OSOBINE LINOSTI NASTAVNIKA

1. Dva pristupa prouavanju linosti

Interes za ovekovu linost star je verovatno koliko i sam ovek, odnosno toliko koliko je star interes za
ljudsku prirodu. Re linost potie od latinske rei persona. Persona je oznaavala masku koju su nosili
glumci u starogrkoj drami za vreme predstave. Ve sama injenica da je pojedinac sposoban, makar
samo za vreme trajanja predstave, igrati drugog oveka ili drugu osobu izaziva pitanja u vezi s njegovom
vlastitom prirodom, odnosno, generalizovano na sve ljude, takva mogunost izaziva pitanja o ljudskoj
prirodi uopte. Konano ta re je poela da oznaava i samog glumca ili glumce.

Danas je re linost vrlo esta i uobiajena u govornoj komunikaciji u svakodnevnom ivotu. Njeno je
precizno znaenje u takvoj komunikaciji, kao i znaenje mnogih rei u normalnoj ljudskoj komunikaciji,
vrlo nejasno i neodreeno. Moglo bi se rei da je najee znaenje rei linost u svakodnevnom ivotu
vezano uz nain ponaanja pojedinca. Linost bi prema tome predstavljala oznaku za konzistentan nain
ponaanja i postupanja pojedinaca. Takvo znaenje termina vodi svoje poreklo ve od Platona koji je
spominjao tipove linosti na bazi konzistentnog ponaanja kao to je to inio i Aristotel u svojoj Etici, a
zatim i Teofrast, uenik Aristotelov, u svojim Karakterima. Znaenje termina linost postaje postepeno
jo ire. Tako linost poinje da oznaava neiju drutvenu ulogu ili drutvenu sliku pojedinca.
Medicinska tradicija psihologije linosti zapoinje verovatno od Hipokrata, grkog lekara koji je iveo u
etvrtom veku. Hipokrat je pokuao meuljudske razlike u emocionalnom reagovanju i temperamentu
da protumai na biohemijskoj osnovi i postavio je prvu teoriju tipova linosti. Ljudi se meusobno
razlikuju po temperamentu i emocionalnosti jer su razliito ispunjeni telesnim sokovima kojih ima etiri
vrste: krv, crna u, uta u i flegma. Osim to ti telesni sokovi objanjavaju individualne razlike, oni
znae i osnovu zdravlja odnosno bolesti. Zdravlje postoji onda kada postoji odgovarajua ravnotea u
zastupljenosti tih sokova, a bolest onda kada se ta ravnotea poremeti. Hipokratovo uenje preuzeo je
kasnije rimski lekar Galen. Ono se odralo sve do naih dana, naravno, u izmenjenom i nauno mnogo
osnovanijem obliku (Fulgosi, 1987). Psihologija linosti predstavlja prema miljenju mnogih psihologa
sredinje ili arino mesto u savremenoj psihologiji. Od najranijih dana, psihologija linosti je obuhvatala
dva povezana, ali suprotna smera:

a) prouavanje individualnih, ili dimenzija po kojima se ljudi razlikuju jedni od drugih i

b) prouavanje pojedinih osoba kao jedinstvenih celina.

Ta dva pristupa su razliito nazvani: analitiki naspram strukturalnog, kvantitativni naspram

kvalitativnog itd. Veina razlika izmeu ta dva pristupa obuhvaena je pojmovima nomotetsko-
idiografsko, terminima koje je prvi upotrebio Vindelband (Rosenzweig, 2004).

Vindelband razlikuje dve vrste nauka. Jedne su nomotetske i ukljuuju discipline kao to su fizika, hemija
i biologija, a druge su idiografske discipline, kao to su istorija, knjievnost i sl. Prema njegovom stavu,
nomotetske nauke trae funkcionalne principe ili zakone u formi Ako a, onda b.

Idiografske discipline pokuavaju da sagledaju pojedinane dogaaje, koji se ne mogu ponoviti i nikada
ne mogu dovesti do determinizma koji neki autori pokuavaju da utvrde. Poseban problem koji se vezuje
za ovakvu podelu je problem generalizacije. Neponovljivi, individualni fenomeni, kao to je, recimo,
Napoleonov poraz kod Vaterloa, izmiu generalizaciji (Smederevac i Mitrovi, 2006).

Gordon Olport je preuzeo ovaj Vindelbandov kriterijum i uveo ga u podruje psihologije linosti,
razlikujui dve vrste teorija. Jedne su predstavnice nomotetskog pristupa, a druge idiografskog pristupa
(Smederevac i Mitrovi, 2006: 9).

Jedan od razloga za svakodnevnu upotrebu rei linost je elja da se prenese utisak konzistentnosti i
kontinuiteta o osobi. Konzistentnost u ponaanju tokom vremena i u slinim situacijama prua
posmatrau doivljaj da se kroz razliite situacije radi o istoj osobi. Osim toga, upotreba ove rei
podrazumeva uverenje da ono to osoba radi, misli ili osea ima poreklo u njoj samoj, da postoje faktori
unutar osobe koji uzrokuju njeno ponaanje. Sutinski, laiko shvatanje linosti poiva na adaptivnoj
potrebi za razumevanjem i predvianjem tueg ponaanja. Upoznati neiju linost znai prepoznati
konzistentne obrasce ponaanja te osobe, to prua osnov za zakljuivanje o njenim buduim akcijama.
Ove predikcije su esto znaajne za donoenje odluka u svakodnevnom ivotu.

Kod malog deteta se jo uvek ne moe govoriti o linosti. Da bi se moglo govoriti o linosti, potrebno je
da se formiraju odreene osobine linosti koje e se povezati u jedno jedinstvo. To jedinstvo se stie
postepeno. Ali, tokom celog ivota se menjaju i osobine i struktura linosti i to menjanje predstavlja
razvoj linosti, a ostvaruje se uticajem sredine na ono to pojedinac donosi na svet nasleem, kao i na
ono to je do odreenog trenutka pod uticajem sredine ve razvijeno(ehovi, 2007: 22).

Po svojim ciljevima, rad naunika i teoretiara linosti ne razlikuje se bitno od procesa koji se odvijaju u
svakodnevnom ivotu. Zadatak svakog (Smederevac i Mitrovi, 2006) ljudskog bia je razvijanje nekog
modela ljudskog funkcionisanja i nekih pravila za predvianje ponaanja. Taj model, i pravila za
predvianje koja proizilaze iz njega, formiraju osnovu teorija u svakodnevnom ivotu. Razlika u odnosu
na izgradnju naune teorije je u tome to naunici prave eksplicitnije modele, definiu svoje termine
jasnije i sprovode sistematska istraivanja radi evaluacije kvaliteta svojih predvianja. Naime, u
svakodnevnom ivotu ovek moe da prihvati nejasnu teoriju i da pokae pristrasnost kada su u pitanju
podaci koji u prilog njegovim verovanjima ili ih opovrgavaju, dok se od naunika oekuje da budu jasni u
vezi sa konceptima koje razvijaju i, koliko god je to mogue, objektivni u interpretaciji rezultata do kojih
dolaze (Smederevac i Mitrovi, 2006).

Olportova definicija linosti je verovatno jedna od najcitiranijih definicija u istoriji psihologije linosti.
Ona glasi: Linost je dinamika organizacija unutar individue onih psihofizikih sistema koji determiniu
njegovo karakteristino prilagoavanje okruenju (Allport, 1937). Ova definicija odraava veoma sloen
stav prema linosti. Na prvom mestu, potenciranje karakteristinog naina prilagoavanja verovatno je
posledica Olportove tenje da naglasi znaaj idiografskog pristupa u prouavanju linosti. S druge strane,
akcenat koji je stavljen na naine prilagoavanja u skladu je sa savremenim evolucionistikim
postavkama u vezi sa ulogom koju linost sa svojim osobinama ima u procesu adaptacije na spoljanje
okruenje.

Definicija od koje kree Ajzenk glasi da je linost relativno stabilna i trajna organizacija karaktera,
temperamenta, intelekta i telesne konstitucije, koji determiniu individualan proces prilagoavanja
spoljanjem okruenju (Eysenck, 1953). Pod karakterom Ajzenk podrazumeva relativno stabilan i
trajan sistem konativnog ponaanja (volja). Temperament obuhvata relativno stabilan i trajan sistem
emocionalnog ponaanja (emocije), intelekt se odnosi na relativno stabilan i trajan sistem kognitivnog
ponaanja (inteligencija) a telesna konstitucija odnosi se na relativno stabilan i trajan sistem telesne
konfiguracije i neuroendokrinog sistema (Eysenck, 1953). Kao predstavnik psihobiolokog pristupa,
Ajzenk je naglasak stavio na stabilnost osnovnih dimenzija linosti, koje su u tom kontekstu bitno
determinisane biolokim predisponirajuim faktorima.

Bronfenbrenner kae da: Linost predstavlja jedan sistem relativno trajnih dispozicija da se doivljavaju,
razlikuju ili manipuliu stvarni ili percipirani aspekti okoline pojedinca, ukljuujui i njega samog
(Sanford, 1963: 497). Katel (Cattell) smatra da: Linost je ono to dozvoljava predvianje neeg to e
neka osoba uiniti u danoj situaciji...Linost se odnosi na celokupno ponaanje pojedinca kako javno tako
i ono ispod koe (Sanford, 1963: 496). Hilgard smatra da je linost: ...ukupan zbir obeleja pojedinca i
naina ponaanja koji po svojoj organizaciji ili obrascu opisuju jedinstveni nain prilagoavanja tog
pojedinca njegovoj okolini (Sanford, 1963: 497). Salivan (Sullivan) kae da je linost: ...relativno trajan
obrazac ponovljivih meupersonalnih situacija koje obeleavaju ljudski ivot (Sanford, 1963: 497).

Jung je kritikovao tadanju vladajuu psihologiju nazivajui je psihologijom bez due, nasuprot koje
on stavlja psihologiju sa duom, to jest nauku o dui(ili kako bi Heleni rekli psihi), koja bi bila
zasnovana na pretpostavci autonomnog duha. Priznavao je, meutim, da u svom bavljenju ljudskom
psihom nije dosegao jednu konano uoblienu teoriju linosti koja objanjava sveukupnu psihiku
kompleksnost oveka, kao i to da je u svojim radovima prvenstveno teio da govori o opazivim
psiholokim injenicama, drei se linije psiholokog naina posmatranja, a ne da gradi psiholoku kolu
ili zatvoren teorijski sistem u nauci o linosti (Zlatanovi, 2001: 23).

Teorije linosti se meusobno razlikuju ne samo po ve spomenutim obelejima i funkcionalnim

zahtevima ve i po veem broju drugih. Mnoga od tih obeleja koriste se za meusobno uporeivanje
razliitih teorija, za utvrivanje njihovih temeljnih predpostavki (u nekim sluajevima te pretpostavke
mogu biti i aksiomatske), za utvrivanje stepena njihove meusobne slinosti odnosno stepena
razliitosti. Ova obeleja ujedno ukazuju na shvatanje prirode linosti odnosno prirode oveka koje imaju
pojedini teoretiari. Temeljne predpostavke pojedinih teorija koje se odnose na ljudsku prirodu ili na
prirodu linosti vrlo su brojne i u odnosu na njih teorije se meusobno jako razlikuju. Predpostavke ili
temelji kod nekih teorija su sasvim empirijskog karaktera (kao npr. kod Skinnerove ili Pavlovljeve teorije
linosti), odnosno konceptualnog karaktera (kao kod fenomenolokih teorija linosti). Ove druge bivaju
empirijski verifikovane tek post festum. To u stvari znai da se neke teorije temelje na empirijskim
podacima, a druge takve podatke nastoje tek kasnije da utvrde (Fulgosi, 1987: 12).

Obeleja po kojima se pojedine teorije linosti meusobno razlikuju treba shvatiti i kao dimenzije,
odnosno kao kontinuume na kojima pojedina teorije zauzimaju odreene pozicije ili take. To znai da se
moe razlikovati ne samo postojanje ili nepostojanje pojedinog obeleja nego se ta obeleja mogu i
kvantificirati ili meriti. Zbog toga je uobiajeno da se pojedina temeljna obeleja definiu kontinuumima
na ijim krajevima stoje polarni atributi ili pridevi. To je mogue tim vie, to je dijapazon razliitosti
teorija linosti toliki da obuhvata ili pokriva najee itavu dimenziju, od jednog pola do suprotnog pola
(Hjelle i Ziegler, 1976).

2. Problemi strukture osobine linosti

Osobina linosti predstavlja najei strukturalni element mnogih teorija linosti. Nauni pristup
prouavanju linosti esto se izjednaava sa prouavanjem sistema osobina. Teorije linosti se razlikuju
po vrsti jedinica ili strukturalnih koncepata koje koriste, kao i po nainu na koji konceptualizuju
organizaciju tih jedinica. Neki teoretiari razvijaju sloene, a neki jednostavne strukturalne sisteme.
Mnogi postuliraju hijerarhijsku organizaciju pojedinih elemenata sistema. Uprkos tim razlikama, najei
zajedniki element koji sadre sve teorije je koncept osobine linosti (Smederevac i Mitrovi, 2006:
19).Gordon Olport bio je jedan od prvih autora koji je pokuao da sistematizuje oblast prouavanja
linosti i definie mnoge termine sa nejasnim i dvosmislenim znaenjem. On je definisao osobine kao
osnovne determinante ponaanja (Allport, 1962).

Osobine linosti predstavljaju stabilne internalne karakteristike, koje uzrokuju ponaanje i poseduju
stabilnost u vremenu i situacijama. Ovakvu konceptualizaciju osobina linosti prihvatili su manje vie svi
autori u okviru dimenzionalne paradigme (Cattell, 1973; Eysenck, 1957; McCrae i Costa, 1999 ). Osnovni
problem koji se javlja u vezi sa relacijama izmeu osobina linosti i ponaanja je kauzalnost. Veina
teoretiara osobine posmatra kao osnovne motiviue snage, koje determiniu specifina ponaanja.
Npr., Brodi smatra da su ...osobine linosti kauzalne. One su genotipski oblikovane latentne
karakteristike linosti koje determiniu nain na koji osoba reaguje na socijalno okruenje (Brody,
1994). Dimenzionalno orijentisani autori uglavnom osobine linosti definiu kao dimenzije individualnih
razlika sa tendencijom ka konzistentnim obrascima misli, oseanja i akcija (McCrae i Costa, 1990).

3. Nomotetsko i idiografsko shvatanje osobine

Ideja o osobinama kao kvalitetima koje poseduju svi ljudi, ali u razliitom stepenu, podrazumeva
predpostavku da su osobine univerzalne i jednako relevantne za sve ljude. Meutim, zagovornici
idiografskog pristupa insistiraju na individualizovanosti osobina, sugeriui da je ljude nemogue porediti
jer ne postoje dve jednake osobine kod dve razliite osobe. I kada se isti termin za opisivanje osobine
primeni na dve osobe, njegovo znaenje ne mora u oba sluaja biti jednako. Pa ak i ako je to znaenje
jednako, znaaj pojedine osobine za razliite ljude i dalje ne mora biti isti. Nomotetsko shvatanje
osobina ne negira osobenost i jedinstvenost, ali se ona smatra produktom jedinstvene kombinacije
kvantiteta, tj. specifine kombinacije stepena izraenosti velikog broja osobina (Smederevac i Mitrovi,
2006: 21).

4. Odnos izmeu osobine i tipa linosti

Tipoloki pristup linosti bio je dominantan u periodu dok psihologija jo uvek nije bila formirana kao
zasebna disciplina. Najpoznatija tipologija linosti je Hipokrat-Galenova, u kojoj se ljudi mogu razvrstati u
jedan od etiri tipa: kolerini, sangvinini, melanholini i flegmatini. Pokuaji kategorijalnog opisa
linosti prisutni su u Jungovoj (Jung,1921-1984) tipologiji (ekstravertni-introvertni), kao i u eldonovoj
tipologiji zasnovanoj na osobinama telesne grae, u kojoj se razlikuju tri somatotipa: endomorfni,
mezomorfni i ektomorfni (Carver i Scheier, 2000).
Tipovi se, prema konvencionalnom shvatanju, odnose na kategorije, koje su razliite i diskontinuirane u
odnosu jedna prema drugoj, za razliku od dimenzionalnog pristupa u kom se osobina linosti posmatra
kao kontinuum. Dugi niz godina istraivanja su podravala stav da veina takozvanih tipova predstavlja
samo ekstremne skorove na kontinuumu na kom su distribuirane dimenzije osobina (McCrae i Costa,
1990). Kao primer moe posluiti Ajzenkova dimenzija ekstraverzije (Eysenck, 1947). Naime, prema
klasinim tipologijama, individue se mogu svrstati u jedan od dva tipa ekstravertni ili introvertni.
Meutim, dimenzija ekstraverzije-introverzije sadri samo na svojim polovima ova dva ekstremna
ponaanja, dok se veina ljudi moe smestiti na neku od taaka kontinuuma izmeu ova dva pola.
Poslednjih godina se ipak mogu uti sve oprenija miljenja u vezi sa dimenzionalnim i tipolokim
pristupom. Sve su ei stavovi da razlike izmeu ljudi ne moraju biti samo kvantitativne, kao to
sugeriu predstavnici dimenzionalnog pristupa, nego i kvalitativne ( Smederevac i Mitrovi, 2006: 22).

Linost je tako sloena da bismo se mi izgubili prilikom njenog prouavanja kada ne bismo nainili neki
okvir da bismo je lake razumeli. Kako se razliiti delovi linosti sklapaju zajedno? Kako se razvija linost?
Zato ljudi postaju emocionalno poremeeni? Kako se njima moe pomoi? Da bismo odgovorili na ta
pitanja, psiholozi su kreirali fascinirajue podruje o teorijama linosti. Teorija linosti je sistem
pretpostavki, ideja i principa koji se predlau da bi se objasnila linost. Postoje brojne teorije linosti, pa
je ovde mogue prikazati samo neke od njih. etiri najire perspektive jesu: teorije osobina,
psihodinamike teorije, bihejvioristike teorije i humanistike teorije. Teorije osobina nastoje da podue
o tome koje osobine sainjavaju linost i kako su one povezane s ponaanjem linosti. Psihodinamike
teorije se fokusiraju na unutranje radnje linosti, posebno na unutranje konflikte i tenje.
Bihejvioristike teorije naglaavaju spoljanju okolinu i efekte uslovljavanja i uenja. Humanistike
teorije naglaavaju privatno subjektivno iskustvo i lini rast i razvoj ( ehovi, 2006: 16).

Studije razdvojenih blizanaca razjanjavaju da naslee ima ogromne efekte na svakoga od nas. Zato se
ini razlonim zakljuiti da postoje genetiki faktori u linosti. Naslee je odgovorno za 20 do 45
procenata varijacija u nekim osobinama linosti. Meutim, treba napomenuti da se linost oblikuje, kako
pod uticajima genetikih, tako i pod uticajem okolinskih faktora. Zbog toga i linosti razdvojenih
identinih blizanaca polako postaju razliitije, kako su blizanci due odvojeni i kako due ive odvojeno
jedan od drugoga (ehovi, 2006: 21).

Psiholozi su odavno uoili potrebu za objanjavanjem ljudskog ponaanja pomou manjeg broja
osnovnih dimenzija linosti. Eysenckova eksperimentalno dobro potvrena hipoteza je da su dva
osnovna faktora linosti introverzija - ekstraverzija i neuroticizam emocionalna stabilnost. Pri tome su
njegova odreenja ekstraverzije i introverzije bila vrlo slina Jungovoj tipologiji linosti. Budui da su
navedene dve dimenzije linosti bile potvrene i u njegovim kasnijim ispitivanjima, smatrao je da su one
jedine i da su meusobno ortogonalne i bipolarne. U tako oblikovanom odnosu nalaze se obeleja
neurotinog ekstraverta i emotivno stabilnog ekstraverta kao i neurotinog introverta i emotivno
stabilnog introverta:

1) Neurotini ekstravert: osetljiv, nemiran, agresivan, uzbudljiv, nestalan, nagao, optimistian i

aktivan (kolerik);

2) Emotivno stabilni ekstravert: drutven, pristupaan, govorljiv, prijemiv, leeran, ivahan,

optimistian i aktivan (sangvinik);
3) Neurotini introvert: hirovit, teskoban, krut, staloen, pesimistian, oprezan, nedrutven, tih (
melanholik);

4) Emotivno stabilni introvert: aktivan, paljiv, promiljen, miroljubiv, obuzdan, pouzdan,

uravnoteen, spokojan ( flegmatik).

Eysenckova teorija linosti je, kao i Cattellova i Skinnerova, po svom karakteru empirijska jer se temelji
na rezultatima objektivnih ispitivanja. Ona poiva na tri temelja ili tri grupe podataka odnosno naina
istraivanja. Prvi i glavni temelj Eysenckove teorije linosti ine rezultati faktorske analize. Drugi njen
temelj predstavljaju podaci dobijeni eksperimentalnim istraivanjima. Cilj je takvih eksperimentalnih
istraivanja na podruju linosti da se i eksperimentalno ispitaju i potvrde osnovne dimenzije linosti
koje su utvrene faktorskom analizom odnosno analizom korelacija izmeu razliitih vrsta ponaanja.
Konano, trei temelj Eysenckove teorije linosti predstavlja Pavlovljeva teorija klasinog uslovljavanja sa
svojom fiziolokom podlogom odnosno fizioloka tumaenja i procesi koji se istrauju u savremenoj
psihofiziologiji u vezi s funkcionisanjem centralnog nervnog sistema odnosno pojedinih modanih regija i
struktura (Fulgosi, 1987).