Motreći promatrača

Shvati princip dva svedoka.

Uvek se oslanjaj samo na zadovoljan okvir uma.

Čak i kad si rastresen, ako to možeš da uradiš,

to je još uvek treniranje uma.

Uvek se pridržavaj tri opšta načela.

Promeni svoju sklonost a onda to održavaj.

Ne raspravljaj o manama.

Ne misli ni o čemu što se tiče drugih.

Vežbaj prvo na najvećem zaprljanju.

Odbaci sve nade o rezultatima.

Prva izreka:

Shvati princip dva svedoka.

To je jedna od najvažnijih izreka, jedna od samih osnova unutrašnje alhemije. Do­

pustite da uroni duboko u vaše srce. Ona može da vas preobrazi, može vam dati novo
rođenje, novu viziju, novi svemir. Ima dva značenja; oba treba da se shvate.

Prvo značenje: postoje dve vrste svedoka. Jedna vrsta su ljudi koji vas okružuju. Neprestano ste
svesni da vas posmatraju, svedoče. To stvara samosvest u vama. Otuda strah kada ste na sceni
suočeni sa velikom gomilom. Glumci to osećaju, pesnici to osećaju, govornici to osećaju - i ne samo
početnici, već čak i oni koji su straćili ceo svoj život glumeći.

Kada izađu na pozornicu u njima se pojavljuje veliko drhtanje, veliki strah, kao, da li će biti u stanju da
to urade ili ne.

Sa tako mnogo očiju koje vas posmatraju, svedeni ste na objekat. Više niste subjektivnost, postali ste
stvar. I plaŠite se jer vas oni možda neće ceniti. Oni možda neće nahraniti vaš ego, možda im se
nećete dopasti, možda će vas odbaciti. Sada ste u njihovim rukama. Svedeni ste na zavisnog roba.
Sada morate da radite na takav način da bi bili cenjeni. Treba da poduprete njihov ego, tako da bi u
odzivu mogli da se nadate da će oni podupreti vaš ego.

Kada ste sa svojim prijateljima ne plašite se toliko. Poznajete ih, oni su predvidivi, zavisite jedni od
drugih. Ali kada se suočite sa anonimnom gomilom, javlja se više straha.

Celo vaše biće počinje da drhti, ceo vaš ego je stavljen na kocku - možete da propadnete.

Ko zna? Uspeh vam nije zagarantovan.

To je prva vrsta svedoka. Drugi vama svedoče, a vi ste samo prosjak. To je situacija u kojoj žive milioni
ljudi. Oni žive za druge, zato oni samo izgledaju kao da žive, oni u stvarnosti ne žive. Oni se uvek
prilagođavaju drugima, jer oni su sretni samo ako su drugi sretni

sa njima. Oni neprestano prave kompromise, oni prodaju svoje duše, iz jednostavnog razloga - da bi
njihov ego mogao da bude ojačan, da bi mogli da postanu slavni, poznati.

Da li ste posmatrali nešto od ogromne vrednosti, da kad god pesnik, romanopisac ili naučnik dobiju
Nobelovu nagradu, odmah posle toga se gubi njihova kreativnost? Ni jedan Nobelov laureat nije bio
sposoban da načini išta vredno, u poređenju sa stvarima koje je stvorio pre nego što je primio
nagradu. Šta se dogodilo? Sada ste postigli cilj ega, nema više gde da se ide, tako da nema više
potrebe da se prilagođavate ljudima. Jednom kada knjiga postane slavna autor umire.

To se dogodilo sa Prorokom Kalil Gibrana. To se dogodilo sa Rabindranatovom Gitanđali. I to je

gotovo pravilo, ne izuzetak. Jednom kada ste slavni prestajete da pravite kompromise. Zašto? Već ste
slavni. I kad prestanete da pravite kompromise, ljudi počnu da vas zanemaruju, da vas ignorišu. Cela
vaša kreativnost je zasnovana u želji ega; sada se ego oseća mirno, sva kreativnost nestaje.

To je situacija u kojoj devedeset devet, zarez devet posto ljudi živi. Znate za samo jednu vrstu
svedoka - drugi. A drugi, to je uvek stvaranje iz straha.

Zan Pol Sartr je ispravno rekao: "Drugi je pakao." Drugi vam ne dozvoljavaju da se opustite. Zašto se
osećate tako opušteno u svom kupatilu, u svojoj kadi? - zato što drugi nije tu. Ali dok se opuštate u
svojoj kadi, ako iznenada postanete svesni da vas neko posmatra kroz ključaonicu, iznenada sva
opuštenost nestaje. Opet ste napeti. Posmatraju vas.
Da bi se stvorio strah u ljudima, tokom vekova, sveštenici su vam govorili da vas Bog neprestano
posmatra - neprestano vas posmatra, iz dana u dan. Možete da spavate; on nikada ne spava, on
nastavlja da sedi pored kreveta i da posmatra. On ne samo da posmatra vas, on posmatra vaše snove
i vaše misli takođe. Tako da nećete biti kažnjeni samo za svoja dela, već i za svoje snove, za svoje
misli, vaše želje i vaša osećanja.

Sveštenici su stvorili veliki strah u ljudima. Samo pomislite o Bogu kako neprestano posmatra. Ni
trenutak, čak ni jedan trenutak, nije dozvoljen u kome bi mogli biti svoji.

To je velika strategija svođenja ljudi na stvari.

Zašto čeznemo za tuđom pažnjom? - jer takvi kakvi smo, mi smo prazni. Kakvi smo,mi nismo. Takvi
kakvi smo, nemamo centar bića. Mi smo samo buka, gomila, kuća puna slugu koji se međusobno
prepiru jer je gospodar odsutan ili čvrsto spava. Čeznemo za tuđom pažnjom, tako da bi bar mogli da
stvorimo lažni centar. Ako stvarni nedostaje, bar se možemo osloniti na lažni centar. To će vam dati
pojavu kolektivnog duha, to će vas učiniti personom. Vi niste neka individua - individualnost je miris
bića koje je zaista sa centrom, nekog ko zna ko je.

Ali ako niste jedna individua, onda bar možete biti persona, možete postići personalnost. A
personalnost mora da se isprosi. Individualnost je vaš najunutarnjiji rast. To je rast, ne morate da
molite za to nikoga drugog, i niko vam to ne može dati. Individualnost je vaše razvijanje. Ali
personalnost može da se izmoli, ljudi vam je mogu dati – u stvari samo vam je drugi ljudi mogu dati.

Ako ste sami u šumi nećete imati nikakvu personalnost, upamtite. Imaćete individualnost ali nimalo
personalnosti. Ako ste sami na Himalajima, ko ste vi - svetac ili grešnik? Tamo nema nikog da vas ceni
ili osuđuje, nema nikog da vas učini slavnim ili ozloglašenim, nema nikoga sem vas. U vašoj potpunoj
samoći, ko ste vi? Grešnik ili svetac? Vrlo, vrlo slavna osoba, ili baš niko? Niste ni jedno, ni drugo.
Niste ni vrlo, vrlo važna osoba, ni niko, jer je za oboje potreban drugi. Oči drugih su potrebne da
odraze vašu personalnost. Vi niste ni ovo ni ono.

Vi jeste, ali vi ste u svojoj stvarnosti; nisu vas kreirali drugi. Vi ste takvi kakvi ste, u vašoj krajnjoj
ogoljenosti, autentičnosti.

To je jedan od razloga zašto mnogo ljudi misli da je mudro pobeći od društva. To nije stvarno bekstvo
od društva, to nije zaista protiv društva, to je samo jedan pokušaj da se okanite personalnosti.

Buda je napustio svoju palatu. On nije kukavica i ne beži od stvarnosti, pa zašto je napustio palatu?
Rabindranat je napisao predivnu poemu o tome. Napustio je palatu; dvanaest godina je lutao
šumom, vežbao i meditirao. I dan krajnje radosti je došao, prosvetlio se. Prirodno, prva stvar koje se
setio, bila je da treba da ode nazad u pala tu, da kaže dobre vesti ženi, koju je voleo, detetu, koje je
ostavio za sobom, starom ocu, koji se još uvek nadao da će se on vratiti. To je tako ljudski, to dira u
srce. Posle dvanaest godina on se vratio. Njegov otac je bio ljut, kao što bi svaki otac bio. Njegov otac
nije mogao da vidi ko je on bio, nije mogao da vidi šta je on postao, nije mogao da vidi individualnost
koja je bila tako glasna i tako čista. Ceo svet je postao svestan toga, ali njegov otac je bio slep za to.
On je još mislio o njemu u terminima personalnosti koja više nije bila tu, koje se odrekao onog dana
kada je napustio palatu.

U stvari Buda je trebao da napusti palatu samo da bi se odrekao svoje personalnosti.

Želeo je da spozna sebe kakav jeste, ne kako su drugi mislili o njemu. Ali otac ga je sada

gledao u lice sa očima od pre dvanaest godina. Ponovo je rekao Budi: "Ja sam tvoj otac, ja

te volim - mada si me duboko povredio i duboko me ranio. Ja sam star čovek, i ovih dva­

naest godina su bile mučenje. Ti si moj jedini sin, i ja sam nekako pokušavao da živim tako

da bi ti mogao da se vratiš. Sada si se vratio, preuzmi odgovornost za kraljevstvo, budi

kralj! Sad mi dozvoli da se odmorim, sada je vreme za mene da se odmaram. Počinio si

greh prema meni, to je bilo skoro smrtonosno za mene, ali ja ti opraštam i moja su vrata

još uvek otvorena."

Buda se smejao. Rekao je: "Gospodine, budite malo više svesni sa kim razgovarate. Čo­

veka koji je napustio palatu više nema; davno je umro. Ja sam neko drugi - pogledaj u mene!"

A otac se čak još više razljutio. Rekao je: "Da li ti hoćeš da me prevariš? Ja te ne znam?

Znam te bolje nego što ti znaš sebe! Ja sam tvoj otac, dao sam ti rođenje, u tvojoj krvi teče

moja krv - i ja da te ne znam?"

Buda je rekao: ""Ipak, molim vas, gospodine ... Vi ste mi, svakako, dali rođenje. Došao

sam kroz vas, to je istina, ali vi ste samo sredstvo. A samo zato što je neko došao jašući

na konju, to ne znači da konj zna jahača. Prošao sam kroz vrata vašeg tela, ali to ne znači

da me znate. U stvari, pre dvanaest godina, čak ni ja nisam znao ko sam. Sada znam! po­

gledajte u moje oči. Molim vas zaboravite prošlost - budite ovde sada!"

Ali otac to nije bio u stanju. Sa njegovim starim očima, punim suza ljutnje i radosti,

nije mogao da vidi šta se desilo Budi. ,,0 kakvoj besmislici on govori, da je umro i da je

ponovo rođen, da je potpuno druga osoba? Da više nije persona, da je individua?"

U rečnicima, "personalnost" i "individualnost" su sinonimi. Nisu sinonimi u životu.

Personalnost je lažna, težnja, fasada. Individualnost je istina.

Zašto mi želimo da nam mnogo, mnogo ljudi pokloni pažnju? Zašto čeznemo za tim?

Da bi stvorili personalnost. I što više personalnosti stvorite oko sebe, manje su moguć­

nosti da spoznate svoju individualnost.

I kada je Buda otišao da vidi svoju ženu, ona je bila čak još i više ljuta. Pitala je samo
jedno pitanje, veoma značajno. Rekla je: "Imam samo jedno da te pitam. Čekala sam svih

ovih dvanaest godina, i imam samo jedno pitanje. Pitanje je jednostavno, ali budi iskren."

Ona je još mislila da Buda može da bude neiskren! "Budi iskren, istinit, i samo mi reci

jednu stvar. Šta god da si postigao u šumi, da li je bilo nemoguće da to postigncš ovdje u palati? Da li
je Bog samo u šumi a nije ovde, na tržnici?"

Njeno pitanje je od ogromnog značaja.

Buda je rekao: "Da, istina je jednako ovde kao i tamo. Ali bi za mene bilo veoma teško

da je spoznam ovde, jer sam bio izgubljen u personalnosti - personalnost princa, perso-

nalnost muža, personalnost oca, personalnost sina. Previše je bilo personalnosti. Ja nikada

nisam zaista napustio palatu, samo sam ostavio personalnost za sobom, tako da nije bilo

nikoga da me podseća ko sam bio, i mogao sam da odgovorim na pitanje 'Ko sam ja?' sa­

mostalno. želeo sam da se susretnem sa sobom. Nisu me interesovali tuđi odgovori."

Ali svako drugi je zainteresovan za tuđe odgovore. Koliko volite kad vam neko kaže:

"Tako ste lepi."

Sarveš je govorio Mukti: "Osećam se pomalo izgubljen." Prirodno. On je jedan od

najboljih trbuhozboraca za koje svet zna; živeo je životom šoumena - uvek na pozornici,

svetla su ga preplavljivala sa svih strana, hiljade ljudi je bilo sasvim pažljivo, gledali su

šta on radi sa velikom poštovanjem. On ima talenat, genijalnost, i živeo je preplavljen

tuđom pažnjom.

Sada prirodno u ovoj zajednici niko ne dolazi da mu kaže: "Sarveš, ti si veličanstven.

Sarveš ti si ovo, ti si ono." On mora da se oseća pomalo izgubljeno. To je problem za ljude

koji su javne figure, veoma im je teško da odbace svoju personalnost.

Ali on pokušava, i ja sam siguran da će uspeti. To će se desiti. Sa jedne strane on je

žudeo za pažnjom drugih, ali pre ili kasnije postajete, takođe, umorni od toga, jer je to

samo veštačka hrana. Možda ima dobar ukus, možda je njena aroma predivna, ali ona ne

hrani, ne daje vam vitalnost.

Personalnost je uzorak za izložbu. Ona može da obmane druge, ali ne može da ob­

mane vas, bar ne za dugo. Zato je Sarveš došao ovamo, umoran, iscrpljen svom pažnjom.
Ali stara navika je opstala malo duže. Pre ili kasnije on će početi da uživa u sebi, pre ili

kasnije počeće da uživa u svojoj individualnosti.

I onog dana, od kog možete da uživate u svojoj individualnosti, vi ste slobodni - slobodni od zavisnosti
od drugih. Ako tražite njihovu pažnju, moraćete da platite zauzvrat.

To je ropstvo. Što više tražite od ljudi da budu pažljivi prema vama, više postajete stvar, roba, koja
može biti prodata i kupljena.

To se dešava svim javnim figurama - političarima, ljudima iz šoubiznisa. To je jedna

vrsta svedočenja; vi želite da vam svedoče. To vam daje poštovanje, i u cilju sticanja po­

štovanja moraćete da stvorite karakter i moralnost. Ali sav taj karakter i sva ta moralnost

su samo hipokrizija. Pravite ih sa motivacijom, tako da bi mogli druge da privučete sebi.

Ako želite poštovanje moraćete da budete konformist, moraćete da budete poslušni

prema društvu i njegovim zahtevima. Moraćete da živite prema pogrešnim vrednostima,

jer se društvo sastoji od ljudi koji čvrsto spavaju - njihove vrednosti ne mogu biti prave

vrednosti.

Da, ali postoji jedna stvar: možete da postanete svetac. Takve su hiljade vaših sve­

taca. Oni su žrtvovali sve na oltaru poštovanja. Mučili su sebe, bili su suicidni, ali su po-

stigli jednu stvar. Postali su sveci, ljudi ih obožavaju.

Ako želite tu vrstu obožavanja, poštovanja, svetaštva, onda ćete postajati sve više i više

lažni, sve više i više pseudo, sve više i više plastični. Nećete nikada biti stvarna ruža. A to je

najveća nevolja u životu koja čoveku može da se desi, da bude plastična a ne prava ruža.

Druga vrsta svedočenja je potpuno drugačija, upravo polarno suprotna. Tu vi ne

čeznete za pažnjom drugih; sasvim suprotno, vi počinjete da obraćate pažnju na sebe.

Postajete svedok svom vlastitom biću. Počinjete da posmatrate svoje misli, želje, snove,

motive, pohlepu i zavist. Vi stvarate novu vrstu svesti u vama. Vi postajete centar, tihi

centar koji nastavlja da posmatra sve što se dešava.

Ljuti ste, posmatrajte to. Niste samo ljuti, novi element je uveden u to: vi to posmatrate. I čudo je da,
ako možete da posmatrate ljutnju, ljutnja nestaje a da nije potiskivana.

Prva vrsta sveca će morati da je potisne. On će morati da potisne svoju seksualnost,

moraće da potisne svoju požudu. I što više potiskujete bilo šta, to dublje ulazi u vašu
podsvest. To postaje deo vaše osnove i odatle počinje da utiče na vaš život. To je kao rana

iz koje curi gnoj, ali ste je prekrili. Samim tim što ste je prekrili vi niste ozdravili, to ne

leči. U stvari prekrivši je pomogli ste da raste više i više. Vaši sveci smrde, zaudaraju na

sve vrste potiskivanja.

Druga vrsta svedočenja stvara potpuno drugačiju osobu. Ona stvara mudraca. Mudrac

je onaj koji zna ko je, ne prema drugima. Mudrac je neko ko živi život prema svojoj vlastitoj

prirodi, ne prema tuđim vrednostima. On ima svoju vlastitu viziju i hrabrost da je živi.

Mudrac je buntovan. Svetac je poslušan, ortodoksan, konvencionalan, tradicionalan,

konformist. Mudrac nije konformist, nije tradicionalan, nije konvencionalan, buntovan

je. Buntovništvo je sam ukus njegovog bića. On ne zavisi od drugih. Zna šta je sloboda, i

zna radosti slobode. Sveca će slediti velika gomila. Mudrac će imati samo izabrane ljude

koji će biti u stanju da ga razumeju.

Mudraca mase neće razumeti, sveca će obožavati. Mase će mudraca osuditi, možda

čak ubiti. Isus je bio razapet, papu obožavaju. Isus je mudrac a papa je svetac.

Svetac ima karakter a mudrac ima svesnost. A to je velika razlika. Oni se razlikuju

kao nebo i zemlja. Karakter je nametnut zbog nekih potajnih motiva - da se zadobije

poštovanje na ovom svetu, i stekne više i više nebeskih užitaka. Svesnost nema bud I I

nost, nema motivacije, ona je radost za sebe. Ona nije sredstvo nekom konačnom cilju,

ona je cilj za sebe.

Biti sa svecem je biti sa imitatorom. Biti sa mudracem je biti sa nekim istinitim i au-

tentičnim. Biti sa svecem je, u najboljem slučaju, biti sa profesorom. Biti sa mudracem je

biti sa majstorom. To su dva svedoka.

Atiša kaže: Shvati princip dva svedoka.

Izbegavajte prvo i uronite u drugo.

Takođe ima još jedno značenje ove izreke. Drugo značenje je, da prvo svedočite

objekte uma. Ovo je više značenje od prvog. Svedočite objekte uma.

Patanđali to zove đanom, meditacijom - od iste reči proizlaze zen i čano Svedočite

objekte, sadržaj uma. Šta god prođe pred vama, posmatrajte to, bez procenjivanja, suđe­

nja ili neodobravanja. Ne budite ni za, ni protiv, samo posmatrajte, i đana, meditacija, je

stvorena.

A drugo je, svedočite samo svedočenje - i samadi je stvoren, satori je stvoren, kraj-

nja ekstaza je stvorena. Prvo vodi drugom. Počnite da posmatrate svoje misli ali nemojte

se tu zaustaviti. Kada su misli nestale onda ne mislite da ste postigli. Još jedna stvar treba

da se uradi, još jedan korak. Sada posmatrajte posmatrača. Sada samo svedočite svedo­

čenju. Ništa drugo nije ostalo, samo ste vi. Samo iznenada postanite svesni same svesno­

sti, i onda je đana preobražena u sama di. Posmatranjem uma, um nestaje. Posmatranjem

svedoka, svedok se razvio i postao kosmički.

Prvo je negativan korak da bi se oslobodilo uma. Drugo je pozitivan korak da se uko-

reni u krajnjoj svesnosti - zovite to Bog, ili nirvana, ili kako god želite.

Druga izreka:

Uvek se oslanjaj samo na zadovoljan okvir uma.

Ako ste nesretni, to jednostavno znači da ste stekli manire da budete nesretni, i ni­

šta drugo. Neraspoloženje zavisi od okvira vašeg uma. I ma ljudi koji su nesretni u svim

vrstama situacija. Oni imaju određenu osobinu u svom umu koja pretvara sve u neras­

položenje. Ako im kažete za lepo tu ruže oni odmah počnu da nabrajaju trnje. Ako im

kažete: .. Kako lepo jutro, kako sunčan dan!" pogledaće vas kao da su iznenađeni vašom

izjavom. Reći će: "Pa šta! Jedan dan između dve tamne noći! To je samo jedan dan između

dve tamne noći, pa šta je tu vrlo važno? Zašto izgledaš tako oduševljeno?"

Ista stvar se može videti i iz pozitivnog ugla; onda je iznenada svaka noć okružena

sa dva dana. A onda iznenada to je čudo da je ruža moguća, da je tako osetljiv cvet moguć

među tako mnogo trnja.

Sve je isto. Sve zavisi kakav okvir nosite u svojoj glavi. Milioni ljudi nose krstove, pri-

rodno, očigledno, oni su opterećeni. Njihov život je tegljenje. Njihov okvir je takav da se
odmah skoncentrišu na sve što je negativno. Uveličavaju negativno; to je morbidan pristup

životu, patološki. Ali oni nastavljaju da misle: "Šta možemo da uradimo? Svet je takav."

Ne, svet nije takav! Svet je potpuno neutralan. Ima trnje, ima ruže, ima noći, ima

dane. Svet je krajnje neutralan, uravnotežen, ima sve. Sada zavisi od vas šta vi izaberete.

Ako ste odlučili da izaberete samo pogrešno, živećete u pogrešnoj vrsti sveta, jer ćete

živeti u svetu kakav ste sami izabrali.

Tako ljudi stvaraju pakao ili nebo na istoj zemlji. Izgleda zaista neverovatno da je

Buda živeo na ovoj zemlji sa istom vrstom ljudi, a živeo je u raju. A vi takođe živite na

istoj zemlji sa istom vrstom ljudi, i živite u paklu.

Sad, postoje dve mogućnosti. Politički um kaže: "Promenite svet." Religiozan um

kaže: "Promeni okvir svoga uma."

Religija i politika su dijametralno suprotne. Postoji mogućnost da se jednog dana

sretnu religija i nauka. Pre ili kasnije, nauka i religija će obavezno da se sretnu, jer je nji-

hov pristup jako sličan. M ožda je pravac različit - nauka istražuje spoljašnje, religija

unutrašnje. Ali traganje, kvalitet traganja, je isti. Duh traganja je isti.

Ali ne vidim nikakvu mogućnost da se politika i religija mogu ikada sresti. Politika

uvek smatra da svet nije u redu; menjati društvo, ekonomsku strukturu, ovo i ono, i sve

će biti u redu. A religija kaže da je svet uvek bio isti i ostaće isti; možete da promenite

samo jednu stvar - sadržaj vašeg uma, prostor vašeg uma.

Uvek se oslanjaj samo na zadovoljan okvir uma.

Neka to bude jedno od osnovnih pravila u vašem životu. Čak i ako naiđete na nega­

tivno, nađite nešto pozitivno u tome. Uvek ćete moći da nađete nešto. I onog dana, kada

postanete vešti u nalaženju pozitivnog u negativnom, plesaćete sa užitkom.

Pokušajte to, pokušajte novu viziju života. Mislite u optimističkim terminima, ne budite

pesimist. Pesimista stvara pakao oko sebe i živi u njemu - živite u svetu koji vi kreira te.

Upamtite, ne postoji samo jedan svet, ima onoliko svetova koliko ima umova na

svetu. Ja živim u mom svetu, vi živite u svom svetu. Oni nisu samo različiti, oni se nikada
ne preklapaju. Oni su krajnje različiti, postoje na različitim

nivoima.
Atiša je učinio to osnovnim pravilom, da njegovi učenici žive u zadovoljnom okviru

uma. Onda možete početi da pretvarate svaku priliku u izazov za rast. Na primer neko

vas uvredi. Sada, sasvim je jasno da ste uvređeni, kako možete sada da vežbate sretan

okvir uma? Da, to može da se vežbao Uvredite budu i znaćete.

Gotama Buda je jednom bio uvređen. Prolazio je pored sela, i seljani su bili veoma

mnogo protiv njega. Nisu mogli da shvate njegovo učenje. U poređenju sa budama, ceo svet

je uvek vrlo primitivan, veoma neuglađen, vrlo glup. Ljudi su se sakupili i mnogo ga uvredili.

Buda je slušao ćutke a onda rekao: "Ako ste završili, mogu li da vas napustim, jer

treba da stignem do drugog sela, i oni sigurno čekaju na mene. Ako niste završili, onda

kada se vratim, sutra ujutro, možete opet da dođete i završite svoj posao."

Jedan čovek iz gomile je upitao: "Zar nas nisi čuo? Uvredili smo te, psovali smo te.

Koristili smo sve vrste ružnih reči, sve što smo mogli da nađemo."

Buda se nasmejao. Rekao je: "Malo ste zakasnili - trebali ste da dođete pre deset

godina. Tada sam bio u istom okviru uma u kome ste vi; onda bih odgovorio, i dobro bih

odgovorio. Ali sada to je samo prilika za mene da budem samilostan, da budem medita-

tivan. Zahvalan sam vam što ste mi dali tu priliku. To je samo proba - proba da li imam,

ili nemam bar malo negativnosti koja vreba ma gde u mom nesvesnom umu.

"I sretan sam da vam izjavim, prijatelji, da nije ni jedna jedina senka negativnosti

prošla kroz moj um. Ostao sam krajnje blažen, niste bili sposobni da me pogodite na bilo

koji način. I strašno sam sretan što ste mi dali tako veliku priliku. Samo nekolicina ljudi

je tako ljubazna kao vi."

Tako čovek treba da koristi situacije, tako sanjasin treba da koristi negativne prilike

za unutarnji rast, za unutarnje razumevanje, za meditativnost, za ljubav, za samilost. I kada

jednom naučite ovaj zadovoljni okvir uma, tu pozitivnu viziju života, bićete iznenađeni da

celo postojanje počinje da funkcioniše na potpuno drugačiji način. Počinje materinski da

brine o vama. Počinje da vam pomaže na svaki mogući način; postaje veliki prijatelj.
A znati to, jeste znati Boga. Znati to, da se postojanje materinski brine o vama, jeste

znati Boga. Nema drugog Boga - samo to osećanje, to strahovito osećanje, to prožimajuće

osećanje, da vas postojanje voli, da vas štiti, pomaže i izliva mnogo, mnogo blagoslova na

vas; da je postojanje umiljato prema vama, da niste odstranjeni, da niste stranac, da je

ovo vaš dom.

Osećati da: "Ovo postojanje je moj dom" jeste znati Boga.

Treća izreka:

Čak i kad si rastresen, ako to možeš da uradiš, to je još uvek treniranje uma.

Da, ponekad ćete biti rastreseni. Još uvek niste svi bude - biće vreme kada ćete biti

rastreseni, biće vreme kada ćete biti povučeni dole u negativno, usisani starom navikom.

I sa vremenom ćete znati, to se već dogodilo, u mizeriji ste. Na vas je pala senka, taj vr­

hunac sunčevog svetla je nestao, pali ste u mračnu dolinu.

Šta onda da se radi u tim trenucima? Atiša kaže:

Čak i kad si rastresen, ako to možeš da uradiš, to je još uvek treniranje uma.

Šta je mislio pod: "ako to možeš da uradiš?" To je od velike važnosti. Ako možete da

budete pažljivi u svojoj nepažnji, ako možete da budete svesni da ste upali u zamku ne-

gativnosti, to je još uvek meditacija, to je još uvek treniranje uma, još uvek rastete.

Da, mnogo puta ćete pasti, to je prirodno. I mnogo puta ćete zaboraviti, to je pri­

rodno. I mnogo puta ćete pasti u zamku i trebaće vam vremena da se seti te. Ali trenutak

kada se setite, setite se potpuno. Probudite se potpuno i recite: "Pao sam."

I uočite razliku. Ako pitate običnu religioznu osobu, ona će reći: "Pokaj se - kazni

sebe." Ali Atiša govori: Ako ste pažljivi, to je dovoljno. Budite pažljivi u vašoj nepažnji,

budite svesni da niste bili svesni, to je sve. Kajanje nije potrebno. N e osećaj te se krivim;

to je prirodno, to je humano. Pasti mnogo puta nije nešto zbog čega ćete se osećati kri­

vim. Počiniti greške, skrenuti sa pravoga puta, deo je naše ljudske slabosti i ograničenja.

Zato nema potrebe za kajanjem.

Kajanje je ružno. To je kao igranje sa vašom ranom, opipavanje rane. To nije po­
trebno, i ne samo nepotrebno već štetno - rana može postati septična, a opipavanje vaše

rane neće joj pomoći da zaceli.

Ako ste pali, samo znajte da ste pali, bez osećaja krivice, bez kajanja. Nema potrebe da

se bilo gde ide da se ispovedi, samo to znati dovoljno je. A znajući to, pomažete vašoj sve­

snosti da raste. Sve manje i manje ćete padati, jer će poznavanje sve više i više jačati u vama.

Četvrta izreka:

Uvek se pridržavaj tri opšta načela.

Šta su tri opšta načela? Prvo je redovnost meditativnosti. Setite se, veoma je teško

stvoriti meditaciju, veoma je lako izgubiti je. Bilo šta što je više, uzima više napornog

truda da se stvori, ali može nestati u trenutku. Veoma je lako izgubiti kontakt sa tim.

To je jedna od osobina višeg. To je kao rast ružinog cveta - samo malo jakog vetra i

ruža je uvela a latice su opale, ili je neka životinja ušla u baštu i pojela ružu. Ona se vrlo

lako izgubi, a bio je tako dug put da se stvori.

I kad god ima sukoba između višeg i nižeg, uvek se se tite, niže lako pobcdujc. Ako

kamenom udarite ružin cvet, ruža će umreti a ne kamen. Kamen možda čak neće bili ni

svestan udarca, da je ubio nešto lepo.

Cela vaša prošlost je puna kamenja, i kada počnete da razvijate ružu svesnosti u

vama, ima hiljadu i jedna mogućnost da će biti uništena vašim starim kamenjem - navi-

kama, mehaničkim navikama. Morate biti jako oprezni i pažljivi. Moraćete da hodate kao

trudna žena. Zato čovek svesnosti hoda pažljivo, živi pažljivo.

I to treba da bude redovna pojava. Ne da jednog dana malo meditirate, onda neko-

liko dana da zaboravite na to, a onda jednog dana da to ponovo uradite. Treba da bude

redovna kao spavanje, kao hrana, kao disanje. Samo tada će beskrajna Božija divota da

vam otvori svoja vrata.

Zato je prvo opšte načelo: redovnost.

Drugo opšte načelo je: ne gubite vreme na nebitnom. Ne dangubite. Milioni ljudi

traći svoje vreme na nebitno, a ironija je što oni znaju da je to nebitno. Ali oni kažu: "Sta

drugo da se radi? Oni nisu svesni ničeg važnijeg.

Ljudi igraju karte, i ako ih pitate: "Šta to radite?" oni kažu da ubijaju vreme. Ubijaju

vreme? Vreme je život! Tako u stvari ubijate život. A vreme koje ubijate ne može biti vra­

ćeno; jednom prošlo, otišlo je zauvek.

Čovek koji hoće da postane buda mora da odbacuje nebitno sve više i više, tako da

više energije bude dostupno za bitno. Pogledajte svoj život, koliko mnogo nebitnih stvari

radite - a zašto? I koliko dugo ste ih radili - i šta ste postigli? Zar ćete nastaviti da ponav­

ljate istu glupu šemu celog svog života? Dosta! Pogledajte, meditirajte o tome. Kažite

samo ono što je bitno, radite samo ono što je bitno, čitajte samo ono što je bitno. I tako

mnogo vremena je sačuvano i tako mnogo energije je sačmrano, i sva ta energija i vreme

mogu lako da budu usmereni ka meditaciji, ka unutrašnjem razvoju, ka svedočenju.

Nikada nisam video čoveka koji je toliko ubog da ne može da meditira. Ali ljudi su za­

uzeti glupim stvarima, krajnje glupim. One ne izgledaju glupo, jer svi drugi takođe rade isto.

Ali tragala e mora da bude oprezan. Pazite više šta radite;šta radite sa svojim živo­

tom - jer će za uzgajanje ruža svesnosti biti potrebno više energije, biće potreban rezer­

voar energije. Sve što je veliko dolazi kada imate više energije. Ako ste svu energiju utro-

šili na svetovno, onda sveto nikad neće biti dotaknuto.

I treće opšte načelo je: ne racionalizujte vaše greške i promašaje. Um teži da racio­

nalizuje. Ako počinite neke greške, um kaže: "To mora tako da bude, za to ima razloga. Ja

nisam odgovoran, sama situacija je učinila da se to desi." A um je jako pametan u racio-

nalizovanju svega.
Izbegavajte da racionalizujete vlastite greške i promašaje, jer ako racionalizujete vi

ih štitite. Onda će se ponoviti. Izbegnite racionalisanje vaših pogrešaka. Prekinite racio­

nalizaciju potpuno. Rezonovanje je jedna stvar, racionalizacija sasvim druga. Rezonova-

nje može da se koristi za neke pozitivne ciljeve, ali racionalizacija nikada ne može biti

iskorištena ni za kakav pozitivan cilj.

I bićete u stanju da otkrijete kada racionalizujete, možete da obmanete druge ali ne

možete obmanuti sebe. Vi znate da ste pali. Pre nego da gubite vreme u racionalizaciji i

ubeđivanju sebe, da ništa nije pošlo pogrešno, stavite svu energiju da budete svesni.
Sva ova opšta načela su tu da vam pomognu, tako da možete da sprečite isticanje

vaše energije. Inače Bog nastavlja da uliva energiju u vas, a vi imate tako mnogo gubitaka

zbog curenja da nikada niste puni. Energija dolazi ali curi napolje.

Peta izreka

Promeni svoju sklonost a onda to održavaj.

Promenite svoju sklonost prema umu na srce. To je prva promena. Manje razmišljajte

više osećajte. Manje intelektualizacije, više intuicije. Mišljenje je veoma zavaravajuć pro­

ces, ono čini da se osećate da radite velike stvari. Ali vi jednostavno zidate kule u vazduhu.

Misli nisu ništa do kule u vazduhu.

Osećanja su materijalnija, supstancijalnija. Ona vas preobražavaju. Razmišljanje o

ljubavi neće pomoći, ali osećati ljubav obavezno će vas promeniti. Ego mnogo voli raz-

mišljanje, jer se ego hrani fikcijom. Ego ne može da stvori nikakvu stvarnost, a mišljenje

je fiktivan proces. To je vrsta sanjanja, sofisticiranog sanjanja. Snovi su slikoviti a mišlje­

nje je konceptualno, ali proces je isti. Sanjanje je primitivna vrsta razmišljanja, a mišlje­

nje je civilizovana vrsta sanjanja.

Promenite se sa uma na srce, sa mišljenja na osećanje, sa logike na ljubav.

A druga promena je sa srca na biće - jer još uvek ima dubljih nivoa u vama gde čak

ni osećanja ne mogu da dostignu. Setite se te tri reči: um, srce, biće. Biće je vaša čista

priroda. Bivanje je okruženo osećanjem, a osećanje je okruženo mišljenjem. Mišljenje je

daleko od bivanja, ali je osećanje malo bliže; ono odražava malo sjaja bivanja. To je baš

kao što pri zalasku sunca, sunce reflektuju oblaci i počinju da dobijaju predivne boje. Oni

sami nisu sunce, ali oni reflektuju sunčevo svetlo.

Osećanja su blizu bića, tako da ona reflektuju nešto od bića. Ali čovek mora da ide

iznad osećanja takođe. Šta je onda biće? To nije ni mišljenje ni osećanje, to je čisto jastvo.

Čovek jednostavno jeste.

Mišljenje je veoma sebično i egoistično. Osećanje je više altruističko, manjc cgoi

stično. Bivanje je neego, bez ega - ni sebičnost, ni altruizam već spontanost, prijemčivost,
iz trenutka u trenutak. Čovek ne živi u skladu sa sobom, čovek živi u skladu sa Bogom, u

skladu sa celinom.

Osećanje je polovičnost, a ni jedna polovina vas ne može zadovoljiti. Mišljenje i ose­

ćanje, oba su polovični, i ostaćete podeljeni. Biće je potpuno, i samo potpunost može

doneti zadovoljstvo.

I na kraju, četvrta promena je iz bića u nebiće. To je nirvana, prosvetljenje; čovek

jednostavno nestaje, čovek jednostavno nije. Bog jeste, prosvetljenje jeste, svetlost jeste,

radost jeste, ali nema nikoga ko je radostan. Neti, neti: ni ovo, ni ono, ni postojanje, ni

nepostojanje - to je krajnje stanje. Atiša je polako, polako vodio svoje učenike ka tome.

Dozvolite da ponovim: od mišljenja do osećanja; od osećanja do bića, od bića do ne­

bića, i stigli ste. Treba nestati da bi se stiglo. Po prvi put čovek više nije. I po prvi put čo­

vek stvarno jeste.

Šesta izreka:

Ne raspravljaj o manama.

Um teži da raspravlja o manama drugih. To pomaže egu da se oseća dobro. Kada je

svako veliki grešnik čovek se u poređenju sa tim oseća kao svetac. Kada svako čini greške,

dobar je osećaj da "Barem ja ne činim toliko mnogo grešaka."

Stoga ljudi govore o tuđim manama; ne samo da govore o njima, uveličavaju ih. Zato

ima tako mnogo uživanja u ogovaranju. Kada ogovaranje pređe iz jedne ruke u drugu,

ono postaje bogatije. I kada se vrati opet nazad, nešto će mu biti dodano. Do večeri ako

čujete ogovaranje koje ste započeli ujutro, bićete iznenađeni. Ujutro je to bio samo krtič­

njak, sada je to planina. Ljudi su vrlo kreativni, zaista kreativni i inventivni.

Zašto su ljudi toliko zainteresovani da ogovaraju druge, da nalaze greške kod drugih,

da gledaju tuđe propuste i mane? Zašto ljudi neprestano pokušavaju da gledaju kroz tuđe

ključaonice? Razlog je: to im pomaže da imaju bolje osećanje o sebi. Oni postaju rašomonci,

samo da bi imali dobar osećaj: "Ja sam bolji." Postoji motivacija. To nije samo da bi pomogli

drugima - nije to, šta god oni rekli, uprkos tome šta oni kažu. Osnovni razlog je: Ako su
drugi veoma ružni, onda sam ja lep." Oni slede Albert Ajnštajnovu teoriju relativnosti.

Čuo sam: Mula Nasrudin je boravio u hotelu. Stigao je telegram od kuće i on je požurio da stigne na
voz. Žurio je. Ali kada je sišao niz stepenice i pogledao svoj prtljag nedostajao je kišobran. Morao je
ponovo da ode gore u sobu, ali dok se popeo na četrnaesti sprat, soba je već bila izdata nekom
drugom - paru koji se nedavno venčao.

Mada je bio u žurbi i mogao je da izgubi voz ako bi se tu zadržao malo duže, iskuše­

nje je bilo veliko. Zato je pogledao kroz ključaonicu da vidi šta se dešava.

Nedavno venčani par - je takođe bio u žurbi, već su predugo čekali; ceremonija ven-

čanja, crkva, gosti i sve to - nekako su se oslobodili svega toga i ležali su goli u krevetu,

govoreći slatke besmislene reči. l mladić je govorio ženi: .. Imaš tako lepe oči. Nikad nisam

video tako lepe oči! Kome te oči pripadaju?"

A žena je rekla: .. Tebi! Tebi, i samo tebi!"

I tako dalje, lista se nastavljala: .. Ove lepe ruke, ove lepe grudi," i ovo, i ono - to je

trajalo i trajalo. I Mula Nasrudin je potpuno zaboravio na voz i taksi koji dole čeka. Ali

- onda se iznenada setio svog kišobrana. Kada je lista bila skoro dovršena, rekao je: .. Ce-

kaj te! Kad stignete do žutog kišobrana, on pripada meni."

Ljudi nesvesno rade mnoge stvari. Ako postanu svesni odbaci će te stvari. Atiša kaže:

Ne mislite o manama drugih, to nije vaš posao. Ne mešajte se u tuđi život, to nije vaš posao.

- Ali postoje veliki moralisti čiji je sav posao da vide ko greši. Citav njihov život je

straćen, oni su kao policijski psi koji njuškaju tamo amo. Rezultat celog njihovog života

je da znaju ko greši.

Atiša kaže: To je jedno ružno obeležje i puko gubljenje vremena i energije. Ne samo

da je gubitak, već to ojačava i nagrađuje ego. A više nagrađen ego, postaje veća prepreka.

I upamtite, nije to samo pitanje nediskutovanja o tuđim manama. Ne budite previše

zabrinuti zbog svojih mana. Primetite ih, budite svesni, i pustite da se stvar reši smesta.

Bilo je ljudi koji su veličali svoje vlastite mane . . .

Psiholozi sumnjaju da autobiografija Svetog Augustina, njegove ispovedi, nisu istinite.

On se hvalisao svojim manama. On nije bio tako loša osoba. Ali čovek je stvarno neverovatan.

Ako počnete da se hvališete svojim kvalitetima, onda takođe, idete u krajnosti. Ako počnete
da veličate grehe, onda takođe, idete u krajnost. Ali u oba slučaja radite samo jednu stvar.

- Sta je Sveti Augustin radio jasno je. Veličajući svoje mane i grehe, i sve ružne stvari,

pripremao je kontekst. Iz kakvog se pakla on podigao i postao veliki svetac. Sada njegovo

svetaštvo izgleda daleko više značajno nego što bi izgledalo da je on prosto bio dobra

osoba od samog početka.

I isti je slučaj sa Mahatma Gandijem u Indiji. U svojoj autobiografiji on je jednostavno

preterivao o svojim manama i nastavljao da priča o njima. To mu je pomoglo na vrlo po-

sredan način. Bio je tako nisko, bio je u sedmom paklu, i odatle je počeo da se diže i postao

vel iki mahatma, veliki svetac. Putovanje je bilo jako teško. Ovo jako udovoljava egu.
Ne raspravljajte o tuđim manama, ne raspravljajte o vlastitim manama. Primetile

ih, i to je to. Atiša kaže da je svesno st dovoljna, ništa drugo nije potrebno. Ako ste pot­

puno svesni bilo čega, vatra svesti to sagori. Nema potrebe za bilo kojim drugim lekom.

Ne misli ni o čemu što se tiče drugih.

A to je ono o čemu nastavljate da mislite. Devedeset pet posto stvari o kojima mislite

tiču se drugih. Odbacite ih - odbacite ih odmah!

Vaš život je kratak, i klizi vam kroz prste. Svakog trenutka imate manje, svakog dana

imate manje, svakog dana ste manje živi a više mrtvi! Svaki rođendan je smrtni dan; jedna

godina više je otišla iz vaših ruku. Budite malo inteligentniji.

Ne misli ni o čemu što se tiče drugih.

Vežbaj prvo na najvećem zaprljanju.

Gurđijev je imao običaj da kaže svojim učenicima - prva stvar, zaista prva stvar: .. Ot-

krijte šta je vaše najveće obeležje, vaša najveća propast, vaša centralna karakteristika

podsvesti." Kod svakoga je drugačija.

Neko je opsednut seksom. U zemlji kao što je Indija, gde je seks bio vekovima potiski­

van, to je postala gotovo opšta karakteristika, svako je opsednut seksom. Neko je opsednut

ljutnjom, neko je opsednut pohlepom. Treba da vidite koja je vaša osnovna opsesija.

Tako, prvo nađite glavnu karakteristiku na kojoj celo vaše ego zdanje leži. I onda

budite neprestano svesni toga, jer to može da postoji samo ako ste nesvesni. U vatri sve­
snosti to je automatski spaljeno.

I setite se, uvek se setite, da tome ne gajite suprotnost. Inače šta će se desiti sa oso­

bom koja je svesna da je: .. Moja opsesija ljutnja, pa šta da radim? Gajiću samilost." .. Moja

opsesija je seks, pa šta da radim? Treba da praktikujem bramačariju, celibat."

Ljudi pređu sa jedne stvari u suprotnu. To nije put transformacije. To je isto klatno,

pomera se sa leva na desno, sa desna na levo. I tako je vaš život išao vekovima; to je isto

klatno.

Klatno treba zaustaviti u sredini. I to je čudo svesti. Samo budite svesni da: .. To je moja

glavna zamka, to je mesto gde se spotičem ponovo i ponovo, to je koren moje nesvesnosti."

Ne pokušavajte da gajite suprotnost tome, već izlijte svu svoju svesnost u to. Načinite ve­

liku lomaču od svesnosti, i to će biti spaljeno. I onda se klatno zaustavlja u sredini.

A zaustavljanjem klatna, zaustavlja se vreme. Iznenada ulazite u svet večnosti, bez

vremena, bez smrti.

I možete li da zamislite? Jednog dana je spazio malu kolibu, kolibu od pruća. Bio je

tako umoran da nije mogao ni da hoda, pa je puzao. Stigao je do kolibe. Nije bilo vrata;

pogledao je unutra, unutra nije bilo nikoga. I ne samo da nikoga nije bilo unutra, već jc

po svim znacima izgledalo da unutra nije bilo nikoga godinama.

Možete da zamislite šta se desilo tom čoveku. Pao je na zemlju. Iz pukog umora re­

kao je: "Odustajem." Ležao je onde pod suncem, na hladnom povetareu sa Himalaja, i po

prvi put počeo je da se oseća tako blaženo, nikad nije osetio takvo blaženstvo! Iznenada

je počeo da se oseća ispunjen svetlom. Iznenada su sve misli nestale, iznenada je bio us­

hićen - i bez ikakvog razloga, jer nije ništa uradio.

I onda je postao svestan da se neko naginje iznad njega. Otvorio je oči. Jako star čo­

vek je bio tu. I starac, smešeći se, reče: "Pa došao si. Imaš li šta da me pitaš?"

Čovek reče: "Ne."

I starac se smejao, veliki, pun smeh koji je odzvanjao dolinama. I rekao je: "Pa sada

znaš šta je meditacija?"

Čovek reče: "Da.

Šta se dogodilo? Ta izjava koja je došla iz najdubljeg jezgra njegovog bića - "Odustajem" - u tom
samom odustajanju, svi cilj-orijentisani napori uma i nastojanja su nestali.

"Odustajem." U samom tom trenutku više nije bio ista osoba. I blaženstvo se prolilo po

njemu. Bio je tih, bio je niko, i dotakao je krajnji sloj nebića. Onda je znao šta je meditacija.

Meditacija je bez-cilja-orijentisano stanje uma.

Poslednja sutra je strahovito važna:

Odbaci sve nade o rezultatima.

I onda nema potrebe da se ide bilo gde, Bog će doći vama. Quboko dole recite: "Odustajem." I tišina
se spušta, blagoslov izliva.

Meditirajte o ovim izrekama, one su namenjene samo za meditante. Atiša nije filozof,

on je siddha, buda. To što on govori nije neka spekulacija. To su instrukcije oštrih obrisa,

date samo onima koji su spremni da putuju, da idu na hodočašće, u nepoznato.

Dosta za danas.

Osho_Knjiga Mudrosti #09_ Motreći Promatrača