Prof.

dr Marko Munjiza,
Katedra za psihijatriju Medicinskog fakulteta u Beogradu,
Nastavna baza
INSTITUT ZA MENTALNO ZDRAVLJE,
Palmotieva 37, Beograd

Poglavlja za udzbenik iz psihijatrij

SOCIJALNI PRISTUP U PSIHIJATRIJI
Socijalni pristup u psihijatriji nije ni izdaleka jasno odreen kao to je to sluaj sa
biomedicinskim i/ili psihodinamskim modelima koji inae, imaju i znatno duu istoriju. Ta
neodreenost predmeta i ciljeva uslovljena je nedovoljnom jasnoom poloaja u odnosu na
vei broj drutvenih disciplina i naunih oblasti koje savremena psihijatrija koristi. Socijalni
pristup u psihijatriji svoj poetak duguje bar dvema veoma vanim fazama razvoja psihijatrije
u celini i to pre svega moralnom tretmanu krajem 18. i tokom 19. veka. Kasnije se nadovezuje
kulturna i socijalna faza, posebno tokom proteklog 20. veka sa radikalnom reorganizacijom i
veom humanizacijom u psihijatrijskim bolnicama irom sveta. Institucionalna faza ovog
pristupa u psihijatriji pojavljuje se od 50-tih godina prolog veka. Sve vie se uvaava
sociokulturna implikacija dijagnostikih pristupa, tretman i prevencija psihijatrijskih
poremeaja. Uz to idu i nastojanja za to celovitiju integraciju psihijatrijskih pacijenata u
socijalni sistem i drutvenu zajednicu u celini. Socijalni pristup obogatio je psihijatriju u celini.
Njemu dugujemo fleksibilnu i solidnu organizovanu slube. Sadrajno odreenje socijalnog
pristupa u psihijatriji moe se iskazati i u dve glavne hipoteze i to: a)sociodinamski orjentisanu
aktivnost i b) preventivne aktivnosti.
SOCIODINAMSKI ASPEKT SOCIJALNOG PRISTUPA
Sociodinamska dimenzija socijalnog pristupa u psihijatriji prvenstveno se ogleda se u
razliitim socioterapijskim postupcima, rehabilitaciji i poboljanju kvaliteta ivota
psihijatrijskih bolesnika. U ovaj oblik aktivnosti uvode jo: novi oblici organizacije
psihijatrijske slub npr.:ustanove za parcijalnu hospitalizaciju, tretman u porodinoj sredini,
zatitne radionice. Za razliku od drugih pristupa u psihijatriji kao npr. bioloki, psihodinamski,
gde su jedini nosioci aktivnosti lekari, u socijalnom pristupu kao nosioci aktivnosti pored
lekara znaajnu ulogu igraju brojni profili strunjaka koji ine multidisciplinarni tim
strunjaka. Tu mogu da spadaju i lanovi bolesnikove porodice, njegove socijalene sredine i
znaajne osobe iz pacijentovog okruenja.
VANIJI IZVORI SOCIJALNOG PRISTUPA
Ui psihijatrijski izvori za ovaj koncept psihijatrije su veoma brojni. Kao najvaniji mogu se
navesti: psihijatrijska praksa u celini i posebno psihijatrijske bolnice, uvodjenje pojedinanih i
grupnih postupka. Njihova osnovna koncepcija svodi se na stav o vanosti interpersonalnih
odnosa i socijalnih interakcija i relacija u kojima se raa i formira linost. Nepsihijatrijski
izvori socijalne dimenzije u psihijatriji, takoe su brojni. Tu su pre svega institucionalni
vidovi meuljudskih odnosa, teorije socijalne komunikacije i polja, psihologija malih grupa.
Za bolje odreenje socijalnog modela u psihijatriji veoma je vana teorija psihologije malih
grupa i to naroito kohezija grupe. Psihofarmakoterapija je veoma vaan faktor za unapreenje
socijalnog pristupa u psihijatriji. Time je omoguen vanbolniki tretman velikom broju
psihijatrijskih bolesnika. I dalje je neophodno meusobno pribliavanje i dopunjavanje
socijalnog modela sa biolokim, psihodinamskim, bihevioralnim i drugim konceptima u
psihijatriji. Socijalni pristup u psihijatriji doveo je do sve vee afirmacije u psihijatriji da je
pacijent ne samo bioloko i psiholoko, ve i socijalno bie.
PREVENTIVNO ORJENTISANA PSIHIJATRIJA KAO DEO SOCIJALNOG PRISTUPA
Preventivno usmerena psihijatrija obuhvata nekoliko znaajnih oblasti koja su relativno nova
polja delatnosti u savremenoj psihijatriji. Danas psihijatrija raspolae velikom lepezom
direktnih i indirektnih mera u prevenciji velikog broja psihijatrijskih poremeaja. Postoji dosta
argumenata za tvrdnju da zadovoljavajuim merama primarne prevencije je mogue uspeno
spreiti ak dve treine psihijatrijskih poremeaja i oboljenja. Skraeni period intenzivnog
tretmana smanjio je rizik za pojavu velikog broja psihosocijalnih i drugih posledica i sekvela
mentalnih poremeaja.
Socijalni pristup u preventivnim aktivnostima u psihijatriji:Ovaj spektar aktivnosti u
psihijatriji ne odnosi se samo na klasine oblike prevencije, ve poslednjih nekoliko decenija
obuhvata koncept psihijatrije u zajednici i epidemiologiju psihijatrijskih poremeaja.
Pojedini oblici prevencije
1. Primarna prevencija: Nedovoljna teorijska znanja i iskustvo lekarima predstavljaju
problem u radu na polju zatite i unapreenja opteg mentalnog zdravlja. Danas je jo uvek
teko odrediti prirodu tzv. pozitivnog mentalnog zdravlja koje je podjednako bioloki,
psiholoki i socijalno kulturni fenomen, a ne samo blagostanje i odsustvo odreenih simptoma.
Njegovo odreenje je izvan psihijatrije, ak i mentalne higijene u spletu sloenih interakcija
sredine i individualnih ljudskih potreba. Specifina zatita mentalnog zdravlja predstavlja
preventivno-medicinsku i psiholoku zatitu. Primarna prevencija realizuje se otklanjanjem
uzroka bolesti pre nego to deluju na oveka i jaanje odbrambenih snaga pojedinca. Uspeh
mera primarne prevencije meri se dostignutim stepenom, kvalitetom zdravlja stanovnitva.
Postepeno se fokus procesa pomera sa borbe protiv bolesti na borbu za bolje zdavlje. Opte
mere primarne prevencije imaju za cilj da uklone ili ublae tetne inioce i da podstie one
pozitivne koji unapreuju mentalno zdravlje. To su pre svega: osiguravanje uslova za normalan
rast i razvoj, zdraviji uslovi i stilovi ivljenja i pomo u stresnim i kriznim situacijama.
Specifine mere primarne prevencije ukljuuju vei broj faktora koji utiu na vie
psihijatrijskih poremeaja i oboljenja koji se mogu uspeno prevenirati. Tu je pre svega velika
grupa mentalnih retardacija, psihoorganskih sindroma, nepsihotinih poremeaja gde su
mogunosti za uspenu prevenciju relativno velike. Znatno manje mogunosti prevencije
postoje za endogene psihoze. Programi primarne prevencije esto se usmeravaju na pojedince i
grupe sa poveanim rizikom razvoja psihikih poremeaja. Ovi programi treba da obuhvate
porodinu i socijalnu sredinu.
Sedundarna prevencija-rano otkrivanje, dijagnostikovanje i leenje: Kada se uzme u obzir
da su mere primarne prevencije jo uvek nedovoljno efikasne, onda znaaj sekundarne
prevencije postaje jo vei.U leenju psihijatrijskih poremeaja postiu bolji rezultati ako se
oni to ranije otkriju i zapone to je mogue ranije leenje. Primera za to ima veoma mnogo.
Najoigledniji su poremeaji u ranom detinjstvu kada se u tom uzrastu moe mnogo vie
postii nego u adolescentnom i pogotovu u srednjem i kasnijem ivotnom dobu. U uspenom
sprovoenju mera sekundarne prevencije prednost imaju one metode i mere koje zahtevaju
manje angaovanje kadra i vremena.
Tercijarna prevencija-rehabilitacija i kvalitet ivota:Tercijarna prevencija, rehabilitacija u
psihijatriji i poboljanje kvaliteta ivota ima za cilj da otkolni i/ili ublai posledice poremeaja
ili bolesti, da ponovo uspostavi izgubljenje sposobnosti i razvije nove. Osnovni cilj je da se
bolesnik osposobi za to zdraviji ivot u porodinoj, socijalnoj i radnoj sredini. Njena primena
mora da pome od samog poetka tretmana. Izbor ciljeva, programa, rehabilitacionih tehnika i
procedura zavisi od vrste i stadijuma bolesti, vrste simptoma, poremeaja ponaanja i stepena
oteenja koje je bolest izazvala. Ove ciljeve odreuje stepen izgubljene i ouvane sposobnosti
i rehabilitacioni potencijali bolesnika. Savremeni program tei da pacijent postigne vee i
pouzdanije funkcije za ivot i rad nego to su postojali pre bolesti.
PSIHOSOCIJALNI I SOCIODINAMSKI KONCEPT ORGANIZACIJE RADA NA
ZATITI I UNAPREENJU MENTALNOG ZDRAVLJA
1. Psihosocijalni koncept: Dananja organizacija i funkcionisanje psihijatrijske slube
doivela je svoju ekspanziju tokom dvadesetog veka. Vievekovni oblik psihijatrijske zatite
odvijao se iskljuivo u okviru psihijatrijskih bolnica. Posle drugog svetskog rata osnivaju se
prve institucije za deliminu, parcijalnu hospitalizaciju u psihijatriji. Zatim sledi iroko
otvaranje brojnih vanbolnikih ustanova i razvoj koncepta psihijatrije u drutvenoj zajednici.
Nasuprot ranijih velikih psihijatrijskih bolnica danas se prednost daje manjim psihijatrijskim
odeljenjima u okviru optih bolnica. Stacionarni oblik leenja i tretmana u psihijatriji jo uvek
ima dosta negativnih aspekata u odnosu na parcijalnu hospitalizaciju i vanbolniko leenje. U
prvom redu to je ok za pacijenta kada treba da bude primljen u psihijatrijsku bolnicu. Na
zatvorenim odeljenjima javljaju se sekundarni problemi koji nisu direktno u vezi sa oboljenjem
i poremeajem kao to je pojava hospitalizma koji esto predstavlja uvod u hronifikaciju
psihijatrijskog poremeaja. Ove i druge injenice ukazuju da je vanbolniki oblik tretmana
prihvatljiviji, a istovremeno je znaajno i jeftiniji. Meutim i kod ove kategorije pacijenata
takoe se javljaju odreeni problemi. Jo uvek ovaj oblik leenja ne omoguava primenu svih
dostupnih metoda i vrsta tretmana. Svi navedeni negativni aspekti bolnikog i vanbolnikog
tretmana mogu se uspeno otkoniti primenom prelaznih institucija u kojima se obavlja
parcijalna, delimina hospitalizacija. Tu spadaju dnevne, none i vikend bolnice. Njihova je
uloga u dvostruka. Kao prelazne ustanove omoguavaju postepen prelaz pacijenata sa
bolnikih odeljenja u zajednicu. U njih sve vie primaju pacijenti kojima je to prvo
psihijatrijsko leenje.
Neki organizacioni oblici psihijatrijskih institucija deluju terapijski u organizacionom pogledu
i putem tretmana koji se u njima provodi. Tipian primer su Socioterapijski klubovi leenih
pacijenata. Sem socioterapijskog kluba u ovu grupu tretmana spadaju terapija u sopstvenoj ili
tuoj porodici, kuno leenje, posebne stambene jedinice za psihijatrijske pacijente, zatitne i
radionice za invalide. Tretman u njima omoguen je velikim terapijskim potencijalima zdrave
socijalne sredine koja se u psihijatrijskim bolnicama mora vetaki stvarati. Prednost se daje
hroniim poremeajima sa estim recidivima koji predstavljaju optereuju bolnike institucije,
inei tzv. sindrom okretnih vrata.
2. Sociodinamski inioci u organizaciji psihijatrijske zatite::Ovaj koncept psihijatrije
datira od polovine 60-tih godina prolog veka u Francuskoj i SAD. Neto kasnije ovaj princip
prihvaen je i u naoj sredini. Danas u psihijatriji postoji veliki broj razliitih oblika
institucionalne organizacije slube. Centralno mesto u ovoj organizaciji zauzima Centar,
odnosno Dispanzer za mentalno zdravlje. Preko njega ostvatuje se koordinacija sa slubama
primarne zdravstvene i socijalne zatite. Pri organizaciji ovakvog koncepta slube treba voditi
rauna o teritoriji koju ona pokriva, dostupnosti njihovim korisnicima, kontinuitetu u radu i
sveobuhvatnost za sve vrste poremeaja i potreba mentalnog zdravlja u celini. Centar ili
dispanzer treba da raspolae multidisciplinarnim timom strunjaka. koji ini mobilnu ekipu
koja smo jedan deo vremena provodi u instituciji, a mnogo vie pokriva teren lokalne
drutvene.Vanbolniki segment zatite mentalnog zdravlja u svoj svakodnevni rad sve vie
ukljuuje razliite oblike neinstitucionalnog tretmana i pomoi: volontere, terapeute laike,
znaajne osobe Oni predstavljaju vaan pokret koji obogauje svakodnevnu psihijatrijsku
praksu. Najee forme i oblici koji se koriste u svakodnevnoj praksi su: klubovi za uzajamnu
pomo, udruenja graana sa ciljevima i namenama pomoi drugim osobama i odreenim
grupama stanovnitva i savetovalita za emocionalne i psihosocijalne probleme. Poseban
problem predstavlja tradicionalna, alternativna medicina kojoj narod veruje i uiva znaajnu
popularnost. Da bi se otklonili brojni tetni efekti potrebno je i ove aktivnosti ukljuiti u
primarnu zdravstvenu zatitu.

PSIHOSOCIJALNI I SOCIOKULTURNI FAKTORI U ETIOLOGIJI MENTALNIH

POREMEAJA
1. Psihosocijalni inioci:U sadanjem trenutku nae poznavanje uzroka veine psihijatrijskih
poremeaja nedovoljno je poznato. Danas je dobro sagledano delovanje psihosocijalnih
inilaca na zdravlje oveka. Najei psihosocijalni inioci relevantni u etiologiji pojedinih
psihijatrijskih poremeaja su psiholoki faktori koji deluju u ranom detinjstvu i kasnije tokom
ivota: stresne i krizne situacije, izbeglitvo, socijalna dezorganizacija, ratni i posleratni
period, ivot u uslovima emigracije, elementarne nepogode, hirurke intervencije u
ginekologiji, oftalmologiji i kardiovaskularnom sistemu, poroaj, brano stanje, zanimanje i
socijalni status, klasna pripadnost. Oni mogu direktno da narue mentalno zdravlje, ali je
vanije njihovo deklanirajue delovanje na razvoj mentalnih poremeaja. Zajedniki imenitelj
veine psihosocijalnih faktora je stres. Jo je nedovoljno poznato pod kojim uslovima napred
navedeni faktori deluju na mentalno zdravlje i utiu na javljanje mentalnih poremeaja. Sve
vie se razmatra istovremeno delovanje veeg broja inilaca u vidu udruenih socijalnih
inilaca.
2. Sociokulturni faktori:Danas se pridaje veliki znaaj delovanju sociokulturnih inilaca na
mentalno zdravlje, javljanje i rairenost psihijatrijskih poremeaja. Vremenom se u ovoj oblasti
izdiferenciralo nekoliko razliitih pristupa koji se mogu grupisati u tri osnovne podgrupe: a)
ispitivanje kvantitativnih aspekata duevnih poremeaja u jednoj ili vie sociokulturnih
sredina; b) prouavanje kvantitativnih aspekata mentalnih poremeaja u pojedinim
sociokulturnim sredinama i c) studije koje se bave ispitivanjem specifinih oblika
psihijatrijskih poremeaja koji su karakteristini za geografski ograniene sociokulturne
sredine.
U ovom poglavlju nisu obuhvaeni svi aktuelni socijalni pristupi u psihijatriji. Uskoro se
moe oekivati vei znaaj trnaskulturalne psihijatrije, bolje sagledavanje socijalnog ponaanja
i psihosocijalnih sekvela mentalnih poremeaja, vei doprinos socijalne epidemiologije
pojedinim poremeajima u primarnoj zdravstvenoj zatiti i porodinoj medicini. Pouzdanija
evaluacija korisnosti i efikasnosti pojednih institucija, omoguie njihovu bolju organizaciju i
daljnji razvoj.
Literatura

Bebington, P. E. et al (1991) : Social psychiatry (theory, metodology and practice)

Transaction Publisher, 247-264,

Bhugra. D and Leff, J.(1993) (eds by):Principles of social psychiatry, Blackwell Sientific
Publications, 530-545,

Henderson, A. S. and Burrows, G. D.(1988) (eds by): Handbook oh socijal psychiatry,

Elsevier, Amsterdam, 33l-339,

Kalianin, P.(2002): Etologija i patogeneza psihikih poremeaja - Opti osvrt, U Kalianin, P

(Ur.) Psihijatrija - Etiopatogeneza, Medicinski fakultet, Beograd, 1-24,

Tyrer, P. and Francis, C. (1995): (eds by) Community psychiatry in action (Analisis and
prospects), Cambridge University Press, 1995, 111-148,
 PRIMENA EPIDEMIOLOKOG METODA U PSIHIJATRIJI
Interesovanje za primenu epidemiolokog metoda u psihijatriji datira iz 18. veka. Benjamin
Rush u SAD i Phillipe Pinel u Francuskoj zapazili su da ratovi dovode do psihijatrijskih
poremeaja. Neto kasnije Esquirol u Francuskoj koristi ozbiljne statistike podatke o
uestalosti mentalnih poremeaja kao posledicu estih ratova polovinom 19. veka. Trojica
navedenih psihijatra mogu se smatrati utemeljivaima primene epidemiolokog metoda u
psihijatriji. Kasnije slede brojne studije iz ove oblasti od strane Krepelina i njegovih saradnika
o rairenosti mentalnih poremeaja. Na ovo se nadovezuju ozbiljne genetike studije brojnih
autora. Podsticaj za medjunarodno saradnju na ovom polju dalo je Odeljenje za mentalno
zdravlje SZO tokom 50 i 60-tih godina prolog veka.
U Srbiji ozbiljnija primena epidemiolokog metoda u psihijatriji datira od polovine 60-ih
godina. Tada se u naoj sredini izvode veoma dobre metodoloki postavljene studije
ukljuujui i prva terenska istraivanja psihoza i drugih mentalnih poremeaja, uvode se prvi
registri mentalnih poremeaja.
Predmet prouavanja u psihijatrijskoj epidemiologiji:Ciljevi i svrha epidemiologije u
psihijatriji su brojni. Namera nam je da navedemo najvanije: prvo-prouavanje etiologije i
etiopatogeneze bolesti; drugo-utvrdjivanje dijagnoze populacije, prisustva, prirode i
rasprostranjenosti zdravlja i bolesti.;Tree-upotpunjavanje klinike slike, odnosno
sveobuhvatnije opisivanje klinikih sindroma i usavravanje definicije bolesti; etvrto bolje
dijagnostikovanje mentalnih bolesti i njenih posledica i planiranje zdravstvene slube.
Vaniji pokazatelji u psihijatrijskim epidemiolokim istraivanjima: su incidencija ili
javljanje, prevalencija ili rairenost i morbiditetni rizik. Kada su u pitanju psihijatrijski
poremeaji treba naglasiti da su ovi parametri samo relativno tani. U stvari teko je obuhvatiti
sve poremeaje kada se ima u vidu sama priroda mentalnih poremeaja gde odredjeni broj
pacijenata ne trai ili odbija kontakt sa psihijatrijskim slubama.
Postupci pri epidemiolokim istraivanjima u psihijatriji:Prvi i navaniji korak u primeni
epidemiolokog metoda u psihijatriji jeste definicija sluaja. Sam pojam sluaja u
epidemiolokim istraivanjima ima nekoliko znaenja. U jednoj situaciji on oznaava osobu
koja pati od odredjenog poremeaja ili bolesti i/ ili grupu pojedinaca koja ima neke zajednike
osobine ili poremeaje. U drugom znaenju pojam sluaja koristi se ee u administrativnom
kontekstu kada se radi o bolseti i radnoj nesposobnosti ili pak o bolesti i potrebi za odredjenom
vrstom zdravstvene pomoi. Sledee znaenje sluaja odnosi se osobu koja zbog nekog
poremeaja ili oboljenja trai, ili se ve nalazi na nekoj vrsti tretmana, za razliku od zdravih ili
umereno bolesnih kojima takva pomo nije potrebna. Epidemiolokim istraivanja u
psihijatriji prethodi nekoliko vanih postupaka i to: a) izbor istraivakih metoda, instrumenata
i tehnika b) definisanje populacije i izbor reprezentativnog uzorka, c) definisanje
sociogeografskog prostora na kojem je planirano istraivanje i d) preciznije definisanje
poremeaja, koje mora biti to jasnije odredjeno i uz mogunost sigurne identifikacije
psihijatrijskog poremeaja. U pronalaenju sluajeva epidemiolozi se oslanjaju na vie izvora
podataka. To su pre svega podaci iz zdravstvene statistike za registrovane sluajeve. Metodom
direktnih terenskih psihijatrijskih ispitivanja izdvaja ju se "lano registrovani" sluajevi koji se
prospektivno prate sve dok se ne utvrdi postojanje odredjenog psihijatrijskog poremeaja U
ispitivanjima se koriste tri osovne tehnike i metode: 1) registri psihijatrijskih bolesnika, 2)
skrinig tehnika, tzv. metod reetanja u terenskim ispitivanjima, 3) kohortne studije,tj. manji
broj posebno odabranih ispitanika u reprezentativnom uzorku.
Retrospektivna psihijatrijsko-epidemiolokih istraivanja (prikaz nekih vanijih
poodataka iz psihijatrijske epidemiologije)
Dosadanjim istraivanjima bolje su definisane rizine grupe. Tako je utvrdjeno da za grupu
schizofrenih i bipolarnih afektivnih psihoza, da su parametri u duem vremenskom periodu
relativno stabilni, ne zavisi od drutvenih i socioekonomskih promena. Stope incidencije kreu
se za schizofreniju od 0, 5 do l, 5% sa stabilnim prosekom oko l, 0%. Rizini period je i dalje
period puberteta i rane adolescencije, a paranoidni oblik najee se javlja tokom tree i
poetkom etvrte decenije ivota. Za ovu grupu psihoza neto je nii rizik javljanja u celini
posle 30. godine ivota, ali ne i kod ena gde u periodu predklimakterijuma ponovo raste rizik
oboljevanja. Kada je re o endogenim psihotinim depresijama ivotna prevalencija iznosi 5, 8
na sto hiljada stanovnika (3, 5 do 7, 9 u korist ena gde je rizik dva puta vei). Unipolarna
depresija javlja se 5, 2, bipolarna 0, 8 i distimija 1, 7 na sto hiljada stanovnika. Rizik jo vie
raste kada je re o depresiji udruenoj sa strahom i iznosi ak 42, 5%. Uoava se vei broj
depresija u mladjem ivotnom dobu gde je najriziniji period u l5-toj godini ivota za
anksiozne poremeaje, a u 25% za unipolarnu depresiju. Zanimljivi su podaci o smrtnosti
psihijatrijskih bolesnika kako onih u bolnicama, tako i drutenim zajedicama u kojima ive.
Potvrdjena su klinika zapaanja da se ova kategorija pacijenata homogenizuje u tri podgrupe
jednokratna hospitalizacija, rotirajui pacijenti i dugotrajno hospitalizovani schizofreni
bolesnici. Sama hospitalizacija nije uvek determinisana stepenom psihopatolokog procesa,
nego je esto uslovljena socijalnim, porodinim, obrazovnim iniocima i samim mestom
stalnog boravka. Primena savremenih metoda epidemiolokih istraivanja uz klinicke,
laboratorijske i druge pristupe, postaje osovni princip savremene psihijatrije.
 LITERATURA
Buckett, S and Robinson, A (1992): Epidemiological methods, In: Freeman C and Turer (Eds
by):. Research methods in psychiatry, 2-ed, Gaskell, London, 183-208,

Eaton, WW and Kessler. LG (1985): Epidemiologic Field Methods in Psychiatry, Academic

Press, Inc, 3ll-326.,

MUNJIZA M. (1990): Specificnosti klinicko-epidemiolokih istraivanja hronicnih

nezaraznih bolesti. u: ured: Vukotic M., Nedeljkovic S., Mujovic V. i sar.: Hronicna masovna
oboljenja, Medicinski fakultet Beograd, 3.10

Tusang, M. T.,Tohem, M. and Zahner, G. E (1995):(Eds by):Tekstbook in Psychiatric

Epidemiology, John Wiley and Liss, Inc, 1995

Uglei, B- i Palmovi, R. (1995): Psihijatrijska epidemiologija, U. Muaevi, V. urednik,

Psihijatrija, Medicinska naklada, Zagreb, 1995. 73-79.
 ORGANIZACIJA PSIHIJATRIJSKE SLUBE
Dobra organizacija psihijatrijske slube treba da omogui realizaciju preventivnih, terapijskih i
rehabilitacionih mera, koje e psihijatrijskom pacijentu poboljati leenje i ukljuivanje u
drutvenu zajednicu. Organizacija psihijatrijske slube pretrpela je znaajne promene
poslednjih nekoliko vekova. Od ranijih popravnih zavoda gde su smetani duevno obolelih
zajedno sa drugim marginalnim grupama preko specifinih azila do velikih psihijatrijskih
bolnica. Pojavom psihijatrijskih bolnica oznaen je poetak hospitalne faze u psihijatriji koja i
danas postoji u skoro svim zemljama sveta. Relativno novijeg datuma je praksa organizovanja
razliitih vrsta odeljenja unutar psihijatrijskih bolnica, tzv. kaskadna faza.
Savremena psihijatrijska sluba nastoji terapijske postupke iz stacionarnih ustanova
premestiti u vanbolnike, sa naglaskom na prevenciju i aktivnu rehabilitaciju. U proces leenja
aktivno se ukljuuje porodica, udruenja psihijatrijskih pacijenata i njihovih porodica,
volonteri i radna sredina bolesnika. Sluba prerasta u organizovan i dinamian sistem
medjusobno povezanih stacionarnih i vanbolnikih institucija .To je dovelo do novog koncepta
organizacije psihijatrijske slube u vidu psihijatrije u drutvenoj zajednici. To je omoguilo
adekvatniju primenu svih oblika prevencije, skraenje ili izbegavanje klasinog bolnikog
leenja. Koncept sveobuhvatne psihijatrijske zatite ukljuuje vei broj medjusobno
funkcionalno povezanih psihijatrijskih institucija. Kontinuirani tretman podrazumeva
nesmetano kretanje pacijenata od jedne do druge slube zavisno od vrste poremeaja. Aktuelna
organizacija psihijatrijske slube podrazumeva jedan kontinuum na kome se nalaze
vanbolnike ustanove, ustanove za parcijalnu hospitalizaciju, bolnike ustanove i institucije
socijalnomedicinskog tipa.
I USTANOVE VANBOLNIKE SLUBE
1. Dispanzer ili Centar za mentalno zdravlje moe se formirati kao samostalna institucija ili
kao organizaciona jedinica zdravstvenih centara, domova zdravlja, psihijatrijskih odeljenja
optih bolnica, zavoda, bolnica. Principi uspenog rada dispanzera su: laka dostupnost,
sveobuhvatnost programa koji podrazumeva primenu preventivnih, dijagnostikih, terapijskih i
rehabilitacionih metoda, zatim kontinuitet zatite u cilju prevencije recidiva i hronifikacije
pojedinih mentalnih poremeaja. Dispanzer u svom sastavu treba da ima: dijagnostiko-
terapijski, preventivno-rehabilitacioni i organizaciono-administrativni deo.U njegovom sastavu
nalaze se specijalizovana savetovalita za razliite mentalne poremeaje, 2. Psihijatrijske
ambulante postoje pri domovima zdravlja, centara ili dispanzera za mentalno zdravlje, pri
jedinicama za urgentnu medicinu ili kao isturena jedinica stacionarnih psihijatrijskih ustanova.
Vana je funkcionalna povezanost ambulanti sa stacionarnih psihijatrijskih ustanova,
socijalnim i socijalnomedicinskim slubama, 3. Mentalno-higijensko savetovalite bavi se
primarnom prevencijom. Oni funkcioniu u sklopu druge zdravstvene ustanove, crvenog krsta,
doma omladine ili nevladinih organizacija i to najee sa dobrovoljnim i volonterskim radom,
4. Centri za krizna stanja, odnosno urgentnu psihijatriju ili ambulante za psihijatrijsku hitnu,
namenjeni su hitnim psihijatrijskim intervencijama i pomo osobama koje se nalaze u krizi
5. Pored ve navedenih institucija u poslednjih nekoliko decencija sve vie se razvijaju slube
za kuno leenje i porodinu negu, za smetaj pacijenata u psihijatrijska naselja, zatitne
radionice, klubove leenih pacijenata.
II USTANOVE ZA DELIMINU HOSPITALIZACIJU
Ustanove prelaznog tipa ine institucije za parcijalnu hospitalizaciju u koje spadaju dnevne,
none i vikend bolnice, zatitne radionice.U neto iri repertoar ovih institucija pored ve
navedenih mogu doi u obzir i sledee institucije za parcijalnu hospitalizaciju: centri za krizna
stanja, rehabilitacione kue, organizovana porodina nega, boravak u psihijatrijskim
naseljima,. razliite vrste klubova leenih pacijenata.
III BOLNIKE USTANOVE
1. Psihijatrijska bolnica je najstarija psihijatrijska institucija i sve do kraja 5O -tih godina
prolog veka predstavljala je bazu celokupne psihijatrijske zatite. U okviru bolnica danas se
organizuju specijalizovana odeljenja, sportski i rekreacioni prostori, slube za aktivnu terapiju,
socijalnu rehabilitaciju i za socijalnopsihijatrijsko praenje pacijenata. Danas je veina
postojeih bolnica preimenovana u Specijane psihijatrijske bolnice, deiju psihijatriju i
ustanove za psihogerijatriju. Nedostaci samostalnih psihijatrijskih blnica sastoje se u tome to
se psihijatrijske aktivnosti tee ukljuuju u opti medicinski koncept, pa i dalje postoji velika
opasnost od otudjenja i izolacije pacijenata i osoblja bolnice.
2. Psihijatrijska odeljenja optih bolnica vrlo su znaajni sastavni delovi bolnike
psihijatrijske slube.Veina ovih odeljenja obavlja stacionarnu, konzilijarnu i vanbolniku
slubu U poslednje vreme se osnivaju i druge specijalistike stacionarne ustanove: zavodi za
uvanje i leenje mentalno obolelih delikvenata, kazneno-popravni zavodi, psihijatrijske
kolonije ili naselja hroninih psihijatrijskih psihijatrijskih bolesnika.
3. Ustanove socijalno-medicinskog karaktera ine: ustanove za leenje i rehabilitaciju deije
cerebralne paralize, dece sa oslabljenim vidom, sluhom, govorom, ometene u psihofizikom
razvoju i dr. Kod nas jo nije na adekvatan nain regulisan rad volontera, udruenja gradjana
obolelih od pojedinih psihijatrijskih oboljenja i lanova njihovih porodica, nevladinih i
humanitarnih organizacija koje se bave zatitom mentalnog zdravlja.U neinstitucionalne forme
zatite mentalnog zdravlja spadaju razliite grupe i pojedinci iz kruga tzv alternativnih
aktivnosti.
 LITERATURA
Bhurga D and Leff J. (1993): (eds by): Principles of social psychiatry, Oxford-Blackwell
Scientific Publications,

Henderson A.S.(1988):Introduction to social psychiatry, Oxford-Oxford University Press,;

Kalianin, P. (2002):Neinstitucionalna zatita mentalnog zdravlja, u: Kalianin P (.ur.)
Psihijatrija, Medicinski fakultet, Beograd, 2002.

Mari,J.(2001):Principi organizacije psihijatrijske slube,u: MariJ.: Klinika psihijatrija,

Beograd, 2001;

Muaevi, V.(1995):Organizacija psihijatrijske slube,U: MuaeviV.i sur. Psihijatrija,

Medicinska naklada, Zagreb, 1995

Petrovi, D.(2002):Dnevna bolnica, u.: Kalianin P.(ur.): Psihijatrija, Medicinski fakultet,

Beograd, 2002;
 SOCIOTERAPIJA
Pod socioterapijom se podrazumeva vrsta tretmana koja je zasnovana na pozitivnim
terapijskim dimenzijama grupe, teoriji komunikacija, interpersonalne psihologije i drugo. Svi
socioterapijski postupci i metode mogu se grupisati u dve grupe: a) socioterapija u uem
smislu gde spadaju grupna terapija, terapijska zajednica, odnosno terapija sredinom, milje
terapija, okupaciona, radna i rekreativna terapija. i b) socioterapija u irem smislu gde uz
institucionalnu formu i sam metod rada koji je primarno socioterapijski spadaju svi
institucionalni oblici u savremenoj psihijatriji. Izmedju ova dva meusobno razliita
socioterapijska metoda postoji znaajna funkcionalna, vremenska i prostorna povezanost.
1. Grupna terapija: Ovaj socioterapijski metod polazi od ve usvojenog stava da je ovek ne
samo bioloko i psiholoko ve i socijalno bie. Grupna terapija veoma esto ini osnovni
terapijski postupak gde se u prvom redu potencira oseanje grupne pripadnosti. U vane
osobine grupe istiu se zajednike norme i medjusobno povezane socijalne uloge lanova
grupe. Kada je re o tipovima grupa namenjenih terapijskom tretmanu veina autora istie tri
osnovna tipa: a) grupe namenjene obavljanju odredjenih aktivnosti, b) socioterapijske i c)
psihoterapijske grupe. Specifinost terapijskog procesa u socioterapijskoj grupi je da se ne
potencira ispoljavanje psihopatolokih sadraja ve da se toleriu pranjenja, abreagovanja,
kao dinamska pretpostavka lakeg pristupa drugim lanovima grupe. Dinamika svojstva
interakcionih zbivanja u socioterapijskoj grupi su: ispoljavanje skrivenih i potisnutih oseanja,
oseanje pripadnosti, iskustvo realnosti, redukcija anksioznosti, prihvatanje sopstvene linosti,
bolje socijalno i emocionalno sazrevanje linosti.
2. Terapijska zajednica: Pod pojmom tz podrazumevaju se razliiti sadraji rada, poev od
toga da li je u pitanju novi terapijski metod ili je re o zahtevu za humanizacijom postupaka.
Osnovne principe terapijske zajednice ine: TZ ine lanovi personala i svi pacijenti,
zaravnjena je piramide stroge hijerarhije, obezbedjena je dvosmerna komunikacija, podstie se
permisivnost ili tolereisanje poremeenog ponaanja, nosioci terapijskog postupka su svi
lanovi terapijske zajednice, potuju se pravila zajednikog ivljenja. Sastanci se odravaju
vie puta nedeljno a ree svakodnevno, sa ciljem da: 1) svi lanovi potuju osovne principe na
kojima je zasnovan rad i funkcionisanje zajednice i 2) da svi lanovi ponu da ih primenjuju i
propagiraju, da bi dolo do porasta svesti o sopstvenoj terapijskoj ulozi i uvida u poremeaj.
TZ omoguuje reavanje praktinih problema i konflikata, razvijanje vetina u
interpersonalnoj komunikaciji kao i pripremu za druge ambicioznije oblike tretmana npr.
psihoterapiju.
3. Radna i okupaciona terapija (terapija zaokupljenou): Okupaciona terapija, za razliku
od svakodnevne profesionalne aktivnosti, bolesnicima daje daleko veu slobodu u izboru
aktivnosti. Potuju se pacijentove sklonosti i to izvan okvira profesionalne aktivnosti. Radna
terapijom je mnogo blia stvarnom radu. Obe vrste terapije omoguavaju bre medjusobno
zbliavanje pacijenata.Vaan je neposredni kontakt i odnos sa radnim terapeutom.
Ukljuivanje u radnu terapiju treba primeniti to ranije po mogunosti jo u prvoj fazi leenja,
uz stalno poboljanje motivacije pacijenta od strane okupacionog terapeuta. Okupaciona i
radna terapija odvijaju se u grupi i organizovano. Rad u grupi podstie radni ritam i radne
mogunosti u istoj aktivnosti, to podstie prenoenje panje i brige sa samog sebe i
sopstvenih doivljaja na druge pacijente. Cilj ove terapije je da se pacijenti bolje prilagode,
povea socijalna efikasnost, ublae bolesna ispoljavanja i unapredi psihosocijalno zdravlje.
4. Rekreativna terapija: Savremeni ciljevi rekreativne aktivnosti su da se osnae i stabilizuju
zdravi delovi linosti pacijenata. Pacijentima se prua mogunost da sami izaberu aktivnosti
prema svojim sklonostima. Organizovani oblici rekreativne terapije su: sportske; kulturno-
zabavne i drutvene aktivnosti. Glavni cilj je da se pacijenti podstaknu na aktivnost,
komunikaciju, druenje koje razvija pripadnost. Dobro osmiljena rekreacija u terapijskom
procesu omoguuje kontrolisanu regresiju pacijenata. U rekreativnu terapiju mogu se ukljuiti
jo psihodrama i muzikoterapija.
II ORGANIZACIJA SOCIOTERAPIJSKI AKTIVNOSTI
(Socioterapija u irem smislu)
Socioterapija u psihijatriji organizuju se u razliitim oblicima institucionalne psihijatrijske
zatite. Mogunosti za potpuniju organizaciju socioterapije su razliite i zavise od vrste
tretmana. Organizacione forme ustanova nose znaajan socioterapijski potencijal u odnosu na
klasine psihijatrijske bolnice. U njima se mogu organizovati svi oblici socioterapije. Zbog
toga se sve institucije nazivaju zajednikim imenom socioterapija u irem smislu. Od svih
savremenih oblika institucionalnog tretmana Socioterapijski klubovi su se pokazali kao jedan
od najvanijih oblika socioterapije. lanovi kluba su leeni pacijenti, njihove porodice i
prijatelji kluba koji organizuju razliite aktivnosti, zavisno od vrste i ciljeva kluba. Prirodnost i
demokratinost u klubu postie se izmedju ostalog preuzimanjem odgovornosti i inicijative za
sve to se dogadja u klubu. Ukljuivanjem u aktivnosti kluba lanova porodica i prijatelja
kluba unose se socijalno prihvatljiva ponaanja ime se postie bolji terapijski efekat i
profilaktiko dejstvo. Socioterapijski klub znaajno doprinosi demistifikaciji psihijatrijske
bolesti, a indirektno i same psihijatrijske institucije.
 LIT E RATU RA
Antonijevi, M.(1987): Socioterapija, U. Mori-Petrovi, S. Psihijatrija, Medicinska knjiga,
Beograd-Zagreb, 5O3-513;

Muaevi, V. (1995): Rehabilitacija i socioterapija psihijatrijskih bolesnika, U: Muaevi, V,

(ur.), Psihijatrija, Medicinska naklada, Zagreb, 201-209;

Clark. D. H. (1981): Social Therapy in Psychiatry.2-nd edition, London- Currchill

Livingstone,l4-82;

Heimovi, V.(1987):Terapijska zajednica, SZ, Zagreb, 29 128;

Kathlyn L.Reed and Sharon N.Sanderson (1992): Concept of Ocupational Therapy, 3-rd
ed.,Williams & Wilkins, 2-30.,

Doroehy S.Whitaker (1987): Using groups to help people, London, New York-Routledge &
Kegan Paul.