26.10.2015.

Zračni promet: sigurnost civilnog zračnog prometa

Zračni promet: sigurnost civilnog
zračnog prometa
Sigurnost zračnog prometa (ne treba je miješati sa zrakoplovnom sigurnošću[1]) postoji kako bi se spriječile
zlonamjerne radnje na zrakoplovu te one protiv putnika i posade. Nakon užasnih napada iz 2001. EU je usvojio niz
sigurnosnih pravila za zaštitu civilnog zrakoplovstva. Ta se pravila redovno ažuriraju kako bi se u obzir uzeli novi
rizici. Države članice zadržavaju pravo na primjenu strožih mjera.

Pravna osnova
Članak 100. stavak 2. Ugovora o funkcioniranju Europske unije

Ciljevi
Sigurnost zračnog prometa podrazumijeva sprečavanje nezakonitih radnji upletanja, poglavito sprečavanjem toga da
oružje i eksplozivi dođu u blizinu zrakoplova. Desetljećima je jedno od glavnih pitanja, posebice nakon terorističkih
napada u rujnu 2001. Regulatorni okvir se u ovom području otada znatno raširio na svjetskoj razini bilo nacionalnim
putem preko međunarodne suradnje/sporazuma, bilo preko Međunarodne organizacije civilnog zrakoplovstva (ICAO)[2] i
Priloga 17. Konvencije iz Chicaga te s njom povezanog Univerzalnog programa za kontrolu sigurnosti (USAP)[3].
Europska unija je sa svoje strane razvila odgovarajuću politiku koju se redovito ažurira kako bi se u obzir uzeli novi rizici,
prijetnje i tehnološke promjene.

Postignuća
Nakon terorističkih napada u rujnu 2001. usvojena je Uredba 2320/2002[4] kako bi se osigurala zaštita civilnog
zrakoplovstva te državama članicama pružila osnova za zajedničku interpretaciju Priloga 17. Konvencije iz Chicaga. U
ožujku 2008. ta Uredba zamijenjena je Uredbom (EZ) br. 300/2008[5].

Parlament i Vijeće usvojili su Uredbu 300/2008 kako bi se utvrdila zajednička pravila i osnovne norme o sigurnosti
zračnog prometa, kao i mehanizmi za nadzor primjene tih pravila. Uredba je upotpunjena nizom propisa Europske
komisije kroz regulatorni postupak s kontrolom (opće mjere kojima se dopunjuju osnovne zajedničke norme)
ili regulatorni postupak (detaljne mjere potrebne za provedbu osnovnih zajedničkih normi). Vrijedi napomenuti da se
provedbena pravila „koja sadrže povjerljive sigurnosne informacije” ne objavljuju. Regulatorni okvir EU­a temelji se na
obvezujućim osnovnim zajedničkim normama te sljedećim osnovnim načelima:

svaka država članica odgovorna je za sigurnost letova koji kreću s njezina teritorija („odgovornost države domaćina”
kako je to utvrdila Međunarodna organizacija civilnog zrakoplovstva (ICAO)),

svi putnici, osoblje i sva prtljaga moraju se detaljno pregledati prije ukrcaja, teret, pošta i zalihe za opskrbu tijekom leta
također se detaljno pregledavaju prije utovara osim ako već nisu prošli odgovarajuću sigurnosnu kontrolu,

države članice zadržavaju pravo provođenja strožih mjera ako to smatraju potrebnim.

Regulatornim okvirom EU­a pokriveni su svi aspekti lanca zračnog prometa koji mogu utjecati na sigurnost u zrakoplovu
i/ili infrastrukturu. On obuhvaća zračnu luku, zrakoplov, putnike, prtljagu, teret, zalihe za opskrbu zrakoplova, sigurnost
osoblja te opremu. Pravila EU­a odnose se na sve zračne luke u Uniji otvorene za civilno zrakoplovstvo, sve pružatelje
usluga u tim zračnim lukama, uključujući zračne prijevoznike te sve drugo osoblje zaduženo za „primjenu normi
sigurnosti zračnog prometa” te pružanje roba i usluga zračnim lukama ili preko njih. Sigurnosne norme koje se
primjenjuju međutim mogu biti razmjerne s obzirom na dotičan zrakoplov, operaciju ili promet.

data:text/html;charset=utf­8,%3Ch2%20style%3D%22margin%3A%200px%3B%20padding%3A%200px%3B%20border%3A%200px%3B%20font­weight… 1/3
26.10.2015. Zračni promet: sigurnost civilnog zračnog prometa

U skladu s tim svaka država članica imenuje tijelo nadležno za koordinaciju i nadzor provedbe zakona o sigurnosti
zračnog prometa te također sastavlja i provodi „nacionalni program sigurnosti u civilnom zrakoplovstvu” (kojim se
određuju uloge i obveze svih pružatelja usluga). Države članice također pokreću i provode „nacionalni program kontrole
kvalitete” (kako bi se utvrdilo u kojoj se mjeri pružatelji usluga pridržavaju pravila te kako bi se osigurale mjere za
ispravljanje nepravilnosti), nameću kazne u slučaju kršenja pravila te surađuju s Europskom komisijom prilikom
inspekcija koje ona provodi radi nadziranja usklađenosti s pravilima EU­a o sigurnosti zračnog prometa. Dotični pružatelji
usluga sastavljaju i provode „sigurnosni program” kako bi djelovali u skladu sa zakonom EU­a i „nacionalnim programom
sigurnosti u civilnom zrakoplovstvu” države članice u kojoj se nalaze. Europska komisija provodi nenajavljene inspekcije
zračnih luka i pružatelja usluga u suradnji s nacionalnim tijelom nadležnim za sigurnost zračnog prometa (to se tijelo
također provjerava) u cilju nadzora provedbe prava EU­a.

Dotična nacionalna tijela od srpnja 2014. također će vršiti terenske provjere u zračnim lukama trećih zemalja kako bi se
ocijenila provedba sigurnosnih mjera koje se odnose na zračni teret koji se prevozi u EU.

Radi olakšavanja zračnog prometa Europska komisija može priznati ekvivalentnost normi sigurnosti zračnog prometa u
trećim zemljama.

Aktualnim zakonodavnim okvirom državama članicama prepušteno je da same odluče kako će se pokriti troškovi
sigurnosti. Komisija je 2009. predložila direktivu kako bi osigurala primjenu ključnih načela poput nediskriminacije među
prijevoznicima ili putnicima i povezanosti cijena[6]. Međutim, tim prijedlogom nije usvojeno stajalište o pitanju javnog
financiranja u odnosu na načelo „korisnik plaća” te je pitanje određivanja tko plaća prepušteno rješavanju metodom
supsidijarnosti. Prema posljednjim podacima dostavljenima sredinom 2014. zakonodavno tijelo još nije usvojilo
prijedlog.

Uloga Europskog parlamenta
Europski parlament oduvijek je sigurnost civilnog zračnog prometa smatrao jednim od glavnih interesa Europske unije te
podržavao uspostavljanje strogog i učinkovitog sustava sprečavanja i izbjegavanja terorističkih napada. Parlament je
također istaknuo važnost temeljnih prava građana te potrebu za izjednačavanjem mjera poboljšanja sigurnosti zračnog
prometa snažnim i primjerenim zaštitnim mehanizmima u cilju zaštite privatnosti, osobnog dostojanstva te zdravlja
građana.

Stoga je Rezolucijom od 23. listopada 2008. Parlament primorao Europsku komisiju da povuče i izmijeni svoj prijedlog o
tjelesnim skenerima za pregled osoba, dok je u svom izvješću od 1. lipnja 2011. pozvao na nekorištenje bilo kojeg oblika
tehnologije koja počiva na ionizacijskom zračenju pri sigurnosnom pregledu osoba i predložio da se koriste samo oni
skeneri kojima se tijelo prikazuje u obliku crteža te da se dotični podaci ne smiju pohranjivati ili čuvati. Zakon o tjelesnim
skenerima usvojen u studenom 2011.[7] u skladu je s ovim zahtjevima.

Općenito, Parlament postupak komitologije smatra neprimjerenim u sektoru sigurnosti zračnog prometa, barem što se tiče
mjera koje utječu na prava građana. Stoga je u svom izvješću od lipnja 2011. zatražio potpunu uključenost kroz postupak
suodlučivanja, što još uvijek nije ostvareno.

Što se tiče financiranja sigurnosnih mjera Parlament smatra da izdaci za sigurnost trebaju pokrivati samo troškove
sigurnosti te da države članice koje primjenjuju strože mjere trebaju same snositi proizlazeće dodatne troškove.

S tim povezane odluke Europskog parlamenta:

Rezolucija od 23. listopada 2008. o učinku mjera sigurnosti zračnog prometa i tjelesnih skenera na ljudska prava,
privatnost, osobno dostojanstvo i zaštitu podataka[8],

Zakonodavna rezolucija od 5. svibnja 2010. o prijedlogu direktive Europskog parlamenta i Vijeća o izdacima za
sigurnost zračnog prometa[9],

Izvješće od 1. lipnja 2011. o zrakoplovnoj sigurnosti uz poseban osvrt na sigurnosne skenere[10].

[1]Zrakoplovna sigurnost odnosi se na dizajn, proizvodnju, održavanje i rad zrakoplova (vidi 5.6.10.).

data:text/html;charset=utf­8,%3Ch2%20style%3D%22margin%3A%200px%3B%20padding%3A%200px%3B%20border%3A%200px%3B%20font­weight… 2/3
26.10.2015. Zračni promet: sigurnost civilnog zračnog prometa

[2]Međunarodna organizacija civilnog zrakoplovstva (ICAO) je specijalizirana agencija Ujedinjenih naroda utemeljena
Konvencijom o međunarodnom civilnom zrakoplovstvu (također poznatom pod nazivom Konvencija iz Chicaga)
potpisanom 7. prosinca 1944. koja trenutno broji 191 zemlju potpisnicu. Organizacija prije svega utvrđuje „norme i
preporučene prakse” koje provode strane zemlje potpisnice no ne postoji obvezujući mehanizam kojim bi se jamčila
njihova ispravna primjena.

[3]Prilogom 17. Konvencije iz Chicaga utvrđuju se norme i preporučene prakse za jamčenje sigurnosti međunarodnog
zračnog prometa. Univerzalni program za kontrolu sigurnosti (USAP) pokrenut je 2002. kako bi se nadziralo pridržavaju li
se zemlje članice Međunarodne organizacije civilnog zrakoplovstva tih normi.

data:text/html;charset=utf­8,%3Ch2%20style%3D%22margin%3A%200px%3B%20padding%3A%200px%3B%20border%3A%200px%3B%20font­weight… 3/3