RMT PDF

VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA
ZA INFORMACIONE TEHNOLOGIJE
predavač
mr Slobodan Tomić, dipl. ing.
RAČUNARSKA MATEMATIKA
skripta
Beograd, 2011.
Računarska matematika ITS - Visoka škola strukovnih studija za informacione tehnologije
S A D R ŽA J
1. UVODNI POJMOVI DISKRETNE MATEMATIKE …………………….…… 5
1.1 Neki znaci logičkih operacija i kvantifikatori……………………….………. 5

1.2 Osnovni pojmovi matematičke logike………………………………….……. 6
1.3 Skupovi i relacije……………………………………………………….……. 9
1.4 Funkcija (kao preslikavanje skupova)……………………………….……… 21
2. REALNI I KOMPLEKSNI BROJEVI…………………………………….…….. 25
2.1 SKUP REALNIH BROJEVA……………………………………….…….. 25

2.1.1 Skup prirodnih brojeva (N)………………………………….….. 25
2.1.2 Skup celih brojeva (Z)…………………………….………….…. 26
2.1.3 Skup racionalnih brojeva (Q) ………………………………….. 27
2.1.4 Skup iracionalnih brojeva (I) ………………………………….. 27
2.1.5 Skup realnih brojeva (R)………………………………………… 28
2.2 SKUP KOMPLEKSNIH BROJEVA (C) ………………………………… 30

2.2.1 Operacije sa kompleksnim brojevima u algebarskom obliku….. 32
2.2.2 Trigonometrijski oblik kompleks. brojeva i operacije sa njima…. 34
2.2.3 Eksponencijalni oblik kompleksnog broja……………………… 37
3. ELEMENT LINEARNE ALGEBRE…………………………………………….. 38
3.1 Matrice……………………………………………………………………… 38
3.1.1 Pojam matrice…………………………………………………… 38
3.1.2 Operacije sa matricama……………………………….…………. 40
3.2 Determinante……………………………………………………………….. 44
3.2.1 Izračunavanje determinante…………………………………….. 44
3.2.2 Osobine determinante………………………...………………… 46
3.2.3 Inverzna matrica………………………………………………… 47
3.2.4 Rang matrice…………………………………………………….. 49
3.3 Sistemi linearnih jednačina………………………………………………… 50

3.3.1 Gausov algoritam……………………………………………….. 50
3.3.2 Kramerova metoda……………………………………………… 51
3.3.3 Rešavanje homogenog sistema linearnih jednačina…………….. 53
3.3.4 Matrična metoda rešavanja sistema linearnih jednačina………... 54
4. VEKTORI…………………………………………………………………………. 55
4.1 Pojam vektora. Osnovne operacije sa vektorima…………………………... 55

4.2 Skalarni proizvod vektora………………………………………………….. 60
2
4.3 Vektorski proizvod vektora……………………………………………… 62

4.4 Mešoviti proizvod vektora……………………………………………… 63
5. FUNKCIJE JEDNE PROMENLJIVE…………………………………………... 66
5.1 Realne funkcije jedne promenljive…………………………………………. 66

5.2 Granične vrednosti i neprekidnost funkcija………………………………... 70
5.3 Primena graničnih vrednosti pri određivanju asimptota funkcija………….. 79
6. DIFERENCIJALNI RAČUN…………………………………………………….. 82
6.1 Izvod funkcija……………………………………………………………… 82

6.2 Osnovna pravila diferenciranja…………………………………………….. 83
6.3 Izvod inverzne funkcije……………………………………………………. 86
6.4 Izvod složene funkcije……………………………………………………... 87
6.5 Logaritamski izvod………………………………………………………… 87
6.6 Izvod implicitne funkcije…………………………………………………... 89
6.7 Izvod parametarski zadatih funkcija……………………………………….. 89
6.8 Geometrijsko značenje izvoda……………………………………………... 90
6.9 Diferencijal funkcija………………………………………………………... 91
6.10 Izvodi i diferencijali viđeg reda………………………………………… 92
6.11 Montonost i ekstremne vrednosti funkcija……………………………… 94
6.12 Ispitivanje toka funkcije………………………………………………… 96
6.13 Osnovne teoreme diferencijalnog računa……………………………… 104
7. NEODREĐENI INTEGRAL ……………………………………………….. 106
7.1 Pojam primitivne funkcije i neodređenog integrala………………………. 106

7.2 Osobine neodređenog integrala…………………………………………… 106
7.3 Tablica osnovnih integrala……………………………………………… 107
7.4 Direktna integraacija……………………………………… ……………. 108
7.5 Integracija smenom promenljive………………………………………….. 108
7.6 Parcijalna integracija……………………………………………………… 115
7.7 Integracija racionalnih funkcija…………………………………………… 118
7.8 Integracija iracionalnih funkcija…………………………………………... 122
7.9 Integracija trigonometrijskih funkcija…………………………………….. 123
8. ODREĐENI INTEGRAL ……………………………………………………… 125
8.1 Osnovna svojstva određenih integrala…………………………………… 126

8.2 Primena određenih integrala u geometriji ………………………………. 127
9. BROJNI REDOVI ……………………………………………………………… 135
9.1 Osnovni pojmovi………………………………………………………….. 135

9.2 Osnovne osobine i konvergencija brojnih redova………………………… 137
9.3 Potreban uslov za konvergenciju reda……………………………..……… 138
3
9.4 Redovi sa pozitivnim članovima…………………………………………... 139

9.5 Kriterijumi za ispitivanje konvergencije redova……………………….…. 139
9.5.1 Kriterijumi upoređivanja članova reda………………………… 140
9.5.2 Dalamberov kriterijum…………………………………………. 141
9.5.3 Košijev kriterijum……………………………………………… 145
9.5.4 Košijev integralni kriterijum…………………………………… 147
9.6 Alternativni redovi……………………………………………………….. 149
9.6.1 Lajbnicov kriterijum……………………………………………. 149
10. FUNKCIJE DVE NEZAVISNO PROMENLJIVE…………………………. 151
10.1 Pojam funkcije dve nezavisno promenljive……………………………… 151

10.2 Granična vrednost i neprekdinost funkcije dve promenljive…………….. 152
10.3 Parcijalni izvodi i totalni diferencijal funkcije dve promenljive………… 152
10.4 Parcijalni izvod drugog reda…………………………………………….. 153
10.5 Diferencijal drugog reda………………………………………………… 155
10.6 Ekstremne vrednosti funkcija dve nezavisne promenljive………………. 156
11. DIFERENCIJALNE JEDNAČINE ………………………………………… 161
11.1 Pojam diferencijalnih jednačina………………………………………… 161
11.2 Diferencijalne jednačine prvog reda……………………………………. 162

11.2.1 Diferencijalne jednačine sa razdvojenim promenljivim………. 163
11.2.2 Homogena diferencijalna jednačina prvog reda……………… 169
11.2.3 Linearna diferencijalna jednačina prvog reda………………... 177
11.2.4 Bernulijeva diferencijalna jednačina ………………………… 185
11.3 Diferencijalne jednačine drugog reda………………………………….. 191

11.3.1 Linearna diferencijalna jedn. sa konstantnim koeficijentima... 191
11.3.2 Homogena linearna dif. jedn. drugog reda sa konst. koeficij... 191
11.3.3 Nehomogena lin. dif. jedna. drugog reda sa konst. Koeficij... 192
12. PRILOZI ………………………………………………………………. 196
LITERATURA…………………………………………………………... 200
4
1. UVODNI POJ M OVI DI SKRE T NE M AT EM AT I KE
Ubrzani razvoj računarske tehnike zadnjih decenija, zahtevao je i adekvatan matematički aparat.
Diskretna matematika je matematika računarskih nauka.
Konačnost memorije računara i činjenica da su računari mašine koje rade sa diskretnim

vrednostima, uslovljava potrebu rešavanja velikog broja problema na konačnim ili mnogo ređe
na beskonačnim, ali prebrojivim skupovima.
Doba računara dovelo je do sinteze raznih delova diskretne matematike, kao što je matematička
logika sa algebrom i nizom novih matematičkih oblasti kao što je napr. teorija grafova,
kombinatorika, teorija kodova.
Računarska tehnika danas, za svoje potrebe zahteva diskretnu matematiku.

Osim u računarskim naukama diskretna matematika ima velikog značaja i u mnogim drugim
naučnim disciplinama, napr u telekomunikacijama, hemiji, ekonomskim naukama i td.
Ova matematička discilina pre kompjuterskog doba nije bila atraktivna.
1.1 N E K I ZN A CI L O G I ČK I H O P E R A CI J A I
K V A NT I FI K A T O RI
Osnovno sredstvo za sporazumevanje među ljudima je jezik. Matematički jezik je najviši

oblik naučnog jezika. Naime , matematici je potreban jezik pomoću koga se izražavamo bez
dvosmislenosti i nedorečenosti. Osnovu matematičkog jezika čine matematički izrazi.
1
Konstante su veličine kojima se vrednost ne menja,npr. 2,3, , π , 2,L
2
Promenljive su simboli koji mogu predstavljati bilo koji element iz datog skupa, npr.
x , y , a , b, α , β ,L
Operacijski znaci:
- Algebarske operacije: +, −,*, / .
- Logičke operacuje: ∧, ∨, ⇒, ⇔, ¬ ,
- skupovne operacije: U, I , \, X ,L
Relacijski znaci ρ : =, ≠, <, >, ≤, ≥, ⊥ Τ,...
Specijalni znaci: ( , ) , [,] , {,} , ∃, ∀,!,L
Kvantifikatori:
- Univerzalni kvantifikator: ∀ , ( ∀x čita se za svaki x )
- Egzistencujalni kvantifikator: ∃ , ( ∃x čita se postoji bar jedan x ).
Matematičke formule su rečenice koje se dobiju povezivanjem dva matematička izraza

nekim od relacijskih simbola, npr. =, ≠, <, >, ≤, ≥, ⊥ Τ,...
5
Izrazi sadrže konstante, promenljive i operacijske znake:
Primer: x + 5 je izraz. Izrazi u običnom jeziku su reči.
Formule moraju da sadrže relacijski znak.
Primer: x + 3 = 9 je formula. Formule su u običnom jeziku rečenice.
1.2 O S N O V NI PO J M O VI M AT E M A T I ČK E L O G I K E
Iskazi su formule koje imaju smisla i za koje se nedvosmisleno i jednoznačno može

utvrditi da li su tačne ili netačne. Iskazi se obeležavaju malim slovima p , q , r ,……i
nazivaju iskazna slova.
 1, p je tačan iskaz
Istinitosna vrednost iskaza je τ ( p ) = 
0, p je netačan iskaz
Umesto 1 i 0 , koriste se i oznake T i ⊥ . Simbole 1 i 0 ne treba shvatati kao brojeve 1 i 0 .

Primer: Rečenica p : 3 − 1 = 2 je iskaz i ima tačnu istinitosnu vrednost, τ ( p ) = 1 .
Primer: Rečenica 3 − 1 = −2 je iskaz i ima netačnu istinitosnu vrednost, τ ( p ) = 0 .
Primer:Rečenica x 2 = 4 nije iskaz jer nema tačnu istinitosnu vrednost. Za neke vrednosti
promenljive x , tj za x = ±2 formula je tačna, a za sve ostale je netačna.
Osnovne logičke operacije su ∧, ∨, ⇒, ⇔, ¬ , koje se nazivaju redom:
Konjukcija ∧ (I ,AND) je iskaz u oznaci p ∧ q (čitamo p i q ) koji je istinit akko su

oba iskaza p i q istinita.
Disjunkcija ∨ (ili, OR) je iskaz u oznaci p ∨ q koji je istinit akko je bar jedan od
iskaza istinit, a neistinit samo ako su oba iskaza neistinita.
Implikacija ⇒ (ako onda) je netačan samo akko je iskaz p tačan a q netačan
Ekvivalencija ⇔ (ako i smo ako) je iskaz koji je tačan samo akko iskazi p i q imaju
iste istinitosne vrednosti.
Negacija ¬ (ne) je neistinit kada je p istinito i obrnuto..
Istinitosna vrednost logičkih operacija data je sledećom tablicom.
τ ( p) τ (q) τ ( p ∧ q) τ ( p ∨ q) τ ( p ⇒ q) τ ( p ⇔ q) τ ( ¬p )
1 1 1 1 1 1 0
1 0 0 1 0 0 0
0 1 0 1 1 0 1
0 0 0 0 1 1 1
6
Primer: Formule su ( p ⇒ q ) ∧ p, p ∨ q ∨ r, ¬p ( p ⇔ q )
Istinitosna vrednost u tablici je u saglasnosti sa svakodnevnom logikom. Jedino kod implikacije

naizgled nalogičnost vidimo u slučaju kada je τ ( p ) = 0 . Implikacija je tada tačna bez obzira na
vrednost iskaznog slova q .
Iskazna formula koja je uvek tačna naziva se tautologija.

Ove formule u običnom jeziku zamenjuju zakone.
Izkazne formule u kojima se pojvljuju samo operacije ∧, ∨ , ¬ , pri čemu ¬ deluje

samo na iskazna slova, imaju jednu zanimljivu interpretaciju koja se koristi u tehnici i
naziva prekidačka algebra.
Iskazna slova se tretiraju kao normalno otvoreni prekidači, a njihova negacija kao
normalno zatvoreni prekidači. Ako iskazno slovo ima vrednost 1 smatra se da je
prekidač zatvoren, tj. da provodi struju, a da je za p = 0 otvoren.
p ¬p

Formula se tretira kao mreža sa dva kraja sastavljena od prekidača koji su povezani paralelno ili
serijski.Tautologijama odgovaraju mreže koje uvek provode struju.
Primer: Formuli p ∧ ( q ∨ r ) odgovara mreža
q
p
7
ZA D A C I :
1. Odrediti istinitosnu vrednost sledećih izraza:
(1 < 2 ) ∧ ( 2 < 5) , ( ∀x ∈ R ) ( x + 3 < 10 ) , ( ∃x ∈ R ) ( x + 3 < 10 ) , ( ∃x ∈ R ) ( x 2 = 1)

Rešenje:
τ ( (1 < 2 ) ∧ ( 2 < 5) ) = T ∧ T = T τ ( ( ∀x ∈ R ) ( x + 3 < 10 ) ) =⊥
τ ( ( ∃x ∈ R ) ( x + 3 < 10 ) ) = T (
τ ( ∃x ∈ R ) (x 2
)
= 1) = T
 1 1   1 1  10 1 1 1 1 37
2. Dati su iskazi p ≡  −  :  −  = i q ≡ − : −  = − ,
 2 3  4 5 3 2 3  4 5 6
1 1 1 1 1 1 1 1 2
r ≡  − : − = 7, s ≡ − : − =
 2 3 4 5 2 3 4 5 5
Odrediti njihovu tačnost i na osnovu toga odrediti istinitosnu vrednost sledećih izkaza:
( p ∧ q ) ∨ r , ( p ∨ q ) ∨ ( r ∧ s ) , ( p ∨ q ) ⇒ ( r ∧ ¬s ) , ( p ∨ ¬q ) ⇔ ( r ∧ s )
Rešenje:
τ ( p ) = T , τ ( q ) = T , τ ( r ) =⊥, τ ( s ) =⊥
τ ( ( p ∧ q ) ∨ r ) = (T ∧ T ) ∨ ⊥= T ∨ ⊥= T
τ ( ( p ∨ q ) ∨ ( r ∧ s ) ) = (T ∨ T ) ∨ ( ⊥ ∨ ⊥ ) = T ∨ ⊥= T
τ ( ( p ∨ q ) ⇒ ( r ∧ ¬s ) ) =⊥
τ ( ( p ∨ ¬q ) ⇔ ( r ∧ s ) ) =⊥
3. Dati su iskazi p ≡ ( 4 x 4 y 3 ) : ( 2 x 2 y ) = 2 x 2 y 3 , q ≡ ( 3x 4 y 2 ) : ( 3x 6 y ) = 3xy 4 ,

3 5 2 2
r ≡ ( 2 x − y )( 2 x + y ) = 4 x 2 − y 2 i s ≡ ( x − 2 y ) = x 2 + 4 xy + 4 y 2 .
2
Odrediti njihovu tačnost i na osnovu toga odrediti istinitosnu vrednost sledećih izkaza:
( p ∧ q ) ∨ r , ( p ∨ q ) ∨ ( r ∧ s ) , ( p ∨ q ) ⇒ ( r ∧ ¬s ) , ( p ∨ ¬q ) ⇔ ( r ∧ s )
Rešenje: τ ( p ) =⊥, τ ( q ) =⊥, τ ( r ) = T , τ ( s ) =⊥

τ (( p ∧ q ) ∨ r ) = T
τ ( ( p ∨ q ) ∨ ( r ∧ s ) ) =⊥
τ ( ( p ∨ q ) ⇒ ( r ∧ ¬s ) ) = T
τ ( ( p ∨ ¬q ) ⇔ ( r ∧ s ) ) =⊥
4. Ispitati da li su iskazne formule tautologije:
8
¬ ( p ∧ q ) ⇔ ( ¬p ∨ ¬q ) , ¬ ( p ∨ q ) ⇔ ( ¬p ∧ ¬q ) , ( p ⇔ q ) ⇔ ¬p , ( p ∧ p ) ⇔ p
Rešenje:
τ ( p) τ ( p) τ ( ¬p ) τ ( ¬q ) τ ( p ∧ q) τ ( ¬ ( p ∧ q ) ) τ ( ¬p ∨ ¬q ) F
T T ⊥ ⊥ T ⊥ ⊥ T
T ⊥ ⊥ T ⊥ T T T
⊥ T T ⊥ ⊥ T T T
⊥ ⊥ T T ⊥ T T T
¬ ( p ∨ q ) ⇔ ( ¬p ∧ ¬q ) je tautologija ; ( p ⇔ q ) ⇔ ¬p je taut., ( p ∧ p ) ⇔ p je taut.
5. Dokazati da su sledeće formule tautologije
( p ∨ q ) ⇔ ( q ∨ p ) zakon komutacije; ¬ ( p ∨ q ) ⇔ ( ¬p ∧ ¬q ) De Morganov zakon

( p ∧ p ) ⇔ p zakon idenpotencije; ¬¬p ⇔ p zakon dvojne negacije
( p ∧ q ) ∨ ( p ∧ r ) ⇔ p ∧ ( q ∨ r ) zakon distribucije.
6. Formuli ( p ∧ q ) ∨ ( p ∧ r ) odgovara mreža
p q
p r
1.3 SKUPOVI I RELACIJE
• Kao što na pitanje “Šta je broj?”, tako ni na pitanje “Šta je skup?” ne možemo
tako lako dati odgovor. Naime, obično kažemo da je pojam skupa jedan od osnovnih
pojmova u matematici, onih koji se ne definišu.
• SKUP predstavlja kolekciju

(mnoštvo) određenih i jasno
definisanih objekata.
Objekti koji čine skup, ili koji pripadaju skupu, ili

koji su sadržani u skupu, nazivaju se njegovi
ELEMENTI, ili njegovi članovi.
9
• Skupovi se označavaju velikim slovima A, B, C, X, Y, …, a elementi skupa malim a, b, c, x,

y, …
Znanja o skupovima stičemo posredno, upoznajući najpre neke relacije

( ∈, =, ⊂ ) i
operacije ( ∩, ∪, ′, \, ∆, X ) sa skupovima.
◦ “∈“ je skraćenica za iskaze

“ je element ”, ili
“ pripada “, ili
“ sadržan je ”.
x ∈ A : ( element ) x pripada ( skupu ) A
y ∉ A : ( element ) y ne pripada ( skupu ) A ili ¬(y∈A)
Predstavljanje skupova
• Nabrajanjem elemenata, X = { 2, 7, -11, 21 }
• Opisom osobine P koju elementi x zadovoljavaju
• Venovim dijagramom
Primer: X = { x | x ∈ N Λ x < 9 }
Kodirana skraćenica
A = { x ∈ P | p(x) }
se prevodi na sledeći način:
kod značenje
A skup
= je
{} skup koji sadrži
x∈P sve elemente x iz P
| takve da je
p(x) uslov p(x) zadovoljen
Primeri:
2
♦ Z je skup celih brojeva { -2, 2 } = { x ∈ Z | x = 4 }
♦ N je skup prirodnih brojeva { 1, 2, 3 } = { x ∈ N |x < 4 }
• Prazan skup – nema elemenata, oznaka: ∅={}

10
Jednakost skupova
• Skupovi A i B su jednaki ako je svaki element skupa A takođe i element skupa B i svaki
element skupa B takođe i element skupa A .
A = B akko ( ∀x )( x ∈ A ⇔ x ∈ B )
• Jednakost skupova A i B označava se A = B

• Ako skupovi A i B nisu jednaki, piše se A ≠ B .
Primeri: 1){ 5, 1 } = { 1, 5 } Elementi skupa mogu biti navedeni

proizvoljnim redom.
2) { 5, 1 } = { 5, 1, 1 } 1 i 1 nisu različiti – to je isti element
3) ∅ ≠ {0}; { } ≠ {0}
B={x|x∈N Λ x<4}
Podskup
A ⊂ B akko ( ∀x )( x ∈ A ⇒ x ∈ B ) relacija inkluzije
• Skup A je podskup skupa B ( skup A je sadržan u skupu B, oznaka za to je A ⊂ B ili B

⊃ A ) ako je svaki element skupa A takođe element skupa B.
• Ako je A ⊂ B i A ≠ B , skup A je pravi podskup skupa B.
11
• Prazan skup je podskup svakog skupa. npr: {x|x≠x}=∅
Primer: { 1, 5 } ⊂ { 1, 2, 3, 4, 5 }
• A⊂A; A⊂ B∧B ⊂ A⇒ A= B; A ⊂ B Λ B ⊂ C ⇒ A⊂C
* Partitivni skup skupa A
( tj. skup svih podskupova skupa A ) u oznaci P(A) , će biti { X |X ⊆ A }
Primer: Odrediti sve partitivne skupove sledećeg skupa C = { a, b, c}

Rešenje: P(C) = { ∅, {a}, {b}, {c}, {a, b}, {a, c}, {b, c}, C }.
* Univerzalni skup
• I je skup koji sadrži sve elemente koji se posmatraju.

• Za svaki skup A je A ⊂ I .
Osnovne skupovne operacije
• Presek skupova A i B je skup

A∩B={x|x∈A Λ x∈B}
12
x∈A∩B⇔ x∈A Λ x∈B
Primer: A = { 1, a, 2, b }; B = { 1, d, a, s, q };
A ∩ B = { 1, a }
• Unija skupova A i B je skup

A∪B={x|x∈A V x∈B}
x∈A∪B⇔x∈A V x∈B
Primer:
A = { 1, a, 2, b }
B = { 1, d, a, s, q }
A ∪ B = { 1, a, 2, b, d, s, q }
• Komplement skupa A
Neka je A podskup nekog skupa S .

Sa Cs(A) ( ili samo A′ ako je skup S unapred dogovoren )
označićemo komplement skupa A u odnosu na S .
13
Cs(A) = A′ = { x | x ∈ S Λ x ∉ A }
x ∈ A′ ⇔ ¬ ( x ∈ A )
• Razlika skupova A i B je skup A \ B
A\ B = { x ∈ A Λ x ∉ B }
x∈ A\ B ⇔x ∈ A Λ ¬(x ∈ B )
primećujemo da je
Cs(A) = S \ A
Primer: A = { 1, a, 2, b }, B = { 1, d, a, s, q }
A \ B = { 2, b }
• Simetrična razlika skupova A i B je skup
A∆B={x|x∈A x∈B}
x ∈ A ∆ B ⇔ x ∈A x∈B
14
A∆B={x|x∈A Λ x∉B}∪{x|x∈B Λ x∉A}

(A∪B)\(A∩B)=A∆B
Primenom TAUTOLOGIJA jednostavno se dokazuju izvesne relacije sa skupovima.

Pomenimo neke najvažnije:
T: Za skupove A, B i C važi:
1° A∪A=A; A ∩ A = A zakon idempotencije
2° A∪B=B∪A; A ∩ B = B ∩ A zakon komutacije

3° A ∪ ( B ∪ C ) = ( A ∪ B ) ∪ C A ∩ ( B ∩ C ) = ( A ∩ B ) ∩ C zakon asocijacije
4° A∩(B∪C)=(A∩B)∪(A∩C)A∪(B∩C)=
( A ∪ B ) ∩ ( A ∪ C ) zakon distribucije
5° ( A ∩ B )′ = A′ ∪ B′ ( A ∪ B )′ = A′ ∩ B′
6° A ∩ A′ = ∅
7° A \ ∅ = A , ∅ \A=∅ , A∩ ∅ =∅,
A ∪ ∅ = A , A ∆ A =∅
8° A∆B=B∆A , A∆(B∆C)=(A∆B)∆C
9° A∪(A∩B)=A A ∩ ( A ∪ B )= A zakon apsorpcije
c c
10° ( A ) = A zakon dvojne negacije
Dokaz : Radi ilustracije dokazaćemo prvo od tvrđenja 1°, drugo od tvrđenja

4° i prvo od tvrđenja 8°. Preostala tvrđenja dokazuju se na sličan način.
(i) A∪A=A , x∈A∪A⇔x∈A V x∈A⇔x∈A ;
( ii ) A ∪ ( B ∩ C )
15
x∈A∪(B∩C)⇔x∈A V x∈(B∩C)⇔
x ∈ A V ( x ∈ B Λ x ∈ C )⇔ ( x ∈ A V x ∈ B ) Λ ( x ∈ A V x ∈C ) ⇔
⇔ x ∈ A ∪ B Λ x ∈ A ∪ C⇔ x ∈ ( A ∪ B ) ∩ ( A ∪ C )
( iii ) x ∈ A ∆ B ⇔ x ∈A x∈B
⇔ x ∈B x∈A
⇔x ∈ B∆A
Značajna algebarska svojstva relacija i operacija među skupovima
• Refleksivnost jednakosti i inkluzije

A=A i A⊆A
• Simetričnost jednakosti
Ako A = B , onda B=A
• Antisimetričnost inkluzije
A⊆B i B⊆A akko A=B
• Tranzitivnost jednakosti i inkluzije
Ako A = B i B = C , onda A =C Ako
A ⊆ B i B ⊆ C , onda A⊆C
• De Morganovi zakoni :
(1) A\(B∪C)=(A\B)∩(A\C)
(2) A\(B∩C)=(A\B)∪(A\C)
C C C
(3) (A∪B) =A ∩B
C C C
(4) (A∩B) =A ∪B
Dekartov proizvod
* Uređeni par, čija je prva komponenta a, a druga b, obeležava se sa (a, b) Uređeni parovi
(a, b) i (c, d) jednaki su ako i samo ako je

a=c i b=d .
16
Uređena n-torka se označava sa ( a1, a2, … , an ), a jednakost uređenih

n-torki elemenata definisana je sa :
( a 1 , a 2 , … , a n ) = ( b 1, b 2 , … , b n ) ⇔ a 1 = b 1 Λ a 2 = b 2 Λ … Λ a n = b n
* Dekartov proizvod skupova A i B, A x B = { (x, y) |x ∈ A Λ y ∈ B }
Primer: Ako je A = {a, b} i B = {1, 2, 3} , onda će biti

A x B = { (a, 1), (a, 2), (a, 3), (b, 1), (b, 2), (b, 3) }
B x A = { (1, a), (1, b), (2, a), (2, b), (3, a), (3, b) }
Grafički se to može ovako predstaviti :
Zaključak : AxB≠BxA
• Dakle, za Dekartov proizvod imamo :

AxB≠BxA
17
• S druge strane, važe distributivni zakoni x prema ∩ i ∪ .
T: 1) Ax(B∩C)=(AxB)∩(AxC)
2) Ax(B∪C)=(AxB)∪(AxC)
3) (A∩B)xC=(AxC)∩(BxC)
4) (A∪B)xC=(AxC)∪(BxC)
• Dekartov proizvod n skupova A1, A2, … , An je

A1 x A2 x A3 x … x An = {( x1, x2, … , xn )∠x1∈A1 Λ x2 ∈A2 Λ … Λ xn ∈An }
2
Dekartovi proizvodi : AxA=A
3
AxAxA=A
Relacije
• Oznake relacija : 1) za skupove =,⊂,∈

2) u geometriji ≅,<,║,⊥
3) u algebri ≤,>,|
Ovo su primeri relacija koje ukazuju na određene odnose među :
- skupovima ;
- geometrijskim figurama ;
- brojevima …
• Relacije nam ukazuju na određene odnose među matematičkim objektima. Prvi i bitan korak
od pojma IZRAZA ka pojmu ISKAZA ili matematičke
formule, pravimo uz pomoć relacije.
Kako se relacija može posmatrati kao neko povezivanje elemenata nekog .

skupa A sa elementima skupa B za koje je važno da se zna koji elementi
skupa A su u vezi, u relaciji, sa kojim elementima skupa B , to se jedna takva
relacija u potpunosti može zadati na sledeći način : ako x ∈ A i y ∈ B i ,
ρ 2 3 4
3 ⊥ T T
4 ⊥ ⊥ T
5 ⊥ ⊥ ⊥
pri tom su x i y u datoj relaciji, onda uređenom paru (x, y) ∈ A x B pridružujemo
18
vrednost T , a ako to nije slučaj, onda uređenom paru (x, y) pridružujemo ⊥ . Dakle,
relacija zapravo razdvaja one uređene parove
elemenata skupova A i B za koje kažemo da jesu , od onih za koje kažemo
da nisu u toj relaciji. Stoga se jedna relacija među elementima skupova A i B
može zadati i kao podskup Dekartovog proizvoda A x B uređenih parova onih
elemenata koji jesu u datoj relaciji.
D: Relacija je bilo koji podskup Dekartovog proizvoda skupova.

Ako je ρ ⊂ A x B i ( x, y ) ∈ ρ
kažemo da je x u relaciji ρ sa y , što još označavamo sa x ρ y .
Jedna relacija ρ , nad konačnim skupom elemenata se može zadati neposrednim

nabrajanjem uređenih parova koji jesu u toj relaciji pomoću
tablice. Ako (x, y) ∈ ρ , tj. ako x ρ y , onda u tablici na mestu gde se presecaju
vrsta u kojoj se nalazi x i kolona u kojoj se nalazi y , pišemo T , a ukoliko
(x, y) ∉ ρ , tj. ako nije x ρ y , onda tamo pišemo ⊥ .
Primer : Relaciji ρ = { (1, 1), (2, 2), (2, 1), (1, 2), (3, 3), (4, 4) }
odgovara sledeća tablica
ρ 1 2 3 4
1 T T ⊥ ⊥
2 T T ⊥ ⊥
3 ⊥ ⊥ T ⊥
4 ⊥ ⊥ ⊥ T
• Mi ćemo se baviti najčešće binarnim relacijama u skupu A x B , a to je .

svaki njegov podskup.
( a, b ) ∈ ρ ⇔ a ρ b
( a, b ) ∉ ρ ⇔ ¬( a ρ b )
Binarne relacije
Binarna relacija ρ u skupu A je :
R ( refleksivna ) ⇔ ( ∀a ∈ A )( a ρ a )
AR ( antirefleksivna ) ⇔ ( ∀a ∈ A ) ¬( a ρ a )
S ( simetrična ) ⇔ ( ∀a,b ∈ A ) a ρ b ⇒ b ρ a
AS ( antisimetrična ) ⇔ ( ∀a,b ∈ A ) ( a ρ b Λ b ρ a ) ⇒ a = b
T ( tranzitivna ) ⇔ ( ∀a,b,c ∈ A ) ( a ρ b Λ b ρ c ) ⇒ a ρ c
19
Relacije ekvivalencije i poretka
• Relacija ekvivalencije je binarna relacija koja je R, S i T
• Relacija poretka je binarna relacija koja je R, AS i T

i označava se sa ≤
• Relacija strogog poretka je binarna relacija koja je AR, AS, i T

i označava se sa <
• Inverzna relacija relacije ρ je relacija
-1
ρ = { ( b, a ) | ( a, b ) ∈ ρ }
• Kompozicija relacija ( proizvod relacija )
ρ1 ⊂ A x B i ρ2 ⊂ B x C
je relacija.
20
1.4 FUNKCIJA (kao preslikavanje skupova)

Neka su E i F neprazni skupovi. Ako po nekom pravilu ƒ svakom elementu x
skupa E odgovara po jedan, tačno određeni element y skupa F , tada kažemo da
je ƒ preslikavanje koje prevodi elemente skupa E u elemente skupa F -
pišemo :
ƒ: E→F ili ƒ: x→y odnosno y = ƒ(x) .
Ako svakom elementu y iz skupa F(kodomena) odgovara bar jedan element x iz skupa E
(domena), onda je je ova funkcija surjekcija (preslikavanje NA).
D1 : Preslikavanje ƒ skupa E u skup F je podskup Dekartovog proizvoda E x F , takav da

su ispunjeni uslovi :
1° skup svih prvih komponenti uređenih parova
(x, y) ∈ ƒ jednak je skupu E ;
2° ako (x1, y1) ∈ ƒ i (x1, y2) ∈ ƒ , tada je y1 = y2 . Umesto (x, y)
∈ ƒ pišemo y = ƒ(x) .
Primer : Neka je E = {a, b, c}, F = {1, 2, 3} i ƒ={(a, 1), (b, 2), (c, 3)}
Preslikavanje ƒ: E → F pišemo u obliku
21
Ovakvo preslikavanje tipa jedan na jedan (1-1), zove se injekcija.
Funkcija je bijekcija kada je istovremeno i surjekcija i injekcija.
Primer : Da li su relacije
ρ1 = {(a, 1), (b, 1), (c, 2)} ,
ρ2 = {(a, 1), (b, 1), (b, 2), (c, 3)} i
ρ3 = {(a, 1), (b, 2)}
preslikavanja skupa E = {a, b, c} u skup F = {1, 2, 3} ?
ρ1 : jeste preslikavanje jer

svakom elementu skupa E
odgovara tačno jedna slika.
ρ2 : nije preslikavanje jer elementu

b odgovaraju dva elementa.
22
ρ3 : nije preslikavanje jer elementu c ne

odgovara nijedan element skupa F.
Primer : Neka je ƒ: R → R , ƒ(2x + 1) = 3x – 2 . Naći ƒ(x) .
Rešenje : ƒ(2x + 1) = 3x – 2 označimo 2x + 1 = t .

Tada je x=(t–1)\2
ƒ( t ) = 3( t – 1 ) \ 2 - 2 = … = (3t – 7) \ 2
pa je i ƒ(x) = (3x – 7) \ 2
Def : Neka je ƒ: E → F. Ako je za sve elemente x1, x2 ∈ E ispunjen uslov

x1 ≠ x2 ⇒ ƒ(x1) ≠ ƒ(x2)
( ili, što je isto: ƒ(x1) = ƒ(x2) ⇒ x1 = x2 ) , tada se

kaže da je ƒ 1-1 preslikavanje.
Def : Neka je ƒ: E → F. Ako je ispunjen uslov

( ∀y ∈ F )( ∃ x ∈ E )( y = ƒ(x)) ,
tada se kaže da je ƒ NA preslikavanje.
Primeri : 1° Neka je E = {a, b, c, d} i F = {1, 2, 3, 4} .
Posmatrajmo preslikavanja
23
2° Neka je E = {a, b, c, d} , F = {1, 2, 3} . Posmatrajmo preslikavanja
3° Neka je E = {a, b, c} i F = {1, 2, 3, 4} . Posmatrajmo preslikavanja
24
2. REALNI I KOMPLEKSNI BROJEVI
Broj je jedan od osnovnih matematičkih pojmova. Nastao je iz potrebe za prebrojavanjem,

odnosno određivanjem broja elemenata nekog skupa. Na taj način se prvo operisalo sa skupom
prirodnih brojeva.
Broj kao osnovni pojam se ne definiše ( intuitivno se shvata), već se proučavaju njegove
osobine i operacije.
Sve do 19 veka teorija brojeva se razvijala uglavnom zbog praktičnih problema.

Tokom 19 i 20 veka teorija brojeva se aksiomatizuje. 1900 godine Hilbetr je aksiomatski
definisao skup realih brojeva.
2 .1 SKUP RE AL NI H B ROJE VA (R )
Osnovna podela skupova brojeva je na realne i kompleksne.
1 - Skup realnih brojeva: R

a) Skup prirodnih brojeva N , ( Skup prirodnih brojeva i 0 N 0 )
b) Skup celih brojeva Z
v) Skup racionalnih brojeva Q
g) Skup iracionalnih brojeva I
2 - Skup kompleksnih brojeva C
Skupovi: N , Z , Q i I su podskupovi skupa realnih brojeva R
2 . 1 . 1 S K UP P RIR O D NI H B R O J E V A ( N )
N = {1, 2,3,L , n, n + 1,L }
Za svaki broj n ∈ N postoji broj n + 1∈ N . Brojevi n i n + 1 su uzastopni ili sukcesivni

brojevi.
Skup priodnih brojeva N je ograničen sa donje strane , a nije ograničen sa gornje

strane , tj. postoji najmanji prirodni broj 1 , a ne postoji najveći.
Prirodan broj čiji su jedini činioci on sam i broj 1 , zovemo prostim brojem, napr
2,3,5, 7,11,L . Uzajamno prostim brojevima nazivamo dva prirodna broja ako im je
jedini zajedniči činilac broj 1 .
Prirodni broj je paran ako mu je bar jedan prost činilac broj 2 .Ako to nije slučaj broj je
neparan. Parne brojeve obeležavamo sa 2k , a neparne sa 2k + 1 ili 2k − 1
25
Skup prirodnih brojeva je zatvoren u odnosu na operacije sabiranja i množenja (ove

operacije su definisane na ovom skupu), tj. rezultat sabiranja i množenja dva prirodna
broja je uvek priprodan broj.
Za operacije sabiranja i množenja prirodnih brojeva važe zakoni:

a + b = b + a, ab = ba komutativnosti
( a + b ) + c = a + (b + c ), ( ab) c = a (bc ) asocijativnosti
(a + b ) c = ac + bc, a (b + c ) = ab + ac distributivnosti.
Neutralni element za množenje je 1 : ∀n ∈ N , n ⋅1 = n .
Stepen prirodnog broja definišemo kao

a n = a14⋅ a2L43a
n
Na osnovu definicije stepena zaključujemo uz uslov : (a , n, m) ∈ N i n > m
an
(a )
m
a n ⋅ a m = a n+ m , m
= a n−m n
= a n ⋅m
a
2 . 1 . 2 S K UP CE L I H B RO J E V A ( Z)
Operacija oduzimanja se u skupu prirodnih brojeva ne može uvek definisati. Razlika dva
prirodna broja ne mora da bude prirodan broj.To dovodi do proširenja skupa prirodnih brojeva
N na skup celih brojeva Z .
Oduzimanje u skupu celih brojeva je operacija koje se definiše:
∀a , b , c ∈ Z , a − b = c ⇒ a = b + c
Skup celih brojeva sadrži sve prirodne brojeve ,nulu i brojeve oblika − n, n ∈ N
Z = {L − 2, −1, 0,1, 2,L , n, n + 1,L }
Skup Z je nadskup skupa N i zadržava sva pravila koja smo definisali u skupu N ,
dodajući nova pravila koja važe samo u skupu Z . Ovaj princip koristićemo i u
definisanju naredih proširenja skupova brojeva i zove se princip permanencije.
Skup celih brojeva je neograničen kako s donje tako i s gornje strane, tj. u skupu Z ne
postoji ni najmanji ni najveći ceo broj.
Neutralni element za sabiranje je 0 , a neutralni element za množenje je 1 , tj.

a + 0 = a , a ⋅ 1 = a , ∀a ∈ Z .
26
Za svaki ceo broj a ∈ Z postoji suprotan broj −a ∈ Z takav da, ako je

a + ( −a ) = 0, a ∈ Z .
2 . 1 . 3 S K UP R AC I O NA L NI H B R O J E V A ( Q )
Potreba numeričkog izražavanja rezultata merenja, odnosno nemogućnost potpunog definisanja

operacije deljenja, zahtevala je uvođenje pojma razlomka.
Skup racionalnih brojeva je skup dobijen delenjem celaog broja prirodnim brojem ( ili
celim brojem osim nule):
p 
Q =  , p∈Z ∧q∈N 
q 
Operacija deljenja se u skupu celih brojeva ne može uvek definisati, tj. količnik dva
cela broja ne mora da bude ceo broj, što dovodi do proširenja skupa prirodnih brojeva Z na
skup racionalnih brojeva Q .
Deljenje celih brojeva definišemo na sledeći način

a
∀a, b, c ∈ Z ∧ b ≠ 0, = c ⇒ a = b⋅c
b
Skup racionalnih brojeva je neograničen s obe strane, tj. ne postoji ni najmanji ni
najveći racionalan broj.
Skup racionalnih brojeva je svugde gust skup, što znači da između svaka dva
racionalana broja a, b ∈ Q postoji beskonačno mnogo racionalnih brojeva.
Skup raconalnih brojeva je prebrojiv tj. imeđu tog skupa i skupa prirodnih brojeva
može se uspostaviti obostrano jednoznačna veza .
Neutralni element za sabiranje je 0 , a neutralni element za množenje je 1 , tj.

a + 0 = a , a ⋅1 = a , ∀a ∈ Q .
Za svaki racionalan broj a ∈ Q, a ≠ 0 , postoji inverzni element za množenje a −1 takav

da je a ⋅ a −1 = 1 .
2 . 1 . 4 S K UP I RA CI O N A L NI H B RO J E V A ( I )
Stari Pitagorejci su došli do saznanja da su stranica i dijagonala kvadrata nesamerljive
duži, tj. da nemaju zajedničku meru. Dužina hipotenuze pravouglog trougla stranice 1 iznosi
2 . Međutim broj 2 nije racionalan broj. Na taj način dolazimo do novog proširenja skupova
brojeva, tj do iracionalnalnog broja.
27
Broj koji se ne može predstaviti u obliku razlomka nazivamo iracionalnim brojem napr
2, 3, 5, π ,L
2 . 1 . 5 S K UP RE A L NI H B RO J E V A
Svi racionalni i svi iracionalni brojevi obrazuju skup realnih brojeva R = Q U I .

Skup realnih brojeva je neprebrojiv skup.
Realne brojeve često predstavljamo tačkama na brojnoj osi ili realnoj osi tako što kažemo
da svakoj tački brojne ose odgovara jedan realan broj i obrnuto.
0 1 Re
Ako uvedemo srtožije definicije od predhodno navedenih imamo sledeće:
Kažemo da je skup X ⊂ R , ograničen s gornje strane ako postoji realan broj M ∈ R

takav da je x ≤ M , ∀x ∈ X .
Najmanji od gornjih ograničenja skupa X nazivamo supremum skupa.
Za skup X ⊂ R kaže se da je ograničen odozdo ako postoji takav realan broj m ∈ R da
je m ≤ x, ∀x ∈ X .
Najveći od donjih ograničenja skupa X naziva se infimum skupa.
Na skupu realnih brojeva za nejednakosti važe sledeće osbine:
( a > b ) ⇔ (b < a )
(a > b) ⇔ (a + c > b + c)
( a > b, c > 0) ⇒ ( ac > bc ), ( a > b, c < 0) ⇒ ( ac < bc )
Realni brojevi se mogu predstaviti kao tačke na brojnoj pravi.
Na skupu realnih brojeva definisane su sve računske operacije osim parnog korena iz
negativnog broja.
Apsolutna vrednost broja
Ako je a ∈ R proizvoljan realan broj, tada je apsolutna vrednost broja a :
 a, a > 0

a =  0, a = 0
 − a, a < 0

Za apsolutnu vrednost broja a važe sledeća pravila:
a = −a , a < b ⇔ −b < a < b a > b ⇒ a > b ili a < −b

a+b ≤ a + b a−b ≤ a + b a−b ≥ a − b
28
a a
a ⋅b = a ⋅ b , = ,b ≠ 0.
b b
Proširenje skupa realnih brojeva
Skup realnih brojeva proširuje se sa dva simbola −∞ I +∞ , tako da za svaki a ∈ R važi

nejednakost: −∞ < a < +∞ .
Za operacije sa ovim simbolima važe pravila:
( +∞ ) + ( +∞ ) = +∞ a + ( +∞ ) = +∞
( −∞ ) + ( −∞ ) = −∞ a + ( −∞ ) = −∞ , a∈R
za a > 0
( +∞ ) ⋅ ( +∞ ) = +∞ a ⋅ ( +∞ ) = +∞
( −∞ ) ⋅ ( −∞ ) = +∞ ( +∞ ) ⋅ ( −∞ ) = −∞ a ⋅ ( −∞ ) = −∞
±∞
Izrazi ( +∞ ) − ( +∞ ) nisu definisani.
m∞
Interval u skupu realnih brojeva
Ako su a, b ∈ R , takvi de je a < b sledeći podskupovi nazivaju se
otvoren interval ( a , b ) = { x a < x < b}

zatvoren interval [ a, b ] = { x a ≤ x ≤}
polu-otvoren interval tj. polu-zatvoren interval [ a , b ) = { x a ≤ x < b} ,
( a, b] = {a < x ≤ b}
29
2 .2 SKUP KOM PLE KSNI H B ROJE VA (C )
Skup svih kompleksnih brojeva C je skup uređenih parova z = ( x, y ) realnih brojeva.

Prvi broj pripada apscisi (Realnoj osi), a drugi pripada ordinatnoj osi (ili tzv. Imaginarnoj osi).
To znači da kompleksnom broju pripada tačka u ravni koju čine realna i imaginarna osa.
Do pojma kompleksnog broja dolazimo ako pokušamo da rešimo jednačine tipa x 2 + a 2 = 0 ,

gde su oba sabirka pozitivna tj. x, a ∈ R .
U skupu realnih brojeva jednačina x 2 + 1 = 0 nema rešenja.
x2 + 1 = 0
x 2 = −1
x = ± −1
Jasno je da ne postoji realan brij čiji je kvadrat negativan broj.
Da bismo mogli da rešimo ovu jednačinu moramo skup realnih brojeva proširiti na skup
kompleksnih brojeva uz uvođenje oznake broja koji odgovara broju −1 .
Taj broj je i = −1 imaginarna jedinica.
Rešenje pomenute jednačine postaje x = ± −1 = ±i
i1 = i
i 2 = −1
i 3 = i 2 ⋅ i = −i
i4 = 1
i 4 n + k = i k , n ∈ N , k = 1,2,3
Svakoj tački na apscisnoj-osi (realnoj osi) odgovara jedan realan broj (a), a svakoj tački na
ordinatnoj osi (imaginarnoj osi) odgovara jedan imaginaran broj (bi).
Skup svih uređenih parova realnih brojeva (a , b ) u kojem je z = a + ib , tj. z = ( a , b )

naziva se skupom kompleksnih brojeva C, gde je i = −1 .
30
slika 1
Kompleksni brojevi mogu se predstaviti kao tačke u kolpleksnoj ravni.
Realni deo kompleksnog broja je Re { z} = a ,

Imaginarni deo Im { z} = b
Ako je Re { z} = 0 , kompleksni broj je čisto imaginari broj, ako je Im { z} = 0 ,

kompleksni broj je realan broj.
Dva kompleksna broja z1 = a1 + ib1 i z2 = a2 + ib2 su jednaka ako su im jednaki realni

delovi za sebe, a imaginarni za sebe.tj. a1 = a2 i b1 = b2 .
Svakom kompleksnom broju z = a + ib odgovara konjugovano kompleksni broj u

oznaci z = a − ib .
z =a+bi
z = a − bi
slika 2
Primer:
Konjugovano kompleksni broj, broju z = 2 − i je komleksni broj z = 2 + i .
Modul kompleksnog broja z = a + ib definiše se kao ρ = z = a 2 + b2 . On

geometrijski predstavlja udaljenost broja z (odnosno tačke M ( a , b ) ) od koordinatnog
početka
Primer:
Modul komleksnog broja z = 2 + i iznosi ρ = z = 22 + 12 = 5 .
31
Napomena: Uzimali smo realne brojrve x ili a za Re( z ) , a brojeve y ili b za Im( z ) ,što ne
utiče na važnost zaključaka.
2 . 2 . 1 O P E R A CI J E S A K O M PL E K S NI M B RO J E V I M A U
A L G E B A RS K O M O B L I K U
Za kompleksne brojeve kao uređene parove vrede sledeće aksiome:
10 Aksioma sabiranja: ( x1 , y1 ) + ( x2 , y2 ) = ( x1 + x2 , y1 + y2 )
20 Aksioma množenja: ( x1 , y1 ) ⋅ ( x2 , y2 ) = ( x1 x2 − y1 y2 , x1 y2 + x2 y1 ) ,
ili pojednostavljeno definišemo operacije sa kompleksnim brojevima.
Neka su data dva kompleksna broja z1 = a1 + ib1 i z 2 = a2 + ib2 .
Sabiranje: z1 + z 2 = (a1 + a2 ) + i (b1 + b2 )
Oduzimanje: z1 − z 2 = (a1 − a2 ) + i (b1 − b2 )
Množenje: z1 ⋅ z 2 = (a1a2 − b1b2 ) + i (a2b1 + a1b2 )
z1 z1 z2
Deljenje: = ⋅
z 2 z 2 z2
Primer: Neka su data dva kompleksna broja z1 = 1 + 2i i z2 = 2 − 3i .
z1 + z2 = 1 + 2i + 2 − 3i = 3 − i
z1 − z2 = 1 + 2i − ( 2 − 3i ) = −1 + 5i
z1 ⋅ z2 = (1 + 2i ) ⋅ ( 2 − 3i ) = 2 − 3i + 4i − 6i 2 = 8 + i
z1 1 + 2i 1 + 2i 2 + 3i 2 + 3i + 4i + 6i 2 −4 + 7i 4 7
= = ⋅ = = =− + i
z2 2 − 3i 2 − 3i 2 + 3i 4 − 9i 2
13 13 13
Stepenovanje kompleksnog broja prirodnim brojem se izvodi pomoću operacije

množenja z n = 1z4⋅ 2z L43 z , n ∈ ¥
n пута
Napomena: Imamo da je i 2 = −1 , i 3 = i 2 ⋅ i = −i , i 4 = i 2 ⋅ i 2 = 1 ; uopšte:
i 4 n = 1 , i 4 n+1 = i , i 4 n+ 2 = −1 , i 4 n +3 = −i
Primer: Naći i 2004 = ( i 4 )

501
= 1501 = 1
ZADACI
32
1. Rešiti kvadratnu jednačinu x 2 + 4 = 0 .
Rešenje
x1 = 2i , x2 = −2i
2. Rešiti kvadratnu jednačinu x 2 − 4 x + 13 = 0 .
Rešenje:
x1 = 2 + 3i , x2 = 2 − 3i
1+i
3. Odrediti realni i imaginarni deo kompleksnog broja z = ⋅ (3 + 2 i ) .
2−i
Rešenje:
1+ i 1+ i 2 + i 2 + 3i + i 2
z= ⋅ ( 3 + 2i ) = ⋅ ⋅ ( 3 + 2i ) = ⋅ ( 3 + 2i ) =
2−i 2−i 2+i 4 − i2
1 + 3i −3 + 11i 3 11 3 11
⋅ ( 3 + 2i ) = = − + i ⇒ Re ( z ) = − , Im ( z ) =
5 5 5 5 5 5
 1− i 
3
4. Odrediti realni i imaginarni deo kompleksnog broja z =   .

1+ i 
Rešenje:
 1 − i   1 − i 1 − i   −2i 
3 3 3
z =  = ⋅  = = ( −i ) = i
3
2 
 1+ i   1+ i 1− i   1− i 
 2+i   2−i 
2 2
5. Dokazati da je z =   −  čisto imaginaran broj.

 2−i   2+i 
Rešenje:
 2+i   2−i   2+i 2−i   2−i 2−i 
2 2
z =  −  = − ⋅ + =
 2−i   2+i   2−i 2+i   2+i 2+i 
(2 + i) − (2 − i) ⋅ (2 + i) + (2 − i)
2 2 2 2
8i 8 + 2i 2 8i ⋅ 6 48i
= = ⋅ = =
5 5 5 5 25 25
2 . 2 . 2 T RI G O NO M E T R I J S K I O B L I K K O M PL E K S NI H
B RO J E V A I O PE R A CI J E S A NJ I M A
Trigonometrijski oblik kompleksnog broja je:
33
z = ρ ( cos ϕ + i sin ϕ ) , gde je x = ρ cos ϕ i y = ρ sin ϕ .

gde je:
ρ = z = a 2 + b 2 je modul, a, ϕ je argument kompleksnog broja (pri čemu je
b
tgϕ = ) i obeležava se ϕ = A rg z . (slika 3).
a
ρ
ϕ
slika 3
Argument kompleksnog broja nije jednoznačno određen. Imajući u vidu periodičnost

trigonometrijskih funkcija, argument je svaki realni broj oblika ϕ + 2kπ , gde je k ∈ Z .
Specijalno,broj ϕ koji zadovoljava uslov −π < ϕ ≤ π naziva se glavni argument.
Primer:
Kompleksan broj z = 1 + i napisati u trigonometrijskom obliku.
π
Moduo datog kompleksnog broja je ρ = z = 12 + 12 = 2 , a argument je tgϕ = 1 ⇒ ϕ = , pa
4
 π π
je trigonometrijski oblik datog kompleksnog broja z = 2  cos + i sin  .
 4 4
Neka su data dva kompleksna broja z1 = ρ1 ( cos ϕ1 + i sin ϕ1 ) i z2 = ρ 2 ( cos ϕ2 + i sin ϕ2 ) .
Sabiranje i oduzimanje kompleksnih brojeva u algebarskom obliku je jednostavnije nego u

trigonometrijskom obliku.
Množenje:
z1 ⋅ z2 = ρ1 ( cos ϕ1 + i sin ϕ1 ) ⋅ ρ 2 ( cos ϕ2 + i sin ϕ2 ) =
ρ1 ⋅ ρ 2 ( cos (ϕ1 + ϕ2 ) + i sin (ϕ1 + ϕ 2 ) )
ρ ( cos ϕ1 + i sin ϕ1 ) ρ1
Deljenje:
z1
= 1 =
z2 ρ 2 ( cos ϕ 2 + i sin ϕ 2 ) ρ 2
( cos (ϕ1 − ϕ2 ) + i sin (ϕ1 − ϕ2 ) )
34
Stepenovanje: z n = ρ n ( cos nϕ + i sin nϕ ) , n ∈ ¥ . Ovo je Moavrova formula za

stepenovanje.
Moavrova formula se može dokazati primenom matematičke indukcije.
Primer:
Koristeći Moavrovu formulu za stepenovanje kompleksnih brojeva odreriti z 4 , ako je
z = −1 − i .
Modul datog kompleksnog broja je ρ = z = ( −1) + ( −1) = 2 , a argument je

2 2
−1 5π
tgϕ = =1⇒ϕ = zato što ugao pripada trećem kvadrantu, pa trigonometrijski oblik broja
−1 4
 5π 5π 
z = −1 − i je z = 2  cos + i sin  . Sada imamo da je:
 4 4 
( ) 4
z 4 = 2 (cos 4 ⋅
5π
4
5π
+ i sin 4 ⋅ ) = 4(cos 5π + i sin 5π ) = −4
4
Koren kompleksnog broja
Svako rešenje jednačine z = ω n , gde je z = r ( cos ϕ + i sin ϕ ) , a ω = ρ ( cos θ + i sin θ ) , definiše

se kao koren kompleksnog broja
 ϕ + 2k π ϕ + 2k π 
ωk = n r  cos + i sin  , k = 0,1,L , n − 1
 n n 
Iz jednakosti
r ( cos (ϕ + 2 kπ ) + i sin (ϕ + 2 kπ ) ) = ρ n ( cos nθ + i sin nθ ) dobijamo
ϕ + 2k π
r = ρ n ⇒ ρ = n r , nθ = ϕ + 2kπ ⇒ θ =
n
n
Geometrijski ova rešenja su temena pravilnog mnogougla upisanog u krug poluprečnika r
(slika 4).
35
z2
z1
z0
slika 4
Primer: Izračunati 3
−1
Ako je −1 = cos π + i sin π , imamo da je ρ = 1 i θ = π , pa koristeći formulu za koren

 π + 2kπ π + 2kπ 
kompleksnog broja dobijamo: 3 −1 = 3 1  cos + i sin 
 3 3 
Za k = 0,1, 2 dobijamo tri različite vrednosti:
π 1π 3
z0 = cos + i sin +i =
3 3 2 2
z1 = cos π + i sin π = −1
5π 5π 1 3
z2 = cos + i sin = −i
3 3 2 2
Geometrijski rešenja trećeg korena su temena jednakostraničnog trougla (slika 5).
z0
z1
z2
slika 5
36
2 . 2 . 3 E K S P O N E N CI J AL NI O B L I K K O M PL E K S N O G
B RO J A .
Eksponencijalni oblik kompleksnog broja je z = ρ ⋅ eiϕ
Ojlerova formula: eiϕ = cos ϕ + i sin ϕ .
Primer: Ako je z = −1 , tada je ρ = 1, ϕ = π , pa se u eksponencijalnom obliku dobije Ojlerova

" zlatna " jednačina koja povezuje najznačajnije brojeve u matematici
eiπ + 1 = 0
37
3. ELEMENTI LINEARNE ALGEBRE

3.1 MATRICE
3 . 1 . 1 P O J A M M A T RI CE
Uzmemo li m jednačina sa n nepoznatih x1 , x2 , ⋅⋅⋅, xn
a11 x1 + a12 x2 + ⋅⋅⋅ + a1n xn = b1 
a x + a x + ⋅⋅⋅ + a x = b 
 21 1 22 2 2n n 2 
(S)  ,
M O M M 
am1 x1 + am 2 x2 + ⋅⋅⋅ + amn xn = bm 
tada kažemo da je zadat sistem linearnih jednačina (S). Brojevi
aij , bi , i = 1, 2,K , m j = 1, 2,K , n , zovu se koeficijenti sistema (S). Ako izostavimo oznake
nepoznatih x j , znakove operacija i koeficijente bi , dobijemo pravougaonu šemu ili tabelu
koeficijenata aij .
Matricom nazivamo pravougaonu šemu sa m × n elemenata, (uređenih po vrstama i
kolonama), raspoređenih u m vrsta i n kolona:
 a11 a12 Λ a1n 

a a 22 Κ a 2 n 
A =  21
 Μ Μ Ο Μ
 
a m1 a m 2 Κ a mn 
Matrice se označavaju velikim slovima latinice: A , B , C , ...
Proizvoljni element matrice aij pripada i -toj vrsti i j -toj koloni pa matricu možemo označiti i
na sledeći način [ aij ]m×n .
Za matricu sa m vrsta i n kolona kažemo da ima dimenziju m × n .
Dve matrice A = [ aij ]m×n i B = [bij ]m×n su jednake, A=B ako i samo ako je:
aij = bij , ∀(i, j ) , i = 1, 2,..., m j = 1, 2,..., n . Za ovakve matrice kažemo da su komforne.
Ako je u matrici [ aij ]m×n m = 1, n > 1 , tada definišemo matricu vrste:

[ aij ]1×n = [a11 a12 Κ a1n ]
Ako je m > 1, n = 1 , tada definišemo matricu kolone:
 a 11 
a 
[ a ij ] m × 1 =  21 
 Μ 
 
a m 1 
38
Matrica čiji su svi elementi nule naziva se nula-matrica.
Ako je broj vrsta jednak broju kolona, tada je matrica kvadratna matrica.
Elementi a11 , a22 ,..., ann leže na glavnoj dijagonali kvadratne matrice, dok elementi
a1n , a2 n −1 ,..., an1 pripadaju sporednoj dijagonali.
Kvadratna matrica u kojoj su svi elementi van glavne dijagonale nula, a elementi na glavnoj
dijagonali nisu svi nula, zove se dijagonalna matrica:
a11 0 L 0 1 0 L 0
0 a K 0  0 1 K 0
A=  22
, I = , IA = AI = A
M M O M M MO M
   
0 0 K ann  0 0 K 1
koja se za a11 = a22 = L ann = 1 zove jedinična matrica i označava se slovom I .

Ако су у дијагоналној матрици сви елементи на главној дијагонали једнаки a , a ≠ 0 ,
имамо скаларну матрицу:
a 0 Λ 0
0 a Κ 0 
S =
Μ Μ Ο Μ
 
0 0 Κ a
Zamenu mesta svih vrsta odgovarajućim kolonama ili obrnuto nazivamo transponovanjem
matrice. Ako je data matrica A = [ aij ]m×n , njena transponovana matrica imaće oblik
AT = [a ji ]n×m .
 a11 a21 L an1 

a a22 K an 2 
AT =  12
 M M O M
 
 a1m a2 m K anm 
39
3.1.2 OPERACIJE SA MATRICAMA

SABIRANJE MATRICA
Zbir matrica istih dimenzija A = [ aij ]m×n i B = [bij ]m×n je matrica C = [cij ]m×n ako i samo
ako je aij + bij = cij ( i = 1, 2,..., m ; j = 1, 2,..., n ) .
Napomena: Zbir matrica različitih dimenzija nije definisan.
Operacija sabiranja matrica ima sledeće osobine:
komutativnost A + B = B + A
asocijativnost ( A + B ) + C = A + ( B + C )
1 2 3 1 −1 1 
Primer: Sabrati matrice A =  4 5 6  i B =  0 −2 4  .
 
 7 8 9   2 3 4 
2 1 4 
A + B =  4 3 10 
 9 11 13 
MNOŽENJE MATRICE BROJEM
Proizvod broja λ ∈ R i matrice A = [ aij ]m×n je matrica istih dimenzija, čiji se elementi
dobijaju kada elemente matrice A pomnožimo brojem λ .
λA = λ[aij ]m×n = [λaij ]m×n
Operacija množenja matrice brojem ima sledeće osbine:
-komutativnost: λ A = Aλ
-asocijativnost: (αβ ) A = α ( βA), α , β ≠ 0
-distributivnost s obzirom na zbir brojeva: (α + β ) A = αA + βA
-distributivnost s obzirom na zbir matrica: α ( A + B ) = αA + αB
40
1 2 3
P-imer: Pomnožiti matricu A =  4 5 6  brojem λ = 2 .
 7 8 9 
2 4 6
2 ⋅ A =  8 10 12 
14 16 18 
MNOŽENJE MATRICA
Proizvod A ⋅ B matrica A = [ aik ]m× p i B = [bkj ] p×n je matrica C , čiji elementi cij se
formiraju po zakonu:
p
cij = ∑ aik bkj (i = 1,..., m ; j = 1,..., n)
k =1
Napomena: Matrica C ima onoliko vrsta koliko ih ima matrica A i onoliko kolona koliko ih
ima matrica B .
Napomena: Dakle, element cij matrice C , koji se nalazi u preseku i -te vrste i j -te kolone,
obrazuje se tako što se elementi i -te vrste matrice A pomnože odgovarajućim elementima j -te
kolone matrice B i dobijeni proizvodi saberu.
Operacija množenja matrica ima sledeće osbine:
asocijativnost: ( A ⋅ B ) ⋅ C = A ⋅ ( B ⋅ C )
U opštem slučaju za množenje matrica ne važi zakon komutacije

A⋅ B ≠ B⋅ A
1 2 3  1 − 1
Primer: Pomnožiti matrice A =  4 5 6  i B =  3 −2  .
 
 7 8 9  0 1 
 1 ⋅1 + 2 ⋅ 3 + 3 ⋅ 0 1 ⋅ ( −1) + 2 ⋅ ( −2) + 3 ⋅1   7 −2 
C = A ⋅ B =  4 ⋅1 + 5 ⋅ 3 + 6 ⋅ 0 4 ⋅ ( −1) + 5 ⋅ ( −2) + 6 ⋅1 = 19 −8  .
 7 ⋅1 + 8 ⋅ 3 + 9 ⋅ 0 7 ⋅ ( −1) + 8 ⋅ ( −2) + 9 ⋅1 31 −14 
Proizvod B ⋅ A nije definisan zato što dimenzije matrica nisu odgovarajuće.
41
ZA D A C I
2 1  1 −2 
1. Naći zbir matrica A =   i B= .
3 2 1 2 
Rešenje:
 2 1  1 −2   2 + 1 1 + ( −2 )   3 −1
A+ B =  + = = .
 3 2  1 2   3 + 1 2 + 2   4 4 
1 2 3
2. Pomnožiti matricu A =  4 5 6  brojem λ = 2 .
 7 8 9 
Rešenje:
2 4 6
2 ⋅ A =  8 10 12  .
14 16 18 
2 1 1 −2 
3. Naći matricu C = 2 ⋅ A − B , ako su date matrice A =   i B= .
3 2 1 2 
Rešenje:
 2 1  1 −2   4 2  1 −2  3 4
C = 2⋅ A − B = 2⋅  − = − = .
 3 2  1 2   6 4  1 2  5 2 
2 1  1 −2 3 
4. Naći proizvode A ⋅ B i B ⋅ A matrica A =   i B = 1 1 2  .
3 2  
Rešenje:
 2 1  1 −2 3 
A⋅ B =  ⋅ =
 3 2  1 1 2 
 2 ⋅ 1 + 1 ⋅ 1 2 ⋅ ( −2 ) + 1 ⋅ 1 2 ⋅ 3 + 1 ⋅ 2   3 −3 8 
 = 
3 ⋅1 + 2 ⋅1 3 ⋅ ( −2 ) + 2 ⋅1 3 ⋅ 3 + 2 ⋅ 2  5 −4 13
Proizvod matrica nije komutativna operacija, odnosno A ⋅ B ≠ B ⋅ A .

Proizvod B ⋅ A ne postoji jer dimenzije matrica A i B nisu odgovarajuće.
1 2 3 1 −1
5. Pomnožiti matrice A =  4 5 6  i B =  3 −2  .
 
 7 8 9  0 1 
Rešenje:
 7 −2 
A ⋅ B = 19 −8  .
31 −14 
42
1 −1 1 1 
6. Dokazati da za matrice A =  i B= važi da je relacija ( A + B ) = A2 + B 2 .
2
 
 2 −1  4 −1
Rešenje:
1 −1 1 1   2 0 
A+ B =  + = 
 2 −1  4 −1  6 −2
2 0  2 0  4 0
( A + B) =  ⋅ =
2

 6 −2   6 −2   0 4 
1 −1 1 −1  −1 0 
A2 =  ⋅ = 
 2 −1  2 −1  0 −1
1 1   1 1   5 0 
B2 =  ⋅ = 
 4 −1  4 −1  0 5 
 −1 0   5 0   4 0 
A2 + B 2 =  + = .
 0 −1 0 5   0 4 
3 5
7. Ako je A =  2 6  , naći njenu transponovanu matricu AT .
 −4 −5
Rešenje:
 3 2 −4 
AT =  .
5 6 −5 
8. Proveriti sledeće rezultate:
3 −2   3 4  5 2 
5 −4  ⋅  2 5  = 7 0  ,
     
1 
 3 2 1    10 
0 1 2  ⋅  2  =  8  ,
  3  
 
1 
[2 1 3] ⋅  2  = [13] ,
 3 
5 8 −4   3 1 5  23 −39 29   1 2 3   −1 −2 −4   0 0 0 
6 9 −5 ⋅  4 −1 3 =  24 −48 32  ,  2 4 6  ⋅  −1 −2 −4  =  0 0 0 
      
 4 7 3   6 9 5  58 24 56   3 6 9   1 2 4  0 0 0 
.
43
3.2 DETERMINANTE
Svakoj kvadratnoj matrici pridružujemo realni broj koji zovemo determinanta.
Determinanata je broj koji odgovara kvadratnoj šemi od n × n elemenata raspoređenih

u n vrsta i n kolona.
a11 a12 L a1n
a21 a22 K a2 n
D = det ( A ) =
M M O M
an1 an 2 K ann
Napomena: Determinanta je realan broj koji je radi lakšeg pamćenja zapisan kao šema
brojeva, za razliku od matrice koja je samo šema proizvoljnih elemenata.
Broj a11 = a11 naziva se determinanta prvog reda.
a11 a12
Broj = a11a22 − a12 a21 naziva se determinanta drugog reda.
a21 a22
a11 a12 a13
Broj a21 a22 a23 naziva se determinanta trećeg reda.
a31 a32 a33
3 . 2 . 1 I ZR A Č U NA V A NJ E DE T E R M I N A NT E
S A R US O VO P RA VI L O
Sarusovo pravilo vredi samo za determinante trećeg reda
+ + ± − −
a11 a12 a13 a11 a12
a21 a22 a23 a21 a22 =
a31 a32 a33 a31 a32
= a11a22 a33 + a12 a23 a31 + a13 a21a32 − a12 a21a33 − a11a23 a32 − a13 a22 a31
1 2 3
Primer: Izračunati vrednost determinante 4 5 6 .
7 8 9
44
1 2 31 2
4 5 6 4 5 = 1⋅ 5 ⋅ 9 + 2 ⋅ 6 ⋅ 7 + 3 ⋅ 4 ⋅ 8 − 2 ⋅ 4 ⋅ 9 − 1⋅ 6 ⋅ 8 − 3 ⋅ 5 ⋅ 7 = 0
7 8 97 8
LAPLASOVO PRAVILO
Za razliku od Sarusovog pravila koje se koristi samo za izračunavanje determinanti trećeg

reda, Laplasovo pravilo važi za determinante bilo kog reda.
Osnovna ideja ovog pravila je da se izračunavanje determinante n -tog reda svodi na

izračunavanje determinante n − 1 reda, determinanta n − 1 reda svodi se na izračunavanje
determinante n − 2 reda i taj postupak se ponavlja sve dok se ne dođe do determinante prvog
reda.
Da bismo objasnili ovu metodu potrebno je da definišemo pojam minora i pojam kofaktora.
Neka je D determinanta n -tog reda
a11 a12 L a1n

a a22 K a2 n
D = 21
M M O M
an1 an 2 K ann
Svaki element determunante aij ima svoj odgovarajući minor.

Minor M ij elementa aij je determinanta koja se dobija iz determinante D odbacivanjem
i -te vrste i j -te kolone.
Napomena: Očigledno, detreminanta trećeg reda ima onoliko minora koliko i elemenata, tj. 9 .
Na primer, elementima a11 , a12 i a13 odgovaraju minori su:
a22 a23 a a23 a a22

M 11 = , M 12 = 21 , M 13 = 21 L
a32 a33 a31 a33 a31 a32
Kofaktor elementa aij . je broj Aij = ( −1)

i+ j
M ij
(Laplasovo pravilo) Determinanta je jednaka zbiru proizvoda elemenata ma koje vrste

(odnosno kolone) i odgovarajućih kofaktora tj.
n
D = ai1 Ai1 + ai 2 Ai 2 + L + ain Ain = ∑ aik Aik
k =1
(razvoj po elementima i -te vrste)
45
n
D = a1 j A1 j + a2 j A2 j + L + anj Anj = ∑ akj Akj
k =1
(razvoj po elementima j -te kolone)
1 2 3
Primer: Izračunati vrednost determinante 4 5 6 .
7 8 9
Determinanta se može izračunati razvojem po bilo kojoj vrsti ili koloni.
Razvojem po prvoj vrsti dobićemo.
1 2 3
5 6 4 6 4 5
4 5 6 = 1⋅ − 2⋅ + 3⋅ =
8 9 7 9 7 8
7 8 9
1⋅ ( 5 ⋅ 9 − 6 ⋅ 8 ) − 2 ⋅ ( 4 ⋅ 9 − 6 ⋅ 7 ) + 3 ⋅ ( 4 ⋅ 8 − 5 ⋅ 7 ) = 0
3 . 2 . 2 O S O B I N E D E T E R M I N ANT I
Ako u proizvoljnoj determinanti dve susedne vrste (odnosno kolone) uzajamno promene
mesta determinanata menja znak.
a1 b1 a2 b2
D= = = −D
a2 b2 a1 b1
Determinanta se množi brojem k ≠ 0 ako se svi elementi bilo koje vrste (odnosno kolone)
pomnože tim brojem.
a1 b1 c1 a1 b1 c1 a1 kb1 c1
D = a2 b2 c2 , kD = k a2 b2 c2 = a2 kb2 c2
a3 b3 c3 a3 b3 c3 a3 kb3 c3
Ako su svi elementi jedne vrste (odnosno kolone) jednake nuli, determinanta je jednaka
nuli.
Ako su u determinanti dve vrste (odnosno kolone) jednake ili proporcionalne tada je
vrednost determinante jednaka nuli.
a1 b1 a1 b1
=k = k ( a1b1 − a1b1 ) = k ⋅ 0 = 0
ka1 kb1 a1 b1
46
Ako sve vrste (odnosno kolone) date determinante reda n ≥ 3 ciklično promene mesta
determinanta ne menja svoju vrednost.
a1 b1 c1 a2 b2 c2 a3 b3 c3
a2 b2 c 2 = a3 b3 c3 = a1 b1 c1
a3 b3 c3 a1 b1 c1 a2 b2 c2
Determinanta se ne menja ako se svakom elementu jedne vrste (odnosno kolone) dodaju
odgovarajući elementi druge vrste (odnosno kolone), pomnoženi jednim istim brojem.
a1 b1 c1 a1 b1 c1 + ma1
a2 b2 c2 = a2 b2 c2 + ma2
a3 b3 c3 a3 b3 c3 + ma3
Determinante matrica A i AT su jednake.

Ako su elementi jedne vrste (odnosno kolone) date determinante zbirovi od dva ili više
sabiraka, tada se determinanta može razložiti na zbir od dve ili više determinanata.
a1 b1 c1 + d1 a1 b1 c1 a1 b1 d1
a2 b2 c2 + d 2 = a2 b2 c2 + a2 b2 d2
a3 b3 c3 + d 3 a3 b3 c3 a3 b3 d3
3 . 2 . 3 I N VE R ZN A M AT RI CA
Data je kvadratna matrica A . Matrica A−1 koja ima svojstvo, A ⋅ A−1 = A−1 ⋅ A = I gde je
I jedinična matrica, zove se inverzna matrica matrice A .
Za kvadratnu matricu A kažemo da je je regularna ako je det A ≠ 0 , a singularna ako je

det A = 0 .
Adjungovana matrica matrice A u oznaci adjA je transponovana matrica matrice

kofaktora matrice A . Kofaktor elementa aij . je broj Aij = ( −1)
i+ j
M ij
 A11 A21 K An1 
A A22 K An 2 
adjA =  12
 M M O M
 
 A1n A2 n K Ann 
Inverzna matrica, kvadratne regularne matrice A je matrica
47
 A11 A21 An1 

K
 An 2  adjA
1  A12 A22 K
A −1 = ⋅ =
detA  M M O M det A
 
 A1n A2 n
K Ann 
 2 3
Primer: Naći inverznu matricu date matrice A =  .
 3 5
1  A11 A12 
A−1 =
det A  A21
A22 
2 3
Kako je det A = = 1 ≠ 0 , postoji matrica A−1 .
3 5
Kofaktori matrice A su A11 = 5 , A12 = −3 , A21 = −3 , A22 = 2 .
 5 − 3
Nalazimo da je: A−1 =  
 −3 2 
 1 1 2
Primer: Naći inverznu matricu date matrice A = 1 3 1 .
4 1 1
1 1 2
3 1 1 1 1 3
det A = 1 3 1 = 1⋅ − 1⋅ + 2⋅ = −17 ≠ 0
1 1 4 1 4 1
4 1 1
Kofaktore matrice A je pogodno pisati na papiru odmah u transponovanom obliku, kako bi se
lakše ispisali elementi adjungovane matrice kao što je:
 A11 A21 A31 
adjA =  A12 A22 A32 
 A13 A23 A33 
3 1 1 2 1 2
A11 = =2 A21 = − =1 A31 = = −5
1 1 1 1 3 1
1 1 1 2 1 2
A12 = − =3 A22 = = −7 A32 = − =1
4 1 4 1 1 1
1 3 1 1 1 1
A13 = = −11 A23 = − =3 A33 = =2
4 1 4 1 1 3
 2 1 − 5
A = − ⋅  3 − 7 1 
−1 1 
17
− 11 3 2 
48
3.2.4 RANG MATRICE
Definicija: Maksimalan stepen (red) minora matrice A , koji je različit od nule jednak je rangu
matrice A .
Maksimalan broj linearno nezavisnih vrsta jednak je maksimalnom broju nezavisnih kolona i
taj broj je rang matrice.
Ovo znači da regularna matrica n-tog reda ima rang jednak n.
Rang matrice se ne menja, ako se na elemntima matrice izvodu ove elementarne transformacije:
- medjusobno zamene mesta bilo koje dve vrste (kolone),

- množenje bilo koje vrste (kolone) proizvoljnim brojem k ≠ 0 ,
- dodavanje bilo kojoj vrsti (koloni) linearne kombinacije prostalih vrsta (kolona)
Na ovaj način transformišemo zadatu matricu kod koje su na glavnoj dijagonali brojevi različiti
od nule, a ispod glavne dijagonale jednaki nuli. Koliko na glavnoj dijagonali ima brojeva
različitih od nule toliki je rang matrice.
0 1 2 7 
Primer: Odrediti rang matrice A =  −1 0 3 2 
 2 3 0 17 
Zamenimo mesta prvoj i drugoj koloni da bismo na prvom mestu dobili 1. Prvu vrstu množimo
sa (-3) i dodajmo je trećoj vrsti, a zatim drugu vrstu množimo sa 2 i dodajmo trećoj vrsti. Sve
determinante trećeg reda su jednake nuli, a determinanta drugog reda je različita od nule pa je
rang matrice r = R ( A) = 2
0 1 2 7  1 0 2 7  1 0 2 7  1 0 2 7 
A =  −1 0 3 2  = 0 −1 3 2  = 0 −1 3 2  = 0 −1 3 2  .
 2 3 0 17  3 2 0 17  0 2 −6 −4  0 0 0 0 
49
3.3 SISTEMI LINEARNIH JEDNAČINA

3 . 3 . 1 G AU S O V A L G O RI T A M
Dat je sistem od m nehomogenih linearnih jednačina sa n promenljivih
a11 x1 + a12 x2 + L + a1n xn = b1 

a21 x1 + a22 x2 + L + a2 n xn = b2 

M 
am1 x1 + am 2 x2 + L + amn xn = bm 
Gausova metoda se sastoji u sukcesivnom eliminisanju nepoznatih iz sistema i

transformacijom sistema u trougaoni sistem u kome prva jednačina ima n nepoznatih,
poslednja m -ta jednačina jednu nepoznatu.
Pretpostavimo da je koeficijent a11 ≠ 0 Isključimo nepoznatu x1 iz svih jednačina

sistema osim prve.
Da bismo to realizovali potrebno je prvu jednačinu pomnožiti sa − a21 a11 i dodati je
drugoj jednačini, zatim prvu jednačinu pomnožiti sa − a31 a11 i dodati je trećoj jednačini, itd.
Na taj način se umesto polaznog sistema dobija ekvivalentan sistem:
a11 x1 + a12 x2 + K + a1n xn = b1 


(1)
a22 x2 + K + a2(1)n xn = b2(1) 

M 
(1) 
am 2 x2 + K + amn xn = bm 
(1) (1)
Ako bi produžili isti postupak dobili bi sistem
a11 x1 + a12 x2 + L + a1n xn = b1


a x +L + a x = b
(1)
22 2
(1)
2n n
(1)

2

M 
( n −1) ( n −1) 
amn xn = bn 
Poslednja jednačina sistema jednoznačno određuje promenljivu xn , kada se vrednost za

xn uvrsti u pretposlednju jednačinu, jednoznačno se određuje promenljiva xn −1 , itd. U slučaju
kad je m = n sistem ima jedinstveno rešenje.
Ako je broj nepoznatih veći od broja jednačina, tada su xk +1 ,K , xn slobodne promenljive

koje prenosimo na desnu stranu, a zatim se kao i u prethodnom slučaju određuju vezane
promenljive x1 ,K xk −1 , xk . S obzirom na to da slobodne promenljive mogu imati proizvoljne
vrednosti, sistem u ovom slučaju ima beskonačno mnogo rešenja.
50
Primer: Gausovom metodom rešiti sistem jednačina
x + 2 y − 3 z = −4
2x − y + z = 3
−2 x + y + 2 z = 6
Nakon množenja prve jednačine sa −2 i 2 i dodavanjem redom drugoj i trećoj jednačini

dobijamo sistem
x + 2 y − 3 z = −4
− 5 y + 7 z = 11
5 y − 4 z = −2
Dodavanjem druge jednačine trećoj dobijamo sistem
x + 2 y − 3 z = −4
− 5 y + 7 z = 11
3z = 9
Ovo je sistem trougaonog oblika iz kojeg se neposredno dobija jedinstveno rešenje
( x, y, z ) = (1, 2,3)
3 .3 .2 KRAM EROVA ME T ODA
Dat je sistem od n jednačina sa n promenljivih:
a11 x1 + a12 x2 + L + a1n xn = b1

a21 x1 + a22 x2 + L + a2 n xn = b2
M
an1 x1 + an 2 x2 + L + ann xn = bn
Uočimo sledeće determinante:
a11 a12 L a1k L a1n

a21 a22 L a2 k L a2 n
D= determinanta sistema
M
an1 an 2 L ank L ann
a11 a12 L b1 L a1n

a21 a22 L b2 L a2 n
Dk =
M
an1 an 2 L bn L ann
51
determinanta koja odgovara nepoznatoj xk ( k = 1, 2,K n ) .
Kramerovo pravilo:
1) Ako je determinanta sistema D ≠ 0 , tada sistem ima jedinstveno rešenje
Dk
xk = , k = 1, 2,K , n .
D
2) Ako je determinanta sistema D = 0 , a bar jedna od determinanti Dk ≠ 0 , k = 1, 2,K , n ,

sistem nema rešenja.
3) Ako je determinanta sistema D = 0 , i sve determinante Dk = 0 , k = 1, 2,K , n , sistem je

neodređen i ako ima rešenja može ih imati samo beskonačno mnogo.
Primer: Rešiti sistem jednačina:
x + 3 y − 2z = 1
2x − y + z = 3
x + 2z = 7
1 3 −2
Determinanta sistema je : D = 2 −1 1 = −13 ≠ 0
1 0 2
Pomoćne determinante Dx , D y , Dz dobijamo kada u determinanti D zamenimo redom prvu,

drugu i treću kolonu kolonom slobodnih članova.
1 3 −2 1 1 −2 1 3 1
Dx = 3 − 1 1 = −13 , D y = 2 3 1 = −26 Dz = 2 − 1 3 = −39 , Rešenje sistema
7 0 2 1 7 2 1 0 7
je:
Dx −13 Dy −26 Dz −39
x= = = 1, y= = = 2, z= = =3
D −13 D −13 D −13
52
3.3.3 REŠAVANJE HOMOGENOG SISTEMA LINEARNIH

JEDNAČINA
Dat je sistem od m homogenih jednačina sa n promenljivih:
a11 x1 + a12 x2 + L + a1n xn = 0 

a21 x1 + a22 x2 + L + a2 n xn = 0 
(S )
M 
am1 x1 + am 2 x2 + L + amn xn = 0
Homogeni sistem ima samo trivijalno rešenje x1 = x2 = L = xn = 0 ako i samo ako

det( A) ≠ 0 .
Homogeni sistem ima i netrivijalno rešenje ako i samo ako det( A) = 0 .
Primer: Homogeni sistem jednačina
2x − 3y + z = 0
x− y =0
x + y + 4z = 0
2 −3 1
ima samo trivijalno rešenje ( 0, 0, 0 ) , jer je D = 1 −1 0 = 6 ≠ 0 .
1 1 4
3.3.4 MATRIČNI METOD ZA REŠAVANJE SISTEMA LINEARNIH

JEDNAČINA
Dat je sistem od n jednačina sa n promenljivih:
a11 x1 + a12 x2 + L + a1n xn = b1

a21 x1 + a22 x2 + L + a2 n xn = b2
M
an1 x1 + an 2 x2 + L + ann xn = bn
Sistem se može napisati u matričnom obliku kao:
AX = B
53
 a11 a12 L a1n   x1   b1 

a a22 L 
a2 n   x  b 
gde je A =  , X =  2 , B =  2.
21
 M     
     
 an1 am 2 L ann   xn  bn 
Pod pretpostavkom da je matrica A regularna, tj. da joj je determinanta različita od nule, sistem
ima jedinstveno rešenje X = A−1 B .
Primer: Rešiti sistem jednačina

x + 2 y − z = −3
2 x + 3 y + z = −1
x− y−z =3
1 2 −1  −3  x
A =  2 3 1  B =  −1 X =  y 
  
1 −1 −1  3   z 
AX = B ⇔ A−1 AX = A−1 ⋅ B ⇔ IX = A−1 B ⇔ X = A−1 B
 A11 A21 A31   −2 3 5 
det A = 9, adjA =  A12 A22 A32  =  3 0 −3
 A13 A23 A33   −5 3 −1
 −2 3 5
= ⋅ 3 0 −3 ,
adjA 1
A −1 =
det A 9 
 −5 3 −1
 −2 3 5   −3   18   2 
X = A ⋅ B = ⋅  3 0 −3 ⋅  −1 =  −18 =  −2 
−1 1     1
9 9
 −5 3 −1  3   9   1 
( x, y, z ) = ( 2, −2,1)
 18   2 
X = A−1 ⋅ B = ⋅  −18 =  −2 
1
9    
 9   1 
( x, y, z ) = ( 2, −2,1)
54
4. VEKTORI
4.1 POJAM VEKTORA. OSNOVNE OPERACIJE S VEKTORIMA
Def: Vektori su veličine određene svojom dužinom (brojnom

vrednošću), svojim pravcem i smerom. Vektor se predstavlja
r uuur
uređenim parom tačaka, npr. ( A , B ) i označava se sa a = AB . B
Def: Za dva vektora kažemo da su jednaki ako imaju istu

dužinu, isti pravac i isti smer.
Def: Slobodnim vektorom se naziva vektor koji se sme

pomerati tako da mu se pri tom ne menja ni dužina, ni
pravac, ni smer; takvo pomeranje se naziva translacija.
Dužina vektora (intenzitet, modul, ili apsolutna vred.) označava se
sa AB ili a .
A
Nula-vektor je vektor čija je dužina jednaka nuli; samim tim pravac
mu nije određen; označava se sa 0 .
uur r uur
Vektor čija je dužina 1 zove se jedinični vektor ili ort. Kažemo da je a0 = ort a ako vektor a0
ima istu početnu tačku, isti pravac i smer kao i vektor a i a 0 = 1 .
a0
Sabiranje vektora.
r r r
Neka su a i b dva proizvoljna vektora (različita od nula-vektora) . Ako se vektor b
r
translatorno pomeri tako da mu se početna tačka poklopi sa krajem vektora a , dobićemo
r r
nadovezane vektore a i b .
r r r r r
Def: Zbir dva nadovezana vektora a i b je treći vektor c = a + b kome je početak u
r r
početnoj tački vektora a , a kraj u krajnjoj tački vektora b .
55
b b b
+
a b a+
a a
Dva slobodna vektora se mogu sabirati i po tzv. principu paralelograma sila, ako se prethodno
jedan od njih translatorno pomeri tako da mu se početna tačka podudari sa početnom tačkom
drugog vektora. Vektori koje sabiramo zovu se komponente, a njihov zbir rezultanta.
Definicija zbira dva vektora proširuje se na zbir konačno mnogo nadovezanih vektora:
uuur uuuur uuuuuur uuuur
AA1 + A1 A2 + ... + Ak −1 Ak = AAk .
Sabiranje vektora ima sledeća svojstva:
1. a + b = b + a - komutativnost
2. ( a + b ) + c = a + (b + c ) - asocijativnost
3. a + 0 = a, ∀a - 0 je neutralni vektor pri sabiranju
4. a + ( −a ) = 0 - za svaki vektor a postoji suprotan vektor ( −a ) , koji ima istu dužinu i
pravac, ali suprotan smer.
Na osnovu svojstva 4. uvodi se operacija oduzimanja vektora kao operacija suprotna operaciji
sabiranja, tj. razliku dva proizvoljna vektora a i b definišemo kao zbir vektora a i vektora
(−b) , suprotnog vektoru b :
a − b = a + ( −b )
a -b
-b
Razlika dva vektora OB i OA , koji imaju zajednički početak je vektor OB − OA = AB .
56
O A
Množenje vektora skalarom.
Def: Ako je a ≠ 0 i realan broj λ ≠ 0 , tada je λ a vektor čiji je pravac isti kao i pravac
vektora a , modul je λ a , a smer mu je isti kao i smer vektora a ako je λ > 0 ,
odnosno suprotan smeru vektora a ako je λ < 0.
Za svaki vektor a ≠ 0 možemo napisati da je:
a = a ort a .
Množenje vektora realnim brojem ima sledeća svojstva:
1. 1 ⋅ a = a, ∀a ;
2. λ ( µ a ) = (λµ ) a ;
3. λ ( a + b) = λ a + λ b ;
4. (λ + µ ) a = λ a + µ a .
Def: Uglom između dva vektora a i b (oznaka: ∠( a, b) ) nazivamo najmanji ugao za koji
jedan od tih vektora treba da se obrne oko zajedničke početne tačke da bi se poklopio
sa drugim vektorom. Dakle, za proizvoljne vektore a i b uvek je ∠( a, b) ∈ [0, π ] , a za
kolinearne vektore je taj ugao 0 ili π .
57
Def: Orijentisanom pravom ili osom nazivamo pravu za čije se bilo koje dve tačke zna koja
je prethodna a koja sledeća, tj. za koju je utvrđen pozitivan smer. Osa se može
okarakterisati i svojim jediničnim vektorom.
Osa na kojoj je utvrđena početna tačka 0 i tačka čije je odstojanje od početne tačke jednako 1
zove se koordinatna osa.
Def: Algebarska vrednost AB vektora AB na datoj osi je broj + AB ako je smer
vektora AB isto kao i smer ose, odnosno broj − AB ako je smer vektora AB
suprotan smeru ose.
Def: Projekcija vektora AB na orijentisanu ili neorijentisanu pravu ili ravan je vektor
A ′B ′ čiji je početak A ′ projekcija početne tačke A , a B ′ projekcija krajnje tačke
B datog vektora AB .
B B
A A
A’
A’ B’ B’
Linearna zavisnost i nezavisnost vektora
Def: Za dva vektora a i b kažemo da su kolinearni ako imaju isti pravac, tj.
a = λ b (λ ≠ 0) , ili, drugačije rečeno, ako postoje takvi skalari α i β , β ≠ 0 , da je:
α
α a + β b = 0 , tj. b = −a
β
Def: Za tri ili više vektora kažemo da su komplanarni ako leže u jednoj ravni (ili ako leže u
paralelnim ravnima). Da bi tri vektora a , b i c bili komplanarni treba da postoje takvi
skalari α , β i γ (pri tom bar jedan od njih različit od nule) da je zadovoljena
jednakost:
αa + βb +γ c = 0 .
Napomena: Zbir α a + β b , odnosno α a + β b + γ c predstavlja tzv. linearnu kombinaciju
vektora a i b , odnosno vektora a , b i c .
58
Def: Za vektore a i b kažemo da su linearno zavisni ako postoje takvi skalari α i β

(koji nisu istovremeno jednaki nuli) da je zadovoljena jednakost:
β
α a + β b = 0 , tj. a = λ b (λ = − , λ ≠ 0)
α
Prema tome, dva vektora su linearno zavisna ako i samo ako su kolinearna.
U opštem slučaju kažemo da su vektori a1 , a 2 ,..., a n linearno zavisni ako postoje takvi skalari
λ1 , λ2 ,..., λn (koji nisu svi jednaki nuli) da je odgovarajuća linearna kombinacija uvek jednaka
nuli:
n
λ1 a1 + λ2 a 2 + ... + λn a n = ∑ λi a i = 0 .
i =1
U suprotnom kažemo da su vektori linearno nezavisni.
Dakle, dva linearno zavisna vektora su kolinearna, a dva linearno nezavisna vektora su
nekolinearna (obrazuju kos ugao).
Svaka tri linearno nezavisna vektora obrazuju triedar (trostrani rogalj). Pretpostavimo da triedar
obrazuju tri jedinična vektora e1 , e 2 , e3 čiji pravci određuju koordinatne ose, dok im je
zajednički početak O koordinatni početak. Ako su, osim toga, ovi jedinični vektori i uzajamno
ortogonalni, onda oni obrazuju trodimenzioni pravougli Dekartov koordinatni sistem.
Uobičajeno je da se trodimenzioni pravougli koordinatni sistem određuje jediničnim vektorima

i, j , k koji respektivno leže na osama Ox , Oy , Oz (koje se nazivaju apscisna osa, ordinatna
osa i osa aplikata).
k
j
i y
59
4.2 SKALARNI PROIZVOD VEKTORA

Def: Skalarnim (unutrašnjim) proizvodom dva vektora nazivamo proizvod njihovih
modula i kosinusa ugla određenog tim vektorima.
Skalarni proizvod vektora a i b je skalar i označavamo ga sa a ⋅ b , (a, b) ili ab . Dakle:

a ⋅ b = a b cos( a, b) = ab cos α ,
r r
gde je: , S ( a, b) = α ugao između vektora a i b .
Primetimo da skalarni proizvod možemo napisati u obliku:
a ⋅ b = a ( b cos(a, b))
odnosno
a ⋅ b = b ( a cos(a, b))
gde je b cos(a, b) algebarska vrednost projekcije vektora b na vektor a , dok je a cos(a, b)

algebarska vrednost projekcije vektora a na vektor b .
r r
r r r r a ⋅b
projar b = b cos(a, b) = r
a
Def: Skalarni proizvod dva vektora je proizvod modula jednog vektora i algebarske
vrednosti projekcije drugog vektora na prvi vektor.
Svojstva skalarnog proizvoda:
1. a ⋅ b = b ⋅ a - komutativnost
2 2
2. a ⋅ a = a = a
3. (∀a, b ≠ 0) a ⋅ b = 0 ⇔ cos( a, b) = π 2 - uslov ortogonalnosti
4. ( a + b)c = a c + bc - distributivnost u odnosu na sabiranje vektora
5. ∀λ ≠ 0, λ ∈ R, (λ a )b = λ ( ab)
Razlaganje vektora u pravcu koordinatnih osa

r
Ako je dat proizvoljni vektor a , tada će algebarske vrednosti njegovih projekcija na
{ }
koordinatne ose Ox , Oy i Oz ,(čiji su jedinični vektori i, j , k ), biti:
r r uur r r r r r r
a x = a ⋅ i = a cos α , a y = a ⋅ j = a cos β , az = a ⋅ k = a cos γ ,
60
r r r r
gde su α , β i γ uglovi koje vektor a obrazuje redom sa vektorima i , j i k (ortonormirane
baze).
a
k
γ
β j
i α
r r r r
Uslov ortogonalnosti vektora a i b glasi: a ⋅ b = 0 .
{ }
U Dekartovom koordinatnom sistemu sa bazom i, j , k skalarni proizvod vektora
r
a = { a x , a y , a z } i br = { bx , by , bz } je:
a ⋅ b = (a x i + a y j + a z k )(bx i + by j + bz k ) = a xbx + a y by + a z bz ,
2
stoga je za a = b : a ⋅ a = a = ax2 + a y2 + az2 ,
r
tj. modul vektora a je a = a x2 + a y2 + a z2 .
U ortonormiranom koordinatnom sistemu u n -dimenzionom prostoru je skalarni proizvod

r
vektora a = { a1 , a2 ,..., an } i b = {b1 , b2 ,..., bn } :
r r n
a ⋅ b = a1b1 + a2b2 + ... + an bn = ∑ ai bi
i =1
a modul vektora a :
1
 n
 2
a =  ∑ ai2 
 i=1 
61
4.3 VEKTORSKI PROIZVOD VEKTORA

r r r
Def: Vektorski (spoljašnji) proizvod dva nekolinearna vektora a i b je vektor c = a × b koji
ima:
- modul jednak površini paralelograma koji određuju a i b
- pravac ortogonalan na vektore a i b
- smer takav da vektori a , b i c obrazuju desni triedar.
P = a × b = ab sin α
Vektorski proizvod vektora a i b se označava sa a × b (ili 〈 a, b〉 , [ a, b] ). Dakle, ako je

c = a × b , tada je:
c = a × b = a b sin(a, b)
Ako je a × b = 0 (a, b ≠ 0) ⇔ sin(a, b) = 0 , tj. tada su vektori a i b kolinearni.
Svojstva vektorskog proizvoda:
1. a × b ≠ b × a (pri tom je b × a = −a × b ) - ne važi komutativnost

2. λ a × b = λ ( a × b) , za svaki skalar λ
3. (a + b) × c = a × c + b × c
4. a × a = 0, ∀a ≠ 0
5. a × b = 0 ( a, b ≠ 0) ⇔ a = λ b (λ ≠ 0) .
Ako su a i b dva proizvoljna vektora zadata svojim koordinatama u ortonormiranoj bazi

{ }
i, j , k : a = {a x , a y , a z }, b = {bx , by , bz }, tada je vektorski proizvod vektora a i b :
r r r r r r r r r r r
a × b = (ax i + a y j + a z k )(bx i + by j + bz k ) = (a y bz − az by )i − (ax bz − az bx ) j + (ax by − a y bx )k
tj.
62
i j k
a × b = ax ay az
bx by bz
koordinate vektorskog proizvoda datih vektora su:
a × b = {a y bz − a z by , bz a x − bx a z , a x by − a y bx }
Vidimo da vektorski proizvod vektora a i b predstavlja vektor c , c = a × b (≠ 0) koji svojim

pravcem određuje položaj, svojim smerom orijentaciju, a svojim modulom veličinu (površinu)
paralelograma koji obrazuju vektori a i b . Dakle, površina orijentisanog paralelograma može
se predstaviti pomoću određenog normalnog vektora n ( n = 1) : S = S ⋅ n .
n
b
S
a
( a × b ) ⋅ c = skalar
r r r
4.4 MEŠOVITI PROIZVOD TRI VEKTORA
Def: Mešoviti proizvod tri vektora a , b i c je skalar koji označavamo sa

( a × b) ⋅ c = ( a, b, c ) i koji je jednak zapremini V paralelopipeda obrazovanog nad
vektorima a , b i c ako je triedar a , b , c desne orijentacije, a ako je leve orijentacije,
tada je ( a × b) ⋅ c = −V .
Neka je h = a × b , a h 0 = ort h , tj. h 0 = ort (a × b) ; možemo napisati da je a × b = a × b ⋅ h 0 , a
a × b je merni broj B površine paralelograma nad vektorima a i b . Dakle,
a×b = B
(a × b) ⋅ c = B ⋅ h 0 ⋅ c = B ⋅ (h 0 ⋅ c) = B ⋅ c ⋅ cos δ ,
63
gde je c ⋅ cos δ = H algebarska vrednost projekcije vektora c na pravac jediničnog vektora h 0 ;

pri tom je H > 0 ako je 0 < δ < π 2 (tj. a , b i c obrazuju desni triedar), i H < 0 ako je
π 2 <δ <π (tj. a , b i c obrazuju levi triedar), a H je visina paralelopipeda sa
osnovom B .
( a × b) ⋅ c = B ⋅ H = V ,
gde znak skalara V zavisi od orijentacije uređene trojke a , b i c .
h
δ
h 0 c
b
a
Svojstva mešovitog proizvoda:
1. (a × b) ⋅ c = c ⋅ (a × b)
2. (a × b) ⋅ c = −(b × a) ⋅ c
3. (λ a × b) ⋅ c = λ[(a × b) ⋅ c]
4. ciklična promena mesta vektora u mešovitom proizvodu ne menja njegovu vrednost jer je
svejedno koju stranu paralelopipeda uzimamo za osnovu, pod uslovom da odgovarajući
triedar ne menja orijentaciju:
( a × b ) ⋅ c = (b × c ) ⋅ a = ( c × a ) ⋅ b
5. Uslov komplanarnosti tri vektora a , b i c je da je njihov mešoviti proizvod jednak nuli:

( a × b) ⋅ c = 0 .
Ako su vektori zadati koordinatama a = a1 i + a 2 j + a 3 k , b = b1 i + b2 j + b3 k i

c = c1 i + c 2 j + c3 k , tada je njihov mešoviti proizvod:
a1 a2 a3 a1 a2 a3
(a × b) ⋅ c = b1 b2 b3 , (a × b) ⋅ c = b1 b2 b3 = 0
c1 c2 c3 c1 c2 c3
64
Ako su ova tri vektora linearno zavisni odnosno komplanarni (leže u istoj ravni) onda je njihov
mešoviti proizvod jednak nuli.
65
6. FUNKCIJE JEDNE PROMENLJIVE
Neka su A i B proizvoljni skupovi. Preslikavanje ili funkcija f : A → B predstavlja

zakon korespondencije pomoću koga se proizvoljnom elementu skupa A dodeljuje neki
element skupa B : x → y , x ∈ A, y ∈ B .
Element x ∈ A naziva se original, a y ∈ B njegova slika.
Skup A1 ⊂ A onih elemenata iz A kojima su korespondirani elementi skupa B naziva

se oblast definisanosti funkcije f : A → B , ili domen Dx te funkcije.
Skup B1 ⊂ B onih elemenata iz B kojima su korespondirani elementi skupa B naziva
se oblast vrednosti funkcije f : A → B , ili kodomen D y te funkcije.
Za funkciju f : A → B kažemo da je jednoznačna ako se bilo kojem elementu iz skupa

A korespondira najviše jedan element iz skupa y ∈ B .
Na čini za davanja funkcija
1. Tablični način zadavanja funkcije

2. Zadavanje funkcije njenim grafikom
3. Zadavanje funkcije analitičkim izrazom
4. Zadavanje funkcije pomoću parametara
5 .1 RE AL NE FUNKCIJ E JE DNE PROM E NL JI VE
Pod realnom funkcijom podrazumeva se svako preslikavanje f : A → B ,gde je

A ⊆ R, B ⊆ R
Kod realnih funkcija domen je skup A ⊆ R , a kodomen B ⊆ R .
Odrediti domene funkcija
x+2
Primer: 1. f ( x) =
x−3
Znajući da imenilac razlomka mora da bude različit od 0 , zaključujemo da izraz u imeniocu
x − 3 ≠ 0 , odakle dobijamo x ≠ 3 . Prema tome domen funkcije je skup Dx = R \ {3} ili
uobičajen je zapis x ∈ ( −∞,3) ∪ ( 3, ∞ )
Primer 2. y = 4 − x 2 ⇒ 4 − x 2 ≥ 0 ⇔ ( 2 − x ) ⋅ ( 2 + x ) ≥ 0 ⇒ x ∈ [ −2, 2] .
66
x x
Primer 3. y = ln ⇒ > 0 ∧ x ≠ 3 ⇒ x ∈ ( 0, 3) .
3− x 3− x
x2
−
Primer 4. y=e 2
⇒ x∈R.
Primer 5. Odrediti kodomen funkcije y = sin x ⇒ y ∈ [ −1,1]
Va žnije o so bine funkcija
Funkcija f je ograničena na skupu A ⊆ Dx , ako važi
( ∃ m, M ∈ R ) ( ∀x ∈ A, m ≤ f ( x ) ≤ M )
Geometrijski ovo znači da se grafik funkcija nalazi izmađu dve prave y = m i y = M
1
Primer 6. Ispitati ograničenost funkcije f ( x ) =
1 + x2
≤ 1 funkcija je ograničena na intervalu ( 0,1]
1
Kako je za ( ∀x ∈ R ) 0 <
1 + x2
Nule funkcije su tačke u kojima funkcija ima vrednost nula.

Nule funkcije su tačke preseka funkcije sa Ox osom
Odrediti nule funkcije

x2 − 4
Primer 7. y= 3 , y = 0 ⇔ x2 − 4 = 0 , x = 2 .
x +8
1 + ln x
Primer 8. y= 2
, y = 0 ⇔ 1 + ln x = 0 , ln x = −1 , x = e −1 .
x
ex
Primer 9. y= , y ≠ 0 ∀x ∈ ¡ , funkcija nema nule.
x −1
Parnost funkcije

Funkcija f ( x ) za koju je f ( − x ) = f ( x ) naziva se parnom funkcijom. Njen grafik je
simetričan u odnosu na osu Oy . Ukoliko je f ( − x ) = − f ( x ) , tada se takva funkcija naziva
neparnom i njen grafik je simetričan u odnosu na koordinatni početak O .
Ako je f ( − x ) ≠ f ( x ) ∧ f ( − x) ≠ − f ( x ) , oda je funkcija ni parna ni neparna.
f ( x ) = x 2 − 2 ⇒ f ( − x ) = ( − x ) − 2 = x 2 − 2 = f ( x ) funkcija je parna.
2
Primer 10.
67
f ( x ) = x3 − 2 x + sin x ⇒
f ( − x ) = ( − x ) − 2 ( − x ) + sin ( − x ) =
3
Primer 11. funkcija je neparna.

− x 3 + 2 x − sin x =
( )
= − x3 − 2 x + sin x = − f ( x )
Primer 12.
f ( x ) = x 3 − 2 x + sin x ⇒ f ( − x ) = ( − x ) − 2 ( − x ) + sin ( − x ) = − x 3 + 2 x − sin x =
3
( )
= − x 3 − 2 x + sin x = − f ( x )
funkcija je neparna.
Funkcija f ( x ) je periodična ako postoji broj T za koji je ispunjena jednakost

f ( x + T ) = f ( x) .
Trigonometrijske funkcije su periodične. Funkcije f ( x ) = sin x i f ( x ) = cos x imaju osnovni

period T = 2π , a funkcije f ( x ) = tgx i f ( x ) = ctgx imaju osnovni period T = π .
Monotonost funkcije ( rašćenje i opadanje )
Funkcija f : A → B je rastuća ako x1 < x2 ⇒ f ( x1 ) ≤ f ( x2 ) , a strogo rastuća ako

x1 < x2 ⇒ f ( x1 ) < f ( x2 ) .
Funkcija f : A → B je opadajuća ako x1 < x2 ⇒ f ( x1 ) ≥ f ( x2 ) , a strogo opadajuća

ako x1 < x2 ⇒ f ( x1 ) > f ( x2 ) .
Rastuće i opadajuće funkcije jednim imenom zovemo monotone funkcije. Monotone

funkcije označavamo f ( x) Z ako je rastuća, f ( x) ] ako je opadajuća.
f ( x1) f ( x2 ) f ( x1) f ( x2)
x1 x2 x1 x2
Primer 13. Funkcija y = e x je strogo rastuća ∀x ∈¡ , jer za x1 < x2 ⇒ e x1 < e x2
Primer 14. Funkcija y = ln x je strogo rastuća ∀x ∈ ( 0, ∞ ) .
Primer 15. Funkcija y = − x3 je strogo opadajuća ∀x ∈¡ .
68
Primer 16. Funkcija y = 2 x 2 − 8 x + 5 je parabola tipa y = ax 2 + bx + c ,

b −8
sa minimumom u tački: x = − =− = 2.
2a 2⋅2
To znači da opada za x =∈ (−∞, 2) , a raste za x =∈ (2, +∞) .
Konkavnost i konveksnost
f ( x1 ) + f ( x2 ) x +x 
Funkcija f : A → B je konveksna ako x1 ≠ x2 ⇒ < f  1 2  , a konkavna
2  2 
f ( x1 ) + f ( x2 ) x +x 
ako x1 ≠ x2 ⇒ > f 1 2
2  2 
Primer Funkcija y = x 2 je konveksna, što zaključujemo iz nejednačine.

x12 + x2 2  x1 + x2 
2
x1 ≠ x2 ⇒ <  , tj ( x1 − x2 ) > 0 .
2
2  2 
KOMPOZICIA FUNKCIJA
Definicija: Neka su date funkcije f : D → R i g : K → R. Ako je slika funkcije f podskup

domena funkcije g, definišemo kompoziciju funkcija, odnosno funkciju h : D → R takvu da je
h ( x ) = g [ f ( x )] . Kompoziciju funkcija f i g u kojoj na x prvo deluje funkcija f , a potom na
f ( x ) funkcija g, označavamo sa g o f .
Nije teško razumeti kako kompozicija funkcija deluje na x ; možda je jedino na prvi pogled
nejasan zahtev da slika funkcije f bude podskup domena funkcije g, no to je jednostavno
preduslov da bi kompozicija bila dobro definisana. Naime, funkcija g deluje samo na elemente
skupa K i ako bi postojao neki x za koji je f ( x ) izvan skupa K, za takav x ne bi bila
definisana kompozicija g [ f ( x )] (jer funkcija g "ne zna šta bi" s vrednošću f ( x ) .
Primer 17. Odredite g o f ( x ) ako je f(x)=2x+3, g(x)=x 2 -2
Rešenje: Moramo odrediti čemu je jednak g [ f ( x )] , odnosno g (2 x + 3) .
Problem koji se može pojaviti je "doslovno" shvatanje argumenta x u definiciji funkcije g.
g of(x) = g(2x+3)= (2x+3) 2 - 2 = 4x 2 +12x+7 .
Primer 18. Odredite inverznu funkciju za f(x)=2x+1 .
69
Rešenje: Inverznu funkciju nalazimo tako što zamenimo mesta x i y i rešimo po y,
−1 x −1
x = 2y +1 → y = f ( x) =
2
NAPOMENA: u prilogu su date elementarne funkcije
5.2 GRANIČNE VREDNOSTI I NEPREKIDNOST FUNKCIJA
a) GRANIČNA VREDNOST FUNKCIJE
1. Definicija granične vrednosti
Neka je funkcija f (x ) definisana u okolini tačke x = a , izuzev možda u samoj tački a .

Broj A je granična vrednost funkcije f (x) u tački x = a ako
(∀ε > 0 ) (∃δ (ε ) > 0 ) (0 < x − a < δ ⇒ f ( x) − A < ε )
Tada pišemo: lim f ( x ) = A .
x→a
y
A+ε
A
A−ε
O a −δ = b a a +δ c x
Teorema 1. Ako postoji granična vrednost funkcije, onda je ta vrednost jedinstvena.
2. Beskonačno male funkcije
70
Funkcija f (x ) je beskonačno mala kada x → a ako je lim f ( x) = 0.

x→a
Drugim rečima,
(∀ε > 0 ) (∃δ (ε ) > 0 ) (0 < x − a < δ ⇒ f ( x) < ε ).
Teorema 2. Zbir dve beskonačno male funkcije je beskonačno mala funkcija; tj. ako je
lim f ( x) = lim g ( x) = 0 , tada je i lim ( f ( x ) + g ( x) ) = 0 .
x→a x→a x→a
Funkcija f (x ) je ograničena kad x → a ako postoji okolina tačke a u kojoj je f (x)

ograničena, tj.
(∃δ > 0 ) x ∈ (a − δ , a + δ ) \ {a} ⇒ f ( x) ≤ M , (M > 0).
Teorema 3. Proizvod beskonačno male i ograničene funkcije kad x → a je beskonačno
mala funkcija.
Ako je lim f ( x) = A , onda je f ( x) − A beskonačno mala funkcija kad x → a pa

x→a
možemo pisati f ( x ) − A = α ( x) , gde α ( x ) → 0, x → a . Važi i obratno
tvrđenje, pa je
lim f ( x) = A ⇔ f ( x ) = A + α ( x), α ( x) → 0, ( x → a ).
x→a
3. Osnovne teoreme o graničnim vrednostima funkcije
Teorema 4. Ako postoji lim f ( x ) i lim g ( x ) , onda postoji i lim ( f ( x) ± g ( x) ) ,

x→a
i pri
x→ a x→ a
tome je
lim ( f ( x) ± g ( x) ) = lim f ( x) ± lim g ( x) .
x→a x→a x→ a
Dokaz: Neka je lim f ( x) = A i lim g ( x) = B . Tada je

x→a x→a
f ( x ) = A + α ( x ), g ( x ) = B + β ( x )
gde su α (x) i β (x ) beskonačno male kad x → a .
Dalje je
f ( x ) + g ( x ) = A + B + (α ( x ) + β ( x ) ) .
71
Na osnovu Teoreme 3. je lim (α ( x) + β ( x ) ) = 0 , odakle sledi da je

x→a
lim ( f ( x) + g ( x ) ) = A + B = lim f ( x) + lim g ( x) .
x→a x→a x→a
Slično se mogu dakazati i sledeće jednakosti:
lim ( f ( x ) g ( x ) ) = lim f ( x) ⋅ lim g ( x) .

x→a x→a x→a
f ( x) xlim
→a
f ( x)
lim = ako je lim g ( x) ≠ 0 .
x → a g ( x) lim g ( x ) x→a
x→a
4. Leva i desna granična vrednost
Broj A je desna granična vrednost funkcije f (x ) kad x → a ako

(∀ε > 0 ) (∃δ (ε ) > 0 ) (a < x < a + δ ⇒ f ( x) − A < ε )
Pišemo: L = lim f ( x) = A ili lim f ( x ) = lim+ f ( x ) = A
d
x→a x→a +0 x→a
x>a
Broj A je leva granična vrednost funkcije f (x ) kad x → a ako

(∀ε > 0 ) (∃δ (ε ) > 0 ) (a − δ < x < a ⇒ f ( x) − A < ε )
Pišemo: Ll = lim f ( x) = A ili x lim f ( x ) = lim− f ( x ) = A
x→a → a−0 x→ a
x< a
y
sin x
f ( x) =
x
1
sin x
Ld = lim f ( x) = lim+ =1
x →0 + x → 0 x 0 x
sin x −1
Ll = lim− f ( x) = lim− = −1
x →0 x →0 −x
72
Teorema 5. Granična vrednost funkcije f (x ) u tački x = a postoji ako i samo ako u toj
tački postoje leva i desna granična vrednost i ako su one jednake: Ld = Ll = f ( a )
U gornjem primeru prema ovoj teoremi ne postoji lim f ( x) , jer je Ld ≠ Ll .

x→ 0
5. Granična vrednost funkcije kada x→∞
Broj A je granična vrednost funkcije f (x ) kad x → ∞ ako
(∀ε > 0 ) (∃K (ε ) > 0 ) ( x > K ⇒ f ( x) − A < ε )
A+ε
A y = f (x )
A−ε
O K x
Funkcija f (x ) je beskonačno mala kad x → ∞ ako je lim f ( x ) = 0 . Drugim

x→∞
rečima,
(∀ε > 0 ) (∃K (ε ) > 0 ) ( x > K ⇒ f ( x) < ε ).
1 1 x
Primeri takvih funkcija su: , 2, 2 ,Λ
x x x +1
f (x ) je beskonačno velika kad x → ∞ , ako
Funkcija
(∀M > 0 ) (∃K > 0 ) ( x > K ⇒ f ( x) > M ).
73
Tada pišemo lim f ( x ) = ∞ , npr. kod funkcije f ( x) = x3

x →∞
Teorema 6. Ako je f (x ) beskonačno mala (velika) kad x → a ( x → ∞ ), onda je

1
beskonačno velika (mala) funkcija kad x → a ( x → ∞ ).
f ( x)
1
Primer 19. f ( x) =
x −1
lim( x − 1) = 0 ⇒ lim f ( x) = ∞
x →1 x →1
6. Upoređivanje beskonačno malih veličina
Neka su α (x) i β (x) beskonačno male funkcije kad x → a , tj.

lim α ( x) = lim β ( x) = 0 .
x→a x→a
Ako postoji konačna granična vrednost

α ( x)
lim =A
x → a β ( x)
i ako je A ≠ 0 , onda za α (x) i β (x ) kažemo da su beskonačno male istoga reda kad

x → a.
Primer 20. α ( x) = 2 x , β ( x) = sin 3x
α ( x) 2x 2 3x 2
lim = lim = lim = .
x →0 β ( x) x → 0 sin 3 x 3 x → 0 sin 3 x 3
Specijalno, ako je
α ( x)
lim =1
x → a β ( x)
za veličine α (x) i β (x ) kažemo da su ekvivalentne kad x → a i pišemo

α ( x ) ~ β ( x ), x → a .
Primer 21. α ( x) = ax , β ( x) = sin ax
74
ax
lim = 1 ⇒ sin ax ~ ax, x → a .
x → a sin ax
Ako su α (x) i β (x) beskonačno male kad x → a i ako je

α ( x)
lim = 0,
x → a β ( x)
onda kažemo da je α (x) beskonačno mala višeg reda u odnosu na β (x ) i pišemo

α ( x) = o(β ( x) ), x → a .
Primer 22. α ( x) = x 2 , β ( x) = sin x

α ( x) x
lim = lim x = 0 ; x 2 = o(sin x ), x → 0 .
x →0 β ( x) x → 0 sin x
Funkcija α (x) predstavlja beskonačno malu k - tog reda u odnosu na β (x ) ako je

α ( x)
lim = A ≠ 0.
x → a [β ( x )]k
Primer 23. α ( x ) = x 3 , β ( x ) = −2 x
x3 x3 1
lim = lim = − 3
; x je beskonačno mala 3-ćeg reda u odnosu na
x →0 (− 2 x )3 x →0 − 8 x3 8
− 2x .
∞ 0
Napomena: Izrazi ∞ − ∞ , , , 1∞ , itd, kao što je rečeno nazivaju se neodređenim izrazima.
∞ 0
b) NEPREKIDNOST FUNKCIJA
Funkcija f ( x ) je neprekidna u tački x0 ako je f ( x) − f ( x0 ) po apsolutnoj vrednosti malo

kada je x − x0 dovoljno malo. Drugim rečima aproksimacija broja f ( x0 ) sa f ( x ) se zadaje
nekim malim brojem ε > 0 .
Funkcija f ( x ) je neprekidna u tački x0 , akko je

lim f ( x) = lim− f ( x) = f ( x0 ) .
x → x0+ x → x0
75
Dakle, limes neprekidne funkcije u tački x0 jednak je vrednosti funkcije u toj

tački
lim f ( x) = f ( x0 )
x → x0
NEKI ZNAČAJNI LIMESI y

B
sin x A
1) lim =1
x →0 x
Prema slici je AA1 = sin x, OA1 = cos x, BB1 = tgx, sinx
luk B1 A = x -1 1
x
Uporedimo površinu P kružnog isečka OB1 A , O cosx A1 B1
P1 trougla OAA1 i
P2 trougla OB1 B
r2x x π cos x sin x 1gtgx

P= = , (0 < x < ) , P1 = , P2 = ,
2 2 2 2 2
P1 < P < P2 ,
cos x sin x x tgx 2
< < , ako ovo pomnožimo sa , dobije se
2 2 2 sin x
x 1
nejednakost cos x < < ili konačno
sin x cos x
sin x
cos x <
sin x
<
1
, što za slučaj kada x → 0 , daje početnu vrednost: lim =1
x cos x x →0 x
sin f ( x)
Ovo vredi i uopšteno lim , ako f ( x ) → 0 kada x → c .
x →c f ( x)
1
+ ) x = e , odnosno lim (1 + x ) x = e
1
2) lim(1
x →∞ x→0
x
Na osnovu ovih limesa izračunavaju se i limesi:
a x −1 ex −1
lim = ln a , odnosno lim = 1 itd,
x →0 x x →0 x
76
ZA D A C I
Odrediti granične vrednosti funkcija:
x 2 + 2 x − 5 22 + 2 ⋅ 2 − 5 3
1. lim = = − , ovo je tip limesa lim f ( x) = f ( x0 )
x→2 x − 6x
3
2 − 6⋅2
3
4 x → x0
Najčešće se javljaju neodređenosti vrednosti limesa sledećih tipova:

∞ 0
, ∞ − ∞, , 1∞.
∞ 0
2
 x2 + 1  x2 + 2x + 1 2x +1
2. a) xlim 
→+∞ x 2 − 2
 b) lim v) xlim
  x →+∞ 2x +1 →+∞ x2 − 2x + 1
( x + 1)
2
g) lim
x →+∞ 2x2 − 2x + 1
∞
Rešenje: U ovim primerima se javlja neodređenost tipa , pa treba podeliti brojilac i
∞
imenilac podeliti najvećim stepenom promenljive x .
2
 1  2 1
 1 + x2  1+ + 2
x2 + 2 x + 1 x x =∞ 1
a) lim   = 1 b) xlim = lim v) 0 g)
x →+∞ 2 →+∞ 2x + 1 x →+∞ 2 1 2
 1 − 2  + 2
 x  x x
x + 5x + 6
2
x − 6 x − 27
4 2
3. a) lim 2 b) lim 3
x →−3 x + 7 x + 12 x →−3 x + 3 x 2 + x + 3
x2 + x − 2 x5 − 16 x
v) lim 3 g) lim 2
x →−3 x − 4 x + 3 x → 2 2 x + 4 x − 16
0
Rešenje: U ovim primerima je neodređenost tipa , pa treba izvršiti pogodnu transformaciju
0
da bi se izbegla ova neodređenost.
a) lim
x 2 + 5x + 6
= lim
( x + 3)( x + 2 ) = −1 .
x →−3 x 2 + 7 x + 12 x →−3 ( x + 3 )( x + 4 )
b) lim 3
x 4 − 6 x 2 − 27
= lim
( x 2 − 9 )( x 2 + 3)
= lim
( x − 3) ( x 2 + 3) 36
=−
x →−3 x + 3 x 2 + x + 3 x →−3
( x + 3) ( x 2 + 1) x→−3 x2 +1 5
77
lim 3
x2 + x − 2
= lim 3
( x + 2 )( x − 1) = lim ( x + 2 )( x − 1) =
v)
x →1 x − 4 x + 3 x →1 x − x − 3 x + 3
( )
x →1 x x 2 − 1 − 3 x − 1
( ) ,
lim
( x + 2 )( x − 1) = lim x + 2 = −3
(
x →1 ( x − 1) x ( x + 1) − 3
) x→1 x 2 + x − 3
16
g)
3
4. a) lim
x →∞
( x2 + 1 − x ) b) lim
x →1
x+3 −2
x2 −1
x +1 − 1− x x−3 x2 + 1 − 1
v) lim g) lim d) lim
x →0 4x x →3 x +1 − 2 x →0
x 2 + 16 − 4
Rešenje: Kod neodređenosti tipa ∞ − ∞ , potrebno je izvršiti racionalizaciju brojioca,

imenioca ili oba
( )( ) = lim ( )
2
x2 + 1 − x ⋅ x2 + 1 + x x2 + 1 − x2
lim =
a)
x →∞
x2 +1 + x x →∞
x2 + 1 + x
x2 + 1 − x2 1
= lim = lim = 0.
x →∞
x 2 + 1 + x x →∞ x 2 + 1 + x
( )
2
x+3−2 x+3+2 x+3 −4
⋅ = lim =
( )
b) lim
x →1 x2 − 1 x + 3 + 2 x →1 ( x 2 − 1) x+3+2
x −1 1 1 1
= lim =
( ) ( x + 1) ( )
lim . v) , g) 4
x →1
(x 2
− 1) x+3+2 x →1
x+3+2 8 4
x2 +1 −1 x2 + 1 − 1 x2 + 1 + 1 x 2 + 16 + 4 x 2 + 16 + 4
lim = lim ⋅ ⋅ = lim =4
d) x →0
x 2 + 16 − 4 x→0
x 2 + 16 − 4 x2 + 1 + 1 x 2 + 16 + 4 x →0
x2 + 1 + 1
x2
 x2 + 1 
x x
 1  3
 x +1 
5. a) lim  1 −  b) lim (1 + 2 x ) x v) lim   g) lim  2 
x →0 x →∞ x − 1 x →∞ x − 2
x →∞
 2x     
Rešenje: Ovi limesi se svode na broj e

1
−2 x gx
 1   1 
x
 −2 x
−
1
1
a) lim 1 −  = lim 1 +   =e 2
=
x →∞
 2 x  x →∞  −2 x   e
78
3 3 6
b) lim (1 + 2 x ) x = lim (1 + 2 x ) x = lim (1 + 2 x ) 2 x = e6
x →0 x →0 x →0
x −1 2
x⋅ ⋅
 x +1 
x x 2x
 2   2  2 x −1 lim
v) lim  1 + − 1 = lim 1 +  = lim 1 +  = e x→∞ x −1 = e 2 g) e3
x →∞
 x − 1  x →∞  x − 1  x →∞  x − 1 
sin 3 x 1 − cos x x
6. a) lim , b) lim , v) lim
x →0 2x x→0 x x →0 tgx
sin x
Rešenje: Ovakvi limesi se svode na lim =1
x→0 x
sin 3 x 3 ⋅ sin 3 x 3 sin 3 x 3
a) lim = lim = ⋅ lim = ,
x →0 2x x →0 2 ⋅ 3x 2 x →0 3 x 2
x x
2sin 2 sin
1 − cos x 2 = lim 2 ⋅ sin x = 1⋅ 0 = 0 ,
b) lim = lim v)
x →0 x x →0 x x →0 x 2
2
x x
lim = lim ⋅ cosx=1
x → 0 tgx x → 0 sinx
5.3 PRIMENA LIMESA PRI ODREĐIVANJU ASIMPTOTA FUNKCIJA
Asimptote funkcija su prave linije kojima se približavaju grafici funkcija
Vertikalna asimptota.
Prava x = a je vertikalna asimptota funkcije f ( x ) ako je lim f ( x ) = ±∞ .

x→a
Ako je lim f ( x ) = ±∞ ili lim f ( x ) = ±∞ onda govorimo o desnoj ili levoj vertikalnoj
x→a + x→a −
asimptoti.
Horizontalna asimptota.
Prava y = b je horizontalna asimptota funkcije f ( x ) ako je lim f ( x ) = b .

x →±∞
Kosa asimptota.
f ( x)
Prava y = kx + n jekosa asimptota funkcije f ( x ) ako postoji lim =k,a
x →±∞ x
n = lim [ f ( x) − kx ]
x →∞
Napomena: Ako postoji horizontalna asimptota, ne postoji kosa i obrnuto
79
y y
Horizontalna Kosa asiptota
asiptota
x x
Vertikalna asiptota
3
7. Odrediti asimptote funkcije f ( x ) =
x −1
2
Rešenje:
Kako funkcija ima prekide za x = ±1 , te prave mogu da budu vertikalne asimptote funkcije.
Proverimo:
3 3 3 3
lim 2 = +∞ , lim 2 = −∞ , lim 2 = −∞ , lim 2 = +∞ .
x →1+ 0 x − 1 x →1− 0 x − 1 x →−1+ 0 x − 1 x →−1− 0 x − 1
Kako je kada x → 1 ± 0 granična vrednost funkcije ±∞ , funkcija ima dve vertikalne asimptote
x = ±1 .
3
Pošto je lim = 0 , funkcija ima horizontalnu asimptotu, x - osu, tj pravu y = 0
x →±∞ x − 1
2
7) Odrediti asimptote funkcija:

1 x+3 2 x2 − 1
a) y = b) y = v) y =
x −1 x +1 x2 − 4
Rešenje:
a) V.A. Funkcija ima prekid za x = 1 .
80
1 1
Kako je lim = +∞ , lim = −∞ funkcija ima vertikalnu asimptotu x = 1 .
x →1+ 0 x − 1 x →1− 0 x − 1
1
H.A lim = 0 , funkcija ima i horizontalnu asimptotu, x - osu, tj pravu y = 0
x →±∞ x − 1
b)V.A. x = −1 i H.A. y = 1 .
v) V.A. x = ±2 i H.A y = 2 .
3x 2 − 4 x + 5
9) Odrediti kosu asimptotu funkcije f ( x) =
x+2
Rešenje:
3x 2 − 4 x + 5
f ( x) x+2 3x 2 − 4 x + 5
k = lim = lim = lim = 3≠ 0,
x →±∞ x x →±∞ x x →±∞ x2 + 2x
funkcija ima kosu asimptotu, jer je k = 3 ≠ 0 .
 3x 2 − 4 x + 5  −10 x + 5
n = lim [ f ( x) − kx ] = lim  − 3x  = lim = −10
x →±∞ x →±∞
 x+2  x →±∞ x + 2
Jednačina kose asimptote (leve i desne) je y = 3 x − 10 .
81
6. DIFERENCIJALNI RAČUN
6.1 IZVOD FUNKCIJE
Diferencijalni račun se pojavio u 17 veku. Danas predstavlja nezaobilazno sredstvo u rešavanju
mnogih problema savremene nauke.
Neka je ∆x proizvoljna mala veličina koju nazivamo priraštaj argumenta. Kada se

nezavisna promenljiva promeni od x do x + ∆x , tada se funkcija promeni od f ( x ) do
f ( x + ∆x ) , tj za veličinu ∆f ( x ) = f ( x + ∆x ) − f ( x ) , koja se naziva priraštaj funkcije.
Neka je funkcija y = f ( x ) definisana u okolini tačke x . Ako postoji granična vrednost

∆y f ( x + ∆x ) − f ( x )
y′ = f ′ ( x ) = lim = lim .
∆ x → 0 ∆x ∆x → 0 ∆x
tada kažemo da je f ′ ( x ) prvi izvod funkcije ili izvod funkcije f ( x ) u datoj tački x .
Postupak nalaženja izvoda naziva se diferenciranje.
Ako je f ′ ( x ) konačna vrednost, tada kažemo da je funkcija diferencijabilna u datoj
tački.
Uobičajeno je da se priraštaj funkcije ∆y i priraštaj argumenta ∆x , kada ∆x → 0 , obeležavaju
sa dy i dx pri čemu se tada dy naziva diferencijal funkcije f (x) .
Izvod funkcije je granična vrednost (limes) količnika priraštaja funkcije ∆y i

priraštaja argumenta ∆x kada priraštaj argumenta teži nuli,
dy ∆y
f ' ( x) = = lim
dx ∆x→0 ∆x
Primer 1. Odrediti izvod funkcije y = x 2 po definiciji.
( x + ∆x ) − x 2 2 x∆x + ( ∆x )
2 2
∆y
y′ = lim = lim = lim =
∆x →0 ∆x ∆x → 0 ∆x ∆x → 0 ∆x
∆x ( 2 x + ∆x )
= lim = lim ( 2 x + ∆x ) = 2 x .
∆x →0 ∆x ∆x →0
L E VI I D E S NI I ZV O D
Funkcija f ( x ) je diferencijabilna u tački x ako i samo ako postoje konačne granične
vrednosti, tj desni i levi izvod funkcije u toj tački i ako su oni međusobno jednaki,
82
f ( x + ∆x ) − f ( x )
lim = f +′ ( x ) desni izvod,
∆x → 0 + ∆x
f ( x + ∆x ) − f ( x )
lim = f −′ ( x ) levi izvod
∆x → 0 − ∆x
f +′ ( x ) = f −′ ( x )
Primer 2. Ispitati diferencijabilnost funkcije f ( x ) = x − 1 u tački x = 1 .
f +′ (1) = lim
( (1 + ∆x ) − 1) − (1 − 1) = lim
∆x
=1 i
∆x → 0 − ∆x ∆x → 0 + ∆x
− ( (1 + ∆x ) − 1) − ( −1 + 1)
−∆x
f −′ (1) = lim = −1 . = lim
∆x →0 − ∆x ∆x →0 + ∆x
Kako je f +′ (1) ≠ f −′ (1) zaključujemo da funkcija nije diferencijabilna u tački x = 1 .
Funkcija f ( x ) je diferencijabilna na nekom skupu ako i samo ako je diferencijabilna u

svakoj tački tog skupa.
Ako je funkcija f ( x ) diferencijabilna u nekoj tački, onda je ona i neprekidna u toj

tački. Obrnuto tvrđenje ne važi.
Primer 3. Ispitati diferencijabilnost funkcije f ( x ) = x − 1 u tački x = 1 .
Kako je f +′ (1) ≠ f −′ (1) zaključujemo da funkcija nije diferencijabilna u tački x = 1 ,a je

neprekidna u toj tački.
 1
 x sin , x ≠ 0
Primer 4. Ispitati diferencijabilnost funkcije f ( x ) =  x u tački x = 0 .
 0, x=0
Funkcija je neprekidna u tački x = 0 , ali nije diferencijabilna jer
1
∆x sin
∆y ∆x = lim sin 1 ne postoji.
lim = lim
∆x →0 ∆x ∆x →0 ∆x ∆x →0 ∆x
6 . 2 O S N O V N A PR A VI L A DI F E RE N CI RA NJ A
Ako su funkcije f ( x ) i g ( x ) diferencijabilne u tački x , tada važe sledeća pravila:
a) y = c ⋅ f ( x ) ⇔ y′ = c ⋅ f ′ ( x ) , c = cont
b) y = f ( x ) ± g ( x ) ⇔ y′ = f ′ ( x ) ± g ′ ( x )
83
v) y = f ( x ) ⋅ g ( x ) ⇔ y′ = f ′ ( x ) g ( x ) + f ( x ) g ′ ( x )
f ( x) f ′( x) g ( x) − g′( x) f ( x)
g) y = i g ( x ) ≠ 0 ⇔ y′ =
g ( x) g ( x)
2
Dokaz:
c ⋅ f ( x + ∆x ) − c ⋅ f ( x ) f ( x + ∆x ) − f ( x )
a) y′ = lim = c ⋅ lim = c ⋅ f ′( x)
∆x → 0 ∆x ∆x → 0 ∆x
f ( x + ∆x ) ± g ( x + ∆x ) − ( f ( x ) ± g ( x ) )
y′ = lim =
b)
∆x → 0 ∆x
f ( x + ∆x ) − f ( x ) g ( x + ∆x ) − g ( x )
= lim ± lim = f ′ ( x) ± g′ ( x)
∆x →0 ∆x ∆x → 0 ∆x
f ( x + ∆x ) ⋅ g ( x + ∆x ) − f ( x ) ⋅ g ( x )
v) y′ = lim =
∆x → 0 ∆x
f ( x + ∆x ) ⋅ g ( x + ∆x ) − f ( x ) ⋅ g ( x ) + f ( x + ∆x ) ⋅ g ( x ) − f ( x + ∆x ) ⋅ g ( x )
lim =
∆x → 0 ∆x
f ( x + ∆x ) − f ( x ) g ( x + ∆x ) − g ( x )
= lim ⋅ g ( x ) + lim ⋅ f ( x ) = f ′ ( x ) g ( x ) + g′ ( x ) f ( x )
∆x → 0 ∆x ∆x → 0 ∆x
Izraz pod g) se dokazuje na sličan način.
TABLICA OSNOVNIH IZVODA
y = arc cos x ,
y = xα , y′ = α xα −1 , y = cos x ,
y = const , y′ = 0 ; 1
α ∈R; y ′ = − sin x ; y' = − ;
1− x2
1 y = tgx , y = arctg x ,
y = x , y′ = ; y=a x
, y′ = a ln a ;
x
1 1
2 x y′ = ; y' = ;
cos 2 x 1+ x2
y = log a x , y = ctgx , y = arc ctgx ,
y=e x
, y′ = e x
; 1 1 1
y ′ = log a e 0 < a ≠ 1 ; y′ = − ; y' = − ;
x sin 2 x 1+ x2
y = arc sin x ,
1 f ' ( x)
y = ln x , y′ = ; y = sin x , y ′ = cos x ; 1 ln f ( x)  ' =
x y' = ; f ( x)
1− x2
Tablica izvoda je dobijena primenom definicije na pojedine funkcije
84
Primer 5. y = C , C = const
∆y y ( x + ∆x ) − y ( x ) C −C 0
y′ = lim = lim = lim = lim = lim 0 = 0 ∀x ∈ ¡ .
∆x → 0 ∆x ∆x → 0 ∆x ∆x → 0 ∆x ∆ x → 0 ∆x ∆x → 0
Primer 6. y= x
∆y x + ∆x − x x + ∆x − x x + ∆x + x
y′ = lim = lim = lim ⋅ =
∆ x → 0 ∆x ∆x →0 ∆x ∆x → 0 ∆x x + ∆x + x
1 1
= lim =
∆x →0 x + ∆x + x 2 x
Primer 7. y = sin x
 ∆x  ∆x
2 cos  x +  ⋅ sin
∆y sin ( x + ∆x ) − sin x  2  2
y′ = lim = lim = lim =
∆x →0 ∆x ∆x → 0 ∆x ∆x →0 ∆x
∆x
sin
 ∆ x  2
= lim cos  x +  ⋅ ∆x = cos x
∆x →0
 2 
2
Primer 8. y = ax
y′ = lim
∆y
= lim
a x +∆x − a x
= lim
a x a ∆x − 1(=
)
∆x → 0 ∆ x ∆x →0 ∆x ∆x → 0 ∆x
a x
⋅ lim
(a ∆x
−1 ) =a x
⋅ ln a
∆x → 0 ∆x
Napomena: Iz ovih primera vidimo da je traženje izvoda funkcije pomoću definicije veoma
složen postupak. Zato koristimo tablicu izvoda i pravila za aritmetičke operacije.
Primer 9. Naći izvod sledećih funkcija:
2
a) y = x = x 3 2 3
2 2 −1 2 − 1 2
y′ = ⋅ x 3 = ⋅ x 3 = 3
3 3 3 x
b) y = 4 x 3 + 2 x 2 − 3 + x
y′ = ( 4 x3 )′ + ( 2 x 2 )′ − ( 3)′ + ( x )′ = 4 ⋅ 3x 3−1
+ 2 ⋅ 2 x 2 −1 +
1
2 x
= 12 x 2 + 4 x +
1
2 x
85
v) y = x 2 cos x
y′ = ( x 2 )′ cos x + x 2 ( cos x )′ = 2 x cos x − x 2 sin x = x ( 2 cos x − x sin x ) .
x2 − 1
g) y =
x2 + 1
(x 2
− 1 ′ ⋅ x2 + 1 − x2 − 1 ⋅ x2 + 1 ′
) ( ) ( )( ) ( )
2x x2 + 1 − 2x x2 − 1 ( )=
y′ = =
(x ) (x )
2 2
2
+1 2
+1
2 x 3 + 2 x − 2 x3 + 2 x 4x
= = .
(x ) (x )
2 2
2
+1 2
+1
6 . 3 I ZV O D I N VE R ZN E F UN K CI J E
Neka je funkcija f ( x ) monotona i neprekidna u okolini tačke x , a diferencijabilna u

tački x , tj f ′ ( x ) ≠ 0 .
Ako je x = f −1 ( y ) inverzna funkcija funkcije f ( x ) , tada
izvod inverzne funkcije definišemo kao
( f ( y ) )′ = f ′1( x )
−1
∆y ∆ x f ( x + ∆x ) − f ( x ) f −1 ( y + ∆y ) − f −1 ( y )
Dokaz: ⋅ = 1 , tj ⋅ =1
∆x ∆y ∆x ∆y
Znajući da je funkcija y = f ( x ) diferencijabilna, ∆y → 0 kada ∆x → 0 , pa dobijamo
f ( x + ∆x ) − f ( x ) f −1 ( y + ∆y ) − f −1 ( y )
lim ⋅ lim =1
∆x → 0 ∆x ∆y
∆y → 0
′
f ′ ( x ) ⋅ ( f −1 ( y ) )′ = 1 , tj f −1 ( y ) =
1
(
f ′( x)
. )
Primer 10. y = arcsin x
Kako je x = sin y inverzna funkcija funkcije y = arcsin x dobijamo
( arcsin x )′ =
1 1 1 1
= = =
( sin y )′ cos y 1 − sin y 1 − x
2 2
86
6 . 4 I ZV O D S L O ŽE N E F U NK CI JE
Ako je data složena funkcija y = f ( g ( x ) ) i ako su y = f (u ) i u = g ( x)
diferencijabilne funkcije (funkcija g ( x ) diferencijabilna u tački x , a funkcija f ( u )
diferencijabilna u tački u = g ( x ) ), onda je
y′ = f ′ ( u ) ⋅ g ′ ( x )
Dokaz:
∆f ∆f ∆u ∆f ∆f ∆u ∆f ∆u
Neka je = ⋅ , tj lim = lim ⋅ = lim ⋅ lim .
∆x ∆u ∆x ∆x → 0 ∆x ∆x → 0 ∆u ∆x ∆x → 0 ∆u ∆x → 0 ∆x
Znajući da je funkcija u = g ( x ) diferencijabilna, ∆u → 0 kada ∆x → 0 , pa dobijamo

∆f ∆f ∆u
lim = lim ⋅ lim , tj y′ = f ′ ( u ) ⋅ g ′ ( x ) .
∆x → 0 ∆x ∆u → 0 ∆u ∆x → 0 ∆x
Primer 11. Naći složeni izvod sledećih funkcija:

a) y = (1 − 2 x )
13
y ′ = 13 (1 − 2 x ) ⋅ (1 − 2 x )′ = −26 (1 − 2 x ) .
12 12
b) y = 3sin 4 x
y′ = 12 cos 4 x ⋅ ( 4 x )′ = 48 cos 4 x .
v) y = sin 4 x
y ′ = 4 sin 3 x ⋅ ( sin x )′ = 4 sin 3 x cos x .
−2 x + 2
g) y = e x
2
y′ = e x −2 x+2
⋅ x2 − 2 x + 2 ′ = ( 2 x − 2 ) e x −2 x+2 .
( )
2 2
6 . 5 L O G ARI T AM S K I I ZV O D
h( x )
Izvoda funkcije oblika f ( x) = g ( x) dobija se tako što se funkcija prvo logaritmuje
:
ln f ( x ) = h ( x ) ⋅ ln g ( x ) ,
zatim se traži njen izvod,
87
f ′( x) g′( x )
= h′ ( x ) ⋅ ln g ( x ) + h ( x ) ⋅
f (x) g (x)
 g′( x ) 
f ′ ( x ) = f ( x )  h′ ( x ) ⋅ ln g ( x ) + h ( x ) ⋅  ,

 g ( x ) 
g′ ( x ) 
(g (x)
h( x ) ′
) (
= g (x)
h( x ) 
)
 h′ ( x ) ⋅ ln g ( x ) + h ( x ) ⋅


g ( x ) 
Izvod se može dobiti i korišćenjem pravila
h( x)
h( x )
g ( x)
ln g ( x ) h ( x ) ln g ( x )
=e =e .
Primer 12. Naći izvod sledećih funkcija:
a) y = x x
Prvi način:
ln y = ln x x ⇔ ln y = x ln x
y′
= ln x + 1 ⇔ y ′ = y ( ln x + 1) ⇔ y′ = x x ( ln x + 1)
y
Drugi način:
y = x x = e x ln x
y ′ = e x ln x ′ = e x ln x ⋅ ( ln x + 1)
( )
1
b) y = x x
1 1
⋅ln x
y= x =e x x
1
 1x ⋅ln x ′ 1
⋅ln x
x
⋅ x − ln x 1
⋅ln x 1 − ln x
y′ =  e  = e x
⋅ 2
= e x
⋅
  x x2
88
6 . 6 I ZV O D I M PL I CI T NE F UN K C I J E
Ako je funkcija zadata u implicitnom obliku F ( x, y ) = 0 i diferencijabilna po

promenljivim x i y , a F ′ ( x, y ) ≠ 0 , onda je
∂F ( x, y )
∂x Fx′ ( x, y )
f ; ( x) = − y ′x = −
∂F ( x, y ) Fy′ ( x, y )
∂y
Naći izvod funkcije x + y 4 = x 2 y 2

4
Primer 13.
F ( x, y) = x 4 + y 4 − x 2 y 2 = 0
∂F ( x, y )
= 4 x 3 − 2 xy 2
∂x
∂F ( x , y )
= 4 y3 − 2x 2 y
∂y
∂F ( x, y )
∂x 4 x 3 − 2 xy 2
f ; ( x) = − =− 3
∂F ( x, y ) 4 y − 2x 2 y
∂y
Drugi način:
Kako je 4 x3 + 4 y 3 y′ = 2 xy 2 + 2 x 2 y′ , dobijamo
4 x3 − 2 xy 2
4 y y′ − 2 x 2 y′ = 2 xy 2 − 4 x3 , y′ ( 4 y 3 − 2 x 2 ) = 2 xy 2 − 4 x 3 , y′ = −
3
2 x2 − 4 y3
6 . 7 I ZV O D P A RA M E T A RS K I ZA D A T I H F U NK C I J A
Ne ka parametarski zadate funkcije x = f(t) i y = g(t) imaju izvode u tački iz intervala

t ∈ ( m, n ) , pri čemu je f ’(t) ≠ 0, tada i funkcija y = f(x) ima izvod u odgovarajućoj tački
x ∈ ( a , b ) i važi jednakost
•
g ' (t ) y
f ( x) = ' = •
'
f (t ) x
Primer 14.
Neka je funkcija y = f(x) definisana u parametarskom obliku jednačinama: x = 2t + 1,

y = t2 – 3t + 5, t ∈ R . Naći izvod funkcije f(x) u tački x = 3.
89
Rešenje:
•
g ' (t ) y 2t − 3 1
Za x = 3 dobije se t = 1. Traženi izvod je f ( x) = ' = • =
'
pa je f ' (3) = −
f (t ) x 2 2
6 . 8 G E O M E T RI J S K O ZN A Č E NJ E I ZV O D A
Neka je funkcija f ( x ) neprekidna u tački x i definisana u nekoj njenoj okolini.
t ∆f ( x )
α
∆x
β
x x + ∆x
∆f ( x )
Koeficijent pravca sečice koja je povučena kroz tačke A i B iznosi ks = tgα = ,
∆x
odnosno jednak je tangensu ugla koji sečica AB zaklapa sa x - osom.
Kada ∆x → 0 , tačka B teži tački A , sečica AB postaje tangenta u tački A .
Koeficijent pravca tangente (prave) koja je povučena kroz tačku A iznosi kt = tg β . Kako
∆f ( x )
tgα → tg β , kada ∆x → 0 kt = lim = y ′ ( A ) , onda je to izvod funkcije f ( x ) u tački A .
∆x → 0 ∆x
Zaključujemo da je koeficijent pravca tangente u tački A , jednak vrednosti prvog

izvoda u toj tački. Drugim rečima prvi izvod funkcije u tački je jednak brzini (trenutnoj)
promene funkcije u toj tački.
Jednačina tangente u tački A glasi y − y A = f ′ ( x A )( x − x A ) .
1
Jednačina normale u tački A glasi y − yA = − ( x − xA ) .
f ′ ( xA )
Primer 15. Naći jednačinu tangentu funkcije y = x 2 + 1 u njenoj tački A (1, 2 ) .

Kako je y ′ = 2 x , dobijamo kt = y′ ( A ) = 2 ⋅1 = 2
90
Jednačina tangente je prava koja prolazi kroz tačku A , a koeficijent pravca je kt = 2 .

y − 2 = 2 ( x − 1) , odnosno y = 2 x .
6 . 9 DI F E RE NCI J AL F U NK CI J E
Ako funkcija y = f ( x ) u nekoj tački x diferencijabilna, izra z f ′ ( x ) ∆x naziva se
diferencijalom date funkcije u tački x . Označivši diferencijal funkcije sa dy imamo:
dy = f ′ ( x ) ∆x
dy = f ' ( x)dx
t dy ∆y
α
∆x
x x + ∆x
Diferencijal funkcije f ( x ) = x iznosi dy = 1 ⋅ ∆x , tj dx = ∆x .

dy
Izvod funkcije se može definisati preko diferencijala kao f ′ ( x ) = , a diferencijal
dx
funkcije je:
d  f ( x )  = f ' ( x)dx
Diferencijal funkcije je proporcionalan priraštaju argumenta.
∆y ≈ dy
∆y = f ( x + ∆x ) − f ( x ) ≈ f ′ ( x ) ∆x
f ( x + ∆x ) ≈ f ( x ) + f ′ ( x ) ∆x
∆y ∆y
Dokaz: Znajući da je lim = f ′ ( x ) , dobijamo − f ′ ( x ) = α ( ∆x ) ,tj
∆x →0 ∆x ∆x
∆y = f ′ ( x ) ⋅ ∆x + α ( ∆x ) ⋅ ∆x i uzimajući da je dy = f ′ ( x ) ∆x dobijamo ∆y ≈ dy
Diferencijal funkcije je linearna funkcija priraštaja ∆x , pa je mnogo jednostavnije odrediti

diferencijal date funkcije nego njen priraštaj ∆y . Ta činjenica se koristi u približnom računu.
Za diferencijal funkcije važe slična pravila kao kod ivoda funkcije.
91
d ( cf ) = cd ( f )
d ( f ± g) = d ( f ) ± d (g)
d ( f ⋅ g) = d ( f )⋅ g + f ⋅d (g)
 f  d ( f )⋅ g − f ⋅d (g)
d =
g g2
Primer 16. Naći diferencijal funkcije y = 2 x3 + 3 x

dy = y ′dx = ( 6 x 2 + 3 ) dx
Primer 17. Primenom diferencijala funkcije približno izračunati:

a) sin 310 b) cos 590
a) Koristićemo formulu f ( x + ∆x ) ≈ f ( x ) + f ′ ( x ) ∆x .
Ako je funkcija f ( x ) = sin x , tada je d ( sin x ) = cos xdx = cos x∆x, pa je
π
sin ( x + ∆x ) ≈ sin x + cos x∆x . Za x = 300 , ∆x = 10 = imamo:
180
π 3 π
sin 310 = sin ( 300 + 10 ) ≈ sin 300 + cos 300 ⋅
1
= + ⋅ ≈ 0, 515 .
180 2 2 180
π π
b) f ( x ) = cos x , x = 60 0 = , ∆x = −10 = − . Tada je:
3 180
 π  1 3 π
cos 590 = cos ( 600 − 10 ) ≈ cos 600 − sin 600 ⋅  − = + ⋅ ≈ 0,515 .
 180  2 2 180
6 . 1 0 I ZV O DI I D I F E RE NCI J AL I VI Š E G RE DA
Izvodi višeg reda funkcije y = f ( x ) definišu se na sledeći načinn:
y( ) = y
0
( )′ n = 0,1, 2K
y ( n +1) = y ( n )
Diferencijali višeg reda funkcije y = f ( x ) definišu se na sledeći načinn:
d0y = y d n +1 y = d ( d n y ) n = 0,1, 2K
Za funkciju kažemo da je n puta diferencijabilna u tački x , ako postoji konačan k - ti

izvod f ( ) ( x ) , za svako k = 0,1, 2 K , n .
k
Ako su funkcije f i g n puta diferencijabilna u tački x ,onada važe sledeća pravila:
92
( c ⋅ f ( x ) ) = c ⋅ f ( x )( )
(n) n
( f ( x ) ± g ( x ) ) = f ( x )( ) ± g ( x ) ( )
( ) n n n
n
n
( f ( x ) ⋅ g ( x ))
(n) ( n −i ) (i )
= ∑  f ( x) g ( x) Lajbnicova formula
i=0  i 
Primer 17. Odrediti drugi izvod funkcija:

a) f ( x ) = 1 + x 2 ,
x2
1 + x2 −
f ′( x) =
x
, f ′′ ( x ) = 1+ x2 = 1
.
1+ x 2
(1 + x ) 2
(1 + x )2
1 + x2
b) f ( x ) = e − x ,
2
f ′ ( x ) = −2 xe − x , f ′′ ( x ) = −2e − x + ( −2 x ) e− x = e− x ( 4 x 2 − 2 ) .
2 2 2 2 2
Primer 18. Odrediti treći izvod funkcija:
a) f ( x ) = cos 2 x ,
f ′ ( x ) = 2 cos x ( − sin x ) = − sin 2 x , f ′′ ( x ) = −2 cos 2 x , f ′′′ ( x ) = 4sin 2 x .
b) f ( x ) = x 2 ln x ,
2
f ′ ( x ) = 2 x ln x + x , f ′′ ( x ) = 2 ln x + 3 , f ′′′ ( x ) = .
x
Primer 19. Izračunati f (

5)
( 0 ) , gde je f ( x ) = x 2e2 x
Rešenje
Za funkciju f ( x ) = x 2 e2 x imamo redom
f ′ ( x ) = 2 xe 2 x + x 2 e 2 x = 2 ( x 2 + x ) e 2 x ,
( )
f ′′ ( x ) = 2 ( 2 x + 1) e 2 x + 2 ( x 2 + x ) e 2 x = 2 ( 2 x 2 + 4 x + 1) e 2 x ,
f ′′′ ( x ) = 2 ( ( 4 x + 4 ) e + 2 ( 2 x + 4 x + 1) e ) = 4 ( 2 x + 6 x + 3) e ,
2x 2 2x 2 2x
f ( ) ( x ) = 4 ( ( 4 x + 6 ) e + 2 ( 2 x + 6 x + 3) e ) = 16 ( x + 4 x + 3) e ,
4 2x 2 2x 2 2x
f ( ) ( x ) = 16 ( ( 2 x + 4 ) e + 2 ( x + 4 x + 3) e ) = 32 ( x + 5 x + 5 ) e .
5 2x 2 2x 2 2x
Na osnovu dobijenog izvoda nalazimo da je f (

5)
( 0 ) = 160 .
93
6 . 1 1 M O N O T O NO S T I E K S T R E M N E V RE D NO S T I
F U N K CI J E
MONOTONOST FUNKCIJE (RAŠĆENJE I OPADANJE)
Neka je f : [a, b] → R , diferencijabilna na ( a, b ) . Tada je f
1. rastuća ako je ( ∀x ∈ ( a, b ) ) f ′ ( x ) > 0 .
2. opadajuća ako je ( ∀x ∈ ( a, b ) ) f ′ ( x ) < 0 .
E K S T RE M NE VR E D NO S T I F UN K CI J E
x
0 a x1 x2 x3 b
Maksimum i minimum funkcije f ( x ) su tačke u kojima funkcija menja smisao

monotonosti, tj prelazi iz opadanja u rašćenje i obrnuto.
Maksimum i minimum funkcije nazivaju se ekstremumima ili ekstremnim

vrednostima date funkcije.
Neophodni uslov za ekstremum.
Ako diferencijabilna funkcija y = f ( x ) ima u tački x = x1 ekstremum (maksimum ili

minimum), tada je u toj tački f ′ ( x1 ) = 0 , (Fermaova teorema).
Iz navedene teoreme sledi da, ako je funkcija f ( x ) diferencijabilna, da tada ona može imati
ekstremum samo u tačkama u kojima je njen izvod jednak nuli; obratan zaključak ne važi.
Naime, ako je f ′ ( x ) = 0 , ne mora značiti da ta tačka predstavlja ekstremum funkcije.
Tačke u kojima je f ′ ( x ) = 0 nazivaju se stacionarnim tačkama.
94
Ako je funkcija f ( x ) neprekidna u nekom intervalu koji sadrži stacoinarnu tačku x1

tog intervala i diferencijabilna u tom intervalu i ako je:
1. f ′ ( x ) > 0 , x < x1 , i f ′ ( x ) < 0 , x > x1 , tada je f ( x1 ) = max f ( x ) ,
(Drugi izvod u toj tački je manji od nule)
2. f ( x ) < 0 , x < x1 , i f ′ ( x ) > 0 , x > x1 , tada je f ( x1 ) = min f ( x ) ;
′
(Drugi izvod u toj tački je veći od nule)
što znači, ako izvodna funkcija f ′ ( x ) menja znak pri prolasku kroz tačku x1 tada funkcija
f ( x ) ima ekstremum u tački x1 .
Dakle, pri ispitivanju ekstremuma funkcije y = f ( x ) pomoću prvog izvoda određujemo:

1. f ′( x) ,
2. stacionarne tačke iz f ′ ( x ) = 0 i tačke prekida izvodne funkcije f ′ ( x ) ,
3. znak izvoda f ′ ( x ) sa obe strane kritičnih tačaka,
4. vrednost funkcije f ( x ) za svaku od kritičnih tačaka.( to su ekstremi ako postoje)
5. Vrednost drugog izvoda u stacionarnim tačkama:
a) y ' ' > 0 - radi se o minimumu;
b) y ' ' < 0 -radi se o maksimumu
v) y ' ' = 0, mora se tražiti izvod višeg reda. Ako je neparni izvod višeg reda različit od nule
funkcija u toj tački ima prevojnu tačku ili tačku infleksije tj. prelazi iz konkavnosti u
konveksnost ili obrnuto (nema ekstrem u toj tački).
Примена извода за одређивање екстрема функције
Primer 20. Испитати монотоност и одредити скстреме функције y = x3 − 3x + 1 .
y′ = 3x 2 − 3 ⇒ y′ = 0 ⇒ 3x 2 − 3 = 0 ⇒ x = ±1 . Nule prvog izvoda su x = 1 , x = −1 .
y ' ' = 6 x, y ' ' (1) = 6 > 0 ⇒ U toj tački je minimum funkcije
y ' ' ( −1) = −6 < 0 ⇒ U toj tački je maksimum funkcije
x ( −∞, −1) ( −1,1) (1, ∞ )

x −1 - - +
x +1 - + +
y′ + - +
y
95
Na osnovu tablice zaključujemo da funkcija na traženom intervalu opada za x ∈ ( −1,1) , raste za

x ∈ ( −∞, −1) U (1, ∞ ) . Funkcija ima maksimum y = 3 za x = −1 , minimum y = −1 za x = −1 .
6.12 ISPITIVANJE TOKA FUNKCIJE

Ispitivanje osobina funkcija i crtanje grafika radimo kroz sledeće korake:
1. Određivanje domena funkcije.

2. Određivanje nula i ispitivanje znaka funkcije
3. Ispitivanje parnosti i neparnosti funkcije.
4. Ispitivanje ponašanja funkcije na krajevima oblasti definisanosti i određivanje
asimptota funkcije
5. Ispitivanje monotonosti i određivanje ekstrema funkcije primenom izvoda funkcije
6. Skiciranje grafika funkcije.
ZADACI
1 Dokazati da funkcija y = x 3 − 3x 2 + 6 x + 10 nema ekstremnih vrednosti
Rešenje:
Prvi izvod glasi y′ = 3 x 2 − 6 x + 6 . Da bi funkcija imala ekstreme potrebno je da
y′ = 3 x 2 − 6 x + 6 = 0 . Ova jednačina nema realnih rešenja, nema stacionarnih tačaka, pa samim
tim ni ekstrema.
2 Odrediti ekstreme funkcije f ( x ) = x 2 − 18 x + 5 .
Rešenje:
Prvi izvod funkcije je f ′ ( x ) = 2 x − 18 .
f ′ ( x ) = 2 x − 18 = 0 ⇔ x = 9 je stacionarna tačka i mogući ekstrem. Da bi ova vrednost
predstavljala ekstrem funkcije mora da u njoj dođe do promene znaka prvog izvoda. Zaista za
x < 9 , f ′ ( x ) < 0 i funkcija opada, a za x > 9 , f ′ ( x ) > 0 i funkcija raste. Zaključujemo da
funkcija u tački x = 9 ima minimum koji iznosi f min ( 9 ) = −76 .
3 Odrediti ekstreme funkcije f ( x ) = x 3 − 3x 2 − 9 x + 5 .
Rešenje:
Prvi izvod funkcije je f ′ ( x ) = 3x 2 − 6 x − 9 . Nule prvog izvoda funkcije su x = 3 , x = −1 .
Drugi izvod funkcije je f ′′ ( x ) = 6 x − 6 .
96
Kako je f ′′ ( 3) = 12 > 0 , a f ′′ ( −1) = −12 < 0 , funkcija za x=3 ima minimum

f min = f ( 3) = −22 , a za x = −1 ima maksimum f max = f ( −1) = 10 .
4. Odrediti ekstremne tačke i intervale monotonosti funkcije y = 2 x 3

+ 3x 2 − 12 x + 1 .
Rešenje:
y ′ = 6 x 2 + 6 x − 12 = 6 ( x 2 + x − 2 ) . Nule prvog izvoda su x = −2 , x = 1 .
x ( −∞, −2 ) ( −2,1) (1, ∞ )

x+2 - + +
x +1 - - +
y′ + - +
y Z ] Z
Na osnovu tablice zaključujemo da funkcija ima maksimum za x = −2 , f max ( −2 ) = 21 minimum

za x = 1 , f min (1) = −6
5. Odrediti najveću i najmanju vrednost funkcije y = x 4 − 2 x 2 + 5 na intervalu [ −2, 2] .
Rešenje:
Vrednosti funkcije u krajnjim tačkama intervala su y ( −2 ) = y ( 2 ) = 13 .
y′ = 4 x 3 − 4 x i moguće ekstreme funkcije dobijamo kao nule prvog izvoda.
4 x − 4 x = 0 , x = 0 , x = ±1 .
3
ymax ( 0 ) = 5 , ymax ( −1) = 4 , ymin (1) = 4 . Prema tome najveća vrednost na intervalu je y = 13 , a
najmanja vrednost na intervalu je y = 4 .
6. Ispitati i grafički prikazati sledeće funkcije:

a) y = x3 + 6 x 2 + 9 x , b) y = x 4 − 2 x 2 + 3 ,
c) y = x3 − 6 x 2 + 9 x − 4 , d) y = x 2 ( 3 − x ) .
Rešenje:
a) y = x3 + 6 x 2 + 9 x
Domen: Dx : ∀x ∈ R .
Nule funkcije: y = 0 ⇔ x 3 + 6 x 2 + 9 x = 0 ⇔ x ( x + 3 ) = 0 ⇔ x = 0 ∨ x = −3 .
2
Presek sa y osom: Funkcija seče y - osu u koordinatnom početku.

Znak funkcije: Za x ∈ ( −∞, 0 ) , y < 0 , za x ∈ ( 0, ∞ ) , y > 0 .
Asimptote: Funkcija nema asimptota.
97
Intervali monotonosti i ekstremne vrednosti: y′ = 3x 2 + 12 x + 9 za y ′ = 0 ⇔ x = −1 ∨ x = −3 .
( −∞, −3) ( −3, −1) ( −1, ∞ )

3 x + 12 x + 9
2
+ - +
y′ + - +
y Z ] Z
Za x ∈ ( −∞, −3) U ( −1, +∞ ) y ′ > 0 i y Z ,za x ∈ ( −3, −1) y′ < 0 i y ] .
ymax ( −3) = 0 , ymin ( −1) = −4 .
b) y = x4 − 2 x2 + 3
Nule funkcije:Funkcija nema realnih nula..
Presek sa y osom: Funkcija seče y - osu u tački ( 0,3) .
Znak funkcije: y > 0 za ∀x ∈ Dx .
Parnost, neparnost: y ( x ) = y ( − x ) funkcija je parna.
Asimptote: Funkcija nema asimptota.
Intervali monotonosti i ekstremne vrednosti: y′ = 4 x 3 − 4 x = 4 x ( x 2 − 1) za
y ′ = 0 ⇔ x = 0 ∨ x = ±1 .
( −∞, −1) ( −1, 0 ) ( 0,1) (1, ∞ )

x −1 +
2
- - +
x - - + +
y′ - + - +
y ] Z ] Z
ymax ( 0 ) = 3 , ymin ( ±1) = 2
98
c) y = x3 − 6 x 2 + 9 x − 4
Nule funkcije: y = 0 ⇔ x 3 − 6 x 2 + 9 x − 4 = ( x − 1) ( x − 4 ) ⇔ x = 1 ∨ x = 4 .
2
Presek sa y osom: Funkcija seče y - osu u tački ( 0, −4 ) .

Znak funkcije: Za x ∈ ( −∞, 4 ) , y < 0 , a za x ∈ ( 4, ∞ ) , y > 0 .
Asimptote: lim y = ±∞ funkcija nema asimptota.
x →±∞
Intervali monotonosti i ekstremne vrednosti: y ′ = 3 x 2 − 12 x + 9 = 3 ( x 2 − 4 x + 3 ) za

y′ = 0 ⇔ x = 1 ∨ x = 3 .
( −∞,1) (1,3) ( 3,∞ )
x − 4x + 3
2
+ - +
y′ + - +
y Z ] Z
ymax (1) = 0 , ymin ( 3) = −4 .
d) y = x2 (3 − x )
Nule funkcije: y = 0 ⇔ x = 0 ∨ x = 3 .
Presek sa y osom: Funkcija seče y - osu u tački ( 0, 0 ) .
Znak funkcije: Za x ∈ ( −∞,3) y > 0 , a za x ∈ ( 3, ∞ ) y < 0 .
Asimptote: lim y = m∞ funkcija nema asimptota.
x →±∞
99
Intervali monotonosti i ekstremne vrednosti: y′ = 6 x − 3x 2 za y ′ = 0 ⇔ x = 0 ∨ x = 2 .

Za x ∈ ( −∞, 0 ) U ( 2, +∞ ) , y′ < 0 i y ] , a Za x ∈ ( 0, 2 ) , y′ > 0 i y Z
ymax ( 2 ) = 4 , ymin ( 0 ) = 0 .
2x −1
7. a) y = 1 +2 xx , b) y =
3
, c) y = ,
x −1 ( x − 1)
2 2 2
x2 − 4 x2 − 2 x − 3
d) y = , e) y = .
x2 − 1 2x − x2
Rešenje:
2x
a) y=
1+ x2
Domen: 1 + x 2 > 0 , Dx : ∀x ∈ R .
Parnost, neparnost: y ( x ) = − y ( − x ) funkcija je neparna.
Nule funkcije: y = 0 ⇔ 2 x = 0 ⇔ x = 0 .
Presek sa y osom: Funkcija seče y - osu u koordinatnom početku.
Znak funkcije: Za x ∈ ( −∞, 0 ) , y < 0 , a za x ∈ ( 0, ∞ ) , y > 0 .
Asimptote: lim y = 0 pa je y = 0 ( x -osa) horizontalna asimptota funkcije.
x →±∞
Intervali monotonosti i ekstremne vrednosti: y ′ =

(
2 1− x2 ). y ′ = 0 ⇔ x = 1 ∨ x = −1
(1 + x )2 2
( −∞, −1) ( −1,1) (1, ∞ )

1 − x2 - + -
y′ - + -
y ] Z ]
ymin ( −1) = −1 , ymax (1) = 1 .
100
3
b) y=
x −1 2
Domen: Dx : x ∈ ( −∞, −1) U ( −1,1) U (1, +∞ ) .

Nule funkcije: Funkcija nema nule.
Znak funkcije: Za x ∈ ( −∞, −1) U (1, +∞ ) , y > 0 , a za x ∈ ( −1,1) y < 0 .
Parnost, neparnost: y ( x ) = y ( − x ) , funkcija je parna.
3 3 3 3
Asimptote funkcije: lim = +∞ , lim 2 = −∞ , lim 2 = −∞ , lim 2 = +∞ .
x →1+ 0 x − 1
2 x →1− 0 x − 1 x →−1+ 0 x − 1 x →−1− 0 x − 1
Prave x = ±1 su vertikalne asimptote funkcije.

lim f ( x ) = 0 , pa je prava y = 0 , tj. x - osa horizontalna asimptota funkcije.
x →±∞
−6 x
Intervali monotonosti i ekstremne vrednosti: y′ = . y′ = 0 ⇔ x = 0 .
(x − 1)
2
2
Za x ∈ ( −∞, 0 ) , y′ > 0 i y Z , a za x ∈ ( 0, +∞ ) , y′ < 0 i y ] .

ymax ( 0 ) = −3 .
2x −1
c) y=
( x − 1)
2
Domen: Dx : x ∈ ( −∞,1) U (1, +∞ ) .

1
Nule funkcije: y = 0 ⇔ 2 x − 1 = 0 ⇔ x = .
2
Presek sa y osom: y ( 0 ) = −1 .
1   1
Znak funkcije: Za x ∈  , +∞  , y > 0 , a za x ∈  −∞,  , y < 0 .
2   2
101
Asimptote: lim y = 0 pa je prava y = 0 horizontalna asimptota.

x →±∞
lim y = +∞ , pa je prava x = 1 vertikalna asimptota.

x →1±
−2 x
Intervali monotonosti i ekstremne vrednosti: y ′ = , y′ = 0 ⇔ x = 0 .
( x − 1)
3
Za x ∈ ( −∞, 0 ) U (1, +∞ ) , y′ < 0 i y ] , a za x ∈ ( 0,1) , y′ < 0 i y Z , ymin ( 0 ) = −1 .
1
2
x2 − 4
d) y= 2
x −1
Domen: Dx : x ∈ ( −∞, −1) U ( −1,1)(1, +∞ ) .
Nule funkcije: y = 0 ⇔ x 2 − 4 = 0 ⇔ x = ±2 .
Presek sa y osom: y ( 0 ) = 4 .
Znak funkcije:
( −∞, −2 ( −2, −1 ( −1,1 (1, 2 ( 2, ∞
x2 − - + + + -
x2 − - - + - -
y + - + - +
Asimptote: lim y = 1 pa je prava y = 1 horizontalna asimptota.

x →±∞
lim y = −∞ , lim y = +∞ , lim y = +∞ , lim y = −∞ pa su prave x = ±1 vertikalne

x →−1− 0 x →−1+ 0 x →1− 0 x →1+ 0
asimptote.
6x
Intervali monotonosti i ekstremne vrednosti: y′ = , y′ = 0 ⇔ x = 0 .
(x − 1)
2 2
Za x ∈ ( −∞, 0 ) , y′ < 0 i y ] , a za x ∈ ( 0, +∞ ) , y′ > 0 i y Z .

ymin ( 0 ) = 4 .
102
x2 − 2 x − 3
e) y=
2x − x2
Domen: Dx : x ∈ ( −∞, 0 ) U ( 0, 2 ) U ( 2, +∞ ) .
Nule funkcije: y = 0 ⇔ x 2 − 2 x − 3 = 0 ⇔ x = −1 ∨ x = 3 .
Presek sa y osom: Funkcija ne seče y - osu.
Znak funkcije: Za x ∈ ( −1,0 ) U ( 2,3) , y > 0 , za x ∈ ( −∞, −1) U ( 0, 2 ) U ( 3, ∞ ) , y < 0 .

( − x ) − 2 ( − x ) − 3 = x 2 + 2 x − 3 ≠ y x ≠ − y x . Funkcija nije ni
2
Parnost neparnost: y (−x) = ( ) ( )

2(−x) − (−x) −2 x − x 2
2
parna ni neparna.
Asimptote: lim y = −1 pa je y = −1 horizontalna asimptota.

x →±∞
lim y = +∞ , lim y = −∞ , lim y = −∞ , lim y = +∞ pa su x = 0 i x = 2 vertikalne asimptote.

x →0− x →0+ x →2− x→2+
6 (1 − x )
Intervali monotonosti i ekstremne vrednosti: y′ = , y′ = 0 ⇔ x = 1 .
( 2x − x2 )
2
Za x ∈ ( −∞,1) , y′ > 0 i y Z , a za x ∈ (1, +∞ ) , y′ < 0 i y ] .

ymax (1) = −4 .
103
6 . 1 3 O S N O V NE T E O RE M E DI FE RE N CI J A L NO G
RAČUNA
Lopitalova teorema
Ako su funkcije f ( x ) i g ( x ) diferencijabilne u nekoj okolini tačke a , pri čemu je

lim f ( x ) = lim g ( x ) = 0 ili ( ±∞ ) i g ′ ( a ) ≠ 0 , tada je:
x →a x →a
f ( x) f ′( x)
lim = lim .
x→a g ( x) x→a g′( x)
Dokaz:
0
Dokažimo teoremu samo u slučaju “ ”.
0
f ( x) f ( x) − f (a)
Kako je f ( a ) = g ( a ) = 0 , važi = .
g ( x) g ( x) − g (a)
f ( x) − f (a) f ′ (c )
Na osnovu Košijeve teoreme tada postoji bar jedna tačka c takva da je = ,
g ( x) − g (a) g′ (c )
f ( x) f ′(c) f ( x) f ′( x)
tj. = , odakle dobijamo lim = lim .
g ( x) g′(c) x→a g ( x ) x→a g ′ ( x )
Ako funkcije f ( x ) i g ( x ) imaju n - te izvode koji su neprekidni u tački x = a i ako je

f ( a ) = g ( a ) = f ′ ( a ) = g ′ ( a ) = K = f ( ) ( a ) = g ( ) ( a ) = 0 i g ( ) ( a ) ≠ 0 , onda je
n −1 n −1 n
f ( x) f ′( x) f (n) ( x )
lim = lim = K = lim ( n ) .
x→a g ( x ) x→a g ′ ( x ) x→a g
( x)
Napomena: U slučaju neodređenosti tipa “ 0⋅ ∞ ” i “ ∞ − ∞ ”, funkcija se mora transformisati u
0 ∞
oblik “ ” ili “ ”, pa zatim primeniti Lopitalova teorema. U slučaju neodređenosti “ 00 , “ 1∞ ”
0 ∞
ili “ ∞ ”, funkcija se prvo logaritmuje čime se svodi na jedan od pomenutih slučajeva.
0
Primer 21. Primenom Lopitalove teoreme odrediti granične vrednosti:
sin x
а) lim = lim cos x = 1 ;
x →0 x x →0
−2
6 − 2 ln x 1
б) lim 2
= lim x = − lim 2 = 0 ;
x →+∞ x x →+∞ 2 x x →+∞ x
104
 1  cos x 1   x cos x − sin x 

в) lim  ctgx −  = lim  −  = lim  
x →0
 x x → 0
 sin x x  x → 0
 x sin x 
 cos x − x sin x − cos x   − x sin x   − sin x − x cos x 
= lim   = lim   = lim   = 0.
x →0
 sin x + x cos x  x →0  sin x + x cos x  x →0  2 cos x − x sin x 
1 1
ln x
г) lim x ln x = lim = lim x = − lim x = − lim x = 0 .
x →+0 x →+0 1 x →+0 1 x →+0 1 x →+0
− 2 − 2
x x x
1
lim x
ln x x→0+ 1
lim x ln x lim − − lim x
д) lim x = lim e
x ln x x
=e x→0+
=e x→0+ x −1
=e x2
=e x→0+
= e0 = 1
x → 0+ x → 0+
Među najvažnije teoreme diferencijalnog računa spadaju teoreme srednje vrednosti. One
pokazuju da se iz same egzistencije izvoda funkcije može mnogo zaključiti o osobinama
funkcije.
Ove teoreme prevazilaze okvire ovog materijala i neće biti razrađivane.
105
7. NEODREĐENI INTEGRAL
7.1 POJAM PRIMITIVNE FUNKCIJE I NEODREĐENOG INTEGRALA

Ovde se razmatra obrnut problem problemu diferenciranja. Trađimo funkciju čiji je izvod
odnosno diferencijal poznat.
Definicija: Funkcija je primitivna funkcija funkcije na intervalu , ako u

svakoj tački tog intervala važi jednakost
, pri čemu je .
Ako je primitivna funkcija funkcije onda je to i funkcija (gde je C

proizvoljna konstanta) , jer je
Definicija: Integral funkcije je skup svih njenih primitivnih funkcija .
Konstanta integracije se određuje iz datih vrednosti funkcije za određenu vrednost nezavisno

promenljive ( iz tzv. početnih uslova).
Primer 1. a) Funkcija je primitivna funkcija funkcije za

, jer je .
b) Funkcija je primitivna funkcija funkcije , jer je

.
7.2 OSOBINE NEODREĐENOG INTEGRALA
1. odnosno ,
2.
3. =
4.
106
U tablicama se daju vrednosti integrala osnovnih funkcija. Prilikom rešavanja integrala ostalih
funkcija oni se određenim transformacijama svode na integrale osnovnih funkcija. Videli smo
da su izvodi prostih funkcija proste funkcije. Kod integrala prostih funkcija ne mora da se
dobiju proste funkcije.
7.3 TABLICA OSNOVNIH INTEGRALA

1. = ,
2. = +C
3. +C
4. = ln +C ili = ln +C
5. +C
6. =
7. =
8. =- +C
9. -
10. = tg + C
11. =
12. = +C
13. = +C
14. = +C
15.
16. = +C
17.
18.
19. C
Metode integracije
Integracija ili integraljenje funkcija može da se vrši sledećim metodama:
- Direktna integracija,
- Integracija smenom promenljive,
- Parcijalna integracija
107
7.4 DIREKTNA INTEGRACIJA
Ova metoda se koristi kod jednostavnih funkcija koje se lako svode na tablične integrale.
Primer. 2. Neka je
=
=
5
5
Primer 3. Neka je , tada je
= +C=
Primer 4.
7.5 INTEGRACIJA SMENOM PROMENLJIVE
Ova metoda smene promenljive sastoji se u zameni promenljive novom promenljivom

koja je strogo monotona i diferencijabilna funkcija:
Nakon integracije vraćamo se na prvobitnu promenljivu.
Primer 5. Izračunati integral .
Uvedimo smenu: 2 .
Tada sledi da je :
,
= + C.
Primer 6. Izracunajmo integral .
108
Ponekad je podintegralna funkcija takvog oblika da je moguće primeniti neku od sledećih

formula na osnovu metoda smene.
 f ( x) = t )  1 2 1
f ( x ) ⋅ f ′ ( x ) dx =   = ∫ tdt = t =  f ( x )  + C .
2
(I) ∫
 f ′ ( x)dx = dt ) 
2 2
 f ( x) = t ) 
( ) ( )
n
∫ 
 f x  ⋅ f ′ x dx =   = ∫ t dt =
n
(II)  ( )
f ′ x dx = dt 
n +1
t n +1  f ( x ) 
= = + C.
n +1 n +1
f ′( x )  f (x ) = t 
∫ f (x ) dx =  f ′(x )dx = dt  = ∫ t = ln t = ln f (x ) + C .
dt
(III)
Primer 7.
Primer 8.
cos x sin x = t  dt
∫ sin x cos dx = dt  = ∫ t = ln t + C = ln sin x + C .
dx =
Primer 9. =?
Ovde se koristi identitet , a zatim uvedemo smenu
Primer 10.
Očigledno je da se bez znanja izvoda teško može razumeti metoda smene.
Primer 11.
Ovde uz dx imamo i znamo da je a da u imeniocu nemamo .
109
Zato ćemo malo prepraviti imenilac da bi dobili ...
Ovde ćemo upotrbiti tablični integral ,

ali moramo prvo drediti .
Primer 12.
Očigledno je vrednost
[ovde je dakle]=
Primer 13.
Primer 14.
Primer 15.
110
Primer 16.
Primer 17.
Ovaj zadatak se može rešiti na više načina, a jedan od načina je sledeći:
Sada već imamo očiglednu smenu…
Ovo je tablični integral
Integrali koji sadrže kvadratni trinom
dx dx
Integrali oblika ∫ ax+ bx + c
2
i ∫
ax bx + c
2
, takođe se uspešno rešavaju metodom smene
promenjive, ali se oni rade i u poglavlju o integraciji racionalnih funkcija

.
Transformišemo kvadratni trinom ax 2 + bx + c ,
 b c  b  b 
2
c  b  
2
ax 2 + bx + c = a  x 2 + x +  = a  x 2 + 2 ⋅ x +   + −    =
 a a  a  2a  a  2a  
 b   c b 2 
2
 b 
2

= a  x +  +  − 2  = a  x +  + K ,
2
 2a   a 2a   2a  

c b2
gde je − 2 = ± K 2 .
a 4a
b
Zamenom promenjive x + = t ⇒ dx = dt navedeni integrali se svode na:
2a
111
 b 
x + = t 1
(1) dx dx dt
∫ ax 2 + bx + c = ∫  b  2  c b 2  =  2a  = a ∫ t 2 ± K 2 ,
 
a  x +  +  − 2  dx = dt 
 2a   a 4a 
 b 
dx dx x + = t 1 dt
(2) ∫ =∫ = 2a  = ∫ .
ax + bx + c
2
 b   c b 2    dx = dt 
2 a t ± K2
2
a  x +  +  − 2  
 2a   a 4a  
U zavisnosti od koeficijenta K 2 odnosno koeficijenata a, b i c integral (1) se svodi na jedan od
tabličnih 12. ili 13. a integral (2) na 19.
Primer 18.
U trinomu je a = 1, b = -6, c = 13, pa to zamenimo uizraz
Lakše je naravno izvršiti dopunu do punog kvadrata, dodamo i oduzmemo koeficijent uz x

podeljen sa 2 pa to na kvadrat.
Uz x je 6, pa dodajemo i oduzimamo
Vraćamo se u integral:
Primer 19.
112
Ovo je tablični integral
Ako smo rečili ova dva tipa integrala, možemo rešiti I sledeće tipove integrala:
Oni se redom svod na prethodna dva integrala:
se svodi na integral ,
se svodi na integral
Primer 20.
Ideja je da se izraz u brojiocu Ax+B napravi da bude izvod izraza u imeniocu

To se radi tako što se ispred integrala izvuče .
U našem primeru imamo u imeniocu, njegov izvod je , što
znači da u brojiocu treba da napravimo 2x+1, odnosno da izvučemo ispred integrala!
113
Sada se problem sveo na rešavanje dva integrala, gde prvi uvek radimo smenom, a drugi je tipa
.
Ovaj drugi smo već rešavali:
Vratimo se na zadatak:
Zadaci
2x
1 ∫ x 2 + 12 dx = ?
′
Vidimo da uz dx imamo izraz 2 x . Razmišljamo od čega je izvod 2 x ? Znamo da je x 2 = 2 x( )
i to ćemo izabrati kao smenu. Još pogodnije je da uzmemo ceo izraz x + 12 da nam bude
2
′
( )
smena jer je izvod od konstante 0.  x 2 + 12 = 2 x 
 
2x x + 12 = t
2
1
I =∫ 2 dx = = ∫ dt = ln t + C =
x + 12 2 xdx = dt t
kad rešimo integral `po t`, onda vratimo smenu i dobijemo rešenje `po x`
I = ln x 2 + 12 + C
x2
2 ∫ x3 + 1 dx = ?
I ovde slično razmišljamo, izvod od x 3 + 1 je 3x 2 i to je pogodno za smenu.
114
dt
2 x3 + 1 = t
x 3 1 dt 1 1
∫ x 3 + 1 dx = 3x 2 dx = dt → x 2 dx = dt = ∫ t = 3 ∫ t = 3 ln t + C = 3 ln x + 1 + C
3
1
3 ∫ x + 5 dx = ?
1
Ovaj intrgral liči na tablični ∫ dx = ln x + C ali umesto x u imeniocu imamo x + 5 . Zato je
x
pogodno bas taj izraz uzeti za smenu:
1 x+5 =t 1
∫ x + 5 dx = dx = dt = ∫ t dt = ln t + C = ln x + 5 + C
1
Vezano za ovakve integrale mozemo izvesti jedan zaključak: ∫ dx = ln x ± a + C
x±a
1
4 ∫ (x + 5)3 dx = ?
Ovaj integral je sličan prethodnom, ali pazite jer u imeniocu je stepen izraza pa on 'ne ide' u ln.
1 x+5= t 1 −3 t −3+1 1 1
∫ (x + 5)3 dx =
dx = dt
= ∫ t 3
dt = ∫ t dt =
− 3 +1
+C = −
2⋅t 2
+C = −
2 ⋅ ( x + 5)
2
+C
∫ sin x ⋅ cos xdx = ?

2
5
′
Uz dx imamo cos x , a kako znamo da je izvod od (sin x ) = cos x , jasno je da će to biti i smena.
sin x = t t3 sin 3 x
∫ ⋅ =
cos xdx = dt ∫
= = + = +C
2 2
sin x cos xdx t dt C
3 3
− x3
6 ∫e x 2 dx = ?
− x3 = t
− x3 t dt 1 1 1 3
∫e x 2 dx = dt = ∫ e = − ∫ e t dt = − e t + C = − e − x + C
− 3x dx = dt → x dx =
2 2
−3 3 3 3
−3
7.6 PARCIJALNA INTEGRACIJA
Neka su diferencijabilne funkcije nezavisne promenljive x na nekom

intervalu
Po pravilu izvoda proizvoda funkcija imamo da je
d(u • v) = (u • v) dx = (u • v’ + u’ • v)dx = u • (v’dx) + v(u’dx) = udv + vdu

Integracijom dobijamo
115
=
Odakle je
(u •v ) =
Dobijenu formula zovemo formula parcijalneintegracije.

Praktičan značaj formule (*) je u tome da je ponekad pogodno podintegralnu funkciju
prikazati kao proizvod neke funkcije u(x) i izvoda v’(x) ,neke druge funkcije v(x).Tada se
rešavanje integrala dx svodi na rešavanje integrala ʃ udv.
Primer 1.
= =x -
Primer 2.
= =
Integrale oblika ,
takođe rešavamo pravilom parcijalne integracije.
Primer 3. Izračunajmo integrale = i . Za dobijamo
= = =
Rešavajući analogno integral dobijamo
Možemo sada postaviti sistem jednačina
116
Gde su nepoznate i traženi integrali. Rešavanjem sistema jednačina dobijamo
Da bismo pogodno birali u i dv, imamo sledeće grupe primera
1. GRUPA Ovde ćemo birati da je x ili polinom od

x jednak u, a sve ostalo je dv
2. GRUPA Ovde ne uzimamo ppolinom od x za u,

već funkciju pored : lnx = u,
arcsinx = u, arctg = u, a sve ostalo je dv.
itd.
3. GRUPA Ovde ćemo uzimati dx = dv , a

unutrašnja funkcija je u , kao u 2. Grupi
Na primer : itd.
4. GRUPA To su kružni integrali,koji uvek imaju

svog “para” preko koga se dati integral vraća na početak...
Na primer : itd.
Jasno je da je urađeni primer pripada ovoj grupi
Primer 4.
= =
117
= =
7.7 INTEGRACIJA RACIONALNIH FUNKCIJA
Neka svojstva racionalnih funkcija

Navedimo neka svojstva racionalnih funkcija koja se koriste prilikom integracije. Svojstva
navodimo bez dokaza.
P ( x)
Racionalna funkcija je oblika f ( x ) = . Može biti prava i neprava.
Q ( x)
Prava racionalna funkcija je ona kod koje je maksimalni stepen polinoma P(x ) manji od
x 2 − 3 x + 12
maksimalnog stepena polinoma Q ( x ) , kao na primer: 2
x
, ,
x − 3 x 3 + 5x 2 − 2 x + 1
4
itd.
x + 5 x − 22 x + 31
5 2
Neprava racionalna funkcija je ona kod koje je max stepen P(x ) veći ili jednak sa max
x 2 + 2 x − 7 x 2 − 3 x + 12 x 4 + 75 x 2 − 14
stepenom Q ( x ) , kao na primer: , , itd.
x 2 − 13 2x + 1 x+3
U slučaju da je zadata neprava racionalna funkcija moramo podeliti ta dva polinoma, dobiti
rešenje polinom plus prava racionalna funkcija.
P( x ) P( x ) r( x)
Svaku racionalnu funkciju možemo da napišemo u obliku = T ( x) + gde je
Q( x) Q( x) Q( x)
r( x)
T(x) polinom, a racionalna funkcija kod koje je stepen polinoma r(x) manji od stepena
Q( x)
polinoma Q(x).
r( x)
Razlomak oblika često se naziva pravim razlomkom. Ako je Q ( x ) = x − a tada se
Q( x)
polinom može napisati u obliku P ( x ) = T ( x )( x − a ) + r gde je r ∈ R konstanta.
Ako je r = 0 polinom P(x) je deljiv sa (x-a).
Polinom P(x) deljiv je sa (x-a) ako i samo ako je P(a)=0
Svaki polinom stepena n ≥ 1 ima tačno n nula realnih ili kompleksnih.
118
Integraciju prave racionalne funkcije vršimo tako sto:
Imenilac rastavimo na činioce korišćenjem transformacija kao što su:
- Izvlačenje zajedničkiog člana ispred zagrade
- razlika kvadrata: a 2 − b 2 = (a − b )(a + b )
- ax 2 + bx + c = a( x − x1 )( x − x 2 ) ako nam je data kvadratna jednačina
- ( ) (
a 3 − b 3 = (a − b ) a 2 + ab + b 2 ili a 3 + b 3 = (a + b ) a 2 − ab + b 2 ) razlika, odnosno zbir
kubova i slično.
- Koristimo Bezuovu teoremu ili sklapamo „ dva po dva “ ako je polinom većeg stepena
Pravu racionalnu funkciju rastavljamo na sledeći način

Ako su u imeniocu svi faktori linearni bez stepena, svaki ide sa po jednim slovom: A,B,C…
P(x ) A B
= + .
(x − 1)(x + 5) x − 1 x + 5
Ako u imeniocu imamo linearne članove, ali sa stepenom, rastavljamo dok ne dođemo do
najvećeg stepena:
P (x ) A B C D
= + + + .
(x − 1) (x + 7 )
3
x − 1 ( x − 1) 2
(x − 1) (x + 7 )
3
Ako u imeniocu imamo nerazloživ polinom , za njega moramo da uzmemo izraz tipa Bx + C
P(x ) A Bx + C
= + 2
( )
.
(x − 2) x + 1 x − 2 x + 1
2
Ako je nerazloživ činilac u imeniocu na kvadrat moramo da ga uzimamo dva puta u razlaganju:
P(x ) A Bx + C Dx + E F G H
= + 2 + + + 2 + 3
(x − 7) ⋅ (x 2 + 5) 2
⋅ x3 x−7 x +5 (
x2 + 5
2
x x) x
Integraljenje tako razložene racionalne funkcije se radi prema navedenim metodama integracije.
x−3
Primer 1. ∫x 3
−x
dx = ?
Ovde se radi o pravoj racionalnoj funkciji. Prvo imenilac rastavimo na činioce!
119
( )
x 3 − x = x x 2 − 1 = x(x − 1)( x + 1)
x−3
Dakle, naš integral je ∫ x(x − 1)(x + 1)dx = ?
Izvučemo racionalnu funkciju:
x−3
sve pomnožimo sa x( x − 1)( x + 1)
A B C
= + +
x( x − 1)( x + 1) x x − 1 x + 1
x − 3 = A( x − 1)( x + 1) + Bx(x + 1) + Cx( x − 1)
( )
x − 3 = a x 2 − 1 + Bx 2 + Bx + Cx 2 − Cx
Iz jednakosti polinoma sa leve i desne strane znaka jednakosti nalaze vtednosti nepoznatih
koeficijenata
x − 3 = Ax 2 − A + Bx 2 + Bx + Cx 2 − Cx ,
“sklopimo “ uz x 2 pa one uz x , pa slobodne članove…
x − 3 = x 2 ( A + B + C ) + x (B − C ) − A ,
sad vršimo upoređivanje: članovi uz x 2 , pa uz x , pa bez x
A+ B +C = 0
B −C =1
− A = −3
Rešenjem ovog sistema jednačina dobije se:

,
,
.
Uvrstimo rešenja , a zatim završimo integraciju koja je obično jednostavna:
x−3 A B C
= + +
x( x − 1)( x + 1) x x − 1 x + 1
x−3 3 −1 −2 3 1 2
= + + = − −
x( x − 1)( x + 1) x x − 1 x + 1 x x − 1 x + 1
120
x −3 3 1 2
∫ x ( x − 1)( x + 1)dx = ∫ x dx − ∫ x − 1 dx − ∫ x + 1dx =
x3
3ln x − ln x − 1 − 2 ln x + 1 + C = ln +C
( x − 1)( x + 2 )
2
Primer 2.
− 2x 2 + x − 2 − 2x2 + x − 2
Razložimo na proste razlomke =
x3 − x2 x 2 ( x − 1)
A B C
= + 2+
x x x −1
− 2 x 2 + x − 2 = Ax( x − 1) + B( x − 1) + Cx 2
= ( A + C ) x 2 + ( B − A) x − B
A + C = −2 B − A =1 − B = −2
A =1 B=2 C = −3
−2 x 2 + x − 2 1 2 3
= + 2−
x −x
3 2
x x x −1
Na osnovu prethodnog sledi da se svaka racionalna funkcija može razložiti na zbir polinoma i
prostih razlomaka. Dakle, integracija racionalne funkcije svodi se na integraciju polinoma i
prostih razlomaka.
Primer 3.
x+2
∫x 3
− 2x2
dx = ?
x+2 x+2 A B C
= 2 = + 2+
x − 2x
3 2
x ( x − 2) x x x−2
x + 2 = Ax( x − 2) + B( x − 2) + Cx 2
= ( A + C ) x 2 + ( B − 2 A) x − 2 B
A + C = 0, B − 2 A = 1,−2 B = 2
A = −1, B = −1, C = 1
x+2 dx dx
∫ x 3 − 2 x 2 dx = ∫ x + ∫ x − 2
1 x−2
= + ln +c
x x
121
7.8 INTEGRACIJA IRACIONALNIH FUNKCIJA
Izvesni oblici iracionalnih funkcija mogu se integraliti svođenjem na integraciju racionalnih

izborom pogodne smene promenljive.
Bez namere da se detaljnije bavimo ovim integralima ovde ćemo razmotriti primer koji se
najčešće javlja posebno u određenim integralima pri izračunavanju površina i zapremina
ograničenih kružnim linijama.
Primer 1.
Primer 2.
Drugi integral je tablični:
a jedan od načina rešavanja prvog je sledeći:
pa je:
,
sada je:
122
7.9 INTEGRACIJA TRIGONOMETRIJSKIH FUNKCIJA
1) Ako imamo integral oblika ∫ R(sin x, cos x )dx gde je R racionalna funkcija, uvešćemo
takozvanu univerzalnu trigonometrijsku smenu i dobiti integral racionalne funkcije:
x
tg = t .
2
2t
sin x = ,
1+ t2
1− t2
cos x = ,
1+ t2
2t
dx =
1+ t2
P (sin x, cos x )
2 ) Ako pod integralom imamo izraz R (sin x, cos x ) = , P, Q su polinomi, tako da
Q (sin x, cos x )
je jedan od tih polinoma neparan a drugi paran po sinx, (odnosno cosx) onda ćemo uvesti
smenu
, odnosno i dobiti integral racionalne funkcije.
3) Ako je podintegralna funkcija ∫ R(sin x, cos x )dx , racionalna po onda uvodimo smenu
t 1 dt
, sin x = , cos x = , x = arctgt , dx =
1+ t 2
1+ t 2 1+ t2
Primer 1.
123
1
I =∫ dx = ?
1 + cos 2 x
tgx = t
1
dx = dt
cos 2 x
1
cos 2 x =
1+ t2
1
dx = dt
1+ t2
1 1
I =∫ dt
1 1+ t2
1+
1+ t2
1 2 t
=∫ dt = arctg ( ) + c
2+t 2
2 2
2 tgx
= arctg ( ) + c
2 2
Primer 2. ,
Primer 3.
Primer 4.
124
8. ODREĐENI INTEGRAL
Određeni integral u Rimanovom smislu se obeležava sa:
Ovo se čita:“integral od a do b ef od iks de iks“.

- a- je donja granica integrala
- b -je gornja garanica integrala
- je podintegralna funkcija (integrand)
- x -je integraciona promenljiva
- -je interval integracije
Ako je funkcija neprekidna na segmentu , tada ona ima primitivnu funkciju

i važi jednakost:
Ova jednakost se zove Njutn-Lajbnicova formula i daje vezu između određenog i

neodređenog integrala. Može se reći da je ovo osnovna formula integralnog računa.
Vrednost određenog integrala na segmentu geometrijski predstavlja površinu koju

grafik nenegativne funkcje obrazuje sa , i pravama
y
a
x
x
a b
a b
125
8.1 OSNOVNA SVOJSTVA ODREĐENOG INTEGRALA
1) Ako je integrabilna funkcija u intervalu , onda je:
2) Ako su i integrabilne funkcije, onda je:
3) Ako integrabilne funcije i zadovoljavaju u intervalu , gde je , uslov

, onda je:
4) Ako granice integrala zamene mesta integral menja znak:
5) Ako je funkcija integrabilna na intervalu i ako je onda vredi:
Smena promenljive u određenom integralu se vrši na dva načina:
1) Integral se reši smenom kao neodređeni, zatim se vrati početna promenljiva gde se
uvrštavaju zadate granice ili
2) Smenom promenljivih izračunavaju se nove granice i one se na kraju uvrštavaju.
Primeri određenih integrala
1. Reši integral:
Ovaj integral je tablični i njegovo rešenje je , pa tu stavimo jednu uspravnu crtu i napišemo
brojeve iz granica integrala: . Sada menjamo sa 3 pa od toga oduzmemo kad
zamenimo sa 1,
2. Reši integral:
Ovaj zadatak očigledno zahteva smenu. Rešićemo ga na dva načina:

a) Skinućemo granice i rešti ga kao neodređeni:
vratimo smenu
126
Sada vratimo rešenje u određeni integral i granice se ne menjaju!
b) Radimo integral smenom ali menjamo i granice prema novoj promenljivoj:
3. Rešiti integral
8.2 PRIMENA ODREĐENIH INTEGRALA U GEOMETRIJI
1. Površina figura u ravni:

a) , ako je kriva iznad
b) , ako je kriva ispod
c) , ako nam treba površina između krivih
Ako je kriva zadata u polarnim koordinatama: onda je

površina:
2. Zapremina tela:
, ako se kriva okreće oko

, ako se kriva okreće oko
I , ako je kriva data parametarski:
Ako je kriva zadata u polarnim koordinatama:
127
3. Dužina luka krive: rektifikacija krive
, ako radimo po , a parametarski ,

, ako radimo po , a polarno , .
4. Površina rotacione površi:
, po
, po
, parametarski
, polarno
Pri rešavanju ovih zadataka potrebno je skicirati odgovarajuće krive, naći njihove presečne
tačke ako postoje i utvrditi granice integracije. Ovo će biti dato kroz svaki primer posebno.
Primeri
1. Izaračunati površinu figura ograničene lukom krive y = − x 2 + 2 x i pravom y = 0
Rešenje: y yy
Data kriva je parabola, i ako je skiciramo
vidimo da seče x- osu u .
Treba naći površinu osenčenog dela ,pa je

jasno da granice integrala idu od 0 do 2 , a
0 2 xx
pošto je deo površine koju tražimo iznad x
x 2 2  23 
2
ose, u integralu ne2 moramo uzimati x3 0 8 4
P = ∫0 ( −
apsolutnu vrednost. x + 2 x ) dx = ( −
3
+ 2 ) = (− + 22 ) − ( + 0)  = − + 4 =
2 0  3 3  3 3
4
Tražena površina je dakle P =
3
2. Izračunati površinu figure koja je ograničena linijama: y=2x2+1 i y=x2+10
Rešenje:
Tačke preseka ove dve krive,koje ćemo dobiti rešavanjem sistema jednačina, će nam dati
granice integrala,
y = 2 x2 + 1 2 x 2 + 1 = x 2 + 10
⇒ 2
y = x 2 + 10 x = 9, x = ±3
128
Dakle integral ˝ide˝ od -3 do 3 Treba skicirati grafike funkcija kako bi sve bilo pregledno.
y = 2x 2 + 1 y = x 2 + 10
2x 2 + 1 = 0 x 2 + 10 = 0
1 x 2 = −10
x2 = −
2
y
10
-3 +3 x
y = 2x + 12 y = x 2 + 10
y' = 4x y' = 2 x
4x = 0 2x = 0
x=0 x=0
y =1 y = 10
Parabola y = 2 x 2 + 1 ima minimum u tački (0,1) a , y - osu seče u 1,

Parabola y = x 2 + 10 ima minimum u (0,10) i tu sečs y- osu.
Tražena površina je osenčeni deo između parabola, i nju ćemo naći kad od površine ispod
gornje krive oduzmemo površinu ispod donje krive, odnosno u integralu oduzmemo donju
( y = 2 x + 1) od gornje parabole ( y = x 2 + 10) .
Pošto je grafik simetričan u odnosu na y osu,odnosno parne su obe funkcije,lakše nam je

da izračunamo površinu od 0 do 3 pa da to pomnožimo sa 2.
[( ) ( )]
3
P= ∫ x 2 + 10 − 2 x 2 + 1 dx odnosno
−3
3 3
 x3 3
 ( ) (
 ) ( )
P= 2 ∫  x + 10 − 2 x + 1 dx = 2 ∫ − x 2 + 9 dx = 2  − + 9 x  = 2 ⋅18 = 36
2 2
0 0  3 0
3. Odrediti površinu lika ograničenog lukom krive y 2 + y + x = 6 i y - osom
Rešenje :
U ovom zadatku nam je pogodnije da izrazimo x kao funkciju, a kao nezavisno promenljivu
y2 + y + x = 6 ⇒ x = − y2 − y + 6
1± 5
x = −y2 − y + 6 → − y 2 − y + 6 = 0 nađemo y1, 2 = pa je y1 = −3 , y 2 = 2
−2
129
1 1
x ' = −2 y − 1 x ' = 0 za − 2 y − 1 = 0 pa je y = − to jest x = 6
2 4
 1 1 y
Tačaka  6 ,−  je maksimum kad je y
 4 2
nezavisno romenjiva.
Radimo integraciju po y, gde nam granice 2

integrala očigledno idu od -3 do 2. 6
6.25 x
-3
( )  y3 y2  2 125
2
P = ∫ − y 2 − y + 6 dy =  − − + 6 y  =
−3  3 2 −3 6
4. Izračunati površinu figure koja je ograničena linijama y = e x i , y = e − x i x = 2
Ovde se radi o graficima elementarnih funkcija
0 x =2 x
5. Odreiti zapreminu tela koje nastaje rotacijom

6. oko ose Ox dela površi ograničenog lukom krive y = 4 x − x 2 i osom Ox.
Rešenje: y
4 y = 4x − x 2
Nacrtamo prvo parabolu y = 4 x − x 2 i
nađemo njen presek sa :
0 2 4 x
y = 4x − x 2
4x − x 2 = 0 pa je x ( 4 − x ) = 0 ⇒ x = 0 ∨ x = 4
y ' = 4 − 2x pa je 4 − 2 x = 0 za x = 2 pa je y = 4
130
Granice integrala su 0 i 4
Zapremina tela nastalog rotacijom ravne figure oko x-ose je:

b
V = π ∫ y 2 dx
a
4 4
V = π ∫ (4 x − x 2 ) 2 dx =π ∫ (16 x 2 − 8 x 3 + x 4 )dx
0 0
x3 x4 x5 4 64 256 512 512π

= π (16 −8 + ) = π (16 -2o256+ ) =π =
3 4 5 0 3 5 15 15
512π
Zapremina tela je V=
15
6. Odrediti zapreminu tela nastalog rotacijom kruga x 2 + ( y − b) 2 = r 2 oko Ox ose (b>r)
Rešenje:
Jednačina kruga je data izrazom: ( x − p ) 2 + ( y − q ) 2 = r 2 gde su p i q

koordinate centra, a r poluprečnik kružnice.
x 2 + ( y − b) 2 = r 2 nam govori da je p=0 a q=b, pa će slika izgledati:
x 2 + ( y − b) 2 = r 2
odavde moramo izraziti y y
( y − b) 2 = r 2 − x 2
y − b = ± (r 2 − x 2 ) r
y = b ± (r 2 − x 2 )
Ovde smo dobili dva dela kružnice b

gornji y = b + ( r 2 − x 2 )
0
donji y = b − ( r 2 − x 2 ) x
Rotacija ovog kruga će nam dati telo poznatije kao TORUS ili unutrašnja guma bicikla
Zapreminu tela ćemo dobiti kada od zapremine tela koje nastaje rotacijom gornjeg dela kružnice
(puna guma) oduzmemo zapreminu tela koja nastaje rotacijom donjeg dela kružnice
131
b
V = π ∫ ( y12 − y 22 )dx
a
Nađimo prvo vrednost izraza y12 − y22
2
y 2 − y 22 = (b + ( r 2 − x 2 ) ) 2 − (b − ( r 2 − x 2 ))
= (b 2 + 2b r 2 − x 2 + r 2 ) − (b 2 − 2b r 2 − x 2 + r 2 )
= b 2 + 2b r 2 − x 2 + r 2 − b 2 + 2b r 2 − x 2 − r 2
= 4b r 2 − x 2
Jasno je da granice integrala idu od –r do r
Rešimoprvo neodređeni integral.
x = r sin t
∫ r 2 − x 2 dx =
dx = r cos tdt
= ∫ (r 2 − r 2 sin 2 t )r cos tdt
= ∫ r 2 (1 − sin 2 t ) r cos tdt
= ∫ r (1 − sin 2 t ) r cos tdt
Pošto je 1 − sin 2 t = cos 2 t
= ∫ r 2 cos t cos tdt
= ∫ r 2 cos 2 tdt
1 + cos 2t
r 2 je konstanta pa će ići ispred integrala, a upotrebićemo i formulu: cos 2 t = , pa će
2
1
i kao konstanta ispred integrala. Dakle:
2
r2
2 ∫
= (1 + cos 2t )dt
r2 1
= (t + sin 2t )
2 2
x = r sin t π
Smena je bila: , za x = -r je –r = r sin t, tj. sin t = -1 pa je t = −
dx = r cos tdt 2
π
Za x = r je r = r sin t, tj. sin t = 1 pa je t =
2
132
π π
Nove granice su dakle − i
2 2
Vratimo se u integral:
π
b
r2 1
V = π ∫ ( y12 − y 22 )dx = π 4b (t + sin 2t ) 2
a
2 2 −π
2
 π 1 π π 1 π 
= 2πbr 2 ( + sin 2 ) − ( − + sin( −2 ))
 2 2 2 2 2 2 
= 2πbr π
2
= 2br 2π 2
Dakle, posle mnogo napora konačno rešenje je V = 2br 2π 2
7. Izračunati dužinu luka krive y = ln x od tačke x = 3 do tačke x = 8
Ovde nam slika nije neophodna!
b
Formula za izračunavanje dužine luka krive je L = ∫ 1 + f ' ( x) 2 dx , ako radimo po x.
a
1
y = ln x, y ' = pa je
x
x2 +1 x2 +1
b 8 8 8 8
1 1
∫ 1 + f ' ( x) dx = ∫ 1 + ( ) 2 dx = ∫ 1 + 2 dx = ∫ dx = ∫ dx = uzimamo
2
a 3
x 3
x 3
x2 3
x
smenu.
133
134
9. BROJNI REDOVI
9.1 OSNOVNI POJMOVI
Brojnim redovima ljudi su se bavili od nastanka matematike. Posebno su rano uraђене i mnogo
se koriste aritmetički i geometrijski red (dati su u prilogu).
Definicija 1
Neka je a1 , a2 ,..., an ,..... niz realnih ili kompleksnih brojeva,
∞
tada se izraz ∑a
k =1
k = a1 + a2 + L + an + L naziva beskonačni brojni red.
Definicija 2
∞
Izraz ∑a
k =m
k je takođe beskonačni brojni red.
Definicija 3
Neka je dat niz delimičnih parcijalnih suma reda,
S1 = a1
S2 = a1 + a2
S2 = a1 + a2 + a3
M
Sn = a1 + a2 + L + an .
n
Ako postoji granična vrednost S = lim S n = lim ∑ ak ,
n →∞ n →∞
k =1
kažemo da red konvergira i da je S suma reda.
Red koji nije konvergentan je divergentan.
∞
Red rn = ∑a
k = n +1
k naziva se ostatak reda.
Primeri: Ispitati konvergenciju i odrediti sumu redova:
∞
1
1. ∑ k ( k + 1) .
k =1
135
Rešenje:
∞
1 1 1 1
∑ k ( k + 1) = 1⋅ 2 + 2 ⋅ 3 + L
k =1
+
n ( n + 1)
+L
n -ta parcijalna suma je:

1 1 1  1 1 1 1 1  1
Sn = + +L + = 1 −  +  −  + L +  −  = 1− .
1⋅ 2 2 ⋅ 3 n ( n + 1)  2   2 3   n n +1 n +1
 1 
S = lim S n = lim 1 −  =1
n →∞ n →∞
 n +1
Zaključujemo da je red konvergentan i da mu je sima S = 1 .
∞
k +1
2. ∑ ln
k =1 k
.
Rešenje:
∞
k +1 3 4 n +1
∑ ln
k =1 k
= ln 2 + ln + ln + L + ln
2 3 n
+L
n -ta parcijalna suma je:
Sn = ( ln 2 − ln1) + ( ln 3 − ln 2 ) + L + ln ( (n + 1) − ln n ) = ln ( n + 1) .
S = lim S n = lim ln (n + 1) = ∞
n→∞ n→∞
Red je divergentan.
∞
3. ∑ aq
k =0
k
= a + aq + aq 2 + L + aq n + L .( geometrijski red )
Rešenje:
1 − q n +1
n -ta parcijalna suma je Sn = a ⋅ .
1− q
1 − q n+1 a
Ako je q < 1 S = lim S n = lim a ⋅ = i red je konvergentan,
n →∞ n →∞ 1− q 1− q
Ako je q > 1 S = lim S n = ∞ i red je divergentan,
n→∞
Ako je q = 1 Sn = a ( n + 1) , S = lim S n = ∞ i red je divergentan.

n→∞
 0, n = 2k
Ako je q = −1 Sn =  red nema graničnu vrednost i divergentan je.
 a, n = 2k + 1
136
∞
1
4. ∑k
k =1
( harmoniski red ).
Rešenje:
∞
1 1 1 1
∑
k =1 k
= 1+ + +L + +L
2 3 n
Red se može napisati na sledeći način:
1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1
1+  +  +  + + +  +  + +L +  +L > 1+ 2 ⋅ + 4 ⋅ + 8 ⋅ +L =
 2 3  4 5 6 7  8 9 15  4 8 16
1 1 1 1 1 1
= 1 + 2 ⋅ 2 + 2 2 ⋅ 3 + 23 ⋅ 4 + L = 1 + + + + L
2 2 2 2 2 2
odakle se vidi da red divergira.
1 11 1
Napomena: Broj c je harmoniska sredina brojeva a i b , ako je =  + .
c 2 a b
9.2 OSNOVNE OSOBINE BROJNIH REDOVA

Teorema
Red i njegov ostakak su ekvikonvergentni, tj. Oba reda su ili konvergentni ili
divergentni.
Teorema
∞
Ako je red konvergentan i ako je rn = ∑a
k = n +1
k njegov ostatak, tada je lim rn = 0 .
n→∞
Dokaz:
Kako je
Sn + rn = S ⇔ rn = S − S n
lim rn = S − lim S n = S − S = 0 .
n →∞ n →∞
Znači da sumu svakog konvergentnog reda možemo po volji aproksimirati pomoću

parcijalnih suma prvih n članova, čineći pri tom grešku rn .
Jedna od glavnih primena teorije redova je približno izračunavanje veličina. U tim

problemima osnovnu ulogu igra tačnost ocenjivanja, koje zasnivamo na oceni ostatka
reda. rn je apsolutna greška aproksimacije S ≈ Sn .
137
9.3 POTREBAN USLOV ZA KONVERGENCIJU REDA
Teorema
Potreban uslov za konvergenciju reda je da lim a n = 0 .

n→∞
Dokaz:
Kako je Sn = a1 + a2 +L an i Sn −1 = a1 + a2 +L an−1 , dobijamo a n = S n − S n −1 .
Ako red konvergira onda je: lim an = lim( S n − S n −1 ) = lim S n − lim S n −1 = S − S = 0 .
n →∞ n →∞ n →∞ n ←∞
Na primeru harmoniskog reda možemo da uočimo da je izloženi uslov potreban, a ne i

dovoljan za konvergenciju reda, tj.
1
lim a n = lim = 0 , a dokazali smo da je red divergentan.
n →∞ n →∞ n
Teorema
∞
Ako se svaki član reda ∑a k pomnoži sa konstantom C , ( C ≠ 0 ) , dobija se red
k =1
∞ ∞
∑ C ak , koji je konvergentan ili divergentan zavisno od toga da li je red

k =1
∑a
k =1
k
konvergentan ili divergentan.

Dokaz:
∞
Ako je dati red ∑a
k =1
k .
Niz njegovih parcijalnih suma S n ima graničnu vrednost S , tj lim S n = S .

n →∞
∞
Ako je S n′ parcijalna suma reda ∑C a k , tj
k =1
S n′ = Ca1 + Ca2 + L Can = C ( a1 + a2 + L an ) = CS n .

Njegova granična vrednost je lim S n′ = lim C S n = C lim S n = CS .
n →∞ n →∞ n →∞
Znači novi red se isto ponaša kao polazni.
Teorema
∞ ∞
Ako su redovi ∑ ak i
k =1
∑b
k =1
k konvergentni i ako su im sume S ′ i S ′′ , tada će i red
∞
∑ (a
k =1
k ± bk ) konvergirati i suma mu je S ′ ± S ′′ .
Dokaz:
138
∞ ∞
Ako su S n′ i Sn′′ parcijalne sume redova ∑ ak i
k =1
∑b
k =1
k i lim S n′ = S ′ , a lim S n′′ = S ′′ .
n →∞ n →∞
∞
Neka je Sn = Sn′ ± Sn′′ niz delimičnih suma reda ∑ (a
k =1
k ± bk ) , tada je
lim Sn = lim ( Sn′ ± Sn′′ ) = lim Sn′ ± lim Sn′′ = S ′ ± S ′′ .

n →∞ n →∞ n →∞ n →∞
∞
1 + 2k
Primer:Dokazati da je red ∑ 2 k konvergentan.
k =1 2
Dokaz:
∞
1 + 2k ∞
1 ∞
2k ∞
1 ∞
1
∑
k =1 2
2k
= ∑
k =1 2
2k
+ ∑
k =1 2
2k
= ∑
k =1 4
k
+ ∑
k =1 2
k
. Ovo su dva geometrijska reda čije su sume
1 4 1 4 10
S1 = = i S2 = = 2 , pa je suma reda S = + 2 =
1 3 1 3 3
1− 1−
4 2
Posledice navedenih teorema

- Konvergentni redovi mogu se sabirati i oduzimati član po član.
- Zbir ili razlika konvergentnog i divergentnog reda je divergentan red.
- Zbir ili razlika divergentnih redova je divergentan red.

Brojni redovi se dele na :
Redovi sa pozitivnim članovima,
Alternativni (naizmenični) redovi,
9.4 REDOVI SA POZITIVNIM ČLANOVIMA

Red čiji su svi članovi pozitivni naziva se pozitivan red. Parcijalne sume pozitivnog reda
su monotono rastuće i prema tome granična vrednost ovih suma uvek postoji ( konačna ili
beskonačna ).
9.5 KRITERIJUMI ZA ISPITIVANJE KONVERGENCIJE

POZITIVNIH REDOVA
Kriterijumi o kojima će biti reči u narednom poglavlju samo odgovaraju na pitanje da li
red konvergira ili ne, bez određivanja sume reda.
139
9.5.1 KRITERIJUM UPOREĐIVANJA ČLANOVA REDOVA

∞
Ako su članovi reda ∑a
k =1
k sa pozitivnim članovima, počev od nekog člana, uvek manji
∞
od odgovarajućih članova reda ∑b
k =1
k za koji znamo da konvergira, tada i zadati red
konvergira.
∞
Ako su članovi reda ∑a
k =1
k sa pozitivnim članovima, počev od nekog člana, uvek veći
∞
od odgovarajućih članova reda ∑b
k =1
k za koji znamo da divergira, tada i zadati red
divergira.
Dokaz:
∞
U prvom slučaju, ako su S n′ i Sn′′ parcijalne sume datih redova, a red ∑b
k =1
k konvergira,
onda je lim S n′′ = S ′′, S ′′ > 0 , a kako su svi članovi reda pozitivni Sn′′ < S ′′ .
n →∞
Iz relacije a1 < b1 , a2 < b2 , L an < bn L dobijamo da je Sn′ < Sn′′ , odnosno Sn′ < S ′′ , što
znači da se vrednosti niza S n′ moraju nagomilavati oko nekog broja S ′ koji je manji ili
jednak S ′′ . Dakle počev od nekog dovoljno velikog broja svi članovi niza S n′ nagomilavaće
∞
se oko neke vrednosti S ′ , tj lim S n′ = S ′ , odnosno red
n →∞
∑a
k =1
k konvergira.
Dokaz u drugom slučaju je istovetan.
Primeri:
Ispitati konvergenciju redova:
∞
1
5. ∑k
k =1
2
.
Rešenje:
∞
1
Da bismo dokazali konvergenciju ovog reda uporedićemo ga sa redom ∑ k ( k + 1)
k =1
za
koji znamo da konvergira.

1 1
Opšti član poznatog konvergentnog reda je bn = = 2 .
n ( n + 1) n + n
1 1
Opšti član zadatog reda an = < = bn je dakle uvek manji od opšteg člana reda
( n + 1) n +n
2 2
koji konvergira, dakle i zadati red konvergira.
140
∞
1
6. ∑ .
k =1 k
Rešenje:
∞
1
Uporedimo zadati red sa harmonijskim redom ∑k .
k =1
1 1
Kako je an = > = bn i znajući da harmonijski red divergira, zaključujemo da i zadati
n n
red divergira.
∞
1
7. ∑ k ⋅2
k =1
k
.
Rešenje:
∞
1 1 1
Kako je an =
n⋅2 n
< n , a red
2
∑2
k =1
k
je konvergentan ( geometrijski red ), te i zadati
red konvergira.
∞
ln k
8. ∑k =1 k
.
Rešenje:
∞
ln n 1 1
Kako je an =
n
> , a red
n
∑k
k =1
je divergentan, biće i zadati red divergentan.
9.5.2 DALAMBEROV KRITERIJUM (D’ALAMBER)

Teorema
∞
a n +1
∑a
k =1
k je red sa pozitivnim članovima i neka je lim
n →∞ a
= l . Tada za:
n
l < 1 - red konvergira,

l > 1 - red divergira,
l = 1 - ne znamo da li red konvergira ili divergira
(prelazimo na drugi kriterijum za ispitivanje konvergencije).
Ovaj kriterijum samo odgovara na pitanje da li red konvergira ili ne, ali ne izračunava sumu
reda.
Primeri: Ispitati konvergenciju redova:
141
∞
100k
9. ∑ .
k =1 k !
Rešenje:
100 n +1
a
lim n +1 = lim
( n + 1)! = lim 100n ! = lim 100 = 0
n →∞ a n →∞ 100 n n →∞ ( n + 1) ! n →∞ n + 1
n
n!
Kako je l = 0 < 1 , red konvergira.
∞
k
10. ∑2
k =1
k
.
Rešenje:
n +1
a n +1 n +1 1 n +1 1
lim = lim 2 = lim =
n →∞ a
n
n→∞ n 2 n → ∞ n 2
n
2
1
l = < 1 , red konvergira.
2
∞
k!
11. ∑ 10
k =1
k
.
Rešenje:
(n + 1)!
a n +1 n +1 n +1
lim = lim 10 = lim =∞
n →∞ a
n
n→∞ n! n → ∞ 10
10 n
l = ∞ > 1 , red divergira.
∞
1
12. ∑k .
k =1
Rešenje:
1
n +1
lim n+1 = lim n + 1 = lim
a
=1
n →∞ a
n
n →∞ 1 n → ∞ n
n
l = 1 , ne znamo da li red divergira ili konvergira. Ovo je harmonijski red za koji smo
dokazali da divergira.
142
∞
k
13. ∑ ( 2k + 2 ) 5
k =1
k
.
Rešenje:
n +1
lim
an +1
= lim
( 2n + 4 ) 5n +1
= lim
( n + 1)( 2n + 2 ) 5n 1
=
n →∞ a
n
n →∞ n n →∞ ( 2n + 4 ) 5n5n 5
( 2n + 2 ) 5 n
1
5
∞
kk
14.∑
k =1 k!
.
Rešenje:
( n + 1)
n +1
( n + 1) ! ( n + 1)
n n
a  1
lim n +1 = lim = lim = lim  1 +  = e
n →∞ an n →∞ nn n →∞ nn n →∞
 n
n!
l = e > 1 , red divergira.
k ⋅ 2k + 2
∞
15. ∑ .
k =1 3k
Rešenje:
(n + 1) ⋅ 2n +3
a 3n +1 2 ( n + 1) 2
lim n +1 = lim n +1
= lim =
n →∞ a
n
n →∞ n⋅2 n →∞ 3n 3
n
3
2
3
∞ k
1 2
16. ∑
k =1
  .
4k + 1  5 
Rešenje:
n +1
1  2
 
lim
an +1
= lim 4n + 5  5  = lim 4n + 1 ⋅ 2 = 2
n →∞ an n →∞
1  2
n n →∞ 4n + 5 5 5
 
4n + 1  5 
2
l= < 1 , red konvergira.
5
143
∞
(2k − 1)!! .
17. ∑
k =1 3 k k!
Rešenje:
( 2n + 1) !!
a 3n +1 ( n + 1) ! 2n + 1 2
lim n +1 = lim = lim =
n →∞ a n →∞ ( 2 n − 1) !! n →∞ 3 ( n + 1) 3
n
3n n !
2
3
∞
2k − 1
18. ∑ .
( )
k
k =1 2
Rešenje:
( 2n + 1)
( )
n +1
a 2 2n + 1 1
lim n +1 = lim = lim =
n →∞ a n →∞ ( 2 n − 1) n →∞ 2 ( 2n − 1) 2
n
( 2)
n
1
2
∞
3 k k!
19. ∑
k =1 k
k
.
Rešenje:
3n +1 ( n + 1) !
( n + 1)
n +1
a 3 3 3
lim n +1 = lim = lim = lim =
 n +1
n →∞ a n →∞ n n →∞ n n →∞ n
3 n!  1 e
1 + 
n
nn  
 n   n
3
l= > 0 , red divergira.
e
144
9.5.3 KOŠIJEV KRITERIJUM (CAUCHY)
Teorema
∞
Neka je ∑a
k =1
k red sa pozitivnim članovima i lim n a n = l . Tada za:
n →∞
l < 1 - red konvergira,

l > 1 - red divergira,
l = 1 - ne znamo da li red konvergira ili divergira
(prelazimo na drugi kriterijum za ispitivanje konvergencije)
∞
1
20. ∑k
k =1
k
.
Rešenje:
1 1
lim n a n = lim n n
= lim = 0 .
n →∞ n →∞ n n →∞ n
l = 0 < 1 , red konvergira.
∞ k2
 k 
21. ∑   .
k =1  k + 1 
Rešenje:
n
n2
 
 n   n 
n
 1  1
lim n an = lim n   = lim   = lim   = ,
n →∞ n →∞
 n +1  n →∞ n + 1
  n →∞  1 + 1  e
 
 n
1
e
∞ −k 2
 1
22. ∑ 1 +  .
k =1  k
Rešenje:
n
 
−n 2
−n  1 
 1  n + 1  =1
lim a n = lim 1 + 
n n = lim  = lim
n →∞ 1
n →∞ n →∞
 n n →∞
 n  e
1+ 
 n
145
1
e
k2
 k2 + 2 
∞
23. ∑  2  .
k =1  k + k + 3 
Rešenje:
n2 n +1n2 + n +3
⋅ ⋅n n2 + n
 n +2  2
 n +1  n + n + 3 n +1
2 − lim
lim an = lim  2
n n
 = lim  1 − 2  =e n →∞ n 2 + n + 3
= e −1
n →∞ n →∞
 n + n +3 n →∞
 n + n+3
1
l = < 1 , red konvergira,
e
∞ −k
 1
24.∑ k 2+ 
k =1  k
.
Rešenje:
−n −1
 1  1 1
lim an = lim n  2 +  = lim n n  2 +  = 1 ⋅ 2 −1 =
n n
n →∞ n →∞
 n n →∞
 n 2
1
l = < 1 , red konvergira, zato što je
2
ln n
lim
lim n n = e n→∞ n
= e0 = 1 .
n →∞
( k −1) k
 k −1 
∞
25. ∑   .
k =2  k + 2 
Rešenje:
3 n+2
( n −1)n ⋅ ⋅( n −1) 3 n −3
 n −1   3  n+ 2 3 lim
lim n an = lim n   = lim 1 −  = e n→∞ n + 2 = e−3
n →∞ n →∞
 n+2 n →∞
 n+2
1
l = 3 < 1 , red konvergira.
e
k ( k −1)
 k −1 
∞
26. ∑   .
k =1  k + 1 
Rešenje:
1
e2
146
9.5.4 KOŠIJEV INTEGRALNI KRITERIJUM

Teorema
∞
Neka je ∑a
k =1
k red sa pozitivnim i nerastućim članovima. tj. ak > 0 I a1 ≥ a2 ≥ L
Ako je funkcija f ( x ) na intervalu [1, ∞) pozitivna, neprekidna i nerastuća takva da je

a1 = f (1) , a2 = f ( 2 ) , K , an = f ( n ) ,K , onda
∞ ∞
• ako ∫ f ( x ) dx konvergira, onda i red ∑a k konvergira,
1 k =1
∞ ∞
• ako ∫ f ( x ) dx divergira, onda i red ∑a k divergira.
1 k =1
∞
Kada pustimo da n → ∞ , ako nesvojstveni integral ∫ f ( x ) dx konvergira
1
tada
n +1 n +1
integral ∫ f ( x ) dx teži konačnoj vrednosti I , tj. I n = ∫ f ( x ) dx < I , pa dobijamo
1 1
Sn+1 < I n + a1 < Sn + a1 , tj rastući niz parcijalnih suma Sn+1 je ograničen odozgo. Znači postoji
lim S n +1 = S , tj red konvergira.
n →∞
Ako integral divergira, tada lim I n +1 = ∞ , pa iz veze I n < S n sledi da lim S n +1 = ∞ , tj red
n →∞ n →∞
divergira.
∞
ln k
27. ∑
k =1 k
.
Rešenje:
ln x
Uočimo funkciju f ( x ) = , x ∈ [1, ∞ ) .
x
1 − ln x
Kako je f ′ ( x ) = , f ′ ( x ) = 0 , 1 − ln x = 0 , x = e ,
x2
za x ∈ ( 0, e ) ⇒ f ( x ) Z , a za x ∈ ( e, ∞ ) ⇒ f ( x ) ] .
Kako je e = 2, 718K funkciju ćemo posmatrati u intervalu x ∈ [3, ∞ ) , na kome je ona
pozitivna i nerastuća.
∞ a ln a
= {ln x = t} = lim ∫ tdt = lim t 2 = lim ( ln 2 a − ln 2 3) = ∞ .
ln a
ln xdx ln xdx
I =∫ = lim ∫
x a →∞ x a →∞ a →∞ ln 3 a →∞
3 3 ln 3
Kako integral divergira po Košijevoj teotemi divergiraj i red.
147
∞
1
28. ∑ k ln
k =2
2
k
.
Rešenje:
Uočimo funkciju f ( x ) =
1
,x ≥ 2.
x ln 2 x
Funkcija f ( x ) ≥ 0 i neprekidna za x ≥ 2 .
ln x + 2
f ′( x) = − , f ′ ( x ) = 0 , ln x + 2 = 0 , x = e −2 .
x 2 ln 3 x
Za x ∈ ( 0, e −2 ) ⇒ f ( x ) Z , a za x ∈ ( e −2 , ∞ ) ⇒ f ( x ) ] .
Dakle za x ∈ [ 2, ∞ ) funkcija je pozitivna i nerastuća.
∞ a ln a ln a
dx dx dt  1  1 1  1
I =∫ 2
= lim ∫ 2
= {ln x = t} = lim ∫ 2 = lim  −  = − lim  −  = i
2
x ln x a →∞ x ln x
2
a →∞
ln 2
t a →∞
 t  ln 2 
a ←∞ ln a ln 2  ln 2
nesvosstveni integral konvergira, što povlači da i red konvergira.
∞
e− k
29. ∑
k =1 k
.
Rešenje:
e− x
Uočimo funkciju f ( x ) = , x ∈ [1, ∞ ) .
x
Funkcija je očigledno pozitivna i neprekidna za x ≥ 1.
1 1
− x−
f ′( x) = 2 x x 2 x = −
x +1 ( )
< 0 , x ∈ [1, ∞ ) znači funkcija opada
xe 2 x xe x
e−
{ }
a a
 1 1 2
x
I = lim ∫ dx = x = t = 2 lim ∫e
−t
dt = −2 lim e− t 1
a
= −2 lim  a −  = ,
a →∞ x 1
a →∞
1
a →∞ a →∞
e e e
integral konvergira , pa konvergira i red.
∞
30. ∑k
k =1
a
.
Rešenje:
a) Ako je a > 0 red divergira jer opšti član reda ne teži nuli.
b) Ako je a < 0 , a = −b , b > 0 pa imamo

 1−b
dx  x , b ≠ 1
∞
∫1 x b = 1 − b
 ln x, b = 1
Ako je b ≤ 1 integral divergira, pa i red divergira,
148
ako je b > 1 integral konvergira, pa i red konvergira

∞ ∞ ∞ ∞
1 1 1 1
Na primer redovi ∑ , ∑ 2 divergiraju, dok redovi ∑ 2
, ∑ 3
konvergiraju.
n =1 n n=1 3 n =1 n n =1 2
n n
9.6 ALTERNATIVNI REDOVI

∞
Red a1 − a2 + a3 − L + ( −1) an + L = ∑ ( −1)
n −1 k −1
ak , ak > 0 , naziva se alternativni ili
k =1
naizmenični red.
Suma reda S, ako postoji, zadovoljava nejednakost 0 ≤ S ≤ a1 .
9.6.1 LAJBNICOVA TEOREMA

Alternativni red konvergira ako
1. apsolutne vrednosti članova alternativnog reda opadaju ( ne rastu) tj

a1 ≥ a2 ≥ a3 ≥ L ≥ an L , i
2. lim an = 0 .
n→0
∞
1
∑ ( −1)
k −1
i. .
k =1 k
Rešenje:
1
Ovo je alternativni red, gde je opšti član ima oblik ( −1)
n −1
pozitivan i an , gde je an =
n
monotono opadajući nula niz. Po Lajbnicovom kriterijumu, red konvergira.
∞
k
∑ ( −1)
k
31. .
k =1 k +1
2
Rešenje:
Ovo je alternativni red.

n
i. lim an = lim 2 = 0.
n →∞ n →∞ n + 1
ii. Dokažimo još da niz an opada.
Uočimo funkciju f ( x ) = 2
x
,x ≥1
x +1
149
1 − x2
f ′( x) = , f ′ ( x ) = 0 ⇔ x = ±1
(x + 1)
2 2
x ( −∞, −1) ( −1,1) (1, ∞ )

y′ - + -
y ] Z ]
Iz tablice vidimo da funkcija opada za x ≥ 1 , što znači da i niz sa opštim članom an opada
za n ≥ 1 , pa red konvergira po Lajbnicovom kriterijumu.
∞
2k − 1
∑ ( −1)
k +1
32. .
k =1 k ( k + 1)
Rešenje:
Ovo je alternativni red.

2n − 1
1. lim an = lim =0
n →∞ n →∞ n( n + 1)
2. Dokažimo još da niz an opada.

2x −1
Uočimo funkciju f ( x ) = , x ≥ 1.
x ( x + 1)
−2 x 2 + 2 x − 1 1± 3
f ′( x) = , f ′( x) = 0 , x =
(x + x)
2
2 2
 1− 3   1− 3 1+ 3   1+ 3 
x  −∞,   ,   , ∞ 
 2   2 2   2 
y′ - + -
y ] Z ]
Iz tablice vidimo da za x ≥ 2 funkcija opada, odnosno niz an opada za n ≥ 2 .

Dakle red konvergira po Lajbnicovom kriterijumu.
150
10. FUNKCIJE DVE NEZAVISNO PROMENLJIVE
10.1 POJAM FUNKCIJA DVE NEZAVISNO PROMENLJIVE

Definicija
Neka su dati neprazni skupovi A i B, R2 , B R ,

Funkcija , za svako zove se funkcija od dve nezavisno promenljive ili
preslikavanje iz skupa u skup .
Promenljiva koja zavisi od promenljivih u oznaci , je realana funkcija dve

realne nezavisno promenljive.
Skup , za koje funkcija ima smisla, tj. za koje se može izračunati

zove se oblast definisanosti ili domen funkcije, a skup B kodomen ili skup vrednosti te
funkcije.
Grafik funkcije predstavlja skup tačaka koje obrazuju površ u

prostoru kao na slici.
Primer 1.
Odrediti oblast definisanosti funkcije z

M(x,y,z
Rešenje:
Potkorena vrednost mora da je veća x y

ili jednaka nuli, P(x,y,z)
Zaključak je da oblast definisanosti date funkcije čine sve tačke koje leže u unutrašnjosti ili na
periferiji kruga .
151
10.2 GRANIČNA VREDNOST I NEPREKIDNOST FUNKCIJE DVE

PROMELJIVE
Definicija
Funkcija teži konačnoj graničnoj vrednosti B kad teži a i y teži b, ako za

proizvoljno unapred zadato ε>0 postoji broj δ(ε)>0, takav da je ispunjeno sledeće
Ovo zapisujemo kao .
Definicija
Funkcija je neprekidna u tački , ako je
10.3 PARCIJALNI IZVODI I TOTALNI DIFERENCIJAL FUNKCIJE

DVE PROMENLJIVE
Definicija
Parcijalnim izvodom prvog reda funkcije po argumentu u tački naziva se

izvod u tački od funkcije i označava se sa
Parcijalnim izvodom prvog reda funkcije po argumentu y u tački naziva se

izvod u tački od funkcije i označava se sa
Parcijalni izvod u tački je broj.
Primer 2.
Naći parcijalne izvode po i po funkcije
a) U proizvoljnoj tački
b) U tački
Rešenje:
a)
152
b)
Definicija (totalni diferencijal)
Neka funkcija u tački ima parcijalne izvode i neka su oni neprekidni,

tada se izraz
naziva totalni diferencijal funkcije
Primer 3.
Naći totalni diferencijal funkcije
b) U tački
Rešenje:
∂z ( x, y ) ∂z ( x, y )
a) dz ( x, y ) = ∂x + ∂y = (3 x 2 y 2 + 2)dx + (2 yx 3 − 3)dy
∂x ∂y
∂z ( A) ∂z ( A)
b) dz ( A) = ( dx + dy = (3 x 2 y 2 + 2 ) dx + (2 yx 3 − 3 ) dy
∂x ∂y x =1 x =1
y=2 y =2
dz ( A) = 14 dx + dy
10.4 PARCIJALNI IZVOD DRUGOG REDA
Parcijalnim izvodima drugog reda funkcije z = f ( x, y ) nazivamo parcijalne izvode njenih

parcijalnih izvoda prvog reda.
Od parcijalnih izvoda prvog reda mogu se formirati sledeća četiri parcijalna izvoda drugog reda:
∂  ∂z  ∂ 2 z ∂  ∂z  ∂ 2 z
  = 2 = f xx′′ ( x, y )  = = f yy′′ ( x, y )
∂x  ∂x  ∂x ∂y  ∂y  ∂y 2
153
∂  ∂z  ∂ 2 z ∂  ∂z  ∂ 2 z
 = = f xy′′ ( x, y )  = = f yx′′ ( x, y )
∂y  ∂x  ∂x∂y ∂x  ∂y  ∂y∂x
Parcijalni izvodi
∂  ∂z  ∂ 2 z ∂  ∂z  ∂ 2 z
  = = f yx′′ ( x, y ) i  = = f xy′′ ( x, y )
∂x  ∂y  ∂y∂x ∂y  ∂x  ∂x∂y
nazivaju se mešovitim parcijalnim izvodima drugog reda funkcije z = f ( x, y ) . Od parcijalnih

izvoda drugog reda mogu se formirati parcijalni izvodi trećeg reda, itd.
NAPOMENA: Ako je funkcija z = f ( x, y ) dva puta diferencijabilna u tački M ( x0 , y 0 )

Tada je u toj tački f xy′′ (( x 0 , y 0 ) = f yx′′ (( x 0 , y 0 ).
Primer 4.
Naći druge parcijalne izvode (parcijalne izvode drugog reda) funkcije
b) U tački
Rešenje:
a.) Kako je,
 ∂ 2 z ( x, y ) 
 = 6 xy 2
, 
∂z ( x, y )  ∂x 2 
= (3 x 2 y 2 + 2 ) to je  .
∂x  ∂  ∂z ( x, y )  = 6 x 2 y 
 ∂y  ∂x  
Analogno je
 ∂ 2 z ( x, y ) 
 = 2x3 
∂z ( x, y )  ∂y
2

= (2 yx 3 − 3) pa je  .
∂y ∂
   ∂ 
 = 6 yx 
z ( x , y ) 2
 ∂x  ∂y  
 
b.) Kako je,
154
∂z ( x, y )
= (3 x 2 y 2 + 2 ) to je
∂x
 ∂ 2 z ( A) 
 = (6 xy 2
) = 6 ⋅ 1 ⋅ 2 2
= 24, 
 ∂x
2 x =1
x =2 
 .
 ∂  ∂z ( A)  = (6 x 2 y ) = 6 ⋅12 ⋅ 2 = 12 
 ∂y  ∂x  x =1 
 x =2 
Analogno je
∂z ( x, y )
= (2 xy 3 − 3) pa je
∂y
 ∂ 2 z ( A) 
 = (2 x 3
) = 2 ⋅ 1 3
= 2, 
 ∂y
2 x =1
x=2 
 .
 ∂  ∂z ( A)  = (6 yx 2 ) = 6 ⋅ 2 ⋅12 = 12 
 ∂x  ∂y  x =1 
 x=2 
Primetimo da je i pod a) i pod b)
10.5 DIFERENCIJAL DRUGOG REDA
Diferencijalom drugog reda funkcije nazivamo diferencijal diferencijala prvog

reda te funkcije, odnosno
Analogno se određuju diferencijali funfcije z višeg reda, odnosno diferencijal n-tog reda je
n −1
diferencijal (n-1)-og reda funkcije z ( x, y ) , odnosno d z = d ( d
n
z) .
Ako funkcija ima neprekidne parcijalne izvode drugog reda tada je njen
diferencijal drugog reda definisan formulom:
∂2z ∂2z ∂2z

d z = 2 (dx ) + 2 dxdy + 2 (dy )
2 2 2
∂x ∂x∂y ∂y
Primer 5.
Naći diferencijal drugog reda funkcije
a) U proizvoljnoj tački M ( x, y ) ∈ R 2
b) U tački A(1,2 )
155
Rešenje:
Kako smo u primeru 4. odredili sve parcijalne izvode drugog reda imamo da je:
∂2z ∂2z ∂2z

a) d 2 z = ( dx ) 2
+ 2 dxdy + (dy ) 2 = 6 xy 2 (dx) 2 + 2 ⋅ 6 x 2 ydxdy + 2 x 3 (dy ) 2
∂x 2
∂x∂y ∂y 2
∂ 2 a( A) ∂ 2 z ( A) ∂ 2 ( A) z
b) d z ( A) =
2
(dx) + 2
2
dxdy + (dy ) 2 = 24(dx) 2 + 2 ⋅ 12dxdy + 2(dy ) 2
∂x 2
∂x∂y ∂y 2
10.6 EKSTREMNE VREDNSTI FUNKCIJE DVE NEZAVISNE

PROMENLJIVE
Definicija (minimum, maksimum)

Funkcija ima loklani maksimum u tački ako za sve tačke dovoljno
bliske tački važi:
.
Funkcija ima lokalni minimum u tački ako je za sve tačke dovoljno

bliske tački važi .
Teorema (potrebni uslovi za ekstremum)

Ako funkcija dostiže ekstremum u tački , tada su prvi parcijalni izvodi u
tački jednaki nuli ili ne postoje.
Tačke u kojima su prvi parcijalni izvodi jednaki nuli ili ne postoje su stacionarne tačke te
funkcije.
Teorema (dovoljni uslovi za ekstremum)
Neka je tačka stacionarna tačka funkcije . Tada :

a) ako je onda je maksimum funkcije
b) ako je onda je minimum funkcije
c) ako je menja znak pri prolasku kroz , onda nije
ekstrem funkcije
156
Ovi uslovi ekvivalentni su sledećem :

Neka je:
Formirajmo izraz (determinanta ):
Tada :
a) ako je onda funkcija ima ekstremum u tački i to :
maksimum ako je
minimum ako je
b) ako je onda funkcija nema ekstremuma u tački
c) ako je onda pitanje postojanja ekstremuma u tački ostaje
otovreno (potrebna su dalja ispitivanja)
Dakle, da bi odredili ekstremum finkcije potrebno je prvo odrediti njene

stacionarne tačke nalaženjem sistema jednačina
a zatim za svaku od tih stacionarnih tačaka, primenjujući teoremu o dovoljnim uslovima za

postojanje ekstremuma, analizirati izraz :
Primer 6:
Naći ekstreme funkcije
Rešenje:
Nađimo stacionarne tačke date funkcije iz uslova . Dobijamo sistem jednačina
157
Ako drugu jednačinu pomnožimo sa 2 i oduzmemo je od prve jednačine dobijamo da je

.
Sada za imamo iz druge jednačine
pa vraćajući u dobijamo da su stacionarne tačke M1(-1,-2) i M2(2 ,1).
Analogno za dobijamo još dve stacionarne tačke M3(-2,-1) i M4(1, 2).
Nađimo sada druge parcijalne izvode :
Za svaku od stacionarnih tačaka izračunajmo izraz
a) za M1(-1,-2) pa u njoj funkcija nema ekstremuma

b) za M2(2, 1) pa u njoj funkcija ima lokalni minimum.
Taj minimum jednak je vrednosti funkcije za x=2 i y=1 i iznosi
zmin=8+6-30-12=-28
c) za M3(-2,-1) pa u njoj funkcija ima lokalni
maksimum. Taj maksimum jednak je vrednosti funkcije za x=2 i y=1 i iznosi
zmax= -8-6+30+12=28
d) za M4(1, 2) pa u njoj funkcija nema ekstremuma.
Primer 7.
Odrediti ekstremume funkcije
Rešenje:
Prvi korak je da se nađe prvi izvod po x i po y izjednače sa nulom i tako odrede stacionarne
tačke, a zatim se odrede vrednosti (drugih parcijalnih izvoda A, B, C) parametra D u tim
tačkama
158
Dakle stacionarne tačke su
za P1(1, 2) funkcija ima minimum
zmin=fmin(x,y)=-4.
U tački P2 je pa funkcija nema ekstrem.
Primer 8:
Odrediti ekstremne vrednosti funkcije :
Rešenje:
Potrebni uslovi:
Vrednosti drugih parcijalnih izvoda su :
Funkcija ima maksimum zmax = f ( 2, -2) = 8
159
Definicija (uslovni ekstremum)
Uslovnim ekstremumom funkcije naziva se ekstremum te funkcije uz uslov

postojanja zavisnosti između promenljivih x i y, koji je dat jednačinom .
Da bi našli uslovni ekstremum potrebno je da formiramo takozvanu funkciju Lagranža:
Potrebni uslovi za postojanje uslovnog ekstremuma se svode na sistem od tri jednačine gde su
nepoznate x, y, λ, dat sa :
Iz ovog sistema jednačina određuju se vrednosti x, y, λ, gde odgovarajuće tačke (x, y)

predstavljaju potencijalne kandidate za tačke uslovnog ekstremuma.
Pitanje o postojanju i karakteru uslovnog ekstremuma u tim tačkama rešava se izračunavanjem
znaka drugog diferencijala Lagranžove funkcije u tim tačkama, gde je drugi diferencijal dat sa :
Pri čemu su diferencijali i vezani relacijama :

i
Ukoliko je :
a) onda ima uslovni ekstremum u tim tačkama
b) onda ima uslovni minimum u tim tačkama
c) menja znak pri prolasku kroz te tačke onda one nisu tačke uslovnog
ekstremuma
160
11. DIFERENCIJALNE JEDNAČINE

11.1 POJAM DIFERENCIJALNE JEDNAČINE
Definicija: Diferencijalnom jednačinom nazivase relacija koja povezuje nezavisno promenljiv
x , nepoznatu funkciju y = f ( x ) i njene izvode y ' , y" , ⋅⋅⋅, y ( n ) ili diferencijale ( dy , d 2 y,K , d ( n ) y ):
( )
F x, y, y′, y′′,K , y ( n) = 0 .
Redom diferencijalne jednačine naziva se red najvišeg izvoda (ili diferencijala) koji se
pojavljuje udatoj jednačini.
Definicija: Rešenjem diferencijalne jednačinenaziva se n puta diferencijabilna funkcija

y = y ( x ) koja identički zadovoljava datu jednačinu za svako x iz nekog segmenta [ a, b] .
Rešiti jednačinu znači odrediti takvu vezu između promenljivih x i y , koja zadovoljava
datu jednačinu.
Kako se se jednačine obično rešavaju integracijom , rešenje se često naziva integralom

diferencijalne jednačine.
Primer 1:
y ' = cos x diferencijalna jednačina prvog reda
y ' '+3 y '+5 y = cos x diferencijalna jednačina drugog reda
Primer 2:
y ' = cos x
dy
= cos x ⇔ dy = cos x dx ⇔ ∫ dy = ∫ cos x dx ⇔ y = sin x + C
dx
Definicija: Opšte rešenje (opšti integral) diferencijalne jednačine n -tog reda je svaka funkcija
oblika
y = ϕ ( x, C1 , C2 ,K , Cn ) ,
odnosno
φ ( x, y, C1 , C2 ,K , Cn ) = 0 ,
gde su C1 , C2 ,K , Cn međusobno nezavisne konstante.
161
Definicija: Partikularno rešenje (patikularni integral) diferencijalne jednačine je svaka ona

funkcija y = y ( x ) koja se dobija iz opšteg rešenja te jednačine za odgovarajuće posebne
vrednosti integracionih konstanti. Konstante se dobijaju iz takozvanih početnih uslova koje
zadovoljava data funkcija i/ili njeni izvodi.
U ovom poglavlju su obrađene sledeće diferencijalne jednacine:
a) DIFERENCIJALNE JEDNAČINE PRVOG REDA:
- Diferencijalna jedačina sa rezdvojenim promenljivim,

- Homogena diferencijalna jednačina,
- Linearna diferencijalna jednačina,
- Bernulijeva diferencijalna jednačina.
b) DIFERENCIJALNE JEDNAČINE DRUGOG REDA:
Linearna diferencijalna jednačina sa kontantnim koeficijentima homogenog tipa,
Nehomogena linearna diferencijalna jednačina sa konstantnim koeficijentima
11.2 DIFERENCIJALNE JEDNAČINE PRVOG REDA
Definicija: Diferencijalnom jednačinom prvog reda nazivamo jednačinu oblika
F ( x, y , y ′ ) = 0 y ′ = f ( x, y ) ,
odnosno ako se ona može rešiti po y ' dobijamo tzv.normalni oblikdiferencijalne
jednačine:
y ' = f ( x, y ) .
u kojoj su x nezavisno promenljiva, y funkcija, a y ′ njen izvod.
Opšte rešenje diferencijalne jednačine prvog reda je

y = y ( x, C ) .
Partikularno rešenje ove diferencijalne jednačine je ono za koje je odrešena konstanta C = C0 iz
početnih uslova:
y = y ( x, C0 ) .
Primer: Odrediti partikularno rešenje diferencijalne jednačine
y ' = cos x ,
ako je za x = 0 , y = y (0) = 5 .
Opšte rešenje ove jednačine je y = sin x + C .
Uvrstimo li početne uslove dobije se:
162
sin(0) + C = 5 ⇒ C = 5 ,
pa je partikularno rečenje:
y = sin x + 5 .
11.2.1 DIFERENCIJALNE JEDNAČINE SA RAZDVOJENIM PROMENLJIVIM
Ako se diferencijalna jednačina prvog reda može napisati u obliku
g ( y ) dy = f ( x ) dx
kažemo da se u toj jednačini mogu promenljive razdvojiti.
Integracijom obe strane jednačine dobijamo da je:
∫ g ( y ) dy = ∫ f ( x ) dx + C .
Ova relacija daje vezu između x , y i C , pa po definiciji predstavlja opšte rešenje
diferencijalne jednačine. Treba odrediti promenljivu y kao funkciju od x .
Opšti oblik diferencijalne jednačine prvog reda kod koje se mogu razdvojiti promenljive je:
A1 ( x) B1 ( y )dx + A2 ( x) B2 ( y )dy = 0,
gde su: A1 ( x), A2 ( x), B1 ( y ), B2 ( y ), , date funkcije, gde se uz uslov A2 ( x) ≠ 0, B1 ( y ) ≠ 0, dobije
A1 ( x) B ( y)
dx = − 1 dy , odnosno
A2 ( x) B2 ( y )
A ( x) B ( y)
∫ A12 ( x) dx = −∫ B12 ( y) dy + C
Ako se zada početni uslov y ( x0 ) = y 0 , određuje se konstanta C i njoj odgovarajuće

partikularno rešenje koje zadovoljava dati početni uslov.
163
ZADACI
Rešiti diferencijalne jednačine:
1. xdx + ydy = 0 .
Rešenje:
xdx + ydy = 0 ⇔ xdx = − ydy

x2 y2
Integracijom ∫ x dx = ∫ − y dy dobijamo:= − + C1 ⇔ x 2 + y 2 = 2C1 , ali kako je
2 2
x + y ≥ 0 , pa mora biti 2C1 ≥ 0 , pa možemo staviti 2C1 = C 2 .
2 2
Znači opšte rešenje date diferencijalne jednačine glasi x 2 + y 2 = C 2 .

To je familija koncentričnih krugova sa centrom u koordinatnom početku.
y
2. y′ = , x ≠ 0.
x
Rešenje:
dy y dy dx
= ⇔ = , y ≠ 0.
dx x y x
dy dx
∫ y
=∫
x
ln y = ln x + C1 , uvedemo smenu C1 = ln C2 , C2 > 0 , dobijamo

ln y = ln x + ln C2 odakle je y = C2 x .
Stavimo C = ±C2 , pa dobijamo opšte rešenje y = Cx .
Ove integralne krive predstavljaju familiju pravih koje prolaze kroz koordinatni početak.
3. y ' = 2 y 2 x −3 , ako je x ≠ 0
Rešenje:
dy dy dx
= 2 y 2 x −3 ⇔ 2 = 2 ⋅ 3
dx y x
1 1 x2
∫ y dy = 2∫ x dx ⇔ − y = − x 2 + C ⇔ y = 1 − Cx 2
−2 −3
164
4. Odrediti ono partikularno rešenje diferencijalne jednačine (1 + x 2 ) y′ + y 1 + x 2 = xy za

koje je y ( 0 ) = 1 .
Rešenje:
(1 + x ) ddyx = y ( x −
2
)
1 + x2 ⇔
dy x − 1 + x 2 dy x dx dx
= dx ⇔ = −
y 1+ x 2
y 1+ x 2
1 + x2
dy xdx dx
∫ y = ∫ 1 + x2 − 1 + x2
(
ln y = ln (1 + x 2 ) − ln x + 1 + x 2 + ln C1
1
2
)
C1 1 + x 2 C 1 + x2
y = ,y= , C = ±C1 .
x + 1 + x2 x + 1 + x2
C ⋅1 1 + x2
Odredimo partikularno rešenje: 1 = ⇔ C = 1 ⇒ yp = .
1 x + 1+ x2
5. xy′ = y (1 + x cos x ) .
Rešenje:
y (1 + x cos x )
xy′ = y (1 + x cos x ) ⇔ y′ =
x
dy 1 + x ⋅ cos x dy  1 
= y⋅ ⇔ =  + cos x  ⋅ dx
dx x y x 
dy dx
∫ y = ∫ x + ∫ cos xdx ⇔
ln y = ln x + sin x + ln C1 ⇔ ln y − ln x − ln C1 = sin x ,
y y
ln = sin x ⇔ = esin x ⇔ y = Cxesin x , C = ±C1.
C1 x Cx
1+ y2
6. y ' = ako je x, y ≠ 0
(1 + x 2 ) xy
Rešenje:
dy 1+ y2 y dx
= ⇔ dy =
dx (1 + x ) xy 1+ y x (1 + x 2 )
2 2
165
y dx y 1 x
∫ 1+ y 2
dy = ∫
x (1 + x )
2
⇔∫
1+ y 2
dy = ∫ dx − ∫
x 1 + x2
dx
ln (1 + y 2 ) = ln x − ln (1 + x 2 ) + ln C
1 1
2 2
ln (1 + y )(1 + x ) = 2 ( ln x + ln C1 ) ⇔ ln(1 + y 2 ) (1 + x 2 ) = ln ( x 2C ) ⇔
2 2
(1 + y )(1 + x ) = x C , C
2 2 2
1
2
=C
7. y ' = tg 2 x ⋅ tg 2 y
Rešenje:
dy dy cos 2 y sin 2 x
= tg x ⋅ tg y ⇔ 2 = tg x dx ⇔
2 2 2
dy = dx ⇔
dx tg y sin 2 y cos 2 x
1 − sin 2 y 1 − cos 2 x
dy = dx
sin 2 y cos 2 x
 
1  1 
∫  sin − 1 dy = ∫ 
y  2 2
− 1  dx ⇔
 cos x 
y + ctgy = tgx − x + C
8. y′ = 2 y , y ≥ 0
Rešenje:
dy
= dx
2 y
dy
∫ 2 y = ∫ dx
y = x + C ⇔ y = (x + C)
2
Funkcija y = 0 daje singularno rešenje jer se ne može dobiti iz opšteg.
9. 2 x 2 yy′ + y 2 = 2
Rešenje:
2y dx
2 x 2 yy′ + y 2 = 2 ⇔ dy = − 2
y −22
x
2y dx
∫y 2
−2
dy = − ∫ 2
x
1
+ ln C ⇔ ( y 2 − 2 ) = Ce x , C > 0
1 2
2 ln y 2 − 2 =
x
166
Funkcije y = ± 2 su singularna rešenja jednačine.
π
10. y′ + cos ( x + 2 y ) = cos ( x − 2 y ) , y ( 0 ) =
4
Rešenje:
y′ + cos x cos 2 y − sin x sin 2 y = cos x cos 2 y + sin x sin 2 y ⇔
dy
y′ = 2sin x sin 2 y ⇔ = 2 sin x sin 2 y ⇔
dx
dy
= 2sin 2 x dx
sin 2 y
dy
∫ sin 2 y = 2∫ sin 2 x dx
 2sin y cos y 2tg y 
sin 2 y = sin 2 y + cos 2 y = 1 + tg 2 y ,
 
tg y = t , sin 2 y = 2t , dy = dt 
 1+ t2 1 + t 2 
dt
1+ t 2 1 dt
∫ 2t = 2∫ sin 2 x dx ⇔ 2 ∫ t = 2∫ sin 2 x dx ⇔
1+ t 2
1 1
ln t = − cos 2 x + C ⇔ ln tgy = − cos 2 x + C
2 2
π 1 π
Za y ( 0 ) = dobijamo ln tg = −2 cos 0 + C ⇔ C = 2 i partikularno rešenje glasi
4 2 4
1
ln tgy = − cos 2 x + 2
2
11. ( xy + x ) dx = ( x 2 y 2 + x 2 + y 2 + 1) dy
Rešenje:
x ( y + 1) dx = ( x 2 + 1)( y 2 + 1) dy
y2 +1 x
dy = 2 dx
y +1 x +1
 2  x
∫  y − 1 + y + 1  dy = ∫ x 2
+1
dx
167
y2
− y + 2 ln y + 1 = ln ( x 2 + 1) + C
1
2 2
y − 2 y + 4 ln y + 1 = ln ( x 2 + 1) + 2C , ln C1 = 2C , C1 > 0
2
C1 ( x 2 + 1) C2 ( x 2 + 1)
y − 2 y = ln
2
⇔ y − 2 y = ln
2
, C2 = ±C1
( y + 1) ( y + 1)
4 4
12. sin x sin y dx = cos x cos y dy

Rešenje:
sin y cos x
dy = dx
cos y sin x
sin y cos x
∫ cos y dy = ∫ sin x dx
ln C = ln sin x + ln cos y
C = sin x cos y , C1 = ±C
C1 = sin x cos y
13. ( y 2 + y + 1) dx + x ( x 2 − 4 ) dy = 0
Rešenje:
dx dy
=− 2
x ( x − 4)
2
y + y +1
1 A B C
= + +
x ( x − 4)
2
x x−2 x+2
1 1 1
A = − , B = ,C =
4 8 8
 1 1 1  dy
∫  4 x 8 ( x − 2 ) 8 ( x + 2 )  dx = −∫  1 2 3
 − + +
 
y+  +
 2 4
1
y+
1 1 1 2 2
− ln x + ln x − 2 + ln x + 2 + ln C = − arctg
4 8 8 3 3
2
1
1 C1 ( x 2 − 4 ) 2
y+
2 , C = ±C
ln 2
=− arctg 1
8 x 3 3
2
168
11.2.2 HOMOGENA DIFERENCIJALNA JEDNAČINA PRVOG REDA
Definicija: Jednačina y′ = f ( x, y ) zove se homogena diferencijalna jednačina ako se funkcija

f (x, y ) može predstaviti u obliku
 y
f ( x, y ) = ϕ   .
x
Uvođenjem smene, tj pomoćne nepoznate diferencijabilne funkcije u ( x ) tako da je:
y
=u tj. y = xu ,
x
svaka homogena jednačina se može svesti na jednačinu sa razdvojenim promenljivim.

 y
Naime, kako je y′ = u + xu ′ jednačina y′ = ϕ   se svodi na
 x
du
u + xu′ = ϕ ( u ) tj. x = ϕ (u ) − u ,
dx
(ϕ ( u ) − u ≠ 0 ) ,
du dx
∫ ϕ (u ) − u = ∫ x
dakle
du
∫ ϕ ( u ) − u = ln x C
Ako je sada opšte rešenje u = f ( x, C ) , dolazi se do opšteg rešenja date homogene jednačine
y = xu = xf ( x, C ) .
Ukoliko ne možemo naći eksplicitno rešenje po promenljivoj u , tada se posle izvršene

y
integracije u zameni sa i na taj način dobija traženo rešenje u implicitnom obliku.
x
ZADACI

2
y  y
1. y′ = +   .
x  x
Rešenje:
169
y
smena: = u ; u = u ( x ) y = ux ⇒ y ′ = u ′x + u .
x
du du
u ′x + u = u + u 2 ⇔ u ′x = u 2 ⇔ u ′ = ⇔ ⋅ x = u2
dx dx
du dx 1
∫ u 2 = ∫ x ⇔ − u = ln x + ln C
1 y 1 x
− = ln C x ⇔ = − ⇔ y=− .
u x ln Cx ln Cx
je opšte rešenje date diferencijalne jednačine.
2. xy ′ = 3 x 2 + y 2 + y .
Rešenje:
2
 y y
xy′ = 3 x + y + y ⇔ y′ = 3 +   + , x ≠ 0
2 2
 x x
y
smena: = u ; u = u ( x ) y = ux ⇒ y ′ = u ′x + u
x
du
u ′x + u = 3 + u 2 + u ⇔ u ′x = 3 + u 2 ⇔ ⋅ x = 3 + u2
dx
du dx
∫ 3 + u2
=∫
x
⇔ ln u + 3 + u 2 = ln x + ln C1
ln u + 3 + u 2 = ln C1 x , C = ±C1
2
y  y
u + 3 + u = Cx ⇔ + 3 +   = Cx ⇔ y + 3 x 2 + y 2 = Cx 2 .
2
x x
3. 2 xyy′ = x 2 + 3 y 2 .
Rešenje:
2 xyy′ = x 2 + 3 y 2 : xy xy ≠ 0
x2 3 y 2 x 3y 1 1 3 y
2 y′ = + ⇔ 2 y′ = + ⇔ y′ = ⋅ + ⋅
xy xy y x 2 y 2 x
x
y
x
170
1 u 1+ u2 du 1+ u2
u ′x = + ⇔ ux= ′ ⇔ ⋅x =
2u 2 2u dx 2u
dx 2u
∫ x = ∫ 1 + u 2 du
 y2  x2 + y 2
ln x = ln (1 + u 2 ) − ln C ⇔ ln x = ln 1 + 2  − ln C ⇔ ln x C = ln
 x  x2
x2 + y 2
xC1 = 2
⇔ x 2 + y 2 = C1 x3 ⇔ y 2 = x 2 ( C x − 1) .C1 = ±C
x
x+ y
4. y′ =
x− y
Rešenje:
y
1+
y' = x , u = y ⇔ y = ux ⇔ y ' = u ' x + u
y x
1−
x
1+ u du 1 + u dx 1 − u
xu '+ u = ⇔x = −u ⇔ = du ⇔
1− u dx 1 − u x 1+ u2
1 u
ln xC = ∫ du − ∫ du
1+ u 2
1+ u2
ln xC = arctgu − ln (1 + u 2 ) ⇔ ln C1 x 1 + u 2 = arctgu , C1 = ±C
1
2
y
arctg
C1 x 1 + u 2 = e arctgu ⇔ C1 x 2 + y 2 = e x
5. x 2 y 2dx + xydy = 0 .
Rešenje
dy 1 y
x 2 y 2 dx + xydy = 0 ⇔ x 2 y 2 + xy = 0 ⇔ + + y′ = 0
dx y x
x
y
x
1 1 du 2u 2 + 1
+ u + u ′x + u = 0 ⇔ u ′x = −2u − ⇔ ⋅x = −
u u dx u
171
⇔ ln x = − ln ( 2u 2 + 1) − ln C1
dx udu 1
x ∫
= −∫ 2
2u + 1 4
1 1 1 1 − Cx 6
C1 x = ⇔ Cx 4 = 2 ⇔ 2 y 2
+ x 2
= ⇔ y 2
= .
2u 2 2 y + x2 Cx 4 2Cx 4
4 +1
x2
6. (x 2
+ y 2 ) dx + x 2 dy = 0
Rešenje:
2
( x + y ) dx + x dy = 0 ⇔ x + y + x ddyx = 0 ⇔ 1 +  xy  + y′ = 0

2 2 2 2 2 2
y
smena: = u ; y = ux ⇒ y ′ = u ′x + u .
x
1 + u 2 + u ′x + u = 0 ⇔ u ′x = − ( u 2 + u + 1) ⇔
du dx
=−
u + u +1
2
x
du dx du dx
−∫ = ∫ ⇒ −∫ =∫ ⇔
( )
u + u +1
2
x 2
 
2
x
u + 1 + 3 
2  2 
− 2 arctg 2u + 1 = ln x + ln C
3 3
y
2u + 1 3 2 ⋅ +1 3
arctg =− ln C x ⇔ arctg x =− ln C1 x, C1 = ±C
3 2 3 2
2y + x 3
arctg =− ln Cx .
3x 2
7. (x 2
− 3 y 2 ) dx + 2 xydy = 0 .
Rešenje:
(x 2
− 3 y 2 ) dx + 2 xydy = 0 ⇒
x
y
y dy 1
− 3 + 2 = 0 ⇒ + 2 y′ = 0 .
x dx y
x
y
x
1 1 u2 −1
− 3u + 2u ′x + 2u = 0 ⇒ 2u ′x = u − ⇒ 2u ′x =
u u u
172
u 2 − 1 du u2 −1
⇒ u ′x = ⇒ ⋅x =
2u dx 2u
dx 2u dx d(u 2 − 1)
∫ x ∫ u2 −1
= d u ⇒ ∫ x ∫ u2 −1
=
ln x + ln C1 = ln u 2 − 1 , u 2 − 1 = x ⋅ C1 , u 2 − 1 = Cx , C = ±C1 ⇒ u 2 = Cx + 1
y2
2
= Cx + 1 ⇒ y 2 = Cx3 + x 2
x
8. (y+ )
x2 + y2 d x = x d y .
Rešenje:
(y+ )
x2 + y2 d x = x d y
2 2
y  y dy y  y
+ 1+   = ⇒ + 1 +   = y′
x x dx x  x
y
x
u + 1 + u 2 = u ′x + u
du du
1 + u 2 = u ′x ; u ′ = ⇒ 1+ u2 = ⋅x
dx dx
dx du
∫ x
=∫
1+ u 2
⇒ ln x + ln C = ln u + u 2 + 1
2
y  y
xC = u + u + 1 ⇒ xC =
2
  + 1 ⇒ Cx = y + y + x .
2 2 2
x x
9. ( 3x + y ) y′ = x + 3 y .
Rešenje:
( 3x + y ) y′ = x + 3 y ⇒  3 +
y y
 y′ = 1 + 3
 x x
y y
1+ 3⋅ 1+ 3⋅
x⇒ d y x
y′ = =
y d x y
3+ 3+
x x
y
x
173
1 + 3u 1 + 3u 1 + 3u − 3u − u 2 du 1− u2
u ′x + u = ⇒ u ′x = − u ⇒ u ′x = ⇒ x=
3+ u 3+ u 3+ u dx 3+ u
dx 3+u dx du udu
⇒∫
x ∫ 1− u2
du ⇒ ∫ = 3∫
1− u2 ∫ 1− u2
= +
x
1 A B
= + ⋅ (1 − u ) ⋅ (1 + u ) ⇒
(1 − u )(1 + u ) 1 − u 1 + u
1 = A (1 + u ) + B (1 − u )
  1
1= u{A− B+ {
A+ B ⇒ A = B =
 0  1 2
1 d (1 − u )
2
dx du
∫ x ∫ 1− u2 2 ∫ 1− u2
= −
3 1+ u 1
ln x + ln C = ln − ln 1 − u 2
2 1− u 2
(1 + u ) 1 (1 + u )
3 2
1
ln Cx = ln ⇒ ln Cx = ln
2 (1 − u ) (1 + u )
4
2 (1 − u ) 4
y
1+
1+ u 1+ u x , Cx = x+ y
ln Cx = ln ⇒ Cx = , Cx =
( )− ( )−
2 2 2 2
1 u 1 u  y   y
 1 −  x 1 − 
 x  x
x+ y
2
 y
x + y = Cx 2  1 −  , x + y = C ( x − y ) ⇒ ( x − y ) =
2 2
.
 x C
y
10. xy′ = y ln .
x
Rešenje:
y y y
xy ′ = y ln ⇔ y ′ = ln .
x x x
y
smena: = u ; y = ux ⇒ y ′ = u ′x + u .
x
u ′x + u = u ln u ⇒ u ′x = u ln u − u ⇔
du dx
u ′x = u ( ln u − 1) ⇔ = ⇔
u ( ln u − 1) x
dx du
∫ =∫ , {t = ln u − 1}
x u ( ln u − 1)
ln x + ln C = ln ( ln u − 1) ⇔ ln C1 x = ln ( ln u − 1) ⇔
174
y y
C1 x = ln u − 1 ⇔ C1 x + 1 = ln u ⇔ C1 x + 1 = ln ⇔ = eC1x +1 ⇔
x x
y = xeC1x +1 .
 y

11. xy′ − y = x 1 + e x  , x ≠ 0 i y (1) = 0
 
Rešenje:
y
y
y′ − = 1+ e x
x
y
smena: = u ; y = ux ⇒ y ′ = u ′x + u .
x
du dx
u + xu ′ − u = 1 + eu ⇔ =
1+ e u
x
 dt 
1 + e = t , e du = dt , du =
u u

 t − 1
dt dx  1 1 dx
= ⇔ −  dt =
t ( t − 1) x  t −1 t  x
 1 1 dx
∫  t − 1 − t  dt = ∫ x
t −1 t −1 t −1
ln = ln x + ln C ⇔ = xC⇔ = xC1
t t t
eu xC1 xC1
= xC1 ⇔ eu = ⇔ u = ln ⇔
1+ e u
1 − xC1 1 − xC1
y xC1 xC1
= ln ⇔ y = x ln
x 1 − xC1 1 − xC1
C 1
Iz početnog uslova dobijamo 0 = 1 ⋅ ln ⇔C= .
1− C 2
x
Partikularno rešenje glasi y = x ln
2− x
y
12. xy '− y = xtg
x
y y y
Deobom date jednačine sa dž , dobijamo y '− = tg smena z = ⇒ y = zx ⇒ y ' = z ' x + z
x x x
y y dz dz dx
y '− = tg ⇒ z ' x + z − z = tgz ⇒ x = tgz ⇒ =
x x dx tgz z
175
cos z dx y
∫ sin z dz = ∫ x
⇒ ln sin z = ln x + ln c ⇒ sin z = xc ⇒ sin = xc
x
π  1
Ako je y  = 1 ⇒ c =
6 2
y x
Pa je partikularno rešenje sin =
x 2
y
13. xy '− y = y ln
x
y y y
Deobom date jednačine sa dž dobijamo y '− = ln ,
x x x
y
Smena z = ⇒ y = zx ⇒ y ' = z ' x + z
x
dz dz dx
z ' x + z − z = z ln z ⇒ z ' x = z ln z ⇒⇒= z ln z ⇒ =
dx z ln z x
smena (lnz=t ) ln ln z = ln xc ⇒ ln z = c1 x ⇒ z = e ⇒ y = xe
c1 x c1 x
Iz y(1)=e ⇒ c=1
14. x 2 y ' = y ( x + y )
Deobom jedačine sa x 2 dobijamo
2
y  y y
y '− =   i uvođenjem smene u = ⇒ y = ux ⇒ y ' = u ' x + u
x  x x
du du dx 1 x x
x = u2 ⇒ 2 = ⇒ − = ln x + c ⇒ − = ln x + c ⇒ y = −
dx u x u y ln x + c
Ako je y (1) =
1
⇒ c = − ln 2
ln 2
x
Pa je partikularno rešenje y = −
x
ln
2
176
11.2.3 LINEARNA DIFERENCIJALNA JEDNAČINA PRVOG REDA
Definicija: Linearnom diferencijalnom jednačinom prvog reda nazivamo jednačinu
y′ + f ( x ) y = g ( x )
koja je linearna u odnosu na funkciju y ( x ) i njen izvod. f ( x ) i g ( x ) su zadate neprekidne

funkcije.
Teorema: Opšte rešenje linearne diferencijalne jednačine je:
− f ( x ) dx  ∫ f ( x )dx dx + C  .
y=e ∫  ∫ g ( x ) e

Dokaz
Predpostavimo da se rešenje može napisati u obliku y = u ( x ) ⋅ v ( x ) . Tada je y ′ = u ′v + u v′ . Ako
ovo uvrstimo u polaznu jednačinu dobijamo u′v + u v′ + f ( x ) u ⋅ v = g ( x )
u v′ + v ( u ′ + f ( x ) u ) = g ( x )
Ako pretpostavimo da je u′ + f ( x ) ⋅ u = 0 , imamo u v′ = g ( x ) .
Problem se svodi na rešavanje sistema jednačina u′ + f ( x ) ⋅ u = 0 i u v′ = g ( x ) iz kojih
računamo u i v . Dakle:
u′ + f ( x ) ⋅ u = 0
du
= − f ( x ) dx
u
du
∫ u = −∫ f ( x ) dx
ln u = − ∫ f ( x ) dx
− f ( x ) dx
u=e ∫
− f ( x ) dx
e ∫ v′ = g ( x )
f ( x ) dx
v′ = g ( x ) e ∫
f ( x ) dx
v = ∫ g ( x ) e∫ dx + C
− f ( x ) dx  ∫ f ( x )dx dx + C  .
Rešenje po y glasi y = e ∫  ∫ g ( x ) e 
Napomena: Integraciona konstanata C sadrži u sebi i konstantu koju smo dobili integracijom
promenljive u .
177
ZADACI
y
1. y '+ = sin x
x
Rešenje:
1
Kako je f ( x ) = , g ( x ) = sin ( x )
x
 
(∫ e )
dx dx
y = e ∫ x  ∫ e ∫ x sin x dx + C  = e − ln x
− ln x
sin x dx + C =
 
1
x ∫
( x sin x dx + C )
Za x > 0 , dobijamo
1 sin x C
y = (sin x − x cos x + C ) = − cos x + +
x x x
Za x < 0 , dobijamo
1 sin x C sin x C1
y = − ( − sin x + x cos x + C ) = − cos x + − = − cos x + + .
x x x x x
Iz ovoga primera vidimo da nije potrebno koristiti apsolutnu vrednost zato što sve promene
znaka apsorbuje integraciona konstanta.
1 sin x C
y = (sin x − x cos x + C ) = − cos x + +
x x x
je opšte rešenje polazne diferencijalne jednačine.
2. ( )
y '+2 y − x 2 + 2 x = 0 , y ( 0 ) =
3
4
Rešenje:
y '+ 2 y = x 2 + 2 x
f ( x ) = 2, g ( x ) = x 2 + 2 x
y = e −2 x (∫ e (x
2x 2
+ 2 x ) dx + C )
178
u = x 2 + 2 x , du = 2 x + 2 
  1 2
∫ e ( x + 2 x ) dx = dv = e2 x dx , v = 1 e2 x  = 2 ( x + 2 x ) ⋅ e − ∫ ( x + 1) ⋅ e dx =
2x 2 2x 2x
 
 2 
u = x + 1, du = dx 
  1 2
1 2 x  = ( x + 2 x ) ⋅ e − ( x + 1) e + e
2x 1 2x 1 2x

dv = e dx , v = 2 e  2
2x
2 4
 
y = e −2 x  C + e 2 x ( 2 x 2 + 2 x + 3)  = e −2 x C + ( 2 x 2 + 2 x + 3)
1 1
 4  4
3. y′ + y = sin x
Rešenje:
f ( x ) = 1 , g ( x ) = sin x
y = e ∫ ⋅  ∫ sin x ⋅ e ∫ dx + C  = e− x ⋅  ∫ e x sin xdx + C 

− dx dx
 
 x e x ( sin x − cos x ) 
 ∫ e sin xdx = 
 2 
 e x ( sin x − cos x )  C sin x − cos x
y = e − x C + = x + .
 2  e 2
4. y ′ + y sin x = sin x .
Rešenje
f ( x ) = sin x , g ( x ) = sin x
− sin x d x 
y=e ∫ ∫ sin x d x d x + C  = ecos x  sin x ⋅ e− cos x d x + C  = t = − cos x  =
 ∫ sin x ⋅ e  ∫  dt = sin xdx  je opšte
 
= ecos x e − cos x + C  = 1 + C ⋅ ecos x
rešenje polazne diferencijalne jednačine.
5. y ′ + y ⋅ tgx = sin x .
Rešenje:
f ( x ) = tgx , g ( x ) = sin x
179
− tgx dx 
y=e ∫ ⋅ C + ∫ sin x ⋅ e ∫ dx  ,
tgx dx
 
∫ tgxdx = − ln cos x ;
−1
 1 
y = eln ( cos x ) ⋅  ∫ sin x ⋅ eln ( cos x ) dx + C  = cos x ⋅  ∫ sin x ⋅ dx + C 
   cos x 
= cos x ⋅  ∫ tgxdx + C  = cos x ⋅ C − ln ( cos x ) 
6. xy′ − y = x5 .
Rešenje:
y
y′ − = x4
x
1
f ( x ) = − , g ( x ) = x4
x
∫  
dx dx
−∫  1 
y = e x ⋅  ∫ x 4 e x dx + C  eln x ⋅  ∫ x 4 e− ln x dx + C  = x ⋅  ∫ x 4 dx + C  =
   x 
 
 x4  x5
x ⋅ C +  = Cx +
 4 4
7. xy′ + 2 y = e x .
2
Rešenje:
y 1 x2
y′ + 2 = e
x x
2 1 2
f ( x ) = , g ( x ) = ex
x x
− ∫ dx  e   e x 2ln x 
2 2
2 x 2
∫ dx
∫ ∫
−2ln x
y=e x
e dx + C  = e
x
e d x + C =
 x   x 
1  ex 2  1
2
1  1 x2 
⋅ ∫ +  = 2 ⋅  ∫ x ⋅ e dx + C  = 2 ⋅  e + C 
x2
2  x d x C
x  x  x x 2 
8. xy ′ − y = x ln x .
180
Rešenje:
y
y′ − = ln x
x
1
f ( x ) = − , g ( x ) = ln x
x
dx  
 1
∫  − x  d x
1
y=e ∫ x
⋅  ∫ ln x ⋅ e d x + C  = eln x ⋅  ∫ ln x ⋅ e − ln x d x + C  =
 
 ln x   ln 2 x 
x ⋅ ∫ d x + C  = x ⋅ C +
 x   2 
9. y′ ⋅ sin x − y ⋅ cos x = − cos 2 x
Rešenje:
cos 2 x
y′ − ctgx ⋅ y = −
sin x
,
cos 2 x
f ( x ) = −ctgx , g ( x ) = −
sin x
ctgxdx  cos x − ∫ ctgxdx 
2
y = e∫ ⋅ C − ∫ ⋅e dx  , ∫ ctgxdx = ln sin x
 sin x 
 cos 2 x − ln ( sin x ) 
y = eln ( sin x ) ⋅ C − ∫ e dx  =
 sin x 
 cos 2 x 1 
sin x ⋅ C − ∫ ⋅ dx  =
 sin x sin x 
 1 − sin 2 x   dx 
sin x ⋅ C − ∫ 2
dx  = sin x ⋅ C − ∫ 2 + ∫ dx 
 sin x   sin x 
y = sin x ⋅ [C + ctgx + x ]
( )
10. y + x 3 sin x dx − xdy = 0
Rešenje:
(y+ x 3
sin x ) − xy ' = 0 ⇔ y′ −
y
x
= x 2 sin x
1
f ( x) = − , g ( x ) = x 2 sin x
x
181
 − ∫ dxx 2 
( ) ( )
dx
∫
y = e ∫e
x
x sin x dx + C  = eln x ∫ e − ln x x 2 sin x dx + C = x ∫ x sin x dx + C =
 
u = x , du = dx


( )
 = x − x cos x + ∫ cos x dx + C = x ( − x cos x + sin x + C )
dv = sin xdx , v = − cos x 
π  2
Ako je y   = 1 ⇒ C = − 1
2 π
2 
Partikularno rešenje y p = x  − 1 − x cos x + sin x 
π 
11. y '+ y sin x = 2 xe cos x

Rešenje:
f ( x ) = sin x , g ( x ) = 2 xecos x
− sin xdx 
y=e ∫  2∫ e



( ∫ ) ( ∫ )
∫ sin xdx x ecos x dx + C  = ecos x 2 e− cos x ecos x x dx + C = ecos x 2 xdx + C =
ecos x ( x 2 + C )
12. y − x 2 y′ = 1 + xy′
Rešenje:
y′ ( x + x 2 ) − y = −1
1 1
y′ − y =−
x+ x 2
x + x2
1 1
f ( x) = − , g ( x) −
x+ x 2
x + x2
∫ x + x2  
dx 1
−∫ 1
e  C − ∫ e x + x2
− dx + C  =
 x + x2 
 dx 1 1  x 
∫ = ∫ −  dx = ln x − ln ( x + 1) = ln 
 x ( x + 1)  x x +1 x + 1 

ln
x
− ln
x
1  x  x +1 1 
e 

C − ∫
x +1
e x +1
x+ x 2
dx  =
 x +1
 C − ∫ dx  =
x x ( x + 1) 
x  dx  x  1  xC 1
C − ∫ 2  = C +  = +
x +1 x  x +1 x  x +1 x +1
182
13. x 2 y′ + xy − 8 x 2 cos 2 x = 0
Rešenje:
1
y′ + ⋅ y = 8cos 2 x
x
1
f ( x ) = , g ( x ) = 8cos 2 x
x
 
( )
dx dx
−∫ ∫
y = e x  C + ∫ 8cos 2 x ⋅ e x dx  = e− ln x C + ∫ 8 cos 2 x ⋅ eln x dx =
 
1
x
( ) 1
C + 8∫ x ⋅ cos 2 x dx =  C + 8∫ x ⋅
x
1 + cos 2 x 
2
dx  =

1
x
( ) ( 1
C + 4 ∫ ( x + x ⋅ cos 2 x ) dx = C + 2 x 2 + 4 ∫ x cos 2 x dx =
x
)
 u = x , du = dx  
 x cos 2 x dx =   1 1 
∫ 
dv = cos 2 x dx , v =
1
sin 2 x
 = x ⋅ sin 2 x − ∫ sin 2 x dx = 
2 2
  2  
1 
 x ⋅ sin 2 x + 1 cos 2 x 
2 4 
1 1 1  C 1
 C + 2 x + 4  x ⋅ sin 2 x + cos 2 x   = + 2 x + 2sin 2 x + cos 2 x
2
x 2 4  x x
14. y′ = 2 ( 2 x − y ) , y ( 0 ) = 1
Rešenje:
y′ + 2 y = 4 x
f ( x ) = 2, g ( x ) = 4 x
−2 dx

2 dx

( )
y = e ∫  C + 4 ∫ xe ∫ dx  = e −2 x C + 4 ∫ xe 2 x dx =
 u = x , du = dx  
   1 2x 1 2x 1 2x 1 2x 
 ∫ xe dx =  1 2 x  = xe − ∫ e dx = xe − e 
2x
  dv = e 2x
dx , v = e 2 2 2 4 
 2  
 1 1 
= e−2 x  C + 4  xe 2 x − e2 x   = Ce −2 x + 2 x − 1
 2 4 
Ako je y ( 0 ) = 1 ⇒ C = 2
183
Partikularno rešenje je y p = 2e −2 x + 2 x − 1
15. y′ + 2 xy = x3 , y (1) = 1
Rešenje:
f ( x ) = 2 x , g ( x ) = x3

2 xdx

2
(
y = e ∫  C + ∫ x 3e ∫ dx  = e − x C + ∫ x 3e x dx =
−2 xdx 2
)
 u = x , du = 2 xdx
2
 
 3 x2   1 2 x2 1 2 x2 1 x2 
 ∫ x e dx =  1 x2  = x e − ∫ xe dx = x e − e 
x2
dv = xe dx , v = e  2
x2
 2 2 
  2  
2  1 1 2 x2 1
e− x  C + x 2 e x − e x  = Ce− x + −
2 2
 2 2  2 2
Ako je y (1) = 1 ⇒ C = e
Partikularno rešenje je
− x2 x2 1
yp = e + −
2 2
π 
16. y′ + y ⋅ ctgx = 5ecos x , y   = −4
2
Rešenje:
f ( x ) = ctgx , g ( x ) = 5ecos x
y=e ∫
− ctgx dx  cos x ∫ ctgxdx
 C + 5∫ e e
 
( )
dx  = e − ln sin x C + 5∫ ecos x eln sin x dx =
 t = cos x 
1
sin x
( )
C + 5∫ ecos x sin x dx =  ∫ ecos x sin x dx = 
 dt = − sin x dx 

 = −e  =
cos x

1
sin x
( C − 5 ⋅ ecos x )
π 
Ako je y   = −4 ⇒ C = 1
2
Partikularno rešenje je
yp =
1
sin x
(1 − 5 ⋅ e cos x )
184
17. y′ cos 2 x + y = 1 , y ( 0 ) = 0
Rezultat:
y p = 1 − e −tgx
18. xy′ + y = x 3 + x
Rezultat:
1 1
y =  x3 + 2 x + C 
4 x
11.2.4 BERNULIJEVA DIFERENCIJALNA JEDNAČINA
Na linearne jednačine se svode i jednačine složenijeg oblika, kao recimo tzv. Bernulijeva
jednačina
y′ + f ( x ) y = g ( x ) y n , n ∈ N , n ≠ 0, n ≠ 1 .
Za n = 0 predstavlja linearnu jednačinu.
Za n = 1 jednačinu u kojoj se promenljive mogu razdvojiti.
Jednačina se svodi na linearnu deobom jednačine sa y n
y ' f (x )
+ = g (x )
y n y n −1
1
ako se uvede smena z = n −1 = y1− n , gde je z = z ( x ) nova funkcija. Kako je
y
1
z ′ = (1 − n ) n ⋅ y′
y
jednačina postaje
z'
+ f ( x) ⋅ z = g ( x)
1− n
z′ + (1 − n ) f ( x ) ⋅ z = (1 − n ) g ( x ) linearna.
čije opšte rešenje nalazimo na već pokazani način.

1
U praksi jednačina se rešava uvođenjem smene y = z 1−n .
Vraćanjem smene nalazimo opšte rešenje polazne diferencijalne jednačine.
185
ZADACI
1. Odrediti ono partikularno rešenje difenencijalne jednačine xy ′ + y + xy 2 = 0 za koje je

y (1) = 1 .
Rešenje:
Ako datu jednačinu podelimo sa x ≠ 0, dobijamo:
1
y′ + y = − y2 .
x
Ovo je Bernulijeva diferencijalna jednačina.
Da bismo je rešili, uvodimo novu funkciju z smenom y = z −1 .
Odavde je y′ = − z −2 ⋅ z ′ pa data jednačina postaje

1 −1
− z −2 ⋅ z ′ + z = − z −2 ,
x
odnosno posle deljenja sa − z −2 ≠ 0 , dobijamo linearnu diferencijalnu jednačinu po z :
1
z′ − z =1.
x
Opšte rešenje ove jednačine je:
∫x  
dx dx
−∫  dx 
z = e  C + ∫ e x dx  = x  C + ∫  = x ( C + ln x ) ,
   x 
1
y= , pa zamenom dobijamo opšte rešenje date jednačine
z
1
y= .
x ( C + ln x )
1
Kako je y (1) = 1, biće 1 = ⇒ C = 1,
C
pa je traženo rešenje za zadati početni uslov
1
y= .
x (1 + ln x )
2. Naći opšte rešenje jednačine y′ + y = xy 5 .
Rešenje:
186
1 1
−
y = z 1−5 ⇒ y = z 4
1 − 1 −1 1 −5
y′ = − z 4 z ′ ⇒ y′ = − z 4 ⋅ z′ .
4 4
Zamenom u polaznu jednačinu dobijamo:
1 − 54 −
1
−
5
1 − 54
′
− z z + z = xz : − z
4 4
4 4
z′ − 4 z = −4 x
( )
z = e 4 x C − 4∫ xe−4 x dx = Ce4 x + x +
1
4
1
Kako je y −4 = z ⇔ y = ± 4
,
z
opšte rešenje polazne diferencijalne jednačine je:

1
−
 1 4
y = ±  Ce 4 x + x +  , gde je C proizvoljna konstanta.
 4
3. xy ′ − y = 2 y 2 x ln x , y (1) = 1 .
Rešenje:
Deljenjem ove jednačine sa x ≠ 0 dobijamo
1
y ′ − y = 2 y 2 ln x .
x
Uvodimo smenu
y = z −1 ⇒ y ′ = − z −2 z ′
pa dobijamo
1
− z −2 ⋅ z ′ − u −1 = 2 z −2 ln x .
x
1
z ′′ + z = −2 ln x .
x
Opšte rešenje ove jednačine je
( ) ( )
−∫
dx
 ∫
dx
 1
z = e x  C − 2∫ e x ln x d x  = e − ln x C − 2∫ eln x ln x d x = C − 2∫ x ln x d x ;
  x
 dx
u = ln x ⇒ d u = x  x 2 x x2 x2
∫ x ln x d x =  2  = ln x − ∫2 d x = ln x − .
d v = x d x ⇒ v = x  2 2 4
 2 
1 x2 
z =  C − x 2 ln x +  ,
x 2
187
−1
 x2 
−1
pa je opšte rešenje date jednačine y = z = x  C − x 2 ln x +  .
 2
1
Ako je. y (1) = 1 , C = .
2
−1
1 x2 
y p = x  − x 2 ln x +  je partikularno rešenje diferencijalne jednačine.
2 2
4. y '+ xy = xy 3
Rešenje:
1
− 1 −3
smena y = z 2
, y′ = − z 2 ⋅ z ′
2
3 1 3
1 − − −
− z 2 z ′ + xz 2 = z 2
2
z ′ − 2 xz = −2 x
2
( 2
)
z = e x C − 2∫ e− x xdx = e x C + e− x = 1 + Ce x
2
( 2
) 2
vraćanjem smene dobijamo opšte rešenje je polazne diferencijalne jednačine.

1
y= .
1 + ce x
2
( )
2
5. y '−9 x 2 y = x 5 + x 2 y 3
Rešenje:
1
2
1−
smena y=z 3
= z 3 , y′ = 3 ⋅ z 2 z′
3z 2 z′ − 9 x 2 z 3 = ( x5 + x 2 ) z 2
smena
(
1 5
z′ − 3x 2 z =
3
x + x2 )
x3 
z = e C + ∫

x 5 + x 2 − x3  x3 
3
e dx  = e  C +
 
1
3
(∫ x e
5 − x3 3
) 
dx + ∫ x 2e − x dx  =

x3 2
z = Ce x − − .
3
9 9
3
 x3 2 
y =  Ce x − −  je opšte rešenje polazne diferencijalne jednačine.
3
 9 9
188
2
Ako je y ( 0 ) = 0 , C =
9
3
2 x3 2 
y p =  e x 3 − −  je partikularno rešenje diferencijalne jednačine.
9 9 9
6. x 3 y 2 + xy = y '
Rešenje:
y '− xy = x3 y 2
1
smena y = z = z −1 , y′ = − z −2 z′
1− 2
z + xz = − x 3
x2  x2 
−
z = e  C − ∫ x ⋅ e 2 dx  =
2 3
 
 
 x2 u = x 2 , du = 2 xdx  x2 x2 x2 x2 
 3 2   
 ∫ x ⋅ e dx =  x2  = x e − 2 ∫ xe dx = x e − 2e 2 
2 2 2 2
parcijalna x2
2
 dv = xe 2 dx , v = e 2  
 x2 x  2 2 2
x x
− −
z = e  C − x 2 e 2 + 2e 2  = Ce 2 − x 2 + 2
2
 
 
Ako je y (1) = 1 C = 0
1
yp = je partikularno rešenje.
2 − x2
1
7. y '− y − x2 y = 0
x
Rešenje:
1
y '− y = x2 y
x
1
1
1−
y=z 2
= z 2 , y′ = 2 ⋅ z ⋅ z′
1 1 1
2 zz ′ − z 2 = x 2 z ⇔ z ′ − z = x2
x 2x 2
ln x  
1 1
   1 5
2
− ln x x 1 1
z = e 2  C + ∫ e 2 ⋅ dx  = x  C + ∫ x xdx  = x  C + x  = C x + x3
 2   2   5  5
2
 1 
y =  C x + x3 
 5 
189
1
Ako je y (1) = 0 , C = −
5
1 1
yp = x + x 3 je partikularno rešenje.
5 5
8. xy′ + y = x3 y 6
Rešenje:
1
y′ + y = x 2 y 6
x
1 1
− 1 −6
y = z 1−6 = z 5 , y′ = − ⋅ z 5 ⋅ z ′
5
6 1 6
1 − 1 − −
− ⋅ z 5 ⋅ z′ + z 5 = x 2 z 5
5 x
5
z ′ − z = −5 x 2
x
(
5 5
) 
 x
1 


 x
1 
z = eln x C − 5∫ x 2 e − ln x dx = x 5  C − 5∫ x 2 5 dx  = x5  C − 5∫ 3 dx  =

.
 5  5
x5  C + 2  = Cx5 + x3
 2x  2
9. y′ − y = xy 5
1 1
Rezultat 4 = − x + + Ce −4 x :
y 4
10. y′ − y = xy 2
1
Rezultat y =
1 − x + Ce − x
190
11.3 DIFERENCIJALNE JEDNAČINE DRUGOG REDA
11.3.1 LINEARNA DIFERENCIJALNA JEDNAČINA SA KONSTANTNIM

KOEFICIJENTIMA
Opšti oblik linearne diferencijalne jednačine drugog reda sa konstantnim koeficijentima ima
oblik:
y"+ ay '+by = f ( x )
11.3.2 HOMOGENA LINEARNA DIF. JEDNAČINA SA KONSTANTNIM

KOEFICIJENTIMA
Ako je u opštem obliku linearne diferencijalne jednačine drugog reda f(x) = 0, dobije se
homogena linearna dif. jednačina drugog reda:
y"+ ay '+by = 0
Za dva partikularna rešenja ove jednačine y1 i y2, kaže se da obrazuju fundamentalni nsistem
rešenja (da su linearno nezavisna rešenja), ako njihov količnik nije konstanta y2/y1 ≠ const.
Postupak rešavanja
Potražimo partikularno rešenje u obliku y = e kx gde je k- konstanta koju treba

odrediti.Sledi:
y ' = kekx , y" = k 2ekx ,

Zamenom y" , y ' i y u polaznu jednačinu dobije se:
e kx (k 2 + ak + b) = 0 kako je za konačne vrednosti argumenta ekx ≠ 0 to je:
k 2 + ak + b = 0 karakteristična jednačina lin.hom.dif.jenačine sa konst.koef.
Oblik rešenja homogene linearne diferencijalne jednačine drugog reda zavisi od rešenja
karakteristične (kvadratne) jednačine pa zato postoje tri slučaja.
a) Diskriminanta D>0, k1 i k2 su realni i različiti. Tada je rešenje dif.jednačine:
y = C1e k1 x + C2e k 2 x
Primer 1. Rešiti diferencijalnu jednačinu y"+3y'-10y=0.
191
− 3 ± 32 + 40
k2+3k-10=0, ⇒ k12 = ⇒ k1 = 2, k2 = −5 , pa je traženo rešenje:
2
y = C1e 2 x + C2e −5 x .
b) Diskriminanta D=0, k1=k2=k, rešenja su međusobno jednaka(dvostruko rešenje) i realna:
y = (C1 + C2 x)ekx
Primer 2. Rešiti diferencijalnu jednačinu y"-2y'+y=0.
k2-2k+1=0, k1=k2=k=1, pa je traženo rešenje
y = (C1 + C2 x)e x
c) Diskriminanta D<0, k1 i k2 su konjugovano kompleksni k12=α ± i β.Oblik reš. je:
y = eαx (C1 cos βx + C2 sin βx)
Prime r 3. Rešiti diferencijalnu jednačinu y"+4y'+13y=0.
k2+4k+13=0, k1=-2+3i, k2=-2-3i, tj, α=-2, β=3, pa je rešenje date jednačine:
y = e −2 x (C1 cos 3x + C2 sin 3x)
Za određivanje vrednosti konstanti C1 i C2, zadaju se dva tzv, početna uslova iz kojih se
formiraju dve jednačine i odrede ove konstante.
11.3.3 NEHOMOGENA LINEARNA DIF. JEDNAČINA DRUGOGREDA SA

KONSTANTNIM KOEFICIJENTIMA
y"+ ay '+by = f ( x )
Rešanja ove diferencijalne jednačine se nalaze prema teoremi (koju ovde navodimo bez
dokaza):
Opšte rešenje linearne diferencijalne jednačine drugog reda jednako je zbiru partikularnog
rešenja yp te jednačine i općteg rešenja odgovarajuće homogene jednačine yh.
y = yh + y p
yp - partikularno rešenje koje zavisi od oblika funkcije f(x)

yh – rešenje homogene jednačine (f(x)=0).
192
U tehničkim sistemima koji se opisuju ovakvom jednačinom partikularno rešenje se naziva

prinudno. Isto tako prinudno rešenje yp, ima oblik prinude tj. oblik funkcije f(x).
10 slučaj f ( x) = Pn ( x) ⋅ emx , Pn(x)- polinom n-tog stepena. Partikularno rešenje je:
y p = xα Qn ( x) ⋅ emx , gde je Q(x) – polinom istog stepena kao i Pn(x).

Razlikuju se dva oblika rešenja zavisno od toga da li je m-rešenje karakteristične jednačine:
a) m-nije rešenje karakteristične jednačine, tada je α=0,

y p = Qn ( x) ⋅ emx
b) m-jeste koren karakteristične jednačine, tada je α-stepen višestrukosti tog rešenja,
α
y p = x Qn ( x) ⋅ emx
Primer 4. Rešiti diferencijalnu jednačinu y"+2y=x2+1.
U jednačini funkcija f(x) je polinom drugog reda pa partikularno rešenje mora biti oblika
polinoma drugog reda yp=a2 x2+a1 x+a0. Primećujemo da je m=0, m ≠ k , pa je i α=0.
Postupak rešavanja:
1-korak.
Nađemo homogeno rešenje jednačine

y"+2y=0
k2+2=0,
k1= i 2 , k2=-i 2 ,
yh = C1 cos 2 x + C2 sin 2 x
2-korak.
Tražimo partikularno rešenje u obliku polinoma drugog reda(takvo je f(x))

y p = a2 x 2 + a1 x + a0
y 'p = 2a2 x + a1
y"p = 2a2
Ove vrednosti uvrstimo u zadatu nehomogenu jednačinu i dobijemo:
y"p + 2 y p = x 2 + 1
2a2 + 2( a2 x 2 + a1 x + a0 ) = x 2 + 1
2a2 x 2 + 2a1 x + 2a2 + 2a0 = x 2 + 1
Izjednačavanjem odgovarajućih koeficijenata leve i desne strane jednačine dobije se:
193
2a2 =1
2a1 =0
2a2+2a0 =1
a2 = 1 , a1 =0, a0 = 0.
2
partikularno rešenje je:
1 2
yp = x
2
Rešenje date nehomogene diferencijalne jednačine je:
y = yh + y p
1 2
y = C1 cos 2 x + C 2 sin 2 x + x .
2
20 slučaj f ( x) = a1 cos nx + b1 sin nx
Razlikuju se dva oblika rešenja u zavisnosti da li je ± ni rešenje karakteristične jednačine ili

nije:
a) y p = ϕ ( x) = C1 cos nx + C2 sin nx , ± ni - nije rešenje karakteristične jednačine,
b) y p = ϕ ( x) = x(C1 cos nx + C2 sin nx) , ± ni - jeste rešenje karakteristične

jednačine.
Primer 5. Rešiti diferencijalnu jednačinu y"-6y'+25y=2sinx+3cosx.
Opet je rešenje jednako zbiru homogenog i partikularnog y = yh+yp

Ovde je n=1, a rešavanjem karakteristične jednačine dobije se:
k 2 − 6k + 25 = 0
k12 = 3 ± 4i = α ± β i
yh = e3 x ( A cos 4 x + B sin 4 x)
Partikularno rešenje tražimo (pošto je n=1 ≠ β = 4 ) u obliku:
y p = C1 cos x + C2 sin x
y ' p = −C1 sin x + C2 cos x
y" p = −C1 cos x − C2 sin x
Sve ovo uvrstimo u datu nehomogenu diferencijalnu jednačinu i dobićemo rešenje yp,
y"-6y'+25y=2sinx+3cosx.
− C1 cos x − C2 sin x + 6C1 sin x − 6C2 cos x + 25C1 cos x + 25C2 sin x = 2 sin x + 3 cos x ⇒
(6C1 + 24C2 ) sin x + (24C1 − 6C2 ) cos x = 2 sin x + 3 cos x ⇒
194
6C1 + 24C2 =2
14 5
24C1 − 6C2 =3 ⇒ C1 = , C2 =
102 102
1
yp = (14 cos x + 5 sin x )
102
1
y = yh + y p = e 3 x ( A cos 4 x + B sin 4 x ) + (14 cos x + 5 sin x )
102
Prime 6. Rešiti diferencijalnu jednačinu y " + y ' − 6 y = (3 − 4 x)e x

Rešenje:
y = yh + y p
1) Tražimo rešenje odgovarajuće homogene jednačine,rešavajući karakterističnu jedn.
k 2 + k − 6 = 0 ⇒ k1 = 2, k2 − 3 ⇒
yh = C1e2 x + C2e −3 x
U polaznoj dif. jednačini je koeficijent u eksponentu m=1, a on nije rešenje karakteristične
jednačine pa je α=0. Zbog toga partikularno rešenje ima oblik:
y p = (a1 x + a0 )e x
y 'p = a1e x + (a1 x + a0 )e x = e x (a1 x + a1 + a0 )
y"p = a1e x + (a1 x + a1 + a0 )ex = e x (a1 x + 2a1 + a0 )
Uvrštavanjem ovih izraza u polaznu diferencijalnu jednačinu i deleći sa ex dobije se:
e x ( a1 x + 2a1 + a0 ) + e x ( a1 x + a1 + a0 ) − 6e x (a1 x + a0 ) = (3 − 4 x )e x
− 4 a1 x + ( 3 a1 − 4 a 0 ) = 3 − 4 x ⇒ a1=1 i a0=0
y p = xe x
y = yh + y p = C1e2 x + C2e−3 x + xe x
195
PRILOZI
TRIGONOMETRIJSKE FORMULE I IDENTITETI
a b
1) sin x = = cos y , cos x = = sin y , x + y = 90o
c c
1 a b B
tgx = = , ctgx = ,
ctgx b a c y
a
x
2) sin 2 x + cos 2 x = 1 , A C
sin 2 x = 1 − cos 2 x , b
cos 2 x = 1 − sin 2 x a = c sin x, b = c cos x
sin x cos x
3) tgx = , ctgx = , tgx ⋅ ctgx = 1 ,
cos x sin x
1 1
sec x = , cos ecx =
cos x sin x
tgx 1
4) sin x = , cos x = ,
± 1 + tg 2 x ± 1 + tg 2 x
ctgx
, cos x =
± 1 + ctg 2 x
Adicione teoreme, funkcije dvostrukog i polovicnog ugla
sin( x ± y ) = sin x cos y ± sin y cos x sin 2 x = 2 sin x ⋅ cos x

cos( x ± y ) = cos x cos y µ cos y cos x cos 2 x = cos 2 x − sin 2 x
tgx ± tgy 2tgx
5) tg ( x ± y ) = 6) tg 2 x =
1 µ tgxtgy 1 − tg 2 x
ctgxctgy µ 1 ctg 2 x − 1
ctg ( x µ y ) = ctg 2 x =
ctgy ± ctgx 2ctgx
x 1 − cos x
sin =±
2 2
x 1 + cos x 1 + cos 2 x = 2 cos 2 x
7) cos =±
2 2 1 − cos 2 x = 2sin 2 x
x 1 1 − cos x
tg = =±
2 x 1 + cos x
ctg
2
196
Pretvaranje zbira i razlike u proizvod trigonometrijskih funkcija
x+ y x− y
sin x + sin y = 2 sin ⋅ cos
1
sin x ⋅ sin y = [cos( x − y) − cos( x + y)]
2 2 2
x+ y x− y
cos x ⋅ cos y = [cos( x − y ) + cos( x + y )]
1
sin x − sin y = 2 cos ⋅ sin
2 2 2
8) 9)
x+ y x− y
sin x ⋅ cos y = [sin( x + y ) + sin( x − y )]
1
cos x + cos y = 2 cos ⋅ cos
2 2 2
x+ y x− y
cos x ⋅ sin x = [sin( x + y ) − sin( x − y )]
1
cos x − cos y = −2 sin ⋅ sin
2 2 2
π
d =a 2 y
a a 2 ctg α
300 a 3 450
h=
2
600 450
r =1
a sin α tg α
a α
2 π x
cos α
α 0 0 30 0 45 0 60 0 90 0
π+α
1 2 3
sin α 0 1
2 2 2 3π
3 2 1
cos α 1 0 2
2 2 2
3
tgα 0 1 3 ∞
3
3
ctgα ∞ 3 1 0
3
sin(− x) = − sin x sin x = sin( x + 2kπ )

cos(− x) = cos x cos x = cos( x + 2kπ )
tg (− x) = −tgx tgx = tg ( x + kπ )
ctg (− x) = −ctgx ctgx = ctg ( x + kπ )
197
ANALITIČKA GEOMETRIJA U RAVNI- FORMULE
y M2(x2 ,y2)
Koordinate tačke i rastojanje dve tačke u ravni
y2
Duž d i podela duži u razmeri m:n =λ d
(x2 − x1 )2 + ( y 2 − y1 )2
y1
1) d= x
0 x1 x2
M2(x2 ,y2)
n
M(x, y ) , λ= m/n, x =(x1+λx2)/(1+λ)
y =(y1+λy2)/(1+λ)
m
M1(x1,y1)
Kordinate težišta i površina trougla C(x3 ,y3)
B(x2 ,y2)
x1 + x 2 + x3 y1 + y 2 + y 3
2) T( , ) A(x1 ,y1) T(xT ,yT)
3 3
P∆ABC = [x1 ( y 2 − y3 ) + x 2 ( y3 − y1 ) + x3 ( y1 − y 2 ]
1
3)
2
4) PRAVA
Opšti oblik jednačine prave : M1(x1,y1)
ax + by + c = 0 , y
Eksplicitni oblik jednačine prave: y2 M2(x2 ,y2)

y = kx + n
Segmentni oblik jednačine prave: y1 M1(x1,y1)
x y α
+ =1 x
m n x1 x2
Jednačina prave kroz tačku M(x1, y1):
y − y1 = k ( x − x1 )
y 2 − y1
Jednačina prave kroz dve taške y − y1 = ( x − x1 )
x 2 − x1
198
a1 b1
Uslov paralelnosti dve prave: k1= k2 ili = 0,
a2 b2
a1 b1
Uslov da se seku dve prave: ≠ 0,
a2 b2
1
Uslov da sudve prave normalne: k1 = −
k2
k 2 − k1
Ugao između dve prave tgϕ = ;
1 + k1 k 2
Pramen pravih : a1 x + b1 y + c1 + λ (a 2 x + b2 y + c 2 )
ax1 + by1 + c
Rastojanje tačke M(x1, y1) od prave ax + by + c = 0 : d =
a2 + b2
Simetrale uglova između dve prave
a 1 x + b1 y + c1 a 2 x + b2 y + c 2
µ , znak ± suprotan ynaku ispred c
± a12 + b12 ± a 22 + b22
5) KRUŽNICA
y
Centralna kružnica
x2 + y2 = r 2 y M(x,y)
r
x
Opšti oblik jednačine kružnice
O x
x + y + dx + ey + f = 0
2 2
( x − p) 2 + ( y − q) 2 = r 2 }.
x 2 + y 2 − 2 px − 2qy + p 2 + q 2 = r 2
y
Uslov dodira prave i centralne kružnice i prave M(x,y)

y
r 2 (1 + k 2 ) − n 2 = 0 , r
Opšti uslov dodira kružnice i prave q
C(p,q)
r 2 (1 + k 2 ) − (kp − q + n) 2 = 0 ,
Jednačina tangente na kružnicu u tački
x
( x1 − p)( x − x1 ) + ( y1 − q )( y − y1 ) = 0 O p x
Za tangentu iz tačke M1 van kružnice rešava se sietem jednačina :
r 2 (1 + k 2 ) − (kp − q + n) 2 = 0 , y1 = kx1 + n
199
LITERATURA
1. Milan Merkle, Matematička analiza-pregled teorije i zadaci. Akademska
misao, Beograd, 2003.
2. D. Mihailović, R.R. Janić, Elementi matematičke analize I, Naučna knjiga ,
Beograd, 1973.
3. D.S. Mitrinović, D. Mihailović, P.M. Vasić, Linearna algebra, polinomi,
analitička geometrija, Građevinska knjiga, Beograd, 1975.
4. B. Boričić, M. Ivović, Matematika, Ekonomski fakultet, Beograd, 2008.
5. M. Ivovič, B. Boričić, D. Azdejković, J. Stanojević, Zbirka zadataka iz
matematike, Ekonomski fakultet, Beograd, 2008.
6. Mališa Žižović, Olivera Nikolić, Ana Simčević, Kvantitativne metode-
zbirka zadataka, Singidunum, Beograd, 2010.
7. Mirjana Šekarić, Ivana Kovačević, Kvantitativne metode za menadžment,
Singidunum, Beograd, 2007.
8. Nikola Tomašević, Zbirka zadataka iz matematike 2. Vojnoizdavački
zavod, Beograd, 2007.
9. Neđeljko S. Janković, Matematika 2, Vojnoizdavački zavod, Beograd,
2007.
10. Nada Miličić, Miloš Miličić, Elementi više matematike II-deo, Akademska
misao, Beograd, 2005.
11. Časlav Đaja, Viša matematika I- deo, Naučna knjiga, Beograd, 1989.
12. http://www.mi.sanu.ac.rs/~zorano/dm/DiscMat_prezentacija.pdf
13. www.viser.edu.rs/download.php
14. http://crnarupa.singidunum.ac.rs/Elektronska%20biblioteka
15. http://www.geof.hr/~jbeban/M1/04.pdf
16. http://www.rgf.rs/predmet/RO/II%20semestar/Matematika
17. http://www.svetnauke.org/diferencijalne-jednacine-prvog-reda
18. http://www.matematiranje.com
200

RMT PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

RMT PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA

1. UVODNI POJMOVI DISKRETNE MATEMATIKE …………………….…… 5

1.1 Neki znaci logičkih operacija i kvantifikatori……………………….………. 5

2. REALNI I KOMPLEKSNI BROJEVI…………………………………….…….. 25

2.1 SKUP REALNIH BROJEVA……………………………………….…….. 25

2.2 SKUP KOMPLEKSNIH BROJEVA (C) ………………………………… 30

3. ELEMENT LINEARNE ALGEBRE…………………………………………….. 38

3.3 Sistemi linearnih jednačina………………………………………………… 50

4.1 Pojam vektora. Osnovne operacije sa vektorima…………………………... 55

4.3 Vektorski proizvod vektora……………………………………………… 62

5. FUNKCIJE JEDNE PROMENLJIVE…………………………………………... 66

5.1 Realne funkcije jedne promenljive…………………………………………. 66

6.1 Izvod funkcija……………………………………………………………… 82

7. NEODREĐENI INTEGRAL ……………………………………………….. 106

7.1 Pojam primitivne funkcije i neodređenog integrala………………………. 106

8. ODREĐENI INTEGRAL ……………………………………………………… 125

8.1 Osnovna svojstva određenih integrala…………………………………… 126

9. BROJNI REDOVI ……………………………………………………………… 135

9.1 Osnovni pojmovi………………………………………………………….. 135

9.4 Redovi sa pozitivnim članovima…………………………………………... 139

10. FUNKCIJE DVE NEZAVISNO PROMENLJIVE…………………………. 151

10.1 Pojam funkcije dve nezavisno promenljive……………………………… 151

11. DIFERENCIJALNE JEDNAČINE ………………………………………… 161

11.1 Pojam diferencijalnih jednačina………………………………………… 161

11.2 Diferencijalne jednačine prvog reda……………………………………. 162

11.3 Diferencijalne jednačine drugog reda………………………………….. 191

12. PRILOZI ………………………………………………………………. 196

1. UVODNI POJ M OVI DI SKRE T NE M AT EM AT I KE

Konačnost memorije računara i činjenica da su računari mašine koje rade sa diskretnim

Računarska tehnika danas, za svoje potrebe zahteva diskretnu matematiku.

Osnovno sredstvo za sporazumevanje među ljudima je jezik. Matematički jezik je najviši

Matematičke formule su rečenice koje se dobiju povezivanjem dva matematička izraza

Izrazi sadrže konstante, promenljive i operacijske znake:

Primer: x + 5 je izraz. Izrazi u običnom jeziku su reči.

Formule moraju da sadrže relacijski znak.

Primer: x + 3 = 9 je formula. Formule su u običnom jeziku rečenice.

Iskazi su formule koje imaju smisla i za koje se nedvosmisleno i jednoznačno može

Umesto 1 i 0 , koriste se i oznake T i ⊥ . Simbole 1 i 0 ne treba shvatati kao brojeve 1 i 0 .

Osnovne logičke operacije su ∧, ∨, ⇒, ⇔, ¬ , koje se nazivaju redom:

Konjukcija ∧ (I ,AND) je iskaz u oznaci p ∧ q (čitamo p i q ) koji je istinit akko su

Istinitosna vrednost logičkih operacija data je sledećom tablicom.

Istinitosna vrednost u tablici je u saglasnosti sa svakodnevnom logikom. Jedino kod implikacije

Iskazna formula koja je uvek tačna naziva se tautologija.

Izkazne formule u kojima se pojvljuju samo operacije ∧, ∨ , ¬ , pri čemu ¬ deluje

Primer: Formuli p ∧ ( q ∨ r ) odgovara mreža

(1 < 2 ) ∧ ( 2 < 5) , ( ∀x ∈ R ) ( x + 3 < 10 ) , ( ∃x ∈ R ) ( x + 3 < 10 ) , ( ∃x ∈ R ) ( x 2 = 1)

3. Dati su iskazi p ≡ ( 4 x 4 y 3 ) : ( 2 x 2 y ) = 2 x 2 y 3 , q ≡ ( 3x 4 y 2 ) : ( 3x 6 y ) = 3xy 4 ,

Rešenje: τ ( p ) =⊥, τ ( q ) =⊥, τ ( r ) = T , τ ( s ) =⊥

4. Ispitati da li su iskazne formule tautologije:

¬ ( p ∨ q ) ⇔ ( ¬p ∧ ¬q ) je tautologija ; ( p ⇔ q ) ⇔ ¬p je taut., ( p ∧ p ) ⇔ p je taut.

5. Dokazati da su sledeće formule tautologije

( p ∨ q ) ⇔ ( q ∨ p ) zakon komutacije; ¬ ( p ∨ q ) ⇔ ( ¬p ∧ ¬q ) De Morganov zakon

6. Formuli ( p ∧ q ) ∨ ( p ∧ r ) odgovara mreža

1.3 SKUPOVI I RELACIJE

• SKUP predstavlja kolekciju

Objekti koji čine skup, ili koji pripadaju skupu, ili

• Skupovi se označavaju velikim slovima A, B, C, X, Y, …, a elementi skupa malim a, b, c, x,

Znanja o skupovima stičemo posredno, upoznajući najpre neke relacije

◦ “∈“ je skraćenica za iskaze

x ∈ A : ( element ) x pripada ( skupu ) A

y ∉ A : ( element ) y ne pripada ( skupu ) A ili ¬(y∈A)

♦ N je skup prirodnih brojeva { 1, 2, 3 } = { x ∈ N |x < 4 }

• Prazan skup – nema elemenata, oznaka: ∅={}