Milanko Govedarica

Filozofski fakultet, Beograd

Psihoanaliza u kritikoj
teoriji drutva

Apstrakt: U ovom radu se ispituju osnovne karakteristike psihoanaliti-

kog i kritiko-teorijskog pojmovnog okvira. Razmatra se pitanje njihove
(in)kompatibilnosti. To se ini u kontekstu analize Adornove i Markuzeo-
ve recepcije psihoanalize. Izlae se njihova kritika revidirane psihoanali-
ze. Razjanjava se Adornova teza o neodvojivosti psihologije od sociologi-
je. Saoptavaju se osnovni rezultati Markuzeovog filozofskog istraivanja
Frojda. Na primeru Markuzeove teorije ljudskih potreba, pokazuje se
mogunost primene psihoanalize u istraivanju savremenog drutva. Za-
jedno sa Adornom i Markuzeom, zastupa se teza o znaajnom kritikom
potencijalu Frojdove psihoanalize. Iznosi se i miljenje o sutinskim sli-
nostima izmeu recepcije Frojdovog dela u kritikoj teoriji drutva i La-
kanove interpretacije psihoanalize. Autor ocenjuje da se posebna dobit od
asimilacije psihoanalize u kritiku teoriju sastoji u redefinisanju huma-
nizma i u dubljem sagledavanju dijalektike racionalnosti i iracionalnosti.

1.
Empirijska je injenica to da se veina pripadnika kritike teorije
drutva bavila prouavanjem Frojdovih ideja, primenjujui neke od
kljunih psihoanalitikih uvida u svojim analizama poznog kapita-
lizma. Ova konstatacija, svakako, vai za neka od najpoznatijih ime-
na Frankfurtske kole, kao to su: Horkhajmer, Adorno, Markuze,
From i Habermas. Meutim, upoznatost sa datom injenicom ne

60|Milanko Govedarica
liava nas obaveze da odgovorimo na pitanje kako je to mogue,
kako je mogua sinteza dvaju, barem na prvi pogled, veoma razlii-
tih pojmovnih okvira? Drugim reima, na emu poiva mogunost
asimilacije psihoanalitikih ideja u kritiku teoriju drutva? Razma-
tranje koje sledi motivisano je ovim osnovnim pitanjem, a u njego-
vom fokusu e biti Adornova i Markuzeova recepcija psihoanalize.
S pravom ili ne, psihoanaliza se najee razumeva kao natura-
listika i biologistika teorija, koja prenaglaava znaaj seksualnog
nagona, objanjavajui kulturne i duhovne fenomene na osnovu na-
gonske dinamike. Sam Frojd je ukazivao da njegovo delo podrazu-
meva svojevrsnu kopernikansku revoluciju, kojom se nanosi nova
povreda ovekovom narcistikom uverenju o sopstvenoj veliini i
uzvienosti, tanije o tome da mislee ja predstavlja centar sveta.
Naravno, ova psihoanalitika dedivinizacija oveka nije naila na
odobravanje mnogih znaajnih mislilaca 20. veka, pa tako jedan
Karl Jaspers, vrstan filozof i psihijatar, istie: Frojd sagledava, e-
sto izvanredno umesno, ta nastaje usled potiskivanja seksualnosti.
Ali on se nije nijednom zapitao ta nastaje potiskivanjem ovekovog
uma i duha.1 Stoga, ne udi to to su i neki uticajni pripadnici psi-
hoanalitikog pokreta smatrali da naturalistikog Frojda treba revi-
dirati, odnosno, dopuniti neredukcionistikom teorijom civilizacije
i kulture, kako bi se korigovale navodne jednostranosti frojdistikog
shvatanja oveka.
S druge strane, kritika teorija drutva, po svojim teorijskim
korenima i po svom bitnom usmerenju, predstavlja istorijsko-ma-
terijalistiko stanovite, koje podrazumeva kritiku naturalistikog
hipostaziranja bilo kakve fiksirane ili nepromenljive ljudske prirode.
Kao batinici Marksovog istorijskog materijalizma, frankfurtovci
smatraju da je ljudsko bie sutinski varijabilno, otvoreno po svojim
mogunostima i podlono istorijskom negiranju, to implicira to da
je bilo koja pozitivna ili konana slika o oveku ideoloka la. Dok
je Frojd tvrdio da nesvesno ne zna za vreme, tj. da je aistorino, dotle

1 K. Jaspers, Opta psihopatologija, Prosveta, Beograd, 1978., str. 723.

Psihoanaliza u kritikoj teoriji drutva|61

su pripadnici kritike teorije drutva bili duboko uvereni da nita u
ljudskom biu pa ni sfera nesvesnog nije nedodirljivo za istorij-
ske transformacije. Dok je Frojd bio otar protivnik ovekovog sa-
movelianja i svojevrsni kritiar antropocentrizma ili humanizma,
Frankfurtska kola postojano neguje ideju ljudskog dostojanstva
i gaji nadu, blohovski reeno, u mogunost ovekovog uspravnog
hoda. Kao opti zajedniki imenitelj ove dve teorijske orijentacije,
mogao bi se izdvojiti materijalizam, ali se ini da su razlike u psi-
hoanalitikoj i kritiko-teorijskoj konceptualizaciji materijalizma
gotovo nepremostive. Pa ipak, neki od najznaajnijih predstavnika
kritike teorije drutva Frojdovu psihoanalizu smatraju za svog te-
orijskog saveznika, a ne za ideolokog protivnika?! Zbog svega toga,
psihoanaliza u kritikoj teoriji drutva jeste tema, i to vana tema,
ije razmatranje e nam pomoi da bolje razumemo kako sutinu
kritike teorije, tako i sutinu psihoanalize. Uz to, bavljenje ovim
pitanjem moe biti od velike koristi i za sagledavanje sloene dija-
lektike racionalnog i iracionalnog, kao i za rasvetljavanje smisla sa-
vremenog humanizma.

2.
Uzmimo Adornov sud o tvorcu psihoanalize, kao merodavan i pa-
radigmatian za kritiko-teorijsku orijentaciju. Prema njegovim
reima, Frojdova veliina, kao i svih radikalnih graanskih mi-
slilaca, sastoji se u tome to je protivrenosti ostavljao nereenim i
to je prezrivo odbijao da zahteva sistematsku harmoniju tamo gde
je sama stvar bila u sebi rascepana. On je uinio oitim antagoni-
stiki karakter drutvenog realiteta.2 Autor Negativne dijalektike
je mnogo vie cenio Sigmunda Frojda od njegovih revizionistikih
sledbenika, poput Ane Frojd, Karla Gustava Junga ili Karen Hornaj,
koji su od psihoanalize nainili konformistiku doktrinu, odnosno,
kliniku praksu usmerenu na stvaranje dobro integrisane linosti, u
psiholokom, ali i u sociolokom smislu. Naime, revidirana psihoa-

2 T. V. Adorno, Revidirana psihoanaliza, Kultura, Beograd, 57-8/1982., str. 144.

62|Milanko Govedarica
naliza se izrodila u tehniku uspene socijalne i politike adaptacije
pojedinca, u umee psihosinteze, a za Adorna su svaka sinteza i har-
monina celina u okvirima kapitalistikog drutva indikatori
lanosti. Upravo zbog toga, znameniti frankfurtovac je veliao kon-
fliktnu crtu u Frojdovom razumevanju oveka, sukob ida, ega i su-
perega, kao jezgro i najvaniju odliku njegovog celokupnog uenja.
Pravei razliku izmeu Frojdove i revidirane psihoanalize, Adorno
sugerie da je sa stanovitem kritike teorije drutva kompatibilan
samo ovaj prvi i izvorni konceptualni okvir.
U jednom drugom tekstu, isti autor istie: cilj dobro integrisa-
ne linosti mora se osuditi zato to on od individuuma zahteva onu
ravnoteu sila koja u postojeem drutvu ne postoji, i uz to uopte i
ne treba da postoji, jer te sile nemaju isto pravo. Pojedinci se ue da
zaborave objektivne konflikte, koji se nuno ponavljaju u svakom od
njih, umesto da im se pomogne da ih ree. Integralni ovek, koji vie
ne osea privatnu divergenciju psiholokih instanci i nepomirljivost
deziderata ega i ida, time ne ukida drutvenu divergenciju. On brka
sluajnu ansu svoje duevne ekonomije sa objektivnim stanjem.
Njegova integracija bila bi lano pomirenje sa nepomirenim svetom,
i ona po svoj prilici izlazi na identifikaciju sa napadaem, puku ka-
rakter-masku potinjavanja.3 Promoteri ideje integracije kao to
su Ana Frojd i Hajnc Hartman, na koje Adorno ovom prilikom po-
glavito referira ansu za ozdravljenje pojedinca u bolesnom dru-
tvu vide u jaanju njegovih odbrambenih mehanizama, smatrajui
da se snaga ega meri sposobnou podnoenja frustracija. Meutim,
ovo iskliznue psihoanalize u tzv. ego psihologiju ne samo da izne-
verava radikalnost Frojdovih najznaajnijih dubinsko-psiholokih
otkria, koji se tiu antagonistikog karaktera (modernog) oveka,
nego i na pogrene osnove postavlja odnos izmeu psihologije i so-
ciologije, smatra Adorno. Sutina te greke sastoji se u tezi o nezavi-
snosti psihologije od sociologije.

3 T. V. Adorno, Prilog odnosu sociologije i psihologije, Filozofsko itanje Frojda

(zbornik, pr. O. Savi), IICSSO Srbije, Beograd, 1988., str. 252-3.

Psihoanaliza u kritikoj teoriji drutva|63

 Prema Adornovom shvatanju, psihologizam svih oblika, ije je
polazite individua, jeste ideologija. On transformie individuali-
stiku formu podrutvljenja u jedno vandrutveno, prirodno odre-
enje individuuma. 4 Po razumevanju predstavnika kritike teorije
drutva, individua nije nezavisna od drutvenih odnosa, pa je i bilo
koji pokuaj njenog radikalnog transformisanja, u smislu izleenja
ili prevazilaenja unutranjih konflikata, bez radikalnog menjanja
postojeeg drutvenog stanja osuen na neuspeh, odnosno, na pri-
vidan terapeutski uspeh, u vidu puke adaptacije i navikavanja na
nehumani status quo. Ono to vai za odnos izmeu pojedinca i
drutva, vai i za odnos izmeu nauka koje se njima bave, pa Adorno
razotkriva dvosmisleni ideoloki privid koji razdvajanje sociologije i
psihologije nosi sa sobom: ova divergencija je u principu pogrena,
ali je s druge strane faktiki istinita, tj. tana, jer predstavlja ade-
kvatan izraz postvarenja pojedinca u kapitalistikom drutvu. Po
njegovim reima, to se psiholoka oblast striktnije misli kao u sebi
zatvoreno, autarhino polje sile, to se subjektivitet potpunije desu-
bjektivie. Dua, odbaena na samu sebe, u neku ruku bezobjektna,
ukruuje se u objekt. Ona se ne moe probiti iz svoje imanencije,
nego se iscrpljuje u svojim energetskim izjednaavanjima. Dua,
strogo prouavana po vlastitim zakonima, postaje bezduna.5
Ideja o primatu drutvenog u odnosu na duevno, dolazi do izra-
aja na sledeem mestu dok se drutveni zakoni ne mogu ekstra-
polirati iz psiholokih nalaza, na drugoj strani individua nije jedno-
stavno individua, niti supstrat psihologije, nego je istovremeno, sve
dok se iole ponaa racionalno, nosilac drutvenih odreenja koja je
modeliraju. Njena psihologija, kao zona iracionalnosti, nita manje
ne ukazuje na socijalne momente od samog ratia. Specifine razlike
pojedinaca isto su tako oiljci drutvenog uticaja kao to su i ifre
ljudske slobode.6 Po ovom razumevanju, odnos izmeu sociologije

4 Ibid., str. 245.

5 Ibid., str. 250.
6 Ibid., str. 240.

64|Milanko Govedarica
i psihologije je asimetrian, u tom smislu to sociologija u mnogo
veoj meri moe da objanjava duevne fenomene, nego to psiholo-
gija moe da objanjava drutvene pojave. Treba uoiti to da Adorno
relativizuje razliku izmeu zone iracionalnosti koju je psihologija
sklona da rezervie kao svoj specifian predmet i zone racionalno-
sti, za koju mnogi smatraju da je jedini domen u kome je doputena
konvergencija sociologiziranja i psihologiziranja. Prema njegovim
reima, iracionalnost racionalnog sistema pojavljuje se u psihologiji
uhvaenog subjekta. Uenje o racionalnom ponaanju vodi u proti-
vrenosti. Kao to je ono to umnost sistema zahteva od pripadnika
tog sistema imanentno bezumno, ukoliko totalitet ekonomski svr-
hovitog delovanja svih, skupa sa reprodukcijom celine, ubrzava nje-
gov slom, onda, obrnuto, apsolutni telos racionalnosti ispunjenje
transcendira samu racionalnost. Ona uvek ukljuuje meru uzaludne
rtve, a time je isto tako iracionalna kao to bi to bilo i stanje bez
rtve, kome ratio vie nije potreban.7 Upravo kada je re o sloenom
odnosu racionalnosti i iracionalnosti, tj. o dijalektici racionalnog i
iracionalnog, Frojd se pojavljuje kao dragoceni hermeneutiki sago-
vornik i svojevrstan partner mislilaca kritike teorije drutva.
U kom smislu iracionalnost predstavlja zajedniku temu za psi-
hoanalizu i kritiku teoriju drutva? Prema Frojdu, iracionalno
ponaanje proizilazi iz prevage principa uitka nad principom re-
alnosti, koja povlai sa sobom nemogunost odlaganja trenutnih
zadovoljstava, odnosno, nesklonost da se kroz rtvovanje kratko-
ronih prijatnosti ostvaruje dugoronija dobit. Drugim reima, raci-
onalnost i iracionalnost se tiu sposobnosti ili nesposobnosti uskla-
ivanja elja i obaveza u datim drutvenim okolnostima, to znai
da je socijalni kontekst itekako bitan za formiranje ovih psiholokih
karakteristika. Pri tome, u razliitim drutveno-istorijskim kontek-
stima razliiti tipovi ponaanja mogu imati isti psiholoki smisao,
ba kao to i identini obrasci reagovanja mogu imati razliito psi-
holoko znaenje, i to je razlog zbog koga se ne moe povui stroga

7 Ibid., str. 239

Psihoanaliza u kritikoj teoriji drutva|65

pojmovna linija razgranienja izmeu racionalnosti i iracionalnosti.
Prema Adornovom tumaenju, psiholoka racionalnost podrazu-
meva disciplinu, ali u funkciji ispunjenja i dugotrajnog zadovoljstva
vlastitog bia, pa se njena prekomernost uslovljena drutvenim
sistemom, tj. nezajaljivim interesima kapitala i imperativom pro-
fita izvitoperava u vlastitu suprotnost, u iracionalnost, analognu
kontraproduktivnoj nedisciplini i nespremnosti na rtvu.
To da je Adorno itekako bio svestan problematinosti integri-
sanja Frojdovih ideja u teorijski korpus Frankfurtske kole, reito
potvruju ova njegova zapaanja: rado se prigovaralo Frojdovom
mehanistikom miljenju. Na prirodnu nauku podsea ne samo
njegov determinizam nego i implicitne kategorije poput odranja
energije, pretvorljivosti jedne forme energije u drugu, supsumcije
sukcesivnih dogaaja pod opte zakone. Njegovo naturalistiko
ubeenje po sadrini rezultira u principijelnom iskljuenju novog,
u redukciji duevnog ivota na ponavljanje onog to je ve jednom
bilo.8 Meutim, nemaki mislilac smatra da je re o kvazi-natu-
ralizmu, o prividnom prirodno-naunom modelu saznanja, ispod
koga se krije nain razmiljanja svojstven duhovnim ili istorijskim
naukama, a koji podrazumeva istanani oseaj za antagonizmom
obeleenu aktuelnu drutvenu realnost. Za razliku od revizio-
nistikog prenaglaavanja integrativne funkcije ega, kao navodno
kljune i od drutva nezavisne psihike instance, Frojd je ovekovo
ponaanje tumaio na osnovu interakcije triju podjednako vanih
instanci ida, ega i superega to podrazumeva i naelan stav o
drutvenoj isposredovanosti nagonske dinamike i celokupnog psi-
hikog ivota. Upravo taj naelan stav predstavlja dodirnu taku
izmeu Frojdove psihoanalize i kritike teorije, a polazei od ove
take kao svojevrsnog arhimedovskog uporita, pojedini frankfur-
tovci e ne samo produbiti politike implikacije Frojdovog uenja,
nego i obogatiti kritiku teoriju drutva relevantnim biolokim i
psiholokim uvidima.

8 Ibid., str. 250

66|Milanko Govedarica
 3.
Od svih autentinih frankfurtovaca, Herbert Markuze se najvie
bavio istraivanjem Frojdovog dela. Ono to je zajedniko za njega i
Teodora Adorna jeste osuda revidirane psihoanalize, tj. neofrojdov-
skog revizionizma, a interesantno je to da je jedna od najznaajnijih
meta kritike od strane autora Erosa i civilizacije zbog otupljivanja
radikalne otrice Frojdovih ideja bio Erih From, mislilac takoe
blizak Frankfurtskom krugu. Naime, From je, u opoziciji prema na-
vodnom naturalizmu prvobitne koncepcije, razvio koncept tzv. hu-
manistike psihoanalize, koji je podrazumevao eksplikaciju speci-
finih ljudskih potreba, ukljuujui i autentine duhovne aspiracije,
shvaene kao nesvodljive na derivate seksualnog nagona. Meutim,
Markuze je bio miljenja da je u Frojdovom naturalizmu sadrano
vie istinske humanosti, nego u Fromovom humanistikom patosu,
koji u maniru lepe due esto zatvara oi pred grubom stvarnou
poznog kapitalizma, teei se imaginarnom slikom o uzvienosti
ljudskog bia. Drugim reima, radi se o razlici izmeu konkretnog
i apstraktnog humanizma, pasioniranog bavljenja ljudima takvim
kakvi jesu u datim drutveno-istorijskim uslovima i projektovanja
njihovih idealnih likova, pri emu stvarni humanizam esto ima
izgled naturalistikog ili antihumanistikog govora o ljudskim bi-
ima. U tom smislu, Markuze je smatrao da je u Frojdovom biolo-
kom razumevanju nagonske strukture koja u kontekstu izvornog
psihoanalitikog uenja ukljuuje i interferenciju sa socijalnim in-
stancama superega prisutno vie imanentnog oseaja za aktuelnu
drutvenu realnost, nego u njegovom naknadnom i vetakom do-
punjavanju teorijom o tzv. viim i autonomnim segmentima ljud-
skog iskustva.
Za autentino Frojdovo razumevanje odnosa izmeu seksual-
nosti i tzv. viih oblika ljudske prakse, izmeu ostalih, indikativan
je njegov iskaz o tome da seksualni nagon kulturnom radu stav-
lja na raspolaganje izuzetno velike koliine energije, i to zahvalju-
jui svojoj posebno izraenoj specifinosti da moe pomerati svoj
cilj, a da bitno ne smanji intenzitet. Ova sposobnost da se prvobitni
seksualni cilj zamenjuje za neki drugi koji vie nije seksualni, na-

Psihoanaliza u kritikoj teoriji drutva|67

ziva se sposobnou sublimacije.9 Markuzeovo bavljenje Frojdom u
najveoj meri je motivisano nastojanjem da se dubinski sagledaju
ljudske potrebe, kroz procese sublimacije i desublimacije, koji po-
drazumevaju njihovu socijalnu isposredovanost i veliku varijabil-
nost, tj. istorinost, to na citiranom mestu sugerie i sam tvorac
psihoanalize. To znai da je potpuno deplasirana teza o rigidnom
naturalizmu i aistorinosti ove znaajne psiholoke teorije, koja
naprotiv, po tumaenju velikog frankfurtovca, predstavlja latentnu
misao osloboenja i sugerie mogunost nerepresivne civilizacije.
Pri tome, eksplicirajui filozofske i socioloke implikacije Frojdove
misli i ukazujui na njegovu politiku aktuelnost, Markuze istie
re je o tome da se psihologija shvati kao politika nauka, tj. da se u
nagonima pojedinaca prepoznaju uvrene drutvene formacije.10
Po njegovom shvatanju, u savremenom drutvu obilja ne postoji
nikakav jaz izmeu javne i privatne sfere, politikog i psiholokog
domena, jer pojedinac u vlastitoj porivnoj strukturi reproducira
vrijednosti i naine vladanja koji slue podravanju gospodstva.11
Drei se duha, a ne slova Frojdovih studija, pripadnik kritike
teorije drutva kreativno interpretira svog slavnog prethodnika, pa
u psihoanalitiki vokabular uvodi dva nova termina: a) Viak-poti-
skivanje (surplus-repression): ogranienja uvjetovana drutvenom do-
minacijom. To se razlikuje od (osnovnog) potiskivanja: modifikacije
nagona koje su potrebne radi produivanja ljudske rase u civilizaciji.
b) Naelo izvedbe (performance principle): predominantni povijesni
oblik naela zbiljnosti.12 Pomou ovih pojmova, Markuze karakteri-
e i specifikuje konkretan totalitet poznog kapitalistikog drutva,
koje je represivno, uprkos tome to je enormno bogato, pa se potiski-
vanje unutar njega ne moe okarakterisati kao civilizacijski nuno

9 S. Frojd, Kulturni seksualni moral i moderna neurotinost, Kultura, Beo-

grad, 57-8/1982., str. 117-8.
10 H. Markuze, Drutvena i psiholoka represija politika aktualnost Frojda,
Filozofsko itanje Frojda, op. cit., str. 279.
11 H. Markuze, Nauk o porivima i sloboda, Ideje, Beograd, 4/1971., str. 63.
12 H. Markuze, Eros i civilizacija, Naprijed, Zagreb, 1985., str. 42.

68|Milanko Govedarica
i opravdano (osnovno potiskivanje), ve kao istorijski neopravdano
i nepotrebno (viak-potiskivanje). Osnovni razlog zbog koga se u
savremenom drutvu sprovodi anticivilizacijsko i regresivno viak-
potiskivanje, ovaj mislilac vidi u principu izvedbe, na kome njegova
stvarnost poiva, a koji nije nita drugo do imperativ efikasnosti i
profita, po svaku cenu. Na taj nain, implementacijom psihoanali-
tikih ideja, Markuze objanjava jednodimenzionalnu, kvantitativ-
nu logiku drutva obilja, u kome je glavna sfera eksploatacije postala
oblast slobodnog vremena i potronje. Naime, nakon to je krupni
kapital proirio svoje trite do krajnjih planetarnih razmera, jedini
mehanizam koji mu je preostao, za dalje proirivanje obima proi-
zvodnje, sastoji se u vetakom umnoavanju jednodimenzionalnih
potreba, smatra teoretiar Frankfurtske kole.
Inspirisan u podjednakoj meri Marksovim i Frojdovim idejama,
Markuze je izgradio vlastitu teoriju o istorijskom razvoju ljudskih
potreba, na osnovu sublimacije i desublimacije nagona, u procesu
rada i u sferi potronje. Po njegovom shvatanju, osnovno potiskiva-
nje, preusmeravanje ulnih impulsa u pravcu radnih navika i potre-
ba, jeste uslov civilizacijskog razvoja oveka, pa je nesloboda nagona
u istoriji umna nesloboda, ukoliko omoguuje uspon od ljudske
ivotinje do ljudskog bia, od prirode do kulture.13 Meutim, kada
ljudska civilizacija ostvari visok stepen materijalnog i kulturnog bo-
gatstva to je sluaj sa savremenim svetom tada nesloboda na-
gona postaje neumna, ali i njihova neumna sloboda postaje ropska,
smatra frankfurtovac. Govorei o potrebama, Markuze istie kao
istorijska stanja stvari one su podreene pitanju pravednosti: da
li su takve vrste da njihovo zadovoljavanje moe da ostvari subjek-
tivne i objektivne mogunosti individua?14 To znai da je mogue
procenjivati kvalitet potreba, na osnovu njihove primerenosti do-
stignutom nivou civilizacijskog bogatstva, to kritiki teoretiar i

13 H. Markuze, Nauk o porivima i sloboda, str. 70.

14 H. Markuze, O kritici hedonizma, Kultura i drutvo, BIGZ, Beograd, 1977.,
str. 112.

Psihoanaliza u kritikoj teoriji drutva|69

ini, konstatujui sutinski regresivan karakter motivacione dina-
mike savremenog oveka, koja je takva da reprodukuje stare navike
i kvantitativna zadovoljstva, umesto da realizuje nove kvalitativne
mogunosti. Prema njegovim reima, najefikasnije i najotpornije
oruje protiv osloboenja je nametanje materijalnih i intelektualnih
potreba, koje perpetuiraju zastarjele forme borbe za egzistenciju.15
Psiholoki mehanizam formiranja pogrene motivacije, odnosno,
potreba za lanim vrednostima, Markuze vidi u tzv. represivnoj de-
sublimaciji, kao naliju represivne sublimacije.
Dakle, po ovoj teoriji, od drutveno-istorijskog konteksta zavisi
to da li e (de)sublimacija biti emancipatorska ili represivna. Na ni-
em stupnju civilizacijskog bogatstva, sublimacija nagonske ener-
gije u mukotrpni rad svakako ima nerepresivni i emancipatorski
karakter, jer se njome obezbeuju neophodna sredstva za potronju,
tj. za naknadna desublimirana zadovoljstva, koja se u takvom kon-
tekstu, takoe, ne mogu okarakterisati kao represivna. Ali na viem
istorijskom nivou, sublimacija nagona u radnu energiju sve vie po-
prima represivan i antiemancipatorski karakter, zato to je ve obez-
beena zadovoljavajua koliina materijalnog bogatstva, pa postaju
mogui drugi vidovi sublimacije, poput stvaralake igre i estetskih
doivljaja. U takvim okolnostima, svojstvenim naem vremenu, de-
sublimacija radne energije, takoe, zadobija represivni predznak, jer
se svodi na prinudu ponavljanja kvantitativno merljivih i medijski
isposredovanih uitaka, bez subjektivne inventivnosti i kvalitativ-
nog obogaivanja vlastitog iskustva. Prema Markuzeovom shvata-
nju, represivna desublimacija podrazumeva odvajanje nagonske
od intelektualne sfere, uitka od misli. To je jedan od najodvrat-
nijih oblika otuenja koje drutvo natura pojedincu i koje on za-
tim spontano ponavlja kao svoju vlastitu potrebu i zadovoljenje.16
Upravo ova disocijacija psihikih funkcija dovodi do toga da u sa-
vremenom svetu pojedinac postaje lak plen medijskih manipulacija,

15 H. Markuze, ovjek jedne dimenzije, Logos, Sarajevo, 1968, str. 24.

16 H. Markuze, Eros i civilizacija, str. 13.

70|Milanko Govedarica
puki objekat usaivanja stereotipnih potreba, koji nije u stanju da
sam sebi kreira vrhunska vlastita zadovoljstva, ve robuje javnim
servisima, koji nude laku zabavu i povlauju loem ukusu. U tom
smislu, hedonizam savremenog oveka je dirigovani hedonizam, pa
se ne moe govoriti o pravoj spontanosti, niti o istinskoj slobodi, na-
gonske dinamike u dananjem svetu, uprkos prividnoj liberalizaciji
ljudskih elja i uitaka.
Na taj nain, Markuze, pomou Frojdovih psihoanalitikih poj-
mova, razmatra psiholoko-politiko otuenje oveka u savremenoj
civilizaciji, ali sagledava i mogunost razotuenja, tj. izgradnje ne-
represivne civilizacije. Interesantno je to da frankfurtovac veliinu
psihoanalitike teorije vidi u njenom imanentnom zastarevanju, to
podrazumeva mogunost psihoanalitikog objanjenja nove psiho-
loke realnosti, bitno drugaije od one koju je Frojd opisivao. Na pri-
mer, nasuprot opisima osnivaa psihoanalize, Markuze konstatuje
da u savremenom drutvu porodica vie nema kljunu ulogu u for-
miranju linosti, to znaajno umanjuje prvobitni znaaj koncepta
o Edipovom kompleksu. Meutim, efekti ove izmenjene drutvene
i psiholoke situacije takoe se mogu objasniti samim psihoanali-
tikim pojmovnim aparatom, a oni se teorijski svode na represiv-
nu desublimaciju, tj. mas-medijsko porobljavanje intimnog ivota,
u vidu gubitka samokontrole i panseksualnosti. S druge strane, u
kompleksnom Frojdovom delu, Markuze pronalazi i protiv-teu re-
presivnoj liberalizaciji seksualnosti ideju samosublimacije erotske
energije, koja predstavlja psihoanalitiku osnovu tenje ka oslobo-
enju i stvaranju nerepresivne civilizacije. Upravo u tome, frankfur-
tovac vidi skriveni smer Frojdovog miljenja, koji doputa da se sa
psihoanalizom misli dalje od psihoanalize, a u skladu sa temeljnim
postavkama kritike teorije drutva.

4.
Na osnovu Adornove i Markuzeove recepcije, moe se zakljuiti
da je, uprkos prividnom naturalizmu, Frojdova psihoanaliza za
razliku od tzv. neofrojdovskog revizionizma kompatibilna sa sta-
novitem kritike teorije drutva. Dodirna taka izmeu ove dve

Psihoanaliza u kritikoj teoriji drutva|71

koncepcije, tj. osnova za asimilaciju psihoanalitikih ideja u kri-
tiku teoriju, sastoji se u zajednikoj tezi o varijabilnosti ljudskih
nagona i potreba, njihovoj podlonosti sublimaciji i desublimaciji.
Frojdovo delo je veoma kompleksno, sadri razliite teorijske ele-
mente, od kojih neki imaju nesumnjivi eksplicitni ili implicitni
kritiki potencijal, pa predstavnici Frankfurtske kole zagovara-
ju svojevrstan povratak Frojdu i negativno-dijalektikom karak-
teru njegovog miljenja. Po tome su oni veoma slini Lakanovoj
interpretaciji izvorne psihoanalize, koji je takoe potencirao to da
ova koncepcija po svojoj sutini nije biologistika, ve imanentno
kulturoloka teorija. Razlika je u tome to Lakan potencira speci-
fian lingvistiki aspekt psihoanalitike teorije, zastupajui tezu
o jezikoj strukturiranosti nesvesnog, dok je slinost nesumnjiva
u pogledu naglaavanja sutinske otvorenosti i/ili konfliktnosti
ljudskog bia. U tom smislu, za frankfurtovce je podjednako kao
i za ovog francuskog mislioca karakteristina kritika povrnog
ili apstraktnog humanizma, koji podrazumeva iluziju o autono-
miji i snazi ega. U svakom sluaju, susret psihoanalize i kritike
teorije drutva omoguio je dragocene i produbljene uvide u dru-
tveno-istorijsku uslovljenost i negativitet ljudske racionalnosti i
iracionalnosti.

Milanko Govedarica
PSYCHOANALYSE IN DER KRITISCHEN
GESELLSCHAFTSTHEORIE

Zusammenfassung: In dieser Arbeit werden die Haupteigenschaften

des psychoanalytischen und kritisch-theoretischen Begriffsrahmens
geprft. Betrachtet wird die Frage ihrer (In)Kompatibilitt. Das wird
im Kontext der Analyse von Adams und Markus Psychoanalyserezepti-
on. Ihre Kritik der revidierten Psychoanalyse wird ausgelegt. Erlutert
wird Adams These ber die Untrennbarkeit der Psychologie von Sozio-
logie. Die Hauptergebnisse der philosophischen Freuduntersuchungen
von Markus werden benachrichtigt. Auf dem Beispiel der Markus The-

72|Milanko Govedarica
orie von menschlichen Bedrfnissen wird die Anwendungsmglichkeit
der Psychoanalyse in der Untersuchung der Gegenwartsgesellschaft
gezeigt. Herausgetragen wird auch die Meinung ber die wesentlichen
hnlichkeiten zwischen der Rezeption von Freuds Werk in der kritischen
Gesellschaftstheorie und Lakans Interpretation der Psychoanalyse. Der
Autor schtzt, dass sich der besondere Gewinn von der Assimilation der
Psychoanalyse in der kritischen Theorie in Redefinion des Humanismus
und in der tieferen Wahrnehmung der dialektischen Rationalitt und Ir-
rationalitt befindet.

Psihoanaliza u kritikoj teoriji drutva|73