Demijan.

Da bih ispriao svoju povest, moram poizdaleka da zaponem. Kad bi mi bilo

mogue, morao bih da se vinem unatrag jo mnogo dalje, do samih prvih godina
svoga detinjstva, pa i preko njih, u svoje daleko poreklo.
Kad pesnici piu romane, oni obino postupaju tako kao da su Bog, i kao da
mogu poneku Ijudsku povest da obuhvate celu celcatu pogledom, i da je
shvate, i da je tako predstave kao da je Bog pria samome sebi, bez ikakvih
velova, poto je on svugde i na svakom mestu. To ja ne mogu, kao to to
uopte pesnici ne mogu. Ali moja povest je meni vanija negoli nekom pesniku
njegova jerje to moja vlastita, a ona je povest oveka ne nekog
izmiIjenog, mogueg, nekog idealnog ili inae nestvarnog, nego jednog
istinskog, ivog oveka, koji je jednom postojao. ta je upravo istinski
ivi ovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato ubijaju u
gomilama Ijudi, od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo
jedanput. Da mi nismo jo neto vie nego Ijudi koji postoje samo jedanput,
da se moe svaki od nas puanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakva
traga. onda ne bi vie imalo smisla pripovedati prie. Ali, svaki ovek nije
samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom sluaju vana
i znamenita taka u kojoj se pojave sveta ukrtaju samo jedanput na taj
nain, i nikada vie. Zato je povest svakog oveka vana, veita, boanska,
zato je svaki ovek, dokle god ivi i ispunjava volju prirode. izvanredan i
dostojan svake panje. U svakome, je otelotvoren duh, u svakome pati
stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.
Malo njih danas zna ta je ovek. Mnogi to oseaju, i stoga umiru lake, kao
to u i ja umreti lake kad budem do kraja napisao ovu priu.
Ja sebe ne mogu nazvati znalcem. Ja sam samo traio, i to inim i sada, ali
vie ne traim po zvezdama i u knjigama, nego poinjem da oslukujem pouke
koje moja krv u meni ubori. Moja pria nije prijatna, ona nije zaslaena i
skladna kao izmiljene prie, ona odie besmislenou i zbrkom, bezumnou i
snom, kao ivot svih Ijudi koji nee vie da se lau.
Zivot svakog oveka je put ka samome sebi, pokuaj jednoga puta,
nagovetavanje jedne staze. Nijedan ovek nije nikad bio potpuno on sam, ali
svaki tei da to postane poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume.
Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga roenja, sluz i Ijuturu
jednog prasveta. Poneko ne postane nikad ovek, ve ostaje aba, ostaje
guter, ostaje mrav. Poneko je gore ovek, a dole riba. Ali svako je hitac
prirode uperen ka oveku. Svima nama je zajedniko poreklo, majke nae, svi
mi potiemo iz istog drela ali svako, kao pokuaj i hitac iz dubina, tei
svojoj vlastitoj svrsi. Mi moemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas
moe da protumai samo sebe samog.
DVA SVETA
Poinjem svoju povest jednim doivljajem iz vremena kad sam imao deset
godina i iao u latinsku kolu u naoj varoici.
Mnogo ta mi tu odie u susret, i dira mi duu bolom i prijatnom jezom:
mrane kao i svetle ulice, kue i zvonici, otkucaji asovnika i Ijudska
lica, sobe pune zgodne i tople udobnosti, sobe pune tajne i duboke strave od
utvara. Mirie na toplu zbijenost, na bele zeeve i sluavke, na domae
lekove i suvo voe. Dva sveta su se tamo preplitala, sa dva pola dopirali su
dan i no.
Jedan svet je bio oinska kua, ali je on bio ak jo ui, obuhvatao je
upravo samo moje roditelje. Taj svet mi je bio velikim delom dobro poznat, i
zvao se majka i otac, zvao se Ijubav i strogost, uzor i kola. U sastav tog
sveta je ulazio blagi sjaj, jasnoa i istota, tu je bilo carstvo krotkih
prijateljskih govora, opranih ruku, istog odela, dobrog vladanja. Ovde je
pevana jutarnja molitva, ovde se svetkovao Boi. U tom svetu bilo je pravih
linija i puteva koji su vodili u budunost, bilo je dunosti i krivice,
nemirne savesti i ispovesti, pratanja i dobronamernih odluka, Ijubavi i
potovanja, biblijskih rei i mudrosti. Toga sveta morao se ovek drati, pa
da mu ivot bude jasan i ist, lep i uredan.
Drugi, pak, svet poinjao je ve usred nae roene kue i bio je potpuno
drukiji, dah mu je bio drukiji, obeavao je i iziskivao drukije. U tom
drugom svetu bilo je sluavki i egrta, pria o avetinjama i sablanjivih
reklakazala, tu je bila arena bujica gorostasnih, primamIjivih,
strahovitih, zagonetnih pojava, stvari kao to su klanica i tamnica,
pijanice i dandrljive ene, steone krave, popadali konji, pria o
provalama, umorstvima, samoubistvima. Svih tih lepih i groznih, divljih i
svirepih stvari bilo je unaokolo, u oblinjoj ulici, u oblinjoj kui.
Policajci i skitnice jurili su po svetu, pijanice su tukle svoje ene,
opori mladih devojaka kuljali su predvee iz tvornica, stare ene su mogle
da omaijaju oveka i da ga naine bolesnim, razbojnici su stanovali po
umama, palikue su hvatali andarmi svugde je tekao i mirisao ovaj drugi,
estoki svet, svugde samo ne u naim sobama, gde su bili majka i otac. I to
je bilo vrlo dobro. Divno je to bilo to je ovde kod nas bilo mira, reda i
spokojstva, dunosti i iste savesti, pratanja i Ijubavi a divno i to to
je bilo i svega onog drugog, svega glasnog i otrog, tmurnog i nasilnog,
odakle se jednim skokom moglo pobei do majke.
A najudnije je bilo to to su se oba ta sveta graniila jedan s drugim, to
su bila bliska jedan drugom! Na primer, naa sluavka Lina, kad bi uvee pri
molitvi sedela u trpezariji kraj vrata i svojim jasnim glasom pevala pesmu s
nama zajedno, s opranim rukama sputenim na ravno uglaanu kecelju, onda je
ona sasvim pripadala ocu i majci, nama, svetlome i pravome. Odmah potom, u
kujni ili u upi, kad bi mi priala priu o ovjeuljku bez glave, ili kad
bi se kod mesara u maloj prodavnici svaala sa enama iz susedstva, bila bi
onda druga, pripadala bi drugom svetu, bila bi opkoljena tajnom. I tako je
bilo sa svaim a ponajvie sa mnom samim. Ja sam, naravno, pripadao
svetlome i pravome svetu, bio sam dete svojih roditelja ali kud god bih
upravio oko i uvo, svugde je bilo onog drugog, pa i ja sam iveo u drugom,
mada mi je esto bivalo tue i neprijatno, mada bi me tamo redovno spopadala
nemirna savest i strah. S vremena na vreme, ak, iveo bih ponajradije u
zabranjenom svetu, i esto bi povratak u svetlo ma kako
bio potreban i dobar bio gotovo kao povratak u manje lepo, u dosadnije i
vie pusto. Ponekad sam znao: moj cilj u ivotu bio je da postanem onakav
kao to su moj otac i mati, onako svetao i ist, iznad drugih, i
pridravajui se reda kao oni. Ali dotle je put bio dalek, dotle se moralo
odsedeti po kolama, i uiti, izdravati probe i polagati ispite, a put je
svagda vodio pored drugog, tamnijeg sveta, ili kroza nj, i nije bilo nimalo
nemogue da se kod njega ostane i u njemu utone. Postojale su prie o
izgubIjenim sinovima, kojima se to desilo, i ja sam ih strasno itao. U
njima je povratak ocu i dobru bio svagda velianstven i donosio je spasenje,
te sam ja apsolutno oseao da je jedino to pravo, dobro i poeljno. Pri svem
tom, onaj deo prie koji se odigravao meu zlima i propalima, bio je mnogo
primamljiviji i, da se smelo rei i priznati, ponekad je bila upravo ista
teta to se zabludeli pokajao i to je ponovo naen. Ali se to nije
kazivalo, a nije se ni mislilo. Samo se nekako javljalo, kao nasluivanje i
mogunost, sasvim na dnu, u oseanju. Kad sam zamiljao avola, mogao sam ga
sasvim lepo zamisliti dole na ulici, premenog ili onakvog kakav je, ili na
godinjem vaaru, ili u nekoj krmi, ali nikad kod nas u kui.
Moje sestre su se takoe ubrajale u svetao svet. Kao to mi se esto inilo,
one su u sutini bile blie ocu i majci, bile su bolje, moralnije, manje
grene nego ja. One su imale mana, bivale su neuljudne, ali, inilo mi se,
to nije ilo veoma duboko, to nije bilo kao kod mene, gde je dodir sa zlim
postajao esto tako teak i muan, gde je taman svet bio mnogo blii. I
sestre je valjalo, kao i roditelje, uvati i potovati i kad bih se s njima
pozavadio, nalazio bih potom pred svojom roenom saveu da sam rav, da sam
zametnuo sam kavgu, i da moram moliti za oprotaj. Jer su se u sestrama
vreali roditelji, ono to je dobro i to deli naloge. Bilo je tajni koje
sam mogao deliti mnogo pre sa najrasputenijim mangupom negoli sa svojim
sestrama. U lepe dane, kad bi bilo svetlo, i kada bi savest bila u redu,
tada bi esto bivalo divno igrati se sa sestrama, biti s njima dobar i
uljudan, i videti
samoga sebe u valjanoj, plemenitoj svetlosti. Tako mora da se neko osea kad
je aneo! To je bilo najuzvienije to smo znali, i mi smo zamiljali kako
je slatko i divno biti aneo, opkoljen svetlim zvukom i mirisom kao Boi i
srea. O, kako se retko dospevalo do takvih asova i dana! Cesto bih pri
igri, pri dobrim, nevinim, doputenim igrama bivao obuziman strau i
estinom, to bi sestrama bilo nepodnoljivo, to bi dovodilo do svae i
nesree i kad bi me tada spopao gnev, postajao bih uasan, inio Ibih i
kazivao stvari iju sam gnusobu, jo dok bih je inio i izgovarao, oseao
duboko i kako me saie. Tada bi dolazili ravi, mrani asovi kajanja i
smrvljenosti, a potom bolni trenutak kad bih molio za oprotaj, a potom opet
svetao zrak, mirna, zahvalna srea bez nesuglasica, za asove ili trenutke.
Iao sam u latinsku kolu sin predsednika optine i sin vrhovnog umara
bili su u mome razredu, i navraali su pokatkad k meni to su bili divlji
deaci, ali ipak pripadnici dobrog, doputenog sveta. Pri svem tom, bio sam
u bliskim odnosima sa deacima iz susedstva, acima osnovne kole, koje smo
inae prezirali. S jednim od njih moram da zaponem svoju priu.
Jednog slobodnog popodneva tek sam bio navrio desetu godinu tumarao sam s
dva deaka iz susedstva. U tome nam se pridrui jedan vei, neki snaan i
surov deran skoro od trinaest godina, ak osnovne kole, sin jednog krojaa.
Otac mu je bio pijanac, i cela porodica bila je na ravu glasu. Franja
Kromer bio mi je dobro poznat, plaio sam ga se, i nije mi se svidelo kad
nam se sad prikljuio. Ponaao se ve kao mukarac, i u hodu i nainu govora
podraavao je mladim fabrikim momcima. Pod njegovim vostvom siosmo pored
mosta na obalu, i sakrismo se od sveta pod prvim lukom na mostu. Uska obala
izmeu zasvoenog uprijinog zida i vode koja je leno oticala, bila je
prekriljena samim otpacima, olupinama i starudijama, zamrenim svenjevima
zarale gvozdene ice, i drugim smeem. Pokatkad bi se tu nalazile i
upotrebljive stvari pod vostvom Franje Kromera

morali smo pretraiti jedan deo obale, i pokazati mu ta smo nali. On bi to

tada ili strpao u svoje depove ili zavitlao u vodu. Naredio nam je da
pazimo nema li tu stvari od olova, mesinga ili kalaja, pa je sve to, ikao i
jedan stari roani ealj, potrpao kod sebe. U njegovom drutvu oseao sam
se veorna potiten, ne samo zato to sam znao da bi mi moj otac, kad bi to
saznao, zabranio da s njim optim, nego iz straha od samoga Franje. Bilo mi
je milo to je gledao na mene kao i na druge i postupao sa mnom kao i s
ostalima. On je zapovedao, a mi smo sluali kao da je to bio stari obiaj,
mada sam s njim bio prvi put zajedno.
Najzad posedasmo na zemlju, Franja pljunu u vodu, i izgledae kao kakav
ovek kako je bio krezub, pljuvao je kroz prazninu meu zubima, i pogaao
je kud god je hteo. Zapodenu se razgovor, i deaci udarie u hvalisanje i
razmetanje svakojakim akim podvizima i nestalucima. Ja sam utao, ali sam
se plaio da u upravo tim utanjem pasti u oi i navui na sebe srdbu
Kromerovu. Moja su se oba druga od samog poetka odbila od mene, i prela su
na njegovu stranu ja sam bio meu njima tuinac, i oseao sam da ih moje
odelo i ponaanje izazivaju. Kao aka latinske kole i gospodiia, bilo je
nemogue da me Franja moe voleti, a ona druga dvojica, to sam dobro oseao,
odrekla bi me se i ostavila na cedilu im bi to ustrebalo.
Najzad iz istog straha, zaponem i ja da priam. Pronaoh neku veliku
pustolovinu, ijim junakom nainih sebe. U bati kraj vodenice na uglu
priao sam ukrao sam nou s jednim drugom itav dak jabuka, i to ne
obinih, nego samih carevki i zlatnih parmenki, najbolje vrste. Iz opasnosti
ovoga asa, pobegao sam u tu povest, a izmiljanje i prianje teklo mi je
glatko. A da ne bih odmah prestao, i da se ne bih moda zapleo u neto jo
gore, upotrebio sam svu svoju vetinu. Jedan od nas priao sam morao je
jednako da uva strau, dok je drugi bio na drvetu i stresao jabuke, a dak
je bio tako teak da smo ga naposletku morali opet daotvorimo i da ostavimo
polovinu ali smo se posle pola sata vratili ponovo, i uzeli smo i ove.
Kad sam dovrio nadao sam se da e mi bar iole odobravati na kraju sam se
bio zagrejao i opio matanjem. Obojica mlaih utala su ekajui, ali me
Franja Kromer pogleda prodorno, upola mirkajui oima, i zapita preteim
glasom:
 Je li to istina?
Naravno.
Dakle ista istina?
Da, ista istina tvrdio sam prkosno, guei se od straha.
Moe li se zakleti?
Veoma se uplaih, ali smesta rekoh: da.
Onda kai: Tako mi ovoga i onoga sveta. Ponovih:
Tako mi ovoga i onoga sveta.
Pa lepo izusti on onda i okrete se od mene. Pomislih da je s tim stvar u
redu, i zaradovah se kad
se on uskoro die i uputi natrag. Kad smo bili na mostu, ja bojaljivo
primetih da sad moram kui.
To nije tako hitno smejao se Franja ta mi idemo istim putem.
On je lagano lunjao dalje, a ja se nisam usuivao da umaknem ali je on
doista iao putem ka naoj kui. Kad smo stigli tamo, kad sam ugledao nau
kapiju i debeli mesingani zvekir, sunce u prozorima i zavese u sobi moje
majke, ja duboko odahnuh. O, povratak kui! O, lepi, blagosloveni povratak
domu, u svetlost, u mir!
Kad brzo otvorih vrata i uunjah se unutra, spreman da ih zalupim za sobom,
Franja Kromer se ugura za mnom. U hladovitom, mranom, poploanom hodniku,
koji je dobijao svetlost samo iz dvorita, stajao je on kraj mene, drao me
za miicu i izustio lagano:
Ej, ti, nemoj da se tako uri!
Ja ga pogledah uplaeno. Bio mi je obuhvatio ruku vrsto, kao gvoem.
Razmiljao sam ta li je on mogaonaumiti, i da nee moda da me zlostavlja.
Kad bih sad viknuo, mislio sam, viknuo glasno i estoko, da li bi tada neko
odozgo siao dovoljno brzo da me spase? Ali se toga okanuh.
Sta je zapitah ta hoe?
Ne mnogo. Moram samo da te jo neto upitam. Drugi ne treba to da uju.
Tako? Pa ta da ti jo kaem? Moram gore, zna valjda.
Ta ti zna ree Franja tiho iji je vonjak ukraj vodenice na uglu.
Ne znam. Cini mi, se vodeniarev.
Franja obavi ruku oko mene i privue me sasvim uza se, tako da mu moradoh iz
najblie blizine da gledam u lice. Oi su mu bile zle, osmehivao se zlobno,
a lice mu je izraavalo svirepost i mo.
Da, deko, ja ti mogu rei iji je vonjak. Ja ve odavna znam da su
jabuke pokradene, a isto tako znam da je taj ovek rekao kako e dati dve
marke onome koji mu kae ko je pokrao voe.
Za ime boga uzviknuh valjda mu ti nee nita rei?
Oseao sam da bi bilo beskorisno pozivati se na njegovo astoljublje. On je
bio iz drugoga sveta, za njega izdaja nije bila zloin. To sam oseao jasno.
U tim stvarima Ijudi iz drugoga sveta nisu bili kao mi.
Nita rei nasmeja se Kromer. Dragi prijatelju, misli li ti da ja kujem
lane novce, da mogu sam sebi da nainim dvodinarke? Ja sam puki siromah, ja
nemam bogatog oca kao ti i ako mogu da zaradim dve marke, moram ih
zaraditi. Moda e on dati i vie.
On me najedanput ispusti. Na kuni trem nije vie mirisao na spokojstvo i
bezbednost, svet se ruio oko mene. On e me potkazati, ja sam bio zloinac,
kazae se to ocu, moda e ak i policija doi. Sve strahote haosa pretile
su mi, sve runo i opasno podiglo se protiv mene. Da ja nisam uopte krao,
to nije bilo ni od kakvog znaaja. Osim toga, zakleo sam se. Boe moj, boe
moj! Suze mi udarie na oi. Oseao sam da se moram otkupiti, i u oajanju
stadoh da premeem po svim svojim depovima. Ni jabuke, ni peroreza, nieg
tu nije bilo. Tada mi na um pade moj sat. To je bio stari srebrn asovnik, i
on nije radio, nosio sam ga samo onako. Poticao je od nae staramajke. Ja ga
brzo izvukoh.
Kromere rekoh sluaj, ne mora me potkazati, to ne bi bilo lepo od tebe.
Pokloniu ti svoj sat, pogledaj na alost, drugo nita nemam. Moe ga
uzeti, srebrn je, i mainerija je dobra, ima samo neku malu manu, mora se
popraviti.
On se osmehnu i uze sat u svoju veliku aku. Ja pogledah u tu aku, i osetih
kako je surova i kako je prema meni jako neprijateljski raspoloena, kako se
pruila da epa moj ivot i mir.
Srebrn je. izustih bojaljivo.
Pljujem ja na tvoje srebro i na tvoj stari sat ree on s dubokim
preziranjem. Daj ga sam na opravku!
Ali, Franjo uzviknuh drui od straha da on ne odjuri. Ta priekaj
malo! Uzmi sat! On je doista od srebra, kunem ti se. A ja nemam nita drugo.
On me pogleda hladno i prezrivo.
Dakle, zna kome sam se uputio. Ili mogu to da kaem i policiji, straara
poznajem dobro.
On se obrnu da poe. Ja ga zadrah za rukav. To nije smelo da bude. Mnogo bi
mi milije bilo da umrem nego da podnesem sve to to bi nastupilo ako bi on
ovako otiao.
Franjo preklinjao sam promukao od uzbuenja ne pravi gluposti! To je
samo ala, zar ne?
Dabome, ala, ali te moe skupo stati.
Pa reci mi, Franjo, ta treba da radim! Uiniu sve!
On stade da me meri svojim miravim oima, i nasmeja se opet.
Ama ne pravi se glup ree on toboe dobroudno. Ti zna tano ta ti
valja initi, kao i ja. Ja

mogu da zaradim dve marke, a nisam bogat ovek da ih mogu baciti, to zna. A
ti si bogat, ima ak sat. Treba samo da mi da dve marke, onda je sve u
redu.
Shvatio sam tu logiku. Ali dve marke! To je za mene bilo toliko mnogo i
nedostino kao deset, kao sto, kao hiljadu maraka. Nisam imao novaca.
Postojala je jedna kasica za tednju, koja je stajala kod moje matere, i u
njoj je bilo nekoliko desetparaca i petparaca sakupljenih prigodom strievih
poseta i u slinim prilikama. Inae nisam imao nita. U ono doba nisam jo$
dobijao deparac.
Nemam nita rekoh tuno. Nemam nimalo para. Ali u ti zato sve
dati. Imam jednu knjigu o Indijancima, i vojnike, i kompas. Sad u ga
doneti.
Kromeru samo zadrhtae njegova drska, zla usta, i pljunu na pod.
Ne zanovetaj ree on zapovedniki. Svoje drangulije moe zadrati.
Kompas! Nemoj da me sad jo naljuti, uje li i daj mi novac!
Ali ja ga nemam, ja nikad ne dobijam novac. Pa ta ja tu mogu?
Onda e mi doneti sutra dve marke. ekam te posle kole dole na trgu. A
sad gotovo. Ako ne donese novac, videe ve!
Jeste, ali odakle da ga nabavim? Gospode boe, kad nemam nita.
Ima dosta novca kod vas u kui. To je tvoja stvar. Dakle, sutra posle
kole. I kaem ti: ako ga ne donese.
On mi dobaci strahovit pogled, pljunu jo jedanput, i ieze kao kakva
senka.
Nisam mogao da se popnem gore. Zivot mi je bio razoren. Pomiljao sam da
pobegnem, i da se nikad vie ne vratim, ili da se udavim. Ali to nisu bile
razgovetne slike. Sedoh u mraku na najnii basamak naeg domaeg stepenita,
zgrih se sav, i predadoh se nesrei. Lina, silazei dole s kotaricom po
drva, zatee me kako plaem.

Zamolio sam je da gore nita ne kae, i otiao sam tamo. Desno ukraj
staklenih vrata visio je eir moga oca i suncobran moje majke. Zaviaj i
nenost strujali su mi u susret iz svih tih stvari, moje srce ih je
pozdravIjalo preklinjui i zahvalno, kao to bludni sin pozdravIja prizor i
miris starih domaih odaja. Ali sve to nije sad vie bilo moje, sve je to
bio svetao oev i majin svet, a ja sam, obrvan krivicom, bio duboko utonuo
u tuu bujicu, zapleo se u pustolovinu i greh pretio mi je neprijatelj, a
ekali su me opasnost, strah i sramota. Seir i suncobran, lepi stari pod od
peanog kamena, velika slika iznad skrinje u tremu, a unutra iz sobe glas
moje starije sestre to je sve bilo drae, nenije i dragocenije nego ikada,
ali to nije vie bilo uteha i obezbeeno dobro, to je bilo sve samo
prebacivanje. Sve to nije bilo vie moje, ja nisam mogao uzimati udela u toj
vedrini i tiini. Nosio sam na svojim nogama blato, koje nisam mogao da
izbriem o asuru uneo sam sa sobom senke, o kojima svet iz moga doma nije
nita znao. Koliko sam tajni ve bio imao, koliko zebnje ali je sve to bilo
igraka i ala prema onome to sam danas uneo sa sobom u ove odaje. Sudba je
jurila za mnom, za mnom su se pruale ruke od kojih me ni majka nije mogla
zatititi, za koje ona nije smela da sazna. Da li je moj zloin bio kraa
ili la (zar se nisam lano zakleo ovim i onim svetom?) to je bilo
svejedno. Moj greh nije bio ovo ili ono, moj greh je bio lo to sam avolu
dao ruku. Zato sam poao s njim? Zato sam sluao Kromera bolje nego ikada
svoga oca? Zato sam izmislio priu o onoj krai, zato sam se razmetao
zloinima kao da su to junaka dela? A sad me je avo drao za ruku, sad je
neprijatelj stajao za mnom.
Za trenutak nisam vie oseao strah od sutranjice, nego pre svega uasnu
izvesnost da odsad moj put vodi sve dalje nizbrdo i u mrak. Oseao sam jasno
da mome prestupu moraju sledovati novi prestupi, da je moja pojava meu
sestrama, da je moj pozdrav i poljubac rodi

teljima la, da sa sobom nosim sudbu i tajnu koju sam od njih krio.
Za trenutak sinu u meni poverenje i nada dok sam posmatrao eir svog oca.
Da mu sve kaem, da primim na sebe njegov sud i njegovu kaznu, i da ga
nainim svojim poverenikom i spasiteljem. Dolo bi samo ispatanje kakvo sam
esto podnosio, jedan teak, gorak as, teka i pokajnika molba za
oprotaj.
Kako je to slatko zvualo! Kako je bilo lepo i primamljivo! Ali nita od
toga nije moglo da bude. Znao sam da to neu uiniti. Znao sam da sad imam
tajnu, krivicu, koju sam sam samcit morao da ispijem do dna. Moda sam ba
sada bio na raskrsnici, moda u ba od ovoga asa pripasti zanavek ravom,
deliti tajne sa zlikovcima, zavisiti od njih, sluati ih, morati da postanem
njima ravan. Izigravao sam oveka i junaka, sad sam morao da snosim ono to
iz toga proistie.
Bilo mi je milo to se moj otac, kad sam uao, zadrao na mojoj mokroj
obui. To je odstranilo panju, te nije primetio ono to je bilo gre, a ja
sam smeo da podnosim prebacivanje, za koje sam potajno zamiljao da se tie
onog drugog. Pri tom je u meni kresnulo jedno neobino novo oseanje, zlo i
razdirue oseanje puno trnja: oseao sam nadmonost prema svome ocu! Oseao
sam, za trenutak, izvesno preziranje zbog njegovog neznanja njegova grdnja
zbog mokre obue inila mi se sitniarska. Kad bi ti znao, mislio sam i
izgledao sam sebi kao zlikovac koga su izveli na sasluanje zbog jedne
ukradene zemike, dok bi on imao da prizna ubistva. To je oseanje bilo
runo i odvratno, ali je bilo jako i imalo je duboku dra, i prikivalo me je
za moju tajnu i za moju krivicu vre nego svaka druga misao. Moe biti,
mislio sam, da je ve sad Kromer otiao u policiju, i potkazao me, i nada
mnom se svodi oluja, dok me ovde smatraju za malo dete!
Od celog tog doivljaja, koliko je dovde isprian, ovaj trenutak bio je ono
to je znaajno i to ostaje. To je bio prvi procep u oevoj svetosti, to je
bio prvi usek u stu
bove na kojima je poivao moj detinji ivot, i koje svaki ovek, pre nego
to uspe postati on sam, mora najpre da porui. Iz takvih doivljaja, koje
niko ne vidi, sastavIjena je unutranja bitna linija nae sudbine. Takav
usek a procep ponovo zaraste, zalei se i zaboravi, ali u najskrivenijoj
odaji on i dalje ivi i krvari.
Ja sam se sam zgrozio od tog novog oseanja, odmah potom.hteo sam svome ocu
da izljubim noge, i da izmolim od njega oprotaj. Ali ovek ne moe da
izmoli nita to je bitno, a to dete osea duboko i zna dobro, isto kao
svaki mudrac.
Oseao sam potrebu da razmiljam o svojoj stvari, da mislim o sutranjim
putevima ali to nisam dospeo. Cele veeri zadavalo mi je posla jedino to da
se priviknem na promenjeni vazduh u naoj sobi za sedenje. asovnik na zidu
i sto, Biblija i ogledalo, polica s knjigama i slike na zidu opratali su se
istovremeno sa mnom, i morao sam, sa srcem koje se ledilo, da posmatram kako
moj svet, moj dobar, srean ivot, postaju prolost, i kako se otkidaju od
mene morao sam da osetim kako sam s novim korenjem, ednim soka, ukopan i
vrsto zadravan napolju u mraku i tuini. Prvi put sam okuao smrt, a smrt
prija gorko, jer je ona raanje, jer je ona strah i zebnja od uasnog
obnavljanja.
Bio sam veseo kad sam se najzad naao u svojoj postelji! Pre toga, kao
poslednja vatra u istilitu, prela je preko mene i veernja molitva, i uz
nju smo otpevali pesmu, koja se ubrajala u moje najmilije pesme. Ah, ja
nisam pevao s mojima, i svaki ton bio je za mene u i otrov. Nisam se molio
s mojima kad je moj otac izgovarao blagoslov, a kad je zavrio: Budi s nama
svima!, onda me jedan trzaj otkide iz toga kruga. Milost boja bila je sa
svima njima, ali ne vie sa mnom. Otiao sam ohladneo i duboko zamoren.
U postelji, poto sam neko vreme leao, poto su me toplota i skrovitost
opkolili s puno Ijubavi, srce mi u strahu stade da bludi jo jedanput
unatrag, i da, obrvano planjom, lepra oko onog to je prolo. Moja majka
mi
je kao uvek kazala laku no, korak joj je jo odjekivao u sobi, svetlost
njene svee plamtela je jo u rascepu od vrata. Sad, mislio sam, sad e jo
jedanput da se vrati osetila je dae mi poljubac i upitae, upitae
milostivo i s puno obeanja, i tada u moi da zaplaem, tada e mi se
rastopiti kamen u grlu, tada u je obgrliti i rei joj, i onda e biti
dobro, onda je tu spas! I kada se ve rascep od vrata zamraio, ja sam jo
neko vreme oslukivao, i mislio sam da se to mora, mora desiti.
Potom se vratih na stvar, i pogledah svome neprijatelju u oi. Video sam ga
jasno, jednim je okom bio zamurio, usta su mu se surovo smejala i dok sam
ga posmatrao i u sebi gutao ono to je neminovno, on je postajao vei i
runiji, i njegovo zlo oko sevalo je avolski. Bio je pripijen uz mene dok
nisam zaspao, ali tada nisam sanjao o njemu niti o dananjici, nego sam
sanjao kao da se vozimo amcem, roditelji i sestre i ja, a svuda unaokolo
carovalo je spokojstvo i sjaj, kao u dane odmora. Probudio sam se usred
noi. Jo sam oseao ukus blaenstva, jo sam video kako se bele letnje
haljine mojih sestara svetlucaju na suncu, i iz svog raja padoh natrag u ono
to je bilo, i opet se naoh naspram neprijatelja sa zlim okom.
Ujutru, kad moja majka urno ue i viknu da je ve kasno, i zato jo leim
u postelji, izgledao sam ravo kad ona zapita da li mi nije dobro, stadoh
da povraam.
Cinilo mi se da je time neto dobijeno. Veoma sam voleo da malo poboljevam,
i da smem celo prepodne da ostanem u postelji na teju od bele rade, da
sluam kako mati usprema u pobonoj sobi, i kako Lina napolju u Iremu
doekuje mesara. Prepodne bez kole bilo je neto arobno, i kao iz bajke
tada bi sunce poigravalo u sobi, i to nije bilo ono isto sunce protiv kojega
su se u koli sputale zelene zavese. Ali danas ni to nije prijalo, i
zvualo je nekako lano.
E, da sam neto umro! Ali sam bio samo malo slab, kao ve vie puta, a time
nije bilo nita postignuto. To

me je zatitilo od kole, ali me ni u kom sluaju nije zatitilo od Kromera,

koji me je u jedanaest asova oekivao na trgu. A majina Ijubaznost nije mi
ovoga puta donosila utehu bila je dosadna i bolela me je. Uskoro sam se
ponovo napravio kao da spavam, i razmiljao sam. Nita nije pomoglo, morao
sam u jedanaest sati da budem na tritu. Stoga u deset sati ustadoh lagano,
i rekoh da mi je lake. Kazae mi, kao obino u takvim sluajevima, da moram
ili da legnem opet u postelju, ili da idem posle podne u kolu. Rekoh da u
rado ii u kolu. Bio sam napravio jedan plan.
Bez novaca nisam smeo da odem Kromeru. Morao sam da se dokopam male kasice
za tednju, koja je bila moja. U njoj nije bilo dovoljno novaca, to sam
znao, ni izdaleka dovoljno ali je ipak bilo neeg, a neka slutnja mi je
govorila da je neto bolje nego nita, i da se Kromer mora bar umilostiviti.
Bilo mi je muno na dui kad sam se u arapama uunjao u sobu svoje matere,
i iz njenog pisaeg stola izvadio svoju kasicu ali tako muno kao ono
jueranje nije bilo. Lupanje srca me je guilo, i nije mi bilo bolje kad
sam dole na stepenicama, pri prvom pretraivanju, naao da je kasica
zakljuana. Provalio sam je vrlo lako, trebalo je samo probiti tanku limenu
pregradu ali je probijanje bolelo: tek sam time bio izvrio krau. Dotle
sam iz oblapornosti uzimao kriom samo eer i voe. A ovo sad je bilo
ukradeno, mada je to bio moj vlastiti novac. Osetio sam kako sam se opet za
korak pribliio Kromeru i njegovom svetu, kako se lepo ide nadole stopu po
stopu, i tome sam stao prkositi. Sad nije vie bilo puta unatrag, pa makar
me i vrag odneo. Izbrojao sam u strahu novac, u kasici je zvealo kao da je
bila puna, a sad u ruci bilo je bedno malo. Svega ezdeset pet pfeniga. Ja
sakrih kasicu u donji trem, ponesoh novac u stisnutoj ruci, i izaoh iz
kue, drukije nego to sam ikada izaao kroz ovu kapiju. Neko odozgo
doviknu za mnom, kao to mi se uini ja se brzo udaljih.

Imalo je jo dosta vremena. Tumarao sam okolinim putevima. kroz ulice

izmenjenog grada. pod oblacima kakve nisam nikad video. pored kua koje su
me gledale, i pored Ijudi kojima sam se inio podozriv. Uz put mi pade na um
kako je jedan moj kolski drug naao jedanput na stonom tritu talir. Rado
bih se bio pomolio bogu da uini udo i da udesi da i ja naem novac. Ali
nisam vie imao prava na molitvu. A i u tom sluaju, kasica ne bi postala
ponovo itava.
Franja Kromer me je spazio izdaleka, ali mi je prilazio sasvim lagano, i
inilo mi se da na mene ne obraa panju. Kad mi se priblii, dade mi
zapovedni znak da poem za njim, i krenu mirno dalje, ne osvrui se ni
jedan jedini put, niz Slamnu ulicu i preko peanog mosta, dok ne zastade
kod poslednjih kua pred jednom novom graevinom. Tamo se nije radilo,
zidovi su stajali goli, bez vrata i prozora. Kromer se obazre oko sebe, u&e
kroz vrata, a ja za njim. On stade iza zida, dade mi znak da mu priem, i
prui ruku.
Jesi li doneo? zapita on hladno.
Ja izvadih stisnutu ruku iz depa, i prosuh svoj novac na njegovu pljosnatu
aku. On ga je bio izbrojao jo pre nego to je poslednji petoparac
odzvonio.
 To je ezdeset pet pfeninga! ree on i pogleda u mene.
Da izustih bojaljivo. To je sve to imam, suvie je malo, znam dobro.
Ali to je sve. Nemam vie.
Drao sam da si pametniji negodovao je on prekorevajui me skoro blago.
Meu asnim Ijudima treba da je sve u redu. Ja ti neu nita uzeti to nije
pravo, to zna. Uzmi natrag taj nikleni novac, evo ga! Onaj drugi ti zna
ko ne pokuava da se cenka sa mnom. On plaa.
Ali ja nemam, nemam vie. To je moja kasica za tednju.
To je tvoja stvar. Ali neu da te unesreim. Duan si mi jo marku i
trideset pet pfeninga. Kad u ih dobiti?
O, dobie ih izvesno, Kromere! Sada ne znam, moda u uskoro imati vie,
sutra ili prekosutra. Pa valjda razume da to ne mogu kazati svome ocu.
To me se nita ne tie. Ja nisam od onih koji hoe da ti nakode. Ta ja
bih mogao da imam svoj novac jo pre ruka, vidi li, a ja sam siromaan. Ti
ima na sebi lepo odelo, i dobie za ruak da jede neto bolje nego ja.
Ali neu nita rei. Ja u sa svoje strane malo da priekam. Prekosutra u
ti zviznuti, posle podne, i onda e to dovesti u red. Ti zna kako ja
zvidim?
On zviznu preda mnom esto sam sluao taj zviduk.
Da rekoh znam.
On ode, kao da nisam bio i ja s njim. Meu nama obavljen je posao, nita
vie.
Verujem da bi me jo i danas zaplaio Kromerov zviduk kad bih ga iznenada
ponovo uo. Od toga dana uo sam ga esto, i inilo mi se da ga ujem uvek i
stalno. Nije bilo nijednog mesta, nijedne igre, nijednog rada, nijedne misli
gde nije doprlo to zvidanje, koje me je nainilo zavisnim, koje je sad bilo
moja sudba. Cesto sam bivao u naoj maloj gradini, koju sam veoma voleo, u
blaga, raznobojna jesenja popodneva, i nekakav udnovat nagon terao me je da
se ponovo igram deakih igara iz ranijeg doba izigravao sam u neku ruku
deka koji je bio mlai od mene, koji je jo bio dobar i slobodan, nevin i
zatien. Ali posred te igre odjeknuo bi mi odnekud Kromerov zviduk, uvek
oekivan, ali ipak iznenadan i uasno uzbudljiv, i presekao bi nit, razorio
uobrazilju. Tada bih morao da poem, morao bih da idem za svojim muiteljem
po ravim i runim mestima, morao bih da mu polaem raun i da se podvrgavam
opominjanju za novac. Sve je to trajalo moda nekoliko nedelja, ali se meni
inilo da su to godine, da je to venost. Retko kad bih imao novaca, peticu
ili gro, koji bi bio

ukraden sa kuhinjskog stola kad bi Lina tamo ostavila kotaricu sa pijace.

Svakog puta bi me Kromer grdio i obasipao preziranjem ta ja sam hteo da ga
prevarim i da ga liim njegovog zasluenog prava, ta ja sam ga potkradao, ta
ja sam ga unesreivao! Retko kad u ivotu mi je nevolja prila tako blizu k
srcu, nikada nisam oseao veu beznadenost, veu zavisnost.
Kasicu za tednju bio sam napunio tantuzima, i ostavio je ponovo na svoje
mesto niko se nije za nju raspitivao. Ali se i to moglo svakog dana da
srui na mene. Jo vie nego od Kromerova surova zvidanja, plaio sam se
esto od matere, kad bi mi lagano pristupila ne dolazi li da me pita za
kasicu.
Poto sam se mnogo puta pred svojim avolom pojavio bez novaca, poeo je on
da me na drugi nain kinji i iskoriuje. Morao sam da radim za njega.
Trebalo je da on obavi heke poslove za svoga oca, pa sam ja mbrao da ih
svravam umesto njega. Ili bi mi naredio da izvedem neto tegobno, da po
deset minuta skaem na jednoj nozi, ili da nekom prolazniku zadenem za kaput
kakav komad hartije. U snovima mnogih noi nastavljao sam to muenje, i
leao sam u znoju od more.
Neko vreme sam poboljevao. Povraao sam esto i lako zebao, ili sam nou
leao u znoju i vatri. Moja majka je oseala da neto nije u redu,
pokazivala mi je puno razumevanja, to me je muilo, jer na to nisam mogao
odgovoriti poverenjem.
Jedne veeri donela mi je, kad sam ve bio u postelji, parence okolade. To
je bilo opominjanje na prole godine, kada sam uvee, ako sam bio dobar,
dobijao esto pre spavanja ovakve zalogaje da se njima zasladim. A sada je
ona stajala i pruala mi parence okolade. Bilo mi je tako teko da sam
mogao samo da zatresem glavom. Pitala me je ta mi je, milovala me po kosi.
Uspeo sam samo da protepam:
Nemoj, nemoj, neu nita.
Ona spusii okoladu na stoi kraj postelje. i ode. Kad je idueg dana htela
da me ispita ta je bilo, pravio sam se kao da vie nita o tome ne znam.
Jednom je dozvala lekara. koji me je pregledao, i prepisao mi da se trljam
ujutru hladnom vodom.
U to vreme moje stanje je naliilo na neku vrstu ludila. Usred ureenog mira
nae kue iveo sam zastraen i muen kao kakva avet. Nisam uzimao udela u
ivotu drugih, retko kad sam nalazio zaborava i za trenutak. Prema ocu, koji
me je esto razdraen prizivao k sebi na odgovornost, bio sam zatvoren i
hladan.
II K A I N

Spas iz mojih muka doao je sa potpuno neoekivane strane a istovremeno s

njim ulo je u moj ivot neto novo, to i dandanas vri uticaj na mene.
U nau latinsku kolu stupio je nedavno jedan nov ak. On je bio sin neke
imune udovice, koja se preselila u na grad nosio je oko ruke crnu traku,
u znak alosti. Iao je u stariji razred nego ja, i bio je stariji vie
godina. Ubrzo je pao u oi i meni, i svima, Taj neobini ak izgledao je
mnogo stariji nego to je bio, i ni na koga nije ostavljao utisak jednog
deka. Izmeu nas, detinjastih derana, kretao se on, tu i odrastao kao
ovek, tavie kao gospodin. Nije bio omiljen, nije uzimao udela u igrama, a
jo manje u tuama, samo se drugima svideo njegov samosvestan i odluan stav
prema uiteljima. Zvao se Maks Demijan.
Jednog dana se dogodi, kao to se u naoj koli s vremena na vreme deavalo,
da se usled nekih razloga jo neki drugi razred premesti u nau veoma veliku
uionicu. To je bio Demijanov razred. Mi mali imali smo starozavetnu povest,
a veliki su morali da rade neki pismeni zadatak. Dok su nama utucavali u
glavu priu o Kainu i Avelju, ja sam jnnogo gledao preko u Demijana, ije me
je lice udno opinjavalo, i video sam to pametno, svetlo, neobino vrsto
lice kako je nagnuto paIjivo i oduhovljeno nad svojim radom ni po emu
nije izgledao kao ak koji pie zadatak, nego kao istraiva
koji se bavi svojim vlastitim problemima. On rrti, pravo govorei, nije bio
prijatan naprotiv, oseao sam neto protiv njega, bio je za mene suvie
nadmoan i hladan, bio mi je po svom biu suvie izazivaki pouzdan, a oi
su mu imale izraz odraslih koji deca nikada ne vole malo tuan, s odsevima
ruganja. Pri svem tom, morao sam jednako da ga gledam, bio mi on drag ili
neprijatan ali tek to je jednom pogledao u mene, ja, uplaen, odvratih
svoj pogled od njega. Kad danas razmiljam o tome kako je on tada izgledao
kao ak, mogu da kaem: bio je u svakom pogledu drukiji nego svi, imap je
na sebi beleg potpuno svojstven i lian, i stoga je padao u oi a u isti
mah inio je sve samo da ne bude upadljiv, nosio se i ponaao kao kakav
prerueni kraljevi koji je meu seljakim deacima, pa se na svaki nain
trudi da izgleda ravan njima.
Pri povratku iz kole iao je za mnom. Kad su se drugi razbegli, on me
sustie i pozdravi. I ovo pozdravIjanje, mada je pri tome podravao na
aki ton bilo je tako utivo i kao kod matorih.
Da poemo donekle zajedno? zapita on prijateljski.
To mi je laskalo, i ja klimnuh glavom. Tada mu opisah gde stanujem.
Ah, tamo ree on osmehujui se. Tu kuu ve poznajem. Nad vaom kapijom
je nametena neka udna stvar, to je odmah pobudilo moju radoznalost.
U prvi mah nisam znao nikako na ta misli, i udio sam se kako on, izgleda,
poznaje nau kuu bolje nego ja. Doista se kao zavrni kamen iznad kapijinog
svoda nalazila neka vrsta grba, ali se ovaj u toku vremena izlizao, a bivao
je esto i bojom premazivan koliko sam znao, s nama i s naom porodicom
nije imao nikakve veze.
Ja o tome nita ne znam izustih bojaljivo. To je neka ptica ili neto
slino, mora da je vrlo staro. Ta kua, kau, nekad je pripadala manastiru.
To moe da bude klimnu on glavom. Zagledaj je jednom dobro! Takve
stvari su esto sasvim zanimljive. Mislim da je to kobac.
Ili smo dalje, ja sam bio vrlo zbunjen. Najedanput se Demijan nasmeja, kao
da mu je neto smeno palo na um.
Jest, prisustvovao sam malopre vaem asu ree on ivo. Pria o
Kainu, koji je nosio ig na elu, je li? Da li ti se ona svia?
Ne, retko kad bi mi se ta svidelo od svega onoga to smo morali uiti. Ali
se nisam usuivao da to kaem inilo mi se kao da neko odrastao govori sa
mnom. Ja rekoh da mi se pria veoma svia.
Demijan me lupnu po ramenu.
Ne treba, dragi da se preda mnom prenemae. Ali je pria doista sasvim
udna, mislim da je mnogo udnija nego veina drugih na koje nailazimo u
nastavi. Ta, uitelj nije mnogo kazao o tome, nego samo ono to je
uobiajeno o Bogu i grehu, i tako dalje. Ali ja verujem.
On prekide, osmehnu se i zapita:
Ali, da li te to zanima? Da, mislim, dakle nastavi on da se ta pria o
Kainu moe sasvim drukije da shvati. Veina stvari kojima nas ue, izvesno
su sasvim istinite i tane, ali se sve mogu posmatrati i drukije nego to
to ine uitelji, i one, veinom, onda imaju mnogo bolji smisao. Ma sa tim
Kainom, na primer, i sa znakom na njegovu elu ne moe ovek biti sasvim
zadovoljan, onako kao to nam ga objanjavaju. Zar i ti to ne uvia? Da
neko u svai ubije svoga brata, moe se, naravno, desiti i da se gotom
uplai i postane maloduan, takoe je mogue. Ali da je on za svoj
kukaviluk odlikovan jo posebno jednim ordenom, koji ga titi i svima
drugima uliva strah, to je sasvim udnovato.
Naravno rekoh ja, s probuenom radoznalou stvar me je poela jako
privlaiti. Ali, kako da se ta pria drukije objasni?
On me lupnu po ramenu.

Sasvim prosto. To to je ve postojalo i ime je zapoeta ova pria, bio

je znak. Bio je jedan ovek koji je imao neto na licu to je drugima
zadavalo strah. Oni se nisu usuivali da ga dirnu, on im je ulivao
potovanje, on i njegova deca. Ali moda, ili izvesno, to nije bio neki
istinski znak na elu, kao neki potanski ig tako to grubo deava se
retko kad u ivotu. To je mnogo pre bilo neto jedva primetno i neugodno,
malo vie duha i smelosti u pogledu nego to su Ijudi na to navikli. Taj
ovek je bio moan, od toga oveka su se plaili. On je imao znak. To se
moglo objasniti kako god se htelo. A Ijudi hoe uvek ono to im odgovara i
to im povlauje. Plaili su se Kainove dece, i zato su ova imala znak. I
tako su objanjavali znak ne onako kao to je bio u stvari, kao jednu
odliku, nego sasvim suprotno. Govorilo se da su stvorenja sa tim znakom
neprijatna, a to su ona u stvari i bila. Ljudi srani i od karaktera jesu
uvek drugim Ijudima vrlo neugodni. To to je po zemlji hodao rod
neustraivih i neprijatnih, to je bilo vrlo nezgodno, te se stoga tom rodu
pridenuo jedan nadimak i jedna pria, da bi mu se osvetili, da bi se dobilo
malice naknade za sav pretrpljeni strah. Razume li?
Da, to jest, onda po tome Kain nije, uopte, bio rav? I sva pria u
Bibliji ne bi u stvari bila istinita?
Da i ne. Tako stare, prastare prie uvek su istinite, ali nisu uvek tano
zabeleene i ne tumae ih uvek tano. Ukratko, ja mislim da je Kain bio sila
od oveka, i samo zato to su ga se plaili, pridenuli su mu ovu priu. Ta
pria je bila prosto reklakazala, neto to Ijudi blebeu tu i tamo, i bila
je utoliko ista istina to su Kain i njegova deca nosili doista neku vrstu
znaka, i bili drukiji nego veina Ijudi.
Bio sam vrlo zauen.
Pa ti onda veruje da ono sa umorstvom nije nimalo istinito? zapitah
uzbuen.
O, da! To je svakako istinito. Jak je ubio slaboga. Da li je to doista bio
njegov brat, u to se moe sumnjati. To nije vano, na kraju krajeva, svi su
Ijudi braa. Dakle, jak
je ubio slaboga. Moda je to bilo neko junako delo, moda i nije. Ali, u
svakom sluaju, drugi slabi bili su sad premrli od straha, jadali su se
veoma, i kad bi ih zapitali: A zato ga prosto ne ubijete? oni ne bi rekli:
Zato to smo kukavice nego bi rekli: Ne moe se. On ima znak. Bog je stavio
znak na njega! Tako nekako mora biti da je postala ta prevara. E, ja te
zadravam. Zbogom!
On skrenu u Staru ulicu, i ostavi rne samog, zauenijeg nego to sam ikada
bio. Tek to je on otiao, sve to je kazao uini mi se sasvim neverovatno!
Kain plemenit ovek, Avelj kukavica! Kainov znak odlikovanje! Ta to je
besmisleno, ta to je bogohulno i bezbono. Pa gde je onda drugi Bog? Zar
nije on primio Aveljevu rtvu, nije li on voleo Avelja? Ne, glupost! I
nasluivao sam da je Demijan hteo sa mnom da tera jegu i da me navede na
tanak led. Ma on je bio avolski pametan stvor, a umeo je i da govori, ali
tako ne.
Pri svem tom, jo nikada nisam toliko razmiljao o nekoj biblijskoj ili
drugoj kojoj prii. I ve odavno nisam Franju Kromera zaboravio tako
potpuno, kao te veeri. Kod kue sam proitao jo jedanput tu priu, kao to
je stajala u Bibliji bila je kratka i jasna, i bilo je doista bezumno
traiti tu neko osobito, skriveno znaenje. Onda bi se svaki ubica mogao
proglasiti bojim Ijubimcem! Ne, to je bilo besmisleno. Prijatan je bio samo
nain na koji je Demijan umeo da kae takve stvari, tako lako i lepo, kao da
se sve samo po sebi razume, a uz to sa onakvim oima!
Neto, naravno, nije bilo u redu kod mene samog tavie, bilo je u velikom
neredu. Doskora sam iveo u svetlom i istom svetu, bio sam sam neka vrsta
Avelja, a sada sam utonuo tako duboko u drugi, bio sam toliko pao i srozao
se, a ipak, u sutini, nije to bogzna koliko zavisilo od mene! A kako je to
upravo bilo? Da, u meni sinu seanje, koje mi za trenutak gotovo oduze dah.
One zle Jveeri kada je zapoela moja sadanja beda, desilo se to s mojim
ocem tada sam ja, ne due od jednog asa, odjedanput kao prozreo i prezreo
njega i njegov svetao svet i mudrost! Jest, tada sam ja sam, koji sam bio
Kain i nosio

znak. uobrazio kako taj znak nije sramota, kako je on odlikovanje, i kako
ja, sa svojom zlobom i svojom nesreom, stojim vie nego moj otac, vie nego
dobri i poboni.
Ta misao nije bila u meni jasno obrazovana kad sam je lada proiveo, ali se
to sve tu sadravalo kao da su u tom asu buknula oseanja, udnovate
kretnje, i one su bolele. ali su me ipak ispunjavale ponosom.
Priseajui se svega kako je udno govorio Demijan o neustraivom oveku i
o kukavici! Kako je udno protumaio znak na Kainovu elu! Kako se pri tome
njegovo oko, njegovo neobino oko kao u odrasla oveka, udno sijalo! kroz
glavu mi nejasno prolete: Nije li on, taj Demijan, i sam neka vrsta Kaina?
Zato ga on brani ako ne osea da lii na njega? Zato ima tu mo u pogledu?
Zato govori tako podrugljivo o, drugima, o plaljivcima, koji su upravo
poboni i bogougodni?
Takvim mislima nije bilo kraja. Kamen je pao u kladenac. a kladenac ie bio
moja mlada dua. I za dugo, vrlo dugo vreme bila je ta stvar s Kainom, s
ubistvom i sa znakom, taka odakle su proisticali svi moji pokuaji za
saznanjem. sumnjorn i kritikom.
Opazio sam da se i drugi aci mnogo bave Demijanom. O prii s Kainom nisam
nikome kazao ni rei, ali inilo mi se da se i drugi interesuju za njega.
Tek, o novome su kruili mnogi glasovi. Kad bih ih samo jo sve znao, svaki
bi bacio svetlost na njega, svaki bi se mogao protumaiti. Samo jo znam da
se najpre prialo kako je Demijanova mati vrlo bogata. Govorilo se takoe
kako ona ne ide nikada u crkvu, a ni sin. Jedan je dokazivao da su oni
Jevreji, ali moda su i potajni muhamedanci. Zatim su priane itave bajke o
telesnoj snazi Maksa Demijana. Jedno je bilo izvesno: da je on strahovito
ponizio najjaeg u svom razredu, koji ga je pozvao da se tuku, a kada se on
tome usprotivio, ovaj ga je nazvao kukavicom. Oni koji su bili prisutni
govorili su kako ga je Demijan uhvatio
samo jednom rukom za potiljak i vrsto ga pritisnuo, a tada je deko
prebledeo, pa se potom odunjao, i nije vie mogao danima da kree rukom.
Jedno vee proulo se ak da je umro. Jedno vreme se sve tvrdilo, sve
verovalo, sve je bilo uzbudljivo i udnovato. A za neko vreme bilo je dosta
svega toga. Ali, ne mnogo docnije uskrsnuli su meu nama acima novi
glasovi, o tome kako Demijan odrava prisne odnose sa devojkama i kako sve
zna.
U meuvremenu, moja stvar s Franjom Kromerom tekla je i dalje svojim
prisilnim tokom. Nisam ga se mogao osloboditi, jer, mada me je s vremena na
vreme ostavljao danima na miru, bio sam ipak za njega privezan. U mojim
snovima iveo je on sa mnom kao moja senka i ono to mi u stvarnosti nije
inio naao, to mu je pripisivala moja mata u tim snovima, u kojima sam
postajao njegov rob telom i duom. Ziveo sam u tim snovima oduvek sam bio
velika sanjalica vie nego u stvarnosti, i od tih senki izgubio sam snagu i
ivot. Meu ostalim, esto sam sanjao kako me Kromer zlostavlja, kako me
pljuje i kako na meni klei, i, to je jo gre bilo, kako me navodi na
teke zloine bolje rei, ne kako me navodi, nego prosto, kako me svojim
monim uticajem prisiljava. U najstrahovitijem od tih snova, iz koga sam se
probudio upola izbezumljen, trebalo je da napadnem i da ubijem svoga oca.
Kromer je naotrio no i dao mi ga u ruku, stajali smo iza drvea jedne
staze i vrebali nekog, nisam znao koga ali kad se taj priblii, Kromer,
pritisnuvi me za ruku, ree da je to taj koga ja moram da probodem, spazih
da je to moj otac. Tada se probudih.
Utonuo u te stvari, ja sam, dodue, jo pomiljao na Kaina i Avelja, ali
malo kad na Demijana. Kad mi se prvi put poncvo pribliio, udnovato, bilo
je takoe u snu. Sanjao sam upravo opet zlostavljanja i nasilja koja sam
snosio, ali umesto Kromera kleao je na meni ovoga puta Demijan. I to je
bilo sasvim novo i nainilo je na mene dubok utisak sve to sam podnosio od
Kromera s mukama i opirui mu ise, to sam od Demijana podnosio rado i s
oseanjem u kome je bilo isto toliko slasti koliko i stra

ha. Taj san mi se vraao dva puta, a tada se Kromer ponovo vratio na svoje
mesto.
Sta sam doiveo u tim snovima a ta u stvarnosti, to ve odavna ne mogu
tano da izdvojim. U svakom sluaju, moj muan odnos prema Krorneru trajao
je i dalje, i nije bio okonan ni onda kad sam najzad deku otplatio dunu
sumu iz samih sitnih kraa. A sad je on znao za te krae, jer me je uvek
pitao odakle je taj novac, te sam bio u njegovoj vlasti vie nego ikad.
esto je pretio da e sve rei mome ocu, i onda, je moj strah bio jedva
toliko veliki koliko je duboko bilo aljenje to to nisam uinio sam jo u
samom poetku. Meutim, ma kako da sam bio bedan, nisam se ipak zbog svega
kajao, ili bar nisam se kajao uvek, i inilo mi se pokatkad da oseam kako
to mora sve da bude tako. Nada'mnom je lebdela kob, i bilo je beskorisno
pokuavati da se ona probije.
Verovatno su moji roditelji mnogo patili od ovakvog stanja. Mnome je ovladao
neki tui duh, ja nisam vie priliio naoj zajednici, koja je bila tako
prisna, i za kojom me je esto spopadala besomuna enja, kao za
izgubljenim rajem. Zapravo je majka sa mnom postupala pre kao s bolesnikom
nego kao s nevaljalcem ali kako je u stvari bilo, to sam najbolje mogao
videti po ponaanju svojih obeju sestara. U tom ponaanju, koje je bilo puno
popustIjivosti, ali koje me je ipak beskrajno unesreivalo, jasno se
ispoljavalo da sam ja neka vrsta opsednutog, koga je za njegovo stanje
valjalo vie saaljevati nego koreti, ali u koga je ipak uao neastivi.
Oseao sam da su se za mene molili Bogu. drukije nego inae, i oseao sam
da su te molitve uzaladne. Cesto sam oseao vatrenu enju zamolitvu,
udnju za pravom ispoveu ali sam ipak Unapred oseao da ne bih ni ocu ni
majci mogao sve tano da kaem i da objasnim. Znao sam da bi to oni primili
prijateljski, da bi me veoma tedeli, ak i saaljevali, ali me ne bi sasvim
razumeli, i sve bi smatrali kao neku vrstu skliznua sa pravoga puta, dok je
to, upravo, bila sudbina.
Znam da mnogi nee verovati da moe tako da osea jedno dete od nepunih
jedanaest godina. Ovima i ne pri
am svoje stvari. Ja ih priarn onima koji bolje pozmju oveka. Odrasli
Ijudi koji su nauili da jedan deo svojih oseanja preudeavaju u misli, ne
nalaze te misli kod deteta, pa dre da tu nema ni doivljaja. Ja sam, pak,
retko kad u svome ivotu tako duboko preivljavao i patio kao tada.
Bio je kini dan. Moj muitelj mi je bio poruio da doem na dvorski trg, i
tu sam sad stajao i ekao, baratao nogama po mokrom kestenovom liu, koje
je svejednako padalo sa crnog kapavog drvea. Novaca nisam imao, ali sam bio
smaknuo dva kolaa i poneo ih sa sobom, da bih bar togod mogao da dam
Kromeru. Ve odavno sam bio navikao da stojim tako negde u nekom kutu i da
ga ekam, esto veoma dugo, i bio, sam se pomirio s tim, kao to se ovek
miri s onim to se ne da izmeniti.
Najzad Kromer stie. Danas se ne zadra dugo. Munu me samo nekoliko puta u
rebra, nasmeja se, oduze mi kolae, ponudi mi ak jednu mokru cigaretu, koju
ipak ne uzeh, i pokaza se Ijubazniji no obino.
Jest ree on polazei da ne zaboravim mogao bi idui put da dovede
svoju sestru, onu stariju. Kako li se ona zove?
Nisam nikako razumeo, niti sam odgovorio. Samo sam ga zaueno pogledao.
Zar ne shvata? Treba da dovede svoju sestru.
 Jest, Kromere, ali to ne ide. To ne smem, a i ona ne bi pola.
Oekivao sam da je to opet samo kinjenje i puki izgovor. Tako je esto
radio, traio je neto nemogue, prestraivao me je, poniavao, pa bi
postupno doputao da se s njim pogaam. Tada bih se morao iskupljivati s
neto novaca ili drugim darovima.
Ovoga puta bio je sasvim drukiji. Na moje protivljenje nije se gotovo ni
naljutio.
Pa da ree on olako razmislie o tome. Hteo bih da se upoznam s tvojom
sestrom. To e se ve jednom udesiti. Povee je prosto u etnju, pa u vam
ja prii. Sutra u ti zviznuti, onda emo jo jedanput govoriti o tome.
Kad je otiao, najedanput mi pue pred oima smisao rijegove tranje. Bio
sam sasvim dete, ali sam sluao da deaci i devojice, kad su malo stariji,
mogu meu sobom da rade izvesne tajanstvene. nepristojne i zabranjene
stvari. I sad treba ja najedanput mi bi jasno kako je to uasno! Namah
donesoh vrstu odluku da to nikada ne uinim. Ali ta e se tada dogoditi, i
kako e mi se Kromer osvetiti, na to sam se jedva usuivao da mislim.
Zapoinjalo je novo muenje za mene, jo nije bilo dosta.
Iao sam utuen preko praznog trga, s rukama u depovima. Nove muke, novo
robovanje!
Utom me doviknu neki sve, dubok glas. Ja se uplaih, i dadoh se u trk. Neko
je trao za mnom, jedna ruka dohvati me blago odostrag. To je bio Maks
Demijan. Predadoh se.
Ti si to? rekoh nesigurno. Tako si me uplaio.
On me pogleda. Nikada njegov pogled nije vie no sad hio na pogled odraslog
oveka, nadmonog i pronicljivog. Ve odavno kako nas dvojica nismo
razgovarali.
Zao mi je! ree on na svoj utiv ali pri tom vrlo pouzdan nain. Ali
sluaj, ne sme ovek dopustiti daga tako uplae.
Ta to se moe desiti.
Izgleda. Ali sluaj: ako se ti tako stresa od nekog koji ti nije nita
uinio, onda taj neko poinje da razmilja. To mu je udno, postaje
radoznao. Taj neko misli da si ti neobino straljiv, p razmilja dalje:
ovek je takav samo onda kada je uplaen. Kukavice se uvek plae ali ja
drim da ti upravo nisi kukavica. Zar ne? O, naravno, nisi takoe ni junak.
Ima stvari od kojih se ti strai ima i Ijudi od kojih se strai. A to ne
treba nikada da bude. Ne, od Ijudi se ne treba nikada plaiti. Valjda se ne
plai mene? Ili ipak?
O, ne, nimalo.
Pa eto vidi. Ali ima Ijudi od kojih se plai?
Ne znam.. Ma ostavi me, ta hoe od mene? Iao je sa mnom ukorak bio
sam poao bre, po
miljajui da pobegnem i oseao sam sa strane njegov pogled.
Predstavi sebi zapoe on ponovo da ti dobro mislim. U svakom sluaju, ne
treba da se od mene boji. Rado bih nainio jedan eksperiment s tobom, to je
zabavno i moe pri tom da naui neto to je vrlo korisno. Pazi samo!
Dakle, ja pokatkad pravim oglede u jednoj vetini koja se naziva itanje
misli. Nema u tome nieg volebnog ali ako se ne zna kako se to radi, onda
to izgleda sasvim udno. Na taj nain mogu se Ijudi veoma iznenaditi. E, da
pokuamo sada. Dakle, ja te volim, ili se interesujem za tebe, i hteo bih
sad da proniknem kako izgleda unutra u tvojoj dui. Za to sam ve nainio
prvi korak. Uplaio sam te dakle, ti si plaljiv. Ima, dakle stvari od
kojih se strai. Otkuda to dolazi? Ne treba se ni od koga bojati. Ako se
ovek plai nekoga, to dolazi totuda to je tom nekom ustupio mo nad sobom,
Uinio si, na primer, kakvo zlo, pa to drugi zna onda taj ima nad tobom
mo. Jesi li razumeo? Pa to je jasno, zar ne?
Gledao sam ga bespomono u lice ono je bilo ozbiljno i pametno kao uvek, a
i milostivo, ali bez ikakve nenosti bilo. je pre strogo. Pravda ili neto
slino ogledalo se na njemu. Nisam znao ta se to sa mnom zbivt>: stajao je
preda mnom kao kakav maioniar.
Jesi li razumeo? zapita on jo jedanput. Ja klimnuh glavom. Nisam mogao da
govorim.
Ama kazao sam ti da to izgleda smeno, to itanje misli, ali se deava
sasvim prirodno. Mogao bih ti, na primer, prilino tano rei ta si o meni
mislio kad sam ti jednom ispriao priu o Kainu i Avelju. Ali, to ne spada
ovamo. Drim da je takoe moguno da si me jednom sanjao. Ali da ostavim to!
Ti si pametan deko, veina njih su tako glupi! Tu i tamo rado govorim s
pametnim dekom u koga imam poverenja. Je li ti to pravo?
O jesle, samo ne razumem..
Ali ostanimo kod tvog smenog eksperimenla! Dakle, nali smo: deak S. je
straljiv on se boji nekoga on svakako s tim drugim ima neku tajnu, koja
mu je vrlo neprijatna. Je li tako otprilike?
Kao u snu podlegao sam njegovu glasu, njegovu uticaju. Samo sam klimao
glavom. Nije li to govorio glas koji je mogao dolaziti samo iz mene samog?
koji je sve znao? koji je sve znao bolje, jasnije negoli ja sam?
Demijan me snano lupnu po ramenu.
Dakle, tako je. Znao sam ja to. A sad jo samo jedno jedino pitanje: zna
li kako se zove deak to je maloas otiao?
Ja se estoko uplaih, moja dotaknuta tajna izvi se bolno ka meni unatrag,
nije htela da izie na videlo.
Kakav deak? Tu nije bilo nikakvog deka osim mene.
On se nasmeja.
Ma reci samo nasmeja se on. Kako se taj zove?
Ja proaputah:
Misli li na Franju Kromera?
On zadovoljno klimnu glavora.
Bravo! Na tebe se ovek moe osloniti, postaemo jo prijatelji. Samo ti
moram neto rei: taj Kroraer, ili kako li se zove, to je neka bitanga.
Njegovo mi lice kazuje da je hulja! ta ti misli?
O, da uzdahnuh on je rav, on je sotona! Ali or. ne sme nita da zna!
Poznaje li ga? Da li on tebe poznaje?
Budi samo spokojan! On je otiao, i ne poznaje me jo ne. Ali bih ga ja
rado upoznao. On ide u osnovnu kolu?
 Da.
U koji razred?

U peti! Ali nemoj nita da mu kae. Molim te, molim te, nemoj nita da mu
kae.
Budi spokojan, nee ti se nita desiti. Verovatno nema volje da mi to
vie ispria o tom Kromeru?
Ne mogu! Ne, ostavi me! On malo pouta.
Steta ree on potom mogli bismo da izvodimo eksperiment jo dalje. Ali
neu da te muim. Ali to valjda zna, zar ne, tvoj strah od njega kasvim je
neosnovan. Takav strah nas upropauje, moramo ga se osloboditi. Mora ga
se osloboditi ako hoe da od tebe postane valjan ovek. Razume li?
Naravno, ima potpuno pravo. ali ne ide. To ti ne zna..
Video si da poneto znam vie no to si mislio. Da mu nisi duan togod
novaca?
Jesam, i to, ali to nije glavna stvar. Ne mogu da kaem, ne mogu!
Onda nita ne pomae ako bih ti dao toliko para koliko si mu duan? Ja
bih ti to lako mogao dati.
Ne, ne, nije to. I molim te: nemoj nikome o tome da govori! Ni rei!
Unesreie me!
Osloni se na mene, Sinklere. Vae tajne e mi jednom docnije saoptiti..
Nikada, nikada! uzviknuh estoko.
Kako god hoe. Mislim samo da e mi moda nekad docnije vie kazati.
Samo dobrovoljno, razume se! Ta valjda ne misli da u ja initi kao i sam
Kromer?
O ne ali ti nita o tome ne zna!
Ba nita. Samo o tome razmiljam. I neu nikada tako initi kao to to
ini Kromer, to mi moe verovati. A nisi mi nita ni duan.
Cutali smo dugo, i ja sam se umirio. Ali mi je Demijanovo znanje postajalo
sve zagonetnije.
A sad idem kui ree on i zbog kie se umota bolje u svoj ohani ogrta.
Hteo bih jo jedanput da ti neto kaem, poto smo ve tako daleko odmakli
treba da se oslobodi tog nikogovia! Ako ne ide nikako drukije,
onda ga ubij! Zadivilo bi me i svidelo bi mi se kad bi to uradio. I ja bih
ti pomogao.
Ja se ponovo prestraih. Najedanput mi ponovo pade na um pria o Kainu.
Osetih se neugodno, i stadoh tiho da plaem. Suvie neprijatnosti bilo je
svugde oko mene.
Pa dobro osmehnu se Maks Demijan idi samo kui! Udesiemo ve to. Mada bi
ubistvo bilo najprostije. U takvim stvarima, ono to je najprostije, uvek je
najbolje. Ti nisi u dobrim rukama kod tvog prijatelja Kromera.
Vratio sam se kui, i uinilo mi se kao da sam bio itavu godinu odsutan.
Sve jc izgledalo drukije. Izmeu mene i Kromera stajalo je neto kao
budunost, neto kao nada. Nisam vie bio sam! I tek sam sad video kako sam
nedeljama i nedeljama bio uasno usamljen sa svojom tajnom. I tog trenutka
mi pade na um ono o emu sam vie puta razmiljao: da bi mi ispovest pred
mojim roditeljima bila olakanje ali mi ipak ne bi donela potpuno
izbavljenje. A sada sam se gotovo ispovedio, nekome drugome, jednom tuincu,
i nasluivanje da u biti izbavljen letelo mi je u susret kao kakav jak
miris!
Pri svem tom, nisam se jo zadugo mogao osloboditi od toga straha, i pomirio
sam se s tim da moe doi jo do dugih i strahovitih objanjenja s mojim
neprijateljem. Utoliko mi je bilo udnovatije to je sve proteklo tako tiho,
tako potpuno pritajeno i mirno.
Kromerovo zvidanje pred naom kuom izostalo je jedan dan, dva dana, tri
dana, cele nedelje. Nisam se ak usuivao da u to verujem, i slutio sam u
dui da e se on iznenada, ba kad se nikako ne oekuje, ipak ponovo
pojaviti. Ali je on bio udaljen, i ostao je udaljen! NepoverIjiv prema novoj
slobodi, jo uvek nisam isto verovao u to. Dok naposletku ne sretob
jedanput Franju Kromera. Iao je niz Uarsku ulicu, ba meni u susret. Kad
me spazi, strese se, iskezi se gadno, i ni pet ni est, okrete natrag, da ne
bi morao da me sretne.
To je bio za mene jedinstven trenutak. Moj neprijatelj beao je ispred mene!
Moj sotona me se plaio! Radost i iznenaenje promae me celog.

Tih dana Demijan se pojavi ponovo. ekao me je pred kolom.

Zdravo.
Dobro jutro, Sinklere. Hteo sam samo da ujem kako ti je. Sada te Kromer
ostavlja na miru, zar ne?
Jesi li ti to uinio? Ali kako? Kako? To nikako ne razumem. Sasvim se
povukao.
To je dobro. Ako se bude ikada ponovo pojavio mislim da to nee uiniti,
ali je on drzak stvor onda mu samo reci neka pomisli na Demijana.
Ali u kakvoj je to vezi? Da li si s njim zametnuo kavgu i pretukao ga?
Nisam, to ne inim rado. Samo sam s njim razgovarao, tako kao s tobom i pri
tome sam mu objasnio kako je za njega lino dobro da te ostavi na miru.
O, valjda mu nisi dao novaca?
Nisam, mali moj. Pa taj put ti si ve bio okuao. On se otre, mada sam
pokuao na sve mogue naine
da ga ispitam, i ja ostadoh gajei prema njemu staro potiteno oseanje,
koje je bilo udna smea zahvalnosti i bojazni, i divljenja i straha,
naklonosti i unutranjeg otpora.
Odluio sam da ga uskoro ponovo vidim, i hteo sam da govorim tada vie o
svemu tome, a isto tako jo i o Kainu.
Ali do toga nije dolo.
Zahvalnost nije uopte vrlina u koju ja verujem, a traiti je od deteta,
inilo bi mi se pogreno. Stoga se ne udim mnogo svojoj vlastitoj potpunoj
nezahvalnosti koju sam pokazao prema Maksu Demijanu. Danas verujem vrsto da
bih se za ceo vek razboleo i propao da me on nije oslobodio iz Kromerovih
kandi. Ve i tada sam to osloboenje oseao kao najvei doivljaj svoga
mladoga ivota ali samog osloboditelja ostavio sam po strani im jc izveo
udo.
Kao to rekoh, nezahvalnost mi nije neobina. Cudnovato mi je jedino to to
sam pokazao toliki nedostatak radoznalosti. Kako je bilo mogue da sam mogao
mirno iveti i jedan jedini dan a da ne doem blie tajnama s kojima me je
Demijan doveo u dodir? Kako sam mogao
suzbiti udnju da ujem neto vie o Kainu, neto vie o Kromeru, neto vie
o itanju misli?
To je jedva shvatljivo. a ipak je tako. Video sam da sam se riajedanput
ispleo iz demonskih mrea, video sam opet pred sobom svet jasan i radostan,
nisam vie podlegao napadima straha i zaguljivom lupanju srca. Prokletstvo
je bilo skinuto, vie nisam bio na muke udareni osudenik, bio sam opet ak
kao i uvek. Moja priroda pokuavalaje. tp je br?e mogla da dospe opet u
ravnoteu i mir, i stoga se pre svega trudila da potisne od sebe mnogo
totaruno i pretee, i da to zaboravi. udnovato brzo iilela je iz mog
pamenja cela duga povest o mojoj krivici i zastraenosti, ne ostavivi na
izgled nikakvih oiljaka i utisaka.
Danas razumem takode i to to sam pokuavao da isto tako brzo zaboravim
svoga pomagaa i spasitelja. Iz doline bede moga osuenitva, iz uasnog
robovanja Kromeru odleteo sam sa nagonima i snagama svoje povreene due
tamo unatraggde sam ranije bio srean i zadovoljan: u izgublj.eni raj,koji
se ponovo otvorio, u svetao oev i majjn svet" ka sestrama, ka mirisu
istote, ka bogougodnitvu Aveljevu.
Ve idueg dana po mome kratkom razgovoru s Demijanom kad sam najzad bio
potpuno ubeen u svoju ponovo zadobijenu slobodu, i kad se nisam vie plaio
da e se povratiti preanje stanje, uinio sam ono to sam. takoesto i
eenjivo prieljkivao ispovedio sam se. Otiao.sam svojoj majci, pokazao
sam joj kasicu za tednju,. eija je brava bila oteena, i koja je bila
napunjena tantuzima umesto novcem i ispriao joj kako sam, svojojri
vlastitom krivicom, bio dugo privezan za jednog zlog muitelja. Oiia nije
shvatila sve, ali je videla kasicu, videla je moj izmenjeni pogled, ula je
moj izmenjeni glas, osetila je da sam ozdravio, da sam joj se vratio.
I tada proslavih u sveanom raspoloenju svetkovinu svoga.ponovnog prijema,
povratak bludnog sina. Mati me je privela k ocu, pria je ponovljena,
pitanja i uzvici uenja su se sustizali. roditelj! su me milovali po glavi,
i

odahnuli su zbog duge potitenosti. Sve je bilo divno, sve je bilo kao u
priama, sve se rasplelo u izvanrednom skladu.
U taj sklad uleteo sam sad s istinskom strau. Nisam mogao dovoljno da se
nasitim toga to ponovo imam svoj mir i poverenje svojih roditelja postao
sam uzoran deko u svome domaem krugu, igrao se vie no ikad'.sa svojim
sestrama, i pri molitvama pevao s njima ajedhp drage, stare pesme, s
oseanjima osobe izbavljene i preobraene u pravu veru. To sam inio iz sveg
srca, pri. tome nije bilo lai.
Ipak, to nije bilo u redu! I tu je taka sa koje.se jedino moe istinski
objasniti moja zaboravnost prema Demijanu. Njemu je trebalo da se isppvedim!
Ta*ispovest bila bi manje dekorativna i dirljiva, ali bi za mene bila od
vee koristi. A sad sam se grozniavo uhvatio svim korenjem za svoj
nekadanji rajski svet, vratio sam se domu i bio milostivo primljen. A
Demijan se nije nikako.ubrajao u taj svet, nije pristajao uza nj. I on
jebio, drukije nego Kromer, ali ipak i on je bio zavodnik, i ori
me.jVezivao s drugim, zloestim, ravim svetom, a za taj nisam sad hteo ni
da ujem ni da znam. Sad nisam mcfgab niti sam hteo da izdam Avelja, niti da
pripbmognenio velianju Kaina, sad kad sam upravo sam postao opetAvelj. ' '
Tako su stvari bile spolja povezane. Iznutra pak, izgledalo je ovako: bio
sam osloboen iz Kromerovih i iz avoljih ruku, ali ne svojom vlastitom
snagom f poduhvatom. Pokuao sam da hodam po stazama sveta,. a ove su za
mene bile suvie klizave. A sad, kad me je dodir jedne prijateljske ruke
spasao, potrao sam, ne bacivi ni pogleda u stranu, natrag u majino krilo
i u skrovitost briljivo negovane, detinje bezazlenosti. Pravio sam se
mlaim, zavisnijim, detinjastijim no to sam u stvari bio. Zavisnost prema
Kromeru morao sam zameniti jednom novom, jer se nisam usuivao da idem sam.
I tako sam izabrao, u svom zaslepljenom srcu, zavisnost od oca i majke, od
starog, voIjenog, svetlog sveta za koji sam sad ve znao da nije jedini. Da
to nisam uinio, morao bih se pridravati Demijsna, i morao bih mu se
poveriti. Sto to nisam uinio, izgledalo mi je tada kao opravdano
nepoverenje prema njegovim udnovatim mislima u stvari, to nije bilo nita
drugo nego strah. Jer bi Demijan od mene zatraio vie nego to su roditelji
traili, mnogo vie, on bi pokuavao da me podsticanjem i opominjanjem,
ruganjem i ironijom naini samostalnijim. Ah, to danas znam: nita na svetu
nije oveku odvratnije negoli da poe putem koji ga vodi ka njemu samome!
Pri svem tom, nisam mogao, otprilike posle pola godine, da odolim iskuenju,
i pri jednoj etnji zapitao sam svoga oca ta je u stvari s tim to neki
Ijudi proglaavaju Kaina boljim nego to je Avelj.
On je bio veoma zauen, i objasnio mi je kako to shvatanje nije novo. Ono
se bilo pojavilo ak i u prahriansko doba, i propovedano je po sektama, od
kojih se jedna nazivala kainitima<. Ali, naravno, ta bezumna nauka nije
nita drugo nego pokuaj satanin da razori nau veru. Jer kad bismo verovali
u Kainovo pravo i u Aveljevo nepravo, iz toga bi proizilo da se Bog
prevario da, prema tome Bog iz Biblije nije pravi i jedini, nego da je
lani. Doista su kainiti neto slino i uili i propovedali ali je ta jeres
ve davno iezla iz oveanstva, i on se samo udi kako je neki moj kolski
drug mogao doznati neto od toga. U svakom sluaju, opomenuo me je ozbiljno
da se okanim tih misli.
III RAZBOJNIK
Imao bih da priam o mnogo emu lepom, nenom i vrednom Ijubavi iz moga
detinjstva, o svojoj zakriljenosti kraj oca i matere, o detinjskoj Ijubavi i
prilino razigranom ivovanju i blagoj, dragoj, svetloj okolini. Ali mene
zanimaju samo oni koraci koje sam uinio u svom ivotu da bih dopro do sebe
samoga. Sve lepe take gde s.im se odmarao, sva srena ostrva i rajeve, ija
mi dra nije ostala nepoznata, ostavljam da poivaju u sjaju daIjine, i ne
udim da jo jednom stupim u njih.
I zato govorim, dok se jo zadravam na svom deatvu, samo o onome to mi
se novo dogodilo, to me je teralo unapred, to me je otkidalo od ranijeg.
Ti podstreci dolazili su uvek iz drugog sveta i uvek su donosili sa sobom
strah, prisiljavanje i neistu savest, uvek su bili prevratniki i dovodili
u opasnost mir, u kome bih rado ostao da prebivam.
Nastupile su godine kada sam morao nanovo da otkrijem da u meni samom ivi
neki pranagon, koji je u doputenom i svetlom svetu morao nikom poniknuti i
sakrivati se. Kao svakog oveka, tako je i mene oseanje ulnosti koje se
lagano budi, spopadalo kao neprijatelj i razaira, kao neto zabranjeno, kao
zavoenje i greh. Ono to je moja radoznalost traila, to mi je stvaralo
snove, radost i strah, velika tajna puberteta, to nije nimalo dolikovalo
briljivo negovanom blaenstvu moga dejeg spokojstva. inio sam kao svi
ostali. Vodio sam dvostru
ki lvot deteia koje nije vie dete. Moja svest ivela je u onom to me je
okruivalo i to je bilo doputeno, moja svest je poricala nov svet koji se
pojavljivao na obzorju. Ali sam pored toga iveo u snovima, nagonima,
eljama podzerane vrste, preko kojih je onaj svestan ivot gradio sebi sve
bojaljiviije mostove, jer se detinji svet u meni ruio. Kao gotovo svi
roditelji, tako ni moji nisu pritekli u pomo ivotnim nagonima koji su se
budili, ali o kojima se nije govorilo. Oni su samo s neiscrpnom briljivou
pomagali moje beznadene pokuaje da se oporekne stvarnost, i da se i dalje
ostane u detinjskom svetu, koji je postajao sve nestvarniji i laljiviji. Ne
znam da li u tome roditelji mogu uiniti mnogo, ne prebacujem svojima nita.
To je bila moja lina stvar da iziem sa soborn n>a kraj i da naem svoj put
i.ja sam svoju stvar izveo ravo, kao veina lepo vaspitane dece.
Svaki ovek preivljava tu tekou. Za prosenoga je to ona taka u ivotu
gde zahtev za vlastitim ivotom dolazi u najotriji sukob sa okolnim svetom,
gde se put unapred mora da izvojuje u najgoroj borbi. Umiranje i ponovno
raanje, to je naa sudbina, mnogi doivljavaju samo jedanput u ivotu,
prilikoin raspadanja d laganog ruenja detinjstva, kad sve to smo zavoleli
hoe da nas napusti, i kad najedanput osetimo oko sebe samou i smrtnu
hladnou vasione. I mnogi i mnogi nasuu se zauvek na ovaj sprud, i celog
svog ivota priveu se bolno za ono to je u nepovrat prolo, za san o
izgubljenom raju, koji je najgri i najubitaniji od svih snova.
Da se vratimo na povest. Oseaji i snovi u kojima mi se najavljivao kraj
detinjstva, nisu dovoljno vani da bi ih valjalo ispriati. Najvanije je
bilo ovo: mrani svet drugi svetbio je ponovo tu. Sto je nekad bio Franja,
Kromer, to je sad tinjalo u meni samom. A sa tim je i drugi svetspolja dobio
ponovo prevlast nada mnom.
Od povesti sa Kromerom proteklo je vie (godina. Ono dramatino i greno
doba moga ivota bilo je ve veoma daleko od mene, i inilo nni se da se
istopilo ni u ta kao kakav kratak, teak san. Franja Kromer je ve
odavno bio iezao iz moga ivota jedva sam obraao panju kad bih ga
kadgod sreo. Ali druga vana linost moje tragedije, Maks Demijan, nlije
vie ieznuo sasvim iz moga vidokruga. Pri sveim tom, on je dugo stajao
daleko na ivici, vddljiv, ali bez oiticaja. Tek postupno se ponovo
pribliio, i od njega su opet zraile sile i uticaji.
Pokuavam da se prisetim svega to iz tog vremena znam o Demijanu. Godinu
dana ili, moe biti, i due, nisam s njim govorio ni jedan jedini put.
Izbegavao sam ga, a on se nije nikako nametao. Kad bi smo se ipak jednom
sreli, klimnuo bi mi glavom. Tada toi mi se ponekad uinilo da u njegovoj
Ijubaznosti ima neki jedva primetan zvuk podrugljivosti ili ironinog
prebacivanja ali iSam moda to samo uobraavao. Stvar koju sam s njim
doiveo i udnovat uticaj koji je on tada na niene izvrio, bili su kao
zaboravljeni, i sa njegove i sa moje strane.
Istraujem njegovu linost i sada, kada ga se priseam, vidim da je on ipak
bio tu, i da sam ga zapaao. Vidini ga kako ide u kolu, sam ili meu drugim
starijim acima, i vidim ga kako se meu njiima ikree razliit, usamljen i
utljiv, kao u svom sazveu, opkoljen vlastitom atmosferom, ivei po
vlastitim zakoninia. Niko ga nije voleo, niko nije bio u prisnim odnosima s
njim, opim njegove majke, a i s hjome, izgleda da se nije ophodio kao dete,
nego kao odrastao ovek. Uitelji su ga ostavIjali na miru to je mogue
vie, bio je dobar ak, ali se nije starao da se ikome svidi, i s vremena na
vreme <uli bismo kako se prepriavaju poneke rei, objanjenja ili odgovori
koje je on, kako se govortlo, dao nekom uiteIju, i koji su se odlikovali
oporim izazivanjem ili ironijom.
Piriseoam se, zatvorenih oiju, i vidim kako njegova slika uskrsava. Gde je
to bilo? Da, evo ga opet. To je bilo na ulici pred naom kuoom. Tu sam ga
vtideo jednog dana kako stoji, s belenicom u ruci, I video sam ga kako
crta. Crtao je stari grb sa pticom nad 'naom kapijoin. A ja sam stajao na
prozoru, sakriven iza zavese, i nosmatraoga, i spazio sam, duboko zadivljen,
njegovo paljivo, hladno, svetlo lice okrenuto ka grbu, lice kao u oveka,
istraivaa ili umetnika, nadmono i puno volje, osobito svetlo i hladno, sa
znalakim oima.
I opet ga vidim. To je bilo malo docnije, na ulici stajali smo svi, pri
povratku iz kole, oko jednog konja koji se sruio. On je leao, jo
upregnut u rudu, ispred jednih seljakih kola, frktao je tuno i njukajui
otvorenim nozdrvama po vazduhu, dok mu je krv lopila iz neke nevidljive
rane, tako da se bela ulina praina na njegovoj strani lagano napila i
potamnela. Kad sam se, poto mi se smuilo, okrenuo od tog prizora, spazio
sam Demijanovo lice. On se nije bio progurao napred, stajao je sasvim
pozadi, u zgodnom i prilino otmenom stavu, kako mu je i pristajalo. Pogled
mu je izgledao upravljen na glavu toga konja, i opet je izraavao tu duboku,
mirnu, skoro fanatinu panju, ali ipak bez strasti. Morao sam dugo da ga
posmatram, i tada sam osetio, mada toga nisam bio potpuno svestan, neto
veoma udno. Video sam Demijanovo lice, i zapazio sam ne samo da on nema
lice kao la deka, ve da ima lice oveka zapazio sam jo vie: inilo mi
se da vidim ili da oseam da to nije lice ni oveka, nego neto sasvim
drugo. Izgledalo mi je da je u tome bilo i neeg od enskog lica, i upravo
rni se to lice inilo, za trenutak, kao da nije ni muko ni detinje, ni
staro ni mlado, nego nekako tisugodinje, nekako bezvremensko, sa otiscima
iz drugih, prohujalih vremena. Tako su valjda izgledale ivotinje, ili
drvee, ili zvezde to nisam znao, nisam oseao jasno to o emu sada kao
odrastao ovek kazujem, ali sam oseao neto slino. Moda je on bio lep,
moda mi se sviao. moda mi je bio i odvratan to se nije moglo da utvrdi.
Video sam samo: on je bio drukoiji nego mi, bio je kao ivotinja, ili kao
duh, ili kao slika, ne znam kakav je bio, ali je bio drukiji, drukiji nego
mi svi. kao to se ne da zamisliti.
Nita vie mi ne kazuje seanje, a moda je i ovo uzeto delimino iz
docnijih utisaka.

Tek kad sam bio nekoliko godina stariji, doao sam najzad opet u blii dodir
s njim. Demijan nije bio, kao to je to obiaj, krizman u crkvi sa svojim
vrnjacima, te su se s tim u vezi odmah ponovo pronosili glasovi. Prialo se
opet po koli da je on Jevrejin, ili ne da je neznaboac, a drugi su znali
da je on zajedno sa svojom majkom bez ikakve religije, ili da pripada nekoj
legendarnoj, looj isekti. U vezi s tim, ini mi se da sam uo kako se
podozreva da on ivi sa svojom majkom kao sa kakvom draganom. Verovatno je
on bio dotle vaspitan bez veroispovesti, ali je to sad izazvalo bojazan da
e mu biti izvesna smetnja za njegovu budunost. U svakom sluaju, njegova
majka se odluila da ga sad ipak pusti da uestvuje u prvom prieu, dve
godine docnije nego njegovi vrnjaci. I tako se zbilo da je sad mesecima bio
moj drug u pripremi za krizmanje.
Neko vreme drao sam se sasvim daleko od njega, nisain hteo da ulazim u
njegov ivot, bio mi je odvie opkoljen prioama i tajnama ali, u stvari me
je ometalo cseanje obaveze, koje je preostalo u meni jo od afere s
Kromerom. A upravo tada imao sam dosta posla sa sviojim vlastitim tajnama.
Nastava za prvo priee pala je za mene u isti mah kad i vreme odlunog
obavetavanja o ulnim stvarima i, uprkos dobroj volji, time se veoma
nakodilo mome interesovanju za pobone pouke. Stvari o kojima je duhovnik
govorio, leale su daleko od mene u mirnoj, svetoj nestvarnosti, bile su
moda sasvim lepe i dragocene, ali nimalo uzbudljive i od trenutnog znaaja,
a one druge stvari bile su upravo to u najveoj imeri.
Ukoliko me je ovo stanje inilo ravnodunim prema nastavi, utoliko me vie
moja radoznalost pnibliavala Maksu Demijanu. Neto nas je, izgleda,
vezivalo. Moram da poem tim tragom to je mogue tanije. Koldko mogu da se
prisetim, to je poelo jednog asa rano ujutru, jo dok je u uionici gorela
svetlost. Na duhovni uitelj bio je dospeo u govoru do prie o Kainu i
Avelju. Ja sam jedva obraao na to panju, bio sam sanjiv i
jedva sam sluao. Tada svetenik poe uzdignutim glasom da govori ubedljivo
o Kainovu znaku. U tom treoiutku osetih neku vrstu dodira ili opamene i
kad. podigoh oi, spazih lice Demijanovo kako se iz prednjih klupa osvrnulo
unatrag prema meni, svetlih reitih oiju, iji je izraz mogao biti isto
tako poruga kao i ozbiljnost. Gledao me je samo za trenutak, i ja odjednom
napregnuto oslunuh rei svetenikove, uh kako govori o Kainu i njegovu
znaku, i osetih duboko u sebi znanje da to nije tako kao to nas je om uio,
da se na to moglo gledati i drukije, da je to moglo biti podlono kritici!
Od tpg trenutka uspostavljena je ponovo veza izmeu Demijana i mene. I
udnovato im se pojavilo to oseanje izvesne pripadnosti u dui, videh da
se to kao na voleban nain prenelo i u prostorne odnose. Nisam znao da li
je on sam mogao to da udesi ili je to bio puki sluaj u to vreme verovao
sam jo vrsto u sluaje posle nekoliko dana Demijar. je najedanput
promenio svoje mesto na asu religije i sedeo >je upravo ipreda innom (jo
znam kako sam rado usred groznog vazduha nae dupke pune uionice, vazduha
koji je opominjao na zadah po sirotinjskim stanovima, upijao ujutru sa
njegovog potiljka neno sve miris sapuna) a posle nekoliko dana opet je on
ponovo promenio mesto, i sada je sedeo pored mene, i tu je ostao da sedi
preko cele zime i celog prolea.
Jutarnji asovi su se sasvim izmenili. Vie nisu bili sanjivi i dosadni.
Radovao sam im se! Ponekad smo obojica sluali svetenika s najveom
panjom, i jedan pogled moga suseda bio je dovoljan da mi ukae na neku
udnu povest, neku neobinu izreku. A drugi njegov pogled, sasvim odreen,
bio je dovoljan da me opomene, da u meni podstakne kritiku i sunvnju.
Ali vrlo esto bili smo ravi aci, i nismo sluali nita od cele nastave.
Demijan je svagda bio uljudan prema uitelju i drugovima, nikada nisam video
da pravi ake nestaluke, nikada ga nismo uli da se glasno smeje ili da
aska, nikada nije navlaio na sebe prekor uiteljev.

Ali sasvim tiho, i to vie znacima i pogledima negoli doaptavanjem, umeo me

je privui da uestvujem u njegovim vlastitim zanimanjima. Ova su delimino
bila sasvim udna.
Kazao bi mi, na primer, koji aci pobuuju njegovu radoznalost i na koji ih
nain on prouava. Neke je poznavao sasvim tano. Pre asa bi mi kazao: Kad
ti inainim znak palcem, onda e se taj i taj osvrnuti ka nama, 'ili e se
poeati po vratu i tako dalje. Potom, za vreme asa, esto kad ne bih na to
mislio, Maks toi najedanput jednim uoljivim pokretom vrteo svojim palcem,
ja bih brzo pogledao u naznaenog uenika, i uvek bih ga video, kao da je
vuen kanapom, kako izvodi ahtevani pokret. Muio sam Maksa da to jednom
okua i na uitelju, ali on to nije 'hteo da uini. Ali jednom kad sam doao
na as i kazao mu kako danas nisam nauk) svoje zadatke, te se mnogo nadam
da me svetenik nee danas nita pitati, on mi je onda pomogao. Svetenik
potrai aka koji bi mu kazao jedan odlomak iz katihizisa, i njegovo
lytajue oko zaustavi se na mome Jicu svesnom svoje krivice. On se
pribliavao lagano, pruio je prst ka meni, ve je imao na usnama moje Ime
kad odjednom postade rasejan ili nemiran, stade da nameta svoju jaku, prie
Demijanu, koji ga je vrsto gledao u lice, uini se kao da hoe neto da ga
zapita, ali se iznenada ponovo okrete, nakalja se malo, i tada prozva
drugog uenika.
I dok su me te ale veoma veselile, primetio sam postepeno kako moj
prijatelj izvodi esto istu igru i sa mnom. Deavalo se da sam na putu za
kolu odjedanput osetio kako Demijan ide malo podalje za mnom, i kada bih se
okrenuo, on je doista bio tu.
Moe li doista da udesi da drugi mora da misli to to ti hoe? pttao
sam ga.
On je rado davao objanjenje, inirno i ozbiljno, na njemu svojstven nain,
kao kakav odrastao ovek.
Ne ree on to se ne inoe. ovek u stvari nema slobodnu volju, mada to
svetenik pria. Niti mo
e ovek da misli ta hoe, niti mogu ja uticati na njega da misli to ja
hou. Ali mi moemo nekoga dobro da posmatramo, i onda moemo esto da
kaemo prilino tano ta on osea ili misli, onda veinom moemo i da
predvidimo ta e on uiniti idueg trenutka. To je sasvim prosto, samo to
Ijudi ne znaju. Za to je, naravno, potrebno vebanje. Postoje, na primer,
meu leptirima izvesni noni leptiri kod kojih su enke mnogo ree nego
mujaci. Leptiri se mnoe isto tako kao sve ivotinje, mujak oplodi enku
koja onda lee jaja. Ako sad ima enku ovog leptira to su prirodnjaci
esto ogledali onda nou doleu toj enki muki leptiri, i to sa daljine od
vie asova. Sa daljine od vie asova, zamisld! Svi ti mujaci oseaju na
itave kilometre tu jednu enku koja je u tom kraju. Pokuavaju to da
objasne, ali to ide tefco. Mora biti da postoji izvesno ulo mirisa ili
tako to, kao to moda dobri lovaki psi mogu da pronau neopaen trag i da
pou po njemu. Razume li? To su takve stvari, u prirodi ih ima puno, i niko
ih ne moe objasniti. Ali ja sad kaem: kad bi kod tih leptira enke bile
tako este kao mujaci, onda oni ne bi imali taj fini nos! Oni ga imaju samo
zato to su se u tome obuili. Ako ivotinja ili ovek uprave svu svoju
panju i svu svoju volju na neku odreenu stvar, onda je i postignu. To je
sve. I tL,ko stoji stvar i sa tim to ti misli. Dobro posmatraj nekog
oveka dovoljno dugo, onda e o njemu znati vie negoli on sam.
Meni je na vrh jezika bila re itanje misli hteo sam da je izgovorim i da
ga time podsetim na dogaaj s Kromerom, koji se zbio tako davno. Ali, i to
je bila udna stvar meu nama dvojicom: nikad ni za ivu glavu nismo ni on
ni ja izrekli bilo kakav nagovetaj o tome da se on jednom, pre vie godina,
tako ozbiljno upleo u moj ivot. Izgledalo je kao da nije nikad ranije bilo
neto izmeu nas, ili kao da svako od nas vrsto rauna da je to drugi
zaboravio. Desilo se ak jedno dvaput da smo ili zajedno ulicom i susreli
Franju Kromera, ali

nismo izmenjali ni pogleda, niti smu progovorili ijedne rei o njemu.

Ali, kako stoji stvar s voljom? zapitah ja. Ti kae da ovek nema
slobodnu volju. A onda opet kae da treba samo svoju volju da vrsto
uperimo na neto pa emo onda moi da dostignemo svoj cilj. A to se
ne slae! Ako ja nisam gospodar volje, onda ja ne mogu po svome
nahoenju da je upravljam tu ili tamo.
On me lupnu po ramenu. To je inio uvek kad god bih ga ime obradovao.
Dobro je to pita ree on smejui se. Mora uvek da se pita, mora uvek
da se sumnja. Ali je ta stvar vrlo prosta. Kad bi takav jedan noni leptir,
na primer, hteo da upravi svoju volju na neku zvezdu ili nekud drugde, on to
ne bi mogao. Samo on to uopte ne pokuava. On trai samo ono to za njega
ima smisla i vrednosti, to je njemu potrebno, to on mora bezuslovno da
ima. I upravo tu uspeva _on i u onoim to je neverovatno on razvije neko
arobno esto ulo, koje nema nijedna druga ivotrnja osim njega! Mi Ijudi
imamo vee polje rada, dakako, i vie radoznalosti negoli ivotinje. Ali,
smo i mi vezani u jednom srazmerno prilino >uskom krugu, i ne moemo da
se vinemo izvan njega. Ja mogu, dodue, da matam to i to, mogu moda da
uobrazim kako hou bezuslovno da odem na Severni pol, ili tako to, ali
mogu da izvedem i da dovoljno jako htednem samo ono za ta se elja u meni
(potpuno usadila, ako je moje bie doista njome potpuno ispunjeno. Cim je to
sluaj, im ti togod okua to ti je zapoveeno iz dna due, onda to i
ide, onda moe da upregne svo jiu volju kao kaikvog valjanog paripa.
Ako ja sad, na primer, stavim sebi u zadatak ovo: podejstvovau da
gospodin na svetenik ubudue ne nosi vie naoare onda to ne ide. To je
pusta igra. Ali kad sam, ove jeseni, dobio vrstu volju da budem premeten
iz svoje klupe tu spreda, to je ilo sasvim dobro. Onda se odjednom pojavio
jedan koji je po azbuci dolazio pre mene i koji je dotle bio bolestan poto
mu je neko morao napraviti

mesto, naravno, ja sam bio taj koji sam to uinio, zato to je ba moja
volja bila spremna da se smesta koristi prilikom.
Da rekoh i meni je tada to izgledalo sasvim udno. Od onog trenutka kad
smo se mi zainteresovali jedan za drugog, ti si mi se primicao sve blie.
Ali kako je to bilo? U poetku nisi ipak doao odmah da sedi pored mene,
najpre si nekoliko puta sedeo u klupi tu preda mnom, zar ne? Kako se to
zbilo?
To je bilo ovako: ni ja nisam jasno znao kuda hou kad sam poeleo da
odem sa svog prvog mesta. Znao sam samo da hou da sedim dalje pozadi.
Moja voIja mi je nalagala da doem k tebi, ali ja je jo nisam bio svestan.
Istovremeno je i tvoja vlastita volja privlaila, i pomogla mi je. I tek
kad sam potom sedeo ovde pred tobom, postalo mi je jasno da mi se
elja samo upola ispunila i opazio sam da upravo nisam nita drugo
eleo nego da sedim pored tebe.
Ali tada jiije pridoao nijedan novajlija.
Nije, ali tada sam prosto uinio ono to sam hteo i, ni pet ni est, seo
sam pored tebe. Deko s kojim sam promenio mesto zaudio se samo, i pustio
mi je na voIju. A svetenik je, dodue, primetio jednom da je tu izvrena
neka promena uopte, svakad kad on ima sa mnom posla, neto ga potajno
mui, jer on zna da se ja zovem Demijan, i da to nije u redu da ja sa svojim
D u imenu sedim tu sasvim pozadi iza S! Ali mu to ne dopire do svesti, zato
to je tame protivna moja volja, i zato to ga ja u tome jednako spreavam.
On svakad ponovo opazi da tu nije neto u redu, i pogleda me, i stane da
se misli, taj krasni gospodin. Ali ja za to imam jedan prost lek. Ja ga
svaki put gledam sasvim vrsto u oi. Gotovo svi Ijudi to teko podnose.
Svi se uzneimire. Ako hoe od nekoga neto da postigne, pa gai
neoekivano pogleda netremice u oi, a on se ne uznemiri, onda se okani.
toga! Nee kod njega nita postii, nikada! Ali to je vrlo retko. Ja
upravo ipoznajem samo jednog jedinog oveka kod koga mi to ne pomae.
5
A ko je to? zapitah brzo.
On me pogleda zamirivi malo, to je inio kad god je bio zamiljen. Zatim
otre pogled, i ne dade mi odgovora a ja, i pored estoke radoznalosti,
nisam mogao da ponovim pitanje.
Ali mislim da je on tada govorio o svojoj majci. Sa njom je, kako je
izgledalo, iveo veoma prisno, ali mi nije nikad govorio o njoj, nikada me
nije vodio sa sobom kui. Jedva sam znao kako njegova mati izgleda.
U to vreme pokuavao sam ponekad da radim to isto to i on, i da svoju volju
usredsredim na neto tako da to moram postii. Bilo je tu elja koje su mi
se inile dovoljno grene. Ali nita od svega toga nije bilo. Nisam mogao da
prevalim preko srca i da govorim o tome s Demijanom. Sta sam sebi eleo, ne
bih mu mogao priznati. A on to nije ni pitao.
U meuvremenu, moje verovanje u pitanjima religije bilo je pogdegde
podriveno. Pri svem tom, ja sam se, u svome miljenju, mada je ovo bilo
potpuno podlono uticaju Demijanovu, r&zlikovao mnogo od svojih drugova,
koji su ispovedali potpuno bezverje. Bilo je nekolicina takvih, i oni bi u
datoj prilici govorili kako je smeno i nedostojno oveka verovati u Boga, i
kako prie kao to je ona o Svetoj Trojici i o Isusovom neokaljanom roenju
prosto nagone oveka na smeh, i kako je isramota da se jo danas
prepriavaju takve trice. Ja se nisam ni u kom sluaju slagao s tim
miljenjem. I tamo gde sam sumnjao, iz celog iskustva svog detinjtva znao
sam dovoljno o stvarnosti jednog pobonog ivota, poput onog koji su vodili
moji iroditelji, i kako ovaj nije ni nedostojan, niti je licemeran. Stavie,
imao saim i pre i posle najdublje strahopotovanje prema svemu religioznom.
Samo me je Demijan bio navikao da prie i stavove vere posmatram i tumaim
slobodnije, linije, s vie razigranosti i s vie mate ili bar, uvek sam
rado i s uivanjem pratio tumaenja koja mi je on izlagao. Mnogo ta bilo mi
je, naravno, odve okrutno, pa tako i stvar sa Kainom. A jednom za vreme
nastave
5pred priee uplaio me je on jednim shvatanjem koje je, moda, bilo jo
smelije. Uitelj je bio govorio o Golgoti. Biblijsko izlaganje o patnjama i
umiranju Spasiteljevu jo je iz najranijeg doba ostavljalo na mene dubok
utisak. Ponekada bih, kao mali deko, o Velikom petku, poto bi moj otac
proitao povest o stradanju, iveo svom duom i potresen u tom putnikom,
lepom, bednom, avetinjskom, a ipak ogromno ivom svetu, u Getsemanskoj bati
i na Golgoti a pri sluanju Stradanja po Mateju, od Baha, mrano snaan
patniki sjaj ovog tajanstvenog sveta preplavio bi me svim mistikim jezama.
Jo i danas nalazim u toj muzici, i u >Actus tragicus<, sutinu sve poezije
i sveg umetnikog izraza.
Na kraju toga asa ree mi Demijan zamiljeno: Tu ima neto, Sinklere, to
mi se ne svia, Proitaj ponovo tu priu i oprobaj je ti sam, ima tu neeg
to je bljutavo. Naime, ta stvar s dvojicom razbojnika. Velianstveno je to
kako tri krsta stoje na bregu jedan do drugog! Ali sad ta sentimentalna
pria iz knjiga starostavnih o estitom razbojniku! Najpre je bio zloinac i
poinio je prestupe, bog e ga sveti znati ta, sve, a sada se raskravljuje
i svetkuje takve plaevne sveanosti popravljanja i kajanja! Kakva smisla,
molim te, ima takvo kajanje dva koraka pred grobom? I to opet nije nita
drugo nego prava popovska pria, sladunjava i nepotena, premazana
dirljivou i sa visoko pounom pozadinom. Kad bi danas morao da izabere za
prijatelja jednog od ta dva razbojnika, i kad bi .morao promisliti kome bi
od te dvojice mogao radije pokloniti poverenje, onda pouzdano to nee biti
taj plaevni ovek koji se preobratio. Ne, izabrao bi drugog, taj je ovek,
i on ima karakter. Mari on za preobraanje koje u njegovom poloaju moe
biti samo lepa pria! On ide svojim putem do kraja, i ne odrie se kukaviki
u poslednjem trenutku avola koji mu je morao dotle pomagati. To je
karakter, a Ijudi od karaktera
prolaze ravo u biblijskoj prii. Moda je on ak potomak Kainov. Ne misli
li i ti tako?
Bio sam preneraen. Ovde u prii o raspeu mislio sam da sam sasvim kod
svoje kue, i tek, sad sam spazio kako sam je dotle sluao i itao unosei
tako malo linoga, s tako malo uobrazije i mate. Ipak mi je Demijanova nova
misao zvuala kobno i pretila je da u meni obori pojmove na ijem daljem
opstanku, smatrao sam, mcram da nastojavam. Ne, ta nije se moglo titrati
tako sa svim d svaim, ak i sa onim to je najsvetije.
On je spazio smesta, kao i uvek, moj otpor jo pre mego to sam izustio re.
Znam ve ree on pomirljivo to je stara pria. Samo nemoj da se
uozbilji! Ali u ti reoi neto: ovo je jedna od taaka gde moe vrlo jasno
da se vidi nedostatak u ovoj religiji. Stvar je u tome to je sav taj Bog, i
iz Starog i iz Novog zaveta, dodue jedna odlina slika i prilika, ali ne
ono to bi upravo trebalo da predstavlja. On je sve dobro, plemenito,
oinsko, lepo, a i uzvieno, oseajno pa lepo! Ali u svetu postoji i neto
drugo. I to se sve sad prosto pripisuje avolu, i ceo taj deo sveta, ta cela
polovina se izluuje i potpuno preutkuje. Ba kao to uznose Boga, oca sveg
ivota, a ceo ulni ivot, na kome ivot u stvari poiva, prosto preutkuju
i po mogustvu proglauju za avolska posla i za grean! Ja nemam nita
protiv to se taj bog Jehova potuje, ni najmanje. Ali drim da treba sve da
potujemo i da smatramo za sveto, ceo svet, ne samo tu vetaki odvojenu,
zvaninu polovinu! Dakle, morali bismo pored slube bogu imati i slubu
avolu. To bih smatrao za pravilno. Ili bi se, pak, morao stvoriti jedan bog
koji u sebe ukljuuje i avola, i pred kojim se ne mora zamureti kad se
deavaju najprirodnije stvari na svetu.
Bio se gotovo raestio, protiv svoje navike ali se odmah potom ipak smeio
nanovo, i nije vie navaljivao na mene.
5Ali u meni te rei pogodie zagonetku svih mojih deakih godina, koju sam
besprekidno nosio u sebi, i o kojoj nisam nikada nikome kazao ni rei. Sta
je Demijan tu kazao o bogu i avolu, o boanski zvaninom :i s mukom
preutanom avolskom svetu, to je bilo upravo moja vlastita misao, moj
vlastiti mit, misao o dvama svetovima ili polovinama sveta o svetloj i
mranoj. Saznanje da je moj problem problem svih Ijudi, problem sveg ivota
i miljenja, prelete preko mene iznenada kao sveta senka, i spopade me
bojazan i strahopotovanje kad opazih i najedanput osetih kako moj
najprisniji, lini ivot i miljenje uzimaju dubokog udela u veitoj struji
velikih ideja. Saznanje nije bilo radosno, mada mi je na neki nain
povlaivalo i usreivalo me. Ono je bilo surovo i prijalo je oporo, jer je u
njemu bilo prizvuka odgovcxrnosti, oseanja da se vie ne sme biti dete,
samostalnosti.
Otkrivajui prvi put u svome ivotu tako duboku tajnu, ispriao sam svome
drugu o mome shvatanju >dva sveta<, koje je postojalo poev od mojtih
najranijih detinjskih dana, i on je smesta video. kako mu na taj nain moje
najdublje oseanje povlauje i daje za pravo. Ali njegov obiaj nije bio da
tako to iskoristi. Qn je to sluao s panjom dubljom nego ikada dotle, i
gledao mi je u oi, dok nisam morao da odvratim svoje na drugu stranu. Jer
sam u njegovom pogledu video opet tu udnu, ivotinjsku bezvremenost, tu
nedokuivu starost.
Drugi put govoriemo vie o tome ree on s puno obzira prema meni. Vidim
da ti misli vie nego to moe ikome red. Ako je to tako, onda takoe
zna da nisi nikada potpuno proiveo ono o emu si mislio, a to nije dobro.
Samo ono razmiljanje to proivIjujemo ima vrednost. Ti si znao da je
tvoj >doputeni 'svet< samo polovina sveta, i pokuao si da drugu polovinu
izlui iz sebe, kao to to ine svetenici i uitelji. To ti nee poi za
rukoon! To ne polazi za rukom nikome ko je jednom zapoeo da razrailja.

Te su me rei pogodile duboko.

Ali gotovo viknuh najzad ipak postoje neosporno i istinski
zabranjene i rune stvari, ta to ne inoe poricati. A te su, eto,
zabranjene, i moramo da ih se odreknemo. Ta ja znam da postoji
ubistvo i svi jnogui poroci, ali zar da ja, samo zato to to postoji, cdem
i da postanem zloinac?
Danas neemo lizii <na kraj s time ublaavao je Maks. Svakako ne treba
da ubija ili da vri nasilja nad devojkama, to ne. Ali ti jo nisi dospeo
dotle gde se moe uvideti ta upravo znai >doputeno<
i >zabranjeno<. Osetio si tek pare istine. Drugo e tek dai, jnoe se
na to osloniti! Na primer, valjda otpre godinu ana, ima u sebi nagon koji
je jai od svih ostalih, i on vai za >zabranjen<. Naprotiv, Grci i mnogi
drugi narodi nainili su taj nagon boanstvom, i odavali mu ootovanje na
veLLkim sveanostima. Dakle >zabranje< nije nita veito, ono se inoe
promeniti. Ta i danas sme svako spavati s jednom enom, im je s njom bio
kod svetenika i venao se s njome. Kod drugih naroda je to drukoije, jo i
danas. Stoga svako od nas mora da iznae sam za sebe ta je dopnteno a ta
zabranjeno ta je njemu zabranjeno. Moe ovek da ne uini nikad neto
zabranjeno, a pri tome moe da bude veliki nitkov! A isto tako i obrnuto.
To je, u stvari, samo pitanje udobnosti. Ko suvie voli udobnost i ne pati,
se sam da razmilja i sam da bude sudija, taj se prosto pokori zabranama,
kao to su ve propisane. 'Njemu je lako. Drugi, pak, oseaju sami zapovesti
u sebi, njima su zabranjene one stvari koje svakd astan ovek svakodnevno
radi, a doputene su im druge stvari, koje su inae na ravu glasu. Svako
mora sam da odgovara za. svoje postupke.
Izgleda da se najedanput pokajao to je toliko kazao, te prekide. Ve tada
sam mogao fcroz svoje uvstvo unekoliko da shvatim ta je on pri tome
oseao. Ma kako da je obino s prijatnou i na oko povrno izlagao ono to
mu je padalo na um, ipak nije mogao, kao
lo jednom ree, ni za ivu glavu da podnese razgovor >samo radi razgovora<.

Ali kod mene je oseao, pored prave radoznalosti, suvie igre, suvie
uivanja u paimetnom askanju, ili tako togod, reju, oskudicu u savrenoj
ozbiljnosti.
Proitavi nanovo poslednju re koju sam napisao >savrena ozbiljnost<
pade nri iznenada na um druga jedna scena koja je ostavila na mene utisak
najdublji od svih to sam doiveo s Maksom Demijainom u onom jo
poludetinjskom dobu.
Nae krizmanje se pribliavalo, i na poslednjim asovima duhovne nastave
govorilo se o tajnoj veeri. Svetenik je tome pridavao mnogo znaaja i
ulagao je truda i doista se u tim asovima osealo neto od svetosti i
naroitog raspoloenja. Ali upravo za vreme tih nekoliko poslednjih asova
nastave moje misli bile su. vezane za drugo, to jest za lionost moga
prijatelja. Oekujui krizmanje, koje nam je protumaeno kao sveani pnjem u
crkvenu zajedniru, nametala mi se neotklonjivo misao da je za mene vrednost
ove gotovo polugodinje verske nastave bila ne u tome to smo ovde nauili,
nego u blizini i uticaju Demijanovu. Sad sam bio spreman ne da budem
primljen u crkvu, nego u neto sasvim drugo, u bratstvo misli i linosti,
koje je nekako moralof>postojati na zemlji, i iji je predstavnik ili
vesnik, kako sam oseao, bio moj prijatelj.
Pokuao sam da potisnem tu misao, eleo sam ozbiljno, uprkos svemu, da
doivim sveanost krizonanja s izvesnim dostojanstvom, a ova se, izgledalo
je, malo slagala s mojom novom milju. Ali ma ta sam radio, jnisao je bila
tu, i ona se potpuno slila u meni s milju na skoranju crkvenu sveanost, i
bio sam spreinan da nju svetkujem drukije nego drugi: trebalo je da onaza
imene oznai prijem u jedan misaoni svet koji sam poznao preko Demijana.

Tih dana sam opet jednom ivo raspravljao s njime: to je bilo upravo pred
jedan as veronauke. Moj prijatelj je bio utljiv, i nije uivao u mome
govoru, u kome sam se pravio kao kakav matorac i bogzna kako vaan.
Govorimo odvie ree on s neuobiajenom ozbiljnou. Pametan govor ne
vredi nita, ba nita. Samo se ovek udalji od samoga sebe. A udaljiti se
od samoga sebe jeste greh. Covek mora umeti da se uvue pocpuno u samoga
sebe, kao kornjaa.
Odmah potom uli smo u uionicu. Cas je zapoeo. ja sam se trudio da pazim,
a Demijan mi pri tome nije smetao. Posle kratkog vremena poeo sam da oseam
sa one strane gde je on pored mene sedeo neto neobino, neku prazninu ili
hladnou ili neto slino, kao da je to mesto neoekivano ostalo prazno. Kad
je to oseanje poelo da me pritenjava, ja, se osvrtoh.
Tada opazih svog prijatelja kako sedi, uspravljer i u lepom stavu, kao i
inae. Ali je ipaik izgledao sasvim drukije nego inae, i neto je izbijalo
iz njega. neto ga je okruivalo to ja nisam poznavao. Mislio sain da je
sklopio oi, ali smotrih da ih dri otvorene. Ali one nisu gledale, nisu
zapaale, bile su ukoene i upravljene u unutranjost njegovu ili u neku
veliku daIjinu. Sedeo je tu potpuno nepomian, inilo mi se kao da i ne
die, usta su mu bila izrezana kao od drveta ili kamena. Lice mu je bilo
bledo, ravnomerno bledo, kao kamen, a mrka kosa bila je na njemu ono to je
najivIje. Ruke su mu poivale pred njkn na klupi, bez ivota d mirno kao
kakav predmet, kao kamenje ili voe, blede i nepomine, ali ne oputene,
nego kao vrst, dobar omota oko skrivenog snanog ivota.
Uzdrhtah od toga prizora. Mrtav je, pomislih, i to gotovo izgovorih glasno.
Ali sam znao da nije mrtav. S prikovanim pogledom utonuh u njegovo lice, u
tu bledu, kamenu obrazinu, i oseah: to je Demijan! Kakav je on inae bio,
kad je sa mnom iao i govorio, to je bio samo upola Demijan, jedan koji je
samo za izvesno vreme igraoneku ulogu, prilagodavao se, i iz
predusretljivosti inio isto to i mi. Pravi Demijan, pak, izgledao je
ovako, ovako kao ovaj, tako okamenjen, prastar, ivotinjski, pravi kamen,
lep i hladan, mrtav i u potaji pun neuvenog ivota. A oko njega unaokolo ta
mirna praznina, taj etar i zvezdani prostor, ta usamljena smrt!
Sad se on sasvim uvukao u sebe, oseao sam s jezom. Nikada nisam bio tako
usamljen. Nisam imao udela u njemu, bio mi je nedokuiv, bio mi je dalji
negoli da je bio na najudaljenijem ostrvu na svetu.
Nisam mogao da shvatim kako to niko osim mene ne vidi! Trebalo je da svi
gledaju ovamo, trebalo je da se svi uasnu! Ali niko nije na njega obraao
panju. Sedeo je ukruen kao kakav kip, i, kao to sam morao pomisliti, kao
idol jedna muva mu pade na elo, protra mu lagano preko nosa i usana on
ne zadrhta nijednom borom.
Gde, gde je bio sada? ta je mislio. ta je oseao? Da li je bio na nebu, u
paklu?
Nije mi bilo mogue da ga o tome ispitujem. Kad sam ga, na kraju asa, video
kako ponovo ivi i die, kad je njegov pogled sreo moj, bio je kao pre.
Odakle je doao? Gde je bio? Izgledao je umoran. Lice mu je opet imalo boju,
ruke su mu se ponovo kretale, ali mrka kosa bila je sad bez sjaja, i kao
umorna.
Iduih dana predavao sam se vie puta u svojoj spavaoj sobi novom vebanju:
sedeo sam kruto na stolici, ukoio sam oi, drao sam se potpuno nepomino i
ekao sam koliko mogu tako da izdrim, i ta u pri tome da osetim. Ali sam
se samo zamorio, i dobio sam estok svrab u onim kapcima.
Uskoro potom bilo je krizmanje, o kome mi nisu ostale
nikakve vane uspomene.
A sad je sve postalo drukije. Detinjstvo se raspalo oko mene. Roditelji su
me posmatrali s izvesnom zabunom. Sestre su se sasvim otuile od mene. To
otrenjavanje izopailo mi je i izbledelo uobiajena oseanja i radosti
gradina je bila bez mirisa, uma me nije mamila, svet je stajao oko mene kao
rasprodaja starih stvari, bljutav i bez

drai, knjige su bile hartije, muzika je bila um. Tako s jesenjeg drvea
opada lie, ono to i ne osea, niz njega curi kia, ili sunce, ili mraz, a
u njemu se ivot lagano uvlai u najue i najunutranjije kutove. Ono ne
umire. Ceka.
Bilo je odlueno da posle kolskog raspusta odem u drugu kolu i prvi put od
kue. Pokatkad mi se mati pribliavala s osobitom nenou, pratajui se
unapred sa mnom, trudei se da mi usadi u srce Ijubav, udnju za kuom i
nezaborav. Demijan je bio otputovao. Bio sam
sam.
5IV BEATRICA
Ne videvi ponovo svoga prijatelja, otputovao sam na kraju raspusta u St.
Moji roditelji pooe sa mnom, i predadoe me sa svom mogunom briljivou
zatiti jednog zavoda za deake, kod nekog gimnazijskog nastavnika. Ukoili
bi se od uasa da su znali u ta u ovde upasti.
Jo se postavljalo pitanje da li e vremenom moi od mene da postane dobar
sin i upotrebljiv graanin, ili moja priroda stremi ka drugim putevima. Moj
poslednji pokuaj da u senci oinske kue i duha budem srean trajao je
dugo, pokadto je gotovo sreno uspevao, ali bi naposletku potpuno promaio.
udnovata praznina i usamljenost, koju sam prvi put poeo da oseam za vreme
kolskog raspusta posle moga krizmanja (kako li sam je tek docnije upoznao,
tu prazninu, taj proreeni vazduh!), nije tako brzo prolazila. Rastanak sa
zaviajem podneo sam neobino lako, i stideo sam se upravo to nisam bio
boleiviji sestre su plakale bez ikakva razloga, a ja to nisam mogao. Cudio
sam se sam sebi. Uvek sam bio oseajno dete, a u stvari prilino dobro dete.
Asad sam bio sasvim izmenjen. Drao sam se potpuno ravnoduno prema spoljnom
svetu, i danima sam bio zaposlen samo time da oslukujem ta se u meni
zbiva, i da ujem struje, zabranjene i mrane struje, koje su podzemno u
meni uborile. Porastao sam vrlo brzo, tek u poslednjoj polovini godine, i
obreo sam se i idigljao mrav i nedozreo u svetu. Deaka Ijubaznost bila
je kod mene

sasvim iezla oseao sam da me ovakvog ne mogu voleti, a nisam nimalo

voleo ni sam sebe. Cesto sam oseao veliku enju za Maksom Demijanom ali
neretko mrzeo sam ga takoe, i pripisivao sam njemu krivicu to je moj ivot
osiromaio, jer sam to smatrao kao kakvu runu bolest.
U naem akom zavodu u poetku me nisu ni voleli ni potovali najpre su me
zadirkivali, a potom su se povukli od mene, i gledali u meni licemera i
neprijatnog osobenjaka. Ja sam se sebi svideo u toj ulozi, preterivao sam
jo u njoj, i srdito sam se uvukao u usamljenost, koja je spolja izgledala
stalno kao najmukije preziranje sveta, dok sam potajno esto podlegao
napadima sete i oajanja, koji su me prodirali. U koli sam troio znanja
nagomilana jo kod kue taj razred je zaostajao malo iza moga ranijega, te
sam stekao naviku da svoje vrnjake posmatram malo prezrivo, kao decu.
Tako je teklo godinu dana i neto vie, i prve posete kui o raspustu nisu
donele nove zvuke rao sam otputovao opet natrag.
Bio je poetak novembra. Bio sam se navikao da po svakojakom vremenu pravim
male etnje, pri kojima sam se predavao razmiljanju i esto uivao neku
vrstu naslade, naslade pune melanholije, preziranja sveta i preziranja
samoga sebe. Tako sam jedne veeri tumarao po vlanom, maglovitom sutonu po
okolini grada iroki drvored javnoga parka stajao je potpuno naputen i
pozivao me po putu je popadao debeo sloj lia, po kome sam premetao nogama
s tamnom nasladom mirisalo je vlano i gorko udaljena drveta pojavljivala
su se iz magle kao senke, avetinjski velika.
Na kraju aleje zastadoh u nedoumici. Gledao sam ukoeno u crno lie i
udisao poudno mokar miris prohujalosti i umiranja, emu se odazivalo i to
je pozdravljalo neto u meni. O, kako je ivot bio bezukusan!
Sa jedne sporedne staze dolazio je neki ovek u ogrtau koji je leprao. Ja
htedoh da poem dalje, ali me on dozva.
Alo, Sinklere!
On prie. To je bio Alfons Bek, najstariji ak u naem zavodu. Uvek mi je
bio prijatan, i nisam imao nita protiv njega, osim to to se on sa mnom kao
sa svima mlaima ponaao uvek ironino i oinski. Prialo se za njega da je
snaan kao medved, da dri pod papuom gospodara naeg zavoda, a bio je
junak mnogih pria o gimnazijalcima.
Sta tu radi? viknu on srdano, tonom kojim su se sluili vei aci, kad
bi se pokadto snishodili do jednog od nas. E, da se opkladimo, pie
pesme?
Ne pada mi na um odbih ja oporo.
On prsnu u smeh, poe pored mene i stade da aska, kao to nisam bio
navikao.
Ne treba da se plai, Sinklere, da ja moda to ne razumem. Ima tu neto
kad se ide ovako uvee po magli, ovako s jesenjim mislima, onda se rado piu
stihovi, znam ja ve. O prirodi to umire, naravno, i o izgubljenoj
mladosti, koja nalii na nju. Vidi Hajnriha Hajnea.
Nisam ja tako sentimentalan branio sam se.
E, pa dobro! Ali ini mi se da je dobro kad ovek po ovom vremenu potrai
neko mirno mesto gde ima aa vina ili tako to. Hoe li da poe malo sa
mnom? Ba sam sasvim sam. Ili nee? Ne bih hteo da sam tvoj zavodnik,
dragi, ako treba da bude deko za ugled.
Uskoro potom sedeli smo u jednoj maloj krmi u predgrau, pili neko sumnjivo
vino, i kucali se debelim aama. U poetku mi se to slabo svidelo, ali u
svakom sluaju bilo je neto novo. Ali, nenaviknut na vino, postadoh ubrzo
vrlo razgovoran. Kao da se na meni probio prozor, svet je sijao unutra kako
dugo, kako strahovito dugo nisam nita govorio od srca! Pao sam u matarije,
i usred toga istrtljah priu o Kainu i Avelju!
Bek me je sluao sa zadovoljstvom najzad neko kome sam neto davao! On me
lupnu po ramenu, nazva me avolskim sinom, i meni se srce nadme od slasti
to mogu iz mene da poteku sladostrasno ustavljene potrebe govora i
saoptavanja, to sam priznat i to vaim za neto kod starijeg druga. Kad
me on nazva genijalnim raspusnikom, ta re mi se uli u duu kao slatko, jako
vino. Svet je goreo u

novim bojama, misli su mi priticale iz stotinu bezonih izvora, duh i vatra

buktali su u meni. Govorili smo o nastavnicima i drugovima, i inilo mi se
da se divno razumemo. Govorili smo o Grcima i neznabocima, i Bekje hteo po
svaku cenu da me navede na priznanje mojih Ijubavnih pustolovina. Ali tu
nisam mogao da idem s njim ukorak. Nisam nita bio doiveo, nisam imao ta
da priam. A ono to sam u sebi oseao, izgradio, izmatao, to je dodue
gorelo u meni, ali ga ak ni vino nije moglo da raskravi i dovede do govora.
O devojkama je Bek znao mnogo vie, i te bajke sluao sam sav usplamteo.
Neverovatne stvari sam tada doznao ono to se nikad nije moglo smatrati
moguim, postade gola stvarnost, inilo se da se samo po sebi razume. Alfons
Bek je sa svojih moda osamnaest godina ve bio nakupio iskustva. Izmeu
ostalih to da devojkama nije ni do ega toliko stalo koliko da se kinure i
da imaju udvaraa, i to jebilosasvimlepo, ali to nije ono to je pravo. U
tome se kod ena moe nadati veem uspehu. ene su mnogo pametnije. Na
primer, gospoa Jagelt, koja ima duan sa vebankama i pisaljkama, s njom bi
se dalo govoriti, a ta se sve ve odigralo iza njene tezge, to ne bi moglo
ui ni u jednu knjigu.
Sedeo sam duboko omaijan i zanet. Svakako, ja ba ne bih mogao da volim
gospou Jagelt ali ipak, to je biio neuveno. inilo mi se da na svetu teku
izvori, bar za odraslije, o kojima nisam nikad ni sanjao. U tome je, dodue,
bio neki laan zvuk, i sve je prijalo gore i vie, svakidanjije nego to
je, po mom shvatanju, trebalo da prija Ijubav ali ipak, to je bila
stvarnost, to je bio ivot, i pustolovina. Pored mene je sedeo neko ko je to
doiveo, kome se to inilo kao neto to se samo po sebi razume.
Nai razgovori srozali su se malo. Izgubili su neto. I ja nisam vie bio
genijalni, mali stvor sada sam bio samo deko koji je sluao ta mu pria
jedan ovek. Ali i tako jo prema onome to je ve mesecima i mesecima bio
moj ivot ovo je bilo divno, ovo je bilo kao u raju. Osim toga to je bilo
to sam tek postupno poeo da oseam zabranjeno, veoma zabranjeno, poev od
sedenja po
krmama do ovoga to smo razgovarali. U svakom sluaju, osetio sam u tome
duh, osetio prevrat.
Seam se te noi s najveom razgovetnou. Kad smo obojica poli doma kasno,
po hladnoj, vlanoj noi, pored gasnih fenjera koji su mutno goreli, bio sam
prvi put pijan. To nije bilo lepo, bilo je do krajnje mere muno ali pri
svem tom, to je imalo u sebi jo neto, neku dra, neku sladost, bilo je
pobuna i orgija, bilo je ivot i duh. Bek se bodro zauzeo za mene, mada me
je gorko koreo kao utokljunog poetnika, i doveo me je, nosei me upola,
kui, gde mu je polo za rukom da mene i sebe kriom prebaci kroz otvoren
prozor na tremu.
Ali dok sam se, treznei se, budio s bolovima posle sasvim kratkog vrstog
sna, spopade me neki besmisleni jad. Sedeo sam u postelji jo sam imao na
sebi dnevnu koulju moje odelo i obua leali su na podu rastureni, i
mirisali na duvan i povraeno jelo. Izmeu glavobolje, muke i besomune ei
pojavi mi se u dui slika, kojoj ve odavna nisam pogledao u oi. Video sam
zaviaj i roditeljski dom, oca i majku, sestre i batu, video sam svoju
mirnu spavau sobu u svome domu, video sam kolu i trite, video sam
Demijana i asove nastave pred priee i sve to bilo je svetlo, sve je
bilo preplavljeno sjajem, sve je bilo izvanredno, boansko i isto, i sve,
sve je to sada sam to znao jo jue, jo pre nekoliko asova, bilo moje,
ekalo na mene, a sada je, tek sada u ovome asu, potonulo i bilo prokleto,
nije vie bilo moje, guralo me od sebe, gledalo na mene s gaenjem! Sve to
mi je bilo drago i prisno, sve to sam ikada do u najudaljenije,
najzlaanije vrtove detinjstva bio doznao od svojih roditelja, svaki
poljubac majin, svaki Boi, svako pobono, svetlo nedeljno jutro u naem
domu, svaki cvet u gradini sve je bilo opustoeno, sve sam pogazio nogama!
Da su sad bili doli panduri i da su me vezali, i kao izroda i oskvrnitelja
hrama poveli na veala, ja bih se saglasio s njima, rado bih bio poao,
naao bih da je to pravo i dobro.
Dakle, takva mi je bila dua! Meni, koji sam hodao po svetu i prezirao ga!
Meni, koji sam bio u duhu ponosit, i

koji sam mislio iste misli kao i Demijan! Takav sam bio, dakle, izrod i
svinja, pijan i okaljan, gnusan i prost, raspusna zver, prepadnut groznim
nagonima! Takav sam bio, dakle, ja koji sam dolazio iz onih vrtova gde je
sve bilo istota, sjaj i Ijupka nenost, ja koji sam nekad voleo Bahovu
muziku i lepe pesme! Sluao sam jo s gaenjem i pobunjenou svoj vlastiti
smeh, pijani i neobuzdani, koji je izbijao na mahove i budalasto. Takav sam
bio ja!
Ali, uprkos svemu, gotovo sam uivao to patim te muke. Tako dugo sam slepo
i tupo gamizao, tako je dugo moje srce utalo i, osiromaeno, sedelo u kutu,
da su mi ak i ove samooptube, ova groza, sve ovo gnusno oseanje u dui
bili dobrodoli. Ta to je ipak bilo oseanje, tu je ipak lizao plamen,
drhtalo je srce pri tome! Zbunjeno sam oseao pored te bede neto kao
osloboenje i prolee.
Meutim, posmatrano spolja, ja sam se sve dublje i dublje srozavao. Prvo
opijanje uskoro nije bilo vie prvo. U naoj koli se mnogo banilo i teralo
kera, ja sam bio od najmlaih meu onima koji su to inili, i uskoro nisam
vie bio samo trpljen i mali, nego predvodnik i zvezda, proslavljeni,
neustraivi posetilac krmi. Opet sam pripadao potpuno mranom svetu,
avolu, i u tom svetu vaio samo kao >laf<.
Pri tome sam se oseao emerno. Ziveo sam u orgijanju koje me je
upropaivalo, i dok sam kod drugova vaio za vou i vraga, za avolski
odsenog i duhovitog momka, duboko u meni leprala je zastraena dua, puna
zebnje. Seam se jo kako su mi jednom udarile suze kada sam, pri izlazu iz
jedne krme, u nedelju ujutru, opazio kako se na ulici deca igraju, svetla i
zadovoljna, sa svee oeljanom kosom i u nedeljnom ruhu. I dok sam ja, uz
pivo i smeh za prljavim stolovima neuglednih kafanica, uveseljavao i esto
plaio svoje drugove neuvenim cinizmom, gajio sam u skrovitosti srca
strahopotovanje prema svemu emu sam se rugao, i u sebi sam se plaui
prostirao na kolena pred svojom duom, pred svojom prolou, pred svojom
majkom, pred Bogom.
To to se nisam nikada izjednaio sa svojim pratiocima, to to sam meu
njima ostao usamljen i to sam stoga mogao toliko da patim, to je imalo
svoga razloga. Bio sam delija u piu i podrugljivac u volji najsurovijima,
pokazivao sam duh i pokazivao sranosti u svojim mislima i govorima o
nastavnicima, koli, roditeljima, crkvi odolevao sam skarednostima, i ak
sam se usudio da izvedem i ja poneku ali nikada nisam bio tamo kad su moji
drugovi ili kod devojaka. Bio sam sam, i bio sam ispunjen arkom enjom za
Ijubavlju, beznadenom enjom, dok sam, sudei po svome govoru, morao biti
peeni raspusnik. Niko nije bio lake uvredljiv, niko stidljiviji nego ja. I
kad god bih video mlade graanske devojke kako idu preda mnom, lepe i iste,
svetle i Ijupke, one bi za mene bile izvanredni, isti snovi, hiljadu puta
bolje i istije nego to je to meni dolikovalo. Neko vreme nisam takoe
mogao vie da idem u papirnicu gospoe Jagelt, jer kad god bih je pogledao i
pomislio na to ta mi je o njoj priao Alfons Bek, pocrveneo bih.
Ukoliko sam se sad u svom novom drutvu vie oseao stalno usamljen i
drukiji no ostali, utoliko sam se manje odvajao od njega. Doista ne znam
vie da li mi je upravo pijanenje i razmetanje ikada priinjavalo
zadovoljstvo, niti sam se ikada na pijenje tako navikao da nisam svakog puta
osetio mune posledice. Sve je to bilo kao neko prisiljavanje. Cinio sam to
sam morao, jer inae savreno nisam znao ta da ponem sa sobom. Plaio sam
se da budem dugo sam sa sobom, plaio sam se mnogih nenih, stidljivih
duevnih nastupa, prema kojima sam svagda oseao naklonost, plaio sam se
nenih Ijubavnih misli, koje su mi tako esto padale na um.
Jedno mi je ponajvie nedostajalo prijatelj. Bilo je dva do tri druga, koji
su mi bili vrlo dragi. Ali su se oni ubrajali u valjane, a moji poroci ve
odavna nisu ni za koga bili vie tajna. Oni su me izbegavali. Kod ovih sam
vaio za beznadenog predstavljaa, kome se Ijuljalo tlo pod nogama.
Nastavnici su znali o meni mnogo tota, bio sam vie puta strogo kanjavan,
moje konano otputanje

iz kole bilo je neto to se oekivalo. Ja sam sam to znao, ve odavno

nisam vie bio dobar ak, nego sam se provlaio s prevarom i mukom,
oseajui da tako ne moe vie dugo da traje.
Postoje mnogi putevi na kojima nas Bog moe da usami i da dovede same k
sebi. Tim putem je on tada poao sa mnom. To je bilo kao kakav rav san.
Preko prljavtine i mulja, preko razbijenih pivskih aa i noi provedenih u
cininom askanju, vidim sebe, ukletog sanjalicu, kako gamie bez odmora i u
mukama, po runom i kaljavom putu. Ima takvih snova pri kojima se, na putu
ka princezi, zaglibi u brlogu, u sokaiima punim smrada i ubreta. Tako je
bilo i sa mnom. Bilo mi je sueno da na ovaj nain postanem usamljen, i da
izmeu sebe i detinjstva podignem zatvorenu rajsku kapiju sa straarima od
kojih je zrailo odsustvo saaljenja. To je bio poetak, buenje enje za
samim sobom.
Jo se uplaih i stresoh se, kad se prvi put, uzbunjen pismima stareine
moga zavoda, moj otac pojavi u St., i stade neoekivano pred mene. Kad je
on, krajem te zime, doao po drugi put, bio sam ve okoreo i ravnoduan,
pustio sam ga da grdi, pustio sam ga da moli, pustio sam ga da >me podsea
na majku. Naposletku se veoma raestio, i rekao mi, ako se ne promenim, da
e pustiti da me s grdnjom i sramotom isteraju iz kole, i da e me onda
strpati u popravni zavod. Pa neka! Kad je tada otputovap, bilo mi ga je ao,
ali on nije nita postigao, nije vie naao put k meni, i s asa na as
oseao sam da je to i zasluio.
Sta e od mene biti, to mi je bilo svejedno. Na svoj neobian i nelep nain,
svojim sedeljkama po kafanama i bacanjem svega na jednu kartu, zametnuo sam
kavgu sa svetom to je bio moj nain da ulaem protest. Pri tome sam se
upropaivao, i ponekad bi mi se ta stvar uinila otprilike ovako: ako svetu
nisu potrebni Ijudi kao ja, ako on za jijih nema boljeg mesta, nema
uzvienijih zadataka, onda ti Ijudi kao ja prosto propadaju. Pa neka svet
snosi tu tetu.
Boini raspust te godine bio je bez ikakve radosli. Moja mati se preplaila
kad me je ponovo videla. Bio sam izrastao jo vie, i moje mravo lice
izgledalo je sparueno. sa oputenim crtama i zapaljenim onim kapcima. Prvo
garenje nausnica i naoari koje sam nosio od pre kratkog vremena, nainili
su me njoj jo vie tuim. Sestre ustuknue i zakikotae se. Sve je bilo
bezuteno. Bezutean i gorak razgovor s ocem u njegovoj sobi za rad,
bezuteno pozdravljanje s nekoliko roaka, a iznad svega bezuteno Badnje
vee. Otkad sam se rodio, to je u naoj kui bio praznini dan, vee
sveanosti i Ijubavi, zahvalnosti, obnavljanja saveza izmeu roditelja i
mene. Ovoga puta sve je samo pritiskivalo i dovodilo u zabunu. Kao i inae,
ilao je moj otac jevanelje o pastirima na livadi >koji su uvali tuda
svoja stada<, kao i inae, stajale su sestre presrene pred stolom sa njinim
darovima, ali je glas oev zvuao neveselo, a lice mu izgledalo staro i
potiteno, majka je bila alosna, meni je sve bilo podjednako muno i
nepoeljno, darovi i estitanja, jevanelje i jelka sa sveicama. Cesnica je
mirisala slatko, i iz nje su kuljali gusti oblaci slaih uspomena. Jelka je
mirisala i priala stvari koje vie nisu postojale. Ja sam udeo da doe
kraj toj veeri i praznicima.
Tako je ilo cele zime. Tek tu skoro bio sam dobio ozbiljan ukor od
Nastavnikog saveta, s pretnjom da u biti iskljuen iz kole. Nee jo dugo
trajati. E, pa ta mari.
Srdio sam se neobino na Maksa Demijana. Sve ovo vreme nisam ga vie video.
Poetkom moga kolovanja u St., pisao sam mu bio dvaput, ali nisam dobio
odgovora zato ga nisam ni posetio o raspustu.
U istom parku gde sam s jeseni susreo Alfonsa Beka, desilo se poetkom
prolea, upravo kad je trnovo ipraje poelo da zeleni, da mi je jedna
devojka pala u oi. Bio sam poao sam u etnju, pun neprijatnih misli i
briga, jer mi je zdravlje bilo narueno a osim toga, bio sam stalnou
novanim nezgodama, dugovao sam drugovima izvesne svote, morao sam
pronalaziti nune izdatke da bih dobio opet neto od kue, i u nekolikim
radnjama bili su mi

narasli rauni za cigare i sline stvari. Nisu mi te brige duboko zadirale u

srce ako uskoro moj boravak ovde bude okonan, i ja odem pod led ili me
odvedu u popravni zavod, onda mi nije nimalo stalo do tih nekoliko sitnica.
Ali sam stalno iveo oi u oi s takvim nelepim stvarima, i patio sam od
toga.
Onoga prolenog dana u parku sreo sam jednu mladu damu, koja me je veoma
privukla. Bila je visoka i vitka, otmeno obuena, i imala je pametno lice
kao u deaka. Svidela mi se smesta, ubrajala se u onaj tip koji sam voleo, i
moja mata poela je odmah da se bavi njome. Jedva da je bila neto starija
od mene, ali je bila mnogo izraslija, otmena i lepo graena, ve golovo
potpuna dama, ali s nekim odsevom obesti i mladalatva na licu, to sam
voleo iznad svega.
Nikada mi nije bilo polo za rukom da se pribliim nekoj devojci u koju sam
bio zaljubljen, i to mi nije polo za rukom ni kod ove. Ali utisak je bio
dublji nego svi raniji, a uticaj ove zaljubljenosti na moj ivot bio je
silan.
Odjednom sam opet imao jednu sliku pred sobom, uzvienu i potovanu sliku
ah, nikakva potreba, nikakav nagon u meni nije bio tako dubok i estok kao
elja za strahopotovanjem i oboavanjem! Ja joj nadenuh ime Beatria, jer
sam o ovoj znao, iako nisam itao Dantea, sa jedne engleske slike, iju sam
kopiju bio sauvao. Tamo je bila jedna engleskoprerafaelistika devojaka
prilika, izduenih udova i vitka, sa uzanom, dugakom glavom i oduhovljenim
rukama i crtama lica. Moja lepa, mlada devojka nije sasvim liila na nju,
mada je i ona imala tu vitkost i mukost oblika koju sam voleo, i neeg od
oduhovljenosti ili nadahnutosti lica.
Sa Beatriom nisam progovorio ni jedne jedine rei. Pri svem tom, ona je
tada izvrila najdublji uticaj na mene. Ona je istavila pred mene svoju
sliku, otvorila mi je svetilite, nainila me je moliteljem u hramu. Iz dana
u dan izostajao sam sa banenja i nonog tumaranja. Mogao sam ponovo da
budem sam, ponovo sam rado itao, ponovo sam rao iao u etnju.

Iznenadno preobraenje navuklo mi je dosta ruganja. Ali, sad sam imao neto
da volim i da oboavam, imao sam opet ideal, ivot je bio pun nasluivanja i
areno tajanstvenog svitanja i to me je nainilo neosetljivim. Ponovo sam
se udobno oseao sam sa sobom, mada samo kao rob i sluga jedne potovane
slike.
Na to vreme ne mogu da mislim bez izvesne tronutosti. Ponovo sam pokuao
trudei se iz dna due da iz ruevina jednog skrhanog dela ivota izgradim
sebi >svetao svet<, ponovo sam iveo sav u tenji da iz sebe izluim mrano
i zlo, i da potpuno boravim u svetlome, na kolenima pred bogovima. Pa ipak
je taj sadanji >svetao svet< bio u neku ruku moja vlastita tvorevina to
nije vie bilo beanje natrag ka majci i padanje niice pred nju i pod
okrilje gde se nema nikakve odgovornosti to je bila nova sluba, koju sam
sam pronaao i koju sam sam iziskivao, s odgovornou i sa savlaivanjem
samoga sebe. ulnost od koje sam patio i od koje sam stalno beao, sada je
trebalo u ovoj svetoj vatri da se preobrazi u duh i pobonost. Nije smelo da
postoji nita mrano, nita runo, ni no kada se stenje, ni srce uzrujano
od nepristojnih slika, ni oslukivanje na zabranjenim vratima, ni
pohotljivost. Umesto svega toga podigao sam svoj oltar, sa slikom Beatrie,
i, posveujui se njoj, posvetio sam se duhu i bogovima. Udeo u ivotu, koji
sam oduzeo tamnim silama, prineo sam svetlima na rtvu. Moja svrha nije bila
naslada, nego istota ne srea, nego lepota i oduhovljenost.
Taj kult prema Beatrii izmenio je moj ivot iz temelja. Jo jue nedozreo
cinik, danas sam bio sluga u hramu, s ciljem da postanem svetac. Nisam
odbacio samo rav ivot, na koji sam se bio navikao, nego sam pokuavao da
promenim sve, pokuavao sam da unesem istotu, plemenitost i dostojanstvo u
sve, mislio sam na to pri jelu i piu, pri govoru i oblaenju. Zapoinjao
sam jutro umivajui se hladnom vodom, na ta sam se u poetku s mukom
prisiljavao. Ponaao sam se ozbiljno i dostojanstveno, drao sam se
uspravljeno i nainio sam svoj hod sporijim i

dpstojanstvenijim. Posmatraima je to moda izgledalo smeno u meni unutra

sve to bilo je bogosluenje.
Od svih tih novih vebi, u kojima sam traio izraza za svoje novo oseanje,
jedna mi je postala vana. Zapoeo sam da slikam. Poelo je time to
engleska slika Beatriina, koju sam imao, nije bila dovoljno slina onoj
devojci. Hteo sam pokuati da je slikam za sebe. Sa sasvim novom radou i
nadom uneo sam skupa u svoju sobu otpre kratkog vremena imao sam svoju
vlastitu sobu lepu hartiju, boje i kiice, udesio sam paletu, staklo,
porculanske olje, pisaljke. Fine tempera boje u malim olovnim valjcima,
koje sam kupio, ushiavale su me. Meu ovima je bilo jedno vatreno
hromooksidno zelenilo, koje, ini mi se, vidim jo i sada kako se blista
prvi put u maloj, beloj olji,
Zapoeo sam obazrivo. Slikati jedno lice, ta to je teko, i zato sam hteo da
najpre okuam neto drugo. Slikao sam are, cvee i male, matom doarane
predele, neko drvo kraj kapele, neki rimski most sa kiparisima. Ponekad sam
se potpuno gubio u tom zabavnom delanju, i bio sam srean kao kakvo dete s
kutijom boja. Ali naposletku zapoeo sam da slikam Beatriu.
Nekoliko listova bili su potpuno neuspeli, i odbacio sam ih. Ukoliko sam
vie pokuavao da zamislim lice te devojke, koju sam s vremena na vreme
sretao na ulici, utoliko mi je manje polazilo za rukom. Najzad sam se toga
okanuo, i otpoeo sam prosto da slikam neko lice, podajui se mati i
putokazima koji su sami od sebe proisticali iz onoga to je ve bilo
zapoeto, iz boje i kiice. Iz toga je proizilo neko lice kao u snu vieno,
i ja nisam bio nezadovoljan time. Ipak sam smesta nastavio ogled, i svaki
novi list govorio je neto jasnije, pribliavao se tipu, mada niukoliko
stvarnosti.
Sve sam se vie navikavao na to da, utonuo u sanjarije, kiicom izvlaim
linije i ispunjavam povrine, koje su bile bez uzora, koje su proisticale iz
povrnog pipanja, i iz nesvesnog. Najzad sam jednog dana, gotovo nesvesno,
dovrio jedno lice koje mi je govorilo snanije nego sva
ranija. To nije bilo lice one devojke, to ono nije bilo nikada ni ubudue.
To je bilo neto drugo, neto nestvarno, ali zato ne manje dragoceno.
Izgledalo je vie kao glava nekog deka negoli kao devojako lice, kosa nije
bila svetloplava kao u moje lepe devojke, nego mrka s crvenkastim prelivima,
brada je bila jaka i vrsta, ali usta purpurno crvena sve je bilo malo
kruto i liilo na masku, ali je proizvodilo utisak i bilo je puno pritajenog
ivota.
Dok sam tako sedeo pred dovrenim listom, ovaj je nainio na mene udnovat
utisak. Uinilo mi se kao neka vrsta boanskog lika ili svete maske. Upola
muko, upola ensko, bez doba starosti, jake volje, a isto tako sanjalako,
ukoeno, isto tako kao i pritajeno ivo. To lice mi je neto kazivalo,
pripadalo je meni, postavljalo mi je izvesne zahteve. I liilo je na nekoga,
ali nisam znao na koga.
Ta slika je neko vreme pratila sve moje misli, i delila moj ivot. Drao sam
je skrivenu u jednoj fioci, da je niko ne doepa, pa da mi se zbog nje ne
ruga. Ali, im bih ostao sam u svojoj sobici, izvlaio bih sliku napolje, i
optio s njom. Uvee bih je iglom prikaio na tapete iznad kreveta preko
puta mene, posmatrao bih je sve dok ne zaspim, a ujutru bi moj prvi pogled
pao na nju.
Upravo u to vreme zapoeo sam ponovo mnogo da sanjam, to sam kao dete
svagda inio. Cinilo mi se da ve godinama nisam imao snove. Sad su ponovo
doli, i to sasvim nova vrsta slika, a vrlo esto uskrsavao je meu njima
moj naslikani lik, iv i razgovoran, prema meni prijateljski ili
neprijateljski raspoloen, ponekad razvuen u grimasu, a ponekad beskrajno
lep, skladan i plhienit.
Jednog jutra kad se probudih iz takvih snova, prepoznah ga odjedanput.
Posmatrao me je kao izvanredno dobar poznanik, inilo mi se da me doziva po
imenu. Cinilo mi se da me poznaje, kao mati, inilo mi se da mi je odvajkada
naklonjen. Uzdrhtala srca gledao sam ukoeno u list, u mrku, gustu kosu,
upola enska usta, ispupeno elo s osobitom ozarenou (boja se sama od
sebe tako presuila), i sve blie sam u sebi oseao da sam ga prepoznao, da
sam ga ponovo naao, da ga znam.

Skoih iz postelje, stadoh pred to lice, i posmatrah ga iz najblie blizine,

upravo u irom otvorene, zelenkaste, ukoene oi, od kojih je desno bilo
vie uzdignuto nego drugo. I odjedanput mirnu to desno oko, mirnu lako i
fino, ali jasno, i u tom mirkanju prepoznadoh sliku.. .
Kako sam samo mogao da to tako kasno pronaem! Ta to je bilo Demijanovo
lice!
Docnije sam poredio list vrlo esto sa pravim crtama Demijanovim, kakve su
ostale u mome pamenju. Nisu niukoliko bile iste, mada su bile sline. Ali
je to ipak bio Dmijan.
Jednom, jedne veeri u rano leto, sijalo je sunce koso i crveno kroz moj
prozor, koji je bio okrenut ka zapadu. U sobi se sputao suton. Tada mi pade
na um da sliku Beatriinu, ili Demijanovu, zadenem iglom na prozorski krst,
i da posmatram kako veernje sunce sija kroz nju. Lice se razli bez obrisa,
ali crvenkasto oiviene oi, ozarenost na elu i estoka crvena usta goreli
su iz ravne hartije duboko i divlje. Dugo sam sedeo preko puta njega, ak i
kada se ve ugasilo. I postupno me je obuzimalo oseanje da to nije ni
Beatria ni Demijan, nego ja sam. Slika nije liila na mene a, kao to sam
oseao, to i nije trebalo da bude ali je ona bila to to je sainjavalo moj
ivot, to je bila moja unutranjost, moja sudbina ili moj demon. Tako bi
izgledao moj prijatelj ako bih ga ja ikad naao. Tako bi izgledala moja
dragana ako bih je ikada stekao. Takav bi bio moj ivot i takva bi bila moja
smrt, to je bio zvuk i ritam moje sudbine.
Tih nedelja zapoeo sam da itam jednu knjigu, koja je na mene nainila
utisak dublji nego sve to sam ranije itao. A i docnije, retko da sam jo
neku knjigu tako proiveo moda jo samo Niea. To je bila jedna sveska od
Novalisa, s pismima i izrekama, od kojih nisam mnoge razumeo, ali koji su me
ipak svi neizrecivo privlaili i plenili. Jedna od tih izreka pada mi sada
na um. Napisah je perom pod slikom: >Sudbina i oseanje su imena jednog
pojma<. Sada sam to razumeo.
Devojku koju sam nazvao Beatriom, sretao sam jo esto. Pri tom nisam vie
oseao uzbuenje, ali zato uvek blagu saglasnost, neko oseajno
nasluivanje: ti si privezana za mene, ali ne ti, nego samo tvoja slika ti
si komad moje sudbine.
Moja enja za Maksom Demijanom ponovo je postala silna. O njemu nisam znao
nita, ve godinama nita. Jedan jedini put o kolskom raspustu bio sam se
susreo s njim. Sad vidim da sam taj kratak susret zatajio u svojim
belekama, i vidim da sam to uinio iz stida i sujete. Moram to da
nadoknadim.
Dakle, jednom za vreme kolskog raspusta, kad sam s blaziranim i uvek ne to
umornim licem iz moga kafanskog doba, tumarao po svome rodnome
gradu, vitlao svojim tapom i zagledao se u stara, nimalo izmenjena,
prezriva lica filistara, doao mi je u susret moj nekadanji prijatelj. Cim
sam ga spazio, stresao sarn se. I munjevitom brzinom proletela mi je kroz
glavu misao na Franju Kromera. I?a li je ipak Demijan tu stvar doista
zaboravio! Ta bilo je jtako neprijatno to sam imao prema njemu tu obavezu,
upravo, jedna glupa detinja pria, ali i pored toga obaveza.
Izgleda da je ekao hou li mu se javiti, i kad sam to uinio to sam mogao
nemarnije, pruio mi je ruku. To je opet bio njegov stisak ruke! Tako vrst,
topal, a ipak hladan, muki!
On mi se zagleda paljivo u lice, i ree:
Porastao si, Sinklere.
On sam, pak, uinio mi se sasvim nepromenjen, isto onako star, isto onako
mlad kao uvek.
On mi se prikljui i poosmo u etnju. Govorili smo o samim sporednim
stvarima, nita o nekadanjici. Pade mi na um da sam mu nekad pisao vie
puta, ne dobivi od njega odgovora. Ah, da ih je samo 'zaboravio, ta glupa,
glupa pisma! On o tome ne ree ni rei.

Tada jo nije postojala Beatria, niti slika, bio sam jo usred svoga
raspusnog doba. Pred gradom sam ga pozvao da svrati sa mnom u jednu kafanu.
On poe. RazmetIjivo poruih bocu vina, nasuh, kucnuh se s njim, pokazah da
sam odlino upoznat sa studentskim obiajima oko pijenja, i ispraznih prvu
au u jednom gutljaju.
Odlazi mnogo u kafane? zapitao me on.
 Pa da rekoh leno ta da se inae radi? Na kraju krajeva, to je jo uvek
najveselije.
Misli? Moe biti. Neto u tome je vrlo lepo anos, bahantsko
raspoloenje? Ali ja nalazim da se kod veine Ijudi koji sede mnogo u krmi
to sasvim izgubilo. ini mi se da je upravo to jurenje u krmu neto sasvim
filistarsko. Jest, cele noi, sa zapaljenim buktinjama, uz pravi lepi zanos
i pomamu! Ali tako stalno, jedan satljik za drugim, ta to doista nije ono
pravo! Zar bi ti sebi mogao da predstavi Fausta kako, iz veeri u vee,
sedi za unapred zadranim stolom?
Ja ispih i pogledah ga neprijateljski.
Da, ali nije svako Faust rekoh kratko. On me pogleda malo zaprepaen.
Potom se nasmeja sa starom sveinom i nadmonou.
Pa neka, to da se oko toga prepiremo? U svakom sluaju, ivot jednog
pijanice ili raspusnika je verovatno ivlji negoli ivot besprekornog
graanina. A zatim to sam jednom itao ivot raspusnika je jedna od
najboljih priprema za mistiara. Samo takvi Ijudi kao sveti Avgustin
postajali su vidoviti. I on je ranije voleo da uiva i da se provodi.
Bio sam nepoverljiv, i nisam hteo ni u kom sluaju dopustiti da on mnome
gospodari. Zato rekoh iskusno:
Da, svako po svome ukusu! Da priznam otvoreno, meni nije nimalo stalo da
postanem vidovit ili tako to.
Demijan sevnu na mene znalaki svojim malo zamirenim oima.
Dragi Sinklere ree on lagano nije bila moja namera da ti kaem
neprijatne stvari. Uostalom u kakvu svrhu ti sad ispija svoje satljike, ta
to obojica ne znamo. Ono u tebi to izgrauje tvoj ivot, ono ve zna zato.
Tako je dobro to znamo da u nama unutra ima nekog koji sve zna, sve hoe,
sve ini bolje nego mi sami. Ali oprosti, moram kui.
Mi se rastadosmo na brzu ruku. Ostao sam u kafani sasvim ravo raspoloen,
ispio sam svoju bocu do dna, i saznao, kad sam hleo da odem, da ju je
Demijan ve platio. To me je jo vie najedilo.
Na tom sitnom dogaaju zadrale su se sada ponovo moje misli. One su bile
ispunjene Demijanom. I rei koje je izgovorio u ovoj gostionici u predgrau,
opet su uskrsnule u mom pamenju, neobino svee i neizglaene. >Tako je
dobro to znamo da u nama unutra ima nekog koji sve zna!<
Pogledao sam u sliku koja je visila na prozoru i bila sasvim ugaena. Ali
sam video da oi jo plamte. To je bio pogled Demijanov. Ili je bio onaj
koji je bio u meni unutra. Onaj koji sve zna.
Kako sam eznuo za Demijanom! Nisam nita o njemu znao, on mi nije bio
dostian. Znao sam samo da on verovatno negde studira, i da je, po zavretku
njegovoga gimnazijskog doba, njegova mati napustila na gra.
Priseao sam se svih uspomena na Maksa Demijana, poev jo od moje povesti s
Kromerom. Kako se ponovo mnogo tota zaorilo to mi je on nekada bio kazao,
i sve je to imalo jo i danas smisla, bilo je aktuelno, ticalo se mene! I
ono to je pri naem poslednjem, tako malo veselom susretu bio kazao o
raspusniku i svecu, pojavilo mi se odjednom jasno pred duom. Nije li isti
sluaj bio i sa mnom? Nisam li i ja iveo u zanosu i kalu, u opijenosti i
izgubljenosti, dok nije, s jednim novim ivotnim podstrekom, u meni oivelo
upravo ono to je suprotno, tenja za istotom, enja za svetou?
Tako sam se i dalje podavao uspomenama ve je odavna bila pala no, a
napolju je padala kia. I u mo

jim uspomenama uo sam da pada kia, to je bio onaj as pod kestenovim

drveem gde me je on nekad ispitivao o Franji Kromeru i pogodio moje prve
tajne. Uskrsavali su, jedni za drugim, razgovori na putu za kolu, asovi
pred priee. I naposletku mi pade na um moj stvarno prvi susret s Maksom
Demijanom. O emu je tada upravo bilo rei? Nisam mogao odmah da se
prisetim, ali sam se zadrao na ovome, i sasvim sam bio utonuo u to. I evo,
uskrsnu ponovo i to! Stajali smo pred naom kuom, poto mi je bio prethodno
saoptio svoje miljenje o Kainu. Tada je govorio o starom, iilelom grbu
uglavljenom iznad nae kapije u zavrnom kamenu koji je odozdo navie
poslajao irim. Kazao je da ga to zanima, i da se mora obratiti panja na
takve stvari.
Te noi sam sanjao o Demijanu i o grbu. Ovaj se stalno menjao, Demijan ga je
drao u rukama, esto je bivao mali i siv, esto silno veliki i raznobojan
ali mi je on objasnio da je to uvek jedan isti. Naposletku me je primorao da
taj grb pojedem. Kad sam ga progutao, osetio sam, veoma prestraen, da je
progutana ptica s grba u meni oivela, da me ispunjuje i da poinje da me
prodire iznutra. U samrtnom strahu trgao sam se, i probudio.
Rasanio sam se, bilo je to usred noi, i uo sam kako kia sipa u sobu.
Ustadoh da zatvorim prozor, i pri tome stupih na neto svetlo to je lealo
na podu. Ujutru spazih da je to moj naslikani list. Leao je u vlazi na
podu, i sav se smeurao. Ja ga razapeh da se sui u jednoj tekoj knjizi
izmeu listova tanke hartije. Kad sam idueg dana ponovo pogledao ta je s
tim, bio se osuio. Ali se i izmenio. Crvena usta su izbledela, i postala
malo ua. To su sad bila potpuno Demijanova usta.
Odmah sam se dao na posao da naslikam novi list, pticu sa grba. Kako je
upravo ona izgledala, nisam vie jasno znao, a poneto na njoj, kao to sam
znao, nije se vie moglo prepoznati ni izbliza, poto je ta stvar bila stara
i esto premazivana bojom. Ptica je stajala ili sedelana neem, moda na
nekom cvetu, ili na nekoj kotarici ili gnezdu, ili na kruni nekog drveta.
Nisam se za to brinuo, i poeo sam s onim o emu sam imao jasnu predstavu.
Iz neke neodreene potrebe poeo sam odmah s jakim bojama, glava te ptice
bila je na mom listu uta kao zlato. Radio sam i dalje na tome kako mi je
kad naspelo, i za nekoliko dana zavrio sam stvar.
Bila je to sad neka ptica grabljivica, sa otrom, smelom glavom kao u kopca.
Polovinom tela bila je uvuena u tamnu zemljinu loptu, iz koje se probijala
kao iz kakvog ogromnog jajeta, na plavoj nebeskoj pozadini. Posmatrajui
podue taj list, inilo mi se sve vie i vie da je to onaj raznobojni grb
kakav mi se priinio u snu.
Da piem pismo Demijanu, ne bi mi bilo mogue, ak i da sam znao kuda. Ali,
u istom sanjarskom nasluivanju s kojim sam u to vreme inio sve to, odluio
sam da mu poaljem sliku sa kopcem, pa ma ona dospela do njega ili ne. Nisam
na njoj nita napisao, ak ni svoje ime, isekao sam briljivo ivice, kupio
sam veliki omota od hartije, i na njemu napisao nekadanju adresu svoga
prijatelja. Onda sam to poslao.
Pribliavao se jedan ispit, i ja sam morao da radim za kolu vie nego
inae. Opet sam omilio nastavnicima otkako sam najedanput promenio svoje
gadno vladanje. Dodue, nisam ni sad bio dobar ak, ali ni ja niti iko drugi
nije pomiljao na to kako je pre pola godine svima izgledalo verovatno da u
biti po kazni otputen iz kole.
Moj otac je ponovo pisao vie na onaj nain kao ranije, bez prebacivanja i
pretnji. Ali me nita nije gonilo da njemu ili ikom drugom objanjavam kako
se taj preokret sa mnom zbio. Bio je puki sluaj to se taj preokret
poklapao sa eljama mojih roditelja i nastavnika. Taj preokret me nije
priveo drugovima, nije me nikom pribliio, nainio me je samo usamljenijim.
On je stremio nekuda, ka Demijanu, ka nekoj dalekoj sudbi. Ja to ni sam
nisam znao, jer sam time bio upravo zahvaen. To je bilo otpoelo s
Beatriom ali od nekog vremena iveo sam sa svo

jim nashkamm listovima i sa svojim mislima na Demijana u jednom tako potpuno

nestvarnom svetu, da sam cak i nju bio potpuno izgubio iz vida i iz misli. O
svoiim snovima svojim oekivanjima, svojoj unutranjoi promem ne bih nikome
mogao kazati ni rei, ak ni da sam to nteo.
Ali, kako bih mogao to hteti?
V
PTICA SE PROBIJA IZ JAJETA
Moja naslikana ptica sagledana u snu bila je na putu i traila je moga
prijatelja. Odgovor mi je stigao na najudniji nain.
U razredu, na svome mestu, naao sam jednom posle odmora izmeu dva asa
jednu ceduljicu u svojoj knjizi. Ona je bila previjena upravo onako kao to
je kod nas bio obiaj kad bi drugovi iz istog razreda za vreme asa doturili
kriom jedan drugom neko pisamce. Samo sam se zaudio ko li mi to alje
takvu ceduljicu jer ni sa jednim drugom nisam optio na taj nain. Pomislio
sam da e to biti poziv na kakvu aku alu, u kojoj ja ipak ne bih uzeo
udela, te zato metnuh cedulju neproitanu spreda u svoju knjigu. Tek za
vreme asa ona mi sluajno doe ponovo do ruku.
Poigrah se hartijom, razvih je ne mislei nita, i naoh na njoj nekoliko
ispisanih rei. Bacih pogled na to, zapeh kod prve rei, uplaih se i
proitah, dok mi se srce stee pred sudbom kao u velikoj hladnoi.
>Ptica se probija iz jajeta. Jaje je svet. Ko hoe da bude roen, mora da
razori jedan svet. Ptica leti ka bogu. Bog se zove Abraksas.<
Proitavi vie puta ove redove, utonuh u duboko razmiljanje. Nikakva
sumnia nije bila mogua, to je bio odgovor od Demijana. Niko nije mogao
znati o ptici, osim mene i njega. Dobio je moju sliku. Razumeo je i pomogao
mi da je protumaim. Ali kako je sve to bilo pove

zano? I to me je iznad svega muilo ta je to znailo Abraksas? Tu re

nisam nikada uo ni proitao. >Bog se zove Abraksas!<
Cas je prolazio, a ja nisam nita uo od cele nastave. Poeo je i idui,
poslednji tog prepodneva. Cas je drao jedan mlad suplent, koji je tek doao
s univerziteta, i nama se svideo ve zato to je bio tako mlad i to nije
prema nama zauzeo lano dostojanstveni stav. Pod vostvom doktora Folena
itali smo Herodota. Ovo itanje spadalo je u onaj mali broj kolskih
predmeta koji su me zanimali. Ali ovog puta nisam to paljivo sluao.
Rasklopio sam svoju knjigu mehaniki, ali nisam pratio prevoenje, i ostao
sam i dalje utonuo u svoje misli. Uostalom, ve vie puta sam bio iskusio
kako je tano to to mi je Demijan nekada kazao na asu duhovne nastave. Sto
se dovoljno jako htelo, to je uspevalo. Kad sam za vreme naslave bio veoma
jako uposlen svojim vlastitim mislima, mogao sam biti spokojan da e me
nastavnik ostaviti na miru. Dodue, kad sam bio rasejan ili sanjiv, onda bi
se on najedanput pojavio preda mnom i to mi se ve bilo desilo. Ali, kad je
ovek doista razmiljao, kad je bio doista udubljen, onda je bio zatien. A
i ono s netreminim gledanjem ve sam okuao i posvedoio se da je tano.
Nekada, u Demijanovo vreme, to mi nije polazilo za rukom, ali sad sam esto
oseao da se sa pogledima i mislima moe mnogo tota da posvrava.
Tako sam sedeo i sada, i bio daleko od Herodota i kole. Ali iznenada mi
nastavnikov glas sinu u svesti kao munja, tako da se prenuh sav prestraen.
Cuo sam njegov glas, on je stajao sasvim kraj mene, ve sam pomislio da je
izgovorio moje ime. Ali me on nije gledao. Ja odahnuh.
Tada ponovo zauh njegov glas. On glasno izgovori re >Abraksas<.
U objanjenju, iji sam poetak bio preuo, doktor Folen nastavi:
Mi ne smemo sebi da predstavimo shvatanja onih sekta i mistinih skupina iz
starog doba tako naivno kao
to ona izgledaju sa stanovita racionalistikog posmatranja. Nauku u naem
smislu staro doba uopte nije poznavalo. Ali zato je postojalo bavljenje
filozofskomistikim istinama, i ono je bilo veoma jako razvijeno. Iz toga su
delom postale magija i igra, koje su, dodue, esto dovodile do prevare i
zloina. Ali i magija je imala plemenito poreklo i duboke misli. Tako i
uenje o Abraksasu, koje sam maloas naveo kao primer. To ime se pominje u
vezi s grkim magijskim formulama, i vrlo esto ga dre za ime nekog
magijskog avola, kakvog divlji narodi jo danas imaju. Ali izgleda da
Abraksas znai mnogo vie. To ime moemo zamisliti kao ime nekog boanstva,
koje je imalo simbolian zadatak da sjedini u sebi boansko i satansko.
Omaleni ueni ovek govorio je dalje lepo i ustro, niko nije bio mnogo
paljiv, i poto se ime nije vie pominjalo, to uskoro i moja panja utonu
opet natrag u mene samog.
>Sjediniti boansko i satansko<, odjekivalo je u meni. Ovde sam mogao ja da
se nadoveem. To mi je bilo dobro poznato jo od razgovora s Demijanom iz
poslednjeg doba naeg prijateljstva. Demijan je tada bio rekao da mi,
dodue, imamo Boga koga potujemo, ali ovaj predstavIja samo hotimino
rastavljenu polovinu sveta (to je bio zvanian, doputen >svetao svet<). Ali
bi trebalo potovati ceo svet dakle, trebalo bi ili imati jednog boga koji
je i avo, ili bi trebalo zavesti pored slube Bogu jo i slubu avolu. A
sad je dakle Abraksas bio bog koji je bio u isti mah bog i avo.
Neko vreme traio sam veoma revnosno po tom tragu, ali nisam odmicao napred.
Preturio sam bezuspeno itavu jednu biblioteku tragajui za Abraksasom. Ali
moje bie nije nikad bilo jako sklono ovoj vrsti neposrednog i svesnog
traenja, pri emu se nalaze najpre samo one istine koje ostaju oveku kao
kamenje u ruci.
Lik Beatrie, kojom sam se izvesno vreme bavio tako mnogo i prisno, tonuo je
postupno, ili bolje rei, udaljavao

se lagano od mene, pribliavao se sve vie vidokrugu, i postajao sve vie

kao sen, sve udaljeniji, blei. Ona nije bila vie dovoljna dui.
Sada poe da se javlja neko novo sazdanje u mojoj udno protkanoj
egzistenciji, koju sam vodio kao kakav mesear. U meni procveta enja za
ivotom bolje rei, enja za Ijubavlju i ulni nagon koji sam neko vreme
mogao preobratiti u oboavanje Beatrie traili su nove slike i svrhe.
Ispunjenje mi jo nije nikako dolazilo u susret, i bilo mi je nemogue vie
nego ikad da obmanem enju i da neto oekujem od devojaka kod kojih su
moji drugovi traili svoju sreu. Sanjao sam opet plahovite snove, i to vie
po danu negoli nou. Predstave, slike ili elje ponicale su u meni i
odvlaile me iz spoljnog sveta, tako da sam s tim slikama u sebi, s tim
snovima ili senkama, optio stvarnije i ivlje nego sa svojom stvarnom
okolinom.
Jedan odreen san, ili neka igra mate koja se stalno vraala, dobili su za
mene veliki znaaj. Taj san, najznaajniji i od najveeg uticaja u mome
ivotu, bio je otprilike ovakav: Vratio sam se natrag u oinski dom iznad
kapije svetlela se na plavoj pozadini uta ptica s grba. U kui mi doe
mati u susret ali kad stupih unutra i htedoh da je zagrlim, to nije bila
ona, nego neki lik koji nisam nikada bio video, veliki i snaan, slian
Maksu Demijanu i mome naslikanom listu, ali ipak drukiji i, uprkos
krepkosti, potpuno enski. Taj lik me je privlaio k sebi i primao me u
dubok, drhtav Ijubavni zagrljaj. Slast i groza bili su pomeani, zagrljaj je
bio bogosluenje, ali je u isti mah bio i zloin. Suvie uspomena na moju
majku, suvie uspomena na moga druga Demijana bilo je oduhovIjeno u tom
liku, koji me je uzimao u naruje. Njegov zagrljaj bio je u opreci sa svakim
strahopotovanjem, ali je ipak bio blaenstvo. esto sam se budio iz toga
sna s dubokim oseanjem sree, esto sa samrtnim strahom i muenom saveu
kao iz strahovitog greha.
Samo postupno i nesvesno vaspostavila se veza izmeu ove sasvim unutranje
slike i onog znaka to mi je stigao
spolja o bogu koga treba da traim. Ali ta veza postade potom tenja i
prisnija, i ja poeh oseati da sam upravo u tom nasluivanju i snu prizivao
Abraksasa. Slast i groza, ovek i ena izmeani, ono to je najsvetije i
uasno prepleteno meusobno, duboki zloin proiman najnenijom nevinou
takva je bila slika moga Ijubavnog sna, i takav je bio i Abraksas. Ljubav
nije vie bila ivotinjski mraan nagon, kakvim sam ga u poetku zastraen
oseao ona takoe nije bila vie pobono oduhovljeno oboavanje, kakvo sam
ukazivao slici Beatriinoj. Ona je bila oboje, oboje i jo mnogo vie, ona
je bila aneoski lik i satana, ovek i ena ujedno, ovek i ivotinja,
najuzvienije dobro i krajnje zlo. Cinilo mi se da mi je predodreeno da to
proivim, da mi je sudbina da to okuam. Ceznuo sam za tim i plaio sam ga
se, ali je to bilo uvek tu, bilo je uvek nada mnom.
Idueg prolea trebalo je da napustim gimnaziju, i da odem na studije, a jo
nisam znao kuda i ta. Garila me nausnica, bio sam odrastao ovek, a pri
svem tom potpuno bespomoan i bez svrhe. Jedno samo bilo je vrsto: glas u
meni, slika iz sna. Oseao sam da mi je dunost da slepo poem za tim
vostvom. Ali mi je to bilo teko, i svakodnevno sam se opirao. Moda sam
lud, mislio sam esto, moda nisam kao drugi Ijudi? Ali sam i ja mogao da
uinim sve ono to su drugi izvravali sa malo marljivosti i truda mogao
sam da itam Platona, mogao sam da reavam trigonometrijske zadatke, ili da
pratim makar kakvu hemijsku analizu. Samo jedno nisam mogao: da iupam iz
sebe svrhu koja je bila u meni skrivena u mraku, pa da je nacrtam negde pred
sobom, kao to su to inili drugi, koji su tano znali da ele postati
profesori ili sudije, lekari ili umetnici, i koliko e to da traje i kakve
e koristi biti od toga. To nisam mogao. Moe biti da u i ja nekad postati
tako to, ali odakle to da znam. Moda sam i ja morao da traim, i stalno,
godinama da traim, a ipak neu nita postati, i neu dospeti do cilja.
Moda u i doi do cilja, ali lo e biti zao, opasan, uasan cilj.

Ta ja nisam hteo nita drugo nego da pokuam proiveti ono to je samo od

sebe htelo da izbije iz mene. Zato je to bilo tako mnogo teko?
esto sam pokuavao da naslikam snaan Ijubavni lik svoga sna. Ali mi nije
nikad polazilo za rukom. Da mi je to polo za rukom, ja bih tu sliku poslao
Demijanu. Gde je on bio? To nisam znao. Znao sam samo da sam s njim povezan.
Kada u ga ponovo videti?
Prijatan mir onih nedelja i meseci iz vremena Beatriina davno je proao.
Tada sam zamiljao da sam dostigao jedno ostrvo i da sam naao mir. Ali tako
je to uvek bilo tek to bi mi jedno stanje omililo, tek to bi mi neki san
prijao, odmah bi svenuo i iileo. Uzaludne su bile alopojke! Ziveo sam sad
u vatri neutoljene enje, napregnutog iekivanja, to me je esto inilo
potpuno divljim i izbezumljenim. Sliku moje usnule dragane viao sam pred
sobom esto jo jasnije nego da je iva, mnogo jasnije negoli svoju roenu
ruku, govorio sam s njom, plakao pred njome, preklinjao je. Nazivao sam je
majkom, i kleao pred njom u suzama, nazivao sam je draganom i nasluivao
sam njen vreo poljubac koji utoljava sve elje, nazivao sam je avolom i
bludnicom, vampirom i ubicom. Ona me je mamila ka najnenijim Ijubavnim
snovima i ka raspusnim bestidnostima, nita joj nije bilo odve dobro i
dragoceno, nita odve zlo i nisko.
Celu tu zimu proiveo sam u unutranjoj buri, koju mogu teko da opiem. Bio
sam odavna svikao na samou, ona me nije pritiskivala, iveo sam s
Demijanom, s kopcem, sa slikom velike prilike iz moga sna, koja je bila moja
sudba i moja dragana. A bilo je dovoljno da se u tome ivi, jer je to
otvaralo vidike ka velikome i prostranome, i sve je nagovetavalo Abraksasa.
Ali, nijedan od tih snova, nijedna od mojih misli nije me sluala, nijednu
nisam mogao prizvati, nijednoj nisam mogao po svom nahoenju da dam njenu
boju. One su dolazile i odnosile me, one su moj ivot vodile.
Stoga sam spolja bio zatien. Od Ijudi se nisam plaio, to su i moji
drugovi iskusili, i ukazivali su mi pritaje
no potovanje, usled ega sain se esto smeio. Kad sam hteo, mogao sam
veinu njih vrlo dobro da prozrem i da ih time pokatkad zaprepastim. Samo
sam to hteo retko kad, ili nikad. Uvek sam bio zauzet sobom, uvek sa samim
sobom. I najenjivije sam udeo da i ja najzad jednom proivim neto, da
neto iz sebe dam van, u svet, da siupim s njim u dodir i borbu. Poneki put,
kad bih uvee jurio kroz ulice, i ne bih mogao od nekog nemira da se vratim
kui do ponoi, poneki put bih tada pomislio da upravo sada moram da sretnem
svoju draganu, da e ona proi na oblinjem uglu, da e me doviknuti sa
oblinjeg prozora. Poneki put mi se inilo sve to nesnosno muno, i bio sam
spreman da oduzmem jednom sebi ivot.
U to vreme naao sam jedno neobino utoite >sluajno<, kako se to kae.
Ali ne postoje takvi sluajevi. Ako ovek koji neto nuno trai, nae to,
to mu je nuno, onda mu to ne prua sluaj, nego on sam, njegova roena
udnja i moranje odvode ga tamo.
Pri ovom hodanju po varoi uo sam dva ili tri puta iz jedne omanje crkve u
predgrau sviranje orgulja, ali so nisam tu zaustavljao. Kad idui put
prooh pored nje, ja to uh opet, i poznadoh da se svira Bah. Prioh
vratnicama, i zatekoh ih zakljuane poto je ulica bila gotovo bez Ijudi,
sedoh ukraj crkve na jedan kamen. Zavih se u svoj ogrta, i poeh da
oslukujem. To nisu bile velike orgulje, ali su zato bile dobre, i svirano
je izvanredno, s nekim neobinim, isto linim izrazom volje i istrajnosti,
to je zvualo kao kakva molitva. Cinilo mi se da ovek koji tu svira zna da
je u toj muzici zakljuano blago, pa ga on mami k sebi, i kuca i pati se
oko tog blaga kao oko svog ivota. U tehnikom smislu, ne razumem se mnogo u
muziku, ali sam upravo taj izraz due jo kao dete nagonski razumeo, i ono
to je muzikalno oseao sam u sebi kao neto to se samo po sebi razume.
Potom je muziar svirao i neto moderno, ini mi se da je bilo Regerovo.
Crkva je bila gotovo potpuno mrana, samo jedan sasvim tanak svetlosni zrak
probijao je kroz oblinji prozor. ekao sam dok se muzika zavrila, i et

l
kao sam tada goredole, dok nisam video orguljaa da je iziao. To je bio jo
mlad ovek, ali ipak stariji od mene, zdepasta, demekasta stasa. On otra
urno, snanim a istovremeno zlovoljnim koracima.
Od tog doba sedeo bih poneki put predvee pred crkvom, ili bih iao
goredole. Jednom sam naao vrata otvorena, i sedeo sam drhui i srean u
stolovima pola sata, dok je orgulja svirao gore pri slaboj gasnoj
svetlosti. Iz muzike koju je on svirao nisam uo samo njega samog. Cinilo mi
se takoe da je sve to je on svirao meu sobom srodno, da ima neku potajnu
meusobnu vezu. Sve to je svirao bilo je verom nadahnuto, bilo je predano i
pobono, ali ne pobono kao to su bogomoljci i pastori, nego pobono kao
hodoasnici i prosjaci u srednjem veku, pobonp sa bezobzirnom predanou
pred nekim oseanjem sveta koje je stajalo iznad svih veroispovesti.
Marljivo su svirani umetnici pre Baha, kao i stari Italijani. I svi su
kazivali isto, svi su kazivali ono to je i muziar imao u dui: enju,
najprisnije obuhvatanje sveta i najdivljije rastavljanje od njega, plameno
oslukivanje vlastite tamne due, zanos od predavanja samoga sebe i duboku
radoznalost da se sazna udnovato.
Kad sam jednom pratio orguljaa kriom pri njegovom odlasku iz crkve,
smotrio sam ga kako je uao u jednu malu krmu daleko napolju, na rubu
varoi. Nisam mogao da odolim, i poao sam za njim. Ovde sam ga prvi put
razgovetno video. Sedeo je za stolom u krmi, u uglu male sobe, sa crnim
filcanim eirom na glavi, sa satljikom vina pred sobom, a lice mu je bilo
onakvo kao to sam oekivao. Bilo je runo i malo divlje, uznemireno i
izbrazdano, udljivo i jake volje, a pri tome oko usta meko i detinjasto.
Izraz mukosti i jaine nalazio se sav u oima i na elu, a donji deo lica
bio je nean i nedozreo, neobuzdan i delom mekuan, brada puna neodlunosti
stajala je tu deaki kao u neskladu prema elu i pogledu. Mile su mi bile
ugasitomrke oi, pune ponosa i neprijateljstva.Cutei sedoh preko puta
njega, nikog inae nije bilo u krmi. On sevnu pogledom na mene, kao da me
htede najuriti. Ja ipak odoleh. i uperih pogled u njega, dok on srdito ne
proguna:
Zato me posmatrate tako avolski otro? Hoete li togod od mene?
Neu nita od vas rekoh. Ali sam od vas ve mnogo imao.
On nabra elo.
Tako, vi se zanosite muzikom? Po mom nahoenju je gnusno zanositi se
muzikom.
Nisam se dao zaplaiti.
Ja sam vas ve esto sluao u crkvi tu napolju rekoh. Uostalom, neu da
vam dosaujem. Mislio sam da u kod vas moda nai neto, neto osobito, ne
znam upravo ta. Ali bolje, nemojte me sluati! Ta ja vas mogu sluati u
crkvi.
Pa ja uvek zakljuavam.
Onomad ste to zaboravili, pa sam sedeo unutra. Inae stojim napolju ili
sedim na kamenu.
Tako? Drugi put moete ui unutra, toplije je. Morate samo lupnuti na
vrata. Ali snano, i ne dok sviram. A sad hajde ta ste hteli rei? Vi ste
sasvim mlad ovek, svakako ak ili student. Jeste li muziar?
Nisam. Sluam rado muziku, ali samo onakvu kakvu vi svirate, sasvim
neospornu muziku, onakvu pri kojoj se osea da ovek potresa nebo i pakao.
Muzika mi je vrlo draga, mislim zato to je tako malo moralna. Sve ostalo je
moralno, a ja traim neto to nije takvo. Pod moralnim sam uvek samo patio.
Ne mogu dobro da se izrazim. Znate li da mora postojati neki bog koji je
istovremeno Bog i avo? Sluao sam da je postojao nekad takav bog.
Muziar zabaci malo iroki eir, i strese tamnu kosu sa visokog ela. Pri
tom me prodorno pogleda i nae mi preko stola svoje lice u susret.
Tiho i napregnuto zapita on:
Kako se zove bog o kome to govorite?
 Na alost, ne znam gotovo nita o njemu. upravo znam samo ime. Zove se
Abraksas.
Muziar pogleda kao nepoverljivo oko sebe, kao da bi kogod mogao da
prislukuje. Onda mi se primae blizu i proaputa:
To sam i mislio. Ko ste vi?
Ja sam gimnazijalac.
Odakle znate o Abraksasu?
Pukim sluajem.
On lupnu o sto tako da mu se aa s vinom preli.
Sluajem! Ne govorite. gluposti, mladi ovee! Za Abraksasa se ne saznaje
pukim sluajem, to upamtite. Ja u vam o njemu jo vie rei. Ja znam pomalo
o njemu.
On zauta i pomae unatrag svoju stolicu. Kad sam ga. pogledao u oekivanju,
on se namrti.
Ne ovde! Drugi put! Na, uzmite!
Pri tome zahvati u dep svoga kaputa, koji nije bio skinuo sa sebe, i izvue
nekoliko peenih kestenova, koje
mi dobaci.
Ja ne rekoh nita, uzeh ih i stadoh da jedem, i bejah
vrlo zadovoljan.
Dakle proaputa on posle kratkog vremena odakle znate za njega?
Nisam oklevao da mu kaem.
Bio sam usamljen i nisam znao ta da radim priao sam. Tada se setih
jednog prijatelja iz ranijih godina, za koga drim da zna vrlo mnogo.
Naslikao sam neto, neku pticu koja izlazi iz zemljine lopte. Poslao sam je
njemu. Posle izvesnog vremena, kad ve nisam u to verovao, dolo mi je do
ruku pare hartije, i na njoj je stajalo: >Ptica se probija iz jajeta. Jaje
je svet. Ko hoe da bude roen, mora da razori jedan svet. Ptica leti ka
Bogu. Bog se zove Abraksas.<
On ne odgovori nita, Ijutili smo svoje kestenje i jeli
ga uz vino.
Da uzmemo jo jedan satljik? zapita on.
Hvala, ne, ja nerado pijem. On se nasmeja malo razoaran.

Kako hoete! Kod mene je to drukije. Ja ostajem jo ovde. A vi sad samo

idite!
Kad sam idui put posle sviranja na orguljama poao s njim, nije bio mnogo
govorljiv. Odveo me je u jednu staru ulicu, kroz staru gospodarsku kuu
gore, u veliku, neto tmurnu i zaputenu sobu tu, osim jednog klavira,
nita nije opominjalo na muziku, dok su veliki ormari sa knjigama i pisai
sto davali tom prostoru neto uenjako.
Koliko imate knjiga! rekoh ja odajui mu priznanje.
Jedan deo od toga je iz knjinice moga oca, kod koga stanujem. Da,
mladiu, ja stanujem lcod oca i majke, ali vas ne mogu predstaviti njima,
moji poznanici ne uivaju ovde u kui veliko potovanje. Ja sam izgubIjeni
sin, znate li to? Moj otac je ovek neizmerno dostojan potovanja, znamenit
svetenik i propovednik u ovdanjem gradu. A ja, da biste znali odmah da se
ravnate, ja sam njegov daroviti gospodin sin, koji je mnogo obeavao, ali
koji je poao stranputicom i unekoliko poludeo. Bio sam bogoslov i ba pred
sam dravni ispit napustio sam taj estiti fakultet. Mada sam, u
stvari, jo uvek ostao pri struci, to se tie mojih privatnih studija.
Kakve su bogove Ijudi odvajkada sebi izmiljali, to mi je jo uvek neobino
vano i zanimljivo. Uostalom, sad sam muziar i, kako izgleda, dobiu
uskoro kakvo manje mesto orguljaa. Onda sam opet pri crkvi.
Stadoh da gledam redom u poleinu knjiga, i naoh grke, latinske, hebrejske
nazive, ukoliko sam mogao da vidim pri slaboj svetlosti male stone lampe. U
meuvremenu moj poznanik je legao u mraku kraj zida na pod, i poeo tamo
neto da radi.
Hodite viknu on posle kratkog vremena da filozofiramo malo, to jest da
drimo jezik za zube, da leimo potrbuke i da razmiljamo.
On kresnu palidrvce, i u kaminu, pred kojim je leao, potpali hartiju i
trske. Plamen liznu visoko, on je darao i loio vatru veto i smotreno. Ja
legoh kraj njega na
pohaban ilim. On je zurio u vatru, koja je i mene privlaila, i tako smo
utei leali potrbuke valjda ceo sat pred vatrom koja je buktala, gledali
je kako plamti i hui, trne i povija se, izdie i podrhtava, i, na kraju,
kako na podu tinja, u tihoj eravici koja se gasila.
Oboavanje vatre nije bilo najgluplje to su Ijudi izmislili promrmlja
on. Inae, nijedan od nas nije izustio ni rei. Gledao sam netremice u
vatru, utonuo u slike u pepelu. Odjednom se prepadoh. Moj drug se prepusti
snu i tiini, video sam neke prilike u dimu i parence uglja na aru, mali,
vitki plamen liznu navie, i ja videh u njemu pticu sa utom glavom kao u
kopca. U kaminu, u eravici koja je izdisala, zlatno usplamteli konci
preplitali su se u mree, pojavljivala su se slova i slike, koje su
podseale na lica, na ivotinje, na bicikle, na crve i zmije. Kada sam,
prenuvi se, pogledao u druga, on je, s bradom oslonjenom na pesnice, gledao
ukoeno, predano i fanatino u pepeo.
A sad moram da idem rekoh lagano.
Dobro, onda idite. Do vienja!
On ne ustade, i poto se lampa bila ugasila, morao sam s mukom pipati kroz
mrane sobe, mrane hodnike i stepenice, dok nisam iziao iz zaarane stare
kue. Na ulici zastadoh, i pogledah po staroj kui. Ni u jednom prozoru nije
gorela svetlost. Mala mesingana firma sijala se na svetlosti gasnih fenjera
pred kapijom.
>Pistorije, vrhovni upnik< proitah na njoj.
Tek kod kue, kad sam posle veere sedeo sam u svojoj Imaloj sobi, pade mi
na um da od Pistorija nisam doznao ni o Abraksasu niti ma ta drugo, i da
smo, uopte, jedva izmenjali desetinu rei. Ali sam bio veoma zadovoljan
svojom posetom njemu. Za idui put bio mi je obeao izvanredan komad stare
orguljske muzike, jednu pasakalju od Bukstehudea.
Pasakalja (panska re) vrsta muzikog komada koji se svira vrlo sporo.
Prim. prevod.
Dltrlh Bukstehue Danac po roenju, uveni orgulja crkve sv. Marlje u
Libeku (). Prim. prevo.
Mada nisam toga bio svestan, orgulja Pistorije dao mi je prvu lekciju kad
sam s njim leao na podu pred kaminom u njegovoj surnornoj pustinjakoj
sobi. Gledanje u vatru prijalo mi je, okrepilo je i potvrdilo sklonosti koje
sam oduvek imao,' ali koje nisam upravo nikad negovao. Postupno mi je to
postajalo delimino jasno.
Ve kao malo dete bio sam pokatkad sklon da posmaIram udnovate oblike
prirode ali ne samo da ih posmatram, nego da se predam sav njihovom
vlastitom aru, njihovom ukovrenom, dubokom govoru. Izdueno, drvenasto
korenje drvea, obojene ile u kamenu, mrlje od ulja to po vodi pliva,
pukotine u staklu sve ove i sline stvari imale su pokatkad veliku dra za
mene, a pre svega voda i vatra, dim i oblaci, praina, a osobito obojene
krune povrine koje bih video kad bih sklopio oi. U danima posle moje prve
posete Pistoriju, stao sam ponovo da se priseam toga. Jer sam opazio da za
izvesno okrepljenje i radost, za pojaanje moga oseanja o sebi samome, koje
se od toga doba javljalo u meni, da za sve to imam jedino da zahvalim dugome
zurenju u otvorenu vatru. To oveku neobino dobro ini, a i obogauje ga.
U ono malo iskustva lo sam nakupio dosad na putu ka svojoj pravoj ivotnoj
svrsi, uvrstilo se i ovo novo: posmatranje takvih prilika, predavanje sebe
iracionalnim, ukovrenim, udnovatim oblicima prirode, proizvodi u nama
oseanje saglasnosti naeg bia sa voljom koja je stvorila te likove uskoro
osetimo iskuenje da ih smatramo za svoje vlastite udi, za svoje vlastite
tvorevine vidimo kako granice izmeu nas i prirode podrhtavaju i kako se
rasplinjuju, i nauimo da upoznamo ono raspoloenje u kome ne znamo da li su
slike na naoj mrenjai proizile usled spoljnih ili usled unutranjih
utisaka. Nigde tako prosto i lako kao pri ovom vebanju ne otkrivamo u
koliko smo velikoj meri mi samo tvorci, u kolikoj velikoj meri naa dua
uzima svagda udela u neprekidnom stvaranju sveta. Stavie, isto neodoljivo
boanstvo dela u nama i (u prirodi i kad bi spoljni svet propao, jedan od
nas bi bio sposoban da ga ponovo izgradi, brdo i reku,
drvo i list, koren i cvet sve to je sazdano u prirodi nalazi se prethodno
sazdano u nama, vodi poreklo iz due, ije bie jeste venost, ije bie mi
ne poznajemo, ali koje nam se daje da ga osetimo ponajvie kao Ijubavnu silu
i stvaralaku mo.
Tek posle nekoliko godina naao sam to zapaanje potvreno u jednoj knjizi,
i to kod Leonarda da Vinija, koji govori o tome kako je dobro i kako je
jako uzbudIjivo posmatrati neki zid na koji su mnogi Ijudi pljuvali. Od onih
mrlja na vlanom zidu oseao je ono isto to i Pistorije i ja pred vatrom.
Pri naem sledeem sastanku orgulja mi je dao ovu izjavu:
Mi povlaimo granice svoje linosti uvek suvie usko! Mi uraunavamo u
svoju linost uvek samo ono to saznajemo kao individualno razliito, kao
neto to se udaljuje od drugog. Ali mi, upravo svaki od nas, sastojimo se
iz svih sastojaka sveta i kao to nae telo nosi u sebi rodoslovlje razvia
sve do ribe, pa i mnogo dalje unatrag, tako i mi imamo u dui sve to je
ikada ivelo u Ijudskim duama. Svi bogovi i avoli, koji su ikada
postojali, bilo kod Grka i Kineza, ili kod Zulukafera, svi zajedno su u
nama, svi su tu, kao mogunosti, kao elje, kao izlazi. Kad bi oveanstvo
izumrlo sve do jednog jedinog osrednje darovitog deteta, koje nije dobilo
nikakvu obuku, ovo bi dete ponovo pronalo sav tok stvari, bogove, demone,
rajeve, zapovesti i zabrane, Stare i Nove zavete, sve bi ono moglo ponovo da
stvori.
Pa lepo primetih ja u emu je jo onda vrednost pojedinca? Cemu jo
teimo, kad u sebi imamo ve sve gotovo?
Stoj! uzviknu Pistorije estoko. Velika je to razlika da li samo nosite
svet u sebi, ili da li to i znate! Neki ludak moe da izusti misli koje
podseaju na Platona, neko malo pobono ae u hernhutskom seminaru
razmilja stvaralaki o istim dubokim mitolokim pove
Hernhut mesto u saksonskoj gornjo. Lunjici, sedite bogatog bogoslovskog
seminara. Prim. prevoci.
zanostima koje se javljaju kod gnostiara ili kod Zoroastra.' Ali on o tome
nita ne zna! On je drvo ili kamen. u najboljem sluaju ivotinja, dokle god
to ne zna. Ali onda kad svane prva iskra tog saznanja. onda on postaje
ovek. Valjda neete sve te dvonoce to idu ulicama smatrati za Ijude samo
stoga to idu uspravno i to svoje mladunce nose devet meseci? Ta vi vidite
koliki od njih su ribe ili ovce. crvi ili pijavice. koliko njih mravi,
koliko njih pele! U svakom od njih postoje mogunosti da se iauri ovek
ali tek onda kad on te mogunosti nasluti, kad naui da ih naini delimino
svesnima, tek tada su one njegova svojina.
Nai razgovori bili su otprilike takvi. Retko kad su mi donosili neto
sasvim novo. neto to bi me potpuno iznenadilo. Ali svi, ak i najobiniji,
pogaali su laganim stalnim udarom ekia po istoj taki u meni, svi su
pomogli da zbacim sa sebe Ijuturu, da probijem Ijusku u jajetu, i posle
svakoga sam dizao glavu malo vie, malo slobodnije, dok moja uta ptica nije
probila svoju lepu grabljiviku glavu iz razorene zemljine lopte.
Cesto smo priali jedan drugom svoje snove. Pistorije je umeo da ih tumai.
Seam se ba jednog udnovatog primera. Sanjao sam kako letim, ali na taj
nain to sam nekako baen kroz vazduh nekim velikim zamahom kojim nisam
mogao da gospodarim. Bejah sav ushien tim letenjem, ali se to uskoro
izmetnu u strah, kad mimo svoje volje videh da sam se otisnuo u opasne
visine. Tada nainih spasonosno otkrie da mogu svoje uzdizanje i padanje da
reguliem zadravanjem i izdisanjem daha.
Na to Pistorije ree:
Zamah kojim letite, to je na oveanski posed, koji svako od nas ima. To
je oseanje povezanosti s korenjem svake snage, ali se pri tome ovek brzo
uplai! To je vraki opasno! Zato se veina tako rado odrie lete
Gnostlari pristalice sistema religiozne filozofije kojl tvrde da potpuno
poznaju prirodu i boga Prim. prevo.
' Zoroastar ili Zaratustra linost iz staroga veka. verovatno mitska. kpjoj
se pripisuje osnivanie rellgi.le starlh Meana Persijanarn. Prim. prevod.
nja, i vie voli da hoda po graanskom putu, rukovoena zakonskim propisima.
Ali, vi niste takvi. Vi letite dalje, kako prilii valjanom momku. I gle, tu
pronalazite udo: postupno ste zagospodarili time uz veliku optu snagu
koja vas odvlai pridolazi fina, mala, vlastita snaga, jedan organ, kormilo!
Ta to je sjajno! Bez toga bi ovek neeIjeno otiao u vazduh, to, na
primer, ine bezumnici. Njima su data dublja nasluivanja negoli Ijudima na
graanskom putu, ali zato nemaju kljua ni kormila, i othuje u prostore bez
dna. Ali vi, Sinklere, vi ete udesiti stvar. A kako, molim vas? Svakako to
jo ne znate. To ete uiniti s jednim novim organom, s regulatorom disanja.
I sad moete videti kako je vaa dua u svojoj dubini malo >lina<. Ta ona
ne pronalazi taj regulator! On nije nita novo! On je zajam, i postoji ve
tisuama godina. On je organ za odravanje ravnotee kod riba, mehur za
plivanje. I doista, postoji jo i danas mali broj udnovatih i
konzervativnih ribljih vrsta kod kojih je mehur za plivanje u isto vreme
neka vrsta plua, i u datim prilikama moe doista da slui za disanje.
Dakle, u dlaku isto kao plua, koja u snu upotrebljavate kao mehur za
letenje. Doneo mi je ak svesku zoologije i pokazao mi imena i slike onih
starodrevnih riba. I ja sam osetio, s nekom udnom jezom, da u meni ivi
neka funkcija iz raznih epoha razvia.
VI
JAKOVLJEVA BORBA
ta sam od udnog muziara Pistorija doznao o Abraksasu, ne mogu da
prepriam u nekoliko rei. Ali najvanije to sam kod njega nauio, to je
bio dalji korak na putu ka sebi 'samom. U to vreme bio sam, sa nepunih
osamnaest godina, neobino mlad ovek, u sto stvari prerano zreo, a u sto
drugih stvari veoma zaostao i neumean. Kad bih se s vremena na vreme
uporedio s drugima, bivao bih esto ponosan i uobraen, ali isto tako esto
potiten i poraen. esto bih sebe smatrao za genija, esto za poluludog.
Nije mi polazilo za rukom da uzimam udela u radostima i ivotu svojih
vrnjaka, i esto sam se troio u prebacivanjima i brigama kao da sam
beznadeno rastavljen od njih, kao da je za mene ivot zatvoren.
Pistorije, koji je sam bio pravi pravcati osobenjak, pouio me je da sauvam
sranost i potovanje prema sebi samome. Time to je svagda u mojim reima,
u mojim snovima, u mojim matarijama i mislima nalazio neto dragoceno, to
ih je svagda ozbiljno uzimao i ozbiljno o njima razgovarao, davao mi je
primer.
Priali ste mi ree on da muziku volite zato to nije moralna. Neka je
tako. Ali vi sami ne smete biti moralist! Vi se ne smete ravnati s drugima
i ako vas je priroda stvorila za slepog mia, ne smete hteti da se nainite
pticom nojem. Vi sebe pokatkad drite za osobenjaka, prebacujete sebi to
idete putevima drugaijim negoli veina. Toga se morate okanuti. Gledajte u
vatru,

gledajte u oblake, i im nastupe nasluivanja i im glasovi u vaoj dui

zaponu da govore, onda se oslonite na njih i ne pitajte prvo da li je to u
volji ili da li je to milo gospodinu uitelju ili gospodinu tati ili nekome
drugom bogu! Time se ovek kvari. Time se dolazi na graansku stazu, i
postaje se okamenotina. Dragi Sinklere, na bog se zove Abraksas, a on je
bog i on je satana, on u sebi ima svetao i mraan svet. Abraksas nema ta da
prigovori nijednoj vaoj misli, nijednom vaem snu. To nemojte nikada
zaboraviti. Ali e vas on napustiti ako nekad postanete besprekoran i
normalan. Tada e vas napustiti i potraie nov lonac da bi 'u njemu gotovio
svoje misli.
Meu svima mojim snovima, onaj mrani Ijubavni san bio mi je najverniji.
esto, esto bih ga sanjao, stupao bih pod pticom na grbu u nau staru kuu,
hteo bih da privuem majku k sebi, i namesto nje drao bih obgrljenu veliku,
upola muku, upola materinsku enu, koje sam se plaio i kojoj me je ipak
privlaila najea udnja. A taj san nisam mogao nikada da ispriam svome
prijatelju. Zadrao sam ga za sebe, iako sam mu otkrio sve druge. To je bio
moj kut, moja tajna, moje pribeite.
Kad bih bio potiten, molio sam Pistorija da mi svira pasakalju staroga
Bukstehudea. U sutonu, u tamnoj crkvi sedeo sam tada izgubljen u toj muzici,
udnoj, oseajnoj, utonuloj u samu sebe, u muzici koja samu sebe oslukuje,
a koja mi je svagda prijala i inila me pripravnijim da odam pravdu
glasovima due.
Ponekad smo ostajali u crkvi jo neko vreme poto je zvuk orgulja ve
iezao, sedeli smo i gledali slabu svetlost kako sija kroz visoke prozore u
iljatom luku, i kako nestaje.
Doista izgleda smeno ree Pistorije da sam nekad bio bogoslov i da umalo
nisam postao svetenik. Ali sam pri tome bio nainio samo greku u formi.
Biti svetenik, to je moj poziv i moj cilj. Samo sam bio suvie rano
zadovoljan i stavio sam se na raspolaganje Jehovi jo pre nego to sam
upoznao Abraksasa. Ah, svaka reli
gija je lepa. Religija je dua. i svejedno je da li se uzima hriansko
priee ili se hodoastvuje u Meku.
Ali onda ste ipak mogli da postanete svetenik rekoh ja.
Ne, Sinklere, ne. Morao bih onda lagati. Naa religija se tako obavlja kao
i da nije religija. Ona sve ini tako kao da je delo razuma. Za nudu mogao
bih ak biti katolik, ali protestantski svetenik ne! Nekolicina
pravovernih a ja poznajem takve rado se pridrava bukvalnog znaenja,
njima ne bih mogao rei da za mene Hristos nije linost, nego heroj, mit,
gorostasna senka, u kojoj je oveanstvo naslikalo sebe samo na zidu
venosti. A drugi koji dolaze u crkvu da bi uli neku pametnu re, da bi
ispunili dunost, da ne bi nita propustili i tako dalje, jest, ta bih
njima imao da kaem? Da ih preobratim, mislite? Ali ja to nipoto neu.
Svetenik nee da preobraa, on hoe samo da ivi meu pravovernima, meu
sebi ravnima, i hoe da bude nosilac i izraz za ono oseanje iz koga pravimo
svoje bogove.
On prekide. Zatim nastavi.
Naa nova vera, za koju smo sada izabrali ime Abraksas, jeste lepa, dragi
prijatelju. Ona je najbolje to imamo. Ali je ona jo odoje! Krila joj nisu
jo porasla. Ah, usamljena religija, to jo nije neto istinito. Ona mora
postati optom, ona mora imati kult i zanos, sveanosti i misterije.
On stade da razmilja i utonu u sebe.
Zar misterije ne moe da izvodi svako za sebe ili u najuem krugu?
zapitah ja oklevajui.
Moglo bi se, te jo kako! potvrdi on. Ja ih izvodim ve odavno. Ja sam
izvodio kultove zbog kojih bih morao da odsedim godinama u tamnici, kad bi
se za to znalo. Ali znam da to jo nije ono pravo.
On me iznenada udari po ramenu tako da se ja stresoh.
Mladiu ree on prodorno i vi imate misterije. Ja znam da vi morate
imati snove koje mi ne kazujete. Neu da ih znam. Ali vam kaem:
proivljujte te

snove, odigravajte ih, gradite im oltare! To nije jo ono to je savreno,

ali to je put. Da li emo jednom, vi i ja, i nekolicina drugih, obnoviti
svet, to e se pokazati, Ali u nama samima moramo ga svakog dana obnavljati,
inae nee biti nita od nas. Mislite o tome. Vama je osamnaest godina,
Sinklere, vi ne jurite ka ulinim bludnicama, vi morate imati Ijubavne
snove, Ijubavne elje. Moda su oni takvi da ih se plaite. Ne plaite ih
se. To je najbolje to imate! Moete mi verovati. Ja sam mnogo izgubio usled
toga to sam u vaim godinama izvrio nasilje nad svojim Ijubavnim snovima.
To ne mora da se ini. Kad se zna za Abraksasa, ne sme vie da se ini.
ovek se ne sme niega plaiti, niti sme da smatra za zabranjeno ita to
dua u nama eli. Ja, prestraen, primetih:
Ali ovek ne moe da ini to mu na um padne! Ta ne sme se ubiti ovek
zato to imamo neto protiv njega.
On se pomae blie k meni.
U izvesnim okolnostima sme se i to. Samo je to veinom zabluda. Ja takoe
ne mislim da treba da uinite prosto sve to vam kroz glavu proe. Ne, ali
ne treba da one ideje koje imaju svoj opravdani smisao nainite tetnima
gonei ih od sebe i moraliui povodom njih. Umesto da sebe ili nekoga
drugog udarite na krst, moete iz pehara ispiti vino sa sveanim mislima, i
pri tome zamiljati misteriju prinoenja rtve. Moe se, i bez takvih
radnji, postupiti sa potovanjem i Ijubavlju sa svojim nagonima i takozvanim
iskuenjima. Tada oni ispolje svoj smisao, a svi oni imaju smisla. Ako vam
opet kadgod padne na um neto sasvim ludo ili greno, Sinklere, kad biste
hteli nekog da ubijete ili da uinite neku veliku gadost, onda za asak
pomislite da to u vama mata Abraksas! ovek koga biste hteli da ubijete,
nije nikada gospodin taj i taj, on je sigurno samo preruen. Ako nekoga
mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo neto to je usaeno u nama samima. Ono
to nije u nama samima, to nas ne uzbuuje.
Nikada mi Pistorije nije kazao nita to je tako duboko pogodilo u
najtajniji kut u meni. Nisam mogao da odgovorim. Ali ono to me je kosnulo
ponajjae i najudnije, to je bila saglasnost ovog saveta s Demijanovim
reima, koje sam ve godinama i godinama nosio u sebi. Jedan o drugome nisu
nita znali, a obojica su mi kazivali isto.
Stvari koje vidimo ree Pistorije tiho jesu iste stvari koje su u nama.
Ne postoji druga stvarnost osim one koju imamo u sebi samima. Stoga veina
Ijudi ivi tako nestvarno, zato slike izvan sebe smatraju za stvarnost, a
svoj vlastiti svet u 'sebi ne putaju nikako da doe do rei. Pri tome se
moe biti srean. Ali ako se jednom sazna i ono drugo, onda se vie ne moe
izabrati da se poe putem veine. Sinklere, put veine je lak, a na je
teak. Poimo.
Posle nekoliko dana, poto sam u dva maha uzaludno ekao na njega, sreo sam
ga kasno uvee na ulici, po hladnom nonom vetru, kako nailazi iza ugla kao
navejan, usamljen, posrui i sasvim pijan. Nisam hteo da ga pozovem. On
proe mimo mene, ne videvi me, i gledae ukoeno pred sebe usplamtelih i
usamljenih oiju, kao da ide za nekim tamnim pozivom iz nepoznatoga. Pooh
za njim du jedne ulice, on odmicae kao vuen nekom nevidljivom icom,
hodajui fanatino ali ipak mlitavo, kao kakva avet. Ja se vratih alostan
kui, svojim neostvarenim snovima.
Ovako on sad obnavlja svet u sebi pomislih i osetih jo u istom trenutku
da rasuujem nisko i moraiizatorski. ta sam znao ja o njegovim snovima?
Moda je on u svome zanosu iao pouzdanijim putem negoli ja u svojoj zebnji.
Za vreme odmora izmeu kolskih asova padalo mi je ponekad u oi kako moju
blizinu trai jedan moj drug, na koga nisam nikada obraao panju. To je bio
omaleni mladi, na izgled slab, mrav, s crvenkastoplavom ko

som u pogledu i ponaanju imao je neeg samosvojnog. Jedne veeri, kad sam
se vraao kui, vrebae me on na ulici. Pusti me da proem pored njega,
potom potra opet za mnom, i zastade pred naom kapijom.
Zeli li to od mene? zapitah.
Hteo bih samo da jedanput razgovaram s tobom ree on bojaljivo. Budi
tako dobar i poi nekoliko koraka sa mnom.
Ja pooh za njim i osetih da je on duboko uzbuen i da oekuje heto veliko.
Ruke su mu drhtale.
Jesi li ti spiritist? zapita on sasvim iznenada.
Nisam, Knauere odgovorih smejui se. Ni traga od toga. Kako ti je tako
to palo na pamet?
Ali si onda teozof?
Nisam ni to.
Ah, nemoj da si tako zatvoren! Ja oseam sasvim dobro da u tebi ima neeg
osobitog. To ti se vidi u oima. Ja pouzdano verujem da ti opti s
duhovima. Ne pitam le iz radoznalosti, Sinklere, ne! I ja sam traim put,
zna li, a tako sam usamljen.
Priaj samo bodrio sam ga. Ja, dodue, ne znam nita o duhovima, ve
ivim u svojim snovima, a ti si to osetio. I drugi Ijudi ive u snovima, ali
ne ti svojim vlastitim u tome je razlika.
Jest, u tpme je moda stvar proaputa on. Vano je samo kakve su vrste
snovi u kojima se ivi. Jesi li ti ve sluao to o beloj magiji?
Morao sam da oporeknem.
To je kad ovek ui da se sam savlauje. Moe se postati besmrtan i moe
se vraati. Zar se nisi nikada vebao u tome?
Na moje radoznalo pitanje o tim vebama, on se najpre pravio tajanstven, dok
se nisam okrenuo da poem tek tada izloi on stvar.
Kad hou, na primer, da zaspim ili da se skoncentriem, onda nainim takvu
jednu vebu. Onda zamislim neto, na primer, neku re ili neko ime, ili
neki geometrijski oblik. Onda ga zamiljam duboko u sebi, to
jac mogu, pokuavam da ga predstavim unutra u svujoj glavi. dok ne osetim
da je tamo. Onda ga zamislim sebi o vratu, i tako dalje, dok ne postanem
potpuno ispunjen njime. Onda sam sasvim vrst, i vie nita ne moe da me
uznemiri.
Shvatio sam donekle kako on to misli. Ali sam lepo oseao da on ima jo
neto na srcu, bio je udno uzbuen i ustar. Pokuavao sam da mu olakam
postavljanje pitanja, i gle, uskoro je izaao na sredu sa onim to ga je u
stvari titalo.
I ti se uzdrava? zapita me on bojaljivo.
Kako to misli? Misli li na polne odnose?
Pa da. Sada se ve pune dve godine uzdravam, otkad znam za tu nauku. Pre
toga sam imao jedan porok, zna ve. Nisi, dakle, nikad bio kod neke ene?
Nisam rekoh. Nisam naao nijednu koja mi odgovara.
Ali kad bi naao onu za koju misli da ti odgovara, da li bi onda s njom
spavao?
Pa naravno ako ona nema nita protiv rekoh malo podrugljivo.
O, onda si ti na pogrenom putu! Unutranje snage mogu se vaspitati samo
onda ako se ostane potpuno uzdrljiv. Ja sam to inio, cele dve godine. Dve
godine, i neto vie od jednog meseca! To je tako teko! Ponekad to jedva
mogu da izdrim.
Sluaj, Knauere, ja ne verujem da je uzdravanje tako strano vano.
Znam odbijao je on to svi kau. Ali to nisam od tebe oekivao. Ko hoe
da ide viim duhovnim putem, mora, neosporno, da ostane ist.
Dobro, onda ini to! Ali ja ne razumem zato je onaj koji svoj pol
priguuje >istiji< nego ma ko drugi. Ili, moe li da izlui ulno i iz
svih misli i snova?
On me je gledao oajno.
Ne, ba to 'ne mogu! Gospode, a to ipak mora da bude. Nou imam snove koje
ne bih mogao da priam ni sebi samome. Strane snove, zna li!

Setio sam se opet onog to mi je Pistorije kazao. Ali, ma kako da sam oseao
da su njegove rei istinite, nisam mogao da ih prepriavam, nisam mogao da
dam savet koji nije poticao iz mog Vlastitog iskustva, i za koji se nisam
oseao dovoljno doraslim da ga sam posluam. Postao sam utljiv i osetio sam
se ponien time to neko trai savet od mene, a ja mu ga ne mogu dati.
Sve sam okuao jadikovao je Knauer idui pored mene. Uinio sam to se
moe uiniti, sa hladnom vodom, sa snegom, s gimnastikom i tranjem ali sve
to nita ne pomae. Svake noi probudim se iz snova na koje ne smem nipoto
da mislim. A najuasnije je ovo: usled toga gubim postupno opet sve to sam
dubovno bio nauio. Gotovo vie nikad ne uspevam da se skoncentriem ili da
se uspavam, esto leim po celu no budan. Ja to ne mogu vie dugo da
izdrim. Ako naposletku ne mogadnem ipak da izvojujem borbu, ako popustim i
ako se ponovo okaljam, onda sam gri nego svi ostali koji se nisu, uopte,
nikada ni borili. Ti to valjda shvata?
Ja klimnuh glavom, ali nisam mogao na to nita da kaem. Poeo je da mi biva
dosadan, i uplaio sam se samoga sebe to njegova oita nevolja i oajanje
nisu na mene inili dublji utisak. Oseao sam samo: ne mogu ti pomoi.
Dakle, ne zna nita za mene? zapita on naposletku, iscrpen i alostan.
Ba nita? Ali mora da postoji neki put. Kako ti to ini?
Ne mogu ti nita rei, Knauere. U tome ne moemo jedan drugome da
pomognemo. Ni meni nije niko pomogao. Mora da bude naisto sam sa sobom, i
onda mora da uini ono to doista potie iz tvoga bia. Nema niega
drugog. Ako ne ume sam sebe da nae, onda, verujem, nee nai ni duhove.
Taj mali stvor gledao me je razoaran, pa najedanput zaneme. Tada mu pogled
planu u iznenadnoj mrnji, on sp iskezi na mene i uzviknu besno:
Ah, ti si mi divan svetac! I ti ima svoj porok, znam ja! Pravi se kao
kakav mudrac, a potajno si se prilepio za isti kal kao ja, i svi! Ti si
svinja, svinja kao i ja sam. Svi smo svinje!
Ja odoh i ostavih ga. On poe za mnom dvatri koraka, zatim zastade, osvrte
se, i otra dalje. Meni se smui od saaljenja i gaenja, i nisam se mogao
osloboditi tog oseanja sve dok nisam kod kue u svojoj sobici namestio
svojih nekoliko slika oko sebe i predao se udno i iz dna due svojim
vlastitim snovima. Tu se smesta pojavi opet moj san, o kapiji i grbu, o
materi i tuoj eni, i ja videh crte lica te ene tako jasno i razgovetno,
da sam jo iste veeri poeo da slikam njenu sliku.
Kad je crte posle nekoliko dana bio dovren, nacrtan kao u besvesno
iskidanim odsecima vremena proetim sanjarijama, ja ga uvee okaih na svoj
zid, primakoh preda nj stonu lampu, i stadoh pred njega kao pred kakav duh s
kojim sam se morao boriti na ivot i smrt. To lice je bilo slino ranijem,
slino mome drugu Demijanu, a po nekim crtama, slino i meni samome. Jedno
oko stajalo je uoljivo vie negoli drugo, pogled je prelazio preko mene
utonuo i ukoen, sudbonosan.
Stajao sam pred njim, i od unutranjeg naprezanja ohladio sam se sav ak do
utrobe. Postavljao sam slici pitanja, optuivao sam je, milovao je, molio se
njoj kao bogu nazivao sam je majkom, nazivao sam je draganom, nazivao sam
je bludnicom i devojurom, nazivao sam je Abraksasom. U tome mi padoe na um
rei Pistorijeve ili Demijanove? nisam se mogao setiti kad su bile
izgovorene, ali mi se inilo da ih ponovo ujem. To su bile rei o borbi
Jakovljevoj s bojim anelom, i ono >Ne putam te, mora me blagosloviti.<
Slika se pri svetlosti lampe menjala pri svakom dozivanju. Postajala je
svetla i sjajna, postajala je crna i mrana, sklapala je modre kapke preko
izumrlih oiju, otvarala ih je ponovo i sevala je plamenim pogledima to je
bila ena, to je bio ovek, to je bila devojka, to je bilo malo dete,
ivotinja rasplinula se u mrlju i postala

ponovo velika i jasna. Naposletku, povinujui se nekom jakom, unutranjem

pozivu, ja sklopih oi i sada videh sliku u sebi samome, jau i snaniju.
Htedoh da kleknem pred njom ali je ona bila toliko duboko u meni, da je
nisam mogao razluiti od sebe, kao da je postala isto to sam i ja sam.
Tada zauh neko potmulo, teko hujanje, kao od kakve prolene bure, i
zadrhtah u neopisano novom oseanju straha i doivljavanja. Preda mnom
zablistae zvezde i ugasie se, i pored mene potekoe, tiskajui se,
uspomene unatrag sve do prvoga, najzaboravljenijeg detinjstva, ak i do
preegzistencije i do ranih stupnjeva postojanja. Ali te uspomene koje su,
kao to je izgledalo, ponavljale moj ceo ivot sve do najskrivenijih kutova
nisu prestajale s jueranjicom i dananjicom, nego su ile dalje, odravale
su budunost, otkidale me od dananjice i odvodile u nove ivotne oblike,
ije su slike bile beskrajno svetle i zasenjujue, ali od kojih docnije
nisam mogao nijedne tano da se setim.
Te noi se probudih iz dubokog sna: bio sam u odelu, i leao sam popreko na
krevetu. Upalih svetlost, osetih da se moram prisetiti neeg vanog, nisam
nita znao o prethodnim asovima. Upalih svetlost, seanje je postupno
dolazilo. Potraio sam sliku, ona nije vie visila na zidu, niti je leala
na stolu. Tada mi se uini da se nejasno priseam kako sam je sagoreo. Ili
sam samo sanjao da sam je sagoreo u svojim rukama, pa sam pojeo pepeo?
Nekakav veliki, drhtavi nemir gonio me je. Stavio sam eir na glavu, otiao
kroz kuu i ulicu, kao na silu gonjen trao sam i trao ulicama i preko
trgova, kao da me je bura nosila, oslukivao sam pred mranom crkvom svoga
prijatelja, traio sam i traio u tamnom nagonu, ne znajui ta. Proao sam
kroz jedno predgrae, gde su bile javne kue, tamo je jo ovdeonde gorela
svetlost. Dalje napolju nalazile su se nove graevine i gomile cigala,
delimino pokrivene sivim snegom. Jurei kroz ovu pustinju kao kakav mesear
pod tuim pritiskom, setih se nove graevine u mom rodnome mestu, u koju me
je ne
kada odvukao moj muitelj Kromer na nae prvo obraunavanje. Slina
graevina leala je u sivoj noi ovde preda mnom, i zjapila na mene crnom
rupom za vrata. Neto me je gonilo unutra, hteo sam da uzmaknem i spotakao
se o pesak i iskopanu zemlju taj nagon je bio jai. morao sam unutra.
Preko dasaka i polupanih cigala oteturao sam se u pust prostor ovde je
odisalo sumorno na vlanu hladnou i kamenje. Tu se nalazila gomila peska,
svetlosiva mrlja: mae je sve bilo mrano.
Odjednom, neki zaprepaeni glas doviknu mi:
Za ime boje, Sinklere, otkuda ti ovamo?
I kraj mene se uspravi iz mraka neki ovek, omaleni mravi momak, kao kakav
duh dok mi je ikosa jo nakostreena stajala, ja poznadoh svoga kolskog
druga Knauera.
Kako si ovamo dospeo? zapita on kao izbezumIjen od uzbuenja. Kako si
mogao da me nae?
Nisam razumeo.
Nisam te traio rekoh smeteno svaka re mi je zadavala truda, i
prelazila mi je s mukom preko mrtvih, tekih. kao smrznutih usana.
On me je gledao netremice.
Nisi me traio?
 Nisam. Neto me je vuklo ovamo. Jesi li me ti zvao? Mora biti da si me
zvao. ta ti tu radi. Ta sada je no.
On me grevito obuhvati svojim tankim rukama.
Jest, no je. Mora uskoro da svane. O, Sinklere, nisi me zaboravio! Moe
li mi oprostiti?
Sta to?
Ah, bio sam tako gadan!
Tek sada se setih naeg razgovora. Je li to bilo pre etiripet dana? Cinilo
mi se da je otada protekao itav vek. Ali sad sam iznenada sve znao. Ne samo
ono to se izmeu nas zbilo, nego i to zato sam doao ovamo, i ta je
Knauer hteo ovde napolju da uradi.
Hteo si, dakle, da oduzme sebi ivot, Knauere?
U
On se strese od hladnoe i od straha.
Da, hteo sam. Ne znam da li bih to mogao da izvedem. Hteo sam da ekam dok
ne svane.
Ja ga odvukoh napolje. Prvi vodoravni svetlosni zraci dana svetlucali su
neizrecivo hladno i bezvoljno u sivom vazduhu.
Vodio sam deka pod ruku dobar deo puta. Iz mene su potekle rei:
Sad e otii kui i nee nikome nita rei! Iao si pogrenim putem,
pogrenim putem! I mi nismo svinje kao to ti misli. Mi smo Ijudi. Mi
gradimo sebi bogove i berimo se s njima, i oni nas blagosiljaju.
Cutei ili smo dalje, i razili smo se. Kad sam stigao kui, bio je ve
dan.
Najbolje to mi je ono vreme u St. jo donelo, bili su asovi s Pistorijem
kraj orgulja ili kraj vatre u kaminu. Citali bismo zajedno neki grki tekst
o Abraksasu i on bi mi itao odlomke prevoda iz Veda, i nauio me da
izgovaram sveti >om<. Meutim, nije mi to uenjatvo duu razvilo, nego
neto sasvim suprotno tome. Ono to mi je goilo, to je bilo produbljivanje
sebe samog, sve vee poverenje u svoje vlastite snove, misli i slutnje, i
sve vee saznanje o moi koju sam u sebi nosio.
Sa Pistorijem sam se sporazumevao na razne naine. Trebalo je samo da mislim
jako na njega, pa bih bio siguran da e mi doi on ili pozdrav od njega.
Mogao sam njega, isto kao i Demijana, zapitati ma ta iako on sam nije bio
tu: trebalo je samo da ga vrsto predstavim sebi i da mislei intenzivno
upravim na njega svoja pitanja. Onda bi se sva duevna snaga unesena u
pitanje vraala k meni kao odgovor. Samo, ja nisam predstavljao sebi ni
linost Pistorija, niti linost Maksa Demijana, nego sam morao prizivati
sliku koju sam usnio i naslikao, u snu vienu mukoensku sliku mog demona.
Ona sad nije vie ivela samo u mojim snovima, niti je bila vie naslikana
na hartiji, nego je ivela u meni kao slika koju sam prieljkivao i kao vie
oblije mene samog.
Cudan i ponekad smean bio je odnos koji je nastupio izmeu mene i neuspelog
samoubice Knauera. Od one noi u kojoj sam ja bio poslan k njemu, bio mi je
privren kao kakav veran sluga ili pas. pokuavao je da svoj ivot privee
za moj, i iao je slepo za mnom. Prilazio mi je sa najudnijim pitanjima i
eljama, hteo je da vidi duhove, hteo je da prouava kabalu, i nije mi
verovao kad sam ga ubeivao da od svih tih stvari nita ne razumem. Verovao
je da ja imam na raspolaganju svaku mo. Ali neobino je bilo to to bi on
esto sa svojim udnovatim i glupim pitanjima dolazio k meni upravo tada kad
bi trebalo u meni razmrsiti kakav vor, kao i to da je ono to bi njemu
sunulo kroz glavu i to bi ga morilo esto mene podsealo i podsticalo na
reenje. esto mi je bivao dosadan, i tada bih ga zapovedniki ispraao ali
bih ipak oseao: i on mi je bio poslan, i iz njega se ono to sam mu ja
davao vraalo udvostrueno k meni, te mi je i on bio vo, ili, pak, put.
Lude knjige i spisi koje mi je donosio i u kojima je on traio svoj spas,
pouile se me vie nego to sam to u tom trenutku uviao.
Taj Knauer izgubio se docnije neosetno sa moga puta. S njim nije bilo
potrebno nikakvo objanjenje. Ali je to bilo potrebno s Pistorijem. Pri
kraju svog kolovanja u St. doiveo sam s tim prijateljem jo neto
neobino.
I bezazlen ovek retko je kad poteen da jedanput ili vie puta u ivotu ne
dospe u sukob s lepim vrlinama odavanja potovanja i zahvalnosti. Svako mora
jednom da naini korak koji ga rastavlja od njegova oca, od njegovih
uitelja, svako mora da oseti poneto od tvrdoe usamljenosti, mada veina
Ijudi moe to slabo da podnese, te uskoro opet povije kimu. Od svojih
roditelja i od njihova sveta, od >svetlog< sveta svoga lepog detinjstva,
nisam se rastao borei se estoko, nego sam se lagano i gotovo nezapaeno
udaljio i otuio od njih. To mi je bilo ao, i prilikom posete svome
zaviaju, to mi je esto priinjavalo gorke asove ali nije dopiralo do
srca, moglo se podnositi.

Ali tamo gde smo Ijubav i strahopotovanje prinosili ne iz navike, nego iz

svoga najvlastitijeg nagona, tamo gde smo svom svojom duom bili uenici i
prijatelji tamo nastaje gorak i uasan trenutak ako nam se najedanput uini
da struja vodilja u nama hoe da nas odvede od voljene osobe. Onda se svaka
misao koja odbija prijatelja i uitelja, upravlja s otrovnom aokom u nae
vlastito srce onda nas svaki udar odbrane pogaa u vlastito lice. Tada
onome koji je mislio da u sebi samome nosi punovaan moral, uskrsjiu
rei >verolomstvo< i >nezahvalnost< kao sramni dozivi i igovi onda
uplaeno srce pobegne zastraeno natrag u drage doline onih vrlina iz
detinjstva, i ne moe verovati da se mora presei.
Lagano u toku vremena jedno oseanje u meni usprotivilo se da svoga
prijatelja Pistorija priznajem tako bezuslovno za vou. Ono to sam u
najznaajnijim mesecima svoga mladikog doba doiveo, bilo je prijateljstvo
s njim, bio je njegov savet, njegova uteha, njegova blizina. Iz njega je Bog
meni govorio. Iz njegovih usta vraali su se k meni moji snovi, ozareni i
protumaeni. On mi je darovao samopouzdanje. Ah, a sada sam lagano oseao da
sve vie rastu otpori protiv njega. U njegovim reima uo sam suvie
pounoga, oseao sam da on potpuno razume samo jed,an deo moga bia.
Meu nama nije dolo do neke svae, do neke scene, do nekog preloma pa ak
ni do nekog razraunavanja. Ja sam mu rekao samo jednu jedinu, upravo
bezazlenu re ali je to ipak bio trenutak u kome se iluzija izmeu nas
raspala u aroliku polupanu parad.
To nasluivanje pritiskivalo me je ve neko vreme, ali je ono postalo jasno
oseanje jedne nedelje u njegovoj staroj nauenjakoj sobi. Leali smo na
podu kraj vatre, i ori je govorio o misterijama i oblicima religije koje je
prouavao, o kojima je razmiljao, i ijom mogunom sudbinom se bavio. Ali
se meni sve ovo inilo vie udno i zanimljivo negoli znaajno za ivot
zvualo mi je kao uenost, zvualo mi je kao umorno traenje pod razvalinama
nekadanjih svetova. I najedanput osetih odvratnost pre

ma razglabanju i igranju verskim formama koje su nam ouvane predanjem.

Pistorije rekoh iznenada, i iz mene izbi zloba koja me je samog
iznenadila i uplaila priajte mi ve jedanput neki san, pravi san, koji
ste imali nou. To to sad govorite, tako je vraki antikvarsko!
On me nikad nije bio uo da tako govorim, a i ja sam osetih u istom
trenutku, brzo kao munja, sa stidom i strahom, kako je strela koju sam
odapeo ija njega i koja ga je u srce pogodila, uzeta iz njegove vlastite
ostave kako sam prebacivanja koja je on sam sebi inio, i koja sam sluao
kako ih izraava ironinim tonom u izvesnim prilikama, sad njemu u
zaotrenom obliku pakosno dobacio.
On to oseti u istom asu, i smesta zauta. Ja ga pogledah sa strahom u srcu,
i videh kako je strahovito prebledeo.
Posle jedne duge, teke pauze, on stavi novo drvo na vatru, i ree mirno:
Potpuno ste u pravu, Sinklere, vi ste pametan deko. Ja u vas potedeti
antikvarskih stvari.
Govorio je vrlo mirno, ali sam iz toga jasno nazreo bol od rane. ta sam
uinio!
Umalo nisam zaplakao, hteo sam da mu se srdano obratim, hteo sam da ga
zamolim za oprotaj, da ga ubeujem u svoju Ijubav, u svoju nenu
zahvalnost. Padoe mi na um dirljive rei ali ih ne mogadoh izgovoriti.
Ostao sam leei, gledao sam u vatru i utao. On je utao takoe, i tako smo
leali a vatra je dogorevala i utrnula, i sa svakim plamenom koji je
prestajao da puckara oseao sam kako se gasi i odlee neto lepo i srdano,
to se nije moglo vratiti.
Plaim se da me pogreno ne razumete rekoh naposletku veoma potiteno i
suvim, promuklim glasom.
Glupe, besmislene rei prele su mi mehaniki preko usana, kao da itam iz
nekog romana u novinama.
Sasvim vas dobro razumem ree Pistorije tiho. Pa vi ste u pravu.

On oeknu. A potom lagano nastavi:

Ukoliko jedan ovek moe da bude u odnosu na drugog u pravu.
Ne, ne, vikao je glas u meni, ja nisam u pravu! Ali nisam mogao nita da
izgovorim. Znao sam da sam svojom jednom jedinom, malenom reju ukazao na
jednu bitnu slabost, na njegovu nedau i ranu. Bio sam dodirnuo taku gde on
sam nije imao poverenja u sebe. Njegov ideal bio je antikvarski<, on je bio
istraiva unatrag, bio je romantiar. I odjedanput osetih duboko: upravo to
to mi je Pistorije bio i to mi je dao, to on nije mogao samome sebi da
bude i da da. On me je poveo jednim putem koji je morao i njega, vou, da
pregazi i napusti.
Sam bog zna kako ponikne takva jedna re! Ja nisam smerao nita zlo, nisam
nasluivao da e nastupiti slom. Izgovorio sam. neto to nisam nimalo sam
znao u trenutku kad sam izgovarao, bio sam se podao nekoj beznaajnoj malo
aljivoj, malo pakosnoj ideji, a iz toga je proizila sudbina. Uinio sam
malu, nesmotrenu surovost, i ova je za njega postala presuda.
O, kako sam tada silno eleo da se on naljuti, da se brani, da se izdere na
mene! Ali, nita od svega toga nije uinio, to sam sve morao da uinim sam,
u svojoj dui. On bi se i osmehnuo da je mogao. To to nije mogao, po tome
sam najbolje video kako sam ga duboko pogodio.
I time to je Pistorije taj udar od mene, od svog drskog i nezahvalnog
uenika, primio tako nemo, time to je utao i davao mi za pravo time to
je moju re priznao kao sudbinu uinio je da sam sam sebe omrznuo, nainio
je moju nepromiljenost hiljadu puta veom. Kad sam zamahnuo, mislio sam da
u pogoditi jednog jakog oveka koji e se braniti a sad je tu bio miran
paenik, bez odbrane, koji se utei predaje.
Dugo smo ostali leei pred vatrom koja je trnula, i u kojoj mi je svaki
zaareni oblik, svaki stub pepela to se izvija, dozivao u pamenje srene,
lepe, bogate asove, i sve vie gomilao dug moje obaveze prema Pistoriju.
Naj
.". UUuA. lov. mvjgau uo puuuesein. usiauun i oaon. Jjugo sam stajao pred
njegovim vratima, dugo na mranom stepenitu, dugo jo napolju, ekajui
pred kuom nee li moda izii i poi za mnom. Tada odoh, i stadoh da jurim
satima kroz grad i predgraa, kroz park i umu, do veeri. I tada osetih
prvi put znak Kainov na svome elu.
Tek postupno stao sam da razmiljam. Sve moje misli imale su smer da mene
optue, a Pistorija da odbrane. Na kraju sve je bilo obratno. Hiljadu puta
sam bio spreman da se pokajem i trgnem natrag svoju brzopletu re ali je,
pri svem tom, ona bila istinita. Tek sad polo mi je za rukom da razumem
Pistorija. da pred sobom izgradim ceo njegov san. Taj san bejae da postane
svetenik, da propoveda novu religiju, da da nove oblike uzdignua, Ijubavi
i oboavanja, da uspostavi nove simbole. Ali to nije bilo u njegovoj snazi,
nije bilo njegovo zvanje. On je boravio suvie usrdno u onome to je prolo,
poznavao je suvie tano ono to je nekada bilo, znao je suvie o Egiptu, o
Indiji, o Mitri, o Abraksasu. Njegova Ijubav bila je privezana za slike koje
je zemlja ve bila videla, a pri tome on sam znao je dobro u dnu due da
novo mora biti novo i drukije, da mora potei iz sveeg tla, a ne da bude
crpeno iz zbirki i knjiica. Njegovo zvanje bilo je moda da pomogne
privoditi Ijude ka njima samlma, kao to je to uinio sa mnom. Ali njegovo
zvanje nije bilo da im da ono o emu jo nisu bili uli, nove bogove.
I tu me, kao kakav otar plamen, opee iznenada saznanje: za svakoga ima po
jedno zvanje<, ali ni za koga takvo zvanje koje on sam sme da izabere, da mu
ocrta delokrug, i da ga vri po svom nahoenju. Bilo je pogreno hteti nove
bogove, bilo je potpuno pogreno hteti ma ta dati svetu! Nema nijedne,
nijedne, nijedne dunosti za probuene Ijude osim ove jedne: traiti samoga
sebe, postati vrst u sebi samome, napipati svoj vlastiti put koji vodi
unapred, kuda god bilo da vodi. To me je potreslo duboko, i to je bio za
mene plod ovog doivljaja. esto sam se bio igrao slikama budunosti, esto
sanjao o ulogama koje bi mi mogle biti dodeljene, kao pesniku moda.

ili proroku, ili kao slikaru, ili ma na koji drugi nain. Sve je to bilo
nitavno. Ja nisam postojao da bih pisao pesme, da bih drao propovedi, da
bih slikao ni ja niti iko drugi nije postojao toga radi. To je sve
proizilazilo samo uzgred. Pravi poziv za svakoga bilo je samo jedno: doi do
sebe samoga. Bilo da on okona kac pesnik ili kao umobolnik, kao prorok ili
zloinac to nije bila njegova stvar jest, to je na kraju krajeva bilo bez
znaaja. Njegova stvar je bila da iznae svoju vlastitu sudbinu, a ne makar
kakvu, i da je u sebi proivi, potpunu i nesalomljenu. Sve ostalo je bilo
polovno, bio je pokuaj da se izmakne, bilo je bekstvo natrag u ono to je
idealno za gomilu, bilo je prilagoavanje i strah od vlastitog unutranjeg
bia. Strana i sveta uzdie se preda mnom nova slika, sto puta nasluivana,
moda ve esto izgovarana, a pri svem tom tek sad doivljena. Ja sam bio
hitac prirode, hitac u neizvesno, moda radi neeg novog, moda ni radi
ega, i moj poziv bilo je jedino to da taj hitac iz pradubine pustim da
dejstvuje, da osetim u sebi njegovu volju i da ga nainim potpuno svojim.
Jedino to!
Mnogo puta sam bio ve iskusio ta znai samoa. A sada sam nasluivao da
ima i dublje, i da je ona neizbena.
Nisam pokuavao da se pomirim s Pistorijem. Ostali smo prijatelji, ali je
odnos bio izmenjen. Samo jedan jedini put govorili smo o tome, ili, upravo,
samo je on to uinio. On ree:
Zelim da postanem svetenik, to znate. Najvie sam voleo da postanem
svetenik nove religije, o kojoj imamo izvesna nasluivanja. Nikada neu
moi to da budem to znam i znao sam ve odavna, mada to sebi nisam sasvim
priznavao. I zato u vriti druge svetenike slube, moda na orguljama,
moda neto drugo. Ali moram biti svagda okruen neim to oseam kao lepotu
i svetinju muzika orgulja i misterija, simbol i mit, to mi je potrebno i od
toga neu odustati. To je moja slabost. Jer ponekad znam, Sinklere, znam s
vremena na vreme da ne treba da imam takve elje, da su one rasko i
slabost. Bilo bi uzvienije, bilo bi pravilnije kad bih se sasvim prosto
stavio na raspo
buuoini, ne postavijajui nikakve zahteve. Ali to ne mogu to je jedino to
ne mogu. Moda ete vi to jednom moi. To je teko, moj mladiu, to je
jedino istinski teko to postoji. esto sam o tome sanjao, ali ne mogu,
jeza me od toga hvata ne mogu da stojim tako potpuno nag i usamljen ta i
ja sam ubogi, slabi pas, kome je potrebno malo toplote i hrane, i koji bi
pokatkad eleo da oseti blizinu sebi ravnoga. Ko doista nee nita drugo do
svoju sudbinu, taj vie nema sebi ravnog, taj stoji sasvim sam i ima oko
sebe samo hlaclan vasionski prostor. To je, znate li, Isus u Getsemanskom
vrtu. Bilo je muenika koji su rado davali da ih raspnu na krst, ali ni oni
nisu bili junaci, nisu bili osloboeni, i oni su hteli neto na ta su bili
svikli, to im je bilo drago i blisko, imali su uzore, imali su ideale. Ali
ko hoe jo samo sudbinu, taj vie nema ni uzore, ni ideale, nema nieg
dragog, nieg utenog. A upravo tim putem moramo ii. Ljudi kao ja i vi su
sasvim usamljeni ali mi ipak jo imamo jedan drugog, imamo potajno
zadovoljenje to smo drukiji, to se moemo osloniti jedan na drugoga, to
elimo ono to je neobino. Ali i to mora otpasti ako neko hoe da ide do
kraja tim putem. On ne sme eleti ni da bude revolucionar, ni primer, ni
muenik. To se ne da zamisliti.. .
Ne, nije se dalo zamisliti. Ali se moglo sanjati, moglo se predoseati,
moglo se nasluivati. Nekoliko puta osetio sam poneto od toga kad bih
ugrabio neki sasvim tihi as. Tada bih zaronio u sebe, i pogledao bih sliku
svoje sudbine u otvorene ukoene oi. One su mogle izraavati puno mudrosti,
mogle su izraavati puno bezumlja, mogle su zraiti Ijubavlju ili dubokom
pakou, sve je bilo svejedno. Nita od toga nije se smelo izabrati, nita
se nije smelo hteti. ovek je smeo hteti samo sebe, samo svoju sudbinu. U
tome mi je Pistorije sluio kao vo za vreme jednog dela puta.
Tih dana jurio sam unaokolo kao slep, u meni je hujala bura, svaki korak bio
je opasnost. Nisam video nita osim mranoga ponora pred sobom, u koji su
uticali i tonuli svi dosadanji putevi. A u svojoj dui video sam sliku
voe, koji je liio na Demijana, i u ijim je oima stajala moja sudbina.
Ja napisah na cedulji: Voa me je napustio. Stojim u potpunom mraku. Ne mogu
sam da nainim ni koraka. Pomozi mi!<
To sam hteo da poaljem Demijanu. Ali sam odustao kad god sam to hteo da
uinim, izgledao sam sebi budalast i besmislen. Ali sam tu malu molitvu znao
napamet i izgovarao sam je esto u sebi. Ona me je pratila iz asa u as.
Poeo sam da nasluujem ta je molitva.
Moje kolovanje bilo je zavreno. Trebalo je o raspustu da putujem, to je
moj otac smislio, a potom da odem na univerzitet. Na koji.fakultet, to nisam
znao. Bilo mi je odobreno da pohaam filozofiju jedan semestar. Ja bih bio
zadovoljan isto tako i bilo im drugim.

VII GOSPOA EVA

Za vreme kolskog odmora otiao sam jedanput u kuu u kojoj je pre vie
godina stanovao Maks Demijan sa svojom majkom. Neka stara gospoa etala je
po vrtu, ja je oslovih i doznadoh da ta kua pripada njoj. Zapitah za
porodicu Demijan. Ona se nje dobro seala. Ali nije znala gde sad stanuje.
Poto je osetila da se mnogo interesujem, povela me je sa sobom u kuu,
potraila jedan koni album, i pokazala mi fotografiju Demijanove matere.
Jedva sam je se mogao setiti. Ali kad spazih malu sliku, srce mi prestade da
kuca. To je bila moja slika o kojoj sam snevao! To je bila ona, velika,
gotovo muka, enska prilika, slina svome sinu, s crtama materinstva, s
crtama strogosti, s crtama duboke strasti, lepa i zavodljiva, lepa i
nepristupana, demon i mati, sudbina i dragana. To je bila ona.
Kao kakvo divno udo proe me neto kad tako saznadoh da moja slika iz sna
ivi na zemlji! Postojala je, dakle, ena koja je tako izgledala, koja je
imala crte moje sudbine! Gde je ona? Gde? A ona je bila Demijanova mati.
Uskoro potom krenuh na svoje putovanje. Cudno putovanje. Putovao sam bez
odmora iz mesta u mesto, kako god bi mi naspelo, uvek tragajui za ovom
enom. Bilo je dana kada sam sretao same prilike koje su podseale na nju,
koje su opominjale, koje su liile na nju, koje su me mamile kroz ulice
stranih gradova, kroz eleznike stanice, u eleznike vozove, kao u
zamrenim snovima. Bilo je,

pak, drugih dana kad sam uviao kako je moje traenje beskorisno onda bih
sedeo u kakvom parku, u kakvom hotelskom vrtu, u kakvoj ekaonici, ne radei
nita, i gledao u sebe samog, i pokuavao da u sebi oivim sliku. Ali je ova
sad postala bojaljiva i kratkovena. Nikada nisam mogao da spavam, samo
prilikom putovanja vozom kroz nepoznate predele zadremao bih za kojih etvrt
asa. Jednom u Cirihu, ila je za mnom ustopice neka ena, lepa, malo
bezona ena. Jedva sam je pogledao, i otiao sam dalje, kao da je ona
vazduh. Radije bih smesta umro nego da nekoj drugoj eni darujem svoju
simpatiju makar za jedan as samo.
Oseao sam da me moja sudbina vue, oseao sam da je ispunjenje blizu, i bio
sam lud od nestrpljenja to nisam mogao nita da uinim za to. Jednom na
nekoj eleznikoj stanici, mislim da je to bilu u Insbruku, smotrio sam na
prozoru jednog voza koji je ba u tom Iasu kretao priliku koja me je
podsetila na nju, i bio sam danima nesrean. I najedanput, javila mi se
ponovo ta prilika nou u snu probudih se oseajui stid i pusto zbog
besmislenosti svoje hajke, i otputovah pravo kui.
Nakon nekoliko nedelja upisao sam se na univerzitet H. Sve me je razoaralo.
Predavanja o istoriji filozofije, koja sam sluao, bila su isto tako bez
due i po tvornikom kalupu kao i ivovanje mladia koji su studirali. Sve
je to bilo po kalupima, jedan je radio isto to i drugi, i zaarena veselost
na deakim licima izgledala je tako sumorno prazna i nabavljena, gotova!
Ali sam bio slobodan, imao sam ceo dan za sebe, stanovao sam mirno i lepo u
starim zidinama pred gradom, i imao sam na svom stolu nekoliko svezaka
Niea. S njime sam iveo, oseao sam usamljenost njegove due, nasluivao
sudbinu koja ga je besprekidno gonila, patio sam s njim i bivao blaen to
je nekad postojao neko koji je tako neumoljivo iao svojim putem.
Kasno uvee lutao sam jednom kroz grad, po jesenjem vetru i sluao kako
studentska udruenja pevaju iz kafana. Kroz otvorene prozore dopirao je
duvanski dim u oblacima,
a u debelim bujicama pesma, glasna i kruta, ali bez zamaha i beivotno
jednolika.
Stajao sam na uglu jedne ulice i oslukivao: iz dve krme orila se u noi
tano izvoena veselost omladine. Svuda zajedniko prebivanje, svuda
sabijanje u gomilu, svuda odbacivanje sudbine i bekstvo u toplo i zbijeno
krdo!
Idui za mnom. mimoioe me lagano dva oveka. Ja zauh odlomak njihovog
razgovora.
 Nije li to isto onako kao to je momaka kua u kakvom crnakom selu?
zapita jedan. Sve se poklapa, ak je i tetoviranje jo moda. Vidite,
to je mlada Evropa.
Taj glas mi je zvuao udnovato poznato i opominjao me je na nekoga. Ja
pooh za obojicom po mranoj ulici. Jedan je bio Japanac, omalen i otmen, i
pod fenjerom spazih kako se sija njegovo uto, nasmeeno lice.
Tada drugi stade ponovo da govori.
Pa ni kod vas u Japanu nee valjda biti bolje. Ljudi koji ne tre za
stadora, svuda su retki. Ima i ovde pogdekojih.
Svaka re proimala me je radosnim strahom. Poznavao sam oveka koji je
govorio. To je bio Demijan.
U vetrovitoj noi poao sam za njim i za Japancem kroz tamne ulice,
prisfukivao sam njihove razgovore, i uivao u zvuku Demijanova glasa. On je
imao stari zvuk, imao je staru, lepu pouzdanost i mir, i imao je mo nada
mnom. Sad je sve bilo dobro. Naao sam ga.
Na kraju jedne ulice u predgrau Japanac se oprosti i otkljua jednu kapiju.
Demijan poe istim putem natrag. Zastao sam i oekivao sam ga nasred ulice.
Srce mi je jako udaralo posmatrajui ga kako mi dolazi u susret, uspravan i
gibak, u mrkom kinom kaputu, s tankim tapom okaenim preko ruke.
Pribliavao se ne menjajui svoj ravnomerni korak, sve dok mi nije sasvim
priao skide eir i pokaza mi svoje staro svetlo lice s odlunim ustima i
s udnovatom ozarenou na visokom elu.
Demijane! uzviknuh.

On mi prui ruku.
Dakle, tu si, Sinklere! Oekivao sam te.
Jesi li znao da sam ovde?
To ba nisam znao, ali sam se pouzdano nadao. Video sam te tek veeras, ta
sve vreme iao si za nama.
Dakle, odmah si me poznao?
Naravno. Izmenio si se, dodue. Ali ima znak.
Znak? Kakav znak?
Ranije smo to nazivali Kainovim znakom, ako se jo moe setiti. To je na
znak. Ti si ga oduvek imao zato sam ti postao piijatelj. Ali je sad postao
razgovetniji.
Nisam znao, ili, upravo, znao sam. Jednom sam naslikao tebe, Demijane, i
bio sam zaprepaen to je slika liila i na mene. Je li to zbog znaka?
Svakako. Dobro je to si sad ovde! I moja majka e se radovati.
Ja se uplaih.
Tvoja majka? Je li ona ovde? Pa ona me i ne poznaje.
O, ona zna o tebi. Ona e te poznati i ako joj ne budem kazao ko si.
Odavna nisi nita javljao o sebi.
O, hteo sam esto da piem, ali nije ilo. Od nekog vremena osetio sam da
moram uskoro da te naem. Svakog dana sam te oekivao.
On provue svoju ruku kroz moju, i poe dalje sa mnom. Iz njega je izbijao
mir, i useljavao se u mene. Uskoro smo askali kao ranije. Seali smo se
kolovanja, nastave pred prvo priee, i onog nesrenog susreta onda za
vreme kolskog odmora samo o najranijoj i najtenjoj vezi izmeu nas, o
povesti sa Franjom Kromerom, nije ni sad bilo pomena.
Nehotice smo upali u udne razgovore pune nasluivanja. Nadovezujui se na
onaj razgovor Demijanov s Japancem, govorili smo o ivotu studenata, pa smo
od toga preli na drugo, to je izgledalo bez ikakve veze s prvim, ali je to
u Demijanovim reima dobijalo jednu prisnu povezanost.
On je govorio o duhu Evrope i o oznakama ovog vremena. Svugde, kazivao je
on, vlada sabijanje u zajednicu
i stvaranje stada, ali nigde ni traga od slobode i Ijubavi. Sve to
zajedniko prebivanje, poev od studentskih udruenja i pevakih drutava pa
sve do drava, sve je to nasilna tvorevina, sve je to zajednica iz straha,
iz bojazni, iz zabune, i ona je iznutra trula i stara, i blii se svome
slomu.
Zajedniko ivljenje ree Demijan to je lepa stvar. Ali to to vidimo da
svuda cveta, to nije zajedniko ivljenje. Ono e se iznova roditi iz
meusobnog upoznavanja pojedinaca, i ono e zaas dati svetu drugi oblik.
Ono to sad postoji kao zajedniko ivljenje, jeste samo stvaranje stada.
Ljudi pribegavaju jedni drugima zato to se plae jedni drugih gospoda za
sebe, radnici za sebe, naunici za sebe! A zato se plae? Covek se samo
onda plai kad nije sam sa sobom u dosluhu. Plae se zato to nisu nikada
sledovali svom vlastitom biu. Zajednica od samih Ijudi koji se plae od
nepoznatog u sebi samima! Oni svi oseaju da njihovi ivotni zakoni nisu
vie prikladni, da oni ive po ovetalim propisima ni njihove religije,
niti njihov moral, nita od svega ne odgovara onome to nam je potrebno. Sto
i vie godina Evropa je jo samo studirala i gradila fabrike! Oni tano
znaju koliko je grama baruta potrebno da se ubije jedan ovek, ali ne znaju
kako se moli bogu, ne znaju ak kako se moe biti srean bar jedan sat.
Pogledaj samo kakvu studentsku krmu! Ili pak neko mesto za zabavu gde
odlaze bogati Ijudi! Oajno! Dragi Sinklere, iz svega toga ne moe da
proizie nita dobro. Ti Ijudi koji se tako straljivo sabijaju, puni su
straha i puni su zlobe, niko nema poverenja ni u koga. Oni su verni idealima
koji to vie nisu, i ospu kamenjem na svakoga koji istavi nove ideale.
Oseam da postoje nesuglasice. One e tek nastati, veruj mi, nastae uskoro.
One, naravno, nee svet popraviti<. Da li e radnici poubijati svoje
fabrikante, ili e Rusija i Nemaka pucati jedna na drugu promenie se samo
posednici. Ali to ipak nee biti uzalud. To e ispoljiti bezvrednost
dananjih ideala, posklanjae se bogovi iz kamenog doba. Ovaj svet kakav je
sada hoe da umre, on hoe da propadne, i propae.

A ta e pri tome biti od nas? zapitah ja.

Od nas? Oh, moda emo i mi propasti zajedno s njim. Ta mogu ubiti i
jednog od nas. Sarao, na taj nain nije s nama svreno. Oko onog to od nas
ostaje, ili oko onih od nas koji e to preiveti, sakupie se volja
budunosti. Pokazae se volja oveanstva, koju je naa Evropa sa svojom
vaarskom tehnikom i naukom ve odavna nadvikivala. I tad e se pokazati da
volja oveanstva nije nikad i nigde istovetna s voljom dananjih zajednica,
drava i naroda, udruenja i crkava. Nego ono to hoe priroda sa ovekom,
stoji napisano u pojedincima, u tebi i u meni. To je stajalo u Isusu,
stajalo je u Nieu. Jedino za te vane struje koje, naravno, svakog dana
mogu da izgledaju drukije bie mesta tada kada se dananje zajednice
srue.
Bilo je kasno kad smo se zaustavili pred jednim vrtom kraj reke.
Ovde mi stanujemo ree Demijan. Doi uskoro k nama! Mi te rado
oekujemo.
Iao sam radostan po zahladneloj noi natrag, u svoj daleki stan. Tu i tamo
po gradu galamili su i zbijali ale studenti koji su se vraali kui. Cesto
sam ranije osetio oprenost izmeu smenog naina njihove veselosti i moga
usamljenog ivota. esto s oseanjem odricanja, esto s porugom. Ali jo
nikad nisam kao danas osetio s mirom i s potajnom snagom kako me se to malo
tie, kako je za mene taj svet bio dalek i iileo. Seao sam se inovnika
iz mog rodnog mesta, stare dostojanstvene gospode, kojima su uspomene na
njihove probanene semestre bile drage kao uspomene na neki blaeni raj, i
koji su gajili kult prema iezloj slobodisvoga studentskog doba, kao to ga
inae pesnici ili drugi romantiari posveuju detinjstvu. Svugde isto!
Svugde su traili slobodui sreunegde iza sebe, iz istog straha da ih to
moe podsetiti na njihovu vlastitu odgovornost i da ih moe opomenuti na
njihov vlastiti put. Nekoliko godina se pijanilo i klicalo, a potom bi se
povila kima i postajalo ozbiljan gospodin u dravnoj slubi. Jest, bilo je
trulo, trulo kod nas, a ta
stuaentska giupost bila je manje glupa i manje rava nego sto drugih.
Kad sam najzad stigao u svoj udaljeni stan i potraio svoju postelju, sve te
misli bile su odletele, i sav moj duh uporno je oekivao veliko obeanje to
mi ga je ovaj dan dao. im budem hteo, ve sutra, mogu da vidim Demijanovu
majku. Neka studenti bane i neka tetoviraju sebi lica, neka je svet truo i
neka oekuje svoju propast ta me se tie. Ja sam ekao jedino to da mi
moja sudbina doe u susret u novome liku.
Spavao sam vrsto do kasno ujutru. Novi dan granuo je za mene kao kakav
sveani praznik, kakav nisam vie doiveo jo od boinih praznika svoga
deakog doba. Bio sam proet unutranjim nemirom, ali se nisam nieg
plaio. Oseao sam da je za mene svanuo vaan dan, video sam i oseao da je
svet oko mene izmenjen, da eka, da je svean i da u njemu postoje mnoge
meusobne veze. I tiha jesenja kia koja je sipila, bila je lepa, mirna i
praznina, puna ozbiljne, vedre muzike. Prvi put je spoljni svet zvonio u
istom skladu s mojim unutranjim onda je praznik due, onda je vedro
iveti. Nijedna kua, nijedan izlog, nijedno lice na ulici nije mi smetalo
sve je bilo onakvo kakvo je moralo biti, ali nije imalo prazno lice
svakidanjice i sviknutosti, nego je to bila priroda u oekivanju, i sve je
stajalo sa strahopotovanjem, spremno pred subinom. Takav mi se kao malom
deku ukazivao svet jutrom o velikim praznicima, o Boiu i o Uskrsu. Nisam
znao da taj svet moe jo biti tako lep. Bio sam se svikao da ivim povuen
u sebe, i da se pomirim s tim da sam potpuno izgubio smisao za ono to se
napolju zbiva, da gubitak sjajnih boja stoji neizbeno u vezi s gubitkom
detinjstva, i da se unekoliko sloboda i mukost due mora platiti odricanjem
od toga Ijupkog sjaja. Sada sam, pak, ushien video da je sve to bilo samo
zasuto i potamnelo, i da je mogue ak i kad se ovek oslobodi i kada se
odrekne detinjske sree videti svet kako zrai i okuati duboke drhtaje
detinjskog vienja.

Doao je as kada sam ponovo naao vrt u predgrau, pred kojim sam se sino
bio oprostio od Demijana. Skrivena iza visokog drvea, sivog od kie,
stajala je mala kua, svetla i udobna visoko cvetno dbunje iza velikog
staklenog zida, iza svetlih prozora mrani sobni zidovi sa slikama i
redovima knjiga. Glavna vrata vodila su neposredno u mali zagrejani trem,
jedna nema stara sluavka u crnom, s belom keceljom, uvela me je unutra i
prihvatila mi ogrta.
Ona me ostavi u tremu samog. Ja se obazreh unaokolo, i smesta se obreh usred
svoga sna. Gore na tamnom zidu od drveta, iznad jednih vrata, visila je
ispod stakla u crnome okviru, meni dobro poznata slika, moja ptica a
zlatnoutom glavom kao u kopca, koja je uzletala iz zemIjine lopte. Ja
zastadoh potresen bilo mi je tako radosno i bolno na srcu kao da se u ovom
trenutku vraa k meni, kao odgovor i ispunjenje, sve to sam ikad uinio i
doiveo. Brzo kao munja sagledah kako mi prolee mnotvo slika mimo due:
oinsku kuu u zaviaju sa starim kamenim grbom iznad luka nad kapijom,
deka Demijana, koji je crtao grb, mene samog kao deka, bojaljivo
spletenog u zle ini moga neprijatelja Kromera, mene samog kao mladia kako
za mirnim stolom u svojoj akoj sobici slikam pticu svoje enje, s duom
zapletenom u mreu svojih vlastitih konaca i sve, i sve do ovog trenutka
odjeknu ponovo u meni, nae u meni potvrenja, odgovore, odobravanja.
Suznih oiju gledao sam u svoju sliku i itao sam u samome sebi. Tada mi
pogled poe nanie: pod slikom ptice u otvorenim vratima stajala je jedna
velika ena u tamnoj haljini. To je bila ona.
Nisam mogao da izgovorim ni rei. Sa lica koje je, slino licu njenoga sina,
bilo bez godina i starosti, i izraavalo puno oduhovljene volje, osmehivala
se prijateljski na mene lepa, potovanja dostojna gospa. Cutei joj pruih
ruke. Ona prihvati obe vrstim, toplim rukama.
Vi ste Sinkler. Odmah sam vas poznala. Neka ste dobrodoli.
juj je uiu uudok i topao, i ja sam ga pio kao slatko vino. I tada pogledah
navie i u njeno mirno lice. u crne, nedokuive oi. u svea. zrela usta. u
slobodno. kneevsko elo. na kome je bio znak.
Kako sam radostan rekoh joj i poljubih joj ruke. Cini mi se da sam celog
svog ivota bio uvek na putu a sada sam stigao kui.
Ona se materinski osmehnu.
Kui se ne stie nikad ree ona Ijubazno. Ali gde se prijateljski putevi
slivaju. tu ceo svet za jedan as izgleda kao zaviaj.
Izgovorila je ono to am na putu ka njoj oseao. Njen glas a i njene rei
bili su veoma slini glasu i reima njenoga sina, ali ipak sasvim drukiji.
Sve je to bilo zrelije, toplije, samo po sebi razumljivije. Ali isto tako
kao to ni Maks nije pre ni na koga ostavljao utisak deka, tako ni njegova
mati nije niukoliko izgledala kao mati jednog odraslog sina tako mlad i
sladak bio je dah nad njenim licem i kosom, tako zategnuta i neizborana je
bila njena zlaana koa, tako su joj cvetna bila usta. Stajala je preda mnom
jo vie kraljevski negoli u mome snu, i njena blizina bila je Ijubavna
srea, njen pogled je bio ispunjenje elja.
To je, dakle, bio nov lik u kome mi se ukazala moja sudba, ali ne vie
stroga, ne gonei me vie na usamljenost, ne, ve zrela i puna naslade!
Nisam donosio nikakve odluke, nisam inio nikakve zavete stigao sam do
cilja. do visokog mesta na putu, odakle se dalji put ukazivao dalek i
velianstven, teei ka obetovanim zemljama, osenen vrhovima drvea bliske
sree, rashlaivan bliskim vrtovima svakog veselja. Kako god da mi je ilo,
bio sam blaen to znam da na svetu postoji ta ena, to pijem njen glas i
to diem njenu blizinu. Neka mi postane majkom, draganom, boginjom samo
neka je tu: samo kad je moj put blizak njenom.
Ona pokaza nagore, ka mome naslikanom kopcu.
Vi niste nikada priinili veu radost naem Maksu nego ovom slikom ree
ona zamiljeno. A i meni. Mi
smo vas oeKivali Kada je slika stigla, znali smo da se nalazite na putu ka
nama. Kad ste bili jo mali deko, Sinklere, doao je jednog dana moj sin iz
kole i kazao: Ima jedan deko koji nosi znak na elu, on mora postati moj
prijatelj.To ste bili vi. Nije vam bilo lako, ali mi smo imali poverenja u
vas. Jednom, kad ste o kolskom odmoru bili kod kue, susreli ste se opet s
Maksom. Tada vam je bilo oko esnaest godina. Maks mi je priao o tome. Ja
je prekidoh:
Oh, to vam je to kazao! To je bilo moje najbednije doba!
Da, Maks mi je kazao: Sad Sinkler ima najtei deo pred sobom. On jo
jedanput pokuava da pobegne u zajednicu, postao je ak kafanski ovek ali
mu to nee poi za rukom. Njegov znak je zakriljen, ali ga potajno ee.
Nije li tako bilo?
O, da, tako je bilo, upravo tako. Tada sam naao Beatriu, i tada je
naposletku doao k meni ponovo jedan vo. Zvao se Pistorije. Tek tada mi je
postalo jasno zato je moje deako doba bilo tako tesno vezano za Maksa,
zato se nisam mogao otrgnuti od njega. Draga gospoo draga mati, tada sam
esto verovao da moram sebi oduzeti ivot. Da li je svakome put tako teak?
Ona mi svojom rukom pree preko kose lako kao vazduh.
Uvek je teko roditi se. Vi znate, ptica se s mukom probija iz jajeta.
Promislite unatrag i zapitajte se: zar je put bio tako teak? Samo teak? A
zar nije bio i lep? Da li biste znali neki lepi, neki lepi?
Ja zatresoh glavom.
Bilo je teko rekoh ja kao u snu bilo je teko dok nije doao san.
Ona klimnu glavom i pogleda me pronicljivo.
Da, ovek mora da nae svoj san, onda mu put postaje lak. Ali nema
neprekidnih snova, svaki san odmenjuje nov, i nijedan se ne sme silom
zadravati.
Ja se grdno uplaih. Da li je to ve bila neka opomena? Da li je to ve bila
odbrana? Ali svejedno, bio sam
spreman da pustim da me ona vodi, a da ne pitam za krajnji smer.
Ja ne znam rekoh dokle e moj san trajati. elim da on bude veit. Pod
slikom ove ptice doekala me je moja sudbina kao mati, i kao dragana. Njoj
ja pripadam, i nikome drugome.
Dokle god je san vaa sudbina, dotle treba da mu ostanete verni potvrdi
ona ozbiljno.
Obuze me neka tuga, i enjiva elja da umrem u tom zaaranom asu. Ja
osetih suze kako beskrajno davno nisam bio zaplakao! kako u meni naviru
nezadrivo i savlauju me. Plaho se okretoh od nje, pristupih prozoru i
pogledah oima koje nisu nita videle preko cvea u saksijama.
Iza sebe uh njen glas: zvuao je spokojno, a ipak je bio pun nenosti kao
pehar do ivice napunjen vinom.
Sinklere, vi ste dete! Ta vaa sudbina vas voli. Jednom e vam ona sasvim
pripadati, kao to to sanjate, ako ostanete verni.
Bio sam se savladao, i ponovo okrenuo k njoj svoje Ifce. Ona mi prui ruku.
Ja imam nekoliko prijatelja ree ona osmehujui se nekoliko sasvim
malobrojnih, sasvim bliskih prijatelja, koji me zovu gospoom Evom. I vi
treba da me tako zovete, ako hoete.
Ona me dovede do vrata, otvori ih i pokaza na vrt:
Nai ete tu napo)j Maksa.
Pod visokim drveem atajao sam opijen i potresen, i nisam znao da li sam
ikad bio budniji ili vie utonuo u san. Tiho je kapala kia iz granja. Ja
lagano uoh u vrt, koji se protezao daleko du rene obale. Najzad naoh
Demijana. Stajao je u otvorenoj batenskoj kuici, nag do pojasa, i pred
jednim obeenim dakiem peska vebao se u boksovanju.
Zastodoh zauen. Demijan je izgledao izvanredno: iroke grudi, vrsta,
muka glava, uzdignute ruke sa zategnutim miiima bile su vrste i krepke,
pokreti su

proisticali iz bedara, ramena i zglobova na rukama, kao razigrani izvori.

Demijane uzviknuh ta ti tu radi? On se veselo nasmeja.
Vebam. Obeao sam malom Japancu da u se s njim rvati, taj ti je okretan
kao maka, a naravno tako isto i podmukao. Ali on nee sa mnom izii na
kraj. Dugujem mu jedno sasvim nialo ponienje.
On baci na sebe koulju i kaput.
Bio si ve kod moje majke? zapita on.
Jesam. Kakvu izvanrednu majku ti ima, Demijane! Gospoa Eva! To ime joj
savreno dolikuje, ona je kao mati svih bia.
On me za trenutak pogleda zamiljeno u lice.
Ti ve zna ime? Moe biti ponosit, mladiu! Ti si prvi kome je ona to
ime kazala ve u prvom asu.
Od tog dana dolazio sam u tu kuu kao sin i brat, ali i kao zaljubljen
ovek. Kad bih za sobom zatvorio kapiju, ak i kad bih izdaleka ugledao kako
uskrsava visoko drvee u vrtu, bio sam bogat i srean. Napolju je bila
stvarnost<, napolju su bile ulice i kue, Ijudi i ureaji, knjinice i
sluaonice a ovde unutra bila je Ijubav i dua, ovde je ivela bajka i san.
A pri svem tom nismo niukoliko iveli zatvoreno od sveta, iveli smo u
mislima i razgovorima esto usred njega, samo na drugom polju bili smo od
veine Ijudi rastavljeni ne granicama, nego samo drugim nainom vienja. Na
zadatak je bio da u svetu predstavljamo jedno ostrvo, moda neki uzor, ali u
svakom sluaju nagovetavanje druge mogunosti ivljenja. Nauio sam, ja
koji sam dugo bio usamljen, da upoznam zajednicu, koja je moguna meu
Ijudima koji su okuali potpunu samou. Nikada vie nisam udeo da se vratim
trpezama srenih, sveanostima veselih, nikada me vie nije okrznula zavist
ili nostalgija kad bih sagledao zajednika ivovanja drugih. I lagano sam
bio posveivan u tajnu onih koji su na sebi nosili znak<.
Nas, one sa znakom, moda je svet s pravom smatrao za udne, tavie i za
bezumne i opasne. Mi smo bili
probudeni, ili oni koji se bude. i mi smo teili da uvek budemo sve
savrenije budni. dok su tenje i traenje sree u drugih ile ka tome da
svoja miljenja, svoje ideale i dunosti, svoj ivot i sreu veu sve
terije uz krdo. I tamo je bilo tenji. i tamo je bilo snage i veliine. Ali
dok smo mi, znakom obeleeni. po naem shvatanju predstavljali tenju
prirode ka novome. ka pojedinanome i buduem, dotle su drugi iveli sa
voljom da ostanu pri starome. Za njih je oveanstvo koje su oni voleli kao
i mi bilo neto dovreno, to se moralo odrati i atititi. Za nas je
oveanstvo bilo daleka budunost, kojoj smo svi ili, iju sliku nije niko
poznavao, iji zakoni nisu nigde stajali napisani.
Osim gospoe Eve, Maksa i mene. pripadali su naem krugu, blie ili dalje,
jo poneki traioci vrlo razliitih vrsta. Neki od njih ili su osobitim
putevima, i postavili su sebi posebne ciljeve i bili su privreni naroitim
miIjenjima i dunostima meu njima bilo je astrologa i kabalista, i jedan
pristalica grofa Tolstoja, i svakovrsni neni, bojaljivi, preosetljivi
Ijudi, pristalice novih sekti, vrioci indijskih vebi, vegetarijanci, i
drugi. Sa svima njima nismo imali upravo nieg duhovnog zajednikog osim
potovanja koje je svako od nas ukazivao tajnom ivotnom snu drugoga. Bili
su nam blii drugi, oni koji su prouavali kako je oveanstvo u prolosti
trailo bogove i nove slike svojih elja, i ije su me studije esto
podseale na studije moga Pistorija. Oni su donosili sa sobom knjige,
prevodili nam tekstove stranih jezika, pokazivali nam crtee stranih simbola
i obreda, i uili nas da vidimo kako se ceo posed dosadanjeg oveanstva
sastojao iz ideala i snova nesvesne due, iz snova u kojima je oveanstvo
pipajui ilo za nasluivanjem onoga to e mu biti moguno u budunosti.
Tako smo promotrili izvanredno, tisuuglavo bogovsko klupko iz staroga sveta
sve do svitanja hrianskog preokreta. Upoznali smo ispovesti usamljenih
pobonih Ijudi, kao i mene religija od jednog naroda da drugog. I iz svega
to smo prikupljali, proizilazila nam je kritika naega vremena i sadanje
Ev

rope, koja je u gorostasnim tenjama stvorila mono novo oruje oveanstva,

ali koja je naposletku dospela do dubokog i najzad vapijueg opustoenja
duha. Jer je ona zadobila ceo svet, da bi pri tome izgubila svoju duu.
I tu je bilo vernih i ispovednika izvesnih nada i spasonosnih uenja. Bilo
je budista, koji su hteli da preobrate Evropu, i Tolstojevih uenika, i
drugih veroispovesti. Mi iz ueg kruga sluali smo i primali sva ova uenja
ne drukije nego kao simbole. Mi, znakom obeleeni, nismo se odavali brigama
oko uobliavanja budunosti. Nama je svaka veroispovest, svako spasonosno
uenje ve unapred izgledalo mrtvo i beskorisno. I mi smo oseali jedino to
kao dunost i sudbu: da svaki od nas postane potpuno on sam, da potpuno da
za pravo klici prirode koja u njemu dela, i da ivi po njenoj volji da nas
neizvesna budunost zatekne spremne za sve i svata, to god bude donela.
Jer svi mi, govorili to ili ne govorili, oseali smo jasno da je slom i
novoroenje sadanjega blizu i da se ve predosea. Demijan bi mi katkad
govorio o tome:
Ono to e doi ne moe se ni zamisliti. Dua Evrope je ivotinja koja je
beskrajno dugo bila u okovima. Kada se ona oslobodi, njeni prvi. pokreti
nee biti najljupkiji. Ali putevi i stranputice su bez znaaja samo kad se
ispolji prava nevolja due, koja se ve tako davno neprestano nanovo
obmanjuje i opija. Tada e doi na dan, tada emo mi biti potrebni, ne kao
voe ili novi zakonodavci nove zakone neemo vie doiveti nego pre kao
oni koji su voljni, kao oni koji, su spremni da pou i da budu tamo gde ih
sudbina zove. Gle, svi Ijudi su spremni da poine neverovatne stvari kad
zapreti opasnost njihovim idealima. Ali nema nikoga kad je na pomolu neki
nov ideal, neki nov, moda opasan ili nelagodan pokret u rastenju. Mi smo ti
malobrojni koji emo tada biti tu i koji emo poi. Zato smo obeleeni
znakom kao to je Kain bio obeleen znakom da budi strah i mrnju, i da
tadanje oveanstvo otera iz uske idile u opasne daljine. Svi Ijudi koji su
uticali na hod ovean
to su bili spremni pred sudbinom. To se da primeniti na Mojsija i Budu, to
se da primeniti na Napoleona i na Bizmarka. Kome talasu neko slui, sa koga
pola on dobija naredbe, to on ne moe da bira. Da je Bizmark razumeo
socijaldemokrate, i da se bio saglasio s njima, on bi onda bio mudar
gospodin, ali ne ovek sudbine. Tako je bilo s Napoleonom, sa Cezarom, sa
Lojolom, sa svima! To se mora uvek zamisliti bioloki i evolucionistiki!
Kad su preokreti na zemljinoj povrini bacili vodene ivotinje na kopno, a
ivotinje sa kopna u vodu, tada su primerci koji su se spremno odazvali
sudbini izvrili ono to je novo i neuveno, te su tako novim
prilagoavanjem mogli da spasu svoju vrstu. Da li su to bili oni isti
primerci koji su ranije u svojoj vrsti trali kao nazadnjaci i odrioci
staroga, ili pre osobenjaci i revolucionari, to ne znamo. Oni su bili
spremni, i zato su mogli da spasu svoju vrstu do novih razvoja. To znamo.
Zato hoemo da budemo spremni.
Takvim razgovorima esto je prisustvovala gospoa Eva, ali ona sama nije
uzimala udela u govoru na taj nain. Za svakoga od nas koji je izraavao
svoje misli, bila je ona slualac i odjek, puna poverenja, puna razumevanja
inilo se da sve misli potiu od nje, i da se k njoj vraaju. Sedeti u
njenoj blizini, sluati ponekad njen glas i uzimati udela u atmosferi
zrelosti i due, koja ju je opkoljavala, to je bila za mene srea.
Ona tJi smesta osetila kad bi se u meni zbivala kakva promena, kakva
pokolebanost ili obnavljanje. inilo mi se da su snovi koje sam pri spavanju
imao, podstaknuti njome. Priao sam ih joj esto oni su joj bili razumljivi
i prirodni nije bilo nikakvih udnovatosti koje ona ne bi mogla da prati
shvatajui ih sasvim jasno. Neko vreme imao sam snove koji kao da su bili
izgraivani prema naim dnevnim razgovorima. Sanjao sam kao da je ceo svet
uskomean, i da ja, sam ili s Demijanom, napregnuto oekujem veliku sudbinu.
Sudbina je ostajala zastrta, ali

je nekako imala crte gospoe Eve biti od nje izabran ili odbaen, to je
bila sudbina.
Ponekad bi ona rekla s osmehom:
Va san nije potpun, Sinklere, vi ste zaboravili ono to je najbolje. .
.
I moglo se desiti da mi je to tada opet padalo na um, te nisam mogao
razumeti kako sam to mogao da zaboravim.
S vremena na vreme postajao sam nezadovoljan i bivao muen udnjom. Mislio
sam da vie neu moi podneti da je viam kraj sebe, a da je ne obgrlim. I
to bi ona smesta primeivala. Kad sam jednom izostao vie dana, pa se potom
ponovo vratio pogruen, ona me odvede na stranu i ree:
Nemojte se podavati eljama u koje ne verujete. Ja znam ta vi elite. Te
elje morate napustiti, ili ih morate potpuno i valjano eleti. Ako budete
mogli jednom tako da molite da ste u sebi potpuno ubeeni u ispunjenje, onda
je i ispunjenje tu. Ali vi elite, pa se opet kajete, i pri tome se plaite.
to se sve mora savladati. Da vam ispriam jednu bajku.
I ona stade da mi pria o jednom mladiu koji je bio zaljubljen u. zvezdu.
Stajao je kraj mora, pruao je ruke i oboavao zvezdu, sanjao je o njoj i
upravljao je k njoj svoje misli. Ali je on znao, ili je mislio da zna, da
zvezdu ne moe obgrliti jedan ovek. Smatrao je za svoju sudbinu da voli
zvezdu bez nade na ispunjenje, i iz te misli izgradio je itav ivotni spev
o odricanju i nemoj, vernoj patnji, koja je imala da ga popravi i preisti.
Ali svi njegovi snovi bili su upravljeni zvezdi. Jednom je opet stajao nou
kraj mora, na visokoj hridi, gledao je zvezdu, i goreo od Ijubavi prema
njoj. I u trenutku najvee enje poskoi i baci se u prazninu, zvezdi u
susret. Ali i u trenutku skakanja pomisli jo brzo kao munja: pa to je ipak
nemogue! I eno, leao je dole na obali i bio je zdrobljen. On nije razumeo
da voli. Da je u trenutku kad je skakao imao duevnu snagu da vrsto
se
udruzi sa zvezdom.
Ljubav ne mora da moli ree ona niti da trai. Ljubav mora da ima snagu
da u sebi samoj doe do izvesnosti. Onda nee biti vie vuena. nego e ona
vui. Sinklere, vau Ijubav vuem ja. Ako me ona nekad povue, ja u doi.
Ja neu da dajem darove. ja hou da budem zadobijena.
Ali drugi put ispriala mi je drugu bajku. Bio je jedan Ijubavnik koji je
voleo bez nade. On se povukao potpuno u svoju duu. i mislio je da e
sagoreti od Ijubavi. Svet za njega nije postojao, on nije vie video plavo
nebo i zelenu umu, potok mu nije uborio, harfa mu nije jeala, sve je bilo
utonulo, i on je osiromaio i postao bedan. Ali je njegova Ijubav rasla, i
on je mnogo radije hteo da umre i propadne, nego da se odrekne posedovanja
lepe ene koju je voleo. Tada on oseti kako je njegova Ijubav sagorela sve
drugo u njemu, te postade mona, i privlaila je i privlaila, i lepa ena
morala joj se povinovati, i dola je, i on je stajao rairenih ruku da bi je
privukao k sebi. Ali dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim
izmenila, i on s grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni
svet. Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i uma i potok, sve mu
je u novim bojama, svee i divno, dolazilo u susret, pripadalo mu, govorilo
njegovim jezikom. I umesto da dobije samo jednu enu, imao je ceo svet na
srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala radost kroz
njegovu duu. On je voleo, i pri tome je naao sebe samog. Veina njih,
pak, vole da bi pri tome sebe izgubili.
Moja Ijubav prema gospoi Evi izgledala mi je kao jedina sadrina moga
ivota. Ali je ona svakog dana izgledala drukija. Ponekad mi se inilo da
oseam pouzdano kako moje bie ne tei. privueno. njenoj linosti, nego da
je ona samo simbol moga bia i samo hoe da me jo dublje uvue u samog
sebe. Cesto sam sluao

njene rei koje su mi zvualc kao odgovori, na ono to je u meni nesvesno,

na gorua pitanja koja su me pokretala. Potom su opet dolazili trenuci u
kojima sam pored nje goreo od ulne udnje i Ijubio predmete kojih bi se ona
dotakla. A postupno su se ulna i beulna Ijubav, stvarnost i simbol upleli
jedno u drugo. Tada bi se deavalo da sam kod kue u svojoj sobi mislio na
nju, i mirno i svom duom, i pri tom zamiljao da oseam njenu ruku u
svojoj, i njene usne na svojima. Ili bih bio kod nje, gledao bih joj u lice,
razgovarao s njom, sluao njen glas, a ipak ne bih znao da li je ona
stvarnost ili je san. Poeo sam da nasluujem kako se Ijubav moe imati
trajno i besmrtno. Pri itanju knjige dolazio sam do novog saznanja, a to je
bilo isto oseanje kao poljubac gospoe Eve. Ona mi je gladila kosu, i
osmehivala se zasipajui me svojom zdravom, mirisavom toplinom, a ja sam
oseao isto kao da sam u samome sebi nainio napredak. Sve to je bilo vano
i to je bilo sudbina za mene, moglo je da uzme na se njenu sliku i priliku.
A ona se mogla promeniti u svaku moju misao, a svaka moja misao u nju.
Plaio sam se boinih praznika, za vreme kojih sam bio kod svojih
roditelja, jer sam mislio da e biti muka iveti dve nedelje udaljen od
gospoe Eve. Ali to nije bila muka, bilo je divno biti kod kue i misliti na
nju. Kad sam se vratio u H., ostao sam jo dva dana daleko od njene kue, da
bih uivao u toj sigurnosti i nezavisnosti od njenog ulnog prisustva. Imao
sam takoe snove u kojima se moje spajanje s njom izvodilo na nove
alegorine naine. Ona je bila more, u koje sam se ja, strujei ka njoj,
ulivao. Ona je bila zvezda, a ja sam bio sam zvezda na putu ka njoj, pa smo
se sreli i osetili da nas neto uzajamno privlai, ostali smo zajedno i
okretali se blaeno jedno oko drugog u bliskim, zvunim krugovima zanavek.
Taj san ispriao sam joj kad sam je prvi put ponovo posetio.
ban je lep ree ona mirno. Nainite ga istinom!
Za vreme ranoga prolea bio je jedan dan koji nisam nikad zaboravio. Stupio
sam u trem, prozor je bio otvoren, i mlaka vazduna struja valjala je kroz
odaju teak miris zumbula. Poto nisam nikog video, popeh se uz stepenice, u
sobu za rad Maksa Demijana. Kucnuh lako na vrata, i uoh unutra, ne ekajui
odziv, kao to sam bio navikao.
Soba je bila mrana, sve zavese navuene. Bila su otvorena vrata ka maloj
sporednoj odaji, gde je Maks bio udesio hemijsku laboratoriju. Odatle je
dopirala jasna bela svetlost proletnjeg sunca, koje je sijalo kroz kine
oblake. Pomislih da tu nema nikog, i podigoh zavesu.
Tada ugledah Maksa Demijana kako sedi blizu zastrtog prozora na niskoj
klupici, uuren i udno izmenjen, i kao munja prostruja kroz mene
oseanje: to si ve jednom doiveo! Ruke su mu nepokretno visile, ake su mu
bile u krilu, njegovo malo unapred nagnuto lice s otvorenim oima nije imalo
pogleda i bilo je obamrlo u zenici je mrtvaki svetlucao mali, otar odsev
svetlosti, kao u paretu stakla. Bledo lice bilo je potonulo u samoga sebe,
bez drugoga izraza osim izraza ogromne ukoenosti izgledao je kao kakva
prastara maska neke ivotinje na vratnicama nekog hrama. Izgledalo je kao da
ne die.
Poduhvati me groza pri seanju takvog, upravo takvog video sam ga ve
jedanput, pre mnogo godina, kad sam bio jo mali deko. Tako su oi ukoeno
gledale u duu, tako su ruke beivotno leale jedna pored druge, jedna muva
prelazila mu je preko lica. I on je, tada, moda pre est godina, izgledao
isto tako star i tako isto bez obeleja vremena i danas nijedna crta na
licu nije bila drukija.
Obuzet strahom, izioh lagano iz sobe, i sioh niz stepenice. U tremu
zatekoh gospou Evu. Bila je bleda i izgledala je umorno, to kod nje nisam
viao neka senka

prolete kroz prozor, otro, belo sunce najedanput je

ieznulo.
Bio sam kod Maksa proaputah brzo. Da se nije to dogodilo? On
spava, ili je utonuo u sebe, ne znam, ve jedanput ranije video sam ga
takvog.
Valjda ga niste probudili zapita ona brzo.
Nisam. Nije me uo. Odmah sam iziao. Gospoo Evo, recite mi, ta je s
njim?
Ona pree nadlanicom preko ela.
Budite mirni, Sinklere, nee mu se nita desiti. On se povukao. To nee
dugo trajati.
Ona ustade i izie u batu, mada je u tom asu poela kia da pada. Osetio
sam kako ne treba da poem s njom. Iao sam po tremu goredole, mirisao
opojno mirisave zumbule, gledao paljivo svoju sliku sa pticom nad vratima,
i udisao potiten udnu senku, kojom je ovog jutra ova kua bila ispunjena.
Sta je to bilo? Sta se desilo?
Gospoa Eva se uskoro vratila. Kine kapi visile su joj u tamnoj kosi. Ona
sede u svoju naslonjau. Umor ju je oborio. Ja joj se pribliih, nagoh se
nad nju, i poljubih kapi sa njene kose. Oi su joj bile svetle i mirne, ali
su mi kapi imale ukus suza.
Da pogledam kako mu je? zapitah je apuui. Ona se jedva osmehnu.
Nemojte biti dete, Siriklere opomenu me ona glasno, kao da bi sama
sebe oslobodila neke zamaijanosti. Sad idite, a docnije doite opet,
sad ne mogu da govorim s vama.
Ja odoh, i pobegoh iz kue i grada u brda kosa, tanka kia dolazila mi je u
susret, oblaci su se gonili nisko pod tekim pritiskom kao u strahu. Dole se
vetar jedva kretao, a u visinama je izgledalo da besni bura vie puta
probilo je za koji asak sunce, bledo i otro iz elino sivih oblaka.
Tada naide preko neba raslresit ut oblak, i on se zaustavi kod sive brane.
i za nekoliko trenutaka naini vetar od utoga i plavoga jednu sliku, jednu
gorostasnu pticu, koja se ote iz plave uskomeanosti, i razmahujui nadaleko
krilima, ieze negde u nebu. Onda se zau bura, i inu kia izmeana s
gradom. Kratak, neverovatan i strano tutnjavi grom prasnu nad
ibanimpredelom o.dmah potom probi se opet jedan sunev snop, a na
oblinjim bregovima iznad mrke ume svetleo se modro i ne.stvarno bledi
sneg.
Kad sam se, mokar i iiban vetrom, vratio posle vie asova, sam Demijan mi
je otvorio kuna vrata.
Poveo me je sa sobom gore u svoju sobu u laboratoriji je goreo gasni
plamen, hartija je bila rasturena, izgledalo je da je radio.
Sedi ponudi me on bie da si umoran bilo je gadno vreme, vidi se da si
bio dosta po polju. aj e odmah doi.
Danas se neto dogodilo poeh ja oklevajui to ne moe biti samo ovo
malo oluje.
On me pogleda ispitujui.
Jesi li togod video?
Jesam. Video sam u oblacima jasno za trenutak jednu sliku.
Kakvu sliku?
Jednu pticu.
Kopca? Da li njega? Sliku tvoga sna?
Da, to je bio moj kobac. Bio je ut i dinovski veliki, i uleteo je unutra
u plavocrno nebo.
Demijan duboko odahnu.
Neko kucnu na vrata. Stara sluavka donese aj.
Uzmi, Sinklere, izvoli. Mislim da pticu nisi video sluajno.
Sluajno? Zar se takve stvari vide sluajno?
Doista. ne vide se. To neto znai. Zna li ta?

Ne znam. Samo oseam da to znai neki potres. jedan korak ka sudbini.

Verujem da se to svih nas tie.
On je iao plahovito goredole.
Jedan korak ka sudbini! uzviknu on glasno. To sam isto noas sanjao, a i
moja mati imala je jue neku slutnju, koja je kazivala to isto.
Sanjao sam kako sam se peo lestvicama, uz jedno stablo ili kulu. Kad
sam stigao gore, sagledao sam celu zemlju, to je bila velika ravnica kako
sa gradovima i selima gori. Ne mogu jo sve da priam, nije mi jo sve
jasno.
Tumai li san u vezi s tobom? zapitah ja.
U vezi sa mnom? Naravno. Niko ne sanja ono to ga se ne tie. Ali se
to ne tie samo mene, tu si u pravu. Ja prilino tano razlikujem snove koji
mi nagovetavaju pokrete u mojoj roenoj dui, kao i druge, vrlo retke, u
kojima se nagovetava sudbina celog oveanstva. Takve snove imao sam retko
kad, a nikad takav za koji bih mogao rei da je to bilo neko proroanstvo i
da se ispunilo. Tumaenja su odve neizvesna. Ali znam pouzdano da sam neto
sanjao to se ne odnosi samo na mene. Taj san dolazi u red drugih, ranijih,
to sam nekad imao, i koje on nastavlja. Iz tih, upravo, snova, Sinklere,
potiu slutnje o kojima sam ti ve govorio. Da je na svet sasvim truo, to
znamo, ali to jo ne bi bio razlog da proriemo njegovu propast ili neto
slino. Ali ja sam ve vie godina imao snove iz kojih zakljuujem ili
oseam
ili kako hoe iz kojih dakle oseam da se slom staroga sveta primie
blie. To su najpre bila sasvim slaba, daleka nasluivanja, ali su
postojala sve jasnija i jaa. Jo ne znam nita drugo do to da se
priprema neto veliko i uasno, to e i mene pogoditi. Sinklere, mi emo
doiveti ono o emu smo pokatkad govorili! Svet hoe da se obnovi. Mirie na
smrt. Nita novo ne dolazi bez smrti.
To je stranije nego to sam zamiljao.
Ja sam ga uplaen posmatrao netremice.
Zar mi ne moe ispriati ostatak sna? zamolih ga plaljivo.
On zatrese glavom.
Ne mogu.
Vrata se otvorie, i gospoa Eva ue u sobu.
A, vi ste zajedno! Deco, valjda neete biti alosni. Izgledala je svee, i
nimalo vie umorna. Demijan se
osmehivao na nju ona nam prie kao mati preplaenoj deci.
Nismo alosni, majko, samo smo malo odgonetali ovaj novi znak! Ali to
nita ne mari. Iznenada e doi ono to hoe da doe, i tada emo doznati to
to treba da znamo.
Ali sam ja bio utuen, i kad sam se rastajao, i proao kroz trem, miris
zumbula uini mi se sveo, bljutav i mrtvaki. Preko nas bila je pala senka.

VIII POCETAK KRAJA

Izvojevao sam da mogu jo letnjeg semestra da ostanem u H. Umesto u kui,
sada smo gotovo uvek bili u bati kraj reke. Japanac, koji je, uostalom, u
rvanju doista izgubio, bio je otputovao, a i Tolstojevac nije dolazio.
Demijan je drao konja, i jahao je istrajno iz dana u dan. Ja sam esto
bivao sam s njegovom majkom.
esto sam se udio mirnoi svoga ivota. Bio sam odavna naviknut da samujem,
da se odriem, da se tegobno borim sa svojim mukama, te su mi se ti meseci u
H. inili kao kakvo ostrvo u snu, na kome sam udobno i oaran smeo da ivim
samo u lepim, prijatnim stvarima i oseanjima. Nasluivao sam da je to
predzvuk one nove, vie zajednice, o kojoj smo razmiljali. I s vremena na
vreme obuzimala bi me zbog te sree duboka alost, jer sam dobro znao da ne
moe biti trajna. Nije mi bilo dosueno da diem u obilju i udobnosti, bilo
mi je potrebno muenje i proganjanje. Oseao sam da u se jednog dana
probuditi iz tih lepih Ijubavnih slika, i da u opet biti sam, sasvim sam, u
hladnom svetu drugih Ijudi, gde je za mene postojala samo usamljenost ili
borba, a ne mir, a ne ivot sa drugima.
Tada bih se privijao s udvostruenom nenou uz gospou Evu, radostan to
moja sudba ima jo uvek lepe, mirne crte.
Letnje nedelje prolazile su brzo i lako, semestar je ve bio pri izdisaju.
Predstojao je skoranji rastanak. Nisam na to smeo da mislim, pa to nisam ni
inio, nego sam se
5pripijao uz lepe dane kao leptir uz medeni cvet. Sada je bilo moje sreno
doba, prvo ispunjenje moga ivota i moj prijem u savez. A ta e potom
doi? Opet u se boriti, patiti od enje, sanjati, biti sam.
Jednog od tih dana spopade me predoseanje tako jako, da moja Ijubav prema
gospoi Evi najedanput buknu bolno. Boe moj, jo samo malo pa je vie neu
videti, neu vie uti njen vrst, krepak korak po kui, neu vie nalaziti
njeno cvee na svome stolu! A ta sam postigao? Sanjao sam i uljuljkivao sam
se u zadovoljstvu, umesto da sam je zadobio, umesto da se borim za nju i da
je zauvek dograbim za sebe. Sve to mi je ona ikad kazala o pravoj Ijubavi,
palo mi je na pamet, stotinu finih opomena, stotinu tihih mamljenja,
obeanja moda ta sam od toga inio? Nita, nita!
Uspravio sam se usred svoje sobe, prizvao sam svu svoju svest, i mislio na
Evu. Hteo sam da priberem snage svoje due, da bih joj dao da oseti moju
Ijubav, da bdh je privukao ovamo k sebi. Morala je doi i udeti za mojim
zagrljajem, moj poljubac je morao da zaroni nenasito u njene zrele Ijub5
avne usne.
Stajao sam i naprezao sam se dok ne poe da me podilazi hladnoa od prstiju
i nogu. Oseao sam da iz mene proistie snaga. Za nekoliko asaka u meni se
neto vrsto zgri, neto svetlo i studeno u trenutku mi se uini kao da u
srcu nosim neki kristal, i znao sam da je to bilo moje ja. Hladnoa mi obuze
ak i grudi.
Kad se probudih iz uasnog naprezanja, osetih da neto dolazi. Bio sam
iscrpen na mrtvo ime, ali sam bio spreman da vidim Evu kako stupa u sobu,
raspaljena i ushiena.
Topot kopita udarao je sad niz dugu ulicu, odjekivao je dugo i tvrdo, i
najedanput se zaustavi. Ja priskoih prozoru. Dole je Demijan silazio s
konja. Ja strah dole.
ta se dogodilo, Demijane! Valjda se nije to desilo tvojoj majci?
On nije sluao moje rei. Bio je vrlo bled, i znoj je curio s obeju strana
njegova ela preko obraza. On priveza
uzde svog zagrejanog konja za batenski plot, uze me pod ruku i poe sa mnom
niz ulicu.
Zna li ve togod? Nisam nita znao.
Demijan mi stisnu ruku, i okrete prema meni lice, s mranim, saaljivim,
udnim pogledom.
Jest, mladiu, sad e biti to e biti. Ta ti si znao za veliku
zategnutost sa Rusijom.
ta? Bie rata? U to nisam nikad verovao. Govorio je tiho, mada nije bilo
nikog u blizini.
Jo nije objavljen. Ali bie rata. Budi siguran u to. Od onog doba nisam
ti vie dosaivao s tom stvari, ali sam otada triput video nova
predskazanja. Nee, dakle, biti ni smaka sveta, ni zemljotresa, ni
revolucije. Bie rata. Videe kako to pali! Ljudi e se time naslaivati,
ve sad se svako raduje da kidie. Tako im je ivot postao bljutav. Ali
videe, Sinklere, to je samo poetak. Moda e nastati veliki rat, veoma
veliki rat. Ali i to je samo poetak. Novo nastaje, a novo e biti uasno za
one koji su privreni starome. Sta e ti da radi?
Bio sam poraen, sve mi je jo zvualo tue i neverovatno.
Ne znam a ti? On slee ramenima.
Cim bude mobilizacija, ja stupam u vojsku. Ja sam potporunik.
Ti? O tome nisam nita znao.
Da, to je bilo jedno od mojih prilagoavanja. Ti zna da nikad nisam hteo
da drugima padam u oi, i svagda sam radije uinio poneto suvie, da bih
bio korektan. Verujem da u kroz nedelju dana ve biti na bojnom polju.
Za ime boje.
E, mladiu, to ne sme da shvati sentimentalno. Nee mi, doista, u
osnovi priinjavati zadovoljstvo ds nareujem puanu paljbu na ive Ijude,
ali to e bit sporedno. Sad e svako od nas upasti u veliki rvanj. I ti.
Ti e svakako biti regrutovan.
A tvoja mati, Demijane?
lek. sad se setih ponovo onoga to je bilo pre etvrt asa. Kako se svet
izmenio! Svu snagu sam bio dograbio da bih prizvao najslau sliku, a sad me
je najedanput sudba pogledala neim novim iz grozovite obrazine pune
pretnje.
Moja mati? Ah, za nju ne treba da se brinemo. Ona je u bezbednosti, u veoj
bezbednosti nego to je iko danas na svetu. Ti je toliko voli?
Zar si to znao, Demijane?
On se nasmeja glasno i sasvim slobodno.
E, moj mali! Naravno da sam znao, Jo niko nije mojoj majci kazao gospoa
Eva, a da je nije voleo. Uostalom, kako je to bilo? Ti si danas dozivao nju
ili mene, zar ne?
Jeste, dozivao sam. Dozivao sam gospou Evu.
Ona je to osetila. Odjednom me je odaslala, da moram k tebi poi. Upravo
sam joj priao vesti o Rusiji.
Mi okretosmo natrag, i nismo vie mnogo govorili. On odrei svoga konja, i
pojaha.
Tek u svojoj sobi osetih kako sam bio iznuren od Demijanove vesti, a jo
vie od malopreanje napregnutosti. Ali me je gospoa Eva ula! Sa svojim
mislima dostigao sam do samog njenog srca. Ona bi sama dola da nije. Kako
je sve to udno bilo, i kako u osnovi lepo! A sada e nastati rat! A sada e
poeti da se zbiva ono o emu smo toliko puta razgovarali. A Demijan je
unapred toliko znao o tome. Kako je udno to sada struja sveta nee vie
projuriti nekuda pored nas to sada prolazi najedanput kroz naa srca, to
nas zovu pustolovine i divlje sudbe, i to e sada ili uskoro doi trenutak
kad err>o rni biti potrebni svetu, kad e on hteti da se menja. Demijan je
bio u pravu, to nije valjalo shvatiti sentimentalno. udno je bilo samo to
to tako usamljenu stvar, takozvanu sudbinu, treba da doivimo zajedno s
celim svetom. Pa dobro!
Bio sam spreman. Uvee, kad sam iao po gradu, bualo je na svim stranama od
velikog uzbuenja. Svuda je bila re >rat<!

Doao sam u kuu gospode Eve, veerali smo u batenskoj kuici. Ja sam bio
jedini gost. Niko nije govorio ni rei o ratu. Samo kasno, pred sam moj
polazak, ree gospoa Eva:
Dragi Sinklere, vi, ste me danas dozivali. Vi znate zato nisam sama dola.
Ali ne zaboravite: sad znate doziv, i kad god vam bude potreban neko ko nosi
znak, onda zovite opet!
Ona se die i poe napred kroz sumrak koji se spustio po vrtu. Visoka i
kneevska stasa, koraala je tajanstvena ena izmeu nemog drvea, a iznad
njene glave svetlucale su sitno i neno nebrojene zvezde.
Pribliujem se kraju. Stvari su tekle svojim brzim tokom. Uskoro je izbio
rat, i Demijan, udnovato tu u uniformi sa srebrnosivim ogrtaem, otputovao
je. Njegovu majku vratio sam kui. Uskoro sam se i ja oprostio od nje, ona
me je poljubila u usta, i zadrala me za trenutak na svojim grudima, njene
krupne oi gorele su blizu, utonuvi u moje.
I svi Ijudi bili su kao da su se pobratimili. Mislili su da je u pitanju
otadbina i ast. Ali to je bila sudbina kojoj su svi oni za trenutak bili
pogledali u nezakriljeno lice. Mladi Ijudi dolazili su iz kasarni, peli se u
vozove, i na mnogim licima viao sam znak ne onaj na nego lep i
dostojanstven znak, koji je oznaavao Ijubav i smrt. I mene su grlili Ijudi
koje nisam nikad video, i ja sam to razumeo, i rado im uzvraao. Oni su to
inili u zanosu, a ne po volji sudbine, ali je taj zanos bio svet, i poticao
je otuda to su svi oni bili bacili onaj kratak, uzbudljiv pogled u oi
sudbine.
Ve je gotovo bila zima kad sam stigao na bojite.
U poetku, uprkos uzbuenjima izazvanim paljbom, u svemu sam bio razoaran.
Ranije sam mnogo razmiljao o tome zato tako neobino retko moe ovek da
ivi za neki ideal. Sad sam video da mnogi, tavie, da su svi Ijudi
sposobni da za ideal umru. Samo to nije smeo biti neki lini, slobodni,
izabrani ideal, nego je to morao biti opti i primljeni u amanet.
<*ii oam viciucnuiii uviueu aa sam ijuae potcenjivao. Ma kako da ih je
sluba i opta opasnost inila jednolikima, video sam ipak mnoge ive i na
umoru, kako se velianstveno pribliuju volji sudbine. Mnogi i mnogi nisu
imali samo pri napadu, nego u svako vreme vrst, dalek, neto malo kao
opsednut pogled, koji ne poznaje nikakve ciljeve, i koji znai potpuno
predavanje gorostasnome. Verovali i mislili oni to mu drago oni su bili
spremni, oni su bili upotrebljivi, iz njih bi se budunost mogla da izgradi.
I koliko god je izgledalo da je svetu neumitnije stalo do rata i junatva,
do asti i drugih starih ideala, i to god je udaljenije i neverovatnije
zvonio svaki glas prividne ovenosti sve je to bila samo povrina, isto
tako kao to je povrina bila i pitanje spoljnih i politikih ciljeva rata.
U dubini je neto bilo u postajanju. Neto kao neka nova ovenost. Jer sam
dmao prilike da vidim mnoge a vie njih umrlo je uz mene koji su kroz
oseanje postali svesni da mrnja i bes, ubijanje i unitavanje nisu bili
vezani za predmete. Ne, predmeti, isto kao i ciljevi, bili su sasvim
sluajni. Iskonska oseanja, pa ak i najdivljanija, nisu bila upravljena
na neprijatelja njihovo krvavo delo bilo je samo zraenje iznutra, iz
razderane due, koja je htela da besni i ubija, da unitava i umre, da bi
mogla biti nanovo roena. Jedna gorostasna ptica probijala se iz jajeta, a
jaje je bio svet, a svet je morao da ode u oaramparad.
Pred salaem, koji smo bild poseli, stajao sam na strai jedne noi u rano
prolee. U udljivim udarima promicao je posustali vetar, preko visokog,
flandrijskog neba gonile su se vojske oblaka, nekud u pozadini nasluivao se
mesec. Ve celog dana bio sam uznemiren, nekakva briga me je titala. Sada,
u tami, na strai, mislio sam usrdno na slike svoga dosadanjeg ivota, na
gospou Evu, na Demijana. Stajao sam naslonjen na jednu topolu i gledao
nepomino u uskomeano nebo, ije su se vedrine, koje su tajno podrhtavale,
izlivale uskoro u velike povorke slika. Po udnoj tankoi svoga bila, po
neosetljivosti svoje koe
5
prema vetru i kii, po blistavoj unutranjoj budunosti. oseao sam da je
oko mene neki vo.
U oblacima se mogao videti neki veliki grad, iz njega su kuljali milioni
Ijudi, koji se rasue u rojevima po prostranim predelima. Posred njih stupi
neka mona boanska prilika, s blistavim zvezdama u kosi, velika kao kakva
planina, s crtama lica kao u gospode Eve. U njoj iezoe crte Ijudi, kao u
kakvoj ogromnoj peini, i izgubie se. Boginja se uuri na tlu, znak
blistae jasno na njenome elu. Izgleda da je neki san bio ovladao njome,
ona sklopi oi, i njeno veliko lice razvue se u bolu. Najedanput ona
kriknu, i iz njenog ela prsnue zvezde, mnoge tisue blistavih zvezda, i
one se uzvitlae u prekrasnim lukovima i polukruzima po crnome nebu.
Jedna od zvezda zahua uz jasan zvuk upravo ka meni, kao da me je traila.
Utom se ona riui rasprte u hiljadu varnica, odvue me uvis, pa me ponovo
baci na zemlju svet se uz tutnjavu srui nada mnom.
Nali su me blizu topole, pokrivenog zemljom i u mnogim ranama.
Leao sam u podrumu topovi su praskali nada mnom. Leao sam u kolima, i
truckao se preko pustih polja. Veinom sam spavao ili sam bio bez svesti.
Ali to god sam dublje spavao, sve sam ee oseao kako me neto vue, kako
se povinujem nekoj sili koja je nada mnom bila gospodar.
Leao sam u jednoj konjunici na slami, bilo je mrano, neko mi je bio stao
na ruku. Ali mi je dua htela dalje, neto jae me je odvlailo. Opet sam
leao na kolima, a docnije na nosilima ili lestvama, sve sam jae oseao da
mi je naloeno da nekud poem, i nisam nita drugo oseao osim kako me neto
goni da najzad tamo stignem.
Najzad stigoh do mete. Bila je no, bio sam pri punoj svesti jo maloas
osetio sam silno u sebi kako me neto odvlai i goni. A leao sam u dvorani,
u postelji na podu, i oseao sam da sam tamo kuda sam bio dozvan. Pogledah
oko sebe. Uza sam moj duek nameten je bio jedan drugi,
5i neko na njemu, koji se nae i pogleda me. Imao je na elu znak. To je bio
Maks Demijan.
Nisam mogao da govorim, a ni on nije mogao ili nije hteo. Samo me je
posmatrao. Preko njegovog lica padala je svetlost jedne lampe, koja je
visila nad njim na zidu. On se osmehivao na mene.
Beskrajno dugo gledao me je neprekidno u oi. Lagano je primakao svoje lice
k meni, tako da smo se gotovo dodirnuli.
Sinklere proaputa on.
Ja mu dadoh znak oima da ga razumem. On se ponovo osmehnu, gotovo kao
saaljivo.
Mali moj! ree on osmehujui se.
Sad su njegova usta bila sasvim blizu mojih. On lagano nastavi da govori.
Moe li se jo prisetiti Franje Kramera? zapita on. Ja mdrnuh na njega,
i mogadoh se i nasmeiti.
Mali Sinklere, pazi! Ja u morati da odem. Moda e me nekad opet
ustrebati, protiv Kromera ili inae. Ako me tada pozove, onda vie neu
doi tako grubo jaui na konju ili eleznicom. Morae tada da oslukuje u
sebi samome, i opazie da sam ja u tebi unutra. Razume li? I jo neto!
Gospoa Eva je kazala, ako ti nekad bude ilo ravo, da ti dam poljubac od
njene strane, koji je meni dala kad sam polazio. Sklopi oi, Sinklere!
Ja posluno sklopih oi, osetih laki poljubac na svojim usnama, na kojima mi
je uvek stajalo malo krvd, koja nije nikako htela da presahne. I tada
zaspah.
Ujutro su me probudili, trebalo je da me previju. Kad sam se najzad potpuno
probudio, obrnuo sam se brzo ka susednom dueku. Na njemu je leao neki
stran ovek, koga nisam bio nikad video.
Previjanje je bolelo. Sve to se otada deavalo sa mnom, bolelo je. Ali kad
ponekad naem klju i siem sasvim u sebe samog, tamo gde u mranom ogledalu
dremaju slike sudbine, tada treba samo da se nagnem nad crno ogledalo, pa da
ugledam svoju vlastitu sliku, koja sad lii potpuno na Njega, moga
Prijatelja i Vou.