Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан

АНАЛИЗА КОНФЛИКАТА У ЈУЖНОЈ И ЈУГОИСТОЧНОЈ АЗИЈИ

Постављени регион посматрања сукоба је огроман, простире се од Афганистана до

Индије; овде се налазе две најмногољудније земље, 3 нуклеарне силе (Индија, Пакистан,
Кина); обиље сукоба још током Хладног рата, огромне људске патње и драме (нарочито
Афганистан и Пакистан). Анализа ће се усредсредити на Бурму, Тајланд, Филипине, Кину
и Индију. Овај део света има и још неке интересантне одлике – овде се налазе азијски
тигрови (Малезија, Сингапур, Јужна Кореја) који се, ипак, услед економске кризе, у
новије време мање помињу. Сада је економска велесила једино Кина, успела је нежно да
преброди рецесију. Ово је регион другачијих економских формула од Европе, и њене
неолибералне парадигме. Економски раст Кине, земље комунистичког политичког
уређења, највећи је на свету, треба додати да је раст и константан. Пример ове земље
доказује да не постоје универзални економски модели нити су само западни модели
успешни, иако Кина нема демократске тековине; ипак, прогнозе даљег развоја Кине
противречне су; када наводимо почетне информације у вези са Кином, треба поменути
и Корејски рат, први озбиљни сукоб Хладног рата; 1962. Кина је у рату са Индијом због
границе; и данас постоје тензије између Кине и Индије, ове две земље немају нарочито
пријатељске односе. Године 1963. избија рат у Вијетнаму, дуг и деструктиван сукоб, који
се прелио и на Тајланд, Камбоџу, Лаос; велике жртве и економска уништења. Од 1976.
до 2002. тиња проблем са Индонезијом, Источни Тимор тражио сецесију, у том сукобу
чак 1/3 људи изгубило животе; имамо актуелне културне сукобе који константно трају и
који могу да се из себе изроде и генеришу нове.

Тајланд. Земља која никада није била колонија, и у коју се нису преливали крупни
сукоби. Ово је земља богата ресурсима – минералима, рубинима и драгим камењем,
самим тим има економске предуслове за раст и развој, али у домену унутрашњег
политичког устројства има крупне проблеме. Од 1942. до 1992. велика политичка
нестабилност, мењали су се цивилни и војни режими, упркос томе, унутрашњи сукоби
нису се распламсавали. Године 1997. десила се велика азијска финансијска криза,
проурокована брзим уласком страног капитала, брзим задуживањем, али и брзим
изласком капитала, а самим тим и економским руинирањем тајландске економије;
продато је пуно драгоцених ресурса по јако ниским ценама, а напослетку и велико
социјално раслојавање. Ова последња димензија види се и дан данас, нарочито у
немирима и сукобима, који трају од 2006, када опет на власт долази војни режим,
збацивши са власти Таксина Шинаватру (скоро добио црногорски пасош, кратко
боравио у Дубаију). Са једне стране, о њему се говори као о класичном тајкуну,
телекомуникационом могулу – власнику свих телекомуникационих компанија, али је

1
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан

имао и изражени осећај за најсиромашније слојеве и сељаке, обезбедио им здравствено

осигурање, улагао у пољопривреду и на тај начин стекао подршку најнижих слојева, али
га оспоравали средња класа и богати. Када је збачен, сељаци су се побунили и изродио
се „црвенокошуљашки покрет“, који су демонстрирали и сипали крв испред зграде
владајућих установа. Против њих се бори покрет „жутокошуљаша“, који се залажу за
монархију, штите интересе крупног бизниса; сукоби су попримили велике размере, у
крвавим митинзима око 100 жртава, претио је да избије грађански рат. Тадашњи
председник предложио је расписивање избора за новембар, а црвенокошуљаши су
прихватили, како би спречили да земљу захвати још веће крвопролиће. На сву срећу,
Тајланд се креће ка расплету сукоба. Ово није једина оса сукоба, имамо и проблем са
малајском мањином у пограничном делу према Малезији, која тражи отцепљење, остаје
питање природности и логичке оправданости сецесије. На овом делу земље и даље се
дешавају спорадични сукоби, који се ипак нису распламсали у општи рат, али ту су, и
даље тињају. Сложеност је тиме већа што је малајска мањина муслиманске
вероисповести (додатно, Малезија је склона тврђој верзији ислама), док су Тајланђани
претежно будисти. Закључујемо поглавље о Тајланду, који је бенигнија прича у односу на
оне које следе.

Бурма. Поред Србије, својеврсна „држава парија“ у светским оквирима јесте и Бурма
(израз је део западне терминологије), она је изолована земља због политичке ситуације.
Пре 30 – 40 година, Бурма је била једна од најразвијенијих земаља региона, а данас је
једна од најсиромашнијих. Била је колонија Велике Британије, а током Другог светског
рата окупирао ју је Јапан (о томе подробно говори филм „Мост на реци Кваи“); под
Јапанцима настао послободилачки покрет, под вођством Ам Сам (његова ћерка данас
предводница опозиције). После краја рата, земља стиче независност 1948; „отац
оснивач“ Бурме обећао да ће Бурма бити федерална, будући да има преко 135 етничких
група, неке веће (Бурманци, Шан, Чин, Мон, Карен, чији се представници и дан данас
боре за сецесију своје територије и за формирање независне државе). Пројектовани
развој Бурме претпостављао је федерализам, али се то није десило, после Сама, земља
постаје унитарна. Прва оса сукоба је етничка – етничке групе без територијалне
аутономије. Другу осу сукоба чине наркотици („златни троугао“ између Бурме, Лаоса и
Тајланда, а ту су и Вијетнам и Камбоџа). На овом подручју производи се огромна
количина хероина, највећа после Афганистана, ово је глобална тачка и стециште свих
трговаца дроге; на овим подручјима формиране су и велике паравојне снаге са крупним
интересима, а на овим подручјима центалне власти су онемогућене да остваре пун
суверенитет. Трећа, најсложенија и најдужа оса сукоба јесте политичка – борба између
војне хунте („Државни савез за мир и развој“) и демократске опозиције („Национална
лига за демократију), под вођством Аунг Сан Су Чи, која је добила Нобелову награду за
мир, једно време била удата за Британца, што ју је, према мишљењу хунте,
2
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан

дисквалификовало за вршење било какве политичке функције. Како је сукоб текао и

одмицао, Чи је неко време била и у затвору и кућном притвору, а није могла да оде у
Велику Британију на сахрану мужа. Крупнији заплет кренуо од студентских
демонстрација, делом због социјалног незадовољства, али понајвише због лоше хране у
мензи. Због овако ситног разлога, ситуација се до те мере закомпликовала да је хунта
морала да изађе са војним јединицама на улице, јер је проценила да је ситуација веома
опасна, па је преузела и власт. Касније је дозволила изборе, али за устав, односно за
уставотворну скупштину, док је опозиција захтевала расписивање избора за
парламентарну већину и освајање власти.

На таквим изборима са нејасном сврхом, Чи је однела помилбеду и мислила је да је

однела власт, док је хунта сматрала да ће овиме опозицији, под вођством Чи, само бити
омогућено да учествује у изради новог устава. Неспоразуми са хунтом су остали, а Чи је
била затварана и притварана. Профилисали су се две стране, са различитим визијама
својих сопствених мисија. Хунта је сматрала да је неопходно пацификовати мањине и
окончати етничке сукобе и да услед тога концепт индивидуалних права и демократије
није подесан, већ само принцип колективних права, јер би, у супротном, уследила
дезинтеграција. Представници хунте сматрају да су у највећем делу успели да смире
горући проблем „златног троугла“, тиме што су многе од њих похапсили. Једно време
ово се чинило као одрживо решење, али у међувремену, Бурми су уведене санкције од
стране ЕУ и САД (1993), те су сада на дневном реду опозиције оптужбе упућене хунти да
учествује у процесу производње и трговине дрогом, како би попунила државни буџет;
остаје традиционално питање може ли се санкцијама допрети до бољег решавања
проблема, или се он само продубљује (опозиција мислила да су санкције у реду како би
се сломила моћ хунте, чак су и наговарали стране туристе да не долазе у ову земљу,
како би уништили државну економску политику). Ипак, како то често бива, економска
криза не бира своје жртве, док се власт провуче без последица, а чак и профитира, док
је јасно да у целој недаћи најдебљи крај извуку најсиромашнији грађани. Опозиција,
након овога, била је става да је потребно увести демократију, индивидуална људска и
грађанска права, изазвавши тако нове сукобе са хунтом. Године 2008, када се десио
велики циклон, Бурма је одбила страну, нарочито америчку помоћ, желећи да избегне
мешање спољних актера, како их не би евентуално скинули са власти. Власт се сама
позабавила санирањем последица циклона, и показала велике слабости. Упркос свему
наведеном, од 2001. постоје тајни преговори опозиције и власти (хунте), сада је на делу
оштрија и тврђа политика хунте према опозицији. Од 2003, УН су појачале присуство и
помажу у транзицији ка неком облику демократије; власт је пустила неке политичке
затворенике, али је и даље завтворено неких 2000 опозиционара; нема јединствене
политике – Русија и Кина се не слажу са оштрим санкцијама, док су западни центри
моћи, као и увек када су у питању крупни економски интереси, показали велику
3
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан

недолседност. Иако су санкције уведене, Француска сарађује са хунтом у експлоатацији

нафте и гаса на обалама, док су неке америчке фирме законски изузете из дејства
санкција. Земља пребогата рубинима и гасом. Године 2007, десио се масовни протест
будистичких свештеника, који су постали синоним за мирне, ненасилне протесте,
вођене од великих духовних ауторитета. Када је хунта и њих у крви угушила, свет се
дигао на ноге. Ипак, и хунта има своју стратегију деловања, где, након крупних грешака,
направе и корак ка конструктивној сарадњи. Тако су предложили устав, којим се
унапред предвиђа ¼ места за припаднике хунте, а сви који имају полицијски досије или
су у браковима са странцима не могу да се кандидују за вршење било какве функције.
Овиме је направљена ефектна елиминација главних опозиционих лидера, а устав је
директно скројен са намером да се елиминише Су. Њена „Лига за демократију“ рекла је
да је спремна да прихвати преговоре, али под условом да се пусте политички
затвореници, да се избрише дискриминишућа клаузула из устава, да се обезбеди
међународни надзор над изборним процесом. Ипак, хунта није хтела да мења уставне
одредбе, устав је био на референдуму, добио је подршку, али је и даље неизвесно када
ће избори бити спроведени. Евидентиране су и поделе у опозицији; део њих сматрао да,
иако почетни услови такмичења нису фер, треба учествовати, али је ипак формулисан
заједнички став опозиције да се неће учествовати. Сада се поставља питање ко ће такве
изборе признати. При УН основана је група „Пријатељи Бурме“, који лобирају да УН
натера хунту да пристане на спровођење фер избора. По свој прилици, ови ће избори
личити на оне Ал Баширове у Судану, у ком бележимо исту врсту проблема – да ли
прихватити резултате и било каквих избора, или их потпуно игнорисати. Питање Бурме
веома је поучно са становишта алтернатива у превладавању сукоба. Поставља се питање
начина превладавања ауторитарних режима, да ли су пожељни компромиси са
припадницима старог режима, да ли са њима изводити компромисе око темељних
вредности. Бурма је и даље изолована земља, у којој је велика економска криза и
социјално сиромаштво. Припадници племена Карен извели су серију бомбашких напада,
али је хунта делимично успела да их пацификује, протеравши их на пограничне делове
ка Индонезији. Земља има и велике етничке и демографске проблеме. Бурма је данас
својеврсна темпирана бомба. Остаје неизвестан и карактер даљег ангажмана УН.

Кина. По многим основама, ово је један од најзанимљивијих глобалних актера; у њој

живи 1.3 милијарде људи, цивилизација стара 4000 година, са потпуним правом да се,
понекад, осећа и веома супериорно. Постигла је спектакулране економске учинке који
су многе натерали да се запитају о много чему. (Наведимо скорашњи светски сајам
EXPO, у који су уложили више средстава него за организовање Олимпијаде). Модерна
Кина настаје 1949, након борби комуниста са Куомитанг (под вођством Чан Кај Шека).
Вођа Куомитанга након пораза побегао на Тајван, који је прогласио за „Праву Кину“, док
од тада НР Кина Тајван сматра неотуђивим делом своје земље. У једном тренутку, за
4
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан

време администрације Ричарда Никсона, САД су признале Тајван, али су то признање

касније повукле, мада и данас одржавају специјалне економске односе са овим острвом
(серије институционалних споразума о трговини наоружањем). У то време на столици
Кине у УН седели су представници Тајвана. Прогнозира се да ће Тајван бити следећа
нуклеарна сила, остао је до данас верни савезник САД, некадашњи „азијски тигар“. НР
Кина жели да врати Тајван под своју управу, али је он и даље економски независтан и
признат од многих држава (око тридесетак држава признају Тајван). У једном тренутку
БЈР Македонија је признала Тајван (на иницијативу Васила Тупурковског), али је то
признање повукла, јер им је Кина била најважнији економски партнер, а и услед
проблематичног стања у Куманову. Тајван имао амбиције да искористи пад Берлинског
зида, и да пружа економску помоћ бившим социјалистичким земљама. Сукоби на
територији НР Кине су специфични, јер је Кина стрпљиви актер, показала да може да
очува у саставу своје земље ентитете различитих политичких, друштвених и економских
устројстава, а такав модел предлаже и у односима са Тајваном. Иако међу њима и даље
има тензија, Кина одржава добре економске односе са Тајваном, нарочито у
приобалном делу. У последње време, пак, Кина губи нерве, јер у Тајвану све више
преовлађују ставови младих, који имају јако мало веза са Кином. То је довело до
промене устава у Кини, унета је клаузула да, ако Тајван прогласи независност од Кине,
Кина има право да интервенише. Заоштреном стању у земљи треба додати податак да
вредност америчких аранжамана са Тајваном износи око 614 милијарди долара. Кина
повремено протестује пред међународном заједницом, понекад се спроводе и
поморски маневри. Према наводима највећих песимиста, сукоб Кине и САД може да
избије управо због питања Тајвана. Сукоб је латентан, али присутан; Кина показује да
неће моћи да чека у недоглед.

Ипак, највећи проблем Кине је Тибет. Тибет, „кров света“, налази се на 4000 метара
надморске висине; земља посебне врсте будизма, под вођством Далај Ламе („океан
мудрости“, четрнаести по реду реинкарнације Буде); будизам Махајана врсте,
социјално осетљив, пропагира ненасиље. Имамо две врсте историје. Кина: Тибет је,
након XIII века, одувек део Кине, то никада није била независна земља, када га је Кина
преузела, Тибет је био заостала феудална земља, доласком Кине дошао је и развој.
Тибет: Тибет је био утицајни и значајни део многих прошлих царстава, у многим
периодима историје био је утицајнији од саме Кине. Тибет је стекао независност
почетком ХХ века, када су дошли Енглези, јер су хтели да направе своју зону
безбедности ка Русији; Тибетанци су то искористили и прогласили своју независност.
Формално – правно, њихова државност трајала је до 1949, иако их нико није признао,
доласком Мао Це Тунга Тибет је поново освојен, овога пута од стране нове
комунистичке власти Кине. Ово освајање прошло је уз многе жртве, а постигнут је
споразум од 17 тачака. Кина је гарантовала да неће мењати социјалну традицију Тибета и
5
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан

да неће урушавати ауторитет Далај Ламе. Ипак, Кина се није држала одредаба.
Извршили су колективизацију Тибета и, уопште, примењена су секуларна решења. Од
1956 до 1959. трају сталне побуне Тибетанаца, које су однеле 10 000 жртава, међу њима
и много будистичких свештеника. Због тога, Лама, са својих 800 000 следбеника,
напушта Кину и насељава се на територији Индије, и ту живи од 1959. године. Далај Лама
сада је постао светска мега звезда, сви који држе до свог међународног угледа га
примају у посете, док се Кина буни после сваког у низу његових контраверзних
медијских наступа.

Лама заступа приступ средњег пута – не тражи независност, већ широку аутономију и
повратак дела тибетанске територије које су, у међувремену, отишле другим кинеским
провинцијама, а све то у замену за признавање суверенитета Кине над Тибетом. Кинези
држе да је наступ Ламе само једна јако лукава игра, називају га „злим духом у људском
телу“, као и „да у њему куца срце звери“, да ради за CIA и сл. Кинези сматрају да, преко
њега, запад константно понижава Кину, а преко чега ће они јако тешко прећи. Лама је
1989. добио и Нобелову награду за мир (наведимо да је у перспективи могућа и његова
посета Србији). Укратко, Кина истиче да су сва величања Ламе заправо понижавање за
Кину. Кина ипак показује политичку кратковидост; наиме, 2001 су почели преговори
Ламиних представника и Кине, а притом Кина у преговорима држи јако ригидан став.
Кина греши што не позива на решавање спора, јер је Лама стар, заступа умерену
политику, не позива на оружје, не тражи независност, а ужива највећи легитимитет међу
Тибетанцима. Штавише, међу тибетанским вођством има и много млађих, радикалнијих
представника, склонијих оружју и захтевима за независношћу. За време Олимпијаде,
десили су се велики немири на Тибету, било је и пуно повређених. Кина стално наводи
да је у Тибет уложила више средстава него САД у целу Африку; направила је железницу
дугу 1400 километара, која води до „Крова света“, улагала је у образовање, али
Тибетанци траже да се избрише кинеска патриотска нота у образовним програмима на
Тибету, наводећи да су излагани културном геноциду током владавине Мао Це Тунга;
тврде да су се Кинези насилно и програмирано насељавају на територију Тибета, и да
тако мењају демографску слику. И они су, ипак, претерали у цифрама које наводе – на
Тибету не живи 50% Кинеза, како они наводе, већ негде између 7 и 10%. Ипак, тамошњи
Кинези имају несразмерну економску моћ. Када су прогласили независност током
управе Велике Британије, Тибетанци су брутално расељавали Кинезе, тако да је злочина
било на обе стране. По Кину, ово је јако опасан сукоб, у којем су умешани и спољни
актери, а сукоб може да има негативне последице по даљи кинески економски развој и
статус светске силе у успону.

Кина има проблема и у провинцији Синкјан, која се налази у пределу који гравитира ка
земљама бившег СССР. 45% становништва чине Ујгури, док су остало Кинези. На овом

6
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан

подручју Кина је вршила прве нуклеарне пробе, а некада пољопривредно богат регион
претворен је у подручје богато нафтом. Ујгури тврде да су културно и етнички
дискриминисани; у митинзима убијено око стотак Кинеза. Када овај регион повежемо са
турским спољнополитичким амбицијама да обнови своју империју (која се у једном
тренутку простирала чак до Кинеског зида), јасно је да је ово локално – глобални сукоб,
јер и у Турској има покрета за оснивање Источног Туркменистана. У региону Кине,
„Унутрашњој Монголији“, постоји бројни нехански живаљ, који је склон
дезинтегративним тенденцијама, боре се за своју самосталну државу.

Индонезија. Земља сачињена од хиљаде острва, и у географском смислу је

компликована и вуче ка дезинтеграцији. Триста година била је холандска колонија, али
је било и Арапа, који су донели ислам на ова подручја. Са 200 милиона становника
представља најмногољуднију муслиманску земљу. Упркос снажној религијској
компоненти, ова земља имала је и јако утицајну Комунистичку партију, за време
Сукарна, када је левица била веома јака и утицајна. Са падом Сукарна, уследио је највећи
покољ комуниста – око 1 милион жртава, чиме је левица потпуно сахрањена. Ово је
специфична земља са више оса сукоба; реч је о земљи која, уколико не изнађе свој
модел федерализма, кључ за решење етничких и религијских проблема, може лако да
се распадне. Велику мањину у овој земљи чине Кинези, највише их је трговаца, често
били и објекат насиља у Индонезији. Индонезију је одликовао велики проблем са
Источним Тимором, који је сада закључен, јер је земља постала независна 2002. Кофи
Анан присуствовао церемонији, тада је ова земља постала 191.чланица УН. Источни
Тимор је био драматичан сукоб. Он је био португалска колонија, пре 40 година велико
острво подељено на два дела – Источни Тимор, 75 година био у саставу Индонезије, док
је Западни Тимор од тада независна држава. Источни Тимор је анектиран од стране
Индонезије, одласком португалске управе. Велике борбе народа Источног Тимора за
независност; крвави сукоби, нарочито крајем осамдесетих година, 200 000 жртава,
страдало 1/3 популације, али је тај сукоб остао ван фокуса медија, али и УН (које су се
правдале да је тај сукоб унутрашња ствар Индонезије), није било мешања, а ни санкција,
ни Аустралија, водећи лидер у региону, није ништа учинила. Сви осим Ноама Чомског,
који је навео да је то дуго занемаривани геноцид. Преокрет настаје силаском са власти
Сукарна, а доласком Хабибија, који је одлучио да је време да се стави тачка на сукоб и
да се распише референдум. Референдум је одржан 1999. и 80% становништва се
изјаснило за независност. Ово је био увод у ново насиље – проиндонежанске снаге
полиције, незадовољне референдумским резултатима и плашећи се пуча, извршиле су
злочин, тиме што су бензином спалили скоро читав И.Тимор; изгорело много зграда, чак
и људи. Тек након тога имамо реакцију УН, које су увеле прелазну власт, зауставиле
насиље и поставиле на ноге елементарне државне институције. Земља је ушла у срећан
политички, али замршени економски расплет. Иако је богата нафтом и гасом, Источни
7
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан

Тимор је један од најсиромашнијих земаља света, јер гас и нафту експлоатише

Аустралија. Било и побуна студената, реаговала војска, и даље социјални немири и
судбина људи се није пуно изменила. С обзиром на велике патње, и имајући обзира
према жртвама, било је покушаја да се главни кривци изведу пред суд, да се обе стране
суоче са својом крвавом прошлошћу. Десио се, пак, потпуни фијаско. Индонезија је
изводила главне генерале на суд, али их је све ослободила оптужби или им је доделила
веома благе казне, тако да је овај пројекат остао без већег домашаја, а суочавање остаје
недовршени посао.

Чињеница да се И.Тимор отцепио имала је импликације на друге делове Индонезије – на

пример регион Аче. Ово је пример сукоба центра центар - периферија, регион богат
гасом и нафтом, коју експлоатише Џакарта, али и улаже у развој овог региона. Ова
провинција се 26 година борила за независност, низ политичких покрета касније је
постајало веома фундаменталистички настројено, водио се жесток рат, који је завршен
тако што је Марти Ахтисари посредовао и довео сукобољене стране за преговарачки
сто, а пре тога су сви покушаји постизања споразума пропали. Спровођење овог
споразума надгледала је ЕУ – и то процес спровођења аутономије, праведнија
расподела ресурса и добити, а у перспективи је пројектован и тренутак када би се
становници ове покрајине изјаснили о својој даљој судбини. Али, није само у овом
региону на делу сукоб центра и периферије. Имамо и сукоб сецесионистичког,
религијског и етничког карактера – Иријам Џајем (Западна Папуа). Ово је острво
подељено на два дела: Папуа Нова Гвинеја и Западна Папуа; и ово је регион богат
ресурсима, успели да се 2002. назову Папуа; боре се за праведнију расподелу ресурса и
профита. Имамо неколико оса сукоба: муслимани – хришћани, староседеоци –
досељеници (на острву Борнео домороци се плаше Кинеза дошљака услед економских
разлога). Поред ових проблема, Индонезију не заобилазе и природне катастрофе –
цунами који је десетковао Аче, као и земљотреси. Нова оса сукоба је тероризам. На
Балију, чувеном летовалишту, десио се бомбашки инцидент, када је уништен хотел са
туристима, у свему овоме учешћа има и индонежанско крило Ал Каиде, сматрајући да
ће напади на ову туристичку дестинацију имати великог одјека у свету, јер је место
препуно туриста из многих делова света. Горући проблем ове земље је и корупција,
драстична и неуспела економска шок – терапија; уз поменуте осе сукоба и велико
социјално раслојавање, Индонезија је нестабилна земља која ће се и у перпективи
појављивати у светским вестима.

Филипини. Ову земљу чини 11 000 острва, а живи се тек на 7-8. Име су добили по
шпанском краљу; раније, до XVI века, били под влашћу Арапа (да нису дошли Шпанци, и
ова земља би била попут Индонезије). 92% чине католици, 8% муслимани. Земља богата
ресурсима, али корумпирана и политички нестабилна; бројни су атентати; једно време

8
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан

била под утицајем исламиста, па Шпанаца, да би сада постала интересна сфера САД.
Сукоб на острву Минданао, на југу земље, религијског карактера, ту живе муслимани
који су 1946, када је земља постала независна, желели да на свом острву прогласе
султанат, али су уследила насељавања хришћана и промена власништва, те муслимани
губе земљишне поседе у овом региону; ти немири и нестабилности су шездесетих
година довели до стварања разних познатих покрета. „Маварски народни фронт
ослобођења“, поделио се у радикалније фракције, тражио већи степен аутономије, имао
подршку Арапске лиге и Либије; на почетку није истицан тврди ислам, већ питања
аутономије и повратка власништва над земљом; од седамдесетих година почиње
радикализација и настаје „Маварски исламски фронт ослобођења“, који жели исламску
државу на овом острву. Најмилитантнији покрет је „Абу Саја“, данас их нема више од
200 припадника, јако милитантни, киднапују странце, повезани са Ал Каидом; прва два
наведена покрета воде дијалоге са централном власти, док покрет „Абу Саја“ не води,
њихови припадници налазе се на америчкој листи терориста; приоритет одбрамбене
политике Филипина, за које добијају и помоћ споља (по законима ове земље није
дозвољена директна страна интервенција). Филипинске власти су става да „Абу Саја“
треба системски уништити, док са горе наведена два покрета треба преговарати; са
њима је постигнуто примирје – 2003. договор о аутономији острва Минданао, којим је
договорено да се део земље врати староседеоцима, али сада се буне дошљаци, јер је
ово земљиште пребогато челиком, бакром, дијамантима, цинком, гумом, кафом,
ананасом... Мировни договор није до краја имплементиран, али се ради на томе.
Постоји и милитантно крило Нове комунистичке партије Филипина, које је такође на
острву Минданао; вођа им се налази у Холандији, мирно живи, пар пута је био на кратко
привођен, али се на томе све завршило. НКП Филипина се бори за комплетну промену
читавог филипинског система; Норвешка је посредовала да се са њима постигне
примирје. Један занимљив податак за бившег лидера Филипина, Маркоса – наиме, он и
његова жена познати су по томе што поседују огроман број ципела; напустили су
Филипине и новац пренели на швајцарске банковне рачуне. Сукоб није до краја решен,
Филипини су под ударом кризе, корупције и сиромаштва; све ово чини изузетно трусно
подручје.

Шри Ланка. Називала се Цејлон, док се налазила под британском управом; подручје под
својеврсном казном природе и историје. Од 1815 до 1948. била је британска колонија. И
овде су Британци спровели измену демографске слике – наиме, населили су Тамилце,
народ са југа Индије, да им раде на плантажама кафе и чаја на Цејлону, привилеговали
их, дали им значајан део власти у земљи, они су прихватили енглески језик. Када су се
Британци повукли, демографска структура земље је била таква да су већину чинили
Сингалези (72%, будисти), а 8% муслимани, који имају троструко порекло – део их је са
Индонезије, део из Шри Ланке, из периода исламске владавине, а део из Малезије, а
9
Студије мира – предавања проф др Радмиле Накараде за усмени испит, текст 4 Корићанац Милан

доводили их Португалци и Холанђани. Када је земља добила независност, Сингалези су,

уместо да се реорганизују, применили управо британске методе владавине –
приграбили су сву власт и започели су дискриминацију Тамилаца на северу и истоку
земље, обесправили их са становишта културе, а оспоравали су им и држављанство. Све
је ово довело до грађанског рата, који је трајао 25 година. Осамдесетих година крећу
спорадичне насилне акције, ово изазива централну власт и сукоби добијају на жестини и
снази; крајем осамдесетих година, и Индија шаље трупе како би прекинула сукоб, али се
после 3 године оне повлаче. Године 1991, Тамилци су извршили атентате у протест
Индији. Сукоб однео преко 60 000 жртава, одвијао се у таласима, све до почетка овог
века. Норвежани, медијатори у сукобима у Израелу, Филипинима, и овде су
арбитрирали, и имали су позитивну улогу. Остварили су контакте са „Тамилским
тигровима“, који су доспели на светску листу терориста, након напада на Њујорк и
Вашингтон 2001. Норвежани су имали кредибилитет на обе стране, постигнут је
споразум који је захтевао да Тамилци одложе оружје, да се, после 12 година, отворе
путеви између севера и југа земље, да се укине дискриминација Тамилаца, да се
размене заробљеници и да Тамилци учествују у власти. Овај се споразум чинио сасвим
прихватљивим, а треба поменути да су током ратних дејстава уништени бројни
споменици културе (пример Џафне, где је уништена најстарија библиотека на свету).
Ипак, споразум је био кратког века. Тамилци су приговарали да се Сингалези не
придржавају одредаба споразума, наводили су да и даље немају учешћа у власти,
покрет се радикализовао – више није захтевана само аутономија, већ и сецесија севера
земље. Овај је пример поучан – имамо запостављену регију и мањинско становништво
које ту живи и њихови захтеви за културном аутономијом. Али, када ти захтеви нису
испуњени, настају и захтеви за сецесијом. Следе нови напади „Тамилских тигрова“, сада
и са мора, нападају аеродроме, уништавају државну флоту и војска Шри Ланке реагује,
тако да је 2008. званично прекинуто примирје; убијен министар иностраних послова
Шри Ланке, нови бомбашки напади. Креће офанзива снага Шри Ланке на север земље, а
и Тамилци се деле између себе, „Тигрови“ су до ногу потучени. Харизматски лидер
Тамилаца је убијен, чак су и његов леш показивали локалном тамилском живљу, како би
их у то уверили. Светска јавност је постала узнемирена – преко 200 000 људи изложено
је насиљу и глади, док је централна власт поприлично равнодушна; не зна се тачан број
жртава, а само се 1/3 избеглица вратило. Ово је пример решавања сукоба драстичним
војним путем. „Тигрови“ су скоро потпуно нестали са сцене, а Тамилци морају да се
измире са Сингалезима; треба такође санирати ратну штету. Одржани су и избори, на
којима су учествовале и тамилске партије. Надајмо се да ће садашњи председник Шри
Ланке моћи да задобије кредибилитет како би реинтегрисао Тамилце у друштво
мирним путем, а не насиљем. Наведимо и 30 000 жртава цунамија. Шри Ланка спада у
земље које су се избориле са наслеђем колонијализма, али уз огромне жртве.

10