www.balkandownload.

org

Aleksandar Gatalica
BEOGRAD ZA STRANCE
(fantastini prestoniki bedeker)

VETAC U BEOGRADU

Vetiarenja prvog veca, ije je prisustvo u Beogradu objanjeno naunim postupcima turske imperije,
palo je u vreme reformi carstva sultana Sulejmana Velianstvenog. Bilo je to doba kad se duh neke
nakazne i Turcima protivprirodne logike uvlaio u slubenike, kadije, vezire, pa i meu vojnike, straare,
delate i prost svet. O ovom vecu poneto e se pronai u docnijim putopisima Evlije elebije i geografa
Hadi-Kalifa. O njegovom sluaju, uz razliitu hronologiju i objanjenja, moe se proitati i nekoliko
stranica u paalukim knjigama onog vremena, esnafskim zabelekama potkivaa Beograda. Poneto se
da zakljuiti iz Dnevnika sultanovih pohoda, kao i iz legendi o nepobedivom Sultanu i njegovim
podvizima.

Ostalo je neobino to se putopisci, udvorice i hroniari Beogradskog kadiluka i Smederevskog sandaka

zanimaju za jednog nesrenika, doljaka u Beogradu, koji je tuno skonao, ali bilo je to umnogome
mitsko vreme kada je velika azijska imperija prestajala da bude srednjovekovna, pa i azijska. U mnogim
kontaktima i sukobima sa Evropljanima u junom Mediteranu i na zaleenoj pustari u Sremu, Turska je
ve upoznala i duh pretvornosti, i dah domiljatosti hriana, ali kako je bila gluva za renesansu ili
reformaciju, bilo je jasno da e njen napredak biti obeleen nakaradnim putokazima kraj puta koji crvenu
liniju slobode pretvaraju u zelenu arabesku pritajene i gnjile samostalnosti slubenika ratrkanih po
graninim krajevima carstva, nesposobnih, ili nespremnih da sa Stambolom ostanu u kontaktu.

Sluaj prvog veca ija je pojava objanjena logikim osnovama, uklapao se u to vreme i takve naravi
ondanjih ljudi. A ta pria poinjala je poput mnogih nahijskih. Vetac izgleda zadugo nije znao da je to.
Stigao je u Beograd kao obian vojnik, ajka iz Iloka, i na vrata grada stupio sa reke. ta je jedan ajka
traio u Beogradu? Reklo bi se da nije mislio da upadne u neku nevolju. Bio je onaj to e se kasnije
oglasiti kao vetac, vojnik pod ugarskom vlau u srpskim graninim bataljonima u Petrovaradinu i
Slankamenu. Propustio je da sa ostalima pree pod tursku komandu, jer se zbog tekog pijanstva i
zabavljanja sa jednom sumnjivom devojkom zatekao van jedinice ba u danima kada su se njegovi
drugovi zbog nereenog statusa pod ugarskim banovima odluili da preu Osmanlijama i svoje ajke
prikljue turskim posadama Dunavske flote.

Zato je vetac doao u Beograd, 1525. ili naredne 1526. godine. Mislio je da e ve na kapiji prepoznati
nekog od saboraca, ali tamo su bili neki drugi hriani iz Vidina i Nia koji su slabo govorili turski, a jo
slabije srpski. Radili su kao topdije za nadnicu od sedamsto akri i nisu ih zanimali namernici, ni vojnici iz
ostalih jedinica. Bie da su mu pokazali put, a vojnik je jo dva dana traio drugove, kada ga je glad treeg
dana naterala da se zaposli kod jednog od pet beogradska potkivaa. Ahmedu, sinu Abdulhamidovom,
koji je imao radnju odmah uz Stambol-kapiju, bile su potrebne sve sposobne ruke, a stranac, sudei po
Ahmedovom kasnijem iskazu, nije rekao da je ajka, niti da stie sa reke. Predstavio se kao potkiva od
zanata, to je u neku ruku i bio. Pre nego to je stupio u vojniku slubu, vetac je u rodnom Iloku radio
kod nekog Petra Banjanina koji je u svoje vreme bio uven u struci. Onde, u Banjaninovoj radnji,
verovatno se upoznao sa vetinama koje je na turskoj strani malo ko znao.

Jedna od tih tajni bie izgleda odgovorna za prva podvi- nika dela jednog istinskog savremenog veca.
Nauio je nesreni ajka, naime, liniju pruanja jednog podueg konjskog nerva. U strunoj literaturi taj
ivac danas ima ozbiljno latinsko ime plexus cervicobrachialis, ali novopeeni potkiva nije znao nita o
tome. Iz iskustva je on video da se nemirnom konju krotko savija glava i ivotinja se itava umiri dok se
data taka na vratu dri pritisnutom i to je u asu potkivanja bilo najvanije, naroito ako je re o mladom
i prkosnom konju kakve su jahali i Ugari i Turci. Stupio je tako budui vetac u slubu (za vreme "punog
meseca", kako stoji kod Evlije elebije, ako je to od neke vanosti), ali nije mislio da se tajnim znanjima
koristi odmah. Prazan stomak, naporan rad egrta od izlaska do zalaska sunca i nejasno uverenje da je on
zapravo vojnik i mornar koji e ubrzo pronai jedinicu na obalama Dunava, nagnali su ga da sebi olaka
posao i na izvestan nain zadivi majstora Ahmeda. Nadao se on da e se gazda potom drati bolje prema
njemu i da e bar mlae kalfe i starije egrte spreiti da ga vuku za ui, ako to ve ne moe da zabrani
svom razmaenom posvojetu.

Prvi konj koji je na takav nain pred njim savio vrat izazvao je oduevljenje koje je prevazilo sva
oekivanja. Majstor je pozvao hrianina i kasnije priznao da ga je dugo ispitivao o njegovim tajnim
moima nad konjima. Pre nego to e sluaj prijaviti esnafu potkivaa, eleo je da proveri stvarne moi, a
priprosti i naivni amdija, po svemu to se zna opijen kratkotrajnom slavom, sledeeg jutra je savio
vratove dvema kobilama i jednom dvogodinjem rianu iz begove tale kojeg niko do tad nije mogao
potkovati.

Premda je rian po svemu bio znamenit, a u paalukim knjigama nailazi se ak i na njegovo ime
"Keramet" ("udo"), to ne bi bilo dovoljno da jedan vojnik koji je izgubio jedinicu postane vetac, da
gazda Ahmed nije sa jo dvojicom turskih majstora nameravao da iz esnafa istisne dva srpska potkivaa
(njihov rat, prema esnafskim tefterima, trajao je bar pola decenije pre pojave veca u Beogradu). Kako
mu je mogao posluiti Bahtijar - taj Srekovi, kako ga je majstor prozvao - to je znao jedino Ahmed.
Uputio se, dakle, majstor u komoru potkivaa. Tamo je rekao da nema vie razloga da dvojica majstora
Srba ostaju u Beogradu, ma koliko da su zaduili tursku vojsku jo u pohodu iz 1521, jer se u turskim
potkivanicama sada mogu potkovati svi konji potrebni tvravi, pa i oni najrazuzdaniji koje su jahali samo
janiari. ini se da je majstor raunao ovako: egrtu e narediti da teke konje potkiva u sve tri turske
radnje, te e dve srpske ostati bez posla, ili e im zapasti samo ono malo narodnih konja i renih kljusina
dobrih jedino za potezanje skela.

No, Bahtijar ne bi od miljenika sree postao Bahtsiz (odnosno Baksuz, nesrenik), da verolomni srpski
potkivai nisu namerili da se organizuju i podignu na majstora Ahmeda. Bili su se i ti srpski majstori
nauili na Turke jo od onog dana kada su blagovremeno izbegli iz beogradske tvrave i kod Slanca se
pridruili sultanovim trupama koje su jo tad pravilno ocenili nepobedivim. Poneto su od tog doba
nauili o zakulisnoj politici i tajnim sredstvima koja u Carstvu najpre dovode do cilja. Po knjigama esnafa
potkivaa, u kojima se nalazi jedino kitnjast govor i proste brojke, moe se opaziti kako su brzo shvatili da
e im posle iznenadnog pojavljivanja novog egrta i njegovih tajnih moi, preostati samo pokoje tovarno
grlo u radnjama, to e im bez sumnje unititi radionice. Odluili su zato da problem ree laskajui
Bahtijarovim moima. Imali su i oni svoju raunicu. Problem jeste bio nereiv u krugovima potkivaa, ali
ako se slava tog Bahtijara iznese na ulicu, pred kapije grada i na divan, postojala je mogunost da se
lakoverna raja i enskadija iz svih kua toliko zainteresuju za njega da nesreni potkiva, raniji ajka, ne
bude u mogunosti da opslui turske potkivanice. Na ovaj nain bi se zadralo staro stanje i odnosi u
cehu, a Bahtijar bi bio gurnut na margine ivota, koje su u Turskom carstvu bez prestanka zjapile, ekajui
posrnule, neoprezne ili tate.

Rekli su oni, dakle, na sastanku komore potkivaa i (sreom po nas koji ovu priu pratimo bezmalo pola
milenijuma kasnije) traili da ue u tefter, da bi bilo dobro da Bahtijar svoje moi pokae na ljudima, kada
je ve tako vet i dogodilo se da su iz podlosti i lakovernosti ostala dvojica turskih potkivaa to prihvatili.
Majstor Ahmed pretpostavio je da e to unititi njegovog Srekovia, ali bio je nadglasan i nije imao kud.
Ipak, potkivai su kasnije potvrdili da je majstor reagovao burno i do kraja pokuao da zatiti svoga
egrta, ali nita nije vredelo. Sada se vecu ponudilo da pred Stambol-kapijom, na ijem mestu e se tri
veka kasnije sazidati Narodno pozorite, pokae mo na nekoliko putnika iz Golubca i Smedereva. (Prema
Hadi-Kalifu namernici su bili iz Skoplja i Draa, ali to nije bitno za ovu priu.) Nesrea je bila to i ljudi
imaju isti nerv kao i konji, samo se on protee unekoliko drugaijim putem, ali i taj ovekov nerv
zapoinje od potiljka glave, krivuda i rava se niz kimeni stub i zavrava pod desnim pazuhom, pa
Bahtijaru nije bilo teko da ga pronae i na taj nain ponizi i nepoverljive ljude, kao to je inio sa
nepotkovanim konjima. Skupili su se zatim turske bule i deca ("Napravila se na kapiji guva, do tada
neviena."), te je neoprezni zabavlja i na njima pokazao vetinu.

No, moda ni to ne bi bilo dovoljno da se Bahtijarova slava uzdigne dalje od bazara, narodnog metea i
kunih ogovaranja da u beogradsku tvravu te godine nije stizao Sultan lino. Sultan Sulejman je - prema
hronikama, pre e biti 1526. nego 1525. godine (23. ramazana 932. po turskom kalendaru) - stigao u
Beograd da tu provede Bajram. Sledeeg dana prispela je flota od osam stotina turskih brodova i ajki, a
anadolska, rumelijska i bosanska vojska prele su Savu i spojile se kod apca. Floti koja je stigla sa
velianstvenim vladarem prikljuen je Jaki-beg Muhaloglu, sin Skender-begov. Sultan Sulejman je na
Bajram nameravao da priredi veliku gozbu, kojoj je trebalo da prisustvuje stari Bali beg-Jahjapai,
upravitelj Beograda i Smederevskog sandaka, kao i svi begovi osim onih koji su bili na strai. Ali, turska
gozba, naroito bajramska, ne bi bila ono to jeste da se na trpezi ne pojave najprobranija jela, uz stolove
nekoliko orkestara sa zurlama, dairama i doboima, i naposletku jedan lokalni vetak koji bi zadivio
sultana.

Meso i akonije pripremani su mnogo pre sultanovog dolaska (Prema Hadi-Kalifu, kadaif, omiljena
sultanova poslastica, dopreman je ak iz Salonike, i to iz jedne semitske radnje); muzika je dovedena iz
Prizrena i Jedrena, a vetak je pronaen u poslednjem trenutku. Bio je to na nesreni ajka koga su
odmah prebacili u tvravu i poeli da ga ureuju za sultana. Nestao je vetac sa beogradskih ulica. (Da li
su oni srpski trgovci stezali ake jedan drugom, uz opasku "veliki je Bog", zahvaljujui se tvorcu to im je,
kao valjda jedinim zaostalim starim Beograanima, sauvao radnje i obrt?)

Za to vreme u tvravi niko nije smeo da vidi Bahtijara. Ali, Turska ne bi bila Turska da se ovako ili onako, i
ovde-onde, o svemu nije znalo po malo. elei da Bahtijara, kao neku hriansku lutku ukrase i tako
sakriju beznadnu prazninu u oima i ravnoduno dranje kojem se ve odao, begove sluge odvele su ga u
odaje i tamo poeli da ga kupaju i mau. Veti frizeri, umetnici i slikari u noi pred Bajram trudili su se nad
Bahtijarovom glavom. Behu ophrvani nesvesticama od dugog gladovanja, ali su se trudili vie no ikad.
Potkresali su tom lutku bradu, nakovrdali je i dali joj lep izgled. Neprijatne ratnike oiljke s njegovog lica
i aka uklonili su. Ruke su mu nabeleli, obraze narumeneli. Odvratne su bile bore patnji koje su brazdale
to jo mlado lice, te i njih zamazae i sasvim uklonie, a na istoj konoj podlozi vetim potezima
etkicom iscrtae bore dobrodunog smeha i prijatne, nezlobive veselosti...

Dvadeset osmog ramazana, u smiraj, taj dobrohotni mladi ovek, sa crtama starca, obuen je u svilene
pantalone boje lijanderovog lista. Ogrnut mu je prsluk sa srmom, o pasu zavezan raskoni purpurni pojas,
a oko glave obmotan beli turban. Sultanu je ipak predstavljen kao nevernik koji ima neopisive moi.
Vladar istoka i zapada o njima je ve neto nauo, pa je ("sa mudrou izlaska i zalaska sunca koje je u
sebi sjedinjavao"), sluaj eleo da razrei tako turski, ne ostavivi vecu ni jednu mogunost da se izvue.
"Dela, Kaurine", jo se prepriava da je rekao Sultan, "ujem da ima neopisive sposobnosti kojima moe
da ponizi svakog oko sebe. Sada sam ja, tvoj vladar, pred tobom, pa dede pokai mojim gostima i
komandantima svoje moi na meni." ("Sala se na ove gospodareve rei sasvim utiala.") Bilo je jasno da
je tog asa Bahtijar postao Baksuz, jer ukoliko bi pritisnuo Sultana u slepu taku i ponizio ga, janiari iz
sultanovog obezbeenja odmah bi ga sasekli, a ako to ne bi smeo da uini, obesili bi ga sutradan na
Dunavu kao varalicu. ta je mogao da uini nekadanji potkivaki egrt? Prema onome za ta se odluio,
reio je da mo pokae na sultanu poslednji put. Smrt na mau inila se bra i vie vojnika za jednog
ajkaa koji je izgubio jedinicu.

"Gospodaru", rekao je navodno prema zapisima sa same gozbe, "ja obaram glavu svakom ivom biu, a
vaa sultanska dobrota ini mi se samim olienjem ivota, jer upravlja sudbinama miliona, te nema
razloga da i va vrat ne povijem." I krenuo je nesrenik ka sultanovoj stolici, dok su se glasovi - sasvim je
lako u to poverovati - poeli pronositi bre od koraka osuenika. Mnogi su se, bez odreenog cilja,
saaptavali u neverici, samo je, tvrde, Muhamed Jahjapai, sin proslavljenog komandanta Bali-bega
Jahjapaia, rekao ocu kako moe objasniti itav sluaj, te da se neminovni hod i kraj nesrenika
zaustave. ta je mladog plemia Muhameda nagonilo da to uini? Nita drugo do taj duh reformacije s
kojim se upoznao dok je putovao po Evropi kao delegat Porte (1521. Firenca, 1525. Pariz, itavih osam
meseci) i elja da se sluaj beogradskog veca prvi put objasni razlozima logike i zahtevima uzronih veza.
Ipak, ne bi se Baksuz spasao da stari otac, otvrdnuo u liku sultanovog bega, nije iznad svega voleo
najmlaeg sina i odmah izvravao njegove naume, uveren da e ga zatititi, ma u kakvu nepriliku zbog
njih upao.

Jedan begov naklon glave i nekoliko jedva ujnih reenica ("Gospodaru, taj Bahtijar je bie neastivo.
Nee biti dobro da vas on ponizi, ali nee valjati ni da nad njim trijumfujete i tako u poslu odmenite
samog Alaha, na njega molitva i mir. Oprostite to smo ga na gozbu doveli kao budalu. Moji i ljudi mog
sina pobrinue se za njega, a vi ete dobiti zadovoljenje i objanjenje kako dolikuje."), promakli bi i
paljivim posmatraima i sastavljaima Dnevnika sultanovih pohoda. Ali, kaurin je odmah trgnut, spreen
u pola hoda i zaustavljen u svojim samoubilakim koracima. Sluaj, koji je veca doveo pred sultana,
poeleo je tako je da ga iz nereivih okolnosti izbavi i preda u ruke logici.

Gozba je nastavljena kao da se nita nije dogodilo, a trbune igraice namazane mirisnim uljima do pred
jutro zabavljale su komandante, sanjive od dugotrajnog jahanja. Idueg dana otomanska vojna sila
krenula je na Petrovaradin, i dalje na palate i dimnjake Budima. Nesreni ajka zatvoren je u jednom od
laguma ispod beogradske tvrave, blizu arsenala u kojem su se uvala topovska zrna, a njegova sudbina
zavisila je od mladog Muhameda, koji je ostao u Beogradu. Tek 1536. taj mladi postae upravitelj
Smederevskog sandaka i naslediti oca kao zapovednik Beograda. A sada? Sad je tek begov sin i valja mu
pronai put iz lavirinta u koji je, iz samoljubivosti i obesti, uao sam. Dok se otac vrati iz pohoda na
Budim, zagonetka je morala biti reena, a njoj je mladi Muhamed pristupio kao pravom logikom
zameateljstvu. Verovao je ovaj novovremski mladi u snagu razuma i zdravog rasuivanja XVI stolea i
bio zahvalan ocu to je na vet, premda turski nain zaustavio pogubljenje kaurina.

Ostao je tako nasamo, oi u oi sa zloincem, ali on nije verovao u vece, a probajmo da ga zamislimo
kako se premilja ovako. Ako bi Bahtijar uspeo da ovlada sultanom, bio bi poseen; ukoliko bi njegovu
molbu odbio, bio bi obeen kao prevarant... Kako ovo razreiti? Potrebno je krenuti od jedinstvene
sultanove linosti koja je Alahov izaslanik meu muslimanima na Zemlji. Pa ipak, takav boji izaslanik
mogao je biti ponien, istina samo nakratko, to bi znailo neminovnu smrt hrianina. Ali, kako je uopte
mogao biti ponien, makar i na as? Ne bi li to dovelo do nezarasle pukotine u ustrojstvu vasione i
Alahovog svedrtva?

Pretpostavimo da se, u nemogunosti da pronae odgovor, Muhamed, sin Bali-begov, vratio na poetak,
i seo na hoklicu uz novog egrta. Zamislio je konja po imenu Keramet koji pred neznatnim kaurinom
povija vrat i zakljuio da je to zbog toga to je potkiva bio hrianin. Vrata neastivosti na ovaj nain su
se odkrinula, ali Muhamed je jo bio daleko od odgonetke. Predstavimo ga zatim, kao da je iv, i
probajmo da ga ugledamo kako se eta tvravom i zagleda u mirnu renu deltu, koja se u predveerje
crveni kao da koritima Save i Dunava ne tee voda ve krv. Uvee on klanja u nekadanjoj crkvi Uspenske
Bogorodice u Donjem gradu, okruen nekim nepoznatim ljudima koji smrde na loj i konjsku balegu i
predstavljaju se njegovom linom gardom, odgovornom jedino ocu. Za besanih noi, iz dorolskih bati,
Muhamed posmatra zvezde, te none plamenove koje je po jesenjem nebu posejao tvorac i siguran je
kako je na isti nain i u njemu zasejana logika poput vatre i da je upravo Alah taj koji trai razreenje.
Ali, stvarnost je drugaija od matarija. Da nije bio begov sin, prosti i preki zapovednici nadobudnog
Muhameda bacili bi u okove, jer vojnici koji su uredno obavljali dnevne dunosti, nisu podnosili bilo ta
neobino u svojoj okolini. I pomisao da je neastivi zatvoren u lagum odmah do arsenala, kod mnogih je
izazivala nelagodu, a ta su se neprijatna oseanja pojaavala saznanjem da Beograd, u odsustvu glavnih
trupa, vie nije ehergrad, ni dobro branjeno sredite, ve usamljena tvrava koju bi bezmalo i dunavske
skeledije udruene sa drumskim razbojnicima mogli da osvoje. Ne, begov povratak iz Budima nije se
mogao ekati i neastivi je mnogo ranije morao biti oglaen za veca i pogubljen. Razdraljivost je, kako
odve esto biva u vojsci, krenula od niih inova. I nije bilo potrebno mnogo vremena da se neodreeno
saaptavanje subaa, prenese kao protivljenje buljubaa, negodovanje dizdara i otvorena alba
beogradskog ehaje Hasan-age.

Po svemu to se o njemu zna u tim godinama (pa i kasnije, kad je postao beg), Muhamed je na ovo
morao gledati kao na podizanje one stare, maloazijske Turske. Nameravao je jo 1526. godine da se tome
usprotivi, no otac bee daleko, a negodovanje beogradskih utvrda i vojnih utocrvenih zastavica to se
vijore na vetru svud oko njega. Razum je bio nadmoan, ali sa reenjem je morao da pouri. Knjige kau
da je ("sa rajskim umom kojim je bio obdaren") pokuao da se raspita kog dana je i u koje vreme vetac
savijao vratove muslimanima, ali ta numerologija izgleda ga nije odvela na pravi put. Kad mu nisu
pomogli ni Platon, ni Plotin, ni zoroastrizam, koje je poznavao, primetio je Muhamed vodadije kako iz
gradskih cisterni, izgraenih pre gotovo veka, aicama na kraju dugakih bakarnih tapova vade
najhladniju vodu sa dna rezervoara. Zamislimo kako mu je upravo to dalo ideju, a taj nevani detalj iz
obinog ivota u njemu, kao u proverenom istraitelju, pokrenuo toak rasuivanja. Od ranije je mladi
turski poslanik znao za mnoge cisterne koje su i u Beogradu gradili italijanski majstori. I sam je upoznao
nekoliko zanatlija koje su u Firenci zvali magister cisternarum, ali imamo sve razloge pred sobom da
verujemo kako je on u tom asu mislio o neem drugom.

uo je Muhamed, upravo u danima kada je radio na sluaju sultanove gozbe, za nekog Pavla iz Iloka i sve
se u njegovim ispitivanjima namah razjasnilo. Pavle bee obini aur, koji se podigao na Turke i postao
poznat ("po zlu i odmetnitvu"). Bio je uzrok mnogih sumnji i svake uzbune, jer je na nerede digao raju
koja se nije suprotstavljala nijednom njegovom predlogu. Meu hrianima bio je poznat kao "car Pavle",
a u nekim mestima kao "vojvoda Pavle". Taj car i vojvoda naposletku je na panauru u Iloku pustio telala
da oglasi kako e vojvoda otii do Porte i dobiti "taze zakone". Na putu ka Stambolu je uhvaen i
sproveden u beogradsku tvravu.

Ilok je bio pozornica zavere na kojoj je trebalo dovesti u pitanje sultanovu milost i boansko izaslanstvo.
Taj grad je u nareeno vreme nejednom obeleavan kao mesto razvrata i svakovrsnih nevaljalstava.
("ejtan je kao krtica koja bui podzemne hodnike do neastivih mesta.") "Vojvoda" je iz Ilo- ka poeo sa
svojim podbunjivanjima, kaurin je bio ajka rodom iz Iloka, a za majstora Ahmeda otkrio je begov sin da
je vie puta za vojskom odlazio u Ilok, gde je potkivao turske konje. Kao one beogradske vodadije,
Muhamed sada zahvata ljudski talog sa dna cisterne ivota i shvata kako je zloinac zapravo pravoverni
potkiva koji je sklopio savez sa samim ejtanom.

Zatim poinje da razmilja dalje i spaja nevidljive konce. Zato je Ahmed potkiva zamrzao velianstvenog
sultana? ("Na njemu nek su pravedne odluke.") Odgovor se gotovo sam nametnuo. Potkiva je imao tri
ene od kojih su sve bile nerotkinje, te osim onog posvojeta koga je podigao s mnogo muke kao svog,
nije imao poroda, ni naslednika. itava imovina njegova posle smrti trebalo je zato da pripadne sultanu.
Da bi to spreio Ahmed se digao na svog gospodara, a jednom je bilo dato za njegovog ivota da vladar
nad narodima dolazi u Beograd na bajramsku gozbu. Tu priliku nije smeo propustiti. Otiao je u Ilok i
naao bundiju dobrog za ostvarenje njegovih ejtanskih nauma. Upravo u to vreme digao se u Sremu
Pavle i objavio vlast nad rajom, te je potkiva u njemu zacelo video osobu podesnu da mu pronae
neastivog egrta.

Beogradski vetac je tako postao zaverenik, a i njegove moi uskoro su za Muhameda prestale da budu
tajna. Probajmo da zakljuujemo zajedno sa ovim, verovatno prvim savremenim detektivom. Kako je
nesreni vojnik proglaen za veca? Za sve je okrivljena crna u koja se, kako je bilo znano turskim
lekarima toga vremena, izliva u trenutku kad bolesnik umire. Trebalo je utvrditi da li je ajka nekad bio
na ivici smrti, ali nema znakova da se Muhamed za to mnogo zanimao. Kao vojnik, mora biti da je Bahtijar
bar jednom bio smrtno ranjen. Crna u se, dakle, prolila, probila "frenos", opnicu to deli fine od niih
organa, i izlila se kaurinu u mozak. Noen crnom ui, u njegov smuen um stigao je i obmanjiva ejtan,
koji ga je naoruao sposobnou da zavarava konje i naivne pravednike.

Takvog je egrta gazda Ahmed traio u Iloku i takvog je i pronaao. Ostalo je ilo prema planu. Bahtijar je,
kao beogradsko udo i nakarada, stigao pred sultana, u nameri da ga ponizi i obesmisli njegovu vladu.
Malo pre toga majstor Ahmed estoko se bunio to se njegov Srekovi izvodi na ulicu da bi sakrio
sopstvenu umeanost u zaveri na velianstvenog sultana. Bilo je izvesno da zloin ostane neopaen meu
prostim vojnicima i njihovim zapovednicima. Da je neto krenulo naopako, stradalo bi tek orue, taj
nevernik i lokalna zamlata. Samo jedno je u briljivo planiranoj utaji krenulo naopako: u Beogradu se
pojavio Muhamed Jahjapai, sin Bali-Begov, nauen da svaka stvar mora imati svoje poelo i
razreenje...

Sada poseuje Muhamed "vojvodu". Ispituje ga na turskom i trai da prizna vezu izmeu udnih dogaaja
kod majstora Ahmeda i njegovog ustanka u Sremu. S njim ide pisar i belei itav tok ispitivanja. Ve na
isteku prvog sata "vojvoda" se maglovito sea susreta s vojnim potkivaem. Nakon tri sata muenja
priznade kako je u Iloku verovatno poznavao nekog vojnika kome se ni imena ne moe da setiti. Nakon
jo sedam uverio ga je islednik da je njegovo "vojvodstvo" poivalo na novcu koji je dobio upravo od
Ahmeda.

Sledeeg dana imao je Muhamed pun tefter iskaza "vojvode Pavla" i sa tim priznanjem uputio se u lagum
ka nesrenom vecu, koji se uistinu daleko manje opirao. Veoma brzo ajka se setio Pavla. ("Jeste, i on je
uo da su ga na vaarima zvali 'vojvoda Pavle' i 'car Pavle'"). Nije bilo potrebno mnogo da neastivi
potvrdi kako je od "vojvode" dobio tri hiljade aki, kao i da je jednom u Slankamenu bio na ivici smrti...
Bio je vetac gotov da prizna i vie, ali je i toliko bilo dovoljno. O svemu to je kazano sainjen je iscrpan
tefter.

Odmah posle toga Muhamed je izaao iz kazamata ispod beogradske tvrave i naredio da se pred njega
dovede majstor Ahmed, sin Abdulhamidov. Kazao mu je da su se njegova braa iz potkivakog esnafa:
Hasan sin Sulejmanov, Dafer sin Gazanferov, Petar Prebeg, sin Prebegov i Radonja Sara, sin Jovanov
saglasili da je neastivi kod njega zaposlen bez preporuka i dozvole ostale brae, te da je time prekrio
esnafske obiaje. Bila su to etvorica beogradskih potkivaa, od kojih su ona dvojica turskih ne tako
davno zajedno sa majstorom Ahmedom nameravali da iz udruenja potkivaa izbace dvojicu srpskih.
Sada su se nali na istoj strani, jer su primetili da se na majstora Ahmeda digao begov sin i sva sila
sultanovih moi. Bilo je to dovoljno da mu okrenu lea.

Sva etvorica u Bahtijaru su prepoznala veca od prvog dana. Da, uli su oni i za aura Pavla iz Sremskog
kadiluka i bili asni svedoci koji su se zakleli da se vetac hvalio vetiarenjima i tvrdio da ga je gazda
Ahmedu u Beograd poslao srpski "vojvoda" lino. Pa i to majstorovo larmanje, kada je vetac prvi put
izveden na ulicu, sve je bilo isplanirano... Tako je sve kazano. Zvaninom turskom jeziku tog doba vie rei
nije trebalo. Nesrenom potkivau, kao pravovernom muslimanu, ponueno je poslednje izbavljenje.
Pod pazuh Alahu vinuo se iste veeri, a narednog dana njegovo pastore proglaeno je sinom i
naslednikom radnje, te nije bilo potrebe da mu se imovina rasproda i pripadne sultanu, kao onima koji su
ostavljali obrte bez potomaka.

Tajni sporazum je tako raskrinkan, a Muhamedu je, valjda zbog mladosti, promaklo samo jedno. Neki
stari potkiva po imenu Petar Banjanin, kod koga se vetac uputio u tajnu konjskog nerva, nestao je u to
vreme iz grenog Iloka i prebegao ajkom preko Drave, iako ga niko nije gonio, niti je na njega iko obratio
panju.

No, to moda i nije bilo vano, jer on u zaveri nije igrao nikakvu ulogu. Mladi Muhamed je krug - u glavi
iscrtavan crvenom, a u praksi zelenom bojom - i bez njega ve zatvorio. Oposlio je tako to se za carevinu
imalo dovriti i moralo dogoditi i seo da pie ocu. Ali, on u pismu nije opirno spominjao ni zaverenike, ni
kaurina. Ocu je poruio: "Dragi oe, mir s tobom, razreio sam zagonetku sultanove gozbe. Potrebno je
krenuti od jedinstvene sultanove linosti i injenice da bog obitava u svim ljudima - i u sultanu, pa i u
hrianinu koji za njega ne zna. Da je vetac ponizio sultana, on bi ponizio Alaha svoditelja ("Na njega
molitva") i u sebi i u naem svedrcu, to bi predstavljalo dvostruku neloginost od koje se ne bi potresao
univerzum. Da je neastivi od nauma odustao, neodlunost ne bi bila samo njegova, ve i sultanova, te bi
se opet dve nedoslednosti, po logici dizanja negativnog na negativno, pretvorile u elinu doslednost
Alahovu."

Pismo ocu narednog dana odaslato je po janiarima koji su iz Ugarske donosili begove dopise i fermane, a
na oev odgovor nije trebalo dugo ekati. Beg je neastivog proglasio za veca. Dopis je zavravao
reima: "Kad stigne moj asni huum, smaknite reenog Bahtijara, pa piite i izvestite da je moja
zapovest izvrena".

Sledeeg jutra, kada je brod Beogradske kapetanije izaao na sredinu reke, povila se niska magla po
renoj povrini. Brodom je komandovao dunavski kapetan Dervi-beg i vodio brodski dnevnik, prema
zapovestima. Na brodu su bila dvojica osuenika koji se nisu ni upoznali i nije im kazano zato e biti
pogubljeni. ajka nije saznao da je prvi vetac ije je vetiarenje objanjeno naunim metodima. To
nisu znali ni delati. im su mornari zavrili jutarnje klanjanje, osuenici na smrt su obeeni. Telo
"vojvode Pavla" zadrano je na brodu, a veevo je obezglavljeno. O telo bez glave zavezano je kamenje i
ono je gurnuto u mutne brzake Dunava kod Ade Huje.
Telo nesrenika nikad nije isplivalo na povrinu reke. Sultan je primio veevu glavu s umrenom
krvavokudravom bradom na dar, a vojnici u beogradskom garnizonu vratili su se dnevnim obavezama.

Stari Bali beg-Jahjapai pod Budimom je shvatio da e ga sin dostojno zameniti, jer njegovo vreme je
isticalo, a Turska, koja je do polovine XVI veka imala da se prostire do dimnjaka Pariza, ekala je nove i
mlade upravitelje.

U KOVITLACU GODINA

Za Demsa Dojsa

Bio je to veliki dan za porodice Smiljani, Vasi i Hodi. Od ranog popodneva dve punake sluavke iz
Kovaice saaptavale su se na slovakom i skidale kapute gostima koji su pristizali u porodinu kuu u
Tolstojevoj 12 na Dedinju. Tek to bi jedne uvele u malu kancelariju u prizemlju da se raskomote i poslale
ih u salon na spratu, ve su drugi zvonili na kapiji i tome kao da nije bilo kraja. Srea je da nisu morale da
se bave roacima koji su stizali sa pravim tovarima hrane i pia, vukui ih po dubokom snegu, jedva
rasprenim stazama, jer za njih su se pobrinule sestre Anelka i Ruica, naslednice porodine kue. One
su itav gornji sprat odredile za kuhinju u kojoj su se na poretima sa otvorenom vatrom ve spremala
jela od srnetine, svinjetine i uretine.

Dve sluavke nikada nisu videle tako raskone kapute sa krznenim okovratnicima od samurovine; nikad u
porodinoj kui u Tolstojevoj 12 nije bilo toliko lakovanih cipela i enskih visokih potpetica; ve godinama
se u prostranom, osunanom salonu u prizemlju nije uo bat nogu tolikih gostiju. A na sporednim vratima
neki momci donosili su frukogorski manastirski rizling u balonima sa spletenim pruem, koture danskih
sireva sa plavim plesnima velike kao kolske tokove, maarske paije patete i staru rakiju koja je
zakopana godinama ekala taj trenutak.

Zabava porodica Smiljani, Vasi i Hodi uvek je bila dogaaj. Sada se odravala u staroj kui Lazara
Hodia koja im je nakon tolikih decenija vraena ponitavanjem Ugovora o zakupu nepokretnosti sa
Upravom zgrada republikih i dravnih organa, i to je bio razlog za uurbanost, mnoge stope koje ostaju u
snegu i pokoju suzu koju su sestre poveravale jedna drugoj u prolazu. A koliko do jue bila je ta dvokrilna
zgrada, graena u mavarskom stilu, leti okruena bugenvilijama, gotovo nenaseljena i inila se stecitem
mranih sila i zlehude istorijske sudbine. Podignuta da bude porodini dom, ona je postala poprite
zakulisnih igara, ljudske niskosti, strasti itavih generacija i najzad divljeg umorstva.

U zimu 1945. Lazar Hodi pronaen je mrtav u predvorju gde su sada dve Slovakinje u narodnim
nonjama uzimale kapute gostima. Lice mu je bilo okrenuto k podu, uronjeno u lokvu krvi koja mu je
kapala iz rascepljene glave. Gospodar Lazar bio je predratni rentijer i fabrikant tirka. Imao je dve tirkare
u Makiu i jednu malu, neto dalje uz Savu, u Obrenovcu, kao i nekoliko stanova u najlepim delovima
Beograda. Govorio je da se rodio bogat i da e imuan i umreti. Jedan rat s poetka stolea ga je obogatio
toliko da ni Svetski nije uspeo da ga uini sirotim. Pomislio je zato gospodar Lazar i 1941. da je jai od
istorije, od okupacije i bilo kakvog ishoda novog svetskog sukoba.
Ni kada su nemake motorizovane brigade ule u Beograd, kreui se lenjo Ulicom Miloa Velikog, osmeh
mu nije silazio s lica, jer bee on siguran da su Nemci valjan i civilizovan narod koji je doao zato da bi
zaveo red u staroj i sklerotinoj Evropi. Nemaki jezik poznavao je dobro jo iz mladikih dana kada je
poslovao s trgovcima iz Vestfalije i Bavarske, a sa novcem koji je imao, u prvim danima okupacije kupio je
slobodu kretanja, noni "ausvajs", sigurne zalihe hrane iz nemakih magacina, pa i tofove za nova odela,
lou u Kabaretskom pozoritu na svakoj predstavi anke Stoki i mesto za erke u plesnoj koli Mme.
Poljakove. Bio je to njegov nain da se bori protiv rata i okupacije. Nije priznavao vanredno stanje,
neprestano ponavljajui kako gospodara Lazara ni jedan rat nije doveo do prosjakog tapa. Ipak, duboko
u sebi, trgovac tirkom podelio je bogatstvo na delove i stalno merei novac i zlato, odredio da mu
dotegnu do kraja rata, koji je oekivao u zimu 1942. godine, ili najkasnije sledee 1943. u prolee...

Ali, Englezi i "oni u akirama iz Novog sveta", kako je zvao Amerikance, nisu se iskrcali u Dubrovniku, ve
na Siciliji, te ve u zimu 1943. godine Lazar Hodi i njegova porodica poinju da oskudevaju. No, odela
saivena od engleskog tvida kupljenog 1941. na njemu su jo izgledala kao nova, a keri Anelka i Ruica i
dalje su ile u plesnu kolu u Kosovskoj ulici, ali "na crtu". Novi udarac dogodio se, meutim, ve na Uskrs
1944. Amerike bombe - izruene na Beograd kao viak smrtonosnog tereta zaostalog za
bombardovanjem naftnih polja kraj Ploetija - sruile su gospodaru Lazaru preostale stanove koje je
izdavao nemakim oficirima i njihovim nalonicama. Nestali su luksuzni petosobni i etvorosobni salonski
stanovi u Poenkareovoj, Ulici kneza Pavla i ora Klemansoa, pa i onaj najdrai u Ulici Jovana Ristia broj
21. Ostala mu je jo samo kua u mavarskom stilu, u Tolstojevoj 12, a onda su se te jeseni i pod njenim
prozorima pojavili prvi oslobodioci.

Neki od njih eleli su je za sebe. Opsedali su zadnje dvorite, gazili cvee i donosili svoj nametaj koji su
prekrivali vojnikim atorskim krilima, ostavljajui ga kao nemu strau i reitu opomenu burujima. Pa
ipak, nisu se uselili dok gospodar Lazar jednog vedrog zimskog dana nije zateen u predvorju svoje kue,
sam, u lokvi svoje krvi. Bio je obuen u laki kuni ogrta, izgledao poput oveka koji je upravo otvorio
ulazna vrata i tako umrljan sopstvenom krvlju, okrenut licem prema podu, imao nasmejan izraz lica kao
da je trenutak pre smrti video starog znanaca...

Sve je potom izgledalo drugaije. Bogatstvo je nestalo. Neki neznanci uli su u kuu i pregradili je onim
nametajem koji je u dvoritu stajao na mrtvoj strai. Majka je izdahnula od tajanstvene bolesti ubrzo
posle useljenja novih stanara, a Anelku i Ruicu odnegovala je oeva sestra iz Kruevca.

ivot je onda prestao da se odvija iz dana u dan i postao dovoljno jednolian da bi mogla da ga opazi
istorija. Porodina kua u Tolstojevoj itava je zaostala novim stanarima, koji su se zvali "zatienim".
Jedna generacija bila je "zatiena" tokom ezdesetih, njihova deca tokom sedamdesetih i osamdesetih
godina, dok su unuci tieni sve do XXI veka. Kad je i poslednji od stanara umro, za njim je ostao samo
crvotoni nametaj, dovoljno dobar za pregraivanje velikih prostorija, te je zgrada u Tolstojevoj 12
vraena vlasnicama Anelki Smiljani, Ruici Vasi i starici Melaniji Hodi iz Kruevca.

I tako je nastupio dugo oekivani dan za porodice Smiljani, Vasi i Hodi. Zbog toga su se od ranog
popodneva dve sluavke saaptavale na slovakom i skidale kapute gostima koji su pristizali u porodinu
kuu u Tolstojevoj 12 na Dedinju. Na zabavu su dolazili svi prijatelji triju porodica, lanovi Anelkinog
hora, poneki odrasli Ruiini aci. Nekad devojica u suknjici u koli plesa Madam Poljakove, Anelka je
postala glavna potpora i vodei sopran hora Crkve svetog Marka. Ruica je tokom tekih godina zavrila
muziku akademiju i svake godine prireivala koncert svojih uenika u Muzikoj galeriji Kolareve
zadubine. Bila je slaba i rahitina, ali je uenicima drala asove kod kue, na starom pijaninu, uei ih
ubertovim pesmama u obradi za klavir i, kako je obino naglaavala, openovim nokturnima vene
lepote. Sada su se svi oekivali - prijatelji i usputni znanci svih minulih leta - a suze su se kotrljale
nevidljive, izdajniki vlaei obraze tih dveju gracija.

Sa prvim mrakom stigla je tetka-Melanija iz Kruevca, njihov nevaljali i aici skloni roak Boris, brani
parovi Teokarovi i Grgurevi, otac Varnava iz manastira Vavedenje koji je trebalo da osveti kuu i
prijatelji iz Drutva za povraaj privatne imovine. U gornjem salonu gudaki kvartet je ve svirao valcere i
mnogi parovi okretali su se u ritmu troetvrtinskog takta, ali zabava zapravo nije mogla da pone. Ve je
prolo devet, a Radovan i njegova ena nisu se pojavljivali. Ruica i Anelka trale su od kuhinje do salona
i predvorja. Zavirivali su u kancelariju, raspitujui se o Radovanu, ali od sluavki su jednako ule da se on
jo nije pojavio i da momci to su donosili hranu ne znaju gde da ga trae.

U pola deset zazvonilo je odocnelo zvono na ulazu i Slovakinje su skoile, ali u dovratku nisu bili Radovan
i njegova ena. Umesto njih na vratima je stajao neobino razvijen ovek u odelu od starinskog tvida, sa
osmehom koji mu je savijao mekano lice. Bee to domai ovek, sa oima ivim i nemirnim, kosom koja
mu je u sedim uvojcima padala na elo i crvenilom lica koje mu je bojilo obraze i elo. Stajao je na
vratima i skromno sluavkama nudio eir i kaput prebaen preko ruke. Na pitanje "Vi ste?", odgovorio je
kratko: "Lazar" i odmah uao u kancelariju, kao da odvajkada poznaje prostorije kue u Tolstojevoj 12.

Nijedna od sluavki nije se pomerila, iako su obe elele da otre do Anelke i Ruice i prijave nezvanog
gosta. Umesto toga pojurile su za neznancem koji kao da je na cipelama i okovratniku bele koulje uneo
sve vazduh sa sobom.

- Opet veje, gospodine - kazala je jedna od njih na srpskom sa mnogo stranog naglaska.

- Da - odvratio je nepoznati - mislim da e nas noas dobro zavejati.

Pridolica pogleda navie u tavanicu i kao da oslukuje korake parova i zvuke gudakog kvarteta sa
sprata, ree neto za sebe. Zatim spusti pogled na devojku koja je paljivo savijala njegov ledeni kaput i
stavljala ga na policu.

- Vi me neete najaviti, jer ja sam, znate, stari prijatelj porodice Hodi.

- A Smiljani i Vasi? - pitala je jedna od sluavki.

- Smiljani i Vasi... - odvratio je gost upitno i brzo dodao - Svakako u se sam predstaviti. A vama, evo,
neki novi... Ne, nemojte odbiti, ta svi se vraamo u staru kuu.

Neznanac je zatim ustao. Izglancao je cipele i povukao prsluk na dole, ime je jo vie utegnuo svoje
punako telo. Zastao je na vratima kancelarije za trenutak - nasmeio se kao putnik nakon dugog
odsustva, kao pomorac koji je predugo iveo na morskim njivama - i napravio prvi korak ka zavojitim
stepenicama koje su ga odvele u salon. Videvi da je ve stigao do polovine stepenita jedna od
Slovakinja potra za njim.

- Gospodine, gospodine, oprostite, dali ste mi novie Kraljevine Jugoslavije.

- O, izvinite, tako sam neoprostivo rasejan. Ja sam kolekcionar starog novca, pa mi se u depovima
pronae poneto sitnine iz minulih vremena. Kada se predstavim, sve u vas nagraditi, obeavam.

Tek to je to rekao, gost stupi na vrata salona. ekao je u dovratku da se valcer starog oca trausa zavri i
sluao utanje suknji i bat mukih potpetica. Jo se oseao nelagodno zbog devojine gorke primedbe i
saznanja da mu je - njemu, gospodaru Lazaru - u depovima zaostao samo stari novac. Pokuao je to
neraspoloenje nekako da odagna popravljajui manetne i zateui kravatu. Onda iz malog depa
prsluka izvadi listi papira i zagleda se u teze koje je napravio za svoj govor. Dvoumio se u pogledu
stihova svog imenjaka Laze Kostia i pribojavao se da ga njegovi sluaoci nee razumeti. Papiri je zato
vratio u dep, snano zapljeskao rukama i stupio na sredinu sobe, odmah poto se muzika zavrila.
Rairio je ruke u znak dobrodolice i osunao lice smekom veno mladog oveka:

- Mili moji - otpoeo je i zastao, dok se trenutak nevidljiv za istoriju, pa i za literaturu, razlegao do venog
trajanja. - Mili moji, svi vi koji ste mi zaostali u ovom ivotu - nastavio je Lazar, ali reenicu nije dovrio.
Ruica je za trenutak prekinula razgovor sa dvojicom svojih aka, pogledala osobu na sredini salona i
vrisnula "Tata!". Njen vrisak odbio se od gipsanih ukrasa tavanice i poeo da se umnoava, sve dok nije
zamro sa ostalim zvucima. Gosti su zastali, sa ica violina nije se oteo zvuk, Anelka je uzdahnula
preneraena, a starica Melanija se, beskrvna i lomna, sruila na pod bez glasa. I bee taj muk, nalik
poderotini na licu te vesele veeri, kratak kao privid, kao utvara:

- Keri! Ano, Ruo, to sam ja, Lazar - rekao je stranac, obuen u odelo od tvida, saiveno 1941. i krenuo
da ih zagrli, ali one su oklevale.

- Ko ste vi i zato toliko liite na naeg oca? - proaptala je Anelka, dok su se gosti razdvajali ustranu,
pravei veliki prazni krug na sredini salona u koji je stupao gospodar Lazar.

- Dete moje, liim na sebe, zato to to jesam ja. Sanjam vas sada i stupam na vrata svog starog doma, jer
sve ove godine jo samo da sanjam mogu. Privia mi se moja smrt, vae patnje, nematina, kolovanje,
jadna moja sestra Melanija, tvoj crkveni hor, Ano, koji mi svako vee peva za laku no, tvoji uenici,
Ruo, od kojih neke i sada vidim ovde i rajska openova i ubertova muzika. Zabasavam u nove obmane
kao davljenik u belom testu. Pre samo trenutak naao sam se na vratima svoje kue, sa spremnim
govorom u depu. Zatekao sam vas ovde i vie ne znam ta je stvarno, a ta ne. Vidim samo da ste stare,
starije od mene na dan kada sam umoren, a ja sam mlad, sa glavom na kojoj ne vidim nikakve povrede,
iako me bez prestanka boli. Doite, doite mi u zagrljaj, jer ako sam smrt jo vas volim, a ako sam samo
privid, ja vas jo elim.

Doljak je zastao u praznom krugu i sa teatralno rairenim rukama ekao. Nalazio se na niijoj zemlji
izmeu uzvanica i erki, i oseao se nelagodno: zbog stihova Laze Kostia koje nije stigao da kae, zbog
govora to je zguvan ostao u njegovom sakou. Ali, Ruica se pomerila i to ga je ohrabrilo. Za njom je
krenula i Anelka. Pole su k njemu kao mesearke, zakoraivi prvim korakom u prazno. No, za prvim,
nainile su jo jedan ili dva, a onda pritrale ocu u naruje. Jecale su i ljubile njegove obraze i udubljenja
u koja su se smestile oeve ive oi. Tu negde uz skut, kleei kraj Lazara, stezala ga je Melanija,
obavijajui njegov struk, a gosti i namernici krenuli su da se saaptavaju i meusobno gledaju sa
neprikrivenim strahom.

Njihova uvreenost to se tako neto nesvakidanje deava na jednom veselju, prekinuo je Lazar,
pozivajui ih u trpezariju, za dugake stolove, uverevajui ih kao pravi domain kue da slavlje tek sad
moe da se nastavi. Muziari, plaeni da sviraju, dohvatili su se svojih instrumenata i zasvirali, a mnogi
gosti poli su za trpezu, dopunjujui skupni zvuk glasova koji je jo bezuspeno popunjavao onaj siuni
kosmos tiine to se naselio meu njima.

U dno dugakog stola sele su erke, sestra i pokojnik. Nisu ni pomiljali da jedu, naroito pokojnik koji je
na tu naviku ve gotovo zaboravio. Umesto da zveckaju viljukama i kaikama o ivice tanjira, priali su o
itavom jednom ivotu koji su proveli razdvojeno. Govorili su o malim i nevanim stvarima: prvim
ljubavima, jalovosti i udovitvu koje su obeleile obe sestre, o deci koju su esto sanjale, uenicima i
horistima koje su voleli kao roene. Pominjali su to vee kao novi poetak, ali jedna od prestraenih
sluavki ih je trgnula usred razgovora. Neko je zvonio na vratima, a sada su samo ukuani smeli da ih
otvaraju. Lazar je pohitao prvi, kao i onog prozranog zimskog dana 1945. kada se vazduh inio lakim od
sunevih zraka. Otvorio je vrata i na verandi ugledao Majku. Ali, ona se nije ni na as zaustavila, gotovo
na svoje nije ni pogledala. inilo se da samo prolazi, zlehudo ukrtena sa ovim svetom. Kao mahnita
popela se stepenitem, na spratu neto zapevala i obila poluprazne tanjire iz kojih je poneto pojela na
brzinu. Prolelujala je pred zapanjenim oima ukuana spavaom sobom i zaustavila se uz svoje ogledalo,
kao nekad nametajui jo lepu i nimalo umrenu kestenjastu kosu.

Sila je zatim u predvorje i stala kraj blinjih koji su kraj otvorenih vrata ekali da im bilo ta kae. erke
su bile spremne da kleknu pred majkom, ali ona je rekla jedino:

- Lazare, ti neizostavno mora sa mnom. Kristalne nebeske sfere su te ispustile, a poremeaj mora da se
otkloni odmah.

Na ove rei Lazar je pomislio da se pobuni. Znaajno je podigao zborani bledi kaiprst, ali se susreo s
majinim pogledom koji nije pratao i onda se samo nasmeio spreman da krene. No, erke su se ocu
privile uz skut i nisu mu dale da krene. Videle su one da je on samo jedna sena napunjena sutinom,
polutan koji luta izmeu dva huda sveta, ali vapile su da ostane, dok su se smeteni gosti kraj njihovih lea
provlaili i beali u prezvezdalu zimsku no. Mnogi od njih bili su toliko uplaeni da ni kaput nisu obukli,
te su oni ostali odbaeni kao da ekaju neke nove i drugaije uzvanice. Ali, na kapute sa kragnama od
samurovine vie nije mislio niko. Odlazili su Teokarovii, Bajlonijevi i Grgurevii. Promakao je svetenik
Varnava, kreui se sitnim koracima unatrag i urno se krstei mnogo puta. Pobegle su i one dve sluavke
sa irokim suknjama, ostavljajui nesrenu porodicu sa kuom i ukuanima koji su im iznenada vraeni.

- Ne, mila eno - rekao je naposletku Lazar - ja sam isputen i takav ovde sada elim da ostanem, iako se
zemlja poda mnom okree, a potiljak i teme strano me bole.

- Doi e drugi, ti to zna, Lazare.

- Znam - odvratio je on i okrenuo glavu, prkosno kao deak, dok je majka sa poslednjim uzvanicama
zamakla u mrak.

erke su samo na as mislile da je pozovu, a onda su se jo vre priljubile uz oca. Popeli su se sve troje
spiralnim stepenicama, i u salonu nisu zatekli nikog. Na mestima gde su bili muziari, leali su odloeni
instrumenti. Po podu, gde su se okretali mnogi parovi, sada su se nalazili otpaci, ostavljene umrljane
vinske ae i u hitnji odbaene maramice s inicijalima. U trpezariji, za dugakim stolom koji je odavao
napreac prekinutu gozbu, zatekli su samo Melaniju i Borisa. Melanija je gledala nekud kroz prozor, a
Boris je podalje od nje sedeo sam i pio vru, jak i sladak pun namenjen damama. Boris je ustao i
pozdravio ih pomalo nehajno, oigledno ne znajui o kome je re i ta se u staroj porodinoj kui zbiva.
Otpoeo je priu o lirskom tenoru iji je glas neverovatne lepote potresao itav Kruevac. Taj divni glas
sprema se i u prestonici da oduevi publiku. Dok je priao, Boris je esto gubio dah. Lice mu je bilo
mesnato ali bledo. Rumeneli su mu se samo vrhovi uiju i napuene ispucale usne.

Pomislio je da nastavi sa priom, kada se zloslutno zvonce jo jednom oglasilo iz prizemlja. Lazar je
otvorio vrata. Ispred njih je bio jedan od zatienih stanara. Nije taj umrli stanar sad traio natrag kuu.
Nije ni mislio da se zadrava. Obiao je predvorje, uao u kancelariju i izaao napolje, kao da je poslednji
put pregledao odaje koje je i sam smatrao domom. Minuo je zatim bez poslednjeg pozdrava, a Lazar i
njegova deca nisu stigli ni vrata za njim da zatvore, kada je na ulazu ve bila nova pridolica. Bio je to
nepoznati porunik NOV i POJ koji je odsutno, kao da je to nemi komad, zamahnuo sekirom u prazno.
Sestre su kriknule, ali zamah u tom teatru ivota sad nije bio namenjen da ubije, ve pre da na reit nain
Lazara pozove natrag, tamo dublje, meu senke jednog prolog ivota. Pa ipak, on nije otiao, ve je
ulazna vrata jo jednom zatvorio, reen da ostane.

Prolo je potom u realnom svetu moda etvrt sata, a razni nepoznati na vratima su se pojavljivali, ulazili
bez zvonjave, ili bilo kakve najave. Niko im vie nije izlazio u susret. Vrata su otvarali sami. Lazar je sedeo
u salonu na spratu, dok su kraj njih prolazili: vod srpskih vojnika koji je promarirao kroz itavu kuu,
nemaka nona patrolna trojka sa psom, jedan srpski narednik sa ajkaom i Hortijev faista u zelenoj
uniformi sa kiankama. Kada su Lazar i sestre najzad pomislili kako e najzad u kovitlacu godina poeti da
dolaze samo nemi neznanci, pridoli iz nevanih i usputnih slika ivota, i kako Lazara vie niko nee zvati
da se vrati, u salon se zavojima stepenita popeo nemaki odicir vieg ranga.

- Herr Lazar - kazao je bez imalo okolianja na nemakom - vi morate kazati ta se za vreme rata
deavalo.

- Tata, ne daj ovom oficiru da te povede sa sobom - viknula je Ruica i stegnula oca.

- Gospodine oficiru - odvratio je Lazar pomalo nesigurno, nastojei da mu onaj veni i samim tim pomalo
isprazni smeak ne silazi s lica - bio sam reen da preivim i ne dopustim ratu da mi se umea u ivot sa
svojim obiajima. Keri sam slao na kole i balet, sm sam iao u pozorite i dobro se oblaio.

- Aber, lieber Herr Nachbar1, rat je bio straan, a mi smo verovali u pravedno reenje i nismo prezali od
toga da onima koji su sa nama saraivali uzmemo sve. Vi ste to dobro znali i ponudili nam kamione koje
smo pretvorili u pokretne gasne komore. I sami ste jednom s nama krenuli ka svojoj tirkari u Makiu,
gde smo po zaleenoj zemlji izbacivali mrtva trupla, naduvena od izduvnih gasova kojima su udavljena...

- Tata - viknula je Anelka - je li to istina?

- Ne, keri, Nemcima se zbog krivice koju nose smutio um, pa vuku sa sobom sve do kojih dou. Svi krivci
skloni su da optue druge kako bi se njihova krivica smanjila. Odlazite, gospodine, idite, ja neu poi s
vama.

Lazar je okrenuo glavu na drugu stranu. Osmeh mu je nestao za trenutak s lica, a oficir je ustao, spojio
potpetice jahaih izama na husarski nain i pozdravio ih hitlerovskim pozdravom. Zatim je krenuo niz
stepenice, ali se ve tamo mimoiao sa nekom prostom enom koja je odmah sela za sto i Lazara poela
da poziva da se vrati.

- Lazare - vapila je - tvoja druga porodica u Temivaru te eka. Zato si nas podigao, pa zaboravio. Da li je
to zato to smo bili suvie prosti?

I jo je ona govorila o sinovima koji su oca u Rumuniji gotovo zaboravili, o tekom ivotu koji vode, ali u
tom trenutku gotovo da vie nije bilo vano ta nepoznata govori. Bee ta jednostavna ena, umotana u
arenu cigansku maramu, najava za druge, za mnoge usputne sadruge iz ivota jednog trgovca tirkom
koji su dolazili i gospodara Lazara teko optuivali. inilo se da mnogi kojima je naudio, ili ivot
upropastio, ekaju u predvorju svoj red i u kancelariji, kraj ostavljenih kaputa, pripremaju govor. A
domain nije mislio da ide, nije ni pomiljao da im zabrani da dolaze. Uzdao se on u ljubav svojih keri, no
one su neprimetno bile sve dalje od njega i sve tie i smotrenije ga nagovarale da ostane. U sobu je
najzad stupio sanitetski oficir iz Prvog svetskog rata. Imao je sivoplavu trorogu kapu vojnika "K. und K."
monarhije, pocepan injel i oigledno neispravan oficirski pitolj za pasom.

- Doktor Jekels - rekao je, predstavljajui se - Julius Jekels, seate me se gospodine Lazare. Bili ste tako
mladi i bezrazlono veseli te 1916. kada smo se upoznali. Treba se smejati istoriji, rekli ste mi. Vi ste
osvaja, ja sam potinjeni, ali obojica bismo mogli dobro da se zabavimo u neredu, iza lea trupa koje
trunu u rovovima stare Evrope. Beograd je, uostalom, mnogo bolje mesto za jednog psihoanalitiara
nego uspavani i sivi Be. Seate li se toga, Herr Lazar? Sramota me je dalje i da nastavljam. Hvatali ste za
mene poluobrazovane Srpkinje, podavali mi ih i sa smekom se naslaivali njihovim mukama. Da li je
tako bilo? Kajem se ve osam decenija zbog mladosti, zbog "ida" kojem sam se tako nesmotren
preputao, kao kotlu punom uzavrelih strasti. O, trebalo je da poginem ranije. Imao sam prilika za to.
Jednom, ako se dobro seam, dan poto sam potkraj 1909. godine izloio prvi rad pred Bekim
psihoanalitikim drutvom. Zatekao sam se na ulici, kao u snu. andarmi su jurili neke anarhiste i za
nevidljivim beguncima, kojima su se videle samo senke po zidovima, ispalili tri metka. Jedan kurum
rascepio mi je obraz. Drugi put sam bio na korak od smrti na poetku Svetskog rata. Regrutovan kao ratni
psihijatar, skupljao sam podatke za rad "Psihologija ratnog dezertera", kada e ponovo jedan begunac,
ba pre nego to e ga izvesti pred streljaki stroj, skoiti na mene sa ledenim akama stegnutim oko mog
vrata. Tad je mogao da me zadavi taj osuenik na smrt, ali nije. Posle proboja Solunskog fronta, na brzinu
sam 1918. godine evakuisan s ostalim austrijskim oficirima iz Beograda. Vraen sam u gladni i hladni Be,
najbolje i najgore mesto za psihoanalitiara, ali su se barem moje beogradske valpurgijske noi nekako
okonale i vas nije bilo uza me sa svojim smekom. Poite sa mnom sada, gospodine Hodiu. Bolje je
trpeti bezmerno vreme, nego bezmerno pomutiti sliku o sebi...

- Odlazite, Herr Jekels. Davno je to bilo i mora biti da ste me s nekim zamenili.

- Aber doch, Herr Hodi, tolike decenije mimoilazimo se na nebeskim njivama, optuujui se...

- Nein, Doktor Jekels, ja ne idem s vama - ravnoduno je rekao Lazar. Smeak, taj hladni plamen koji je
grejao njegovo lice, prvi put mu se ugasio, a preko oiju mu se navukla koprena. Pomueni Lazarov
pogled poslednji put je bludeo. Obiao je zadnje dvorite, ivicu i tune tisove koje je sam zasadio. Kada
se kao svetlosni zrak, taj pogled vratio u plavosive one zenice, gospodar Lazar se pribrao. Nadao se da
privid lekara iz Prvog svetskog rata vie nee biti pred njim, ali psihoanalitiar Julius Jekels nije mislio da
ustane, ni da ode. Ispruio je bledu aku i njom pozivao beogradskog trgovca. Govorio je neto tiho i
umirujue to je bolesniku ilo u prilog. Na vratima vie nije bilo nikog, u kancelariji odmah do garderobe,
ni jedna avet nije spremala govor. Jo samo malo, jo korak bio je potreban gospodaru Hodiu, koji je
imao tri tirkare onamo uzvodno uz Savu prema Obrenovcu, da ostane po drugi put meu ivima. eleo
je on to zbog keri koje je neizmerno voleo, zbog sestre koja je sad bezmalo mogla da mu bude majka,
zbog sunca i noi sa meseinom kojih se svaki pokojnik zaeli, ali Anelka je ustala i hladnim tonom rekla
u ime sviju.

- Tata, vreme je da ode. Odmah.

Na te rei Lazar se nasmeio, nestano kao deak, pomalo divlje kao neko ko je dugo odsutan i sada ne
snosi bilo kakvu krivicu. Niko nije krenuo za njim i doktorom Jekelsom kad su poslednji put silazili niz
okomito stubite. Boris je pio, Melanija je glavu naslonila na poduprtu ruku i inilo se da spava, a sestre
su ostale na svojim mestima. Samo je prazna stolica meu njima govorila o neijem odsustvu. U
prizemlju je Lazar uzeo svoj kaput i eir. Njegovo odelo od sivog tvida krojeno 1941. nije se izguvalo
kada je preko njega paljivo prebacio peeve kaputa. Talasastu sedu kosu sklonio je pod eir i pogledao
na gore prema salonu. Pokuao je jo jednom da se osvrne, ali ga je hladna ruka Austrijanca Juliusa
Jekelsa uzela pod ruku i oni su se kao stari znanci otisnuli u no...

Samo as potom na vratima su se obreli Radovan i njegova ena. Dugo su zvonili, ali niko im nije otvarao,
te su uli sami. Videli su u kancelariji mnoge kapute i na polici sloili i svoje. Dok su se stepenicama
penjali u salon, zaudili su se tolikoj tiini.

- ta se dogodilo, tetke - pitao je omiljeni sestri, bez koga koliko do pre sat veselje porodica Smiljani,
Vasi i Hodi nije moglo da pone. Zaudio se kada je uo da se slavlje otkazuje i osetio uvreenim to
nee biti nikog da uje njegov govor koji je dugo spremao. Ljutnja ga je, meutim, drala kratko, jer mu
se uinilo da je verovatno bolje to nema nikog. Iz malog depa prsluka izvadio je listi i zagledao se u
teze koje je sainio: "srpsko gostoprimstvo", "godine koje su prole", "tri gracije"... Dvoumio se u pogledu
stihova Vojislava Ilia mlaeg koje je mislio da citira, jer se pribojavao da ih njegovi sluaoci nee
razumeti. Neki poznati citati ekspira delovali bi prikladnije. A moda ni to. Okupljeni bi mogli pomisliti
da se razmee viim obrazovanjem, jer se njegov kulturni nivo znatno razlikovao od njihovog.
Radovan je pogledao kroz prozor. Novine su bile u pravu: sneg pada u itavoj Srbiji, pada na ue gde se
buntovni talasi Save meaju sa iskusnom dunavskom vodom. Zavejava stope i sumnjive tragove istorije.
Mnogo kua ovih dana vraeno je starim vlasnicima. Samo u jednoj prekinuto je slavlje. Ko e to i opaziti.

Bolje je to govor nee proitati nikad.

OVEK KOJI JE PRODAVAO SMRT

Smrt bez razlike pohodi nekog drugog. Nikad se to ne dogaa nama. Pa i kad gospoa umrene ute kose
nalik kudelji i koatih prstiju stane uz nau postelju, i tad se to zbiva samo s naim telom koje se opusti,
klone dublje u jastuk, dok nam niz usnice curne izdajniki mlaz teatarske krvi. Onda se nae telo prebaci u
mrtvanicu i zakae dan sahrane, na kojoj se okupe svi ivi kojima se to ne moe dogoditi i koji su uvereni
da smrt uvek obilazi nekog drugog, ko ba tog dana nije imao sree...

Ali, ovu priu ne treba ispisati na ovakav nain. Treba je poeti od kraja, a ne tako poizdalje i od poetka.
Krznar Anastas Pravica prodavao je smrt. Nije se ona u njegovom sluaju deavala nekom drugom. Ili
jeste, ali je jednako bila u njegovoj blizini i uvek njemu nadohvat ruke. Anastas je imao krznarsku radnju u
Bulevaru kralja Aleksandra koju je nasledio od oca koji je, kao i on, imao retko i neobino ime. Zvao se
Anastasov otac Sofronije, a radnju je i sam nasledio od oca, Anastasovog dede Prokopija. Linija se tako
nastavljala. Svaka sledea generacija krznara videla je po jednog sina. Svaki naredni naslednik radnje
dobijao je ime dostojno krznara i bio odreen da nastavi obrt.

Desilo se tako i s Anastasom koji je bio neobino snaan i vitalan ovek, po spoljanjosti nimalo nalik
svojim precima koji behu vornovati, savijeni po nekoliko puta na unutra i povueni u svojim sklonjenim
mislima i skrivenim poslovnim planovima. Krznari su, kao i zlatari pomalo tajnoviti, jer im roba ima visoku
cenu i nabavlja se teko. No, za razliku od trgovaca draguljima, kod krznara je zakulisnost podignuta na
vii stepen, jer do njihovog bogatstva stie se odstreljivanjem retke i esto zatiene ivotinje i njenim
dranjem u opskurnosti neke naputene istonoevropske pojate. Koica koja se zatim pojavi na crnom
tritu zahteva sigurnog prodavca, pouzdanog posrednika i naposletku znalake ruke koje e je u tajnosti
otkupiti i prekrojiti u rukavice, bundu ili muf.

I Anastas je zato bio utljiv, a kad je govorio, nimalo reit. I on je iveo samo zimi i na dui imao mnoge
crvene oi retkih nonih ivotinjica ija je krzna nabavljao na ilegalnim berzama u Maarskoj,
Transilvaniji, Moldaviji i na obalama Crnog mora. Segedin, odmah iza mrke ograde starog groblja; Arad,
tamo dalje kraj naputene detelinare; Nakanjia u slepoj uliici iza spomenika maarskim
oslobodiocima; Izmail, kraj zaleenog jezera Jalpug; Konstanca, onamo kraj starog sidrita - sve su to bila
mesta koja je esto poseivao, u kojima je noio i gde su ga znale sve kafanske pevaice i kelnerice.

Sa puteva se Anastas vraao umoran i ni u kom sluaju zadovoljan. Hermelin iz jugoistonog Sibira bio je
sve manji i vie ne tako beo kao u doba njegovog oca Sofronija, astrahansko jagnje iz Avganistana nalazilo
se samo smee, gotovo nikad sivo, srebrni samur iz Zabajkalja bio je gotovo istrebljen, a na tritu su se
pronalazile jedino modre kunice. Ipak, svaki povratak kui, majstor je proslavljao aicom rakije. Iz
postave kaputa vadio bi potom krznaca, esto ne vea od nadlanice i nosio ih u tavionicu. Presvlaio se
posle toga iz komotne odee namenjene za put u najlepe crno odelo i prelazio u prednji deo radnje,
naoruan licemernim trgovakim smekom, spreman da se susretne s muterijama i - smru.

Krznar je nudio robu povijajui se u struku. Za svako krzno imao je poseban stav. Tek malo naklonjene
glave, nalik kapelmajstoru iz doba rokokoa, govorio bi "vizon" i nagaavajui otegnuto "z", pokazivao
robu pravom kupcu. Ve ozbiljnije povijen u struku, kao maarski sluga, rekao bi znaajno "samurovina"
kao da kae "servus", i na svetlo iznosio plemenit rad, istiui njegovu tankoutnost. Zatim bi sagnut,
prelomljen u snishodljiv poklon, izgovarao "hermelin" i zvao muteriju u zadnje prostorije. Bilo je tu i
situacija kada je bezmalo skamenjen, preneraen retkou, spominjao re "polarna lisica" kao da govori
"Bog Savaot". Najdublji naklon ipak je bio rezervisan za re "astrahan", uz obaveznu preporuku
poznavaocu da doe u zakazani as kad e retkost biti donesena u radnju iz naroitog sklonita.

I sve to Anastas je izvodio kao pozorinu predstavu, nalik operskim pevaima koji ne mogu da pevaju,
ukoliko jednako ravo ne odglume ulogu. Nisu starog krznara mnogo zanimali kupci, pa ni roba oko koje
se majstorski pogaao. Neto drugo mu nije dalo mira. Ne tako davno primetio je Anastas - koji je kao
pravi trgovac pratio kretanje svojih proizvoda i poto bi ih prodao - da se neke muterije, nedugo poto
nabave krzno iz njegove radnje, jednostavno razbole i umru. Isprva nije uspevao da opazi slinosti i da to
povee sa svojim obrtom, ali kako je bio zakleti italac novinskih itulja, primetio je da se tu neto
neastivo skriva i da to neto mrano i nikako lako odgonetljivo mora biti povezano s njim.

Jednom, ili dvaput raspitao se kod oaloenih porodica; u nekoliko navrata otiao do grobljanskog popa
i posetio groblje na dan sahrane neke svoje muterije, raspitujui se kod grobara o uzrocima smrti
"najdrae". Nije mu bilo mnogo potrebno da shvati da odreeno krzno na posebnoj osobi znai sasvim
tanu i blisku smrt.

Sipljivi i grudobolni kupci, koji e se u narednoj godini zakaljati runo, opredeljivali su se za belu polarnu
lisicu; oni kojima je namenjena spora i neumitna smrt zbog rascvetavanja opakog krina u nutrini, kupovali
su astrahan; bundije i kavgadije ija e prsa prskanje damara rascepiti na dvoje birali su samurovinu;
oni blede i tanke puti kojima e se ubrzo otkriti najezda belih krvnih zrnaca najvie su se zanimali za
hermelin; naposletku, oni s ozbiljnim poremeajima varenja i dugotrajnim zabrinjavajuim opstipacijom
ogrtali su se u vizon.

I nije tu bilo izuzetka, niti pogaanja. Anastas Pravica prodavao je samu smrt, iako se njemu intimno
inilo da krzna ne stiu kao uzronik neijeg skonanja, ve pre kao pravedna presuda. Grudobolne je
naprosto privlaila polarna lisica, kancerogeno poutele, astrahan, crvene u licu, samurovina, bledunjavo
anemine, hermelin, a one mrkih vea, vizon. No, nisu samo skloni bolestima, za koje se odmah videlo da
se hvataju za svoju smrt, ulazili u krznarsku radnju u listopadnom Bulevaru kralja Aleksandra. Kod trgovca
opasnim krznom svraali su i neodluni, skloni da odaberu ono to bi im pouzdani krznar preporuio.

Zbog tih poslednjih Anastas se nauio i da daruje smrt. Osmotrio bi muteriju, pregledao je kao iskusni
lekar i odluio se za krzno koje bi joj najvie odgovaralo kao da je kroja i razmeruje poslednje dane i
zadnji uzdah. U poetku mu je ova uloga na svaki nain bila neukusna, ali onda se navikao na nju, jer
muterijama se, naposletku, neto moralo preporuiti. Optereivala ga je pomisao da u rukama dri neiji
kraj, ali vremenom - u dui samoljubiv kao drugi - majstor se uiveo u ulogu anela koji odreuje i duinu
neije svee i njeno konano trnjenje.

Niko nije znao za ovo, jer majstor Pravica nije imao roaka, ni naslednika. A znatieljnici su svraali i
birali: ruka- vice ili okovratnik, bunde ili ubare. Oni sreniji odustajali su od kupovine i skorog kraja, zbog
oskudice ili oklevanja, ali oni dobrostojei birali su smrt i ne znajui izlazili iz radnje zadovoljni i uvereni
da su je kupili po dobroj ceni. Anastas je paljivo brojao novac i uzimao im precizne podatke: adresu,
brano stanje, godine starosti. Sledee godine video bi njihova lica u umrlici i oblaio se u crno,
poseujui Novo, Beanijsko ili groblje u Koutnjaku. Nijednu muteriju Anastas nije zaboravio, nikad se
nije dogodilo da je neiji pogreb propustio. Kupci iz prole godine pokopavali su se tekue i nikad se nije
desilo da je neko preiveo due od esnaest meseci.

Da li je majstoru bilo ao zbog toga? Nije. Navikao se, kao neki bog donjeg sveta, na posao i pomislio da
je slian nepogodi, zemljotresu ili jednostavno komedijantu sluaju. Od neega se, naposletku, moralo
umreti. Klizav drum, neprilagoena brzina, neiji umor i glava koja klone za upravljaem, napokon
nabujala blatna reka ili snena lavina - sve to moglo je nekome doi glave, a da niko ne bude optuen, niti
bilo ko da bude kriv. Tako se, mislio je majstor Pravica, dogodilo da i krzna dolaze glave i da upravo on
trguje njima.

I muterije su ulazile. Zvonilo je zvonce na vratima njegove radnjice u senci platana u Bulevaru Kralja
Aleksandra. Vizon. Samurovina. Hermelin. Polarna lisica. Astrahan. Moda se slino dogaalo i u
Stambolu, u Vidinu, u Peuju, Konstanci ili Padovi. Verovatno je i tamo postojao lokalni krznar, koji je ba
kao i ovaj beogradski, trgovao smru. A moda je, pomiljao je ponekad Anastas, on bio jedinstven. Pa
ipak, odbacivao je takve misli, udubljen u posao, ni tuan ni veseo trgujui poslednjim danima.

ivot mu se tokom mnogih godina zato morao oznaiti kao pouzdan, utljiv i miran. Kupci iz 1997.
sahranjivani su 1998. Oni iz te godine skonavali su naredne. Neki su ukopavani s mnogo pompe i
ganua, uz raskonu muziku; nekima je, za ledenih zimskih dana, jedva otkopavana raka u smrznutoj
zemlji, a za njihovim kovegom ilo je tek nekoliko roaka i pouzdani krznar. Gotovo nikad se nije
deavalo da neko spoji dve kalendarske godine. Zbivalo se to samo ukoliko je kupac nabavio krzno u
novembru ili decembru jedne godine, pa i tad su taj ili ta pouzdano skonavali u prvim mesecima druge
kalendarske godine.

Trajalo je to tako, dok u radnju u Bulevaru kralja Aleksandra nije ula naoko obina muterija. Bio je to
jedan od onih ljudi stasalih i odgojenih u dvadesetom veku, koji nikad nisu imali nikog, kao da nisu ni
roeni i ne spadaju nigde. Na vratima je stajao suvonjavi ovek izbrazdanog lica i hladnih zelenih oiju.
Zbilo se to krajem 1999. godine.

- Ja sam stranac u ovom gradu - rekao je doljak - a tamo gde idem bie mi potreban topao kaput sa
dobrim okovratnikom, pa sam svratio kod vas. Nekad su ljudi znali prednosti toplog okovratnika od
prirodnog krzna, a danas se na to gotovo zaboravilo.
inilo se da u neznanevom pogledu nema nieg. Besciljno je odloio kaput koji je nameravao da popravi
i borselino eir, i ostao samo u crnoj rolki i pantalonama iste boje. Odmah se zainteresovao za uzorke
krzna koja je majstor i tog puta izvadio samo zbog njega. Pa ipak, u stranevom pogledu nije bilo strasti
koju su kupci obino pokazivali, ni nestrpljenja, ni oduevljenja to se bira zabranjeno voe.

Samurovinu za okovratnik je poruio bez premiljanja i sebi odredio smrt od sranog udara. Ostavio je
kaput i pogodio se oko cene. Doao je po robu naredne nedelje, platio ostatak novca i uredno upisao
svoje podatke. Nepoznati se zvao Gabrijel imanovi, sa stanom u Kievskoj ulici. Po profesiji je bio
glumac. Napomenuo je da e na adresi koju je naveo iveti jo najvie godinu dana, kada je nameravao
da se preseli u drugi grad, ali nikako na drugi svet. Potom je otiao, a Anastas je na njega gotovo
zaboravio. Dola je naredna 2000, nemirna za sve Beograane, pa i za povuenog i utljivog krznara.

Prema Anastasovom podsetniku, meutim, mirno su umirale muterije, upravo onim redom kojim su
krzna i kupovali. Sve je ilo po zacrtanom sledu, onako kako se deavalo godinama, dok mali crni krznarev
podsetnik nije stigao do imena Gabrijel imanovi. Novine su tih dana pisale o stranim kiama i
poplavama na jugu zemlje. Ljudi su umirali zbog velikog kolebanja dnevne temperature i pritiska koji je
divljaki oscilovao u savskim vrbacima, kraj dunavskih ada i u samom Beogradu. U ituljama su se zaticali
profesori univerziteta, akademici u najboljim devedesetim, drage baba-tetke, predratni piloti koji su
branili Beograd na opasno crvenom nebu 1941. godine. Poneki glumci malih pozorita promenili su
svetom, ali Gabrijela nije bilo meu njima.

Pa ipak, itava situacija nije bila toliko uznemirujua. Deavalo se, kako je ve kazano, da neki kupci spoje
i dve kalendarske godine, te da se njihov ivot udnovato otegne i uzjoguni pred neumitnim krajem. Nije
bilo pravila u umiranju, pa se deavalo da se konac skonanja poremeti i na nekoliko meseci. Nije lako
iveti, ali nije lako ni umreti. Sve to znao je Anastas Pravica, ali ono to ga je dralo u miru svih minulih
godina bilo je da se nikad nije deavalo da se red kupovina ne poklapa sa redom smrti. To to glumac
jednog pozorita nije umirao, u poetku je za njega znailo da koju nedelju ili mesec poklanja i onima koji
su u nevidljivoj liniji ekali da izdahnu za njim.

Ali, onda se dogodilo neto neobino, neto to e iz osnova izmeniti tih i nenametljiv ivot jednog
trgovca koji je prodavao smrt. Gospodin koji je krzno kupio odmah posle nepoznatog sa metalnozelenim
oima, izdahnuo je "posle duge i teke bolesti". Bilo je to dovoljno za uznemirenje i uzbunu u jednoj
naoko nevanoj i povuenoj krznarskoj radnji u Bulevaru kralja Aleksandra.

Krznar se prenuo, jo jednom proverio gradska groblja i vajkajui se samom sebi to krzna prodaje i
strancima, te sada mora da proverava i groblja u junoj Maarskoj i zapadnoj Rumuniji, krenuo u potragu
za zelenookim ljubiteljem samurovine. Stranac je - tako je mislio u poetku - jednostavno otiao na put
koji je najavljivao i negde u tiini tuine skonao, upravo po redu koji se nije mogao ni smeo naruiti.
Trebalo ga je nai, pronai po svaku cenu, da stavka u malom crnom podsetniku ne bi ostala otvorena i
tako se u pitanje doveo itav sled prodavanja smrti.

Zato se majstor obukao u odelo u kojem muterijama prodaje krzna i krenuo u Kievsku ulicu koja svoje
neumivene stanare jo skriva po zadnjim dvoritima. Nije se iznenadio kad mu je kuepaziteljka kazala da
se stranac odselio u Segedin, gde je dobio posao kao glumac tamonjeg deijeg pozorita. Uznemirilo ga
je, meutim, to to je on u odreeni dan (kada je izdahnula muterija nakon njega) jo bio u Beogradu
bez ikakve sumnje iv i sasvim io.

Neto se dogodilo, neto neuobiajeno i zakulisno. Anastas se sada iznenadio kao svaki obian ovek. Ali,
dok bi preplani ljudi bili preneraeni onim to je za njega bila stvarnost, on se stresao nad onim to bi
mogao biti obian i neulepan ivot. Neznanac je kupio samurovinu, obukao svoj kaput i odselio se u
junu Maarsku, gde je, kao polumaar, dobio posao u deijem pozoritu. Sad tamo uveseljava neku
punaku maarsku decu, crvenih obraza kao sa omotnica okolada. ta je u tome bilo neobino? Nita za
bilo koga, osim za Anastasa Pravicu. Stranac je morao umreti i on u tome nije video nita tragino. Nije
krznar eleo smrt, on ju je prodavao, i kao svaki dobar trgovac pazio je na svoj stvarni obrt i trudio se da
ne tetuje zbog njegove nemarnosti.

Vratio se u radnju, kao i obino pridrao zvonce nad vratima da ne bi pozvonilo i zamiljen se povukao u
tavionicu. Tamo je pomiljao da je svemu doao kraj i da e on u poslednjoj godini starog dvadesetog
veka jo jednom postati samo krznar koji prodaje retke koice uhvaenih nokturnalnih ivotinjica. Da li
mu je bilo ao to vie nee prodavati smrt? Moglo bi se rei. Treba da odustane, da se smiri, tako je u
poetku govorio sebi. Pa ipak, neto ga je vuklo da proveri taj neobini sluaj - moda poslednji put - i
sam se uveri da je neprekinuti lanac smrti okonan poto je stigao do tog udnog i utljivog kupca. Bilo je
za krznara bolje da je odustao i izmirio se sa sudbinom koja ga je iznova nainila samo trgovcem krznom,
ali Anastas je predugo za svoje zanimanje zapravo smatrao prodavanje smrti da bi tek tako dopustio da
mu divljake promene na tritu ivota zatvore vrata radionice umiranja zauvek.

Uputio se zato na elezniku stanicu i jutarnjim brzim, koji se probijao kroz zaleena polja, krenuo za
Suboticu. Otud se lokalnim autobusom prebacio u Maarsku i obreo u Segedinu. Nije mu bilo teko da
pronae deije pozorite, jer je sam odlino govorio maarski i poznavao mnoge u Segedinu. Uputio se
ipak najpre svojim zakulisnim preprodavcima, kraj one mrke ograde kod starog segedinskog groblja.
Tamo mu je obeana pomo koju je traio. Zadovoljan, majstor Anastas vratio se u centar i smestio u
hotel "Hungaria". Gospodinu Kiu i njegovim sinovima nije rekao da se zanima za to da li je njegova
muterija mrtva, jer oni su prodavali smrt retkih lisica i jagnjia, i nisu ni pomiljali da bi ona mogla
provocirati sluaj koji bi jednog krznara predodredio za prodavca ljudske smrti.

Ne, gospodin Anastas iz Beograda je ocu i sinovima rekao da je njihovom sugraaninu grekom prodao
krzno loijeg kvaliteta i da bi voleo da ga pronau i tetu popravi. ak je na put krenuo sa istovetnim
okovratnikom od srebrne samurovine, da bi delovao potpuno siguran pred sobom i ubedljiv za druge.
Kiovi zato nita nisu posumnjali, a on se nadao da e ga ve sutra izvestiti da je Gabrijel imanovi,
nekad sa stanom u Kievskoj ulici u Beogradu - mrtav. No, nije bilo tako. Glumac Gabrijel zaista je dobio
posao u lutkarskom, a ne deijem pozoritu u Segedinu. To pozorite bilo je na glasu kao jedno od
najboljih u doba realnog socijalizma. Lutkari su se - tako su majstora izvestili lokalni saradnici - kolovali
kod narodnih i zaslunih umetnika Sovjetskog Saveza i usavravali sa lutkarskim druinama eke i
Poljske. U pozoritu "Thalia" naroito se pazilo na glasove, koji su imali da budu ubedljivi koliko i
marionete. Zato je imanovi tamo dobio posao kao glumac, iako je uistinu zaposlen samo njegov glas...
Ali, avaj, moda upravo stoga to je tamo posao dobio njegov glas i starostavni porodini maarski
naglasak, on se nije dugo zadrao u pozoritu "Thalia", ve je napustio dobro plaen posao govornika iza
paravana i preselio se u Budimpetu. Kiovima u pozoritu nisu znali da kau gde se zaposlio, ali su mu
rekli da je sve vreme on marionetske kraljeve ionako glumio sa ekspirovskim patosom i da im se nije
mnogo dopadao, ni kao ovek, ni kao umetnik. Jedva da su stoga i znali gde se odselio i gde se u
prestonici smestio. Ipak su im rekli da misle da je to u Ulici Nador, nedaleko od Ruzveltovog trga.

To je bilo dovoljno. Majstor Pravica srdano se oprostio sa ocem i sinovima, i maarskom kompozicijom,
koja je u irokom luku presecala zaleene maarske puste, uputio se za Budimpetu. im je na staroj
eleznikoj stanici Njugati izaao iz voza, uzeo je taksi i krenuo na drugi kraj grada, u Ulicu Nador. Na
staru Ajfelovu elinu straninu konstrukciju nije se ni osvrnuo, jer je samo mislio na glumca. Taksi ga je
vozio ka Ruzveltovom trgu. Tamo je, u bonim ulicama, zastao ispred mrane zgrade sa dva krila, zidane
od mrkih cigala u gotskom stilu. Samo na as dvoumio se krznar da li da ue, a onda je kroio u raskoni,
ali zaputeni hodnik, pokriven vitraima po zidovima na kojima su se videle amdije sa pobodenim
tapovima i ukraen, pranjavim lusterima sa perlama iz kojih se jedva probijala ukasta svetlost.

- Niste me iznenadili, majstore Pravica - rekao je glumac, kad je trgovac napokon pronaao njegova vrata
na drugom spratu - oekivao sam vas, uite.

Vrata je prislonio, skinuo lanac i irom ih otvorio, lako se naklonivi kao da su njih dvojica akteri jedne
velike predstave. Glumev stan bio je neuredan: na nerasklonjenom stolu ostaci od poslednjeg obroka,
na prozorima hortenzije u suvoj zemlji, povijenih listova, a na vratima nekoliko kuka za kapute i na njima
samo jedan, onaj sa okovratnikom od samurovine.

- Nem is tudom, hogy mit mondjak...1 - poeo je beogradski trgovac na maarskom, ali ga je Gabrijel
odmah prekinuo.

- lljon meg, nincs rtelme, hogy tovbb beszljen, hisz az t vgre rt. Ide, ebbe a Ndor utcba. De
ljn le, ljn le mester, helyezze magt knyelembe. Semmi rettent nem fog trtnni. Mindent tudok,
jollehet itt Budapesten, mint ahogyan ott nknl Belgrdban is, idegen vagyok. n Pravica Anastas.
Prmrus, de tulajdonkppen halllal kereskedik, nincs igazam?2 - Odvratio je taj glumac na maarskom.
Odsenim pokretom koji nije trpeo izgovor ponudio ga je da sedne u jedinu fotelju. Pribliio se zatim
krznaru, unuo uz njegov bok, posebno naglaavajui re "smrt" i nastavio da apue na srpskom.

- Doli ste da vidite da li sam umro: ovde u razvratnoj Budimpeti, u zagrljaju kakve prostitutke, ili tamo u
Segedinu, napreac, glumei mladog princa zalutalog u tuem kraljevstvu. Ali nisam, jer ja se ne brojim u
obine muterije i nisam sluajno svratio do vas, tamo u Bulevaru kralja Aleksandra.

Anastas je mislio da se pobuni ali je, preneraen saznanjem da je njegova tajna otkrivena, samo stezao
crnu doktorsku torbu s kojom je krenuo na put.

- Ne, molim vas, nemojte ustajati, jer uskoro emo zajedno izai na ova vrata, drei se podruku kao stari
prijatelji koji se nisu dugo sreli. Vidite, vi godinama prodajete smrt i mislite da se ona jednako dogaa
drugom. Vi niste njen miljenik, vau postelju ta gospoa obilazi, ali zato po druge dolazi i nosi ih.
Astrahan, kancer; hermelin, leukemija; vizon, zavezana creva; polarna lisica, teki oblici upale plua;
najzad samurovina, infarkt miokarda. Ne zameramo vam to ste njome trgovali. Prodavali ste je onoliko
odmereno i nenametljivo koliko ste mogli. Samo na jedno ste zaboravili, pa mi je sada gotovo neprijatno
to vam to moram kazati. Da li ste zaista mislili da ete, dok trgujete smru, iveti doveka? Ne, majstore
Pravica, bilo je to neoprezno, jer vidite, ja sam zapravo Gabrijel i danas je va poslednji dan.

U asu kada je Gabrijel to izgovorio, krznaru je naglo poela da trne leva ruka, a tihi pretei bol irio se
njegovim venama hitajui ka ramenu i okotalom vratu. Trenutak kasnije lik glumca sa prosedim
zulufima, odevenog u crne pantalone i rolku, poeo je da mu se muti. I glas je jedva razaznavao.

- Bilo je to neoprezno, gospodine Pravica - uo je ipak - samom sebi podvalili ste krzno. Otvorite torbu, pa
i kod vas se nalazi isti okovratnik, va okovratnik, i sada vam valja mreti. To je Martes zibellina princeps.
Samurovina. Nemojte se buniti, nemojte jecati i moliti poput mnogih, ta vi bar znate ta je smrt.

Bol, ona ogromna, neizdrljiva ali trenutna, kao blesak munje dosegla je trgovevo srce i onda za njega
vie nije bilo ni prolosti, ni ovog sveta. Umesto toga Anastas je video tamni prolaz na ijem kraju je
primeivao samo jarku svetlost. ula se i neka muzika, udaljena i na svaki nain nenametljiva. Vrata stana
u kojem je zatekao Gabrijela bila su otvorena i on je sada ugledao sebe kako iz crne doktorske torbe vadi
okovratnik potpuno nalik onom koji je imao i Gabrijel. Arhaneo mu je pomogao da ga dugmadima
privrsti na kragnu svog kaputa, a onda su se obojica, odeveni u samurovinu, uputili ka svetlosti kao dva
stara znanca...

Nastojnik zgrade u ulici Nador pronaao je trgovevo telo tek tri dana kasnije, poto su komije prijavile
da iz stana 12d neto neprijatno zaudara. Vrata su razvaljena, a u jedinoj sobi pronaeno je samo telo
Anastasa Pravice, dublje uleglo u starinsku bereru, sa izdajnikim mlazom krvi koji mu je curnuo niz
donju usnu. Brzo su pozvani lekari i nekadanji trgovac smru prebaen je u gradsku mrtvanicu. Iz
dokumenata se saznalo da se preziva Pravica, da je stranac, a kasnije i to da nema rodbine koja bi
preuzela njegovo telo. Zbog toga je sahranjen u Budimpeti, na parceli za gradsku sirotinju.

Dva povijena grobara bila su jedina pratnja kada je po zimskom danu katoliki svetenik odrao kratku
slubu. Krznarska radnja u Beogradu ubrzo je zatvorena i niko nije saznao da je onih nekoliko poslednjih
kupaca koji su odmah iza arhanela Gavrila od trgovca smru nabavili hermelin, vizon, samurovinu,
polarnu lisicu i astrahan poiveli dugo, godinama nosei svoje bunde, rukavice i mufove.

Niko od njih nije obratio panju ni na to da je krznar iz Bulevara kralja Aleksandra preminuo pre vremena.
A smrt koja se dogodila Anastasu Pravici bila je zapravo lepa, tako tiha kao kad po tvrdoj zemlji polegne
prvi sneg, da je on zaalio to ju je tolike godine prodavao drugima i sad nikom ne moe da je opie.

KRALJ MIEVA I PACOVA

Za baku Persidu saznao sam sluajno. Nisam je osobito traio, pre e biti da je ona nala mene. Zatekao
sam je u jednoj od tronih uburskih kuica koje su ponosne, pritisnute novim trospratnicama, zaostale u
starim planovima beogradskih urbanista. Baka Persida ivela je skromno i niko iz njenog jednostavnog
susedstva nije ni pretpostavljao da je ba ona kraljica Beograda. Kad sam je upoznao, ni sam u to nisam
bio spreman da poverujem. Bio sam neuk, stranac u prestonici, te sam se predugo drao zdravog razuma
i logike veine pria o Beogradu. Persida je bila bezmalo nepokretna starica, vezana za krevet, bez ikog
svog. Nekad je bila majka, imala sina i erku, ali oni su je polovinom devedesetih napustili, zauvek se
odselivi u nove svetove. Krajem veka pala je u krevet, tragino iskrivljene kime, ophrvana nesvesticama
koje su je svakog trenutka mogle odvesti sa ovog sveta. Teko je i retko ustajala i naputala svoje cvetno
dvorite i zato je poela da se javlja u kontakt emisije mnogih radio-stanica.

Ukljuila se i u noni program koji sam vodio na jednoj lokalnoj stanici, uverena da je sigurna samo dok
se nalazi na vezi i govori uivo. Izdavala se za naputenu i zaboravljenu staricu. inilo se da e sve uiniti
da u gluvo doba noi ostane to due u programu. Nije joj bilo vano ta je tema emisije, pa ni to ta se
od nje oekuje da kae. Iz noi u no razgovarali smo o naputenim ivotinjama, iseljenicima,
alkoholiarima, homoseksualcima, a baka Persida raunala je da e bar neko iz radija pozvati hitnu
pomo, ukoliko klone dok je u programu. Tako je barem u poetku tvrdila, dok smo svi u studiju mislili
kako je jedna obina usamljena starica. Da je mnogo vie od toga, saznau kada me prvi put bude pozvala
u kuu.

Ni do danas ne znam zbog ega sam otiao k njoj. Radio-voditeljima ne preporuuje se da poseuju
sluaoce, naroito ne one s kojima daleko iza ponoi razgovaraju pred mikrofonima, jer iza svakog od tih
noobdija obino stoji neto nastrano ili razvratno kao razlog njihove nesanice. Pa ipak, posetih je. Baka
Persida pokazala mi je slike svog sina, na koga sam zbilja neobino liio. Popio sam s njom gustu crnu
kafu s mnogo kajmaka, uzeo dve kaiice slatkog od dunja i obeao da u doi naredne nedelje. itave te
sedmice lile su strane kie, a ja obeanje nisam odrao. Nou sam radio, a danju ostajao usamljen.
Izlazio sam na kiu i besciljno gazio barice na beogradskim ulicama, ne razmiljajui o svojim grenim
sluaocima. Dve ili tri noi nije mi nedostajala ta uburska baba krive kime. Gotovo da nisam primetio
njeno odsustvo u etru, dok su nono nebo osvetljavale munje, prskajui nad limenim krovovima nisko na
horizontu. Ali, onda se nevreme smirilo, olovni oblaci preselili su se dalje u Banat, a ja se setih bake
Perside i svojih neispunjenih obeanja. Uputio sam se jo jednom na uburu kao krivac i staricu zatekao u
krevetu. apatom me je prekorila zbog izneverenih obeanja i zagrlila me kao sina. Te veeri saznao sam
prve tajne o njoj.

Baka Persida tvrdila je kako kontrolie sve sluaoce koji se nou javljaju uivo u programe radija. Nije u
pitanju samo moja stanica, tvrdila je, ve sve koje se uju u Beogradu i imaju emisije u kojima voditelji
none utiske dele sa sluaocima noobdijama. Kako je sve poelo i naroito kako je sve mogue, nikad mi
nije otkrila. Na moje oklevanje i nevericu koju nisam uspeo da sakrijem, nasmeila se, dva puta se vrlo
neprijatno zakaljala i pruila mi listu slualaca koji e mi se javiti naredne noi. Uzeo sam listi
poluzguvane hartije sa imenima ispisanim drhtavom irilicom. Do veeri nisam ga ni pogledao, ali onda
se sve dogodilo tano kako je mona uburska baba predvidela. Najpre se javio Miomir, pa medicinska
sestra Marija, Zlatko iz Barajeva, penzionisani policajac Tiodor i negde pred kraj emisije Ruica i njena
sestra bliznakinja Anelka. Upravo tako je stajalo i na listiu koji sam dobio od Perside: Miomir,
medicinska sestra Marija (stajao je naziv bolnice u kojoj radi), Zlatko iz Barajeva (pisalo je da je auto-
limar), policajac Tiodor (bilo je neitko ispisano, valjda nije imao deo malog prsta leve ruke) i sestre
bliznakinje (priale su uglas, sa dva telefonska aparata).
Nisam mogao da poverujem, nisam smeo da verujem u tako neto. Pojurio sam zato odmah posle none
smene ka uburi. Ne mislei da saekam pristojnije jutarnje vreme, stupio sam na ulice, a one su oko
mene poele da se krive i poniru kao da sam propao u bunar bez dna. Nije mi bilo vano to je svuda oko
mene najnia temperatura jednog dana i svi Beograani spavaju nemirnim snom. U Bulevaru kralja
Aleksandra isprskali su me noni polivai ulica, inilo mi se namerno; u slepoj Mlatiuminoj ulici dva
opaka psa dohvatila su se oko ovee, prljave koske. Plaljiv, kakav sam bio, paljivo sam proao kraj njih,
drei se zidova zgrada i proveravajui kapije retkih otvorenih zgrada. Najzad sam shvatio da me none
zveri ni ne primeuju i srean pretrao Ulicu Maksima Gorkog i krenuo dalje, pravo na uburu. Gotovo
sam utrao u baka-Persidin stan i koliko se seam, kazao jedino: "Kako ste mogli?"

A baka Persida nije bila iznenaena. ekala me je, valjda jo od dana kad se prvi put javila kao nevidljiv
glas u mojoj emisiji. "Sine, ima tu vie od toga", rekla je i bez ustruavanja dovrila povest o gospodarima
Beograda. Bee to storija nalik poznim srednjovekovnim u kojima se gospodstvo i vlastela bore za
prevlast. U toj istoriji bilo je narcizma, mesijanizma i prave ljudske kratkovidosti, ali sve, ba sve bilo je
istinito. Baka Persida dugo nije znala za postojanje drugih vladara Beograda. Sama je, po nalogu
sopstvenog straha, zagospodarila nonim pticama i bolesnim ljubiteljima radio-programa. Sve je, klela se,
uinila iz predostronosti. Kad je shvatila da bi svakog asa mogla izdahnuti i poto joj se uinilo da je
sigurna samo dok je u programu, susrela se s neprijatnom injenicom da je svega nekoliko minuta mogla
provesti na jednoj talasnoj duini. Zvala je zato Beograd 202, Radio Sajam, Koavu, Roda-Radio, gostovala
je u emisijama "Razgovor pod zvezdama", "Noas ne spavamo", "Halo, ko je to?", ali ni to je nije smirilo,
sve dok nije nala naina da pokori ostale sabesednike. Bilo je otpora, ne treba sumnjati. Samo baka
Persida zna kojim se munim putevima uspostavljala ta tiranida. Svaki korak za nju bio je bolan i jedva je
mogla kroiti i do svoje batice ispred kue, ali red je naposletku uveden, a prestupnici su, nekim
zaumnim putevima, strogo kanjavani.

Svi podanici jedne gotovo nepokretne uburske babe pristali su da se staraju o njoj, jer su zauzvrat
dobijali arko eljenu dozvolu za javljanje u program, koju je davala samo baka Persida. Koliko je njenih
podanika i da li joj daju i neki drugi danak, to mi nije kazala. Poljubila me je u kosu kao sina i poslala na
spavanje. Prenoio sam u njenom staniu, na jedinom slobodnom i veoma neudobnom krevetu,
pokriven samo tankim ebetom. Dugo nisam mogao da zaspim, dok su udne senke retkih automobilskih
svetala jurile nad mojom glavom. San mi nije dolazio na oi, ne zato to mi je bilo hladno, ve stoga to se
oseah nelagodno. Zabasao sam u stan poremeene starice, ogluio se o upozorenja urednika i sada
treba da poverujem u sve njene prie. Trebalo je da odem, da ne prihvatim sumnjivo gostoprimstvo. Ako
to nisam uinio noas, neizostavno moram ujutru. Sa tom milju sam propao u tvrd, mraan komad sna,
koji kao da je uao u mene, a ne ja u njega. Probudio sam se zbog toga kasno. Moda je pametnije bilo da
sam otiao, verovatno je to bila poslednja prilika da svemu okrenem lea, ali kao da se nou uopte
nisam premiljao, sada sam eleo jedino da ujem ostatak prie.

Zavaravao sam se da je jutro pametnije od veeri. Seo sam kraj Perside, ispio gutalj gorke kafe iz malih
orijentalnih olja i upoznao se sa svime to je tajnovito obitavalo tu negde pored obinih Beograana. Jo
od prvih rei bio sam siguran da mi, kao bolesniku koji ulazi u azil, nema natrag. "Dete moje, sada kad
vie nieg nema, ne znam zato ti sve ne bih ispriala", rekla je starica, dok je nasuprot meni otvarala
karte. Njen govor bio je zainjen s mnogo jutarnjeg kalja i svae sa ponekim zalutalim andarom koji je
kvario red karata koje su se otvarale. Saznao sam da je baka Persida postala gospodarica na svom posedu
i komadu none zemlje. Ali, kao da je to bio dvanaesti, a ne dvadeset prvi vek, bilo je samo pitanje asa
kada e se susreti sa monom imperijom na svojim granicama. Tako je i bilo. Jednog obinog dana
posetio ju je Kralj mieva i pacova. Jednostavno je banuo - nenajavljen, tih kao smrt - i seo uz njeno
uzglavlje. Bio je taj snani neznanac u godinama, odeven u dugaki izlizani koni mantil sa velikim
okovratnikom od vetakog krzna. Nosio je eir irokog oboda, imao sedu bradu i bradavice posute svud
po licu. Ispod eira baka Persida je opazila crvenu maramu, uvezanu kao kod Cigana. Njegov glas bee
odluan i prek, iako joj se uinilo da doljak nije Ciganin.

"Ja sam Kralj mieva i pacova", rekao je i bez imalo uvijanja objasnio joj da kraljuje fukarama,
probisvetima, kradljivcima tuih dana, vlasnicima tue sree, denuncijantima, razbatinicima,
pohotljivcima i sitnim ribama svih vrsta. Svi otpaci dana, mrvice sa tuih nonih gozbi, ono to druge ne
zanima bilo je u tom kraljevstvu pod njegovom kontrolom, a monarh je vladao strogo, ali pravedno.

Pre bake Perside etiri gospodara Beograda priznalo je vrhovnu vlast Kralju mieva i pacova. Meu
opunomoene vazale brojali su se gospodar Sredoje koji je kontrolisao itanje tampe u restoranima brze
hrane, gospodar Dobrica, vladar besplatnih predavanja i koncertnih matinea, gospodar Gane, svedrac
kicoa i vedskih stolova u hotelima najvie klase i najzad gospodar Kosta, surovi kontrolor besplatnih
proba u samoposlugama. Sam Kralj mieva i pacova pazio je na secikese i prevarante, te kako je armija
njegovih podanika bila najbrojnija, proglasio se zakonitim kraljem Beograda.

Priala mi je baka Persida kako umalo nije izdahnula kada je to ula, iako je slutila da se njen usamljeni
feud mora dotai sa slinima, kao to se u tuim ratovima sreu vojske koje se nikad nisu sukobljavale i
mimoilaze jedna kraj druge. Kralj mieva i pacova ponudio je i jednoj babi sa ubure vazalni odnos i
zatitu koju uivaju njegovi tienici ali, kazao je vano, morae da dokae da je prava gospodarica. Traio
joj je listu noobdija jednog od nonih programa koji se emitovao mnogo pre mog dolaska u Beograd i
ona ju je sainila pod Kraljevim strogim pogledom. Papir mu je ponudila, a on ga je pogledao nekoliko
trenutaka. Listi je potom zguvao, stavio ga u usta i progutao. Bio je to znak vladarske snage i
izvanrednog pamenja. Sledeeg dana upoznae se baka Persida i sa izrazima Kraljeve naklonosti i
dobrote koju upuuje podanicima. Ceremonija prijema meu gospodare Beograda trajala je kratko i
odigrala se odmah uz krevet, tako da Persida nije ni ustala. Kralj mieva i pacova pljunuo je monoj babi
na dlan i razmazao svoju pljuvaku koja je imala ukaste tragove najloijeg duvana koji je vakao i
pomalo sluzi od nezaleenih zaraznih bolesti koje je vukao. Time je obred bio okonan i baka Persida
poela je muno da se uzdie stepenicama slave u tom neobinom i sklonjenom kraljevstvu.

Kao nova podanica koja priznaje vrhunsku vlast, upoznala je gospodarica nonih programa ostale
gospodare. Svi oni okupljali su se jednom meseno i kao vitezovi za koje je vreme stalo, raspravljali o
problemima i zahtevima koje su upuivali Kralju mieva i pacova i njegovim pomonicima. O, bee to
divno, dovoljno da zavrti mozak jednom doljaku u Beogradu, ali ja sam se u ivotu bake Perside pojavio
na samom kraju i bee mi sueno da jednu istoriju Beograda upoznam napreac: i u njenom uzdizanju, i
u dekadenciji, i propasti.
Javio sam se cimeru, slagao razlog svog zadravanja na uburi i pijan od sree nastavio da upijam svaku
re. Sad vie nisam mogao natrag, nisam ni pomiljao da se kao straljivac okrenem. Kraljevstvo mieva i
pacova nalazilo mi se nadohvat ruke. Bilo je to neko mitsko vreme kada je ostacima Beograda vladalo pet
gospodara i jedan kralj nad njima, a bog mi je svedok da je to bila najudnija kohorta nastranih tipova
koju je jedna prestonica ikad videla.

Gospodar besplatnih predavanja i koncertnih matinea Dobrica stanovao je kao samac u nekomfornoj
suterenskoj garsonjeri na Obilievom vencu. Bio je to udak, jedan od onih ljudi groteskno posuvraenih
u same sebe, koga svi obilaze u hodniku zgrade i na ulici. Nije to bilo samo zbog mirisa neoprane kudrave
brade i pantalona koje su pokazivale tragove mnogih obroka s nogu, ve zbog rasprostranjenog oseanja
da ljudi poput Dobrice ne postoje i ne zasluuju niiju panju, niti brigu. Posle smrti majke, Dobrica je
ostao bez ikog svog, troei ostatke dana i polako krunei malter sa zidova sobe i kuhinje. Uruavao je
tako jedino stanite koje ima, ali oslikani malter nastavio je da lomi i krcka pod zubima, uveren da mu u
organizmu stalno nedostaje kalcijum.

Dobrica je redovno odlazio na predavanja, obilazei hodom proverenog znatieljnika narodne

univerzitete, male koncertne sale i predikaonice Jehovinih svedoka u Ulici Majora Gavrilovia i
adventistike crkve u Ulici Boidara Adije, na Vraaru. Ipak, on tamo nije odlazio toliko da bi neto
nauio, ili da bi promenio veru koju ionako nije imao, ve da bi se zgrejao i malo odspavao. Najee je
ipak poseivao Kolarev narodni univerzitet i posebne simpatije gajio prema Zelenoj sali u kojoj su se
odravala predavanja iz medicine, modernih kretanja u umetnosti i konanih pitanja filosofije.

Dobrica nije bio nagao ovek, niti svadljivac. Predugo je on priao sa samim sobom da bi bio prek, ipak
nije mogao izdrati da u punoj sali ne nae mesto za sebe, jer to je znailo da e tog dana morati da
prespava na nekom hladnijem i vlanijem mestu, recimo u svojoj garsonjeri koju godinama nije grejao.
Zbog toga je zauzdao namernike i probisvete, lane istraivae vere, ljubitelje psihoanalize i Fridriha
Niea. Niko od onih to dolaze na spavanje, bez Dobriine dozvole nije smeo da kroi u salu, a kad je on
ulazio, najmlai i najslabiji doo odmah je morao da ustane i ustupi mu mesto. No, to se deavalo samo
u poetku, dok oni to dolaze u pocepanim arapama i pantalonama privrenim kanapom nisu shvatili
da e se zgrejati samo ukoliko se omile svemonom Dobrici.

Nije se gospodar osvrtao na prave posetioce, one koji dolaze na predavanja dobro odeveni i upueni u
temu i govornika. Ne, Dobrica je vladao ostacima ljudi, nakazama kojih se svi klone i samo njih je jurodivo
izbuljenim oima posmatrao, dok se na ulazu u salu ekao po nerazmrenoj bradi. Mora da je bio
straan: oi kao da su mu izvirale iz same brade koja je poinjala visoko na obrazima, nos uzak i na vrhu
crven, izrastao kao sprud na prljavom moru lica, usta stegnuta u dno vilice...

Uskoro je svaki od spavaa znao kad moe da dolazi, kog profesora sme da slua i koliko da se na toplom
mestu zadrava. Niko nije naao snage da se pobuni: pismeni podanici prepisivali su raspored predavanja
u male neuredne notese, ili zadevali papirie u nabrekle novanike, a nepismeni molili druge da im
proitaju termin za njihov san. Poput ptica selica koje nikad ne menjaju stanita, jedni su ili samo na
predavanja iz knjievnosti, drugi jedino na astronomske lekcije (one su bile na ceni zbog polumraka
pogodnog za spavanje i Dobrica ih je davao jedino miljenicima), a trei iskljuivo na jutarnje besplatne
koncerte. Sam gospodar Dobrica odlazio je na sva predavanja, sve verske lekcije i iao bez izuzetka na
koncerte mladih umetnika. Promicao je - onako neobrijan i smrdljiv - iz jedne sale u drugu i zadravao se
birajui lepo i udaljeno sedite blizu radijatora...

Gospodar Gane ostao je pomodar do kraja. Imao je nekoliko teget odela na sitne pruge, pravu malu
kolekciju plastinih karanfila za revere i pet isflekanih depnih maramica koje je voleo da stavlja u gornji
dep sakoa. Gane je imao crnu kosu sa mnogo suve peruti, cipele kupljene na otpadu i dva prstena
peatnjaka sa inicijalima koji nisu bili njegovi. Kosu je zaeljavao crnim plastinim eljiem, cipele je
glancao mekim krpama dok nisu postajale sjajne kao nove, a prstenje nadevao na male prste obe ruke, i
sam zaboravljajui koji su njegovi inicijali. Bespravno je iveo u stanu namenjenom posluitelju hotela
"Union" u Kosovskoj ulici i svakih nekoliko meseci odlazio u Drugi optinski sud, gde je zastupao samog
sebe u procesu protiv hotela, izdajui se za advokata i poznavaoca prava.

Dok nije postao gospodar, Gane je prodavao rue u restoranima gde se jelo najbolje peenje u Beogradu.
Uvee je odlazio u "Bulbuder", "Ora", "Oraac" i "Kumanovo", i onako uredan, s poneto peruti na
ramenima, odmah s vrata nudio ruu u celofanu devojkama iz provincije i gojaznim kafanuama koje su
palile cigaretu za cigaretom. Ali, cvee je ilo loe, jer gospode nalik njemu na tim mestima bilo je sve
manje. Gane se tako upisao u red nepovratno uvreenih i slomljenih ljudi, postavi jedan od onih to
propadajui na dno samoga sebe tamo pronalaze jedino emer i gorki talog iskustva. Pa ipak, Gane nije
postao sklon ganuu i samosaaljenju i kada je cvee prestalo da se prodaje, znao je da neto mora
preduzeti. Najzad je otkrio nenadanu mogunost da se dobro pogosti na tu raun.

Oblaio je najbolje odelo, isflekane manetne koulje skrivao ispod sakoa, a sat naprslog stakla,
zaustavljen u dvadeset do est, stavljao u dep prsluka, raunajui da e ga lani preporuiti kao osobu
otmenog vladanja i starinskih manira. Obuvao je zatim iskrivljene, ali izglancane cipele, malom
prskalicom osveavao dah u ustima i poput mnogih ljudi, u svojim oima postajao neko drugi. Ulazio je u
predvorje hotela, prolazio kraj recepcije kao stari gost (povremeno se javljao recepcionerima none
smene) i vrebao trenutak da se uvue u restoran. Nije to bilo naroito teko, jer Gane je mislio da vlada
jezicima. Strane jezike je on poneto znao, ali su se u njegovoj glavi oni toliko pomeali da je svaka
reenica bila neuhvatljiva i nejasna, jer je Gane obino govor poinjao italijanskim a zavravao ga
engleskim ili nemakim jezikom. Pa ipak, kada bi obuo cipele i stavio plastini cvet u rever postajao je
neobino samouveren. Na doruak se obino uvlaio tako to bi pogledom potraio stariju strankinju i
preporuio joj se svojim jezikom ujedinjene Evrope. Dok je ona zbunjena pokazivala klju od sobe, on bi
prolazio s njom kao sadrug iz iste sobe i im bi se bezbedno udaljio od ulaza, poljubio bi je u ruku i
okrenuo se. Potom je, kao jedan od gostiju, osmotrio vitrine sa salatama, srebrne ovale sa kakavaljem,
velike inije sa pravim brdom kuvanih graorastih jaja ispred kojih je stajao natpis "tri minuta". Birao bi
zatim neto od tog bogatstva i kao svaki razoarani ovek vajkao se u sebi to je sve to namenjeno samo
strancima. Sedao bi za sto, naoko jo ozlojeen, mazao topli buter na hleb i poruivao kafu i francusko
pecivo.

Gane nikad nije zalazio u hotel "Union" s kojim je bio u sporu, niti u jedan od domaih hotela, gde je
vedski sto ionako bio oskudan. Odlazio je iskljuivo na Novi Beograd, u "Interkontinental" ili "Hajat".
Tamo su restorani bili otmeniji, a osoblje tee moglo zamisliti da neko bude toliko drzak da na doruak
doe nenajavljen.

Dugo je Gane bio jedini nezvani gost najvienijih prestonikih hotela. Mesecima je itao tampu na
jezicima koje je mislio da razume, drao se smotreno i trudio se da ga ne opaze. Poto je na sebe ve
poeo da gleda kao na jedinog vetaka svog zanata, opazio je neke nasrtljivce koji su se nesumnjivo
koristili slinim metodima i kao i on uvlaili se uz vedski sto. Ti probisveti bili su loe odeveni i prosti i
liili su na ptice koje se kite tuim perjem, te se Gane s pravom uplaio da e njihova nevetina i
neurednost na zao glas izneti i njega. Kao i ostali gospodari, bio je prinuen da zavede red u svojoj
oblasti. Kicoe je razdelio u tri grupe. Prva je mogla s njim u hotele najvie klase, druga je imala pristup
najboljim domaim hotelima i smela da se uvlai na doruak u "Jugoslaviju", "Metropol", "Kasinu" i
"Moskvu", a poslednja, koja je popunjavana prevaranatima i otmenijim ibicarima sa vaara, imala je
pristup "Bristolu", "Beogradu", prezrenom "Unionu" i svratitima sa vedskim stolom u niim gradskim
etvrtima...

Gospodar Kosta bio je pravedan i strog. Izgubio je posao u vojsci i penzionisan kao rezervni major. im je
demobilisan, sa epoleta je skinuo zvezdice, a u uniformu je stavio kuglice naftalina i odbacio je u orman.
Ve sledeeg dana zaboravio je kasarnsku disciplinu i krenuo na ulicu. Neko veme je prodavao rezervne
baterije i uloke za dopunjavanje plinskih upaljaa, a onda je postao redovni posetilac samoposluga.
iveo je Kosta sam, izdravao se od male vojnike penzije, te za vreme krize i inflacije koja je divljala i oko
njega, nije mogao da kupi vie od hleba i mleka, ali ga je tranzicija uputila na novo polje delovanja.
Otvaranje novih supermarketa, pa potom megamarketa i hipermarketa ponudilo je jednom
penzionisanom majoru mnotvo degustacija.

Njih Kosta nije proputao i ubrzo je postao majstor svog zanata koji nita ne preputa sluaju. U
samoposlugu je stizao ujutru sa kaketom i tek pomalo isflekanom utom kinom jaknom, i ostajao do
poslepodne. Prva proba ekala ga je u devet, druga u jedanaest, a trea u jedan, i za svaku je stajao u red:
jednom sa kaketom i jaknom, drugi put sakrivi ih u pripremljenu kesu, samo u karo-demperu,
predstavljajui se kao drugi kupac. Tako je u jednom danu po dva puta probao nemake virle sa senfom,
italijanske pice sa kobasicama i holandski voni jogurt izvanrednog ukusa. Posle svakog dana oseao se
pravim Evropljaninom i zadovoljan odlazio kui, ali se, kao svi uredni vojnici, vraao tano na poetak
sledeeg radnog dana.

Kada se Kosti, napokon, uinilo da je poeo uravnoteeno da se hrani, primetio je da redovi siromaha
postaju sve dui, te da odve esto ostaje gladan. A gladan, on je potpuno menjao karakter. Oskudno se
major hranio jo dok je nosio uniformu, a sit je bio samo u retkim trenucima izmeu dva teka
gladovanja. Sada je pod starost, dok su mu creva zavijala, bio gotovo mahnit i neto je morao da uini:
vie zbog drugih, nego zbog sebe. Zato se proglasio gopodarem besplatne hrane u supermarketima.
Podanike je gledao kao ptice, a sebe kao ptiara koji ih bira, razvrstava i obuava. Najbolji i prvi komadi
odlazili su njemu, a niko od zaposlenih nije pretpostavljao da se u redovima koji se prave pred stolovima
sa besplatnom hranom, nalaze samo nevoljnici kojima je odobren dolazak. Ko nije dobio Kostinu
saglasnost, tog dana nije smeo da kroi u samoposlugu, niti da proba besplatnu hranu. Svaki prekraj
Kosta je, poput valjanog vojnika, kanjavao preko, drakonski. Bio je visok ovek, a kada je kanjavao inio
se jo vii, moniji i nedostupniji, te su prekrioci njegove kazne smatrali viom pravdom o koju se nije
smelo ogluiti. "Merkator", "Rodi" i "Supervero" bili su rezervisani samo za gospodara i njegove
pobratime. Ostali su morali da se snalaze u "C-marketu", "Jabuci" ili "Pekabeti", gde je promocija bilo
daleko manje, a stomak ee ostajao prazan...

Gospodar Sredoje bio je onizak i priljiv. Neobino bled, kao da u njemu nema kapi krvi, liio je na
bolesnika upravo putenog sa bolnike nege. Uprkos tome, bio je okretan i razgovorljiv. Iako na tekim
nogama, mlohavim bokovima i sa reumatinim ramenima, bio je spretan i uvek rado trao za malu
napojnicu. Sredoje je radio kao uvar parkinga u otmenoj Ulici ure Jakia. itav dan nosio je plavi radni
mantil, koji nije zakopavao, ve se njime pre umotavao. Imao je usta sa najvie milja i slada pod nepcima
i na jeziku, i uvek znao da pronae pravu re za one od kojih je oekivao sitninu. Ipak, prevarili bi se ti
mnogi mislei da je taj slatkoreivi oveuljak obian uvar parkinga. Bio je Sredoje daleko vie od toga.
Poput nekih novinskih magnata, gospodar Sredoje vladao je besplatnom dnevnom tampom Beograda.

Pazio je on na skupinu onih koji su, gladni lai i obmana, ve deceniju morali da itaju novine
svakodnevno. Stizali su u jatima, poput mokrih ptica posle blatne kie, a Sredoje ih je - sklone obmanama
i svetskim zaverama - brzo okupio i uverio u svoje gospodstvo. Sredoje, jedini meu vladarima,
podreene nije zastraivao pretnjama i fizikim kaznama ve je, kao kakav narodni psiholog, s njima
vodio duge razgovore i onim slatkim ustima ih ubeivao da je za sve najbolje da se okupe oko njega.
Drugaije se s njegovim podanicima nije ni moglo, jer ovaj gospodar Beograda vladao je penzionerima,
otputenim radnicima i svim onim ljudskim privienjima koja su odavno izgubila sutinu, pretvorivi se u
opte rtve i pravedne tuitelje. Takvi se samo jo nadaju da e u restoranima brze hrane pronai dnevne
novine koje vie nisu mogli da kupuju, malo mare za red i potovanje nadreenih, pa i na pretnje
odgovaraju jedino tupim pogledom, spremni na trpljenje i prezir...

Tako su izgledali portreti gospodara Beograda, uneseni u moje pamenje kao u staru knjigu sa
ilumnacijama i inicijalima. Video sam ih, bili su tu kraj mene, drali me za ruku, iako je vreme u kojem su
vladali odavno prolo i jedina je za njima zaostala baka Persida. Nikad nisam video ni jednu njihovu sliku,
ali su me njihove utvare poseivale nou dok sam sve ee spavao na onom Persidinom kauu, pokriven
samo tankim ebetom. Videh Ganeta sa dva prstena peatnjaka i Dobricu koji otkida komade zida
okreenog starinskim valjkom, sa arama. Ujutru sam bezmalo mislio da e nas posetiti, da e Kosta ili
Sredoje pokucati na vratima, ali prole su godine od njihovog posrnua i sloma, te mi je jo samo
preostalo da ujem kako su skonali. "Bila je to divna kraljevina", rekla mi je baka Persida, jer su svi
gospodari pazili na svoje posede i vazale na njima.

Naroito je Sredoje uloio napor da svoje podanike, tako osirotele i sklone posrnuu, sabere i obui.
Najpre je nainio plan o tome ko i u kojim novinama sme da reava ukrtene rei, potom ko ima prava da
see male oglase i napokon ko moe da podvlai televizijski program. I sam Kralj mieva i pacova cenio je
njegove napore, iako ga je smatrao slabiem i smetenjakom i od Sredoja bez prestanka traio da mu
potvruje vernost i dokazuje mo nad nevelikim drutvom itaa novina.

A Sredoje je to i inio, ali ni opreznost Kralja mieva i pacova nije bila suvina. Njegova mala armija
skitnica dugo je dolazila u restorane brze hrane i uzimala upravo onu tampu koja im je odreena. itali
su ih u poetku uredno, tano se pridravajui reda. Ulazili su po troje, kao porodica, i odmah posle
otvaranja restorana otvarali novine. Jedni su okretali stranice i halapljivo gutali naslove, drugi seckali
oglase, a trei podvlaili televizijski program. Sve je dugo bilo u redu, ali ba u vreme kad je baka Persida
proizvedena u gospodaricu, na Sredojevom vazalnom posedu pojavili su se prvi problemi.

Gospodar besplatne tampe bio je ubeen kako je nainio savren sistem itanja, seckanja i podvlaenja
javnih novina, ali to nisu mislila trojica nepoznatih lutalica koji su se jednog obinog utorka pojavili na
vratima restorana Mekdonalds. To nisu bili obini posetioci koji poruuju hranu i uz jelo itaju tampu.
Na takve Sredoje nije obraao panju. Bili su to stranci, umotani u krpe i staru odeu, ljudske olupine iz
predgraa bez ikakvog saznanja o pravilima ivota velegrada. Njihova pojava bie prvi zloslutni znak
rastakanja jednog kraljevstva i njegovog neumitnog precvetavanja. Trojica doljaka jednostavno su
ekala novine, tiho i uporno kako samo ine posetioci koji nita ne poruuju.

I bee to neuveno, na svaki nain nezamislivo. Niko od onih koji su imali pravo na tampu u prvom
trenutku nije znao ta da ini. Sredojevi podanici bili su bundije bez biografije, te se nije moglo raunati
da budu spremni za takve izazove. Ustali su, odloili primerke u drvenim ramovima (jer im je isteklo
vreme itanja) i pogledali se bez rei. Bila je to drama dostojna stare barokne scene pod bakljama, ali
dobro odeveni posetioci restorana nita nisu opazili. Sredojevi itai smeteno su izali, gotovo istrali, a
ona trojica jednostavno su ustala i uzela napola raskupusane i iseene novine, poevi paljivo da ih
listaju. Jedan je izvadio polomljene naoare i privrstio ih gumicom za potiljak, drugi je dovrio zapoete
ukrtene rei, dok je poslednji prepisivao recepte sa enske strane i neto posmatrao malom lupom koju
je izvadio iz zadnjeg depa iscepanih pantalona.

Sledeih dana dogaaji su poeli da se odigravaju neobino brzo. Naeto kraljevstvo na niijoj zemlji
poelo je da se uruava iz dana u dan. Kralj mieva i pacova odmah je obaveten i ve narednog jutra je
stigao u restoran, praen prestraenim gospodarem Sredojem i jo trojicom pratilaca. Kralj je stupao
prav, neobino visok, sa peevima konog mantila koji su mu padali do zemlje. Sredoje je za njim iao
pognut, umotan u raskopani radni mantil i utljiv. Sav slad iz njegovih usta kao da se istopio. Da ne bi
bio sumnjiv, Kralj je za sebe poruio samo aj, za pratioce ni toliko. Posmatrao je trojicu nepokornih i
odmah naloio da se ubiju. Ali, u Kraljevstvu mieva i pacova nikad se nisu deavala umorstva, te se i sa
ovom imperijom dogodilo isto to i sa drugim, koje su na vrhuncu upravljanja u jedan ustaljeni model
vladavine unele novinu koja se u prvom trenutku uinila spasiteljkom roda i poretka. U kraljevstvu
mieva i pacova to je bilo ubistvo.

Trojica nasrtljivaca saekani su i muki umoreni. I poslednje veeri krenuli su na besplatno itanje novina,
ali nisu stigli dalje od slabo osvetljenog prolaza iza Doma sindikata. Tri tela ostala su da lee na ploniku u
lokvi tamne krvi. Niko nije optuen, poto leevi nisu imali ime, niti bilo koga svog, ali ve naredne
nedelje neka druga dvojica odrpanaca drsko su zauzela najtoplije mesto u Zelenoj sali Kolareve
zadubine. Samo dve veeri, meutim, uspeli su da se prave kako ih zanimaju predavanja o
"disfunkcijama seksualnih potreba kod mukaraca", a onda je i mala Ulica hiljadu trista kaplara, odmah
do jedinog kunog broja koji se u njoj nalazi, videla dva odve svirepa ubistva. Mir i stabilnost tako su jo
jednom postignuti, ali jednom raspaljen poar se nije mogao zauzdati.
Do kraja te sedmice - kao da Kraljevstvo mieva i pacova odista napadaju skakavci, a ne obini odrpanci -
svi gospodari prijavili su neoekivane pridolice u svojim oblastima. Gospodar Gane izbaen je iz hotela
Hajat i sa jo dvojicom nepoznatih proveo je no u policijskoj stanici na Novom Beogradu. Gospodar
Kosta suoio se s navalom putujuih zabavljaa sa oboda Beograda i rumunskih Cigana iz Banata koji su
dolazili na najbolja mesta i porodino stajali u redove za besplatnu hranu. I baka Persida je u emisiji "Nad
krovovima usnulog Beograda" ula nove glasove koji su se predstavljali kao sluaoci iz Aleksandrovca i
nikad nisu traili njenu dozvolu za javljanje.

Sve to se dugo i mukotrpno zidalo, sada se pred oima gospodara Beograda ruilo. Bledi, zborani u
svojoj neuglednosti, na granice su izali nevoljnici, probisveti i svi kradljivci tue sree, reeni da ih
odbrane. Ali, mee njihovog kraljevstva behu nevidljive i koliko god je nasrtljivcima bilo teko da ih
pronau i napadnu, toliko je braniocima bilo nemogue da ih odbrane i sauvaju. I sama monarhija ve je
poela da se ljulja i zanosi u dekadenciju, jer se nemir iz restorana brze hrane, nonih radio programa, sa
vedskih stolova i besplatnih crkvenih predavanja preneo na sastanke gospodara i pretvorio u
nepoverenje i razdor.

Poeo je uskoro, priala mi je baka Persida, meusobni rat u kojem niko nije bio poteen. Prvi gospodar
koji je stradao bio je Sredoje. U njegovim restoranima je, uostalom, bilo najvie novih prepada i gotovo
da nije ostao neko ko bi za njim alio. Danima pred smrt Sredoje je znao da su ga osudili zapravo svi oni
nepoznati koji su nenamenski itali novine, prepisivali recepte i docrtavali brkove omraenim
politiarima. Propast u njegovom gospodstvu teko ga je pogodila: plavi mantil vie mu nije bio uredan,
po baki nije skakao kao pre, nekad puni obrazi koji su stajali kao mehuri slatkih rei s obe strane nosa,
sad su mu se opustili i usahli kao na smrtno bolesnom oveku.

Dolazio je Sredoje svakog jutra i skupljao se u malenoj metalnoj kuici uvara parkinga, ekajui kraj kao
nevina rtva i propao ovek koji se jo jedino titi svojim jadom i posrnuem. Ali, saaljivost nije
zaustavila njegove ubice. Bili su to neka devojka i momi; liili su na Beograane i bili nalik studentima.
Stupili su na parking u praskozorje i Sredoja udavili maramom. Marama je bila nalik ciganskim koje se
vezuju oko glave. rtva je brzo klonula, a njeno oputeno i vodenasto telo nije se ni trznulo. Studenti su
se udaljili iz Ulice ure Jakia odmah posle ubistva gospodara Sredoja, kao da ure na predavanje na
oblinjem Filozofskom fakultetu...

Posle Sredojeve smrti Kralj mieva i pacova imao je samo etiri gospodara pod sobom, ali to je tek na
trenutak zaustavilo propadanje njegove imperije. Granica je sada bilo manje, a delovi mee na kojima je
bilo najvie provala su ojaani. Sredojeve itae novina preuzeo je gospodar Kosta i elinom voljom jo
jednom ih organizovao u trojke. Bilo je unekoliko prirodno da se major pobrine o kohorti deprimiranih i
usahlih ljudi koji ni dana ne mogu preiveti bez novinskih naslova. I on sam je bio rtva jedne posrnule
drave i sloma sistema. Kao propali vojnik, nastojao je da se pokae slian njima, ali njegova crna kosa i
brkovi, kao i ona visina s koje je kanjavao, u novim potinjenima ugasili su poslednje eravice starih
podanika.

Pa ipak, Kosta je preiveo due od Ganeta, koji je u Drugom optinskom sudu izgubio proces protiv hotela
"Union". U ostalim hotelima zabranjen mu je pristup, jer su ga upoznali svi sobari, recepcioneri i
posluitelji, te vie nije bilo mogunosti da se priblii ni vedskim stolovima u hotelima u najloijim
gradskim etvrtima. Jo neko vreme, jedan od njegovih pobratima pokuavao je da ga oponaa. Oblaio
se kao veliki gospodin i govorio jo smenijom meavinom stranih jezika, ali je ubrzo razotkriven i isteran
na ulicu. Razoaran, do kraja povreen, Gane se uutao i povukao upravo na ono dno samog sebe, gde je
video samo bezmerje crnila i oaja, po kojem je kao amdija brodio od jutra do veeri. Skonao je u
staniu koji je uskoro morao da napusti. Obukao je najbolje odelo i najsjajnije cipele koje su izgledale
gotovo kao nove. U gornji dep sakoa stavio je belu utirkanu maramicu, a u rever plastini karanfil.
Pojeo je poslednji obrok koji mu je zaostao, popio dopola otvorenu flau francuskog crvenog vina koju je
negde pronaao i umorio se otrovom. Ganetova glava pala je u tanjir. Otrov se zvao strihnin i koristio se
protiv mieva na tavanima i pacova u podrumima...

Ganetova druina na besplatnim obrocima je posle toga ipak nekako obnovljena, a kicoima Beograda
poela je da vlada baka Persida. Sada su oni stizali u hotele prerueni u porodine ljude. Dolazili sa lanim
enama i decom, i mnogo zakulisnije upadali na svadbe i porodine rukove, ali zlatno vreme Ganetovih
odela i njegovog veno sveeg karanfila u reveru zauvek je prolo. Kraljevstvo je ipak prosperiralo u miru,
ali tek nakratko. Za gospodarima Sredojem i Ganetom, nasilno su izgubili ivote Kosta i Dobrica. Dobrica
je poslednji put usnio na predavanju posveenom Jupiterovim mesecima Jo i Evropa, dok su Kostu,
obeenog o vojniki kai, pronali radnici jutarnje smene supermarketa Merkator. Dobricu su jo malo
drmusali neki ljudi koji su zbog smrada to se oko njega irio, drali maramice preko ustiju. Kosta se
ljuljukao na jutarnjem vetru koji je podizao odbaene listove novina u garai. Dobrica je naposletku sam
pao sa stolice otkrivajui umokrene pantalone. Kosta je izgledao jo vii nego ranije, vrhovima cipela
bezmalo dodirujui plonik pod sobom...

Nakon tih tajanstvenih dogaaja Kraljevstvo mieva i pacova moralo je da se podeli na kneevinu mieva
i kraljevinu pacova. Kralj mieva i pacova dogovorio se sa bakom Persidom da se zauvek raziu, podele
podanike i vie se ne osvru jedno na drugo. Na poslednjem susretu nekadanji monarh je sebi pljunuo u
dlan, razmazao pljuvaku kao nekad i otiao zauvek. Jo su ga povremeno viali na vaarima, veim
seoskim slavama i svadbama. Prialo se da je do smrti jeo iz rasparenih preanskih tanjira, pazio na
prodaju liciderskih srca sa ogledalcima, ucenjivao gatare i pretio strelcima iz vazdune puke to pucaju
za sitne nagrade. No, ni to nije trajalo dugo, jer i Kralj je pronaen mrtav jednog zimskog jutra pod
atrom gde je zanoio sa enom koju je upoznao prethodne veeri. Njegovu tihu, ali bez sumnje nasilnu
smrt prva je otkrila nona drubenica koja se ujutro probudila kraj nepominog Kraljevog tela. Bilo je
hladno jutro. ena je skoila iz tople postelje i vrisnula, dok joj je para izlazila iz usta. Kralj je na sebi imao
samo noni triko saiven iz jednog dela i ranu na stomaku koja je iskrvarila tankim mlazom kao Hristu na
freskama...

Tako je baka Persida, iz male kue na uburi zaostale za poslednjim planovima urbanista Beograda,
postala jedina kraljica Beograda i na ovom mestu treba da se okona legenda, a zapone pripovest iz
ivota. A ivot nikad nije rasprian, ornamentalan ili sklon fantaziranju. Kada sam saznao za itavu mreu
nevoljnika pod baka-Persidinom vlau, prestao sam da vodim none programe. Slab i zaplaen u velikom
gradu, uvek sam traio zatitnika, a kraljica Beograda ponudila mi se kao prava pokroviteljka. Nastavio
sam stoga ivot uz njen krevet, kao jedan od njenih podanika, pomaui joj da naini onih nekoliko
koraka do bate ili ulice. A ta sam drugo mogao? I da sam pomislio da se vratim u radio, vie nisam
mogao da budem voditelj. Nikom od kolega nisam mogao kazati da bez spontanosti i onih, kako smo ih
mi zvali "ludaka", noni kontakti nemaju smisla. Dao sam uskoro otkaz i sasvim se posvetio baki Persidi.
Nova kraljevina pod njenom vlau nije imala ni traga od nekadanje neposrednosti i romantike. Bee to
tehnokratska imperija utljivih i organizovanih probisveta koji kradu ostatke dana i sve besplatno to se
zatie u Beogradu.

Preselio sam se na uburu i poeo da vladam. Baka Persida mi je u poetku poverila da pazim na itae
besplatne tampe, a kasnije mi dodelila i polaznike predavanja i koncerata sa slobodnim ulazom. Sama je
zadrala brigu o secikesama, prevarantima, pomodarima oko vedskih stolova i, svakako, o svojim
ubogim nonim pticama. Mene je zvala svojim pomonikom, a katkad i svojim nogama, jer Beograd vie
nije imao gospodara kao ranije. Ni nai podanici nisu bili odrpanci nenih dua, ve odluni i spremni
vagabundi. Na besplatne poslovne rukove ulazile su grupe sa lanim propusnicama, paljivo obavetene
o preduzeu koje organizuje prijem; na koncerte su odlazili samo oni koji su poznavali program i soliste;
tampu su itali znalci politikih prilika i lanovi najveih partija; u none programe javljali se oni sa
najlepim glasovima, ili oni koji su, samo za moje neupuene kolege, uspeno glumili nastrane tipove.

Tajanstvena ubistva i kraj vladavine Kralja mieva i pacova povukli su se u prolost. Dogodilo se to tiho i
nenametljivo, kao kad jednu utljivu epohu, pokornu istoriji, smeni druga, jednako snishodljiva prema
povesti. Znakovi prethodnog doba tada blede, dok najzad sasvim ne nestanu. Naposletku mi se uinilo da
su i prie o Sredoju, Kosti, Dobrici, Ganetu i Kralju mieva i pacova znakovi jedne druge ere. Sebe sam
uveravao da je dvadeset prvi vek u Beogradu uistinu odluio o njihovom kraju, predugo se ubeujui
kako sam srean i ispunjen planovima. I u snovima gospodari su me sve ree poseivali, no potpuni red i
neko tupo sveopte zadovoljstvo podanika uvek proizvode sumnju. Moda je napredak, pomislio sam
najzad, bio baka-Persidin cilj od poetka. Bie da je upravo to bio razlog za uklanjanje svih starih vladara
pa i samoga Kralja. Ta mnoga "moda" mnoila su se u mojoj glavi, ali sumnja nije nalazila odlunu hranu
za delanje, sve dok jednog dana neko nije pokuao moje ubistvo.

Atentat se dogodio za pisoarom javnog toaleta ispod Narodnog pozorita. Smrt izbegoh za korak.
Prestupnici su pronaeni i umoreni pred mojim oima. Baka Persida klela se da se to vie nee ponoviti,
ali ja sam bio siguran da e svakog narednog dana na plonike Beograda izai po nekoliko mojih ubica.
Zato sam odluio da ubijem Kraljicu. Da li sam se u toj nameri uvrstio napreac, jo onog asa kad
posumnjah da je ona organizovala sve, od prvog dolaska one trojice itaa novina iz predgraa, ili sam,
opinjen romantinom istorijom Kraljevstva mieva i pacova, eleo svu vlast samo za sebe, to vam sada
ne mogu rei. Znao sam da moram da pourim, jer i svemona uburska baba snevala je moju smrt.
Oslonio sam se zato na mladost i brzinu.

Baka Persida bila je, uostalom, samo starica bez ikog svog, vezana za postelju i jo smo, kao prvog dana,
spavali jedno do drugog, delei jednu sobu. Ona, meutim, nije mogla da se kree, niti da ustaje bez
moje pomoi i za moje ubistvo morala je pronai nekog drugog. A ja, ja sam bio jo mlad i okretan.
Morao sam da je uklonim: zbog starog kraljevstva koje je dovela do propasti, zbog nekadanjih
gospodara, morao sam da je se reim zbog sebe. Zato sam nedugo posle pokuaja mog ubistva ustao iz
svog kreveta u uglu i poslednji put, tih kao smrt, nadneo se nad njom. Progutao sam ostatke straha u sebi
i umorio je bez stida, bez imalo grie savesti, ba poput ekspirovog junaka koji se odluuje na dugo
oekivan zloin koji donosi olakanje na pozornici.

Sada sam odeven ravo. Sedim neobrijan pred svojom kuom na uburi i posmatram grad sa samog dna.
Sm sam i nemam nikog svog. Ali, u fantastinom kraljevstvu zvanom Beograd vladam fukarama,
probisvetima, kradljivcima tuih dana, vlasnicima tue sree, denuncijantima, razbatinicima,
pohotljivcima i sitnim ribama svih vrsta. Svaki otpadak dana, mrvice sa tuih nonih gozbi i ono to druge
ne zanima nalazi se u mom kraljevstvu u kojem vladam strogo, ali pravedno, jer...

Ja sam Kralj mieva i pacova.

JA SAM LEGENDA

Valeriju Brjusovu

Na izvestan nain ja sam legenda, neslavni simbol velegrada i njegova najvea rtva. Kako je do toga
dolo, pitaete se kao i svi, na poetku. Odrasla sam u malom mestu na moru. Bila sam - ponavljam, bila
sam, jer vie nisam - najmlae dete uglednih roditelja: oca lekara i majke slikarke. Okreui se ludo na
vrteci ivota, moja braa nasledila su poneto dobro od oca, pomalo loe od majke, ili obrnuto: neku od
divnih majinih osobina i prekost koja je uvek karakterisala muku liniju oeve gortake porodice.

Samo ja - ja sam, posuvraujui se u minula pokolenja, ostala okovana najloijim genskim lancima. Bilo je
to tako suprotno oekivanjima sa kojima sam, kao dugo eljeno ensko dete, na ovom svetu doekana.
Otac je pomiljao da u biti odluna i samosvojna, a ja sam se veoma brzo pokazala bezvoljna i
bledunjava nalik majci. Da sam barem postala ono to je ona od mene oekivala, ali ne, duboko u dui
bila sam hladna poput oca koji je po itav dan leio svoje grene bolesnike, bezoseajno zabavljena samo
svojim unutarnjim krajolikom i idealnim predelima koje sam uporno negovala u svojoj mati. Za spoljanji
svet ostadoh odve nezainteresovana, svoj intimni ni sa kim nisam delila. Zbog toga sam brzo prestala da
budem voljena mezimica, najmlaa sestra i ve u treoj godini ostala sama.

U mom mestu kue razlomljenog priobalja obruavaju se u slanu vodu, a kad od sredine oktobra kie
ponu da padaju danima, ini se da e se i strme ulice uliti u more kao lava to posle erupcije upada u
pliak i ohlaena se odmah pretvara u stenje. Dugake stepenice u jesen se lome pod naletima bure, a
primorske kue u prizemljima cvetaju zelenkastom bui. I ljudi se u to vreme bolje poznaju, paze i
pomau, jer svakom je teko da posmatra taj beskrajni ljunak koji kao da se nedeljama s neba baca u
more. Svi su se u mom mestu zato u doba kia nalazili jedan drugom na usluzi, ali niko meni. Prezrena,
zapostavljena, uistinu naputena, sa dvanaest godina ve sam liila na smrtno bolesnu devojicu. Stajala
sam na kunom pragu, lelujajui se i inilo se da ekam samo jednog posetioca - smrt. Imala sam velike
podonjake, lomnu figuru i pogled koji je neodreeno bludeo kao kod bolesnih i beznadeno uplaenih
ljudi.

Ali, ja nisam umirala. Upravo suprotno: pakost koja je u meni rasla negovana kao prkos navodila me je na
sve strasnija matarenja. Moj idealni horizont gradio se i obogaivao. Otpoela sam da ga slikam na
poleini zatvorenih kapaka, a nastavila da ga dograujem u snovima i na beskrajnoj liniji gde se more u
daljini spaja sa nebom i mea sa izmaglicom i sunevim zracima. Bio je tu, u poetku, samo jedan hram,
ogroman kao da se zaista mogao itav smestiti u moju viziju, uzdignut na osunanoj padini koja se kao
zelena grba dizala iz okolnog tla i okota vinove loze u redovima. Zemlja je oko svetilita u meuvremenu
postajala sve crvenija, a u mojim matarijama hramu je pridodato najpre stepenite, pa zatim u dnu tog
stubita dve polulune kolonade masivnih stubova i tekih senki meu njima. Nedugo zatim, do prvog
bilo je tu jo jedno brdo, izniklo iz plodne primorske zemlje kao arhajski proplanak nastao za jedno vee.
Na novoj uzviici uzdiglo se jo velelepnije svetilite sa okruglim trgom ispred i dvanaest mitskih figura
rasporeanih okolo.

ta je sve bila kadra da uini moja uobrazilja, na koji nain da kanjava moje sugraane! U mojoj mati,
na idealnom krajoliku osim mene nije bilo drugih ljudi. Trala sam sama, obnaena, liena svakog stida.
Sunala sam se na arkom suncu, pa i na punom mesecu, koji kao da je i sam odavao toplotu. A za to
vreme neljudska priroda oko mene utljivo se bokorila. Groe je tiho raslo samoniklo; niko ga nije pazio,
niko obrezivao, a ono je svake jeseni postajalo jedro, otealo od nabreklih zrna indigoplave boje. Bila sam
zatoenik i graditelj tog sveta. Napravila sam mala svetilita kraj glavnih puteva, namenjena putnicima
koji se nisu oekivali. Hramovi su vremenom dobili nove brodove, apside, krstionice i molitvenike. Kupole
su se otvarale kao ogromne napupele svilene peurke, a stubovi - nesravnjivom vetinom nijansiranja
ovijeni kamenim liem loze - uzdizali se kao usamljeni ratnici. Bili su tu i prilazi, rampe, brane i kiklopske
vratnice koje su imale da zatite moju unutranjost i nesravnjivi stid koji negovah.

Kada sam napunila osamnaest godina, znala sam da moram da odem. Grad u mojoj glavi, koji je u
meuvremenu dobio ime Oniropolis, bio je toliki da tu naseobinu moje malo pomorsko mesto nije moglo
izdrati. Napustila sam rodni gradi i roditeljski dom bez imalo grie savesti. Nikog nije bilo da me isprati
kada sam se uputila u Beograd. Pola sam za jednom ljubavi i pronala mesto kao slubenik u velikoj
banci u Knez Mihailovoj ulici. Ljubav je, pogaate, bila prolazna, jer mene zadugo nije mogao voleti niko.
Mesto u banci, meutim, ostalo je sigurno i dosadno. Obrela sam se tako u velegradu, ne poznajui bilo
koga, no to nije bila novina, jer ja ni u svom mestu praktino nisam upoznala nikog.

Dolazila sam na posao, uredna kao uvek. Koracima sam presecala ogromnu alter-salu, sreivala kosu i
upuivala se na mesto iza svog otvora u staklu. Ubrzo su poinjali da stiu klijenti, a sled beskrajnog
ponavljanja istih poslova bee nalik stalnom brojanju istog, pomalo prljavog i tueg, novca: uplate na
iro-raun, ekovi, tednja, virman, uplate na iro-raun, ekovi... Sve to, meutim, nije mi smetalo.
Pogaate: rutinski posao omoguio mi je da ga obavljam bez zalaganja ili unoenja, to je mojoj uigranoj
mati omoguavalo otiskivanje na idealne proplanke, tamo gde popodnevno sunce obasjava grad od
stotinu hramova i palata, a ja se etam naga neometana niijim pogledima na svojoj koi...

Jo jednom sam bila sama, ali udno, sada oko mene nije bila beskrajna puina i splin provincije, ve
velegrad koji me je - propustila sam to, neoprezna, da primetim - otrovao prestonikom samoom od
prvoga dana. Bila sam obeleena, izoptena, stranac u velikom gradu. Za to vreme onaj unutranji deo,
pakosna anima predugo je bujala sama i ponosna, i u svemu videla samo prednost za sebe. Da u poeti
da udim za poznanstvima, za doljacima koji e me prepoznati na ulici i pozdravljati me, u to u poetku
jedva da sam mogla poverovati. Pa ipak, poeh to da elim, poput mnogih svojih zemljaka, kao svi stranci
zalutali u prestonici. I gotovo da nije bilo razlike izmeu njih koji nikad nita nisu imali i matali samo da
se zadre u Beogradu i mene, koja sam sa sobom donela idealnu konicu mnogo raskonijih graevina
nego to sam u glavnom gradu ikad videla. udno je to bilo: neoprezni i neupueni mogli su u meni
prepoznati provincijalku, onu koja u Beogradu trai jedino priliku za udaju.

Ali, ta sam ja imala od ivota u glavnom gradu? Stanovala sam u maloj sobi na periferiji. Stizala sam
kasno popodne, kada su mi jedino dugake senke elele dobrodolicu. Izuvala sam cipele sa visokim
tiklama, sa bledih butina skidala arape i pred ogledalom trljala uporne podonjake. Zatim sam ostajala -
tako nepomina, gotovo bez daha - i pratila odraz, traei i najmanju nadu za svoje oi, kosu, za svoj ten,
glas, dranje i arm. Razgovarala sam sa onom dvojnicom iz ogledala, traila u njoj slabosti koje ne
postoje na meni, nudila joj da zamenimo svet... Terala sam je na rune pokrete samozadovoljavanja, ali
svaki uitak na koji sam nailazila bee nalik mojim hramovima: hladan, tih i sklonjeno skaredan. Bila sam
lepa, bog mi je svedok da sam imala pune materinske grudi i obli beli trbuh, nalik devianskim enskim
kupolama mojih crkava. O da, bila sam zgodnija od svih slubenica u banci, ali one su bile spremne da i
poslednje pare svog samopouzdanja iznesu na scenu i da u komadu u kojem su mukarci igrali glavne
uloge za sebe zatrae mesto heroina. A ja, ja sam se pojavljivala i utljiva nestajala iza alterskog stakla,
uplaena kao progonjena krznena ivotinjica, rezervisana poput ponornice koja nikad ne izbija na
povrinu...

Zato sam u Beogradu matala o prijateljima, sanjarila o poznanicima, pomiljala na mua, porodicu,
kumove... Sa prijateljima sam svako vee izlazila u indijski, ili japanski restoran (tamo sam naruivala sui,
za koji ne znam ni kakvog je ukusa); sa poznanicima sam se nalazila kraj najvee knjiare na Trgu
Republike i upuivala se u jedan prestini restoran u kojem su nudili kafu od etiri proizvoaa. Smejala
sam se u svojim naivnim velegradskim matarijama, nepominim kao na fresko-slikama, i svaki put birala
kapuino od druge vrste kafe. A to je bio tek poetak. Za dugih noi, dok su se svetla zalutalih automobila
mimoilazila na plafonu moje iznajmljene sobice, tu su se pred mojim otvorenim oima, kao krute senke
na plafonu, pojavljivali kumovi koji su mom muu i meni dolazili na veeru. Negde pred padanje u san
obino smo se smejali naoj deci i obeavali da emo se koliko sutra ili prekosutra jo jednom videti...

Bee to neoprezno, tako nepromiljeno i valjda e mi se zbog toga upravo u Beogradu i dogoditi ono to
sam najmanje oekivala. Otpoelo je sve jednog obinog utorka, kad je vreme bilo kakvo najee jeste u
martu i dok je nebo stajalo nisko obeeno nad mojom i glavama prolaznika, imajui onu olovnoplavu boju
vedrog dana u rano prolee. Jedna ena koja je dola do mog altera, traila je ekove i stanje na raunu,
a onda mi se zahvalila i nazvala me po imenu. Dobro se seam: kazala je "Hvala vam, Bojana". Na zvuk
svog imena (nisam ga zadugo ula ni u roditeljskom domu) trgoh se, ali jo vie na ton tajanstvene ene
koja se odmah okrenula i niui sitne korake, urno promakla velikom salom i nestala iza vrata na ulicu.
Bio je to vie nego prijateljski glas, bilo je u spominjanju mog imena neto prisno, kao da se ta nepoznata
ena i ja znamo godinama.

U prvom trenutku uinilo mi se da sam praena, da me ta neznanka izaziva, a onda mi se uinilo da u

izgubiti jedinu prijateljicu ukoliko ostanem neodluna. Skoila sam i bez izvinjavanja napustila alter
izletevi na ulicu. U frizerskom salonu, desno od zgrade banke, neki mukarac se iao na kratku pa-
frizuru. Osmotrila sam i ostalu gospodu koja su ekala red, ali meu njima nisam primetila ni jednu enu.
Pogledala sam u pravcu sunca na drugu stranu ulice. Traila sam je pogledom, rukama zaklanjala oi. Bila
sam sigurna da u je videti, da je moram ugledati, kao da ovo nije ivot, ve neki roman sa srenim
zavretkom, ali sunce je sijalo nisko na modrosivoj tepsiji neba i svi etai uinili su mi se poput silueta i
utvara. Negde meu njima nalazila se ona, moja jedina prijateljica u Beogradu, ali ko je bila i odakle me je
znala?

itavog popodneva razmiljala sam o njoj. Pomislila sam da u je sresti ve narednog dana, no uskoro u
saznati kako to nije potrebno, pa i to da je ta ena samo prva lasta za kojom e doi jo mnoge iz
udnovatog jata Beograana koji e naprasno poeti da se prave da me poznaju. Idueg dana - a bio je
valjda etvrtak - u banci su mi se obratile dve osobe i nasmeile dok su prisno izgovarale moje ime.
Potom su se u petak njih sedmoro drali kao da smo ba prolo vee proveli u nekom od onih restorana u
kojima nikad nisam sedela, niti poruivala ijednu od etiri vrste kafa.

Bio je to poetak. Sa znatieljom sam oekivala ponedeljak kao bolesnik koji je predugo proveo zatvoren
u azilu. Bee mi lepo, bee mi izdajniki prijatno tih prvih nekoliko dana. Dane vikenda provedoh u
krevetu, sama. Skidala sam se i gola legala, strasno se grlei i okreui sa nevidljivim ljubavnikom. Primala
sam ga u svoju utrobu, iako sam se klela pred sobom da mi je telo tih dana bez sobe za posetioce, bez
mesta za odloeni tovar ili ljubavnike. Nokte sam zabijala u svoju tanku bledunjavu kou i na komade se
razbijala. Moja put krila je tragove prstiju kojima je okretana i u takvom raspoloenju doekala sam
narednu nedelju.

U ponedeljak ujutru tek pokoji tedia nije me poznavao i drao se uljudno hladno kao nekad. Svi ostali
stizali su u banku i stajali pred moj alter poput starih znanaca. Jedni su se osmehivali, drugi su namigivali
ili pokuali da svrate moju panju na dogaaje u kojima nisam uestvovala, a ja sam odobravala tu, naoko
jednostavnu prisnost. Smejala sam se, odavala koketnou koju nisam savladala, a koleginice su primetile
guvu pred mojim alterom i poele da je ispituju s neskrivenom svirepou. Saaptavale su se, izvijale
obrve, alile se efu i bile uverene kako sam preuzela neku od njihovih uloga, ali one nisu znale, nisu ni
slutile da je komad ivota u koji sam ulazila bio zapravo teatar apsurda.

Do kraja nedelje vie nisam mogla da proem ulicom, a da mi se ba svaki prolaznik ne javi, ne podigne
eir, ili me ne podseti na neki nevani detalj koji nisam smela da smetnem sa uma. Niko me nije zvao da
poem sa njim, niti da podelimo ijedan trenutak udvoje. Jednostavno su me poznavali i bili ljubazni
prema meni i to mi bee dovoljno. Prolazili su, nestajali, odlazili za svojim poslovima i danima koje su
nameravali da potroe, a ja sam ostajala ganuta, zbunjena, polaskana i uverena kako je to neto divno.
Moda je ve tad trebalo da posumnjam, da se trgnem i zastanem, ali nisam. Nesmotreno, odista kao
dete, nastavila sam da srljam ljudima u susret: na beogradskim trgovima, po svim prestonikim ulicama,
napokon u banci i kui u kojoj sam stanovala.

Ali, takva opijenost trajala je dan ili dva, moda nedelju ili dve. Da neto ne valja, videla sam po noima.
Postala sam verovatno najslavnija strankinja u Beogradu, pa ipak niko nije pomiljao da prekrati neku od
lepljivih noi koje su se poput maznih maaka i dalje uvijale oko mene i jedinog kreveta na kojem sam
spavala sama. Bilo je vreme da se neto promeni - na bolje, mislila sam. Trebalo je da jednostavno
iskoristim nenadanu popularnost i steknem prijatelje s kojima sam koliko od sutra mislila da obiem neki
od onih indijskih ili tajlandskih restorana. Tako i uinih. Nije bilo potrebno da se posebno obazirem. Bilo
je dovoljno da zaustavim prvu simpatinu mladu enu nalik meni koja mi je dolazila u susret i prijateljski
mi mahala kao da se odavno nismo videle. Odabrala sam onu koja mi se uinila doljakom poput mene,
ali ta neznanka je odbila moju ponudu da odemo u restoran "Bangkok". Kazala je neuverljivo kako uri,
jer mora da ode po ker koja je ba slomila ruku i nalazi se u staroj deijoj bolnici u Tirovoj ulici. Ali,
dodala je, svakako bi volela da ode sa mnom na ruak prvom sledeom prilikom kada se budemo videle.
"Da", dodala je kao da je opinjena, "prvom sledeom prilikom..."

Priznajem da sam bila razoarana. Suvie malo vremena je prolo, a ja sam se olako navikla na slavu.
Pokuala sam sa sledeom poznanicom i rezultat je bio isti: morala je da ode u cvearu i hitno narui
buket belih kala za opersku pevaicu iz "Skale" koja je te veeri nastupala na podijumu Kolareve
zadubine. Pa onda sledei mladi koji je hitao na nastup sa meovitim horom crkve Ruice, neki
gospodin koji je morao bez obilaenja da ode na tucovanje brkova i gospoa koja se drala prema meni
poput majke, ali je morala da ode do kajakakog kluba na Adi Ciganliji, jer je njen sin tamo nastupao u
trci kajaka jednokleka...

Naposletku sam shvatila: ljudi me poznaju, ljubazno mi se javljaju i pitaju za usputne i nevane stvari, ali
ja sam usamljena kao ranije, jer ni jedan od prolaznika sa mnom zapravo ne eli da podeli ni trenutak
svog fantazmagorinog vremena, pa ipak, ljudi su mi se barem javljali i ja sam narednih nekoliko dana
nauila da uivam u njihovoj maloj panji i reima. Uskoro sam unapred znala ta e svaki od njih rei,
kako e mi se obratiti, i ta e me upitati. Bilo je to jednostavno i ja sam novim svetom zagospodarila kao
svojim osamljenim hramovima. A nisu li svi ljudi oko mene zapravo bili poput onih dvanaest mitskih
figura rasporeenih u krug pred centralnim svetilitem Oniropolisa?

Starija gospoda seala su se mojih nemutih roaka. Ponekad sam imala dva brata, nekad tri sestre;
deavalo se da se jedna od mojih mitskih sestara upravo vratila iz inostranstva i gospodin to me je
sretao ba ju je saekao na aerodromu, ili je brat nainio neki podvig na ratitima koja su se nalazila na
samo sto kilometara od Beograda... Deca su bila drugaija: podseala su me na mile bratance i sestriine
koje nikad nisam imala i tvrdila kako su izvanredno proli na deijim kvizovima kakve su organizovale
male televizije. Jedan od mojih sestria dobio je put u Diznilend u Parizu, drugi nekoliko bicikala, a trei
jednogodinju stipendiju na prestinom britanskom Itonu. I sve je to jo jednom bilo omamljujue: niko
od njih nije se meao u moj ivot, ali etanje ulicom postajalo je zanimljivo kao drski adolescentski san.

Na posao sam odlazila i dalje, ali priznajem da sam se promenila. Oko mene se nalazio beskrajni svet koji
se okretao ludo kao arena stakalca u kaleidoskopskom durbinu i nije bilo nijednog razloga koji bi me
spreio da ga ne ispitam do kraja. Krenuh u sasvim nove avanture, kao stari istraivai koji su se sputali
nepoznatim rekama, imajui u rukama busolu i nesigurne mape prethodnika. Jednog dana odluila sam
da upoznam patrijarha Pavla. Odmah posle posla pourila sam ulicom Kralja Petra, prola kraj senki
Saborne crkve i zaustavila se pred osmuenom zgradom Patrijarije. Ula sam unutra i jedan svetenik,
kratke plavorie brade, jo s vrata me je prepoznao. Traila sam da odem do njegove svetosti i sve se
dogodilo gotovo bez ijedne rei, u trenutku, kao da je patrijarh Pavle samo mene oekivao...

Bio je to prvi u nizu neobinih susreta na koju je jedna legenda Beograda zacelo imala prava. Narednih
dana u neobinom svetu upoznala sam gradonaelnicu, predsednika Skuptine, nekoliko manekena i
glumica s kojima sam odavno matala da se poznajem. Svi oni drali su se kao i sluajni prolaznici, ali
meni nije smetalo to ne ele da podele svoje vreme sa mnom, jer me, kao udaci, od sebe nisu ni terali.
Trebalo je da se raspitam gde se odravaju najbolje zabave u gradu i da na njih doem, poto su me svi
primali i niko nije izbacivao. Bila sam na diplomatskim koktelima, snobovskim maskenbalima, ak i na
snimanjima za duplerice "Plejboja". inilo mi se da tako mogu unedogled, da je ljudi koje elim da
upoznam toliko da nikad neu iscrpsti njihov broj. No, prevarila sam se. Samo je mesec ili dva bilo
potrebno da upoznam svakog u Beogradu, ali kako niko nije eleo da druguje sa mnom, poela sam da se
pitam emu sve to. Bila su moja poznanstva nalik ulicama koje se pruaju s drvoredima, neobinim
fasadama ili stepenastim fontanama, i sve zovu da se njima samo proe i nekud ode. Ko sam zapravo ja i
ta Beograd eli od mene, pitala sam se. Ali, na mesto upitanosti, brzo je stupila dosada, pa zamor i
naposletku uas sveta koji mi se pokazivao sledom izopaeno ljubaznih lica.

O, trebalo je na ovakav rasplet da pomislim ranije, da se zaustavim dok sam jo mogla, valjda jo onda
kad me je u banci pozdravljao tek pokoji klijent. Sada sam postala prestoniki mit, ali slava koju sam
nosila, kao teko breme pala mi je na plea. Na posao vie nisam odlazila, na ulicu nisam smela ni da
kroim. Do najblie prodavnice probijala sam se s mukom kroz gomilu nasmejanih i neprikriveno srenih
lica. Nikom se nisam javljala, nikom zahvaljivala. U samoposluzi sam kupovala na brzinu, poput tragikog
junaka, suoena sa krivicom i kaznom koja se stezala oko mene kao svileni gajtan. Bila je kasna jesen kad
sam prestala da izlazim iz svoje sobice i polako jela poslednje ostatke hrane u jedinom sklonitu koje mi
je preostalo.

Kao svaki helenski patnik pomiljala sam jedino na smrt. Pokuala sam da skoim na plonik, obuena u
spavaicu iz koje vie nisam izlazila, ali sam pod prozorom primetila mnotvo ljudi koji su me, sa
osmehom na licu, molili da to ne inim. Jedni su dovikivali imena moje slavne brae, drugi me podseali
na asove koje smo proveli zajedno. Oni koji mi se nisu direktno obraali, uglas su zvali nove i nove
neznance koji su im se rado pridruivali u sve veem horu pod mojim prozorom. Zato se povukoh dublje
u sobu, reena da sebi oduzmem ivot otrovom. Pronala sam kutiju tableta za uspavljivanje. Nervozno
sam prosula itavu koliinu na dlan i gotovo je trgnula u usta, kad mi je ledena aka uhvatila srce i stala
da ga stiska. Poput Odiseja, setila sam se naseobina mrtvih i pomislila kako na svakog ivog oveka,
obitavaju milioni pokojnika, sedei u limbu i tiho patei uz obale podzemnih reka, na ivici straha i boli. ta
ako me se, mrtve, svi oni sete i tamo ponu da me hvataju svojim posivelim, drhtavim rukama za ramena,
dojke, bokove i opominju me pomodrelim, mrtvaki stisnutim usnicama?

Ne, tragina heroina u jednom apsurdnom pozoritu nije se mogla spasiti smru ve, shvatila sam, poput
pravog patnika iz tragedija jedino zatiranjem sebe same. Tako je i bilo. Edip je Jokastinim iglama sebi
oduzeo vid i matao o tome da i sluno vrelo zatrpa, te da vie nita ne oseti, niti ikom dopusti da ga
povreuje. Meni je valjalo da uinim slino. itavu no razmiljala sam, dok je graja okupljenih ljudi
stizala do mene u talasima, kao potmulo reanje velegrada.

Idue noi poela sam da zaboravljam samu sebe. Radila sam to s odlunou pravog dramskog junaka,
sigurno i polako putajui da jedan po jedan deo mene odumire, kao kad neko prolazi po kui i gasi
svetiljke. Uinilo mi se da je to jedini izlaz: kad napokon zaboravim na sebe samu i ne budem vie znala
ko sam, i svi ljudi na svetu, njih sedam milijardi, s olakanjem e proi kraj mene i nastaviti sa svojim
svakodnevnim poslovima. Bie to kraj jednog mita i komada koji se od poetka morao zavriti tragino.
Sada je jutro i Beograani se pod mojim prozorom polako razilaze. Ostaju uza me samo najuporniji, oni
kojima je heroizam mojih nevienih srodnika ostao najdublje urezan. Pa i ti e me uskoro napustiti, jer
vie se gotovo ne seam ni sebe, niti reenice kojom sam otpoela ovaj poslednji zapis koji za sobom
ostavljam. Ko sam ja i zato sve ovo piem? Jo korak, jedan mali i neosetan, potreban je da se zauvek
otisnem u svoje predele i postanem jedini stanovnik nekropole od hiljadu hramova. Tamo u etati
ostavljena, trgnuta iz ivota. Sunau se na popodnevnom suncu, naga i sama, bez stida ili bilo kakve
grie savesti. Penjau se bosonoga na brda koja su prole noi iznikla. Kidau bobice zrelog "hamburga",
spavau u dugakim brodovima crkava prekrivena noima bez snova.

Vidim sebe kako na pranjave drumove Oniropolisa prileem, pa utim, ekajui strance i putnike koji
nee doi i molim se Bogu, koji mi je valjda poslednji zaostao od onih koji su poznavali jednu legendu
Beograda.

KAKO UHVATITI ZVEZDU REPATICU

Uspomeni na Borislava Pekia

Postoje ljudi koji su spojeni ilama i nervima i iji ivoti pouzdano napreduju sledom dana koje
odbrojavaju. Postoje drugi, iji miii i tetive kao da su sapeti krutim vezama i mehanikim prenosnicima.
To nisu ljudi iz jednog komada, pa se i njihovi ivoti odvijaju kao kad se kompozicija voza volebno, bez
skretnica, pomera s koloseka na kolosek.

Moj prijatelj Dragia ivkovi bio je od te druge vrste ljudi, uveren da ga ivot trga iz korena i svojevoljno
premeta na novo mesto. Postao je pesnik jo kao mladi, u vreme kad su ns, graansku omladinu,
ikanirali i izbacivali iz kola kroz kordon "toplog zeca". Govorio je da je ovaj svet suvie skuen za njega i
da mu treba novi, onaj beskrajni poetski. Nama, njegovim drugovima, bilo je, meutim, jasno da se
Dragia proglasio pesnikom iz istog kukaviluka i prevejanog oportunizma koji je u tekom trenutku
imao da ga spasi od batina i uvreda dooa u Beogradu iz redova crvene kolske omladine. Upisao se on
tako, jo mlad, u grupu ljudi ocvalih u ludilu, proglasio se jednim od onih na koje okolina vie ne obraa
panju, te sluaj moe s njima da radi ta ga je volja. Ali, Dragia nije bio od onih koji sluaj nazivaju
sudbinom. Sluaj je brzak, a sudbina reka kojom treba otploviti. Ba s tom sudbinskom rekom moj drug je
zameo rat, sada mi se ini od poetka. Pisao je pesme, neke od njih pamtim i danas, ali svuda oko nas u
vreme kolskih dana, bila je gorka 1949, pa sumorna 1950. i napokon, za nas osamnaestogodinjake,
pretesna 1951. godina. Te 1951. smo maturirali, a dvojica naih drugova biciklima su se prevezli na
transku stranu i zauvek se izgubili iz naih ivota, obeleeni kao otpadnici kolske omladine.

Verovatno je i Dragia mogao biti trei na biciklu - njegovo se bie ve pokretalo zupastim lancima i
oprugama - ali nije. Umesto toga, 1951. godine on tampa svoju knjigu prvih, odista lepih ali, avaj, nimalo
samosvojnih pesama. Jednoj se, ni sam ne znam zato, poetka seam i danas:

I uskoro emo, to se dogoditi mora,

propasti kroz sredite negostoljubive klime.

 Jedrenjacima krenuemo du podzemnih mora

i niko od nas nee znati kako mu je ime.

Moda sam ovu pesmu iz 1951. jedinu upamtio zbog toga to je tako uzaludno lepa, a moda je ona
ostala u mom seanju kao imenitelj jednog vremena. Posle takvih pesama, u Dragiinom ivotu sve se
deava ubrzano kao na traci crno-belog filma. Tano na vreme, u jednom danu, osam godina kasnije,
izdaje sve nas, njegove drugove iz kolskih klupa. Postaje urednik u izdavakoj kui "Nova literatura" i -
komunista. U to vreme, upravo kako se od njega oekivalo, prestaje da bude pesnik i dovrava prvi
roman. "Pribeite, konaite, spavaonica" postaje hit i 1959. dobija NIN-ovu nagradu za roman godine.

Iste godine ja odlazim u inostranstvo. Upisujem se uskoro meu ljude iz "dvadeset petog asa", sve koji
menjaju adrese i gradove kao golubovi koji jo misle da im je pod prstenom na noici zakaena bilo kakva
poruka. Pariz: Avenija Filipa Avgusta 92; Marselj: Avenija Kanebier 19; Trst: Via Commerciale 77; i najzad
Milano: Via Nirone 5. Ipak, premda bee oslikan jarkim bojama i velikom etkicom, moj ivot kretao se
sitnim koracima, kao to biva u izbeglica koji utljivi trae komad mira i parence zaborava koji ima da
obrie seanje na jednu mladost i jednu zemlju.

Za to vreme Dragia, sledom krutih veza kojima je pokretan, postaje predsednik stambene komisije SIZ-a
za kulturu i dodeljuje stanove i ateljea umetnicima, pa zatim gradski sekretar za kulturu (slutih da je i on
uestvovao u spaljivanju itavog tiraa Moskovljevievog Renika srpskog jezika), pomonik ministra za
kulturu i na kraju naelnik Direkcije za meunarodnu prosvetnu, sportsku i kulturnu saradnju. Za to
vreme, dok godine jure kao pesak kroz usko drelo peanika, moj nekadanji drug pie samo jednu
knjigu: hvaljena, ali nikad itana romansirana seanja na mladost i kolske dane, sa mnotvom lagarija o
meni i naim zajednikim, sada ve pokojnim prijateljima.

U starosti, ali vitalnog i ini se dobro podmazanog, saekae ga pad berlinskog zida i slom komunizma.
Njegov mehanizam tih godina jo jednom e promeniti smer kretanja i Dragia ivkovi upisae se u
protivnike nacionalsocijalistikog reima i umeati meu reformisane komuniste, spreman da povede
preobraaj u mojoj napaenoj zemlji iji istorijski tok kao da se kretao pratei muziku oznaku Allegro
dolore.

Jedno pismo koje sam od kolskog druga iz poslednje klupe dobio sedam godina kasnije bacie svetlo na
taj poslednji period njegovog mahovitog ivota. Pismo je poinjalo sa: "Dragi drue iz druge klupe, mnogo
sam grean i u tebi gledam ispovednika koji e bez emocija i ikakve line naklonosti sasluati moje rei..."
Tako je stajalo na poetku, ali pre nego to saoptim ostatak pisma i ono to mu je sledilo, moram kazati,
ne bez krivice, da sam sa Dragiom na neki nevoljni i nemut nain drugovao tokom devedesetih godina.
Dogaalo se da su se kolski drugovi - jedan sa krvavim, drugi sa elinim srcem - sretali na
najneobinijim i najmanje oekivanim mestima.
Kao poslovni agent krupnog milanskog izdavaa "Armanda Mondadorija" sretoh Dragiu ivkovia jednog
oktobra u izdavakoj kui "Kreatief" na Rembrantovom trgu u Amsterdamu. Silazio je niz uske drvene
stepenice i gotovo se sudario sa mnom. U prvom trenutku bezmalo ga nisam prepoznao. Tek kad sam
obratio panju, video sam da je to Dragia. Iznenadio sam se nad njegovim likom nakon svih tih godina,
nad tim upalim obrazima, irokim usnama i razmaknutim obrvama koje kao da su zatezale lice graeno
bez ijedne bore. Poljubili smo se tri puta kao stari znanci i odista paradoksalno, opsovali komuniste
starom kolskom kletvom.

To popodne proveli smo zajedno u gradu ije se ulice pruaju na nivou ispod morskog dna. Sedeli smo
dugo u kafeu pred jednom neobino uskom holandskom zgradom sa drvenim zasunima i pili crveno vino
iz velikih aa sa zdepastim trbusima. Mnogo smo vina popili tamo uz mutnozelenu vodu kanala,
nadneseni nad nae ivote kao mrki zidovi kue boje crne okolade koja se dizala nad nama. Rekao mi je
da se plai liftova i ne ulazi u njih od kada je uo da se jedan pisac sunovratio zajedno sa kuicom u
nekom luksuznom hotelu u Lozani, da se pribojava paketa koji stiu na njegovu adresu izlepljeni
markama i potanskim nalepnicama i nikad ne seda na klupe ispod spomenika u parkovima. Ali, dodao je,
spreman je da uhvati svoju zvezdu i s njom pojuri u nebo. "Zna", procedio je kroz zube kao da smo jo u
skamijama, "ovde sam sve vie popularan." I odista, postajao je tih godina sve poznatiji, u Holandiji,
vajcarskoj, pa i u Italiji, gde sam iveo. Iznenaeni, uvreeni, bledunjavi Zapad prigrlio je sve koji su se
borili protiv poslednje diktature Evrope, pa je privio i njega. Kako je samo mogao, pitah se, da pomazi i
nekadanjeg komunistikog cenzora i raspodeljivaa drutvenih stanova. Ali, Evropa ne daje odgovore,
ve jednako postavlja pitanja...

I Dragia je bio jedno od tih pitanja bez odgovora, zagonetka koja je sedela preko puta mene. Dogodio se
na susret u Amsterdamu poetkom 1992, a onda sam na kolskog druga gotovo zaboravio. On se,
meutim, pritajio i kao tat unjao oko mene. Menjao je none vozove Evrope, izdavae i zatitnike. Bio
sam siguran da se ve narednog dana prijavljuje na recepciji hotela koji sam ba napustio, da se brie
mojim pekirima i pronalazi pokoju sedu - moju sedu vlas - na ivici hotelskog umivaonika. Otvarao sam
prozor hotelske sobe u Strezi i oseao se kao Tomas Man, ali sam bio uveren kako je on tu negde, moda
svega desetak kilometara uz obalu jezera, u Bavenu, i ini mu se da je slian Gustavu fon Aenbahu. U
Trstu sam bio siguran kako se odvezao brdskim tramvajem koji mi je upravo pobegao; na francuskoj
rivijeri mogao sam se zakleti kako pije alzako pivo tu, malo dalje u kopnu, u Ex-An-Provansu...

itao sam o Dragii ivkoviu u italijanskoj tampi. Grmeo je protiv nasrtaja na slobodu govora u naoj
zemlji i traio utoite. I pribeite mu je prueno. Postao je poasni graanin Berna i pristupio Ex-Yu PEN
Centru u Amsterdamu. Nainio se pravim Holananinom i kupio nekoliko bicikala, od kojih je jedan,
engleski, na sklapanje, bio posebno zgodan za vonju do eleznike stanice i smetanje u vozovima.
Dobio je u to vreme "Writers grant" kompanije Hajnrih Bel iz Bremena, postao vlasnik novog Nansenovog
pasoa za izbeglice i - dok su se politiki oblaci gomilali nad ulicama rodnog grada, pa i nad naom kolom
- traio bombardovanje Beograda. inilo mi se da sam stalno kraj njega, da hou da se pobunim, ali ne
nalazim snage. Bilo je pravo udo to smo se ponovo sreli tek 1995, kada sam na njega naleteo u Milanu,
gde sam iveo. Bio je odeven kao Amerikanac u Evropi: pepita-sako, somotske pantalone i naoare uskog
okvira prebaene malom uzicom iza potiljka. "Nisi uo da u dobiti Herderovu nagradu", kazao mi je i
dodao, "Hajde, Matori, ti bar zna prilike u knjievnoj Evropi. To je vrh. Mon Blan. Iza toga me eka jo
samo Nobelova nagrada". Nasmeih se gorko i ipak pristadoh da provedem popodne s njim.

Tvrdio je da ga zastrauje mogunost da mu se u otadbini svaka re prislukuje, da se uasava vozova i

one male none plave svetiljke koja u kupeima zamenjuje potpuni mrak, te da mu se ini da ine nisu
rasporeene u krug, ve da ga svaki novi ulazak u kompoziciju u ravnoj liniji odvodi sve dalje od
Beograda, koji jo jedino voli. Sedeli smo na Bonapartinom trgu, a svuda oko nas nalazio se austrougarski
arm, polegao po naim ramenima kao teka praina koja se nije istila decenijama. Bio sam umoran: od
pisaca koji su traili savete na tri jezika, od stranstvovanja i uspomena koje je upravo Dragia napadao
kao skakavac. Sa mnom za stolom nalazio se ponovo moj drug iz zadnje klupe, moj drugar Dragia,
pokretan sklopkama i beskonanim trakama, koji je govorio i govorio, ali ja ga vie nisam sluao. Rastali
smo se obeavi jedan drugom da emo ostavljati porukice za sobom, kad ve ulazimo u iste hotele,
nasleujui poslugu i sobe sa istim brojevima. Nasmejao se i okrenuo. Silazei u podzemnu eleznicu
dobacio mi je: "Stari moj, dolo je vreme da sve kaznim. I jezik, i narod, i tu zemlju. Samo u Beograd
potedeti." A onda je zamakao, negde u mranu rupu ispod zemlje, ostavivi me bez objanjenja i bilo
kakvog nastavka.

Nisam znao ta to znai, dok 1998. nisam dobio pismo koje je poinjalo kako sam rekao: "Dragi drue iz
druge klupe, mnogo sam grean i u tebi gledam ispovednika koji e bez emocija i ikakve line naklonosti
sasluati moje rei." Zatim se nastavljalo: "Sea se kada sam ti doviknuo da u kazniti sve oko sebe. Ve
tada sam smislio pakleni plan: srpskim itaocima zabraniu svoju knjievnost. Neu se povui, nestati kao
Vidosav Stevanovi ili Bora osi u inostranstvu, neu im dopustiti da me zaborave, ili prebriu gumicom.
Ne, prkosno u nastaviti da stvaram i podstiem njihovu znatielju, ne dajui im ni jednog slova da
proitaju. Znam ta misli, stari moralisto, ali izvini, nije li malo jednolino da svi pisci slave jezik, odaju
poast itaocima i nastavljaju neije delo..."

Stiglo je to, ini se nedovreno pismo do mene upravo u vreme kad sam se odluio na povratak u
domovinu. U mnogim gradovima Srbije, pa i u mom napaenom Beogradu, posle silnih protesta dole su
graanske stranke na vlast i meni se uinilo da je as da se vratim i pokrenem modernu izdavaku kuu.
Pakovao sam poslednje stvari u Via Nirone, kad mi je prispelo Dragiino pismo, te nije udno to odmah
po povratku u Beograd, jo nenaviknut na neuredne i raskalane ulice rodnog grada, kao stranac i
doljak, pourih u tihu Siminu ulicu na Dorolu. Zatekao sam Dragiu u svilenom kunom ogrtau, bledog,
sa sebino stegnutom donjom usnicom. Pozvao me je k sebi i zagrlio me tekim, oajnikim stiskom.

Malo je govorio tog popodneva koje se iza njegovih prozora polako topilo u toplo proleno vee. Saznao
sam ipak ta se deavalo u poslednje tri godine od kako se nismo videli. Uz Herderovu nagradu, drug je
dobio i ek na esto hiljada guldena. Postao je tako dovoljno imuan i odluio da prestane da radi ono to
ne mora. Nije vie odlazio u "Beogradski krug", nije se pojavljivao na televiziji i nije ni pomiljao da se
via sa itaocima. Posle dobijanja nagrade, dao je svega nekoliko planiranih izjava i u jednoj od njih kazao
da je za nagradu uo dok je etao ulicom i odmah usporio hod, jer je shvatio da vie nema gde da uri. O
ostalom nije izvestio javnost, poto je odbio sve razgovore za novine. Poeo je tako da kanjava svoje
grene sunarodnike po zamislima koje je sainio valjda jo na onom ulazu u stanicu metroa u Milanu. Da
li se naslaivao brigom svojih italaca, ili je jednostavno sprovodio plan prema onome to je zacrtao, kao
sudija koji hladno odreuje presudu? Pre e biti ovo drugo. Otiao je da primi najvee knjievno
priznanje Evrope, ne proputajui da podvue kako se u Holandiji osea kao kod kue.

Osim Haga i Amsterdama, stigao je i do Roterdama (novine su prenele njegovu fotografiju kraj lukih
kranova najvee luke), Utrehta, pa i do nizozemskih varoica, gde su mostii preko kanala i seoske
vetrenjae jo takvi kao da su Van Gogovom kiicom oslikani. I svuda se nasrtljivo bacao u naruje
publike, pravei se da mu je do Holanana stalo iznad svega. U Horkajmu, mestacu kraj Utrehta, izjavio
je kako ga plae stari carski hoteli sa velikim ruaonicama, da nikad ne skida pidamu pre nego to
pribelei san od poslednje noi i da se pribojava stranih jezika koji u njegovoj glavi sve vie potiskuju
maternji. Na predstavljanju izabranih dela u prostorijama kue "Kreatief" u Amsterdamu, bio je,
meutim, odreeniji. Rekao je kako ga srpski itaoci vie ne zanimaju.

Zatim se vratio u Beograd i ekao reakcije, kojih je u poetku odista bilo. Jedan novinar zavrio je tekst
retorikim pitanjem "Da li emo zbog svoje slepoe dopustiti da izgubimo jo jednog klasika srpske
knjievnosti?"; neki mali izdava traio je da Dragia postane njegov ekskluzivni pisac i nudio mu
nepristojno veliku sumu; nekoliko oajnih pisama italaca pojavilo se u pievom sanduetu, ali
vremenom stvarnost, koju je moj jadni drug namerio da kanjava poput elinog malja iz poema
Majakovskog, poela je da mu okree lea, upravo kao i on njoj.

Stvari su bez sumnje krenule naopako, jer jedan mehaniki ovek nije mogao pretpostaviti da e javnost
- sainjena od siunih organizama mnogih italaca - poeti da se obnavlja kao rana koja neumitno
zaceljuje sama. Ni oreol Herderove nagrade, ni uporna pominjanja njegovog imena u Nobelovom
komitetu u Stokholmu nisu uspeli da oive pisca koji je odluio da se ubije pred svojim itaocima. Ali, ni
Dragia nije nameravao da odustane. Mislio je moj drug da ima posla sa narodom koji se navikao na
velike koliine ponienja i da uprkos nepovoljnom obrtu, on ima da nastavi da prkosi.

Malo pre mog dolaska i pisma koje mi je poslao, odluio se da zabrani tampanje svojih dela na srpskom.
Sam je preuzeo brigu o njima i svoj prvi roman iz 1959. godine izdao u bibliofilskom izdanju, u svega tri
stotine primeraka. Objavio je zatim uokvireni oglas u Politici i kao laljivi licemer naznaio kako e svih
trista primeraka podeliti itaocima koje "ne treba kanjavati zbog greha naroda kojem pripadaju". U
oglasu je stajalo vreme i mesto kada e postaviti kartonsku tezgu na Knez Mihailovoj ulici i poput jednog
od tamonjih prodavaca na crno krenuti sa podelom tri stotine dragocenih primeraka romana
"Pribeite, konaite, spavaonica".

U zakazani as saekala ga je guva koja ga je u prvi mah ohrabrila. Bila je tu policija koja je zavodila red i
mnotvo ljudi koji su se tiskali i povremeno vritali, ali kada su itaoci poeli da mu prilaze, Dragia je
opazio veinom lica nevoljnika loe odevenih, ili ankoliza koji su se za primerak knjige grabili iz istog
koristoljublja, oekujui da e je dobro unoviti iza prvog ugla. Nadao se moj drug piscima gladnih tue
sree, kritiarima eljnih tueg posrnua, novinarima opredeljenih senzacijama i urednicima licemerno
odanih knjievnicima, ali nikog od njih nije bilo u guvi, ve su se do pisca probijale neke babe sa
cigaretama meu poutelim prstima koje su teko kaljale, bledunjavi mladii nalik samoubicama koji
dugo nisu jeli i podlaci koji su mu traili dva i vie primeraka. Uinilo mu se napokon, dok je delio
poslednje otiske svog prvog romana, da su svi znatieljnici organizovani rukom istog vetaka, koji ih je sve
poslao u red zato da bi njega zavarao i ismejao, i to ga je ozlojedilo.

Vratio se kui kao pravedni sudija i svoj jedini zatvorenik, i vrsto reio da ide do kraja. Bila je godina
1998. Poslao mi je ono pismo i ja sam se vratio u Beograd, da nevoljno otpratim poslednji in i peripetiju
jedne uzaludne i neukusne drame. "Ne, stari moj, ni ti nee dobiti ni jednu moju re", rekao je
ispraajui me do vrata, kao da sam mu bilo ta traio.

Sledeih meseci mnogo sam radio i na njega bezmalo zaboravio. Stupila je 1999, najgora od svih godina
za moj narod, a on se, tu svega nekoliko ulica dalje od mene, uutao, povukao i konano uvredio. Ali
priznau, i ja sam zaboravio na njega. Svud oko mene bili su novi pisci i mladi urednici, za mene
iznenaujue dobro kolovani i obaveteni. U rano prolee te godine uo sam da Dragia sprema novi
roman i pie ga za holandskog izdavaa. Pozvao sam kolege u "Kreatiefu", ali ni oni nisu mogli da mi kau
nita odreenije. Dragia je sigurno neto spremao, a one holandske kolege to nisu smele, ili elele da mi
otkriju. Da li sam uopte mislio da saznam istinu ili sam, znajui tu ljudsku mainu jo od kolskih dana,
pretpostavljao u kom e se pravcu pokrenuti? Bie da sam ga dobro poznavao, ali je i mene iznenadila
vest koju sam kao nevanu i usputnu proitao u dnu kulturne stranice Politike.

U vesti je stajalo da je Dragia ivkovi napisao novi roman pod nazivom "Voda i krv" i predao ga svom
holandskom izdavau sa namerom da se njegovo remek-delo nikad ne objavi na srpskom jeziku. Nisam
mogao da poverujem, bilo je to suvie. Otiao sam do njega i zatekao ga kako likuje. Nekoliko minuta
predamnom je s nekim razgovarao na ravom flamanskom, koji sam mnogo bolje znao od njega.
Zaboravio je da sam uo ono to je govorio i da sam mogao da ga razumem, toliko je bio opijen svojim
uspehom. Davao je odgovore za jednu holandsku reviju i govorio kako ga plae luni mostovi koji su
potpornim stubovima vezani samo za suprotne obale, da vie ne putuje nonim vozovima jer mu pisci
lokomotiva koji se razleu kroz no lie na poslednje trube i da ne oekuje nikakvu reputaciju u domovini.

Spustio je slualicu i namignuo. "Doao je trenutak mog trijumfa, stari moj", rekao mi je kao nevoljnom
sauesniku, a na pitanje da li bi se moglo dogoditi da se ovdanja javnost i ovog puta pokae ilavijom
nego to je oekivao, samo je odmahnuo rukom. "Sada e se dogoditi ono to se u ovoj knjievnosti nikad
nije desilo. Da brojimo do deset. Neki od izdavaa dotle e se javiti i ponuditi mi da moj novi roman
prevede sa holandskog. to e to biti lo prevod prevoda i kako e samo zabavno biti porediti ga sa samo
mojim originalom. Uhvatio sam svoju zvezdu, matori, uhvatio, nego ta."

I jo je on likovao to vee, nudio mi veeru, ili pie na njegov raun, ali tamni oblaci poeli su da se
nadnose nad njim i svima nama, te mi nije bilo do zdravica i slavlja. Nad Dragiinom glavom poput maa
stajao je prezir prevarene publike koja se ve spremala da ga umori kao obmanuta ljubavnica; nad naim
glavama sve izvesnije postajalo je bombardovanje, koje je ovaj "greni" narod imalo da kazni pre nego
sujeta bilo kakvog pisca.

Prvih dana marta prispeo mi je paket. Poiljka je bila upakovana u omotnicu koja je stigla iz Holandije,
jedino to je adresa bila prepravljena: umesto Dragiine stajala je moja. Shvatih da mi je knjigu koja mu je
upuena, moj drug samo prepakovao i poslao, bez obzira to sam iveo nekoliko ulica dalje, na donjem
Dorolu. Otvorio sam paket, setio se njegovih strahova od preporuene pote i naao roman od pet
stotina strana na holandskom, bez posvete ili bilo kakve poruke. Na naslovnoj stranici stajalo je "Water
en Bloed". Proitao sam prve redove na holandskom: "Het was een mooie lentedag, goed genoeg om te
sterven". Roman mi se uinio obinim, rasprianim, poneto narcisoidnim tivom. Pa i ta prva reenica
bila je odve tolstojevska: "Bio je divan proleni dan, dovoljno dobar za umiranje". Ipak, nastavio sam sa
itanjem i ubrzo shvatio da se prava snaga romana krije u umi znakova koji su posejani, u mnogim
reima i neverovatnoj minucioznosti u vladanju obimnom graom. Kao omaijan, proitao sam "Vodu i
krv" za tri noi.

Bila je to pria o jevrejskoj porodici predratnog avijatiara, ispriana u najboljem maniru

"Budenbrokovih". Pred mojim oima otvorio se jedan svet, pokazala obitelj u najskrivenijim crtama. Pria
je pratila najpre dogaaje u osvit Drugog svetskog rata. Osetio sam opasni sklad familije nad kojom se
nadvila avet rata, saznao poneto o majci, Francuskinji, i ocu, pripadniku Sedmog lovakog puka koji e
nedugo zatim, 6. aprila 1941. saekati najvaniji i najuzaludniji zadatak na modrom nebu nad
Beogradom. Sve, ba sve je u toj pripovesti bilo maestralno opisano, do najsitnijih detalja, do aprilske
pogibije malog bakalina Bogojevia u bakalnici "Kolonijal delikates" na uglu Rudnike i Nebojine ulice,
gde i danas stoji parki uglavljen u rupu od nemake bombe.

Videh pred oima intrige, propast i naposletku rat. Rat se prostro predamnom. Podastrt smrtima, uvukao
mi se u svaku poru i pokazao onakvim kakvim ga nisam upoznao u knjigama koje su, napokon, samo od
rei sastavljene. Nadin, ena pokojnog oficira jugoslovenske avijacije, pobegla je u Francusku, ali je
povela samo dve keri Lili i Violetu. Sinovi Moris i David, mladi i obesni kakvi su bili, ostali su u
okupiranom Beogradu. I bee njihova sudbina opisana sa mnogo patosa i pravog pesnikog uzdanja.
David se krio u porodicama starih Beograana i predratnih eha, menjajui prezime po nekoliko puta, da
bi kao slab Jevrejin, makar na nedelju ili mesec - budui Kondi, Hadikonstantinovi, ili ida - postao
jedan od njih. Moris se za to vreme, sa itavom porodicom, sakrio u jednu od kosturnica na Novom
groblju. Prijatelji su im nou, kao ivim mrtvacima, donosili hranu, a obitelj je u grobu doekala etiri
snega i etiri prolea. Poslednji cvetovi jednog spornog leta hiljadu devetsto etrdeset petog doneli su im
slobodu i izlazak na gornji svet, ali Morisa vie niko od predratnih drugova nije saekao na ulicama
rodnog grada.

Davida su uhvatili gestapovci i posle stranih muenja (opisanih do same granice italakog revolta)
prebacili u Jajince, gde su ga streljali. Nikog iz porodice nije bilo da jednog pokojnika sa Novog groblja i
njegovu familiju pozdravi u gornjem svetu. Bili su oko Morisa doljaci u Beogradu, preki i, po njima,
pravedno strogi. Ispitivali su ga. Nekoliko puta se sa uglednim Beograanima nalazio u grupi za streljanje,
ali je iz skupine mrtvih izvoen volebno, as pre pogubljenja, uz pievu sugestiju da se jednom mrtav
ne moe iznova umoriti. Napokon je u toj storiji koja je zarobila godine, poeo nekadanji sin avijatiara
naporno da se uzdie stepenicama komunistike vlasti. Nakon svega se, kao jugoslovenski atae, u Gradu
svetlosti, 1959. godine (sic, ba one godine kada je Dragia postao komunista) susreo sa majkom Nadin i
saznao da joj je ostao jedini sin...
U asu kad su se sirene prvi put vukoliko oglasile nad krovovima Beograda, dovrio sam itanje
Dragiinog romana. Te noi proveo sam budan sluajui udaljene detonacije koje su pretile Beogradu kao
opori divljih zveri koje nadiru iz predgraa. Ujutru sam spakovao neto stvari, reen da prestonicu
napustim zauvek. ao mi je u tom trenutku bilo nae kole, tugovao sam za svim Beograanima i
njihovom decom, ali moje srce neravnomerno je izbijalo zbog toga to sam shvatio da najbolji od svih
romana nae knjievnosti nikad nee ugledati srpski jezik. Kako je samo mogao biti divan na maternjem
jeziku, koliko e biti oteen kada se prevede sa flamanskog...

Sve to i mnogo vie eleo sam da kaem Dragii, ali sam tog jutra, dok sam se spremao da uem u kombi
i poem ka severnoj granici, nekoliko puta okretao njegov broj, dobijajui sa druge strane samo njegov
glas sa mehanike sekretarice kao odgovor.

U podne sam najzad krenuo, penjui se peke Dorolom. Neki momci, bezmalo jo deca, pisali su
antiamerike grafite po zidovima, dok je jutarnji vetar raznosio listove novina od pre nekoliko dana, sa
naslovima koji jo nisu slutili da je novi rat u Evropi uopte mogu. Iza svakog prozora dorolskih
prizemljua kao da me je gledalo po nekoliko pari uplaenih oiju. One su me osuivale, nisu mi davale
pravo glasa i zato sam ubrzao hod.

Kod Tamajdanskog parka, koji je sada bio pust kao nekad kad je bio groblje, uao sam u kombi i smestio
se na zadnje sedite. Nismo kretali jo neko vreme, jer se ekao neko vaan ko je, isto kao pacov sa
zaraenog broda, beao u inostranstvo. Prolo je skoro pola asa, a usplahireni putnici sa stranim
pasoima u depovima ve su poeli da se bune, kada je jedan gospodin, obuen kao stranac, uskoio u
kombi i seo na prednje sedite do vozaa, ne pogledavi ostale begunce. Vrata je za sobom zalupio, kola
su odmah krenula hvatajui najbri put za sever, a ja sam shvatio da je to Dragia.

Mislio sam da ga pozovem, da mu se pribliim, ali sam odustao i nemono stezao roman na holandskom
u polupraznoj torbi. Na maarskoj granici pokazao sam italijanski paso, a on izvadio svoju smenu
Nansenovu legitimaciju. Neispavani i gnevni carinici izveli su ga napolje i traili mu jugoslovenski paso.
Ljut, svaajui se s njima i psujui kao da smo jo u koli, izvadio ga je i oni su ga ipak pustili u spasonosno
inostranstvo zato to je dan ranije napunio ezdeset est godina.

Tada me je, dok se prepirao sa njima kao prostak, primetio kroz staklo kombija i im smo preli granicu,
skupio se kraj mene. "Sada sav pripada Evropi", rekoh mu hladno, dok smo tokovima sekli senke
maarskih topola posaenih sa obe strane puta, i okrenuo se na drugu stranu. Po prvi put sada smo bili
isti. I on - sapet krutim vezama i mehanikim prenosnicima, i ja - spojen ilama i nervima - odlazili smo u
konanu tuinu koja e se zavriti naim tupim buduim ivotima i najzad naim grobovima na
milanskom, odnosno amsterdamskom groblju. Da, bee mi to jasno. Video sam na budui ivot i bez
sumnje primetio da e tako biti. Pa ipak, nisam imao elju da u tom asu s njim razgovaram, a ni on vie
nije imao onog inscenacijskog elana i nije mi priao ega se sve pribojava.

Na budimpetanskom aerodromu "Ferihei", pre nego to emo ui u razliite avione, samo sam ga
upitao ta je sa rukopisom romana. "Eno ga u Beogradu", odgovorio je cinino, "ostavio sam ga Srbima,
pa ako preivi..."
Mahnuo je i poslednji put zamakao u prostor gde su sedeli putnici KLM-ovog aviona za Amsterdam.

Nakon toga vie ga nikad nisam video. Ni roman "Voda i krv" jo nije objavljen na srpskom jeziku, jer je u
meuvremenu na Dragiu ivkovia, nekadanjeg pesnika, komunistikog cenzora i raspodeljivaa
stanova i ateljea, zaboravila Srbija, ali i Evropa, koja ga je odbacila kao brodolomnika istorije koji joj vie
nije potreban...

Mislim da jo nije umro, mada ni u to ne bih smeo da se zakunem. Ne, iv je. Tamo je. U Holandiji. Ima
socijalnu i zdravstvenu kartu. Verovatno dane provodi kao mali seljak i svaki dan se vozi svojim
britanskim biciklom do eleznike stanice u Horkajmu. Tu saekuje brzi za Utreht, sklapa engleski
prenosivi bicikl, stavlja ga pod sedite i ljubazno se javlja putnicima sa kojima deli kupe. Dok gleda kroz
prozor na nisku makiju i kiu to zasipa kanale jedine zemlje ispod povrine mora, niko od putnika ne zna
da se naspram njih nalazi ljudska maina koja je radni vek dovrila i sada jo prede u prazno, tek toliko da
ne zara.

DVOBOJ

Gospoa Mileva zapravo nije bila gospoa. Nije ona, dodue, pola uspinjui se s mutnog taloga ljudskog
iskustva, ali je karijeru izgradila uporno negujui lanu sliku o sebi. To uzorno paenje na neku drugu
Milevu - onu gospou Milevu - uinie od nje osobu koja je ivela u najmanje dva ivota. U onom prvom
Mileva je bila nastanjena u malom mestu na jugu Srbije, govorila je neobinim junjakim naglaskom i
troila dane kao bledunjava uiteljica klavira u nioj muzikoj koli. To to je ivela u varoici bez tradicije
i naroito bez raskoi, proizvee u njoj teskobu; to je govorila niui glasove udnih duina uinie je
nesigurnom; napokon, injenica da je vei deo ivota provela uz klavijaturu, udarajui netalentovanu
decu po prstima, uvrstie histerine poglede koje e godine menopauze svakim danom samo pojaavati.

I nita se na ovoj karakternoj mapi nije moglo promeniti, kao to se ni eleznika linija koja nepopravljivo
kasni jo od poetne stanice, na odredite ne moe dovesti na vreme. Pa ipak, vagoni u koje je smetala
saputnike svoga ivota u jednom trenutku nenadano e biti trgnuti i pojuriti mimo i ispred voznog reda.
Sve to e se deavati u tom drugom ivotu zbivae se bez ikakvog povoda, diktatom svojevoljnih
okolnosti, kako gospoa Mileva nikako nije mogla oekivati.

Uiteljica klavira bila je osniva jedne velike demokratske stranke u svom gradu. Upisala se u nju u vreme
kad su se delile kartice sa dvocifrenim brojevima. Taj podatak kasnije e esto navoditi kao vrhunac
svojih politikih sposobnosti. Broj trideset dva na kartici skrivao je injenicu da u stranku nije unela
mnogo optimizma, niti elje za dobrovoljnim partijskim radom. Vremena su, poetkom devedesetih, bila
teka, ciljevi nejasni, a demokratija daleko na kraju puta, te se uiteljici iz provincije nije moglo zameriti
to u partiju od poetka nije imala vere. Ipak, verovati je jedno, a delati neto sasvim drugo. Ulanjenje u
stranku gospou Milevu pouilo je da se nudei pare snishodljivosti i tupe odanosti moe dobiti lavovski
deo privilegija.

Tako je napredovala, tako je posle obaranja diktatorskog reima i osvajanja vlasti postala vana osoba u
Ministarstvu; otud je i poverovala u sebe kao u "gospou Milevu" i napokon se preselila u Beograd.
Posle prebacivanja adrese u prestonicu, otpoinje Milevin drugi ivot. Glavni gradovi imaju osobinu da
privlae doljake i hvataju ih u velegradske klopke. ine to bulevarima, fontanama, drvoredima,
fasadama, minulim stoleima ili jednostavno imenima ulica i trgova. Upravo to dogodilo se nekadanjoj
uiteljici klavira. U novom ivotu ona je postala stanovnica Beograda. Ila je u stari kraljev dvor, otvarala
izlobe i drugovala s umetnicima. Preko noi je dobila automobil "mercedes" sa oferom, stan sa
sobaricom, ljubavnika uz mua. I sve je nalikovalo snu, odista divnom snu: "mercedes" je imao kona
sedita i drvene drae za ruke, slikari su bili mladi i zbunjeni, stan je bio u najlepem delu Beograda, u
kvartu Savamala, u povuenoj Ulici Cara Lazara; ljubavnik je s njom vodio ljubav u vazduhu, na visini od
18.000 stopa i imao najlepe plave oi koje je videla...

U Ministarstvo je gospoa Mileva stizala poput kraljice. Odmah s vrata izdavala je naredbe, traila preko
interfona od sekretarice dnevni izvetaj i pravila se kako je toliko zaposlena da ne stie da pomisli na
sebe. Ali, kad bi se tapacirana vrata za njom zatvorila, zarila bi lice u ake, vritei kao iparica i
teatralnim pokretom zbacila sandale, utnuvi ih preko celog kabineta. Tek poto bi svakog jutra iznova
poverovala da je zamenica ministra, poinjala bi da radi. A nije se imalo bog zna ta raditi. Gospou
Milevu poslali su iz stranke u Ministarstvo zapravo da bi uhodila ministra, koji je bio iz druge
demokratske stranke. Taj posao obavljala je utljivo i odano, bez zalaganja ili grie savesti. Ostajalo joj je
zato mnogo vremena za poslovne rukove, diplomatske bankete i slubene posete malim diplomatskim
misijama sa kojih je donosila lavovske dnevnice koje su je ubrzo uinile imunom.

Slaba kakva je bila, gospoa Mileva veoma brzo je poverovala u ubedljivost ivota iluzija u koji je ula. Da
e ubrzo pokuati bezglavo da izae, spasavajui goli ivot, u to na poetku nije mogla da poveruje.

Gospodin Miladin bio je nesporna bitanga. Gospodinom se ovde zove iz puke pripovedake pristojnosti.
Miladin je bio jednostavan, prostih navika i jedva obrazovan. Bee on poreklom iz istog grada sa juga
Srbije kao i gospoa Mileva, ali tu se svaka slinost meu njima zavravala. Miladin nije bio lan
demokratske stranke njihovog mesta, nije iveo dva ivota i nikad nije matao da postane "gospodin
Miladin". Istina je da se i on pretvarao. Uporno je negovao male, odvratne detalje u dranju i odevanju
koji su u njegovim oima imali da potvrde kako je on "ovek iz naroda". Imao je gospodin Miladin uvek
malo crnog pod noktima, dok je govorio eretski je vukao pljuvaku kroz retke zube, a na malom prstu
desne ruke pustio je nakaradno dugaak nokat koji mu je sluio kao alatka: za otvaranje pakli cigareta,
zavrtanje malih rafova i jo poneto to nije pristojno navoditi...

Miladin je dobro poznavao novu zamenicu ministra. U mestima koja se ne nalaze kraj vanih puteva svi
se dobro znaju, spletkare jedni protiv drugih, a od zavidljivosti kao da zidaju pakosnu provincijsku
Vavilonsku kulu. Miladin je na tajnovit nain prezirao Milevu. inilo se - iako oni zapravo nisu razmenili ni
jednu uvredu - da sve ini njoj u inat. Kada je Mileva postala nastavnica klavira, Miladin se zaposlio u
osnovnoj koli kao nastavnik tehnikog obrazovanja; kad se ona ulanila u demokratsku partiju svog
mesta, on je postao predsednik ogranka svoje varoi u najokorelijoj nacionalistikoj stranci. I sve drugo
Miladin je radio kao da gospoi Milevi u svakom trenutku eli da pokae odakle je krenula i kuda se
uputila. Nije bilo retkost da se poetkom devedesetih sretnu na etalitu, a da Miladin proe kraj nje bez
rei. Njegovo lice, meutim, kao da je govorilo: "Dobro vee, gospoja".
Potom se njihov odnos samo pogoravao. Miladin je iveo svoj ivot, inilo se da ne uhodi gospou
Milevu, ali u njenom prisustvu uspevao je da prostaki proaka jedno pa drugo uvo, ufitilji brkove, ili
onim skaredno dugakim noktom malog prsta otvori paklo najloijih domaih cigareta. I jo gore od toga.
Za vreme vladavine diktatora njegovoj nacionalistikoj partiji ilo je bolje nego demokratskoj stranci
gospoe Mileve. Miladin je posle 1995. godine postao najpre naelnik graevinskog odeljenja, a potom i
predsednik optine. Kao naelnik potpisao je odluku (sasvim ispravno, sudei po papirima) po kojoj
gospoa Mileva ima da srui zid koji je nelegalno podigla prema komijskom dvoritu. Ve tada je ona
bila odve fina da bi jednom Miladinu priznala kako je to uinila stoga to je komija prljavac i njegove
kokoke se neprestano provlae kroz ianu ogradu u njeno ureeno dvorite poganei ga. Ne, ona je
tada to preutala, sebe a ne Miladina radi, zid sruila, a muu naredila da kokoiji izmet skuplja dok je
ona na asovima.

Kada je ona postala optinski odbornik i vie niko nije mogao da joj naredi da srui jedan zid, Miladin je
ve bio predsednik optine. Postavi odbornik, ona je zid iznova sazidala (opet bespravno), a predsednik
Miladin na to nije obraao panju. Odbio je on, meutim, predlog demokratske stranke da se Ulica
Borisava Stankovia asfaltira do kraja, te se tako do kue gospoe Mileve, koja se nalazila meu
poslednjima u nizu, i dalje stizalo tucanikom. I jo bi se moglo priati o sukobima lane gospoe i laljivog
narodnog tribuna da nije dola godina 2000. i pad diktatora.

Posle izbora u septembru te godine Miladinova partija postala je izborni gubitnik, a stranka gospoe
Mileve pobednik, ali kratko je trajalo njeno veselje. Miladin je nekako politiki preiveo i ak postao
jedan od petnaest narodnih poslanika svoje partije u Skuptini Srbije. Kako je i gospoa Mileva, osim
funkcije zamenika ministra i predsednika dva upravna odbora, bila i narodni poslanik, moglo se oekivati
da e se njihovi nemuti sukobi, zapoeti u provincijskom mestu na jugu Srbije, nastaviti na daleko viem
nivou.

Da je barem uutao, taj Miladin, ili se pretvarao da je Beograanin kao gospoa Mileva... Ali, nije. Postao
je jo glasniji i neotesaniji. Bee on jedan od doljaka u prestonici koji neprestano vrea Beograd, ne
potujui njegove kune brojeve i none svetlosti, otvoreno prezirui mogunost da promeni junjaki
naglasak. Kao i drugi poslanici njegove ovenske partije, tvrdio je kako ga nervira velegradska vreva, kako
bi najotmeniju prestoniku radnju prodao za uglancanu jabuku iz vonjaka svog deda-Miloja, kako u
Beogradu ne moe da ivi od homoseksualaca i izdajnika kojima stie novac iz inostranstva... I vreao je
Miladin Beograd, kao da mu je taj grad neto skrivio, kao da je prestonica kriva to ne voli gospou
Milevu i prezire njene nove manire i ljubav prema velegradu.

I u Skuptini je bio spreman za kavgu i kafansko nadbijanje psovkama. Bila je to zajednika crta svih
poslanika njegove partije i oni su na to podsticani. Miladin je ipak bio najosorniji i najgnusniji. Gospoa
Mileva je sedela u sedmom redu i grizla usnicu kad bi izlazio za govornicu, kao da e svojim nastupom
pred itavom zemljom Miladin osramotiti i nju, ili naglaskom kojeg se ona u Beogradu brzo otarasila,
odati i njeno poreklo. Vremenom je svako njegovo pojavljivanje pred poslanicima za zamenicu ministra
bilo nalik mori. Miladin se ekao ispod pazuha, smejuljio, vreao najuglednije svetske politiare,
bezbrino kao deak koji ima odve popustljive roditelje i zna da nee biti kanjen. Jednom je tvrdio kako
e predsednika Amerike smestiti u unutranji dep sakoa i kao vucibatina sklona teatralnosti, razmicao
revere mastiljavoplavog sakoa i pokazivao unutranji dep, vajkajui se kako ga domai proizvoai prave
ba malim. Drugi put je tvrdio da je u hodniku ispred sale uhvatio za guu jednog domaeg izdajnika.
Ponosi se time, rekao je, ne spominjui izdajnikovo ime i uz smeh pokazao njegovu leptir-manu koju su
svi prepoznali...

Nije Miladin nameravao da odustane, nije mislio da se povue. On je, uostalom, bio "narodski ovek", a
narod je - tako je smatrao - od njega to oekivao. I vikao je, irio ruke, molio se za govornicom, iskljuivan
je sa sednica, ali nije to bilo najgore. Najstranije je bilo ono to e se deavati daleko od Skuptine i
govornice. Gospoa Mileva vremenom je poverovala u sliku o sebi. Samo u retkim tenucima izgovorila bi
poneku re s junjakim naglaskom i vie nije kao iparica crvenela i utirala uvis cipele sa visokim
potpeticama im bi se vrata kabineta za njom zatvorila. Ali, takvo samopouzdanje krhko je kao porcelan
sa jedva vidnom naprslinom. Kako su se dani na vlasti nizali, gospoa Mileva prestala da obraa panju
na Miladina i njegove ispade u Skuptini. Imala je vanija i ozbiljnija posla. Predsedniku svoje stranke
svakodnevno je javljala o ministrovim tajnim posetama poslanstvima Srbije i Crne Gore u svetu; petkom
je odlazila na asove brida i zaista se zbliila sa kapetanom jednog od malih mlaznjaka konfederacije
kojim se vozila na zasedanja Generalne skuptine Ujedinjenih nacija u Njujork. Na sastanke Skuptine
Srbije ila je samo kad mora, pa je po danu Miladina jedva viala.

Ali, bilo je to neoprezno, na svaki nain nesmotreno. Zemljak Miladin, onako ogroman, sa masnom
kosom i ufitiljenim brkovima, Milevu je poeo da poseuje u snovima. Prvi put joj se javio pred svitanje u
noi kad je loe spavala i nekoliko puta se budila, primeujui samo pun mesec nad glavom. Bio je u tom
snu harmonika, sa zlatnim zubom, belom kouljom i crnim prslukom. Svirao je, greei mnogo nota, a
kafana je od nje oekivala da peva. Doturili su joj mikrofon, ali ona nije znala tu pesmu, ili ju je zaboravila.
Miladin je odsvirao uvod jednom, pa iznova, a gospoa Mileva nije poinjala i zato su je kafanske pijanice
gledale sve svirepije. Najzad se odluila da zapeva, pribliila usne mikrofonu i tad se probudila. Obrela se
u krevetu sa baldahinom i ogromnim bledunjavim mesecom koji je sijao kroz prozor kao svetionik.

Nije prolo mnogo, a ona je Miladina ponovo usnila, potom iznova, pa jo jednom. Izmeu dva sna sa
Miladinom kao onirikim korifejem prola bi najpre nedelja, potom samo tri noi, da bi ga napokon
sanjala svaki put kad bi zaspala. A snovi su prestali da budu fantazmagorini i neodreeni. Miladin je -
sada je u to bila sigurna - po noi pokuavao da joj preotme to je ona danju brojala u presti i statusne
simbole. Iako je i dalje bio samo jedan od najbunijih narodnih poslanika, u snu je ubrzo postao prvi
sekretar, pa ambasador u Parizu. Za no ili dve vratio se iz Grada svetlosti i zaposlio u Ministarstvu,
postavi udnovato, onako neotesan i grub, ovek od ministrovog poverenja...

Rasplet, onaj u snu, nije bilo teko predvideti. Noni Miladin nije prezao od klevetanja, spletkarenja i
ocrnjivanja, od svega to na javi uistinu nije inio. Tamo po danu bio je jednostavno odvratan i gospoa
Mileva mrzela ga je kao mukarca sa kojim nije mogla da zamisli ljubavni odnos. Nou je, nasuprot tome,
bio prevejan i odluan da zemljakinju uniti. Ve tokom prve nedelje od kako se u snu vratio iz Pariza,
njen poloaj u zgradi Ministarstva uinio je nesigurnim. Nekoliko snova bilo je dovoljno da ministar pone
da sumnja u nju. Nije joj vie slao dokumenta kao pre. I sekretaricu joj je promenio...
Gospoa Mileva trzala se iz sna i ustajala bleda i neispavana. U Ministarstvo je odlazila kao nekad,
pravei se da nije slaba i da se ne deava nita neobino. No, svaki put kad bi stupila nogom iz
"mercedesa", bojala se da e je za ruku primiti ba on, Miladin. Ali, u stvarnom svetu uda se ne
dogaaju lako, ve sve ide tokovima navika i uticaja. Mileva je zadobila jo vre ministrovo poverenje i
bez obzira to nisu bili iz iste partije, postala mu jedan od najbliih saradnika. Odlazili su zajedno na
rukove i bezbrino se smejali prijateljima iz suparnikih partija. Ali, Mileva je naglo naputala ministrovo
drutvo i kasno popodne, pre glasanja u Narodnoj skuptini, odlazila u salu, kradom zauzimajui svoje
mesto. Odande je gledala Miladina koji je nije primeivao. Paljivo ga je promatrala iz prikrajka i bee joj
jo gadniji nego ranije. Saaptavao se, odmah potom vikao sa mesta i smejao se kao pravi prostak s juga.
Nije znao, ili se pravio da ne zna kako ju je po noi doveo do ivice propasti. Morala je da ga se rei, da
svim tim snovima nekako stane na put.

Ubie ga, odluila je napreac, i u prvom trenutku se postidela svoje odluke. Odmah zatim se pribrala i
vre reila da se sa Miladinom obrauna. Predugo je bila neoprezna, mislei da njen ugled, naruen u
snu, nee poeti da se kruni i na javi. Miladin je sve od poetka inio smiljeno, vodei partizanski rat
protiv nje, uvukavi joj se u snove kao tat. Pokuala je da prizove misli na saveznitvo s voljom i jo
jednom razmotri sve okolnosti: ako ga ubije na javi rizikuje da bude otkrivena i uhapena; ako ga se rei u
snu, sve e biti lake i jednostavnije. Uostalom, onaj snovienski Miladin je bio taj koji ju je proganjao, pa
ga je tamo valjalo i umoriti.

Vratila se kui kao prestupnik kojem vie nema natrag i reila da usni. Tamo iza granice postojanja videla
je ona veliku ulicu kojom jure automobili i ogromnu zgradu Ministarstva sa dva krila, gde je radila. Sunce
je neobinom brzinom prelazilo horizont i senke su se po prozorima i zidovima jurile kao mahnite.
Podigla je pogled i ugledala kupole i kipove na njima. Zapadno krilo zgrade imalo je muku, a istono
ensku figuru i ta dva odlivka uinie joj se na as nalik njoj i Miladinu. Behu samotni, na dva kraja zgrade,
u razliite strane sveta zagledani. Iznad njihovih glava brodile su ogromne lae prolenih oblaka, a kipovi
su bili ni tuni ni veseli, jedan zagledan u Savu, drugi u zelenu glavu Koutnjaka... Uinilo joj se da ne sme
da zastane. Ne, nije se usudila da skree pogled. Ni za trenutak ne sme zaaliti Miladina, jer eno ga gde
izlazi iz zgrade sam i upuuje se Biraninovom ulicom nizbrdo.

I Mileva je krenula za njim. Nije znala zato u Savskoj ulici pored crnih zgrada skree na levo, umesto da
se desno uputi glavnom ulazu u elezniku stanicu, pa ipak pratila ga je: pored Palate pravde, prodavnice
sveih ampinjona, barake u kojoj u neurednim krevetima noe neispavani kondukteri eleznikih kola i
dalje do kolesaka i ranirnih stanica. Kada se Miladin, kao da je neki voz, uputio na jug pratei ine za Bar,
Mileva je spazila priliku da ga sustigne i zaskoi s otrim seivom koje joj se nalo u rukama. Obilazila je
oko njega u velikim krugovima, pa potom bivala sve blie, umrene kose, iskeena kao besna kuja.
Napokon mu je prila s lea kod stare garae za parnjae. Miladin je proao mosti koji se okretao u
punom krugu i spajao mnoge zrakaste ine. Uputio se ka staroj plavoj parnjai koja je nekad vukla Titove
kompozicije i tu zastao. Preneraen se okrenuo pokuavajui da dohvati visoko zabijen no u leima.
Neto je rekao, ali to vie ne bee ljudski glas, ve tiho cvilenje kao kad se strukovi kupina kidaju u polju.
Onda je pao: tiho kao vrea brana, tupo kao preklana ivotinja kojoj se izmakne tlo pod nogama. Niz
njegovo bedro poslednji grozdovi ivih kapilara pukli su i pustili mali mlaz nestvarne, gotovo pozorine
krvi.
Bio je to kraj i Mileva se okrenula bez gra na licu i najmanjeg oseanja krivice. Mislila je da e neto
kazati, da e ga opsovati kao prostakua, ali sad se u snu samo osvrtala i gledala da nekog nema u blizini.
Bilo je to valjda zato to je Miladina ubila bez strasti, diktatom zdravog razuma i u uverenju da je ona
"gospoa Mileva" koja nee dopustiti da joj jedan lupeki zemljak stoji na putu... Izala je iz spavaonica
parnih lokomotiva. Za njom je ostalo oputeno Miladinovo telo, a ona se nije ni osvrnula. Prola je mosti
na kojem nije zatekla nikog i u otrom luku napustila linije ina i retke vagone to su ostali neistovareni.
Istim putem, Risanskom ulicom u koju senke retko zalaze, popela se natrag ka zgradi Ministarstva,
pregledajui haljinu i traei kap izdajnike Miladinove krvi na njoj. Tek kad joj se uinilo da za zloinom
nije ostalo tragova, uspela je da se smiri i umivenog lica samozadovoljno se probudi u svojoj postelji. Usta
su joj bila suva, podonjaci govorili o tome da zapravo nije spavala. No, uprkos tome, znala je da je
zavrila posao kao plaeni ubica. inilo joj se sad da vie nema nikog ko bi je podseao na gradi sa
korzoom u Srbiji odakle je krenula i da bezbrina moe da se vrati ministru, svom ljubavniku,
"mercedesu", pa i muu koga je vratila u rodno mesto, jer ga se stidela u Beogradu. Ali, neto se
neobino dogodilo istog jutra.

Pred kuom ju je ekala siva umesto crne limuzine. Nije se mnogo bunila, poto je u pitanju bio isti tip
automobila, ali male stvari koje je rasporedila po svojim kolima vie nisu bile na mestu, a voza je bio
mladi, bezmalo dete, koji nije poznavao ni nju, ni Beograd. Krenuli su ka zgradi Ministarstva, ali to
mome pogreno je skrenulo iz Ulice kneza Sime Markovia i uputilo se mostom na novobeogradsku
stranu. Opomenula ga je, a on se bezvoljno okrenuo na nepropisnom mestu i uputio natrag ka centru.
Bio je drzak taj, inae lepukasti plavooki momi. Nju, zamenicu ministra, da odveze na drugu stranu. To
nije smela da dopusti. Pitala je ko mu je ef i obeala da e mu napraviti mali pakao im dou u
Ministarstvo, ali ofer kao da se nije uplaio. Umesto toga drsko je siao iz Brankove ulice i zaustavio se
kraj stare prodavnice bombona i eerlema odmah ispod mosta, u Ulici Gavrila Principa, gde se stare
kue jo nadmeu tronim fasadama.

Bilo je to suvie. Izaao je iz kola i uao u prodavnicu bonbona bez rei, a onda ga nije bilo dugakih pet
minuta. Motor je ostao upaljen, sea se dobro, kad je i sama izala, s mukom zadiui dugaku suknju i
stupajui visokim potpeticama na raskopan plonik. Otvorila je vrata, zvonce se oglasilo, a ona je
pomislila kako e deka zatei u kupovini nevanih ueerenih jabuka. Ipak, nije bilo tako. U radnji je
ugledala staklene posude i u njima bombone nalik svilenim bubama, sa plafona su visile krupne
eerleme u obliku starakih tapova, a u staklenoj vitrini bila je sagraena itava kuica od karamela. Za
tezgom je stajao neobino nizak, naboran i veoma star ovek koji joj se odmah predstavio i kazao kako je
on vlasnik prodavnice karamela i slatkia jo od 1948. godine. Nije video, kazao je, nikakvog mladia, jer
on od jutros praktino nije imao muterija, poto vie niko ne kupuje domae slatkie, a oni su... I
nastavljao je da pria taj stari irokog i dobrohotnog lica, dok je gospoa Mileva s mukom pokuavala
da se snae u Beogradu koji je i sama jedva upoznala. Upitala je prodavca slatkia da li zna ko je ona i na
njegov odreni odgovor prvi put posumnjala da se uopte nije probudila.

Uinilo joj se da joj je jasno: ona jo spava. Umorstvo Miladina ostavilo je utisak na nju i ona ne moe da
se trgne iz sna. Izala je iz prodavnice eerlema i videla kako sive limuzine nema pred radnjom. Da,
zacelo jo sanja, ali mora da bude oprezna, jer tu u snu neto je gui i ne da joj da die, kao da joj se
hladni i znojavi muki dlanovi steu oko vrata... Malo je zadigla suknju kao provincijalka i pribrala se.
Morae da se vrati kui, koja uistinu nije daleko. Uputila se stepenicama na Brankov most i dalje onom
istom Ulicom Kneza Sime Markovia, tamo kraj konaka Kneginje Ljubice koji ju je tiho posmatrao sa
svojim bajkolikim dimnjacima nalik kuicama za dim. Do stana je stigla zadihana, sva u znoju. Pogledala je
interfon i potraila svoje prezime, nameravajui da sluavki odmah sa kapije izda nareenja, ali meu
prezimenima nije pronala svoje. Bilo je tu, udno, ministrovo prezime, zatim prezimena nekih poslanika i
lekara ginekologa, ali njenog nije bilo na spisku. Zazvonila je na broju stana koji je do jutros bio njen i sa
druge strane ula strani glas koji je uporno govorio: "halo, ko je to, halo..."

Okrenula se, odskoila kao da je pred svojom kapijom umorila Miladina i uputila se ka raskonoj Knez
Mihailovoj ulici onako neprilino odevena, sa dugakom suknjom, ra- zlivenom minkom i cipelama sa
visokim potpeticama koje nisu bile za dugo hodanje. Nije prola mnogo, uistinu je za- makla samo iza
nekoliko uglova, kad je u srameljivoj Ulici Nikole Spasia, u jednom prolazu kraj ina po kojima se nekad
vozio ugalj, odbacila cipele, iscepala viak suknje i dalje nastavila bosa. Samo je ogrlica sa krupnim
biserima na njenim grudima govorila o nekadanjoj zamenici ministra, onoj gospoi Milevi, ali sada je sve
oko nje, bee sigurna, bio san, duboka obamrlost iz koje je morala da se probudi. Nije bilo vano kako
izgleda, ni ta radi. I ljudi oko nje puili su velike cigare, bili odeveni kao klovnovi ili nosili frakove poput
dirigenata upravo uteklih sa simfonijskog koncerta. Niko se ni za njom nije okretao, a ona je razmiljala
samo o jednom: kako da se trgne iz sna.

ta da uini, kako da se razbudi i kakav je to tup bol u grlu to se as pojaava, as slabi? Naposletku je
odluila da ispita ba ono to je gui, uverena kako to mora pruiti odgonetku i za njen duboki san.
Bezglavo je srnula prestonikim plonicima i uvidela da se bol pojaava kad iz jedne ulice skrene desno
umesto na levo. Pokuala je nekoliko puta: skrenula bi levo i lake disala, vratila se desno i odmah osetila
dlanove tuinca na svom vratu. Bee to neobino. Guobolja kao da ju je vodila ka jednoj taki, ravno ka
svom izvoritu. Zato se nije okrenula, to se nije uputila na suprotnu stranu, u splet uliica gde se lake
disalo? Znala je da se mora prenuti i uplaiti, samo to je moglo da je nagna da se probudi. To je bio razlog
to je zakoraila Pariskom ulicom kraj belog zdanja Francuske ambasade. Srce joj je ludo tuklo, dahtala je
kao pas koji je dugo vukao povodac kad je na Donjogradskom bulevaru prola kraj benzinske pumpe i
uputila se ka maloj tramvajskoj okretnici u kinoj Karaorevoj ulici.

To to e videti iza naputenih tramvaja, prevazii e sva njena onirika oekivanja. Negde pozadi,
zaklonjena ipragom i ostavljenim kompozicijama, dola je Mileva na korak od sopstvene smrti. I sve, sve
joj je odmah postalo jasno, jer bee sasvim izvesno da je u neijem tuem snu ona na savamalskoj
tramvajskoj okretnici bila oborena na lea, dok se nad njom nadnosio gojazni mukarac i stegnutih aka
oko njenog vrata ekao da se uzaludno koprcanje neznankninog tela okona. Imao je on, taj njen ubica,
nabrekle ile, uprt pogled i zube stegnute kao eljust klopke. Stisak ni za trenutak nije poputao sve dok
se njeno posramljeno telo nije opustilo i palo u blato kao odbaena krpa.

Vrisnula je gospoa Mileva i odskoila. Jo korak i bila bi ponovo zadavljena, toliko je to ubistvo jo
obitavalo u gustiu, zaklonjeno pokvarenim tramvajima. Zato se okrenula i poela da bei. Ko je taj
ovek? Bila je sigurna da on moe biti samo Miladin. Ona se uputila u svoj, a on u svoj san. Ona je njega
umorila kraj spavaonica lokomotiva, a on nju pored tramvaja sa sputenim trolama. Potra sivim
Donjogradskim bulevarom, pa na beogradsku tvravu, strmim stepenicama kraj crkve Ruice. Duel je
otpoeo, bee sigurna, i uesnici u dvoboju ispalili su po jedan hitac. Kako to ne bee ivot, i jedan i drugi
pogodili su suparnika. Ali, sekundanti nisu iznova punili pitolje, ve su pravila bila drugaija. Mileva je
trebalo da se probudi iz svog sna pre Miladina, samo tako mogla je da se spasi. Isto je mislio i Miladin.

I on je u meuvremenu saznao da je u snu gospoe Mileve umoren, pronaao je poreklo probadanja pod
levom ple- kom i sad se trudio da se iz tekog komara razbudi i sam. Samo, gospoa Mileva bila je u
prednosti, jer ona nije mrzela Beograd kao Miladin i nije nameravala da ga proda za jednu uglancanu
jabuku iz vonjaka pokojnog dede Miloja. Ipak, i ona je u prestonici bila stranac, a kao nekadanja
uiteljica klavira, o snu i sanjanju znala je tek poneto to je proitala u enskim nedeljnicima. Idui
ulicama i sudarajui se s prolaznicima, pokuavala je da se seti neeg od toga i prvo to joj je palo na
pamet bilo je da zdravi i uravnoteeni ljudi ne sanjaju u bojama. Oni spavaju dubokim snom i javljaju im
se samo prizori ivota koji su u stvari neobojeni. Poremeeni i manijakalni bolesnici, za to vreme, sanjaju
obojene snove i lako se trzaju iz sna. Bila je to prilika da se probudi i Miladina ostavi kao gubitnika,
mrtvog u snu. U nekom drugom ivotu ona je bila smirena, sigurna u sebe i nikad nije videla boje u snu. I
sada se smatrala takvom, iako nije bilo jasno zato je - dok je onako prljava i povreena, kao kokoka
napola uvrnute ije trala kraj kalemegdanskih zidina - sebe jo smatrala zdravom. Bie da je ona pod tim
mislila na zdravu ambiciju i zdravu elju da se pobegne iz malog mesta, ali to vie nije bilo vano.

Svu snagu skupila je ne bi li na ulicama ugledala ikakve boje i tako se uvela u nemiran san. Ali, ljudi su bili
odeveni u sivo, ak i oni u klovnovskoj odei behu neugledni, sa prljavobledim usnicama. A ta je sa
fasadama? Setila se da je na uglu ulica Knez Mihailove i Kralja Petra nedavno omalana jedna stara zgrada.
Trospratnica u secesionistikom stilu, zaostala je iz devetnaestog veka, a novi sjaj dobila je kad je obojena
u nebeskoplavo. ini joj se da je bila na otvaranju i da je ak razgovarala s arhitektom iz Bordoa koji joj je
kazao da u tom francuskom gradu itave blokove starih zdanja kree ivim bojama. Sada je trebalo da
nae kuu, plavu kao nebo. Dola je do zgrade, paljivo se zagledala u nju, ali nije primetila da je ikakve
boje. Pogledala je jo jednom, dobro znajui kako je bila okreena, pokuavajui da prizove to
svetloplavo u koje su obojeni stubovi, doksati, ak i fasadne figurice, ali - bilo je uzalud. Ipak je ona bila
normalna, s odve jakom eljom za samoodranjem da bi u snu sanjala boje.

No, uprkos tome, pokuavala je i dalje, nepristojno zagledana u utljivu trospratnicu. Na trenutak joj se
uinilo da je jedan stub postao plav, te odmah zatim da je jedan od anelia nad prozorom poplaveo u
obrazima, ali sve je bilo uzalud. Beogradska zgrada pokazala se suvie gordom. Svejedno, ona nije mislila
da odustane, jer njena glava bila je zalog. Potrala je preko Trga Republike, pa Makedonskom do
Hilandarske ulice koja se, uska, sa svim kunim brojevima provlaila izmeu dva bulevara. Tamo se
nalazila jo jedna novoobojena zgrada. Vitka etvorospratnica u neoklasinom stilu bila je ofarbana u
boju pudinga od maline i gopoa Mileva nadala se da e crvenu boju lake prizvati, jer je re o toploj i
uznemirujuoj nijansi. Dola je do broja 15 i zagledala se i toj beogradskoj zgradi u lice, ali ni ovog puta
nije opazila boju pudinga od maline...

I dok se Mileva u snu zagldala u tue kibic-fenstere i bal- kone, Miladin je unekoliko imao drugaije
planove. I on je razmiljao jedino o tome kako da se probudi, ali je, saobrazno svojoj prirodi i prostoti
koju je predugo negovao kao lani ovek iz naroda, pomislio da e se iz komara najpre trgnuti ako u
Beogradu iz snova bude traio nevolju. Obilazio je zbog toga mrana i prljava mesta. Poto je ubio tu
kaipernu gospou Milevu kraj okretnice tramvaja, popeo se Velikim stepenicama do otmene Francuske
ambasade, ali je brzo shva- tio da on u gornjim delovima grada nema ta da trai. Nedaleko od njega,
svega nekoliko ulica i jedan san dalje, Mileva je grozniavo pokuavala da ugleda nebeskoplave ukrase na
fasadi zgrade, a on je, ve uurban i nesmotren, silazio u nie kvartove i upuivao se ka luci. U zadimljenoj
mornarskoj krmi naruio je bokal kiselkastog domaeg vina i teko se napio. Pokuao je da izazove
nekoliko dugolinijskih kapetana i potue se s njima, ali oni nisu bili raspoloeni da zalutalog sanjaa trzaju
iz sna. Zato je izaao iz "Brodarske kantine" teturajui se i obilazei retke prolaznike.

Ispod savskog mosta, opet nedaleko od prodavnice slatkia u kojoj je gospoa Mileva prvi put
posumnjala da se iz sna nije probudila, Miladin je poeo da zlostavlja nekoliko Cigana. Pretvarao se,
onako pijan, da je inspektor i mahao svojom poslanikom legitimacijom i karticom za glasanje u
Skuptini. Traio je da mu Romi predaju hartiju iz kolica i vikao kako e zapleniti sve iz dvokolice. Tri
deaia odmah su ga prozrela, ali umesto da izvuku noeve i s njim zadenu ulinu borbu, okrenula su se i
poela da bee sa svojim dragocenim tovarom prema zgradi Hipotekarne banke u Karaorevoj ulici.
Miladin je potrao za njima i vikao, najpre otro, a potom kao oajnik to samo moli za malo kavge. Posle
desetak metara prestao je da juri za romskim deacima i naao se sam ispred ogromnog, mranog zdanja
Hipotekarne banke. Na raskrsnici je stajao sam, dok je Beograd njegovih snova bio sablasno prazan. Vetar
je raznosio ostatke poslednjih izdanja veernjih novina, a on je bio zadihan. Sat na kupoli Hipotekarne
banke ostao je zaustavljen u dvadeset do est, a Miladin je shvatio da se iz sna nije lako probuditi, ak i
kad sanja to oajniki eli...

No, ni Miladin ni Mileva vie nisu imali kud, nisu mogli natrag. I lutali su traei nain da se vrate u stvarni
svet. Mileva je prola Botaniku batu i tamo ni jednom cvetu nije uspela da ugleda boju. Otila je zatim u
Muzej savremene umetnosti i videla da su dela Leonida ejke, Save umanovia i Petra Dobrovia
naslikana samo crnom i belom bojom. Za to vreme Miladin je pokuao da se potue najpre u hotelu
Bristol. Kad su ga odande izbacili bez mnogo rei i velikih batina koje je oekivao, traio je nevolju i u
"Svratitu za umorne alase", kafani "Kod mama-Dane", bistrou "Plavi Dunav", napokon i u "Poslednjem
ribaretovom snu"... Na nekom brodu, ispod lampiona zaostalih od proslave Nove godine, shvatio je da
je praskozorje, da je nebo boje modrica i da u njegovom snu niko nee da se bije.

Nekako istovremeno i on i ona, i Miladin i Mileva, spoznali su da moraju da se vrate na mesto zloina,
tamo gde su ubijeni u tuim snovima. Gotovo jednovremeno pourili su ka mestima svojih pogibija.
Miladin je sa dokova, pratei poslednje talase enske Save koja se uliva u muevni Dunav, donjom
stranom, kraj ina za teretne vozove, pohitao ka eleznikoj stanici. Kao smutljivac koga ne zanima u koju
e se elezniku liniju ukrcati, proao je kraj kompozicija vozova, da bi iza etrnaestog perona zagazio
meu sporedne ine zarasle u travu i trnjak. Bilo mu je potrebno tek nekoliko minuta da stigne do
mostia koji se okretao u punom krugu i pokvarenih lokomotiva koje su noivale u garaama. Tu je zastao
u neverici.

Gospoa Mileva za to vreme prela je sa Novog Beograda i sjurila se niz stepenice ispod Brankovog
mosta. Poslednji vrapci traili su noni zaklon pod elinom konstrukcijom mosta, dok je ona trala
porunelom Karaorevom ulicom kao da je na njenom kraju ne eka svirepo umorstvo - njeno ubistvo.
Pratila je linije tramvajskih ina i gotovo u istom asu pojavila se na mestu gde tramvaji okreu ispod
Kalemegdana, kada se i Miladin obreo na mestu gde je on smaknut. I Mileva je zastala. Ni ona nije mogla
da poveruje da je to izlaz.

ta su suparnici smislili? I jedan i drugi shvatili su da e najvee zaprepaenje, ono to e ih presudno

trgnuti iz onirike omamljenosti, biti zapravo njihovo ubistvo. Morali su da se priblie tom sreditu bolova
i voritu nejasnih slutnji, i konano zakorae u samu taku gde su ispustili ivot. To je u njima budilo
ogromne, atavistike strahove, ali su i jedno i drugo, nakon svega ne razmiljajui predugo, uinili
presudan korak, a to bee neodmereno i lakomisleno. I Mileva i Miladin behu nagnani na to zbog svega
to ih je razdvajalo, valjda jo od prvih sukoba u malom mestu na jugu Srbije.

Mileva se zateturala oborena nevidljivim rukama na zemlju. Koprcala se i krkljala, u magnovenju

pokuavajui da sa vrata skloni ake koje su mirisale na duvan. Miladin se okrenuo nekoliko puta kao da
igra sa nevidljivom igraicom. Otri bol parao mu je grudi napola i vie mu se nije inilo da je bilo
pametno jo jednom poginuti... Ali ni bol, ni ponienje koje je nadjaavao samo stid, nisu bili najgori.
Najtee od svega bilo je to to ni Miladin ni Mileva nisu mogli znati da e, jo jednom izdahnuvi, zauvek
razmeniti snove i izgubiti nadu da se na javi pojave u starim oblijima i na politikim funkcijama koje su
drali. Milevina druga smrt pribliila ju je Miladinu vie no ikad, jer ona je sada tano znala sve njegove
porive, namere i tajno skrivana oseanja prema njoj. Uinilo joj se da ga je predugo kanjavala, tukla po
prstima kao decu u muzikoj koli. I Miladinu se u trenutku ponovne smrti uinilo da je uz Milevu stao
kao enik. Tek tad je shvatio koliko ju je uzbuivao kao mukarac i kako je arko elela da u njemu nae
pravi oslonac. A on, on ju je kanjavao zbog svih homoseksualaca prestonice s kojima nije imala nita...

I zaalie oboje zbog svega, ali bilo je kasno: za ljubav, za smrt, pa i za pravi ivot. Miladin i Mileva
mimoili su se, razmenili snove i sada je Miladin sebe ubijao u Milevinom, a ona sebe u njegovom snu. U
stvarnosti - onoj to je starija od snova - niko nije mogao da pronae ni zamenicu ministra Milevu
Josovi, kao ni poslanika parlamenta Miladina okia. Miladinova partija zatraila je formiranje
parlamentarne komisije koja bi istraila okolnosti nestanka poslanika okia, a ministar naredio
poverljivu istragu u zgradi Ministarstva i u diplomatskim predstavnitvima Srbije i Crne Gore. No,
isleivanja nisu urodila plodom i svima kao da je laknulo: predsedniku Skuptine zato to vie nije morao
da izrie opomene neprijatnom poslaniku, ministru stoga to je znao da ga zamenica od poetka uhodi.

U Beogradu oktobar 2003-januar 2004.

ALEKSANDAR GATALICA

"Linije ivota", roman, Beograd, 1993. (Nagrade: "Milo Crnjanski" i "Giorgio la Pira", Italija)

"Nalija", roman, Beograd, 1995.

"Mimikrije", ciklus pripovedaka, Beograd, 1996.

"Vek", ciklus pripovedaka, Beograd, 1999. (Nagrada: "Ivo Andri")

"Kraj", roman, Banja Luka, 2001.

"Euripidova smrt", roman, Beograd, 2002.

"Najlepe prie Aleksandra Gatalice" (Prireiva: Petar Pijanovi), Beograd, 2003.

SADRAJ

Vetac u Beogradu 5

U kovitlacu godina 21

ovek koji je prodavao smrt 37

Kralj mieva i pacova 51

Ja sam legenda 73

Kako uhvatiti zvezdu repaticu 85

Dvoboj 101

Beleka o piscu 121

Biblioteka Albatros

Aleksandar Gatalica

BEOGRAD ZA STRANCE