Техника академског писања

1. Националне библиотеке и културна баштина

2. Универзитетске и специјалне библиотеке као подршка научном и образовном развоју
3. Предмет, задаци и методологија библиографског рада
4. Библиографски извори
5. Цитирање и научни рад
6. Ауторско право кроз историју
7. Ауторско право у Србији
8. Електронски извори научних информација.
9. Приступ научним информацијама у Србији.
10. Конзорцијум библиотека Србије за обједињену набавку.
11. Индексне базе.
12. Сервиси за претраживање (EBSCO, EMERALD, JSTOR)
13. Процена вредности научних информација (наукометрија, библиометрија, IF)
14. Цитираност и цитатни индекси.
15. Цитатне базе података (Web of Science, Social Sciences Citation Index, Journal Citation Report,
Scopus, Scindeks)
16. Евалуација научног рада у Србији
17. Културолошко тумачење медија
18. Медији и високообразовне установе
19. Издаваштво и културна политика у Србији
 1. Библиотеке као основа културолошког, образовног и научног
развоја

БИБЛИОТЕКА је установа која прикупља, чува, обрађује и даје на коришћење грађу и

информације свим грађанима без обзира на верске, полне, идеолошке, старосне, професионалне и
друге различитости, а у циљу ширења образовања и васпитања, културолошког и научног развоја.
Минимални фонд за оснивање библиотеке је 3000 књига, којим се обезбеђује ангажовање једног
библиотекара са високом стручном спремом. Минимални фонд за оснивање библиотеке је 3000
књига, којим се обезбеђује ангажовање једног библиотекара са високом стручном спремом.
Библиотеке могу бити позајмне и отворене (попут народних, градских, јавних) или затвореног типа
(попут националних, високошколских и специјалних), које користи уже профилисан круг
истраживача. Додатно је ограничење, у циљу очувања националног блага, да се из националне
библиотеке грађа не износи, као ни из библиотека-целина које су у саставу других библиотека.
Библиотеке могу бити позајмне и отворене (попут народних, градских, јавних) или затвореног типа
(попут националних, високошколских и специјалних), које користи уже профилисан круг
истраживача. Додатно је ограничење, у циљу очувања националног блага, да се из националне
библиотеке грађа не износи, као ни из библиотека-целина које су у саставу других библиотека.
Српско библиотекарство одувек је темељено на закону. Помена има и у Номоканону Св. Саве (око
1220), када је познат посрбљен термин “књигохранитељ”, али први прави закон којим се дефинише
улога библиотека и архива потиче из 1881. године. Са друштвено економским променама мењао се
и закон, па су међашни они из 1901. и 1960, а важећи из 1994. са допунама из 2011.
БИБЛИОТЕКА МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА - Најстарија српска библиотека, која поседује 1150
рукописа, 383 хрисовуље, и повеље на пергаменту и папиру, 76 старих штампаних књига, 6
инкунабула, 4518 старих књига, преко 40.000 монографских и серијских публикација од 18. до 20.
века.
У периоду од 1827. (Возаровићево читалиште у Београду) до 1881. (Читаоница у Петровцу на
Млави) основано је и радило 79 читалишта (често преименованих у читаонице), као
информациони, просветитељски, културолошки, чак национални политички центри. У периоду до
1845. у Србији се, према истраживању Десанке Стаматовић, јављају сви типови библиотека
(Библиотека Књажеске канцеларије 1815, Библиотека Вишег училишта србског 1817, библиотеке
канцеларија нахијских старешина 1826, Србска народна библиотека 1832, Шлезингерова
«Музикална библиотека» 1835, Библиотека Богословије 1836, Библиотека Књажеско србске војне
академије 1837, Библиотека Лицеја 1838, Позоришна библиотека 1841, Библиотека Српског ученог
друштва 1842). Замах у развоју јавног библиотекарства остварује се током педесетих и шездесетих
година 20. века. Нови библиотечко-информациони систем почива на 27 окружних библиотека
проглашених законом из 1994. године, обједињених функцијом матичности, која подразумева:
вођење регистра библиотека, вођење каталога библиотечке грађе, пружање стручне помоћи
библиотекама, надзор над стручним радом библиотека, старање о усавршавању кадрова за
обављање библиотечке делатности, праћење и проучавање стања, потреба и услова рада у
библиотечкој делатности и предлагање мера за унапређење библиотечке делатности и њихово

2
спровођење. Врх и круну српског библиотекарства представљају националне библиотеке, које
спроводећи функцију матичности, с једне стране подржавају општи процес децентрализације, а са
друге стране омогућавају одржавање и унапређивање библиотечко-информационог система, који
обједињава 2476 библиотека, од којих је 1179 народних, са 958 стационираних и покретних
огранака, 101 високошколском, 293 специјалних и 1175 школских.
НАРОДНА БИБЛИОТЕКА СРБИЈЕ - Оснивање библиотеке датира од 1832. године, када је у
књижари Глигорија Возаровића, подржан наредбом кнеза Милоша о установљењу обавезног
примерка, успостављен иницијални библиотечки фонд. Личну карту Народне библиотеке Србије
чине: сеобе Библиотеке (између Крагујевца и Београда до 1853; по Београду током свеукупног
трајања све до 1972, када добија сопствену зграду; у Ниш и Косовску Митровицу током прве две
деценије 20. века); страдања Библиотеке (бомбардовање током Првог светског рата; оробљавање
драгоцених књига и рукописа библиотеке од стране бугарске војске у Првом светском рату, након
којег је само део фонда враћен из Софије; потпуно спаљивање као последица немачког
бомбардовања Библиотеке 6. априла 1941, када је изгорело 500.000 књига, 1.424 ћирилска
рукописа, 5.800 наслова периодике, 1.500 графичких и картографских јединица, архива из турског
периода, личне преписке истакнутих појединаца, инвентари и каталози); промене организационе
природе (одвајање од Музеја Законом од 1881; установљење стручног надзора Српске краљевске
академије; доношење Правилника о унутрашњем раду и организацији 1900; Закона о Народној
библиотеци 1901; стицање функције централне националне библиотеке 1919. преко Закона о
штампи и Закона о народној библиотеци, којима добија право на обавезни примерак са територије
Југославије; оснивање Библиотечког центра као заметка функције матичности 1953; утемељење
функције централне матичне библиотеке Законом о библиотекама Србије 1965);
професионализација и модернизација пословања (преко доприноса челних библиотекара ове
установе, од Филипа Николића као првог државног библиотекара, преко Ђуре Даничића, Павла
Шафарика, Стојана Новаковића, утемељењу принципа набавне политике, система каталога и
инвентара, текуће и ретроспективне библиографије, реконструкције рукописног фонда и
археографског описивања, укључивања у међународне пројекте, какви су централизована
каталогизација, каталогизација у публикацији, универзална библиографска контрола, универзална
доступност публикација, узајамна каталогизација, развијање библиографске, културно-просветне и
издавачке делатности). Народна библиотека Србије је национална библиотека која поседује преко
5.000.000 библиотечких јединица у општем и посебним фондовима. Општи фонд садржи
монографске и серијске публикације на српском и језицима националних мањина почев од 1868.
године, стране књиге штампане после 1700. године, избор стране периодике и богату референсну
збирку. Посебни фондови обухватају: домаћу стару и ретку књигу до 1867. године, страну књигу
до 1700, музикалије, фонодокумента, фотодокумента, картографски материјал, плакате,
документациони материјал, издања за слепе, аудио и видео записе, млађе књижевне рукописе,
библиотеке-целине Тихомира Ђорђевића, Веселина Чајкановића, Милана Ракића, Михаила
Динића, Петра Колендића, Милоша Црњанског, Милоша Ђурића, Јована Пејовића, Душана
Петровића, Љубице и Данице Јанковић, Милице и Борјане Продановић, Љубомира Мицића,
Оливере и Живомира Младеновића, Милоша Јевтића. Библиотека располаже са 500 читалачких
места у шест читаоница и амфитеатром од 230 места. Под њеним окриљем делује Задужбина
Десанке Максимовић.

3
БИБЛИОТЕКА МАТИЦЕ СРПСКЕ - Библиотека Матице српске (зачета 1826, а за јавност отворена
1838) општенаучна је и национална библиотека у Новом Саду са фондом од 2700.000 публикација.
Како је свој животни пут започела у Пешти у оквиру Текелијанума, завода за помоћ Србима током
школовања, потом пресељена у Нови Сад 1864, имала је улогу националног културног светионика.
Континуитетом и богатством својих фондова, срећом неоскрнављена током Другог светског рата,
Библиотека Матице српске успевала је да носи функције централне библиотеке. Фонд Библиотеке
(формиран, пре свега, од првих свезака часописа Летопис Матице српске) поступно је богаћен и
посебним целинама: Српске православне велике гимназије у Новом Саду, Уједињене омладине
српске, Стеријиног позорја, епископа Платона Атанацковића, Саве Текелије, Текелијанума, Јована
Јовановића Змаја, Тихомира Остојића, Васе Стајића, Ђоке Нијатовића, Аврама Ђукића, Александра
Сандића, Петра Попадића, Стевана Јосифовића, Мите и Предрага Клицина, Радомира Радујкова,
Ивана Суботића, Стојана Суботина, Мирка и Руже Цветков, породице Алексијевић, Светозара
Матића, Радослава Митровића, Лазара Стојковића, Марка Малетина, Јована Поповића, Миленка
Милошевића, Рашка Димитријевића, Станислава Бајића, Никол и Сретена Марића и Николе и
Косте Милутиновића. Библиотека поседује 660 рукописних књига, 16 инкунабула, 30 елзевира,
збирку од 4.651 српске штампане књиге од 15. до 19. века, драгоцене комплете периодике из 18. и
19. века, илегалну и ратну периодику, картографске, ликовно-графичке, музиколошке,
документационе збирке. У мрежи српских библиотека има запажено место, као централна
библиотека Војводине (од 1948), која води и Завичајну збирку Војводине, као самостална установа
(од 1958), као универзитетска библиотека (од оснивања новосадског универзитета 1960), као
матична за све типове библиотека (од 1994). Обавезни примерак Библиотека прима од 1948. године
са територије Србије, од 1965. из целе Југославије, а депозитна је и за издања FAO и UNESCO.
Коришћење књига дозвољено је искључиво у библиотеци, чија централна читаоница има 150
места, али читаоци могу користити и предности међубиблиотечке позајмице. Библиотека Матице
српске је један од оснивача узајамног каталога библиотека у Србији, чијем функционисању
значајно доприноси бројношћу и квалитетом каталошких описа. Запажена су стручна и научна
издања Библиотеке: едиције каталога Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Матице српске,
Каталог старих и ретких књига Библиотеке Матице српске, Каталог легата Библиотеке
Матице српске; Трагови; библиографије Библиографија књига у Војводини и низ персоналних и
тематских библиографија; периодичне стручне и информативне публикације Годишњак
Библиотеке Матице српске, Вести, Билтен приновљених књига на страним језицима, Сигналне
информације, Анализа рада високошколских библиотека.
БИБЛИОТЕКА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ - Библиотека Српске академије
наука и уметности основана је Уставом и Устројенијем Друштва српске словесности 1841, пратећи
историјски развој институције домаћина, те 1864. године мења име у Библиотека Српског ученог
друштва, 1886. у Библиотека Српске краљевске академије, 1945. Библиотека Српске академије
наука, 1960. Библиотека Српске академије наука и уметности. Специјална је и општенаучна
библиотека са фондом од око 1.200.000 свезака, највише издања академија наука, од којих је око
70% на страним језицима. Намењена је члановима Академије, али је од 1952. делимично отворена
за научна истраживања академске популације. Библиотека поседује посебне библиотеке: Михајла
Петровића Аласа, Милана Јовановића Батута, Стевана Бошковића, Милутина Миланковића,
Војислава Мишковића, Дејана Медаковића, Виктора Новака, Милана Будимира, Антона

4
Билимовића, Степана Куљбакина, Миодрага Ибровца, Љубивоја Стефановића, Мирољуба
Тодоровића, Балтазара Богишића и Мирослава Пантића; Вукову библиотеку, библиотеку Института
за проучавање села, Друштва Југославија-СССР, библиотеку књига штампаних у периоду 1941-
1944, биобиблиографску архиву и фотографије за око 3000 академика. Библиотека је издавач
монографских (тематске и персоналне библиографије) и серијских публикација (Издања
Библиотеке САНУ).
БИБЛИОТЕКА СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ - Библиотека српске Патријаршије је специјална, једна
од најстаријих сачуваних библиотека српског народа. Датира од прве збирке књига коју је
приликом сеобе 1690. године из Пећи понео патријарх Арсеније Чарнојевић; придружена јој је
збирка Београдске митрополије пренета 1737. у Сремске Карловце. а значајно је богаћена
захваљујући одлуци из 1769. да у њен састав улазе библиотеке преминулих архијереја. Ратна
дешавања утицала су на њену судбину, па је 1790. сељена у Сент Андреју, 1848-1849 у Београд;
покрадена је 1941. и пренета у Загреб, када је фонд значајно оштећен и након рата, тачније 1949,
само делимично враћен. Броји око 120.000 књига, 587 годишта старе периодике, 420 рукописних
књига од 14. до 18. века и посебне библиотеке: митрополита Стефана Стратимировића, Захарија
Орфелина, архимандрита Илариона Руварца, проте Стевана Ђурђевића, архимандрита Стефана
Илкића, Богословије Св. Саве, Београдске и Карловачке митрополије, Богословског друштва
«Слога», Богословског училишта у Сремским Карловцима, рукописе Јована Рајића. Мада
затвореног типа, Библиотека истраживачима омогућава коришћење фондова у читаоничком
простору.
УНИВЕРЗИТЕТСКА БИБЛИОТЕКА „СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ” - Са настанком Лицеја, 1838.
године, оформљена је и мала Лицејска библиотека, која је законски потврђена Школским
устројенијем тек 1844. године. У години престанка постојања Лицеја и почетка рада Велике школе,
1863. године, основана је, при овој, Академска библиотека. Општа библиотека Велике школе
постојала је све до 1901. године, када од ње настају семинарске библиотеке. Прва „приручна”
библиотека у Београду формирана је на Филозофском факултету при Српском семинару, који су
чинила три одељења: Одељење за језик, Одељење за књижевност и Одељење за народну историју.
Библиотека, која је била заједничка за сва три одељења, расформирана је на три дела 1919. године,
али су књиге инвентара за све библиотеке биле заједничке до 1936. године, када се почиње са
вођењем засебних инвентара. Право решење искристалисало се захваљујући, између осталог, и
заузимању управника Српског семинара Филозофског факултета, професора националне
књижевности, Павла Поповића. Све књиге су примане, обрађиване и чуване у поменутој
семинарској библиотеци, а значајан део њеног фонда поклоњен је, касније, Универзитетској
библиотеци, оформљеној, настојањима Павла Поповића и Комисије за оснивање Универзитетске
библиотеке, коју су поред Поповића сачињавали Александар Белић и Веселин Чајкановић.
Комисија за оснивање Универзитетске библиотеке је конституисана јануара 1921. године одлуком
Савета Филозофског факултета, потом и Универзитетског центра. Од 1923. године бригу о
Универзитетској библиотеци од Библиотечке комисије преузима Библиотечки одбор.
Универзитетска библиотека саграђена је средствима из фонда задужбине Andrewa Carnegiea
(100.000 долара, тј. 3.267.210 динара), која су „српској влади” поклоњена 1920. године „за културну
обнову”, као и од суме од 1.143.000 динара коју је библиотеци даровала српска држава. Уместо да
поклоњена свота Карнегијеве задужбине послужи за изградњу мање библиотеке и комплетно

5
опремање њеног ентеријера, а да део средстава буде остављен за њено касније одржавање,
Министарство просвете и ректор Универзитета Јован Рајић залагали су се за подизање библиотеке
општенаучног карактера, која би могла да задовољи, не само садашње, већ и будуће потребе
Универзитета. Зграду су 1921. године пројектовали професори Техничког факултета, инжењери
Никола Несторовић и Драгутин Ђорђевић. Зидање је завршено 1924. године, док је за читаоце
библиотека отворена 1926. године, када је у предворју зграде постављена и биста Andrewa
Carnegiea, а изнад ње мермерна плоча са натписом: „Знано буди да ово “књигохранилиште” постаје
и основа се као плод благородне мисли и племенитог дара Карнегијеве задужбине и да извољењем
бога би отворено 24. маја 1926. године”. У Универзитетској библиотеци уништено је 2.028 наслова
часописа и књига, од којих су неке нестале после 6. априла 1941. године, а неке су са собом понеле
у Немачку избеглице из Министарства просвете, док су поједине однете на антикомунистичку
изложбу августа 1942. године. Било је предвиђено да велики број јеврејских и комунистичких
књига буде уништен, али Комисија за забрану књига на чијем челу је био др Димитрије
Кириловић, успешно је одуговлачила доношење дефинитивног решења, па су, тако, анатемисане
књиге ипак спасене. Сама зграда библиотеке коришћена је током рата (1944. године) чак и као
болница за кожне и венеричне болеснике. Универзитетска библиотека, која од 1946. године носи
име Светозара Марковића, непрекидно је усавршавала своју организацију и пословање. Под њеним
окриљем је настало и Друштво библиотекара Србије 1948. године, а потом покренут и часопис
Библиотекар. Библиотека, поред већ помињаних периодичних публикација, издаје едицију Легенде
Београдског универзитета и зборнике са округлих столова. Централна је универзитетска
библиотека за све високошколске библиотеке у Србији. Поседује око 700.000 књига, 77.000
докторских дисертација, 360 магистарских радова, 10.000 наслова стране и домаће периодике, 550
рукописа, 2.615 старих и ретких књига, збирке оријенталних и ћирилских рукописа.
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” поседује двадесет и шест посебних библиотека
(међу којима су личне библиотеке: Исидоре Секулић, Александра Белића, Војислава Јовановића
Марамбоа, Луке Ћеловића, Стојана Новаковића, Јоце Вујића), од којих је седам купљено, десет
представљају поклон блиског рођака власника библиотеке, а осам су легати.
УНИВЕРЗИТЕТСКА БИБЛИОТЕКА “НИКОЛА ТЕСЛА” (НИШ) - Основана је 1967. године за
потребе Универзитета у Нишу, а једанаест година касније понела је име славног научника.
Поседује 74.000 монографских, око 1200 серијских публикација, око 4.000 магистарских и
докторских теза одбрањених на Универзитету у Нишу и две посебне библиотеке (др Стојана
Југовића и проф. др Драгише М. Ивановића). Библиотека је издавач: Библиографије радова
наставника и сарадника Универзитета у Нишу, Каталога домаћих серијских публикација у
библиотекама Универзитета у Нишу, Каталога серијских публикација Универзитетске
библиотеке у Нишу, Каталога иностраних серијских публикација у библиотекама Универзитета
у Нишу, Билтена приновљених књига, Билтена часописа. Библиотека користи не само
наставницима и студентима нишког Универзитета, већ је кроз базе података које обликује (TENAX
- монографске публикације; FORAS, STIPO– периодика; LEGO - саставни делови публикација;
UNIS - централни каталог периодике на Универзитету у Нишу; DATA - значајни датуми; UNIBIB -
библиографија радова наставника Универзитета у Нишу; UNDIS - дисертације одбрањене на
Универзитету у Нишу; TESLA - радови о Николи Тесли) отворена за широк круг високошколске
популације.

6
УНИВЕРЗИТЕТСКА БИБЛИОТЕКА (КРАГУЈЕВАЦ) - Основана је 1977. године како би
омогућила развијање научно-истраживачког и образовног процеса Универзитета у Крагујевцу.
Поседује око 80.000 монографских публикација, збирку од око 1.400 одбрањених магистарских и
докторских радова, 182 старе и ретке књиге, пружајући студентима, наставницима и научним
радницима могућност да њене фондове користе у две читаонице са укупно 200 читалачких места.
Библиотека је аутор и издавач серијских публикација: Библиографија радова наставника и
сарадника Универзитета у Крагујевцу; Библиографија магистарских и докторских дисертација
одбрањених на факултетима у Крагујевцу.
ЦЕНТРАЛНА БИБЛИОТЕКА УНИВЕРЗИТЕТА У НОВОМ САДУ - На Округлом столу Функције
универзитетских и факултетских библиотека у процесу транзиције универзитета, одржаном на
Филозофском факултету у Новом Саду 8.07.2002. године, Силвија Бркић је образложила потребу
оснивања самосталне универзитетске библиотеке Универзитета у Новом Саду. Од школске
2002/2003. године у складу са претходном иницијативом, развија се као несамостална, и Централна
библиотека Универзитета у Новом Саду, регистрована (са фондом од око 4.000 публикација) као
високошколска библиотека у саставу универзитета, са циљем да координира рад новосадских
високошколских библиотека и са тренутном оријентацијом на сакупљање литературе из области
педагогије и реформе факултетског образовања.

2. Elektronski izvori informacija Naučni rad u svetlu elektronske

biblioteke i citatnih indeksa Baze podataka, elektronski
repozitorijumi i digitalne biblioteke
Istraživački zadatak

Kada definišemo zadatak

 Identifikacija potrebnih informacija
 Strategija pretraživanja informacija
 Lociranje izvora
 Korišćenje
 Sinteza
 Evaluacija

Biblioteke su tu da nam pomognu u identifikaciji informacionih izvora, proceni njihove

vrednosti, njihovom pronalaženju i prikupljanju relevantnih informacija (COBISS, KOBSON
…)

Informacioni izvori

Princip je započinjanje pretrage od sekundarnih izvora koji nas vode do primarnih.

Elektronske publikacije su ubrzale proces pronalaženja informacija i otvorile brojne nove mogućnosti.

Primarni štampani: naučne monografije, časopisi, zbornici sa kongresa, disertacije, patenti i sl.

7
Sekundarni štampani: bibliografije, enciklopedije, leksikoni, rečnici i sl.

Proces naučne komunikacije

Izvođenje istraživanja (neformalna komunikacija među naučnicima)

Priprema i uobličavanja rezultata istraživanja
Proizvod istraživanja (objavljivanje knjige, članka u štampanom ili elektronskom obliku)

Informacije (dva osnovna načina)

Formalna naučna komunikacija (udžbenici, monografije, referalne publikacije, časopisi, magazini …)

Neformalna naučna komunikacija (privatna pisma, izveštaji, zapisnici sa sastanaka, disertacije i sl. –
siva, nepublikovana literatura, ali i blogovi, diskusione liste, društvene mreže Facebook, Linkedin ... )
Cobiss

COBIB.SR je uzajamna bibliografsko-kataloška baza podataka koja predstavlja rezultat uzajamne

katalogizacije srpskih biblioteka uključenih u sistem COBISS.SR. Sadrži bibliografske zapise o
knjižnoj (monografske publikacije, serijske publikacije, članci) i neknjižnoj građi (CD-ovi, DVD-ovi i
dr.)
Pored bibliografskih podataka sadrži i informacije o tome koje biblioteke imaju pojedinu građu što joj
određuje funkciju uzajamnog kataloga.

Cobiss - pretraživanje

Postupci pretraživanja prilagođeni su različitom stepenu znanja korisnika (osnovni, izborni i

komandni način pretraživanja).
Osnovni način pretraživanja omogućuje pretraživanje rečima ili sintagmama, a rezultati su uređeni
prema značaju.
U izbornom načinu možemo pretraživati po 27 polja za pretraživanje – dodatnih indeksa.
U komandnom načinu možemo pretraživati komandom Select koja omogućuje upotrebu Bulovih (and,
or, not) i konteksnih operatora (with, near, subfield).
Moguć je ispis spiska pojmova koji se pojavljuju u bazi podataka, skraćivanje pojmova za
pretraživanje (reči i fraza), ograničavanje pretraživanja po jeziku i vrsti građe, uređivanje rezultata
pretraživanja itd. Na raspolaganju su tri formata ispisa za bibliografske podatke (puni, ISBD,
COMARC).

Izborno pretraživanje

Pretraživanje po ključnim rečima. Možemo da pretražujemo po rečima koje se nalaze bilo gde u
zapisu (npr. u naslovu, imenu autora, izdavača itd.). Između dve reči možemo da upišemo bilo koju
interpunkciju ili da napravimo razmak.

Primer:

8
Ključne reči: dositej, obradović odnosno dositej obradović (Rezultat pretraživanja su zapisi u kojima
se bilo gde u zapisu pojavljuju reči Dositej i Obradović.)

Kod načina pretraživanja po ključnim rečima, redosled pojmova za pretraživanje je proizvoljan.

Primer:

Naslov: istorija srba odnosno srba istorija (U rezultatima pretraživanja su i zapisi za građu pod
naslovom Zbornik o Srbima u Hrvatskoj i Privredna istorija Srba.)

Frazno pretražujemo po frazi koju unosimo u znacima navoda. Ako ne upotrebimo znake navoda,
programski se izvodi pretraživanje po rečima.

Primer:

Naslov: "veliki srpski kuvar" (Rezultat pretraživanja je zapis za građu pod naslovom Veliki srpski
kuvar.)

Skraćivanje

Pojedine pojmove za pretraživanje ili fraze skraćujemo znakom zvezdica "*"(zamenjuje proizvoljan
broj znakova). Znak "*" možemo upotrebiti na početku ili na kraju, ali ne istovremeno na početku i na
kraju.

Primeri:

Ključne reči: relativ* (Rezultat pretraživanja su zapisi sa uključenim rečima koje počinju s relativ.)

Naslov: "*narodne pripovetke" (Rezultat pretraživanja su zapisi za građu čiji se naslovi završavaju s
narodne pripovetke.)

Autor: "obradović, d*" (Rezultat pretraživanja su zapisi u kojima se u polju za autorstvo nalazi
prezime Obradović, a ime počinje slovom D, npr.: Obradović, Dositej; Obradović, Dragan itd.)

Izborno pretraživanje

Velika i mala slova

Prilikom upisivanja zahteva za pretraživanje koristimo velika ili mala slova, jer kod rezultata
pretraživanja nema razlike.

Primer:

Ključne reči: "Novi Beograd" odnosno "novi beograd"

Lična imena

Lična imena u poljima za autorstvo, odnosno poljima za ime kao predmetnu odrednicu, su invertovana
– prezime je na prvom mestu, a zatim sledi jedno ili više imena. Između prezimena i imena nalazi se

9
zarez i razmak. Kod fraznog načina pretraživanja moramo uneti ime u obliku Prezime, Ime. Budući da
je kod nekih imena u polja za autorstvo, odnosno polja za ime kao predmetnu oznaku, dodata i godina
rođenja ili smrti, ili obe godine, preporučuje se da frazu uvek zaključimo znakom za skraćivanje"*".

Primer

Autor: "Linhart, anton tomaž*"

(U rezultatima pretraživanja su zapisi u kojima se u polju za autorstvo nalaze oblici imena Linhart,
Anton Tomaž i Linhart, Anton Tomaž, 1756-1795.)

Ako nismo sigurni kakav je pravi oblik imena, pomaže nam funkcija pregled pojmova. Unesemo
početak autorovog imena i kliknemo dugme (Pregled pojmova). Sa spiska izaberemo odgovarajući
oblik imena.

Pretraživanje u opsegu

Koristimo za pretraživanje godina izdavanja određene publikacije u nekom periodu i kod numeričkog
pretraživanja. U prozor za pretraživanje unesemo dve vrednosti u hronološkom redosledu i odvojimo
ih dvotačkom.

Primer:

Godina izdavanja: 1994:2000 (Rezultat pretraživanja su sve publikacije koje su izašle između 1994. i
2000. godine.)

Izbor zapisa

Vrstu zapisa biramo iz padajućeg spiska. Pretraživanje možemo dodatno da ograničimo samo na
zapise koji među ostalim podacima sadrže i URL adresu, tako što označimo kvadrat "Samo izvori sa
e-pristupom". Zapisi se mogu birati u domaćim bibliografskim bazama podataka na uzajamnom i
lokalnom nivou (baza COBIB i lokalne baze biblioteka).

Cobiss pozajmica

Ako biblioteka ima automatizovanu pozajmicu građe obezbeđuje informaciju o dostupnosti pojedinog
primerka (da li je građa slobodna ili pozajmljena, rok vraćanja). Korisnici mogu da pogledaju istorijat
pozajmice, mogu da produže rok za pozajmicu, rezervišu građu, naruče građu u okviru
međubibliotečke pozajmice, da provere trenutno stanje duga i potraživanja

Cobiss – mobilna aplikacija mcobiss

Korisnicima je na raspolaganju i mobilnim uređajima prilagođena verzija COBISS/OPAC-a,

mCOBISS. Aplikacija koristi prednosti savremenih telefona koji funkcionišu na sistemima Android.
Besplatna aplikacija za Android na raspolaganju je u web prodavnici Google Play. Za sada ova
aplikacija pretražuje samo građu u bibliotekama u Sloveniji.

Kobson
10
Konzorcijum biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku (KoBSON) je oblik organizovanja biblioteka
Srbije. Inicijativu za formiranje Konzorcijuma su pokrenule novembra 2001. vodeće naučne
biblioteke u Srbiji:
Narodna biblioteka Srbije - Beograd
Biblioteka Matice srpske - Novi Sad
Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" - Beograd
Univerzitetska biblioteka "Nikola Tesla"- Niš
Univerzitetska biblioteka - Kragujevac
Biblioteka SANU - Beograd
Zajednica univerzitetskih biblioteka

Ciljevi udruživanja

 optimizovana nabavka stranih naučnih informacija

 prelazak sa papirnih izdanja na elektronska
 unapređenje pristupa elektronskim informacijama
 promocija domaćeg naučnog izdavaštva

Celokupan sistem pretplate finansira se isključivo preko Ministarstva za nauku i tehnološki

razvoj.

Kobson stranica

http://kobson.nb.rs

Načini pristupa Kobson servisima

Postoje dva osnovna načina pristupa Kobson servisima

Pristup sa Akademske mreže
Pristup van Akademske mreže – „Udaljeni“ pristup

Pristup Kobsonu sa Akademske mreže

Sadržaji KoBSON-a dostupni su svim istraživačima koji rade u akademskim i naučnim institucijama
povezanih na Akademsku mrežu Srbije / AMRES. Adrese proxy servera na univerzitetima u Srbiji su:
Ukoliko pristupite sa Akademske mreže imaćete kompletan pristup KOBSON servisima

Pristip van Akademske mreže – „Udaljeni pristup“

Kompletan pristup KoBSON servisu moguć je i preko komercijalnih provajdera (ADSL, kablovski,
dial-up i sl.).
Jedini dopunski zahtev sastoji se u tome da korisnik potpiše licencu kojom se obavezuje da će se
pridržavati pravila korišćenja.

11
Pravo na ličnu licencu imaju svi stalno zaposleni u akademskim i naučnim institucijama čiji je
osnivač Republika Srbija, kao i stipendisti Ministarstva nauke.
Dobijanje licence je besplatno.

Ko ima pravo pristupa?

Pravo na pretraživanje baza podataka imaju svi zaposleni u akademskim, istraživačkim i zdravstvenim
institucijama čiji je osnivač Vlada Republike Srbije, i u nadležnosti su Ministarstva nauke.
To pravo pripada i studentima koji ga ostvaruju u biblioteci svog fakulteta, ili u univerzitetskoj
biblioteci pripadajućeg univerziteta.

Pretraživanje časopisa

Pretraživanje je moguće:
 po naslovu časopisa;
 po ISSN broju;
 izborom kategorije (ISI podela disciplina);
 servisa preko kojeg je časopis dostupan.

Na ekranu su prikazani svi časopisi čiji naslovi zadovoljavaju kriterijum za pretraživanje.

U koloni predviđenoj za impakt faktor nalazi se vrednost poslednjeg objavljenog impakt faktora.
Rezultate je moguće sortirati ili prema NASLOVU ili prema vrednosti IF (impakt faktor). Izborom
servisa obavlja se preusmeravanje na elektronsku arhivu tog časopisa. Ako ikonica ne postoji to znači
da časopis nije dostupan preko KOBSON-a. Uz svaki časopis koji ima impakt faktor u poslednjoj
godini data je vrednost IF. Izborom ikonice koja postoji pored vrednosti IF možete pogledati poziciju
tog časopisa u okviru svih ISI disciplina, i za dvadeset godina unazad. Izborom opcije detalji u
poslednjoj kolini na ekranu će biti prikazani ostali podaci tog časopisa.

Nazivi disciplina

Nazivi Kategorija predstavljaju nazive disciplina, date su na engleskom jeziku i iste se kao što su
navedene u JCR (Journal Citation Report).

Elektronski izvori informacija

Elektronski časopisi dostupni u Srbiji preko sajta izdavača ili agregatora koriste se u skladu sa
odredbama licencnih ugovora koje u ime biblioteka Srbije potpisuje KoBSON.

Za sve ugovore zajedničke odredbe su da se članci iz časopisa mogu koristiti samo u

nekomercijalne svrhe i da je zabranjeno preuzimati cele brojeve časopisa.
Zabranjeno je preuzimanje svih radova iz jedne sveske časopisa (od korica do korica) jer bi to moglo
dovesti do ukidanja pristupa tom servisu celoj akademskoj zajednici Srbije.

12
KoBSON prijavljuje raspon IP adresa koje koriste njegovi korisnici. Tako serveri na kojima se nalaze
pretplaćeni časopisi, baze i knjige prepoznaju KoBSON i dozvoljavaju korišćenje onih servisa na koje
je KoBSON pretplaćen.

Svaki servis ima sopstveni interfeis za pretraživanje, ali svakako sadrži brzo pretraživanje po ključnim
rečima (QUICK SEARCH) i za složenije pretraživanje (ADVANCED SEARCH) u koje možete
uključiti različita ograničenja - limite – po užoj naučnoj oblasti, vremenu publikovanja, dostupnosti
punog teksta, tipu rada, autoru itd.

Neki servisi imaju i EXPERT SEARCH koji omogućava još neke dodatne opcije pretraživanja. Svaki
servis ima i HELP koji treba pročitati jer daje informacije o tome koje tipove skraćivanja reči
podržava, koje operatore (AND, OR, NOT, SAME…), da li postoji mogućnost da otvorite svoj nalog i
da u njemu pamtite prethodna pretraživanja, možete li izabrane članke poslati meilom, štampati ili
preuzeti na svoj računar i u kom formatu i slična korisna uputstva.
Neki servisi omogućuju i listanje (BROWSE), a neki samo pretraživanje (SEARCH).

Elektronski časopisi su preko Interneta dostupni preko sajtova svojih izdavača. Tu se mogu naći
sadržaji brojeva i u većini slučajeva i apstrakti radova, a pristup celom tekstu je moguć samo za
pretplatnike časopisa.

Veliki broj izdavača ustupio je uz naknadu posebnim komercijalnim institucijama - agregatorima –

pravo da postavljaju na svoje servere časopise u punom tekstu i prodaju pretplatu na njihovo
korišćenje zainteresovanim institucijama, većinom bibliotekama.
Ovi agregatori časopise postavljaju na svoje servere sa zakašnjenjem od 6 do 12 meseci od datuma
izlaženja. To je tzv. embargo period, tokom kojeg izdavač časopisa ima ekskluzivno pravo da prodaje
pristup pojedinačnim člancima ili časopisima. Agregatori daju korisnicima mogućnost da istovremeno
pretražuju veliki broj časopisa, tako da znatno olakšavaju pronalaženje adekvatne literature.

Servisi Kobson-a

Iz akademskih institucija u Srbiji, dostupno je preko 35.000 naslova stranih naučnih časopisa u punom
tekstu, blizu 160.000 naslova knjiga, kao i nekoliko indeksnih baza podataka.
Većina časopisa je u punom tekstu dostupna od 1997. godine, dok su ranija godišta dostupna do nivoa
abstrakta.
Za predmetna pretraživanja po člancima ide se na sajt nekog od agregatora, ili direktno na sajt
izdavača.

Elektronski časopisi

Skup pretplaćenih izdavača čiji su naslovi dostupni u formi punog teksta:

Agregatori

13
Agregatori su proizvođači baza podataka koji referišu časopise više izdavača, čime ih čine dostupnim
za objedinjeno pretraživanje. Njihova prednost je i u tome što u sebe uključuju i časopise manjih
izdavača, koji su jedino na ovaj način dostupni.
Nedostatak se ogleda u tome što je za većinu časopisa puni tekst članka dostupan sa vremenskom
zadrškom ("delay"). Za neke naslove on iznosi svega 3 meseca, ali ima i naslova gde je čak 24
meseca.

EBSCO

Preko EBSCO servisa dostupno je 10 baza podataka koje obuhvataju razne naučne oblasti:

Academic Search Premier Ova multidisciplinarna baza obezbeđuje pune tekstove za preko 4 600
naslova časopisa, uključujući oko 3 900 recenziranih naslova. Za preko 1 000 naslova, arhiva punih
tekstova članaka dostupna je za period od 1975 godine. Takođe, za 1 000 časopisa omogućeno je i
pretraživanje citirane literature.
Business Source Premier Business Source Premier je najviše korišćena baza iz oblasti biznisa, koja
obezbeđuje pune tekstove članaka iz preko 2 300 časopisa, uključujući oko 1 100 recenziranih
naslova.

ERIC ERIC ( Education Resource Information Center) – pokriva oblast obrazovanja, sadrži preko
1,300,000 zapisa i linkove do preko 317,000 dokumenata u punom tekstu, sa arhivom od 1966 godine.

Health Source - Consumer Edition Ova baza podataka je najbogatija kolekcija zdravstvenih
informacija dostupnih u bibliotekama širom sveta.

Health Source: Nursing/Academic Edition Ova baza podataka obezbeđuje pristup do 550 naučnih
časopisa u punom tekstu, i obuhvata različite oblasti medicine.

Library, Information Science & Technology Abstracts Library, Information Science & Technology
Abstracts (LISTA) indeksira preko 500 bazičnih časopisa, preko 50 prioritetnih, i 125 odabranih
časopisa; zatim knjige, izveštaje o rezultatima istraživanja i protokola. Pokriva oblast bibliotekarstva,
klasifikacije, katalogizacije, bibliometriju, on-line pretraživanje informacija, upravljanje
informacijama i dr. Pokrivenost baze podataka proteže se unazad čak do sredine ‘60-ih.

MasterFILE Premier Namenjena isključivo javnim bibliotekama, ova multidisciplinarna baza

podataka omogućuje pristup punom tekstu članaka iz 1 700 opštih publikacija sa arhivom od 1975
godine. Pokrivajući gotovo svaku oblast opšteg interesa, MasterFILE Premier takođe sadrži pune
tekstove iz 500 knjiga i preko 164 400 primarnih izvora dokumenata, kao što je Image Collection sa
preko 502,000 fotografija, mapa i zastava. Ova baza podataka ažurira se na dnevnom nivou.

14
MEDLINE MEDLINE obezbeđuje autoritativne zdravstvene informacije iz oblasti medicine, nege
bolesnika, stomatologije, veterinarske medicine, sistema zdravstvene zaštite i mnoge druge. Kreiran
od strane National Library of Medicine, MEDLINE koristi MeSH (Medical Subject Headings)
hijerarhijsko indeksiranje, sa odrednicama i pododrednicama koje pružaju neverovatne mogućnosti
pretraživanja citata iz preko 4 800 biomedicinskih časopisa.

Regional Business News Ova baza podataka obezbeđuje pristup sveobuhvatnoj literaturi iz oblasti
regionalnog biznisa.

GreenFILE GreenFILE sadrži informacije o svim aspektima uticaja čoveka na životnu okolinu. Njena
kolekcija naučnih, vladinih i naslova opšteg interesa, okuplja sadržaje na temu globalnog zagrevanja,
zagađenja, održive poljoprivrede, obnovljivih izvora energije, reciklažu i drugo. Baza podataka
obezbeđuje pristup do preko 384 000 zapisa, kao i puni tekst do 4 7000 zapisa koji su u Open Access
režimu.

EMERALD

EMERALD servis obuhvata 214 vodećih svetskih časopisa sa kompletnim tekstom iz društvenih
nauka, ekonomije, menadžmenta, primenjenih nauka, tehnike, tehnologije, bibliotekarstva i
informatike. Period koji je pretplaćen za dobijanje kompletnih tekstova je od 1996. do danas. Za neke
časopise postoji embargo na pristup najnovijim brojevima.

JSTOR
Poznati agregator naučnih informacija JSTOR omogućava puni pristup časopisima velikog broja
svetski priznatihh izdavača.
Preko ovog servisa dostupno je oko 1200 časopisa iz svih oblasti nauke. Arhiva časopisa obuhvata
radove od početne godine objavljivanja do nekoliko godina unazad (3-10 godina).

Cite this item

15
Springer-link je elektronska baza časopisa izdavača Springer, koja obuhvata 1750 vrlo kvalitetnih
časopisa iz svih oblasti, pretraživih većinom od prvog broja i preko 30.000 knjiga. Period koji je
pretplaćen za dobijanje kompletnih tekstova iz časopisa je od 1997. do danas. Pošto nismo pretplaćeni
na sve časopise i na većinu knjiga koje se nalaze u ovoj bazi, neki članci odnosno poglavlja knjiga
nisu dostupni u punom tekstu. Simbol pored naslova označava da smo pretplaćeni na dati članak, a
ukoliko stoji simbol znači da nismo pretplaćeni na taj časopis odnosno elektronsku knjigu.

Cambridge University Press, Oxford Journal

Cambridge University Press obuhvata 325 časopisa i oko pola miliona članaka ove stare i ugledne
izdavačke kuće, koji pripadaju različitim naučnim oblastima, od matematike do lingvistike. Moguće je
pretraživati i literaturu citiranu u člancima iz časopisa na koje smo pretplaćeni, uglavnom od 2005. do
danas.
Oxford Journal obuhvata 230 časopisa iz svih naučnih oblasti koje objavljuje Oxford University
Press, samostalno ili u saradnji sa naučnim organizacijama iz celog sveta. Dve trećine ovih časopisa
spadaju u vodeće prema Journal Citation Reports listama.

Svetske novine u otvorenom pristupu

Thousands of world newspapers at your fingertips – sajt na kome se mogu pregledati najpopularnije
novine i magazini iz celog sveta. Pretraživanje se može vršiti po kontinentima, pa u okviru njih po
državama, ili izborom države iz abecedno uređene liste. Na ovom portalu nalaze se i linkovi do
velikog broja srpskih novina i magazina. Takođe, mogu se pregledati i svetski magazini, izlistani po
kategoriji. http://www.onlinenewspapers.com/

Elektronske knjige

U ovom servisu moguće je pretraživati elektronske knjige (blizu 160000 naslova) po ISBN broju,
naslovu, autoru ili izdavaču. U zavisnosti od izdavača, mogu se skinuti kompletni tekstovi, ili samo
16
određeni broj strana, bilo kao celo poglavlje ili stranica po stranica, kao pojedinačan PDF. Ova
aplikacija je specijalizovana za pretraživanje knjiga na Internetu. Uz pomoć Google Books
pretraživača moguća je pretraga i pronalaženje knjiga, kao i dobijanje informacija o njihovoj
dostupnosti kako u elektronskoj tako i papirnoj formi. Na primer ukoliko se klikne na link Find in a
library moguće je doći do podatka o tome u kojoj biblioteci je moguće pronaći traženu knjigu. Google
Books nudi mogućnost da se kreira lična virtuelna biblioteka korišćenjem opcije Add to my library.
Da bi se koristila ova mogućnost, neophodno je prvo otvoriti lični nalog na Google-u.

Preko Google Books pretraživača, moguće je u najvećem broju slučajeva dobiti pregled knjige, tj.
moguće je videti samo delove knjige. U podešavanjima za naprednu pretragu Advanced Book Search
moguće je izabrati da se pretražuju samo one knjige koje su dostupne u punom tekstu. U punom tekstu
su dostupne one knjige za koje je istekao period trajanja autorskih prava, tako da su uglavnom
dostupne starije knjige.

Ebsco eBook

EBSCO eBook Academic Collection obuhvata preko 135.000 naslova iz svih oblasti. Pretraga
kolekcije može se izršiti na nekoliko načina: osnovna pretraga preko polja za pretragu, napredna
pretraga na osnovu imena autora, naslova, jezika i slično, i na osnovu kategorije, odnosno predmeta.
Omogućen je pregled teksta po poglavljima, preuzimanje teksta, automatsko citiranje i izbor stila
citiranja (MLA, APA i dr.), pregled sadržaja i relevantne stranice iz e-knjige.
Preporučuje se otvaranje ličnog naloga (Create a new Account) koji pruža niz pogodnosti: pravljenje
sopstvene "police" knjiga (My EBSCOhost Folder), pamćenje obeleženog teksta i unetih komentara,
obeležavanje određene stranice i slanje elektronskom poštom, štampanje i čuvanje stranice u
različitim formatima. Prilikom otvaranja naloga neophodno je prijaviti komercijalnu e-mail adresu
(gmail, yahoo, hotmail...).
Preko ličnog naloga e-knjige se mogu preuzeti na određeni period (Download Offline), ali je potrebno
da se instalira program Adobe Digital.

SpringerLink

Nakon dobijanja rezultata pretraživanja za svaki naslov ponuđene su tri mogućnosti: View this eBook,
Show details i Add to my List. Prvi link upućuje na sadržaj knjige i pruža mogućnost njenog
pregledanja stranicu po stranicu. Klikom na opciju Next page, otvara se naredna stranica. Biranje
opcije Show Acrobat Tools omogućava čuvanje, štampanje ili slanje e-mailom željene stranice.
Pretplaćene knjige mogu se u celosti čitati online i preuzimati ili štampati pojedine strane i poglavlja,
ali ne i knjige u celini.

Doktorske disertacije

Doktorske disertacije predstavljaju veoma značajan izvor informacija.

17
 U Srbiji najveću zbirku doktorskih disertacija u papirnom obliku ima Univerzitetska biblioteka
„Svetozar Marković”.
Čuvaju se u univerzitetskim bibliotekama matičnih fakulteta u papirnom obliku.
Podaci o svim disertacijama koje su branjene i koje postoje u bibliotekama u Srbiji uneti su u
elektronske kataloge univerzitetskih biblioteka, i nalaze se i u Virtuelnoj biblioteci Srbije – centralnom
uzajamnom katalogu biblioteka Srbije.

U Virtuelnoj biblioteci Srbije registrovano je 40.869 disertacija sa podacima o tome gde se

čuvaju.

Doktorske disertacije

Trend u svetu je da se prikupljaju elektronske verzije doktorskih disertacija i da se one čuvaju u

digitalnim repozitorijumima univerzitetskih biblioteka. Autori odlučuju o tome da li će, i do kog
nivoa, tekst teze biti dostupan korisnicima sa interneta ili će biti dostupan samo na internoj
univerzitetskoj mreži. Formiran je digitalni repozitorjum Univerziteta u Beogradu - Phaidra u kome se
indeksiraju i arhiviraju naučni i stručni radovi profesora i saradnika Univerziteta. U okviru njega
formiran je i repozitorijum doktorskih disertacija "e-teze".

Preko adrese asocijacije umreženih repozitorijuma digitalizovanih teza i disertacija – Networked

Digital Library of Theses and Dissertations

http://www.ndltd.org/resources/find-etds

moguće je doći do podataka o doktorskim disertacijama odbranjenim u svetu i do nekoliko stotina

hiljada odbranjenih doktorskih disertacija u punom tekstu, koje se nalaze u slobodnom pristupu na
serverima univerziteta učlanjenih u ovu asocijaciju.

3. Библиографија у функцији научног рада:

Појам библиографије to biblion (књига), grafein (писати) – тумачење библиографије зачето у 5. веку
пре наше ере, као поступка писања или преписивања књига.

У 17. веку поступак описивања књига. Чувена енциклопедија Дидроа и Даламбера (1751) уопште
не садржи појам библиографија, већ само термин библиограф који означава лице верзирано у
познавању и дешифровању рукописа. Век касније (1885) Bertlo Marslen у Великој француској
енциклопедији уводи појам библиографије као науке о књигама са гледишта њиховог описивања и
класификације.
N. M. Lisovskiè: „Многи предмет библиографије схватају само као састављање разних каталога и
садржаја и у библиографу виде само каталогизатора. Предмет библиографије је, међутим,
књигознанство (книговедение) у најширем значењу те речи. Обухвата разноврсна истраживања о
литерарним и умјетничким споменицима, историју штампе, опис и историју библиотека, историју
трговине књигама и издавања књига, податке о писцима и умјетницима, библиографима,
штампарима, књижарима. Коначно, у библиографију се могу укључити истраживања о делима која
18
из било ког разлога нису штампана, те опис старих и новијих рукописа, разрешавање анонима и
псеудонима“
Noe de la Rochelle – двоји историјско-књижевну и техничку библиографију.
Michael Denis - библиографија је наука о књизи подељена на дипломатску, типографску
библиографију, науку о библиотекарству и каталог књига.
Ками и Еберт – утилитарност библиографије.
Примењени карактер кроз синониме: каталог, индекс, библиотека, лексикон, речник, трезор, анали,
литература, реперторијум, инвентар, мануел, приручник, анали,тезаурус, летопис.
Георгије Магарашевић саставља и објављује „Кратке библиографическе вести о литератури
Славена“ - један од раних теоретских прилога из ове области код Срба, у коме се напредак
књижевности поставља у директну зависност од библиографије.
Стојан Новаковић - „статистика злијех и добријех дјела у разне периоде живота, статистика рађања
и умирања, врлине и пријеступа, те је и она стекла свој попис душа, те и у њој бројеви и мјерење
масе писанога и писалаца, публике и потребе њене дају оне исте дивне резултате које видимо у
историји осталих грана људскога живота.“
К. Грубачић, Ј. Логар, Г. Михаиловић, И. Хорват, О. Срдановић-Бараћ, В. Сечански, В.
Максимовић, М. Пантић.
Luiz Nel Malkle: „Није битно расправљати да ли је рад на библиографији техничког или научног
карактера, важно је да добијемо добро редиговане библиографије, да такве библиографије буду
инструменат истраживања и информације, и да нам из вековне анонимности поново открију у
жељеном тренутку све производе људских мисли, и оне који припадају најдаљој прошлости, као и
најближој садашњости.
Библиографија је наука која има сопствене научне методе, библиографски и класификациони, и
користи их у циљу систематизације људског знања и његових разнородних продуката. Како своје
научне методе уступа другим наукама, третирана је и као помоћна, али не и подређена научна
дисциплина. Методолошки, библиографија подразумева истраживања на пољу спознавања,
пописивања, описивања и разврставања грађе у складу са унапред задатим програмом, принципима
и циљевима рада. Резултат библиографских истраживања је попис публикација уређен по неком
заједничком обележју, установљене намене, типа и структуре, чија тачност, потпуност и
доследност зависе од степена образовања, научне дисциплине и савесности библиографа.
Димитрије Давидовић: „Ја сам као уредник новина између списатеља србски оно што је
протоколиста какав у служби којој чиновничкој; дужност је његова да запише у протокол све
штогод му откуд дође, или било добро или рђаво написано, или против најмањег или највећег
човека, да и оно што је против самог себе написано.
Антоније Арновљев Арнот: „Пишем за род мој славни и заиста мени премили, пишем толико не
колико хоћу, него колико год могу.“
Стојан Новаковић: „Библиографију интересују подједнако и најгори и најбољи штампани комади:
њезин је посао да што потпуније покупи све што је урађено и што то боље учини, више вреди.“

Систематизација библиографије:

по садржини грађе:

19
 1) опште библиографије (без обзира на форму, карактер и предмет публикације);
2) специјалне библиографије (разврстане по форми, карактеру или предмету грађе).

по обухвату грађе:

1) исцрпне библиографије (које се односе на свеукупну издавачку продукцију);

2) селективне библиографије (које региструју део књижне продукције).

по врсти обухваћених публикација:

1) библиографије монографија;
2) библиографије периодике;
3) библиографије саставних делова публикација;
4) библиографије сваког типа некњижне грађе посебно.

по облику:

1) самосталне библиографије (без обзира на форму коју имају, дакле: књига, часописа, новина,
прилога у некој публикацији);
2) скривене (у списковима литературе и напоменама);
3) библиографије другог степена (које указују на постојеће библиографије);
4) библиографије трећег степена (које указују на постојеће библиографије другог степена).

по врсти извора:

1) примарне (у којима је сваки опис урађен према виђеном материјалу);

2) секундарне (у којима су описи преузети из других примарних извора, међу којима су
библиографије, лексикони, енциклопедије итд.).

Према садржини библиографије = формални распоред јединица

по хронолошком критеријуму:

1) текуће библиографије (које прате савремену издавачку продукцију и објављују се у

одређеном временском распону, да би у редовним размацима могле бити обједињене
такозваним кумулативним текућим библиографијама, које збирно доносе већ објављиване,
евентуално допуњаване, податке из претходног периода);
2) ретроспективне библиографије (које доносе податке о издавачкој продукцији неког ранијег
периода);
3) перспективне библиографије (чији је предмет интересовања књижна продукција у скоријој
будућности).

20
по географско-језичкој припадности:

1) завичајне библиографије ( засноване на издавачкој продукцији везаној за ужи географски

локалитет);
2) регионалне библиографије ( које обухватају штампарску продукцију ширег географског
локалитета одређеног по неким заједничким карактеристикама);
3) националне библиографије (заинтересоване за издавачку продукцију једног народа или једне
земље);
4) међународне библиографије (базиране на издавачкој продукцији више земаља);
5) универзалне библиографије (које нису омеђене ни по једном критеријуму: нације, државних
граница, језика, предмета...).

По предмету обраде, као и по начину распореда библиографских јединица:

1) ауторске - персоналне библиографије (када је предмет обраде личност, или када су

библиографске јединице распоређене према презименима обухваћених аутора);
2) хронолошке библиографије ( када је предмет библиографије одређени временски период,
или када су јединице распоређене по хронолошком критеријуму);
3) стручне библиографије (када се односе на одређену област људског знања, или када грађу
разврставају по струкама установљеним неком класификацијом);
4) предметне библиографије (које се могу односити на један предмет, или свеукупну грађу
делити према предмету);
5) унакрсне библиографије (када су у распоређивању грађе присутни различити критеријуми).

Према циљу и намени библиографије

по карактеру описа:

1) регистрационе - индикативне библиографије (којима је циљ да пруже основну информацију

о публикацији);
2) анотиране библиографије (које су снабдевене напоменом).
Према карактеру напомене оне се даље деле на:
а) дескриптивне библиографије (чија анотација садржи опис самог примерка публикације);
б) рекомандиране библиографије (чија напомена може садржати део рецензије, податке о
наградама или вођеним полемикама у циљу препоручивања неког дела);
в) реферативне библиографије (које доносе кратак сажетак садржаја описиване публикације);
г) критичке библиографије (у којима знање библиографа-предметног специјалисте, па и његова
субјективност, највише долазе до изражаја, јер напомене представљају мале критичке осврте).

Методологија:

 Одређивање теме библиографије

 Прикупљање грађе, истраживање извора
21
  Селекција
 Описивање и класификација
 Пратећи елементи библиографије
 Редиговање

Врсте библиографских јединица

Библиографске јединице могу бити, усклађено са систематизацијом самих библиографија,

елементарне или регистрационе, и анотиране, које се даље рашчлањују на дескриптивне,
рекомандиране, реферативне, и критичке. Елементарне библиографске јединице склопљене су
од најбитнијих података који пружају основна сазнања о обрађиваној публикацији. Анотиране
библиографске јединице имају сложенију форму и садржину, нудећи у напоменама опис
физичког стања примерка, препоруку, сажетак или критички осврт, чиме у извесној мери утичу
на обликовање односа корисника према описиваном примерку.

НАЦИОНАЛНА БИБЛИОГРАФИЈА

Савремено тумачење појма националне библиографије најближе је објашњењу које је 1902.

године пружила Конгресна библиотека, по којем она обухвата: књиге штампане и издате у
једној земљи; књиге аутора који су у њој рођени и ту живе; књиге странаца писане језиком те
земље и књиге којима је та земља предмет интересовања. Наредне деценије донеле су
поједностављивање или једнострано тумачење ове дефиниције, при чему су у различитим
библиографијама политички, територијални, историјски или језички параметри били
доминантни.

Текућа библиографија

Орфелинови текстови О књигама у несачуваном Календару (1766) и Известије о учених делах

у Магазину (1768) исходишта су библиографске мисли у Србији и реформаторског опредељења
да се нова издања најаве и представе публици.
У листу браће Маркидес-Пуљо Сербскија новини повседневнија српски живаљ је два пута
недељно током 1791-1792. године извештаван о политичким и повремено културним
збивањима, међу којима најчешће о српским календарима за идућу годину.
Не мењајући профил ранијих српских новина, сем што су од њих биле „боље уређиване,
прегледније и читљивије“, Славено-сербскија вједомости, као ауторско чедо Стефана
Новаковића, трају само две године (1792-1793) и редовно извештавају о издавачкој делатности
сопствене штампарије.

Арнот (Магазин), Андрић (Летопис, Зимзелен, Скоротеча, Светозор), Тирол (Возаревићева

Голубица). Библиографија објављивана у Гласнику током 1856, 1857. и 1858. године знатно се
разликује од пређашњих, које су ограничене на књиге штампане у Србији, често непрецизне и
нетачне у опису. У поменутом трогодишту библиографију је уређивао тадашњи секретар
Друштва србске словесности Ђура Даничић, који ју је по први пут 1858. године тако и
22
насловио. Тада је грађа подељена на две целине „Србске књиге године 1857. и Нове књиге на
другим језицима које се тичу Срба, и то „само оне које су у Београд добављене“.
Од добро осмишљених, али неостварених почетака, за десетак година стигло се до прописно
устројене Даничићеве библиографије, која је унутар хронолошког имала алфабетски распоред,
наглашену одредницу са инвертованим редом речи код имена аутора, „пресликавањем“
насловне стране, док су за податке ван ње биле предвиђене округле заграде, са развијеном
напоменом, уз обухватање и српских и хрватских издања. Један од првих резултата
организованог рада на текућој библиографији био је Библиограф, попис нових књига и
периодичних публикација Краљевине СХС, који је излазио у Београду сваког месеца од 1926.
године. Тада већ уобичајени приступ раздвајања монографских од серијских публикација овде
није примењен. Груписање истородних публикација остварено је само код закона, а
класификација грађе је била комбинована, по форми, намени, издавачу, области, примењеним
дисциплинама.

Завичајна библиографија

Територијални принцип у националну библиографију први је увео Димитрије Тирол, а вратио

га је осамдесетих година 19. века архимандрит Нићифор Дучић, објављујући 1874. године у
Гласнику СУД Каталог списа о Црној Гори на српском и странијем језицима.

Библиографија периодике

Средства за напредак литературе славенске, описујући серијске публикације источних и

западних словенских народа, Магарашевић их је разврстао на летописе, журнале и новине,
чиме је надмашио и Сопиковљеву узорну библиографију тога доба, у којој су омеђене и
неомеђене публикације обједињене. Сличан приступ имао је и Павле Стаматовић који је
истакао журнале, газете и алманахе.

Анотирана библиографија

Рекомандирана библиографија, која је заметак анотиране у првој половини 19. века, напоменом
препоручује дело читаоцу, пропагира га у јавности и стога се може користити као
популаризатор образовања, културе и науке.
Реферативна (резимирана, садржајна) библиографија развила се поступно из Гласника Српске
краљевске академије, Прилога за књижевност, језик, историју и фолклор и Јужнословенског
филолога.

Лукијан Мушицки

Обухватио српске књиге од Октоиха Ђурђа Црнојевића 1493. до Доситејевог Мезимца 1818.
године. Његова библиографија није никада објављена, већ је доступна само као рукопис у
четири свеске у Архиву САНУ. На трећој страни прве свеске стоји „Сербскаја словесност,
раздјељена по класама јаже сут“, што указује на стручни распоред (у прве две свеске), у коме је
23
примењена класификација библиотекара Ваплера, иначе у употреби у Патријаршијској
библиотеци. На првој страни треће свеске записано је „Осмотреније сербскаго књижества по
азбучному реду“, док четврта свеска почиње реченицом „Осмотреније сербскаго књижества по
хронологическому реду.“ У самој библиографији препознају се два рукописа, од којих је један
„нервозан, исписан, брз“ у другој свесци, исправкама и допунама његов. Педантно бележење
наслова, коректно скраћивање оних предугих, тачно датирање, пописивање 33 књиге које
касније нису поновљене код Шафарика, а 80 књига незаступљених код Стојана Новаковића,
оправдавају чињеницу да је „изашао на глас најобавештенијег Србина у области српске
културе свога доба“

Антоније Арновљев Арнот

Србско списатељство, у чијих је педесет ситно писаних табака уложио седмогодишњи рад,
показују његову велику књижевну и библиографску ерудицију. У своме предговору Арнот је
објаснио да његова библиографија „содержава у себи имена свију србски списатеља, по
Азбучном реду; и она списанија која су до данас на свет србски изишла; с библиографи-ческо-
критическим и другим нуждним примјечанијама.Œ Ова библио-графија не само да није
објављена, већ није ни сачувана, те само на основу делова који обухватају остварења српског
писца, објављена у земљи и у иностранству, можемо закључивати да је била ретроспективна
(1741-1839), анотирана, у азбучном редоследу и драгоцена по својој потпуности, јер је
сачувала податке о 85 наслова којих нема код Стојана Новаковића, због чега се лакше прихвата
и неколицина грешака.

Стојан Новаковић

Новаковићева библиографија сложена је по хронолошком принципу, који је Павелу

Аполоновичу Ровинском приближио хронолошку систематизацију српске издавачке
делатности: „од 1741. до 1832. године, када су српске књиге штампане искључиво у
аустроугарским земљама и другим местима изван Кнежевине Србије; други, од 1832. до 1857.
године, од учешћа Београда (1832) и Новог Сада (1831), у току кога се српска књижевност
развија слабо и неравномерно; осцилирајући између напредовања и опадања; најзад
последњих једанаест година представља сталан снажан раст броја књига без икаквих
осцилација. Први период обухвата 91 годину са 816 дела, дакле, око 9 на сваку годину; други
обухвата 25 година са 1246 дела, нешто више од 49 годишње; трећи, једанаест година са 1143
дела, скоро по 104 годишње.

Настављачи С. Новаковића

Грешке у опису, које су касније исправљали и допуњавали:Ђорђе Рајковић (343 нове

библиографске јединице), Душан Ђермеков (још 97 радова), Бранко Мушицки (додате 62
библиографске јединице), Владимир Красић (38 јединица у области народне књижевности),
Марко Кречаревић (37 јединица), Љубомир Стојановић (који је углавном указивао на
непотпуност података).
24
Павле Поповић

Као управник Српског семинара Филозофског факултета у Београду, Поповић је уз помоћ

колега и студената организовао рад на српској библиографији „за све неизрађене године“, за
период од 1868. до 1905. године. Сакупљена грађа, на којој је радило „пуно вредних и вештих
ђачких рукуŒ представљала је „огроман материјал од неколико десетина хиљада картона (...) у
готовом или скоро готовом рукопису“, чије су објављивање омеле ратне прилике.

Периодизација српске библиографије

Од прве штампане књиге 1494. до краја 17. века;

18. век;
1801-1867;
1868-1944.

Георгије Михаиловић

1. Све што су Срби у 18. веку путем штампе објавили на било ком језику:
а) оригинална дела српских писаца;
б) преводе страних писаца на једну од варијанти тадашњег српског књижевног језика, а
штампане црквеном или грађанском ћирилицом;
в) књиге за црквене потребе и верску поуку, без обзира на верску припадност, само ако су
издате на црквенословенском или напред наведеном језику, а штампане црквеном, грађанском
или брзописном ћирилицом;
г) привилегије штампане о трошку Срба на латинском језику;
д) сва остала наша издања у 18. веку штампана црквеном или грађанском ћирилицом као:
школске књиге и школски извештаји, новине, прокламације, календари, извештаји
акционарских друштава, итд.
2. Издања државних власти за употребу и обавештење Срба, штампана црквеном или
грађанском ћирилицом, као што су школске књиге, закони, наредбе, санитарна упутства,
прокламације и др.
3. Каталози наших књига издаваних од штампарија.
4. Један превод српског писца на руски језик.

Српска библиографија

Ретроспективна:
а) Све књиге штампане на територији Народне републике Србије без обзира на језик, писмо
или национално порекло аутора;
б) све књиге аутора српскога порекла штампане ван граница Југославије без обзира на језик;
в) све књиге штампане ван граница Југославије на српскохрватском језику без обзира на
национално порекло аутора;
25
г) сва издања Српске академије наука и уметности и Српске књижевне задруге штампана на
територији неке наше друге републике;
д) издања Народног дела штампана у Загребу;
ђ) издања издавача из Србије штампана у штампарији Ново доба у Вуковару од 1918. до 1930.
године.“
Текућу библиграфију израђује Народна библиотека Србије. Постоје: Библиографија Србије,
Библиографија Војводине, Библиографија Републике Српске. Неразвијеност критеријума,
односно недовољна самосвест.

Неодговорност библиографа потхрањује:

 свесно ускраћена информација;

 погрешна информација из незнања;
 инертност и уклапање у систем

Одговорност библиографa:

 спознаја о универзалним вредностима;

 спознаја да у култури, као ни у науци, нема националних граница;
 спознаја да значај писца не зависи од величине и заступљености нације.

Научне библиографске базе података:

Библиграфксе базе података су показатељ продуктивности и цитираности.

Уз основне библиографске податке садрже и информације које омогућавају процену
цитираности.
Обухватају једну или више сродних научних дисциплина.
Омогућавају евалуацију учинка.

4. Bibliografsko citiranje

Bibliografija je nauka koja ima sopstvene naučne metode i koristi ih u cilju sistematizacije ljudskog
znanja i njegovih raznorodnih poduhvata. Kako svoje naučne metode ustupa drugim naukama,
tretirana je i kao pomoćna, ali ne i podređena naučna disciplina.
Metodološki, bibliografija podrazumeva istraživanja na polju spoznavanja, popisivanja, opisivanja i
razvrstavanja građe u skladu sa unapred zadatim programom, principima i ciljevima rada. Rezultat
bibliografskih istraživanja je popis publikacija urađen po nekom zajedničkom obeležju, ustanovljene
namene, tipa i strukture, čija tačnost, potpunost i doslednost zavise od stepena obrazovanja , naučne
discipline i savesnosti bibliografa.
Bibliografsko citiranje je navođenje izvora podataka iz publikacije (knjige, članka, web stranice ili
drugog publikovanog izvora) koje smo koristili za vlastite radove, sa dovoljnim detaljima kako bi se

26
ta publikacija mogla pouzdano identifikovati.

Autor se opredeljuje da citira mišljenje drugog istraživača iz više razloga:

 poštujući naučni autoritet i autorska prava drugih naučnika;

 kako bi predstavio kontinuitet naučne misli o temi koju proučava;
 sa željom da prethodna saznanja posluže kao predložak njegovim sudovima;
 u težnji da potvrđivanjem ili oponiranjem čitaoce ubedi u validnost sopstvenog stava;
 u nameri da čitaoce upozna sa bibliografskim podacima o svim, ili odabranim ranijim
radovima kako bi takva selektivna ili potpuna bibliografija uvek mogla biti izvor novih
istraživanja;
 sa ciljem da opravda sopstveno bavljenje tom temom i istakne originalnost svojih sudova.

Bibliografsko citiranje generalno možemo izvesti na dva načina:

 citiranjem u samom tekstu (stil humanističkih nauka)

 popisom izvora ili bibliografijom (sistem autor-datiranje).

Citiranje unutar teksta se odnosi na navođenje izvora citiranog odlomka u tekstu. Označava se brojem
(ili oznakom) bibliografskog citata, u tekstu i napomenama na dnu strane (fusnota) ili na kraju teksta
(napomena, beleška, endnota). Napomene moraju slediti redosled citata ili biti numerisane.
Bibliografija (u kontekstu citiranja) je popis svih izvora (i njihovih autora) korišćenih u nekom radu.
Grubo, bibliografija u širem smislu se može podeliti na literaturu i bibliografiju (u užem smislu).

Literatura (References) je manja po obimu. Uglavnom sadrži samo dela na koja se pozivamo u tekstu.

Bibliografija (Bibliography) je većeg obima, selektivna i iscrpna i može sadržati i radove na koje se ne
pozivamo direktno u tekstu.
Jedinice u literaturi ili bibliografiji se sastoje od podataka neophodnih za identifikaciju izvora.
Redosled podataka i struktura zavise od korišćenog stila i vrste dela (monografija, članak u časopisu,
rad u zborniku ...).
Podaci koji se navode u najvećem broju slučajeva su sledeći:
 autor ili drugi podatak o odgovornosti
 naslov rada
 godina objavljivanja
 izdavač
 mesto izdavanja
 naslov časopisa ili zbornika
 broj časopisa
 brojevi stranica za citat.

Stilovi bibliografskog citiranja

27
Postoji velik broj različitih sistema, standarda, pravila i načina citiranja, za skoro svaku pojedinu
oblast u okviru prirodnih i društvenih nauka, zakonodavstva i umetnosti. Čak i u unutar pojedinih,
uskih oblasti, često redakcije pojedinih časopisa ili naučnih ustanova koje publikuju delo, imaju svoje
specifične zahteve za određenim formatima bibliografskog citiranja.
Između velikog broja stilova ističu se:
 Čikago stil
 Tjurabian stil
 MLA (Modern Language Association) stil
 APA (American Psychological Association) stil
 Harvard stil
 ISBD (International Standard Bibliographic Description)

Čikago stil

Čikago stil (Chicago Style) biliografskog citiranja koristi se u naučnim radovima iz istorije i drugih
humanističkih nauka.
Priručnik Čikago stila (The Chicago Manual of Style - CMS) predstavlja uputstvo za korišćenje ovog
stila. Objavio ga je University of Chicago Press 1906. godine. Do danas je doživeo 16 izdanja. Spada
u prve priručnike za citiranje, i velikim delom je doprineo standardizaciji istraživačke metodologije,
kada su stilovi citiranja u pitanju. Novija izdanja uvažavaju pojavu elektronskih publikacija i Internet
kao relevantne izvore podataka, te daje uputstvo za njihovo navođenje u naučnom radu. Objavljen je i
u štampanom obliku i on-line.

Primeri navođenja izvora:

navođenje knjige:
1 autor:
napomena ili fusnota (u daljem tekst u F): redni broj. Ime i prezime autora, Naslov knjige (Mesto
izdanja: Izdavač, godina), strana .
1. Branko V. Radičević, Priče o životinjama (Beograd: Srpska književna zadruga, 1991), 26.
библиографија (у даљем текст у Б): Презиме, име аутора. Наслов књиге. Место издања:
Издавач, година.
Radičević, Branko V. Priče o životinjama. Beograd: Srpska književna zadruga, 1991.

2 autora:

F: redni broj. Ime i prezime i ime i prezime autora, Naslov knjige (Mesto izdanja: Izdavač, godina),
strana.
2. Džon Ganc i Džek B. Ročester, Pirati digitalnog doba: kako sukobi oko intelektualne svojine
ugrožavaju naše lične slobode, naše poslovanje i svetsku privredu (Beograd: Clio, 2007), 36-42.
B: Prezime, ime i ime i prezime autora. Naslov knjige. Mesto izdanja: Izdavač, godina.
Ganc, Džon i Džek B. Ročester. Pirati digitalnog doba: kako sukobi oko intelektualne svojine
ugrožavaju naše lične slobode, naše poslovanje i svetsku privredu. Beograd: Clio, 2007.
28
4 ili više autora:

F: redni broj. Ime i prezime autora i dr., Naslov knjige (Mesto izdanja: Izdavač, godina), strana.
3. Boško Babik i dr., Spomenici na srednjovekovnata i ponovata istorija na Makedonija (Skopje,
Prilep: Institut za istražuvanje na staroslovenskata kultura, 1981), 254.
B: Prezime, ime, ime i prezime, ime i prezime, ime i prezime i ime i prezime autora. Naslov knjige.
Mesto izdanja: Izdavač, godina.
Babik, Boško, Vladimir Mošin, Slavica Nikolovska, Zagorka Rasolkoska-Nikolovska, Lidija
Slaveva i Radmila Ugrinova–Skalovska podgotovile. Spomenici na srednjovekovnata i ponovata
istorija na Makedonija. Skopje, Prilep: Institut za istražuvanje na staroslovenskata kultura, 1981.

primarna odgovornost urednika, prevodioca ili priređivača, kada nije naveden autor:

F: redni broj. Ime i prezime, ur., gl i odg. ur., prev., prir., Naslov knjige (Mesto izdanja: Izdavač,
godina), strana.
4. Gojko Tešić, prir., Citat Vinaver (Beograd: Kulturni centar Beograda, 2007), 235.
B: Prezime, ime, ur., gl i odg. ur., prev., prir. Naslov knjige. Mesto izdanja: Izdavač, godina.
Tešić, Gojko, prir. Citat Vinaver. Beograd: Kulturni centar Beograda, 2007.

sekundarna odgovornost (urednik, prevodilac ili priređivač uz autora):

F: redni broj. Ime i prezime autora, Naslov knjige, ur., gl. i odg. ur., prev., prir. Ime i prezime (Mesto
izdanja: Izdavač, godina), strana.
5. Vilijam Šekspir, Magbet, prir. Vladislava Gordić Petković, prev. Svetislav Stefanović
(Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2003), 23.
B: Prezime, ime autora. Naslov knjige. Urednik, Glavni i odgovorni urednik, Preveo, Priredio Ime i
prezime. Mesto izdanja: Izdavač, godina.
Šekspir, Vilijam. Magbet. Priredila i propratne beleške napisala Vladislava Gordić Petković. Preveo
Svetislav Stefanović. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2003.

poglavlje ili neki drugi deo knjige:

F: redni broj. Ime i prezime autora, „Naslov poglavlja“, u Naslov knjige, urednik Ime i prezime
(Mesto izdanja: Izdavač, godina), strana.
6. Vesna Jezerkić, „Ženski likovi u dramama Borislava Mihajlovića“, u Mihizova drama u evropskom
kontekstu: zbornik tekstova, priredio Svetislav Jovanov, urednik izdanja Dušan Jakovljev (Irig: Srpska
čitaonica Irig i Fond „Borislav Mihajlović Mihiz“, 2006), 68-69.
B: Prezime, ime autora. „Naslov poglavlja“. U Naslov knjige. urednik Ime i prezime, strane. Mesto
izdanja: Izdavač, godina.
Jezerkić, Vesna. „Ženski likovi u dramama Borislava Mihajlovića“. U Mihizova drama u evropskom
kontekstu: zbornik tekstova. Priredio Svetislav Jovanov. Urednik izdanja Dušan Jakovljev, 66-77. Irig:
Srpska čitaonica Irig i Fond „Borislav Mihajlović Mihiz, 2006.

29
predgovor, uvodnik, pogovor:

F: redni broj. Ime i prezime, predgovor, uvodnik, pogovor u Naslov knjige, Ime i prezime autora
(Mesto izdanja: Izdavač, godina), strane.
7. Neven Ušumović, Pogovor u Alternativni vodič kroz Vavilon, Srđan V. Tešin (Zrenjanin: Gradska
narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, 2008), 152.
B: Prezime, ime. Predgovor, uvodnik, pogovor u Naslov knjige, Ime i prezime autora, strane. Mesto
izdanja: Izdavač, godina.
Ušumović, Neven. Pogovor u Alternativni vodič kroz Vavilon. Srđan V. Tešin, 151-154. Zrenjanin:
Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, 2008.

elektronsko izdanje knjige:

(Ako je knjiga dostupna u više formata, trebalo bi navesti onu verziju koja je korišćena u radu, ali se
mogu navesti i drugi formati.)
F: redni broj. Ime i prezime autora, Naslov knjige (Mesto izdanja: Izdavač, godina), http://adresa
(preuzeto datum).
8. Branislav Nušić, Autobiografija (Beograd: Kreativni centar, 2001),
http://www.antikvarneknjige.com/elektronskeknjige/detail-item_39 (preuzeto 3. 9. 2008)
B: Prezime, ime autora. Naslov knjige. Mesto izdanja: Izdavač, godina. http://adresa. (preuzeto
datum).
Takođe dostupno u štampanom obliku i na CD-ROM.
Nušić, Branislav. Autobiografija. Beograd: Kreativni centar, 2001.
http://www.antikvarneknjige.com/elektronskeknjige/detail-item_39 (preuzeto 3. 9. 2008). Takođe
dostupno u štampanom obliku.

navođenje časopisa:

rad u časopisu u štampanom obliku (jedan autor):

F: redni broj. Ime i prezime autora, „Naslov teksta“, Naslov časopisa godina izlaženja, broj, sveska
(godina): strana.
9. Ljubomir Živkov, „Izgubljeni raj“, Think Tank br. 17-18 (2007): 84.
B: Prezime, ime. „Naslov teksta“. Naslov časopisa godina izlaženja, broj, sveska12 (godina): strane.
Živkov, Ljubomir. „Izgubljeni raj“. Think Tank br. 17-18 (2007): 84-85.

rad u časopis u (više autora):

F: redni broj. Ime prezime i ime i prezime, „Naslov teksta“, Naslov časopisa godina izlaženja, broj,
sveska (godina): strana.
10. Dejan Ajdačić i Zoran Stefanović, „Projekat Rastko – Biblioteka srpske kulture na Internetu“,
Glasnik Narodne biblioteke Srbije 1 (1999): 74.
B: Prezime, ime i ime i prezime. „Naslov teksta“. Naslov časopisa godina izlaženja, broj, sveska
(godina): strane.

30
Ajdačić, Dejan i Zoran Stefanović, „Projekat Rastko – Biblioteka srpske kult ure na Internetu“.
Glasnik Narodne biblioteke Srbije 1 (1999): 73-78.

MLA (Modern Language Association) stil

MLA stil je veoma zastupljen za radove iz oblasti modernih jezika, literature i drugih humanističkih
nauka. Prvi put je objavljen kao “MLA Style Sheet” od strane Asocijacije modernih jezika Amerike
(Modern Language Association of America) 1951. godine. Od tada, široko prihvaćen za radove iz
navedenih oblasti, menjao se i definisao.
Danas postoje dva dominantna priručnika koja definišu MLA stil:
„MLA Style Manual and Guide to Scholarly Publishing“ je 3. izdanje uputstva, objavljeno 2008.
godine i obraća se završenim studentima, učiteljima i profesionalnim piscima. Prihvaćen je u preko
hiljadu školskih i literarnih žurnala, novina i magazina.
„MLA Handbook for Writers of Research Papers“ objavljen 2009. godine (7. izdanje). Priručnik se za
razliku od uputstva više okreće ka populaciji srednjoškolskih i nesvršenih studenata i njihovim
radovima iz navedenih oblasti.

Monografska publikacija:

Prezime, ime autora i ime i prezime drugog autora. Naslov knjige. Podatak o imenu prevodioca,
priređivača, ili nekoj drugoj vrsti autorstva. Podatak o izdanju ili broju tomova. Mesto izdavanja:
izdavač, godina izdavanja.
Primer: Miletić, Svetozar. O srpskom pitanju. Izbor i predgovor Čedomir Popov. Novi Sad: Gradska
biblioteka, 2001.
Mišić, Branislav i Lončarević, Ranko. Menadžment – škole i novi pristupi. 2. prošireno izd. Banja
Luka: Ekonomski fakultet, 2004.

Sekundarno autorstvo:

Ukoliko vam je pri opisu važnije sekundarno autorstvo (podatak o prevodiocu, priređivaču, piscu
predgovora, pogovora, uredniku, ilustratoru ...), struktura opisa će biti sledeća:
Prezime, ime prevodioca, prev. (ili prir., ured., ilustr.). Naslov dela. Ime i prezime autora. Mesto
izdavanja: izdavač, godina izdavanja.
Primeri:
Ševo, Aleksandar, prev. Tamo gde prestaje ružičasti svet (savremena ruska priča). Beograd: Raška
škola, 2000.
Vukić, Branislava i Ćurguz, Marijana, prev. Moj pogled na menadžment (izbor iz dela o menadžmentu
Pitera Drakera. Novi Sad: Adizes, 2003.

Prilog u serijskoj publikaciji:

31
Prilog u časopisu:
Prezime, ime autora. <<Naslov teksta u publikaciji.>> Naslov časopisa broj sveske ili toma (godina ili
potpun datum): strane na kojima se tekst nalazi.
Primer:
Ribnikar, Jara. <<Nova stara priča.>>Letopis matice srpske knj. 473, sv. 3 (mart 2004): str. 265-269.
Prilog u novinama:
Prezime, ime autora. <<Naslov teksta.>>Naslov novina datum: broj strane.
Primer:
Kljakić, Slobodan. <<Čerčilov rat zvezda protiv Hitlera.>>Politika 21.12.2004: 5

Elektronski izvori:

Monografska publikacija dostupna on-line:

Prezime, ime autora. Naslov knjige.
<adresa sa interneta>. Datum preuzimanja
Primer:
Arbor, Ann. Internet Public Library.
<http://www.ipl.org/>. 27.03.1995.
Prilog u serijskoj publikaciji dostupan on-line:
Prezime, ime autora. <<Naslov teksta.>> Naslov periodične publikacije datum periodične publikacije.
Ime baze podataka. Datum preuzimanja.
Primer:
Du Toit, A. „Teaching Info-preneurship : students perspective“ ASLIB Proceedings February 2000.
Proquest. 21.02.2000.

APA (American Psychological Association) stil

APA stil je ustanovljen 1929. Godine izdanjem „The Publication Manual of the American
Psychological Association“ koje je imalo samo 7 strana uputstva. Danas 6. izdanje iz 2009. godine u
širokoj je upotrebi u oblasti socijalnih nauka. Kod nas ga koristi Bibliotekar, časopis Bibliotekarskog
društva Srbije.

Monografska publikacija:

Prezime, inicijal imena autora (godina izdavanja). Naslov knjige. Mesto izdavanja: Izdavač.
Primer:
Tumarić, M. (2004). Viza. Novi Sad: Tusami.
Priređeno izdanje:
Prezime, inicijal imena (prir.). (godina izdavanja). Naslov dela. Mesto izdavanja: Izdavač.
Primer:
Petrović, S. (prir.). (2001). Kosovska bitka u usmenoj poeziji.Beograd:Gutenbergova galaksija.

Prevedena knjiga:

32
Prezime, inicijal imena autora. (godina izdavanja). Naslov dela. (ime i prezime prevodioca, prev.).
Mesto izdavanja: Izdavač.
Primer:
De Sosir, F. (1977). Opšta lingvistika. (Sreten Marić, prev.). Beograd: Nolit.
Višetomno delo:
Prezime, inicijal imena autora. (godina izdavanja). Naslov dela. U inicijali imena i puna prezimena
više autora (prir.), Naslov knjige (broj toma). Mesto izdavanja: izdavač.
Primer:
Štajnbek, Dž. (2004). Plodovi gneva. U Ediciji Nobelovci (Knj. 23-24). Novi Sad: Dnevnik.

Prilog u periodičnoj publikaciji:

Prezime, inicijal imena autora (na isti način ponoviti ukoliko je više autora). (godina ili puni datum).
Naslov teksta. Naslov časopisa, sveska, strane.
Primer:
Bonfoa, I. (2004). Poezija je sećanje bića. Mons aureus, 5-6, 16.
Prilog dostupan preko interneta:
Prezime, inicijal imena autora (godina). Naslov teksta. Naslov periodične publikacije, sveska, strane.
[on line]. Dostupno preko: internet adresa [datum preuzimanja].
Primer:
Ryan, t. (2004). Turning patrons into Partners When Choosing Integrated Library System. Infotoday,
15, 4. [on-line]. Dostupno preko:
http://www.infotoday.com/cilmag/mar04/ryan.shtml [27.03.2004]

ISBD STANDARD ZA KATALOŠKI OPIS

ISBD (International Standard Bibliographic Description)

Međunarodni standard za bibliografsko opisivanje, uvođen postupno za različite vrste bibliotečke
građe od polovine 80-tih godina do danas.

Monografska publikacija:

Naslov teksta : podnaslov teksta = uporedni naslov na stranom jeziku / autor, drudi autor iste vrste
odgovornosti ; autor drugog ranga odgovornosti. – Podatak o izdanju. – Mesto izdavanja : izdavač,
godina izdavanja (mesto štampanja : štamparija, godina štampanja). – ukupan broj strana.
Primeri:
O Kosovu : antropogeografske studije i drugi spisi / Atanasije Urošević ; prir. Jordan Ristić, Milorad
Filić. – Priština : Narodna i univerzitetska biblioteka „Ivo Andrić“ : Institut za srpsku kulturu, 2001
(Beograd : Stručna knjiga). – XVII, 475 str.
Alliance Advantage : the Art of Creating Value through Partnering / Yves L. Doz, Gary Hamel. –
Boston : Harvard Business School Press, 1998 (Boston : Harvard Business School Press). – 575 p.

Prilog u monografskoj publikaciji:

33
Naslov rada / ime i prezime autora // Naslov monografske publikacije / ime i prezime autora. – Mesto
izdavanja : izdavač, godina izdavanja. – Strane na kojima se tekst nalazi.
Primer:
Reč unapred / Milka Ivić // Iz slavističke riznice : razgovori sa Predragom Piperom / Miloš Jevtić. –
Beograd : Beogradska knjiga ; Valjevo : Kej, 2002. – Str. 5.

Prilog u serijskoj publikaciji:

Naslov rada / ime i prezime autora // naslov časopisa (mesto izdavanja). – ISSN. – Godište, tom,
knjiga, sveska (datum), strane na kojima se tekst nalazi.
Primer:
Istorijsko gostoprimstvo grada Smedereva / Dimitrije C. Đorđević // Mons Aureus (Smederevo). – YU
ISSN 1451-3846. – 2, 5-6 (2004), str. 224-233.

Библиографска парентеза

Предлог правила за библиографско цитирање Матице српске

Године 2009. редакција Едиције “Библиографије” Лексикографског одељења Матице српске

иницирала је размишљање о уједначавању библиографског описа при цитирању и навођењу
литературе. Након вишемесечних дискусија, округлог стола и провере у пракси у појединим
својим издањима, успостављен је, мање-више, предлог стандарда за библиографско цитирање
Матице српске, који подразумева коришћење библиографске парентезе и позивање на списак
коришћене литературе. На тај начин се штеди простор у штампаном материјалу и најмање
нарушава континуитет мисли.

(ИВИЋ 1986: 128)

за библиографску јединицу:
ИВИЋ, Павле. Српски народ и његов језик. – 2. изд. Београд: Српска књижевна задруга, 1986.

Ако се цитира више суседних страница истог рада, дају се цифре које се односе на прву и
последњу страницу која се цитира, а између њих ставља се црта, на пример:

(ИВИЋ 1986: 128–130)

за библиографску јединицу:
ИВИЋ, Павле. Српски народ и његов језик. – 2. изд. Београд: Српска књижевна задруга, 1986.

Ако се цитира више несуседних страница истог рада, цифре које се односе на странице у
цитираном раду, одвајају се запетом, на пример:

(ИВИЋ 1986: 128, 130)

за библиографску јединицу:
ИВИЋ, Павле. Српски народ и његов језик. – 2. изд. Београд: Српска књижевна задруга, 1986.
34
Уколико је реч о страном аутору, презиме jе изван парентезе пожељно транскрибовати на језик
на коме је написан основни текст рада, на пример Џ. Марфи за James J. Murphy, али у парентези
презиме треба давати према изворном облику и писму, нпр.

(MURPHY 1974: 95)

За библиографску јединицу:
MURPHY, James J. Rhetoric in the Middle Ages: A History of Rhetorical Theory from Saint
Augustine to the Renaissance. Berkeley: University of California Press, 1974.
Када се у раду помиње више студија које је један аутор публиковао исте године, у текстуалној
библиографској напомени потребно је одговарајућим азбучним словом прецизирати о којој се
библиографској одредници из коначног списка литературе ради, на пример (МURPHY 1974а:
12).

Уколико библиографски извор има више аутора, у уметнутој библиографској напомени наводе
се презимена прва два аутора, док се презимена осталих аутора замењују скраћеницом и др.:

(ИВИЋ, КЛАЈН и др. 2007)

за библиографску јединицу:
ИВИЋ, Павле и Иван Клајн, Митар Пешикан, Бранислав Брборић. Српски језички приручник. 4.
изд. Београд: Београдска књига, 2007.

Ако је из контекста јасно који је аутор цитиран или парафразиран, у текстуалној

библиографској напомени није потребно наводити презиме аутора, нпр.

Према Марфијевом истраживању (1974: 207), први сачувани трактат из те области срочио је
бенедиктинац Алберик из Монте Касина у другој половини XI века.

Ако се у парентези упућује на радове двају или више аутора, податке о сваком следећем раду
треба одвојити тачком и запетом, нпр. (БЕЛИЋ 1958; СТЕВАНОВИЋ 1968)

Ако је у тексту, услед немогућности да се користи примарни извор, преузет навод из

секундарног извора, у парентези је неопходно уз податак о аутору секундарног извора навести
и реч: према).

„Усменост“ и „народност“ бугарштица Ненад Љубинковић доводи у везу са прилагођеношћу

средини (према КИЛИБАРДА 1979: 7) ...

Цитирана литература

Цитирана литература даје се у засебном одељку насловљеном Цитирана литература. У том

одељку разрешавају се библиографске парентезе скраћено наведене у тексту. Библиографске
јединице (референце) наводе се по азбучном или абецедном реду презимена првог или јединог
аутора како је оно наведено у парентези у тексту. Прво се описују азбучним редом презимена
првог или јединог аутора радови објављени ћирилицом, а затим се описују абецедним редом
35
презимена првог или јединог аутора радови објављени латиницом. Ако опис библиографске
јединице обухвата неколико редова, сви редови осим првог увучени су удесно за два словна
места (висећи параграф).

Монографска публикација:

ПРЕЗИМЕ, име аутора и име и презиме другог аутора. Наслов књиге. Податак о имену
преводиоца, приређивача, или некој другој врсти ауторства. Податак о издању или броју томова.
Место издавања: издавач, година издавања.
Пример:
БЕЛИЋ, Александар. О језичкој природи и језичком развитку: лингвистичка испитивања. Књ.
1. - 2. изд. Београд: Нолит, 1958. МИЛЕТИЋ, Светозар. О српском питању. Избор и предговор
Чедомир Попов. Нови Сад: Градска библиотека, 2001.

Монографска публикација са корпоративним аутором:

Комисија, асоцијација, организација, уз коју на насловној страни није наведено име

индивидуалног аутора, преузима улогу корпоративног аутора.
БЕОГРАДСКА филхармонија. Сезона 2005-2006: Циклус Ханс Сваровски. Београд: Београдска
филхармонија, 2005.

Анонимна дела:

Дела за која се не може установити аутор препознају се по своме наслову.

БУГАРШТИЦЕ. Избор и предговор Новак Килибарда. Београд: Рад, 1979.

Зборник радова са конференције:

ПАНТИЋ, Мирослав (ур.). Ресава (Горња и Доња) у историји, науци, књижевности и

уметности. Научни скуп, Деспотовац, 20-21. август 2003. Деспотовац: Народна библиотека
«Ресавска школа», 2004.

Монографске публикације са више издавача:

ПАЛИБРК-СУКИЋ, Несиба. Руске избеглице у Панчеву, 1919-1941. Предговор Алексеја

Арсењева. Панчево: Градска библиотека: Историјски архив, 2005.
ЂОРЂЕВИЋ, Љубица. Библиографија дела Десанке Максимовић, 1920-1971. Београд:
Филолошки факултет: Народна библиотека Србије: Задужбина Десанке Максимовић, 2001.

Фототипско издање:

ПРЕЗИМЕ, име аутора. Наслов књиге. Место првог издања, година првог издања. Место
поновљеног, фототипског издања: издавач, година репринт издања.
Пример:
36
СОЛАРИЋ, Павле. Поминак књижески. Венеција, 1810. Инђија: Народна библиотека „Др
Ђорђе Натошевић“, 2003.

Секундарно ауторство:

Зборници научних радова описују се према имену уредника или приређивача.

Презиме, име уредника (или приређивача). Наслов дела. Место издавања: издавач, година
издавања.
Пример:
РАДОВАНОВИЋ, Милорад (ур.). Српски језик на крају века. Београд: Институт за српски језик
САНУ - Службени гласник, 1996.
ЈОВАНОВИЋ, Слободан, (ур.). Народна библиотека Крушевац. Крушевац: Народна библиотека
Крушевац, 1977.

Рукопис

ПРЕЗИМЕ, име. Наслов рукописа (ако постоји или ако је у науци добио општеприхваћено име).
Место настанка: Институција у којој се налази, сигнатура, година настанка.
Пример:
НИКОЛИЋ, Јован, Песмарица. Темишвар: Архив САНУ у Београду, сигн. 8552/264/5, 1780–
1783.
Рукописи цитирају према фолијацији (нпр. 2а–3б), а не према пагинацији, изузев у случајевима
кад је рукопис пагиниран.

Прилог у серијској публикацији: Прилог у часопису:

ПРЕЗИМЕ, име аутора. „Наслов текста у публикацији.“ Наслов часописа број свеске или тома
(година, или потпун датум): стране на којима се текст налази.
Пример:
РИБНИКАР, Јара. „Нова стара прича.“ Летопис Матице српске књ. 473, св. 3 (март 2004): стр.
265–269.

Прилог у новинама:

ПРЕЗИМЕ, име аутора. „Наслов текста.“ Наслов новина датум: број страна.
Пример:
КЉАКИЋ, Слободан. „Черчилов рат звезда против Хитлера.“ Политика 21.12.2004: 5.

Монографска публикација доступна on-line:

ПРЕЗИМЕ, име аутора. Наслов књиге. <адреса са Интернета>. Датум преузимања.

Пример:
VELTMAN, K.H. Augmented Books, knowledge and culture.
<http://www.isoc.org/inet2000/cdproceedings/6d/6d.> 02.02.2002.
37
Прилог у серијској публикацији доступан on-line:

ПРЕЗИМЕ, име аутора. „Наслов текста.“ Наслов периодичне публикације . Датум периодичне
публикације. Име базе података. Датум преузимања.
Пример:
TОIT, A. „Teaching Infopreneurship: students’ perspective.” ASLIB Proceedings February 2000.
Proquest. 21.02.2000.

Прилог у енциклопедији доступан on-line:

„НАЗИВ ОДРЕДНИЦЕ.“ Наслов енциклопедије. <адреса са Интернета>. Датум преузимања.

Пример:
„WILDE, Oscar.” Encyclopedia Americana.
< http://www.encyclopedia.com/doc/1G1-92614715.html> 15.12.2008.

5. Procena vrednosti naučnih informacija

Naučne informacije su informacije do kojih su došli naučnici tokom svog istraživačkog rada.
One mogu biti od koristi kako samim naučnicima, tako i studentima i široj društvenoj
zajednici. Stoga je dostupnost naučnih informacija veoma važan faktor za uspešan razvoj
svakog društva.

Nauka se upotrebom određenih naučnih metoda bavi prikupljanjem, proučavanjem, obradom i

sistematizacijom proverljivih saznanja a u cilju rešavanja životnih problema zajednice u kojoj se
naučna delatnost obavlja.
Cilj je dobijanje suštinski nove informacije.

Nosioci naučnih informacija

Nosioci informacija su dokumenti. Prema Ilejn Svenonijus (2007), dokumenti su najmanji, osnovi
entiteti bibliografskog univerzuma. Informacije mogu biti zabeležene na različitim medijima
(fizičkim oblicima): hartija (štampani materijali - knjige, crteži, napisi. rukopisi, fotografije,
ilustracije, mape), filmske trake, video i nosači zvuka, mikrofilmovi, kartice, magnetne trake,
mikrofiše, kompakt diskovi, optički diskovi i sl.

Nosioci naučnih informacija se mogu svrstati u

Rukopisni
Štampani dokumenti (monografske i periodične publikacije)
Elektronski mediji (CD-ROM i DVD-ROM i Internet)
Živi izvori

Štampani nosioci informacija

38
Naučni i stručni tekstovi. - U naučnoj produkciji pojedinaca i grupa stvara se veliki broj
dokumenata, prezentovanih u vidu različitih vrsta tekstova. Tekstovi objavljeni u publikacijama čine
osnovni izvor naučnih i stručnih informacija. Autori tekstova se razlikuju prema nauci kojoj
pripadaju, naučnom iskustvu, načinu mišljenja, metodološkoj orijentaciji i kulturi, umeću
istraživanja, stilu i jeziku pisanja i sl. Od ovih i sličnih svojstava naučnih stvaralaca zavisi kvalitet
naučnih tekstova. Međutim, sami tekstovi, kao rezultat naučnog stvaralaštva pojedinaca i timova
razlikuju se po svojoj nameni, ali i po mestu, načinu i medijima objavljivanja. Naučnoj i stručnoj
javnosti mogu biti dostupni kao knjige, članci u časopisima, radovi saopšteni na naučnim skupovima i
radovi prezentovani na Internetu.

U naučnoj literaturi i praksi postoji više kriterijuma o podeli publikacija kao nosilaca naučnih
informacija. Izdiferencirali su se i egzistiraju sledeći kriterijumi podele:

 prema obliku (konvencionalne i nekonvencionalne),

 prema formalnom stanovištu (vremenski ograničene publikacije, vremenski neograničene

publikacije i posebni oblici) i

 prema sadržaju (primarne publikacije, sekundarne publikacije i tercijarne publikacije).

Izdavači naučnih publikacija su naučne, nastavne i razvojne institucije, stručna udruženja,

specijalizovane kompanije i preduzeća i sl.

Primarne publikacije sadrže informacije iz „prve ruke“, tj. radove u obliku u kojem su ih autori
napisali. U ovu kategoriju publikacija se svrstavaju: monografije, studije, članci u časopisima i
zbornicima i izveštaji o istraživanjima.
Pojavljuju se kao: (1) originalni objavljeni radovi i (2) originalni neobjavljeni radovi (izveštaji,
referati, saopštenja, doktorske disertacije, magistarske teze itd.) Predstavljaju polaznu literaturu za
teorijske rasprave i istraživanja.
Zavisno od toga koliko se pojedinačnih naučnih i stručnih tekstova objavljuje u jednoj publikaciji,
može se govoriti o (1) pojedinačnim i (2) zbirnim publikacijama. U pojedinačne publikacije spadaju
knjige, brošure, separati, sveske, dok u zbirne publikacije spadaju časopisi, zbornici institucija,
tematski zbornici, godišnjaci i sl.

Zbirne publikacije se pojavljuju u formi: (1) više pojedinačnih publikacija koje su same za sebe
uređene (zbirke publikacija, edicije) ili svrstane u određenu kategoriju, nakon izlaska iz štampe,
(zavičajne zbirke, legati) i (2) publikacije koje sadrže više naučnih i stručnih članaka, koje je uredio
jedan ili više urednika (časopisi, zbornici naučnih institucija, tematski zbornici radova, godišnjaci,
almanasi, listovi i sl.).

Najčešće su to serijske publikacije koje predstavljaju periodična izdanja, koja izlaze u sukcesivnim
sveskama i brojevima, imaju brojčanu i hronološku numeraciju i jednoobrazno dizajnirane naslovne
stranice.
Zbirke publikacija mogu da sadrže: (1) određen broj publikacija raznih autora, (2) publikacije o
39
jednom predmetu, (3) publikacije jednog autora i (4) publikacije sa jednog geografskog prostora.

Knjige. - Primarne štampane publikacije koje sadrže 49 i više stranica teksta nazivaju se knjige.
Objavljuju se u vidu studija, monografija, udžbenika, priručnika i sl. Knjige mogu nastati kao: (1)
autorske (rezultat intelektualnog stvaralaštva jednog autora), (2) uredničke (knjige sa više autora, od
kojih jedan ima ulogu urednika) i (3) knjige za koje se institucija pojavljuje kao autor i izdavač. Jedna
knjiga naučnog dela, objavljenog u više knjiga, ili jedna knjiga serijske publikacije naziva se sveska.

Štampane publikacije od 5 do 49 stranica teksta, s mekim povezom, nazivaju se brošure (fran.

brochure odbroche - 'igla').

Bilteni. — Posebni štampani oblici obaveštavanja naučne i stručne javnosti o toku neke stručne ili
naučne aktivnosti, npr. toka realizacije naučnog projekta, toka vaspitno obrazovnih aktivnosti škole u
prirodi, toka akademske godine u naučno-obrazovnoj instituciji i sl., nazivaju se bilteni. Po potrebi se
objavljuju u izdanju naučnih i stručnih institucija i udruženja i imaju zvanični karakter.

Letopisi. - Oni predstavljaju vrstu pisanih dokumenata, u kojima su hronološkim redom zabeleženi
značajni događaju u nekoj instituciji, ustanovi, organizaciji i sl. Sadržaji letopisa mogu se koristiti
kao naučni izvori za potrebe empirijskih istraživanja i izradu monografskih publikacija o
institucijama u kojima se vode.

Pregledi. - To je vrsta primarnih publikacija koja sadrži obimnije i najnovije preglede o specifičnim
temama sa naučnim i stručnim informacijama. Sve pomenute publikacije predstavljaju zasebne celine
i objavljuju se (štampaju, publikuju) kao posebna dela. Reč je o publikacijama u kojima se piše,
uglavnom o jednom problemu.

U periodične publikacije spadaju časopisi, serije i kontinuacije. U njima se objavljuju radovi koji
tretiraju više naučnih problema i od više autora. Obezbeđuju najefikasniju akademsku komunikaciju.

Časopisi. - Serijske publikacije namenjene određenoj ciljnoj populaciji, koji sadrže pouzdane
informacije i omogućuju najefikasniji proces njihove razmene. Izdaju se kao primarni i sekundarni.
Primarni časopisi sadrže članke o rezultatima proučavanja i istraživanja u prvom javnom
objavljivanju. Omogućuju kontinuirano informisanje naučne i stručne javnosti i obezbeđuju
napredovanje pojedinaca u akademskoj karijeri. Časopisi imaju svoju programsku orijentaciju i
koncepciju i izlaze periodično i kontinuirano u određenim vremenskim intervalima (mesečno,
dvomesečno, tromesečno, polugodišnje ili godišnje), u štampanom i/ili digitalnom obliku. U njima se
objavljuju naučni i stručni radovi različitog oblika, pre svega recenzirani članci (na maternjem ili na
svetskim jezicima).

Zbornici radova sadrže naučne i stručne članke koji se mogu odnositi na više tema (uređeni po
koncepciji urednika) ili zbornici čiji se članci odnose na jednu temu. Egzistirajući kao zbornici
radova nastavnika visokoškolskih ustanova i zbornici naučnih instituta, koji izlaze kao serijske
publikacije jednom do dva puta godišnje. U zbornicima radova se uglavnom objavljuju stručno

40
recenzirani originalni naučni radovi istraživača, zaposlenih u ustanovi koja je izdavač. Zbornici
radova se nazivaju i godišnjacima (npr. Godišnjak za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu).

U tematskim zbornicima objavljuju se radovi različitog naučnog i stručnog nivoa, različitih autora,
koji se odnose na zajedničku užu ili širu temu, odnosno naučni problem. Takvi zbornici se izdaju
nakon održanih naučnih skupova, a u određenim slučajevima i pre, kako bi učesnici bili upoznati sa
sadržajem radova i o njima mogli voditi raspravu. Saopštenja sa naučnog skupa mogu da se objave u
celini u zborniku saopštenja, ili u izvodu u zborniku rezimea. Ukoliko je obim priloga kraći od tri
autorske stranice vrednuju se kao radovi u izvodu, bez obzira na karakter publikacije.

Stručni listovi. - To su periodična izdanja, koja imaju ulogu da informišu zaposlene u određenoj
stručnoj delatnosti. Pretežno su usmereni na aktuelna teorijska i praktična pitanja. Stručni listovi
objavljuju: stručne članke, komentare, stalne rubrike, intervjue, pisma uredniku, prikaze
monografskih, periodičnih publikacija i udžbenika, sinopsise nastavnih jedinica, izvode iz kataloga
izdavača, tematske bibliografije, konkurse, nekrologe, različite vrste reklama i sl. U izveštajima
primenjenih istraživanja, koji se objavljuju u listovima, jezik i stil se pojednostavljuju, tako da je
razumljiv za čitaoce (bez manje poznatih naučnih izraza i kolokvijalnih termina), a pozivanje na
naučne izvore se svodi na minimum. Stručni listovi izlaze sedmično ili petnaestodnevno. U delatnosti
obrazovanja egzistiraju: Prosvetni pregled (Beograd), Misao (Novi Sad), Prosvjetni rad (Podgorca),
Školske novine (Zagreb), Prosvjetni list (Sarajevo), Prosvetni rabotnik (Skoplje).

Posebni oblici publikacija. - U posebne oblike publikacija svrstavaju se: (1) pretpublikacije
(tekstovi koji cirkulišu pre štampanja u časopisima, npr. u okviru katedri na fakultetima), (2) posebni
otisci - separati (otisci koji stoje na raspolaganju po objavljivanju članaka u časopisu) i (3)
deponovani rukopisi - radovi. koji nisu kovani u celosti, već skraćeno, neobjavljeni i nepublikovani
dokumenti – rukopisi, slike, laboratorijski i naučnoistraživački izveštaji, zapisnici, neobjavljene
magistarske teze i doktorske disertacije i sl. (Frančić 1990: 159).

Separati su posebni otisci stručnih ili naučnih članaka, objavljenih u naučnim časopisima ili
zbornicima radova. Separati se dostavljaju autorima u više primeraka, kako bi mogli sa njima
samostalno da raspolažu, da ih razmenjuju sa kolegama i šalju istraživačima koji to zahtevaju.

Sekundarne publikacije se bave sadržajima i informacijama koje se nalaze u primarnim

publikacijama. One popisuju, opisuju, sažimaju ili raščlanjuju objavljene informacije u primarnim
publikacijama, bez donošenja novih znanja. Nastaju iz potrebe naučnih radnika za sažetim
informacijama u i o primarnim publikacijama čiji broj stalno raste.

Prema nameni, odnosno prema tome kako tretiraju primarne izvore, sekundarne publikacije
egzistiraju u tri oblika, kao: (1) referentna literatura (enciklopedije, rečnici, leksikoni, priručnici,
statistički pregledi, adresari i vodiči, kritički pregledi literature), (2) referentni časopisi (časopisi
rezimea, indeksni časopisi, apstraktni časopisi, citatni indeksi, časopisi sinteza, signalne informacije)
i (3) bibliografije

41
Svaka nauka raspolaže određenim brojem priručnika - leksikografskih dela (enciklopedija, leksikona i
rečnika). Ova literatura pruža obaveštenja zasnovana na najnovijim saznanjima, faktografski je
pouzdana, izložena koncizno i neophodna je u definisanju naučnih pojmova. Piše se akademskim
stilom i jezikom nauke. Strukturalni elementi leksikografskih dela su odrednice, kojima se donose
sistematični pregledi i prikazi određenih tema, problema, predmeta, reči, ličnosti ili događaja. U
izradi leksikografskih dela učestvuju timovi naučnika i to autoriteti u dotičnoj nauci. Ova vrsta
izdanja se objavljuje, osim u štampanom obliku i u elektronskom formatu na CD-u ili Internetu.

Enciklopedije. - Kao referentne publikacije, na sažet i jasan način, alfabetskim redom (alfabetska
enciklopedija) ili po predmetima koji su u određenoj logičkoj vezi (sistematska enciklopedija),
definišu i obrazlažu naučne pojmove u vidu odrednica. Enciklopedijske odrednice sadrže istorijat
problema, najvažnije podatke i najnovija tumačenja, uz objektivan prikaz i dokumentaciju o literaturi.

Prema sadržaju, enciklopedije egzistiraju kao opšte, posebne i pojedinačne.

Opšte enciklopedije sadrže opšte pojmove i znanja koja su zajednička za sve nauke. Posebne
enciklopedije sadrže znanja iz grupe nauka, a pojedinačne enciklopedije iz jedne nauke ili naučne
discipline.

Prema strukturi, enciklopedije se objavljuju kao: priručne (do četiri sveske), male (do 18 svezaka) i
velike (nekoliko desetina svezaka).

Enciklopedije pišu grupe autora - eksperata za pojedine naučne oblasti, a izdaju ih nacionalne
institucije. U naučnoistraživačkom radu potrebno je koristiti najnovija izdanja enciklopedija, jer ona
sadrže nove odrednice.

Rečnici. - Vrsta referentskih publikacija u kojima se alfabetskim redom precizno definišu i

objašnjavaju značenja pojmova iz oblasti jedne strane ili iz oblasti jednog aspekta, s poreklom i
uputstvima za njihovo korišćenje. Definicije pojmova u rečnicima su sažetije od enciklopedijskih.

Rečnici mogu da se klasifikuju s obzirom na: (1) broj jezika koji obrađuju: jednojezični, dvojezični i
višejezični; (2) namenu: školski, priručni, akademski i dr.; (3) vremensku projekciju: etimološki,
istorijski i savremeni; (4) obuhvat: opšti i specijalizovani: (5) izbor i način tumačenja: jezički i
enciklopedijski; (6) deo jezika koji obrađuju: ortografski, akcentološki i drugi. U upotrebi su i stručni
i terminološki rečnici (terminologije, tezaurusi, nomenklature), koji se bave zapisivanjem,
sređivanjem i tumačenjem reči jednog ili više jezika.

Leksikoni. - Rečnici koji obrađuju pojmove iz jedne nauke ili struke sa nominalnim definicijama, sa
objašnjenjima porekla i upotrebe sa alfabetskim (azbučnim ili abecednim) redosledom. Leksikoni
mogu biti opšteg karaktera ili posvećeni jednoj naučnoj oblasti (pedagogija, psihologija, filozofija i
dr.).

Leksikoni mogu biti terminološki, realni-predmetni i biografski.

42
Realni leksikoni sadrže sređene pojmove jednog stvarnog, realnog područja ljudskog znanja
(pedagogija, psihologija, filozofija), dok personalni ili biografski leksikoni sadrže podatke o
pojedinim ličnostima (naučnicima, književnicima, prosvetnim radnicima, itd.), i to: godinu i mesto
rođenja, obrazovanje, zasluge, delovanje i sl.

Statistički pregledi. - Vrsta sekundarnih publikacija koja sadrži statističke podatke iz privrednog i
društvenog života jedne zemlje, koje su prikupili statistički zavodi kao nacionalne institucije. Podatke
donose sa zakašnjenjem od dve do tri godine. Statistički godišnjaci iz područja delatnosti obrazovanja
sadrže podatke o: zaposlenima, učenicima i studentima, obrazovnim institucijama, (broju upisanih i
diplomiranih studenata, platama zaposlenih, troškovima po studentu, novčanim zdvajanjima za nauku
i obrazovanje i sl.).

Vodiči. - To su referentne publikacije koje sadrže obaveštenja o nekim relevantnim izvorima

informacija, o institucijama (univerzitetima, bibliotekama, muzejima, naučnim institucijama,
školama, fakultetima, studentskim domovima, kulturnim institucijama) u nekom gradu ili regiji (npr.
Vodič za srednjoškolce za upis na fakultete).

Imenici (adresari) - Referentne publikacije koje popisuju i sadrže podatke potrebne za identifikaciju
naučnih i obrazovnih institucija, arhiva, muzeja, naučnika, prosvetnih radnika i sl. Podaci se odnose
na nazive institucija i organizacija, njihove adrese. brojeve telefona i telefaxa, naziv sajta, e-mail
adrese, imena kontakt osoba, delatnost institucija, godine osnivanja, broj zaposlenih. Imaju
karakteristike bibliografskih informativnih publikacijama. U imenicima se mogu dobiti opšte i
specifične informacije o naučnim stvaraocima njihovom naučnom opusu. kao i saznanja šta su i kako
uradili u nekoj oblasti ili istraživačkom polju. Imenici mogu da budu: tipa „Ko je ko?“. S obzirom na
stalne promene podataka koje prikazuju, pogodnije je da se imenici objavljuju u elektronskoj formi.

Naučne komunikacije

Aspekti

 izvođenje istraživanja tokom kojeg dolazi do razvoja ideja i kada se odvija neformalna
komunikacija među naučnicima;
 pripremu i uobličavanje rezultata istraživanja u komunikaciji sa kolegama;
 krajnji proizvod istraživanja koji se fiksira u nekom medijumu i koji se distribuira
bibliotekama i drugim institucijama ili se postavlja u neki digitalni repozitorijum na svetskoj
mreži.

Kanali naučne komunikacije

Prema Hagstromu objavljeni članci, knjige i radovi koji se čitaju na skupovima su najvažniji kanal
komunikacije sa stanovišta veće zajednice; oni koji ne doprinose nauci preko ovog kanala ne mogu se

43
smatrati naučnicima;

 kontakti koji se ostvaruju na skupovima;

 neformalni kontakti sa drugima u okviru iste specijalnosti, ali iz različitih institucija; oni se
mogu odvijati kroz korespodenciju, posete ili na skupovima;
 neformalni kontakti sa kolegama iz iste institucije; ovi kontakti su najčešće kontinuirani, iako
nisu retki slučajevi da u nekoj jedinici radi samo jedna osoba koja se bavi odrđrnom oblašću;
 kontakti sa bivšim i sadašnjim studentima (naročito poslediplomcima);
 kontakti sa pripadnicima različitih disciplina ili sa ljudima koji nisu naučnici

Naučnici i dalje dolaze do informacija uz pomoć dve glavne strategije:

1. Neformalna naučna komunikacija, koja uključuje privatna pisma, izveštaje, zapisnike sa

sastanaka, disertacije, „ sivu”, nepublikovanu literaturu, danas sve više i blogove, diskusione liste i
informacije dobijene preko raznih novih servisa društvenih mreža kao što su Facebook, Linkedin i dr.
2. Formalna naučna komunikacija, koja obuhvata udžbenike, monografije, referalne publikacije,
časopise, magazine, standarde, tehnološke izveštaje, objavljene kao izdanja naučnih izdavača ili
institucija.

U okviru bilo kog kanala, stepen uključenosti može biti ''visok'' i ''nizak'', a na osnovu mnogih
istraživanja može se videti da ekstremno produktivne osobe imaju, u odnosu na druge naučnike
ekstremno velik broj neformalnih kontakata.

Tokom XVII, XVIII i XIX veka u nauci su glavni komunikacioni kanal bile naučne monografije, dok
su ih u XX veku potisnuli naučni časopisi.

Gledano kroz istoriju, informacija se najpre prenosila usmenim putem, zatim preko pisanog teksta ,
pa štampanog teksta, dok se u današnje vreme prenosi elektronskim putem.
Protok znanja tekao je pravolinijski od naučnika, preko izdavača, distributera i biblioteka da bi na
kraju stigla do čitalaca. Sa pojavom i razvojem interneta i svetske mreže značajni u procesu
diseminacije informacija postali su elektronski časopisi i baze podataka. A dokumentima koja se
mogu preuzimati iz elektronskih časopisa i baza podataka dodeljuju se DOI brojevi (Digital Object
Identifier), što predstavlja nov sistem identifikacije digitalnih objekata na svetskoj mreži.

Web od Science (wos)

Web of Science obuhvata:

tri citatna indeksa - pretplaćeno od 1996

SCIexpanded - Science Citation Index Expanded – preko 7000 naslova časopisa
SSCI - Social Science Citation Index - za 2009 godinu – preko 2000 naslova časopisa
AHCI - Arts and Humanities Citation Index – preko 1200 naslova časopisa

44
dve sekcije zbornika radova sa konferencija - pretplaćeno od 2001
CPCI-S Conference Proceedings Citation Index - Science
CPCI-SSH Conference Proceedings Citation Index - Social Science & Humanities

dve sekcije Journal Citation Reporta (JCR) - pretplaćeno od 2006

JCR Science Edition
JCR Social Sciences Edition

Spisak časopisa iz srbije referisanih u WOS

Prijavljivanje novih časopisa za referisanje

Svake godine Thomson Reuters procenjuje oko 2.000 novih časopisa za referisnje u WoS, a nivo
prolaznosti je do 10%-12%. Ta evaluacija je besplatna, i obuhvata striktno definisane kriterijume.
Nakon početnog prijavljivanja, potrebno je poslati uzastopne tri sveske neposredno nakon
objavljivanja.
Istovremeno, postoje jasno definisani kriterijumi za izbor zbornika sa konferencija koji će se referisati
u bazi - Thomson Reuters Conference Proceedings Selection Process.

Naši u wos

Servis Naši u WOS predstavlja poseban niz usluga koje KoBSON pruža korisnicima koji rade u
naučnim institucijama Republike Srbije. Osnovni cilj ovog servisa je da omogući lakše i brže listanje
podataka o radovima domaćih istraživača koji su objavljeni u časopisima i zbornicima sa
konferencija koje referiše WoS. Kriterijum za izbor radova koji pripadaju bazi formiran je tako što su
iz WoS-a preuzeti svi članci u kojima su autori naveli adresu institucije u Srbiji kao svoju
afilijaciju. Podaci o objavljenim radovima se preuzimaju nedeljno. Istovremeno se elektronskom
poštom šalje i obaveštenje svim autorima čija je elektronska adresa navedena u radu (ili u ranijim
radovima). Prilikom preuzimanja radova obavlja se i ispravljanje i ujednačavanje prezimena i imena,
jer se često imena naših autora nekorektno navode u WoS-u. Podaci o ostvarenim citatima za svaki
pojedinačni rad ažuriraju se mesečno. Dodatno za sve radove koji su opremljeni DOI brojem
uspostavljen je direktan link na članak u punom tekstu. Važno je napomenuti da su dostupni samo oni
radovi koji su objavljeni u okviru servisa pretplaćenih preko KoBSON-a.

Naši u wos

DOI

DOI je jedinstvena alfanumerička niska dodeljena pojedinačnom digitalnom objektu (članku,

poglavlju u knjizi i sl.). Preko te oznake uspostavlja se veza do Internet stranice na kojoj se dokument
nalazi. Povezivanje podataka o člancima, DOI brojeva i veb adresa obavlja se preko servisa
CrossRef. Taj servis održava bazu DOI brojeva, meta-podatke i linkove do punih tekstova.

DOI u Srbiji
45
Uobičajeno je da se izdavači naučnih časopisa obraćaju CrossRef-u za pristupanje sistemu i pripremu
meta podataka prema zadatim standardima. To je opravdano kada jedan izdavač izdaje više desetina
časopisa. Kako u Srbiji većinu časopisa izdaju asocijacije ili institucije, to se čini umesnim da se
dodela DOI brojeva i priprema meta podataka objedini i time učini jednostavnijom i efikasnijom.
Dodeljivanje DOI brojeva za časopise iz Srbije obavlja se u Narodnoj biblioteci Srbije, koja je
uspostavila saradnja sa CrossRef-om.
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja trenutno finansira dodelu DOI brojeva člancima
iz 65 naših časopisa.
Od 2002. godine krenulo se sa 5 naslova da bi se došlo do 65 naslova časopisa.

Filološki fakultet izdaje 14 naslova časopisa

АНАЛИ Филолошког факултета

ITALICA Belgradensia
ПРИЛОЗИ за књижевност, језик, историју и фолклор
КЊИЖЕНСТВО
ВІКНО : часопис студентів україністики
ВЕСНА : студентски књижевни лист
LENOCHOD
АЛМАНАХ Института Конфуције у Београду
РУССКАЯ почта
СРПСКИ језик
ФИЛОЛОШКИ преглед : часопис Савеза друштава за стране језике и књижевности
СЛАВИСТИКА
ЗНАК
BELGRADE ENGLISH LANGUAGE & LITERATURE STUDIES

Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu je uspostavio saradnju sa agencijom CrossRef svojim

publikacijama (člancima u časopisima, radovima u zbornicima radova, monografijama...) koje
postoje u elektronskom obliku dodeljuje DOI-identifikatore.

DOI FILOLOŠKI FAKULTET

Prefiksa

10.18485

Sufiksa (po izboru ali jednoznačno):

skraćenica naslova časopisa,
godina,
broj sveske,
prvo slovo prezimena prvog autora članka

46
 KNJIZEN1404D

doi: 10.18485/KNJIZEN1404D

DOI broj za članak:

Dojčinović Biljana: Povratak Rebeke Vest, Knjiženstvo : časopis za studije

književnosti, roda i kulture, 2014, God. 4, br. 4.

DOI KOJI DODELJUJE NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Prefiks

10.2298

Sufiks (po izboru ali jednoznačno)

skraćenica naslova časopisa,
godina,
broj sveske,
početna stranica članka
prvo slovo prezimena prvog autora članka

JFI1470009T

doi:10.2298/JFI1470009T

DOI broj za članak:

Topolinjska Zuzana V.: Are we witnessing a renesance of the dialectology?, Juznoslovenski

filolog, 2014, Issue 70, Pages: 9-15

Zašto veća vidljivost?

 omogućava referisanje u WOS-u,

 zahvaljujući trajnim identifikatorima, postiže se i trajnost citiranja,
 pristup samoj publikaciji i njenim metapodacima je jednostavniji jer se DOI lako transformiše
u link,
 uvećava se broj korisnika koji pronalazi željene informacije o publikaciji,
 izdavači imaju bolji uvid u to ko i koliko citira njihove publikacije i
 veća vidljivost radova na globalnom nivou omogućava i veću citiranost.

Don't publish online in the dark...just DOI it!

Vrednovanje naučnih informacija

U savremenom svetu se smatra da informacija nije relevantna ako nije objavljena, jer samo ona
47
informacija koja je dostupna naučnoj zajednici može se proveriti, proceniti i koristiti za dalja
istraživanja.
Svaki naučnik ima dva motiva za objavljivanje rezultata svojih istraživanja: prvi je unapređenje
određene naučne oblasti, a drugi unapređenje svoje sopstvene karijere.
Ogroman je broj naučnih časopisa u svetu, a mnogi od njih se pojavljuju i nestaju svake godine. Zato
ni najmanje nije svejedno u kom od časopisa će naučnik predstaviti rezultate svojih istraživanja.
Kako se u svetu mnogo brže povećava broj naučnika nego broj stanovnika, potrebno je na neki način
izvršiti njihovo rangiranje. Za realnu ocenu rezultata naučnog rada potrebna je kombinacija
pokazatelja vrednovanja, odnosno, utvrđivanje kvalitativne vrednosti nekog rada može se postići
proučavanje međusobnih odnosa za određene pokazatelje: ‘’broj objavljenih radova prema broju
citiranih radova, ukupan broj citata prema broju samocitata, raspodela učestalosti citiranja pojedinih
radova, dužina perioda vremena citiranosti jednog rada, citiranost samostalnih i zajedničkih radova,
mesto koautorstva u zajedničkim radovima itd’’

Naukometrija

Kvantitativni pokazatelji koji se zasnivaju na rezultatima naučnih istraživanja grupisanih u disciplinu

koju naučnici nazivaju različito: naukometrija, informetrija, scientometrija, bibliometrija.
Naukometrija je deo nauke o nauci. Prema Vasiliju Nalimovu i Zinaidi Mulčenko naukometrija je
naučno područje koje se bavi ‚”primenom kvantitativnih metoda u istraživanju nauke kao
informacionog procesa”, dok Ronald Ruso daje svoju definiciju naukomerije navodećio kako se
naukometrija odnosi na istraživanje naučnog i tehnološkog napretka.
Pojam naukometrije je u naučnu literaturu u Srbiji uveo Vojin Milić, pionir na polju istraživanja
sociologije saznanja i komunikacionih procesa u nauci.

Pre pristupa samom procesu vrednovanja potrebno je unapred definisati neophodne elemente,
kao što su:
 tip istraživanja,
 vremenski period za koje se istraživanje vrši
 granice istraživačkog projekta koji se vrednuje
 svrha vrednovanja
 kriterijumi prilagođeni toj svrsi
 organizacija procesa vrednovanja
 određivanje procedure i stručnjaka koji će je vršiti.

BIBLIOMETRIJA

Biblimetrija je deo naukometrije, a njen zadatak je da analizira naučne radove i njihovu citiranost u
odabranom uzorku naučnih časopisa.
Proučavaju se publikacije, citati, sami naučnici, sekundarni izvori informacija o publikacijama
(bibliografije, baze podataka) itd. Cilj bibliometrije je da osvetli procese pisane komunikacije i razvoj
naučnih disciplina statističkom analizom naučne literature.

48
Rezultati bibliometrijskih istraživanja mogu se koristiti za selekciju publikacija koje će se nabavljati
u bibliotekama, za vrednovanje fondova biblioteka, utvrđivanje karakteristika citiranosti literature,
istraživanje procesa razvoja pojedinih naučnih disciplina, naučnih institucija i sl.

Oblast u kojoj postoji veliko interesovanje za primenjena naukometrijska istraživanja je vrednovanje

naučnog rada. Sve zemlje u svetu koriste danas neke bibliometrijske pokazatelje pri odlučivanju o
izboru u naučna zvanja, distribuciji fondova za istraživanja itd. Tako su na primer u Velikoj Britaniji
odlučili da ukinu sistem zasnovan na ocenama recenzenata i da odluke o distribuciji fondova za
nauku i rangiranje naučnih institucija i pojedinaca zasnuju isključivo na bibliometrijskim
indikatorima koji se lako mogu prikupiti iz dostupnih svetskih baza podataka.

Postoje međunarodni sistemi vrednovanja, koji se koriste za izradu rang lista najuticajnijih naučnika,
institucija, univerziteta itd. Od pojave Interneta i svetske mreže javlja se i pojam vebliometrijska
istraživanja, gde se ne analiziraju fizički postojeće publikacije, već informacije prisutne na vebu.
Rangiranje na osnovu postojećih bibliometrijskih indikatora je veoma popularno, uvode se i novi, sve
kompleksniji indikatori, ali ne treba nikada izgubiti iz vida da indikatori ne mogu precizno da izmere
naučni kvalitet, koji je mnogo kompleksnija pojava nego što svi postojeći numerički indikatori mogu
prikazati.

Bibliometrijski zakoni

Bibliometrija je metoda kojom se kvantitativno proučavaju skupovi bibliografskih zapisa

ljudskog stvaralaštva. Ona podrazumeva primenu matematičkih i statističkih metoda na knjige
i sve ostale medije pisane komunikacije. Tri su osnovna bibliometrijska zakona:
Lotkinov zakon

Alfred Lotka je potvrdio zakonitost da mali broj autora objavljuje veliki broj radova, a najveći broj
autora objavi jedan ili dva rada unutar određenog područja.

Bredfordov zakon

Semjuel Bredford je dokazao da broj članaka o određenoj temi po svojoj relevantnosti ima opadajući
niz u odnosu na povećanje broja časopisa u kojima se ti članci objavljuju. Na osnovu toga Bredford je
rangirao časopise kao osnovne informacione izvore po opadajućoj produktivnosti u odnosu na
izabranu temu i svakom dodelio mesto na rang listi.

Zipfov zakon

Navodi da se raspored, u određenom skupu dokumenata, može ustanoviti prema učestalosti

ponavljanja. Nemoguće očekivati da postoji ujednačena produktivnost ili citiranost naučnika,
časopisa, institucija itd., jer će se uvek izdvojiti jezgro najproduktivnijih, i dugačak rep
slaboproduktivnih.
49
Bibliometrijski indikatori

Bibliometrijski indikatori su zasnovani na publikacijama koje predstavljaju osnovni produkt naučnog

rada.
Najjednostavniji bibliografski idikator je broj publikacija koje je objavio neki naučnik, grupa ili
institucija. Samo brojanje publikacija je jednostavno, međutim problem nastaje kada ih treba rangirati
po kvalitetu.
Vrlo brzo se pokazalo da vrednovanje na osnovu prostog brojanja radova ne vodi ni napretku, ni
daljem razvoju nauke, zato se krenulo u potragu za novim kriterijumom koji bi imao više veze sa
kvalitetom nego sa kvantitetom naučnog rada. Upravo je citiranost prepoznata kao adekvatan
kriterijum, koji se danas primenjuje na naučnike kao pojedince, naučne institucije, naučne časopise,
univerzitete, države.

IF

IF – impakt faktor časopisa je bibliometrijski indikator koji je u najširoj primeni. Izračunava se

godišnje na osnovu citiranosti radova u bazi WoS i objavljuje se u bazi podataka Journal Citation
Reports Thompson Reuters.
Časopisi se prema IF rangiraju u okviru užih naučnih oblasti i njihova vrednost se procenjuje na
osnovu mesta koje zauzimaju na rang listi za tu godinu.
IF je odnos broja citata koje u jednoj godini dobiju radovi objavljeni u nekom časopisu u prethodne
dve godine i broja objavljenih radova u tom periodu.

Kako se računa IF

Brojna vrednost impakt faktora dobija se tako što se broj citata za dve poslednje godine podeli brojem
objavljenih radova u te dve godine.
Primer: Časopis American Economic Review je u svim radovima iz referisanih časopisa u WoS
objavljenim 2013. godine bio citiran 5913 puta. Od tog broja 584 puta su citirani radovi koji su
objavljeni u 2012, a 2186 puta oni radovi koji su objavljeni 2011. godine. Taj časopis je u 2012-oj
objavio 148 radova, a u 2011-oj godini 193 rada. Tada se njegov faktor uticaja računa na sledeći
način: (584 + 2186)/(148 + 193)=8.12 Znači, impakt faktor časopisa American Economic Review za
2013. godinu je 8.12. Ovako izračunat faktor uticaja eliminiše razlike koje su mogle da nastanu kao
posledica veće periodičnosti (više brojeva godišnje) ili dužinom izlaženja časopisa.

IF 2013=broj citata iz 2012. i 2011. u radovima 2013 / broj radova objavljenih

2012. i 2011.

Kada se objavljuje IF
IF se objavljuju u Journal Citation Reportu juna meseca svake godine za prethodnu. Izračunavanja se
obavljaju na osnovu stanja u sve tri citane baze (SCIe(xpanded), SSCI, AHCI) na prvi dan marta.
Časopis, u najvećem broju slučajeva, dobija IF nakon dve godine referisanja u WoS-u. To znači da
ako je referisanje časopisa počelo u 2008. godini, on je dobio IF za 2010, a objavljen je juna 2011.

50
Procenat vrednosti objavljenih radova prema IF časopisa u kojem su objavljeni nije pravi pokazatelj
vrednosti konkretnog rada – on može biti citiran mnogo više ili mnogo manje nego što je prosek
citiranosti radova iz tog časopisa. Zato se počelo razmišljati o korišćenju nekih drugih indikatora, koji
bi se zasnivali na stvarnoj citiranosti konkretnih radova. Tako je uveden h-indeks.

H - indeks

H-indeks je pokazatelj naučne uspešnosti istraživača koji istovremeno uzima u obzir kako naučnu
produktivnost istraživača, merenu brojem objavljenih radova, tako i uticaj, mereno brojem citata tih
radova u drugim radovima. Dakle, za svakog pojedinačnog istraživača (ili grupu istraživača ili
instituciju) moguće je izračunati H–index na osnovu broja objavljenih radova i citiranosti tih radova u
radovima drugih istraživača.
Ime potiče od Jorge Hirša (Jorge E. Hirsch), fizičara koji je ovu meru predložio i predstavio je u
članku objavljenom 2005. godine.
H-indeks se izračunava tako što se lista objavljenih radova uredi prema opadajućoj vrednosti
dobijenih citata za te radove. Na taj način, redni broj 1 će imati rad sa najvećim brojem citata, sledeći
rad sa manjim ili istim brojem citata će dobiti redni broj 2 i tako dalje.

Evaluacija naučnog rada u srbiji

Evaluacija naučnog rada u Srbiji bila je decenijama zasnovana na sistemu recenzija i na broju
publikovanih radova. Sa dolaskom novog milenijuma dodatni bibliometrijski kriterijumi počeli su da
se uvode najpre kao dopunski, a u važećem Pravilniku dobili su veliki značaj.
Za malu naučnu zajednicu kao što je srpska, veliki uspeh je objaviti članke u časopisima koje pokriva
WoS i biti citiran u tim časopisima. Veliki značaj za razvoj bibliometrijskih indikatora o naučnom
radu u Srbiji ima Srpski citatni indeks, jedan od malog broja postojećih nacionalnih citatnih indeksa
koji pomažu realnijem sagledavanju naučnog rada u malim naučnim zajednicama.

Pravilnik o postupku i načinu vrednovanja i kvantitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih

rezultata istraživača doneo je Nacionalni savet za naučni I tehnološki razvoj 21. marta 2008. godine.
Pravilnik uređuje postupak sticanja naučnih, odnosno istraživačkih zvanja i način vrednovanja i
kvantitativnog iskazivanja naučnoistraživačkih rezultata.
Za svaku naučnu oblast utvrđuju se tražene vrste i kvantitativni minimum rezultata.
U Pravilniku su definisani kriterijumi za naučne monografije, časopise i naučne skupove.

Naučna monografija je knjiga koja samostalno i sveobuhvatno obrađuje određenu temu iz domena
neke nauke metodološkim postupcima primerenim temi i prihvaćenim u datoj nauci. Monografija
mora da ima ISBN broj, recenziju renomiranog izdavača ili naučne ustanove, obim ne manji od 50
stranica po autoru i definisan minimalan broj autocitata. Monografije međunarodnog značaja su po
pravilu posvećene tematici široj od nacionalne i objavljene na jednom od svetskih jezika. Naučni
časopis je periodično glasilo posvećeno naučnoistraživačkoj problematici, koje izdaje renomirani
izdavač, naučno društvo, naučne ustanove u svetu i zemlji, u kojem se objavljuju radovi snabdeveni
naučnom aparaturom i recenzirani od strane kompetentnih stručnjaka sa naučnim zvanjima.
51
Kategorije radova u časopisima su:

- originalni naučni rad

- monografska studija
- pregledni članak
- naučna kritika, polemika i sl.

Međunarodni časopisi se rangiraju prema Thomson Reuters (ranije ISI) publikacijama Journal
Citation Reports SCI i SSCI, a mogu se primenjivati i druge liste ukoliko ih verifikuje Nacionalni
savet.
Pošto je rangiranje prema impakt fakutoru časopisa u oblasti humanističkih nauka nemoguće, jer se
za neke oblasti on i ne izračunava, Evropska fondacija za nauku odlučila je da načini svoje liste
časopisa kojima je priznat nacionalni ili međunarodni značaj u pojedinim oblastima humanističkih
nauka. Ova lista, poznata kao ERIH (European Reference Index for Humanities), dostupna je na veb
sajtu European Science Foundation https://www2.esf.org/asp/ERIH/Foreword/search.asp i može se
pretraživati po naučnim oblastima i naslovima časopisa.

Uticajnost domaćih časopisa utvrđuje se na osnovu bibliometrijske analize i preliminarne

kategorizacije koju sprovodi Ministarstvo nauke na osnovu citata ostvarenih u međunarodnim i
nacionalnom citatnom indeksu.

Časopisi su kategorisani na:

 Vrhunski međunarodni časopis;
 Istaknuti međunarodni časopis ;
 Međunarodni časopis;
 Časopis međunarodnog značaja
Vodeći časopis nacionalnog značaja – časopis domaćeg izdavača najuticajniji u svojoj disciplini a da
nije na ISI listama. Minimalni uslov je redovnost izlaženja.
Časopis nacionalnog značaja je domaći časopis koji je u prvih 50% na osnovu analize koju sprovodi
Ministarstvo nauke. Minimalni uslov je redovnost izlaženja.
Naučni časopis je onaj koji zadovoljava uslove za indeksiranje u nacionalnom citatnom indeksu, a ne
spada u prvih 50% na listi Ministarstva nauke.. Minimalni uslov je redovnost izlaženja.

Međunarodnim naučnim skupom smatra se skup u zemlji ili inostranstvu koji organizuje
međunarodni naučni odbor čiji su članovi iz najmanje 5 zemalja i najmanje 10 učesnika iz
inostranstva sa radovima. Postoji selekcija i recenzija, a radovi se saopštavaju I publikuju na jednom
od svetskih jezika. Nacionalnim naučnim skupom se smatra skup koji organizuje nacionalni naučni
komitet, udruženje ili institucija koji ima programski odbor sastavljen od eminentnih stručnjaka I
najmanje 10 izlagača. Radovi u zborniku kraći od 3 stranice smatraće se izvodom rada, a ne radom u
celini. Kategorizaciju publikovanih radova u zbornicima vrši odgovarajuća matična naučna komisija.
Tematski zbornici kategorišu se takođe na odgovarajućim naučnim odborima, s tim što rad u
tematskom zborniku ne može biti kraći od 16 stranica. Svaki kandidat za zvanje treba na osnovu
Pravilnika da boduje svoje radove i da na osnovu zbira vidi da li zadovoljava minimalne kriterijume
52
za izbor u željeno zvanje.Na univerzitetima se takođe koristi ovakav sistem bodovanja prilikom
izbora u nastavna zvanja, s tim što se boduju i nastavne aktivnosti, a univerziteti propisuju i
kriterijume za doktorante, od kojih se takođe zahteva da imaju objavljene radove. Ovi kriterijumi nisu
identični na svim univerzitetima, a ni na svim grupacijama fakulteta, tako da se treba dobro
informisati o tome šta se očekuje od kandidata za neko naučno ili nastavno zvanje.
UPUTSTVA Za buduće autore

Nije svejedno u kom časopisu naučnik objavljuje rezultate svog istraživanja. U moru raznorodnih
naučnih časopisa treba uvek imati na umu da nisu svi oni podjednake vrednosti. Upravo je Impakt
faktor ili faktor uticaja jedan od parametara kojim se meri vrednost časopisa, a vrednost jednog
naučnika se meri prema tome da li objavljuje u časopisima sa impakt faktorom, pri čemu naučnik
dobija različit broj bodova za jedan članak, zavisno od veličine impakt faktora časopisa u kojem je
rad objavljen.
Od značaja su časopisi koji su indeksirani u najvažnijim internacionalni bazama podataka, odnosno
oni koji su na SCI-listi i to oni sa što većim Impakt faktorom. Objavljen rad u nekom međunarodnom
časopisu je vidljiv i dostupan međunarodnoj naučnoj zajednici, što znači da ima neuporedivo veću
čitalačku publiku, a samim tim i šansu da bude citiran, a upravo je citiranost jednog naučnika
značajan pokazatelj kvaliteta, pa samim tim i važan za napredovanje u nauci.

Uputstva za buduće autore

Ulazak na Sci-listu nije nimalo lak. Mnogo truda je potrebno da se samo pokrene časopis, da se
pozovu autori na saradnju, kao i vreme da se stekne čitalačka publika kojoj će radovi biti značajni za
naučnu praksu. A za ulazak na Sci listu neophodno je i da urednici časopisa zadovolje visoke
kriterijume i standarde institucija kao što je Institut za naučne informacije (Institute for Scientific
Information - ISI) danas deo kompanije Thomson Reuters. Ispunjenje zadatih uslova omogućava
pojedinim časopisima da budu svrstani na neku od lista međunarodnih publikacija kao što je SCIE
(Scientific Citation Index Expanded). To, između ostalog, podrazumeva redovno izlaženje časopisa,
naučnu aktuelnost referenci na koje se pozivaju autori, izbegavanje autocitata, adekvatna brojnost
citiranih radova. Ipak ulazak na neku od Sci lista samo je prvi korak, jer je neophodno da prođu dve
godine kako bi bilo izvršeno prvo izračunavanje impakt faktora. I tek dodelom IF časopis stiče
međunarodni ugled i ulazi na JCR listu Journal Citation Report u okviru Web of Science citatne baze.

6. Цитатна анализа
Цитатном анализом се открива:

 доступност научних резултата аудиторијуму

 Комуникацијски канали,
 Кључни аутори,
 Кључна периодика,
 Кључне институције

53
ЕЛЕКТРОНСКО ОКРУЖЕЊЕ

Научни рад данас је директно зависан од технолошког напретка.

Мноштво актуелних и релевантних информација понуђено је преко Интернета, али им је
истовремено и заустављен приступ корисника, односно могуће је сазнати библиографски
податак и сажетак, али не и пуни текст.

ЦИТАТНИ ИНДЕКСИ

Eugene Garfield 1960. године иницира ISI (Institute for Scientific Information, Philadelphia, SAD,
односно Thomson Scientific) –
ISI је још увек једина институција чије се цитатне базе користе као стандард у вредновању
научног рада.

ПРОИЗВОДИ ISI:
Природне и примењене науке - SCI (Science Citation Index)
Друштвене науке - SSCI (Social Science Citation Index)
Хуманистика и уметност - A&HCI (Arts & Humanities Citation Index).

Цитатна анализа је драгоцен и све популарнији алат за испитивање и мерење стручног и

научног учинка и квалитета свих субјеката, који су укључени у академску и научну делатност:
индивидуалаца (универзитетски наставници, истраживачи), научних часописа, факултета,
универзитета.

Резултати цитатне анализе имају одлучујућу улогу у процедурама избора у научна и наставна
звања, приликом оцењивања пројеката, при одређивању личних примања у академским
установама, чак и у прописивању судбина академских институција. Родоначелник савремене
сцијентометрије, Јуџин Гарфилд (Eugene Garfield), пре више од педесет година (Garfield, 1955)
предложио је методу за вредновање научних часописа, засновану на броју цитата. Гарфилдов
Journal Impact Factor i SCI (Science Citation Index) листа, данас представљају стандард за
вредновање доприноса и утицаја у научном свету.

ЦИТАТНИ ИНДЕКСИ

Цитатни индекси произвођача Thompson-ISI, Science Citation Index (SCI), Social Science
Citation Index (SSCI) и Arts&Humanities Citation Index (A&HCI), масовно се и глобално користе
као извори за претраживање научних информација и евалуацију научних ентитета. Упркос
критикама, они представљају моћан информатички извор, без кога је тешко замислити
савремену науку.

ISI

54
Institute for Scientific Information ISI је 1992. године купила корпорација Thomson. Њен део
Thomson Scientific индексира близу 12.000 часописа са највећим утицајем у светској науци, а
преко сајта Web of Knowledge пружа приступ до података о цитираности часописа које
индексира, листе од 250 најцитиранихих аутора за 21 научну област за последњих 20 година
прошлог века.

WEB OF SCIENCE

Science Citation Index (SCI) обухвата податке о садржају часописа и цитираној литератури у
њима почев од 1900. године,
Social Science Citation Index (SSCI) обухвата податке од 1956,
Arts and Humanities Citation Index (AHCI) од 1975. године до данас.

WEB OF SCIENCE

Од скора су у Web of Science укључени и ISI Proceedings (од 2001. године), а у припреми је и
цитатни индекс за књиге.
Покривеност је знатно боља у природним и техничким наукама које су по свом карактеру
међународне, него у дисциплинама које су везане за локалну средину.

WEB OF SCIENCE базе података

Web of Science садржи:

три цитатна индекса

 SCIexpanded - Science Citation Index Expanded
 SSCI - Social Science Citation Index
 AHCI - Arts and Humanities Citation Index

две секције зборника радова зборника са конференција

 CPCI-S Conference Proceedings Citation Index - Science
 CPCI-SSH Conference Proceedings Citation Index - Social Science & Humanities

две секције Journal Citation Reporta (JCR)

 JCR Science Edition
 JCR Social Sciences Edition

Science Citation Index Expanded (SCI) мултидисциплинарна база података из области

природних, биомедицинских и техничких наука. Индексира око 6.650 водећих светских
часописа из 150 научних дисциплина, тј. садржи преко 2.700 часописа више од штампане и
верзије SCI на компакт диску. Ова база података укључује све цитиране референце из
индексираних чланака.

55
Обухваћене су следеће дисциплине: Астрономија, Ветерина, Неурологија,
Технологија,Биологија, Зоологија, Онкологија, Фармакологија, Биохемија, Информатика,
Педијатрија, Физика, Биотехнологија, Математика, Пољопривреда, Хемија, Ботаника
Медицина, Психијатрија, Хирургија.

Social Sciences Citation Index (SSCI) мултидисциплинарна база података која обухвата часописе
из области друштвених наука. Индексира више од 1.950 часописа из 50 дисциплина и
релевантне чланке из више од 3.300 водећих светских научних часописа. У просеку се недељно
додаје 2.900 нових референци и 60.000 нових цитираних радова.

Заступљене су следеће дисциплине: Антропологија, Историја, Право, Социологија, Здравство,

Лингвистика, Психијатрија, Урбанизам, Информатика, Политичке науке, Психологија,
Филозофија

Arts&Humanities Citation Index (AHCI) индексира око 1.160 водећих светских часописа из
уметности и хуманистичких наука и релевантне теме из 6.800 осталих часописа. Недељно се
додаје 2.300 нових референци и 15.250 нових цитираних референци. Од 1999. године постоје и
сажеци на енглеском који се могу претражити.

Заступљене су следеће дисциплине: Археологија, Књижевност, Поезија, Позориште,

Архитектура, Лингвистика, Плес, Уметност, Историја, Музика, Религија, Филозофија

Journal Citation Report (JCR) је посебна база података која се прави на основу Web of Science.
Преко JCR-a је могуће добити податке о IF – фактору утицаја одређеног часописа, податак у
којој стручној категорији се он налази, као и о његовом рангу у тој категорији. За сваки
часопис прати се цитираност радова и одређује се фактор утицаја или импакт фактор (IF) тог
часописа, на основу чега настаје база података Journal Citation Report. Бројна вредност фактора
утицаја добија се тако што се у посматраној години број цитата радова објављених током
претходне две године у датом часопису подели са бројем објављених радова у том часопису у
те две године. Импакт фактор се израчунава за часописе из области природних и друштвених
наука, а не израчунава се за већину часописа из области хуманистичких наука.

Conference Proceedings даје преглед радова са међународних конференција, симпозијума и

конгреса, и радова који су у њима цитирани. Око 70% ових информација није доступно у
научним часописима. База постоји од 1990. и покрива око 110.000 одржаних научних скупова.
Приступ у Србији имамо од 2001. године. Постоје две серије: за природне и за друштвене и
хуманистичке науке. Годишње се додаје око 385.000 записа.

WEB OF SCIENCE – претраживање

Претраживање је могуће према:

 презимену и иницијалима свих аутора

56
 адреси аутора
 првом аутору цитираних радова
 насловима часописа
 свим речима из наслова и сажетака на енглеском језику од 1992. године
 кључним речима које су изабрали аутори чланака.

ЕКОНОМИЈА И ЦИТАТНОСТ

Квалитет показатеља добијених кроз цитатне индексе директно зависи и од економских услова.
Часописи и конференције, чија се цитатност мери, често постављају високе материјалне
захтеве пред ауторе, те наука постаје привилегија материјално добростојећих појединаца и
заједница.

Српски цитатни индекс – SCIndeks је национални цитатни индекс, развијен да служи као
допуна међународним (WoS, Scopus) цитатним индексима. Реферише домаће часописе
категоризоване као периодичне публикације научног карактера.Сви часописи индексирају се
систематски „од корица до корица”. Поред основних описа чланака, база садржи сажетке
радова и све цитиране референце. Приступ SCIndeksu могућ је преко адресе
http://scindeks.ceon.rs/

Часописи реферисани у СЦИндексу подвргавају се сталном вредновању с обзиром на

утицајност (импакт) у самој бази и допунски у цитатним индексима WoS. Истовремено се
прате показатељи тзв. библиометријског квалитета часописа, углавном изведени из
критеријума за њихово укључивање у WoS. Најбољи СЦИндекс часописи, одабрани према
посебним мерилима (интернационалности) допунски се прате и препоручују за реферисање
издавачима међународних цитатних база података. СЦИндекс развија и одржава Центар за
евалуацију у образовању и науци (ЦЕОН). ЦЕОН је истраживачко-развојна организација типа
научно-технолошке опсерваторије са седиштем у Београду. Бави се развојем информетријских
метода и информационих извора намењених евалуацији различитих академских субјеката и
истовремено промоцији истраживачких резултата.

7. Етичност у науци и култури

Етичност научног истраживања

У намери да развије активности везане за теоријске и емпиријске аспекте етике у науци и

технологији, UNESCO је успоставио организациону јединицу која се бави овим питањима и
чији је један од првих радних резултата био документ Радне групе за предавање етике World
Commission on the Ethics of Scientific Knowledge and Technology (COMEST), донет у Ослу
26.јануара 2003. године.
UNESCO и International Council for Science (ICSU) су још 1999. године организовали научну
конференцију и дефинисали закључак да сви научници треба да развију високу социјалну

57
одговорност за успостављање и очување научног интегритета и контроле квалитета, као и
међусобно поверење и сараднички однос са млађим научницима, чија је оданост етичким
принципима очекивана и пожељна.

Посвећеност етици данас узрокована:

 наглим променама научне концепције и закључивања;

 културолошком условљеношћу појединих животних принципа и научних открића;
 мултикултуралним прожимањима;
 технолошким и научним иновацијама, некад на корист, а некад на штету људске
заједнице;
 развојем ових научних дисциплина (попут генетског инжењеринга, нуклеарне хемије и
физике, биотехнологије);
 локалним, каткад националним специфичностима у тумачењу појединих општих
питања и проблема;
 преформулисањем општих животних вредности, попут породице, родбинских односа,
религиозних и социјалних утицаја;
 порастом бриге за животну средину;
 степеном личне везаности за поједине актуелне проблеме савременог света.

Отвореност и разумевање за културолошке, религиозне, обичајне различитости нису сада, као

што ни из историје не памтимо, подразумевајући, већ на њих треба указивати и развијати
толеранцију, дозвољавајући равноправност алтернатива у избору. Поменути принципи уткани
су у Општу декларацију о културној разноликости UNESCO-а, прихваћеној на његовој 31.
генералној конференцији, са основном идејом да је “дијалог међу културама најбоља гаранција
за мир“, да конфликти међу културама и цивилизацијама нису неизбежни, да стварање “
настаје на коренима културне традиције, али се развија у додиру са другим културама“, ради
чега „баштина у свим њеним облицима мора бити очувана, увећана и предана будућим
генерацијама као доказ о људском искуству и тежњама, како би се развила креативност у целој
својој различитости и подстакао истински дијалог међу културама”.
У том смислу се прихвата и промовише чин потписивања Bangkok Declaration on Ethics in
Science and Technology, на четвром састанку COMEST-а (25. марта 2005. године), јер се у њој
препознаје и истиче важност етичког приступа научним и технолошким пројектима и
решењима на међудржавном нивоу, овом приликом међу министрима - потписницима, који
репрезентују земље: Бутан, Камбоџу, Индонезију, Јапан, Малезију, Непал, Пакистан,
Филипине, Тајланд и Вијетнам. Доприносећи овим документом „демократизацији нормирања“
научног рада, у који треба да буду уткане вредности („искрен дијалог“, „међусобно
поштовање“, „достојанство сваке цивилизације и културе“), за које се UNESCO и иначе залаже,
у временима која, због комерцијализације и недовољне безбедности истраживања, често
сведоче о конфликту интереса и противправним и неетичким радњама, земље потписнице на
регионалном нивоу формулишу на општу запитаност кохерентан и координиран одговор кроз
договор:
58
„да омогућавају научну и технолошку сарадњу више кроз поштену, него кроз слободну
’трговину идеја’; да развијају сарадњу на плану заштите интелектуалне својине и хуманости,
више него комерцијалне користи, нарочито у најмање развијеним земљама; да промовишу и
охрабрују укључивање омладине у научна истраживања; да подстичу вишеслојно разумевање
технолошког напретка не само у научном окружењу, већ и у јавном сектору.“

У сваком, како општем програмском, тако и предметно фокусираном документу истакнуто је

да је циљ УНЕСКО-а: „унапређење људских права, мира и демократских принципа;
побољшање политике социјалне трансформације и унапређење студија предвиђања и
вероватноће.“
УНЕСКО у својим документима наглашава да се поменути циљеви могу постићи искључиво
организованим наступом високошколских образовних институција, као и поштовањем строгих
и прецизних процедура пријављивања научних пројеката, за чије се аплицирање очекује
аргументација етичке димензије истраживања. Универзитетима се препоручује да установе
посебне курсеве, али и додипломске, мастер и докторске студије из етике поједине научне
дисциплине, што ова међународна организација заговара још од саветовања у Будимпешти
1998. и поново 2004, 2005. у Москви и Сплиту, након чега је више од сто наставних програма
било одобрено од стране Global Ethics Observatory (GEO)[1] и укључено у њену базу података.
Сам УНЕСКО, односно COMEST пратиће увођење наставних програма из области етике,
подржавати их материјално, заједно са Светском банком, и награђивати у одређеним
периодима за постигнуте резултате. Године 2002, на иницијативу Исламске републике Иран,
основана је Avicenna Prize for Ethics in Science[Abu Ali al-Husain ibn Abdallah ibn Sina, 980-
1037], која се додељује истраживачу и предавачу, који је заслужи у међународним оквирима.
На семинару eXploratorium 2002, посвећеном односу науке и етике, организованом у Петници,
Срђан Вербић констатује: „Кодекс је нешто што дефинитивно недостаје науци. Лекари имају
свој кодекс, правници такође, чак и новинари, али људи од науке не. Сурова је чињеница да
људи који се баве науком етички контролишу само свој метод; циљеве најчешће прописује неко
други. У околностима где се питањима сврхе и оправданости бави неко "изнад" науке, разлика
у одговорности зависи, пре свега, од употребне вредности и непосредне применљивости
резултата истраживања. (...)

На страну редефинисање науке и одговорности у њеним оквирима, појам етике би требало

посебно прецизирати баш зато што га мало ко од нас доживљава као нешто што би требало да
дефинишемо у оквиру науке; за већину нас етика је, ипак, нешто што по природи ствари упада
у домен културе, васпитања, система вредности, политичких ставова итд.
Нисмо у прилици да сваки пут имамо дефинисане законе који нам „обезбеђују“ етичност, али у
недостатку њих поседујемо, у циљу очувања квалитета у науци, тзв. Добру научну праксу,
нарочито заступљену у медицинским наукама. Паневропски покрет обезбеђења квалитета у
науци започет је у Немачкој, након што су САД, Енглеска и Данска већ парцијално дефинисалe
своја правна документа из области етике. „Добра научна пракса“ подразумева поштење према
професији и научно-истраживачком раду, према својим сарадницима и колегама и према
сопственим очекивањима и резултатима.

59
Поштен однос према основним принципима научноистраживачког рада обухвата:

 очување професионалних стандарда;

 документовање резултата и безбедно чување примарних података;
 стално преиспитивање сопствених резултата;
 стриктно поштен однос према доприносу сарадника, конкурената и претходника;
 међусобну сарадњу чланова истраживачких група и руковођење истраживачким
групама;
 менторски рад са млађим научницима и сарадницима;
 публиковање резултата истраживања.

Етичност научног истраживања

У тај процес могу бити укључени научни институти , факултети, уредништва научних
часописа, конгреси и конференције.
Критика науке је показала да се, вођена својим "чистим" спознајним идеалом и охрабрена
брзином и релативном самосталношћу свога развоја, наука у великој мери одвојила и удаљила
од оних интереса друштва за које би она морала бити одговорна и да је на тај начин омогућила
доношење произвољних и ирационалних одлука које битно утичу на токове нашег заједничког
живота.

„За минималну научну писменост потребно је: да будемо свесни како научни резултати могу
имати много различитих политичких, религијских и етичких интерпретација; да препознајемо
кумулативну природу научног рада и сталну потребу за новим истраживањима; да разликујемо
стручњаке од лаика; да препознамо ситуацију када због недостатка података није могуће
доносити релевантне судове или рационалне одлуке и да знамо како краткорочна и дугорочна
решења једног те истог проблема не морају нужно бити иста.“

ЕТИЧНОСТ УЧЕСНИКА У ОБРАЗОВНОМ ПРОЦЕСУ

Мале социјалне и политичке групације своје идеје данас лакше пласирају преко различитих
локалних медија и уз помоћ напредне информационе технологије. На тај начин информација се
економски условљава, круг њене достижности се сужава. Друштво знања, о којем сви свесрдно
причамо, понављајући често ту синтагму као одраз опште истине, а да смо, заправо, у
најближем свом окружењу, уверавани да располажемо често само непотпуним, селективним,
непровереним информацијама, почива на друштвеној инфраструктури и когнитивним
вештинама, различитим зависно од географских, економских, политичких, историјских
чинилаца сваке заједнице.
Тежећи достизању оптимума знања, успевамо да залутамо на пут информисања, некад
површног, некад одлично складиштеног, систематизованог и класираног у различите базе
података и претраживачке машине, а опет затвореног за све којима благодети хипер-
индустријализације нису на дохват руке.
Када данас говоримо о друштву знања, најчешће подразумевамо научно и технолошко знање,
60
чије достизање је условљено јединственошћу захтева за информационом писменошћу, као и
унифицираношћу и обухватношћу модела и језика споразумевања. За последицу то ће,
вероватно, имати угрожавање мултикултуралности и мултилингвалности, нарочито у школском
окружењу. Стандардизација модела споразумевања не треба да значи доминацију
распрострањеног језика пословне комуникације, већ развијање опстанка такозваних „мањих“
језика обезбеђивањем превода, у циљу очувања различитости и солидарности.
За UNESCO конструисање друштва знања отвара пут ка хуманизацији процеса глобализације.
Од свога оснивања UNESCO доношењем различитих обавезујућих аката тежи заштити
људских права и слобода (1948 - Universal Declaration of Human Rights; 1966 - International
Covenants on Civil and Political Rights and on Economic, Social and Cultural Rights). Савремена
настојања да препозна и помогне дистрибуцију идеја и инструмената за ширење елементарних
општих, као и иновативних научних знања, заправо су најсигурнији облик заштите људских
права и слобода,[1] достизања једнакости кроз поштовање различитости етницитета, културе,
религије, надарености.[2]
Слободна циркулација информација није довољна за изградњу друштва знања, јер она мора
бити размењивана, поређена, критикована, апсорбована како би у новим научним,
филозофским и технолошким оквирима могла да суделује у производњи новог знања.
Глобализација знања може бити озбиљна претња опстанку културног диверзитета. Креирање и
трансмисија знања данас су иницијатори такозване треће индустријске револуције, јер је
систем знања директно зависан од употребе информационе и комуникационе технологије, која
нас из друштва памћења уводи у друштво знања. Такозвано формално образовање удружује се
са слободним облицима стицања знања уз помоћ различитих медија, приватних и невладиних
организација и доприноси когнитивној динамици. Потребе за свагдашњим и доживотним
учењем свестан је сваки појединац, без обзира да ли је јавно признаје и да ли може да је
реализује.
Описмењавање и базично образовање су више него икад заступљени као основни циљеви свих
међународних образовних и хуманитарних организација. А академско образовање постаје у
свакој земљи све занимљивији сектор за улагање приватног капитала, јер се увиђа директна
веза између квалитетног образовања и животног стандарда и друштвеног положаја. То,
наравно, утиче на пораст захтева који се постављају пред буџет сваке земље, која плански
школује своје високо-образоване професионалце. Истовремено, проузрокује и потребу за
дефинисањем заједничких етичких принципа, наставних програма и планова, како структура
образовања не би била условљена националним оквирима, те самим тим мање употребљива,
односно више затворена у већ превазиђене географске, језичке и политичке „резервате“.
Вођени идејом да ће се, "ако сами не уредимо сопствену професију, можда (...) други умешати
да то учине уместо нас"[1], наставници дефинишу своје кодексе понашања и сопствени
„морални профил“, што потврђује и Кодекс професионалне етике на Универзитету у
Београду[2], који, као и други сродни документи, садржи и однос према заједници[3], према
ученицима[4] и колегама[5], институцији[6], и према научној дисциплини, односно вештини у
коју ученика упућују[7]. Као опште моралне обавезе просветних радника можемо навести:

 образованост, информисаност,

61
 поштовање личности и њене слободе,

 скромност и одговорност, без сензационализма и рекламирања,

 примерност, доследност, принципијелност,

 истинољубивост, самокритичност, критичност, објективност, хуманост, савесност,

 уредност и пристојност,

 тачност,

 поштовање обавеза,

 професионалност,

 разноврсност извора информисања,

 редовност испуњавања обавеза,

 систематичност,

 искреност, добронамерност,

 колегијалност, уредност,

 предузимљивост,

 достојанственост,

 племенитост,

 дисциплинованост.

Очекивање уткано у Закон о универзитету и Закон о научном раду у Србији поставља пред
универзитетског наставника и сарадника обавезу истовременог научног усавршавања и
проналазаштва и наставног рада, и без њиховог остварења није му могуће ни напредовање у
универзитетској каријери. За Радована Попова, који, пишући књигу о квалитетима које треба
да има универзитетски професор, сагледава ставове научника од Николе Тесле, Милутина
Миланковића, Михајла Пупина, до Бранислава Јанковића, Богдана Маглића, није могуће бити
наставник и научник са подједнаким успехом, јер се развијањем педагошко-образовне
способности ускраћују време, слобода и инвентивност научног рада. Нарочито, очекивања да
универзитетски професор учествује у „трансферу науке у праксу“ Попов сматра потпуно
62
неоснованим, јер се овом делатношћу он удаљава и од науке и од наставе.[1]

Академско образовање често је увијено у „митолошко задовљство преживљавања академских

трема и трошења родитељског новца и нерава.“[1] У том процесу, каткад и наметнутом од
стране родитеља, неретко супротстављеном тренутним хтењима и потребама студента, с ви
учесници у образовном процесу траже начина да материјализују и демистификују очекивања,
па као коначни циљ уздижу не стицање знања и занимања, већ стицање дипломе. На том путу,
чак можда више данас када је у току процес реформисања наставе, па се студенту оставља већа
слобода обликовања свога образовног курикулума, наставници у представљање својих
предмета уводе практицизам и романтизам, а студенти сву своју сналажљивост и малодушни
недостатак такмичарског духа. Нико се у тој фази, у којој је сасвим јасна потреба наставника
да привуче студента своме предмету, не због квалитета наставе коју нуди, већ због „обиља“
бодова на његовом предмету и мањих обавеза од оних које други наставници од студента
очекују; као и потреба студента да се са што мање труда и истраживачких напора посвети
овладавању једном облашћу, у свакодневици не пита да ли је етички тако поступати.

„Знање се на овај начин представља као препона на путу до циља - дипломе. А диплома се
сматра препоном на путу до посла, док је добијање посла последња препрека пре него што
себи можете приуштити нови Фолксваген Поло и да на нетакнуте плаже Крфа донесете (и
оставите) лименке Бадвајзера. (...) Контроверзан је исход ове политике. Једноставно: да ли
тржишно одређивање знања гарантује стручност, тј. да ли лаке студије производе добре
стручњаке? Питања нису тривијална, јер су стручњаци ти који одржавају тржиште.
Дилетантизам се избегава јер је скуп.“[2] Одлазак у „ Европу лаког интелектуалног капитала и
берзе јефтиног менталног рада“[3] чини се током студија сваком студенту као главни згодитак,
све док се сам не упусти у материјализовање својих очекивања од Европе, набреклих током
студијских година. Уједначавање образовања у приликама у којима се промовишу
компетитивност, размена студената и наставника, пораст броја приватних универзитета,
интернационално партнерство и отворени академски програми, захтев је данашњег доба, али
да ли је то општа друштвена потреба, за коју треба и сносити одговарајуће материјалне
последице на нивоу државе, или је индивидуални чин. Мада резултати таквих истраживања
нису познати, евидентно је да је број студената за седам година порастао у свету за 50%, да је
број студенткиња у скоку и очекује се да ће се и даље пети, али да је основно школовање
детета у Африци често недостижније од универзитетског образовања у Европи, те као такво
остаје стална брига Међународне организације. Побољшавање на плану универзитетског
образовања одвија се у материјалном и духовном смислу (снижавањем школарина, инклузијом
студената у мултикултуралне програме и бизнис пројекте, студирањем ван државе свога
порекла,[4] признавањем диплома; увођењем доживотног учења).

2.1 ИЗАЗОВИ АКАДЕМСКОГ ОБРАЗОВАЊА

Фундаментални циљеви образовања на универзитетском нивоу, прихваћени у нашем друштву

и утемељени одговарајућим правним актима, предвиђају:

63
1. трансфер теоретских и експертских знања и вештина у процесу задовољавања друштвених
потреба;
2. развој научних и уметничких достигнућа;
3. могућност да се свима универзитетско школовање учини доступним, будући да је оно само
сегмент у процесу образовања током целог живота.

Члан 4 Закона о универзитету Републике Србије дефинише принципе који воде испуњавању
формулисаних циљева. Заједно са принципима академских, индивидуалних, религиозних,
расних и националних слобода треба да се поштују принципи аутономије универзитета,
транспарентности и отворености акција, поштовања хуманистичких и демократских традиција
сопственог друштва и Европе, унапређења академске мобилности свих учесника образовног
процеса. Осавремењавање образовног процеса не може бити једносмерно усклађивано са
европским системом, Лисабонском и Болоњском декларацијом, без поштовања националне
традиције и постојећег нивоа друштвеног развоја. У међудржавним контактима све чешће се
поставља питање хармонизације законске регулативе, стандарда, рачунарске опреме,
програмске подршке за библиотечко пословање, али и видова и садржаја образовања
библиотекара[1], информатичара, документалиста и архивиста, као носилаца знања потребних
и свакој другој научној дисциплини. Интернет као глобална дигитална библиотека и низ малих
приватних дигиталних библиотека подстичу и олакшавају доступност различитим и бројним
информацијама, од којих многе могу и треба да проистекну из међусобне сарадње партнера у
прогресу. Положај академског образовања може бити условљен постојањем Интернета, може
се поправити увођењем компјутеризације, која је потреба и изазов савременог доба, али
просперитет једне професије и признавање квалитета и употребљивости стеченог знања на
универзитетском нивоу, у друштву више ће се одразити кроз успешност обликовања
образованог, активног, ефикасног, прогресивног, мотивисаног, флексибилног и приступачног
сарадника. Док је у високошколској настави техничких и медицинских дисциплина етичка
димензија ових делатности предмет посебних курсева, на факултетима који се баве
филолошким гранама то углавном није случај. Библиотечка делатност, због свог директног
утицаја на истраживања у свим научним областима, па самим тим и библиотекарство, можда
више од других друштвених и хуманистичких дисциплина, захтева прецизније етичке оквире,
те их и инкорпорира у наставу на факултетском нивоу. Поређењем услова за рад, наставних
програма и методологије одвијања васпитно-образовног процеса и истраживања, са условима
на европским и америчким универзитетима, закључено је:

1. да и наставници и студенти теже осавремењавању наставе;

2. да нам је неопходна опрема и актуелна литература за реализацију те идеје.

Развијање нове образовне методологије подразумева увођење флексибилнијег облика

студирања, који неће бити омеђен зидовима, ни статутима факултета, већ ће се удобно
сместити у окриље универзитета, на коме ће бити могуће комбиновање наставних садржаја по
потреби и вољи појединца. Тада свакако нећемо ни за једног дипломца моћи да кажемо да је
дипломирани библиотекар, или дипломирани филолог, већ ћемо моћи само описно да
представимо факултет или групу предмета које је одабрао да изучава током студија и из којих
64
је стекао одређене вештине. Унутар самих предмета флексибилност и модуларност треба да
буду увелико присутни, прилагођавају се потребама теорије, праксе, савременим тенденцијама.
Већи број факултативних, често једносеместралних динамичних курсева, пружа и пружаће
студентима неопходну разноликост и усаглашавање са личним интересовањима, а
наставницима задовољство сарадње и инспиративног дијалога. Процес реформе
високошколског образовања изводио би се истовремено редовно, континуално током целог
семестра, и периодично (преко испита, семинарских радова, колоквијума, тестова). Исти
облици рада довели би до међусобне размене студената и наставника између нашег и страних
универзитета, партнера у достизању прогреса, а самим тим до развијања интелектуалне
радозналости и моралне одговорности сваког учесника у овом процесу и евалуацији и
нострификацији диплома у ширим оквирима. Поред видљивих елемената знања, какви су
формално знање и испољене вештине сваког од нас, сви учесници у образовном процесу треба
да подстакну и искористе и своје неформално знање, дефинисано интересовањима,
способностима, склоностима, које се у традиционалном школском систему најчешће
игнорише, што би ваљало подржавати студентским радом у групама и међусобним
консултацијама, уз наставника као ментора, како би се што успешније и брже могли упутити ка
такозваном моделу експертског образовног друштва. Оно почива више на учењу на даљину,
него на традиционалном школовању, на претраживању информација преко Интернета него на
коришћењу читаоница. Увођење система квалитета у универзитетско образовање, предвиђено
већ састављеним типизираним документима Владе Србије, базира се на истраживањима за
примену QFD (Quality Function Deployment) методе, развијене у Јапану, како би се повећала
конкурентност на тржишту академског образовања, у чијем је средишту корисник услуге,
дакле студент. По матрици ове методе у фази преношења знања, трећи по ефективности од 27
параметара, који утичу на квалитет стеченог знања јесте снабдевеност високошколске
библиотеке. И поред тога, библиотека је у свим анализама третирана као инфраструктура и
заступљена искључиво по параметру снабдевености литературом, а заборавило се на
чињеницу да је фонд библиотеке некористан, мртав, без одговарајућег система каталога, база
података, у чијем настајању и коришћењу је изразито велика улога високообразованог
библиотекара, који је сарадник у одвијању наставно-научног процеса. Како је у Закону о
универзитету у Србији појам сарадника предвиђен искључиво за асистенте приправнике и
асистенте, то се библиотекари неправедно називају помоћним особљем. Терминолошки
пропуст не би био толико озбиљан када као последицу не би проузроковао чињеницу да се
библиотекари у категоризацији запослених на факултетима убрајају у администрацију, што их
материјално, па и морално ослобађа обавезе да теже сопственом усавршавању, побољшању
рада библиотеке, самим тим и квалитету студија. Увођење система квалитета на факултете
стога се не сме завршавати, већ почињати са библиотекама, јер без одговарајућих
информационих ресурса ни наставници од студената не могу захтевати вишу одговорност у
процесу стицања знања.
Стручњаци који се баве испитивањем TQE (Total Quality Education) истичу да су главни
разлози за примену овог поступка на универзитету: промена односа наставника према
образовном процесу; идентификација фактора који утичу на нижи квалитет образовног
процеса; развијање универзитета као организације која стално одговара на све строжије

65
захтеве окружења. У процесу реорганизације високошколског образовања препознају се
континуално и радикално побољшање. У развоју високошколских библиотека радикално
побољшање пружа процес аутоматизације радних процеса, док континуално побољшање
колико зависи од уведене нове технологије, која омогућава коришћење база података,
интернета и интранета, толико зависи од образовања и ентузијазма библиотекара спремног да
сарађује са наставницима и студентима и да се суочи са новим технологијама.
У наступајућим годинама у којима ће се у Србији организовано и промишљено изграђивати
систем доживотног и образовања на даљину, чији је битан предуслов и виртуелно
библиотекарство и дигитализација културне и научне баштине, универзитети, са својим
специфичним и богатим кадровским потенцијалима и информационим ресурсима, имају
могућност да директно утичу на квалитет научног, образовног и културног развоја друштва.

2.2 ИНФОРМАЦИОНА ПИСМЕНОСТ У ФОКУСУ ЕТИКЕ

Постављајући законске оквире деловања информационо-комуникационог система, држава се

јавља и као извор информација и као институција која врши надзор, усмерава или ограничава
њихов слободан проток. Уплив информационе писмености на државно деловање увек је мањи
од уплива државе на процес информационог описмењавања. Не треба загазити у далеку
прошлост да би се схватила еволуција значења ове синтагме. Социјал-утописта Етјен Кабе
сматра да се до просвећености, описмењености народа стиже тако што се све ради потпуно
јавно, уз помоћ статистике и објављивање распрострањеним народним гласилима. Педесетак
година касније достигнут је идеал социјал-утописта: јавност, транспарентност (коју
изједначавају само са савременим демократијама), професионалност, математичка тачност и
испитаност, широка дистрибуција различитих садржаја. А ипак не сматрамо да смо боље,
квалитетније, обухватније, садржајније информисани. Један од разлога је недовољна
информациона писменост: невични смо да дођемо до праве информације; утицај државе, или
неког другог комуникатора, на све врсте медија је изразит, али често перфидно скривен иза
тобожње отворености, некад условљене прометом роба, други пут степеном технолошке
развијености, трећи пут заштитом морала. Информационо писмена особа била би, верујем, пре
свега, она која признаје да јој је информационо описмењавање потребно, јер тај процес никада
није завршен, само се потреба и начин њеног задовољавања преобликују. Без обзира што је
достизање знања и информисања лимитирано социолошким, политичким, економским,
правним, моралним, религијским, сексистичким или техничким разлозима, сваки нови медиј
буди нову наду да информација неће бити селектирана, да ће пробијати баријере које су до
неког тренутка морале бити прихватане. Некада радио, телевизија, телекомуникације, сада
Интернет, написан великим словом, мада је заједничка именица, без икаквог озбиљног
образложења за настајање нове правописне норме, своје кориснике су барем неки низ година
задржавали у уверењу да су информационо писмени. А информационо писмена особа зна и
како и зашто да пронађе информацију и да је употреби како би допринела сопственој и користи
свога окружења. Ако у овом процесу контрола информација надвлада процес развијања
истраживања, сведочиће о незрелости или једноумљу једне институције, појединца или
државе. Информациона писменост је предуслов, неопходна вештина, припрема за успешну
будућност. Виђење информационе писмености зависно је од времена, простора, популације,
66
традиције, културолошких и економских , па и законских одређења. Поштовање Закона о
ауторском и сродним правима, Закона о билиотекама, Закона о културним добрима, Закона о
универзитету, Закона о научно-истраживачком раду, националних и/или међународних
докумената која говоре о неопходности достизања интелектуалних слобода, самосталности у
процесу учења, има и негативне последице. Из перспективе аутора, заштитa његове
интелектуалне својине и материјалне добити, на чему се истрајава од првих законских
регулатива 15. и 16. века, основна је лична и друштвена обавеза. Из перспективе читаоца право
на информацију и учење не мора се увек подударати са потребама аутора. Да ли је етички
скенирати и фотокопирати веће делове или цео текст у циљу ширења знања, или ускратити ту
могућност како би се поштовао важећи закон. У библиотекама два битна метода, на основу
којих настају основни информациони системи, и који утемељују библиотекарство као науку,
јесу библиографски и класификациони. Ако се у таквим методима нађу пропусти, њихова
етичност може се ставити под сумњу. Тежња за правовременошћу информације и
заокруживањем започетог посла каталогизације и класификације библиотечке грађе рекло би
се не може имати негативне последице. Искутво нас учи да је база података КОБИС коју
развија мрежа библиотека земаља бивше Југославије на челу са Словенијом, једно од
најважнијих оруђа информационог описмењавања код нас, свакако онога блиско везаног уз
библиотеке. У коју категорију етичке одговорности се убраја опредељење библиотекара да им
је небитно национално опредељење аутора у класификацији књижевности, те механички
уписују скраћенице сцр или сцц за припадност хрватској или српској литератури, не зато што
једној треба нешто одузети, већ што другу не треба оштетити; не зато што је начињена грешка,
већ зато што ослонац за такву класификацију мора да се налази у научно-истраживачком раду.
Тако добијамо заокружен, али нетачан информациони апарат, који поставља питање етичности
закључивања изнад потребе за брзим информисањем. У општем поступку глобализације и
стварања могућности за ширење информационе писмености јављају се проблеми за које су
многи мислили да су остали у 19. веку. На пример, проблем транслитерације ћирилице у
језицима којима је латиница матерње писмо. Тако још једном као народ бивамо сведоци
укидања идентитета српске ћирилице, јер се, у пољском језику, на пример, врши њена
латинизација, уз измишљање знакова који у српском писму, ни ћириличном ни латиничном,
никада нису постојали, без икакве потребе, када већ имамо одговарајуће дијакритичке знаке. И
мада је овом приликом у питању био српски језик, исти проблем могао би се везати и за сваки
други. А све у сврху опште читљивости, ширења информација, јединствености приступа
базама података, што се опет ишчитава као информациона писменост. Информациона
писменост се, већ годинама, третира као неопходност савременог доба, о њој се пишу књиге,
објављују стандарди, прописују правила, оснивају институције, а да се при том она најчешће
схвата као технолошко описмењавање, а не као вишеаспектни истраживачки процес
континуираног образовања, као нови модел креативног размишљања.

3 СЛОБОДА, ОДГОВОРНОСТ, КОНТРОЛА И САМОКОНТРОЛА МАСОВНИХ

МЕДИЈА

Кронова дела и страхоте које је пропатио од сина, мислим да се не би смеле приповедати

пред неразумном децом, већ да би их требало прећутати и кад би биле истините.
67
Платон ДРЖАВА

Давно пре изума масовних медија, Платон је започео расправу о питању друштвене предности
и штете од „масовне културе“ античког доба. У свом коментару о одгоју деце која једног дана
треба да постану чувари у његовој идеалној Држави, изразио је бојазан да културни садржаји
(приче, епови, митови) којима се васпитавају млади, носе у себи колико доброг толико и
опасног по њихов дух. Због тога је било нужно, мисли Платон преко Сократа, да се изврши
одабир садржаја и да се пропишу одређене норме.

„Сад знаш,“ вели Сократ, „да је почетак свуда најважнији, а нарочито код малог, нежног бића.
Тада се ствара и дотерује облик који хоћемо другоме да дамо.“ Васпитавање, тј. уобличавање
личности почиње у најранијој младости и оно се обавља, као увек и свуда, тако и у Платоновој
Држави, под надзором, одвајањем онога што се сматра добрим, пожељним и одабраним, од
свега другој, „што може да делује узнемирујуће или разорно на душу детета.“ Да ли ћемо онда
тако лако допустити да деца чују макар какве приче од било каквих песника и да приме у своје
душе мишљења супротна онима за која мислимо да би морала имати кад порасту, пита се
Сократ.

Постоје теме, садржаји и приче који су примерени дечјем узрасту и они други који му шкоде и
које треба избегавати, „тешке приче“, како их зове Платон. У склопу правила живота у својој
јединственој заједници, он је настојао да укључи и кодекс понашања, посебно у односу према
деци, сматрајући да дете треба прво да чује оно што је најлепше, што ће код њега даље
неговати врлину. Наиме, Платон зна да у том узрасту није могуће разликовати фикцију од
истине („шта је слика, а шта није“), па према томе и приче које се приповедају, а за које знамо
да су измишљене, на дете остављају јак утисак као и стварност, и тај утисак остаје у њему
„тако чврсто да се више не може ни избрисати ни променити.“[1]

3.1 ЧЕТИРИ ТЕОРИЈЕ МЕДИЈА

Где је штампа слободна, а сваки човек уме да чита, све је безбедно.

Т. Џеферсон, Демократија

Проблеми слободе, одговорности и контроле медија јавили су се као акутна питања у време
када је телевизија почела да се показује као медиј огромне и непредвидљиве моћи домета. За
разлику од питања одговорности и контроле која подразумевају одмеравање циљева и
средстава, питање слободе је фундаментално, јер означава степен до ког медији одражавају
друштво у коме фукционишу и коме служе на начин на који и сами бивају под утицајем
друштвене промене. На масовне комуникације утиче друштвена средина и она заузврат
апсорбује и описује циљеве, тежње и намере такве средине. Преко друштвене средине утицај
остварују не само шире друштвене већ и политичке, економске и друге идеје, заједно са
културним стандардима и циљевима (параметрима јавног укуса) који владају у одређеном
времену. Масовни медији делују и чине у великој мери оно што публика од њих и очекује, али

68
та публика није хомогена и у њој постоје мањински и већински утицаји, маколико да је тешко
одредити тачну линију раздвајања међу њима. Питање је међутим, да ли је главна обавеза
медија да обезбеђују потребе највећег броја публике или би и у којој мери преферирање
интелектуалне публике (елите) било такође важно. То су нормативни проблеми који укључују и
шире питање одговорности коју медији треба да преузму и испуне, као и које обавезе могу да
изврше и, што је најважније, да ли иједна група може да одреди докле и колико су медији
прихватили и испунили своје обавезе. У суштини проблема је основно питање улоге масовних
комуникација у демократском, плуралистичком друштву, деликатна равнотежа која мора да
постоји између слободе комуницирања, на једној страни и онога што се комуницира, на другој.
За разматрање проблема слободе и контроле, треба имати у виду један шири концепт онога
што се очекује од масовних медија у погледу начина на који они одражавају друштво и на који
друштвена средина средина утиче на њих. Научници који се баве медијима указали су и
анализовали четири основне теорије масовних комуникација с обзиром на проблем о коме је
реч. Посебно су о овоме расправљала три америчка аутора Зиберт, Шрам и Петерсон, бавећи се
односом између друштва и штампе.[1] Њихова основна теза била је да се штампа (тј. медији)
увек „обликује и боји“ према друштвеним и политичким структурама унутар којих делује.
Сматрали су да она посебно одражава друштвену контролу.
Прва теорија везује се за појам либерализма, односно филозофију просветитељства из 18. века,
која је проистекла из нових искустава и видика који су се отворили пред човеком, заједно с
повећањем степена образовања, успоном секуларизације, растом индустрије, економским
напретком и успоном средње класе у Европи и Америци. То је био концепт по коме је човек
коначно постао господар свог света и који је успевао захваљујући властитом напору и вољи.
Слобода у масовним комуникацијама значила је слободу штампе од тираније официјелне моћи
и цензуре власти. Значила је свет предвођен предузетништвом у коме је штампа морала да
изражава различита гледишта. Теорија либерализма се међутим, доста снажно и наивно
ослањала на веру да ће временом превладати процес у коме ће човек моћи сам себе да
исправља и регулише. На ову нормативну теорију може се надовезати и теорија тржишног
модела, где се подразумева да јавну сферу сервисира деловање „слободног тржишта идеја,“
док је улога државе минимална.
Директно супротна теорији либерализма је теорија ауторитарности. Она означава услове у
којима је штампа започела своје деловање. Била је контролисана, а контролу је спроводила
власт која је истовремено и цензурисала. У неку руку, била је то прилично изопачена примена
платоновске идеје да интелектуална владајућа елита зна шта је најбоље за остатак друштва.
Ауторитарност у друштву владала је кроз средњи век и ренесансу, све до појаве либералне
филозофије у западним земљама. У таквом друштву, где медији служе држави, неизбежно је и
да су власти врло брзо преузеле контролу штампе и публикација, као што су до тада
цензурисале манускрипте. Зиберт, Шрам и Петерсон верују да је (бивши) совјетски режим био
нешто другачији од ауторитарног.
Теорија која се за њега везује могла би се назвати теоријом тоталитарности. Тамо су медији
служили комунистичкој партији и били њен интегрални део („орган партије“). Медији су
морали да служе монолитном друштву и да слушају једног господара – државу. Држава и
медији били су једно. Служили су искључиво као средство пропаганде и главни циљ им је био

69
да унапреде деловање комунистичког режима. Изнутра, медији су заговарали циљеве и
филозофију друштва, споља, спроводили су државну пропаганду. Истина је била оно што се
поручује кроз медије; она је парадоксално била оно што држава јесте, а не оно што публика
одлучи, на основу слободног протока информација.
Четврта теорија која се превасходно односи на дејство масовних медија у савременом
демократском друштву је теорија друштвене одговорности. Она је најпрагматичнија и можда
најуспешнија у плуралистичким друштвима и свакако више одговара 20. веку од
ауторитаризма, јер је осетљива на демократске вредности. Њена је предност у демократској
филозофији по томе што не ставља одговорност на државу већ право у руке самих медија и
публике. Власт не контролише и не цензурише, већ настоји да гарантује и поспеши слободу
комуникације. Сматра се да ова теорија битно одговара катаклизмичним променама до којих је
дошло у технологији 20. века. То је теорија која је логична и примењива на савремена
достигнућа у социологији, психологији, економији и политици. Она претпоставља да штампа и
други медији раде слободно (сходно 1. амандману америчког Устава, на пример), и тражи
начине да сачува ту слободу од ерозије, док у исто време наглашава потребу да медији делују
слободно и одговорно у интересу публике. Сами медији, посебно телевизија, инсистирају на
властитој одговорности за оно што иде у етар, сматрајући да само они треба да одговарају
јавном мнењу за оно што чине.
Студија о „четири теорије“ била је деценијама предмет расправа, посебно после распада
Совјетског савеза. С обзиром да је објављена у време Хладног рата, јасно је да је главни
проблем којим су се аутори бавили био везан за појмове слободе и неслободе. Америка је у то
време настојала да своје идеје либерализма и слободног предузетништва пропагира у свету,
при чему је слобода штампе имала велики значај. Према Нерону (1995), појам „слобода
штампе у служби друштва“ био је стално обнављан мит, створен у интересу власника медија.
[1] Он је указао да теорија либерализма готово изједначава слободу штампе са власничким
правима, занемарујући економске препреке приступу и злоупотреби монополистичке моћи
публиковања. Осим тога слобода штампе је представљена као негативан концепт – као слобода
од власти, што значи да медији нису у обавези да своју слободу проширују или прилагођавају
слободи других. Међутим, ако би се томе пришло са позитивне стране, где су заједно
постављени слобода и одговорност, онда би и „могућност да појединац али и друштвена
заједница имају користи од слободе морала да буде укључена у предуслове који одређују сам
појам слободе.“[2] Преузимање одговорности, наиме, подразумева да медији морају бити
спремни да остваре своје обавезе и да се суоче са последицама унутрашње или спољашње
јавне контроле. То је јединствена етика, посебно битна за плуралистичка друштва, јер се ту
питање истине и правичности у комуникацији поставља пред саме медије. Ова етика
представља здраву интеракцију између медија и њихове друштвене средине. Услови под којима
комуникација функционише нису никад идеални, апсолутни, већ су релативни у времену,
месту и околностима. Истина, комуникација не долази из платоновских идеала већ из
емпиријског истраживања и испитивања које се остварује у духу слободе да се комуницира.
Она претпоставља на пример, да је секс део живота, а насиље појава у модерном друштву, али
преузима на себе да ове појаве представи на разуман начин, дискретно и одговорно. Коначно
она делује по убеђењу да је преузимање сасвим одређене обавезе и одговорности за оно што се

70
комуницира, суштинска обавеза медија. У складу са овим, разуме се да основна функција
власти у односу на медије није да цензурише, потискује, контролише и регулише, већ да
обезбеђује атмосферу у којој они могу да функционишу слободно и да делују у интересу
јавности. Мора се имати на уму, ипак, да ни човек ни медији не делују под неким стакленим
звоном. Публика не може да тражи од медија више него да теже одговорности и интегритету
као својим крајњим циљевима. Медији су и социјалне и одгојне институције обавезне да
понуде релативно уравнотежено и поштено гледиште друштва коме служе и које одражавају.
Јавном интересу се служи само путем избалансиране презентације оног што публика жели
заједно са програмима који су пре свега у интересу публике. На тај начин могу интереси
мањине и већине успешно да се ускладе преко масовних медија. Права демократска
филозофија комуникација која омогућава испољавање и слободе и одговорности је алтернатива
контроли и технолошком детерминизму. Средишни проблем у процесу комуникације је да се
нађу начини да се сагледа и обузда технологија за демократске циљеве, да се масовни медији
користе да би се проширили културни, духовни и образовни хоризонти човека, а не да се они
вулгаризују. У питању је потреба за таквом филозофијом масовних комуникација која би
обухватила етички идеал како медији могу да служе друштву као средство просвећивања, а на
другој страни прагматичне циљеве који ће омогућити медијима да успешно функционишу у
слободној тржишној привреди. Оно се може постићи само ако медији делују у атмосфери
индивидуалне одговорности, ако су одговорни јавности и слободни од политичких и свих
других друштвених притисака.

3.2 ЈАВНИ ИНТЕРЕС И МЕДИЈИ

Проблем је међутим у томе што у слободном друштву медији немају готово никакву обавезу да
спроводе било какве вредносне циљеве који се подразумевају или који важе у таквој заједници.
С обзиром да делују самостално, независно од власти или друштва, њихова једина одговорност
била би да не чине штету, шта год то значило. Све остало оставља се њима на вољу, и они
углавном одбијају или се противе могућности да им се прописује „њихова улога у друштву,
било од стране власти, неких посебних интереса, појединаца или чак теоретичара
медија.“(МК,162 ).

Па ипак, медији у принципу поштују одређена, чак неписана правила, без обзира на разне
врсте притисака, спољних и унутрашњих који имају нормативно дејство. Говорећи о
„нормативним очекивањима“ Маквејл као основни наводи онај који произлази из самог
историјског контекста који одређује и обликује медијске институције. У демократским
срединама, он сматра да постоји блиска веза између демократских политичких институција и
улоге медија као носиоца информација и творца јавног мишљења.
Такође, мишљење публике о томе шта и како медији треба да чине, такође је значајно и на
известан начин обавезујуће за саме медије. Наиме, медији су повезани у тржишне односе са
својим потрошачима и клијентима, пре свега оглашивачима, који такође имају утицај на
понашање медија. Разуме се да на њих на разне начине утичу и држава и власт, што зависи од
конкретних околности које ће омогућити мањи или већи степен независности, као и став који
ће држава, односно власт заузети према њима. Јер власт може и да награди, али и да казни, ако
71
је то у њеном интересу (пример БК телевизије која је укинута из политичких разлога, без
обзира на доста висок рејтинг њене програмске политике). Велике медијске куће отуда воде
рачуна о томе да се поштују легитимни интереси државе (нарочито у случајевима јавног реда
или неких кризних ситуација), без обзира што и даље задржавају за себе право да критикују.
Постоји још читав низ интереса који утичу на масовне медије, нарочито економски, културни и
друштвени, посебно кад се ради о протоку информација. Моћне организације, па чак и
појединци воде рачуна о понашању медија из својих интереса и настоје да утичу на њих.
„Јавни интерес“ претпоставља да медији обављају мноштво важних задатака у данашњем
друштву, и да то треба да раде ваљано, држећи се неких основих принципа као што су правда,
правичност, демократија и других важних друштвених и културних норми. Речју, од медија се
очекује да не праве друштвене проблеме или тешке повреде. С друге стране појам „јавног
интереса“ како то утврђује Маквејл, претпоставља и позитивна очекивања (164). Па ипак, у
пракси , ствари не стоје тако једноставно. Основни циљ већине медија није да служе „јавном
интересу“ већ да остварује неке своје циљеве и намере, који могу додуше, бити и културне,
политичке или било које друге природе, али су врло често искључиво усмерени на стварање
профита и бизниса, иако се понекад то двоје може и комбиновати. Шта јесте „јавни интерес“ и
ко о томе треба да донесе одлуку, врло је неизвесно једнако као и питање шта је добро за
друштво у целини. Отуда постоје мишљења да је боље да медији не постављају себи неке
нормативне циљеве, већ да им се остави слобода избора, уколико се она не супротставља
законским ограничењима. Тамо где су медији утемељени на комерцијалној основи, они сами
сматрају да је „јавни интерес“ једнак са интересом публике, тј. јавности. Тиме се, по мишљењу
Маквејла, одговорност за норме, етику и вредности помера на само друштво. Суштину јавног
интереса и његовог садржаја, неки аутори су покушали да одреде преко два супротстављена
становишта - „већине“ и „мањине“. У првом случају ствар се решава тако што се јавни интерес
у медијима изједначава са давањем оног „што публика тражи,“ чиме се задовољава већина
потрошача на медијском тржишту. Друго становиште међутим, које би се могло звати и
„унитаристичко“ , или можда „патерналистичко“, сматра да јавни интерес треба да се руководи
неком владајућом вредности или идеологијом. Тиме се одлуке о томе шта треба, а шта не треба
или шта је добро, а шта није, остављају на суд неке експертске групе или „платоновских“
чувара. Између те две крајности, верзије слободног тржишта и патерналистичког модела
постоји још низ могућности од којих ниједна није савршена. То су верзије које укључују јавне
дебате и демократско одлучивање или одлучивање о јавном интересу од случаја до случаја.
Отуда Маквејл закључује: Какви год аргументи постојали о појму јавни интерес, очигледно је
да су масовни медији свугде били потчињени снажној контроли и регулацији путем закона и
другим формалним и неформалним средствима са циљем да чине оно што „друштво“ жели или
да се спрече да чине оно што се не жели. Стварна средства и садржај контроле разликују се
доста од једног националног система до другог и на њих утичу уобичајене политичке,
културне и економске детерминанте. Разликује се и од једног медија до другог и ретко кад
имају унутрашњу кохерентност и чврстину.[1] Без обзира на теоријска разматрања, у пракси
медијске политике и закона, очигледно је да постоји доста сагласности о главним одликама
„јавног интереса“ које означавају нормативна очекивања у односу на структуру и понашање
медија у демократијама западног типа. Маквејл наводи више таквих критеријума делећи их у

72
три основне групе –како су медији структурисани и како обављају своје задатке, затим какву
врсту услуга пружају како би задовољили „јавни интерес и коначно, који су критеријуми који
се прописују како би медији избегли да учине неку штету, обично ненамерну.[1]
1. Слобода медија - основна претпоставка за њихово функционисање односи се на одсуство
цензуре, ограничавања или произвољног кажњавања. Ту се такође подразумева да свако може
слободно да бира и прима медије.
2. Плуралитет власништва - тиме се супротставља концентрацији власништва и монополске
контроле (било државне било приватне). То претпоставља да медијима не влада контролисани
интерес неколицине, већ да они одражавају потребе и интересе и самих грађана.
3. Разноликост информација, мишљења и културног садржаја - тражи се да медији рефлектују
разноликост друштва, нарочито регионалне, политичке, верске, етничке, културне и др. Медији
треба да су отворени за нове идеје као и за проблеме мањина.
4. Подршка одржавању јавног реда и безбедности земље – без обзира на прокламовану
слободу медија, медији су дужни да у кризним ситуацијама (ратно стање, тероризам,
унутрашњи сукоби) дужност је медија да помогне властима, како би се супротставио јавни ред
и мир.
5. Подршка демократском процесу - сматра се да медији треба да помогну у раду како
политичких тако и других друштвених институција, тиме што ће да објављују праве и поуздане
информације, омогућавањем да се чују разни гласови, и др.
6. Квалитете културне понуде – од медија се очекује да се подржава основних друштвених
стандарда и мораних норми, традиционалним културним вредностима, уметности, језика своје
заједнице. Ту се подразумева подршка стваралачкој продукцији као и могућност да уметност и
културе мањина дођу до изражаја.
7. Испуњавање међународних обавеза – медији покривају бројне проблеме везане за
међународну сцену, па се очекује да њихова извештавања и прилози буду квалитетна, без
пропагандних порука или оних који подстичу на ксенофобију. Од медија се очекује да
извештавају у великим догађајима, али и несрећама, као и глобалним проблемима здравства и
животне средине.
8. Поштовање права појединаца - медији често занемарују права појединаца, посебно кад је
реч о њиховој репутацији (јавна хапшења у Србији 2008), права на приватност и достојанство,
интелектуална права (копирајт), права на анонимност оптужених и сл. Посебно се то јавља код
политичких скандала, криминалних радњи (пример – педофилије), приказивања сцена хаоса и
ужаса које могу да шокирају јавност.
9. Друштвена штета – стах од утицаја медија, посебно на децу кад се ради приказивању
криминала, дроге, промискуитета, чак и без намере да се подрже.
10. Појединачна штета – појединци такође могу под утицајем медија да штетно делују на себе
и околину. Познати су случајеви да су медији стимулисали неке криминалне или штетне
радње, приказивањем сцена са насиљем, тешком порнографијом, тероризмом.
Постоје и многи други проблеми везани за јавни интерес, али и ови су довољни да укажу да
медији више од многих других јавних, друштвених институција делују у јавности и остварују
са њом узајамни утицај.

73
 8. Zakon o izdavanju publikacija
"Службени гласник РС", бр. 37/91, 53/93, 67/93, 48/94, 135/2004, 101/2005

Utvrđuje uslove za izdavanje publikacija.

Publikacija: knjiga, brošura, časopis, spis, štampano muzičko delo, reprodukcija umetničke slike i
crteža, amblem i zaštitni znak, razglednica, fotografija, geografska karta, plakat, plan naseljenog
mesta, dijapozitiv, gramofonska ploča i kompakt disk, audio i video kaseta, obrazac, kao i drugo delo
koje se umnožava štampanjem ili na sličan način.
Izdavanjem publikacija mogu se baviti sva pravna i fizička lica - izdavači.

Izdavanje publikacija

Izdavač mora imati urednika za svaku publikaciju.

Urednik publikacije vrši izbor dela koje predlaže za objavljivanje, daje ili pribavlja stručno mišljenje
o njemu i odgovara za izdatu publikaciju.
Na svakoj publikaciji moraju se označiti: ime autora, imena drugih saradnika, naslov, odnosno naslov
na izvornom jeziku i ostali podaci o izvorniku ako je publikacija prevod, ime prevodioca, koje je
izdanje po redu, ime urednika publikacije, naziv i sedište izdavača i štamparije, mesto i godina
štampanja, mesto i godina štampanja izvornog izdanja kada je reč o novom izdanju, broj primeraka
publikacije, ISBN broj (međunarodni standardni broj knjige), a na periodičnim publikacijama ISSN
broj (međunarodni standardni broj za periodične publikacije i oznaka C (copyright) s imenom nosioca
autorskog prava i godinom prvog objavljivanja.

Međunarodne standardne brojeve za sve vrste publikacija (ISBN, ISSN, ISMN, DOI i dr.) određuje
Narodna biblioteka Srbije.

Izdavač je dužan da na svakoj knjizi odštampa kataloški zapis CIP koji prema međunarodnim
standardima izrađuje Narodna biblioteka Srbije. Svaku naknadnu izmenu u publikaciji, po dobijenom
kataloškom zapisu, izdavač je dužan da dostavi Narodnoj biblioteci Srbije pre štampanja.
Radi izrade kataloškog zapisa izdavač knjige dužan je da Narodnoj biblioteci Srbije dostavi
kompletan štamparski otisak posle revizije. Kataloški zapis, izdvojen iz ostalih podataka, štampaće se
grafički uočljivo, u neizmenjenom obliku.
Novčanom kaznom do 500.000 dinara kazniće se za prekršaj preduzeće i ustanova: ako ne dostavi
Narodnoj biblioteci Srbije kompletan štamparski otisak radi izrade kataloškog zapisa i ako na
publikaciji ne označi sve podatke.

CIP, ISBN, ISSN, ISAN…

Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije ovlašćena je da, u skladu sa Zakonom o bibliotečkoj delatnosti, izrađuje
kataloški zapis u publikaciji - CIP (Cataloguing in Publication). Za izdavače iz AP Vojvodine

74
kataloški zapis u publikciji izrađuje Biblioteka Matice srpske u Novom Sadu u saradnji sa Narodnom
bibliotekom Srbije. Zapis koji dobijaju publikacije (monografske, serijske i neknjižna građa) u
štampanoj i elektronskoj formi, predstavlja sažetu i, u međunarodnim razmerama, unificiranu
informaciju o bibliografskim i sadržinskim karakteristikama publikacije.

Pored Zakona o bibliotečkoj delatnosti, koji precizira ulogu i zadatke nacionalnog bibliografskog
centra u ovom procesu, Zakon o izdavanju publikacija obavezuje izdavača da na svakoj novoj
publikaciji odštampa kataloški zapis na način propisan Uputstvom o katalogizaciji u publikaciji -
CIP. Za katalogizaciju u publikaciji svih vrsta građe, izdavači su dužni da popune i dostave
Obarazac za CIP zajedno sa publikacijom i dokazom o uplati naknade.

Kataloški zapis izrađuje se za publikacije koje se nalaze u fazi pripreme za štampu a objavljuju se u
papirnoj ili elektronskoj formi i to za:

Monografske publikacije;
Serijske publikacije (novi i tekući naslovi časopisa) i za članke iz serijskih publikacija;
Neknjižnu građu (štampane muzikalije, fonodokumenta, audiovizuelna građa, kartografska građa,
plakati, razglednice, grafičke mape).

Radi izrade Kataloškog zapisa u publikaciji, izdavač dostavlja Narodnoj biblioteci Srbije odnosno
Biblioteci Matice srpske, nakon poslednje revizije kompletan materijal pripremljen za objavljivanje
koji treba da sadrži sve propisane elemente: ime i prezime autora i drugih saradnika, prevodilaca,
urednika, naslov, naslov izvornika, naziv, sdište i adresu izdavača i štamparije, godinu štampanja,
tiraž, ISBN, ISSN...

Kataloški zapis u publikaciji izrađuje se u skladu sa važećim međunarodnim standardima za

bibliografski opis (ISBD), jedinstvenim kataloškim principuma, sistemom Univerzalne decimalne
klasifikacije (UDK), pravilima za predmetnu klasifikaciju i jedinstvenim komunikacionim formatom
za mašinski čitljivo katalogiziranje (UNIMARC).

Kataloški zapis u publikaciji čini sastavni deo uzajamnog kataloga i dostupan je svim korisnicima
sistema.

ISBN

ISBN (International Standard Book Number – Međunarodni standardni broj knjige) je jedinstveni
identifikator knjiga i drugih omeđenih publikacija bez obzira na medij na kome su objavljene.

Predstavlja matičnu oznaku svake monografske publikacije.

Sastoji se od trinaest cifara kojima prethodi slovna oznaka ISBN.
Trinaestocifreni broj je podeljen na pet delova različite dužine koji moraju biti odvojeni povlakama ili
razmakom.
Izdavačima sa teritorije naše zemlje je dodeljen broj 86 za drugu grupu brojeva.

75
Elementi ISBN broja

 element prefiksa na pr. 978 prvi element ISBN-a je trocifreni broj koji se dobija prema EAN
International
 identifikator zemlje, regiona, zone ili jezičke grupe na pr. ISBN 978-86-
 identifikator izdavača na pr. ISBN 978-86-7346-
 identifikator naslova (ali ne i sadržaj) na pr. ISBN 978-86-7346-581-
 kontrolni broj – poslednji broj u nizu, koji se radi po uputstvima iz Londona i omogućava da se
preko računara proveri tačnost dodeljenog broja na pr.
ISBN 978-86-7346-581-4 ili ISBN 978 86 7346 581 4

Publikacije kojima se dodeljuje ISBN broj

 štampane knjige i brošure, uključujući i publikacije objavljene Brajevim pismom, kao i geografske
karte (publikacije raznovrsne građe sa tekstom);
 knjige na drugim medijima: - obrazovni filmovi, video filmovi i slajdovi; - knjige na kasetama i
CD-ovima; - publikacije u mikro formi; - mašinski čitljive trake; - diskete; - CD-ROM-ovi; -
publikacije predstavljene na Internetu; - digitalne kopije štampanih monografskih publikacija; -
obrazovni ili instrukcioni softveri;
 publikacije mešovitih medija sa tekstom.

Publikacije kojima se ne dodeljuje ISBN broj

 efemerni štampani materijal kao što su dnevnici, beležnice, rokovnici, notesi;

 reklamni materijal - prodajni katalozi, katalozi knjiga, katalozi za prodaju umetničkih dela bez
bibliografske vrednosti, cenovnici, tehnička uputstva, pozivi;
 separati iz časopisa;
 bojanke bez teksta, materijali za izrezivanje;
 razglednice, čestitke;
 džepni i stoni kalendari;
 obrasci, formulari, upisni listovi;
 plakati, zidne novine i leci;
 programi priredbi – pozorišni i koncertni;
 izložbeni katalozi bez dužeg teksta;
 nastavni programi i planovi rada za obrazovne ustanove;
 štampane reprodukcije i katalozi umetničkih dela bez naslovne strane i teksta;
 igrice i igračke;
 zvučni snimci;
 softver koji je namenjen u svrhe koje nisu obrazovne ili instrukcionalne;

76
 serijske publikacije (Nacionalni ISSN centar za Srbiju i Crnu Goru );
 štampane muzikalije (Nacionalna ISMN agencija Srbije).

Uključivanje u ISBN sistem

Da bi izdavač bio uključen u ISBN sistem neophodno je da dostavi podatke za unos u bazu podataka
prema obrascu Pristupnica u koju se unose svi potrebni podaci o izdavaču. Izdavačima se obrazac
dostavlja lično, poštom, telefaxom, e-mail-om…
Prilikom pristupanja sistemu otvaraju se nova dosijea i kompletira dokumentacija, istovremeno se
podaci o njima unose u bazu podataka i u sve knjige i liste za rad. Uključivanjem u ISBN sistem
podaci o izdavaču objavljuju se u Međunarodnom imeniku izdavača.

ISBN

Izdavač dobija određenu grupu ISBN brojeva koji su mu na raspolaganju. Uzima optimalnu količinu
brojeva koji su mu trenutno potrebni. Jednom dodeljen ISBN broj se ne sme ponoviti ni pod kojim
uslovima. Ako se dogodi da broj bude pogrešno dodeljen mora se brisati sa liste upotrebljivih brojeva
i ne sme se dodeljivati nekom drugom izdavaču.
Izdavači su obavezni da u okviru svojih kuća odrede jedno, odgovorno lice koje će komunicirati sa
nacionalnom agencijom, dodeliti određenom naslovu prvi slobodan broj, voditi računa o tome da dva
naslova ne dobiju isti ISBN broj ili da ISBN broj bude pogrešno obeležen. Izdavač je odgovoran za
greške u štampanju ispravno dodeljenog ISBN broja.

ISBN - primena

 svako novo ponovljeno, izmenjeno, dopunjeno ili prerađeno izdanje ili različit povez nosi novu
ISBN oznaku;
 ukoliko publikacija ima dva i više izdavača nosi oznaku izvršnog izdavača, a može da nosi ISBN
oznaku svakog izdavača navedenog na publikaciji;
 publikacija koja pripada izdavačkoj celini (kolekciji, zbirci i sl.) dobija jedan zajednički ISBN broj
i pojedinačne ISBN oznake za svaku svesku;
 poseban ISBN broj se mora odrediti za faksimil reprint ukoliko ga je objavio drugi izdavač;
 takođe se poseban ISBN broj mora dodeliti za različite formate u kojima se određeni naslov
štampa. Npr. na papiru, u mekom povezu, u mikro formi, u formi mikroračunarskog softvera itd.

ISSN

ISSN (International Standard Serial Number) – Međunarodni standardni broj za serijske

publikacije uveden je u svetu 1971. godine. Ovaj broj dodeljuje se svim serijskim publikacijama,
odnosno onim koje izlaze kontinuirano u određenom periodu (novine, časopisi, godišnjaci,
monografske serije, direktorijumi), bilo da su u štampanom ili elektronskom obliku.
Omogućuje identifikaciju i kontrolu svih serijskih publikacija objavljenih kako na nacionalnom, tako
i na internacionalnom nivou. To je numerički kod od 8 cifara od kojih je zadnja cifra kontrolna. -
77
Nema nikakvo drugo značenje osim da identifikuje naslov određene serijske publikacije i kao
jedinstveni i postojani identifikator ISSN olakšava obradu, prenos i razmenu podataka o serijskim
publikacijama između biblioteka, izdavača i distributera - ISSN je neraskidivo vezan za tzv. ključni
naslov koji se formira u Nacionalnom centru prema pravilima ISSN sistema - ISSN je kompatibilan
sa ISBN brojem. Pojedine vrste serijskih publikacija (monografske serije) mogu imati oba broja:
ISSN za naslov koji je zajednički celoj seriji i ISBN za svaku pojedinačnu svesku.

 svaka serijska publikacija poseduje svoj vlastiti identifikacioni broj;

 članci iz svake publikacije mogu da se vezuju za sam naslov publikacije, i obrnuto;
 lokalne baze podataka i katalozi serijskih publikacija dobijaju mogućnost uključenja u svetsku
bazu podataka serijskih publikacija.

ISSN Online predstavlja registar svih serijskih publikacija iz oko 180 zemalja sveta. U bazi se
trenutno nalazi 1.100.000 zapisa naslova serijskih publikacija. Baza je preko navedene adrese
dostupna preko Interneta, ali isključivo pretplatnicima ili nacionalnim centrima koji sa ISSN
internacionalnim centrom u Parizu imaju potpisan ugovor o saradnji.

ISSN Online omogućava bibliografsko pretraživanje serijskih publikacija po brojnim elementima

(ISSN broj, naslov, zemlja izdanja, jezik publikacije, učestalost izlaženja, pismo publikacije, medij na
kojem je serijska publikacija objavljena, izdavač, bilo koja reč iz naslova, početak izlaženja, kraj
izlaženja, vrsta publikacije, UDK i Djui klasifikacija), preuzimanje zapisa, katalogizaciju na
lokalnom nivou, uspostavljanje kontrolisane normativne datoteke zasnovane na ISSN centralnoj bazi.
ISSN Online baza je lagana za pretraživanje i nudi niz različitih pristupa pri pretraživanju: osnovni
nivo (ISSN broj i naslov), ekspertski nivo, asistirano pretraživanje, indeksno pretraživanje. Svaki
nivo pretraživanja objašnjen je detaljno u rubrici «pomoć». ISSN Online baza dopunjava se jednom
mesečno. Svake godine u ISSN Online bazu unosi se oko 40.000 novih naslova serijskih publikacija
na oko 150 raličitih jezika.

ISMN

ISMN broj sastoji se od deset alfa-numeričkih karaktera raspoređenih u četiri grupe razdvojene
povlakama, ispred kojih se nalazi prefiks M: ISMN M-345-24680-5 M - prefiks koji identifikuje
muzičku publikaciju i razdvaja je od ISBN ID izdavača – oznaka izdavača; dužina prve grupe brojeva
koja označava izdavača zavisi od produkcije (izdavač sa više publikacija dobija manji broj i obratno)
Oznaka izdanja (jedinice) – druga grupa brojeva identifikuje sam naslov kome se dodeljuje konkretan
ISMN broj Kontrolni broj – broj koji je kompjuterski izračunat i omogućava automatsku potvrdu
validnosti ISMN broja.

Publikacije kojima se dodeljuje ISMN

 partiture
 džepne partiture
 partiture za glas i klavir
78
 kompleti deonica
 pojedinačne deonice
 zbirke pop i rock muzike
 Antologije
 drugi mediji koji su sastavni deo neke muzičke publikacije (npr. zvučni snimak neke deonice
kompozicije)
 tekstovi pesama objavljeni sa štampanim muzikalijama (ako se mogu kupiti odvojeno)
 komentari izdati uz štampane muzikalije (ako se mogu kupiti odvojeno)
 pesmarice (neobavezno; nose ISBN)
 izdanja u mikroobliku
 muzikalije štampane brajevim pismom
 elektronska izdanja

ISMN ne dobijaju:

 knjige o muzici;
 samostalni zvučni ili video zapisi (uključujući i zapise dostupne putem kompjuterskih medija);
 serijske publikacije (za razliku od višetomnih publikacija koje nose ISMN).

ISAN

ISAN (International Standard Audiovisual Number) je dobrovoljni sistem numerisanja koji služi za
identifikaciju audiovizuelnih dela. On obezbeđuje jedinstven, međunarodno prepoznatljiv i trajni
referentni broj za svako audiovizuelno delo koje je registrovano u ISAN sistemu. ISAN može biti
primenjen na sve vrste audiovizuelnih dela, uključjući sve vrste filmova i kratkih filmova, trejlera,
video igara, televizijske produkcije i drugih načina isporuke, uključujući pojedinačne epizode
televizijskih serija; industrijskih, edukativnih i filmova za obuku; reklama; emitovanja i snimanja
događaja uživo (kao što su sportski događaji i vesti); kompozitnih i multimedijalnih dela ako oni
imaju značajnu audiovizuelnu komponentu.

79