Mali Radojica

Mili Boe, uda golemoga,

ja li grmi, ja l se zemlja trese,
ja se bije more o mramorje,
ja se biju na Popina vile?
Niti grmi, nit se zemlja trese,
ni se bije more o mramorje,
ni se biju na Popina vile;
ve pucaju na Zadru topovi,
enluk ini aga Beir-aga,
uvatio Malog Radojicu,
pa ga mee na dno u tavnicu.
U tavnici dvadeset suanja,
a svi plau, jedan popijeva,
te ostalo drutvo razgovara:
Ne bojte se, brao moja draga,
eda Bog da kakva go junaka
koji e nas junak izbaviti!
A kad k njima Radojica doe,
svi u jedno grlo zaplakae,
Radojicu ljuto proklinjahu:
Radojica, dopadnuo muka!
I mi smo se i uzdali u te
da e ti nas kadgo izbaviti,
eto i ti sade k nama doe -
ko li e nas junak izbaviti?
Veli njima Mali Radojica:
Ne bojte se, brao moja draga,
ve ujutru kad danak osvane,
vi dozovte agu Beir-agu,
pa mu kate da j umro Rade
ne bi li me aga zakopao!
Kad svanulo i sunce granulo,
a povika dvadeset suanja:
Bog t ubio, aga Beir-aga,
to dovede k nama Radojicu?
Jer ga sino objesio nisi,
ve se kod nas noas prestavio -
hoe li nas pomoriti smradom?
Otvorie na tavnici vrata,
iznesoe pred tavnicu Rada.
Onda veli aga Beir-aga:
Noste, sunja, te ga zakopajte!
Al govori Beir-aginica:
Ev, bogami, nij umro Rade,
nij umro ve se uutio -
nalote mu vatru na prsima,
hoe li se pomaknuti, kurva!
Loe njemu vatru na prsima,
al je Rade srca junakoga -
ni se mie, ni pomie Rade.
Opet veli Beir-aginica:
A, bogami, nij umro Rade,
nij umro, ve se uutio -
ve uvatte zmiju prisojkinju,
te turajte Radu u njedarca,
hoe li se od nje uplaiti,
hoe li se, kurva, pomaknuti!
Uvatie zmiju prisojkinju,
pa turaju Radu u njedarca,
al je Rade srca junakoga -
ni se mie, ni se od nje plai!
Opet veli Beir-aginica:
A, bogami, nij umro Rade,
nij umro, ve se uutio -
ve uzmite dvadeset klinaca,
udrite ih pod noktove Radu,
hoe li se pomaknuti, kurva!
I uzee dvadeset klinaca,
udaraju pod noktove* Radu;
i tu Rade tvrda srca bio -
ni se mie, ni duicom die.
Opet veli Beir-aginica:
A, bogami, nij umro Rade,
nij umro, ve se uutio -
sakupite kola evojaka
i pred njima lijepu Hajkunu,
hoe li se nasmijati na nju!
Sakupie kolo evojaka
i pred njima lijepu Hajkunu.
Na Rada je kolo navodila,
preko Rada nogama igrala.
A kakva je, da je Bog ubije,
od sviju je i vea i ljepa,
ljepotom je kolo zainila,
a visinom kolo nadvisila -
stoji zveka na vratu erdana,
stoji kripa gaa od sandala!
Kad je zgleda Mali Radojica,
lijevijem okom progleduje,
desnijem se brkom nasmijava.
A kad vidla Hajkuna evojka,
ona snimi svilena jagluka,
njime pokri Rada po oima
a da druge ne vide evojke;
pa je svome babi govorila:
Jadan babo, ne grijei due,
ve nosite sunja, zakopajte!
Onda veli Beir-aginica:
Bre, nemojte zakopati kurve,
ve ga bacte u debelo more
te narante ribe primorkinje
lijepijem hajdukijem mesom!
Uze njega aga Beir-aga,
pa ga baci u debelo more.
Al je Rade udan pliva bio!
Daleko je Rade otplivao,
pak izie na brijegu mora,
pa povika iz grla bijela:
Jao, moji bjeli sitni zubi,
povadte mi klince iz nokata!
I on sjede i noge prekrsti,
i povadi dvadeset klinaca,
pa ih metnu sebi u njedarca.
Opet nee da miruje Rade.
Kad je tavna noca nastanula,
ide dvoru age Beir-age,
pa postaja malo kod pendera.
Istom aga za veeru sio,
pa s kadunom svojom besjedio:
Moja kado, moja vjerna ljubo,
evo ima devet godin dana
kao j otio Rade u hajduke,
da ne mogoh serbes veerati
sve od straha Malog Radojice -
Bogu vala kad ga danas nema,
i kad njemu haka glave dooh!
I ono u dvadest objesiti
dok ujutru bijel dan osvane!
A to Rade i slua i gleda,
pa u sobu k njemu uletio,
za veerom agu uhvatio,
uhvati ga za vrat do ramena,
istre mu glavu iz ramena.
Pa uvati Beir-aginicu,
pa potee klince iz njedara,
udara ih pod noktove kadi;
dok je pola klina udario,
i duu je, kuka, ispustila.
Njoj govori Mali Radojica:
Neka znade, Beir-aginice,
da kakva je muka od klinaca!
Pa uhvati Hajkunu evojku:
O Hajkuna, srce iz njedara,
daj mi nai od tavnice kljue
da ispustim dvadeset suanja.
Nae Hajka od tavnice kljue,
on ispusti dvadeset suanja.
Opet joj je Rade govorio:
O Hajkuna, duo moja draga,
daj mi nai od riznice kljue
da to malo od aluka traim -
daleko mi j domu putovati,
treba mi se putem ponapiti!
Otvori mu sanduk od taljera;
onda joj je Rade besjedio:
O Hajkuna, srce moje drago,
to e meni take ploetine -
konja nemam da s njima potkivam?
Otvori mi sanduk od dukata!
On na drutvo dukate dijeli.
Pa uvati Hajkunu evojku,
odvede je u zemlju Srbiju,
Dovede je u bijelu crkvu,
Od Hajkune gradi Aneliju,
pa je uze za vjernu ljubovcu.