Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 1 Корићанац Милан

ИЗРАЕЛСКО – ПАЛЕСТИНСКИ СУКОБ

Решавање сукоба мора бити у функцији културног контекста и поднебља где се

сукоб одиграва; остаје питање да ли приликом решавања сукоба инсистирамо на моћи,
win – loose или на win – win приступу (ситуација када саме стране у сукобу стичу увид у
проблеме и положај супарничког табора). Пре самог појма решавања сукоба, увек стоји
појам превенције – по логици ствари, када би живот био највећа вредност, и појединци и
колективи би сваки сукоб успевали да превладају. Превенција подразумева и
претпоставља софистицирану и озбиљну дијагнозу, сензибилитет за латентне сукобе и
скривене спорове, способност да се спречи претакање стања супротстављених интереса
у стање оружаног конфликта. Управо је Џон Бартон истицао превенцију као главну
димензију активности мировних радника. Она подразумева схватање корена и узрока
сукоба, схватање контекста и структурних промена у функцији спречавања сукоба, она
значи и манути се симтома сукоба; њен кључни део је дијалог страна, промена и
реформа установа и друштва; можда најважније – треба имати у виду да сукоби свој
корен имају у незадовољеним потребама – биолошких, као и потреба за сигурношћу и
идентитетом. Осим превенције (која је остала без заслужене пажње и тежине), веома
важан аспект јесте и обуставање сукоба – прекид насиља нагодбом или споразумом;
затим ту је и управљање сукобима као вишезначан израз, најбоље је користити га у ужем
смислу, који подразумева улагање напора у спречавање да се кризе прелију, у
смањивање насиља и његовом обустављању, у што краћем року.

Једно од кључних питања остаје да ли се сви сукоби могу решити. Када се размотри
израелско – палестински сукоб, који траје већ 60 година, одговор би био да нису сви
сукоби решиви. Овај сукоб обесхрабрује јер је у његово окончање уложено низ
иницијатива а он до данашњег дана траје. Ако говоримо начелно о сукобима, онда се
један начин њиховог решавања истиче и војна победа. Парадоксално, иако је ово
најпогубнији начин да се било који сукоб оконча, иако се њом противничка страна
онеспособљује и оружано елиминише, статистички гледано – такав начин краја ратова
неретко је доносио дуготрајно решење и мир. Након окончања непријатељстава наступа
потписивање мировног споразума који је врло често далеко од ситуације обостране
сагласности и, услед исцрпљујућег ратовања, сазревања свести о неопходности мира.
Напротив, он углавном има форму наметнутог текста, који никако не одговара на
дубинске узроке, већ само окончава физичко насиље. Поставља се питање да ли тада
имамо освојене претпоставке за трајни мир или само бескрајне фазе примирја и нових
1
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 1 Корићанац Милан

сукоба? Такав пример је и Дејтонски споразум – настао је више као плод изнуде споних
фактора него као заједнички договор страна у сукобу (данас једни желе његово
доследно тумачење, други хоће да мењају карактер њиме успостављене федерације).
Такав споразум није пронашао и уклонио узроке сукоба нити је пронашао формулу за
решење. „Идеално“ би решење, у том смислу, било оно које препознаје дубинске
узроке сукоба и њима приступа специфичним инструментима. Све ово подразумева
озбиљан подухват који захтева поверење обеју страна, смањује патње и нуди
задовољење основних потреба. Још амбициозније, потребно је створити климу у којој
су бивши непријатељи у стању да створе складне услове за суживот после сукоба, када
ће, уместо супротстављених страна, бити заједнички учесници развоја - за све ово
потребно је изградити свест још током трајања ратних дејстава. За решавање
поменутих проблема примењују се различите методе.

Једна од њих је и укључивање треће стране (међународне организације, владине и

невладине, Уједињене Нације) које помажу да стране почну да решевају своје
инкомпатибилне интересе. Њихово учешће може бити и директно, са циљем да нађу
решење. Трећа страна јавља се као посредник, приликом решавања сукоба дијалогом
није неопходно да стране одмах међусобно преговарају (у том смислу Галтунг наводи
да је најпогодније да трећа страна у почетку обави разговоре са обе стране засебно, док
се не смире страсти и окончају припреме за почетак непосредних преговора). Са друге
стране, пак, бесмислено је и стање када стране никада не ступе у директне преговоре
(пример Рамбује), то се тешко могу назвати преговори. Медијатор притом мора бити
мудра и ненаметљива особа, способна да нађе тачку отварања преговора. Он не сме
стране за преговарачким столом посматрати као психијатријске случајеве већ као
појединце (негативан пример остао је став Мартија Ахтисарија, током преговора у Бечу
око статуса Косова и Метохије, који је више пута наглашавао да не жели да чује реч
компромис). Понекад је јако тешко или немогуће организовати преговоре у класичном
смислу речи. Џон Бартон, велико име мировних студија, организовао је низ
интерактивних радионица за решење сукоба Израела и Палестине. Слично томе поступа
је и Келман, који је на поменуте радионице доводио представнике утицајних
друштвених група оба народа, способних да утичу на јавно мнење, да на микронивоу
утичу на изглед макронивоа; овај принцип давао је резултате и током мировне
иницијативе у Ослу, али је овај сукоб, нажалост, надживео све тадашње и будуће
напоре.

Следећи начин је арбитражно и судско решавање, када се стране у старту обавежу да ће

прихватити одлуку суда коме се обраћају. На пример, када се Никарагва обратила
2
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 1 Корићанац Милан

Међународном суду правде, и након што је он пресудио обавезу Сједињених Америчких

Држава да овој земљи исплати одштету, САД нису прихватиле одлуку. У случају зида,
који је Израел подигао, овај суд је пресудио да његово подизање није у складу са
међународним правом, али ову одлуку Израел није признао. Поједини аутори предлага-
ли су да се на одређеним зонама земље, док су сукоби још у току, формирају
демилитаризована подручја која би била мирна алтернатива остатку ратом захваћене
земље (покушаји на Балкану). Ипак, овакво решење остаје проблематично и тешко
изводиво, услед тешких злоупотреба демилитаризованих зона.

Разматрајући сукобе који и даље трају, поставља се питање које су и колике препреке
миру, када толико дуго надјачавају сваку мирну алтернативу? Пре свега, ту је велика
сложеност сукоба – сукоби су најчешће мултиузрочни (сукоби око религије, територије
или неког ретког ресурса) и њихова комбинација представља тежак изазов свакој
формули решавања сукоба. Мировни актери јако често умеју да симплификују сукоб
што је јако лоше – ово је пример који нас упозорава да нема места приступима „црно –
бело“, „анђели – демони“, динамика сукоба је јако сложена и промењива. Ту су, затим,
уски интереси елита и делова становништва који одлично материјално одлично пролазе
у рату; економија рата јако је уносна, продаја оружја и раст профита рађају интерес да
се рат настави (погубни примери Африке, али и бивше Југославије). Поред тога што им
одговара да ратови трају што дуже, са појавом међународних судских институција
наднационалних ингеренција, владари гаје страх да ће по окончању рата завршити у
затвору. Треће, данас скоро да нема сукоба без учешћа спољних актера као утицајних
геостратешких играча или треће стране која је дужна да сукобе спречи или што пре
оконча. С тим у вези, уколико је утицај спољних актера јако велики, велика је шанса да
ће њихово решење бити неодрживо јер маргинализује интересе и положај локалних
актера и установа. Мир се не тиче само политичких елита већ и грађана, према томе –
свако решење које искључује већинску популацију остаће само мртво слово на папиру.
Пример Руанде – преко 100 хиљада људи ухапшено након геноцида; њих држава није
имала где да смести нити је новоуспостављени Хашки суд имао капацитета да их све
процесуира. Услед тога, неки су се сетили да у тамошњим локалним заједницама постоје
мудраци великог моралног угледа. Они су им судили тако што су злочинци признавали
кривицу и искрено се покајали. Наведене судске начине процесуирања злочинаца и
њихово просто копирање на решавање спорова на разним подручјима света, афрички
интелектуалци критикују као покушај Запада да изврши трансплантацију свог начина
мишљења и пракси које, за разлику од емотивних аспеката афричког искуства,
инсистирају на чистом рационализму.

3
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 1 Корићанац Милан

Поред решавања сукоба, Јохан Галтунг истиче и начине трансформације сукоба. Према
њему, постоје ситуације када су пројектовани циљеви решавања сукоби преамбициозни,
чије би доследно примењивање довело до ћорскокака. У том смислу, он препоручује
трагање за формулацијама изван спора, око којих стране могу да се сагласе. Ово се
назива измештање осе сукоба. Примери: дијалог Северне и Јужне Кореје, где се
говорило око градње железнице а не о уједињењу; предлог актерима сукоба између
Еквадора и Перуа да гранични појас претворе у национални парк, односно ботаничку
башту. То се након пар година и извело. Ово су примери поучни за проблем Срба и
Албанаца, примери пуни маште и креације који могу имати одјека.

И за наш простор актуелно и релевантно, истиче се питање помирења: може ли се сукоб

решити и стабилан мир изградити без помирења? Има разних примера у оба смера. Свој
сукоб Француска и Немачка решили су путем спонтане привредне сарадње. Неки кажу
да тешки сукоби, који су покренули велике колективе, не могу да се избришу из
колективе свести без чина помирења. Да ли је помирење чин или процес? Ко треба да се
мири – елите или оне тај процес само започињу? Чињеница је да нема помирења само
„одозго“, помирење мора своје адресате имати и оне „одоздо“. Можемо ли се
помирити са страном која то не жели? Помирење подразумева да обе стране осећају
сигурно и да постоји изграђена дистинкција онога што је било јуче и онога што ће бити
сутра. Помирење значи суочавање са истином, алисвака је страна у сукобу има – свака је
жртва а ниједна кривац. Помирења не може бити ако се не дође о сагласности бивших
непријатеља о томе шта се заиста десило – разматрајући ово, можемо закључити да је
код нас процес помирења јако далеко. Имамо три истине, три колективне жртве, док се
мултиузрочност сукоба нигде не помиње. Истина у суочавање с њом је јако
компликовано и дуго. Педесет година требало је Немачкој и Француској за тако нешто –
да напишу заједнички уџбеник из историје. Помирење могу поспешити извињења (али
никако једнострана), процесуирање злочинаца, привредна и културна сарадња. На крају
пројектованог исхода стоји опроштај – то је она тачка када смо у стању да савладамо
тугу, бес, тежњу за осветом, када у другом такође можемо да видимо човека. Све ово
тражи велику промену у глави, срцу, рад на себи, рад на читавом друштву, рад елита али
и целог народа – ово је напор потребан да се таква ружна поглавља историје затворе.

Анализа сукоба подразумева упознавање са предисторијом, хронологијом и фазама

сукоба. Анализом можемо идентификовати главне актере, њихове интересе, односе,
узроке сукоба, исходе сукоба и поуке које су на крају произашле.

4
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 1 Корићанац Милан

На територији данашњег Израела некада је била Палестина. Овде веома дуго живе два
семитска народа. Простор је одвајкада освајан – освајали су га Персијанци, Римљани,
Арапи, крсташи; сенка историје ове регије сеже до библијских времена. Право на ову
територији правдају аргументима да је на њој некада почивала колевка њихове
цивилизације. Глава оса сукоба је сукоб два права, два народа, две религије, два
легитимна аргумента око исте територије. Палестинце чине две трећине Сунити, а једну
трећину хришћани. Сукоби имају и димензију воде као ресурса – овај регион јако кубури
са водом те је тако саставни део сукоба доминација над реком Јорданом.

Корени сукоба у модерно доба: Ционистички конгрес 1897. у Базелу, када је Теодор
Хецл изнео пројект јеврејске државе у Палестини. Било је и других предлога: Источна
Африка, Аргентина, али Палестина је остала из горе наведених разлога. Импулс овом
конгресу били су вишевековни прогони Јевреја по Европи те је тако Палестина била
пројектована као оаза без антисемитизма. Проблем ове замисли, иако је она била
легитимна, била је чињеница да су у то време 90% становништва Палестине чинили
Арапи, са власништвом над земљом, за које овај пројекат није имао план. Палестинци
сматрају да је идеја Израел извор зла; претпоставља се, ипак, да су неки радикалнији
Јевреји урачунали и питање арапске популације, планирајући да Палестинце помере
даље ка Трансјорданији. Све ово изродило је таласе насељавања Јевреја. Први такав
талас креће 1903.године, Јевреји крећу масовно да купују земљишње поседе, а то време
се Палестина налазила под отоманском управом. Други талас одиграо се 1904 –
1914.године. Када је у питању улога спољашњих актера, од тада па све до проглашења
Израела, кључна фигура постаје Велика Британија. Када је ова земља у питању, где год
се на њиховим колонијалним поседима током историје јављао сукоб, примењивана је
слична матрица – исцртавање нелогичних граница и остављање нерешених питања. У
другој фази, Британија је играла на обе карте – Арапима је обећавала независност
Палестине након одласка Турака, док је са друге стране 1916.потписан тајни споразум
Сикс – Пико, којим се тадашња Палестина дели на Либан (припао Французима) и
Палестину (припала Енглезима). Следеће године, у својој декларацији, Балфур обећао
национално огњиште – домовину Јеврејима, признајући им везу са палестинском
земљом, да је то њихова колевка. Обећавали су им земљу коју су они напустили пре
2000 година, а коју је у међувремену у огромној већини населило арапско – палестинско
становништво.

Након Првог светског рата, Велика Британија добија мандат Лиге Народа да управља
Палестином, против овога су били Арапи и, након трећег таласа емиграције, који се
десио крајем двадесетих, избили су сукоби и тада је погинуло много Арапа. Године 1937.
5
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 1 Корићанац Милан

Британије закључује да се Палестином више овако не може управљати, па је лорд Ил

предложио поделу Палестине: 20% да припадне Јеврејима (укључујући плодну Галилеју),
што је конкретно значило да око 200 хиљада Арапа мора да напусти те територије.
Остатак би припао Арапима, с тим што би се у Јерусалиму успоставио британски
мандат, услед повезаности града са све три конфесије. Потенцијални губитак те
територије и број неминовних арапских избеглица, поредивши са садашњом ситуацијом
на Западној обали и Гази, недвосмислено поручују да је понекад потребно прогутати
мање горку пилулу да би се спречило веће зло – са ове дистанце гледано, Илов предлог
би донео пуно боље стање него што је данас након свега. Услед велике побуне Арапа
против овог предлога и наступајућег неизбежног рата, 1939. доводи до новог предлога,
тзв. Беле књиге, који је подразумевао да се Јеврејима унутар Палестине понуди
аутономија, да се у наредних пет година кретање изблеглице ограничи на највише 15
хиљада годишње. Овим предлогом су сви били незадовољни – Арапи јер им се не даје
целовита и унитарна Палестина, а Јевреји јер се тиме умањују уцртани темељи
Балфурове декларације. Од тог тренутка, Јевреји се окрећу ка САД - почиње Други
светски рат и скоро 1/3 Јевреја страда у холокаусту. То изазива грижу савести код
међународних актера, који су пуно тога могли да спрече, па самим тим расте и
расположење и решеност да се оформи држава Израел. Велика Британија препушта
управљање Уједињеним Нацијама. Основана је комисија која је предлагала поделу
Палестине на два дела (овај предлог уживао подршку и САД и СССР): 46% припало би
Јеврејима, 53% Арапима, док би Јерусалим био под протекторатом. У комисији је био и
члан из СФРЈ, који је предложио федерацију сачињену од две федералне јединице. Овај
предлог је одбачен.

Петнаестог маја 1948, Израел проглашава независност. Тај дан Арапи обележавају као
дан срамоте и жалост. Креће рат и напад Арапа на Израел, који излази као победник и
увећава своју територију за 20%. Много Арапа тада бежи у Јордан. Следећи рат избио је
1956, када је постојао тајни план Израела, Француске, САД и Велике Британије да се око
Суецког канала испровоцира, али их САД на крају повлачи. 1967.основан је PLO
(Палестинска ослободилачка организација), са циљем да поврати домовину и уништи
Израел. Ова организација је годинама била у илегали зато што су заузимали радикалну
позицију. Главни рат који је довео до и данас постојеће поделе десио се 1967 –
Шестодневни рат. Израел је напао први и тако повео тзв.предупређујући рат јер су се
помињале трупе у Египту. Неки документи наводе обавештајну активност Мосада, с
намером да испровоцирају и у рат гурну и Сирију. Након овог рата Израел је узео Голан,
Синај, Газу и тако постао четири пута већи него 1948. Сви каснији предлози решења и

6
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 1 Корићанац Милан

мировних иницијатива полазили су од захтева да се прво Израел врати на границе од

пре 1967. Ту су резолуције УН, ЕЗ, које су овај чин Израела сматралу окупацијом. Израел
се определио за тактику склапања сепаратних мирова са суседима, нарочито после
Четвртог рата или рата Јом Кипур, када су Сирија и Египат напали Израел, који их је
натерао на повлачење. После тога мења се и карактер ПЛО и Арафат, који од тада нуде
маслинову гранчицу мира. Услед тога, добијају статус посматрача а по први пут њихове
захтеве уважавају и САД. Све ово време стране у сукобу и даље немају комуникацију и
артикулацију својих интереса, све до тренутка када шеф Египта, А.Садат, признаје
државу Израел и добија Синај, споразумом у Кемп Дејвиду са председником САД
Картером. Овај чин Садат је платио главом, јер су га поједине радикална групе
сународника сматрале издајником. Након овога поново се пали ватра – Израел напада
Либан који је и сам у грађанском рату, а у њему је било пуно избеглица. Израел је свој
напад правдао тиме што је тамо била палестинска база за нападе на Израел. Овим
нападом Израел је извршио масакр у Либану, под комадном Шарона. После масакра,
потпуно се уништава и превиђа друга страна, а као радикални одговор на то, у Либану
настаје радикални исламистички покрет Хезболах (партија Бога), који заговара одговор
насиљем на насиље и у више наврата врши нападе на Израел. Од 1987.па на даље,
региструју се покушаји модификованог гандизма – тзв.интифаде – устанак Палестинаца
на израелској територији у виду грађанске непослушности. Устанак је трајао 5 година јер
је одговор Израела био тврд – тенковима су ишли на побуњене. Са окончањем
интифаде, на територији Израела под палестинским живљем настаје Хамас (Храброст и
Одговорност), кога данас одликује тежња за уништењем Израела, и то терором над
цивилима. Како време одмиче, политичка решења за Палестинце су све неповљнија,
народ живи осуђен на страх, неизвесност и милитантност. Израел прима огромну помоћ
од САД па прераста у озбиљну војну и нуклеарну силу.

Деведесетих креће серија мировних иницијатива. Прва је Мадридска конференција, под

спонзорством САД и тадашњег СССР. Учествују Израел, Либан и Јордан, али није било
ПЛО. Палестинска страна представљена је само у оквиру јорданске делегације, чиме је
извршено заобилажење политички непожељних актера. Друга иницијатива десила се
1993 – 1995, мировном иницијативом у Ослу. Норвешка је учствовала тако што је
обезбедила директне преговоре Израела и Палестинаца, и тако је дошло до помака. На
челу израелске делегације био је Јицак Рабин, који је био спреман да преговара јер је
сматрао да је боље по државу Израел да да неке уступке, због сопствене безбедности.
Предлагана је размена територија за мир – Палестинци да добију аутономију на
Западној обали, а да у перспективи дође до коначног решења, поштујући одредбе

7
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 1 Корићанац Милан

резолуције 242 УН. Хамас није прихватио ове уступке палестинске и јорданске
делегације, сматрајући их чином издаје, док је Јицак Рабин убијен од стране екстремних
Израелаца као издајник. На тој мировној иницијативи ПЛО је признао државу Израел и
одустао од идеје да га треба уништити. Ови први конкретни помаци, уместо да буду
замајац, доводе до смене власти у Израелу – на власт долази Нетањаху и одлучује да не
примени договорене одредбе из Осла. Током преговора у Ослу, такође се јављају први
случајеви бомбаша самоубица на тлу Израела – дајући интервјуе новинарима,
примећивало се да су то углавном млади људи, чак је међу њима било и жена. За себе су
сматрали да немају шта да изгубе, њихов живот заправо био је најјефтиније оружје, а
сејали су велики страх – тиме је најјефтиније било уједно и најскупље оружје; има их
пуно и регрутација не представља никакав проблем.

Године 2000. јављају се нови изазови за Израел – Након мировних преговора у Кемп
Дејвиду, проглашена је Друга Интифада, а провокативно понашање Аријела Шарона
покреће нови талас насиља. Од 2002. до данас, на столу је било низ предлога,
спонзорисаних од Саудијске Арабије, Русије, САД, УН, ЕУ; заједнички предлози
израелских и палестинских невладиних организација (који је узгред изгледао
најправеднији – да се створе две независне демократске државе, да се међусобно
извине за патње, да се део избеглица врати својим огњиштима, а да део добије
компензацију) – ипак, сви ови планови су маргинализовани. Такође, у самој Палестини
дошло је до подела и сукоба између ПЛО – Фатаха и Хамаса. Године 2006, Хамас
побеђује на изборима, ЕУ се повлачи из свог ангажмана на терену. Хамас од тада
контролише појас Газе и организује серије напада на Израел. Две године каснје, Израел
започиње велику офанзиву, за време које се дешавају ужасни злочини на обе стране
(Израел правдао надап на Газу јер је ту главна база Хамаса за ракетирање Израела). По
окончању овог сукоба јављају се нови велики проблеми са избеглицама. Израел
систематски насељава Западну обалу и Газу својим живљем како би ова подручја чинио
још више одбрањивим, док у исту сврху подиже броје зидове како би физички спречио
бомбаше – током градње пресецана имања, чак и породице, стварени нове проблеми и
поделе. У Гази данас живи преко 1,5 милиона Палестинаца који су одсечени од света.
Носе се са огромним економским проблемима и чине огромни резервоар екстремизма
и новог потенцијалног насиља. Остатак Западне обале контролише Фатах, са којим се
преговара, али без већих помака.

Дуготрајни проблем представља и град Јерусалим. Израел га је у целости прогласио за

свој град. Источни део града Арапи сматрају за свој град, будући да се ту налази џамија
Ал Акса (Пут Мухамедов до Бога) – и овде Израелци спроводе покушаје систематског
8
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 1 Корићанац Милан

насељавања Јеврејима. Палестински делови су економски руинирани, Израел је

економски много развијенији. У границама Израела живи 4 милиона Палестинаца, док
Израелаца у осталим арапским земљама има негде око 1 милион.

Које су поуке овог сукоба? Јасно се очитавају следеће чињенице: тешко присуство
историје, која на овом тлу сеже до библијских времена; катастрофална недоследност
спољних актера и пре и након оснивања државе Израел, који су својим мешањима
уместо спречавали – заправо поспешивали сукобе; тврда позиција Арапа и њихова
неспособност за дубље и далекосежније политичко промишљање; иако са врло
опсежним и одлучним циљевима, некадашњи прогнаници из Европе који су имали мало
разумевања за исте такве на својој будућој територији, Израелци су се показали као
пуно флексибилнији и тактичнији; присуство два семитска народа који су крвни
непријатељи – Израел је без безбедности и под сталном претњом терористичких
напада, док су Палестинци у јако лошем економском положају, са смањеним
територијама и између физичких зидова.

Има назнака да је нови председник САД, Барак Обама, одлучан да стави тачку на овај
сукоб, чије је решавање ставио међу приоритете своје спољне политике. Приметно је
неслагање његове администрације са даљим Нетањахуовим подизањем зидова, ипак
сви знамо колико је јак јеврејски лоби у САД. САД би решење могле знатно убрзати, али
то не чине. Сукоб и даље изгледа нерешив.