KORNJAČA I ZEC

Nekada davno, kada je svet bio mlad, u šumi, pored mnogo

drugih životinja, živeo je zec koga su zvali Hvalisavac.Nadimak je
dobio jer se povazdan hvalisao koliko brzo može da trči. Stalno je
govorio:
„Ja sam najbrža životinja u šumi! Niko ne može
da trči toliko brzo kao ja“.
Druge životinje su se umorile i dosadila im je ova priča.
Jednoga dana kornjača, kojoj je zec stao na leđa da održi svoj
poznat govor, mnogo se naljutila i glasno je rekla:
„Zecu, dosta je bilo tvog hvalisanja. Ja te izazivam na trku.“
„Ha, ha, ha, ha, ha,“ od smeha se zec uhvatio za stomak, „pa ti
hodaš toliko sporo da te mogu pobediti trčeći na jednoj
nozi.“ hvalisavo je odgovorio.
Dogovorili su datum i vreme trke. Ova vest se brzo
proširila šumom i sve životinje su došle da gledaju neobičnu trku i
da navijaju za sporu kornjaču.
Kada je meda dao znak, trka je počela. Zec je potrčao najbrže što je
mogao kroz šumu. Posle izvesnog vremena pomislio je:
„Ja sam toliko brz da kornjača nema šanse da me pobedi, ona je
mnogo spora, malo ću da prilegnem.“
Ubrzo, zec je zaspao.

Kornjača je polako hodala kroz šumu. Prošla je pored uspavanog

zeca. Stigla je do cilja.
Životinje su je glasno bodrile.
Buka je probudila zeca Hvalisavca. On je potrčao koliko su ga
noge nosile prema cilju. Ali, bilo je kasno.
Spora Kornjača je pobedila. Sve životinje u šumi su
čestitale kornjači.
Od toga dana zec je prestao da bude hvalisavac, jer je shvatio da
upornost, a ne brzopletost pobeđuje.