an-Fransoa Liotar

Moe li misao da nastavi bez tela?

ON

Vi filozofi postavljate pitanja bez odgovora, pitanja koja moraju ostati bez odgovora, da bi
zasluila da se nazivaju filozofska. Prema vama, pitanja na koja je dat odgovor samo su
tehnike stvari. U poetku su ona to i bila. Ona su zamenjena filozofskim pitanjima. Vi se
okreete ka drugim pitanjima na koja je izgleda potpuno nemogue odgovoriti: koja se, po
definiciji, opiru svakom pokuaju osvajanja razumom. Ili to je isto: vi izjavljujete da, ako je na
prva pitanja bio dat odgovor, to je zato to su ona bila loe formulisana. Vi sebi dozvoljavate
privilegiju da pitanja koja tehnika nauka smatra reenima (u stvari ona se samo neadekvatno
bavi njima), nastavljate da tretirate kao nereiva, to e rei kao dobro formulisana. Za vas su
reenja samo iluzije, neuspesi da se ouva integritet zbog bia ili takve neke stvari. ivelo
strpljenje. Vi ete zauvek istrajavati u sopstvenoj podozrivosti. Ali nemojte biti iznenaeni
ako, zbog sopstvene neodlunosti, svejedno zavrite tako to ete zamoriti svoje itaoce.

Ali nije to u pitanju. Dok govorimo Sunce stari. Ono e eksplodirati za 4,5 milijarde godina. To
je samo neto malo vie od polovine njegovog oekivanog trajanja. To je kao ovek u ranim
etrdesetim koji se nada da e doiveti osamdesete. Kada umre Sunce bie svreno i sa vaim
nereivim pitanjima. Mogue je da ona ostanu bez odgovora sve do samog kraja,
besprekorno formulisana, iako tada vie nee postojati osnova za postavljanje takvih pitanja,
kao ni mesto za tako neto. Objanjavate: nemogue je misliti jasan i jednostavan kraj bilo
ega, poto je kraj granica, a da biste ga mislili, morate biti sa obe strane te granice. Dakle,
ono to je okonano ili konano mora neprekidno biti u naem miljenju ako treba da bude
miljeno kao okonano. Ovo je istina za granice koje pripadaju miljenju. Meutim, posle
smrti Sunca nee biti miljenja koje bi znalo da se njegova smrt ve desila.

Ovo je, po meni, jedino ozbiljno pitanje sa kojim se danas suoava oveanstvo. U poreenju
s njim sve drugo izgleda beznaajno. Ratovi, sukobi, politike tenzije, promena miljenja,
filozofske debate, ak i strasti sve je ve mrtvo ako ova beskonana rezerva iz koje sada
crpite snagu da odlaete odgovore, ukratko, ako miljenje kao traganje, umire zajedno sa
Suncem. Moda smrt nije re. Moda se neizbena eksplozija koja dolazi, ona koja je uvek
zaboravljena u vaim poniavajuim intelektualnim taktikama, moe posmatrati na izvestan
nain kao prethodno pojavljivanje koje ini ove poniavajue taktike posthumnim ini ih
uzaludnim. Govorim o onome to je izbrisano iz vaih dela o materiji. O materiji uzetoj kao
ureenje energije koja se uvek iznova, beskonano, stvara, unitava i ponovo stvara. Mislim,
na korpuskularnoj i/ili kosmikoj skali. Ne govorim o poznatom, bezbednom zemaljskom
svetu ili bezbednoj transcendentnoj imanenciji miljenja u svojim objektima, analogno nainu
na koji oko transcendira ono to je vidljivo ili habitus svog situsa. Za 4,5 milijarde godina doi
e do smrti vae fenomenologije i vaih utopistikih politika; nee biti nikoga da zvoni na
posmrtna zvona, niti bilo koga da ih uje. Bie suvie kasno razumeti da je vae strasno,
beskonano zapitkivanje uvek bilo zavisno od ivota duha, koji nije bio nita drugo do
skriveni oblik zemaljskog ivota. Oblik ivota koji je bio duhovni zato to je bio ljudski, ljudski
zato to je bio zemaljski koji potie sa zemlje najivljeg od svih bia. Miljenje pozajmljuje
horizont i orijentaciju, bezgraninu granicu i kraj bez kraja od telesnog, ulnog, emocionalnog
i kognitivnog iskustva jedne vrlo sofisticirane, ali svakako zemaljske egzistencije, kojoj isto
tako mnogo duguje.

Sa nestankom Zemlje, miljenje e se zaustaviti ostavljajui taj nestanak potpuno

nemiljenim. Upravo je horizont taj koji e biti uniten, a sa njegovim nestankom nestae i
vaa transcendencija u imanenciji. Ako, kao ogranienje, smrt zaista jeste ono to izmie i to
je odloeno i ime se, usled toga, miljenje stalno bavi od samog poetka ova smrt je jo
uvek samo ivot naih duhova. Ali, smrt Sunca jeste smrt duha, zato to je to smrt smrti kao
ivota duha. Nema nikakvog ukidanja i odlaganja ako nita nije preivelo. Ovo unitenje je
potpuno drugaije od one vae govorancije o naoj smrti, smrti koja je deo sudbine ivih
stvorenja koja misle. Unitenje je, u svakom sluaju, previe subjektivno. Ono e za sobom
povlaiti promenu u stanju materije, to e rei, u obliku koji e poprimiti energije. Ova
promena je dovoljna da uini potpuno bezvrednom vau anticipaciju sveta posle eksplozije.
Politiki nauno-fantastini romani opisuju hladne pustinje naeg ljudskog sveta posle
nuklearnog rata. Solarna eksplozija nee se dogoditi zahvaljujui ljudskom ratu. Nee ostaviti
iza sebe opustoen ljudski svet, lien ljudskih osobina, koji e bar i pored svega imati jednog
preivelog, nekoga ko bi ispriao priu o onome to je preostalo, ko bi je zapisao. Lieno
ljudskih osobina jo uvek implicira oveka, mrtvog ali pojmljivog oveka, koga je, zato to je
mrtav u ljudskim terminima, jo uvek mogue ukinuti u miljenju. Meutim, u onome to
preostane posle solarne eksplozije nee biti nikakve ljudskosti, nee biti ivih stvorenja, nee
biti inteligentnih, oseajnih, osetljivih zemljana koji bi tome bili svedoci, jer e oni i njihov
zemaljski horizont biti uniteni.

Pretpostavimo da e tlo, Huserlova (Husserl) Ur-Erde, nestati u oblaku toplote i materije.

Posmatrana kao materija, zemlja ni u kom sluaju nije originarna, zato to je podlona
promenama svog stanja promenama izdaleka ili izbliza, promenama koje potiu od materije
i energije i od zakona koji upravljaju transformacijama Zemlje. Erde je ureenje
materije/energije. Ovo ureenje je prolazno i traje, manje-vie, nekoliko milijardi godina.
Lunarnih godina. to i nije tako dugo ako se posmatra u kosmikim razmerama. Sunce, naa
Zemlja i vae miljenje nee biti nita drugo do isprekidana stanja energije, trenutno
uspostavljeni poredak, osmeh na povrini materije u udaljenom kutku kosmosa. Vi nevernici,
vi ste zapravo vernici: vi verujete, previe verujete u taj osmeh, u sauesnitvo stvari i
miljenja, u svrsishodnost svih stvari! Kao i bilo ko, i vi ete zavriti kao rtve stabilizovanih
odnosa poretka u tom udaljenom kutku. Vi ete biti zavedeni i obmanuti onim to zovete
priroda, podudaranjem duha i stvari. Klodel (Claudel) je ovo nazvao "co-naissance, a Merlo-
Ponti (Merleau-
-Ponty) je govorio o ijazmi oka i horizonta, o tenosti u kojoj pluta duh. Solarna eksplozija,
puka misao o toj eksploziji, trebalo bi da vas probudi iz ove euforije. Pogledajte: vi
pokuavate da mislite dogaaj u njegovom quod, u dolasku onoga deava se da pre svake
sutine, zar ne? Vi ete potvrditi da je eksplozija Sunca smo quod, bez mogunosti neke
kasnije odredbe. O toj samoj smrti Epikur je trebalo da kae ono to je rekao o smrti da ja
nemam nita s tim, jer ako je ona prisutna, ja nisam, a ako sam ja prisutan, ona nije. Ljudska
smrt je ukljuena u ivot ljudskog duha. Solarna smrt implicira nepovratno iskljuivo
razdvajanje smrti i miljenja: ako postoji smrt, ne postoji miljenje. Negacija bez ostatka. Bez
sopstva koje bi dalo smisao. ist dogaaj. Propast. Svi dogaaji i sve propasti koje su nam
poznate i o kojima pokuavamo da mislimo zavrie kao ne vie do bledi simulakrumi.

Ovaj dogaaj je neizbean. Pa tako, ili, vas to ne zanima pa ostajete u ivotu duha i u
zemaljskoj fenomenalnosti. Kao i Epikur, vi kaete sve dok to nije ovde, ja jesam, i
nastavljate da filozofirate u prijatnom okrilju sauesnitva izmeu oveka i prirode. Ali, opet,
sa ovom sumornom primisli: aprs moi le dluge. Potop materije. Sloiete se da postoji
znaajna taka razilaenja izmeu naeg miljenja i klasinog i modernog miljenja zapadne
civilizacije: oigledna injenica da nema prirode, nego samo materijalno udovite
DAlamberovog (DAlembert) Sna, Timajeva chra. Nekada se smatralo da smo sposobni da
razgovaramo sa Prirodom. Materija ne postavlja pitanja, ne oekuje nikakve odgovore od
nas. Ona nas ignorie. Ona nas je stvorila onako kako je stvorila sva tela sluajno i prema
svojim zakonima.

Ili, vi pokuavate da anticipirate propast i da je otklonite znaenjima koja pripadaju toj

kategoriji znaenjima koja pripadaju zakonima transformacije energije. Odluili ste da
prihvatite izazov krajnje verovatnog unitenja sunevog sistema i sistema vaeg sopstvenog
miljenja. Tada je sasvim jasno ta je jo preostalo da se uradi taj posao je u toku ve neko
vreme posao simulacije uslova ivota i miljenja koji ini da miljenje ostane materijalno
mogue posle promene stanja materije koja je propast. Ovo, i samo ovo je ono to se danas
dovodi u pitanje u tehnikim i naunim istraivanjima na svakom polju, od dijetetike,
neurofiziologije, genetike i sinteze tkiva, do korpuskularne fizike, astrofizike, elektronike,
informatike i nuklearne fizike. Bez obzira na to koji su tu neposredni ulozi: zdravlje, rat,
proizvodnja, komunikacija. Za dobrobit oveanstva, kako se to obino kae.

Znate, tehnologiju nismo izmislili mi ljudi. Pre e biti obrnuto. Kao to priznaju antropolozi i
biolozi, ak i najjednostavniji oblici ivota, infusoria (male, siune alge sintetizovane
svetlou na ivicama plimnih bara pre nekoliko miliona godina) ve jesu tehniki pronalasci.
Bilo koji materijalni sistem je tehnoloki ako filtrira informacije korisne za svoj sopstveni
opstanak, ako memorie i prenosi te informacije i izvodi zakljuke na osnovu odreujueg
efekta ponaanja, drugim reima, ako utie i pravi intervencije na svojoj okolini kako bi
osigurao bar svoje sopstveno trajanje. Ljudsko bie, po svojoj prirodi, nije drugaije od
objekta ovog tipa. U poreenju sa drugim ivim biima njegova opremljenost za prikupljanje
podataka nije izuzetak. Tano je da je ljudsko bie omnizorno kada se bavi informacijama
zato to poseduje izdiferenciraniji regulativni sistem (kodove i pravila obrade) i kapacitet
skladitenja memorije koji je vei nego kod drugih ivih bia. Najvie od svega: ono je
opremljeno simbolikim sistemom koji je, kako arbitraran (u semantici i sintaksi), to mu
omoguava da bude manje zavisan od neposredne okoline, tako i rekurzivan (Hofstadter),
to mu dozvoljava da uzme u obzir (iznad i vie od sirovih podataka) nain na koji prerauje
takve podatke. To jest, samog sebe. Dakle, preraivanje svojih sopstvenih pravila kao
informacija i izvoenja drugih naina obrade informacija. Ukratko, ovek je iva organizacija,
koja nije samo kompleksna, ve, takorei repleksna. On moe shvatiti sebe kao medijum (kao
u medicini), ili kao organ (kao u aktivnostima usmerenim prema cilju) ili kao objekat (kao u
miljenju mislim, u estetikom, kao i u spekulativnom miljenju). On ak moe apstrahovati
sebe od samog sebe, i uzeti u obzir samo sopstvena pravila preraivanja, kao u logici i
matematici. Suprotna granica ove simbolike rekurzivnosti nalazi se u nunosti kojom je on
istovremeno prinuen (bez obzira na meta-nivo njegovog delovanja) da utvruje pravila koja
garantuju njegov opstanak u bilo kojoj sredini. Nije li to upravo ono to konstituie osnovu
vae transcendencije u imanenciji? Do dana dananjeg ova sredina je bila zemaljska.
Opstanak mislee-organizacije zahteva razmenu sa tom sredinom, takvu da ljudsko telo moe
sebe da perpetuira u njoj. Ovo je podjednako tano za sutinsku meta-funkciju filozofsko
miljenje. Na kraju krajeva, da bi mislili morate da diete, jedete, itd. Jo uvek ste pod
obavezom da zaradite za ivot.

Telo se moe posmatrati kao hardver kompleksnih tehnikih pomagala kakvo je i ljudsko
miljenje. Ako ovo telo ne funkcionie pravilno, onda tako kompleksne operacije, meta-
pravila tree i etvrte moi, kontrolisane deregulacije koje vi filozofi toliko volite, nisu
mogue. Vaa filozofija beskrajnog kraja, besmrtne smrti, bezgranine razlike, neodlunosti,
izraz je, moda izraz par exellence, samog meta-pravila. Ono kao da je uzelo u obzir smo
sebe kao meta. Sve je to divno i krasno. Ali, ne zaboravite: ova mo referencijalne promene
nivoa proizilazi samo iz simbolike i rekurzivne moi jezika. Sad, jezik je jednostavno
najkompleksnija forma (ivih i mrtvih) seanja koja ureuju sva iva bia i ine ih tehnikim
objektima bolje prilagoenim svojoj okolini nego to su to mehanike celine. Drugim reima,
vaa filozofija je mogua jedino zato to je materijalna celina zvana ovek opremljena
veoma sofisticiranim softverom. Ali, takoe, ovaj softver, ljudski jezik, zavisi od stanja
hardvera. Meutim, i hardver e biti razoren u solarnoj eksploziji a zajedno sa njim u
plamenu e nestati i filozofsko miljenje (kao i svako drugo miljenje).

Problem tehnolokih nauka moe se odrediti na sledei nain: kako snabdeti ovaj softver
hardverom koji e biti nezavisan od uslova ivota na zemlji.

to znai: kako omoguiti miljenje bez tela. Miljenje koje nastavlja da postoji posle smrti
ljudskog tela. Ovo je cena koju treba platiti ako eksplozija treba da bude shvatljiva, ako smrt
Sunca treba da bude smrt kao i sve druge smrti za koje znamo. Misao bez tela je uslov za
miljenje smrti svih tela, solarnih ili zemaljskih, kao i smrti miljenja koja su neodvojiva od tih
tela.

Ali "bez tela" u ovom odreenom smislu: bez kompleksnog ivog zemaljskog organizma
poznatog kao ljudsko telo. Oigledno, ne bez hardvera.

Dakle, teoretski, reenje je veoma jednostavno: proizvodnja hardvera sposobnog da podri

softver koji je bar isto toliko kompleksan (ili repleksan) koliko i dananji ljudski mozak, ali u
ne-zemaljskim uslovima. Ovo jasno znai pronalaenje podrke za predvieno telo koja
nita ne duguje bio-hemijskim komponentama sintetizovanim na povrini zemlje putem
korienja solarne energije. Ili: uenje izazivanja ovih sinteza na drugim mestima osim Zemlje.
U oba sluaja to znai uenje proizvoenja hardvera koji je sposoban da podri na softver ili
njegov ekvivalent, ali takav koji se utvruje i podrava samo izvorima energije dostupnim u
kosmosu uopte.

Jasno je, ak i laiku kao to sam ja, da kombinovane sile nuklearne fizike, elektronike,
kvantnih teorija i informatikih nauka otvaraju mogunost konstruisanju tehnikih objekata,
sa svojstvom koje nije samo fiziko nego i kognitivno, koji izvode (to jest odabiru, proizvode
i rasporeuju) energije koje su potrebne ovim objektima da bi funkcionisali drugaije od
formi koje se generalno mogu pronai svuda u kosmosu.
Toliko o hardveru. to se tie softvera kojim treba da su opremljene ovakve maine, treba
rei da je to problem istraivanja u oblasti vetake inteligencije i kontroverzi koje prate ova
istraivanja. Vi filozofi, pisci i umetnici prebrzo odbacujete patetinu prolost dananjih
softverskih programa. Istina, mislee ili predstavljake maine (termin Monik Linar
/Monique Linard/) su slabane u poreenju sa obinim ljudskim mozgovima, ak i sa onim
neuvebanim.

Moe se uputiti prigovor da su programi pohranjeni u takvim kompjuterima elementarni i da

se moe oekivati progres u informatici, vetakim jezicima i u komunikologiji. To je
verovatno. Ali glavni prigovor se tie samog principa ovih inteligencija. Ovaj prigovor je
sumiran u zakljuku koji je predloio Hubert L. Drajfus (Dreyfus). Nae razoaranje ovim
organima bestelesnog miljenja potie od injenice da oni funkcioniu po binarnoj logici,
koju su nam nametnule Raselova (Russell) i Vajthedova (Whitehead) matematika logika,
Turingova maina, MekKalohov (Mc Culloch) i Pitsov (Pitts) neuronski model, Vinerova
(Wiener) i fon Nojmanova (von Neumann) kibernetika, Bulova (Bool) algebra i enonova
(Shannon) informatika.

Meutim, kao to Drajfus pokazuje, ljudsko miljenje ne misli u binarnom modusu. Ono ne
radi sa jedinicama informacije (bitovi), ve sa intuitivnim, hipotetikim konfiguracijama. Ono
prihvata neprecizne, dvosmislene podatke, koji izgleda da nisu odabrani prema prethodno
ustanovljenim kodovima ili itljivosti. Ono ne zanemaruje kontra efekte ili marginalne
aspekte jedne situacije. Ono nije samo usredsreeno nego i lateralno. Ljudsko miljenje moe
da razlikuje vano od nevanog bez da vri iscrpljujua inventarisanja podataka i bez
testiranja, putem pokuaja i pogreaka, vanosti podataka za cilj kome se tei. Kao to je
Huserl pokazao, miljenje postaje svesno horizonta, ono cilja na noemu, na neku vrstu
objekta, neku vrstu ne-konceptualnog monograma koji mu obezbeuje intuitivne
konfiguracije i otvara ispred njega polje orijentacije i oekivanja, kostur (Minski
/Minsky/). U takvom okviru, moda pre shemi, ono ide ka onome to trai, odabirajui, to
jest, odbacujui i re-kombinujui podatke koji su mu potrebni; tavie, bez da koristi
prethodno utvrene kriterijume koji unapred odreuju ta je prikladno da se izabere. Ova
slika neizbeno podsea na Kantov opis misaonog procesa koji je on nazvao refleksivno
suenje: nain miljenja koji nije voen pravilima za utvrivanje podataka, ali koji se sam
pokazuje kao moda sposoban da naknadno razvija takva pravila na temelju refleksivno
postignutih rezultata.

Ovaj opis refleksivnog miljenja nasuprot utvrenog miljenja ne krije (u Huserlovom ili u
Drajfusovom delu) ono to duguje opaajnom iskustvu. Polje miljenja postoji na isti nain na
koji postoji polje vida (ili sluha): u njemu se duh orijentie, kao to to ini oko u polju
vidljivog. U Francuskoj je ova analogija bila centralna za Valonovo (Wallon) delo, na primer,
kao i za Merlo-Pontija. Ona je dobro poznata. Ipak treba naglasiti da ova analogija nije
ekstrinsina nego intrinsina. U svojim procedurama ona ne opisuje samo miljenje analogno
iskustvu percepcije. Ona opisuje miljenje koje napreduje po analogiji, i samo po analogiji, a
ne logiki. Miljenje u kome su, dakle, procedure tipa: ba kao ... slino tome..., ili kao
da ... onda, ili opet kako je p za q, tako je r za s privilegovane u poreenju sa digitalnim
procedurama tipa ako ... onda ... i p nije ne-p. Ovo su paradoksalne operacije koje
konstituiu iskustvo tela, stvarnog ili fenomenolokog tela, u njegovom prostor-vreme
kontinuumu ulnosti i percepcije. Zbog toga je pogodno uzeti telo kao model u proizvodnji i
programiranju vetake inteligencije, ako se namerava da vetaka inteligencija ne bude
ograniena na sposobnost logikog miljenja.

Iz ovog prigovora je oigledno da ono to ini neodvojivim miljenje i telo nije samo u tome
da je telo nuan hardver miljenja, materijalni uslov njegove egzistencije. Radi se o tome da
je svaki od njih analogan drugom u odnosu sa svojom odgovarajuom (ulnom, simbolikom)
sredinom, pri emu je odnos u oba sluaja analogan. U ovom opisu postoje ubedljivi razlozi za
neprihvatanje hipoteze (koju je jednom predloio Hilari Patnam /Hilary Putnam/) o principu
odvojivosti inteligencije, princip kojim je on verovao da moe da legitimie pokuaj
stvaranja vetake inteligencije.

ONA

Ovo je neto to nas moe zadovoljiti kao filozofe. Neto to umiruje deo nae brige. Polje
percepcije ima granice, ali te granice su uvek izvan domaaja. Dok vizuelni objekt predstavlja
jednu stranu oku, uvek postoje druge strane koje se ne vide. Direktno, usmereno vienje je
uvek okrueno zakrivljenim prostorom gde se vidljivost dri u rezervi, ali nije odsutno. Ovo
razdvajanje je inkluzivno. Ne govorim o seanju koje je uvedeno u igru najjednostavnijim
pogledom. Kontinuirano vienje uva u sebi ono to je trenutak ranije bilo vieno iz drugog
ugla. Ono anticipira ono to e ubrzo biti vieno. Ove sinteze rezultiraju identifikacijama
objekata, identifikacijama koje nikada nisu potpune, sintezama koje sledee gledanje uvek
moe da poremeti i poniti. U ovom iskustvu oko je svakako uvek u potrazi za
prepoznavanjem, kao to je i duh u potrazi za potpunim opisom objekta na koji pokuava da
misli: meutim, onaj koji gleda nikada nije u stanju da kae da savreno prepoznaje objekt,
poto je polje predstavljanja svaki put apsolutno jedinstveno, i poto, kada pogled zaista vidi,
nikada ne moe zaboraviti da uvek postoji jo neto to mora biti vieno, jednom kada je
objekt identifikovan. Opaajno prepoznavanje nikada ne zadovoljava logiki zahtev za
potpunim opisom.

U svakoj ozbiljnoj diskusiji o analogiji misli se na ovo iskustvo, ovu nejasnou, ovu
nesigurnost, ovu veru u neiscrpnost opaajnog, a ne samo na nain transfera podataka ka
prvobitno ne sopstvenoj povrini upisivanja. Slino tome, pisanje zaranja u polje fraza,
napredujui putem znaenja skica, tumarajui u pravcu sopstvenog znaenja i uvek svesno
da, onda kada se zaustavi, odlae sopstvenu potragu samo za trenutak (trenutak koji moe da
traje itav ivot), i da, s onu stranu pisanja koje se zaustavilo, ostaje beskonanost rei, fraza i
znaenja u latentnom stanju, obuzdanih u neizvesnosti, sa isto toliko stvari koje treba rei
kao i na poetku. Prava analogija zahteva da mislea ili predstavljaka maina bude u
svojim podacima, isto kao to je to oko u polju vizuelnog ili pisanje u jeziku (u irem smislu).
Nije dovoljno da ove maine prilino dobro simuliraju rezultate vienja ili pisanja. To je stvar
(da upotrebim privlano odgovarajui izraz) davanja tela vetakom miljenju za koje su
one sposobne. I to telo, istovremeno i prirodno i vetako, treba da bude preneto daleko
od Zemlje pre njenog unitenja, ako elimo da miljenje koje e preiveti solarnu eksploziju
bude neto vie od jadnog binarizovanog duha onoga to je ono bilo ranije.
Sa ove take gledita svakako bi trebalo da imamo osnove da ne odustanemo od tehno-
nauke. Ne znam da li je mogue postii takav program. Da li je uopte dosledno tvrditi da
programirano iskustvo prkosi, ako ne programiranju, ono bar programu kao to to ini
pogled slikara ili pisanje? Na vama je da pokuate. Na kraju krajeva problem je za vas od
velike vanosti. To je problem razumevanja obinog jezika putem vaih maina. Problem sa
kojim se susreete naroito u oblasti interfejsa terminal/korisnik. U tom interfejsu postoji
veza vetake inteligencije sa naivnom vrstom inteligencije koja je stvorena putem
takozvanih prirodnih jezika i zaronjena u njih.

Meutim, mui me jedno drugo pitanje. Da li je to zaista drugo pitanje? Miljenje i patnja se
poklapaju. Rei, fraze u inu pisanja, skrivene suptilne razlike i boja glasa na horizontu slike ili
muzike kompozicije u toku stvaranja (to ste i sami rekli) posveuju nam se za tu priliku, a
ipak nam uvek klize kroz prste. ak i zapisane na stranici ili platnu, one govore neto vie
nego to smo mi mislili zato to su one starije od sadanje namere, preoptereene
mogunostima znaenja to jest, povezane sa drugim reima, frazama, senkama znaenja,
bojama glasova. Upravo pomou njih one konstituiu polje, svet, hrabri ljudski svet o
kome ste govorili, onaj koji pre podsea na neprozirnost veoma udaljenih horizonata koji
postoje samo zato da bismo im prkosili. Ako mislite da opisujete miljenje onda kada
opisujete odabiranje i sreivanje podataka, vi, u stvari, uutkavate istinu. Zato to podaci nisu
dati nego mogu biti dati, odabiranje nije izbor. Miljenje, kao i pisanje ili slikanje, skoro da
nije nita vie nego dozvoliti onome to moe biti dato da vam se priblii. U diskusiji koju smo
u tom smislu vodili prole godine u Siegenu, naglasak je bio na izvesnoj praznini koju od duha
i tela dobija japanski umetnik-ratnik kada radi kaligrafiju, glumac kada glumi: neka vrsta
odlaganja obinih namera duha povezanih sa habitusom ili ureenjima tela. Po tu cenu, tvrde
Glen (Glenn) i Andreas (a moete zamisliti koliko brzo sam se sloio sa njima, potpomognut
Dogenom /Dgen/, Didroom /Diderot/ i Klajstom /Kleist/) etkica se susree sa pravim
oblicima, glas i teatarski pokret su opremljeni pravim tonom i izgledom. Ovo izazivanje
praznine, ovo uklanjanje suprotno uobraenoj, selektivnoj i identifikatornoj aktivnosti ne
deava se bez izvesne patnje. Neu da tvrdim da lepota o kojoj je Klajst govorio (lepota
poteza, tona ili knjige) treba da se zaslui: to bi bila drskost. Meutim, ona treba da se priziva,
izaziva. Telo i duh treba da budu osloboeni tereta da bi nas dotakla lepota. Toga nema bez
patnje. Sada je izgubljeno uivanje u onome to smo posedovali.

Ovde ete ponovo primetiti da postoji nunost fizikog iskustva i povratka na egzemplarne
sluajeve telesne askeze za razumevanje i razumljivost odreenog tipa pranjenja duha,
pranjenja koje se zahteva ako duh treba da misli. Ovo oigledno nema nikakve veze sa
tabula rasa, sa onim to je Dekart (Dscartes) (sujetno) hteo da bude polazite saznajnog
miljenja polazite koje paradoksalno, stalno i iznova moe biti polazite. U onome to
zovemo miljenje duh nije usmeren nego suspendovan. Vi mu ne dajete pravila. Vi ga uite
da ih prima. Vi ne raiavate teren da biste neometano gradili: vi otvarate istinu za
najtamniji deo senke skoro-datog u kojoj e on biti u stanju da modifikuje svoju konturu.
Primer ovog rada moe se pronai mutatis mutandis u Frojdovom (Freud) Durcharbeitung. U
kome se neu dalje razvijati ovu problematiku moe videti patnja i cena rada miljenja.
Ova vrsta miljenja ima veoma malo veze sa kombinovanjem simbola u skladu sa propisanim
pravilima. Iako in kombinovanja, dok traga i eka svoje pravilo, ima mnogo veze sa
miljenjem.
Bol miljenja nije simptom koji dolazi spolja da bi se upisao u duh, umesto u svoje istinsko
mesto. Sama misao je ta koja odluuje da bude neodluna, koja odluuje da bude strpljiva,
koja eli da ne eli, ne elei da stvori znaenje na mestu onoga to mora biti oznaeno. Ovo
je pozdrav dunosti koja jo nije imenovana. Moda ta dunost nije obaveza. Moda je ona
samo nain prema kome e se pojaviti ono to jo uvek ne postoji, re, fraza, boja. Tako da je
patnja miljenja patnja vremena, onoga to se dogaa. Da sumiramo da li e vae mislee,
vae predstavljake maine patiti? ta e biti njihova budunost ako su one samo seanja?
Rei ete mi da ovo jedva da je vano, ako one mogu da postignu bar paradoksalan odnos
sa izgovorenim podacima koji su samo kvazi-dati, omogueni, a koje sam upravo opisao.
Meutim, ovo je malo verovatna pretpostavka.

Ako je ova patnja znak istinskog miljenja, to je zato to mi mislimo u ve-miljenom, u

upisanom. Zato to je teko ostaviti neto u neizvesnosti ili ga ponovo preuzeti na drugaiji
nain, ono to nije bilo miljeno jo uvek se moe pojaviti, a ono to treba da bude bie
upisano. Ne govorim samo o reima koje nedostaju u obilju raspoloivih rei, nego o
nainima sastavljanja tih rei, nainima koje treba da prihvatimo uprkos artikulacijama na
koje nas podstie logika, sintaksa naih jezika, ili konstrukcije nasleene naim itanjem.
(Sepu Gumbrehtu /Sepp Gumbrecht/, koga iznenauje moje stanovite da bilo koja i svaka
misao treba da zahteva i povlai za sobom zapis, kaem: mi mislimo u svetu zapisa koji su ve
dati. Nazovite to kulturom, ako hoete. I ako mislimo, to je zato to jo uvek nedostaje u tom
obilju, i zato to se mora ostaviti dovoljno prostora za taj nedostatak inei duh praznim, to
dozvoljava da se dogodi ono neto drugo to ostaje da bude miljeno. Meutim, sa svoje
strane, ovo se moe pojaviti samo kao ve zapisano.) Ono nemiljeno boli zato to se
oseamo lagodno u onom to je ve miljeno. Miljenje koje prihvata ovu nelagodnost je, da
to grubo kaemo, pokuaj da se s tim zavri. To je nada, koja podrava svako pisanje (slikanje,
itd.), da e, na kraju, stvari biti bolje. Poto kraja nema, ova nada je iluzorna. Dakle, ono
nemiljeno treba da uznemiri vae maine, ono nezapisano koje ostaje da se zapie naterae
njihovu memoriju da pati. Da li vidite ta hou da kaem? Zato bi one inae ikada poele da
misle? Nama su potrebne maine koje pate od tereta svoje memorije. (Meutim, patnja
nema dobru reputaciju u tehnolokom megalopolisu. Naroito ne patnja miljenja. Ona ak
vie ne izaziva ni smeh. Njene ideje vie nema, to je sve. Postoji trend u pravcu igre, ako ne
izvoenja.)

Konano, ljudsko telo ima rod. Prihvaena je pretpostavka da je polna razlika paradigma
nesavrenosti, ne samo tela nego i duhova. Naravno, postoji mukost u enama kao i
enskost u mukarcima. Kako bi inae jedan rod uopte imao ideju drugog ili oseanje koje
potie od onoga to nedostaje? Ono nedostaje zato to je prisutno duboko unutra, u telu, u
duhu. Prisutno kao uvar, ogranieno, gurnuto u stranu, na ivici vaeg pogleda, prisutno na
nekom njegovom horizontu. Ono to izmie, nemogue da se pojmi. Opet se vraamo na
transcendenciju u imanenciji. Pojam roda koji dominira u savremenom drutvu eli da zatvori
ovu pukotinu, da srui ovu transcendenciju, da prevazie ovu nemo. Pretpostavljeni
partneri (u ureenju zadovoljstva) sklapaju ugovor u svrhu zajednikog uivanja same
polne razlike. Ugovor obezbeuje da ni jedna strana ne pati zbog ove veze, a da na prvi znak
nedostatka (bilo kroz neuspeh izvoenja ili ne), defokalizacije, nedostatka kontrole i
transcendencije, strane ponitavaju ugovor mada je to jo uvek prejak izraz, one ga samo
putaju da propadne. ak iako s vremena na vreme moda smeta ljubav nazad u inventar
objekata koji su u opticaju, ona je kao vrhunski polni odnos rezervisana za superstarove i
reklamirana kao poeljni izuzetak. U ovom ureenju vidim da tehno-nauka primorava
miljenje da zanemari razliitost koju nosi u sebi.

Ne znam da li je polna razlika ontoloka razlika. Kako bi to neko mogao znati? Moj skromni
fenomenoloki opis jo uvek ne ide dovoljno daleko. Polna razlika se ne odnosi samo na telo
koje osea svoju nesavrenost, nego na nesvesno telo ili na nesvesno kao telo. To jest, kao
odvojeno od miljenja ak i analokog miljenja. Ova razlika je ex hypothesi izvan nae
kontrole. Moda (zato to, kako je to Frojd pokazao u svom opisu odloene akcije, ona
upisuje efekte bez da je zapis bio memorisan u obliku seanja) stvar stoji sasvim obrnuto?
Ova razlika prvobitno postavlja polja percepcije i miljenja kao funkcije ekanja,
dvosmislenosti, kao to sam i rekao? Ovo najverovatnije definie patnju u opaanju i
razumevanju kao stvorenu putem nemogunosti ujedinjavanja i potpunog odreenja vienog
objekta. Onome to bi bez rodne razlike bilo samo neutralno iskustvo prostora-vremena
percepcije i miljenja, iskustvo u kome bi oseanje nesavrenosti nedostajalo kao nesreno,
ali koje jedino stvara jednostavnu i istu kognitivnu estetiku; ovoj neutralnosti rodna razlika
dodaje patnju naputanja, jer to vraa neutralnosti ono to ni jedno polje vienja i miljenja
ne moe da sadri zahtev. Mo da se transcendira dato o kojoj ste govorili, mo koja je
smetena u imanenciji, svakako pronalazi nain da to uradi u rekurzivnosti ljudskog jezika
mada takva sposobnost nije samo mogunost, nego stvarna sila. Ta sila je elja.

Dakle, inteligencija koju pripremate da preivi solarnu eksploziju morae da nosi u sebi tu silu
na svom meuzvezdanom putovanju. Vae mislee maine morae da se hrane ne samo
radijacijom nego i neizleivim raskolom roda.

Ovde ponovo treba postaviti pitanje kompleksnosti. Slaem se sa teorijom fizike da je

tehnoloko-nauni razvoj, na povrini Zemlje, sadanji oblik procesa negentropije ili
uslonjavanja koji traje od kada je Zemlja poela da postoji. Slaem se da ljudska bia nisu,
niti su ikada bila pokretai ovog uslonjavanja, nego posledice i nosioci ove negentropije,
njeni nastavljai. Slaem se da e bestelesna inteligencija, u ije stvaranje je sve upregnuto,
omoguiti odgovor na izazov procesu uslonjavanja koji upuuje entropijski talas plime i
oseke, koji se, sa ove take gledita, izjednaava sa buduom solarnom eksplozijom. Slaem
se da e sa kosmikim egzilom ove inteligencije mesto visoke kompleksnosti centar
negentropije izbei svoju najverovatniju posledicu, sudbinu koja je obeana svakom
izolovanom sistemu drugim Karnoovim (Carnot) zakonom upravo zbog toga to ova
inteligencija nee dozvoliti sebi da ostane izolovana u svom zemaljsko-solarnom stanju.
Slaui se sa svim tim, priznajem da ovu tehno-nauku ne pokree nikakva ljudska elja da se
sazna ili promeni stvarnost, nego kosmika okolnost. Meutim, obratite panju da
kompleksnost ove inteligencije prevazilazi kompleksnost najsofisticiranijih logikih sistema,
poto je to potpuno drugaija vrsta stvari. Kao materijalna celina, ljudsko telo spreava
odvojivost ove inteligencije, spreava njeno izgnanstvo i samim tim njen opstanak. Ali,
istovremeno, telo, nae fenomenoloko, smrtno, opaajue telo, jeste jedini dostupan
analogon za miljenje odreene kompleksnosti miljenja.

Miljenje izdano koristi analogiju. Ono to ini i u naunom otkriu, naravno pre nego to je
njegova operativnost fiksirana u paradigmama. Sa druge strane njegova mo analogije moe
takoe da se vrati, uvodei u igru spontano analoko polje opaajueg tela, obrazujui
Sezanovo (Czanne) oko, Debisijevo (Debussy) uho, da vidi i uje ono to moe biti dato,
skrivene razlike, boje tonova, koje su beskorisne za opstanak, ak i za kulturni opstanak.

Ali, jo jednom, ova mo analogije, koja analogno i uzajamno pripada telu i duhu, i koju telo i
duh dele jedno sa drugim u umetnosti invencije, nekonsekventna je u poreenju sa
nepopravljivom transcendencijom upisanom na telu rodnom razlikom. Ne samo proraun,
nego ni analogija ne moe da odbaci ostatak koji preostaje putem ove razlike. Ova razlika se
ini da se miljenje beskonano nastavlja, i ne dozvoljava sebi da bude miljena. Miljenje je
neodvojivo od fenomenolokog tela, iako je rodno telo odvojeno od miljenja i pokree
miljenje. U iskuenju sam da u ovoj razlici vidim prvobitnu eksploziju, izazov miljenju koji se
moe uporediti sa solarnom katastrofom. Ali to nije sluaj, jer ova razlika izaziva beskonano
miljenje koje se kao takvo dri u rezervi u tajnosti tela i misli. Ona ponitava samo Jedno.
Morate pripremiti post-solarno miljenje za neizbenost i kompleksnost ovog razdvajanja. U
suprotnom, za kormilom svemirskog broda Exodus, jo uvek e biti entropija.

Prevela s engleskog Aleksandra Zdravkovi

(Iz: Jean-Franois Lyotard, The Inhuman, Polity Press, Cambridge 1991)