Појам библиографије

to biblion (књига), grafein (писати) - тумачење библиографије, зачето у 5. веку пре наше ере, као
поступка писања или преписивања књига.

У 17. веку поступак описивања књига.

Чувена енциклопедија Дидроа и Даламбера (1751) уопште не садржи појам библиографија, већ
само термин библиограф који означава лице верзирано у познавању и дешифровању рукописа.

Век касније (1885) Bertlo Marslen у Великој француској енциклопедији уводи појам библиографије
као науке о књигама са гледишта њиховог описивања и класификације.

N. M. Lisovskiè: „Многи предмет библиографије схватају само као састављање разних каталога и
садржаја и у библиографу виде само каталогизатора. Предмет библиографије је, међутим,
књигознанство (книговедение) у најширем значењу те речи. Обухвата разноврсна истраживања о
литерарним и умјетничким споменицима, историју штампе, опис и историју библиотека, историју
трговине књигама и издавања књига, податке о писцима и умјетницима, библиографима,
штампарима, књижарима. Коначно, у библиографију се могу укључити истраживања о делима
која из било ког разлога нису штампана, те опис старих и новијих рукописа, разрешавање анонима
и псеудонима“

Примењени карактер кроз синониме: каталог, индекс, библиотека, лексикон, речник, трезор,
анали, литература, реперторијум, инвентар, мануел, приручник, анали,тезаурус, летопис .

Георгије Магарашевић саставља и објављује „Кратке библиографическе вести о литератури

Славена“ - један од раних теоретских прилога из ове области код Срба, у коме се напредак
књижевности поставља у директну зависност од библиографије

Стојан Новаковић - „статистика злијех и добријех дјела у разне периоде живота, статистика
рађања и умирања, врлине и пријеступа, те је и она стекла свој попис душа, те и у њој бројеви и
мјерење масе писанога и писалаца, публике и потребе њене дају оне исте дивне резултате које
видимо у историји осталих грана људскога живота.“

Библиографија је наука која има сопствене научне методе, библиографски и класификациони, и

користи их у циљу систематизације људског знања и његових разнородних продуката. Како своје
научне методе уступа другим наукама, третирана је и као помоћна, али не и подређена научна
дисциплина. Методолошки, библиографија подразумева истраживања на пољу спознавања,
пописивања, описивања и разврставања грађе у складу са унапред задатим програмом,
принципима и циљевима рада. Резултат библиографских истраживања је попис публикација
уређен по неком заједничком обележју, установљене намене, типа и структуре, чија тачност,
потпуност и доследност зависе од степена образовања, научне дисциплине и савесности
библиографа.

Димитрије Давидовић: „Ја сам као уредник новина између списатеља србски оно што је
протоколиста какав у служби којој чиновничкој; дужност је његова да запише у протокол све
штогод му откуд дође, или било добро или рђаво написано, или против најмањег или највећег
човека, да и оно што је против самог себе написано.“

Систематизација библиографије

 по садржини грађе:
1) опште библиографије (без обзира на форму, карактер и предмет публикације);
2) специјалне библиографије (разврстане по форми, карактеру или предмету грађе).

 по обухвату грађе:
1) исцрпне библиографије (које се односе на свеукупну издавачку продукцију);
2) селективне библиографије (које региструју део књижне продукције).

 по врсти обухваћених публикација:

1) библиографије монографија;
2) библиографије периодике;
3) библиографије саставних делова публикација;
4) библиографије сваког типа некњижне грађе посебно.

 по облику:
1) самосталне библиографије (без обзира на форму коју имају, дакле: књига, часописа,
новина, прилога у некој публикацији);
2) скривене (у списковима литературе и напоменама);
3) библиографије другог степена (које указују на постојеће библиографије);
4) библиографије трећег степена (које указују на постојеће библиографије другог степена).

 по врсти извора:
1) примарне (у којима је сваки опис урађен према виђеном материјалу);
2) секундарне (у којима су описи преузети из других примарних извора, међу којима су
библиографије, лексикони, енциклопедије итд.).
 Према садржини библиографије = формални распоред јединица по хронолошком
критеријуму:
1) текуће библиографије (које прате савремену издавачку продукцију и објављују се у
одређеном временском распону, да би у редовним размацима могле бити обједињене
такозваним кумулативним текућим библиографијама, које збирно доносе већ објављиване,
евентуално допуњаване, податке из претходног периода);
2) ретроспективне библиографије (које доносе податке о издавачкој продукцији неког
ранијег периода);
3) перспективне библиографије (чији је предмет интересовања књижна продукција у
скоријој будућности).

 по географско-језичкој припадности:
1) завичајне библиографије (засноване на издавачкој продукцији везаној за ужи
географски локалитет);
2) регионалне библиографије (које обухватају штампарску продукцију ширег географског
локалитета одређеног по неким заједничким карактеристикама);
3) националне библиографије (заинтересоване за издавачку продукцију једног народа или
једне земље);
4) међународне библиографије (базиране на издавачкој продукцији више земаља);
5) универзалне библиографије (које нису омеђене ни по једном критеријуму: нације,
државних граница, језика, предмета...).

 По предмету обраде, као и по начину распореда библиографских

јединица:
1) ауторске - персоналне библиографије (када је предмет обраде личност, или када су
библиографске јединице распоређене према презименима обухваћених аутора);
2) хронолошке библиографије (када је предмет библиографије одређени временски
период, или када су јединице распоређене по хронолошком критеријуму);
3) стручне библиографије (када се односе на одређену област људског знања, или када
грађу разврставају по струкама установљеним неком класификацијом);
4) предметне библиографије (које се могу односити на један предмет, или свеукупну грађу
делити према предмету);
5) унакрсне библиографије (када су у распоређивању грађе присутни различити
критеријуми).

 Према циљу и намени библиографије

по карактеру описа:
1) регистрационе - индикативне библиографије (којима је циљ да пруже основну
информацију о публикацији);
2) анотиране библиографије (које су снабдевене напоменом).
Према карактеру напомене оне се даље деле на:
а) дескриптивне библиографије (чија анотација садржи опис самог примерка публикације);
б) рекомандиране библиографије (чија напомена може садржати део рецензије, податке о
наградама или вођеним полемикама у циљу препоручивања неког дела);
в) реферативне библиографије (које доносе кратак сажетак садржаја описиване
публикације);
 г) критичке библиографије (у којима знање библиографа-предметног специјалисте, па и
његова субјективност, највише долазе до изражаја, јер напомене представљају мале критичке
осврте).

Методологија
 Одређивање теме библиографије
 Прикупљање грађе, истраживање извора
 Селекција
 Описивање и класификација
 Пратећи елементи библиографије
 Редиговање

Врсте библиографских јединица

Библиографске јединице могу бити, усклађено са систематизацијом самих библиографија,

елементарне или регистрационе, и анотиране, које се даље рашчлањују на дескриптивне,
рекомандиране, реферативне, и критичке. Елементарне библиографске јединице склопљене су од
најбитнијих података који пружају основна сазнања о обрађиваној публикацији. Анотиране
библиографске јединице имају сложенију форму и садржину, нудећи у напоменама опис физичког
стања примерка, препоруку, сажетак или критички осврт, чиме у извесној мери утичу на
обликовање односа корисника према описиваном примерку.

Националне библиографије: књиге штампане и издате у једној земљи; књиге аутора који су у њој
рођени и ту живе; књиге странаца писане језиком те земље и књиге којима је та земља предмет
интересовања. Наредне деценије донеле су поједностављивање или једнострано тумачење ове
дефиниције, при чему су у различитим библиографијама политички, територијални, историјски
или језички параметри били доминантни.

Текућа библиографија - Један од првих резултата организованог рада на текућој библиографији

био је Библиограф, попис нових књига и периодичних публикација Краљевине СХС, који је излазио
у Београду сваког месеца од 1926. године. Тада већ уобичајени приступ раздвајања монографских
од серијских публикација овде није примењен. Груписање истородних публикација остварено је
само код закона, а класификација грађе је била комбинована, по форми, намени, издавачу,
области, примењеним дисциплинама.

Завичајна библиографија - Територијални принцип у националну библиографију први је увео

Димитрије Тирол, а вратио га је осамдесетих година 19. века архимандрит Нићифор Дучић,
објављујући 1874. године у Гласнику СУД Каталог списа о Црној Гори на српском и странијем
језицима.
Библиографија периодике - Средства за напредак литературе славенске, описујући серијске
публикације источних и западних словенских народа, Магарашевић их је разврстао на летописе,
журнале и новине, чиме је надмашио и Сопиковљеву узорну библиографију тога доба, у којој су
омеђене и неомеђене публикације обједињене. Сличан приступ имао је и Павле Стаматовић који
је истакао журнале, газете и алманахе.

Анотирана библиографија

 Рекомандирана библиографија, која је заметак анотиране у првој половини 19. века,

напоменом препоручује дело читаоцу, пропагира га у јавности и стога се може користити
као популаризатор образовања, културе и науке.
 Реферативна (резимирана, садржајна) библиографија развила се поступно из Гласника
Српске краљевске академије, Прилога за књижевност, језик, историју и фолклор и
Јужнословенског филолога

Лукијан Мушицки - Обухватио српске књиге од Октоиха Ђурђа Црнојевића 1493. до Доситејевог
Мезимца 1818. године. Његова библиографија није никада објављена, већ је доступна само као
рукопис у четири свеске у Архиву САНУ. На трећој страни прве свеске стоји „Сербскаја словесност,
раздјељена по класама јаже сут“, што указује на стручни распоред. На првој страни треће свеске
записано је „Осмотреније сербскаго књижества по азбучному реду“, док четврта свеска почиње
реченицом „Осмотреније сербскаго књижества по хронологическому реду.“

Антоније Арновљев Арнот - Србско списатељство, у чијих је педесет ситно писаних табака уложио
седмогодишњи рад, показују његову велику књижевну и библиографску ерудицију. У своме
предговору Арнот је објаснио да његова библиографија „содержава у себи имена свију србски
списатеља, по Азбучном реду

Стојан Новаковић - Новаковићева библиографија сложена је по хронолошком принципу, који је

Павелу Аполоновичу Ровинском приближио хронолошку систематизацију српске издавачке
делатности: „од 1741. до 1832. године, када су српске књиге штампане искључиво у
аустроугарским земљама и другим местима изван Кнежевине Србије; други, од 1832. до 1857.
године, од учешћа Београда (1832) и Новог Сада (1831), у току кога се српска књижевност развија
слабо и неравномерно; осцилирајући између напредовања и опадања; најзад последњих
једанаест година представља сталан снажан раст броја књига без икаквих осцилација.

Павле Поповић - Као управник Српског семинара Филозофског факултета у Београду, Поповић је уз
помоћ колега и студената организовао рад на српској библиографији „за све неизрађене године“,
за период од 1868. до 1905. године. Сакупљена грађа, на којој је радило „пуно вредних и вештих
ђачких рукуŒ представљала је „огроман материјал од неколико десетина хиљада картона (...) у
готовом или скоро готовом рукопису“, чије су објављивање омеле ратне прилике.
Периодизација српске библиографије -

 Од прве штампане књиге 1494. до краја 17. века;

 18. век;
 1801-1867;
 1868-1944

Георгије Михаиловић

1. Све што су Срби у 18. веку путем штампе објавили на било ком језику
2. Један од првих резултата организованог рада на текућој библиографији био је Библиограф,
попис нових књига и периодичних публикација Краљевине СХС, који је излазио у Београду
сваког месеца од 1926. године. Тада већ уобичајени приступ раздвајања монографских од
серијских публикација овде није примењен. Груписање истородних публикација остварено
је само код закона, а класификација грађе је била комбинована, по форми, намени,
издавачу, области, примењеним дисциплинама.
3. Каталози наших књига издаваних од штампарија
4. Један превод српског писца на руски језик

Научне библиографске базе података

Библиграфксе базе података су показатељ продуктивности и цитираности.

Уз основне библиографске податке садрже и информације које омогућавају процену
цитираности.
Обухватају једну или више сродних научних дисциплина.
Омогућавају евалуацију учинка.