TKIVA

1. Nervno tkivo
2. Krv
3. Jetra
4. Miii
Nervno tkivo

vNeurotransmiteri i Neuropeptidi
vSinapse
vReceptori
vMetabolizam nervnog tkiva
Da bi jedno jedinjenje bilo definisano kao neurotransmiter
mora da ispuni sledee kriterijume:

1. da se sintetie u neuronu

2. da je prisutno u presinaptikom zavretku i da se oslobaa u dovoljnoj

koliini da prouzrokuje odreeno dejstvo na postsinaptikom neuronu ili
efektornom organu

3. kada se aplikuje egzogeno u odreenoj koncentraciji mora da ima iste efekte

kao endogeno otputen transmiter (npr. da aktivira isti jonski kanal ili
sekundarni glasnik)

4. da bude otputeno kao odgovor na presinaptiku depolarizaciju i da

otputanje bude Ca2+ zavisno

5. da specifini receptori za jedinjenje budu prisutni na postsinaptikoj eliji

6. da postoje specifini mehanizmi za njegovo uklanjanje iz sinaptike

pukotine.
Sinapsa je funkcionalni kontakt izmeu neurona. Na osnovu
mehanizma prenosa signala razlikuju se dva tipa sinapse,
elektrina i hemijska.

Na elektrinim sinapsama dva neurona su strukturno

povezana specijalizovanim proteinskim strukturama tzv.
pukotinastim kanalima (gap-junction). Pukotinasti kanali
omoguavaju protok jonske struje iz presinaptike u
postsinaptiku eliju i time posreduju u elektrinoj
transmisiji.
Na hemijskim sinapsama meuelijska
komunikacija je omoguena sekrecijom
neurotransmitera; ovi hemijski agensi, koje
otputa presinaptiki neuron, aktivacijom
specifinih receptorskih molekula dovode do
promena membranskog potencijala na
postsinaptikoj membrani.
Klasini neurotransmiteri se sintetiu u nervnom zavretku i
klasifikovani su na osnovu svoje hemijske strukture.

U klasine neurotransmitere spadaju npr. acetilholin,

kateholamini, serotonin, histamin, glutamat, GABA i glicin.
glicin
Zbog svoje male molekulske mase nazivaju se jo i
niskomolekularni neurotransmiteri.

Kao posebna grupa u okviru niskomolekularnih

neurotransmitera izdvaja se grupa biogenih amina jer imaju
sline hemijske osobine i postsinaptika dejstva. U biogene
amine spadaju: dopamin, noradrenalin, adrenalin, serotonin i
histamin.
Neuropeptidi se za razliku od klasinih
neurotransmitera sintetiu u telu neurona. To su
veliki transmiterski molekuli sastavljeni od 3 do 36
amino kiselina. Neuropeptidi pokazuju modulatorne
osobine u odnosu na klasine neurotransmitere.
neurotransmitere
Veina neurotransmitera prolazi kroz sledei ciklus:

qsinteza i pakovanje u sinaptike vezikule

qotputanje iz presinaptike elije

qvezivanje za postsinaptike receptore

qbrzo uklanjanje i/ili degradacija iz sinaptike pukotine.

Sekrecija neurotransmitera se aktivira ulaskom Ca+2 preko
voltano zavisnih kanala u presinaptiki zavretak to dovodi
do prolaznog porasta koncentracije kalcijuma u
presinaptikom zavretku.

Porast koncentracije kalcijuma uzrokuje fuziju sinaptikih

vezikula sa presinaptikom plazma membranom i isputanje
sadraja vezikule u sinaptiku pukotinu (prostor izmeu pre- i
post- sinaptike elije). Specifini proteini na povrini
sinaptikih vezikula i du presinaptikog zavretka posreduju
u ovom procesu.
 Da li su vezikule slobodne i da li
mogu da se veu za press membranu.
Fosforilie se u prisustvu Ca++ to Formiranje kanala izmeu
poveava br slobodnih vezikula vezikule i press membrane

Transport vezikule
i egzocitoza

Vezikula
asocirani
membranski
protein

Reaguje sa proteinima
press membrane-
kaenje vezikule
Vezuje sinaptotagmin i
posreduje u interakciji
sa kanalima Ca++
Neurotransmiteri dovode do postsinaptikog odgovora
vezivanjem za jedan od razliitih tipova neurotransmiterskih
receptora. Da li e postsinaptiko dejstvo odreenog
neurotransmitera biti ekscitatorno ili inhibitorno zavisi od
jonske propustljivosti jonskog kanala na koji deluje
neurotransmiter i od koncentracije jona unutar i van elije.
elije

Razlikuju se dve osnovne klase receptora, jonotropni i

metabotropni.
Jonotropni receptori su direktno vezani za jonski kanal. Ovi receptori
sadre dva funkcionalna domena:
domena vanelijski za koji se vezuje
neurotransmiter i membranski domen koji formira jonski kanal.

Po vezivanju neurotransmitera za receptor, otvara se jonski kanal i joni

ulaze (Na+, Ca2+ i Cl-) u postsinaptiku eliju ili izlaze (K+) iz
postsinaptike elije.

Ukoliko su u pitanju katjoni dolazi do depolarizacije membrane ukoliko je

postignut pragovni nivo ekscitacije i stvaranja akcionog potencijala u
postsinaptikom neuronu (npr. acetilholin). Ukoliko su u pitanju, pak
anjoni, dolazi do hiperpolarizacije postsinaptike membrane, to deluje
inhibitorno na stvaranje akcionog potencijala. Dejstvo inhibitornih
neurotransmitera GABA i glicina je zasnovano na ovakvom efektu.
efektu
Metabotropni receptor

Jonotropni receptor
Kod metabotropnih receptora prolazak jona kroz jonski kanal zavisi od
jednog ili vie metabolikih koraka po emu su metabotropni receptori i
dobili ime. Ovi receptori nemaju u svojoj strukturi jonski kanal. Oni na
jonski kanal utiu preko intermedijarnog molekula G proteina. Zbog
toga se jo nazivaju i receptori spregnuti sa G-proteinom.

Metabotropni receptori su monomerni proteini sa vanelijskim domenom

koji sadri mesto za vezivanje neurotransmitera i unutarelijskim
domenom koji je povezan sa G-proteinom. Po vezivanju neurotransmitera
za metabotropni receptor aktivira se G-protein, koji se zatim odvaja od
receptora i interreaguje ili direktno sa nekim jonskim kanalom ili se
vezuje za druge efektorne proteine, kao to su enzimi, koji preko
unutarelijskih glasnika otvaraju ili zatvaraju neki jonski kanal.
 Jonotropni receptor

Metabotropni receptor
Pored receptora na postsinaptikoj membrani, receptori
mogu da budu lokalizovani i na samoj presinaptikoj eliji -
autoreceptori. Po oslobaanju iz presinaptikog zavretka,
neurotransmiter se moe vezati i za autoreceptor ime se vri
regulacija otputanja neurotransmitera po principu pozitivne
ili negativne povratne sprege.
Na+ /holin transporter (preuzimanje acetilholina) piruvat
Fosfatidilholin (SAM x 3 + fosfatidiletanolamin)

10 000
molekula/vezikula
Acetilholin

Nikotinski receptori-
jonotropni, neselektivni
katjonski (ekcitatorni psp)
Muskarinski receptori-
metabotropni (inhibitorni i
ekcitatorni psp)
Biogeni amini reguliu mnoge modane funkcije i takoe su aktivni i
u perifernom nervnom sistemu.

Neurotransmiteri koji spadaju u biogene amine su:

1. kateholamini: dopamin, noradrenalin i adrenalin

2. histamin i
3. Serotonin

Svi kateholamini su derivati zajednikog prekursora, amino kiseline

L-tirozina. Tirozin se ili unosi hranom ili se sintetie u jetri iz
esencijalne amino kiseline fenil alanina pod dejstvom enzima
fenilalanin hidroksilaze.
 SINTEZA KATEHOLAMINA
KAO NEUROTRANSMITERA
 UVANJE I OSLOBAANJE KATEHOLAMINA

U citosolu je nivo slobodnih kateholamina nizak, a vee koncentracije su prisutne u

vezikulama. Konverzija tirozina u L-DOPA a potom L-DOPA u dopamin se deava u
citosolu. Dopamin se preuzima od strane vezikula.

U neuronima koji sadre norepinefrin, finalna hidroksilacija se deava upravo u

vezikulama. Kateholamini se u sastavu vezikula transportuju pomou protiena
VMAT2 (vesicle membrane transporter 2). Ovaj transporter vezikula sadri 12
transmembranskih domena i homolog je sa familijom proteina karakteristinih za
bakterije a koji su odgovorni za rezistenciju na lekove, kao to je P-glikoprotein.
Mehanizam kojim se kateholamini koncentruju u vezikulama je jedan ATP zavistan
proces koji je vezan za H+ pumpu (sekundarno akttivan prosec). Protoni se
upumpavaju u vezikule pomou vezikularne -ATPaze (v-ATPaza). Potom se protoni
izmenjuju za pozitivne kateholamine pomou transportera VMAT2. Influks
kateholamina je omoguen gradijentom H+ na nivou membrane vezikula.
Intravezikularna koncentracija kateholamina je oko 0.5 M, oko 100 puta vea od
koncentracije u citosolu.
U vezikulama se kateholamini nalaze u kompleksu sa ATP-om i kiselim proteinima
koji su poznati kao hromogranini.
 Transport kateholamina u vezikule

Sekundarno aktivan transport baziran na stvaranju H+ gradijenta kroz vezikularnu

membranu
NT- pozitivno naelektrisan neurotransmiter (kateholamin)
DBH dopamin -hidroksilaza;
VMAT2 vezikularni membranski transporter 2;
V-ATPaza- vezikularna ATPaza.
Dopamin D1-D5 Spregnuti sa G proteinom

Noradrenalin i Spregnuti sa G proteinom

Adrenalin i Spregnuti sa G proteinom

5-HT 5-HT 1-4

Histamin Pre/post Metabotropni
 I MAO i COMT su
prisutni i u neuronima i
u elijama glije

Inaktivacija kateholamina.
Metilacija i oksidacija se deavaju bilo kojim redosledom. Nastaju metilovani i
oksidovani derivati norepinefrina i epinefrina a krajnji proizvod je 3-metoksi-4-
hidroksimandelina kiselina. Ovi proizvodi se ekskretuju urinom.
 Regulacija aktivnosti tirozin hidroksilaze
Tirozin hidroksilaza, prvi i kontrolni korak sinteze kateholamina, je kontrolisan
negativnom povratnom spregom koja je koordinisana depolarizacijom nervnog
zavretka. Tirozin hidroksilazu inhibiraju slobodni citosolni kateholamini koji
konkuriu za isto vezno mesto sa koenzimom tetrahidrobiopterinom, BH4.
Depolarizacija nervnog terminusa aktivira tirozin hidroksilazu. Ona takoe aktivira i
brojne protein kinaze (ukljuujui i protein kinazu C, protein kinazu A i CAM kinase
(kalcijum kalmodulin zavisne kinaze) koje fosforiliu tirozin hidroksilazu. Ovaj korak
aktivacije dovodi do mnogo tenjeg vezivanja BH4 za enzim, ime on sam postaje
manje osetljiv na povratnu inhibiciju.

Pored ovih kratkotrajnih kontrolnih koraka, postoje dugostrajni procesi koji

obuhvataju regulaciju koliine same tirozin hidroksilaze i dopamin hidroksilaze u
nervnom zavretku.

Kada se povea simpatika aktivnost tokom dueg perioda, nivo iRNK koja kodira
tirozin hidroksilazu i dopamin hidroksilazu se poveava unutar perikariona neurona.
Poveana transkripcija moe biti rezultat aktivacije CREB (cAMP response element
binding protein).
Prolazi KMB

Metabolizam serotonina
Metabolizam Histamina
 Glutamat i GABA

Neuroni i glija (GABA transaminaza

i sukcinat semialdehid DH)

Dekarboksilaza
glutaminske kiseline

GABA A-C (A i C jonotropni)

 Druge amino kiseline kao Neurotransmiteri

ASPARTAT
Aspartat, kao i glutama, predstavlja ekcitatorni neurotransmiter, ali funkcionie u
znatno manjem broju neuronskih puteva. Sintetie se iz intermedijera Krebsovog
ciklusa, oksalacetata, reakcijom transaminacije.
Kao i sinteza glutamata, i sinteza oksalacetata koristi oksalacetat koji se mora
nadoknaditi anaplerotskom rekacijom, Aspartat ne prolazi KMB.

GLICIN
Glicin je glavni inhibitorni neurotransmiter u kimenoj modini. Vei deo glicina u
neuronima se sintetie de novo u nervnom zavretku iz serina aktivnosu enzima
serin hidroksimetiltransferaze, koji koristi folnu kiselinu kao koenzim.
Serin se, sintetie iz 3-fosfoglicerata, intermedijera glikolize. Aktivnost glicina se
verovatno prekida njegovim preuzimanjem transporterom visokog afiniteta.
Metabolizam glukoze dovodi do sinteze neurotransmitera
glicina, aspartata, glutamata i GABA

Poto se smanji nivo glukoze u krvi pa i u ECF CNS-a, moe biti ugroena sinteza
ovih neurotransmitera.
 PREVOENJE ARGININA U AZOT MONOKSID

NO- bioloki mesender ukljuen u mnoge fizioloke odgovore kao to su

vazodilatacija, neurotransmisija i sposobnost elija imunskog sistema da ubijaju
tumorske elije i parazite.

Vazodilatacija- sinteza NO nastaje kao odgovor

na vezivanje odgovarajueg stimulusa za eliju
ili nervnog impulsa neurona.

NO ulazi u glatke miine elije, stimulie

guanilat ciklazu, nastaje cGMP, koji dovodi do
relaksacije glatkih miinih vlakana-
vazodilatacija.
NO moe da funkcionie kao retrogradni mesender koji moe da utie na
oslobaanje neurotransmitera iz presinaptikog zavretka poto difunduje iz
postsinaptikog neurona (u kome se sintetie)
Postoje dokazi da i arahidonska kiselina kao i CO u CNS-u mogu da deluju kao
retrogradni mesenderi.
NO kao retrogradni mesender
 NO sintaza

KALMODULIN

L-arginin
H
EM

FMN FAD
BH4

NADPH
OKSIGENAZNI DOMEN REDUKTAZA DOMEN

L-arginin + NADPH L-citrulin + NO + NADP+

NO
Vazodilatacija
Agregacija trombocita
Neurotransmisija
Bakterijska tj tumorska citotoksinost

NO sintaza
1. Neuronalna (NOS I)
2. Makrofagna (indukovama NOS II; stimulacija citokinima ili
lipopolisaharidima)
3. Endotelna (NOS III)
Efekte ostvaruje preko guanilat ciklaznog Re.
Formiaranje cGMP dovodi do nishodne regulacije unutarelijskog
Ca++ (npr vazodilatacija krvnih sudova kao rezultat relaksacije
glatkih miinih elija)

Poluivot NO je kratak, on brzo reaguje sa kiseonikom pri emu

nastaju nitriti, koji se prevode u nitrate a oni se izluuju urinom
 SINTEZA LIPIDA U CNS-U I PNS-U

Postoje mnoge specifinosti u metabolizmu lipida u odnosu na ostala tkiva.

Deo membrane neurona je ukljuen u neurotransmisiju i ima jedinstveni sastav kao i ulogu.
Na presinaptikom zavretku, lipidni sastav se brzo menja poto vezikule koje sadre
neurotransmitere fuzioniu sa presinatikom elijskom membranom i isputaju svoj sadraj u
sinaptiku pukotinu. Deo ove membrane se takoe i gubi kao endocitozna vezikula.

Na postsinaptikoj membrani, postoje receptori za neurotransmitere kao i visoka

koncentracija membranskih signalnih komponenti, kao to je fosfatidil inozitol.

Znaajno je takoe da KMB ograniava unoenje neesencijalnih masnih kiselina, kao to je

palmitat, koja se odputa iz masnog tkiva ili unosi hranom.
Sa druge strane, esencijalne masne kiseline se preuzimaju od strane mozga.
Mozak stalno sintetie lipide (holesterol, masne kiseline, glkosfingolipide i fosfolipide) koji su
potrebni za mnoge neuralne funkcije.

Neuronska signalizacija takoe zahteva sintezu mijelina, od strane ne-neuralnih glija elija.
Mijelin je lipid koji je zastupljeniji u beloj masi mozga.
 Sinteza lipida i njiova oskidacija u mozgu

KMB znaajno ograniava unoenje nekih masnih kiselina u CNS, znai da su

gotovo svi lipidi koji su pronaeni i prisutni u CNS-u tu i sintetisani. Izuzetak su
esencijalne masne kiseline, koje ulaze u mozak gde dalje ulaze u proces
elongacije i/ili desaturacije. Preuzimanje masnih kiselina u mozak je nedovoljno
da bi se zadovoljile energetske potrebe CNS-a pa otuda potreba i neophodnost
anaerobnog metabolizma glukoze.

Holesterol, glicerol i sfingolipidi, glikosfingolipidi i cerebrozidi se svi sintetiu u

samom CNS-u.

Posebno mesto zauzimaju izuzetno dugake masne kiseline koje se i sintetiu u

mozgu a neophodne su za formiranje mijelina.
Oksidacija masnih kiselina u peroksizomima je znaajna obzirom da mozak
sadri jako duge masne kiseline i fitansku kiselinu (iz hrane), koje se
oskiduju u peroksizomima.

Mukopolisaharidoze- lizozomi bogati glikolipidima- neuroloka disfunkcija

 Tesne veze izmeu susednih endotelnih elija
Uski intercelularni prostori
Odsustvo pinocitoze
Kontinuirana bazalna membrana
Ekstenzije astrocita

Krvno-modana barijera
Endotelni tip barijere-odravanje homeostaze CNS-a
Transport pomou specifinih nosaa
Izuzetak su veoma lipofilni molekuli
AMINO KISELINE I VITAMINI

Velike neutralne amino kiseline (npr fenilalanin, leucin, tirozin, izoleucin, valin,
triptofan, metionin i histidin) brzo ulaze u CSF (likvor) pomou transportnih
sistema za pojedinane amino kiseline- (L-leucin preferirajui sistem za transport
AK)

Mnogi od ovih nutritijenata su esencijalni za ishranu i moraju biti prisutni kako za

sintezu proteina tako i za sintezu neurotransmitera. Kako je u pitanju transportni
sistem koji moe da unosi pojedinane AK, one konkuriu meusobno za isti
transporter, pri transportu u CNS.

Ulazak malih neutralnih AK, kao to su alanin, glicin, prolin i - aminobutirat

(GABA), je veoma regulisan, poto njihov influks moe drastino da promeni
sadraj neurotransmitera. One se sintetiu u CNS-u a neke se transportuju iz
CNS-a u krvotok pomou A-alanin preferirajueg transportnog sistema.

Vitamini poseduju specifine transportere na KMB, kao i inae u veini tkiva.

 GORIVA

Glukoza, osnovno gorivo CNS-a, se kroz endotelnu barijeru transportuje

olakanom difuzijom pomou GLUT-1 transportera. GLUT-3 transporter je
prisutan na neuronima i omoguava preuzimanje glukoze iz ECF.

elije glije eksprimiraju GLUT-1 transporter. I ako brzina transporta glukoze u

ECF normalno prevazilazi brzinu koja je neophodna za normalno odvijanje
metabolizma, transport glukoze moe biti ograniavajui korak za odvijanje
normalnog metabolizma CNS-a ukoliko koncentracija glukoze padne ispod
normalnih granica.
 GORIVA

Monokarboksilne kiseline, kao to su L-laktat, acetat, piruvati, i ketonska tela

acetoacetat i hidroksibutirat, se transportuju pomou odvojenih stereospecifinih
transportnih sistema koji su sporiji u odnosu na transportni sistem za glukozu.
Tokom gladovanja, kada poraste nivo ketonskih tela, dolazi do ushodne
regulacije ovog transportera. Ketonska tela su znaajno gorivo za CNS i kod
odraslih i kod novoroeneta tokom produenog gladovanja (due od 48h).
 Sinteza mijelina
Mijelin- nastaje od plazma membrane elija glije.
U PNS-u, vanove elije su odgovorne za mijelinizaciju- obmotavanje oko aksona
nekoliko puta- vieslojni omota oko aksona.
U CNS-u oligodendrociti su odgovorni za mijelinizaciju i oni mogu da izvre
mijelinizaciju jednog dela veeg broja aksona (do 40) tako to pruaju tanke
nastavke koji se obmotavaju oko aksona po nekoliko puta.
 STRUKTURNI PROTEINI MIJELINA

Slojevi mijelina se meusobno dre zajedno interakcijama protein/lipid i

lipid/protein naruavanje dovodi do demijelinizacije.

I ako su mnogi proteini prisutni u CNS-u i u PNS-u, glavni proteini u CNS-u i

PNS-u su razliiti.

U CNS-u, dva proteina ine vie od 60 i 80% ukupnih proteina

proteolipidni protein (PLP) i mijelin bazni proteini (MBP).

PLP je veoma hidrofobni protein koji formira velike agregate u vodenim

rastvorima i relativno je rezistentan na proteolizu. Njegova molekulska masa
je oko 30,000 Da. PLP je visoko konzervirsane sekvence izmeu razliitih
vrsta.
Njegova uloga je u formiranju i stabilizaciji vieslojne strukture mijelina.
MBP proteini su familija proteina. Za razliku od PLP, MBP se lako ekstrahuju iz
membrane i rastvorljivi su u vodenim rastvorima, Glavni MBP nema tercijernu
strukturu a molekulska masa mu je 15,000 Da.
MBP je lokalizovan na citoplazmatskoj strani mijelinske membrane. (EAE-model
mulmultiple skleroze- At na MBP)

U PNS-u, glavni protein mijelina je Po, glikoprotein koji ini vie od 50% proteina
mijelina PNS-a. Molekulska masa mu je oko 30,000, kao i PLP-a.
Smatra se da Po ima slinu ulogu u odravanju strukture vieslojnog mijelina kao i
PLP.
MBP su takoe pronaeni i u PNS-u, i sa MBP iz CNS-a imaju i neke slinosti ai i
razlike. Najznaajniji MBP iz PNS-a se oznaava kao P2.
Krv

vProteini plazme
vEritrociti
vLeukociti
vTrombociti
 Proteini plazme

Plazma sadri nekoliko stotina razliitih proteina. Proteini

plazme se sintetiu u jetri izuzev imunoglobulina (u B
limfocitima) i hormona koji su proteinske prirode. Najvanije
grupe proteina plazme su:
valbumini
vglobulini
vfibrinogen

Albumini su prosti proteini. Oni su odgovorni za 70-80%

onkotskog pritiska plazme poto su najzastupljeniji (oko 60%
ukupnih proteina plazme) i imaju malu molekulsku masu
(69kDa). Takoe, oni imaju i nespecifinu transportnu ulogu.
Globulini su sloeni proteini, predstavljaju heterogenu grupu
(, i globulini) i imaju specifinu transportnu ulogu
(ceruloplazmin transportuje jone bakra; transferin jone
gvoa; globulini koji vezuju polne hormone). Globulini
uestvuju i u specifinoj odbrani organizma (imunoglobulini)
i u nespecifinoj odbrani organizma (proteini akutne faze od
kojih su najznaajniji C-reaktivni protein (CRP), 1 antitripsin,
proteini sistema komplementa, haptoglobin, ceruloplazmin).
RELATIVNI PORAST PROTEINA AKUTNE FAZE
U SERUMU
Fibrinogen je glikoprotein izgraen od 6 polipeptidnih lanaca
(A2, B2, 2) koji se sintetiu u jetri. Krajevi vlaknaste
strukture fibrinogena su negativno naelektrisani zbog visoke
zastupljenosti aspartata i glutamata. Zbog odbijanja ovih
istoimenih naelektrisanja, vlakna fibrinogena ne mogu da
spontano polimerizuju.
 Eritrociti

Glavna uloga eritrocita je dopremanje kiseonika elijama

perifernih tkiva.
tkiva

Zreli eritrociti ne sadre organele pa se njihov metabolizam

ograniava na procese koji se odigravaju u citoplazmi
(glikoliza, pentozofosfatni put, reakcije koje tite strukture
eritrocita od oteenja slobodnim kiseoninim radikalima).
Glukoza je za eritrocite kljuni molekul i u eliju se unosi
olakanom difuzijom pomou GLUT 1 transmembranskih
proteina. Jedini nain kojim eritrociti dobijaju energiju je
oksidacija glukoze u procesu glikolize.
glikolize Poto eritrociti
nemaju mitohondrije, kao proizvod glikolize nastaje laktat,
laktat
koji u laktat dehidrogenaznoj reakciji omoguava obnavljanje
oksidovane forme NAD to je neophodno da bi se glikoliza i
dalje odvijala.

Takoe kao intermedijat glikolize nastaje 2,3 bisfosfoglicerat

(2,3 BPG), znaajan alosterni regulator vezivanja kiseonika za
hemoglobin.

Glukoza je supstrat i za pentozofosfatni put, metaboliki

proces u kome nastaje NADPH, znaajan za odravanje
integriteta membrane eritrocita.
2,3 BPG -vezno mesto predstavljaju + ostaci
oba lanca, NH2 grupa Liz (EF6) i Hist (H21).
One reaguju sa negativnim 2,3 BPG.
Kod HbF-umesto Hist (21) se nalazi Ser, to
smanjuje afinitet prema 2,3 BPG
Pored glikolize, u eritrocitima se odigrava i pentozofosfatni
put,
put u koji ulazi oko 5-10% glukoze prisutne u eritrocitima. U
ovom metabolikom putu se generie NADPH, znaajan za
zatitu lipida i proteina elijske membrane eritrocita od
oksidacije slobodnim radikalima kao i za regeneraciju
redukovanog oblika glutationa (GSH).

Glavna uloga GSH jeste stabilizacija normalne strukture

eritrocita i odravanje gvoa koje se nalazi u sastavu
hemoglobina u fero (+2) oksidacionom stanju.
stanju Takoe GSH
odrava u redukovanom obliku i ostatke cisteina u sastavu
hemoglobina kao i druge proteine sa SH grupama koji se
nalaze u eritrocitima.
U reakciji koju katalizuje glukozo 6 fosfat dehidrogenaza
(G6PDH, kontrolni enzim pentozofosfatnog puta) nastaje
NADPH. Upravo, ivotni vek eritrocita zavisi od aktivnosti
ovog enzima jer eritrociti nemaju ribozome pa ne postoji
mogunost sinteze novog G6PDH proteina. Tako, kako se
smanjuje aktivnost G6PDH, dolazi do akumulacije oteenja
nastalih dejstvom slobodnih kiseoninih radikala, to dovodi
do krtosti membrane eritrocita. Faktor koji doprinosi
znaajnijem nastanku slobodnih radikala u eritrocitima je
visok parcijalni pritisak kiseonika u njima.
 HEM- STRUKTURA I SINTEZA

U prekursorima zrelih eritrocita se odigrava sinteza hema, iz

koga se dalje sklapa hemoglobin.

Hem se sastoji iz porfirinskog prstena u ijem se centru

nalazi atom gvoa. Ovaj atom gvoa (Fe+2) je
koordinativnim vezama povezan sa etiri atoma azota koji
ulaze u sastav etiri pirolova prstena. Ovi pirolovi prsteni su
meusobno povezani metionil mostovima (-CH-) i tako
povezani oni izgrauju porfirinski prsten.
Svaki od etiri pirolova STRUKTURA
prstena sadri po dva bona HEMA
lanca supstituisana sa acetil
(A), propionil (P), metil (M) i/ili
vinil (V) grupama. Razliite
bone grupe odgovaraju
razliitim intermedijerima u
procesu sinteze hema. U
strukturi hema, kao krajnjeg
proizvoda sinteze se nalaze
metil, vinil i propionil grupe.
grupe
Stvaranjem kompleksa
izmeu hema i proteina
nastaju hemoglobin,
mioglobin i citohromi,
ukljuujui i citohrom P450.
SINTEZA HEMA
SINTEZA HEMA
 Prevoenje hema u bilirubin

Metilenski most u hemu se raskida, oslobaa se CO i gvoe. Ovo je jedini

endogeni izvor CO. Potom dolazi do redukcije centralnog metilenskog mosta.
Metabolizam bilirubina
METABOLIZAM GVOA
MUKOZO KAPILARNA BARIJERA I
REGULACIJA UNOSA GVOA
U citosolu se nalaze dva proteina koji odgovaraju na promene
koncentracije gvoa. Deluju kao efektori kontroliui translaciju
iRNK znaajne za metabolizam gvoa. IRP (iron regulatory
protein) se vezuje za specifinu strukturu iRNK. Najbolje je
definisan IRP-1 koji poseduje Fe4S4 grupu kada je koncentracija
gvoa visoka. Ova prostetina grupa aktivira IRP-1 koji sada
poseduje aktivnost akonitaze.
IRE (iron responsible element)
5 iRNK sadri IRE (feritin teki i laki lanci, sintaza aminolevulinske
kis, akonitaza, transferin Re)
 MEMBRANA ERITROCITA
Integralni membranski protein Integralni membranski protein

Povezuje spektrin citoskelet sa Povezuje spektrin citoskelet sa

membranom membranom

A. Glavni protein, spektrin, je vezan za plazma membranu preko interakcija sa

ankirinom i trakom 3 (band 3) ili sa aktinom, trakom 4,1 (band 4.1) i glikoforinom.
Drugi proteini koji ulaze u sastav ovog kompleksa, ali nisu prikazani su
tropomiozin i aducin.
B. Pogled iz unutranjosti elije, prema citoskeletu. Zapaa se unakrsno
povezivanje izmeu dimera spektrina za aktin i mesta usidravanja u membranu
trake 3.
 AGENSI KOJI UTIU NA AFINITET
HEMOGLOBINA PREMA KISEONIKU

2,3-Bisfosfoglicerat
Vezivanje protona (Bohr effect)
CO2
 Uticaj pH na krivu zasienja
kiseonikom

Pri smanjenju pH, afinitet Hb ka kiseoniku se smanjuje-

Bohr-ov efekat
Efekat H+ na vezivanje
kiseonika za Hb
 Vezivanje CO2 za Hb

CO2 formira karbamate sa N-terminalnom grupom lanaca Hb.

Oko 15% CO2 u krvi se prenosi do plua vezano za Hb. Ova reakcija
dovodi do oslobaanja protona, koji uestvuje u Bohr-ovom efektu.
Krajnji efekat je stabilizacija deoksi forme Hb.
 Leukociti

Leukociti obuhvataju granulocite i agranulocite.

agranulocite

U granulocite spadaju leukociti koji poseduju vei broj

sekretornih granula. Kada se ove elije aktiviraju, vezikule se
spajaju sa plazma membranom, pri emu se njihov sadraj
oslobaa tj dolazi do degranulacije.
Neutrofili (Ne) su fagociti koji migracijom brzo dospevaju u
polje infekcije ili oteenja tkiva. Osnovni nain kojim
neutrofili unitavaju fagocitovani materijal je oksidativni
prasak. Naime svi granulociti sadre enzim mijeloperoksidazu
koji katalizuje stvaranje slobodnih radikala. Prilikom
degranulacije njihovih granula (kod Ne granule predstavljaju
lizozomi) poveava se potronja kiseonika pa time i nastanak
kiseoninih radikala. Istovremeno dolazi do oslobaanja
lizozomalnog sadraja izvan granulocita to dovodi do
inflamatornog odgovora obzirom da se u granulama nalaze i
medijatori zapaljenskog procesa.
Primarna uloga eozinofila (Eo) jeste unitavanje parazita.
Granule eozinofila su lizozomi koji sadre kisele hidrolitike
enzime. Broj Eo se poveava u alergijskim reakcijama i astmi.

Bazofili (Ba) su ukljueni u reakcije preosetljivosti, kao to su

alergijske reakcije. U njihovim granulama se nalazi histamin
(nastao dekarboksilacijom histidina).Oslobaanje histamina
tokom aktivacije bazofila dovodi do kontrakcije glatkih miia
i poveava permeabilnost krvnog suda. U granulama se jo
nalaze enzimi, kao to su proteaza, -glukuronidaza i
lizofosfolipaza.
 Trombociti
Trombociti nastaju fragmentacijom megakariocita i zreli
trombociti nemaju jedro. Njihova glavna uloga je formiranje
mehanikog epa na mestu oteenja krvnog suda i sekrecija
faktora koji kontroliu proces koagulacije.

Na neaktiviranom trombocitu (nije ukljuen u proces

koagulacije) plazma membrana formira invaginacije u vidu
kanala. Time se poveava povrina membrane trombocita
koja uestvuje u procesu koagulacije.
Trombociti su ispunjeni mikrofilamentima i razgranatim
sistemom aktin/miozin filamenata. Pri aktivaciji trombocita
dolazi do izmene strukture kontraktilnih elemenata, razvoja
pseudopodija membrane, to je regulisano jonima Ca++.
 TIP GRANULE TROMBOCITA SADR
ADRAJ GRANULE
Granule velike elektronske joni Ca++, ADP, ATP i
gustine serotonin.
Granule agonist heparina, faktor rasta
trombocita, -
tromboglobulin, fibrinogen,
von Wilebrandov faktor i
drugi faktori koagulacije.
Lizozomalne granule hidrolitiki enzimi koji se
sekretuju tokom agregacije
trombocita i procesa
koagulacije.

Tromboksan A2 je glavni proizvod metabolizma arahidonske kiseline u

trombocitima dok zidovi krvnog suda sadre prostaciklin sintazu pa time i
prostacikline (PGI2) koji nastaju aktivnou ovog enzima. Efekti
prostaciklina su suprotni efektima tromboksana A2- smanjuju agregaciju
trombocita ime ograniavaju rast koaguluma.
 AKTIVACIJA TROMBOCITA

Adhezija trombocita za subendotelni sloj elije

1. GPIa se inicijalno vezuje za eksprimirani kolagen, to dovodi do promene trodimenzionalne
konformacije nastalog kompleksa, omoguavajui faktoru GPIb da vee vWF (2).
3. Ova druga reakcija vezivanja dovodi do eksprimiranja kompleksa GPIIb/GPIIIa, koji se
takoe moe vezati za vWF i fibrinogen.
Aktivacija trombocita moe biti inicirana kolagenom (oteen
zid krvnog suda), ADP-om i tromboksanom (osloboeni iz
drugih ve aktiviranih trombocita). Kolagen dovodi do
hidrolize fosfatidilinozitola, fosfolipida koji se nalazi na
unutranjoj povrini membrane trombocita, pri emu nastaje
diacilglicerol (DAG) koji, odgovarajuom signalnom
kaskadom, indukuje oslobaanje sadraja granula
trombocita.
Osloboeni ADP iz granula trombocita indukuje aktivaciju i
drugih trombocita. Pored toga ADP izaziva i porast
unutarelijskog Ca++ koji zajedno sa ve nastalim DAG (iz
fosfatidilinozitola) stimulie aktivaciju fosfolipaze A2 ijim
delovanjem na membranu dolazi do oslobaanja arahidonske
kiseline iz koje nastaje tromboksan A2. Tromboksan A2
olakava dalji ulazak jona Ca++ u trombocit. Na ovaj nain
agregacija trombocita se autokatalizuje.
 Fibrinogen

Fibrinogen se nalazi u cirkulaciji ali i u granulama trombocita.

Sastoji se od dva trostruka heliksa (,,, struktura) koji su
meusobno povezana disulfidnim mostovima na svojim N
terminalnim delovima.
Fibrinogen ima tri globularna domena, po jedan na svakom
kraju i jedan u sredini molekula gde su dva heliksa
meusobno povezana. Ovaj centralni N terminalni region ima
negativno naelektrisanje zbog visokog sadraja aspartata i
glutamata i upravo ovaj deo molekula onemoguava
polimerizaciju fibrinogena.

Vezivanje fibrinogena za aktivirane trombocite je neophodno

za njihovu agregaciju jer omoguava meusobno povezivanje
trombocita.
Za aktivaciju fibrinogena u kojoj nastaju fibrinski monomeri je
odgovoran trombin (prethodno aktiviran koagulacionom
kaskadom).

Trombin je serin proteaza i sastavljen je od dva polipeptidna

lanca. On aktivira fibrinogen tako to hidrolizuje etiri
arginin-glicin peptidne veze. Ovo omoguava oslobaanje
negativno naelektrisanih krajeva fibrinogena (fibrinopeptidi)
koji su onemoguavali polimerizaciju fibrinogena. Nastali
fibrinski monomeri polimerizuju meusobno ali i sa
trombocitima. Trombin je takoe i direktan aktivator
trombocita jer poseduje specifian receptor na njihovoj
plazma membrani.
Faktori koagulacije VII, IX, X i protrombin sadre domene sa jednim ili vie
ostataka glutamata koji se karboksilacijom prevode u -karboksiglutamat. Upravo
je za ovu reakciju neophodno prisustvo vitamina K, -karbokdiglutamat
protrombina i faktora X vezuje Ca2+
Istovremeno Ca2+ formira koordinacioni kompleks sa negativno naelektrisanim
fosfolipidima membrane trombocita. Ovako formirani kompleks faktora Xa,
protrombina i trombocita se vezuje za faktor Va. Ovo vezivanje faktora Xa za Va
dovodi do poveane osetljivosti protrombina na razlaganje pod dejstvom enzima,
pri emu on prelazi u oblik trombina.

Formiranje -karbokdiglutamata u sastavu faktora koagulacije se deava jo u

jetri. U hepatocitima vitamin K se redukuje u vitamin KH2 (kinon reduktaza).
Vitamin KH2 je kofaktor karboksilaze koja vri karboksilaciju odgovarajuih
ostataka glutamata u proenzimima, pri emu nastaju odgovarajui aktivni oblici
enzima. Tokom te reakcije vitK se prevodi u oblik vitK epoksida. On se ponovo
redukuje u oblik vitK (vit K epoksid reduktaza) koji se na ovaj nain regenerie.
 Za normalan proces koagulacije neophodan je vitamin K

Faktori koagulacije VII, IX, X i protrombin sadre domene sa jednim ili vie
ostataka glutamata koji se karboksilacijom prevode u -karboksiglutamat.
Upravo je za ovu reakciju neophodno prisustvo vitamina K.
 Proces koagluacije je kontrolisan na
razliite naine:

1. sam trombin ima regulatornu ulogu tako to dovodi do svog

povratnog umnoavanja (aktivacija faktora V, VIII i XI) ali i
povratne inhibicije (trombomodulin endotelnih elija).
2. protein C i njegov kofaktor protein S usporavaju koagulacionu
kaskadu. Kada se aktivira protein C on formira kompleks sa
proteinom S. Ovakav aktivirani kompleks se vezuje za formirani
ugruak preko Ca/ -karboksiglutamat veznih mesta. Kompleks
proteina C i S razara aktivne faktore koagulacije VIIIa i Va, ime
se smanjuje produkcija trombina. Takoe, on stimulie i sekreciju
PGI2 iz endotelnih elija, ime se smanjuje agregacija trombocita.
3. rezistencija endotelnih elija na trombocite se ostvaruje sintezom PGI2 i
azot monoksida koji dovode do vazodilatacije i inhibicije agregacije
trombocita. Takoe, endotelne elije sintetiu i faktore koji smanjuju
aktivnost trombina. To su trombomodulin i heparan sulfat
(glikozaminoglikan koji potencira dejstvo antitrombina III). Na ovaj nain
neoteen endotel inhibira agregaciju trombocita.
4. Fibrinoliza spreava nekontrolisano formiranje ugruka. Ona obuhvata
dejstvo plazmina, serin proteaze koji je prisutan u obliku proenzima
plazminogena. On je prisutan u cirkulaciji, uglauje se u fibrinsku mreu
gde se aktivira pod dejstvom aktivatora plazminogena. Dva najznaajnija
aktivatora plazminogena su tkivni aktivator plazminogena iz endotelnih
elija, i urokinaza koju sintetiu mnoge elije i tkiva. Aktivan plazmin
razgrauje fibrinsku mreu.