Postmoderna i postmodernizam

Postmoderna je pojam relacionog karaktera, pojava koja se definiše u odnosu na modernu.

Moderna / modernizam. Moderna je epoha, velika kultura, vremenska diferencijacija je
diskutabilna – može se reći da moderna počinje od sredine 18. veka do današnjih dana.
Modernizam je umetnost moderne.

Postmodernom se nazivaju umetnost i kultura koje nastaju 1) odbacivanjem, 2) kritikom, 3)

korekcijom ili retoričkim prenaglašavanjem moderne umetnosti i kulture.

1) Kada se postmoderna definiše kao odbacivanje i negiranje moderne umetnosti i kulture tada ona
ima odlike antimodernizma ili umetnosti i kulture koja je po svojim uverenjima, značenjima,
vrednostima, ciljevima i oblicima izražavanja različita od umetnosti i kulture modernizma. Ona se u
tom slučaju eklektički vraća idealima umetnosti i kulture koji su prethodili istorijskom
uspostavljanju modernizma kao megakulture – obrascima izražavanja, prikazivanja i komuniciranja
u hrišćanskom svetu, renesansi, baroku, manirizmu, klasicizmu, odnosno, ranim modernističkim
formacijama kao što su neoklasicizam, romantizam, simbolizam.

2) Kada se postmoderna definiše kao kritika moderne umetnosti i kulture tada se ona opisuje kao
prevladavanje dominantnih modernističkih dogmi o autonomiji umetnosti i kulture u odnosu na
politiku i religiju. Postmoderna umetnost započinje kao kritika elitističkog i hermetičnog statusa
modernističke visoke kulture i umetnosti.

3) Kada se postmoderna definiše kao korekcija moderne kulture i umetnosti tada se o postmodernoj
govori kao o jednom od stupnjeva moderne. Govori se:
a. o egzoteričnoj modernoj, a to znači da se moderna umetnost i kultura vide kao visoke elitističke
produkcije kojima se u postmodernoj suprotstavljaju efekti masovne popularne kulture i
umetnosti i time se ostvaruje intertekstualno prožimanje masovne i visoke umetnosti i kulture,
b. o unapređujućoj korekturi projekta moderne, odnosno, o postmodernoj se govori kao o
produžetku moderne sa novim ili drugačijim sredstvima kojima se njeni paradoksi razrešavaju i
otvaraju masovnoj medijskoj produkciji,
c. hiper-modernoj, odnosno, o modernoj koja u medijskoj ili postsemiotičkoj elektronskoj kulturi
biva usložnjena i dovedena do ekstatičke hiperrealnosti simulacijskih predstava,
d. trans-umetnosti i trans-kulturi kao o prelaznim oblicima produkcije između modernističke
istorijski dovršene megakulture i još nedefinisane megakulture budućnosti,
e. pluralnoj modernoj, odnosno, o postmodernoj se govori kao nekonzistentnoj i heterogenoj
kulturi sinhrono postojećih različitih, međusobno nepovezanih, svetova kulture, umetnosti
(teatra, književnosti, filma, slikarstva, muzike).

Post- moderna i postmoderna u muzikologiji:

Post-moderna je sve ono što sledi nakon moderne; post-modernizam može da obuhvati
postmodernizam, neoklasicizam i ostale pravce koji pripadaju hronološki dobu nakon moderne.
Postmoderna kao poseban, specifičan pravac, u odnosu na ono što je postojalo, i u odnosu na
druge pravce koji paralelno egzistiraju. Značenje stilskog smisla.

1
Kada počinje to doba posle modernizma? Nakon visokog modernizma, čija je ekcesna
situacija i najviši stupanj avangarda. Sledeće pitanje je, kada počinje avangarda? Avangarda
je svaka umetnost koja predvodi, ide napred. Iz toga bi svaka umetnost bila avangarda. Zato
treba praviti razliku između prirodne novine u umetnosti i avangardne novine u umetnosti.
Avangardne pojave su ekcesne, buntovničke, protiv su institucija. Krajem 19. veka javlja se
impresionizam (1874. godine) koji takođe možemo smatrati avangardom. O počecima avangarde
ima više mišljenja da počinje 19. veka, neki kažu od kraja 19. veka, dok drugi nakon Prvog
svetskog rata. I traju sve to do sredine 60-ih godina. Najprikladnije je mišljenje da avangarda ima
iskre sredine 19. veka a da se eksplozija avangardnih pokreta odvijaju od početka 20. veka. To su
pokreti negiranja, radikalni, opremljeni programima, manifestima. Teoretičar Peter Birger ih
naziva istorijskim avangardama. Kroz njih je izvršena samokritika umetnosti, a brisanje granice
između života i umetnosti je najradikalnija promena. Postmoderna počinje završetkom
istorijskih avangardi. Tada počinju neoavangarde, koje bi razrađivale elemente avangardi.

Možemo reći da postmoderna počinje krajem 60-ih godina. Krajem 60-ih bačena atomska
bomba, umire i Adorno, godine 1968. se događaju studentske demonstacije kao bunt protiv
logocentrizma. Dolazi do razlabavljenja jedinstvenog centra moći, preraspodela sile. Tada se vidi
da je u svim umetnostima došlo do određenih promena.

Termin je prvi put primenjen tokom 70-ih godina. Upotrebio ga je istoričar arhitekture Čarls
Džens razmatrajući modernističku arhitekturu (Bauhaus, Gropijus, Korbizije). Postavio je
osnovne odlike postmoderne:
– eklektičnost ili eklekticizami fragmentarne tehnike (citati, kolaži, montaže)
– fragmentarnost
– globalni pluralizam i u egzistencijanom i u metodološkom smislu. Pluralizam, kao jedna
globalna odlika doba, stanja duha i umetnosti. Globalni pluralizam u umetnosti treba
razlikovati od termina koji se koristi u politici. Globalizam podrazumeva pluralnost.
Fokus se prebacuje na lokalno, individualno, koje biva istaknuto u prvi plan zahvaljujući
medijima i multimedijalnim arhivima. Ima toliko posmodernizama koliko ima dela.
- različita teorijska usmerenja na takvo polje
- interdisciplinarni pristupi umetničkom delu, “multiplicitet”
- koizistencija simultanosti, nema razvoja od jedne do druge tačke, već sinhronija

Jedna od prvih upotreba pojma postmoderna je ona Rudolfa Panvica (Pannwitza) u knjizi Krize
evropske kulture (1917). Panvic je pisao o postmodernom dobu kao o smeši različitih kulturnih
stremljenja.

Razlika: moderna – postmoderna

- razvoj / statičnost (teorija o smrti, kraju umetnosti),
- dijahronija / sinhronija
- različitost /simultanost
- singularitet / eklekticizam.

2
• Kako i gde se pojavljuje postmoderna umetnost?
U delima vodećih predstavnika moderne i avangarde. Kada su se suočili sa mogućnošću daljeg
avangardnog delovanja, istrošili su taj avangardni projekat. Kako sačuvati ono do čega su došli,
jedino ako to što budu stvarali postane tradicija. Zato je Bulez hteo da piše “novu istoriju” i da
uspostavi stalnost svojih dela na koncertnim repertoarima.

• Nekoliko načina iskazivanja kritike, svi su kao samokritika iskazani:

1. afirmativno-kompromisna kritika avangarde
2. negatorsko-radikalna kritika avangarde

Prvi način podrazumeva samokritički odnos prema avangardi sa uspostavljanjem kompromisa

između avangardnih i tradicionalnih rešenja, uključujući elemente tradicije i redefinišu ih
pojedinačno avangardnim postupcima. Škohauzen je npr. tokom 60-ih i 70-ih posegnuo melodiji
i harmoniji u smislu skladnosti zvučanja, ne vraćanja na harmonsku komponentu. To nije
jednostavan povratak melodiji već je avangardnim stredstvima stvorena jedna nova melodija,
odnosno harmonija i time je uključen element tradicije. Isto i kod Lutoslavskog. Kod nas Petar
Ozgijan i Vladan Radovanović (koji za sebe misli da je avangarda). U sklikarstvu npr. Sandro
Kija (Hajnrih Kloc ga navodi u svojoj knjizi), u arhitekturi Robert Venturi, Đžon Rauh i Čarls
Mur.

Negatorsko-radikalna samokritika avangarde se sastoji u potpunom odbacivanju avangardnih

sredstava. Drugim rečima, prema avangradnim dostignućima su se podneli avangardistički,
odbacili su ih. Kod nas Rajko Maksimović, od sredine 70-ih je napravio zaokret ka tradiciji:
stare tehnike, kontrapunkt, oratorijum, pasije, madrigali. Tu nema kompromisa avangarde sa
tradicijom već samo redefinisanja tradicije: isto kod Pendereckog, druga sinfonija liči na
Bruknera, Malera, Štarausa, pa sve posle do elemenata džeza i pop muzike. Različiti vidovi
radova sa pojmom neo-stila.

Aistoričnost istorije je shvatanje istorije kao ne vremenskog sleda događaja, već istorije koja
stoji pred nama sa svojim činjeničnim fondom. Đani Vatimo ističe da je to statičnost istorije, a
Milan Damnjanović: istorija nije više iza nas već ispred nas. Iz toga dolazi da je postmoderna
jedna vrsta postistorijskog doba, doba promene gledišta na istoriju. Istorija nije više sukcesija,
dijahronija, nego sihronost. Otuda veće interesovanje za činjenicu nego za proces, tj. sled
događaja. Iz toga proizilazi neutralizovanje svih hijerarhija. Nema ni vrednosnih hijerarhija, otud
su dela popularne i visoke umetnosti, elementi jedni pored drugih. Otud i eklektizam i
fragmentarnost. Iz toga i tehnike koje se koriste: intercitatnost, intertekstualnost, autocitatnost.
Uodnošavanje elemenata koji pripadaju nekim drugim tekstovima u jednom novom kontekstu.

Zašto se citira? Za citat je bitno da bude prepoznat. U tekstu je to lako izvesti, stave se
navodnici. Taj citat mora da bue prepoznat da bi obavio svoju funkciju. Ako uzmete iz
nepoznatog dela niko ga neće prepoznati, a i može da bude tako integrisan u taj novi kontekst da
se uopšte ne prepozna da je citat. Postoje različite mogućnosti uranjanja u muzički tok odnosno
uvođenja i izvođenja citata iz okolnog materijala.

3
Zašto je dobro da citat bude prepoznat? Jer svaki uzorak deluje po principu pars pers toto, svaki
deo celine reprezentuje svoju celinu. Na taj način se uspostavlja komunikacija sa konzumentom,
što ih bolje prepoznaje, bolje komunicira sa delom. Zato ta vrsta tehnike računa sa znanjem i sa
usavršavanjem u znanju, računa na stalni proces znanja i napretka. Osnovni cilj te tehnike je
komunikacija. Opšta komunikacijska dostupnost je odlika uopšte modernog doba, a nije ni čudo
što je uticala na samu metodologiju umetničkog rada.

Može se govoriti o tri načina primene elemenata muzike prošlosti, kako je postavila Mirjana
Veselinović-Hofman, (Fragmenti o muzičkoj postmoderni) u zavisnosti od toga da li se radi o
uzorku, modelu ili uzoru. Uzorak = deo nekog ranijeg muzičkog sadržaja koji je kao takav
uključen u novo delo pri čemu se jasno ističe i izdvaja iz okolnog muzičkog tkiva. „Lažni
uzorak” je „na pola puta” između uzorka i modela, odnosno to bi bio uzorak u novoj
instrumentaciji. Model = uzorak koji je podvrgnut promenama, sa kojim se u novoj kompoziciji
radi, i koji gubi svoju originalnu fizionomiju. Uzor = ovde nemamo u vidu konkretni materijal,
već samo određenu kompozicionu metodu koja upućuje na određeno razdoblje, određene manire
i sl.

Multiplicitetnost tumačenja i interpretacija. Otuda mogućnost višestrukosti tumačenja,

višestrukosti interpretacije, multiplicitetnosti tumačenja i zato interdisciplinarni pristup postaje
dominanantan u periodu postmoderne.
Posebnom podražavanju i podržavanja teorija koje počivaju na fragmentarnosti u odnosu na neke
velike sisteme kao što su terije fraktala ili teorije haosa. Biranja dela po principu samosličnosti-
fraktalne geometrije, npr. najsitniji deo fraktala je potpuno isti kao karfiol u celini ili neki manji
kao deo karfiola (pahulje, paprati).

Novo je interesovanje za modernizam kada Hajnrih Kloc zbog toga govori o drugoj moderni,
zato to nije restauracija moderne već sasvim nova moderna u okviru postmoderne.

Status teorije, pa time i estetike, u postmodernoj kulturi je paradoksalan i više-smislen pošto se

postmoderna određuje i kao:
1) antiteorijsko doba
2) doba teorijskih moda (hiperteorija, superteoretizacija)

Postmoderna kao antiteorijska produkcija smisla, značenja i vrednosti znači odbacivanja pojma
teorije kao celovitog, konzistentnog i logocentričnog sistema mišljenja. Teorija se ne vidi kao veliki
metasistemski zahvat u smislu nemačke klasične filozofije.

Postmoderna je antiteorijska u tom smislu što ne stvara nove teorije, već postojeće istorijske
teorijske sisteme podvrgava dekonstrukciji, reinterpretaciji i rekôdiranju. Dekonstrukcijom se
naziva postupak istraživanja i rasprave granica teorijskog sistema. Na primer, postmoderna teorija
za razliku od moderne ne odbacuje kao istorijski prevaziđene modele razumevanja prirode i društva
u 18. ili 19. veku, već preuzima njihove modele izražavanja i prikazivanja da bi pokazala
metafizičke, retoričke, stilske, gramatičke, žanrovske, intelektualne i ideološke granice takvog
mišljenja. Postmoderna teorija je neka vrsta teorijske, filozofske, semiološke, lingvističke ili
filozofske arheologije.

4
Govoriti o postmodernom dobu kao o hiperteorijskom dobu znači ukazati da istorijske i aktuelne
teorijske produkcije nikada u istoriji nisu bile na tako direktan način uključene u umetničku i
teatarsku produkciju i egzistenciju visoke i masovne kulture. Takođe, ne piše se više o teoriji kao
mišljenju (tradicija filozofije) ili pisanju (tradicija modernizma), već kao o produkciji. Pojam
produkcije je preuzet iz diskursa o medijima i medijske (teatarske, filmske, televizijske,
kompjuterske) proizvodnje i distribucije značenja i smisla. Često se izriče stav da je sa
postmodernom nastupila umetnost u doba teorije i teorija u doba medija. Kaže se da je u
postmodernoj umetnost određena ili, barem, povezana sa teorijom, zato što umetnost ne nastaje više
kao originalni stvaralački impuls. Radi se o tome da postoji povratna sprega estetike i umetnosti.
Tj., do tada je bila uobičajena situacija da je estetika diskurs višeg reda u odnosu na umetnost, a
sada estetičke shematizacije i modeli postaju konstiruitivni elementi produkcije u umetnosti
(stvaranja umetničkog dela) i time postaju potencijalni objekt diskursa teorije umetnika.

Dolazi do različitog odnosa prvostepenog jezika i metajezika:

Liotar. Postmoderno stanje: izveštaj o stanju znanja, 1979. Postmodernizam protumačen deci,
1986, Raskol, 1983.

Postmoderno stanje se smatra ključnim tekstom teoretizacija postmoderne. Napisan je na zahtev

vlade u Kvebeku o putevima razova nauka i znanja. Preispituje, između ostalog, odnos, nauke,
znanja i tehnologije u razvijenim kapitalističkim društvima.
Posmoderan svet karakteriše rasparčavanje ’velikih priča’, metanarativa, u parcijalne,
pojedinačnom slučaju primenjene jezičke igre, jer je nemoguće proizvesti bilo kakvo univerzalno
znanje. Pokazuje se da nema metajezika saglasno slavnoj maksimi Žaka Lakana.
Liotar je dao predispozicije onoga što će se smatrati postmodernim – hibridnim, pluralnim. Od
Vitgenštajna preuzima ideju jezičkih igara, nema velike metajezičke igre. Ne možemo izvesti
jedno opšte pravilo (filozofiju) za sve igre. Po Liotaru sve te jezičke igre jesu legitimne. Oduvek
ih je bilo više, ali one tada nisu imale legitimnost, nisu imale pravo na svoje postojanje. Sada ne
hijerarhija već registri diskursa. Ne postoji odgovarajuća suština, različiti sistemi imaju isto
pravo i podjednako su legitimni. Knjiga Razlika, tu uvodi pojam raskola. Ovaj pojam je bitan za
razumevanje postmoderne. Ranije je samo jedan glas imao legitimnost, sada više glasova od
kojih ni jedan ne može da dokaže da je u pravu, jer nemaju ništa međusobno zajedničko. I tu se
javlja raskol. I to se iskorišćava u političkim praksama – svaka praksa je u pravu. O ovome
Liotar razmišlja u vreme slabljenja hladnog rata (SAD/SSSR) kada slabi spolji diktatum po kome
se morate opredeliti koji sistem hoćete. Tada počinje pluralna totalitarnost. Liotar je ukazao da
filozofski protokoli i procedure nisu prihvaćeni kao univerzalni ili trans-subjektivni,
transistorijski i transgeografski, već su karakteristično određeni specifičnom epohom i
društveno-kulturalnim kontekstom. Pokazuje se da u postmodernim teorijama nije moguće
graditi velike sisteme objašnjenja i interpretacije već da postoje samo teorije za specifičnu
upotrebu.

5
Lakanova maksima kojom se negira metajezik nije negacija činjenice da u kulturi postoje metajezici
(jezici o jeziku), ali jeste negacija legitimnosti modernističke hijerarhije jezika o jeziku. Lakan
argumentuje da ne postoji objektivan ili legitiman jezik, tj. jezik u koji na neki način ne prodire rad
nesvesnog, obzirom da je nesvesno strukturirano već kao jezik pre nego što je subjekt u svom
razvoju prešao njegov prag. U postmodernoj teoriji se lakanovska argumentacija proširuje na stav
da ne postoji ni jedan celovit i formalno konzistentan sistem, odnosno, da svaka teorija ma koliko
dobro bila konstruisana ispušta nešto bitno. Tako nastaje postmodernistička koncepcija registra
diskursa ili arhiva diskursa koja se zasniva na uverenju da se svakim od diskursa svetova ili istorija
umetnosti može govoriti o onom drugom pošto svaki diskurs ima svoj institucionalni i teorijski
kontekst ili poziciju unutar konteksta. U slučaju hijerarhije estetika se vidi kao vrh piramide u
uspostavljanju većeg stepena naučnosti i opštosti. U slučaju registra ili arhiva estetika se vidi kao
jedna od teorija među drugim teorijama koje su u međusobnim intertekstualnim odnosima što znači
da svaki jezik može biti doveden u odnos (intertekstualnu razmenu i premeštanje) sa bilo kojim
drugim jezikom umetnosti i kulture.