Jedan trenutak tebe

Koliko puta su mi neka usta rekla nešto? Koliko puta su me pogledale nečije oči? Koliko je
energije potrošeno na sve te susrete, a većine se čak i ne sećam? Međutim, od svih energija
samo je jedna ostavila blagi pozadinski trag u meni. Zašto? Zašto još uvek prija? Šta je to što
nas veže za nekoga , to nešto što ostane?

Sećam se trenutka kada sam te pustio da odeš. Tada sam osetio najveći bol u ovom životu,
koji je zauzeo moj oblik. Kako su dani prolazili, iz nanetog bola razvila se patnja koju sam
prihvatio kao sasvim logičnu pojavu ispoljenu nakon prekida ljubavi. Međutim, sada znam da
je ta patnja, jednim velikim delom, bila apsolutno pogrešna. Nakon prekida ljubavi patnja
laže osobu da je nešto izgubila, pritom krijući kako ne može da vrati renutke koji više ne
postoje. Sada shvatam da zapravo ništa nisam izgubio, poput najlepšeg osmeha još uvek si tu.
Negde duboko u meni tvoja energija je živa. Pustio sam te i drago mi je. Time sam učinio
nešto veoma važno-naučio sam te da promene ne donose ništa novo. Velika je iluzija to što
mislimo da će se nešto bitno promeniti ako neko nov uđe u naš život. Da li se zaista nešto
promeni ili je sve splet istog sa ponekom nebitnom nijansom različitosti koja je više
vizuelna? Suština je da sve ostaje isto, a mi i dalje verujemo kako smo otkrili nešto novo-
nešto drugačije. I tako, poput svega što nema dovoljno vremena da nauči, mi salno lutamo do
sledećeg istog, sve do onog trenutka dok nas povodljivi um ne ubedi u ispravno ili nas godine
opomenu da postaje kasno. Kada bi život trajao hiljadama godina, tek tada bismo shvatili
kako prava osoba, zapravo, i ne postoji. Pitaš se zbog čega je tako?

Znaj, ljubav je energija. Svaka energija s vremenom splasne i promeni se. To je normalno.
Umesto da to prihvatamo, da u nama ostane trag nečeg lepog, mi patimo od želje za
trenucima koji se nisu dogodili, o kojima smo maštali i kojima smo se u dubini sebe nadali,
stvarajući od njih nekakav cilj koji se nije ostvario. Razmisli. Da je univerzum konstantan,
ništa ne bi nastalo kroz njega, a sve što je nastalo kroz njega, baš kao i ljubav, samo je
energija sklona promenama. Ljubav ne oseća, čak ni kada mi patimo, jer ona ne zna da stvara
patnju, baš kao što ne zna koliko ulepšava svet. Učini mi nešto, u ljubavi budi ljubav-raduj
se! Samo jedan deo patnje iskoristi, onaj koji nas uči i daje nam nova znanja. Zato je važno
razumeti: Niko nije rođen za jednu osobu, veze su samo energija prolaznog momenta, svaka
ljubav je jedina u datom trenutku, a samo jedna ostavlja trag u svakom trenutku. To si ti. Ti si
trag u meni. Zbog toga i nisam tužan. Taj komad energije traje, tako je prelep i nesvestan
sebe. Mi smo i koji mu pružamo postojanje. Ti i ja. Ljubavi nema ako nema u kome da se
javi. Na kraju, nije ni važno to što se tela raspadaju. Možda se neki komad nas jednom seti,
nekada, kada drugi budu doživljavali svoje trenutke, ne znajući pritom da su naša tela odavno
nestala i prevorila se u nova sva. Pogledaće i oni ka nebu baš kao i mi. Život je pogubljen, a
noć mi šapuće. Jedan trenutak tebe imao sam samo ja.