Sajmon

Beket

apat mrtvih

Naslov originala:
Simon Beckett
Whispers of the Dead
Mojim roditeljima, ili i Frenku Beketu
 1

Koa.
Najvei ljudski organ, takoe je i najzapostavljeniji. Ona predstavlja
osminu ukupne telesne mase i na prosenom odraslom oveku pokriva
povrinu od oko dva kvadratna metra. Koa predstavlja strukturno
umetniko delo, gnezdo kapilara, lezda i ivaca koje i prilagoava i titi. Ona
je naa ulna meuveza sa spoljnim svetom, prepreka kod koje naa
osobnost linost prestaje.
A deo te osobnosti preostaje ak i u smrti.
Kada telo umre, enzimi koje je ivot drao pod kontrolom polude.
Prodiru elijske zidove i izazivaju provalu sadraja tenosti, koja izlazi do
povrine, skuplja se ispod slojeva koe i oputa ih. Koa i telo, do tada dva
dela jedinstvene celine, poinju da se razdvajaju. Stvaraju se plikovi. Ceo
omota poinje da spada i klizi sa tela kao nepoeljni kaput na letnjem danu.
Ipak, ak i mrtva i odbaena, koa zadrava neznatne ostatke one
nekadanje. ak i sada moe da pripoveda priu i uva tajne.
Ako znate da ih traite.

Erl Bejtmen je leao na leima, lica okrenutog suncu. Iznad njega, pticei su
kruile plavim nebom Tenesija, bez oblaka, sem traga mlanjaka koji je
lagano nestajao. Erl je uvek voleo sunce. Uivao je u njegovom peckanju na
svojoj koi posle celodnevnog pecanja, kao i u nainu na koji njegov sjaj daje
novi izgled svemu to dotakne. U Tenesiju je bilo dovoljno sunca, mada je Erl
poticao iz ikaga, ije su hladne zime ostavile doivotnu jezu u njegovim
kostima.
Poto se sedamdesetih godina preselio u Memjis, otkrio je da mu
movarna vlaga vie prija nego vetrovite ulice rodnog grada. Naravno, kao
zubar sa malom praksom, mladom enom i dvoje male dece o kojima je
trebalo brinuti, nije imao vremena da to koristi koliko bi eleo. Svejedno, to je
bilo tu. Voleo je i omorinu tenesijanskog leta, tokom koga je povetarac
delovao kao vreli flanel, dok je veeri, zajedno sa Kejt i deacima, provodio u
zaguljivom, sparnom i skuenom stanu.
Situacija se promenila od tada. Zubarska praksa je procvetala, a stari stan
je odavno zamenjen veim i boljim boravitem. Pre dve godine, on i Kejt su se
preselili u kuu sa pet spavaih soba, u dobrom kraju, sa velikim i bujnim
zelenim travnjakom na kome su brojni unuci mogli bezbedno da se igraju,
dok se jutarnji sunev sjaj rasipao u malene duge finih kapljica iz prskalice.
Na tom travnjaku, znojei se i proklinjui dok se muio da pretesterie
jednu suvu granu velikog starog zanoveta, doiveo je srani napad. Ostavio je
testeru i dalje zaglavljenu u grani drveta i uspeo da napravi nekoliko
nesigurnih koraka prema kui, pre nego to ga je bol oborio.
U vozilu hitne pomoi, sa maskom za kiseonik na licu, vrsto je drao Kejt
za ruku i pokuavao da je umiri osmehom. U bolnici je nastao uobiajeni
uurbani ples medicinskog osoblja, izbezumljeno pripremanje igala i pitanje
aparata. Osetio je olakanje kada su najzad zamukli. Malo kasnije, poto su
potpisani neophodni obrasci i zadovoljena neizbena birokratija koja nas sve
prati od roenja, Erl je puten iz bolnice.
Sada je bio ispruen na prolenom suncu. Leao je nag na drvenom ramu,
malo uzdignutom iznad tepiha od livadske trave i lia. Bio je tu vie od
nedelju dana, toliko dugo da se meso istopilo, otkrivajui kost i hrskavicu
ispod mumifikovane koe. Pramenovi kose jo uvek su se zadrali na
zadnjem delu lobanje, ije su prazne one duplje zurile u nebesko plavetnilo.
Zavrio sam merenja i iskoraio iz kaveza od iane mree, koja je titila
zubarevo telo od ptica i glodara. Obrisao sam znoj sa ela. Bilo je kasno
popodne i, uprkos poetku godinjeg doba, toplo. Prolee te godine nije
urilo, pupoljci su bili nabubreli i teki. Kroz nedelju ili dve izgledae sjajno,
ali zasad, breze i javori u umama Tenesija jo uvek su zadravali svoje
pupoljke, kao da ne ele da ih puste od sebe.
Padina na kojoj sam se nalazio, i pored svoje obinosti, bila je gotovo
slikovita, mada manje upeatljiva od velianstvenih venaca Zadimljenih
planina koje su se uzdizale u daljini. Ipak, sasvim drugaiji oseaj prirode
pogaao je svakoga ko doe ovamo. Svuda unaokolo leala su ljudska tela u
raznim stadijumima raspadanja. U bunju, na otvorenom, pod suncem i po
senkama; neka novija su bila jo uvek naduvena od gasova truljenja, a starija
svedena na kost i kou. Neka su bila skrivena od pogleda, zakopana ili u
prtljanicima automobila. Druga, poput onog koje sam merio, bila su
prekrivena mreom ili lancima, ostavljena poput eksponata neke jezive
umetnike postavke. Samo to je svrha ovog mesta bila mnogo ozbiljnija, i
kudikamo manje javna.
Vratio sam opremu i belenicu u torbu, pa razmrdao ukoenu ruku.
Tanka, bela linija ila mi je preko dlana, tamo gde je bio iseen do kosti, jasno
presekavi liniju ivota. Sasvim prikladno, budui da ju je presekao no koji
mi je prole godine zamalo okonao ivot.
Stavio sam torbu na rame i ispravio se. Osetio sam jedva primetno
iganje u stomaku, digavi taj teret. Oiljak ispod rebara potpuno mi je
zarastao i kroz nekoliko nedelja moi u da prestanem da uzimam
antibiotike, koje neprekidno uzimam proteklih devet meseci. Do kraja ivota
u biti osetljiv na infekcije, ali smatram se srenim jer sam ostao samo bez
dela creva uz slezinu.
Neki drugi gubici su mi tee pali.
 Prepustio sam zubara polaganom raspadanju, zaobiao drugo telo koje je,
potamnelo i naduveno, lealo delimino skriveno u bunju i poao uzanom
stazom koja je vijugala nanie izmeu drvea. Mlada crnkinja u sivoj
hirurkoj bluzi i pantalonama uala je pored napola skrivenog lea koji je
leao zaklonjen jednim oborenim stablom. Pincetom je sa njega uzimala crve
koji su se mrdali i stavljala svakog u posebnu teglu sa poklopcima sa
navojem.
Zdravo, Alana, rekoh.
Ona die pogled i osmehnu mi se, drei pincetu spremnu. Zdravo,
Dejvide.
Jel Tom tu negde?
Poslednji put sam ga videla dole, kod istine. I pazi gde staje, doviknu
za mnom. Tamo dole u travi je i javni tuilac.
Digao sam ruku pokazujui da shvatam i produio niz stazu. Ila je
uporedo sa visokom ianom ogradom koja je okruivala neto manje od
jednog hektara ume. Na vrhu iane ograde stajala je bodljikava ica, a uz
nju druga ograda, od drvenih letvi. Velika kapija predstavljala je jedini ulaz i
izlaz, i na njoj je stajao veliki oslikan znak. Jasnim crnim slovima pisalo je
Institut za antropoloka istraivanja, ali bio je poznatiji pod drugim, manje
zvaninim imenom. Veina ljudi ga je jednostavno zvala Farma tela.

Pre nedelju dana stajao sam u poploanom predsoblju svog stana u

Londonu, sa spakovanim prtljagom kraj nogu. Spolja, u bledoj prolenoj zori,
uo se prijatni ptiiji hor. U mislima sam proao kroz spisak svega to je
trebalo da proverim, znajui da sam ve sve uradio. Prozori su bili zatvoreni,
pota odloena, a bojler iskljuen. Bio sam napet i uznemiren; putovanja mi
nisu bila strana, ali ovo je bilo neto drugaije.
Ovoga puta me niko nee ekati kada se vratim.
Taksi je kasnio, ali imao sam dovoljno vremena da stignem na svoj let.
Ipak, uznemireno sam zagledao sat. Pogled su mi privukle crno-bele
viktorijanske podne ploice. Skrenuo sam pogled, ali tek poto mi je karirana
ara izazvala uobiajeni nagovetaj u seanju. Krv je bila davno oprana sa
poda ispred ulaznih vrata, kao i sa zidova iznad njega. Celo predsoblje je
prekreeno jo dok sam bio u bolnici. Nije bilo niega vidljivog to bi
podsealo na ono to se tu dogodilo prole godine.
Meutim, odjednom sam se osetio klaustrofobino. Izneo sam torbe
napolje, pazei da ne napregnem previe stomak. Dok sam zatvarao vrata,
taksi je stao uz ivinjak; zatvorila su se za mnom uz glasan kljocaj, koji je
imao prizvuk konanosti. Okrenuo sam se i bez osvrtanja poao prema
taksiju koji je brekui isputao dizel gasove.
Odvezao sam se taksijem samo do najblie stanice metroa i seo u voz od
Pikadilija do Hitroua. Bilo je prerano za jutarnju saobraajnu guvu, ali u
vagonima je ve bilo ljudi, koji su izbegavali tue poglede sa uroenom
ravnodunou Londonaca.
Drago mi je to odlazim, pomislio sam vatreno. To je bio drugi put u mom
ivotu da sam osetio elju da napustim London. Za razliku od prvog puta,
kada sam otiao jer mi se ivot raspadao posle smrti ene i erke, sada sam
znao da u se vratiti. Ipak, morao sam da pobegnem na izvesno vreme i da se
udaljim od nedavnih dogaaja. Pored toga, ve nekoliko meseci nisam radio.
Nadao sam se da e mi ovo putovanje pomoi da se vratim na kolosek.
I da otkrijem jesam li jo uvek dorastao poslu.
Nije bilo boljeg mesta za to od onog kuda sam krenuo. Ta ustanova u
Tenesiju donedavno je bila jedinstvena jedina laboratorija na svetu u kojoj
su forenziki antropolozi prouavali raspadanje na pravim ljudskim
leevima, beleei osnovne pokazatelje koji bi mogli da ukau na vreme i
nain smrti. Sline ustanove sada su osnovane u Severnoj Karolini i Teksasu,
poto su prevaziene brige zbog lokalnih leinara. ak sam uo da se pominje
jedna i u Indiji.
Meutim, nije bilo vano koliko ih ima: za veinu ljudi je istraivaka
ustanova u Tenesiju i dalje bila Farma tela. Nalazila se u Noksvilu, kao deo
Centra za forenziku antropologiju na univerzitetu Tenesi. Imao sam sreu
da se tamo obuavam jo na poetku karijere. Ipak, protekle su godine otkad
sam poslednji put bio tamo. Predugo, kako mi je rekao njen direktor i moj
nekadanji nastavnik Tom Liberman.
Dok sam sedeo u ekaonici na Hitrou i kroz veliki, stakleni prozor
posmatrao polagani i neujni ples aviona, upitao sam se kako e izgledati moj
povratak. Tokom svog viemesenog bolnog oporavka po izlasku iz bolnice
i jo bolnijih posledica jedva sam ekao taj jednomeseni put i preko
potrebni novi poetak.
Sada, kada sam zaista poao, po prvi put sam se upitao ne oekujem li
suvie.
U ikagu sam imao dvosatnu pauzu pre poletanja veznog leta, a kada je
avion sleteo u Noksvil jo uvek se ula zavrna grmljavina oluje. Ali ubrzo se
razvedrilo, a dok sam ja pokupio svoj prtljag, promolilo se i sunce. Dok sam
naputao aerodrom kako bih uzeo iznajmljeni automobil, disao sam duboko,
uivajui u neobinoj vlanosti vazduha. Para se dizala sa puteva, irei otar
miris mokrog asfalta. Dok su se munje i gromovi polako udaljavali, pljusak je
bujnom zelenilu oko auto-puta davao gotovo zbunjujuu ivost.
Kada sam se pribliio gradu, osetio sam kako mi se raspoloenje
popravlja. Bie ovo dobro iskustvo.
Sada, jedva nedelju dana kasnije, nisam vie bio siguran u to. Iao sam
stazom oko istine na kojoj je stajao visoki drveni tronoac, koji je podseao
na kostur indijanskog atora. Na platformi ispod njega lealo je neko telo i
ekalo da bude dignuto i izmereno. Siavi sa staze i setivi se Alaninog
upozorenja preao sam preko istine, do mesta na kome se nalazilo
nekoliko pravougaonih betonskih podijuma ukopanih u zemlju koji su u
umskom okruenju delovali izrazito geometrijski. U njima su se nalazili
ljudski ostaci, kao deo eksperimenta za utvrivanje delotvornosti radara u
otkrivanju ljudskih tela pod zemljom.
Nekoliko metara dalje, visoka, suvonjava prilika, u pamunim
pantalonama i sa mekanim eirom irokog oboda, kleala je i namrteno
gledala indikator na dugakoj cevi koja je virila iz zemlje.
Kako ide?, upitah.
Nije digao pogled, zurei kroz naoare sa tankim okvirom, dok je prstom
lagano gurkao indikator. Misli li da je lako podneti ovakav smrad?,
odgovori.
Ravni samoglasnici odavali su poreklo sa istone obale, jer su bili
izraeniji od njegovog razvuenog naglaska Tenesija. Otkad sam ga upoznao,
Tom Liberman je tragao za sopstvenim ivotnim ciljem, ispitujui molekul po
molekul gasova stvorenih raspadanjem, da bi odredio zadah trulei. Svako
kome je ikada uginuo mi ispod podnih dasaka moe da potvrdi da on postoji
i zadrava se dugo poto se ve izgubio za ljudska ula. Psi se mogu dresirati
da nanjue le godinama poto je zakopan. Tom je tvrdio da je mogue
napraviti detektor koji bi mogao da uini to isto, to bi umnogome
olakavalo otkrivanje i iskopavanje tela. Ali kao i u svemu drugom, teorija i
praksa su bile dve sasvim razliite stvari.
Uz gunanje koje je moglo znaiti i osujeenost i zadovoljstvo, on ustade.
Dobro, zavrio sam, ree, trznuvi se kada su mu kljocnula kolena.
Idem do restorana na ruak. Hoe li i ti?
enjivo se osmehnuo pakujui svoju opremu. Neu danas. Meri mi je
spakovala sendvie. Boraniju sa piletinom ili neto slino, jednako odvratno i
zdravo. I da ne zaboravim, za vikend si pozvan na veeru. Uvrtela je sebi u
glavu da ti je potreban propisan obrok. Napravio je grimasu. Tebi eli da
napuni stomak, a ja dobijam samo zeju hranu. Gde je tu pravda?
Osmehnuo sam se. Tomova ena je bila izvrsna kuvarica i on je bio
svestan toga. Kai joj da e mi biti drago da doem. Hoe li da ti pomognem
sa tom opremom?, ponudio sam se dok je dizao platnenu torbu na rame.
Ne, u redu je.
Znao sam da ne eli da se ja napreem, ali iako smo polako ili nazad
prema kapiji, primetio sam da ostaje bez daha. Kada sam upoznao Toma,
bee ve dobro zaao u pedesete godine i srean da prui podrku mladom
britanskom forenzikom antropologu. Od tada je proteklo vie vremena nego
to bih eleo i godine su ostavile traga. Oekujemo da ljudi ostanu onakvi
kakve ih pamtimo, ali je to, naravno, nemogue. Pa ipak, bio sam zapanjen
koliko se promenio kada sam ga opet ugledao.
 Nije jo zvanino objavio kada se povlai sa mesta direktora Forenziko-
antropolokog centra, ali svi su znali da e to verovatno uiniti do kraja
godine. Pre dve nedelje jedne lokalne novine su o njemu objavile lanak, koji
je vie liio na spomenicu nego na intervju. Jo uvek je izgledao kao koarka,
to je nekada i bio, ali starost je samo jo vie ispila njegovo ionako mravo
telo. Obrazi su mu upali, to je sa proreenom kosom inilo da izgleda i
asketski i zabrinjavajue krhko.
Ipak, sjaj u njegovim oima ostao je nepromenjen, kao i smisao za humor i
vera u ljudsku prirodu, uprkos karijeri koja je radila sa njenom mranom
stranom. A ni ti nisi proao bez povreda, pomislih samokritino, setivi se
runog, prugastog oiljka ispod svoje koulje.
Tomov karavan stajao je na parkingu, pored objekta. Zastali smo kod
kapije, da skinemo zatitne rukavice i navlake za cipele pre nego to izaemo.
Kada je kapija iza nas zatvorena, nita nije nagovetavalo ta se nalazi na
drugoj strani. Drvee iza ograde izgledalo je sasvim prirodno i bezopasno,
utei na toplom povetarcu, dok su se gole grane prekrivale zelenilom novog
ivota.
Kada smo se nali na parkingu, izvadio sam iz depa mobilni telefon i
opet ga ukljuio. Mada telefonski razgovori nisu bili protivni pravilima,
oseao sam se neprijatno u pogledu ometanja mira i tiine u zgradi, iako
nisam ni oekivao da me neko zove. Ljudi koji bi mogli da me zovu znali su da
sam otiao iz zemlje, a osoba sa kojom bih najvie eleo da razgovaram nee
zvati.
Sklonio sam telefon dok je Tom otvorio prtljanik i ubacio torbu unutra.
Pretvarao se da ne die teko, a ja sam se pravio da to ne primeujem.
Da te odbacim do restorana?, ponudio sam.
Ne, hvala ti, ii u peke. Potrebna mi je veba.
Ima zavidnu disciplinu. Postidee me.
On se tre kada mu je zazvonio telefon. Izvadi ga i pogleda ekran. Izvini,
moram da se javim.
Pustio sam ga da se javi i poao preko parkinga. Iako se institut nalazio u
okviru Medicinskog centra univerziteta Tenesi, bio je potpuno izdvojen.
Smeten na rubu ume, inio je svet za sebe. Savremene zgrade i zelene
povrine nalik parkovima oko prometne bolnice vrveli su od pacijenata,
studenata i medicinskog osoblja. Na jednoj klupi bolniarka se smejala sa
mladiem u farmerkama; majka je grdila uplakano dete, dok je poslovni ovek
ustro razgovarao preko mobilnog telefona. Kada sam prvi put doao ovde,
bilo mi je teko da shvatim oprenost izmeu laganog raspadanja unutar
kapije i uurbane svakodnevice izvan nje. Sada sam to jedva primeivao.
Sa vremenom se na gotovo sve moemo navii.
Ustrao sam uz stepenite i poao putem koji je vodio prema restoranu,
zadovoljno primeujui da diem jedva neto bre nego obino. Nisam
daleko odmakao, kada zauh korake iza sebe.
Dejvide, ekaj!
Okrenuh se. Istim putem je urno dolazio ovek mojih godina i visine. Pol
Ejveri je bio jedna od zvezda u usponu u Centru i ve iroko prihvaen kao
Tomov prirodni naslednik. Kao specijalista za fiziologiju ljudskog kostura
posedovao je enciklopedijsko znanje, a njegove velike ake i debeli prsti bili
su spretni kao da je hirurg.
Ide na ruak? upita, poavi naporedo sa mnom. Kovrdava kosa bila
mu je gotovo plavo-crna, a brada ve potamnela od ekinja. Mogu li da ti se
pridruim?
Naravno. Kako je Sem?
Dobro je. Jutros sa Meri obilazi prodavnice za bebe. Oekujem ozbiljnu
tetu na kreditnoj kartici.
Osmehnuo sam se. Pola sam upoznao tek ovom prilikom, ali i on i njegova
trudna supruga Sem davali su sve od sebe da mi boravak uine to
prijatnijim. Sem je bila pred poroajem njihovog prvog deteta, i dok se Pol
trudio da izgleda ravnoduno, ona nije ni pokuala da sakrije svoje
uzbuenje.
Drago mi je da sam te video, nastavi on. Jedan od mojih Studenata se
verio, pa nekoliko nas veeras idemo u grad da proslavimo. Bie vrlo
oputeno, samo veera i nekoliko pia. Zato ne bi i ti poao?
Oklevao sam. Bilo mi je drago zbog poziva, ali nije mi odgovarala ideja
izlaska sa grupom nepoznatih ljudi.
Idu i Sem i Alana, tako da ti nee svi biti nepoznati, dodade Pol,
primetivi moje oklevanje. Hajde, bie zabavno.
Nisam video razloga da odbijem. Pa... dobro onda. Hvala ti.
Odlino. Doi u ispred tvog hotela u osam sati.
Sa oblinjeg puta zau se sirena nekog vozila. Osvrnusmo se i videsmo
Tomov karavan kako staje uz ivinjak. On spusti staklo na prozoru i mahnu
rukom da priemo.
Upravo su me pozvali iz Istranog biroa. Pronali su le u nekoj
planinskoj kolibi blizu Getlinburga. Zvui zanimljivo. Pole, ako nisi zauzet,
mislio sam da bi moda eleo da poe sa mnom i pogleda?
Pol odmahnu glavom. ao mi je, Zauzet sam celo popodne. Zar ne moe
da ti pomogne neki od tvojih postdiplomaca?
Pretpostavljam da bi neki mogao. Tom se okrenu ka meni, sa bleskom
uzbuenja u oima. Znao sam ta e rei i pre nego to je progovorio. A ti,
Dejvide? Jesi li raspoloen za malo terenskog rada?
 2

Saobraaj na izlazu iz Noksvila je bio spor. ak i tada, poetkom godine,

zbog velike vruine bilo je potrebno ukljuiti klima ureaj u automobilu. Tom
je uredio satelitsku navigaciju od trenutka kada stignemo do planine, ali sada
nam nije trebala. Dok je vozio, tiho je za sebe pevuio neku melodiju, to sam
prepoznao kao znak iekivanja. Uza svu mranu stvarnost u tom institutu,
svi pojedinci koji su zavetali svoja tela umrli su prirodnom smru. Ovo je
bilo drugaije.
I stvarno.
Znai, izgleda kao da je smaknue? Ubistvo, ispravio sam se. Moralo je
biti tako, inae ne bi bio umean Istrani biro Tenesija. Istrani biro Tenesija
je bio unutardravna varijanta Ef-Bi-Aj-a u kome je Tom bio savetnik sa
znakom. Ako su poziv uputili oni, a ne mesna policija, onda je postojala
velika mogunost da je ovo ozbiljno.
Tom je drao oi na putu. Izgleda da jeste. Nisu mi mnogo rekli, ali po
opisu bih rekao da je telo u loem stanju.
Osetio sam neku neobjanjivu uznemirenost. Hoe li predstavljati neki
problem to to i ja dolazim?
Tom je delovao iznenaeno. Zato bi? esto vodim nekoga da pomogne.
Mislim, zato to sam Britanac. Morao sam da proem uobiajeni
postupak za vizu i radnu dozvolu kako bih doao ovamo, ali nisam predvideo
nita slino ovome. Nisam bio siguran koliko bih bio poeljan u zvaninoj
istrazi.
On slee ramenima. Ne vidim zato bi to bio problem. Ovo nije pitanje
nacionalne bezbednosti, a ako neko bude pitao, jemiu za tebe. A moe i da
se pritaji, i nada da niko nee primetiti tvoj naglasak.
Osmehnuo se i ispruio ruku da ukljui CD plejer. Tom je koristio muziku
kao to drugi ljudi pue cigarete ili piju viski, tvrdei da mu ona proiava
um i usredsreuje misli. Njegova omiljeno opojno sredstvo bio je dez iz
pedesetih i ezdesetih godina, i do sada sam toliko esto sluao pet-est
albuma koje je drao u automobilu, da sam veinu mogao da prepoznam
Kratko je uzdahnuo i nesvesno se zavalio u seditu dok se iz zvunika ula
muzika Dimija Smita.
Gledao sam kako krajolik Tenesija promie pored automobila. Zadimljene
planine su se uzdizale pred nama, obavijene plavkastom izmaglicom po kojoj
su i nazvane. Njihove umovite padine protezale su se prema horizontu kao
ustalasani zeleni okean koji je predstavljao potpunu suprotnost mnotvu
maloprodajnih objekata oko nas. Svrsishodni i upadljivi lokali sa brzom
hranom, barovi i prodavnice oiviavali su auto-put, dok je nebo iznad njih
bilo premreeno strujnim provodnicima i telegrafskim kablovima.
London i Velika Britanija inili su mi se tako dalekim. Moj dolazak u
Tenesi bio je nain da se vratim u formu i oslobodim misli koje su me muile.
Znao sam da u, kada se vratim, morati da donesem neke teke odluke.
Ugovor na odreeno vreme, koji sam imao sa jednim londonskim
univerzitetom, istekao je dok sam se oporavljao, pa mi je ponueno stalno
mesto. Meutim, dobio sam i drugu ponudu iz odeljenja forenzike
antropologije jednog vrhunskog kotskog univerziteta. Usto, za moje usluge
se zanimala i Forenzika grupa za istraivanje i savetovanje, multi-
disciplinarna agencija koja pomae policiji u otkrivanju leeva. Sve to je bilo
vrlo laskavo, i trebalo je da budem uzbuen. Meutim, nije me privlaila ni
jedna od tih mogunosti. Mislio sam da e ponovni dolazak ovamo to
promeniti.
Do sada nije.
Uzdahnuo sam i nesvesno palcem protrljao oiljak na dlanu. Tom me
pogleda. Jesi li dobro?
Sklopio sam aku, sakrivi oiljak. Dobro sam.
Prihvatio je to bez primedbe. Sendvii su u mojoj torbi na zadnjem
seditu. Bilo bi dobro da ih pojedemo pre nego to stignemo tamo. Uputi mi
pomalo zajedljiv osmeh. Nadam se da voli boraniju.
Predeli oko nas postajali su mnogo umovitiji kako smo se pribliavali
planini. Provezli smo se kroz Pidin Ford, odmaralite sa barovima i
restoranima naikanim pored puta. Jedan restoran pored koga smo se
provezli bio je sav u graniarskom stilu, do samih plastinih panjeva.
Nekoliko kilometara dalje stigli smo do turistikog grada Getlinburga, ija je
karnevalska atmosfera u poreenju sa tim izgledala gotovo stidljivo. Grad se
protezao uza sam rub planine, i mada su njegovi veoma upadljivi moteli i
prodavnice privlaili panju, nisu se mogli takmiiti sa raskonom
prirodnom lepotom koja se uzdizala ispred nas.
Zatim smo ga ostavili za sobom i nali se u sasvim drugom svetu. Oko nas
su se sklopile strme, gusto poumljene padine, prekrivajui nas senkom dok
je put vijugao izmeu njih. Kao deo lanca Apalakih planina, Zadimljene
planine se prostiru na vie od dve hiljade kvadratnih kilometara i proteu se
izmeu Tenesija i Severne Karoline. Proglaene su za nacionalni park, mada
ja, gledajui kroz prozor automobila, nisam primeivao da je priroda uopte
svesna te poasti. Bila je to divljina koja je do danas ostala gotovo sasvim
neistraena. Doavi sa prenaseljenog ostrva kao to je Velika Britanija, bilo
je nemogue ostati ravnoduan pred samom veliinom ovih planina.
Sada se saobraaj proredio. Kroz nekoliko nedelja bie mnogo gui, jer je
ovde jo bilo prolee i jedva da smo videli poneki automobil. Nekoliko
kilometara dalje, Tom skrenu na ljunani sporedni put.
Sada bi ve moralo biti blizu. Pogledao je ekran satelitske navigacije
postavljen na komandnoj tabli, pa se zagledao napred. Ah, tu smo.
Pored uzanog puta stajao je znak na kome je pisalo rederove kolibe, br. 5-
13. Tom skrenu na taj put, a automatski menja blago zakripa pri menjanju
brzine zbog uspona. Ja primetih krovove niskih koliba smetenih meu
drveem koje su bile na izvesnom odstojanju jedna od druge.
Sa obe strane puta bili su parkirani policijski automobili i neobeleena
vozila, za koja sam pretpostavio da pripadaju Istranom birou Tenesija. Kada
smo se pribliili, jedan unlformisani policajac iskorai da nam prepreci put,
lagano poloivi ruku na pitolj u futroli.
Tom zaustavi automobil i spusti prozor, ali policiju mu ne dade vremena
da progovori.
Gospodine, ne moete da proete ovamo gore. Moraete da se povuete i
odete.
Govorio je istim junjakim naglaskom, a i ljubaznost mu je zvuala kao
oruje, neumoljivo i nepopustljivo. Tom mu se blago osmehnu.
U redu je. Moete li da javite Denu Gardneru da je Tom Liberman stigao?
Uniformisani policajac se odmae nekoliko koraka i progovori u svoj
radio. ta god da je uo, ubedilo ga je.
Dobro. Parkirajte se tamo, kod ostalih vozila.
Tom je uradio kako mu je reeno. Dok smo se parkirali, moja
uznemirenost je prerasla u stvarni nemir. Uveravao sam sebe da je blaga
trema shvatljiva; jo uvek nisam bio potpuno spreman posle oporavka i
nisam raunao na istragu pravog ubistva, ali sam znao da to i nije previe
vano.
Jesi li siguran da nee biti problema zbog mog prisustva? upitah. Ne
bih hteo da nekome stanem na ulj.
Tom nije delovao zabrinuto. Ne brini. Ako te neto pitaju, sa mnom si.
Izali smo iz automobila. Ovaj vazduh je, posle gradskog, mirisao isto i
svee, obogaen prirodnim mirisima divljeg cvea i plodne zemlje.
Kasnopopodnevna suneva svetlost probijala se kroz granje, ocrtavajui
zelene pupoljke kao krupne smaragde. Na toj visini i u senci drvea bilo je
prilino svee, zbog ega je ovek koji je dolazio prema nama izgledao jo
neobinije. Na sebi je imao odelo i kravatu, ali mu je sako bio prebaen preko
ruke, a svetloplava koulja isflekana znojem. Dok se rukovao sa Tomom, lice
mu je bilo rumeno.
Hvala to si doao. Nisam znao da li si jo uvek na odmoru.
Nisam vie. Tom i Meri su se vratili sa Floride samo nedelju dana pre
mog dolaska. Rekao mi je da mu nikada u ivotu nije bilo tako dosadno.
Dene, ovo je dr Dejvid Hanter. On je u poseti naem Institutu. Nadam se da je
u redu to sam ga pozvao ovde.
Nije to formulisao kao pitanje. ovek se okrenuo ka meni. Na osnovu
njegovog godinama i brigama izbrazdanog lica, pretpostavio sam da ima
blizu ezdeset godina. Proseda kosa bila mu je kratko oiana, sa razdeljkom
sa strane koji kao da je bio nacrtan lenjirom.
Pruio mi je ruku. Stisak mu je bio gotovo suvie vrst, a koa na dlanu
suva i uljevita.
Den Gardner, specijalni agent zaduen za istragu. Drago mi je.
Pretpostavio sam da je njegovo zvanje odgovara starijem isledniku u
Britaniji. Govorio je upadljivim tenesijanskim naglaskom, ali njegova
oputenost je varala. Pogled mu je bio otar i budan. Oprezno prosuivanje.
Dakle, ta to imate?, upita Tom, poseui u zadnji deo karavana da bi
uzeo torbu.
Ja u, dozvoli, rekoh, uzimajui je umesto njega. Sa oiljkom ili bez njega,
nosiu je lake nego Tom. Ovoga puta se nije protivio.
Agent Istranog biroa Tenesija poe natrag prema drveu. Telo je u
iznajmljenoj kolibi. Jutros ga je pronaao upravnik.
Sigurno je ubistvo?
Oh, da.
Nije pojasnio. Tom ga radoznalo pogleda, ali nije navaljivao. Zna li se ko
je?
Nali smo muki novanik sa kreditnim karticama i vozakom dozvolom,
ali nismo sigurni da pripadaju rtvi. Telo je neprepoznatljivo, pa su
fotografije beskorisne.
Imate li ideju koliko dugo je telo bilo ovde?, upitah ne razmiljajui.
Gardner se namrti, a ja se podsetih da sam tu samo da bih pomogao Tomu.
Nadao sam se da ete vi to moi da nam kaete, odgovori agent, vie Tomu
nego meni. Patolog je jo uvek ovde, ali ne moe mnogo da nam kae.
Ko je patolog? Skot?, upita Tom.
Ne, Hiks.
Ah.
Tomov glas bio je pun znaenja, i to nimalo pohvalnog Ipak, mene je sada
zabrinulo to to je poeo da se zamara ni uzbrdici.
Samo trenutak, rekoh. Spustio sam njegovu torbu i pretvarao se da
uvrujem izmu. Gardner je delovao razdraeno, ali Tom je dahtao sa
olakanjem, tobo briui naoare. Prekorno je pogledao agenta, zbog koulje
isflekane znojem.
Izvini to pitam, Dene, ali jesi li dobro? Izgleda... pa, pomalo grozniavo.
Gardner spusti pogled na mokru koulju, kao da je to tek sada primetio.
Recimo samo da je unutra vrue. Videete.
Krenuli smo dalje. Staza je postala ravnija kada je izala na malu travnatu
istinu, prekrivenu ljunkom i zaraslu u korov. Od nje su se odvajale druge
staze, koje su vodile do koliba jedva vidljivih izmeu drvea. Ona prema kojoj
smo poli nalazila se na najdaljem delu istine, prilino izdvojena od ostalih.
Bila je mala, spolja obloena izbledelim stablima. Preko staze koja je vodila
do nje bila je razvuena svetlouta traka na kojoj je velikim, masnim slovima
pisalo POLICIJSKA TRAKA, ZABRANJEN PROLAZ, a oko nje je vladala
uobiajena ivost.
To je bio prvi uviaj na mestu zloina kome sam prisustvovao u Americi.
Uglavnom je bilo isto kao i drugde, ali tanane razlike su ovom uviaju davale
izvesnu nestvarnost. Grupa forenziara Istranog biroa Tenesija u belim
radnim odelima stajala je pored kolibe i crvenih, znojavih lica, pila vodu iz
flaa. Gardner nas je poveo do mesta gde je neka mlada ena u otmenom
poslovnom kostimu razgovarala sa debelim mukarcem ija je elava glava
blistala poput uglaanog jajeta. Bio je potpuno osav, ak i bez obrva i
trepavica. To mu je davalo izgled novoroeneta, ali pomalo i gmizavca.
Kada smo se pribliili, on se okrenu i, ugledavi Toma, razvue tanke usne
u osmeh. Ipak, u njegovom osmehu nije bilo raspoloenja.
Pitao sam se kada e se pojaviti, Libermane.
im sam primio poziv, Donalde, odvrati Tom.
udi me da ti je bio potreban. Ovaj le si mogao da namirie ak iz
Noksvila.
Tiho se nasmejao, bez obzira na injenicu da nikom drugom ta ala nije
bila smena. Pretpostavio sam da je to Hiks, patolog koga je Gardner
pomenuo. Mlada ena sa kojom je razgovarao bila je vitka i vrste grae
poput gimnastiara. Imala je gotovo vojniko dranje, naglaeno
tamnoplavim sakoom i suknjom, kao i kratko oianom tamnom kosom. Nije
bila naminkana, ali joj to nije ni trebalo. Samo su joj usta odudarala od
strogog i jednostavnog izgleda; pune i oble, usne su nagovetavale ulnost
koju je ostatak nje sa mukom pokuavao da porekne.
Pogled njenih sivih oiju nakratko se zaustavi na meni, bezizraajno,
hladno procenjujui. Odudarajui od njenog blago potamnelog lica, beonjae
kao da su blistale zdravljem.
Gardner nas je brzo upoznao. Tome, ovo je Dajana Jakobsen. Upravo se
prikljuila jednici terenskih istraga. Ovo joj je prvi sluaj ubistva, a dao sam
vama i institutu snanu podrku, pa me nemojte izneveriti.
Pruila je ruku, oigledno nedirnuta Gardnerovim pokuajem da bude
duhovit. Tomov srdaan osmeh uzvratila je svojim najuzdranijim. Nisam bio
siguran da li je prirodno uzdrana ili samo preteruje u profesionalnosti.
Hiks nezadovoljno trznu ustima, dok je posmatrao Toma. Zatim shvati da
ga ja gledam, pa razdraeno pokaza bradom prema meni.
Ko je ovo?
Izgovorio je to kao da nisam prisutan. Ja sam Dejvid Hanter, rekoh, iako
pitanje nije bilo upueno meni. Nekako sam oseao da nema svrhe da mu
pruim ruku.
Dejvid privremeno radi sa nama. Ljubazno je pristao da mi pomogne,
ree Tom. Bilo je preterano rei radi sa nama, ali nisam imao nameru da
cepidlaim zbog korisne lai.
On je Britanac?, upita Hiks, ciljajui na moj naglasak. Oseao sam kako
crvenim kada je mlada ena vratila svoj hladni pogled na mene. Sada,puta
ovamo i turiste, Gardneru?
Znao sam da bi moje prisustvo moglo da izazove nekoliko arki, kao to bi
ih izazvao i neki stranac na istrazi u Britaniji, ali me je njegov stav svejedno
razdraio. Meutim, setio sam se da sam Tomov gost i uzdrao se od
odgovora. Ni sam Gardner nije izgledao nimalo sreno kada je Tom odvratio.
Ja sam pozvao dr Hantera. On je jedan od vrhunskih forenzikih
antropologa u Britaniji.
Hiks nepoverljivo frknu. Misli da ih mi nemamo dovoljno?
Mislim da cenim strunost, mirno odgovori Tom. Pa, ako smo zavrili
sa tim, voleo bih da ponem.
Hiks sa preteranom ljubaznou slee ramenima. Izvolite. Verujte mi, na
ovo ste dobrodoli.
Poao je prema parkiranim automobilima. Tom i ja smo ostavili dvoje
agenata Istranog biroa Tenesija ispred kolibe i poli do montanog stola na
kome su stajale kutije sa radnim odelima, rukavicama, izmama i maskama
za jednokratnu upotrebu. Saekao sam dok nisu mogli da nas uju.
uj, Tome, moda ovo nije tako dobra ideja. Saekau te u automobilu.
Osmehnuo se. Ma pusti Hiksa. On radi u mrtvanici Medicinskog centra
univerziteta Tenesi, pa nam se ponekad ukrste putevi. Mrsko mu je to mora
da nam popusti u ovakvim situacijama. Delom zbog profesionalne ljubomore,
ali uglavnom zato to je seronja.
Znao sam da pokuava da me smiri, ali ipak mi nije bilo prijatno. Navikao
sam da prisustvujem uviaju, ali imao sam snaan oseaj da ne bi trebalo da
budem na ovom mestu zloina.
Ne znam... poeo sam.
Nije problem, Dejvide. ini mi uslugu. Zaista.
Pristao sam, ali moje sumnje su ostale. Znao sam kako treba da budem
zahvalan Tomu, jer mali broj forenzikih strunjaka iz Britanije je imao
priliku da radi na nekom uviaju u Sjedinjenim Dravama. Ipak, iz nekog
razloga bio sam uznemireniji nego ikad. Nisam ak krivio ni Hiksov
neprijateljski stav; u svoje vreme sam izlazio na kraj i sa gorima. Ne, to nije
imalo veze sa mnom. Izgleda da sam, u nekom trenutku tokom poslednjih
nekoliko meseci, pored svega ostalog izgubio i samopouzdanje.
Hajde, saberi se. Ne moe da izneveri Toma.
Gardner prie stolu sa opremom dok smo mi cepali plastine kese sa
radnim odelima.
Moda bi vam vie odgovaralo da ispod toga ostavite samo donji ve.
Prilino je vrue unutra.
Tom frknu. Nisam se javno svlaio otkad sam bio u koli. Nemam
nameru da sada ponem.
Gardner mahnu prema insektu koji mu je zujao ispred lica. Nemojte rei
da vas nisam upozorio.
Ja nisam delio Tomovu skromnost, ali ipak sam sledio njegov primer.
Oseao sam se dovoljno neprijatno i bez javnog svlaenja u bokserice. Najzad,
bilo je tek prolee, a sunce je ve poelo da zalazi. Koliko vrue je moglo da
bude u kolibi?
Gardner je preturao po kutijama, dok nije pronaao teglicu s mau od
mentola. Naneo je deblji sloj sebi ispod nosa, pa je ponudio Tomu.
Trebae vam ovo.
Tom je odbio. Ne, hvala. ulo mirisa mi vie nije kao ranije.
Gardner bez rei prui teglicu meni. Obino je ni ja nisam koristio. I meni,
kao i Tomu, bio je poznat smrad raspadanja, a poto sam prolih nedelju
dana proveo u institutu s mnotvom leeva, sasvim sam se navikao na
smrad. Ali ipak sam prihvatio teglicu i naneo mirisni vazelin na gornju usnu.
Oi mi istog trenutka zasuzie od oporog mirisa. Udahnuo sam duboko,
pokuavi da smirim uznemirene ivce.
ta ti je, doavola? Ponaa se kao da ti je prvi put.
Sunce mi je grejalo lea dok sam ekao da se Tom pripremi. Nisko i
zaslepljujue, ealo se o vrhove drvea dok se polako sputalo u vee. Izai
e opet ujutro, bez obzira na ono to se ovde dogodilo,
podsetih se.
Tom zakopa radno odelo i veselo se osmehnu. Hajde da vidimo ta je
to.
Navukli smo gumene rukavice i poli zaraslom stazom prema kolibi.
 3

Vrata kolibe su bila zatvorena. Gardner zastade ispred njih. Sako je

ostavio kod kutija sa radnim odelima, a navukao je plastine navlake preko
cipela i rukavica. Sada die i belu hirurku masku. Video sam kako duboko
uzima vazduh, a onda je otvorio vrata, pa smo uli unutra.
Viao sam leeve u raznim stadijumima smrti i poznajem zadahe
njihovog truljenja, ak ih i razlikujem. Viao sam leeve spaljene do kosti, i
one pretvorene u ljigavu sapunastu materiju posle nekoliko nedelja
provedenih u vodi. Nita od toga nije prijatno, ali je neizbeni deo mog posla i
mislio sam da sam navikao na to.
Meutim, nikada nisam doiveo nita slino ovome. Smrad je bio gotovo
opipljiv. Muno slatkasti smrad mesa u raspadanju, nalik vonju buavog sira,
kao da je bio proien i koncentrisan. Prodirao mi je u nos ispod koga kao da
nije bilo mentola. Koliba je vrvela od muva, koje su uzbueno zujale oko nas,
ali su bile gotovo zanemarljive u poreenju sa vruinom.
U kolibi je bilo kao u sauni.
Tom napravi grimasu. Gospode boe...
Rekao sam vam da se svuete do donjeg vea, ree Gardner.
Prostorija je bila mala i oskudno nametena. Kada smo uli, nekoliko
lanova forenzike ekipe prekide posao i pogleda prema nama. Roletne su
bile dignute, da bi kroz prozore sa obe strane vrata ula dnevna svetlost. Pod
je bio daani, ofarban u crno i prekriven izlizanim tepisima. Na jednom zidu,
iznad kamina, bili su okaeni pranjavi jelenji rogovi, dok su se na drugom
nalazili prljava sudopera, poret i friider. Ostatak nametaja televizor, leaj
i fotelje bio je grubo gurnut u stranu, tako da je na sredini prostorije ostao
samo mali trpezarijski sto.
Na njemu je lealo telo.
Bilo je golo, okrenuto na lea s rairenim udovima, koji su visili preko
ivica stola. Nadut od gasova, torzo je podseao na prepuni ranac koji je
pukao. Iz njega je na pod padalo toliko larvi da su podseale na pokipelo
mleko. Pored stola je stajala grejalica, ije su sve tri ipke bile usijane od
vreline. Dok sam gledao, larva pade na jednu od njih i istopi se cvrei.
Zavrni detalj grozomornog prizora inila je obina stolica, postavljena
kraj rtvine glave. Izgledala je prilino bezazleno, dok se ne zapitate zato se
nalazila na tom mestu.
Neko je hteo dobar pogled na ono to su radili.
Nijedan od nas nije poao dalje od vrata. ak je i Tom bio preneraen.
Ostavili smo ga onako kako smo ga zatekli, kaza Gardner. Mislili smo da
e eleti sam da izmeri temperaturu.
 Od tog asa vie sam ga cenio. Temperatura je vaan inilac u odreivanju
vremena proteklog od smrti, ali samo bi se mali broj islednika koje sam
upoznao setio toga. Ipak, ovom prilikom sam gotovo poeleo da nije bio tako
temeljit. Spoj vruine i smrada bio je nepodnoljiv.
Tom odsutno klimnu glavom, pogleda ve prikovanog za le. Hoe li da
tebi pripadne ast da zapone, Dejvide?
Spustio sam njegovu torbu na prazan deo daanog poda i otvorio je. Tom
je jo uvek koristio staru, iskrzanu opremu, koju je imao otkad ga znam, svu
izlizanu od upotrebe i uredno poredanu na svoja mesta. Ali iako je moda bio
staromodan u srcu, ipak je shvatao prednosti nove tehnologije. uvao je svoj
stari toplomer sa ivom i elinu kutiju u kojoj se nalazio elegantni
instrument od runo duvanog stakla, ali je pored njega stajao i novi, digitalni
model istog instrumenta. Izvadio sam ga, ukljuio i zagledao se u brojeve na
njegovom ekranu koji su poeli brzo da rastu.
Koliko dugo e jo tvoji ljudi biti ovde?, upita Tom Gardnera, osvrnuvi
se prema prilikama odevenim u belo koje su radile u kolibi.
Jo neko vreme. Suvie je vrue da bi dugo ostali unutra. Jedan agent mi
se ve onesvestio.
Tom se nagnuo iznad lea, paljivo zaobilazei sasuenu krv na podu.
Namestio je naoare da bi bolje video. Imamo li temperaturu, Dejvide?
Pogledao sam digitalni ekran. Ve sam poeo da se znojim. 43,5 stepena.
Znai, sada moemo da iskljuimo prokletu grejalicu?, upita jedan lan
forenzike ekipe. Bio je krupan ovek velikog stomaka, koji mu je zatezao
prednji deo radnog odela. Vidljivi deo lica ispod hirurke maske bio mu je
crven i oznojen.
Pogledah Toma radi potvrde. On klimnu glavom.
Moete i da otvorite prozore, da ue malo vazduha.
Hvala bogu na tome, odahnu krupni ovek, pa poe da iskljui grejalicu.
Dok su se njene ipke gasile, on irom otvori prozore. Zaue se uzdasi
olakanja kada je sve vazduh uao u kolibu.
Prioh Tomu koji je zurio dole u le s izrazom krajnje usredsreenosti.
Gardner nije preterivao; nije bilo sumnje da je u pitanju ubistvo. Udovi
rtve bili su sputeni sa obe strane stola i irokom selotejp trakom prilepljeni
za drvene nogare. Koa je bila zategnuta kao na bubnju i izgledala staro, a
nita nije odavalo etniku pripadnost. Bela koa tamni posle smrti, dok
tamna esto postaje svetlija, skrivajui boju i poreklo. Znaajniji su bili
upadljivi otvoreni prorezi. Prirodno je da koa ispuca dok se le raspada i
nadima od gasova. Ali ovde nije bilo niega prirodnog. Krv se sasuila oko
tela na stolu, a tepih ispod njega je potamneo od nje. Morala je da istekne iz
otvorene rane ili moda vie njih, to bi znailo da su bar neke povrede koe
nanesene dok je rtva jo bila u ivotu. To bi, takoe, moglo da objasni i broj
larvi fekalnih muva, jer one polau jaja u svaki otvor koji nau.
 Ipak, nisam se seao da sam ikada ranije u jednom leu video toliko larvi.
Iz blizine, smrad amonijaka bio je neizdriv. Ule su u oi, nos, usta i
genitalije, potpuno ponitivi pol rtve.
Pogled mi je privukao nain na koji su se komeale u razjapljenom
prorezu na stomaku, inei da se koa oko njega pomera kao da je iva. Ruka
mi nesvesno poe prema sopstvenom oiljku.
Dejvide, jesi li dobro?, tiho upita Tom.
Odvratih pogled s lea. Jesam, odgovorih i poeh da vadim teglice za
uzorke iz torbe.
Osetio sam da me je pogledao. Ipak, on outa, pa se okrenu Gardneru. ta
znamo?
Ne mnogo. Gardnerov glas je bio priguen ispod maske. Ko god je ovo
uradio, bio je prilino metodian. Nema otisaka stopala u krvi, to znai da je
ubica bio dovoljno promuuran da pazi gde gazi. Koliba je prolog etvrtka
iznajmljena nekom Teriju Lumisu. Nemamo njegov opis. Rezervacija i
plaanje karticom izvreni su telefonom. Muki glas, s ovdanjim naglaskom,
traio je da klju bude ostavljen pod otiraem ispred vrata kolibe. Rekao je da
e stii kasno.
Zgodno, ree Tom.
Vrlo. ini se da ovde ne brinu mnogo za papirologiju, vano je samo da
im bude plaeno. Najam je jutros istekao, pa kada klju nije vraen, upravnik
je doao da pogleda i proveri da li neto nedostaje. Na ovakvom mestu, ba
treba da bude zabrinut, dodade Gardner, osvrnuvi se po zaputenoj kolibi.
Meutim, Tom nije obratio panju na to. Koliba je iznajmljena tek
prolog etvrtka? Jeste li sigurni?
Tako je upravnik rekao. Datum se slae sa kasom i kreditnom karticom.
Tom se namrti. Nemogue. To je pre samo pet dana.
I ja sam to pomislio. Raspadanje je bilo suvie uznapredovalo za tako
kratak vremenski period. Meso je ve dobilo sirast izgled i poelo da vri i da
se raspada, a naborana koa je klizila sa njega kao prevelika odea. Toplota
elektrine grejalice donekle je ubrzala proces, ali to nije objanjavalo toliki
broj i aktivnost larvi. ak i pod punom vrelinom i vlanou leta u Tenesiju za
ovaj stadijum obino bi trebalo gotovo sedam dana.
Jesu li vrata i prozori bili zatvoreni kad je telo otkriveno?, upitah
Gardnera ne razmiljajui. Toliko o utanju.
On nezadovoljno stisnu usne, ali odgovori. Zatvoreni, zakljuani i
sputene roletne.
Mahnuo sam rukom da rasteram muve ispred lica. Neko bi pomislio da
sam se dosad ve navikao na njih, ali nisam. Velika aktivnost insekata u
zatvorenoj prostoriji, rekoh Tomu.
On klimnu glavom. Pincetom paljivo pokupi jednu larvu sa lea i die je
prema svetlosti, da je bolje pogleda. ta misli o ovome?
 Nagnuo sam se da vidim. Muve imaju tri stadijuma razvoja larvi, zvana
instar, u kojima se one postepeno razvijaju.
Trei instar, rekoh. To je znailo da je larva bila stara barem est dana, a
verovatno i vie.
Tom potvrdno klimnu, sputajui larvu u teglicu sa formaldehidom. A
neke od njih su ve poele da se pretvaraju u aure. To bi znailo da je od
smrti proteklo est ili sedam dana.
Ali ne pet, rekoh. Ruka mi opet pode prema stomaku. Zaustavih je.
Hajde, usredsredi se. Napregnuh se da bih obratio veu panju na ono to sam
radio. Pretpostavljam da je mogao biti ubijen na nekom drugom mestu i
prenesen ovde posle smrti.
Tom je oklevao. Primetih kako dve prilike u belom razmenjuju poglede i
odmah shvatih svoju greku. Osetih kako crvenim. Od svih gluposti...
Nema potrebe vezati ruke i noge za sto ako je rtva ve mrtva, kaza
krupni policajac, pogledavi me zaueno.
Moda su leevi u Engleskoj ivlji nego ovde, ree Gardner
bezizraajnog lica.
Zau se tiho smejuljenje. Oseao sam kako me lice pecka, ali nita to bih
rekao nije moglo to da popravi. ta ti je, idiote?
Ravnodunog i usredsreenog izraza lica, Tom privrsti poklopac na
teglicu za uzorke. Misli li da je taj Lumis ubica ili rtva?, upita Gardnera.
Pa, Lumisova vozaka dozvola i kreditna kartica su bile u novaniku koji
smo nali. Zajedno sa preko ezdeset dolara gotovine. Proverili smo ga;
tridesetestogodinjak, belac, zaposlen kao slubenik osiguravajueg drutva
u Noksvilu. Neoenjen je, ivi sam i nekoliko dana nije bio na poslu.
Otvorie se vrata kolibe i ue Jakobsenova. Ona je, kao i Gardner, nosila
navlake za cipele i rukavice, ali uspela je da i njih uini gotovo elegantnim.
Nije imala masku i bledog lica je stala pored starijeg agenta.
Dakle, ako ubica nije rezervisao kolibu na sopstveno ime i namerno
ostavio svoje dokumente, ovo je po svoj prilici Lumis ili neki drugi mukarac,
za koga jo ne znamo, ree Tom.
Tako nekako, kaza Gardner. Prekinuo je jer se jo jedan agent pojavio na
vratima.
Gospodine, neko vas trai.
Odmah se vraam, ree Gardner Tomu i izae.
Jakobsenova je ostala u kolibi. I dalje je bila bleda, ali je vrsto prekrstila
ruke ispred sebe, kao da obuzdava bilo kakvu slabost.
Kako znate da je mukarac? upita. Pogled joj nagonski pade na ivu
aktivnost u preponama lea, ali ga ona odmah skrenu. Ja ne vidim nita to
bi mi ukazalo na bilo koji pol.
Naglasak joj nije bio otar kao neki koje sam ve uo, ali bio je dovoljno
ujan da pretpostavim da je iz tih krajeva. Pogledao sam Toma, ali on je bio
zaokupljen leom, ili se barem pretvarao da je tako.
Pa, sem visine... poeh ja.
Nisu sve ene niske.
Nisu, ali nema ih ni mnogo ovako visokih. A ak i krupnija ena bi imala
finiju strukturu kostiju, naroito kranijuma1. To je...
Znam ta je kranijum.
Gospode, kako je prgava. Hteo sam da kaem kako je to obino pouzdan
pokazatelj pola, zavrih.
Ona tvrdoglavo die bradu, ali ne ree vie nita. Tom se ispravi, zavrivi
pregledanje otvorenih usta.
Dejvide, pogledaj ovo.
Pomerio se da bih ja priao. Sa lica je nestao veliki deo mekog tkiva; oi i
nosna duplja sada su bile pune larvi. Zubi su bili skoro sasvim ogoljeni, a na
mestu gde su nekada bile desni, belo-uta zubna kost postala je upadljivo
crvenkasta.
Ruiasti zubi, primetih.
Jesi li ih viao? upita Tom.
Jednom ili dvaput. Ali ne esto, i ne u ovakvoj situaciji.
Jakobsenova je sluala. Ruiasti zubi?
To je zato to hemoglobin iz krvi ue u zubnu kost, rekoh joj. On daje
zubima ruiastu boju ispod glei. To se ponekad via kod utopljenika koji su
due vreme bili u vodi, jer esto plutaju potrbuke.
Nekako ne verujem da ovde imamo davljenje, kaza Gardner, vrativi se u
kolibu.
Sa njim je bio jo jedan ovek. Pridolica je, takoe, imao navlake na
cipelama i rukavice, ali nije mi delovao kao policajac ili agent. Imao je izmeu
etrdeset i pedeset godina. Izgledao je negovano. Bio je dobro uhranjen, ali ne
i debeo. Nosio je farmerke i laku jaknu od jelenje koe preko svetloplave
koulje. Puni obrazi bili su mu obrasli ekinjama koje e za koji dan prerasti u
bradu.
Meutim, taj prividno leeran izgled bio je pomalo preupadljiv, kao da je
uzeo mustru iz nekog modnog oglasa. Skupa odea mu je predobro stajala, a i
koulja je bila otkopana za jedno dugme vie. Brada i kosa bile su suvie
uredne, pa je bilo jasno da su paljivo negovane.
Ulazei u kolibu, zraio je samouverenou. Njegov blagi osmeh se ni za
trunku nije promenio kada je spustio pogled na le vezan za sto.
Gardner nije skinuo masku, moda iz potovanja prema pridolici, koji je
nije imao. Profesore Irving, mislim da ne poznajete Toma Libermana?
Pridolica okrenu osmeh prema Tomu. Ne, bojim se da nam se putevi
nisu ukrstili. Oprostite mi to se ne rukujem, ree, teatralno nam pokazavi
svoje rukavice.
Profesor Irving je kriminalni profajler i saraivao je sa Istranim biroom
Tenesija u nekoliko istraga, objasni Gardner. Zanima nas psiholoko
gledite ovog zloina.
Irving se samozadovoljno naceri. U stvari, ja sebe radije nazivam
bihevioristom. Ali neu praviti pitanje povodom zvanja.
Upravo si to uinio. Rekoh sebi da ne treba na njemu da iskaljujem svoje
neraspoloenje.
Tom se utivo osmehnuo, ali uinilo mi se da sam u smeku primetio
izvesnu hladnou. Drago mi je, profesore Irving. Ovo je moj prijatelj i
saradnik dr Hanter, dodade, ispravivi Gardnerovu omaku.
Irving ljubazno klimnu glavom prema meni, ali bilo je oigledno da me
njegov radar nije primetio. Panju je ve usmerio ka Jakobsenovoj, rairivi
osmeh.
Mislim da nisam uo vae ime.
Dajana Jakobsen. Kada je koraknula napred, delovala je gotovo
usplahireno, a hladnoa koju je dotad iskazivala bila je u opasnosti da
nestane. Zadovoljstvo je upoznati vas, profesore Irving. Proitala sam
mnogo vaih radova.
Irvingov osmeh se jo vie rairi. Nisam mogao da ne primetim kako su
mu zubi neprirodno beli i ravni.
Nadam se da nemate zamerki. I, molim vas, zovite me Aleks.
Dajana je zavrila psihologiju pre nego to je primljena u Istrani biro
Tenesija, ubaci Gardner.
Profajler die obrve. Zaista? Onda u paziti da ne pogreim. Nije je
potapao po glavi, ali kao da jeste. Profajlerov osmeh se pretvori u izraz
odvratnosti kada mu je pogled pao na le. Imao je i bolje dane, zar ne? Mogu
li, molim vas, dobiti jo malo tog mentola?
Molba nije bila upuena nikome posebno. Trenutak kasnije, jedna lanica
forenzike ekipe gunajui izae da mu ga donese. Irving je sastavio prste
pod otrim uglom i bez rei sluao dok mu je Gardner ukratko izlagao
poznate injenice. Kada se ena vratila, prihvatio je mentol ne zahvalivi se
i naneo ga na gornju usnu, a onda joj pruio teglicu natrag.
Pogledala je dole u ponuenu teglicu pre nego to ju je uzela. Nema na
emu.
Ako je bio svestan zajedljive primedbe, Irving to nije pokazao. Tom me
veselo pogleda uzimajui drugu teglicu za uzorke iz torbe i okreui se opet
ka leu.
Voleo bih da saekate dok ne zavrim, molim vas.
Irving je to rekao i ne pogledavi ga, kao da uzima zdravo za gotovo da e
se svi bez pogovora povinovati njegovim eljama. Primetih Tomov ljutit
pogled i naas pomislih da e neto odgovoriti. Ali pre nego to je stigao,
iznenadni gr mu pree preko lica. Nestao je tako brzo, kao da se nije ni
pojavio, izuzev bledila koje je ostavio za sobom.
 Mislim da mi je potreban sve vazduh. Ovde je neizdrivo vrue.
Poao je nesigurnim korakom prema vratima. Pooh za njim, ali me on
zaustavi, odmahnuvi glavom.
Nemoj ti da izlazi. Poni da fotografie kad profesor Irving zavri. Idem
samo da popijem malo vode.
Imamo flairanu u friideru pored stolova, ree mu Gardner.
Zabrinuto sam ga ispratio pogledom, ali Tom oigledno nije eleo da die
prainu. Izgledalo je da niko drugi nije nita primetio. Bio je okrenut samo
prema Irvingu i meni, a profajler ionako nije obraao panju. Stajao je i sa
rukom na bradi napregnuto zurio u mrtvaca na stolu, dok mu je Gardner i
dalje iznosio injenice. Kada je agent Istranog biroa zavrio, Irving se u
stavu duboke zamiljenosti nije ni pomerio, ni progovorio. Stav je bitan.
Pomislih da ne treba biti nedobronameran.
Shvatate, naravno, da je u pitanju serijski ubica? prozbori on, napokon
se pomerivi.
Gardner ga muno pogleda. Nismo sigurni u to.
Irving se osmehnu pokroviteljski. Oh, mislim da jesmo. Pogledajte kako
je telo nameteno. Ostavljeno je tako da bismo ga mi pronali. Obnaeno,
vezano i, po svoj prilici, mueno. Uza sve to, i lica okrenutog nagore. Nema ni
najmanjeg znaka stida ili aljenja, niti je ubica pokuao da pokrije rtvine oi
ili da je okrene licem nadole. Sve ovo nedvosmisleno ukazuje na
proraunatost i uivanje. Bio je zadovoljan s onim to je uradio i zato je eleo
da mi to vidimo.
Gardner bespogovorno prihvati tu vest. Verovatno je i sam to
pretpostavljao. Znai, ubica je mukarac?
Naravno. Irving se tiho nasmeja, kao da je Gardner rekao neku alu.
Izvan svega ostalog, rtva je oigledno bio snaan mukarac. Misli li da bi
ena mogla ovo da uradi?
Iznenadilo bi te ta neke ene mogu da urade. Osetio sam kako oiljak
poinje da me svrbi.
Ovde imamo ogromnu koliinu drskosti, nastavi Irving. Ubica je morao
znati da e telo biti otkriveno kad najam istekne. Gospode, ak je ostavio i
novanik kako biste mogli da identifikujete rtvu. Ne, ovo mu nee ostati
jedino ubistvo. Na tip je tek poeo.
inilo se da ga to ini zadovoljnim.
Novanik moda i nije pripadao rtvi, nesigurno kaza Gardner.
Ne slaem se. Ubica je bio suvie promiljen da bi zaboravio svoj. Kladio
bih se ak i da je lino rezervisao kolibu. Nije on sluajno naiao i odluio da
ubije osobu koja ju je iznajmila. Ovo je bilo predobro i osmiljeno i izvedeno
za tako neto. Ne, izvrio je rezervaciju na ime ubijenog, a zatim ga doveo
ovde, na fino i zabaeno mesto bez sumnje unapred provereno gde moe
na miru da ga mui.
 Kako moete biti sigurni da je rtva muena?, zapita Jakobsenova. Sada
je progovorila prvi put posle onog Irvingovog tetoenja.
inilo se da profajler uiva. Zato bi ga inae vezao za sto? On nije bio
samo sputan, nego izloen. Ubica je eleo da radi polako, da uiva. Moe li
ikako da se proveri ima li semena i da li je bilo seksualnog napada?
Trebao mi je trenutak da shvatim da je to poslednje pitanje upueno
meni. Ne kada je telo u ovom stadijumu raspadanja.
teta. Zvuao je kao da je propustio poziv na veeru. Ipak, prema
koliini krvi na podu, rane su oigledno nanesene dok je rtva jo bila iva. A
mislim da je i odsecanje genitalija veoma znaajno.
Nadovezah se mahinalno. Ne mora da znai. Fekalne muve polau jaja u
svaki otvor na telu, ukljuujui tu i prepone. Aktivnost insekata ne znai da je
tu postojala ozleda. Moraemo da sprovedemo punu obdukciju kako bismo to
utvrdili.
Zaista?, Irvingov osmeh je bio izvetaen. Ipak, dozvoliete da je krv
istekla odnekud? Ili je to ispod stola neko prosuo kafu?
Samo sam ukazao da... poeh, ali Irving me vie nije sluao. Besno sam
stisnuo usta kada se okrenuo Gardneru i Jakobsenovoj.
Kao to sam rekao, imamo rtvu koja je obnaena, vezana i, po svoj
prilici, osakaena. Pitanje je da li su povrede posledica postkoitalnog besa ili
teskobne seksualne napetosti. Drugim reima, jesu li nanete zato to mu se
digao ili zato to nije?
Njegove rei doekala je tiina. ak su i lanovi forenzike ekipe prekinuli
s radom da bi sluali.
Mislite da je motiv seksualne prirode?, upita Jakobsenova sledeeg
trenutka.
Irving odglumi iznenaenje. Odbojnost koju sam oseao prema njemu jo
malo je porasla.
ao mi je, mislio sam da je to oigledno zbog toga to je rtva ostavljena
naga. Zato je povreivanje vano. Imamo posla sa nekim, ko ili porie svoju
seksualnost, ili je se gadi, pa samoodvratnost iskaljuje na rtvi. U svakom
sluaju, nije otvoreni homoseksualac. Moda je oenjen, stub drutva. Moda
je neko ko voli da se hvali svojim uspesima kod ena. Ovo je uradio neko ko
mrzi vlastitu linost, pa to gaenje prema sebi pretvara u nasilje prema
svojoj rtvi.
Lice Jakobsenove bilo je bezizraajno. ini mi se da ste rekli da je ubica
ponosan na ono to je uradio? Da nije oseao ni stid ni aljenje?
Ne zbog samog ubistva, ne. On se ovde busa u grudi, pokuavajui da
ubedi sve ukljuujui i sebe koliko je veliki i jak. Ali razlog njegovog nedela
je neto sasvim drugo. Njega se stidi.
Moda postoje drugi razlozi za obnaenost rtve, ree Jakobsenova.
Moda je to neki oblik poniavanja ili nain postizanja kontrole.
 Ovako ili onako, kontrola se obino svodi na seks. Irving se osmehnu, ali
je to poelo da izgleda pomalo prisilno. Homoseksualci serijske ubice su
retki, ali postoje. A prema onome to sam ja video, mislim da bi ovo mogao
biti takav sluaj.
Jakobsenova nije odustajala. Ne znamo dovoljno o porivima ubice da
bismo...
Oprostite, ali imate li vi iskustva u istragama sluajeva serijskih ubica?
Irvingov osmeh je bio leden.
Ne, ali...
Onda me potedite popularne psihologije.
Sada nije ni pokuao da se osmehne. Jakobsenova nije reagovala, ali
crvene mrlje na obrazima su je odale. Osetih saoseanje sa njom. Bila u pravu
ili ne, nije to zasluila.
Nastala je neprijatna tiina. Prekinuo ju je Gardner. ta je sa rtvom?
Mislite li da ga je ubica moda poznavao?
Moda jeste, a moda i nije. inilo se da je Irving izgubio zanimanje za
sluaj. irio je kragnu koulje, a okruglo lice mu je bilo crveno i prekriveno
grakama znoja. U kolibi je bilo sveije posle otvaranja prozora, ali jo uvek je
bilo zaguljivo i vrue. Ovde sam zavrio. Bie mi potrebne kopije
forenzikih izvetaja i fotografija, kao i svi podaci koje imate o rtvi.
Okrenuo se ka Jakobsenovoj sa, kako mi se uinilo, zavodljivim osmehom.
Nadam se da mi niste zamerili malu razliku u miljenjima. Moda moemo
nairoko da razgovaramo o tome uz neko pie.
Jakobsenova nije odgovorila, ali prema pogledu koji mu je uputila,
pomislio sam da ne bi smeo da se nada. Profajler trai vreme ako pokuava
da je oara.
Poto je Irving izaao, atmosfera u maloj kolibi je postala oputenija.
Poao sam da uzmem foto-aparat iz Tomove torbe. Bilo je osnovno da
napravimo svoje fotografije lea, bez obzira na prisustvo islednika. Ali pre
nego to sam poeo, jedan agent uzviknu.
Mislim da imam neto.
Bio je to onaj krupni mukarac. Kleao je na podu pored leaja, isteui se
da dohvati neto ispod njega. Izvukao je mali, sivi cilindar, drei ga meu
prstima sa iznenaujuom paljivou.
ta je to? upita Gardner, prilazei.
Izgleda kao kutija za film, odgovori ovaj, dahui. Za foto-aparat od
trideset pet milimetara. Najverovatnije se otkotrljala ispod leaja.
Pogledah foto-aparat u svojoj ruci. Digitalni, poput veine koju danas
koriste forenziki islednici.
Da li iko jo uvek koristi film?, upitah enu agenta koja je Irvingu donela
mentol.
Samo zaluenici i istunci, ree krupni mukarac. Moj roak se kune u
njega.
I on se bavi glamur fotografijom poput tebe, Deri?, zapita ena, na ta
se svi nasmejae.
Ipak, Gardnerovo lice je i dalje imalo isti izraz. Ima li ta unutra?
Krupni agent skide poklopac. Nita, prazna je. Hej, stani malo...
Digao je sjajni cilindar na svetlost i zakiljio u njega.
Pa?, pouri ga Gardner.
Primetio sam kako se agent po imenu Deri ceri ispod maske. Protresao
je kutijicu od filma.
Ne mogu da vam ponudim fotografije, ali moe li umesto njih jedan lep,
pun otisak prsta?

Sunce je zalazilo dok smo se Tom i ja vozili natrag prema Noksvilu. Put je
vijugao podnojem strmih padina, prekrivenih drveem koje je zaklanjalo
poslednje zrake svetlosti, pa je bilo mrano iako je nebo iznad nas jo uvek
bilo plavo. Kada je Tom ukljuio svetla na automobilu, oko nas se odjednom
spustila tama.
Uutao si se, prozbori on posle izvesnog vremena.
Razmiljam.
Pretpostavio sam to.
Kada se vratio u kolibu, osetio sam olakanje, videvi da mnogo bolje
izgleda. Ostatak posla je proao glatko. Fotografisali smo i skicirali poloaj
tela, pa uzeli uzorke tkiva. Analizom amino i isparljivih kiselina potkonog
masnog tkiva, osloboenih umiranjem elija, biemo u mogunosti da
svedemo vreme proteklo od smrti u okvir od dvanaest sati. U tom trenutku
sve je ukazivalo da je rtva mrtva barem est, a vrlo verovatno i sedam dana.
Pa ipak, Gardner je tvrdio da je koliba bila iznajmljena pet dana. Neto nije
bilo u redu, pa iako sam moda izgubio veru u sopstvene sposobnosti, u
jedno sam bio sasvim siguran.
Priroda ne lae.
Shvatio sam da Tom oekuje moj odgovor. Nisam se ba proslavio gore,
zar ne?
Ne budi prestrog prema sebi. Svako moe da pogrei.
Ne ovako. Zbog toga sam izgledao nestruno. Nisam razmiljao.
Ajde, Dejvide, nita strano. Sem toga, moda si ipak u pravu. Postoji
neka zakoljica u pogledu vremena proteklog od smrti. Moda je rtva ve
bila mrtva kada je doneta u kolibu. Le je moda vezan za sto da bi izgledalo
kao da je tu ubijen.
Uprkos elji da poverujem u to, nisam mogao. To bi znailo da je celo
mesto zloina nameteno, ukljuujui i mrlje krvi na podu. A onaj ko je
dovoljno pametan da to izvede ovako uverljivo, znao bi da nas to ne bi dugo
zavaravalo. Dakle, ta bi bila poenta?
Tom nije imao odgovor na to. Put nas je vodio izmeu stabala drvea, ije
su se kronje jasno isticale obasjane svetlima automobila.
ta misli o Irvingovoj izvedenoj pretpostavci?, upita on posle izvesnog
vremena.
Misli, da je ovo poetak serije ubistava, ili da je motivisano seksom?
Oboje.
Mogao bi da bude u pravu za serijskog ubicu, odgovorih. Veina ubica
pokuava da sakrije svoje zloine, a ne da ih izloi. Ovo je delo veoma
drugaijeg ubice, sa drugaijim ciljevima.
A ostalo?
Ne znam. Siguran sam da je Irving dobar u svom poslu, ali... Slegao sam
ramenima. Pa, ini mi se da je ishitreno donosio zakljuke. Stekao sam
utisak da vidi ono to eli umesto onoga to se zaista nalazilo tamo.
Ljudi koji ne shvataju ta mi radimo mogu to isto da misle o nama.
Na posao je bar zasnovan na vrstim dokazima, a ini mi se da je Irving
premnogo nagaao.
Hoe da kae kako nikad ne slua svoje instinkte?
Mogu da ih sluam, ali nikad im ne bih dozvolio da stanu na put
injenicama. Kao ni ti.
Osmehnuo se. Seam se da smo ve razgovarali o tome. I naravno da ne
tvrdim da bi trebalo previe da se oslanjamo na instinkt. Ali razumno
korien, to je jo jedan alat koji imamo na raspolaganju. Mozak je zagonetan
organ; ponekad povezuje ono ega nismo svesni. Ima dobre instinkte,
Dejvide. Trebalo bi vie da im veruje.
Posle one greke u kolibi, to je bilo poslednje to sam eleo. Ipak, nisam
hteo ni da se ovo pretvori u razgovor o meni. Ceo Irvingov pristup je bio
proizvoljan. ini mi se da je previe eleo da ubica bude prikriveni
homoseksualac, to je ba fino i senzacionalno. Stekao sam utisak da ve
smilja sledei lanak.
Tom se nasmeja. Verovatnije knjigu. Pre nekoliko godina je objavio
bestseler i od tada je na raspolaganju svakoj TV stanici koja prihvati njegovu
cenu. ovek je bezoan samoreklamer, ali istini za volju, imao je neke dobre
rezultate.
A kladim se da se samo za takve i ulo.
Tom me pogleda sa strane, a na naoarima mu se ukaza odsjaj
automobilskih svetala. Ovih dana zvui vrlo cinino.
Samo sam umoran. Ne obraaj panju.
Tom vrati pogled na put. Gotovo da sam predosetio sledee pitanje. Ne
tie me se, ali ta se dogodilo sa devojkom koju si viao? Zvala se Deni, zar
ne? Nisam to hteo ranije da pominjem, ali...
Gotovo je.
 Te rei su imale prizvuk konanosti, to jo uvek nije odgovaralo istini
kada je u pitanju moja veza sa Deni. Zbog onoga to ti se dogodilo?
Samo delimino. Bilo je i drugih razloga. Zato to ti je posao bio vaniji.
Zato to zamalo nisi stradao. Zato to vie nije elela da sedi kod kue i strepi da
se to opet ne desi.
ao mi je, izusti Tom.
Klimnuo sam glavom, zurei pravo napred. I meni je.
Zau se migavac kada je Tom skrenuo na drugi put, koji je delovao jo
mranije od prethodnog.
A od kada ti ima problem sa srcem? upitah ga.
Tom outa sekundu, pa frknu. Stalno zaboravim na tvoje prokleto
medicinsko obrazovanje.
ta je u pitanju, angina?
Tako kau, ali dobro se oseam, nije nita ozbiljno.
Meni tog popodneva jeste izgledalo ozbiljno. Setio sam se koliko puta sam
ga video kako zastaje da uhvati dah otkad sam stigao. Trebalo je ranije da
shvatim. Da nisam bio obuzet sopstvenim problemima, moda i bih.
Ne bi trebalo da se napree i penje po brdima, rekoh mu.
Neu sad da se razmazim, odvrati on razdraeno. Uzimam lekove, pod
kontrolom je.
Nisam mu poverovao, ali znao sam kada treba da se povuem. Neko
vreme smo se vozili utei, obojica svesni onoga to je ostalo neizreeno.
Unutranjost karavana se osvetli kada je iza nas stigao neki drugi automobil,
zaslepljujuih svetala.
Pa, hoe li sutra da mi pomogne u pregledu?, zapita Tom.
Telo je trebalo da bude prebaeno u Medicinski centar univerziteta
Tenesi u Noksvilu. Forenziki antropoloki centar je imao sopstvene
laboratorije udnovato podignute pored Nejlend sports stadiona u
Noksvilu ali one su vie koriene za istraivanje, nego u stvarnim
istragama ubistava. Istrani biro Tenesija je imao ispostavu i u Nevilu, ali u
ovom sluaju bila je pogodnija mrtvanica Medicinskog centra. U normalnim
okolnostima sigurno bih iskoristio priliku da pomognem Tomu, ali sada sam
oklevao.
Nisam siguran da sam spreman za to.
Gluposti, neuobiajeno otvoreno ree Tom, pa uzdahnu. Sluaj, Dejvide,
znam da ti u poslednje vreme nije bilo lako. Ali doao si ovde da se sabere, a
ja ne znam za bolji nain od ovoga.
ta je sa Gardnerom?, proveravao sam ja.
Den je ponekad malo odbojan prema nepoznatim ljudima, ali potuje
talenat kao i svako drugi. Sem toga, meni nije potrebna njegova dozvola da
dovedem nekoga da mi pomogne. Obino bih pozvao nekoga od studenata,
ali ovde bih vie voleo da doe ti. Naravno, sem ako ne eli da radi sa
mnom.
Nisam znao ta elim, ali nisam mogao ni da ga odbijem. Ako si siguran u
to, hvala ti.
Zadovoljan, on nastavi da vozi sa punom panjom. Odjednom,
unutranjost automobila preplavi svetlost, jer se vozilo iza nas sasvim
pribliilo. Tom zakilji jer su ga svetla tog automobila zaslepila preko
retrovizora. Bila su udaljena samo metar-dva, visoko postavljena i dovoljno
snana da bi mogla pripadati nekom kombiju ili kamionetu.
Tom razdraeno pucnu jezikom. ta, doavola, radi taj idiot?
On uspori i prie ivici puta da propusti drugo vozilo. Ali i ono uspori
ostajui i dalje iza nas.
Dobro, imao si priliku, promrmlja Tom, pa opet ubrza.
Vozilo nas je pratilo istom brzinom, drei se tik iza karavana. Okrenuh
se, nastojei da vidim ta nas to prati, ali je bletava svetlost sa zadnjeg
prozora sve inila nevidljivim, spreivi me da ita razaznam.
Uz kripu guma, svetla naglo skrenue u levu stranu. Na trenutak sam
ugledao uzdignuti kombi tamnih stakala, koja su bila kao ogledalo, dok nas je
brundajui obilazio. Karavan se zaljuljao od udara vazduha, a onda je kombi
nestao, dok su se njegova stop-svetla izgubila u pomrini.
Prokleta seljaina, promrmlja Tom.
Pruio je ruku prema CD plejeru, pa su nas do civilizacije pratili lagani
tonovi eta Barkera.
 4

Tom me je odvezao do bolnice, gde sam ostavio svoj automobil.

Dogovorili smo se da se naemo sledeeg jutra kod mrtvanice i poto je
otiao, odmah sam se zadovoljno odvezao natrag u svoj hotel. eleo sam
samo da se istuiram, neto pojedem i zaspim.
Uglavnom sam to i radio svake veeri.
Uspinjao sam se prema sobi, kad sam se setio da imam dogovor za izlazak
te veeri. Pogledao sam sat i video da imam manje od pola sata pre nego to
Pol doe po mene.
Skljokao sam se na krevet, zastenjavi. Nimalo nisam bio raspoloen za
drutvo. Izgubio sam naviku da se druim i uopte mi nije bilo do askanja sa
nepoznatim ljudima. Bio sam u iskuenju da pozovem Pola i otkaem
dogovor pod nekim izgovorom, samo to nisam mogao da smislim nijedan.
Sem toga, bilo bi neuljudno odbiti njihovu gostoljubivost.
Hajde, Hanteru, potrudi se. Zato i ti, pobogu, ne bi uivao. Preko volje se
digoh sa kreveta. Imao sam vremena samo da se na brzinu istuiram, pa sam
skinuo odeu, uao u kabinu i podesio tu na najjai mlaz. Oiljak na stomaku
mi je izgledao udno i strano, kao da nije deo mene. Iako njegova runa
ruiasta linija nije vie bila osetljiva, i dalje nisam voleo da je dodirujem.
Pretpostavljao sam da u se vremenom navii na njega, ali to vreme jo nije
dolo.
Digao sam lice prema mlazu ije su me rasprskavajue kapljice peckale,
duboko udiui vazduh topao od pare da bih odagnao iznenadni nalet
seanja. Drka noa viri mi ispod rebara. Oseam kako se moja vrua, lepljiva
krv skuplja na crno-belim ploicama oko mene... Zatresoh glavom kao pas,
pokuavajui da odbacim neeljene slike. Imao sam sreu. Grejs Strahan je
bila jedna od najlepih ena koje sam ikada video. Bila je, takoe, i
najopasnija, odgovorna za smrt bar petoro-estoro ljudi. Da me Deni nije
nala na vreme, i ja bih postao jo jedna recka na njenom rabou; i mada sam
znao da treba da budem zahvalan to sam ostao iv, bilo mi je teko da to
zaboravim.
Posebno zato to je Grejs jo uvek bila na slobodi.
U policiji su me uveravali da je samo pitanje vremena kada e je uhvatiti,
jer je suvie psihiki nestabilna da bi dugo ostala na slobodi. Ali Grejs je bila
bogata ena, obuzeta strau za osvetom, nerazumnom koliko i
smrtonosnom. Nee se lako predati. Niti sam joj ja bio jedina meta. Jednom je
ve pokuala da ubije mladu majku i erku, i bila spreena, ali po cenu jo
jednog ivota. Posle Grejsinog napada na mene, Elen i Ana Meklod su ivele
pod policijskom zatitom i drugim imenom. Iako se pokazalo da je tee nai
njih nego forenziara koji se nalazi u telefonskom imeniku, bilo je jasno da
niko od nas nije siguran dok Grejs ne bude uhvaena.
Nije bilo lako iveti sa tim saznanjem. Posebno zato to sam imao oiljke
koji su me podseali na to koliko mi je blizu jednom prila.
Pustio sam najtopliju vodu koju sam mogao da izdrim, da bi mi od nje
isparile mrane misli. Potom sam se brisao pekirom dok koa nije poela da
mi bridi, pa se obukao i pourio niza stepenice. Posle vrueg tua oseao sam
se bolje, ali jo uvek nisam bio raspoloeniji dok sam silazio u predvorje
hotela. Pol je ve bio tu, sedeo je na sofi i neto urno zapisivao u belenicu.
Izvini, eka li dugo?, upitah ga.
Ustao je i gurnuo belenicu u zadnji dep. Samo to sam stigao. Sem je u
automobilu.
Parkirao se na suprotnoj strani ulice. Lepa ena od tridesetak godina
sedela je na mestu saputnika. Imala je dugaku, izrazito plavu kosu. Dok sam
ulazio na zadnje sedite okrenula se prema meni, sa rukama na povelikom
stomaku.
Zdravo, Dejvide, drago mi je da te opet vidim.
I meni, rekoh, a to sam i mislio. Postoje ljudi sa kojima se odmah
oseate oputeno, a Sem je bila jedna od njih. Sreli smo se samo jedanput
ranije ove nedelje ali sam imao utisak da je poznajem godinama. Kako si
ti?
Pa, bole me lea i noge, a ostalo ne eli ni da zna. Osim toga, ne mogu
da se poalim. Osmehnula se da pokae kako se ali. Sem je bila jedna od
srenica koje dobro podnose svoju trudnou. Doslovno je pucala od zdravlja i
bez obzira na sve neudobnosti bilo je jasno da uiva u svakom trenutku.
Beba se razigrala u poslednje vreme, kaza Pol, izlazei automobilom na
ulicu. Stalno govorim Sem da je to siguran znak za devojicu, ali ona ne
slua.
Nijedno od njih nije zanimao pol bebe. Sem mi je rekla da bi to pokvarilo
iznenaenje. Devojice nisu tako ivahne. Deak je.
Kladim se u gajbu piva da nisi u pravu.
U gajbu piva? Nita bolje? Obratila se meni: Dejvide, kakva je to opklada
za trudnicu?
Meni zvui prilino lukavo. On e da pije ak i ako izgubi.
Hej, trebalo bi da si na mojoj strani, pobuni se Pol.
On je razumniji, ree Sem, pljesnuvi ga.
Sluajui njihovo meusobno peckanje, poeo sam da se oputam. Bilo je
prijatno videti njihovu sreu, iako sam osetio trunku zavisti. Kada je Pol
skrenuo na parking, osetih razoaranje to je kratka vonja zavrena.
Bili smo u Starom gradu, nekadanjem industrijskom sreditu Noksvila.
Tu su se jo uvek nalazile neke fabrike i skladita, ali ceo kraj je pretrpeo blagi
preobraaj, tako to je industrija ustupala mesto barovima, restoranima i
stambenim zgradama. Pol se parkirao u ulici malo iznad restorana sa
mesnim odrescima u koji su svi izlazili, stare zgrade od cigala sline peini
ija je prostrana unutranjost trenutno bila ispunjena stolovima i ivom
svirkom. Unutra je ve bila guva, pa smo morali da se provlaimo do velike
grupe koja je sedela pored jednog od prozora. Poluprazne ae sa pivom i
smeh nagovetavali su da su oni tu ve izvesno vreme, i ja se na trenutak
pokolebah i pokajah to sam poao.
Onda su mi napravili mesto za stolom i bilo je kasno. Usledila su
upoznavanja, ali sam zaboravio njihova imena im sam ih uo. Osim Pola i
Sem znao sam samo Alanu, forenzikog antropologa, koja mi je tog dana
kazala gde da naem Toma. Bila je sa miiavim mukarcem za koga sam
pretpostavio da joj je mu, dok su ostali bili nastavnici ili studenti koje nisam
poznavao.
Mora da proba pivo, Dejvide, ree Pol, nagnuvi se pored Sem da me
vidi. Ovaj restoran ima sopstvenu malu pivaru. Sjajno je.
Mesecima nisam ni liznuo alkohol, ali sada mi je bio potreban. Pivo je bilo
tamno i hladno, i izvrsnog ukusa. Pola ae sam ispio u jednom cugu, pa sam
je spustio sa uzdahom.
Izgleda da ti je to bilo potrebno, ree Alana preko stola. Lo dan, a?
Tako neto, potvrdio sam.
I sama sam ih imala nekoliko.
Ona die svoju au u ironinu zdravicu. Otpih jo jedan gutljaj piva,
osetivi da se oputam. Atmosfera za stolom je bila leerna i prijateljska, pa
sam se lako uklapao u razgovor oko sebe. Kada je stiglo jelo, zaronio sam u
tanjir. Naruio sam niclu i zelenu salatu i do tog trenutka nisam shvatio
koliko sam gladan.
Uiva?
Sem mi se smekala iznad svoje ae sa kiselom vodom. Klimnuo sam
glavom, trudei se da savaem puna usta mesa. Jel tako oigledno?
Aha. Prvi put te vidim oputenog. Morao bi ee da pokuava.
Nasmejao sam se. Ne izgledam valjda toliko loe?
Oh, samo si malo napet. Toplo se osmehnula. Znam da si ovde doao da
tota raisti, ali ne postoji zakon koji zabranjuje povremeno oputanje.
Meu prijateljima si.
Spustio sam pogled, dirnut vie nego to sam eleo da priznam. Znam.
Hvala ti.
Ona se pomeri u stolici i tre se, pa poloi aku na stomak.
Jesi li dobro?, upitah.
Osmehnula se uprkos izvesnom bolu. Nemiran je.
On?
On, ree ona samouvereno, bacivi kriom pogled prema Polu.
Zasigurno on.
 Tanjiri su odneti, pa je naruen desert i jo pia. Uzeo sam kafu, znajui da
bih zbog jo jednog piva ujutru zaalio. Zavalio sam se u stolicu, uivajui u
blagoj oamuenosti i prijatnosti.
A tada mi se dobro raspoloenje razbilo o glavu.
Niotkuda, osetio sam strujanje mousnog, blago zainjenog mirisa koji
nisam mogao da pomeam sa nekim drugim. Sekundu kasnije je iezao,
izgubio se meu snanijim mirisima hrane i piva, ali znao sam da mi se nije
priinio. Prepoznao sam ga i to me je protreslo kao udar struje. Naas sam se
opet naao na poploanom podu svog predsoblja, a metalni zadah krvi meao
se sa jednim prefinjenim, zavodljivim miomirisom.
Parfem Grejs Strahan.
Ona je ovde. U trenutku sam se uspravio na stolici i poeo mahnito da se
osvrem. U restoranu je vladala zbrka zvukova i boja. Zagledao sam lica,
oajniki traei izdajnike crte, neku greku u masci. Mora da je tu negde.
Gde je?
Kafu?
Zbunjeno sam se zagledao u kelnericu, koja se pojavila pored mene. Imala
je dvadesetak godina, i malo puniji stas. Parfem joj se probijao kroz mirise
jela i samog restorana; mousni miris koji je bio jeftin, teak i prezasien. Iz
blizine uopte nije podseao na fini parfem Grejs Strahan.
Samo je bio dovoljno slian da me zbuni na trenutak.
Naruili ste kafu?, upita kelnerica gledajui me sa oprezom.
Izvinite. Da, hvala.
Ona spusti olju i udalji se. Ruke i noge su me peckale, a ivci podrhtavali
od malopreanjeg naleta adrenalina. Shvatih da sam rukom pritisnuo oiljak
tako jako da me je zabolelo. Idiote. Kao da bi Grejs mogla da te prati... Svest o
tome koliko su mi ivci napeti, ak i ovde, ostavila mi je gorak ukus u ustima.
Pokuao sam na silu da se opustim, ali srce mi je i dalje tuklo u grudima.
Odjednom, uini mi se da u prostoriji nema dovoljno vazduha. Buka i mirisi
bili su mi nepodnoljivi.
Dejvide? Sem me je zabrinuto posmatrala. Bled si kao arav.
Samo sam malo umoran. Idem kui. Morao sam da izaem. Poeo sam
da prebiram novanice po novaniku, i ne videi koje su.
Saekaj, mi emo te odvesti.
Ne! Spustio sam ruku na njenu podlakticu pre nego to je stigla da se
okrene Polu. Molim te. Biu dobro, zaista.
Siguran si?
Osmehnuo sam se na silu. Naravno.
Nisam je ubedio, ali sam ve odgurnuo stolicu i spustio na sto pregrt
novanica, i ne znajui ima li tu dovoljno novca ili ne. Pol i ostali su jo uvek
bili obuzeti razgovorom, ali nisam se zaustavljao da vidim da li je jo neko
primetio moj odlazak. Uspeo sam nekako da se uzdrim i ne istrim na ulicu.
Poeo sam duboko da udiem hladan proleni vazduh, ali ni tada nisam stao.
Nastavio sam da hodam, ne znajui, niti brinui kuda idem, poto sam samo
eleo da se kreem.
Siao sam sa ivinjaka i odskoio unazad, zauvi zagluujuu sirenu sa
leve strane. Posrnuo sam natrag na trotoar, a tramvaj je proao samo
nekoliko centimetara pored mene, bleskajui osvetljenim prozorima u
pomrini. im je proao, pourio sam da preem na drugu stranu, osvrui se
povremeno. Prole su godine od mog preanjeg boravka u Noksvilu, pa
nisam imao pojma gde se nalazim, a jo manje kuda idem.
Nisam ni mario.
Usporio sam tek kada sam primetio da se ispred mene protee pomrina
i da nema vie ulinog svetla. Reku sam naslutio pre nego to sam je ugledao;
u vazduhu sam osetio vlagu koja me je potpuno osvestila. Bio sam mokar od
znoja kada sam se naslonio na ogradu. Mostovi koji spajaju obale sa
drvoredima izgledali su kao ogoljeni lukovi u pomrini, obeleeni svetlim
takama. Ispod njih je mirno proticala reka Tenesi, kao to ini ve hiljadama
godina. I verovatno e proticati jo hiljadama godina.
ta ti je, doavola? Prestravio si se zbog jeftinog parfema. Ipak, bio sam
suvie iscrpljen da bih se stideo. Osetivi se usamljeno kao nikada u ivotu,
izvadio sam telefon i poeo da pregledam imena poznanika. Denino ime i
broj bili su naglaeni na osvetljenom ekranu. Drao sam palac iznad dugmeta
za poziv, arko elei da razgovaram sa njom, i da joj opet ujem glas. Ali u
Britaniji je jo uvek bilo rano jutro, a ak i da je pozovem, ta bih joj rekao?
Sve je ve bilo reeno.
Koliko je sati?
Trgao sam se, zauvi glas pored sebe. Nalazio sam se u delu pomrine
izmeu ulinih svetiljki, a sve to sam video od oveka bio je crveni sjaj
njegove cigarete. Kasno sam shvatio da je ulica pusta. Glupo. Toliki put, samo
da bih bio opljakan.
Pola jedanaest, odgovorih mu, dok mi je napetost rasla u oekivanju
napada koji e uslediti.
Ipak, on samo zahvalno klimnu glavom i produi dalje, pa se izgubi u
tmini iza sledee svetiljke. Uzdrhtao sam, i to ne samo zbog vlage i hladnoe
koji su dolazili s reke.
U pustoj ulici poe da se pribliava dobrodolo uto svetlo taksija.
Zaustavio sam ga i vratio se u hotel.

Maka je tvoje najranije seanje.

Mora da postoje i druga, ranija, zna to. Ali nijedno tako ivo. Nijedno koga
bi se povremeno seao i uvek ga proivljavao. Tako stvarno da i sada osea
sunce na temenu i vidi svoju senku pred sobom dok se saginje.
 Zemlja je mekana i lako se vadi. Koristi pare drveta odlomljenog sa ograde,
pare belog koia koji je omekao i poeo da truli. ini ti se da bi moglo opet da
pukne, ali nema mnogo da kopa.
Nije duboko.
Prvo oseti miris. Prezasien, sladunjav miris, koji je dobro poznat, i nije
nalik nijednom koji si osetio ranije. Zastane malo, omirie vlanu zemlju,
razdraen, ali uzbueniji. Zna da ne bi trebalo to da radi, ali radoznalost je
prevelika. ak i tada si imao mnotvo pitanja. Ali ne i odgovore.
Drvo je udarilo u neto maltene im si nastavio da kopa. Drugaiji sastav
tla. Poeo si da uklanja poslednji sloj zemlje, primetivi da je miris postao
snaniji. Najzad je ugleda: kartonsku kutiju za cipele, mokru i natrulu.
Kutija poinje da se raspada kada si pokuao da je podigne, mokra je i
ulee se pod unutranjom teinom. Odmah je sputa natrag. Prsti su ti
nespretni i udni dok uzima poklopac, neto te stee u grudima. Uplaen si, ali
uzbuenje lako nadvladava strah.
Polako sklanja poklopac kutije.
Maka lii na prljavu gomilu umbira. Poluzatvorene oi su joj blede i
prazne, kao izduvan balon posle zabave. Insekti joj puze kroz krzno, a bube bee
od dnevne svetlosti. Zuri zanesen, dok se debeli crv uvija i gri izlazei joj iz uva.
Bocne maku tapom. Nita se ne deava. Bocne je opet, ali jae. Opet nita.
Jedna re se obrazuje u tvojim mislima, re koju si ve uo, ali si je tek sada
zaista shvatio.
Mrtva.
Sea se make onakve kakva je bila. Debeo, prgav maak, nezgodno
stvorenje s kandama. Sada je... nita. Kako se ona ustra ivotinja koje se sea
pretvorila u ovo trulo klupko krzna? Pitanja ti ispunjavaju glavu, prevelika da
ih zadri. Naginje se blie, kao da e, ako gleda dovoljno napregnuto, saznati
odgovor...
...i odjednom se trgne. Komijino lice je iskrivljeno od besa, ali tu je jo neto,
to ne razume. Tek godinama kasnije shvatio si da je to gnuanje.
ta si to, zaboga... Oh, ti mali, bolesni gade...
Jo vike, i tada, a i kasnije, kod kue. Ne pokuava da objasni ta si
uradio, poto ni sam to ne razume. Ipak, ni ljutite rei, ni kazna ne briu ono
to si video. I ta si osetio, a osea ak i sada, dok ti se gnezdi u elucu.
Savlaujui oseaj uenja i strastvene, nezasite radoznalosti.
Ima pet godina. I tako sve to poinje.
 5

Sve se naizgled usporilo kada je no poao prema meni. Zgrabio sam ga, ali
bilo je sueno da zakasnim. Seivo mi je kliznulo kroz aku, zasekavi mi dlan i
prste do kostiju. Osetio sam toplu vlanost krvi u ruci, a onda sam izgubio tlo
pod nogama. Isticala je na crno-bele podne ploice i natapala mi prednji deo
koulje, dok sam klizio niza zid.
Spustio sam pogled i video drku noa koja mi je nakaradno virila iz
stomaka, pa sam zinuo da kriknem...
Ne!
Hitro sam se pridigao u krevetu, dahui. Oseao sam krv, toplu i mokru.
Izbezumljeno sam pokuavao da vidim stomak pod bledom meseinom. Ipak,
nije bilo povreda. Nije bilo noa, ni krvi. Samo sjaj hladnog znoja i upadljiv
oiljak ispod rebara.
Hriste. Skljokao sam se sa olakanjem, shvativi da sam u svojoj hotelskoj
sobi i videvi da sam sam.
To je bio samo san.
Srce mi se smirivalo i usporavalo, a pritisak u uima poputao. Spustio
sam noge sa kreveta i drhtei seo. Sat na nonom stoiu pored kreveta
pokazivao je pet i trideset. Alarm mi je bio podeen da zvoni sat kasnije, ali
nije vredelo pokuavati da ponovo zaspim, ak i da sam to eleo.
Ukoeno sam ustao i upalio svetlo. Poeo sam da alim to sam pristao da
pomognem Tomu u pregledu lea iz kolibe. Tuiranje i doruak. Onda e sve
izgledati bolje.
Petnaest minuta sam izvodio vebe za jaanje trbunih miia, a zatim
uao u kupatilo i pustio tu. Digao sam lice prema vruem mlazu, putajui
vodene iglice da speru zaostale posledice komara.
Kada sam izaao, i poslednji delii runog sna bili su isprani. U sobi sam
imao aparat za kuvanje kafe, pa sam ga ukljuio da radi dok sam se oblaio i
ukljuio laptop. U Britaniji bi trebalo da je ve kasno prepodne. Pijuckao sam
crnu kafu i proveravao svoju elektronsku potu. Nije bilo nita hitno;
odgovorio sam onima kojima sam morao, a ostale ostavio za kasnije.
Restoran u prizemlju je bio otvoren za doruak. Bio sam jedini gost.
Preskoio sam galete i palainke, i odluio se za tost i kajganu. Kada sam
uao, bio sam gladan, ali ak i to to sam naruio bilo mi je previe, pa sam
pojeo manje od pola. eludac mi se vezao u vor, mada nisam znao zato.
Trebalo je samo da pomognem Tomu u neemu to sam sam radio bezbroj
puta do tada, i pod daleko gorim okolnostima od ovih.
Uveravao sam sebe da nema nikakve razlike.
Kada sam izaao napolje, izlazilo je sunce. Parking je jo uvek bio u senci,
a tamno nebesko plavetnilo je poelo da bledi, probijeno zaslepljujuim
zlatastim sjajem na horizontu.
Vozio sam iznajmljenog forda, neto drugaijeg oblika i sa automatskim
prenosom, to je predstavljalo jo jedan podsetnik da se nalazim u drugoj
zemlji. Iako je jo uvek bilo rano, saobraaj je ve bio gust. Bilo je divno jutro.
Premda je Noksvil bio gradska sredina, taj deo istonog Tenesija bio je jo
uvek bujan i zelen. Proleno sunce jo nije razvilo vrelinu koja je znojem
natapala koulju, dok je vazduh u ovo doba dana zadravao ranojutarnju
sveinu, nezagaenu izduvnim gasovima vozila u saobraaju, za razliku od
zaguljive vlanosti najtoplijeg dela leta.
Pred sobom sam imao dvadeset minuta oputene vonje do Medicinskog
centra univerziteta u Tenesiju. Mrtvanica se nije nalazila u istom delu
studentskog grada kao Institut, ali znao sam put do nje iz ranijih poseta.
ovek na portirnici mrtvanice bio je toliko krupan da je pult prema
njemu izgledao kao deja igraka. Bio je tako obloen salom da je izgledalo
kao da nema kostiju, a kai sata mu se usekao u nabrano meso zgloba kao
ica za sir u testo. Dok sam mu objanjavao ko sam, disao je tiho, adenoidno
itei.
Sala za obdukcije broj pet. Kroz vrata, pa niz hodnik. Glas mu je bio
nesrazmerno visok za tako krupno telo. Osmehnuo se aneoski, pruajui mi
elektronsku propusnicu. Ne mote promaiti.
Otvorio sam vrata pomou propusnice i uao u samu mrtvanicu.
Doekao me je poznati mirisni koktel formaldehida, izbeljivaa i sredstva za
dezinfekciju. Tom se, u hirurkoj odei i sa gumenom keceljom, ve nalazio u
prostoriji obloenoj ploicama. Na stolu pored njega stajao je mali CD plejer i
tiho svirao neku ritminu melodiju sa bubnjevima koju nisam prepoznao. Sa
njim je bio i neki slino odeven ovek, koji je prao le na aluminijumskom
stolu kako bi ga oistio od insekata i larvi muva.
Dobro jutro, prozbori Tom veselo, kada su se vrata zatvorila iza mene.
Pokazah glavom prema CD plejeru. Badi Ri?
Ni blizu. Lui Belson.
Tom se uspravi iznad mokre grudne upljine. Poranio si.
Ne kao ti.
Hteo sam da napravim rendgenski snimak lea i da poaljem otiske zuba
u Istrani biro.
Pokazao je rukom na mlaeg oveka, koji je i dalje prao le. Dejvide, ovo
je Kajl, jedan od pomonika u mrtvanici. Pozvao sam ga da mi pomogne dok
ti ne stigne, ali nemoj da kae Hiksu.
Pomonici u mrtvanici radili su za kancelariju medicinskog islednika, to
je znailo da je Hiks praktino Kajlov ef. Zaboravio sam da je patolog
smeten tu, a nisam zavideo onima koji rade za njega. Kajlu to nije smetalo.
Bio je visok, krupnih kostiju i debeljukast. Imao je prijatno, okruglo lice koje
je blistalo ispod guste, neuredne kose.
Zdravo, ree on, digavi ruku u rukavici.
Pomagae nam i jedna od mojih studentkinja, nastavi Tom. Ovde nas i
nije potrebno troje, ali obeao sam da u je pozvati prilikom sledeeg
pregleda.
Ako ti ja nisam potreban...
Bie mnogo posla. To samo znai da emo ranije zavriti. Tomov osmeh
je znaio da se neu tako lako izvui. Odea i ostalo je u svlaionici, niz
hodnik.
Bio sam sam u garderobi. Stavio sam svoju odeu u orman i obukao
hirurku, sa gumenom keceljom. Ono to je trebalo da radimo predstavljalo je
moda najgrozniji deo posla, a sigurno je spadalo i meu najprljavije. Testovi
DNK mogu da traju do osam nedelja, a otisci prstiju potvruju identitet samo
ako rtva ve ima dosije. Ipak, ak i kod leeva u ovom stadijumu raspadanja,
identitet, a ponekad i uzrok smrti rtve mogu se otkriti iz samog kostura.
Meutim, da bi se to postiglo, moraju se ukloniti svi tragovi mekog tkiva.
To nije prijatan posao.
Kada sam krenuo nazad u salu za obdukcije, zastao sam ispred vrata. uo
sam kako Tom mumla uz dez melodiju, nadglasavajui mlaz vode. ta ako
opet pogrei? ta ako vie ne moe to da radi?
Ipak, nisam smeo tako da razmiljam. Otvorio sam vrata i uao. Kajl je
zavrio sa pranjem lea. Sa ostataka lea kapljala je voda, pa je pod blistao
kao da je poliran.
Tom je stajao kod kolica sa hirurkim instrumentima. Uzeo je makaze za
seenje tkiva i, dok sam prilazio, privukao bletavu svetiljku koja se nalazila
iznad naih glava.
Dobro, hajde da ponemo.

Prvi le sam video kada sam bio student. Bila je to mlada ena, od najvie
dvadeset pet-est godina, koja je poginula u kunom poaru. Uguila se od
dima, a vatra joj nije ni pipnula telo. Leala je na hladnom stolu mrtvanice,
pod jarkom svetlou koja je osvetljavala svaki deli tela. Oi su joj bile
delimino otvorene, kroz proreze su joj se videle beonjae, dok je vrh jezika
malo virio izmeu beskrvnih usana. Bio sam zapanjen kako je mirno
izgledala; ukoeno i nepokretno kao na fotografiji. Sve to je uradila, sve to
je bila i nadala se da e biti, zavreno je. Zauvek.
To saznanje me je snano pogodilo. Tada sam shvatio da e, bez obzira na
to ta uinim i koliko nauim, uvek postojati neka tajna koju neu moi da
reim. Meutim, tokom sledeih godina to je samo uvrstilo moju odlunost
da reim opipljivije zagonetke u okviru svoje struke.
Tada su Kara i Alis, moja ena i estogodinja kerka poginule u
saobraajnoj nesrei. I odjednom mi takve teme vie nisu bile akademske.
Izvesno vreme radio sam u svojoj prvobitnoj profesiji, kao lekar, nadajui
se da u tako nai deo mira, ako ne i odgovore. Meutim, samo sam se
zavaravao. Kako smo Deni i ja shvatili na sopstvenu tetu, nisam mogao da
pobegnem od svog posla, poto je ono to sam radio inilo deo mog bia.
Tako sam barem mislio dok mi se nije no zario u stomak.
Sada ni u ta vie nisam bio siguran.
Pokuao sam da otklonim sumnje dok sam radio na ostacima rtve.
Sakupivi uzorke tkiva i tenosti za slanje na analizu, paljivo sam skalpelom
odsekao mii, hrskavicu i unutranje organe, doslovno skinuvi poslednje
tragove ljudskosti sa lea. Radilo se o krupnom mukarcu, ko god je on bio.
Moraemo da izvrimo preciznija merenja samog kostura, ali imao je oko
190 centimetara i krupne kosti.
Takvog mukarca nije lako savladati.
Radili smo u gotovo potpunoj tiini, Tom je odsutno pevuei pratio
pesme sa diska Dajne Vaington, dok je Kajl namotao crevo i istio korito u
koje su popadali insekti i ostala prljavtina sprana sa lea. Taman sam se
udubio u posao, kada su se neoekivano otvorila dvostruka vrata sale za
obdukcije.
Bio je to Hiks.
Dobro jutro, Donalde, pozdravi ga Tom ljubazno. emu moemo da
zahvalimo ovo zadovoljstvo?
Patolog se nije potrudio da odgovori. Teme njegove elave glave sijalo je
kao kliker pod jarkom svetlou dok je namrgoeno gledao u Kajla.
ta, doavola, radi ovde, Vebsteru? Traio sam te.
Kajl pocrvene. Samo sam...
Upravo zavrava, mirno kaza Tom. Zamolio sam ga da mi pomogne.
Den Gardner eli izvetaj o ovome to je pre mogue. Osim ako ti nema neku
primedbu?
I da ju je imao, Hiks to ne bi priznao. Nastavio je da istresa bes na Kajlu.
Ovog jutra imam obdukciju. Da li je sala spremna?
Uh, nije, ali zamolio sam Dejsona da...
Nisam rekao Dejsonu da to uradi, nego tebi! Siguran sam da dr
Libermen i njegov pomonik mogu da se snau dok ti radi posao za koji si
plaen.
Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim da je mislio na mene.
Tom mu se hladno osmehnu. Siguran sam da moemo.
Hiks mrcnu razoaran, jer je ostao uskraen za sukob. elim da sve bude
spremno za pola sata, Vebsteru. Pobrini se da bude tako.
Da, gospodine, ao mi je..., ree Kajl, ali mu je patolog ve okrenuo lea.
Teka vrata se zatvorie za njim.
Pa, siguran sam da nam je sada svima lake, kaza Tom, prekinuvi
tiinu. ao mi je, Kajle, nisam nameravao da te dovedem u nevolju.
Mladi mukarac se osmehnu, ali su mu obrazi i dalje ostali crveni. U redu
je. Ali dr Hiks je u pravu, stvarno bi trebalo da...
Pre nego to je zavrio, vrata se iznenada opet otvorie. Naas sam
pomislio da se Hiks moda vratio, ali umesto patologa se pojavila uzrujana
devojka.
Pretpostavio sam da je to studentkinja za koju je Tom rekao da e nam
pomagati. Imala je neto vie od dvadeset godina i nosila svetloruiastu
majicu i iznoene radne pantalone, pri emu su oba odevna predmeta bila
razvuena na njenom punakom telu. Blajhanu plavu kosu uvrstila je
crvenom trakom sa belim tufnama, a okrugle naoare su joj davale privlaan,
ali pomalo uplaen izgled. To je trebalo da bude u neskladu sa elinim
kuglicama i alkicama kojima je naikala ui, nos i obrve, ali zaudo nije.
Poto prevaziete poetno iznenaenje, shvatili biste da joj ta naizgled bolna
gomila metalnih ukrasa zapravo dobro stoji.
Rei su pokuljale iz nje i pre nego to su se zatvorila vrata.
Boe, ne mogu da verujem da kasnim! Pola sam rano kako bih mogla da
svratim u Institut i proverim svoj projekat, a onda sam potpuno izgubila
pojam o vremenu! Zaista mi je ao, dr Liberman.
Pa, stigla si, ree Tom. Samer, mislim da ne poznaje Dejvida Hantera.
On je Britanac, ali ne zameri mu to. A ovo je Kajl. On je preuzeo odgovornost
dok ti nisi stigla.
Kajlovo zbunjeno lice se rairi u osmeh. Drago mi je.
Zdravo, ozari se Samer, otkrivi protezu za zube. Pogledala je prema
leu, vie sa zanimanjem nego sa odbojnou. To bi za veinu ljudi bio
zastraujui prizor, ali Institut je studentima pomagao da se pripreme za
mranu stvarnost. Jesam li neto propustila?
Ne, i dalje je mrtav, ohrabri je Tom. Zna gde se ta nalazi, ako eli da
se presvue.
Naravno. Okrenula se da izae i torbom zakaila elina kolica puna
instrumenata. Izvinite, izustila je, smirivi ih pre nego to je nestala kroz
vrata.
U sali za obdukcije opet je zavladala neobina tiina. Na Tomovom licu
titrao je poluosmeh. Samer je na lokalni uragan.
Primetio sam, rekoh.
Kajl je i dalje zapanjeno zurio prema vratima. Tom me pogleda sa veselim
izrazom na licu, pa proisti grlo. Kajle, uzorci?
Molim? Tehniar je izgledao iznenaeno, kao da je zaboravio da smo i
mi tamo.
Treba da ih spakuje za laboratoriju.
Oh, da. Svakako.
Bacivi jo jedan pogled ispunjen nadom ka vratima, Kajl pokupi uzorke i
izae.
Mislim da se slobodno moe rei da je naa Samer stekla oboavaoca,
kaza Tom sa trunkom ironije, pa se okrenu od stola i odjednom tre. Protrlja
grudnu kost, kao da nema vazduha.
Jesi li dobro?, upitah.
Nije nita. Od Hiksa bi svako dobio goruicu, odgovori. Ipak, nije
izgledao dobro. Posegao je rukom prema tacni sa instrumentima i bolno
uzdahnuo.
Tome...
Dobro sam, dodavola! Podigao je ruku da bi me spreio da priem, pa to
pretvorio u pokret izvinjenja. Dobro sam, stvarno.
Nisam mu verovao. Na nogama si jo pre nego to sam ja stigao ovamo.
Zato se malo ne odmori?
Zato to nemam vremena, razdraeno odgovori. Obeao sam Denu da
u mu predati uvodni izvetaj to pre budem mogao.
I dobie ga. Samer i ja moemo da dovrimo skidanje mekog tkiva.
On preko volje klimnu glavom. Moda samo nekoliko minuta...
Gledao sam ga kako se udaljava, zapanjen koliko je krhko izgledao. Nikada
nije bio krupan ovek, ali sada kao da se meso topilo na njemu. On stari. To je
bila ivotna injenica, ali je to nije inilo nimalo prihvatljivijom.
Tomov CD se davno zavrio, pa je u sali za obdukcije vladala tiina.
Odnekud spolja sam zauo zvonjavu telefona. Niko se nije javljao, pa je
naposletku prestala.
Okrenuo sam se ostacima rtve. Kostur je sada bio gotovo sasvim
osloboen miia, tako da se na njemu zadralo samo neto mekog tkiva koje
e biti uklonjeno kuvanjem u deterdentu. Poto ne bi bilo praktino uranjati
ceo kostur u veliko bure, trebalo je prethodno izvesti jo jedan grozan
postupak.
Razglobljavanje.
Lobanju, karlicu, noge i ruke treba razdvojiti, to zahteva i panju i sirovu
snagu. Svako oteenje kosti treba paljivo zapisati, da ne bi bilo pomeano
sa povredama nastalim pre smrti. Poeo sam da odvajam lobanju, sa mukom
sekui hrskavicu izmeu drugog i treeg vratnog prljena, a onda se Samer
vratila.
U svojoj hirurkoj odei i kecelji nije toliko odudarala od mrtvanice,
izuzev pirsinga u uvu i nosu. Izbeljena kosa joj je bila pokrivena hirurkom
kapom.
Gde je dr Liberman?, zapita ona.
Morao je da izae. Nisam dalje objanjavao. Tom ne bi eleo da njegovi
studenti saznaju da je bolestan.
Samer je to prihvatila. Hoete li da ja ponem sa deterdentom?
Nisam znao ta je Tom imao na umu, ali to je bila dobra ideja kao i svaka
druga. Poeli smo da punimo veliku elinu burad rastvorom deterdenta i
postavljamo ih da se greju na gasnim gorionicima. Iako je snaan aspirator
iznad gorionika usisavao najvei deo pare i isparenja u prostoriji, spoj
izbeljivaa i prokuvanog mekog tkiva stvarao je neprijatan miris koji je
podseao na neto izmeu veeraja i loeg restorana.
Znai, vi ste Britanac, upita Samer dok smo radili.
Tako je.
Kako ste se nali ovde?
Na studijskom sam putovanju.
Zar u Britaniji nemate istraivake ustanove?
Imamo, ali nisu kao vae.
Da, Institut je prilino dobar. Njene krupne oi me osmotrie kroz
naoare. Kako je tamo biti forenziki antropolog?
Obino hladno i mokro.
Nasmejala se. Osim toga. Ima li razlike?
Nisam ba eleo da govorim o tome, ali ona je samo bila ljubazna. Pa, u
osnovi je isto, uz nekoliko razlika. Mi nemamo toliko kriminalistikih slubi
kao vi ovde. Za nekog stranca, broj samostalnih erifa i policijskih odeljenja
a da ne govorimo o dravnim i saveznim slubama koje dejstvuju u
Sjedinjenim Dravama bio je zbunjujui. Ipak, glavna razlika je u klimi.
Osim ako nije vrelo leto, nastojimo da spreimo suenje leeva kao to je
ovde sluaj. Raspadanje je u veini sluajeva vlanije, sa vie plesni i sluzi.
Ona napravi grimasu. Odvratno. Jeste li ikad razmiljali o selidbi?
Uprkos neraspoloenju, nasmejao sam se. Misli da radim u Sunevom
pojasu2? Ne, zaista nisam. Ipak, nisam vie eleo da govorim o sebi. A ta je
s tobom? ta namerava u budunosti?
Samer se upustila u nadahnut opis svog dotadanjeg ivota, namera za
budunost i svog trenutnog posla u nekom noksvilskom baru kako bi
sakupila dovoljno novca da kupi automobil. Ja sam malo govorio, zadovoljan
to sluam njen monolog. To nije usporavalo njen rad, a bujica rei je delovala
oputajue, pa sam, kada se Tom vratio, iznenaeno primetio da je u
meuvremenu prolo gotovo dva sata.
Vidim da ste napredovali, ree on zadovoljno, prilazei stolu.
Bilo je prilino jednostavno. Nisam ga pred Samer pitao kako se osea,
ali video sam da mu je bolje. On saeka da se ona vrati do buradi iznad
gorionika, pa me pozva na stranu.
Izvini to sam se toliko zadrao, razgovarao sam sa Denom Gardnerom.
Otkrili su neto zanimljivo. Poto nemaju zavedene otiske Terija Lumisa,
momka iji je novanik naen u kolibi, jo uvek nisu sigurni da se radi o
njemu. Pokazao je rukom prema ostacima na stolu. Ali dobili su nalaze
otisaka sa kutijice za film. Pripadaju Viliju Deksteru, tridesetestogodinjem
mehaniaru iz Sevirvila.
 Sevirvil je bio gradi nedaleko od Getlinburga, tridesetak kilometara od
planinske kolibe u kojoj je otkriven le. To je dobro, zar ne?
Trebalo bi da jeste, sloi se on. Postoji kriminalni dosije sa
Deksterovim otiscima prstiju zbog stare optube za vonju pod dejstvom
alkohola. U kolibi su pronali jo nekoliko njegovih otisaka. Jedan je bio na
nedelju dana staroj priznanici kreditne kartice pronaenoj u Lumisovom
novaniku.
Sve to je ukazivalo da je Teri Lumis bio rtva, a Vilis Dekster njegov ubica.
Ipak, bilo je neto udno u nainu na koji mi je Tom rekao da to nije tako
jednostavno. Znai, u zatvoru je?
Tom skide naoare i obrisa ih papirnom maramicom, zagonetno se
smekajui. Pa, u tome je zakoljica. Izgleda da je Vilis Dekster poginuo u
saobraajnoj nesrei pre est meseci.
To ne moe da bude tano, rekoh. Ili otisci nisu njegovi, ili je na umrlici
napisano pogreno ime.
Tako izgleda, zar ne? Tom vrati naoare na nos. Zato emo sutra ujutro
da ga ekshumiramo.

Imao si devet godina kada si prvi put video mrtvo telo. U nedeljnom si odelu i
uveden u prostoriju u kojoj su svuda bile postavljene stolice, okrenute prema
sjajnom kovegu, koji je stajao napred, na postolju prekrivenom crnim
somotom. Na jednom uglu visi kianka boje krvi. Panju ti je privukao nain na
koji je savijena u savrenu osmicu, pa si gotovo stigao do kovega pre nego to si
se setio da pogleda unutra.
U njemu lei tvoj deda. Izgleda... drugaije. Lice mu je naizgled votano, a
obrazi upali, kao kada zaboravi da stavi svoje zube. Oi su mu sklopljene, ali kao
da neto nije u redu ni sa njima.
Ukopa se u mestu, osetivi poznati pritisak u grudima. Neija ruka ti se
stisne uz lea, nagnavi te da krene napred. Hajde sada, pogledaj.
Prepoznaje glas svoje tetke. Ali nije ti bio potreban podsticaj da prie.
mrcne i dobije blag udarac po glavi.
Maramicu!, proita tetka. Meutim, tog puta nisi obrisao nos koji ti je
gotovo neprestano curio. Samo si pokuao da raspozna kakvih jo mirisa ima,
skrivenih ispod parfema i mirisnih sveca.
Zato su mu oi zatvorene?, pita.
Zato to je kod Gospoda, odgovara tetka. Zar ne izgleda smireno? Kao da
je zaspao.
Ali tebi ne izgleda kao da spava. To u kovegu izgleda kao da nikada nije ni
bilo ivo. Zuri u njega, pokuavajui da shvati ta je to tano drugaije, dok te
snano ne poguraju dalje.
Tokom sledeih nekoliko godina, seanje na dedu uvek ti je donosilo isti
oseaj zbunjenosti i stezanje u grudima. To je jedno od tvojih prvih seanja.
Meutim, tek u sedamnaestoj godini doiveo si ono to ti je promenilo ivot.
Sedi na klupi i ita za vreme odmora za ruak. Knjiga koju si ukrao iz
biblioteke je prevod Summa Theologiae Svetog Tome Akvinskog. Teka je za
itanje i naivna, naravno, ali ima u njoj zanimljivih delova. Postojanje neega i
njegova sutina su razdvojeni. To ti se dopalo, gotovo isto kao i Kirkegardova
tvrdnja: Smrt je svetlost pod kojom velike strasti, i dobre i loe, postaju jasno
vidljive. Svi teolozi i filozofi koje si proitao protivree jedni drugima, i niko od
njih nema nikakve prave odgovore. Ipak, blii su cilju od miljenja studenata
druge godine o Kamiju i Sartru koji svoje neznanje skrivaju iza maske matarija.
Ti si ih ve prerastao, kao to si na putu da preraste i Akvinskog i ostale. U
stvari, poinje da misli da odgovor nee nai ni u jednoj knjizi. Ali ta jo
postoji?
Kod kue se u poslednje vreme uka o tome gde e se pronai novac kojim se
plaa tvoje kolovanje. To ti ne smeta. Doi e odnekud. Ti ve godinama zna da
si poseban, da si sudbinski predodreen za velika dela.
To ti je sueno.
vae i guta spakovane sendvie mahinalno, dok ita, ne uivajui u
ukusu. Hrana je gorivo i nita drugo. Poslednja operacija ti je zaustavila curenje
nosa koje ti je poremetilo detinjstvo, ali morao si da plati cenu. Do sada si
potpuno izgubio ulo mirisa, tako da ti je sve osim najzainjenije hrane svedeno
na ukus vate.
Dovrivi bezukusni sendvi, sklanja knjigu. Upravo si ustao sa klupe, kad
se zaula kripa konica i tup udarac. Die pogled i ugleda enu u vazduhu.
Izgleda kao da na trenutak visi, pre nego to je tresnula kao krpena lutka
gotovo ispred tvojih nogu.
Lei savijena na leima, lica iskrivljenog prema nebu. Na sekundu vam se
sretnu pogledi; rairenih oiju, zapanjeni. Nema bola ni straha u njima, samo
iznenaenje. I jo neto. Saznanje.
Tada njen pogled postane prazan i nagonski shvata da je sila koja je drala
tu enu u ivotu nestala. To to sada lei pred tvojim nogama je vrea mesa i
polomljenih kostiju, i nita drugo.
Stoji tu oamuen, dok se drugi ljudi skupljaju oko tela, gurajui te u stranu
sve dok ti ne nestane iz vidokruga. Ali nije vano. Ve si video ono to je trebalo.
Cele te noi lei budan, nastojei da se priseti svake pojedinosti. Gubi dah i
uzdrman si, na pragu si neega neizmernog. Zna da ti je omoguen kratak
pogled na neto znaajno, neto i svakodnevno i duboko. Izuzev to ti iz nekog
razloga lice te ene, s oima koje kao da su se upile u tvoje, sada izmie i ini te
besnim. eli ne, mora opet da vidi taj trenutak kako bi shvatio ta se
dogodilo. Ali tvoje seanje nije doraslo tom zadatku, nita vie nego kada si se
zagledao u koveg svog dede. Suvie je lino; suvie nepouzdano. Neto tako
vano zahteva nepristrasniji pristup.
I postojaniji.
Sledeeg dana si podigao svu uteevinu i kupio svoj prvi foto-aparat.
 6

Kada smo krenuli na groblje, zora je bila samo bleda traka na horizontu.
Nebo je jo uvek bilo tamno, ali zvezde su polako nestajale, kao da su
potisnute novim danom. Krajolik sa obe strane puta poeo je da dobija
oblike, pojavljujui se iz pomrine kao fotografija koja se razvija. U pozadini
prodavnica i restorana brze hrane uzdizali su se tamni planinski masivi, kao
da naglaavaju nitavnost ljudske fasade.
Tom je vozio u tiini. Prvi put nije pustio neki od svojih diskova sa
dezom, mada nisam znao da li je to zbog ranog jutra ili njegovog
raspoloenja. Doao je po mene u hotel, ali posle blagog osmeha nije mnogo
govorio. Niko u to doba dana ne izgleda sjajno, ali inilo se da sivilo njegovog
lica nema nikakve veze sa nedostatkom sna.
Verovatno ni sam ne izgleda dobro. Sino sam leao budan do pred samo
jutro, strepei od onoga to me eka, mada mi to nije bila prva, a sigurno nee
biti ni najgora ekshumacija. Ranije sam godinama radio u Bosni, na masovnoj
ratnoj grobnici u kojoj su bile sahranjene itave porodice. Ovo nee biti ni
slino tome, a znao sam i da mi Tom, vodei me sa sobom, ini uslugu. Prema
svom poloaju, trebalo bi oberuke da prihvatim priliku da uestvujem u
istrazi u Sjedinjenim Dravama.
Zato onda nisam poletniji?
Nekadanja samouverenost i sigurnost pretvorile su se u sumnje. inilo
se da su sva moja energija i usredsreenost, koje sam ranije uzimao zdravo
za gotovo, pre godinu dana iscurile iz mene sa krvlju na pod hodnika u mom
stanu. A ako sam se sada tako oseao, kako e biti kada, po povratku u
Britaniju, budem radio sam na istragama?
Jednostavno nisam znao.
Istoni horizont je bio proaran zlatastom bojom kada je Tom skrenuo sa
glavnog puta. Ili smo prema predgrau na istonom rubu Noksvila koji mi
nije bio poznat. Bio je to sirotinjski kraj: ulice sa kuama sa kojih se gulila
farba i zaraslih dvorita, punih otpadaka. Obasjane prednjim svetlima naeg
automobila zasijale su oi make, koja je prekinula da jede neto u slivniku i
oprezno se zagledala u nas dok smo prolazili pored nje.
Nema jo mnogo, prozbori Tom, prekinuvi tiinu.
Oko jednog i po kilometra dalje, kue poee da ustupaju mesto ipragu i
nedugo zatim stigosmo do groblja. Bilo je zaklonjeno od puta drvoredom
borova i visokim zidom od bledih cigala. Na luku iznad kapije stajao je znak
od kovanog gvoa sa natpisom Groblje i pogrebni zavod Stipl Hil. Bio je
ukraen sa stilizovanim anelom, pobono pognute glave. ak i u polumraku
sam primetio da je metal zarao, a da se boja guli.
 Provezli smo se kroz otvorenu kapiju. Sa obe strane su se nalazili uredni
redovi nadgrobnih spomenika, uglavnom zarasli i zaputeni. U njihovoj
pozadini stajali su mrani borovi umarci, dok sam ispred nas primetio
obrise samog pogrebnog zavoda: niske zgrade, industrijskog izgleda, sa ijeg
se krova uzdizao onii, iroki toranj sa zailjenim vrhom.
Grupa parkiranih vozila sa strane oznaavala je na cilj. Parkirali smo se
pored njih i izali. Gurnuo sam ruke u depove, drhtei na ranojutarnjoj
sveini. Magla je lebdela iznad trave, posrebrene rosom, dok smo ili prema
sreditu zbivanja.
Ispred groba su bili postavljeni paravani, iako u to doba dana obino nije
bilo nikoga ko bi mogao to da vidi. Mali bager je brektao i podrhtavao
podiui jo jednu kaiku sirove zemlje iz koje je ispadalo busenje dok ju je
istovarivao na sve veu gomilu. U vazduhu su se oseali mirisi ilovae i dizel-
goriva, a grob je bio gotovo iskopan, nalik zjapeoj crnoj rani na tlu.
Gardner i Jakobsenova su stajali u grupi slubenika i radnika koji su ekali
dok je bager vadio jo jednu kaiku zemlje. Malo odvojen od njih stajao je
Hiks. Patologova elava glava virila je iz prevelikog kinog mantila, u kome je
vie nego ikad nalikovao kornjai. Njegovo prisustvo bilo je maltene
formalno, poto e le skoro sigurno biti predat Tomu radi ispitivanja.
Izraz na njegovom licu jasno je govorio da nije srean zbog toga.
U blizini je stajao jo jedan ovek. Bio je visok i otmeno odeven. Nosio je
kaput od kamilje dlake preko crnog odela i kravate. Gledao je kako bager
napreduje, sa izrazom ravnodunosti ili dosade na licu. Kada nas je primetio,
naizgled je postao budniji, zagledavi se u Toma dok smo prilazili.
Tome, ree Gardner. Oi agenta Istranog biroa bile su naduvene i
zakrvavljene. Za razliku od njega, Jakobsenova je izgledala svee kao da je
mirno odspavala devet sati, dok joj je mantil, opasan kaiem, bio
besprekorno ist.
Tom se osmehnu, ali nita ne ree. Primetio sam da se, bez obzira na to
to je uzbrdica bila blaga, zadihao u kratkom hodu od automobila. Hiks ga
zavidljivo pogleda, ne pozdravivi ga. Mene je potpuno zanemario, izvadio
prljavu maramicu iz depa i buno izduvao nos.
Gardner pokaza visokog oveka u kaputu od kamilje dlake. Ovo je Eliot
Jork, vlasnik Stipl Hila. Pomogao je da organizujemo ekshumaciju.
Uvek rado pomaem. Jork urno prie i rukova se sa Tomom. Dr
Liberman, ast mi je to sam vas upoznao.
Miris njegove kolonjske vode oseao se i pored isparenja dizela iz bagera.
Rekao bih da je imao blizu pedeset godina, ali nisam bio siguran. Bio je
krupan, punaak ovek, sa neizboranim licem koje se ukrupnjavalo umesto
da stari. Meutim, tamna kosa mu je bila bez sjaja, to je govorilo da je
ofarbana, a kada se okrenuo video sam i da je paljivo zaeljana kako bi
pokrila elu na temenu.
 Primetio sam da je Tom bre-bolje povukao ruku pre nego to me je
predstavio. Ovo je moj kolega, dr Hanter. Doao nam je u posetu iz Velike
Britanije.
Jork me je nemarno pozdravio. Iz blizine sam opazio da su zarukavlja
njegovog kaputa od kamilje dlake izlizana i iskrzana, a po onome to sam
mogao da vidim ispod kaputa, i crnom odelu je bilo potrebno ienje. Sudei
po krvavim zarezima i neravnim zulufima brijao se na brzinu ili tupim
iletom. A ak ni njegova prejaka kolonjska voda, od koje su polazile suze iz
oiju, nije uspevala da mu prikrije puaki zadah, ni ute, nikotinske mrlje na
prstima.
Ve se okretao Tomu, a da mi jo nije ni pustio ruku. Dr Liberman, uo
sam mnogo toga lepog o vaem radu i, naravno, o vaoj ustanovi.
Hvala vam, ali nije to moja ustanova.
Ne, naravno. U svakom sluaju, slui na ast Tenesiju. Pritvorno se
osmehnu. Ne bih hteo da poredim svoj, ah, poziv sa vaim, ali volim da
mislim kako i sam, na svoj skroman nain, pruam javne usluge, koje nisu
uvek prijatne, ali svakako neophodne.
Tomov osmeh nije zatitrao. Potpuno se slaem. Znai, vi ste sproveli ovu
sahranu?
Jork nakrivi glavu. Imali smo tu ast, gospodine, mada se bojim da se ne
seam mnogo toga o ovom pojedinanom sluaju. Mnogo ih je bilo, razumete.
Stipl Hil prua sveobuhvatnu pogrebnu uslugu, ukljuujui i kremaciju i
sahranu na ovom divnom mestu. Pokazao je rukom na okolno zaputeno
zemljite kao da se radi o velianstvenom parku. Moj otac je osnovao
preduzee 1958. godine, i od tada opsluujemo oaloene. Na moto je
dostojanstvo i uteha, i volim da mislim kako nam pristaje.
Samoreklamiranje je zavreno neprijatnom tiinom. Tom je osetio
olakanje kada se Gardner umeao.
Ne bi trebalo da potraje. Pri kraju smo, ree on. Jorkov osmeh je
izbledeo od razoaranja, poto se Tom veto udaljio od njega.
Kao da potvruje Gardnerovu izjavu, bager istovari poslednju kaiku
zemlje na gomilu i povue se, iskaljucavi za kraj jo malo izduvnih gasova.
ovek umornog izgleda, za koga sam pretpostavio da je slubenik
zdravstvene zatite, klimnu glavom jednom od radnika. Ovaj, odeven u
zatitni kombinezon i masku, prie i raspri dezinfekciono sredstvo u
otvorenu raku. Bolest se ne zavrava uvek smru bolesnika. Kao i bakterije,
koje se razvijaju na mesu koje se raspada, hepatitis, HIV i TBC, samo su neki
od patogenih agenasa koje mrtvi mogu da prenesu ivima.
Radnik sa zatitnom maskom spusti kratke merdevine u raku i poe da
isti koveg lopatom. Do trenutka kada je zakaio uad za dizanje, nebo se
prosvetlilo bledoplavom bojom, a borova uma je bacala dugake senke
preko trave. Kada se radnik uspentrao napolje, on i ostali su stali sa obe
strane rake i poeli da izvlae koveg u grozomornom inu suprotnom od
sahrane.
Blatom pokriveno oblije se polako dizalo, dok je sa njega padalo
grumenje zemlje. Radnici spustie koveg na daske koje su bile postavljene
pored rake i hitro se odmakoe od njega.
Prokletstvo! to ovo smrdi!, promrmlja jedan od njih.
Bio je u pravu. Vonj trulei se irio jutarnjim vazduhom, ak i tamo gde
smo mi stajali. Nabravi nos, Gardner prie i sagnu se da pogleda koveg.
Poklopac je odvojen, kaza, pokazujui pukotinu ispod grudve zemlje. Ne
bih rekao da je provaljen, samo izgleda da je drvo prilino tanko.
To je najbolja amerika borovina! Koveg je savreno dobar!, prasnu
Jork. Niko nije obratio panju.
Tom se nagnu iznad kovega, miriui. Jesi li rekao da je ovo zakopano
pre est meseci? upita Gardnera.
Tako je. Zato?
Tom ne odgovori. udno. ta ti misli, Dejvide?
Nastojao sam da ne pokaem nelagodnost kada su svi pogledali prema
meni. Ne bi ovako zaudaralo, nevoljno rekoh. Ne posle est meseci.
Ako niste primetili, taj koveg nije ba hermetiki zatvoren, ree Hiks.
Sa takvim otvorom, ta oekujete?
Nadao sam se da e Tom odgovoriti, ali je on, inilo se, vrlo paljivo
prouavao koveg. I dalje je imao sto osamdeset centimetara zemlje na sebi.
Na toj dubini raspadanje bi bilo mnogo sporije nego na povrini.
Nisam se vama obratio, ali hvala to ste to istakli, zajedljivo primeti
Hiks. Siguran sam da kao Britanac znate sve o uslovima u Tenesiju.
Tom se ispravi iznad kovega. Zapravo, Dejvid je u pravu. ak i u
provaljenom kovegu, raspadanje ne bi trebalo ovoliko da smrdi.
Patolog ga ljutito pogleda. Zato onda ne pogledamo? Otro pokaza
rukom radnicima. Otvorite ga.
Ovde?, upita Tom iznenaeno. Kovezi su obino prebacivani u
mrtvanicu pre nego to su otvarani.
Hiks je ini se uivao u tom trenutku. Koveg je ve provaljen. Ako je le u
tom stanju, u kome ti kae, voleo bih da to odmah saznam. Ve sam
protraio dosta vremena.
Dovoljno dobro sam poznavao Toma da, po njegovim blago stisnutim
usnama, shvatim kako se ne slae sa tim, ali je ipak outao. Dok le ne bude
zvanino predat njemu, Hiks je bio glavni.
Meutim, usprotivila se Jakobsenova. Gospodine, zar ne mislite da bi to
trebalo da saeka? ree Hiksu, kada je rukom dao znak radnicima da otvore
koveg.
Patolog joj se pakosno osmehnu. Dovodi li u pitanje moja ovlaenja?
Oh, zaboga, Donalde, ako e da otvori prokleti sanduk, samo uradi to,
ree Gardner.
Bacivi jo jedan mrk pogled prema Jakobsenovoj, Hiks dade znak jednom
od radnika koji je stajao sa strane sa elektrinom odvrtkom. Prodorno
zavijanje razbilo je tiinu dok je on odvrtao jedan po jedan raf iz kovega.
Pogledao sam preko ka Jakobsenovoj, ali njeno lice nije odavalo oseanja.
Verovatno je osetila da je gledam, pa su se njene sive oi nakratko ukrstile sa
mojim. Naas sam nazreo njenu ljutnju, a zatim je skrenula pogled.
Kada je poslednji raf odvrnut, jo jedan radnik se pridrui prvom da mu
pomognu u dizanju poklopca. Jedan trenutak je stajao na mestu pre nego to
je popustio.
Isuse Hriste!, ote se jednom radniku, koji okrenu glavu.
Iz kovega se digao nepodnoljivi koncentrovani smrad, slatkasto
zaudaranje trulei. Radnici se hitro udaljie.
Prioh sa Tomom da pogledam.
Prljavi beli arav prekrivao je najvei deo ostataka, ostavivi samo
lobanju vidljivom. Veina kose bee otpala, premda se nekoliko tankih
pramenova jo uvek dralo poput pranjavih pauina. Telo je poelo da truli,
meso kao da se istopilo sa kostiju, poto su bakterije pretvorile meko tkivo u
tenost. U zatvorenom prostoru kovega, ta tenost nije mogla da isparava.
Poznata pod nazivom tenost kovega, crna i lepljiva, natopila je pamuni
pokrov lea.
Hiks je bacio pogled unutra. estitam, Libermane. Ovaj je samo tvoj.
Ne osvrnuvi se, poao je prema parkiranim vozilima. Gardner je sa
gaenjem gledao u jezivi sadraj sanduka, drei maramicu preko usta i nosa
u uzaludnom pokuaju da odbije smrad.
Jel to uobiajeno?
Nije, odgovori Tom, besno pogledavi za Hiksom. Gardner se okrenu
Jorku. Imate li ideju kako je ovo moglo da se dogodi?
Lice vlasnika pogrebnog zavoda bilo je potpuno crveno. Naravno da
nemam! I sa gnuanjem odbacujem nagovetaj da je ovo moja greka! Stipl
Hil se ne moe smatrati odgovornim za ono to se dogodi kovegu nakon
pokopa!
Nekako to nisam ni oekivao. Gardner rukom dozva radnike. Pokrijte
ga, pa da ga prebacimo u mrtvanicu.
Meutim, ja sam se poblie zagledao u uasni sadraj sanduka. Tome,
pogledaj lobanju, izustih.
On je jo uvek zurio za patologom. Tada me upitno pogleda i uradi to.
Video sam kako mu se menja izraz lica.
Dene, ovo ti se nee svideti.
ta to? Umesto odgovora, Tom pogledom pokaza prema Jorku i
radnicima. Gardner se okrenu ka njima. Moete li da nam date minut
nasamo, gospodo?
 Radnici se udaljie do bagera i zapalie cigarete. Jork prekrsti ruke.
Ovo je moje groblje. Neu se mrdnuti odavde.
Gardnerove nozdrve se rairie kada je uzdahnuo. Gospodine Jork-
Imam pravo da znam ta se deava!
I mi jo uvek pokuavamo to da ustanovimo. Sada, ako nemate nita
protiv...
Meutim, Jork se nije tu zaustavio. Uperio je prst u Gardnera. Pruio sam
vam punu saradnju! I neu da budem okrivljen za ovo! elim da se zapie da
Stipl Hil nije odgovoran!
Odgovoran za ta? Gardnerov blagi glas imao je opasan prizvuk.
Za bilo ta! Za to! Jork besno pokaza na koveg. Ovo je odgovoran
posao, nisam uinio nita loe!
Onda nemate razloga za brigu. Hvala vam na pomoi, gospodine Jork.
Neko e uskoro doi da razgovara sa vama.
On zausti da se usprotivi, ali ga agent Istranog biroa uutka pogledom.
Pogrebnik besno uuta i udalji se. Gardner je zamiljeno gledao za njim kao
maka za pticom, pa se okrenu Tomu.
Pa?
Rekao si da je ovo mukarac bele puti?
Tako je. Vilis Dekster, tridesetestogodinji mehaniar, poginuo u
saobraajnoj nesrei. Hajde, Tome, ta ste to videli?
Tom mi se pomalo zajedljivo osmehnu. Dejvid je to primetio. Prepustiu
njemu da saopti najnoviju vest.
E, ba ti hvala. Okrenuo sam se nazad prema kovegu, oseajui na sebi
poglede Gardnera i Jakobsenove. Pogledajte nos, kazao sam im. Meko tkivo
bee istrulilo, ostavivi zjapeu trouglastu rupu, obrubljenu deliima
hrskavice. Vidite li dno nosne upljine, gde se spaja sa kosti koja dri gornje
zube? Tu bi trebalo da se nalazi izboina, kao otar istureni rub kosti. Ali
ovde ga nema, glatko se stopio sa donjom kosti. I oblik nosa je sasvim
pogrean. Greben je nizak i irok, a i sama nosna upljina je preiroka.
Gardner opsova sebi u bradu. Jeste li sigurni?, zapita, obrativi se vie
Tomu nego meni.
Bojim se da jesmo. Tom nezadovoljno pucnu jezikom. I ja bih video da
sam imao vremena da pogledam. Bilo koja od tih karakteristika lobanje
predstavljala bi prilino snaan pokazatelj nasleenih osobina. A kada se
pogledaju sve zajedno, onda nema sumnje.
Sumnje u pogledu ega? zbunjeno upita Jakobsenova.
Izboina kosti koju je Dejvid pomenuo je karakteristika lica belaca. Ko
god ovaj mukarac bio, nema je, ree joj Tom.
Jakobsenova se namrti, sklopivi kockice. Hoete da kaete da je crnac?
Ali mislila sam da je Vilis Dekster bio belac.
Gardner ljutito uzdahnu. I jeste. Piljio je dole u poluraspadnuto telo kao
da ga je ono izneverilo. Ovo nije Vilis Dekster.
 7

Jarko sunce je bilo u zenitu i zaslepljivalo odsjajem sa stakla i obojenih

karoserija drugih vozila na putu. Iako jo nije bilo podne, vazduh iznad asfalta
mrekao se od vruine i izduvnih gasova. Saobraaj ispred nas se sasvim
usporio, poto su automobili obilazili vozilo hitne pomoi koje je prepreilo
jednu traku. Na njoj je iskoeno stajao novi leksus, savren i gladak sa zadnje
strane, a potpuno spljoten sa prednje. Neto dalje od njega nalazilo se ono
to je nekada bio motor. Sada je to bila samo gomila unitenih delova
motora, hromiranog metala i gume. Povrina puta oko ostataka motora bila
je umrljana neim to je moglo biti ulje, ali verovatno nije bilo.
Dok smo polako prolazili pored mesta nesree nakon to nam je
policajac bezizraznog lica mahnuo rukom video sam kako se posmatrai
okupljaju na mostu iznad puta i naslanjaju na ogradu da bi osmotrili zabavu
ispod sebe. Potom to ostade za nama, a saobraaj se nastavi uobiajenom
brzinom kao da se nita nije dogodilo.
Tom je delovao obodreno dok smo se vraali sa groblja. Oi su mu sijale
po emu sam znao da je onaj poslednji preokret pobudio njegovo zanimanje.
Prvo otisci sa mesta zloina koji pripadaju pokojniku, a sada i otkrie
pogrenog tela u njegovom grobu. Takva zagonetka je Tomu predstavljala
duevnu hranu.
ta misli, jesu li izvetaji o smrti Vilisa Dekstera bili preuranjeni?
upitao je zamiljeno, lupkajui prstima po volanu u ritmu melodije Dizija
Gilespija sa CD plejera. Lairana sopstvena smrt je vraki dobar alibi, ako si
u stanju da je sprovede.
Vratih odlutale misli u stvarnost. I ta misli, ko je u kovegu? Jo jedna
rtva?
Neu napreac donositi zakljuke dok ne budemo znali uzrok smrti, ali
rekao bih da jeste. Sasvim je mogue da je neko u pogrebnom zavodu
grekom zamenio tela, mada pod ovim okolnostima to ne izgleda verovatno.
Iako mi je mrsko da to priznam, mislim da je Irving bio u pravu da je ovo
serijski ubica.
Pogledao me je. Molim?
Nita.
Osmehnuo se. Bio bi lo glumac, Dejvide.
Obino bih uivao u takvim razgovorima sa Tomom, ali u poslednje
vreme sam bio zaokupljen preispitivanjem sebe. Verovatno sam samo
sumnjiav, ali zar ne deluje previe prikladno da je otisak na kutiji za film
doveo pravo do lea jo jedne rtve?
On slee ramenima. Zloinci gree kao i svi drugi.
 Znai, misli da bi Vilis Dekster jo uvek mogao biti iv? Da je on ubica?
ta ti misli?
Mislim da sam smetnuo sa uma koliko voli ovakve rasprave.
Nasmejao se. Samo ispitujem mogunosti. Zapravo, slaem se, sve to
zvui previe prikladno. Ipak, Den Gardner nije budala. Moda je pomalo
nespretan, ali drago mi je da on vodi sluaj.
Nisam bio oduevljen Gardnerom, ali Tom nije olako davao pohvale. ta
misli o Jorku? upitah.
Sem to sam poeleo da operem ruke posle rukovanja sa njim, nisam
siguran. Izgledao je zamiljeno. Ne slui ba na ast svojoj profesiji, ali nije
izgledao previe zabrinut zbog ekshumacije. Barem dok nije video u kakvom
je stanju koveg. Ne sumnjam da e morati da odgovori na neka glupa pitanja,
ali mislim da ne bi bio tako smiren da je znao ta emo pronai.
ak i da je tako, teko je zamisliti da se sahrani pogreno telo, a da niko u
pogrebnom zavodu ne zna za to.
Tom klimnu. Gotovo nemogue. Ali zasad neu stvarati miljenje o
Jorku. Zautao je da bi dao migavac pre prestrojavanja, pa obiao sporu
kamp-prikolicu. Uzgred, bio si odlian tamo. Ja nisam primetio nosnu
upljinu.
Primetio bi je da nisi bio toliko besan zbog Hiksa.
Bes prema Hiksu spada u rizik profesije. Trebalo bi da sam se do sada
ve navikao. Osmeh mu izbledi kada je video moj izraz lica. Dobro, govori.
ta te mui?
Nisam nameravao da to pominjem, ali nije bilo svrhe dalje izbegavati
temu. Mislim da moj dolazak ovamo nije bio tako dobra ideja. Cenim ovo to
ti ini, ali... Pa, treba priznati, ne ide. Mislim da bi trebalo da se vratim.
Do tog trenutka nisam bio svestan da sam ve odluio. Sada mi se inilo
da su se sve moje sumnje iskristalisale, prisiljavajui me da prihvatim ono
to sam do tada izbegavao. Pa ipak, deo mene je bio zapanjen tim saznanjem,
svestan da u njemu ima neega neopozivog. Ako sada odem, neu prekinuti
samo svoj kratki put.
Predau se.
Tom je utao izvesno vreme. To nema veze samo sa onim to se dogodilo
u kolibi, jel tako?
I to je deo toga, ali ne. Slegao sam ramenima, pokuavajui da to izrazim
reima. Samo oseam da sam pogreio. Ne znam, moda sam suvie
pourio.
Rana ti je zacelila, zar ne?
Nisam mislio na to.
Znam. Uzdahnuo je. Mogu li da budem iskren?
Klimnuo sam glavom; nisam smeo sam da govorim.
Ve si jednom pokuao da pobegne i nije vredelo. Zato misli da e
ovog puta biti ita bolje?
Osetio sam kako mi obrazi gore. Da pobegnem? Da li on to tako vidi? Ako
misli kada su Kara i Alis poginule, onda jesam, moe se rei da sam tada
pobegao, rekoh promuklim glasom. Ipak, ovo je neto drugo. Imam utisak
da mi neto nedostaje, a ne znam ta.
Znai, kriza samopouzdanja.
Ako ti se tako svia, da.
Onda u opet da te pitam: kako tu bekstvo moe da pomogne?
Sada sam ja zautao.
Tom nije sklanjao pogled sa puta. Neu te vreati ohrabrujuim
govorom, Dejvide. Ako zaista misli da treba to da uradi, onda svakako idi.
Mislim da e zaaliti, ali to je tvoj izbor. Ipak, hoe li pre toga da uini
neto za mene?
Naravno.
Tom namesti naoare. Ovo nisam rekao nikome, osim Meri i Polu.
Krajem leta odlazim u penziju.
Pogledao sam ga iznenaeno. Mislio sam da ostaje do kraja godine. ,Jel to
zbog zdravlja?
Recimo samo da sam to obeao Meri. Sutina je u tome da si mi ti bio
jedan od najboljih studenata, a ovo e biti poslednja prilika da radimo
zajedno. Smatrao bih velikom uslugom ako ostane jo nedelju dana.
Naas sam samo sedeo, divei se kako me je veto uhvatio u klopku. Ja
sam ti to omoguio, zar ne?
Osmehnuo se. Jesi. Ali ne moe da prekri re koju si dao starcu, jel
tako?
Morao sam da se nasmejem. udno, ne pamtim kada sam se osetio
vedrije. Dobro onda. Nedelju dana.
Tom zadovoljno klimnu glavom. Lupkao je prstima u ritmu trube iz
zvunika u automobilu.
A ta misli o Denovoj novoj pomonici?
Pogledao sam kroz prozor. O Jakobsenovoj? Deluje razborito i
preduzimljivo.
Mm. Prstima je i dalje lagano dobovao po volanu. Zar ne misli da je
privlana?
Da, pretpostavljam da jeste. Tom ne ree nita. Osetio sam kako mi lice
crveni. ta?
Nita, kaza on, cerei se.

Tom je pozvao mrtvanicu da im najavi dopremanje ostataka

ekshumiranog. Morae da budu pregledani u posebnoj sali za obdukciju da bi
se izbegla uzajamna kontaminacija sa leom iz kolibe. Sama ta mogunost
mogla bi da izazove komar prilikom dokazivanja kada ubica bude uhvaen.
Pod pretpostavkom da hoe.
Kada smo stigli, Kajl je razgovarao sa drugom dvojicom pomonika.
Prekinuo je da bi nas odveo do sale koju je pripremio, osvrui se, kao da
oekuje ili se nada da e videti jo nekoga. Shvativi da nema vie nikoga,
natmurio se.
Dolazi li Samer danas?
Pokuaj da zvui nehajno nije mu uspeo. Oh, mislim da e svratiti
kasnije, ree mu Tom.
Dobro. Samo sam se pitao.
Tom nije menjao izraz lica dok Kajl nije izaao iz sale za obdukciju. Mora
da je prolee, kaza sa osmehom. Sve se budi.
Koveg sa Stipl Hila doneli su ba kada smo se presvukli u hirurku odeu
i gumene kecelje. Prebaen je u aluminijumskom kontejneru; koveg u
kovegu nalik ruskim lutkama. Pre svega ostalog, telo je moralo da bude
snimljeno na rendgenu, pa je Kajl na kolicima odvezao kontejner u sobu za
radiografiju.
Jel vam je potrebna pomo sa ovim? zapitao je.
Ne, hvala, snai emo se.
Tome..., prozborih. Ostatke treba dii sa kolica da bi bili snimljeni.
Raspadanje je smanjilo telesnu masu, ali nisam eleo da se on napree.
Tom razdraeno uzdahnu, znajui na ta mislim. Moemo saekati da
Samer stigne. Kajla sam ve jednom doveo u nepriliku.
Oh, u redu je. Martin i Dejson mogu da me pokriju. Kajl je ivnuo na
pomen Samer. Stidljivo se nacerio. Osim toga, ni dr Hiks sada nije tu.
Tom nevoljno prihvati. Pa, dobro onda. Moe da pomogne Dejvidu da
podigne telo kad napravimo fotografije. U tom trenutku zazvoni telefon. On
pogleda ekran. To je Den. Bolje da prihvatim poziv.
Dok je Tom izaao u hodnik da razgovara sa Gardnerom, Kajl i ja smo
otvorili velike gvozdene spone koje su drale aluminijumski poklopac.
Znai, vi ste Britanac, a?, upita on. Iz Londona?
Tako je.
Auh. Pa kakva je Evropa?
Trenutak sam razmiljao kako da odgovorim, muei se sa nezgodnom
sponom. Pa, zapravo, prilino raznolika.
Stvarno? Voleo bih da jednom odem tamo. Da vidim Ajfelovu kulu i slina
mesta. Putovao sam po Sjedinjenim Dravama, ali uvek sam eleo da odem i
negde u inostranstvo.
Trebalo bi.
Ne sa ovom platom. Tuno se osmehnuo. A... hoe li i Samer biti
forenziki antropolog kao dr Liberman?
Pretpostavljam da to namerava.
 Usredsredio se na odvajanje spona, nastojei da izgleda
nezainteresovano. Znai li to da e ostati u Tenesiju?
Zato ne pita nju?
Uputio mi je prestravljen pogled, pa ga brzo spustio. Oh, ne mogu. Samo
sam se, znate... pitao.
Jedva sam suzdrao osmeh. U svakom sluaju, oekujem da e jo
izvesno vreme biti ovde.
Dobro.
ustro je klimnuo glavom i bacio se na posao. Bilo je bolno gledati
njegovu srameljivost. Zaista nisam znao da li bi Samer prihvatila njegovu
panju, ali nadao sam se da e on smoi hrabrosti da to sazna.
Upravo je trebalo da dignemo aluminijumski poklopac sa kontejnera kada
se Tom vratio. Lice mu je bilo smrknuto.
Ne muite se. Den ne eli da diramo taj le do daljnjeg. Izgleda da
Aleks Irving hoe da ga pogleda u prirodnom poloaju.
Zato? Razumeo sam zato je profajler hteo da vidi telo prve rtve u
kolibi, ali ovo je lealo u kovegu. Nisam shvatao ta oekuje da sazna iz
linog uvida to nije mogao na fotografijama.
Ko zna? Osujeen, Tom ljutito dunu. Hiks i Irving u jednom jutru.
Gospode, ovo se pretvara u paklen dan. A ti ovo nisi uo, Kajle.
Pomonik u mrtvanici se osmehnu. Ne, gospodine. Mogu li jo neto da
uradim?
Ne sada. Pozvau te kada doe Irving. Uveravali su me da e uskoro
stii.
Ipak, trebalo je da znamo da Irving nije tip koji bi brinuo to ga bilo ko
eka. Proteklo je pola sata, pa ceo sat, a on nas jo nije udostojio svojim
prisustvom. Tom i ja smo se zabavili vaenjem i suenjem ostataka iz kolibe,
koji su preko noi ostavljeni u deterdentu. Prolo je gotovo dva sata pre
nego to je profajler, i ne pokucavi, leerno uao u prostorije za obdukciju.
Nosio je skupu konu jaknu preko jednostavne crne koulje, a brada mu je
izgledala kao senka na punim obrazima, ublaavajui liniju vilice.
Sa njim je ula devojka, lepa i ne starija od devetnaest-dvadeset godina.
Drala se blizu njega, kao da joj je potrebna njegova zatita.
On nam uputi neiskren osmeh. Dr Liberman, dr... Zavrio je reenicu
blago klimnuvi glavom u mom pravcu. Pretpostavljam da vam je Den
Gardner rekao da dolazim.
Tom nije uzvratio osmeh. Jeste. A rekao je i da ete brzo doi.
Irving die ruke toboe se predajui, uputivi mu osmeh za koji je mislio
da je razoruavajui. Mea culpa. Hteo sam da snimim intervju za televiziju
kada mi je Gardner telefonirao, pa sam zakasnio. Znate kako to ide.
Tomov izraz lica je govorio da veoma dobro zna. Pogledao je otro prema
devojci. A to je...?
 Irving vlasniki stavi ruku devojci na rame. Ovo je, ah, Stejsi. Jedna od
mojih studentkinja. Pie disertaciju zasnovanu na mom radu.
To mora da je zadivljujue, kaza Tom. Ali bojim se da e morati da
saeka napolju.
Profajler odmahnu rukom, oholo odbacivi tu ideju. U redu je. Upozorio
sam je ta da oekuje.
Bez obzira na to, zahtevam.
Irving je, ukoenog osmeha, ukrstio pogled sa Tomom. Rekao sam joj da
moe da poe sa mnom.
Onda nije trebalo to da uradite. Ovo je mrtvanica, a ne amfiteatar u
kome se dri nastava. ao mi je, blagim glasom dodade Tom devojci.
Irving je naas zurio u njega, pa se tuno osmehnu devojci. Izgleda da
sam nadglasan, Stejsi. Morae da me saeka u automobilu.
Ona urno izae, posramljeno sagnuvi glavu. Bilo mi je ao devojke, ali
Irving je trebalo da zna da ne sme da je dovodi bez prethodne Tomove
dozvole. Profajlerov osmeh nestade im su se vrata zatvorila za njom.
Ona je jedan od mojih najboljih studenata. Da sam mislio da bi mogla da
me dovede u nepriliku, ne bih je poveo.
Siguran sam da ne biste, ali nije na vama da odluujete o tome. Tomov
glas je oznaio kaj rasprave. Dejvide, hoe li, molim te, da dovede Kajla u
radioloko odeljenje? Ja u da pokaem dr Irvingu gde je svlaionica.
To nee biti potrebno. Nemam nameru da diram bilo ta. Profajler je
sada govorio ledenim glasom.
Moda nemate, ali mi smo sitniavi u pogledu toga. Osim toga, ne bih
eleo da isprljate jaknu.
Irving spusti pogled na skupu konu jaknu. Oh. Pa, moda ste u pravu.
Tom mi uputi kratak osmeh dok sam izlazio. Kada sam naao Kajla, on i
Irving su ve bili u radiolokom odeljenju, stojei u tiini sa obe strane
aluminijumskog sanduka u kome se nalazio mrtvaki koveg.
Irving je ogrnuo laboratorijski mantil preko svoje odee. Na licu mu je bio
bolan izraz, a kada smo Kajl i ja poeli da diemo poklopac kontejnera,
protrljao je obe strane nosa palcem i kaiprstom u rukavici.
Nadam se da ovo nee dugo trajati. Imam rinitis, a klima ureaj mi deluje
na sinuse Gospode!
Kada je poklopac sklonjen, ime je osloboen unutranji smrad, Irving je
hitro odstupio korak i poklopio nos rukom. Meutim, mora se priznati da se
brzo sabrao, spustio ruku i opet priao napred dok smo mi otvarali mrtvaki
koveg.
Jel, ah, ovo uobiajeno?
Mislite, stanje u kome se le nalazi? Tom slee ramenima. Zavisi ta
smatrate uobiajenim. Raspadanje je u skladu sa ovim sahranjenim leom, ali
nije sa onim koji je pokopan tek est meseci.
 Pretpostavljam da imate objanjenje?
Ne jo.
Irving je dobro odglumio da je iznenaen. Dakle, imamo dva lea, i oba
su, na tajanstven nain, raspadnuta vie nego to bi trebalo. ini mi se da tu
postoji neki obrazac. A koliko sam shvatio, ovo nije pravi vlasnik groba?
Tako izgleda. Ovo je tamnoputi mukarac. Vilis Dekster je bio beo.
Moda je neko u pogrebnom zavodu doveo slepilo za boje na vii nivo,
promrmlja Irving. Pokaza rukom prema prljavom pamunom aravu koji je
prekrivao sve osim glave lea. Moete li...?
Samo trenutak. Dejvide, hoe li da napravi nekoliko snimaka?
Tomovim foto-aparatom napravio sam snimke lea, a zatim je on glavom
pokazao Kajlu da skloni arav. Pomonik je paljivo uhvatio privremeni
pokrov. Tenosti osloboene raspadanjem uinile su da se prilepi za le, pa
se teko odvajao. Videvi ta se nalazi ispod pokrova, on zastade i nesigurno
pogleda u Toma.
Le je bio nag.
Oh ovde svakako imamo obrazac, ree Irving sa zanimanjem.
Tom klimnu Kajlu. Nastavi.
Pomonik povue na stranu i ostatak arava. Irving protrlja bradu dok je
posmatrao le. Uinilo mi se da je to smiljeno pretvaranje, ali moda sam
bio pristrasan.
Pa, ako na trenutak ostavimo po strani aspekt neodevenosti, nekoliko
pojedinosti je odmah primetno, ree on. Telo je paljivo nameteno. Ruke
uobiajeno sklopljene na grudima, noge ispravljene kao da se radi o
svakidanjoj sahrani, to oigledno nije bila. Meutim, prema telu se odnosio
sa oiglednim potovanjem, to je upadljivo odstupanje od prve rtve. Ipak,
sve to e ivot uiniti zanimljivijim, zar ne?
Ne njihov. Primetio sam da Irvingov stav ide na ivce i Tomu. Le koji
smo pronali u kolibi nije bio prvi, ree on.
Oprostite?
Pod pretpostavkom da je ovaj ovek ubijen, u ta ne moemo biti sigurni
dok ne saznamo uzrok smrti, mrtav je mnogo due nego onaj koga smo nali
jue, kaza Tom. Ko god ovo bio, umro je prvi.
Prihvatam ispravku, ree Irving, ukoenog osmeha. Ali to samo
potkrepljuje moju osnovanu pretpostavku. Nesumnjivo postoji razvoj. I ako je
taj tip Dekster, pre est meseci lairao sopstvenu smrt, to se ini
verovatnim, onda to ima znaajnu simboliku. Isprva sam mislio da ubica
moda negira svoju seksualnost, pretvarajui sopstvene potisnute seksualne
porive u nasilje. Ali ovo baca novo svetlo na dogaaje. Prva rtva je bila
pokrivena i sahranjena sakrivena maltene u sramoti. Sada, est meseci
kasnije, le u kolibi je izloen da ga svi vide. To je kao da vie, Pogledajte me!
Vidite ta sam uradio! Sahranivi nekadanjeg sebe, ubica sada izlazi iz
tajnosti, ako hoete. I s obzirom na tako krupnu promenu u nainu na koji se
odnosi prema ovim dvema rtvama, ne bi me iznenadilo da je u
meuvremenu bilo jo nekih za koje ne znamo.
Zvuao je prilino uzbueno zbog takve mogunosti.
Znai, i dalje mislite da su ovo homoseksualno motivisana ubistva?,
zapita Tom.
Skoro sigurno. Sve ovo samo potvruje to.
Vrlo ste samouvereni. Nisam nameravao da se meam, ali od Irvingovog
ponaanja poeli su da mi trnu zubi.
Imamo dva naga lea, oba muka. Zar ne mislite da to ukazuje na tako
neto?
Tela se ponekad prebacuju obnaena iz mrtvanice. Ako nema porodice
koja bi obezbedila odeu, onda se tako i sahranjuju.
Znai, ovaj drugi nagi muki le je samo podudarnost? Zanimljiva
pretpostavka. Uputio mi je snishodljiv osmeh. Moda biste eleli da
objasnite i zato je Deksterov otisak prsta na kutiji za film umazan uljem za
bebe?
Moje iznenaenje ogledalo se i na Tomovom licu. Irving je odglumio
zaprepaenje.
Oh, ao mi je, zar Gardner nije to pomenuo? Verovatno nije bilo potrebe.
Ali osim ako ubica nema naviku da vlai kou, mogu da smislim samo jedan
razlog zbog koga bi koristio ulje za bebe u kolibi.
Pustio je da to lebdi u vazduhu kako bi se aoka dublje zabola pre nego to
je nastavio.
U svakom sluaju, seksualna motivacija bi objasnila i razliite rase rtava
presudan zajedniki imenilac nije boja njihove koe, ve injenica da su
mukarci. Ne, ovde zasigurno imamo posla sa seksualnim grabljivcem, a s
obzirom na upadljivo odsustvo ovoga Vilisa Dekstera iz sopstvenog groba,
rekao bih da je on prilino verovatan kandidat.
Prema onome to mi je Den rekao, ako izuzmemo vonju pod uticajem
opojnih sredstava, mislim da Dekster nema kriminalni dosije, niti ikakvu
nasilniku prolost, ree Tom.
Irving dozvoli sebi samozadovoljni osmeh. Zaista pametni grabljivci
nikada to i nemaju. Ostaju prikriveni, esto kao potovani lanovi drutva,
sve dok ne pogree ili se namerno razotkriju. Patoloki narcizam nije tako
retka osobina kod serijskih ubica. Umore se od skrivanja svoje svetlosti i
odlue da javno razmrdaju miie, kako ve mogu. Na sreu, veina njih se
naposletku spotakne o sopstvenu sujetu. Na ovaj nain.
Irving teatralno pokaza le u kovegu. Sada je ve govorio gotovo
nastavnikim tonom, kao da smo Tom i ja ne previe bistri studenti.
S obzirom na upotrebljenu logistiku, Dekster ovo ne bi mogao da izvede
u najmanju ruku bez pomoi nekoga iz pogrebnog zavoda, nastavio je
poverljivo. Ili Dekster sam radi tamo to je malo verovatno, poto znamo
da je u prolosti bio mehaniar ili neto slino ili ima sauesnika, koji mu je
moda ljubavnik. Mogue je ak da rade zajedno; jedan je nadmoan, a drugi
potinjen. E, to bi bilo zaista zanimljivo.
Zadivljujue promrmlja Tom.
Irving ga otro pogleda, kao da tek sada pomilja da su njegovi biseri
baeni pred svinje. Meutim, ula je Samer, pa smo ostali uskraeni za brojne
druge uvide koje bi moda podelio sa nama.
Ula je u prostoriju za radiografiju, ali je stala kada nas je ugledala kako
stojimo oko kovega. Oh! Izvinite, treba li da saekam napolju?
to se mene tie, nema potrebe, ree Irving, poastivi je irokim
osmehom. Mada u se, naravno, povinovati stavu dr Libermana, koji ima
prilino stroge poglede o zatiti studenata od ivotnih injenica.
Tom zanemari porugu. Samer je jedna od mojih diplomaca, i pomae
nam ovde.
Naravno. Irvingov osmeh se rairi dok je gledao pirsinge i prstenje koji
su ukraavali Samerino lice. Znate, uvek sam bio zadivljen bodi artom.
Jednom sam pomiljao da se i sam tetoviram, ali tako neto se nije uklapalo
sa mojim zanimanjem. Ali svia mi se paganski aspekt pirsinga, ceo taj
koncept savremenog primitivizma. Zaista je osveavajue pronai tu vrstu
individualizma u dananje vreme.
Samerino lice pocrveni, ali vie od zadovoljstva nego od nelagodnosti.
Hvala vam.
Nema potrebe da mi se zahvaljujete, Irving je ubacio svoje zavodnike
sposobnosti u najveu brzinu. Imam nekoliko udbenika o primitivnom bodi
artu koji bi mogli da vas zanimaju. Moda...
Ako je to sve, profesore Irving, mi treba da ponemo sa ovim, prekide ga
Tom.
U Irvingovom pogledu na trenutak blesnu ljutnja. Naravno. Drago mi je
to sam vas upoznao, gospoice...
Samer.
Irving opet pokaza zube. Moje najdrae godinje doba3.
Svukao je rukavice i osvrnuo se, traei gde moe da ih ostavi. Poto nije
naao pogodno mesto, pruio ih je Kajlu. Mladi pomonik je bio iznenaen, ali
ih je pokorno prihvatio.
Osmehnuvi se Samer poslednji put, Irving izae. Poto su se vrata
zatvorila za njim, nastupila je tiina. Samer je od osmeha dobila rupice na
obrazima, koji su joj bili potpuno crveni ispod svetloplave kose. Kajl je
delovao snudeno, a profajlerove rukavice su mu se jo uvek klatile u ruci.
Tom proisti grlo. Gde smo ono stali...?
Nastavio sam da fotografiem ostatke, dok je on izaao da pozove
Gardnera. Forenziari e morati da pregledaju koveg, ali to su obino radili
tek poto mi izvadimo le. injenica da je bio nag verovatno nije nita znaila,
ali nisam krivio Toma to eli prvo da se posavetuje sa agentom Istranog
biroa Tenesija.
Kajl se motao po prostoriji za radiografiju, iako nije bilo pravog razloga
da i dalje bude tamo. Ali videvi kako gleda Samer, nisam imao srca da mu
kaem da nam vie nije potreban. Njegov izraz lica me je podseao na kue
koje je neko utnuo.
Tom se nije dugo zadrao. Vratio se obodren. Den kae da nastavimo.
Hajde da izvadimo le.
Poao sam prema kontejneru, ali me je Tom zaustavio. Kajle, da li bi hteo
da pomogne Samer?
Ja? Pomonik je pocrveneo. Bacio je brz pogled prema njoj. Oh, uh,
naravno. Vrlo rado.
Kada je Kajl poao prema Samer i aluminijumskom kontejneru, Tom mi
namignu.
Zar ne bi trebalo da ima luk i strelu? promrmljao sam dok su se
pripremali da dignu le.
Ponekad mora da pomogne u pogledu toga. Osmeh mu je nestao. Den
hoe da pokrene istragu. Obino bih ove ostatke ostavio dok ne zavrim rad
na onima iz kolibe, ali kako stvari stoje...
Odjednom se zau uzvik. Pogledasmo preko i videsmo kako se Kajl
uspravlja pored kovega i zuri u rukavicu.
ta je bilo?, upita Tom, prilazei mu.
Neto me je ubolo kada sam dodirnuo le.
Jel ti probilo kou?
Nisam siguran...
Daj da vidim, rekoh.
Rukavice su bile debele, gumene i dopirale su gotovo do lakata. Kajl je bio
umazan tenostima sa tela u raspadanju, ali jasno se videla nazubljena rupa
na njegovom dlanu.
U redu je, zaista, kaza Kajl.
Nisam obraao panju na to dok sam mu skidao debelu rukavicu. Ruka
mu je bila nabrana i bleda jer je bila u gumi. Na sredini njegovog dlana se
videla tamna krvava mrlja.
Hajde da je stavi pod esmu. Ima li ovde pribora za prvu pomo?,
upitah.
Trebalo bi da ima u sali za obdukcije. Samer, hoe li da ga donese?,
zamoli Tom.
Kajl je pustio da ga povedem do lavaboa. Stavio sam mu ruku pod jak mlaz
hladne vode i sprao krv. Rana je bila siuna, malo vea od uboda igle. Ali to je
nije inilo manje opasnom.
Jel u redu?, upita on, dok se Samer vraala sa kompletom prve pomoi.
 Ako si primio sve vakcine, siguran sam da e biti dobro, odgovorih, to
sam ubedljivije mogao. Jesi li primio sve vakcine?
On klimnu glavom, napeto gledajui kako mu istim ubod antiseptikom.
Tom je otiao do kovega.
Koji deo lea si dodirnuo?
Bilo je to, uh, desno rame.
Tom se sagnu da bolje pogleda, ali nije dodirivao sam le. Ovde neto
ima. Samer, moe li da mi doda kleta?
Spustio je ruku i uhvatio ono to je bilo utisnuto u trulom mesu. Lagano je
povukao i izvukao ga.
ta je to?, upita Kajl.
Tomov izraz je bio nauno neutralan. Izgleda kao igla za injekcije.
Igla?, uzviknu Samer. Oh, boe, ubo se na iglu u leu?
Tom je osinu pogledom. Meutim, svi smo pomislili isto. Kao radnik u
mrtvanici, Kajl je trebalo da bude vakcinisan protiv nekih bolesti koje se
mogu preneti preko lea, ali postojale su i druge od kojih nije bilo zatite.
Obino je, ako su sprovedene mere zatite, rizik bio mali.
Osim ako imate otvorenu ranu.
Siguran sam da nema razloga za zabrinutost, ali ipak je bolje da te
odvedemo u sobu za hitne sluajeve, ree Tom, smirenog dranja.
Presvucite se, a ja u vas saekati napolju.
Kajl je prebledeo. Ne, ja dobro sam, stvarno.
Siguran sam da jesi, ali odveemo te na pregled, za svaki sluaj. Ton
njegovog glasa nije dozvoljavao raspravu. Kajl, koji je izgledao oamueno,
uradi kako mu je reeno. Tom je saekao da se vrata za njim zatvore. Samer,
jesi li sasvim sigurna da nisi nita dodirnuta?
Ona brzo klimnu glavom, i sama jo uvek bleda. Nisam imala prilike.
Pola sam da pomognem Kajlu da podigne le, kada je on... Boe, mislite li da
e biti dobro?
Tom nije odgovorio. Mogla bi i ti da se presvue, Samer. Javiu ti ako mi
jo bude potrebna.
Nije se protivila. Kada je izala, on stavi iglu u teglicu za uzorke.
Hoe li da ja poem sa Kajlom?, upitah.
Ne, to je moja obaveza. Ti zasad nastavi sa onim drugim ostacima. Ne
elim da iko prie tom kovegu dok lino ne snimim le na rendgenu.
Nikada ga nisam video tako smrknutog. Mogue je da se ta igla zalomila i
sluajno ostala u telu, ali to nije bilo verovatno. Nisam bio siguran ta je gore:
ideja da je igla tu namerno ostavljena ili ono to bi to moglo da znai.
Da je neko oekivao da le bude iskopan.

* * *
 Prvi put ti je bio sa zrelom enom, vie nego dvostruko starijom od tebe i
pijanom. Video si je u baru, toliko pijanu da je jedva mogla mirno da sedi. Klizila
je i ljuljala se na svojoj barskoj stolici, aljkava i podbula, lica ispijenog i crvenog,
sa cigaretom koja joj je dogorevala do vrhova prstiju utih od duvana. Kada je
zabacila glavu i grohotom se nasmejala prema treperavom ekranu televizora
iznad anka, njen dubok smeh se razlegao kao sirena.
Odmah si je poeleo.
Posmatrao si je sa druge strane prostorije, leima okrenut prema njoj, ali ni
na trenutak ne skreui pogled sa njenog odraza u ogledalu. Obavljena dimom
cigarete, prilazila je veini mukaraca u baru, obavijajui ilavu ruku oko njih u
pijanom pozivu. Ti bi se svaki put napeo, obuzet ljubomorom koja je gorela kao
kiselina u elucu. Ali svaki put kada bi ta ruka bila odbaena, ona se povlaila.
Nesigurno se vraala na svoju visoku stolicu, glasno naruujui jo jedno pie da
bi uguila razoaranje. Tvoja uznemirenost je rasla, jer si znao da e to biti ta
no.
To je bilo sueno.
Nisi urio, ekao si dok nije dosadila ankeru. Izaao si neprimetno dok je
ona vikala na njega, meajui psovke i plaljive molbe. Napolju si digao kragnu i
pourio do oblinjeg ulaza. Bila je jesen i magla posle kie je obavijala ulice,
ogrui uline svetiljke utim senkama.
Nisi mogao poeleti bolju no.
ekao si da se pojavi due nego to si oekivao, drhtei od hladnoe i
adrenalina, dok su ti ivci izjedali oekivanje. Ipak, ostao si vrst. Ve si preesto
odlagao. Ako ne uradi to sada, plaio si se da nee nikada.
Onda si je ugledao kako izlazi iz bara, nesigurnog koraka, dok je pokuavala
da obue pretanak kaput za takvo vreme. Prola je pravo ispred tog ulaza, ne
primetivi te. Pourio si za njom, a tvoje srce je lupalo stakato kontrapunkt
tvojim koracima dok si je pratio pustim ulicama.
Kada si ugledao svetlei znak bara ispred vas, znao si da je doao trenutak.
Sustigao si je i poao ukorak sa njom. Nameravao si neto da kae, ali jezik ti je
bio odebljao i beskoristan. ak i tada ona ti je sve olakala, osmotrivi te sa
strane mutnim, iznenaenim pogledom pre nego to je otvorila usta, previe
namazana crvenim ruem, da bi se tiho nasmejala promuklim puakim
glasom.
Hej, ljubavnie. Hoe li da plati devojci pie?
Parkirao si kombi nekoliko ulica dalje, ali nisi mogao da eka. Kada ste
stigli do jednog uskog prolaza izmeu zgrada, obavljenog mrklim mrakom,
gurnuo si je tamo, drhtei dok si vadio no.
Nakon toga je dolo do nespretnog natezanja i zbrke, i kratke penetracije
praene navalom tenosti. Zavrilo se prebrzo, pre nego to je zapravo i poelo.
Stajao si iznad nje, dahui, a uzbuenje je ve poelo da se pretvara u neto
prazno i dosadno. Jel to bilo to? Jel to sve to postoji?
 Pobegao si iz tog prolaza, gonjen odvratnou i razoaranjem. Tek kasnije,
kada ti se malo izbistrilo u glavi, poeo si da razmatra gde si pogreio. Suvie si
udeo, odve urio. Tako neto treba raditi polako, sa uivanjem. Kako inae
misli da neto naui? U svoj toj urbi nisi imao vremena ni da izvadi foto-
aparat ispod kaputa. A to se tie noa, pomislio si, setivi se naglosti svega
toga...
Ne, no je nesumnjivo bio greka.
Mnogo si napredovao od tada. Usavrio si tehniku i izbrusio svoj zanat,
pretvorivi ga u umetnost. Sada tano zna ta eli i ta treba da uradi kako
bi to dobio. Ipak, sa naklonou se sea tog nespretnog pokuaja u mranom
prolazu. To ti je bio prvi put, a prvi put se uvek veoma loe zavri.
Vebom se postie savrenstvo.
 8

Trinaest?
Gardner uze jednu od teglica za uzorke sa elinih kolica i podie je da
vidi sadraj. Kao i u ostalim, u njoj se nalazila samo jedna injekcijska igla
izvaena iz ekshumiranog lea; tanka, elina cevica, obloena nekom
tamnom materijom.
Nali smo ih jo dvanaest, ree Tom. Izgledao je i zvuao iscrpljeno, a
napregnutost zbog dogaaja tog dana bila je jasno vidljiva. Veina je bila
zabodena u meko tkivo ruku, nogu i ramena, gde bi svako ko pokua da
pomeri ostatke najverovatnije uhvatio le.
Gardner spusti teglicu, a njegov umorni izraz lica namrti se u izraz
gaenja. Doao je sam, a ja sam pokuavao da zanemarim razoaranje kada
sam video da Jakobsenova nije sa njim. Nas troje smo se nalazili u slobodnoj
sali za obdukcije, u koju smo Tom i ja prevezli ostatke posle snimanja na
rendgenu. Igle su se videle kao upadljive bele linije na sivoj i crnoj pozadini.
Istrajao je u tome da ih sve sam povadi, odbivi moju ponudu da mu
pomognem. Da je mogao sam da podigne le iz kovega, uinio bi i to. U
ovakvim okolnostima, temeljno ga je proverio runim detektorom za metal
pre nego to je dozvolio da ga iko od nas dodirne.
Posle onoga to se dogodilo Kajlu, nije eleo da rizikuje.
Pomonik je poslat kui, nakon to je celo popodne proveo na odeljenju za
hitne sluajeve. Dobio je irok spektar antibiotika, ali ni oni, niti ita drugo ne
moe delovati protiv nekih agenasa koje je igla mogla da mu unese u krvotok.
Rezultate nekih testova dobie za nekoliko dana, dok e za druge biti
potrebno mnogo vie vremena. Proi e meseci pre nego to sa sigurnou
bude znao da li je zaraen ili nije.
Igle su postavljene sa vrhovima okrenutim napolje, pa je bilo skoro
sigurno da e se svaka osoba koja pomera le ubosti, nastavio je Tom, lica
izoblienog samoprekorom. Ja sam kriv. Nije trebalo da dozvolim da iko
drugi radi sa ostacima.
Ne moe sebe da krivi, rekoh. Nisi nikako mogao da zna ta e se
dogoditi.
Gardner mi je uputio pogled koji je govorio da i dalje nije zadovoljan zbog
mog prisustva, ali je to miljenje zadrao za sebe. Tom je neto ranije jasno
napomenuo da smatra kako imam isto toliko prava da budem tu kao i on,
istiui da sam upravo ja mogao da budem povreen.
Da Tomu nije bilo ao Kajla, to je zaista moglo da se dogodi.
Samo jedna osoba snosi krivicu za nepriliku, i to ona koja ju je izazvala,
kaza Gardner. Srea da nije povreen niko drugi.
 Kai to Kajlu. Tom je piljio u teglice za uzorke, sa tamnim kolutovima
oko oiju na umornom licu. Imate li ikakvu ideju iji le se nalazio u
kovegu?
Gardner naglo skrenu pogled na le koji je leao na aluminijumskom stolu.
Temeljno smo ga isprali i uklonili najvei deo tenosti od raspadanja pre
nego to je Tom izvadio igle. Smrad vie nije bio onako snaan kao kada je
koveg prvi put otvoren, ali ipak je bio prisutan.
Radimo na tome.
Neko u pogrebnom zavodu mora neto da zna!, razdraeno primeti
Tom. ta Jork ima da kae povodom ovoga?
Jo uvek ga ispitujemo.
Ispitujete ga? Hriste svemogui! Dene, nije vano to je u grobu bio
pogrean le, nego to je neko u njega nabio trinaest injekcijskih igala dok se
nalazio u Stipl Hilu! Kako je, doavola, to moglo da se dogodi bez Jorkovog
znanja?
Lice agenta Istranog biroa bilo je ozbiljno. Ne znam, Tome. Zato ga i
ispitujemo.
Tom duboko udahnu. Izvinjavam se. Ovo je bio dug dan.
Zaboravi. Gardner kao da je alio zbog svoje ranije utljivosti. Deo
napetosti u sali za obdukcije kao da je nestao kada se on naslonio na radni
sto iza njega i protrljao stranji deo vrata. Bletavo svetlo iznad njega
izbledelo mu je i ono malo boje sa lica. Jork tvrdi da je pre oko osam meseci
unajmio nekog Dvajta embersa. Po njemu, taj momak je bio pravi boji dar;
vredan radnik, eljan znanja, voljan da radi prekovremeno. Potom se jednog
dana jednostavno nije pojavio na poslu, a Jork kae da ga nikad vie nije
video. Uporno tvrdi da je embers nadgledao sahranu Vilisa Dekstera,
pripremio pokojnika i zatvorio koveg.
I ti mu veruje?
Gardner mu se krto osmehnu. Ne verujem ja nikome, zna to. Jork je
zabrinut, ali mislim da nije zbog ubistava. U Stipl Hilu vlada zbrka. Zato je bio
tako voljan da nam pomogne, sa nadom da emo otii ako bude predusretljiv.
Kako stoje stvari, ve godinama sa mukom odrava posao. tedi na svemu,
uzima privremene radnike da odri niske cene. Ne plaa takse, ni
zdravstveno osiguranje, niti postavlja pitanja. Loe je to to ne postoje
nikakvi zapisi o tome ko je radio kod njega.
Pa, ima li ikakvog dokaza da je taj Dvajt embers zaista postojao?
Tek kada sam progovorio setio sam se da sam tu samo uz trpljenje.
Gardner je delovao kao da nije rad da odgovori, ali Tom to nije prihvatao.
To je opravdano pitanje, Dene.
Gardner uzdahnu. Radnici u pogrebnom zavodu dolaze i odlaze tako
esto da je embers samo jedan od mnogih. Nije bilo lako nai nekoga ko radi
tamo dovoljno dugo da ga se seti, ali pronali smo dvojicu koji misle da ga se
seaju. Njihov opis je prilino neodreen, ali odgovara onome koji nam je dao
Jork. Belac tamne kose, negde izmeu dvadeset pet i etrdeset godina.
Da li se Vilis Dekster uklapa u opis?, upitah.
Uklapa se polovina mukaraca u Tenesiju. Odsutno je ispravio kutiju sa
mikroskopskim slajdovima, poravnavi je sa ivicom radnog stola. Shvativi
ta radi, ostavio ju je i prekrstio ruke. Ipak, proveravamo mogunost da su
Dekster i embers moda ista osoba, i da je Dekster bio dovoljno vispren da
nadgleda svoju sahranu, kao i da laira sopstvenu smrt. Prema izvetaju sa
obdukcije, umro je od velike povrede na glavi koju je zadobio kada je
automobilom udario u drvo. U nesrei nisu uestvovala druga vozila, a u sebi
je imao dovoljno alkohola da ubije konja. Pretpostavljalo se da je jednostavno
izgubio kontrolu na vozilom.
Ali? upita Tom bez oklevanja.
Ali... automobil se zapalio. Le je identifikovan samo po linim stvarima.
Zato je mogue da je rutinska obdukcija moda previdela neke rasne
karakteristike. A poto Dekster nije imao porodicu, sahrana je predstavljala
samo formalnost. Zatvoren sanduk, bez balsamovanja lea.
To ne bi bio prvi put da je izgoreli automobil upotrebljen za skrivanje
identiteta lea. Ali bilo je tu jo nejasnoa.
Oigledno je i Tom tako mislio. Pogledao je prema leu koji je leao na
stolu. Prema onome to sam ja video do sada, ovo mi ne izgleda kao da je
izgorelo. ta ti misli, Dejvide?
Sloio bih se, ne izgleda tako. Iako bi raspadanje to donekle prikrilo, na
leu nije bilo ikakvih tragova izuzetno jake vreline. Ekstremiteti mu nisu bili
dignuti u bokserski uanj, svojstven za izgorele. Iako su mogli silom da budu
ispravljeni kasnije, opet bih oekivao da vidim neke spoljne tragove.
Onda je moda povrno spaljen, tek toliko da se spri koa, ree
Gardner. injenica je da Vilisa Dekstera i dalje nema, pa dok ne dobijemo
dokaz da je mrtav on ostaje osumnjieni.
Progovorio sam ne razmiljajui. Besmisleno je da to bude Dekster.
Oprostite?
Nastavi. Sada je prekasno da se predomisli. Ako je Dekster eleo da svi
misle da je mrtav, zato nije sredio da telo bude kremirano, a ne sahranjeno?
Zato bi uloio toliki trud, a onda u koveg stavio le koji oigledno nije
njegov?
Gardnerovo lice nalikovalo je kamenu. Moda je mislio da to nee biti
vano ako je izgorelo u automobilskoj nesrei. Ne bi ni bilo da nismo pronali
otiske u kolibi.
Ali onaj ko je stavio igle u le, oigledno je oekivao eleo da telo bude
ekshumirano.
Pomno me je posmatrao, kao da se premilja da li da mi odgovori ili da
me izbaci napolje. Svestan sam toga. A za sluaj da se pitate, palo nam je na
pamet i da je onaj otisak prsta moda namerno podmetnut. Moda je Dekster
to sam uradio, ili je moda sahranjen u drugom grobu na Stipl Hilu, a neko
dri njegovu ruku u zamrzivau. Ali dok ne ustanovimo jedno ili drugo, on
ostaje osumnjieni. Imamo li vau saglasnost, dr Hanter?
Nita nisam rekao. Osetio sam kako mi se miii lica steu.
Dene, Dejvid samo pokuava da pomogne, ree Tom, to je na neki nain
samo pogoralo situaciju.
Siguran da je tako. Gardnerov izraz je mogao da znai bilo ta. Uspravio
se s namerom da krene, pa zastao i obratio se Tomu kao da ja nisam prisutan.
Jo neto. Rendgenski snimak lea iz kolibe poklapa se sa zubnim kartonom
Terija Lumisa. Moda nismo Skotland jard, ali barem smo identifikovali jednu
od rtava.
Dok je iao ka vratima, klimnuo je Tomu.
Biemo u vezi.

Dan je bio gotovo zavren kada smo nastavili rad. Mnogo smo kasnili sa
poslom, a odmoglo je i to to smo radili samo nas dvojica. Posle onoga to se
dogodilo Kajlu, Tom nije bio spreman da dopusti Samer da nam i dalje
pomae.
Moda je to kao zatvaranje vrata tale kad je konj ve pobegao, ali ona je
samo student. Ne elim vie nita na svojoj savesti, kazao je. Pogledao me je
ozbiljno preko naoara. Razumeu ako eli da se povue.
ta se desilo sa poslednjom prilikom da radimo zajedno?, naalio sam
se.
Pokuaj da ga oraspoloim nije uspeo. Trljao je svoju grudnu kost bridom
dlana, ali je prestao, shvativi da ga gledam. Tada nisam znao u ta u te
uvui.
Nisi me ti uvukao ni u ta. Doao sam dobrovoljno.
Tom skide naoare i poe da ih brie. Nije me gledao. Samo zato to sam
te ja zamolio. Moda bi bilo bolje da sam zamolio Pola ili nekoga od ostalih da
mi pomogne.
Dubina moga razoaranja me je iznenadila. Siguran sam da bi Gardner
bio sreniji.
To je bar izazvalo osmeh. Nema Den nita lino protiv tebe. Jednostavno
voli da radi po pravilma. Ovo je istraga ubistva koje privlai panju i on je, kao
agent zaduen za istragu, pod velikim pritiskom da ostvari rezultate. to se
njega tie, ti si samo nepoznata veliina i to je sve.
Imam utisak da bi voleo da to i ostanem.
Osmeh pree u kikotanje, ali ono brzo prestade. Pogledaj to sa mog
gledita, Dejvide. Posle onoga to si doiveo prole godine...
Prola godina je prola godina, rekoh, otrije nego to sam nameravao.
uj, ovde sam samo zbog tvog poziva, pa ako bi radije doveo Pola ili nekoga
drugog da ti pomogne, nemam nita protiv. Ali ja ne mogu da podvijem rep i
pobegnem kad god se situacija iskomplikuje. I sam si to rekao. Sem toga, sad
smo nali i igle. ta jo moe da se dogodi?
Tom je zamiljeno zurio dole u naoare, i dalje briui stakla, iako su ve
morala biti savreno ista. Nisam progovarao, znajui da on mora da odlui.
On najzad stavi naoare na nos.
Hajde da nastavimo posao.
Ali olakanje koje sam osetio ubrzo je izbledelo jer su se moje sumnje
vratile. Zapitao sam se da li bi moda bilo bolje da se ukljuio Pol ili neko
drugi od Tomovih saradnika. Nisam doao ovde da bih uestvovao u istrazi, a
moje prisustvo je oigledno izazivalo trvenje sa Gardnerom. Tom je bio isto
tako tvrdoglav kao i agent Istranog biroa, naroito kada su u pitanju njegovi
saradnici, ali nisam eleo da mu oteavam situaciju.
Uprkos svemu, nisam eleo da se sada povuem. Da li zbog onoga to se
dogodilo Kajlu ili zato to mi je najzad oiveo profesionalni nagon, neto u
meni se promenilo. Dugo vremena mi se inilo da sam ostao bez nekog
sutinskog dela sebe, odstranjenog noem Grejs Strahan. Sada se pokrenulo
neto od one stare opsesivnosti; potreba da doem do istine o sudbini rtve.
Moda sam samo pomagao Tomu, ali ipak sam se oseao kao da uestvujem
u istrazi. Nisam eleo da jednostavno odem. Osim ako ne budem primoran.
Dok je Tom u jednoj od sala za obdukcije poeo da rekonstruie kostur za
koji je potvreno da je pripadao Teriju Lumisu, ja sam u drugoj zapoeo
obradu nepoznatog lea iz kovega Vilisa Dekstera. Le je bio opran, ali
trebalo je ukloniti sa njega i ostatke mekog tkiva. Nisam dugo radio na tome,
kada je Tom promolio glavu kroz vrata.
Moda bi hteo neto da pogleda.
Krenuo sam za njim niz hodnik do druge sale za obdukcije. Tamo je na
stolu za obdukciju on ve bio poslagao velike kosti ruku i nogu u njihov
priblian anatomski poloaj. Ostale kosti e, jedna po jedna, dolaziti na svoje
mesto sve dok ne bude sastavljen ceo kostur, to je bio muan, ali neophodan
posao.
Tom je poao do ela stola, gde je leala oiena lobanja i podigao je.
Zar nisu divni? Najbolji uzorak ruiastih zuba koji sam ikada video.
Oiena od svog mekog tkiva u raspadanju, ruiasta nijansa bila je jasno
vidljiva. Neto je nateralo krv u pulpu zuba Terija Lumisa, ili prilikom
njegovog ubistva ili ubrzo zatim.
Pitanje je samo ta?
Glava mu nije bila dovoljno zabaena da bi to bilo izazvano
gravitacijom, kaza Tom, izrazivi i moje misli. Sa velikom sigurnou bih
rekao da je bio zadavljen, da nije onolike krvi u kolibi.
Klimnuo sam. Prema onome to smo videli, Teri Lumis je praktino
iskrvario do smrti, jedini problem je bio to u tom sluaju ne bi imao
ruiaste zube. I mada je bilo mogue da su povrede koje smo videli na
njegovom telu nanesene posle smrti, u tom sluaju bi ipak mnogo manje
iskrvario. Dakle, iako su postojali dokazi da je smrt izazvana i zadavljenjem i
ubodima, nije moglo biti i jedno i drugo, jer su se meusobno iskljuivali.
ta je u pitanju?
Ima li tragova posekotina na kosti? upitah. Ako ih je bilo, to bi moglo
znaiti da se odigrao mahniti napad, to bi ukazalo da su ubodne rane uzrok
smrti.
Do sada nijedna.
ta je sa podjezinom kosti?
Nedirnuta. Nema koristi ni od nje.
Ako je tanka kost koja okruuje larinks slomljena, to bi znailo da je Lumis
gotovo sigurno zadavljen. Ako nije, to nije nuno ukazivalo na suprotno.
Uobiajeno je pogreno shvatanje da se jezinjaa prilikom zadavljenja uvek
slomi. Bez obzira na svoju tananost, ona je jaa nego to izgleda, pa to to je
Lumisova cela nita nije znailo.
Tom se umorno osmehnu. Zamreno, zar ne? Bie zanimljivo videti da li i
le iz kovega ima ruiaste zube. Ako ima, onda se kladim da se radi o
zadavljenju, imao posekotine ili ne.
Da bismo to saznali moraemo da saekamo dok lobanja ne bude
oiena, rekoh. Zubi su prilino kvarni, pa je, sudei po njihovom izgledu,
rtva bila strastven pua. Dobili su suvie boje od nikotina da bi se videla
bilo koja druga nijansa.
Pa, pretpostavljam da emo morati da...
Pre nego to je zavrio, vrata sale za obdukcije irom se otvorie i Hiks
ulete unutra. Lice mu je bilo alkoholiarski crveno, a ak i na drugoj strani
prostorije osetio sam kiseo zadah vina i luka u njegovom dahu. Oigledno je
dobro ruao.
Potpuno me zanemarivi, ustro je poao prema Tomu, dok mu je ela
blistala pod fluorescentnim svetlima.
ta si, dodavola, umislio da predstavlja, Libermane?
Ako je to zbog Kajla, ao mi je...
ao? aljenje nije ni izbliza dovoljno. Koristi svoje proklete studente, a ne
jednog od mojih poslunika! Rekao je to tako da je nezvanini naziv za
pomonika u mrtvanici zvuao kao uvreda. Ima li pojma koliko to moe da
kota, ako se Vebster odlui za tubu?
U ovom trenutku vie sam zabrinut za samog Kajla.
teta to nisi ranije mislio na to. Moli boga da ta igla nije bila zaraena,
jer ako jeste, kunem ti se da e ti se to razbiti o glavu!
Tom spusti pogled, kao da nije imao ni volje ni snage da se raspravlja.
Ve jeste.
 Kada je zaustio da pone jo jedan napad, Hiks je postao svestan da ga
posmatram. Besno se zagledao u mene. Imate neto da kaete?
Znao sam da Tom ne bi eleo da se meam. Ugrizi se za jezik i ne govori
nita.
Imate sos na kravati, rekoh, ne mogavi da outim.
Oi mu se suzie. Mislim da me je do tog trenutka primeivao samo kao
Tomovu produenu ruku. Sada sam shvatio da sam stavio sebe u njegov
vidokrug, ali nisam mario. Hiksovi ovog sveta samo trae razloge da se
razbesne. Ponekad je lake jednostavno im to omoguiti.
Zamiljeno je klimnuo glavom, kao da neto obeava sebi. Ovo nije
gotovo, Libermane, ree, jo jednom se besno zagledavi u Toma pre nego
to je izaao.
Tom je saekao da se vrata zatvore za njim. Dejvide... Uzdahnuo je.
Znam, izvini.
Tiho se nasmejao. Zapravo, mislim da je bila paradajz-orba. Ali
ubudue...
Prekinuo je, teko diui. Podigao je ruku na grudi. Pooh prema njemu,
ali on odmahnu rukom. Dobro sam.
Meutim, bilo je oigledno da nije. Svukavi rukavice, izvadio je iz depa
kutijicu sa lekovima i stavio jednu tableticu ispod jezika. Trenutak kasnije,
napetost poe da mu poputa.
Nitroglicerin? upitah.
Tom klimnu glavom. Postepeno je poeo lake da die. Bila je to
uobiajena terapija za anginu irenje krvnih sudova da bi krv lake stigla do
srca. Boja mu se ve vratila u lice, ali je pod snanim osvetljenjem u
mrtvanici izgledao iscrpljeno dok je vraao pilule u dep.
Dobro, gde smo stali?
Upravo si hteo da poe kui, rekoh mu.
Nema potrebe. Sada sam dobro.
Samo sam ga gledao.
Isti si kao Meri, promrmlja. U redu. Samo u da sredim...
To mogu ja. Idi kui. Ovo e i sutra biti ovde.
Bilo je vidno koliko je iscrpljen po tome to se nije raspravljao. Zabrinuo
sam se dok sam ga gledao kako izlazi. Izgledao je pogureno od umora i krhko,
ali bio je to stresan dan. Bie mu bolje kada se najede i dobro naspava.
Gotovo da sam i sam poverovao u to.
Nije trebalo mnogo sreivati u Tomovoj sali za obdukcije. Poto sam to
zavrio, vratio sam se u svoju, gde sam radio na ostacima iz ekshumiranog
kovega. Hteo sam da zavrim ienje mekog tkiva i stavim ostatke
prekono u deterdent, ali upravo kada sam hteo da ponem obuzelo me je
nesavladivo zevanje. Do tog trenutka nisam shvatao koliko sam zapravo
umoran. Sat na zidu pokazivao je da je prolo sedam sati, a bio sam na
nogama jo pre nego to je svanulo.
Jo jedan sat. Moe ti to. Okrenuo sam se ostacima na stolu za obdukcije.
Uzorci tkiva bili su poslati u laboratoriju zbog tanijeg utvrivanja vremena
proteklog od smrti, ali nisu mi trebali nalazi isparljivih masnih kiselina i
analiza amino kiselina da bih znao kako tu neto nije u redu.
Dva lea, oba raspadnuta vie nego to bi trebalo da budu. Tu je postojao
obrazac, toliko bih se sloio sa Irvingom. Samo, nisam mogao ni da ga
naslutim. Blistava svetlost iznad mene obasjavala je povrinu
aluminijumskog stola kada sam uzeo skalpel. Delimino osloboen mekog
tkiva, le koji je leao ispred mene podseao je na loe uvijen doint. Nagnuo
sam se da zaponem rad i u tom trenutku primetio neto krajikom oka.
Neto je bilo skriveno u usnoj upljini.
Bio je to smei poluoval, ne vei od zrna pirina. Spustio sam skalpel,
uzeo mala kleta i polako ga oslobodio hrskaviavog tkiva. Digao sam ga kako
bi ga poblie osmotrio. Dokuivi ta je u pitanju, mom uenju nije bilo
kraja. ta, zaboga...?
Bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da shvatim da je brzo strujanje koje
sam oseao u grudima zapravo uzbuenje.
Poeo sam da se osvrem, traei teglicu za uzorke, a onda me je
iznenadilo kucanje na vratima. Pogledao sam i video Pola kako ulazi.
Nadam se da ne smetam?
Nikako.
Priao je i zagledao se dole u le, profesionalnim pogledom odmeravajui
njegov oblik osloboen mesa. Viao je i gore, ba kao i ja. Ponekad, tek kada
vidite jo neiju reakciju ili njeno odsustvo shvatite koliko smo oguglali
ak i na najgrozomornije prizore.
Upravo sam video Toma. Rekao mi da jo uvek radi, pa rekoh da svratim
i vidim kako napreduje.
Jo uvek kasnim. Zna li moda gde su teglice za uzorke?
Naravno. Otiao je do plakara. Tom nije izgledao dobro. Jel sve u redu s
njim?
Nisam znao koliko mogu da mu kaem, jer nisam bio siguran ta Pol zna o
Tomovom zdravstvenom stanju. Ali on je verovatno prepoznao moje
oklevanje.
Ne brini, znam za anginu. Jel imao jo jedan napad?
Nije bio teak, ali ubedio sam ga da ode kui, rekoh sa olakanjem, jer
nisam morao da se pretvaram.
Drago mi je da slua nekoga. Obino ne moe da ga otera ni tapom.
Pol mi prui teglicu za uzorke. ta je to?
Spustio sam maleni, smei predmet u teglicu i digao je da bi ga Pol video.
Prazna aura insekta. Fekalna muva, kako mi se ini. Mora da je ula u usnu
upljinu kad smo prali le.
 Pol ju je isprva gledao nezainteresovano, ali zatim videh da mu je sinulo.
Prelazio je pogledom sa teglice za uzorke na le.
Ovo je naeno u leu koji ste jutros ekshumirali?
Tako je.
Zviznuo je i uzeo teglicu od mene. Kako je, doavola, to moglo da dospe
tamo?
To sam se i ja pitao. Fekalne muve su sveprisutne u naem poslu, polau
jaja u sve telesne otvore. Nalaze put na bilo koje mesto, unutra i spolja.
Ipak, nikada nisam uo da su polagale jaja tri metra ispod zemlje.
Zavrnuo sam poklopac na teglu. Jedino to mi pada na pamet je da je telo
moralo stajati na povrini pre nego to je sahranjeno. Jel ti Tom rekao za
raspadanje?
Da je gore nego to bi trebalo da bude posle est meseci? Klimnuo je
glavom. aura je prazna, to znai da je telo moralo stajati na otvorenom bar
deset ili jedanaest dana da bi se muve izlegle. A est meseci koji su proli
smetaju vreme smrti negde u prolu jesen. Bilo je toplo i vlano, pa se telo
ne bi mumifikovalo kao u leto.
Sve je poelo da dobija smisao. Sluajno ili smiljeno, telo je poelo da
truli pre nego to je stavljeno u koveg i to bi objasnilo toliki stepen
raspadnutosti. Pol je naas zautao. Znao sam ta misli, a kada se okrenuo
prema meni video sam da mu je uzbuenje ravno mome.
Jel koveg jo ovde?
Izali smo iz sale za obdukcije i poli do skladita, gde su koveg i
aluminijumski kontejner ekali da ih pokupe agenti forenziari. Kada smo ga
otvorili, smrad trulei bio je snaan kao i ranije. Unutra se nalazio zguvani
pokrov, umrljan i smrdljiv.
Pol ga rairi pomou hirurkih kleta.
Do sada je sveoptu panju privlailo samo telo, a ne njegov omota. Sada
kada smo znali ta treba da traimo, nije ih bilo teko pronai. Na pamunoj
tkanini bilo je jo aura insekata skrivenih u gustoj, crnoj sluzi sa lea. Neke
su bile probijene i prazne, ve izlegnute poput one koju sam naao, ali ostale
su jo uvek bile cele. Nije bilo larvi, ali posle est meseci njihova meka tela su
ve odavno bila raspadnuta.
Pa, evo objanjenja, kaza Pol. Jedna bi moda mogla da se objasni, ali ne
i ovoliko njih. Telo je verovatno bilo prilino raspadnuto pre nego to je
stavljeno u koveg.
On prui ruku prema poklopcu kovega, ali ga zaustavih. ta je to?
Jo neto je bilo poluskriveno u naborima tkanine. Uzeo sam hirurka
kleta od Pola i polako ga izvukao.
ta je to, neki cvrak?, zapita on.
Ne bih rekao.
Radilo se o nekakvom insektu, to je bilo oigledno. Bio je dugaak preko
tri centimetra, a imao je tanko telo i dugaak, razdeljeni oklop. Bio je
delimino slomljen, a noge su mu bile savijene u smrti, naglaavajui oblik
tela u vidu izduene kine kapi.
Spustio sam ga na tkaninu. Na beloj pozadini, insekt je izgledao jo vie
izmeteno i strano.
Pol se nagnu napred da ga bolje pogleda.
Nikada nisam video nita slino, a ti?
Odmahnuo sam glavom. Ni ja nisam imao pojma ta je to.
Znao sam samo da ne treba da bude tu.

Radio sam jo dva sata nakon to je Pol otiao. Otkrie nepoznatog

insekta uklonilo je sve tragove mog ranijeg umora, pa sam nastavio da radim
dok sve ekshumirane ostatke nisam potopio u burad sa deterdentom. Kada
sam napustio mrtvanicu, jo uvek sam bio pod adrenalinom. Pol i ja smo
odluili da te veeri ne ometamo Toma svojim otkriima, ali bio sam uveren
da je to vaan napredak, mada nisam znao koje vrste. Ipak, instinkt mi je
govorio da je taj insekt vaan.
Bio je to dobar oseaj.
Jo uvek zaokupljen mislima o otkriu, iao sam preko parkinga. Bilo je
kasno i taj deo bolnice bio je pust. Moj automobil je bio bezmalo jedini na
parkingu, ije je rubove obasjavalo ulino osvetljenje, ali mu je unutranjost
bila maltene u potpunom mraku. Kada sam preao polovinu puta i gurnuo
ruku u dep da izvadim kljueve, odjednom su mi se nakostreile dlaice na
vratu.
Osetio sam da nisam sam.
Hitro sam se okrenuo, ali nisam nita video. Parking je bio u pomrini, a
svega nekoliko drugih automobila izgledali su kao vrste senke. Nita se nije
pomeralo, pa ipak nisam mogao da se otresem oseaja da je neto neko u
blizini.
Samo si umoran. Uobraava. Nastavio sam da idem prema automobilu.
Moji koraci su bili neprirodno glasni na ljunanoj podlozi.
Utom, iza sebe zauh brzo kretanje po ljunku.
Kada sam se okrenuo, zaslepi me jaka svetlost. Zaklonivi oi, zakiljio
sam pored svetla, a tamna prilika sa baterijskom lampom pojavi se iz senke
jednog kamioneta koji je u mraku nalikovao cisterni.
Prilika se zaustavila na metar-dva od mene, dok mi je svetlost baterijske
lampe i dalje bila uperena u lice. Mote li mi rei ta radite ovde?
Glas je bio dubok i pretei uljudan, a naglasak upadljiv. Razaznao sam
epolete iza zraka svetlosti i opustio se, shvativi da je to samo uvar iz
obezbeenja.
Idem kui, rekoh. Nije sklanjao svetlo sa mog lica. Zbog njegovog bleska
nisam video nita osim uniforme.
Imate linu?
Izvukao sam propusnicu koju sam dobio za mrtvanicu i pokazao mu je.
Nije je uzeo, samo je spustio snop svetlosti na plastinu karticu pre nego to
ga je opet digao na moje lice.
Moete li to da okrenete na drugu stranu? upitah, trepui.
On malo spusti baterijsku lampu. Radite kasno, a?
Tako je. Svetlosne mrlje su mi poigravale ispred oiju, koje su se
privikavale.
Nasmejao se grleno. Grobljanska smena je sranje, zar ne?
Iskljuio je svetlo. Nita nisam video, ali sam uo njegove korake kako se
udaljavaju po ljunku. Onda opet zauh njegov glas iz pomrine.
Paljivo vozite.

* * *

Gleda kako svetla automobila postepeno blede, ekajui dok nisu nestala
pre nego to si izaao iza kamioneta. Grlo te boli od produbljenog glasa, a puls ti
radi ubrzano od uzbuenja ili osujeenosti, nisi siguran.
Taj idiot pojma nije imao koliko je blizu bio.
Svestan si da si rizikovao izlazei tako pred njega, ali nisi mogao da odoli.
Kada si ga video kako dolazi preko parkinga, uinilo ti se da je to bogom dana
prilika. Nikoga nije bilo u blizini, a postojala je i verovatnoa da nikome nee
nedostajati do sledeeg dana. I ne razmislivi o tome, poao si za njim iz senke,
smanjujui udaljenost izmeu vas dvojice.
Ali iako si bio tih, on je verovatno uo neto. Stao je i okrenuo se, pa iako si i
dalje mogao da ga uzme da si zaista hteo, to te je nateralo da jo jednom
razmisli. ak i da se nisi spotakao o onaj prokleti kamen, ve si odluio da ga
pusti. Sam Gospod zna da se ne ustee od rizika, ali neki beznaajni Englez
nije bio vredan toga. Ne sada, kada je ulog dignut tako visoko. Ipak, bio si u
velikom iskuenju.
Da nije bilo onoga to si spremao za sutra, moda bi ovo ipak sproveo u delo.
Smeka se razmiljajui o tome, dok oseaj iekivanja raste u tebi. Bie
opasno, ali nagrade se ne osvajaju opreznom igrom. Preneraenost i strah su
ono to eli. Dovoljno dugo si skrivao svoju svetlost u buretu i gledao kako gori
od tebe uzimaju svu slavu. Krajnje je vreme da dobije priznanje koje zasluuje.
Posle sutranjeg dana niko nee ni najmanje sumnjati za ta si sposoban. Oni
misle da znaju sa ime imaju posla, ali nemaju pojma.
Tek si poeo.
Duboko udahne u toploj prolenoj noi, uivajui u prijatnom miomirisu
pupoljaka i blagom mirisu istopljenog asfalta. Penje se u kamionet, oseajui
se snano i samopouzdano. Vreme je da poe kui.
Oekuje te naporan radni dan.
 9

Poslednji ostaci ranojutarnje magle jo uvek su lebdeli izmeu drvea na

rubu umskog puta. Zraci niskog sunca probijali su se kroz novo lie i grane,
obasjavajui tlo katedralnim svetlom4.
Usamljena prilika je sedela i itala novine na izletnikoj klupi,
napravljenoj od grubo obraene borovine. Jedini zvuci su dolazili od ukanja
listova i glasnog kljucanja detlia u oblinjem drveu.
italac novina dokono die pogled, zauvi prodoran zviduk sa staze na
levoj strani, gde se vijugajui gubila iz vidokruga. Trenutak kasnije se pojavio
neki ovek. Lice mu je imalo razdraen izraz dok je u hodu zavirivao u bunje
sa obe strane staze. U jednoj ruci je drao psei povodac, lanac koji se njihao
u ritmu njegovih ustrih koraka.
Deksone! Doi, deko! Deksone!
Pozive su smenjivali novi zviduci. Posle jednog nezainteresovanog
pogleda, italac se vratio naslovima svojih novina. eta psa zastade
naspram njega, pa poe preko istine.
Da niste moda videli psa? Crnog labradora?
italac die pogled, iznenaen to mu se ovaj obratio. Ne, mislim da
nisam.
eta psa razdraeno frknu. Prokleti pas. Verovatno je odjurio za
vevericama.
italac se ljubazno osmehnu, pa se vrati svojim novinama. ovek sa
pseim lancem se ugrize za usnu, zurei niz stazu.
Bio bih vam zahvalan ako pripazite na okolinu, za sluaj da se pojavi,
ree. Ako ga vidite, zadrite ga. Dobar je, nee vas ujesti.
Naravno. Rekao je to bezvoljno. Ali kada je eta psa nastavio da se
razoarano osvre, italac je preko volje opet spustio novine.
uo sam neko ukanje u grmlju pre izvesnog vremena. Nisam video ta
uka, ali mogao je biti pas.
eta psa nakrivi glavu da vidi. Gde?
Tamo. italac neodreeno pokaza rukom prema bunju. Vlasnik psa se
zagleda u tom pravcu, vrtei lanac u ruci.
Pored staze? Nita ne vidim.
italac zatvori novine, nezadovoljno uzdahnuvi. Pretpostavljam da je
lake da vam pokaem.
Bio bih vam zahvalan, kaza vlasnik psa sa osmehom, dok su ulazili meu
stabla. Nije dugo kod mene. Mislio sam da je dresiran, ali s vremena na
vreme jednostavno odjuri.
Zastao je da zvizne i opet pozove psa. italac uznemireno pogleda teki
psei lanac, pa natrag prema stazi. Nije bilo nikoga na vidiku.
eta psa odjednom uzviknu i potra napred. Pade na kolena pored
jednog mesta u bunju, iza koga je lealo telo crnog labradora. Tamno krzno
na razbijenoj lobanji bilo je krvavo. Ruke etaa psa lebdele su iznad glave
usmrene ivotinje, kao da se boji da je dodirne.
Deksone? Oh, boe, pogledajte mu glavu, ta se dogodilo?
Ja sam mu razbio glavu, ree italac novina, priavi mu sa lea.
eta psa htede da ustane, ali neto mu se sklopi oko vrata. Pritisak je bio
nepopustljiv i uguio je njegov krik pre nego to je stigao da ga pusti.
Pokuao je da ustane, ali ostao je bez ravnotee, a njegove ruke i noge bez
snage. Kasno se setio pseeg lanca. Njegov mozak je pokuao da poalje
neophodne zapovesti miiima, ali svet je ve poeo da tamni. Ruka mu se
zgrila jednom ili dvaput, a zatim mu je lanac ispao iz omlitavelih prstiju.
Visoko u granama, detli nakrivi glavu da vidi prizor ispod sebe.
Zadovoljan to nema pretnje, nastavio je da trai larve.
Njegov rat-a-tat-tat odjekivao je umom tog jutra.

* * *

Mesecima se nisam probudio tako raspoloen kao tog jutra. Spavao sam
mirno, a krevet je izgledao kao da se gotovo nisam pomerao u toku noi.
Protegao sam se, pa izveo svoje jutarnje vebe. To mi je obino predstavljalo
veliki napor, ali ovog puta nije bilo tako teko.
Poto sam se istuirao, ukljuio sam televizor i, oblaei se, potraio
meunarodne vesti. Menjao sam stanicu za stanicom, ne obraajui panju
na reklame i prazne prie. Proao sam stanicu sa lokalnim vestima pre nego
to sam shvatio ta sam video.
Kada sam vratio prethodni kanal, na ekranu se opet pojavilo Irvingovo
lice sa uredno odravanom bradom. Izgledao je zamiljeno i iskreno dok je
govorio lepukastoj novinarki koja je nalikovala naminkanom modelu iz
izloga.
...naravno. Serijski ubica je preterano i loe korien izraz. Pravi serijski
ubica, za razliku od nekoga ko samo ubije vie rtava, bez ikakve sumnje je
grabljivac. To su tigrovi savremenog drutva koji se skrivaju u visokoj travi.
Kada se, poput mene, izborite s velikim brojem njih, nauite da uvaavate tu
razliku.
Oh, zaboga miloga, zastenjao sam. Setio sam se da je Irving prethodnog
dana zakasnio u mrtvanicu zbog ponovnog snimanja razgovora za televiziju,
ali nisam mnogo razmiljao o tome. Dok sam ga gledao, raspoloenje mi se
pokvarilo.
Ali tano je da su vas pozvali iz Istranog biroa Tenesija da date profil
poinioca posle otkria unakaenog lea u kolibi za iznajmljivanje na
Zadimljenim planinama?, bila je uporna novinarka. Kao i da je drugi le koji je
ekshumiran na groblju u Noksvilu deo istog sluaja?
Irving se tuno osmehnu. Bojim se da nemam slobodu da komentariem
istrage koje su u toku.
Novinarka sa razumevanjem klimnu glavom, a njena lakirana plava kosa
ostade nepokretna. Ali poto ste vi strunjak za odreivanje profila serijskih
ubica, moe se pretpostaviti da su u Istranom birou Tenesija zabrinuti da
moda ba sa takvim imaju posla i da je ovo samo poetak niza ubistava?
Opet, bojim se da zaista ne mogu to da komentariem, ali siguran sam da e
ljudi sami izvui zakljuke, dodade Irving neduno.
Novinarkin osmeh otkri savreno bele zube ispod krvavo crvenog rua.
Prekrstila je noge. Ipak, moete li bar da mi kaete da li ste obrazovali profil
ubice?
Hajde, Stefani, znate da to ne mogu, ree Irving, nasmejavi se uglaeno.
Ali mogu da kaem da sve serijske ubice koje sam sreo a verujte mi, nije ih bilo
malo poseduju jednu zajedniku osobinu. Svoju obinost.
Novinarka nakrivi glavu kao da nije dobro ula. Oprostite, vi tvrdite da su
serijske ubice obine? Njeno iznenaenje bilo je providno odglumljeno, kao
da je unapred znala ta e Irving rei.
Ba tako. Jasno, oni sebe ne smatraju takvim: upravo suprotno. Meutim,
istina je da su oni gotovo po pravilu beznaajne linosti. Zaboravite glamurozne
psihopate iz popularnih romana; u stvarnom ivotu, ti pojedinci su tuni
promaaji kojima ubijanje postaje osnovni nagon. Lukavi, da. Opasni, sigurno.
Ipak, njihova kljuna osobina je da se stapaju sa ljudima u okruenju. Zbog toga
ih je tako teko otkriti.
Ali zbog toga ih je svakako tee i uhvatiti?
Irvingov osmeh se rairi u vuji kez. To je ono to moj posao ini tako
izazovnim.
Razgovor se zavrio, pa se slika vratila na voditeljku u studiju. To je bio
biheviorista, profesor Aleks Irving, autor bestselera Slomljena ega, koji je jue
govorio o...
Iskljuio sam televizor. Sa njegovim egom je sve u redu, promrmljah,
odbacivi daljinski upravlja. Nije bilo opravdanja za taj intervju. Nije imao
drugu svrhu, osim da Irvingu omogui da se nagizdan pojavi na televiziji.
Upitao sam se da li Gardner zna za to. Nekako nisam mogao da ga zamislim
kako uzima zdravo za gotovo to to Irving koristi ovu istragu za reklamiranje
svoje nove knjige.
Meutim, ni psihologovo samozadovoljstvo nije pokvarilo uzbuenje koje
sam oseao vozei se prema mrtvanici. Ovog puta sam uspeo tamo da
stignem pre Toma, ali jedva. Samo to sam se presvukao u hirurku odeu,
stigao je i on.
 Izgledao je bolje nego prethodne veeri, to mi je bilo drago. Hrana i
dobar san moda ne mogu da izlee sve, ali retko kada kode.
Neko je eljan posla, ree on, ugledavi me.
Pol i ja smo sino neto otkrili.
Pokazao sam mu aure i tajanstvenog insekta, objanjavajui kako smo ih
nali.
Sluaj postaje sve udniji, kaza on, prouavajui insekta. Mislim da ste
u pravu da se le raspadao na povrini pre nego to je pokopan. A to se tie
ovoga... Lagano je lupnuo teglicu u kojoj se nalazio mrtvi insekt. Nemam
pojma ta je to.
Oh. Oekivao sam da e Tom moi da ga identifikuje.
ao mi je to sam te razoarao. O fekalnim muvama i bubama moemo
da razgovaramo, ali nikad nisam naiao ni na ta slino ovome. Ipak, znam
nekoga ko e moi da nam pomogne. Nisi upoznao Doa Talbota, zar ne?
Mislim da nisam. Upoznao sam nekoliko Tomovih kolega, ali to ime mi
nije bilo poznato.
On je na forenziki entomolog. ovek je hodajua enciklopedija
insekata. Ako neko moe da nam kae ta je ovo, to je Do.
Dok je Tom telefonirao Talbotu, poeo sam da ispiram kosti
ekshumiranog lea koje su se preko noi natapale u deterdentu. Stigao sam
da stavim prvu od njih u suionik, kada je on zatvorio telefon.
Imamo sree. Trebalo je da pode na neki skup u Atlanti, ali svratie prvo
ovde. Ne bi trebalo dugo da ekamo. Poeo je da mi pomae da stavim kosti
u suionik. Uzgred, jesi li sino gledao naeg drugara Irvinga na televiziji?
Ako misli na intervju, nisam, ali video sam ga jutros.
Srenie. Mora da su ga reprizirali. Tom se osmehnu i zavrte glavom.
Mora mu se priznati, zna da iskoristi svaku priliku, zar ne?
Samo to je to izrekao, zaulo se tiho kucanje na vratima. On se namrti.
Nije mogue da je Do ve stigao, ree, krenuvi da ih otvori.
Nije bio on, nego Kajl.
Progutavi iznenaenje, Tom se pomeri u stranu da ga propusti. Nisam
oekivao da se tako brzo vrati na posao. Zato ne uzme slobodne dane?
Kajl se napeto osmehnu. Ponudili su mi ih, ali nije u redu da drugi momci
rade i moj posao. Dobro se oseam. I radije bih radio, nego sedeo kod kue.
Kako ti je ruka? upitah.
On je die da nam pokae. Mali flaster na dlanu bio je jedini trag onoga to
se dogodilo. Kajl ga je gledao kao da mu ne pripada. I nije neki prizor, jel da?
Zavladala je neprijatna tiina. Tom proisti grlo. Pa... kako se dri?
Oh, prilino dobro, hvala. Proi e izvesno vreme pre nego to dobijem
nalaze, ali gledam to sa vedrije strane. U bolnici kau da postoje terapije koje
se primenjuju posle izlaganja HIV-u i nekim drugim zarazama, ako ih elim.
Ali kako ja to vidim, taj le moda nije ni bio zaraen. A ak i da jeste, moda
mi se nita nee dogoditi, jel tako?
Trebalo bi barem da razmisli o tim terapijama, ree Tom. Bespomono
je rairio ruke. Sluaj, ao mi je zbog...
Nemojte! Otrina glasa je pokazala pod kakvim se pritiskom Kajl nalazi.
Postieno je slegao ramenima. Molim vas, ne izvinjavajte se. Samo sam
radio svoj posao. Svata se deava, znate to?
Nastupila je neprijatna stanka. Kajl ju je prekinuo.
Pa... gde je Samer? Dao je sve od sebe da zvui oputeno, ali ni ovaj
pokuaj nije bio uverljiviji od prethodnog. Nije bilo teko pogoditi pravi
razlog zbog koga je doao da nas vidi.
Bojim se da nam Samer vie nee pomagati.
Oh. Bio je vidno razoaran. Mogu li ja da pomognem?
Hvala, ali Dejvid i ja emo se snai.
Dobro. Kajl odreito klimnu glavom. Pa, ako vam neto zatreba,
obavezno mi javite.
Hou. uvaj se. Tomov osmeh je izdrao samo dok se vrata nisu
zatvorila. Gospode...
U pravu je, rekoh. Radio je svoj posao. Nema svrhe da krivi sebe. Istini
za volju, trebalo je da ja pomaem Samer, a ne on.
Nisi ti kriv, Dejvide.
Kao ni ti. Sem toga, jo ne znamo da li je igla bila zaraena. Moda mu se
nita nee desiti.
Bila je to slaba nada, ali nije bilo potrebe da se Tom grize. Sabrao se.
U pravu si. ta je, tu je. Hajde da se usredsredimo na hvatanje tog
kukinog sina.
Tom je retko psovao, to je bio jasan pokazatelj njegove uznemirenosti,
koje naizgled nije bio svestan. Poao je prema vratima, pa zastao.
Umalo da zaboravim. Meri mi ree da te pitam da li jede ribu.
Ribu? Bio sam zateen promenom teme. Da, zato?
Dolazi veeras na veeru. Podigao sam obrve, a on je uivao u mojoj
nelagodnosti. Dolaze i Sem i Pol. Nemoj mi rei da si zaboravio?
To sam potpuno smetnuo sa uma. Naravno da nisam.
On se naceri, povrativi deo svog uobiajenog smisla za humor.
Daleko bilo! Kao da nema o iemu drugom da razmilja, zar ne?

U telu odraslog oveka postoji dve stotine est kostiju. Razlikuju se po

veliini od femura, teke butne kosti, do sitnih koica u unutranjem delu
uveta, ne veih od zrna pirina. Strukturno, kostur je udo genetskog
inenjeringa, sloen i prefinjen poput bilo ega to je stvorio ovek.
Njegova rekonstrukcija nije lak posao.
Osloboene svih ostataka tkiva koje truli, gole kosti oveka sahranjenog u
kovegu Vilisa Dekstera pripovedale su sopstvenu priu. Njegovo afriko
poreklo sada je bilo nepobitno, odmah vidljivo u neto ravnijoj i lakoj
strukturi kostiju, i onim dupljama koje su bile uglastije. O kome god da se
radilo, bio je prosene visine i grae, a sudei po istroenosti zglobova, imao
je ezdesetak godina. Usto je imao i davno zarasle lomove desne butne kosti i
leve nadlaktice, verovatno kao posledice nezgoda u detinjstvu, kao i znake
artritisa kolena i skonih zglobova. Oteenje se bolje videlo na levoj nego na
desnoj strani, to znai da je u hodu vie koristio tu stranu. Levi kuk mu je,
takoe, bio veoma oteen, a sam zglob izlizan i istroen. Ako u vreme
neposredno pre smrti nije razmiljao o zameni kuka, onda bi nedugo zatim
bio gotovo obogaljen.
Ali sada mu to nije bilo ni najmanje vano.
Kao i kod Terija Lumisa, i njegova podjezina kost bila je netaknuta. To
nije imalo nikakvog znaaja, ali kada sam izvadio mokru lobanju iz bureta,
mrano sam se osmehnuo za sebe. Zubi su mu i dalje bili smei i umrljani, ali
dole, gde su nekada bile desni, sada se videla traka iste glei.
Sada nije moglo biti greke u odreivanju ruiaste nijanse.
Jo uvek sam razgledao lobanju kada je Tom uao. Sa njim je bio nizak,
debeljukast ovek od pedesetak godina. Proreena ria kosa bila mu je
leerno zaeljana preko pocrvenelog temena. Nosio je izlizanu konu tanu,
prilino nabijenu od knjiga.
Doe, upoznaj se sa Dejvidom Hanterom, ree Tom kada je uao.
Dejvide, ovo je Do Talbot. Ono to on ne zna o bubama, nije ni vredno
znati.
Tom zna da mrzim tu re, ljubazno kaza Talbot. Ve se osvrtao po
prostoriji, oiju zaarenih od uzbuenja. Pogled mu se zaustavio na kostima,
ali ne zadugo. Nije zbog njih doao ovamo.
Pa, gde je taj tajanstveni insekt koga ste mi spremili? Ugledavi
primerak u teglici, lice mu se ozari. Sagnu se da ga paljivo pogleda u ravni
oiju. Eh, pa ovo jeste iznenaenje!
Prepoznaje li ga? upita Tom.
Oh, da. I predstavlja sjajan pronalazak. Samo u jo jednom delu Tenesija
potvreno je prisustvo Odonate. Viani su ovde i ranije, ali ne nailazi se
svakog dana na jednog od ovih lepotana.
Drago mi je to to ujem, ree Tom. Moe li da nam kae ta je to?
Talbot se naceri. Odonate su obini i movarni vilin konjici. Vi ovde imate
njegovu nimfu. Movarni vilin konjic, jedan od najveih primeraka u Severnoj
Americi. iroko su rasprostranjeni u najveem broju istonih drava, mada
neto manje u Tenesiju. Evo, pokazau vam.
Preturao je po svojoj tani i izvadio stari, debeli udbenik savijenih ivica.
Mrmljajui za sebe, stavio ga je na radni sto i prelistavao.
Zastao je i lupnuo po jednoj strani. Evo ga. Epiaeschna heros, movarni ili
junaki vilin konjic, kako ih ponekad nazivaju. Migriraju, uglavnom se nalaze
u umama pored puteva i jezera u leto i jesen, a zrele jedinke nose jaja u
prolee, u toplijim krajevima.
U knjizi se videla i fotografija velikog insekta, slinog malom helikopteru.
Imao je poznata dvostruka krila i aerodinamino telo vilinog konjica kakve
sam viao kod kue, ali se tu sva slinost zavravala. Ovaj je bio dugaak kao
moj prst i gotovo jednake debljine, a smee telo mu je bilo iarano
svetlozelenim tigrastim prugama. Ipak, najupadljivije su mu bile oi: velike i
okrugle, upeatljive, elektrino plave boje.
Znam lovce vilinih konjica u Tenesiju koji bi dali poslednje zube da vide
odraslog junaka, nastavio je Talbot oduevljeno. Pogledajte samo te oi! Zar
nisu neverovatne? Po sunanom danu moete da ih primetite izdaleka.
Tom se zagledao u knjigu. Znai, mi smo pronali nimfu jednog od ovih?
Ili najadu, ako ti vie odgovara. Talbot spoji prste na rukama,
zagrevajui se za temu. Vilini konjici nemaju stupanj larvi u razvoju. Polau
jaja u mirnu ili sporu tekuu vodu, a kada se nimfe izlegu, sasvim su
prilagoeni ivotu na vodi. Barem dok ne sazru. Tada ispuu na stabljiku
neke biljke ili travke da bi se preobrazili u odrasle.
Ali viline konjice obino ne privlae leine, jel tako?, upitah.
Oh, Gospode, ne. Zvuao je zapanjeno. Oni su grabljivci. Ponekad ih
nazivaju lovcima na komarce, koji su im glavna hrana. Zato se uglavnom
viaju pored vode, mada movarni vilini konjici vole i krilate termite. Kaete
da je ovaj primerak naen u mrtvakom kovegu?
Tako je. Mislimo da je verovatno upao zajedno sa leom, ree mu Tom.
Onda bih rekao da je le stajao u blizini neke bare ili jezera. Verovatno na
obali uza samu ivicu vode. Talbot podie teglicu. Kada se ispilio radi
preobraaja, ovaj momi je oigledno bio pokupljen. ak i da nije bio
zgnjeen, svakako bi uginuo zakopan u hladnom i tamnom prostoru.
Postoje li neka odreena podruja u kojima se ee mogu nai ovi
primerci?, zapita Tom.
Ne pored brzaka ili brzih reka, ali ima ih skoro u svakom umovitom
podruju pored stajaih voda. Ne zovu ih bez razloga movarni vilini konjici.
Talbot pogleda na sat, pa vrati knjigu u tanu. ao mi je, moram da idem. Ako
naete neke ive primerke, obavezno mi javite.
Tom je izaao da isprati Talbota. Vratio se nekoliko minuta kasnije,
zamiljenog lica.
Sad bar znamo ta smo to nali, rekoh. A ako je le stajao pored jezera
ili mirne vode, Gardner e imati jo jedan trag.
Tom kao da me nije uo. Uzeo je lobanju i poeo da je razgleda, ali
odsutno, kao da nije zaista svestan ta radi. Bio je zamiljen ak i kada sam
mu pomenuo nepolomljenu podjezinu kost i ruiaste zube ekshumiranih
ostataka.
 Jel sve u redu?, upitah ga naposletku.
On spusti lobanju. Den Gardner me je pozvao malo pre nego to je Do
stigao. Aleks Irving je nestao.
Isprva sam pomislio da je verovatno u pitanju neka greka, poto sam
jutros video profajlera na televiziji. Zatim sam se setio da je intervju snimljen
dan ranije: gledao sam reprizu. ta se dogodilo?
Niko ne zna. Izgleda da je rano jutros izaao i nije se vratio. Od tada ga
niko nije video.
Zar nije preuranjeno rei da je nestao ako ga nema tek nekoliko sati?
Obino jeste, ali izaao je da proeta psa. Tomov pogled bio je
uznemiren. Psa su nali sa razbijenom lobanjom.

Krv je curila niz lavabo, bojei mlaz hladne vode pramenovima boje rua.
Pare mesa, koje je sada isprano od krvi bilo svetloruiaste boje, zastalo je u
otvoru. Gura ga prstom dok nije prolo.
Odsutno zviduui, secka svee papriice i ubacuje ih u tiganj sa belim
lukom i solju. Kada su poeli da cvre, uzima meso, pa stavlja i njega.
Dodirnuvi vrelu mast, vlano meso prska i iti, isputajui iznad sebe mlaz
pare. Sve to brzo promea, pa ostavi da se pri. Otvara hladan kredenac i
vadi tetrapak soka od pomorande, sir i majonez. Izabere au koja ti na
pogled deluje isto i obrie je prstom. Praina prekriva sve povrine, ali ti to ne
primeuje. A i da jesi, ne bi mario. Povremeno, kao da si podigao veo, uoava
zaputenost oko sebe, viegodinji kr u svakom kutku, ali ti to uopte ne smeta.
Trule je deo prirodnog stanja stvari, pa ko si ti da porie prirodu?
Naiskap ispija au soka od pomorande, obrie usta nadlanicom, pa
mae majonez na dva pareta vakumiranog belog hleba i na njih stavlja
debele krike sira. Naspe sebi jo soka od pomorande i ode do velikog stola na
sredini kuhinje. Na njemu nije ostalo mnogo slobodnog mesta, pa stavi tanjir
na oak i privue stolicu. Sendvi, kao i obino, nema nikakav ukus, ali
napunie ti stomak. Zapravo ti ni nedostaje sposobnost da oseti ukus i miris
bilo ega, vie ne.
Zato bi kada ima toliko toga drugog za uivanje.
Sada e deavanja da se ubrzaju, ali to je u redu. Upravo to si i oekivao, a
najbolji si pod pritiskom. Sve se deava tano onako kako si oekivao. Onako
kako si zamislio. To to si ostavio sve ono u planinskoj kolibi bilo je rizino, ali
proraunato. Bilo je neobino raditi tamo, izvan svoje okoline. Kutija za film bila
je plod trenutnog nadahnua, ali ostaviti le tamo da ga oni nau, bilo je
protivno tvojim shvatanjima, pa ipak neophodno. eleo si da izazove
zaprepaenje, a nema boljeg naina nego dati im mesto na kome se odigralo
ubistvo da se tamo igraju. Neka se izmore pokuavajui da pogode ta e
sledee uraditi. To im nee pomoi.
 Dok shvate, bie prekasno.
Pojeo si sendvi i zalio ga sokom od pomorande, koji nije imao nikakav
ukus, osim to je bio hladan. Mrlja majoneza ostala ti je u uglu usta dok ide do
poreta da pogleda tiganj. Die poklopac i udie iznenadni nalet pare. Ne
moe da omirie, ali oi ti suze od nje, to je dobar znak. Meso je poelo da
dobija lepu boju. Svinjetina, bolje nego govedina, kao i uvek. Jeftinija je, a ti
ionako ne osea razliku.
Zagrabi kaikom i proba. Iako ne osea nikakav ukus, toliko je zainjeno
da ti opee usta, to i treba kada je u pitanju dobar ili. Ubaci par konzervi
paradajza, pa skine tiganj sa ringle i poklopi ga. Sada e polako sam da se
pri, i dok se ti vrati, bie ba kako treba.
Veliki si pobornik toga da jela treba ostavljati da se krkaju u sopstvenom
sosu.
Uzima plastinu vreu sa prljavim veom, koji treba da ostavi u veeraju,
podsetivi se da ponovo treba da se snabde namirnicama. Potrebno ti je jo
konzervi paradajza, a pri kraju si i sa baterijama i lepkom za muve. Pregleda
lepljive trake koje vise sa tavanice. Barem su nekada bile lepljive; sada su
potamnele od mrtvih muva, kao i od aura veih, ivopisnijih insekata.
Naas ti praznina pree licem, kao da si u trenutku zaboravio emu slue te
trake. Zatim trepne i vrati se u ivot. Krenuvi napolje, zastane pored stola.
ovek koji lei razapet na njemu gleda te prestravljenim pogledom, muljajui
ep kojim si mu zapuio usta. Osmehne mu se.
Ne brini. Brzo u se vratiti.
Digne teku vreu sa veom i izae.
 10

Postepeno se razbistravala slika onoga to se dogodilo. Irving je iveo u

blizini Kejds Kova, lepog mestaca u podnoju Zadimljenih planina. Svakog
jutra pre doruka izvodio je svog crnog labradora u etnju umskom stazom
koja je prolazila iza njegove kue. To je bio Irvingov ukorenjeni obiaj, vie
puta pominjan u javnim intervjuima koje je voleo da daje.
Oko devet sati, njegova lina pomonica je dola, ula u kuu to je inila
skoro svakog jutra i ukljuila aparat za filter kafu da bi Irvingova omiljena
Francuska kafa bila spremna kada se on vrati.
Samo to se ovog jutra nije vratio. Irvingova pomonica trea za dve
godine pozvala ga je na mobilni telefon, ali se on nije javljao. Poto se do
ruka jo uvek nije pojavio, pola je sama tom stazom. Na oko sedam stotina
metara od njegove kue, ugledala je policajca u razgovoru sa starijim parom,
iji je Dek Rasel uzbueno lajao na povocu. U prolazu je ula kako govore o
mrtvom psu koga je naao njihov terijer. U pitanju je bio crni labrador.
Tada je shvatila da se njen poslodavac moda uopte nee vratiti za ruak.
Pretragom tog kraja otkrivena je krvava elina poluga pored tela
labradora, a na vlanom tlu pored njega bilo je tragova borbe. Meutim,
nijedan od nekoliko otisaka obue nije bio dovoljno jasan da bi se od njega
dobili odlivci.
Samom Irvingu nije bilo ni traga.
Ne znamo pouzdano ta mu se dogodilo, priznao je Gardner. Mislimo
da je sva krv na poluzi pripadala psu, ali dok laboratorija to ne potvrdi, ne
moemo biti sigurni.
Nalazili smo se u jednoj kancelariji mrtvanice, neto nie u hodniku od
sala za obdukcije. Mala i bez prozora, mogla je sluiti za bilo kakav bezimeni
posao. Gardner je doao na Tomov poziv. Ovog puta sa njim je bila i
Jakobsenova, hladna i nedostupna kao i uvek, u tamnosivoj suknji do kolena i
jakni, koja je bila istovetna onoj u kojoj sam je ve video, sem po boji. Upitao
sam se da li ima orman pun istovetne odee u tamnom spektru neutralnih
nijansi.
Iako niko nije spomenuo pravi razlog za ovaj sastanak, svi smo bili svesni
o emu je re. ak i neizgovoren, stvorio je opipljivu napetost u maloj
kancelariji. Gardner je ograniio svoje nezadovoljstvo zbog mog prisustva na
neodobravajui pogled. Izgledao je jo umornije nego obino, a nabori na
njegovom smeem odelu sasvim su nalikovali borama na licu, kao da je bio
izloen veoj gravitaciji od nas ostalih.
Morate imati neke pretpostavke, prozbori Tom. Sedeo je za stolom i
sluao zamiljenog izraza lica, po kome sam znao da strpljivo eka dobru
priliku za neku svoju nameru. Jedino je on sedeo. Iako je ispred stola stajala
jo jedna stolica, niko je nije zauzeo. Svi drugi, ukljuujui i mene, su stajali, a
ta stolica je bila prazna, kao da eka dolazak nekog zakasnelog posetioca.
Mogue je da je Irving bio rtva nasuminog napada, ali prerano je da se
to kae. U ovom trenutku nita ne iskljuujemo, ree Gardner.
Tomova razdraenost je poela da se pokazuje. U tom sluaju, gde je
njegovo telo?
Jo uvek pretraujemo kraj. Koliko znamo, moda je bio povreen i
odlutao nekud. Pas je naen u umi, osamsto metara od najblieg puta. To je
daleko da bi se nosio odrastao ovek, ali ne postoji drugi put kojim bi neko
mogao da odnese Irvinga odande. Do sada smo nali samo tragove stopala i
guma od bicikla.
Onda je moda bio primoran da se kree sam pod pretnjom pitolja ili
noa.
Gardner tvrdoglavo isturi bradu. Usred dana? Teko. Ali kao to sam
rekao, razmatramo sve mogunosti.
Tom ga odmeri. Koliko dugo se znamo, Dene?
Agentu Istranog biroa kao da je bilo nelagodno. Ne znam. Deset
godina?
Dvanaest. I ovo je prvi put da si pokuao da me zamajava.
To nije poteno!, odvrati Gardner, sve tmurnijeg lica. Doli smo danas
ovde iz ljubaznosti...
Hajde, Dene, obojica znamo ta se dogodilo! Stvarno veruje da je
sluajnost to je Irving nestao ve sledeeg jutra posle televizijske emisije u
kojoj je naruio serijskog ubicu?
Dok ne bude dokaza, neu da donosim preuranjene zakljuke.
A ta ako nestane jo neko od ljudi koji uestvuju u istrazi? Hoe li i to
biti preuranjen zakljuak? Svih ovih godina otkad poznajem Toma, nikada ga
nisam video tako ljutog. Prokletstvo, Dene, ovde je jedan ovek jue moda
ozbiljno povreen, a sada i ovo! Imam odgovornost prema ljudima koji rade
za mene. Ako je iko od njih u opasnosti, hou to da znam!
Gardner ne ree nita. Pogledao je znaajno prema meni.
Biu u sali za obdukcije, rekoh, poavi prema vratima.
Ne, Dejvide, ima jednako pravo da ovo uje kao i ja, kaza Tom.
Tome..., poe Gardner.
Ja sam ga zamolio da pomogne, Dene. Ako e deliti rizik, ima sva prava da
zna u ta se uputa. Tom prekrsti ruke. Ionako u mu preneti ta si rekao,
pa zato moe to da uje i od tebe.
Zagledali su se jedan u drugoga. Gardner mi nije izgledao kao tip koji bi
lako ustuknuo u borbi pogleda, ali znao sam da Tom nee popustiti. Pogledao
sam prema Jakobsenovoj i video da je i njoj neprijatno kao i meni. Potom je
primetila da je gledam i odmah uklonila svaki nagovetaj oseanja sa lica.
 Gardner je pomireno uzdahnuo. Isuse, Tome. Dobro, mogue je da postoji
veza, ali nije tako jednostavno. Neki od studenata Aleksa Irvinga alili su se
na njegovo ponaanje. Studentkinje. Univerzitet je zatvarao oi, jer je on
poznati profesor, koji je mogao da radi bilo gde u dravi. Onda ga je jedna
studentkinja optuila za seksualno uznemiravanje i to je pokrenulo lavinu.
Pozvana je policija i izgledalo je da e mu univerzitet dati otkaz kako se ne bi i
sam suoio sa tubama.
Pomislio sam na to kako je Irving otvoreno flertovao sa Samer, pa i sa
Jakobsenovom, uprkos tome to ju je javno ponizio. Nije me iznenadilo to
one nisu bile jedine. Oigledno nisu sve padale na njegovu zavodljivost.
Znai, vi mislite da je odluio da nestane?, sumnjiavo upita Tom.
Kao to sam rekao, razmatramo sve mogunosti. Meutim, Irving nije
bio optuen samo za seksualno uznemiravanje. Poreznici ga proveravaju
zbog neplaenog poreza na honorare od svih tih knjiga i pojavljivanja na
televiziji. Oekivala ga je kazna od preko milion dolara, a moda ak i zatvor.
U svakom sluaju, pretila mu je profesionalna i finansijska propast. Ovo mu
se moda uinilo kao savrena prilika da se izvue.
Tom je grizao donju usnu, mrtei se. ak i da je tako, zar bi ubio
sopstvenog psa?
Ljudi su inili i gora dela zbog slabijih razloga. Treba da zna i da smo
nali jasne otiske prstiju na poluzi kojom je ubijen Irvingov pas. Kada smo ih
proverili, dobili smo podudaranje sa sitnim lopovom po imenu Noa Harper.
On je poznati kriminalac sa nizom osuda za krau automobila i provale.
Ako imate osumnjienog, zato nisi sreniji?, zapita Tom.
Zato to su, kao prvo, svi njegovi raniji prekraji spadali u nierazredne. I
drugo, nestao je pre skoro sedam meseci. Nije se pojavio na sastanku sa
nadzornikom za uslovnu slobodu i od tada ga niko nije video. Sve stvari su
mu ostale u stanu, koji je bio plaen do kraja tog meseca.
Da li je on Afroamerikanac?, upitah. Izmeu pedeset i ezdeset godina, i
upadljivo hramlje?
Bilo je teko ne uivati u Gardnerovom iznenaenju. Kako to znate?
Mislim da je on u sali za obdukcije, malo dalje niz hodnik. Gledao sam
kako mu se od tog saznanja naborava inae izborano lice.
Postajem spor, ree, ljut na sebe.
Jakobsenova je pogledom nesigurno prelazila sa jednog na drugog.
Mislite li na le iz groba Vilisa Dekstera? To je Noa Harper?
Vreme odgovara, kaza Gardner. Ali ako je Harper mrtav, kako su se
njegovi otisci prstiju nali na oruu kojim je ubijen Irvingov pas?
Moda na isti nain na koji se Vilis Dekster naao u kolibi, ree Tom.
Nastupila je tiina dok smo razmiljali o tome. Bilo je sasvim mogue da
Vilis Dekster moda ipak nije lairao svoju smrt, nego je ubica jednostavno
prisvojio njegovo telo i otiske prstiju. Ipak, to se nije moglo dogoditi u ovom
sluaju.
Da li leu Vilisa Dekstera nedostaje jedna ruka?, upita Jakobsenova.
Ne, odgovorih. A ima i sve prste.
Mogue je da je neko sauvao kutiju za film i elinu ipku, na kojima su
se ve nalazili Deksterovi, odnosno Harperovi otisci, primeti Tom.
Kutiju za film, moda. Deksterov otisak je bio premazan mineralnim
uljem koje se koristi kao ulje za bebe. Ne moemo nikako da saznamo koliko
dugo je bila tamo, ree Gardner. Ali Harperovi otisci su ostali u krvi na
poluzi. Bili su samo nekoliko sati stari.
Onda le iz kovega ne moe biti Noa Harper. To je jednostavno
nemogue, uporno je bila Jakobsenova.
Svi zautae. Logika je govorila da je ona u pravu bilo bi nemogue ako
su otisci ostavljeni tog jutra. Meutim, sudei po izrazima lica ljudi u
kancelariji, niko nije bio siguran.
Tom skide naoare i poe da ih brie. Bez njih je izgledao umornije i
nekako ranjivo. Moe da im kae i ta si jo otkrio, Dejvide.
Gardner i Jakobsenova su utke sluali dok sam opisivao otkrie aura i
najezde vilinog konjica u kovegu, i nedirnute podjezine kosti i ruiastih
zuba ekshumiranog lea.
Dakle, izgleda kao da su Teri Lumis i onaj ko je bio u kovegu ubijeni na
isti nain, ree Gardner kada sam zavrio. Okrenuo se ka Tomu. I ti misli
da su ti ruiasti zubi mogli da budu posledica zadavljenja?
To zvui verovatnije nego utapanje, sloi se Tom blago, a ja sam
suspregnuo osmeh. Nije pomenuo kako se Gardner obrecnuo na mene u
kolibi, ali oigledno to nije zaboravio. Ne bi bilo mnogo sumnje da nema
oiglednog gubitka krvi i rana na Lumisovom telu.
Gardner poea stranji deo vrata. Tragovi prskanja krvi u kolibi izgledali
su verodostojno. Ali ne moemo sa sigurnou znati da li je krv Lumisova,
dok ne dobijemo rezultate analize DNK.
To e potrajati nedeljama, primeti Tom.
Priaj mi o tome. U ovakvim trenucima poelim da jo uvek radimo
selekciju po krvnim grupama. Tako bismo bar saznali da li je krv iste grupe
kao njegova. Ali to ti je napredak. Njegov izraz lica jasno je govorio ta misli
o tome. Pozvau laboratoriju. Trebalo bi da su ve ubrzali rad na tome, ali
videu mogu li jo malo da ih ubrzam.
Nije zvuao optimistiki. Iako je DNK predstavljala mnogo sigurniji
metod podudaranja i identifikacije nego stara tehnika odreivanja krvne
grupe, postupak ispitivanja DNK je bio izuzetno spor. Isto je bilo sa obe
strane Atlantika; uo sam vie britanskih policajaca kako se ale da
laboratorijske analize traju mnogo due nego to se to predstavlja na filmu i
televiziji. injenica je da je u stvarnom ivotu, ubrzan ili ne, postupak mogao
da traje mesecima.
 Tom je pogledao kroz stakla naoara, pa nastavio da ih glanca. Dene, jo
uvek nisi odgovorio na moje pitanje. Treba li da budemo zabrinuti?
Gardner die ruke. ta hoe da kaem, Tome? Ne mogu da itam misli
tom tipu; ne znam ta e sledee da uradi. Voleo bih da znam. Ali ak i da je on
odgovoran za Irvingov nestanak, to ne znai da su i ostali koji rade na sluaju
u opasnosti. Vraki mi je ao zbog Irvinga, ali budimo otvoreni, ovek je
udeo za panjom javnosti. Takve izjave na televiziji mogle su da uzbude i
mnoge druge ludake, a ne samo ovoga.
Znai, treba da se ponaamo kao da se nita nije desilo?
U razumnim okvirima, da. Kada bih mislio da postoji ikakav pravi rizik,
verujte mi, zalepio bih vam svima dvadesetetvoroasovnu pratnju. Ovako, s
obzirom da ste svi razumno oprezni, siguran sam da nema razloga za
zabrinutost.
Razumno oprezni?, ponovi Tom razdraeno. ta to znai? Da ne
uzimamo bombone od nepoznatih ljudi?
Znai da ne etate sami pse po umi, odvrati Gardner. Da nou ne idete
sami mranim ulicama. Hajde, Tome, ne moram da vam crtam.
Ne, ne mora. Setio sam se kako me je onaj uvar prestravio prole noi.
Mogao bih ubudue da se parkiram na nekom prometnijem mestu.
U redu. To jeste razumna opreznost, sloi se Tom, mada nije zvuao
zadovoljno. Vratio je naoare na nos. I ta misli, kakvi su izgledi da Irving
bude pronaen?
Sva raspoloiva sredstva smo usmerili na to, kaza Gardner, postavi
opet obazriv.
Tom nije navaljivao. Svi smo znali kakvi su Irvingovi izgledi. Hoete li
dovesti drugog profajlera?
To se razmatra, oprezno ree Gardner. Nismo potpuno odbacili
Irvingov profil ubice, ali traimo i druga gledita. A Dajana je iznela
zanimljivu pretpostavku.
Crvenilo se razlilo po inae bezizraznom licu Jakobsenove. Nehotino
crvenilo je teko spreiti. Za nekoga ko je naizgled razvio takvu spoljnu
staloenost i mirnou to je verovatno bilo razjarujue.
Uz svo duno potovanje prema profesoru Irvingu, mislim da ovo nisu
ubistva seksualne prirode, niti da je ubica neminovno homoseksualac, kaza
ona. Mislim da je profesora Irvinga zavela injenica da su obe rtve bile nagi
mukarci.
Isto miljenje je izrazila i kada je profajler otiao da vidi le Terija Lumisa
u kolibi, pa joj je on grubo odbrusio, mutrajui je jer se usudila da se ne sloi
sa njim. Za Irvingovo dobro, nadao sam se da je ona u pravu.
Pa kako biste vi to objasnili?, upita Tom.
Ne bih, ne jo. Ali postupci ubice nagovetavaju da nije motivisan
seksualnim nagonom. Sada se obraala Tomu kao sebi ravnopravnom,
zaboravivi na uzdranost. Imamo dva mesta zloina i dva kompleta otisaka
prstiju pojedinaca koji su vrlo verovatno i sami rtve. A tu su i injekcijske igle,
umetnute u le iz groba Vilisa Dekstera koji je ekao da ga ekshumiramo.
Ubica se pravi vaan, vodi nas u krug da bi pokazao ko je glavni. Nije mu
dovoljno da ubija, on eli i priznanje. Sloila bih se sa profesorom Irvingom
da ova ubistva izraavaju patoloki narcizam, ali dodala bih da to see i dalje.
Ovo je vie oblast psihijatrije nego moja, ali mislim da ubica poseduje sva
kljuna obeleja zloudnog narcisa.
Tom ju je gledao ne shvatajui. Moraete da mi oprostite, ali nemam
pojma ta to znai.
Jakobsenova je ve bila suvie zagazila, da bi osetila zbunjenost. Svi
narcisi su opsednuti sobom, ali zloudni narcisi su na vrhu lestvice, jer
poseduju patoloko samopouzdanje oseaj veliine, ak koje zahteva
panju i divljenje. Uvereni su da su na neki nain posebni i ele da i drugi ljudi
to shvate. Takode je bitno da su to sadisti bez ikakve savesti. Nije obavezno
da ih nanoenje bola drugom licu ispunjava zadovoljstvom, ali uivaju u
oseaju moi koji im to prua. I ravnoduni su prema ikakvoj patnji koju
moda izazivaju.
To zvui kao psihopata, rekoh ja.
Sive oi Jakobsenove se okrenue ka meni. Ne sasvim, mada imaju
zajednike karakteristike. Iako je zloudni narcis sposoban za krajnju
okrutnost, on ili ona ipak moe da osea divljenje, pa ak i potovanje prema
drugim ljudima, pod uslovom da predmet njihovog potovanja poseduje ono
to oni smatraju odgovarajuim osobinama obino je to izvestan stepen
uspeha ili moi. Prema Kernbergu...
Dajana, mislim da nam nisu potrebne fusnote, ree joj Gardner.
Jakobsenova kao da se pokunjila, ali je nastavila. U krajnjoj liniji, mislim
da imamo posla sa nekim ko ima potrebu da pokae svoju nadmonost,
moda sebi isto koliko i nama. Ogoren je i ini mu se da njegova nadarenost
i prava vrednost nisu dovoljno cenjeni. To objanjava dokle je sve spreman
da ide i zato je ovako reagovao na ono to je profesor Irving rekao na
televiziji. Nije besan samo zato to je javno omalovaen, nego mrzi i to to je
neko drugi u sreditu panje tokom njegovih pet minuta slave.
Pod pretpostavkom da je taj tip zaista odgovoran za ono to se dogodilo
Irvingu, ubaci Gardner, uputivi joj pogled upozorenja.
Dene, zvui kao prokleti advokat, kaza mu Tom, ali smireno. Zagledao
se u prazno, zamiljeno lupkajui prstom po bradi. ta je sa radnicima
pogrebnog zavoda? Imaju li svi alibije za vreme kad je Irving nestao?
Upravo proveravamo, ali, iskreno, ne bih rekao da neko od njih stoji iza
ovoga. Jedina dvojica koje smo zasad nali, a da su tamo radili u vreme
sahrane Vilisa Dekstera, sada su u sedamdesetim godinama.
ta je sa Jorkom?
 Tvrdi da je jutros doao na posao jo u pet sati. I pre nego to pita, nema
nikoga ko to moe da potvrdi, ree Gardner glasom oveka koji je sateran u
ugao.
Velikog li iznenaenja, promrmlja Tom. Ima li traga onom
tajanstvenom radniku za koga Jork tvrdi da ga je zaposlio?
Dvajtu embersu? Jo uvek to istraujemo.
to znai ne.
Gardner uzdahnu. Jork je i dalje osumnjieni. Ali ko god stajao iza ovoga,
suvie je pametan da bi privukao svu ovu panju na sebe. Sprovodimo punu
istragu na Stipl Hilu, a sutra u ovo vreme preplavie ga novinari. Jorkov
posao je na izdisaju, bez obzira na to kakav je ishod. Napravio je grimasu,
shvativi ta je rekao. Igra rei nije bila namerna.
Koliko sam video, svakako ne bi dugo izdrao. Dok je Tom ustajao,
blesak svetlosti mu se odbi od naoara. Moda bi Jork radije otiao uz
prasak.
Ili je moda i on samo jo jedna rtva. Ali tu misao sam zadrao za sebe.

Smrkavalo se kada sam skrenuo na mirni put sa tri trake u blizini gde su
iveli Tom i Meri. Opet bih radio do kasno da nije bilo tog poziva na veeru, a
posle prekida koje smo imali tog dana, bio sam osujeen to moram da
prekinem. Ali ne zadugo; im sam izaao iz mrtvanice u sunano
predveerje, osetio sam kako gvozdeni prsti napetosti poputaju pritisak na
moj potiljak. Zapravo, do tada ga nisam bio ni svestan, ali Irvingov nestanak i
ono to se prethodnog dana dogodilo Kajlu, uzdrmali su me vie nego to
sam mislio. Sada mi je mogunost ispijanja nekoliko pia i obedovanja sa
prijateljima izgledala kao savreno okrepljenje.
Dom Libermanovih je bila ljupka kua obloena brvnima, okreena u belo
i smetena podalje od puta. inilo mi se da se nije promenila otkad sam je
prvi put video, izuzev velianstvenog starog hrasta, koji se uzdizao nad
travnjakom ispred kue. Kada sam poslednji put dolazio, bio je najzreliji; sada
je poeo da se sui i polovina razvijenih grana bila je mrtva i ogoljena.
Meri me je doekala na vratima i digla se na prste da bi me poljubila u
obraz. Dejvide! Lepo je to si doao.
Starila je lepe nego njen mu. Njena kosa boje peska je izbledela, ali je
zadrala svoju prirodnu boju, a lice, iako izborano, i dalje je odisalo
zdravljem. Nema mnogo ena koje u svojim ezdesetim godinama mogu
slobodno da nose farmerke, a Meri je bila jedna od njih.
Hvala ti, lepo od tebe, ree, uzimajui bocu vina koju sam doneo. Hajde,
ui u sklonite. Sem i Pol jo nisu stigli, a Tom telefonom razgovara sa
Robertom.
Robert je bio njihov sin jedinac. Radio je neto u vezi sa osiguranjem i
iveo u Njujorku. Nisam ga upoznao. Tom nije mnogo govorio o njemu, ali
sam stekao utisak da njihov odnos nije ba sjajan.
Dobro izgleda, kaza mi Meri, povevi me hodnikom. Mnogo bolje nego
prole nedelje.
Prve noi sam veerao kod njih i ve mi se inilo da je bilo davno.
Verovatno zbog sunca, rekoh.
Pa, ta god da je, prija ti.
Otvorila je vrata sklonita. To je, u stvari, bila stara staklena bata, puna
zdravih biljaka i stolica od ratana sa jastuiima. Posadila me je u jednu od
njih i dala mi pivo, pa se izvinila, otiavi da se pobrine za veeru.
Veliki prozori staklene bate gledali su na batu iza kue. U pomrini sam
samo nazirao visoke obrise drvea oivienog utom svetlou iz sledee
kue. Bio je to lep kraj. Tom mi je jednom prilikom rejkao da su on i Meri
1970-tih godina maltene finansijski propali da bi kupili tu poluzaputenu
nekretninu, ali da zbog toga nikada nisu zaalili.
Pijuckao sam hladno pivo, oseajui kako napetost i dalje polako izlazi iz
mene. Zabacio sam glavu i zamislio se o onome to se dogodilo. Bio je to jo
jedan lo dan. Zapoeo je veu o Irvingu, a nastavio se posetom Gardnera i
Jakobsenove, koji su me odvukli od posla. Jo jednom smo prekinuti u poslu
krajem popodneva, kada je stigao rezultat analize amino i isparljivih masnih
kiselina sa uzoraka tkiva Terija Lumisa. Tom je doao u salu za obdukcije, gde
sam obraivao ostatke rtve iz kovega.
Pa, pogreili smo, izjavio je bez uvoda. Po mojim proraunima, vreme
proteklo od smrti potvruje priu upravnika koliba. Lumis je bio mrtav samo
pet dana, a nikako sedam, kako smo pretpostavljali. Evo, uveri se i sam.
Pruio mi je papir ispisan brojevima. Kratko sam pogledao i video da je u
pravu, ali Tom nije greio u vezi sa tako neim.
Podaci mi izgledaju tani, rekoh, vraajui mu ga, ali i dalje ne shvatam
kako je to mogue.
Ni ja. Namrtio se na rezultate, kao da ga vreaju. ak i da je grejanje
bilo ukljueno, nikada nisam video da se le toliko raspadne za pet dana.
Zaboga, pa na njemu su se razvijale larve!
Larvama fekalne muve potrebno je est do sedam dana da preu u
stadijum lutke. ak i da smo i Tom i ja pogreili u proceni vremena proteklog
od smrti, larve nisu mogle dostii taj stepen razvoja bar za jo jedan dan.
Samo na jedan nain su mogle da dospeju tamo, rekoh.
Tom se osmehnu. I ti si detaljno razmiljao o tome. Da ujem.
Neko je verovatno smiljeno ostavio larve na leu. Samo tako je moglo
da se objasni stanje u kome se nalazilo telo Terija Lumisa. Razvijena larva bi
odmah mogla da pone s radom, bez gubitka vremena na ekanje da se jaja
izlegnu. To ne bi mnogo ubrzalo proces, od dvanaest do najvie dvadeset
etiri sata. Ali uz sve otvorene rane na leu, to bi verovatno bilo dovoljno.
 Klimnuo je glavom. Naroito ako je ostavljena ukljuena grejalica da
digne temperaturu. A na telu je bilo previe larvi, s obzirom da su sva vrata i
prozori kolibe bili zatvoreni. Neko je oigledno odluio da ubrza prirodni
proces. Pametno, ali teko je shvatiti ta je ubica time nameravao da
postigne, sem da zamagli situaciju na nekoliko dana.
O tome sam i ja razmiljao. Moda mu je to bilo dovoljno. Sea se ta je
rekla Dajana Jakobsen? Onaj ko stoji iza ovoga pokuava neto da dokae.
Moda je to bila samo jo jedna prilika da pokae koliko je pametan.
Moda. Tom mi uputi zamiljen osmeh. Ipak, tera te da se zapita kako
on zna tako mnogo o tome, zar ne?, kaza.
Bila je to uznemiravajua pomisao.
Jo uvek sam razmiljao o tome kada je Tom uao u staklenu batu. Bio je
svee obrijan i drugaiji, sa prividno zdravim rumenilom, koje je dobio od
tuiranja vruom vodom.
Izvini zbog ovog. Na obavezni meseni razgovor, rekao je. Iznenadila
me je gorina u njegovom glasu. Osmehnuo se kao da priznaje to, pa se sa
uzdahom spustio u stolicu. Jel te Meri snabdela piem?
Digao sam flau piva. Jeste, hvala.
Klimnuo je glavom, ali je i dalje delovao uznemireno.
Jel sve u redu?, zapitah.
Naravno. Razdraeno je udario po doruju stolice. Uvek isti Robert.
Trebalo je da nas poseti za dve nedelje. Sada izgleda da nee imati vremena.
to se mene lino tie nita strano, ali Meri je jedva ekala da ga vidi, a
sada... Ah, ta e. Takva su deca.
Pokuaj da zvui bezbrino nije uspeo, jer se setio onoga to se desilo
meni. Bila je to nenamerna omaka, ali kao da mu je laknulo kada je zvono
najavilo dolazak Sem i Pola.
Izvinjavamo se to kasnimo, rekao je Pol dok ih je Meri uvodila u
staklenu batu. Pukla mi je guma dok sam se vraao kui, pa sam se namuio
da sperem prokleto ulje sa ruku.
Nema veze, stigli ste. Samanta, ti prosto zrai, kaza Tom, poavi da je
poljubi. Kako si?
Sem se, nespretno zbog velikog stomaka, spusti u fotelju sa visokim
naslonom. Plave kose vezane u konjski rep, izgledala je svee i zdravo.
Nestrpljiva sam. Ako junior ne pouri, uskoro emo morati da
porazgovaramo.
Tom se nasmeja. Nee ni osetiti, a ve e ii po njega u kolu.
Raspoloenje mu se popravilo njihovim dolaskom, pa kada je dolo vreme
za veeru atmosfera je bila prijatna i oputena. Veera je bila obina i
jednostavna preni losos sa krompirima u ljusci i salatom ali je Meri bila
dobra kuvarica, pa ju je spremila da izgleda posebno. Dok je sluila desert,
vruu pitu sa breskvama, prelivenu sladoledom, Sem se nagnu prema meni.
 Kako si? Ne izgleda mi toliko napeto kao proli put, ree tiho, tako da
ostali to nisu uli.
To je bilo u restoranu, gde mi se uinilo da sam osetio parfem Grejs
Strahan. inilo mi se da je to bilo pre nekoliko nedelja, iako je prolo samo
nekoliko dana. Ali mnogo toga se desilo od tada.
Ne, mislim da nisam. Osmehnuo sam se. Da budem iskren, oseam se
prilino dobro.
Gledala me je nekoliko trenutaka. Da, tako i izgleda. Stisnula mi je ruku
i ponovo se ukljuila u glavni razgovor.
Nakon obroka, Meri i Sem su otile u kuhinju da skuvaju kafu, odbivi
nae ponude da pomognemo. Znate dobro, kao i ja, da elite da razgovarate
o poslu, a Sem i ja imamo pametnije teme za razgovor.
Hoe li neko da se kladi da nee razgovarati o bebama?, ree Tom kada
su izale. Protrljao je ruke. Pa, za poetak, uzeu burbon. Hoete li mi praviti
drutvo? Traim razlog da otvorim jednu bocu burbona.
Samo jedan mali, kaza Pol.
Dejvide? Imam i viski, ako ti je drai?
Moe burbon, hvala ti.
Tom je poao do vitrine, izvadio ae i upadljivu bocu blentonsa sa
konjiem i dokejom na vrhu. Ima i leda, ali ako odem u kuhinju Meri e mi
oitati bukvicu zato to pijem. A tvoje neslaganje u prihvatiti neizreeno,
Dejvide.
Nisam nameravao nita da kaem. Ponekad uzdravanje moe vie da
teti nego da koristi. Tom nam dade svakom po au, pa podie svoju.
U vae zdravlje, gospodo.
Burbon je bio pitak i ostavljao ukus prene karamele. Otpili smo i utke
uivali. Tom proisti grlo.
Poto ste obojica ovde, hou neto da vam kaem. To, zapravo, nema
veze sa tobom, Dejvide, ali moe ipak da uje.
Pol i ja razmenismo poglede. Tom se zamiljeno zagledao u svoju au.
Obojica znate da sam nameravao da se penzioniem do kraja leta. Pa,
odluio sam da ne ekam toliko dugo.
Pol spusti au. ali se.
Vreme je, jednostavno ree Tom. ao mi je to vam to najavljujem
ovako iznenada, ali... Pa, nije tajna da mi zdravlje u poslednje vreme nije ba
najbolje. A moram da budem poten i prema Meri. Mislio sam da bi kraj
sledeeg meseca bio dobar trenutak. To je samo nekoliko nedelja ranije, a
centar ionako nee propasti bez mene. Imam oseaj da e sledei direktor
biti dobar.
To se odnosilo na Pola, ali on kao da to nije primetio. Jesi li rekao jo
nekome?
Samo Meri. Sastanak kolegijuma je sledee nedelje. Mislio sam da to tada
objavim, ali eleo sam da ti to sazna prvi.
Pol je i dalje delovao zapanjeno. Isuse, Tome. Ne znam ta da kaem.
Kako bi bilo, Srena penzija? Tom se nasmei. Nije to smak sveta. I
dalje u prisustvovati kao konsultant, usudio bih se da kaem. Doavola,
moda ak nastavim da igram golf. Zato, bez tugovanja. Hajde da jo jednom
nazdravimo.
Dohvatio je bocu burbona i dolio nam pie. Oseao sam knedlu u grlu, ali
znao sam da Tom ne eli da se razneimo. Podigao sam aii.
Za nove poetke.
Kucnuo je aom o moju. Pijem za to.
Njegova najava izazvala je pomeana oseanja ostatak veeri. Kada su se
ene vratile, Meri je bila ozarena, ali su joj oi svetlucale od suza. Ni Sem nije
sakrivala svoje, zagrlivi Toma tako snano da je morao da se izvije iznad
njenog trudnikog stomaka.
Blago tebi, kazala je, briui oi.
I Tom se iroko osmehnuo i poeo da iznosi svoje i Merine namere,
steui joj ruku sve vreme. Ipak, iza svega toga se oseala tuga, koju nikakvo
slavlje nije moglo da prikrije. Ovo nije bilo samo Tomovo povlaenje iz posla.
Bio je to kraj jedne ere.
Sada mi je bilo zaista drago to sam prihvatio poziv da mu pomognem u
ovoj istrazi. Rekao je da e nam to biti poslednja prilika da radimo zajedno,
ali nisam imao pojma da e mu ovaj sluaj biti zadnji. Pitao sam se da li je on
to tada znao.
Dok sam se posle ponoi vozio u svoj hotel, kajao sam se zbog toga to
nisam cenio priliku koja mi je pruena. Reen da odbacim sve preostale
sumnje, odluio sam da na najbolji nain iskoristim rad sa Tomom, sve dok
bude trajao. Jo dan ili dva i bie sve gotovo.
Barem sam tako mislio. Trebalo je da znam da nee biti tako.
Sledeeg dana pronaen je jo jedan le.

Slike se javljaju polako, kao duhovi na praznom papiru. Svetiljka baca

krvavo-crveni sjaj u maloj prostoriji dok eka pravi trenutak. Zatim die foto
papir iz tacne sa razvijaem, uranja ga u tenost za zaustavljanje razvijanja i
sputa u fiksir.
Eto. Savreno. Iako zaista nesvestan toga, zvizne za sebe, tiho, gotovo
neujni izdisaj bez nekog posebnog zvuka. Iako je skuena, voli da bude u
mranoj komori. Podsea te na monaku eliju: u njoj je mirno i tiho, kao u
nekom drugom svetu, koji je dovoljan sam sebi. Okupan crvenom svetlou, koja
potpuno menja prostoriju, osea se odseenim od svega i moe da se
usredsredi na oivljavanje slika natampanih na glatkom i sjajnom foto
papiru.
 A to je ba kao to treba da bude. Tvoja igra, u kojoj nagoni Istrani biro
Tenesija i njihove takozvane strunjake da jure sopstvene repove, mogla bi da
bude dobrodoao oduak i podilaenje tvojoj sujeti. Sam Bog zna da zasluuje
zadovoljstvo posle svih rtava koje si podneo. Ali ne bi trebalo da zaboravi
injenicu da je to samo odvraanje panje. Ono glavno, pravi posao, odvija se u
ovoj maloj prostoriji.
Nita nije vanije od toga.
Godinama si uio na sopstvenim grekama kako bi stigao do ovog
stadijuma. Prvi foto-aparat nabavio si u zalagaonici, stari kodak instamatik, a
bio si suvie neiskusan da bi znao da je slab za tvoje potrebe. Mogao je da uhvati
trenutak, ali ni priblino dovoljno pojedinosti. Presporo, suvie zamagljeno,
suvie nepouzdano. Nije imao dovoljnu preciznost, ni dovoljnu kontrolu, za ono
to si eleo.
Probao si posle i druge. Izvesno vreme su te uzbuivali digitalni aparati, ali
uprkos svim njihovim pogodnostima, slikama je nedostajala ovde se
osmehuje za sebe nedostajala im je dua, koju ima film. Pikseli nemaju
dubinu, rezonancu koju trai. Bez obzira na to kakva je visina rezolucije i
istinitost boja, oni su ipak samo impresionistiki priblini svom subjektu.
Meutim, film hvata njegovu sutinu i prenosi je bolje od hemijskog procesa.
Pravu fotografiju stvara svetlost, jasno i jednostavno: etkica od fotona koja
ostavlja svoj znak na platnu filma. Izmeu fotografa i subjekta postoj i fizika
povezanost, koja zahteva dobro prosuivanje, vetinu. Ako slika predugo stoji u
hemijskoj meavini, pretvorie se u tamnu ruevinu. Ako stoji prekratko, ostae
bleda i nedovrena, izvaena pre vremena. Da, film je nesumnjivo sloeniji i
zahtevniji.
Meutim, niko nije rekao da e potraga biti laka.
A to jeste potraga. Tvoj sopstveni Sveti gral, osim to ti sa sigurnou zna
da ono to trai postoji. Video si ga. A ono to si video jednom, moe opet.
Osea uobiajenu uznemirenost dok podie mokri foto papir iz tacne sa
fiksirom paljivo, jer ti je ta tenost jednom ve prsnula u oi i ispira ga u
hladnoj vodi. Ovo je trenutak istine. ovek je bio pripremljen i spreman kada si
se vratio, strah i iekivanje doveli su ga u stanje krajnje budnosti, kao to to
uvek biva. Iako nastoji da ne budi suvie svoje nade, osea neizbenu
napetost zbog oekivanja, dok gleda ta si dobio na glatkom, sjajnom papiru.
Ali tvoje uzbuenje se gasi dok ispituje svaku od minijaturnih slika i odbacuje
ih jednu po jednu.
Mutno. Ne. Ne.
Neupotrebljivo!
Naglo se izbezumi, pocepa foto papir na pola i baci ga na stranu.
Zamahne prema tacnama za razvijanje i srui ih na pod uz pljusak
hemikalija. Digne ruku da bi zamahnuo prema policama punih boca, ali se
odjednom pribere. Stisnutih pesnica stoji na sredini tamne komore, a grudi ti
se nadimaju od napora da se obuzda.
Smrad tenosti za razvijanje ispunjava malu prostoriju. Nagli bes nestaje
dok gleda nered. Bezvoljno poinje da podie neke od iscepanih slika, pa
prestane. To moe da eka. Hemijska isparenja su suvie jaka, a i tenost te je
isprskala po goloj ruci. Ve te pee, a iz ranijeg iskustva zna da e se pretvoriti
u opekotinu ako to ne ispere.
Smireniji si dok izlazi iz mrane komore, razoaranje ve nestaje. Ve si
navikao na to i ne moe da trai vreme na njega. Treba suvie toga da uradi,
suvie toga da pripremi. Razmiljanje o tome ini ti korak lakim. Neuspeh
uvek ispunjava teskobom, ali mora da zadri objektivno gledite.
 11

Sledeeg jutra, Tom me je pozvao pre nego to sam izaao iz hotela.

Istrani biro je otkrio ostatke ljudskog tela na Stipl Hilu. Naas je zautao.
Ovo nije bilo sahranjeno.
Da ne bismo obojica vozili, doao je po mene u hotel. Ovoga puta nije bilo
rasprave da li u poi sa njim, ve samo preutnog sporazuma da on nee
pokuavati da radi sam. Pitao sam se u kakvom je raspoloenju posle
prethodne veeri, i ima li ikakvog aljenja povodom objavljenog
penzionisanja. Ako ga je i bilo, dobro ga je skrivao.
Pa... Kako se osea? zapitao sam kada smo krenuli.
On slee ramenima. Penzija nee biti kraj sveta. ivot ide dalje, zar ne?
Sloio sam se sa tim.
Ovog puta sunce je bilo ve izalo dok smo se pribliavali kapiji Stipl Hila
sa koje se ljutila boja. Gusta borova uma na rubu travnjaka izgledala je
neprohodno, kao da je meu njenim gusto zbijenim stablima jo uvek no.
Policajci u uniformi stajali su ispred kapije groblja i zaustavljali novinare,
koji su se ve okupili napolju. Oigledno je procurela vest da je neto naeno.
Kao dodatak ekshumaciji, to je predstavljalo bogomdanu metu medijima
eljnim vesti. Kada je Tom usporio da bi pokazao svoju identifikaciju, jedan
fotograf unu da bi nas uslikao kroz prozor automobila.
Kai mu da e dobiti i moj autogram za deset dolara, proguna Tom,
ulazei automobilom unutra.
Provezli smo se pored groba koji smo ekshumirali i nastavili prema
glavnoj zgradi. Kapela Stipl Hila izgledala je kao da je sagraena 1960-tih
godina, kada se ameriki optimizam protezao ak i na pogrebniki zanat. Bio
je to jeftin pokuaj osavremenjivanja, jednospratnica ravnog krova, koja je
krajnje bezuspeno stremila ka Frenku Lojdu Rajtu. Staklene cigle u boji, od
kojih je bio sainjen jedan zid pored ulaza, bile su posivele i ispucale, a
njihove proporcije pogrene na nain koji nisam mogao najbolje da objasnim.
Na gornjoj povrini ravnog krova nalazio se zvonik, neprikladan kao vetiji
eir na stolu. Na njegovom vrhu stajao je metalni krst, koji je podseao na
dve loe zavarene i zarale grede.
Ispred kapele je stajao Gardner, i razgovarao sa grupom forenziara u
prljavim i umazanim belim radnim odelima. Ugledao nas je i priao nam.
Pozadi je, ree bez uvoda.
Odjednom nas zasu kia iz vedrog neba dok smo ga sledili oko kapele, i
ispuni vazduh srebrnim kapima. Prestala je jednako naglo kao to je i poela,
ostavljajui raznobojne siune svetlosne prizme da se presijavaju na
travkama i bunju. Gardner nas je poveo niz usku ljunanu stazu, koja je
bivala sve zaputenija i obraslija korovom to smo dalje ili. Kada smo stigli
do visoke tisove ograde koja je skrivala ono to se nalazi iza, staza je bila
samo linija ugaene trave.
A ako je prednji deo kapele bio zaputen, tek se iza ograde videla prava
dotrajalost Stipl Hila. Ruan, svrsishodan produetak zgrade naslanjao se na
zatvoreno dvorite puno zaralog alata i praznih sanduka. Zgaeni opuci
cigareta prekrivali su tlo ispred otvorenih zadnjih vrata poput prljavih belih
tableta. Sve je bilo zaputeno i oronulo, i puno muva, koje su uzbueno zujale
svuda okolo iznad otpadaka.
Tamo, unutra je mrtvanica, kaza Gardner, klimnuvi prema
produetku. Ekipa za pretraivanje mesta zloina jo nije nita otkrila, ali
Agencija za zatitu ivotne sredine nije zadovoljna Jorkovim odravanjem
kue.
Kada smo se pribliili vratima, zausmo poviene glasove. Unutra
ugledah Jakobsenovu, za glavu niu od trojice mukaraca sa kojima je bila, ali
prkosno dignute brade. Pretpostavio sam da su dvojica od njih pripadnici
Agencije za zatitu ivotne sredine, koje je Gardner pomenuo. Trei je bio
Jork. Gotovo je vikao, glasom drhtavim od uzbuenja dok je prstom mahao po
vazduhu.
...neuveno! Ovo je ugledno preduzee! Neu trpeti svakakva
podmetanja...
Niko nita ne podmee, gospodine, presekla ga je Jakobsenova uljudno,
ali odluno. Ovo je deo istrage ubistava koja se vodi i u vaem je interesu da
saraujete.
Direktor pogrebnog zavoda iskolai oi. Jeste li vi gluvi? Ve sam vam
rekao da nita ne znam! Imate li predstavu kakvu tetu ovo nanosi mom
ugledu?
Izgledalo je kao da ne primeuje prljavtinu oko sebe. Kada je video da
prilazimo, prekinuo je usred tirade.
Dr Libermane! uzviknuo je, pourivi prema nama. Gospodine, cenio
bih vau pomo u reavanju ovog nesporazuma. Kao jedan profesionalac
drugom, moete li da objasnite ovim ljudima da ja nemam nita sa ovim?
Tom nevoljno ustuknu korak kada se direktor pogrebnog zavoda obruio
na njega. Gardner stade izmeu njih.
Dr Liberman je ovde na poziv Istranog biroa Tenesija, gospodine Jork.
Vratite se unutra, a agent Jakobsen e...
Neu! Neu da stojim po strani i gledam kako se dobro ime Stipl Hila
povlai po blatu! Pod jutarnjim suncem video sam da je Jorkovo odelo
prljavo i izguvano, a da mu je kragna puna peruti. Nije se ni obrijao, a
neuredni sedi zulufi izrasli su mu do obraza.
Jakobsenova mu je prila sa strane, tako da direktor pogrebnog zavoda
nije imaogde da proe izmeu nje i Gardnera. Pored Jorkove zaputenosti,
ona je izgledala veoma svee. Od nje se irio blag miomiris sapuna i
jednostavan miris istote.
Meutim, u njenom glasu nije bilo nimalo blagosti, dok je stajala tamo
usredsreena i spremna. Morate da se vratite unutra, gospodine. Gospoda iz
Agencije za zatitu ivotne sredine imaju jo pitanja.
Jork joj dozvoli da ga usmeri natrag ka zgradi, ali nastavi da se osvre i
pilji u nas preko ramena.
Ovo je zavera! Zavera! Mislite da ne znam ta se ovde deava? Mislite?
Njegov glas je odjekivao za nama kada je Gardner poveo Toma dalje.
Izvini za ovo.
Tom se nasmei, ali je izgledao potreseno. Deluje prilino uznemireno.
Ne toliko koliko e biti.
Gardner nas je poveo prema drveu iza mrtvanice kapele. Pogrebni
zavod se graniio sa gustom borovom umom. Traka kojom se ograuje
mesto zloina bila je razvuena izmeu stabala, a kroz granje sam nazreo
prilike u belim mantilima kako rade.
Jedan od pasa je tamo naao ostatke, ree Gardner. Poprilino su rasuti,
ali koliko smo do sada videli, pripadali su jednoj osobi.
Sigurno su ljudski?, upita Tom.
Tako izgleda. Isprva nismo bili sigurni jer su izgrieni. Onda smo nali
lobanju, pa je razumno pretpostaviti da se uklapaju. Ali posle Tri-Stejta nita
ne preputamo sluaju.
Nisam ga krivio. Krematorijum Tri-Stejt dospeo je na naslovne strane
novina irom sveta 2002. godine, kada su inspektori pronali ljudsku lobanju
na zemljitu koje je pripadalo krematorijumu. Pokazalo se da je to samo vrh
jezivog ledenog brega. Vlasnik je, iz razloga koji nikada nije objanjen na
zadovoljavajui nain, jednostavno zadravao mnoga tela koja je trebalo da
kremira. Preko tri stotine ljudskih ostataka bilo je natrpano u male rake ili
nabacano na gomile u okolnoj umi. Neki su naeni ak i u vlasnikovoj kui.
Ipak, ma koliko sluaj Tri-Stejt bio lo, postojala je jedna bitna razlika od
sadanje situacije.
Nijedna od tamonjih rtava nije bila ubijena.
Gardner nas je odveo do ruba ume, gde je bio montani sto pun maski i
zatitne opreme. Nekoliko metara dalje, borovi su inili gotovo neprolazan
zid.
Agent Istranog biroa zamiljeno je gledao Toma, kao da tek sada shvata
ta trai od njega. Jesi li siguran da moe ovo da obavi?
Bio sam i na gorim mestima. Tom je ve poeo da otvara paket sa
jednokratnim radnim odelima. Gardner nije delovao ubeeno, ali shvativi da
ih gledam ukloni izraz zabrinutosti sa lica.
Onda moe da pristupi.
Saekao sam da se on vrati u mrtvanicu. U pravu je, Tome. Tamo e biti
neprijatno.
Biu dobro.
Osetio sam njegovu tvrdoglavost, pa sam shvatio da bih traio vreme u
raspravi. Obukao sam radno odelo i navukao rukavice i jednokratne navlake
za cipele. Kada je Tom zavrio, krenuli smo u umu.
Okruila nas je tiina, kao da je spoljni svet naglo odstranjen. Borove
iglice su treperile svuda oko nas, a vladao je avetinjski zvuk groblja, poput
aputanja mrtvih. Debeo tepih iglica pod naim nogama bio je nalik podlozi
od kokosovog vlakna, mestimino pokriven popadalim iarkama. isti miris
borovine koji je prodirao kroz masku donosio mi je prijatno olakanje posle
prljavtine u pogrebnom zavodu.
Meutim, to je kratko trajalo. Vazduh ispod borova bio je miran i
zaguljiv, nedirnut ni najblaim povetarcem. im smo se nali ispod niskih
grana i poli prema najbliim agentima u belom, osetio sam kako se znojim.
Pa, ta ste otkrili?, zapita Tom, nastojei da prikrije kako je ostao bez
daha dok su nam oni prilazili.
Bilo je teko poznati ih pojedinano pod pokrivajuom zatitnom
opremom i maskama, ali prepoznao sam onog krupnog mukarca, koji je
govorio u planinskoj kolibi. Leni? Ne, Deri. Lice mu je iznad maske bilo
crveno i oroeno grakama znoja, a radno odelo puno borovih iglica i prljavo
od kore stabala.
Oh, Gospode, ovo e biti dan za pamenje, prodahtao je, isteui se.
Nali smo lobanju i ostatke grudnog koa, kao i nekoliko drugih kostiju.
Prilino su razbacane, ak i one vee. Dalje pozadi je ograda, ali suvie
oronula da bi spreila ulazak bilo kakvog stvora na etiri ili dve noge. A i ovo
prokleto drvee smeta dozlaboga.
Ima li odee?
Jok, ali nali smo neto to lii na stari arav. Moda je le bio umotan u
njega.
Ostavili smo ga i poli prema najbliem mestu otkria. U umsko tlo su
bile pobodene zastavice, nalik zaputenom terenu za golf, i svaka je
oznaavala zasebno otkrie. Ona najblia nama bila je pobodena pored
neega to je podsealo na karlicu, koja je leala ispod jednog drveta, pa smo
morali sasvim da se sagnemo da bi je dosegli, proklizavajui na tepihu od
borovih iglica na kome nije bilo trenja. Pogledao sam Toma, nadajui se da to
nee biti previe teko za njega, ali nisam bio siguran jer mu je maska
prekrivala vei deo lica.
Karlica je bila toliko izgriena da je bilo teko rei da li je muka ili enska,
ali butna kost koja je leala pored nje bila je ouvanija. Iako su oba kraja
velike butne kosti bila izgrebana i izgriena ivotinjskim zubima, po njenoj
duini bilo je oigledno da je muka.
Ba je velika, ree Tom, unuvi da je pogleda. ta misli, koliko je bio
visok njen vlasnik?
Preko metar i osamdeset pet. Koliko je bio visok Vilis Dekster?
Sto osamdeset osam centimetara. Tom se osmehnu iza maske,
oigledno pomislivi isto to i ja. inilo se da smo moda pronali oveka koji
je navodno bio sahranjen na Stipl Hilu. Dobro, hajde da vidimo ega jo tu
ima.
Grane su nas grebale i obasipale iglicama dok smo se provlaili izmeu
drvea. Tom nije pokazivao da mu je teko, ali provlaenje je iziskivalo napor.
Meni je znoj curio niz lice i poeo je da me hvata gr zbog dueg hodanja u
unju. Miris borovine sada je izazivao muninu, izazivajui svrab ispod
zategnutog radnog odela.
Ostatak nekadanjeg arava leao je neto dalje od karlice. Prljav i
pocepan, bio je obeleen zastavicom drugaije boje od onih kojima su bili
obeleeni delovi tela. Blizu njega, delimino kamufliran opalim iglicama,
nalazio se grudni ko. Nekoliko mrava ilo je uurbano po njemu, traei
poslednje ostatke mesa, koga je ostalo vrlo malo. Kosti su odavno bile
oiene, a nedostajala je i grudna kost, kao i nekoliko manjih rebara.
Izgleda da je le ovde baen, primeti Tom, dok sam ja snimao
fotografije. Kosti su uobiajeno rasute. Pre su krive ivotinje, nego
sakaenje, rekao bih.
Priroda je nespojiva sa ikakvim rasipanjem, pa le na otvorenom brzo
postaje izvor hrane za lokalne divlje ivotinje. Psi, lisice, ptice i glodari u
nekim delovima Amerike ak i medvedi pridruuju se gozbi, odvajaju i
odnose sve to mogu. Meutim, poto je krupniji torzo preveliki za sve, osim
za najvee strvinare, obino bude izjeden na licu mesta. To znai da grudni
ko obino oznaava mesto na kome je telo prvobitno lealo.
Tom se zagledao u kraj jednog od rebara. Pozva me rukom da priem.
Vidi li ove tragove?
Kao i veina ostalih kostiju, i to rebro je bilo sasvim izgrieno. Ali meu
tragovima zuba jo uvek su se videle paralelne linije, kao fine are koje se
proteu preko kraja kosti.
Sudei po izgledu, runa testera. Isto kao na obdukciji, primetih.
Uobiajen postupak tokom obdukcije je da se grudni ko zasee sa obe strane
grudne kosti kako bi se ona uklonila i omoguio pristup organima iza nje.
Ponekad su korieni sekai kostiju, ali elektrina testera je obino bra.
Ona bi ostavila upravo ovakve tragove.
Sve vie izgleda da smo nali Vilisa Dekstera, zar ne? zapita Tom. Zatim
poe da se uspravlja. Mukarac odgovarajue visine, sa tragovima obdukcije
na rebrima. A Deksterova odea je izgorela u saobraajnoj nesrei. Poto
nema porodice koja bi pruila vie podataka, le je najverovatnije bio
ostavljen u aravu iz mrtvanice. Odgovara i vremenski okvir. Na kostima
nema mahovine, ni liaja, to znai da se ovde nalaze manje od godinu dana.
To izgleda...
Naglo je uzdahnuo i presamitio se, uhvativi se za grudi. Sklonio sam mu
masku. Kada sam video votano bledilo na njegovom licu, morao sam da
prikrijem uznemirenost.
Gde su ti tablete?
Usta su mu bila razvuena u grimasu. Boni dep...
Razderah mu radno odelo, korei sebe. Nije trebalo da mu dozvoli ovo!
Ako ovde kolabira... Naao sam zakopan dep na butini njegovih farmerki.
Otvorio sam ga, ali nisam naao nikakve tablete.
Nisu ovde. Pokuao sam da zvuim smireno.
Oi su mu bile stisnute od bola. Usta su postajala plaviasta. Koulja...
Potapao sam ga po koulji i osetio neki vrst oblik. Hvala bogu! Izvukao
sam kutijicu, odvrnuo poklopac i istresao jednu pilulicu. Tom je drhtavom
rukom gurnu ispod jezika. Nekoliko trenutaka se nita nije deavalo, a onda
gr na njegovom licu poe da poputa.
U redu?, upitah ga. On klimnu, suvie iscrpljen da bi govorio.
Samo me pusti minut-dva.
U blizini se zau utanje, a onda se pojavi krupni forenziar Deri i prie,
jeste li dobro?
Osetih kako mi Tom stee ruku pre nego to sam stigao da odgovorim.
Dobro smo. Samo da doem do daha.
inilo se da agent nije time zavaran, ali nas je ostavio. im se udaljio, Tom
opet opusti ramena.
Moe li da hoda?, upitah.
On nesigurno udahnu vazduh. Mislim da mogu.
Hajde da te izvedemo odavde.
Sam u. Ti nastavi.
Neu da te pustim...
Opet mi stee ruku. U oima mu videh nemu molbu. Molim te, Dejvide.
Nije mi se svidela ideja da ga pustim da sam izae iz ume, ali samo bih
ga uznemirio ako bih poeo da navaljujem. Pogledao sam izmeu borovih
stabala prema rubu ume, odmeravajui koliko je to daleko.
Ii u polako, ree on, pretpostavljajui o emu razmiljam. I obeavam
da u se odmoriti im izaem.
Treba da ode kod lekara.
Upravo sam bio. Slabano se osmehnu. Ne brini. Samo zavri ovo
ovde.
Napeto sam posmatrao kako paljivo hoda pored stabala, smiljenim,
starakim pokretima. Saekao sam da stigne do ruba drvea i kroz guste
ogranke izae na svetlost dana, a onda sam poao do mesta gde je Deri
pregledao predmet na zemlji koji je moda bio pare kosti. Dok sam prilazio,
on die pogled.
 Jel mu dobro?
Samo mu je vrue. Rekao si da ste nali lobanju?, nastavih brzo.
Poveo me je do mesta gde je u podnoju padine bila pobodena jo jedna
zastavica. Pored nje se nalazila bela kupola ljudske lobanje, do pola zatrpana
borovim iglicama. Nedostajala joj je donja vilica, a sama lobanja je bila
okrenuta naopake kao da je neki prljavi pehar od slonovae. Teina
strukture je nagovetavala da je muka, a primetio sam i pukotine frakture na
prednjoj eonoj kosti. Bila je to povreda nainjena udarcem neega ravnog i
vrstog.
Kao to je vetrobransko staklo.
Sada sam bio siguran da su to ostaci Vilisa Dekstera, a iz njih verovatno
neemo saznati mnogo toga. Bilo je gotovo sigurno da je mehaniar poginuo
u saobraajnoj nesrei, i da nije bio ubijen. Njegova jedina veza sa ubistvima
bila je u tome to je njegov koveg i raku prisvojio ubica. Ako bismo uspeli da
ustanovimo da mu nedostaje aka, ili barem neki prst, to bi objasnilo kako se
njegov otisak prsta naao na kutiji za film toliko dugo posle njegove pogibije.
Meutim, nisu naeni nikakvi delovi ake ni njenih zglobova, a s obzirom na
veliinu ume, bilo je malo verovatno da e se to ikada dogoditi. Ostatke su
potpuno razneli strvinari. Ako manje kosti i nisu bile pojedene, dosad su
mogle biti odnete bilo kuda.
Uzaludan put, doco, a?, veselo zapita Deri dok sam fotografisao
poslednje otkrie rebro izgrieno na polovinu svoje veliine. Ne moe se
bogzna ta rei, sem da su ljudske, a to smo i mi mogli da vam kaemo. Nego,
ako ste zavrili, voleli bismo da ponemo sve to da pakujemo u kutije i torbe.
To je bila neuvijena poruka. Upravo sam hteo da se udaljim kada primetih
jo jednu zastavicu.
ta je ono tamo?
Neki zubi. Verovatno su poispadali kada je otkinuta vilica.
Nije bilo niega neobinog u tome. Strvinari najee prvo jedu lice, a zubi
su lako mogli da poispadaju iz donje vilice koja je nedostajala. Malo je
nedostajalo da ne odem tamo zbog umora i vruine, a eleo sam da vidim i
kako je Tom. Ali iz gorkog iskustva sam nauio da nita ne treba uzimati
zdravo za gotovo.
Bolje da pogledam, rekoh.
Zastavica je bila pobodena meu golo korenje patuljastog bora. Nije bila
daleko od mesta gde je leao grudni ko, ali tek kada sam priao primetio
sam prljave parie vredne kosti. Tamo su bila etiri kutnjaka, prekrivena
prainom i skoro neprimetna izmeu borovih iglica. To to su uopte
pronaeni bio je jasan dokaz temeljnosti pretrage. Ipak, kada sam ih
pogledao, uinilo mi se da neto nije u redu...
im sam shvatio ta je to zaboravio sam na vruinu i nelagodnost.
Samo zubi, kao to sam ti i rekao. Jesi li sad zavrio?, upitao je Deri
kada sam poeo da ih fotografiem. Njegova poruka je ovog puta bila jo
jasnija.
Jeste li slikali ovo za sebe?
Pogledao me je kao da me smatra idiotom to uopte postavljam to
pitanje. Doco, sliice nam i iz dupeta vire.
Uspravio sam se. Ipak bih napravio jo nekoliko snimaka ovde. Bie vam
potrebni.
Ostavio sam ga da zuri za mnom i poao prema izlazu iz ume. Znoj mi je
curio niz lea kada sam izaao ispod klaustrofobinog baldahina borova i sa
olakanjem svukao masku. Otkopao sam radno odelo, sagnuo se i proao
ispod trake kojom je ograeno mesto zloina, pa pogledom potraio Toma.
Stajao je neto dalje i razgovarao sa Gardnerom i Jakobsenovom u senci
tisove ograde. Izgledao je dobro, ali moje olakanje je trajalo samo dok nisam
video da je i Hiks sa njima. Trenutak kasnije zauo sam poviene glasove.
...nema pravne osnove da uestvuje u ovoj istrazi! Zna to dobro, kao i
ja.
To je smeno. Samo cepidlai, Donalde, ree Tom.
Cepidlaim? Kada je patolog isturio bradu, sunev zrak se odbi od
njegove elave glave. Hoe li sudija cepidlaiti kad odbaci sluaj optube
zbog toga to je struni svedok dozvolio da pomonik bez nadzora tapka po
celom mestu zloina? I to onaj koji verovatno nee ni biti u ovoj zemlji kad to
dospe na sud?
Nije bilo teko pogoditi o kome govore. Svi su uutali dok sam prilazio.
Kako se osea?, upitah Toma. Sve u svoje vreme.
Dobro sam. Samo sam morao da se napijem vode.
Iz blizine sam video da je jo uvek bled, ali izgledao je mnogo bolje nego
pre. Njegov pogled me je jasno upozorio da ne pominjem napad pred
ostalima.
Okrenuo sam se ka Gardneru. Ima li problema?
Prokleto si u pravu da ima problema!, upade Hiks. I pored svog njegovog
ogorenja, video sam da uiva.
Moda bi o tome trebalo da raspravljamo neki drugi put, predloi
Gardner umorno.
Meutim, patolog nije hteo da propusti priliku. Ne, ovo treba raspraviti
sada. Ovo je jedna od najveih istraga u vezi sa serijskim ubicom kakvu ova
drava godinama nije videla. Ne moemo rizikovati da nam amateri sve
upropaste.
Amateri? Stisnuo sam usne, jer sam oseao da mi ivci poputaju. ta god
da kaem, bilo bi samo jo gore.
Dejvid je struan koliko i ja, kaza Tom, ali bez snage da se raspravlja.
Hiks ga gurnu prstom.
To je nevano! Ne bi trebalo da sam tumara po mestu zloina. ta misli
o tome, Gardneru? Hoe li poeti da izdaje karte, pa da svako moe tamo da
doe?
Gardner stee vilicu, ali Hiks je pogodio metu. U pravu je, Tome.
Prokletstvo, Dene, Dejvid nam ini uslugu!
Ali meni je ve bilo dosta. Bilo je oigledno kuda to vodi. Sve je u redu.
Neu da oteavam situaciju.
Tom je bio zapanjen, ali Hiks je jedva suzdravao radost.
Bez uvrede, dr... Hanter, bee? Siguran sam da ste dovoljno ugledni kod
kue, ali ovo je Tenesi. Ovo nije va sluaj.
utao sam, jer sam znao ta bih mu rekao. Jakobsenova je zurila u Hiksa
sa zagonetnim izrazom lica. Gardner je izgledao kao da bi voleo da se to to
pre zavri.
ao mi je, Dejvide, ree Tom bespomono.
U redu je. Pruio sam mu foto-aparat. eleo sam samo da budem na
nekom drugom mestu. Bilo gde. Hoe li moi?
Nisam hteo nita vie da kaem pred ostalima, ali je Tom znao na ta
mislim. Sa nelagodnou je brzo klimnuo glavom. Poeo sam da se okreem, a
onda sam se setio ta treba da mu kaem.
Trebalo bi da pogleda zube koji su tamo pronaeni. Ne pripadaju
drugim ostacima.
Kako znate?, upita Hiks.
Zato to su svinjski.
To ga je uutkalo. Primetih blesak zanimanja u Tomovim oima.
Pretkutnjaci?
Klimnuh, znajui da e samo on razumeti. Hiks je zurio u mene, kao da
sumnja da je u pitanju neka varka.
Kaete da su pronali svinjske zube? ta, doavola, oni trae tamo?
Ne pitajte mene. Ja sam samo amater, odgovorih.
Bio je to jeftin oprotajni udarac, ali nisam mogao da se suzdrim. Dok
sam odlazio, video sam osmeh na Tomovom licu, a uinilo mi se da vidim i
senku osmeha na licu Jakobsenove.
Ipak, nisam se zbog toga oseao nimalo bolje. Vratio sam se ispred kapele
i trznuo rajsfelus radnog odela tako snano da se otkinuo. Strgao sam odeio
sa sebe i ubacio ga u plastinu kantu, ve punu zatitne opreme. Kada sam
svukao gumene rukavice, iz njih je iscurio znoj, stvarajui tamne mrlje u
praini sline modernistikim slikama. Ruke su mi bile blede i naborane zbog
nedostatka vazduha u rukavicama. Naas osetih neto kao ve vieno.
ta? Na ta me to podsea?
Ali bio sam suvie ljut da bih razmiljao o tome, a pala mi je na pamet i
jedna prizemnija misao. Na Stipl Hil sam se dovezao Tomovim automobilom.
Posle svog teatralnog odlaska, naao sam se u kripcu.
Oh, sjajno. Ubacio sam. rukavice u kantu i izvadio telefon, pa se tek tada
setio da ne znam brojeve lokalnih taksi slubi. A ak i da sam ih znao, njima
nije bio dozvoljen pristup groblju.
Tiho sam opsovao. Mogao sam naravno da saekam da Tom zavri, ali mi
ponos to nije dozvoljavao. Dobro. Ii u peke. Svestan da je to samo
tvrdoglavost, ali suvie besan da bih brinuo o tome, poao sam prema kapiji.
Dr Hanteru!
Okrenuo sam se i ugledao Jakobsenovu kako ide stazom prema meni. Lice
joj je bilo obasjano jarkim suncem, pa je malo kiljila pod sjajem. Zbog toga su
joj se stvorile siune bore u uglovima sivih oiju, dajui joj zagonetan,
gotovo veseo izraz koji joj je ublaio crte lica.
Dr Liberman je rekao da niste doli svojim automobilom. Kako ete se
vratiti u grad?
Snai u se.
Ja u vas odvesti.
Ne, hvala. Nisam bio raspoloen da prihvatam usluge. Sklonila je jedan
neposluni pramen kose sa lica, iji se izraz nije mogao proitati, i uredno ga
vratila iza uva. Ne bih vam preporuila peaenje, poto je napolju gomila
novinara.
Toga se nisam setio. Ljutnja poe da se stiava, ime je do izraaja
dolazila moja ne ba mala glupost.
Idem po automobil, kaza Jakobsenova.
 12

Tiina u automobilu nije bila ba drutvena, ali ni nelagodna. Nisam bio

raspoloen za razgovor, a inilo se da Jakobsenovu to ionako ne zanima. Malo
sam se smirio, ali jo uvek sam oseao odbojnost koja je tinjala i odbijala da
zgasne.
Nametao sam koulju, poto sam jo uvek oseao vruinu i nelagodnost
zbog vremena provedenog u boriku. U automobilu je zbog sunca bilo kao u
rerni, ali klima ureaj je naposletku poeo da osveava. Mrzovoljno sam zurio
kroz prozor, gledajui beskrajni niz prodavnica i restorana sa brzom hranom
pored kojih smo prolazili: staklo, cigle i beton naspram tamnozelene
pozadine poumljenih planina. Vie nego ikad bio sam svestan da mi je vei
deo toga stran. Nisam pripadao ovde. A sigurno je da nisi ni poeljan.
Moda u ipak da se raspitam za neki raniji let.
Moda vam se to nije svidelo, ali dr Hiks je bio u pravu, prozbori
Jakobsenova, trgavi me iz misli. Dr Liberman je ovlaeni savetnik
Istranog biroa Tenesija. Vi niste.
Znam da radim uviaj na mestu zloina, rekoh, pogoen njenom
izjavom.
Sigurna sam da znate, ali ovde nije u pitanju vaa strunost. Ako ovo ode
na sud, ne smemo dozvoliti da advokat odbrane iznese dokaz kako nismo
ispotovali proceduru. Okrenula se da me pogleda, a sive oi su joj odisale
iskrenou. Trebalo bi to da znate.
Osetio sam kako moja samoljubiva ljutnja polako nestaje. Bila je u pravu.
U pitanju je bilo neto mnogo znaajnije od mog ponosa.
Dr Liberman je bolestan, zar ne?
Pitanje me je iznenadilo. Odakle vam to?
Jakobsenova nije skretala pogled sa puta. Moj tata je imao slabo srce.
Izgledao je isto tako.
ta se desilo? upitao sam.
Umro je.
ao mi je.
Davno je to bilo, ree ona, zatvorivi temu.
Lice joj je bilo smiljeno bezizrazno, ali oseao sam da se kaje to je i
toliko rekla o sebi. Opet se iznenadih koliko je privlana. Naravno, primetio
sam to i ranije, ali samo teoretski, kao to biste se divili obliku i izgledu
mermernog kipa.
Sada, meutim, u zatvorenom automobilu, postao sam suvie svestan
toga. Skinula je sako, a bela koulja kratkih rukava isticala joj je divne miie
ruku. Na opasau joj je stajao pitolj, koji je odudarao od otmenog poslovnog
odela. Ali uo sam utanje njene suknje na nogama dok je pritiskala pedale i
oseao miris sveine i istoe njene koe; mirisni sapun, pretpostavio sam,
suvie je blago da bi bio parfem.
Ta nagla svest o njoj me je uznemiravala. Skrenuo sam pogled sa njenih
punih usana i odluno se zagledao napred, usredsredivi oi na put.
Jakobsenova bi mi verovatno slomila zglob na ruci da je shvatila o emu
razmiljam. Ili bi te ustrelila.
Ima li vesti o Irvingu? upitah, da skrenem misli.
Jo uvek ga traimo. Drugaije reeno, nema. Dr Liberman kae da su
ostaci u umi verovatno Deksterovi, ree, opet strogo poslovno.
Izgleda da jesu. Opisao sam prelome na elu lobanje i napomenuo da
odgovaraju Deksterovim povredama. ini mi se da ima smisla. Neko je
zamenio tela i bacio Deksterovo pozadi u umu, gde nee biti otkriveno sem
ako teren ne bude pretraivan.
Ali ko god bio poinilac, znao je da e se to dogoditi im naemo
pogreno telo u grobu. Dakle, verovatno je eleo da naemo i ovo.
Prvo Lumis, zatim neidentifikovani ostaci u kovegu, a sada Dekster. To je
izgledalo kao namerno ostavljeni trag sastavljen od leeva, pri emu je svaki
od njih vodio do sledeeg. To bi morao biti neko ko ima pristup Stipl Hilu,
rekoh. Jeste li iole blii pronalaenju onog Dvajta embersa za koga Jork
tvrdi da je radio tamo?
Jo uvek radimo na tome. Jakobsenova zaustavi automobil na crvenom
svetlu semafora. Jeste li sigurni da su zubi koje ste videli svinjski?
Siguran.
I mislite da su namerno ostavljeni?
Nema drugog razloga da budu tamo. Nalazili su se iznad grudnog koa,
tano tamo gde bi bila glava pre nego to su strvinari doli do lea. Ali nijedan
od zuba nije bio izgreban ni oteen, a da je na njima bilo ikakvog tkiva desni
glodari bi ga izgrizli. To nagovetava da su zubi bili ve oieni kada su
ostavljeni tamo.
Izmeu oiju Jakobsenove stvori se duboka bora. Ali ta je svrha toga?
Zaista ne znam. Moda je osoba koja ih je tamo ostavila samo elela da se
opet pravi vana.
Ne razumem. Kako ostavljanje svinjskih zuba moe to da znai?
Svinjski pretkutnjaci su vrlo slini ljudskim kutnjacima. Ako ne znate ta
traite, lako mogu da se pomeaju.
Bora Jakobsenove se izgubi. Znai, ubica nam govori da zna takve
pojedinosti. Kao to su otisci prstiju ostavljeni na mestu zloina. Ne samo da
proverava nae sposobnosti, nego se i razmee svojom pameu.
Ona se uplaeno tre, jer se iza nas razlegla sirena, javljajui nam da je
upaljeno zeleno svetlo. Jakobsenova usplahireno dade gas. Pogledao sam
kroz prozor da ne bi videla moj osmeh.
 To zvui kao prilino struno znanje. Ko bi imao pristup takvoj vrsti
injenica?, nastavila je, poto se sabrala.
To nije tajna. Svako, ko ima...
Presekao sam se.
Forenziko obrazovanje?, zavrila je Jakobsenova umesto mene.
Da, priznao sam.
Kao to je forenzika antropologija?
Ili forenzika arheologija, ili patologija, ili bilo koja od desetak razliitih
forenzikih disciplina. Svako ko bi se potrudio da prelista udbenike moe da
nae takvu vrstu injenica. To ne znai da treba da upirete prst na ljude koji
rade na terenu.
Nisam uprla prst ni u koga.
Tiina koja je tada zavladala nije bila nimalo prijatna. Traio sam nain da
je razbijem, ali aura oko Jakobsenove inila je askanje nezamislivim. Zurio
sam kroz prozor, prazan i umoran. Vozila su prolazila pored nas, sijajui na
ranopopodnevnom suncu.
Vi ne cenite mnogo psihologiju, zar ne? zapita ona odjednom.
Poeleo sam da prethodno nita nisam rekao, ali sada nije bilo vrdanja.
Mislim da se ponekad suvie oslanja na nju. To je korisna alatka, ali nije
nepogreiva. To je pokazao Irvingov profil.
Ona die bradu. Profesor Irving je dozvolio da ga zavede to to su obe
rtve bili nagi mukarci.
Mislite da to nije vano?
Ne, to to su mukarci nije. A mislim da ste vi i dr Liberman pogodili
razlog zbog koga su nagi.
To me je zbunilo, ali samo na sekundu. Nago telo se raspada bre nego
odeveno, rekoh, ljut na sebe to to nisam bre uvideo.
Jakobsenova klimnu glavom. inilo se da i ona eli da trenutak
nelagodnosti to pre ostavimo za sobom. A i le Terija Lumisa i ekshumirani
ostaci bili su raspadnuti vie nego to bi trebalo da budu. Nije nerazumno
pretpostaviti da su i jedno i drugo bili razodeveni iz istih razloga.
Jo jedna prilika da ubica poseje zbunjenost i pokae svoju otroumnost.
Ekshumirano telo je ionako moralo da bude obnaeno da bi se u njega
umetnule igle, rekoh. A kada su ve stavljene, bilo je suvie rizino raditi oko
njih vie nego to je potrebno. Sigurno ne iz razloga da bi im se ponovo
navukla odea. Ali to ne menja injenicu da su sve rtve bili mukarci.
Hoete rei, oni za koje znamo.
Mislite da postoje i drugi leevi koje jo nismo pronali?
Isprva sam pomislio da sam preterao. Jakobsenova nije odgovorila, a ja
sam se podsetio da i ne mora; vie nisam pripadao ekipi istraitelja. Navikni
se na to. Sad si samo turista.
Ali ba kada sam hteo da povuem pitanje, ona je odluila da nastavi. Ovo
je isto nagaanje, ali sloila bih se sa profesorom Irvingom da smo nali
samo one rtve koje je ubica eleo da naemo. Nivo surovosti i istinske
samouverenosti koje je ubica pokazao nagovetava da ih skoro sigurno ima
jo. Niko ne stie takvu vrstu... prefinjenosti, u nedostatku bolje rei, iz prvih
ubistava.
Dosad mi to nije palo na pamet. Bila je to uznemiravajua pomisao.
Jakobsenova spusti titnik za sunce, jer joj je nakon jedne krivine sunce
udarilo u lice. Kakve god da su ubicine namere, ne verujem da fizike
karakteristike njegovih rtava igraju ulogu u tome, nastavila je. Imamo
tridesetestogodinjeg beka, slubenika osiguranja, crnca u pedesetim
godina i po svoj prilici etrdesetetvorogodinjeg psihologa, bez
primetne veze izmeu bilo koga od njih. To nagovetava da imamo posla sa
snalaljivim, prilagodljivim ubicom koji bira rtve nasumice. Mukarci ili
ene, sumnjam da mu to neto znai.
ta je sa Irvingom? On nije bio nasumian, odabran je smiljeno.
Profesor Irving je bio izuzetak. Mislim da nije bio deo ubicinih zamisli
dok se nije pojavio na televiziji, ali je ubica posle toga odmah delovao. To
nam govori neto vano.
Mislite, osim toga da je opasni ludak?
Kratak osmeh joj ublai crte lica. Osim toga. Sve to imamo do sada
govori da je to neko ko razmilja i paljivo osmiljava svoje dela. Igle su
umetnute u telo est meseci pre nego to je ostavio Deksterove otiske u kolibi.
To pokazuje razloan, sreen um. Ali ono to se dogodilo sa profesorom
Irvingom pokazuje da postoji i druga strana. Nagonska i nestabilna.
Podbodite mu sujetu i izgubie samokontrolu.
Primetio sam da vie i ne pokuava da se pretvara kako Irving moda nije
jo jedna rtva. Jel to dobro ili loe?
Oboje. Znai da je nepredvidljiv, to ga ini jo opasnijim. Ali ako deluje
nagonski, pre ili kasnije e pogreiti. Jakobsenova opet zakilji, poto se
sunce odbilo od vozila ispred nas. Naoare za sunce su mi u sakou. Hoete li,
molim vas, da mi ih dodate?
Sako je bio uredno savijen na zadnjem seditu. Izvio sam se i dohvatio ga.
Fini miris je dopirao iz meke tkanine. Osetio sam udnu bliskost pretraujui
joj depove. Naao sam avijatiarske naoare i dao joj ih. Prsti nam se
oeae dok ih je uzimala; koa joj je bila hladna i suva, ali u stvari topla.
Hvala, kaza ona, stavljajui naoare.
Malopre ste pomenuli da ima svoje namere, rekoh brzo. ini mi se da
ste ve kazali da udi za priznanjem, da je... kako rekoste? Zloudni narcis?
Zar ga to ne objanjava?
Jakobsenova malo nakrivi glavu. Zaklonjenih oiju, izgledala je
zagonetnije nego ikada. To objanjava krajnosti do kojih je spreman da ide,
ali ne i zato uopte ubija. Verovatno mu to donosi neto, moda mogunost
da poee neki patoloki svrab koji ima. Ako nije u pitanju seksualni motiv,
ta je onda?
Moda samo uiva da nanosi bol, izneo sam pretpostavku.
Ona zatrese glavom. Iznad naoara joj je opet bila primetna bora. Ne.
Moda uiva u oseaju moi koji mu to prua, ali postoji i neto vie od toga.
Neto to ga tera da radi sve ovo. Mi samo jo uvek ne znamo ta je to.
Suneva svetlost naglo nestade, zaklonjena crnim kamionom koji se
naao pored nas. Nad automobilom se uzdizalo dinovsko vozilo koje dere
benzin, zatamnjenih stakala, pre nego to je brzo odjurilo dalje. Tek to nas je
proao, kamion je iznenada skrenuo u nau traku. Moja noga refleksno udari
o pod, jer sam se pripremio za sudar. Ali Jakobsenova, jedva dodirnuvi
konicu, skrenu u drugu traku, mirno kao da je taj manevar bilo deo neke
koreografije.
Bilo je to demonstracija dobre vonje, jo upeatljivija zato to je ona, ini
se, nije bila svesna. Ljutito je pogledala za kamionom, koji se brzo udaljavao,
ali inae nije obratila panju na to.
Meutim, taj izgred je pokvario raspoloenje. Posle toga je opet postala
uzdrana, ili zaokupljena onim to smo razgovarali, ili zaalivi to je previe
rekla. U svakom sluaju, vie nije ni bilo vremena za razgovor. Ve smo se
pribliavali centru Noksvila. to smo mu bili blii, postajao sam sve
mrzovoljniji. Jakobsenova me je ostavila ispred mog hotela, uzdrana i
neosvojiva kao nekakav zid. Naoare za sunce su joj skrivale oi kada mi je
klimnula najkrae to je mogla i odvezla se, ostavivi me na ploniku,
ukoenih miia od saginjanja u borovoj umi.
Nisam imao pojma ta da radim. Nisam znao da li se moje iskljuenje
odnosi i na mrtvanicu, a nisam hteo da zovem Toma i pitam ga. Nisam imao
volje da odem ni u institut, bar dok ne saznam kako stoje stvari.
Stojei tamo pod bletavim prolenim suncem dok su ljudi urili oko
mene, najzad shvatih u punoj meri ono to se dogodilo. Dok sam bio sa
Jakobsenovom uspevao sam da ne mislim o tome, ali sada sam morao da se
suoim sa tim.
Prvi put u svojoj karijeri bio sam izbaen iz istrage.

Istuirao sam se i presvukao, pa kupio sendvi i ruao na obali reke,

gledajui kako parobrodi sa tokovima prevoze turiste. U vodi postoji neto
sutinski umirujue. ini se kao da dodirne neku icu duboko u naoj
podsvesti; kao da pokrene neko genetsko seanje, nastalo dok smo bili u
materici. Udisao sam vazduh koji je pomalo podseao na movarni,
posmatrao guske kako lete uzvodno i pokuavao da ubedim sebe da mi nije
dosadno. Objektivno, znao sam da ono to se dogodilo na groblju ne treba da
shvatim lino. Naao sam se u Hiksovoj unakrsnoj vatri i postao posredna
teta profesionalne politike koja me se nije ticala. Zakljuio sam da to ne
treba smatrati gubitkom obraza.
Od toga se nisam oseao nimalo bolje.
Posle ruka sam besciljno lutao ulicama i ekao da mi zazvoni telefon.
Mnogo vremena je prolo otkad sam proli put bio u Noksvilu, i grad se
promenio. Ipak, tramvaji su jo uvek bili tu, kao i zlatna suneva kugla od
ogledala, koja je ostala primetan obris na horizontu.
Meutim, nisam bio raspoloen za razgledanje grada. Telefon mi i dalje
nije zvonio, kao da je kamen u mom depu. Bio sam u iskuenju da pozovem
Toma, ali znao sam da nema svrhe. Zvae me kada bude mogao.
Tek kasno popodne sam se konano uo sa njim. Umorno mi se izvinio za
ono to se dogodilo tog jutra.
To samo Hiks die larmu. Sutra u ponovo razgovarati sa Denom. Kad se
praina slegne, siguran sam da e se urazumiti. Nema razloga da ne nastavi
da radi sa mnom bar u mrtvacnici.
ta e da radi u meuvremenu?, upitao sam. Ne moe sve sam.
Zato ne uzme Pola da ti pomogne?
Pol je danas van grada, ali siguran sam da e mi Samer opet pomoi.
Trebalo bi manje da radi. Jesi li bio kod lekara?
Ne brini, ree on, sa prizvukom u glasu koji mi je govorio da traim
vreme. Stvarno mi je ao zbog ovoga, Dejvide, ali srediu to. Zasad samo
ekaj i budi strpljiv.
Nisam mogao mnogo da uinim. Odluio sam da se opustim i uivam u
ostatku veeri. Malo dokoliarenja nee ti koditi. Barovi i kafii su poeli da
se popunjavaju slubenicima koji su krenuli kuama. amor, smeh i razgovor
delovali su privlano, pa sam nagonski zastao u baru sa drvenom terasom
iznad reke. Naao sam sto pored ograde i naruio pivo. Uivao sam u
kasnopopodnevnom suncu i posmatrao kako Tenesi sporo protie dok mu
nevidljive struje stvaraju mrekanja i vrtloge na hladnoj povrini.
Polako sam poeo da se oputam. Kada sam ispio pivo, nisam vie video
ikakav razlog da izaem, pa sam zatraio jelovnik. Naruio sam tanjir
lingvina sa morskim plodovima i au kalifornijskog vina. Samo jednu,
zarekao sam se, jer bi sutra ujutro trebalo rano da ustanem, bez obzira na to
da li u pomagati Tomu ili neu. Meutim, kada sam zavrio sa bogatim
obrokom, zainjenim belim lukom, to mi vie nije delovalo kao ubedljiv
razlog.
Naruio sam jo jednu au vina. Sunce je tonulo iza drvea, ali je bilo i
dalje toplo ak i kada se spustio sumrak. Elektrine svetiljke koje su
osvetljavale terasu privukle su prve none leptire. Udarali su i obletali oko
stakla, crni obrisi naspram belih kugli. Pokuao sam da se setim jesam li bio
na ovom delu reke prilikom prvog boravka u Noksvilu pre toliko godina.
Verovatno jesam u nekom trenutku, ali nisam mogao toga da se setim. Tada
sam iznajmio skuen stan u prizemlju, u drugom i jeftinijem delu grada, na
rubu jedne stare etvrti koju su sve vie obnavljali. Poseivao sam oblinje
barove u kraju, a ne one skuplje pored reke.
Ta razmiljanja su mi pokrenula druga seanja. Odjednom sam se setio
lica devojke sa kojom sam izvesno vreme izlazio, medicinske sestre po imenu
Bet. Godinama nisam pomislio na nju. Osmehnuo sam se, zapitavi se gde je
sada i ta radi. Da li je ikada pomislila na studenta forenzike iz Britanije koga
je poznavala.
Vratio sam se u Englesku nedugo posle toga. I nekoliko nedelja kasnije
upoznao sam svoju suprugu Karu. Seanje na nju i nau ker povuklo me je,
kao i obino, u vrtoglavu dubinu, ali sada sam ve bio naviknut na to, pa
nisam dozvolio da potonem.
Podigao sam mobilni telefon sa stola i otvorio spisak brojeva. Denino
ime i broj kao da su iskoili pred mene i pre nego to sam stigao do njih na
osvetljenom ekranu. Pritisnuo sam dugme za opcije i naao Izbrii, pa digao
palac iznad dugmeta. Zatim sam, ne pritisnuvi ga, zatvorio telefon i sklonio
ga.
Ispio sam vino i vratio misli sa puta kojim su krenule. Zamenila ih je slika
Jakobsenove koja sedi u automobilu, u beloj koulji kratkih rukava, sa lepo
izvajanim i preplanulim rukama. Palo mi je na pamet da nita ne znam o njoj.
Ni koliko ima godina, ni odakle je, ni gde ivi.
Ali primetio sam da ne nosi burmu na levoj ruci.
Oh, pusti to. Ipak, morao sam da se osmehnem i naruim jo jednu au
vina.

Napolju se smrkava. Tvoje omiljeno doba dana. Trenutak prelaza izmeu

dve krajnosti: dana i noi. Raja i pakla. Zemljino kruenje zaustavljeno na ivici,
nije ni jedno, ni drugo, pa ipak poseduje snagu oba.
Eh, da je sve tako jednostavno.
Paljivo brie objektiv foto-aparata, pa zatim neno zavrava mekom
pravougaonom koom, dok fino staklo ne postane svetlo kao ogledalo. Okree
objektiv da uhvati svetlo i zagleda ga, traei i najmanju mrvicu praine koja
je moda ostala na njegovoj savrenoj povrini. Nema niega, ali ipak nastavlja
da ga glanca, za svaki sluaj.
Taj foto-aparat je tvoja najdragocenija imovina. Otkad si je kupio, ta stara
lajka je tokom godina zaista mnogo koriena, ali nikada te nije izneverila.
Njene crno-bele slike su uvek kristalno jasne, toliko otre i precizne da bi mogao
da upadne u njih.
Nije aparat kriv to ti nisi naao ono to trai.
Pokuava da ubedi sebe da e ovo vee biti kao i svako drugo, ali zna da
nee. Uvek si delovao pod okriljem mraka i uspevao da proe nekanjeno, poto
niko nije znao da postoji. Sada se sve to promenilo. I mada si sam odluio da
obznani svoje postojanje, time je sve promenjeno.
U dobru i u zlu, sada se zna za tebe. Vie nema povratka.
Istina, spreman si za to. Ne bi to ni otpoeo da nisi imao izlaznu strategiju.
Kada doe vreme, moi e da se neprimetno vrati u senku, ba kao i pre. Ali
prvo mora da sprovede naum do kraja. A iako nagrada moe biti vredna, i
rizik je veliki.
Ne sme sebi da dozvoli nijednu greku.
Daje sve od sebe da poveruje kako ono to e se veeras dogoditi nije
previe vano u poreenju sa mnogim ozbiljnijim deavanjima i da e se tvoj
pravi rad nastaviti bez obzira na to. Ali to zvui uplje. injenica je da je ulog
sada vei. Iako mrzi to da prizna, svi neuspesi su uzeli svoj danak. Potrebno ti
je ovo; potrebna ti je potvrda da nisi protraio sve ove godine.
Ceo svoj ivot.
Zavrio si poliranje objektiva foto-aparata i sipa sebi au mleka. Treba da
uzme neto da bi ti proradila kiselina u elucu, ali suvie si napet da bi jeo.
Mleko je otvoreno jo pre jednog ili dva dana i pena na povrini znai da je
verovatno pokvareno. Ali to je jedna od dobrih strana nesposobnosti da oseti
ikakav miris ili ukus. Ispija ga naiskap, zurei kroz prozor u obrise drvea
naspram neba. Kada si spustio praznu au na kuhinjski sto, njena umrljana
unutranjost daje joj avetinjsku poluprozirnost u nadolazeem mraku.
Svia ti se ta misao: avetinjska aa.
Ali zadovoljstvo ubrzo nestaje. ekanje je deo koji najvie mrzi. Meutim,
sada nije ostalo jo mnogo vremena. Pogleda preko sobe u uniformu koja visi
na unutranjoj strani vrata, jedva vidljiva u sve tamnijim senkama. Ne bi prola
paljiviji pogled, ali veina ljudi ne gleda suvie paljivo. Vide samo uniformu u
tih prvih nekoliko sekundi.
A to je sve to ti je potrebno.
Sipa sebi jo jednu au mleka, pa se zagleda kroz prljav prozor dok
poslednja svetlost iezava sa neba.
 13

Zubar lei upravo onako kako sam ga video i proli put. Jo uvek je
ispruen na leima, nepokretan kako samo mrtvac moe da bude. Ali
promenio se na druge naine. Meso se osuilo na suncu, a koa i kosa su
skliznuli sa njega kao neeljeni kaput. Kroz nekoliko dana od mekog tkiva
ostale bi samo tvrdoglave tetive, a ubrzo zatim ne bi ostalo nita osim
izdrljivih kostiju.
Probudio sam se sa dosadnom glavoboljom, alei to sam prole veeri
naruio onu poslednju au vina. Seanje na ono to je prethodilo tome nije
pomoglo da se ita bolje oseam. Dok sam se tuirao, pitao sam se ta da
radim dok se ne ujem sa Tomom. Ali zapravo nije bilo izbora.
Dosadilo mi je da izigravam turistu.
Parking je bio gotovo prazan kada sam stigao u institut, koji je jo uvek
bio u senci. Zadrhtao sam od ranojutarnje sveine, navlaei radno odelo.
Izvadio sam telefon, razmiljajui da li da ga ponesem. Obino sam ga
iskljuivao pre nego to proem kroz kapiju inilo mi se da je nepristojno
ometati tu tiinu telefonskim razgovorima ali nisam hteo da propustim
Tomov poziv. Bio sam u iskuenju da ga ostavim na vibraciji, ali tako bih celo
jutro proveo ekajui njegovo zujanje. Sem toga, znao sam da e Tom ionako
pozvati Gardnera tek kasnije.
Odluivi se, iskljuio sam telefon i ostavio ga.
Digao sam torbu na rame i poao prema kapiji. Bez obzira na to to je bilo
rano, nisam doao prvi. Unutra, neki mladi i ena u hirurkoj odei, sudei
po izgledu studenti diplomci, askali su idui izmeu drvea. Pozdravili su
me u prolazu prijateljskim Zdravo i produili svojim putem.
Kada su otili, tiina se spustila na istinu u umi. Ne raunajui ptice
pevaice, moda sam bio jedino ivo bie tamo. Unutra je bilo hladno, a sunce
se jo uvek nije diglo dovoljno visoko da bi se probilo kroz drvee. Rubovi
nogavica su mi potamneli od jutarnje rose dok sam se uspinjao kroz umu
prema mestu gde je lealo zubarevo telo. Zatitni iani kavez je, izmeu
ostalog, omoguavao da pratim kako se njegovo telo raspada kada nikakvi
insekti, ni strvinari ne mogu da dopru do njega. To nije bilo ba originalno
prouavanje, ali ja ga nikada ranije nisam izveo. A sopstveno iskustvo je uvek
bolje nego oslanjanje na tui rad.
Meutim, prolo je nekoliko dana otkad sam bio ovde, pa sam prvo morao
da proverim trenutno stanje. Uao sam kroz vratanca kaveza, izvadio iz torbe
metar, razmernik, foto-aparat i belenicu, pa unuo i poeo da radim. Bilo
mi je teko; u glavi mi je jo uvek bolno pulsiralo, a pomisao na telefon u torbi
neprestano mi je odvlaila panju. Kada sam primetio da ve drugi put
uzimam istu meru, ljutito sam otresao glavom. Hajde, Hanteru, usredsredi se.
Zbog ovoga si doao ovamo.
Usredsredio sam se i prionuo na posao. Glavobolju i telefon sam
privremeno zaboravio, utonuvi u mikrokozmu truljenja. Nepristrasno
gledano, nae fiziko raspadanje ne razlikuje se od bilo kog drugog prirodnog
ciklusa i, kao i svaki drugi prirodni proces, mora da se prouava kako bi se
potpuno razumelo.
Naposletku su se javili oseaji neudobnosti. Vrat mi se ukoio, a kada sam
prekinuo rad da bih ga razgibao, shvatio sam da mi je vrue i da sam zgren.
Sunce se sada dovoljno diglo da se probije kroz drvee, pa sam osetio kako
poinjem da se znojim ispod radnog odela. Pogledavi na sat, iznenaeno
sam primetio da je gotovo podne.
Izaao sam iz kaveza i zatvorio vrata za sobom, pa se protegao, trgavi se
kada mi je rame kljocnulo. Skinuo sam rukavice i poao da izvadim bocu sa
vodom iz torbe, ali sam stao ugledavi svoje ruke. Koa je bila bleda i
naborana posle boravka u tesnim gumenim rukavicama. Nije bilo nieg
neobinog u vezi sa tim, ali iz nekog razloga prizor je probudio neto u mojoj
podsvesti.
Bio je to isti oseaj da sam na korak od prepoznavanja neega koji sam
imao i prethodnog dana na Stipl Hilu, i isto tako neuhvatljiv. Znajui da ne
mogu na silu da se setim, popio sam gutljaj vode. Dok sam vraao bocu,
zapitao sam se da li je Tom ve razgovarao sa Gardnerom. Iskuenje da
ukljuim telefon i proverim poruke privlailo me je na trenutak, ali sam ga
odluno otklonio. Ne dozvoli da ti to odvraa panju. Prvo dovri ono to radi
ovde.
Bilo je to lake rei nego uiniti. Znao sam da je Tom lako mogao do sada
da se javi i ta misao mi je remetila usredsreenost. Odbivi da joj se
povinujem, s preteranom panjom sam izvrio nekoliko poslednjih merenja,
proverio ih i zapisao u dnevnik, pa se onda spakovao. Zakljuao sam iani
kavez i poao prema kapiji. Stigavi do automobila, skinuo sam radno odelo i
rukavice, i sve stavio u prtljanik pre nego to sam sebi dozvolio da ukljuim
telefon.
Odmah je zapitao, obavetavajui me da imam poruku. eludac mi se
vezao u vor od oekivanja. Bila je poslata nedugo poto sam stigao u
institut, pa osetih osujeenost shvativi da sam propustio Tomov poziv za
nekoliko minuta.
Meutim, poruka nije bila njegova. Poslao ju je Pol da me obavesti da je
Tom doiveo srani udar.

Mi ne shvatamo koliko se oslanjamo na kontekst. Doivljavamo ljude

prema tome kako ih obino viamo, ali ako ih uklonimo odatle i stavimo u
drugaiju okolinu i situaciju, nai umovi nas iznevere. Ono to je nekada bilo
poznato postaje neto strano i uznemirujue.
Nisam prepoznao Toma.
Tuba sa kiseonikom bila mu je u nosu, a infuzija mu je kapala u ruku, koju
su flasteri drali na mestu. ice su ile od njega do monitora, na kome su
vijugave elektronske linije tiho pratile rad njegovog srca. U irokoj bolnikoj
spavaici, gornji delovi ruku su mu bili bledi i koati, sa istopljenim
starakim miiima.
Staraka je bila i glava, koja je leala na jastuku, posivelog tena i upalih
obraza.
Srani napad je doiveo prethodne noi u mrtvanici. Radio je do kasno,
elei da nadoknadi vreme koje je izgubio ranije tog dana na Stipl Hilu. Samer
mu je pomagala, ali u deset sati Tom joj je rekao da ide kui. Otila je da se
presvue, a zatim ula tresak iz jedne sale za obdukcije. Utrala je tamo i
zatekla polusvesnog Toma na podu.
Srea je to je ona jo bila tamo, rekao mi je Pol. Da nije, mogao je tako
da lei satima.
Kada sam stigao, on i Sem su izlazili iz prijemnog odeljenja u hitnoj
pomoi, trepui na sunevoj svetlosti. Sem je izgledala smireno i
dostojanstveno, i hodala sveanim korakom, nagnuta unazad zbog ravnotee
u poodmakloj trudnoi. Za razliku od nje, Pol je izgledao izmueno i iscrpljeno
od brige. Saznao je za srani udar tek kada mu je Meri ujutro telefonirala iz
bolnice. Tomu je u toku noi hitno uraen bajpas, pa je jo uvek bio u
nesvesnom stanju na intenzivnoj nezi. Operacija je protekla onoliko dobro
koliko je mogla u tim okolnostima, ali uvek postoji opasnost od jo jednog
napada. Sledeih nekoliko dana bie kritini.
Znamo li jo neto?, upitah.
Pol die ramena. Samo da je udar bio snaan. Da nije bio tako blizu
odeljenja hitne pomoi moda ne bi preiveo.
Sem stisnu muevljevu ruku. Ali jeste. ine za njega sve to mogu. I bar je
skener pokazao da je sve u redu, pa je to dobra vest.
Uradili su mu skener? upitah iznenaeno. To nije bio uobiajen
dijagnostiki postupak za srane udare.
Lekari su izvesno vreme mislili da je moda pretrpeo modani udar,
objasni Pol. Bio je zbunjen kada su ga doneli. inilo se da misli kako se neto
dogodilo Meri, a ne njemu. Bio je prilino uznemiren.
Hajde, duo, gotovo da nije bio svestan, kaza Sem. A zna kakav je Tom
kada je Meri u pitanju. Verovatno je samo bio zabrinut to e se ona
uznemiriti.
Pol klimnu, ali video sam da je jo uvek zabrinut. Kao i ja. Konfuzija je
mogla nastupiti zbog toga to Tomov mozak nije primao dovoljno kiseonika
ili zbog krvnog ugruka iz njegovog srca koje je otkazalo. Skener je trebalo da
pokae bilo koji vidljiv znak ako je dolo do modanog udara, ali i pored toga
to nije, to je ipak bio jo jedan razlog za zabrinutost.
Gospode, kako bih voleo da jue nisam bio odsutan, ree Pol,
namrtenog lica.
Sem mu protrlja nadlakticu. Ne bi bilo nikakve razlike. Nita ne bi mogao
da uradi. Takve stvari se deavaju.
Ali ova nije morala. Grizao sam se od kada sam uo vest. Da sam se
ugrizao za jezik umesto da izazivam Hiksa, patolog moda ne bi toliko
navalio da me izbaci iz istrage. Mogao sam da preuzmem deo Tomovog
posla, a moda bih ak primetio i znake predstojeeg sranog napada, i
preduzeo neto povodom toga.
Ali nisam. I Tom je sada bio na intenzivnoj nezi.
Kako je Meri?, upitao sam.
Bori se, odgovori Sem. Bila je ovde cele noi. Ponudila sam da ostanem
sa njom, ali mislim da bi radije bila sama sa njim. A moda e im kasnije
doleteti i sin.
Moda?
Ako bude mogao da se izvue iz Njujorka, ree Pol ogoreno.
Pole... opomenu ga Sem. Kratko mi se osmehnula. Ako hoe da se javi
Meri, sigurna sam da bi joj to bilo drago.
Znao sam da je Tom preslab da bi primao posete, ali svejedno sam hteo
da uem. Poao sam unutra, ali me Pol zaustavi. Moe li kasnije da svrati
do mrtvanice? Trebalo bi da razgovaramo.
Rekao sam da hou. Tek mi je tada sinulo da je on postao vrilac dunosti
direktora Forenzikog antropolokog centra. inilo se da nimalo ne uiva u
tom unapreenju.
im sam uao na prijemno odeljenje, osetio sam kliniki miris
antiseptika. Srce mi je lupalo, jer je taj miris probudio seanje na vreme koje
sam i sam proveo u bolnici. Ipak, brzo otresoh to seanje. Koraci su mi
kripali na linoleumu dok sam iao hodnikom prema odeljenju intenzivne
nege, gde je Tom bio prebaen. Nalazio se u zasebnoj sobi. Na vratima je bio
mali prozor, pa sam kroz njega video Meri, koja je sedela pored kreveta. Tiho
sam pokucao na prozore. Isprva kao da nije ula, ali zatim je digla pogled i
mahnula mi da uem.
Ostarila je deset godina otkad sam pre dva dana bio kod njih na veeri, ali
osmeh joj je bio topao kao i uvek kada je ustala i odmakla se od kreveta.
Dejvide, nisi morao da dolazi.
Upravo sam uo. Kako je on?
Govorili smo veoma tiho, iako je mogunost da uznemirimo Toma bila
mala. Meri neodreeno pokaza rukom prema krevetu.
Bajpas je dobro proao, ali je veoma slab. A postoji i opasnost da doivi
jo jedan napad... Izdao ju je glas, a oi su joj se napunile suzama. Dala je sve
od sebe da se sabere. Ali zna ti Toma. Otporan je kao stare izme.
Osmehnuo sam se ohrabrujue, iako se nisam tako oseao. Jel uopte
dolazio k sebi?
Zapravo nije. Probudio se pre nekoliko sati, ali ne zadugo, jo uvek nije
siguran ko je to u bolnici. Morala sam da ga uveravam da sam ja dobro.
Osmehnula se nesigurno, primetno uznemirena. Meutim, pomenuo je
tebe.
Mene?
Izgovorio je tvoje ime, a ti si jedini Dejvid koga znamo. Mislim da je eleo
neto da ti kae, ali razumela sam samo jednu re. Zvuala je kao pansko.
Gledala me je sa oekivanjem. Znai li ti to neto?
pansko? Zvualo je vie kao dokaz Tomove zbunjenosti. Nastojao sam da
ne pokaem uznemirenost. Nita mi ne pada na pamet.
Moda nisam dobro ula, kaza Meri razoarano. Ve je poela da baca
poglede prema krevetu, oigledno elei da se vrati kod mua.
Bolje da krenem, rekoh. Ako mogu neto da uinim...
Znam. Hvala ti. Zastala je, namrtivi se. Umalo zaboravih. Nisi zvao
Toma sino, zar ne?
Nisam sino. Razgovarali smo jue, ali oko etiri sata popodne. Zato?
Ona neodreeno mahnu rukom. Oh, verovatno nije nita, ali Samer kae
da je ula kako mu mobilni telefon zvoni neposredno pre napada. Pitala sam
se da li si ti zvao, ali nije bitno. Nije moglo biti nita vano. Kratko me je
zagrlila. Kazau mu da si svraao. Bie mu drago.
Vratio sam se istim putem i izaao napolje. Posle teke tiine na odeljenju
intenzivne nege, sunce je izgledalo divno. Digao sam glavu prema njemu,
udiui sve vazduh da bih izbacio zadah bolesti i antiseptika iz plua. Bilo
me je sramota da to priznam ak i sebi, ali nisam mogao da poreknem sjajan
oseaj to sam ponovo na otvorenom.
Dok sam iao nazad prema svom automobilu, setio sam se Merinih rei.
ta je ono Tom rekao? pansko? Zamislio sam se nad time, elei da naem
smisao, umesto da shvatim to kao jo jedan dokaz njegove konfuzije. Ali ma
koliko se trudio, nisam mogao da proniknem u znaenje, niti u razlog zbog
koga je eleo da mi ona to kae.
Zaokupljen time, tek kada sam se izvezao na put setio sam se ta mi je
Meri jo rekla.
Zapitao sam se ko je to mogao da telefonira Tomu u to doba noi.

Tiganj je postao suv od vreline. Vidi pramenove dima koji se diu iz njega i
uje kako njegov sadraj iti dok poinje da gori. Ali tek kada dim pone da
stvara oblak iznad poreta, najzad ustaje od stola. ili je pocrneo i iti od
vreline. Smrad je verovatno jak, ali ti ne moe nita da namirie.
 Voleo bi da si tako imun na sve.
Digne tiganj, ali ga opet ispusti, jer ti je drka opekla ruku.
Mamu ti tvoju! Pomou starog pekira die ga sa poreta i nosi do
sudopere. Para iti kada si pustio hladnu vodu na njega. Zuri dole u taj nered,
ne brinui uopte.
Nita vie nije vano.
Jo uvek si u uniformi, ali sada je mokra od znoja i izguvana. Jo jedno
protraeno vreme. Jo jedan neuspeh. A bio si tako blizu. Zato ti je tako teko u
elucu. Posmatrao si iz senke, srce ti je tuklo dok si telefonirao. Zabrinuo si se da
te ivci ne izdaju, ali naravno da nisu. tos je u tome da ih zapanji, da ih izbaci
iz ravnotee, tako da ne mogu jasno da misle. I proteklo je ba onako kako si
zamislio. Bilo je gotovo prelako.
Ipak, minuti su prolazili, a on se nije pojavljivao. Zatim je stiglo vozilo hitne
pomoi. Mogao si samo bespomono da gleda kako medicinari utravaju u
zgradu i vraaju se sa nepokretnom prilikom, vezanom za nosila. Zatim su ga
uneli u automobil i odvezli.
Van tvog domaaja.
Nije poteno. Upravo kada si bio nadomak pobede, izraza svoje nadmoi,
ona ti je oteta. Sve te pripreme, sav taj napor, emu?
Da bi te Liberman prevario.
Sranje!
Tiganj udari u zid kada si ga bacio preko kuhinje, ostavljajui trag od vode i
zaljuljavi klopke za muve. Stoji stisnutih pesnica, dahe, oajniki elei da
nahrani svoj bes, jer iza njega je samo strah; od neuspeha, od onoga to sada
treba uraditi. Strah od budunosti, jer, budimo iskreni, ta ima od svih tih
godina rtvovanja? Bezvredne fotografije koje samo pokazuju koliko si bio blizu
da nisi usnimio nita sem sijaset promaaja za dlaku.
Suze ti dolaze na oi zbog te nepravde. Veeras je trebalo da donekle
nadoknadi oaj koji se sakupljao dok su razoaranja jedno za drugim izranjala
iz tacne sa razvijaem. Uzimanje Libermana trebalo je da ti nadomesti deo toga.
Trebalo je da pokae da si ipak bolji od lanih proroka koji tvrde da sve znaju.
Zasluuje barem toliko, ali sada ti je ak i to oduzeto. I ta ti je ostalo? Nita.
Samo strah.
Zatvori oi dok ti se javlja slika iz detinjstva. ak i sada moe da oseti isti
onu zapanjenost. Hladnou velike prostorije koja se natapa u tebi dok prolazi
kroz vrata. A onda smrad. Jo uvek moe da ga se seti, iako odavno vie nema
ulo mirisa, ve mirisno seanje nalik umiljenom svrabu odstranjenog uda.
Zastaje, zapanjen onim to vidi. Redove bledih, beivotnih tela iz kojih su
izvueni krv i ivot. Osea stisak stareve ruke kojom ti stee vrat, ravnoduan
prema tvojim suzama.
Ako oe da vidi neto mrtvo, dobro pogledaj! Nema nita naroito u tome,
jel da? Dolazi nam svima, hteli mi to ili ne. I tebi e. Dobro pogledaj, jer se sve
svodi na ovo. Na kraju svi postajemo samo mrtvo meso.
Seanje na tu posetu godinama ti je izazivalo komare. Pogledao bi svoje
ruke, video kosti i ile prekrivene tankim slojem koe, i odmah bi te oblio hladni,
lepljivi znoj. Pogledao bi ljude oko sebe i opet video te redove bledih tela. Ponekad
bi ugledao i svoj odraz na ogledalu u kupatilu i zamislio da si jedan od njih.
Mrtvo meso.
Odrastao si proganjan tim znanjem. A onda, u svojoj sedamnaestoj godini,
gledao si enu na samrti u oi, dok je ivot svetlost izlazio iz njih.
I shvatio si da si ipak vie od mesa.
To je bilo otkrie, ali tokom godina bilo je sve tee sauvati t verovanje. Poeo
si da ga dokazuje, ali svako novo razoaranje ga je samo jo vie potkopavalo. I
posle svog rada i osmiljavanja, posle svih izlaganja opasnosti, veeranji
neuspeh je bilo gotovo nemogue podneti.
Obrisao si oi i poao do kuhinjskog stola na kome le ifoto-aparat lajka,
delimino rastavljen. Poeo si da ga isti, ali ak ti ni to vie ne predstavlja
zadovoljstvo. Srui se u stolicu i zagleda u delove. Bezvoljno podigne soivo i
okree ga u ruci.
Ideja ti pada na pamet pravo niotkuda.
Obuzima te uzbuenje dok ona dobija oblik. Kako si mogao da previdi neto
tako oigledno? Bilo je tamo i sve vreme ti stajalo pred nosem! Nisi smeo sebi
dozvoliti da zaboravi kako pred sobom ima vii cilj. Smetnuo si sa uma ono to
je zaista vano, dozvolio si da ti bude odvraena panja. Liberman je bio
orsokak, ali neophodan.
Jer da nije bilo toga, moda ne bi ni shvatio kakva retka prilika ti je pruena.
Opet se osea snano i mono, dok razmilja ta mora da se uradi. To je to,
osea iznutra. Sve za ta si radio, sva razoaranja koja si podneo, sve je bilo sa
razlogom. Sudbina je pred tebe stavila enu koja umire, a sada se opet umeala.
Nemelodino zviduui za sebe, poinje da skida uniformu. Nosio si je cele
noi. Nema vremena da je odnese u perionicu rublja, ali moe sam da je
istrlja sunerom i ispegla.
Bie ti potrebna u najboljem izdanju.
 14

Kada sam stigao u mrtvanicu, na dunosti je bio debeli portir. Jel ste
uli za dr Libermana?, upita me. Melodini glas bio je u velikom neskladu sa
njegovom ogromnim telom. Delovao je razoarano kada sam odgovorio da
jesam, coktajui i tresui glavom, tako da mu je brada podrhtavala poput
elea. Prava teta. Nadam se da e mu biti dobro. Samo sam klimnuo
glavom, provukao propusnicu kroz aparat i uao.
Nisam traio vreme na presvlaenje. Nisam znao hou li se zadravati ili
neu.
Pol je bio u sali za obdukcije u kojoj je Tom radio. Udubljeno je itao
sadraj otvorene fascikle na radnom stolu, ali je digao pogled kada sam uao.
Kako je on?
Otprilike isto.
Pokazao je rukom na papire u fascikli, jaka fluorescentna svetlost
otkrivala je njegove podonjake i isticala umor. itao sam Tomove beleke.
Znam deo pozadine, ali koristilo bi ako bi me ukratko upoznao sa
pojedinostima.
utke je sluao dok sam mu govorio kako telo pronaeno na groblju skoro
sigurno pripada Vilisu Deksteru, i kako su ostaci ekshumirani iz Vilisovog
groba verovatno pripadali sitnom lopovu po imenu Noa Harper. Opisao sam
ruiaste zube koje smo otkrili na ostacima i Harpera i Terija Lumisa, rtve iz
planinske kolibe, i kako je izgledalo da oni protivree gubitku krvi i
povredama na telu ovog drugog. Kada sam mu rekao da su podjezine kosti
obojice bile netaknute i da do sada nismo otkrili tragove posekotina na
samim kostima, umorno se nacerio.
To je ili ili. Uzrok smrti moe biti zadavljenje ili ubodi, ali nikako oboje.
Moemo samo da se nadamo da emo otkriti sigurne dokaze za jedno ili
drugo. Na trenutak je spustio pogled na fasciklu, pa se onda naizgled trgao.
Dakle, pristaje li da nastavi?
Nadao sam se da u to uti ranije, ali okolnosti su mi oduzele sve
zadovoljstvo tog trenutka. Da, ali neu vie da budem razlog ikakvih trvenja.
Zar ne bi bilo bolje da to preuzme neko drugi?
Pol zatvori fasciklu. Ne traim da bude ljubazan. Poto je Tom u bolnici,
nastavniko osoblje e biti prilino optereeno. Uiniu ovde ta mogu, ali
nekoliko sledeih dana bie naporno. Iskreno, dobro bi nam dola pomo i
bilo bi glupo ne iskoristiti tebe kad si ve od poetka bio ukljuen.
ta je sa Gardnerom?
On se ne pita. Ovo je mrtvanica, a ne mesto zloina. Jasno sam mu rekao
da moe ili da veruje u na sud ili da pronae nekog drugog. A to nee uraditi,
posebno sad kad je izgubio Toma tako brzo nakon otimanja Irvinga dok je bio
pod njegovom paskom.
Setivi se toga, osetih malu krivicu. Zbog Tomovog sranog udara gotovo
sam zaboravio na profajlera. A ta je sa Hiksom?, upitao sam.
Izraz na Polovom licu otvrdnu. Hiks moe da ide doavola.
Bilo je oigledno da nije raspoloen za ustupke. Patolog i Gardner e
otkriti da je sasvim drugaiji saradnik od Toma, pomislih.
U redu, rekoh. Da nastavim sastavljanje ostataka ekshumiranog?
Zasad ih ostavi. Gardner eli potvrdu da su kosti iz ume Deksterove.
Samer je poela da ih otpakuje, tako da nam je trenutno to prioritet.
Ve sam krenuo, ali tada sam se setio ta sam hteo da pitam. Meri je
rekla da je Tom pokuao neto da joj kae. Zvualo joj je kao pansko. Znai
li ti to neto?
pansko? Pol je delovao zbunjeno. Nita mi ne pada na pamet.
Potom sam otiao da se presvuem. Pol je morao da ode na vanredni
sastanak osoblja instituta, ali je rekao da e se vratiti to pre bude mogao.
Samer je ve bila u sali za obdukcije, u koju su bili odneseni ostaci sa Stipl
Hila, i otpakivala je poslednje kese sa dokazima.
Nisam bio mnogo iznenaen to sam zatekao Kajla kako joj pomae.
Obuzeti razgovorom, nisu me uli kada sam uao. Zdravo, rekoh.
Samer vrisnu i okrenu se, zamalo ne ispustivi kesu koju je upravo uzela.
Boe! prodahta sa olakanjem kada je videla da sam to ja.
Izvini. Nisam hteo da te uplaim.
Ona se nesigurno osmehnu. Lice ispod blajhane kose bilo je umrljano
suzama.
U redu je. Nisam vas ula. Kajl mi samo pomae.
Pomonik u mrtvanici izgledao je pomalo postieno, ali i da je
zadovoljan sobom.
Kako je,Kajle?
Oh, prilino dobro. Mahnuo je rukom u rukavici, onom u koju se ubo.
Lepo je zaraslo.
Ako je igla bila zaraena, nije bilo vano da li je rana zarasla ili nije. Ali i on
sam je bio svestan toga. Ako je eleo da pokae kako je hrabar, nisam imao
nameru da mu to kvarim.
Samer mi je rekla za dr Libermana, kaza. Kako je on?
Stabilan. To je zvualo bolje nego da sam rekao da nema promene.
Samer je izgledala kao da bi mogla da zaplae. Volela bih da sam vie
uinila.
Bila si odlina, uveravao ju je Kajl, ije je okruglo lice odisalo
ozbiljnou. Siguran sam da e mu biti dobro.
Samer mu uputi bojaljiv osmeh. On joj ga uzvrati, pa se seti da sam i ja tu.
Pa, uh, mislim da bih trebalo da poem. Vidimo se kasnije, Samer.
 Njen osmeh otkri jamice na obrazima. ao, Kajle.
Vidi, vidi. Moda bi posle svega iz ovoga moglo da se izrodi i neto dobro.
Nakon njegovog odlaska, dok smo zavravali otpakivanje ostataka, Samer
je izgledala bezvoljno, bez svoje uobiajene ivosti.
Kajl je u pravu. Srea je da si sino bila ovde, rekoh joj.
Kada je odmahnula glavom, njeni pirsinzi blesnue obasjani svetlou
iznad nas. Nisam nita uinila. Imam utisak da sam trebala da uradim neto
vie. Da pokuam reanimaciju ili tako neto.
Smestila si ga u bolnicu na vreme. To je najvanije.
Nadam se da jeste. A znate, izgledao je dobro. Moda pomalo umorno, ali
to je sve. alio se da e me astiti picom to me je zadrao tako kasno.
Neprimetni osmeh pree joj licem. U deset sati mi je rekao da idem kui.
Kazao je da eli jo neto da proveri pre nego to i sam ode.
Osetio sam da mi se budi radoznalost. Jel rekao ta je u pitanju?
Nije, ali pretpostavila sam da ima veze sa ostacima iz kolibe. Presvukla
sam se i krenula ka izlazu kada sam ula da mu zvoni mobilni telefon. Znate
onu izanalu starinsku melodiju koju ima?
Tom bi morao sa nekoliko biranih rei da raspravi to to je Take Five
Dejva Brubeka opisana kao izanala, ali ja sam samo klimnuo glavom.
Nisam obraala panju, ali odjednom se zauo tresak iz sale za obdukcije.
Utrala sam i nala ga na podu. mrcnula je i brzo obrisala oi. Pozvala sam
hitnu pomo, a onda ga drala za ruku i razgovarala sa njim dok lekari nisu
stigli. Govorila sam mu da e sve biti u redu. Nisam sigurna da me je uo, ali
uradila sam ono to je trebalo, zar ne?
Dobro si postupila, uverio sam je. Jel bio svestan?
Nije ba, ali nije bio ni sasvim bez svesti. Ponavljao je ime svoje ene, kao
da je zabrinut za nju. Mislila sam da verovatno ne eli da se ona uzbuuje kad
sazna za to, pa sam mu rekla da u je pozvati. Smatrala sam da je bolje ja da je
pozovem, nego ljudi iz bolnice.
Siguran sam da je Meri bilo drago zbog toga, rekoh, iako sam znao da
takve vesti nikada nisu dobrodole, bez obzira na to ko ih javlja.
Samer opet mrcnu i obrisa nos. Jedan pramen njene izbeljene kose
izvukao se ispod trake, pa je izgledala mlada nego to je bila.
Stavila sam njegove naoare i mobilni telefon u plakar iznad radnog stola
u sali za obdukcije. Nadam se da je to u redu; bili su na podu i nisam znala ta
da uradim sa njima.
Zaustio sam da kaem kako u ih ja odneti Meri, ali tada mi njene rei
dopree do uma. Hoe rei da su bili na podu sale za obdukcije u kojoj sam
ja radio?
Tako je. Zar nisam to rekla? Dr Liberman se tamo sruio.
ta je radio u toj sali? Mislio sam da je doiveo srani udar u svojoj sali
za obdukcije.
 Ne znam. Jel to vano? upita ona zabrinutog lica.
Uverio sam je da nije. Meutim, bio sam zbunjen. Tom je sastavljao kostur
Terija Lumisa. Zato bi to prekinuo i otiao da proverava ekshumirane
ostatke?
To pitanje me je muilo i kada smo odneli lobanju i druge kosti sa groblja
na rendgen, ali proao je jo jedan sat pre nego to sam dobio priliku da
uinim neto u vezi sa tim. Ostavivi Samer da isti ostatke, otiao sam da
vidim gde se Tom sruio.
Sala je izgledala upravo onako kako sam je ostavio. Samo lobanja i vee
kosti bile su postavljene na stolu za obdukcije; ostale su i dalje ekale svoj red
u plastinoj kutiji u blizini. Stajao sam tamo izvesno vreme, pokuavajui da
otkrijem da li je ita pomereno ili promenjeno. Ali ako je i bilo nisam to
primetio.
Priao sam plakaru u koji je Samer stavila Tomove naoare i telefon.
Naoare su mi izgledale poznato i odbaeno bez svog vlasnika. Ili sam ih
moda samo obojio sopstvenim oseanjima.
Stavio sam ih u gornji dep i hteo isto da uinim sa mobilnim telefonom
kad mi je neto palo na pamet. Zastao sam, oseajui njegovu teinu u ruci,
razmiljajui da li je ono to sam imao na umu moda suvino zadiranje u
privatnost.
Sve zavisi od onoga to sazna.
Telefon je ostao ukljuen cele noi, ali se baterija jo nije istroila. Nije mi
bilo potrebno mnogo vremena da otkrijem gde se nalaze brojevi dolaznih
poziva. Poslednji je bio zabeleen u 22.03 prethodne veeri, ba kao to je
Samer rekla.
U isto vreme kada je Tom doiveo srani udar.
Pomislio sam da je to moda sluajnost, da ta dva dogaaja moda nisu
povezana. Ipak, postojao je samo jedan nain da to otkrijem. Broj je pripadao
fiksnoj telefoniji sa pozivnim brojem iz Noksvila. Ukucao sam ga u svoj
telefon. Nisam bio siguran da li je u redu to to sam uzeo broj iz Tomovog
aparata. I dalje sam oklevao. Kad si ve dovde stigao, moe i da pozove.
Pozvao sam broj.
Prolo je nekoliko sekundi, a onda se zauo signal da je linija zauzeta.
Razoarano sam prekinuo poziv i saekao da proe minut pre nego to sam
opet pozvao. Ovog puta sam dobio vezu. Puls mi se ubrzao dok sam ekao da
se neko javi.
Ali niko se nije javio. Telefon je zvonio i zvonio, ponavljajui jednolian
zvuk. Najzad, shvativi da niko nee podii slualicu, prekinuo sam vezu.
Bilo je mnogo razloga zbog kojih bi u jednom trenutku veza bila zauzeta,
dok minut kasnije niko ne bi odgovorio na poziv. Osoba sa druge strane je
mogla izai ili odluiti da zanemari poziv sa nepoznatog broja. Bilo bi
beskorisno razmiljati o tome.
 Ipak, izlazei iz sale za obdukcije, znao sam da neu imati mira dok to ne
saznam.

Do kraja dana sam bio prezauzet da bih se setio da opet pozovem taj broj.
Trebalo je oistiti ostatke sa Stipl Hila, ali to je bio prilino jednostavan
posao. Strvinari i insekti su ve uklonili sve tragove mekog tkiva sa njih, pa ih
je maltene trebalo samo oprati u rastvoru deterdenta.
Ali tek to smo ih potopili u burad, u mrtvanicu su stigli medicinski
kartoni Noe Harpera i Vilisa Dekstera. Znajui da Gardner eli da to pre
dobije njihovu identifikaciju, ostavio sam Samer da zavri ienje i suenje
kostiju, i posvetio se tome.
Pokazalo se da je od njih dvojice lake potvrditi Deksterov identitet.
Rendgenski snimci lobanje pronaene u umi, koje smo napravili tog jutra,
pokazali su frakture istovetne onima na rendgenskim snimcima
napravljenim posle mehaniareve smrti. To smo i oekivali, ali sada je bilo
zvanino: Vilis Dekster nije bio ubica. Poginuo je u saobraajnoj nesrei est
meseci ranije.
Ipak, ostalo je otvoreno pitanje ije je telo bilo sahranjeno u Deksterovom
grobu.
Nije bilo mnogo sumnje da je to Noa Harper, ali bilo nam je potrebno vie
od delimine podudarnosti godina i rase da bismo bili sigurni. Naalost, nije
bilo posmrtnog pregleda, ni zubarskog kartona koji bi nam omoguili
uobiajenu identifikaciju. I mada su istroena butna kost i zglobovi tela iz
kovega mogli da objasne Harperovo karakteristino hramanje, nismo imali
njihove rendgenske snimke u njegovom zdravstvenom kartonu. Zdravstveno
osiguranje i nega zuba oigledno su predstavljali luksuz koji sitni lopov nije
mogao da priuti.
Naposletku, Harpera smo identifikovali po prelomima nadlaktice i butne
kosti iz detinjstva. Imali smo njihove rendgenske snimke i mada je kostur
odraslog oveka stariji i istroeniji, oiljci davno zaraslih preloma kostiju
ostali su vidljivi.
U trenutku kada sam sa sigurnou utvrdio identitete oba lea, bilo je ve
kasno. Samer je otila jo pre nekoliko sati, a Pol mi je javio da se sastanak
oduio, tako da ipak nee stii da svrati u mrtvanicu. Dobro je znao ta mu je
vanije da ode kui svojoj trudnoj supruzi, a ne da radi prekovremeno.
Pametan ovek.
eleo sam da nastavim s radom, ali dan mi je bio zamoran i psihiki i
fiziki. Osim toga, nita nisam pojeo od doruka. Ma koliko da sam eleo da
nadoknadim izgubljeno vreme, sopstveno izgladnjivanje nije bio nain da to
postignem.
Dok sam se presvlaio, pozvao sam Meri da ujem kako je Tom. Ali telefon
joj je bio iskljuen, pa sam pretpostavio da je jo uvek kod njega. Kada sam
pozvao odeljenje intenzivne nege, ljubazna bolniarka mi je rekla da je
stabilan, to je znailo da nema promene. Upravo sam hteo da sklonim
telefon, kad sam se setio broja koji sam ranije uzeo iz Tomovog telefona.
Do tada sam ga sasvim smetnuo sa uma. Pozvao sam opet taj broj dok
sam izlazio iz mrtvanice, klimnuvi za laku no starijem crncu, koji je sada
sedeo na portirnici.
Broj je bio zauzet.
Ipak, to je barem znailo da je neko kod kue. Gurnuo sam teka staklena
vrata i izaao napolje. Sumrak se sputao na gotovo pustu okolinu bolnice,
dajui veeri umirui zlatasti sjaj. Jo jednom sam pozvao nepoznati broj.
Ovog puta je zazvonio. Usporio sam, oekujui da neko odgovori. Hajde, javi
se.
Niko se nije javio. Osujeen, prekinuo sam vezu. Ipak, dok sam sputao
mobilni telefon zauo sam neto nalik udaljenom zakasnelom odjeku.
Negde u blizini zvonio je telefon.
Zastao sam pre nego to sam mogao da odredim odakle se uje. Oslunuo
sam, ali uli su se samo ptija pesma i udaljeni um saobraaja. Svestan da
verovatno preterano reagujem na neto to je po svoj prilici sluajnost,
ponovo sam pozvao taj broj.
Veernju tiinu razbila je zvonjava telefona.
Tridesetak metara odatle, delimino zaklonjena zaraslim ibljem, nalazila
se javna telefonska govornica, u kojoj nije bilo nikoga. Jo uvek ne verujui da
to nije sluajnost, prekinuo sam vezu. Zvonjava prestade.
Poavi dalje, pozvao sam ga opet. Telefon u javnoj govornici opet
zazvoni. Dok sam prilazio zvonjava je postajala sve glasnija, a neto tia
verzija ula se iz mog mobilnog telefona. Ovog puta saekao sam dok nisam
priao na samo metar razdaljine pre nego to sam prekinuo vezu.
Zavladala je tiina.
Javna govornica bila je otvorenog tipa sa zaklonom u obliku polukoljke.
Oko nje su izrasli granje i iblje, pa se inilo kao da je utonula u zelenilo. Sada
sam shvatio zato je veza ili bila zauzeta ili se niko nije javljao kada sam zvao.
Bolnice su bile jedno od svega jo nekoliko mesta gde su javne govornice i
dalje potrebne, poto su posetioci zvali roake ili taksi slubu.
Uao sam u govornicu, ne dodirujui telefon. Nije bilo sumnje da je neko
prethodne veeri pozvao Toma odavde, ali nisam imao pojma zato; sve dok
nisam pogledao niz stazu kojom sam upravo doao. Kroz ratrkane grane
bunja imao sam savren pogled na ulaz u mrtvanicu.
I svakoga ko izae iz nje.
 15

Dakle, mislite da je dr Libermana sino zvao ubica?

Glas Jakobsenove bio je potpuno ravan, pa nije bilo naina da saznam ta
misli o toj ideji.
Da, mislim da je to mogue, odgovorih.
Sedeli smo u restoranu mog hotela, a moja polupojedena veera hladila se
na tanjiru ispred mene. Pozvao sam Gardnera iz bolnice, naavi njegov broj
u adresaru Tomovog mobilnog telefona. Oekivao sam njegovo nepoverenje i
spremio razloge da ga ubedim. Meutim, nisam oekivao da se nee javiti i
da u to morati da objanjavam njegovoj govornoj poti.
Nisam hteo da ulazim u pojedinosti, ve sam samo rekao kako mislim da
je ubica moda stupio u vezu sa Tomom i zamolio Gardnera da me pozove.
Pretpostavljao sam da e agent Istranog biroa eleti lino da vidi javnu
govornicu, moda i da skida otiske prstiju sa nje, premda sam sumnjao da e
neto pronai budui da je otada koriena dvadeset etiri sata.
Ipak, nije bilo svrhe ekati tamo da Gardner dobije moju poruku i odlui
da me pozove. Oseajui se pomalo glupo, seo sam u automobil i odvezao se
u hotel.
Neko mi se javio tek posle jednog sata. Upravo sam naruio veeru kada
mi je zazvonio telefon, ali sa druge strane linije nije bio Gardner, nego
Jakobsenova. Zatraila je broj koji sam uzeo iz Tomovog telefona i rekla mi da
saekam. Na vezi je nastupila tiina, pa sam pretpostavio da prenosi
obavetenje Gardneru. Kada se opet javila, rekla je da e doi do mene za pola
sata.
Manje od pola sata kasnije, digao sam pogled i video je kako ulazi u
restoran. Pomerio sam tanjir u stranu, odjednom izgubivi apetit.
Jakobsenova je ovog puta bila u crnom kostimu, a dobro skrojena suknja joj je
utala pri svakom koraku dok je ila prema mom stolu. Mogla je biti i
ambiciozna, mlada poslovna ena, da nije bilo pitolja koji sam primetio
ispod njenog sakoa dok je sedala. Nije objasnila zato mi Gardner nije
uzvratio poziv ili lino doao, ali mogao sam da pretpostavim.
Odbila je da ita pojede ili popije, i utke sluala dok sam sa vie
pojedinosti govorio o pozivu koji je Tom primio.
Tada sam poeleo da se nisam petljao u to.
Da li je mobilni telefon dr Libermana kod vas?, upitala je.
Izvadio sam telefon iz sakoa i pruio joj ga. Stavio sam ga u dep u
poslednjem trenutku pre nego to sam izaao iz sobe. Za svaki sluaj.
Ima li vesti o Irvingu?, upitah, dok je Jakobsenova pregledala Tomove
primljene pozive.
 Ne jo. Bilo mi je jasno da je to sve to u saznati. Unela je broj u svoj
telefon, pa ga sklonila bez ikakvih primedbi. Zato ste uopte proveravali
telefon dr Libermana?
Zanimalo me je ko ga je zvao. Pitao sam se da li je to povezano sa
sranim udarom.
Izraz lica joj je bio neitljiv. Niste pomislili da je to zabadanje nosa u tue
stvari?
Naravno da jesam. Ipak, mislio sam da mi Tom ne bi zamerio u ovim
okolnostima.
Niste se potrudili da prethodno zatraite neiju dozvolu?
iju? Da telefoniram njegovoj eni dok je pored njegovog bolnikog
kreveta?
Mislila sam vie na Dena Gardnera.
A da, poto on toliko ceni moje miljenje.
inilo se da ju je sopstveni osmeh iznenadio isto koliko i mene. Ozario joj
je celo lice i promenio strog, privlaan izraz u drugi, koji bi mogao da krasi
korice nekog asopisa. Zatim je nestao, ostavivi me da alim to nije due
potrajao.
Ovo je samo pretpostavka, nastavi ona, vrativi profesionalni izraz na
lice; mada moda ne tako tvrd kao maloas. Taj poziv je mogao uputiti bilo
ko.
Iz javne govornice blizu mrtvanice? U to doba noi?
Nije odgovorila. Jesu li lekari rekli kada bi dr Liberman mogao da
govori?
Nisu. Ali verovatno ne skoro.
Prekinuli smo razgovor, jer je kelnerica dola da odnese moj tanjir i
ponudi jelovnik deserta.
Sluajte, ja u uzeti kafu. Zato mi se ne pridruite?, upitah.
Jakobsenova je oklevala, pogledavi na sat. Prvi put je pokazala znak
umora.
Moe jednu na brzinu. Naruila je kafu late sa obranim mlekom i duplim
espresom.
Jeste li sigurni da neete jo neto?, ponudio sam.
Kafa je dovoljna, hvala vam, odgovori ona, kao da ali to se i toliko
opustila. Pomislio sam da e joj eer u krvi uvek biti odmah iza
samodiscipline.
Preutnim dogovorom smo odloili razgovor dok kelnerica ne donese
nae kafe. Jakobsenova je neumorno dobovala prstima po povrini stola za
kojim smo sedeli. Nokti su joj bili kratko podseeni i bez ikakvog laka.
Jeste li rodom iz Noksvila? zapitah, da prekinem utanje.
Iz jednog gradia blizu Memfisa. Niste uli za njega.
Bilo je jasno da neu ni sada. Pokuao sam opet kada nam je kelnerica
donela kafe.
Pa, zbog ega ste diplomirali psihologiju?
Ona slee ramenima. Taj pokret je izgledao kruto i izvetaeno.
To me je zanimalo. elela sam da saznam vie o tome.
Ali umesto toga ste se zaposlili u Istranom birou Tenesija. Kako to?
To je bilo korisno za karijeru.
Srknula je kafu i time zakljuila temu. Toliko o mogunosti da je bolje
upoznam. Mislio sam da nije bilo svrhe pitati je za mua ili prijatelja.
Razmotrimo mogunost, recimo da ste moda u pravu u vezi sa tim
telefonskim pozivom, ree ona, spustivi olju. ta bi bila njegova svrha?
Hoete li da kaete kako je neko namerno izazvao srani udar dr Libermana?
Naravno da ne.
Zato ga je onda zvao?
Sada smo stigli i do toga. Da ga navede da izae napolje. Mislim da je
Tom trebalo da bude sledea rtva.
Jedini znak iznenaenja Jakobsenove bio je njen brz treptaj. Nastavite.
Tom je neposredno posle sranog udara delovao zbunjeno, ubeen da se
neto dogodilo Meri. ak su i u bolnici morali neprestano da ga uveravaju da
je ona dobro. Zavrilo se tim udarom, ali pretpostavimo da nije?
Pretpostavimo da ga je neko pozvao i rekao mu da je njegova ena doivela
nekakvu nesreu?
Izmeu oiju Jakobsenove opet se usekla bora. On bi izleteo napolje da
ode kod nje.
Tano. Kad primite takav poziv, zaboravite sve drugo. Ne brinete za
opreznost, ni da ne idete sami do automobila. Ostavljate sve i idete. To sam
odlino znao. Jo uvek me je opsedalo seanja na glas policajca koji mi je javio
da su moja ena i kerka doivele nesreu. U to doba noi veina bolnica je
prilino prazna, a iz telefonske govornice odakle je stigao poziv prua se
odlian pogled na ulaz u mrtvanicu. ovek koji se nalazio u njoj mogao bi da
vidi kada Tom izae.
Zato nije saekao da Tom zavri posao.
Zato to onaj ko je naumio da napadne ili otme Toma ne bi rizikovao da
jo neko izae sa njim. Ovako bi izabrao trenutak po svojoj elji, znajui da e
ovaj biti sam i ranjiv.
Jakobsenova jo uvek nije bila uverena. Morao je nekako da nabavi broj
mobilnog telefona dr Libermana.
Tom ga ne krije. Svako moe da ga dobije od njegove sekretarice na
univerzitetu.
Dobro, ali dr Liberman nije privukao na sebe panju kao profesor Irving.
Zato bi ga ubica izabrao?
Nemam pojma, priznao sam. Ali sami ste rekli da onaj ko je odgovoran
za ovo ima velianstveno miljenje o sebi. Moda je mislio da mu mehaniari
i sitni lopovi nee pribaviti panju koju zasluuje.
Jakobsenova se zagledala u prazno, razmiljajui o tome. Namerno sam
skrenuo pogled sa njenih punih usana.
Mogue je, priznala je posle izvesnog vremena. Moda postaje
ambiciozniji. Profesor Irving mu je moda otvorio apetit za poznatijim
rtvama.
Osim ako Tom nije sve vreme bio glavna meta.
Znao sam da izazivam sreu. Jakobsenova se namrtila. Nema dokaza
koji bi to podrali.
Znam, sloio sam se. Samo sam razmiljao o svemu ostalom to je
ubica uradio. Smiljeno ubrzavanje raspadanja, svinjski zubi umesto ljudskih
i rtve sa oigledno protivrenim uzrocima smrti. Sve to govori da e
forenziari poeti da se eu po glavi. Sada izgleda da je i sam Tom verovatno
bio odreen za sledeu rtvu. Zar vam se ne ini da je ubica sve vreme to
nameravao?
Jo uvek je bila sumnjiava. Dr Liberman nije jedini forenziki antropolog
koji radi za Istrani biro Tenesija. Nije bilo naina da iko sazna da e on biti
prikljuen ovoj istrazi.
Onda je ubica moda eleo da uhvati bilo koga ko je prikljuen istrazi, ne
znam. Ali nije tajna da Istrani biro obino prvo poziva Toma, kao ni to da je
on nameravao da se kasnije ove godine penzionie. Ranije. Odagnao sam
misao o propalim namerama Toma i Meri i nastavio. ta ako je ubica ovo
video kao poslednju mogunost da se dokae protiv jednog od vodeih
forenziara u zemlji? Znamo da je sredio da telo Terija Lumisa bude naeno
kada istekne najam kolibe, a Tom se samo nedelju dana ranije vratio sa
jednomesenog putovanja. To znai da je ubica morao da unajmi kolibu dan-
dva pre ili posle Tomovog povratka. Pretpostavimo da to nije samo
sluajnost?
Meutim, po mrtenju Jakobsenove videh da sam preterao. Zar ne
mislite da je to malo nategnuto?
Uzdahnuo sam. Ni sam vie nisam bio siguran. Moda. Pa ipak, imamo
posla sa nekim ko je postavio injekcijske igle u le est meseci pre nego to je
sredio da on bude ekshumiran. U poreenju sa tim, nije preteko saznati
kada e sledea rtva biti u gradu.
Jakobsenova je utala. Srknuo sam kafu, pustivi je da sama donese svoje
zakljuke.
To je ba obimno tumaenje jednog telefonskog poziva, ree najzad.
Jeste, sloio sam se.
Ali mislim da vredi proveriti.
Tada me napusti sva napetost, koje do tada nisam bio ak ni svestan.
Nisam bio siguran oseam li olakanje zbog toga to e se proveriti mogui
trag, ili samo zahvalnost to sam ozbiljno shvaen.
 Znai, uzeete otiske prstiju iz javne govornice?
Ekipa za uviaje ve je tamo, mada sumnjam da e ita nai dvadeset
etiri sata kasnije. Jakobsenova blago izvi usta, primetivi moje iznenaenje.
Niste valjda mislili da emo jednostavno zanemariti tako neto?
Zvuno brrr od vibracija njenog telefona na stolu potedelo me je
odgovora na to pitanje. Izvinite, kaza ona, uzevi ga.
Oputeniji nego to sam bio celog dana, pijuckao sam kafu dok je ona
izala da primi poziv. Posmatrao sam je kroz staklena vrata kako napetog
izraza slua sagovornika sa druge strane linije. Razgovor nije dugo trajao.
Posle manje od jednog minuta vratila se unutra. Oekivao sam da se izvini i
ode, ali je ona opet sela za sto.
Nije pomenula razgovor, ali je zato odisala nekom novom hladnoom.
Nestala je blaga oputenost koju sam primetio ranije. Malo se igrala drkom
svoje olje, pomerajui je na tacni. Dr Hanteru... poela je.
Zovem se Dejvid.
Kao da to nije oekivala. Sluajte, treba da znate...
ekao sam, ali nije nastavljala. ta?
Nije vano. ta god je nameravala da kae, predomislila se. Pogled joj je
odlutao do gotovo prazne ae piva, koju kelnerica jo nije odnela. Izvinite
to pitam, ali smete li da pijete alkohol? Mislim, s obzirom na vae stanje?
Moje stanje?
Vau povredu. Zagonetno je nakrivila glavu. Verovatno ste
pretpostavili da smo vas proverili.
Shvatio sam da drim olju u vazduhu. Paljivo sam je spustio. Nisam
razmiljao o tome. A to se alkohola tie, bio sam uboden, a nisam trudan.
Gledala me je sivim oima. Da li vam je neprijatno da razgovarate o
tome?
Ima i prijatnijih tema.
Da li ste ili na neko savetovanje posle tog napada?
Nisam. A nije mi potrebno ni sada, hvala.
Ona izvi obrvu. Zaboravila sam. Ne verujete psiholozima.
Nisu oni u pitanju. Ne verujem da razgovor o neemu uvek predstavlja
najbolje reenje, i to je sve.
Stisnete zube i tako to?
Gledao sam je netremice. Poela je da mi pulsira krv u slepoonicama.
ena koja vas je napala nije uhvaena, zar ne?, zapita ona trenutak
kasnije.
Nije.
Da li vas to brine? Da bi mogla opet da pokua?
Trudim se da se ne optereujem time.
Ali to vas ipak optereuje, zar ne?
Shvatio sam da sam stisnuo pesnice ispod stola. Bile su vlane kada sam
ih otvorio. emu ova pitanja?
Samo sam radoznala.
Zurili smo jedno u drugo. Ali iz nekog razloga sada sam bio smiren, kao da
sam preao preko praga. Zato pokuavate da me izvedete iz takta?
Pogled joj je postao nesiguran. Samo sam...
Jel vam Gardner rekao da to uradite?
Ne znam odakle mi je dolo to pitanje, ali kada je skrenula pogled shvatio
sam da sam u pravu. Bilo je to samo na sekundu, ali sasvim dovoljno.
Zaboga, ta ovo znai? Jel vi to mene ispitujete?
Naravno da ne, odgovorila je, ali neubedljivo. Sada nije smela da me
pogleda u oi. Den Gardner je samo eleo da sazna u kakvom ste psihikom
stanju i nita vie.
U kakvom sam psihikom stanju? Nasmejao sam se u neverici. Bio sam
uboden, raskinuo sam sa prijateljicom, jedan od mojih najstarijih prijatelja
lei u bolnici, a izgleda da su ovde svi ubeeni da sam nesposoban. Moje
psihiko stanje je dobro, hvala.
Obrazi Jakobsenove obojie se crvenilom. Izvinjavam se ako sam vas
uvredila.
Nisam uvreen, samo... Nisam znao ta je tano u pitanju. I gde je
Gardner? Zato on nije ovde?
Trenutno je zauzet neim drugim.
Nisam bio siguran ta me vie razdrauje, to to je mislio da me treba
proceniti ili to mu nije bilo dovoljno vano da to uini sam.
I zato se sad uopte bavite time? Posao je gotovo zavren.
Crvenilo sa obraza Jakobsenove je nestajalo. Zamiljeno se zagledala u
kafu, odsutno prelazei prstom po ivici olje.
Imamo nova deavanja na Stipl Hilu, ree ona.
utao sam. Njene sive oi sretoe se sa mojim.
Jork je nestao.
 16

Sa svetlima koja su sijala sa svakog njenog prozora i iz gomile vozila

Istranog biroa Tenesija ispred nje, Jorkova kua je izgledala krajnje
nestvarno, kao da je deo scenografije nekog filma. Nalazila se na terenu Stipl
Hila, dobro skrivena i udaljena od groblja prevojem u borovoj umi. Nalik
samom pogrebnom zavodu, bila je niska, pravougaona zgrada od betona i
stakla, neuspeo pokuaj preseljenja kalifornijskog modernizma iz 1950-tih
godina duboko na jug Amerike. Nekada je moda bila upeatljiva. Sada,
okruena senovitim vrhovima borovog drvea, izgledala je oronulo i
sumorno.
Ispucala poploana staza, obrasla nabujalim korovom, vodila je do
glavnog ulaza. Policijska traka za mesto zloina koja se protezala oko kue,
davala joj je neobian, svean izgled, mada su taj utisak brzo razvejali
forenziari koji su je pretraivali, nalik duhovima u svojim belim radnim
odelima. Na jednoj strani kue, preko puta zaraslog etvrtastog travnjaka,
nalazio se prilaz garai. Vrata su bila podignuta, otkrivajui mrlju od ulja na
podu, ali ne i automobil.
On je nestao zajedno sa svojim vlasnikom.
Jakobsenova me je ukratko obavestila o pojedinostima dok smo se vozili
tamo. Nismo videli Jorka kao ozbiljnog osumnjienika za ubistvo, inae
bismo ga na vreme uhapsili. Zvuala je kao da se brani, kao da osea linu
krivicu. Donekle se uklapa u uobiajeni profil serijskog ubice
odgovarajuih godina, neoenjen, usamljenik a i njegov naduvani oseaj
sopstvene vanosti je tipina narcisoidna osobina. Meutim, nema
kriminalni dosije, pa ak ni opomenu kao maloletnik. Nismo otkrili da ima
bilo kakvu tajnu. Ako izuzmemo posredne dokaze, ne postoji nita to bi ga
povezalo sa ubistvima.
Posredni dokazi meni izgledaju prilino ozbiljno, rekoh.
U automobilu je bilo suvie mrano da bi joj se videlo crvenilo na licu, ali
bio sam siguran da ga ima. Samo ako verujete da je namerno inkriminisao
sebe tako to nas je usmerio prema pogrebnom zavodu. To ne bi bilo prvi
put, ali izgleda da se njegova pria o unajmljenom privremenom radniku
ispostavila kao tana. Nali smo jo jednog biveg radnika koji tvrdi da se
sea Dvajta embersa. Sve vie se ini da bi taj embers ipak mogao biti
pravi osumnjieni.
Zato onda uhapsiti Jorka?
Zato to bi nam njegovo pritvaranje zbog ugroavanja ivotne sredine
dalo vie vremena da ga ispitamo. Jakobsenova je odavala utisak da joj je
nelagodno. Takoe, mislilo se da postoje izvesne... prednosti u
beskompromisnom pristupu.
A bilo kakvo hapenje je bolje od nikakvog. Politika i odnosi sa javnou su
svuda isti.
Samo to Jork nije ekao da ga uhapse. Kada su tog popodneva agenti
Istranog biroa Tenesija doli da ga pokupe, nije mu bilo traga ni na groblju,
ni kod kue. Automobil mu nije bio tu, a kada su agenti provalili u kuu, otkrili
su znake da se spakovao na brzinu.
Pronali su i ljudske ostatke.
Otkrili bismo ih i ranije da nije bilo greke u papirologiji, priznala je
Jakobsenova. Prvobitni nalog je pokrivao pogrebni zavod i okolinu, ali ne i
Jorkovu privatnu kuu.
Jesu li ostaci skoranji?, upitah.
Mislimo da nisu. Ali Den bi vie voleo da vidite sami.
To me je zaprepastilo vie i od Jorkovog nestanka. Pola nisam mogao da
dobijem. Sem je imala teku no. Mislili su da e joj poeti trudovi, i mada se
pokazalo da je to bila lana uzbuna, on nije bio spreman da je ostavi samu.
Zato je rekao Gardner u da pozove mene.
Kada sam ga pozvao, Pol je zvuao iznureno. Nisam sumnjao u
Jakobsenovu, ali morao sam da razgovaram sa njim pre nego to odem tamo.
Rekao sam Gardneru da u to pogledati rano ujutro, ali i da pita tebe ako
hoe da sazna jedno miljenje ve veeras. Nadam se da ne zamera, kazao
je. Rekao sam mu da ne zameram, da sam samo iznenaen to je Gardner to
prihvatio. Suvo se nasmejao. Nije imao mnogo izbora.
Oigledno nije oprostio Gardneru to je podrao Hiksa protiv Toma. Pol je
bio preveliki profesionalac da bi dozvolio da istraga trpi zbog njegovih linih
oseanja, ali mu to nije smetalo da malo pokae zube.
Pitao sam se kako se Gardner osea povodom toga.
Jakobsenova se nije zadravala u Stipl Hilu. Poto me je dovezla, otila je
da proveri kako napreduju forenziari sa javnom govornicom. Mene su
poslali u kombi da se presvuem, a onda sam krenuo ka kui.
Gardner je stajao ispred ulaznih vrata i razgovarao sa sedokosom enom
u belom radnom odelu. Na sebi je imao navlake za cipele i rukavice, i mada
me je pogledao dok sam prilazio, nije prekinuo razgovor.
Stao sam na kraju staze i ekao.
Poto je dao poslednje kratko uputstvo eni u belom, Gardner se najzad
okrenu ka meni. Nijedan od nas nije progovarao. Njegovo nezadovoljstvo je
bilo gotovo opipljivo, ali ta god mislio, zadrao je to za sebe. Kratko mi je
klimnuo glavom.
Na spratu je.
Kua je bila naopako konstruisana, svojstveno svom stilu i dobu, tako da
su spavae sobe bile dole, a prostorije za dnevni boravak na prvom spratu.
Nekada beli zidovi i tavanice bili su umrljani prljavo utom bojom od
viedecenijskog dima od cigareta, a ista patina oker boje, nalik masnoi,
videla se i na vratima i nametaju. Ispod opteg, nataloenog vonja ustajalog
duvana, oseao se plesnivi miris starih tepiha i neopranih arava.
Oseaj zaputenosti i tronosti pojaavao je pretres koji je bio u toku.
Forenziari su paljivo pregledali fioke i plakare, i izvlaili krhotine Jorkovog
ivota kako bi ih ispitali. Oseao sam njihove poglede na sebi dok smo se
uspinjali stepenitem. Oseao sam iekivanje, koje mi je bilo poznato sa
drugih mesta zloina na kojima je dolo do znaajnog otkria, ali i neskrivenu
radoznalost.
Oigledno se pronela vest o mom ponovnom uspostavljenju.
Gardner me je vodio uza stepenite u ijim su uglovima bili klobuci
praine. Ceo sprat je bio otvoren, tako to su spojeni kuhinja, trpezarija i
prostorija za dnevni boravak. Veina nametaja je izgledala verodostojno:
razdeljene police i vitrine sa mat staklima kao da su uzete iz oglasa za
domainstvo amerikog sna iz 1950-tih godina.
Meutim, nametaj je bio meavina iz kasnijih decenija. Zarali friider
buno je zujao u kuhinji, dok je imitacija lustera sa sijalicama u obliku svea
visila iznad izgrebanog trpezarijskog stola i stolica u prostoriji za
obedovanje. Prepunjena kona fotelja stajala je na sredini prostorije za
dnevni boravak, napuklih jastuia zalepljenim trakom za izolaciju. Ispred nje
se nalazio ogromni televizor sa ravnim ekranom, kao jedini noviji komad
nametaja koji sam video.
Na spratu je bilo jo zaposlenih forenziara. Kua je bila u potpunom
neredu, mada je bilo teko rei koliko je to posledica pretrage, a koliko
rezultat Jorkovih linih navika. Odea je bila razbacana naokolo, a kutije sa
drangulijama i starim asopisima izvaene iz plakara. Sudopera i pult za
doruak nisu se videli ispod prljavog posua, a skoreni kartoni u kojoj se
nosila hrana leali su tamo gde ih je Jork spustio.
Nekoliko lanova ekipe za pretres prekinulo je posao i posmatralo kako
me Gardner vodi kroz prostoriju. Prepoznao sam krupnog Derija, koji je,
etvoronoke, na podu preturao po fiokama izgrebanog kredenca. Pozdravi
me digavi ruku u rukavici.
Zdravo, doco. Vilice su mu se pomerale ispod maske dok je energino
vakao vaku. Lepo mesto, a? A trebalo bi da vidite njegovu zbirku filmova.
Porno raj, sve alfabetski sreeno. Tip stvarno treba vie da izlazi.
Gardner je otiao do nie pored sudopere. Samo da svi ostanu na svom
mestu kad zavrite. Neki se tiho nasmejae, mada nisam bio siguran da je
re o ali. Ovuda.
U nii se nalazio duboki plakar, ija su otvorena vrata bila rasklimatana.
Sadraj je bio izvaen i rasturen okolo: kutije sa polomljenom grnarijom,
plastina kanta napukla sa strane, pokvareni usisiva. Jedan agent je kleao
pored kartonske kutije sa starom fotografskom opremom: izlizanim
refleksnim foto-aparatom, koji je oigledno video i bolje dane, starinskim
blicom i svetlomerom, i starim fotografskim asopisima, izbledelih i
savijenih listova.
Metar-dva dalje, izdvojena od ostale starudije, na pranjavom linoleumu
leala je ulubljena tana za spise.
Poklopac joj je bio sputen, ali otvoren, kao da zbog veliine onoga to se
nalazilo unutra ne moe da legne ravno. Gardner ju je gledao bez elje da joj
se iole priblii.
Nali smo je u plakaru. im smo videli ta je unutra, ostavili smo je dok
neko ne doe da je pogleda.
Tana je izgledala premala da bi u nju stalo ljudsko bie; barem ne
odraslo, ali znao sam da to nita ne znai. Pre mnogo godina bio sam pozvan
da pregledam telo mukarca koje je bilo nabijeno u putnu torbu ak i manju
od ove tane. Ekstremiteti su mu bili savijeni unazad na sebe same, a kosti
polomljene i zbijene u oblik koji nijedan ivi ovek od gume ne bi mogao da
postigne.
unuo sam pored nje. Smea koa bila je izgrebana i izlizana, ali bez bui
i mrlja koje bih oekivao da su unutra istruleli ostaci. To se poklapalo sa onim
to je Jakobsenova rekla da nisu skoranji.
Mogu li da pogledam?, upitao sam Gardnera.
Zbog toga ste ovde.
Zanemarivi zajedljivost u njegovom glasu, pruio sam ruku prema
poklopcu, svestan da me svi gledaju dok sam ga otvarao.
Tana je bila puna kostiju. Jedan pogled bio je dovoljan da potvrdim da su
ljudske. Unutra je bio ceo grudni ko naspram koga je stajala odvojena
lobanja, ije je donja vilica i dalje stajala na svom mestu sa prepoznatljivim
nacerenim osmehom. Gledajui to, zapitao sam se da li su nedavne rei
Jakobsenove bile smiljene: Nismo otkrili da ima bilo kakav kostur u ormanu.5
E, pa sada su otkrili jedan.
Kosti su imale istu boju duvana kao i zidovi, ali ovog puta nisam mislio da
je dim od cigareta razlog za to. Bile su oiene, bez ikakvih tragova mekog
tkiva. Nagnuo sam se blie i pomirisao, ali nita nije zaudaralo osim
plesnivog mirisa koe.
Podigao sam rebro koje je stajalo na vrhu. Bilo je izvijeno kao mali luk. Na
jednom ili dva mesta sam primetio kako se poluprovidne ljuspice gule sa
povrine, kao siuna riblja krljut.
Jeste li saznali neto o Jorku?, zapitah dok sam je paljivo razgledao.
Jo uvek ga traimo.
Mislite li da je otiao svojom voljom?
Ako me pitate da li je otet kao Irving, odgovor je ne. Irving nije uzeo
automobil, niti spakovao prtljag pre nego to je nestao, ree Gardner saeto.
A sad, ta moete da mi kaete o tome?
 Spustio sam rebro i izvadio lobanju. Kosti su kljocale gotovo melodino
dok su se pomerale.
Ovo je ena, odgovorih mu, okreui lobanju u ruci. Struktura kostiju je
suvie nena za mukarca. I nije umrla skoro.
Kaite mi neto to ne znam.
Dobro, prihvatio sam. Za poetak, nije ubijena.
Reagovao je kao da sam nagovestio da je zemlja ravna. ta?
Ovo nije rtva ubistva, ponovio sam. Pogledajte kako su kosti poutele.
Ovo je staro; najmanje etrdeset ili pedeset godina. Moda i vie. Vidite da je
bila premazana nekim konzervansom, koji poinje da se guli. Prilino sam
siguran da je to elak6, koji se ne koristi ve godinama. A pogledajte ovo...
Pokazao sam mu malu, pravilnu rupicu probuenu na temenu lobanje.
Tu se nalazila neka vrsta zakaaljke, preko koje je kostur mogao da se
okai. Postoji mogunost da je doao iz neke laboratorije ili pripadao nekom
studentu medicine. Danas se uglavnom koriste plastini modeli, ali se
povremeno moe naii i na neki pravi.
To je medicinski kostur? Gardner se zagledao dole u kosti. ta, kog
avola, on radi ovde?
Vratio sam lobanju u tanu. Jork je rekao da je njegov otac osnovao Stipl
Hil pedesetih godina. Moda je pripadao njemu. Nesumnjivo je dovoljno
star.
Prokletstvo. Naduvao je obraze. Ipak bih voleo da ga pogleda i Pol
Ejveri.
Kako hoete.
Mislim da Gardner nije ak ni shvatio prizvuk potcenjivanja. Bacivi
poslednji gadljiv pogled na tanu, poao je prema stepenitu. Zatvorio sam
njen poklopac i krenuo za njim.
ao, doco, ree Deri, vaui i dalje. Jo jedan protraen izlazak, a?
Prolazei pored kredenca, zastao sam da pogledam zbijene porodine
fotografije u ramovima, vizuelnu istoriju Jorkovog ivota. Bila je to meavina
poziranih fotografija i prazninih snimaka, ije su nekada svetle letnje boje
bile isprane i izbledele. Na veini se nalazio Jork: kao nacereni deak u
kratkim pantalonama na amcu, ali i kao neraspoloeni pubertetlija. Starija
ena prijatne spoljanjosti, za koju se po izgledu moglo rei da mu je majka,
bila je sa njim na veini fotografija. Ponegde je sa njima bio i visoki preplanuli
mukarac sa poslovnim osmehom, za koga sam pretpostavio da je Jorkov
otac. Nije ga bilo na mnogo fotografija, pa sam pretpostavio da ih je veinu
snimio sam.
Meutim, na kasnijim fotografijama bila je iskljuivo Jorkova majka,
postepeno sve pogrbljenija i mravija kopija sebe iz mlaih dana. Na
poslednjoj fotografiji je pozirala pored jezera sa mlaom verzijom svog sina,
krhka i seda, ali i dalje sa osmehom.
 To je bila poslednja.
Sustigao sam Gardnera u dnu stepenita. Do tada nije pomenuo telefonski
poziv koji je Tom primio prethodne veeri. Nisam bio siguran da li misli kako
to nije vano, ili jednostavno ne eli da prizna da sam ja moda uinio neto
korisno. Ali nisam nameravao da odem, a da to ne pomenem.
Da li vam je Jakobsenova rekla za telefonsku govornicu?, upitao sam dok
smo ili hodnikom.
Rekla mi je. Istraujemo to.
ta je sa Tomom? Ako je poziv trebalo da ga izmami napolje, moda je jo
uvek u opasnosti.
Cenim to ste to naglasili, ree on, hladnim i zajedljivim tonom. Imau
to na umu.
Dozlogrdilo mi je. Bilo je kasno, a ja sam bio umoran. Stao sam u hodniku.
Sluajte, ne znam ta vas mui, ali sami ste traili da doem ovamo. Da li bi
vas ubilo ako biste bili bar uljudni?
Gardner se okrenu i stade ispred mene, a lice mu se smrkavalo. Traio
sam da doete zato to nisam imao prokletog izbora. U ovu istragu vas nisam
uveo ja, nego Tom. I izvinjavam se ako vam se ne svia moje ponaanje, ali
ako niste primetili pokuavam da uhvatim serijskog ubicu!
Pa, to nisam ja!, planuo sam.
Pretee smo gledali jedan u drugog. Stajali smo kod ulaznih vrata, kroz
koja sam video kako je nekoliko agenata zastalo da nas pogleda. Trenutak
kasnije, Gardner duboko udahnu i zagleda se u pod. Izgledalo je da se uz
primetan napor savladava.
Za vau informaciju, odmah sam odredio posebno obezbeenje za
Toma, ree mi strogo kontrolisanim glasom. Iskljuivo kao predostronost.
ak i ako ste u pravu za telefonski poziv, sumnjam da e onaj ko ga je uputio
ita pokuati dok je Tom u bolnikom krevetu. Ali nisam hteo nita da
rizikujem.
To nije bilo ba izvinjenje, ali me je zadovoljilo. Najvanije je bilo da je
Tom bezbedan.
Hvala vam, kazao sam.
Molim lepo. Nisam mogao da prosudim da li se ali ili ne. A sada, ako je
to sve, dr Hanteru, pobrinuu se da vas vrate u va hotel.
Krenuo sam da izaem, ali nisam stigao ni do stepenita ispred ulaza
kada je neko pozvao Gardnera iz kue.
Gospodine? Trebalo bi ovo da vidite.
Jedan forenziar, ije je radno odelo bilo umazano uljem i prainom,
pojavio se na vratima neto dalje niz hodnik. Gardner me pogleda i znao sam
ta je pomislio.
Nemojte jo ii.
Otiao je tamo i uao kroz vrata. Malo sam oklevao, pa poao za njim.
Nisam imao nameru da stojim kao kolarac ispred direktorove kancelarije
dok Gardner ne odlui da li sam mu potreban ili nisam.
To je bio unutranji ulaz u garau. U vazduhu se oseao miris ulja i vlage.
Sa tavanice je svetlela jedna gola sijalica, iji je slab sjaj bio potpomognut
bletavom svetlou reflektora. Unutra je vladao nered kao i u ostalim
delovima kue, ulegnute kartonske kutije, plesniva oprema za logorovanje i
zarali batenski alat okruivali su istinu na kojoj je stajao Jorkov
automobil.
Gardner i agent ekipe za uviaj stajali su pored starog ormana za
kartoteku. Jedna od fioka bila je izvuena.
...na dnu ispod starih asopisa, govorio je agent. Isprva sam pomislio
da su to samo fotografije dok nisam bolje pogledao.
Gardner je zurio dole u njih. Isuse Hriste.
Zvuao je zaprepaeno. Drugi agent je rekao jo neto, ali nisam obraao
panju. Tada sam ve i sam video ta su pronali.
Bila je to tanka kutija veliine papira za pisanje, kakva se koristi za foto-
papir. Bila je otvorena, a agent je rairio nekoliko fotografija koje je naao
unutra. Sve su bile crno-beli portreti mukih i enskih lica u krupnom planu,
od brade do ela. Bili su uveliani gotovo do prirodne veliine, a savren
fokus je uhvatio svaku crtu, svaku poru i manu u izotrenim pojedinostima;
deli sekunde sauvan u nepomuenoj jasnoi. Svako lice bilo je izoblieno i
tamno, a izrazi su im na prvi pogled bili gotovo komini, kao da je svako od
njih bio uhvaen u trenutku kijanja. Ali samo dok im ne vidite oi.
Tada ste shvatali da u tome nema ama ba niega kominog.
Od poetka smo sumnjali da rtava ima vie od onih za koje znamo. Ovo je
to potvrivalo. Jorku nije bilo dovoljno da ih mui do smrti.
Nego ih je i fotografisao dok umiru.
Gardner kao da je tek tada shvatio da sam i ja tamo. Pogledao me je otro,
ali nije izrekao prekor koji sam napola oekivao. Mislim da je i sam bio jo
uvek zaprepaen.
Moete sada da idete, dr Hanteru.
Kada sam se presvukao, jedan utljivi agent Istranog biroa me je
odvezao natrag u hotel, ali grimase onih lica su me i dalje opsedale dok smo
se vozili mranim ulicama. Delovale su uznemirujue na nivou koji je teko
objasniti. Ne samo zbog onoga to se na njima videlo. Tokom ivota sam se
mnogo puta susretao sa smru. Radio sam na sluajevima u kojima su ubice
uzimale trofeje sa svojih rtava: uvojak kose ili neko pare tkanine sa odee,
nastrane uspomene na ivote koje su oduzeli.
Ali ovo je bilo drugaije. Jork nije bio sumanuti ubica, izgubljen u vrelini
neke izopaene strasti. Sve vreme nas je vukao za nos, od poetka
manipuliui istragom. ak i njegov odlazak bio je savreno vremenski
usklaen. A ni fotografije nisu bile uobiajeni trofeji. Napravljene su sa
panjom i vetinom koje su govorile o smiljenoj, bezoseajnoj
hladnokrvnosti. O kontroli.
Zbog toga su bile jo stranije.
Kada sam se vratio u sobu, nije mi bilo potrebno jo jedno tuiranje, ali
sam ipak otiao pod tu. Odlazak u Jorkovu kuu ostavio mi je oseaj
prljavtine koji se zavukao ispod koe. Simbolino ili ne, vrua voda je zaista
pomogla, pa sam zaspao gotovo istog trenutka nakon to sam iskljuio
svetlo.
Probudio sam se nekoliko minuta pre est sati zbog upornog zujanja. Jo
uvek u polusnu, poeo sam rukom da traim budilnik, dok nisam shvatio da
zvuk dopire iz mog telefona.
Da?, promrmljao sam, jo uvek nedovoljno razbuen.
Poslednji tragovi sna su nestali kad sam zauo Polov glas.
Imam loe vesti, Dejvide, rekao je. Tom je sino umro.

Dobro si presekao. Znao si da nee dugo proi pre nego to agenti Istranog
biroa stignu do kue, ali napustio si je u pravom trenutku. Prerano i vei deo
udara otiao bi u prazno. Prekasno i... Pa, to bi sve pokvarilo.
teta je to nisi imao vie vremena. Mrzi kada si primoran da uri, ali nisi
to mogao da izbegne. Uvek si znao da e doi do toga. Pogrebni zavod je
posluio svojoj svrsi. Sve si to unapred zamislio; ta treba da uzme, a ta da
ostavi. Bilo je potrebno dobro prosuivanje i dosta samodiscipline. Ali to je u
redu.
Neke rtve moraju da se podnesu.
Sada si skoro spreman za sledei nivo. Treba samo da bude strpljiv. Nije
ostalo jo mnogo. Samo jo jedan posao kako bi se sloile poslednje kockice i
ekanju je kraj.
Priznaje da ponekad izgubi nerve, ali to je dobro. Ne moe sebi dozvoliti
da bude samozadovoljan. Kada se ukae prilika, morae da bude spreman i
iskoristi je. Ne sme da proputa takve prilike. Zna to bolje nego iko.
ivot je prekratak.
 17

Na kraju, sve predostronosti za Tomovu bezbednost pokazale

uzaludnim. Lekari i medicinsko osoblje na odeljenju intenzivne nege bili su
upozoreni na potrebu za dodatnom panjom, iako im nije dato objanjenje
zbog ega a u hodniku ispred njegove sobe postavljen je jedan agent
Istranog biroa Tenesija. Niko nije mogao da prie Tomu bez njihovog
znanja, a ak i da jeste, Meri je sve vreme bila pored njega.
Uprkos svemu tome srce je prestalo da mu kuca minut-dva posle etiri
sata tog jutra.
Lekari su pokuali da ga povrate, ali njegovo srce je uporno odbijalo da
opet proradi. Tvrdoglav do kraja.Ta misao mi je besciljno kruila kroz glavu,
odbijajui da se smiri.
Oseao sam otupelost, jo uvek nesposoban da shvatim ta se dogodilo.
Posle razgovora sa Polom, pozvao sam Meri i izgogovorio uobiajene,
beskorisne rei. Zatim sam seo na krevet, ne znajui ta da radim. Pokuao
sam da ubedim sebe kako je Tom barem umro mirno, sa svojom enom
pored kreveta, i da je na kraju poteen muenja kojem je podvrgnut Irving.
Ipak, to je bila slaba uteha. Jork ga moda nije ubio svojim rukama, ali Tom je
ipak bio rtva. Bolestan ili ne, imao je pravo da proivi ostatak svog ivota u
miru, bez obzira na to koliko trajalo.
On mu je to oduzeo.
U mislima sam ugledao sliku Jorkovog lica, koje je zrailo lanom
poniznou dok je ustro tresao Tomovu ruku onog jutra na Stipl Hilu. Dr
Liberman, ast mi je to sam vas upoznao... uo sam mnogo toga lepog o vaem
radu i, naravno, o vaoj ustanovi. Slui na ast Tenesiju. Verovatno nam se jo
tada smejao; znajui svoje namere i skrivajui svoju veu krivicu iza vidljivih
sitnih prekraja na groblju.
Ne seam se da sam ikoga toliko mrzeo kao Jorka u tom trenutku.
Jadikovanje u hotelskoj sobi nije moglo vratiti Toma, niti pomoi da bude
uhvaen njegov ubica. Istuirao sam se i obukao, pa poao u mrtvanicu. Bilo
je jo rano kada sam stigao. Koraci su mi odjekivali dok sam iao pustim
hodnikom. Mrtvanica je hladna, a poploane povrine pojaavaju oseaj
usamljenosti. Bilo bi mi drago da vidim poznato lice, ali Pol mi je rekao da
prvo mora da prisustvuje jo nekim sastancima, a sumnjao sam i da bi Samer
bila u stanju da pomogne kada bude ula vest.
Ali barem je Kajl bio tamo. Gurao je kolica kroz hodnik kada sam izaao iz
svlaionice i pozdravio me sa uobiajenom poletnou.
Zdravo, dr Hanter. Uskoro moram da pomognem na jednoj obdukciji, ali
ako vam posle toga bude potrebna pomo, samo mi javite.
 Hvala ti, hou.
Jo uvek je stajao. Hm, hoe li Samer doi kasnije?
Ne znam, Kajle.
Oh, dobro. Klimnuo je, pokuavi da sakrije razoaranje. Kako je dr
Liberman?
Pretpostavio sam da je jo prerano da bi se vest proirila, ali nadao sam
se da me nee to pitati. Nisam eleo da budem onaj koji e je doneti.
Umro je noas.
Kajlovo lice se natmuri. Mrtav je? ao mi je, nisam znao...
Nisi ni mogao da zna.
Video sam da razmilja ta bi rekao. Bio je dobar ovek.
Jeste, sloio sam se. Bilo je i gorih epitafa.
Nastojao sam da ispraznim um dok sam iao prema sali za obdukcije,
elei da se usredsredim na ono to treba da radim. Ali to je bilo nemogue u
okolini koju sam toliko vezivao za Toma. Prolazei pored sale u kojoj je radio,
zastao sam, pa uao.
Bila je ista kao i prethodnog dana. Kostur Terija Lumisa jo uvek je leao
na aluminijumskom stolu, sada skoro sasvim sastavljen. Sala je izgledala kao
bilo koja druga, bez i najmanjeg traga Tomovog prisustva. Hteo sam da
izaem, ali tada ugledah CD plejer koji je jo uvek stajao na polici pored
uredno sloene gomile dez albuma. Tada sam najzad shvatio.
Tom je mrtav.
Stajao sam tamo izvesno vreme, upijajui tu nepromenljivu injenicu.
Zatim sam izaao, pustio vrata sa tegom da se zatvore i krenuo niz hodnik
prema sali za obdukciju, u kojoj su ekale kosti sitnog lopova.
Ponovno sastavljanje i pregled kostura Noe Harpera trebalo je dosad da
bude gotovo. Za odlaganje niko nije bio kriv, ali posao je poveren meni, pa
sam se oseao odgovornim to se to oduilo. Sada sam bio odluan da ga
zavrim, makar radio cele noi.
Pored toga, dobro mi je dolo da skrenem misli.
Lobanja i vee kosti ruku i nogu bile su postavljene na sto priblino svom
anatomskom poloaju, ali ostatak je bio samo grubo izdvojen. Nameravao
sam da sada sastavim kimeni stub, to je verovatno predstavljalo
najsloeniji deo postupka. Kima je u sutini viedelna futrola koja titi icu
nerava u svom sreditu. To je savren primer genijalnosti prirode i udo
biolokog inenjeringa.
Ali u tom trenutku nisam bio raspoloen da se divim tome. Poeo sam sa
vratnim prljenovima i nastavio paljivo da uklapam nepravilne zglavke
jedan uz drugi. Nisam daleko odmakao. Prljenovi koji sainjavaju vrat manji
su od grudnih i lumbalnih prljenova. Ima ih sedam i svaki se savrenim
lastinim repom uklapa u one iznad i ispod sebe. Prvih pet sam uklopio
prilino lako, ali kada sam potraio esti, nisam mogao da ga naem.
 Hajde, Hanteru, usredsredi se. Razdraen, opet sam pregledao preostale
prljenove, ali jedini prljen koji sam naao imao je drugaiji oblik i veliinu.
Oigledno nije bio esti, nego sedmi.
Jedan je nedostajao.
To je bilo nemogue. Iako u poodmaklom stadijumu raspadanja; telo Noe
Harpera bilo je potpuno nedirnuto kada smo ga iskopali. Da je neki od
njegovih kimenih prljenova nedostajao, sigurno bismo to primetili. Pa gde
je onda?
Sa udnim oseajem sigurnosti, poao sam do mikroskopa na radnom
stolu. Nisam se iznenadio kada sam ispod okulara ugledao mali, beli
predmet. Trebalo je ranije da shvatim. Pitao sam se ta je Tom radio ovde
kada je doiveo srani udar.
Sada sam znao.
Kada sam pogledao kroz okular, slika je bila zamuena. Podeavao sam
fokus dok nisam ugledao prljen. Bio je delikatno oljebljen i izboen kao
koral, a njegova porozna povrina izgledala je rupiasto pod uveanjem.
Napukline u kosti bile su duboke.
Uspravio sam se i uzeo to pare kosti. Pukotine su bile gotovo nevidljive
golim okom. Bilo ih je dve: po jedna na svakoj lamini, tananim kotanim
mostovima koji povezuju glavni deo prljena sa njegovim krhkijim nervnim
lukom.
Neobino bistrog uma, spustio sam prljen i poao hodnikom natrag do
sale za obdukcije u kojoj je radio Tom. Krenuo sam pravo do kostura Terija
Lumisa, uzeo esti vratni prljen sa stola za ispitivanje i podigao ga na svetlo.
Pukotine su bile jo neprimetnije nego na lamini koju sam maloas
pregledao. Ali bile su potpuno iste.
Znai, to je to. Nisam oseao zadovoljstvo, ve samo neoekivanu tugu. To
je bilo Tomovo otkrie, a ne moje. Izvadio sam telefon i pozvao Pola.
Znam kako su ubijeni.

Dakle, zasigurno je zadavljenje.

Pol je ravnoduno gledao prljen koji je drao. Bili smo u Tomovoj sali za
obdukcije. Ve sam mu pokazao napukline na estom vratnom prljenu Noe
Harpera pre nego to sam ga uveo ovamo da vidi istovetne napukline na
prljenu Terija Lumisa.
Ne znam nijedan drugi nain na koji bi se dobile tako precizne pukotine,
rekao sam. Udarac u potiljak je mogao da slomi prljen, ali povreda bi morala
da bude mnogo obimnija. A mogunost da povreda od obinog udarca
izazove gotovo istovetne povrede dveju razliitih rtava je premala da bi bila
razmatrana. Ne, ove pukotine su bile posledica neega usredsreenijeg,
kontrolisanijeg.
 Ta re mi je zaista pristajala uz Jorka.
Sada bar zasigurno znamo odakle Lumisu i Harperu ruiasti zubi,
sloio se Pol. A to objanjava i ta je Tom radio u drugoj sali. Primetio je
napukline Lumisovog prljena i otiao da vidi ima li ih i Harper. Slae li se sa
tim?
Uglavnom. A onda ga je Jork pozvao, dok je on to gledao pod
mikroskopom. inilo mi se da je u tome bilo nekakve ironije, mada nisam
bio siguran kakve.
Pol paljivo spusti kost. Gospode, to je da zaplae.
Zvuao je iscrpljeno, a tako je i izgledao. Tomova smrt ga je duboko
pogodila, a lana uzbuna sa Sem prethodne noi nije mu pomogla. Prekinuo je
sastanak osoblja kada sam ga pozvao, a im je uao na njemu se video umor
usled nekoliko napornih dana. Bore oko oiju su mu se produbile, a
mestimino su se videle i mrlje plavo-crnih ekinja na njegovoj bradi, jer se
obrijao na brzinu.
Pokuao je da ugui zevanje. Izvini.
Hoe li kafu?, upitah ga.
Kasnije. Uloio je napor da se sabere. ta je sa prljenovima ostataka iz
ume? Jesi li proverio i njih?
Dok sam te ekao. Dva nedostaju, ali ostali su u redu. Ukljuujui i esti.
To nije bilo iznenaenje. Vilis Dekster je poginuo u saobraajnoj nesrei. Nije
bio ubijen kao Noa Harper i Teri Lumis.
Znai, tragamo za stabilnim pritiskom primenjenim na vratove obeju
rtava, dovoljno snanim da slomi laminu, a ne prekine podjezinu kost. Pol
die ruke i zagleda se u njih. Moe li da se seti kolike su bile Jorkove ruke?
Nedovoljno velike da uine ovo. U vezi sa Jorkovim rukama seao sam
se samo njegovih prstiju utih od nikotina. Ali i Lumis i Harper su bili odrasli
ljudi; bilo je potrebno neto sa ogromnim rasponom da bi im se obuhvatili
vratovi i polomili prljenovi. A to bi najverovatnije slomilo i podjezinu kost.
Verovatnije se radi o nekoj vrsti poveske ili garote7, nego o
davljenju rukama, kaza Pol. ta god da je upotrebio, morao im je to
privrstiti oko vratova ba na istom mestu, da bi svaki put izazvao isto
oteenje na istom prljenu. Meutim, teko je rei ta je to bilo.
Tom je znao ta je u pitanju.
Pogleda me iznenaeno. Zaista?
Sea li se ta je rekao Meri kad su ga odvezli u bolnicu? pansko. U tom
asu nismo znali na ta je mislio.
Polu je zbog umora trebao jo jedan trenutak da to povee. pansko
motovilo. Hriste, trebalo je da shvatim.
Kao i ja. Marama ili neka vrsta tkanina se obavije oko ekstremiteta koji
krvari, pa se ispod nje gurne neki tap i uvrne8. To je pansko motovilo. U
sutini, to je neto vie od improvizovane poveske koja moe da se stee i
poputa po volji, jednostavna sprava koja je spasila bezbroj ivota.
Ali ne na nain kako ju je Jork koristio.
Setio sam se fotografija koje su agenti Istranog biroa pronali u Jorkovoj
garai. Izrazi rtava u agoniji, njihova tamna i naduvena lica; oblivena krvlju
jer je Jork sve vie stezao povesku, polako guei ivot u njima.
I fotografisao ih dok se to deavalo.
Odagnao sam te slike iz misli. Jork moda nije ni shvatao da ostavlja
vidne dokaze. Nije mogao da zna da su lamine polomljene. A ak i da je
primetio ruiaste zube, oni su prilino nepoznat fenomen. Moda nije
shvatio njihovo znaenje.
To nas opet vraa na krv u kolibi, ree Pol. Lumis je bio zadavljen, pa
nije mogue da je sva krv bila njegova. ija je onda, dodavola?
Verovatno jo jedna od Jorkovih igara, odgovorih. Analiza DNK e nam
naposletku rei, ali imam ideju kako da ne ekamo toliko dugo.
Pol umorno slee ramenima. Razgovarao sam danas sa Gardnerom. Nije
hteo odmah da prizna, ali jasno je da su tvoju pretpostavku o Tomu shvatili
ozbiljno. Sutina je u tome da ne mogu odbaciti mogunost da e Jork sada,
kada je upropastio priliku sa njim, pokuati da doe do nekog drugog iz
istrane ekipe.
Verovatno je to trebalo da mi padne na pamet, ali ipak nije. Bio sam
suvie zaokupljen onim to se deava Tomu da bih ispratio tu ideju do njenog
razlonog zakljuka.
I ta e Gardner da uradi?
Ne moe mnogo toga osim da upozori ljude da budu oprezni, ree Pol.
Ne moe svima da prui neprestanu zatitu, a ak i kad bi hteo, nema
dovoljno ljudi za to.
Smatram sebe upozorenim.
Osmehnuo se, ali bez mnogo humora. Postaje sve bolje i bolje, zar ne?
Ovo istraivako putovanje ti se pretvorilo u jedno pakleno iskustvo.
Bilo je tako, ali ipak mi je bilo drago to sam doao. Ne bih propustio
priliku da radim sa Tomom, bez obzira na sve.
Jesi li zabrinut?, upitah.
Polove ekinje su unule kada je preao rukom preko lica. Moda malo.
Jork je ranije imao prednost iznenaenja, ali sada ju je izgubio. Ne kaem da
neu biti oprezan, ali neu se stalno osvrtati preko ramena da me neki ludak
ne bi zaskoio.
Posle izvesnog vremena se navikne, rekoh.
Iznenaeno me je pogledao, pa prasnuo u smeh. Da, verujem da je tako.
Uozbiljio se. Sluaj, Dejvide, ako eli da se povue, niko te nee kriviti. Ovo
nije tvoj problem.
Znao sam da su mu namere dobre, ali to podseanje je ipak delovalo kao
amar. Moda i nije, ali oseam se kao da jeste.
 Pol klimnu glavom, pa pogleda na sat i napravi grimasu. Izvini, ali moram
da idem. Imam jo jedan prokleti sastanak sa osobljem. Situacija e se srediti
za dan-dva, ali sada moram da budem na po dva mesta odjednom.
Kada su se vrata zatvorila za njim, tiina u sali za obdukcije kao da me je
pritisla. Spustio sam pogled na delimino sastavljen kostur koji je leao na
stolu za obdukcije i pomislio na Toma.
Razbistrivi um, opet sam prionuo na posao.

Radio sam due nego to sam nameravao. Delimino zato to sam vhteo
da nadoknadim izgubljeno vreme, ali i zato to nisam eleo da se vratim u
hotel i provedem vee sam. Dok god sam bio zauzet, mogao sam jo malo da
odlaem suoavanje sa injenicom da je Tom mrtav.
Ali nije me muilo samo to. Snana teskoba koju sam oseao posle Polove
posete uporno je odbijala da oslabi. ula su mi bila prilino izotrena.
Hemijski miris mrtvanice bio je proet nekim neodreenim biolokim
zadahom, koji je blago zaudarao na mesarsku plou. Pod jarkim svetlom, bele
ploice i metalne povrine sijale su hladnim sjajem. Meutim, najvie sam bio
svestan tiine. Postojali su udaljeni um generatora, koji se vie oseao nego
to se uo, i neprestano kapanje iz slavine. Ali osim toga, nita. Obino nisam
primeivao tiinu.
Sada sam je oseao svuda oko sebe.
Naravno, dobro sam znao ta je u pitanju. Dok Pol to nije pomenuo, nisam
ni pomislio na mogunost da Jork krene na nekog drugog lana istraiteljske
ekipe. Brinuo sam samo zbog Toma, pa ak i posle onoga to se dogodilo
Irvingu, nerazborito sam pretpostavljao da je samo on bio u opasnosti. Ipak,
bilo je naivno misliti da e se Jork zaustaviti posle njegove smrti.
Samo je promenio svoje prioritete i nastavio dalje.
Pol do sada zapravo i nije bio ukljuen u istragu, ali bilo je mnogo drugih
koji bi mogli da zadovolje Jorkovu oiglednu potrebu za rtvama koje su
istaknute linosti. Nisam bio dovoljno uobraen da smatram sebe jednom od
njih. Uprkos tome, po prvi put posle nekoliko dana uhvatio sam sebe kako se
eem po stomaku i opipavam oiljak ispod tampona od vate.
Prolo je deset sati kada sam zavrio. Kosti Noe Harpera nisu otkrile nita
novo, ali nisam to ni oekivao. Slomljeni vratni prljen rekao je dovoljno.
Presvukao sam se i poao glavnim hodnikom mrtvanice. inilo mi se da sam
potpuno sam u njoj. Nije bilo ni traga Kajlu, ali on je ionako davno trebalo da
zavri smenu. Jedna od fluorescentnih cevi nije radila, pa je u hodniku vladao
polumrak. Ispred sebe sam video tanki zrak svetlosti kako se probija ispod
vrata jedne od kancelarija. Dok sam prolazio pored nje, odande se zauo glas.
Ko je tamo?
Odmah sam prepoznao to zlovoljno gunanje. Znao sam da bi
najpametnije bilo da nastavim svojim putem. Nita to bih rekao ne bi
promenilo ono to se dogodilo; ne bi vratilo Toma. Pusti to. Nije vredno.
Otvorio sam vrata i uao.
Hiks, koji je sedeo za stolom, zastao je pri zatvaranju fioke. Sada sam ga
prvi put video posle onog ispada na groblju. Jedan trenutak obojica smo
utali. Lampa je bacala mali krug svetlosti na sto, ostavljajui ostatak
kancelarije u senci. Patolog me je mrzovoljno gledao sa suprotnog kraja
prostorije.
Mislio sam da je posluga, promrmlja on. Na stolu ispred njega sam video
polupraznu aicu tamne tenosti i pretpostavio da sam uao u trenutku
kada je sklanjao bocu.
Uao sam s namerom da Hiksu kaem ta mislim o njemu, ali dok sam ga
gledao zavaljenog za stolom, izgubio sam elju za sukobljavanjem. Okrenuo
sam se da poem.
ekajte.
Patolog je pomerao usta, kao da pokuava da izrekne nepoznate rei pre
nego to je progovorio.
ao mi je zbog Libermana. Zagledao se u podmeta za pisanje, prelazei
debelim kaiprstom po nekoj apstraktnoj ari na njemu. Primetio sam da mu
je be odelo izguvano i prljavo, i shvatio da ga je nosio svaki put kad sam ga
video. Bio je dobar ovek. Nismo se uvek slagali, ali bio je dobar ovek.
Nita nisam rekao. Ako je pokuavao da umiri griu savesti, nisam hteo
da mu pomognem u tome.
Ali izgleda da to nije ni oekivao od mene. Digao je aicu i smrknuto se
zagledao u nju.
Radim ovaj posao preko trideset godina i znate li ta je najgore u njemu?
Svaki put kada se to dogodi nekome koga znate, uvek vas vraki iznenadi.
Stisnuo je usne, kao da se udi nad tom injenicom. Potom je digao aicu
do usta i ispio je. Spustio je ruku malo zastenjavi otvorio fioku i izvadio
gotovo punu bocu burbona. U jednom uasnom trenutku pomislio sam da e
mi ponuditi pie i predloiti neku neukusnu zdravicu za Tomovu duu.
Meutim, samo je napunio svoju aicu i vratio flau u fioku.
Stajao sam tamo, ekajui da ujem ta e jo rei, ali on se zagledao u
prazno kao da je zaboravio da sam tu ili poeleo da nisam. Kakav god ga je
poriv naterao da progovori, ini se da ga vie nije bilo.
Ostavio sam ga sa aicom.
Taj susret me je uznemirio. Dotadanji crno-beli pogled na Hiksa koji mi
je odgovarao, sada je bio naruen. Pitao sam se koliko je jo puta nou sedeo
sam u toj maloj kancelariji, usamljenik iji je ivot bio prazan ako se izuzme
taj posao.
Bila je to uznemiravajua pomisao.
Kada sam izaao iz mrtvanice i poao prema svom automobilu, osetio
sam jak bol ispod grudne kosti zbog gubitka Toma. No je bila hladnija nego
obino, a vlana sveina je podseala da je zima tek nedavno prola. Moji
koraci su odjekivali izmeu zgrada utonulih u tminu. Bolnice nikada nisu
sasvim puste, ali kada proe vreme poseta mogu izgledati vrlo samotno. A
mrtvanice su uvek smetene daleko od oiju prolaznika.
Parking nije bio daleko, a automobil sam ostavio na otvorenom, u
njegovom dobro osvetljenom sreditu. Ali Gardnerovo upozorenje mi je
prolazilo kroz glavu dok sam iao prema njima. Ono to je po danu delovalo
sasvim bezbedno, sada je dobilo potpuno drugaiji izgled. Vrata su bila
senoviti otvori, a sunevim zracima obasjani travnjaci kojima sam se divio,
sada su bili polja obavijena mrakom.
Iao sam pravilnim, ravnomernim koracima, odbijajui da podlegnem
nagonskoj elji da pourim, ali bilo mi je drago kada sam stigao do
automobila. Izvadio sam kljueve i otkljuao ih, iako im jo nisam sasvim
priao. Poeo sam da otvaram vrata, a onda sam primetio da neto stoji na
vetrobranskom staklu.
Ispod jednog brisaa bila je stavljena kona rukavica, sa prstima
rairenim na staklu. Neko ju je verovatno naao na tlu i stavio tu da je vidi
njen vlasnik, pomislio sam i krenuo da je sklonim. Glas iz podsvesti je
pokuao da me upozori kako sada nije godinje doba za rukavice, ali dotad
sam je ve dodirnuo.
Bila je hladna i masna, i odve pretanka u odnosu na svaku kou.
Trgao sam ruku i hitro se okrenuo. Mrani parking mi se rugao, beuman i
prazan. Dok mi je srce tuklo, ponovo sam se okrenuo ka predmetu. Nisam ga
opet dotakao. Sada sam znao da to nije bila rukavica, niti ivotinjska koa.
Bila je to ljudska koa.
 18

Gardner je posmatrao kako agent za uviaj die brisa i pincetom paljivo

uzima pare koe. On i Jakobsenova su stigli pre dvadeset minuta u pratnji
velikog kombija, koji je bio mobilna laboratorija za mesta zloina Istranog
biroa Tenesija. Oko automobila su postavljena svetla, a ceo taj deo parkinga
bio je ograen policijskom trakom.
Niste trebali da je dotaknete, ree Gardner, ne prvi put.
Da sam shvatio ta je to, i ne bih.
U glasu mi se verovatno oseala razdraenost. Jakobsenova, koja je stajala
pored Gardnera, skloni pogled sa ekipe za uviaj koja je traila otiske prstiju
na automobilu. Pogledala me je pomalo zabrinuto ponovo s vidljivom
borom izmeu obrva ali nita nije rekla.
I Gardner je uutao. Sa sobom je doneo veliki koverat, ali do sada nije
pominjao ta bi moglo biti u njemu. Bezizraajno je gledao kako forenziar
paljivo sputa pare koe u kesu za dokaze. Ovo je bila razliita ekipa od one
koju sam ranije video. Pitao sam se da li su oni na nekom drugom poslu ili su
samo dobili slobodnu no. To nije bilo vano, ali bilo mi je lake da
razmiljam o tome nego ta bi mogao da znai ovaj novi razvoj situacije.
Paljivo drei kesu rukom u rukavici, agent ju je doneo do nas. Podigao ju
je kako bi je Gardner bolje osmotrio.
Ljudska je, dakako.
Nije bilo potrebno da mi on to kae. Koa je bila tamnosmee boje i skoro
providna. Sada se jasno videlo da je suvie nepravilna da bi bila rukavica, ali
greka je bila razumljiva. esto sam ranije viao tako neto.
Samo ne na vetrobranskom staklu svog automobila.
Pa, znai li ovo da je Jork drao svoje rtve?, upita Jakobsenova. Trudila
se iz petnih ila da ne izgleda uznemireno, ali ak je i njena staloenost bila
uzdrmana.
Mislim da nije, odgovorih. Mogu li?
Ispruio sam ruku prema kesi za dokaze. Forenziar je saekao da
Gardner kratko klimne glavom pre nego to mi ju je dodao.
Digao sam je na svetlo. Koa je bila razderana i oteena na nekoliko
mesta, uglavnom na poleini, ali i dalje je zadrala neodreeni oblik ruke. Bila
je meka i savitljiva, a uljani talog sa nje je umazao unutranjost kese.
Nije odrana, rekao sam im. Da jeste bila bi ravna kao papir. Ova je
mestimino raseena, ali jo uvek manje-vie cela. Mislim da je svuena sa
ruke u jednom komadu.
Gardner i forenziar se nisu iznenadili, ali video sam da Jakobsenova jo
uvek nije razumela.
 Svuena?
Koa sama od sebe spada sa mrtvog oveka posle nekoliko dana.
Naroito sa krajnjih delova kao to su lobanja i stopala, a i ruke. Digao sam
kesicu. Prilino sam siguran da je to i ovde sluaj.
Piljila je u kesu, zaboravivi na svoju uobiajenu povuenost. Hoete rei
da je to spalo sa lea?
Manje-vie. Okrenuo sam se forenziaru koji je to gledao kiselog izraza.
Slaete li se?
Klimnuo je glavom. Dobro je to to je fina i meka. Neemo morati da je
kvasimo kako bismo uzeli otiske prstiju.
Osetio sam da me Gardner gleda i shvatio da je ve povezao injenice. Ali
Jakobsenova je bila zapanjena.
Moete da dobijete otiske prstiju sa toga?
Naravno, odgovori joj agent. Obino je suva i krta, pa mora da se
omeka u vodi. Onda je navuete kao rukavicu i uzmete otiske kao da je sve
normalno. Digao je ruku i mahnuo njome da doara.
Nemoj da te zadravamo, Diki ree Gardner. Pomalo postien, agent
spusti ruku i vrati se do automobila. Gardner je tapkao velikom kovertom o
nogu. Pogled koji mi je uputio bio je gotovo ljutit. Pa? Hoete li vi to da
kaete ili u ja?
A ta to?, upita Jakobsenova.
Gardner stisnu usta u tanku liniju. Recite joj.
Nismo znali kako je Jork uspevao da ostavi otiske prstiju svojih rtava
mesecima posle njihove smrti, rekoh dok se ona okretala prema meni.
Pokazao sam rukom ka automobilu. Sada znamo.
Jakobsenova se malo razvedri. Mislite, koristio je kou sa njihovih ruku?
Nosei je kao rukavice?
Nisam do sada uo da je neko na taj nain ostavljao otiske, ali izgleda da
je tako. Verovatno je zato telo Noe Harpera bilo toliko raspadnuto. Jork je
hteo da mu skine kou sa ruku pre nego to ga je zamenio sa telom Vilisa
Dekstera.
Zatim je saekao jo nekoliko dana pre nego to se vratio u umu i svukao
kou i sa Deksterovih ruku. Strvinari se ne bi muili komadiima suvog tkiva
kad mogu da se goste celim telom. A da jesu...
On bi jednostavno iskoristio otiske nekog drugog.
Osetio sam umorni bes na samog sebe to to nisam shvatio ranije. Moja
podsvest je dala sve od sebe da mi javi, pruajui mi dea vi kada sam video
svoje izborane ruke nakon skidanja gumenih rukavica, ali sam to zanemario.
Tom je bio u pravu. Rekao mi je da bi trebalo vie da sluam svoje instinkte.
Trebalo je da posluam i njega.
Jakobsenova uze kesu za dokaze od mene. Dok je pomno gledala njen
sadraj, izraz lica joj je bio meavina gaenja i opinjenosti.
 Diki je rekao da ovo nije suvo. Znai li to da je tek nedavno skinuto sa
lea?
Pretpostavio sam da misli na Irvinga. Zapravo, iako to niko nije rekao, svi
smo znali da je profajler do sada verovatno mrtav. Ali ak i da je ubijen
odmah nakon otmice, bilo bi potrebno vie vremena da koa spadne. ije god
ovo pare koe bilo, nije Irvingovo.
Sumnjam, rekoh. Izgleda da ju je namerno nauljio kako bi je ouvao i
zadrao savitljivost koe...
Zautao sam, jer mi je neto palo na pamet. Pogledao sam prema
automobilu i masnoj mrlji koju je koa ostavila na staklu.
Ulje za bebe.
Gardner i Jakobsenova me pogledae.
Prst koji je ostavio otisak na kutiji za film u kolibi bio je umazan uljem za
bebe, rekoh. Za Irvinga je to bio dokaz da su ubistva seksualno motivisana,
ali nisu. Jork je ulje koristio da bi sauvao elastinost koe. Njena prirodna
ulja bi se isuila, a on je hteo da otisci budu isti i jasni. Zato ih je mazao
uljem kao staru kou.
Setio sam se Irvingove poruge. Osim ako ubica nema naviku da vlai kou...
Bio je blii istini nego to je znao.
Ako je Jork uvao otiske prstiju svojih rtava, zato nije uzeo kou i sa
ruku Terija Lumisa?, zanimalo je Jakobsenovu. Bila je na Lumisovom leu u
kolibi.
Da nije bila primetili bismo to i pretpostavili ta se deava, kaza
Gardner, otrim glasom zbog samoprekora. Jork je eleo da sam izabere
trenutak kada e nas obavestiti ta radi.
Gledao sam kako forenziari paljivo zaprauju drugi deo automobila
prahom za otiske. Radili su vrlo temeljno, ali nije trebalo oekivati nita
znaajno.
Zato se sada odluio na ovaj korak?, zapitah.
Gardner pogleda Jakobsenovu, koja slee ramenima. Opet se pravi vaan,
govori nam da se ne plai da e biti uhvaen. Oigledno misli da nam ovo
saznanje nee nita pomoi. Pre ili kasnije bismo svakako saznali ta je radio.
Na ovaj nain zadrava kontrolu.
Drugo pitanje je ostalo neizreeno. Zato ja? Ali plaio sam se da ve znam
odgovor na njega.
Gardner pogleda koverat koji je drao. inilo se da je doneo odluku.
Dajana e vas odvesti u va hotel. Ostanite tamo dok vas ne pozovem. Ne
putajte nikoga u sobu; ako neko kae da je iz sobne posluge, proverite to pre
nego to otvorite vrata.
ta je sa mojim automobilom?
Javiemo vam kad zavrimo sa njima? Okrenuo se ka Jakobsenovoj.
Dajana, jednu re.
 Njih dvoje se udaljie van granice ujnosti. Samo je Gardner govorio.
Video sam kako je Dajana klimnula kada joj je dao koverat. Pitao sam se ta se
nalazi u njemu, ali nije me to previe zanimalo.
Ponovo sam pogledao prilike u belom koje su radile na mom automobilu.
Fini prah koji su koristili za skidanje otisaka potamnio je boju automobila,
doprinevi da i on izgleda kao neto mrtvo.
Dok sam ih posmatrao, imao sam gorak ukus u ustima. Preao sam
palcom preko oiljka na dlanu. Priznaj. Boji se.
Jednom me je ve progonio ubica. Doao sam ovamo sa nadom da u
zaboraviti te dogaaje.
A sada se to opet deavalo.

Dok me je Jakobsenova vozila u hotel, poela je kia. Velike kapi klizile su

niz vetrobransko staklo u nejednakim naletima. Brisai bi ih uklanjali, ali bi
se one opet pojavile trenutak kasnije. Dalje od bolnice, putevi i barovi su jo
bili prometni. Bletava svetla i ljudi na ulicama doneli su mi olakanje, ali
nisam mogao da se poveem sa njihovom obinou. Oseao sam se
odvojenim od njih vie nego prozorima automobila, svestan da je sigurnost
koju nude prividna.
Po prvi put se desilo da gotovo uopte nisam bio svestan blizine
Jakobsenove. Tek kada je najzad progovorila, vratio sam se mislima u
sadanji trenutak.
Den kae da su Lumis i Harper zadavljeni nekom vrstom poveske, rekla
je.
Promekoljio sam se na seditu, iznenaen temom koju je pokrenula.
Verovatno neim to se zove pansko motovilo. To je vrsta poveske.
Objasnio sam joj nain na koji radi.
To se uklapa u ono to znamo o Jorku. Svidela bi mu se mo koju bi mu
tako neto dalo. Istinsko biranje izmeu ivota i smrti prua mnogo vee
zadovoljstvo nego isto ubistvo. To mu omoguava da kontrolie proces i
odlui kada tano da primeni odgovarajui pritisak da ubije rtvu. Kratko
me je pogledala. Izvinite, to nije bilo obzirno.
Slegao sam ramenima. U redu je. Video sam ta Jork radi. Neu se
onesvestiti zato to se on igra nadmudrivanja.
Mislite li da je ovo noas upravo to?
Ako je ozbiljno krenuo na mene, zato bi me obavetavao unapred? Ali
jo dok sam to izgovarao setih se da sam jednom ve naiao na ubicu koji je
uinio ba to.
Ni Jakobsenova nije bila ubeena. Jorku je potrebno dokazivanje. Za
narcisa poput njega ono to se dogodilo sa dr Libermanom predstavlja veliki
poraz. Njegovo samopotovanje e zauzvrat zahtevati neto jo upeatljivije.
To bi mogao da postigne upozoravajui sledeu rtvu unapred.
Jo uvek ne shvatam zato bi se Jork okomio na mene. Tom i Irving su bili
poznati. Zato bi se sa rtava koje neto znae sputao na stranca za koga
niko ovde nije uo? To nema nikakvog smisla.
Moda njemu ima. Govorila je mirno, pogledom pratei put. Ne
zaboravite da vas je video kako radite sa dr Libermanom. A vi ste Britanac,
gost u institutu. Jork moda misli da bi neko poput vas digao vie praine od
nekog ovdanjeg.
Na to nisam pomislio. Verovatno bi trebalo da budem polaskan, kazao
sam, pokuavi da se naalim sa tim.
Nisam dobio osmeh. Mislim da ne bi trebalo da to shvatate olako.
Veruj mi, ne shvatam. Mogu li neto da pitam?, rekoh, kako bih promenio
temu. Jeste li dobili neke vesti iz laboratorije o uzorcima krvi iz kolibe?
Proao je jedan trenutak pre nego to je odgovorila. Za punu DNK analizu
potrebno je nekoliko nedelja.
To nije bio odgovor koji sam traio, ali njeno izvrdavanje znailo je da
sam na dobrom tragu. Ali trebalo je do sada da saznaju da li je krv ljudska ili
nije.
U bilo kom drugom trenutku uivao bih u njenom iznenaenju. Kako to
znate?
Nazovite to osnovanom pretpostavkom. Znai, bila je ivotinjska?
Njen tamni profil klimnu glavom. Nalaze smo dobili tek danas popodne,
ali i ranije smo znali da tu neto nije u redu. Forenziare nisu ubedile
isprskane mrlje u kolibi, iako se Jork dobro potrudio da izgledaju
verodostojno. Laboratorija je izvrila poetno ispitivanje, koje je nagovestilo
da krv nije ljudska. Ali ipak moramo da saekamo dok ne izvuku DNK kako
bismo bili sigurni.
ija je bila krv? Svinjska?
Video sam joj belinu zuba u polutami kada se osmehnula. Sada se vi
pravite vani.
Pa, moda malo. Nije to tako otroumno kao to izgleda, priznao sam.
Poto smo potvrdili da je Teri Lumis zadavljen, krv oigledno nije mogla biti
njegova. Znai da su posekotine na njegovom leu morale biti nanete posle
smrti, a u tom sluaju vei deo krvi u kolibi morao je poticati iz drugog
izvora.
Jo uvek ne shvatam kako ste mogli znati da je krv svinjska... poe ona,
pa sama odgovori. Oh, shvatam. Zubi koje smo nali pored lea Vilisa
Dekstera.
I pre toga sam se pitao da li je krv ivotinjska. Ali kada sam prepoznao
zube, pretpostavio sam da je i ona svinjska, rekoh joj. Izgleda da Jork uiva u
takvim igrama.
Jakobsenova zauta. Lice joj je izgledalo kao izvajano u mermeru zbog
kinih kapi koje su klizile niz prozore. Osvetljen pod uglom utom svetlou
ulinih svetiljki, njen profil je podseao na grku skulpturu.
Ovo ne bi trebalo da vam kaem, ree ona polako. Nalazi
uzoraka krvi iz kolibe nisu jedini koje smo dobili. Noa Harper je pozitivan
na hepatitis C.
Boe. Jadni Kajl. Za razliku od sojeva A i B, za hepatitis C nije postojala
vakcina. Taj virus nije uvek smrtonosan, ali leenje je dugotrajno i neprijatno.
Meutim, ak ni tada izleenje nije sigurno.
Da li Kajl zna?, upitah, nelagodno svestan da sam na njegovom mestu
lako mogao biti ja.
Ne jo. Proi e izvesno vreme pre nego to on dobije svoje rezultate iz
bolnice, a Den misli da nema svrhe zabrinjavati ga. Kratko me je pogledala.
Vi shvatate da je ovo strogo poverljivo?
Naravno. Bar jednom sam se sloio sa Gardnerom. Jo uvek je postojala
mogunost da Kajl nije zaraen, ali ja ne bih mnogo uloio na ishod sa tako
malim izgledima.
Stigli smo do hotela. Jakobsenova je nala mesto za parkiranje blizu ulaza.
Dok se uparkiravala primetio sam kako baca pogled u retrovizor,
proveravajui automobil iza nas.
Otpratiu vas do sobe, kaza, posegavi rukom na zadnje sedite da uzme
koverat koji joj je Gardner dao.
Nema potrebe.
Meutim, ve je izlazila iz automobila. Dok smo ulazili u hotel, izgledala je
opreznije. Pogled joj je neprestano kruio, prelazei preko lica oko nas u
potrazi za moguom pretnjom. Primetio sam da u hodu desnu ruku dri blizu
mesta na kome joj sako prekriva pitolj. Deo mene nije bio u stanju da ita od
toga shvati ozbiljno.
Tada sam se setio ta mi je ostavljeno na vetrobranu.
Neka starija ena nas je izlazei iz lifta pogledala sa eretskim osmehom,
pa sam pretpostavio ta misli. Jo jedan mladi par koji ide u krevet, posle dana
provedenog u gradu. To je bilo toliko daleko od istine da je bilo maltene
smeno.
Jakobsenova i ja smo u liftu stajali jedno pored drugog. Bili smo jedini
putnici, a napetost meu nama kao da je na svakom spratu bivala sve vea. U
jednom trenutku ramena su nam se blago oeala, izazvavi tiho pucketanje
statikog elektriciteta. Ona se malo odmakla, tek toliko da prekine dodir.
Kada su se vrata otvorila, izala je prva, stavivi ruku ispod sakoa na pitolj
na kuku dok je proveravala da li ima nekoga u hodniku. Moja soba bila je na
suprotnom kraju. Provukao sam karticu kroz uzani otvor i otvorio vrata.
Hvala to ste me dopratili.
Rekao sam to sa osmehom, ali ona je sada bila sasvim zvanina. Barijera
koja je nakratko pala u automobilu, opet je bila dignuta.
 Mogu li da proverim vau sobu? Hteo sam da joj ponovim kako nema
potrebe, ali video sam da ne bi nita vredelo. Pomerio sam se u stranu da je
propustim unutra.
Slobodno.
Stajao sam pored kreveta dok je ona pretraivala. Soba nije bila velika, pa
joj nije trebalo mnogo vremena da se uveri kako se Jork ne krije u njoj. Jo
uvek je nosila koverat koji je dobila od Gardnera, a kada je zavrila pretragu
donela ga je do mene. Stala je na metar-dva od mene, sa zagonetnim izrazom
lica.
Jo neto. Den je hteo da vam pokaem ovo. Poela je da otvara koverat.
Na putu koji vodi od javne govornice nalazi se bezbednosna kamera. Skinuli
smo materijal snimljen u vreme kada je upuen poziv dr Libermanu.
Pruila mi je nekoliko fotografija. Bile su to slike skinute sa snimka
bezbednosne kamere: slabog kvaliteta, prilino nejasne, sa datumom i
vremenom odtampanim pri dnu. Prepoznao sam deo puta u blizini
telefonske govornice. U prvom planu su se delimino videla dva automobila i
beli, pravougaoni oblik vozila hitne pomoi, mutni i van fokusa.
Ali mene je vie zanimala tamna prilika usnimljena dok se okretala od
telefona. Otrina slike je bila tako slaba da je bilo nemogue prepoznati lice.
Glava je bila sagnuta, a lice kao svetli polumesec, skoro sasvim skriveno
tamnom kapom sa titnikom za sunce.
Ostale fotografije prikazivale su istu priliku kako urno prelazi put,
pogrbljenih ramena i pognute glave. Na njima se ta osoba jo slabije
razaznavala.
U laboratoriji pokuavaju da izotre te slike, ree mi Jakobsenova.
Nismo sasvim sigurni da je to Jork, ali visina i graa odgovaraju.
Ne pokazujete mi ih samo iz ljubaznosti, zar ne?
Ne. Gledala me je netremice. Ako ste vi Jorkova sledea meta, Den
smatra da bi trebalo da znate na ta je spreman kako bi vam se pribliio. Ta
tamna odea i kapa mogle bi biti nekakva uniforma. A ako mu pogledate kuk,
primetiete neto to izgleda kao baterijska lampa. Mogue je da e pokuati
da se predstavi kao policajac ili neko drugo ovlaeno lice, koje dr Hanter,
ta je bilo?
Zurio sam u fotografiju, setivi se. Baterijska lampa...
uvar, rekoh.
Izvinite?
Ispripovedao sam joj kako sam pre nekoliko veeri bio zaustavljen na
parkingu. Verovatno je beznaajno. Samo je hteo da zna ta radim tamo.
Jakobsenova se namrtila. Kada je to bilo?
Morao sam da se prisetim. Vee pre nego to je Irving otet.
Jeste li ga dobro osmotrili?
Sve vreme je drao baterijsku lampu uperenu u moje lice. Uopte ga
nisam video.
A bilo ta drugo? Neki osobeni pokret ili glas?
Odmahnuo sam glavom, i dalje pokuavajui da se setim. Nita posebno.
Osim... pa, glas mu je zvuao... nekako udno. Promuklo.
Kao da se pretvara?
Mogue.
I niste to nikome pomenuli?
Tada nisam uopte razmiljao o tome. ujte, to verovatno jeste bio
uvar. Da je bio Jork zato bi me pustio da odem?
Sami ste rekli da se to desilo vee pred nestanak profesora Irvinga.
Moda je imao druge zamisli.
To me je uutkalo. Jakobsenova je vratila fotografije u koverat.
Proveriemo sa bolnikim obezbeenjem i videti da li je to bio neko od
njihovih ljudi. Zasad, zakljuajte vrata kada ja odem. Neko e vam se ujutro
javiti.
Znai, moram samo da ekam ovde dok mi se ne javite?
Opet je bila hladna poput kamena. To je za vae dobro. Dok ne budemo
znali kako da odigramo ovo.
Zapitao sam se ta je mislila time, ali sam outao. Bilo kakva odluka doi
e od Gardnera ili nekog na viem poloaju, a ne od nje. Jeste li za pie pre
nego to odete? Ne znam kako je opremljen mini-bar, ali mogu da naruim
kafu ili...
Ne. Njena estina nas je naizgled oboje iznenadila. Hvala, ali moram da
se vratim kod Dena, nastavila je mirnije. Meutim, crvenilo koje se irilo sa
dna vrata govorilo je neto drugo.
Smesta je krenula prema vratima. Jo jednom me je podsetila da ih
zakljuam, pa izala. ta je ovo bilo? Zapitao sam se da li je moj poziv na pie
videla kao neto vie, ali bio sam preumoran da bih dugo brinuo o tome.
Skljokao sam se na ivicu kreveta. inilo mi se nemoguim da sam ovog
jutra uo za Tomovu smrt. Nameravao sam da opet pozovem Meri, ali sada je
bilo prekasno. Spustio sam glavu na ruke. Isuse, kakva zbrka. Ponekad mi se
inilo da me prate zla srea i propast. Pitao sam se da li bi dogaaji ili istim
tokom i da nisam doao ovamo. Ali mogao sam da ujem ta bi Tom rekao na
to: Prestani da se grize, Dejvide. Ovo bi se dogodilo bez obzira na sve. Ako hoe
nekoga da okrivi, krivi Jorka. On je odgovoran.
Ali Tom je bio mrtav, a Jork i dalje na slobodi.
Ustao sam i priao prozoru. Hladno staklo se zamaglilo od mog daha,
pretvorivi spoljni svet u nerazgovetne ute mrlje u mraku. Kada sam rukom
obrisao staklo, svet se opet pojavio praen kripom koe po staklu. Ulica
ispod prozora bila je svetla neonska pruga, a farovi automobila su se vukli
du nje u neujnom baletu. Svi ti ljudi su uurbano ili za svojim poslovima,
potpuno ravnoduni jedni prema drugima. Gledajui ih, postao sam sasvim
svestan koliko sam daleko od kue i koliko ne pripadam ovde.
Pripadao ili ne, ovde si. Prihvati to.
Setio sam se da jo uvek nisam jeo. Okrenuo sam se od prozora i posegao
za jelovnikom sobne usluge. Kada sam ga otvorio, samo sam bacio pogled na
pregrt zbijenih opisa brze hrane, pa ga bacio u stranu. Odjednom nisam vie
mogao da sedim u sobi. Bez obzira na Jorka, neu se skrivati dok Gardner ne
odlui ta da uradi sa mnom. Zgrabio sam jaknu i liftom se spustio u
predvorje. Nameravao sam samo da odem u noni bar hotela i saznam da li
jo uvek posluuju hranu, ali sam jednostavno proao pored njega. Nisam
znao kuda idem, samo sam morao da budem na nekom drugom mestu.
Napolju je prestala kia, ali je vazduh jo uvek bio vlaan. Plonik je bio
klizav i sjajan. Cipele su mi tiho pljuskale dok sam iao ulicom. Koa izmeu
lopatica me je peckala, ali sam se odupro porivu da se pogledam iza sebe.
Hajde sada, Jork. eli me? Evo me!
Ali moja hrabrost ubrzo je sagorela. Naiao sam na jedan restoran koji je
jo uvek bio otvoren i uao unutra. Jelovnik se sastojao uglavnom od
pljeskavica i peenih pilia, ali nisam mario. Naruio sam nasumice i vratio
jelovnik kelnerici.
elite li neto da popijete?
Samo pivo, molim. Ne, ekajte Imate li neki burbon? Blentons?
Imamo burbon, ali samo Dima ili Deka.
Naruio sam Dim Bim sa ledom. Kada ga je donela, pio sam polako.
Burbon mi je prijatno pekao grlo, oputajui knedlu koja se tu stvorila. Ovo je
za tebe, Tome. Uskoro emo uhvatiti zlikovca, obeavam ti.
Izvesno vreme sam ak verovao u to.

Vezovi i zupanici sijaju pod svetlou lampe. Glanca ih svaki put posle
zavretka i mae kou dok ne postane meka i elastina, i dok elik ne zasija.
Nema stvarne potrebe za tim. To je preterivanje, svestan si; ali uiva u tom
obredu. Ponekad ti se ini kako moe da oseti miris toplog pelinjeg voska u
pasti za sedla; to je verovatno samo blagi trag seanja, ali svejedno utean. A
ima neega prijatnog i u postupku pripreme, to ti prija. Podsea te da to to
radi ima svrhu; da bi sledei put mogao biti pravi. A ovoga puta e i biti.
Osea to.
Dok sa ljubavlju glanca kou govori sebi da ne treba buditi nade, ali ne
moe porei golicanje iekivanja. Uvek ga osea pre poetka, kada je sve
mogue, a razoaranje jo uvek u budunosti. Ali ovoga puta to izgleda
drugaije, zlokobnije.
Posebno.
Ona koa ostavljena na vetrobranu automobila bila je proraunati rizik, ali
vredan. Naposletku e sigurno shvatiti ta radi; bolje je da to bude pod tvojim
uslovima, kada moe da izvue neku korist iz toga. Jo uvek upravlja
situacijom, to je vano. Dok shvate ta se deava bie prekasno, a onda...
A onda...
Ipak, zazire od toga. Ne moe da predvidi toliko unapred. Bolje je da
ostane usredsreen na zapoeti posao, na blii cilj.
Nije jo mnogo vremena ostalo.
Paljivo okree mehanizam za navijanje, gledajui kako se kona traka
zatee dok se zupanici glatko okreu, a njihovi zubi tiho uklapaju. Zadovoljan,
dahne na njih pre nego to ih poslednji put protrlja. Gleda u svoj odraz,
izoblien i neprepoznatljiv. Zuri u njega, nejasno uznemiren mislima koje
zapravo nikada ne izlaze na povrinu, a zatim ga obrie zamahom tkanine.
Uskoro, kae sebi. Sve je na svom mestu i spremno. Foto-aparat je
napunjen i postavljen, samo eka svog subjekta. Uniforma je oetkana i
oiena. Pa, nije ba sasvim ista, ali dovoljno da proe na prvi pogled. A to je
sve to ti je potrebno.
Sve je u odabiranju pravog trenutka.
 19

Sledeeg jutra sam lagano pijuckao svoju drugu kafu u hotelskom

restoranu kada me je Gardner pozvao. Treba da razgovaramo.
Sa oseajem krivice sam bacio pogled po okolnim stolovima, znajui da
mi je rekao da ostanem u sobi. Razmiljao sam o tome da mi poalju doruak
gore, ali poto je granulo sunce smatrao sam to nepotrebnim. Ako bi Jork
mogao da me usred bela dana neprimetno izvue iz hotela, onda sam ionako
u velikoj nevolji.
U restoranu sam, rekoh.
I preko telefonske veze sam osetio kako se Gardner obuzdava.
Ostanite tamo. Dolazim, kazao mi je, pa prekinuo vezu.
Srkutao sam kafu koja se hladila, pitajui se da li mi je ovo poslednji
doruak koji jedem u Tenesiju. Celo jutro sam bio loe volje. Nemirno sam
spavao i probudio se neraspoloen, a da isprva nisam znao zbog ega. Tada
sam se setio Tomove smrti, a trenutak kasnije i koe koja mi je ostavljena na
automobilu.
To mi nije bio najbolji poetak dana koji sam imao u ivotu.
U trenutku kada je zvao Gardner nije bio daleko, jer je stigao za
dvadesetak minuta. Sa njim je bila Jakobsenova, hladna i nedodirljiva kao i
obino. To to je kasno legla kao da nije ostavilo traga na njoj, ali ako je njena
ivotnost podseala na sliku Dorijana Greja, onda je Gardner bio portret sa
tavana. Stariji agent je izgledao iscrpljeno, a lice mu je bilo iarano mreom
finih bora i brazdi. Podsetio sam se da ga ne mui samo potraga za Jorkom;
Tom je bio i njegov prijatelj.
Ipak, dok je prilazio mom stolu drao se uspravno kao i uvek. Jakobsenova
je odravala korak iza njega.
Mogu li da vam naruim kafu? upitao sam kada su seli.
Oboje su odbili. Gardner pogleda po okolnim stolovima kako bi se uverio
da niko ne moe da nas uje.
Bezbednosne kamere su snimile nekoga pored vaeg automobila sino u
osam i etrdeset pet, ree bez uvoda. Bio je predaleko da bi se videle
pojedinosti, ali tamna odea i kapa izgledaju isto kao i na snimku telefonske
govornice. Takoe, proverili smo kod bolnikog obezbeenja. Onaj koga ste
videli na parkingu nije bio njihov ovek.
Jork. U ustima sam oseao gorinu koja nije imala nikakve veze sa
kafom.
Ne bismo mogli to da dokaemo na sudu, ali tako mislimo. Jo uvek
pokuavamo da identifikujemo otiske prstiju koje smo skinuli sa vaeg
iznajmljenog automobila, ali baza podataka sa otiscima je ogromna i zato nije
lako. A i Jork je verovatno nosio rukavice. Gardner slee ramenima.
Nemamo sree ni sa otiscima sa svuene koe. Ne poklapaju se sa otiscima
Vilisa Dekstera i Noe Harpera. Poto su mali, mogli bi pripadati nekoj eni ili
maloletniku, ali vie od toga ne moemo rei.
Maloletnik. Isuse. U mojoj kafi je plivala gromuljica zgruanog mleka.
Sklonio sam je. ta je sa fotografijama iz Jorkove kue? Imate li ikakvu ideju
ko su ljudi na njima?
Gardner spusti pogled na ruke. Proveravamo ih u bazama podataka
nestalih osoba i meu nereenim ubistvima, ali mora se proi kroz bezbroj
sluajeva. U svakom sluaju, bie teko ustanoviti ko su.
Setivi se izoblienih lica, shvatio sam da e biti. Imate li ikakvu
predstavu gde bi Jork mogao biti?
Bilo je nekoliko nepotvrenih vienja otkad smo dali tampi njegove
podatke, ali nita sigurno. Oigledno negde ima skrovite. ini se da rtve
nije ubijao ni u kui, ni na Stipl Hilu, pa ih je stoga verovatno odvlaio na neko
tree mesto, negde gde moe lako da se otarasi leeva. U protivnom bismo
pronali jo neke, sem Lumisa i Harpera.
U blizini Zadimljenih planina, nije mu bilo teko da se oslobodi leeva
svojih rtava. Prema Dou Talbotu, da bi se nimfa movarnog vilinog
konjica nala na Harperovom leu, telo je moralo da bude ostavljeno blizu
nekog jezera ili sporo tekue vode.
To nam suava potragu na skoro ceo istoni Tenesi. Gardner
razdraeno mahnu. Proveravali smo zabeleena vienja movarnih konjica,
ali potrebno nam je vie od toga. Dajana, kai dr Hanteru ta si otkrila.
Jakobsenova je nastojala da prikrije svoju vidnu napetost. Primetio sam
joj puls na vratu koji je odavao kada je uzbuena. Skrenuo sam pogled kada je
progovorila.
Jo jednom sam razgledala fotografije koje smo nali u Jorkovoj kui,
poela je. Izgleda da su snimane kada su rtve bile na pragu smrti, moda u
trenucima samog umiranja. Pretpostavila sam da su to trofeji koje Jork
skuplja. Ali da je u pitanju samo to prikazivanje kako ih je guio oekivali
biste da i grlo rtve bude na slici. A toga nema, ni na jednoj od njih. Usto, ako
je Jork eleo da ovekovei svoja ubistva, zato nije snimao ceo in video
kamerom? Zato je odlazio u krajnost pravei tako krupne planove lica
rtava, i to crno-bele?
Moda je zagrieni ljubitelj fotografije, rekoh.
Tano! Jakobsenova se nagnu napred. Mislio je da je pametno to je
ostavio otisak Vilisa Dekstera na kutiji za film, ali odao nam je vie nego to
je nameravao. Te fotografije nisu samo nasumini snimci. U laboratoriji kau
da su snimljene pod slabim svetlom, bez blica, vrlo kratkom ekspozicijom. Da
bi se dobio snimak tog kvaliteta pod tim uslovima potrebno je ozbiljno
fotografsko iskustvo i dobra oprema.
 Zar u njegovoj kui nije pronaen foto-aparat od 35 mm?, upitah, setivi
se kutije sa starom fotografskom opremom.
Fotografije nisu snimljene time, odgovori Gardner. Nita od te opreme
nije korieno godinama, verovatno zato to je pripadalo njegovom ocu.
Sudei po slikama u kui, i stariji Jork se u slobodno vreme bavio
fotografijom.
Setio sam se izbledelih fotografija na kredencu. Neto u vezi sa njima mi
je smetalo, ali nisam mogao da dokuim ta.
Jo uvek ne shvatam zato je sve to vano, priznao sam.
Zato to fotografije za Jorka nisu samo suveniri. Mislim da se one moda
nalaze u sreditu svega to radi, ree Jakobsenova. Sve to znamo o njemu
nagovetava opsednutost smru. Njegovo poreklo, nain na koji obrauje
leeve svojih rtava, opsednutost forenzikim antropologom poput dr
Libermana, kao i glavni inilac u tim fotografijama njegovih rtava in extremis
sve to ukazuje na jedno: Jork je nekrofil.
Uprkos svom iskustvu, bio sam preneraen. Zar niste rekli da nema
seksualne motivacije?
I nema. Veina nekrofila su mukarci sa niskim samopotovanjem.
Privlai ih ideja o poslunom partneru, jer se uasavaju odbacivanja. To se ne
odnosi na Jorka, koji misli da ga drutvo ne potuje dovoljno. A isto
sumnjam da ga privlae njegove rtve, ive ili mrtve. Ne, mislim da njegovo
stanje poprima oblik tanatofilije neprirodne opsednutosti samom smru.
Ova tema je poela da zalazi u neprijatne vode. Osetio sam prvo iganje
glavobolje u slepoonicama.
Ako je tako, zato nije slikao rtve posle smrti, a ne dok ih ubija?
Zato to to ne bi bilo dovoljno. Osim to je nekrofil, ne zaboravite da je
Jork pre svega patoloki narcis. Opsednut je sobom. Veina ljudi se boji smrti,
ali za nekoga poput njega pomisao na sopstveni nestanak verovatno je
neizdriva. Celog ivota je okruen smru. Sada ga goni potreba da je shvati.
Jakobsenova se zavali, ozbiljnog izraza lica. Mislim da zato ubija i snima
fotografije svojih rtava. Njegov ego ne moe da podnese misao da e jednog
dana i sam umreti. Zato trai odgovore. Na svoj nain pokuava da razrei
tajnu ivota i smrti, ako hoete. I ubeen je da e ako snimi tu odsudnu
fotografiju, ako sauva sam trenutak smrti na filmu, sve to razjasniti.
To je suludo, usprotivih se.
Mislim da duevno zdravlje nije preduslov za serijske ubice, primeti
Gardner.
Bio je u pravu, ali nisam na to mislio. Jo uvek nije bilo vrste saglasnosti
o tome kada ivot tano prestaje. Srce koje prestane s radom moe da se
vrati u ivot, a ak ni smrt mozga nije uvek konana. Jorkova ideja kako bi
mogao da snimi sam trenutak u kome njegove rtve umiru a da ne
pominjem elju da iz toga neto sazna uznemirila me je na naine koje ne
mogu da opiem.
ak i da je uspeo u tome, ta bi mu to, po njegovom miljenju, donelo?,
zapitah. Fotografija mu nee nita rei.
Jakobsenova slee ramenima. Nije vano. Dok god Jork veruje u to to
radi, nastavie da pokuava. On je na vanom zadatku i nije vano koliko ljudi
e pobiti u njegovom izvravanju. Za njega su rtve samo zamorii.
Od vrata joj se naglo rairi crvenilo kada je shvatila svoju greku.
ao mi je, nisam mislila...
Zaboravite. Situacija mi se nije sviala, ali nije bilo zgoreg da saznam
kakva je. Prema onome to kaete, Jork oigledno ovo radi ve izvesno
vreme. Moda godinama, bog zna koliko je ljudi ve pobio, a da to niko ne zna.
Mogao je tako da nastavi u beskraj, pa emu onda promena? Zato je
iznenada odluio da privue panju na ono to radi?
Jakobsenova rairi ruke. Teko je rei, ali pretpostavljam da je razlog
upravo dugovenost toga to radi. Sami ste rekli da je to to pokuava
nemogue, pa je moda u nekom trenutku i sam poeo to da shvata. Zato
sada nadomeuje svoj neuspeh, nastojei da nahrani ego na neki drugi
nain. Iz tog razloga je krenuo na dr Libermana, priznatog strunjaka na polju
koje Jork verovatno smatra svojim. To je na izvestan nain klasina zamena
pokuava da izbegne prihvatanje svog neuspeha uveravajui sebe da je ipak
genije.
Moja glavobolja se razvila u snano, bolno pulsiranje. Poeo sam da
masiram slepoonicu, alei to nisam poneo neki aspirin iz sobe.
Zato mi govorite sve ovo? Nije da ne cenim to, ali ranije niste ba urili
da me obavestite o razvoju istrage. Koji je razlog ove nagle promene?
Jakobsenova kratko pogleda Gardnera. inilo se da joj je on do tada sa
zadovoljstvom prepustio vei deo prie, ali sada se gotovo neprimetno
uspravi.
Pod ovim okolnostima, smatra se da imate pravo da znate. Gledao me je
hladno, kao da me jo uvek procenjuje. Stvorili ste nam nevolju, dr Hanter.
Jork nam je poslao poruku ostavivi onu kou na vaem automobilu. Ne
moemo to da zanemarimo. Ve je oteo i, po svemu sudei, ubio Aleksa
Irvinga, a da Tom nije doiveo srani udar i njega bi zadesila ista sudbina.
Neu dozvoliti da ubica naudi jo nekom uesniku u istrazi.
Spustio sam pogled na svoju hladnu kafu, pokuavajui da odrim
smirenost u glasu. Moete da me iskljuite iz istrage, ako to elite. Opet. Ali
neu se vratiti u Britaniju, ako to oekujete.
Nije to bila hrabrost. eleo sam da ostanem bar do Tomove sahrane. Bez
obzira na sve, nisam nameravao da odem bez poslednjeg pozdrava sa
prijateljem.
Gardner isturi bradu. Vi se tu nita ne pitate. Ako kaemo da idete, onda
idete; makar morali da vas ispratimo do aviona.
 Onda ete upravo to morati da uinite, odvratio sam, usijanog lica.
Pogledom mi je rekao kako bi najvie voleo da me sam odvue na
aerodrom, ali onda duboko izdahnu.
Iskreno, za sve bi bilo bolje ako biste otili kui, ree mrzovoljno. Ali to
nije ono to sam imao na umu. Imali bismo izvesne... prednosti ako ostanete.
Tada bismo barem znali gde da usredsredimo panju.
Trebao mi je trenutak da shvatim ta je mislio. Bio sam suvie iznenaen
da bih ita rekao.
Bili biste pod stalnim nadzorom, nastavi Gardner, sada poslovnim
tonom. Ne bismo vas izlagali ikakvoj opasnosti, niti bismo traili od vas ita
to vam ne bi odgovaralo.
A ako uopte ne elim da uestvujem u svemu tome?
Onda bismo vam se zahvalili na saradnji i ispratili vas do aviona.
Osetio sam besmislen poriv da prsnem u smeh. Znai, to je moj izbor?
Mogu da ostanem, ali samo ako pristanem da budem mamac koji e izvui
Jorka na istinu?
To je va izbor, ree on sa konanou u glasu. Ako ostanete, bie vam
potrebno celodnevno obezbeenje. Ne moemo da opravdamo takav troak
kada moemo da vas sklonimo od opasnosti tako to emo vas poslati kui.
Ne bez dobrog razloga. Ali odluka je vaa. Niko vas ne primorava.
Moje olakanje je bilo kratkog veka. Gardner nije bio u pravu; to nije bila
nikakva odluka. Ako odem, Jork e jednostavno skrenuti panju na novu
rtvu.
Nisam mogao to da dozvolim.
ta treba da uradim?
Bilo je to kao da je balon napetosti uboden iglom. Gardnerovim licem
razlio se izraz zadovoljstva, ali Jakobsenovu je bilo tee proitati. Naas mi se
uinilo da sam joj u oima primetio neto poput oblaka krivice, ali to je
nestalo tako brzo da sam moda i pogreio.
Zasad nita. Ponaajte se sasvim uobiajeno, kaza Gardner. Ako vas
Jork posmatra, ne elim da shvati da se neto promenilo. On oekuje da
preduzmemo neke mere predostronosti, pa ga neemo razoarati. Ispred
mrtvanice i vaeg hotela bie parkirane ekipe koje e on primetiti. Ali
postojae i skriveni nadzor, koji nee videti. A neete ni vi.
Klimnuo sam, kao da je sve ovo sasvim uobiajeno. ta je sa mojim
automobilom?
Zavrili smo sa njima. Neko e ih dovesti do hotela. Ostavie kljueve na
recepciji. Jo uvek razraujemo pojedinosti, ali od sutra ete se sami voziti.
Biete turista, etaete pored reke i stazama na kojima ete predstavljati
privlanu metu. elimo da pruimo Jorku priliku koju mora da iskoristi.
Zar nee shvatiti da je klopka ako ponem sam da lutam?
On me hladno pogleda. Mislite, kao sino?
 Bila mi je potrebna sekunda da shvatim. Kada sam napustio hotel uprkos
njegovim uputstvima, nisam primetio da me neko posmatra, ali verovatno je
trebalo to da oekujem. Toliko o tvom velikom potezu.
Jork e u poetku moda biti sumnjiav, ali mi smo strpljivi, nastavi
Gardner, poto je istakao poentu. Treba samo da izae i omirie vazduh, a
kad to uradi biemo tamo da ga uhvatimo.
Na osnovu njegovih rei zvualo je jednostavno. Nesvesno sam palcem
trljao oiljak na dlanu. Shvativi da me Jakobsenova posmatra, prestao sam i
stavio ruke na sto.
U pogledu ovoga moraete da saraujete sa nama, dr Hanter, ree
Gardner. Ali ako biste vie voleli, moete da odletite kui jo danas popodne.
Jo uvek moete da se predomislite.
Ne mogu. Svestan pogleda Jakobsenove na sebi, odgurnuo sam stolicu i
ustao.
Ako je to sve, hteo bih da odem u mrtvanicu.

Ostatak dana sam se oseao udno i uznemireno. Trebalo je suvie toga

prihvatiti. Tomova smrt, ja kao sledei na Jorkovom spisku i mogunost da
narednog dana budem isturen kao rtveni jarac, sve to se borilo za svoje
mesto u mom umu. Svaki put kada bih se privikao na jedno od toga setio bih
se drugog, i iznova se potresao.
Barem nisam imao nikakav zahtevan posao u mrtvanici. Svi sloeniji
poslovi bili su zavreni, pa je preostalo samo da se razvrsta i sastavi ono
malo delova kostura Vilisa Dekstera koji su pronaeni u umi. To je bio
rutinski posao i ne bi trebalo dugo da potraje. Strvinari su razneli veinu
kostiju, a nekolicina pronaenih bila je toliko izgriena da je za neke od njih
najtee bilo odrediti koje su.
Dakle, nije postojalo nita da skrene mrani tok mojih misli. A nije bilo ni
nekoga sa kim bih mogao da razgovaram. Samer nije dola tog jutra, mada
posle Tomove smrti zapravo to nisam ni oekivao od nje. Ionako ne bi imala
mnogo toga da radi. Ali iako bih bio zahvalan da imam drutvo, osetio sam
kukaviko olakanje kada mi je jedan od pomonika u mrtvanici rekao da
Kajl ima slobodan dan. U tom asu mi je bilo drago to ne moram da se vidim
sa njim, jer je tek trebalo da sazna za pozitivan nalaz Noe Harpera na
hepatitis C.
I Pol je bio odsutan vei deo jutra zbog obaveza da prisustvuje
uobiajenom nizu sastanaka. Video sam ga tek pred ruak. I dalje je izgledao
umorno, mada ne toliko kao prethodnog dana.
Kako je Sem?, upitao sam ga kada me je pozvao u sali za obdukcije.
Dobro je. U svakom sluaju, nema vie lanih uzbuna. Nameravala je da
ode do Meri ovoga jutra. Oh, i ako veeras nisi zauzet, pozvan si na veeru.
 U bilo kojim drugim okolnostima rado bih prihvatio poziv. Kalendar
mojih drutvenih okupljanja nije bio ba pun, a mogunost jo jedne samotne
noi u hotelu delovala je turobno. Ali ako me je Jork posmatrao, poslednje to
sam eleo je da u to umeam Pola i Sem.
Hvala, ali veeras mi ne odgovara.
Ah-hah. Podigao je vrlo izgrien torakalni prljen i okrenuo ga izmeu
prstiju. Razgovarao sam sa Denom Gardnerom. Rekao mi je za kou koja je
sino ostavljena na tvom automobilu; i da si se dobrovoljno prijavio da
pomogne u hvatanju Jorka.
Ja to ne bih opisao kao dobrovoljan in, ali ipak mi je bilo drago to Pol
zna. Pitao sam se koliko mogu da mu kaem.
Bilo je ili to, ili da sledeim avionom letim kui.
Pokuao sam da to predstavim aljivo. Nije ilo. Spustio je onaj prljen na
sto za ispitivanje.
Jesi li siguran da zna u ta se uvaljuje? Ne mora to da radi.
Da, moram. Ma bie sve u redu, ali uvia zato ta veera nije dobra
ideja.
Ovo nije vreme da bude sam. A znam da bi Sem volela da te vidi.
Mrano se osmehnuo. Veruj mi, da sam samo i pomislio da bih je doveo u
opasnost, ne bih te pozvao. Ne kaem da Jork nije opasan, ali mislim da nije
dovoljno lud da sada neto pokua. To sa koom na tvom automobilu
verovatno je prazna pretnja. Imao je svoju veliku priliku sa Tomom i
upropastio je.
Nadam se da si u pravu. Ali i dalje mislim da bi trebalo to da odloimo za
neki drugi put.
On uzdahnu. Pa, odluka je na tebi.
Kada je otiao, preplavila me je tuga. Zamalo nisam podlegao iskuenju da
mu telefoniram i kaem da sam se predomislio. Ipak, ostalo je na tome. Pol i
Sem su imali dovoljno obaveza i bez mene. Poslednje to sam eleo je da im
dovuem nevolju na vrata.
Trebalo je da znam da Sem nee odustati tako lako.
Bio sam u bolnikom restoranu, bezvoljno prebirao po salati od tunjevine
i natmureno razmiljao ta da radim ostatak dana, a onda sam primio njen
poziv. Nije okoliala.
ta nije u redu sa mojim kuvanjem?
Osmehnuo sam se. Siguran sam da izvrsno kuva.
Znai, ne svia ti se drutvo?
Nije u pitanju ni drutvo. Zaista mi je drago to ste me pozvali, ali ne
mogu veeras. Bilo mi je mrsko to izvrdavam, ali nisam bio siguran koliko
Sem zna. Nije trebalo da brinem.
Sve je u redu, Dejvide, Pol mi je rekao ta se desilo, ali ipak bismo eleli
da te vidimo. Lepo je od tebe to brine, ali ne moe sebi da nametne
karantin dok taj ljigavac ne bude uhvaen.
Zagledao sam se kroz prozor. Napolju su ljudi prolazili, obuzeti
sopstvenim ivotima i nevoljama. Pitao sam se da li je Jork tamo negde, i
posmatra.
To je samo nekoliko dana, rekoh.
A da je obratna situacija? Jel bi nas odbio?
Nisam znao ta da kaem na to.
Mi smo tvoji prijatelji, Dejvide, nastavila je Sem. Ovo je teko vreme, ali
ne mora da bude sam.
Morao sam da proistim grlo pre nego to sam odgovorio. Hvala ti, ali
mislim da to nije dobra ideja. Ne u ovom trenutku.
Hajde onda da se dogovorimo. Zato ne dozvoli da odlui taj tip iz
Istranog biroa? Ako se sloi sa tobom, ostani u svojoj sobi i gledaj kablovsku.
U suprotnom, veeras dolazi ovamo na veeru. Vai?
Oklevao sam. Vai. Pozvau ga i pitati ta misli.
Gotovo da sam uo kako se smeje sa druge strane linije. Utedeu ti trud.
Pol je ve razgovarao sa njim. On kae da nema nita protiv.
Zautala je, dajui mi vremena da shvatim kako je sve ve sreeno.
Oh, i kai Polu da kupi sok od groa kad poete ovamo, hoe li? Nestalo
nam je, dodala je veselo.
Dok sam sputao telefon i dalje sam se smekao.

Saobraaj je bio gust dok smo izlazili iz Noksvila, ali je postepeno slabio
kako smo se udaljavali. Pratio sam Pola, koji se trudio da dri automobil u
mom vidokrugu, u trakama punim vozila. Ukljuio sam radio i pustio da me
preplavi umirujua muzika. Ipak, i dalje sam bio uznemiren i napet, svakih
nekoliko minuta zagledajui da li me neko prati.
Pozvao sam Gardnera pre nego to smo krenuli. Ne zato to nisam
verovao Sem, nego to sam hteo da i sam razgovaram sa njim.
Pod uslovom da poete svojim automobilom i da nikuda ne idete peke i
sami, nemam nita protiv, rekao je.
Znai, mislite da ih neu dovesti ni u kakvu opasnost?
Uzdahnuo je. uo sam mu razdraenost u glasu. ujte, dr Hanter, elimo
da Jork misli da se ponaate uobiajeno. Pod tim se ne podrazumeva da se
svake veeri zakljuavate u svojoj hotelskoj sobi.
Ali neko od vaih e me ipak pratiti?
Pustite nas da brinemo o tome. Kao to sam rekao, za sada je potrebno
samo da se ponaate uobiajeno.
Uobiajeno. Bilo je vrlo malo uobiajenog u ovoj situaciji. Uprkos
Gardnerovom uveravanju, mrtvanicu sam, umesto na glavni ulaz, napustio
na sporedna vrata. Zatim sam se provezao oko bolnice i sreo se sa Polom na
ulazu koji obino ne koristim. Ali i pored toga nisam mogao da se otresem
oseaja kako neto nije u redu. Vozei za njim iz bolnice, neprestano sam
proveravao retrovizor. Niko nije poao za mnom. Ako je neko iz Istranog
biroa Tenesija ili iko drugi bio tamo, nisam mogao da ih vidim.
Pa ipak, tek kada sam se ukljuio u veernji saobraajni tok ljudi koji se
voze kuama i postao deo te metalne reke, prihvatio sam injenicu da me
niko ne prati.
Na izlazu iz Noksvila, Pol je stao pored usputne prodavnice kako bi Sem
kupio sok od groa. Predloio je da saekam u automobilu, ali nisam to hteo.
Uao sam sa njim i kupio flau crnog vina iz doline Napa za koje sam se nadao
da e ii uz ono to Sem sprema. Dok smo se vraali u automobil vazduh je
bio zagaen benzinskim isparenjima i izduvnim gasovima, ali vee je bilo
divno. Sunce je poelo da zalazi, irei zlataste ruke preko horizonta, dok su
umovite padine Zadimljenih planina poprimile purpurnu boju sumraka.
Trgao sam se kada je Pol opsovao i pljesnuo se po potiljku.
Proklete bube, promrmljao je.
On i Sem su iveli u novom naselju pored jezera, izmeu Noksvila i
Rokforda na jugu. Jedan deo naselja se jo uvek gradio, ali to smo dalje ili,
gomile zemlje i graevinskog materijala su ustupale mesto uredno oianim
travnjacima i tek zasaenim cvetnim lejama. Njihova kua se nalazila na
vijugavom sporednom putu, koji je obilazio oko jezera i svakog imanja
posebno, odajui prijatan utisak prostora i privatnosti. Naselje je jo uvek
izgledalo grubo i nedovreno, ali bilo je dobro zamiljeno, sa obiljem drvea,
trave i vode. Bilo je to dobro mesto za podizanje porodice.
Pol je skrenuo na prilazni put i zaustavio se iza Semine ulubljene tojote.
Parkirao sam se na putu i izaao da mu se pridruim.
Jo uvek sreujemo deiju sobu, pa ne obraaj panju na nered, kaza on
kada smo stazom krenuli uzbrdo.
Ne bih i da mi nije rekao. Po prvi put sam osetio da mi je drago to sam
doao i bio oputeniji nego proteklih dana. Njihova kua je bila neto iza
ostalih, pa je imala vei vrt. U retkom izrazu ekolokog zdravog razuma,
graditelji su radili oko divnog, zrelog javora, ureujui teren oko njega da bi
stablo ostalo u sreditu. Seam se da sam, dok smo prolazili pored njega,
pomislio kako bi bio savren za deju ljuljaku.
udno je kako ovek pamti tako neto.
Pole? Saekaj trenutak!
Uzvik se zauo iz susedne kue. Neka ena, preplanula i vitka, presvetle
plave kose skupljene u zanimljivu punu, hitala je ka nama preko travnjaka.
Na prvi pogled bih joj dao blizu ezdeset godina, ali kako se pribliavala dizao
sam broj na ezdeset i neto, pa na sedamdeset, kao da je sa svakim korakom
postajala starija.
Oh, odlino, promrmlja Pol sebi u bradu. Uljudno se osmehnuo. Zdravo,
Kendi.
Ime je zvualo suvie ljupko i mladalaki, ali joj je na neki nain pristajalo.
Prila je i stala blizu njega, kao prestarela manekenka koja ne shvata da je
njena decenija ve prola.
Tako mi je drago to sam te videla. Suvie beli zubi proteze inili su da
pomalo uka dok govori. Na podlakticu mu je stavila svoju staraki pegavu
ruku, ija je koa bila proarana venama i smea kao stare mokasine. Nisam
oekivala da e stii kui tako brzo. Kako je Sem?
Dobro je, hvala. Bila je samo lana uzbuna. Pol htede da me predstavi.
Kendi, ovo je...
Lana uzbuna? Na licu joj se pojavio izraz razoaranja. Oh, Gospode, ne
opet. Kad sam videla hitnu pomo, bila sam sigurna da je ovoga puta
stvarno!
U jednom trenutku je delovalo kao da je vee stalo. Mogao sam da
namiriem sveinu nove trave i cvea, i osetim prvu sveinu noi iza
prolene topline. Teina i glatkoa flae sa vinom u mojoj ruci i dalje je
predstavljala obeanje svakidanjosti.
Tada je trenutak razbijen.
Kakvu hitnu pomo? Pol je izgledao vie zbunjeno, nego zabrinuto.
Pa, onu koja je dola popodne, ini mi se oko pola pet. Osmeh na njenom
naminkanom licu je nestajao. Ruka joj je pola prema grlu. Verovatno ti je
neko rekao? Mislila sam...
Ali Pol je ve trao prema kui. Sem? Sem!
Brzo sam se okrenuo kominici. U koju bolnicu je otila?
Prela je pogledom sa mesta sa koga je Pol uleteo u kuu na mene,
otvarajui i zatvarajui usta. Ja... nisam pitala. Lekar ju je izvezao u
invalidskim kolicima, sa jednom od onih maski za kiseonik na licu. Nisam
htela da smetam.
Ostavio sam je na stazi u pohitao za Polom. Kua je mirisala na sveu
farbu i malter, na nove tepihe i nametaj. Zatekao sam ga nasred kuhinje,
okruenog sjajnim, nedavno kupljenim kuhinjskim aparatima.
Nije ovde. Izgledao je zapanjeno. Isuse Hriste, zato me neko nije
pozvao?
Jesi li proverio poruke na telefonu?
Saekao sam da to uradi. Ruka mu je drhtala dok je pritiskao dugmie.
Posluao je, pa odmahnuo glavom. Nita.
Pozovi bolnicu. Zna li u koju bi trebalo da je odvezu?
Ila je u Medicinski centar univerziteta u Tenesiju, ali...
Zovi ih.
Zurio je u telefon, trepui kao da pokuava da se probudi. Nemam broj.
Isuse, trebalo je da znam!
Pokuaj preko centrale.
 Poeo je da dolazi sebi, poto mu se um oporavljao od prvobitnog
zaprepaenja. Stajao sam pored njega dok je telefonom zvao bolnicu,
hodajui u krug prilikom munog ekanja da mu poziv bude prosleen. Kada
je Pol trei ili etvrti put izgovarao Semino ime slovo po slovo, osetio sam
slutnju koja me je pratila ceo dan i postepeno se pojaavala sve dok nije
ispunila ovu sobu.
Pol prekide vezu. Ne znaju nita. Glas mu je bio pod kontrolom, ali strah
samo to nije izbio na povrinu. Pitao sam i na prijemnom odeljenju za hitne
sluajeve. Nema podataka da je igde primljena.
Odjednom je opet poeo da kuca po dugmiima. Pole..., rekoh.
Mora da je neka zabuna, promumlao je, kao da me nije uo. Verovatno
su je odvezli u drugu bolnicu...
Pole.
Zastao je i pogledao me u oi. Video sam mu strah u oima, i shvatanje
onoga to oajniki pokuava da porekne. Ali sada je to bio luksuz koji nismo
smeli da priutimo.
Nisam ja bio Jorkova meta. Ni u jednom trenutku.
Bio sam samo mamac.
 20

Sledea no je bila jedna od najduih u mom ivotu. Pozvao sam Gardnera,

a Pol ostale bolnice u tom kraju. Sa sigurnou je znao da Sem nije ni u jednoj
od njih, ali je druga mogunost bila uasna. Dok god su postojali izgledi, ma
kako mali, mogao je da se nada kako je sve to samo greka i da njegov ivot
jo uvek moe da se vrati tamo gde je bio.
Meutim, to se nee dogoditi.
Gardner je stigao za manje od etrdeset pet minuta. Dotad su dva agenta
Istranog biroa Tenesija ve bila na licu mesta. Pojavili su se u kui za
nekoliko minuta, obojica u prljavim radnim odelima, kao da su doli sa
gradilita. Poto su stigli tako brzo, pretpostavio sam da su verovatno bili
vrlo blizu, bez sumnje kao deo obeanog tajnog nadzora.
Ali ni to nije vredelo.
Gardner i Jakobsenova su uli u kuu bez kucanja. Njen izraz lica je bio
vrlo kontrolisan; njegov napet i mraan. Kratko je i tiho razgovarao sa jednim
od agenata, a onda se okrenuo Polu.
Kai mi ta se desilo.
Pol je drhtavim glasom jo jednom proao kroza sve to.
Ima li nereda? Tragova borbe?, upitao je Gardner.
Pol je samo odmahnuo glavom.
Gardner ugleda olje s kafom na stolu. Jeste li neto dirali?
Ja sam skuvao kafu, odgovorih.
Na njegovom licu sam ugledao prekor da nije trebalo nita da diram, ali
nije dobio priliku da ga izrekne.
Doavola sa prokletom kafom, ta ete da preduzmete? planu Pol. Taj
zlikovac mi je oteo enu, a mi samo sedimo ovde i razgovaramo!
inimo sve to moemo, ree Gardner iznenaujue strpljivo.
Javili smo svim policijskim stanicama i erifima u istonom Tenesiju da
obrate panju na ambulantno vozilo.
Javili ste im? ta je, za ime boga, sa blokadom puteva?
Ne moemo zaustavljati sva ambulantna vozila zbog slabe mogunosti
da je u njima Jork. A blokade puteva ne bi bile ni od kakve pomoi, jer ima
nekoliko sati prednosti u odnosu na nas. Dosad je ve mogao prei u Severnu
Karolinu.
Bes je nestao iz Pola. Skljokao se na stolicu, prebledelog lica.
Ovo moda ne znai nita, ali razmiljao sam o tom ambulantnom
vozilu, rekoh, paljivo birajui rei. Zar nije jedno takvo bilo na onom
snimku bezbednosne kamere, kod telefonske govornice iz koje je Jork pozvao
Toma?
 Bilo je to samo neto vie od belog oblija u prednjem planu. Obino
nisam obraao panju na takve pojedinosti, pa ak ni sada nisam bio siguran
da je to vano. Ali radije sam progovorio preko reda nego da posle alim to
sam utao.
Gardner je oigledno mislio drugaije. To je bolnica, oni imaju takva
vozila.
Moda ispred hitne pomoi, ali ne kod mrtvanice. Barem ne ispred
glavnog ulaza. Tela se ne unose tim putem.
utao je naas, pa se okrenuo Jakobsenovoj. Kai Megsonu da to proveri.
I neka poalje slike ovamo. Dok je ona urno izlazila, ponovo se okrenuo ka
Polu. Dobro, treba da razgovaram sa tom kominicom.
Poi u s tobom. Pol ustade.
Nema potrebe.
elim to. Video sam da Gardner okleva, ali je klimnuo glavom. Porastao
je u mojim oima zbog toga.
Ostao sam sam u kui. Saznanje da smo namagareni peklo me je kao
vatra. Moj plemeniti gest prema Gardneru pristanak da izigravam mamac
sada je izgledao samo kao oholost. Boe, zar si stekao tako visoko miljenje o
sebi? Trebalo je da shvatim da Jork ne bi traio vreme i trud na mene kad
moe da uzme mnogo primamljiviju metu.
Poput Sem.
Kuhinja je bila u polumraku, jer je dnevna svetlost gotovo sasvim nestala.
Upalio sam svetlo. Novi kuhinjski aparati i svee okreeni zidovi kao da su se
rugali svojim optimizmom. Jednom sam se naao u Polovom poloaju, ali
postojala je sutinska razlika. Kada je Deni bila oteta znali smo da taj
otmiar ostavlja svoje rtve u ivotu i po tri dana. Meutim, nita nije
nagovetavalo da Jork ostavlja svoje rtve u ivotu due nego to mora.
Sem je moda ve bila mrtva.
Uznemiren, izaao sam iz kuhinje. Forenzika jedinica bila je na putu
prema kui, ali niko nije ozbiljno oekivao da e nai ita znaajno. Uprkos
tome, pazio sam da nita ne dodirnem dok sam iao u dnevnu sobu. Bila je to
udobna, vesela prostorija: mekana sofa i stolice, stoi za kafu napola
pokriven asopisima. Odisala je vie Seminom, nego Polovom linou.
Premda promiljeno ureena, ipak je vie bila soba za ivot, nego za gledanje.
Okrenuo sam se da poem kada sam ugledao malu uramljenu fotografiju
na vitrini sa matiranim staklima. Fotografija je izgledala gotovo kao
apstraktna crno-bela ara, ali pogled na nju osetio sam kao udarac u stomak.
Bio je to ultrazvuni snimak Semine bebe.
Vratio sam se u hodnik. Stao sam kod ulaznih vrata i zamislio kako se to
verovatno odigralo. Kucanje na vratima. Sem ih otvara i ugleda lekara.
Zbunjena je, ubeena da je posredi neka greka. Verovatno se osmehnula i
pokuala da objasni zabunu. A onda... ta? Rastinje je zaklanjalo ulazna vrata, a
veliki javor u bati jo vie je spreavao pogled na njih. Ali Jork ni po koju
cenu nije hteo da bude vien. Zato je uao na prevaru ili na silu, a onda je brzo
savladao i smestio u invalidska kolica.
Zatim je ispoljio drskost odvezavi je stazom do svog ambulantnog vozila.
Primetio sam neto na podu pored jedne letvice na dnu zida bele mrlje
na be tepihu. Sagnuo sam se da ih poblie pogledam, a zatim poskoio, jer su
se ulazna vrata iznenada otvorila.
Jakobsenova zastade, ugledavi me kako uim u hodniku. Uspravio sam
se i pokazao joj bele mrlje.
Izgleda da je Jork bio u urbi. I ne, nita nisam dirao.
Pregledala je tepih, pa letvicu. Na drvetu su se videle ogrebotine.
Boja. Mora da je tu letvicu zakaio kolicima, ree ona. Pitali smo se
kako je Jork izneo profesora Irvinga iz ume. Bilo je udaljeno gotovo
kilometar od najblieg parkinga. To je daleko za noenje odraslog oveka,
naroito ako je u nesvesti.
Mislite da je i tada koristio invalidska kolica?
To bi objasnilo mnogo toga. Zatresla je glavom, ljuta zbog takvog
previda. Na stazi, u blizini mesta gde je Irving nestao, pronali smo tragove
koji su nalikovali tokovima bicikla. To je omiljeno podruje planinskih
biciklista, pa nam se u tom trenutku inilo da ti tragovi nisu vani. Ali
invalidska kolica imaju sline gume.
A ak i da je Jork sreo nekoga dok je gurao stazom onesveenog Irvinga,
ko bi se tome zaudio? Izgledao bi kao neki negovatelj koji je izvezao invalida
na sve vazduh.
Vratili smo se u kuhinju. Video sam kako Jakobsenova gleda do pola pun
aparat za kafu. Ne pitajui je, sipao sam joj jednu olju i napunio svoju.
I ta mislite?, upitah tiho, pruajui joj olju.
Prerano je da se kae..., poela je, pa zautala. Hoete li da budem
iskrena?
Ne. Klimnuo sam glavom.
Mislim da smo sve vreme bili dva koraka iza Jorka. Zavarao nas je da
pomislimo da ste mu vi meta i uao ovde dok smo gledali na drugu stranu.
Sada je Samanta Ejveri platila za nae greke.
Mislite li da ima ikakvih izgleda da je naemo na vreme?
Zagledala se u svoju kafu, kao da u njoj moe da predskae odgovore. Jork
nee dugo ekati da zavri sa tim. Zna da ga traimo, pa e biti uzbuen i
eljan da to uradi. Ako je nije ve ubio, bie mrtva do jutra.
Spustio sam olju, iznenada osetivi muninu. Zato Sem?, zapitah,
mada sam mogao da pretpostavim.
Jorku je potrebno da se dokae i nahrani ego posle neuspeha sa dr
Libermanom. Barem smo u pogledu toga bili u pravu. Jakobsenova je
zvuala ogoreno. Samanta Ejveri je ispunila sve uslove: supruga je oveka
koji e verovatno naslediti dr Libermana, i gotovo u devetom mesecu
trudnoe. To je ini primamljivom metom na dva naina zajemene su
naslovne strane i, ako smo u pravu za fotografije, pogoduje Jorkovoj psihozi.
On je opsednut snimanjem trenutka smrti, jer veruje da e mu to na neki
nain otkriti odgovore za kojima traga. Dakle, iz njegove take gledita, ko
moe biti bolja rtva od trudnice, koja je doslovno puna ivota?
Isuse. Zvualo je suludo, ali najgore je to to je u tome bilo neke uvrnute
logike; uzaludne i nastrane, ali svejedno prisutne.
I ta onda? Ubistvom Sem nee doi do odgovora koje trai.
Na licu Jakobsenove se ocrtavala natmurenost kakvu ranije nisam video.
Onda e rei sebi da ona ipak nije bila prava i nastaviti dalje. Znae da vreme
radi protiv njega, bez obzira na to to mu ponos govori drugaije, pa e ga to
uiniti oajnim. Moda e se sledei put okomiti opet na trudnicu, ili ak na
dete. U svakom sluaju, nee stati.
Pomislio sam na izmuena lica sa fotografija i iznenada video sliku Sem
kako prolazi kroz isto muenje. Protrljao sam oi, pokuavajui da odagnam
tu sliku.
I koji su sledei koraci?
Jakobsenova se zagleda kroz prozor u pomrinu koja se spustila.
Nadamo se da emo ih pronai do jutra.

Nije prolo ni sat vremena, a veernja tiina je bila razbijena. Agenti

Istranog biroa Tenesija obruili su se na mirni kraj i pokucali na sva vrata u
nadi da e nai jo svedoka. Mnogi su se seali ambulantnog vozila koja su
dola tog popodneva, ali niko nije primetio nita upeatljivo u vezi sa njima.
Ta vozila govore sama za sebe. Njihova pojava moda izaziva morbidnu
radoznalost, ali svega nekoliko ljudi bi pitalo zato su tamo.
A zasigurno niko iz Seminog i Polovog komiluka.
Gardner nije uspeo da sazna nita novo od Kendi. Bila je sigurna samo da
je to bio mukarac neodreenih godina, u medicinarskoj uniformi. Pa,
izgledalo je kao uniforma, mislila je ona: tamne pantalone i koulja sa
oznakama, kao i nekakva kapa, koja mu je skrivala vei deo lica. Krupan
ovek, dodala je oklevajui. Belac, ili moda Latinoamerikanac. U svakom
sluaju, nije crn. Barem je ona tako mislila...
Nije joj bilo udno ni to je voza doao sam. A jo manje podataka je
pruila o samom ambulantnom vozilu. Ne, naravno da nije zapisala
registarski broj. Zato bi? Pa to je bila hitna pomo.
Samanta nije bila vezana, poto je verovatno bila oamuena ili
onesveena, rekao je Gardner, dok je Pol telefonom razgovarao sa Seminom
majkom. Moda je upotrebio neki gas, ali mislim da je maska za kiseonik bila
samo pomono sredstvo da bi spreio mogue meanje komija. Gas je
suvie nesiguran, naroito ako neko prua otpor, a Jork je eleo da je to pre
onesposobi.
Ne bi upotrebio silu, kazala je Jakobsenova. Ako nekoga onesvestite
udarcem, postoji opasnost od potresa ili oteenja mozga, a Jork to ne bi
eleo. On hoe da mu rtve budu potpuno svesne dok ih ubija. Ne bi rizikovao
da ih udara tupim predmetom u glavu.
Udario je Irvingovog psa, podseti je Gardner.
Pas je bio sluajnost. Hteo je vlasnika.
Gardner stisnu greben nosa. Izgledao je umorno. Svejedno. injenica je
da je nekako onesvestio Samantu Ejveri. Ali ako bude morao da eka njeno
osveivanje, to e nam dati vie vremena.
Mrzeo sam razbijanje makar i najmanje nade. Ne mora da znai. Njemu je
potrebno da rtva bude u nesvesti samo dok je ne prebaci u ambulantno
vozilo. Posle vie nije vano. Kako god Jork to radio, ako je u nesvesti samo
nekoliko minuta, nee joj mnogo trebati ni da doe sebi.
Nisam znao da ste strunjak, zajedljivo ree Gardner.
Mogao sam istai da sam radio kao lekar opte prakse, ili da sam jednom i
sam bio omamljen, ali nije bilo svrhe. Svi smo bili napeti, a Gardner najvie.
Niko iz ovoga nee izai sa nekakvim zaslugama, ali poto je bio glavni agent
zaduen za istragu, na njemu je leala najvea odgovornost. Nisam eleo da
ga jo vie optereujem.
U pitanju je bio Semin ivot.
inilo se da je Pol prevaziao strah i zapao u otupelu izdvojenost. Kada se
vratio posle razgovora sa Seminim roditeljima, seo je bez rei, zagledan u
nepodnoljivi komar, u koji mu se pretvorio ivot. Njeni roditelji e
narednog dana doleteti iz Memfisa, ali nije se trudio da pozove nikog drugog.
Sada je eleo samo Sem; svi ostali su bili nevani.
Bio sam rastrzan, jer nisam znao ta da radim. Nisam bio potreban u kui,
a nisam mogao da jednostavno ostavim Pola i vratim se u hotel. Zato sam
sedeo sa njim u dnevnoj sobi, dok su kafom naliveni agenti Istranog biroa
radili svoj posao, a poslednji sati i minuti tog dana neumoljivo otkucavali
prema sledeem.
Bilo je tek neto posle jedanaest sati kada je Jakobsenova ula u dnevnu
sobu. Pol odmah die pogled, ali nada zamre u njegovim oima nakon njenog
kratkog odmahivanja glavom.
Nema vesti. Samo sam htela da pitam dr Hantera neto u vezi sa
njegovom izjavom.
On ponovo utonu u nekakvo mrtvilo dok sam sa Jakobsenovom izlazio iz
sobe. Video sam da nosi fasciklu, ali otvorila ju je tek kada smo uli u kuhinju.
Nisam jo elela da uznemiravam dr Ejverija sa ovim, ali mislim da bi vi
trebalo da znate. Jo jednom smo proverili snimak bolnike bezbednosne
kamere u vreme kada je Jork pozvao dr Libermana iz one govornice. Bili ste u
pravu za ambulantno vozilo.
Pruila mi je crno-belu fotografiju iz fascikle. Bila je to fotografija skinuta
sa snimka koju sam ve video, na kojoj se vidi tamna prilika Jorka koji prelazi
put pored govornice. Na levoj strani slike video se zadnji deo parkiranih
ambulantnih kola. Bilo je teko rei, ali mogao je ii prema njemu.
To vozilo je stiglo deset minuta pre nego to je Jork upotrebio taj telefon
i otilo sedam minuta kasnije, ree Jakobsenova. Ne moemo da vidimo ko
ga je vozio, ali vreme odgovara.
Zato je ekao deset minuta pre nego to ga je pozvao?
Moda je morao da saeka dok ne bude nikoga u okolini ili je moda
eleo da uiva u trenutku. Ili je skupljao hrabrost. U svakom sluaju, u deset
sati je poao da obavi poziv, zatim je izaao i ekao. Dr Liberman bi urio i
bilo bi mu potrebno svega nekoliko minuta da izae. Poto se nije pojavio,
Jork je ekao izvesno vreme pre nego to je shvatio da neto nije u redu i
otiao odatle.
Zamiljao sam to to je opisala: Jork nestrpljivo gleda na sat, a
samopouzdanje mu polako nestaje jer se njegova rtva ne pojavljuje. Samo jo
minut; samo jo jedan... Potom, gnevan, odvozi se da smisli sledei potez.
Jakobsenova izvadi jo jednu fotografiju iz fascikle. Ova je bila snimljena u
delu bolnice koji mi nije bio poznat. Ambulantno vozilo je bilo na sredini
slike, ali zamagljena zbog kretanja.
Ovo je snimljeno na drugom delu puta nekoliko minuta pre nego to je to
vozilo stalo ispred mrtvanice, kaza. Pratili smo ga unazad na drugim
bezbednosnim kamerama, zasigurno je isto vozilo. Ovo je najbolji snimak koji
smo uspeli da naemo.
To nije mnogo pomagalo. Fotografija je bila uveliana do krajnje granice i
imala nefokusiran izgled slike skinute sa video-snimka. Ugao snimka je
onemoguavao da se vidi ko se nalazi u kabini, a prema onome to sam video
na vozilu nije bilo niega upeatljivog: beli etvrtasti kombi sa preteno
narandastim znamenom slube hitne pomoi istonog Tenesija.
Kako znate da je ovo isto vozilo koje koristi i Jork?, upitao sam.
Zato to to nije pravo ambulantno vozilo. Oznake izgledaju verodostojno,
ali samo dok se ne uporede sa pravim. Pored toga, to je model star bar
petnaest godina. Prestar je da bi jo uvek bio u upotrebi.
Pogledao sam fotografije paljivije. Nakon rei Jakobsenove, vozilo mi je
zaista izgledalo staro, ali dovoljno dobro da zavara veinu ljudi. ak i u
bolnici. Ko bi se setio da ga pogleda dvaput?
Vratio sam joj fotografiju. Izgleda prilino uverljivo.
Postoje kompanije specijalizovane za prodaju polovnih sanitetskih
vozila. Jork je verovatno veoma jeftino kupio neki stari model, pa ga
prefarbao odgovarajuim bojama.
Pa, moete li da otkrijete gde je kupljeno?
 Moemo, ali za to je potrebno vreme, i nisam sigurna koliko e nam to
vredeti. Jork ga je moda kupio kreditnom kartom neke od svojih rtava. ak i
ako nije, sumnjam da e nam to pomoi da ga sada pronaemo. Suvie je
pametan za to.
ta je sa registracijom?, zapitah.
Jo uvek radimo na tome. Tablice su vidljive na nekim slikama, ali suvie
su prljave da bi bile razgovetne. Moda je to namerno, ali sa strane je vozilo
prljavo, pa je jasno da je nedavno voeno kroz blato.
Setio sam se onoga to je Do Talbot rekao kada je identifikovao nimfu
vilinog konjica iz kovega. Le je stajao u blizini neke bare ili jezera. Verovatno
na obali uza samu ivicu vode... Ne zovu ih bez razloga movarni vilini konjici.
Sada bar bolje znamo ta traimo, nastavila je Jakobsenova, vraajui
fotografije u fasciklu. Moemo da objavimo opis sanitetskog vozila, ak i bez
registracije. Tako emo, ako nita drugo, malo suziti izbor.
Ali ne dovoljno. Jork je dobio dovoljno vremena da stigne kuda god je
poao. ak i ako nije preao u drugu dravu, imao je na raspolaganju stotine
kvadratnih kilometara planina i uma gde je mogao da se sakrije.
Sa Sem.
Pogledao sam Jakobsenovu i video istu misao u njenim oima. Nijedno od
nas nije progovorilo, ali razumeli smo se bez rei. Prekasno. Neprikladno
trenutku, odjednom sam postao svestan koliko blizu stojimo jedno uz drugo,
i naina na koji miris njenog tela proima blagi parfem na kraju dugog dana.
Iznenadna nelagodnost izmeu nas rekla mi je da je i ona svesna toga.
Bolje da se vratim kod Pola, rekao sam, odmiui se.
Klimnula je glavom, ali pre nego to je iko od nas stigao ita da kae,
otvorila su se vrata kuhinje i uao je Gardner. Jedan pogled na njegovo
izborano lice bio je dovoljan da shvatim da se neto dogodilo.
Gde je dr Ejveri? upitao je Jakobsenovu kao da ja nisam prisutan.
U dnevnoj sobi.
Izaao je bez rei. Jakobsenova je pola za njim, paljivo uklonivi sva
oseanja sa lica. Krenuo sam za njima, iznenada osetivi hladnou u vazduhu.
Pol kao da se nije pomerio otkad sam ga napustio. Jo uvek je sedeo
pogrbljen u stolici, a olja sa ohlaenom kafom stajala je nedirnuta na stoiu
pored njega. Kada je ugledao Gardnera, ukoio se, drei se poput oveka koji
se sprema za jak udarac.
Jeste li je nali?
Gardner kratko odmahnu glavom. Ne jo. Ali dobili smo izvetaj o
saobraajnoj nesrei u kojoj je uestvovalo ambulantno vozilo na auto-putu
321, nekoliko kilometara istono od Taunsenda. Znao sam to mesto po
imenu, dopadljivi gradi u podnoju planine. Gardner je oklevao. Jo uvek
nije potvreno, ali mislimo da je to bio Jork.
Saobraajna nesrea? Kakva vrsta nesree?
 Ambulantno vozilo se sudarilo sa automobilom. Voza tog automobila
kae da je ambulantno vozilo prebrzo ulo u okuku i, naletevi iz drugog
pravca, odbacila njegovo vozilo u stranu. Oba vozila su se okrenula u mestu, a
onda je ambulantno vozilo udarilo u drvo.
Oh, Hriste!
Ambulantno vozilo se vratilo na put i nestalo, ali voza kae da su prednji
branik i barem jedno od svetala oteeni. Po zvuku vozila misli da se dogodio
i neki mehaniki kvar.
Jel uzeo registraciju?, upitah.
Nije, ali oteeno ambulantno vozilo verovatno e biti primeeno. I sad
bar znamo u kom pravcu se Jork zaputio.
Pol je skoio sa stolice. Znai, sad moete da blokirate puteve?
Gardneru je bilo neprijatno. To nije tako jednostavno.
Zato, doavola, nije? Zaboga, koliko je teko nai izlupano ambulantno
vozilo kad znate kojim prokletim putem su krenula?
Zato to se saobraajna nesrea dogodila pre pet sati.
Kada smo shvatili ta nam je rekao, nastupila je tiina.
Voza nije odmah prijavio sudar, nastavi Gardner. ini se da je mislio
kako je to pravo ambulantno vozilo, pa se brinuo da ne upadne u nevolju. Tek
kad ga je ena ubedila da trai odtetu, pozvao je policiju.
Pol je zurio u njega. Pet sati? Seo je, poto su noge poele da ga izdaju.
Ipak je to znaajan trag, primeti Gardner, ali ga Pol nije sluao.
Nestao je, zar ne? Zvuao je ravnoduno i beivotno. Moe da bude bilo
gde. Sem je moda ve mrtva.
Niko mu nije protivreio. Gledao je u Gardnera tako prodorno da je ak i
agent Istranog biroa naizgled ustuknuo.
Obeaj mi da ete ga uhvatiti. Nemojte dozvoliti da se zlotvor izvue sa
ovim. Obeaj mi barem to.
Gardner kao da se naao u neprilici. Dau sve od sebe.
Ali primetio sam da, dok je to izgovarao, nije gledao Pola u oi.
 21

Sledeeg jutra su pronali ambulantno vozilo. Vei deo noi sam proveo u
naslonjai, spavajui na mahove. inilo mi se da joj nema kraja. Svaki put
kada bih se probudio gledao sam na sat i video da je prolo samo nekoliko
minuta. Kada sam pogledao kroz prozor i video zlatasti sjaj na nebu, inilo mi
se kao da vreme poinje ispoetka.
Pogledavi prema drugoj naslonjai, video sam da je Pol potpuno budan.
Imao sam utisak da se cele noi nije pomerio. Ustao sam ukoeno.
Hoe li kafu?
Zavrteo je glavom. Razgibao sam vrat i ramena, pa otiao u kuhinju. Kafa
se grejala cele noi, ispunjavajui prostoriju svojim ustajalim, zagorelim
mirisom. Prosuo sam je u sudoperu i skuvao novu. Ugasio sam svetlo i priao
prozoru. Napolju, svet je poinjao da dobija oblike u ranojutarnjoj polutami.
Iza kua preko puta mogao sam da nazrem jezero, iju je tamnu povrinu
prekrivala bela izmaglica. Bio bi to mirni jutarnji prizor da nije bilo patrolnih
automobila ispred kue, poput zloslutnog bleska stvarnosti u spokojnoj zori.
Srknuo sam kafu stojei pored kuhinjskog prozora. Napolju je zapevala
neka ptica. Njenom usamljenom cvrkutu ubrzo su se pridruile i druge, inei
sve vei ptiji hor. Pomislio sam na mrano predskazanje Jakobsenove: Ako je
nije ve ubio, bie mrtva do jutra. Kao da to nagovetavaju, prvi sunevi zraci
dodirnue jezero.
To je obeavalo lepo jutro.
Do osam sati su stigle prve televizijske ekipe i novinari. tampi nije dato
Semino ime, ali uvek je samo pitanje vremena kada e se tako neto saznati.
Uniformisani policajci obezbeivali su da novinari ne uu na imanje, ali zato
je put vrlo brzo bio zakren novinarskim ekipama i vozilima.
Pol jedva da ih je primetio. Na dnevnoj svetlosti izgledao je strano,
posivelog i izboranog lica. inilo se da se jo vie povukao u sebe, izgubljen u
sopstvenoj patnji. Oiveo bi samo kada telefon zazvoni. Svaki put bi zgrabio
slualicu, napet od oekivanja, samo da bi se sledeeg trenutka natmurio, jer
je to bio samo jo jedan prijatelj ili uporni novinar. Nakon nekoliko rei,
sputao je slualicu i vraao se u svoju ljuturu. Saoseao sam sa njim,
odlino znajui kroz ta prolazi.
Ipak, nisam nikako mogao da pomognem.
Jednolinost je prekinuta malo pre podneva. Ostaci sendvia leali su
suei se na posluavnicima pored nas. Moj je bio pojeden do pola, a Polov
nedirnut. Pomiljao sam da je vreme da se vratim u hotel. Ovde nisam bio ni
od kakve koristi, a i Semini roditelji e stii za nekoliko sati. Kada je telefon
opet zazvonio, Pol je zgrabio slualicu, ali po nainu na koji su mu se ramena
naglo povila shvatio sam da na vezi nije Gardner.
Zdravo, Meri. Ne, nisam... Zautao je, odjednom se sav pretvorivi u
sliku uurbanosti. Koji kanal?
Ispustio je slualicu i zgrabio daljinski upravlja za televizor.
ta je bilo? zapitah.
Mislim da me nije uo. im se slika pojavila poeo je da menja kanale,
prolazei kroz kakofoniju buke i slika sve dok se iznenada nije zaustavio.
Neka mlada ena sa lakiranom kosom i previe crvenim ruom ivahno je
govorila u kameru.
...najnovija vest, imamo izvetaj da je ambulantno vozilo pronaeno
naputeno na podruju Getlinburga, u okviru Velikog nacionalnog parka
Zadimljenih planina...
Polovo lice se oklembesi kada je shvatio ta ona govori.
...tano mesto nije otkriveno, a izvori iz Istranog biroa Tenesija odbijaju da
potvrde da je to isto vozilo koje je korieno u jueranjoj otmici Samante Ejveri,
tridesetdvogodinje trudnice iz okruga Blaunt. Nema vesti o tome gde se nalazi
nestala ena, ali nepotvreni izvetaj i govore da je vozilo oteeno u sudaru...
Novinarka je, zadihanim i uzbuenim glasom, nastavila da govori dok se
Jorkova fotografija pojavila na ekranu. Pol je ve zgrabio telefon, koji je,
meutim, zazvonio pre nego to je on stigao da ukuca broj. Gardner, pomislio
sam, a po izrazu Polovog lica video i da sam pogodio. Jeste li je nali?,
upitao je.
Posmatrao sam kako mu nada splanjava sluajui Gardnerov odgovor. U
tiini sam uo i glas agenta Istranog biroa, jedva ujan i nerazgovetan. Pol ga
je sluao, izmuenog i napetog lica.
I dozvoljavate da o tome ujem na televiziji? Za ime boga, rekao si da e
pozvati im bude imao ikakvu vest... Ba me briga, samo me pozovi, u redu?
Prekinuo je vezu. Stajao je okrenut leima, trudei se da povrati
samokontrolu pre nego to je progovorio.
Nali su ambulantno vozilo pre pola sata na izletitu pored I-40, kaza
tupo. Misle da ih je Jork ostavio i ukrao automobil pre nego to je izaao na
meudravni put. Automobilom je ve preao pola Severne Karoline ako nije
poao na zapad. Do sada je mogao biti na putu za Nju Meksiko. Mogao bi da
bude bilo gde!
On zavitla telefon u zid koji se razbi u paramparad, a plastika se razlete
po celoj sobi.
Isuse Hriste, ne mogu ovo da podnesem! ta da radim? Samo da sedim
ovde?
Pole...
Ali on je ve poao prema vratima. Pourio sam za njim u hodnik.
Kuda si krenuo?
Da vidim to ambulantno vozilo.
 ekaj malo. Gardner...
Jebe Gardnera! Poeo je da otvara ulazna vrata. Stavio sam ruku na
njih. Skloni mi se s puta, Dejvide!
Hoe li samo da saslua? Ako sad izae, televizijske ekipe e te pratiti
itavim putem. Jel to eli?
To ga je zaustavilo.
Postoji li put iza kue?, nastavih urno, dok sam drao njegovu panju.
Ovaj obilazi oko onih kua, ali ne mogu...
Uzeu moja automobil. Novinari me nee pratiti, ali tako emo ih omesti.
Izai pozadi i preseci kroz bate, a ja u te tamo ekati.
Nije to eleo, ali video je da ono to govorim ima smisla. Nevoljno je
pristao.
Daj mi nekoliko minuta, rekao sam mu, pa izaao pre nego to je mogao
da se predomisli.
Kada sam se naao napolju, sunce mi je udarilo u lice i zaslepilo me.
Krenuo sam pravo prema automobilu, pokuavajui da zanemarim iznenadni
amor koji je moja pojava izazvala. Novinari su nagrnuli napred, stvorivi zid
od kamera i mikrofona, ali njihovo uzbuenje je kratko trajalo. To nije
Ejveri, ree neko, to je delovalo kao da je pritisnut prekida.
Nezainteresovanim glasovima mi je upueno nekoliko pitanja, ali njihovo
zanimanje je brzo nestalo kada nisam odgovorio na njih. Za tren oka se
panja televizijskih ekipa i novinara vratila na kuu, a ja sam uao u
automobil i odvezao se.
Put je blago vijugao oko kua pre nego to je otro zaokrenuo nazad iza
Semine i Polove kue. Na ulici nije bilo nikoga osim Pola. Pritrao je kada sam
skrenuo prema ivinjaku i otvorio vrata pre nego to se automobil zaustavio.
Vrati se na glavni put i kreni prema planinama, rekao je, zaduvan.
Dok smo naputali naselje nisu nas pratila novinarska vozila. Kada smo
izali na auto-put, sve je bilo obeleeno saobraajnim znacima. Izuzev
povremenih Polovih kratkih uputstava, vozili smo se u tiini. Maglom
obavijene Zadimljene, planine pomaljale su se na horizontu ispred nas.
Pogled na njihov venac, koji se protezao u daljini, delovao je otrenjujue i
jasno ukazivao na nemogunost ikakve potrage.
Sunce je sijalo visoko iznad nas, toplo kao da je letnji dan. Posle nekoliko
kilometara vonje, morao sam da ukljuim brisae kako bih oistio
vetrobransko staklo od mrtvih insekata. Napetost u automobilu je porasla
kada smo stigli u podnoje planine i vozili se kroz Taunsend. Bili smo
nadomak mesta gde je Jork zakaio onaj automobil i udario u drvo. Nekoliko
kilometara poto smo izali iz grada naili smo na visoki hrast pored puta,
okruen policijskom trakom. Zupasta, bela udubljenja u kori bila su jasno
vidljiva. Pol je, smrknutog izraza lica, zurio u stablo dok smo prolazili pored
njega.
 Nijedan od nas nije progovorio.
Nekoliko kilometara dalje rekao mi je da skrenem sa puta, pa smo krenuli
uzbrdo prema planinama. Uzdizale su se oko nas, bacajui povremeno senku
na put koji je vijugao izmeu njih. Videli smo jo nekoliko automobila, ali
turistika sezona jo nije uzela maha da bi ih bilo vie. Prolee se moglo
videti na svakom koraku. ume su bile ukraene tepisima divljeg cvea
plavih, utih i belih ara i talasaste nove trave. U svako drugo vreme lepota
Apalakih planina bi oduzimala dah; sada su izgledale kao okrutna ala.
Na sledeoj raskrsnici skreni desno, kaza mi Pol. Taj put je bio uzan,
poljunen, kao i mnogi drugi sporedni putevi i staze u tom kraju; usto je bio i
dovoljno strm da automatski menja prebaci brzinu u nii stepen. Posle
osamsto metara nije se vie uspinjao. Izali smo iza okuke i videli da je put
prepreen patrolnim vozilima. U pozadini sam video drvene izletnike
stolove i parkirana policijska vozila dok je iza njih drvee zaklanjalo pogled.
Spustio sam prozor dok je uniformisani erifov zamenik prilazio vozilu.
Bio je golobrad, ali hodao je nadmeno kao da je stariji. Zagledao se u mene
ispod irokog oboda eira, drei jednu ruku na pitolju u futroli.
Vratite se. Ne mote ovuda.
Moete li da kaete Denu Gardneru da dr Hanter i... poeo sam, a onda
uo kako se vrata mog saputnika otvaraju. Okrenuo sam se i video da Pol
izlazi iz automobila. Oh, Hriste, pomislio sam, a mladi zamenik pojuri da ga
presretne.
Stani odma! Prokletstvo, reko sam stoj!
Pohitao sam za njima i uhvatio Pola, dok se zamenik ukopao na putu
ispred njega i izvadio pitolj. Nikada do tog trenutka nisam shvatao koliko
mrzim oruje.
Dobro, u redu je, rekoh, vukui Pola nazad. Hajde, smiri se.
Nazad u automobil! Odma!, viknu zamenik. Drao je pitolj obema
rukama, uperen u tlo izmeu nas.
Pol nije pokazivao elju da se pomeri. Na sunevoj svetlosti pogled mu
nije izgledao sasvim usredsreen. Nije mogao da doe do Jorka, a obuzimala
ga je elja za sukobom. Ne znam ta bi se dogodilo, ali u tom trenutku zau se
poznat glas.
ta se to, doavola, deava?
Nikada ne bih pomislio da e mi biti drago to vidim Gardnera. Agent
Istranog biroa je, stisnutih usana, silazio stazom. Zamenik je pretei gledao
u Pola, i dalje sa pitoljem u ruci.
Gospodine, reko sam im da ne mogu ovuda, ali nisu hteli...
Sve je u redu, ree Gardner bezvoljno. Odelo mu je izgledalo jo
izguvanije nego ranije. Uputio mi je hladan pogled pre nego to se obratio
Polu. ta vi radite ovde?
Hou da vidim ambulantno vozilo.
 To je bilo reeno neumoljivim glasom oveka koji nema nameru da
odustane od svog nauma. Gardner ga naas osmotri, pa uzdahnu.
Ovamo su.
Pratili smo ga uza stazu. Izletite se nalazilo na travnatoj zaravni visoko
iznad podnoja. Ispod nas su se prostirali kilometri poumljenih vrhova i
udolina: nepomini okean zelenila. Na ovoj visini vazduh je bio hladniji, ali
jo uvek topao, pun prijatnog mirisa borova i smreka. Na jednoj strani istine
su bila grupisana policijska vozila ispred nekoliko civilnih.
Nedaleko od njih je bilo parkirano ambulantno vozilo, izdvojena
policijskom trakom.
ak i sa daljine video sam oteenje nastalo u sudaru. Du jedne strane
pruala su se paralelna ulubljenja, a leva strana, kojom je vozilo verovatno
udarilo u drvo, bila je izguvana kao harmonika. Nije bilo udno to je
naputeno. Jork je imao sreu da stigne i dovde.
Pol stade ispred policijske trake i zagleda se u zadnji deo vozila. Vrata su
bila irom otvorena, otkrivajui stara nosila i ormanie. Jedan forenziar je
neto radio unutra, a videli smo i vezove koji su visili sa jedne strane nosila,
kao da su odvezani na brzinu.
Osetio sam nekoga pored sebe, okrenuo se i ugledao Jakobsenovu.
Uputila mi je ozbiljan pogled. Imala je podonjake, pa sam pretpostavio da
nismo samo Pol i ja proveli no bez sna.
Polovo lice je liilo na masku. ta ste otkrili?
inilo se da nije primetio Gardnerovo malo oklevanje. Bilo je plavih vlasi
na nosilima. Uporediemo ih sa vlasima tvoje supruge, ali mislimo da nema
mesta sumnji. A izgleda da je Jork dobio prilino snaan udarac prilikom
sudara.
Poveo nas je do prednjeg dela vozila. Vozaeva vrata su bila otvorena, pa
smo videli prljavu i zaputenu unutranjost. Volan je bio savijen i malo
iskrivljen u stranu.
Verovatno je i sam Jork dobro ugruvan, ako je svojim telom ovako
iskrivio volan, ree Gardner. Mora da je slomio barem dva-tri rebra.
Po prvi put neto nalik nadi se pojavilo na Polovom licu. Znai, povreen
je? To je dobro, zar ne?
Moda. Gardner je bio oprezan.
Neto u njegovom glasu zvualo je pomalo zloslutno, ali Pol je opet bio
suvie zaokupljen da bi to primetio. Voleo bih da malo ostanem ovde.
Pet minuta. Onda treba da idete kui.
Ostavio sam Pola tamo i poao sa Gardnerom i Jakobsenovom. Saekao
sam dok nismo odmakli van granica njegove ujnosti.
ta mu niste rekli?
Gardner stisnu usta, ali ta god je hteo da kae prolo je neizgovoreno, jer
su ga pozvali iz vozila za uviaj.
 Moe da mu kae, rekao je Jakobsenovoj pre nego to se udaljio, kime
prave kao i uvek.
Podonjaci su Jakobsenovu inili jo ozbiljnijom. Ima krvavih mrlja u
ambulantnom vozilu. Na nosilima i na podu.
Zamislio sam Sem kako sam je video poslednjeg puta. Oh, dragi boe. Zar
ne mislite da Pol ima pravo da zna?
U sutini, da. Ali nisu sve mrlje svee, a ne moemo biti sigurni da bilo
koja od njih potie od njegove ene. Pogled joj odlete prema mestu na kome
je Pol stajao pored ambulantnih kola. Den misli da mu to saznanje sada ne bi
pomoglo.
Nerado sam to prihvatio. Nije mi se svialo to moram da skrivam
informacije od Pola, ali ve ga je dovoljno muila sopstvena mata.
Kako ste pronali ambulantno vozilo?, zapitah.
Ona vrati na mesto pramen kose koji joj je pao na lice. Dobili smo izvetaj
o ukradenom terenskom vozilu, plavom krajsleru. Postoje kolibe za
iznajmljivanje oko petsto metara odavde, ali do njih nema puta. Stanari
ostavljaju automobile ovde i uspinju se ostatak puta. Jork je verovatno iz tog
razloga odabrao ovo mesto ak i sada, na poetku sezone, obino je
iznajmljeno dve-tri kolibe. Svako kome je poznat ovaj kraj znao bi da e ovde
biti vozila.
Pogledah prema oteenom ambulantnom vozilu. Ostavljena su na
otvorenom prostoru, nekoliko metara od gustog lovorovog bunja.
Jork se nije mnogo trudio da zametne tragove.
Nije morao. Vozila mogu ovde da stoje danima dok se njihovi vlasnici
igraju izviaa. Jork se verovatno nadao da barem do jutra, a moda i due,
nee biti primeeno da nema vozila koja je uzeo. Bila je ista srea da je
vlasnik to primetio na vreme.
Srea. Do sada je nismo imali. Oekivao bih da e ih bar parkirati, tako da
oteenje bude manje uoljivo.
Jakobsenova umorno slee ramenima. Pretpostavljam da su ga zaokupile
vanije misli. Morao je da prenese Samantu Ejveri u terenca, a to mu nije bilo
lako ako je i sam povreen. Skrivanje ambulantnih kola ga je najmanje
brinulo.
Uinilo mi se da to zvui razumno. Jorku je bilo potrebno da to vozilo
ostane neotkriveno samo dok ne stigne gde je naumio. Posle toga vie nee
biti vano.
Mislite li da je poao prema meudravnom putu?, upitah.
Tako izgleda. Daleko je samo nekoliko kilometara, a odande moe da ode
dublje u planine, pa da se vrati na zapad ili produi u drugu dravu.
Znai, mogao bi da bude bilo gde.
Otprilike, da. Digla je bradu. Pogledala je prema ambulantnom vozilu
kraj kojih je stajao Pol. Trebalo bi da ga vratite kui. Ovo nee nikome
koristiti.
Nije trebalo da sazna za ovo sa televizije.
Ona klimnu, prihvatajui prikriveni prekor. Den je nameravao da ga
pozove im nae vremena. Ali ako saznamo ita novo, odmah emo
obavestiti dr Ejverija.
Primetio sam da je kazala ako, a ne kada. to due ovo bude trajalo, manji
su izgledi da Sem bude pronaena.
Osim ako Jork to ne bude eleo.
Vratio sam se kod Pola, a Jakobsenova se pridruila Gardneru kraj vozila
za uviaj. Bio je bespomona prilika pored ambulantnih kola. Piljio je u njih
kao da e mu to pomoi da volebno sazna gde mu se nalazi ena.
Trebalo bi da krenemo, rekao sam blago.
Sva borbenost koju je do tada pokazao kao da je nestala iz njega. Gledao je
vozilo jo sekundu-dve, pa mu okrenuo lea i poao sa mnom do automobila.
Mladi zamenik je, dok smo prolazili stazom pored njega, uputio Polu otar
pogled, koji nije pogodio metu. inilo se da Pol nije svestan niega dok smo
se udaljavali od izletita. Preli smo nekoliko kilometara pre nego to je
progovorio.
Izgubio sam je, zar ne?
Razmiljao sam ta da kaem. To jo ne zna.
Da, znam. Kao i ti. Kao i svi oni tamo. Rei su lile iz njega kao voda iz
prepune olje. Pokuavam da se setim ta sam joj poslednje rekao, ali ne
mogu. Sto puta sam u mislima proao kroz to i nisam se setio. Znam da ne bi
trebalo da se optereujem time, ali to je jae od mene. Jednostavno ne mogu
da verujem da je nae poslednje vienje bilo tako obino. Kako nisam znao?
Zato to se to nikad ne zna. Ali mu to nisam rekao.
Zautao je. Tupo sam zurio u put ispred nas. Isuse Hriste, ne dozvoli da se
to desi. Ali ve se desilo, a nema uma nije nudila nikakvu utehu. Insekti su
doletali kroz prelomljene zrake sunca, kao siune mrlje pored dinovskih
hrastova i borova koji su ovde stajali mnogo pre nego to sam se ja rodio.
Slapovi su se probijali kroz klisuru izmeu obronaka, penei se preko tamnog
kamenja. Proli smo pored palih stabala prekrivenih mahovinom, dok su
ostala, koja su jo stajala, polako guile puzavice. Uprkos svoj ovdanjoj
lepoti, sve to ivi na ovim prostorima neprestano je vodilo borbu za
opstanak.
Nije sve preivljavalo.
Nisam siguran kada sam postao svestan svoje uznemirenosti. Kao da se
pojavila niotkuda, ali prvo sam osetio blago bockanje na podlakticama.
Spustio sam pogled i video da mi dlaice stoje uspravno; slino oseaj mi je
rekao da su mi se nakostreile i dlaice na vratu.
Kao da samo to eka, nespokoj se pretvorio u naglaenu potrebu da neto
preduzmem. Stegao sam volan. ta? ta nije u redu? Nisam znao. Pored mene,
Pol je i dalje sedeo u tiini, progonjen mislima. Put pred nama bio je ist i
prazan, proaran zracima sunca i senkama drvea. Pogledao sam u
retrovizor. Niega nije bilo. Iza nas su ostajale ume jednolinog zelenila.
Meutim, oseaj nije nestao. Opet sam pogledao u retrovizor i trgao se jer je
neto uz tup zvuk udarilo u vetrobran ispred mene.
Na staklu je ostao spljeskan veliki insekt isprepletenih nogu i krila. Zurio
sam u njega, a nemir je poputao. Ne razmiljajui ta radim, snano sam
stisnuo konicu.
Pol se odupro rukama o komandnu-tablu, naglo krenuvi napred i pored
pojasa. Kada se automobil uz kripu zaustavio, zaueno se zagledao u mene.
Isuse, Dejvide! Poeo je da se osvre, pokuavajui da shvati zato smo
se zaustavili. ta je bilo?
Nisam odgovorio. Sedeo sam steui volan, a srce mi je udaralo kao ludo.
Jo uvek sam zurio u vetrobran. Vilin konjic je bio veliki, dugaak gotovo kao
moj prst. Bio je skoro sasvim spljeskan, ali razaznao sam mu tigraste are na
grudima. Njegove oi su do poslednje pojedinosti odgovarale opisu Doa
Talbota.
Elektrino plavetnilo Epiaeschna herosa.
Iliti movarnog konjica.
 22

Pol me je gledao kao da sam poludeo dok sam ubacivao menja u rikverc.
ta je bilo? ta si video?
Nisam siguran.
Okrenuo sam se u seditu da pogledam kroz zadnji prozor, paljivo
osmatrajui umu dok sam se vraao putem. Talbot je rekao da movarni
konjici vole vlana, umska stanita. A meu svim tim insektima, propustio
sam da primetim plavi blesak izmeu drvea. Istina, nesvesno. Pogledajte
samo te oi! Zar nisu neverovatne? Po sunanom danu moete da ih primetite
izdaleka.
Bio je u pravu.
Skrenuo sam na ivicu puta. Ostavio sam motor upaljen, izaao i stao na
rub ume. Utonuo sam u tiinu umskog zelenila. Suneva svetlost se
probijala izmeu stabala i grana, obasjavajui prostirke od divljeg cvea u
travi.
Nita nisam primetio.
Dejvide, zaboga, hoe li mi rei ta se deava?
Pol je stajao pored otvorenih vrata automobila. Oseao sam gorak ukus u
ustima zbog nagle promene u raspoloenju. To na vetrobranu je movarni
vilin konjic. Isti je kao nimfa koju smo pronali u Harperovom kovegu.
Pomislio sam...
Zautao sam, postien. Pomislio sam da u ih moda videti jo. Sada mi je
to izgledalo tako daleko.
Izvini, rekao sam, pa se okrenuo kako bih se vratio u automobil.
Utom sam ugledao plavi sjaj izmeu grana. Eno ga. Pokazao sam rukom,
a srce mi je tuklo u grudima. Kod palog bora.
Vilin konjic je leteo cik-cak kroz delove ume proarane sunevim
zracima, a plave oi su mu sijale kao neon. Tada izmeu drvea ugledah i
druge, kao da su odabrali ba ovaj trenutak da se pojave.
Vidim ih. Pol je zurio kroz drvee, trepui kao da se tek probudio.
Misli li da je to vano?
U njegovom glasu se uo nesiguran, gotovo moleiv ton, pa sam se
pokajao to mu budim nadu. Sa movarnim konjicima u blizini ili bez njih,
Jork ne bi ostavio telo Noe Harpera tako blizu puta. A ak i da jeste, nisam
znao kako bi to pomoglo Sem. Meutim, znali smo da je Jork proao
ambulantnim vozilom ovim putem, a sada su ovde bili i vilini konjici. To nije
mogla biti samo sluajnost.
Ili je ipak mogla?
Talbot je rekao da vole stajau vodu, jel tako?, ree Pol, sa uzbuenjem
roenim iz oaja. Negde u okolini mora da postoji jezero ili ribnjak. Ima li
mapu u automobilu?
Ne od planina.
On proe rukom kroz kosu. Mora da bude neto! Moda neka spora
reica ili potok...
Trebalo je da drim jezik za zubima. Ove planine zauzimaju vie od dve
hiljade kvadratnih kilometara divljine. Vilini konjici, koliko znam, mogu da
migriraju; moda su ve kilometrima daleko od mesta gde su polegli jaja.
Pa ipak...
Pogledao sam okolo. Malo dalje niz put video sam ono to je nalikovalo
ukrtanju sa sporednim putem.
Zato ne bismo pogledali tamo dole?, predloih.
Pol klimnu, eljno prigrlivi i najmanju priliku. Osetih jo jedan ubod
krivice, znajui da se verovatno samo hvatamo za slamku. Dok je on ulazio u
automobil, pokupio sam mrtvog vilinog konjica sa vetrobrana. Potom sam
isprskao vetrobran mlaziima vode i ukljuio brisae, koji su uklonili njegove
ostatke sa stakla kao da nikad nije ni bio tamo.
Sporedni put je maltene bio utabana staza koja je vodila izmeu drvea.
Nije na njemu bilo ni ljunka, pa sam morao sasvim da usporim na
izbrazdanim i blatnjavim delovima. Granje i bunje je grebalo prozore.
Rastinje je postajalo sve gue, dok najzad nisam bio primoran da stanem.
Put ispred nas je bio potpuno zapreen, jer su se javori i breze otimali za
mesta sa razgranatim lovorovim bunjem. Kuda god je put nekada vodio,
dalje nismo mogli.
Osujeen, Pol snano udari po komandnoj tabli. Doavola!
Obojica smo izali iz automobila, s tim to sam ja morao na silu da
otvorim vrata kako bih uklonio granje koje ih je dralo. Pogledao sam okolo,
nadajui se da u ugledati jo nekog movarnog vilinog konjica, ili makar
neto to bi mi nagovestilo da nismo uzalud dolazili. Ali uma nam se rugala
svojom prazninom.
Polova ramena su se poraeno povila dok je posmatrao gustu umu oko
nas. Nada koja se nakratko raspalila u njemu bee izgorela.
Ovo je beskorisno, kaza, s oajnim izrazom na licu. Kilometrima smo
daleko od mesta gde je Jork ostavio ambulantno vozilo. Doavola, gotovo
smo se vratili na mesto gde je imao saobraajku. Traimo vreme.
U tom trenutku zamalo nisam odustao. Gotovo sam se vratio u automobil,
prihvativi da sam preterao. Meutim, setio sam se Tomovih rei: Ima dobre
instinkte, Dejvide. Trebalo bi vie da im veruje.
I pored svih sumnji, instinkt mi je i dalje govorio da je ovo vano.
Daj mi samo minut.
Grane iznad nas su utale dok ih je povetarac pomerao, a onda je ponovo
zavladala tiina. Otiao sam do jednog napola trulog stabla sa bledim
izdancima nalik pljosnatim gljivama i popeo se na njega. Ni ta osmatranica
nije pomogla. Izuzev obrasle staze kojom smo doli, nije se videlo nita sem
drvea.
Spremao sam se da se spustim kada grane iznad mene zautae, jer se
povetarac vratio. A tada osetih.
Slab, skoro sladunjav vonj mesa koje se raspadalo.
Okrenuh se licem prema povetarcu. Moe li...
Oseam ga.
Glas mu je bio napet. Obojica smo toliko dobro poznavali taj zadah da
nismo mogli da pogreimo. Tada je povetarac zamro, pa su u vazduhu ostali
samo uobiajeni mirisi ume.
Pol je mahnito gledao oko sebe. Jesi li otkrio odakle je doao?
Pokazao sam prstom preko brda, u pravcu iz koga je naizgled duvao
povetarac. Mislim da je odande.
On bez rei krenu brzim korakom kroz umu. Pogledao sam jo jednom
prema automobilu, pa pohitao za njim. Bilo je teko probijati se. Nije bilo
nikakve staze, niti smo bili odeveni za peaenje. Grane su nas udarale dok
smo vijugavo ili neravnim terenom, jer su rastinje i bunje onemoguavali
kretanje u pravoj liniji. Izvesno vreme smo automobil koristili kao orijentir
za pravac kretanja, ali kada smo ih izgubili iz vida, morali smo da se
oslanjamo na nagaanje.
Ako odemo predaleko, zalutaemo, prodahtao sam kada je Pol zastao da
otkai jaknu od jedne niske grane. Nema svrhe da samo lutamo okolo, a da
ne znamo kuda idemo.
Paljivo je osmatrao drvee oko nas, duboko diui i grizui usnu. Iako je
oajniki eleo da nae neto to bi ga odvelo do Jorka i Sem, znao je jednako
dobro kao i ja da smo moda poli za smradom neke strvine koji je vetar
doneo do nas.
Ali pre nego to je ijedan od nas stigao jo neto da kae, grane oko nas
zautae, jer je povetarac ponovo dunuo. Pogledali smo se, poto smo opet
osetili smrad, snaniji nego ikad.
Ako je to bila strvina, bila je velika.
Pol die aku borovih iglica i baci ih u vazduh da bi video na koju stranu
e odleteti. Ovuda.
Poli smo dalje, ovog puta samouverenije. Smrad raspadanja sada se
oseao i kad je povetarac stao. Nije potreban detektor da bi se ovo osetilo,
Tome. Kao da potvruje da idemo u dobrom smeru, primetio sam metalni
blesak vilinog konjica koji je brzo proleteo kroz drvee ispred nas.
Tada smo ugledali ogradu.
Bila je delimino skrivena borovima i bunjem, i gotovo dva i po metra
visokim drvenim gredama, na ijem vrhu je stajala bodljikava ica. Grede su
bile trule, a po izgledu mnogo starija iana ograda nalazila se sa spoljne
strane, zarala i oteena.
inilo se da je Pol ispunjen gotovo grozniavom energijom kada smo
krenuli pored ograde. Neto dalje, u ogradu su bile ubaene vratnice dva
stara, kamena stuba sada pregraene drvenim gredama. Tlo ispred ograde
bilo je zaraslo, ali su jo uvek bili vidljivi duboki, paralelni tragovi.
Tragovi tokova, ree Pol. Ako je ovo kapija, ovde je verovatno postojao
i nekakav put. Moda isti onaj koji smo pratili.
Ako i jeste, dugo nije bio korien.
Smrad raspadanja sada je bio mnogo snaniji, ali nijedan od nas nije nita
rekao. Nije bilo potrebe. Pol zakorai preko savijene iane ograde i uhvati
jednu od drvenih greda. Zau se pucanje trulog drveta, a jedan njen deo mu
ostade u rukama.
Saekaj, treba da javimo Gardneru, rekoh, poseui za telefonom.
I ta da kaemo? Snano je povlaio ogradu, brekui od napora. Misli
li da e on ostaviti sve i dotrati ovamo zato to smo namirisali neku
strvinu?
Udarao je nogom gredu sve dok nije pukla, pa poeo besno da lomi drugu,
oslobodivi je uz glasnu kripu eksera kojim je bila zakucana. Sa druge strane
se kroz otvor videlo bunje, skrivajui sve to se tamo nalazilo. Odvalivi
nekoliko poslednjih ivera, kratko me je pogledao.
Ne mora da poe sa mnom.
Poeo je da se probija kroz ogradu. Nekoliko sekundi kasnije, samo su
zaljuljane grane pokazivale kuda je proao.
Oklevao sam. Niko nije znao gde smo, a samo bog zna ta se nalazi iza te
ograde. Ipak, nisam mogao pustiti Pola da uradi to sam.
Provukao sam se kroz otvor i krenuo za njim.
Srce mi je poskoilo kada me je neto uhvatilo za jaknu. U strahu sam
poeo da je vuem sve dok nisam primetio da se samo zakaila za ekser.
Otkaio sam je i nastavio dalje. Na ovoj strani bunje je raslo uza samu
ogradu. Ispred sebe sam uo lomljenje i utanje, jer se Pol probijao kroz
rastinje. Pratio sam ga najbre to sam mogao, jednom rukom titei lice od
grana koje su se pruale ka mojim oima.
Tada sam izbio na istinu i zamalo naleteo na njega.
Nali smo se u velikom vrtu. U stvari, u neemu to je nekada bilo vrt;
sada je to bila zaputena divljina. irenje ukrasnog bunja i drvea je izmaklo
kontroli, pa su sada bili tesno zbijeni u borbi za prostor. Stajali smo u senci
velike magnolije, a miris njenih mekanih belih cvetova bio je prezasien i
prijatan. Pravo ispred nas je stajao stari zanovet, ije su teke grane bile
savijene pod teinom utih grozdova. Ispod njega se nalazilo jezerce.
Nekada je verovatno predstavljalo sredinju taku vrta, ali sada je bilo
prljavo i ustajalo. Ivice su mu se polako suile i zarasle u korov, dok je
povrinu zelene vode pokrivala abokreina. Oblak insekata slinih
muicama poigravao je iznad povrine poput estica praine na suncu.
Njima su se hranili vilini konjici.
Bilo ih je na desetine. Stotine. Vazduhom su zujala njihova krila. Tu i tamo
video sam prelivanje boja drugih, manjih vrsta, ali tigrasti movarni vilini
konjici su vladali, oiju sjajnih poput safira, letei u sloenom baletu iznad
vode.
Pomerio sam se da bolje vidim i osetio kako mi je neto puklo pod nogom.
Spustio sam pogled i ugledao bledi zeleno-beli tap u travi. Ne, dva tapa,
pomislio sam. A onda, kao slika koja se fokusira, to to sam gledao pretvorilo
se u dve kosti ljudske podlaktice.
Polako sam uzmakao korak. Kraj nogu mi je leao poluskriven le. Bio je
to potpuno ogoljen kostur, pramenovi svetle prolene trave ve su rasli kroz
mahovinom prekrivene kosti.
Crnkinja, maloletnica: procenio sam mahinalno. Kao da je samo ekao taj
trenutak, vonj raspadanja se opet pojavio, nadjaavi snaan miris magnolije.
Pored mene, Pol proaputa: Oh, moj boe...
Polako sam digao pogled. Vilini konjici nisu bili jedini stanovnici tog
mesta.
Vrt je bio pun leeva.
Bilo ih je u travi, ispod drvea, u bunju. Mnogi su bili samo neto vie od
golih kostiju koje lee u zelenilu, ali bilo je i sveijih; smeuranim iznutricama
i hrskavicom jo uvek su se gostili muve i crvi. Nije bilo udo to nijedna od
ranijih Jorkovih rtava nije otkrivena.
Stvorio je sopstvenu farmu leeva.
Polov glas je bio nesiguran. Tamo. Eno je kua.
Zemljite iza jezerceta se uzdizalo u poumljenu padinu. Ispod vrha, kroz
granje su se videle kose linije krova. Zgrabio sam Pola za ruku kada je poao
prema kui.
ta radi?
On oslobodi ruku. Moda je Sem unutra!
Znam, ali moramo da javimo Gardneru...
Pa javi mu, ree on, pa otra.
Opsovah, sa telefonom u ruci. Gardner je trebao da sazna za ovo, ali
morao sam da spreim Pola da ne napravi neku glupost. Krenuo sam za njim.
Leevi su bili svuda. inilo se da su ostavljani bez smisla i svrhe, kao da ih
je Jork prosto bacao ovde da istrunu. Dok sam trao kroz vrt, naokolo su leteli
i lebdeli vilini konjici, ravnoduni prema smrti svuda oko sebe. Video sam
jednog movarnog konjica kako lagano mae krilima na prstu kostura bio je
lep, ali stran. Kada mi je drugi prozujao blizu glave, zgaeno sam ga udario
rukom.
Pol je i dalje bio ispred mene, hitajui prema kui koju smo videli kroz
granje. Sagraena na padini, uzdizala se poput litice, prostrana trospratna
graevina od brvana. Sada sam video da je prevelika da bi bila obina kua;
pre je mogla biti nekakav stari hotel. Nekada je verovatno bila impozantna,
ali ju je zapostavljanje uinilo trulom poput leeva na njenom tlu. Temelj kue
se pomerio, dajui joj iskrivljen, uvrnut izgled. Na krovu od indre zjapile su
rupe, a pauinom pokriveni prozori gledali su obnevidelo sa vremenom
okrnjenog sivog lica. Naslonjena na jedan njen ugao, kao pijanac, stajala je
prastara alosna vrba, ije su se grane pruale preko zidova kao da hoe da
sakrije koliko su propali.
Pol je stigao do korovom obrasle terase, koja se protezala celom tom
stranom zgrade. Sada sam ga ve pristigao, ali ne toliko da bih ga zaustavio
kada je pritrao dvokrilnim, daskama pokrivenim francuskim vratima i
pritisnuo kvake. Vrata se nisu otvorila, ali je buka razbila tiinu vrta.
Povukao sam ga na stranu. ta to radi? Isuse, hoe li da pogine?
Ali jedan pogled na njegovo lice dao mi je odgovor: nije oekivao da
pronae Sem ivu. A ako ona nije iva, onda mu nije stalo ni do svog ivota.
Odgurnuo me je i otrao prema uglu zgrade, gde se stara vrba naslanjala
na zid. Nisam eleo da ga pustim da odmakne, ali nisam vie smeo ni da
odlaem poziv Gardneru. Pozvao sam u trku, sa olakanjem videvi da ak i
ovde imam slab signal. Bilo je to vie nego to sam oekivao, ali sam opsovao
kada me je broj agenta Istranog biroa odmah prebacio na govornu potu.
Nisam imao vremena da pozovem i Jakobsenovu; Pol je ve nestao ispod
puzajuih grana vrbe. Dahui, opisao sam gde se nalazimo najbolje to sam
mogao, zatim zatvorio telefon i punim trkom krenuo za njim.
Iz blizine, trule zgrade je bila oigledna. Drveni zidovi su bili mekani
poput balzamovine, izbueni malenim rupama. Poto sam pomislio na oblak
insekata kojima se hrane movarni konjici, setio sam se ta je Do Talbot
rekao: Movarni vilini konjici vole i krilate termite.
Ovde bi ih nali u izobilju.
Ali upravo tada sam imao preih briga. Opet sam napred ugledao Pola
kako tri zaraslom stazom pored zgrade. Dok mi je gorelo u grudima,
dodatnim naporom sam ga sustigao i uhvatio pre nego to je stigao do
njenog kraja.
Pusti me!
Od udarca laktom video sam zvezdice pred oima, ali ga nisam putao.
Samo razmisli, molim te! ta ako ima pitolj?
Pokuao je da me otrese. Ba me briga!
Borio sam se da ga zadrim. Ako je Sem jo iva, mi smo joj jedina prilika!
Hoe li da je protrai?
To je doprlo do njega. Mahnitost mu je nestala iz pogleda, a osetio sam i
kako prestaje da se odupire. I dalje oprezan, pustio sam ga.
Neu da ekam dok Gardner ne stigne ovamo, prodahta on.
Znam, ali ne moemo samo tako da upadnemo. Neemo da olakavamo
Jorku ako je unutra.
Video sam da celim biem eli da rui zidove dok ne nae Sem, ali znao je
da sam u pravu. Iako je Jork dosad ve morao znati da smo tamo, moda nije
shvatio da nas je samo dvojica. Bog je svedok da nismo bili u velikoj
prednosti, ali objavljujui svoj dolazak izgubili bismo i ono malo to smo
imali.
Opreznijim korakom poli smo do kraja staze.
Zgradi smo oigledno prili sa stranje strane; sada smo se nali na
prednjoj. Proleno sunce je bilo prenisko da bi se diglo iznad visokog krova i
bacalo je veliku senku. Dolazak u senku bio je poput ulaska u hladnu vodu.
ak je i drvee na ovoj strani delovalo mranije; visoki borovi i javori umesto
ukrasnog rastinja. uma je preuzela sve to je nekada bila bata, granje se
ispreplelo iznad blatnjavog prilaza graevini i stvorilo mrani,
klaustrofobini tunel koji se protezao van dometa naih oiju.
Na jednoj strani je stajao iskrivljeni drveni znak. Slova su izbledela do
jedva primetne plave boje koja je nagovetavala davnanji optimizam: Diite
duboko! Vi ste u banji i leilitu Kedrovi visovi! Izgledalo je kao da potie iz
1950-tih godina i, sudei po dotrajalosti znaka, moda od tada i bilo
zaboravljeno. To nije vailo za Jorka.
Nekoliko vozila bilo je nasumice parkirano na kolskom prilazu, ukradeno
zajedno sa ivotima svojih vlasnika. Veina oigledno ve godinama nije
pomerana, jer su im krovovi i vetrobrani bili prekriveni trulim liem i
ptijim izmetom, ali dvoja su bila istija od ostalih: veliki, crni kamionet sa
zatamnjenim staklima i plavi krajsler terenac.
Shvativi kako nas je Jork izigrao, popela mi se u u grlo. Maltene je ve
stigao ovde kada je doiveo sudar. Zato se, da ne bi privukao neizbenu
poteru preblizu Kedrovih visova, udaljio kilometrima od svog odredita pre
nego to je ostavio ambulantno vozilo.
Potom je ukrao vozilo i vratio se nazad.
Terenac je bio parkiran u podnoju ukrasnog kamenog stepenita koje je
vodilo do natkrivene verande. Na vrhu su se nalazila velika dvostruka vrata,
koja su nekada bila raskona, a sada oronula kao i sve ostalo.
Jedna od njih bila su otvorena.
Dok smo se peli stepenitem, Pol se sagnuo i pokupio drveni stubi koji je
otpao sa verande. Kroz otvorena vrata na vrhu video sam prostrano senovito
predvorje i podnoje irokog stepenita. Pol prui ruku i irom otvori vrata.
A moj telefon zazvoni.
Zvuao je zapanjujue glasno. Brzo sam ga izvadio iz depa i na ekranu
video Gardnerovo ime. Isuse, ne sada! Nespretno sam pokuavao da se javim,
ali prolo je desetak munih sekundi pre nego to je prodorni zvuk zamukao.
Gardnerov glas je krao. Hanteru? Gde ste to, doavola?
Meutim, nisam imao vremena da odgovorim. Nije bilo vremena ni za ta,
jer se u tom trenutku negde iz unutranjosti kue zauo krik. Odmah je
prekinut, ali Pol vie nije mogao da se suzdrava.
SEM! DRI SE, DOLAZIM! viknuo je i jurnuo kroz vrata. Oh, Isuse. Ali vie
nije bilo izbora. Zanemarivi Gardnerova besna pitanja, uleteo sam za Polom
u leilite.

Naginje glavu i oslukuje. Ubrzo e biti ovde; ima samo nekoliko minuta.
Adrenalin struji kroz tebe, ali ve si prevaziao najgori deo preneraenosti, i
potpuno se sabrao. Kada si uo da su kod dvokrilnih vrata, skamenio si se u
neverici. Mislio si da e ako ostavi ambulantno vozilo kilometrima daleko,
skrenuti sa puta i da e imati vremena da se opusti.
Trebalo je ovo da oekuje.
Prvi instinkt ti je rekao da pobegne, ali to nije dolazilo u obzir. Snagom volje
si se smirio i razmislio! Strah je postepeno iileo, dozvolivi ti da shvati ta
treba da radi. Bolji si od njih, zapamti to. Bolji si od svakoga.
Jo uvek moe ovo da preokrene.
Ali mora da pouri. Razrogaene, prestravljene oi vezane prilike zure u
tebe dok proverava povez za usta kako ne bi opet spao. Ne eli vie krikova
koji bi im rekli gde se nalazi, jo ne. Oseaj traenja se raa u tebi dok poinje.
Ovo nije trebalo da bude ovako, ne kada si doao tako blizu... Ali nema vremena
za aljenje. Nema vremena ni za ta.
Misli samo na ono to mora da uradi.
Kada si zavrio, gleda svoj rad sa gaenjem. Te oi vie ne zure u tebe, niti u
ita drugo. Isprekidano dahe dok oslukuje kako se uljezi pribliavaju. Pa,
neka ih. Na samom si kraju. Preostaje ti da uradi samo jo jednu stvar i tvoje
iznenaenje bie spremno.
Obrisavi znoj sa lica, uzima no.
 23

Pol je trao kroz predvorje. SEM? SEM!

Njegov povik se odbijao od golih zidova. Unutranjost leilita bila je
mrana i prazna, bez nametaja i opreme. Prozori su bili zatvoreni i
proputali su samo tanke zrake svetlosti izmeu rebrenica. Imao sam utisak
prostora, oronulosti i praine dok sam hitao za njim sa telefonom na uvetu.
Govorite mi, Hanteru! ta se deava? zahtevao je Gardner, as jaim, as
slabijim glasom zbog smetnji na vezama.
Nali smo Jorka, prodahtao sam. U pitanju je staro leilite u
planinskom podnoju, oko dvadeset pet, trideset kilometara od mesta gde je
ostavio ambulantno vozilo. Ovde ima... Ali nisam znao kako da opiem onaj
komar u vrtu. Poeo sam da mu opisujem gde smo ostavili automobil sve
dok nisam shvatio da je na vezi tiina.
Gardneru? Gardneru!
Veza se prekinula. Nisam imao pojma ta je uo i da li je uopte ita uo,
ali nisam imao vremena da ga opet zovem. Pol je stao na sredini predvorja.
SEM! GDE SI? SEM!
Pole! Uhvatio sam ga, ali me je otresao.
On ve zna da smo ovde! JE L TAKO, ZLIKOVE?, dreknuo je. UJE LI
ME? DOLAZIM PO TEBE, JORK!
Njegov izazov je ostao bez odgovora. Nae disanje zvualo je uplje u
ogromnom predvorju. Temelji graevine su oslabili zbog termita ili sleganja
tla, pa je ceo pod bio pijano nagnut na jednu stranu kao kua zabave na
vaaru. Praina je prekrivala sve povrine nalik prljavom krznu. Izbledele
tapete visile su u trakama, a ograda je bila otkinuta sa nekada velelepnog
stepenita na sredini prostorije, tako da su njene ipke trale u vazduhu kao
klimavi zubi. Pored njega se nalazio starinski lift, koji je poslednji put radio
pre nekoliko decenija i ija je metalna kabina bila zarala i puna kra. Oseao
se vonj vremena i vlage, plesni i trulog drveta. I jo neega.
Premda je bilo jedva osetno, i ovde se osealo sladunjavo zaudaranje
raspadanja.
Pol potra prema stepenitu, pa se zau klepet cipela po drvenom podu.
Stepenite kojim se silazilo na donji sprat se uruilo, ostavljajui mranu
prazninu i kr. Poao je gore, ali sam ga zaustavio, pokazujui mu prstom.
Dok je jedna strana zgrade izgledala kao da e se sruiti, na drugoj su bila
vrata za poslugu sa natpisom Privatno. Pranjave daice parketa izmeu njih
i ulaza bile su iarane otiscima cipela i tankim tragovima guma, slinim
gumama bicikla.
Ili invalidskih kolica.
 Steui drveni stubi u ruci, Pol otra do vrata i otvori ih. Pred nama se
protezao mrani hodnik u kome je jedina svetlost dolazila sa prozoria na
drugom kraju.
SEM!, povika on.
Uzvik zamue i nastade tiina. Du hodnika se nalazilo nekoliko vrata. Pol
potra i poe da ih otvara jedna po jedna. Treskala su o zidove i odzvanjala
poput pucnjeva, otkrivajui prazne kredence i skladita u kojima je bilo samo
pauine. Iao sam za njim dok nismo stigli do poslednjih vrata. Otvorio ih je
snanim trzajem, a ja zatreptah iznenada zaslepljen svetlou.
Doekala nas je prazna kuhinja.
Popodnevno sunce se probijalo kroz prljave prozore, dajui prostoriji
tamnozelenu svetlost, nalik akvarijumu. U jednom uglu nalazio se poljski
krevet, a na njemu izguvana vrea za spavanje. Pored uzglavlja stajale su
police od tankih cigli i sirovih dasaka, savijene pod teinom starih knjiga.
Prljavo posue je bilo nagomilano na velikom poretu na drva, a dve
ogromne sudopere bile su pretrpane prljavim zemljanim posudama. Na
sredini prostorije stajao je izgrebani sto od borovine. Tanjiri na njemu bili su
gurnuti u stranu da bi se oslobodio prostor za pribor za prvu pomo, iz koga
je jo uvek visio jedan deo odmotanog zavoja. Setivi se iskrivljenog volana u
ambulantnom vozilu, osetio sam divlje zadovoljstvo.
Tek kada sam skrenuo pogled sa stola, video sam da je ceo jedan zid
prekriven fotografijama.
Jork je napravio kola od svojih rtava; crno-bele fotografije lica
izoblienih bolom, istovetne onima koje sam video u kui. Bilo ih je previe
da bi se razgledale odjednom, mukarci i ene svih ivotnih doba i rasa,
pribodeni na zid kao u nekoj izopaenoj galeriji. Neke fotografije poele su da
se savijaju i ute od starosti. Novanici, torbice i nakit bili su nabacani na
neurednu gomilu na polici ispod njih, nehajno baeni kao i ivoti njihovih
vlasnika.
Odjednom osetih lagano treperenje, poto mi je neto lepljivo oealo
lice. Odskoio sam unazad, gotovo oborivi stolicu, a onda sam shvatio da je
to samo traka lepljivog papira. Na nju se zalepio jedan movarni vilin konjic,
jo uvek iv, ali beznadeno zarobljen, tako da se grevitim batrganjem samo
jo vie upetljavao. Mnogo traka je visilo po celoj kuhinji. Video sam da su
pune mrtvih muva i insekata. Jork se nije trudio da ih skida, nego je samo
kaio nove trake, pa sada gotovo da i nije bilo slobodnog mesta.
Pol je priao poretu kraj koga je stajao no sa dugakim seivom.
Podigao ga je i bez rei mi pruio svoj drveni stubi, koji je delovao lomljivo i
trulo, ali sam ga ipak uzeo.
Iz kuhinje su vodila dvoja vrata. Pol pokua da otvori jedna, ali su bila
iskrivljena u okviru. Snano ih gurnu ramenom i ona se otvorie uz prasak
puknutog drveta. Izgubivi ravnoteu, zatetura se unutra i sudari sa bledim
leom koji je visio sa tavanice.
Isuse!
Ustuknuo je. Ali bila je to samo zaklana svinja, prepolovljena po duini i
zadnjim nogama okaena na kuku za meso. Mala prostorija, veliine ostave,
sluila je kao staromodni hladnjak, ali zaudaranje i zujanje muva govorili su
da nije dovoljno hladna. Komadi odseenog mesa stajali su u vreama na
policama, a svinjska glava na krvavom posluavniku, poput rtvene ponude.
Svinjski zubi i krv. ini se da Jork nita nije bacao.
Pol osmotri naas, duboko diui, pa poe prema drugim vratima. Ova su
se lako otvorila. Odahnuo sam kada sam video da vode samo do malog
stepenita koje se sputalo u polumrak.
Tada sam ugledao invalidska kolica, gurnuta sa strane na vrhu.
Bila su izgrebana i oteena, a u polumraku sam razaznao vlane mrlje na
seditu. Setivi se ta mi je Jakobsenova rekla o krvavim mrljama u
ambulantnom vozilu, pogledao sam Pola, nadajui se da ih nije primetio.
Meutim, nisu mu promakle.
Preskakao je po tri stepenice.
Krenuo sam za njim, svestan kripe i ljuljanja rasklimatanog stepenita.
Na dnu je bio mraan i uzan hodnik. Tanani zraci svetlosti probijali su se
izmeu dasaka na zakovanim prozorima i kroz dvokrilna vrata; shvatio sam
da su to ista ona koja smo pokuali da otvorimo spolja. Leilite je bilo
podignuto na padini brda i sada smo se nalazili u donjem prizemlju. Smrad
raspadanja ovde je bio ak snaniji nego napolju. Ipak, hodnik je bio prazan,
izuzev jednih vrata na drugom kraju.
Na mesinganoj ploici na vratima pisalo je Bazen.
Pol je ve poao prema njima kada tiinu iznenada presee neka buka.
Zvualo je kao da vazduh izlazi kroz ventil: visok, prodoran zvuk, neljudski i
muan. Prekinut je naglo kao to se i zauo, ali nije bilo sumnje odakle je
dopro.
Doao je iz bazena.
SEM!, viknu Pol i jurnu prema vratima.
Nisam mogao da ga zadrim ak i da sam hteo. Kada je upao kroz vrata,
uleteo sam za njim, stegavi drveni stubi toliko da me je ruka zabolela.
Stigao sam samo da vidim veliku prostoriju sa belim ploicama na zidovima
pre nego to je jedna prilika proletela kroz druga vrata neposredno ispred
mene.
Srce mi je zatreperilo, dok nisam shvatio da je to moj sopstveni odraz.
Na zidu sa druge strane stajalo je veoma veliko ogledalo, iarane i neiste
povrine. Ispred njega se nalazio red fontana za pitku vodu, pranjavih i suvih
slavina. Priguena svetlost probijala se kroz niz visokih, pauinom
prekrivenih prozora, otkrivajui ispucale bele ploice od poda do plafona.
Znaci sa natpisima Masaa, Sauna i Tursko kupatilo pokazivali su prema
lavirintu senovitih odaja u koje se ulazilo iz prostorije u kojoj smo se nalazili.
Ali njih jedva da smo primetili. Jork je svoje rtve ostavljao i ovde.
Ukopani bazen kvadratnog oblika, duine oko tri metra, nalazio se u uglu
pored mranog zasvoenog prolaza. Jork ga je pretvorio u masovnu grobnicu.
Bio je gotovo ispunjen leevima. Koliko sam uspeo da razaznam, bili su u
raznim stadijumima raspadanja, ali nijedan kao oni napolju.
Smrad je bio neopisiv.
Pol je zastao zbog smrada, ali samo na trenutak. urno je preao do vrata
sa natpisom Masaa i otvorio najblia. Unutra se nalazila mala odaja koja je
nekada verovatno sluila za masau. Sada je to bila Jorkova mrana komora.
Doekao nas je miris hemikalija. Tacne za razvija i posude sa tenostima za
razvijanje pokrivale su stari sto, a jo fotografija bilo je okaeno na ici iznad
stola.
Pol se progurao pored mene i potrao do sledee prostorije. Po smradu
sam znao ta se nalazi unutra, jer je bio snaniji i od jetkog mirisa hemikalija
iz mrane komore. Nisam eleo da pogledam, obuzet iznenadnim strahom od
onoga to emo tamo pronai. To kao da je oseao i Pol. Oklevao je, samrtno
bledog lica.
Zatim je otvorio vrata.
Na poploanom podu lealo je jo nagomilanih leeva, nabacanih kao
cepanice. Bili su potpuno odeveni, oigledno samo dovueni ovde i
ostavljeni, kao da je odjednom izgubio zanimanje i bacio ih tamo gde mu je
bilo najblie.
Telo koje je lealo na samom vrhu izgledalo je kao da spava. Pod slabom
svetlou sa vrata, izbaena ruka i rasuta plava kosa delovali su ranjivo i
izazivali saaljenje.
uo sam kako je Pol ispustio zvuk koji je bio izmeu jecaja i plaa.
Pronali smo Sem.
 24

inilo mi se kao da je sav vazduh odjednom isisan iz mene. Iako sam sebi
govorio da je Sem verovatno ve mrtva, jer Jork nema razloga da je ostavi u
ivotu, nisam to sasvim prihvatio.
Zgrabio sam Pola kada se bacio napred. Nemoj...
Video sam fotografije Jorkovih rtava. Pol nije smeo da vidi Sem u takvom
stanju. Odupirao mi se, ali tada su ga izdale noge. Posrnuo je unazad i kliznuo
niza zid.
Sem... Oh, Hriste...
Pomeri se, pomislio sam. Izvedi ga odavde. Skljokao se na pod kao
slomljena igraka. Pokuao sam da ga dignem na noge.
Hajde. Treba da krenemo.
Bila je trudna. elela je deaka. Oh ne, boe...
Grlo mi se steglo. Ipak, nismo mogli da ostanemo tamo, jer nismo znali
gde je Jork.
Ustani, Pole. Sada ne moe da joj pomogne.
Meutim, on vie nije bio u stanju da me uje. Pokuao bih opet, ali
malena odaja se odjednom zamraila. Hitro sam se okrenuo, ali sam video
samo da su vrata iza nas zatvorena. Brzo sam ih otvorio, napola oekujui da
ugledam Jorka, ali ispred vrata nije bilo nikoga. Ipak, kada je siva svetlost sa
vrata pala na Semino telo, primetio sam neto drugo.
Srebrni sjaj ispod njene zamrene plave kose.
Kada sam se pribliio nagomilanim telima, neto me je steglo u grudima.
Stezanje se pojaalo dok sam sklanjao kosu. Noge mi se zamalo nisu odsekle
kada sam spustio pogled na poznato lice. Oh, boe.
Iza sebe sam uo kako je Pol zaplakao.
Pole...
Izneverio sam je. Trebalo je da...
Uhvatio sam ga za ramena. Sluaj me, to nije Sem!
On die suzama umrljano lice.
Ovo nije Sem, ponovio sam, pustivi ga. Grudi su me bolele zbog onoga
to u rei. Ovo je Samer.
Samer...?
Odmakao sam se korak dok je on ustajao. Sa strepnjom je priao tom telu,
kao da ni sada ne moe sasvim da poveruje.
Ipak, metalni nakit u uima i nosu uverio ga je da to nije njegova ena.
Stajao je drei no mlitavo pored tela, i gledao izbeljenu plavu kosu koja nas
je zavarala. Studentkinja je leala licem nadole, glave okrenute na stranu. Lice
joj je bilo izuzetno naduveno, a krvavo oko koje smo videli tupo je zurilo.
 Mislio sam da Samer nije dola u mrtvanicu zato to je bila uznemirena
zbog Tomove smrti. A u stvari, Jork je uzeo jo jednu rtvu.
Pola protrese drhtaj. Oh, Isuse...
Suze su mu tekle niz lice. Pretpostavio sam da su mu oseanja pomeana:
olakanje, ali istovremeno i krivica. Isto kao i meni.
Progurao se pored mene i izaao iz male prostorije.
SEM! SEM, GDE SI?
Glas mu se odbijao od poploanih zidova. Krenuo sam za njim.
Pole...
Ali vie se nije mogao obuzdati. Stajao je na sredini prostorije sa
bazenom, steui no u ruci.
TA SI JOJ URADIO, JORK?, dreknuo je izoblienog lica. IZAI,
PROKLETA KUKAVICE!
Nije bilo odgovora. Kada su odjeci zamrli, inilo se da je tiina oko nas
postala jo gua. Sporo kapanje iz neke, nama nevidljive slavine odbrojavalo
je trenutke poput udaljenog ritma.
Tada zausmo neto. Bio je to jedva ujan, najtii mogui nagovetaj
zvuka, ali ipak jasan.
Prigueno cviljenje.
ulo se iz jedne od ostalih prostorija za masau. Pol pritra i brzo otvori
vrata. Na zidovima su bile okaene lampe za oluju, mada tog trenutka nijedna
nije bila upaljena. Ali dovoljno svetlosti je prodiralo kroz vrata da se vidi
nepomina prilika na sredini prostorije.
Polov no pade na pod uz glasan zveket. Sem!
Napipao sam najbliu lampu i ukljuio je, pa zatreptao zbog iznenadne
svetlosti. Sem je bila vezana za stari sto za masau. Na tronocu kraj Semine
glave bio je postavljen foto-aparat, sa okularom uperenim pravo u njeno lice.
Do njega je stajala drvena stolica, to je bio kao preslikan prizor koji smo
zatekli u planinskoj kolibi. Zglobovi ruku i nogu bili su joj vrsto vezani
irokim konim trakama, dok joj je jedna ua stajala oko vrata, sada ve toliko
zategnuta da joj se usekla u meku kou. Ua traka bila je povezana sa
sloenim spojem elinih zupanika iz kojih je trala drvena ruka.
Jorkovo pansko motovilo.
Sve to sam zapazio u prvih nekoliko sekundi nakon ulaska u tu malu
prostoriju. Zakasnili smo, pomislio sam, videvi kako joj se traka usekla u
vrat. Kada joj je Pol priao sa strane, uoio sam da su Semine oi razrogaene
i prestravljene, ali ive.
Njen nabrekli stomak izgledao je nemogue veliki dok je leala vezana za
sto. Lice joj je bilo crveno i uplakano, a veliki gumeni ep gurnut u usta. Kada
ga je Pol izvadio, udno je udahnula, ali traka oko grla joj je ograniavala
disanje. Pokuala je da govori, burno diui dok se borila za vazduh.
Sve je u redu. Ovde sam. Ne mrdaj, ree joj Pol.
 Krenuo sam da odveem trake koje su joj drale skone zglobove, ali mi je
stopalo proklizalo na neto mokro. Pogledao sam dole i video tamne barice
na belim ploicama poda. Setio sam se krvavih mrlja u ambulantnom vozilu,
pa su me podili marci, ali sam ubrzo shvatio da to nije krv.
Pukao joj je vodenjak.
Novom urbom sam kidao vezove na zglobovima. Pored mene, Pol posee
rukom za rukom motovila.
Ne diraj to! upozorih ga. Ne znamo na koju stranu treba okrenuti.
Ma koliko da smo eleli da izvuemo Sem odatle, traka motovila joj se ve
usekla u vrat. Ako bismo je grekom zategli, mogla bi je ubiti.
Neodlunost je iskrivila Polovo lice. Okretao se i gledao po podu. Gde je
no? Mogu da preseem...
Nadglasao ga je prodoran urlik. Zauo se iza nas, iz mranog zasvoenog
prolaza pored bazena. Bivao je sve vii, zvuei gotovo neljudski dok je
odjekivao izmeu zidova, a onda je zamro.
U tiini se opet ulo samo udaljeno kapanje. Pol i ja razmenismo pogled.
Video sam kako je zaustio da me neto pita.
Tada se Jork doteturao kroz zasvoeni prolaz.
Pogrebnik nije liio na sebe. Tamno odelo bilo mu je prljavo i umazano, a
kosa raupana. Dok je vikao na nas, vitlajui noem sa dugakim seivom
koji je drao obema rukama, na vratu su mu iskoile ile, debele kao olovke.
ak i sa mesta na kome sam stajao, video sam da na nou ima krvi, koja je pri
slaboj svetlosti obojila Jorkovu aku u crno.
Noge su mi utrnule i postale teke, ali sam zgrabio drveni stubi koji sam
ispustio.
Izvuci je odavde!, rekao sam Polu nesigurnim glasom, pa istupio da se
suoim sa Jorkom.
Krenuo je prema meni gegajui se u trku i urliui dok je divljim
zamasima noa sekao vazduh. Drveni stubi u mojoj ruci izgledao je jadno.
Samo im daj vremena. Zaboravi sve drugo.
Stani!, uzviknuo sam. Ili mi se to uinilo; kasnije vie nisam bio siguran
da li sam to stvarno glasno izrekao.
Baci no!
Uzvik je doao iz hodnika koji je vodio prema stepenitu. Osetio sam
veliko olakanje, jer se Gardner pojavio na vratima, a tu je bila i Jakobsenova.
Oboje su drali uperene pitolje u Jorka.
Baci no! Odmah!, ponovi Gardner.
Jork se okrenu prema njima. Usta su mu bila otvorena i dahtao je. Na
trenutak je izgledalo da e ih posluati, da e se sve to zavriti ovde.
Zatim je, neartikulisano kriknuvi, jurnuo prema Jakobsenovoj.
Stani! dreknu Gardner.
Jork je uzviknuo neto nerazumljivo, ali nije stao. Jakobsenova se naizgled
sledila. Video sam bledilo i usredsreenost na njenom licu. Kada je noem
nasrnuo na nju, nije se pomerila.
Odjeknula su dva praska.
Bili su zagluujui u ploicama obloenoj prostoriji. Jork kao da se
spotakao. Posrnuo je na stranu i pao na veliko zidno ogledalo. Ono se razbilo
u paramparad, a on se sruio na fontanu za pitku vodu, pa je povukao na
pod, izvalivi je iz zida uz gomilu otpalog maltera i srebrnastih delia.
Odjeci pucnjave i razbijenog stakla lagano su zamrli.
U uima mi je bolno bubnjalo. Jedva vidna, plava izmaglica lebdela je u
vazduhu, a otar miris bezdimnog baruta nadjaao je smrad raspadanja. Jork
se nije pomerao. Gardner pohita do njega. I dalje drei pitolj uperen u
pogrebnika, nogom je udario ruku koja je drala no kako bi mu izbacio
oruje, pa hitro kleknuo i opipao puls na Jorkovom vratu.
Bez ikakve urbe je ustao i vratio pitolj u futrolu za pojasom.
Jakobsenova je i dalje drala pitolj u ispruenim rukama, mada je sada
bio uperen prema podu.
Ja ao mi je, promucala je, dok joj se boja vraala u lice. Nisam
mogla...
Ne sada, kaza Gardner.
Odjednom zausmo jecaj iz sobe za masau. Okrenuo sam se i ugledao
Pola kako pomae Sem da sedne, pokuavajui da je smiri dok je ona kaljala i
borila se za vazduh. Presekao je traku motovila, ali crvena linija oko njenog
grla izgledala je kao opekotina.
Oh, b-boe, mislila sam... p-pomislila sam...
, dobro si, sve je u redu, sada ti ne moe nita.
N-nisam mogla da ga zaustavim. Kazala sam mu da sam t-trudna, a on je
rekao... rekao je da je to dobro, da eli da saeka dok, da saeka dok... Oh,
boe!
Presamitila se zbog snane kontrakcije. Jel dobro? upita Gardner.
Ima trudove, rekoh mu. Treba da zovete hitnu pomo.
Ve dolazi. Vraali smo se u Noksvil kad sam dobio vau poruku. Odmah
sam prosledio poziv za podrku i hitnu pomo. Hriste, ta ste, doavola,
mislili?
Ipak, nisam imao vremena za Gardnerovo negodovanje, niti za ispitivanje
kako su nas nali tako brzo na osnovu mojih zbrkanih uputstava. Semino lice
se iskrivilo od bola, pa sam poao do nje.
Sem, stie hitna pomo. Odveemo te u bolnicu, ali treba da mi kae
ima li jo rana ili ozleda osim te na grlu.
N-ne, Mislim da nemam, samo me je uveo ovde i ostavio! Oh, boe, sva
ona tela napolju, svi su mrtvi...
Ne brini o njima. Moe li da mi kae kada su ti poele kontrakcije?
Pokuala je da se seti, dahui kako bi uhvatila vazduh. Ne... u
ambulantnom vozilu, mislim. Kad je doao na vrata, pomislila sam da je
greka. Rekao je kako treba da pozovem Pola, ali kada sam mu okrenula lea,
on... obuhvatio me je oko vrata i... stisnuo...
Shvatio sam da opisuje kragnu. Ako se pravilno izvede, moe da onesvesti
u roku od nekoliko sekundi, bez trajnih posledica. Pogreno izvedena, moe
jednako lako i da ubije.
Ipak, Jork za sve to nije mario.
Nisam mogla da diem!, jecala je Sem. Sve se zamrailo, a posle sam se
probudila u ambulantnom vozilu sa ovim bolom... Oh, Gospode, kako boli!
Izgubiu bebu, zar ne?
Nee izgubiti bebu, rekoh joj uverenije nego to sam se oseao. Sad
emo te odvesti odavde, vai? Samo sedi mirno jo dva-tri minuta.
Izaao sam u prostoriju sa bazenom, zatvorivi vrata sobe za masau.
Kad oekujete da stigne hitna pomo? zapitao sam Gardnera.
Ovde? Moda za pola sata.
Predugo. Gde je va automobil?
Parkiran ispred.
To je bila neoekivana, povoljnost. Mislio sam da su doli preko brda kao
Pol i ja, ali bio sam suvie zabrinut za Sem da bih se dugo pitao u pogledu
toga.
to pre izvedemo Sem odavde, to bolje, kazao sam. Ako je odnesemo do
vaeg automobila, moemo da presretnemo hitnu pomo.
Ja u da dovezem invalidska kolica sa sprata, ponudi Jakobsenova.
Gardner kratko klimnu i ona se urno udalji. Mranog izraza lica,
posmatrao je leeve u bazenu. Kaete da ih ima jo napolju?
I unutra. Sa aljenjem mu rekoh da se i telo Samer nalazi u drugoj sobi
za masau.
Boe svemoni. Gardner je bio preneraen. Preao je rukom preko lica.
Cenio bih ako vi ostanete ovde. Hou da ujem ta se deavalo.
Ko e ih odvesti? Pol nije bio sposoban za to, ne sa Sem u ovakvom
stanju.
Moe Dajana. Poznaje puteve bolje nego vi.
Pogledao sam leeve koji su leali na podu leilita. Nisam eleo da
ostanem na ovom mestu due nego to ve jesam. Ipak, obuen sam za lekara
opte prakse, a ne za akuera. Znao sam da e Sem najvie pomoi neko ko
moe brzo da je odveze do vozila hitne pomoi.
Ako mi je igde bilo mesto, to je ovde.
Pristajem, rekoh.

Kada je Jakobsenova odvezla Sem i Pola, Gardner i ja smo stajali pored

otvorenih dvostrukih vrata. Zakljuili smo da je za njih bolje da izau tim
putem, nego da je nosimo uz trulo stepenite. Gardner je telefonirao da
proveri dolazak podrke i hitne pomoi, pa izaao da vidi postoji li drugi izlaz
kroz leilite. Obavestio me je da su prostorije iza zasvoenog prolaza
zapreene.
To objanjava zato Jork nije jednostavno pobegao, ree, otresajui
prainu sa ruku. Verovatno je bio dole kada ste uli, pa nije mogao da izae,
a da ne proe pored vas. Izgleda kao da se pola sprata tamo uruilo. itavo
prokleto mesto su izjeli termiti.
A oni su privukli movarne viline konjice. Jorka je naposletku odalo
sopstveno skrovite. Bilo je u tome neke istinske pravde, ali bio sam
preumoran da bih razmiljao o tome.
Jakobsenova nije mnogo rekla pre odlaska. Pretpostavljao sam da se jo
uvek grize to nije imala snage da ustreli Jorka. Ma koliko to bilo teko, za
agenta koji radi na terenu takvo oklevanje moe biti pogubno. Ako nita
drugo, predstavljae crnu mrlju u njenom dosijeu.
Da nije bilo Gardnera moglo je biti mnogo gore.
Kada su otili, nijedan od nas se nije vraao unutra. Posle onog uasa u
leilitu, izlazak na sunce doao nam je kao preporod. Povetarac je nosio
smrad dalje od nas, a oseao se prijatan miris trave i cvea. Disao sam
duboko, pokuavajui da proistim plua. Sa mesta na kome smo stajali,
drvee je zaklanjalo ono to je lealo u vrtu. Sa zelenim planinama koje su se
pomaljale u daljini, bilo je gotovo mogue pomisliti da je ovo obian proleni
dan.
Hoete li da pogledate tamo dole?, upitao sam, gledajui prema
jezercetu koje se presijavalo izmeu drvea.
Gardner je bezvoljno razmislio o tome. Ne jo. Saekaemo da stigne
vozilo za uviaj.
Jo uvek nije pokazivao elju da se vrati unutra. Piljio je niz brdo prema
jezercetu, ruku gurnutih duboko u depove. Pitao sam se da li tako pokuava
da sprei njihovo drhtanje. Upravo je ubio oveka, i bez obzira na to to je
bilo neizbeno, to se nije moglo lako podneti.
Jeste li dobro?, zapitao sam.
Imao sam utisak da mu je sve ovo prilino teko palo.
Dobro sam. Izvadio je ruke iz depova. Jo uvek mi niste rekli ta ste,
doavola, mislili kada ste sami doli ovamo. Imate li predstavu koliko je to
bilo glupo?
Sem bi bila mrtva da nismo doli.
To ga je smirilo. Uzdahnuo je. Dajana misli da je Jork ekao do poslednjeg
trenutka, sve dok ona nije poela da raa. Hteo je da iskoristi priliku najbolje
to moe. Dva ivota kao jedan.
Isuse. Zurio sam prema planinama, pokuavajui da odagnam prizore koji
su me opsedali.
 Mislite li da e biti dobro?, upita Gardner.
Nadam se da hoe. Ako je na vreme odvezu do bolnice, i ne bude tekoa
sa bebom. Bilo je mnogo oekivati sve to, ali sada je bar imala nekakvu
priliku. Kako ste tako brzo stigli ovamo? Nisam bio siguran ni da ste uli
moja uputstva.
I nisam. Barem nita smisleno, rekao je, sa prizvukom svoje stare
jetkosti. Ali nije bilo ni potrebno. Kada je Jork ostavio onu kou na vaem
vetrobranu, postavili smo vam ptiara na automobil.
ta ste postavili?
Aparat za navoenje i praenje. Znali smo gde ste ostavili vozilo, ali
starog puta kojim ste poli nema ni na jednoj mapi. Zato sam krenuo
najbliim koji smo nali i on nas je doveo pravo do glavne kapije.
Stavili ste tragaa na moje vozilo? I niste se udostojili da mi to kaete?
Nije bilo potrebno da znate.
To je objanjavalo zato me niko nije pratio prethodne noi i kako su
agenti Istranog biroa Tenesija tako brzo stigli kod Pola i Sem. Naas sam se
razdraio, jer niko nije naao za shodno da me obavesti o tome, ali u ovim
okolnostima nisam ni mogao da se alim.
Bilo mi je drago to je doao na vreme.
Kako ste znali da ste na pravom mestu? upitao sam.
Slegao je ramenima. Nisam znao. Ali na staroj kapiji je stajao novi
katanac, to je znailo da neko oigledno ne eli da ljudi ulaze ovamo. Poto
imam sekae u prtljaniku, uzeo sam jedan i presekao katanac, pa smo uli da
pogledamo.
Na to sam digao obrve. Provala na privatno imanje bez naloga je najvei
greh, a Gardner se strogo pridravao pravila. Lice mu se smrklo.
Zakljuio sam da va telefonski poziv predstavlja osnovanu sumnju.
Digao je bradu. Hajde da se vratimo unutra.
Zaguujui vonj raspadanja obavio nas je dok smo se vraali niz hodnik.
Svetlost sa dvostrukih francuskih vrata nije dopirala do kupalita, a posle
jarke suneve svetlosti polumrana prostorija je izgledala sumornije nego
ikad. Iako sam znao ta da oekujem, nisam bio manje pogoen prizorom
leeva nabacanih u bazen poput ubreta.
Jorkovo telo je lealo onako kako smo ga ostavili, nepokretno kao i
njegove rtve.
Gospode, kako je mogao da podnosi ovaj smrad?, zapita Gardner.
Uli smo u malu prostoriju u kojoj smo pronali Sem. Krajevi kone trake
motovila koje je Pol presekao leali su poput mrtve zmije na starom stolu za
masau. Motovilo kod uzglavlja stola bilo je oigledno napravljeno sa velikom
panjom. Krajevi trake bili su vezani sa sloenim sistemom fino podmazanih
zupanika, kojima se upravljalo uglaanom drvenom rukom. Njenim
pomeranjem traka bi se zatezala, a zupanici nisu dozvoljavali da spadne
kada se ruka pusti.
Mnogo jednostavnija konstrukcija bila bi isto tako delotvorna, ali to ne bi
bilo dovoljno dobro za Jorka. Takav narcis ne bi se zadovoljio obinom icom
obavijenom oko komada drveta.
Ovo je bilo njegovo ivotno delo.
avolska naprava. Gardner je zvuao gotovo zadivljeno.
Odjednom se ukoio i nakrivio glavu. ta je to?
Oslunuo sam, ali jedini zvuk je bilo neprestano kapanje. Gardner je ve
izaao iz sobe za masau, sa rukom na pitolju. Poao sam za njim. U
prostoriji sa bazenom nita se nije promenilo. Jork je i dalje nepomino leao,
a krv se irila oko njega, crna kao katran. Gardner brzo pogleda u zasvoeni
prolaz koji je vodio do prostorija iz kojih se nije moglo izai. Opustio se i
pustio da mu sako opet padne preko pitolja.
Stvarno sam neto uo...
inilo se da mu je neprijatno, ali nisam ga krivio zbog blage
uznemirenosti. I meni e biti lake kada stigne podrka.
Pokaete mi sada ostale leeve, ree Gardner, opet sasvim smireno.
Nisam uao sa njim u malenu odaju u kojoj smo Pol i ja pronali Samer.
Ve sam video vie nego to bih eleo. ekao sam ga u prostoriji sa bazenom,
stojei pored Jorkovog tela. Leao je na boku meu krhotinama razbijenog
ogledala koje su izgledale kao srebrna ostrva u krvi.
Zurio sam u to nepomino oblije, zaueno razmiljajui o jazu izmeu
njegove potpune nepokretnosti i silne energije koju je donedavno posedovao.
Bio sam suvie prazan i za mrnju i za saaljenje. Svi ivoti koje je Jork
rtvovao predstavljali su uzaludan pokuaj da odgovori na samo jedno
pitanje: Jel to sve to postoji?
Sada je dobio svoj odgovor.
Hteo sam da se okrenem, ali neto me je zaustavilo. Ponovo sam pogledao
u Jorka, nesiguran da li uobraavam. Nisam uobraavao. Neto nije bilo u
redu sa njegovim oima.
Pazei da ne ugazim u krv, unuo sam pored tela. Staklene oi bile su
toliko zakrvavljene da su izgledale opareno. Koa oko njih bila je prilino
upaljena, kao i usta. Nagnuo sam se i trgao unazad, jer su zbog kiselih
isparenja i moje oi zasuzile.
Hemikalije iz mrane komore.
Srce mi je udaralo dok sam prevrtao Jorka na lea. Krvava ruka sa noem
mlitavo je pala kada sam ga okrenuo. Setio sam se da ju je Gardner udario
nogom pre nego to mu je proverio puls, pa ipak no je ostao stisnut u mrtvoj
aci. Sada sam video i zato.
Umazani sasuenom krvlju, Jorkovi prsti bili su zakucani za drku.
U tom trenutku su se sloile sve kockice. Muno cviljenje i Jorkovi
neartikulisani krici; izbezumljeno mahanje noem. Bio je u stranim
mukama, otrovne hemikalije prile su mu usta i skoro sasvim ga oslepele dok
je pokuavao da povadi eksere iz ake. Videli smo samo ono to smo
oekivali, mahniti napad ludaka, ali Jork nas zapravo nije napadao.
Molio je za pomo.
Oh, dragi boe. Gardneru!, povikao sam, ustajui. uo sam kako izlazi iz
komore iza mene. Za ime boga, ta to radite?
Ono to je usledilo odigralo se kao na usporenom snimku.
Ostaci velikog ogledala koje je Jork razbio jo uvek su stajali na zidu
ispred mene. Na njegovoj izlomljenoj povrini video sam kako Gardner
prolazi pored bazena sa leevima. U tom trenutku jedno telo se pomeri.
Odvoji se od ostalih tela i uspravi iza agenta, a mene izdade glas.
Vreme je opet poteklo. Povikao sam u znak upozorenja, ali prekasno.
Zauo se priguen uzvik. Uspravio sam se i video kako Gardner pokuava da
se oslobodi ruke koja ga je poput ome stezala oko vrata.
Kragna, pomislih tupo. Tada se prilika iza agenta malo pomeri, a mutna
svetlost koja se probijala kroz otvore zagraenog prozora pade na njegovo
lice. Prepoznavi je, skamenio sam se od zaprepaenja.
Kajl je disao isprekidano, otvorenih usta. Oblo lice je bilo isto, ali to nije
bio prijatni, mladi pomonik u mrtvanici koga sam poznavao. Odea i kosa
bile su mu umazane tenou sa tela koja se raspadaju, a lice samrtno bledo
kao u tuberana. Ipak, najgore su mu bile oi. Bez uobiajenog osmeha koji ih
je na neki nain skrivao, imale su bezoseajan, prazan pogled neega to je
ve mrtvo.
Ako se pomeri, ubiu ga!, prodahtao je, steui zahvat.
Crven u licu, Gardner se batrgao u smrtonosnom stisku, ali nije imao
snage da se oslobodi. Ponadao sam se kada je spustio jednu ruku do pitolja
za pojasom, ali ve je gubio svest i koordinaciju, jer mu je mozak ostajao bez
krvi i kiseonika. Video sam kako mu se ruka mlitavo opustila.
Kajl se savi zbog teine onemoalog agenta, pa trznu glavom prema
prostoriji za masau u kojoj smo pronali Sem.
Unutra!
Jo uvek sam pokuavao da nekako pokrenem mozak. ta je Gardner
rekao, za koliko e stii prvi agenti Istranog biroa? Pola sata? Pre koliko
vremena je to rekao? Nisam mogao da se setim. Kada sam mahinalno
koraknuo prema malenoj prostoriji, krhotine razbijenog ogledala zaprtae
mi pod nogama. Tada ugledah sto za masau, sa praznim konim vezovima
koji su ekali.
Stao sam.
Ulazi! Odmah! zagrme Kajl. Ubiu ga!
Morao sam da ovlaim usta pre nego to sam odvratio. Ubie ga u
svakom sluaju.
Piljio je u mene kao da govorim drugim jezikom. Sada je bledilo njegovog
lica bilo jo uoljivije, zapanjujue belo u odnosu na crne ekinje i
podonjake. Masni sjaj znoja prekrivao mu je kou poput vazelina. Nosio je
odeu koja je liila na medicinsku uniformu, ali je bila toliko prljava da se to
nije moglo potvrditi.
Lako je mogao proi i kao pripadnik obezbeenja.
Uradi to! Kajl snano cimnu Gardnerov vrat, a agent Istranog biroa se
trznu kao lutka. Nisam znao da li i dalje die, ali ako mu Kajl odri taj pritisak
jo neko vreme, nastae oteenje mozga ak i ako preivi.
Sagnuo sam se i uzeo pare slomljenog ogledala. Bilo je dugako i tanko,
kao no. Ivice su mi se usekle u dlan, jer sam ga vrsto stegao, nadajui se da
Kajl nee primetiti da mi ruka drhti.
Gledao me je unezvereno. ta to radi?
Dozvoli mu da die.
Pokuao je da se naceri, ali je to bilo hladno kao pare ogledala koje sam
drao. Misli li da time moe da me povredi?
Ne znam, priznadoh. Hoe li da sazna?
On brzo obliznu usne. Kajl je bio krupan ovek, pun i vrsto graen. Isto
kao i Jork. Ako pusti Gardnera i jurne na mene, sumnjao sam bih imao velike
izglede. Ali pogled mu se vraao na krhotinu ogledala, pa sam video da se
dvoumi.
Malo je popustio stisak i dozvolio Gardneru nekoliko grevitih udisaja, pa
ga opet stegao. Video sam da baca poglede prema vratima.
Samo ga pusti i obeavam da neu pokuati da te zaustavim.
Kajl se itavo nasmeja. Da me zaustavi? Ti meni daje dozvolu?
Policijska podrka e stii svakog trenutka. Ako sad poe, moe...
I pustim te da im kae ko sam? Misli li da sam glup?
Bio je svata, ali to nije. ta sad? Nisam znao. Ali izgleda da nije ni on.
Dahtao je, saginjao se i crveneo od naprezanja da dri Gardnerovu teinu.
Krajikom oka video sam pitolj na agentovom pojasu. Kajl se toga oigledno
nije setio.
Da jeste...
Zagovaraj ga. Pokazao sam rukom prema Jorkovom telu. Jesi li uivao da
ga tako sakati?
Niste mi dali izbor.
Znai, on je sluio samo za skretanje panje? To si mu uradio samo da bi
mogao da se izvue? Nisam morao da se trudim da mi glas zvui prezirno.
A nije ti ak ni uspelo, zar ne? Sve je bilo uzalud.
Misli da ja to ne znam? Uzviknuvi to, trznuo se kao da ga je zabolelo.
Zagledao se u pogrebnikovo telo. Isuse Hriste, ima li ti pojma koliko
vremena sam potroio na ovo? Koliko pripremanja? Nije trebalo da bude
ovako! Jork je bio moj izlaz, moj jebeni sreni zavretak! Bio bi naen sa
Ejverijevom enom, kao obian gubitnik, koji se radije ubio nego dozvolio da
bude uhvaen. Kraj prie! Kasnije bih otiao iz Noksvila i negde poeo
ispoetka, a pogledaj sada! Prokletstvo, kakva teta!
Niko u to ne bi poverovao.
Ne bi? procedi. Verovali su u fotografije koje sam ostavio u njegovoj
kui! Verovali su u sve to sam im podmetao!
Kada je pomenuo Sem, poeo je da mi udara puls u slepoonici.
ak i kad bi poverovali, ta onda? Ubijao bi druge trudnice?
Ne bih morao! Ejverijeva ena je bila tako puna ivota! Ona je bila prava.
Osetio sam to!
Kao to si oseao i za sve druge? Kao to si osetio za Samer?, dreknuo
sam, izgubivi kontrolu.
Ona je bila Libermanova ljubimica!
Sviao si joj se!
Irving joj se vie sviao!
To me je zapanjilo, pa sam uutao. Svi smo mislili da je Irving stradao
zbog onog intervjua na televiziji. Ali Kajl je bio u mrtvanici onog dana kada
je profajler flertovao sa Samer. Sledeeg dana Irving je nestao.
A sada je i Samer leala u mraku.
Samo mu je uzvratila osmeh. To je bilo sve. Za Kajlov ego to je oigledno
bilo dovoljno.
Oseao sam muninu. Ipak, skrenuo sam panju Kajlu, pa je popustio
stisak Gardneru. Primetio sam da je agent Istranog biroa polako zatreptao i
otvorio oi, pa sam rekao prvo to mi je palo na pamet.
ta si imao protiv Toma? Jel on bio tako velika pretnja?
Bio je prevarant! Kajlovo lice se iskrivi u gru. Veliki forenziki
antropolog, strunjak! Uiva u slavi, puta dez dok radi, kao da je u nekom
pica baru. Hiks je bio obian seronja, a Liberman je mislio da je on poseban!
Najvea misterija univerzuma mu je bila pred nosom, a on nije imao dovoljno
mate da vidi dalje od trulei!
Tom je znao da ne treba gubiti vreme na traenje odgovora koji se ne
mogu pronai. Tada sam uo da Gardner opet iti, ali nisam smeo da ga
pogledam. Ti i ne zna ta zapravo trai, zar ne? Toliko ljudi si pobio, toliko
tela si... sakupio, a zato? Sve je to besmisleno. Ti si poput deteta koje bocka
tapom neto mrtvo...
Zavei! Pljuvaka mu je prsnula iz usta.
Zna li uopte koliko ivota si oduzeo? viknuo sam. A zato? Da bi ih
slikao? Misli li da e ti fotografije neto pokazati?
Da! Prava hoe! Usta mu se iskrivie. Ti si kao i Liberman, vidi samo
mrtvo meso. Ali tu ima i vie od toga! Ja sam vie od toga! ivot je dvojak, ili
je upaljen ili je ugaen! Gledao sam u oi umiruih i video kako izlazi iz njih,
kao kad pritisne prekida! Pa, kuda onda ide? Neto se deava, ba tada, u
tom trenutku! Video sam to!
 Zvuao je oajniki. A iznenada sam shvatio da to i jeste. Zato se sve ovo i
deavalo. Greili smo u vezi sa identitetom ubice, ali Jakobsenova je bila u
pravu u pogledu svega ostalog. Kajl je bio opsednut svojom smrtnou. Ne,
nije opsednut, shvatio sam gledajui ga.
Prestravljen je.
Kako ti je ruka, Kajle?, zapitah. Pretpostavljam da si samo odglumio da
si se ubo na iglu. Tom je mislio da ti ini uslugu time to te je zamolio da
pomogne Samer, ali ti si se samo zadravao u nadi da e videti kako se
neko od nas ubada, zar ne? ta se dogodilo, jesi li izgubio ivce?
Zavei!
Sutina je u ovome: ako si samo glumio, zato si onda tako prebledeo? To
se desilo kada sam te pitao za tvoje fotografije, jel tako? Do tada nisi ni
pomislio kako bi mogao da se zarazi od neke svoje rtve, zar ne?
Rekao sam ti da zavee!
Noa Harper je bio pozitivan na hepatitis C. Jel si to znao, Kajle?
Lae!
Istina je. Trebalo je da prihvati ponudu bolnice za terapiju nakon
izlaganja zarazi. ak i da se nisi ubo na iglu, to je ipak bila otvorena rana. A
tamo je bila i sva ona krv na tvojoj rukavici. Meutim, nisi nameravao da se
zadrava, zar ne? Mnogo je lake gurnuti glavu u pesak nego prihvatiti da te
je moda zarazila jedna od sopstvenih rtava.
Lice mu je jo vie prebledelo. Trznuo je glavom prema sobi za masau.
Vie neu ponavljati! Ulazi tamo, odmah!
Ali nisam se pomerio. to sam ga due zagovarao, to smo bili blii
stizanju pomoi. A gledajui njegovo bledilo i sluajui isprekidano disanje,
pomislio sam na neto drugo. Zato je odluio da se krije, polaui sve na
mogunost da se iskrade dok se mi budemo zamajavali sa Jorkom, umesto da
pobegne dok je imao priliku? Moda iz istog razloga zbog koga nije ubio Sem, i
zbog koga nije ve uguio Gardnera i savladao mene.
Zato to ne moe.
Primio si gadan udarac u saobraajnoj nesrei, zar ne?, rekoh, trudei se
da zvuim leerno. Pogledao me je sa izrazom ulovljene ivotinje, diui
neujednaeno. Video sam volan u ambulantnom vozilu. Mora da ti je izlomio
rebra. Zna li da je to jedan od najeih uzroka smrti u saobraajnim
nesreama? Rebra puknu i probiju plua, ili srce. Koliko puta si video takve
povrede u mrtvanici?
Zavei.
Osea li otar bol koji te probada svaki put kad udahne? To ti otri
rubovi slomljenog rebra probijaju pluno tkivo. Teko die, zar ne? A uskoro
e disati i mnogo tee, jer ti se plua pune krvlju. Umire, Kajle.
ZAVEI, JEBOTE!, vrisnu on.
Ako mi ne veruje, pogledaj sam. Pokazao sam rukom prema
slomljenom ogledalu na zidu. Vidi li kako si bled? To je zato to ima
unutranje krvarenje. Ako uskoro ne dobije medicinsku pomo, iskrvarie
do smrti ili e se uguiti u sopstvenoj krvi.
Usta su mu se pomerala dok je zurio u svoj razlomljeni odraz. Nisam imao
pojma koliko je stvarno povreen, ve sam samo hranio njegovu matu. Za
nekoga opsednutog samim sobom kao to je bio Kajl, to bi trebalo da bude
dovoljno.
Skoro da je sasvim zaboravio Gardnera. Agent Istranog biroa je
zatreptao, doavi svesti. Uinilo mi se da sam primetio kako se malo
pomerio, kao da ispituje vrstinu kragne oko svog vrata. Ne, ne sada. Molim te,
samo ostani miran.
Predaj se, brzo sam nastavio.
Upozoravam te...
Spasi se, Kajle. Ako se sad preda, moe da dobije medicinsku pomo.
Naas je zautao. Sa zaprepaenjem sam shvatio da plae. Ubie me u
svakom sluaju.
Nee. Zato postoje advokati. A suenja traju godinama.
Neu da idem u zatvor!
Hoe li radije da umre?
mrcao je, zadravajui suze. Trudio sam se da ne pokaem iznenadnu
nadu na licu, primetivi da ga napetost polako naputa.
Tada Gardnerova ruka poe polako da se pomera prema pitolju.
Kajl je to primetio. Sranje! Pojaao je stisak oko Gardnerovog vrata.
Agent zakrklja i poe slabano da trai rukom po opasau, ali sada je i Kajl
slobodnom rukom posegao za orujem. Skoio sam prema njima, svestan da
neu stii na vreme.
Sa vrata se zau neki zvuk.
U dovratku je stajala Jakobsenova, preneraenog lica. Onda rukom hitro
pomeri sako i posee za pitoljem.
Ne diraj!, prodra se Kajl, okrenuvi se, tako da se Gardner naao izmeu
njih.
Ona stade, sa rukom na drci pitolja. Kajl je delimino izvadio Gardnerov
pitolj iz futrole, ali je morao da ga dri pod nezgodnim uglom preko
agentovog tela. Tiinu je remetilo samo njegovo isprekidano disanje. Gardner
se vie uopte nije pomerao. Visio je iz Kajlovog zahvata poput vree, lica
tamnijeg nego ikad.
Kajl obliznu usne, bacivi pogled na futrolu sa pitoljem Jakobsenove.
Skloni ruku od pitolja i pusti ga!, prozbori ona, ali uprkos svoj
samouverenosti glas joj je ipak malo zadrhtao.
Kajl je to uo. Adrenalin mu je dao novu snagu. Oblo lice se pomeralo dok
je osmehnut vrteo glavom. Povratio je samopouzdanje. Uivao je.
Oh, mislim da neu. Mislim da ti treba da spusti pitolj.
 To se nee desiti. Poslednja prilika...
. Nakrivio je glavu prema Gardneru, kao da oslukuje. Jedva mogu da
osetim kucanje srca tvog partnera. Sve je slabije. Usporava... usporava...
Ako ga ubije, nita me nee spreiti da ti prosviram metak kroz glavu.
Kajlovo samozadovoljstvo nestade. Ruiasti jezik opet mu ovlai usne, a
u tom trenutku zau se bat koraka sa gornjeg sprata. Rairenih oiju, Kajl
istre pitolj iz Gardnerovog pojasa i zapuca u Jakobsenovu, kojoj je zbog
koraka popustila panja.
Video sam kako se Jakobsenova zateturala, iako je pre toga i sama izvukla
pitolj i opalila. Kada je Kajl pustio Gardnera da padne, zaue se jo dva
pucnja, a deo ogledala pored moje glave se rasprsnu i zasu me srom. Zatim
Kajlov pitolj sa zveketom pade na pod, a on se skljoka za njim kao lutka kojoj
su preseene niti.
Ui su mi bubnjale drugi put tog popodneva dok sam jurio prema
Jakobsenovoj. Ona se skljokala uz dovratak, i dalje drei pitolj uperen
prema mestu na kome je leao Kajl. Lice joj je bilo bledo kao kreda, upadljivo
odudarajui od tamne mrlje koja se irila na njenom sakou. Bila joj je na levoj
strani: sjajna, mokra mrlja izmeu vrata i ramena koja se poveavala dok sam
je gledao.
Trepnula je. Mislim... da sam...
Sedite. Ne govorite.
Bacio sam brz pogled na nepokretnog Gardnera dok sam cepao njen sako.
Nisam mogao da vidim da li die, ali Jakobsenovoj je pomo bila potrebnija:
ako je zrno pogodilo arteriju, mogla bi da iskrvari za nekoliko sekundi. uo
sam korake kako silaze stepenitem i pribliavaju se hodnikom, ali jedva da
sam obratio panju. Svukao sam joj sako sa povreenog ramena, ostavi bez
daha kada sam video njenu belu koulju natopljenu krvlju. Utom kroz vrata
nagrnue ljudi. Prostorijom se odjednom razlegoe uzvici.
Brzo, potrebno je... poeo sam, a onda su me odvukli od nje i gurnuli
licem na pod. Oh, za ime Boje! Poeo sam da ustajem, ali me neto snano
udari izmeu lopatica.
Ostani dole! dreknu neko.
Vikao sam da nema vremena, ali niko me nije sluao. Iz poloaja u kome
sam se nalazio video sam samo jurnjavu nogu.
Prola je cela venost pre nego to su me prepoznali i pustili da ustanem.
Besno sam otresao ruke koje su pole da mi pomognu. Ljudi su uali pored
Gardnera, koji je bio okrenut na bok u poloaj za oporavak. Jo uvek je bio u
nesvesti, ali video sam da bar die. Okrenuo sam se prema Jakobsenovoj,
kojoj su pomo pruala dvojica agenata. Sklonili su joj koulju sa vrata i
ramena, tamo gde je bila pogoena. Belo sportsko prslue bilo joj je
tamnocrveno, a od tolike krvi nisam mogao da joj vidim ranu.
Ja sam lekar, pustite me da pogledam, rekoh, kleknuvi pored nje.
 Jakobsenova je bila u oku. Njene sive oi, rairenih enica, izgledale su
deje i uplaeno. Mislila sam da razgovarate sa Denom...
U redu je.
Naili smo... na hitnu pomo na samo osamsto metara odavde, pa sam se
vratila. Oseala sam da neto nije u redu... Glas joj je bio nerazgovetan od
bola. Jork nije poneo nijednu od onih fotografija iz svoje kue. Njegovi
roditelji, cela prolost. Ne bi ih tek tako ostavio...
Ne govorite.
Osetih nalet olakanja kada sam video krvavu brazdu u njenom
trapezijusu, velikom miiu koji se nalazi izmeu vrata i ramena. Metak ga je
pokidao u gornjem delu, ali uprkos krvarenju, povreda nije bila ozbiljna.
Nekoliko centimetara nie ili udesno i bilo bi sasvim drugaije.
Ali jo uvek je gubila krv. Smotao sam joj koulju i poeo njom da
primenjujem pritisak na ranu, a onda je jo jedan agent uleteo unutra sa
priborom za prvu pomo.
Pomerite se, rekao mi je.
Povukao sam se da mu ustupim mesto. Otvorio je kompresu, izvadio
sterilnu gazu i snano je pritisnuo na ranu nateravi Jakobsenovu da bolno
uzdahne a onda njome poeo veto da tapka po tom mestu. Oigledno je
znao ta radi, pa sam otiao do Gardnera. Jo uvek je bio u nesvesti, to je bio
lo znak.
Kako je?, upitao sam enu agenta koja je kleala pored njega.
Teko je rei, odgovori ona. Lekari su na putu, ali nismo oekivali da e
nam biti potrebni. ta se, doavola, ovde dogodilo?
Nisam imao snage da odgovorim. Okrenuo sam se prema Kajlu,
ispruenom na leima. Grudi i stomak su mu bili pokriveni krvlju, a oi slepo
zurile u tavanicu.
Ne trudite se, mrtav je, ree mi agent kada sam spustio ruku da mu
opipam puls na vratu.
Jo nije bio mrtav. Osetio sam izuzetno slab puls ispod koe. Zadrao sam
prste tamo, gledajui ga u otvorene oi dok mu je srce kucalo poslednje
isprekidane otkucaje. Bili su sve slabiji, a razmaci izmeu njih sve dui dok
naposletku nije sve prestalo. Piljio sam u njegove oi, ali ako je u njima neto i
bilo, nisam to video.
Povreeni ste.
ena agent koja je kleala kraj Gardnera gledala je moju ruku.
Primetio sam da sa ake kaplje krv. Verovatno sam se posekao onom
krhotinom ogledala, mada se toga nisam seao. Preko starog oiljka od noa
na mom dlanu protezala se posekotina nalik tankim ustima, a krv je tekla
izmeu usana.
Do tada nisam nita osetio, ali sada je poela da pee hladnim, otrim
bolom.
Stisnuo sam pesnicu preko nje. Preiveu.
 EPILOG

U Londonu je padala kia. Posle toplog sunca i zelenih planina Tenesija,

Engleska mi je izgledala tmurno i sumorno. U metrou je bila guva pri kraju
saobraajnog pica, jer su se uobiajeno umorni putnici vraali sa posla i
jedni druge gurali u skuenom prostoru. Prelistavao sam novine koje sam
kupio na aerodromu, oseajui uobiajenu izmetenost dok sam itao o
onome to se deavalo u mom odsustvu. Povratak kui posle dugog puta
uvek izgleda kao da ste prebaeni nekoliko nedelja u budunost, nekom
vrstom zemaljskog putovanja kroz vreme.
Svet je iao dalje i bez mene.
Taksista je bio ljubazni Sik, koji je sa zadovoljstvom vozio u tiini. Gledao
sam ulice u sumraku, oseajui se prljavo i pomalo iscrpljeno zbog promene
vremenske zone posle dugog leta. ak mi je i ulica u kojoj sam iveo izgledala
nekako drugaije kada smo skrenuli u nju. Bilo mi je potrebno nekoliko
trenutaka da shvatim zato. Kada sam otiao, grane lipa tek su poele da
zelene, a sada su bile pune novog lia.
Kia je oslabila i nastavila da sipi, dajui ploniku tamni sjaj kada sam
izaao iz automobila i platio vozau. Uzeo sam svoju putnu torbu i kofer, i
poneo ih do ulaznih vrata, pa malo razmrdao ruku kada sam ih spustio. Pre
nekoliko dana sam skinuo zavoje, ali dlan mi je jo uvek bio pomalo osetljiv.
Zvuk okretanja kljua u bravi odjeknuo je u malom hodniku. Otkazao sam
potu pre odlaska, ali ipak sam zatekao neeljenu gomilu reklama i letaka na
crno-belim podnim ploicama. Odgurnuo sam ih nogom u stranu, uneo
prtljag unutra i zatvorio vrata.
Stan je izgledao potpuno isto kao to sam ga ostavio, osim to je bio
obogaen za nekoliko nedelja nataloene praine. Naas sam zastao na
vratima, osetivi poznatu teskobu praznine. Ipak, nije bila snana koliko sam
oekivao.
Spustio sam kofer na pod i putnu torbu na sto, pa opsovao kada me je tup
zvuk udarca podsetio ta je unutra. Otvorio sam rajfelus, oekujui da
osetim jak miris prosutog alkohola, ali nita nije bilo razbijeno. Izvadio sam
na sto bocu neobinog oblika, na ijem epu su se nalazili konji i dokej,
oboje zamrznuti u galopu. Bio sam u iskuenju da je odmah otvorim, ali bilo
je jo rano. To zadovoljstvo priutiu sebi kasnije.
Poao sam u kuhinju. U stanu je bilo pomalo hladno, to me je podsealo
da sam, bez obzira na prolee, opet u Engleskoj. Ukljuio sam centralno
grejanje, pa naknadno se setivi pristavio ajnik.
Ve nedeljama nisam popio aj.
Ikonica za poruke na telefonu je treperavo svetlela. Bilo je tridesetak
poruka. Mahinalno sam ispruio ruku da ih pustim, pa se predomislio. Svako
ko je morao hitno da me uje, pozvao bi me na mobilni telefon.
Osim toga, nijedna poruka nee biti od Deni.
Skuvao sam sebi olju aja i odneo je do trpezarijskog stola, na ijoj
sredini je stajala prazna inija za voe, ali sa paretom papira. Uzeo sam ga i
video da je to beleka koju sam napisao pre odlaska: Potvrdi vreme dolaska.
Tom.
Zguvao sam ga u lopticu i ubacio natrag u iniju.
Oseao sam kako se ve vraam u nekadanji ivot. Tenesi je delovao kao
davnanja uspomena. Seanje na osunani vrt vilinih konjica i leeva, te
komarnih prizora u leilitu, inilo se nestvarnim poput sna. Ipak, bilo je i te
kako stvarno.
etrdeset jedan le naen je u Kedrovim visovima; dvadeset sedam
napolju, a ostali u bazenu i sobama za masau. Kajl nije pravio razliku.
Njegove rtve bile su razliitih godina, polova i rasa. Neke su bile mrtve skoro
deset godina i njihova identifikacija je jo uvek trajala. Novanici i kreditne
kartice koje je sauvao donekle su ubrzali postupak, ali uskoro je postalo
jasno da ima vie leeva nego linih dokumenata. Mnoge od njegovih rtava
bile su skitnice i prostitutke iji nestanci nisu uvek bili primeeni, a kamoli
prijavljeni.
Da nije osetio potrebu da se dokazuje, Kajl je mogao tako da nastavi
unedogled.
Meutim, nisu sve rtve bile nepoznate. Irvingovo telo je naeno u istoj
prostoriji u kojoj i Samerino, a meu ostalim identifikovanima isticala su se
tri imena. Jedno je bilo Dvajt embers. Njegov novanik i vozaka dozvola
nalazili su se u gomili u kuhinji leilita, a telo mu je naeno u bazenu, to je
potvrivalo Jorkovu priu o privremenim radnicima koje je unajmljivao na
Stipl Hilu.
Drugo poznato ime pripadalo je Karlu Filipsu, etrdesetestogodinjem
paranoinom izofreniaru koji je nestao iz dravne psihijatrijske bolnice pre
vie od jedne decenije. Ne samo da su njegovi ostaci bili najstariji naeni u
leilitu, nego je i njegov deda bio osniva Kedrovih visova. Filips je nasledio
tu ruevnu graevinu, ali se nije potrudio da je obnovi. Ostala je pusta i
zaboravljena, nastanjena samo termitima i vilinim konjicima.
Sve dok Kajl nije poeo da je koristi.
Ipak, najveu zabunu unelo je tree ime. Pripadalo je
dvadesetdevetogodinjaku iz Memfisa, pomoniku u mrtvanici ija je
izbledela vozaka dozvola leala na ormariu ispod fotografija rtava.
Njegovi ostaci naeni su u bunju pored jezerceta i nedvosmisleno
identifikovani na osnovu zubnog kartona.
Njegovo ime bilo je Kajl Vebster.
Mrtav je osamnest meseci, kazala mi je Jakobsenova kada sam je pozvao
nakon to sam video prilog u vestima na televiziji. Bie pitanja o tome kako
je samozvani prevarant uspeo da se zaposli u mrtvanici, ali istini za volju,
njegovi dokumenti i preporuke bili su verodostojni. A on sam bio je dovoljno
slian pravom Vebsteru da zavara svakoga ko ga je video samo na starim
fotografijama.
Pretpostavio sam da je to u skladu sa svim ostalim to je radio. ovek
koga smo znali kao Kajla Vebstera sve vreme je uivao u tome da nas navodi
na pogrean trag. Ne bi trebalo da predstavlja iznenaenje to to je uskoio u
ivot jedne od svojih rtava jednako lako kao to je skidao kou sa njihovih
ruku.
Pa, ako nije Kajl Vebster, ko je onda bio?, upitao sam.
Pravo ime mu je bilo Vejn Piters. Roen je pre trideset jednu godinu u
Noksvilu, a radio je kao pomonik u mrtvanicama u Nevilu i Sevirvilu sve
dok pre dve godine nije jednostavno nestao. Ali zanimljiva je njegova
prolost. Otac nepoznat, a majka mu je umrla jo dok je bio dete, pa su ga
odgajili tetka i tea. Izuzetno pametan po svim merilima, bio je odlian
uenik u srednjoj koli, pa se ak upisao na medicinski koled. Tada je polo
naopako. Podaci pokazuju da je u sedamnaestoj godini odjednom izgubio
interesovanje. Popustio je u uenju i zavrio radei porodini posao sve dok
to nije propalo posle teine smrti.
Porodini posao?
Tea mu je drao malu klanicu. Bili su dobri posebno u obradi svinja.
Zamurio sam. Svinje.
Tetka mu je bila poslednja iva roaka, a i ona je davno umrla, nastavila
je Jakobsenova. Prirodnom smru, koliko znamo. Ali verovatno
pretpostavljate gde su ona i tea sahranjeni.
Zapravo, mogli su biti samo na jednom mestu.
Na Stipl Hilu.
Jakobsenova mi je dala jo jednu informaciju. Kada su pregledani
medicinski podaci Vejna Pitersa, otkriveno je da je kao pubertetlija imao
nekoliko operacija radi uklanjanja nosnih polipa. Bile su uspene, ali
viestruke kauterizacije9 su za posledicu imale stanje poznato kao anosmija.
Sama po sebi beznaajna, ona je dala odgovor na pitanje koje je Gardner
postavio kod bazena u Kedrovim visovima.
Vejn Piters nije imao ulo mirisa.
Pretraivanje leilita radi pronalaenja tela i dalje je trajalo. Imanje je
prekopavano kako ostaci nijedne rtve ne bi ostali neotkriveni. Ipak, moja
uloga tamo zavrena je nakon onog dana. Otad su se u to ukljuili ne samo
ostali lanovi osoblja Forenzikog antropolokog centra, nego je obim
operacije znaio da je pozvana i regionalna Pogrebna operativna ekipa za
velike nesree. Oni su stigli sa potpuno opremljenom pokretnom
mrtvanicom i za manje od dvadeset etiri sata od trenutka kada smo Pol i ja
proli kroz ogradu leilita, leilite i njegovo imanje su vrveli od aktivnosti.
Meni su se ljubazno zahvalili na pomoi i kazali da e stupiti u vezu sa
mnom ako, i pored zvanine izjave koju sam dao, bude potrebno jo
objanjenja. Dok su me odvozili kroz kordone vozila televizijskih i
novinarskih ekipa koje su logorovale ispred kapija leilita, oseao sam i
olakanje i al. inilo mi se pogrenim da tako napustim istragu, ali tada sam
se podsetio da to zapravo i nije moja istraga.
Nikada nije ni bila.
Bio sam spreman da produim svoj boravak u Tenesiju do zaupokojene
slube za Toma ili da kasnije ak doletim zbog nje ako bude potrebno. Ali
naposletku nije bilo potrebe za tim. Bez obzira na inioce koji su tome
doprineli, Tom je umro u bolnici prirodnom smru, pa je zvanina istraga bila
izbegnuta. Bilo mi je drago zbog Meri, iako mi je to ostavilo oseaj
nedovrenog posla. Ali koja smrt to ne uini?
Nije bilo sahrane. Tom je donirao svoje telo za medicinska istraivanja,
mada ne svojoj instituciji. To bi bilo suvie uznemiravajue za njegove
kolege. Meri je bila dostojanstvena i nije plakala za vreme slube, a stajala je
pored debeljukastog, sredovenog oveka u savrenom odelu za koga isprva
nisam shvatio da je njihov sin. Izgledao je kao pomalo razdraen ovek koji
ima i pametnijeg posla, a kasnije, prilikom upoznavanja, stisak ruke mu je bio
mlitav i uzdran.
Radite u osiguranju, zar ne?, rekao sam.
Zapravo sam osigurava. Nisam bio siguran ta znai ta razlika, ali nije
mi se inilo vrednim pitanja. Pokuao sam ponovo. Ostajete li dugo u
gradu?
Pogledao je na sat, namrtivi se kao da ve kasni. Ne, danas popodne
imam povratni let za Njujork. Morau da prerasporedim sastanke. Ovo je
dolo ba u loe vreme.
Uzdrao sam se da mu ne odvratim kako sam hteo, podsetivi se da je,
uprkos svemu ostalom, on ipak Tomov i Merin sin. Dok sam se udaljavao, on
je opet gledao na sat.
Ceremoniji su prisustvovali i Gardner i Jakobsenova. Ona se ve vratila na
posao, a zavoj na ramenu nije joj se video ispod sakoa. Gardner je jo uvek bio
na bolovanju. Doiveo je ishemijski napad mali modani udar zato to je
predugo bio stegnut kragnom. Zbog toga je ostao sa blagom afazijom10 i
gubitkom oseaja na jednoj strani, ali samo privremeno. Kada sam ga video,
jedina primetna posledica bile su mu dublje, rebraste bore na licu.
Dobro sam, kazao mi je, pomalo ukoeno, kada sam ga pitao kako je.
Nema vie razloga da ne radim. Prokleti lekari.
Jakobsenova je izgledala isto i nedodirljivo kao i uvek. Osim to je manje
pokretala levu ruku, niko ne bi pomislio da je bila ranjena.
uo sam da je predloena za unapreenje, rekoh Gardneru dok je ona
izjavljivala sauee Meri.
Razmatra se.
Mislim da ga zasluuje.
On se malo opusti. I ja, ako to ita znai.
Posmatrao sam Jakobsenovu dok je ozbiljnog lica razgovarala sa Meri.
Vrat joj je bio divan. Gardner proisti grlo.
Dajana se jo bori da prebrodi teak period. Prole godine je raskinula sa
patnerom.
Bio je to prvi nagovetaj njenog privatnog ivota koji sam saznao.
Iznenadio me je to mi je to rekao.
Jel i on bio agent Istranog biroa?
Gardner poe da isti prainu sa revera svog izguvanog sakoa.
Ne. Ona je advokat.
Pre nego to su otili, Jakobsenova je dola da se pozdravi. Kada smo se
rukovali, stisak joj je bio vrst, a ruka suva i topla. Sive oi delovale su malo
toplije nego obino, ali moda mi se to samo uinilo. Poslednji put sam je
video dok je sa Gardnerom ila prema automobilu, zanosna i atletski
graena, pored pogrbljene prilike starijeg agenta.
Sama ceremonija bila je jednostavna i dirljiva. Nije bilo pevanja himni,
samo su na poetku i kraju putene dve Tomove omiljene dez kompozicije:
My Funny Valentine eta Bejkera i Brubekova Take Five. Osmehnuo sam se
uvi ih. Izmeu njih su govorile kolege i prijatelji, a u jednom trenutku
dostojanstvena tiina bila je naruena dejim plaem. Tomas Pol Ejveri je
snano i grleno plakao, uprkos svim majinim pokuajima da ga smiri.
Nikome nije smetalo.
Tomas se rodio ubrzo nakon dolaska Sem u bolnicu, savreno zdrav i
drekom pokazujui svoju uznemirenost novim okruenjem. Semin krvni
pritisak je isprva malo zabrinuo lekare, ali se posle poroaja veoma brzo
popravio. Dva dana kasnije putena je kui. Kada sam ih posetio, jo uvek je
bila bleda i sa podonjacima, ali bez ikakvih drugih tragova svog tekog
iskuenja.
Vie mi lii na ruan san nego na bilo ta drugo, priznala je kada je
Tomas zaspao nahranjen i povijen. ini mi se kao da je navuena zavesa
preko toga. Pol je zabrinut da se ne radi o mom odbijanju da prihvatim ono
to se dogodilo, ali ja nisam. To je kao kada ti se posle neega nebitnog
dogodi neto neuporedivo znaajnije, shvata? Zagledala se u zbrkano
ruiasto lice svoga sina, ali onda je digla pogled prema meni sa tako
iskrenim osmehom da mi je slomila srce. To je kao kada sve to je loe vie
nije vano. Ovo je izbrisalo sve ostalo.
Za razliku od nje, inilo se da je Pol malo tee prolazio kroz sve to. U prvim
danima posle onog dogaaja, na njegovom licu esto je bila neka senka. Nije
trebalo biti psiholog da se shvati kako on ponovo proivljava sve ono, jo
uvek pod utiskom koliko blizu ivice su bili i ta se sve moglo dogoditi. Ipak,
kada je bio sa svojom enom i sinom, ta senka se uvek dizala. Bilo je jo rano,
ali gledajui njih troje zajedno, sa sigurnou sam znao da e rane zaceliti.
Tako obino i biva, sa vremenom.
Moj aj se ohladio. Uzdahnuo sam, ustao i poao do telefona da sasluam
poruke.
Dr Hanter, ne poznajete me, ali detektiv Valas mi je dao va broj. Zovem
se...
Zvono na vratima zagluilo je ostatak. Pritiskom na dugme zaustavio sam
presluavanje poruka i krenuo da otvorim. Poslednji zraci dnevne svetlosti
ispunjavali su mali ulazni hodnik zlatastim sjajem, poput glasnika leta. Digao
sam ruku da otvorim vrata i bio obuzet iznenadnim oseajem ve vienog.
Mlada ena sa naoarima za sunce stoji ispred vrata u sunano vee. Osmeh joj
se pretvara u reanje dok posee rukom u torbu i vadi no...
Odmahnuo sam glavom, odbacivi te slike. Ispravio sam ramena,
otkljuao vrata i irom ih otvorio.
Sa stepenika mi se osmehivala starija ena. Ah, dr Hanter, zaista ste vi!
ula sam nekoga dole, pa sam htela da proverim da li je sve u redu.
Sve je u redu, hvala vam, gospoo Kaculis. Bila je to kominica koja je
ivela u stanu iznad mog. Jedva da sam razmenio neku re sa njom pre nego
to sam napadnut prole godine, ali od tada je preuzela na sebe ulogu budne
uvarke. Sa svih svojih sto pedesetak centimetara visine.
Meutim, gospoa Kaculis jo nije zavrila sa mnom. Provirila je pored
mene u dnevnu sobu, gde je jo uvek stajao neraspakovani prtljag.
Mislim da vas nisam videla neko vreme. Jeste li bili na nekom lepom
mestu?
Radoznalo se zagledala u mene. Usne su mi podrhtavale dok sam se borio
da suzbijem smeh.
Na slubenom putu, odgovorio sam. Ali sada sam se vratio.
 Izrazi zahvalnosti

apat mrtvih je plod mate, ali Institut za antropoloka istraivanja u

Tenesiju postoji. Zahvalnica, dakle, ide profesoru Riardu Jencu, direktoru
Forenzikog antropolokog centra u Noksvilu, jer mi je dozvolio da piem o
toj instituciji i pomogao u vezi sa tehnikim aspektima. Dr Arpad Vas je, kao i
obino, brzo odgovarao na pitanja iz oblasti forenzike nauke i dozvolio
Tomu Libermanu da pozajmi njegova istraivanja, dok je Kristin Helm,
poverenica za javne informacije Istranog biroa Tenesija predstavljala rudnik
vrednih obavetenja.
Hvala mojim agentima Miku itemu i Sajmonu Kavanou, Kamili Ferijer i
svima u agenciji Mar, Sajmonu Tejloru i ekipi u Transvorldu, Kejtlin
Aleksander u Bantam Delu, Piteru Denu, Deremiju Fristonu, Benu Stajneru i
Dravnom koledu Floride. elim da se zahvalim i svojoj sestri Duli i Denu
Vilijemsu, bez kojih bi pisanje ove knjige gotovo sigurno trajalo mnogo due:
kao ovek koji se sada sasvim oporavio od ME11, mogu da preporuim Proces
munje svima koji to nisu uspeli.
Naposletku, kao i uvek, veliko hvala mojoj supruzi Hilari. Zaista ne bih
uspeo bez nje.

Sajmon Beket, 2008. Godine

 Sajmon Beket pie o nadahnuu i radu
na trilerima o Dejvidu Hanteru...

Godine 2002. otiao sam u Noksvil u Tenesiju da napiem lanak o

Nacionalnoj forenzikoj akademiji za britanski asopis Dejli telegraf. Ta
akademija je tek bila otvorena i nudila je intenzivnu i krajnje verodostojnu
forenziku obuku policajcima i istraiteljima mesta zloina u Americi. Da bi
stvorili scenu poara, spalili bi neku kuu predvienu za ruenje. Za
ispitivanje mrlja krvi koristili su ljudsku krv kojoj je proao rok upotrebe u
banci krvi. A da bi vebali vaenje tela, odlazili su na jedino mesto na svetu (u
to vreme) gde je taj postupak mogao biti verodostojno oponaan sa pravim
ljudskim leevima na Farmu tela.
Institut za antropoloka istraivanja na otvorenom, da upotrebimo
njegov pun naziv, 1980. je osnovao forenziki antropolog dr Vilijem Bas. On je
eleo da stvori specijalizovanu instituciju u kojoj bi se pratio proces truljenja
i raspadanja, i ustanovljavale preciznije metode za odreivanje sutinski
vanog vremena proteklog od smrti to je kljuan postupak u svakoj istrazi
ubistva.
Tokom pet dana koje sam tamo proveo, gledao sam studente Nacionalnog
udruenja forenziara uglavnom iskusne policajce prilikom vebi na
raznim, krajnje verodostojno uspostavljenim mestima zloina i sa pravim
ljudskim ostacima. Prvog dana svi su bili izuzetno napeti, ukljuujui i mene.
Kada smo proli kroz kapiju Farme tela, prvo to smo ugledali bila je dugaka
kolona crva koji su puzali u travi. Svi smo stali da pogledamo, a tek kada smo
se okrenuli da vidimo odakle dolaze, shvatili smo da tu lei neki le. Bio je to
trenutak zaprepaenja koji je kasnije posluio kao uvodni prizor u Hemiji
smrti.
Poslednjeg dana reeno mi je da ostavim svoju belenicu i diktafon, i
pomognem policajcima da izvuku dva tela iz paljivo otkopane rake u umi.
Nekoliko sati sam radio sa njima, znojei se u zatitnom kombinezonu, dok
su tela ekshumirana. Bilo je to otrenjujue, ali neobino i zadivljujue
iskustvo.
Kada sam se vratio u Veliku Britaniju, obuzela me je ideja da napiem
roman zasnovan na onome to sam video i doiveo u Tenesiju. Postepeno,
uobliio se koncept za dr Dejvida Hantera: britanskog forenzikog
antropologa, obuenog u tehnikama i nauci razvijenim na Farmi tela. ovek
koji se, bez obzira na svoje iscrpno poznavanje fizikog procesa smrti, jo
uvek nije pribliio shvatanju njene sutinske tajne.

Tako sam poeo da piem Hemiju smrti. Kada je ona zavrena, morao sam
da razmislim o tome ta e se sledee dogoditi dr Dejvidu Hanteru. Bio sam
protiv pisanja nastavka, ali to nije bilo tako jednostavno kako bi moglo da
zvui. Poslednje to sam eleo je da izneverim itaoce koji su uivali u Hemiji
smrti, ali isto tako nisam hteo ni da opet napiem istu knjigu.
Upisano u kosti bilo je mnogo tee napisati nego Hemiju, od koje se nita
nije oekivalo. Morao sam da odluim da li Dejvid Hanter i dalje radi kao
lekar, jesu li se on i Deni venali to bi uticalo ne samo na ovu knjigu, ve i
na ostale u nizu.
Jedno sam odluio vrlo rano, a to je da se radnja nee odvijati u Norfolku.
Stvarni forenziki antropolozi putuju po celoj Velikoj Britaniji, a ponekad i
svetu, da bi pomogli policiji u istragama ubistava. Dopala mi se ideja da
Hanter ne bude vaan za jednu lokaciju, i da se svaka knjiga deava na
drugom mestu.
Pitanje je bilo, gde? U poslednjoj sceni Hemije vidimo da se Hanter sprema
da u kotskim brdima, usred zime, otpone novu istragu. To mi se uinilo
dobrim za poetak, ali eleo sam neko jo udaljenije mesto. Izmislio sam
Runu, ostrvo u Spoljnim Hebridima, ali blisko zasnovano na stvarnim
kotskim ostrvima koja sam posetio. Ona poseduju lepotu i pusto, naroito
zimi, i to prua izvanrednu atmosferu. A ideju da zarobim Hantera na
udaljenom ostrvu sa uvrnutim ubicom nisam mogao da propustim.
Sada je trebalo smisliti zaplet: s kakvom sloenom situacijom e se
Hanter suoiti ovoga puta? Dok sam bio mlai itao sam prie o takozvanom
spontanom ljudskom sagorevanju, prilikom koga je izgledalo da su rtve
spaljene jakom vatrom, mada nita drugo u toj prostoriji nije izgorelo. to
sam vie razmiljao o tome, sve vie sam eleo da suoim Hantera sa tim
naizgled neobjanjivim fenomenom. ta bi mogao da postigne sa tim? Kako
bi ga objasnio? A kako bih ja, kad smo ve kod toga?
I tako je Upisano u kosti dobilo oblik. Zavrilo se napeto, tako to je Hanter
ozbiljno povreen. Mnogi itaoci su me pitali hoe li uopte biti tree knjige i
da li sam ubio glavnog junaka. Ali to nikada nije bila moja namera ideju za
treu knjigu sam imao jo i pre nego to sam poeo da piem Upisano u kosti.
Poto sam bio na Farmi tela, od poetka sam nameravao da tamo
poaljem i Dejvida Hantera. Drugi roman je moda izaao prerano, ali mislio
sam da e predstavljati dobru prethodnicu za treu knjigu. Iako je preiveo
napad u kome zamalo nije poginuo, Hanter se jo uvek oporavlja i psihiki i
emotivno. Zabrinut je da vie nee biti sposoban da radi svoj posao, pa
putovanje u istraivaku ustanovu u kojoj se obuavao vidi kao priliku da
proveri sebe pre nego to prihvati neki pravi posao. Samo to on tu biva
umean u krajnje zastraujuu i izuzetno napornu istragu ubistva.
Svidela mi se ideja da izvedem Hantera iz Britanije i smestim ga na mesto
gde e se, iako okruen forenzikim strunjacima, ipak oseati izdvojeno.
Takoe sam eleo da kaem jo neto o Hanterovoj prolosti, to nisam
kazao u prve dve knjige, da pruim itaocima mali uvid u njegov nekadanji
ivot.
A smetanje radnje u Sjedinjenim Dravama dalo bi atmosferu drugaiju
od onih u prve dve knjige. Hteo sam da ovo bude istraga zloina serijskog
ubice koja nee imati nikakva ogranienja, slinija amerikim trilerima nego
klasinim britanskim kriminalnim romanima.
Jasno je da odvijanje radnje na mestu kao to je Farma tela znai da e tu
biti mnogo vie forenzike. Ostao sam u vezi sa nekim od forenzikih
antropologa koje sam upoznao tokom boravka tamo, a i direktoru Farme tela
dopala se ideja da smestimo radnju tamo, to mi je neizmerno pomoglo u
pripremi. Meutim, mada je Hanter u prva dva romana priznat strunjak na
svom polju rada, to ovde nee delovati. Teko da bi mogao da ode u svetski
centar za forenzika istraivanja i govori tamonjim strunjacima ta treba
da rade pretpostavljao sam da itaoci u to ne bi poverovali, kao i da
naunici na Farmi tela ne bi na to blagonaklono gledali. Meutim, tu je
Hanterovo britansko poreklo predstavljalo prednost ak i meu kolegama,
on je i dalje strano lice, pa su njegova miljenja esto nedobrodola i
potcenjena.
Ali iako mi je forenziko gledite bilo veoma vano, nisam eleo da ovo
bude samo forenziki roman. Da bih to uskladio, uveo sam snaniji
psiholoki element. Uvek sam bio zadivljen Hanterovom psihom, kao i
ostalih likova naroito ubica a ovo je bila prilika da to produbim. Odluio
sam da priu ispripovedam i sa gledita ubice, da pokaem kako oni postaju
to to jesu, ali bez otkrivanja njihovog identiteta.
I sve vreme sam ubacivao male pogrene tragove tako da italac, uprkos
zavrnom razotkrivanju za koje se nadam da e biti iznenaujue, takoe
pomisli, Aha, naravno...

@Sajmon Beket, 2009.

 2

U romanima o Dejvidu Hanteru, Sajmon Beket opisuje strunost

forenziara iz stvarnog ivota. Ovde se prisea susreta sa jednim od
najistaknutijih forenzikih ekologa Velike Britanije...
Gostinska soba Patrie Viltir je velika i prozrana, sa puno ukusa
ukraena umetninama i finim tepisima. Divan veliki klavir zauzima
najistaknutije mesto, dok u blizini stoje aranirani beli ljiljani. Iako ne bi
trebalo precenjivati znaenje vaze sa cveem, ono sadri u sebi izvesnu
ironiju, s obzirom na profesiju njihove vlasnice i injenicu da se ljiljani obino
povezuju sa smru. U sutini moj posao je potraga i otkrivanje, kae ona.
Nastojanje da se pronau nestali ostaci, ljudi, grobovi.
Viltirova je jedan od najistaknutijih forenzikih ekologa i botaniara u
zemlji. Kao istraivau na Univerzitetu u Aberdinu i pridruenom istraivau
na Univerzitetu Glosterir u eltenamu, gde obavlja najvei deo svog posla u
laboratoriji, njena specijalnost ili barem jedna od njih je palinologija, to
jest analiza polena. To moda zvui kao mirno, jednostavno zanimanje, ali ne
onako kako ga ona radi. Njena strunost u otkrivanju botanikih tragova i
dokaza dovela ju je da radi na nekim izuzetno znaajnim istragama u Velikoj
Britaniji, ukljuujui ubistva Sare Pejn, Mili Doler i uenica Sohama, Holi Vels
i Desike epmen.
Donela joj je i nadimke iji raspon ide od kraljice forenzike nauke to
Viltirova odbacuje kao alu, do manje laskavog slinavka. Razvila sam
tehnike za ispiranje nazalnih prolaza leeva, objanjava ona, sa prijatnim
naglaskom koji otkriva njeno velko poreklo. Ispiranje nazalnih prolaza
esto moe mnogo da kae o tome kako su umrli. Tako mogu da izvuem
vlakna, kao i druge estice. Polen, estice tla, sve to su umrkali.
ivi u svom domu u Sariju, sa svojim jednookim, devetnaestogodinjim
makom Mikijem i dva zamoreta. Patria je sitna, neupadljivog izgleda. Sada,
u svojim ezdesetim godinama izgleda mlae, ali ne eli da otkrije taan broj
godina, i otvorenog pogleda, u pogledu koga oseate da na pravu provokaciju
lako moe postati leden, vie izgleda kao upravnica privatne kole za devojke
nego kao neko ko se bavi posledicama nasilnih zloina.
Viltirova je roena u rudarskim dolinama Gventa u junom Velsu.
Zanimanje za prirodu joj je u detinjstvu probudila njena baka, koja ju je uila
botanike nazive biljaka za vreme njihovih etnji. Imala je obiaj da kae,
Pat, uvek je dobro znati latinske nazive biljaka. Zato nikada nisam govorila
zevalica nego antirinum. Ona nije bila botaniar, ali je bila vrlo mudra i
promuurna ena.
Poto je zbog malih boginja i velikog kalja bila prisiljena da provede vei
deo detinjstva u krevetu, Viltirova je nastavila da se obrazuje uz pomo
kompleta enciklopedija koje su joj kupili roditelji. Iz njih je, dok se
oporavljala, nauila sve, od muzike do trikanja. Ispostavilo se da je to
eklektiko obrazovanje predstavljalo dobru osnovu za njenu buduu karijeru.
Ekolog mora da zna po malo o svemu. Nije dovoljno poznavati samo
biljke, treba znati neto i o tlu na kome uspevaju. Ako idete na mesto zloina,
treba da znate ta znae crvi koji tamo puze. ime se hrane, zato se nalaze
tamo? Treba shvatiti ceo scenario, a mislim da je za moj uspeh na tom polju
bilo kljuno to to sam imala veoma iroko znanje.
Poto je diplomirala botaniku na Kraljevskom koledu u Londonu,
Viltirova je tamo godinama predavala mikrobnu i optu ekologiju pre nego
to je prela na Arheoloki institut pri Univerzitetskom koledu u Londonu. U
tom trenutku, njena karijera se nije razlikovala od karijera mnogih drugih
akademskih naunika i lako je moglo da tako i ostane. A onda, jednog dana
1995. godine, primila je poziv iz policije Hertfordira.
Istraivali su ubistvo i zanimalo ih je mogu li da utvrdim da li je neko
vozilo bilo na izvesnoj poljani, sea se Viltirova. Tamo je naeno delimino
izgorelo muko telo, pa iako je policija sumnjala da je ubistvo izvrila jedna
banda, to nije mogla da dokae. Meutim, polje je bilo pod kukuruzom, a
stariji islednik je domiljato shvatio da bi na automobilu bande moglo biti
polena, to je za svaku pohvalu.
Viltirovoj su poslali uzorak zemlje sa automobila na analizu, koja
ukljuuje ono to ona naziva sloenom i opasnom hemijom kiselinama se
razlae zemlja, koja za sobom ostavlja zrnca polena. Poto su nevidljiva golim
okom, ona bivaju obeleena kako bi se lake videla, pa se stavljaju u gel, a
onda pod mikroskop, gde jasno vidljiva zrnca mogu biti identifikovana i
sistematski izbrojana.
Naalost, to je bila loa sezona za cvee i do tada je sav kukuruzni polen
od prethodne godine nestao. Meutim, taj uzorak tla je sadravao polen
korova koji je rastao na rubovima polja. To je bilo dovoljno d Viltirova
zakljui da je automobil bio parkiran u blizini i da su ubice prole kroz korov
ulazei u polje i izlazei iz njega.
Otila sam na mesto zloina i rekla, Ne pokazujte mi gde je bio le,
pokazau ja vama, kazala je Viltirova. I pokazala sam im. Bila sam
zapanjena, jer ni sama nisam verovala da to mogu. Zaista sam odredila mesto
na kome se nalazio le. Njen dokaz je bio tako uverljiv da su osumnjieni,
kada im je predoen, priznali ubistvo.
Pria o tome se proirila i usluge Viltirove postale su sve traenije u
policijskim istragama irom Velike Britanije. Pokazalo se da njena struna
znanja kao botaniara i ekologa imaju primenljivost koja znatno nadilazi krug
akademije. Viltirova je otkrila da ak i meusobno slina stanita zapravo
poseduju razliite osobenosti, karakteristine kao to je otisak prsta.
Koristei to znanje, ona moe da stvori vrlo taan profil odreenog kraja, ne
samo sa preciznim odreivanjem vrsta biljaka koje tu uspevaju, ve i u kojim
razmerama. Na temelju suvoparnih statistikih podataka, Viltirova u
mislima moe da vidi i sam krajolik.
Vidim list ispunjen brojkama, koje za mene postaju slike tih mesta, kae
ona. Palinologija moe da kae kako je to neiji vrt, u kome ima to, to, to i to.
Ili ovo je movara, ili ovo je hrastova uma. Ako imate akvatini polen
rogoz, peruniku, a u blizini je jezero. Ponekad mogu da opiem ak i sitne
pojedinosti mesta prema ostacima polena, biljaka i gljivinih spora.
Tokom istrage ubistava u Sohamu 2002. godine, Viltirova je bila jedna
od forenziara koje je policija pozvala kada su pronaena tela Holi Vels i
Desike epmen. Iako je bunje oko jarka u kome su devojice bile sakrivene
delovalo netaknuto, ona je primetila povrinu na kojoj su koprive izbacile
nove izdanke. Poto oni niu samo na mestima gde je kopriva izgaena ili
oteena, ona je uspela da taj deo odredi kao mesto gde su tela odneta u
jarak. I ne samo to, Viltirova je po razvoju izdanaka ustanovila da su koprive
izlomljene trinaeast i po dana ranije i tako pruila policiji pokazatelj o
vremenu koje je proteklo od ubistva devojica.
Takoe je uradila i analizu tla sa Hantlijevog vozila i raznih drugih
predmeta koji su mu pripadali. Poredei ih sa uzorcima uzetim iz jarka,
uspela je da dokae kako je on bio na licu mesta. Pruila sam dokaz u Old
Bejliju12. Mislim da su dokaz u vidu vlakna i moj dokaz na osnovu analize
zemlje iz njegovog automobila kao i drugih stvari koje su mu pripadale,
pomogli da bude osuen, kae ona.
Godine 2005., strunost Viltirove zatraena je u jo jednoj istrazi ubistva
koje je dospelo na naslovne strane novina irom Britanije.
Dvadesetdvogodinja Doana Nelson 14. februara je nestala iz svog doma u
Halu, gde je ivela sa tridesetogodinjim verenikom Polom Dajsonom. Veliki
znaaj je pridavan injenici da je nestala na Dan zaljubljenih, kao i
verenikovoj tunoj molbi za njen bezbedan povratak koju je prenosila
televizija. Meutim, nekoliko dana kasnije Dajson je uhapen, a nedugo zatim
je priznao da je Doanu zadavio posle svae u vezi sa ve mainom.
Policiji je rekao da se veoma uplaio i obmotao njeno telo plastinim
kesama za ubre, a da se zatim odvezao i sakrio je u jednom zabaenom delu
ume. Ipak, Dajson nije mogao ili moda nije hteo da kae gde je to. Tvrdio
je da se samo sea kako se kasnije vraao automobilom kroz Jork i da je tamo
bila neka metalna kapija i drvee slino novogodinjim jelkama u umi.
Rekao je da se samo vozio i vozio, ne obraajui panju kuda ide, kazao
je naelnik Rej Higins iz policije Hambersajda koji je bio zaduen za istragu o
Doani Nelson. Bili smo odluni da naemo njeno telo, ali ta kapija je mogla
biti plod njegove mate. Nismo bili stoprocentno sigurni da je njegova pria
istinita.
 Doanino telo nije pronaeno ni posle trideset est dana obimne potrage.
Tada je pozvana Viltirova. Poslato joj je nekoliko predmeta na analizu,
ukljuujui i grumen zemlje iz Doaninog belog renoa klio, kojim je mu
prevezao telo, kao i batenske vile koje je upotrebio da je zatrpa.
Ona je za vrlo kratko vreme nala nekoliko polena, kae Higins. Poleni
koje je otkrila poticali su uglavnom od etiri biljke; paprati oslad, od graba,
jedne vrste breze i kukute.
Otkrie kukute prilino retkog zimzelenog etinara, koji je odgovarao
Dajsonovim novogodinjim jelkama bilo je posebno znaajno. Na predlog
Viltirove, njeno otkrie je poslato beleniku, koga je Drutvo botaniara
britanskih ostrva ovlastilo da katalogizuje biljke svih okruga Velike Britanije.
Uz pomo reljefne mape on je uputio policiju na podruje od sto kvadratnih
kilometara severoistono od Jorka, poto se znalo da na njemu zajedno
uspevaju barem tri biljke, ije je polene otkrila Viltirova.
Posle konferencije za tampu, odrane 24. marta nedaleko od Jorka,
naelnik Higins i okruni komesar Filip Ged odluili su da lino obiu to
podruje. Vozei se pored ume u Brendsbi lodu, na putu izmeu Jorka i
Helmslija, ugledali su metalnu kapiju koja je potpuno odgovarala
Dajsonovom opisu. Iza nje su videli drvee koje je Higins prepoznao kao
kukutu.
Poto smo nali sve to, skupa sa kukutom, bili smo prilino sigurni da
smo na pravom mestu, kae Higins. Trideset devetog dana istrage, samo
nekoliko dana posle prikljuenja Viltirove, on i Ged su uli u umu i
razdvojili se prilikom potrage. Nedugo zatim, Higins je pronaao telo Doane
Nelson, umotano u plastine kese i prekriveno granjem i mahovinom. Nije
imao sumnje u pogledu toga kome pripadaju najvee zasluge: Bez
neverovatnog forenzikog rada Patrie Viltir ne bismo to postigli.

Od 1995. Viltirova je radila na vie od dve stotine policijskih istraga.

Samo u 2006. radila je na dvadeset pet sluajeva, koji su se svi odnosili na
nestale osobe, silovanja ili ubistva. Po sopstvenom priznanju, videla je
mnogo toga groznog. S obzirom na to da veina policajaca radi uglavnom
na jednoj ili dve istrage ubistva u svojoj karijeri, javlja se pitanje kako se ona
nosi sa tim.
Vrlo mali broj sluajeva utie na mene, priznaje ona. Ne elim da iko u
svetu pati; to je moj veliki strah, zato nikada ne bih mogla da budem lekar ili
veterinar. Ali kad je neko mrtav, ne oseam bol i patnju.
Ni samu Viltirovu nisu zaobile line nesree. Izgubila je ker, koja se
razbolela pre nego to je navrila dve godine, iako o tome nije spremna da
govori ak ni sada. Kada je re o njenom poslu, uglavnom je u stanju da zadri
naunu distancu, ali ne uvek.
 Mene su uvek u stanju da dirnu ovo zvui pomalo uvrnuto lepe
devojke. Mlade ene, koje izgledaju kao da spavaju, a pri tom nisu osakaene.
Pomislite, Boe, mogla je da proivi lep, divan ivot. Mogla je da ima decu, da
bude majka, ili naunik. ime bi sve doprinela ivotu?
Posebno se sea sluaja ubijene dvadesetdvogodinje prostitutke. Ona
nije imala nikakav ivot. Odbaena od roditelja, nena devojka koja je
prostituisanjem izdravala svoja tri deteta i makroa, i zadovoljavala svoju
zavisnost od droge. A bila je mala i vrlo mrava. Taj sluaj me je duboko
rastuio.
Moe da zvui udno, ali ona tvrdi da ne osea zadovoljstvo zbog toga to
pomae u privoenju zloinaca pravdi. Nema zadovoljstva u smetanju ljudi
iza reetaka, kae, istiui da njen dokaz moe i da skine sumnju sa
osumnjienog, a ne samo da dokae njegovu krivicu. Njeno zadovoljstvo je
vie akademsko, nego emotivno; naunica koja reava sloenu zagonetku.
To je kao reavanje ukrtenih rei. Uvek ste zadovoljni kada dobro reite
ukrtenicu, zar ne? To je, zapravo, ista vrsta zadovoljstva.
Kada nije negde na mestu zloina ili ne ispira nazalne prolaze leeva,
Viltirova ima sasvim obina zanimanja. Kao predana ljubiteljica ivotinja,
ona udomljuje naputene ivotinje i lutalice (bolesne make i njihovi maii
su joj specijalnost), i oputa se svirajui opena i Mocarta na jednom od svoja
tri klavira. Pomalo udnovato, ne samo to voli hrastov nametaj iz
sedamnaestog i osamnaestog veka, nego i radi skraeno radno vreme u
jednoj prodavnici starina. Slatko se nasmejala na nagovetaj da bi forenzika
botaniarka koja svira klavir i u slobodno vreme prodaje starine
predstavljala dobru temu za detektivsku televizijsku seriju. Ozbiljno to
mislite?
Iako moda izgleda da su posao i privatni ivot Viltirove dve potpune
suprotnosti, razlika izmeu njih je u poslednje vreme postala zamagljenija.
Njen brak je propao pre nekoliko godina, ali 2006. Je upoznala profesora
Dejvida Hoksvorta, uvaenog mikologa sa Madridskog univerziteta. Ne samo
da nameravaju da se venaju, ve je, shvativi neiskoriene forenzike
mogunosti gljivinih spora, Viltirova sada privolela Hoksvorta da radi sa
njom u nekim istragama.
To je partnerstvo u zloinu, smeje se ushieno. Mislila sam da je on
neki tromi, nezanimljivi profesor, ali nije. Saraivali smo na nekoliko
sluajeva i trenutno radimo na jednom vrlo zanimljivom sa arobnim
peurkama13. Ali to jo nije stiglo do suda.
Njih dvoje trenutno pokuavaju da obrazuju udruenje sa drugim
vodeim forenzikim specijalistima, pod nazivom Drutvo forenzikih
ekologa. Cilj im je da stvore neku vrstu forenzikog trnog centra, gde bi
policija mogla da pronae potrebnog strunjaka iz svih moguih oblasti. To
nagovetava zanimljiv razvoj njene karijere, ali ona to ne vidi tako.
 Sutina je u tome, to to nikada nisam gledala kao karijeru. Jednostavno
se dogodilo. Nisam ambiciozna; posao dolazi i ja ga obavljam. Smeka se.
Kao u prodavnici starina.
Za informacije o Drutvu forenzikih ekologa, piite na mejl:
patricia.wiltshirel@btinternet.com

@Sajmon Beket, 2009.

(Ovaj lanak je prvi put objavljen u asopisu Dejli telegraf,

februara 2009. godine)
 Napomene
[1] Kranijum (lat. cranium), u irem smislu lobanja, u uem deo lobanje koji
pokriva mozak. (Prim, prev.)
[2] Juni i jugozapadni deo SAD-a, gde ima mnogo sunca. (Prim, prev.)
[3] Samer (eng. summer), leto na engleskom. (Prim, prev.)
[4] Nazvano po efektu sunevih zraka koji dijagonalno prolaze kroz stakla
vitraa na prozorima. (Prim. prev.).
[5] Kostur u ormanu (eng. skeleton in the closet), znai postojanje neke
tajne (pa je reenica Jakobsenove prevedena Nismo otkrili da ima bilo kakvu
tajnu), ali pisac je ovde iskoristio doslovno znaenje te izreke.
[6] elak, lak na bazi prirodne smole, i prvi koji se pojavio na tritu.
[7] Garota, srednjovekovna sprava za vrenje egzekucija davljenjem.
Najvie je primenjivana tokom inkvizicije, a sluila je za sporo davljenje
osuenika uvrtanjem zateznog zavrtnja, koji bi zatezao omu istovremeno
prodirui u kimenu modinu. (Prim, prev.)
[8] Esmarhova poveska. (Prim, prev.)
[9] Kauterizacija, u medicini predstavlja sagorevanje rane u cilju
spreavanja daljeg procesa. Unitavanje bolesnog tkiva postie se pomou
hemikalija, usijanog metala ili varnica elektrine struje visokog napona.
(Prim, prev.)
[10] Afazija, naruena sposobnost govorne komunikacije. Poremeaj u
izgovaranju i razumevanju rei prouzrokovan oteenjem na prednjem delu
mozga. (Prim, prev.)
[11] Myalgic encephalomyelitis, hronini umor. (Prim, prev.)
[12] Vrhovni krivini sud u Londonu. (Prim, prev.)
[13] Peurke sa halucinogenim delovanjem (prim. prev.).