Edicija A

knjiga 20

Fjodor Dostojevski (1820-1881), jedan od najveih pisaca i vizionara u istoriji, predstavljen je u ovom izdanju
izborom iz prepiske (Pisma iz progonstva), prikazom prvog svog putovanja po Evropi (Zimske beleke o letnjim
utiscima) i uvenom novelom Krotka.
________________________________________________________________
Prvih 505 primeraka numerisano je.
Primerak 001 odlazi u Toronto, kod Uroa i Duke Tomi, i mojih dragih i predivnih kumica Milene i Sofije.
Izdava
 Preveli s ruskog

Mila Stojni
(Pisma iz progonstva)
Milosav Babovi
(Zimske beleke o letnjim utiscima)
Mila Mladenovi
(Krotka)

Urednik izdanja / redaktura prevoda

Flavio Rigonat

MMXV
PISMA IZ PROGONSTVA

izbor iz prepiske 1849-1857.

 M. M. Dostojevskom[1]

Petrograd, Petropavlovska tvrava,

22. decembra 1849.

Brate, dragi prijatelju moj! sve je reeno! Osuen sam na etvorogodinje radove u tvravi (izgleda
Orenburkoj), a zatim da sluim kao redov. Danas, 22. decembra, odvezli su nas na Semjonovski trg. Tamo su nam
proitali smrtnu presudu, dali nam da poljubimo krst, prelomili nam nad glavama sablje i navukli nam predsmrtnu
odeu (bele koulje). Zatim su trojicu postavili uza stub da izvre kaznu. Prozivali su po trojicu, ja sam bio u drugoj
grupi, i ostajalo mi je najvie jo minut ivota. Setio sam se tebe, brate, i tvojih; u poslednjem trenutku mislio sam na
tebe i samo na tebe, tek sam tada postao svestan koliko te volim, brate moj dragi! Uspeo sam i da zagrlim Pleejeva
i Durova, koji su bili pored mene, i da se oprostim sa njima. Najzad su udarili u dobo, i one to su bili privezani za
stub vratili su u stroj i proitali da nam Njegovo Imperatorsko Velianstvo poklanja ivot. Zatim su usledile prave
kazne. Samo je Palm osloboen i u istom inu vraen u vojsku.
Sada su nam rekli, dragi moji brate, da emo danas ili sutra krenuti na izdravanje kazne. Ja sam molio da mi
dozvole da se vidim s tobom. Ali rekli su mi da je to nemogue; mogu samo da ti napiem ovo pismo, a ti mi to pre
odgovori. Bojim se da nisi nekako nauo za nau osudu (na smrt). Kada su nas vozili na Semjonovski trg, video sam
silan svet kroz prozor na kolima; moda je vest ve dola do tebe, pa si patio zbog mene. Sada e ti biti lake. Brate!
Ja nisam tuan, niti sam pao duhom. ivot je svuda ivot, ivot je u nama samima, a ne izvan nas. Oko mene e biti
ljudi, a biti ovek meu ljudima i ostati to uvek, ma ta te snalo, ne aliti se i ne klonuti u tome je ivot, u tome je
njegov cilj. Ja sam postao svestan toga. Ta ideja mi je ula u meso i krv. Da! istina je! Glava koja je stvarala, koja je
ivela viim ivotom umetnosti, koja je spoznala najvie potrebe duha i saivela se sa njima, ta glava je ve odrubljena
s mojih ramena. Ostalo je seanje na likove koje sam stvorio i oni koje jo nisam uspeo da ovaplotim. Oni e me
izranjaviti, i to je istina! Ali jo imam i srce, i meso, i krv, koja isto tako ume da voli, i da pati, i da ali, i da pamti, a to
je opet ivot. On voit le soleil![2] Pa zbogom, brate. Ne ali za mnom!
Da preemo sad na materijalne stvari: knjige (Biblija je ostala kod mene) i nekoliko listova mog rukopisa, skica
drame i romana, i zavrenu pripovetku Deja bajka[3] oduzeli su mi i verovatno e pripasti tebi. Ostaviu ti i moj
sako i staru odeu ako poalje po njih. Meni sad, brate, predstoji dalek put, moda peke. Potreban mi je novac.
Dragi brate, im dobije ovo pismo i ako bude mogao da nabavi koliko-toliko novca, hitno mi ga poalji.
[...] Zar nikad vie neu uzeti pero u ruke? Mislim da u kroz etiri godine dobiti neku mogunost. Slau ti sve
to napiem, ako ita napiem. Boe moj! Koliko e likova koje sam doiveo i stvorio, propasti, ugasiti se u mojoj
glavi, ili se kao otrov razliti u krvi. Propau ako ne budem mogao da piem. Bolje i petnaest godina zatvora, ali s
perom u ruci.
Pii mi ee, pii podrobnije, vie, temeljnije. Budi opiran u svakom pismu u pojedinostima o porodici, o
sitnicama, ne zaboravi to. Jer to meni daje nadu u ivot. Kad bi samo znao kako su mene ovde u kazamatu
oivljavala tvoja pisma. Ova poslednja dva i po meseca u kojima je bilo zabranjeno dopisivanje bila su teka za mene.
Loe sam se oseao. To to mi nisi ponekad slao novac izmuilo me zbog tebe: sigurno si i sam bio u velikoj oskudici!
Jo jednom poljubi decu; njihova mila lica ne izlaze mi iz glave. Ah, kad bi bar oni bili sreni! Budi srean i ti, brate,
budi srean!
I ne tuguj, tako ti boga, ne tuguj za mnom: znaj da nisam pao duhom, pamti da me nada nije ostavila. Za etiri
godine sudbina e mi biti laka. Biu redov to nije vie zatvorenik, i imaj na umu da u te jednom zagrliti. Jer ja sam
danas posetio smrt, trietvrt sata sam proiveo sa tom milju, doao sam do poslednjeg trena i sad drugi put ivim!
[...] Srce mi krvari kad se osvrnem na prolost i pomislim koliko je uzaludno utroeno vremena, koliko ga je
propalo u zabludama, u grekama, u dokoliarenju, zbog toga to se nije umelo iveti; koliko god da sam ja drhtao nad
njim, koliko sam puta greio prema svom srcu i duhu. ivot je dar, ivot je srea, svaki trenutak bi mogao biti vek
sree. Si jeunesse savait![4] Sada, menjajui nain ivota, ja se preporaam u novoj formi. Brate! Kunem ti se da
neu izgubiti nadu i da u sauvati duh svoj i srce u istoti. Ja u se preporoditi nabolje. U tome je sva moja nada,
sva uteha moja!
ivot u kazamatu je u prilinoj meri ubio u meni telesne potrebe koje nisu sasvim iste; ranije sam se slabo
uvao.
Sada oskudica za mene nije nita, i zbog toga se ne boj da e me ubiti neka materijalna nedaa. To se ne moe
dogoditi. Ah, kad bi me samo zdravlje posluilo!
Zbogom, zbogom ostaj, brate! Doi e vreme kad u ti jo pisati! Dobie od mene to je mogue podrobniji
izvetaj o mom putu. Da mi je samo da sauvam zdravlje, a drugo e sve biti dobro.
E, pa zbogom, zbogom, brate! vrsto te steem u zagrljaju, ljubim te to igda mogu. Seaj me se bez bola u srcu.
Ne tuguj, molim te, ne tuguj zbog mene! Ve u sledeem pismu napisau ti kakav mi je ivot. Pamti ta sam ti rekao:
uredi svoj ivot, ne gubi ga, uzmi u ruke svoju sudbinu, misli na decu. Ah, kad bih, kad bih samo mogao da te vidim!
Zbogom! Sad se otkidam od svega to mi je bilo milo! Bolno je naputati te! Bolno je raspolutiti se, prelomiti srce na
dve pole. Zbogom! Zbogom! Ali ja u te ponovo videti, uveren sam u to, nadam se, nemoj se izmeniti, voli me, neka
se ne ohladi tvoje seanje, i pomisao na tvoju ljubav bie najbolji deo mog ivota. Zbogom, jo jednom zbogom.
Zbogom svima!

Tvoj brat Fjodor Dostojevski

M. M. Dostojevskom
Omsk, 22. februara 1854.

[...] Sea li se kako smo se ti i ja rastali, mili, dragi, voljeni moj? im si ti otiao od mene, poveli su nas trojicu
Durova, Jastrembskog i mene da nas okuju. Tano u 12 sati, tj. licem na Boi, ja sam prvi put poneo okove. U
njima je bilo deset funti tereta, i hodanje je bilo izuzetno neprijatno. Zatim su nas, svakog posebno sa andarmom,
stavili u otvorene saonice, a u etvrtim saonicama, ispred nas, bio je vojni kurir. Tako smo krenuli iz Petrograda.
Teko mi je bilo na srcu, i nekako mutno, neodreeno, od mnogih raznovrsnih oseanja. U srcu mi je bio nekakav
nemir, i zato je ono titalo i nemo tugovalo. Ali sve vazduh me oivljavao i, kao to obino pred svaki novi korak u
ivotu osea nekakvu ivost i bodrost, bio sam u sutini vrlo spokojan i netremice sam posmatrao Petrograd dok sam
prolazio mimo praznino osvetljenih kua i opratao se sa svakom kuom posebno. Provezli su nas i mimo tvog stana,
a kod Krajevskog je bilo raskono osvetljeno. Ti si mi rekao da je on okitio jelku i da je Emilija Fjodorov - na sa
decom otila k njemu, i ba kod te kue obuzela me estoka tuga. Kao da sam se opratao sa deicom. ao mi ih je
bilo, i posle toga sam ih se godinama seao skoro sa suzama u oima. Odvezli su nas u pravcu Jaroslavlja, i pred
jutro, posle tri ili etiri stanice zaustavili smo se u samo svitanje u lisenburgu, u jednoj krmi. Navalili smo na aj kao
da nedelju dana nita nismo jeli. Posle osam meseci zatvora i 60 vrsta zimskog putovanja tako smo ogladneli da je
milina setiti se toga. Ja sam bio raspoloen, Durov je brbljao bez prestanka, a Jastrembskom su se priviale neke
udne strane stvari koje e se desiti u budunosti. Svi smo se zagledali u naeg sprovodnika i iskuavali ga.
Ispostavilo se da je to bio divan stari, dobar i human prema nama kako se samo moe zamisliti, ovek iskusan, koji
je proputovao svu Evropu prenosei depee. On nam je u putu uinio mnogo dobra. Ime mu je Kuzma Prokofjevi
Prokofjev. Izmeu ostalog, on nas je premestio u zatvorene saonice, to je za nas bilo vrlo korisno, jer su bili strani
mrazevi. Drugog dana je bio praznik, koijai u debelim kabanicama od surog nemakog sukna sa crvenim silavima
sedali su kod nas, na seoskim ulicama ni ive due. Bio je izuzetno lep zimski dan. Vozili su nas kroz nenaseljena
mesta petrogradskim, novgorodskim, jaroslavskim, itd. drumom. Gradii kraj druma bili su retki i nita naroito na
izgled. Ali mi smo krenuli u vreme praznika, i zato je svuda bilo ta da se pojede i popije. Smrzavali smo se uasno.
Bili smo toplo odeveni, ali presedeti, na primer, desetak sati ne izlazei iz pokrivenih saonica i samo se 5-6 puta
zaustaviti bilo je skoro neizdrivo. Meni se ledila krv u ilama, pa sam se posle u toplim sobama jedva raskravljivao.
Ali zaudo, put me je potpuno oporavio. U permskoj guberniji smo izdrali jednu no na minus 40. To ti ne
preporuujem da proba. Prilino neprijatno. Tuan nam je bio trenutak prelaska preko Urala. Konji i saonice zapali
su u smetove. Bila je meava. Izali smo iz saonica u no i stojei ekali dok izvuku zaprege. Svuda naokolo je bio
sneg, vejavica; granica Evrope, a ispred nas Sibir i u njemu tajanstvena sudbina, iza nas prolost bilo je tuno, i meni
su grunule suze. Celim putem su itava sela istravala da nas posmatraju i, ne hajui za nae okove, na stanicama su
nas trostruko derali. Meutim, Kuzma Prokofjevi je uzeo na sebe skoro polovinu naih trokova, uinio je to na silu
boga, i na taj nain smo mi platili svaki po 15 rubalja u srebru za ono to smo potroili u putu. Jedanaestog februara
stigli smo u Tobolsk, i posle prijave vlastima i pretresa prilikom koga su nam oduzeli sav na novac, odveli su mene,
Durova i Jastrembskog u posebni umez, dok su ostali, Spenjev i drugi, koji su stigli pre nas, bili zatvoreni u drugom
odeljenju, tako da se sve vreme nismo meusobno viali. eleo bih mnogo podrobnije da ti ispriam o naem
estodnevnom boravku u Tobolsku i o utiscima koje je na mene ostavio. Ali ovo nije mesto za to. Rei u ti samo da
su saoseanje i najdublja simpatija bili za nas nagrada koja je znaila itavu sreu. Prognanici iz ranijih vremena (tj.
ne oni, nego njihove ene) brinuli su se o nama kao o roenima. Kakve divne due prokuane u 25-godinjoj muci i
samopregoru. Mi smo ih jedva i videli, jer su nas drali pod strogim reimom. Ali oni su nam slali hranu, odeu, teili
nas i bodrili. Ja sam se mnogo pokajao to sam, mislei da e mi biti lake, krenuo bez svoje odee. Poslali su mi ak
i odeu. Najzad smo odatle krenuli, i posle tri dana stigli u Omsk. Jo sam u Tobolsku saznao ko e imati neposrednu
vlast nad nama. Komandant je bio ovek vrlo pristojan, ali major-logornik Krivcov bitanga kakvih malo ima, neotesan,
cinkaro, pijanac bio je u svemu odvratan kako se samo zamisliti moe. Poelo je time to je obojicu nas, mene i
Durova, izgrdio na pasja kola zbog nae afere i obeao nam da e nas za prvu greku telesno kazniti. On je ve
jedno dve godine bio major-logornik, i inio je najstranije nepravde. Posle dve godine naao se pred sudom. Sam bog
me od njega izbavio. Uvek bi banuo pijan (treznog ga nisam video) i za najmanju stvar bi tukao treznog zatvorenika,
tvrdei da je zatvorenik pijan kao uskija. Ponekad bi prilikom nonog obilaska tukao oveka zato to spava na
desnom boku, to vie ili bunca u snu, za sve to je samo moglo da mu padne na njegovu pijanu pamet. Eto s takvim
ovekom je trebalo iveti i ostati itav, i upravo je takav ovek svakog meseca podnosio izvetaje o nama u
Petrograd i davao merodavna miljenja. Sa robijaima sam se upoznao jo u Tobolsku, a ovde sam u Omsku s njima
ostao da proivim etiri godine. To je grub svet, razdraen i ozlojeen. Kod njih mrnja prema plemstvu prelazi sve
granice, i zato su nas, plemie, doekali neprijateljski, sa zluradou prema naoj nevolji. Oni bi nas pojeli da su im
dali. Uostalom, ostavljam ti da sam zakljui jesmo li bili bezbedni kad smo morali nekoliko godina da ivimo, pijemo,
jedemo i spavamo sa tim ljudima, i kad je svih moguih uvreda bilo toliko da nismo stizali ni da se poalimo na njih.
Vi plemii, nosonje uobraene, dojadili ste nam. Nekad bio gospodin, muio ljude, a sad gori od najgoreg, postao
nama ravan to je tema koja je varirala etiri godine. Sto pedeset neprijatelja nisu mogli da se zamore proganjajui
nas, to im je bilo prijatno, razonoda, zabava, i ako nas je ita spasavalo od tog jada, onda je to samo ravnodunost,
moralna prednost koju oni nisu mogli da shvate i potovali su je. Tome je doprinosilo i to to nismo podlegli njihovoj
volji. Uvek su bili svesni da smo iznad njih. Oni pojma nisu imali o naoj krivici. Mi smo, opet, utali o tome, i zato se
nismo razumeli s njima, tako da smo morali da izdrimo sve osvete i proganjanja koja su sastavni deo njihovog odnosa
prema plemstvu. Bilo nam je veoma teko tako iveti.
Vojna robija je tea od civilne. Sve etiri godine sam proiveo u tamnici iza zidina, i izlazio sam samo na rad. Rad
je bio teak, naravno ne uvek, i deavalo se da spadnem s nogu po nevremenu, vlazi, lapavici ili zimi, po neizdrivoj
hladnoi. Jednom sam proveo oko etiri sata na spoljnim radovima, kad se iva zamrzavala i moglo je biti minus 40
stepeni. Noga mi je promrzla. iveli smo na gomili, svi zajedno, u jednoj kasarni. Zamisli staro, trono, drveno zdanje,
odavno zrelo za ruenje, koje nije vie upotrebljivo. Leti uasno zaguljivo, zimi nepodnoljivo hladno. Pod potpuno
truo. Na podu s prsta (oko 4 cm) debelo blato, moe se klizati i padati. Majuni prozori tako zamrznuti da se preko
itavog dana skoro ne moe itati. Na staklima s prsta debeo led. Tavanice prokinjavaju sve uplje. Mi kao haringe
u buretu. Bace est cepanica u pe, a toplote nema, nego neizdriv ugljen-monoksid i tako celu zimu. U toj istoj
prostoriji zatvorenici peru ve i sav taj mali prostor ispljuskaju vodom. Nema se gde okrenuti. Jo od sumraka pa sve
do zore ne moe se izlaziti u nunik, nego u tremu stoji abar, a od njega smrad nepodnoljiv. Svi zatvorenici smrde
kao svinje i govore da nije mogue ne praviti svinjarije, u stilu iv ovek. Spavali smo na golim nogarima,
dozvoljavala se upotreba samo jastuka. Pokrivali smo se kratkim bundicama, i noge su nam uvek, po itavu no bile
otkrivene. Cele noi drhti. Buva, vaaka i bubavaba na kile. Zimi smo odeveni u kratke bundice, esto veoma loe,
koje gotovo i ne utopljavaju, na nogama izme sa kratkim sarama pa hajd sad hodaj po mrazu. Za jelo su nam davali
hleba i orbu od kupusa, u kojoj je po propisu trebalo da bude 1/4 funte govedine po glavi, ali govedinu stavljaju u
komadiima, i ja je nikada nisam video. O praznicima su davali kau, skoro sasvim bez masnoe. O postu kupus na
vodi i skoro nita vie. Meni se tako poremetilo varenje da je to nesnosno, i bio sam nekoliko puta bolestan. Sad i sam
proceni da li se moglo iveti bez novca, jer da nije bilo novca ja bih sigurno umro, i niko, nijedan zatvorenik ne bi
izdrao takav ivot. Ali svako neto radi, prodaje i ima kopejku. Ja sam pio aj i ponekad jeo kupljeni komad
govedine, i to me je spaslo. Ne puiti duvan takoe nije bilo mogue, jer se inae moglo uguiti u takvoj zaguljivosti.
Sve se to inilo kriom. Ja sam esto leao bolestan u bolnici. Zbog nervnog rastrojstva pojavila mi se padavica, ali
napade, uostalom, dobijam retko. Imam i reumatizam u nogama. Inae se oseam prilino zdrav. Dodaj svim ovim
zadovoljstvima i to da mi je skoro nemogue da doem do knjige, a i kad do bilo ega doem, moram da itam
kriom, pa zatim veito neprijateljstvo i svau oko mene, psovke, viku, buku, graju, uvek pod straom, nikada sam, i
tako etiri godine bez odmora zaista je blago ako kaem da je bilo loe. Osim toga, odgovornost koja ti uvek visi kao
teg o vratu, okovi i potpuna duhovna pritenjenost takav ti je nain mog ivota i bivovanja. ta se dogodilo sa mojom
duom, sa mojim uverenjima, s mojim umom i srcem za te etiri godine neu ni da ti govorim. Bilo bi dugo da se
pria. Ali veita usredsreena zatvorenost u sebe, kojoj sam pribegavao beei od gorke stvarnosti, donela je svoje
plodove. Sada imam mnogo potreba i nada one vrste o kakvoj nisam ni mislio. Ali sve su to zagonetke, i zato ih
ostavljam po strani. Jedino: ne zaboravi me i pomai mi. Potrebne su mi knjige i novac. alji ih, Hrista radi.
Omsk je odvratan gradi. Drvea skoro nema. Leti zapara i peani vetar, zimi orava Anelija. Prirodu nisam ni
video. Gradi prljav, vojniki i do krajnosti pun razvrata. Ja govorim o masi radnika na najteim poslovima. Da ovde
nisam naiao na ljude, propao bih naisto. K. I. Ivanov mi je bio kao brat roeni. On je za mene uinio sve to je
mogao. Duan sam mu novac. Ako on bude u Petrogradu, zahvali mu. Ja mu dugujem 25 rubalja u srebru. Ali ime
mogu da mu uzvratim za ovu srdanost, za svagdanju spremnost da mi ispuni svaku molbu, za panju i brigu kao da
sam mu roeni brat? I nije on sam! Brate, na svetu ima mnogo plemenitih ljudi.
[...] Ne znam ta me eka u Semipalatinsku. Prilino sam ravnoduan prema toj sudbini. Ali evo prema emu
nisam ravnoduan: zauzmi se za mene, moli nekoga. Ne bi li bilo mogue da me kroz godinu ili dve prebace na
Kavkaz ipak je to Rusija! To mi je plamena elja, moli, tako ti Hrista! Brate, ne zaboravi me! Evo ja ti piem i prema
svemu to je tvoje. ak i prema tvojoj imovini ponaam se kao da je moja. Ali u meni se nije ugasila vera u tebe. Ti si
moj brat i voleo si me. Meni treba novca. Ja moram da ivim, brate. Ove godine nee biti jalove. Treba mi novca i
knjiga. Ono to potroi na mene nee ti propasti. Ti nee opljakati svoju decu ako meni da. Ako samo budem iv,
vratiu im sa interesom. Ta dozvolie mi, valjda, da objavljujem kroz jedno est godina, a moda i ranije. Mnogo se
tota moe promeniti, a ja sad neu vie pisati gluposti. ue se jo o meni.
Mi emo se videti, brate, i to uskoro. Ja u to verujem kao to znam da je dva puta dva etiri. U dui sam vedar.
itava moja budunost i sve to u uiniti stoji mi pred oima. Ja sam zadovoljan svojim ivotom. Samo jednog se
valja bojati: ljudi i samovolje. Ako padne aka nadreenom koji te ne simpatie (a takvih ima), see ti na grbau i
upropastie te, ili e te slubom unititi, a ja sam tako slabe snage da nisam kadar da nosim sav teret soldaije.
Tamo su svi ljudi obini, tim reima me hrabre. Ama, ja se ba obinog oveka bojim vie nego neobinog.
Uostalom, ljudi su svuda ljudi. I na robiji, meu razbojnicima, ja sam tokom etiri godine na kraju uspeo da razlikujem
ljude. Nee mi verovati: ima dubokih, snanih, divnih karaktera, i kakva je radost kad se pod grubom korom pronae
zlato. I ne jedan ili dva, nego vie. Neke meu njima nije mogue ni potovati, a neki su naprosto divni. Jednog
mladog erkeza (prognanog zbog razbojnitva) uio sam ruskom jeziku i pismenosti. Kakvom me on blagodarnou
okruio. Jedan drugi robija je zaplakao kad se sa mnom rastajao. Ja sam mu davao novac zar je to neto? Ali
njegova zahvalnost za to je bila bezgranina. A moj se karakter, meutim, iskvario. Ja sam prema njima bio
kapriciozan, netrpeljiv. Oni su potovali moje duhovno stanje i sve trpeli bez roptanja. A propos: Koliko sam samo s
robije poneo narodnih tipova, karaktera! Ja sam se saiveo s njima i zato ih, ini mi se, dobro poznajem. Koliko pria
o skitnicama i razbojnicima, i uopte o mranom, kukavnom ivovanju. Bie dosta za itave tomove. Kakav divan
svet. Uopte, za mene ovo vreme nije izgubljeno. Ako i nisam upoznao Rusiju, narod ruski sam dobro upoznao, tako
dobro kako ga moda malo ko zna. Ali to je moje malo samoljublje! Nadam se da se moe oprostiti. [. . .]

N. D. Fonvizinoj[5]

Omsk, krajem februara 1854.

[. . .] Ja nisam iveo Vaim ivotom i ne znam mnogo o njemu, kao to nijedan ovek ne zna mnogo o ivotu
drugog oveka, ali ljudsko oseanje u nama je sveopte, i izgleda da svaki izgnanik prilikom povratka u otadbinu
mora u svojoj svesti i uspomenama ponovo da preivljava sve svoje prole nevolje. To je nalik na vagu na kojoj
izmeri i tano sazna pravu teinu onoga to si isplatio, preturio preko glave, izgubio, i to su nam oduzeli dobri ljudi.
Ali neka Vam bog da jo mnogo dana! Od mnogih sam sluao da ste Vi veoma religiozni, Natalija Dmitrijevna. Ne
zato to ste Vi religiozni, nego zbog toga to sam i sam preiveo i prooseao to isto, rei u Vam da u takvim
trenucima udi za verom kao sasuena trava za vodom, i nalazi je zapravo zbog toga to u nesrei istina postaje
jasnija. Rei u Vam za sebe da sam ja dete ovoga veka, dete neverovanja i sumnje sve do sada i ak (ja to znam)
do smrtnog dana. Kakvih me stranih patnji sada staje ta udnja za verom, koja je utoliko jaa u mojoj dui ukoliko su
u meni jai argumenti protiv nje. Pa ipak, bog mi alje s vremena na vreme trenutke u kojima sam savreno miran; u
tim trenucima volim i nalazim da i drugi mene vole, i u takvim sam trenucima oformio u sebi svoj simbol vere u kome
je sve za mene jasno i sveto. Taj simbol je vrlo jednostavan, evo ga: verovati da nema nieg lepeg, dublje
privlanijeg, razumnijeg, smelijeg i savrenijeg od Hrista, i ne samo da nema ve sa ljubomornom ljubavlju govorim
sebi da ga i ne moe biti. tavie, ako bi mi neko dokazivao da je Hristos izvan istine, i kad bi stvarno istina bila izvan
Hrista, ja bih radije ostao sa Hristom nego sa istinom.
Ali o tome je bolje prestati da govorim. Uostalom, ne znam zbog ega su neki predmeti razgovora potpuno
izbaeni iz upotrebe u drutvu, a ako ih ko i pokrene, drugima e to valjda biti neprijatno? Ali ostavimo to. uo sam
da hoete da putujete nekud na jug? Daj boe da izmolite dozvolu. Ali kada, recite, molim Vas, kada emo mi biti
potpuno slobodni ili bar onoliko koliko i drugi ljudi! Ta nee to valjda biti onda kada nam uopte ne bude trebala
sloboda? to se mene tie, ja elim ili sve ili nita. U vojnikom injelu ja sam isti onaj zarobljenik koji sam i pre bio. I
kako se radujem to u dui svojoj jo za dugo vreme nalazim strpljenje, to za zemaljskim dobrima ne udim, i to su
mi potrebne samo knjige, mogunost da piem i da svakog dana budem po nekoliko sati sam. Za ovo poslednje se
vrlo brinem. Evo skoro pet godina kako se nalazim pod strahom u gomili ljudi, i nijednog asa nisam bio sam. oveku
je potrebno da bude sam, to je normalna pojava, kao to mu je potrebno da jede i da pije, inae se u ovom prisilnom
komunizmu postaje ovekomrzac. Ljudsko drutvo postaje otrov i zaraza, i upravo sam od tog neizdrivog muenja za
ove etiri godine patio vie nego od svega drugog. Imao sam i takve trenutke kada sam mrzeo svakoga koga
sretnem, pravog i krivog, i gledao sam na njih kao na lopove koji od mene nekanjeno kradu moj ivot. A
najneizdrivija nesrea je kad sam postaje nepravedan, zao, odvratan, kad si sam svega toga svestan, ak i
prekoreva sam sebe i ne moe da to nadvlada. Ja sam to iskusio. Uveren sam da je Vas bog od toga izbavio. Ja
mislim da je u Vama, kao eni, bilo mnogo vie snage da izdrite i oprostite.
Napiite mi neto, Natalija Dmitrijevna. Ja odlazim u zabit, u Aziju, i ini mi se da e me upravo tamo, u
Semipalatinsku, potpuno napustiti sva prolost, svi utisci i uspomene moje, zato to e i poslednji ljudi koje sam voleo i
koji su mi bili pred oima, kao senka moje prolosti morati da se rastanu sa mnom. Ja se uasno lako saivljujem sa
okolinom, namah srastem s onim to me okruuje, i posle se bolno otkidam od toga. ivite, Natalija Dmitrijevna, ivite
to srenije i due! Kad se vidimo, onda emo se ponovo upoznati, i moda e jo mnogo srenih dana biti pred
svakim od nas. Ja sam u nekakvom iekivanju neega; kao da sam jo i sad bolestan, i ini mi se da e mi se
uskoro, vrlo uskoro, dogoditi neto odluujue, da mi se primie kriza itavog mog ivota, kao da sam sazreo za neto
to e biti moda tiho i vedro, moda olujno, ali u svakom sluaju neizbeno. Inae e moj ivot biti promaen. A
moda je sve ovo moje bolesno buncanje! Zbogom! Zbogom, Natalija Dmitrijevna, ili bolje rei, dovienja, da
verujemo da je to dovienja!
Va D.

M. M. Dostojevskom

Semipalatinsk, 13.januara 1856.

[. . .] Ti treba da zna, prijatelju moj, da sam ja, izaavi sa moje tune robije, doao ovamo pun nada i sree.
Liio sam na bolesnika koji je bio na samrti, pa u prvim danima ozdravljenja jo jae osea uivanje ivota. Nada sam
imao mnogo. Hteo sam da ivim. ta da ti kaem? Nisam ni primetio kad je prola prva godina mog ivota ovde. Bio
sam vrlo srean. Bog mi je poslao poznanstvo sa jednom porodicom koju nikada neu zaboraviti. To je porodica
Isajevih, o kojoj sam ti, ini mi se, ve pisao i ak te molio da neto zavri za njih. On je ovde imao mesto, vrlo
pristojno, ali nije se prilagodio sredini, i zbog neprijatnosti koje je imao podneo je ostavku; kad sam se ja upoznao s
njima, on je ve nekoliko meseci bio bez posla i stalno je na sve strane traio neko drugo mesto. iveo je od plate,
imanja nije imao, i zato, kad je ostao bez posla, oni su malo-pomalo zapali u uasnu bedu. Kad sam se ja s njima
upoznao, jo su se nekako drali. On se prezaduio. iveo je vrlo neuredno, a i po prirodi je bio prilino neuredan.
Strastan, tvrdoglav, pomalo grub. Ugled u javnom mnenju mu je veoma opao, i imao je mnogo neprijatnosti; ali je od
ovdanje javnosti podneo i mnogo nezasluenih progona. Bio je nemiran kao Ciganin, samoljubiv, ponosit, ali nije
umeo da vlada sobom i, kao to sam ve rekao, uasno se opustio. A, meutim, po prirodi je bio snano razvijen i
veoma dobar ovek. Bio je obrazovan i razumevao se u sve o emu se s njim povede razgovor. Bio je, uprkos
mnogim prljavtinama, veoma plemenit ovek. Ali mene nije privukao on, ve njegova ena, Marja Dmitrijevna. To je
jo mlada dama od 28 godina, lepukasta, vrlo obrazovana, veoma pametna, dobra, ljupka, graciozna, divnog
velikodunog srca. Svoju sudbinu podnosila je gordo, bez roptanja, sama je obavljala dunost slukinje, starajui se o
lakomislenom muu, kome sam ja kao prijatelj drao mnoge pridike, i o maloletnom sinu. Ona se razbolela i postala
povredljiva i razdraljiva. A po karakteru je bila vesela i vedra. Ja skoro da nisam izbijao iz njihove kue. Kakve sam
srene veeri proveo u njenom drutvu! Retko sam sreo takvu enu. S njima su skoro svi prekinuli odnose, delimino
zbog njenog mua. A ni oni nisu mogli da odravaju poznanstva. Najzad se njemu ukazalo jedno mesto sudskog
inovnika u Kuznjecku, u tomskoj guberniji, a ranije je bio inovnik sa posebnim ovlaenjima na carini; prelaz sa
ugledne i unosne dunosti na dunost sudskog inovniia bio je vrlo poniavajui. Ali ta se moglo! Bili su ostali
skoro bez hleba, i ja sam jedva posle dugog i istinskog prijateljstva uspeo da mi oni dozvole da im pomognem koliko
mogu. U maju mesecu 55. godine otpratio sam ih u Kuznjeck, a posle dva meseca on je umro od kamena u
bubrezima i mokranim putevima. Ona je ostala sama u tuini, izmuena i iskidana dugotrajnom patnjom, sa
sedmogodinjim detetom, bez pareta hleba. Nije imala ime ni mua da sahrani. Ja nisam imao novca. Odmah sam
uzajmio od Aleksandra Jegorovia, najpre 25, a zatim 40 rubalja u srebru i poslao joj. Hvala bogu, sad njoj pomae
rodbina s kojom je bila u nekoj svai zbog mua. Njena porodica je u Astrahanu. Njen otac je sin francuskog
emigranta Mr de Constant; on je star ovek i ima znaajnu dunost direktora karantina u Astrahanu. Imovine nema,
ali ivi od svoje dosta visoke plate. Uskoro e u penziju, i njegovi prihodi e se smanjiti. Osim toga, on ima jo dve
keri na svojim leima. Najzad, ostala joj je jo i rodbina njenog mua, dalja rodbina; jedan njegov brat je kapetan u
Gardijskom finskom streljakom bataljonu. Ja znam da je i porodica njenog mua bila vrlo pristojna. I zna ta je sad,
prijatelju moj: ja tu enu odavno ve volim i znam da i ona moe da voli. Ne mogu da ivim bez nje, i zato, ako se
moje prilike makar unekoliko promene nabolje i u pozitivnom pravcu, ja u se oeniti njom. Ja znam da me ona nee
odbiti. Ali nevolja je u tome to nemam ni novca ni drutvenog poloaja, a nju, meutim, rodbina zove sebi u
Astrahan. Ako se moja sudbina do prolea ne promeni, ona e morati da ode u Rusiju. Ali to e samo odloiti, ne i
promeniti ovu stvar. Ja sam doneo odluku, i makar i zemlja pukla poda mnom, ja u je izvriti. Ali ne mogu sad, ovako
bez iega, iskoristiti naklonost tog plemenitog bia prema meni i privoleti je sada na taj brak. Od maja meseca, kad
sam se rastao s njom, moj ivot je pakao. [. . .]

A. J. Vrangelu[6]

Semipalatinsk, petak, 23. marta 1856.

[. . .] La dame (la mienne)[7] tuguje, oajava, s vremena na vreme boluje, gubi veru u moje nade i da e se
naa sudbina ikad reiti a, to je najgore, okruena je u svom gradiu (jo se nije preselila u Barnaul) ljudima koji e
joj smestiti neto vrlo runo: tamo ima mladoenja. Uslune kone se iskidae da je nagovore da se uda, da nekome
ije ime ja jo ne znam obea sebe. U oekivanju je pijuniraju, raspituju se od koga dobija pisma. A ona sve do sada
oekuje vesti od rodbine, koja negde tamo na kraju sveta treba da rei njenu ovdanju sudbinu, tj. da li da se vrati u
Rusiju ili da se preseli u Barnaul. Pisma koja mi u ovo poslednje vreme upuuje postaju sve turobnija i tunija. Ona ih
je pisala pod uticajem bolesti: ja sam znao da je bila bolesna. Nagaao sam da neto skriva od mene. Avaj! nikada
Vam o tome nisam govorio: ali jo dok ste Vi bili ovde, par ma jalousie incomparable[8] dovodio sam je do
oajanja i, valjda zbog toga, ona sada krije od mene. I to ta? Neoekivano sam saznao ovde da se ona obeala
drugom, u Kuznjecku, da e se za njega udati. To me pogodilo kao grom iz vedra neba. U oajanju nisam znao ta da
radim, poeo sam da joj piem pismo, ali sam u nedelju dobio od nje pismo, pismo toplo, drago kao i uvek, ali
tajanstveno vie nego ikad. U njemu ima mnogo manje rei od srca, kao da se namerno uvala da joj one ne
izmaknu. Nema ni pomena o naim nadanjima za budunost. Kao da je i pomisao na njih sasvim odbaena. Neko
potpuno neverovanje u mogunost da se moja sudbina izmeni u dogledno vreme, i najzad vest kao grom iz vedra
neba: ona se reila da prekine tajanstvenost i smerno me pita: ta kad bi se naao ovek u godinama, dobre naravi,
inovnik i obezbeen, i kad bi je takav ovek zaprosio ta da odgovori? Ona od mene trai savet. Ona pie kako se
obeznanjuje od pomisli da je na kraju sveta sama sa detetom, da joj je otac star i da moe umreti a ta e onda biti s
njom? Moli me da razmislim o toj stvari hladnokrvno, kako prilii prijatelju, i da joj odmah odgovorim. Protestations
damour[9] je bilo, uostalom, i u prethodnim pismima. U. . .[10] dodaje da me ona voli i da je ovo samo
pretpostavka i raun. To me pokosilo kao grom, zateturao sam se, pao u nesvest i preplakao celu no. Sada leim
kod kue. U glavu mi se uvrtela jedna ideja, pa ni da mrdne! Ne razumem kako sam ostao iv i ta mi ko pria. O, ne
dao bog nikome da upozna ovo strano, grozno oseanje. Velika je radost ljubavi, ali su patnje zbog nje tako strane
da je bolje nikad ne voleti. Kunem Vam se da sam doao do oajanja. Shvatio sam da je mogue uiniti neto
neobino, na ta se u drugoj prilici nikad ne bih odluio... Napisao sam joj pismo iste veeri, uasno, oajniko.
Sirotica! Aneo moj! Ona je ionako bolesna, a ja sam je iskidao! Ja sam je moda i ubio svojim pismom. Rekao sam
joj da u umreti ostanem li bez nje. Bilo je tu i pretnji i udvaranja i poniavajuih molbi, i ta ti ja znam ega jo.
Razumeete me Vi, anele moj, nado moja! Ali razmislite sami: ta je mogla da uini ona sirota, u zabiti, bolesno
sumnjiava i najzad potpuno izgubljene vere da e se moja sudbina srediti. Pa nije se mogla, valjda, udati za vojnika.
Ali ja sam ponovo proitao sva njena pisma, poslednja od ove sedmice. Bog zna, moda ona jo nije dala pristanak,
tako mi se i ini; ona se samo pokolebala. Mais elle maime, elle maime[11] ja to znam, ja vidim po njenoj tuzi, seti,
po vie puta pokazanim izlivima u pismima i jo po mnogo emu, ali o tome ne mogu da Vam piem. [. . .] Ali ta ako
se ja suprotstavljam njenoj srei? S druge strane, ja ne verujem u kuznjeckog mladoenju! Ne moe se ona, bolesna,
razdraljiva, oseajnog srca, obrazovana, mudra, baciti u naruje bilo kome; nekome ko, moda, i batine smatra
zakonitom pojavom u braku. Ona je dobra i veruje svakom. Ja je odlino znam. Moe je uveriti u ta hoe. Uz to je
jo smuuju provodadike (proklete bile) i beznae njenog poloaja. Definitivan odgovor, tj. sve u saznati, golu istinu,
do 2. aprila, ali prijatelju moj, posavetujte me ta da radim? Uostalom, ta e mi Va savet? Nje ja ne mogu da se
odreknem nikako, ni u kom sluaju. Ljubav u mojim godinama nije ala, ona traje ve dve godine, jeste li dobro uli
dve godine. Za deset meseci razdvojenosti ne samo da nije oslabila, ve je postala udovina. Ja u propasti ako
izgubim svog anela, ili u poludeti, ili zavriti u Irtiu.
[...] Moje nade, dragi, ni sa im uporedivi i moda jedini prijatelju moj, Vi isto, asno srce ujte moje nade. Kako
god okrenem, one mi se ine dovoljno jasne. Prvo, zar nee biti nikakvog pomilovanja ovoga leta posle zakljuenja
mira ili prilikom krunisanja? (Eto, ba tu vest ja i oekujem sada od Vas sa grozniavim nestrpljenjem.) Drugo,
pretpostavimo da je to jo u oblasti nade; ali zar nije mogue da ja preem iz vojne slube u graansku i preselim se u
Barnaul, ako nita drugo ne postignem svojom molbom? Pa i Durov je ve preao u civil. Ja Vam kaem da bi i samo
taj prelazak za nju bio kao vaskrsenje iz mrtvih, i ona bi rasterala sve prosce, jer u poslednjem i pretposlednjem pismu
pie da me duboko voli, da je drugi prosac samo raun, preklinje me da ne sumnjam u njenu ljubav i da verujem da je
to samo pretpostavka, u ovo poslednje ja verujem, moe biti da su je prosili i moda je nagovaraju da pristane, ali ona
jo nije dala svoj pristanak; ja sam se raspitivao o tim glasinama, istraivao ih... i ispostavilo se da u tome ima mnogo
spletaka. Osim toga, da je dala pristanak, ona bi mi to napisala. Znai da ta stvar ni izdaleka nije zavrena. Oko 2.
aprila oekujem od nje pismo. Zahtevao sam od nje potpunu otvorenost, i tako u saznati svu istinu. O, prijatelju moj,
hou li je zadrati za sebe ili je prepustiti drugom? Ta ja na nju imam pravo, jeste li dobro uli: pravo!
[.. .] Unesite se u njen poloaj. Ona udno iekuje promenu u mojoj sudbini, ali nikako nita da doeka! Ona
dolazi do oajanja i, imajui u vidu da je majka, da ima dete, pokolebala se, pomiljajui na mogunost da se, ako se
moje stvari ne srede, uda. Jo samo pre dve godine mi je pisala, umirujui moju ljubomoru, da nijedan ovek u
Kuznjecku ne vredi ni koliko moj mali prst, da bi ona htela neto da mi kae, ali se boji moje reakcije, da oko nje pletu
intrige svakojaki gadovi, da se sve to tako grubo radi, bez trunke pristojnosti. U istom pismu me uverava kako ona
vie nego ikad osea da sam joj neophodan, i pie mi: doite to pre da se malo zajedno nasmejemo. to znai da se
narugamo ujdurmama provodadika koje su se zarekle da je udaju. Ali ona je, sirotica, ipak sama, slaba, i svega se
boji. Na kraju krajeva, ipak e je uplesti u te mree i, to je jo gore, poee da joj pakoste kad uvide da ona ne
podlee njihovim ujdurmama, i ona e biti sama meu neprijateljima. Shvatite, najzad, da je za nju propast i smrt udaja
u toj sredini. Ja znam da bi se i ona preporodila i ojaala duhom kad bi se ukazala makar i najmanja nada u mojoj
sudbini, duhovno bi se okrepila i, kad dobije pismo od oca (sa dozvolom), preselila bi se u Barnaul ili u Astrahan. to
se mene tie (itajte na marginama kako sam oznaio brojevima): 1. ona i ja bismo bili sreni. U braku sa mnom ona
bi celog ivota bila okruena dobrim ljudima i veim potovanjem nego s tim ovekom. Najzad, ja u biti inovnik, i to
moda uskoro. 2. Uveren sam da mogu da ishranim svoju porodicu. Radiu, pisau. A ukoliko sad i ne bude nikakvih
pomilovanja, ipak e biti mogue da preem u civilnu slubu i dobijem 14. klasu to pre, da dobijem platu i, to je
najglavnije, da mogu da objavljujem, makar incognito. Imau novca. Na kraju krajeva, sve ovo ne mora da se desi
odmah, a do odreenog roka sve e se stvari srediti. Znate ta sam joj odgovorio i ta od nje molim? Evo ta: 3. da
ona, poto pre isteka korote za muem, tj. pre treeg septembra ne moe da se uda, neka prieka i neka onom ne
daje definitivni pristanak. Ako se do septembra moja stvar ne sredi, onda, ako hoe, neka objavi veridbu. Sloiete
se, i kad bih ja prema njoj neasno ili egoistino postupao, ne bih joj mogao naneti tetu molbom da prieka do
septembra. 4. Osim toga, ona me voli. Sirotica! Ona e se namuiti. Zar da ona sa svojim srcem i umom ceo ivot
proivi u Kuznjecku, boga pitaj s kim? Ona je u poloaju moje junakinje iz Bednih ljudi, koja se udaje za Bikova (kao
da sam sebi prorokovao). Mili moj, piem Vam sve ovo da biste svim silama svoga srca i due dejstvovali u moju
korist. Uzdam se u Vas kao u brata! Inae u doi do oajanja! Zato e mi onda ivot! Kunem Vam se da u onda
uiniti neto definitivno! Preklinjem Vas, anele moj! A ako Vam kadgod bude potreban ovek koji 5. e za Vas
trebati da poe u vatru i vodu, onda je taj ovek ve spreman, to sam ja, a ja ne naputam one koje volim ni u nesrei
ni u nevolji i to sam dokazao! I zato, anele moj, etvrta molba. Tako Vam bog pomogao, ne asei asa, napiite 6.
joj u Kuznjeck pismo i napiite joj to jasnije i tanije u emu su sve moje nade. Naroito ako ima ta pozitivno u
smislu promene moje sudbine, onda joj o tome napiite sve pojedinosti, i ona e ubrzo izai iz oajanja, stei sigurnost
i nada e je preporoditi, napiite joj celu istinu i samo istinu. Najvanije je da to bude to podrobnije. Ako ne znate
kako da joj napiete, onda je 7. to veoma lako. Evo ovako: F. M. mi je izruio Va pozdrav (ona Vas uvek pozdravlja i
eli Vam sreu), pa kako znam da se veoma interesujete za sudbinu F. M., hitam da Vas obradujem da ima takvih i
takvih vesti i nada u pogledu njegove sudbine, itd. []

M. M. Dostojevskom

Semipalatinsk, 24. marta 1856.

[...] Ona pie da me voli vie nego ita na svetu, da je mogunost da se uda za drugog samo pretpostavka, ali pita
ta da radi i moli me da je u ovom kritinom trenutku ne ostavim bez saveta. Ta vest me porazila kao grom. Ja sam
rastrzan muenjima. ta da radim ako je potpuno zbune, ta e biti ako ona upropasti sebe time to bi sa svojim
oseanjima i srcem pristala da se uda za nekog seljaka, glupana, inovnika radi pareta hleba za sebe i sina, a ona bi
to jedino zbog toga mogla da uini. A kako je strano prodati sebe dok nosi drugu ljubav u srcu! I kako bi strano to
bilo i meni, i to moda uoi samog preokreta u mojoj sudbini i njenog sreivanja na nov nain. Jer ja sam dobio suvie
nade da bih sad mogao da je izgubim. Kad-tad u doi dotle da se moje stvari potpuno srede, a da mi je sad makar
neto da se sredi, pa bismo se spasli oboje! [. . .]

A. J. Vrangelu

Semipalatinsk, 14. jula 1856.

[. . .] Bio sam tamo, prijatelju moj, video sam je! Kako se to dogodilo, sve do sada ne mogu da shvatim! Imao
sam propusnicu do Barnaula, ali rizikovao sam i trknuo do Kuznjecka, rizikovao, ali sam bio! I ta sad da Vam
kaem? Ponavljam, zar se moe ta opisati na paretu papira! Video sam je! Kakva plemenita, kakva aneoska
dua! Ona je plakala, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Ja sam tamo proveo neka dva dana. Za ta dva dana ona se
setila prolosti i njeno srce se opet okrenulo meni. Ne znam da li imam prava ovako da govorim ili nemam! Ali ona
mi je rekla: Ne plai, ne tuguj, nita jo nije odlueno, ti i ja i niko vie! To su tano njene rei. Ni sam ne znam
kako sam proveo ta dva dana, bilo je to blaenstvo i muka neizdriva! Krajem drugog dana otputovao sam pun nade.
Meutim, potpuno je verovatno da su ipak krivi oni koji su na licu mesta. Tako se i dogodilo! Iz pisma u pismo ja opet
vidim da ona tuguje, plae i opet njega vie voli nego mene. Ja neu dii ruke! Ne znam jo ta e sa mnom biti ako
ostanem bez nje. Propaemo i ja i ona. Moete li da zamislite, najdrai prijatelju, ta ini i na ta se odluuje ona,
koja je neobino, bezgranino razumna! Ona ima 29 godina, obrazovana je, pametna, videla je sveta, poznaje ljudi,
patila je, muila se, bolesna je sve ove poslednje godine otkako je u Sibiru, traila je...[12]sreu, svojevoljna je, jaka
i...[13] spremna da se uda za mladia od 24 godine, Sibirca koji nita nije video, nita ne zna, jedva da ima neko
obrazovanje, i jedva da je poeo da sklapa prvu misao o svom ivotu, dok ona preivljava moda svoje poslednje
misli. On je beznaajna linost, bez ikakve misije u ovom svetu, bez...[14] uitelja u sreskoj koli, koji ima izgleda
(vrlo uskoro) na 900 rubalja plate. Recite, Aleksandre Jegoroviu, zar nee ona sebe i drugi put upropastiti? Kako se
mogu sloiti u ivotu takve razlike u naravima, tako razliiti pogledi na ivot, razliite potrebe? I zar nee on...[15]
kasnije, kroz nekoliko godina, kad ona jo ...[16] biti uzrok njene smrti! ta e biti s njom u sirotinji, sa gomilom dece i
osuenom na Kuznjeck! Ko zna do ega moe dovesti sukob koji ja neminovno predviam u budunosti, jer neka je
on, pretpostavimo, i najidealniji mladi, ali jo nije muevan ovek. A on ne samo to nije idealan nego.. ? Kasnije se
svata moe dogoditi. ta e biti ako on nju uvredi podlim prekorom...[17] da je ona raunala na njegovu mladost, da
je zbog svog sladostraa upropastila njegov ivot i, tako mi boga, isti, divni aneo e morati to da otrpi! ta? Zar se
tako neto ne moe dogoditi? To ili neto slino neizostavno se mora dogoditi; a Kuznjeck? Uveravanja ne pomau ..
,[18] kida mi se srce. elim joj vie sree nego sebi samom. Ja sam o svemu tome razgovarao s njom, tj. sve se ne
moe rei, ve samo deseti deo. Ona je sluala i bila zbunjena. Ali kod ena oseanje nadjaava oiglednost zdravog
razuma. Moji razlozi su pali pri pomisli da ja nju napadam i da je sve to moja izmiljotina (neka joj bude), ona ga je
branila (kao: nije on takav). Ni u ta je nisam ubedio, ali sam u njoj izazvao sumnju: ona je plakala i muila se. Meni je
bilo ao, a onda se potpuno okrenula meni saalila se ona na mene! Kad biste samo znali kakav je to aneo, prijatelju
moj! Vi nju nikada niste dobro upoznali; to Vam je neto to je u svakom trenutku na nov nain originalno, trezveno,
otroumno, ali i, paradoksalno, beskrajno dobro, istinski plemenito vitez u enskom ruhu. Ona ima viteko srce: ona e
sebe upropastiti. Ona sebe ne poznaje, ali ja nju poznajem! Na njen izazov, ja sam reio da njemu napiem o svemu,
da mu iznesem svoj pogled na stvari u celini; jer se ona na rastanku svim srcem potpuno okrenula meni. S njim sam
se sporazumeo: on je preda mnom plakao, ali on i ne zna nita drugo osim da plae! Meni je bio jasan moj nezahvalni
poloaj; ako bih poeo da ih odgovaram i da im predskazujem budunost, oboje bi rekli: bori se za sebe, namerno
izmilja uase u budunosti. Uz to, on je pored nje, a ja daleko. Tako se i dogodilo. Napisao sam dugako pismo
njemu i njoj zajedno. Prikazao sam im ta sve moe da proizae iz nejednakog braka. Dogodilo mi se isto to i il
Blazu i Arhiepiskopu od Grenade, kada mu je ovaj rekao celu istinu. Ona je odgovarala vatreno ga branei, kao da
sam ja njega napao. A on je ba onako kuznjecki i glupo shvatio da je on linost, i da sam ja njega uvredio svojom
prijateljskom, bratskom molbom (jer je on taj koji me molio da budemo prijatelji i braa) da razmisli dobro ta postie,
nee li zbog svoje sree upropastiti enu; jer njemu je 24 godine, a njoj 29, on nema novca, nema odreene
perspektive u budunosti, samo veita ama u Kuznjecku. Zamislite da je sve to njega uvredilo, a povrh toga, on je
nju naotrio protiv mene, naopako shvativi jednu moju misao i ubedivi je da je ta misao za nju uvredljiva. Napisao
mi je psovaki odgovor. Ravog je srca, tako ja mislim! A ona posle prvih varnica ve hoe da se miri, sama mi pie,
opet je nena, ljubazna, dok ja jo nisam uspeo da se opravdam pred njom. Kako e se sve to zavriti ne znam, ali
ona e sebe upropastiti i srce moje pred tim zamire. Verovali ili ne, Aleksandre Jegoroviu, govorim pred Vama kao
pred bogom, njena srea mi je prea od sopstvene. Sve ovo vreme sam kao lud u punom smislu te rei. Kod nas su
bile smotre, i ja se, izmuen duevno i fiziki, teturam kao senka. Ne zarasta mi rana na dui i nee zarasti nikad. [. .
.] Imam jo jednu veliku molbu za Vas. Tako Vam boga, tako Vam svetlosti nebeske, nemojte me odbiti. Ona ne sme
da pati. Ako se ve uda za njega, neka bar ima novca. A da bi to bilo, njemu je potrebno mesto, da se negde
premesti. On sada prima 400 rubalja i nastoji da poloi ispit za uiteljsku grupu, takoe u Kuznjecku. U tom sluaju
imao bi 900 rubalja. Ja jo ne znam ta bi se za njega moglo uiniti, o tome u Vam pisati. Za sada recite Gasfortu
koju re o njemu (kao o mladom oveku, vrednom, divnom, sposobnom hvalite ga to god vie moete, recite da ste
ga poznavali, i da ne bi bilo loe da mu se da bolje mesto. [. ..] To je sve radi nje, samo radi nje. Da bar ne bude u
sirotinji, a sve drugo kako god bude! [. . .]
 A. J. Vrangelu

Semipalatisk, 9. novembra 1856. god.

[...] Ja ni o emu vie ne mislim. Samo da je gledam, samo da je sluam. Ja sam nesreni ludak! Ljubav u
ovakvom obliku je bolest. Ja to oseam. Zapao sam u dugove zbog putovanja do nje (pokuao sam jo jednom da
odem, ali sam stigao samo do Zmijeva, nisam uspeo). Sada u opet krenuti, unitiu sebe, ali ta me briga za to! Tako
Vam Hrista, ne pokazujte ovo pismo mom bratu. Ja sam pred njim beskrajno kriv. On mi, jadnik, pomae poslednjim
snagama, a evo na ta ja troim novac! Ja sam i od Vas molio ili da potonem ili da se zadovoljim. Odnosi izmeu nje i
mene su uvek isti. Svake nedelje pisma, duga, puna najiskrenije krajnje privrenosti. Ali esto me u svojim pismima
naziva bratom. Ipak, ona me voli. Samo to to sam se ja pojavio u Kuznjecku bilo je dovoljno da mi se opet skoro
vrati. O, nemojte mi poeleti da napustim tu enu i tu ljubav. Ona je svetlost mog ivota. Pojavila se u najtunijem
periodu moje sudbine i vaskrsla mi duu. itavo moje bie vaskrslo je od toga to sam je sreo. Kad biste samo znali
kakav je to aneo, kakva dua! kakvo srce! Jadnica, ona podnosi teku sudbinu! iveti u Kuznjecku je uasno. Bori
se da sina smesti u korpus (ja sam pismeno molio Sluckog za njega, i on je obeao da e uiniti sve to moe), bori se
da dobije pomo i ivi od mrvica koje joj alje otac, ivi tiho, skromno, tako da celom tom gradiu uliva potovanje
prema sebi. To je vrst, snaan karakter. Njen brak sa onim (drugim) izgleda da je sasvim nemogu. [. . .]

M. M. Dostojevskom

Semipalatinsk, 22. decembra 1856. god.

[...] Mogu samo da ti kaem da se ja skoro sigurno enim. A ukoliko se budem enio, onda e svadba biti
objavljena do polovine februara, tj. do poklada. Tako smo ve odluili ako se sve sredi i povoljno zavri. I zato, jedini
moj prijatelju, molim te i kumim bogom, ne tuguj zbog mene, ne sumnjaj i, to je najvanije, ne pokuavaj da me
odvrati. Sve bi to ve bilo kasno. Moja odluka je neizmenljiva, a i tvoj odgovor e doi moda kad sve ve bude
zavreno. Ja znam smisao svih tvojih negodovanja, tvojih zamisli i saveta, sve je to krasno, ja verujem u tvoje dobro
srce koje me voli; ali uprkos zdravom smislu tvojih saveta, oni e biti nekorisni. Uveren sam da e ti rei da u
trideset est godina telo ve trai mira, i da je teko sebi nametati kuluk. Na to ja neu da odgovori mi. Ti e rei:
Od ega u ja da ivim? To pitanje ima smisla, jer mene je, naravno, sramota, i ja ne mogu kao oenjen ovek da
raunam na to da e me ti, na primer, izdravati zajedno sa enom. Ali znaj, jedini moj prijatelju, da je meni potrebno
malo, sasvim malo da ivim udvoje. Ja ti nita ne piem o Marji Dmitrijevnoj. To je takva ena kojoj po karakteru, po
umu i srcu u hiljadu nee nai ravne. Ona zna da ja mogu da joj ponudim malo, ali takoe zna da mi nikada neemo
mnogo oskudevati; zna da sam ja poten ovek i da u joj pruiti sreu. [. . .]

M. M. Dostojevskom

Semipalatinsk, 9. marta 1857. god.

[. . .] Pripreme za put, oprema moja i njena (jer ona ak ni u onom najneophodnijem smislu nije ba bila bogata) i
to samo najnunija oprema, moe se rei sirotinjska oprema, putovanje preko 1500 vrsta u pokrivenim kolima (ona je
slabog zdravlja, a mrazevi su i loi putevi, pa drukije nije mogue) za koju sam platio okruglu sumu za etiri konja,
svadba u Kuznjecku, mada i najskromnija, zakup stana, kune potreptine, kakav-takav nametaj, posue u kui i u
kuhinji sve je to odnelo toliko novca da je teko i shvatiti. U Kuznjecku skoro nikoga nisam poznavao. Ali ona me
tamo upoznala sa boljim svetom, u kome je bila potovana. Oca i majku su mi zastupali tamonji naelnik policije i
njegova ena, dever i stari svat su takoe bili dosta pristojni ljudi, jednostavni i dobri, i ako se tome doda svetenik i
jo dve porodice njenih poznanika, onda sam ti nabrojao sve goste na svadbi. Na povratku sam se zadrao u
Barnaulu, kod jednog dobrog poznanika. Tu me je snala nesrea: potpuno sam neoekivano dobio napad epilepsije
koji je moju enu smrtno preplaio, a mene ispunio tugom i depresijom. Doktor (uen i poslovan) rekao mi je,
nasuprot svim ranijim lekarskim nalazima, da ja imam pravu padavicu, i da za vreme jednog od tih napada treba da
oekujem da u se uguiti od spazme u grlu i da u samo tako i nikako drukije umreti. Ja sam sam izmolio tu
otvorenost od doktora, zakleo sam ga u njegovo potenje. Sve u svemu, on mi je savetovao da budem oprezan u
vreme mladog meseca. (Blii se vreme mladog meseca i ja oekujem napad.) Sada shvati, dragi moj, kakve mi se
oajne misli vrzmaju po glavi. Ali zato da govorim o tome! Moda jo nije sigurno da imam pravu padavicu. Kad
sam se enio, ja sam potpuno verovao doktorima koji su me ubeivali da su to prosto nervni napadi koji mogu da
prou kada promenim nain ivota. Da sam pouzdano znao da imam pravu padavicu, ne bih se enio. Radi svog
spokojstva i da bih se posavetovao s pravim doktorima i preduzeo mere, meni je neophodno da to pre podnesem
ostavku i preselim se u Rusiju, ali na koji nain to uiniti? Pusta nada! Kad mi dozvole da tampam, kad zaradim
novac, onda u se i preseliti. [. ..] Moja ena se sada oporavila. Ona te moli da joj oprosti to ti ovog puta nita ne
pie. Uskoro e ti pisati. Ona me ubeuje da nije spremna da ti pie. Ona sve vas beskrajno voli. Sve vas je volela i
pre, kada sam joj ja (54. godine) itao svako vae pismo i kad je znala sve pojedinosti o vama. Ona te, na osnovu
mojih pria, neobino potuje i stalno mi tebe istie za primer. To je dobro i neno stvorenje, pomalo hitra, brza, vrlo
osetljiva; ivot koji je proivela ostavio je bolne tragove u njenoj dui. Prelazi u njenim oseanjima su brzi do
nemogueg, ali ona nikad ne prestaje da bude dobra i plemenita. Ja nju mnogo volim i ona mene, pa zasad sve tee
pristojno.
[...] U budunost nekako slepo verujem. Samo kad bi mi bog dao zdravlja. udna je to stvar: iz svoje teke
nesree i iskustva izneo sam neobinu vedrinu i samouverenost. Moda je to i loe. Daj boe da imam dovoljno
razuma da ne budem suvie samouveren. Ali ne brini i ne tuguj zbog mene. Sve e se okrenuti na dobro. [...][19]
ZIMSKE BELEKE O LETNJIM
UTISCIMA

1863.
 GLAVA I

UMESTO PREDGOVORA

Ve toliko meseci me neprestano nagovarate, prijatelji moji, da vam to pre opiem svoje utiske o inostranstvu, i
ne slutei da me svojom molbom prosto dovodite u nepriliku. ta da vam piem? ta da vam ispriam novo, to jo
nije poznato i ve nije ispriano? Kome od vas Rusa (tj. onih koji bar itaju asopise) Evropa nije dvaput bolje
poznata od Rusije? Kazao sam dvaput iz utivosti, a sigurno je i deset puta. A zatim, pored ovih optih primedbi, vi
dobro znate da nemam nita naroito da vam priam, a jo manje da sistematski opisujem, jer nita sistematski nisam
ni video, a ako sam poneto i video, nisam stigao da razgledam.
Bio sam u Berlinu, Drezdenu, Visbadenu, u Baden-Badenu, Kelnu, Parizu, u Londonu, Lucernu, enevi, u
enovi, Firenci, Milanu, Veneciji i u Beu. U ponekom od tih mesta i dvaput, i sve sam to obiao za dva i po meseca!
A zar se moe neto razgledati kako treba kad se za dva i po meseca pree toliki put?
Seate se da sam plan svog putovanja sastavio jo ranije u Petrogradu. Nikada nisam bio u inostranstvu, a vuklo
me je neto tamo jo od najranijeg detinjstva, jo onda kad sam u duge zimske veeri, ne znajui da itam, sluao
otvorenih usta, obamirui od ushienja i straha, dok su moji roditelji itali pred odlazak na spavanje romane En
Retklif, od kojih sam posle u snu buncao kao u groznici.
I najzad sam se oteo i otiao u inostranstvo, u etrdesetoj godini ivota, i eleo sam, naravno, ne samo da to bolje
razgledam, ve da vidim sve, apsolutno sve, bez obzira na kratak rok. Pored toga, nisam uopte bio sposoban da
hladnokrvno biram mesta boravka. Gospode boe, koliko sam oekivao od tog putovanja! Neka i ne razgledam nita
detaljno, mislio sam, ali u zato sve videti, svud u pomalo biti, pa e se iz svega to sam video iskristalisati neka
celina, neka opta slika. Celu zemlju svetih udesa videu odjednom iz ptije perspektive, kao obeanu zemlju
gledanu sa planine. Jednom reju, dobiu neki nov, divan i snaan utisak. ta ja sada, sedei kod kue, najvie alim
seajui se svog letnjeg putovanja? Ne to to nisam detaljno razgledao, ve to sam se gotovo svuda vrlo malo
zadravao, a u Rimu, na primer, nisam ni bio. A u Rimu bih moda propustio i ne bih video papu. Sve u svemu,
obuzela me je neka neodoljiva elja za novim, za promenom mesta, za optim, sintetikim, panoramskim utiscima iz
perspektive.
A ta sad vi, posle ovih priznanja, oekujete od mene? ta da vam ispriam? ta da vam opiem? Panoramu,
perspektivu? Neto iz ptijeg leta? A moda ete mi ba vi prvi rei da sam visoko uzleteo. Osim toga, ja sebe
smatram za svesnog oveka, i uopte ne bih hteo da laem ak ni kao putnik. A ako ponem da vam slikam i
opisujem makar samo panoramu, neminovno u slagati, ne zato to sam putnik, ve prosto zato to u mojim prilikama
nije mogue ni lagati. Pomislite i sami: Berlin je, recimo, ostavio na mene sasvim kiseo utisak, a proveo sam u njemu
samo dan i no. I ja sad znam da nisam pravedan prema Berlinu, i ne da ne bih smeo da tvrdim kako ostavlja kiseo
utisak, ve bar nakiseo, a ne prosto kiseo.
A kako je dolo do moje nesrene greke? Nesumnjivo zato to sam ja, bolesnik koji pati od jetre, jurio dva dana i
dve noi eleznicom kroz kiu i maglu, sve do Berlina, a kad sam doputovao, neispavan, ut, umoran, sav izlomljen,
odjednom sam opazio da Berlin neverovatno lii na Petrograd. Iste ulice prave kao strela, isti mirisi, isti... Uostalom,
neu valjda nabrajati! Eh, boe moj! pomislio sam. Zar je vredelo muiti se dva dana i dve noi u vagonu da bih
video ono isto od ega sam pobegao? ak mi se ni lipe nisu svidele, a za njihovo odravanje Berlinac e rtvovati
sve to mu je najdrae, moda ak i svoj ustav. A ta bi Berlincu moglo da bude drae od ustava? Osim toga,
Berlinci, svi bez izuzetka, izgledali su takvi Nemci da sam ja, ne razgledai ak ni freske Kaulbaha (o, uasa!), bre-
bolje pobegao u Drezden, duboko ubeen da se na Nemca treba posebno naviknuti, i da ih nenaviknut ovek teko
moe podneti u velikim masama.
A u Drezdenu sam se, opet, ogreio o Nemice; tek to sam iziao na ulicu, odjednom mi se uinilo da nema nieg
odvratnijeg od tipa drezdenske ene, i da bi se sam pesnik ljubavi, Vsevolod Krestovski, najubeeniji i najveseliji od
ruskih pesnika, potpuno ovde izgubio, pa ak moda i posumnjao u svoj dar i poziv. Ja sam, naravno, ovog trenutka
osetio da govorim gluposti, i da on ni pod kakvim okolnostima ne bi mogao da posumnja u svoj talenat. Nakon dva
sata sve mi je postalo jasno: kad sam se vratio u svoju sobu u hotelu i isplazio jezik pred ogledalom, uverio sam se da
je moja ocena drezdenskih dama slina najgoroj kleveti. Jezik mi je bio ut, i nita dobro nije obeavao... I zar je
mogue da ovek, car prirode, toliko zavisi od sopstvene jetre? pomislio sam. Kakva niskost!
Sa tako utenim mislima krenuo sam za Keln. Priznajem da sam mnogo oekivao od katedrale; sa
strahopotovanjem sam je crtao jo u mladosti, kada sam uio arhitekturu. Ali kad sam posle mesec dana, pri
povratku iz Pariza, proao kroz Keln i ponovo je video, umalo je nisam na kolenima molio za oprotaj zato to prvi
put nisam mogao da shvatim njenu lepotu, ba kao to je nekad Karamzin, iz istog razloga, pao na kolena pred
Rajnskim vodopadom. Pa ipak, prvi put mi se katedrala uopte nije svidela; uinila mi se kao neka ipka, prosto ipka
i samo ipka, galanterijska stvar, slina pritiskivau za hartiju na pisaem stolu, od sedamdeset hvati visine.
Velianstvenog vrlo malo, doao sam do zakljuka, isto onako kao to su nai dedovi ocenili Pukina: I suvie
lako, kau, pie, a malo uzvienog. Mislim da su na moj prvi sud uticale dve stvari: kao prvo, kolonjska voda. an
Marija Farina nalazi se odmah uz katedralu, i ma u kom hotelu odseli, ma kako bili raspoloeni, ma koliko se krili od
svojih neprijatelja, pogotovo od an Marije Farine, njegovi e vas zastupnici obavezno nai i onda: Eau de cologne
ou la vie![20] Ne mogu nekako ba tano da tvrdim da li ba tim reima viu: Eau de cologne ou la vie!, ali ko
zna moda ba tako. Druga stvar zbog koje sam se naljutio i nepravedno postupio bio je novi kelnski most. Most je,
naravno, divan, i grad se s pravom ponosi njime; ali meni se uinilo da se ipak i suvie ponosi. I naravno, odmah sam
se naljutio. Osim toga, onaj skuplja groeva pri ulazu na predivni most nije smeo da uzima od mene tu sasvim
umesnu carinu, kao da me kanjava za neku meni nepoznatu greku. Ne znam, ali mi se uinilo da se Nemac
kooperi. Sigurno se dosetio da sam stranac, i to ba Rus, pomislio sam. Njegove oi samo to nisu govorile: Vidi
li na most, jadni Rujo, i eto, ti si crv pred naim mostom i pred svakim nemakim ovekom, zato to nema takav
most. Priznaete i sami da je to uvredljivo.
Naravno, Nemac to uopte nije rekao i moda mu to ni na pamet nije palo, ali svejedno: ja sam tada bio tako
ubeen da je on ba to hteo da kae, i konano mi je prekipelo: Doavola, mislio sam, i mi smo izmislili samovar...
imamo novine... kod nas se prave stvari za oficire... kod nas... Jednom reju, naljutio sam se, i poto sam kupio
flaicu kolonjske vode (jer se od toga nisam mogao spasiti), odmah sam odjurio za Pariz, u nadi da e Francuzi biti
mnogo umiljatiji i zanimljiviji. Sada vidite i sami: da sam prisilio samog sebe i ostao u Berlinu ne dan, ve nedelju, u
Drezdenu isto tako, u Kelnu bar tri dana, ili makar dva, ja bih sigurno drugi, trei put pogledao na sve pomenute stvari
drugim oima i stekao bih lepu predstavu o njima. ak i sunev zrak, najobiniji sunev zrak, mnogo bi tu znaio. Da
je sijalo sunce nad katedralom, kao to je sijalo kad sam drugi put doao u Keln, ja bih sigurno to zdanje video u
pravoj svetlosti i lepoti, a ne kao to sam ga video onog sumornog i neto kiovitog jutra, koje je u meni moglo izazvati
samo plamen uvreenog patriotizma. Dodue, to uopte ne znai da se patriotizam raa samo po loem vremenu.
Vidite, dakle, dragi prijatelji, za dva i po meseca ne moe se razgledati sve kako treba, i ja vam ne mogu dati precizna
obavetenja. I nehotice u ponekad morati da govorim neistinu, i zato...
Ali vi me ovde prekidate. Vi kaete da vam sad i nisu potrebni tani podaci, da ete ih, ako ustrebaju, nai u
Rajnhardovom bedekeru, i da bi, naprotiv, bilo dobro kada svaki putnik ne bi trao za apsolutnom tanou (koju
skoro nikad nije u stanju da postigne), ve za iskrenou kad se ne bi bojao i ponekad ne bi preutao neki svoj lini
utisak ili doivljaj, makar mu i ne doneo veliku slavu, i kad ne bi prema poznatim autoritetima proverio svoje
zakljuke. Jednom reju, vama su potrebna samo moja lina, ali iskrena posmatranja i zapaanja.
Ah, uzvikujem ja, vama, dakle, treba obino brbljanje, ovlane skice, letimini lini utisci. Na to pristajem, i odmah
u to uraditi uz pomo svog notesa. I potrudiu se da budem prostoduan, koliko god mogu. Samo vas molim,
upamtite da e moda mnogo od ovoga to u vam sad pisati biti pogreno. Nemogue je pogreiti, na primer, da u
Parizu postoji Notr-Dam i Bal-Mabij. Naroito su ovu poslednju injenicu toliko puta posvedoili svi Rusi koji su pisali
o Parizu, da u to ne treba vie sumnjati. U tome, moda, ni ja neu pogreiti, mada, strogo gledano, ne mogu ni za to
da garantujem.
Jer, kae se, recimo, da je nemogue boraviti u Rimu a ne videti crkvu Svetog Petra. A zamislite, ja sam bio u
Londonu a nisam video crkvu Svetog Pavla. Zaista je nisam video. Crkvu Svetog Pavla nisam video! Ono, dodue,
ima razlike izmeu crkava Svetog Petra i Svetog Pavla, ali to ipak nije lepo od jednog putnika. Eto vam prvog mog
doivljaja koji mi ne slui na ast; naime, ja sam je video izdaleka, na jedno dvesta hvati razdaljine, ali sam urio u
Pentonvil, odmahnuo rukom i proao pored nje. Ali na stvar, na stvar! I znate ta: nisam ja samo putovao i gledao iz
ptije perspektive. A iz ptije perspektive ne znai s visine. To je arhitektonski termin, kao to znate. Ja sam ceo
mesec, izuzev osam dana provedenih u Londonu, proiveo u Parizu. Napisau vam zato neto o Parizu, jer sam taj
grad ipak bolje razgledao nego crkvu Svetog Pavla ili drezdenske dame. Dakle, poinjem.
 GLAVA II

U VAGONU

Francuz nema zdravog razuma, a kad bi ga imao, smatrao bi to za svoju najveu nesreu. Ovu frazu je jo
prolog veka napisao Fonvizin[21] i, boe moj, kako ju je veselo napisao. Kladio bih se da mu je srce igralo od
zadovoljstva kad ju je sastavio. I, ko zna, moda smo je svi mi posle Fonvizina, tri-etiri narataja jedan za drugim,
itali sa veselom nasladom. Sve sline fraze koje ibaju strance, ak i danas imaju za nas Ruse neeg neobino
prijatnog. Naravno, u najdubljoj tajnosti, tajno ak i od nas samih, osea se u tome neka osveta za neto runo u
prolosti. To oseanje, istina, nije lepo, ali sam odnekud ubeen da postoji skoro kod svakog Rusa. Mi, naravno,
grdimo druge ako nas za to osumnjie, i tu se uopte ne pretvaramo; mislim ak da je i sam Bjelinski[22] u tom
pogledu bio potajni slovenofil. Seam se, nekad, pre petnaest godina kad sam se znao sa Bjelinskim seam se sa
kakvim se strahopotovanjem, koje je ve bilo nenormalno, sav tadanji kruok klanjao pred Zapadom, to jest
prvenstveno pred Francuskom. Tada je Francuska bila u modi bilo je to osamsto etrdeset este godine. I ne samo da
su se oboavala imena kao, na primer, or Sand, Prudon i druga, ili potovala takva kao Luj Blan, Ledri-Rolen itd.,
ve su prosto i kojekakvi balavci, najnitavniji ljudi, bili na visokom glasu. I od njih se oekivalo da neim velikim
poslue buduem oveanstvu. O nekima od njih govorilo se posebnim apatom strahopotovanja... I znate ta?
itavog svog ivota nisam sreo zagrienijeg Rusa nego to je bio Bjelinski, mada je, pre njega, samo aadajev[23]
tako smelo, a katkad i slepo kao i on, negodovao na mnogo tota to je nae zaviajno i, verovatno, prezirao sve to
je rusko. Ja se sada po izvesnim injenicama svega toga priseam i sve to shvatam. I, ko zna, moda ova uzreica
Fonvizinova ni Bjelinskom ponekad nije izgledala mnogo skandalozna. Ima trenutaka kad se i najlepe i prirodno
tutorstvo ne svia ba mnogo. Samo, boga radi, nemojte pomisliti da voleti domovinu znai grditi strance, i da ja ba
tako mislim. Ja uopte tako ne mislim, niti imam nameru da tako mislim naprotiv... ao mi je samo to sad nemam
vremena da to detaljnije objasnim.
Uzgred reeno, da vas pitam: ne mislite, valjda, da sam, umesto Pariza, zagazio u rusku literaturu? Ili da moda
piem kritiki ogled? Ne, ja to samo onako, iz dokolice.
Po mojoj putnikoj knjiici ispada da ja sad sedim u vagonu i spremam se sutra u Ajdkunen, to jest na svoj prvi
utisak u inostranstvu, i ak mi svaki as srce uzdrhti. Eto, najzad u videti Evropu, ja, koji sam o njoj naprazno sanjao
skoro etrdeset godina, ja, koji sam jo od esnaeste najozbiljnije, kao Njekrasovljev Bjelopatkin u vajcarsku hteo da
beim, ali nisam pobegao i, gle sad, i ja najzad putujem u zemlju svetih uda, u zemlju tolikih svojih dugih enji i
oekivanja i tako upornih verovanja.
Gospode, kakvi smo ti mi Rusi? sinulo mi je tog trenutka kroz glavu, u tom istom vagonu. Da li smo mi zaista
Rusi? Zato Evropa, ma ko mi bili, ima na nas tako snaan, tako voleban, privlaan uticaj? Ja ne govorim o onim
Rusima koji su tamo u Evropi ostali, ve o onim obinim, ije je ime pedeset miliona, i koje nas sto hiljada ljudi do
sada najozbiljnije ni za ta nismo smatrali, koje nai mudri satirini asopisi jo i danas ismevaju to ne briju brade. Ja
sad govorim o naoj privilegovanoj grupici, jer se apsolutno sav na razvitak, nauke, umetnosti, graanskih prava,
humanizma, sve je otuda, iz iste zemlje svetih uda! Jer je sav na ivot, od najranijeg detinjstva, tekao na evropski
nain. Da li je iko od nas mogao da se odupre tom uticaju, pozivu, pritisku? Kako to da nismo potpuno postali
Evropljani? A da nismo postali sa time e se, mislim, svi sloiti, jedni sa radou, a drugi, naravno, sa zlobom, zato to
nismo dorasli za preporod. To je ve druga stvar. Ja govorim samo o injenici da se nismo preporodili ni pod tako
neodoljivim uticajem, i ne mogu da razumem taj fakat. Ta nisu nas, valjda, dojkinje i dadilje sauvale od tog
preporoda!
Uostalom, zaista je i smeno i alosno pomisliti: moda ne bismo imali Pukina da nije bilo Pukinove dadilje Arine
Rodionovne. To je glupost! Zar nije glupost? A ta ako zaista nije glupost! Evo i sad mnogu rusku decu odvode na
vaspitanje u Francusku; i ta emo ako su odveli tamo i nekog novog Pukina, koji tamo od kolevke nee imati ni
Arine Rodionovne ni ruskog jezika? A zar Pukin nije bio Rus! On, plemi, osetio je Pugaova[24] i proniknuo je u
njegovu duu, i to jo onda kad niko ni u ta nije pronicao. On, aristokrata, nosio je u svojoj dui Bjelkina. On se
svojom snagom umetnika uzdigao iz svoje sredine, i u Onjeginu joj je, sa gledita narodnog duha, strogo sudio. To je
prorok i duh koji predskazuje! Postoji li zaista neko organsko sjedinjavanje ovejeg duha i rodne grude, da se od nje
nikako nije mogue otkinuti, a ako se i odrodi, ipak e se nazad vratiti? Jer nije nam valjda slovenofilstvo s neba
palo! I mada se ono kasnije ukalupilo u moskovsku koncepciju, ipak je osnova te zamisli ira od moskovske formule, i
moda mnogo dublje prodire u neija srca nego to se to na prvi pogled ini. Pa i kod samih Moskovljana je, moda,
ire i dublje od njihove spoljne formule.
Jer, mnogo je teko oveku da se odmah jasno izrazi, ak i pred samim sobom. Poneka dugotrajna i snana misao
ni u toku tri pokolenja ne moe da se izrazi, tako da ponekad ispadne neto ni nalik na poetak!
I eto, sve te dokone misli su me i nehotice zaokupljale pred Evropom, u vagonu, dodue unekoliko iz dosade i
dugog vremena. Jer treba biti iskren! Do sada su uvek kod nas o takvim stvarima mislili samo oni koji nemaju drugog
posla. Ah, kako je dosadno sedeti dokon u vagonu, isto onako kao to je kod nas u Rusiji dosadno bez svog posla
iveti. Iako te vozaju i brinu se o tebi, iako te ponekad tako uljuljkuju da ti se ini da se nita lepe ne moe poeleti,
ipak te obuzima neka seta, tuga, i ba zato to nita ne radi, zato to se ve i suvie drugi brinu o tebi, a ti sedi i
eka kad e ve jednom stii. Ponekad bih zaista hteo da iskoim iz voza. Pa neka bude gore, neka se i umorim
zato to nisam navikao, neka i padnem. Nita ne mari! Zato sam, svojim nogama idem, zato sam naao sebi posao i
sam ga obavljam; i ako se desi da se vagoni sudare i isprevru, neu bar sedeti zakljuan i skrtenih ruku, i za tuu
krivicu plaati svojim rebrima...
Bog zna ta sve besposlenom oveku nee na pamet pasti!
A meutim se ve smrkavalo. Po vagonima su poeli da pale svetiljke. Naspram mene sedeli su mu i ena, ve
u godinama, spahije i, inilo se, dobri ljudi. ure u London na izlobu, samo na nekoliko dana, a porodicu su ostavili
kod kue. Desno od mene sedi Rus koji ve deset godina ivi u Londonu i radi u nekom trgovakom preduzeu;
doao je samo na dve nedelje poslom u Petrograd, i izgleda kao da je sasvim izgubio oseanje tuge za domovinom. S
leva mi sedi istokrvni Englez, ri, sa engleskim razdeljkom, usiljeno ozbiljan. U toku itavog puta ni sa kim od nas
nije ni na jednom jeziku ni re progovorio; danju je bez predaha itao neku knjiicu, tampanu onim najsitnijim
engleskim slogom, koji samo Englezi mogu da trpe i jo da ga hvale kako je prijatan; a u deset sati uvee odmah je
skidao izme i navlaio papue. Verovatno je tako navikao da ivi celog ivota, i nije hteo da menja svoje navike ni u
vagonu.
Ubrzo su svi zadremali; zvidanje i kloparanje voza izazivalo je kod svih neki neodoljivi dreme. Ja sam sedeo,
mislio, mislio, i ni sam ne znam kako sam najzad doao do toga da Francuz nema pameti ono ime sam i poeo
glavu. A znate li da me neto podbada da vam jo pre nego to stignemo do Pariza kaem svoja vagonska
razmiljanja; prosto iz humanih pobuda: meni je bilo dosadno u vagonu, pa neka sad i vama bude dosadno. Uostalom,
mnoge itaoce treba od ovog zatititi zato u ja sva svoja razmiljanja uneti u posebnu glavu i nazvau je suvinom.
Vi se malo pomuite s njom, a drugi je kao suvinu mogu izbaciti. Sa itaocima se treba ponaati paljivo i savesno, a
s prijateljima se moe i intimnije. Dakle:
 GLAVA III

I POTPUNO SUVINA

To, uostalom, i nisu bila razmiljanja, ve vie neka posmatranja, proizvoljno sanjarenje, ak i fantaziranje o
ovome, onome, a najvie ni o emu. Prvo i prvo, otiao sam u starinu i zamislio se o oveku koji je stvorio gore
navedeni aforizam o francuskom razumu, i tako sam sasvim bez razloga dugo razmiljao o tom aforizmu. Za svoje
vreme taj ovek je bio veliki liberal. Ali, iako je, bog bi znao zato, celog svog veka vukao na sebi francuski kaftan,
puder i padu pozadi, kao obeleje svog vitekog porekla (koje kod nas uopte nije ni postojalo) i za zatitu svoje line
asti u Potemkinovom predsoblju, ipak, im je promolio nos u Evropu, odmah je poeo da se brani od Pariza svim
biblijskim tekstovima i zakljuio da Francuz nema pameti, a kad bi je imao, smatrao bi to za svoju najveu nesreu.
Uzgred da kaem, ne mislite valjda da sam poveo re o padi i somotskom kaftanu kako bih prekorio Fonvizina? Ni
govora! Nije valjda mogao da obue sukneni gunj, i to u ono vreme, kad jo i sad poneka gospoda, iako nastoje da
budu pravi Rusi i da se sjedine s narodom, ipak nisu obukla gunjeve, ve su izmislila za sebe neko operetsko odelo,
maltene ono u kome izlaze na scenu u ruskim narodnim operama. Ruslani zaljubljeni u svoje Ljudmile, koje nose
starinske ukrase na glavi. Da, tada je bar francuski kaftan bio razumljiviji narodu: Odmah se vidi gospodin, ne moe
gospodin ii u gunju. Nedavno sam uo kako je neki savremeni spahija, da bi se sjedinio s narodom, poeo da nosi
rusku odeu, i uobiajio je da u njoj i na skupove ide: a seljaci, im ga vide, govore meu sobom: Zato se vue
meu nama ova makara? I tako spahiji nije polo za rukom da se sjedini s narodom.
- A ne rekao mi je drugi gospodin ja ni u emu neu popustiti. Namerno u brijati bradu, i, ako treba, i frak u
nositi. Radiu svoj posao i niim neu pokazati da hou da se sprijateljim sa njima. Biu domain, biu tvrdica i
raundija, i, ako treba, ak u ih pritegnuti i cediti. Vie e me potovati. Jer, najglavnije i jeste da se jo u poetku
stekne istinsko potovanje.
Ah, doavola, pomislio sam, kao da spremaju pohod protiv tuina. Pravi vojni savet.
- Da rekao mi je trei, uostalom vrlo dobar gospodin ja se tamo negde upiem u seljake i odjednom mene na
optinskom zboru osude na batine! ta e onda sa mnom biti?
Pa nek te i iibaju, prohtelo mi se odjednom da kaem, ali nisam rekao zato to sam se uplaio. ta je to, zato
se mi jo uvek bojimo da kaemo izvesne svoje misli? Pa neka, mislio sam, neka te i istuku, ta mari? Takve obrte
u ivotu profesori estetike nazivaju traginim i nita vie. Zar samo zbog toga da ivim otuen od svih? A ne, ili treba
iveti zajedno, sa svima u svemu, ili sam za sebe, onda sasvim otuen. Osim toga, ljudi su i gore stvari trpeli, i to
slabe ene i deca.
- Ta manite, molim vas, kakve sad ene i deca povikao bi moj protivnik iibali bi mene seljaci ni za ta, zbog neke
krave to je u tuu batu upala; a za vas je to ve opta stvar.
Ono, zaista, smeno je, i sama je stvar smena, prljava, ne eli ovek da uprlja ruke. I govoriti ak o tome je
nepristojno. Nek svi u zemlju propadnu! Neka ih sve ibaju, ali ne mene! ta se to mene tie, ne ibaju mene! A to
se mene tie, ja sam, vidite, spreman da jemim ime god hoete za seljaku presudu; ni jednu jedinu ibu ne bi
dosudila mom sagovorniku, ak i kad bi bilo mogue izvriti nad njim optinsku presudu: Njega emo, brao, kazniti
novano, zato to je gospodin ovek. Nije navikao. A kod nas seljaka sedalo i jeste za to da ga ibaju, odluio bi
skup reima stareine iz jedne edrinove gubernijske slike!
- Nazadnjatvo! uzviknue neko ko ovo proita. Brani batinanje! (Bogami, neko e iz ovoga zakljuiti da ja
branim telesnu kaznu!)
- Ali, molim vas, o emu vi govorite? rei e drugi. Poeli ste o Parizu a preli na ibe. Gde je tu Pariz?
 - Ama ta je to dodao bi trei vi piete o stvarima koje ste nedavno uli, a putovali ste, meutim, letos. Kako ste
mogli jo tada, u vagonu, o svemu tome da mislite?
- E, na to zaista nije lako odgovoriti kaem ja ali, dozvolite, ovo su zimske uspomene o letnjim utiscima. A poto
su zimske, onda se u njih uplelo i neto zimsko. Osim toga, primiui se Ajdkunenu, razmiljao sam o itavom naem
ivotu u otadbini, koji sam ostavljao zbog Evrope, i seam se da su neka moja razmiljanja bila u tom duhu.
Razmiljao sam naroito o temi kako je na nas u raznim vremenima uticala Evropa, kako je stalno navaljivala sa
svojom civilizacijom nama u goste a koliko smo se mi civilizovali i koliko nas tano do sad ima na broju civilizovanih?
Sada i sam vidim da je sve ovo skoro nepotrebno i suvino. Ali ja sam vas upozorio da e cela glava biti suvina. A,
uzgred reeno, gde sam ono stao? Ah da, kod francuskog kaftana. Od njega je i poelo!
Eto, jedan od tih francuskih kaftana napisao je tada Brigadira. Brigadir je za ono vreme bio izvanredna stvar i
izazvao je neobian efekat. Umri, Denise, nita bolje nee napisati, govorio je sam Potemkin. Svi kao da su se trgli
iz dremea. Zar je i tada nastavio sam svoja proizvoljna razmiljanja ve dosadilo ljudima da nita ne rade i da ive
pod tuim rukovodstvom? Ja ne govorim samo o tadanjem francuskom rukovoenju, ve hou uzgred da kaem
kako smo mi veoma lakoveran narod i da sve to kod nas dolazi od nae dobrodunosti. Sedimo, na primer, svi mi bez
ikakvog posla, i odjednom nam se uini da je neko neto rekao, neto uradio, da je i kod nas neto zamirisalo naim
duhom, da se naao i za nas posao onda svi poletimo, i potpuno smo uvereni: eto sad poinje. Muva proleti, a mi ve
mislimo da su proveli slona. Neiskustvo mladosti, a i glad pored toga. To je kod nas poelo jo pre Brigadira, tada jo,
naravno, u mikroskopskoj razmeri i stalno se do danas ponavlja: nali smo posao za sebe i ciimo od ushienja.
Zaciati i arlaukati od ushienja to je kod nas najvanija stvar, a posle dve godine svi se razilazimo pokunjeni. Ali ne
umaramo se, makar i sto puta poinjali.
to se tie tueg rukovoenja, u Fonvizinovo vreme skoro niko u masi nije ni posumnjao da je to najsvetije,
najevropskije rukovoenje, i najmilije tutorstvo. Dodue, i sad je malo onih koji u to sumnjaju. itava naa krajnje
progresivna partija silno se zalae za tue rukovoenje. A tada, o, tada se toliko verovalo u svako rukovoenje da je
udno kako nismo pomerali planine s mesta, i kako to da nae alaunske visoravni, pargolovski vrhovi i valdajski visovi
jo stoje tamo gde su i bile. Istina, jedan tadanji pesnik pominjao je jednog junaka koji:

legne na planinu, a planina puca,

i koji:
rukom kule pod oblake baca.

Ali, to je, izgleda, bila samo metafora.

Uzgred da kaem, gospodo, ja govorim sada samo o literaturi, i to upravo o lepoj knjievnosti. Hou po njoj da
proverim postepeni i blagotvorni uticaj Evrope na nau otadbinu. Naime, kakve su se knjige tada (pre Brigadira i u
njegovo vreme) izdavale i itale, nije mogue zamisliti bez izvesne radosti i oholosti s nae strane! Mi imamo sad
jednog divnog pisca, ponos naeg doba, nekakvog Kuzmu Prutkina. Sav njegov nedostatak je njegova neshvatljiva
skromnost, do sada jo nije izdao svoja celokupna dela. Ali je objavio, jo davno, u Savremeniku, u odeljku razno,
Zapise mog dede. Zamislite ta je sve mogao da zapie taj debeli, sedamdesetogodinji deda iz Katarininog doba, koji
je proao sito i reeto, bio na dvorskim banketima i u bici kod Oakova, i kad se vratio u svoju domovinu, latio se da
pie uspomene? Sigurno je mnogo tota interesantno imao da zapie. ta samo nije video taj ovek! I evo, kod njega
je sve u ovakvim anegdotama:
Otroumni odgovor kavaljera de Monbazona. Jednom je neka mlada i vrlo privlana devojka u prisustvu kralja
hladnokrvno upitala kavaljera de Monbazona: ,Gospodine, ta je o ta prikaeno: pas o rep ili rep o psa? Na ovo je
de Monbazon, budui veoma vet u odgovaranju, bez trunke zbunjenosti, ak naprotiv, sasvim spokojnim glasom
odgovorio: ,Gospoice, uhvatiti psa za rep kao i za glavu nikome nije zabranjeno. Ovaj odgovor je tom kralju priinio
veliko zadovoljstvo i taj kavaljer nije ostao bez nagrade.
Vi mislite da je to izmiljotina, budalatina, da takvog dede nikad nije ni bilo na svetu? A ja vam se kunem da sam
lino, kad mi je bilo deset godina, itao jednu knjiicu iz Katarininog vremena, i u njoj sam proitao sledeu anegdotu.
Jo tada sam je nauio napamet toliko mi se dopala i nisam je vie nikad zaboravio:
Otroumni odgovor kavaljera de Rogana. Poznato je da je kavaljeru de Roganu uasno zaudaralo iz usta. Kad je
jednom bio prisutan buenju princa de Kondea, ovaj mu ree: 'Odmaknite se, kavaljeru de Rogane, jer od vas veoma
runo zaudara. Na ovo je kavaljer de Rogan odmah odgovorio: He zaudara to od mene, milostivi prine, ve od vas,
jer vi tek ustajete iz postelje.
I sad zamislite tog spahiju, starog ratnika, moda bez ruke, sa starom spahinicom, sa stotinom slugu, sa decom
Mitrofanukama, koji subotom ide u kupatilo i pari se do besvesti, i on, s naoarima na nosu, vano i sveano ita,
razgovetno i polako, sline anegdote i veruje da je to vrlo vana stvar, maltene slubena dunost.
Kako je naivno bilo tadanje verovanje u korist i neophodnost slinih vesti iz Evrope! Poznato je, kae, da je
kavaljeru de Roganu runo zaudaralo iz usta... Kome je poznato, zato je poznato, i ko bi uopte poeleo to da
dozna? Ali, slina slobodoumna pitanja nisu zbunjivala dedu. On je s detinjom verom smatrao da je ta zbirka optih
rei poznata na dvoru, i to je za njega bilo dosta.
Da, naravno, tada smo lako usvajali Evropu, razume se fiziki. Ali moralno usvajanje nije ilo bez bia. Obuli bi
svilene arape, natukli perike, opasali pade i gotov Evropejac. I ne samo da im to nije nita smetalo, ve se ak i
svialo. A u stvari je sve ostajalo po starom: kad bi ostavili knjigu o de Roganu (o kome su samo to znali da mu je
runo zaudaralo iz usta) i skinuli naoare, kao i pre su tukli svoju poslugu, kao i pre su patrijarhalno postupali sa
svojom porodicom, kao i pre su tukli u tali sitnog spahiju-suseda ako bi napravio ispad, i isto kao i pre puzili pred
viim linostima. ak su i seljaku bili blii i razumljiviji: manje su prezirali, manje su se gadili njegovih obiaja, vie su
znali o njemu, bili su mu manje tui, manje Nemci. A to su se pred njima pravili vani pa gospodin i mora da se pravi
vaan zato je gospodin! Iako su seljaka na mrtvo ime prebijali, opet su bili narodu nekako miliji od sadanjih, zato to
su bili vie svoji. Jednom reju, sva su ta gospoda bila prost narod, jedne gore list. Oni nisu ispitivali stvari do kraja,
uzimali su, tukli, krali, sa ushienjem savijali lea i tiho i bogato iveli u savesnom detinjastom razvratu. Meni ak
izgleda da svi ti dedovi nisu ba bili tako naivni, ak ni u odnosu na de Rogane i Monbazone.
Moda su bili ak i veliki ereti, i veoma oprezni u odnosu na itav evropski uticaj viih drutvenih slojeva. Sva ta
fantazmagorija, itava ta maskarada, svi ti francuski kaftani, manetne, perike, pade, debele, nezgrapne noge
obuvene u svilene arape, tadanji vojnici u vapskim perikama i plitkim cipelama, sve je to, ini mi se, bilo strano
pretvaranje, servilno lakejsko ismevanje odozdo, da je to ponekad ak i sam narod primeivao i razumevao. Naravno,
moe ovek biti pisar, varalica i brigadir, a u isto vreme najdirljivije i najnaivnije biti uveren da je kavaljer de Rogan
siva eminencija. Ali to nita nije smetalo: Gvozdilovi su i dalje tukli, a na Potemkin i njemu slini samo to nisu
nae de Rogane ibali po svojim talama, Monbazoni su gulili ive i mrtve, pesnicama u manetnama i nogama u
svilenim arapama delili su udarce po potiljku i po turu, dok su markizi padali na dvorskim balovima

rtvujui hrabro svoj zatiljak.

Jednom reju, udo jedno kako se sva ta naruena Evropa po naredbi lako odomaivala tada kod nas, poev od
Petrograda, najfantastinijeg grada sa najfantastinijom istorijom od svih gradova na zemljinoj kugli.
Ali sad ve nije tako, Petrograd je pobedio i ivi na svoj nain. Sad smo mi potpuno Evropejci, i dorasli smo tome.
Sad je i sam Gvozdilov vetiji i obazriviji kad mu se desi da nekog tue, uva formalnu pristojnost, pravi se francuski
buruj, a za kratko vreme e poeti, kao Amerikanac u junim dravama, da tekstovima biblije titi neophodnost
trgovine crncima. Uostalom, ta zatita tekstovima snano prodire iz amerikih drava u Evropu. Eto, stii e tamo,
sam u svojim oima videti mislio sam. Nikad ovek iz knjiga ne moe nauiti ono to svojim oima vidi. A kad je re
o Gvozdilovu, postavlja se pitanje zato Fonvizin u svom Brigadiru nije jednu od najlepih fraza u svojoj komediji
dodelio Sofiji, predstavnici plemenite i humano-evropske ideje, ve ludi-brigadirki, koju je predstavio kao toliku budalu,
i to ne prosto budalu, ve nazadnjaku budalu, da su svi konci ava provirivali, i sve gluposti koje ona govori kao da
ne govori ona, ve neko drugi, skriven iza nje. A kad je trebalo rei istinu, nije je rekla Sofija, ve brigadirka. Pisac je
od nje stvorio ne samo potpunu budalu, ve ravu enu, a ipak se pobojao, i ak zakljuio da je sa umetnikog
gledita nemogue da takvu frazu izgovori lepo i plemenito, kao u staklenoj bati vaspitana Sofija, i odluio je da je
prirodnije da tu frazu kae prosta i glupa ena. Evo tog mesta, vrednog spomena. To je veoma zanimljivo ba zbog
toga to je napisano bez ikakve zle namere i zadnje misli, naivno i ak moda neoekivano. Brigaridova ena kae
Sofiji:
... U naem puku, kapetan prve ete je bio neki Gvozdilov; imao je mladu enu, neobino lepu i simpatinu.
Tako, desi se, on se za neto naljuti, a najee kad je pijan, pa je onda, draga moja, ako u boga veruje, mlati dok
due u njoj uje, a ni sam ne zna zato. Naravno, nas se to nita ne tie, samo oveku doe da se isplae gledajui
nju.
Sofija: Molim vas, gospoo, nemojte vie govoriti o stvarima kojih se oveanstvo gnua.
 Brigadirova ena: Eto, draga moja, ti nee ni da slua o tome, a zamisli kako je bilo jadnoj kapetanici, koja je
sve to morala da trpi?
I tako je fino vaspitana Sofija, sa svojom nenom, kao u staklenoj bati odnegovanom osetljivou ustuknula pred
prostom enom. To je udan reparti kod Fonvizina, i nema u njegovim delima nieg tanijeg, humanijeg i...
neoekivanije reenog. A koliko je meu naim naprednim radnicima takvih progresista iz staklene bate, koji su
veoma zadovoljni svojom vetakom prirodom i nita vie ne trae! Ali je najzanimljivije od svega to to Gvozdilov jo
i sad mlati svoju kapetanicu, i moda sa jo veim komforom nego ranije.
Sasvim je tako. Kau da se to ranije radilo vie iz due i od srca! Koga volim, toga, kae, i bijem. ak bi se, kau,
ene zabrinule kad ih ne biju: ne bije, znai ne voli me. Ali sve je to bilo iskonsko, stihijsko, iz rodovske zajednice.
Sada se i to usavrilo u skladu sa razvitkom. Sad ve Gvozdilov voti skoro iz principa, a i zato to je jo uvek budala,
to jest ovek starog kova, i ne poznaje nov nain ivota. A po novom nainu, i bez pesnienja se moe mnogo bolje
stvar urediti. Ja sad toliko priam o Gvozdilovu zato to se jo i sad kod nas o njemu piu i suvie humane i
dubokomislene rei, i toliko ih piu da su ve publici dosadile. A i pored svih lanaka protiv njega, Gvozdilov je kod
nas jo toliko vitalan da je gotovo besmrtan. Da, iv je i zdrav, sit i pijan. Sad je on bez ruke i bez noge, i, kao kapetan
Kopejkin,[25] i on je u izvesnom smislu prolivao krv. ena mu ve odavno nije vie mlada i onako lepa kao to je
nekad bila. Ostarila je, lice joj omravelo i pobledelo, bore i muke su ga izbrazdale. Ali kad je njen mu i kapetan
leao bolestan, bez ruke, ona se nije odmicala od njegove postelje, provodila je noi bez sna pored njega, teila ga,
gorko plakala za njim, nazivala ga svojim dragim, svojim junakom, svojim sivim sokolom, hrabrom glavom vojnikom.
To, s jedne strane, izaziva gnev u dui, ali zato, s druge strane, neka ivi ruska ena! I nema nieg lepeg u naem
ruskom svetu od njene bezgranine ljubavi koja sve oprata. Zar nije tako? Utoliko pre to i Gvozdilov sada, u
treznom stanju, ponekad i ne bije enu, to jest ree, pazi na pristojnost, ponekad joj ak i kae koju lepu re. Osetio je
pod starost da bez nje ne moe iveti; raundija je, buruj, a ako i sad ponekad bije, to je samo u pijanom stanju i po
staroj navici, kad se ve i suvie ueli. Priajte vi ta hoete, to je progres i ipak uteha. A mi volimo utehe.
Da, mi smo se sad potpuno uteili, sami smo sebe uteili. Iako sve oko nas jo uvek nije ba lepo, mi smo sami
tako divni, tako civilizovani, toliko Evropejci, da se ve narodu smuilo gledajui nas. Sada nas narod potpuno smatra
za strance, ne razume nijednu nau re, nijednu knjigu, nijednu misao nau, a to je, priajte ta hoete, progres. Sad
mi tako duboko preziremo narod i njegove principe da smo prema njemu puni neke nove, dosad nepoznate gadljivosti,
koja nije postojala za vreme naih Monbazona i de Rogana, a to je, bez obzira na to ta vi mislite, progres. Ali zato,
kako smo mi sad uvereni u svoju civilizatorsku misiju, kako s visine reavamo pitanja, i jo kakva pitanja: rodne grude
nema, naroda nema, nacionalnost to je samo odreen sistem dabina, dua tabula rasa, grumen voska od koga se
zaas moe izvajati pravi ovek, optesvetski ovek, homunkulus; treba samo nakalemiti plodove evropske civilizacije
i proitati dve-tri knjiice.
I kako smo sad mirni, velianstveno mirni, jer ni u ta ne sumnjamo, i sve smo reili i potpisali! Sa kakvim smo
mirnim zadovoljstvom oinuli, na primer, Turgenjeva, zato to se usudio da se ne smiri s nama zajedno, da ne bude
zadovoljan naim uzvienim linostima, zato to je odbio da ih prizna za svoj ideal i traio neto bolje od nas. Bolje od
nas! Gospode boe! Pa ta ima lepe i bezgrenije od nas pod suncem? I dobio je Turgenjev za svog Bazarova,
nemirnog i tunog Bazarova (znak velikog srca) i pored sveg njegovog velikog nihilizma. Iibali smo ga ak i za
Kukinu, tu progresivnu va koju je Turgenjev ieljao iz ruske stvarnosti nama za ugled, i jo su rekli da je protivnik
emancipacije ena.
Kaite ta hoete, ali sve je to progres. Mi sa takvom kaplarskom samouverenou, kao pravi narednici
civilizacije, stojimo nad narodom, da je prosto milina gledati: podboeni, nonalantnog izgleda, prodornog pogleda,
gledamo i samo pljuckamo. emu bismo se mogli od tebe, neotesana seljaino, nauiti, kad je nacionalnost, sva ta
narodnost, u stvari samo nazadnjatvo, poreski sistem i nita vie! Ne inimo ustupke predrasudama, molim vas! Ah,
boe moj, sad ba treba rei... Gospodo, pretpostavimo za trenutak da sam ja ve zavrio svoje putovanje i vratio se
u Rusiju. Dozvolite da vam ispriam jednu anegdotu.
Jednog dana ove jeseni uzmem jedne novine, od najprogresivnijih. Pogledam: izvetaj iz Moskve. Rubrika: Ostaci
varvarstva (ili neto u tom smislu, samo veoma otro; teta to mi sad te novine nisu pri ruci). Dakle, pria se u
lanku anegdota kako su jednog jutra ove jeseni primeena neka kola; u kolima je sedela pijana provodadika,
okiena trakama, i pevala. I koija je isto tako imao neke trake, i on je bio pijan i mumlao neku pesmu. ak je i konj
bio okien trakama. Ne znam samo da je i on bio pijan! Sigurno jeste! Provodadika je drala u rukama bou; nosila
ju je od nekih mladenaca koji su oigledno proveli srenu no. U boi je, naravno, bila laka koulja, koju u prostom
narodu obino sutradan posle svadbe pokazuju nevestinim roditeljima.
Svet se smejao gledajui provodadiku: ba veselo. Novine su s negodovanjem, ak i s prezirom pisale o tom
neuvenom varvarstvu, koje se i do danas sauvalo, i pored svih uspeha civilizacije. A ja sam, gospodo, priznajem,
prasnuo u ludaki smeh. Samo, molim vas, nemojte pomisliti da ja branim primitivizam i kanibalstvo, lake koulje,
arave i ostalo. To je runo, razbludno, to je divljaki, slovenski, znam, slaem se, mada je sve uinjeno bez rave
namere. Naprotiv, u pohvalu nevesti, iz prostote due, iz neznanja neeg boljeg, uzvienijeg, evropskog. Ne, ja sam se
neem drugom smejao. Evo emu: setio sam se odjednom naih gospoa i naih modnih radnji. Naravno, civilizovane
dame ne alju vie svoje lake koulje roditeljima, ali kad naruuju haljinu kod krojaice, s kakvim taktom, s kakvim
prefinjenim raunom i poznavanjem stvari umeju da podmetnu vatu na izvesna mesta svoje draesne evropske
haljine. ta e im vata? Razume se, zbog elegancije, zbog estetike, pour paraitre...[26] I ne samo to: njihove keri,
nevina sedamnaestogodinja bia koja su tek izala iz pansiona, i one znaju za vatu, sve znaju; i emu slui vata, i gde
upravo, na kojim delovima treba upotrebiti vatu, i zato, u kom se cilju sve to radi. Pa zar su - pomislio sam smejui
se zar su te brige i muke, to svesno staranje o vati, zar je to istije, moralnije, asnije od onih nesrenih lakih koulja
koje nose roditeljima, s prostodunim uverenjem da tako treba, da je ba to moralno!
Za ime boga, prijatelji moji, nemojte pomisliti da u ja sad odjednom razvezati o tome da civilizacija nije razvitak,
ve da je, naprotiv, u poslednje vreme u Evropi uvek stajala sa biem i tamnicom nad svakim progresom. Nemojte
misliti da u poeti da dokazujem kako kod nas varvarski meaju civilizaciju sa zakonima normalnog, istinskog
razvitka, ili da je civilizacija ve davno osuena na propast i na samom Zapadu, i da se za nju bori samo sopstvenik
(mada su tamo svi sopstvenici, ili nastoje da budu sopstvenici) da bi sauvao svoj novac. Nemojte misliti da u
dokazivati kako oveja dua nije tabula rasa, nije grumen voska od koga se moe izvajati opti ovek; da je, pre
svega, potrebna priroda, zatim nauka, pa samostalan ivot, na rodnom tlu, slobodan, i vera u sopstvene narodne
snage. Nemojte misliti da u se sad praviti kao da ne znam da nai naprednjaci (mada ni izdaleka ne svi) uopte ne
zastupaju vatu, i isto je tako igou kao i lake arave. Ne, ja samo jedno hou da kaem; u pomenutom lanku nisu
prosto osuivali i proklinjali koulje i arave, nisu prosto rekli da je to varvarstvo ve su oigledno izobliavali
prostonarodno, nacionalno, stihijsko varvarstvo, nasuprot evropskoj civilizaciji naeg vieg, plemenitog drutva.
lanak je bio razmetljiv, lanak kao da nije hteo da zna da kod njih samih, kod naih izobliitelja, ima hiljadu puta
gadnijih i gorih stvari, da smo samo svoje predrasude i gadost zamenili drugim, jo gorim predrasudama i jo veim
gadostima. lanak kao da nije zapaao nae sopstvene predrasude i nevaljalstva. Zato, zato se praviti vaan pred
narodom, prezirati ga i pljuvati... Jer smena je, uasno je smena ta vera u svoju nepogreivost i u pravo satirinog
ismevanja. Ta vera je ili prosto razmetanje pred narodom, ili nepromiljeno ropsko metanisanje pred evropskim
oblicima civilizacije, to je jo smenije.
I to nije nita! Ovakvih fakata e se nai svakog dana po hiljadu. Izvinite za anegdotu.
A, uostalom, ja greim! Izgleda da greim! To je zato to sam suvie brzo od dedova preao na unuke. Bilo je i
prelaznih tipova. Setite se ackog.[27] To nije ni naivni eret-deda, niti pak samozadovoljni potomak u prezrivoj pozi,
koji je sve reio. acki to je poseban tip nae ruske Evrope, to je tip drag, oduevljen, koji strada, koji vapi i za
Rusijom i za rodnom grudom, a ipak putuje u Evropu kad je trebalo da potrai

utoite utvrenom oseanju...

Jednom reju, tip koji je sad apsolutno nekoristan, ali koji je nekada bio veoma koristan. To je frazer, brbljivac, ali
frazer dobrog srca koga mori tuga i grize savest to je nekoristan.
On se sad u novom pokolenju preporodio, i mi verujemo u mlade snage, verujemo da e se uskoro opet pojaviti,
ali ne u histeriji kao na balu kod Famusova, ve kao ponosni, moni, krotki pobednik koji voli. On e, pored toga,
saznati do tog vremena da kutak za uvreena oseanja nije u Evropi, ve moda pod naim nosem, i pronai e ta
treba da radi, i radie.
I znate ta: ja sam, evo, uveren da mi nismo svi narednici civilizacije i evropski namori; uveren sam, jemim za
to, da se novi ovek ve rodio... Ali o tome posle.
Hteo bih samo jo re-dve da kaem o ackom. Ja, ipak, jedno ne razumem: acki je bio veoma pametan ovek.
I kako da tako pametan ovek nije umeo da nae sebi posla? Niko od njih nije naao sebi posla, nisu ga nala dva-tri
uzastopna pokolenja. To je injenica, a protiv injenica je bespredmetno govoriti; ali, ovek se moe iz radoznalosti
ipak zapitati. Eto, ja ne razumem da jedan pametan ovek, ma u koje vreme i ma u kakvim okolnostima, nije mogao
da nae sebi posla. To je, kau, sporna taka, ali u dubini due ja nimalo u to ne verujem. ovek i ima pamet zato da
postigne ono to hoe. Ako ne moe prei celu vrstu, a ti prei samo sto koraka, ipak je bolje, bie blie cilju kome
ide. A ko hoe po svaku cenu jednim korakom da stigne do cilja, to, po mom miljenju, uopte nije pamet. To se
prosto zove gospodski nerad!
Mi ne volimo rad, nismo navikli da idemo korak po korak, bolje je jednim korakom stii do cilja ili se ogreiti o
zakon. Eto, to i jeste ono to se zove gospodski nerad. Ipak, acki je vrlo dobro uradio to je onda klisnuo u
inostranstvo: da je samo jo malo oklevao, odleteo bi na Istok, a ne na Zapad.
Vole kod nas Zapad, vole ga, i u odsudnim trenucima svi tamo putuju. Eto, i ja tamo idem: mais moi, cest autre
chose.[28] Ja sam sve njih tamo video, to jest vrlo mnogo njih, jer ih sve ne moe prebrojati. I svi oni, ini mi se,
trae utoite uvreenom oseanju. U svakom sluaju, neto trae. Pokolenje ackog oba pola, posle bala kod
Famusova, i uopte kada je bal zavren, namnoilo se kao morski pesak. Ne samo acki, jer su svi iz Moskve tamo
otili. Koliko tamo sad ima Repetilova, koliko Skalozuba, koji su ve odsluili svoje, pa su kao nesposobni upueni u
banje. Natalija Dmitrijevna s muem tamo je obavezan lan. ak i groficu Hljestovu svake godine voze tamo. I
Moskva je svoj toj gospodi dosadila. Samo Molalina nema tamo, on se drukije snaao i jedini ostao kod kue.
Posvetio se otadbini, takorei zaviaju... Sad mu i prii ne moe. Famusova on ni u svoje predsoblje ne puta, ko
veli: Niti si mi rod, nit pomozbog. On je u poslu, naao je sebi zanimanje. Molalin je u Petrogradu i... i uspeo je.
On poznaje Rusiju, i Rusija zna njega. Da, ba ga dovro poznaje i dugo ga nee zaboraviti. Molalin ak vie i ne
uti, naprotiv, samo on i govori... Sada je njegovo miljenje kompetentno!
Ali zato da govorim o njemu? Poeo sam o svima njima, o onima koji trae prijatan kutak utehe u Evropi i, pravo
da vam kaem, i ja sam mislio da im je tamo bolje. Meutim, na njihovom licu se ogleda takva tuga!... Jadnici! I
kakvo je to veito nespokojstvo kod njih, kakvo je to bolesno i tuno skitanje! Svi oni lutaju sa vodiima, i u svakoj
varoi urno tre da razgledaju znamenitosti i, verujte, rade to kao po obavezi, ba kao da time ispunjavaju svoju
dunost prema otadbini: ne proputaju nijedan dvorac sa tri prozora, samo ako je oznaen u prospektu; nijednu
gradsku kuu, koja, meutim, neverovatno lii na najobiniju kuu u Moskvi ili Petrogradu; bulje u Rubensovu
govedinu i veruju da su to tri gracije, zato to je u prospektu navedeno da se tako veruje; hrle ka Sikstinskoj Madoni i
stoje pred njom u nekom glupom iekivanju: evo, sad e se neto desiti, izmilee neko ispod poda i razvejae njihovu
bespredmetnu tugu i umor. I odlaze, udei se to se nita nije desilo.
To nije ono samozadovoljno i potpuno mahinalno ljubopitstvo engleskih turista, koji vie gledaju u prospekt nego u
same retkosti, koji ne oekuju nita, ni novo ni udno, ve samo proveravaju: da li je u prospektu tano oznaeno, i
koliko, tano, lakata ili funti ima u oznaenom predmetu? Ne, naa radoznalost je nekako neobuzdana, nervozna,
puna ei, a intimno uverena da se nikad nita nee desiti naravno, dok prva muva ne proleti: a onda, muva je
proletela znai, sad odmah e opet poeti...
Ja, naravno, govorim samo o pametnim ljudima. Za druge se ne treba brinuti: njih uvek bog uva. Ne brine se ni o
onima koji su se konano tamo nastanili, zaboravljaju svoj jezik i poinju da sluaju katolike svetenike. Uostalom, za
celu tu masu evo ta se moe rei: im preu Ajdkunen, svi odmah postaju strahovito nalik na one nesrene pudlice
koje su se izgubile i tre tamo-amo traei gospodara. ta vi mislite, da ja ovo sa podsmehom piem, da bacim krivicu
na nekoga, kao kaem: U ovo vreme kad, itd., a vi ste u inostranstvu! Reava se seljako pitanje, a vi ste u
inostranstvu, itd., itd. A ne, ni govora! I ko sam ja da mogu da okrivljujem nekoga? Zato da okrivljujem, i koga? Mi
bismo se radovali da neto radimo, ali nema posla, a i ono to ima radi se bez nas. Mesta su zauzeta, ne vidi se kad
e biti upranjena. Kakvo je to zadovoljstvo gurati nos tamo gde nas ne trae. Eto izgovora, i to je sve. A mi taj
izgovor ve napamet znamo.
Ali ta je to? Kud sam to ja zalutao? Gde sam ja to stigao da vidim Ruse u inostranstvu? Mi se tek pribliavamo
Ajdkunenu... ili smo ga ve proli? I, zaista, i Berlin, i Drezden, i Keln, sve smo to proli. Ja sam, istina, jo uvek u
vagonu, ali pred nama nije vie Ajdkunen, nego Arkelin, i ve ulazimo u Francusku. Pariz, ah Pariz ta o njemu sam
hteo da govorim, i zaboravio. I suvie sam se mnogo zamislio o naoj Evropi: ali to se moe oprostiti kad ovek ide u
pohode evropskoj Evropi. Uostalom, zato se toliko izvinjavam? Ova je glava ionako suvina.
 GLAVA IV

KOJA NIJE SUVINA ZA PUTNIKE

Konana odluka: da li Francuz zaista nema pameti i razuma?

Ali ipak, zato da Francuz nema razuma? pitao sam samog sebe posmatrajui etiri nova putnika, Francuza,
koji tek to su uli u na vagon. To su bili prvi Francuzi koje sam sreo na njihovoj rodnoj grudi, ako ne raunam
carinike iz Arkelina, odakle smo tek krenuli.
Carinici su bili neobino utivi, brzo su obavili svoj posao, i uao sam u vagon veoma zadovoljan svojim prvim
korakom u Francuskoj. Do Arkelina, u naem kupeu sa osam sedita bilo nas je samo dvoje, ja i jedan vajcarac
prirodan i skroman ovek srednjih godina, izuzetno prijatan drug u razgovoru, s kojim sam askao jedno dva sata bez
prestanka. Sad nas je bilo estoro, a moj vajcarac, na moje veliko udo, odjednom je postao neverovatno utljiv pred
ovom novom etvoricom putnika. Ja mu se obratih u nameri da nastavimo na raniji razgovor, ali on pouri da ga
zabauri, odgovarao je nekako uvijeno i neodreeno, suvo, gotovo ljutito, okrenuo se prozoru i poeo da posmatra
pejzae: trenutak kasnije izvadio je nemaki prospekt i potpuno se udubio u njega.
Ja sam ga odmah ostavio na miru i utke posmatrao nae nove saputnike. Bili su to neki udni ljudi. Putovali su
nekako bez prtljaga, i uopte nisu liili na putnike. Nikakve pakete nisu imali, ak im ni odelo nije liilo na putniko.
Svi su bili u nekim lakim sakoima, strano izlizanim i iznoenim, malo boljim od onih koje kod nas nose posilni kod
oficira, ili posluga kod spahija srednjeg imovnog stanja. Rublje je na svima bilo prljavo, kravate vrlo ivih boja, i one
prljave; jedan od njih imao je oko vrata ostatak svilene marame, od onih to se veito nose, i koje posle
petnaestogodinjeg dodira sa vratom svog vlasnika popiju celu funtu masti. Taj isti je imao i nekakva dugmeta za
manete sa lanim, kao lenik velikim brilijantima. A drali su se otmeno, ak elegantno.
Sva etvorica su izgledala kao da su istih godina, tako oko trideset pet, i mada su im fizionomije bile potpuno
razliite, svi su neverovatno liili jedan na drugoga. Lica su im bila nekako uvela, nosili su francuske slubene
bradice, koje su takoe veoma liile jedna na drugu. Videlo se da su ljudi koji su proli sito i reeto, i zauvek stekli na
licu onaj dosta mrzovoljan, ali izuzetno poslovan izraz. Uinilo mi se takoe da se meusobno poznaju, ali se ne
seam da li su re progovorili izmeu sebe. Na nas, to jest na mene i na vajcarca, nekako hotimino nisu hteli da
gledaju, i nemarno zviduui, razbakareni na svojim mestima, ravnoduno su ali uporno gledali kroz prozor. Zapalio
sam cigaru i, nemajui ta drugo da radim, posmatrao ih. U meni se, istina, budilo pitanje: ko su, zapravo, ovi ljudi?
Da su radnici, nisu radnici, buruji nisu buruji. Da nisu penzionisana vojna lica a la demi solde, ili tako neto? A,
dodue, nisam mnogo o njima ni mislio. Posle deset minuta, tek to smo stigli na sledeu stanicu, sva etvorica, jedan
za drugim, iskoie iz vagona, vrata se zalupie i mi poletesmo dalje. Na ovoj pruzi vozovi gotovo i ne stoje na
stanicama: dva minuta, retko tri, i ve lete dalje. Divno voze, to jest neobino brzo.
Tek to smo ostali sami, vajcarac je sklopio svoj prospekt, bacio ga u stranu i zadovoljno pogledao u mene, s
oiglednom eljom da nastavi razgovor.
- Ova gospoda nisu dugo sedela poeo sam, radoznalo ga gledajui.
- Da, oni su i putovali samo do prve stanice.
- Vi ih poznajete?
- Njih?... Pa to su policajci...
- Kako? Kakvi policajci? upitao sam, zauen.
- Da, da... ja sam odmah primetio da se niste dosetili.
- Pa... nisu valjda pijuni? (Jo uvek nisam hteo da verujem.)
 - Pa da, zbog nas su i uli.
- Vi to sigurno znate?
- U to nema nikakve sumnje! Ja sam ve nekoliko puta putovao ovuda. Skrenuli su im panju na nas jo u
carinarnici, kad su nam gledali pasoe; rekli su im naa imena i ostalo. I seli su da nas prate.
- Ali zato da nas prate kad su nas ve videli? Jer, vi kaete da su ih upozorili jo na onoj stanici?
- Pa da, i rekli su im naa imena. Ali to nije dosta. Sada su nas upoznali do sitnica; lice, odeu, prtljag, jednom
reju sve to je na nama. ak su i vau dugmad zapazili. Vi ste vadili tabakeru, oni su i tabakeru upamtili, znate,
svaku sitnicu, svaki detalj, to je mogue vie detalja. Vi se moete i izgubiti u Parizu, ili promeniti ime, ako ste
sumnjivi, e onda e sve te sitnice pomoi da vas pronau. Sve se to jo sa ove stanice telegrafski javlja u Pariz i
tamo se na odreenom mestu sve to uva, za svaki sluaj. Osim toga, i vlasnici hotela moraju da dostave sve
pojedinosti o strancima koji kod njih odsedaju, i to do detalja!
- Ali zato ih je toliko, bila su etvorica! i dalje sam pitao, jo uvek zbunjen.
- O, ima njih ovde vrlo mnogo. Verovatno je sad malo stranaca; a da ih ima vie, i oni bi se rasturili po vagonima.
- Ali, molim vas, oni nas uopte nisu ni gledali. Gledali su kroz prozore.
- A, nita se ne brinite, sve su videli... Zbog nas su i uli.
Tako, dakle, pomislio sam, eto ti: Francuz nema razuma, i (stidim se da priznam) nekako sam nepoverljivo
pogledao ispod oka u vajcarca. Da i ti, brajko, nisi neto slino, pa se samo pretvara? sinulo mi je u glavi, ali
samo za trenutak, uveravam vas. Runo je, ali ta da radi ovek i nehotice pomisli...
vajcarac me nije prevario. U hotelu gde sam odseo odmah su pribeleili i najsitnije moje osobene znake i
dostavili ih tamo gde treba. Po onoj briljivosti s kojom vas posmatraju dok precizno i detaljno belee va opis, moe
se zakljuiti da e ceo va ivot u hotelu, svaki va korak biti skrupulozno praen i beleen. Dodue, prvi put mene
lino u hotelu nisu mnogo uznemiravali, i opisali su me utke, izuzev, naravno, onih pitanja koja stoje u knjizi gostiju, u
koju upisujete svoje podatke: ko ste, ta ste, kakvim poslom, i ostalo. Ali, u drugom hotelu gde sam odseo, kako posle
mog osmodnevnog boravka u Londonu nije bilo mesta u ranijem Hotel Coquilliere, postupili su sa mnom ve mnogo
otvorenije. Ovaj drugi, Hotel des Empereurs, izgledao je nekako patrijarhalnije u svakom pogledu. I vlasnik i njegova
ena bili su vrlo dobri ljudi, neobino paljivi, ve u godinama, neobino predusretljivi prema svojim gostima. Onog
istog dana kad sam odseo kod njih, predvee me je srela gazdarica u tremu i pozvala me u sobu gde je bila
kancelarija. Bio je prisutan i njen mu, ali videlo se odmah da ena upravlja celim gazdinstvom.
- Oprostite poela je utivo potrebni su nam vai podaci.
- Pa ja sam ih ve rekao... moj paso je kod vas.
- Jeste, ali... votre etat? [29]
To: votre etat? neobino je zamrena stvar, i nigde mi se nije dopadala. ta tu ima da napiem? Putnik, suvie je
neodreeno. Knjievnik, homme de lettres onda te niko nee potovati.
- Moda je najbolje da napiemo proprietaire,[30] ta vi mislite? upitala me je gazdarica. To e biti najbolje.
- Da, da, to e biti najbolje ponovio je za njom suprug.
I napisali su.
- E, sad: razlog vaeg dolaska u Pariz?
- Putujem, u prolazu sam.
- Hm, da. Pour voir Paris.[31] Dozvolite m'sje: vaa visina, rast?
- Kakva visina?
- Kakvog ste rasta?
- Kao to vidite, srednjeg.
- Tako je, m'sje... Ali eleli bismo da znamo podrobnije... Ja mislim, mislim... produila je ona s nekom mukom,
savetujui se oima sa muem.
- Ja mislim toliko i toliko ocenio je mu, odmeravajui pogledom moj rast u metrima.
- Ali zato vam to treba? upitao sam.
- A, to je ne-op-ho-dno odgovorila je gazdarica oteui ljubazno slog po slog neophodno i zapisujui moj rast u
knjigu. Sad, m'sje, boja vae kose? Plava, hm... svetloplave nijanse... i bez kovrda...
Zapisala je i kosu.
- Izvolite, m'sje nastavila je, ostavivi pero, ustala sa stolice i najljubaznije mi prila ovamo, dva koraka do
prozora. Treba da vidim boju vaih oiju. Hm... svetle...
I opet se pogledom posavetovala sa muem. Bilo je oigledno da se uzajamno neobino vole.
- Vie graoraste nijanse primetio je mu, nekako poslovnog, ak zabrinutoga izgleda. Pazi namignuo je eni,
pokazujui joj neto nad svojom obrvom, ali ja sam odmah shvatio ta pokazuje. Imao sam mali oiljak na elu, i hteo
je da njegova ena primeti i taj osobeni znak.
- Dopustite sad da vas upitam rekao sam gazdarici kad se ceo ispit zavrio zar je mogue da od vas trae takve
pojedinosti?
- O, m'sje, to je neophodno!...
- Da, m'sje potvrdio je mu, nekako veoma sugestivno.
- Ali u Hotel Coquilliere me nisu ispitivali.
- To je nemogue ivo je rekla gazdarica za to su mogli ozbiljno da odgovaraju. Verovatno su vas
opisali utke, ali su vas sigurno, obavezno opisali. Mi smo prirodniji i otvoreniji sa svojim gostima, ivimo s njima
kao da smo neki rod. Vi ete biti zadovoljni s nama. Videete...
O, msje!... nekako je sveano potvrdio mu, i ak mu se ushienje pokazalo na licu.
I, zaista, to su bili vrlo estiti i ljubazni ljudi, koliko sam bar ja bio u stanju da ih kasnije upoznam. Ali re ne-op-
hodno nije se nikako izgovarala blago ili tonom nekog izvinjenja, ve upravo u smislu apsolutne neophodnosti, koja se
gotovo potpuno podudarala s njihovim sopstvenim, linim ubeenjem.
I eto, u Parizu sam.
 GLAVA V

BAAL[32]

I eto, u Parizu sam... Ali ipak, ne mislite da u mnogo da vam priam ba o samom Parizu. Mislim da ste ve
toliko itali o njemu na ruskom da vam je najzad i dosadilo. Osim toga, vi ste i sami bili u Parizu, i sigurno ste sve
tamo zapazili bolje od mene. A nepodnoljivo mi je bilo da u inostranstvu sve razgledam po prospektu, po zakonu, po
dunosti turiste, zato sam u nekim mestima i propustio da vidim takve stvari da me je ak sramota da priznam. I u
Parizu sam propustio mnogo tota. Neu rei ta sam to propustio, ali zato u vam ovo rei: ocenio sam Pariz,
pronaao sam mu epitet i spreman sam da branim taj epitet. Naime to je najmoralniji i najestitiji grad na zemljinoj
kugli! Kakav divan red! Kakva trezvenost! Kako su tano odreeni i stabilno utvreni odnosi: kako je sve osigurano i
pravilno ipartano; kako su svi zadovoljni i potpuno sreni, i kako su se svi, najzad, toliko trudili, da su na kraju zaista
uverili sebe kako su zadovoljni i sreni, i, i... tu su stali! Dalje nema puta. Vi ne verujete da su se tu zaustavili;
povikaete da ja preuveliavam, da je to sve una, ovinistika kleveta, da se sve to, u sutini, nije moglo zaustaviti.
Ali, prijatelji dragi, zar vas nisam upozorio jo u prvoj glavi ovih zapisa da u moda strano nalagati. I zato, nemojte
mi smetati. Vi vrlo dobro znate, ako i nalaem, lagau vrsto uveren da ne laem. A, po mom miljenju, to je sasvim
dovoljno. Tako mi, dakle, dajte punu slobodu.
Da, Pariz je udan grad. Kakav je samo komfor, kakve sve mogue udobnosti za one koji imaju prava na
udobnosti! I pored toga, kakav red, kakvo, da se tako izrazim, zatije reda. Ja se stalno vraam na red. Zaista, jo
malo pa e se i Pariz, grad sa milion i po stanovnika, pretvoriti u neki profesorski nemaki gradi skamenjen u zatiju
i redu, slino, na primer, Hajdelbergu. Nekako tome tei. A zato ne bi mogao postojati neki Hajdelberg ogromnih
razmera? I kakva preciznost propisa u svemu! Razumite me; ne samo spoljanja pravilnost, koja je nitavna
(relativno, razume se), ve kolosalna, unutranja, duhovna, koja iz due potie. Pariz se suava, nekako dobrovoljno, s
ljubavlju se smanjuje, s ushienjem se gri.
Koliko se u tom pogledu razlikuje, na primer, London! Bio sam u Londonu samo osam dana i, to se bar
spoljanjosti tie, ostao mi je u seanju svojim irokim slikama, jasnim originalnim planovima koji nisu svi jednim
arinom odmereni. Sve je tako ogromno i upadljivo po svojoj originalnosti. ak se ovek moe i prevariti u toj
njegovoj sveobraznosti. Svaka specifinost, svaka protivurenost saivljuje se sa svojom antitezom, uzorno idu ruku
pod ruku, protivree jedno drugom, ali, po svoj prilici, uopte ne iskljuuju jedno drugo. A, meutim, i ovde se vidi ona
uporna, potmula i ve zastarela borba na ivot i smrt, optezapadnog individualnog naela sa neophodnou da se
nekako sloe i saive, da nekako organizuju kolektiv i svi ponu da ive u jednom mravinjaku, makar se i u mravinjak
pretvorili, samo da se organizuju i srede, da ne jedu jedni druge, jer ako to ne uspe, onda e zaista doi do pretvaranja
u ljudodere.
S druge strane, primeuje se u tom pogledu isto to i u Parizu: ista oajnika tenja da se odri status quo, da
zajedno sa ivim mesom iupaju iz sebe sve elje i nade, da prokunu svoju budunost, u koju nemaju dovoljno vere
moda ni same voe progresa, i da se poklone Baalu. Ipak, molim vas, nemojte da podlegnete uticaju visokog stila;
sve ovo primeuje se svesno samo u dui onih najnaprednijih i najsvesnijih, a nesvesno i instinktivno u ivotu i radu
itave mase. Ali buruj je u Parizu, na primer, svesno skoro sasvim zadovoljan i uveren da sve tako i treba da bude, i
istui e vas ako samo posumnjate da tako treba da bude, istui e, jer se sve jo neeg pribojava, i pored svoje
samouverenosti. Iako je i u Londonu tako, ipak kakve iroke, kakve zadivljujue slike! ak i po izgledu, kolika razlika
u poreenju s Parizom! Taj i danju i nou uurbani i kao more nepregledni grad, pisak i zavijanje maina, eleznice
koje idu iznad krovova kua (a gotovo i ispod kua), ta smelost preduzimljivosti, prividni nered koji je u sutini
najsavreniji buroaski red, ta otrovna Temza, vazduh pun dima od kamenog uglja, ti velelepni skverovi i parkovi, oni
strani krajevi i jazbine grada, kao Vajtepel, sa svojim polugolim, divljim i gladnim stanovnitvom, Siti sa svojim
milionima i svetskom trgovinom, kristalni dvorac, svetska izloba...
Da, izloba zaprepauje. Oseate onu stranu snagu koja je tu sjedinila te bezbrojne ljude to su se iz celog
sveta skupili u jedno stado: shvatate ispolinsku misao, oseate da je tu neto postignuto, da je to pobeda, trijumf. ak
kao da poinjete da strahujete od neeg. Ma kako da ste nezavisni, od neega vas hvata strah. Da ovo nije stvarno
postignut ideal? mislite u sebi. Da nije tu kraj? Da to nije, zaista, ono ,jedno stado. Da neemo morati zaista da
priznamo ovo za apsolutnu istinu i konano zanemimo? Sve je tako sveano, pobedonosno, gordo, da vam ponestaje
daha. Gledate te stotine hiljada, te milione ljudi, koji se pokorno slivaju ovde sa cele zemljine kugle ljudi koje je dovela
jedna misao, koji se tiho, uporno i utke gomilaju u tom kolosalnom dvoru, i oseate da se tu neto konano dogodilo,
dogodilo i zavrilo. To je nekakva biblijska slika, neto kao Vavilon, nekakvo proroanstvo iz Apokalipse, koje se
ispunjava naoigled svih. Oseate da vam treba mnogo vekovnog duhovnog otpora i odricanja da ne podlegnete, da
se ne potinite utisku, da se ne poklonite faktu, da ne proglasite Baala bogom, to jest da ono to postoji ne uzmete za
svoj ideal...
Ali to je budalatina, rei ete vi, bolesno buncanje, nervi, preuveliavanje. Niko se na tome nee zaustaviti, i niko
to nee primiti za svoj ideal. Osim toga, glad i ropstvo se s tim ne slau i jae od svega e povui u odricanje i
posejati skepticizmom. A siti diletanti, koji se etkaju radi svog zadovoljstva, mogu, naravno, stvarati slike iz
Apokalipse i umirivati svoje nerve, preuveliavajui i izvlaei iz svake pojave silna oseanja da bi sebe uzbudili...
Dobro, de odgovaram recimo da su me zanele dekoracije, to je istina. Ali kad biste vi videli kako je ponosan taj
moni duh to je stvorio tu gigantsku dekoraciju, i kako je taj duh gordo ubeen u svoju pobedu i svoj trijumf, ne biste
uzdrhtali zbog njegove gordosti, uporstva i slepila, uzdrhtali biste i za one nad kojima lebdi i caruje taj gordi duh. Pred
takvom kolosalnou, pred takvom ispolinskom oholou duha koji tu vlada, pri takvom trijumfalnom savrenstvu
tvorevina toga duha, zamire esto i gladna dua, smiruje se, potinjava se, trai spasa u alkoholu i razvratu, i poinje
da veruje kako sve tako i mora biti.
Fakat davi, masa otupi i oboli od fatalizma; a ako se i rodi skepticizam, onda apsurdno i s prokletstvom trai spasa
u neemu nalik, recimo, na mormonstvo. A u Londonu se moe videti masa takvih razmera i u takvim okolnostima u
kakvim je nigde na svetu neete videti. Priali su mi, na primer, kako se subotom uvee pola miliona radnika i
radnica, sa svojom decom razlije po celom gradu kao more, najee se grupiui u pojedinim kvartovima, i celu no,
do pet sati izjutra, praznuju abat, to jest jedu i piju kao ivotinje za celu nedelju. Svi oni nose svoju nedeljnu
uteevinu, sve to su zaradili tekim trudom i s prokletstvom. U mesarama i po bakalnicama u debelim mlazevima
gori gas i jasno osvetljava ulice. Kao da se prireuje bal za te bele crnce. Svet se gura po otvorenim krmama i po
ulicama. Tu jedu i piju. Pivnice su udeene kao dvorovi. Sve je pijano, ali nije veselo, ve naprotiv, mrano, tegobno i
sve nekako udno utljivo. Jedino psovka i krvava tua narue pokatkad tu sumnjivu tiinu koja u vama izaziva tugu.
Sve se to uri da se to bre napije do besvesti. ene ne izostaju iza mueva i piju zajedno s njima, a deca tre i puze
naokolo.
U jednoj takvoj noi zalutao sam i dugo se gurao po ulicama, u bezbrojnoj gomili tog mranog sveta, pitajui skoro
mimikom za put, jer nisam znao ni re engleskog. Put sam naao, ali utisak od onog to sam video muio me je itava
tri dana posle toga. Narod je svuda narod, ali ovde je sve bilo tako ogromno, tako izrazito, da ovek gotovo opipljivo
osea sve ono to je do tada samo zamiljao. Tu ve vie kao i da ne vidite narod, ve gubljenje svesti, sistematsko,
pokorno, podsticano. I gledajui na sve te parije drutva, vi oseate da se jo dugo za njih nee ispuniti proroanstvo,
da im jo dugo nee dati palmove granice ni bela odela, i da e jo dugo vapiti pred prestolom svevinjeg: Dokle,
gospode.
Oni sami to znaju i za sad se svete drutvu nekakvim podzemnim mormonima, joginima, bojacima. Mi se udimo
gluposti da ovek ide u jogine, u bojake, a ne doseamo se da je to izvesno otcepljenje od nae drutvene norme,
otcepljenje uporno i nesvesno; instinktivno otcepljenje po svaku cenu, radi spasenja, beanje od nas sa odvratnou i
uasom. Ti milioni ljudi, naputeni i prognani sa ljudske gozbe, koji se guraju i dave jedan drugog u podzemnoj tami u
koju su ih bacila njihova starija braa, pipajui nau neka vrata i lupaju na njih, traei izlaza da se ne pogue u
mranom podzemlju. To je poslednji, oajniki pokuaj da se svi zbiju u jednu srodnu gomilu, u svoju masu, i da se
otcepe od svega, makar i od lika ljudskog, samo da bude onako kako oni hoe, samo da ne budu zajedno sa nama...
U Londonu sam video jo jednu slinu masu, koju takoe u takvim razmerama neete videti nigde osim u
Londonu. Opet dekoracija svoje vrste. Ko god je bio u Londonu, sigurno je bar jednom otiao nou u Haj Market. To
je kvart gde se nou skupljaju, u odreenim ulicama, hiljade javnih ena. Ulice su osvetljene mlazevima plinske
svetlosti, o kojoj kod nas nemaju pojma. Na svakom koraku divne kafane, ukraene ogledalima i pozlatom. Tu su
skupovi, tu i sklonita. ak je strano nekako i ui u tu gomilu. I tako je udno sastavljena ta gomila. Tu su i starice,
ali i lepotice, pred kojima zastane kao zapanjen. U itavom svetu nema tako lepog tipa ene kao to su Engleskinje.
Sve se to s mukom gura po ulicama, tesno i gusto zbijeno. Gomila ne moe da stane na trotoare, ve preplavi celu
ulicu. Sve to udno trai plen, i s bestidnim cinizmom nalee na prvog koga stigne. Tu su i sjajna skupa odela, i
dronjci, i upadljiva razlika u godinama, sve zajedno. Kroz tu uasnu gomilu gura se i pijana skitnica a tu dolazi i
bogata sa titulom. uju se psovke, svae, dozivanje, i tihi poziv apatom jo plaljive lepotice.
A kakvih ima lepotica! Lica kao na starinskim gravirama. Seam se, uao sam jednom u jedan Kazino.
Tretala je muzika, igralo se, gurala se masa sveta. Nametaj divan. Ali Engleze i usred veselja ne ostavlja mrano
raspoloenje; oni i igraju ozbiljno, ak neveselo, nekad izvodei figure kao da to po nekoj dunosti rade. Gore na
galeriji ugledao sam jednu devojku i zastao prosto zapanjen; nita slino takvoj idealnoj lepoti nisam nikad video.
Sedela je za stoiem, u drutvu nekog mladia, po izgledu bogatog dentlmena, i po svoj prilici jo nenaviknutog na
poseivanje kazina. On je moda nju traio, i najzad se video s njom, ili joj je tu zakazao sastanak. Malo je govorio s
njom, i sve nekako odseno, kao da ne govore o onom o emu bi hteli da govore. Razgovor su esto prekidale duge
pauze. I ona je bila veoma tuna. Crte njenog lica bile su nene, fine, neeg neiskazanog i tunog bilo je u divnom i
malo gordom pogledu, neeg misaonog i enjivog. Kao da je bila tuberkulozna. Ona je bila, ona je morala po svom
vaspitanju biti iznad te gomile nesrenih ena; ta bi inae znailo lice oveje? A, meutim, i ona je pila din koji je
taj mladi plaao. Na kraju je on ustao, pruio joj ruku i rastali su se. On je otiao iz kazina, a ona, s pegama rumenila
koje je rakija izazvala na njenim bledim obrazima, izala i izgubila se u gomili prostitutki.
Na Haj-Marketu sam video majke koje su svoje maloletne keri dovodile na prodaju. Devojice od dvanaestak
godina hvataju vas za ruku i mole da idete s njima. Seam se dobro, jednom sam na ulici u gomili sveta video
devojicu koja jedva da je imala est godina, svu u ritama, prljavu, bosu, ispijenu i izudaranu: njeno malo telo koje je
provirivalo kroz rite bilo je svo u modricama. Ila je kao u bunilu, ne urei nikud, i bogzna zato je vrljala po toj
gomili moda je bila gladna. Niko na nju ni glavu nije okretao. Ali najvie me je porazilo to je hodala s izrazom takve
tuge, s tako neizmernim oajanjem na licu, da je bilo nekako neprirodno i strahovito bolno videti tako malo stvorenje
koje ve u sebi nosi toliko prokletstva i oajanja. Mahala je svojom razbaruenom glavicom as na jednu, as na
drugu stranu, kao da razmilja o neemu, irila svoje male ruke, gestikulirala, zatim bi odjednom pljesnula i pritisla ih
na gole grudi. Vratio sam se i dao joj pola ilinga. On je uzela srebrni novi, zatim mi je divlje i prestravljeno
pogledala u oi, i odjednom pobegla, kao da se boji da u joj uzeti taj novac.
Sve u svemu, veseli prizori...
A jednom, nou, u gomili tih izgubljenih ena i razvratnika, zaustavila me jedna ena koja se urno probijala kroz
gomilu. Bila je sva u crnom, sa eirom koji joj je gotovo zaklanjao lice, koje nisam ni uspeo da vidim, seam se samo
njenog netreminog pogleda. Rekla je neto nakaradnim francuskim jezikom, nisam je razumeo, tutnula mi u ruku
neku hartijicu i brzo otila dalje. Pod prozorom osvetljene kafane razgledao sam cedulju, malo, etvrtasto pare
hartije; s jedne strane je bilo odtampano: ,Crois-tu cela?[33] a s druge strane, opet na francuskom: Ja sam
vaskrsenje i ivot... itd., nekoliko poznatih redova. Priznajte i sami da je to prilino originalno. Kasnije su mi objasnili
da je to katolika propaganda, koja uporno i neumorno svuda radi. as rasturaju takve hartije po ulicama, as opet
knjiice s raznim odlomcima iz jevanelja i biblije. Dele ih besplatno, na silu ih guraju u ruke. Propagatora je bezbroj, i
mukaraca i ena. To je suptilna i dobro sraunata propaganda. Katoliki svetenik pronae porodicu nekog
siromanog radnika i uvue se u nju. Nae on, na primer, bolesnika koji lei u dronjcima na vlanom podu, okruen
decom koja su ve podivljala od gladi i hladnoe, sa gladnom, a esto i pijanom enom. On e ih sve nahraniti,
odenuti, ogrejati, poee da lei bolesnika, kupovae lekove, postae prijatelj kue. I na kraju e ih sve prevesti u
katoliku veru.
Njega ponekad, dodue, posle ozdravljenja isteraju, poto ga dobro izgrde i istuku. Ali on je neumoran, i ide dalje,
drugima. I otuda ga izbace, ali on sve podnosi i nekoga opet ulovi. Meutim, engleski svetenici nee otii siromahu.
Sirotinju ni u crkvu ne putaju, jer nema ime da plati mesto u klupi. Brakovi meu radnicima, i uopte meu
sirotinjom, esto su nezakoniti, jer se skupo plaa za venanje. Uzgred da kaem, mnogi od tih mueva uasno tuku
svoje ene, osakate ih zauvek, najee gvozdenim araima kojima daraju ar u kaminu. To je kod njih u neku ruku
instrument namenjen za tuu; bar se u novinama pri opisivanju porodinih svaa, tua i ubistava uvek pominje i taj
ara. Njihova deca, tek to malo odrastu, esto odu na ulicu, izgube se u gomili i nikad se vie ne vrate roditeljima.
Anglikanski svetenici i episkopi su oholi i bogati, ive po bogatim parohijama i goje se potpuno mirne savesti. Veliki
su pedanti, veoma su obrazovani, i sami ozbiljno veruju U svoje tupo-moralno dostojanstvo, u svoje pravo da daju
spokojne i samouverene pouke, da se goje i da ive na ovom svetu radi bogatih.
To je religija bogatih, i ve sasvim bez maske. U najmanju ruku racionalna i bez varanja. Ali, ti do fanatizma
ubeeni profesori religije, imaju neku vrstu zabave: to je misionarstvo. Proputuju unakrst celu zemlju, zalaze duboko u
Afriku da bi priveli nekog divljaka svojoj veri, a zaboravljaju milione divljih u Londonu, zato to nemaju ime da im
plate. Ali bogati Englezi, i uopte svi tamonji poklonici zlatnog teleta, neobino su poboni, nekako turobno i na svoj
nain. Engleski pesnici od pamtiveka vole da opevaju lepotu svetenikih domova po provinciji, u senci stogodinjih
hrastova i brestova, svoje ene pune vrlina, i idealno lepe plave keri, azurnih oiju.
Ali kad proe no i pone dan, odmah onaj isti gordi mrani duh svemono krui opet nad ispolinskim gradom.
Njega ne uznemirava ono to je bilo nou, ne dira ga ni ono to danju vidi oko sebe. Baal caruje i ak ne trai
pokornost, jer je u nju vrsto ubeen. Njegova vera u sebe je bezgranina; on prezrivo i spokojno prua organizovanu
milostinju, samo da bi se to pre otarasio a posle toga je nemogue pokolebati njegovu veru u sebe. Baal ne krije od
sebe divlje sumnje i uzbudljive ivotne pojave, kao to, na primer, rade u Parizu. Njega nimalo ne uznemiravaju beda,
stradanje, roptanje i zatucanost mase. On sa prezirom doputa svim tim sumnjivim i zloslutnim pojavama da postoje
uporedo s njegovim ivotom, pored njega, naoigled svih. On se ne stara plaljivo, kao Pariani, da silom razuveri
samog sebe da je svuda red i mir. On ne krije, kao oni u Parizu, sirotinju, da ga ne bi uznemiravala i remetila bez
potrebe njegov san. Parianin voli, kao noj, da zavue glavu u pesak, kako ne bi video lovce koji ga sustiu. U
Parizu... Ali ipak, ta ja ovo radim? Zar ja nisam jo uvek u Parizu? Gospode, kad u se ve jednom nauiti redu
 GLAVA VI

OGLED O BURUJU

Zato se ovde sve tako gri, zato sve hoe da se usitni, da se smanji, da nestane. Nema me, uopte me nema
na svetu; sakrio sam se, molim vas prolazite i ne gledajte me, pravite se kao da me ne vidite, prolazite, prolazite!
- Ama o kome vi to govorite? Ko se to gri?
- Pa buruj.
- Ta idite, molim vas, on je kralj, on je sve, le tiers etat cest tout,[34] a vi gri ce!
- Dobro, de, ali zato se onda tako sakrio iza imperatora Napoleona? Zato je zaboravio uzvieni stil beseda u
Parlamentu, koji je ranije toliko voleo? Zato nee niega da se sea, ve odmahuje rukama kad mu neto
spomenemo iz starih vremena? Otkud mu odmah, u glavi, u oima i na jeziku uznemirenost im se neko usudi da
neto poeli u njegovom prisustvu? Ako se nekad uzjoguni, iz gluposti, i neto odjednom sam poeli, zato se odmah
trgne i pone da se pravda: Gospode, ta ja govorim! i dugo se posle toga savesno stara da zagladi svoje ponaanje
trudom i poslunou? Zato gleda i samo to ne kae: Prodavau danas malo u radnjici, ako bog da, i sutra u malo,
pa moda i prekosutra, ako dopusti velika milost gospodnja... A posle, samo da mi je da to pre skupim makar malu
sumu i apres moi le deluge.[35]
Zato je svu sirotinju negde sklonio i ubeuje vas da je uopte nema? Zato je zadovoljan oficijelnom literaturom?
Zato se upinje iz petnih ila da ubedi sebe kako se njegove novine ne mogu potkupiti? Zato pristaje da daje toliko
novaca na pijune? Zato ne sme ni da zucne o meksikoj ekspediciji? Zato u pozoritu uvek prikazuju mueve kao
plemenite i imune ljude, a ljubavnike kao neke odrpance, bez mesta i bez veza, sve neki trgovaki pomonici ili
umetnici, najgori olo? Zato mu se stalno privia da su sve supruge do groba verne, da domae ognjite pliva u srei
i blagostanju, da se pot-au-feu [36] kuva na dobronamernoj vatri, a frizure su kakve se samo poeleti mogu. to se
tie rogova, to je konano reeno, tako ugovoreno i nema ta dalje da se razgovara, samo po sebi se tako udesilo, i
mada svaki as bulevarima prolaze fijakeri sa sputenim zavesama, mada svuda postoji kutak za sve interesantne
potrebe, i mada su enske haljine i nakit veoma esto skuplji nego to bi se moglo pretpostaviti sudei po depu
mueva, ali tako je reeno, potpisano, i ta onda hoete?
A zato je tako reeno i potpisano? Kako zato? Kad ne bi bilo tako, moglo bi se pomisliti da ideal nije postignut,
da u Parizu jo nije apsolutni zemaljski raj, da se, moda, jo neto moe poeleti e, da buruj, znai, ni sam nije
sasvim zadovoljan poretkom koji sam brani i svakome natura; da u drutvu postoje rupe koje treba krpiti. Eto zato
buruj rupe na izmama zamazuje mastilom, samo da ne biste, sauvaj boe, neto primetili! A supruge grickaju
bombone, bave se gimnastikom, tako da im ruske gospoe u dalekom Petrogradu do ludila zavide, pokazuju noice, i
veoma graciozno zadiu haljine na bulevarima. ta treba vie za potpunu sreu? Eto zato su naslovi romana, kao na
primer ena, mu i ljubavnik, sasvim nemogui u dananjim prilikama, jer ljubavnika nema i ne moe ih biti. A kad
bi ih u Parizu i bilo kao peska u moru (a ima ih, moda, i vie), ipak ih tamo nema, i ne moe biti, zato to je tako
odlueno i potpisano, zato to sve blista vrlinama. A tako i treba da bude, da sve blista vrlinama! Ako uvee do
jedanaest sati pogledate na veliki trg Pale-Roajal, kanue vam suza iz oka od radosti. Bezbrojna masa mueva eta s
masom svojih ena pod ruku, okolo se svud igraju njihova mila i dobroudna deca, vodoskok umi i svojim
ujednaenim utanjem podsea vas na neto mirno, tiho, svakidanje, stabilno, hajdelberko. I ne umi tako samo
jedan vodoskok u Parizu; vodoskoka ima mnogo, i svuda ista pesma, da vam srce uzdrhti od radosti.
U Parizu je potreba za vrlinom neutoljiva. Francuz je sada ozbiljan, solidan, i esto se topi od miline, i ja ne
razumem zato se on jo i sad sve neega plai, plai se i pored sve gloire militaire[37] koja cveta u Francuskoj, i za
koju Jacques Bonhomme[38] tako skupo plaa. Parianin strano voli da trguje, ali i kad trguje, i kad vas u svom
duanu oguli do koe, on to kao da ne radi jedino zbog zarade, kao nekad, ve zbog vrline, iz neke svete potrebe. Da
to pre stvori sreu i da ima to je mogue vie stvari, to je postalo glavni moralni cilj, katihizis Parianina. Toga je i
pre bilo, ali sad, sad to ima neki takorei sveti izgled. Pre se bar neto osim novca cenilo, tako da je ovek i bez
novca, ali s drugim lepim osobinama, mogao da rauna na izvesno potovanje; a sad ni najmanje! Sad treba skupiti
dosta novca i nabaviti to je mogue vie stvari, pa tek onda raunati na neije potovanje. I ne samo na tue
potovanje, nego ne moe drugaije raunati ni da e sam sebe potovati! Parianin svesno, mirne savesti i s
najdubljim uverenjem, nimalo ne ceni sebe ako osea da su mu depovi prazni. Vama se mnogo tota moe dozvoliti,
samo ako imate novca. Jadni Sokrat je samo glupi i tetni frazer, i potuje se samo u pozoritu, jer buruj jo uvek voli
da ceni vrlinu u pozoritu. udan je ovek taj buruj: otvoreno propoveda da je novac najvea vrlina i dunost
ovekova, a meutim neizmerno voli da se poigra prave vrline.
Svi Francuzi imaju neobino plemenit izgled. Najpodliji Francui, koji e vam za etvrt franka i roenog oca
prodati, i jo e vam sam, bez vaeg zahteva, dati neto pride, u isto vreme, ba tog trenutka kad vam prodaje oca,
imae tako impozantan izraz da e vas obuzeti neka nedoumica. Uite u radnju da neto kupite, i onaj poslednji
pomonik e vas unititi, prosto e vas satrti svojom neizrecivom plemenitou. To su ba oni pomonici koji slue
kao uzor najsuptilnijeg superflu-a naem Mihajlovskom pozoritu. Vi ste kao ubijeni, prosto se oseate kao krivac
pred tim pomonikom. Doli ste, na primer, da potroite deset franaka, a on vas, meutim, doekuje kao da ste lord
Devonir. Vi se odjednom neeg uasno zastidite, poelite da ga to pre uverite da vi niste lord Devonir, ve samo
skromni putnik, i da ste uli da kupite neto za deset franaka. Ali taj mladi divne spoljanjosti i sa neizrecivo
plemenitom duom, pred kim ste vi gotovo spremni da priznate da ste ak i podlac (zato to je on tako beskrajno
plemenit), poinje da vam iznosi robe za deset hiljada franaka. Za minut je zbog vas zakrio celu tezgu robom, i kako
da ne pomislite koliko e mu, siromahu, trebati dok sve to posle ponovo savije, njemu Gradisonu, Alkibijadu,
Monmoransiju i to jo posle koga? Posle vas, koji ste se usudili s tako neugodnom spoljanjou, sa svim svojim
porocima i manama, sa svojih odvratnih deset franaka, da doete i uznemirite takvog markiza i im sve to pomislite,
odmah i nehotice, jo tu pred tezgom, poinjete duboko da prezirete samoga sebe. Kajete se i proklinjete sudbinu to
u depu imate samo sto franaka; bacate ih, traei pogledom oprotaj. Ali vam oni velikoduno pakuju robu za vaih
mizernih sto franaka, oprataju vam to ste ih uznemirili, oprataju nered koji ste uinili u radnji, a vi se urite da se
to pre izgubite.
Kad se vratite kui, zgranete se to ste potroili sto franaka, a hteli ste samo deset. Koliko sam puta, prolazei
bulevarima, ili Ulicom Vivijen, gde ima toliko ogromnih magazina sa galanterijskom robom, mislio u sebi: Eh, kad bi
neto pustili ovamo nae ruske gospoe i... ali o tome ta bi posle bilo najbolje znaju upravnici imanja i stareine
sela u orlovskoj, tambovskoj i raznim drugim gubernijama. Rusi uopte osobito uivaju da pokau u tim magazinima
kako imaju neizmerno mnogo para. Ali zato na svetu ima i bezobrazluka, kao na primer kod Engleskinja, koje se ne
samo nee zbuniti zato to je nekakav Adonis ili Viljem Tel zbog njih svu tezgu zakrio robom i prevrtao ceo magazin,
ve e se o, uasa! jo i cenjkati za triavih deset franaka. Ali i Viljem Tel im ne ostaje duan: on e se ve osvetiti, i
za al od hiljadu pet stotina franaka dii e on plemenitoj ledi dvanaest hiljada franaka, i to tako da e izai potpuno
zadovoljna.
Ali, i pored toga, buruj strasno voli neiskazanu plemenitost. U pozoritu mu neizostavno mora pokazati
nekoristoljubive i nepotkupljive! Gistav na sceni mora da blista svojom plemenitou, a buruj plae od ushienja. On
bez te neiskazane plemenitosti ne moe mirno ni da spava. A to je umesto hiljadu i po franaka uzeo dvanaest hiljada,
to je bila njegova dunost: uzeo ih je iz iste vrline. Krasti, to je odvratno, podlo za to se ide na robijake galije. Buruj
je spreman mnogo tota da oprosti, ali krau vam nikad nee oprostiti, pa makar vi ili vaa deca umirali od gladi.
Meutim, ako ste ukrali iz vrline, o, onda vam se sve prata. Vi, znai hoete faire fortune,[39] i da skupite mnogo
blaga, to jest vi elite da ispunite svoju dunost prema prirodi i oveanstvu. Eto zato su u zakonu jasno
izdiferencirane vrste kraa: iz niskih pobuda, to jest zbog nekakvih zalogaja hleba, i krae iz uzvienih pobuda. Ova
druga vrsta je potpuno omoguena i osigurana, podstie se i neobino je dobro organizovana.
Ali zato ja se stalno vraam na ono ranije zato se buruj jo uvek neega plai, kao da nije najbolje raspoloen?
ega ima da se boji? Brbljivaca, frazera? Pa on e ih jednim udarcem noge sve poslati doavola. Zakljuaka
zdravog razuma? Ali pokazalo se da razum ne vredi pred stvarnou, a, osim toga, sada i najrazumniji i naueniji
poinju da tvrde kako nema zakljuaka zdravog razuma, da zdrav razum i ne postoji na svetu, da se apstraktna logika
ne moe primeniti na ljudski ivot, da postoji samo Ivanov, Petrov, Gistavov razum, a zdrav razum nikad nije postojao
da je to samo neosnovana izmiljotina osamnaestog veka. Koga se boji? Radnika? Pa i radnici su svi u dui
sopstvenici: sav njihov ideal je u tome da postanu sopstvenici i da steknu to vie mogu; takvi su po prirodi. A priroda
oveku nije data bez svrhe! Sve se to vekovima gajilo i vaspitavalo. Nacionalnost se ne moe lako izmeniti, nije se
lako odvojiti od vekovnih navika koje su vam ule u krv. Boje se zemljoradnika? Pa francuski seljaci su
arhisopstvenici, najfanatiniji sopstvenici, to jest najbolji i najsavreniji ideal sopstvenika kakav se samo moe
zamisliti. Komunista? Ili, najzad, socijalista? Ali taj svet je u svoje vreme mnogo proigrao, i buruj ga u dnu due silno
prezire. Prezire ga, a ipak ga se boji. Eto, najzad, njih se on i dan-danas boji.
A zato ih se boji? pita se ovek. Zar nije opat Sijes u svom znamenitom pamfletu prorekao: Buruj to je sve!
ta je to trei stale? Nita. ta treba da bude? Sve. Pa kako je rekao, tako se i zbilo. Samo su se te rei obistinile;
od svih koje su reene u to vreme, samo su one ostale. A buruj jo uvek nekako ne veruje, i pored toga to je sve
to je kazano posle rei Sijesa obmanulo i prslo kao mehur od sapunice.
Istina, ubrzo posle njega proglasili su: liberte egalite, fratemite.[40] Vrlo lepo. ta je liberte? Sloboda. Kakva
sloboda? Podjednaka sloboda da svako moe da ini ta mu je volja, u granicama zakona. A kad moe da ini sve
to ti je volja? Kad ima milion. Daje li sloboda svakome milion? Ne daje. Pa ta je ovek bez miliona ovek bez
miliona nije onaj koji radi ta hoe, ve onaj sa kojim drugi rade sve ta hoe. A ta proistie iz toga? Proistie da
pored slobode postoji i ravnopravnost, naime ravnopravnost pred zakonom. Za tu ravnopravnost pred zakonom moe
samo jedno da se trai: da nju, u ovakvom vidu kakva sada postoji, svaki Francuz moe i treba da smatra za linu
uvredu. ta je onda ostalo od lozinke? Bratstvo! E, taj deo lozinke je najinteresantniji, i treba priznati da je do sad
glavni kamen spoticanja na Zapadu. ovek sa Zapada pria o bratstvu kao o velikoj sili koja pokree svet, a gubi iz
vida da se bratstvo niotkuda ne moe nabaviti ako ga nema u stvarnosti. ta da se radi? Treba po svaku cenu stvoriti
bratstvo. Ali proistie da se bratstvo ne moe stvoriti, jer ono samo nastaje, ono je bogomdano, nalazi se u samoj
prirodi. A u prirodi Francuza, i uopte zapadnog sveta, njega nema; postoji samo individualno naelo, naelo svoje
kue, princip samoodranja, samoprivreivanja, samoopredeljenja svoga ja, suprotstavljanja tog ja itavoj prirodi, svim
ostalim ljudima, kao zakonitost, samostalnog naela koje je po vrednosti potpuno jednako svemu to postoji van njega.
A iz takvog isticanja samoga sebe nije se moglo roditi bratstvo. Zato? Zato to u bratstvu, u pravom bratstvu, ne
treba ja, to jest linost, da se brine o pravima svoje jednakosti i ravnotee sa svim ostalima, ve bi sve to ostalo
moralo samo da prie linosti koja trai svoja prava, tom individualnom ja, i to bi trebalo samo, bez molbe onog ja, da
ga prizna ravnopravnim i po vrednosti jednakim samome sebi, to jest svemu ostalom to postoji na svetu. I ne samo
to, ve bi i pobunjena linost koja trai svoja prava trebalo, pre svega, da celo svoje ja, da sebe celu rtvuje drutvu; i
ne samo to ne treba da trai svoja prava, ve, naprotiv, duna je da ih bez ikakvih uslova preda drutvu. Ali linost
sa Zapada nije naviknuta na takav tok stvari; ona hoe sve na juri, ona trai svoja prava, ona hoe da se deli a tu
onda nema bratstva.
Naravno, ovek se moe preporoditi! Ali za taj preporod potrebno je da proe hiljadu godina, jer sline ideje treba
prvo da nam uu u krv da bi postale stvarnost. Dakle, rei ete vi, ovek treba da se odrekne svoje linosti da bi
postao srean? Zar je spasenje u toj bezlinosti? Naprotiv, naprotiv, kaem ja ne samo da se ne treba odricati linosti,
ve upravo treba postati linost, ak u mnogo veoj meri nego to je ona koja se sad formirala na Zapadu. Treba da
me shvatite: dobrovoljno, potpuno svesno, i bez ikakve prinude uinjeno samoportvovanje samog sebe u korist svih
ljudi, to je, po mom miljenju, znak najveeg razvitka linosti, njene najvee snage, najvee vlasti nad sobom, njene
najuzvienije slobode volje. Dobrovoljno dati svoj ivot za druge, biti razapet za sve na krst, poi na lomau, moe
samo linost maksimalno razvijena, potpuno ubeena u svoje pravo da postoji kao linost, koja se niega vie ne boji i
ne moe nita bolje stvoriti od svoje linosti, to jest ne moe sebe bolje upotrebiti nego da se rtvuje za sve, da bi i svi
drugi bili isto tako slobodne i srene linosti.
To je prirodni zakon. Tome tei normalan ovek. Ali ovde postoji jedna mala, tanka trunica, koja, ako sluajno
upadne u mainu, sve e za tren oka otii u paramparad. Naime: nesrea je ako se u tom sluaju ima ma kakav,
makar i najmanji raun, lina korist i interes. Na primer: ja prinosim na rtvu svima celoga sebe; potrebno je da ta
rtva bude potpuna, apsolutna, bez ikakve pomisli na bilo kakvu korist, bez pomisli: eto, rtvujem drutvu sebe, a
drutvo e se zato rtvovati za mene. Treba se rtvovati tako da da sve, i jo poeli da za to nita ne dobije
zauzvrat, da niko za tebe ni crno ispod nokta ne rtvuje.
Ali kako da se to postigne? To je isto kao i ono poznato: ne misliti na belog medveda. Probajte da se zareknete da
neete misliti na belog medveda i videete kako e vam on, proklet bio, svakog trenutka padati na pamet. Pa ta
emo onda? To se nikako ne moe uiniti potrebno je da se to samo sobom udesi, da to bude u prirodi, da nesvesno
postoji u prirodi celog ljudskog roda, jednom reju, da bi postojalo jedno bratsko naelo, naelo ljubavi treba voleti.
Trebalo bi da ovek sam instinktivno tei bratstvu, zajednici, slozi, da ga to vue uprkos svom vekovnom stradanju
naroda, uprkos varvarskoj grubosti i neznanju ukorenjenim u prirodi, uprkos vekovnom ropstvu i najezdi drugih
plemena, jednom reju, da potreba bratske zajednice bude u prirodi ovekovoj, da se on sa njom raa, ili da takvu
naviku stekne od pamtiveka.
U emu bi bilo to bratstvo ako ga prevedemo na razuman, svestan jezik? U tome to bi svaka posebna linost,
sama, bez ikakve prinude i bez ikakve koristi za sebe, rekla drutvu: Mi smo jaki samo svi zajedno, uzmite mene
celog ako vam je potrebno, nemojte misliti na mene proklamujui svoje zakone, nemojte se nimalo brinuti, ja vam
ustupam sva svoja prava i molim vas da sa mnom raspolaete. Moja najvea lina srea je da se rtvujem za sve
vas, a da vi nita ne rtvujete u nitavilo, samo da se vae bratstvo odri i procveta... A bratstvo bi trebalo da kae:
Ti nam i suvie daje. Ali to to nam daje mi nemamo prava da ne primimo, jer ti sam kae da je u tome sva tvoja
srea; ali ta da radimo kad nas stalno boli srce i za tvojom sreom! Uzmi i ti sve od nas. Mi emo se svakog asa
truditi svom snagom da ti ima to je mogue vie line slobode i to je mogue vie prava. Ne boj se vie ni od
kakvih neprijatelja, ni od ljudi, ni od prirode. Mi smo svi uz tebe, svi ti garantujemo sigurnost, neumorno se staramo o
tebi zato to smo braa, svi smo tvoja braa, mnogo nas je i silni smo, budi potpuno miran i vedar, niega se ne boj i
nadaj se u nas.
Posle toga, razume se, ne bi se imalo ta deliti, tu bi sve samo od sebe bilo dodeljeno. Volite jedni druge, i sve
ostalo e samo po sebi doi!
U stvari, kakva utopija! Sve je zasnovano na oseanju, na prirodi, a ne na razumu. I to je ak izvesno ponienje
za razum. ta vi mislite? Da li je to utopija ili ne?
Ali ipak, ta da radi socijalist ako u dui zapadnjaka nema bratskog naela, ve, naprotiv, naelo lino,
individualno, koje se stalno izdvaja i s maem u ruci trai svoja prava. Socijalist, videi da nema bratstva, poinje da
propoveda bratstvo. Kad bratstva nema, on hoe da ga stvori, da ga sklopi. Da bi se napravio paprika od zeca, treba
najpre imati zeca. Ali zeca nema, naime, nema prirode koja je sposobna za bratstvo, prirode koja veruje u bratstvo,
koja sama od sebe tei bratstvu. U oajanju, socijalist poinje da gradi, da ocrtava budue bratstvo, proraunava i
meri, mami i sablanjava koriu, tumai, ui, pria koliko e ko imati koristi od bratstva, koliko e ko dobiti, ta koja
linost predstavlja, koliko vredi, i ve unapred odreuje podelu zemaljskog blaga: koliko e zasluiti, i koliko je svaki
za to duan da dobrovoljno unese u zajednicu, na tetu svoje linosti.
A kakvo mi je onda to bratstvo kad unapred dele i odreuju koliko je ko zasluio i ta ko treba da radi? Dodue,
bila je proglaena lozinka: Svaki za sve i svi za svakoga. Naravno, nita lepe od toga nije se moglo izmisliti, tim pre
to je ova lozinka uzeta iz jedne svima dobro poznate knjiice,[41] ali, poee da primenjuju tu lozinku, i posle est
meseci su osnivaa prve zajednice, Kabea, braa tuila sudu! Furijeristi[42] su, kau, uzeli poslednjih devet stotina
hiljada franaka svog kapitala, i jo uvek se trude da nekako osnuju bratstvo. Ali im nita ne polazi za rukom.
Naravno, primamljivo je iveti, ako i ne na bratskoj, a ono bar na razumnoj osnovi, naime, dobro je kad ti je sve
obezbeeno, a od tebe se trai samo da da svoj pristanak i da radi. Meutim, i tu iskrsava zagonetan problem:
uzmimo da mogu potpuno da obezbede oveka, obeavaju mu da ga hrane i poje, nau mu posla a za sve to od njega
trae samo trunku njegove line slobode, za opte dobro, samo jednu jedinu trunicu. Ali ne, ovek ni pod kakvim
uslovima nee tako da ivi, njemu je i ta trunka slobode draga. Njemu onako glupom sve nekako izgleda da je to
tamnica, i da je mnogo bolje iveti sam za sebe, jer je potpuno slobodan. I mada ga na slobodi tuku, posla mu ne daju,
umire od gladi, i u stvari slobode nikakve nema, njemu se, budali, ipak ini da je svoja sloboda najbolja. Naravno,
socijalist mora na to da pljune i da mu kae da je budala, da nije dorastao, nije sazreo, i ne razume svoju linu korist;
da je onaj beslovesni, siuni mrav pametniji od njega, jer je u mravinjaku sve tako dobro i sve tako ureeno da su svi
siti i sreni, svako zna svoj posao sve u svemu, gde e ovek da se meri sa mravima!
Drugim reima, ako je i mogu socijalizam, to je negde na drugom mestu, a ne u Francuskoj.
I tada, u krajnjem oajanju, socijalist najzad proklamuje devizu: liberte, egalite, fratemite ou la mort.[43] E, na
ovo ce ve nema ta rei, i buruj konano likuje.
A kad buruj likuje, onda znai da se ostvarila Sijesova lozinka, bukvalno i do kraja. Dakle, buruj je sve ali ipak,
zato se snebiva, zato se gri, ega se boji? Svi su ustuknuli, svi su ispali slabiji od njega. Ranije, za vreme Luja
Filipa, na primer, buruj se uopte nije tako zbunjivao, niti se bojao, a i tada je vladao. Da, on se tada jo borio,
predoseao je da jo ima neprijatelja, i poslednji put se obraunao s njima pukom i bajonetom na junskim
barikadama. Ali bitka je zavrena, i odjednom je buruj osetio da je sam na zemlji, da nita bolje od njega nema, da je
on ideal, sada ne mora kao pre uveravati ceo svet da je ideal, ve treba prosto, spokojno i velianstveno da pozira
celome svetu kao obrazac trajne lepote i apsolutnog savrenstva ljudskog.
Kako god uzmete, poloaj je nesiguran. Spasao ih je Napoleon III. Kao da im je s neba pao; jedina tadanja
mogunost i jedinstveni izlaz iz tekog poloaja. Od tada buruj uiva, za to svoje blagostanje skupo plaa i svega se
plai, ba zato to je sve postigao. Jer kada ce sve postigne, teko je oveku da sve izgubi. Iz toga se moe zakljuiti,
prijatelji moji, ko se najvie svega boji, taj najvie uiva. Nemojte, molim vas, da se smejete. Jer, ta je sada buruj!?
 GLAVA VII

NASTAVAK PRETHODNE

I otkud meu burujima toliko lakeja, i to tako plemenite spoljanjosti? Molim vas ne krivite me, nemojte vikati da
preuveliavam, da klevetam i da iz mene mrnja govori. Prema emu? Prema kome? Zato mrnja? Prosto ima
mnogo lakeja, i to ti je! Lakejstvo se sve vie i vie upija u duu buruja, i sve se vie i vie smatra za vrlinu. Tako i
mora da bude u sadanjem drutvenom poretku. To je prirodna posledica. I to je glavno sama priroda to pomae. Da
i ne govorimo koliko, na primer, u buruju ima uroenog pijunstva. Moje miljenje je da je neobini razvoj pijunae u
Francuskoj, i to ne obine, ve majstorske pijunae, bogomdane pijunae, razvijene do umetnosti, koja ima svoje
naune metode da to kod njih potie od uroenog lakejstva. Zar neki idealno plemeniti Gistav, ako je samo jo uvek
bez imovine, nee odmah za deset hiljada franaka ustupiti pisma svoje dragane i izdati svoju ljubavnicu njenom muu?
Moda i preuveliavam, ali moda i govorim na osnovu izvesnih fakata. Francuz strano voli da nekako istrava
vlastima na oi i da im lakejski dostavi neto ak i sasvim neobino, i ne oekujui odmah nagradu, ve na dug, na
knjiicu. Setite se samo svih onih koji su traili mesta, na primer, za vreme estih promena vlada u Francuskoj. Setite
se kakve su podvale i smicalice izmiljali i ta su sve sami priznavali. Setite se jednog Barbijeovog stiha o tome.
Uzmem ja jednom u kafani novine od treeg juna. Pogledam: pisma iz Viija. U Viiju je tada boravio car, naravno i
ceo dvor bilo je mnogo sveanosti, veselja. Korespondent je sve to opisao. On poinje:
Imamo sad mnogo izvanrednih jahaa. Samo se po sebi razume da ste odmah pogodili najsjajnijeg od svih.
Njegovo velianstvo izlazi u etnju svakog dana u pratnji svoje svite, itd.
Ja razumem to se oduevljava sjajnim osobinama svog cara. Moe se ovek diviti njegovom umu, smotrenosti,
savrenstvu itd. Gospodinu koji se toliko zanosi ne moe se kazati u oi da se pretvara. Takvo je moje ubeenje i
gotovo, odgovorie vam on sasvim prirodno, kao to bi vam to isto rekao svaki od naih savremenih novinara.
Zapamtite, on je osiguran ima ta da vam odgovori i da vam zapui usta. Sloboda savesti i ubeenja je prva i
najvanija sloboda u svetu. Ali, u ovom sluaju, ta vam on moe odgovoriti? On se ovde uopte ne obazire na
zakone stvarnosti, gazi svaku verodostojnost, i sve to ini namerno.
A zato bi on to inio namerno? Pa njemu niko nee poverovati. Dobar jaha, verovatno, to nee ni proitati, a
ako i proita, zar taj Francui koji je pisao correspondance i novine koje su to objavile, redakcija lista, zar su svi
oni tako glupi da ne znaju da vladaru uopte nije potrebna slava najboljeg jahaa u Francuskoj, da on pod starost i ne
misli na tu slavu, i da, naravno, nee poverovati ako ponu da ga ubeuju da je najvetiji jaha u celoj Francuskoj
kau da je vrlo pametan ovek. Ne, tu je posredi drugi raun: neka je to i neuverljivo i smeno, neka sam car gleda
na to s odvratnou i s prezrivim osmehom, neka, neka, ali zato e videti slepu pokornost, poklon do zemlje, ropski,
glup, neuverljiv, ali ipak padam pred noge, i to je glavno.
Sad recite sami: kad to ne bi bilo u dui nacije, kad se tako nisko laskanje ne bi smatralo sasvim moguim,
obinim, potpuno na svom mestu, ak i pristojnim zar bi bilo mogue objaviti u pariskim novinama takav dopis? Gde
ete jo nai u tampi slino laskanje, sem u Francuskoj? A ja upravo govorim o duhu nacije, zato to tako ne rade
samo jedne novine, ve gotovo sve, sem dva-tri malo nezavisnija lista, i to na isti nain.
Sedeo sam jednom za zajednikom trpezom putnika to nije vie bilo u Francuskoj, ve u Italiji, ali je za stolom bilo
mnogo Francuza. Raspravljali smo o Garibaldiju: tada se svuda prialo o Garibaldiju. Bilo je to na jedno dve nedelje
pre Aspromonta.[44] Naravno, govorili smo oprezno: neki su utali i nisu uopte hteli da kau svoje miljenje, drugi su
klimali glavom. Smisao razgovora bio je u tome da je Garibaldi poeo rizian poduhvat, ak nepromiljen, ali, naravno,
to svoje miljenje nisu sasvim jasno kazivali, zato to je Garibaldi ovek daleko iznad obinih smrtnih, pa kod njega
moe da ispadne pametno i ono to bi po optem miljenju bilo i suvie rizino. Malo-pomalo, prelo se na
Garibaldijevu linost. Poeli su da nabrajaju njegove osobine ocena je bila dosta pozitivna za italijanskog heroja.
- Ja se samo jednom od njih divim uzviknu jedan Francuz prijatne i impozantne spoljanosti, tridesetih godina, sa
izrazom neobine plemenitosti na licu, tako upadljive kod svih Francuza da prosto bode oi jedna njegova osobina me
najvie zadivljuje.
Naravno, svi su se radoznalo okrenuli ka govorniku. Nova osobina koju je on otkrio kod Garibaldija morala je biti
za sve nas intrigantna.
- Godine 1860. on je neko vreme imao u Napulju neogranienu vlast. U rukama je imao sumu od dvadeset
miliona dravnog novca! O toj sumi on nije nikome morao da polae rauna! Mogao je da uzme i prikrije koliko god je
hteo, i nikome ne bi odgovarao! A on nita nije uzeo, ve je predao dravi sve do poslednjeg sua. To je prosto
neverovatno!
ak mu i oi zablistae dok je govorio o dvadeset miliona franaka.
O Garibaldiju se, naravno, moe priati ta je kome volja. Ali povezivati Garibaldijevo ime sa proneverama novca
dravne kase, to je, naravno, mogao samo Francuz.
I kako je naivno, kako prostoduno on to rekao. Prostodunosti se, naravno, sve oprata, ak i izgubljena
sposobnost razumevanja i oseanja prave asti; ali kad sam mu pogledao u lice, koje je pri pomenu dvadeset miliona
tako zatreptalo, nehotice sam pomislio:
ta li bi bilo, brajko, da si se ti naao na Garibaldijevom mestu!
Rei ete da je to opet netano, da su to samo posebni sluajevi, da se to i kod nas deava, i da ja ne mogu da
tvrdim da su takvi svi Francuzi. Naravno, ja i ne govorim o svima. Svuda ima skrivenih plemenitosti, a kod nas su se,
moda, i gore stvari deavale. Ali, zato to uzdizati do vrline, proglaavati vrlinom? Znate ta, moe ovek biti i
podlac a da ne izgubi oseanje asti; a ovde pak ima vrlo mnogo estitih ljudi koji su sasvim izgubili oseanje asti, i
zato su podli i ne znajui ta rade u ime vrline. Ovo prvo je, razume se, porono; a ovo poslednje, priajte ta
hoete, zasluuje samo prezir. Takav katehizis o vrlini predstavlja rav simptom u ivotu nacije. A to se tie
pojedinanih sluajeva, o tome neu da se prepirem s vama. Nacija se i sastoji iz pojedinanih sluajeva, zar ne?
Evo ak ta ja mislim; moda sam se prevario i u tome da se buruj gri, da se jo uvek neega boji. On se zaista
gri i pribojava, ali kad se uzme sve zajedno, onda buruj uiva. Mada on samog sebe vara, mada svaki as uverava
sebe da je sve kako treba, ipak to uopte ne smeta njegovoj spoljanjoj samouverenosti. I ne samo to: on je ak i u
dui strano samouveren kad se samo raspali. Kako se sve ovo u njemu saivljava, to je zaista zagonetka, ali je tako.
Uopte uzevi, buruj nije nimalo glup, ali mu je pamet nekako dosta kratka i nekako iskidana. On ima veliku rezervu
gotovih pojmova, kao drva za zimu, i on ozbiljno namerava da proivi s njima bar hiljadu godina. Uostalom, kakvih
hiljadu godina; hiljadu godina buruj retko pominje: jedino valjda kad ga obuzme e za besednitvom. Apres moi le
deluge mnogo je prihvatljivije i ee se sprovodi u praksi. I, zaista, kolika ravnodunost prema svemu, kakvi
kratkotrajni, nitavni interesi!
Desilo mi se da sam u Parizu bio u drutvu, u kui u kojoj je u moje vreme stanovalo mnogo ljudi. I svi oni kao da
su se bojali i da ponu razgovor o neemu to nije svakidanje, o neemu to nije sasvim beznaajno, o optim
interesima, recimo, o bilo kakvim drutvenim interesima. Izgleda mi da tu nije moglo biti straha od pijuna, ve su se
prosto oduili da govore i misle o bilo emu ozbiljnijem. Dodue, bilo je tu i ljudi koji su se duboko interesovali kakav
je utisak na mene ostavio Pariz, oseam li izvesno strahopotovanje, jesam li zadivljen, poraen utiscima? Francuz jo
uvek veruje da je on sposoban da moralno zadivljuje i zaprepauje. I to je prilino zanimljiva osobina. Posebno se
seam jednog neobino milog, ljubaznog i dobrog iice, koga sam iskreno zavoleo. On mi je zagledao u oi, traei
moje miljenje o Parizu, i strano se uvredio to nisam pokazao naroito oduevljenje. ak se na njegovom dobrom
licu videlo da zbog toga pati bukvalno pati, nimalo ne preuveliavam. O, dragi moj m-r Le M-re! Francuza, to jest
Parianina (jer su u stvari svi Francuzi Pariani), nikada nee razuveriti da on nije prvi ovek na celoj kugli
zemaljskoj. Dodue, o kugli zemaljskog, sem Pariza, on vrlo malo zna, pa i ne eli mnogo da zna. To je nacionalna,
vrlo karakteristina osobina.
Ali najkarakteristinija osobina Francuza je krasnoreivost. Ljubav prema reitosti je kod njega neutoljiva, i
vremenom sve vie i vie raste. Strano bih voleo da znam otkada je nastala u Francuskoj ta ljubav prema reitosti.
Razume se, poelo je uglavnom od Luja XIV. Zanimljivo je da u Francuskoj sve poinje od Luja XIV, stvarno. Ali je
najzanimljivije to je i u celoj Evropi sve poelo od Luja XIV. A kako je to uspeo taj kralj da postane veliina ne mogu
da shvatim. Jer on nije nita naroito vii od svih ostalih ranijih kraljeva. Moda time to je prvi kazao letat cest
moi.[45] To se svima strano svidelo i celu Evropu tada obletelo. Ja mislim da se on samo tom izrekom i proslavio.
ak je i kod nas neverovatno brzo postala poznata.
Taj Luj XIV je bio u najveoj meri nacionalni gospodar, potpuno u francuskom duhu, tako da ja nikako ne
shvatam kako su se u Francuskoj mogli desiti oni nestaluci... oni, znate, krajem prolog veka.[46] Poigrali se malo i
opet se vratili svom starom duhu tako izlazi. Ali besednitvo, krasnoreivost, o to je kamen spoticanja za Parianina.
On je spreman da zaboravi sve u prolosti, sve, sve, spreman je da vodi najrazboritije razgovore i da bude vrlo
posluan i marljiv momak, samo besednitvo, samo tu slatkoreivost sve do sad nikako ne moe da zaboravi. On
tuguje i uzdie za njom; sea se Tjera, Gizoa, Odilona Baroa. Eh, to je onda bilo besednitvo, govori ponekad
Francuz samom sebi i poinje da se udubljuje u misli. Napoleon III je to shvatio, i odmah odluio da Jacques
Bonhomme ne treba mnogo da razmilja, pa je malo-pomalo uveo besednitvo. U tom cilju, u zakonodavnom odboru
ima est liberalnih poslanika, est stalnih, nezamenljivih, pravih liberalnih deputata, to jest takvih koje moda i ne
moe potkupiti, ako ih pone potkupljivati ali ipak je njih samo est, est ih je bilo, est ih je sad, i est e ih i ostati.
Vie ih nee doi, nita ne brinite, ali se broj nee ni smanjiti. I to je, na prvi pogled, veoma veto izvedeno. U stvari,
to je mnogo prostije i postie se pomou suffrage universel.[47] Naravno, preduzete su sve potrebne mere da se oni
ba mnogo ne razgalame. Ali dozvoljeno je da malo proaskaju.
Svake godine u izvesno vreme pretresaju se vana dravna pitanja i Parianin se slatko uzbuuje. On zna da e
biti lepih beseda i milo mu je. Naravno, on vrlo dobro zna da e to biti samo lepe rei i nita vie, da te besede
apsolutno nita nee izmeniti. Ali on je i time veoma, veoma zadovoljan. I on sam, prvi, nalazi da je sve to neobino
pametno. Govori ponekih od tih est narodnih predstavnika izuzetno su popularni. I predstavnik naroda je uvek
spreman da dri besede radi uveseljavanja publike. udna stvar: i on sam potpuno je uveren da od njegovog govora
nee biti nikakve koristi, da je to sve samo ista komedija, ala i nita vie, nevina igra, maskarada, a meutim govori,
nekoliko godina uzastopno govori, i divno govori, ak sa velikim zadovoljstvom. I svim lanovima koji ga sluaju
navire voda na usta od zadovoljstva. Lepo govori ovek! i predsedniku i celoj Francuskoj voda navire...
Ali eno, poslanik je zavrio, a zatim ustaje guverner te mile i dobre dece. On sveano objavljuje da je sastav na
temu Raanje sunca uvaeni poslanik dobro obradio. Mi smo se divili daru potovanog besednika, kae on,
njegovim mislima i uljudnom vladanju, izraenom u tim mislima, svi smo uivali, svi... Meutim, mada je potovani
lan potpuno zasluio kao nagradu knjiicu za lepo vladanje i postignuti uspeh, ipak, gospodo, govor potovanog
narodnog predstavnika, iz izvesnih viih razloga, ne vredi lule duvana. Nadam se, gospodo, da se vi sa mnom u
potpunosti slaete. Tu se on obraa svim poslanicima, a njegov pogled poinje da seva strogou. Predstavnici,
kojima je malopre tekla voda na usta, odmah sa burnim oduevljenjem aplaudiraju guverneru, a, meutim, u isto
vreme, zahvaljuju i dirljivo steu ruku i liberalnom predstavniku to im je priinio zadovoljstvo, i mole ga da im sledei
put, uz guvernerovu dozvolu, prui isto takvo liberalno zadovoljstvo. Guverner blagonaklono dozvoljava: sastavlja
opisa Radnje sunca odlazi ponosan svojim uspehom; narodni predstavnici se razilaze, oblizujui se, odlaze u krila
svojih porodica i uvee od radosti etaju pod ruku sa svojim gospoama po Pale-Roajalu, sluajui kako pljute
mlazevi prijatnih vodoskoka. A guverner, poto je u svemu izvestio ko-
ga treba, objavljuje celoj Francuskoj da je sve u najboljem redu.
Ponekad, dodue, kad su u pitanju vanije stvari, poinje i malo vanija igra. Na jednu do sednica dovode i samog
princa Napoleona. Princ Napoleon odjednom poinje da pravi opoziciju, na veliko zaprepaenje svih aka. U
razredu zavlada sveana tiina. Princ Napoleon se igra liberalizma, ne slae se s vladom, po njegovom miljenju treba
to i to, i to i to. Princ osuuje vladu: jednom reju, govori isto ono to bi, po njegovom miljenju, mogla da kau i sva
ova premila deca kad bi guverner askom izaao iz razreda. Naravno, i u ovom sluaju treba biti umeren, jer
besmisleno je i pretpostaviti da bi bilo drugaije, poto su sva ta mila deca tako lepo vaspitana da se ne bi ni pomakla
s mesta ak i kad bi guverner celih nedelju dana bio odsutan. A kad princ Napoleon zavri, ustaje guverner i sveano
objavljuje da je potovani besednik zadanu temu Raanje sunca odlino obradio. Mi smo se divili talentu, divno
iskazanim mislima i lepom vaspitanju milostivog princa... Spremni smo da mu damo i knjigu za marljivost i postignuti
uspeh, ali... itd., dakle sve ono to je ranije ve reeno; i, naravno, ceo razred aplaudira s oduevljenjem koje ide do
pomame, princa odvode kui, lepo vaspitani uenici se razilaze iz razreda kao prava i dobra deca, a uvee etaju sa
svojim gospoama po Pale-Roajalu, uivaju sluajui kako pljute mlazevi vodoskoka itd., itd., jednom reju, zaveden
je savren red.
 Jedanput smo se izgubili u la salle des pas perdus,[48] i umesto da uemo u odeljenje gde se sude krivina dela,
upadnemo u odeljenje graanskih sporova. Advokat kovrdave kose, u mantiji i kapi, govorio je i prosto sipao biser
krasnoreivosti. Predsednik, sudije, advokati, sluaoci, svi su plivali u ushienju. Svuda tiina puna strahopotovanja;
uli smo na prstima. Re je bila o nekom nasledstvu; bili su umeani i oci-isposnici. Oci-isposnici su sad vrlo esto
umeani u procese, naroito one koji se tiu nekog nasledstva. Najskandaloznije, najgadnije stvari iznose se javno; ali
publika uti i vrlo malo se skandalizuje, zato to oci-isposnici sada imaju prilino veliku vlast, a buruj je neobino
uljudan i uviavan. Oci sve vie i vie zastupaju miljenje da je kapitali bolji od svega, onda ima i neke snage,
inae je uzalud svaka krasnoreivost! Samo sa reitou danas ne moe prodreti. Ali, po mom miljenju, oni se u
ovom poslednjem sluaju malo varaju. Naravno, kapitali je dobra i lepa stvar, ali i slatkoreivost kod Francuza
moe mnogo da uini. Gospoe sad veinom potpadaju pod uticaj svetih otaca, mnogo vie nego to se ranije moglo
primetiti. Ima nade da e i buruj za njima krenuti.
Na procesu se ispostavilo da su isposnici dugim, vetim, ak i uenim (oni za to imaju nauku) uplivom uticali na
duu jedne veoma dobre i veoma bogate dame, da su je primamili da ivi kod njih u manastiru, da su je tamo plaili
raznim strahotama, dovodili je do histerije i bolesti, i sve to sa raunom, sa naunom sistematinou. Kad su je
najzad doveli do potpunog idiotizma, ubedili su je kako je veliki greh pred gospodom bogom viati se sa svojim
roacima i, malo-pomalo, udaljili su od nje sve njene roake. ak i njena sestriina, mlada devojaka dua,
petnaestogodinji aneo istote i nevinosti, ni ona nije smela da ue u eliju svoje oboavane tetke, koja ju je volela
vie od svega na svetu, i koja, zahvaljujui podlim smicalicama, nije vie smela da je zagrli ni da dotakne usnama njen
front virginal,[49] gde boravi beli avo nevinosti...
Jednom reju, sve u tom tonu; bilo je neobino lepo. Advokat se, oigledno, sam topio od miline to ume tako lepo
da govori, topio se i predsednik, topila se od miline i publika. Oci-isposnici su izgubili bitku jedino zahvaljujui
krasnoreivosti. Oni, naravno, ne tuguju. Izgubili su jednu, a dobie petnaest.
- Ko je taj advokat? upitao sam jednog mladog studenta koji se nalazio meu sluaocima punim
strahopotovanja. Studenata je tu bilo mnogo, i sve tako primerno vaspitani mladii. On me je zaprepaeno
pogledao.
- il Favr! odgovorio je najzad sa toliko prezrivog saaljenja da sam se zaista zbunio. Sluaj mi je tako pomogao
da se upoznam sa cvetom francuskog besednitva, i to takorei na samom izvoru.
Ali tih izvora ima bezbroj. Buruj je do sri zaraen slatkoreivou. Jednom smo uli u Panteon da vidimo velike
ljude. Nije bilo u odreeno vreme, pa su nam svakom uzeli po dva franka. Onda je iznemogli i uvaeni invalid uzeo
kljueve i poveo nas u crkvene grobnice. Usput je govorio kao svaki ovek, samo je malo ukao, jer nije imao zuba.
Ali, im smo sili u grobnice, im nas je poveo prvom grobu, odjednom je zapevao.
- Ci-git Voltaire[50] - Volter, veliki genije divne Francuske. On je iskorenjivao predrasude, unitavao neznanje,
borio se sa demonom tamo i nosio lu prosveenosti. Svojim tragedijama uzletao je visoko, mada je Francuska ve
imala Korneja.
Oigledno je govorio tekst ranije nauen napamet. Neko mu je nekad napisao tu besedu, i on je to nabubao
zauvek; ak je neko zadovoljstvo ozarilo njegovo dobroduno starako lice kad je pred nama poeo da pokazuje svoj
visoki stil.
- Ci-git Jean-Jacques Rousseau nastavio je prilazei grobnici Jean-Jacques, lhomme de la nature et de la
verite![51]
Meni je odjednom postalo smeno. Visokim stilom sve se moe banalizovati. Jasno je bilo da jadni starac,
govorei nature i verite, uopte nije shvatio o emu je re.
- udno! rekao sam starcu. Jedan od ove dvojice velikana je celog svog ivota nazivao onog drugog laljivcem i
ravim ovekom, a ovaj drugi je prvoga zvao prosto budalom. I gle, ovde su gotovo jedan pored drugoga.
- Mcje, msje! rekao je invalid, kao u elji da neto odgovori, ali ipak nita nije rekao, i brzo nas je poveo
sledeem grobu.
- Ci-git Lannes, maral Lan zapevao je on jo jednom jedan od najveih heroja koje je imala Francuska, tako
bogata herojima. To nije samo bio veliki maral, najiskusniji vojskovoa posle velikog imperatora, ve je imao i veliku
sreu. Bio je prijatelj...
- Da, da, bio je prijatelj Napoleonov rekao sam, elei da skratim govor.
- Mcje! Dozvolite da ja govorim prekinuo me je invalid malo uvreenim glasom.
 - Govorite, govorite, ja vas sluam.
- On je doiveo najveu sreu. Bio je prijatelj velikog imperatora. Od svih njegovih marala nijedan nije imao tu
sreu da postane prijatelj velikog oveka. Samo je maral Lan bio udostojen te velike asti. Kad je na bojitu umirao
za svoju otadbinu...
- Da, njemu je granata otkinula obe noge.
- Mcje, msje! Dozvolite da ja sam kaem! povikao je invalid skoro alosnim glasom. Vi moda sve to znate...
Ali dozvolite i meni da ispriam!
Ovaj udak je strano eleo da sve sam ispria, pa makar mi to i pre njega znali.
- Kada je umirao nastavio je opet na bojnom polju za svoju otadbinu, onda je imperator, dirnut do dna due,
oplakujui veliki gubitak...
- Priao da se oprosti s njim nadario me avo da ga ponovo prekinem, i odmah sam osetio da sam ravo
postupio, ak sam osetio stid.
- Mcje, msje! rekao je starac, gledajui me s tunim prekorom u oi i klimajui sedom glavom. Mcje! Ja znam
i verujem da vi sve ovo, moda, znate bolje od mene. Ali vi ste mi platili da vam pokazujem, i onda dozvolite da ja
govorim. Sad ve nije ostalo mnogo... Onda se imperator, dirnut u samo srce i oplakujui (avaj, uzaman!) veliki
gubitak koji su pretrpeli vojska, on i cela Francuska, priblii njegovoj samrtnikoj postelji i poslednjim oprotajem
ublai strane muke svog vojskovoe koji je izdahnuo gotovo pred njegovim oima. Cest fini, monsieur[52] dodao
je ia, prekorno me pogledao i otiao dalje.
- Evo ovde jo jedne grobnice, ali to su... quelques senateurs[53] ravnoduno je dodao, i nemarno pokazao
glavom na nekoliko grobnica u blizini. Sva njegova reitost iscrpla se na Volteru, an-aku i maralu Lanu. To je bio
neposredan, takorei narodni primer ljubavi prema slatkoreivosti. Zar je mogue da su sve besede govornika u
narodnoj skuptini, konventu i klubovima, u kojima je narod uzimao skoro neposrednog uea, i na kojima se
prevaspitavao zar je sve to ostavilo u njemu samo jedan trag: ljubav prema slatkoreivosti zbog same reitosti?
 GLAVA VIII

BRIBRI I MABI

A ta rade supruge? One uivaju, to sam ve rekao. Kad je o tome re, upitaete me zato ja piem supruge
umesto ene. Zbog visokog stila, gospodo, eto zato. Kad buruj govori viim stilom, on uvek kae: mon epouse.[54]
I mada u drugim drutvenim slojevima kau prosto, kao i svuda, ma femme moja ena, bolje je ii za nacionalnim
duhom veine i visokog stila. On je karakteristiniji. Osim toga, ima i drugih naziva. Kad se buruj raznei ili prosto
hoe da prevari enu, on je uvek zove: ma biche.[55] I, obratno, zaljubljena ena u nastupu graciozne veselosti
naziva svog milog buruja bribri, ime je buruj, sa svoje strane, vrlo zadovoljan. Bribri i mabi stalno napreduju, sada
vie nego ikad. Osim to je to ve tako utvreno (skoro bez ikakvog pogovora) da mabi i bribri u ovo nae vreme
puno svakodnevnih briga treba da slue kao uzor vrline, sloge i rajskog blaenstva u drutvu, kao prekor gnusnom
buncanju odvratnih skitnica-komunista, bribri, pored toga, svake godine postaje sve popustljiviji u branim odnosima.
On dobro zna da ma ta govorio i ma kako udeavao stvari, ne moe zadrati mabi, jer je Parianka stvorena da ima
ljubavnika, i skoro je nemogue da mu proe bez rogova. On e, naravno, utati dokle god ima malo uteenog
novca i jo nema dovoljno potrebnih stvari. A kad i jedno i drugo postigne, bribri postaje stroi, zato to poinje
duboko da potuje samog sebe. Onda i na Gistava poinje drugaije da gleda, pogotovo ako je neki odrpanac i ako
nema imanja.
Sve u svemu, Parianin i sa malo novca, ako poeli da se oeni, traie samo udavau sa mirazom. I ne samo to,
oni sve unapred sraunaju, i ako se pokae da obe strane imaju podjednako novca i stvari, onda sklapaju brak. Tako
biva svuda, ali ovde je zakon jednakosti depova postao poseban obiaj. Ako, na primer, udavaa ima koju paru vie,
nju nee dati mladoenji koji ima manje od nje, nego e traiti malo boljeg bribrija. Osim toga, brakovi iz ljubavi
postaju sve vie nemogui, i skoro se smatraju kao neto nepristojno. Pametni obiaj obavezne jednakosti depova i
sklapanja braka meu kapitalima vrlo retko se naruava, i ja mislim ovde mnogo ree nego na bilo kom drugom
mestu u svetu.
Buruj vrlo lepo udesi da enin novac upotrebi u svoju korist. Eto zato je u mnogim sluajevima spreman da
svojoj mabi progleda kroz prste njene avanture, i da se pravi kako ne vidi izvesne neprijatne stvari, jer u sluaju da
doe do razmirica, moe se pokrenuti nezgodno pitanje miraza. Zato, ako ena i pone da se udeava vie nego to
njihovo imovno stanje doputa, bribri se sa tim miri, iako sve vidi, jer e ena manje traiti od njega za svoje
udeavanje. I mabi je onda mnogo popustljiviji.
Kako je brak, najzad, veinom brak izmeu kapitala, a o uzajamnoj naklonosti malo ko brine, to i bribri nije s
raskida da pogleda malo u stranu od svoje mabi. I zato je najbolje da jedno drugom ne smetaju. I sloge je vie u kui,
i slatko tepanje milih imena bribri i mabi sve ee se uje. Najzad, da kaemo sve do kraja, bribri je i u ovom
sluaju divno uspeo da sebe osigura. Policijski komesar mu je svakog asa na usluzi. Tako je po zakonu, koji je buruj
sam za sebe propisao. Ako se, na kraju krajeva, desi da zatekne ljubavnike en flagrant delit,[56] moe ih oboje ubiti
a da nikom ne odgovara. Mabi to zna, i sama to odobrava. Dugim tutorstvom doveli su mabi dotle da ona i ne
rope, niti sanja o tome, kao u nekim varvarskim i smenim zemljama da, na primer, studira na univerzitetu, da
poseuje klubove i prisustvuje sednicama narodnih poslanika. Ona vie voli da ostane u svom sadanjem
vazduastom stanju, bolje rei u poloaju kanarinke. Udeavaju je, poklanjaju joj rukavice, voze je u etnju, ona igra,
jede bombone, formalno je potuju kao caricu i mukarac je pred njom manji od makovog zrna. Taj oblik odnosa
veoma je uspeno i dobro razraen. Jednom reju, sauvani su viteki odnosi, i ta biste hteli vie? Gistava joj nee
oteti. A kojekakvi uzvieni i plemeniti ciljevi u ivotu njoj uopte nisu potrebni: ona je u sutini isti takav kapitalista kao
i njen suprug.
A kad prou kanarinske godine, kad naime doe dotle da ve nikako ne moe da zavara sebe i gleda u sebi
kanarinku, kada mogunost novog Gistava postaje apsolutno nezamisliva, ak i u najvatrenijoj i najsamoljubivijoj
mati, mabi se iznenada brzo i runo preporodi. Kud li se samo denula koketerija, ulepavanje i veselost? Ona
veinom postaje veoma zla i vrlo dobra domaica. Obilazi crkve, skuplja sa muem zajedno novac, i nekakav cinizam
proviruje u svemu: pojave se odjednom neki umor, dosada, grubi instinkti, besciljnost ivota i cinini razgovori. Neke
od njih postaju ak i aljkave. Naravno, nije uvek tako, ima, naravno, i drugih svetlijih pojava, i svuda ima takvih
socijalnih odnosa... ovde je sve to na svom ognjitu, originalno, samobitno, celovito, ovde je sve to nacionalna odlika.
Ovde je izvor i zaetak buroaskog drutvenog ureenja, koje sad vlada u celom svetu kao veito podraavanje
velikoj naciji.
Da, mabi je formalno carica. Teko je i zamisliti kakva prefinjena utivost, kakva nametljiva panja nju svuda
okruuje i u drutvu i na ulici. Ali ta preterana panja esto dolazi do takve manilovtine koju estita dua ne bi mogla
podneti. Otvorena la njenog poloaja uvredila bi je do srca. Ali, mabi je i sama veliki lopov, i njoj... samo to i treba.
Svoje e ona uvek isterati, i uvek e vie voleti da podvali nego da postupi poteno i otvoreno; po njenom miljenju, to
je sigurnije i zanimljivije vie je igra u tome. A igra i intriga su sva ar za mabi, u tome je glavna stvar.
Ali kako se, zato, one odevaju, kako idu ulicom? Mabi je sva u manirima, na notama, sva je neprirodna, ali to ba
i zanosi, naroito blazirane i u izvesnoj meri pokvarene ljude, koji su izgubili ukus za sveu i prirodnu lepotu. Mabi je
vrlo neobrazovana. I um i srce su joj kao u vrane, ali je zato graciozna, zato zna bezbroj tajnih vetina i majstorija, i vi
se pokoravate i idete za njom kao za pikanatnom novinom.
Ona je ak retko kad lepa. U izrazu lica ima neeg zlog. Ali to nita ne znai njeno lice je ivo, veselo i ona
izuzetno vlada tajnom podraavanja oseanjima u prirodi. Vama se, moda, i ne svia kod nje to to tako veto
podraava prirodi, ali vas proces uspenog podraavanja oarava, njena visoka umetnost vas zanosi. Za Parianina je
u veini sluajeva svejedno da li je to prava ljubav ili samo lepa imitacija ljubavi. ak mu se, moda, podraavanje
vie svia. Nekakav istonjaki pogled na enu sve vie osvaja svet u Parizu. Kamelija je sve vie u modi. Uzmi
pare, samo me lepo prevari, to jest izigravaj ljubav eto ta se trai od kamelije. Ni od supruge ne trae skoro nita
vie. Naime, tim istim su zadovoljni, i zato se Gistav preutno i snishodljivo dozvoljava. Pored toga, buruj zna da e
se mabi u starosti svom duom uneti u njegove poslove i interese, i da e mu biti najsvesrdnija pomonica u zgrtanju
novca. Ona mu ak i u mladosti izvanredno pomae. Mabi ponekad vodi celu trgovinu, primamljuje kupce, jednom
reju, ona mu je desna ruka, najvaniji pomonik. Pa kako da joj ne oprosti ponekog Gistava!
ena je na ulici neprikosnovena. Niko je nee uvrediti, svi joj se sklanjaju s puta, a ne kao kod nas, gde iole
mlaa ena ne moe ni dva koraka da proe ulicom a da joj neka ratoborna ili dosadno udvaraka njuka ne zaviri
pod eir i ne ponudi poznanstvo.
Dodue, bez obzira na mogunost Gistava, svakodnevna, uobiajena forma odnosa izmeu bribri i mabi je
prilino simpatina i esto ak naivna. Sve u svemu, ljudi u inostranstvu to mi je palo u oi su gotovo svi neuporedivo
naivniji od Rusa. Ovo je teko detaljno objasniti, to treba sam ovek da oseti. Le Russe est sceptique et moqueur,
[57] kau za nas Francuzi, i to je tano. Mi smo vie cinici, manje cenimo svoje, ak ne volimo svoje, ili ih bar ne
potujemo dovoljno, jer ne razumemo u emu je stvar; lomimo glavu oko evropskih i opteoveanskih problema kao
da ne pripadamo nijednoj naciji, i onda smo, prirodno, prema svemu hladniji, sve radimo kao po nekoj dunosti, i
nekako smo daleko od svega.
Nego, ja sam se udaljio od svoje teme. Bribri je ponekad veoma naivan. etajui, na primer, oko vodoskoka, on
pone da objanjava svojoj mabi zato vodoskok iba uvis, objanjava joj prirodne zakone, osea pred njom
nacionalni ponos zbog lepote Bulonjske ume, iluminacije, igre boja, versajskih les grandes eaux,[58] uspeha
imperatora Napoleona i gloire militaire,[59] uiva u njenoj radoznalosti i zadovoljstvu, i veoma je srean zbog toga. I
najprepredenija mabi prilino je nena prema svom suprugu, ak i se i ne pretvara, ve je iskreno i nesebino nena,
i pored toga to mu je nabila rogove. Naravno, ja ne pretendujem da kao Lesaov demon skidam krovove s kua. Ja
samo priam o onom to mi je palo u oi, to mi se uinilo.
Mon mari na pas encore vu la mer,[60] rei e vam poneka mabi, a njen glas e odavati naivno i iskreno
sauee. To znai da mu nije jo nijednom putovao u Brest ili u Bulonj da vidi more. Treba znati da buruj ima
izvesne veoma ozbiljne i veoma naivne potrebe, koje su postale opta buroaska navika. Osim potrebe za tednjom i
krasnoreivou, buruj, na primer, ima jo dve potrebe, dve sasvim zakonite potrebe, osvetane sveoptom navikom.
Prema njima se odnosi neobino ozbiljno i skoro egzaltirano. Prva potreba je voir la mer, videti more. Parianin
proivi katkad ceo ivot u Parizu, trgujui i ne vidi mora. A zato mora videti more? On to ni sam ne zna, ali snano
eli, od sveg srca, odlae putovanje iz godine u godinu, jer ga obino zadravaju poslovi, on ezne, i ena iskreno deli
s njim njegovu enju. Sve u svemu, ima u tome neeg veoma oseajnog, i ja to potujem. Najzad mu polazi za
rukom da nae i vremena i sredstava, i on se sprema i putuje na nekoliko dana da vidi more. Kad se vrati, on sa
preteranom vanou i ushienjem pria o svojim utiscima eni, rodbini, prijateljima i celog veka se sa uivanjem sea
kako je video more.
Druga, sasvim prirodna i isto tako jaka potreba svakog buruja, a naroito Parianina, to je: se roleur dans
lherbe.[61] Stvar je u tome to Parianin, kad izae izvan grada, neobino voli, i ak smatra za svoju dunost, da se
povalja po travi. On to ini sa izvesnim dostojanstvom, oseajui da se na taj nain sjedinjuju avec la nature,[62] i
naroito voli ako ga tada neko posmatra. Jednom reju, Parianin smatra za svoju obavezu da izvan grada odmah
postane slobodniji, veseliji, ak odvaniji, jednom reju, da bude to prirodniji i blie la nature... Lhomme de la
nature et de la verite! Da ce nije od an-aka pojavilo kod buruja to duboko potovanje prema la nature?
Dodue, obe pomenute potrebe: voir la mer i se rouler dans lherbe, Parianin veinom dozvoljava sebi samo
onda kad je ve stvorio prilino imanje, jednom reju, kad ve poinje da potuje samog sebe, da se sobom ponosi i
gleda na sebe kao na oveka. Se rouler dans lherbe uvek je dvostruko i ak desetostruko slae na svojoj zemlji,
kupljenoj teko zaraenim novcem. Sve u svemu, kad buruj prestane da radi, on voli da kupi negde malo zemlje, da
podigne svoju kuu, svoju batu i ogradu, da ima svoje kokoi i svoju kravu. Neka je sve to ak mikroskopski malo,
svejedno buruj je kao dete dirljivo oduevljen. Mon arbre, mon mur,[63] ponavlja on sebi i svakom koga pozove u
goste, ponavlja svaki as i celog ivota ne prestaje da ponavlja to isto. Eto, tu je najslae se rouler dans lherbe. A
da bi mogao da ispuni tu svoju obavezu, on neminovno mora imati livadicu pred svojom kuom. Neko je priao kako
jednom buruju nikako nije mogla da izraste trava na mestu odreenom za livadu. Gajio je, polivao, donosio busenje s
drugog mesta i negovao ali na tom mestu niti je ta nicalo, niti se primalo. Desilo se da je takva neplodna zemlja bila
pred kuom. On je tada, kau, kupio vetaki busen; samo je zato putovao u Pariz, naruio tamo tepih veliine jednog
hvata u preniku, i svako popodne prostirao je ilime sa dugakom travom da bi obmanuo sebe i zadovoljio svoju
prirodnu potrebu da se valja po travi. Kod buruja, u prvim danima njegove opijenosti steenom imovinom moe tako
neto da se oekuje, i u moralnom pogledu tu nema nieg neverovatnog.
Da kaem jo re-dve o Gistavu. Gistav je, naravno, isto to i buruj, to jest trgovaki pomonik, trgovac,
inovnik, homme de lettres,[64] oficir. Gistav nije enjen, ali je u stvari isto to i bribri. Ali nije to vano, ve ta
Gistav izigrava, kako se maskira, kako izgleda, kakvo je na njemu perje. Ideal Gistava se menja u skladu s
vremenom, i uvek ga u pozoritu vidimo onakvog kakav se sree u drutvu. Buruj neobino voli vodvilj, ali jo vie
melodramu. Skromni i veseli vodvilj jedini umetniki anr koji se gotovo ni na kakvo drugo zemljite ne moe
presaditi, i moe iveti samo u zemlji svog nastanka, u Parizu vodvilj, iako mami buruja, ipak ga ne zadovoljava
sasvim. Buruj na njega gleda kao na neto bez vrednosti. On eli neto vie, neto neizrecivo plemenito i oseajno, a
sve to melodrama sadri u sebi. Bez melodrame Parianin ne moe da ivi. Melodrama nee umreti dok je buruj iv.
Zanimljivo je to i sam vodvilj doivljava preporod. Mada je i dalje veseo i do suza smean kao i ranije, sada mu
se u velikoj meri pridruuje i drugi element pouka. Buruj veoma voli i smatra svojom svetom dunou da sebi i
svojoj mabi u svakoj zgodnoj prilici dri pridike. Osim toga, on sad ima neogranienu vlast: on je sila, a sitni autori
vodvilja i melodrama uvek su lakeji i ulaguju se sili. Eto zato sad buruj likuje, ak i kad ga na sceni prikazuju
smenim, jer mu na kraju uvek kau da je sve u najboljem redu. Treba znati da slini izvetaji ozbiljno umiruju buruja.
Kod svakog malodunog oveka koji nije ba sasvim uveren u uspeh svoje aktivnosti postoji neodoljiva potreba da
razuveri samog sebe, da se ohrabri i umiri. On ak poinje da veruje u neka srena znamenja. Isto tako je i ovde.
U melodrami se iznose uzvieni postupci i uzviene pouke. To nije vie humor, ve patetina pobeda svega onog
to bribri tako voli i to mu se dopada. A njemu se najvie sviaju politiki mir i pravo da zgre novac kako bi sebi
stvorio to mirnije gnezdo. U tom stilu se sada i piu melodrame.
U tom stilu se sad slika i Gistav. Po Gistavu se uvek moe proveriti ta bribri u datom trenutku smatra idealom
neizrecive plemenitosti. Nekad, davno, Gistava su slikali kao pesnika, umetnika, nepriznatog genija, prognanog,
izmuenog gonjenjem i nepravdom. On se odvano borio, a zavravalo se uvek time to ga je vikontesa, koja je tajno
patila za njim, ali prema kojoj je on bio prezrivo ravnoduan, enila svojom vaspitanicom Sesil, koja ranije nije imala ni
pare, ali je odjednom dobila neizmerno bogatstvo. Gistav se obino bunio i nije hteo da primi novac. Ali, odjednom, na
izlobi njegovo delo postie veliki uspeh. U njegov stan neoekivano upadaju tri smena milorda i nude mu svaki po
sto hiljada franaka za njegovu buduu sliku. Gistav ih s prezirom ismeva i u gorkom oajanju izjavljuje da su svi ljudi
podlaci, nedostojni njegove kiice, da on nee dozvoliti da umetnost, svetu umetnost, profaniu pigmeji koji do sad
nisu umeli da osete njegovu veliinu. Ali upada vikontesa i govori mu da Sesil umire od ljubavi za njim, i da zato treba
da i dalje slika. Sad se Gistav dosea da ga vikontesa, njegov raniji neprijatelj, ijom krivicom nijedno njegovo delo
nije dospelo na izlobu, potajno voli, i da mu se ranije svetila iz ljubomore. Gistav, naravno, odmah uzima novac od sve
trojice milorda, poto ih je ponovo izgrdio, a oni i pored toga ostaju zadovoljni, vrlo zadovoljni zatim tri svojoj Sesil,
pristaje da uzme njen milion, prata vikontesi, koja putuje na svoje imanje, i kad sklopi zakoniti brak, poinje sa enom
da raa decu, da nosi flanelsku potkoulju, bonnet de coton [65] i da uvee eta sa svojom mabi pored blagotvornih
vodoskoka, koji mu tihim uborenjem svojih mlazeva priaju o trajnosti, stabilnosti i miru njegove zemaljske sree.
Ponekad se deava da Gistav nije trgovaki pomonik, ve nekakav namueni, jadom ubijeni siromaak, ija je
dua puna neiskazane plemenitosti. Odjednom se pokae da on uopte nije siroe, ve zakoniti Rotildov sin. Dobija
milione. Ali Gistav ponosito i s prezirom odbija da primi milione. Zato? E, tako je potrebno zbog krasnoreivosti. Ali
tada upada madam Bopre, bankareva ena, koja je u njega zaljubljena, i kod ijeg mua Gistav slui. Ona izjavljuje da
e Sesil odmah umreti za njim, zato neka ide da je spase. Gistav se dosea da je madam Bopre zaljubljena u njega,
uzima milione i, poto najpogodnijim psovkama sve izgrdi zato to u itavom ljudskom rodu nema tako neizrecivo
plemenitog oveka kao to je on, odlazi svojoj Sesil i venava se s njom. Bankareva ena putuje na svoje imanje,
Bopre likuje, jer njegova ena, koja je bila na rubu propasti, ostaje i dalje ista i neporona, a Gistav sa svojom Sesil
raa decu i uvee eta oko blagotvornih vodoskoka, koji mu uborenjem svojih mlazeva govore... itd.
Sada se neiskazana plemenitost najee slika u linosti oficira, vojnog inenjera ili slino, ali najee je to vojno
lice, i to obavezno sa ordenom Legije asti, koju je svojom krvlju platio. Uzgred da kaem, taj orden je straan.
Nosilac se njime toliko razmee da se s njim nije mogue ni videti, ni putovati u vagonu, ni sedeti u pozoritu, ni sresti
u restoranu. On samo to ne pljuje na vas, on se pred vama bestidno epuri, ne moe da die od hrabrosti, tako da
vas najzad spopadne muka, u vam se izlije, pa ste prinueni da pozovete lekara. Ali Francuzi to mnogo vole.
Zanimljivo je da sad u pozoritu naroito obraaju panju na msje Boprea, u svakom sluaju mnogo vie nego
ranije. Bopre je, naravno, zgrnuo i stekao mnogo para. On je otvoren, dobroduan, malo smean svojim burujskim
navikama i time to je mu ali je dobar, poten, velikoduan i neizrecivo plemenit u onom inu gde je duan da pati,
sumnjajui da mu je mabi neverna. Ipak, on velikoduno odluuje da joj oprosti. Ali pokae se, naravno, da je ona
ista kao golub, da je bila samo malo nestana, da se malo zanela Gistavom, i da joj je bribri, koji je zadivljuje svojom
velikodunou, drai od svega na svetu.
Sesil je, naravno, kao i uvek bez groa, ali samo u prvom inu: docnije se kod nje odjednom nae milion. Gistav je
ponosan i plemenit, kao i uvek, samo ima vie hrabrosti, jer je vojnika krv. Najdrai mu je na svetu krst koji je platio
krvlju i l' ere de mon pere.[66] O tom mau svog oca on govori neumorno, i gde treba i gde ne treba, vi ak i ne
razumete o emu se radi, a on grdi, pljuje na sve redom, ali njemu se svi klanjaju, a gledaoci plau i aplaudiraju
(bukvalno plau). Naravno, on nema ni prebijene pare , to je sine qua non.[67] Madam Bopre je, naravno, u njega
zaljubljena, Sesil takoe, ali on i ne sumnja da ga Sesil voli. Sesil u toku svih pet inova uzdie i grca od ljubavi.
Najzad pada sneg, ili neto tome slino. Sesil hoe da skae kroz prozor. Ali pod prozorom se razleu dva pucnja; svi
dotre; Gistav, bled, sa zavijenom rukom, polako stupa na pozornicu. Lenta kupljena krvlju preliva mu se na bluzi.
Klevetnik koji je uvredio Sesil kanjen je. Gistav najzad zaboravlja da ga Sesil voli i da su sve to smicalice madam
Bopre. Ali madam Bopre je bleda, uplaena, Gistav nasluuje da ga ona voli. Meutim, odjednom opet odjekne
pucanj. To se Bopre ubija iz oajanja. Madam Bopre vrisne, poleti vratima, ali se pojavljuje sam Bopre i nosi ubijenu
lisicu ili neto slino. Lekcija je data: mabi je nikada nee zaboraviti. Ona grli bribrija, koji joj sve oprata. Ali Sesil
odjednom dobija milion i Gistav se opet buni, nee da se eni. Gistav se prenemae, Gistav psuje najpogrdnijim
reima. Neophodno je da Gistav odvratno psuje i pljuje na milion, inae mu buruj nikada ne bi oprostio. Bilo bi
premalo neizrecive plemenitosti. Samo nemojte misliti, molim vas, da buruj protivrei samom sebi. Nita ne brinite:
milion nee mimoii sreni par, on je neizbean, i na kraju uvek dolazi kao nagrada za vrlinu. Buruj nee sebe
izneveriti. Gistav najzad uzima milion i Sesil, a zatim nailaze neizbeni vodoskoci, pamune kape, ubor mlazeva, itd.
Tako je i oseajnosti mnogo, i neizrecive plemenitosti do gue. Bopre likuje i sve zapanjuje svojim porodinim
vrlinama, a to je najglavnije tu je milion u vidu fatuma, u vidu prirodnog zakona, njemu neka je svaka ast, slava i
poklon do zemlje. I tako dalje i tako dalje.
Bribri i mabi izlaze iz pozorita sasvim zadovoljni, umireni i uteeni. Gistav ih prati i, pomaui tuoj mabi da
sedne u fijaker, kriom joj ljubi ruicu. Sve je u najboljem redu.
KROTKA

1876.
 GLAVA PRVA

Ko sam bio ja, a ko je bila ona

Dok je ona ovde jo je sve dobro: prilazim i svaki as je gledam; ali kad je sutra odnesu ta u ja? Sad je u
gostinskoj sobi na stolu, sastavljenom od dva mala, a sanduk sutra stie, beli sa belim brokatom... ali nisam to hteo...
Stalno hodam i hou to da shvatim. Evo ima ve est sati kako pokuavam sve to da shvatim, i nikako da saberem
misli u taku. Stvar je u tome to samo hodam, hodam, hodam. . . Ovako je bilo. Ispriau sve redom. (Red!)
Gospodo, ja nisam nikakav knjievnik, vi to i sami vidite, ali neka, ispriau onako kako ja to shvatam. U tome i jeste
sav moj uas, to sve shvatam!
Ako hoete da znate, to jest, ako krenemo od poetka, ona je prosto dolazila tada kod mene da zalae stvari,
kako bi platila oglas u Glasu, gde je objavljivala, tako i tako, da je guvernanta, da pristaje i na odlazak u drugo
mesto, i da asove daje kod kue, i tako dalje i tako dalje. To je na samom poetku bilo, i ja je, naravno, nisam
razlikovao od drugih: doe kao i svi drugi, i sve tako. A posle sam je tek zapazio. Bila je omrava, plava, srednje
visine, i kao da se stidela (mislim da to nije bilo ni u kakvoj vezi s mojim zanimanjem, jer sam ja za nju bio kao i svaki
drugi ovek). im bi primila novac, okrenula bi se i otila. I sve tako, utke. Drugi se pogaaju, mole, cenjkaju da bi
to vie dobili; ona ne, nego ta dobije... A pre svega su me zaudile njene stvari: srebrne pozlaene minue,
medaljon bez vrednosti stvari od pet para. Ona je i sama znala da su bezvredne, ali sam po njenom licu uvideo da su
za nju dragocene i zaista je to bilo sve to joj je ostalo od majke i oca, kako sam posle saznao. Jednom sam samo
dozvolio sebi da se podsmehnem njenim stvarima. Vidite, ja to sebi nikad ne dozvoljavam, s publikom se ophodim
dentlmenski s malo rei, utivo i ozbiljno. Ozbiljno, ozbiljno i samo ozbiljno. Ali je ona jednom dozvolila sebi da
donese ostatke (i to bukvalno) starog zejeg kouha pa se nisam uzdrao, i rekao sam neto to je zvualo
podsmeljivo. Boe, kako je planula! Kako su se zaarile njene plave, krupne, zamiljene oi! Ali ni re nije rekla,
uzela je svoje ostatke i izala. Tada sam je prvi put posebno uoio, i pomislio o njoj neto u tom smislu, to jest u
posebnom smislu. Seam se jo jednog utiska, ako ve hoete, onog najvanijeg, poente svega: a to je da je veoma
mlada, tako mlada kao da joj je etrnaest godina. A njoj je, meutim, tada bilo jo tri meseca do esnaest. Uostalom,
nisam to hteo da kaem, jer nije u tome poenta. Sledeeg dana je opet dola. Doznao sam posle da je i kod
Dobronravova i Mozera bila s onim kouhom, ali oni osim zlata nita ne primaju i nisu hteli ni da razgovaraju o tome.
Jednom sam primio od nje jednu kameju (obinu, bez vrednosti) i, razmislivi malo, zaudio sam se: osim zlata i
srebra ni ja nita ne primam, a njenu kameju sam primio. To je bila moja druga misao o njoj, dobro se seam.
Tom prilikom, vraajui se od Mozera, donela je ilibarsku mutiklu lepa stvarica, za ljubitelje, ali za nas bez
ikakve vrednosti, zato to mi primamo samo zlato. Doekao sam je ozbiljno, jer je dola posle nesporazuma od
prethodnog dana. Moja ozbiljnost je potpuna hladnoa. Ipak, dok sam joj pruao dve rublje, nisam se uzdrao da joj ne
kaem, kao s nekom ljutnjom: Ovo inim samo za vas, a to vam Mozer ne bi primio. Rei za vas posebno sam
naglasio, i to u odreenom smislu. Bio sam zao. Ona je opet planula, uvi to za vas, ali je outala, nije bacila
novac, primila ga je to ti je sirotinja! Ali kako je planula! Jasno je bilo da sam je uvredio. A im je otila, zapitao sam
se: Zar ova pobeda nad njom ne vredi dve rublje? He-he-he? Seam se da sam ovo pitanje dvaput postavio: Zar
ne vredi? Zar ne vredi? I smejui se potvrdio sam sebi da vredi. Mnogo sam se tada obradovao. Ali nije to bilo neko
runo oseanje: radio sam sve to namerno, ne bez cilja; hteo sam da je proverim, jer su mi se iznenada javile izvesne
misli o njoj. To je bila moja trea posebna misao o njoj.
 ... E, od tad je sve poelo. Naravno, odmah sam se potrudio da izokola saznam sve o njoj, i s posebnim sam
nestrpljenjem ekao da opet doe. Predoseao sam da e uskoro da stigne. Kad je dola, otpoeo sam ljubazan i
veoma utiv razgovor. I ja sam donekle vaspitan i imam dranje. Hm odmah sam primetio da je dobra i krotka. Dobri
i krotki se ne opiru dugo, i, mada nisu mnogo otvoreni, razgovor nikad ne znaju da izbegnu: odgovaraju krto, ali
odgovaraju; i to dalje to vie, samo ovek ne sme da posustane ako mu je to vano. Naravno, ona mi sama nita
tada nije objasnila. Sve sam tek kasnije saznao, iz Glasa i drugih izvora. Tada je uporno davala oglase, u poetku
ponosno, kao: guvernanta, pristaje i na odlazak u drugo mesto, uslove slati u pismu, a posle: pristaje na sve i da
poduava decu, i da neguje bolesnika, i kuu da vodi, i da ije, i tome slino. Naravno da je svakom tom oglasu
poneto dodavala, a pred kraj, kad je pala u oajanje, tada ak i bez plate, za hleb. Ne, nije nala posao! A ja sam
reio poslednji put da je iskuam odmah sam uzeo Glas i pokazao joj oglas: Mlada osoba, sirota, bez igde iega,
trai mesto guvernante za malu decu, prvenstveno kod starijeg udovca. Rado e pomagati i u kunim poslovima.
Pogledajte, ova je jutros dala oglas, a uvee e ve sigurno nai posao. Eto kako treba da se radi!
Opet je planula, opet su se oi zaarile, okrenula se i odmah otila. Meni se to veoma dopalo. Uostalom, tada sam
ve bio sasvim spokojan i niega se nisam plaio: mutikle joj niko nee primiti; a i s mutiklama je ve bila pri kraju.
Kad eto je treeg dana, dolazi vrlo bleda, uzbuena odmah sam znao da joj se neto desilo u kui, i zaista se desilo.
Sad u da objasnim ta, samo hou prvo da se prisetim kako sam je najednom zaslepio i porastao u njenim oima. Ta
ideja mi se sasvim iznenada javila. Stvar je u tome to je donela tu ikonu (reila se da donese...). Ah, sluajte,
sluajte! Evo sad poinje, a do sada sam sve brkao... Stvar je u tome to sad hou svega da se prisetim, svake
sitnice, svakog detalja! Hou misli u taku da skupim i nikako ne mogu, jer ti detalji, detalji...
Bogorodica. Bogorodica s detetom, domaa, porodina, starinska ikona od srebra, sa pozlaenim ukrasima vredi
pa est rubalja vredi. Vidim: draga joj je ta ikona, zalae je celu, ne skidajui ukrase. Kaem joj: bolje bi bilo samo
skinuti ukrase, a ikonu vratiti; jer nezgodno je, ipak je ikona.
- A zar vam je to zabranjeno?
- Ne, nije zabranjeno, nego eto, moda i vi sami...
- Pa skinite ih.
- Znate ta, neu da ih skidam, nego u je ostaviti tamo na moj ikonostas rekao sam, razmislivi tamo kraj drugih,
pored kandila. Kod mene je stalno, otkako sam otvorio zalagaonicu, gorelo kandilo. I prosto uzmite deset rubalja.
- Ne treba mi deset, dajte mi pet, sigurno u je otkupiti.
- Neete deset? Ikona vredi dodao sam, opazivi da su joj oi zablistale. Outala je. Pruio sam joj pet rubalja.
- Ne prezirite nikoga, i ja sam bio u takvoj nevolji, jo i veoj, a to me sad vidite da radim ovaj posao... to je
posledica svega to sam preiveo.
- Svetite se drutvu, znai? iznenada me prekinula, s prilino zajedljivim osmehom, u kome je, uostalom, bilo
mnogo nevinog (to jest obinog, jer me tada nimalo nije izdvajala od drugih, i rekla je to skoro naivno). Aha, pomislio
sam, takva si ti, tvoj karakter se javlja u novom svetlu.
- Vidite primetio sam odmah polualjivo, a polutajanstveno. Ja... ja pripadam onom delu celine koja bi da ini zlo,
a meutim ini dobro...
Hitro me pogledala, s velikom radoznalou, ali nekako detinjasto:
- ekajte... Otkud je ta misao? Otkud? Negde sam je ula...
- Ne lupajte glavu, tim se reima Mefisto predstavlja Faustu. itali ste Fausta?
- Ne... ne ba paljivo.
- Onda niste ni itali. Treba da proitate. Opet vidim podrugljiv osmeh na vaim usnama. Nemojte misliti da
imam tako malo ukusa da vam se predstavim kao Mefisto samo da bih ulepao svoju ulogu zalagaoniara.
Zalagaoniar ostaje zalagaoniar. Zna se ve.
- Vi ste nekako udni. Ni na pamet mi nije palo da vam tako neto kaem...
Htela je da kae: nisam oekivala da ste tako obrazovani, ali nije rekla, a znao sam da je to pomislila; mnogo sam
joj se tada svideo.
- Vidite rekao sam na svakom planu se moe initi dobro! Ne govorim sad o sebi, jer ja osim loeg valjda nita
drugo i ne radim, ali...
- Naravno da se na svakom planu moe initi dobro rekla je, pogledavi me hitro i pronicljivo. I ba na svakom
mestu odmah je dodala. O, seam se, svakog se trenutka seam! A inae, moram to da dodam, kad ti mladi ljudi
hoe bilo ta pametno i pronicljivo da kau, najednom to suvie iskreno i naivno pokau licem: Eto, govorim ti
pametno i pronicljivo, ne iz sujete, kao drugi a ovamo vidi da sami veoma cene sve to, i veruju u to, i potuju to, i
misle da i ti sve to potuje, sasvim isto kao i oni. O, iskrenosti! Njom i pobeuju. A tako je divna bila ta njena
iskrenost!
Svega se seam, nita nisam zaboravio. Kad je otila, odmah sam doneo odluku. Jo istog dana sam se obavestio
i saznao sve o njenom sadanjem ivotu; o prolom sam ve znao od Lukerje, koja je tada sluila kod njih, i koju sam
pridobio nekoliko dana pre tog razgovora. Taj ivot je bio tako uasan da ne shvatam kako je uopte bilo mogue
smejati se onako kao ona, i raspitivati se o Mefistovim reima, a iveti u takvom uasu. Ali omladina je omladina.
Tako sam, eto, mislio tada o njoj, s ponosom i radou; jer je u tome bilo dosta velikodunosti: neka smo na ivici
propasti, ali velike Geteove rei blistaju. Mladi ljudi su uvek velikoduni, pa makar i vrlo malo, makar i ne onako kako
bi trebalo. Dobro, sad to govorim o njoj, samo o njoj. A to je glavno, ja sam ve tada gledao na nju kao da je moja, i
ne sumnjajui u svoju nadmo. Znate, zanosna je ta misao, kad ve ne sumnjate u to.
Ali ta je meni? Ako ovako nastavim, kad u da skupim sve u taku? Bre, bre uopte se ne radi o tome, o
Boe!

II

Ponuda braka

Sav taj njen ivot, o kome sam tota doznao, ukratko u objasniti: otac i majka su joj umrli tri godine pre toga,
pa je ostala kod svojih ravih tetaka. U stvari, malo je rei za njih da su rave. Jedna je bila udovica, s velikom
porodicom od estoro dece, sve jedno manje od drugog, a druga usedelica, prilino odvratna. Obe su bile odvratne.
Otac joj je bio inovnik, poeo je od pisara, i samo je do poasne plemike titule doterao jednom reju, sve meni na
ruku. Ja sam se pojavio kao neko iz vieg sveta: ipak sam bio rezervni kapetan druge klase znamenitog puka, roeni
plemi, svoj ovek, i tako dalje... A to se tie zalagaonice, tetke su na to samo s uvaavanjem mogle da gledaju.
Kod tetaka je tri godine bila u ropstvu, pa ipak je neki ispit poloila uspela je da poloi, satrla se dok ga nije poloila,
uprkos svakodnevnom munom poslu a to je ve neto znailo u njenom stremljenju ka viem i plemenitom!
Zato sam uopte hteo da se enim? Uostalom, doavola sa mnom, o tome u kasnije... I zar je u tome stvar!
Decu je tetkinu poduavala, rublje je ila, pri kraju ne samo rublje, ve je, sa svojim slabim grudima, i podove
ribala. One su je jo i tukle, i za svaki joj zalogaj hleba prigovarale. Na kraju su ak smislile da je prodaju. Fuj!
Izostaviu detalje. Ona mi je kasnije sve do tanina ispriala. Sve je to tokom cele te godine posmatrao sused, debeli
bakalin, ali ne obian bakalin, nego sa dve bakalnice. On je ve dve ene obmanuo, pa je traio i treu, i naao je:
Tiha, kae, odrasla u sirotinji, a ja se zbog svojih siroia enim. Zaista je imao siroie. Napravio se pitom,
poeo da pregovara s tetkama, a osim toga pedeset mu godina; ona da izludi. Tada je i poela ee da me poseuje
zbog svojih oglasa u Glasu. Na kraju je molila tetke da joj bar trunku vremena daju da razmisli. Dale su joj tu
trunku, ali nita vie od toga, zakinule su: I bez nje nemamo ta da deremo! Ja sam ve sve to znao, i jo istog
dana posle jutarnjeg susreta doneo sam odluku. Tada je uvee doao bakalin, doneo iz duana funtu bombona za
pedeset kopejki; ona je s njim sedela, a ja sam pozvao iz kuhinje Lukerju i rekao joj da ode i doapne joj da sam pred
kapijom i da hou neto da joj kaem, neto vrlo hitno. Bio sam zadovoljan sobom. Uopte sam itavog tog dana bio
veoma zadovoljan.
Tu, pred kapijom, ja sam joj, zauenoj ve i zbog toga to sam je pozvao, pred Lukerjom rekao da smatram za
sreu i ast... Drugo: da se ne udi mom dranju, i da je pred kapijom: ovek iskren, koji zna kako stoje stvari. I
nisam lagao da sam iskren. Ali doavola s tim. Govorio sam ne samo umeno, kao vaspitan ovek, ve i originalno, a
to je vano. ta, zar je greh to priznati? Ja hou sebi da sudim i sudiu. Moram da govorim i pro i contra, i govoriu.
A posle sam se toga s uivanjem seao, mada je to glupo: iskreno sam tada priznao, bez ikakve zbunjenosti, da nisam
ni naroito obdaren, ni naroito pametan, moda ak ni naroito dobar, da sam sasvim obian egoista (seam se tog
izraza, usput sam ga tada smislio, i bio sam zadovoljan), i da u sebi verovatno imam jo dosta toga loeg.
Sve je to bilo reeno s nekom vrstom ponosa, zna se ve kako se govori u takvim prilikama. Naravno, imao sam
toliko pameti da se, blagorodno priznavi svoje mane, ne upustim u nabrajanje svojih vrlina: ali, eto, umesto toga,
imam to i to, i to i to. Video sam da se ona jo mnogo boji, ali nita nisam ublaio, naprotiv, videvi kako se ona boji,
namerno sam sve uveliao: iskreno sam rekao da e biti sita, ali da od provoda, pozorita, balova nita nee biti, osim
kasnije, kad se postigne cilj. Taj strogi ton me potpuno zaneo. Dodao sam jo, onako uzgred, da, bez obzira na moje
zanimanje, na to to drim tu zalagaonicu, imam odreeni cilj, a postoje izvesne okolnosti... Zar nisam imao prava da
tako govorim? Na kraju krajeva, ja jesam imao odreeni cilj, i postojale su izvesne okolnosti...
Ali gospodo, prvi sam ja oduvek mrzeo tu zalagaonicu; i, u stvari, mada je smeno govoriti o sebi na tako
tajanstven nain, ja sam se zaista svetio drutvu, zaista, zaista! Zato je njena zajedljivost tog jutra povodom toga to
se svetim, bila nepravedna. To jest, vidite, da sam joj otvoreno rekao: ,Da, svetim se drutvu, ona bi se glasno
nasmejala, jer bi to i bilo smeno. Ali ovako, putem zagonetnih rei, jasno je bilo da se njena mata moe potkupiti.
Pri tom se ve tada niega nisam bojao: znao sam da joj je debeli bakalin u svakom sluaju gadniji od mene, i da sam
ja, tako pred kapijom, ipak njen spasilac. To sam sasvim dobro razumeo. O, sve podlosti ovek neobino dobro
razume. Ali da li su to podlosti? Kako tu suditi o oveku? Nisam li je ja ve tada voleo?
Stanite sad: naravno da joj o dobroinstvu ni re nisam rekao; naprotiv, o, naprotiv: time sam ja, znajte,
poastvovan, a ne vi. Zato to sam to i reima izrazio, ne uzdravi se, bilo je moda glupo, jer sam primetio trenutnu
promenu na njenom licu. Ali sam uglavnom postigao cilj. Stanite, kad se ve itave te gadosti seam, setiu se i
poslednje svinjarije: stajao sam tako, a po glavi mi se motalo: visok si, stasit, vaspitan i na kraju krajeva, bez
hvalisanja, nisi ni tako ruan. Eto ta mi se motalo po glavi. I naravno, ve tu pred kapijom, ona mi je rekla da. Ali . .
. treba li da dodam: dugo se tad na kapiji premiljala pre nego to je rekla da. Tako se zamislila, tako se zamislila, da
sam je na kraju upitao: Pa ta je sad? nisam se ak ni uzdrao, ve sam je tako grubo upitao: Pa ta je sad?
Priekajte, razmiljam.
I tako joj je lice bilo ozbiljno, tako ozbiljno da sam ve tada sve na njemu mogao da proitam. A ja sam se osetio
uvreen: Da li ona sad izmeu mene i bakalina bira? O, tada jo nita nisam shvatao! Nita, nita jo tada nisam
shvatao. Do danas nisam shvatio! Seam se, Lukerja je potrala za mnom, mada sam ve krenuo, zaustavila me i
zadihano rekla: Bog vam platio, gospodine, to nau milu gospoicu uzimate, samo joj to nemojte rei: ponosna je.
Ponosna, znai! Priznajem da volim ponosne. Takve su osobito drage onda kad. . . pa kad ne sumnja vie u
svoju nadmo, a? O, niski, podli ovee! O, kako sam bio zadovoljan! Znate, kad je tako stajala pred kapijom i
zamislila se da li da mi kae da, a ja joj se divio, ona je tada mogla i ovako da misli: Ako je ve nesrea i tamo i
ovde, nije li onda bolje bez oklevanja izabrati gore, to jest debelog bakalina neka me to pre pijanac ubije! A?... ta
mislite, zar nije mogla i takva misao da joj se javi?
Ni sad ne shvatam, ni sad nita ne shvatam! Rekao sam, eto, kako je mogla i da pomisli da od dva zla izabere
gore, to jest debelog bakalina? A ko je tada za nju bio vee zlo, ja ili bakalin? Bakalin ili zalagaoniar koji citira
Getea? To je pitanje! Da li je pitanje? Ti to ne shvata? Odgovor ti na stolu lei, a ti kae: pitanje! Uostalom,
doavola sa mnom! Nije o meni re... A i ta e mi to da li je ili nije o meni re? Bolje bi bilo da spavam. Glava me
boli.

III

Najplemenitiji ovek, ali ipak tome ne verujem

Nisam mogao da zaspim. A i kako da zaspim bije neki damar u glavi. Hteo bih sve to da shvatim, sav taj kal. O,
kal! O, iz kakvog sam je kala tada iupao! Trebalo je najzad to da shvati, da na pravi nain oceni moj postupak!
Dopale su mi se i druge misli, to je meni, recimo, etrdeset jedna godina, a njoj tek esnaest. Mnogo me je zanosilo
to oseanje nae nejednakosti, vrlo mi je slatko bilo, vrlo slatko.
Ja sam, recimo, hteo da prosvadbujem a langlaise, to jest samo udvoje, s najvie jo dva svata, od kojih bi
Lukerja mogla da bude jedan, a zatim odmah na voz, i recimo u Moskvu (gde sam ba tada imao i posla), u hotel, na
nedelju-dve. Ona se usprotivila, nikako to nije htela, pa sam bio primoran da idem kod tetaka, da im ukaem
potovanje kao roakama od kojih je uzimam. Popustio sam, i tetkama je bilo ukazano duno potovanje. ak sam
poklonio tim stvorenjima po sto rubalja i obeao im jo, a njoj, naravno, nita o tome nisam rekao, da je ne bih
niskou tog postupka uvredio. Tetke su odmah smekale. Bilo je natezanja oko miraza; ona nita nije imala, ba
nita, ali nita nije ni elela. Ipak, uspeo sam da je ubedim da se ne moe tako sasvim bez iega, i kupio sam sve to
joj treba, jer ko bi joj inae kupio. Uostalom, doavola sa mnom. Uspeo sam i neke svoje ideje da joj razjasnim, da bi
ih bar donekle znala. Pourio sam moda s tim. Najvanije je to me od samog poetka, koliko god da joj je teko bilo,
uvek s ljubavlju doekivala, i, kad sam se uvee vraao, sa zanosom mi je priala, uroenim joj tepanjem (divnim
tepanjem nevinosti!) o svom detinjstvu, mladosti, roditeljskoj kui, o ocu i majci. Ali bih ja svo to ushienje odmah
polio hladnom vodom. Eto, u tome su i bile te moje ideje. Na njenu razdraganost sam odgovarao utanjem,
blagonaklonim, dodue; a ona je prilino brzo primetila da je izmeu nas velika razlika, i da sam ja zagonetka. A ja
sam, to je ono to je vano, ba i hteo zagonetku! Moda sam sve te gluposti i radio da stvorim zagonetku! Pre svega,
strogost sa strogou sam je i u kuu doveo. Sve u svemu, tada sam, zadovoljan sobom, izgradio ceo sistem. O, bez
ikakvog mog truda, kao sama od sebe, ona se tu stvorila. Drugaije nije ni moglo da bude, zbog neotklonjive okolnosti
bio sam primoran da stvorim taj sistem zato bih sam sebe klevetao! Sistem je bio dobar. Ne, vidite, ako e ve da se
sudi oveku, treba prvo znati u emu je stvar... Sluajte, dakle.
Ne znam kako da ponem to je vrlo teko. Nije lako kad ovek pone da se pravda. Vidite, mladi ljudi, recimo,
preziru novac a ja sam odmah istakao znaaj novca, posebno sam to istakao, dok je ona sve vie i vie utala.
Otvarala je svoje krupne oi, sluala, gledala i utala. Mladi ljudi su velikoduni, to jest ona dobra omladina, ona je
velikoduna i plahovita, ali ima premalo strpljenja, im joj neto nije po volji odmah to prezre. A ja sam hteo
irokogrudost, hteo sam irokogrudost pravo u srce da usadim, u samu osnovu njenog srca. Uzeu sasvim obian
primer: kako da, recimo, objasnim moju zalagaonicu takvom karakteru kao to je njen? Naravno, nisam odmah poeo
da joj govorim o tome, jer bi bilo kao da od nje traim da mi oprosti zbog te zalagaonice, ve sam takorei nastupio
ponosno, govorio sam gotovo bez rei. A ja umem da govorim bez rei, jer sam ceo svoj ivot govorio utei,
proiveo sam itave tragedije u sebi utei. O, zar nisam i ja bivao nesrean! Mene su svi odbacili, da, odbacili su me
i zaboravili, i niko, niko o tome nita nije znao. I najednom se ova esnaestogodinja devojka nasluala svega i
svaega o meni, od ravih ljudi, i poverovala da sve zna, a ono skriveno je, meutim, ostalo samo u grudima ovog
oveka! Stalno sam utao, a posebno sam utao s njom, sve do jueranjeg dana zato li sam utao? utao sam kao
ponosan ovek. Hteo sam da ona sama shvati, bez mene, ne na osnovu pria nekih gadova, da shvati i sama se
doseti kakav je taj ovek, da ga sama pojmi! Kad sam je primio u svoju kuu, eleo sam njeno potovanje. Hteo sam
da ona preda mnom stoji skruena zbog mojih stradanja bio sam dostojan toga. O, oduvek sam bio ponosan, uvek
sam hteo sve ili nita! I zato to nisam bio polutan u srei, ve sam uvek eleo sve, zbog toga sam i bio primoran da
tako postupim: neka se sama doseti i oceni me! Jer, priznaete i sami: da sam poeo sve to da joj objanjavam i
doaptavam, da se oko nje umiljavam i potovanje izmamljujem bilo bi skoro kao da traim milostinju... A uostalom...
zato ja sve to govorim!
Glupo, glupo, glupo i glupo! Ja sam joj otvoreno i nemilosrdno (naglaavam ovo nemilosrdno) objasnio tada, u dve
rei, da je velikodunost mladih ljudi divna, ali da ni pet para ne vredi. Zato ne vredi? Jer se lako stie, jer se stie a
da se nita ne proivi, sve su to takorei prvi utisci o ivotu, a da vas vidimo na delu kakvi ste! Povrna
velikodunost uvek je laka; pa ak i ivot dati i to je lako, jer tu samo krv vri i viak snage izbija, strasno se udi za
nekom lepotom! Ne to, ve prionite na teko, skriveno, neujno delo velikodunosti bez sjaja, koju klevetaju, koja trai
mnogo rtava, a ni kapi slave ne prua gde vas, asnog oveka, svi smatraju za podlaca, mada ste poteniji od svih
ljudi na svetu prionite jednom na takvo delo, pa ete ga sigurno napustiti! A ja itavog ivota nita drugo nisam ni
radio, samo sam nosio taj teret. U poetku se bunila, i te kako se bunila, a onda je postepeno uutala, i to sasvim,
samo je irila te svoje oi, te krupne, krupne oi, tako paljive. I. . . osim toga, iznenada sam ugledao neki osmeh,
nepoverljiv, nem, zao. Eto s takvim osmehom sam je i uveo u svoju kuu. Istina je i to da nije imala kuda da ode.

IV

Samo planovi i planovi

Ko je od nas dvoje tada prvi poeo?

Niko. Sve je poelo samo, jo od prvog koraka. Rekao sam da sam je sa strogou uveo u kuu, a od prvog
koraka sam postao blai. Jo kao verenici sam joj rekao da e se baviti i primanjem zaloga i izdavanjem novca, i ona
mi tada nita na to nije odgovorila (upamtite ovo). I ne samo to ak je na posao vredno prionula.
 Stan i nametaj, naravno ostali su isti. Stan dve sobe: velika gostinska, iji je jedan deo korien za moju
zalagaonicu, i druga, isto tako velika, naa soba, dnevna i spavaa. Nametaj je bio skroman. ak je i kod tetaka bilo
bolje. Moj ikonostas sa kandilom nalazio se u gostinskoj sobi, tamo gde i zalagaonica; u mojoj sobi je bio orman, i u
njemu neto knjiga, kao i krinja sa zalogama, iji je klju bio kod mene; tu je bio i krevet, sto, stolice. Jo kao verenici
sam joj rekao da za na kuni troak, to jest na hranu za mene, nju i Lukerju, koju sam kod sebe doveo, sme da se
troi rublja dnevno i nita vie: Moram trideset hiljada za tri godine da utedim, a to se na drugi nain ne moe
postii. Ona se nije protivila, ali sam kasnije povisio troak, za jo trideset kopejki. Tako je bilo i sa pozoritem.
Rekao sam joj da pozorita nee biti, pa ipak sam posle odredio da se jednom meseno ide u pozorite, ali skromno,
na mesta u parteru. Ili smo zajedno, triput smo bili, gledali smo Lov na sreu i Ptice pevaice, ini mi se. (O,
doavola s tim!) utke smo ili i utke se vraali. Zato smo, zato smo jo od samog poetka poeli da utimo? Jer
u poetku nije bilo svae, uprkos tom utanju. Seam se kako me je tada kriom posmatrala, a ja sam, im sam to
primetio, jo vie utonuo u utanje. Istina je da sam ja zapeo da utim, a ne ona. S njene strane je jednom ili dvaput
bilo burnih zanosa, dotravala je da me zagrli; ali kako su ti zanosi bili bolesni, histerini, a meni je trebala ozbiljna
srea, s potovanjem, sve sam to hladno primao. I bio sam u pravu: svaki put posle tih zanosa sledeeg bi dana izbila
svaa.
Dobro, ne ba svaa, ve utanje i svaki put sve drskiji izraz kod nje. Pobuna i borba za nezavisnost eto ta je
to bilo, samo to ona toga nije bila svesna. Da, to smerno lice postajalo je sve drskije i drskije. Verujte, bio sam joj sve
odvratniji, odmah sam to uvideo. A da je u tim svojim zanosima bivala van sebe, u to nije bilo sumnje. Kako je,
recimo, mogla, posle onakvog kala i bede iz kojih je dola, i onog ribanja podova, da se ljuti zbog nae sirotinje! Vidite,
to i nije bila sirotinja, ve tednja; a gde je trebalo i rasko: u rublju, na primer, u istoi. Oduvek sam zamiljao da
istoa mua pridobija enu. Uostalom, nije se ona ljutila zbog siromatva, ve zbog mog preteranog tvrdiluka: Sebi
je kao neki cilj postavio, vrstinu svog karaktera pokazuje. Pozorita se iznenada sama odrekla. I sve je bila otrija i
otrija ta podrugljiva bora. . . a ja sam samo tonuo u utanje, samo sam tonuo u utanje.
Zato da se pravdam? Re je o zalagaonici. Dozvolite, znao sam ja da ena, i jo od esnaest godina, mora da se
pokori mukarcu. ene nemaju originalnost to je aksiom, ak i sad, da, ak i sad, to je za mene aksiom! ta sad to
ona tamo u gostinskoj sobi lei, istina ostaje istina, ni sam Mil ne moe tu nita da promeni! ena koja voli, o, ena
koja voli ak e i poroke, pa i zloine voljenog bia oboavati. Sam ovek ne moe da opravda svoje zloine kako e
ena to uiniti. To je velikoduno, ali nije originalno. ene upropaava samo njihova neoriginalnost. I ta e mi,
ponavljam, da mi na taj sto pokazujete! Da, zar je originalno to tamo na stolu? Ooo!
ujte: ja sam bio uveren u njenu ljubav. Ona mi se ak i tada u zagrljaj bacala. Volela je, znai, ili tanije elela je
da voli. Da, eto kako je to bilo: elela je da voli, traila je ljubav. A to je najvanije, ja nisam poinio nikakav zloin
kojim bi mogla da se opravda. Vi ete rei: vlasnik zalagaonice, i svi tako govore. Pa ta s tim to sam vlasnik
zalagaonice? Ima znai ozbiljnih razloga to je najvelikoduniji meu ljudima postao vlasnik zalagaonice? Vidite,
gospodo, ima izvesnih misli... to jest, vidite, kada se izvesne misli izgovore i ele da izraze reima, tada to ispadne
uasno glupo. oveka prosto bude stid. A zato? Nizato. Zato to smo svi mi gadovi i istinu ne podnosimo, ili ta
ve. Rekao sam sad najvelikoduniji meu ljudima. To je smeno, a ipak je tako bilo. Jer to je istina, ista i suta
istina! Da, imao sam pravo da poelim sebe da obezbedim i otvorim tu zalagaonicu: Ljudi, vi ste me odbacili, prezreli
ste me svojim utanjem i oterali me. Kad sam s radou pohrlio ka vama, odgovorili ste mi uvredom za ceo ivot.
Zato sad imam pravo da se ogradim zidom od vas, da skupim trideset hiljada rubalja i provedem ivot negde na
Krimu, na junom primorju, u brdima i vinogradima, na svom imanju kupljenom sa tih trideset hiljada, i, to je
najvanije, daleko od vas, ali bez mrnje prema vama, sa idealom u dui, sa voljenom enom i decom ako Bog da i
pomaui okolnim seljacima. Naravno, dobro je to ja to samo u sebi govorim, jer ta bi moglo biti gluplje od toga da
sam joj tada sve to glasno rekao? Eto, otud je i to ponosno utanje dolo, eto zato smo sedeli zajedno i utali. Jer ta
bi ona uopte shvatila od toga? esnaest godina, rana mladost ta je ona mogla da shvati od svih mojih pravdanja, od
svih mojih patnji? Tu je tvrdoglavost, nepoznavanje ivota, plitka mladalaka ubeenja, kokoje slepilo plemenitih
srca, i, ono najvanije: zalagaonica i dosta! (A zar sam ja loe postupao u zalagaonici, zar ona nije videla kako sam
postupao, i da nikoga nisam izrabljivao?)
O, kako je uasna istina na zemlji! To divno bie, ta krotka, to nebo ona je bila tiranin, netrpeljivi tiranin i muitelj
moje due! Oklevetao bih sebe kad to ne bih rekao. Vi mislite da je nisam voleo? Ko moe da kae da je nisam
voleo? Vidite: tu se ironija, tu se zla ironija sudbine i prirode pokazala! Mi smo prokleti, ivot ljudski je uopte proklet!
(Moj naroito!) Da, sada shvatam da sam u neemu pogreio! Jer dogodilo se neto to nije trebalo da se dogodi.
Sve je bilo tako jasno, moj plan je bio jasan kao nebo: Strog, ponosan, ni od koga ne trai moralnu podrku, utei
pati. Tako je i bilo, nisam lagao! Uvidee posle i sama da je tu bilo velikodunosti, da samo ona nije mogla to da
shvati a kad jednom bude shvatila, tada e me deset puta vie potovati, i pae preda mnom, sklapajui ruke. Eto
mog plana. Ali sam neto sigurno zaboravio, neto sam smetnuo s uma. Nisam neto uradio kako valja. Ali dosta,
dosta. I od koga sad da traim oprotaj? Gotovo je, sve je sad gotovo. Hrabro, ovee, digni glavu! Nisi ti kriv!
Ma ta tu ima, rei u istinu, ne bojim se da se suoim sa istinom. Ona je kriva, ona je kriva!...

Krotka se buni

Svae su poele oko toga to joj je najednom palo na pamet da novac deli kako se njoj hoe, da stvari procenjuje
vie nego to u stvari vrede, ak me dvaput naterala da se oko toga prepirem s njom. Bio sam protiv toga. Ali tu se
nala ta kapetanica.
Dola je ta stara kapetanica, medaljon donela poklon od pokojnog mua, zna se ve, suvenir. Dao sam joj trideset
rubalja. Poela je tuno da moljaka da joj sauvam stvar dobro, sauvau. Sve u svemu, posle pet dana je opet
iznenada dola da zameni medaljon za grivnu koja nije vredela ni osam rubalja; naravno da nisam pristao. Mora da je
tada proitala neto u oima moje ene, pa je opet dola kad ja nisam bio tu, i ona joj je zamenila medaljon.
Jo istog dana sam doznao za to, i popriao sam sa njom blago, ali odluno i razlono. Sedela je na krevetu,
gledala u pod i lupkala vrhom desne cipele o prostirku (njen obiaj); na usnama joj se zaledio neki zajedljiv osmeh.
Tada sam joj, nimalo ne podiui glas, mirno objasnio da je novac moj, da imam pravo da na ivot gledam kako ja
hou, i da sam je u kuu doveo nita ne sakrivi od nje.
Ona je najednom skoila, sva je drhtala, i ta mislite poela je da mi preti, lupajui nogama. To je bila zver, to je
bio nastup, to je bila zver u nastupu. Ustuknuo sam, zateen, takvo ponaanje nikad nisam oekivao. Ali nisam se dao
zbuniti, nijednim pokretom nisam pokazao zbunjenost, i ponovo sam joj istim mirnim glasom rekao da je ubudue
liavam prava da uestvuje u mojim poslovima. Ona mi se grohotom nasmejala pravo u lice i izala iz stana.
Stvar je u tome to nije imala prava da napusti stan. Nikuda bez mene, tako smo se dogovorili, jo dok mi je bila
verenica. Predvee se vratila ja ni re nisam rekao.
Sledeeg dana je rano izjutra ponovo otila, isto tako i sledeeg. Zatvorio sam zalagaonicu i uputio se tetkama. S
njima sam prekinuo jo od svadbe niti sam ih zvao, niti smo ili kod njih. Ali tamo su mi rekle da nije svraala.
Sasluale su me radoznalo, a posle mi se u oi nasmejale: Tako vam, kau, i treba. Oekivao sam njihov
podsmeh. Odmah sam mlau tetku, usedelicu, potkupio sa sto rubalja, unapred sam joj dvadeset pet dao. Posle dva
dana eto je kod mene: U sve je, kae, oficir Jefimovi, porunik, bivi va drug iz puka, umean. Bio sam
iznenaen. Taj Jefimovi mi je vie nego iko naneo zla jo u puku, a mesec dana pre toga dvaput je bestidnik kod
mene dolazio, pod izgovorom da zaloi neto, i, seam se, jo tada je poeo s mojom enom da se ali. Priao sam mu
i rekao da kod mene vie ne dolazi, s obzirom na nae ranije odnose; ali ni pomislio nisam ni na ta drugo jednostavno
je bio drzak i to je bilo sve. Sad mi najednom ta tetka saoptava da mu je moja ena zakazala sastanak, i da se oko
svega zauzima neka njihova stara poznanica, Julija Samsonovna, udovica, jo i ena nekog pukovnika: Kod nje,
kae, odlazi sad vaa ena.
Neu dalje da govorim o tome. Sve me to kotalo oko trista rubalja, ali je za dva dana sreeno da iza pritvorenih
vrata susedne sobe mogu da sluam prvi rendez-vous moje ene i Jefimovia. Uoi toga dana, meutim, desila mi se
sa njom kratka, ali vrlo znaajna rasprava.
Vratila se predvee; sela na krevet, podrugljivo me gleda i noicom lupka o prostirku. Meni je tada, gledajui je,
sinulo da se ona tokom proteklih mesec dana, odnosno poslednje dve nedelje nekako sasvim promenila moglo bi se
ak rei da je dobila neku novu narav: pojavilo se neko buntovno, nasrtljivo bie u njoj, ne mogu rei bestidno, ali
neuravnoteeno, koje ezne za nemirom. Koje hoe pobunu. U svemu tome ipak joj je smetala njena smernost. Kad
se takva priroda pobuni, pa ak i kad prekorai granicu, vidi se da sama sebe mui, kao da sama sebe iba, i da zbog
svoje ednosti i stidljivosti sama ne moe s tim da se pomiri. Zato takve prirode i bivaju preterano neuravnoteene,
tako da ovek ni samom sebi ne moe da poveruje
 Dua koja je navikla na greh, naprotiv, uvek sve ublaava; moe, istina, i gore da postupi, ali trudi se da prividno
sauva red i pristojnost koje drutvo podrazumeva.
- Da li je istina da su vas iz puka isterali zato to niste smeli da izaete na dvoboj? najednom je upitala, i oi joj
zasijae.
- Istina je: od mene je oficirski sud asti zahtevao da napustim puk, iako sam, uostalom, i sam ve dao ostavku.
- Isterali su vas kao kukavicu?
- Da, osudili su me kao kukavicu. Ali ja nisam izaao na dvoboj ne zato to sam kukavica, ve zato to nisam
hteo da se potinim njihovom tiranskom zahtevu i nekog pozivam na dvoboj kad se sam nisam oseao uvreenim.
Znajte tu nisam mogao da se uzdrim da usprotiviti se takvoj tiraniji i podneti sve posledice toga znai mnogo veu
hrabrost nego prihvatiti bilo kakav dvoboj.
Nisam mogao da se uzdrim, tim reima sam hteo da se opravdam, a ona je samo to i ekala, moje novo
ponienje. Pakosno se nasmejala.
- A da li je istina da ste tri godine posle toga po Petrogradu kao propalica lutali, da ste prosili i pod bilijarima
noivali?
- I u Senjakoj sam ulici, u kui Vjazemskog noivao. Da, istina, u mom je ivotu posle puka bilo mnogo srama i
pada, ali ne moralnog pada, jer sam ja i sam, ve tada, mrzeo svoje postupke. To je bio samo pad moje volje i uma,
kao posledica oajnog poloaja u kome sam se tada naao. Ali to je prolo...
- O, sad ste vi linost finansijer!
Mislila je na zalagaonicu. Ali uspeo sam da se uzdrim. Video sam da ona oekuje jo neka objanjenja,
poniavajua za mene, i nisam joj ugodio. Tada se zaulo zvono, pa sam preao u drugu sobu. Kasnije, posle oko sat
vremena, kad se iznenada obukla da izae, zastala je preda mnom i rekla:
- Ali nita mi o tome niste rekli pre svadbe?
utao sam, i ona je otila.
I tako sam sledeeg dana stajao u toj sobi iza vrata i sluao kako se reava moja sudbina, a u depu mi je bio
revolver. Ona se lepo obukla, sedela je za stolom, dok se Jefimovi uvijao pred njom. I ta mislite: desilo se ono (to
mi slui na ast), ba ono to sam predoseao i predviao, mada nisam znao da to predoseam i predviam. Ne
znam da li se jasno izraavam.
Evo ta se desilo. Sluao sam ceo sat, i pun sat prisustvovao dvoboju ene, najplemenitije i najuzvienije, sa
bednim razvratnikom, prostainom podle due. I kako samo ona mislio sam, zadivljen kako ta naivna, ta krotka i
utljiva, zna sve to? Najtalentovaniji pisac svetske komedije ne bi mogao da stvori takve scene, pune ruganja, naivnog
smeha i svetog prezira od strane vrline u odnosu na greh. I koliko je samo sjaja bilo u svim njenim reima, kakva
otroumnost u brzim odgovorima, kakva istina u njenoj proceni. I, u isti mah, koliko edne prostodunosti u svemu
tome. Smejala mu se u oi zbog njegovih izjava ljubavi, njegovog dranja i njegovih predloga. Doao je s namerom da
joj grubo pristupi, ne nadajui se da e se ona usprotiviti, i najednom se naao zabezeknut. U poetku mi se inilo da
je sve to obina koketerija s njene strane: koketerija dodue razvratnog, ali otroumnog bia, da bi sebi podiglo
cenu. Ali ne, istina je zasijala kao sunce, nikakve sumnje nije moglo biti. Samo iz preterane i strasne mrnje prema
meni, ona je, neiskusna, reila da ode na taj sastanak, ali im je stvar uzela maha, oi su joj se otvorile. itavo njeno
bie elelo je da me bilo ime uvredi, meutim, iako se odluila na takvu prljavtinu, nije mogla u tome da istraje. I
zar je nju, bezgrenu i istu, punu ideala, mogao da zavede Jefimovi, ili ma ko drugi od tih belosvetskih probisveta?
Naprotiv, izazvao je samo podsmeh. Sva istina se probudila u njenoj dui, i negodovanje joj se u srcu pretvorilo u
sarkazam. Ponavljam, taj glupan je na kraju sedeo pokunjen i natmuren, jedva odgovarajui, pa sam se ak pobojao
da se ne usudi iz neke niske osvete da je uvredi. I opet ponavljam, sebi na ast, da sam itavu tu scenu sasluao
skoro bez uenja. Kao da sam se susreo s neim oekivanim. Kao da sam namerno otiao tamo da to sretnem.
Otiao sam niemu ne verujui, nikakvoj optubi, mada sam poneo revolver u depu to je istina! I zar se moglo
oekivati neto drugo? Jer zbog ega sam je voleo, zbog ega sam je potovao, zbog ega sam se oenio njom? O,
da, tada sam se i suvie uverio koliko me je mrzela, ali sam se uverio i koliko je nevina. Iznenada sam prekinuo tu
scenu, otvorivi vrata. Jefimovi je skoio, a ja sam je uzeo za ruku i pozvao je da poe sa mnom. Jefimovi se brzo
pribrao i najednom se glasno i podrugljivo nasmejao.
- O, protiv osvetanih suprunikih prava ja nita ne mogu, vodite je, samo je vodite! I ujte doviknuo je za
mnom mada pristojan ovek ne bi ni smeo s vama da se bije, iz potovanja prema vaoj dami stojim vam na
raspolaganju. . . Ako se, uostalom, usudite...
 - Jeste li uli! zaustavio sam je na pragu.
A onda, itavim putem do kue, ni rei. Vodio sam je za ruku, i nije se protivila. Naprotiv, kao da je bila zauena,
ali samo do kue. Kad smo stigli, sela je na stolicu i zagledala se u mene. Bila je veoma bleda i, mada se podrugljivo
smeila, gledala me je s nekim sveanim i stranim izazivanjem, jer je, izgleda, bila uverena, u prvim trenucima, da u
je ubiti. Ali ja sam utei izvadio revolver iz depa i stavio ga na sto. Ona je gledala as u mene, as u revolver.
(Obratite panju: taj revolver joj je ve bio poznat. Kupio sam ga i napunio jo kad sam otvorio zalagaonicu. Jer sam,
otvarajui zalagaonicu, reio da ne drim ni velike pse ni stalnog slugu, kao na primer Mozer; moje posetioce puta
kuvarica. Ali onaj ko se bavi naim poslom ne sme nipoto da bude golih ruku zato sam drao napunjen revolver. Jo
prvih dana, kada je dola meni u kuu, ona se ba zainteresovala za taj revolver, i ja sam joj ak objasnio njegov sklop
i sistem; jednom sam je ak i naveo da gaa u metu, imajte to na umu). Ne obraajui panju na njen uplaeni izraz,
legao sam, onako odeven, na krevet. Bio sam sasvim klonuo; ve je bilo oko jedanaest sati. Ona je ostala da sedi,
nepomina, jo oko sat vremena, zatim je ugasila sveu i legla, takoe odevena, kraj zida na divan. Prvi put nije legla
sa mnom ni to ne zaboravite...

VI

Strano seanje

Probudio sam se ujutru, mislim da je bilo negde oko osam sati; u sobi je bilo skoro sasvim svetlo. Probudio sam se
naglo, potpuno svestan, i otvorio oi. Ona je stajala kraj stola i drala revolver. Nije videla da sam se probudio i da je
gledam. I najednom, video sam kako mi se primie, drei revolver. Odmah sam zatvorio oi i pretvarao se da
spavam.
Prila je krevetu i stala pored mene; sve sam uo; iako je bila mrtva tiina, sluao sam tu tiinu. Tada se desio
jedan uzdrhtali pokret i ja najednom nehotice otvorih oi, protiv svoje volje. Gledala me pravo u oi, a revolver je bio
blizu moje slepoonice. Pogledi su nam se sreli. S naporom sam ponovo zatvorio oi, i istog trenutka sam svom
snagom svoje due odluio da se nipoto ne pomerim i ne otvaram oi, ma ta me ekalo.
Zaista se deava da ovek i u dubokom snu iznenada otvori oi, ak na trenutak podigne glavu posmatrajui oko
sebe, zatim odmah nesvesno spusti glavu na jastuk i zaspi, niega se posle ne seajui. Kad sam susreo njen pogled i
osetio revolver kod slepoonice, a onda opet zatvorio oi i ostao nepomian, kao u dubokom snu mogla je sigurno da
pomisli kako zbilja spavam i da nita nisam video, tim pre to je skoro neverovatno da, ako sam video to to sam
video, tako munjevito opet zatvorim oi.
Da, neverovatno je. Pa ipak je mogla i da nasluti istinu to mi je najednom sinulo, istog trenutka. O, kakav je vihor
misli i oseanja proao u trenutku kroz moju glavu, neki ivi elektricitet ljudske misli! U sluaju (uinilo mi se bar) da
je pogodila istinu i zna da ne spavam, onda sam je porazio svojom spremnou da prihvatim smrt, i onda joj moe
zadrhtati ruka. Prethodna odluka moe da se promeni zbog neobinog utiska. Kau da one koji stoje na visini vue
neto dole, u ambis. Mislim da su se mnoga ubistva i samoubistva desila samo zato to je ruka drala revolver. I tu je
ambis, nagib od etrdeset pet stepeni, na kome ovek ne moe da se ne oklizne, i neto ga neodoljivo goni da potegne
oroz. Ali svest da sam sve video, da sve znam i utke ekam od nje smrt, mogla je da je zaustavi na tom nagibu.
Tiina je i dalje trajala, i najednom sam na slepoonici, pored kose, osetio hladan dodir gvoa. Pitaete moda da
li sam bio siguran da u se izvui? Odgovoriu vam kao pred Bogom: nisam imao nikakve nade moda samo jedan
odsto. Zato si hteo da prihvati smrt? A ja vas pitam: ta e mi ivot posle revolvera koji je u mene uperilo voljeno
stvorenje? Osim toga, znao sam celim svojim biem da se meu nama, tog trenutka, vodi borba, strani dvoboj na
ivot i smrt, dvoboj one jueranje kukavice, koga su zbog straha iz puka isterali drugovi. Znao sam to, a i ona je
znala, ako je samo pogodila istinu da ja ne spavam.
Moda toga i nije bilo, moda ovo nisam tada ni mislio, ali sve je to ipak moralo biti, mada bez odreene misli, jer
sam, kasnije, skoro samo o tome mislio, u svakom trenutku svog ivota.
Ali vi ete ponovo upitati: zato je nisi spasao od zloina? O, hiljadu sam puta kasnije postavljao isto pitanje kad
god bih se grozniavo seao tog trenutka. Ali moja je dua tada bila u dubokom oajanju: propadao sam, sam sam
propadao, i kako bih onda mogao nekoga da spasavam? I otkud vi znate da li bih ja hteo tada jo nekog da
spasavam? Ko zna ta sam sve mogao tada da oseam?
Svest je kljuala; trenuci su prolazili, bila je mrtva tiina; ona je stajala nada mnom i tada se trgoh od nade! Naglo
sam otvorio oi. Ona nije vie bila u sobi. Ustao sam sa kreveta: pobedio sam, ona je zauvek bila pobeena!
Izaao sam na doruak. Samovar je kod nas stajao u prvoj sobi, i aj je uvek sipala ona. Za sto sam seo utei, i
uzeo od nje olju aja. Posle oko pet minuta sam je pogledao. Bila je uasno bleda, blea nego jue, i gledala me je. I
tada tada, videvi da je gledam, jedva se nasmeila bledim usnama, sa bojaljivim pitanjem u oima: Mora da jo
uvek sumnja i pita se da li on zna ili ne zna, da li je video ili nije? Ja ravnoduno pogledah u stranu. Posle aja sam
zakljuao blagajnu, otiao na trg i kupio gvozdeni krevet i paravan. Kad sam se vratio kui, rekao sam da se krevet
stavi u gostinsku sobu, a paravan pored njega. Taj krevet je bio za nju, ali joj o tome ni re nisam rekao. I bez rei je
sve razumela, im je videla krevet, da sam sve video i sve znam, i da vie nema sumnje. Preko noi, stavio sam,
kao i uvek, revolver na sto. A ona je utei legla u svoju novu postelju: brak je bio raskinut: pobeena, ali ne i
pomilovana. Te noi je buncala, a ujutru je dobila groznicu. Leala je est nedelja.
 GLAVA DRUGA

San gordosti

Lukerja je odmah izjavila da nee vie da ostane kod mene, i im gospou sahrane da e me ostaviti. Molio sam
se na kolenima pet minuta, a hteo sam da se molim sat, pa opet mislim, mislim, i sve su to samo bolesne misli i
bolesna glava ta imam da se molim greh, greh! udno je ipak to mi se ne spava; u velikoj, u najveoj nesrei, posle
prvih snanih duevnih potresa, ovek uvek spava. Osueni na smrt, kau, neobino vrsto spava poslednje noi.
Tako i treba da bude, priroda je to udesila, jer bi inae ponestalo snage... Legao sam na divan, ali nisam mogao da
zaspim...
... Tokom njene estonedeljne bolesti, negovali smo je dan i no - ja, Lukerja, i posebno sestra iz bolnice, koju
sam platio. Nisam alio para, ak mi je bilo drago da troim na nju. Pozvao sam doktora redera, i davao mu po
deset rubalja za vizitu. Kada je dola sebi, poeo sam ree da izlazim pred nju. Uostalom, zato sve to opisujem?
Kad se najzad oporavila, tiho je i utei sela u moju sobu, za poseban sto koji sam u to vreme takoe kupio za nju...
Da, istina je, oboje smo i dalje utali; u stvari, poeli smo zatim i da govorimo, ali najobinije. Namerno sam to manje
govorio, ali sam dobro primetio da se i ona radovala kad ne mora da progovori suvinu re. inilo mi se da je to
sasvim prirodno s njene strane: Ona je i suvie potresena i pobeena, i treba joj dosta vremena da zaboravi i navikne
se. I tako smo oboje utali, ali svakog sam se trenutka spremao u sebi za budunost. Mislio sam da i ona to isto ini,
i ba me zanimalo da pogodim o emu razmilja.
Rei u jo i ovo: niko, naravno, ne zna ta sam sve pretrpeo dok je bolovala. Ali sam se brinuo u sebi, i svoj sam
bol guio u grudima, skrivajui ga ak i od Lukerje. Nisam mogao ni da pretpostavim, ni da zamislim nisam mogao da
e umreti ne saznavi za sve to. Kad je opasnost prola i zdravlje poelo da joj se vraa, ja sam se seam se toga
brzo i potpuno umirio. I ne samo to, reio sam da to due odloim nau budunost, da ostavim za sada sve tako kako
je. Da, tada mi se desilo neto udno i posebno, ne bih umeo drukije da to nazovem: trijumfovao sam, i samo je
svest o tome bila za mene sasvim dovoljna. Tako je i zima prola. O, bio sam zadovoljan kao nikad, kao nikad do tad,
cele ove zime.
Vidite: u mom ivotu bila je izvesna kobna okolnost, koja me je do tada, do same katastrofe sa enom, svakog
dana i svakog asa guila, a to je izgubljena ast i ono naputanje puka. U dve rei: to je bila tiranska nepravda
prema meni. Istina, drugovi me nisu voleli zbog moje nezgodne i, moda, komine naravi, mada se esto deava da
sve to je za vas uzvieno i to vama pretstavlja svetinju, istovremeno izaziva podsmeh vae okoline. O, nikada me
nisu voleli, ni u koli. Nisu me nikad i nigde voleli. Ni Lukerja ne moe da me voli. Taj dogaaj u puku, iako je bio
povezan sa injenicom da nisam bio omiljen, ipak je bio posledica pukog sluaja. Govorim to zato jer nita nije tako
uvredljivo i nepodnoljivo kao kad propadne zbog sluaja, koji je mogao da se desi i ne desi, sve zbog nesrenog
nagomilavanja okolnosti koje su mogle da me mimoiu kao oblaci. Za inteligentno bie to je zaista poniavajue. Evo
ta se dogodilo.
Za vreme pauze u pozoritu izaao sam u bife. Husar A. je iznenada uao, i glasno, u prisustvu nekoliko oficira i
druge publike, poeo da govori sa jo dvojicom husara o tome da je kapetan naeg puka Bezumcev u foajeu izazvao
skandal, i da je izgleda pijan. Razgovor je tu i stao, jer je sve to bila greka kapetan Bezumcev uopte nije bio pijan,
niti je izazvao ikakav skandal. Husari su poeli da govore o drugim stvarima, i na tome se sve zavrilo; ali je sledeeg
dana pria stigla i do naeg puka, i odmah je poelo da se govori kako sam ja iz naeg puka bio tada u bifeu, pa kad
je husar A. drsko pomenuo kapetana Bezumceva, trebalo je da mu priem i opomenem ga. Ali zato? Ako je on
imao neto protiv Bezumceva, to je bila njegova lina stvar, i zato bih se ja u to meao?
Oficiri su, meutim, smatrali da stvar nije line prirode, ve da se tie i samog puka, a kako sam od oficira naeg
puka jedini ja bio tamo, svim je oficirima koji su bili u bifeu, i itavoj je publici bilo jasno da u naem puku ima i takvih
oficira koji nisu mnogo osetljivi ni na sopstvenu, ni na pukovsku ast. Nisam mogao da se sloim s takvim miljenjem.
Stavili su mi na znanje da se sve jo uvek moe popraviti, ako se bar sad, mada je ve prilino kasno, formalno
raspravim sa kapetanom A. To nisam hteo, i, kako sam bio ljut, oholo sam odbio taj predlog. Zatim sam odmah
podneo ostavku to je sve. Izaao sam ponosan, ali slomljenog duha. Volja mi je oslabila, duh se rastrojio.
Tada se desilo da mu moje sestre u Moskvi proerda nau malu imovinu, a s njom i moj deo mali, istina, ali ostao
sam na ulici, bez igde iega. Mogao sam, dodue, da stupim u privatnu slubu, ali nisam to uinio: posle blistave
uniforme nisam mogao da odem negde na elezniku prugu. I tako kad je stid neka je stid, kad je sramota neka je
sramota, kad je ponienje neka je do kraja, i to dublje tim bolje eto ta sam izabrao. Onda su usledile tri godine
stranih uspomena, pa ak i kua Vjazemskog. Godinu i po pre toga umrla je u Moskvi moja kuma, bogata starica, i
neoekivano je, izmeu ostalog, ostavila i meni tri hiljade u nasledstvo. Razmislio sam i odluio tada svoju sudbinu.
Reio sam da otvorim zalagaonicu, ne traei od ljudi oprotaj: novac, zatim sopstveni kutak i novi ivot daleko od
starih uspomena, to mi je bio plan. Svejedno me nita manje nisu muile, svakog asa, svakog minuta, mrana
prolost i zauvek okaljana ast. I tada sam se oenio. Sluajno ili ne ne znam. Dovodei je u kuu mislio sam da
dovodim prijatelja, tada mi je prijatelj bio vie nego potreban. Ali sam jasno video da prijatelja treba da pripremim, da
usavrim, i ak da ga pobedim. A zar sam mogao bilo ta najednom da rastumaim tom esnaestogodinjem biu,
punom predubeenja? Kako bih, recimo, mogao da je uverim, da mi nije sluajno pomogla uasna katastrofa s
revolverom, da nisam kukavica, i da su me nepravedno okrivili u puku kao kukavicu? Katastrofa mi je sad dobro
dola. Ne ustuknuvi pred revolverom, osvetio sam se itavoj svojoj mranoj prolosti. Pa i pored toga to niko drugi
nije saznao za to, saznala je ona, a to je bilo sve za mene, jer je ona bila sve za mene, sva nada moje budunosti bila
je u mojim snovima o njoj! Ona je bila jedini ovek koga sam sebi pripremao, drugi mi nije trebao i eto, ona je sve
saznala; saznala je bar da je nepravedno pourila da se udrui sa mojim neprijateljima. Zanosila me ova misao. U
njenim oima nisam vie mogao da budem podlac, ve samo udan ovek, ali i ta pomisao, posle svega to se desilo,
meni se sviala: nastranost nije greh, naprotiv, ponekad privlai ensku prirodu. Jednom reju, namerno sam odlagao
rasplet: to to se desilo bilo je vie nego dovoljno da me umiri, i krilo je u sebi tako mnogo slika i materijala za moje
snove. U tome i jeste zlo to sam ja sanjar za mene je bilo dovoljno materijala, a o njoj sam mislio: moe jo da
prieka.
I tako je, u nekom iekivanju, prola cela zima. Voleo sam kriom da je gledam, obino kad sedi za svojim
stoiem. Uvek je neto radila, pripremala rublje, a uvee je ponekad itala knjige koje je uzimala iz mog ormana.
Izbor knjiga u ormanu takoe je morao da svedoi u moju korist. Gotovo nigde nije izlazila. Posle ruka, predvee,
svakodnevno sam je vodio u etnju, i mi smo hodali, ali nismo samo utali kao pre. Posebno sam se trudio da ne
izgleda kao da utimo i razgovaramo po dogovoru, nego, kako sam ve rekao: oboje smo ostajali zatvoreni jedno
prema drugom. Ja sam to namerno radio, a njoj je, mislio sam, potrebno dati vremena. Zaista je udno da mi skoro
do kraja zime ni na pamet nije palo da, dok ja nju kriom posmatram, ona me nijedan jedini put nije pogledala! Mislio
sam da je to kod nje bojaljivost. I zaista je posle bolesti delovala bojaljivo, krotko, iznemoglo. Ne, bolje je ovako:
priekaj, i i ona e odjednom sama tebi prii...
Neodoljivo me zanosila ta misao. Rei u jo i to da sam ponekad gotovo namerno raspaljivao samog sebe, i
zaista dovodio svoj duh i um dotle da sam se skoro oseao uvreen od nje. I tako je to potrajalo. Ali moja mrnja nije
nikako mogla da sazri i da se odri u dui. I sam sam oseao da je sve to samo igra. ak ni onda kada sam raskinuo
brak kupivi krevet i paravan a i nikad, nikad posle toga nisam mogao da vidim grenicu u njoj. Nije da sam
lakomisleno sudio o njenom grehu, ve sam jo od prvog dana nameravao da joj potpuno oprostim, ak i pre nego to
sam kupio krevet. Sve u svemu, to je bilo zaista udno od mene, jer sam po prirodi strog. U mojim oima ona je bila
tako pobeena, tako poniena, tako pregaena, da sam je mnogo alio ponekad, mada mi se u isti mah sviala
pomisao o njenom ponienju. Sviala mi se pomisao o toj naoj nejednakosti...
Te zime sam imao prilike da uinim nekoliko dobrih dela. Oprostio sam dva duga, pomogao nekoj sirotoj eni bez
ikakve zaloge, a njoj nita nisam rekao o tome, nisam to ni uinio da bi ona znala; ali je ta sirotica sama dola da
zahvali, i samo to nije pala na kolena. Tako se i saznalo; uinilo mi se da se zbog sluaja te ene zaista obradovala.
Prolee se bliilo, bila je ve sredina aprila, zimski prozori su skinuti, i sunce je poelo da osvetljava nae neme
sobe. Ali koprena je visila preda mnom i zastirala moj razum. Kobna, strana koprena! Kako se desilo da mi je
najednom sve palo sa oiju, i da sam najednom sve video i sve shvatio. Da li je to bila sluajnost, ili je doao sudnji
dan, ili je sunani zrak zapalio misao i slutnju u mom otupelom duhu? Ne, nije to bila misao ni slutnja, ve je najednom
zatreperila neka ilica, koja je dotle bila mrtva, zatreperila je, oivela i osvetlila moju otu-
pelu duu i moj satanski ponos. Bilo je kao da sam najednom skoio s mesta. Sve se dogodilo iznenada i
neoekivano. Bilo je to predvee, oko pet sati, posle ruka...

II

Koprena je iznenada pala

Samo nekoliko rei. Jo od pre mesec dana primetio sam kod nje neku udnu zamiljenost, ne samo utanje, ve
pravu zamiljenost. To sam sasvim iznenada primetio. Ona je tada sedela za stolom, nagnuvi glavu nad to to ije, i
nije videla da je gledam. I najednom me porazilo kako je postala slabana, mrava, bleda, skoro belih usana sve me je
to, zajedno s njenom zamiljenou, neobino i naglo porazilo. Ve sam i ranije uo njen sitni, suvi kaalj, naroito
nou. Odmah sam ustao i otiao da zovem redera, nita joj nisam rekao.
reder je svratio sledeeg dana. Bila je vrlo zauena i gledala je as u redera, as u mene.
Pa ja sam zdrava rekla je, jedva se osmehnuvi.
reder je nije dugo pregledao (ti lekari su ponekad su nepaljivi i nabusiti), i rekao mi je posle u drugoj sobi da je
to ostalo posle bolesti, i kako bi bilo dobro da u prolee odemo negde na more, ili, ako to ve ne moe, da se
preselimo u neki letnjikovac. Sve u svemu, nita nije rekao, osim da je iscrpljena ili tako neto.
Kad je reder izaao, opet mi je najednom rekla, ozbiljno me gledajui:
Ja sam sasvim, sasvim zdrava.
Ali, rekavi to, najednom je pocrvenela, sigurno od stida. Sigurno je to bio stid. O, tek sad razumem: stidela se to
sam jo uvek njen mu, to se brinem o njoj kao da sam joj pravi mu. Ali tada to nisam razumeo, i njeno rumenilo
sam pripisao bojaljivosti. (Koprena!)
I eto, mesec dana posle toga, u aprilu, jednog sunanog dana, negde oko pet sati, sedeo sam kraj prozora i vrio
obraun. Najednom, ujem kako ona u naoj sobi, sedei za svojim stolom, tiho, tiho. . . peva. To je na mene ostavilo
veoma dubok utisak, jo i sad ne mogu to potpuno da shvatim. Do tada je skoro nikad nisam uo da peva, moda
samo prvih dana, kad sam je doveo u kuu, dok smo jo mogli da budemo nestani, i kad smo gaali u metu iz
revolvera. Glas joj je tada bio prilino snaan, zvonak, pomalo nesiguran, ali vrlo prijatan i zdrav. Sada je pesma bila
tako slabana, o, neu da kaem odbojna, ve kao da joj je glas napukao, slomio se, kao da vie ne vlada njime, kao
da je i sama pesma nekako bolesna. Pevala je poluglasno, i odjednom, kad je podigla glas, on je izdao bio je to tako
jadan glasi, tako se alosno prekinuo; ona se tad nakaljala i opet tiho, tiho, jedva ujno zapevala...
Ljudi e se smejati mojim uzbuenjima, ali nikad niko nee razumeti zato sam se toliko uzbudio. Ne, nisam je jo
alio, i to je bilo neto sasvim drugo. U poetku, bar prvih trenutaka, pojavilo se najednom zaprepaenje i neizmerno
uenje, strahovito i neobino, bolesno i skoro osvetoljubivo: Peva i kad sam ja tu! Da me nije zaboravila?
Sav uzbuen, sedeo sam kao prikovan. Onda sam najednom ustao, uzeo eir i izaao, ne znajui ta inim.
Mislim, nisam znao ni gde u ni ta u. Lukerja mi je pruala ogrta.
- Ona peva? nehotino sam rekao Lukerji. Ona me nije razumela i samo me gledala, nita ne shvatajui;
uostalom, zbilja me je teko bilo razumeti.
- Da li to ona prvi put peva?
- Ne, ponekad peva i kad niste tu rekla je Lukerja.
Svega se seam. Siao sam niz stepenice, izaao na ulicu i nasumice krenuo. Tako sam stigao do prvog ugla i
poeo da gledam oko sebe. Prolaznici su me gurali, ali ja to nisam oseao. Tada sam dozvao koijaa i rekao da me
vozi do Policijskog Mosta, ni sam ne znam zato. A onda sam odustao i dao mu dvadeset kopejki: Evo ti, za tvoj trud
rekao sam, glupo se nasmejavi, ali u srcu mi se najednom javila neka neobina radost.
Pourio sam kui, ubrzavajui korake. Napukli, jadni, prekinuti glasi najednom je opet zazvonio u mojoj dui.
Dah mi je zastao. Padala je, padala s oiju koprena! Kad je ve u mom prisustvu poela da peva, znai da me je
zaboravila to mi je bilo jasno i strano! Srce je to osealo. Ali je radost blistala u mojoj dui, pobeujui strah.
O, kakva ironija sudbine! ta je cele zime bilo i moglo biti u mojoj dui osim ove radosti, ali gde li sam ja bio cele
ove zime! Da li sam bio sa svojom duom? Brzo sam ustrao uz stepenice, ne znam kako sam uao. Seam se samo
da se ceo pod nekako talasao, i ja kao da sam plovio rekom. Uao sam u sobu, ona je sedela na svom starom mestu,
ila je, pognute glave, ali nije vie pevala. Nekako me ravnoduno pogledala, ali to i nije bio pogled, ve samo neki
pokret glavom, kao kad neko ue u sobu.
Priao sam joj i seo pored nje, priljubivi se uz nju kao mahnit. Brzo me je pogledala, kao da se prepala: uzeo sam
je za ruku i ne seam se ta sam joj rekao, to jest ta sam hteo da joj kaem, jer nisam ni mogao pravilno da govorim.
Glas mi se prekidao, nisam vladao njime. A nisam ni znao ta da kaem, samo sam traio rei.
Da popriamo... zna... reci bilo ta! najednom sam promucao neto glupo o, zar mi je do pameti bilo? Ona se
opet trgla i odmakla, vrlo uplaena, gledajui me u lice, ali se najednom stroga zauenost pojavila u njenim oima.
Da, zauenost, i to stroga. Gledala me tim krupnim oima. Ta strogost, ta stroga zauenost potpuno su me smrvile:
Ti bi znai jo ljubavi? Ljubavi? Ovo pitanje se ogledalo u njenom uenju, mada je utala. Ali ja sam sve proitao,
sve. Sve se u meni potreslo i gotovo sam pao pred njene noge. Da, pao sam se pred njene noge. Odmah je skoila,
ali sam je s neobinom snagom uhvatio za obe ruke.
Potpuno sam shvatao svoje oajanje, o, jo kako sam shvatao! Ali verujte mi, u srcu mi je bila tako neobuzdana
radost da sam mislio da u umreti. Od sree i blaenstva ljubio sam joj noge. Da, od sree bezgranine i beskrajne,
mada sam shvatao bezizlaznost svog oajanja! Plakao sam, govorio neto, ali nita nisam uspevao da kaem. Onaj
strah i zauenost najednom su se kod nje pretvorili u neku zabrinutost, u neko neobino pitanje, i udno me
posmatrala, ak surovo, neto je htela to pre da shvati, i nasmeila se. Mnogo se stidela to joj ljubim noge, i
sklanjala ih je, ali tada bih ja ljubio mesto na podu gde je stajala njena noga. Ona je to videla, i poela je odjednom da
se smeje od stida (znate ve da se moe smejati od stida). Osetio sam kako je obuzima histerija, video sam to, ruke
su JOJ drhtale a ja na to nisam ni mislio samo sam mucao da je volim, da neu ustati: Daj mi da ti poljubim haljinu...
tako da se celog ivota tebi molim... Ne znam, ne seam se i odjednom je zajecala i uzdrhtala; obuzeo je strahovit
napad histerije! Uplaio sam je.
Preneo sam je u krevet.
Kada je napad proao, ona me, pridigavi se u postelji, izmuenog izgleda, uhvatila za ruke, molei me da se
smirim: Ostavite, ne muite se, smirite se! i opet je zaplakala. itavo sam vee proveo kraj nje. Stalno sam joj
priao da u je voditi u Bulonj da se kupa u moru, i to uskoro, za dve nedelje, jer joj se glas gubi, to sam jo ranije
primetio, da u zalagaonicu zatvoriti, ili je prodati Dobronravovu, da emo nov ivot otpoeti, a to je najvanije
Bulonj, Bulonj. Ona je sluala i samo se plaila. Sve se vie i vie plaila. Ali meni to nije bilo vano, ve samo to to
sam sve vie i ednije hteo da kleim kraj njenih nogu, i opet da ih ljubim, da ljubim zemlju na kojoj njene noge stoje,
da joj se molim i nita vie, nita ne traim od tebe, ponavljao sam nita mi ne govori, zaboravi da sam ovde,
dozvoli mi samo da te kriom gledam, smatraj me kao neku svoju stvar, kao kuence... i ona je zaplakala.
A ja sam mislila da ete me tako ostaviti nehotino joj se otelo tako nehotino da moda ni sama nije primetila ta
je rekla, a meutim o, to je najvanije, to je najkobnija re, koju sam najbolje shvatio te veeri, koja me kao no u srce
ubola! Ta re mi je sve objasnila, sve, ali dok je jo ona pored mene bila, pred mojim oima, neodoljivo sam se nadao i
bio sam ludo srean. O, te veeri sam je mnogo namuio i shvatio sam to, ali sam stalno mislio da e sve to proi, da
u sve to brzo popraviti. Na kraju, kad je pala no, ona je bila potpuno iznurena; nagovorio sam je da spava, i odmah
je vrsto zaspala. Mislio sam da e buncati, ali je sasvim malo buncala. Nou sam neprestano ustajao i tiho prilazio
da je vidim. Krio sam ruke, posmatrajui to bolesno bie na tom bednom krevetiu, na gvozdenom krevetu koji sam
joj onda za tri rublje kupio. Kleao sam pred njom, ali nisam smeo da joj ljubim noge dok jo spava (bez njenog
pristanka). Pokuavao sam da se molim Bogu, ali sam odmah ustajao. Lukerja me je zaueno gledala, doavi iz
kuhinje. Rekao sam joj da legne, i da e od sutra poeti sasvim drugo.
U to sam slepo, ludo, strano verovao. O, radost, radost me je celog ispunjavala. Samo sam ekao sutranji dan.
I nisam verovao ni u kakvu nesreu, mada su postojali izvesni nagovetaji. Da, koprena je pala, ali se razum jo nije
potpuno vratio, jo se dugo, dugo nije vratio o, sve do danas, do dananjeg dana! A i kako, kako je mogao tada da se
vrati: jo je iva bila, bila je tu preda mnom, a ja pred njom: Sutra, kad se probudi, sve u joj rei, i ona e sve
razumeti. Tako sam tada razmiljao, prosto i jasno, jer sam bio obuzet radou! Osim toga ono glavno put u Bulonj.
Zbog neega sam stalno mislio na Bulonj, da je Bulonj sve, da se u Bulonju nalazi neto to e sve reiti. U Bulonj, u
Bulonj!... Samo sam ekao da svane.
 III

Suvie shvatam

Bilo je to pre samo nekoliko dana, pre pet dana, pre samo pet dana, prolog utorka. Ne, ne, samo da je jo malo
vremena, samo da je jo tren priekala i ja bih rasterao mrak! Zar se ona nije smirila? Ve me je sledeeg dana
sluala sa osmehom, bez obzira na svoju zbunjenost... Moram da kaem da se za sve to vreme, tokom tih pet dana,
oseala u njoj neka zbunjenost, neki stid. A i plaila se, mnogo se plaila. Ne kaem, neu da osporavam kao to bi to
moda uinio lud ovek: strahovala je, a i kako ne bi strahovala? Nismo li ve davno postali tui jedno drugom, nismo
li se tako udaljili, i najednom sve ovo... Ali nisam se obazirao na njen strah, preda mnom je blistao novi vidik!... Istina
je, nesumnjiva je istina da sam pogreio. I verovatno je mnogo takvih greaka bilo. im smo se sutradan probudili, jo
ujutru sam (bilo je to u sredu) odmah pogreio: napravio sam od nje svog prijatelja... Suvie sam, suvie sam pourio,
ali je ispovest bila potrebna, neophodno potrebna. To je bilo daleko vie nego ispovest. Nisam sakrio ni ono to sam
od sebe samog itavog ivota krio. Iskreno sam joj priznao da sam cele zime samo na to mislio, da li me ona voli.
Objasnio sam joj da se ideja o zalagaonici javila u meni zbog slabosti moje volje i razuma, i da bih sam sebe bievao i
sam sebe hvalio. Priznao sam joj da sam se tada u bifeu zaista uplaio, i to zbog svoje naravi i zbog uobrazilje zbunile
su me okolnosti, zbunio me bife; zbunio sam se jo i zbog toga ta e biti ako izaem na dvoboj, i nee li to biti glupo?
Nisam se plaio dvoboja, ve da ne ispadnem smean... A posle ve nisam hteo sebi to da priznam i namuio sam
druge, i nju sam namuio zbog toga, i njom sam se zato oenio, da je muim. Sve u svemu, govorio sam vie kao u
bunilu. Ona je dodirivala moje ruke i molila me da prestanem: Preterujete... muite samog sebe i opet su joj krenule
suze, i opet umalo nije dolo do napada! Stalno me je molila da o tome vie ne govorim i da na to vie ne mislim.
Ali ja se nisam obazirao na njene molbe, ili sam se nedovoljno obazirao: mislio sam na prolee, na Bulonj! Tamo
je sunce, tamo je nae novo sunce, samo sam joj to i govorio! Zalagaonicu sam zatvorio, poslove predao
Dobronravovu. I najednom sam joj predloio da sve razdamo sirotinji, sve osim one tri hiljade koje sam nasledio od
kume, i da s tim odemo u Bulonj, a posle, kad se vratimo, da otponemo sasvim nov, radni ivot. Tako smo i odluili,
mada mi tada nita nije rekla... samo se osmehnula. Mislim da je to uinila onako, samo iz panje prema meni, da me
ne rastui. Video sam da sam joj teak, nemojte misliti da sam tako glup i sebian da i to ne primetim. Sve sam video,
sve do najmanje sitnice, video sam i znao sam to bolje od svih, moje oajanje nije vie bilo tajna!
Stalno sam joj govorio o sebi i o njoj. I o Lukerji. Govorio sam da sam plakao... O, naravno, menjao sam teme,
pazio sam da je nikako ne podseam na neke stvari. I jednom je ak ivnula, jednom ili dvaput, seam se toga,
seam! Zato kaete da sam gledao a nita nisam video? I samo da se ovo nije dogodilo, sve bi vaskrslo. Zar mi nije
priala pre neki dan, kad je razgovor zapoeo o itanju i o tome ta je te zime proitala zar mi nije priala i nije li se
smejala kad se setila one scene ila Blaza sa arhiepiskopom od Grenade. I to kakvim detinjim smehom, milim, kao
pre, kad mi je verenica bila. (Divan, predivan trenutak!) Kako sam bio srean! Uostalom, ba me je iznenadilo to sa
arhiepiskopom: dakle zimus, dok je sedela kod kue, nala je, ipak, toliko duevnog spokojstva i sree da se nasmeje
itajui remekdelo. Mora da je ve sasvim poela da se miri, i sasvim ve poela da veruje da u je tako ostaviti.
Mislila sam da ete me tako ostaviti. Eto ta mi je rekla tad, u utorak! O, ta misao desetogodinje devojice! I
verovala je, zaista je verovala da e stvarno sve tako i ostati: ona za svojim stolom, ja za svojim sve do nae starosti.
I najednom ja joj prilazim, ja, njen mu, a muu treba ljubavi! O nesporazuma, o mog slepila!
A jo je bila greka to sam je s takvim divljenjem gledao; trebalo je da se uzdrim, jer se uplaila od mojih
zanosa. Pa i uzdrao sam se, noge joj vie nisam ljubio. I nijednom nisam pokazao da... da sam njen mu. O, ni na
kraj pameti mi nije bilo, samo sam joj se molio! Ali ipak nije moglo samo da se uti, nije moglo nita da se ne govori!
Jednom sam joj rekao da uivam razgovarajui s njom, i da je smatram neuporedivo obrazovanijom i naprednijom od
sebe. Toliko je tad pocrvenela, i stidei se rekla mi da preterujem. Tada sam joj, opet iz svoje gluposti, ne krijui,
ispriao kako sam bio oduevljen kad sam iza vrata bio svedok njenog dvoboja, dvoboja nevinosti s onim odvratnim
stvorenjem, i kako sam se divio njenom razumu, sjaju njenog uma, uz takvu deju prostodunost. Sva kao da je
uzdrhtala, ponovo je promucala da preterujem, ali joj se na licu pojavila tuga, pokrila ga je rukama i zaplakala...
Nisam vie mogao da izdrim: opet sam kleknuo pred nju, opet sam poeo da joj ljubim noge, i opet se sve zavrilo
napadom, isto kao u utorak. To je bilo jue uvee, a sledeeg jutra...
Sledeeg jutra?! Bezumnie, pa to jutro je bilo danas, maloas, maloas je bilo!
Sluajte i shvatite: kad smo se malopre nali za stolom (posle onog jueranjeg napada), iznenadila me je svojim
spokojstvom, da, spokojstvom! A ja sam, meutim, cele noi drhtao od straha zbog onog jue. Ali tada mi je iznenada
prila, stala je preda mnom sklopivi ruke (jo maloas, maloas!) i rekla da je grenica, da ona to dobro zna, taj greh
ju je cele zime muio, i sada je mui... i da mnogo ceni moju velikodunost... Biu vam verna ena... i potovau
vas... Tada sam skoio i pomamno je zagrlio. Ljubio sam je, ljubio sam joj lice, usta, kao mu, prvi put posle dugog
raskida. I ta me je nateralo da malopre izaem, mada samo na dva sata... nai pasoi za inostranstvo... O, Boe!
Samo pet minuta, samo da sam se pet minuta ranije vratio!... A sad ta gomila sveta pred naom kapijom, i ti pogledi
uprti u mene... O, Gospode!
Lukerja kae (o, sad ja Lukerju nipoto neu da pustim, jer sve zna, jer je cele zime bila s nama, pa e mi sve
ispriati), kae mi da je, kad sam izaao iz kue i moda samo dvadeset minuta pred moj dolazak, iznenada ula kod
gospoe u nau sobu da je neto pita, ne seam se ta, i videla kako je njena ikona (ista ona ikona sa Bogorodicom)
skinuta sa zida i stoji pred njom na stolu, kao da se ba pre toga molila. ta vam je, gospoo? Nita, Lukerja, idi.
Stani, Lukerja! i onda joj je prila i poljubila je. Sreni ste, kaem, gospoo? Da, Lukerja. Gospodin je ve
odavno trebalo da vas moli za oprotaj. . . Hvala Bogu to ste se pomirili." Dobro, kae, Lukerja, idi ti sad, i tako
se nekako udno nasmeila. Tako udno da se Lukerja posle deset minuta vratila da vidi ta joj je. Stoji uza zid,
pored samog prozora, ruku naslonila na zid, a glavu poloila na ruku, stoji tako i neto misli. I stoji tako duboko
zamiljena, nije ni primetila kako ja stojim i posmatram je iz druge sobe. Vidim kao da se osmehuje; stoji, razmilja i
smei se. Pogledam je, polako se okrenem i izaem iz sobe, a sama u sebi neto mislim, kad iznenada ujem otvara
se prozor. Odmah sam pola da kaem: hladno je napolju, gospoo, pazite da ne nazebete, kad vidim: popela se na
prozor i stoji na njemu, na otvorenom prozoru, okrenutih lea, s ikonom u rukama. Srce mi je zamrlo, doviknem joj:
Gospoo, gospoo! ula je, pomerila se malo, kao da je htela da se okrene, ali nije se okrenula, ve je s ikonom na
grudima stupila i bacila se kroz prozor!
Seam se samo da je jo bila topla kad sam uao na kapiju. Svi su gledali u mene. U poetku su neto vikali, ali
su onda naglo uutali i poeli da mi se uklanjaju s puta, i... i najednom je ugledam kako lei s ikonom. Nekako se
nejasno seam da sam joj priao i dugo je posmatrao. Svi su se okupili oko mene i neto mi govorili. I Lukerja je bila
tu, ali je nisam video. Kae da je razgovarala sa mnom. Seam se tog oveka: stalno mi je ponavljao da joj je samo
aica krvi na usta izala, samo aica, samo aica! i pokazivao mi je tu krv na kamenu. Ja sam, ini mi se,
dodirnuo tu krv, umrljao sam prst; gle-dam u taj prst (toga se seam) a onaj mi ponavlja: samo aica, samo aica!
Pa ta s tim ako je aica? viknuo sam, kau, podigao ruke i krenuo na njega...
O, surovo, surovo! Nesporazum! Neverovatno! Nemogue.

IV

Zakasnio sam samo pet minuta

A moda i ne? Zar je ovo mogue? Moe li se rei da je ovo mogue? Zbog ega je, zato je umrla ova ena?
O, verujte, sve ja razumem, ali zbog ega je umrla, ipak je pitanje. Da li se uplaila ljubavi i sebe ozbiljno poela
da pita: treba li ili ne treba da je prihvatim, pa je, ne podnevi teinu pitanja, radije pola u smrt. Znam, znam, zato da
lupam glavu: i suvie je obeala, uplaila se da nee moi da odri obeanje jasno je, jasno. Ima tu nekoliko dosta
tekih okolnosti.
A zato je u stvari umrla? Ovo pitanje ipak ostaje bez odgovora. To pitanje i dalje bije, u mom mozgu bije.
Ostavio bih je ja tako da je htela da ostane tako. Ali ona nije mogla da poveruje u to eto ta je! Ne, ne, laem, uopte
nije to. Ve prosto zato to je prema meni morala da bude otvorena, da me voli, da me istinski voli, a ne onako kako
bi volela onog bakalina. A kako je previe edna, previe ista bila da bi mogla da pristane na takvu ljubav kakva
treba bakalinu, nije htela da me lae. Nije htela da me lae sa pola ili sa jo manje ljubavi, a ovamo pokazujui
neogranienu ljubav. Suvie je estita, to je ono! A ja sam hteo da joj usadim irokogrudost, seate li se? udna ideja!
A da li me je potovala? Ne znam ni da li me je prezirala ili ne. Ba udno: zato mi cele zime nije palo na pamet
da me prezire? Bio sam potpuno uveren u suprotno, sve do onog asa kad me onako, sa strogim uenjem pogledala.
Da, strogim. Tada mi je odmah bilo jasno da me zaista prezire. Shvatio sam to bespovratno, zauvek! Ma neka, makar
me i celog ivota prezirala, samo da je jo ivela, ivela! Jo maloas je hodala, govorila. Nikako mi ne ide u glavu
zato se bacila kroz prozor! I kako bih uopte mogao tako neto da pomislim pre pet minuta? Pozvao sam Lukerju.
Lukerju sad nipoto neu pustiti, nipoto.
O, mogli smo se jo sporazumeti. Zimus smo se, istina, mnogo odvikli jedno od drugog, ali zar ne bismo mogli opet
da se priviknemo? Zato ne bismo mogli da se sloimo i otponemo novi ivot? Ja sam velikoduan, ona takoe eto
take dodira! Samo jo dan-dva, samo jo nekoliko rei, i ona bi sve razumela.
Uasno je u svemu tome to je sve samo sluaj obian, varvarski, slepi sluaj. U tome je uas! Pet minuta samo,
samo sam pet minuta zakasnio! Da sam doao pet minuta ranije kobni trenutak bi proao kao oblak, i nikada joj vie
na pamet ne bi palo neto slino. I zavrilo bi se time to bi sve razumela. A sad opet prazne sobe, ja opet sam. Eno
klatno se njie, nita ga se ne tie, niti mu je iega ao! Nigde nikog to je nesrea!
Hodam, samo hodam. Znam ve, znam i bez vas: smeno vam je to se alim na sluaj i onih pet minuta? Ali zar
to nije oigledno?. Razmislite i sami: nije ak ni jedan red ostavila, kao to se obino radi: Ne krivite nikoga za moju
smrt? Zar nije mogla da pretpostavi kako ljudi mogu posumnjati ak i u Lukerju: Sama si bila s njom, pa si je
sigurno gurnula. U svakom sluaju, stradala bi ni kriva ni duna da nije bilo one etvorice iz susedstva, koji su
posmatrali sa svojih prozora i iz dvorita, kako je stajala s ikonom u rukama i kako je sama skoila. Ali i to je samo
sluaj, to to su ljudi stajali i videli. Ne, sve je to trenutak, samo besmisleni trenutak. Samo iznenadna misao! Pa ta
ako se pred ikonom molila? To jo ne znai da je morala da umre. Sve je to trajalo moda desetak minuta, itava ta
odluka dok je stajala uza zid, naslonivi glavu na ruku i smeei se. Tada joj se javila ta misao, zanela je i nije mogla
da joj se odupre.
Recite ta hoete, ali ovde je nesporazum oigledan. Sa mnom se ipak moglo iveti. A ako je malokrvnost?
Prosto malokrvnost i istroenost ivotne energije? Preko zime se mnogo namuila, eto ta je...
Kasno!!!
Kako je tanuna u sanduku, kako joj se nosi zailjio! Trepavice kao strelice. I kako je samo pala nigde se nije
povredila niti je ta slomila! Samo ta aica krvi. Jedva za kaiicu od aja. Unutranji potres. udna pomisao: kad
bi moglo da se ne sahranjuje. Jer ako je odnesu, onda... O ne, nee je valjda odneti! Ah, ja znam da je moraju odneti,
nisam lud i ne buncam valjda, naprotiv, um mi nikada jo nije bio tako bistar ali kako da opet nikog ne bude u kui,
opet samo dve sobe, i opet ja sam sa svojim zalogama. Bunilo, bunilo, i samo bunilo! Izmuio sam je, to je!
ta e mi sad vai zakoni? ta e mi vai obiaji, va moral, va ivot, vaa drava, vaa vera? Neka mi sude
vae sudije, neka me izvedu pred sud, pred va javni sud, ja u rei da ga ne priznajem. Sudije e viknuti: Uutite,
oficire! A ja u im doviknuti: Gde vam je sad snaga da me na poslunost naterate? Zato su mrane prirodne sile
unitile ono to mi je najdrae? emu sad vai zakoni? Ja vas ne priznajem. O, sve mi je sad svejedno!
Slepa je, slepa! Mrtva, ne uje! Ne zna ti kakvim bih te rajem okruio. Raj bi bio u mojoj dui, zasadio bih ga
svuda oko tebe! Ti mene ne bi volela neka, ta to smeta? Sve bi bilo tako, tako bi sve i ostalo. Govorila bi mi samo
kao prijatelju pa bismo se radovali, smejali, radosno gledali jedno drugo u oi. Lepo bismo tako iveli. A ako bi drugog
zavolela neka, ne mari! Ti bi ila s njim i smejala se, a ja bih posmatrao s druge strane ulice... O, neka bude bilo ta,
samo nek ona bar jednom otvori oi! Trenutak jedan, samo jedan! Pogledala bi me kao ono maloas, kad je stajala
preda mnom i zaklinjala se da e mi biti verna ena! O, samo taj jedan jedini pogled, i sve bi razumela!
Sluaj! O, prirodo! Ljudi su na svetu sami to je nesrea! Ima li ikog ivog u polju? vapi ruski vitez. Vapim i ja,
mada nisam vitez, ali se niko ne odaziva. Kau da sunce daje ivot vasioni. Ali kad sunce izae pogledajte ga, zar nije
mrtvac! Sve je mrtvo i svuda su mrtvaci. Samo usamljeni ljudi, a oko njih utanje to je zemlja! Volite se, ljudi ko li je
to rekao? ija je to zapovest? Otkucava ravnoduno, dosadno klatno. Dva sata nou. Njene cipelice stoje kraj
krevetca, kao da je ekaju... Ne, zbilja, kad je sutra odnesu, ta u ja?
 Fjodor Mihajlovi Dostojevski
1821-1881
hronologija[68]

1821. 11. novembra roen je u Marijanskoj sirotinjskoj bolnici u Moskvi, u porodici vojnog lekara, kao najmlae
od troje muke dece.
1833. Do 1837. koluje se u moskovskim pansionatima.
1837. Umire majka Dostojevskog, Marija Fjodorovna (devojako prezime Neajeva).
1838. Upisuje se u Veliku inenjersku kolu u Sankt-Peterburgu.
1839. Smrt Mihaila Andrejevia, oca Dostojevskog, koga su ubili njegovi kmetovi, tako to su ga uguili votkom,
nasilno mu je ulivi u grlo.
1840. Pie istorijske drame Marija Stjuart i Boris Godunov.
1841. Dostojevski postaje oficir.
1844. Prevodi Balzakov roman Evgenija Grande". Otputen je iz vojne slube u inu porunika, iz porodinih
razloga.
1845. Pie roman u pismima Bedni ljudi, koji odmah dobija velike pohvale. Ulazi u kruok Bjelinskog.
1846. Nadahnut Gogoljem, pie roman Dvojnik" i novelu Gazdarica.
1847. Razlaz sa Bjelinskim. U Peterburkom letopisu objavljuje etiri feljtona. Odlazi na skupove kod
Petraevskog. Pie roman Bele noi.
1849. Pie roman Njetoka Njezvanova. Uhapen je 23. aprila, kao lan revolucionarne zaverenike grupe, i
zatoen u Petropavlovsku tvravu, gde pie novelu Mali junak. Od 29. aprila do 16. novembra traju istraga i
suenje petraevcima. Dostojevski je, zajedno sa vanijim prestupnicima, osuen na smrt. 22. decembra izveden je
sa ostalima na pogubljenje, a onda je svima proitana odluka o pomilovanju. Osuen je na etiri godine robije,
oduzimanje ina, i progonstvo. Nou, 24. decembra, u okovima odlazi u Sibir.
1850. Robija u Omskoj tvravi, o emu e kasnije napisati uvene Zapise iz mrtvog doma (prvobitni naziv bio
je Zapisi o izgubljenom narodu).
1854. U februaru izlazi sa robije, i slui kao obian redov u vojsci u Semipalatinsku, gde upoznaje tada udatu
Marju Dmitrijevnu Isajevu, prvu veliku ljubav svog ivota.
1855. Umire mu Marje Dmitrijevne.
1856. Ponovo dobija oficirski in.
1857. Venava se, posle mnogo peripetija (opisanih u Pismima iz progonstva), sa Marjom Dmitrijevnom.
1859. Pie romane Ujkin san i Selo Stepanikovo". Daje ostavku na vojnu slubu i dobija dozvolu da se vrati u
Peterburg.
1860. U novinama poinju da izlaze Zapisi iz mrtvog doma Objavljena su i prva sabrana dela Dostojevskog u
dva toma. Via se sa glumicom A. I. ubert.
1861. Zajedno sa bratom Mihailom osniva knjievni asopis Vreme, u kome odmah poinje da izlazi prvi veliki
roman Dostojevskog, Ponieni i uvreeni", kao i Zapisi iz mrtvog doma. Kada je na knjievnoj veeri itao delove
Zapisa, upoznaje se sa studentkinjom Apolinarijom Suslovom, drugom i nikad ostvarenom ivotnom ljubavi.
1862. U junu odlazi prvi put u inostranstvo, obilazi vei deo Evrope, najvie ostaje u Parizu. U Londonu se
upoznaje sa Hercenom i Bakunjinom.
1863. Objavljuje utiske sa putovanja, pod naslovom Zimske beleke o letnjim utiscima. Zabrana asopisa
Vreme. Ponovo putuje u inostranstvo. Apolinarija ga je ve ekala u Parizu, ali ubrzo dolazi do raskida. Zatim se
mire i putuju zajedno. Dostojevski se kocka u Baden-Badenu, i gubi velike svote. Konaan raskid, navodno zbog toga
to Dostojevski nije hteo da se razvede.
1864. Osniva asopis Epoha. U martu poinju da izlaze Zapisi iz podzemlja, knjiga kojom je Dostojevski snano
uticao na modernu knjievnost XX veka. U aprilu od tuberkuloze umire Marja Dmitrijevna. U julu umire voljeni brat,
Mihail Dostojevski.
1865. Zabrana Epohe. Dostojevski ponovo odlazi u inostranstvo. Pie veliki roman Zloin i kazna.
1866. U oktobru upoznaje svoju treu veliku ljubav, Anu Grigorjevnu Snitkinu, kojoj diktira roman Kockar".
1867. Venava se s Anom Grigorjevnom, sa kojom e imati dvoje dece. U aprilu putuju u inostranstvo, gde ive
uglavnom u vajcarskoj i Italiji. Taj medeni mesec e potrajati pet godina. Iste godine pie roman Idiot.
1870. Roman Veni mu.
1872. Povratak u Rusiju. Roman Zli dusi.
1873. Poinje da objavljuje Dnevnik pisca u asopisu Graanin.
1875. Roman Mladi".
1876. Novela Krotka.
1880. Roman Braa Karamazovi.
1881. Umire 28. januara.
 Fjodor Dostojevski
KROTKA
izdava LOM / Beograd za izdavaa Flavio Rigonat
korice Ivan Anelkovi tampa Caligraph/ Beograd
tira 700 Beograd, 2012.
ISBN 978-86-7958-056-6

CIP Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije

821.161.1-32
821.161.1-6

, , 1821 -1881.
Krotka / Fjodor Dostojevski. prevela s ruskog Mila Mladenovi;
Beograd : LOM, 2012.(Beograd : Caligraph)
183 str. ; 22 cm. (Edicija A / kolo 5, knj. 24)
Tira 700. Fjodor Mihajlovi Dostojevski : 1821-1881 : hronologija: str. 181-183

Sadri i:
Pisma iz progonstva / prevela Mila Stojni
Zimske beleke o letnjim utiscima / preveo Milosav Babovi

ISBN 978-86-7958-056-6
a) Dostojevski, Fjodor Mihajlovi (1821-1881) Prepiska
COBISS.SR-ID 187090956
 Napomene

[1] Mihail M. Dostojevski (1820-1864). najstariji brat Fjodora Dostojevskog. Pisac. prevodilac i izdava asopisa
Vreme i Epoha. (Sve napomene potiu od prevodilaca pisama i urednika ovog izdanja.)
[2] Ugledaemo sunce! (franc.)
[3] Re je o noveli "Mali junak", koju je Dostojevski napisao u kazamatu Petropavlovske tvrave. odmah poto je
bio uhapen.
[4] Kad bi mladost znala! (franc.)
[5] Natalija Dmitrijevna Fonvizina (1805-1869), supruga poznatog dekabriste J. A. Fonvizina.
[6] Baron Aleksandar Jegorovi Vrangel (1933-?), boravio u Sibiru kad i Dostojevski. Napisao uspomene o
sibirskim godinama Dostojevskog.
[7] Dama (moja).
[8] Mojom nesnosnom ljubomorom (franc.).
[9] Ljubavnih izjava (franc.).
[10] Nekoliko neitkih rei.
[11] Ali ona me voli, ona me voli (franc.).
[12] Nekoliko neitkih rei.
[13] Nekoliko neitkih rei.
[14] Nekoliko neitkih rei.
[15] Nekoliko neitkih rei.
[16] Nekoliko neitkih rei.
[17] Nekoliko neitkih rei.
[18] Nekoliko neitkih rei.
[19] Dostojevski je iveo u nesrenom braku sa Marjom Dmitrijevnom, do 1865. godine, kada je ona umrla od
tuberkuloze.
[20] Kolonjsku vodu ili ivot! (franc.). Svs primedbe potiu od prsvodioci i redaktora.
[21] D. I. Fonvizin (1745-1792), uveni ruski komediograf i satiriar. U komediji Brigadir ismeva tzv.
galomannju.tj. povrno prihvatanje francuske kulture. Fonvizin je odmah postao idol svih salona. jer je izvanredno i
gao i improvizovao. U drugoj komediji. Maloletnik, ismeva novo plemstvo u likovima Prostakove i Skotnjina. I pored
pretnji cenzure, doiveo je ogroman uspeh. Uzreice iz ovih komedija ule su u svakodnevni ruski govor.
[22] V. G. Bjelinski, veliki ruski knjnevni kritiar 19. veka. prozapadno i socijalistiki orijentisan.
[23] P. J. aadajev (1794-1852). ruski filozof, zapadnjak. izuzetno smelo kritikovao Rusiju svog vremena.
[24] Jemeljan Pugaov. voa seljakog ustanka krajem 18. veka. Vidi uveni Pukinov roman Kapetanova kn
(Lom. Beograd. 2006.)
[25] Junak Gogoljeve pripovetke Nevski prospekt.
[26] Da bi se dobio izgled (franc.).
[27] Junak Nevolje zbog pameti. A. S. Gribojedova (1795-1829), uvene drame svog vremena. iji su mnogi
stihovi uli u poslovice i svakodnevni ruski jezik. acki je predstavnik naprednih ideja.
[28] Ali kod mene je neto drugo (franc.).
[29] Vae zanimanje (franc.).
[30] Posednik (franc.).
[31] Da vidi Pariz (franc ).
 [32] Baal. bog zlatnog teleta, u hrianskoj demonologiji je drugo ime za Satanu. tzv. gazda. posveen sticanju
zemaljskih dobara.
[33] Veruje li to? (franc.).
[34] Trei stale je sve (franc.).
[35] Posle mene potop (franc.).
[36] Obina narodna orba (franc.).
[37] Vojnika slava (franc.).
[38] Dobri seljak (franc.).
[39] Da doete do bogatstva (franc.).
[40] Sloboda, jednakost, bratstvo (franc.).
[41] Roman Tri musketara Aleksandra Dime.
[42] Sledbenici utopijskog socijalizma, no idejama Furijea.
[43] Sloboda. jednakost. bratstvo ili smrt (franc.).
[44] Mesto u Italiji gde je Garibaldi ranjen i zarobljen u borbi.
[45] Drava. to sam ja (franc.).
[46] Aluzija na francusku revoluciju.
[47] Opte pravo glasa (franc.).
[48] Velika ulazna dvorana u francuskom ministarstvu pravde.
[49] Deviansko elo (franc.).
[50] Ovde poiva Volter (franc.).
[51] an ak Ruso. ovek prirode i istine (franc.).
[52] To je kraj, gospodine (franc.).
[53] Neki senatori (franc.).
[54] Moja supruga (franc.).
[55] Kouto moja (franc.).
[56] Na delu (franc.).
[57] Rus je skeptian i podrugljiv (franc.).
[58] Vodoskoka (franc.).
[59] Ratnika slava (franc.).
[60] Moj mu jo nije video more (franc.).
[61] Da se povalja po travi (franc.).
[62] Sa prirodom (franc.).
[63] Moje drvo, moj zid (franc.).
[64] Uen ovek (franc.).
[65] Pamuna kapa (franc.).
[66] Ma moga oca (franc.).
[67] Neophodan uslov (franc.).
[68] Ova hronologija je u najveem delu preuzeta iz knjige Dostojevski. Leonida Grosmana (Srpska knjnevna
zadruga, Beograd, 1974.)