskusije o etio-
patogenezi, poto neki autori spazmofiliju smatra-
ju posledicom metabolikog poremeaja koji je jo
uvek hipotetian, a drugi je smatraju isto psi-
hogenim oboljenjem, iako im ne polazi za rukom
da otkriju njoj svojstven neuropsihijatrijski sin-
drom. Svi ovi razliiti faktori nesumnjivo se pre-
pliu, delujui jedni na druge. Evolucija ove bo-
lesti je duga i obeshrabrujua, a periodi dekom-
penzacije mogu biti ipak prekidani dugim faza-
ma latencije.
R. Amo-Kastiljoni i .-K. Skoto
Red. V.P. i N.C.
SPAZMODINI SMEH I NAPADI LUDOG
SMEHA
Redak fenomen, obino udruen sa spazmodinim
plaem. Oba se javljaju u pseudobulbarnim* po-
remeajima, uglavnom kod pacijenata s intelek-
tualnom deterioracijom arteriopatskog porekla. U
tim sluajevima, spazmodini smeh obino nastu-
pa u vezi s oseanjem veselosti, dok se spazmo-
627
dini pla javlja prilikom evociranja tunih misli.
On, dakle, jednostavno odraava gubitak kontrole
nad oseanjima.
Jo su redi napadi ludog smeha u toku epilepti-
nih kriza (geloleptine krize).
.-P. Iber
Red. V.P. i N.C.
SPLIN (SPLEEN), TAEDIUM VITAE
Splin ili taedium vitae predstavlja posebnu odvrat-
nost prema ivotu koja se javlja bez vidljivih raz-
loga u osoba koje se nalaze u normalnoj ili ak
zavidnoj sociokulturnoj situaciji; on uglavnom ne
dovodi do poremeaja aktivnosti i drutvene us-
penosti.
Oznaka ove fundamentalne dosade, duboke su-
mornosti, nije van hipokratovske teorije raspolo-
enja (slezina, u engl. spleen, sedite je crne ui)
koja je bila osnova za pojam melanholije*. Rog de
Firsak (Rogues de Fursac) je pravio razliku izme-
u osobe koja pati od splina i melanholika (splin
odsustvo anksioznosti*, samopotcenjivanja*,
ouvanje lucidnosti i stalno prisustvo ovog egzisten-
cijalnog stava).
Emocionalna hladnoa i sklonost ka sumnji koja
karakterie splin lii na psihasteniju*. Poto su siste-
matski istraile zadovoljstva i sve mogunosti koje
im stoje na raspolaganju, ove su osobe u stanju da
se ravnoduno opredele za samoubistvo, koje se
javlja kao logian i neizbean odgovor na njihovu
dosadu.
V. Kajar i A. Lo
Red. V. P. i N. C.
SPONTANOST
od lat. sua sponte, svojevoljno
Neposredno i prirodno ispoljavanje, bez spoljnih
podsticaja, svih oblika psihike aktivnosti: emocio-
nalna ivost, intelektualna radoznalost, preduzimlji-
vost i spremnost na poduhvate. Spontane manifesta-
cije suprotne su izazvanim ili refleksnim manifesta-
cijama.
Spontanost je u funkciji ivotnog elana ije prisu-
stvo donekle iskazuje. E. Minkovski (Minkovvski),
ne razmatrajui pojam spontanost, koji smatra
suvie irokim, ve, preciznije, spontano kreta-
nje, onakvo kakvo se javlja u ivotu, istie da
se ono samo od sebe javlja i da nije ni refleksno
ni automatsko, nego predstavlja pravo iskrsava-
nje koje kao munja esto projektuje svoju sna-
nu i izuzetnu svetlost na na unutarnji ivot, a
pitanje o njegovom neposrednom poreklu se ak
i ne postavlja. Ovako definisana spontanost naj-
vea je u deteta, a smanjuje se i postepeno nesta-
je u starosti. U klinikom smislu, ona se poste-
peno gubi u stanjima intelektualnog propadanja*
i u demenciji; treba blagovremeno ustanoviti ne-
dostatak spontanosti i to, prema potrebi, uz po-
STADIJUM
mo testova deterioracije, jer njen nedostatak mo-
e da se prikrije automatskim ponaanjem i var-
ljivom mimikom.
U svim sluajevima brze i prolazne disolucije linos-
ti, posebno kada je re o mentalnoj konfuziji, spon-
tanost se delimino gubi, ali je zato njen povratak
dragocen znak poboljanja.
U nekim sluajevima (pri emotivnoj inhibiciji), moe
da nastupi period kada se spontanost ne ispoljava,
ali ona se ponovno javlja im se otklone razlozi koji
su doveli do njene blokade. Opsesivna neuroza up-
ravo podrazumeva povremene i lokalizovane smet-
nje u ispoljavanju spontanosti. Psihastenija, abulija,
depresivna stanja znatno smanjuju elan i spremnost
na inicijativu. Ako je za manino ponaanje karak-
teristina prenaglaena i razularena spontanost, u
svim oblastima ivota, melanholini bolesnik je, na-
suprot tome, esto toliko inhibiran da to ide ak do
stupora. Najzad, u onim procesima koji vode laga-
noj ali progresivnoj disocijaciji, kao to je shizofre-
nija, spontanost se vie ne ispoljava ili je njeno
ispoljavanje neadekvatno i nerazumljivo; najee se
sve spontane manifestacije javljaju u okviru bolesni-
kovog autizma.
A. Poro
Red. V. P. i N. C.
SRODSTVO v. Populaciona genetika
SR NADBUBRENE LEZDE v. isto tako Nad-
bubrena lezda
Sr nadbubrene lezde*, ije je ektodermiko em-
brionalno poreklo slino poreklu simpatikog si-
stema, predstavlja, u stvari, samo deo ovog po-
slednjeg. Ona je najveim delom sastavljena od
hromofilnih elija koje takoe nalazimo u razli-
itim drugim delovima organizma, naroito u pa-
raganglijama aorte. Sr nadbubrene lezde ue-
stvuje u reakciji stresa*, naglo oslobaajui ka-
teholamine. U patologiji, do preteranog luenja ka-
teholamina dolazi usled feohromocitoma, tumo-
ra koji se razvija od hromofilnih elija organiz-
ma (u 10 ili 20% sluajeva, izvan nadbubrene
lezde). Ono dovodi do naglog podizanja krv-
nog pritiska praenog glavoboljom, do lipotimi-
ja, potrebe za vazduhom. Mogue je pomisliti da
je u pitanju akutna kriza anksioznosti, to je na-
velo izvesne autore da individualizuju psihike po-
remeaje u sluaju feohromocitoma. Najzad, nagli
porast krvnog pritiska moe da izazove odgova-
rajue komplikacije, naroito pojave konfuzije ko-
je se povlae istovremeno s opadanjem arterijskog
pritiska.
R. Arno-Kastiljoni i .-K. Skoto
STADIJUM
od gr. stadion, mera za duinu, trkalite, teren koji
obuhvata stadion, oko 180 metara
STADIJUM
Stadijum je termin koji se sve ee javlja u psiholo-
giji i psihofiziologiji deteta, a slian je pojmovima
perioda i faze. Korienje ovog pojma u neposred-
noj je vezi s razvojem deteta: pojam stadijum je
neodvojiv od ontogeneze. Sazrevanje deteta pred-
stavlja stalan i neprekidan proces: svi autori koji su
se bavili prouavanjem ovoga procesa delili su ga na
stadijume, faze, periode, kritine etape, da bi na taj
nain uveli klasifikovanje, meru (etimoloko znae-
nje stadijuma), utvrdili razliite stepene tokom ovog
razvoja. Tekoe se upravo uoavaju prilikom pore-
enja sistema stadijuma razliitih autora, jer koji e
se sistem usvojiti, to jest koji vid hronoloke podele,
zavisi od teorijskih pretpostavki. U okviru analize
genetskih procesa, stadijumi predstavljaju neophod-
no sredstvo. A, kao po zakonitostima neke mlada-
lake anarhije, dogaa se da ima onoliko razliitih
stadijuma koliko i samih autora [. Pjae (J. Pia-
get)]. Teko je, gotovo nemoguno, stadijum defini-
sati tako da ta definicija pokriva sve tipove klasifi-
kacija. Ovaj se pojam koristi u tri teorijske oblasti: u
psihoanalizi, nakon radova K. Abrahama, S. Froj-
da; u genetikoj epistemologiji: . Pjae; u optoj
deijoj psihologiji: A. Valon (H. Wallon), A. Gezel
(A. Gesell).
PSIHOANALIZA
Pojam stadijuma je uveo K. Abraham, a zatim ga je
Frojd preuzeo u prouavanju libidinalne pulzije.
Stadijum odlikuje usaglaavanje posebnog pulziv-
nog izvora (erogene zone), posebnog objekta i izves-
nog tipa konflikta (objektalna relacija): tako nastu-
pa privremena ravnotea izmeu pulzivnog zadovo-
ljenja i razliitih odbrambenih kontrainvesticija. Psi-
hoanaliza podrazumeva sledee stadijume: oralni
stadijum, koji se sastoji od prvobitnog oralnog sta-
dijuma (0 6 meseci) i sadistikog oralnog stadiju-
ma (612 meseci), analni stadijum (2. i 3. godina),
koji se sastoji od analnog sadistikog stadijuma i
stadijuma retencije, falusni stadijum (3. i 4. godina),
a na kraju, edipalni ili genitalni stadijum (5 6.
godina).
Ovi se stadijumi vremenski nadovezuju jedan na
drugi, ali i zadiru jedan u drugi. Svaki stadijum
obuhvata i prethodni koji se uvek podrazumeva i
koji je uvek prisutan. S tog stanovita, stadijum u
psihoanalizi razlikuje se od stadijuma kako ga shva-
ta Pjae.
U okviru genetike psihoanalize [M. Maler (M.
Mahler)], autori se esto pozivaju na pojmove sta-
dijuma, faze, perioda u onim teorijskim razmatra-
njima koja su na pola puta izmeu pojma libi-
dinalnog stadijuma i pojma stadijuma u optoj psi-
hologiji.
U psihoanalitikim razmatranjima, za pojam stadi-
juma neposredno se vezuju psihoanalitiki pojmo-
vi fiksacije i regresije. Do fiksacije dolazi kada ne-
ki dogaaj ili neka objektivna situacija tako snano
obelee dati stadijum da time biva otean ili ak
628
onemoguen prelazak na sledei. Fiksacija proisti-
e ili iz prekomerne gratifikacije u jednom stadi-
jumu ili prevelikih tekoa i neugodnosti pri prelas-
ku u sledei. Regresija se oslanja na taku fiksacije.
U okviru tri opisana oblika regresije, temporalna
regresija karakterie se povratkom na one ciljeve
pulzivnog zadovoljenja koji su bili svojstveni pre-
thodnim stadijumima. Za to su vezana druga dva
oblika regresije: formalna regresija, koju odlikuje
povratak sekundarnih procesa miljenja na primar-
ne (primer: sumanutost), topika regresija, koju ka-
rakterie ponovno vraanje zahteva Ega ili Su-
per-ega na stadijum Ida.
Bilo je sluajeva prekomernog korienja pojma libi-
dinalnog stadijuma, posebno u psihoanalizi deteta:
neki autori su, istina, bili kadri da ove libidinalne
stadijume prilagode jednom posebnom trenutku
evolucije i zrelosti deteta i da na celokupnu linost
primene ono to je u poetku iskljuivo bilo vezano
za evoluciju libidinalne pulzije. Ana Frojd je, nasup-
rot tome, zahvaljujui pojmu razvojne linije, predlo-
ila jedan ontogenetski model koji je neto manje
globalan, ali svakako znatno dinaminiji, to uosta-
lom i pokazuje dananje korienje pojmova har-
monije i disharmonije u oblasti deje psihopatologi-
je. M. Klajn (Klein) sa svoje strane, postavila je
pojam pozicije (shizoparanoidna pozicija, depresiv-
na pozicija) u okviru koje deluju neki mehanizmi
odbrane i neki tipovi konflikata. ini se da je pojam
pozicije blii psihopatolokom stanovitu nego
pojam stadijuma koji prvenstveno pripada genet-
skom modelu.
Donekle van ovoga okvira, . Lakan (J. Lacan) je
opisao stadijum ogledala kao znaajan trenutak raz-
voja: stadijum ogledala (od 6. do 18. meseca) jeste
period u kojem dete pobedonosno i s radou otkri-
va svoju sopstvenu sliku a ovaj e period predstav-
ljati osnovu i zaetak Ega.
GENETSKA EPISTEMOLOGIJA
U kognitivnoj oblasti, Pjae opisuje niz stadijuma
koje odlikuju sledea naela:
postoji nepromenljiv redosled nizanja (a ne samo
puka hronologija);
svaki stadijum poseduje integrativno svojstvo,
to e rei da strukturni elementi, nastali u jednom
odreenom uzrastu, postaju integralni deo struktura
narednog stadijuma;
stadijum predstavlja celovitu strukturu koja se
ne da svesti na delove koji je ine (celina je, zna-
i, razliita po svojoj prirodi od skupa delova koji
je ine);
stadijum istovremeno podrazumeva fazu pripre-
me i zavrnu fazu;
tokom smenjivanja stadijuma, neophodno je raz-
likovati proces formiranja, geneze i oblike usaglae-
nosti [ravnotee]. Sutinska odlika ovako shvaenog
pojma stadijuma jeste da svaki novi stadijum odli-
kuje radikalno nov oblik organizovanja kognitivnih
629 STAVLJANJE POD PRIVREMENU POSEBNU PRAVNU ZATITU
procesa, u velikoj meri heterogen u odnosu na orga-
nizaciju prethodnog stadijuma. Na tome se i zasniva
osnovna razlika izmeu psihoanalitikog shvatanja
stadijuma i stadijuma shvaenog sa stanovita ge-
netske epistemologije. Pjae pominje etiri faze: fazu
senzomotorne inteligencije, fazu preoperativne inte-
ligencije, fazu konkretnih operacija i fazu formalnih
operacija, a one su, sa svoje strane, podeljene na niz
stadijuma (refleksni pokreti, prve navike, koordina-
cija sekundarnih shema itd.).
OPTA PSIHOLOGIJA DETETA
Valon i Gezel pominju niz stadijuma koji odli-
kuju linost u celini. Valon shvata stadijum kao
prelazno stanje ravnotee koje se oslanja na pro-
lost a zadire u budunost ime se ostvaruje krat-
kotrajni dijalektiki kompromis kao rezultat pro-
tivurenosti kroz koje dete tokom razvoja pro-
lazi. Valon razlikuje: ist impulzivni stadijum (0-6
meseci), emocionalni stadijum (6-12 meseci), sen-
zo-motorni stadijum (od 1. do 2. godine), projek-
tivni stadijum (2 godine i dve i po godine), sta-
dijum personalizacije (od dve i po do 5. godine),
stadijum polivalentne linosti (poev od 6. godine).
Svaki stadijum se odlikuje nekom preovlaujuom
delatnou koja se u narednom stadijumu zame-
njuje nekom drugom, i to nakon kriznog pe-
rioda. Gezel smatra da dete, od roenja do esna-
este godine, prolazi kroz dvadeset i etiri opta
stadijuma koji predstavljaju stupnjeve odrastanja;
ini ih niz stadijuma ili stepena zrelosti kojim dete
progresivno ide ka viem obliku ponaanja. Stadi-
jum je, u Gezelovom delu, pre vega, sredstvo za
merenje i njime se odreuje koliko je odmakao
proces razvoja koji ima prvenstveni cilj da objedini i
obezbedi jedinstvo.
D. Marseli
Red. V. P. i N. C.
A. FREUD, Le normal el le pathologique chez l'enfant, Pari, Galli-
mard, I tom, 1968; J. LACAN, D'une question preliminaire
a tout traitement de la psychose, Pari, IV, La psychana-
lyse, PUF 1-50; TRAN-THONO, Stades et concepts de stade
de developpement de l'enfant dans la psychologie, Pari, J.
Vrin, 455 str., 1970; F. TUSTIN, Autisme et psychose de
Venfant, Pari, Seuil, 189 str., 1970: D.-W. WINN1COTT, Jeu
et realiti, Pari, Gallimard 218 str., 1975.
STARATELJ
Njegov status je definisan 51. L 352 Zakona o
zdravstvu. Staratelj je lice koje imenuje prvostepeni
sud da bi se staralo o tome da prihodi osobe
stavljene pod starateljstvo na osnovu Zakona od 30.
juna 1838. omoguavaju:
da se olaka njegova sudbina i ubrza ozdrav-
ljenje;
da se tom bolesniku omogui slobodno uiva-
nje njegovih prava, im to situacija dopusti.
Staratelj se ne moe izabrati meu zakonitim na-
slednicima osobe stavljene pod starateljstvo.
B. Boase
STARATELJSTVO, DELIMINO, PRIVREMENO v.
Pravni poloaj mentalnih bolesnika
Zakon od 3. januara 1968.* preinaio je ono to je
Zakon od 30. juna 1938. predviao u pogledu zati-
te dobara mentalnih bolesnika (Privremena pravna
zatita, zastupanje, starateljstvo*, starateljstvo nad
licem lienim poslovne sposobnosti*).
l. 508: Kad je potrebno da neka punoletna oso-
ba, iz nekog od razloga predvienih lanom 490,
mada nije sposobna da sama dela, bude saveto-
vana ili kontrolisana u radnjama graanskog i-
vota, ona moe biti stavljena pod starateljstvo.
Starateljstvo je prelazni stadijum izmeu privremene
pravne zatite, zastupanja i starateljstva nad licem
lienim poslovne sposobnosti.
A. Riu
STARATELJSTVO NAD LICEM LIENIM
POSLOVNE SPOSOBNOSTI
Zakon od 3. januara 1978. uneo je izmene u ono to
je predviao Zakon od 30. juna 1838. u pogledu
zatite imovine psihijatrijskih bolesnika (Privremena
pravna zatita*). lan 492: Starateljstvo se uspos-
tavlja kada jedno punoletno lice, usled uzroka koje
predvia lan 490, ima potrebu da ga neko trajno
zastupa u graanskim poslovima.
Ova mera povlai apsolutnu pravnu nesposobnost.
To je najpotpuniji sistem zatite.
Punoletni tienik, potpuno razreen upravljanja
sopstvenom imovinom, ne moe vie imati ni pravo
glasa, ni ekovnu, odnosno tednu knjiicu, niti
moe stupiti u brak bez izriitog odobrenja svog
zakonskog zastupnika, staratelja (Pravni poloaj
psihijatrijskih bolesnika*).
A. Riu
STAVLJANJE POD PRIVREMENU POSEBNU
PRAVNU ZATITU v. Pravni poloaj psihijatrij-
skih bolesnika
Prema odredbama Zakona od 30. juna 1838. go-
dine, zatita psihijatrijskih bolesnika sutinski je
zavisila od prisilnog smetaja u odgovarajue insti-
tucije.
lanovi 31 i 39 ovog zakona bili su za to predvi-
eni. U svakoj ustanovi, postojao je sistem privre-
mene uprave, stalno telo koje je bilo u slubi svih
bolesnika. Zakon je predvideo postojanje zastupnika
s ogranienim ovlatenjima koji bi se odredio sva-
kom onom bolesniku koji je u trenutku prisilne
psihijatrijske hospitalizacije ukljuen u neki sudski
spor. Zakon od 3. januara 1968. doneo je neke
dopune Zakonu od 30. juna 1838. U stvari, otada e
se bolesnici nalaziti u otvorenim psihijatrijskim ode-
ljenjima. Zakon od 30. juna 1838. nije na drugi
nain predvideo nijednu meru zatite za stare osobe
koje se nalaze u domovima, za sve vrste hendikepi-
ranih osoba koje nisu hospitalizovane, kao ni za
pacijente u komi, itd.
STERDZ-VEBER-KRABEOVA BOLEST
Zakon od 30. januara 1968. predvia postojanje
organa starateljstva; on se nalazi pri nadlenom
sudu i zaduen je za primenu zakona koji kae
da je pod zatitom zakona, bilo zbog nekog po-
sebnog postupka, bilo stalno, ono punoletno li-
ce koje usled izmenjenih psihikih sposobnosti ni-
je u mogunosti da samo zastupa svoje interese
(l. 488).
Isto tako, pod zatitom moe biti punoletno li-
ce koje se zbog svog rasipnitva, neumerenosti ili
nerada izlae opasnosti da zapadne u bedu ili ne
ispunjava svoje porodine obaveze (l. 488, 2.
stav). lan 491 Graanskog zakonika izrie da
moe biti stavljeno pod privremenu posebnu pravnu
zatitu punoletno lice kome je, iz jednog od razloga
predvienih lanom 490 Graanskog zakonika, po-
trebno da bude stavljanje pod privremenu posebnu
pravnu zatitu.
Do stavljanja pod privremenu posebnu pravnu za-
titu dolazi ukoliko lekar koji leci dato lice iznese
miljenje o takvoj potrebi javnom tuiocu. Pomenu-
ta izjava mora biti praena miljenjem lekara i to
specijaliste, pod uslovima koje predvia lan 326-1
Zakona o zdravstvu.
Punoletnom licu stavljanje pod privremenu po-
sebnu pravnu zatitu obezbeuje ostvarenje njego-
vih prava. Stavljanje pod privremenu posebnu prav-
nu zatitu javlja se iskljuivo kao hitna mera kad
god je psihiko stanje bolesnika poremeeno za
krai period ili kada je on nesposoban da ivi u
granicama normale; najzad, i u onim sluajevima
kada njegovo nasledstvo nije tako znaajno da za-
hteva bolje strukturiranu zatitu kakvu predstavlja
starateljstvo* 1 .
A. Riu
Red. V. P. i N. C.
1. U francuskoj pravnoj terminologiji postoje dva
termina kojima se oznaava starateljstvo: tutelle i
curatelle; u naem pravu nema razlikovanja izmeu
titnitva (tulela) za nedorasla maloletna lica, i
skrbnitva (cura) za ostala poslovno nesposobna
lica, nego je u svim sluajevima re o starateljstvu
(prim, prev).
STERD-VEBER-KRABEOVA BOLEST v. Ence-
falo-trigeminalna angiomatoza . . . i Fakomatoze
STEREOTIPIJE
od gr. stereos, ukoen, tvrd, vrst i typos, oblik,
kip, slika
Fiksiranje, u vidu nepromenljive formule, nekih sta-
vova, pokreta ili postupaka, nekih verbalnih izraza
koji se nastavljaju ili ponavljaju bez razumljivog
cilja. Moguno je razlikovati:
1) Stereotipna dranja tela, i to ukoliko se oso-
ba due vreme nalazi u veoma neugodnom, esto
paradoksalnom poloaju: ui, stoji na vrhovima
630
prstiju (kao na tulama), glavom nadole, stisnu-
tih pesnica ili sa stalno istom grimasom (steroti-
pije mimike).
2) Stereotipni pokreti su esto na prvi pogled ne-
shvatljivi ili se odnose na neki postupak logian sam
po sebi, ali koji ne odgovara trenutnim okolnosti-
ma: trljanje kolena, beskrajno brisanje nosa, krgu-
tanje zubima, cupkanje brade ili kose.
3) Sloeniji stereotipni postupci podrazumevaju us-
tajanje i sedenje na odreeni nain, neprestano i
bezrazlono ienje, prolaenje uvek istim putem,
vrenje istog rituala za stolom ili prilikom odrava-
nja line higijene, a re je o postupcima koji imaju
smisla po sebi ali su bez ikakve svrhe.
4) Verbalne stereotipije obuhvataju ponavljanje iste
reci, istog dela reenice, bilo u govoru, bilo u pisa-
nju; beskrajne litanije, intoksikacija reju, beskrajno
ponavljanje grafita ili pisama.
Sve ove manifestacije traju due vreme, na isti na-
in se ponavljaju, bezrazlone su i nisu u skladu
s okolnostima u kojima se odvijaju. Njima je po-
eo da se bavi Falre (Falret) povodom nekih obli-
ka sumanutosti (1864), nastavio je Kalbaum (Kahl-
baum) 1874, povodom motornih manifestacija ka-
tatonije, a njihova prouavanja bivaju dopunje-
na brojnim Dromarovim (Dromard), Bostremovim
(Bostroem), Najserovim (Neisser), Abelijevim (X.
Abeli), Klezijevim (Klaesi), Klajstovim (Kleist), Gi-
roovim (Guiraud) radovima. Upravo Girou moe-
mo da zahvalimo za veoma iscrpan pregled i pro-
dubljenu analizu svih ovih pojava. Ponekad je re
o pokretima ili govoru koji su u poetku imali
izvesnog smisla ali su se vremenom automatizo-
vali, poto su ostali bez svog ideo-afektivnog sadr-
aja (Dromar, Abeli). U drugim sluajevima, re
je o manje ili vie saetim simbolikim pokreti-
ma i govoru iji se smisao ne da odmah razluiti.
Autistiko ponaanje, derealno miljenje koje je
lieno kontakta sa stvarnou, omoguili su tuma-
enje izvesnih stereotipija; neuroloke povrede mo-
gu da objasne drugu grupu stereotipnih poreme-
aja (idiotije, Pikovu demenciju, supkortikalne po-
vrede prilikom encefalitisa, pseudobulbarne povre-
de, itd.).
KLINIKA SLIKA
1) Posebno je zanimljiva pojava stereotipija u kro-
ninoj sumanutosti*; one se javljaju najee kao
znaci odbrane, kompenzacije ili simbolizacije; po-
nekad na prvi pogled nerazumljivi, takvi pokre-
ti koji lie na sibilinske i takve reenice ili neolo-
gizmi, svojim povezivanjem, saimanjem izraza mo-
gu, ako se paljivo analiziraju, da ukazu na sumanu-
tu temu. Po pravilu, u involutivnoj fazi ludila, kada
se ono ublaava i manje je izraeno, verbalna ili
motorna stereotipija se automatizuje i postaje sve
vie mehanika.
2) U shizofreniji*, pre svega u hebefreno-kattoa-
ninim oblicima, stereotipni poloaji tela, stereo-
631
tipni pokreti veoma su esti, razliiti i zanimljivi za
posmatranje; ima jenostavnih oblika koji se javljaju
kao sloene navike: nain dranja, koraanja, po-
navljanja nekih putanja. Drugi oblici ukazuju na
postojanje dubljih promena instinktivne sfere a izra-
avaju se ekstravagantnim stavovima, katatoninim
blokadama, manirizmom, neverovatnim i nepomi-
nim izrazima lica: gledanje u nebo, napuena usta i
isplaen jezik. Ovi poslednji oblici koje odlikuje
motorna perseveracija esto su, kao to je Giro
zapazio, praeni smetnjama muskulatornog tonusa i
neurovegetativnim smetnjama. Opisana je ak uko-
enost zglobova ili stisnute pesnice kao manifestaci-
je koje podseaju na fiziopatske smetnje tipa Babin-
ski-Froman (Babinski-Froment).
Sve stereotipije odgovaraju agenezijama, evolucija-
ma neizleivih lezija, izuzev onih stereotipija koje su
karakteristine za shizofreniju i koje mogu biti pra-
ene onim promenama kojima je praena i sama
bolest. Blago su izraene na poetku, a kasnije
moemo zapaziti spontanu ili terapijsku regresiju,
zbog ega se i govori o pseudostereotipijama.
3) Stereotipije u osoba sa organskim dementnim*
oboljenjima, posebno s Pikovom demencijom, gde
dolazi do mentalnog propadanja. U sluajevima
senilne demencije, ponavljanje stalno istih pria,
vezanost za izvesne navike ne moraju se obavezno
smatrati stereotipijama.
4) Supkortikalne povrede (epidemini, pseudobulbar-
ni encefalitisi, parkinsonizam) izazivaju motorne a
pre svega verbalne sterotipije. Njihove tipine mani-
festacije su palilalija i neke druge iteracije a imaju
isto organsko poreklo.
5) Monotipije ili tikovi idiota koji se sastoje od
pokreta ili grubih instinktivnih radnji.
6) Pojave perseveracije*, intoksikacije reju ili pokre-
tom, este u obolelih od afazije, mogu se smatrati
posebnim vidom stereotipije, uglavnom vezane za
afazo-apraksike simptome. Ponovljena re ili po-
kret imaju supstitutivnu vrednost da bi prikrili ne-
mogunost izraavanja.
7) U nekim meningo-cerebralnim oboljenjima (pro-
gresivna paraliza*, razliiti hronini meningitisi),
moguno je zapaziti ponavljanje automatskih pokre-
ta kao to je krgutanje zubima, mljackanje, gutanje
ili oskudne verbalne stereotipije.
8) Neki autori (kao to je Giro), monotone alo-
pojke i usporene kretnje melanholika* dovode u
vezu sa stereotipijama; ove sumanute litanije, koje
odslikavaju stalno afektivno stanje, mogu da nesta-
nu nakon ozdravljenja, a mogu i da se ustale i
postanu nepromenljive u smislu ideja negacije i og-
romnosti u Kotarovom sindromu*.
9) Stereotipijama su sline i druge afektivnc mani-
festacije: neke beskrajno ponavljane verbalne ek-
splozije do kojih dolazi prilikom emocionalnog oka
a ija je sudbina vezana za evoluciju reaktivnih
psihoza (Katatonija*, Iteracije*).
A. Poro
Red. V. P. i N. C.
STIGMATIZACIJA
STERILIZACIJA v. Kontrola raanja
od lat. sterilis, neplodan, jalov
STERKORARIJA
od lat. stercus, pogan, izmet
Jedna vrsta perverzije* koja se sastoji u nalaenju
zadovoljstva prilikom pominjanja, posmatranja ili
dodirivanja fekalija. Ona se vezuje za mazohizam* i
upuuje na parcijale arhajske pulzije. Treba je razli-
kovati od igara fekalijama demenlnih, zaostalih i
izrazito regresivnih psihijatrijskih bolesnika,
/. Poenso
Red. V. P. i N. C.
STIGMAT
od lat. stigma, ig, beleg
Znak ili skup objektivnih znakova ije prisustvo na
specifian nain ukazuje na postojanje nekog obolje-
nja ili nekog posebnog bolesnog stanja.
Jo u antiko doba je utvreno da postoji poveza-
nost fizikih nedostataka i psihikih oteenja.
Morel jel857. godine u psihijatrijsku literaturu uveo
pojam stigmata. Vezani za teoriju o degeneraciji*,
stigmati su predstavljali znakove predisponiranosti
degenerisanih osoba. Manjan (Magnan) je nakon
toga uveo razliku izmeu moralnih i fizikih stigma-
ta neuravnoteenih osoba.
Stigmati se smatraju sutinskim, stalnim, specifi-
nim i ranim osobenostima koje se nasledno pre-
nose i veliki ih je broj: u stigmate spadaju kotane,
kone, neuroloke, endokrine anomalije. Autori su
se bavili i ispitivanjem morfolokih i funkcionalnih
stigmata hereditarnog sifilisa, hereditarnog alkoho-
lizma, itd.
Fizionomija kao vaan faktor predstavlja temelj
za antropoloku kriminologiju [Lambrozova (Lam-
broso) teorija o roenom zloincu] a i za uenje
o psihikoj konstituciji koja odgovara pojedinim
antropolokim tipovima [Kremer (Kretchmer)]. U
poslednje vreme, ovaj se termin manje koristi u
svome prvobitnom znaenju. Meutim, i dalje je
aktuelan problem fizikih anomalija u psihikih bo-
lesnika i njihovo etioloko i patognomino zna-
enje u okviru specifinog ili nespecifinog pato-
lokog entiteta: mongolizam*, metabolika obolje-
nja, malformacije lobanje, endokrinopatije, fakoma-
toze*, intelektualna zaostalost*. Patoanatomska
prouavanja, kao i prouavanja u okviru genetike,
sasvim izvesno e doprineti boljem razumevanju
ovih pojava.
K. Dekan i A. Lo
Red. V. P. i N. C.
STIGMATIZACIJA
Pod stigmatizacijom se podrazumeva spontano jav-
ljanje lezija koje lie na rane raspetog Hrista. Stig-
STRAH OD DODIRA (DELIRE DU TOUCHER)
mati obino imaju oblik rana, bubuljica, hemo-
ragija s erozijom tkiva, i to na rukama, stopa-
lima, glavi i u predelu rebara. Stigmati se obi-
no javljaju kod osoba koje u mistikim iskustvi-
ma doivljavaju i druge neobine stvari: ekstaze,
levitacije, do tada neviene pojave, sposobnost da
progovore nepoznatim jezikom, da naslute i predvi-
de dogaaje.
Obino se smatra da je sveti Franja Asiki prvi bio
stigmatisan 1224. godine. U svome znaajnom isto-
rijskom pregledu, Ember-Guber (Imbert-Goubevre)
navodi trideset takvih sluajeva u XIII veku, dvade-
set tri u XIV veku, dvadeset etiri u XV veku,
ezdeset sluajeva u XVI veku, sto dvadeset u XVII
veku, tridesetak u XVIII veku, etrdesetak u XIX
veku. I u dvadesetom veku zabeleeni su isti sluaje-
vi: meu najpoznatijim navedimo Terezu Nojman
(Neumann), oca Pija (Padre Pio), Martu Roben
(Robin).
Stigmatizacija je zapaena u osoba svih uzrasta:
Madlen Mori (Madeleine Maurice) sa osam godi-
na, Delisija de ovani (Delicia de Giovanni) sa
sedamdeset pet godina; zapaena je i u ena i u
mukaraca, i u kaluera i u laika. Ove su pojave
oduvek izazivale podozrenje posmatraa.
U vezi sa stigmatizacijom, prvo pitanje koje se
namee a vrlo je delikatno, jeste pitanje obma-
njivanja koje se zapaa u sluajevima nekih sa-
mosakaenja i patomimija. Ukoliko se ova pret-
postavka iskljui, i dalje ostaje problem natprirod-
nih udesa.
Katolika crkva je priznala natprirodno poreklo
relativno malom broju osoba sa stigmatima. Le-
kari su tim povodom imali razliita miljenja: ne-
ki od njih, zapanjeni neobinim klinikim osobe-
nostima stigmata, pre svega, njihovim trajanjem,
povremenim javljanjem rana i nemogunou da
one zarastu, kao i mistikim kontekstom, nazvali
su ih neobjanjivim i priznali su im natprirodno
poreklo [. Lermit (J. Lhermitte), R. Bio (R. Biot)];
drugi lekari, pak, zagovornici su ideoplastike
teorije po kojoj snana mentalna koncentracija mo-
e da izazove lokalne vaskularne promene; argu-
mente za svoje tvrdnje nalaze u klinikoj slici histe-
rije i iskustvima hipnoze [il de la Turet (Gilles
de la Tourette)] i neto kasnije, Abadir u svojoj tezi
iz 1932. godine]. Fon Arnhard (Von Arnhard) po-
minje javljanje stigmata u redovima muslimanskih
asketa koji meditiraju o Muhamedovom ivotu:
stigmati se smatraju ponavljanjem rana koje je Pro-
rok zadobio u bitkama. Analogne pojave zapaene
su kod jogina.
Babinski, Bernhajm (Bernheim), Darje (Darier), me-
utim, na osnovu velikog iskustva, smatraju da se
trofine promene na koi ne mogu dovesti u vezu s
histerijom i doista nikada nije bilo moguno stvoriti
eksperimentalne stigmate. To znai da teorija o
ideoplastikom poreklu ostaje i dalje sporna.
T. Kamerer
632
STRAH OD DODIRA ( D E U R E DU TOUCHER)
od vulg. lat. toccare, kucnuti
Re je o vrsti opsesije koja se manifestuje strahom
od prljanja do kog moe doi pri dodiru nekih
predmeta, nekih delova tela, itd.
Osoba koja pati od delire du toucher bez preda-
ha je zaokupljena istoom, vodei rauna o sve-
mu to bi, u dodiru s njom, moglo da joj pre-
nese bilo mikrobe, bilo opasne ili odvratne mate-
rije. Njena briga ne odnosi se samo na in dodi-
rivanja ve katkada i na unoenje hrane, pia ili
disanje. Ona je navodi na dezinfekciju, na stalno
nova i nova ienja jer joj sva prethodna izgle-
daju nedovoljna. Ova pranja nekada dobijaju oblik
rituala iji se modaliteti do u tanine moraju pozna-
vati i potovati.
Delire de contact, koji je opisao Eskirol (Esquirol)
teko se moe razluiti od delire du toucher, s kojim
se, izgleda, esto i mesa.
. Siier
STRASNI IDEALISTI v. Psihoze pasije
od gr. idein, videti
STRATEGIJSKA TERAPIJA v. Porodine terapije
od gr. stratos, vojska i agein, voditi, goniti
STREPNJA v. Anksioznost
STREPTOKOKCIJE
od gr. streptos, usukan, spleten, savijen i kokkos, zrno,
seme
Patogene streptokokcije najee spadaju u A-gru-
pu, osetljive su na penicilin. One izazivaju brojne
infektivne bolesti ali se meu njima tri oboljenja
posebno tiu psihijatrije:
1) Erizipel (crveni vetar), kona streptokokcija, ob-
ino je lokalizovana na licu ili donjim ekstremiteti-
ma, a moe da pogora ve postojee patoloko
stanje: delirijum tremens u alkoholiara, ketoacido-
ze u dijabetiara.
Teki oblici ovog oboljenja mogu da izazovu akutnu
konfuzno-oneirinu psihozu s agitacijom, raptusom,
fugama, i to posebno ako je erizipel lokalizovan na
licu ili epikranijumu.
Zahvaljujui autoopservaciji nekih lekara, zabelee-
na su mnoga oneirika iskustva nakon napada erizi-
pela [oani Ru (Johannv Roux) or Dima (Geor-
ges Dumas)].
2) Skarlatina (arlah) nastupa kao posledica ras-
prostiranja eritrogenog streptokoknog toksina. ar-
lah moe da dobije razmere epidemije, naroito u
dece kolskog uzrasta. Dijagnoza se postavlja na
egzantemu i enantemu, na osnovu poviene tempe-
rature, a bris grla omoguuje izolovanje hemolitine
A-streptokoke.
633
Retke su teke, maligne komplikacije koje se zavra-
vaju smru, s komatoznim kolapsom.
Retko se javljaju gnojni meningitisi*.
Forme sa oskudnom simptomatologijom danas su
ee od klasinih, ali ih je potrebno paljivo ispitati
i ustanoviti, jer upravo ove forme mogu biti uzrok
akutne reumatske groznice (Psihoze u toku infektiv-
nih bolesti*).
3) Akutna reumatska groznica ili Bujoova (Bouilla-
ud) bolest je, s akutnom horeom*, jedna od naj-
klasinijih i najburnijih postinflamatornih post-
streptokokcija po svojim lokalnim manifestacijama
na zglobovima, po biolokoj i kardijalnoj simpto-
matologiji.
Iako su nekada bila veoma esta, psihijatrijska obo-
ljenja tokom akutne reumatske groznice postala su
retka otkako se blagovremeno i sistematski koristi
penicilin protiv streptokoka, a salicilati i kortikoidi,
uz mirovanje, protiv zapaljenja.
Kliniki su svojevremeno zapaene sledee pojave:
1) Napad akutnog ili subakutnog cerebralnog reuma-
tizma koji se uglavnom za manje od dvadeset i etiri
sata zavrava smru; ponekad sam taj napad biva
smrtonosan u roku od jednog sata u poznatom
Trusoovom (Trousseau) sluaju; re je o klinikoj
slici tekog delirijuma (Akutni azotemini psihoen-
cefalitis*). Tom prilikom se ponekad javljaju otoci
zglobova.
2) Subakutne psihoze nastupaju tokom evolucije re-
umatske groznice, s endokarditisom ili bez njega, a
traju od nekoliko dana do nekoliko nedelja, ispolja-
vajui se u svim vidovima proste ili oneirine men-
talne konfuzije s povoljnom prognozom. Kod dece
je to esto praeno horeom*.
3) Zapaena je pojava psihikih smetnji razliite
teine, u subfebrilnim naletima uz manji ili vei
stepen konfuzije sa primesom anksioznosti, koje
se mogu smenjivati s drugim zglobnim ili visceral-
nim reumatskim poremeajima [Menjan (Meignant)
i Arnold (Arnold)].
4) Cerebralna embolija u toku reumatske kardiopati-
je moe da izazove prolazno stanje mentalne konfu-
zije sa arinim simptomima. Podsetimo, najzad, na
postojanje salicilnog delirijuma koji se zapaa u slu-
aju uzimanja velikih doza salicilne kiseline, kada se
javlja izraziti delirijum nakon naglog prestanka
groznice i pada temperature.
Preventiva i leenje streptokoknih infekcija poivaju
prvenstveno na penicilinu, u akutnoj fazi. Ali, da bi
se izbegla svaka mogunost recidiva, potrebno je
pratiti svaki sluaj najmanje pet godina.
A. i M. Poro
Red. V.P. i N.C.
STRES U PSIHIJATRIJI
engl. stress, snaga, sila, pritisak
Stanje akutne tenzije u kojem se nalazi organizam i
koje ga primorava da sva odbrambena sredstva
STRES U PSIHIJATRIJI
stavi u pogon da bi se suoio s nekom ozbiljnom
situacijom [. Dele (J. Delay)]. Termin stress, prak-
tino u isti mah oznaava nespecifinu reakciju or-
ganizma na bilo koju agresiju (traumatsku, toksi-
nu, infektivnu, psiholoku) i agens agresije. Ovaj
naziv, uobiajen u francuskoj medicini nakon Selije-
vih (Selye) radova, nema francuski ekvivalent, osim,
moda, starog Deleovog termina prinuda (astre-
inte). Ako bi trebalo dati shematski opis sindroma
stresa ili sindroma generalizovane adaptacije
(SGA), onda bi on izgledao ovako:
ok najpre deluje na neurovegetativni sistem
koji odmah prenosi signale hipotalamusu i prednjem
renju hipofize. Hipofiza reaguje odailjanjem velike
koliine kortiko-stimulina koi podstie suprarenalni
korteks, provocirajui tako luenje steroidnih hor-
mona, a posebno 11 oksisteroida. Ova se hipe-
raktivnost bioloki ogleda u katabolizmu proteina, a
tie se hormona koji reguliu metabolizam vode i
soli. Rezistencija organizma od tada je u porastu
[De en (de Gennes)].
Prvu fazu uzbune (ok i kontraok) smenjuje fa-
za rezistencije; ponavljanje agresije moe da do-
vede do tree faze iscrpljivanja suprarenalne
sekrecije i odbrambenih mogunosti organizma.
Poremeaj ili promene ovoga ciklusa neposredno
su odgovorni za ono to se naziva bolestima adap-
tacije.
Treba istai vanost hipotalamusa i hipofize ija
delimina ili potpuna oteenja ukidaju adaptacije
[Bard, Hjum (Hume)].
U fazi rezistencije, odbrambene snage organizma su
u porastu u odnosu na agens agresije koji je izazvao
ovu reakciju, ali su smanjene u odnosu na druge
eventualne patogene agense.
Svaku fazu u organizmu prate bioloke modifi-
kacije i prilino stereotipne i karakteristine klinike
manifestacije koje izraavaju oscilovanje mehani-
zama regulacije bioloke ravnotee (homeostaze)
poremeene stresom: arterijska hipo- i hipertenzija,
tahikardija, hipotermija i hipertermija, oligurija, he-
mokoncentracija, hiperlimfocitoza, zatim leukope-
nija, modifikacije kapilarne propustljivosti, varija-
cije glikemije, alkalne rezerve, hlora i natrijuma u
krvi itd.
Selijevi radovi, koji su od 1950. godine imali pog-
lavlje posveeno neuropsihijatrijskoj primeni ovih
saznanja, podstakli su izvestan broj istraivanja u
ovom domenu.
Stres-sindrom je, za ameriku kolu psihosomat-
ske* medicine [Aleksander (Alexander), Flanders
Danbar (Flanders Dunbar), Vajs (Weiss), Ingli
(English), Segvin (Seguin)], upotpunio Kenonova
(Cannon), Bardova i Rensonova (Ranson) prou-
avanja emocionalne psihogeneze bolesnih manifes-
tacija kao to su neurovegetativne ili funkcio-
nalne smetnje, digestivne, endokrine, respiratorne
smetnje, itd.
Seli u svojim radovima daje interpretaciju brojnih
etiologija, evolucija u vidu naleta, kao i nepovoljnog
STRUKTURA
uticaja umora ili emocija u nekim neurolokim obo-
ljenjima (kao to su encefalitisi*, neuraksitisi, mul-
tipla skleroza*), ali to ini izvan pasterovskog po-
jma specifinosti bolesti (Breton). Zanimljivo je
zabeleiti, s jedne strane, da je Seli opisao eskperi-
mentalne encefalitise s nespecifinim vaskularnim
lezijama (periarteritis, arine hemoragije, reumatski
ili alergijski tip encefalitisa), nakon preteranog uzi-
manja kortikoida i to posebno kortikoida Doca;
podsetimo, s druge strane, na posledice koje moe
izazvati neoprezno korienje ACTH ili kortizona
tokom infekcija.
U isto psihijatrijskom domenu, ustanovljene su
slinosti izmeu fenomena oka koji je opisao Seli i
nekih psihikih poremeaja: konfuzije*, konfuz-
no-delirantnog stanja [Kjaramonti (Chiaramonti)],
akutnog azoteminog psihoeneefalitisa, delirium tre-
mensa* [Oben (Aubin), Maran (Marchand), Smit
(Smith)], neurastenije* (Oben). Brojni uzroci koji
dovode do ispoljavanja ovih poremeaja i relativna
slinost naina na koji se manifestuje bolest kao
odgovor na ove agresije, daje mogunost da ih
shvatimo kao posebne psihijatrijske oblike Selijevog
sindroma. Slinost biolokih poremeaja koji ih pra-
te predstavlja neosporan dokaz u prilog one hipote-
ze koja ih smatra slinim stresu. Primena i terapijski
rezultati s ACTH-om ili kortizonom u nekim od
ovih sluajeva (akutni azotemini psihoeneefalitis*,
delirium, sindromi konfuzije) mogu se smatrati jo
jednim dodatnim argumentom [Smit, Le Gijan (Le
Guillant) i ertok (Chertok), Sivadon sa saradnici-
ma, Lo i Breton] itd. . Dele je predloio klasifikaci-
ju svih ovih poremeaja i to svrstavajui ih u sindro-
me uzbune (emocionalni sindromi, akutni azotemi-
ni psihoeneefalitis, konfuzije), sindrome rezistencije
(eneefalitike reakcije, nespecifine hiperergike re-
akcije), sindrome iscrpljenosti [psihoza usled soma-
topsihike iscrpljenosti, iji je primer Birdova (Be-
ard) neurastenija*].
Podsetimo, najzad, da se stres pominje kao etio-
loki faktor shizofrenije* u Heferovoj (Hoffer) in-
dolskoj teoriji psihoza po kojoj bi shizofrenija iz-
raavala intoksikaciju jednim patogenim nuspro-
duktom adrenalina, do ijeg stvaranja u organizmu
dolazi usled poremeaja metabolizma (nadbubrene
lezde*).
Drugi aspekt psihijatrijskog delovanja stresa jeste
njegov znaaj u terapiji: Torn (Thorn)-test na
ACTH je bio predloen kao prognostiki dokaz pre
nego to je uvedena elektrokonvulzivna terapija*
[Houglend (Hoagland) i saradnici], S druge stra-
ne, uporedna prouavanja biolokih modifikacija
elektrokonvulzivne terapije, pneumoeneefalografije
(pneumook), farmakodinamskih okova, ukazala
su na postojanje neosporne analogije s fenomenima
stresa (. Dele sa saradnicima). Bioloki i psiholo-
ki mehanizmi delovanja oka odgovarali bi jednom
istom supstratumu (. Dele). Ali, dok . Dele
stanje uzbune organizma smatra sutinskim terapij-
634
skim elementom, drugi autori, kao Zakler (Sackler)
i njegovi saradnici, nasuprot tome, efikasnost tret-
mana pripisuju suprarenalnoj iscrpljenosti ponavlja-
njem terapijskih okova. U svakom sluaju, iskljue-
na je mogunost jednoznanog objanjenja ovakvog
delovanja. Ako terapije okom mogu da obezbede
organizmu povratak na homeostazu, teko je dati
tumaenje ovih biolokih modifikacija koje i same
mogu biti vezane za terapijsko delovanje na psihike
poremeaje.
Na to nas navodi i zapaanje . Delea koji smatra
da je hipofizosuprarenalna reakcija, ma kako va-
na bila, samo jedna karika u lancu znatno sloenijih
reakcija.
Sva je prilika da kritika Selijevog sindroma izlazi iz
uskih okvira njegove primene u psihijatrijskoj tera-
piji, a, ukazujui na neke nepotpunosti medicinskog
znanja, njen je znaaj i u tome to vodi rauna o
svim problemima nastalim usled somatopsihikog
dualizma (Psihosomatika*, Endokrinologija i psihi-
jatrija*, Psihopatologija*).
M.-L. Laka-Monzen
Red. V.P. i N.C.
STRUKTURA
od lat. slructura, raspored, konstrukcija (struere, struc-
tus, slagati materijal, graditi)
Iako potie iz tehnikog renika, re struktura
zadobila je veoma razliita znaenja. Poliseminost
ove reci u velikoj meri predstavlja objanjenje za
njeno korienje u najrazliitijim disciplinama, i to
skoro uvek, u okviru pomenutih disciplina, u nedo-
voljno rasvetljenim oblastima prouavanja (Struktu-
ralizam*).
Umesto da pokuamo da definiemo strukturu tako
to emo obuhvatiti ve postojee definicije, to je
nemoguno, najbolje bi bilo da izvrimo analizu
stalnih bitnih odlika ovog pojma.
Imaemo na umu da etimologija upuuje na arhitek-
tonsku metafazu koja se, na prvi pogled, organizuje
oko dve grupe slika:
1) slike celine, koje, sa svoje strane, pobuuju dve
vrste ideja: ideje unutarnje kohezije sastavnih de-
lova koji su u uzajamnoj ravnotei, i ideje ukupnos-
ti, koja ovu konstrukciju individualizme u odnosu
na ostale;
2) slike armature koja, iza slikovnosti uvek pro-
menljivog izgleda, implicira osnovne elemente koji
su hijerarhijski povezani prema utvrenim pravilima
svojevrsne sintakse.
Re je, znai, o trima karakteristikama, a to su
globalnost, jedinstvo, formalni red, ije bi poreklo
teko bilo utvrditi. Ono to odlikuje savremeno
shvatanje ovoga pojma jeste neprihvatanje druga
dva simbola iz oblasti arhitekture, simbola kue i
graditelja, upravo onih koje je razotkrio Valeri
(Valerv), a jedan i/ili drugi bili su implicitni klasi-
noj upotrebi termina;
635
1) Jedna struktura ne implicira nuno teleoloku di-
menziju: redosled njenih regulacija pronalazi svoje
opravdanje u shemama kauzalnosti, ali znatno slo-
enijim od galilejskog mehanizma u kojem, s obzi-
rom na lokalno i linearno objanjenje, uoava- sasvim razumljivo stoga to je, pre svega, prirodna
nje organizacije iskljuivo upuuje na svrhovnost;
2) Promena nije nuno antitetika promena strukture
defmisane u tom sluaju kao sistem transformacija
koji se odrava i bogati samom igrom transformaci-
ja. A to vai i za logiko-matematike strukture, a
mnogo je oiglednije kod onih struktura koje pret-
postavljaju odvijanje u vremenu.
Na to ukazuje pojam samoregulisanja koji je uveo
Pjae (Piaget) i koji o njemu govori sa dve osnovne
take gledita. On najpre razlikuje dva nivoa regula-
cije: Jedan proces se odvija unutar ve oformljene i
skoro dovrene strukture i predstavlja, na taj nain,
njenu samoregulaciju do koje konano i dolazi, u
stanjima ravnotee. Drugi utie na stvaranje novih
struktura obuhvatajui prethodne i integriui ih u
obliku podstruktura unutar veih struktura.
Zatim tvrdi da postoje raznoliki procesi samoreguli-
sanja meu kojima je najzanimljiviji onaj proces
regulisanja, u kibernetikom smislu reci, koji se ne
zasniva na striktnim operacijama, odnosno operaci-
jama koje su u potpunosti povratne (inverzijom ili
recipronim delovanjem) ve na igri anticipacija i
retroakcija (feed backs) ija oblast primene obuhva-
ta celokupan ivot.
Ipak, s tim u vezi, postojee ideje su izmenjene
Prigoinovim (Prigogine) radovima ija heuristika
vrednost umnogome prevazilazi domen njihove pri-
mene. Poznato je, u termodinamici, da su samo
situacije ravnotee smatrane znaajnim kao posled-
nja i neizbena etapa evolucije svakog sistema. A,
u stvari, ta eljena stanja ravnotee su, uosta-
lom, retka, to su pre zastoji, a ono to je teo-
rijski definisano kao ravnotea predstavljalo bi
smrt sistema koji bi, lien vlastitog potencijala,
bio potinjen uticajima okoline. Ali zato su u ne-
ravnotei moguni fenomeni prenosa i reakcije ko-
ji evoluciji daju karakter nepovratnog procesa
i utoliko su znaajniji ukoliko su izraenije pro-
mene ili stalni pritisci. Iznad kritine take Red. V.P. i N.C.
odstupanja od ravnotee, zapaaju se neobine
prostorne i vremenske promene, nazvane disipativ-
nim strukturama, na osnovu mehanizma ravanja
koji sistemu omoguava razliita reenja: prelazna
stanja ili istovremeno postojanje razliitih naina
organizovanja. Ovakva sloena stanja uoava-
ju se u veini sluajeva. Shodno tome, struktu-
ra snene pahulje i abdomena vinske muice pred-
stavljaju nesluene posledice jedne nelinearne di-
namike ije se postojanje podrazumeva [Nikoli
(Nicolis)]. U celini uzev, data je mogunost obja-
njenja stalnog poveavanja sloenosti koje se odvi-
ja u ovekovoj okolini bez obzira na to da li je re o
neivoj prirodi, ivim biima ili drutvenoj sredini
[ani (Chanu)].
STRUKTURALIZAM
Moglo bi zauditi to je trebalo da proe toliko
vremena da bi se ustanovilo koliko je bogat po-
jam strukture koji ipak ima dug istorijat tokom
razvoja ljudske misli. Ali, uzvraa Pjae, to je
tendencija duha da ide od prostog ka sloenom i
da, samim tim, prenebregava meuzavisnosti i ce-
lovite sisteme, sve dok tekoe pri analizi ne uka-
zu na njihovo postojanje. A zatim, do toga do-
lazi i stoga to se strukture ne daju posmatrati kao
takve i to se nalaze na nivoima na kojima je nuno
izdvojiti forme formi ili sistema na n stepenu mo-
i, to jest na jednom stupnju teorijske elaboracije
saznanja.
Uz to, valjalo bi precizirati da strukturno stanovite
nije doktrinarno nego metodoloko i, u tom smislu,
treba biti ubeen u injenicu da prouavanje struk-
tura ne moe biti parcijalno. Gde god smo ustano-
vili izvesnu iskljuivost u pojedinim strukturalisti-
kim stavovima, tvrdi Pjae, modeli koji su poslu-
ili da bi se opravdala ova ogranienja i pootrenja,
upravo su evoluirali u onom pravcu koji je bio
suprotan oekivanom. Radi postizanja plodnih re-
zultata, strukturalizam ne sme da iskljui nijednu
drugu metodoloku mogunost istraivanja ve tre-
ba da nastoji da ih povee i to na onaj nain na koji
se vri povezivanje u naunom miljenju: po recip-
ronosti i interakcijama. Element, geneza i funkcija
ostaju pojmovi koji obino neto dobijaju od
pojma strukture koju novi doprinos obogauje ne-
im nepredvidljivim, ali oni isto tako mogu da
doprinesu samoj strukturi; ovde svakako nije iro-
nija to to je shvatanje pojma strukture izloeno u
najmanju ruku na strukturan nain.
Isticati metodoloki aspekt znai ve dati odgovor na
poslednje pitanje koje se odnosi na status strukture za
koji je Budon (Boudon) opravdano istakao da ga je
nemoguno defmisati realistikim i nominalisti-
kim terminima. Strukturna analiza nekog objek-
ta, zakljuuje Budon, uvek je, implicitno ili ekspli-
citno, neprikladno ili prikladno odabran model* koji
omoguuje prikazivanje toga objekta kao sistema.
A. Luoni i R. Tiso
R. BASTIDE (ed.), Sens et usage du terme strueture. Pari,
La Haye, 1962; R. BOUDON, A quoi sert la notion de
strueture, Pari, 1968; I. PRIGOGINE, Physique, temps et
devenir, Pari, 1971; R. TlSSOT, Inlroduclion a la Psychalrie
biologigue, Pari, 1980. V. bibliografiju uz odrednice Struk-
turalizam* i Model*.
STRUKTURALIZAM
Strukturalizam je ezdesetih godina, barem u Fran-
cuskoj, bio u modi, a poto je struktura definisa-
na ili suvie parcijalno ili suvie uopteno, postalo je
teko utvrditi ko jeste a ko nije strukturalista.
Ali injenica da je strukturalizam tada smatran
probuenom i uznemirenom sveu modernog saz-
nanja [Fuko (Foucault)] ne znai da je re o novom
STUPOR
shvatanju niti novoj metodi, i zahvaljujui Pjaeu
(Piaget), otkriveno je da je strukturalizam u svakoj
naunoj disciplini ve postojao u nekom vidu.
Istorijski posmatrano, najstarije strukturno proua-
vanje vezano je za Galoaovu (E. Galois) strukturu
grupe koja je pokazala veliki stepen optosti i
znaajne mogunosti primene. Bilo je pokuaja pri-
mene strukture u matematici zahvaljujui Burbaki-
ju (Bourbaki) koji je, paljivo ispitujui ustroj- hby), sve sloenije modele lananih veza tog regula-
stvo, uoio matine strukture koje utiu na elemen-
te razliite vrste, bez obzira na oblast iz koje potiu,
ukoliko se apstrahuje njihova specifina priroda.
Strukturno shvatanje u fizici, uz promenu fizikih
principa, bilo je vezano za problem prirode kau-
zalnosti, postavljen kako matematikom teorizaci-
jom zakona univerzuma, tako i stavljanjem u pita-
nje Galilej-Laplasovog mehanicistikog ideala. Tim
povodom treba istai znaaj termodinamike, s Bol-
cmanovom (Bolzmann) statistikom mehanikom i,
danas, jo radikalnije, razmatranje fluktuacionih po-
java [Prigoinovih (Prigogine) disipativnih struktura],
ime se postavlja okvir za jednostavno i ubedlji-
vo objanjenje razmena koje jedan sistem, bez ob-
zira kakvog je porekla, moe da ostvari sa svo-
jom okolinom.
Upravo u nastavku radova koje je zapoeo K.
Bernar (C. Bernard), a povodom utvrivanja unu-
tarnje ravnotee i usklaivanja sa sredinom, uvede-
no je strukturno stanovite u biologiju. Ali, u ovoj
oblasti, autentini strukturalizam jo uvek se teko
uklapa nakon vekova tokom kojih je nauno milje-
nje bilo zatvoreno u okvire sterilnog redukcionizma
i isto toliko sterilnog vitalizma kao alternative.
Na ovu nunu evoluciju, dodue u razliitoj meri,
deluju dve eksplicitno strukturalistike doktrine ko-
je su bile popularisane u nekoliko spektakularnih
vidova, a njihov uticaj dopire i do drutvenih nauka.
Getalt-teorija*, koja je nesumnjivo odsluila svo-
je, ne svodi se u potpunosti na zanimljiva Kacova
(Katz) i Verthajmerova (Wertheimer) optiko-geo-
metrijska iskustva koja u percepciji ukazuju na ulo-
gu izvesnih objektivnih obeleja strukturiranja.
Ukoliko bi se teorija polja primenila na sveukupne
pojave, moglo bi da se ispostavi da je Kelerov
(Kohler) izomorfiki sistem neosnovan. Teorija po-
lja je i pored toga naila na uspenu primenu u
biologiji zahvaljujui Goldtajnu (K. Goldstein) [ko-
ji se prouo u Francuskoj Merlo-Pontijevom (Mer-
leau-Ponty) zaslugom] koji je isticao znaaj proua-
vanja organizma kao celine. A upravo je u tom
duhu Luvin (K. Lewin) i stvorio sociometriju
meuindividualnih odnosa.
Posebno je pod uticajem strukturalizma bila kiber-
netika, ali za razliku od prethodne teorije, ona se jo
uvek razvija. Svakako da se ona ne svodi na kornja-
e Greja Voltera (Grey Walter) koje su zabavne
sve dok se ne naie na Batlerove (S. Butler) irevon-
ske1 slutnje. Kibernetika je teorija sistema nezavis-
na od organa koji ulaze u njen sastav. Ako je
636
moguno kanonizovati veliku raznolikost skupo-
va meusobno nezavisnih elemenata, kao, na pri-
mer, u oblasti drutvenih nauka [Budon (Boudon)],
onda je sasvim razumljivo to je prednost imala ona
bioloka orijentacija koja je bila u znaku Vinerovih
(N. Wiener) postavki. Posebno ako je re o proua-
vanju nervnog sistema gde korienje dostignua
automatike i informatike daje, poev od Ebija (As-
tora i organizma.
Procvat strukturalizma o kojem smo mnogo govorili
i koji ni psihijatre, eljne novina, nije mimoiao, nije
se naroito odrazio na kretanja u samoj psihijatriji.
On se opravdano vezuje za lingvistiku, mada ni ona
to nije uvek koristila [Munen (Mounin)]. De Sosir
(De Saussure) je na revolucionaran nain dokazao
da, sem istorije reci, u jezikim procesima postoji i
sistem (on ne koristi termin struktura), to jest
skup reci meusobno zavisnog znaenja, a ta se
zavisnost temelji na distinkciji i opoziciji. Tradicio-
nalno dijahrono gledite zamenjeno je sinhronijom i
u izvesnoj meri dopunjeno zahvaljujui fonologiji,
posebno doprinosu Trubeckog (Troubetzkoy) koji
je, ispitujui ovo negativno razgranienje, isticao
prednost analize formi, povlaenog mesta relacione
pertinentnosti, u odnosu na analizu sadraja. Iz
toga su proistekle posledice koje zadiru i u domen
filozofije: odbacivanje uobiajenog shvatanja o kon-
kretnom uticaju institucija ili dogaaja, a, nasuprot
tome, isticanje prvenstvene uloge koda, strukture
formalnih odnosa, koja moe da se sauva i ukoliko
se prcla/i s jadnog sistema iskaza na drugi. Na taj
nain, poslalo je moguno uoiti jedan nepromenlji-
vi model u raznolikim indo-evropskim mitovima
[Dimezil (Dumezil)], u razliitim saznanjima jedne
epohe [Ser (Serres)], a metod je mogao da se primeni
ako se tako moe rei i u istoriji filozofije
[Geru (Gueroult)], pa i u knjievnosti i likovnoj
umetnosti, ime se bavio L. Bop (L. Bopp). Ali,
pozivanje na jezik je neposrednije i sistematinije
kod Levi-Strosa (Levu-Strauss) (on je, dodue, po
iscrpnosti informacija, pre etnolog nego filo-
zof), budui da je itav drutveni ivot izjednaen
sa simbolikom razmenom, i kod Lakana (Lacan),
za koga je nesvesno strukturirano kao jezik. Poto
je tako, onda, najzad, u igri mogunosti koje prua-
ju formalni jezici, do ovekove smrti, ili kako e
preciznije rei Delez (Deleuze) o Fukou (Foucault),
do hladne i smiljene destrukcije subjekta ne dolazi
u njemu samom. Ucveljeni to su neranjivi, rekao
bi Poper (Popper), razliiti tipovi stukturalizma nisu
mogli da evoluiraju pomou ispravki i dopuna, i u
drutvu koje se bavi potronjom filozofskih naina
miljenja, poneo ih je talas doktrina dekonstrukci-
je u ime oslobaajue elje, a i njih su nedavno
napustili novi filozofi...
1. Re je o Batlerovom romanu Erevihon, or over the range,
1872, koji pripada tradiciji Guliverovih putovanja (prim.
prev.).
637 SUBJEKTIVNI SINDROM KOD POVREDA GLAVE
Ako su ovi sistemi ostavili traga u miljenju, to se
najvie ogleda u osudi, zajedno s fenomenologijom,
dveju dominantnih ideologija naeg vremena (iako
su i one same bile obnovljene strukturalistikim
tumaenjem):
u osudi psihoanalize, ili barem one drugorazred-
ne psihoanalize protiv koje je Lakan ustao, pred-
stavljene kao psihologija prvog lica [Policer (Po-
litzer)];
u osudi marksizma, ili barem Marksa iz Sartro-
vog humanistikog egzistencijalizma, kome se us-
protivio Altiser (Althusser), koji je, uostalom, smat-
rao da treba utvrditi strukturnu a ne dijalektiku
kauzalnost.
Isto tako, ovaj je stav bio u znaku kategorinih
neprihvatanja atomizma, istoricizma, funkcionaliz-
ma koji su tradicionalno smatrani glavnim metoda-
ma tumaenja.
U tom idejnom previranju svakako da se katkad
nae poneto i za psihijatriju. Ali, da bi se doista
procenio znaaj strukturalizma, treba tome pri-
stupiti s epistemolokog stanovita, kao to ini
Pjae:
s negativne take gledita, strukturalizam pod-
stie na priznanje da tumaenje nije (iskljuivo, po-
trebno je precizirati zbog estokih protivnika) svo-
enje na osnovne elemente, otkrivanje porekla ili
funkcije;
s pozitivne take gledita, pod uslovom da se
ne vodi rauna o intencijama koje su pratile nasta-
nak i razvoj svake od ovih doktrina u razliitim
disciplinama, strukturalizam brani pozitivistiki ide-
al jasnoe a pri tom istie operativne mogunosti
koje obezbeuje korienje pojma strukture*.
A. Luom i R. Tiso
Red. V. P. i N. C.
Encyclopedia Universalis, 15, Structuralisme, Structure dans
les Sciences humaines, Pari, 1973; Philosophie, Thermody-
namigue, Pari, 1980; C. CELERIER, S. PAPERT, G. VOY-
AT, Cybernetique et epistemologie. Pari, 1968; V. DESCOM-
BES, Le metne et l'autre, Pari, 1979; M. FOUCAULT, Les
mots et les choses, Pari, 1966; F. LELIONNAIS (ed.), Les
grands courants de la pensee mathematUjue, Pari, 1948; C.
LEVI-STRAUSS, Anthropologie structurale, Pari, 1958; M.
MERLEAU-PONTY, La structure du comportement, Pari,
1942; G. MOUNIN, Clefs pour la linguistiaue, Pari, 1968.
STUPOR
lat. stupor, neosetljivost, tupost
Stuporom se naziva nagli prestanak svih funkcija
linosti, intelektualnih, afektivnih i timikih, praen
potpunom abulijom. Bolesnik ima ukoeno lice,
sumoran i odsutan pogled; skoro je u potpunosti
nepomian i uporno uti. Nastupaju i znatni pore-
meaji u ishrani (odbijanje hrane, gatizam). Stupor
je ponekad praen negativizmom.
Stupor se uglavnom sree u melanholiji, gde se
javlja u jednom od svojih tipinih oblika, a i u
katatoniji, kao najei iako ne jedini aspekt njene
klinike slike. Neke sindrome konfuzije prati i poja-
va stupora koji predstavlja prelaznu fazu izmeu
pomenutih stanja i kome.
Oevidno je da ovo stanje iziskuje energino leenje
u bolnikoj instituciji; izbor naina leenja u velikoj
meri zavisi od etiologije, a u svakom sluaju ima za
cilj da dovede do brzog poboljanja. Da bi se ovo
postiglo, u poslednje vreme smatra se opravdanim
korienje sizmoterapije.
A. i B. Oben i M. Plena
Red. V. P. i N. C.
STVARNOST v. Realnost
SUBAKUTNI SKLEROZIRAJUI PANENCE-
FALITIS (SSPE) v. isto tako Morbili
od gr. pan-, sve, enkephale, mozak, lat. sub-, ispod,
manje, acutus, otar i gr. skleros, tvrd
Nazvan i subakutni sklerozirajui leukoencefalitis
(Van Bogert) (Van Bogaert), ili Dosonova (Dawson)
bolest sa inkluzijama, SSPE je retka bolest, veo-
ma tekog toka, iji je izaziva najverovatnije vi-
rus morbila*. To je bolest koja se najee javlja
u detinjstvu i to kod muke dece izmeu 4 i 17
godina, posle preleanih morbila (jedan sluaj na
100.000). Zapoinje intelektualnim poremeajima:
nepanja, opadanje uspeha u koli, poremeaji go-
vora i pisanja, indiferentnost, somnolentnost, ek-
splozije besa, nastranosti u ponaanju. Javljaju se
mioklonije.
Zatim simptomi postaju ozbiljniji, naroito oni neu-
roloki (ekstrapiramidalni pokreti, koreo-atetoza).
Najzad dolazi do rigidnosti zbog decerebracije. Dete
je bez svesti i prikovano za krevet, a smrt nastupa u
proeku devet meseci posle poetka bolesti.
EEG je karakteristian: naleti usporenih talasa do 3
ciklusa u sekundi, velike amplitude. Seroloki test
na morbile je izrazito pozitivan, kao i likvor.
Patogeneza je nejasna. Ali sve se deava kao da neki
abnormalni imuni kompleksi paraliu limfocite T u
odnosu na virus izaziva to dovodi do hronine
viroze.
Leenje izoprinozinom daje ohrabrujue rezultate.
Ali do znatnog proreivanja SSPE u SAD dovelo je,
pre svega, davanje vakcine protiv morbila.
M. Poro
PH. REINERT et S. GRUSON, Actualite de la panecephalite
subaigue sclerosante. Gaz. med. France, 86, n 6, 9/11/1979;
F. CATHALA, J. RADERNACKER et M. BOUTEILLE, La
panencephalite sub. sci, Encvcl. med.-chir. Neurol. 17051
A 50, 1971.
SUBJEKTIVNI SINDROM KOD POVREDA
GLAVE
Godine 1916. P. Mari (P. Marie), Mere (Mairet) i
Pjeron (Pieron) opisuju subjektivni sindrom kod
povreda glave ija se klinika slika do naih dana
nije izmenila.
SUBJEKTIVNI SINDROM KOD POVREDA GLAVE
Uestalost ovih promena veoma je izraena: kako
studije pokazuju, do njih dolazi u 30 do 60% slua-
jeva povrede glave. Uobiajeno je da se istie kako
se subjektivni sindrom ee javlja pri zatvorenim
povredama, bez frakture i nakon kratkih gubitaka
svesti.
1) Najei simptomi su glavobolje. Ima ih svih
vrsta, a javljaju se vie nedelja nakon povrede.
Obino se pojaavaju usled umora i vremenskih
promena.
2) Ukoliko nema paralelne povrede labirinta, vrtog-
lavice su zapravo pseudovrtoglavice: pacijent se ose-
a oamuenim i nestabilnim, ini mu se da e pasti
ukoliko ne zatvori oi.
3) Funkcionalne okularne smetnje u vidu zamaglje-
nosti pred oima, praene su ili ne fotofobijom,
disforijom ili diplopijom (a nije nastupila paraliza
okulomotornih miia).
4) Smetnje sluha: esto je zujanje u uima, trajno ili
s prekidima. Bolesnici se ale na izrazitu auditivnu
osetljivost, to ima za posledicu da teko podnose
buku.
5) Poremeaji pamenja i panje: pacijenti se naje-
e ale na ovu vrstu smetnji. Teko pamte i kau da
ubrzo sve zaborave. Panja i koncentracija su ugro-
ene i u velikoj meri oteavaju svakodnevni ivot.
6) Psihike smetnje: bolesnici oseaju promene u
svojoj linosti; postali su razdraljivi: skloni su na-
glim promenama raspoloenja, iznenadnom besu.
Fizika i intelektualna astenija ini sastavni deo
neprestanih jadikovki. U celini uzev, pacijenti su
potiteni, ali pri tom nisu prisutne tipine depresivne
ideje. Kau kako im nedostaje polet, hrabrost, i-
votni elan, kako im se suava polje interesovanja i
aktivnosti na ono najnunije, ne nalazei pri tom
zadovoljstvo u zabavi i nemajui planove za budu-
nost.
esti su poremeaji spavanja; oni su najee vezani
za tekoe usnivanja.
7) Odsustvo objektivnog nalaza
Po pravilu, nalazi su negativni. Pri svakoj povredi
glave, ispitivanje mora da bude savesno (kompletno
neuroloko, ORL i oftalmoloko ispitivanje, EEG i
psihometrijski testovi). Ipak treba izbegavati ponav-
ljanje i poveavanje broja komplementarnih ispitiva-
nja. U nekim, posebno sloenim sluajevima, mo-
guno je zahtevati da se obavi pregled skenerom,
ime bi se spreilo korienje invazivnih metoda
(arteriografije).
U izvesnom broju sluajeva, pregledi e pokazati
funkcionalne znake, koji se ne mogu lako i sa
sigurnou interpretirati:
EEG je blago izmenjen u 40 do 60% sluajeva(
blage anomalije, niska voltiranost, poremeaj modu-
lacije)
U 40% sluajeva nailazi se na snien oni pri-
tisak.
Ispitivanje vidnog polja obino ukazuje na nje-
govo koncentrino suenje.
638
ENG (elektronistagmografija) ukazuje uglav-
nom na bilateralne refleksne poremeaje.
Ispitivanje vestibularisa ukazuje na tekoe pri
regulaciji tonusa. Ukoliko se vre psihometrijski
testovi, na osnovu njih je moguno ustanoviti lo-
kalizaciju poremeaja nekih funkcija (pamenje,
panja, sklonost ka brzom zamaranju, sticanje no-
vih znanja), kao to je moguno stei znatno pre-
cizniju predstavu o posledicama koje nastaju u afek-
ti vnoj sferi.
Razvoj bolesti je krajnje neizvestan od mogunos-
ti ozdravljenja za nekoliko meseci do pogoranja
koje moe dobiti razmere invalidnosti. Stoga i jeste
teko odrediti granice subjektivnog sindroma i po-
sttraumatskih neuroza*.
Zadrimo se na faktorima koji uslovljavaju tei-
nu smetnji: nizak koeficijent inteligencije, bolesni-
kova profesija, osetljiva linost, loa socijalna adap-
tacija.
Teko je osporiti injenicu da subjektivni sindrom
poiva na organskoj osnovi [uestalost sindroma u
odnosu na funkcionalne smetnje u ekstrakranijalnim
povredama, klinika slinost s Bare-Lijeuovim (Bar-
re-Lieou) sindromom, stereotipni i monomorfni ka-
rakter simptoma, moguna usporenost modane cir-
kulacije, mikrolezije modanog stabla...]. Isto tako
je oigledno da odnos izmeu ispoljavanja ovog
sindroma i njegove organske osnove nije jednosta-
van. Nain na koji se podnose smetnje koje ine
sastavni deo ovog sindroma velikim delom zavisi od
bolesnikove linosti i od pritisaka koje socijalna
sredina na njega vri.
U pogledu organskih smetnji, postoji mogunost
simptomatskog leenja koje odlikuje delimina ali
ne i zanemarljiva efikasnost: razni analgetici, an-
tivertiginozni lekovi za poboljanje cirkulacije ...
a esto su prilino korisni i timoanaleptici. Odlu-
ujui je psiholoki stav prvog lekara koji belei
ono na ta se pacijent ali. Jedan od naina da
se pacijentovo stanje pogora jeste korienje meto-
de razdrmajte ga malo, drugi je ako se lekar
oslobodi pacijenta tako to mu da dugotrajno bolo-
vanje, blagonaklono uverenje ili uput za dopunska
ispitivanja.
to se tie odtete, vano je tano rei pacijentu da
e procenat koji moe oekivati biti veoma nizak za
isto subjektivni sindrom (od 5 do 10%) i da ne
pokuava da produi postupak.
Svi lekari koji su u prilici da vide pacijenta (le-
kar koji ga leci, lekar medicine rada ili ekspert)
morae da uestvuju, svaki sa svoje strane, u dava-
nju psiholoke pomoi, to jest verbalne podrke.
Verovatno je i to jedan od razloga to je prognoza
subjektivnog sindroma oigledno znatno nepovoljni-
ja u redovima klasno ugroenih ljudi, a posebno
meu emigrantima.
.-M. Lee i .-. Dimon
Red. V. P. i N. C.
639
SUBLIMACIJA
od lat. sublimis, visok, uzvien
Sublimacija je proces koji je izdvojila psihoanaliza
da bi objasnila izvestan broj ljudskih aktivnosti ija
priroda, cilj i objekti na izgled nemaju neposredne
veze sa seksualnou, ali vode poreklo i crpe energi-
ju upravo iz seksualnog nagona.
Frojd je smatrao da sublimirane ljudske aktivnosti
koje po karakteru nisu seksualne gotovo po pravilu
predstavljaju aktivnosti koje su drutveno vrednova-
ne: upravo stoga on izdvaja kao najznaajnije umet-
niko stvaranje i intelektualni rad.
U samoj psihijatriji, pojam sublimacije daje mogu-
nost teorijskog formulisanja nagonske zasnovanosti
kreativnosti, to je odvaja od prvobitno seksualnih
ciljeva i upuuje je ka drutveno vrednovanim. Me-
hanizam kojim se ostvaruje sublimacija analogan je
mehanizmu oslanjanja (etayage) seksualnih nagona
na nagone za samoodranjem i koristi se istim pute-
vima, ali u suprotnom smeru.
Na taj nain, zahvaljujui sublimaciji, deo pulzije ne
biva potisnut. Proces sublimacije iskljuivo se tie
parcijalnih pulzija i to upravo onih koje nisu kadre
da se ukljue u konaan oblik genitalne seksualnos-
ti: stoga prvenstveno bivaju sublimirane polimorfne
perverzne tendencije.
Frojd, na primer, smatra da se deija seksualna
radoznalost moe razvijati u tri pravca: ka inhibiciji,
ka opsesivnosti u obliku opsesivnih misli i ka subli-
maciji.
U ovom poslednjem sluaju, nepotisnuti libido biva
sublimisan u intelektualnu radoznalost i tako pod-
stie nagon za istraivanjem. Kasnije e Frojd smat-
rati, u okviru prouavanja Ega i Ida, da transformi-
sanje seksualne aktivnosti u sublimisanu aktivnost
podrazumeva prethodno povlaenje libida na Ego.
Energija Ega je za Frojda liena seksualnosti i subli-
misana, ona se moe preneti na aktivnosti ija priro-
da nije seksualna, a moe i da obezbedi objedinjava-
nje, koheziju i funkcionisanje Ega.
Ana Frojd sublimaciju svrstava u mehanizme od-
brane Ega koji vie pripadaju oblasti normalnog
nego neurotinog.
Po miljenju M. Klajn (M. Klein), proces sublimaci-
ja je ishod konflikata vezanih za depresivnu fazu, za
nadoknaivanje izgubljenog objekta za koji se, u
fantazmima, pretpostavlja da je uniten za proces
tugovanja za tim objektom i za njegovo ponovno
stvaranje u vidu simbola unutar Ega.
Proces sublimacije i stvaranja simbola na ovaj nain
su u neposrednoj vezi.
P. Ferari
Red. V. P. i N. C.
B. GRUNBERGER, j. CHASSEGUET-SM1RGEL, La sublima-
tion, les Sentiers de la creation (Les grandes decouvertes de
la Psychanalyse), Tchou, 1979; J. LAPLANCHE, Problemati-
que III, La sublimation, PUF, 1980.
SUGESTIJA
SUBNARKOZA v. Narkoanaliza
od lat. sub-, pod i gr. narkos, pospanost
SUDBINSKA NEUROZA v. Neuroza sudbine
SUGESTIBILNOST
od lat. sub-, pod i gerere, nositi (otud suggerere, pod-
metnuti, navesti)
Posebna psihika dispozicija zbog koje su izvesne
osobe preterano prijemive i podlone uticajima
drugih osoba. O kakvoj je sugestiji re, odnosno,
kakva je osoba koja sugerie, manje je znaajno od
same linosti na koju se sugestijom deluje. Dipre
(Dupre) je uveo termin psihoplastinost* da bi odre-
dio ovu psihiku dispoziciju u histerinih* bolesni-
ka. Sugestibilnost se ispoljava kako na planu unu-
tarnjeg ivota (autosugestibilnost), tako i na planu
odnosa s drugima (heterosugestibilnost).
Sugestibilnost se smatra normalnom osobinom u
deteta i zahvaljujui njoj moguno je ostvariti pro-
ces vaspitanja.
Ona se smanjuje kako dete odrasta i kako se formi-
ra sposobnost prosuivanja. U onim sluajevima u
kojima postoje poremeaji u intelektualnom i emoci-
onalnom razvoju (Duevna zaostalost*), sugestibil-
nost ostaje i dalje i to u patolokom obliku; ona je
obino praena nedostatkom sposobnosti kritike
procene i moe da dovede do neeljenih medicin-
sko-pravnih posledica, upravo zbog mogunosti
spoljnih uticaja.
Klasino smatrana dominantnom crtom histerine*
linosti, histrionizma, sugestibilnost je, izgleda, vie
vezana za oralnu* linost (pasivno-zavisnu), kao to
je to pokazao Lamprijer. Paradoksalnu sugestibilnost
moguno je zapaziti u nekih shizofrenih* bolesnika,
posebno onih koji su oboleli od hebefreno-katatoni-
ne forme u okviru sindroma psihomotorne inercije. U
neto manjoj meri, sugestibilnost se smatra odlikom
bolesnika u hroninim stanjima intelektualnog pro-
padanja (demencije*) kada ponekad ima aprobativ-
ni* vid. Prolazna stanja poremeaja svesti, emocio-
nalnog ili toksikog porekla, mogu da imaju za
posledicu pojavu izrazite sugestibilnosti.
Izazvana sugestibilnost, u hipnozi*, moe da se
koristi u terapijske svrhe.
A. Lo i V. Kajar
Ecd. V. P. i N. C.
SUGESTIJA
od lat. suggerere, podmetnuti, navesti
Sugestijom se naziva ostvarenje neke zamisli poje-
dinca u psihikom ili fiziolokom domenu a po-
srdstvom podsvesnih procesa.
Do ovog ostvarenja dolazi zahvaljujui posebnoj
panji koja je usredsreena iskljuivo na jedan jedini
predmet, a pojaana svakim naporom koji je supro-
tan izazvanoj sugestiji [Boduenov (Baudouin) zakon
SUMANUTE IDEJE ENORMNOSTI
obratnog napora]; emocija, ubeenje, primer iste
sugestije ostvarene kod drugog, san i trening dopri-
nose njenom uspehu.
Sugestija nije uticaj jedne osobe na drugu: do nje
dolazi u samoj osobi koja je posredi, a njen izvor
moe biti i u svesnom delu ovekove linosti. Ona
nije ni automatizam, ve nesvesna misaona aktiv-
nost kojom se sredstva prilagoavaju cilju. Ali, ona
se razlikuje od voljnog postupka koji podrazumeva
svesni napor usmeren ka odreenom cilju. Najka-
rakteristiniji element sugestije je, izgleda, panja
koja je tako modifikovana da postaje iskljuiva, ali
se odrava bez napora. Sugestija predstavlja nor-
malnu psihofiziku funkciju karakteristinu za sva-
kog pojedica.
Boduen je ustanovio da postoje tri oblika sugestije:
spontana sugestija, izazvana ili heterosugestija, smi-
ljena ili autosugestija. Hipnoza* je poseban oblik
izazvane sugestije, usredsreene na ideju spavanja.
Praktina vrednost sugestije prvenstveno je vezana
za vaspitni domen. Ona ima svoju potpunu delot-
vornost samo ukoliko je re o smiljenoj sugestiji.
Ona u znatnoj meri moe da pomogne detetu i
odrasloj osobi upravo prilikom blaih poremeaja
pamenja i panje, ukoliko ne postoji kontrola u
odnosu na predrasude, strahove, bes, emocije, ako
su posredi stidljivost, fobije, loe navike, manije.
Sugestijom se mogu postii zapaeni uspesi u fizi-
kim funkcionalnim poremeajima neurotinog po-
rekla: enureza, konstipacija, dispepsije, migrene, vi-
sceralne parestezije. Posredstvom vegetativnog siste-
ma, ona neosporno utie na organske lezije: ulcere,
blage erozije, verucae, rane, bradavice. U mnogim
organskim oboljenjima, sugestija znatno smanjuje
funkcionalne poremeaje.
Sugestija zato iziskuje postojanje metode kojom bi
pojedinac podstakao vlastitu autosugestiju: na taj
nain, on bi bio zatien od opasnosti koje mu prete
od heterosugestije (razvijanje automatizama, slablje-
nje volje).
T. Kamerer
Red. V. P. i N. C.
SUMANUTE IDEJE ENORMNOSTI
od lat. ex-, izvan i norma, pravilo
Re je o sumanutim idejama preteranih razmera,
oigledno apsurdnim.
One su u klasinoj medicini opisane u vezi sa pro-
gresivnom paralizom i prvenstveno se sreu kod
melanholika koji sebe optuuju za nesree ovean-
stva, a ponekad i kod shizofreniara. Deava se da
se stekne paradoksalna kombinacija ideja o nepo-
minosti i o nesrenoj besmrtnosti, o negiranju poje-
dinih funkcija ili organa (Kotarov sindrom*). Ima i
bolesnika koji povezuju ideje o besmrtnosti sa tvrd-
njom da su ve umrli.
A. Poro i .-K. Samijelijan
640
SUMANUTOST
Etimoloki, francuska re delire, sumanutost, potie
od latinske reci lira, brazda. Delirare doslovce znai
ispasti iz brazde [koloteine], a glagol skrenuti
(na francuskom derailler), koji se koristi u familijar-
nom govoru, uva trag tog porekla.
I nemaki jezik ima dva termina za izraavanje
smisla francuske rei delire (sumanutost):
delirhim, koja se odnosi na stanje sumanutosti,
to jest globalnog oteenja koje dezorganizuje odno-
se Ja i sveta;
walun, koji odgovara sumanutoj ideji, to jest
nenormalnoj intelektualnoj tvorevini koja se razvija
kod neke osobe koja je inae sauvala integritet
svojih psihikih funkcija.
Jedna od tekoa vezanih za sumanutost zaelo je
tekoa da se ona definie: ona je, za Falrea (Falret),
zabluda koje pacijent nije svestan, za Jaspersa
(koji, uostalom, smatra da ona ima tri odlike: izu-
zetnu uverenost subjekta, nepodlonost uticaju, ne-
mogu sadraj), pogrean patoloki sud [procena],
za Giroa (Guiraud) je sumanutost poput malignog
tumora koji se iri i potiskuje logiko miljenje i
zainteresovanost za spoljni svet. Ali kako, pita se A.
Ej (H. Ey), razlikovati sumanutost od ljudskog is-
kustva, prezasienog onim iracionalnim: magijskog
miljenja, praznoverja, strasti, religije, poezije, ma-
te? To je pitanje koje je sebi postavljao jo Lere
(Leuret) pre sto pedeset godina: Nikad nisam bio u
stanju, ma ta da sam inio, da po samoj njenoj
prirodi razlikujem neku ludu ideju od neke razumne
ideje. Traio sam, bilo u Bisetri, bilo u bolnici u
arantonu, bilo u bolnici Salpetrijer ideju koja e mi
izgledati najlua, a kad sam je potom uporedio s
dobrim brojem onih koje postoje u svetu, bio sam
iznenaen i skoro postien to ne vidim razliku
meu njima.
Kako god stajala stvar s tekoom definisanja su-
manutosti, ipak postoji opta saglasnost da je re o
nerealnoj psihikoj konstrukciji, koja dovodi do
nepomerljive uverenosti pacijenta u takvu konstruk-
ciju i koja se javlja pri nepomuenoj svesti, to jest
bez postojanja mentalne konfuzije.
Mi emo ovde razmotriti sumanute teme, zatim njiho-
ve mehanizme organizovanja i njihove glavne tipove.
1. Sumanute teme
One su brojne: uticaj, telesni preobraaj, opsednu-
tost, mistike, erotske teme, melanholine teme (s
idejama propasti ili nedostojnosti), itd. Meu naj-
eim treba pomenuti teme proganjanja (Persekuci-
ja*) koje se sreu u skoro celokupnoj psihijatrijskoj
patologiji, kao i teme veliine.
Sumanuta tema moe da bude apsurdna ili verovat-
na, izloena s lakoom ili skrivena iza uporne utlji-
vosti, jedinstvena, tako da u neku ruku predstavlja
nit-vodilju sumanutosti, ili u sprezi s mnogim dru-
gim temama. U nekim sluajevima, sumanuti govor
je tako nekoherentan da je teko da se iz njega
izdvoji neka odreena tematika.
641
2. Mehanizmi organizovanja
Izraz mehanizam se zaelo moe kritikovati utoli-
ko to moe da upuuje na neku eksplikativnu
shemu. Meutim, zavisno od tipa sumanutosti, ek-
stenzija jedne ili vie sumanutih tema plod je:
intuitivnih mehanizama sumanutosti*: to su is-
to mentalne predstave koje pridaju izvesnost nekoj
pojavi. One bivaju sekundarno racionalizovane;
halucinacija*: to su, po klasinoj definiciji, per-
cepcije bez objekta. Najee su auditivne, ali mogu
biti i vizuelne, olfaktivne, gustativne, cenestezijske i
psihomotorne;
interpretativnih mehanizama sumanutosti*: po-
grena znaenja koja subjekt pripisuje nekoj stvar-
noj, nevanoj pojavi;
najzad, imaginativnih mehanizama sumanutos-
ti*: fabulacija vie nije izloena kritici. Subjekt vie
ne pravi razliku izmeu svojih fantazama i stvarnos-
ti.
Mada se moe ispostaviti da jedan od ovih mehani-
zama preovladava, pa ak i da je jedini, oni su u
klinici esto povezani.
3. Tip sumanutosti
On omoguava razlikovanje akutnih i hroninih
sumanutosti:
a) sumanute epizode (bouffees delirantes nastu-
pi sumanutosti, sumanuta manija ili melanholija).
One su prolazne i mogu se spontano izleiti. Tra-
ju od nekoliko nedelja do nekoliko meseci, a taj
period moe i da se smanji odgovarajuom terapi-
jom. Izleenje je praeno restitucijom ad integru;
subjekt uspeva da povrati sve svoje psihike spo-
sobnosti i ponovo postaje linost kakva je bio pre
ovog nastupa;
b) trajne sumanutosti: jedne (shizofrenija*) poinju
kod mlade osobe, izmeu sedamnaeste i dvadeset
pete godine i praene su disocijacijom linosti. (Su-
manutost je tu obino nekako maglovita i loe
strukturirana.) Drugim hroninim sumanutostima
(Hronine halucinatorne psihoze*, parafrenija*, pa-
ranoja*) zajedniko je kasnije izbijanje, izmeu etr-
desete i etrdeset pete godine, evolucija u vidu nale-
ta (ubova) sumanutosti, floridni momenti, praeni
mirnim periodima, odsustvo deficitarne evolucije,
uporedivo s istom pojavom u shizofreniji. Za svaku
od ovih hroninih sumanutosti vezan je jedan preov-
laujui mehanizam organizacije: halucinatorni za
hroninu halucinatornu psihozu, imaginativni za pa-
rafreniju, interpretativni za paranoine sumanutosti.
. evalije i D. ineste
SUMANUTOST IMAGINACIJE
od lat. imago, slika
Od 1905. godine, Dipre (Dupre) se bavi mitomani-
ma*, to jest osobama koje pokazuju sklonost ka
izvrtanju istine, laganju, stvaranju imaginarnih pri-
a. Godine 1914, on je sa svojim uenikom Logrom
(Logre) opisao sumanutost imaginacije.
SUMANUTOST ZARAZE PARAZITIMA
On tim izrazom oznaava sumanutosti u kojima je
fabulacija* preovladavajui mehanizam. Sve se
odvija kao u prii o neobinim doivljajima. ee
se sreu teme veliine (nasledstvo, visoko poreklo,
fantastini podvizi) nego teme proganjanja. to se
subjektu postavlja vie pitanja, to je roman bogatiji.
Fabuliranje, meutim ne iskljuuje interpretacije,
ak elemente revandikacije*. Granicu izmeu suma-
nutosti i mitomanije nije uvek lako utvrditi, naroi-
to kada je sadraj tema verovatan ili kada izgleda da
bolesnik ima nameru da manipulie, ili ak obmane.
Bolest ne dovodi do demencije. Nju moe da prati
desocijalizacija i odavanje kloarskom ivotu.
Sumanutost imaginacije dosta se dobro poklapa sa
Krepelinovim (Kraepelin) konfabulativnim i fantas-
tinim parafrenijama*. Krepelin je, uostalom, i uveo
entitet parafrenije* u svoju nozografiju uzimajui
u obzir kritike francuskih autora koje su se odnosile
na nedementni razvoj izvesnih oblika sumanutosti u
demenciji prekoks*.
.-F. evalije i D. ineste
SUMANUTOST ODNOSA v. Paranoja
SUMANUTOST VISOKOG POREKLA v. Psihoze
pasije
SUMANUTOST ZARAZE PARAZITIMA
od gr. parasitos, osoba za istom trpezom (od sitos,
hrana)
Ovaj sindrom prvi je opisao Tibjer (Thibierge)
1894. i nazvao ga akarofobijom. Ali njegov iscr-
pan i kompletan opis dao je Ekbom 1938, zbog ega
se on esto naziva i Ekbomovim sindromom. On
ee pogaa ene nego mukarce. Poremeaji, koji
se katkad naglo javljaju, sastoje se u veoma neprijat-
nim senzacijama koje se ponekad pretvaraju u opse-
siju, oseaju svraba, peenja, bockanja, ijim se
uzronikom smatra neka ivotinja koja gamie, rije,
mie se, najee pod koom, senzacijama koje su
izraenije nou nego danju. One zahvataju elo telo,
a naroito njegove otvore. Bolesik najee smatra
da su u pitanju sitne ivotinje: vai, buve, ugarac,
stenice, crvi, itd.
Reakcije se kreu od neprekidne, iscrpljujue borbe,
do pomirenosti s porazom. Ovu sliku mogu pratiti
(ili je prouzrokovati) razni psihijatrijski sindromi,
hipohondrija, depresivna stanja, povlaenje u sebe i
klaustracija, agresivnost, revandikacija i persekucija.
Temeljnija ispitivanja, opte, neuroloko, a naroito
dermatoloko, uvek daju negativan rezultat, uprkos
dokazima koje donose bolesnici, pre svega lezija-
ma koje su posledica eanja.
Terapija varira zavisno od sindroma koji je u osnovi
ove sumanutosti koja je imala mnogobrojna patoge-
netska tumaenja. Izgleda da neuroleptici mogu do-
vesti do znatnih poboljanja.
M. Poro
SUMNJIAVOST
M. DUMAS, P.-L. GlRARD et A. GOUBRON, Troubles
psychiques au cour des affections parasitaires, des mycoses et
de la lepre, Encycl. med. -chir, Psychiatrie, .7605 A 10, 2 -
1983.
SUMNJIAVOST
a) Ludilo ili opsesija sumnjiavosti: est oblik opse-
sivne neuroze u kojoj afektivni element dobija oblik
neizvesnosti koja se opire i rasuivanju i oiglednos-
ti (Opsesija*).
Sumnjiavost je uvek prisutna u opsesivnoj struktu-
ri, izraavajui njenu bitnu ambivalentnost, ali je
ovde u prvom planu slike. Ludilo sumnjiavosti je
jedan od najteih i najmunijih oblika opsesije. Ono
izaziva stalnu anksioznu potrebu za proveravanjem,
stalno otpoinjanje najjednostavnijih operacija, to
moe da dovede do prave iscrpljenosti.
Ponekad je sumnjiavost usmerena na jedan jedini,
odreeni objekt: neka opsesivna osoba se, svaki put
kad izae, plai da nije zakljuala vrata, neki lekar se
plai da je pogreno napisao recept. U drugim slua-
jevima, sumnjiavost se proiruje na elu kategoriju
predmeta, ideja ili situacija, posebno u religijskoj
oblasti, gde obino dobija oblik skrupuloznosti. Ali
sumnjiavost najee obuhvata sve bolesnikove ak-
tivnosti, unosei u najjednostavnije radnje zrnce ne-
podnoljive anksioznosti: ona se retrospektivno pro-
iruje na najdalju prolost, neku ispovest u detinjstvu,
no koja je moda bila nepotpuna, neku beznaajnu
izjavu, ali koja je moda bila netana; svaka odluka
izaziva beskonano oklevanje, a kad se najzad krene
u akciju, smesta izgleda da je reenje od koga se
odustalo verovatno bilo najbolje. Oblast oseta i ob-
last spoznaja vie nemaju nikakvu izvesnost i neki bo-
lesnici poinju da sumnjaju i u sopstveno postojanje.
Opsesivna sumnjiavost, kao svaka opsesija, moe
da bude privremena po obliku, ponekad vezana za
psihijatrijske ili somatske sindrome, kao jedan od
njihovih simptoma. Ona najee postaje hronina i
opire se najraznovrsnijim terapijama. Psihoterapija,
a posebno psihoanaliza, ipak uspevaju da izau na
kraj s velikim brojem sluajeva.
b) Izvan opsesivne neuroze, sumnjiavost je esta od-
lika sumanutih ideja, u fazi njihovog nastanka, ili
pak, skorog iezavanja. U ovom drugom sluaju,
sumnjiavost se javlja kao povoljan prognostiki
znak jer zamenjuje dotad snano i neoborivo suma-
nuto uverenje.
. Siler
SUMRANO STANJE
Manje ili vee, kratkotrajnije ili dugotrajnije opada-
nje nivoa vigilnosti (vremensko-prostorna dezorijen-
tacija, ponekad oneirizam, lakunarna amnezija) uz
ouvanje nekih, ponekad veoma elaboriranih meha-
nizama. Najee se sree u epilepsiji*, mentalnoj
konfuziji*, histeriji*.
M. Poro
642
Sumranim stanjem naziva se prolazno patoloko
stanje koje se odlikuje pomuenjem svesti, neretko
uz ouvanje neke, relativno koordinirane aktivnosti.
Sumrano stanje u tesnoj je vezi sa mentalnom
konfuzijom* te je esto samo njena evolutivna mo-
difikacija koja se odlikuje kratkim trajanjem (od
nekoliko trenutaka do nekoliko dana). Konfuzna
obnubilacija je stanje u kome je, uprkos smetnji,
moguno postavljati pitanja bolesniku; ona moe da
bude vie ili manje izraena; iza nje ostaje neka vrsta
lakunarne amnezije, obino nepotpune. Izmeu os-
talog, mogu se javiti i kvalitativne modifikacije sves-
ti: sumanute ili halucinantne organizacije srodne
oneirizmu koje subjekt, meutim, obino ne prihva-
ta u potpunosti. Afektivno stanje moe biti dubinski
narueno egzaltacijom ili anksioznou. Ono tada
dovodi do manje-vie haotinog stanja agitacije. U
drugim sluajevima, emocionalno stanje ostaje pri-
lino neutralno, a ponaanje subjekta, njegovi po-
stupci, njegov govor mogu, na prvi pogled, izgledati
normalni, ukoliko je obnubilacija slabo izraena; pri
produbljenijem ispitivanju uoava se, ipak, da oni
imaju karakter automatizma; nisu u potpunom skla-
du sa uobiajenom linou, u loginom kontinuite-
tu sa ivotom koji je bolesnik vodio u razdoblju
koje je prethodilo pojavi bolesti; nekada deluju u
pravom smislu abnormalno (udni ili neprilini po-
stupci, fuge, reagovanja agitacijom, zloini, prestu-
pi). Sumrana stanja mogu biti izazvana i prolaznim
toksinim infekcijama (malarine* krize), hipoglike-
mijom* (adenom pankreasa) ili snanim emocija-
ma*, obino kod osoba sa predispozicijom; ona
predstavljaju i est oblik mentalnih paroksizama u
epilepsiji*.
Sa medicinsko-pravnog stanovita, sumrano stanje,
kada se pouzdano moe utvrditi, povlai neodgo-
vornost za dela poinjena u vreme dok je trajalo
(nasilje, ugroavanje javnog morala, dezerterstvo u
vreme rata, itd.).
. Siler
SUPERSIMULACIJA v. Simulacija
SUPSTITUCIJA
od lat. substituere, staviti ispod
U psihoanalizi se pod supstitucijom (Ersatzbildung)
podrazumeva proces zamene jednog naina zado-
voljavanja drugim, u cilju smanjenja tenzija. Naje-
e se vri simbolika supstitucija. Nastanak neuro-
tinih simptoma predstavlja primer supstitutivnih
formacija.
A.-. Kuder
Red. V.P. i N.C.
SVEDOENJE
Svedoenje predstavlja ugaoni kamen pri utvriva-
nju injenica u krivinom pravu; vrlo je vano do-
bro poznavati njegove normalne i patoloke oblike.
643
1) Svedoenje lica koja se smatraju normalnim
Valjanost svedoenja uvek je izazivala sumnjiavost
psihologa i psihijatara koju je opravdalo tek uvoe-
nje eksperimentalne metode [tern (Stern), Largije
de Bansel (Larguier des Bancels), Klapared (Cla-
parede), Ladam (Ladame), Gro (Gross), Lipman
(Lipmann), Lej (Ley) i Manzerat (Menzerath), Rog
de Firsak (Rogues de Fursac), Luj Vervek (Louis
Vervaeck), Gorf (Gorphe), i drugi]. U razliitim,
tano utvrenim uslovima, svedoci se podstiu da
iznesu svoje vienje date situacije.
Svi istraivai su bili iznenaeni osrednjim rezultati-
ma takvog svedoenja kod normalnih osoba. U
potpunosti verno svedoenje predstavlja izuzetak i
ma koliko bilo iskreno, moe se rei da retko zavre-
uje poverenje koje mu se obino ukazuje. Klapared
je u svoju uionicu uveo jedno prerueno i maskira-
no lice, koje su njegovi uenici imali prilike da
posmatraju dvadeset sekundi. Nekoliko dana posle
toga, pokazao im je deset maski i zatraio od njih
da prepoznaju onu koju su ve videli; od dvadeset
dva odgovora, samo su etiri bila tana, a bilo je
deset pogrenih i osam sluajeva kolebanja. Slian
eksperiment izvrio je i Luj Vervek, s uenicima koji
su pohaali njegov teaj kriminalistike antropolo-
gije (budue sudije, policajci, i si.), dakle, osobama
upuenim i izvanredno pripremljenim za posmatra-
nje. Proseni rezultati istraivanja u celini iznose:
5% tanih odgovora, 25% priblinih, 25% pretera-
nih, 40% nedovoljnih i 5% netanih. Netanosti i
pogreke opadaju srazmerno obavetenosti uenika
o prirodi eksperimenata kojima e biti podvrgnuti, i
to u znatnoj meri. Ipak, ak i onda, ostaje 5 do 8%
pogrenih odgovora, to je ujedno i procenat lica
koja valja eliminisati. Isti autor je podvukao i
odsustvo podudarnosti izmeu vernosti svedoenja i
stepena uverenosti svedoka, to je osporilo prakti-
nu vrednost zakletve; postupno iezavanje seanja
u zavisnosti od vremenske udaljenosti; ogromnu
ulogu autosugestije i sugestije; uticaj naina na koji
je pitanje postavljeno; uvrivanje uverenja na os-
novu kolektivnog koeficijenta, itd.
Pored inilaca isto intelektualne prirode (pamenje,
panja, itd.), uvek je potrebno voditi rauna i o
emotivnom koeficijentu, kao i o pometnji subjekta
suoenog s nekim traginim dogaajem koji e mu
ostati u nejasnom seanju. P. ane (P. Janet) je
jasno istakao razorno dejstvo emocija na pamenje.
To to su dobri svedoci tako retki, samo znai da
su i celoviti i uravnoteeni duhovi izuzetno retki
[Dipre (Dupre)].
U svome saoptenju (Kongres u Renu, jula 1951),
Senak (Senac) se vratio prouavanju svedoenja i
njegove pravne valjanosti. Naroito je isticao inje-
nicu da svedok projektuje u svedoenje elemente
sopstvene linosti, svoje emocionalne reakcije, svoje
mentalne navike. On je pokazao da, to se tie
percepcije dogaaja, u obzir valja uzimati ne samo
mo opaanja, reakcije izazvane emocijama ve i
SVEDOENJE
izvesna fizioloka stanja (izgladnelost, zamor, sta-
nje pijanstva). A zatim, moe doi i do emocio-
nalnog brisanja ili skotomizacije izvesnih seanja,
tavie, do nekih sekundarnih iskrivljavanja pod-
staknutih itanjem tampe ili voenjem razgovora;
i najzad, u trenutku davanja iskaza, treba voditi
rauna o tome da pojedini subjekti mogu biti u
stanju anksioznosti* i strahovati od mogunosti sra-
moenja, kao i o prirodi postavljenih pitanja i o
ophoenju prilikom sasluanja (zastraenost), o ne-
kim laima iz koristoljublja ili dobronamernim gre-
kama, na koncu i o emocionalnim vezama svedoka
sa optuenim ili tuiocem, koje ga navode da optu-
enog tereti ili opravdava. Stoga Senak istie veoma
veliku praktinu korist rekonstrukcije i primene tes-
tova*; nije re samo o testovima inteligencije, pa-
nje, linosti u cilju ispitivanja intelektualnih spo-
sobnosti i karakternih osobina subjekta (agresiv-
nost*) ve i o testovima naroito sastavljenim za
dogaaj o kome je re.
Enar (Hesnard) je, pak naglasio znaaj dubinskog
ispitivanja psihologije svedoka. Njegovo prisustvo-
vanje nekom uzbudljivom dogaaju, veli Enar, u
fenomenolokom smislu ga, na neki nain, postavlja
izmeu drugih ljudi, inei ga tajnim uesnikom
dotinog dogaaja; ono kod njega izaziva takav stav
i ponaanje koji otkrivaju njegove sopstvene (ge-
netske ili istorijske, stvarne ili trenutne) sklonosti:
prvo i prvo, sklonost (koje ni sam, uostalom, nije
svestan) da se i sam umea, bilo kao optueni, bi-
lo kao tuilac.
Svedok po elji sudije, dodaje Enar, vrsta je ob-
jektivnog ideala, robota koji snima i govori. Pravi,
stvarni svedok, meutim, predstavlja bie koje ivi u
jednom svetu vrednosti, koje dobija povoljna i ne-
povoljna obavetenja o datoj situaciji, to ga navodi
na optuivanje ili uverenost u krivicu optuenog.
Enar kritikuje i klasine, prefabrikovane eksperi-
mente, koji se iskljuivo oslanjaju na neutralne ulne
podatke koji, za njega, ne znae mnogo.
2) Svedoenje dece
Odavno su Laseg (Lasegue), Bruardel (Brouardel),
Mote (Motet), Legran di Sol (Legrand du Saulle),
istakli uestalost lai* u svedoenju dece i opasnost
od nje; iz dejih usta ne izlazi uvek istina, kao to
kae narodna izreka. Izvesna opravdana sumnja
mora da se pojavi kad je re o svedoenju deteta,
naroito kada je ono jedini ili glavni svedok u
nekom sluaju. Psihijatrijski pregled upotpunjen tes-
tovima*, esto uputan, primenjuje se u sluajevima
povrede javnog morala, gde dete moe da bude rtva
ili oevidac. Usled sugestibilnosti*, pria se oboga-
uje i kristalie tokom ispitivanja, tano utvrenim
recima, na izgled tana i nadalje nepromenljiva;
otuda ovaj praktian, prividno paradoksalan zaklju-
ak; treba biti izuzetno podozriv prema svedoenju
deteta ukoliko je njegova pria odvie precizna,
preterano dobro sroena i ukoliko, prilikom razlii-
tih sasluanja, ne pretrpi nijednu varijaciju [A. Ko-
SVEST
len (A. Collin), Ejer [Heuyer)]. Dodajmo ovde i
strah od eventualne odmazde porodice, ukoliko je
ona predloila davanje iskaza. Ipak, lano svedoe-
nje deteta jo uvek je najee u sluaju mitomanije*
(koja je kod dece esta).
3) Svedoenje mitomana
a) Kod deteta, uzroci koji podstiu na la razliiti
su i esto izmeani: radoznalost, igra, tatina, pri
emu je ova potonja esto zdruena s maliciozno-
u*. Mali mitomani bivaju u isti mah ushieni time
to se njima bavi javno mnenje i tampa, i sreni to
mogu da nakode: oni jednim potezom podignu
veliku buku i nanesu veliko zlo (Dipre) (sluajevi
klevetnikih optubi).
Nije uvek lako utvrditi koja deca lau. Odsustvo
emocija, samouverenost s kojom daju iskaz, ostav-
ljaju, na prvi pogled, utisak vrlo velike uverljivosti
svedoenja.
Izmiljene prie esto mogu da budu lepe od istini-
tih, to treba da pobudi oprez (La*).
b) I kod odrasle osobe, neka svedoenja mogu biti
nadahnuta mitomanijom. Uz perverziju* i malicioz-
nost*, koje je u tom sluaju esto prate, mitomanija
je uperena na blinjeg (lani nasrtaji praeni sakae-
njem ili bez njega, silovanja*, reiranje lanih prova-
la, koje ide sve do zabravljivanja vrata od strane
duevno zaostalih* slugu). Oko jednog svedoka koji
boluje od mitomanije* u aktivnom obliku, ija tati-
na ne iskljuuje utilitarnost, moe doi do okuplja-
nja jo nekih lica ijim se delovanjem uveava broj
lanih svedoenja. Kada se malicioznost zdrui s
mitomanijom, dolazi do itavog niza pojava koje
idu od podmetanja, preko otvorenih kleveta do
lanih optubi (Optuivanje*, Mitomanija*).
4) Svedoenje u sluaju neuravnoteenosti, intelektu-
alnog propadanja i alijenacije
a) Postoji itava jedna kategorija pojedinaca sum-
njive iskrenosti, osoba sa sitnim nedostacima ili
nenormalnih osoba, koje pri tom ive obinim ivo-
tom: neuravoteene*, tate*, debilne*, perverzne*
osobe, alkoholiari*, toksikomani*, ije uplitanje,
kako je govorio A. Klod (H. Claude), predstavlja
pravu opasnost za valjano sprovoenje pravde i
smetnju za voenje sudske istrage. Te osobe navo-
de na neopravdanu istragu, skreu policajce s pra-
vog puta; pri meusobnom suoavanju, usled razli-
itih iskaza, unose sumnju i podstiu sumnjiavost.
Njihovo svedoenje esto nije nita valjanije od
svedoenja dece; i same, uostalom, neretko boluju
od mitomanije.
b) Kod starih lica i osoba u stanju intelektualnog
propadanja kod kojih dolazi do slabljenja pamenja*
(naroito onog pamenja koje fiksira dogaaje iz
bliske prolosti), esto se javlja apatija*, odsustvo
radoznalosti, neretko i fabulacija*. Svedoenje sta-
rih lica moe biti iskrivljeno i predrasudama*, tako
estim u poodmaklim godinama.
c) Dogaa se i da mentalno alijenirane osobe svedo-
e na sudu. Prirodna je sklonost da se njihovo sve-
644
doenje u celosti odbaci, ali su psihijatri, posle
podrobnih ispitivanja [Lalan (Lalanne), Lej i Man-
zerat, Rog de Firsak], nizom eksperimenata u obli-
ku testova koji se primenjuju na normalnu populaci-
ju, dokazali da njihovo svedoenje ne treba pobijati
a priori. Kasacioni sud je uglavnom stao na stano-
vite da stanje psihotine alijenacije nije u zakonskoj
protivrenosti s davanjem iskaza (A. Klod). Valja
imati na umu zakljuke do kojih je doao Rog de
Firsak na osnovu svojih komparativnih eksperime-
nata: posmatrano kako sa stanovita verodostojnos-
ti, tako i sa stanovita znanja, svedoenje psihopata,
gledano uopteno, manje je valjano od svedoenja
normalnih osoba. U svim psihopatskim stanjima
koja su prouavana nailazi se meutim, u razliitom
procentu, na subjekte kod kojih je koeficijent vero-
dostojnosti jednak najniem koeficijentu koji se po-
stie kod normalnih ljudi ili ak vii od njega. Nia
vrednost svedoenja psihopata vie se oituje u ne-
dovoljnosti brojanih podataka koje oni iznose nego
u broju greaka koje prave. Valjanost svedoenja
svakog psihopate mora se ispitati ponaosob i pri-
hvatiti tek posle provere njegove verodostojnosti.
Psihopata je zvanino osloboen zakletve to, u
njegovom sluaju, predstavlja formalnost lienu
smisla. Budui da je sugestibilnost* kod intelektual-
no zaostalih* osoba vrlo izraena, pri ispitivanju
ovih svedoka treba biti veoma obazriv.
Izvoenje ovih bolesnika pred sud valja izbegavati,
tako da je bolje da se njihovo sasluanje na licu
mesta zameni itanjem iskaza datog u toku istra-
nog postupka. Uostalom, pribegavanje svedoenju
alijeniranih lica u praksi je izuzetno retko.
A. Poro
E. DUPRE, Le temoignage, etude psychologique et medica-
le, Revue des deux Mondes, 15. februar 1910; M. CENAC,
Le temoignage, sa valeur juridkfue, Cong. Med. Alien. et
Neurol. de Fr., Rennes, 1951, Pari, Masson; A. POROT et
CH. BARDENAT, Psychiatrie medico-legale, Pari, Maloine,
1959, str. 5 7 - 6 4 .
SVEST
Francuska re la conscience (svest) potie od latin-
ske reci conscientia, koja obuhvata korene cum, sa,
zajedno i scire, znati, te na taj nain ukazuje na
spoznaju o sebi i svetu koju neki pojedinac deli s
drugima.
U psihijatriji je ovaj termin imao raznovrsna znae-
nja, promenljiva u funkciji doktrinarnog usmerenja,
a svako od tih znaenja moe da osvetli neku razlii-
tu oblast patologije (Psihopatologija*).
Svest i neuropsihologija
Tu se svest poistoveuje s jednom psihikom funkci-
jom, vigilnou, koja ima vie stupnjeva [. Dele (J.
Delay)]:
1. Nesvesnost, koja se normalno ostvaruje u snu, s
njegovim specifinim elektroencefalografskim ritmom.
645
2. Podsvest [P. ane (Janet)] dovoljna da omogui
razne oblike automatskog ponaanja, ali koja nije
propraena seanjima, ili barem ne nekim socijali-
zovanim seanjem reperiranim u vremenu i prosto-
ru, koje moe da bude izraeno postupkom pripo-
vedanja (P. ane).
3. Bistra svest u svom neposrednom ili spontanom
obliku, koja nije praena naporom i koja je odlika
sanjarenja.
4. Bistra i posredna ili reflektovana svest, koja pre-
tpostavlja odreen napor, kao vii stepen psiholoke
tenzije (P. ane), pomou kog svest spoznaje samu
sebe: to je osveivanje [sticanje svesti, postajanje
svesnim] koje ostvaruje mentalnu sintezu u njenom
najpotpunijem obliku.
Ovakvo shvatanje svesti potkrepljeno je izvesnim
brojem neuro-anatomskih i psihofiziolokih injeni-
ca po kojima je u retikularnoj formaciji modanog
stabla smeten jedan centar regulator vigilnosti i
ponaanja koji se razlikuje od centra za spavanje.
Retikularna supstancija projicira difuzne kortikalne
eferencije na asocijativne oblasti, a specifine eferen-
cije na tano odreene kortikalne zone, kao i silazne
i cerebelarne eferencije. Ona prima senzorne neokor-
tikalne, cerebelarne i diencefalne aferencije.
U okviru retikularne formacije opisuju se tri sistema:
jedan retikularni sistem uzlazni aktivator koji
pri encefalografiji moe da izazove reakciju buenja
(arousal reaction): desinhronizaciju trase i pojavu
brze nisko voltirane aktivnosti [Magun (Magoun) i
Moruci (Moruzzi)];
jedan retikularni sistem silazni aktivator;
jedan retikularni sistem bulbarni inhibitor.
Segundovi (Segundo) opiti na makaka-majmunu
pokazali su da je retikularna formacija sposobna da
vri stepenovanu kontrolu vigilnosti i ponaanja u
funkciji intenziteta stimulusa. Izgleda da ona ima
presudnu ulogu u procesima panje* i to delova-
njem podsticajnih ili inhibitornih aferencija i eferen-
cija. Priroda ovih veza nas upuuje da na njih
gledamo, naravno, uz izvesne konceptualne ograde,
kao na anatomsko-fizioloku osnovu odnosa vigil-
nosti i glavnih psiholokih funkcija i intelektualnih
operacija, osnovu koju otkriva patologija (emocije,
motivacije, pamenje, delatnosti sinteze ...)
Hipovigilnost moe ii od optuzije* do konfuzije*,
preko tuposti i obnubilacije koje obrazuju klinike
slike lipotimije, sinkope, epileptikog apsansa ili
stanja srodnih snu i spavanju kao to su stupor*.
napad narkolepsije*, letargija, tifus ili koma.
Poremeaji svesti, koji u isti mah izazivaju kvantita-
tivne poremeaje vigilnosti i mentalne sinteze sreu
se u mentalnoj konfuziji* i oneirizmu* hipnagognim*
stanjima u kojima fizioloka disolucija svesti to
predhodi usnivanju moe da pospei pojavu patolo-
kih simptoma (halucinacija), sumranim stanjima*,
tzv. sekundarnim stanjima emocionalnog i histeri-
nog porekla (aneovo suenje polja svesti). U
poodmaklim stanjima demencije*, svojevrsno devalo-
SVEST
rizovanje svesti predstavlja ishod raznih psihopat-
skih procesa, ali ono u ovom sluaju pre proizlazi iz
osiromaenja svih elemenata koje svest po svojoj
funkciji treba da sintetizuje nego iz primarne nemo-
gunosti takve sinteze.
U afazijama*, agnozijama* i poremeajima telesne
sheme*, svesna sinteza je takoe odseena od svoje
osnove.
Mada bihejvioristika* kola, na primer, kad ne ide
ba do negiranja svesti, bar ne pristaje da je uzme za
predmet prouavanja, psihologija ipak ne ogrania-
va uvek svoj pristup svesti na opisivanje jedne od
mnogih psihikih funkcija, funkcije vigilnosti, ma-
kar ona imala najveu moguu sposobnost mentalne
sinteze.
U okviru jednog ireg, neuro-psiholokog pristupa,
svest se moe definisati kao stanje u jednom dalom
trenutku, svih informacija obuhvaenih psihom i stanje
strukture po kojoj ih duh ureduje ili ih puta da se
same urede.
Svest, koja se u ovom sluaju karakterie svojom
jasnou, obuhvatnou, sadrajem i strukturom,
zavisi u svojoj organizaciji od vigilnosti, percepcije,
jezika/govora, anticipacije i instinktivnog ivota. Tu
vie nije u pitanju samo stepen vigilnosti, ve nivo
organizacije celokupne linosti, s njenom intelektu-
alnom strukturom, emocionalnim stanjem, moral-
nim tenjama.
Ovaj strukturni pristup srodan je pristupima feno-
menologije* i organo-dinamike teorije*.
Svest i analitika metapsihologija
U prvoj Frojdovoj topici, svest predstavlja jedan
perceptivni sistem koji prima informacije, poreklom
iz spoljanjeg i unutranjeg sveta. Ona se nalazi na
periferiji psihikog aparata i suprotna je sistemi-
ma inskripcije odgovarajuih mnestikih tragova
koju ostvaruju ono nesvesno*, odnosno predsvesno,
u vidu predstave stvari i predstave reci podvrgnutih
procesu potiskivanja*.
Ova hipoteza o nesvesnom psihikom ivotu naroi-
to objanjava poremeaje svesti u histeriji*, pod
uticajem potiskivanja.
Svest i fenomenoloka psihijatrija
U fenomenologiji* je termin svest ekvivalentan,
izuzev po nekim doktrinarnim nijansama, termini-
ma intencionalnost, egzistencija, prisustvo-u-svetu,
pa ak i iskustvo doivljenog (Egzistencijalizam*).
Svest konstituie svet utoliko to je ona njime kon-
stituisana (konstitutivna i konstituisana svest). Raz-
liiti modaliteti ovog recipronog konstituisanja, ko-
ji definiu uslove mogunosti iskustva, jesu otvara-
nje svetu, prostornost (Doivljeni prostor*), teles-
nost (Doivljaj tela*), vremenitost (Doivljeno vre-
me*) i intersubjektivnost. Prva tri modaliteta uslov-
ljavaju postojanje percepcije. Tako se percepcija
pojavljuje kao izvor svesti, ali je ona podjednako i
istovremeno uslovljena njenom konstitutivnom ak-
tivnou. Ono to je neposredno dato, potinjeno je
SVEST
fundamentalnim oblicima ljudskog iskustva koji
omoguavaju njegovu konkordantnost i kontinuitet.
A. Ej (H. Ay) je izrazio ovu ideju u svom pojmu
perceptivnih polja svesti, specifinih za svaki mo-
dus percepcije iji elementarni materijal ona integri-
u, ujedno ga podvrgavajui svojevrsnoj selekciji
i prestrukturirajui ga shodno formama koje omo-
guavaju da se taj materijal identifikuje, da se aktu-
elno iskustvo uporedi s drugim, ranijim iskustvima.
Ove datosti otvaraju puteve jedne fenomenoloke
analize svesti u psihijatriji, naroito kad su u pi-
tanju psihoze.
Svest i organo-dinamika teorija*
A. Ej je predloio jedan arhitektonski model sves-
nog bia konstituisan funkcionalnom i operacio-
nalnom stratifikacijom iji svaki vii nivo zavisi od
nieg nivoa koji je njegov nuni, ali ne i dovoljni
uslov. Taj niz oblika, pie on, superponiranih, ali
takoe i impliciranih, konstituie funkcionalne sloje-
ve povezane totalitetom integracije (Rasprava o
halucinacijama). Kretanje i smisao ljudske egzis-
tencije jedino napreduju potiskujui ono nesvesno i
uspostavljajui se uprkos njemu.
Ova koncepcija svesnog bia zasniva se na pozajmi-
cama iz neurofiziologije (Deksonizam*, Neodek-
sonizam*), psihoanalize*, ali i iz fenomenologije*.
Ono ljudski doivljeno moe se opisati, shodno
jednoj sinhronijskoj osi, kao polje svesti, a shod-
no jednom dijahronijskom modalitetu, kao organi-
zacija linosti ili svesti o sebi. Disolucije* polja
svesti i organizacije svesti o sebi [samosvesti]
obuhvataju psihijatrijsku patologiju u celini. Akutne
psihoze odgovaraju disolucijama polja svesti: naj-
dubljim disolucijama odgovaraju stanja konfuzije* i
oneirizma*, srednjim disolucijama akutne sumanu-
tosti* i oneiroidna* stanja, a lakim disolucijama
manija * i melanholija*.
Najmanje duboke disolucije svesti o sebi jesu
psihopatije*; veem stepenu oteenosti odgovaraju
neuroze*; jo izraenijoj disoluciji odgovaraju hro-
nine sumanutosti* i shizofrenija*; najviem stepenu
disolucije demencije*.
Pored ovih optih znaenja, u psihijatriji se termin
svest koristi i u nekim posebnim znaenjima.
Svest u sudsko-medicinskoj psihijatriji
Sa sudsko-medicinskog stanovita, nesvesnost dovo-
di do neodgovornosti*: isti je sluaj i kad svest nije
odsutna, ve ozbiljno smanjena. To, meutim, moe
biti sporno ako je stanje nesvesnosti rezultat namer-
nog ponaanja osobe koja je u pitanju, a posebno u
sluaju alkoholnog pijanstva*.
Bolesna svest [. Blondel (C. Blondel)
Ona odgovara optoj strukturi linosti psihopate,
onakve kakva je ona u njegovim oima: taj specifi-
an nain bivanja i oseanja koji odlikuje duevnu
bolest ini bolesno iskustvo neizrazivim, nesaopti-
vim sredstvima izraavanja koja se koriste u dru-
tvu, pa, prema tome nerazumljivim. Za Blondela,
646
bolesna svest je korenito nesvodljiva na zdravu
svest. Ovakvo stanovite koje bi, po Lagaovom
(Lagache) miljenju, vodilo poricanju bilo koje psi-
hologije nezavisne od sociologije, ni izdaleka nije
opteprihvaeno: neke bolesne strukture daju utisak
da se u njih veoma lako moe prodreti (izgledaju
propustljive), a ak i kad su u pitanju neke druge,
na primer shizofrenija*, objektivna analiza ponaa-
nja pacijenta donosi mnotvo korisnih podataka.
Moralna svest [savest]
Skup tenji, oseanja i ideja koje nas podstiu
na dobro i na izbegavanje zla [Kivilije (Cuvillier)].
Moralnu svest [savest] i njene odnose s psihijatri-
jom posebno su istraili psihoanalitiari, koji je,
sledei u tome Frojda, smatraju sekundarnim, ve-
takim proizvodom, drutvenog porekla, i Barik
(Baruk) koji na nju, kao veina moralista, gleda kao
na uroenu funkciju, koja je u tesnoj vezi s odnosi-
ma pojedinca i drutva, ali takoe podlee delova-
nju biolokih sila, naroito neurovegetativnih i en-
dokrinih inilaca.
Neophodno je da se pomene uloga autentinog i
dovoljno vaspitnog autoriteta u razvoju moralne
svesti [savestij. U sindromu karencije autoriteta, les-
tvica vrednosti ostaje bezlina, data osoba se u
ophoenju povodi za okolnostima i trenutnim hi-
rom, oblativnost i uspostavljanje dubokih individu-
alnih odnosa ne mogu da budu ostvareni. Moralna
svest je posebno izmenjena u onome to se nekad
nazivalo moralnim ludilom; uglavnom su posredi
sloene perverzije* ponaanja koje navode takve
pojedince da sistematski i bez grize savesti kre
moralni zakon, mada su, teorijski, potpuno upozna-
ti s njim.
U toksikomanijama*, posebno u alkoholizmu*, mo-
ralna posrnulost uvek prethodi intelektualnom pro-
padanju. U demenciji prekoks i, uopte, u svim
demencijama*, gubljenje moralnog oseanja veoma
je izraeno i ponekad predstavlja znak poetka bo-
lesti ije blagovremeno otkrivanje ima prilinu di-
jagnostiku i prognostiku vrednost.
Meutim, u nekim paranoidnim* sumanostima (Ba-
rik), uprkos uznapredovaloj psihikoj disoluciji, mo-
ralna svest ostaje skoro netaknuta. U nekim stanji-
ma sumanutosti (pasije*), devijacija moralne svesti
izraava se mrnjom. Moralni bol, griza savesti
normalne su reakcije savesti posle krenja nekog
moralnog propisa. Ali oseanje krivice* moe da
doivi mnogostruke devijacije i transformacije i to
se mora znati da bi se mogla razumeti psihogeneza
neuroza i psihoza i preduzelo odgovarajue leenje
(Enar, Barik).
Kolektivna svest i socijalna psihijatrija
Razvoj intersubjektivne psihologije i sve vee pokla-
njanje panje problemu meuljudskih odnosa dovo-
de do proirenja klasinih pojmova kao to su sude-
lovanje, duhovno zajednitvo, kontakt. Pojedinac
koji se nalazi u situaciji u okviru neke grupe, izloen
647
je dinamikim uticajima koji menjaju i preobraava-
ju linost, najee je obogaujui. Taj uticaj se vri individualnih datosti u svest znaajniji je od suelja-
na raznim nivoima i u skladu s raznim modaliteti-
ma; osnovna linost (Kardiner), usvajanje stavova,
preuzimanje uloga [Mid (Mead)], iskustvo onog
mi [Gurvi (Gurvitch)]. Drutveni pritisak nema
prinudni karakter koji su mu pripisivale socioloke
teze s poetka veka.
Kolektivna svest se moe smatrati svojevrsnom dife-
rencijacijom individualne svesti u kontaktu s drut-
SVEST
venom stvarnou, a fenomen integrisanja tih meu-
vanja pojedinca odsecenog od svoje okoline i dru-
tva, shvaenog kao apsolutni entitet, razliit od
pojedinaca koji ga sainjavaju. Znaajna je primena
ovih pojmova u oblasti mentalne patologije: sociote-
rapija, pojam adaptacije, profesionalne neuroze [Le
Gijan (Le Guillant)], patologija preseljenja u drugu
sredinu,
i. Siter, I. Pelisje i . Azoren

AGASOVA (Chagas) BOLEST v. Tripanozomijaze
ARLAH v. Streptokokcije
od srednjovek. lat. scarlatum, grimiz
TRAJK GLAU
Naziv nije odgovarajui [A. Lej (A. Ley)]. Umesto o
trajku glau, taenije bi bilo govoriti o trajku
hranjenjem, jer se karencija ne odnosi na glad u
pravom smislu, fizioloku potrebu koja moe da
opstane i kad oslabi, ve na hranu.
Odbijanje hrane moe biti potpuno ili delimino
zavisno od toga ta se time eli postii: odbijanje
svake vrste hrane, odbijanje svake hrane, tene ili
vrste.
trajk glau simbolino deluje na ljude: drevni atavi-
zam neprekidnog ljudskog traganja za nasunom hra-
nom izaziva reakcije zasnovane na simbolikom tu-
maenju oralnosti. Na taj nain, trajk glau moe
biti ponaanje koje odraava drutveno-politiku re-
s
vandikaciju, a pri tom je dobrovoljno: istiemo jasnu
razliku izmeu trajka glau (voljnog ponaanja) i
odbijanja hrane u nekom psihijatrijskom kontekstu.
Odbijanje hrane valja dovesti u vezu sa anoreksi-
jom, a najpoznatiji oblici anoreksije (koja se, uosta-
lom, prvenstveno javlja kod ena) histerine su ili
psihotine prirode.
Samosvestan i voljan stav, koji se sree naroito kod
politikih zatvorenika, ima za ove odreenu simbo-
liku vrednost: subjekat eli da stavi na znanje da je
spreman da rtvuje ivot za svoju ideologiju; poput
nekih vernika, on svoju veru obznanjuje na spekta-
kularan nain u elji da deluje na javno mnenje.
Deavalo se da tampa u svojim kampanjama neka-
da iskoristi ove trajkove, a lekari koji su u takvim
sluajevima primenjivali vetaku ishranu putem
sonde nazivani su nasilnicima u pojedinim listovi-
ma. S druge strane, napisi koji osuuju nepruanje
pomoi licima u nevolji, mogu katkada lekara do-
vesti u vrlo nezavidan poloaj.
.-P. Mae
 T
TAHIFEMIJA
od gr. tachys, brz i pheme, govor
Ovaj termin oznaava jedan poremeaj jezikog iz-
raavanja koji karakterie brzina govora.
To ubrzanje zapaa se za vreme maninih epizoda*,
tokom razliitih stanja disolucije svesti (epilepsija*,
sindrom mentalne konfuzije*) i kod parkinsoniz-
ma*.
K. Dekan i A. Lo
TAHIPSIHIJA v. Manija
od gr. tachys, brz i psyche, dua
TALAMUS
lat. oblik gr. reci thalamos, svadbena no, sjedinjenje
(deo mozga u kome se spajaju diencefalon i teleencefa-
lon)
Talamus ili optiki omota pripada diencefalonu. lica, gustativna vlakna, kohlearna vlakna, vestibu-
Njegov ontogenetski i filogenetski razvoj u tesnoj je
vezi s razvojem modane kore.
Talamusu, koji je nekada smatran najvanijim senzi-
tivnim relejom, pridavana je i vegetativna uloga,
uloga releja retikularne formacije (znai uloga u odr-
avanju budnosti) i uloga u regulisanju motorinosti.
I. ANATOMIJA I FIZIOLOGIJA
Anatomija talamusa i dalje je vrlo sporna. Na njemu
se, u stvari, mogu uoiti ploice, ljuspe bele supstan-
cije koje omeuju skupine elija poznate pod nazi-
vom formatio, koje i same obrazuju elemente zvane
jedra (ili nukleusi) i koje je znatno tee definisati
(definicije se prvenstveno zasnivaju na topografskim
i citogradivnim elementima ili njihovim vezama).
U stvari, identifikovanje ovih razliitih elemenata
(naroito nukleusa) izaziva mnogobrojne tekoe.
Utvrivanje anatomskih, citogradivnih i topograf-
skih kriterijuma nimalo nije lako jer je granica
izmeu razliitih nukleusa obino vrlo nejasna. Fizi-
oloki kriterijum, koji bi jo vie odgovarao, nije
nita manje nepodesan za tumaenje. Veina ispiti-
vanja vrena je na majmunima i njihova primena na
oveka vrlo je sporna.
Ako su stereotaksika prouavanja i pruila dopun-
ske podatke o oveku, oni su i pored svega vrlo
nepotpuni. To je i objanjenje velike arolikosti
prihvaenih anatomsko-fiziolokih klasifikacija.
FIZIOLOGIJA
Talamus je relej za sve senzitivno-senzorne puteve
koji se u njemu stiu, zajedno sa cerebelarno-strijal-
nim putevima. Ti putevi dolaze iz kimene modine
(povrinski eksteroceptivni senzibilitet), iz moda-
nog stabla (svesni dubinski senzibilitet, osetljivost
larna vlakna), iz malog mozga, iz diencefalona (ol-
faktivne senzacije, vegetativni senzibilitet, optiki
traktus koji sprovodi vizuelne utiske), iz strijalnog
tela (strio-talamusni put), iz modane kore. Sam
talamus upuuje poruke u sve delove mozga. On,
dakle, ima bitnu ulogu u integrisanju senzacija, kao
i u primarnom reagovanju na ove senzacije (bol ili
prijatnost).
Vegetativna uloga proistie iz povezanosti talamu-
sa s hipotalamusom. Jo uvek nije dovoljno ispitana.
Uloga nespecifinog aktivatora: intralaminarna
formacija talamusa, pored paraventrikularnih jeda-
ra, sadri i jednu pravu mreastu supstanciju koja
slui kao intratalamusni aktivator. Stimulisanje ove
supstancije, u stvari, izaziva optu aktivaciju.
Ovaj vid delovanja talamusa, meutim, ostaje sporan.
TARANTULIZAM
Uloga talamusa u pamenju i emocijama: prednje
jedro talamusa je, u stvari, jedan od inilaca Pape-
zovog kola iji obostrani prekid dovodi do poreme-
aja u fiksacionom pamenju.
Nae poznavanje fiziologije talamusa jo uvek je
fragmentarno, a pojedine zone, koje su u anatom-
skom pogledu sasvim izdvojene, kao to je, na pri-
mer, pulvinar, i dalje su u fiziolokom smislu potpu-
no neispitane.
II. SEMIOLOGIJA
Poremeaji neuroloke prirode: u ovim poremea-
jima preovlauju poremeaji senzibiliteta: mogue je
uoiti i objektivne deficite (esta hipoestezija hiro-
oralne sposobnosti koja pogaa sve oblike senzibili-
teta). Spontani bolovi, koji obino preovlauju na
ekstremitetima udova na strani suprotnoj od lezije,
ukazuju na oteenje talamusa, kao i na hiperpatiju
(izazivanje iste vrste bola laganim stimulisanjem,
trljanjem koe, na primer).
Poremeaji telesne sheme veoma su retki, opservira-
ju se samo u sluaju naglog prekida somestezijskih
puteva.
Poremeaji motorike i tonusa manje su vidljivi.
Uoava se, pre svega, znatno opadanje spontane
motorne aktivnosti. Sinkinezije, promene tonusa,
hiperkinezije, poremeaji koordinacije nisu specifi-
ni za oteenja talamusa. Njihovo zdruivanje s
vazomotornim poremeajima u predelu ake dovodi
do jedne naroite pojave, talamike ake.
Psihiki poremeaji: vrlo je teko odrediti uzro-
no-posledini odnos oteenja talamusa i psihikog
poremeaja. Retko se deava da su lezije ograniene
iskljuivo na ovaj predeo, one najee obuhvataju i
okolna tkiva. Pre svega su uoeni poremeaji pam-
enja [Korsakovljev (Korsakoff) sindrom]. Klasina
talamika demencija povezuje se s vrlo razliitim
stanjima, kako na planu etiologije, tako i na planu
klinike, a njihov zajedniki imenitelj predstavlja
apatija.
Prema B. Aliezu (B. Alliez), najvei broj psihikih
simptoma ipak izazivaju tumori talamusa, nezavisno
od intrakranijalne hipertenzije. On ih zapravo otkri-
va u 60% od trideset pet posmatranih sluajeva. Na
prvo mesto stavlja poremeaje pamenja i apatiju
koji mogu da idu i do akinetikog mutizma. Tumori
nikada ne dovode do senzitivnih poremeaja koji su
iskljuivo uzrokovani vaskularnim lezijama.
I pored napretka postignutog u toku poslednjih neko-
liko godina, precizna fizioloka uloga talamusa jo je
umnogome neizvesna, ak i u pogledu njegovih neuro-
lokih funkcija. Ovo znai da je njegova uloga u
psihikoj sferi u celini i dalje u velikoj meri nepoznata.
-P. Iber
TARANTULIZAM
Oboljenje zapaeno u seoskoj populaciji Kalabrije;
njegovo poreklo tradicionalno se pripisuje ubodu
650
jedne vrste pauka, tarantule (po gradu Tarentu).
Radi se, u stvari, o reaktivnim i neurotskim depre-
sivnim stanjima o kojima zajednica vodi brigu.
Obred egzorcizma, koreografski (tarantela) i mu-
ziki, izaziva kod pacijenta histerini trans i vodi
izleenju. To je primer prednaune socioterapije
(Histerije*).
h Pelisje
TARNEROV (Turner) SINDROM
Ovaj sindrom, koji je opisao Tarner (1938) (J a v 'J a
se kod 0,5/1.000 devojica), podrazumeva jednu
vrstu infantilizma, nizak rast, primarnu amenoreju,
dizgeneziju jajnika, irok vrat, lakatnu kost iskriv-
ljenu upolje (cubitus valgus), bubrene i kardiovas-
kularne anomalije (stenoza aorte). Kariotip odgo-
vara formuli XO kod svih elija, ili je, pak, u
obliku mozaika XO, XX. Doziranje FSH otkriva
povien nivo.
Izgleda da debilnost, katkada zdruena s ovim sin-
dromom, nije naroito esta. Opserviraju se, pone-
kad, i psihopatoloki poremeaji: shizofrenija, neu-
rotine manifestacije. Po svoj prilici ih, bar delimice,
izaziva svest ovih osoba o sopstvenom nepotpunom
seksualnom ivotu i dismorfiji, kao i stav porodice
(Hromozomske aberacije*).
P. Tridon
M. BOURGEOIS, Aspects psychologiques et neuropsychialri-
ques de syndrome de Turner, Bordeaux, Medical, 7,
2073-2084, 1973.
T.A.T.
Marejev (Murrav) Test tematske apercepcije obu-
hvata dvadeset slika neodreenog znaenja na koji-
ma su predstavljena ljudska bia; ispitaniku se obi-
no pokae samo desetak slika uz zahtev da za svaku
da tumaenje u obliku prie. Sloenim metodama
razotkrivanja, kakve su Balkenova i Masermanova
(Masserman), Tomkinsova ili, u Francuskoj, Ombr-
danova (Ombredanne), najee se pretpostavlja jed-
na prilino impresionistika tehnika koja polazi od
Marejevog i Morganovog razlikovanja:
junaka, to jest linosti s kojom se subjekt
poistoveuje;
pritiska (press), odnosno razliitih sila koje
na njega deluju, pri emu bi trebalo barem imati u
vidu entaubovo (Shentoub) istraivanje o stepenu
banalnosti tema.
Hipotezu prema kojoj se pojedinac projektuje u
svoje izmiljene prie danas naroito dovode u pita-
nje Kegan (Kagan) i Lazarus. Dok Belak (Bellak)
pokuava da precizira relacije izmeu ovog testa i
psihoanalitike teorije (druga topika), nova tenden-
cija, na tragu Rapaportovih (Rapaport) i eferovih
(Schafer) radova, jeste zanimanje za formalne siee,
uz naglaavanje strukturalistikog i adaptivnog sta-
novita [Vajat (Wyatt), Holt...].
651
Priznajemo, sa Keganom, da jo nije dovoljno po-
znat unutranji rad koji se odvija u odgovorima
na jedan instrument iji je znaaj u psihijatrijskoj
praksi inae opao.
A. Luoni
Vidi Rorahov test*.
TAZIKINEZIJA
od. gr. lasis, tenja i kinesis, kretanje
Nesavladiva potreba za hodanjem, nemogunost da
se miruje u mestu. Ova hiperkinezija je vrlo bliska
akatiziji; uoava se u patolokim stanjima, posebno
kod ekstrapiramidalnih sindroma izazvanih neuro-
leptikom terapijom.
K. Dekan i A. Lo
TEATRALNOST v. Histerija
od gr. theatron, mesto na kojem se prisustvuje izvoe-
nju neke predstave, i therapeuein, leiti
TEATROTERAPIJA v. Scenska terapija
od gr. theatron, mesto na kojem se prisustvuje izvoe-
nju neke predstave i therapeuein, leiti
TEINIZAM
od malajskog teh, aj
Aktivni princip aja je tein, izomer kofeina; uosta-
lom, komercijalni kofein se i dobija iz prostijih vrsta
ajeva.
Postoje dve vrste aja: zeleni aj i crni aj, pri emu
se ovaj potonji izlae fermentaciji koja smanjuje
koliinu teina u njemu (za 2 do 5%), ali unosi
mnogobrojne, jo uvek neispitane toksine materije
[Pero (Perrot)].
Edmon Seran (Edmond Sergent) je pruio dokaze
da je crni aj mnogo toksiniji nego zeleni, ali da
znatnog udela ima i nain pripremanja; dugo kuva-
nje listia mnogo je toksinije od obine infuzije.
Akutni teinizam: simptomi su istovetni sa simptomi-
ma akutnog kofeinizma*.
Hronini teinizam: hronini teinizam, znatno ei
u anglosaksonskim zemljama, u Americi je, godi-
ne 1879, uoio Morton kod degustatora aja; a
zatim su ga, na primeru velikih potroaa aja,
opisali Balard, Eloj (Eloy), Vud (Wood), King,
Lender Branton (Lander Brunton). Nervna obo-
ljenja podudaraju se s onima u sluaju kofeiniz-
ma; ekscitacija, za kojom sledi depresija, vrtogla-
vice, cefalalgije, grevi, este neuralgije (prema
Mortonu, u devet od deset sluajeva). Mogu se
opservirati i pojave halucinacije i sumanutosti,
kod kojih nisu iskljuene ni tragine reakcije. Po
Gueu (Gouget), zloupotreba aja neretko je na-
voena kao patoloki faktor u statistikama bolni-
ca za umobolne u Irskoj.
TELESNA SHEMA
Isticani su isti neurovegetativni poremeaji kao kod
kofeinizma: poremeaji digestivnog trakta, aritmija,
strah.
Postoji i jedan teak oblik teinske kaheksije, za koju
se najvie primera moglo nai u Tunisu. Izbeglice iz
Tripolija, oko 1912, uvele su obiaj pijenja crnog
aja, pripremljenog uz due vrenje, tokom itave
noi. Ove kolektivne pijanke ubrzo su postale prava
drutvena poast koja se brzo irila, dovodei neu-
hranjeno stanovnitvo u stanje fizioloke bede i
socijalnog propadanja, to je izazvalo uznemirenost
dravne uprave.
A. i M. Poro
TEJ-SAKSOVA (Tay-Sachs) AMAUROTINA
IDIOTIJA v. Neurolipoidoze
TELESNA EKSPRESIJA
lat. ex, izvan i premere, stiskati, istiskivati
U svojim raznim oblicima, ovaj psiholoki pristup
usmeren je na takozvano doivljeno telo, ekspresiv-
no ili u pokretu, u okviru individualnih ili, ee,
grupnih seansi. Ovo proirenje psihoterapije na eks-
presivne moduse kao takve zaelo proistie iz Raj-
hovih (W. Reich) koncepcija o odbrambenoj mii-
noj napetosti.
Navedimo takoe i Louenovu (Lowen) bioenergiju,
Danovljev primalni krik, tehnike koje se zasnivaju
na jogi, kao i ludike, ekspresivne moduse ili modu-
se telesnog kontakta koji se koriste u grupama susre-
tanja. U psihijatrijskim ustanovama, telesna ekspre-
sija ukljuena je u socioterapiju. Terapeuti tada
obezbeuju recipronu kontrolu u tom stupanju u
kontakt s telom, ije korienje nije uvek bezopasno
kod labilnih osoba i u graninim stanjima.
. K. Benoa
TELESNA SHEMA
od gr. schema, nain, oblik postojanja i lat. corpus,
corporis, telo
Slika koju imamo o vlastitom telu, potpuna ili
delimina, statina ili dinamina, kao odnos njego-
vih sastavnih delova, a pre svega kao odnos prema
prostoru i predmetima koji nas okruuju.
Polazei od Pikovih (Pick) a naroito Hedovih (He-
ad) radova, ilder (Schilder) je dao ime telesnoj
shemi i definisao ju je [Lermit (Lhermitte) je radije
naziva slikom naeg tela]. On je shvata kao dvostru-
ki psihofizioloki proces koji nam, na osnovu ulnih
informacija, omoguava u svakom trenutku pod-
svesnu spoznaju i orijentisanje naeg tela u prostoru.
Tokom prvih meseci, dete doivljava prostor kao
haotian i rasparan: ono ne razlikuje prostot koji
'njegovo telo zauzima od prostora koji ga okruuje.
Sa est meseci, ono pokazuje interesovanje za svoju
sliku u ogledalu [stadijum ogledala* predstavlja za
Lakana (Lacan) jednu etapu psiho-emocionalnog
TELESNA SHEMA
razvoja]. Tek uei nazive pojedinih delova tela,
dete poinje da vlada njegovom topografijom. Oko
pete godine, ono razlikuje desnu i levu stranu tela,
odnosno desno i levo u prostoru. Tek oko jedanaes-
te ili dvanaeste godine ono potpuno razaznaje i
individualizuje svoje prste.
Slika tela, onakva kakvu ima odrasla osoba, zavisi
istovremeno od vizuelnih, vestibularnih [Bonije
(Bonnier)], a pre svega somestezijskih informacija.
Ove poslednje podrazumevaju koni i posturalni
senzibilitet (aferentna vlakna koja najveim delom
potiu iz periosta i artikularnih ligamenata). Po svoj
prilici, integracija svih aferentnih informacija vri se
na nivou parijetalnog renja i to uzlaznim parijetal-
nim putevima talamo-suptalaminog releja, slino
organizovanju gnostikih funkcija.
Ovo potvruju neke patoloke lezije. Osim toga, ova
specijalna gnozija naeg tela u estoj je vezi s drugim
vizuelnim gnozijama i praksijama, to objanjava
nastajanje sloenih sindroma koji ukljuuju i pore-
meaje telesne sheme.
S psiholoke take gledita, treba naglasiti da slika
koju imamo o telu nije ni homogena ni stalna. S
jedne strane, istina, razliiti segmenti koji je sainja-
vaju mogu naizmenino da imaju veu vanost na-
metnuvi se kao figure, da bi se potom ponovo
uklopili u celovitu strukturu. S druge strane, shema
nije stalna i nepromenljiva, nego, prilikom svakog
poduhvata, predstavlja sintezu koja se ponovo vri,
s razliitim osobenostima u funkciji datog delova-
nja. Giro (Guiraud) podvlai da telesna shema nije
oseanje vlastitog Ja, onoga to on naziva vitalnim
oseanjem, ve svojevrsno saznanje koje se na to
nadovezuje i moe od njega biti odvojeno u okviru
psihopatologije sumanutosti (negacija postojanja or-
gana).
PATOLOGIJA TELESNE SHEME
a) Fantomski ud (iluzije osoba s amputiranim
udovima)
Nekim se osobama, kojima je izvrena amputacija,
ini da zapaaju prisustvo i pokrete odstranjenog
dela tela i ak oseaju da ih to boli. Borntajn
(Borenstein), koji je iveo u logoru s osobama koji-
ma je izvrena amputacija, tome je posvetio solidnu
kliniku studiju. Do ovih pojava dolazi u 8 do 12%
sluajeva. Crtei bolesnika, ak i naivni, bolje izra-
avaju ovo specifino oseanje nego verbalni opisi.
Distalni segmenti, najee zapaani, ponekad su
neposredno nakalemljeni na trup. Nepostojei deo
tela izgleda verodostojnije od stvarnog: as mlitav i
oputen, as zgren, a bolesnik ga najee doivlja- Somatognostike smetnje u celini, mada prividno
va kao da se nalazi u onom poloaju koji bi zauzi-
mao da je u upotrebi i moe ponekad da vri
sinkinezije homolognog para.
Ova pojava je najpre dovoena u vezu s perifernim
nadraajem kauzalgijom [Ver-Miel (Weir-Mi-
tchell)] ili neurinomom [Leri (Leriche)]. Meutim,
652
ona se javlja znatno ranije nego to je moguno da
se organizuje neurinom, znai, nezavisno od ampu-
tacije, posle prekida pleksusa ili tokom raanestezije.
Neophodni i dovoljni uslovi za ovu pojavu jesu, s
jedne strane, ouvanost parijetalnog korteksa, a s
druge strane, prekid senzitivnih aferentnih vlakana
jednog od ekstremiteta. Od tog trenutka, slika odre-
enog dela tela vie ne odgovara uobiajenoj i njo-
me vie ne upravljaju njeni uobiajeni konstituenti;
ona se zato ponovo formira, ali ovoga puta uz
pomo seanja, navika i intuitivnog prilagoavanja.
b) Smetnje u slici tela usled oteenja modanih
hemisfera
Napomenimo odmah da, u zavisnosti od strane na
kojoj je oteen parijetalni reanj, poremeaji soma-
tognozije imaju razliiti kliniki vid: iako postoji
tendencija da se pojam dominantne hemisfere shvata
manje shematizovano nego to je to ranije bio sluaj,
i dalje vai da su kod denjaka, prilikom oteenja na
desnoj strani, poremeaji koji se tiu kolateralne
polovine tela dva puta manji, dok se u sluajevima
oteenja leve hemisfere smetnje u spoznaji tela odno-
se na obe strane. U tom pogledu postoje retki izuzeci
koji se sreu kod ambidekstera [Nilzen (Nielsen)]. Po
ugledu na Lermita, razlikujemo:
1) Lezije nedominantne hemisfere
a) Kinestesijske iluzije i trei fantomski ud
Hemiplegiarima se, najee, ini da im se jedan od
paralizovanih ekstremiteta pomera: ponekad im se
istovremeno ini da taj isti ekstremitet i miruje (otud
i naziv trei fantomski ud). Fere (Ferre), Van
Bogert (Van Bogaert), Maran (Marchand), Siter
(Sutter) opisali su sline pojave i utiske o promeni
oblika ili dimenzije do kojih dolazi tokom epilepti-
nih paroksizama.
b) Hemiasomatognozija predstavlja gubitak jedne
polovine telesne sheme. Ako je kod hemiplegiara
potpuna i praena anozognozijom (nepostojanjem
svesti o oboljenju), onda je re o sindromu Anton-
-Babinskog. Mentalno stanje u tom sluaju podsea
na Korsakovljev sindrom: dolazi do ozbiljnih pore-
meaja panje, do ravnodunosti, ponekad do eufo-
rije i poremeaja slinih delirantnim: bolesniku se
dogaa da paralizovani deo tela smatra nekom ivo-
tinjom, lesom ili nepoeljnom osobom iz susednog
kreveta, uprkos jedva poremeenoj svesti. Ponekad
se nedostatak svesti o bolesti svodi na puku ravno-
dunost hemiplegiara prema obolelom delu tela
(anozodijaforija ili sindrom zanemarivanja jedne
strane tela).
razliite, ispoljavaju se, kao to su Heken (Hecaen) i
Airijagera (Ajuriaguerra) zapazili, u vidu razgrad-
nje svesti o telu, na razliitim nivoima, reprodukuju-
i evolutivne stadijume razvoja. U istom smislu, ovi
autori istiu estu povezanost somatognostikih
smetnji i razliitih promena fizikog Ja s poremea-
653
jima pojma o vremenu, bez obzira da li je re o
doivljenom vremenu, trajanju ili o prostorno-vre-
menskom kvalitetu.
2) Lezije dominantne hemisfere
a) Autotopagnozija ili Pikov (Pick) sindrom odlikuje
se gubitkom sposobnosti lokalizovanja delova tela:
bolesnik sasvim lepo moe da oznai predmete, ali
teko razlikuje delove tela drugih osoba a nije u stanju
ni da razlikuje vlastite. esto dolazi do gubitka orijen-
tacije u odnosu na desnu i levu stranu, ponekad do
homonimne hemianopsije [Roe (Roger)].
b) Gerstmanov sindrom predstavlja pojavu nemogu-
nosti prepoznavanja, imenovanja ili oznaavanja
vlastitih prstiju (digitalna agnozija); sem toga, u
oblicima potpunog ispoljavanja ovog sindroma, za-
paa se nemogunost razlikovanja desne i leve stra-
ne, akalkulija i agrafija. Oteenje se nalazi na za-
dnjem delu levog parijetalnog renja, u denjaka.
c) Prilikom talamikih oteenja na desnoj strani,
zapaa se SINDROM ZANEMARIVANJA slian
onome koji je opisan u odeljku posveenom lezijama
hemisfera [Kambje (Cambier) i saradnici].
d) Negiranje postojanja pojedinih delova tela
Negiranje postojanja pojedinih delova tela koje odli-
kuje neka psihika oboljenja odgovara poremeaji-
ma telesne sheme: negiranje postojanja organa, negi-
ranje postojanja unutranjih organa kod anksioznih
melanholika*, u Kotarovom sindromu*. Isti je slu-
aj s nekim davnim Fersterovim (Foerster), Denije-
vim (Deny) i Kamijevim (Camus) zapaanjima u
vezi s potpunim gubljenjem telesne slike u vidu
potpune asomatognozije*.
e) Poremeaji telesne sheme u okviru neuroza i psihoza
a) Kod obolelih od neurastenije*, psihastenije*, esti
su, uporni i katkad neotklonjivi utisci o telesnim
promenama, odnosno depersonalizaciji*.
b) U nekim oblicima histerine paralize*, izgleda da
je pojava konverzije* povezana s nedostatkom jed-
nog dela telesne slike, u neku ruku zaboravljenog: u
ovakvim okolnostima treba zapaziti stalno odsustvo
fantomskog dela tela. Alohirija* se ini bliom neu-
rolokim fenomenima koje smo opisali.
c) Shizofrenija*, dizestezijska stanja, akutna parano-
idna stanja pruaju sliku mnogih poremeaja doiv-
ljenog prostora i slike tela koje karakterie stalna
promenljivost i ispoljavanje u haotinim i anksioz-
nim okolnostima.
Oseaji diskontinuiteta, fragmentarnosti i raspara-
nosti razliitih delova tela dosta su esti i veoma
karakteristini. Gizela Pankov (Pankow) se time
bavila s psihoanalitikog stanovita.
f) Heautoskopija* ili slika dvojnika.
A. Poro i . Siter
Red. V. P. i N. C.
TEMPERAMENT
J. CAMBIER, D. ELGH0Z1 & Ph. GRAVELEAU, Neuropsy-
chologie des lesions du thalamus, Rapport au Congres de
Psych. et Neurol. de Langue Fr., LXXX session, Pari,
Masson, 1982; J. LHERMITTE, L'image de notre corps,
Nouvelle Critique, Pari, 1939; F. LHERMITTE et J. CAM-
BIER, Les perturbations somatognosiques en pathologie ne-
rveuse, Rapport au Congres de Psych. et Neurol. de Langue
Fr. LVIHO session, Pari, Masson, 1960; P. SCHILDER,
L'image du corps (franc. prevod), Pari, Gallimard, 1968.
TEMIBILNOST
od lat. temere, bojati se
Pod temibilnou se podrazumeva sposobnost su-
bjekta da svoje ophoenje usklauje s poukama
koje izvlai iz sistema kaznenih, porodinih, admi-
nistrativnih i drugih sankcija, pri emu deluje meha-
nizam zastraivanja.
Na ovoj osobini se zasniva i uenje o represiji u
ljudskim drutvima (Odgovornost*).
. Bardena
TEMPERAMENT
od lat. temperamentum, prava mera (od temperare,
pomeati)
Sve do modernih vremena, medicinom je vladao
pojam temperamenta zbog njegove direktne veze sa
uenjem o telesnim tenostima. Hipokrat i Galen,
koji su ovom uenju dali koherentan oblik i uveli ga
u praksu, tvrde da je ljudsko telo sainjeno od etiri
tenosti: limfe, krvi, ui i crne ui. Izraz tempera-
ment uveden je u Francusku u XVI veku, najpre
kao prevod grke reci chrasis koja izraava uenje
da se zdravlje sastoji u uravnoteenoj meavini
ovih tenosti. Meutim, Galen pre svega istie da
preovladavanjem jedne od tenosti nastaju etiri vrste
vitalnih formula, nazvane temperamenti: flegmati-
an, sangvinian, kolerian i melanholian tempera-
ment; oni se izraavaju fiziolokim i psiholokim
distinktivnim osobinama, kao i posebnim patolokim
tendencijama. Podrazumeva se da temperament nije
trajno stanje, ve se menja u zavisnosti od godinjeg
doba, starosti, pa ak i od kosmikog poretka u
celini. Ta doktrina je pre svega, dosledna primena
filozofije zasnovane na broju etiri koja, u duhu
sveobuhvatne analogije, razvrstava u etvorne nizove
sve prirodne pojave. Alendi (Allendi) je pokazao
kako se ona svuda rairila i kako je, poev od
srednjeg veka, postajala sve sloenija u okviru velike
hermetike sinteze. Izgubila se pre nastanka moderne
medicine, sa porazom alhemije i opadanjem uticaja
astrologije. Od tada, re temperament dobija razli-
ita znaenja, ak i protivrena, a uenje o njemu
pluta u potrazi za racionalnom osnovom kadrom da
ga opravda pred pozitivizmom novog doba.
Oni koji se na margini medicinskih istraivanja i
dalje bave ovim pitanjem, nastoje da urade dve
stvari:
I EMPORALNI SINDROM
1) da precizno opiu pojam temperamenta koji je
obino usredsreen na emotivnost, a posebno na:
a) karakteristike emotivne prirode;
b) kvalitet preovlaujueg raspoloenja;
2) da prue objanjenja, utvrujui fiziku podlogu vida tie, temporalna epilepsija moe dovesti do
karaktera na osnovu poznavanja endokrinih i neu-
rovegetativnih inilaca, pa ak i hemijskog ili fizi-
kog stanja tkiva.
Kako u psihologiji, tako i u medicini, saznanje se
teko moe odvojiti od onog individualnog koje je
dato kao izvestan relativno utvren i postojan
nain biolokog postojanja [A. Ej (H. Ey)]. Ali,
kako su rezultati preduzetih istraivanja prilino
skromni, bilo bi mudro napustiti, barem na istrai-
vakom planu, pojam temperamenta, koji je po-
vezan sa proizvoljnim spekulacijama i odve optere-
en neodreenou.
A. Luoni i . Siter
ALLENDY, Les temperaments. Pari, Vigot, 1922.
TEMPORALNI SINDROM
od lat. tempus, slepoonica
Temporalni reanj heterogen je i po svojoj organi-
zaciji, i po svojoj ontogenetskoj i filogenetskoj
evoluciji. Temporalni neokorteks, koji je naroito
razvijen kod oveka, odgovara oblasti neposredno
ispod Silvijeve brazde (TI, T2, T3, T4) i poglavito
slui za percipiranje i integrisanje auditivnih poru-
ka (otuda velika uloga temporalne hemisfere kod
oveka). Temporalni rub obrazuje prvenstveno pe-
ta vijuga koja ini najvei deo rinencefalona. Tu se
izdvaja jedan olfaktivni deo koji odgovara primar-
nom olfaktivnom polju, amigdalni kompleks koji je
s najvie veza povezan s hipotalamusom i koji
obezbeuje integraciju vegetativnih funkcija i us-
lovljava ponaanje koje ona izaziva, kao i hipo-
kampus, koji je povezan s razliitim delovima lim-
bikog korteksa. Hipokampus uestvuje u klasi-
nom Papezovom krugu, nekada nazivanom krug
emocija, za koji se danas smatra da ima presudnu
ulogu u procesu upamivanja. Izgleda da limbiki
rinencefalon igra odluujuu ulogu u integrisanju
emotivnih aferencija, kao i u regulisanju ponaanja
koje one izazivaju. On verovatno regulie i smenji-
vanje budnog stanja i sna.
SIMPTOMATOLOGIJA
a) Senzorni poremeaji olfaktivne i gustativne halu-
cinacije uoene su prhkom oteenja temporalnog
renja. S druge strane, ageuzija i anosmija izuzetno
su retke. Auditivnost: epileptogena temporalna ote-
enja mogu dovesti do auditivnih halucinacija, pro-
stih, a katkada i sloenih (reci, muzika). S druge
strane, temporalna oteenja povlae gubitak spo-
sobnosti razlikovanja trajanja, ritmova i lokalizova-
nja zvukova u prostoru. Mogli su se uoiti i sloeniji
poremeaji, poput amuzije (oteenja desnog tem-
654
poralnog renja oteavaju prepoznavanje tona i me-
lodije), agnozije neverbalnih umova, iste verbalne
agnozije (sporna pojava do koje dolazi u sluaju
izolovanog temoralnog oteenja leve strane). to se
vizuelnih iluzija i halucinacija (uvek sloenih, za
razliku od elementarnih halucinacija u sluaju poti-
ljanih lezija). Prouavanja temporalnih lobektomija
pokazala su, isto tako, poremeaje vizuelne integra-
cije, pre svega prozopagnozije.
Najzad, paroksistiki vestibularni poremeaji nisu
retki u sluaju temporalnih kriza, dok su trajni
vestibularni poremeaji mnogo redi.
b) Visceralne i vegetativne manifestacije: ove su ma-
nifestacije naroito dolazile do izraaja prilikom
hirurkih i stereotaksikih stimulisanja hipokampu-
sa i nukleusa amigdale, a naroito prilikom epilep-
tinih temporalnih kriza s vegetativnom semiologi-
jom (ove poslednje, meutim, izuzetno su retke u
istom stanju i u izvesnom broju sluajeva poduda-
raju se s frontalnim ishoditem). Naroito se opser-
viraju promene u sranom ritmu, ritmu disanja,
luenju pljuvake, oseaju ei i gladi, vazomotorni
napadi, znojenje, nenormalni abdominalni i cefalini
oseti. Na ovo se vrlo esto nadovezuju i prilino
karakteristini anksiozni nastupi.
c) Poremeaji budnosti: ovakvi poremeaji se uoava-
ju u toku kriza epilepsije* temporalnog tipa (tempo-
ralni pseudoapsansi): bolesnik prekida zapoetu
aktivnost, izgleda kao da je naglo ogluveo i oslepeo,
ne reaguje na spoljanje nadraaje. Razliite auto-
matske radnje mogu da prikriju ovaj apsans.
Kod nekih drugih temporalnih lezija je, naprotiv,
opisana pojava mutizma izazvanog akinezijom, kad
bolesnik prekida svaki kontakt sa spoljnim svetom i
kao da vie ne reaguje na njegove podsticaje.
d) Poremeaji instrumentalnih funkcija. Poremeaji
pamenja.
Poznato je da se, na kortikalnom nivou, temporalne
krize katkada ispoljavaju navalom zauujue pre-
ciznih seanja, ili utiskom neeg ve vienog (deja
vu) i ve doivljenog (deja veu). Lezije ove zone,
meutim, dovode do poremeaja evociranja starijih
dogaaja. Izmeu ostalog, bilateralna stimulisanja
hipokampusa kod oveka dovode do retrogradne
amnezije. Bilateralno odstranjivanje pete temporal-
ne vijuge dovodi do anterogradne amnezije koja je
bliska amneziji u Korsakovljevom (Korsakoff) sin-
dromu. Ovo se relativno retko opservira zato to,
kod ovakvih poremeaja, lezije hipokampusa nuno
moraju biti bilateralne. To, meutim, objanjava
zato su mnestiki poremeaji koji se uoavaju u
toku sizmoterapija vrenih tehnikom unilateralnog
elektrosoka znatno manji nego prilikom bilateralnih
elektrookova.
Poremeaji govora: ovi poremeaji esto predstavlja-
ju najvei deo simptomatologije oteenja temporal-
nog renja dominantne hemisfere (afazija*). Podseti-
mo se s tim u vezi da svaka afazija ima znatnu
655
psiholoku dimenziju, neposrednu (gubljenje unu-
tarnjeg govora) i posrednu (po tome to se odraava
na odnose s okolinom).
e) Psihiki poremeaji: ovde je mogue razlikovati
krizne i deficitarne manifestacije.
Krizne manifestacije: temporalne krize su vrlo esto
praene paroksistikim anksioznim manifestacija-
ma: opisano je i agresivno, esto krajnje opasno
ponaanje u toku ovih pojava. Kod temporalnih
epileptiara sreu se, tavie, i poremeaji seksual- psihike semiologije, razliitih poremeaja pamenja
nosti, uglavnom paroksistikog karaktera. Ipak, tu-
maenju ovakvih injenica valja pristupati uz mno-
go opreznosti. Sve su statistike saglasne u oceni da,
uopte uzev, epileptiar nije u veoj meri delinkven-
tan od ostalih subjekata. Sasvim su izuzetni sluaje-
vi u kojima se moglo dokazati da su neke deliktne
radnje izvrene za vreme epileptine krize, bila ona
temporalna ili ne. U stvari, za etiologiju ovih pore-
meaja od mnogo je veeg znaaja psiholoki uticaj
epilepsije, s jedne strane na opte intelektualno funk-
cionisanje subjekta, a s druge, na njegovo ukljuenje
u drutvo. Najzad, ni uloga koju ima terapija nije
zanemarljiva kod ovih pojava.
Nasuprot ovome, deficitarni sindromi esto dovode
do poremeaja ponaanja, bez obzira na svoju
etiologiju (hirurku, traumatsku, encefalitinu, na-
roito u toku herpetinog encefalitisa s prvenstve-
no srednjom ili limbinom lokalizacijom). Najkla-
siniji oblik ovoga sindroma predstavlja Kliverov
(Kliiver) i Bjusijev (Bucy) sindrom u kome je sek-
sualnost poremeena ne samo kvantitativno (hiper-
seksualnost) ve i kvalitativno. Obino je re o
bilateralnim lezijama. Najei poremeaji su oni
koji dovode do pasivnosti, to je, izmeu ostalog,
dovelo do predloga da se u terapiji pojedinih pore-
meaja ponaanja vri cingulektomija. Isto tako,
esto se opserviraju poremeaji ponaanja u pogle-
du ishrane (hiperfagija).
Uopte uzev, temporalne lezije, po svoj prilici,
prilino esto dovode do psihikih poremeaja,
premda je ove potonje teko sistematizovati i prem-
da nedostatak uporednih dijagnostikih kriieriju-
ma oteava tumaenje razliitih statistika. Tako su
opisane bouffees delirantes, (nastupi sumanutos-
ti), hronine sumanutosti, timiki poremeaji (ma-
nija ili depresija), kao i stanja demencije. Izgleda
da je depresija najei poremeaj, naroito u slu- Opta teorija sistema se u svom pristupu fenomeni-
aju oteenja temporalnog renja nedominantne
hemisfere.
ETIOLOGUA TEMPORALNOG SINDROMA
a) Temporalna epilepsija: zaelo je re o vrlo hetero-
genom okviru, kako na elektroencefalografskom, ta-
ko i na klinikom planu, a vrlo je verovatno da
izvestan broj bolesnika smatranih epileptiarima ne-
ma oteenje temporalnog renja. U stvari, vrlo je
teko na osnovu neke elektroencefalografske lokaliza-
cije zakljuivati o tanoj lokalizaciji neke cerebralne
lezije. Pa ipak, poloaj temporalnog renja objanjava
TEORIJA SISTEMA
uestalost lezija koje na njemu nastaju prilikom
neonatalnih trauma, prema tome i uestalost tempo-
ralnih epilepsija kao posledice tih trauma.
b) Vaskularna etiologija: od krvnih sudova, tempo-
ralni reanj prvenstveno snabdeva arteria cerebri
media, izuzev unutranjeg i srednjeg dela, kroz koji
prolazi arteria cerebri posterior. Prednja horioideja
prokrvljuje unkus i amigdalu. Ovo objanjava poja-
vu hipokampusnog mutizma, konfuzno-oneirine
opisanih u okviru lezija dotinog podruja.
c) Tumoralna etiologija: u takvim sluajevima je
opisano najvie trajnih psihikih poremeaja. Na
njih se, meutim, vrlo esto nadovezuju i drugi
inioci temporalnog sindroma, to bi trebalo da
omogui njihovo prepoznavanje. Ovde valja istai
znaaj hemianopsije u gornjem kvadrantu do koje
dolazi usled oteenja optikih iradijacija.
d) Encefalilina etiologija: najee je re o herpe-
tinom encefalitisu, onom koji prvenstveno ugroa-
va srednje i limbike temporalne strukture. Tada
dolazi do Kliver-Bjusijevog sindroma, zdruenog s
mnestikim poremeajima [Barbizeov (Barbizet)
encefalitis koji dovodi do amnezije].
e) Degenerativna etiologija: do ove etiologije prven-
stveno dolazi zbog Alchajmerove (Alzheimer) boles-
ti. U Pikovoj (Pick) demenciji, zdruena je s otee-
njem frontalnog renja. U okviru senilnih demenci-
ja, degeneracija pogaa, elektivno, i temporalni re-
anj, i to naroito Amonov rog, to objanjava
mogunost pojave oblika u kojima preovlauje am-
nezija (prezbiofrenija).
f) Traumatska etiologija: videli smo da je temporal-
ni reanj naroito ugroen prilikom neonatalnih
trauma. Uopteno gledajui, temporalna epilepsija
najea je od svih posttraumatskih epilepsija. Po-
sebno treba izdvojiti one temporalne sindrome koji
predstavljaju posledicu neurokirurkih i psihohirur-
kih zahvata.
.-P. Iber
TEORIJA SISTEMA
od gr. theoria, posmatranje, razmatranje, syslema, celi-
na, skup predmeta
ma prvenstveno bavi prirodom njihovih interakcija i
njihovih odnosa s individualnom stvarnou.
Prividna i privremena stabilnost prirodnih fenome-
na proistie iz igre stalnih interakcija koje su kadre
da, poev od odreenog praga, utiu na nastanak
novih faktora dinamike ravnotee. Mogunost
sistematskog pristupa u veoj meri je uslovljena
irinom polja opservacije nego samom prirodom
predmeta. Van predmetnog sveta, otkrivamo jedan
svet i nauku koja se bavi njihovim odnosima [F.
Kaj (Ph. Caille)]. Teorija sistema predstavlja, u stva-
ri, novu epistemologiju pogodnu za primenu u broj-
nim naunim oblastima. Porodini pristup se u
TERAPIJA LIKOVNOM EKSPRESIJOM
psihijatriji uinio pogodnim za uvoenje sistemskih
metoda na kojima e se temeljiti nove porodine
terapije. Porodica* je shvaena kao otvoreni sistem
ije funkcionisanje obezbeuje psihiku i socijalnu
aktualizaciju svojih lanova. Kao i svaki ivi sistem,
ona mora biti u mogunosti da svoju strukturu
prilagoava potrebama svih lanova.
Usaglaena dinamika porodice kao sistema podra-
zumeva:
saglasnost njenih lanova u pogledu prirode nji-
hovih odnosa;
kritiku modifikaciju ovih odnosa u funkciji po-
treba;
mogunost odravanja odnosa na vie planova.
Ukoliko se ovaj poslednji zahtev ne ostvari, moe
da doe do paradoksalnog procenjivanja, karak-
teristinog za disfunkcionalne porodice koje rt-
vuju evolutivne mogunosti da bi se ouvala trajnost
autoreprezentativne sheme. Tipian primer ove
pojave jeste linearno objanjenje porodine krize
time to se jedan njen lan proglasi bolesnim i
oznai kao nosilac simptoma: porodini mit osta-
je i dalje, a ukida se mogunost promene, kao da je
re o maini koja stalno izbacuje svoj program bez
obzira na primljene informacije (Kaj).
Naela sistemske intervencije jesu:
proirenje polja medicinskog posmatranja koje
mora smatrati simptom delom dinamike odnosa
koji se da opisati na razliitim nivoima;
pozitivna konotacija ponaanja i uspostavlja-
nje porodinog modela mnogostrukih nivoa koji
neutraliu paradoksalnu logiku koja ne dozvoljava
kritikovanje tog porodinog modela;
kontraparadoksalna intervencija koja prihvata
ovu logiku pozitivno odreujui nosioca simpto-
ma u odnosu na celokupnu porodinu grupu, stva-
rajui situaciju dvostruke veze* koja je prisiljava
na promenu. Jedna ovakva praksa pretpostavlja
stvaranje sistemske ekipe i voenje kolektivnih po-
rodinih razgovora [Benoa (Benoit)] u prisustvu
obolele osobe (Porodine terapije*).
.-M. Azoren
Red. V. P. i N. C.
G. BATESON, Vers une ecologie de l'esprit, Pari, Seuil,
1977; J.-C. BENOIT, Changements systemiques en iherapie
familiale, Pari, ESF, 1980; L. (VON) BERTALANFFY, Theo-
rie generale des systemes, Pari, Dunod, 1973; Ph. CAILLE,
Theses et perspectives systemiques de l'abord familial en
Psychiatrie, Psychialrie francaise, 12, 2, 33 45, 1981; M.
SELV1NI PALAZZOLI, L. BOSCOLO, G. CECCHIN, G. PRA-
TA, Paradoxe et contre-paradoxe, Pari, ESF, 1978.
TERAPIJA LIKOVNOM EKSPRESIJOM
esto primenjivane u dejoj psihoterapiji, tehnike
likovnog oblikovanja, crtanje, slikanje, modelova-
nje, ak i vajanje, imaju zapaeno mesto meu
institucionalnim terapijama bolnikih slubi, u psi-
hijatrijskim bolnicama i bolnicama za dnevni bo-
656
ravak odraslih lica. Likovna ekspresija omoguuje
projektovanje poruka koje psihoterapeut ili vaspita
primaju kroz slobodan dijalog sa jednim ili vie
uesnika u terapiji. Tako medijatizovane poruke
navode na kolektivno razmenjivanje poruka. Pojedi-
ni pacijenti u likovnoj ekspresiji otkrivaju lino,
pozitivno otvaranje, katkada nenadano, novu di-
menziju svoje linosti koja postaje osnov trajne
stabilizacije (Umetnost i psihijatrija*).
.-K. Benoa
TERAPIJA PORODICE
Pod terapijom porodice podrazumeva se ona tera-
pijska metoda koja jezgrom patologije, kao i nosio-
cem eventualne promene, smatra porodicu kao celi-
nu. Terapije porodice zasnivaju se, dakle, na jednom
originalnom teorijskom shvatanju psihopatologije:
slabosti u funkcionisanju porodinog sistema jesu
ono to dovodi do pojave patologije kod jednog ili
nekoliko njenih lanova. Izvorite simptoma je sam
sistem, a ne pojedinac.
Nastale poetkom pedesetih godina u Sjedinjenim
Amerikim Dravama, preteno primenjivane na
podruju psihoza, razliite terapije porodice nepre-
kidno se razvijaju irei polje svoje primene. Ipak, u
Evropi i u Francuskoj, pobornike su stekle tek u
toku poslednje decenije.
U ovoj oblasti postoje mnogobrojne struje koje
su dovele do razliitih klasifikacija. U shematskom
prikazu mogu se izdvojiti dve struje, odnosno ko-
le, koje e, shodno svojim posebnim obelejima,
ili zauzeti oprene stavove, ili pokuati da se ob-
jedine.
Prvu, nadahnutu psihoanalizom, zastupaju N. Aker-
man (N. Ackerman), T. Lids (Th. Lidz), L. Vin (L.
Wynne), I. Bosormenji-Na (Y. Boszormenyi-Nagy)
i Framo (J. Framo), Viteker (C. Whitacker), A.
Ferber. Ovi terapeuti, od kojih je svaki bio origina-
lan na svoj nain, pokuali su da na opis funkcioni-
sanja porodice primene koncepte psihoanalize.
Druga struja, koja trenutno predstavlja sredinji,
najhitniji pravac, pribegava teorijama komunikacije
proizilim iz radova kole iz Palo-Alta. Re je o
takozvanom sistemskom pristupu. Ovde se moe
ukljuiti i originalno delo Merija Bouvena (Murray
Bowen).
Prva istraivanja shizofrenije, koja su vrili D.
Bejtson (G. Bateson), D. Dekson (D. Jackson),
D. Hejli (J. Haley), P. Vaclavik (P. Watzlawick),
dovela su do stvaranja danas klasinih koncepata
kao to su: dvostruka veza, paradoksalni nalozi.
Na osnovu ovih originalnih radova nastala su dva
pravca: takozvane strategijske terapije [Vaclavik,
M. Selvini-Palacoli (M. Selvini-Palazzoli)] koje po-
vezuju primenu paradoksa i kratkoronih oblika
strategije, i strukturne terapije [Minuhin (Minu-
chin)] koje se oslanjaju na izvesne odlike porodice
kao to su pojam meugeneracijskih razlika ili
koncepti triangulacije.
657
Terapije porodice su obino pragmatine i zalau
se za odstranjivanje simptoma preoblikovanjem
funkcionisanja porodice. Cilj im je da se promeni
sistem interakcija u porodici. Metode za postizanje
promena razlikuju se od kole do kole. Tako, na
primer, u okviru sistemskog pristupa, postoji mo-
gunost:
ili da se dotini sistem razvije do paroksizma,
kako bi doveo do krize (pozitivna konotacija, propi-
sivanje simptoma, paradoksalni nalozi); ovaj postu-
pak primenjuju terapeuti poput Vaclavika ili M.
Selvini-Palacoli.
ili da se nasilno izazove jedno novo stanje, kri-
za, to primorava porodicu da se reorganizuje (Mi-
nuhin).
Bilo bi podsticajno prouiti radove koji su prevedeni
na francuski poto se u njima navode izuzetno
ilustrativni primeri terapije.
Najzad, struktura terapije odvija se u strogo ut-
vrenom okviru: svi vani lanovi porodice mo-
raju se okupiti na jednom mestu, a njima se pri-
druuje jedan terapeut ili dva terapeuta. Terapeu-
tu, odnosno terapeutima, obino pomae posmat-
ra smeten iza jednog ogledala u ijem sastavu
nema ive, ili ispred ekrana magnetoskopa. Zaklju-
uje se ugovor o terapiji, ija se sadrina razlikuje
od kole od kole. M. Selvini-Palacoli, na primer,
zakljuuje ugovor na deset seansi, i to jednom
meseno.
Ove tehnike od terapeuta iziskuju vrlo veliki lini
napor, kako u pogledu prikupljanja informacija,
uz stalnu brigu o porodinom sistemu kao celini,
tako i u pogledu pojedinanih intervencija, ukoliko
se u terapiji pribegava paradoksima. Terapeut isto
tako mora da naui kako da izbegne zatvaranje u
igru simetrije koju porodica pokuava da mu na-
metne.
to se rezultata tie, oni su, po miljenju raz-
nih autora, ohrabrujui i zapanjuju brzinom delo-
vanja.
U svakom sluaju, to su prvi koraci jedne metode
koja, sve u svemu, mnogo obeava.
. Bliman
P. WATZLAWICK, J. HELMICK BEAVIN, D. JACKSON, Une
logique de la Communicatlon (franc. prevod: J. Morche,
1972), Pari, Ed. du Seuil, 1967; J. HALEY, Nouvelles
strategies en therapie familiale (franc. prevod: J. i M. Waje-
man), Pari, Jean Pierre Delarge, 1979; S. MINUCHIN,
Familles en therapie (franc. prevod: M. du Ranquet i M.
VVajeman, Pari, Jean Pierre Delarge, 1979; M. SELVINI
PALAZZOLI, L. BOSCOLO, G. CECCHIN, G. PRATA, Para-
doxe et Contre paradoxe (franc. prevod, redakcija J.-C.
Benoit, 1978), Pari, ESF, 1975; I. BOSZORMENY1-NAGY,
J. FRAMO, Psychotherapies familiales, 1965 (franc. prevod
G. Blumen, Pari, PUF, 1980).
TERAPIJA U GRUPI v. Grupna terapija
TERAPIJE PONAANJEM
TERAPIJE PONAANJEM
Terapije ponaanjem predstavljaju oblike psihotera-
pije zasnovane na teorijama o uenju, ali se, meu-
tim, u nae vreme, sve vie slue saznanjima iz
oblasti socijalne i kognitivne psihologije (Gelder).
Ova evolucija omoguila je da se, kako nauka, tako
i klinika primena nauke, danas izrazito usmere ka
interakciji*. U njihovom zaetku nalazimo Votso-
nov (VVatson) bihejviorizam* koji predstavlja do-
ktrinarni raskid s tradicionalnim koncepcijama in-
trospektivne psihologije [P. Fres (P. Fraisse)]. Iz
Votsonovog uenja proizilo je nekoliko struja: me-
todoloka [Hal (Huli), Tolman]; radikalna [Skiner
(Skinner)]; struja usredsreena na drutveno obua-
vanje i kognitivno posredovanje (Bandura); socio-
loka, utemeljena na ponaanju [Krasner (Kras-
sner), Ulrih (Ulrich)...].
Bihejviorizam, sve u svemu, predstavlja metodolo-
ko opredeljenje za odreeni predmet psihologije,
metod rada heuristike prirode [Riel (Richelle)],
koji neposredno utvruje opte odlike, metode pro-
cene, leenje, kao i odnos terapeut-pacijent u toku
terapije ponaanjem.
Terapije ponaanjem imaju za cilj brzu promenu
vidljivih* i skrivenih* oblika ponaanja pacijenta,
bez osvrtanja na osnovnu strukturu koja bi obja-
njavala simptome (ipak, u klinikom izvetaju se
vodi rauna o istoriji ponaanja koje je pacijent
stekao uenjem).
I. KLINIKI IZVETAJ
Analiza terapije ponaanjem sastoji se u terapeuto-
voj proceni pacijentovog ponaanja, kao i u pacijen-
tovoj samoproceni.
Analiza ponaanja, koja otprilike obuhvata razdob-
lje izmeu nekoliko dana i dve sedmice, omoguuje
utvrivanje izvesne osnovne linije ciljnih oblika
ponaanja.
Mnogobrojni su obrasci analize ponaanja i kogni-
tivnog ponaanja, ali je zajedniki imenitelj ovih
obrazaca sagledavanje svih modaliteta ponaanja
(ponaanje, afekti*, fizioloki oseti, mentalne slike,
spoznaja, meuljudski odnosi, uloga lekova u dina-
mici sluaja-problema...), kao i funkcionalnih od-
nosa tih razliitih vidova ponaanja.
Isto se tako uzimaju u obzir okolnosti u kojima se
ovi oblici ponaanja javljaju, neodvojive od tih
oblika.
Analiza ponaanja, izmeu ostalog, pribegava i tes-
tovima* koji se ee sastoje od upitnika o ponaa-
nju, emocijama, drutvenim interakcijama nego od
testova linosti*.
Ova testiranja obino se vre tri puta pre poet-
ka terapije, na polovini i na kraju terapije, to
omoguuje da se izvri poreenje razliitih prime-
njenih mera i proceni napredak postignut tokom
terapije.
TERAPIJE PONAANJEM
Analiza ponaanja omoguuje i da se, u saradnji s
pacijentom, utvrde ciljevi kojima se tei, oblici po-
naanja koje valja promeniti, kao i sredstva kojima
e se predviena promena ostvariti, generalizovati i
dugoronije odrati. Utvrivanje protokola terapije,
najzad, predstavlja pravi ugovor (katkada napisan i
potpisan naroito u anglosaksonskim zemljama iz-
meu terapeuta i pacijenta. U njemu terapeut iznosi
pacijentu podrobno objanjenje principa i metoda
terapije ponaanjem.
II. METODE TERAPIJE
Metode terapije, iji broj i raznolikost stalno rastu,
shematski se mogu podeliti na tri velike grupe:
A. KLASINE METODE TERAPIJE PONAANJEM
Ove metode odnose se na paradigmu uslovljavanja*,
onog koje prua odgovor (pavlovljevsko) i onog
operantnog (skinerovsko).
a) Sistematska desenzibilizacija* [Volpe (Wolpe)],
preplavljivanje stimulusima* (kola pri bolnici Mod-
zli u Londonu), kao i tehnike vraanja razuslovlje-
nih fiziolokih odgovora, spadaju u tipine metode
koje, na osnovu naela pavlovljevskog uslovljava-
nja, imaju za cilj da vre kontrolu sprege stimu-
lus-odgovor (S -> O), kako bi se pojedini oblici
ponaanja ukinuli, odnosno uveli.
b) Uobliavanje*, uenje putem imitacije modela*
(Bandura), tehnike koje se slue etonima* spadaju
u najvie koriene tehnike uticanja na odgovore
postepenog podvrgavanja ponaanja drugim vido-
vima kontrole, uz oslanjanje na naela operantnog
uslovljavanja.
B. KOGNITIVNE METODE
To su novije metode u okviru terapija ponaanjem
(1970). One u obzir uzimaju ideatorni i afektivni
sadraj impliciran u neeljenim oblicima ponaa-
nja. Prema nekim autorima, one se sastoje u odus-
tajanju od antimentalizma klasinih bihejviorista*.
Ova optuba nije u potpunosti osnovana, uprkos
rizicima koje, u ovoj oblasti, sigurno nose ovi vrlo
sofisticirani terapeutski pristupi kojima je, stoga,
teko ovladati. Kognitivistiki pokret, koji neki
smatraju pravom kognitivistikom revolucijom
[Dojs-Moniz (Joyce-Moniz)], urodio je znaajnim
brojem radova i danas izaziva mnoge strasne ne-
suglasice meu pobornicima terapije ponaanjem.
Ipak, zasluga kognitivizma je moda u tome to on
pristupe terapiji ponaanjem vie usmerava ka inte-
rakcionizmu i to iznalazi nementalistika ree-
nja za problem prouavanja kognitivnih varijabli.
Istini za volju, pristalica terapije ponaanjem na
unutarnje psihike dogaaje gleda kao na vidove
ponaanja (koje naziva skrivenim*), a ne smatra ih
apstraktnim i neproverljivim izvorima ponaanja
658
(Riel), odstupajui tako od tradicionalnih stavova
introspektivne psihologije.
Na taj nain, itava metodoloka strogost bihejvi-
oristikog naunog pristupa [Gilber (Guilbert)]
moe se zadrati ako se u obzir uzme vei broj
promenljivih koje utiu na ponaanje, a ije prou-
avanje vie nije ogranieno na klasinu shemu
(S -. O).
Osnovne metode kognitivne terapije danas su is-
pravno kodifikovane, tako da je mogue razlikovati:
a) Racionalno-emotivne terapije A. Elisa (A. Ellis)
koje se zasnivaju na sistemu pacijentovih iracional-
nih verovanja.
b) Kognitivnu restrukturaciju A. Beka (A. Beck)
koja obuhvata logika odstupanja to se odraavaju
na afekte i ponaanje.
c) D'Zuriline (D'Zurilla) i Goldfridove (Gold-
fried) metode reavanja problema koje obuhvataju
nepostojanje obrazaca i to jest adaptiranih obli-
ka ponaanja, u pacijentovom repertoaru ponaa-
nja i saznanja.
d) Majhenbaumove (Meihenbaum) metode sa-
moobuavanja koje koriste unutarnji govor kao
kognitivno usmeravanje delanja. Ovaj se autor
dosta bavio problemima uenja i drutvenog uklju-
ivanja hiperaktivne dece u kolsku i porodinu
sredinu.
Iz ovih terapeutskih metoda proishodi prirodna evo-
lucija klasinih metoda terapije ponaanjem. Posto-
ji, u stvari, izvesna nuna komplementarnost terapi-
ja ponaanjem i onih kognitivnih [. Avar (J.
Avard)]. Ovo se moe i preciznije sagledati ako se
razmotri zapaanje A. Bandure: Na eljenu prome-
nu utiu kognitivni procesi, ali se kognitivni procesi
najlake izazivaju i preinauju pomou iskustva us-
peha i vladanja dogaajima.
Stoga e, u klinikoj primeni terapijskih tehnika,
terapeutov stav uglavnom biti i kognitivan i usme-
ren na ponaanje, s tim to e se on uvek unapred
opredeliti za jednu od ovih orijentacija, u funkciji
posebnog konteksta sluaja-problema, takoe i u
funkciji patologije kojom se bavi. Postoji nekoliko
tehnika koje se mogu zdruiti ili uzajamno kombi-
novati (kao to je sluaj u protokolima razvijanja
samopouzdanja* i socijalne prilagodljivosti*).
a) Skup psiholokih problema na koje se mogu
primeniti terapije ponaanjem prilino je veliki i
obuhvata, KOD ODRASLE OSOBE:
Psihomotorne poremeaje:
tikove*, mucanje*...
Neurotine poremeaje:
anksioznost*, fobije*,
seksualo disfunkcionisanje* [Ronjan (Rognant)],
opsesivno* i kompulzivno* ponaanje.
Psihotine poremeaje:
institucionalno leenje psihotinih* oblika pona-
anja [Elon (Avllon) i Azren (Azrin)].
psihosocijalni pristup problemima psihotinih
bolesnika (R. Liberman).
659
Poremeaje raspoloenja:
depresivno* stanje,
patoloku alost* [Remzi (Ramsav)],
patoloku agresivnost* i emotivnost*.
Patologiju ukljuivanja u porodicu*, drutvenu
sredinu i patologiju komunikacije Probleme bra-
nog para.
Psihosomatske* probleme, u vezi s ravim uk-
ljuivanjem subjekta u drutvenu sredinu, to stvara
poremeaje koje valja razmotriti iz bio-psihosocijal-
nog ugla u okviru medicine koja se bavi ponaanjem
[Kotro (Cottraux)] (alkoholizam*, gojaznost*, niko-
tinizam*).
b) KOD DETETA:
panju treba naroito obratiti na nepsihotine pore-
meaje (neuspeh u koli, enureza*, sindrom hiperki-
nezije), kao i na psihotine* poremeaje i na duev-
nu zaostalost [Seron, Lamber (Lambert)].
III. BIOLOKA RETROAKCIJA
Bioloka retroakcija sastoji se u skupu tehnika ute-
meljenih na rezultatima napretka elektronske tehno-
logije, primenjenih na istraivanje u oblasti psihofi-
ziologije i eksperimentalne psihologije, naroito u
oblasti operantnog uslovljavanja [uveni eksperi-
menti koje je vrio N.-E. Miler (N.-E. Miller) poka-
zali su, zapravo, da odgovori unutranjih organa
mogu biti uslovljeni i bez posredovanja skeletne
muskulature]. Stoga je bioloka retroakcija iz mno-
go razloga veoma zanimljiva za terapeute koji se
bave ponaanjem, premda su nade koje su u nju
polagane u prolosti danas znatno umerenije, zbog
prepreka metodoloke prirode, kao i fragmentarnog
ili anegdotskog karaktera velikog broja rezultata
koji se postie terapijom. Bioloka retroakcija pri-
menjivana je na mnogobrojne oblasti psihijatrijske i
psihosomatske patologije (treba istai mnogobrojne
radove i terapijske rezultate, i to, pre svega, u
okviru sjedeih oblasti: srani ritam, arterijski priti-
sak, periferni poremeaji krvnih sudova, neurologi-
ja, migrena i frontalne glavobolje, funkcionalni gas-
troenteroloki poremeaji, anksioznost).
Bilo kako bilo, sve dok bioloka retroakcija ostaje
u okviru terapije, kao njen deo, omoguujui uklju-
ivanje pacijenta u drutvenu sredinu i skladne
odnose unutar nje [I. Lamontanj (Y. Lamon-
tagne)], ona je zaelo od koristi kad je re o:
reedukaciji u sluaju hemiplegije*,
uenju muskularne relaksacije* i leenju anksioz-
nosti*,
terapiji migrene.
Za lekare koji primenjuju terapiju ponaanjem,
bioloka retroakcija vie ne predstavlja instrument
terapije, ve instrument za objektivnu procenu to-
ka terapije tehnikama kao to su sistematska de-
senzibilizacija ili relaksacija.
Na kraju, bioloka retroakcija, koja je danas pre
svega jedno od orua naunog istraivanja, dobija
na znaaju pri eksperimentalnom prouavanju uza-
TERAPIJSKA ZAJEDNICA
jamnih odnosa unutranje i spoljanje sredine, kao i
pri regulisanju unutranje sredine [O. Fonten (O.
Fontaine)].
IV. ZAKLJUAK
Valja istai znaajan razvoj terapija ponaanjem u toku
poslednjih dvadesetak godina, kao i njihovo najnovije
otvaranje, u vie pravaca, a pre svega u okviru:
teorija informacije i kibernetike, s jedne strane;
neurofiziologije ponaanja, s druge.
J. LAVARD, Complementarite des therapies cognitive et
comportementale, Psychologie medicale, 13, ], str. 69 88,
1981; T. AYLLON, N. AZRIN, Traitement comportemental
en institution psychiairique, Mardage, Bruxelles, Dcssart,
376 str., 1981; J. COTTRAUX, Psychosomatique et mede-
cine comportementale, Masson, 214 str., 1981; O. FONTAI-
NE, La clinique du bio-feed back: un faux pas? Ada Psychi-
atrica Belgica, tom 81, fasc. 3, str. 213-225, maj-jun, 1981;
P. FRAISSE, J. PIAGET, Traite de Psychologie experimenta-
le, t. I, PUF, str. 221, 1976; M.-G. GELDER, L'elargissement
des fondements de la therapie comportementale, Psycholo-
gie medicale, 9, 12, str. 2311 -2314, 1977; P.GUILBERT, A.
DORNA, Signification du comportementalisme, Collection
Regard, Privat, str. 231, 1982; L. JOYCE, L. M0N1Z, Revo-
lution Therapeutique cognitiviste, Journal de therapie com-
portementale, III, br. 2, str. 83, 102, 1981; Y. LAMON-
TAGNE. La retroaction biologique: instrument de mesure et
outil therapeutique en therapie comportementale, Psycholo-
gie Medicale, 8, 1, str. 81-90, 1976; R.-P. LIBERMAN,
Schizophrenie: rassembler les morceaux du puzzle, Cah.
Med., 6, 23, str. 1483-1497, 1981; M. RlCHELLE, Ethologie
ct Behaviorisme, Journees de methodologie de Marseille
(CHU Timone), april 1981 (nije objavljeno); M. RlCHELLE,
Recherche fondamentale et therapie du comportement. Ref-
lexions sur quelques tendances actuelles de l'analyse experi-
mentale du comportement, Bulletin de l'Institut collegial de
Psychiatrie de Lille, br. 48, str. 59-85, jun 1980; J. ROGN-
ANT, Exhibitionnismc ct deconditionnement, Ann. med-psyc-
hol, t. II, br. 2, str. 169-204, 1965; X. SERON, J.-L.
LAMBERT, M. Van Der LINDEN, La modification du com-
portement, Theorie pratique-etique, Dessart, Mardage, Bru-
xelles, str. 377, 1977; J. WOLPE, Pratiaue de la therapie
comportementale, prevod J. Rognant, Masson, str. 311, 1975.
TERAPIJSKA ZAJEDNICA
od gr. therapeuein, leiti, negovati
Ovaj termin je u psihijatrijsku praksu uveo T. F.
Mejn (Maine) 1948. godine; on obuhvata mnotvo
terapeutskih praktinih pristupa, nastalih na osnovu
Bionovih i Rikmanovih (Rickman) teorijskih raz-
matranja i na osnovu konkretnih ostvarenja Mak-
svela Donsa (Maxwell Jones). Dons polazi od
pretpostavke da sam pacijent poseduje svojevrstan
terapeutski potencijal, i za sebe i u odnosu na druge
bolesnike. Mada je pacijent i dalje objekt nege i
leenja, terapijska zajednica ga pretvara u subjekt
leenja. Dons formulie izvestan broj naela koja
se sreu u svim eksperimentima koje je on nadah-
TERAPIJSKI OKOVI
nuo: multidisciplinarni karakter pristupa duev-
nom bolesniku, korienje stvarnih konfliktnih
struktura u postojeim slubama u terapeutske svr-
he, sociodramsko igranje uloga, uee osoblja i
bolesnika u donoenju odluka i snoenju odgovor-
nosti. Kasnije su D. V. Martin u bolnici Kalibari i
D. H. Klark (Clark) u bolnici Fulborn, na osnovu
svojih iskustava, precizirali izvestan broj ciljeva,
metoda i rezultata.
Ciljevi:
omoguavati to potpunije optenje svih lanova
terapijske zajednice;
podsticati atmosferu prihvatanja i razumevanja
drutveno neprihvatljivih manifestacija mentalnih i
emocionalnih poremeaja. Ovo je suprotno stavu iz
ranijih vremena kad se nastojalo da se te manifes-
tacije kontroliu i otklanjaju autoritetom i prinu-
dom;
maksimalno razvijati autonomnost i inicijativu
bolesnika.
sastanak terapijske zajednice (sastanak odelje-
nja), uglavnom svakodnevan, okuplja sve osobe ko-
je ive ili rade u datoj jedinici (od lekara do servirke,
preko bolniarki i samih bolesnika);
Metodi:
sastanak osoblja, posle sastanka ele zajednice (u
cilju razreenja napetosti i konflikta ili nezavisno od
njega (problemi administrativnog upravljanja);
izmeanost, kako polova, tako i raznih oblika
patologije.
Rezultati:
promena kvaliteta sveopte komunikacije, kao i
koordinacije;
promena uloga u ekipi;
poveana delotvornost tradicionalnih terapija.
Pokret terapijskih zajednica je sutinski izmenio op-
tu sliku psihijatrijskih ustanova i bio zaetnik tri
divergentna teorijska pravca.
Prvi, koji se moe nazvati pragmatikim ili empi-
rijskim, uklapa se u oblast socijalne psihijatrije i
nadahnjuje se Salivanovim (Sulivan) koncepcijama i
teorijama socijalne psihologije Kurta Luina (Kurt
Lewin).
Drugi se poziva na psihoanalizu i za nju se zalagao
Vubari (Woobury), prvo u bolnici sv. Elizabeta, a
zatim u esnat Lodu. Ova struja je u izvesnoj vezi s
razvojem institucionalne psihoterapije* u Francuskoj,
a za njenu psihoanalitiku verziju se zalau Uri (Ou-
ry), Rakamje (Racamier) i Tokel (Tosquelles).
Trei pravac se moe nazvati ideolokim ili drutve-
no-politikim i on je nadahnuo ekstremistike stavo-
ve Kuperove (Cooper) i Bazaljine (Basaglia) antipsi-
hijatrije*.
Sva ova raznolikost svedoi o bogatstvu prvobitnog
nadahnua.
P. anoa
660
T. F. MAINE, The hospital as a therapeutic institution,
Bullelin ofthe Menninges Clinic Vol. 10. 3, 6 5 - 7 0 , 1946; W.
R. BION, Recherches sur les petits groupes, Pari, PUF, 1965;
M. JONES, The Iherapeulic Community, N. Y. Basic Books,
1953; D. V. MARTIN, Aventure en Psychiatrie, Pari, Ed. du
Scarabee, 1969.
TERAPIJSKI OKOVI
od gr. therapeuein, leiti i holand. shokken ili cngl. to
shock, udariti
Ovaj termin obuhvata razliite terapije, s jedne stra-
ne one komatogene (elektrokonvulzivna terapija*,
insulinoterapija*, kardijazolski ok*, amfetaminski
ok*, indoklon*, itd.), s druge strane one koje dovo-
de do humoralnih promena s febrilnim reakcijama
(piretoterapija*).
M. Poro
TERMALIZAM v. isto tako Balneoklimatoterapija,
Krenoterapija, Hidroterapija
od gr. ihermos, toplota, otud lat. thermae, topla kupatila
Primena termalnih voda, koja se odvija u izuzetno
povoljnim klimatskim uslovima i uz odgovarajui
nain ivota, vekovima je priznata kao terapeutski
postupak u leenju nervnih oboljenja.
Prema modernom shvatanju, termalizam predstavlja
takvu tehniku leenja u kojoj su udrueni krenotera-
pija u uem smislu, ukljuujui i fizike postupke
hidroterapije, i neka druga sredstva iz okvira psiho-
terapije, zahvaljujui ureenju ivotne sredine i bla-
gotvornom rasporedu vremena, kao i neki sloeniji
postupci, kakvi su ergoterapije i terapije relaksaci-
jom. Sve je ovo dovelo do oivljavanja termalizma u
leenju savremenih psihopatolokih stanja.
Osnovnu tehniku u termalnoj kuri predstavlja hid-
roterapija, ije je tehnike modalitete utanaio L.
Vidar (L. Vidart).
Savremene tehnike hidroterapije sastoje se u tuiranju
i kupanju. Blagotvorno dejstvo kupanja u hladnoj
vodi na psihu istakao je 1826. godine Prisnic (Pries-
snitz) (istona lezija).
arkoov (Charcot) uenik Fleri (Fleurv) pohvalno je
govorio o dejstvu tople i mlake vode. Tuiranje,
koje je isto tako psiholoki inilac terapijskog odno-
sa, moe se razlikovati u pogledu pritiska, trajanja,
ritma, temperature. Praktine pojedinosti menjaju se
od banje do banje. Uopte uzev, hladan tu (od 7 do
30 stepeni) ima izrazito tonino dejstvo; no to zahte-
va dobro opte stanje organizma. Tuiranje mlakom
vodom (od 30 do 35 stepeni), u trajanju od mi-
nut-dva, deluje tonino-sedativno. Topao tu, iznad
35 stepeni, ima tonino, katkada razdraujue dej-
stvo. U primeni je najee postupno tuiranje, kod
kojeg temperatura vode opada. Tehnika mlaza zavi-
si od svake banje: pokretni tu, tu s mlazom (direk-
tnim ili izlomljenim), tu s krukom (sedativni i
tonini), sedativni pljosnati tu konusnog oblika
661
[banja Soon (Saujon)]. Pritisak vode zavisi od priti-
ska na ruicu (L. Vidar). Tu s jakim pritiskom ima
tonino dejstvo; to je pritisak slabiji, tu je sedativ-
niji; kapajui tu uz minimali pritisak preporuuje
se hiperemotivnim osobama.
Obino se tuira elo telo, tako to se poinje od
zadnje strane tela, da bi se potom prelo na prednju
stranu. Tuiranje moe biti svakodnevno [Divon
(Divonne)], posle mlake kupke [Neris (Neris)], zdru-
eno s drugim oblicima terapije, relaksacijom i psi-
hoterapijom (Soon), itd.
Tuiranje je esto praeno drugim tehnikama hidro-
terapije, naroito Podvodnom masaom ili nasuvo,
to omoguuje oputanje zahvaljujui svojevrsnoj
pasivnoj regresiji, koja se mora pravilno odmeriti
kako bi se uklopila u razliite tehnike okupacione
psihoterapije i psihoterapije dokolice, iji je cilj vas-
postavljanje sposobnosti delanja. Ovaj primer omo-
guuje da se shvati psihoterapijsko delovaje ove
vrste leenja, kao i njen znaaj, ali i tekoe koje
ovaj postupak prate i nunost da lekar temeljno
poznaje psihijatriju.
Razlike izmeu pojedinih banja zaelo su vezane za
razne varijante hidroterapije ali, moda i vie, za
posebne klimatske, ekoloke i institucionale odlike
svake banje. U najvanije banje u kojima se prime-
njuje moderna terapija neuropsihikih oboljenja, ka-
da je re o usko specijalizovanim, spadaju Divon,
Neri, Soon; kao vienamenske deluju banje Ba-
njer-de-Bigor, Burbon-L'Arambo, Lamalu, Mezjer,
Isa.
U Divonu, koji se nalazi na 520 metara nadmorske
visine, na Juri, i ima umerenu mikroklimu, hidrote-
rapija je preteno usredsreena na svakodnevno tu-
iranje, u trajanju od 21 dan, i na psihoterapeutski
postupak. Voda je oligometalna i zagreva se u banj-
skim prostorijama. Banja Neri, u Alijeu, ima est
izvora ija voda, niske mineralnosti i radioaktivna,
nalazi primenu u obliku mlakih kupki (34) prae-
nih direktnim ili podvodnim lokalnim tuiranjem. U
banji Soon, zatienoj peanim dinama primenjuje
se tuiranje, kao i razliite tehnike psihoterapije.
Indikacija zavisi od osobenosti svake banje i od
mogunosti psihoterapije, naroito kada je re o
tehnikama relaksacije ili srodnim tehnikama. Ne-
davno je L. Vidar nainio sistematizaciju ovih ele-
menata.
Klinike indikacije za banjsko leenje u specijalizo-
vanim ustanovama u prvom redu jesu neurotina
stanja i aktuelne, trajne anksiozne neuroze, bilo
izolovane, bilo povezane s nekim somatskim obolje-
njima. Banjsko leenje povoljno deluje i na hipo-
hondrinu i psihasteninu anskioznost, fobinu an-
ksioznost, depresivna lica ugroena povremenom
anksioznou izazvanom zamorom ili iscrpljenou,
inhibirane linosti, upornu primarnu nesanicu, neka
psihosomatska oboljenja, ukoliko nisu u izrazito
akutnom obliku. esta je indikacija u ovim slua-
jevima kada do pogoranja stanja dolazi usled
TESTAMENT
prevelikih doza medikamenata, odnosno usled stva-
ranja zavisnosti; specijalistiko banjsko leenje po-
mae detoksikaciju, odvikavanje, a moe, preventiv-
nim delovanjem, da utie na smanjenje uzimanja
lekova izmeu dve banjske kure.
Banje koje lece razliite bolesti pogoduju sluajevi-
ma kada su somatska i neurotina oboljenja zdrue-
na (reumatizam u Soonu, Burbonu, Banjeru; vege-
tativne i endokrine distonije u Isau; neuroloka
oteenja u Lamaluu).
Osim u izuzetnim sluajevima, ove vrste terapije ne
delju na psihotine strukture linosti i na granine
sluajeve (bordelines).
L. Geral i M. Eskand
L. VIDART, J. DUCROS, Les cures thermales et climatiques
en psychiatrie, Enc. med.-psychol 37872 A 10, 1973; L.
VIDRAT, Cures thermales en psychiatrie, in: Precis de Psy-
chiatrie, C. Koupernick, H. Loo, E. Zarifian, Flammarion,
415-417, 1982; L. VIDRAT, M. BERNIER, D. LAUREN-
CEAU, Note statistique sur 300 cas d'insomnie traites en
milieu thermal, Ann. med-psychoi, br. 5, 812-819, 1977.
TESTAMENT
od lat. testari, svedoiti
Testament je in kojim zavetalac nalae da se
njegova imovina, ili jedan njen deo, prenese na
nekog drugog posle njegove smrti, i koji on moe
opozvati (lan 901. Graanskog zakonika). Da bi
se sastavio valjan testament, zavetalac treba da
bude duevno zdrav.
Postoje tri forme testamenta:
1) Olografski testament, napisan, potpisan i datiran
od strane zavetaoca.
2) Autentini testament, odnosno testament koji za-
vetalac diktira javnom beleniku, u prisustvu dru-
gog belenika ili dva svedoka.
Ovoj formi se uglavnom pribegava kada je zaveta-
lac nepismen ili fiziki hendikepiran (paraliza, am-
putacija).
3) Tajni testament, napisan rukom ili na maini,
potpisan od strane zavetaoca, i u zatvorenom i
zapeaenom kovertu predat javnom beleniku u
prisustvu dva svedoka.
Testamenti su esto izvor sukoba u okviru porodice;
tada se trai miljenje strunjaka o stanju svesti
zavetaoca.
Ako je zavetalac u ivotu, psihijatrijskim pregledom
se potvruje ili odrie postojanje psihikih poremeaja
koji bi mogli da utiu na sastavljanje testamenta.
Kada je subjekt pokojni, otkrivanje nesuvislosti,
bizarnosti, krupnih promena rukopisa i sumanutih
ideja u samom tekstu testamenta, vodi zakljuku o
psihikoj nepodobnosti autora koja taj dokument
ini neprihvatljivim.
Preispitae se okolnosti u kojima je sastavljen testa-
ment, kako bi se procenila sposobnost rasuivanja
i samokritinosti: sugestibilnost, intelektualna os-
TESTOVI INTELIGENCIJE
labljenost usled starosti, koju konstatuje okolina, kao
i zahtev za hospitalizacijom zbog akutnih ili hroni-
nih telesnih, odnosno psihikih poremeaja (hemiple-
gija, afazija, manina ili depresivna stanja, sumanu-
tost, presenilna ili senilna demencija, itd.).
Subjekti stavljeni pod starateljstvo*, u okviru zatite
nesposobnih punoletnih lica (Zakon od 3. januara
1968*), ne mogu sainjavati testament (lan 504).
.-K. Arambo
TESTOVI INTELIGENCIJE
od engl. reci test, proba i lat. intellegere, razumeti
Za razliku od psihometnjskog prouavanja linosti koje
je prilino skoranjeg datuma, inteligencija je bila
predmet testova jo od prvih primena ove metode a
danas, bez obzira na to to nisu uvek izbegnute pomet-
nje i protivrenosti, postoje mnogobrojni testovi kojima
je cilj da izmere kvantitet ili kvalitet inteligencije.
I. SKALE RAZVOJA
U ovim skalama, iji je cilj merenje mentalnog
razvoja, obino se koristi pojam mentalnog uzrasta*
ili IQ*. Prvu skalu za merenje inteligencije uveo je
Bine (Binet) koji je, sa Simonom, postupkom uzas-
topnih proba, u stvari ustanovio jedan niz s jedana-
est nivoa, za uzraste od tri godine do zrelog doba,
a svaki nivo obuhvata po pet pitanja namenjenih
otkrivanju razliitih sposobnosti, pitanja na koja
veina dece pomenutog uzrasta moe da odgovori.
Na ovoj Bine-Simonovoj (BS) skali vrene su revizi-
je, pre svega s ciljem da se popravi njena standardi-
zacija i nain merenja. Najbolja je revizija koju je
izvrio Terman, 1917, (Stanford revision), i koju je,
1937, modifikovao u saradnji s Merilom (Merrill);
ona je ula u iroku primenu ak i u Francuskoj, bar
dok nije, na osnovu BS, uvedena NEMI [Nouvelle
Echelle Metrique de l'Intelligence (Nova skala za
merenje inteligencije)] koju su izradili Zazo (Zazzo),
ili (Gilly) i Verba-Rad (1966).
Jedna od prednosti Terman-Merilovog testa sastoji se u
tome to je skala pomerena prema donjim nivoima, u
cilju utvrivanja zaostajanja na vrlo ranom stupnju.
Testovi za ispitivanje razvoja male dece, meutim,
ine dosta dobro razraenu grupu testova, s Gezelo-
vim (Gesell) (1925) Inventarom razvoja koji je pre-
trpeo dosta izmena, i Biler-Hecerovim (Bulher-He-
tzer) testovima (1932) koji su doiveli zanimljive
prerade u Francuskoj [Brine (Brunet) i Lezin (Lezi-
ne)]. Oni, i pored svega, ostaju teki za primenu,
dok im je prediktivna vrednost sporna, kada se
norme ne dovode u pitanje [Bereron (Bergeron)].
Postoje, meutim, i metode za ispitivanje mentalnog
nivoa koje se, za razliku od Bineovih i Termanovih
metoda, ne slue razliitim upitnicima za razliite nivoe.
A) METODA POSEBNOG NIVOA
Ova metoda koristi jedan ili vie upitnika koji otkri-
vaju stepen razvoja jedne jedine funkcije za koju je
ustanovljeno da je povezana s optim intelektualnim
662
razvojem. Pored motorinosti koju ispituje upitnik
Ozereckog (Ozeretskv) (1929), i govora, ijim se
ispitivanjem bave Dekedrovi (Descoeudres) testovi
(1930) koji jesu zanimljivi ali im je valjanost esto
sporna, prouava se i crte koji je, naprotiv, nepore-
civo svedoanstvo mentalnog razvoja, tako to se
zadaje ili crte ljudske figure [Gudinaf (Goode-
nough), 1925] ili ene na kii [Fej (Fay), 1926].
B) METODA GLOBALNOG NIVOA
Uopteno govorei, ova metoda se slui testiranjem
sposobnosti, na primer u jednoj skorijoj (1947) ver-
ziji skale Grejs Artur (Grace Arthur) ona obuhvata:
Noksove (Knox) kocke;
Segenove (Seguin) slagalice;
Stencil design;
Porteusove (Porteus) lavirinte;
Helijev (Healy) test za popunjavanje.
Ovde se IQ izraunava u funkciji uspenosti u sva-
kom pojedinanom testu.
Kritika pojma mentalnog uzrasta* podstakla je
stvaranje dva nova tipa testova za prouavanje dece.
1) Oslanjajui se na Pjaeovo (Piaget) razlikovanje
odreenih stupnjeva u razvoju inteligencije, Inhelver, u
proceni rasuivanja u debilnih osoba, koristi logi-
ko-aritmetike testove konzervisanja i komponovanja
(1963) dok, u istom duhu, Nasefat (Nassefat) (1963)
prouava prelazak s konkretnog na formalni stupanj,
Lono (Longeot) uvodi jednu skalu razvoja logikog
miljenja (Echelle de Developpement de la Pensee logi-
que, EDIP, 1966), dok Pjae, Kazati (Casati) i Lezin
predlau testove koji se mogu koristiti u uzrastu izme-
u est meseci i dvadeset etiri meseca za odreivanje
senzorno-motorne inteligencije (1968).
2) Povlaivanje zahtevima statistike nametnulo je
testove sa strukturnom proverom (infra) ili, u naj-
manju ruku, upitnike poput iroko primenjenog tes-
ta WISC (Veksler*) koji se uzima kao jedinica
mere tipskog odstupanja, premda se, olakice radi,
rezultati i dalje izraavaju u obliku IQ*. Reklo bi se
da Makartijev (Me Carthy) test MISCA omoguuje
prevazilaenje pomenute globalne procene i to utvr-
ivanjem profila osnovnih sposobnosti, uz kliniki
pristup dobijenim rezultatima.
II. MERENJE INTELIGENCIJE
Uspeh ovih skala je, pod pritiskom potreba, doveo
do njihove primene i na odrasla lica ija se intelektu-
alna sposobnost* utvruje na taj nain. Posle pede-
setogodinjeg uspeha, postalo je oigledno da se
ova proirena primena zasnivala na neprihvatljivim
ekstrapolacijama i konfuzijama (Zazo).
No dolo je i do suprotstavljanja Bineovoj metodi i
to u dva oblika koji odgovaraju dvema velikim
definicijama inteligencije*.
1) Ili je re bila o tome da se proceni integralna
inteligencija koju je Klapared razlikovao od opte
inteligencije i koja e se obino, po tradiciji, svoditi
663
na logiku funkciju. U tu svrhu nainjeni su razliiti
upitnici, na primer Laijev (Lahy) test I. L., prerada
amerikih upitnika.
2) Ili se, pak, inteligencija najee poima anarhi-
no, to ako nita drugo omoguuje da se prizna
kvalitativna raznolikost inteligencija:
a) koje se razlikuju po svojim razliitim svojstvima,
kao to je sluaj u Melijevom (Meili) profilu gde se
osvetljavaju apstraktna, konkretna, analiti-
ka, inventivna strana inteligencije (1930);
b) koje se razlazu prema funkcijama, kao u Verme-
lenovoj (Vermevlen) analizi koja, posle niza proiz-
voljnih redukcija, pravi razliku izmeu funkcija ak-
vizicije, obrade, izvrenja (1929).
Bilo bi dobro kada bi se iz prakse izbacila veina
ovih testova koji poivaju na nedovoljno razraenoj
psihologiji inteligencije, odnosno na nemoguem ato-
mizmu, u korist strukturno valjanih upitnika.
U tom sluaju, mogue je primeniti dva metoda,
zavisno od toga koje e uenje o faktorima biti
usvojeno (Faktorska analiza*).
a) Utvrivanje (Globalnog nivoa), ili pomou vies-
trukih testova, kao u Katelovom (Cattell) Culture
Free Intelligence Test (1940) koji, obuhvatajui tri
skale za razliite uzraste, ima prednost utoliko to
eliminie uticaj kulture, ili, to je poeljnije, pomou
jednog jedinstvenog testa koji se obino oslanja na
vaspitne relacije:
verbalni testovi s upitnicima za ispitivanje reni-
ka u koje spada Rejvenov (Raven) i Volouov (Wal-
shaw) Mili Hill Vocabulary (1944);
neverbalni testovi, kao to su Penrouzove (Pen-
rose) i Rejvenove progresivne matrice u kojima je
odve zastupljen prostorni faktor, i Anstijev (An-
stey) D 48 (1947).
b) Utvrivanje primarnih faktora, pre svega u Ter-
stonovim (Thurstone) Chicago Tests of Primary
Mental Abililies (1943), koji proveravaju sledee
faktore:
V (verbalni);
N (numeriki);
R (rasudni);
W (faktor verbalne fluentnosti);
S (spacijalni);
M (memorijski).
Pri tom, svaki od pomenutih faktora moe da bude
predmet posebne tehnike.
U praksi, meutim, od svih testova inteligencije, u
psihijatrijskim krugovima najvie se koristi Vajs
(Wais) - Veksler*.
Utisak da su s klinikog stanovitva ove metode
nedovoljne, naroito prilikom izuavanja intelektual-
nog propadanja ili shizofrenog naina miljenja, za-
tim uticaj Goldstajnovih (Goldstein) radova, gde je
data analiza apstraktnog ponaanja, i uticaj Vigot-
skog koji je, poput Pjaea, prouio genetsku evoluci-
ju konceptualnog miljenja, nuno su doveli do novih
tehnika: tu su Goldstajnovi i ererovi (Scheerer)
Tests of Abstract and Concrele Thinking (1941).
TESTOVI LINOSTI
U istom klinikom duhu i u slinoj nameri (mada i u
cilju prouavanja organskih bolesnika), koriste se
i upitnici ija je prvobitna namena mogla biti i
drukija: Benerov (Benaer) Visual motor Gestalt test
(1938); Bentonov Visual retenlion test (1945) i Rejov
(Rey) test sloene figure (1942).
ZAKLJUAK
Potrebno je, sve u svemu, voditi rauna o beskrajnoj
sloenosti stvarnosti. Onaj ko koristi testove, za-
kljuuje Valon (Wallon), mora imati na umu, sa-
mim tim to im pribegava, da ne srne da poistoveu-
je pojedinca s pojedinim merama koje mu je uzeo.
Ne mogu one da obuhvate itavu njegovu inteligen-
ciju, a inteligencija, linost, drutvo, sredina pred-
stavljaju realnosti koje se prepliu i proimaju.
A. Luioni
Testove o kojima je ovde re, kako testove inteligenci-
je, tako i testove linosti, izdao je Centre de Psycho-
logie Appliauee: 48, avenue Heine Pari (katalog
sadri podrobne podatke o svakom od ovih testova).
TESTOVI LINOSTI
Pojam test linosti zadrava se obino za one
testove koji slue za podrobnije ispitivanje nekogni-
tivnih strana vlastitog ja, pri emu se podrazumeva
da je suprotnost inteligencija-karakter, koja tu
igra ulogu, u stvari shematska.
Uobiajena je podela mnogobrojnih, u tu svrhu sas-
tavljenih testova, na dve velike grupe, zavisno od
toga da li preovlauje analitiko ili globalno stano-
vite, a njihova suprotstavljenost, kako veli Pio (Pi-
chot), u izvesnom smislu predstavlja odraz sukoba
nemake i anglosaksonske psiholoke kole.
I. ANALITIKI TESTOVI
A) ODLIKE LINOSTI
1) Upitnici: oni se, uopte uzev, sastoje od niza
pitanja o oseanjima ili oblicima ponaanja koji
otkrivaju karakterne osobine i koji su naroito sim-
ptomatini za psihike poremeaje.
Cilj im je, u stvari, esto strogo psihijatrijske priro-
de, to je sluaj i u Vudvortovom (Woodworth)
Personal Data Sheet (1917), koji je sluio kao obra-
zac za veinu drugih, ija je namena da:
a) ili u jednom kolektivu, kao to je vojska, otkriva-
ju neprilagoene osobe [Cornell lndex koji su sainili
Mitelman (Mittelman) i Brodman, 1946];
b) ili da usmeravaju prema najverovatnijoj dijagno-
zi [Mak Kinijev (Mac Kiney) i Hatvejev (Hathway)
Minnesota Multiphasic Personality lnventory,
MMPI, 1943], s kojom bi se mogao dovesti u vezu
Belov (Bell) upitnik, koji stavlja naglasak na podru-
je neprilagoenosti (porodino, profesionalno, so-
cijalno. ..).
TESTOVI LINOSTI
Iz pomenutog MMPI proizila je Taylor Manifest
Anxiety Scale, dok su, u istoj tenji usmerenoj na
postizanje jasno utvrenog cilja, Cung (Zung) i
Darem (Durham) izradili jednu skalu za samoproce-
njivanje depresivnih poremeaja, a Hajman (Hei-
mann), Bobon, moker (Schmocker), skalu za sa-
moproveravanje raspoloenja.
Pa ipak, i vrlo primenjivan Bernrojterov (Bernreu-
ter) popis osobina linosti, na primer (1935), ima
isto tako jednu psiholoku stranu poto on, poma-
ui otkrivanje sklonosti ka neurozi, omoguuje
procenu samodovoljnosti, introverzije-ekstrover-
zije, dominacije-podreenosti, pri emu posled-
nja dva aspekta ulaze i u neke klasine upitnike,
Gilfordov (Guilford) (QIE, 1934) i Olportov (All-
port) (QAS, 1928). Valja istai i zanimljivu Gafovu
(Gough) (1973) listu prideva, koja omoguuje da
se jedan profil linosti ustanovi na osnovu razliitih
skala.
Na ovom podruju je bilo mnogo radova nadahnu-
tih faktorskom analizom. Istakao se naroito Ketel
(Cattell), koji je predloio 16 PF, test koji obuhvata
esnaest primarnih crta izdvojenih iz analize karak-
tera (1948), kasnije ga je preradio za decu i omladi-
nu (CRQ i HSPQ), a nainio je i jednu skalu
anksioznosti (1957), pri emu je na anksioznost
gledao kao na faktor drugog reda, zasien s pet
moguih izvornih odlika. Gilford i Cimerman
(Zimmerman), sa svoje strane, razradili su Popis
temperamenata, koji obuhvata deset odlika koje su
blie kliniaru (1969), dok je Ajzenk (Evsenck) nai-
nio jedan EPI (1964), jednostavan i kratak, lak za
primenu, koji je u obzir uzimao obe dimenzije (ner-
voznost i introverzija-ekstroverzija). S druge strane,
Gordon, u jednom pomalo usiljenom nabrajanju,
GPP1, zadrava devet najvanijih odlika.
Ipak, sve u svemu, utvrivanje valjanosti ovih upit-
nika vri se a priori, ili, u najboljem sluaju, empirij-
ski. Rezultati vrede onoliko koliko vrede polazna
merila i tako je Minesota-test, koji poiva na jednoj
nozologiji krepelinovskog tipa, mogao doi pod
udar kritike. Psihijatri su, meutim, uglavnom sves-
ni tekoe primene ovakvih upitnika, dugih i sloe-
nih (tako je predloen i Mini. Mult, skraena
verzija MMPI). Osim toga, oni, u cilju objektivizi-
ranja klinike, radije primenjuju raling scales, (ska-
le procene*), koje su manje subjektivne i osetljivije
na promene [Vitenborn (Wittenborn)].
2) Tehnika: njihova je svrha, isto tako, da otkrivaju
neke odreene crte linosti.
Ovi su se testovi javili u velikom broju, pre svega na
osnovu nekih injenica implicitne psihologije, i to
naroito da bi se pokazala etika komponenta li-
nosti:
a) ili rasuivanje, na primer u Kosovom (Kohs)
testu (1922);
b) ili ponaanje, kao to je sluaj u testovima o
potenju i saradnji iz skupa upitnika CEI, koje su
izradili Hartorn (Hartshorne) i Mej (May) (1928).
664
Priznajmo da su ovakve provere vie prazna obea-
nja i, istini za volju, uprkos otroumnih metoda, iz
njih se najee, kako primeuje Valon (Wallon), ne
saznaje vie nego iz valjanog posmatranja. Iz tog
razloga je Laga (Lagache) (koga psiholozi neoprav-
dano zaboravljaju ) savetovao neku vrstu klinikog
pristupa gde bi test bio samo povod, i gde bi se
prouavao Kararov (Carrard) psihotehniki upitnik,
uz briljivo metodino organizovanje takvog istrai-
vanja (1943).
Radi prevazilaenja ovog stanja, istraivanje je, kat-
kada se preterano oslanjajui na statistiku, krenulo
u dva pravca:
a) upitnici, koji su nekada sluili za testiranje sklo-
nosti, dobili su novo znaenje. Tako:
1) Porteus insistira na znaaju svojih lavirinata kao
meri drutvene prilagodljivosti (1946);
2) Zazo (Zazzo) pokazuje da testiranje bloka misli
vodi u otkrivanje psihopatolokih tipova (1948);
b) predlau se nove, zanimljivije tehnike, koje se
temelje na originalnim psiholokim konceptima:
1) Luin (Lewin) je, s Dembom (Dembo), na osnovu
jo uvek nedovoljno potkrepljenih teorijskih istrai-
vanja, uveo testove stepena aspiracije.
2) Ketel je, sa stanovita faktorske analize, predloio:
jedan test P koji utvruje faktor raspoloi-
vost-rigidnost (1947), to bi trebalo da prui podat-
ke o vrsti integracije linosti;
jedan test F (1948), koji istie faktor istica-
nje-povlaenje, pretpostavljajui ga tradicionalnom
paru suprotnosti introverzija-ekstroverzija.
B. TESTOVI STAVOVA I INTERESOVANJA
Izuzev u testu interesovanja A 15, kojim Katel
(1948) ispituje relativna znanja iz razliitih oblasti,
kao tehnika se i dalje koristi neposredni upitnik:
1) Upitnici o stavovima linosti uzimaju u obzir
miljenje o razliitim predmetima. Terston (Thursto-
ne), na primer, predlae trideset etiri skale (1931)
koje se odnose na opta pitanja (smrtna kazna,
razvod, Bog), kao i na posebne amerike probleme
(crnci, prohibicija...).
Znatno zanimljivija, bar za deju psihijatriju, svaka-
ko je Svitova (Sweet) skala (1929), koju su u Fran-
cusku uveli ofar (Chauffard) i Benasi (Benassv),
pod nazivom test MTI (1948), koja ispituje stavove
dece i njihove ideale vezane za porodicu i kolu.
2) Upitnici interesovanja utanauju vrednosti koje
pojedinac priznaje. Naporedo s profesionalnim upit-
nicima, koji su se javili u velikom broju posle Frido-
vog (Freyd) Carnegie Interesi Inventory (1922), nai-
njeni su raznorazni psiholoki upitnici, najee na
temelju Sprengerove podele interesovanja na est
oblasti: estetsko, ekonomsko, politiko, religijsko,
socijalno, teorijsko. Navedimo kao primer Olportov
(Allport) i Vernonov test (1931), koji je posluio kao
prototip veine potonjih testova.
Valja priznati, poput Pioa, da taj niz analitikih
testova linosti odaje utisak pometnje. Moda
665
je za aljenje to su odbaeni i neki upitnici sugestiv-
ne vrednosti, ali je shvatljivo to se, kao odgovor na
ova parcijalna i apstraktna gledita, uspeno razvila
globalna koncepcija za koju se zalagao tern (Stern).
II. SINTETIKI TESTOVI
Ako ostavimo po strani upitnike ija je namena da
uvedu ispitanika u datu situaciju i da stvore
najbolje mogue uslove za posmatranje i koji, oi-
gledno, nisu mnogo primenljivi u psihijatriji, ovde
je re o tehnikama za koje je Frank (Franck),
godine 1939, predloio naziv projektivni testovi.
Njihovo naelo, na osnovu hipoteze koja sledi,
otkrio je Rapaport (Rappaport): Vidovi ponaa-
nja ljudskog bia, bar oni najupeatljiviji, otkrivaju
njegovu linost, odnosno individualni princip koji
ono u sebi nosi. Tako su u teorijskoj pozadini
njihovog razvoja istaknute:
a) psihoanaliza, koja je uvela simboliko tumaenje
ponaanja, naroito u sluaju omaki;
b) holistike psihologije, koje su na vie naina
istakle nunost sintetikog pristupa vlastitom Ja.
Valja istai da se ova hipoteza danas esto osporava
(Kagan), to nije moglo proi bez odgovarajuih
prerada u teoriji najvanijih projektivnih testova
(Rorah* i TAT*).
Klasifikacije projektivnih testova mogu se vriti iz
razliitih uglova. No, priznajui, u stvari, nedostat-
ke ovog razlikovanja, budui da svaki valjan test
ako i ne u nameri svoga autora, ono bar u primeni
nal koju naie slui za oba ova cilja, opredelili
smo se da protivstavimo:
1) testove koji ukazuju na organizaciju linosti, s
ciljem da prikau njene osnovne crte i, eventualno,
otkriju prirodu poremeaja koji koe razvoj vlasti-
tog Ja;
2) testove koji osvetljavaju problematiku linosti,
obelodanjujui inioce koji su uticali na poremeaj
psihogeneze dotine osobe.
A) STRUKTURA LINOSTI
Najpoznatiji i najee primenjivan postupak neo-
sporno predstavlja Rorahova* (1921) psihodijag-
nostika.
injenica da se pri izradi ovog testa autor ni-
je rukovodio strogo naunom metodom vero-
vatno prua i objanjenje za Holcmanov (Holtz-
man) pokuaj da predloi jedan analogan upit-
nik s prilino strogim metrolokim svojstvima
(1961) i mnotvom istraivanja i reformi esto
sumnjivog znaaja. Bilo je vie pokuaja da se
ovaj test pojednostavi, od kojih su naroito
zanimljivi oni kolektivni, kao na primer: Harove-
rova (Harrower) i Eriksonova (1944) metoda vi-
estrukog izbora, kojima e biti pretpostavljen
Culigerov (Zulliger) test Z koji bi, sa svoje tri
tabele, trebalo da otkriva patoloke sluajeve
(1949).
TESTOVI LINOSTI
Interesovanje za paralelne nizove testova nadahnulo
je Culigera da napravi jedan, prilino poznat,
Ben-Rorahov (Behn-Rorschach test, koji je doiveo
i varijante, ali nije od velike koristi.
Ako se Rorahov test u dobroj meri dokazao u
psihijatrijskoj praksi, to nije sluaj i s etiri druga
upitnika ija valjanost, uprkos naporima da se izvri
neka vrsta standardizacije i da se za njih nau
razliita opravdanja, usled nepouzdanosti ili nejas-
nosti teorijskih implikacija koje ih podrazumevaju,
ostaje sporna:
Louenfeldov (Lowenfeld) (1943) mozaik-test,
koji se zasniva na ideji da se struktura linosti utvrdi
na osnovu konstrukcija dobijenih spajanjem geo-
metrijskih tela razliitih po obliku i boji;
miokinetika psihodijagnostika (Mira, 1940) ko-
ja, oslanjajui se na motoriku teoriju svesti, treba
do otkrije konstitucionalno ponaanje subjekta od
koga se trai da, na osnovu propisanih pravila,
dovri nekoliko jednostavnih crtea;
Sondijeva trihdijagnostika (1941), koja je trebalo
da ustanovi pulzivnu formulu pojedinca, pa ak i
njegovu sudbinu, na osnovu odbira, izmeu niza
ponuenih fotografija duevnih bolesnika, onih koje
se subjektu sviaju najvie, odnosno najmanje;
Kohov (Koch) Baum Test (1945), nadahnut Jun-
gom, ima za cilj da prui osnovne podatke o linosti
na osnovu crtea drveta, koji se analizira po strogo
utvrenom postupku.
B) TEME LINOSTI
Valja najpre podsetiti na Jungov test asocijacije reci
koji je, na neki nain, prvi projektivni test.
Koriena za otkrivanje kompleksa na osnovu
psihoanalitikog naela da asocijativna aktivnost
nije slobodna, optepoznata izvorna tehnika doi-
vela je, posle 1904, i mnogobrojne prerade. Kao na
primer:
1) prihvaeno je da postoje opti odgovori koji
ne doprinose tumaenju;
2) uvaen je znaaj promena emocionalnog stanja
pomou registrovanja psihogalvanskog refleksa.
Meutim, Marejev (Murrav) Thematic Aperception
Test (Test tematske apercepcije), koji je prvi put
predloen godine 1935 (T. A. T.*), nailazi na sve
veu primenu.
Treba istai i neke varijante T. A. T. koje nisu
doivele uspenu sudbinu svog uzora:
a) Simondsov (Svmonds) test, pre svega namenjen
adolescentima, u kome prikazani prizori ne deluju
tako traumatizujue (1950);
b) Van Lenepov test (Van Lennep), s etiri tabele
na kojima su prikazane neke opte situacije, ima
prednost zbog mogunosti brze primene (1941);
c) nidmanov (Schneidman) MAPS (Make a pic-
ture Story Test) koji se sastoji u rasporeivanju lica
na minijaturnoj pozorinoj sceni (1917).
TESTOVI U PSIHIJATRIJI 666

Pomenutim tehnikama treba dodati Rozencvajgov ZAKLJUAK

(Rozenzweig) test, veoma korien, koji se sastoji od
niza crtea koji predstavljaju linosti u stanju frus- Napokon, valja zakljuiti, s Lagaom, da je prou-
tracije, pri emu se od subjekta trai da da svoj avanje neke linosti zadatak koji je, teorijski gleda-
odgovor na datu situaciju. Teei tanim merilima, no, beskrajan i neizvodljiv. Nema tog testa, nema
ovaj upitnik bi trebalo da utvrdi smisao i intenzitet tog skupa testova koji bi mogli da prue odgovara-
reagovanja na frustracije (1945). Veinu ovih pro- jue saznanje o linosti, u njenoj mnogostrukosti i u
jektivnih testova mogue je primeniti i na decu, ili su njenom jedinstvu: u pitanju su samo manje ili vie
u tu svrhu izraene i njihove posebne verzije. Tako brojna, organizovana i duboka ispitivanja. Na sa-
Belakov (Bellac) CAT daje slike ivotinja umesto danjem stupnju naih znanja, pomenuti problem
ljudskih bia (kao i TAT, dok Blim (Blym) (Blacky spada u nadlenost dobro opremljene klinike ije
Pictures) i Korman (Corman) (test Patte Noire pribegavanje mudro odabranim, obraenim, protu-
Crna apa) uvode savreniju verziju prikazujui is- maenim testovima poveava brzinu, pronicljivost i
tog junaka na razliitim listovima. No, u praksi s umnoava broj referentnih sistema.
decom, mnogo pre no to je bilo reci o projektivnim A. Luoni
tehnikama, dati su opisi raznih upitnika, naroito
pod uticajem psihoanalitiara, kako u cilju terapije TESTOVI U PSIHIJATRIJI
tako i u cilju postavljanja dijagnoze, ija je valjanost
katkad i proveravana: eng. re test, ispit, potie od starofr. reci test, zemljani
lonac (koji je u alhemiji sluio za ispitivanje zlata).
1) Metoda igre: na primer, Bilerov (Biihler) test
sveta (1935) i Artusov (Arthus) test sela (1944), Iako je re test uveo K. Ketel (K. Cattell) 1890.
premda su se ove dve tehnike mogle primenjivati i godine, samu metodu je 1905. izumeo Bine (Binet),
na odrasle. kao odgovor na na izgled nereiv problem psihomet-
rije*, nakon to je ukazao na neophodnost grupe
2) Metoda crtea: na primer, Bakov (Buck) crte etaloniranja*. Najpotpunija definicija u tom smislu
porodice, kao i HTP (1941), gde se od deteta oeku- je Pioova (Pichot): Standardizovana situacija koja
je da nacrta kuu, drvo, osobu. podstie odreeno ponaanje, da bi se ono zatim
3) Metoda prianja pria, i to posebno pria koje procenjivalo putem poreenja sa ponaanjem drugih
valja dopuniti, koje su zamislili Tomas (Thomas) pojedinaca dovedenih u istu situaciju, u cilju kvanti-
(1931) i Dis (Diiss) (1940). tativnog i tipolokog svrstavanja subjekta.
Odnos prema ovim projektivnim tehnikama obi- Meutim, premda je u psihijatrijskoj praksi priznata
mo je preteran. U krugovima obrazovanim na neophodnost standardizacije postupka i objektiv-
psihometrijskoj metodi, uobiajena je pojava iz- nosti u beleenju rezultata, fundamentalna nunost
vesnog skepticizma, budui da se valjanost ovih samog svrstavanja bila je dovoena u pitanje [Bur-
testova, uprkos pokuajima, nije mogla statistiki dije (Bourdier)]:
dokazati. Tako ih Ketel smatra meavinom ne- 1) Sutinski naum je da se, polazei od testiranja
dovoljno odreenih namera, dok Ajzenk (Ey- jednog manje ili vie ogranienog aspekta psihe,
senck) njihove pristalice poredi s Tartarenom Ta- ponudi bolje objanjenje i razumevanje ispitivanog
raskoncem (1955). Pa ipak, u psihijatrijskoj prak- subjekta;
si, koja iziskuje intuiciju, a ne samo proraune, 2) s druge strane, u projektivnim metodama
odvraa Blojler (Bleuler), njihova je primena od a to su testovi koji se najee koriste statisti-
nesumnjive koristi, naroito kad se primenjuju ke referencije, kada postoje, imaju sekundaran
oprobane metode, a ne poslednji izdanak ionako znaaj.
odve brojne porodice. Priznajmo da je zlatno Jo je razumljivija Lagaova (Lagache) definicija
doba testova prolo (datumi roenja pojedinih testa kao dijagnostikog instrumenta, pri emu su
testova ovde mogu da budu dobri pokazatelji), obavetenja koja on neposredno prua esto manje
verovatno stoga to su oni odgovarali ondanjim znaajna od samog posmatranja koje podstie.
interesima psihijatrije. Danas se predlau nove Psihijatrijski testovi mogu se razvrstati prema:
tehnike, usaglaene s razvojem ideja i prakse:
Primera radi: korienom materijalu: naspram verbalnih stoje
neverbalni testovi, a meu njima se razlikuju testovi
- tokov i Telenov (Thelen) RGST (Reactions to tipa papir i olovka i testovi performanse koji
Group Situation Test) (1954), ili ucov (Schutz) iziskuju rukovanje odreenim elementima;
FIRO-B (Fundamenta! Interpersonal Relalion Orien- psiholokom znaenju: naspram testova efikasnos-
tation-Behavior) (1958). ti, koji ispituju kognitivne aspekte (inteligencija,
Ozgudov (Osgood) Semantiki diferencijator, sposobnost, znanje), stoje testovi linosti.
koji nailazi na iroku primenu, naroito u Sjedinje- U psihijatrijskoj praksi iskrsla su dva problema; na
nim Amerikim Dravama, najee s izvesnim teh- njih je naroito skrenuo panju Pers (Perse):
nikim modifikacijama [Bek (Beck) i Naneli (Nun- 1) Mogu li se testovi koristiti u istraivanjima, bilo da
nally), 1965]. ona imaju za cilj utvrivanje promena uzrokovanih
667
nekom hemijskom supstancijom ili odreivanje ka-
rakteristika nekog mentalnog oboljenja? I uz najve-
u opreznost, u tim sluajevima naroito kod
procenjivanja promene izazvane psihotropom
javlja se pomeranje znaenja onih tehnika koje su
zamiljene u jednoj dijagnostikoj perspektivi dife-
rencijalne psihologije. Ali se ovaj prigovor nije odr-
ao, i popis eksperimentalnih doprinosa testova u
psihijatriji, koji Burdije briljivo sastavlja, vrlo je
uverljiv.
2) Ko treba da obavlja testiranje? Bilo bi logino
a drugde i jeste tako da to ini psiholog koji je
proao specijalnu obuku i iji je razlog postojanja
upravo ta delatnost. Ali, zaudo, nomenklatura So-
cijalnog osiguranja, odstupajui od zdravog razuma
i obiaja, po pravilu poverava obavljanje testova
psihijatru.
Testovi u psihijatriji uvek su nailazili na manje ili
vie agresivno osporavanje. Ali njihovi protivnici
danas vie nisu tradicionalisti, ve progresivis-
ti koji ih smatraju jednom od manifestacija nor-
mativnog konformizma, neprihvatljivog sa stano-
vita psihologije i politike (Koeficijent inteligenci-
je*). Istini za volju, odbacivanje testa besmisleno je
koliko i testomanija, zakljuio je Zazo (Zazzo).
Neemo tajiti da problem znaenja testa taj
bitan uslov valjanosti ovog postupka [Vitenborn
(Wittenborn)] nije uvek reen na zadovoljavaju-
i nain. Otuda Jingel and Jangel Fallacies [Grej-
son (Gravson)], simetrine iluzije, kada se smatra
bilo da dva testa sa istim nazivom uvek postiu isti
cilj, bilo da dva razliito nazvana testa uvek mere
razliite aspekte psihikog ivota.
Drukije ne moe ni biti, osim ako se jednodu-
no pretpostavi da su entiteti tradicionalne psiholo-
gije na primer, inteligencija* jasni i strogo
razgranieni, i da ostaje jedino da se precizno
izmere.
Pojam construct validity Amerikog psiholokog
drutva u dobar as nas podsea da uvek imamo
posla samo sa hipotetikim atributima pojedinaca,
koji se, kako se pretpostavlja, odraavaju u rezulta-
tima testova. Krobah (Crobach) i Relen (Reu-
chlin) lucidno su osvetlili ovu problematiku poziva-
jui se delimino na faktorsku analizu*: injenica
da se teorija i tehnika mogu samo istovremeno
definisati eliminie u samom poetku neke naine
postavljanja ovih problema. Dakle, ne moe se or-
ganizovati istraivaki projekat o inteligenciji tako
to e se nekritiki prihvatiti test koji se koristi za
merenje inteligencije. S druge strane, ne moe se
pristupiti sastavljanju testa inteligencije tako to e
se zdravo za gotovo prihvatiti neka teorijska defini-
cija inteligencije koja je nastala nezavisno od testa.
U stvari, u tom podruju mogua je samo jedna
vrsta istraivanja ona koja u isti mah unapreuje
teoriju inteligencije i sredstva pomou kojih se ona
posmatra i meri. Na taj nain, vidimo kako se
javljaju parovi problema, pri emu teorijski, odnos-
TETANIJA
no tehniki problem naizmenino izbijaju u prvi
plan te mogu biti iskazani samo u uzajamnom
odnosu.
Meutim, znaajnu ulogu u pobrojanim manjkavos-
tima treba pridati dvema grekama, na izgled opre-
nim, no u kojima, u stvari, nailazimo na isto nerazu-
mevanje znaenja testa:
1) Zbog stroge forme koju obino imaju testiranje i
njegovi rezultati, testu se pripisuje apsolutno objek-
tivan karakter, a time i prividna optost. U stvar-
nosti, test uvek zavisi od eksperimentalnih okolnosti
u kojima je nastao [Valon (Wallon)]. To znai da je
pogreno koristiti na brzinu prilagoene i nepotpu-
no etalonirane testove, kakve, na alost, esto ispo-
ruuju izdavai testova.
2) Test nije udotvorna maina koja omoguuje
itanje misli i oseanja. Postoji jaz izmeu korie-
nja nekih testova i psiholoke dijagnostike [Rej
(Rey)]. Zbog toga je Sondi (Szondi) s pravom tvrdio
da je primenjiva testa koji ne poznaje psihologiju
opasniji od psihologa koji se ne slui testom; manje
je vana virtuoznost u interpretaciji, a vie razborito
pouzdanje koje jasno lui ono to je izvesno od
onoga to je verovatno, to je mogue.
Ako specijalista koji podjednako dobro poznaje
tehnike kao i dijagnostiku testa koristi provere-
ne testove potujui ova dva uslova, test tada pre-
staje da bude samo ekonomina zamena za dugo-
trajno posmatranje i esto postaje sredstvo za ot-
krivanje nekih psiholokih aspekata koje niko nije
nasluivao.
A. Luom
G. BOURDIER: Enc. med.-chir. Psvchiatrie, 1, 37 180 A 1 0 i
37 180 E 1 0 ; J. DELAY, P. PICHOT et J. PERSE, Methodes
psychometriques en clinique, Pari, Masson, 1955; P. Pl-
CHOT, La melhode des tests, PUF, 2. izd. 1968.
TETANIJA
od gr. tetanos, spazmodina ukoenost
Tetanija se odlikuje naglom pojavom bolnih to-
nusnih miinih kontrakcija, kojima parestezija ili
prethodi ili ih prati, dovodei do specifinih na-
pada. Dijagnostikovanje, jednostavno u najtipi-
nijim oblicima (paratireoidne lezde*), mnogo je
tee u oligosimptomatskim oblicima (parestezije
ili izolovani grevi), kao i u netipinim: vasku-
larnim [strah, palpitacije, migrene, Renoovi (Ray-
naud) fenomeni], i visceralnim, koji se najee
javljaju kod dece (spazmi grkljana, tankog creva,
beike). Pojedini oblici imaju samo neuropsihijat-
rijski izraz: to su ekvivalenti tetanije u vidu epilep-
sije ili depresije.
Ukoliko se simptomatologija svede na puke znake
muskularne hiperrazdraljivosti, u pitanju je latentna
tetanija: to su Hvostekov (Chvostek), Trusoov
(Trousseau), Lustov znak, ogled s vetaki izazva-
nom pozitivnom hiperventilacijom.
TETOVIRANJE
Etiolofija tetanije ukljuuje sve situacije koje dovo-
de do ( padanja cirkulisanja jonizovanog kalcijuma;
faktor koji se ovde esto sree, pored hipokalcijemi-
je, jeste alkaloza.
Uzroci hipokalcijemije mogu biti razliiti: insufici-
jencija paratireoidne lezde, karencija unoenja kal-
cijuma (naroito kod nedonoadi i odojadi), in-
toksikacija vitaminom D, poveani gubici kalcijuma
u crevnom traktu (naroito dijareje), poveani gubi-
ci kroz urin (tubularna bubrena acidoza, idiopati-
na hiperkalciurija), pankreatitis, obilnija transfuzija
krvi.
Alkaloza se moe javiti i kao sekundarna posledica
hiperventilacije, najee u vezi s izraenijom hiper-
emotivnou, poglavito kod anksioznih ena [Heg-
linova (Hegglin) respiratorna neuroza]: to je,
uistinu, i najei oblik tetanije. Alkaloza, meu-
tim, moe da usledi i za poremeajem kalijemije:
periodina porodina paraliza, jatrogena hiperkali-
jemija ili sekundarna kalijemija posle teih poreme-
aja metabolizma (prilikom vie uzastopnih povra-
anja, na primer).
Najzad, u izvesnim uslovima, mogu se opservirati
tipini znaci tetanije bez hiperventilacije, bez ikak-
vog organskog uzroka, bez poremeaja metabolizma
(kada nije re ni o alkalozi, ni o promeni sadraja
kalcijuma ili fosfora u plazmi): tada je re o idio-
patskoj tetaniji (Spazmofilija*).
R. Arno-Kasiiljoni i .-K. Skoto
TETOVIRANJE
od polineanskog tatau preko engl. to tattoo, tetovirati
Tetoviranje koe, koje se ponekad zapaa kod psi-
hopata, neki autori su smatrali istinskim steenim
znakom degeneracije [Rog de Firsak (Rogues de
Fursac)]. Neuobiajeno kod ena i u seoskim popu-
lacijama, bez bitne veze sa mentalnom boleu u
razvijenijim civilizacijama, ono se, u stvari, najee
sree kod kriminalaca steenog ponaanja i kod
konstitucionalnih pervertita; iz ove druge grupe po-
tie veliki broj ovih prvih.
Istetovirani crtei su vrlo raznovrsni: zauzimaju ve-
u ili manju povrinu, jednostavni su ili naivni
(poreklom iz primitivne umetnosti), ili su to, pak,
prava dela sa estetskim pretenzijama.
Ponekad su istetovirani razni zapisi (lina imena,
datumi, aforizmi, maksime, itd.) pogodni da izraze
karakter i preokupacije subjekta.
Sadrina samih crtea ponekad moe biti banalna
(razliiti ornamenti), ali je esto bogata znaenjima
(likovi, sheme ili skaredni prizori, simboli, tajne
oznake...).
Tetoviranju se obino podvrgavaju neuravnoteene
osobe i pervertiti u vidu neke vrste obreda obraa-
nja i nadmetanja u ravim osobinama, naroito u
zatvorima, na sumnjivim mestima, u posebno regru-
tovanim jedinicama (kanjenikim bataljonima), ret-
ko u psihijatrijskim bolnicama.
668
Ono esto predstavlja jedan kanal oduke ili izazov,
izraava kompenzaciju inferiornog poloaja, elju za
identifikacijom sa jakim ovekom ili pripadnost gru-
pi prekaljenih. Sree se uglavnom kod labilnih
osoba, nezrelih linosti sa prosenim umnim spo-
sobnostima, koje potiu iz rasturenih porodica, i u
drutveno-ekonomski nerazvijenim sredinama.
Nalazimo ga povremeno i u izvesnim akutnim sta-
njima kakvo je manija; tu je uvek izvedeno oskud-
nim sredstvima i postupcima koji ne onemoguuju
brisanje, i pre je nalik krabotini.
Od tih u osnovi patolokih tetoviranja treba razliko-
vati tetoviranja koja su gotovo tradicionalno moti-
visana u nekim zajednicama ili zanimanjima (mor-
nar), i kojima se podvrgavaju sugestibilne linosti,
kao i ona vezana za magijsko-fetiistike obrede
(primitivna plemena, severnoafriki ureenici), iji je
cilj pridobijanje zatitnikih duhova ili odagnavanje
zlih demona.
. Bardena
MARTIN DE LASSALLE et coll., Le tatouage, Clermom
medical, suppl. annuel, 1970, str. 129-141; M. BOUR-
GEOIS et A. CAMPAGNE, Tatouage et psychiatrie, Ann.
med.-psychoi, 1971, t. II, str. 391-414 (51 bibliogr. ref.).
TIFOIDNA STANJA
od gr. typhos, magla, dim, tupost
Grka re typhos znai magla, dim, tupost: ovaj
termin je omoguio starim kliniarima [Luj (Louis),
Bretono (Bretonneau)] da izdvoje grupu takozvanih
tifoidnih febrilnih oboljenja u kojima su preovla-
davale iznemoglost, sanjivost, modana optuzija;
ova grupa je zatim ralanjena na osnovu bakterio-
lokih specifikacija.
Karakteristina za tifusnu groznicu (salmonelozu) u
poodmaklom stadijumu, ova klinika slika se danas
gotovo vie i ne opservira zahvaljujui uvoenju
specifine terapije antibioticima.
A. Poro i .-K. Skoto
TIFUSNA I PARATIFUSNA GROZNICA
od gr. typhos, magla, dim, obamrlost, i para-, pored
Bretonoova (Bretonneau) dotienenterija toliko je
esto bila praena nervnim poremeajima, pre svega
tifoidnim stanjima*, da je omel (Chomel), 1834,
predloio da se ova bolest nazove tifusnom groz-
nicom.
Teke, velike epidemije znatno su se proredile, bar
to se Evrope tie, otkako su u terapiju salmonelo-
za uopte, a posebno tifusne groznice, uvedeni anti-
biotici.
Re je o sepsi limfnog porekla, premda osnovnu
ulogu u determinizmu klinikih simptoma i kompli-
kacija igra endotoksin mikrobnog porekla.
669
I. SIMPTOMATOLOGIJA
a) Uoljivi su mentalni poremeaji na ranom stup-
nju, nekada opisani pod nazivom cerebrotifus
[Odmar (Audemard), teza odbranjena u Lionu,
1898]: bolest, izgleda, poinje konfuzijom praenom
dezorijentacijom, automatskim kretanjem ili neuobi-
ajenom agitacijom; bolesnik mora da bude hospita-
lizovan na psihijatrijskom odeljenju otvorenog ili
zatvorenog tipa; da se iza ovih znakova krije tifusna
groznica, moe se utvrditi pomou termometra, kli-
nikog pregleda i, na kraju, laboratorijskih nalaza.
b) Naroito u toku izraenog stanja bolesti, tireoidni
encefalitis izaziva poremeaje neuropsihike prirode,
i to u oblicima koji se razlikuju po intenzitetu, po
simptomatskim dominantama i pogoenim delovi-
ma mozga.
Postoji i jedan oblik encefalitisa koji bi se mogao
nazvati minornim ili lakim oblikom, koji se ispoljava
samo stanjem konfuzije, bilo da je ono praeno
oneirizmom ili nije, izvesnom karfologijom i, pone-
kad, nekim neupadljivim reakcijama vegetativne pri-
rode (tahikardija, znojenje, itd.).
Postoje, meutim, i mnogo tei oblici, u kojima
tifoidno stanje moe biti daleko izraenije, koji idu
do stupora i kome, u kojima je sumanutost daleko
izraenija, a psihomotorna agitacija moe dostii i
razmere akutnog azoteminog psihoencefalitisa, dok
su vegetativni znaci izuzetno ozbiljni: sunusna tahi-
kardija, kardiovaskularni kolaps, polipneja, hiper-
termija, hiperazotemija.
Pored ovih izuzetno izraenih oblika, valja navesti i
one oblike koji pogaaju pojedine delove mozga: bul-
barni, ponto-cerebelarni, ekstrapiramidalni i sup-
kortikalni oblici, hipertonini, katatonini, encefalo-
mijelitini oblici.
Psihike reakcije mogu se opservirati i u sluaju parati-
j'usa, ali su rede i manje izraene nego kod tifusa.
II. TERAPIJA
Do promene u terapiji tifusa i paratifusa dolo je
zahvaljujui primeni antibiotika, i to naroito hlo-
ramfenikola, kao najstarijeg, zatim tiamfenikala,
ampicilina, kotrimoksazola i amoksilina. Postoje
stroga pravila koja se moraju potovati: sluiti se
oralnim metodom, odrediti dovoljnu pozologiju uz
izbegavanje udarnih doza (kako bi se izbegao
kolaps usled snane, nagle bakterijske lie), nastaviti
sa terapijom antibioticima najmanje 10 do 15 dana
poto doe do apireksije
A.\ M. Poro
TIK
Re preuzeta iz veterine, (kontraktura vratnih miia
kod konja), verovatno prema nemakom licken, lako
dotai, ili je re o onomatopeji naglog pokreta trzanja.
DEFINICIJA
Za definisanje tikova, dugo nerazluenih od nekih
drugih abnormalnih pokreta, veoma je zasluna
francuska klinika.
TIK
Tikovi su nagli i iznenadni nevoljni pokreti, brzi i
ponavljani, koji obuhvataju jednu ili vie grupa
miia koji su u funkcionalnoj vezi.
Ova definicija iskljuuje izvestan broj oboljenja neu-
roloke prirode kao to su mioklonije, drhtavice,
horeoatetozini pokreti i prosti poremeaji tonusa.
Ako u poetnom stadijumu simptoma pokret tika
i ima neku svrhu, ona se ubrzo gubi. Tik postaje
karikatura prirodnih radnji [Sarko (Charcot)].
Javlja se u beskonano mnogo oblika: tikovi poga-
aju lice (mirkanje oiju, nabiranje nosa, tikovi
usana), vrat (klimanje glavom), gornje udove (slega-
nje ramenima), donje udove. Najzad, postoje i tiko-
vi pri govoru (koji dovode do problema slinih
onima pri mucanju), kao i tikovi pri disanju.
Postoje i raznorazni prelazni oblici, poev od tika u
pravom smislu, preko sloenijeg kompulzivnog ges-
ta (eanje kosmatog dela glave popravljanje odee,
onihofagija), do neurotinih ritmija (kruni pokreti
glavom prilikom usnivanja).
Uopte uzev, za svaku osobu dominantan je jedan,
jasno sistematizovan tik. Njegove manifestacije me-
njaju se u zavisnosti od emocionalnog stanja: tik u
tekim okolnostima postaje izraeniji, dok u stanju
oputenosti i spokoja potpuno nestaje.
Jedan odreeni tik, meutim, u stanju je da se
premeta, da se proiri i na ostale gestove i funkcije,
da se generalizuje. U nekim veoma retkim sluajevi-
ma, koje je il de la Turet* opisao pod nazivom
bolesti konvulzivnih tikova, tikovi se umnoava-
ju, zdruuju s nekim drugim kompulzivnim poreme-
ajima (koprolalija) i s mimetizmom koji se ne moe
obuzdati (ehomimija, eholalija): re je o evolutiv-
nom, degenerativnom oboljenju, koje na kraju naj-
ee prelazi u demenciju.
Posle arkoa, Brisoa (Brissaud), Kriea (Crichet),
tikove su najpotpunije prouili A. Me (H. Meige) i
Fendel (Feindel); njihovo istraivanje do danas nije
prevazieno.
PSIHOPATOLOGIJA
Psiholoko stanje osobe koja pati od tikova vrlo je
srodno stanju opsesivne osobe: ona tik doivljava kao
parazitski pokret koji sebi zabranjuje i koga se najee
stidi. Pojava tika je jo neizbenija ukoliko je subjekat
izloen pogledima okoline i ukoliko mu se opire.
Ispitivanje psiholokog stanja uvek otkriva neki kon-
flikt neurotine prirode, najee neki konflikt u po-
rodici, iji je sutinski inilac emocionalno nezado-
voljstvo: osoba koja pati od tikova obino je jedino
dete u porodici [prema Ruaru (Rouart), u 1/3 sluaje-
va], koje ivi pod okriljem odve brine majke; ili je
to osoba ugroena suvie strogim vaspitanjem koje u
njoj izaziva bunt, ili, tavie, na bolan nain doivlja-
va suparnitvo prema bratu, odnosno sestri. Lebovisi
je jasno izloio itavu problematiku osobe koja pati
od tikova i njeno mesto u porodinoj sredini.
Isto tako, tik je redovno odraz suzdravane agresiv-
nosti (pokoravanje-pobuna) i oseanja krivice (tik
iritira okolinu i povlai odreene sankcije). Uvek je,
uostalom, u pitanju narcisistika linost koja u po-
TIMERETICI
naanju jo nije prevazila analni stadijum ili se na
njega naglo vraa im doe do konflikta: nekoliko
opservacija (posebno Ruarova) pokazalo je kako do
tika dolazi posle suzbijanja onanije zastraivanjem.
Postoje i neki izuzetni sluajevi u kojima znaenje
tika nije sporno (tik pogleda u voajerizmu, tik nega-
cije, itd.). Pojedini psihoanalitiari u njemu vide
kako potrebu za ispoljavanjem bunta, tako i traga-
nje za autoerotskim zadovoljavanjem (naroito ka-
da je re o oku ili nosu).
ETIOLOKE INJENICE
Stoga nije nikakvo udo to se tikovi sreu u toku
takozvanog latentnog perioda, izmeu pete godi-
ne i puberteta, i to ee kod deaka. Kao i u svim
neurotinim reakcijama, uvek se moe otkriti izves-
na konstitucionalna predispozicija: hiperemotivnost,
sklonost ka kompulzijama, labilnost.
Ima autora koji navode i poremeaj mezocefala,
dovodei tako u vezu tik spazmodinog tortikolisa i
neke druge distonine poremeaje.
U nekim retkim sluajevima, izvesno nadraenje
lokalne prirode (konjunktivitis) moe uzrokovati
ovu pojavu (mirkanje): tada se tik u poetku javlja
kao vrsta odbrambenog refleksa, koji se docnije
moe zadrati poto stimulus biva zamenjen uslov-
nim refleksom.
PROGNOZA I TERAPIJA
Veliki broj tikova iz kasnijeg detinjstva zauvek iezne
u toku spontanog razvoja, bez ikakvog leenja.
Ima, meutim, i upornih sluajeva, i onih koji reci-
diviraju. Potrebno je, pre svega, briljivo eliminisati
sve mogue inioce neuroloke prirode (lokalni nad-
raaj, oteenje mezocefala). Ako su oni iskljueni,
valja pribei psihoterapiji: valjano poznavanje psi-
holokih uslova u porodinoj sredini omoguuje da
se tu otkriju patogeni faktori, da se da savet rodite-
ljima, da se, po potrebi, preporui udaljavanje dete-
ta i njegovo premetanje, na izvesno vreme, u neku
povoljniju sredinu.
Kod adolescenata i odraslih lica, psihoterapija esto
prua dragocenu pomo, a vrsta pristupa zavisi od
pojedinane psihopatologije. Od znaaja su, svakako,
mnogobrojne terapije telesne indukcije koje se za-
snivaju na relaksaciji. Jae doze sedativnih neurolep-
tika, kao hemioterapija, nisu za potcenjivanje.
T. Kamerer i A.-. Kuder
TIMERETICI v. Antidepresivi
od gr. lhymos, raspoloenje i erethismos, ekscitacija,
razdraenost
TIMIDNOST
od lat. timere, strahovati
Emotivno-afektivna dispozicija koja dolazi do izra-
aja u meuljudskim odnosima, a ogleda se u inhibi-
670
ciji normalnog drutvenog ponaanja ili izazivanju
neprilagoenog ponaanja. Timidnost je jedan oblik
hiperemotivnosti. Najee je nalazimo kod inhibi-
torne hiperemotivnosti, kod osoba sa vagotoninim
tendencijama.
A. Valon (H. Wallon) smatra ispoljavanje timidnos-
ti poremeajem dostojanstvenog reagovanje, pri
emu funkcija dostojanstva odgovara refleksnim
dispozicijama koje pobuuje prisustvo drugog, izvo-
ra opasnosti ili promenljivih mogunosti na koje
treba trenutno reagovati.
Kada se nae u grupi ili u prisustvu osobe koja ga,
makar u najmanjoj meri, impresionira, timidni su-
bjekt uti ili, koliko god je u njegovoj moi, obuzda-
va izraavanje svojih misli i oseanja. Ta inhibicija
se ispoljava ak i pri dopisivanju. Kada je timidna
osoba prinuena da govori ili dela, esto zapaamo
skup znakova koji ukazuju na prekomernu emotiv-
nost: kolebljivo uzdravanje, neodlunost, drhtanje
ili pomanjkanje sigurnosti u pokretima..., poreme-
aj dranja..., hipertonija, distonija, nekoordinira-
nost (Valon), mucanje, poremeaji govora koji su
obino praeni neurovegetativnim manifestacijama
(crvenilo lica, znojenje, irenje enica).
U najistijem obliku, timidnost je karakterna, kon-
stitucionalna sklonost. R. Le Sen (R. Le Senne)
svrstava timidnu osobu u preosetljive osobe, sa nji-
hovim specifinim dispozicijama: emotivnou, ne-
aktivnou i sekundarnou; takva osoba je vrlo
osetljiva na postupke drugih i lake se povodi za
njima nego za sopstvenim odlukama; podreena je i
pomirena sa sudbinom. Pripada biolokom tipu po-
vuenog oveka.
Meutim, uz tu konstitucionalnu timidnost esto se
uporedo javlja steena timidnost, izazvana, ili barem
jako naglaena, delovanjem razliitih psiholokih
inilaca: pre svega treba okriviti vaspitanje; upitnik
uvek pokazuje da je subjekt abnormalno doivlja-
vao bitne drutvene kontakte u detinjstvu: uivao je
preveliku zatitu roditelja koji su odluivali umesto
njega, ili je bio obeshrabrivan prevlau starijih u
porodici, koja je sputavala slobodan razvoj njegove
senzibilnosti, ili su ga, pak, prekasno upisali u kolu,
odnosno spreavali da se drui sa decom svoga
uzrasta. Ponekad tu nalazimo i pravu emocionalnu
zaostalost, premda se ona najee pojavljuje u dru-
gim klinikim slikama. U gotovo svim sluajevima,
timidnost je praena oseanjima inferiornosti* i kri-
vice*.
Sa stanovita terapije, jako je vano da se najpre, za
svaki konkretan sluaj, to je mogue preciznije
proceni odgovarajui udeo konstitucionalnih, od-
nosno steenih inilaca. Karakterna timidnost je
bitno podlona prevaspitavanju: ona ima za cilj
ponovnu socijalizaciju subjekta, postepeno osamo-
stavljivanje njegovih reakcija i postizanje sklada me-
u njima, putem izlaganja subjekta razliitim, sve
sloenijim iskustvima. Tretman lekovima koji suz-
bijaju hiperemotivnost takoe moe biti koristan.
671
naroito u toku ovog prevaspitavanja: antihistami-
nici, beladona, belafolin kod inhibiranih subjekata,
biljne tinkture [crataegus (glog), pasiflora (Hristov
cvet), valerijana, tetrljan], a kod dece smesa broma i
kalcijuma; sve se ovo pretpostavlja barbituratima,
jer oni daju prilino loe rezultate kod subjekata
koji su i inae neaktivni. Protiv steene timidnosti,
izazvane psiholokim iniocima, sa uspehom se pri-
menjuje psihoterapija, a ponekad i psihoanaliza
(Psihoterapija dejeg doba*). Kako je veina slua-
jeva vrlo sloena, esto se najvie uspeha postie
meovitim leenjem.
. Siler
TIMIJA v. Raspoloenje, Afektivnost
od gr. thymos, raspoloenje
TIMOANALEPTICI v. Antidepresivi
od gr. thymos, raspoloenje, ana-, odozdo nagore i
lambanein, zgrabiti
TIMOLEPTICI v. Antidepresivi
od gr. thymos, raspoloenje i lambanein, zgrabiti
TIMOREGULATORI v. Litijumove soli
od gr. ihymos, raspoloenje i od lat. regula, pravilo
TIPOLOGIJA
od gr. reci typos, obeleavanje (jednim potezom), uzor i
logos, govor, nauka
Izmeu poznavanja zakonitosti, iji se apstraktni
karakter neretko osuuje, i konkretnog znanja izlo-
enog stalnoj opasnosti da se izgubi u neizrecivosti
pojedinca, prouavanje oveka, kako je tvrdio Bur-
ad (Bourjade), uspeno se moe dovesti u ravnote-
u pomou davanja opisa ljudskih tipova, onako
kako to ine prirodne nauke kod kojih se sistemat-
ski ugao gledanja stavlja u prvi plan. Uostalom,
ovaj se pokuaj pribliava spontanom i kreativnom
poznavanju i stvaranju tipova, o emu svedoe go-
vor, folklor, knjievnost, tipova na koje se svode svi
razliiti pojedinci.
Postoje dva podruja u kojima je izgledalo prirodno
da se ovakvo stanovite prihvati:
I. SEKSUALNI TIPOVI
Stvarnost postojanja sistematskih razlika izmeu
polova priznaje se spontano, oigledna je i s fizike i
s moralne strane. Oduvek su romanopisci i moralisti
vodili brigu o tajnama enske due. S. de Bovoar
(S. de Beauvoir) zamera im da su izgradili jednu
mitologiju a ne nauku, to je, uostalom, sluaj i s
psihoanalitiarima, kod kojih preovlauje sinteza H.
Doj (H. Deutch).
TIPOLOGIJA
Obilje pozitivno utvrenih injenica, meutim, iji
je bilans nainio Pire (Piret) (otada se nije pojavilo
nita novo), vrlo je obeshrabrujue:
1) Kvantitativna ispitivanja: u oblasti sposobnosti,
mnogobrojna istraivanja ne pruaju nita pozitivno
ni koherentno.
to se karaktera tie, najsistematskiji i jo uvek
neprevazien jeste popis koji je sainio Hajmans
(Hevmans), koji se podudara s javnim mnenjem,
kao i Terman i Majls (Miles), koji uvode pokazatelj
mukost-enskost.
Ako su i ustanovljene razlike u pogledu delinkvenci-
je [ajnfeld (Scheinfeld)], profesije [Anastazi (Anas-
tasi) i Foli (Foley)], duevnih bolesti [Lendis (Lan-
dis) i Pejd (Page)], jo uvek se postavlja pitanje
udela obrazovanja i drutvenog statusa. Da bi se
smanjila teina uloge koju je Roblav-Spanle
(Rochblave-Spenle) neposredno prouavao, panja
je bila usmerena na:
razlike u ponaanju koje se mogu pripisati bio-
lokim razlikama (Hamburgov i Lundeov prikaz ne
ba uverljivih radova);
decu. Najsveobuhvatnije od ovih istraivanja jes-
te Flaneganov (Flanagan) projekat talent, koji je
obuhvatio 440.000 uenika ispitanih na osnovu 30
testova, i doneo vrlo arolike rezultate.
2) Etnoloki pristup: etnoloke injenice uistinu po-
kazuju uticaj razlika u psiholokim karakteristika-
ma i drutvenom ponaanju, ak i kada je re o
onima koje su najoiglednije utvrene polom. Ta-
ko, zemljoradnja postaje muki posao tek kada se u
nju ukljue domae ivotinje [Goldenvajzer (Gol-
denweiser)], a u Africi su postojale enske vojne
jedinice na glasu po snazi i okrutnosti (Seligman). S
druge strane, M. Mid (M. Mead), koja je uostalom,
najdublje pronikla u sutinu ovog pitanja, pokazuje
promene do kojih je dolo u naoj sopstvenoj kultu-
ri i savremenu tenju ka drutvenoj identifikaciji
polova.
Iz svih ovih istraivanja se moe zakljuiti da stvari
nisu tako jednostavne. A pre svega, psiholoke i
drutvene razlike koje nam namee tradicija vero-
vatno nisu sutastvenije od onih determinisanih bio-
lokom prirodom. injenica je, meutim, da sva
drutva pripisuju razliite osobine mukarcima i
enama i odreuju im razliite uloge, pri emu je
teko porei znaaj fizikih razlika (Klineberg).
II. TIPOVI PREMA RASAMA
Na isti je nain oigledna rasna raznolikost, iz
ega su se razvile mnoge protivrenosti. Tu se,
tavie, ispoljila i jedna prethodna tekoa, samo
definisanje rase. Koncept rase retko se uzima u
antropolokom znaenju prirodnog okupljanja lju-
di sa zajednikim anatomsko-fiziolokim odlikama
[Valoa (Vallois)], utoliko pre to razliitost merila
ne dovodi do klasifikacija koje bi se mogle oslanjati
jedna na drugu, a do razreenja ove tekoe ne
moe se doi ni njihovim kombinovanjem jer bi to
TIREOIDNA LEZDA
preterano uvealo broj tipova (Linton). Ovde se
Miloov (Millot) skepticizam pokazuje sasvim oprav-
danim: Iz prevelike udaljenosti, rase se stapaju u
vrstu, iz prevelike blizine, razlazu se na pojedince.
Eksperimentalna istraivanja su, meutim, vrena
uz isto meanje pojmova kao to su etnika grupa,
govor, nacija, kultura kao i u knjievnim uoptava-
njima kada se ne daje prednost boji koe. Istrai-
vanje se, dakle, usmerava:
1) Ili, u novije vreme, na prouavanje domorodaca
koji ive u svojoj prirodnoj sredini, geografskoj i
drutvenoj: posle Malinovskog (Malinowsky), opi-
sane su bazine linosti, u smislu koji u ovom
pojmu daje Kardiner, takozvanih primitivnih dru-
tava koja mogu predstavljati i narodi koji su u isti
mah blokirani u nekom kulturnom orsokaku, a
opet, vie nego to se moe i poverovati, zaraeni
Zapadom. Sve to jo vie ograniava znaaj done-
tih zakljuaka.
2) Ili na prouavanju doseljenika koji ive zajedno
u istom narodu i, u naelu uzev, na slinom kultur-
nom i ekonomskom stupnju. U naelu, jer su pore-
denja belci-crnci, stalno prisutna u Sjedinjenim
Amerikim Dravama [Petigru (Pettigrevv) je prona-
ao 500 studija o amerikim crncima)], obino na-
tegnuta, poto se previaju drutvene nejednakosti i
razlike [Zazo (Zazzo)].
Verovatno bi se odahnulo s olakanjem kada bi se
rasna raznolikost mogla jednostavno porei, poto je
rasizam bivao opasan i ponekad ak vodio u
zloin. Pa ipak, nije nerazumno prihvatiti injenicu
da on moda i postoji Aleksander (Alexander) se,
uostalom, pitao zato se ljudi, na primer, ne bi
razlikovali kao to se razlikuju lovaki psi i jazavi-
ari s tim to bi se prihvatilo da je njihova
psiholoka kvalifikacija od znatno manjeg znaaja
nego to su individualne osobenosti.
Problem tipologija na osnovu pola ili rase zaelo je
preoptereen kompleksima i mrnjom da bi mogao
da se razmotri staloeno, utoliko pre to je gotovo
iskljuiva briga bila da se tu uvede, odnosno ospori
odreena hijerarhija. Preostaje, dakle, nada da e
ovo istraivanje, kad se jednom oslobodi predrasu-
da, izbei uoptavanja i apstrakcije literarnih opisa,
kao i iskuenja eksperimentisanja koji, iz elje za
objektivnou, kao da uvek mora da prenebregne
ono sutinsko.
Sve pojave u ljudskom ivotu mogu se. naravno,
sagledati i iz tipoloke perspektive. Naroito ka-
rakter, koji omoguava opisivanje individualnih
tipova (Karakter*), zatim ivotna sredina, eko-
nomski nivo, klasa, profesija, to sve prua lezda sintetizuje, ovi hormoni se taloe in situ u
merila za razgranienje drutvenih tipova [Ketel
(Cattell)]. I odista, parovi suprotnosti seljaci-gra-
ani, bogati-siromani, proleteri-buruji, omoguuje im da se, u funkciji potreba organizma,
manuelni radnici-intelektualci, podrazumevaju,
ak i samo u pogledu umnih sposobnosti, takve
individualne razlike da gotovo gube svaki smisao
(Terman).
672
Istini za volju, valja priznati, prvo i prvo, da te
drutvene karakteristike ne odreuju iskljuivo
drutveni inioci (teorija o selektivnoj migraciji
prema gradovima, mada je sloenija nego to je to
mislio Amon (Ammon), svakako da sadri deo isti-
ne); zatim, da su drutveni inioci viestruki i da
mogu bilo da se kumuliraju ili da se uzajamno
potiru (dokazi su zastraujui, veli Klineberg, kad je
re o kumulativnom dejstvu neke inferiorne sredi-
ne, onih 10% potonulih na primer u pogledu
opadanja IQ). Bez obzira na knjievne opise due
Seljaka, Proletera, ostajemo pri tome da ne moe da
bude bez psiholokih posledica injenica da neko
ivi u selu ili u gradu, da je bogat ili siromah, kao,
uostalom, i da li pripada ovoj ili onoj politikoj,
verskoj... grupi. Ovde je, pak, vie nego igde, teko
objektivno razluiti pojedine tipove.
Pri pogledu na beskrajnu, konkretnu raznolikost
pojedinaca, zakljuuje Munije (Mounier), tipovi,
u nekim velikim geografskim oblastima, podseaju
na one oznake na naim ekonomskim ili turistikim
kartama, koje osnovnu sliku neke pokrajine prika-
zuju na osnovu nekog znamenitog spomenika ili
karakteristinog povra.
Ukoliko ovek ima elju da uradi neto drugo,
valja mu da naui da pitanja jasno razgranii i
utanai i naroito da prihvati metodologiju (naela i
postupke) one klasifikacije iju je valjanu analizu
nainio Relen (Reuchlin).
A. Luoni
M, REUCHLIN, La Psychologie differentielle, Pari, PUF,
1967.
TIREOIDNA LEZDA
od gr. lhyreos, tit
Tireoidna lezda predstavlja jedan od najveih en-
dokrinih organa. Presudna uloga koju ova lezda
ugra u razvoju centralnog nervnog sistema, kao i
znatni, uporni poremeaji psihijatrijske prirode koji
se opserviraju ukoliko doe do nepravilnosti u nje-
nom radu, ine razumljivim interesovanje koje za
nju vlada.
1) Fizioloki pristup
Podsetiemo jedino na neke injenice od praktinog
znaaja.
a) Tireoidna lezda ima dva aktivna hormona: tirok-
sin (T 4) i trijodotironin (T 3). U njihovom stvara-
nju sutinsku ulogu ugra jod. Kada ih tireoidna
folikularnim upljinama, vezujui se za jedan specifi-
an protein, tireoglobulin. Fenomen proteolize
oslobaaju u krv. Protok plazme odvija se u sprezi s
proteinima: jednim globulinom (TBG ili Thyroxin
Binding Globulin), jednim prealbuminom i serumal-
buminom.
673
b) Funkcija tireoidne lezde je pod strogom kontro-
lom. Stoga je ona u tesnoj vezi s hipotalamusom* i
hipofizom*. U svim svojim stadijumima, metaboli-
zam tireoidne lezde podlee stimulaciji tireotrop-
nog hormona (TSH), glikoproteina to dolazi iz
antehipofize. Regulisanje TSH, opet, zavisi od dva
hormonalna sistema:
jednog inhibitornog: to su hormoni tireoidne
lezde u uem smislu, iji je cilj hipofiza;
drugog stimulativnog: TRH (Thyrotropin Relea-
sing Hormon), tripeptid poreklom iz hipotalamusa,
ije je aktiviranje u uskoj vezi s delovanjem razliitih
neuromedijatora: njegovo luenje stimulie adrener-
giki sistem, kao i serotoninergiki sistem, dok ga
dopamin inhibira a acetilholin, izgleda, nema nikak-
vog uticaja na njega.
c) Hormoni tireoidne lezde interferiraju s metaboliz-
mom i biolokim dejstvom drugih hormona: insulina,
prolaktina, gonadotropnih hormona, estrogena.
d) Postoji veliki broj tehnika za ispitivanje tireoid-
ne lezde: testovi koji ispituju delovanje hormona
tireoidne lezde na tkiva i metabolizam sve se vie
zamenjuju postupkom doziranja ovih hormona u
krvi i faktorima fizioloke kontrole (TRH i TSH),
pomou radioizotopskih i imunoenzimskih tehni-
ka, pri emu se ovoj vrsti doziranja pristupa od-
mah, pre eventualnog pregleda putem radiologije
ili scintografije.
2) Psihijatrijski poremeaji u toku distireoidije
Po svojoj uestalosti i teini, ovi poremeaji su
sastavni deo klinikih manifestacija hipotireoidiz-
ma* i hipertireoidizma* (uporediti ove odrednice).
Ovde emo se ograniiti na:
a) Psihike poremeaje do kojih dolazi u toku ili pri
kraju terapije nekog oboljenja tireoidne lezde:
pomou sintetikih antitireoidina: opisano je jed-
va nekoliko sliajeva mentalne konfuzije ili bouffee
delirante (nastupa sumanutosti), kao posledice tera-
pije karbimazolom;
pomou hormona tireoidne lezde: ukoliko u
terapiji hipertiroidizma pozoloko doziranje bude
nedovoljno, zadrae se, ili ponovo javiti, znaci
srodni onima to se javljaju kod insuficijencije
tireoidne lezde, dok se u sluaju prekomernog
doziranja javljaju razdraljivost, esti znaci anksi-
oznosti, napadi manine, konfuzivne ili konfuziv-
no-oneirike prirode. Pomenuti znaci, zdrueni sa
znacima hipertireoidizma ili izdvojeni, esta su po-
java u toku veslakih tireotoksikoza, do kojih dola-
zi usled preteranog unoenja hormona tireoidne
lezde, u cilju smanjivanja telesne teine ili psihi-
kog stimulisanja;
pomou tireoidektomije: klasini psihiki poreme-
aji u ovim sluajevima postali su retki u nae
vreme, zahvaljujui usavravanju hormonskih pri-
prema za intervenciju; razlikujemo:
rane poremeaje, poput snanog napada mental-
ne konfuzije, koji moe da preraste u akutni azo-
TIREOIDNE LEZDA
temini psihoencefalitis i dovede do smrtnog ishoda,
ali koji se danas, poto su retki, uspeno lee.
znatno rede, pozne poremeaje, koji su vrlo poli-
morfni: sindromi mentalne konfuzije, napadi onei-
rizma, manini ili melanholini timiki poremeaji,
bouffees delirantes (nastupi sumanutosti), itd. Mogu
postati i akutni i hronini, ime prelaze u pravu
posttireoidektominu psihozu. Ukoliko se en-
dokrini ili metaboliki poremeaji otkriju, leenje
obino, mada ne i uvek, moe dovesti do njihove
regresije;
pomou propisivanja radioaktivnog joda, to posle
nekoliko meseci ili godina moe da dovede do jatro-
genog hipotireodizma, s istim psihjatrijskim znaci-
ma kao i u ostalim oblicima hipotireoidizma.
to se tie patogeneze, svi autori istiu znaaj psiho-
patoloke predispozicije (Hipertireoidizam*). Ako
se uloga kardiovaskularnih promena i hidroelektri-
kih poremeaja izazvanih distireoidizmom zadugo
smatrala izuzetno vanom, moderne hipoteze prida-
ju znaaj posledicama koje hormonsko disfunkcio-
nisanje ima na cerebralne amine, i podvlae ulogu
ose hipotalamus-hipofiza.
b) Litijum i tireoidna lezda: litijumove soli neretko
dovode do poremeaja endokrinog sistema, i to
prvenstveno do smetnji izazvanih tireoidizmom:
prosta guavost* javlja se kod 4% pacijenata, klini-
ki i/ili bioloki oblici hipotireoidizma* kod 10% do
25% leenih bolesnika. Gotovo po pravilu, ove
anomalije bivaju izleene ukidanjem litijuma.
Do ovih poremeaja verovatno dolazi usled inhibi-
ranja proteolize tireoglobulina i perifernog pretvara-
nja T4 u T3, premda izgleda da litijum u mnogim
sluajevima samo otkriva neki poremeaj koji je i
ranije postojao.
c) Uloga tireoidne lezde i mentalna patologija:
mnogobrojni radovi, posveeni vezama distireoi-
dizma i mentalne patologije, dali su protivrene
rezultate. Dosad nije otkriven nijedan dovoljno
konstantan poremeaj u toku shizofrenija, stanja
hronine anksioznosti, duevne zaostalosti (izuzev
onih izazvanih hipotireoidizmom*), ili napada ma-
nije. U nekim teim depresijama, meutim, opser-
vira se promena reagovanja TSH na davanje TRH
(TRH test*): to bi mogao biti bioloki indikator za
dijagnozu endogene depresije (major affective dis-
order).
Inae, hormoni tireoidne lezde, po svoj prilici, de-
luju kao potencijalizatori na tricikline antidepresi-
ve, bez obzira na to to primena TRH kao antide-
presiva po pravilu nije uspena.
R. Arno-Kastiljoni i .-K. Skoto
TOKSICI v. Intoksikacije, Psihoze u toku intoksi-
kacije
TOKSINE SUPSTANCIJE v. Intoksikacije, Psi-
hoze u toku intoksikacije
TOKSIKOMANIJE
TOKSIKOMANIJE
od gr. toxikon, otrov za vrh strela (toxon) i mania,
ludilo
Jo je antiki svet poznavao mo nekih biljaka:
maka, indijske konoplje. Nepentes, koji je Jelena
stavila u pie Menelaju, donosio je zaborav svih
bolova i muka.
Poetkom XIX stolea, opijum i hai stiu u zapad- pojedine narkotike i implicira nuno poveavanje
nu Evropu, a slava im se ubrzo proirila zahvaljuju-
i poeziji niza pesnika koji su tragali za novim
ulnim doivljajima (Tomas de Kvinsi, Teofil Gotje,
Bodler). Moro de Tur (Moreau de Tours)] objavio
je prvi znaajniji rad o duevnim poremeajima
izazvanim haiem. Krajem XIX i poetkom XX
veka, prave epidemije toksikomanije morfinom, a
zatim i kokainom, etrom, heroinom, uinile su tok-
sikomaniju drutvenim problemom. Borba se mora-
la voditi najpre na nacionalnom, a zatim i na inter-
nacionalnom planu.
U nae vreme dolo je do novog poveanja potro-
nje razliitih droga, najpre halucinogena a zatim
haia, za kojim je ubrzo usledio heroin, izuzetno
teka i opasna droga; kao i do zloupotrebe sinte-
tikih omamljujuih sredstava i prekomerne potro-
nje trankvilizatora i hipnotika.
Pored ovih oblika toksikomanije koje bismo mogli
nazvati glavnim, valja se pozabaviti i onim proizvo-
dima koje koristimo u svakodnevnom ivotu, a ije
svakodnevno unoenje moe vrlo brzo da dovede do
tiranske navike, pri emu u prvi red valja staviti
alkohol u svim njegovim oblicima, a isto tako i
duvan, kafu i aj. Alkoholizam, prava drutvena
poast, uzrok je psihikog i fizikog propadanja
velikog broja ljudi a ipak se njegovo pogubno dej-
stvo, daleko vee nego u sluaju droge, sistemat-
ski potcenjuje.
DEFINICIJA
Toksikomanijom se moe nazvati trajniji abnormalni
prohtev pojedinih osoba za toksinim supstancijama
ili drogama ije su analgetiko, euforistiko ili dina-
miko dejstvo otkrile sluajno ili namerno, prohtev
koji ubrzo postaje okrutna navika koja, uz to, gotovo
neizbeno dovodi do postupnog poveanja doza.
Te su supstancije toksine zbog svoje velike i u neku
ruku specifine kodljivosti koju neki autori nazivaju
toksikomanogenom moi (alkaloidi opijuma), ili usled
prekomerne, odnosno produene upotrebe (alkohol), i
one izazivaju u organizmu reakcije prilagoivanja
koje se ispoljavaju paradoksalnom tolerancijom, sta-
njem bezuslovne potrebe i manje ili vie intenzivnim
akcidentima u sluaju naglog ukidanja droge. Pojedine
toksikomanije mogu da dovedu i do organskih otee-
nja, a ima i takvih koje, za krae ili due vreme,
dovode do telesnog i duevnog propadanja subjekta.
Toksikomanija je stanje hronine intoksikacije izaz-
vano ponavljanim unoenjem jedne droge ili veeg
broja (prirodnih ili sintetikih) droga.
674
Godine 1965. Komitet strunjaka SZO izneo je za-
htev da se termin toksikomanija zameni terminom
zavisnost* (od narkotika) koja je definisana kao
stanje koje je rezultat povremenog ili stalno ponav-
ljanog uzimanja droge, pri emu zavisnost moe biti
psihika, fizika ili obe istovremeno.
Tolerancija* oznaava naviknutost organizma na
koliine dotinih preparata kako bi se postigli kon-
stantni efekti.
RAZGRANIENJE I KLASIFIKACIJA
Predlagano je vie klasifikacija, izmeu kojih i ona
koju je predloila SZO, izdvojivi, prema stepenu
zavisnosti i tolerancije, sedam tipova narkotika:
morfinini, barbiturni, alkoholni, kokainski, kana-
bini, amfetaminiski, kat, halucinogeni.
Luin (Lewin) razlikuje sledee tipove droga: euphori-
ca, sedativni otrovi duha (opijum i njegovi alkaloidi,
kokain); inebriantia, opojni otrovi (alkohol i etar);
phantastica, otrovi iluzije ula (hai, meskalin) i,
napokon, excitantia ili razdraujui otrovi (kofein,
duvan).
Ova klasifikacija nije tako stroga kao to moda
izgleda, budui da neke droge, zavisno od faze svoga
delovanja, mogu spadati u razliite kategorije.
Kako smo ve rekli, korisnijim nam se ini da se
drimo stanovita klinike teine sluaja. Na taj
nain bi se moglo doi do sledee klasifikacije:
a) Teke toksikomanije:
opiomanija (opijum i njegovi derivati: morfin,
heroin, sintetiki morfinici, itd.);
kanabizam (indijska konoplja i razliite prerae-
vine od nje: hai, kif, marihuana...);
kokainomanija;
alkoholizam.
Premda obino ne dovodi do ozbiljnih posledica,
konsumiranje halucinogenih supstancija (naroito
LSD, koji se najlake proizvodi i krijumari) treba
da se nae meu tekim toksikomanijama zbog
psihikih poremeaja koje izaziva (stanja depersona-
lizacije koja podstiu oblike opasnog ponaanja a,
ponekad, i nepopravljive duevne poremeaje).
b) Lake toksikomanije:
teinizam i kofeinizam;
nikotinizam;
eteromanija;
izvesne medikamentne toksikomanije (barbi-
turati...)
Neki autori istiu razliku izmeu jakih droga
(opijati, kokain i dr.) i blagih droga (kanabis,
halucinogeni itd.). Ova posve vetaka razlika ne
uzima u obzir injenicu da takozvane blage droge
esto predstavljaju prvi korak ka jakim drogama i
da uestalost politoksikomanija ne doputa da se
one tako shematski razdvajaju.
675
Politoksikomanije, koje se sve ee sreu, uglavnom
dovode do dubokih promena duevnog stanja, uz
prilino nepovoljnu prognozu. Moglo bi se rei da
sve moe biti predmet toksikomanije: udisanje lep-
ka, apsorbovanje muskatnog oraia, tatule, razne
meavine kao to su meklokvalon s viskijem, trihek-
sifenidil; a da ne govorimo o plavom somotu
(meavina ublaujueg eliksira i jednog antihistami-
nika, piribenzamina) i purpurnom srcu (barbitu-
rati i benzedrin).
SZO je, 1969, objavila spisak omamljujuih sredsta-
va na kome se nalazi devedeset osam supstancija.
Zigel (Siegel) je, godine 1976, nabrojao dvadeset pet
biljaka iz svakodnevnog ivota koje se mogu upotre-
biti u svrhu toksikomanije, u obliku cigareta, kapsu-
la ili infuzije.
BROJANI PODACI
Snano irenje raznih toksikomanija pojava je koja
je naroito dola do izraaja u poslednjih petnaest
godina. Neke brojke mogu da pokau koliko je ona
uzela maha.
Nemogue je, oigledno, imati taan uvid u broj
toksikomana u Francuskoj. Valjalo bi najpre jasno
utanaiti ko sve zasluuje takvu etiketu, budui da
se adolescent koji pui hai na nekoj sedeljci teko
moe poistovetiti sa onim koji se fiksa heroinom,
intravenozno, to god ee moe.
Centralna sluba za suzbijanje nezakonite trgovine
omamljujuim sredstvima, u Francuskoj, svake go-
dine objavi odreene brojke. U njenom izvetaju,
objavljenom 1981, istie se da je broj prekraja
zakonskih propisa koji se odnose na omamljujua
sredstva 1981. godine pokazao najvei porast za
prethodnih sedamnaest godina.
Broj uhapenih lica iznosio je 13019, od ega 84%
ine mukarci, i to 70% mlai od 25 godina. Od njih
56% je bilo bez zanimanja i radnog mesta, 22% su
bili slubenici, 9% radnici, dok je preostalih 13%
otpadalo na studente, srednjokolce, osnovce, umet-
nike, trgovce. Oigledno je da, protivno klasinom
uverenju, droga danas pogaa sve sredine, a da
studenti i umetnici zajedno ine jedva 6% uhapenih
lica (razumljivo je da broj uhapenih moe da da
samo priblinu predstavu o kvalitativnoj i kvantita-
tivnoj prirodi ove poasti). Kada su besposliari u
pitanju, da li je neaktivnost odgovorna za toksiko-
maniju, ili obratno? To je ve druga pria.
Kada je poznato, na koncu, da se, prema Lingu
(Svetska zdravstvena organizacija SZO, 1979), u
trgovini drogom svake godine obrne dvanaest mili-
jardi dolara, razumljivo je da je ovo polje zanimljivo
za mnoge trgovce.
NAVIKA, ZAVISNOST, STANJE POTREBE,
LIAVANJE
Prolazno zadovoljstvo, postignuto unoenjem droge,
plaa se zavisnou, stanjem potrebe i tegobama
usled deprivacije.
TOKSIKOMANIJE
Zavisnost nije specifina iskljuivo za toksikomani-
ju, re je o pojavi koja spada u optu biologiju o
odgovoru nekog ivog organizma na bilo kakvu
egzogenu agresiju koja moe da mu narui fiziolo-
ku ravnoteu.
U sluaju toksikomanije, meutim, agresija toksine
prirode, ak i ako je ponekad sluajna, najee je
hotimina, traena; organizam je tada u stanju da
podnese i koliine koje, na primer u sluaju opiju-
ma, dostiu dozu dve do tri stotine puta veu od one
koja bi usmrtila zdravog oveka.
Kliniko ispoljavanje stanja potrebe prvenstveno je
vezano za psihiko stanje i ponaanje toksikomana.
Poetak krize kakvu predstavlja stanje potrebe zae-
lo ima fizioloku osnovu: Naviknutost na toksike
postala je tako rei neophodan inilac vitalnog me-
tabolizma, govorili su Dipre (Dupre) i Logr (Log-
re), da bi dodali: Kao u nekoj vrsti psihofiziolo-
kog zupanika, otrov, poto je uspeo da privue
oveka zadovoljstvom, zadrava ga bolom; klopka
se zatvorila nad svojom rtvom.
Kao fizioloka i psiholoka manifestacija, stanje potre-
be samo je, u stvari, etapa u fenomenolokom razvoju
toksikomanije i predstavlja znak za uzbunu, preteu
oboljenja usled deprivacije, usled ukidanja droge.
Naglo ukidanje droge dovodi toksikomana u krizu,
teu ili laku, zavisno od prirode narkotika, a najbo-
lje je moemo ilustrovati ako podsetimo na cirkula-
torni kolaps prilikom nedostatka droge, pravu iscrp-
ljenost organizma i delirium tremens, ukoliko alko-
holiar bude naglo lien pia.
KAKO SE POSTAJE TOKSIKOMAN
U toksikomaniju se ulazi, govorio je Bal (Bali), kroz
vrata bola, vrata naslade i vrata tuge. Ova pomalo
starinska formulacija dosta dobro izlae osnovne uzro-
ke toksikomanije. Svrstaemo ih u tri grupe:
1) Opravdane toksikomanije: ovde spadaju svi oni
sluajevi u kojima neko teko, izuzetno bolno obo-
ljenje iziskuje neprekidnu primenu nekog analgetika
uz neizbeno, postupno uveavanje doza, usled neiz-
benog privikavanja (kancerozna oboljenja, facijal-
ne neuralgije). Svim tim nesrenicima ne moe se
uskratiti pomo u vidu analgetika, uprkos svim
nepoeljnim efektima.
2) Toksikomanije usled duge primene: i u ovim slu-
ajevima, primena nekog analgetika ili hipnotika
mogla je biti potpuno opravdana u datom trenutku
(nefritine ili hepatine krize); smirujua injekcija,
prilikom krize praene bolovima, ostavila je u pam-
enju bolesnika trag svog blagotvornog dejstva i on,
iz malodunosti, slabosti, straha od napadnog vra-
anja bola, nastoji da se unapred zatiti od novog
naleta bolnih simptoma; posle izvesnog vremena
postaje jako teko da se iz pritubi bolesnika razlui
ta je istinski bol a ta anksiozno stanje koje poinje
da prelazi u toksikomaniju.
3) Primarne toksikomanije: na emocionalnom pla-
nu, pored tuge, aljenja za umrlom osobom, ne-
TOKSIKOMANIJE
savladivih prepreka, i sumorno neraspoloenje dep-
resivnih osoba, anksioznost melanholika ili skrupu-
loznih osoba, sugestibilnost slabih, trema stidljivih i
emotivnih osoba utiu na ovakve osobe da, poto su
doivele spasonosno smirenje posle jedne injekcije ili
ojaale posle dobijanja nekog toninog sredstva,
takvim sredstvima ubudue pribegavaju kad god
njihovo stanje ili funkcionisanje organizma bude
dovedeno u pitanje.
Izuzetno esto, uzrok toksikomanije moe biti i
strast [pasija]. Nezdrava radoznalost u odnosu na
abnormalna ulna iskustva, erotizam koji traga za
afrodizijacima, poremeena mata, snobizam esto
su uzrok prvog kontakta sa drogom.
Tui uticaji, nerad esto otvaraju ponor u koji se
strmoglavljuju mnogi mladi. Pohlepa preprodavaa
takoe raspiruje ta ognjita zaraze. Nikada nije
naodmet istai prozelitizam koji caruje u krugovima
toksikomana. Oni trae sebi sline ili se trude da
stvore nove sledbenike. Imaju poseban njuh da se
uzajamno prepoznaju, da se zblie, da regrutuju
nove lanove. To objanjava i veliki broj brakova
meu toksikomanima.
T. Liri (Th. Leary), veliki propovednik droge
LSD 25, najbolji je primer za ovo. Tu perverzija
prelazi u sadizam.
Iz svega ovoga se moe zakljuiti da toksikomaniji
podleu slabe, katkada ak i nenormalne linosti.
Zato se, u nekim sliajevima, govori o toksikoman-
skom temperamentu.
Navodno postoje osobe za koje predispozicija pred-
stavlja skoro sve, a odgovarajua prilika skoro ni-
ta. Prema nekim autorima, toksikomani su psiho-
pate. Potrebno je, meutim, skrenuti panju da
statistike obuhvataju subjekte koji su duboko za-
brazdili u toksikomaniju a da je ona samo mogla da
pogora neznatne poremeaje linosti, koji bi, zae-
lo, ostali skriveni i latentni da nije dolo do susreta s
toksicima. Ne postoji poseban mentalni sklop koji
bi pogodovao toksikomaniji.
Neki autori su smatrali da se u osnovi toksikomani-
je nalazi neka nerazreena konfliktna situacija.
Vrlo esto, meutim, droga je danas samo nain
osporavanja i protesta, najpasivniji od svih. Za neke
psihiki ravo strukturisane adolescente, ona pred-
stavlja, isto kao i neuspesi na poslu, koli ili u
drutvu i izvesni oblici asocijalnog ponaanja, neku
vrstu nesvesnog samoubistva, vie usmerenog, uos-
talom, na drutvenu linost subjekta nego na sutin-
sku linost onoga ko se drogira.
Olivenstajn (Olievenstein) s pravom je skrenuo pa-
nju na to da je taj buntovni vid toksikomanije
uoljiviji, na primer, u Sjedinjenim Amerikim Dr-
avama nego u Francuskoj u kojoj ona samo pred-
stavlja psihopatsku devijaciju. Ovaj autor otkriva
meu toksikomanima mnogo manji broj perverznih
nego psihotinih ili prepsihotinih struktura, ne za-
nemarujui izvesnu strukturnu predispoziciju i ulo-
gu grupnih fenomena.
676
itav problem patologije izazvane drogom sastoji se
u tome da se utvrdi da li je ivot u zajednici
toksikomana, a nesumnjivo je re o zajednicama
devijantnih osoba, za izvesno vreme odloio njihov
ulazak u svet psihijatrije ili je, naprotiv, droga dove-
la do dekompenzacije do koje, inae, nikada ne bi ni
dolo.
PSIHIKI POREMEAJI TOKSIKOMANA
Neopravdano se verovalo da navikavanje na neke
droge podstie umne sposobnosti, dovodi do uzleta
mate i porasta stvaralakih sposobnosti; osim ne-
koliko osoba blistavog duha, pesnika ili esteta, is-
tanane osetljivosti ili sjajne mate, koji su nam
otkrili ari svojih ulnih doivljaja ili opisali svoje
nesvakidanje vizije, veina toksikomana ide za svo-
jim najbednijim i najniim instinktima a njihovo
moralno propadanje ni izdaleka nije kompenzovano
istananou njihove inteligencije. U tobonjim uzle-
tima pomou opijuma ili haia, odnosno u opije-
nosti kokainom ili alkoholom, toksikomani mogu
nai samo ono to im pruaju sopstvene sposobnos-
ti, i to zakratko, dok ne zapadnu, i to brzo, u neku
vrstu neproduktivne duhovne jalovosti.
Daleko od toga da u svome otrovu pronae leka
svojoj uzdrmanoj ravnotei ili smirenje svoje patnje,
toksikoman jedino doivljava i to samo na krat-
ko vreme iluziju mira, spokoja ili snage.
Poput Denikera i njegovih saradnika (1973), moe-
mo govoriti o deficitarnom sindromu savremenih
toksikomanija. Taj sindrom povezuje deficit aktiv-
nosti, izraeniji u sluaju opijata, kada subjekat
nije u stanju da uini drugi napor do onaj u cilju
pribavljanja droge, pri emu svoju inertnost oprav-
dava pseudofilozofskim i antisocijalnim racionali-
zacijama; deficit u funkcionisanju intelekta, sa uspo-
renom ideacijom i pozivanjem na neodreene i
zamagljene koncepcije istonjakog misticizma,
kao i s poremeajima neposrednog pamenja to, u
krajnjem sluaju, dovodi do stanja tuposti; deficit
raspoloenja i afektivnosti, koji pogoduje otceplji-
vanju od porodice, zatim i od drutva, radi ukljui-
vanja u marginalne, nedovoljno i ravo strukturi-
sane grupe u kojima svako ostaje izdvojen i gde je
jedino droga emocionalno investirana; ovaj deficit
podsea na atimohormiju hebefreninih osoba i
pospeuje pojavu depresivnih stanja, naroito prili-
kom prekida u uzimanju droge, to takve osobe
iznova gura u toksikomaniju.
Politoksikomanije su este i javljaju se kao posledica
mode, radoznalosti ili tekoa u snabdevanju, to
oteava procenu posledica svake toksikomanije po-
naosob. Pri upotrebi opijata, deficitarni sindrom se
ispoljava naglo i postojan je; isti je sluaj s barbitura-
tima, dok sekobarbital dovodi do trajnih mnestikih
poremeaja. Halucinogeni, pak, ee izazivaju pro-
duene sindrome sumanutosti koji katkada evoluira-
ju i u sliku shizofrenije. Hronini kanabizam iza-
677
iva ono to je nazvano sindromom odsustva moti-
vacije. Amfetamini izazivaju sumanute paranoidne
reakcije. Prekomerne doze droga izazivaju napade
konfuzije ili konfuzo-oneirizma, pa ak i trajna
stanja kome.
Dejstvo toksikomanija na psihu veoma je snano i tu
se postavlja pitanje strukture linosti toksikomana.
Da li je droga jedini uzronik geneze poremeaja ili
ona samo otkriva neku prethodnu neravnoteu koja
je do tada bila manje-vie kompenzovana? Nije li
droga poslednji pokuaj da se izmakne patolokim
promenama jedne psihe koja propada? Toksikoma-
nija se esto javlja kod osoba ija je biografija
psihopatska jo od detinjstva.
Niti je odgovor jednostavan niti su poremeaji jedno-
znani; mi se slaemo s Denikerom da je linost pravih
toksikomana patoloka i da moe da sadri psihotine
potencijale, ali izgleda da droge igraju znaajnu ulogu
u dekompenzaciji ovih labilnih linosti.
S praktinog stanovita, danas postoji sklonost da
se korisnici droge razvrstaju u etiri velike grupe:
Psihotine, prepsihotine i parapsihotine osobe;
Psihopatije, neuravnoteenost, karakterna neuroza;
Zakasnelo sazrevanje;
Pomodni fenomeni. Pritisak grupe.
Na kraju, izgleda da se u izvesnim sluajevima moe
govoriti i o naslednoj osetljivosti. To je nesumnjivo kad
je re o alkoholizmu u pojedinim porodicama u koji-
ma se dipsomanske sklonosti prenose naslednim pu-
tem, pri emu podlonost otrovu raste kod potomaka.
No porodina zaraza tu zaelo igra znaajnu ulogu.
Postoji li neka veza izmeu izbora toksika i konstitu-
cije? Najee se odabira ona droga do koje moe da
se doe u odreenoj sredini i odreenim uslovima. A
opet, u etnikom pogledu, nema sumnje da svaki
narod, ili grupa naroda, kako su istakli Polis (Po-
lisch), Buke (J. Bouquet), ima sklonost prema vrsta-
ma toksikomanije koji odgovaraju njegovom menta-
litetu i temperamentu. Za Kineza je karakteristian
opijum koji pomae njegovu sklonost ka kontempla-
tivnom povlaenju; za istonjaka, hai koji njegovoj
mati prua snove i vizije, a za zapadnjaka alkohol i
sintetiki tonici koji vie odgovaraju njegovoj dina-
minosti i potrebi za drutvenom aktivnou.
DRUTVENI IVOT TEKOG TOKSIKOMANA
Pod dejstvom droge, osoba kod koje je postojala
blaga, povremena i u poetku laka psihopatija, po-
staje izraziti, stalni psihopata. Anksioznost i opsesi-
ja stalno su prisutne i steu svoje obrue.
Re je o ropskom mentalitetu lienom dostojanstva,
neizbenom moralnom srozavanju. Re je, ranije ili
docnije, o ivotu punom podlosti, pretvaranja i lai,
o svakodnevnim kapitulacijama i, na koncu, o pro-
padanju u drutvenom smislu.
Kada toksikoman ima stalno zaposlenje (graanski ili
vojni slubenik) ili se bavi nekom profesijom koja mu
namee stalne obaveze (trgovina, slobodne profesije),
on prilino dugo moe voditi siguran ivot zahvaljuju-
TOKSIKOMANIJE
i automatizmu zanimanja kojim se bavi, to stvara
privid da je sve u redu. Sve dok je tajnu strast mogue
zadovoljavati lako i bez veih izdataka, porodine ili
drutvene reperkusije svedene su na najmanju meru.
Bilo je i toksikomana koji su dospevali na visoke
poloaje u javnom ivotu. Kada toksikoman spada u
kategoriju besposliara ili lica iji rad zavisi od line
inspiracije (umetnici, pisci, kompozitori), njegov ivot
se bre i dublje poremeti: neredovan rad, zamenjivanje
dana i noi, dugi neplodni periodi ili nastranosti jed-
nog hirovitog i neurednog ivota
Ali, ako se pojave tekoe u snabdevanju toksikom,
dolazi do potpunog rasula sa svim njegovim posledi-
cama, uzrujanou, traganjem za drogom po svaku
cenu. ee dolazi i do zaduivanja, obeaujuih
kontakata, gubljenja ugleda u drutvu, katkada kra-
a i bezobzirnosti, brukanja i prostitucije. Ukoliko
neki prekraj sudsko-pravne prirode ili neka akutna
epizoda (kriza sumanutosti ili halucinatorna kriza)
ne ubrzaju tok dogaaja, pad i propast dolaze
kad-tad; toksikoman postaje olupina koju eka na-
gli srani kolaps, neka interkurentna infekcija ili
ivot u bedi posle dueg perioda inanicije, avitami-
noze, pothranjenosti i deprivacije.
Ova sudbina zadeava samo teke toksikomane.
Ima mnogo toksikomana kod kojih evolucija ne tee
istom brzinom niti je tako ozbiljna, kao to se moe
videti u pojedinanim tekstovima posveenim svakoj
vrsti toksikomanije ponaosob.
Prema nekim autorima, u Sjedinjenim Amerikim
Dravama postoji tendencija da droga postane pra-
va profesionalna bolest.
U gradu Njujorku, 80% kraa po prodavnicama
delo je drogiranih lica. Drogira se svaki etrdeseti
radnik: to je zvanian podatak koji su iznele ameri-
ke zdravstvene slube.
Osiguravajue drutvo Bell Telephone odluilo je da
narkomane tretira kao sluajeve profesionalnih obo-
ljenja i da im isplauje naknadu za bolovanje kao i
alkoholiarima. Samo, dok se tri etvrtine alkoholi-
ara vrati na posao, kod narkomana se u tom
pogledu suoavamo sa skoro potpunim neuspehom.
TOKSIKOMANIJA I ZAKON. LEENJE
Leenje toksikomanija postavlja probleme koji se
razlikuju ne samo u zavisnosti od odreenog toksika
ve i od pojedinca do pojedinca.
Svi specifini kliniki i terapeutski aspekti mogu se
nai pod odrednicama koje opisuju svaki od toksika.
Najvanije odredbe lana 49 Pravilnika o javnoj
upravi od 19. novembra 1948. propisuju sledee za-
hteve u pogledu lekarskih recepata:
zabranu prepisivanja omamljujuih supstancija u
prirodnom stanju;
neophodnost da se recepti izdaju u duplikatu,
to se odnosi na sve preparate upisane na tabeli B
(preparati koji se ubrizgavaju putem injekcija, lau-
danum), a i na lekarske recepte namenjene strunoj
upotrebi;
TOKSOPLAZMOZA
nunost da na receptu stoji ime, adresa i potpis
lekara, datum izdavanja recepta, uputstvo za upot-
rebu, irne i adresa korisnika, doze pojedinih sup-
stancija i broj terapeutskih jedinica, slovima, bez
skraivanja;
uputstvo za sedam dana: recept treba da sadri
samo doze neophodne za jednu sedmicu.
to se toksikomana tie, Zakon br. 70-1320, od 31.
novembra 1970 (Slubeni list od 3. januara 1971)
sutinski je izmenio III knjigu Zakonika o zdrav-
stvu. On uvodi nove zdravstvene mere za borbu
protiv toksikomanije i za suzbijanje preprodaje i
nezakonitog korienja otrovnih supstancija.
Ovaj zakon, izmeu ostalog, predvia da svako li-
ce koje na nedozvoljen nain koristi neku supstan-
ciju ili biljku svrstanu meu omamljujua sredstva,
po zakonu bude stavljeno pod nadzor neke zdrav-
stvene ustanove. Svaki put kada dravni tuilac
naloi takvom licu da izdri kuru dezintoksikacije
ili da se stavi pod lekarski nadzor, on o svojoj
odluci obavetava nadlenu zdravstvenu ustanovu.
Njena je dunost da izvri lekarski pregled i da
ispita porodini, profesionalni i drutveni ivot do-
tine osobe.
Ukoliko se utvrdi da je osoba pod dejstvom droge,
zdravstvena sluba joj nalae da se javi nekoj od
zvaninih ustanova po svome izboru, a ukoliko to
nije mogue, zdravstvenoj ustanovi koju odredi
slubeni organ, u cilju sprovoenja dezintoksikaci-
je. Zdravstvena ustanova vri stalni nadzor nad
tokom leenja i o tome redovno izvetava sudske
organe.
Ukoliko, pak, posle lekarskog pregleda, bude utvr-
eno da kura dezintoksikacije nije neophodna,
zdravstvena ustanaova e dotinu osobu ipak na
izvesno vreme zadrati pod lekarskim nadzorom.
Na osnovu rezultata razliitih pregleda, redovno se
prati tok terapije.
U sluaju da se leenje prekine ili da se lekarski
nadzor obustavi, zdravstvena ustanova o tome oba-
vetava sudske organe.
I, napokon, ukoliko se toksikoman sam prijavi ne-
koj zdravstvenoj ustanovi ili bolnici u cilju leenja,
on ne podlee gornjim odredbama i moe, na svoj
izriiti zahtev, uivati anonimnost, kao i besplatne
usluge.
Izmeu ostalog, tekst ovog zakona predvia kaznu
zatvora u trajanju od dva meseca do dve godine i
novanu kaznu od 2000 do 10000 franaka, odnos-
no jednu od ovih dveju kazni, za sve one koji
prekre odredbe Pravilnika o javnoj upravi koje se
odnose na proizvodnju, transport, uvoz, izvoz, u-
vanje, nuenje, ustupanje, nabavljanje i korienje
supstancija, biljaka ili biljne kulture koji se svrstava-
ju u otrovne, po sili zakona, kao i na svaki in koji
ima veze s gore navedenim postupcima.
Staranje o toksikomanima predstavlja sloen pro-
blem. Obustavljanje droge predstavlja samo je-
dnu fazu u leenju: ukoliko je naglo, ono docnije
678
moe da odigra terapeutsku ulogu kao prevencija
recidiva kod lakeg malodunog toksikomana; neto
blae, ono moe da predstavlja valjan poetak lee-
nja. U kojim uslovima ono treba da se odvija?
Miljenja se bitno razlikuju. Izmeu Daytop-a u
Sjedinjenim Dravama, nadahnutog terapijama po-
naanja, koji se zasniva na prinudi, i onih zajednica
u kojima se trae jedino odreena ideologija i dobra
volja, stoji veliki broj metoda od kojih se veina
zasniva na ugovoru sklopljenom s bolesnikom i
na pokuaju saradnje s njim.
Prave tekoe javljaju se tek kasnije: sprovoenje
psihoterapije i ponovno ukljuenje u drutvenu sre-
dinu. Tu je sve mogue, ali je, isto tako, ponekad i
sve iluzorno. Jedino je neophodno da se toksikoman
ne prepusti samom sebi i da, pogotovo, ne ostane u
kontaktu s preanjim, pogubnim drutvom.
Kakva je budunost toksikomana? Dokumenta o
ovom pitanju vrlo su retka. F. Dejvidson (F. Da-
vidson) i F. Kirte (F. Curtet) prouili su, 1978,
potonji ivot 150 toksikomana koji su koristili
teke droge, 95 mladia i 55 devojaka. Oni iznose
sledee brojke do kojih su doli godinu dana posle
preduzimanja leenja:
17% (26, od ega 15 M i 11 D) moe se smatrati
izleeno;
14% (21, od ega 13 M i 8 D) nalazi se u
dobrom stanju, ali je i dalje ugroeno;
18% (27, od ega 16 M i 11 D) ima nepovoljnu
prognozu;
5% smrtnih sluajeva;
46% nije pronaeno ili su odbili da odgovore.
Na meunarodnom planu, Drutvo naroda, zatim
OUN, bavili su se problemom toksikomanije. SZO
je obrazovala jedan Odbor strunjaka za zavisnost
od farmaceutskih preparata koji je izradio jednu
meunarodnu konvenciju o psihotropnim supstanci-
jama, na snazi od 16. avgusta 1976. U njoj su
supstancije podlone zloupotrebi razvrstane u etiri
tabele: prva uglavnom obuhvata halucinogene, ka-
nabis; druga amfetamine i srodne preparate; trea
poglavito sadri barbiturate; i, poslednja, razne psi-
hotrope i droge ija zloupotreba neto manje utie
na javno i drutveno ponaanje.
A. i M. Poro
TOKSOPLAZMOZA
od gr. toxon, luk, i plasma, oblikovana stvar
Toksoplazmoza je parazitsko oboljenje koje moe
biti pritajeno ili se ispoljiti, kod majke, u vidu
jednog nedovoljno specifinog infektivnog sindroma
(groznica, adenopatije) i koje esto dovodi do tekih
cerebro-okularnih oteenja fetusa.
Ulogu parazita-uzronika (loxoplasma Gondii), koji
su otkrili Nikol (Nicolle) i Manso (Manceaux)
(1908), a koji je nasluivao Levaditi (1929), potvrdili
su Volf (Wolf), Louen (Lowen) i Pejd (Paige)
(1939).
679
Do kontaminacije dolazi unoenjem u organizam
nedovoljno peenog mesa ili dodirom s makom
nosiocem parazita; stepen ugroenosti fetusa preko
placente varira. Klasinu simptomatsku trijadu kon-
genitalne toksoplazmoze ine horeoretinitis, hidro-
cefalus i intrakranijalne kalcifikacije. Istini za volju,
pored ovih bitnih znakova, sreu se i mnogobrojni,
esto nedovoljno specifini simptomi: anemija, sple-
nomegalija, ikterus, purpura, groznica, hepatomega-
lija, adenopatije, povraanje, pneumopatija, itd.
Hidrocefalus moe biti odsutan, ili se umesto njega
javlja mikrocefalija. esto se javlja i mikroftalmija.
Teina klinikih znakova razlikuje se od sluaja do
sluaja.
U 70% sluajeva, uroena toksoplazmoza nije uo-
ljiva. Neke epilepsije a naroito izvesni oblici horeo-
retinitisa, uoeni kod odraslijeg deteta i adolescenta,
mogli bi predstavljati posledice takvih, prvobitno
pritajenih oblika.
U 20 do 30% sluajeva, zaraeno novoroene bo-
luje ili od nekog akutnog polivisceralnog oblika ili
od neke uoljive forme nekog neuro-oftalmolokog
oboljenja. Kad je re o optem akutnom obliku, u
prvom planu su ikterus, hepatosplenomegalija, ane-
mija, purpura, groznica, dok se deava da hidrocefa-
lus i intrakranijalne kalcifikacije i izostanu. Horeo-
retinitis je prisutan u gotovo svim sluajevima
(80%), ali se moe desiti da pri povrnom pregledu
ne bude otkriven. Slika moe biti ista kao i kod
toksoplazmikog encefalomijelitisa, praenog oba-
mrlou, grenjem, hipotonijom, hipercitozom i na-
roito visokom proteinorahijom.
Najzad, u nekim drugim sluajevima, dijagnoza se
moe postaviti tek posle nekoliko sedmica na osno-
vu hidrocefalusa, konvulzija, zastoja u psihomotor-
nom razvoju.
Treba istai znaaj koji za postavljanje dijagnoze
imaju intrakranijalne kalcifikacije u obliku vora, a
naroito one krivolinijske, u obliku otiska nokta,
periventrikularne; sve one se mogu uveavati i po
broju i po obimu.
Vano je istai da je samo 15% ena lieno specifi- vima, zahvaljujui radioklinikim korelacijama, po-
nih antitela i, prema tome, podlono toksoplazmozi.
Kad se kod trudne ene javi toksoplazmoza, do
zaraenosti fetusa dolazi samo u 33% sluajeva.
Uestalost i teina oteenosti fetusa zavise od vre-
mena infekcije toksoplazmozom u toku trudnoe:
u toku prva tri meseca, fetus retko biva zaraen,
ali ako se to desi, sluaj je izuzetno ozbiljan. Ukoli-
ko do toksoplazmoze doe neposredno pre ili ne-
posredno posle zaea, rizik gotovo da i ne postoji;
tokom druga tri meseca, oteenje fetusa je i
esto i teko;
ukoliko do toksoplazmoze doe u poslednja tri
meseca, fetus u 2/3 sluajeva biva zaraen, ali je
infekcija uvek benigna, po pravilu neuoljiva.
Dijagnoza se potvruje serolokim pregledima. Po-
red Sabinovog i Feldmanovog testa parazitne lie
koji je prilagodio Demon (Desmonts) i koji je naj-
TOMODENZITOMETR.UA
pouzdanija metoda i referentna tehnika, danas je u
velikoj primeni i reakcija imunofluorescencije koja
se pokazala kao odlina metoda. Otkrivanje speci-
finih antitela tipa IgM (Remingtonov test, reakcija
neposredne aglutinacije) moe biti od koristi za
utvrivanje skoranjeg karaktera infekcije. Treba
istai znaaj sistematskih serolokih pregleda (pred-
branih i u prva tri meseca trudnoe) radi pravovre-
menog otkrivanja ena-nosilaca rizika. Odsustvo
antitela kod trudnica iziskuje profilaktike mere:
unoenje u organizam dobro peenog mesa i izbega-
vanje dodira s makama. Leenje kongenitalne tok-
soplazmoze temelji se na antibioticima (Rovamycine
ND), sulfamidima (Adiazine ND, sulfametoksa-
zol-trimetoprim), na nekom antiparazitiku (piri-
metamin) i, u nekim sluajevima, na kortikoidi-
ma. Kod trudnice se jedino moe koristiti Rovamy-
cine ND).
K. Videle
TOLERANCIJA
od lat. tolerare, podnositi
Svojstvo koje organizmu omoguuje da bez ispolja-
vanja reakcije podnese unoenje uobiajenih aktiv-
nih doza neke supstancije. Kod upotrebe droga,
ova tolerancija moe voditi poveavanju poetnih
doza sve dok se ne postigne traeni efekat (Toksi-
komanije*).
M. Poro
TOMODENZITOMETRIJA (AKSIJALNA
TRANSVERZALNA TOMOGRAFIJA,
SKENER-CT)
od gr. tome, presek, lat. ilensus, gust, zbijen i gr.
metron, mera
Tomodenzitometrija je dovela do odluujueg zao-
kreta u neurologiji i neurohirurgiji samim tim to
olakava postavljanje dijagnoze, stavlja u pitanje
neka pravila simptomatologije i to u nekim sluaje-
mae razumevanju fiziopatologije.
Tomodenzitometrija je roena 1972, iz spoja radio-
logije i informatike. Zasniva se na celovitom kom-
pjuterskom snimanju nekog takastog snopa X-zra-
cima. Razlike u gustini omoguuju razlikovanje me-
dumodanih anatomskih struktura. Danas se mogu
konstatovati razlike u gustini reda 0,2%. Lestvica
vrednosti apsorpcije kree se izmeu 1000 i
+ 1000 Honsfildovih (Honnsfield) jedinica (uH).
Vrednosti apsorpcije kreu se izmeu +34 i +64
uH, za sivu masu, a izmeu +24 i +36 uH, za belu
masu; likvor ima nie vrednosti, izmeu +4 i +14
uH, dok su kalcifikovane strukture znatno gue,
izmeu +40 i +200 uH, kao i svee hemoragije,
koje su isto tako izuzetne gustine ( + 60 do +100
uH). Na fotografskim dokumentima najsvetlije su
one zone koje su najgue (kosti), dok su pod-
TOMODENZITOMETR.UA
ruja s najmanjom gustinom (likvor, vazduh u pneu-
matizovanim upljinama) najzatamnjenija.
Ispitivanje se vri sukcesivnim transverzalnim prese-
cima, paralelnim u odnosu na orbitomeatalnu ra-
van. Ima aparata koji doputaju i frontalne (ili eo-
ne) preseke. Svaki odseak ima debljinu od pribli-
no 10 mm. Mogu se postii i sitniji odseci (na
primer, pri prouavanju modanog stabla). Ureaj
se stalno usavrava, tako da je mogue utvrivanje
lezija od svega nekoliko milimetara u preniku.
Omogueno je i zalaenje u ranije nepristupane
zone kao to su orbita, olfaktivni predeo i centralna
siva jedra.
Ubrizgavanje intravenskim putem jednog jodnog
preparata (metrizamid), neposredno posle pregleda,
omoguuje utvrivanje i neke vee vaskularne lezije
(angiom, vea aneurizma), ali pre svega doprinosi
etiolokom dijagnostikovanju fokalizovanih lezija.
Uoavanje kontrasta moe biti odraz odreene hi-
pervaskularizacije i/ili probijanja hematoencefalne
barijere*. Ubrizgavanje metrizamida, lumbalnim ili
subokcipitalnim putem, omoguuje valjanu cister-
nografiju.
Tomodenzitometrijski pregled nije kodljiv. Opas-
nost od zraenja je mala (kao kod radiografije
plua), premda nije zanemarljiva u sluaju trudni-
ca, kod uestalih pregleda, naroito dece, kada
postoji opasnost od oteenja vida. Alergija na
jodne preparate iziskuje uobiajene mere predos-
tronosti. Od pacijenta se tokom pregleda ne za-
hteva naroita saradnja, ali je za snimanje svakog
preseka (oko jedan minut) neophodno apsolutno
mirovanje. Izvesna premedikacija, pa ak i opta
anestezija esto su nune prilikom snimanja de-
mentne ili konfuzivne dece.
Tomodenzitometrija je od sutinske pomoi psihijat-
ru u svim sluajevima u kojima postoji sumnja da je
re o cerebralnoj patologiji organskog porekla. Njen
doprinos dijagnostikovanju tumora izuzetno je bi-
tan, s tim to treba voditi rauna o injenici da se
radioloki pokazatelji nekada javljaju sa zakanje-
njem u odnosu na klinike znake (naroito je to
sluaj s epileptinim krizama), kod glijalnih tumora
ili metastaza. Katkada je, dakle, potrebna kontrola
posle nekoliko meseci.
Tomodenzitometrijski pregled izmenio je izvesne
koncepcije o cerebralnim vaskularnim ozledama ot-
krivajui uestalost sitnih hemoragija koje su do tada
svrstavane u ishemina oteenja praena izvesnim
opadanjem gustine, to je vidljivo tek nekoliko dana
posle neuroloke povrede. to se tie lakuna koje se
javljaju kao komplikacija arterijske hipertenzije, vi-
dljive su jedino one najkrupnije. Prisustvo krvi lako
se da ustanoviti jo od prvog dana hemoragije, bila
ona intraparenhimatozna ili subarahnoidna. Hroni-
ni subduralni hematom najee se moe lako iden-
tifikovati na osnovu smanjene pericerebralne gusti-
ne. Dogaa se, meutim, da hematom bude iste
gustine kao i modano tkivo, tako da se na njega
680
sumnja na osnovu efekta mase, to e rei premeta-
nja, kompresije upljina u komorama i brisanja korti-
kalnih brazda. Bilateralni subduralni hematom, klasi-
na zamka u neurologiji i psihijatriji, lako se dijagnosti-
kuje ako mu je gustina manja, ali moe ostati neotkri-
ven ako ima istu gustinu kao okolno tkivo.
Tomodenzitometrija pomae i pri dijagnostikovanju
oboljenja iz oblasti traumatske ili infektivne patologi-
je. S druge strane, dijagnozu multiple skleroze u
stanju je da postavi tek u poodmaklom stadijumu
otkrivajui ploe demijelinizacije.
Tomodenzitometrija je postala znaajan inilac u
dijagnostikovanju demencija*. Od pacijenata kod
kojih je eventualna demencija ispitivana putem to-
modenzitometrije, njih 10% imalo je neku leziju
koju je trebalo leiti. Udeo ekspanzivnih lezija (sub-
duralni hematom, frontalni tumor) nekada se ispolji
sasvim sluajno. A, pre svega, tomodenzitometrija je
jedini netraumatian pregled koji doputa ispitivanje
meumodanih upljina i procena stepena atrofije i
proirenja komora. Kod senilnih i presenilnih de-
mencija, mozak je uglavnom atrofian, uz irenje
kortikalnih brazda, Silvijevog akvedukta i interhe-
misfernog udubljenja (kortikalna atrofija) i dilataci-
ju komore (supkortikalna atrofija). injenica da
atrofija preteno pogaa prednju stranu moe da
navede na zakljuak da je re o Pikovoj (Pick)
bolesti. Isto tako, atrofija se lako moe uoiti na
nivou malog mozga (vermis, cerebelarna hemisfera,
velika cisterna, etvrta komora). Katkada je vrlo
teko pouzdano utvrditi patoloki karakter neke
atrofije: umerena atrofija fizioloka je pojava kod
starih lica, korelacija izmeu slike atrofije i slike
intelektualnog propadanja bolesnika nije sasvim
razgraniena.
Tomodenzitometrija je neophodna za dijagnostiko-
vanje hidrocefalusa normalnim pritiskom*. Tu se
javlja znatna, globalna dilatacija komornog sistema
(koja pogaa 4. nevidljivu komoru kod hidrocefalu-
sa bez komunikacije), bez irenja kornih brazda.
Postojanje neke periventrikularne zone koja otkriva
transependimernu resorpciju likvora od velike je
pomoi u dijagnozi.
Tomodenzitometrija moe da dijagnostikuje izves-
tan broj encefalopatija u dece*, ona je postala sred-
stvo za dijagnostikovanje ali i za kontrolu hidroce-
falusa*. Posledice anoksije izraavaju se opadanjem
gustine bele mase. Tanost detekcije kalcifikacija
[Burnevilova (Bourneville) bolest, Farova bolest*,
Sterd Veber Krabeova trigeminalna encefalo-
za*] deset puta je vea nego pri radiografiji lobanje.
U bolestima koje izazivaju demijelinizaciju [ildero-
va (Schilder) bolest, sponginozna encefalopatija sub-
akutni sklerozirajui leukoencefalitis ...] javlja se
difuzna ploasta razreenost bele mase. U alkoho-
lizmu*, pored este cerebralne i/ili cerebelarne atro-
fije, izuzetno se moe uoiti smanjena centropontina
gustina mijelinolize, odnosno uljevitih tela u Mar-
kjafava-Binjamijevom sindromu*.
681
Ako je tomodenzitometrija sutinski doprinela ot-
krivanju neurolokih oboljenja i njihovom boljem
razlikovanju od psihijatrijskih bolesti u pravom
smislu, ona je podstakla i neka istraivanja specifi-
na za psihijatriju.
Mnogo pre uvoenja skenera, postojala je obimna
literatura koja je zastupala stanovite da oteenje
mozga moe biti u vezi s hroninom shizofrenijom,
kod nekih pacijenata.
Klinika prouavanja su bila usredsreena na tehni-
ke pneumoencefalografije*. Skener je uspeno zame-
nio pneumoencefalografiju. Sistematsko pribegava-
nje skeneru u sluaju shizofrenija*, koje su prihvatili
neki timovi lekara, dovelo je do hipoteze o jednoj
podgrupi kod koje se javlja proirenje komora i
brazda. Ova se grupa, po svoj prilici, naroito odli-
kuje time to ne reaguje na neuroleptike. Neka
prouavanja su takoe pokazala opadanje gustine u
prednjim delovima dominantne hemisfere.
.-L. Devoaz
TOPEKTOMIJA v. Psihohirurgija
od gr. lopos, mesto i ektome, rezanje, odsecanje
TORPIDNOST
od lat. torpor, ukoenost, obamrlost, otupelost
Pod torpidnou se podrazumeva obamrlost svesti
koju odlikuje usporenost ideatornih procesa.
Torpidnost se najee sree u sindromima konfuzi-
je; tada je zdruena s drugim simptomima ovog
sindroma, poglavito s dezorijentacijom.
U nekim drugim okolnostima, torpidnost se moe
posmatrati izdvojeno, naroito u hipotireoidizmu i u
nekim somnolencijama centralnog porekla izazvanim
disfunkcionisanjem ili oteenjem modanog stabla.
Torpidnost je najvaniji inilac sindroma prevelikog
unoenja neuroleptika i tada je praena jednom
dosta karakteristinom ravnodunou, a povreme-
no se javlja i u klinikoj slici Bartonove institucio-
nalne neuroze.
A. i B. Oben i M. Plena
TRANKVILIZATORI
od lat. tranquillitas, mirnoa
Re je o grupi psihotropnih supstancija* iz grupe
psiholeptika (reduktora menatlne aktivnosti), prema
Deleovoj (Delay) i Denikerovoj klasifikaciji. Tran-
kvilizatori su u poetku defmisani izuzimanjem iz
druge dve klase pomenute grupe, neuroleptika* i
hipnotika*, s kojima nisu imali ni zajednike far-
makoloke odlike, ni isto terapeutsko dejstvo; smat-
rani su, dakle, nespecifinim sedativima u sluaju
anksioznosti i hiperemotivnosti. Mnogobrojne he-
mijske familije (karbamat, polialkohol, piperazin,
itd.) imale su takvo dejstvo. Povrh toga, injenica
da mnoge klase psihotropa (hipnotici*, neurolep-
TRANKVILIZATORI
tici*, sedativni antidepresivi*) u malim dozama mo-
gu imati iskljuivo smirujue dejstvo, a da se u
anglosaksonskim zemljama neuroleptici* jo uvek
ponekad nazivaju jaim trankvilizatorima, dopri-
nela je izvesnoj dvosmislenosti.
Ipak, razvoj benzodiazepina (BZD) doveo je do ho-
mogenizacije grupe trankvilizatora. Tada se pro-
gnostika farmakologija ustrojila na drugim prin-
cipima a ne samo na principu izuzimanja, upotpu-
njena saznanjima molekularne farmakologije (re-
ceptori BZD i GABA, glutaminska kiselina*), dok
neka njihova simptomatska dejstva (hipnogeni, anti-
epileptici) danas proiruju polje njihove primene.
Koriste se i izvesni beta-blokatori, dodue ogranie-
no i eksperimentalno, u svojstvu trankvilizatora
(Tab. 1, Tab. 2).
I. CILJNI EFEKTI
Ciljni efekti trankvilizatora su anksioliza, hipnogeno
dejstvo (olakavanje usnivanja), miorelaksacija
(oputanje miia) i neka vrsta antiepileptinog
delovanja: relacije ovih razliitih dejstava poznate su
samo delimino.
1) Anksioliza se ispoljava u dva oblika u intim-
nom doivljaju anksioznosti, i, s druge strane, u
spoljanjem obliku, onom vidljivom, vezanom za
karakter i ponaanje. Najvanija indikacija za tran-
kvilizatore je anksioznost. Prvenstveno je re o
neurotinoj ili reaktivnoj anksioznosti. Ovo znai
da indikacija moe biti samo simptomatska, a efe-
kat koji se od terapije moe oekivati jedino palija-
tivan. Uspenost leenja je, uostalom, vrlo neujed-
naena, to je lako razumljivo kada se ima u vidu
mnotvo struktura i linosti kod kojih se javlja
simptom neuroze.
Stanja disforije, distimije i lake depresije uspeno se
mogu leiti benzodiazepinima i, ponekad, meproba-
matom. Strepnje i strahovi koje pojedini bolesnici
oseaju u toku organskih oboljenja ili pred hirurku
intervenciju uspeno se mogu savlaivati trankvili-
zatorima, kao i neki drugi oblici situacione anksioz-
nosti koja upuuje na patologiju stresa.
to se tie izdvojenih neurotinih simptoma, njihovo
ublaavanje postie se samo u relativno retkim slu-
ajevima, posle dugotrajnih terapija. Razliiti tipovi
simptoma neuroze pokazuju, uostalom, razliite vrs-
te rezistentnosti: najpristupanije su fobije, zatim
mucanje i pojedini oblici nesanica. Opsesije slabo
reaguju na trankvilizatore.
U nekim psihosomatskim poremeajima, kao i u
neurozama organa, pojedini trankvilizatori, naro-
ito Insidon, navode bolesnika da obraa manje
panje na svoju bolest, odvajajui ga na neki nain
od nje.
Napad anksioznosti iziskuje pribegavanje visokim
pozologijama i to putem injekcija.
2) Tenja ka postizanju hipnogenog dejstva istie
zajednike osobine, koje BZD jo naglaava, tran-
TRANKVILIZATORI 682

kvilizatora i onih hipnotika koji nisu barbiturati, od diazepam Valium

kojih su etiri BSD: (Halcion R , Mogadon", Nucta- klotiazepam Veratran
lon R , Rohypnol R ). loflazepat Victan
3) Miorelaksirajue dejstvo odlikuje Valium R i mefenoksalon Xerene
Equanil R / prokalmadiol, a, u neto manjem stepe-
nu, i druge trankvilizatore: takve neuromuskularne II. TRANKVILIZATORI KOJI SE ISPITUJU
manifestacije mogu se javiti kao uzgredni efekti.
alprazolam
4) Antiepileptino dejstvo, koje nije od prvorazred-
buspiron
nog znaaja za uobiajene indikacije trankvilizatora,
zopiklon Xanax R
karakteristino je za Valiumk (naroito kada je u
zuriklon
pitanju epileptini status) i za Urbanyl R .
5) Trankvilizatori nisu indikovani u sluaju psiho-
tine anksioznosti. Pri vrlo jakim dozama, mogao se Tabela 2. TRANKVILIZATORI (HEMIJSKA KLASIFI-
otkriti izvestan neuroleptoidni efekat (Geral). KACIJA)
Mogu se prepisati i u sluaju akutnih psihoza, a A) GRUPA PSIHOTROPNIH TRANKVILIZATORA
naroito u sindromu konfuzije kao i, zdrueni s
drugim lekovima, u deficitarnom sindromu stabili- 1) Karbamat
zovanih psihoza [Koten (Cottin)]. U sluaju depresi- Equanil, Lenactos, Listia, Procalmadiol.
ja kod kojih ne dolazi do bradipsihije [Vidloe, 2) Alkohol
1983], trankvilizatori mogu imati presudnu ulogu, Frenquel, N-oblivon, Tredum.
mada se njihova delotvornost priznaje i u svim
drugim oblicima depresivnog stanja, ali uz neku 3) Piperazin
antidepresivnu terapiju [Hardi (Hardy), 5)]. Atarax, Covatine, Opalene.
4) Benzodiazepin
Tabela 1. TRANKVILIZATORI SVRSTANI PREMA (BZD, 1-4)
ABECEDNOM REDU Lexomil, Librium, Lysanxia, Nobrium, Seresta, Se-
Prema komercijalnom nazivu za lekove koji su obu- riel, Temesta, Tranxene, Urbanvl (BZD 1 5), Vali-
hvaeni trgovakom mreom, a prema usvojenim um, Victan, Xanax.
meunarodnim oznakama za molekule koji su u 5) Ostali
toku ispitivanja. Atrium, Buspirone, Insidon, Nirvanil, Stresam, Ta-
citine, Xerene, Zopiclone, Zuriclone.
I. TRANKVILIZATORI 1983.
B) DRUGE PSIHOTROPNE SUPSTANCIJE U NEUO-
Usvojene meunarodne Komercijalni naziv
oznake BIAJENOJ PRIMENI
hidroksizin Atarax 1) Neuroleptici* u slabim dozama.
febarbamat Atrium 2) Sedativni antidepresivi*.
kaptodijam Covatine 3) Barbiturati u lananim dozama.
meprobamat Equanil
meprobamat Lenactos C) BETA-BLOKATORI
meprobamat Procalmadiol
D) EKSTRAKTI BILJAKA KOJE IMAJU DEJSTVO
azaciklonol Frenquel
TRANKVILIZATORA I NJIHOVE RAZLIITE KOM-
opipramol Insidon
BINACIJE (klasifikovani u odrednici Sedativi u
bromazepam Lexomil
Diclionnaire Vidal, uta stranica 17).
hlordiazepoksid Librium
oksifenamat Listia
Za razliku od nekih drugih psihotropnih supstanci-
prazepam Lysanxia ja* (pre svega neuroleptika* i antidepresiva*), tran-
valnoktamid Nirvanil kvilizatori se ne mogu precizno razvrstati prema
medazepam Norbium nainu svoga klinikog dejstva. U pogledu anksioli-
metil-pentinol N-oblivon tikog dejstva, Geral (4) je izdvojio najvanije indi-
trimetozin Opalene kacije razliitih trankvilizatora.
oksazepam Seresta
tofizopam Seriel
II. UZGREDNI EFEKTI
etifoksin Stresam
benzoktamin Tacitine Neki od njih se javljaju rano, esti su i privremeni i
lorazepam Temesta dobro je da pacijent na njih bude upozoren: re je o
hlorazepat Tranxene miinom zamoru, o poremeajima panje i pame-
fenpentadiol Tredum nja, opadanju umnih sposobnosti, a naroito o nekoj
klobazam Urbanyl vrsti hipovigilnosti koja moe biti uzrok telesnih po-
683
vreda (saobraajne nesree ili ozlede pri radu na
mainama). Uzgredni efekti iziskuju oprezno po-
stupno uveanje pozologije i prilagoavanje terapije
svakom pacijentu.
Posle dueg vremena, produena upotreba trankvili-
zatora moe da izazove poremeaje pamenja, za-
mor, promene libida, a naroito pojavu zavisnosti:
manifestacije koje prate obustavljanje terapije tran-
kvilizatorima jesu reaktiviranje anksioznosti, nesani-
ca, podrhtavanje, katkada i povraanje. Konvulziv-
ne krize javljaju se samo izuzetno (Kolona).
Na kraju, istiu se i paradoksalni efekti (pre svega
nesanica) od kojih neki mogu imati i sudsko-medi-
cinske konsekvence: dezinhibicija koja dovodi do
oslobaanja agresivnih (sindrom pretuene dece) i
seksualnih pulzija, praena amnezijom, koja nekada
daje i sliku konjuzivnog pijanstva.
Uzgredna dejstva trankvilizatora pokreu pitanje op-
ravdanosti njihove primene [odnosno mogue odgo-
vornosti odreenog medikamenta za pojavu neeljenih
znakova, Dangumo (Dangoumau)]. Zahvaljujui nji-
ma, meutim, moe se jasno razgraniiti polje primene
trankvilizatora i, osim u izuzetnim okolnostima, njiho-
va upotreba ograniiti na nekoliko sedmica.
1) Jedina priznata apsolutna kontraindikacija jeste
miastenija; ipak, miorelaksirajue dejstvo mora uti-
cati i na izbegavanje ovih preparata kod mnogo-
brojnih neurolokih oboljenje, kao i kod kardiorespi-
ratornih insuficijencija i svih starijih lica. Nije usta-
novljeno nikakvo teratogeno dejstvo trankvilizatora
[Timan-Diplesis (Tuchmann-Duplessis) 1976], ali je
kao i kod ostalih psihotropnih supstancija* neophod-
na apstinencija u toku prva tri meseca.
2) Kombinovanje s drugim medikamentima sasvim
je uobiajeno, ali se tu mora biti oprezan zbog
poznatih interakcija s drugim psihotropima*, naro-
ito s antidepresivima, kao i s antikoagulantima (s
izuzetkom BZD) i preparatima atropinskog dejstva
[Medisk (Medisc), 1982]. U sluaju uzimanja zajed-
no s alkoholom, njihovo dejstvo je znatno pojaano
kod povremenih alkoholiara. este su i intoksika-
cije trankvilizatorima u cilju samoubistva.
Trankvilizatori su prvi na listi prodaje svih pozna-
tih lekova u svetu, sa godinjom stopom porasta
od 2% (Poro). U Francuskoj je, 1980, godinja
potronja iznosila negde oko jedne boice po sta-
novniku, od ega je 80% bilo izdato na osnovu
recepta lekara opte prakse. U velikom broju slu-
ajeva, re je o neprimerenoj potronji i lekar ne
bi smeo da gubi iz vida da njihovo prepisivanje
najee treba da predstavlja samo poetak lee-
nja, esto psihoterapijske prirode, a ne lagodan
odgovor na alopojke bolesnika s kojima se druk-
ije ne moe izii na kraj.
III. NAUNA ISTRAIVANJA
Trenutno se istraivanja vre u tri pravca:
1) Kriterijumi odgovora, u izuzetnom podruju (kao
i kod nooanaleptika*) efekta placebo*, pokreu pi-
TRANSFER
tanje povoljnih prognostikih faktora (onih koji za-
vise od pacijenata, onih koji zavise od lekara) [Bu-
lane (Boulenger)] i pitanje alternative trankvilizato-
ri/psihoterapija, relaksacija.
2) Pojedinano ispitivanje razliitih trankvilizatora:
njihove specifine indikacije jo uvek nije lako utvr-
diti: u familiji BZD, kliniki efekti se ne mogu
superponirati, iako izgleda da ovi produkti imaju
zajednike metabolite (demetil-diazepam). Poluvre-
me njihovog raspadanja razliito je i, samim tim,
doputa pokuaj klasifikacije [Bremer (Breimer), i-
neste]:
due od 24 asa: Librium", LysanxiaR, Nobri-
um R , Tranxene R , Valium R ;
izmeu 5 asova i 24 asa: LexomilR, SerestaR,
Seriel", Temesta R , Xanax R ,
3) Poznavanje mehanizma njihovog biolokog dejstva
Modane strukture koje reguliu anksioznost i sis-
tem budnost-san povezane su (dorzalni noradrener-
giki snop, mali mozak, limbiki sistem, korteks).
Mesto biohemijskog delovanja BZD poznato je od
1977, re je o receptorima povezanim s jednim
inhibitornim neuromedijatorom, gama-aminobuter-
nom kiselinom (Gaba). Navedeni podaci jo uvek su
vrlo shematini, ali je re o jednom novom pristupu
koji moe da bude plodotvoran.
M. Poro i A. Difur
D. GlNESTET, P. PERON-MAGNAN et coll., Les Tranauilli-
sants, 67 82, Abrege de Chimiotherapie Psychiatrique,
Pari, Masson, 236 str., 1979; W. HAEFELY, Tranquillizers,
107-151, in Psychology; D.-G. GRAHAME-SMITH and
P.-J. COWEN, Experta Medica Pub, Amsterdam, 456 str.,
1983; M. POROT, Les Toxkomanies, P U F (Collection que
sais-je), 1983; ANXIETE ET BROMAZEPAM, Nouvelle Pre-
sse Medica/e, dopunski broj, 11, 22, 1982; Les Tranquilli-
sants, Pari, Rev. Prat., 1982, 32, 2877, 1968.
TRANSAKCIONA ANALIZA v. Grupna terapija
od lat. trans-, preko, kroz i agere, uspeno obavljati, i
od gr. ana-, odozdo nagore i luein razloiti
TRANSFER
od lat. trans-, preko, kroz iferre, nositi
Transfer predstavlja ponavljanje relacionih oblika i
prenoenje pacijentovih emocionalnih stavova na
psihoanalitiara.
Transfer je nuna posledica psihoanalitikog meto-
da, i njegov osnovni instrument. Jo u svojim prvim
radovima, S. Frojd (S. Freud) dolazi do zakljuka
da pacijent prenosi na terapeuta mune odnose i
predstave iz detinjstva. Moe se postii da dotini
fenomen dopre do svesti pacijenta, omoguujui mu
da ue u trag traumatizujuim seanjima. U tom
smislu, ponavljanje nekog prethodnog iskustva za-
jednika je odlika katartike metode i psihoanaliti-
kog transfera.
TRANSGRESIJA
Osobenosti transfera u psihoanalizi u vezi su s
odnosima transfera i otpora*. Transfer unosi i
elemente otpora prema terapiji poto u pacijentu
oivljava i neke epizode koje mu je bilo nuno da
zaboravi. Psihoanalitiki transfer, dakle, izraava
konflikt pacijenta i psihoanalitiara za koji, prema
pravilu uzdravanja od bilo kakvog komentara,
nema drugog izlaza do da preraste u psihoanaliti-
ku situaciju.
Transfer se, dakle, moe opisati kao faktor promene
koja se uoava putem ukljuivanja u transfer, zatim
naputanja transfera i otpora promeni koja se oitu-
je u razliitim repetitivnim vidovima transfera. On,
meutim omoguuje interpretaciju pomenutog po-
navljanja.
Transfer moe da bude pozitivne prirode: pacijent
prenosi na psihoanalitiara svoja nena i prijateljska
oseanja; njihova svesna aktualizacija i nesvesno
nastavljanje imaju erotsku podlogu. Transfer moe
biti i negativan: pacijent prenosi na analitiara ne-
prijateljska oseanja. Analizom transfera razdvaja se
linost analitiara od neprijateljskih oseanja i potis-
nutih erotskih tenji, do ijeg zdruivanja ili smenji-
vanja dolazi u toku terapije.
Transfer predstavlja scenski prostor koji je dvojnik
unutarnjeg prostora, i u kome se obelodanjuju, pu-
tem interakcije i fantazmatike, unutarnji protagonis-
ti (Ja, Ono, Nad-ja) i intrapsihiki konflikti. Ovaj
fenomen predstavlja pomeranje infantilne i klinike
neuroze na neurozu transfera koji zahteva ponavlja-
nje, s psihoanalitiarom, svih dejih konflikata koje
je doiveo subjekat analize.
Pacijent, dakle, premeta u neki odnos ono to je
doivljavao u sebi:
Na nivou a*: terapeutu se poveravaju razliite
funkcije Ja, kao to su funkcija realnosti, vladanja
sobom, razuma, itd.;
na nivou Nad-ja*: zahtevi Nad-ja eksteriori-
zuju se na terapeuta, putem premetanja ili pro-
jekcije;
na nivou Ida*: nesvesna elja za nekim tajnim
uivanjem pretvara se u zahtev.
Na taj nain mogue je razlikovati dva tipa trans-
fera:
transfer putem ponavljanja u kome pacijent
uporno pokuava da se psihoanalitiaru obrati go-
vorenjem, u cilju ostvarenja svog fantazma;
transfer putem eksteriorizacije u kome je psihoa-
nalitiar ujedno saveznik Ja i supstitut Nad-ja paci-
jenta koji zahteva od terapeuta da utie na njegov
nain miljenja.
Transfer moe biti oinskog, materinskog, edipov-
skog, preedipovskog tipa, tavie i psihotian, zavis-
no od objekta transfera i stadijuma razvoja koji je
obuhvaen rekapitulacijom. Moe da bude jo i
objektan i narcisistiki.
Transferu analiziranog subjekta odgovara kontra-
transfer psihoanalitiara, koji predstavlja analitia-
rev predsvesni ili nesvesni odgovor na transfer na
684
osnovu poimanja naina na koji on moe da misli s
pacijentom. Kontratransfer treba razlikovati od
kontrastavova, koji u psihoanalitikoj situaciji i nisu
drugo do najhitniji rezultat kontratransfera. Iako je
Frojd relativno malo govorio o kontratransfera,
potonji razvoj psihoanalize, naroito u nae vreme,
ovom konceptu pridaje izuzetno vano mesto. On
ne samo da predstavlja inilac opiranja (otpora)
mentalnom radu psihoanalitiara ve moda, samo
je, po sebi, izvor psihoanalitiarevog insight-a. (uvi-
da). Tako se psihoanaliza i ostale terapeutske meto-
de razlikuju po tome to se uspeh terapije ne prepu-
ta transferu nego se on, naprotiv, zasniva na dina-
mici toga procesa i sticanju svesti o njemu (Neuroza
transfera*).
A. Brakonije
M. NEYRAUT, Le transferi. Pari, PUF, 1974.
TRANSGRESIJA
od lat. trans-, kroz, preko i gradior, ii
Transgresija je pojam koji u etnologiji oznaava
kolektivnu predstavu primitivnih ljudi vezanu za sve
neuobiajene pojave koje su, po njima, protivne
prirodnom poretku stvari.
Bolest (a neroito ludilo), prerana smrt ili samoubi-
stvo, nesreni sluajevi, epidemije, neoekivane vre-
menske prilike, prisustvo stranaca, kao i mnoge
druge pojave, predstavljaju oblike transgresije koja
iziskuje veliku obazrivost grupe, obraanje proroci-
ma, obrede oienja, itd.
Osobe koje pate od opsesije, anksioznosti, interpre-
tacije, nesvesno se vraaju ovom obliku nespokoj-
stva i zaziranja.
A. Oben
TRANSKULTURALNA PSIHIJATRIJA -
od lat. trans-, kroz, preko, i cultura, obrada zemlje,
kultura, obrazovanje
Transkulturalna psihijatrija se bavi prouavanjem
duevnih bolesti u onoj meri u kojoj na njihovu
pojavu i vrstu utiu uslovi odreene kulture i delo-
vanje drutvene sredine.
Vie nego to traga za slikovitim klinikim oblicima
(egzotina patologija), transkulturalna psihijatrija
ispituje inioce odreene kulture koji, isto kao i
iskustvo i povest pojedinca, odreuju njegovu li-
nost. Linost oblikuju primarne (odgoj) i sekundar-
ne institucije (obrazovanje, propisi), to daje prili-
no homogene formule koje odlikuju bazinu linost
(Kardiner i Linton). Premda se s uoptavanjem
ovog pojma mora biti oprezan, primere za njega
pruaju nam analize dakarske kole [A. Kolon (H.
Collomb)] o afrikoj psihopatologiji, kao i proua-
vanje japanske psihologije koje je zapoela Rut Be-
nedikt (Ruth Benedict) (Ma i hrizantema), a na-
stavio Takeo Doi (Igra oprotaja, 1982). Afriko
685
dete uestvuje u kolektivnom ivotu koji se odlikuje
grupnim identifikacijskim slikama. Takav nain i-
vota pospeuje koheziju drutva i ukljuivanje od-
rasle osobe u drutveni ivot, ali oteava pravo
osamostaljivanje. Na isti nain, u Japanu, zavisnost
(Amae) u odnosu na porodinu grupu oblikuje sve
odnose odrasle osobe, koji osciliraju izmeu afektiv-
nosti, dunosti i podruja meuljudskih odnosa.
Pojedini kliniki oblici daleko su ei u nekim kul-
turnim okvirima. Tako, nastup sumanutosti (bouf-
fee delirante), koji se opservira u svim zemljama,
predstavlja est oblik patologije na Antilima, sa
svojim obelejem persekutivne sumanutosti, snano
proete narodnim verovanjima (vraanje, zaara-
nost), koji najee ima znaenje reagovanja na
neuspeh, na frustraciju.
Modifikacija klinikih slika postvlja na drugi nain
pitanje smisla simptoma: tako se stanja teke de-
presije mogu javiti u Africi pod maskom perseku-
tivne paranoje praene agitacijom koja pre obuh-
vata fenomene projekcije nego izraavanje neke
interiorizovane patnje. Ujedno je i govor tela esto
izuzetno reit.
Transkulturalna psihijatrija treba da se bavi i tradi-
cionalnim nainima leenja, vodei rauna jedino o
tome ta je korisno i moguno.
Meanje stanovnitva, imigracija utiu na nunost
svakodnevne primene transkulturalnog pristupa i u
Evropi.
/. Pelisje
TRANSORBITOTOMIJA v. Psihohirurgija
od lat. trans-, kroz, preko i orbita, ona duplja, orbita i
od gr. tomos, odetjak, odseak
TRANSSEKSUALNOST
od lat. trans-, preko, kroz i sexus, pol
Klasino svrstavana ili u poglavlje o seksualnim
perverzijama ili u poglavlje o psihozama, transsek-
sualnost, najradikalniji poremeaj polnog identiteta,
u stvari predstavlja prilino specifian sindrom.
DSM III svrstava transseksualnost u odeljak o po-
remeajima identiteta pola koji, opet, spada u po-
glavlje o psihoseksualnim poremeajima. U meu-
narodnoj klasifikaciji oboljenja (revizija od 1975),
transseksualnost je prikljuena poglavlju seksualne
devijacije i poremeaji.
ena koja pati u mukom telu, tako sebe definie
transseksualac, ubeen da od roenja pripada en-
skom rodu i da je, prema tome, rtva nake greke
prirode, greke koju e se svim silama i svim sred-
stvima truditi da ispravi.
Transseksualnost se, po svoj prilici, ispoljava jo u
ranom detinjstvu. Prema Stoleru (Stoller), takva
osoba nikada ne stie identitet mukarca i s maj-
kom, nezadovoljnom sopstvenom enstvenou,
stvara neku vrstu produenog simbiotskog odnosa,
TRANSVESTITIZAM
pri emu se otac dri na odstojanju. Od malena
podstican da neguje svoje enstvenosti, transseksua-
lac uiva u igrama devojica i lepo se osea u
njihovom drutvu, dok ga deaci zadirkuju. elja da
se pretvori u enu obino je svesna i ispoljava se jo
pre puberteta. Odrasli mukarac se u svemu ponaa
kao ena, kako u pogledu sentimentalnih veza, tako
i u pogledu uklapanja u drutvo. Transseksualac
muke anatomije tei, prema tome, vezama s htero-
seksualnim mukarcima, odbacujui, iz tog razloga,
homoseksualce.
Danas je postalo izvodljivo i preoblikovanje tela,
pomou enskih hormona, kastracije i hirurke
emaskulacije, pa ak i pravljenja vaginalne proteze.
Ukoliko zakonski propisi dozvoljavaju, sledei ko-
rak je promena linih podataka u svim dokumenti-
ma. Izvesni transseksualci, kojima je zakonski pri-
znat enski pol, stupaju u brak i u tom pogledu se
oseaju zadovoljnim. Opisani su i sluajevi transsek-
sualnosti kod osoba sa enskom anatomijom, ali su
oni redi.
U izvesnim sluajevima, pratei poremeaji kompli-
kuju ovu idealnu evoluciju. Znaci transseksualnosti
mogu se ispoljiti i u autentinoj psihozi, kao i kod
osoba s teim poremeajima linosti; prognoza u
ovom sluaju zavisi od tih prateih poremeaja, a
feminizacija ni izdaleka ne reava sve probleme.
L. Sene i M. Palris
TRANSVESTITIZAM v. isto tako Perverzije, Para-
filije, Fetiizam, Homoseksualost
od lat. trans-, preko, kroz i vestis, odea
Prema DSM III, ova seksualna devijacija svrstava se
u parafilije; nju treba razlikovati i od transseksual-
nosti i od muke homoseksualnosti praene femini-
ziranim ponaanjem.
Transvestit je obino heteroseksualno nastrojen
mukarac koji oblai neki komad enske odee, ili
vie takvih delova, kako bi izazvao seksualno uz-
buenje, praeno ili masturbacijom, ako se sve ovo
deava u osami (obino ispred ogledala), ili odno-
som sa seksualnim partnerom koji je manje ili vie
saglasan s unapred utvrenim scenarijem. Trans-
vestit sebe smatra mukarcem i nema elju da
menja svoj anatomski pol. Uostalom, penis je nor-
malno investiran kao izvor zadovoljstva. Izbor ob-
jekata po pravilu je heteroseksualan.
Transvestitizam moe ii i do povremenog prihvata-
nja potpunog enskog habitusa. Transvestitizam se
opservira i u izvesnim psihozama [na primer, u
uvenom sluaju predsednika rebera (Schreber)].
Jedina mogua terapija je terapija prateih pore-
meaja. Komplikacije sudsko-medicinske prirode
nisu este, najee se svode na krau enskog
rublja.
L. Sene i M. Patris
TRANZITIVIZAM
TRANZITIVIZAM
od lat. trans-, preko, kroz i ire, ii
Ovaj pojam, koji je uveo Vernike (Wernicke), ozna-
ava fenomen u kome subjekt neki svoj oset ili
oseanje prenosi na neki spoljanji objekt.
Premda se sama re tranzitivizam vrlo malo koristi
u psihijatrijskoj terminologiji, jedino ona obuhvata
u celosti procese u kojima se menja ili gubi razlika
izmeu tela i okolnog prostora, izmeu sopstvenog
miljenja i miljenja drugog, izmeu Ja i spoljanjeg
sveta. Jezikom psihopatologije, ona govori o bliskoj
srodnosti, a moda i dubinskoj istovetnosti, odve
esto zanemarivanoj, svih ovih fenomena.
Kod deteta, kao to je pokazao A. Valon (H. Wal-
lon), tranzitivizam se normalno sree izmeu stadi-
juma koji obuhvata otprilike prve tri godine, u
kome individualnost jo uvek nije izgraena, i ono-
ga, mnogo poznijeg, u kome se do kraja uobliava
organizacija prostora: dete, na primer, govori da je
tabla iva jer se po njoj moe pisati, pokazujui jedan vrtoglavi haos u kome u njega bolno prodiru
time da pripisuje ivot svakom predmetu na koji se
moe delovati.
Kod deteta se, meutim, moe sresti i patoloki
tranzitivizam, naroito izmeu etvrte i osme godi-
ne: njega odlikuje labilnost, reverzibilnost i ispolja-
vanje pod dejstvom anksioznosti; nekada predstav-
lja nagovetaj psihoze. . Ejer (G. Heuver) sa
saradnicima otkrio je razvojni put dotine tranzi-
tivistike depersonalizacije deteta na osnovu pore-
meaja u organizovanju prostora, kako u povlae-
noj oblasti sopstvenog tela (sopstvene slike), tako i
u spoljanjem svetu. Ova anomalija je, zaelo, naj-
ee u vezi s lezijom jedne hemisfere ili s nekom
anomalijom u neurolokom sazrevanju; ona ima za
posledicu izopaenje objektnog odnosa koji, one-
moguen da se razvija u hijerarhizovanom prosto-
ru, moe da se doivi samo na osnovu preanjih
iskustava, to e rei u vidu straha od prodira-
nja. Na taj se nain kod ove dece tumai vie ili neuroza pogaa one koji su izloeni raznim nepri-
manje iskljuiva fiksacija za stadijum oralne agre-
sivnosti.
Kod odrasle osobe, do izolovanih pojava tranzitiviz-
ma moe doi prilikom vrlo snanih emocionalnih
potresa: navodi se, na primer, sluaj majke koja je,
videvi svog sina pod tokovima automobila, i sama
ispoljila znake ekhimoza na istim onim delovima
tela koji su bili povredeni kod deteta. Ipak, u najve-
em broju sluajeva, tranzitivizam je simptom i
to vrlo znaajan sumanutih promena linosti, u
toku oneiroidnih stanja ili shizofrenije. U poetku
bolesti, tranzitivizam, gledano sa stanovita psihoa-
nalize, predstavlja neku vrstu borbe za ouvanje
sveta objekata iz koga se libido povlai (u katatoni-
ji, na primer), dok u fazi rekonstrukcije on predstav-
lja pokuaj ponovnog uspostavljanja objektnog od-
nosa.
Tranzitivizam pre svega predstavlja gubitak, regresi-
ju razlikovanja onoga to se nalazi unutar jedinke i
686
onoga to je u odnosu na nju spoljanje, re je o
propustljivosti a na kraju i o brisanju granice izmeu
ova dva podruja, kao i o sekundarnom gubljenju
doivljenog prostora, u njegovoj organizaciji i u nje-
govoj strukturi; otuda i pojmovi centripetalnog i
centifugalnog kretanja gube smisao i meaju se. Spo-
sobnosti koje se na ovaj nain izgube briljivo su bile
izgraivane tokom razvoja i samo njihovo osvajanje
imalo je odluujui znaaj za razvoj linosti i postalo
njen bitan element. Osakaenje do koga dolazi klini-
ki se ispoljava mnotvom simptoma: bolesnik smeta
u sopstveno telo neki spoljanji predmet; na njegovim
organima se dogaaju promene, a kako su njihove
granice propustljive, kao i telo u celini, oni komunici-
raju jedni s drugima, nezavisno od svih anatomskih
realnosti; pacijentu se ini da njegovim pokretima
upravlja neko spolja (oseanje spoljanjeg delovanja,
uticaja), dok radnje ili oseanja drugih doivljava kao
neto to dolazi od njega samog; sve stvari imaju
uea jedna u drugoj, i pacijent je as uvuen u
sve zemaljske sile, a as ima ulogu pokretaa i uprav-
ljaa tog pokretnog sveta koji osea kao neko bes-
krajno produenje sopstvenog bia.
Tranzitivizam u oblasti percepcija i govora osnovni
je element halucinatorne delatnosti (Halucinacije*).
Poremeeno procenjivanje unutranjosti i spolja-
njosti, nerazluivanje vlastitog Ja, tu su oigledni.
Podvucimo samo da kasna akvizicija organizacije
doivljenog prostora, u njegovom najsavrenijem
obliku, moda moe da objasni tako rei potpuno
odsustvo halucinacija bilo koje prirode, izuzev onih
oneirikih, u dejoj psihijatrijskoj patologiji.
. Siter
TRAUMATSKA NEUROZA
od gr. trauma, ozleda
Opisana za vreme Prvog svetskog rata, traumatska
hvatljivim zbivanjima. Ta zbivanja su manje znaaj-
na od samog prekida funkcionisanja vlastitog Ja do
koga dovode.
Uopteno govorei, postoji veza izmeu strepnje i
ekscitacije: u svojoj poslednjoj koncepciji neurotine
strepnje, S. Frojd je smatrao da se neurotini sim-
ptomi javljaju radi nadziranja unutranje ekscitacije,
vezane za pulzivne sukobe; te da je strepnja od smrti
odreena strahom od gubitka ljubavi internih obje-
kata koje investiraju pulzije. Poslednji izraz strepnje
je izraz straha od kastracije.
Ova teorija omoguava, dakle, da se shvate veze
traume i strepnje i specifian izraz te strepnje: tada
nije re o neurotinim simptomima, nego o depresiv-
nim manifestacijama, proivljenim u znaku sopstve-
ne nemoi u ivotu, u poduhvatima koji ga obelea-
vaju i u seksualnosti koja mu daje boju.
Iz tih razloga nema mesta radikalnom suprotstavlja-
nju traumatske neuroze i uobiajenih simptomat-
687
skih neuroza; uostalom, ove poslednje se esto jav-
ljaju na jednoj oligosimptomatskoj podlozi karak-
terne neuroze, posle neke traume ili neprijatnog
dogaaja u polnom ivotu. Isto tako, nema nikakve
svrhe precenjivati traumatsku epizodu koja esto
pothranjuje sinistrozne* zahteve.
U tom pogledu ipak valja biti oprezan: poznato je
do kakvih su preterivanja u kanjavanju dovela
ubeenja onih koji su hteli da na front poalju
neurotine borce. Subjektivni sindromi u kranijal-
nim traumama, na primer, takoe predstavljaju kli-
niku realnost. Ovo pitanje mora da se postavi i u
dejoj psihijatriji: mora se razmotriti vrednost optu-
ujuih svedoenja i loi efekti olakog saaljenja
javnosti koja usled toga zaboravlja stvarne poteko-
e mnoge dece u njihovoj porodinoj i kolskoj
sredini, te drutveno-kulturnu nejednakost kojoj su
izloena (Neuroze, pregled*).
S. Lebovisi
S. FREUD, Au-dela du principe de plaisir (1920), franc.
prevod pod rukovodstvom A. Burginjona (A. Bourgignon)
u: Essais de Psychanalyse, Pari, Payot, 1982.
TRAVESTIJA
od lat. trans-, preko, izvan i vestire, obui
Travestijom se naziva pojava noenja odee kakvu
obino nose osobe iz neke druge klase ili osobe
suprotnog pola.
Ovo se preruavanje moe izvoditi u cilju skrivanja
identiteta [sluaj Savaleta de Lana (Savalette de
Langes)], ili zadovoljavanja nekih pustolovinih sklo-
nosti. U najuvenije sluajeve spadaju sluaj gospo-
e de Ben (de Benne) [. Lenotr (G. Lenotre)],
Marije Rid (Marie Read), viteza Eona de Bomona
(Eon de Baumont).
Ovakvi izuzetni sluajevi spadaju u oblast krimino-
logije, istorije ili aljivih pria, retko u psihijatriju.
Takav je sluaj i s nezakonitim noenjem uniforme i
slinim prekrajima varalica i hvalisavaca.
Setimo se samo kominih efekata i zapleta nastalih
korienjem travestije u knjievnosti i pozoritu.
Dodajmo, kad je o psihologiji re, i injenicu da
udi mode povremeno navode ene da zajme pojedi-
ne delove muke odee, to jednima omoguuje da
istaknu neke atribute svoga pola, a drugima da svoj
pol diskretno negiraju.
Neka vrsta travestije je u pitanju i onda kada grupi-
ce mladia, u znak protesta protiv drutva, ponu
da se razmeu telesnom nehigijenom i prljavom
odeom, to moe, ali ne mora da bude praeno i
neobinom frizurom.
U mentalnoj patologiji, travestija se sree u okviru
razliitih stanja.
U mitomaniji, akutnoj maniji, ona esto konkretizuje
ponaanje igre ili ambiciju.
TRH-TEST
U izvesnim kroninim psihozama sumanutosti, u pro-
gresivnoj paralizi, travestija samo naglaava prome-
nu bolesnikove linosti.
U nekim stanjima vezanim za seksualne anomalije,
ponekad srodnim fetiizmu, pojedinac, sledei od
detinjstva svoje uroene tendencije, esto pogreno
vaspitavan, pojedinac koji pati od kompleksa nie
vrednosti a moda i od neupadljivih endokrinih
poremeaja, rado prihvati mogunosti da se s njim
postupa kao s osobom suprotnog pola i poinje da
rado oblai odeu koja taj pol simbolizuje. Preputa
se takvim parodijama, obino privremeno i manje ili
vie tajno. U drugim sluajevima, opet, on to na-
merno istie, pod izgovorom da je re o zabavi.
Nadaleko su, izmeu ostalih, poznati primeri opata
de oazija (Choisv), Kristine vedske, Katarine Ve-
like, i drugih.
Antika Grka, doba rimske dekadencije ostavili su
primere uglednih linosti koje su se preruavale.
Travestijom se bave razvratnici i tati ljudi, mada
ponekad i pojedinci na granici homoseksualnosti
koji su se mogli smatrati seksualno ambivalentnim
[Vensene (Vinceneux)].
Elektivno, stalno opredeljenje za preruavanje u sek-
sualne svrhe spada u transvestitizam*.
. Bardena
VlNCENEUX, Les ambigus, M. l'abbe de Choisv (doktorska
teza), Pari, 1939; M. CADEAC, Le chevalier d'Eon, Pari,
Maloine, 1966.
TRH-TEST
TRH (protirelin) je hormon poreklom iz hipotala-
musa koji stimulie TSH hipofize. Test stimulisanja
TSH pomou egzogenog davanja TRH esto se
primenjuje u toku hipotalamo-hipofiznih i tireoid-
nih oboljenja, kako bi se tano odredio stepen pore-
meaja.
Godine 1972. Pran (Prange) je prvi put primenio
ovaj test u psihijatrij. Pokazao je da 40% obolelih
od depresije ima nenormalan odgovor u TSH, ili
ostaje bez odgovora, prilikom stimulacije pomou
TRH. Nasuprot tome, statine doze hormona tireo-
idne lezde koji krue, T3 i T4, naroito njihova
slobodna frakcija, bazni nivo TSH, imaju normalne
vrednosti.
Ove podatke su u svojim radovima potvrdili Holis-
ter (Hollister) (1976), Kerol (Carroll) (1978), Mend-
levic (Mendlevvicz) (1979). Izgleda da ovaj test ob-
uhvata tri osnovne stvari koje su od interesa za
psihijatriju: dijagnostikovanje jedne bioloke pod-
grupe depresije; izbor terapije; prognozu.
SPROVODENJE TESTA U PRAKSI
TSH se dozira radioimunolokom metodom u ba-
zalnom stanju, a zatim 15, 30, 60 i 90 minuta posle
intravenoznog ubrizgavanja 200 ug TRH. Srednja
vrednost hipofiznog TSH iznosi od 0 do 3 uU/ml
TRIBADIZAM
u odmornom stanju. Pod dejstvom TRH, ona se
poveava da bi dostigla nivo koji se kree izmeu 8 i
23 uU/ml u 30. minutu i postepeno se vraa u
normalu.
U celini uzev, antidepresivi, agonisti i antagonisti a i
(5 adrenergici, 5 HTP, diazepam, niske doze hlorpro-
mazina, ne utiu na promenu biohemijskih parame-
tara tireoidnog sistema i izgleda da ne remete odgo-
vor TSH na TRH. S druge strane, litijum bi mogao
da inhibira luenje hormona tireoidne lezde i da
obezvredi test time to uveava nivo TSH.
DIJAGNOSTIKA, PROGNOSTIKA I TERAPEUT-
SKA KORISNOST TESTA
Dijagnostika korist: izgleda da bilo ka^cva anomali-
ja u odgovoru na test pomae da se uoe razlike
izmeu, s jedne strane, primarnih i endogenih depre-
sija* koje obavezno iziskuju antidepresivnu terapiju
(medikamentnu ili sizmoterapijsku) i, s druge, se-
kundarnih timikih poremeaja kod kojih hemiotera-
pija nije uvek neophodna. Za veinu autora [Kirke-
gar (Kirkegard), 1975; Pran, (Prange) 1980; Lin-
kovski (Linkowsky), 1981], snienje odgovora TSH
posle TRH, koje se uoava kod sluajeva depresije,
govori o endogenoj periodi depresije i moe se opser-
virati kako kod unipolarnih, tako i kod bipolarnih
pacijenata u fazi depresije. Teina depresije bila bi u
korelaciji s jednolinim odgovorom TSH na test
TRH (Linkovski, 1983).
Anomalija u testu ea je kod onih depresivnih
pacijenata koji su u prolosti imali snane samoubi-
lake porive. Ipak, kao i kod testa s deksametazo-
nom, injenica da test pokazuje normalno stanje ne
moe da iskljui dijagnozu endogene depresije, bu-
dui da sve depresije ne pokazuju ovu biohemijsku
anomaliju. .
Prognostika korist: promena odgovora TSH na
TRH ima i jednu prognostiku, kratkoronu vred-
nost. Prividno kliniko izleenje udrueno s upor-
nim izostajanjem odgovora TSH predstavlja faktor
rizika od recidiva u narednih est meseci.
Po Kirkegarovom miljenju, terapija triciklicima
moe se obustaviti tek kada test ponovo bude poka-
zivao normalne rezultate.
Korist u pogledu izbora terapije: smanjenje odgovora
TSH na TRH u toku depresija moglo bi se dovesti u
vezu s anomalijama hipotalamo-hipofizo-nadbub-
rene ose koje su opisane u sluaju depresije (deksa-
metazonski test*). Istini za volju, ova nepravilnost u
odgovoru TSH sree se i u toku Kuingove bolesti*,
kao i prilikom terapije glukokortikoidima. U sva-
kom sluaju, u depresiji, autori ne otkrivaju uvek
korelaciju izmeu poviene kortizolemije i opadanja
reakcije TSH na TRH [Lane (Langer), 1980; Saar
(Sachar) 1983].
Gould (Gold) je (1980) ispitivao odnose monoamina
i odgovora TSH na TRH. Re je o pacijentima s
povienom serotoninergikom aktivnou i opada-
njem noradrenergike aktivnosti koja mora da dove-
de do smanjenog luenja TRH i time do anomalije u
reakciji TSH.
Pomenuta anomalja, dakle, predstavlja indikaciju za
primenu, ako je ikako mogue, antidepresiva s no-
radrenergikim mehanizmom delovanja. Trenutno
se vre prospektivna ispitivanja radi provere da li je
re o valjanom testu za predvianje reakcije na neki
noradrenergiki antidepresiv.
Usavravanje ovoga testa i njegova korelacija s
nekim drugim neuroendokrinim parametrima dopri-
nee odreivanju neuroendokrinog profila razliitih
sindroma depresije.
A. d'Ambrozio
TRIBADIZAM v. Homoseksualnost
od gr. tribein, trljati
TRICIKLINI ANTIDEPRESIVI v. Antidepresivi
od lat. tres, tri i gr. kyklos, krug
TRIHEKSIFENIDIL (Artan, Parkinan)
Triheksifenidil ima snano antiholinergiko dejstvo i
spada u grupu piperidina; smatra se prvim od sinte-
tikih antiparkinsonika koji se u psihijatrijskoj tera-
piji koriste za korekciju ekstrapiramidalnih sindro-
ma indukovanih neurolepticima*. Spektar njegovog
delovanja izuzetno je irok, on deluje na akineziju,
hipertoniju, podrhtavanje i na neurovegetativni sin-
drom. Pored toga, njegovo psihostimulativno delo-
vanje (Nooanaleptici*) uvaavaju ne samo pacijenti
kojima se propisuje nego i toksikomani*.
Na ovu medikamentnu toksikomaniju panju je
skrenuo . Paskalis. Ona se obino otkriva kod vrlo
mladih osoba, prilikom akutnih napada konfuzije.
Klinika slika je ista kao i u sluaju delirium tremen-
sa, izrazito oneirina, praena midrijazom, a bez
klinikih i biolokih znakova prisustva alkohola u
organizmu.
Poto je triheksifenidil euforik, njegova preterana
pozologija moe dovesti do psihodisleptinog* delo-
vanja, to izaziva telesne promene i halucinatorne
promene percepcije. Moraju se utanaiti granice
terapeutske primene ove vrste korektora:
njihovi periferni antiholinergiki efekti (poreme-
aji prilagoavanja, suenje usta, konstipacija) ne
mogu se zanemariti i nadovezuju se na delovanje
drugih psihotropnih supstancija, posebno neurolep-
tika i antidepresiva;
pri velikim dozama, njihova centralna dejstva
mogu dovesti do mentalne konfuzije*;
njihova neuroloka dejstva korisna su pri kori-
govanju poetnih ekstrapiramidalnih i neurolepti-
nih manifestacija, ali po svoj prilici doprinose pojavi
jednog ireverzibilnog sindroma neuroloke prirode
(pozne diskinezije), verovatno usled oslobaanja do-
paminergikog sistema (disbalans u odnosu ace-
689
tilholin/dopamin). Razliiti eksperimenti s obustav-
ljanjem antiparkinsonika idu u prilog njihovoj ume-
renoj primeni, koja jeste dragocena, ali mora biti
vremenski ograniena ukoliko se radi o ispravljanju
sekundarnih dejstava neuroleptika.
M. Poro i A. Difur
M. BOURGEOIS et P. BOUEY, L'antagonisme entre correc-
teurs antiparkinsoniens et neurotepliques, A propos dc deux
experiences de sevrages dont une personnelle (2. deo), Ann.
Med-Psychol., 134, 2, 699-708, 1977; G. CHOU1NARD,
Guide pratique pour l'emploi des agents psychopharmacologi-
ques, II, Antipsychotiques et Antiparkinsoniens, Union me-
dicale du Canada, 105, 1387-1397, 1976.
TRIOLIZAM
od lat. tres, tri
Termin triolizam ponekad se koristi umesto ter-
mina voajerizam*, ali ima neto aktivnije znae-
nje. Re je o seksualnoj perverziji* u kojoj se erot-
sko uzbuenje postie posmatranjem seksualnih od-
nosa.
Zbog svoje etimologije, ovaj termin katkada oznaa-
va seksualni odnos triju osoba.
/. Poenso
TRIPANOZOMIJAZE
od gr. trypanon, svrdlo i soma, telo
Postoje dva oblika tripanozomijaze kod oveka:
afrika T. (gambijska ili rodezijska T.) ili spava-
a bolest, koju prenosi jedna zajedavka (muva
ce-ce);
amerika T. (T. cruzi) ili agasova (Chagas)
bolest, koju prenosi jedna vrsta zglavkara (reduves)
i koja u svom endemskom obliku hara u tropskim
delovima Amerike.
1) Spavaa bolest ili afrika tripanozomijaza: tu na-
roito dolaze do izraaja psihiki poremeaji. Evolu-
cija bolesti ima vrlo promenljivo trajanje. Moe da
potraje i nekoliko godina i, u klasinom obliku,
prolazi kroz etiri faze.
Poetni period obeleen je razvojem, na mestu ino-
kulacije, jednog otvrdlog pseudoira.
Limfatino-krvna faza obuhvata rasejavanje tripano-
zoma po itavom organizmu. Ovu fazu odlikuje
povremena groznica, adenopatije, hepato-splenome-
galija, karakteristian svrab. Na psihikom planu se
ve mogu uoiti poremeaji afektiviteta, raspoloe-
nja i karaktera, ili u vidu hiperemotivnosti i razdra-
enosti ili u vidu apatije i ravnodunosti. Fri-
bur-Blan (Fribourg-Blanc) i Lasal (Lassalle) istakli
su ranu pojavu mentalnih poremeaja koji vie po-
gaaju moralnu nego intelektualnu stranu; Evrop-
ljanin sve vie tone u hipohondriju i tugu, a crnac u
optimizam praen sve veom bulimijom i neisto-
om, zanemarivanjem odevanja i posla kojim se
bavi, to se kosi s uobiajenim ponaanjem.
TRIPANOZOMIJAZE
Meningo-encefalitina faza predstavlja period ispo-
ljene bolesti. Dominiraju poremeaji sna. Smenjuju-
i se s hipersomnijom u toku dana, nona insomnija
se javlja otprilike u jednoj treini sluajeva. Posebna
vrsta astenije, koja se moe otkriti ak i u ekspan-
zivnim oblicima, nailazi naglo, prekidajui bolesnika
usred euforine bujice reci, primoravajui se da
odmah legne, sav iscrpljen, da bi zatim nastavio s
maninim ponaanjem, posle tog u potpunosti pa-
tognomoninog meuina. Taj bi se znak mogao
nazvati labilnim tonusom [A. Obir (H. Aubir)].
etvrtu fazu demijelinizirajueg encefalitisa odlikuje
pojava jednog sindroma demencije, to je u suprot-
nosti s injenicom da do tada nije bilo nikakvih
znakova intelektualnog propadanja: inkoherencija,
gatizam i nevezan govor, kahektizacija sa smrtonos-
nom evolucijom, ponekad uz konvulzivne krize.
Postoje subakutni i akutni oblici koji evoluiraju za
nekoliko nedelja ili meseci, kao i oni koji traju
godinama, isprekidani ponovnim naletima bolesti,
to bi moglo da navede na pogreno uverenje da je
re o ozdravljenju.
Dijagnostikovanje se zasniva na klinikom ispitiva-
nju, elektroencefalografiji koja, pri nepromenjenom
osnovnom ritmu, belei obostrane simetrine nalete
delta i teta talasa, preteno u frontalnom delu,
uveanje IgM koji etiri puta premauju normalnu
koliinu u krvi i likvoru. Otkrivanje tripanozoma
najee nije lako.
Terapija se zasniva na pentamidinu (Lomidine ND) u
limfatino-krvnoj fazi, i na melarsoprolu (Arsopal
ND) u cerebralnoj fazi, uprkos rizicima od encefalopa-
tije koju moe da izazove arsen iz ovog preparata.
2) agasova bolest ili amerika tripanozomijaza:
osam do petnaest dana po inokulaciji, javlja se
jedno septino febrilno stanje praeno visceralnim
oteenjima (kardiopatije, hepatosplenomegalija),
malaksalou, astenijom.
Izgleda da nije pridavan dovoljan znaaj neuropsihi-
jatrijskim manifestacijama agasove bolesti koje se
javljaju u 5% sluajeva; u pitanju je meningoencefa-
litis* praen promenama u likvoru, konfuzijom,
somnolencijom, torpidnou, razdraljivou, koji u
jednoj treini sluajeva evoluira, u roku od nede-
lju-dve, i vode u smrtonosnu komu.
Ukoliko je evolucija (ironine prirode, s visceropatijama
karakteristinim za agasovu bolest, s megaorganima,
mogu se uoiti oteenja encefalusa i malog mozga,
hipotalamusa, pri emu je to praeno poremeajima
ponaanja, depresivnim stanjima ili agitacijom.
Terapija je za sada uglavnom neuspena, uprkos
primeni Radanila ND ili nifurtimoksa (Lampit ND).
M. Poro
M. DUMAS, P.-L. GlRARD et A. COURDON, Troubles
psychiques au cours des affections parasitaires, des mycoses
et de la lepre, Encycl. med-chir., Psvchiatrie, 37605 A 10,
2-1983; E. PILLY, Maladies infectieuses, Crouan et Roqu-
es, Lille, 1982.
TRIZOMIJA
TRIZOMIJA 21 v. Hromozomske aberacije, Mon-
golizam
od lat. triplex, trostruk i od gr. soma, telo
TRIZOMIJA X v. Hromozomske aberacije
TROVANJE
To je in kojim pojedinac apsorbuje otrove koji
mogu da nakode njegovom zdravstvenom stanju i
da eventualno dovedu do smrti. Trovanje moe da
bude delo samog pojedinca i tada je posredi samou-
bilako ponaanje (samotrovanje); ali trovanje tako-
e moe da bude delo neke druge osobe koja tei da
izazove nesposobnost ili smrt date osobe i tada je
posredi zloinako ponaanje te druge osobe.
Otrov moe biti svaka supstancija koja je toksina
za oveka, bilo da je re o neivim supstancijama
(metali ili metaloidi) ili o organskim supstancijama
(koje su toksine same po sebi ili preko svojih
metabolita).
Dejstvo otrova moe biti trenutno ili odloeno i ono
zavisi od njegovog tropizma (kardiotropan, neuro-
tropan, tireotropan...).
Trovanje jatrogenim supstancijama postaje sve ues-
talije i za njega je vezan najvei broj samoubilakih
inova.
Zloin trovanja naroito vre ene. Ako u izvesnom
broju sluajeva postoji jasan motiv osveta, ljubo-
mora, pohlepa (nasledstvo, osiguranje ivota) u
drugima trovanje izgleda kao zbunjujua i udovi-
na stvar. Mentalitet trovaica je, 1906, briljivo
prouio R. arpantje (R. Charpentier), koji istie,
pored intelektualnog integriteta, malicioznost, per-
verznost, sklonost ka hipokriziji koja im pomae da
izazovu simpatije svojih buduih rtava, sujetu, ego-
izam, hladnokrvnu surovost i potpuno odsustvo
moralnog oseanja. Ti zloini izgledaju apsolutno
bezrazloni, gledano iz ugla moguih pobuda. Do-
bro skriveni, oni privlae panju tek svojim ponav-
ljanjem i istovetnou situacija u kojima se vre.
Recidiv je pravilo: Elen Zegado (Helene Zegado),
iju nam je povest izneo P. Buardon (P. Bouchar-
don), otrovala je etrdeset osoba, jednu za drugom;
jedna od tih trovaica, osuena na smrt, rekla je
delatu da nikad ne bi mogla da se odupre iskuenju
da i dalje truje ljude.
Enar, govorei o druge dve slavne trovaice, Mariji
anre (Marie Jeanneret), uzornoj bolniarki i sed-
mostrukom ubici, i Ani enleben (Anna Schonle-
ben), koja je otrovala osamdesetoro ljudi, ponovo,
kao i Grif (Greef), naglaava tu repetitivnu prinudu
koju je otkrio Frojd i koja, potiui iz nesvesnog,
kod trovaice odgovara sadistikom nagonu ka mo-
i kome ona ne moe da se odupre.
Kad doe do suenja, ovakva razmatranja ne-
e uvek biti uverljiva za porotu, impresionira-
nu stravinou i mnotvom inova izvrenih u situacijama: intelektualna obamrlost, emocionalna
potaji. Mali su izgledi da se ostvari arpantjeova
690
elja da budu primenjene i neke druge mere drutve-
ne zatite osim kanjavanja zloinca.
Da bi sud prihvatio da je poinitelj trovanja bolo-
vao od demencije u vreme izvrenja svog ina, treba-
lo bi da on i inae ima znaajne mentalne poremea-
je (nizak intelektualni nivo, jasno diferencirana psi-
hoza), ma kako stajala stvar s tim to je poinitelj
zloina opasan za okolinu, zbog ega se naprosto ne
srne pustiti na slobodu.
. Bardena i .-P. Mae
HESNARD, Psychologie du crime, Payot, 1963.
TRUDNOA
Duevni poremeaji vezani za trudnou i poroaj
poznati su od davnina, jo od Hipokrata, koji nam
je, u svojoj treoj Knjizi o epidemijama, ostavio
njihov prvi opis, ako ne i odranije. Prve sistematske
opservacije, meutim, potiu tek iz XIX stolea od
Eskirola (Esquirol), Mekdonalda (Me Donald) a
naroito Marsa (Marce) (1888), poev od ije se
rasprave O ludilu trudnih ena, porodilja i dojilja
sveukupnost ovih manifestacija oznaava nazivom
puerperalne psihoze, to je termin kome francuska
nozografija pripisuje vrlo irok smisao i na koji
upuujemo itaoca ovoga prirunika (Puerperi-
jum*), kao i na poglavlje o pobaaju*.
Opasnosti od teratogeneze i psihotropni medikamenti
Ovaj esto navoeni rizik naroito je izraen u vezi sa
litijumovim solima: statistiki znaajan broj sluajeva
nakaznosti uoen je kod dece ije su majke bile izloe-
ne litioterapiji u toku tri prva meseca trudnoe.
Meutim, sa svim psihotropnim preparatima koji, u
celini uzev, izgleda da nisu teratogeni, treba postu-
pati s najveom opreznou.
R. Amo-Kastiljoni i .-K. kolo
TUBERKULOZA
od lat. tuberculutn, mali otok (od tuber, ispupenje,
otok)
Premda njena uloga nije uvek veoma uoljiva i
premda je njena rasprostranjenost znatno smanjena
otkako su pronaeni specifini antibiotici, tuberku-
loza jo uvek moe da igra etioloku ulogu u nekim
psihikim poremeajima.
Verovalo se da je mogue, u prilinom broju sluaje-
va, dovesti je u vezu s naslednom osnovom duevnih
bolesti (preko 20%), naroito u shizofreniji. Nikada
nije iznet nijedan dokaz koji bi potvrdio ovu pret-
postavku.
Banalna evolutivna tuberkuloza, usled krupnih psi-
hosocijalnih potresa do kojih su dovodili dugi bo-
ravci u sanatorijumu, podsticala je duboke psihike
promene na koje smo skrenuli panju. A, u stvari,
re je o promenama koje se javljaju u svim srodnim
prijemivost, tekoe u kasnijem adaptiranju, tenja
691
ka introspekciji, narcisistikoj regresiji, pasivnost,
preterano opiranje, odnosno preputanje bolesti i
lekarima, labilno raspoloenje, itd.
Ukazano je i na prave psihijatrijske poremeaje, od
obinih histeriformnih manifestacija, kao izraz ote-
anog adaptiranja, do najklasinije mentalne konfu-
zije*.
Pitanje odnosa shizofrenije* i tuberkuloze, koji se
mogu prihvatiti kao verovatni u nekim sluajevima,
nikada nije u potpunosti razjanjeno. Mogle su se
takoe opservirati i manifestacije anksioznog ili op-
sesivnog tipa, kao i oblici neurastenije*, koje je
Birnan (Burnand) nazvao bacilnom iznemoglou.
Tuberkulozni meningitis* (i mnogobrojni problemi
neuropsihijatrijske prirode vezani za njega izdvojen
je kao posebna odrednica i na nju upuujemo itao-
ca. Moderne terapije tuberkuloze, koje su znatno
smanjile znaaj ovog oboljenja, oslanjaju se na pet
najvanijih antibiotika: izonijazid, rifampicin, etam-
butol, streptomicin, etionamid-protoniamid.
Sistematska primena BS vakcine prua efikasnu
preventivnu zatitu od evolutivnih manifestacija tu-
berkuloze.
M. Poro
M. POROT, La psychologie des tuberculeux, Neuchatel-Pa-
ris, Delachaux et Niestle, 1950; M. POROT, Les troubles
mentaux au cours de la tuberculose pulmonaire chronique,
rapp. au XLVIII Cong. des med. alin. et neurol. de France
et de langue franpaise, Besancon-Neuchatel, Pari, Masson,
juli 1950.
TUBEROZNA SKLEROZA
od gr. skleros, tvrd i lat. tuber, izraslina
Retka bolest (1/30.000 na 100.000 roenih) koju je
1880. godine opisao Burnvil (Bourneville), pripada
grupi fakomatoza*, prenosi se autozomno dominan-
tno (20%), moe da se javi u prikrivenim oblicima
ili da se ispolji u okviru mutantnih oblika (80%).
Potpuna klinika slika, koja se retko sree, s godina-
ma postaje uoljivija i podrazumeva sledee prome-
ne:
a) promene na koi: Pringlovi (Pringle) adenomi na
licu, nosu i gornjoj usni, Kenenovi (Koenen) periun-
gvalni tumori, ahromine mrlje u obliku lista kupu-
sa koje postoje od roenja, angiomi.
b) neuropsihike promene: modani tumori, epilep-
sija i posebno Vestov (West) sindrom, manji ili vei
stepen debilnosti ili klinika slika psihotine arijera-
cije.
c) okularne promene: fakomi onog dna, edem pa-
pile.
d) visceralne promene: tumori ili malformacije mo-
gu se javiti na sledeim organima: srcu, pluima,
bubrezima, endokrinim lezdama.
e) kotane promene: radiografije lobanje esto po-
kazuju (a tomodenzitometrija stalno) povrinske ili
periventrikularne kalcifikacije.
TUMORI MOZGA
Ozbiljnost bolesti podstie na konsultovanje geneti-
ara (dominantna transmisija), kao i na paljivo
otkrivanje prikrivenih oblika.
P. Tridon
Red. V. P. i N. C.
TUMORI MOZGA
od lat. tumere, otei, nabubriti
Prisustvo tumora mozga kod pacijenata koji se svrst-
avaju u duevne bolesnike nije izuzetak, ali je njego-
vu uestalost vrlo teko proceniti u nedostatku, s
jedne strane, strogih kriterijuma koji tano odreuju
ta se smatra duevnim poremeajima (treba li, na
primer, u njih svrstati i stanja konfuzije?) a, s druge,
sistematskih pregleda, bilo radi otkrivanja obolje-
nja, bilo nekropsikih pregleda, kod psihijatrijskih
pacijenata.
Do greke u dijagnozi dolazi utoliko lake to ne
postoji specifina psihika semiologija tumora moz-
ga i to su anatomsko-klinike korelacije jo uvek
krajnje sporne. Istini za volju, nije lako prihvatiti
injenicu da jedan tumor moe dovesti do psihijat-
rijske patologije. Tu, dakle, deluju i neki drugi
inioci, naroito ranija linost subjekta i njegove
predispozicije za bolest.
OPTA SEMIOLOGIJA
1) Poremeaji svesti: re je o poremeajima od naj-
veeg znaaja. Oni ili daju sliku klasinog konfuziv-
no-oneirikog sindroma u kome konfuzija ipak obi-
no preovlauje u odnosu na oneirizam, ili sliku
opteg psihoorganskog sindroma: bolesnik je u sta-
nju opte usporenosti, premda je jaka stimulacija u
stanju da mu na kratko vreme povrati sasvim nor-
malan stepen svesti.
Uopte uzev, ovi poremeaji skreu panju na neki
organski proces, ali mogu biti i prikriveni nekom
drugom psihikom simptomatologijom.
2) Poremeaji kognitivnih funkcija: i ovo su esti
poremeaji. Pored poremeaja instrumentalnih funk-
cija (fazikih, praksikih, gnostikih poremeaja,
poremeaja pamenja, poremeaja orijentacije i, na-
roito, oteane koncentracije), esto dolazi i do
oteenja intelektualnih funkcija. To se moe usta-
noviti bilo kliniki, bilo putem testa. Ukoliko je
pacijent stariji, postoji opasnost da se olako postavi
dijagnoza senilne ili arteriopatske demencije.
3) Poremeaji efektivnosli: euforija je prilino retka,
ak i kada je re o frontalnom sindromu, ee je u
pitanju depresija. Psihika semiologija obino je
atipina. Pravi moralni bol ili ne postoji ili je slab,
to i objanjava izuzetno retke pokuaje samoubis-
tva. Pogotovo se ne sme meati psihomotorna uspo-
renost, koja moe ii sve do apatije i velike iznemog-
losti, s pravom psihomotornom inhibicijom depre-
sivne osobe. Uostalom, usled ovog meanja i dola-
zi do velike raznolikosti statistikih podataka u
pogledu uestalosti ovoga sindroma kada je re o
TUMORI MOZGA
tumorima mozga. Deava se i da slika depresije
bude potpuno tipina, tavie i osetljiva na terapiju
antidepresivima, to moe da jo vie uspori dijagn-
ostikovanje.
4) Psihotini poremeaji: medu najtipinije psihoti-
ne poremeaje spadaju halucinacije. One su, meu-
tim, esto specifine, poto se javljaju izolovano (to
e rei da nisu praene sumanutou); bolesnik je u Najei su benigni tumori, jer maligni daju klini-
stanju da sauva izvesnu distancu u odnosu na njih,
ak i ako ih ne kritikuje u potpunosti; mogui su
akutni nastupi sumanutosti (bouffees delirantes),
kao i hronine psihoze sumanutosti u sluaju benig-
nog tumora sa sporom evolucijom.
5) Neurotini poremeaji: re je, u stvari, o dekom-
penzacijama, pod dejstvom tumora, jedne simptoma-
tologije koja je ve postojala. Najklasiniju zam-
ku predstavlja histerija, utoliko to se takva dijag-
noza ponekad postavlja na osnovu iskljuivanja ne-
ke druge patologije, pre nego na osnovu pravih
pozitivnih inilaca. U svakom sluaju, s obzirom na
relativnu uestalost patologije neuroza, potpuno je
mogue da takvi bolesnici nekada mogu imati i
tumor mozga. Ovo samo istie znaaj stalne bud-
nosti u odnosu na svaku somatsku albu pacijenta a
naroito u odnosu na promene afektivnog stanja
koje je prate.
Sve u svemu, tumori mozga mogu evoluirati iza bilo
koje psihijatrijske slike. Ipak, treba naglasiti dve
stvari:
znaaj poremeaja svesti i intelektualnih funk-
cija;
skoranju statistiku koju su nainili otkjevi jeste gliom koji infiltrira uljevito telo (corpus callo-
(Chodkievvicz) i sar. (1980), prema kojoj je rezultat
neurolokog pregleda u potpunosti negativan samo
kod 17% bolesnika koji se ubrajaju u psihijatrijske
sluajeve, a imaju i tumor mozga. U najveem broju
sluajeva, kliniki pregled morao bi biti dovoljan da
privue panju lekara. Ovo je utoliko znaajnije to
moderni naini dijagnostikovanja, naroito cerebral-
na tomodenzitometrija, danas omoguuju da se to
postigne daleko lake, bez tekog a ponekad i opas-
nog paraklinikog ispitivanja koje bi se nametnulo
pacijentu.
TOPOGRAFSKA SEMIOLOGIJA
Istini za volju, topografska semiologija vrlo je nepo-
uzdana poto je tumor za simptomatologiju odgo-
voran samo posredno, dok glavnu krivicu snosi
intrakranijalna hipertenzija*. Eliminie se svaka
simptomatologija koja je u vezi s epileptinim mani-
festacijama.
a) Hemisferni tumori
Frontalni tumori: klasina slika morije na ko-
ju se nadovezuju euforija, puerilizam, promene
u drutvenom ponaanju, uz gubljenje samokri-
tinosti, u stvari je retka, a sree se i izvan fron-
talnih tumora. Znak na koji se najvie skree
panja jeste apatija praena nezainteresovano-
692
u i ravnodunou, dok povremeno moe doi i do
prolaznih snanih kriza gneva.
S postavljanjem dijagnoze se esto kasni, usled ne-
dostatka neurolokih znakova a, na alost, ima i
znakova koji se nedovoljno ispituju, anozmije ili
grasping, na primer, a koji su od velikog znaaja pri
utvrivanju poloaja tumora.
ku sliku s daleko brom evolucijom. Meu cerebra-
lim tumorima koji dovode do najvie greaka u
dijagnozi, na prvom mestu nalaze se frontalni me-
ningiomi.
Temporalni tumori: ovi tumori su obino praeni
izraenim oteenjem instrumentalnih funkcija, bilo
afazijom* u dominantnoj hemisferi, bilo poremeaji-
ma telesne sheme* u hemisferi koja nije dominan-
tna. Bilo je vie autora koji su isticali uestalost
depresivnih simptomatologija, premda nisu poznati
tani uzroci ove pojave.
Parijetalni tumori: ovi tumori obino ne izaziva-
ju mnogo psihikih poremeaja, izuzev kada su
smeteni na temporo-okcipitalnom delu. U takvim
sluajevima, oteenje instrumentalnih funkcija mo-
e da poslui kao pokazatelj.
Okcipitalni tumori: ni oni ne izazivaju mnogo
isto psihikih manifestacija. Meu vizuelnim pore-
meajima najbolji pokazatelj predstavlja lateralna
homonimna hemianopsija, potpuna ili u okviru jed-
nog kvadranta; ostali vizuelni poremeaji, pogotovo
halucinacije, znatno su redi.
b) Tumori kaloznog teta: najvaniji od ovih tumora
sum*), ija evolucija i poloaj objanjavaju zato su
mentalni poremeaji esto njihov prvi znak, dok se
intrakranijalna hipertenzija javlja kasnije, a neuroloki
znaci su diskretni. Ipak, pomenuta semiologija nije
rezultat oteenja samog uljevitog tela, ve nekih
oblinjih struktura. Na taj nain prednji tumori mogu
dovesti do frontalnog sindroma, a tumori u zadnjem
delu, do Korsakovljevog (Korsakofl) sindroma.
Mezencefalni tumori: ovi tumori nisu dovoljno
omeeni; obino je re o pedunkularnom produe-
nju glioma koji proima okolna tkiva ili o regional-
nom zahvatanju pinealoma. Mogu se izraziti pedun-
kularnom halucinozom ili hipersomnijom.
Tumor zadnje jame: kod dece, kod koje i jesu
esti, ovi se tumori esto ispoljavaju u vidu poreme-
aja ponaanja, smanjene aktivnosti i promene ka-
raktera. Budui da su neretko praeni povraanjem i
odbijanjem hrane, lako se mogu pomeati s mental-
nom anoreksijom psiholokog porekla.
Kod odraslih ili starijih lica, re je o tumorima spore
evolucije, s psihijatrijskim znacima koji su najee
u vezi s intrakranijalnom hipertenzijom* (koja moe
biti zdruena i s nekim udaljenim manifestacijama,
poput frontalnog sindroma). Ovi tumori mogu do-
vesti i do pedunkulame halucinoze.
Pravu revoluciju u dijagnostikovanju svih ovih tu-
mora izazvala je tomodenzitometrija mozga koja
693
danas omoguuje da se doe do dijagnoze o tanoj
prirodi i poloaju tumora, ne izazivajui traume kod
bolesnika, to nije bio sluaj s ranijim vrstama
pregleda (naroito u sluaju arteriografije karotide i
pneumoencefalografije). Kao veliki pokazatelj moe
da poslui i ono dno kada pokazuje intrakranijalnu
hipertenziju, to je, na alost, sluaj kod svega 30%
tumora, ukljuujui i one poodmakle evolucije. ta-
vie, dogaa se da elektroencefalogram ne pokae
nikakvu anomaliju sve do zavrne faze. Negativan
rezultat ovih dvaju pregleda ne treba, dakle, da utie
na odbacivanje ove dijagnoze.
Ako je u izvesnom broju sluajeva greka u dijagnozi
praktino neizbena (potpuno izolovane, hronine
psihijatrijske manifestacije), postoje i mnogi drugi
kod kojih bi kliniki pregled omoguio dijagnozu na
ranijem stupnju bolesti. Treba biti vrlo oprezan s
klinikim slikama koje ukazuju na demenciju.
.-P. Iber
TVRDILUK
Bolesna preteranost instinkta ouvanja [Did (Dide) i
Giro (Guiraud)], anomalija instinkta za posedova-
TVRDILUK
njem koja se mogla smatrati oblikom perverzije*
[Dipre (Dupre)]; moe dovesti do karikaturalnih
oblika tedljivosti, kao to je sluaj sa onim pohlep-
nim prosjacima to umiru od kateksije, a u stvari su
milioneri.
Psihoanalitiari su, u svojim radovima, tvrdiluk
[krtost], kao i kolekcionizam*, svrstali u regresiju*
prema analnom erotizmu, u okviru sadistiko-anal-
nog karaktera opsesivne* osobe. U stvari, tvrdi-
ca esto svojoj okolini namee sopstvena ograni-
enja, to je oblik agresivnosti* koji moe da traje
i posle njegove smrti, preko testamenta koji se,
neretko, moe osporiti na sudu. Igrom reaktivnih
formacija, tvrdiluk se moe, paradoksalno, kombi-
novati sa preteranim, neumerenim i nezakonitim
rasipnitvom*.
Osim kod opsesivnih osoba, tvrdiluk se moe sresti
i u dementnom propadanju (demencija*), gde moe
da postoji patoloki strah od nematine, kao i kod
nekih melanholika* kod kojih ga izaziva sumanuta
uverenost u materijalnu propast.
A. Lo i V. Kajar
 u
UENJE PUTEM IMITACIJE MODELA v. Tera-
pije ponaanjem
Sinonimi: uenje zamenom; drutveno uenje; uenje
posmatranjem; uenje demonstriranjem.
Neko ponaanje se moe nauiti ili izmeniti pro-
stim posmatranjem nekog modela i posledica njego-
vog ponaanja [Kotro (Cottraux)].
Klasini Bandurini radovi utanaili su kako, na
osnovu posmatranja drugih ljudi, moemo da stvo-
rimo predstavu o nainu na koji se obrazuju novi
oblici ponaanja; dotino saznanje posluie docnije
kao podstrek za delovanje.
Uenje putem imitacije modela koristi se u mnogim
terapijskim postupcima koji imaju za cilj da uvedu
neki oblik ponaanja, da poveaju ili smanje njego-
vu uestalost.
Uenje putem imitacije modela obavlja se kako u
okviru radnji koje se odigravaju in vivo (u stvarnos-
ti), tako i u mati. Svojevrsna igra u kojoj su uloge
podeljene na osnovu ponaanja u okviru tehnika
razvijanja samopouzdanja* i socijalne prilagodlji-
vosti* esto koristi naela uenja zamenom. Spo-
sobnost panje, retencije upamenog, spremnost da
se razaznaju i izdvoje najvaniji znaci i svojstva
ponaanja koje valja imitirati, neophodni su za us-
peh jednog takvog uenja koje naglaava pojam
kognitivne medijacije implicirane u sticanju, odra-
vanju i menjanju odreenih oblika ponaanja.
/. Not
UDVAJANJE LINOSTI v. Linost, Telesna she-
ma, Heautoskopija
UGLJEN-MONOKSID (Trovanje)
Trovanje ugljen-monoksidom (CO), bilo ono slu-
ajno (domai gas, bojleri, podzemne eksplozije u
rudnicima, zaguljiv vazduh, guenje) ili namerno
(pokuaj samoubistrva), moe biti praeno mental-
nim poremeajima. Oni su, ipak, srazmerno sasvim
retki u poreenju sa uestalou ovakvih trovanja,
naroito u velikim gradovima u kojima danas posto-
je hitne slube za reanimaciju.
Posle prvog celovitog opisa koji je dao Moro de Tur
(Moreau de Tours) 1876, posveivani su im mnogi
radovi. Dezoj (Desoille) je 1932. sainio dobru kli-
niku, eksperimentalnu i patogenetsku studiju asfi-
ksija, a Ruo de la Vinj (Rouault de le Vigne) je u
svojoj tezi (Pariz, 1945) sakupio pedeset linih zapa-
anja i dao pregled svih steenih saznanja o tom
predmetu. Patogenezu psihikih poremeaja u tak-
vim sluajevima veina autora pripisuje anoksemiji;
neki je, meutim, pripisuju neposrednom dejstvu
otrova na nervnu eliju i zidove krvnih sudova.
Patoloka anatomija pokazuje dosta difuzne prome-
ne, hemoragine infiltracije i poseban afinitet prema
supkortikalnim jedrima, palidumu.
Ipak su Pursin (Poursiner), Alije (Alliev) i Mesonije
(Meissonier), u mnogim sluajevima akutnog ili su-
bakutnog trovanja koje je kasnije dovelo do smrti,
otkrili kortikalne lezije (vaskularni i vazomotorni
poremeaji), naroito na nivou periventrikularne
oblasti; oni su istakli predominaciju tih lezija na
neokorteksu, preteno na nivou dubinskog sloja
kore, naroito estog sloja.
Postoje spora trovanja, koja su podmukla i nepri-
metna i iji znak moe biti izvesna intelektualna
obnubilacija udruena sa astenijom, upornim glavo-
boljama, vrtoglavicom; ali ova spora ili subakutna
trovanja nepravilnog toka mogu se ispoljiti i inter-
mitentnim nastupima sumanutosti (bouffees deliran-
tes) ije se pravo znaenje ne moe uvek odmah
prepoznati.
Najee su u pitanju akutna ili subakutna tro-
vanja.
695 UKRTANJE HROMOZOMA (CROSSING OVER)
Opijenost ugljen-monoksidom, koja se zapaa u slu-
aju subakutnih trovanja ili posle buenja iz kome
izazvane tekim trovanjem, moe liiti na alkohol-
no* pijanstvo; ona je ak bila uzrok mnogih sudskih
zabluda [Bruardel (Brouardel)]; obino je dugotraj-
na, praena upornim glavoboljama i prolazi sporije i
tee od alkoholnog pijanstva.
U gotovo svim akutnim sluajevima, otrovano lice
brzo pada u komu. Buenje iz kome moe se odvija-
ti pravilno i postepeno, sa povratkom lucidnosti;
ponekad ostaju torpidnost i optuzija, koji se polako
gube. Mogu se zapaziti i stanja prolazne agitacije.
Nije retko ni stanje mentalne konfuzije* koje moe
potrajati jednu ili vie nedelja; ali ponekad, posle
normalnog buenja i perioda latencije od jedne do
tri nedelje, naknadno dolazi do mentalne konfuzije
(postintervalarne psihoze po nekim autorima). U
akutnim postkomatoznim psihozama ispoljavaju se
svi stupnjevi i svi vidovi mentalne konfuzije*. Me-
utim, treba napomenuti da je oneirika aktivnost
retko intenzivna. Mnogo je vie usporenosti, inercije
i stupora nego agitacije. Dominantni su poremeaji
panje i pamenja.
Najzad, posebna odlika ovih konfuzija koje su po-
sledica trovanja ugljen-monoksidom jeste to to su
veoma esto udruene sa motornim poremeajima
vezanim za supkortikalne lezije (akinezija ili bradiki-
nezija, permanentna ili paroksizmalna hipertonija,
torzivni spazmi, horeini pokreti, a ponekad i sin-
drom parkinsonizma).
Meu tim neuropsihikim kompleksima, treba naro-
ito istai akinetohipertoninu formu sa mutizmom o
kojoj govori Dezoj; bradipsihokinetiku formu [Airi-
jagera (Ahuriaguerra) i Ruo de la Vinj]. Motorni
poremeaji supkortikalne i palidalne serije obino su
prolazni, traju nekoliko nedelja, ali su zapaena i
stanja parkinsonizma koja due traju.
Treba dati posebno mesto poremeajima pamenja i
panje, na koje je esto ukazivano i koji ponekad
predstavljaju trajne parcijalne posledice.
Poremeaji pamenja Bez obzira na to da li se
pojavila postkomatozna mentalna konfuzija, posle
buenja uvek dolazi do potpune lakunarne amnezije
zbog koje pacijent zaboravlja ne samo period men-
talnih poremeaja ve i okolnosti nesrenog sluaja i
neke dogaaje koji mu prethode.
Osim toga, zapaene su i retardirane amnezije; posle
buenja iz kome, pacijent prvo shvata situaciju,
zatim posle nekoliko dana gubi predstavu o tome
ta se dogodilo; otud tekoe prilikom sasluavanja i
protivrenosti koje se pojavljuju u nekim svedoenji-
ma kada doe do sudske istrage.
Najzad, postoji i anterogradna amnezija koja je veli-
kim delom povezana sa mentalnom inercijom i po-
remeajima panje.
Poremeaji panje U izvesnom broju sluajeva, izne-
nauje mentalna inercija pacijenta, nezainteresova-
nost, odsustvo svake spontane panje. Ponekad je u
pitanju prava mentalna perseveracija koja je jo uvek
reverzibilna; na to se mogu nadovezati i neke pitija-
tine manifestacije; ali esto dolazi do pravog i
konanog gubitka inicijative i panje koji onemogu-
ava pacijenta da se vrati ranijoj profesionalnoj
aktivnosti. Neki persistentni automatizmi, korektno
i adekvatno dranje u obinim situacijama iz sva-
kodnevnog ivota, mogu zavarati povrnog posmat-
raa; u stvari, ta osoba ne moe da nastavi korisnu
pragmatinu ili profesionalnu aktivnost.
Neretko se zapaaju, bez obzira na to da li je stanje
konfuzije persistentno, posledice u obliku afazije,
agnozije ili apraksije (Airijagera). Postoje mnogi
zanimljivi sluajevi konstruktivne apraksije, kod ko-
jih je otkriven fenomen koji je Majer-Gros (May-
er-Gross) opisao pod nazivom closing-in* ili leplje-
nje, tj. prianjanje pacijenta za slike ili konstrukcije
koje treba da reprodukuje.
Pored ovih parcijalnih posledica, zapaena su i pra-
va i trajna stanja propadanja i demencije, od kojih su
jedna globalna, a druga udruena sa neurolokim
posledicama koje ukazuju na arine lezije.
Lumbalna punkcija otkriva, mada dosta retko, sla-
be reakcije modane i kimene tenosti. Elektroen-
cefalografija pokazuje poremeaje elektrinih reak-
cija u fazi konfuzije; pneumo encefalografijom mog-
le su se ak otkriti objektivne promene na korteksu
ili ventrikulama [Ruo de la Vinj i Pe (Puech)]. Kao
oteavajui faktor u prognozi, pomenuemo produ-
eno trajanje kome, starost pacijenta: ene u vreme
menopauze [Kurtoa (Courtois)], senilne i presenilne
osobe, arteriosklerotiari.
S druge strane, kod male dece koja su preivela
trovanje ugljen-monoksidom, zapaen je zastoj u
intelektualnom razvoju (Ejer (Heuyer)j. Trovanje
ugljen-monoksidom esto pogorava psihopatska,
melanholina ili anksiozna stanja koja su dovela do
pokuaja samoubistva ugljen-monoksidom, naroito
ako je u pitanju involutivna melanholija.
Ne postoji posebna terapija osim leenja trovanja u
prvim danima opte nege koju to akutno ili suba-
kutno stanje konfuzije iziskuje. Ako su u pitanju
samo fenomeni perseveracije, elektrokonvulzivna te-
rapija i oksigenacija mogu da ih otklone; reedukaci-
ja se moe pokuati kada postoji gubitak profesio-
nalne sposobnosti, ali je ona esto bezuspena.
Sudska medicina Pomenuli smo delikatne situacije
do kojih ponekad dovode opijenost kao posledica
trovanja ugljen-monoksidom i teke amnezije koje
su u sluaju ovog trovanja este. Procena invalidite-
ta esto je delikatan posao i zahteva intervenciju
posebnog strunjaka.
to se tie melanholika koji je mogao da povue
svoju okolinu u smrt (kolektivno samoubistvo), on
se ne moe sudski goniti; treba ga proglasiti neodgo-
vornim.
A. Poro
UKRTANJE HROMOZOMA (CROSSING
OVER) v. Hromozomi
UKSORICID
UKSORICID
od lat. uxor, supruga i caedere, ubiti
Uksoricid je homicid koji se izvri nad linou
supruge.
Najee spada u ubistva iz strasti (pasije), za razli-
ku od zloina u ijoj osnovi lei antisocijalna moti-
vacija.
Potrebno je razlikovati stanje pasije koje predstavlja
realnu podlogu psihoze pasije.
Stanje pasije javlja se kao reakcija naputenog
ili prevarenog mua. Po tradiciji, prema njemu
se pokazuje razumevanje i u latinskim zemljama
su za njega predviene vrlo blage kazne. Postoje
dve vrste zloina uinjenih u stanju pasije, koje
je opisao De Grif (De Greef) koga, pak, navodi Leri
(Levrie).
Zloin poinjen posle hladnokrvnog promilja-
nja, na primer trovanjem.
Zloin u stanju belog usijanja, u toku neke
motorne krize.
Motorna kriza, praena suenjem polja svesti, stva-
ra idealne uslove za inove za koje ovek ne bi bio
kadar u smirenom stanju.
Pre ina, subjekat pati i ima lo kontakt sa stvarno-
u.
Osobe koje pate od hroninih oblika psihoze suma-
nutosti, kao to su persekucija i ljubomora, mogu
biti podstaknute alkoholizmom. Do uksoricida do-
lazi i meu paranoinim linostima. Za ovakvim
ubistvom esto usledi pokuaj samoubistva ili, ob-
ratno, potpuna ravnodunost. Ubica i ne pokuava
da izbegne zatvor.
Kod melanholinih osoba, ponekad je vrlo teko
razluiti da li je re o pravom dvostrukom samou-
bistvu ili o jednom ubistvu i jednom samoubistvu.
Uksoricid moe da bude i ishod konflikta izmeu
sumanute volje bolesnika i neopreznog ili nespret-
nog suprotstavljanja okoline. Moe se komplikovati
ubistvom dece, paljevinom kue.
U ovakvim sluajevima, esta greka se sastoji u
prekasnom traenju psihijatrijske pomoi. Samim
tim to supruga predstavlja jedino ljudsko bie u
neposrednoj blizini bolesnika, ona je u velikoj opas-
nosti i izloena je raptusima nasilja i impulsima
svake vrste.
. Bardena i E. Giliber
J. LEYRIE, Manuel de Psychiatrie Legale el Criminologie
clinique, Vrin, 1977.
UMETNOST I PSIHIJATRIJA
Odnosi umetnosti i psihijatrije, koji su do pre neko-
liko godina istraivani u okviru ivopisnog i aneg-
dotskog, danas iziskuju preispitivanje, s jedne strane
u cilju dubljeg razumevanja psihopatolokih meha-
nizama i njihovog leenja, a sa druge, u pokuaju
razumevanja porekla umetnosti i znaenja nekih
dela.
696
Izvesno je da su ove metode, uprkos udruenom
naporu velikog broja istraivanja (psihijatara, psi-
hologa pedagoga, kritiara umetnosti itd.), jo uvek
na poetku: likovne umetnosti, naroito crtanje,
pruaju najire polje za istraivanje; muzika, koja
mnogo obeava, izuzetno se malo (i to vrlo empirij-
ski) koristila, jedino su je koristili terapeuti kod
psihomotornih poremeaja (u traenju povoljnih rit-
mova), kao i pristalice okupacionih terapija. Stru-
nost i intuicija ovog osoblja dovodili su ponekad do
znaajnih rezultata. Ovim lankom neemo obuhva-
titi knjievnost i intimne zapise.
1) IZVORI I PSIHOGENEZA UMETNIKOG
STVARANJA
Preistorija i umetnost plemena na niskom stupnju
evolucije predstavljaju pravi rudnik dragocenih pod-
ataka. Ako se o uslovima pod kojima su mogle
nastati delatnosti koje bi se mogle podvesti pod
umetnike jo uvek raspravlja, opte je, meutim,
prihvaeno da su se te aktivnosti vrlo rano stavile u
slubu magijskih predstava (po miljenju mnogih, te
su predstave iz njih i nastale) i da su za njih ostale
vrsto vezane, kako u takozvanim dekorativnim
motivima, tako i u vajarstvu, grafici i slikarstvu.
Meusaglasje (u bodlerovskom smislu ove rei) koje
se intuitivno osea izmeu, na jednoj strani, materi-
ja, formi, ritmova, boja i, na drugoj, sila koje valja
pobediti ili neutralisati, oito nadahnjuje oveka
koji eli da ide u lov ili ribolov, da svoga neprijatelja
potue, svoje saplemenice oplodi, itd. Preostaje da
se pokae kako su dotine intuicije usmeravane,
koliki je u tome udeo posmatranja, oponaanja,
poistoveivanja, emocije, sluaja; kako su se obrazo-
vali simboli, mitovi, u slubi kojih obreda, i u
kakvom su okruenju primenjeni; na koji se nain
isto estetsko oseanje moglo osloboditi i kako se to
ono obnavljalo tokom itave istorije. Sve su to
pitanja, izmeu ostalih, o kojima se mora razmisliti
da bi se razumela evolucija umetnosti uopte, a
pogotovo odnosi umetnikog stvaranja i psihopato-
logije.
ovek, tokom itavog svog ivota, i ljudske skupi-
ne, tokom itave svoje istorije, osciliraju izmeu dva
oprena stava: jednog konformistikog, konzerva-
tivnog, nepoverljivog prema svakoj novini, usmere-
nog na obezbeivanje sigurnosti; pristalice drugog
stava, eljne novih izraza, streme prevazilaenju sve-
ga starog. Prvim stavom upravljaju um i razum
(analogno Nieovom apolonijskom duhu), dok se
pristalice drugog stava (dionizijskog, po Nieu) ne
usteu da, u odreenoj prilici, pribegnu prosvetlje-
nju putem pijanstva i mahnitosti. Ovo isticanje razli-
ke koje bi, razumljivo, valjalo utanaiti i upotpuniti,
otkriva psiholoke uslove koji vladaju i jednom i
drugom kategorijom umetnika (organizatori, stva-
raoci), kao i odgovarajuim kategorijama amate-
ra. Iluminaciji stvaraoca, uostalom, nisu potrebni
neki vetaki stimulusi, ili bolest. Kreativnost nalazi
697
neiscrpne izvore u svemu to je odvaja od hladnog
razuma: snu, kraljevskom putu prema Frojdovom
nesvesnom; ivim mitovima, odrazu Jungovog ko-
lektivnog nesvesnog; emocijama i strastima koje
obezbeuju prevashodstvo afektivnog sveta, onoga
koji nas vraa u magiju detinjstva i primitivnog
sveta.
Nema, dakle, granice izmeu ostvarenja duevno
obolelih i svih drugih to se napajaju sa istog vrela:
instinktivno-afektivnog sveta, magijskog miljenja i
ponaanja.
Nema je ni izmeu apolonijskog duha, koji se hva-
lie razumom, i dionizijskog, koji odbija da mu
se povinuje; briga o sigurnosti, koja prevagnjuje
u apolonijskom duhu, moe ga navesti da pri-
begne odbrambenim merama koje su razlone samo
na izgled i koje prerastaju u bolesni racionalizam,
geometrizam, paralogizam, hladni simbolizam, ap-
strakcije koje se kose sa stvarnou: to e rei u
shizofreniju*. U vezi s psihogenezom, upor. Deji
crte*.
2) UMETNOST OBOLELIH
Umetnost obolelih bila je predmet mnogih radova
meu kojima je neprevazien Princhornov (Pri-
nzhorn) (1922); od francuskih studija istaknimo one
iji su autori A. Mari (A. Marie), Reza (Reja),
Venon (Vinchon), Ferdijer (Ferdiere), kao i uspeli
rad A. Eja (H. Ey) (o psihijatriji i nadrealizmu).
Nezaobilazno delo danas predstavlja studija Robera
Volmaa (Robert Volmat). Psihopatoloka umetnost
(L'Artpsychopathologique), (izd. Presses Universita-
ires de France).
Takozvana umetnost obolelih izazivala je znatielju
i izvan strogo naunih okvira, poto muzej sirove
umetnosti {art brut) u Lozani uva dela koja su
izradili duevni bolesnici po psihijatrijskim bolnica-
ma (Aloiz).
Oboleli od demencije*, uopte uzev, stvaraju apsur-
dna i nespretna dela, haotine krabotine, katkada
erotske figuracije (naroito u poetnoj fazi progre-
sivne paralize). Isto je i sa sluajevima duevne
zaostalosti* gde postoji nota puerilnosti; pa ipak,
uspeli smo da otkrijemo kod debilnih osoba (teka
debilnost), i to desetogodinjaka (QI = 0,60) i osmo-
godinjaka (QI = O,55), ostvarenja velike stvaralake
vrednosti; ostvarenja koja svedoe o izuzetnom ras-
koraku izmeu estetskog oseanja i opteg intelektu-
alnog nivoa; elemenat shizoidnosti, izgleda, obja-
njava njihovu strast prema crteu i polarizovanje
njihove psihike aktivnosti iskljuivo prema toj ob-
lasti.
Epileptiar rado prikazuje prizore nasilja ili mis-
tine prizore. Gospoa Minkovska (Minkovvska)
suprotstavlja epileptoidnu osobu, kod koje preo-
vlauje svet ula (naglasak je na konkretnom, na
pokretu, jakoj boji, uz tenju ka usredsreivanju,
zgunjavanju, saimanju) i shizoidnu osobu, kod
koje preovlauje svet apstraktnog, uz negovanje
UMETNOST I PSIHIJATRIJA
ukraavanja, simbolizma i, s druge strane, tenja ka
razbijanju, rasturanju. Van Gog bi bio izraziti pred-
stavnik prvog tipa, a Sera (Seurat) drugog.
Ako se udubimo u shizofreniju*, pomenutim sklo-
nostima valja dodati traganje za simetrijom i ravno-
teom, stereotipije, manirizam i naroito mnotvo
uokvirivanja i pojedinosti kojima se kompozicija
bukvalno pretrpava (Ferdijer). Tumaenje ovih dela
esto otkriva neke osobenosti koje pripadaju autis-
tikom miljenju, sa njegovim uobiajenim pribega-
vanjem magiji.
I sami smo podrobno prouavali poremeaje telesne
sheme na crteima ovih bolesnika, kako odraslih,
tako i dece, u fazi pojedinane zavisnosti.
Crtei obolelih od paranoje odraavaju, zavisno od
prilike, njihovu gordost, eksplicitnu ili simboliku
temu njihovih zahteva, njihove mrnje, morbidnih
preokupacija itd.
Proces halucinacije moe da se izrazi fantastinim
slikama, manje ili vie naivnim i nevetim, koje
radije konkretizuju mistine ili erotske vizije. Prime-
nom stimulusa on moe da se izazove i eksperimen-
talno i da istovremeno uzrokuje neku vrstu psihike
dezagregacije koju je, u vezi sa haiom, prouavao
Moro de Tur (Moreau de Tours); ee se dogaa
da alkohol u jednom trenutku poslui kao stimulans
nedovoljno kreativnom umetniku, da bi ga ubrzo
gurnuo u konanu neplodnost. U nae vreme, naro-
ito su bili pogodni za ispitivanje meskalin, LSD
koji su omoguili eksperimentalno prouavanje gra-
fikog stvaralatva pod dejstvom stimulusa.
Subjekti u stanju depresije nisu ba raspoloeni za
slikanje ili crtanje, ali e zato oboleli od manije rado
popunjavati zidove i papire kojima raspolae bes-
krajnim grafitima i krokijima, projektujui u njih
svoju ironiju, seksualnu ekscitaciju i svoje predstave
o veliini.
Ovaj kratak pregled zavrimo aforizmima A. Eja:
ludilo nije kreativno, ono ne stvara umetniko delo.
Ono oslobaa estetski sadraj, lirsko jezgro imanen-
tno ljudskoj prirodi.
Ono moe, meutim, da postoji naporedo sa nekim
oblicima estetskog delovanja ili da u njih utisne
tragove svoje naroite strukture.
3) UMETNICI PSIHOPATE
Za njihovo prouavanje valja imati na umu gore
pomenuta naela, kao i dinamike i strukturne ini-
oce koji obrazuju linost.
Setimo se klasine Dipreove (Dupre) studije o me-
lanholiji Huga Van der Gosa (Hugo Van der Goes),
uvene prepirke o El Grekovom (El Greco) ludilu;
radova Doatoa (Doiteau) i Leroa (Leroy), Fr. Min-
kovske (Fr. Minkovvska), Jaspersa, V. Rajzea (W.
Reise) o Van Gogu. Predloimo istraivaima zago-
netku nemirnih ivota i zloina Benvenuta elinija i
Karavaa, Gogenovu i Merionovu (Mervon), mah-
nitost pred kraj ivota, Modiljijanijevu tokstikoma-
niju. Karpoov (Carpeaux) sluaj, Groovo (Gro) i
UNCINATUS-KRIZA
Paskenovo (Pascin) samoubistvo, karakterne osobi-
ne koje su imali David, Delakroa, Sezan da ne
govorimo o ivima.
4) UMETNOST KAO TERAPIJA
Crtei i umetniki radovi, bilo oni koji nastaju
spontano ili oni koji nastaju na zahtev lekara, znat-
no doprinose psihoterapiji, kao sredstvo za istrai-
vanje psihe i kao nain da se saeto izraze ispoljeni
konflikti. Ova je tehnika naroito primenjivana kod
dece [posebno takozvana skvigl'-tehnika koju je
razradio Vinikot (Winnicott)J.
Terapija umetnou danas moe da se definie kao
terapeutska primena likovne ekspresije (pikturalne
ili skulpturalne), kao nuni posrednik izmeu takoz-
vanih neverbalnih oblika ekspresije i govora. Piktu-
ralno stvaranje smatra se potencijalnom porukom,
posredovanjem izmeu pacijenta i terapeuta, materi-
jalom pomou kojeg se nesvesno, kroz dinamiku
igru transfera, otkriva u jednom izvornom nizu
oznaavajuih. Podvucimo da je verbalizacija na
osnovu pacijentovog dela uvek nuna, to ovaj psi-
hoterapeutski pristup ograniava na one pacijente
koji su u stanju da otkriju asocijativni sadraj koji
proizlazi iz njihovih dela. Transferna poruka je uvek
latentna.
Psihoanaliza smatra da pikturalna produkcija po-
kree izvesnu dinamiku regresije-sublimacije; tu se
naelo zadovoljstva i naelo realnosti tesno pre-
pliu.
Terapija umetnou, znai, vrsta je simbolikog po-
stupka bez premca u toku kojeg pacijent, izmeu
svoje istine i terapeuta, projektuje jedno pikturalno
delo sa dvojakom ulogom, znaenjskom i komuni-
kacijskom, iji latentni sadraj valja odgonetnuti
kroz igru transfera i kontratransfera.
Ovu terapiju iroko je primenjivao engleski slikar
Adrijen Hil (Adrian Hill), kao okupacionu i rehabi-
litacionu, za vreme rata 19391945, bilo u obliku
zbirke slika koja je kruila meu bolesnicima i
nemonima, stvarajui kod njih jednu monu iu
interesovanja i mogunost prevazilaenja bolesti, bi-
lo u obliku slobodnog ili voenog umetnikog
stvaralatva.
U duevnim bolestima, spontana umetnost obino
predstavlja lini pokuaj isceljenja, esto jalov i
nedovoljan. Pod rukovodstvom iskusnog terapeuta,
ovaj pokuaj moe kod mnogih pacijenata da dove-
de do smirivanja anksioznosti i do resocijalizacije,
ponekad i do otkrivanja odgovarajueg poziva. Sve
to moe preinaiti ambijent neke slube, doprineti
uspostavljanju boljeg kontakta sa osobljem, boljim
meuljudskim odnosima.
to se tie muzike, koju je Segen (Seguin) poeo da
primenjuje jo 1840. za reedukaciju idiota i koja je u
prilinoj meri ukljuena u delatnost centara za re-
1
Engleska re squiggle znai vrljotina, krabotina (prim.
red.).
698
edukaciju, ona prua iste mogunosti kao i terapija
likovnom ekspresijom, a izuavali su je Gilhot (Gu-
ilhot) i Dost (Jost) koji su posebno istakli znaaj
stvaranja atmosfere smirenosti, oputenosti i razu-
mevanja koja omoguavaju subjektu da svoju anksi-
oznost izrazi i da preispita dogaaje, napetosti i
konflikte u vezi sa njom; isto tako, muzika treba da
olaka, osmiljavanjem svojih tehnika, ponovno uk-
ljuivanje u stvarnost, onu koja je prola i onu koja
se trenutno doivljava, kao i taniju procenu budu-
nosti; napokon, na njoj je da pospeuje sazrevanje
linosti i optenje sa drugim, podstiui i usmerava-
jui linu kreativnost. Pevanje u horu i koreografija
mogu se mudro iskoristiti u istu svrhu i doprineti
readaptaciji subjekta na ivot u grupi (upor. Muzi-
koterapija*).
Najnoviji tokovi moderne misli tee revidiranju na-
ih koncepcija iz jedne strukturalistike perspektive,
posle Levi-Strosovih (Levi-Strauss) nezaboravnih
radova iz etnologije i njihove primene na umetnost
[Frankastel (Francastel)]; u stvari, pomenute discip-
line nas pripremaju za takve analize.
A. Oben i D. Poro
UNCINATUS-KRIZA
od lat. uncus, kuka
Uncinatus-kriza, koju je, pod nazivom Uncinat fit
opisao H. Dekson (H. Jackson), predstavlja parok-
sistiki napad koji se odlikuje specifinim poremea-
jem svesti i afektivnosti (dreamy state ili stanje
sna), zdruenim s multisenzornim halucinacijama.
Moe da se javi sama ili da prethodi konvulzivnoj
epileptinoj krizi koja u takvim sluajevima esto
dobije oblik adverzivne krize; ona je odraz patnje
slepoonog renja* a posebno, prema Deksonu,
unkusa hipokampusa. Opservira se kod tumora s
donje unutranje strane slepoonog renja, kao i
kod nekih difuznijih oteenja (kao rezultat trauma,
encefalitisa, vaskularnih povreda) koja se odnose na
Gastoov (Gastaut) pararinalni predeo. Dreamy sta-
te podrazumeva opadanje, najee prilino lako,
svesne sinteze: pacijent uoava patoloki karakter
svoga poremeaja i esto kritikuje sopstvene haluci-
nacije; ne gubi u potpunosti kontakt s okolinom.
Preovlauje jedno specifino afektivno stanje, uosta-
lom promenljivo, mada vazda neobino i uzbudlji-
vo: utisak neeg deja vu (ve vienog) ili, obrat-
no, jamais vu (nikad vienog), nestvarnog, neiz-
recivog, preplavljivanje svesti uspomenama koje es-
to seu do detinjstva i, u krajnjem sluaju, stvaraju
fenomen panoramskog seanja.
Halucinacije u uncinatus-krizi, naroito u poet-
ku, i to kratkotrajno, mogu biti olfaktivne i gus-
tativne, najee izuzetno neprijatne; retko su audi-
tivne; vizuelne halucinacije, pak, este su i traju
tokom celog napada; oneirine su po tipu i esto se
projektuju u lepom polju, ukoliko doe do he-
mianopsije.
699
Sve u svemu, uncinatus-krize se ponavljaju po-
put epileptinih paroksizama. One zaelo poma-
u u lokalizovanju oteenja, ali . de Airija-
gera (J. de Ajuriaguerra) i H. Heken (H. Heca-
en) podvlae opasnost od nerazlikovanja ovih kri-
za od analognih akcidenata do kojih dolazi kod
tumora baze mozga ili u sluaju bulbarnih lezi-
ja kod kojih je, meutim, po pravilu, anksioz-
nost izraenija. Naroito je vano voditi rauna
0 injenici da slepooni reanj moe da pati
1 da to stanje odaje putem klinikih i elektri-
nih znakova, u sluaju lezija i pogotovo tumo-
ra smetenih izvan njegovog podruja, to oba-
vezuje na veliku opreznost prilikom postavljanja
dijagnoze.
Poto je u otprilike etvrtini sluajeva uncina-
tus-kriza tumoralnog porekla, to je injenica koju
valja uvek imati na umu i s njom u skladu vriti
potrebna ispitivanja.
1. Siter
UNIPOLARNO ILI MONOPOLARNO
od lat. unum, jedan jedini i gr. monos, sam, jedini i
polos, stoer
Ovi termini su suprotni terminu bipolarno (bipo-
larne psihoze*).
Oni oznaavaju oblike manino-depresivnih psiho-
za* koji se izraavaju napadima jedne iste vrste,
bilo maninim (manija*), bilo melanholinim (me-
lanholija).
L. Kolona
UOBLIAVANJE v. Terapija ponaanjem
Uobliavanje (franc. faconnement), kao prevod en-
gleske reci shaping, oznaava odreenu tehniku koja
se sastoji u podsticanju usvajanja izvesnog oblika
ponaanja, kojim subjekat do tada nije raspolagao,
pomou uzastopnih, pojaavanih aproksimacija. Pot-
krepljivanje se sprovodi na osnovu operantnog us-
lovljavanja.
/. Not
URAUNLJIVOST
Uraunljivost je pojam vezan samo za ona du-
evna stanja koja mogu da dovedu do poslov-
ne nesposobnosti. Ona vie nema pravnu definiciju
kao ni precizno kliniko znaenje kad je re o
pojmovima mentalnog propadanja, psihoza ili neu-
roza.
Takozvano uverenje o uraunljivosti predstavlja
dokument kojim se potvruje da pravna valjanost
inova nekog lica nije naruena njegovim duevnim
stanjem (lekarska uverenja*) i treba biti izuzetno
oprezan pri njegovom izdavanju.
. Bardena
USLOVLJAVANJE
URANIZAM v. Inverzija
Prema imenu Afrodite Uranije (nebeske), boginje
zatitnice ljubavi meu mukarcima, za razliku od
Afrodite Pandemos ili narodne Afrodite.
USLOVLJAVANJE
Termin uslovljavanje, u svom neosporno tehnikom
znaenju, primenjuje se na dva oblika steenog po-
naanja i na eksperimentalne postupke koji su omo-
guili da se oni iznesu na videlo. Prvi oblik je
Pavlovljevo uslovljavanje (takoe nazvano respon-
dent, ili I tip uslovljavanja), u kome dolazi do
povezivanja neke reakcije organizma (na primer,
luenja pljuvake) i nekog stimulusa zvanog uslov-
nim (ali samog po sebi neutralnog neki zvuk, na
primer) radi sistematskog prezentiranja tog stimulu-
sa recimo hrane istovremeno sa nekim neus-
lovnim stimulusom ili malo pre njega, to jest stimu-
lusom kadrim da sam podstakne datu reakciju. Ona,
od neuslovljene, postaje uslovljena. Drugi oblik je
Skinerovo (Skinner) uslovljavanje II tipa (ili operan-
tno) u kome, po jednoj shemi svojstvenoj instrumen-
talnom obuavanju, neki definisan odgovor (na pri-
mer, pritiskanje na neku papuicu), ima za posledi-
cu pozitivno potkrepljivanje (renforcemeni) (hrana,
prekid elektrinog udara, itd.). Taj odnos uzroka i
posledice, izmeu odreenog ponaanja i odreenog
dejstva na datu sredinu, poveava verovatnou po-
javljivanja odgovora ukoliko je re o nekom
pozitivnom dejstvu. Oba ova postupka uslovljava-
nja nalaze se u osnovi mnogih eksperimentalnih i
teorijskih radova o zakonima obuavanja kod ivo-
tinje i kod oveka, kao i njihovih mnogostrukih
ogranaka, meu kojima se, na primer, mogu navesti
ivotinjska psihofizika, prouavanje kontrole cen-
tralnog nervnog sistema nad visceralnim reakcijama
[Bikovljeva (Bykov) i Ajrapetijansova (Ayrapety-
ants) kola], interakcije simbolikog sistema (drugi
sekundarni sistem signalizacije) i senzo-motornog
ponaanja. Ta dva postupka predstavljaju i polazi-
te teorijskih razrada o kojima se danas jo uvek
raspravlja, posebno kad je re o mogunosti da se
svi fenomeni obuavanja [uenja] svedu samo na
mehanizme uslovljavanja, o nunosti da se, nezavis-
no od primenjenih postupaka, razlikuju dva neos-
porno razliita psihofizioloka mehanizma.
Medu oblastima u kojima se zainju ili nastavljaju
istraivanja o uslovljavanju od posebnog znaaja
za psihijatriju, naveemo visceralno i interoceptiv-
no uslovljavanje, u vezi s kojim bi se moglo govori-
ti o eksperimentalnoj psihosomatici i iz kog poti-
u metode bioloke retroakcije (biofeedback), zatim
eksperimentalne neuroze, koje, u nedostatku ivo-
tinjskih modela ljudskih neuroza, sugeriu meha-
nizme remeenja interakcije subjekta i njegove oko-
line, zatim eksperimentalnu psihofarmakologiju, koja
naveliko primenjuje metode uslovljavanja da bi iz-
nela na videlo delovanje psihotropnih supstancija na
USNIVANJE
ponaanje, a istovremeno podstie kritiko preispiti-
vanje psiholokih karakterizacija lekova koji deluju
na centralni nervni sistem.
M. Riel i A. Luoni
J.-F. LE NY, Conditionnement et apprentissage, Pari, PUF,
1975; M. RICHELLE, Le Conditionnement operant, Neucha-
tel, Pari, Delachaux-Niestle, 1972.
USNIVANJE
Usnivanje je onaj trenutak kada se prelazi iz budnog
u stanje spavanja. Taj trenutak pogoduje pojavi
nekih naroitih manifestacija kao to su mentizam*,
halucinoze* i oneirizam*, nagle promene miinog
tonusa, kataplektika pranjenja ili napadi katap-
leksije*, revulzija onih jabuica.
U tom asu javlja se i promena neurovegetativnog
tonusa u smislu vagotonije.
Halucinacije do kojih dolazi u trenutku usnivanja
nazivaju se hipnagognim*.
A. Poro
USVAJANJE
Usvajanje predstavlja pravni postupak pomou ko-
jeg se izmeu dva lica, koja ne moraju nuno da
budu u krvnom srodstvu, uspostavlja srodnika veza.
Usvajanje je postojalo i kod starih Rimljana, meu-
tim, tek od 1804. je ukljueno u graansko pravo.
Tokom vremena, uoava se izvesna evolucija njego-
vih funkcija; zapravo, naizmenino, prednost dobija
ekonomska, socijalna ili afektivna strana, a primet-
na je i evolucija uslova za usvajanje kad postoji
mnotvo navale zahteva a osetno je smanjen broj
usvojive dece.
I. SOCIJALNO I PRAVNO STANOVITE
Usvajanju nuno prethodi naputanje deteta (Na-
puteno dete*). Re je o detetu koje se ukazom
prefekture stavlja pod starateljstvo slube Drutvene
brige o deri.
U sluajevima koje predvia lan 50 Zakona o
porodici i socijalnoj pomoi, ova deca se vode kao
tienici drave. Odluka o odvajanju od porodice
moe se isto tako doneti i administrativnim ili sud-
skim putem, ali je ta mera esto privremena (lan
375 Zakona od 4. juna 1970).
Propisi o usvajanju uglavnom podleu Zakonskim
merama od 11. jula 1966, slubenom dopisu od 25.
jula 1973. i Zakonu od 22. decembra 1976. Od
starijih zakona, vredan je spomena pre svega Zakon
od 21. jula 1917 koji ureuje usvajanje ratne siroa-
di u svojstvu tienika naroda i ija je funkcija
poglavito socijalna.
Zakon od 11. jula 1966. uveo je dve vrste usvajanja:
jednostavno usvojenje, bez kidanja veze sa prvo-
bitnom porodicom. Ovo se usvojenje moe i opoz-
vati. Dete zadrava svoje prezime i dodaje prezime
usvojitelja;
700
potpuno usvojenje, koje podlee overi od strane
vieg suda.
Uzrast deteta ne sme biti ispod 15 godina. Ova se
granica pomera na 21 godinu ukoliko su eventualni
usvojitelji dete ve bili prihvatili i pre navrenih 15
godina.
Tri su kategorije dece koja se mogu usvojiti: tienici
drave, deca ije je naputanje konstatovano sudski,
deca iji status naputenog deteta potvrdi porodini
savet, odnosno roditelji.
Usvajanje mogu sporazumno traiti, po isteku pet
godina braka, suprunici koji nisu razdvojeni od
stola i postelje, a od kojih je bar jedan napunio
najmanje 30 godina starosti. Usvajanje se doputa
jedino ukoliko nemaju svoje dece, osim u sluaju
izriitog odobrenja predsednika Republike.
Za lice koje ivi samo, uslovljava se starost od
najmanje 35 godina.
Postoje odreeni usovi koji se zahtevaju u odnosima
usvojitelji-usvojenici. Usvojitelj treba da bude naj-
manje 15 godina stariji od usvojenika. Izuzee se
moe uiniti ukoliko je usvojenik dete usvojiteljevog
branog druga.
Do proglaenja potpunog usvojenja moe doi jedi-
no poto usvojenik ili usvojenici prethodno provedu
est meseci u kui usvojitelja.
itav postupak vri se u dve etape. Najpre dolazi do
smetanja deteta u porodicu u cilju usvajanja: ako se
to ne pokae uspenim, sva prava vraaju se u
potpunosti izvornoj porodici; ako se pokae uspe-
nim, sledi reenje o usvojenju koje izrie nadleni
vii sud, onaj pod koji po mestu boravka potpadaju
usvojitelji. Reenje se donosi u prisustvu javnosti.
U roku od petnaest dana od donoenja reenja o
usvojenju, usvojenik dobija nove line podatke, sa
prezimenom usvojitelja. Na izvornu krtenicu stavlja
se oznaka usvojenje i ona se smatra nevaeom.
Usvojeno dete ima sva prava i dunosti kao dete
roeno u braku. Njegov novi izvod iz matine knji-
ge roenja sadri dan, as, mesto roenja, pol, lina
imena detetova datum, mesto roenja, zanimanje
i mesto boravka usvojitelja, bez oznake o usvojenju.
Njegova nacionalna pripadnost podudara se sa na-
cionalnom pripadnou u usvojitelja.
Slubeni dopis od 25. jula 1973. regulie prihvatanje
dece stranog porekla u francuske porodice, utanau-
je nadzor nad odabiranjem usvojitelja, kao i obave-
tavanje porodica-usvojitelja.
Zakom od 22. decembra 1976. donosi izvesne olaki-
ce u pogledu uslova usvajanja.
Za usvojitelje: ne trai se vie da jedan od supruni-
ka nuno bude stariji od 30 godina. Uslov da je
prolo pet godina braka i dalje se izriito zahteva.
Za neoenjeno, odnosno neudato lice, zahteva se
minimalna starost od 30 godina.
Usvojenici mogu da imaju najvie 13 godina, a ne
15, kao ranije. Ako je re o detetu drugog supruni-
ka, sada se izmeu usvojitelja i usvojenika zahteva
starosna razlika od samo 10 godina.
701
Za sve izuzetke nadlean je vii sud.
Usvojenje se moe ozakoniti ak i ako usvojitelj ima
svoju decu. Omogueno je, isto tako, da jedan od
suprunika usvoji (vanbrano, usvojeno ili zakonito)
dete svoga suprunika, a da taj in ne dovede do
prekida detetovog izvornog srodstva.
Utanaene su i neke pojedinosti vezane za sudsku
odluku o naputanju deteta.
Potrebno je da proe godina dana od dana kad su
roditelji napustili dete da bi se zapoeo postupak o
proglaenju naputanja deteta.
Pojam zanemarivanja deteta ukazuje na odsus-
tvo odnosa neophodnih za odravanje afektivnih
veza.
II. MEDICINSKO I PSIHOLOKO STANOVITE
Vri se trojako ispitivanje usvojitelja: sa mentalnog,
medicinskog i socijalnog stanovita.
Psiholoko ispitivanje obavlja opunomoeni psihija-
tar koga usvojitelji biraju sa spiska koji donosi
Dravni komesarijat. Na psihijatru je samo da usta-
novi postoji li neka psiholoka kontraindikacija u
pogledu usvajanja.
U obzir se uzimaju i motivi koji mogu iskrsnuti u
toku ovih ispitivanja.
Posle lekarskog pregleda, izdaje se zvanino lekar-
sko uverenje, koje ne sme biti starije od tri meseca i
koje svedoi o odsustvu teih oteenja ili veih
smetnji koji bi mogli da se nepovoljno odraze na
dete.
Ispitivanje socijalnih prilika omoguuje da se pro-
cene drutveno-ekonomski uslovi porodice-usvoji-
telja.
to se tie deteta koje se usvaja, medicinsko-psiho-
loki pregled isto je tako uobiajen.
U telesnom pogledu, naroito se ispituje eventualno
oteenje vezano za motoriku i ula. Proverava se i
da li osoba boluje od epilepsije i tuberkuloze.
Na afektivnom i intelektualnom planu, rezultat pre-
gleda je daleko relativniji poto se ne moe objektiv-
no i tano predvideti budunost deteta ije su prve
godine ivota esto bile haotine.
Zatim se od lekara trai da postavi dijagnozu i da
prognozu, meutim, da li su detetove osobine pod-
esne za usvajanje to konano utvruju dravni
organi.
UTEEVINA
Pomenute zakonske odredbe iziskuju izvesna tuma-
enja.
Zakon od 1976. ide naruku usvajanju time to ga
pojednostavljuje. Godine 1977. bili smo svedoci pra-
vog buma (7.000 usvojenja), potom izvesnog opa-
danja, posle lakog porasta 1981 1982, u vezi sa
podsticajnim merama koje su donele dravne vlasti.
eljeni cilj je da se porodici bez dece omogui da
stekne dete i da se obezbedi porodica detetu kome je
uskraena.
to se psiholokih posledica po usvojeno dete tie,
nisu zabeleeni specifini poremeaji, uprkos uesta-
losti traenja specijalistikih pregleda (anksioznost
roditelja?).
Ustanovljenje jedog Vieg saveta za usvajanje, 1975,
i uvoenje slube za brigu o deci imaju za cilj da
pomognu roditeljima.
Problem otkrivanja injenice usvojenja ostaje za
roditelje izvor anksioznosti i oseanja krivice. Ono
je neizbeno, pa makar i samo u sudsko-pravnom
smislu. K. Lone savetuje da se ono obavi ve u
uzrastu od 3 4 godine. To se mora uiniti jednos-
tavno, u atmosferi sigurnosti i afektivnog poverenja.
B. Boase
C. LAUNAY, M. SOULE, S. VEIL, L'adoption, Pari, ESF,
1968.
UTEEVINA
Tako se u psihijatriji naziva naknada za rad bo-
lesnika u psihijatrijskim ustanovama, u okviru te-
rapije.
Uteevina, koja nije plata, uvedena je da bi se
bolesnik podstakao na rad i zainteresovao za njega.
Ona predstavlja element resocijalizacije bolesnika.
Posle reorganizacije ergoterapije (ministarski dopis
od 4. februara 1958), uteevina se sastoji od dva
elementa:
osnovne uteevine;
dodatne uteevine, novca koji se uzima kao
predujam na raun prihoda od ergoterapije.
Deo ovih prihoda ulae se i u fond solidarnosti iz
koga se bolesnicima bez sredstava daje pozajmica ili
bespovratna pomo, naroito prilikom izlaska iz
bolnice.
F. Rame i . Garabe
 V
VAGABUNDIZAM
od lat. vagari, ii tamo-amo
Vagabundizmom se naziva nain ivota onih lica
koja ne mogu da se skrase na jednom mestu.
Zakon kanjava vagabundizam kao prekraj i jasno
definie njegove elemente (nepostojanje stalnog pre-
bivalita, izvora prihoda i redovnog obavljanja neke
profesije). Pod ovom optubom, meutim, zakon
goni, zbog lutanja, i psihopate svih kategorija [Rog
de Firsak (Rogues de Fursac)].
Pravi vagabundizam je uobiajeno stanje za lica
koja ga upranjavaju, bilo po tome to je stalno,
bilo to se stalno ponavlja. Stoga je vano razlikova-
ti ga od fuge, ak i one koja se ponavlja [Paran
(Parant)]. Uostalom, dok je kod fuge u pitanju
vrenje nesvesnog ina ili pokoravanje nekoj neodo-
ljivoj pulziji, vagabund luta po sopstvenoj odluci.
Vagabundizam je mogu i bez ikakve patoloke
sklonosti, bilo zbog spoljanjih okolnosti individual-
ne prirode (nezaposlena lica, prognanici), bilo zbog
kolektivnih nesrea (ratni progoni, glad, itd.), bilo
zbog linih sklonosti, duhovne nastrojenosti ili ka-
raktera date osobe. Pojedine migracije naroda to-
kom istorije ostavljaju utisak pravog, sveopteg va-
gabundizma.
Najee, meutim, vagabundizam je posledica
izvesnih abnormalnih ili patolokih mentalnih sta-
nja. Prvenstveno se javlja kod emotivno labil-
nih lica, kod hipohondara, kod obinih ili per-
verznih debila [Kuron (Courjon)], kod konsti-
tucionalnih paranoiara [ofroa (Joffrov) i Dipui
(Dupouv), Arno (Arnaud)], a, u graninim sluaje-
vima, nije uvek jednostavno razluiti vagabundi-
zam od fuge.
Opisano je mnogo razliitih vrsta vagabundizma.
Postoji, pre svega, raznorodna grupa drutveno in-
suficijentnih lica koja, usled fizikih ili psihikih
nedostataka, nisu u stanju da zarauju za ivot; re
je o nesposobnosti koja moe biti uzrokovana uro-
enim manama, dugotrajnim bolestima, nesrenim
sluajevima ili hroninim intoksikacijama: takav je
sluaj s onim dugogodinjim alkoholiarima koji su
gubili posao za poslom i spali na skitnju i prosjae-
nje. Zatim je na redu kategorija psihiki labilnih
delinkvenata koji se kreu izmeu zatvora i psihijat-
rijskih ustanova; a onda itav niz raznoraznih dru-
tvenih tipova iji su originalan ili slikovit izgled
opisali mnogi autori: Vagabundi matari, prema
Mariju (Marie) i Menijeu (Meunier), Lutajui rad-
nici, po Pitru (Pitres), Panjijeovi (Pagnier) Bogati
vagabundi, Ekscentrini pustolovi, prema Kileru
(Cullerre), Pustolovi raspikue, prema Trelau
(Trelat) i, napokon, Jevrejin lutalica A.Mea
(H. Meige), itd.
Poslednjih godina, temeljno je prouen vagabundi-
zam kod dece [Ejer (Heuer), Neron (Neron)]: on je
najee posledica naputenosti od strane porodice,
raspadanja porodica, tetnog uticaja pojedinih fil-
mova ili knjiga; dogaa se da bude i kolektivne
prirode (Juvenilna delinkvencija*).
Na veinu pomenutih oblika vagabundizma moe se
delovati odreenom profilaksom koja se sastoji ka-
ko u stvaranju razliitih slubi za leenje duevnih
oboljenja, tako i u organizovanju rada u drutvu
(profesionalna orijentacija, penzionisanje starijih li-
ca itd.). Drutvo treba da se angauje na takav
nain, pre nego da se slui kaznenom politikom
koja, najee, promai svoj cilj.
Pojam specijalni vagabundizam odnosi se na sve
situacije koje potpomau prostituciju. Kao esta po-
703
java u velikim gradovima [Ejer i Roben (Robin)],
specijalni vagabundizam predstavlja potvrdu uticaja
poronog podvodatva na nezatienu decu.
. Bardena
A. VEXLIARD, LC clochard, Evolution psychiatrique, 1950,
fasc, IV, 1951, fasc. I; B. DUROU et A. RIMAILHO, Les
vagueurs dans la societe industrielle, Toulouse, Privat,
1970.
VAGINIZAM v. Dispareunija
od lat. vagina, korice, omot, kanal
VAKCINA, VARIOLA (Pox-viroze)
od lat. vacca, krava i varius, umrljan, takast
Variola se smatra potpuno iskorenjenom od 26.
oktobra 1977, ako je verovati SZO, tako da, po
logici stvari, treba ukinuti i preventivnu vakcinaciju.
Ipak treba skrenuti panju na izuzetno retku pojavu
postvakcinalnih encefalitisa (jedan sluaj na 100.000
do 500.000 vakcinisanja) koji se ne mogu predvideti:
deset dana posle inokulacije dolazi do poremeaja
svesti i greva koje ne treba meati s obinim grevi-
ma usled hipertermije, kod male dece. Evolucija
moe biti i smrtonosna a, u sluaju ozdravljenja,
mogu ostati teke posledice.
M. Poro
VALJANOST TESTA
Prilikom sastavljanja nekog testa, izgledalo je oprav-
dano da se izvri provera da li on sadri sve potrebne
inioce za merenje onoga za ta je predvien (Eta-
loniranje*) tako da su pronaene dve mogunosti za
utvrivanje pomenute valjanosti testa:
A priorna, na osnovu usaglaenosti testa s pri-
hvaenom definicijom posmatranog entiteta;
Empirijska, poreenjem dobijenih rezultata s
miljenjem strunjaka.
Uistinu, izreka koja se pripisuje Bineu (Binet), Test
je ono to meri moja skala, nije puka dosetka.
Zapravo, danas metoda testa postavlja pitanje obr-
nutim redom, odbijajui da prihvati postojanje
sutinskih realnosti koje prethode svome merenju i
nezavisne su od njega [Relen (Reuchlin)]. Tek uz
primenu faktorske analize* i svih srodnih tehnika
dolo se do preraspodele mera, i naroito odnosa
raznih mera koje definiu psiholoke dimenzije i
njihovu organizaciju (Psihometrija*). Za ovaj po-
stupak zadrava se izraz strukturna valjanost.
A. Luom
VAMPIRIZAM
od nem. Vampir (preuzeto iz srpskog), mrtvac koji
izlazi iz groba da bi sisao krv ivima
Vampirizam se u literaturi odnosi na pojave i stanja
kojima su dodirne take uglavnom uas i sadizam*.
Katkada poistoveivano s nekrofilijom*, ukoliko je
VEKSLEROVA (WECHSLER) SKALA
praeno seksualnim uzbuenjem i istovremenim sa-
kaenjem leeva, ovo perverzno ponaanje moe da
podrazumeva i homicide u nizu, bilo da su praeni
nekrofagijom i isisavanjem krvi rtve ili nisu.
Termin Vampirizam je prihvaen na osnovu upo-
reenja s takvom vrstom ishrane (uostalom povre-
mene, koja se javlja samo kao zamena iz nude)
koja se opservira kod pojedinih tropskih vrsta slepih
mieva, vampira.
. Bardena
VARIELA, ZONA
od lat. varius, aren, takast i gr. zone, pojas
Danas je opteprihvaeno da jedan jedini, isti virus
izaziva oba ova oboljenja.
Komplikacije neuropsihijatrijske prirode proizile iz
variele, retke, javljaju se izmeu 3. i 15. dana
bolesti, u obliku ataksikih i cerebelarnih simptoma,
hipotonije, drhtavice. Jo su redi znaci encefalopati-
je praeni komom i hemisfernim znacima. Prognoza
im je, uopte uzev, benigna.
Zona ne dovodi do komplikacija encefalopatske pri-
rode, premda je bilo i autora koji su navodili i
prikrivene oblike.
Ipak, zona moe da ostavi estoke bolove koji neret-
ko odolevaju svakoj terapiji i u stanju su da bolesni-
ka navedu na samoubistvo.
M. Poro
VARIOLA v. Vakcina
VASPITNO POPRAVNI DOMOVI v. Juvenilna
delinkvencija
VEKSLEROVA (WECHSLER) SKALA
Vekslerovo objavljivanje, 1939 godine, Veksler-Bel-
vijeve (Bellevue) skale obeleilo je znaajno razdob-
lje u istoriji merenja inteligencije odraslih lica (Tes-
tovi inteligencije*). U stvari, ta grupa testova, do-
voljno razliitih da bi mogli da izraze razliite vido-
ve funkcionisanja inteligencije, izvorno je imala dve
odlike:
Voenje rauna o fiziolokom propadanju i,
shodno tome, etaloniranje prema hronolokoj sta-
rosti.
Kao jedinica mere, korien je tip odstupanja
ak i ako su, olakice radi, rezultati izraavani u
obliku IQ.
Pa ipak, ovaj test a naroito njegova francu-
ska revizija izazivalo je mnogobrojne kritike,
tako da je Veksler bio prinuen da 1950. predloi
jedan novi oblik, WAJS (Wechsler Adult Intelligence
Scale), ija je francuska verzija paljivo obraena.
WAIS obuhvata jedanaest upitnika:
1) est verbalnih podtestova:
informisanost;
razumevanje;
VELIKI KAALJ
aritmetika;
slinosti;
pamenje brojeva;
renik.
2) Pet podtestova sposobnosti:
kod;
dopunjavanje slika;
kocke;
sreivanje slika;
grupisanje predmeta.
Rezultati omoguuju da se proceni:
opta inteligencija subjekta;
inteligencija na osnovu verbalnih podataka i in-
teligencija na osnovu konkretnih injenica;
i, a to je ono to najvie interesuje psihijatra koji
ovaj test inteligencije koristi vie od svih, mentalno
propadanje, uporedivanjem rezultata testova koji
se uspeno reavaju i testova koji se ne reavaju
uspeno pod uticajem propadanja;
analiza odstupanja rezultata, prilikom razliitih
ispitivanja, u odnosu na srednju vrednost. Scatter
analiza je, posle Rapaporta, podstakla mnoge rado-
ve u cilju uspostavljanja konfiguracija karakteris-
tinih za velike patoloke entitete.
Veksler je sainio i jednu skalu za decu, WISC
(VVechsler Intettigence Scale for Children), koja se
temelji na istim naelima i koristi istim vrstama
testova (uz dodatak, u nizu testova sposobnosti,
jednog testa o lavirintima), i koja je takoe najrai-
renija tehnika za procenjivanje inteligencije u prak-
tinom radu s decom. WISC je, uostalom, upotpu-
njen, ispod donje granice, jednim skupom testova
fVPPSI ( Wechsler Preschool and Primary of Scales
Intelligence) koji obuhvata deset upitnika istog tipa
kao i u drugim skalama, u cilju kontinuiranog pro-
cenjivanja sposobnosti.
A. Luoni
VELIKI KAALJ
UCcstalost disajnih i infektivnih komplikacija zbog
kojih je ovo oboljenje, koje izaziva Borde-Genguov
(Bordct-Gengoud) bacil, bilo ozbiljno, naroito kod
male dece, veoma se smanjila otkako postoje antibi-
otici i preventivna vakcinacija. Nervne komplikacije
se svode na jednostavne konvukije, uglavnom s po-
voljnom evolucijom.
Ipak postoji jedna akutna eneefalopatija (eklampsi-
ja velikog kalja), danas retka u Francuskoj, koja
se naglo pojavljuje u treoj nedelji velikog kalja.
Ispoljava se jakom groznicom i eneefalitikim* sin-
dromom s normalnim likvorom i velikim sporim
difuznim talasima na EEG-u.
Toksin datog bacila i modana anoksija disajnog
porekla po svoj prilici su odgovorni za neuronske
lezije koje se ovom prilikom mogu ustanoviti.
Ovo modano oboljenje je izuzetno teko a smrtnost
od njega velika. Preiveli mogu imati ozbiljne neu-
ropsihijatrijske sekvele.
704
To znai da je vakcinacija, naroito kod dece mlae
od dve godine, vrlo korisna, ali treba da bude
zabranjena u sluaju konvulzivnih antecedenata ili
prethodne eneefalopatije.
M. Poro
VERBALNA GLUVOA v. Agnozija, Afazija
VERBIGERACIJA
od lat. verhigerare, brbljati, kreketati
Ovaj pojam oznaava promenu u funkciji govora
koja se odlikuje zbrkanim ponavljanjem reci ili ree-
nica lienih smisla, a povezanih u obliku besede.
Za Giroa (Guiraud), verbigeracija odgovara dckla-
matorskoj litaniji, koju je opisao aslen (Chaslin),
kod nekih osoba obolelih od demencije praecox
koje nezadrivo govore.
Sadraj besede moe biti protkan neologizmima*,
razumljivim ili nerazumljivim pojmovima, brojkama
ili znacima interpunkcije; osnovno obeleje verbige-
racije jeste njen deklamatorski ton, pevajui ili pate-
tian, kao i manirizam* mimike, koji su u suprot-
nosti sa zvunom praznjikavou teksta.
Ovaj simptom se opservira u shizofrenijama*, stanji-
ma demencije*, u izvesnim poremeajima svesti (sta-
nje konfuzije-oneirizma*), u epilepsiji*.
Verbigeraciju valja razlikovati od stereotipnih alo-
pojki i blebetanja kod osoba koje pate od senilne
demencije, kao i od nepovezanog govora shizofreni-
ara.
K. Dekan i A. Lo
VERNIKEOVA (VVERNICKE)
PSEUDODEMENCIJA
od gr. pseudos, laan i lat. demens, lien razuma
tmens)
Poev od 1901, nemaki autori ovako nazivaju Gan-
zerov sindrom*, koji je dugo bio predmet ive ras-
prave.
Termin _/erfodemencija ne ukazuje na simulira-
nje demencije nego na slinost s klinikom slikom
demencije; meutim, pri detaljnijem pregledu se is-
postavlja da ova bolest ne zadovoljava osnovne
kriterijume za postavljanje dijagnoze demencije.
Ovim terminom se oznaavaju neobini psihiki po-
remeaji do kojih dolazi posle modanih povreda,
jakih emocionalnih okova, tekih trovanja, kao i
kod zatvorenika. Karakteristike su sledee:
opti utisak tuposti i stupidnosti; pacijente (sko-
ro uvek mukarce) uvek prati supruga ili neka bliska
osoba. Ne umeju sami ni da hodaju, ni da se obuku,
ni da jedu;
nedostatak kontrole nad oseanjima: impulziv-
nost, eksplozivnost, bes, dramatine reakcije;
stereotipni odgovor Ne seam se ukazuje na
skoro potpunu amneziju i intelektualnu nesposob-
nost;
705
odgovori u stranu koje karakterie veoma ne-
obina injenica da podrazumevaju uverenje da je
odgovor taan: u raunanju, na primer, pomeranje
za jednu jedinicu (2 + 2 = 5, 3 + 3 = 7) ili sistematska
inverzija cifara;
pokreti u stranu slinih odlika: dranje vilju- foreza, pregled hemostaze i hemogram. Ponavljanje
ke naopako, nerazlikovanje leve i desne strane, itd.
Ove poslednje dve grupe simptoma obino dovode
do toga da ispitiva izgubi strpljenje i odmah po-
sumnja da se radi o gruboj simulaciji.
Paljivim posmatranjem moe se doi do zakljuka da
se ovakvi sluajevi nalaze na granici dve klasine klini-
ke slike: s jedne strane, melanholije sa sumanutim
idejama nemoi i nesposobnosti; s druge strane, tzv.
traumatskih neuroza (kao posledice snanog psihikog
oka), u/ gubitak kontrole nad oseanjima, zbunjenost
pred svim zahtevima regresija i pasivnost, oseanje
nemoi i neuspeha. Bilo bi opravdano da se ovaj
sindrom, zavisno od teine, naziva pseudodementnom
neurozom ili pseudodementnom psihozom.
Red. V. P. i N. C. T. Kamerer
VERODOSTOJNOST
Poverenje koje se moe pokloniti nekoj prii, sud-
skoj tubi, itd. Sud moe zahtevati ekspertizu vero-
dostojnosti da bi se utvrdila vrednost nekog svedo-
enja.
A. Poro
VESTOV (WEST) SINDROM v. Fleksioni spazmi
VEANJE v. Suicid
VETAKA ISHRANA
Primena vetake ishrane znatno se razvila u posled-
njih nekoliko godina. U sutini, ona se javlja u dva
oblika, kao enteralno ishranjivanje i kao parenteral-
no (hiper) ishranjivanje. U psihijatriji, enteralna is-
hrana zadrava prvo mesto, premda ima i indikacija
koje vie upuuju na parenteralnu ishranu.
Vetaka ishrana ima za cilj da ublai komplikacije
izazvane pothranjenou, ma koji bio njen uzrok.
Ove komplikacije mogu da dovedu do ivotne opas-
nosti od kaheksije, smanjene otpornosti na stres,
nemogunosti zaraivanja rana u sluaju traume ili
krasta, opadanja odbrambenih moi u sluaju infek-
cije, pogoranja postojeih oteenja na oslabljenom
terenu. Pored toga, ove komplikacije esto ometaju
primenu psihotropnih etiolokih terapija, usled po-
veane opasnosti od konfuzije, na primer, stvarajui
tako zaarani krug koji veoma utie na nepovoljnost
konane prognoze.
Vetaka ishrana se zasniva na poznavanju kvalita-
tivnih i kvantitativnih potreba organizma. Potreba
za kalorijama iznosi 2000 kalorija na dan za nor-
malnu odraslu osobu, a uveana je za vreme ispolja-
vanja agresije. Potreba za vodom kree se izmeu 2 i
3 litra na dan. Na ovo se nadovezuju, zavisno od
VETAKA ISHRANA
pojedinog sluaja, potrebe za azotom, glicidima.
lipidima, elektrolitima i vitaminima. Ove se potrebe
procenjuju na osnovu jasnih merila: gubitak teine,
albuminemija, protidemija, holesterolemija, triglice-
ridemija, sideremija, jonogram krvi i urina, elektro-
ovih pregleda omoguuje podeavanje unoenja hra-
ne.
TEHNIKA
Kad god je to moguno, prednost se mora dati
enteralnoj ishrani. Ona se moe primenjivati pomou
nazo-gastrine sonde ili putem gastrostomije. Uno-
enje hrane moe biti povremeno ili stalno, zahva-
ljujui multipumpama sa kontinuiranim protokom.
Preparati mogu biti spravljeni na osnovu dijetetskih
reima i spremljeni u bolnikim slubama ili se moe
koristiti meana hrana koju nudi trite. Ova tehni-
ka podrazumeva minimum saradnje sa bolesnikom,
inae se mora primeniti nazo-gastrina sonda*. Ona
pretpostavlja i redovan nadzor, iskljuenje poreme-
aja svesti, usled opasnosti od uguenja, kao i sva-
kodnevni izvetaj o unoenju hrane.
Parenteralna ishrana predstavlja novije dostignue u
oblasti reanimacije. Najpre se sprovodi kroz vene, i
to ne periferne vene zbog njihove rave toleranci-
je hiperosmolarnih rastvora, ve kroz velike vanjske
sudove. Kateter se najee postavlja na spoljanju
jugularnu venu, pod radioskopskom kontrolom, uz
sprovoenje stroge asepse. Ako ovo nije mogue,
koriste se neki drugi venski bazicervikalni spletovi.
Hranljive meavine zahtevaju posebne mere asepse
prilikom pripreme. One sadre rastvore glikoze sa
elektrolitima, emulzije lipida i rastvore amino-kiseli-
na koji sve vie zamenjuju proteinske hidrolizate.
Eventualno se mogu dodati polivitamini i oli-
go-elementi. Vri se kliniki i bioloki nadzor na
osnovu ve opisanih kriterijuma. Njime se postie
prilagoavanje potrebama koje variraju zavisno od
evolucije, pri emu se ovi oblici terapije primenjuju
od nekoliko dana do nekoliko sedmica.
Komplikacije svojstvene ovoj vrsti ishrane mogu biti
raznovrsne. Najee su infektivne prirode. U pogle-
du metabolizma, javljaju se netolerancija na glicide
(hiperglikemija, hiperosmolarnost: terapija insuli-
nom), hiponatremija, hipokalijemija, hipofosforemi-
ja, hipomagnezemija, nedostatak osnovnih ami-
no-kiselina i vitamina. Najzad, visceralne komplika-
cije mogu biti viak kalijemije, venske tromboze i
insuficijencije jetre.
Indikacije za ove tehnike, s obzirom na njihov zna-
aj i izvanredno sprovoenje, sve su ee. Retko se
dogaa da parenteralna ishrana ostane iskljuivo
zastupljena, njoj se, im to postane moguno, prido-
daje enteralni nain ishrane.
Premda ishrana putem sonde zadrava svoje klasi-
ne indikacije, u sluaju inhibicije ili odbijanja hrane,
valja insistirati na znaaju parenteralne ili meovite
ishrane. Re je o mentalnoj anoreksiji*, o hemora-
VEZANIJA
ginom rektokolitisu, komplikacijama pokuaja sa-
moubistva usled apsorbovanja sredstava za nagriza-
nje, o anoreksiji tekih psihoza mentalne konfuzije*,
o sindromima polikarencije velikih kaheksija u po-
odmaklim mentalnim deficijencijama, kao to je slu-
aj prilikom sindroma geofagije*; o kaheksijama
starijih lica, zbog mentalnog deficita, zbog melanho-
lije* i stupora*.
L. Geral i F. Granije
PH. DUBOS, O. ROQUE D'ORBCASTEL, J. ROCHEMAURE,
Nutrition parenterale de courte duree en reanimation medi-
cale polyvalente de l'adulte, la Rev. de Med., 38, 2441-2445,
16. nov. 1981; J.-L. GOUZI, M. GOUZI, A. BARRET, C.
VAYSSE, J. MASON, F. JOULOT, Les apports de la nutriti-
on parenterale ou enterale dans les complications graves de
la chirurgie digestive, Toul., Rev. Med., 12, 455-462, 1976;
J. PRINSEAU, G. OFFENSTAUT, Alimcntation par voic
veincuse exclusive chez l'adulte, La Vie Medicale, 11, 3,
mart 1975.
VEZANIJA
od lat. vesanus, besmislen, bezuman
Vezanija je danas prevazien izraz koji je sluio da
oznai dugotrajne i, najee, hronine psihoze za
koje se pretpostavljalo da su rezultat nekog poreme-
aja esto mentalne prirode.
Vezaninim demencijama suprotstavljene su demen-
cije organske prirode.
A. Poro
VIDLJIVO, SKRIVENO v. Ponaanje, Terapije po-
naanjem
Termini vidljivo i skriveno oznaavaju, s jedne
sirane, (vidljive) oblike ponaanja koje spoljanji
posmatra moe neposredno zapaziti (na primer,
kretnje, glas), a, s druge strane, (skrivene) oblike
ponaanja koji se ne mogu neposredno zapaziti
(psiholoki doivljaji, misli, mentalne slike, emocije).
/. Not
VINDIGO-PSIHOZA
(Etnopsihijatrija.) Re je o klinikoj slici koja se
opservira kod Indijanaca iz centralne Kanade. Od-
govara raznorodnim oblicima patologije, ali stereo-
tipnog izraza: depresija, povlaenje, strah od pretva-
ranja u ljudodera, sklonost ka samoubistvu. Psihi-
ke smetnje tumae se kao opsednutost nekim ljudo-
derom, zvanim windigo (Demonopatija*, Ideje op-
sednutosti*).
/. Pelisje
VIROZE, VIRUSNE INFEKCIJE
od lat. virus, biljni sok, otrov
Zapaljenska oteenja neurona, izazvana virusima,
imaju neka zajednika obeleja koja emo ovde
706
prouiti. Najozbiljnija meu njima obraena su u
posebnim odrednicama na koje upuujemo itaoca:
arboviroze*, citomegaloviroze*, grip*, herpes*, in-
fektivna mononukleoza*, parotitis*, subakutni skle-
rotizirajui panencefalitis*, besnilo*, morbili*, rube-
ola*, vakcina*, variola*, variela*, zona*.
Ove lezije su obino perivaskularne, oteuju neuro-
ne i mikrogliju, i jo su praene karakteristinim
inkluzijama. Nekroza, astrocitarna reakcija, demije-
linizacija i hemoragije objanjavaju uobiajenu tei-
nu ovih centralnih lezija.
Ovi virusi mogu imati trenutno dejstvo, kao to je
sluaj u akutnom diseminovanom encefalitisu
(EAD), ili u akutnom hemoraginom leukoencefali-
tisu (LAH). Njihovo dejstvo, meutim, moe bili i
naknadno ili izazvano sporim virusima: subakutni
sklerotizirajui panencefalitis kod dece (virus morbi-
la), kuru* i, verovatno, Jakob-Krojcfeldova bo-
lest*, premda dva poslednja virusa nisu jo uvek
identifikovana.
Daleko nepouzdanije su hipoteze po kojima je neki
spori virus verovatni uzronik progresivnog multifo-
kalnog leukoencefalitisa, Gijen-Bareovog (Guilla-
in-Barre) sindroma, multiple skleroze*, amiotrofine
lateralne skleroze*, presenilnih demencija*, Pikove
demencije* i Alchajmerove bolesti*, odnosno par-
kinsonizma* demencije.
Zajedniki za sve ove virusne encefalitise jeste jedan
sindrom encefalopatije* praen poremeajima vigil-
nosti koji se kreu od proste psihike usporenosti do
kome*, katkada poremeajima raspoloenja i karak-
tera, kao i razliitim simptomima neuroloke prirode.
M. Poro
I PILLY, Maladies infeclieuses, Crouan et Roques. Lille.
~. i/d., 1982; C. VlTAL, Les encephalopathies d'origbh'
Mi-ule, Encvcl. med.- chir. Neurologie, 17080 A 10, 5, 1979.
VITALNI KONTAKT
od lat. vila, ivot, cum, sa i tangere, dotai
Fenomen koji, kod Minkovskog (Minkowski), oz-
naava harmoniju, doivljeni sinhronizam linog
stremljenja i okolnog nastajanja, iji je bazini
poremeaj konstantan u psihotinim stanjima. Min-
kovski je smatrao da je gubljenje vitalnog kontakta
sa stvarnou (Realnost*) osnovni poremeaj u
shizofreniji (Doivljeno vreme*).
. Azoren
VITAMINI (TERAPIJA)
od lat. vita, ivot i od gr. ammoniakon, so ili guma
prikupljeni kod Amonovog hrama (Amon egipatski
bog koji odgovara Zevsu)
Vitamini su imali iroku primenu u psihijatriji i to iz
razliitih razloga. Prvo i prvo, utvrena avitaminoza
ili hipovitaminoza, iji se izvesni oblici mogu izazva-
ti hemijskim terapijama, neretko se odraava na
 707
psihike poremeaje. Terapija vitaminima kao supsti-
tucija u ovakvim sluajevima je izriito indikovana
premda se moe pokazati nedovoljnom za izleenje.
Pored svog supstitutivnog delovanja u sluaju ka-
icncija, vitamini su po mnogim autorima nosioci
samosvojnih, nespecifinih farmakolokih svojstava,
koja do izraaja obino dolaze ukoliko se koriste
velike doze, daleko vee od vitaminskih doza.
1) Terapija vitaminskih karencija:
a) Vitamin PP: poremeaji koje izaziva avitamino-
za PP (pelagra prevencija) verovatno su u psihijat-
rijskom smislu najbolje individualizovani. Nekada
opisani pod nazivom pelagrozno ludilo, ovi se
poremeaji u poetku ispoljavaju promenama raspo-
loenja i karaktera, astenijom, zdrueni su s razlii-
tim algijama i poremeajima digestivnog trakta.
U fazi izraene bolesti, obino je u pitanju melanho-
lija, katkada stanja stupora, konfuzija uz manju ili
veu agitaciju, katatonija. Vitamin PP propisuje se
oralno ili intramuskularno i ubrzo pokazuje svoju
delotvornost. U sluaju alkoholizma, karencija vita-
mina PP, pored estog zdruivanja s deficitom tia-
mina, naroito uestvuje u nastajanju olifove (Jo-
liffe) eneefalopatije koja dovodi do razliitih stup-
njeva obnubilacije svesti praene hipertonijom, asi-
nergijom, grasping-om, i ija je prognoza, sreom,
izmenjena zahvaljujui nikotinamidu davanom u ve-
likim dozama, oralno i intramuskularno.
b) Tiamin (vitamin BI): karencija tiamina prven-
stveno dovodi do Gaje-Vernikeove (Gayet-Wernic-
ke) eneefalopatije, do Korsakovljevog (Korsakoff)
sindroma i do polineuritisa. Eneefalopatije i Korsa-
kovljev sindrom opravdavaju jake doze vitamina B 1
(400 do 1.000 mg na dan) kojima se najee dodaju
i drugi vitamini iz grupe B, tavie i vitamini P i C.
Beri-beri je, zaelo, najistiji oblik avitaminoze BI,
ali tu nema mnogo simptoma psihijatrijske prirode,
ako se izuzme umni zamor praen nedostatkom
koncentracije i simptomi neuroze koji bi mogli da
navedu i na pomisao da je re o neurasteniji. Leci se
pomou terapije vitaminima u umerenim dozama
(10 do 30mg vitamina BI na dan).
c) Vitamin B12 i folna kiselina: karencije vitamina
B 12 i folne kiseline mogu dovesti do anemije, samo,
dok prva uestvuje u nastajanju Birmerovih sindro-
ma, ova druga deluje u makrocitarnim anemijama u
trudnoi, u pelagri, u mnogostrukoj avitaminozi.
Ova dva vitamina se ni u kom sluaju ne mogu
zamenjivati jedan drugim. Sindromi psihoanemije
dosta su retki i lieni svake specifinosti: poremeaji
raspoloenja, konfuzija, sumanutost, stanje depresi-
je, katkada i manije, to jest disocijacije. Kod epilep-
. tiara leenih razliitim preparatima a, pre svega,
difenil-hidantoinom, ponekad se opserviraju mega-
loblastine anemije, retko praene psihikim pore-
meajima, koje iezavaju i bez prekidanja anti epi-
leptine terapije, zahvaljujui folnoj kiselini (20 mg
na dan).
VITAMINI (TERAPIJA)
d) Piridoksin (vitamin B 6): deficit piridoksina delu-
je na pojavu etiri nasledna oboljenja (uroene gre-
ke u metabolizmu) koja su retka ili izuzetno znaaj-
na: cistationinurije, zavisnost od piridoksina, ksan-
turenikacidurije i anemije uzrokovane osetljivou
na piridoksin. Zaostajanje u mentalnom razvoju i
grevi tu predstavljaju redovnu pojavu, dajui sliku
greva novoroeneta izazvanih osetljivou na pi-
ridoksin [Hant (Hunt), 1954] koji se jasno razlikuju
od greva izazvanih karencijom piridoksina (usled
neuravnoteenog sastava mleka).
Piridoksin je isto tako uzronik avitaminoza terape-
utskog porekla. Naroito je vano da se uoe otee-
nja do kojih dolazi u toku hemioterapija tuberkulo-
ze: izonijazid je preparat na koji se ovo najvie
odnosi; za njim je odmah etionamid, zatim cikloze-
rin i, na koncu, streptomicin. Mentalna konfuzija,
praena znatnim timikim promenama (manija ili
melanholija), zaokruuje psihijatrijsku simptomato-
logiju. Male doze piridoksina imaju brzo kurativno
dejstvo; danas se sve ee koriste u svrhu prevencije.
2) Hipoteza o primeni vitamina u psihijatrijskoj tera-
piji Uticaj karencija, obino infraklinikih (preka-
rencije), doveo je do pokuaja leenja o ijoj se
efikasnosti nije lako izjasniti. Od svih teorija, najdu-
e se odrala ona koja dovodi u vezu deficit vitami-
na PP sa shizofrenijom. Polazei od biohemijske
hipoteze o anomalijama metabolizma adrenalina
kod shizofrenih bolesnika, Hofer (Hoffer) i Osmond
(1954) poinju da lece pacijente velikim dozama
vitamina PP, penicilamina i askorbinske kiseline (br.
3 u dole navedenoj bibliografiji, str. 207). Rezultati
objavljeni 1966. sasvim su ohrabrujui, ali nisu po-
tvreni u Klineovom kontrolnom ispitivanju.
Docnije su Hokins (Hawkins) i Poling (1) uveli
koncept ortomolekularne psihijatrije koji ne samo
da pribegava megavitaminskoj terapiji (doze od ne-
koliko grama) ve i plurivitaminskoj terapiji (vita-
min PP, vitamin C, vitamin B6, vitamin B12),
naporedo s leenjem drugih eventualnih poremeaja
metabolizma, na primer, u shizofreniji, dosta este
hipoglikemije. L. Poling je vodio dosta ivu polemi-
ku s American Psychiatrk Association. Mada je
Task Force Report br. 7 (1973) zauzeo stav suprotan
njegovoj teoriji, Poling je uspeo da ove zakljuke
pobije na osnovu metodolokih argumenata (3).
Ipak, noviji radovi [Ban i Leman (Lehmann), 1975]
donose negativne zakljuke.
U sluaju alkoholizma, pouzdano utvrene vitamin-
ske karencije kao uzronici eneefalopatija i polineu-
ritisa dovele su do toga da im se pripiu i neka
druga oboljenja. Ovakvo stanovite osudili su mnogi
autori [Viktor (Victor), br. 4, opti prikaz]. Valja
istai da je Tomazio sa saradnicima, koristei obele-
eni tiamin, pokazao da kod tekih alkoholiara
postoji vrlo izraena insuficijencija apsorbovanja ti-
amina, u poreenju s kontrolnom grupom.
3) Za sada, navedeni podaci se podudaraju s jed-
nom koherentnom hipotezom o vitaminima, ali je
VOAJERIZAM
verovatno da su i oni ogranieni trenutnim tehni-
kim mogunostima i tekoama stvaranja prilagoe- itd.). Kako vidimo, voajerizam se moe zdruiti i s
ne metodologije. Izgleda, u stvari, da konvencional-
ni eksperimentalni postupci [nedavni Gevakeov (Ge-
vvacke) rad, na primer, 1980] nisu dovoljni da istak-
nu neke znaajne razlike. S druge strane, najnoviji
kliniki opisi leenja megavitaminoterapijom (5) na-
vode na uverenje da je re o vrlo plodnom polju
istraivanja.
A. Difur i . Siter
D. HAVVKINS and L. PAULING, Orthomolecular Psychiat-
ry: trealment of schizophrenia, San Francisco, WH Freeman
and Co. 1973; L.-B. KALINOWSKY and H. HlPPIUS, Biolo-
gical treatments in psychiatry, Grune and Stratton, Pub.,
424 str., New York; L. PAULING, On the orthomolecular
environment of the Mirni: Orthomolecular lheory, Am. J.
Psychiatry, 131, 11 1251 - 1257, 1874; J. SUTTER, H. DUF-
FOUR et F. PLANTEY, Medications diverses en psychiatrie.
Pari, Encycl. Med.-Chir, Psvchiatrie, 37861 CIO, 1977;
Journal of orthomolecular psychiatry, 12, 1, 1983.
VOAJERIZAM v. Perverzije, Seksualne prerverzije,
Parafilije, Ekshibicionizam
Voajerizam je perverzija koju odlikuje recidivantno
traenje seksualnog zadovoljstva koje se sastoji u
posmatranju, najee bez njihovog znanja, nagih
osoba, onih koje se svlae, predaju se seksualnim
aktivnostima ili obavljaju fizioloke potrebe (defe-
kacija ili uriniranje). Seksualno uzbuenje se postie
i bez neposrednog odnosa s osobom koja se posmat-
ra. Da bi postigao orgazam, voajer masturbira ili
dok kriom posmatra rtvu, ili naknadno, priseaju-
i se prizora iji je bio oevidac. Ima voajera kod
kojih je postizanje zadovoljstva gledanjem jedina
seksualna aktivnost. Ima i takvih koji uivaju zami-
ljajui kako bi posmatrani subjekti bili oajni i
unieni kada bi znali da ih neko posmatra. Ova
definicija podudara se s definicijom koju je dao
DSM III (Diagnostical and Slatislical Manual,
1980), koji voajerizam svrstava u parafilije.
U meunarodnoj klasifikaciji bolesti koju je nainila
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) (revizija iz
1975), voajerizam se ne pominje.
Opisuju se razliiti tipovi voajera: voajer je odrastao
mladi koji nastoji da iznenadi ene u njihovim
domovima, on, kad padne no, tumara mranim
ulicama svoga sela ili grada, u elji da u osvetljenim
sobama, kroz kapke, ugleda prizore enskog svlae-
nja ili seksualnih odnosa. Zadovoljstvo moe da mu
prui samo posmatranje ili, pak, masturbacija. Ili je
re o zrelom oveku, stalnom posetiocu odreenih
kua ili lokala a scenario se unapred zna. On ima
mogunost da iz jedne sobe, kroz rupu u zidu ili iza
ogledala bez amalgamskog premaza, posmatra ta
se dogaa. Scene koje ga uzbuuju mogu biti razlii-
te (svlaenje ena, prizori koitusa izmeu mukarca svoje znanje u ostvarenje neke namere.
i ene, seksualni odnosi dvojice mukaraca, dveju
/L'na ili grupni, seksualni odnosi dece i odraslih,
708
sadomazohistike inscenacije bievanja ili muenja,
drugim perverzijama (pedofilija, sadizam, mazohi-
zam, homoseksualnost). I, na koncu, postoji i po-
slednji tip voajera ekshibicionista koji za razliku
od prethodnih tipova voajera uivaju da gledaju i da
budu vieni. Ovaj oblik se pribliava normalnom
seksualnom ponaanju. Potrebno je, zapravo, istai
razliku izmeu normalne seksualne aktivnosti koja
sadri znatnu komponentu uzbuenja podstaknutog
pogledom u toku predigre ili za vreme snoaja. Za
raziliku od ivotinje, kod koje ulo mirisa igra
najvaniju ulogu u seksualnom ponaanju, kod o-
veka prednost pripada ulu vida. Znaaj erotske
komponente pogleda koristi se na mnogo razliitih
naina: u nekadanjim javnim kuama i modernim
kuama za sastanke, pomou suptilnog podeavanja
ogledala, u filmu i industriji video-kaseta, u erot-
skim i pornografskim filmovima, u reklamama s
oiglednim porukama. Moe se ipak, postaviti pita-
nje nee li erotizacija pogleda izgubiti svoju ulogu s
obiljem nagote u porodicama u kojima roditelji
svoju golotinju vie ne skrivaju pred decom, u koji-
ma deca mogu da gledaju seksualne odnose na
televizijskim ekranima, bez potrebe da vire kroz
kljuaonicu, ili na plaama, gde se deca etaju meu
naturistima. Moda e razliiti fantazmi dobiti
drugi oblik s iezavanjem tajne koja je prekrivala
polne organe i moda e se pojaviti sasvim nove
problematike na osnovu novih socijalnih i kulturnih
pojava.
Za razliku od ekshibicioniste, koji sebe pokazuje,
perverzni voajer ne eli da bude vien. Produbljena
analiza omoguuje da se shvati odnos ekshibicionizma
i voajerizma u normalnom seksualnom ponaanju.
Frojd (Freud) je, sa svojim uenicima, definisao
odnos voajerizma i ekshibicionizma. U prvoj fazi,
dete se interesuje za sopstveno telo, za vreme prve
voajerske, autoerotske etape, u isti mah aktivne i
pasivne: gledati, biti gledan. Posle toga, ono uprav-
lja pogled prema nekom spoljanjem predmetu (ak-
tivni voajerizam). Zatim se dotini predmet naputa
uz vraanje na sopstveno telo u nameri da se bude
vien, iz iste elje za pokazivanjem. Ipak, voajeri-
zam se sutinski razlikuje od ekshibicionizma po
razdaljini izmeu subjekta i objekta iz straha od
kastracije, po naglaavanju razlike meu polovima
kao da se eli porei nepostojanje penisa kod ene,
po odnosima s fetiizmom.
L. Sene i M. Patris
G. ROSOLATO, Perversions sexuelles, Encvcl, med.-chir.,
Pari Psvchiatrie Fasc. 37 392, A 10, 5, str. 1 - 16, 1968.
VOLJA
Sposobnost da ovek uloi svu svoju energiju i sve
U neurologiji, u kojoj nema reci o volji, pridev
voljan ukazuje na one oblike motorinosti koji se
709
nalaze pod kontrolom svesti, onda kada nisu ni
refleksni ni u potpunosti automatizovani; za mimiku
se, na primer, kae da je voljna samo onda kada je
izazvana vetaki, dok hodanje spada u oblast volj-
ne motorinosti, ak i kada se na ove pokrete ne
obraa nikakva panja, bez obzira na to to volja, u
psiholokom smislu ovoga pojma, nema tu mnogo
udela. Prema Deksonovoj (Jackson) koncepciji hi-
jerarhije neuropsihikih funkcija, najvoljnije su one
koje zauzimaju najvii poloaj i dre ostale u svojoj
vlasti i pod svojom kontrolom.
Narodski jezik olako mesa volju s njenom karikatu-
rom u vidu tvrdoglavosti i tvrdokornosti. Za udlji-
vo i razmaeno dete obino se kae da ima izuzet-
no jaku volju, a najslabiji pojedinci se hvaliu
jakom voljom ako im sluajno poe za rukom da
ustraju u nekom nerazumnom ponaanju. Karakte-
rologija se ne bavi mnogo voljom, tako da, u stvari,
izgleda odve smelo smatrati volju karakternom
crtom: u tom sluaju, volja bi bila sposobnost
donoenja vrstih odluka koja savlauje sve prepre-
ke, bipolarna odlika iju jednu krajnost predstavlja
abulija [Pjeron (Pieron)], a njena premo bi odliko-
vala odreeni voljni tip [Malaper (Malapert)].
Izgleda, meutim, da ovakva koncepcija pogreno
predstavlja volju poistoveujui je s nekom vrstom
premoi kadre da nadjaa, bilo ostale line sklonos-
ti, bilo inicijativu i nezavisnost drugih ljudi.
Dakle, najprodubljenije psiholoke analize navode na
to da se volji prizna izvesna moralna tenja koja vodi
do slobode. Kao slobodan, ovek vie nije podreen
nagonima, on vie nije u vlasti navike, ne stoga to ih
dri na uzdi, ve stoga to se uzdigao iznad njihovog
domaaja te jedino priznaje vlast razuma. Volja je u
stanju, pie M. Pradin (M. Pradines), da predvia
sukobe elje, kao to je prisustvo gospodara predu-
preivalo svae izmeu robova. Tako je volja, pre
svega, racionalno ponaanje, proirivanje polja svesti,
pozitivna anticipacija* na najviem nivou. Bilo je
mnogo autora koji su isticali afektivne korene volj-
nog ina, ali M. Pradin ne smatra voljni in posledi-
com i ispunjenjem neke elje, tavie ni ishodom neke
VOLJA
odluke. Ipak je, izgleda, teko svesti volju samo na
razum, smatrajui sekundarnim ili iluzornim uplita-
nje neke sklonosti, izvesnog truda, neke vrste energet-
ske mutacije, to, sve u svemu, odgovara onome fiat
kojim V. Dejms (W. James) oznaava taj jo uvek
tajanstveni faktor. Ista primedba moe se staviti i
psihoanalitikim tezama koje su sklone da volju
smatraju prostim izrazom uravnoteene linosti.
Ovakve razlike u vienjima ne treba da iznenauju:
mnogi oblici ponaanja perseveracije koji se zasnivaju
na anksioznosti i agresivnosti po mnogo emu su
nalik voljnom inu na koji se takve osobe neizostav-
no pozivaju. Onaj posmatra koji u naelu odbija da
u svom sudu polazi od odreenog moralnog stanovi-
ta teko da moe da izbegne greku.
T. Ribo (Th. Ribot) je prvi sistematski obradio
bolesti volje u koje je naroito svrstao fiksne
ideje (opsesije), impulse i abuliju. Ovo nabrajanje
izraava jednu prilino povrnu koncepciju, kako
volje, tako i ovih psihopatolokih struktura, kon-
cepciju koja nije osloboena analogije s modernim
parom suprotnosti jako Ja i slabo Ja, bar za sve
one koji meaju ovo opravdano, kliniko razlikova-
nje izvesnim naelom tumaenja.
Sve u svemu, svako bezumlje umanjuje ili ukida
volju: kada duh vie nije voen razboritom proce-
nom situacije, postupcima ponu da upravljaju in-
stinkti, nesvesni emocionalni pritisci, automatizmi;
duh prestaje da pripada volji istog asa kada nesta-
ne njegova sloboda. Slabljenje volje se, dodue,
moe s velikom uestalou opservirati i izvan pato-
logije, tako da mnogi vidovi ponaanja koje ljudi
dre za voljne samo tako izgledaju. No ako se u
veini neuroza sree samo prenaglaen izraz tog
potajnog izbegavanja moralne odgovornosti, alijeni-
rana svest ide tako daleko da svako voljno ponaa-
nje ini sutinski nemogunim poto iskrivljuje os-
novne elemente datog problema, poto liava ove-
ka znanja o stvarnosti, kao i moi da mu slobodno
podredi svoje odluke, poto remeti i izopauje svaku
anticipaciju.
. Siter
 w
WECKANALYSE v. Amfetamini
 X

XYY-SINDROM v. Hromozomske aberacije

 z
ZABRANA v. Pravna sposobnost
Graanski zakonik iz 1804. godine predviao je
zabranu pravnog prometa za lica u stanju imbecil-
nosti, demencije ili besa. Zakon br. 68-5 od 3.
januara 1968. godine izmenio je tu zabranu i defini-
sao starateljstvo nad licem lienim poslovne sposob-
nosti*, privremeno, delimino starateljstvo*, privre-
menu pravnu zatitu*.
S druge strane, u prekrajnom postupku moe da se
izrekne u izvesnim sluajevima potpun ili delomina
zabrana upranjavanja sledeih prava iz Graan-
skog zakonika, iz Zakona o porodici (51. 42 Krivi-
nog zakonika):
1) glasanja i izbora;
2) izbornosti;
3) pozivanja ili imenovanja na funkcije sudija ili
druge javne funkcije;
4) noenja oruja;
5) odluivanja u porodinim stvarima;
6), starateljstva ili privremenog starateljstva, sem u
sluaju sopstvene dece i samo uz odobrenje porodice;
7) vetaenja ili svedoenja;
8) svedoenja na sudu, izuzev davanja obinih iz-
java.
A. Riu
ZAJTELBERGOVA (Seitelberg) BOLEST ILI
NEURO-AKSONALNA D1STROFIJA
od gr. dys-, prefiks koji izraava ideju smetnje, tekoe,
trophe, hrana, neuron, nerv i axon, osa
Nasledno, recesivno, autozomno, degenerativno
oboljenje centralnog nervnog sistema, koje karakte-
rie psihomotorna deterioracija, hipotonija, pirami-
dalni znaci, vizuelni poremeaji (optika atrofija).
Zavrava se smru i to u stanju demencije i decereb-
racije pre nego to pacijent napuni deset godina.
Danas se ovo oboljenje dovodi u vezu s Halerfor-
den-pacovom (Hallervorden-Spatz) boleu koja
podrazumeva prisustvo sferoidnih tela u centralnim
sivim jedrima, u modanom stablu, kimenoj modi-
ni, a uglavnom mimoilazi modanu koru. Okruglas-
ta telaca odgovaraju sekundarnoj aksonalnoj dila-
taciji s tibulomembranoznim intraksonalnim prolife-
racijama koja se dobro uoavaju prilikom elektron-
ske mikroskopije.
Red. V. P. i N. C. K. Videle
ZAKELOVA (Sakel) KURA v. Insulinoterapija
ZAKON OD 3. JANUARA 1968.
Ovaj zakon, koji donosi reformu prava punoletnih
tienika, posebno je znaajan zato to, s jedne
strane, unosi izmene u Graanski zakonik, a, s
druge strane, ukida izvesne lanove Zakona od 3o.
juna 1838.
Pre nego to prouimo odredbe ovog zakona, ini
nam se nunim da istaknemo osnovne posledice
koje e iz njega proizai:
1) Mere zatite mogu da se preduzmu ne samo za
subjekte kod kojih postoji duevna bolest nego i za
one sa oteenjem telesnih sposobnosti, ako to spre-
ava izraavanje volje datog lica.
2) Prisilno hospitalizovan duevni bolesnik prestaje
da bude predmet posebnog reima zatite.
3) Poremeaj duevnih ili telesnih sposobnosti mora
biti medicinski ustanovljen.
4) Za dobro bolesnika (sa ouvanom pravnom spo-
sobnou) koji su bili prisilno hospitalizovani pre
stupanja zakona na snagu, jedna prelazna mera
omoguava privremenim i zastupnikim administra-
tivnim organima nastavljanje njihovih funkcija za
period koji ne moe biti dui od pet godina nakon
stupanja zakona na snagu.
713
I. OPTE ODREDBE
Poto je definisao punoletstvo, 61. 488 precizira pra-
vo na zakonsku zatitu punoletne osobe koju ote-
enje linih sposobnosti dovodi u nemogunost da
se sama stara o svojim interesima, kao i osobe koja
se svojim rasipnitvom, neumerenou ili neradom
izlae opasnosti da zapadne u bedu ili da ugrozi
izvravanje svojih porodinih obaveza.
U toj prvoj glavi, vie puta je naglaen znaaj
strunog medicinskog miljenja:
Oteenje mentalnih ili telesnih sposobnosti mora
biti medicinski ustanovljeno (51. 490).
Odlukama kojima Sudija za starateljstvo nad tie-
nicima potpuno lienim poslovne sposobnosti orga-
nizuje zatitu poslovne sposobnosti, prethodi milje-
nje nadlenog lekara (51. 490-1).
II. PUNOLETNICI POD PRIVREMENIM MERAMA
PRAVNE ZATITE
l. 491: Pod privremenu meru pravne zatite moe
se staviti punoletna osoba koja iz nekog od zako-
nom (l. 490) predvienih razloga ima potrebu da
bude zatiena u vrenju graansko-pravnih radnji. enih dela (61. 491-5).
Razlozi: bolest, invalidnost, nesposobnost usled sta-
rosti, to sve dovodi do oteenja duevnih ili teles-
nih sposobnosti koje spreavaju izraavanje sopstve-
ne volje.
Procedura: lan 325-1 poverava nadlenom lekaru
zadatak da obavesti javnog tuioca kako osoba koju
leci ima potrebu za merama privremene pravne
zatite. Tako su predviena dva sluaja:
Ako se osoba leci kod kue, lekar moe da dostavi
svoju izjavu tuiocu, to moe dovesti do stavljanja
bolesnika pod privremene mere pravne zatite ako
uz tu izjavu ide i odgovarajue miljenje specijaliste.
Ako je bolesnik smeten u neku javnu ili privatnu
ustanovu koja se nalazi na spisku Ministarstva
za socijalno staranje, lekar je obavezan da dostavi
izjavu tuiocu. Ta izjava ima dejstvo da boles-
nika stavlja pod mere pravne zatite. Sudija za-
duen za starateljstvo nad tienicima potpuno lie-
nim poslovne sposobnosti nee moi da donese od-
luku o otuivanju prava na stan i nametaj bez
prethodno dostavljenog miljenja nadlenog lekara
(51. 490-2).
Najzad, pravna sposobnost duevnog bolesnika iz-
menjena je u dva sluaja:
1) lan 39 Zakona od 30. juna 1838. godine predvi-
ao je da Dokumenti, koje saini osoba, hospitali-
zovana u ustanovu za umobolne i za vreme dok
tamo boravi, a da nije reen njen status tienika,
mogu biti osporeni na sudu, zbog demencije...
Ovaj lan je ukinut lanom 22, ali su donete nove
odredbe: Vaei dokument se moe sainiti samo
zdravog duha. Ali da bi se taj dokument proglasio
nitavim, oni koji ga osporavaju moraju dokazati
postojanje duevnog poremeaja u trenutku njego-
vog sainjavanja (l. 489).
ZAKON OD 3. JANUARA 1968.
Hospitalizacija nije sama po sebi dokaz: Za ivota
interesenta, nitavost moe da proglasi samo on
lino ili njegov privremeni ili trajni staratelj... (l.
489).
2) Onaj ko je prouzrokovao tetu drugome dok je
bio pod dejstvom duevnog poremeaja, nije zbog
toga nita manje obavezan da je naknadi (l.
489-2).
Glave II, III i IV preciziraju modalitete zatite
predviene zakonom.
Dejstva ovog zakona na bolesnika: 51. 491-2: Pu-
noletna osoba pod pravnom zatitom zadrava
sva svoja prava. Ipak, dokumenti koje je sai-
nila i obaveze u koje je stupila moi e da se ponite
zbog obine povrede ili umanje u sluaju ekscesa
ak i kad ne bi mogli da se ponite u skladu
sa 51. 498.
Sve u svemu, re je o meri koja ima za cilj da zatiti
osobu od zloupotreba ili nedobronamernosti drugih,
ili njene vlastite neuraunljivosti.
Ova mera ima jednu znaajnu prednost: moe da se
vrlo brzo preduzme. Ona moe imati vie ili manje
definitivno obeleje, s tim to sudija ima mogunost
da odredi specijalnog zastupnika za obavljanje odre-
Najzad, mera pravne zatite moe biti privremena.
Ona e se okonati kad se zdravstveno stanje boles-
nika popravi, ili ako se ukae potreba za izricanjem
jednog od druga dva naina zakonske zatite.
III. STARATELJSTVO NAD LICEM LIENIM PO-
SLOVNE SPOSOBNOSTI
To je maksimalni zatitni reim koji je zadrao
glavne crte stare Zabrane poslovne aktivnosti.
Odnosi se na punoletna lica koja imaju potrebu za
stalnim zastupanjem u vrenju graansko-pravnih
radnji (l. 492).
Procedura za uvoenje starateljstva: stara procedura
zabrane izrazito je uproena i poboljana:
1) Sudija zaduen za starateljstvo proglaava uvo-
enje starateljstva (l. 493).
2) Neophodno je miljenje specijaliste sa spiska
strunjaka koji je napravio javni tuilac (l. 493-1).
3) Pravo na starateljstvo mogu traiti jedino sup-
runik, roditelji, deca, braa i sestre, staralac ili
ministarstvo (51. 493).
4) Drugi srodnici, rodbina suprunika, prijatelji, le-
kar i direktor ustanove mogu davati miljenje samo
pred sudijom (51. 493).
5) Sudija moe i slubeno da pokrene proceduru (61.
493).
6) Protiv starateljstva moe da se podnese alba
pred viim sudom (l. 493).
Starateljstvo vri:
suprunik, ako brana zajednica nije prestala,
sem u sluaju da sudija oceni kako neki drugi razlog
to ne dozvoljava;
druga osoba koju sudija odredi;
neko pravno lice (l. 496).
ZAKON OD 30. JUNA 1838. GODINE
Pravni reim punoletnog tienika: subjekt pod sta-
rateljstvom se nalazi u poloaju maloletnika. On
ne moe da lino postupa. U delima nunim za
upravljanje imovinom, njega predstavlja staratelj.
Ovaj ipak mora da konsultuje porodini savet za
izvesna dela (pozajmice, prodaja nekretnina, tran-
sakcije . . . ) .
U naelu, sva dela, izvrena posle donoenja ree- lekara (l. 511).
nja o uvoenju starateljstva, od strane osobe pod
starateljstvom, bie proglaena nitavim (l. 502). odredi staratelja da jedino on prima sredstva, reguli-
Meutim, predvieno je izvesno ublaavanje: Pri
uvoenju starateljstva ili pri nekoj kasnijoj pre-
sudi, sudija moe, na osnovu izjave nadlenog le-
kara, da pobroji izvesna dela koja e lice pod sta-
rateljstvom moi da samo obavi, bilo samostalno,
bilo uz pomo staratelja ili osobe koja ga zamenju-
je (l. 501).
Brak (l. 506) je dozvoljen jedino uz saglasnost
porodinog saveta, sazvanog samo u tu svrhu, sem
ako otac i majka, i to oboje, ne daju svoju saglas-
nost za brak. I tu opet mora da se trai miljenje
nadlenog lekara.
Kraj starateljstva: starateljstvo prestaje sa nestan-
kom uzroka koji su do njega doveli, ali ono moe da
se ukine samo donoenjem reenja, uz potovanje
pravila koja vae za uvoenje starateljstva.
IV. STARATELJSTVO NAD TIENICIMA DELIMI-
NO LIENIM POSLOVNE SPOSOBNOSTI
Staro zakonodavstvo je zadralo naziv starateljstvo
nad delimino sposobnim licem za reim zatite
starijeg maloletnika ili punoletnika ija je mentalna
zaostalost blaa, te ga je potrebno samo pravno
savetovati. Nova izmena Graanskog zakonika
predvia da pod reim deliminog starateljstva mo-
e biti stavljen punoletnik koji, iako nije nesposo-
ban da sam postupa, ima potrebu za savetom ili
nadzorom vrenju graansko-pravnih radnji (l.
508).
Isto je i sa punoletnikom iz paragrafa 3 lana 488.
Re je o onome ko se svojim rasipnitvom, neume-
renou ili neradom izlae opasnosti da zapadne u
bedu ili da ugrozi izvravanje svojih porodinih
obaveza.
Procedura je ista kao i u sluaju potpunog staratelj-
stva.
Reim deliminog starateljstva predvia odreivanje
staratelja nad tienikom delimino lienim poslov-
ne sposobnosti: Punoletnik, delimino lien poslov-
ne sposobnosti, ne moe da uini bez pomoi svog
staratelja nikakvo delo koje zahteva odobrenje po-
rodinog saveta. On isto tako ne moe da bez
njegove pomoi prima novana sredstva i njima
raspolae (l. 510).
Iz prednjeg proizilazi da punoletnik pod deliminim
starateljstvom postupa sam, mada uz pomo svog
staratelja, kada su u pitanju novana sredstva, nji-
hova upotreba, uzimanje zajmova i otuivanje do-
bara.
714
Starateljeva prava nisu bez priziva, a sudija zaduen
za starateljstvo moe da ovlasti lice pod staratelj-
stvom da obavi neko delo za koje bi mu staratelj
uskratio svoju pomo (l. 510).
Ova vrsta starateljstva je vrlo personalizovana.
Sudija moe da proiri prava tienika delimino
lienog poslovne aktivnosti na predlog nadlenog
Suprotno ovome, sudija moe da ogranii ta prava i
e trokove, a prihod polae na raun kod ovlae-
nog bankara (l. 512).
tienik delimino lien poslovne sposobnosti moe
slobodno da pravi testament, izuzev ako je re o
primeni lana 901 (koji zahteva da zavetalac bude
pri zdravoj pameti) (l. 513).
Za stupanje u brak tienika delimino lienog po-
slovne sposobnosti, potrebna je saglasnost starate-
lja, ukoliko ne postoji saglasnost sudije za staratelj-
stva (l. 514).
U zakljuku se moe istai da e se novim propisima
zapravo neverovatno poveati broj moguih tieni-
ka, te se postavlja pitanje gde e se pronai toliko
sudija za starateljstvo, kao i lica sposobnih da im
pomognu u tom poslu.
Treba napomenuti da su ovim i lekari dobili nove
odgovornosti. Postavlja se samo pitanje da li e oni
biti uvek u mogunosti da budu valjano upueni u
stanje svojih bolesnika?
Zar ne postoji bojazan da e im biti dostavlja-
na vie ili manje proizvoljna obavetenja iju va-
ljanost i dobronamernost nee uvek moi da prove-
ravaju?
F. Rame
ZAKON OD 3O. JUNA 1838. GODINE
Ovaj zakon, nazvan zakonom o duevnim bolesni-
cima, proklamovan je pod Lujem Filipom, a po-
tom preuzet u Zakonu o zdravstvu knjiga 3
odeljak 4 (borba protiv mentalnih bolesti, l.
326-2, par. 365).
On propisuje:
staranje o mentalnim bolesnicima u ustano-
vama specijalno namenjenim toj svrsi (l. 326-2:
Svaka optina mora da ima javnu ustanovu za
prijem i leenje duevnih bolesnika, ili da u
tom smislu sarauje sa nekom javnom ili pri-
vatnom ustanovom, bilo u toj optini ili u nekoj
drugoj);
naine smetaja mentalnih bolesnika u ustanove
(Prisilna psihijatrijska hospitalizacija*);
nacrt pravnog statusa hospitalizovanog bolesni-
ka sa pravnom sposobnou: ova poslednja taka je
bila potpuno izmenjena Zakonom od 3. januara
1968.* koji je reformisao pravo punoletnih tie-
nika.
Modaliteti prisilne hospitalizacije mentalnih bolesni-
ka u specijalizovane ustanove mogu se razmatrati sa
nekoliko stanovita:
715
I. ZNAENJE HOSPITALIZACIJE
Dobrovoljna hospitalizacija se primenjuje na svaku
osobu sa mentalnim poremeajima ije stanje to
zahteva, bez njenog pristanka. Re je o meri koju
trai tree lice (roditelj, prijatelj, sluba socijalne
pomoi...).
Takva hospitalizacija se naziva dobrovoljnom zato
to ju je dobrovoljno pokrenula okolina bolesnika,
bez prisile administrativnog organa.
Prisilna hospitalizacija se primenjuje na svaku osobu
ije stanje dovodi u pitanje javni red ili sigurnost
graana. Re je o meri pomoi bolesniku, ali isto
tako i o meri zatite drutva. Hospitalizaciju u neku
psihijatrijsku ustanovu prisilno sprovodi nadleni
policijski organ.
II. MODALITETI PRIJEMA
A) NA DOBROVOLJNU HOSPITALIZACIJU (L. 333)
Dokumenti za prijem bolesnika na dobrovoljnu hos-
pitalizaciju su sledei:
1) Zahtev za prijem
napisan i potpisan od lica koje trai hospitaliza-
ciju (roditelj, prijatelj, sluba socijalne pomoi...);
sa podacima o bolesniku i o licu koje trai
hospitalizaciju:
a) ime i prezime, zanimanje, godite i prebivalite;
b) stepen srodstva ili priroda odnosa bolesnika i
osobe koja trai hospitalizaciju;
rukovodilac psihijatrijske ustanove mora da se,
uz punu odgovornost, uveri u ispravnost lica koje
trai hospitalizaciju.
2) Lekarsko uverenje
izdato od lekara koji nije vezan za psihijatrijsku
ustanovu, niti je srodnik ili roak, sve do drugog
kolena, kako bolesnika, tako ni njegovog supruni-
ka, niti rukovodilaca ili vlasnika ustanove ili osobe
koja podnosi zahtev.
Pod srodnikom do drugog kolena se podrazumevaju
roditelji, deda i baba, deca, unuci, braa i sestre, a
pod roakom, do drugog kolena odgovarajui srod-
nici suprunika;
datirano najvie petnaest dana pre prijema;
sa podacima o izdavanju uverenja i podacima
bolesnika za hospitalizaciju; ono mora da sadri
podatke o utvrenom mentalnom stanju bolesnika,
sa tanim naznakama o ponaanju, govoru, reakci-
jama i drugim elementima bolesnikovog stanja koji
dokazuju postojanje mentalne bolesti, s tim to nije
nuna i dijagnoza bolesti.
U zakljuku treba jasno objasniti nunost leenja
takve osobe u ustanovi kakva je propisana Zako-
nom od 30. juna 1838;
u hitnim sluajevima, rukovodioci javnih psihi-
jatrijskih ustanova (ali ne i privatnih) ne moraju da
zahtevaju lekarsko uverenje.
ZAKON OD 30. JUNA 1838. GODINE
3) Lina isprava
za dokazivanje identiteta lica koje treba hospita-
lizovati.
B) NA PRISILNU HOSPITALIZACIJU (L. 343 i 344)
1) OBINA prisilna hospitalizacija (l. 343).
Osnovni dokument je reenje organa nadlenog za
prisilnu hospitalizaciju. Ono mora sadrati motiv i
okolnosti koje su takvu odluku uinile nunom, te
se zasnivati na:
sprovedenom istranom postupku nadlenih
slubi kojim se utvruje opasnost od osobe takvog
mentalnog stanja;
lekarskom uverenju: iako nije obavezno prema
zakonskim propisima, ono se obino trai jer omogu-
ava da se utvrena opasnost povee sa postojanjem
mentalnih poremeaja. Ovo uverenje je istovetno sa
uverenjem za dobrovoljnu hospitalizaciju, s tim to
mora da ukae i na injenicu da je mentalno stanje
bolesnika opasno po javni mir i sigurnost graana.
2) Hitno uverenje ili uverenje izdato u roku od 24 sata
Ono se izdaje u roku od 24 sata nakon hospitalizaci-
je bolesnika, a sainjava ga deurni lekar koji je
primio bolesnika i odluio da li ga treba zadrati ili
otpustiti. Ovo uverenje se alje nadlenoj slubi.
3) Uverenje izdato u roku od petnaest dana (l. 336)
Ono potvruje ili ispravlja napomene iz uverenja
izdatog u roku od 24 sata, te mora sadrati zaklju-
ak ili o zadravanju ili o otputanju bolesnika.
Ovo uverenje se alje nadlenoj slubi.
4) Mesene beleke u propisanom zakonskom regis-
tru (l. 337)
One sadre podatke o promenama u mentalnom
stanju svakog bolesnika.
5) estomeseni izvetaj o prisilno hospitalizovanim
bolesnicima (l. 345).
Pravi se u prvom mesecu svakog polugodita i alje
nadlenoj slubi, a sadri podatke o stanju svakog
bolesnika, prirodi bolesti i rezultatima leenja.
Nadlena sluba donosi odluku o zadravanju ili
otputanju svakog bolesnika ponaosob.
6) Uverenja o trenutnom stanju, na zahtev raznih
administrativnih i sudskih organa.
III. MODALITETI NADZORA
A) ULOGA RUKOVODIOCA PSIHIJATRIJSKE
USTANOVE
1) Obavetenje o dobrovoljnim hospitalizacijama
upueno nadlenoj slubi sainjeno u roku od 24 sata
(l. 333) u vidu ulaznog biltena koji registruje sva
dokumenta o prijemu i uverenja izdatog u roku od
24 sata.
ZAKON OD 30. JUNA 1838. GODINE
2) Dranje i voenje propisanog zakonskog registra
(knjige)
U registar, obeleen i parafiran od nadlene slube,
unosi se:
ime i prezime, zanimanje, godite, prebivalite
hospitalizovanih lica;
datum hospitalizacije;
za dobrovoljnu hospitalizaciju, ime i prezime,
zanimanje, prebivalite lica koje je trailo hospitali-
zaciju, te lekarsko uverenje sa zahtevom za hospita-
lizaciju;
za prisilnu hospitalizaciju: odluke nadlenih
slubi za prisilnu hospitalizaciju;
uverenja izdata u roku od 24 sata, u roku od
petnaest dana, estomesene lekarske zabeleke,
uverenja o izlasku i o smrti, uverenja nadlenih
slubi o ukidanju prisilne hospitalizacije.
3) Dostavljanje
nadlenoj slubi, uverenja izdatih u roku od
petnaest dana, estomesenih izvetaja, uverenja o
trenutnom stanju, o otputanju;
upravnom organu, uverenja o trenutnoj situaciji;
upravniku ustanove, zahteva administrativnih ili
sudskih organa za uverenjima o trenutnom stanju,
odluka o prisilnoj hospitalizaciji, o promeni dobro-
voljne hospitalizacije u prisilnu, prisilne u dobro-
voljnu, te naredbi administrativnih ili sudskih orga-
na o otpustu.
4) Zakonska obaveza
da se ne poniti ili ne zadri nikakav zahtev,
nikakva primedba koju je bolesnik uputio adminis-
trativnom ili sudskom organu (l. 351);
da se ne zadrava bolesnik iji je otpust postao
zakonit (l. 354).
Rukovodioci ili lekari koji ne potuju ove zakonske
propise, podleu sankcijama (l. 355).
B) ULOGA NADLENE SLUBE
1) Za dobrovoljnu hospitalizaciju
a) Nadzor nad dobrovoljnom hospitalizacijom:
mogu u sluaju dobrovoljne hospitalizacije u
javnim ustanovama; kao sluba obavetena bilte-
nom o ulasku svakog dobrovoljno hospitalizovanog
bolesnika, ona moe da obavlja nadzor nad uslovi-
ma i prikladnou svake dobrovoljne hospitalizacije
(ispitivanja, uverenja o trenutnom stanju);
obavezan u sluaju prisilne hospitalizacije u pri-
vatnim ustanovana (l. 334): u roku od tri dana
po prijemu izvetaja, nadlena sluba odreuje jed-
nog ili vie lekara da pregledaju prisilno hospita-
lizovanu osobu u cilju utvrivanja njenog mental-
nog stanja i podnoenja hitnog izvetaja o tome.
Tim lekarima se moe pridruiti svako lice koje
sluba odredi.
b) Saoptenje o dobrovoljnim hospitalizacijama
sudskim organima u roku od tri dana (l. 335);
716
c) Eventualna odluka o hitnom otpustu (l. 341).
2) Za prisilnu hospitalizaciju
a) Saoptenje o prisilnoj hospitalizaciji koje se mora
dostaviti u roku od tri dana (l. 347) i to:
porodici bolesnika, posredstvom nadlenog or-
gana u prebivalitu bolesnika;
sudskim vlastima;
organu unutranjih poslova.
b) Pregled, svakih est meseci, prisilno hospitalizo-
vanih osoba, te eventualno odluivanje o zadrava-
nju ili ukidanju prisilne hospitalizacije.
3) tavie, po l. 332, nadlena sluba i lica koja su
od nje specijalno delegirana u tu svrhu, duna su da
poseuju psihijatrijske ustanove, primaju albe lica
koja su tu hospitalizovana, te pribavljaju sva oba-
vetenja u vezi sa njihovim poloajem.
Njoj je povereno i voenje obaveznog registra.
C) ULOGA SUDSKOG ORGANA
1) Vrhovni sudski organ je obaveten o svim hospi-
talizacijama, bilo dobrovoljnim (l. 335), bilo prisil-
nim (l. 347).
a) Ovo mu omoguava da vri nadzor (ispitivanja,
uverenja o trenutnom stanju) kako nad osobama
koje su traile dobrovoljnu hospitalizaciju, tako i
nad administrativnim organom koji je naloio prisil-
nu hospitalizaciju.
Ako mu se hospitalizacija uini sumnjivom, vrhovni
sudski organ podnosi zahtev sudskom organu koji je
nadlean za datu psihijatrijsku ustanovu, te trai
otpust hospitalizovane osobe (l. 351).
b) Sudski organ je duan da obezbedi, najmanje
jednom u tri meseca, posetu privatnim psihijatrij-
skim ustanovama, a jednom u est meseci javnim
psihijatrijskim ustanovama (l. 332). Pod njegovim
je nadzorom i registar za voenje hospitalizcija.
2) Hitna prisilna hospitalizacija (l. 344)
U sluaju pretee opasnosti, koju potvruje lekar-
sko uverenje ili iskaz svedoka, policijski organi nala-
u sve nune privremene mere u odnosu na mental-
no poremeene osobe, s tim to su obavezni da o
tome izveste nadlenu optinsku slubu u roku od
24 sata i to neodlono.
Dokumenti koje policijski organ prikuplja isti su
kao i u sluaju obine prisilne hospitalizacije (ispiti-
vanje, lekarsko uverenje, lina isprava). Ove mere se
smatraju privremenim jer ih u roku od 24 sata mora
potvrditi nadleni optinski organ.
IV. MODALITETI BORAVKA
Poto se ispune zakonske formalnosti za hospitaliza-
ciju, preostaje vrenje nadzora tokom hospitalizacije
da bi se obezbedila lina sloboda i izbegla proizvolj-
na zatvaranja u psihijatrijske ustanove.
Ovaj nadzor se obavlja na nivou:
717
glavnog lekara u psihijatrijskoj ustanovi;
direktora psihijatrijske ustanove;
administrativnog organa;
sudskog organa.
A) Uloga glavnog lekara u psihijatrijskoj ustanovi:
1) Izdavanje uverenja u roku od 24 sata (l. 333):
medicinsku opravdanost hospitalizacije nadzire
glavni lekar. On izdaje uverenje kojim potvruje ili
menja podatke iz lekarskog uverenja.
2) Sud, nadlean za datu psihijatrijsku ustanovu,
moe da odluuje na zahtev svake hospitalizovane
osobe (nikakav zahtev u tom smislu ne sme biti
zadran od strane lekara ili upravnika ustanove),
njenog staratelja, roditelja ili prijatelja, osoba koje
su traile hospitalizaciju i javnog tuioca (l. 351).
Sudska odluka, kojom moe da se naloi hitan
otpust, mora da se sprovede neodlono i bez obraz-
loenja. Sudski organ dakle, u krajnjoj liniji, vri
vrhovnu kontrolu nad svim hospitalizacijama, bilo
dobrovoljnim, bilo prisilnim.
V. MODALITETI OTPUSTA
A) DOBROVOLJNA HOSPITALIZACIJA: mo-
gua su tri modaliteta.
1) Otpust zbog izleenja: im bolesnik ozdravi ili se
dovoljno oporavi, lekar izdaje otpusnu listu, sprovo-
dei je kroz obavezni registar (l. 338).
2) Otpust na osnovu zahteva staratelja, suprunika,
potomaka ili osobe koja je traila hospitalizaciju (l.
339) i to pre nego to bolesnik ozdravi.
Ako glavni lekar oceni da mentalno stanje hospitali-
zovanog bolesnika moe da ugrozi javni red ili
bezbednost graana, on o tome obavetava nadle-
nu slubu koja moe da naredi privremeno odlaga-
nje otpusta, s tim da o tome bude obavetavana
sledeih dvadeset etiri sata. Ako se za petnaest
dana ne donese reenje o prisilnoj hospitalizaciji,
otpust e se obaviti.
3) Otpust na osnovu naredbe odgovarajue slube
(l. 341)
B) PRISILNA HOSPITALIZACIJA
Prekid prisilne hospitalizacije moe da se izvri sa-
mo na osnovu odluke nadlenog organa; lekar tu
ima tek konsultativnu ulogu: on ima mogunost da
unese u zvanini protokol, izmeu dva estomesena
izvetaja, da otpust dolazi u obzir; direktor ustanove
je tada duan da o tome obavesti nadlenu slubu
koja deluje bez odlaganja.
C) OTPUST NA OSNOVU NAREDBE SUDSKOG OR-
GANA (l. 351)
Fundamentalna garancija slobode pojedinca.
U zakljuku se moe rei da je Zakon od 30. juna
1838. godine prvenstveno zakon za pomo duev-
ZAKON OD 30. NOVEMBRA 1970. GODINE
nom bolesniku, a potom zakon za zatitu drutva.
On predvia samo dva naina hospitalizacije: do-
brovoljnu i prisilnu hospitalizaciju, koje su i danas
na snazi, iako je najea takozvana hospitalizacija
otvorenog tipa.
.-P. Mae i P. Fornari
ZAKON OD 30. NOVEMBRA 1970. godine v.
Toksikomanije
ZAROBLJENITVO v. Zatvorenike reakcije, Za-
tvorske psihoze, Rat i psihijatrija, Robijake psihoze
Duevni poremeaji koji se javljaju u zarobljenitvu,
na koje su jo u Napoleonovo vreme ukazali vojni
lekari, a koji su ponovo pominjani za vreme rata
19141918, naroito pod imenom psihoze ljudi iza
bodljikave ice, bili su predmet mnogobrojnih ra-
dova. Poslednji rat je ovome dodao deportaciju u
logore i njene psihike reperkusije, dok su se neki
novi vidovi javili kod ratnih zarobljenika u Koreji i
Vijetnamu. Najvanije radove o ovom pitanju, u
Francuskoj, dala je kola iz Val de Grasa
(1945-1950), Targovla (Targowla) i Minkovski
(Minkowski), a u Nemakoj Viter (Witter) i Fon
Bejer (Von Baever).
Neospornu ulogu igra i konstitucionalna predispozi-
cija: hiperemotivnost, cikloidnost, senzitivnost* u
Kremerovom (Kretschmer) smislu. Na ovo se na-
dovezuje, kod zarobljenih vojnika, prethodni zamor
od munog ratovanja praen emocionalnom iscrp-
ljenou (Rat i psihijatrija*). Za sve zarobljenike, a
naroito za deportovane osobe, valja dodati i nagli
raskid sa porodinom sredinom, udaljenost od zavi-
aja, prinudni rad, itd.
Meutim, psihika slabost nije nikako bila opta
pojava, a nisu uoene ni kolektivne psihoze. Mnoge
osobe sauvale su svoj moralni tonus, a bilo je i
takvih uzvienih dua koje su svojim zraenjem
pruale podrku i okrepljenje mnogim svojim dru-
govima.
Kod osoba koje pokleknu, u pitanju su depresivna*
stanja uslovljena ne samo odvojenou od zaviaja i
nemanjem vesti o porodici ve i materijalnim uslovi-
ma i slabom ishranom koji pogoduju deficijenciji.
Nekadanja bolest, poznata pod nazivom nostalgi-
ja* [Base (Basset)], predstavlja, kako istiu Karo
(Carrot) i saradnici, podlogu zatvorske psihopatolo-
gije. Na toj optoj osnovi javlja se itava lestvica i
razni oblici depresivnih stanja u najrazliitijim ni-
jansama: obina depresivna stanja, stanja anksi-
oznosti*, esta stanja hipohondrije*, preteno sek-
sualne prirode, stanja depresije sa histerinim* kri-
zama.
Ozbiljna stanja melanholije* mogu biti rezultat ma-
nino-depresivne* konstitucije; javljaju se, meutim,
i melanholije isto reaktivne prirode.
Neka od ovih depresivnih stanja meaju se sa zna-
cima disocijacije koji podseaju na shizoidna* sta-
nja; ako neka od njih evoluiraju prema nekoj vrsti
ZATITA INTERESA HOSPITALIZOVANIH BOLESNIKA
shizofrenije*, koja se, potom, i potvrdi, druga se, u
kraem ili duem roku posle vraanja u normalan
ivot, povlae.
to se tie maninih* stanja, opserviranih u izves-
nom broju sluajeva, ona najee spadaju u perio-
dine psihoze* i zanimljivo je da neka od njih
najee buknu upravo u trenutku povratka u
otadbinu (Manija povratka).
Sve ove psihoze, okvalifikovane kao reaktivne, ni
po emu nisu specifine i javljaju se u uobiajenim
klasinim oblicima. Meutim, povezuje ih zajedni-
ka etiologija.
Ovome treba dodati i teke, esto ireverzibilne evo-
lutivne poremeaje koji se opserviraju kod deporto-
vane dece i adolescenata lienih svake porodine
potpore.
Bilo je pokuaja da se izdvoji sindrom zatoe-
nika, manje ili vie specifian, koji spaja asteniju,
apatiju i veliku razdraljivost, anksioznost, komare
i poremeaje pamenja, koje je Targovla povezao
u pozni paroksistiki sindrom emocionalne hiper-
mnezije.
Kod bivih zatoenika (naroito kod rtava rasisti-
kih progona), Minkovski je skrenuo panju na jed-
no posebno duevno stanje afektivnu anesteziju. Do-
tini subjekti, ma kako to moglo izgledati paradok-
salno, bolno doivljavaju svoju nesposobnost da
oseaju i prepadnuti su zbog toga, to esto pred-
skazuje tee poremeaje afektivnosti. Patnja koja
se produava i vazda obnavlja, na kraju pone
da deluje anestetiki, zbog svojevrsne iscrpljeno-
sti afektivnih reakcija, i Minkovski takva duev-
na stanja jasno suprotstavlja akutnom moralnom
bolu, u melanholiji, odnosno ravnodunosti, u shi-
zofreniji.
Ovaj sindrom, pod razliitim nazivima (sindrom
koncentracionih logora, astenija deportovanih, Tar-
govlin pozni sindrom astenije), postavljao je mnoge
medicinsko-pravne probleme u pogledu odtete, pa
je specijalnom skalom od 16. maja 1953. utvreno
kako se odreuje stepen invalidnosti.
A. Poro i A. Tatosjan
ZATITA INTERESA HOSPITALIZOVANIH
BOLESNIKA
Da bi se zatitili interesi hospitalizovanih bolesnika,
bilo je neophodno preduzeti brojne mere. Nemogu-
nost hospitalizovanog bolesnika da upravlja sop-
stvenom imovinom, da se pojavi na sudu, predstav-
lja pravnu nesposobnost.
Stoga su Zakonom iz 1838. ustanovljene sledee
funkcije:
a) Za upravljanje imovinom:
privremeni pravni zastupnik*, koji je lan Komi-
sije za nadzor bolnice;
privremeni pravni zastupnik*, koga na zahtev
imenuje graanski sud;
advokatski pomonik, koji je zaduen za inven-
tar, raune, deobu i likvidaciju.
718
b) Za zastupanje na sudu:
pravni zastupnik obolelog*.
c) Za zatitu linosti (u najirem smislu):
staratelj*.
d) Najzad, dravni javni tuilac ima, po zakonu,
najira prava u pogledu nadzora i zatite interesa
bolesnika.
Zakonom od 3. januara 1968* donete su neke izme-
ne i predvieno je da se mere zatite koje se odnose
na punoletne tienike* primenjuju i na hospitalizo-
vane bolesnike.
Red. V. P. i N. C. F. Rame
ZATOENJE v. Izolovanje
ZATVORENIKE REAKCIJE
Zatvaranje i ivot u zatvoru izazivaju razliite psi-
hike poremeaje, drukije od psihoza prouavanih
pod drugim odrednicama (Zarobljenitvo* i Robi-
jake psihoze*).
Pomenuti poremeaji zavise kako od osnovne li-
nosti zatvorenika, od njegovog poloaja u zatvoru,
tako i od sredine koja ga okruuje. Mogu da se
izraze bilo individualno (line ili interpersonalne
reakcije), bilo grupno.
Individualne reakcije upuuju na samu linost i na
njeno oseanje prema poloaju zatvorenika: prihva-
tanje ili odbijanje tog poloaja u sluaju preventiv-
nog zatvaranja, prihvatanje ili odbijanje kazne kao
posledice sudske odluke, bilo da je data osoba do-
ivljava kao drutvenu sankciju ili ne, oseanje na-
putenosti od porodice, roaka, prijatelja.
Grupne reakcije mnogo su vie u funkciji same
zatvorske sredine: mesto i uslovi u njoj, priroda
kanjenike populacije u funkciji samog karaktera
date ustanove, strukturiranje odnosa u okviru iz-
dravanja duih kazni.
Poseban karakter reaktivnih psiholokih poremeaja
koji se sreu u zatvorskoj sredini zasniva se na:
nemogunosti pojedinca da, suoen sa agresijom
sredine koja ga okruuje, sopstvenu agresivnost ek-
steriorizuje na individualan nain;
nemoi da svoju nadmonost u okviru meuljud-
skih odnosa ispolji drukije osim u odnosu na nekog
drugog zatvorenika.
Zatvorenik ima, dakle, dve mogunosti:
ili da svoje psiholoke reakcije interiorizuje i
agresivnost okrene prema samom sebi (upor. trajk
glau*);
ili da pristupi nekoj grupi koja e ritualizovati
agresivnost usmerenu prema uvarima (izazivanje
nereda, pobuna).
. Mae
ZATVORSKE PSIHOZE
Zatvorskim se nazivaju one psihoze do kojih dolazi
prilikom hapenja ili kratko vreme po zatvaranju,
kod osobe koja u tom trenutku ne pokazuje nikakve
719
znake psihotine patologije: klasina definicija za-
tvorskih psihoza pretpostavlja uzrono-posledinu
vezu hapenja i duevnog poremeaja (Robijake
psihoze*).
A. Poro i . Mae
ZAVISNOST OD LEKOVA
Psihiko, a katkad i fiziko stanje koje je posledica
interakcije ivog organizma i droge. Odlikuje se
promenama u ponaanju sa tenjom da se kontinui-
rano ili periodino uzima odreena supstanca, kako
bi se ostvarili- psihiki efekti, a ponekad i izbegle
neugodnosti liavanja. Ovo stanje moe, ali ne mora
biti praeno tolerancijom (SZO, 1969). Vidi Toksi-
komanije*.
M. Poro
ZAVISNOST (od narkotika)
od gr. narke, tupost, obamrlost
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) preporuuje
da se ovim terminom zamene zastareli ili dvosmisle-
ni termini toksikomanija*, navika, priviknu- nekada je vrlo teko utvrditi da li je u pitanju bio
tost. Zavisnost se definie kao neodoljiva potreba
za uzimanjem nekog narkotika, ije obustavljanje
izaziva psihike tegobe i/ili fizike poremeaje, kao
elja za periodinim ili neprekidnim uzimanjem neke
supstancije ne bi li se postigao uitak ili otklonilo
oseanje nelagodnosti.
Zavisnost moe biti fizika i psihika.
Fizika zavisnost je jedno adaptativno stanje koje
ima za posledicu pojavu intenzivnih fizikih pore-
meaja'kad se uzimanje narkotika obustavi ili kad
se njegovo dejstvo neutralizuje nekom specifinom
antagonistikom supstancijom. Ti poremeaji sai-
njavaju apstinencijski sindrom (sindrom leenja od
fizike zavisnosti*).
Psihika zavisnost se odlikuje neodoljivom eljom za
ponovnim uzimanjem narkotika i nije nuno prae-
na tendencijom ka poveavanju doze niti dolazi do
apstinencijskog sindroma ukoliko se prestane s uzi-
manjem datog narkotika.
M. Poro
ZLOSTAVLJANJE DECE
Poev od 1965. godine, sa radovima prof. Ne-
mana (Neiman) iz Nansija, lekari i pravnici u
Francuskoj postali su svesni uestalosti nasilja nad
decom (najee mlaeg uzrasta) koje roditelji obi-
no prikrivaju, i pothranjenosti i psihikih pore-
meaja izazvanih neprihvatljivim ponaanjem rodi-
telja.
Mogu se opservirati razliite traumatske lezije: ekhi-
moze, hematomi, povrinske rane, opekotine, frak-
ture i oteenje periosta esto su viestruki, tako da
je potrebna sistematska radiografija itavog kostura
da bi se otkrile neprimetne frakture. Deava se da se
ZNAK OGLEDALA
konstatuju lezije oka i unutranjih organa. Subdu-
ralni hematom kod deteta od est do dvadeset mese-
ci gotovo je uvek traumatske prirode. On je pedijat-
rima bio poznat i pre radova o zlostavljanju dece, a
njegova je etiologija bila nejasna sve dok briljiva
istraivanja nisu pokazala postojanje traume. Ovaj
primer pokazuje koliko su dugo ove injenice ostale
nepoznate: jer vrlo je teko navesti roditelje da
priznaju da su sami odgovorni za traumu sopstve-
nog deteta.
Uestalost ovakvih sluajeva mnogo je vea nego
to se nekada mislilo; procenjuje se da ona iznosi, na
primer, negde izmeu 15.000 i 18.000 sluajeva go-
dinje u Saveznoj Republici Nemakoj, a izmeu
4.500 i 5.000 u Kanadi.
Ko to zlostavlja decu? Roditelji koji zlostavljaju
decu retko pate od jasno izraenih duevnih pore-
meaja: izuzetak su paranoini ili perverzni psihopa-
ti; veinom su to parovi alkoholiara sa slabom
samokontrolom koji ive u loim ekonomskim uslo-
vima, a meu njima je veliki procenat doljaka,
neuklopljenih u novu sredinu. U prilinom broju
sluajeva, meutim, brani par deluje normalno,
nesrean sluaj ili nasilje jednog od roditelja. Psihi-
jatar koji se tada konsultuje moe biti iznenaen
kada se suoi sa jednim ponaanjem punim distanci-
ranosti, krutim, izvetaenim, sa sklonou ka dep-
resiji praenoj nesanicom, migrenom, smetnjama gi-
nekoloke prirode, sa anamnezom koja otkriva ne-
sreno detinjstvo i sliku roditelja lienih afektivnos-
ti. Dijalog se najee teko uspostavlja, a dogaa se
da uopte ne bude moguan.
Jo uvek nije najizvesnije kako se treba odnositi
prema ovakvim sluajevima. Ako je nuna hitna
hospitalizacija deteta, sve do potpunog izleenja,
koju odluku doneti za budunost? Vraanje u poro-
dicu, uz stalan nadzor, dolazi u obzir samo za manji
broj sluajeva; sukcesivne i privremene hospitaliza-
cije, reenje za koje se odve esto opredeljuju razli-
ite socijalne slube, bez uzajamnog usklaivanja,
obino dovode do tekih emocionalnih poremeaja
kod deteta; usvojenje, koje je retko izvodljivo, ostaje
najbolje reenje.
Razumljivo je da bi bilo dobro preduzimati preven-
tivne mere tako to bi se u toku trudnoe i nepos-
redno po poroaju, vrilo psiholoko ispitivanje
mladih majki koje bi pomoglo da se utvrde sluajevi
u kojima bi trebalo sprovesti dugoroniji nadzor.
Kl. Lom
P. STRAUS et M. MANCIAUX, L'enfant maltraite, coll.
Pedagogie psychosociale, Fleurus, Pari, 1981.
ZNAK OGLEDALA
Izvestan broj autora je izuavao ponaanje i reakcije
deteta pred ogledalom da bi na osnovu raznih stadi-
juma njegovog razvoja ustanovili njegovu spoznaju
ZOANTROPIJA, ZOOPATIJA
o vlastitom telu i evoluciju njegovih odnosa
sa spoljnim svetom i sa drugim ljudima [Prejer
(Prever), ilder (Schilder), Lermit (Lhermitte), Va-
lon (Wallon), Zazo (Zazzo), Lacan (Lakan), itd.].
Raspoznavanje vlastitog tela je tesno povezano sa
pojmom telesne sheme*.
Po Lakanovom shvatanju, stadijum ogledala zauzi-
ma znaajno mesto: slika u ogledalu zamenjuje spa-
sonosnim jedinstvom izvorno oajanje zbog rasko-
madanog tela. Odraz vlastitog tela postaje za dete,
od 6. do 8. meseca, instrument samorepe-
riranja. Ali ova identifikacija sa dvojnikom se po-
kazuje otudujuom: rastojanje od dvojnika je uki-
nuto: dete koje vidi padanje, plae nad vlastitom
patnjom.
Sulerak (Soulairac) i saradnici su prouavali pona-
anje zaostalih osoba pred ogledalom; psihomotorni
deficit i neuklopljenost u spoljni svet mogu dovesti
do poremeaja telesne sheme. Zaostali subjekt je,
vele ovi autori, neposoban da ostvari korektnu
sintezu svojih iskustava i svojih vie ili manje arhai-
nih akvizicija (ak i ako je aktuelno ponaanje dosta
evoluiralo).
Izvesne shizofrene osobe, ija je panja usredsreena
na vlastitu linost i njene promene koje anksiozno
doivljavaju, esto provode dosta vremena pred og-
ledalom posmatrajui svoje lice. Upravo to je nazva-
no znakom ogledala. Ovaj simptom ima veliku indi-
kativnu vrednost.
A. Poro i /. Pelisje
ZOANTROPIJA, ZOOPATIJA
od gr. zoon, ivotinja, anthropos, ovek i pathos, patnja,
bolest
Ovi termini oznaavaju uverenost neke osobe da je
pretvorena u ivotinju ili opsednuta njome.
U sluaju spoljanje zoopatije, bolesnik veruje da
je prekriven parazitima koje poistoveuje s imagi-
narnim insektima ili organizmima. U sluaju unut-
ranje zoopatije, ivotinja se nalazi unutar tela: kod
primitivnih naroda moe biti u pitanju kolektivno
verovanje, lieno patolokog znaenja. Ovakvo pa-
toloko verovanje sree se kod duevno zaostalih*
lica.
Zoopatija predstavlja temu sumanute* hipohondri-
je, najee halucinatorne*. Tako su kono-sluzo-
kone zoopatije este prilikom alkoholnih intoksika-
cija ili onih izazvanih psihodislepticima* (kokain,
halucinogeni). Ekbom je, 1938, kod ena u presenil-
nom dobu otkrio dermatozoinu sumanutost (na-
vodni ektoparaziti) koja se mogla protumaiti kao
naroit oblik hronine halucinatorne psihoze*, po-
vezane s hroninim taktilnim halucinacijama* [Kon-
rad (Conrad)] ili s parestezijama koje imaju realnu
podlogu.
Zoopatija i zoantropija se esto ukljuiju u skup
tema opsednutosti* i depersonalizacije*. Pored toga
720
to se sreu u sluaju toksinih etiologija, ima ih i u
epizodama akutnih psihoza, u sumanutoj* melanho-
liji, u pojedinim involutivnim psihozama, kao i u
hroninim sumanutostima*, najee u obliku halu-
cinatorne hronine psihoze*. U parafreniji*, zoopa-
tija i zoantropija se javljaju u vidu bezbroj nevero-
vatnih preobraaja, koji su plod neobuzdane mate.
A. Lo\ K. Dekan
H. EY, Traite des hallucinations, Masson, Pari, 1543 str.,
1973.
ZONA v. Variela
ZOOFILIJA
od gr. zoon, iv stvor, ivotinja i philein, voleti
Perverzija* koja se sastoji u sklonosti ka polnim
odnosima sa ivotinjama ili u odravanju takvih
odnosa (. Bardena). Uvreeno je pogreno milje-
nje da se zoofilija javlja u seoskoj sredini a ona je,
meutim, zastupljena podjednako u gradu i u selu.
Manje je abnormalna kada je rezultat nekog brutal-
nog seksualnog impulsa u pubertetu ili kod odraslih
zaostalih osoba, i tada je bliska masturbaciji. Zoofi-
lija se sree kod oba pola, bilo da se ivotinja koristi
u cilju orgazmikog nadraivanja (na primer, lizanje
genitalnih organa od strane psa, pokuaji penetraci-
je u ivotinju i obrnuto, itd.), u osami ili, obratno, u
grupi (par i ivotinja, mnogobrojni uesnici...); bilo
da zoofilija predstavlja sastavni deo neke tee per-
verzije i povee se s ispoljavanjem sadizma* ili
mazohizma* (gnusni in sa ciljem da ponizi partnera
ili partnerku, itd.).
Kada zoofilija ne ugroava javni moral ili ne zadire
u osnovne principe zatite ivotinja, ona nije kanji-
va po zakonu. U svoja dva osnovna oblika, kao
genitalni, pubertetski impuls, odnosno in zaostalih
ili neuravnoteenih impulzivnih lica, i kao perverzija
stricto sensu, ona je mnogo ea nego to se to
obino smatra.
Fantazmi vezani za zoofiliju izuzetno su esti u
pubertetu i u adolescentnoj seksualnosti, meutim,
najee nemaju patoloku vrednost.
/. Poemo
ZOOPSIJE
od gr. zoon, ivotinja i opsis, pogled
Zoopsijama se nazivaju halucinatorna vienja i-
votinja, obino krvolonih ili zastraujuih; one
su posledica jednog manje ili vie aktivnog oneiriz-
ma, esto s jakim nabojem anksioznosti; izuzetno
esto se opserviraju u akutnim alkoholnim sumanu-
tostima.
ivotinje su nekada siunih dimenzija (liliputanske
halucinacije). Treba isto tako istai da se u halucina-
cijama kokainomana javlja vizija hiljada sitnih svet-
721 ZOOPSIJE

leih muica, kao i oseaj da crvi gmiu ispod koe. Halucinatomo vienje ivotinja duguje mnogo i ko-
Halucinatorna vizija neke krupne ivotinje obino lektivnom nesvesnom koje se, izmeu ostalog, izra-
se moe poistovetiti sa slikom oca, kao to je Frojd ava i u mnogobrojnim legendama i folklornim
(Freud) pokazao u vezi s fobijama od ivotinja. obiajima.
Fantazmi prodiranja oliavaju strah od kastracije. P. Leonardon i . Siter
 z
ALOST
Termin alost u isti mah oznaava stanje onog ko
je izgubio neko drago bie, sa svim propratnim
psiholokim, drutvenim i materijalnim vidovima
takvog stanja, i dinamike promene (rad alosti)
zahvaljujui kojima se oaloena osoba prilagoda-
va nepovratno promenjenoj stvarnosti, uz pomo
okoline i drutva koji, naroito u tradicionalnim
kulturama, olakavaju taj rad organizovanim dru-
tvenim obredima. Frojdovo predavanje o alosti i
malanholiji predstavljalo je presudnu etapu u razu-
mevanju alosti.
Sledei Anija (Hanus), moemo da razlikujemo nor-
malnu alost, komplikovanu alost i patoloku a-
lost. U normalnoj alosti se smenjuju tri faze oaja-
nja, depresije i adaptacije, u nekoj vrsti ciklusa, u
kojima su stalni elementi ambivalentnosti, agresiv-
nosti i oseanja krivice prisutni, ali umereni.
Komplikovana alost ima sporiju evoluciju, a pone-
kad i evoluciju neodreenog trajanja, usled nerazre-
enja alosti (nemogua alost), bilo da depresija
dostie kliniki nivo, bilo da, u drugom sluaju,
dolazi do spoljanjeg odsustva tuge. Te komplikacije
su takoe i somatske, a bolesna stanja, kao i smrtnost,
nenormalno su visoki (kad se iskljui samoubistvo) u
godinama posle poetka alosti. Deo ovih komplika-
cija uvodi u igru prave psihosomatske mehanizme.
U patolokoj alosti se javljaju ili iznova pojavljuju
psihijatrijske slike, a melanholija* alosti, uostalom,
prilino retka, a naroito manija* alosti, dobro su
poznate. Ali patologija alosti takoe obuhvata mno-
ge patoloke neurotine reakcije kod opsesivnih oso-
ba, kao i kod histeriara gde identifikacija s umrlom
osobom igra sutinsku ulogu, vodei ponekad do
hipohondrinih jadikovki, pa i do pokuaja samou-
bistva.
A. Tatosjan
M. HANUS, La pathologie u deuil, Rapport au 74e Congres
de Psvchiatrie et Neurologie de langue francaise, Rouen,
Pari, Masson, 1976.
ARGON-AF AZIJA
od fr. jargon, onomatopeja nejasnog porekla koja sugeri-
e jedan grleni zvuk poput grgotanja, u XII veku
ptiji cvrkut, u XVII veku atrovaki govor i gr. a-,
privativni prefiks i phanein, govoriti
Poremeaj govora koji se javlja u izvesnim oblicima
afazije*, u obliku nerazumljivog brbljanja (to je ar-
gon) koje se sastoji od niza fonema u kome se s
mukom prepoznaje ova ili ona re.
argon-afazija je jedan od vidova Vernikeove (Wer-
nicke) afazije i, uopte, afazija sa lokalizacijom u
levom temporalnom renju.
T. Kamerer
ELINOOV (Gelineau) SINDROM v. Katapleksija,
Narkopleksija
ELJA
Frigidnost, prevremena ejakulacija, razni oblici impo-
tencije upuuju na problematiku elje, pa emo poku-
ati da je poblie odredimo. elja se nalazi izmeu
potrebe proistekle iz oblasti biolokog i zahteva koji
e pokuati da je izrazi. Poznato je da transmisija od
potrebe do zahteva nije uvek oigledna i da je njihov
kontinuitet ponekad sporan. elja svedoi o ljudskoj
nepotpunosti i intersubjektivnoj zavisnosti. ovek bi
bez elje bio bogalj, osakaena osoba. Napomenimo
da se termini elja i libido ne podudaraju.
Ako elja upuuje na drugog i na njegovu elju,
samim tim na komplementarnost, ona takoe upuu-
je na subjekt. to se tie drugog, subjekt ini da on
negde odraava njegovu elju i time ga pretvara u
723
subjekt. elja u kojoj se subjekt ne pojavljuje kao
drugi nekog drugog nepotpuna je (up. partnera
perverzne* osobe, elju histerine* osobe itd.). Kad
je re o subjektu, elja maskira njegovu ograni-
enost i manjkavost. Ona ga podsea na njego-
vu izvornu otuenost jer se ona moe otkriti sa-
mo putem govora to jest u redukciji inherentnoj
svakom diskursu koji sebi prisvaja ono to je za-
jedniko u intersubjektivnosti. Ako je potreba za-
pravo prisila koja nema stvarni objekt ve samo
cilj (okonati neku napetost), zahtev, pak, ima u
vidu jedan uvek neadekvatan objekt, podreen za-
konima, zabranama, kulturnim pritiscima. Zahtev je
pun jednog neizrecivog ne-kazanog koje ga optere-
uje i utemeljuje, ali on ne shvata da je to
ne-kazano vor nunog nezadovoljenja iz kog se
moe ponovo roditi elja i nov, podjednako varljiv
zahtev.
Tako stoji stvar sa samom sudbinom elje (s njenom
Ananke), s njenom dvostrukom artikulacijom s
onim biolokim i s govorenjem, naime ona nikad
ne moe da bude stvarno ispunjena, te se, dakle,
stalno uputa u jedno neutaujue traganje. elja se
privremeno iscrpljuje u parcijalnim uicima (Seksu-
alnost*). Moda se u svakom pojavnom objektu
elje eli izvorni i uvek nedostupni objekt
svake elje.
elja je iste prirode i kod mukarca i kod ene:
samo je libido iskljuivo muki, a primat Falusa je
neosporan (mada osporavan); zahtev je pak enski
ili muki (i/ili). elja biva deformisana nekim zako-
nima: zakonima seksualne razliitosti, zabrane in-
cesta i zakonima biologije (ta nesavladiva stena o
kojoj je govorio Frojd). Ona prolazi kroz Edipa i
kastraciju. To ukazuje na sve kunje kojima ona
biva podvrgnuta pre no to moe da se nespretno
izrazi u nekom zahtevu; sve te kunje je preinauju,
pervertiraju u pravom smislu rei, ine je krhkom i
ugroenom. Po miljenju nekih psihoanalitiara, e-
lja i zakon se uzajamno podupiru, po miljenju
drugih (Safuan (Safouan)], ta ideja nije ni izdaleka
potvrena.
Ako je strast granica elje, u tom smislu to se
subjekt tada nie pribojava odsustva objekta ne-
go to njegovo prisustvo predstavlja ispunjenje e-
lje (i u tom smislu nema srene ljubavi, kao to
nema srenih narkomana), i uitak je granica e-
lje, bilo tako to on okonava uivanje, sprea-
vajui ieznue subjekta, ili to grubo okonava biseksualnost. U preedipalnom stadijumu dolazi do
elju tako da ona ne moe da se artikulie u
vidu adekvatnijeg zahteva (prevremena ejakulacija,
na primer), ili se ak suprotstavlja svakom uitku
koji bi ga uputio na otuenost elje (frigidnost*,
neke impotencije). Na taj nain je veliki broj po-
remeaja seksualnosti* vezan za konflikte ui-
tak/elja, a na kliniaru je da ih analizira, ako ne i
da ih objasni.
/. Poenso
ENSKA SEKSUALNOST
ENSKA SEKSUALNOST
Mada su fiziolozi i seksolozi istraili crni konti-
nent seksualnosti [posebno Masters i Donsonova
(Johnson), iji je rad esto bio pionirski], nasuprot
tome, sa stanovita psihijatrije i psihoanalize, skoro
nita nije rasvetljeno. Seksualnost, a posebno enska
seksualnost, suvie je izloena jo uvek prisutnim
moralizatorskim pritiscima i obeleena balastom
kulturne tradicije, te stoga nije lako pristupiti njenoj
analizi.
Dananja prouavanja vrlo esto samo odraavaju
teorijske predrasude autora ili njihov lini stav.
Statistike i ankete oigledno samo pruaju podatke
0 trenutnom stanju, koje je esto teko protumaiti.
1 pored toga, poslednjih je godina zapaen prilian
napredak, kako u pogledu broja istraivanja, tako i
u pogledu multidisciplinarnosti prilaza. Koliko god
bili razdraujui, diskordantni, primitivni ili ak
prefinjeni i proroki [. Raban (Ch. Rabant)], ovi
spisi i dalje skreu panju na sloenost i osetljivost
enskog uivanja. Ve je Frojd tajanstvenost preedi-
palnog perioda u devojica uporedio s otkriem
minojsko-mikenske civilizacije koju je grka civiliza-
cija potisnula...
Razvoj kako muke, tako i enske seksualnosti u
potpunosti se zasniva na libidu, bio on shvaen kao
pulzivna snaga- seksualnog ivota ili kao vektor
organizacije. Frojd se zalagao za falusni seksualni
monizam. Frojd je ovu imaginarnu falusnu fun-
kciju razotkrio kao jezgro simbolikog procesa koji,
u oba pola, oznaava kraj stavljanja pola u pitanje
kompleksom kastracije (Lakan).
Ukoliko su prve faze razvoja oba pola u prilinoj
meri sline i takve ostaju sve do poetka falusne
faze, onog trenutka kada ona zapone, ispoljie se
znaajne razlike koje e ostaviti traga u seksualnosti
odrasle ene. itavo svoje telo devojka e doiveti
kao falusno; erogene zone e se kao takve jasno
odrediti, ali ovaj falusni utisak nee nestati. Postepe-
no, kako se formira enstvenost, deo osetljivosti
klitorisa prenee se i na vaginu. Klitoris, koji se
smatra analognim penisu, predstavlja primarni erot-
ski organ devojice, a vagina se otkriva tek kasnije.
Frojd smatra da je zagonetnost enske seksual-
nosti u neposrednoj vezi s njenom osnovnom bi-
seksualnou. Meutim, ovako pojednostavljena
shema veoma je protivurena i veliki broj autora
smatra da je pre posredi seksualna bipolarnost nego
fiksacije za majku, to e donekle objasniti sloeniju
evoluciju enske seksualnosti. Neophodno je da do-
e do odvajanja od majke-hraniteljke, i mada je tim
povodom Frojd pominjao primarnu ambivalent-
nost, obino se smatra da se iskljuiva ljubav pre-
tvara u mrnju i da devojica mora da promeni
objekt ljubavi. Kompleks kastracije, koji predstavlja
uvianje svojevrsnog nedostatka, prati snano osea-
nje neprijateljstva prema majci koja se smatra krivom
ETONI
to je rodila devojicu umesto deaka; kompleks
kastracije praen je i zaviu zbog penisa (a
ova e zavist zbog penisa posluiti kao obja-
njenje oseanja zavisti i ljubomore kod ena). Kom-
pleks kastracije omoguie pristup u edipalnu fazu,
a udnja za penisom pretvorie Edipov kompleks u
utoite iz kojeg e devojici kasnije biti teko da
izae.
Iz neto drugaije perspektive, moemo da zapazi-
mo da je kod oba pola majka prvi objekt ljubavi i
prvi simbolizovani objekt (igra kalemom). elja se
orijentie polazei od elje Drugog (ovde je to maj-
ka). A majina elja je falus koji postaje uti smislu reci) ili kao homoseksualna ena.
oznaitelj te elje. Devojica e se poistovetiti s
falusom, bie falus. Ali, pojavie se trea osoba koja
e upuivati na Zakon, trea osoba koja zabranjuje
(obznanjuje Zakon) i koja e podsetiti na zabranu
incesta i naglasiti razliku meu polovima. Sim-
bolini falus je i stvarni penis. Otac priznaje da
je enski pol drugaiji i da je poeljan, to omo-
guuje promenu dijalektikog odnosa: biti ili ne
biti falus postaje imati falus ili ga nemati. De-
vojica koja prihvata injenicu da ne poseduje fa-
lus, elee da ga dobije od nekog kao dar. en-
skost e se sastojati u iekivanju (pasivnost) i
obeanju dara.
Pjera Olanje (Piera Aulagner) smatra da devojica
nee znati ta mukarac u njoj eli.
Tokom svoga razvoja, devojica e se nai pred
dvema dodatnim proverama: morae da promeni
objekt ljubavi i organ-cilj. U stvari, nije oigled-
no, a ak bi se moglo smatrati spornim da se
ljubav iskljuivo namenjena arhajskoj majci (to je,
uostalom, ljubav-mrnja) u deaka manje radikalno
i manje dramatino preobraava (u ljubav-nenost),
kao to nije oigledno da promena objekta olakava
modifikovanje oseanja. Ali je zato sigurno da sek-
sualno dvojstvo klitoris-vagina i dalje postoji kod
normalne ene, to ne iskljuuje mogunost da se
u nekih ena veoma rano ispolji osetljivost same
vagine.
U devojica je odavno zapaena sposobnost da rano
ovladaju funkcijama ekskrecije, kao i sposobnost da
rano progovore: ini se da to upravo ukazuje na
manje izraenu osetljivost tokom psiholokog i inte-
lektualnog razvoja nego to je sluaj s deacima.
U pubertetu dolazi do povlaenja Edipovog kom-
pleksa (taj se proces u devojica odvija sporije i
manje je izrazit nego u deaka). Tada, kao i kod
deaka, dolazi do povlaenja libida s roditelja i
njegovog reinvestiranja u druge objekte. U ovoj fazi
dolazi do znaajnih oscilacija, a mogu nastupiti i
razliiti poremeaji: problemi identifikacije, telesni
problemi (mentalna anoreksija...) itd.
Obino se smatra da enska genitalnost ima tri
evolutivne mogunosti:
preko elje da se ima dete s vlastitim ocem,
evolucija prema normalnosti koja podrazumeva en-
sku pasivnost;
724
inhibicija ili neuroza, sa slikom kastrirane i oma-
lovaene ene, poto je jedina moguna elja elja za
ocem, a to e se transformisati u histerine simpto-
me [Maor (Major)]. Histerina ena e se plaiti
penisa u erekciji poto, u tom sluaju, falus u nje-
nom imaginarnom svetu predstavlja opasnost (kako
na planu identiteta, tako i na planu genitalnosti), te
nee dopustiti penetraciju, a partnera e uiniti im-
potentnim;
najzad, ena moe na omalovaenost da reaguje
samoisticanjem. Najpre e se ponaati kao proma-
eni deak a zatim kao falusna (u banalnom
Moda bi bili zanimljivi noviji pojmovi (za koje se
zalae najvei broj analitiara i ena-pisaca) koji su
esto nastali na osnovu Lakanovih ideja i tekstova.
Tako se postavlja pitanje da li je za enu potiskiva-
nje manje relevantno (F. Dolto) nego za mukarca,
ak moda i nepoznato, kao i pitanje nije li
potiskivanje kod ene blie procesu sublimacije [M.
Montrele (M. Montrelav)]? Ova shvatanja u prili-
noj meri olakavaju tumaenje histerije koja nastaje
tokom procesa identifikacije. ena uiva u vlasti-
tom telu kao to bi uivala u telu neke druge osobe
(M. Montrele).
Uivanje ene koje se tee moe lokalizovati, koje je
difuznije (itavo telo moe biti falus uivanja), u
velikoj meri podsea na uivanje devojice; ali sam
Frojd je isticao injenicu da je svaka ljubav narci-
soidna, te u ovome nema nieg posebnog.
Zadovoljstvo ene vezano je za zadovoljstvo majke.
(Analiza histerinih ena pokazuje da one prvobitnu
scenu doivljavaju pre kao gaenje zbog majinog
uivanja nego kao sadistiki koitus.) Ovde je prisut-
na i incestuozna dimenzija, kao i dimenzija mastur-
bacije (zabranjenog), uz narcisoidnu dimenziju (pre-
genitalnu), koja enino zadovoljstvo vezuje za per-
verziju.
Red. V. P. i N. C. I. Poenso
ETONI v. Ekonomija etona
IL DE LA TURET, SINDROM v. Sindrom ila
de la Tureta
RTVENI JARAC
Pojam rtvenog jarca uveo je Frejzer (Frazer) da bi
imenovao pokajnike rtve koje su odvajkada, od
drevnih vremena, prinoene na rtvu bogovima. U
svome Ogledu iz psihijatrije. Barik (Baruk) mu je
posvetio neka zanimljiva razmatranja: Ovaj ob-
red, veli on, protegao se ak i na najrazvijenije
civilizacije. Valjalo je umilostiviti sudbinu ili, u naj-
manju ruku, utaiti mrnju ili potrebu za osvetom
na ljudima koji se smatraju dostojnim prezira ili
vinovnicima nereda, mada je najee re o nekom
nevinom biu, ali koje iz nekog oseanja inferior-
nosti postaje stidljivo i nedrueljubivo, tako da odu-
dara od zajednice.
725
Ovaj pojam nunog i neumitnog plaanja gre-
ke dugo je zadrao samo simbolian izraz; bio
je skriven, nesvestan, potisnut; upravo se zato,
zbog zakona ogromnog afektivnog naboja podsves-
nih kompleksa, plaanje greke, to e rei iskup- letnika, to oseanje inferiornosti, krivice, zbog kojih
ljenje, izraavalo uasnim i surovim oblicima rt-
vovanja.
Ako je otkrivanje tog kompleksa plaanja za gre-
ke kod pojedinih naroda poelo da se stidljivo po-
javljuje, u vidu nekog boga pravednijeg od ostalih,
ta je ideja ostala slabana, sporedna, i ubrzo je bila
uguena vraanjem na obrede i na prinoenje rtve-
nog jarca na rtvu. Dva dogaaja, meutim, naglo
su iz dubina ponora iznela na svetlost dana podzem-
nu silu koja je oveanstvo navodila na neko nasu-
mino plaanje greaka, silu koje ljudi nisu bili
svesni i kojoj su se slepo pokoravali, onako kao to
se ovek povinuje nekom nesvesnom kompleksu,
potisnutom i mranom, sa strahom, zatvorenih oiju
i sa okrutnou nesvesnosti.
Ovo iznoenje na videlo bilo je delo jednog presud-
nog dogaaja u istoriji oveanstva, pojave jevrej-
skog monoteizma i otkria svesti.
Izvesni oblici rasistikih progona, poput antisemitiz-
ma, iv su primer za to.
Pomenuti pojam rtvenog jarca moe se primeniti
na osobe bilo kog poloaja i bilo kog ivotnog
doba. Bilo je pokuaja da se on dovede u vezu sa
instinktom agresivnosti*; psihoanalitiari ga smatra-
ju jednim oblikom mazohizma*; pre e biti da je re
o osobi kod koje postoji strah od obezvreivanja,
agresivnost u cilju kompenzacije i koja je po strani
od grupe. Uistinu, ova se pojava esto moe opser-
UTA GROZNICA
virati kod dece, po kolama, gde se dete-predmet
napada esto ismejava, kinji. To je bar miljenje F.
Paroa (Ph. Parrot) i gospoice Geno (Gueneau).
Vano je umeti otkriti, kod tih neprilagoenih malo-
postaju predmet zaikavanja, ponekad i neopravda-
nog zlostavljanja.
Dodajmo jo i to da, u nekim sluajevima hronine
sumanutosti, bolesnik optuuje, kao vinovnike pro-
ganjanja i patnji koje, kako veruje, podnosi, as
nekog pojedinca koji e postati rtveni jarac, as
neku drutvenu ili versku grupu, Jevreje, masone,
jezuite, protiv kojih e pokuavati da se brani, bilo
uznemiravanjem, bilo nekim, esto i traginim reak-
cijama; tada je, meutim, re o bolesnom stanju u
pravom smislu.
Fenomen rtvenog jarca prouavala je i socijalna
psihologija: Kurt Luin (Kurt Lewin) je pokazao da
se, u jednoj grupi u kojoj vlada autoritarna klima,
napetost koja vlada meu lanovima grupe lako
usmeri na jednog pojedinca koji postaje meta za
agresivnost ostalih. U pitanju je, zaelo, frustracija*
do koje dovodi represivni uticaj vode.
Psihofiziologija prouava odnose limbikog sistema
i agresivnih oblika ponaanja; lezije amigdale i hipo-
kampusa umanjuju sposobnost emocionalnog rea-
govanja kod ivotinja koje tako postaju rtva svoje
sabrae. Tako je Pribram opisao promene u drutve-
noj hijerarhiji i prevlast jedne grupe primata, nakon
neurohirurkih intervencija.
A. Poro i /. Pelisje
UTA GROZNICA v. Arboviroze
CIP KaTajiorH3auHJa y ny6jiHKaiuijn
6n6jiHOTeKa Cp6nje, Eeorpafl

616.89(031)

nOPO, AHToaH
Enciklopedija psihijatrije / Antoan Poro ; [redaktor Vladimir Adamovi ;
prevodioci Mila Bati . . . et al.]. Beograd : Nolit, 1990 (Subotica : Birografi-
ka). - XV, 725 str. ; 30 cm. - (Biblioteka Odrednice)

Prevod dela: Manuel alphabetique de psychiatrie / Antoine Porot. Tira 5000.

Str. V VIII: Predgovor srpskohrvatskom izdanju / Vladimir Adamovi.
ISBN 86-19-01797-7

a) I~IcHxnjaTpnja EmiHicnoneflHJe

IZDAVA
NOLIT, BEOGRAD, TERAZIJE 27

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK

MILO STAMBOLI

TEHNIKI UREDNIK
SNEANA NECI

LIKOVNO REENJE KORICA

NENAD GALANTI

TAMPA
BIROGRAFIKA, SUBOTICA

TAMPANO U 5.000 PRIMERAKA

1990