Z.Manevi, Jueranje graditeljstvo 1, Urbanizam Beograda 53-54, Beograd 1979, Prilog 9, I-XXX.

Arhitekturi se moe prii sa raznih stanovita: sociolokog, tehnikog, istorijskoumetnikog. Sa svakog

od ovih stano-vita mogu se postavljati odreena pitanja i traiiti odgovori. Arhitektura, medutim, od
sluaja do sluaja, od objekta do objekta, ne prua istraiivau podjednako zanimljive odgo-vore na
svako od ovih pitanja. Ima objekata koji se mogu smatrati simbolima odredenih drutvenih pojava, pa
ak i sloienih drutvenih situacija, a koji su sasvim nezanimljivi sa stanovita tehnikog razvoja ili ne
predstavljaju umet-nika dela. Ima tehnikih pronalazaka, itavih strukturalnih sistema, na iju pojavu
nisu uticali trenutni drutveni od-nosi i iji je razvoj tekao izvan sveta umetnosti. Najzad, ima
umetnikih dela koja su podjednako mogla nastati u razliitim drutvenim sistemima i koja su izvedena
najpri-mitivnijim tehnikim sredstvima.
Sveukupni pogled na arhitekturu, toliko poieljan i toliko savremen, izgleda stoga kao daleki ideal, kao
san. U stvar-nosti mora se izabrati primarno stanovite u istraiivanju odreenog niza arhitektonskih
dela, onih dela koja tvore jednu vrstu, i tako izabranim ciljevima moraju se prilago-diti istraivaki
melodi.
U ovom radu prilo se istraivanju pojave i razvoja srpskog modernistikog pokreta sa stanovita
istorije umetnosti. Ci-Ijevi istraivanja bili su: utvrivanje osobina novog metoda u projektovanju
arhitektonskih oblika, utvrivanje njihovih izvora u drutvenoj i kulturnoj sredini i naina na koji su
oni sredini predstavljani, na koji ih je sredina prihvatila. Po sadraju istraivanja, kao i po metodu, rad
je teio da se uklopi u iroku porodicu pregleda arhitekture 19. i 20. veka
gde istaknuto mesto zauzima Istorija moderne arhitekture Leonarda Benevola.
Ovo isticanje uzorka, ma koliko malo ovaj rad mogao da mu se priblii, ima za cilj da opravda metod u
odbiru i korienju izvora pri istraivanju. Pomalo neoekivano, na prvom mestu meu korienim
izvorima nali su se novinski napisi, dnevna tampa. U meduratnom periodu na stranicama dnevnih
listova zabeleieno je ne samo raanje svih znaajnijih objekata, uz sugeslivne opise prigodnih
ceremonija, ve se tu nala i skoro sva teorijska rasprava, ukljuujui i programske tekstove nosilaca
novog pokreta. Politika, Pravda i Vreme beleili su iz dana u dan atmosferu u kojoj se arhitektura
stvarala, odnos sredine prema arhitekturi. Zanimljiva je konstatacija da je dnevna tampa na jedan ili
drugi nain zabeleila skoro sve objekte ije je istraivanje bilo predmet ovoga rada, sa izuzetkom
izvesnog broja stambenih zgrada i vila.
Drugi izvor, koji je omoguio precizno datiranje i atribuciju objekata, naden je u Optinskim novinama
koje su izmedju 1929. i 1941. godine redovno publikovale spiskove svih odobrenih planova. Ovaj izvor
nuno se mora uporediti sa proreenim fondom planova Tehnike direkcije beogradske Optine,
koji se uva u Istorijskom arhivu Beograda. Oba izvora pruaju zanimljivu sliku estih izmena
planova u toku graenja objekata, promena autora, to svedoi o moci investitora i njegovom uticaju na
konani izgled dela.
Trei i najmanje verodostojan izvor su seanja ivih ucesnika u radanju i razvoju srpskog modernizma.
Njihova su seanja nesigurna, isprekidana, esto dograena fantazijom. Zapisnik sa skupa lanova
Grupe arhitekata modernog prav-ca, odrianog 1969. godine, svedoi da se pojedini prisutni arhitekti
nisu mogli da sete ak ni svog formalnog pripad-nitva Grupi, akamoli pojedinih akcija.
Teorijski problemi srpskog modernizma, pored ve navede-nih tekstova u dnevnoj tampi, raspravljaju
se i u kritikim napisima u strutiim asopisima, zagrebakom Tehnikom listu (19191941) i
Ijubljanskoj Arhitekturi (19311934), i naroito u Srpskom knjievnom glasniku. Najzapaeniji pisci
ovih tekstova, i najznaaniji istovremeno, bili su ur-de Bokovi i Branko Popovi. Njima treba
prikljuiti i Branka Maksimovia koji je u to vreme bio optinski ar-hitekt i saradivao u
Beogradskim optinskim novinama.
Najzad, postoji opravdana potreba da se u ovom nvodnom delu rada ukaie i na do sada poznatu
literaturu koja se uz svoje osnovne teme bavi i srpskim arhitektonskim moder-nizmom. Ovde najpre
valja pomenuti tekst Jovana Krunia objavljen u asopisu Tehnika 1954. godine pod naslovom
Arhitektura Beograda. Tekst predstavlja kritiki prikaz razvoja beogradske arhitekture od poetka
19. veka do sre-dine naeg veka. Ovde se prvi put pojavljuju zapaanja o karakteristinim crtama
meduratne arhitekture kao to su zavisnost arhitekata od ukusa invesitora, nedostataka vrs-tog
teorijskog stava pojedimh autora, rana pojava maniriz-ma u reavanju stambenih objekata, kako u
osnovi tako i u izgledu itd.
Iste godine pojavio se u Godinjaku Muzeja grada Beograda tekst o meduratnoj arhitekturi iji je autor
bio Oliver Mini. Ovaj tekst pruia optu sliku razvoja Beograda i tek u po-slednjim pasusima govori o
delikatnom poloaju arhitekata (modernista) izmeu zahteva klijenata i svoje strune sa-vesti.
Poetkom osme decenije ponovo se obraa izvesna panja pojavi i znaaju srpskog modernistikog
pokreta, najpre u okviru izlozbe Srpska arhitektura 19001970 a potom i u tekstovima Mihajla
Mitrovia (Novija arhitektura Beograda, Beograd 1975) i Uroa Martinovia (Moderna Beograda,
Beograd s. d.).
Studiozniji pristup pojedinim problemima, kojima se bavi i ovaj rad, mogue je nai u monograjiji o
iivotu i delu Dra-gie Braovana, iji je autor Nikola Dobrovi, i koja je pos-mrtno objavljena 1976.
godine u listu IT Novine. Mada je tekst prozet linim odnosom autora prema svom dugogodi-njem
rivalu, pa stoga zakljuke treba uzimati sa rezervom, ipak je izvanredno Dobrovievo poznavanje
meuratne si-tuacije u svetu arhitekture u vie navrata inspirisalo istrai-vanja iji su rezultati izneti u
ovom radu. U ovom smislu su od znaaja i tekstovi memoarskog karaktera iji su au-tori uesnici u
meduratnim zbivanjima, Branislav Koji (Grupa arhitekata modernog pravca, IT Novine, Beograd
1976) i Branislav Marinkovi (Seanja, IT Novine, Beograd 1976).
IV
TREA DECENIJA
Vekovima na mei izmeu Istoka i Zapada, Srbija se posle prvog svetskog rata sasvim priklonila
Zapadu. Na to su uticale mnogo-brojne objektivne okolnosti. Snane despo-tije koje su je u prolosti
pritiskivale ili pri-vlaile, Rusija i Turska, bile su razbijene unutranjim potresima. Nekadanja velika
evropska sila, Austrougarska, pretopila se u etiri nezavisne drave : Kraljevinu SHS, Ma-arsku,
ehoslovaku i Austriju. Na severu, Nemaka se guila u ratnim dugovima. Nju su potresale unutranje
krize i oseanje vojne nemoi. Osim Velike Britanije, koja se intimno jo uvek smatrala vie globalnom
no evropskom silom, stvarna snaga na evropskom tlu tokom tree decenije bila je Francuska.
Politike, kulturne i privredne veze Beograda i Pariza nisu tako stare kako se to obino predstavlja u
prigodnim izjavama. Tokom 19. veka mlada srpska drava smatrana je neposrednom interesnom
sferom Austrougarske, Rusije i dugogodinjeg formalnog suverena, Turske. Odnosi sa ovim silama
predstavljali su okosnicu dravne politike. Za nemake, britanske i francuske politiare Srbija je bila
jedan tek napola evropeizirani odseak Otomanske imperije. Britanija je Srbiju posmatrala u sklopu
svojih interesa u Sredozemlju, a Nemaka u sklopu dugo-rone politike prodiranja na Istok. Poetkom
20. veka menja se karta politikih uticaja u Evropi. Razjedana unutranjim ne-voljama, Otomanska
imperija konano gubi status velike sile. Rusija je, mada jo uvek prisutna na evropskoj sceni, usled
socijal-nih nemira i rata na Dalekom Istoku, imala umnogome vezane ruke. Novoformirani blok
Centralnih sila imao je otvorene aneksio-nistike pretenzije prema Srbiji, dok je fran-cuskobritanski
blok bar garantovao integri-tet nacionalne teritorije unutar postojeih granica. U trenutku kada je u
tranju pot-pore monika morala da se odlui, posle Maj-skog prevrata, Srbija je izabrala oslanjanje na
Francusku.
Politika vezanost za Francusku postala je tako ve poetkom naeg veka znatna.1) Po-sle zajednike
pobede u svetskom ratu ona se samo jo uveala. Vladimir Dedijer navo-di da je u prvo poratno doba
francuski uti-caj u zenitu, poglavito u Srbiji, u svim vi-dovima, od finansija, politike, prava pa do
umetnosti2). Vezanost poratnih generacija srpskih arhitekata za Francusku i francuski uticaj u
arhitekturi ine se loginim u ova-kvoj optoj politikoj orijentaciji sredine.
Jedan od najkrupnijih dogaaja u prvim de-kadama 20. veka bila je bez sumnje Okto-barska revolucija.
Posle istorijskog obrau-na, ostaci pobeenih rasuli su se po svetu. Tokom tree decenije oni su sve
vie pristi-zali i u Jugoslaviju i nastanjivali se najee u Beogradu. Poetkom dvadesetih godina u
Beogradu je bilo 2.000 ruskih emigranata, a poetkom tridesetih, zahvaljujui povoljnim uslovima za
ivot i rad, bilo ih je ve oko devet hiljada. Ruska emigracija ula je u sve pore drutvenog bia,
unosei i svoj uticaj. Pored samozvanih polkovnika i generala, koji su se mogli sresti kao kondukteri
na tramvajima i prodavci novina, u mnogim oblastima tehnike, nauke i kulture, ruski emigranti su se
relativno brzo snali.
Na beogradskom Tehnikom fakultetu, koji je i pre rata imao nepokrivenih nastavnih podruja i na
kome se snano osetila smena generacija, vakuum u nastavnom kadru popunili su Rusi. Oni ine ak
treinu od ukupnog broja profesora sredinom tree decenije.:!) Rusi su popunili i mnoga druga
slobodna mesta. Tako se Jurij (ore) Kovaljevski, posle kratkotrajnog perioda kada se sa malo uspeha
bavio arhitektonskim projektovanjem, dohvatio nepokrivenog podruja urbanistike regulative, kojom
je posle suvereno vladao sve do drugog svetskog rata.
Ako je tano da su u tehnikim, medecinskim ili humanistikim naukama ruski emigranti bili svesrdno
prihvaeni, onda se moe rei da su u arhitekturi oni bili u pravom smislu rei favorizovani. Krasnov i
Baumgarten oseali su se u Srbiji kao u kakvoj carskoj guberniji; Krasnov je, ak, preuzimao
dovravanje monumentalnih objekata koje su domai arhitekti voljno ili nevoljno napustili.4) U
izgradnji monumentalnih objekata Rusi su uvek bili iza lea. Oni su se oslanjali na dravnu upravu i
Kralja, njihov politiki znaaj bio je utkan u struni presti.
Veze sa Francuskom i veze sa ruskim emigrantima obeleile su neke od glavnih tokova arhitektonskih
zbivanja tokom tree decenije. Trei je kontakt u poetku obeavao malo a u stvari za budui
modernistiki pokret znaio mnogo: kontakt sa ehoslovakom. Veza je uspostavljena neposredno
posle rata, formiranjem Male antante, odbrambenog saveza Jugoslavije, Rumunije i ehoslovake.
Ovaj savez je, to se tie Jugoslavije i ehoslovake, vrlo brzo prevaziao strogo odbrambene
ciljeve. Poteena ratnih razaranja, industrijski snana i pre svetskog rata, ehoslovaka je u treoj
deceniji postala ideal savremene buroaske drave. Njeni podanici imali su pravnu sigurnost,
mogunost komuniciranja sa svetom, visok ivotni standard. Koristei ovakav svoj poloaj, eki
arhitekti razvili su tehniki doteranu arhitekturu koja je funkcionalistike principe lako i u irokom
obimu pretvarala u praksu.
Uticaj prake kole pojavio se u Srbiji uglavnom na dva naina: preko arhitekata kolovanih u Pragu
i preko izlobi ehoslovakih umetnika. U Pragu su studirali Nikola Dobrovi i Svetomir Lazi, a u
viestrukim kontaktima sa prakom sredinom bio je i Momir Korunovi. S druge strane, mnogi eki
inenjeri i arhitekti stigli su posle svetskog rata u Srbiju na slian nain i sa slinim ambicijama kao i
njihovi sunarodni-ci tokom 19. veka. Jedan od kasnijih voa modernistikog pokreta, Jan Dubovi,
takoe je doao kao slubenik beogradske filijale firme Matija Bleha. Nesumnjive su zasluge ove
poznate prake firme u podizanju opteg tehnikog nivoa beogradske arhitekture tokom tree decenije.
Prvu izlobu ehoslovake umetnosti i arhitekture postavilo je u Beogradu poetkom 1925. godine
drutvo Manes. Izlobu je otvorio Otokar Novotni, jedan od trojice klasika moderne eke arhitekture.
Na izlobi je uzelo uea pedeset umetnika, slikara, va-jara, grafiara i arhitekata i bilo je izloeno ak
323 rada. U ovakvoj skupini Milan Kaanin je primetio veliku ljubav ka poslu, priljenost u radu i
savesnost, uroenu sklonost za ulaenje u pojedinosti, elju da se stvari zaokrugle i zavre ali uporedo
i izbegavanje preteranih ambicija i odsustvo tempe-ramenta"')
Izgleda da je politiki pritisak da se izloba drutva Manes postavi u Ljubljani, Zagrebu i, najzad,
Beogradu iao ispred stvarnog interesovanja sredine. Tako je Milan Kaanin odustao od najavljenog
opirnijeg napisa o umetnikim rezultatima izlobe') dok se anonimni recenzent Politike unapred prav-
da pred gostima napominjui da neuspeh (pri emu misli na nedovoljno interesovanje sredine) u
Beogradu ne znai uvek neuspeh7). Tri godine kasnije druga jedna izloba ehoslovakih umetnika,
ovoga puta samo arhitekata, bie od presudnog znaaja za razvoj srpske arhitekture.
Tokom tree decenije Kraljevina SHS je i u nazivu drave jasno ispoljavala svoj vienacionalni sastav.
Ali to je vreme vie odmicalo tradicije predratnog jugoslovenstva postajale su sve blee. Euforino
bratimljenje iz prvih poratnih dana poele su da zamenjuju nacionalistike raspre. Odblesci ovakvih
politikih odnosa stizali su ak i na stranice Tehnikog listas) koji je ve 1. avgusta 1919. godine poeo
da izlazi u Zagrebu i do drugog svetskog rata ostao zvanino glasilo Udruenja jugoslovenskih
inenjera i arhitekata. Nacionalistike raspre bile su od sredine tree decenije stalna tema dana; one su
najzad Aleksandru posluile i kao jedan od razloga za uvoenje diktature pred sam kraj decenije.
U srpskoj arhitekturi se nereeno nacionalno pitanje izraava ili kroz tenje za restauracijom
nacionalnog, srpskovizantijskog stila, ili, u krugovima bliim unitaristikom konceptu, kroz tenje ka
nadnacionalnom akademizmu na kome bi se mogao temeljiti i nadnacionalni autoritet drave. Borba
ovih tendencija ostala je zabeleena u burnoj istoriji graenja jedne od najveih palata podignutih
tokom tree decenije, palate Ministarstva uma i ruda, poljoprivrede i voda. Prvobitni projekat za
zgradu Ministarstva poljoprivrede i voda, na uglu Nemanjine i Miloa Velikog ulice, izradio je tokom
prve polovine 1921. godine Nikola Nestorovic'). Projekat je nosio obeleja akademizma i secesije. Tek
to je projekat predat investitoru, pojavila se potreba za znatnim proirenjem programa s obzirom da je
u palatu trebalo smestiti ne samo Ministarstvo poljopri-vrede i voda, ve i uma i ruda. Poetkom
novembra 1921. godine raspisan je konkurs za nove skice, sada vie nego dvostruko uve-ane zgrade.
Investitor se, ipak, oseao obaveznim prema ve izraenom projektu Nikole Nestorovi-a. O tome
svedoi drugi lan raspisa, koji valja preneti u celini. Stil je slobodan pie na ovom mestu no da
bi se dobila skladna celina sa namiljenom zgradom za Ministarstvo poljoprivrede i voda, koja se ima
podii na istom zemljitu, izmedu ulica Miloa Velikog i Nemanjine, doputena je promena lica a
donekle i rasporeda u sprem-ljenom projektu za tu zgradu.
Na konkurs je pristiglo petnaest radova, do-deljene su tri nagrade i tri otkupa. U Teh-
nikom listu publikovane su sve tri nagrade i jedan od otkupa, koji e biti pre Maslaev nego
Zlokoviev s obzirom na tesne veze autora napisa D. M. Leka sa Maslaem. Bit-na osobina ovih
radova je njihov strogo aka-demski karakter; jedino je rad nagraen pr-vom nagradom u okviru
akademske koncep-cije nosio i izvesne oznake srpskovizantij-skog stila. Razrada planova, poverena
dobit-niku prve nagrade, preduzeu Arhitekt u kome je glavni projektant bio Dragia Bra-ovan,
trajala je sve do avgusta 1922. godine a onda se pojavio zahtev da se objektu doda jo jedan sprat.
Novi projekat izradili su zajedno Nikola Ne-storovi i Dragia Braovan, avgusta 1923. godine. U
ovom projektu srpskovizantijske kupole dobile su dominantnu ulogu, mada u osnovi nisu imale
nikakvog ni tehnikog ni funkcionalnog opravdanja. Prozori posled-njeg sprata, kao i ulazni rizalidi sa
zaluenim otvorima takoe su doprineli da projektom ovlada duh srpskovizantijskog stila. Koji su
razlozi nagnali Nikolu Nestorovia i Dragiu Braovana da piojekat konzekvent-no razvijaju u duhu
srpskovizantijskog stila ako se zna da prema ovim oblicima nisu ni-kada imali linog afiniteta, da ih
pre ovog projekta nikada nisu u okviru profane ar-hitekture ni studirali ni primenjivali? Ako je u
konkursnom projektu asociranje na srpskovizantijski stil moglo predstavljati elemente uobiajenog
rizika u proceni ono-ga to iri eli da vidi, otkuda onda dalje i sve obimnije insistiranje na
srpskovizantij-skom stilu u vreme kada je kontakt izmeu investitora i izabranih projektanata postao
legalan i bez sumnje tesan? Teko je u ovom odbiru dekorativnog sistema, koji nije mo-gao biti
prirodna elja projektanata, videti bilo ta drugo osim uticaja motiva politike prirode.
Dogaaji koje smo opisali odigrali su se iz-meu 1922. i 1926. godine kada je graevina izala iz
temelja i kada je najednom sve sta-lo. U Ministarstvu graevina povedena je kampanja da se projekat
obori. Prema Bog-danu Nestoroviu odluka da se ova velika graevina ne izvede u vizantijskoj
arhitek-turi doneta je stoga to bi ona predstav-ljala ne samo teak objekat usled proporcija svojih
masa i elemenata, ve i stilski depla-siranu kompoziciju u odnosu na ceo ambi-jent10)- Ovde je
logino upitati se o kome je to ambijentu re ako se zna da je zgrada Ministarstva uma i ruda
projektovana pre Ministarstva finansija i zgrade Generaltaba.
Posednji, konani projekat izradio je akade-miar Nikola Krasnov i zgrada je dovrena 1929. godine. U
isto vreme, poetkom 1924. godine, raspisan je konkurs za novu zgradu Ministarstva finansija i
dogaaji se ponav-ljalu istim redom. Rezultati konkursa objav-ljeni su avgusta 1924. godine. Prva
nagrada nije dodeljena, drugu je dobilo preduzee Arhitekt na elu sa Dragiom Braovanom. U to
vreme Braovan je sa Nikolom Nesto-roviem radio na izvoakom projektu za palatu Ministarstva
uma i ruda, a u predu-zeu Arhitekt bio je zaposlen i Bogdan Nestorovi, sin Nikole Nestorovia.
Kako je Nikola Nestorovi bio naimenovan za lana irija na konkursu za novu palatu Ministar-stva
finansija, i tako uestvovao u dodeli nagrade preduzeu u kome je radio i njegov sin, izbio je do tada
neuveni skandal a je-dan lan irija, zagrebaki arhitekt Edo en, demonstrativno je podneo ostavku.
Nagraeni projekat preduzea Arhitekt nije sauvan ali ima osnova da se veruje da je nosio odlike
akademskog duha.11) Oi gledno nezadovoljan izgledom projektovanog objekta, investitor sledee,
1925. godine ras-pisuje naknadni konkurs za izradu fasade za novu palatu Ministarstva finansija uz
uslov da nova fasada bude projektovana u srpskovizantijskom stilu.12) Arhitekti su ovu odluku
investitora ocenili kao samo-volju i odluili se na kolektivni otpor, pa je Udruenje jugoslovenskih
inenjera i ar-hitekata sekcija Beograd preporuilo da lanovi UJIA ne uestvuju na ovom kon-
kursu, raspisanom pod ovakvim uslovi-ma13). Uprkos protestima konkurs je odr-an i na njemu je
uzelo uea pet autora, meu njima i Dragia Braovan iji je rad sauvan. Braovan je zamislio
graevinu u punom romantiarskom duhu, sa srpskovi-zantijskom. kupolom u sreditu.
Najednom, investitor menja miljenje i pro-jektovanje poverava neizbenom Nikoli Krasnovu. Novi
elaborat uraen je za manje od dva meseca. Na idejnim skicama postoji i potpis Nikole Nestorovia, ali
projekat po svemu pripada Krasnovu i nosi odlike rus-kog akademizma.
O preplitanju politikih i arhitektonskih ide-ja svedoi jo jedan paralelni dogaaj. Iste godine kada je
prekinuta dalja izgradnja Ministarstva uma i ruda u srpskovizantij-skom stilu, objavljen je u dnevnoj
tampi konkurs za projekat Jugoslovenskog pavi-Ijona na izlobi u Filadelfiji. Na velikim
svetskim izlobama i ranije su se pojavlji-vali paviljoni u nacionalnom stilu. Ali, koji bi nacionalni stil
odgovarao vienacionalnoj dravi SHS? Bitni zahtev raspisivaa kon-kursa, da paviljon bude
projektovan po na-cionalnim motivima14) morao je stoga os-tati u principu neodreen. Neto
odreenije deluje sledei stav raspisa u kome stoji da je elja Amerike da njime (paviljonom)
prikaemo naroito stil nae stare crkvene arhitekture.
Kao i tekst raspisa, tako je i sastav irija bio paljivo usklaen sa trenutnom politikom situacijom. U
njemu su bili jedan Hrvat, je-dan Slovenac, jedan Srbin i jedan predstav-nik Ministarstva graevina,
takoe Srbin. Ne moe se rei da prilikom donoenja od-luka nije ispoljena izvesna opreznost15), pa
ipak se dodeljivanje nagrade projektu u srp-skovizantijskom stilu nije moglo izbei. Pro-jekat je, kao
to se moglo i oekivati, izaz-vao negodovanja,10) na ova su se nadovezali novi sukobi i to je bio jedan
od povoda za filadelfijski rat naih umetnikaT 7). Posle svega toga se od podizanja paviljona sasvim
odustalo.
O direktnom uticaju politiara na izgled po-jedinih objekata ima takoe karakteristinih podataka pa i
verodostojnih anegdota. Kralj Aleksandar je bio toliko opsednut idejama o arhitektonskim
monumentima, da je stizao da poseti i godinje izlobe studenata arhi-tekture na kojima su kraljev
dvorac, rat-ni muzej, mauzolej ili hram pobede bile najee teme.18) O njegovim graditeljskim
ambicijama pisao je u komemorativnom lanku i Pera Popovi19). Najzad, jedna anegdota govori da je
poetkom etvrte de-cenije Aleksandar lino intervenisao da se odbaci avangardni Pimanov projekat
fasade Potanske tedionice izjavivi da pored Skuptine ne eli zgradu koju i deca mogu
da razlupaju iz prake20). Posle ove inter-vencije odran je u Ministarstvu graevina interni konkurs
za fasadu. Projekat Vasi-lija Androsova izabrao je, prema ovoj aneg-doti, sam Kralj.
I manje znaajni investitori uticali su svo-jim politikim idejama na oblikovanje ar-hitektonskih dela.
Pravoslavna crkva, odvo-jena od drave i dravne politike, drala se strogo tradicionalizma u odbiru
projekata za dva velika hrama ije se podizanje pripre-malo tokom tree decenije: hrama sv. Save i
Markove crkve21). Sokolski domovi Momi-ra Korunovia nastali su iz spoja romantino nastrojene
linosti autora i zakasnelih sve-slovenskih ideja investitora. Skopski opus Branislava Kojia, o kame
e kasnije biti znatno vie rei, obojen je takoe politi-kim zahtevima investitora iji je eksponent bio
arhitekt Josif Mihajlovi, tadanji pred-sednik skopske Optine. I u drutvenim odnosima, a ne samo
politi-kim, svetski rat je iznudio novu situaciju. Sporo i muno oporavljala se Evropa od rat-nih
razaranja. U Rusiji, graanski rat osta-vio je za sobom teku ekonomsku situaciju. Iz nje se raao
avangardizam iji je sim-bol Tatlinov projekat za spomenik Treoj internacionali. Lude dvadesete u
grad-skim centrima na Zapadu bile su samo lani vid sumornih, neizvesnih dvadesetih u pri-vredi, u
ekonomici. Najzad je vrtlog eko-nomske krize povukao krajem decenije i pobednike i pobeene.
Tako dugo i tako eljno oekivani mir bio je pun unutranjeg naboja. Drutvena klima, ispod varljive
glazure, nudila je prirodni sce-nario za Operu za tri groa ili Kabinet dok-tora Kaligarija. Literatura,
likovne umetnos-ti, film, odslikavali su tamne strane drutve-ne stvarnosti.
U arhitekturi je, nasuprot, drutvena kriza dala podsticaja obnovi racionalistikog duha. Arhitekti su
videli ne samo stvarnu situaciju ve i potencijalne moi industrijskog drutva. Oni su duboko verovali
u ovekovu elju da preivi. A da bi se preivelo bio je potreban krov nad glavom, prosta svrsishodna
forma bez malograanskog kinurenja, lane monumentalnosti, romantiarskih ekstravagancija.
Koreni racionalizma u arhitektonskim te-orijama iz dvadesetih godina mogu se for-malno traiti
duboko u devetnaestom veku, u Arts and Crafts pokretu i engleskim vrtnim kuama22). Neposredni
koreni su, meutim, bez sumnje u posleratnoj drutveno-ekonom-
skoj situaciji. U doba najee inflacije, u leto 1923. godine, odrana je u Vajmaru i Jeni nedelja
Bauhausa. Tom prilikom iz-voene su kompozicije Hindemita i Stravin-skog, Kandinski je drao
predavanja o ap-straktnoj umetnosti a Oskar lemer sakrio baletske igrae iza apstraktnih oblika.
Arhitekti su nasuprot umetnicima pored iz-laganja planova i diskusija prili i prakti-noj demonstraciji
svog ideala: prikazali su kuu projektovanu i graenu do detalja u radionicama Bauhausa. Kua se
sastojala od jedne jedine elije, predviene za masov-nu proizvodnju, uz odgovarajui nametaj za koji
je nacrte dao Marsel Brojer23). Sledbenici Bauhausa kao i protagonisti ku-bizma ili purizma,
suprematizma ili futu-rizma, bili su progresivna manjina; ogrom-na veina arhitekata, onih koji su
gradili objekte a ne samo iznosili ideje u crteima, manifestima i knjigama, povinovala se uku-su i
eljama najmnogobrojnijih investitora, malograana koji su se obogatili u ratnim i posleratnim
neprilikama i pohrlili u velike gradove. Vile u otmenim predgradima ili vi-espratnice u centralnim
delovima grada bi-le su graene irom Evrope u meavini kas-nog akademizma, okotalim
reminiscenci-jama na Art nouveau i uz obilnu primenu no-vih materijala, korienih na stari nain.
Zahvaljujui poboljanim komunikacijama i slinim drutvenim uslovima u razliitim dravama irom
Evrope, i avangardna i kon-zervativna arhitektura teile su stvaranju jednog univerzalnog,
internacionalnog mo-dela.
Uz sve specifinosti jedne zaostale i arhaine sredine, Jugoslavija je po svojoj drutvenoj konstituciji
pripadala u celosti evropskom Zapadu. U graditeljstvu bila je prisutna oigledna klasna podvojenost.
Siromani sloj, koji je posle rata pohrlio u gradove, zidao je prizemnice sopstvenim rukama. Gradska
periferija viestruko se proirila. Centar su izgraivali posleratni bogatai, rentijeri, industrijalci.
Svaki vlasnik vee radionice ili manufakture smatrao se industrijalcem. Glavna tenja ovog sveta
bila je otmenost. U novinama su se po-javljivale slike sa otmenih svadbi, drutve-ni ivot
koncentrisao se oko otmenih posela, oficirskih balova, karitativnih drutava.
Ukus investitora-bogataa podjednako kao i ukus investitora- politiara predstavljao je glavnu konicu
arhitektonskog razvoja. Bo-gati svet hteo je da ivi u vilama koje su ga podseale na francuski
devetnaesti vek, sa
kitnjastom akademskom dekoracijom, dok je ideal srednje klase bio hotel particulier na Kote
Neimaru ili Senjaku. Ciljevi inte-lektualaca bili su skromna prizemna ili jed-nospratna zgrada sa
batom u inovni-koj ili profesorskoj koloniji. Radnici i proletarijat smetani su u retke radnike
kolonije ili optinske stanove graene po funkcionalistikim principima ne radi teorijskih
istraivanja ve iz gole nude.
Tokom dvadesetih godina, izmeu mnogobrojnih ponuenih alternativa, od akademizma do
srpskovizantijskog stila, od kasne secesije do ranog modernizma, investitor je umeo da odabere ono to
zaista eli. Pritom se on najee sluio lukavstvima. U desetkovanom arhivu Tehnike direkcije24)
nalazimo veliki broj projekata koji nisu nikada izvedeni. Zahvaljujui tradicionalno niskoj ceni
intelektualnog rada u naoj sredini investitor je bio u mogunosti da od razliitih autora porui nekoliko
projekata i potom bira onaj koji mu se najvie dopada. Tom prilikom, crtaka vetina ili poznavanje
francuskog duha igrali su obino presudnu ulogu. Tako je Aleksandar orevi, jedan od najboljih
crtaa koji su se u srpskoj arhitekturi ikada pojavili, bio predodreen da saini projekat za vilu
Bajlonija, dok je Milutin Borisavljevi za vilu Vlade Teokarevia u Parainu izradio oko devet
skica. .. sve u duhu francuske arhitekture i francuskih zamkova-5)-
Klasna slojevitost odreivala je vrstu i kvalitet arhitektonskih dela. Kvantitet je, naroito u stambenoj
izgradnji, bio odreen optim ekonomskim tokovima. Tako je najvie stambenih objekata podignuto
1932. godine, neposredno poto je svetom prohujala ekonomska kriza. Znaajnijih ulaganja u stam-
benu izgradnju bilo je takoe godine 1927. i

1928., pred ekonomsku krizu, kao i 1939. godine, pred svetski rat. Ostalih godina izgradnja neznatno
varira. Najmanje objekata sagraeno je prvih godina posle svetskog rata i 1931. godine, kada su se
odjeci svetske ekonomske krize oseali u punoj meri28).
Pored uslova koji su proizilazili iz optih ekonomskih prilika, postojali su i specifini uslovi stvoreni
siromatvom drave ili nedostatkom instrumenata koji bi podsticali i potpomagali stambenu izgradnju.
Tako Svetislav Predi u dva maha, pred prvi svetski rat i potom, sredinom dvadesetih godina,
razmatrajui probleme stambene izgradnje zapaa dve njihove osnove: da drava i Optina to pre
podignu zgrade za svoje kan-celarije (ime bi se oslobodio i u potpunosti aktivirao postojei stambeni
fond) kao i da se organizuje jevtin hipotekarni kredit u zdravoj valuti poto bez jevtinog, do-voljnog
i dugoronog hipotekarnog kredita ne moe da bude zidanja i veem obimu27). Najee nesreni
odnosi izmeu neposred-nih uesnika u stvaranju arhitekture, a naj-pre nesreni odnosi izmeu
investitora i ar-hitekata, proisticali su iz njihovog razliitog drutvenog i ekonomskog poloaja. Opti
je zakljuak da je poloaj investitora bio po pravilu snaan i stabilan, poloaj arhitekte nejak i
nestabilan. U Srbiji, arhitekti su to-kom tree decenije bili daleko od pomisli da kroz arhitekturu utiu
na reavanje krupnih drutvenih pitanja: u stvari, oni su bili za-robljenici politiara i manje ili vie
bogatih investitora ije je esto neumerene prohteve trebalo zadovoljiti. Pa kada je arhitektima i
ostavljana izvesna sloboda u projektovanju bilo osnove, bilo elevacije, onda je to po-najvie bila
sloboda predlaganja, veoma ret-ko sloboda odabiranja, nikada sloboda odlu-ivanja.
ta su predstavnici mlade generacije doneli sobom vraajui se tokom tree decenije iz inostranstva, sa
redovnih ili dopunskih studija? Koliko su oni bili duboko zaronili u svet kulture i koje kulture? Milan
Zlokovi je studije arhitekture zapoeo 1915. godine na Visokoj tehnikoj koli u. Gracu. Ve sledee
godine on je vojnik Austrougarske monarhije. Posle ratnog metea prebegao je iz Trsta u Beograd, gde
se zaposlio kao crta u Tehnikom odeljenju okruga Beogradskog. Iste godine produio je zapoete
studije na obnovljenom beogradskom Tehnikom fakultetu i ve 1921. godine diplomirao u odseku za
arhitekte. Nema sumnje, bilo je to brzo i nepotpuno kolovanje, kakvo se ve moe zamisliti u
neredovnim ratnim i poratnim uslovima. Jednogodinju stipendiju francuske vlade i jednogodinju
stipendiju nae vlade (19211923) Zlokovi je iskoristio viestruko: radio je u ateljeu profesora
Godefroy-a i Freynet-a na Vioj umetnikoj koli, pohaao Millet-ova predavanja na Visokoj koli za
religiozne nauke i Diehl-ova na Sorboni i pomagao Auburtin-u i Parenty-u u Konkursnom radu za
Generalni plan Beograda. U ovde iznetim podacima, koje inae sam Zlokovi navodi u svojoj
nedovrenoj autobiografiji28), nigde se ne moe primetiti kontakt sa avangardnim linostima ili
avangardnim idejama umetnikog Pariza.
Takve kontakte je meu srpskim arhitektima imao, izgleda, jedino Aleksandar Deroko. U toku studija
selio se iz Rima u Prag i potom diplomirao u Beogradu 1926. godine. Sledeu godinu proveo je u
Parizu, gde je uz Rastka Petrovida upoznao i Picasso-a, i Ozenfant-a i Jeanneret-a koji se neto kas-nije
nazvao Le Corbusier. U boinjem bro-ju lista Vreme iz 1928. godine objavljen je crte u jednoj
liniji na kome su Deroko i Rastko Petrovi u drutvu poznatih fran-cuskih slikara. U istom broju lista
Vreme Deroko je objavio i napis o ikonostasu u skopskom sv. Spasu, prvi u nizu novinskih napisa koji
su uticali na popularizaciju nae srednjevekovne umetnosti u irokim masa-ma italaca sve do svetskog
rata. I sva os-tala kasnija Derokova delatnost mnogo je blia romantinoj fantastici nego puristi-kom
racionalizmu.
Francuskim akom formalno se moe sma-trati i Branislav Koji, mada je kola koju je sa odlikom
zavrio 1921. godine, Ecole Centrale des Arts et Manufactures, vie ko-la inenjerskog karaktera29).
Iste godine ka-
da je zavrio kolu Koji se vratio u zemlju i zaposlio u Ministarstvu graevina kao pri-pravnik u
Arhitektonskom odeljenju. Njego-vi prvi projekti, raeni u domovini, ne uka-zuju na bilo kakve
tragove suvremenog fran-cuskog akademizma. Veoma brzo i iskreno Koji se okrenuo nacionalnom
nasleu i postao jedan od protagonista folkloristikih ideja.
Nosioci ideja francuskog akademizma u na-oj sredini bili su Milutin Borisavljevi i, vie u projektima
i objektima, Aleksandar orevi, koji je izvesno vreme proveo na Ecole des Beaux Arts, kao i Josif
Najman koji je pokuao, sa vidnim uspehom uosta-lom, da prenese utiske pariske arhitekture u ijem
je ambijentu proveo vie godina90). Bogdan Nestorovi je, takoe, sredinom tre-e decenije boravio u
Parizu na nekoj vrsti postdiplomskih studija u ateljeu profesora Defrassse-a na Ecole des Beaux Arts.
Uticaj francuskog akademizma manje je vidan u Nestorovievim delima nego kod Borisavlje-via i
Najmana, mada se nikako ne moe sasvim iskljuiti.
Prisustvo uticaja kultura drugih sredina, osim pariske, veoma je teko utvrditi ne sa-mo usled
nepotpunih podataka ve i stoga to su domai arhitekti po pravilu vie te-ili slobodnoj improvizaciji
nego prenoenju prouenih predloaka. Tako je u romantiar-skim kuama u nacionalnom stilu
Sveto-mira Lazia, publikovanim uz predavanje Dubovog o Vrtarskom gradu, teko pre-poznati
prakog uenika kao to je i u kas-nijim delima Duana Babia teko prepo-znati bekog uenika.
Ruski arhitekti su do-neli akademski monumentalizam (Krasnov, Baumgarten) i pokuali da ga spoje sa
vi-zantijskom tradicijom, u emu je prednja-io Viktor Lukomski. Najzad, Korunovie-va varijanta
romantinog ekspresionizma vezana je za domau graditeljsku tradiciju bar isto toliko koliko i za
poznate primere kao to je Ajntajnova kula. Izvestan podatak o moguim inostranim kul-turnim
uticajima nalazimo i u naklonosti po-jedinih arhitekata prema tampanim izvori-ma informacija,
knjigama, prirunicima, a-sopisima. Bogate strune biblioteke ostavili su iza sebe Milan Zlokovi i
Milutin Bori-savljevi31). Iz toga se moe zakljuiti da su oni bili iroko obaveteni o razvoju arhitek-
ture u svetu. Dragia Braovan je ostavio iza sebe nekoliko sanduka sa asopisima32). Branislav
Marinkovi jo uvek uva komplet asopisa L'Architecture d'aujourd.'hui. Sen-
timentalna vezanost za ovaj asopis zadrala se kod svih pripadnika generacije sve do danas.
Treba, najzad, ispitati i kulturne osnove sre-
dine u kojoj se arhitekti kreu. U svetu
umetnosti, oni su najvie povezani sa slika-
rima i vajarima, to je i prirodno. Ve 1919.
godine na izlobi Grupe umetnika pored
Branka Popovia, koji se moe smatrati ar-
hitektom samo po kolskom obrazovanju,
uestvovao je i Milan Mini. Godine 1922.
sokoli Momir Korunovi i Stamenko ur-
evi izlagali su zajedno u Oficirskom do-
mu pod zatitom nekoliko beogradskih
gospoa kako je to napisao Branko Popo-
vi u Srpskom knjievnom glasniku3;i). Iz-
loba je ispala loe po urevia, ija je va-
jarska dela Popovi nazvao nadri umetniki
smlaenim ali i po Korunovia ija je kri-
vica, po Popoviu, samo u tome to se nije
mogao odbraniti od ovakvog drutva. Dve
godine kasnije izlagali su sa daleko vie us-
peha Petar Dobrovi i petanski arhitekt Lu-
jo ainovi, kome se kasnije sasvim gubi
trag:u). U ast otvaranja novosagraenog
paviljona Cvijeta Zuzori odrana je velika
izloba na kojoj su uzeli uea i arhitekti.
Od tada je zajedniko izlaganje likovnih
umetnika i arhitekata relativno esta pojava.
U studiji o Braovanu Dobrovi pominje nje-
gova drugovanja sa Tomom Rosandiem. Po-
vodom proslave godinjice roenja Jovana
Sterije Popovia Braovan dovodi u Vrac
Nuia, Duia, Desanku Maksimovi, Rau
Plaovia, anku Stoki, Sretena Stojanovi-
a85). Branislav Koji je prijateljevao sa Va-
som Pomoricem i Sretenom Stojanoviem.
Izuzetno bi, meutim, teko bilo odgovoriti
na pitanje o sadraju ovih kontakata: da li
se tu radilo samo o uobiajenim meuljud-
skim afinitetima, uzajamnom uvaavanju ili
o poslovnim aranmanima i, naroito, koliki
je stvarni uticaj ideja umetnika na ideje ar-
hitekata.
Javna kulturna glasila, a pre svega Srpski knjievni glasnik, objavljivali su povremeno napise
arhitekata ili napise o arhitekturi. Kada se svi ovi napisi sakupe, onda to nije mali broj stranica. Ali
meu ovim napisima teko bi se mogao utvrditi bilo kakav red. Prvi meu ovim napisima, objavljen u
Srp-skom knjievnom glasniku, je izvod iz mo-nografije Koste Strajnia o Josipu Pleniku. Poto
monografija izlazi u vrlo malenoj nakladi kae se u objanjenju Urednitva i poto e ona, usled
svoje visoke cene,
biti pristupana tek imunijim pojedincima, mi obelodanjujemo gornje redove g. Straj-nia s iskrenom
eljom da se naa ira inte-ligencija to vie zainteresuje za ivot i delo velikog jugoslovenskog
arhitekte31'). Samo nekoliko godina kasnije objavljen je u istom asopisu satirini tekst Stojana
ivadino-via, portret negativnog junaka Rada Ne-imara u kame je lako prepoznati Milutina
Borisavljevia.37) Izmeu apologetskih tek-stova o Pleniku (i kasnije Kovaiu i Metroviu) i
otrovno-sastirinog teksta o Borisavljeviu, Srpski knjievni glasnik je publikovao i sasvim
neknjievni tekst Svetislava Predia O dananjem stanju pitanja o stanovima kao i tekstove
istorio-grafskog karaktera, iji su autori bili A. Ste-vanovi, P. Popovi, A. Deroko. Konkurentski
asopis Misao objavljivao je tokom tree decenije, takoe bez nekog unu-tranjeg reda, tekstove
Milutina Borisavlje-via, prevedeni esej J. P. Oud-a O budu-nosti arhitekture, kritiki napis Miloja
Va-sia o monografiji manistira Manasije kao i (po ugledu na konkurenciju?) izgleda neza-obilazni
tekst O sadanjem pitanju stanova u varoima. Agilni, angaovani, Aleksandar Deroko, objavljujui
tekstove u oba knji-evna asopisa, bio je njihova simbolina spona.
U dnevnoj tampi (Politika, Pravda, Vreme) pojavljivali su se bezmalo svakodnevno na-pisi o
arhitekturi. Karakter ovih napisa bio je na samoj periferiji sveta kulture. Naj-ee je podizanje jedne
graevine bio sa-mo povod da se zabelee imena i titule svih uesnika u sveanom inu osveenja
kame-na-temeljca, osim arhitekte-graditelja. Tek pred kraj tree decenije pojavljuju se u dnevnoj
tampi povremeni napisi Aleksandra Deroka ili Milutina Borisavljevia okrenuti, ipak, preteno
perifernim arhitektonskim problemima epohe: popularizaciji srednje-vekovnog naslea ili polemici sa
protago-nistima arhitektonske subkulture, graevin-skim inenjerima i Crnotravcima38). U tak-vim
meusobnim odnosima svest o tome da je arhitektura deo kulture jedne sredine ni-je u potpunosti
mogla biti izgraena. U posleratnoj Srbiji nastavljen je razvoj svih ustanova u kojima su i pre rata delo
vali arhitekti, samo to se obim i sadraj ovog delovanja vremenom unekoliko me-njao. Strukovno
Udruenje konstituisano je krajem septembra 1919. godine na federalnoj osnovi39). Pred ovim
Udruenjem odmah se nalo pravo more nereenih ili teko reivih
problema proisteklih iz ratnih razaranja. Otuda se nije uditi to su sednice beograd-ske sekcije UJIA u
toku prve godine od osni-vanja bile esto odravane, to su bile dobro poseene i to su diskusije bile
opirne. Iz-lazi kae se u izvetaju o radu u toj prvoj godini postojanja novog Udruenja da je
za godinu dana u Beogradu odrano 43 me-sna skupa a to je vie nego to se pre rata odravalo u toku
10 punih godina10). Po-etni entuzijazam je, izgleda, relativno brzo splasnuo, im je inenjerima i
arhitektima postao jasan stvarni domet njihovih inter-vencija. Ve idue godine odrano je svega 18
skupova, da bi se potom u toku nekoliko sledeih godina broj sednica ustalio na oko 30 godinje.
Kakav je bio meusobni odnos inenjera i arhitekata u okvirima Udruenja? U izve-tajima sa
pojedinih skupova ili u godi.njim izvetajima arhitekti su neosporno u senci inenjera. U toku 1919.
godine predsednik, potpredsednik i sekretar Upravnog odbora Udruenja srpskih inenjera i arhitekata,
bili su inenjeri dok se arhitekti Korunovi, Masla, Smiljani i afarik pojavljuju u svojstvu lanova,
navedenih iza inenjera. I u predavanjima, koja su tokom godine drana, inenjeri su imali oiglednu
pred-nost. Predavanje O ureenju Beograda drao je, na primer, inenjer Duan Boi, dok se meu
poslednjim predavaima po-minje Momir Korunovi sa temom O ure-enju sela.
Tokom 1920. godine inenjerski problemi imali su stalnu prednost nad urbanistikim ili
arhitektonskim. Pa i kada se povela re O pitanju obnove stanova u Beogradu, predava je opet
inenjer Duan Boi. Je-dini arhitektonski prilog u impozantnom skupu od 13 strunih rasprava bilo je
izla-ganje Zarije Markovia O uslovima za re-gulisanje i razvie Beograda. Tom prilikom Markovi
je izneo osnove programa za ras-pisivanje konkursa za ureenje Beograda, jedinog takvog poduhvata u
periodu izmeu dvp. rata.
Neodreeni polaaj u Udruenju naterao je arhitekte da se prisete inicijativa za osniva-nje sopstvenog
Kluba, ija su pravila ostala sauvana jo iz predratnih vremena. Poet-kom 1923. godine Klub
arhitekata je ob-novljen.
Izvetaj o delatnosti Kluba u toku prve go-dine njegovog obnovljenog delovanja41) sa-dri sve one
probleme kojima se Klub i
,kasnije bavio, tokom itavog svog posto-janja, sve do svetskog rata. Zahtev za oba-veznim
raspisivanjem konkursa za znaaj-nije javne objekte, borba protiv nelojalne konkurencije inenjera i
graevinara (i na-roito stranaca), afirmacija arhitekture i arhitekata, tenja da se izgrade veze sa li-
kovnim umetnicima, istoriarima umetnosti i svetom kulture uopte, tenja nikada u potpunosti
ostvarena ponajvie zbog osku-dice materijalnih sredstava kao i zbog pri-lika i okolnosti koje od
lanova Kluba ne zavise kako to stoji u pomenutom Izve-taju o radu u 1924. godine stalni su
predmet rasprave u ovoj specifinoj asoci-jaciji arhitekata.
Imena osnivaa Kluba arhitekata nisu nam za sada poznata. U navedenom Izvetaju kae se da je
lanova u toku prve godine postojanja Kluba bilo trideset i etiri. To bi znailo da je u Klub bila
ulanjena og-romna veina arhitekata. Pa ipak, izgleda da s druge strane neki znaajni arhitekti nisu bili
lanovi Kluba. Tako u spisku ine-njera i arhitekata, sainjenom 1919. godine po podacima beogradske
sekcije UJIA nema najpoznatijih predratnih arhitekata A. Ste-vanovia, N. Nestorovia i D. orevia.
Nema ih ni u spisku iz 1927. godine to se ve moe dovoditi u vezu sa pismom koje je Nikola
Nestorovi uputio Udruenju po-vodom afere oko konkursa za Ministarstvo finansija, i u kome se
neprilino izrazio o Udruenju42). U Klubu, takoe, nisu bili zastupljeni ruski emigranti koji su
imali sopstveno Udruenje.
Prve akcije Kluba bile su posveene afir-maciji struke. Bilo je pokrenuto pitanje raspisivanja konkursa
za projekte javnih graevina i izgleda da su u tome pogledu intervencije Kluba imale uspeha.43) Ostale
su akcije bile oigledno preuranjene. Arhi-tektonski asopis, na primer, i pored oz-biljno
pripremljenog terena nije imao us-lova za opstanak ni poetkom dvadesetih godina niti u itavom
periodu izmeu ra-tova44). Izloba arhitektonskih projekata, ije je odravanje planirano tokom 1923.
godine, nije se mogla obistiniti sve do po-jave mladih entuzijasta okupljenih oko Gru-pe arhitekata
modernog pravca poetkom 1929. godine. Najzad, inicijativa Duana To-mia, poznata kao steaj za
najlepu fa-sadu i pokrenuta 1920. godine, dovela je tek 1923. godine do zvaninog raspisa kon-kursa,
iji nam prvi rezultati za sada nisu
poznati4"'). Prva serija ovih nagrada dode-ljena je javno tek 1930. godine, i to za pe-riod od etiri
godine unazad41').
Iz redovno publikovanih godinjih izvetaja ipak se ne moe dokuiti pravi sadraj dis-kusija voenih
na sastancima lanova Klu-ba, a pogotovu se iz njih ne moe rekonstru-isati atmosfera ili uticaj
pojednaca. Sastav prve Uprave kluba, koliko se do sada zna, nije ostao zabeleen. U 1924. godini
Upravu su sainjavali Petar Bajalovie (predsednik), Svetislav Putnik (potpredsednik), Aleksan-dar
Jankovi i Vojislav Kosti (sekretar) i Cedomir Glii (blagajnik). Bez Andre Ste-vanovia, Dragutina
orevia, Nikole Ne-storovia, Branka Tanazevia, Dragie Bra-ovana, Dimitrija M. Leka ili
emigranata Krasnova i Baumgartena, bila je to Uprava od koje se nije moglo oekivati pokretanje
znaajnih pitanja za razvoj arhitekture.
S druge strane je upravo odsustvo autori-tativnih linosti u Upravi kluba tokom pr-vih godina njegovog
postojanja pogodovalo tenjama predstavnika mlade generacije za drutvenom afirmacijom. Ve 1923.
godine na konkursu za zgradu Udruenja iri nije mogao da propusti a da ne pohvali trud i relativno
vrlo dobri uspeh mlaih kolega koji verovatno prvi put izlaze na javnu utak-micu, to neki u svojim
izvetajima izjav-Ijuju47}. Meu ovim mlaim kolegama zapaamo Milana Zlokovia koji se
nepo-sredno pre toga vratio sa vizantolokih i arhitektonskih studija u Parizu. Ime Milana Zlokovia
sree se iste 1923. godine jo jed-nom i to u svojstvu lana Ocenjivakog suda u Steaju za najlepu
fasadu.
U maju 1924. godine Jan Dubovi, koji je po seanju B. Kojia u Beograd doao dve godine ranije,
proitao je svoje predavanje 0 vrtarskom gradu. Predavanje je u ce-lini publikovano 1925. godine u
Tehnikom listu to je znailo istovremenu afirmaciju i Kluba arhitekata i autora predavanja. Bra-nislav
Koji je izabran za sekretara Kluba 1925. godine. Iste godine pobedio je na dva konkursa: na internom
konkursu za Pro-davnicu u okviru Jugoslovenskog paviljona u Parizu kao i na optejugoslovenskom
kon-kursu za Paviljon Cvijeta Zuzori. Od et-vorice kasnijih osnivaa Grupe arhitekata modernog
pravca, poslednji je Klubu priao Duan Babi, tek poto se iz Sarajeva pre-selio u Beograd tokom
1927. godine.
U idejnom pogledu Klub arhitekata je za-stupao stav o ravnopravnosti arhitekton-
skih izraza, to se poklapalo sa objektivnim stanjem u arhitekturi tokom tree decenije. Dugogodinji
predsednik Kluba, Petar Ba-jalovi, profesor Nacrtne geometrije, bio je ujedno i pravi simbol
nereenog primata izmeu predstavnika akademizma, srpsko-vizantijskog stila, razliitih romantinih
ten-dencija ili prvih zagovornika funkcionaliz-ma. U mnogobrojnim i raznovrsnim disku-sijama oko
projektovanja i izvoenja kom-pleksa Ministarstava Klub arhitekata se nije izjanjavao u prilog ili
protivu secesije, srp-skovizantijskog stila ili akademizma, ve se iskljuivo borio za puno potovanje
pra-vila igre, za potovanje moralnog kodeksa struke. U trenucima kada se radilo o egzi-stencijalnim
pitanjima i samo u tim tre-nucima kohezija lanova Kluba arhite-kata bila je po pravilu snana.
Pored nekoliko teorijskih rasprava (O re-formi nastave arhitekture, Vrtarski grad) u kojima se
autori nisu doticali problema razvoja pojedinih stilskih tokova, pravim izuzetkom moe se smatrati
angaovanje preduzea Feniks koje je preko kolega Z. Markovia i J. afarika priloilo 6.000
dinara kao nagradu za najbolji rad iz na-cionalne umetnosti izraen od lanova Klu-ba48). Da su
ovakva idejna angaovanja bila zaista izuzetno retka, svedoi lzvetaj o radu Kluba u 1924. godini u
kome se pri kraju navodi: Veliki deo i vremena i ener-gije utroeno je na alost u pretresa-nju
raznih nepravilnosti u javnim poslo-vima i odnosima . . . Dragoceno vreme i ener-gija utroeni su na
ove neblagodarne stvari, kojih, na alost, jo mnogo ima u naem drutvu. Pa ipak, valjda to vreme i taj
rad nisu sasvim propali i ako nemaju momen-tanog i praktinog uspeha, imae ga u bu-dunosti i
moralnog i vaspitnog49).
Neposredno posle osnivanja Kluba arhite-kata, i arhitektonska omladina je osetila slinu potrebu da se
organizuje. Bila je to, sasvim po ugledu na starije, vie organiza-cija za uzajamnu ispomo lanova
nego za njihov idejni odgoj. Osnovni cilj Kluba stu-denata arhitekture u prvim godinama nje-govog
postojanja (19241926) bio je da prikupi novana sredstva za organizaciju strune ekskurzije. Da bi
ovaj cilj bio po-stignut ustanovljena je redovna godinja izloba studentskih radova. Izlobe su u sebi
sadrale svakako i druge, posredne ciljeve: da buduim investitorima, politiarima, bo-gatim ljudima,
ukau na sposobnosti mla-dih generacija graditelja, kao i da dobru
(akademsku) arhitekturu odvoje od loeg (dunerskog) graditeljstva koje je sve do drugog svetskog rata
u oima arhitekata bilo stalna i najznaajnija nelojalna konku-rencija.
Druga jedna ustanova u kojoj su se na-roito poetkom tree decenije okupljali ugledni arhitekti bilo je
Arhitektonsko ode-ljenje Ministarstva graevina. Nadlenost ovog Odeljenja obuhvatala je izradu i
kon-trolisanje planova i predrauna za izradu monumentalnih graevina, dravnih zgrada, kola,
bolnica, crkvi, privrednih i industrij-skih zgrada i ureenja banja50)- Na njego-vom elu dugo godina
stajao je Petar Po-povi, profesor vizantinike na Tehnikom fakultetu i jedan od protagonista
srpskovi-zantijskog stila. Sastav Odeljenja bio je re-prezentativan; on je ukljuivao predstavni-ke svih
generacija i svih stilskih tendencija; u njemu su, najzad, nali utoite i ruski emigranti. Sredinom tree
decenije meu slubenicima Ministarstva je jo uvek Du-an ivanovi, nekadanji Hanzenov ak i
saradnik, pored istaknutih predstavnika srednje generacije, Momira Korunovia, Petra Gaia,
Aleksandra Jankovia, Sveto-zara Jovanovia, Milice Krsti i Dimitrija M. Leka, arhitekata iji se
umetniki ideali kreu od strogog akademizma do roman-ticnog srpskovizantijskog stila.
Sloboda umetnikog izraavanja arhitekata slubenika Ministarstva graevina mora se shvatiti kao
uslovna sloboda: secesija i, naroito, leviarski modernizam progla-eni su neozbiljnim,
nedostojnim drav-nih zdanja koja treba da su u izvesnom smislu reprezentanti dravne politike. Do-
laskom Nikole Krasnova (1922), proverenog akademskog hudonjika, koji je u srpsku arhitekturu
uneo pompezni manirizarrr'1), poloaj mlade generacije eljne novina bio je zaista besperspektivan. To
je bio jedan od razloga to je Branislav Koji gledao da se to pre domogne Fakulteta i to je sva-kako
bio osnovni razlog to su se mlai arhitekti Marinkovi, Belobrk i mnogi drugi drali od samog
poetka podalje od Ministarstva graevina.
Arhitektonski odsek Tehnikog fakulteta bio je tokom tree decenije takode jedno od uporita
konzervativizma, ali sistem vla-dajuih ideja ipak nije bio tako kruto ome-en. S druge strane, kola je
pruala niz znaajnih pogodnosti u svakodnevnom prak-tinom radu, slobodno radno vreme, direk-
tan kontakt sa strunjacima iz razliitih ob- A lasti tehnikih nauka.
Mladi lanovi nastavnikog kolegijuma i budui protagonisti modernizma, Zlokovi, Koji, braa
Krsti, ostvarivali su svoje ide-je u praktinom radu, izvan kole. U koli je proreena predratna
generacija odravala kontinuitet neosporne suprematije akade-mizma u ijem je sreditu bio nacionalni
tradicionalizam. O tome svedoi jedna ne-velika knjiica sa semestralnim i diplom-skim radovima
studenata arhitekture, publi-kovana 1928. godine52). Eklekticizam je za-jedniko obelje svih
sedamnaest prikaza-nih objekata. Unutar ovog opteg obeleja lako se mogu prepoznati razliite
romanti-arske tendencije pri emu je, opet, srpsko-vizantijski stil ili najei lajtmotiv ili kraj-nji cilj.
O metodu i sadraju nastave nema direktnih izvetaja ali se indirektno oni mogu rekon-struisati kroz
kritike napise savremenika ili se mogu iitati iz biografija nastavnika. Meu kritikim napisima
svakako najiscrp-nije informacije prua ve pominjano pre-davanje Dimitrija Juriia O reformi na-
stave arhitekture. Kao i nekada davno Mi-hajlo Valtrovir'8) tako i Jurii zapaa da; su na
Arhitektonskom odseku Tehnikog fa-kulteta znanja uena ali ne i nauena. Na fakultetu su, kae
Jurii u uvodu pre-davanja, srodni predmeti razjedinjeni na dve-tri katedre i profesori ih predaju bez
veze, i tu se student kljuka nepotrebnim predmetima. Karakter dananje nastave, veli Jurii, po
metodama ne razlikuje se od srednje kole. I dalje: Program nasta-ve se nije usavravao, samo je
pretrpavan novim predmetima koje je nametao napre-dak tehnike . . . balast fakultativnih pred-meta je
ostao isti kao i pre trideset godina (tj. oko 1890. godine, prim. Z. M.) iako su oni posve nepotrebni
danas arhitektu a i ne poseuje ih vie od dva uenika, upravo koliko je po uredbi potrebno da profesor
odri as. Ako je nekada i bilo potrebno studirati predmete kao to su: enciklope-dija inenjerstva,
fizika, graevinske mai-ne sa proraunom pojedinih delova, gvoz-deni krovovi, geologija i
mineralogija, to 5C. danas vie nije potrebno. Ni jedan arhitekta 51 nee prosecati puteve, graditi
propuste, L mostovska krila, drvene mostove, niti e & proraunavati razne ekrke, dizalice, turbi- tui
ne (to se danas gotovo dobija); nikad, pak, 53. nee proraunavati gvozdeni krov niti da- ioih
vati detalje vorovnih veza, leita i dr. jer po tim planovima retko koja fabrika da e liferovati
konstrukciju.
Podjednako malo povezan sa stvarnim zah-tevima struke izgleda Juriiu i arhitekton-ski deo nastave.
Nastavu arhitekture, kae on, treba osloboditi gore navedenih (ine-njerskih, prim. Z.M.) predmeta i
svih onih crtanja od kojih student u stvari nita ne naui kao to je sluaj sa pripremnim, or-
namentskim, tehnikim, topografskim; jer, kopirajui preglede kao do sada i maui hartiju mesec
dana, snimajui kakav gipsani ornament, samo gubi vreme. Tim me hanikim radom i nehatice se
nastavlja obiaj iz srednje kole smatrati sve kulukom i raditi samo zato to uredba zahteva toliko i
toliko radova za pripremni ispit iz jednog ili drugog predmeta. Posledice ovoga jesu ablonsko
provoenje programskih forama . . .
Projektovanju, kome je do sada na jedan veoma nekoristan nain bilo dato svega dve godine, veli
Jurii u drugom delu svog predavanja, mora se pokloniti iskljuiva panja, jer to je sutina
arhitektonskog stva-ranja moi dati svoje zamisli na harti-ji .. . Do sada je student arhitekture imao
da spremi za diplomski ispit po jedan ne-potpuni projekt iz privatnih, privrednih i javnih graevina i
vizantijske arhitekture, svega etiri i nekoliko skica iz arhitek-tonskih problema; njih je radio po
neko-liko meseci, veinom kod kue, i imao vrlo malo koristi od toga rada morajui raditi po
profesorovom ukusu i po njegovim de-taljima i nainu rada"'4).
Ovaj ukus i nain radamogu se prepo-znati u projektima i graevinama koje su nastavnici ostvarili
u poslednjim godinama svog aktivnog ivota, tokom prve polovine tree decenije. Poasno mesto u
nevelikom spisku nastavnika pripadalo je bez sumnje Andri Stevanoviu, prvom poasnom dok-toru
tehnikih nauka na beogradskom Uni-verzitetu. Stevanovia se njegovi danas jo ivi uenici seaju u
bledim obrisima, kao kulturnog oveka, oduevljenog pristalicu nacionalnog arhitektonskog izraza. Iz
Nesto-rovievih seanja i zvaninih dokumenata saznajemo da je predavao Graevinske kon-strukcije,
to odraava stari lik profesora za sve predmete, kakvi su bili Dragia Milutinovi ili Mihajlo
Valtrovi.
Nikola Nestorovi je predavao Nauku o stilskim, privatnim i privrednim zgradama.
Naziv predmeta opominje na vitruvijansko trojstvo forme, funkcije i konstrukcije. Sop-stvene estetike
poglede Nestorovi, koliko je poznato, nije ostavio nigde eksplicitno zapisane. U ve navoenim
seanjima'") on se suzdrava od analize vrednosti spominja-nih objekata to se moe tumaiti i kao
elja da se u objanjavanju dogaaja iz prolosti izbegne subjektivni stav. Ali kada, meutim, opirno
govori o sopstvenim pro-jektima, onda on ne objanjava njihove idejne osnove, njihove estetike ili
funkcio-nalne probleme, ve iskljuivo tehnike : na-in fundiranja.
Branko Tanazevi je predavao Dekoracije u boji, modelisanje, ureenje gradova, orna-mentiku. 0 delu
ovog predmeta koji se od-nosi na ureenje gradova postoje, kao i za Nestorovieve stambene
zgrade beleke iz 1907. godine5<i). Malo je verovatno da je Tanazevi u posleratno doba dopunjavao
ili razvijao materiju, koju je u prvobitnom kursu izlagao drei se tibena. Najivlje su se uenici
seali Dragutina or-evia. Predmet koji je predavao nosio je naziv Projektovanje javnih graevina i
na-uka o graevinama. Njegov kontakt sa stu-dentima morao je biti blizak i s obzirom da su javne
graevine, monumentalna arhi-tektura, bili glavna tema svih diplomskih radova. Oni koji ga se jo
uvek dobro se-aju vele da je bio tolerantan prema svim stilskim tendencijama; ak je i one koji su
pokazivali elje da u svoje radovc unesu elemente ranog modernizma upuivao : Evo vam gospodina
Zlokovia, pa vi to vidite s njim!57).
Duboki umor koji je posle prvog svetskog rata zahvatio preivele protagoniste ove prve generacije
srpskih arhitekata oseao se i u objektima koje su u razliitim meusobnim kombinacijama gradili.
Stevanovi i orevi sagradili su zgradu Akademije nauka na osnovu predratnih projekata, orevi i
Nestorovi zgradu Univerzitetske biblioteke, Nestorovi i Tanazevi zgradu Tehnikog fakulteta. Ovaj
poslednji obje-kat, kako su to i savremenici primetilir>s), pravi je simbol kraja itave jedne generacije.
Iz redova nove generacije prvi je na Fakul-tet doao Milan Zlokovi, jo 1923. godine, na poziv
Dragutina orevia. Branislava Kojia angaovao je Nikola Nestorovi sre-dinom tree decenije za
predmet Privredne zgrade, pomalo vodei rauna o njegovom preteno inenjerskom obrazovanju a
poma-
lo i stoga to je predmet Stambene zgrade namenio sinu, Bogdanu Nestoroviu. U isto vreme na
Fakultetu se naao i Petar Krsti koji je pomagao Svetozaru Jovanoviu u projektima za porodine
zgrade u Profesor-skoj koloniji59).
U svakodnevnoj praksi, u projektovanju i izvoenju objekata, kao i u ranijim generacijama, tako i u
onoj koja je stasala tokom tree decenije, nema bitnih razlika izmeu onih arhitekata koji se bave
nastavom i onih koji su izvan kole. Nastava je, uopte, bila samo jedno od najee manje znaajnih
opredeljenja arhitekata. Branislav Koji je u drugoj polovini tree decenije bio istovremeno zaposlen i
u Ministarstvu graevina i na Tehnikom fakultetu. Pored svega toga on je u vankancelarijsko vreme
radio na izvoakom projektu za Paviljon Cvijeta Zuzori to je smatrao svakako svojim
najznaajnijim poslom. U slubenim peatima mnogih arhitekata i graevinskih inenjera pojavljuje se
titula asistent Univerziteta (Velimir Gavrilovi, Miodrag Ma-rinkovi, Vojislav Kosti, i dr.). Mnogi
od njih bili su asistenti-volonteri ili honorarni asistenti. Unoenje ove titule u peat bila je garancija
kvaliteta projektovanja u odnosu na masu anonimnih graevinskih inenjera i graevinara, pa ak i
onda kada su program ili oblik graevine bili trivijalnog karaktera.
Arhitekti koji su tokom tree decenije zavrili studije nisu se u idejama mogli sma-trati uenicima
svojih profesora. Nestoro-vi, orevi, Tanazevi bili su u to vreme bez odreenih stavova, ili,
tanije, bili su tolerantni prema svim stavovima i u nas-tavi i u praksi. Petar Popovi je imao sa-svim
odreeni stav, ali je njegov stav bio izvan ivota. Uticaj mladih asistenata, Zlo kovia- Kojia, Krstia
praktino se jo nije oseao. Zavriti Arhitektonski odsek Tehnikog fakulteta izmeu 1920. i 1930.
godine znailo je uroniti u ivot u kome su se razliiti inostrani i domai, spoljni i unu-tranji uticaji
preplitali i u kome su razli-ite tendencije dobijale prevagu ili nestajale sa scene u zavisnosti od
sopstvene vital-nosti.
Treu deceniju ispunjavaju razliite ideje mnogih autora. Iz mnotva pojava potrebno je, meutim,
izdvojiti one koje odgovaraju bitnim karakteristikama doba. Trea dece-nija zapoinje, na primer, sa jo
uvek pri-utnim Nestoroviem, Tanazeviem, ore-viem a zavrava se prodorom modernista, ali je
izvesno da ni prvi ni drugi nisu njeni pravi reprezentanti. Koga, dakle, treba smatrati nosiocem
posleratnog srpskog akademizma, srpskovizantijskog stila, srpskog ekspresionizma ?
Bez razmiljanja mogu se navesti Milutin Borisavljevi, Dimitrije M. Leko, Momir Korunovi.
Njihova dela, mada realizovana mahom u etvrtoj deceniji, odraavaju ideale tree decenije. Njima bi
se mogao prikljuiti malo poznati Jezdimir Deni ije jedino delo, zgrada Trgovake akademije u ulici
Lole Ribara, reprezentuje srpskovizantijski stil onako potpuno kako je to inila u predratnom periodu
Sreska zgrada u Vranju Petra Popovia.
Izmeu etiri navedene linosti dve su otvoreni pobornici akademizma. Meu onima koji su
akademizam prihvatili svesno, voljno, najvie se isticao Milutin Borisavljevi. U polemici sa
Branislavom Kojiem Borisavljevi nam otkriva sutinu svojih pogleda. Oni su bitno akademiarski,
zasno-vani u celosti na metodologiji primenjivanoj u uvenoj Ecole des Beaux Arts. Dva su kljuna
elementa ovog metoda: iskljuivo estetiki pristup arhitekturi i projektovanje na osnovu pamenja
primera iz prolosti.
Ima vie Borisavljevievih dela u kojima su prikazani ovi principi. Svoju posleratnu graditeljsku
karijeru Borisavljevi je zapoeo ueem na konkursu za Spomen kosturnicu na Zejtinliku. Rezultat
konkursa, na kome je Borisavljevi dobio ak tri nagrade, uzbudio je javnost najvie injenicom to je
jedna od ove tri nagrade dodeljena projektu koji je izvanredno mnogo liio na poznati spomenik na
Duamonu. Borisavljevieva odluka da na konkurs izae sa varijantom poznatog oblika ne moe se
obja-njavati nedostatkom talenta o emu su njegovi savremenici tako esto i tako mno-go govorili.
Naprotiv, kod Borisavljevia je to bilo svesno prihvatanje principa na kome je akademizam sazdan.
U poslednjem broju svog asopisa Neimar iz 1930. godine Borisavljevi utvruje da se umetniki izraz
sa najmanje rizika postie
ako se radi u stilu, a sa ogromnim rizi-kom ako se radi u linim formama, tj. u individualnom ili
originalnom stilu. Za ovaj je samo genijalni majstor pozvan i on je-dino uspeva da ne bude smean
nego, na-protiv, da stvori umetniko deloco). Oi-gledno, Borisavljevi nije sebe smatrao genijalnim,
pa se nije libio da komponuje dela za koja su savremenici minuciozno traili i nalazili uzore.
Tako je ogra-da sa kapijom parka na Studentskom trgu, kako to belei Nestorovi, u svoje vreme
izazivala otru kritiku, pogotovu to je ista kompozicija u celini i detaljima viena u Italiji61). Pa i
najznaajnije Borisavljevi-evo delo, kua Flaar na Kote Neimaru, mogla bi se u celini shvatiti kao
seanje na Mali Trijanon.
Borisavljeviev nesporazum sa okolinom nije bio idejnog karaktera, on se nije ticao dileme za ili
protiv istorijskih stilova ve se vie ticao metoda u kome su originalna istraivanja bila ili nepoeljna
ili strogo kontrolisana.
Metod kontrolisane originalnosti lako se otkriva u svim delima Dimitrija M. Leka. Izmeu njegovih
dela i dela predratnih aka-demiara nema mnogo ega zajednikog. Predratno doba i predratna
generacija bili su daleko vie romantiarski nastrojeni nego posleratno doba i posleratna genera-cija. U
Lekovim objektima ima vie stabil-nosti i vrstine, nego u svim predratnim
sreskim, sudskim i kolskim zgradama pa ak i onima koje je radio Dragutin ore-vi, najortodoksniji
pobornik predratnog akademizma.
Lekova emancipacija od predratnih metoda i predratnih idejnih strujanja tekla je rela-tivno brzo. Dom
Materinskog udruenja iz 19221925. godine graen je jo uvek u predratnom maniru: prizemlje u
snano naglaenim horizontalama, fasada u sprato-vima je takorei bezornamentalna, sa ujed-naenim
odnosom otvora i zida, graevina koja je na mei izmeu dunerskog i aka-demskog naina miljenja.
Ve sredinom 1925. godine Leko projektuje rekonstruk-ciju zgrade Narodnog pozorita u Skoplju u
akademiziranoj secesiji sa izvesnim dale-kim reminiscencijama na Olbrihovu Izlo-benu dvoranu u
Darmtatu. Godine 1926. on izlae svoj stav o arhitekturi zalaui se javno protiv rave kopije Glavne
zgrade Tehnike velike kole u arlotenburgu62) a ve dve godine kasnije projektuje zgradu Saveza
nabavljakih zadruga u Makedon-skoj ulici na nain koji predstavlja trajno obeleje njegovog metoda:
smireni ritam pilastera koji uokvirava vertikalne nizove prozora sa kvadratnim ueupoljima. Ovu
shemu je Leko prvi put prikazao na velikom konkursu za blok Ministarstva uma i ruda, poljoprivrede i
voda 1921. godine, u okvirima jednog jo uvek tradicionalno aka-demiziranog oblika, kao i u skici za
zgradu . Ministarstva saobraaja, nastaloj nekoliko
meseci pre pomenutog konkursa. Slinu she-mu Leko je upotrebio u jo dva navrata: u konkursnim
radovima za Ministarstvo fi-nansija (1925. godine) i rekonstrukciju Hi-potekarne banke (1929. godine).
Istovremeno, Leko je eksperimentisao i sa irigoroznim svoenjem akademske dekora-cije kao, na
primer, u konkursnoj skici za Banske dvore u Banjaluci. U radove ija je priroda eksperimentalna,
moe se ukljuiti i skica za zgradu Jovana Krsmanovia, pro-jekat blizak idejama modernista, ali kao i
uvek u okvirima zatvorenog paralelopiped-nog volumena. Najzad su se poetkom tri-desetih godina
ova eksperimentisanja pre-klopila u jedan sintetini zatvoreni oblik: Ministarstvo socijalne politike i
narodnog zdravlja, klasino delo srpskog akademizma, delo koje je u sebi nosilo ne samo zavrni oblik
jedne tradicije ve i klicu njene bu-due dekadencije..
Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja je sazdano na akademskoj osnovi u kojoj je leva
polovina jednaka desnoj i to u meri koja ne dozvoljava ni pomisao na nesavrenost, na sluajne odluke,
na re-enja nametnuta nepredvidJjivim, promen-Ijivim zahtevima ivota. U sutini, itava struktura tei
samo jednom cilju: venosti. Nema ispada, ni vetrobrana, ni rizalida, stu-bovi su u ravni fasade, njihov
ritam, njiho-vo protezanje zaustavljeni su snanim okvi-rom pa je perspektivni izgled za razliku od
frontalnog blii kocki nego paralelopipedu. Pokret je zaustavljen, vreme je stalo. To je ovaploenje
akademskog ideala.
Romantina grana srpske arhitekture doivljava tokom tree decenije snane promene.
Srpskovizantijski stil, koji je teio da se nametne kao dravna umetnost, teko se i sporo probijao.
Servilan prema dinastiji, pravoveran, vezan u jednom sasvim nestvarnom obliku za tradiciju iz mate,
srp-skovizantijski stil je bio daleko primamljiviji u crteu nego u stvarnosti. to se on tako uporno
drao u studentskim radovima tokom dvadesetih godina, ima se zahvaliti nastojanjima profesora ali i
njegovim unutranjim osobinama koje su pogodovale studentskim predstavama o arhitekturi kao
umetnikoj vrsti. Dvorci, crtani u izmaglici, kao scenografija za vilinske prie, muzeji ija je sadrina u
idealima jedne viteke tradicije, spomenici i spomen obeleja rornan-tizirane prolosti, sve je to prosto
mamilo na crtake bravure, tako razliite od aka-
demske strogosti ili modernistike jedno-stavnosti.
U stvarnosti, meutim, srpskovizantijski stil jedva da je bio prisutan. U ivotu on je imao isuvie malo
vrstih taaka, malo oslonaca. Jaanje unitaristikih tendencija mada izvedeno pod okriljem srpske
kraljevske dinastije, okretalo se protiv srpskovizantijskog stila nita manje nego protiv drugih
potencijalnih izraza nacionalistikih zatvranja. Srpskovizantijski stil nije bio zabranjivan, ali kako je
vreme odmicalo tako je sve vie gubio javnu podrku dravne uprave. Posle neuspeha sa projektom za
Ministarstvo uma i ruda i poto su nacionalni paviljoni vienacionalne drave poeli da dobijaju
komine oblike, kao paviljon na izlobi dekorativnih umetnosti u Parizu 1925. godine(!:i),
srpskovizantijski stil je u stvarnosti mogao biti primenjivan jo samo u privatnim zgradama i,
sporadino, u kolskim zgradama.
Mada tokom tree decenije nije izgraen objekat u srpskovizantijskom stilu koji bi dostigao zamah i
celovistost Sreske zgrade u Vranju, ipak je meu nekoliko sauvanih primera najblii Popovievom
delu objekat Trgovake akademije Jezdimira Denia. Ovaj praktino nepoznati graditelj, inovnik u
Ministarstvu graevina, koji je dugo godina bio nadzorni inenjer na dovrenju zgrade Narodne
skuptine, projektovao je Trgova-ku akademiju neposredno posle zavrenih studija i, oigledno, pod
uticajem svojih profesora, meu kojima je bio i Petar Po-povi. Jezdi je hteo da spoji akademski i
romantiarski metod, kvadere u vetakom kamenu u prizemlju i arkadni niz na spra-tovima uz
akademizirani krovni venac. Da bi spasao celovitast kompozicije, Jezdi je postavio luk iznad ulaza i
dva akademski koncipirana prozora uneo usred fasadnih polja sa redovima opeke. Poznata Druga
enska gimnazija Milice Krs-ti ide ve u red dela u kojima je izgubljen oseaj za prostornu
kompoziciju, gde su po-jedini delovi objekta neproporcionalni i gube vezu sa oblicima na koje treba da
asociraju. Tako je etvrtasta ugaona kula, koja treba da podsea na srednjevekovni pirg, jednako visoka
kao i sredinji rizalid, koji podsea na poduni brod kakvog crk-venog objekta a ovaj, opet, jednako
visok kao i osmougaona kula na drugom kraju. Izmeu njih razapeto je fasadno platno u malteru, skoro
bez ornamentacije, sa ro-mantinim bogen-frizom ali i sasvim aka-
demski koncipiranim prizemljem i pilastri-ma koji se pruaju kroz dva sprata. Savez izmeu
akademizma i srpskovizantijskog stila bio je neprirodan i poguban. Svojevremeno, poeetkom veka,
srpskovizantijski stil je mogao prerasti u nacionalnu varijantu Art nouveau-a. Tokom tree decenije
mogao je prerasti u nacionalnu varijantu ekspresionizma.
Pisano je ve o vezi ekspresionizma sa idejama nacionalnog romantizma i Art nouveau-aB4). U srpskoj
sredini ova veza zapaena je jedino u delima Momira Korunovia.
U Korunovievim najzapaenijim delima, Poti kod eleznike stanice, Ministarstvu pota u
Palmotievoj ulici i Matici sokola ekspresionistika podloga nije svuda pod-jednako vidljiva. U Matici
sokola ona se naj-manje osea. Ekspresionistikom metodu mogli bi se pripisati skoro iskljuivo nagla-
eni pilastri u proelju. Pota kod elezni-ke stanice bila je romantina graevina koja je kod onih koji
je pamte uvek pobuivala asocijacije na bogato ukraenu tortu. Eks-presionistikom uticaju ovde bi se
moglo pripisati reanje razliitih oblika i razliitih ritmova po vertikali, to bi moglo podseati na dela
holandskih ekspresionistikih fan-tasta, de Klerk-a, Kramera, Staal-a i dr.M). Ali ova osobina je,
takoe, i jedna od op-tih odlika romantiara pa, reklo bi se, i jedna od trajnih odlika srpske arhitekture
uopte.
Od sva tri navedena dela Ministarstvo pota je po karakteru najblie romantinoj grani ekspresionizma.
Mada je ovde repertoar ob-lika romantiarski i mada bi se struktura objekta u celini mogla smatrati
akadem-skom, u stilizovanoj dekoraciji, u naglae-nim masama ugaonih kula ipak bi se mogao
prepoznati duh na kome su zasnovana dela Goara i Janaka, dela koja obino smatra-mo
predstavnicima ekog kubizma a koja bi se sa daleko vie opravdanja mogla pod-vesti pod ire
okvire romantiarskog espre-sionizma.
Slinosti u Korunovievim delima s jedne, i Goara i Janaka s druge strane, nisu puka koincidencija.
Dela ekih arhitekata nastala su u otprilike isto vreme kad i Korunovi-evo Ministarstvo pota: bili su
to prvi veliki javni objekti u posleratnom Pragu, graeni sa jasnom tendencijom da se skul-ptoralne
kubistike ideje postepeno trans-formiu u plastine zaluene ornamente, po-nekad ak i folklornog
karaktera, mirne i
dekorativne06). Korunovi je boravio u Pragu 19101911. godine i to na Tehnikoj velikoj koli kao
dravni pitomac Kralje-vine Srbije; u to vreme eki romantiarski ekspresionizam stvarao se na
osnovama ne-make i austrijske verzije Art nouveau-a. Zatim je pred sam svetski rat ponovo puto vao u
Francusku, Nemaku i Prag, da bi sastavio program za zgradu Glavne beograd-ske pote. Sa istim
ciljem putovao je u Nemaku, vajcarsku, Italiju i ehoslova-ku jo jednom, 1921. godine. Godinu
dana ranije, kao uesnik svesokolskog sleta u Pragu, posetio je Udruenje ehoslovakih inenjera i
arhitekata i uvrstio veze koje su formalno uspostavljene poetkom te godine. Svi ovi kontakti nisu
mogli ostati sasvim bez uticaja na formiranje Korunovievih shvatanja.
Korunovieve veze sa ekom arhitekturom, meutim, tu i prestaju, poeetkom dvadese-tih godina.
Svoju verziju romantiarskog ekspresionizma Korunovi je dalje razvijao potpuno samostalno,
pribliavajui se pro-ienim oblicima srpskovizantijskog stila u sokolskim domovima i crkvenim
objektima ili se vezujui za ekspresionistike oblike u spomenicima rtieu kojima onaj najbolji,
Spomen kosturnica na Zebrnjaku, predstav-lja romantiziranu verziju Ajntajnove kule. Trea znaajna
grana romantiarskog duha dvadesetih godina, pored srpskovizantijskog stila i osobenog
Korunovievog dela, nastav-lja se na one tradicionalne graditeljske me-tode koji su se lake mogli
povezati sa do-bom racionalizma, nego sa vremenom aka-demizma ili ekspresionizma, koje je nesta-
jalo. To tree reenje bio je folklorizam. Ovaj pokret, iji je najznaajniji, pa i je-dini pravi predstavnik
Branislav Koji, imao je vie izgleda na uspeh nego srpsko-vizantijski stil. Folklorizam je imao jo ive
uzorke stambene arhitekture, kue su jo uvek funkcionisale. Nasuprot, srpsko-vizantijski stil imao je
samo mrtve uzore, monumentalne srednjevekovne crkvene gra-evine zabaene po pustarama,
graevine do kojih se dolazilo najee u okviru naunih ekspedicija07). Bilo je rasprava koje su se
zalagale za pokuaj obliko-vanja monumentalne profane arhitekture u nacionalnom stilu tako to bi
se ele-menti folklorne graditeljske tradicije spo-jili sa elementima srednjevekovne dekorativ-ne
plastike. Praktini primeri bliski ovak-vim teorijskim postavkama bili su sokolski domovi Momira
Korunovia.
U svedenom obliku, kao graditeljska matri-ca, folklorizam pre Kojia praktino nije postojao. Ni
Tanazevi, ni Inkiostri, u teksto-vima u kojima predoseaju njegovo raanje, nisu se uputali u rasprave
o obliku primar-nih graditeljskih elemenata, strukturi osnove ili volumena. U tekstu posveenom
Naoj arhitekturi i publikovanom tek 1927. godi-ne, Inkiostri ponavlja ono to se znalo ve sredinom
prve decenije naega veka, o emu je pisao jo Dimitrije T. Leko: da se na graanski stil ne moe
stvoriti samo pre-naanjem vizantijsko-romanske arhitekture naih starih crkava budui da
vizantijsko--romanski stil nije srpski stil, ni po karakte-ru naroda, ni po duhu naih radnika (gradi-
telja, prim. Z.M.) ve da treba teiti ob-navljaju umetnikih arhitektonskih formi po prirodi
shvaenih narodnim naim uku-som(i8). Kako bi to obnavljanje trebalo da izgleda u praksi, Inkiostri
je pokuao da po-kae samo jednom izradivi skicu za rekon-strukciju fasade zgrade Ministarstva
prosve-
te, no ovu je skicu Andra Stevanovi sa la-koom odbacio s obzirom da u njoj nije bilo odgovora na
mnogobrojne konstruktivne tajne.
Razmiljajui o optim karakteristikama ovog perioda, arhitekti se po pravilu seaju svojih lutanja.
Kod Branislava Kojia ova mladalaka lutanja ostavila su tako sna-nog traga da se od folklorizma
nije odvajao sve do kraja graditeljske karijere. I svi bu-dui modernisti proli su odreda kroz peri-ode
kasne secesije, akademizma ili romantiz-ma. O tome e u narednom poglavlju biti da-leko vie rei.
Mi smo tada radili onako kako je eleo in-vestitor jadao se u jednom razgovoru Branislav Koji.
U optoj oceni arhitekture tree decenije ne treba podcenjivati napore pojedinaca da ostvare idejni
integritet svoga dela, ali je uticaj spoljnih inilaca a pre svih ostalih direktni uticaj investitora bio
ipak odluujui za razvoj razliitih meto-da u oblikovanju.

1. Braa Krsti, Konkursni rad za jugoslovnski paviljon u Filadelfiji.

2. Dr M. Borisavljevi, Oglas u dnevnnoj tampi.
3. ure Bokovi, Narodni muzej, diplomski rad.
4. Milica Krsti, Druga enska gimnazija.
5. Jezdimir Deni, Trgovaka akademija.
G. Dimitrije M. Leko, Dom materinskog udruenja.
7. Dimitrije M. Leko, zgrada Saveza nabavljakih zadruga.
8. Dimitrije M. Leko, Ministarstvo socijalne politike.
9. Dr M. Borisavljevi, Rekonstrukcija regulacionih linija na fasai Petit Trianon-a
10. Milutin Borisavljevi, Kua Flaar.
11. Milutin Borisavljevi, Konkursni rad za kosturnicu na Zejtinliku.
lla. Kosturnica i groblje na Duamonu.
12. Momir Korunovi, Pota Beograda 2.
13. Momir Korunovi, Spomenik na Zebr njaku.