ЦРКВА И УМЕТНОСТ
Поводом изложбе икона
То­дора Ми­тро­вића
За аутен­тич­ну
цр­кве­ну умет­ност
Разговарала Сла­ви­ца Ла­зић
Не ви­дим за­што да­нас ико­на не би мо­гла да ути­че на об­ли­ко­ва­ње кул­тур­ног про­
сто­ра у ко­ји је по­ста­вље­на. На­рав­но, мо­ра­ће да бу­де до­вољ­но про­дор­на у том
свом по­ку­ша­ју, и не­ће сме­ти да из­бег­не по­ста­вља­ње те­шких жи­вот­них пи­та­ња.
У
Га­ле­ри­ји УЛУС-а то­ком ав­гу­ста
ме­се­ца сво­је ико­не из­ла­гао је
То­дор Ми­тро­вић, ико­но­пи­сац,
про­фе­сор Ико­но­пи­са на Ви­со­кој шко­
ли - Ака­де­ми­ји Срп­ске Пра­во­слав­не
Цр­кве за умет­ности и кон­сер­ва­ци­ју и
члан УЛУС-а. Пред­ста­вље­но је 75 ико­
на у тем­пе­ра тех­ни­ци, ма­лих фор­ма­та
(20x15цм) ко­је пред­ста­вља­ју пор­трет­
ске ико­не раз­ли­чи­тих све­ти­те­ља. Из­
ло­жба је би­ла пр­во­ра­зред­ни кул­тур­
ни до­га­ђај у Бе­о­гра­ду, ко­ју је ви­де­ло
мно­го по­се­ти­ла­ца, јер је пре­ва­зи­шла
стан­дард­не из­ло­жбе ико­на. Аутор је
на но­вим ма­те­ри­ја­ли­ма и не­у­о­би­ча­
је­ним по­ступ­ком при­бли­жио тај­ну
за­јед­ни­ча­ре­ња са све­ти­те­љи­ма ко­је
ви­ди­мо као истин­ске лич­но­сти. На­
из­глед не­пре­тен­ци­о­зан умет­нич­ки из­
раз умет­ни­ка отва­ра по­ле­ми­ку да ли
је но­ви ми­ле­ни­јум ство­рио кли­му за
ори­ги­нал­ну цр­кве­ну умет­ност, ли­ше­
ну ко­пи­зма и пу­ког по­дра­жа­ва­ња, ко­ја
ће у но­вом све­тлу пред­ста­ви­ти Хри­ста
ко­ји се жр­тву­је, и Хри­ста у веч­но­сти, а
све у ра­до­сти жи­во­та чо­ве­ка овог вре­
ме­на ко­ји тра­га за тај­ном љу­ба­ви и за­
јед­ни­ча­ре­ња.
Ва­ша из­ло­жба је са­став­ни, прак­
тич­ни део док­тор­ског умет­нич­ког
про­јек­та на Фа­кул­те­ту ли­ков­них
28 ПРАВОСЛАВЉЕ
умет­но­сти са те­мом „Ико­на-из­ме­
ђу оти­ска, сли­ке и сло­ва“. Мо­же
ли ико­на, из­ло­же­на у умет­нич­кој
га­ле­ри­ји, уисти­ну да пре­о­сми­сли
про­стор­ну да­тост и ре­ла­ти­ви­зу­је
оче­ки­ва­ња пу­бли­ке ко­ја до­ла­зи пр­
вен­стве­но да ви­ди умет­нич­ко де­ло?
– Као што је про­фе­сор Кор­дис у ка­та­
ло­шком тек­сту, ко­ји је на­стао по­во­дом
ове из­ло­жбе, на­пи­сао, чи­ње­ни­ца је да
се та­кве за­ми­сли мо­гу ре­а­ли­зо­ва­ти је­
ди­но сим­бо­лич­ким сред­стви­ма, ства­
ра­њем но­вих зна­че­ња. Са дру­ге стра­не,
ико­на мо­же да пре­о­сми­сли про­стор­не
да­то­сти у оној ме­ри у ко­јој и са­мо хри­
шћан­ство мо­же на њих да ути­че. Ико­
на је са­став­ни еле­ме­нат хри­шћан­ског
на­чи­на жи­во­та, ко­ји је не­са­мер­љи­во
про­ме­нио европ­ску ци­ви­ли­за­ци­ју у
по­след­ња два ми­ле­ни­ју­ма. Не ви­дим
за­што да­нас, у све­ту, ико­на не би мо­
гла да ути­че на об­ли­ко­ва­ње кул­тур­ног
про­сто­ра у ко­ји је по­ста­вље­на. На­рав­
но, мо­ра­ће да бу­де до­вољ­но про­дор­на
у том свом по­ку­ша­ју, и не­ће сме­ти да
из­бег­не по­ста­вља­ње те­шких жи­вот­
них пи­та­ња на је­дан ја­сан и естет­ски
убе­дљив на­чин. Не тре­ба се за­но­си­ти,
нај­та­лен­то­ва­ни­ји умет­ни­ци се да­нас
углав­ном не сре­ћу по га­ле­ри­ја­ма, већ
у ди­зај­нер­ским сту­ди­ји­ма. То што је
њи­хов мо­тив еко­ном­ски, не­ће про­ме­
ни­ти чи­ње­ни­цу да уз­бу­дљи­ва кул­тур­на
про­ме­на је­сте на­ста­ла у тре­нут­ку у ко­
ме је ова умет­нич­ка про­дук­ци­ја у пот­
пу­но­сти ома­со­вље­на. Да­кле, раз­ме­на
са елит­ном умет­но­шћу ви­ше ни­је, као
у сред­њем ве­ку, при­ви­ле­ги­ја ари­сто­
кра­ти­је или кли­ра. Ни­јед­ног по­сма­
тра­ча да­нас не тре­ба пот­це­њи­ва­ти са
естет­ске стра­не а цр­кве­но сли­кар­ство
ви­ше не мо­же да бу­де не­за­ин­тере­со­ва­
но, нео­бра­зо­ва­но и аути­стич­но.
Ва­ше ико­не не ро­бу­ју ша­бло­ни­ма
ви­зан­тиј­ског ма­ни­ри­зма, на ко­ји
се осла­ња­ју на­ши ико­но­пи­сци и
фре­ско­пи­сци. Да ли Ваш про­је­кат
до­при­но­си ства­ра­њу ат­мос­фе­ре
да се у цр­кве­ној умет­но­сти отво­ри
про­стор за аутен­тич­но са­вре­ме­но
сли­кар­ство, ко­је не­ће би­ти са­мо
пу­ки ко­пи­зам Ви­зан­ти­је, на ко­ји
смо на­ви­кли и ко­ји во­ли­мо, али не
уна­пре­ђу­је­мо?
– То би би­ло крат­ко и је­згро­ви­то ге­сло
ове из­ло­жбе. На­и­ме, са­му ви­зан­тиј­ску
умет­ност, уко­ли­ко се са­гле­да­ва у ње­
ном исто­риј­ском тра­ја­њу, ви­ше ни је­
дан исто­ри­чар умет­но­сти не­ће ка­рак­те­
ри­са­ти пре­вас­ход­но у ма­ни­ри­стич­ким
окви­ри­ма. Исто­ри­ја ове умет­но­сти нам
ука­зу­је на скло­ност ка раз­во­ју и про­ме­
на­ма. Ако у са­др­жи­ни сред­њо­ве­ков­них
1. септембар – 1067
 ЦРКВА И УМЕТНОСТ

ре­мек-де­ла по­ку­ша­мо да по­тра­жи­мо Све­ти­те­ље сте осли­ка­ли у сред­њо­ успе­ва­ло да ука­же на нај­у­зви­ше­ни­је
по­у­ку, ла­ко ће­мо схва­ти­ти да је на­ме­та­ ве­ков­ним оде­ја­њи­ма, али су она сфе­ре Ду­ха (људ­ског и Бо­жан­ског),
ње апри­ор­них стил­ских окви­ра цр­кве­ све­де­на, без бо­га­тих ко­ло­ри­стич­ких али је са дру­ге стра­не ука­зи­ва­ло и
ној умет­но­сти је­дан пот­пу­но би­за­ран укра­са, не­ма сја­ја, чак ни злат­них на нај­мрач­ни­је мо­гу­ће људ­ске стра­
бо­го­слов­ски кон­цепт. Зву­чи па­ра­док­ оре­о­ла око гла­ве све­ти­те­ља без сти (и, на­рав­но, иза­зи­ва­ло их). За­и­
сал­но, али умет­ност ко­ја, по­пут са­вре­ ко­јих нам је го­то­во не­за­ми­сли­во ста же­лим да сли­кам ико­не ко­је ће се
естет­ко ре­ше­ње на ко­је је на­ше око
ме­не, „нео­ви­зан­тиј­ске“, не­ма свој исто­ обра­ћа­ти ве­ли­ком бро­ју са­вре­ме­них
на­ви­кло?
риј­ски раз­вој већ се твр­до­гла­во окре­ће по­сма­тра­ча, ви­зу­ел­ним је­зи­ком ко­ји
у јед­ном за­тво­ре­ном сли­кар­ском „ма­ – Бле­шта­ви сјај зла­та је од­вај­ка­да они мо­гу да пре­по­зна­ју или, у бо­љем
ни­ру“, од­сту­па упра­во од тра­ди­ци­је на зра­чио у два су­прот­на сим­бо­лич­ слу­ча­ју, раз­у­ме­ју. А ни слу­чај­но се
ко­ју то­ли­ко во­ли да се по­зи­ва. ка сме­ра. Са јед­не стра­не, зла­то је не мо­же под­ра­зу­ме­ва­ти да за да­на­
шњег по­сма­тра­ча зла­то, на при­мер,
но­си исто зна­че­ње као и за сред­њо­
О из­ло­жби: Но­ви из­раз у са­вре­ме­ном жи­во­пи­су ве­ков­ног. Слич­но је и са бо­ја­ма, мно­
ги ути­цај­ни сред­њо­ве­ков­ни сим­бо­ли
Пр­ве асо­ци­ја­ци­је на цр­кве­ну умет­ност да­нас на­жа­лост ни­су ус­пе­
ли­је фре­ске и ико­не ма­ло­број­них са­вре­ме­них аутен­тич­них умет­ни­ка за да­на­шњег по­сма­тра­ча мо­гу има­ти
већ ко­пи­стич­ки кич у ра­спо­ну од ма­ње до ви­ше спрет­них за­нат­ских пот­пу­но дру­га­чи­је зна­че­ње, или га
об­ра­да. Иако се го­во­ре­ћи са те­о­ло­шког ни­воа ла­ко сла­же­мо да је се пак не до­ти­ца­ти уоп­ште. Не ми­
„Хри­стос је­ди­но но­во под сун­цем“, не оче­ку­је се да цр­кве­на умет­ност слим, на­рав­ но, да је зла­ то по се­би
има до­ди­ра са са­вре­ме­но­шћу, а ка­мо­ли да бу­де по би­ло че­му аван­ ло­ше, али ми­слим да тре­ба па­жљи­во
гард­на. Ло­ше ис­ку­ство ри­мо­ка­то­ли­ка са по­ку­ша­јем не­кри­тич­ког про­ми­шља­ти упо­тре­бу свих ли­ков­
пре­пу­шта­ња цр­кве­них те­ма са­вре­ме­ним умет­ни­ци­ма, не­до­вољ­но них са­др­жа­ја у цр­кве­ној умет­но­сти,
ве­ру­ју­ћим или пот­пу­но не-цр­кве­ним љу­ди­ма, на­во­ди се као за­стра­ и на­рав­но, мо­ти­ви­са­ти је озбиљ­ним и
шу­ју­ћи при­мер ко­ји тре­ба да оправ­да ре­зер­ват­ско окре­та­ње у круг убе­дљи­вим бо­го­слов­ско-екли­си­о­ло­
јед­ном по­стиг­ну­тих фор­ми. То­дор је је­дан од на­ших ма­ло­број­них шким раз­ло­зи­ма.
сли­ка­ра ко­ји су на се­бе пре­у­зе­ли да пра­ве мост из­ме­ђу цр­кве­не умет­
Да ли је за из­о­бра­жа­ва­ње ли­ко­ва
но­сти и са­вре­ме­не ли­ков­не умет­но­сти. Цр­ква је све­сна да у сва­ком
све­ти­те­ља умет­ни­ку осим мо­ли­тве,
вре­ме­ну осим све­до­че­ња ван­вре­ме­ног мо­ра би­ти и са­вре­ме­на, без
по­треб­на и лич­на од­го­вор­ност и
стра­ха да ће је за­ро­би­ти и спу­та­ти су­мор­ност про­па­дљи­во­сти и про­
хра­брост?
ла­зно­сти све­та. Цр­кви мо­же би­ти и те ка­ко ко­ри­сно да се по­гле­да у
огле­да­лу ко­је јој је с пу­но љу­ба­ви и уме­ћа на­пра­вио То­дор Ми­тро­вић. – Без то­га дво­га, као и без мо­ли­тве,
ђа­кон Не­над Илић 
на­ша цр­кве­на умет­ност ће се уга­си­

1. септембар – 1067 ПРАВОСЛАВЉЕ 29

ЦРКВА И УМЕТНОСТ
ти. Из­бе­га­ва­ње лич­не од­го­вор­но­сти
је и ство­ри­ло сте­рил­ну ко­пи­сти­ку
ко­ја до­ми­ни­ра у на­шем ико­но­пи­су.
Сви се фи­но огра­ђу­ју (од од­го­вор­
но­сти) го­во­ре­ћи да они ни­су ни­шта
но­во до­да­ли, већ са­мо пре­у­зи­ма­ју
ре­ше­ња ко­ја су де­фи­ни­са­на тра­ди­ци­
јом... и то зву­чи та­ко „ви­зан­тиј­ски“.
Али, ви­зан­тин­ци се ни­су та­ко по­на­
ша­ли. Да ли ће­мо то ока­рак­те­ри­са­ти
као по­бо­жност, сми­ре­ње и по­што­ва­
ње пре­ма тра­ди­ци­ји, или пак ра­ди­је
као нео­д­го­вор­ност, не­до­ста­так та­
лен­та и ле­њост да се по­сто­је­ћи та­
лен­ти умно­же? Са­вре­ме­на кул­ту­ра
не ха­је за на­ше цр­кве­не аути­зме. Ни
цр­кве­ног ни не­цр­кве­ног по­сма­тра­ча
не мо­же­те ви­ше ла­га­ти да је не­ки са­
вре­ме­ни ико­но­пи­сац уло­жио ви­ше
тру­да у свој рад, не­го ди­зај­нер ко­ји је
осми­слио, на при­мер, бо­цу за мле­ко.
Не про­ђе мно­го а да у про­дав­ни­ци не
на­ле­ти­мо на не­ко скром­но и не­на­ме­
тљи­во ди­зај­нер­ско ре­мек-де­ло, ни­ко
ни не зна ко га је на­пра­вио. А ми ико­
но­пи­сци смо за­во­ле­ли пот­пи­си­ва­ње,
али ни­смо ус­пе­ли да на­пра­ви­мо не­ко
скром­но и не­на­ме­тљи­во ре­мек-де­
ло... још од да­ле­ког сред­њег ве­ка. А за
та­кве ства­ри сви за­јед­но сно­си­мо од­
го­вор­ност: и ико­но­пи­сци, и клир ко­ји
ико­не на­ру­чу­је за цр­кве, и по­бо­жни
на­род ко­ји ико­не на­ру­чу­је за сво­је
ку­ће. Но сви ми тре­ба да стре­пи­мо од
30 ПРАВОСЛАВЉЕ
то­га хо­ће ли Цр­ква пре­по­зна­ти на­ша жи­во­та за­то што же­ли­мо да уче­ству­
ре­ше­ња као аутен­тич­ни из­раз сво­га је­мо у Ње­ном жи­во­ту.
Мост из­ме­ђу цр­кве­не и са­вре­ме­не ли­ков­не умет­но­сти
Из­ло­же­не ико­не То­до­ра Ми­тро­ви­ћа у га­ле­ри­ји УЛУС-а су као не­ки
зрак све­тло­сти у ре­ла­тив­но ду­гач­ком и тмур­ном пе­ри­о­ду у ко­јем се
на­ла­зи са­вре­ме­ни жи­во­пис. Ако по­гле­да­мо уна­траг, у по­след­њих че­
тр­де­се­так го­ди­на, сли­ка­ње ико­на има је­дан вр­ло ка­рак­те­ри­стич­ни,
ама­тер­ски тон, што и ни­је чу­до јер је ико­на у обла­сти ли­ков­них умет­
но­сти ста­вље­на на по­след­ње ме­сто или чак ни­је ни увр­ште­на у до­мен
сли­кар­ских оства­ре­ња. Због то­га се ма­ло про­фе­си­о­нал­них сли­ка­ра
и ба­ви­ло ико­ном, а за то вре­ме су по­је­дин­ци раз­ли­чи­тих за­ни­ма­ња,
ама­те­ри, сли­ка­ли ико­не. Та­кав при­лаз ико­но­гра­фи­ји на­рав­но не­ма
ни­ка­кву бу­дућ­ност. Да је ико­на чист ли­ков­ни из­раз упра­во се мо­же
ви­де­ти у ра­ду То­до­ра Ми­тро­ви­ћа, ко­ји, не за­не­ма­ру­ју­ћи ни јед­но пра­
ви­ло ко­је про­пи­су­је Пра­во­слав­на Цр­ква, успе­ва да ство­ри све оно
што и тре­ба да има ико­на, а и сва­ко дру­го сли­кар­ско де­ло. То су пре
све­га, ком­по­зи­ци­ја и хар­мо­ни­ја и, оно што је нај­ва­жни­је у ико­но­гра­
фи­ји, де­ма­те­ри­ја­ли­за­ци­ја при­род­них фор­ми и пре­та­ка­ње у ка­те­го­
ри­ју ду­хов­ног, од­но­сно, у ка­те­го­ри­ју чи­стог сим­бо­ла.
жи­во­пи­сац Вла­ди­мир Ба­та Ки­ди­ше­вић
Пред­ста­вља­ње рајске не­ви­но­сти
Умет­нич­ка по­став­ка То­до­ра Ми­тро­ви­ћа ко­ји из­ла­же ико­не – укра­
се, пред­ста­вља је­дан пред­лог ка­ко да­нас у пост­мо­дер­ни­стич­ком
све­ту мо­же да функ­ци­о­ни­ше ико­на из­ван хра­ма, а да не из­гу­би сво­
ју функ­ци­ју. Ова из­ло­жба по­ка­зу­је ка­ко жи­вот још увек мо­же да се
оства­ру­је око игре, око де­чи­је не­ви­но­сти, ко­ја без ду­бљег раз­ми­шља­
ња са­би­ра и сје­ди­њу­је све. Са­мо за­рад љу­ба­ви.
др Јор­гос Кор­дис
про­фе­сор Ико­но­гра­фи­је на Те­о­ло­шком фа­кул­те­ту
Атин­ског уни­вер­зи­те­та
(из ка­та­ло­шког текста о из­ло­жби)
1. септембар – 1067