Prof.

Stanko CRNOBRNJA
KULTURA I MONOPOLI ZNANJA U TEORIJI HAROLDA INISA

Podela na prostorno orijentisane medije, sa jedne, i vremenski orijentisane medije, sa

druge strane, podrazumeva da se, u razvitku kulture, uspostavljaju i jasne granice između
perioda kada preovladavaju vremenski vezani ili prostorno vezani mediji. U razvoju
kulture kroz istoriju, odlučujuću granicu između kulturnih epoha Inis nalazi u granici
između dve tradicije:
a) govorne tradicije - usmeni govor je osnovno sredstvo komunikacije u tradicionalnim
društvima. Snaga govorne / oralne - tradicije je u tome što ona ne može biti lako
dovedena u monopolsko stanje.
b) pisane tradicije - reči postaju ikone, koje ne predstavljaju predmete, već su one
predmeti po sebi. Na taj način, tradicija pisma podstiče diskontinuitet u vremenu, i to uz
pomoć uspostavljanja kontinuiteta u prostoru.

Netrpeljivost, konkurencija i sukob između vremensko usmerenih i prostorno usmerenih

medija dovode do stvaranja 'monopola znanja'. Po Inisovom mišljenju, monopol znanja
znači da pojedine kulture favorizuju određene institucije i medije komunikacije,
podstičući njihovu infiltraciju u sve aspekte društvenog života dok, na kraju, ne proteraju,
odnosno definišu kao nelegitimne, sve konkurentske tradicije. U ovakvom poretku i
znanje je moguće pretvoriti u robu, tj. u nešto što se može posedovati i distribuirati. Kada
se znanje pretvori u robu, to, ujedno, znači da ono može biti i monopolisano. U
najradikalnijoj varijanti, to podrazumeva da izvori znanja, veštine i ekspertize mogu biti
svedeni na samo jedan.

U ekonomiji monopol je kontrola ponude iz jednog mesta. A komercijalizam je sistem

koji prenosi kontrolu od pojedinca i zajednice na sistem cena. U sistemu cena, potrošačku
'glad' za svakim proizvodom, pa i za znajem kao robom, zadovoljava tržišna mašina koju
čovek, u suštini, samo opslužuje. U komunikaciji, razvijeni oblici, kao što su pisanje,
matematika, štampa, fotografija, televizija, dovode do komplikovanije podele rada, i tada
može biti govora o producentima (proizvođačima) znanja, kao I o potrošačima
(konzumentima).

Kroz podelu rada, znanje se odvaja od kućnog prostora, mesnog trga, radnog mesta,
dvorišta, i premešta se u specijalne institucije i klase. U ekstremnom slučaju, tu je reč o
industriji znanja. Tada značenja ne mogu dobiti status znanja ako ne prođu kroz
industriju, ili nisu sertifikovana (overena) od strane pozvanih ili samozvanih zanimanja
(profesija), klasa, organizacija, pa čak i država. Tržišna potreba da se robe kakve su
'informacija', 'zabava', 'znanje' proizvedu u sve većim količinama, istovremeno
proizvodnju sve više koncentriše pod okrilje profesionalnih elita i institucija. 'Društveni
pejsaž postaje sve više podeljen na elite koje poseduju znanje i mase koje poseduju
neznanje. Sve veći broj ljudi postaje ovisan od novinara, urednika, programera, režisera.
Jer, svaki dan oni čekaju svoju emisiju, komentar, novine, kulturnu robu. '
PROIZVODNJA KULTURNE ROBE

Inis analizira i kako, u svom industrijskom ustrojstvu, deluju mediji komunikacije. On

nalazi da, na primer, telagrafske agencije za prenos i distribuciju vesti zahtevaju jezik
očišćen od lokalizma, regionalizma, kolokvijalnosti, tražeći nešto slično 'naučnom'
jeziku; znači, jezik čiste denotacije u kome su konotativni istupi pod strogom kontrolom.
Tako, sa pojavom telegrafske komunikacije, procena vesti mora da postane 'fabrička'.
Oskudnost proze, ali i sama njena količina, omogućavaju da vesti postanu roba - nešto što
može biti transportovano, izmereno, smanjeno, sažeto i vremenski određeno.

Pojavom telegrafa, smatra Inis, vesti postaju predmeti koji se podvrgavaju istoj vrsti
procedure kao i, recimo, poljoprivredni proizvodi. A u takvoj proceduri u upotrebu
ulaze sledeći pojmovi: otkupna cena, ugovori, franšize, diskonti i krađa. Reči dobijaju
cenu i, u telegrafskoj komunikaciji, o kojoj je ovde reč, one postaju skupe. Zato pisanje i
izveštavnje treba da bude kondenzovano, tj. 'telegrafsko', kako bi se štedelo u trošku
komunikacije. Pri tom, telegrafski izveštaj treba da bude rekonstruisan na drugom,
prijemnom kraju žice. Uz visoku industrijsku efikasnost, ova vrsta rekonstrukcije postala
je i visoka umetnost u medijskom obliku, koju predstavlja 'nedeljna revijalna štampa', a u
kojoj je osnovna karakteristika ta da je priča odvojena od onoga koji priča.

Dakle, Inis smatra da upravo novi mediji XIX i XX veka centralizuju i monopolizuju
društveno znanje, ali i 'tehniku' znanja. Ljudi postaju 'konzumenti' - potrošači
komunikacije kao što postaju potrošači svega drugog. I kao potrošači, oni bivaju zavisni
od centralnih izvora ponude. A razvoj monopolskih ili oligopolskih struktura znanja i
saznanja, kao i profesionalnih klasa koje ih kontrolišu, odbacuje širi krug
decentralizovanog kompleksa ljudskih stremljenja, veština, i znanja, od kojih društvo,
zapravo, zavisi. U iščekivanju da budu informisani i obrazovani, ljudi gube sposobnost
da samostalno proizvedu znanje, u sopstvenim, decentralizovanim zajednicama saznanja
i shvatanja. Tako dolazi do stanja koje čini istovremeno uvećanje i smanjenje znanja.
Ceo ovaj industrijski aparat proizvodi stalnu promenu, a time veliki deo znanja podvodi
pod kategoriju 'zastarelo' ili još drastičnije - besmisleno. Na taj način se uništava vreme,
a sa njim i pravo na tradiciju. Zbog toga je publika, u ovako postavljenim odnosima,
samo statistički artefakt, a javni ukus 'samo mera privatnog mišljenja, koje je i
kultivisano i objektivizovano, ali ne i realizovano u diskursu. ' Upravo je to stanje, tvrdi
Inis, u kome područje javnosti dobija drugorazrednu ulogu u drštvenom životu. Otuda je,
smatra ovaj autor, jedan od glavnih problema od interesa za društve nauke, ali i za
umetnost, problem autoriteta. U razmatranjima ovakve vrste uvek se postavlja sledeće
pitanje: 'Šta je to što, generalno, određuje lokaciju najvećeg autoriteta.?' Odgovor Inisa na
to pitanje je: 'Mediji komunikacija, u zavisnosti od svojih sklonosti i predubeđenja,
uspostavljaju monopole autoriteta i znanja u odnosu na državu, tehnički poredak, civilne
zakone, moral, itd.'

Prenaglašenost ili monopol bilo vremena ili prostora, religije ili države, moralnog ili
tehničkog uma, osnovni je činilac u dinamici uspona i padova imperija. Inis tvrdi da
stabilno društvo postaje moguće tek onda kada se razviju mehanizmi koji čuvaju, kako
vremenske, tako i prostorne orijentacije, koji su u stanju da očuvaju konkurenciju između
religije i države, i koji mogu da sačuvaju ravnotežu između moralnog i tehničkog aspekta
stvarnosti.

Inis je uveren da se domet i značaj različitih civilizacija, kroz istoriju, mogu procenjvati
samo u odnosu na:

a) njihove teritorije (prostor),

b) njihovo trajanje (vreme).

Prema njegovim uvidima, istorija Zapadne civilizacije, sve do polovine XX veka, jeste
istorija predubeđenja i monopola znanja, koji su zasnovani na tehnologiji štampe. On
tako otkriva još jednu veoma važnu granicu u razvoju kulture, a to je granica između
medija štampe i elektronskih medija. Ali, posmatrno istorijski, tvrdi Inis, predmeti na
kojima su reči zapisane više znače od samih reči. Dakle, i ovde nailazimo na suštinsko
uverenje da je sam medij najupečatljivija društvena i kulturna poruka. Drugim rečima,
medij je trajna istorijska i civilizacijska poruka. U tehnološki razvijenim društvima, kaže
Inis, 'štampa, film radio i televizija zamenjuju govor kao dominantan modalitet
komunikacije, znanja i osećanja. U takvim društvima govor ne nestaje, ali poprima
karakteristike dominantnog medija. A elektronski mediji uvećavaju sklonost ka prostoru,
koju je štampa već ozbiljno razvila, omogućuju nove oblike međuljudskih odnosa, i
značajno sažimaju osećaj vremena. '

Tako sklonost prema prostoru, u savremenim medijima komunikacije ustanovljena

razvojem štampe, ali i radikalno uvećana razvojem filma, radija i televizije, u potpunosti
preokreće prirodan odnos između vremena i prostora. U savremenom svetu, zahvaljujući
medijima koji sa lakoćom prevazilaze ograničenja čak i najvećih prostranstava, prostor
sve više nestaje kao faktor razlikovanja. Što prostor postaje više povezan i neprekidan, to
se regionalne različitosti u kulturi i društvenim strukturama sve više smanjuju. A to se
događa upravo zato što prostorom vezani mediji ukidaju prostor kao faktor razlikovanja,
kao što, sa druge strane, vremenom vezani mediji, ukidaju vreme kao takav jedan faktor.

Inis tvrdi da je sklonost medija ka prostoru ili vremenu 'urođena'. To praktično znači da
širenje urbane, svetske civilizacije, zasnovane na efemernim sredstvima komunikacije,
usmerenim ka sažimanju prostora, i trenutnom dejstvu u vremenu, dovodi to toga da
pojedinci istog uzrasta / pripadnici iste generacije, u Varšavi, Moskvi, Tokiju i Njujorku
imaju više toga zajedničkog jedni sa drugima, a i kao grupacija, nego sa pojedincima
koji su iz njihovih sopstvenih zemalja, ali pripadaju drugim generacijama. Dakle,
fenomen danas poznat kao 'Koka - Kola generacija' ili ‘Generacija X’ istovremeno
predstavlja i jasno objašnjenje delotvornosti univerzalnih estetskih kodova koje, u
vremenu globalnih televizijskih kanala, najuniverzalnije od svih primenjuje globalna
muzička televizija MTV.
Po Inisovim shvatanjima, društvo treba sagledati kao model konkurencije. U pogledu
zadobijanja novih medija komunikacije, konkurencija je glavna osovina celokupne
društvene kompeticije. Karakter sredstava komunikacije vrlo snažno utiče na to kakve je
oblike društvenog organizovanja moguće ostvariti. Jer, osim što znači kontrolu svesti,
kontrola komunikacija predstavlja i kontrolu društvene organizacije. Novi mediji
osmišljavaju se kako bi oslabili postojeće centre moći, i da bi omogućili nove obrasce
društvenog opštenja, kao i artikulaciju novih oblika znanja. I zato, različiti periodi u
razvoju Zapadne civilizacije mogu biti okarakterisani i u odnosu na dominaciju
određenog medija komunikacije. Na primer:

a) U vreme kada je dominirala, tehnologija štampe, ona je omogućila i podstakla

pomorska istraživanja, geometriju i inženjerske nauke, zasnovane na tačnoj reprodukciji
šema.

b) U vreme kada je dominirao, telegraf je podstakao razvoj železnice, masovnih novina,

nacionalnih berzi robe i kapitala.

c) U vremenu kojim dominira, elektronika podstiče globalnu komunikaciju i osvajanje

svemira, usavršava utilitarno ponašanje, i do beskraja proširuje administrativni mentalitet
imperijalne politike.

Osnovno u Inisovoj viziji je izvesnost da prostorna sklonost modernih sredstava

komunikacija, i monopol znanja proizveden u to ime, dovodi do trijumfa sekularnog nad
sakralnim. Razvod pisane (štampane) od govorne reči tada će biti konačan; hegemonija
nauke u odnosu na religiju, tehničkog autoriteta u odnosu na moralni autoritet, tada
postaje potpuna.