Србија 1914/1915 рађeно по књизи Андрeја Митровића

- влада АУ јe у јулу 1914. упутила тeлeграм, чија садржина јe изражавала нeгодовањe што
српска влада нијe одговорила на задовољавајући начин на аустријскe условe и да јe АУ принуЂeна да
сe ослони на силу.
- 29.јула објављeн јe ратни проглас АУ против Србијe, истог дана рeгeнт Алeксандар јe објавио
свој ратни проглас.
- сама објава рата јe имала нeпосрeдну прeдисторију али догађај који јe помогао да рат избијe,
збио сe 28.јуна 1914. у Сарајeву, када јe убијeн АУ прeстолонаслeдник Франц Фeрдинанд. Из Сарајeва
су долазилe информацијe да сe можe основано сумњати да иза атeнтата стоји Бeоград али и да сe ова
сумња нe можe доказати (то јe урађeно 1919.). Јован Јовановић сe узалудно трудио, у Бeчу, да оспори
оптужбe против својe зeмљe. 2 дана након атeнтата, услeдилe су дeмонстрацијe у Загрeбу, Сарајeву и
широм АУ против Србијe.
- 23. јула фон Гизeл јe уручио ултиматум српском министру финансија Лазару Пачуу. Српска
влада сe сатала још истe вeчeри али Ултиматум у 10 тачака нијe прихваћeн јeр сe тачкe 5 и 6 нису
моглe испунити (АУ сe мeшала у унутрашњe ствари Србијe, односно тражила јe да самостално
истражујe атeнтат на тeриторији Србијe). Силe Атантe су рeаговалe и покушалe да утичу на АУ како
нe би дошло до рата, али свe јe било бeзуспeшно.
- 25. јула српска влада, пошто јe прeкинула свe односe са АУ, прeноси својe сeдиштe у Ниш тe
нарeЂујe eвакуацију Бeограда и објављујe проглас о општој мобилизацији.
- 28. јула у Ниш стижe Аустро-Угарска објава рата Србији
- када су нeпријатeљства отпочeла, Србијe јe имала тeриорију од 87.300 км2, 4,55 милиона
становника. Србија јe мобилисала 500 000 војника.
- од 30. јула, против Србијe, су почeлe да сe концeнтришу значајнe нeпријатeљскe снагe.
- главни АУ напад јe трeбало извeсти са запада, из Боснe прeко Дринe.
- 6. августа војвода Радомир Путник завршио јe израду ратног плана дeјства српскe војскe у
садeјству са црногорском војском
- 12. августа почeо јe општи напада АУ; дошло јe до биткe на Цeру.
- 24. августа Срби су ослободили мачвански град Шабац
- 8. сeп. АУ војска врши понован притисак на Дрини тe сe српка војска морала повући из
Срeма; уз вeликe жртвe, српска војска јe успeла да стабилизујe Западни фронт тe долази до
рововског начина ратовања.
- у новeмбру, нe жалeћи жртвe, АУ заузима Ваљeво, Лeсковац, Обрeновац а 3.дeцeмбра
Бeоград јe пао бeз борбe
- 15. новeмбра Живојин Мишић издајe нарeдбу за противнапад, тимe јe отпочeла друга фаза
рата (Колубарска битка) тe сe АУ фронт распао а 16. дeцeмбра јe заузeт Бeоград
- првих мeсeци 1915 г. Србија јe била озарeна одбрамбeним биткама и добијала јe похвалe од
чланица Атантe,нарочито послe Цeрскe и Колубарскe биткe
- нeмачки гeнeралштаб јe у сeптeмбру 1915. почeо да припрeма новe офанизивe прeко Савe и
Дунава.
- да би издржала наставак рата, Србија јe морала до пролeћа 1915 г. да мобилишe новe снагe тe
јe прва ½ 1915. протeкла у мобилизацији 700 000 људи и обeзбeЂивању срeдстава за наставак
ратовања (зајмови).
- главни проблeм, са којим сe Србија суочила у рату, био јe слаба повeзаност (комуникација)
српских трупа услeд нeдостатка путeва у Србији а почeлe су и да харају могe заразнe болeсти(тифус)
којe су врхунац досeглe у марту 1915 г.
- југословeнски програм у 1915. имао јe нeповољнe изглeдe на мeЂународном плану
- додатак : научи о Нишкој дeкларацији
- 1915 бугарски комити су почeли са упадима на српску тeриторију али су њихови напади
сузбијани па до срeдинe октобра нијe било вeликих ратних акција
- почeтком 1915. српска влада сe одлучила на прeсудан корак – да упути војску у Албанију да
би сe заузeли сви важнији стратeгијски положаји и правци. Српска војска јe 9.јуна заузeла Тирану.
- највeћа искушeња тeк су сe надвисла нас Србијом у сeптeмбру 1915. АУ војска сe
прикупљала у Срeму тe јe бројала 800 000 војника док јe Србија могла да рачуна на 300 000

1
 - Прву тачку АУ удара, прeдстављао јe Бeоград. Иако јe АУ војска напрeдовала вeома споро и
уз вeликe губиткe ипак сe капитулација Србијe очeкивала. Команда српскe војскe јe схватила да би
контранапад био тотално бeзуспeшан јeр јe морал војска био вeома слаб тe су учeстала дeзeртирања,
па сe спрска влада ослучила, 24.11.1915., на повлачeњe прeко Албанијe.
Србија у Првом светском рату, Окупација
Отпор српске војске је након успеха у првој години рата попустио пред налетима војске
Централних сила током 1915. године па је она била приморана на повлачење. Циљ све три државе,
Аустроугарске, Немачке и Бугарске, које су запоселе Србију био или њено потпуно уништење или
стварање једне мање државе привидно независне. Размишљања у овим државама о судбини Србије
након евентуално добијеног рата су била различита. Она су се разликовала и у самој Аустроугарској.
Аустријска страна је заступала идеју да освојену територију треба анектирати, односно онај део који
није обећан Бугарској, али се ова концепција бивала умеренија како је рат постајао неизвеснији.
Мађарски председник владе Иштван гроф Тиса је заступао идеју да Србију не треба анектирати јер би
се тиме повећао српски елеменат у Монархију, што би даље допринело њеној дестабилизацији, већ да
је треба потчинити остављајући је само привидно независну.1 Бугарска се тежила проширити на што
већи део српске територије интегришући освојену територију у своју државу, док је немачки Рајх за
разлику од територијалних имао пре свега привредне аспирације.
Након слома српске војске окупатори су требали организовати окупациону управу. Немачка се
одмах на почетку одрекла држања окупационе територије али свакако да није изгубила сваки интерес,
тежећи да себи обезбеди привредно експлоатисање овог простора.
Територије Краљевине Србије су подељене између Аустроугарске и Бугарске. Бугари су на
свом делу окупиране територије коју су добили уговором од 6. септембра 1915. формирали две зоне.
Прва, назива „Војно-инспекцијска област Мораве“ са средиштем у Нишу, је обухватила територије у
сливу Јужне Мораве и источно од Велике Мораве, док је друга, назива „Војно-инспекцијска област
Македоније“ са средиштем у Скопљу, обухватила територију Македоније.2 Бугари су тежили
створити de facto стање на окупираним територијама па су тежили успоставити поред војне и цивилну
управу. У том циљу чиновнички, а посебно руководећи кадар је довођен из Бугарске, док је локално
становништво било на челу само сеоских општина.
Аустроугарска је свој део окупационе зоне тежила што пре ставити под своју контролу па је у
том циљу Царско-краљевска Врховна команда 1. јануара 1916. године издала наредбу о формирању
Војног генералног гувермана у Србији на територији пређашњих српских округа Београд, Шабац,
Горњи Милановац, Ваљево, Ћуприја и Крагујевац. Гуверман је проширен наредбом од 11. фебруара
1916. на округе Ужице, Чачак и западни део округа Крушевац и оном од 15. марта исте године на
Пријепоље, Нови Пазар и Косовску Митровицу. Управа у Гуверману је била организована и на војном
и на цивилном нивоу, војну је вршио војни генерални гувернер, а цивилну његов својеврсни
помоћник цивилни комесар. Дужност цивилног комесара је успостављена на инсистрирање мађарског
премијера ради баланса на окупираној територији и њу је вршио Мађар. За првог гувернера је
именован генерал Јохан гроф Салис-Севис, на чије место је 26. јула 1916. постављен Адолф барон
фон Ремен, а за првог цивилног комесара Лудвиг Толоци на чије место је након његове погибије у
саобраћајној несрећи 1917. именован Теодор Кушевић.
Аустроугарска и Бугарска су дошле у сукоб током 1916. године око поделе Косова и Албаније,
на које су и једни и други претендовали. Арбитар у овом спору је био фелдмаршал фон Мекензен,
односно немачки Генералштаб. Спор је званично решен потписивањем уговора између бугарске и
аустријске команде 1. априла 1916. тако што су Призрен и Приштина припали Бугарској а Елбасан и
Факовица Аустроугарској, чиме је између две окупиране зоне успостављена демаркациона линија.
Немци су од Бугара добили право на експлоатисање рудника и железница и пространу етапну зону
преко која би се требали снабдевати немачки војници. Ова политика Немачке се није допала
Аустроугарској која је сматрала да су Немци окупирали већ довољно територија, па су им морали
уступити рудник у Мајданпеку.4 Питање железница је остало отворено до краја рата јер се Рајх и
Монархија никако нису успевали договорити о подели ни у Србији ни на целом Балкану.
Војне трупе Централних сила су поред освајања територија требале послужити и као средство
за постизање посебних привредних циљева својих земаља. У овом смислу се Немачка свакако није
желела одрећи свог дела колача на Балкану пре свега и због британске поморске блокаде. Она је

2
преко разних друштава у која је инвестирала немачка елита, тежила да извуче што више економске
користи из окупиране територије. Ово је утицало на још веће осиромашење становника који су
живели на тим територијама. Планови како Немачке тако и Аустроугарске били су да након рата
наставе експлоатисање Србије управо путем поменутих акционарских друштава.
Након формирања окупационих зона на територији Краљевине Србије окупатори су почели са
привредним експлоатисањем ове територије што је довело до још већег осиромашења становника.
Отпор, који је на почетку више био израз личног бунта и незадовољства, је достигао свој врхунац
избијањем тзв. Топличког устанка почетком 1917. Друге српска армија под командом Степе
Степановића је током повлачења крајем 1915. дошла у низ сукоба са бугарском војском. Након што се
војска повукла ка југу у Топличком округу је остало око 2000 рањених војника који су чинили језгро
отпора у устанку који је избио на овом простору.
Желећи да на свом делу окупиране територије створи de facto стање, Бугарска је спроводила
политику бугаризације окупираног становништва тако што је затварала школе, забрањивала употребу
српског језика, доводила бугарске свештенике у српске цркве. Тежак положај окупираног
становништва отежавала је и привредна експроприација. Директан повод устанка била је одлука
Бугарске да све мушкарце између 19 и 40 година старости регрутује у бугарску војску што је довело
до одметања војних обвезника у шуме. Српска Врховна команда је послала Косту Миловановића
Пећанца који је стигао 28. септембра 1916. године да организује устанике али и да спречи избијање
устанка до пробијања Солунског фронта.5 План Врховне команде је био да након пробијања фронта
устаници помогну српској војсци приликом ослобађања окупиране Србије. Пећанац је организовао
свој штаб на Копаoнику где се већ налазио штаб једног од вођа устаника Косте Војиновића.
До састанка устаничких вођа дошло је 21. фебруара 1917. у околини Лесковца. Сви осим Косте
Миловановића Пећанца били су за подизање устанка. Устанак је међутим већ био почео тако да се
његово избијање и није могло одложити. Иако је ова буна понела назив Топлички устанак, отпор који
су пружали устаници није био ограничен само на територију Топличког округа јер је становништво
широм Србије своје незадовољство почело исказивати кроз лично деловање против окупатора. На
поменутом састанку је договорена и подела зона одговорности па је тако територија Копаоника и
долине Ибра била додељена Кости Војиновићу, Пећанац је добио Топлицу, Милинко Влаховић
Врање, Тошко Влаховић Тимочку крајину а Јован Радовић Пирот.6
На почетку устанка устаници су имали доста успеха. Иако су Војиновић и Пећанац свега
неколико дана после састанка у околини Лесковца сазнали да су Бугари обуставили мобилизацију то
их није спречило да 28. фебруара Војиновић нареди општи устанак. Два дана пре проглашења општег
устанка устаници су ослободили Куршумлију, 2. марта је ослобођено Прокупље а 7. Блаце. На
ослобођеној територији је створене својеврсна устаничка држава која је обухватала простор између
Расине, Копаоника, Јужне Мораве и Ђуниса.
Успеси устаничке војске су привукли позорност окупатора. Аустро-Угарске и бугарске снаге
су кооординисано деловале. Бугари су 8. марта почели напад из правца Ниша а Аустро-Угарске снаге
12. марта са своје окупационе зоне. Све устаничке вође осим Пећанца су прихватале борбу, међутим
снаге окупатора су биле бројније и боље опремљене тако да се устаничка војска повукла у герилу.
Окупатори су почели заузимати ослобођене градове па су тако Бугари 14. марта заузели Прокупље а
Аустријанци 24. марта Куршумлију. Након овога Аусијанци су закључили да је устанак угушен а
Бугари су већ 25. марта прогласили крај антиустаничких операција. Иако је устанак био угашен
устаничка војска је наставила герилску борбу. Устаници су покушала ступити у контакт са Врховном
командом српске војске али њен одговор није стигао до устаничких вођа. Врховна команда је
препоручивала да се борбе обуставе у циљу што мањег страдања цивилног становништва.7
У циљу уништења чета које су се повукле у шуме након пропасти устанка Бугарска је
формирала противчете. Ове противчете су биле састављене од свега неколико војника који су имила
задатак да јуре одређену чету све док не натерају њене војнике на предају или их не убију. Устаници
су се почели предавати бугарској војсци када су видели да су Бугари благонаклони према предатим
војницима. Са друге стране није изостала ни репресија над становништвом које је подржавало
устанак, па је тако доста њих убијено, или је нестало, или је интернирано и неки од цивилних логора
Централних сила. Процењује се да је око 20 000 људи изгубило живот због овог устанка.
Ослобођење

3
 Последњу годину рата државе Централних сила су дочекале исцрпљене ратним напорима.
Савезничке снаге су напредовале на свим фронтовима. Општа савезничка офанзива на Солунском
фронту је започела 14. септембра 1918. године. За заповедника савезничких снага био је постављен
француски генерал Франше д'Епере, док је српским снагама од јуна 1918. командовао Живојин
Мишић.8 Генерал д'Епере је наредио концентрацију снага на једном делу фронта што је довело до
пробијања фронта на том делу и потпуне дезоријентације непријатеља.
С обзиром да су Бугари били потпуно поколебани и избачени ван строја деловањем савезничке
војске, вођство Немачке и Аустро-Угарске је укинуло бугарску управу на територији окупиране
Србије. У Нишу је створен немачки Војни гуверман 3. октобра на чије чело је био постављен генерал-
мајор фон Коц.9 Немци су такође наредили Бугарима да напусте окупациону зону „Морава“.
Одлазећи, Бугари су тежили да са собом из Србије понесу што више покретне имовину што су Немци
покушавали да спрече.
Вођство Немачке и Аустро-Угарске је довођењем нових трупа са других фронтова тежило да
сузбије офанзиву Савезника али им то није полазило за руком. Савезници су полако продирали на
север освајајући град за градом. Скопље је ослобођено 24. септембра, Врање 1. октобра, Ниш 11., 15.
Крушевац, 25. Чачак и Крагујевац, 28. Пожаревац и 1. Новембра и Београд.10 Комитске чете на
територији Србије су само помагале напредовању Савезника. Вође из Топличког устанка Коста
Миловановић Пећанац, Милинко Влаховић и Јован Радовић су са својим четама и са осталим
становницима који су пружали отпор окупатору створили стање слично општем устанку. И локално
становништво је обезбеђујући помоћ у виду хране и осталих потребштина помагало савезничкој
војсци што је заправо означило и ангажовање целокупног народа у циљу ослобођења земље.
Након што је ослободила Србију савезничка војска је наставила напредовање упадајући на
територију Аустро-Угарске. Поражене државе су једна за другом потписивале примирје, Бугарска 28.
септембра, Турска 30. октобра, Аустро-Угарска 3. новембра и Немачка 11. новембра.11 Рат који је
однео милионе живота је коначно био завршен а Србија је заједно са Црном Гором и југословенским
народима са простора бивше Аустро-Угарске монархије створила нову државу Краљевину Срба,
Хрвата и Словенаца.
Југословенско питање на конфренцији мира у Паризу и одређивање граница Краљевине СХС
На челу делегације је био Пашић, делегати су били Tрумбић, Веснић, већи број стручњака и
саветника. На првом пленарном заседању делегација Кр. СХС је
поздрављена као делегација Краљевине Србије, дакле ускраћено је формално признање нове
државе, иако је делегацијама Пољске и ЧСР признат статус државних делегација.
Од почетка је свим делегацијама малих држава било јасно да ће Веће четворице одлучивати о
свему, Вилсон, Лојд Џорд, Клемансо и делимично Орландо. Они су расправљали, а остали су
слушали.
Питање признања: После рата субјекте међународног права су представљале Србија и ЦГ, а
прводецембарски акт није аутоматски за собом вукао међународно признање нове државе. Краљевину
СХС је прва прихватила Норвешка. Велике силе су биле неповерљиве према пројекту нове државе,
али је 7.феб.1919. амерички државни секретар уз одобрење Вилсона, поздравио уједињење. То је био
кључни моменат, САД су признале СХС. Уследила су признања Грчке, Швајцарске, ЧСР и
успостављање дипломатских представништава. Фр и ВБ су из обзира према Италији, одбијале да
учине исто. Како се ближило време потписивања формалног уговора са Немачком, поставило се
питање које ће се државе наћи са друге стране, а Србија због које је и рат формално поведен, није
могла да изостане. Тако су пред потписивање Версајског уговора 28.06.1919. ВБ 1. а Фр 6.јуна
признале СХС. Након потписивања Версајског уговора на коме се нашло име нове државе, питање
признања је решено и признања других држава су почела да пристижу.
Уговор са Аустријим : По етничком принципу, Целовец, Марибор, Радигора, треба да
припадну СХС. САД је предлагала да те територије припадну Аустрији, позивајући се на економску
целину територије. ВБ је као словенске територије видела Марибор, Међумурје, Прекомурје. Фр је у
свему подржавала захтеве Југе. Образована је комисија за разграничење према Аустрији. Влада у Бг је
одлучила да конференцију стави пред свршен чин и 6.маја је почела офанзиву на спорне територије
Корушке. Генерал Крсто Смиљанић, кдт дравске дивизијске области је заузео Целовец и читаву
спорну област. Али донета је одлука да се у Корушкој спроведе плебицист, влада је натерана на

4
делимично повлачење војске. Већи део је припао зони ''А'' у којој је остала српска војска, а мањи зони
''Б'' у коју се вратила аустријска. Уговор о миру са Аустријом је потписан септ.1919. - тп је уговор у
Сен Жермену. Плебицист у зони ''А'' није био повољан.
Уговор са Бугарском : Иста комисија је разматрала и границу са Буг. Пашић је тражио
територију до реке Струме са Петричом, а на северу Видинску област. Добијене су варош Струмица,
Босиљград, Цариброд, осим Италије, остале силе су биле на страни овог разграничења. Уговор са Буг.
је потписан 5.дец.
Питање Баната : И румунска и делегација СХС претендовале су на цео Банат. Комисија је
одредила да Вршац, Бела Црква и Велика Кикинда, треба да припадну Србији. Српска војска се
крајем јула 1919. повукла иза те линије - коначни уговор је потписан тек маја 1924.
Уговор са Мађарском : Делегати СХС више су пажње поклањали разграничењу са Румунијом,
која је имала добре позиције с обзиром да је била на савезничкој страни. Уговор је потписан јуна
1920, многе територије које је Југа захтевала остале су Мађарској ( Мохач, Печуј, Баја, Сегедин ) али
су Бачка, Барања, Међумурје, Прекомурје припали СХС, укључујући територије које су сматране
неоспорним : Срем, Банат, Славонија, Хрватска.
Основе југослоенске спољне политике (Мала Антанта и Друштво народа)
МА је била везана за француску политику очувања версајског система, мада не од самог
почетка. Савез држава од Балтика до Егеја ( Пољска, ЧРС, Румунија, СХС, Грчка ) ради очувања
поретка, као санитарни кордон пред новим немачким империјализмом. Ужа комбинација је била ЧРС,
Рум, СХС против Мађарског ревизионизма.
При свим комбинацијама Румунија је хтела да се осигура од СССР, која се није мирила са
губитком Бесарабије, и Бугарске због Добруџе.
МИП ЧРС је у Београду авг.1920. са СХС потписао двогодишњи Уговор о узајамној помоћи и
савезу уколико дође до Мађарског напада.
МА је у почетку била ланац билатералних уговора који повезују три државе. На самом почетку
она није настала као инструмент фр. политике у Подунављу, што је касније постала.
1932. МА је постала званична организација, савез три државе, јер је донесен Статут. Њена
политика се поклапала са политиком Фр у средњој Европи. Тако је МА била против Царинске уније
Аустрије и Немачке, као и против стварања Подунавске конфедерације.
1933. потписан је у Женеви Пакт о организацији МА, управни орган савеза чине МИП држава
чланица или посебно именованих делегата. Он се састаје минимум 3x годишње. Председник је из
државе у којој се одржава заседање, а оне се мењају по реду. Одлуке се доносе једногласно. Пакте је
предвидјао и привредни савет. Савез се мора руководити одлукама Друштва Народа.
Када је Фр 1933. почела да мења став према СССР, због оживљавања ревизионизма у
Немачкој, ЧРС и Румунија су признали СССР и успоставили дипл. односе са њом, док је
југословенска влада то одбила. Мала атанта је представљала регионални савез у који су ушле
Чехословачка, Румунија и Краљевина Југославија. Румунија и Југославија биле су заинтересоване да
сузбију бугарски ревизионизам, а заједно са Чехословачком да спрече Мађарску да измени
Тријанонски уговор. Прво су између ове три земље склопљени билетерални одбрамбени уговори.
Напокон, 1933. године у Женеви образован је Стални савет Мале атанте.
У међувремену, Мала атанта је изгубила сваки значај. Чехословачка је ступила у савез са
СССР, јер се бојала немачког припајања Аустрије. Румунија и Југославија пак биле су спремне
прихватити Аншлус (припајање) радије него да се у Подунављу поново успостави династија
Хабсбурга. Француска је покушала обновити Малу атанту, али у томе није успела.
Југословенско- француски односи
Краљевина СХС је међународни живот започела ослањајући се на Француску. У Француској је
нашла заштитника против:- Италије, која је тежила да се прошири на Балкан - Мађарске, која је
тражила ревизију Тријанонског уговора - Бугарске, која није била задовољна уговором у Неију
Краљевину СХС и Француску везивало је непријатељство према СССР.
Године 1927. Краљевина СХС и Француска склопиле су један уговор пријатељства и мира.
Међутим, ове две земље никада нису потписале какву војну конвенцију. До размимоилажења је
долазило око питања Италије. Француска је у Италији видела могућег савезника против Немачке, а
Краљевина СХС, тј. Југославија је Италију сматрала за вечног непријатеља.

5
 Да би се очувао версајски систем у средњој и југоисточној Европи, на инцијативу Француске
оживела је идеја стварања Мале атанте.
Краљ Александар је са зебњом гледао на француско-италијанско, односно француско-
совјетско приближавање. Сам је одлучио приближити се свом дотадашњем непријатељу – Немачкој.
Две земље повезивали су:
- привредни интереси; Немачка је била високоразвијена земља, а потребне су јој биле сировине
и пољопривредни производи. Југославија пак је била аграрна земља и било јој је неопходно велико
тржиште.
- антикомунизам и Хитлера и краља Александра
- непријатељство према Италији.
Страхујући од повезивања Југославије и Немачке, Луј Барту, министар спољних послова
Француске, јуна 1934. године посетио је Београд. Том приликом покушао је убедити
краља да побољша односе са Италијом. Краљ је био спреман наставити ове преговоре за
неколико недеља у Француској. Међутим, до њих никада није дошло, пошто су и Луј Барту и краљ
Александар убијени у Марсељу 09. октобра 1934. године од стране усташа.
Југословенско- италијански односи
Иако су ВБ и Фр упозориле Пашића и Трумбића да ће подржати захтеве Италије по
Лондонском уговору 1915, делегати СХС устрајали су на свом захтеву, допуштајући арбитражу за
Трст и западну обалу Истре. Италија је тајним Лондонским уговором тражила и Ријеку у коју су ушле
италијанске трупе. Док је Конференција расправљала у Италији се ширило незадовољство. Италијани
су ушли у Ријеку. Јула 1920. дошло је до великих инцидената и крвавих сукоба у Ријеци и Сплиту,
када је убијен кдт. једног италијанског брода, услед чега је уследило чишћење југословена из Трста,
Истре, Ријеке, Задра. рат је био на корак. Ипак преговори су настављени у Рапалу. Под притиском Фр
и ВБ ( Вилсон је пртрпео изборни пораз, позицију СХС оптеретио је исход плебициста у зони ''А''
Корушке, изнад свега тежак унутрашњи положај), а неспремна за сукоб са Италијом, Кр. СХС је
потписала Рапалски уговор нов.1920. Италија је постигла више него што је тражила у завршним
преговорима. Добила је целу Истру, Задар, Црес, Лошињ, Ластово, око 500 000 Словенаца и Хрвата се
нашло ван СХС. Ријека је проглашена независном државом. Уговор су потписали МСП Трумбић и
Сфорца.
У настојању да спроведе у живот одредбе Рапалског уговора, Италија се сусрела са великим
отпором националиста и фашиста у успону. Сам Д'Анунцио није признао Рапалски уговор, а његови
легионари су запосели Крк и Раб ( додељени СХС ). Ит.влада је зато огласила блокаду Ријеке
почетком дец.1920. а крајем дец. је благо бомбардовала град.
Краљ и Пашић су изнад свега желели добре односе са Италијом. Како би се што пре повукле
ит.трупе из Далмације и хрватског приморја ( треће зоне ), били су спремни на уступке. пашић је
прихватио посредовање ВБ и Фр, након краћих преговора потписане су Сантамаргаретске конвенције
у Риму, окт.1922. Оне су се односиле на разграничење у заледју Задра, евакуацију ит.трупа,
железничку везу Ријке и Заледја СХС, разграничење Ријеке и СХС. Али већ авг.1923. Дуче је изјавио
да су преговори јалови, а у Ријеци је поставио војног гувернера са пуном влашћу. Александар и МИП
Ничић су били склони нагодби у циљу зближења, поведени су директни преговори у Бг. У Риму су
1924. потписани Римски уговори ( Пашић, Ничић - Мусолини ). Осим економских и верских,
регулисано је и питање Ријеке, која је припала Италији ( yу. мањини у њој, као и Италијанима у
Далмацији гарантована су сва права ). Александра највише плашио Први тирански пакт крајем 1926,
између Италије и Албаније о безбедности и сарадњи, којим је Албанија дошла под протекторат
Италије. Италија је показала непријатељство, Македонија је била угрожена. Ничић је поднео оставку,
заменио га је Војислав Маринковић који је са Фр потписао Уговор о Пријатељству, тј. о очувању
версајског поретка - 1927. Мусолини је одмах закључио Други тирански пакт о одбрамбеном савезу.
Александар је покушао да одржи концепцију пријатељства са Италијом. Рок трајања Уговора о
Пријатељству је истицао 1929. Међусобни односи две земље 1928. били су чак добри чак лоши, то је
пратила штампа. Јавност СХС је била обавештена о италијанској намери заокруживања земље. Дуче
је отворено изјавио да се Уговор о Пријатељству неће обновити, па је он 1929. престао да важи.
Тада започињу две акције, једну води сам краљ, а другу министар Маринковић, у тајности.
1930. два МИП ( Гранди и Маринковић ) срели су се у Женеви, где је Гранди отворено рекао да Југа

6
мора да се одлучи између Ит и Фр, такодје му је ставио до знања да Ит подржава хрватске и
црногорске сепаратисте и албанске, бугарске и мађарске ревизионисте и да ће то наставити ако Југа
остане француска марионета. На следећем састанку Маринкович је рекао да Југа не би могла остати
неутрална ако Ит нападне Фр, али би се Југа и Ит могле обавезати на неутралност, ако би нека трећа
сила напала Фр или Југу. Намера је очигледна јер нико не би напао Југа без италијанске помоћи.
Албанија је била главно питање, јер Александар није дозвољавао никакво слање војске у Албанију,
сматрао је да она треба да остане независна, и ако удје ит.војска у Албанију ући ће и yу.војска, а то би
изазвало рат. Није само Маринковић дуго преговарао са Грандијем, већ је краљ успоставио и своје
контакте, преко једног италијанског декоратера који је дошао да уреди двор на Дедињу, а био је
Мусолинијев човек. Све што је краљ говорио њему, говорио је Мусолинију, а истицао је потребу
нагодбе и добрих односа. Италија је наставила да подржава све антиyу снаге ( 1932. упад усташке
групе под Велебит који је требало да изазове устанак ). Албанија је остала најосетљивије питање, јер
Ал није допуштала да она постане мостобран за продор Ит на Балкан. И кад су то преговори
показали, дошло је до велебитског устанка и Оребовог покушаја атентата на краља Александра 1933.
у Зг.
После Ал убиства, односи ове две земље су били на најнижој тачки. На наговор Фр Југа није
тужила Италију, већ само Мађарску. Фр је тежила зближавању са Италијом 1934/35. зарад
окруживања Немачке. С тим у вези Фр је инсистирала да Стојадиновић побољша односе са Италијом,
1935. Стојадиновић је потписао Трговинску уговор са Италијом. И Хитлер је упућивао на ту сарадњу,
гооврећи да Југа треба дати повластице, како би се отргла Фр утицају и како би признала нови
европски поредак. Стојадиновић је на преговорима поставио питања о Албанији, сепаратистима,
гаранцијама граница, забрана сваке антиyу делатности. На тај начин је Стојадиновић решавао и
унутрашње и спољашње питање. 1937. Ћано и Стојадиновић су потписали Београдске уговоре.
Орочени на 5 г, а тајно ће се потврдјивати сваке године. Усмено је гарантована независност Албаније
( дакле није била у уговору ). Стојадиновић је 1937. у Паризу обновио Уговор о пријатељству, такође
је био у Лондону. У повратку је у Риму разговарао са Мусолинијем, где је изјавио да се YУ никад
неће наћи у антииталијанском табору. 1938. састао се са Хитлером у Берлину, изјавио је да YУ неће
прићи ни једном антинемачком блоку, а Хитлер је потврдио да јужно од Аустрије нема
територијалних претензија.
Балканска Антанта
Хоптнер пише да је овај пакт штитио границе балканских држава од агресије неке друге
балканске државе, али не и од напада неке изванбалканске силе. Дакле, пакт је био уперен против
бугарског ревизионизма, али не и против Италије. Треба имати на уму да је савез био отворен и за
Бугарску, али је Бугарска одбила да му приступи.
Дуго се расправљало о стварању ''Балканског савеза'', а први корак је била И Балканска
конференција у Атини 1930, ИИ у Цариграду и Анкари 1931, Трећи у Букурешту 1932, четврта и
последња у Солуну 1933. Договорено је ставарње Балканског пакта. Ал се залагао и да краљ Борис и
Бугарска удју у пакт, што се није десило. Пакт балканског споразума потписали су 1934. у Бг
представници Југе, Румуније, Грчке и Турске, у жељи да се учврсти територијални status quo.
Мусолини је на тај пакт као и Пакт о организацији МА пре тога одговорио закључењем тзв Римских
протокола марта 1934. са Аустријом и Мађарском ради усаглашавања политике.
Југословенско-турски односи важили су као добри, нарочито после посете краља Александра
Турској 1933. године. Посета Милана Стојадиновића октобра 1935. освежила је и продубила ове
односе. Кемал Ататурк је у разговору са Стојадиновићем да Југославија и Туркса треба да иду заједно
и истрају на том путу. Од пада владе Милана Стојадиновића па до немачког напада на Југославију,
југословенско-турски односи су пролазили кроз кризу, која је била последица заоштравања односа
између великих сила. Турска је октобра 1939. закључила савез са Британијом и Француском, тзв.
Анкарски пакт. Балкански пакт из 1934. више није важио јер је Грчка била у рату са Италијом,
Румунија је пришла силама Осовине, Турска је била неутрална, док се уговор о вечном пријатељству
из 1940. између Мађарске и Југославије показао као фарса.
Спољна политика Краљевине
Југословенско-турски односи важили су као добри, нарочито после посете краља Александра
Турској 1933. године. Посета Милана Стојадиновића октобра 1935. освежила је и продубила ове

7
односе. Кемал Ататурк је у разговору са Стојадиновићем да Југославија и Туркс атреба да иду заједно
и истрају на том путу. Од пада владе Милана Стојадиновића па до немачког напада на Југославију,
југословенско-турски односи су пролазили кроз кризу, која је била последица заоштравања односа
између великих сила. Турска је октобра 1939. закључила савез са Британијом и Француском, тзв.
Анкарски пакт.
Иако је Италија била једна од победница Првог светског рата, она није била задовољна
одредбама Версајског уговора о миру, нарочито у односу на Југославију. Све време између два рата
Италија је подржавала стварање и одржавање обруча око Југославије. Тај обруч чинили су Аустрија,
Мађарска, Бугарска и Албанија. У годинама пред Други светски рат, југословенске владе су биле
озбиљно заинтересоване за побољшање односа са Италијом. Током 1936. долазила је иницијатива за
приближавање Југославије и из Берлина и из Рима. Ћано је преко Јована Дучића, југословенског
амбасадора у Риму, први дао иницијативу за почетак преговора. Стојадиновићев пад је непријатно
деловао у Риму и Берлину, јер су обе стране Стојадиновића сматрале својим пријатељем, а према
његовом наследнику (Александар Цинцар-Марковић) нису гајили симпатије. За време владе
Цветковић-Мачек односи са Италијом нису могли бити поправљени. И поред свих изјава
коректности, Мусолини је стално на ум имао освајање Балкана и обнављање Римске империје. Везе са
Антом Павелићем и поред свих обећања нису прекинуте. После италијанског напада на Грчку, 28.
октобра 1940., појавила се потреба да се разјасне југословенско-италијански односи. У Рим на
преговоре ишао је Владислав Стакић, адвокат из Београда. Кнез Павле није имао поверења у
Мусолинија, а ни у грофа Ћана.
Односи Немачке и Југославије развијали су се постепено. Немачка је после Првог светског
рата имала да плаћа ратну одштету. Односи су се углавном ограничавали на привредне везе, а све до
25. марта 1941. између Немачке и Југославије није склопљен ниједан плитички уговор. Краљ
Александар је желео да успостави добре односе са Немачком, која је почела да се уздиже. Но, убиство
краља Александра прекинуло је развијање ових односа. Милан Стојадиновић је посетио Немачку
1938. где га је Хитлер уверавао да између Немачке и балканских земаља нема никаквих спорних
питања. Немачки интереси на Балкану су били једино економске природе, никако политичке. Пад
Милана Стојадиновића и влада Драгише Цветковића изазвали су у Берлину велико разочарање.
Пошто се мало смирило узбуђење због пада Милана Стојадиновића, југословенска влада је покушала
да оживи разговоре са Немачком.
Крајем априла 1939. Цинцар-Марковић је отишао у Немачку, а јуна исте године ту земљу
посетио је и кнез Павле, што је веома импоновало Хитлеру. Међутим, Хитлер није успео да кнеза
Павла приволи на своју страну, па је посета за Немце била неуспех.
Када су у питању односи са Бугарском, Милан Стојадиновић је по повратку из Турске
свратио до краља Бориса и предложио му пакт о пријатељству. Југославија је допустила Бугарској да
наоружа војску што јој је по Неијском уговору било забрањено. Пакт је потписан 1937. у Београду. По
споразуму из Солуна 1938. балканске државе су се одрекле силе у решавању међусобних односа и
пристале да Бугарска повећа опсег своје војске. Занимљиво да Бугарска, и поред закључења свих
споразума, није престајала да ровари по јужној Србији. И влада Драгише Цветковића се трудила да
одржи добре односе са Бугарском. Фебруара 1940. одржан је у Београду састанак Савета Балканског
пакта (Југославија, Румунија, Бугарска и Турска).
Заједно са Италијом, Мађарска је помагала атентат на краља Александра. У близини
мађарско-југословенске границе налазио се логор хрватских усташа где су они вежбали за
терористичке акције по Југославији. Мађарски кругови су се надали да ће преко Италије моћи да
задовоље своје ревизионистичке територијалне тежње према Југославији. Међутим, велико
интересовање Немачке за одржање територијалне целине Југославије, учинило је да Мусолини није
смео да је нападне. Зато почињу да се поправљају односи између Мађарске и Југославије. Обрт је
настао посетом грофа Чакија Београду, децембра 1940. Том приликом је склопљен југословенско-
мађарски пакт, који је био велики дипломатски успех јер је значио званично одрицање Мађарске на
све територијалне претензије према Југославији. Закључен је пакт о вечном пријатељству, али је
трајао до 6. априла 1941. године, када је Мађарска са Немачком напала Југославију и касније
учествовала у подели њене територије.

8
 После дугог одбијања и одлагања, Југославија је у само предвечерје рата решила да
успостави дипломатске односе са Совјетским Савезом. Војни пораз Француске, слаба војно-
материјална подршка из Британије приморали су владајуће кругове Краљевине да потраже ослонац у
СССР-у. Кнез Павле и југословенска влада су се доста споро и нерадо одлучили да успоставе
дипломатске односе са СССР. Краљевина је иначе једна од последњих европских држава које су
признале СССР. Кнез се плашио експанзије бољшевизма и панславизма. Контакт са Совјетима
остварен је преко југословенске амбасаде у Анкари. Најпре трговински односи, а преговори о
дипломатским почели су крајем маја 1940., да би 24. јуна исте године потписан споразум о
успостављању дипломатских односа у Анкари. За југословенског посланика у Москви одређен је
Милан Гавриловић, вођа Земљорадничке странке, а у Београд је стигао совјетски посланик Виктор
Плотников.
. Србија 1941.
Пошто су силе Осовине сматрале Србе главним и најопаснијим непријатељем, они су
требали да поднесу највећу казну за 27. март. Укупно је заробљено 375 000 војника.
Средином маја одређена је демокрациона линија између италијанске и немачке окупационе
зоне. Одмах на почетку и једни и други анектирали су она подручја за која су веровали да ће трајно
остати њихова. То је у оба случаја ишло на штету Словенаца. Немци су припојили Рајху: Доњу
Штајерску, Горењско и део Корушке. Политика немачке окупационе власти била је германизација
домаћег становништва и исељавање оног дела за које се сматрало да неће моћи бити германизовнао.
Употреба словеначког језика је била забрањена, па и у црквама, а уништаване су и словеначке књиге.
Онај део Словеније који је припао Италији проглашен је „Љубљанском провинцијом“, али се
италијанска управа доста разликовала од Немчаке. Становништво није имало војну обавезу, није
укидан словеначки језик, а сва администрација је била на италијанском.
Банат је остао под немачком управом да се не би око њега сукобљавали Румуни и Мађари.
Бугарска је добила већи део Македоније, југоисточну Србију са врањским и пиротским округом,
Охрид, део Косова. Од територија Хрватске и БиХ стоврена је НДХ којој је касније придодат источни
Срем., док је Далмација предата Италији. Црна Гора је била под Италијанима, али је Италија
анектирала Боку Которску.
Србија је била територијално осакаћена и сведена на границе пред балканске ратове;
централна Србија, Банат, до октобра 1941. и источни Срем, Нови Пазар, округ Косовско-митровачки
и рудник Трепча. Оваква Србија дошла је под директну управу Немачке. Немци су тежили да из
Србије максимално искористе њене привредне потенцијале, а контролисали су пругу Београд-Ниш-
Софија и Београд-Ниш-Скопље, као и Дунав којим су превозили нафту.

Стара Србија која је потпадала под немачку окупацију није била иста са тзв. „ужом Србијом“
(преткумановском), јер се један део нашао под бугарском, а други под италијанском окупацијом. Сви
савезници Немачке, пре свих Албанци и Бугари, тежили су добију што више за себе од разбијене
Југославије. НДХ се није задовољавала границом на Дрини, него је продирала и у Рашку.
Комесарска управа, технички орган без политичких претензија, формирана је после
преговора са немачким властима. У овој комесарској управи биле су заступљене све српске странке и
покрети осим Савеза земљорадника чије вођство је било ван земље.
Комесарска управа је образована 30. априла 1941. и то је донело извесно смирење народа.
Савет комесара остао је на управи администрацијом земље од 30. априла до 29. августа и за та 4
месеца је савет комесара урадио неколико врло корисних ствари: одбио је да донесе закон против
Јевреја у Србији, одбијен је захтев Немаца да се банатским Немцима прода Панчевачки рит, извршена
је благовремена замена југословенских новчаница за српске на територији окупиране Србије. Такође,
решено је чиновничко питање, створен је српски Црвени крст, чиме се створила могућност
проналажења ратних заробљеника и вођење бриге о њима, слање пакета у заробљеништво итд.
До 22. јуна у окупираној Србији владао је ред и мир. Пуковник Михаиловић и група
окупљена око њега нису предузимали никакву акцију, а и комунисти су били мирни до напада
Немачке на Совјетски Савез. Од 22. јуна почиње њихова активност. Мир у окупираној Србији је
озбиљно нарушен. Постало је јасно да Комесарска управа са слабо наоружаном жандармеријом не

9
може да одржи ред и мир у градовима, а још мање у селима где су комунисти почели да харају.
Морало је да се нађе ново решење.
Иницијатива је дошла од Димитрија Љотића који је 19. августа 1941. посетио генерала
Милана Недића и покушао да га наговори да се стави на чело једне владе и да покуша да отклони
смртну опасност по земљу. Одмазде су биле тешке - за једног убијеног Немца стрељано је 100, а за
једног рањеног 50 Срба. Љотић и Милан Аћимовић су предлагали Недићу да оснује владу, међутим
он је то одбијао. Ипак, притисци су били све већи, тако да је Недић 27. августа поднео генералу
Данкелману писмнено своје предлоге и захтеве под којима би могао да (у)ради оно што се од њега
тражи. Он је тражио да влада управља свим пословима државе и народа под надзором Врховног
заповедника, тражио је јачу жандармерију са 10 000 људи, оружане одреде од 30 000, потребно
наоружање, помагање ратних заробљеника и пуштање оних болесних, да се побољшају економске и
административне границе Србије, ефикасно обустављање убијања Срба од стране Хрвата, Мађара и
Бугара. Генерал Данкелман је већ сутрадан прихватио ове предлоге и услове, па је Недић већ 29.
августа саставио своју владу и представио је Данкелману. Четири дана након образовања владе, 2.
септембра 1941., Недић се обратио српском народу говорећи преко једног радија да је дошао да спаси
народ да се међусобно не истреби, да завлада ред и мир, рад и братство, да се сачека крај рата у слози
под српским барјаком, јер су ово обрачуни највећих светских сила где они ништа не могу да промене.
Генерал Милан Недић је био на челу окупиране Србије од 29. августа 1941. до 6. октобра 1944.
године. За то време успео је да ублажи оштре немачке мере одмазде над српским становништвом.
Немци су од почетка вршили јак притисак на Недића да акцију за угушење побуне препусти
њима, а стање се додатно погоршало када је генерал Беме 21. септембра стигао у Београд. С њим
Недић никако није могао да ухвати контакт. У борбама против партизана, генерал Недћ се могао
ослонити у почетку на четнике Косте Пећанца. СДС (српска државна стража) је формирана 22.
фебруара 1942. је била потчињена председнику владе и министру унутрашњих дела. То је била
углавном полицијска трупа која се старала за одржавање реда и мира у градовима и насељеним
местима. Знатан део официра и војника СДС одржавао је везе са четницима ДМ. Поред СДС,
формирана је и СГС (српска гранична стража). СДС и СГС су се на крају стопиле са одредима
генерала Михаиловића. Српски добровољци били су теренси оружани одреди генерала Недића за
борбу против Титових партизана, а за њиховог команданта постављен је пуковник Коста Мушицки.
Пуковник Драгољуб Дража Михаиловић је још 27. марта одржавао везе са британским
официрима и обавештајцима у Београду, а затекао је рат на положају начелника штаба Друге армије.
Када је 17. априла потписана окупација, он је одбио да се преда, и поред сурових окупаторских казни
предвиђених онима који не испоштују акт о безусловној предаји, већ се са групом официра од Добоја
повукао на Равну гору где је стигао половином маја 1941. и почео да организује своје покрет. До краја
јуна дефинисана је стратегија чувања народа од даљих губитака и припремање и чекање
одговарајућег тренутка да се крене у борбу против окупатора.
У лето 1941. влада у емиграцији признаје њихову војну организацију. Михаиловић је још
маја стигао на Равну гору, али је у том тренутку његова организација била на самом почетку, док су
комунисти први издали ратни проглас током априлског рата и активно радили на организацији отпора
против окупатора.
Они су 22. септембра 1941., на дан напада Немачке на СССР, оценили да је дошао тренутак
да почне оружана борба против окупатора.
Четнички покрет се ширио на подручја где је било српско становништво, а нису успели да
покрију све крајеве због репресивности окупационог режима.
Михаиловић је почетком рата имао близу 50 година, са искуством борбе у Првом светском
рату у коме је био и рањен, по старости сличан Титу. Међутим социјално и историјско искуство ове
двојице вођа се разликовало; Тито је обједињавао политичко и војно искуство, док је ДМ инсистирао
на војничком карактеру свог покрета. ДМ је гајио велико неповерење према политичарима. Он се на
почетку рата појавио потпуно непознат широј јавност, док је Тито био генерални секретар потврђен
пре рата. Комунисти су имали и међународну организацију иза себе, за разлику од Михаиловића.
Тито је из Загреба био повезан са Коминтерном и совјетском владом, а Дражине везе са Британцима
биле су потпуно прекинуте.
- Војно организовање четника је почело тек јула/августа 1941.

10
 - Први познати споразум четника и партизана у Губеревцима у чачанском крају, предвиђао је
заједничку борбу против окупатора.
- Састанак Драже и Тита у Струганику 19. септембра. Други у Брајићима 26. октобра.
Четнички покрет је био само номинално југословенски, а у суштини српски. ДМ је постао
министар војске и морнарице у Јовановићевој влади и начелних Врховне команде 1942. До краја рата
није успео да овлада четницима у свим деловима земље, а није изградио ни чврсту војну
организацију. Није имао политичког искуства. Простор његовог кретања је био ограничен на Србију,
Босну и Црну Гору. Од августа је био отворено у служби Немаца. Највеће мане његовог покрета биле
су неспремност да се одупре окупаторима и неповерење према цивилима.
Комунисти су наглашавали револуционарну перспективу у борби против фашизма. КПЈ је
задржала југословенски карактер. Чланови су били радници, интелигенција, студенти и сељаци. За
комунисте је рат био империјалистички и антифашистички. Они су водили политику братства и
јединства. Дакле, два идеолошки потпуно различита покрета. Комунисти су тежили да промене
друштвену основу Југославије, а четници да је сачувају. Комунисти су иступали са циљем националне
равноправности, док су четници били за озакоњење српске хегемоније у ратним условима. Четници
потенцирају континуитет старе Југословенске војске, а комунисти инсистирају на изградњи нове
војске. Четници су били за обнову Краљевине, комунисти не. Партизани су развијали тактику
офанзиве која би почела одмах, а четници су чекали прави тренутак за почетак оружане борбе.
НДХ у априлском рату
Већина Хрвата на споразум Цветковић-Мачек није гледала као на потпуно решење
хрватског питања. Већина је желела своју самосталну Хрватску, што је било немогуће докле год
постоји Југославија. Антијугословенску мисао предводио је Анте Павелић, некада адвокат у Загребу и
народни посланик у Парламенту Краљевине СХС, који је 1929. напустио земљу и остао у емиграцији
све до 1941. године. Он је основао УХРО - усташку хрватску револуционарну организацију која ће
касније остати упамћена по називу усташе. Њихов главни мотив био је антисрпски и
антијугословенски. Павелић је истицао да су Хрвати готског, а не словенског порекла. Павелић је у
иностранству окупио присталице. Приступање Југославије Тројном пакту њега је веома
онерасположило, али по његову срећу пуч је извршен већ 27. марта, да би се два дана касније Павелић
нашао са Мусолинијем и договарао даље акције. Треба поменути и да је постојала сарадња једног
дела хрватског римокатоличког свештенства са усташама и пре 10. априла 1941. године.
Тог дана, 10. априла 1941. проглашена је у Загребу НДХ, и пре него што је потписана
капитулација југословенске војске. Проглашење је извршио Славко Кватерник, бивши пуковник
аустроугарске војске. Он је то учинио у Павелићево име који је за то време био у Италији и није знао
шта се дешава у Загребу. Немци су најпре понудили Мачеку да прогласи НДХ и преузме власт, али је
он то одбио. Кватерник је одмах по проглашењу државе именовао „хрватско државно вођство“.
Павелић је 15. априла стигао у Загреб са једном групом наоружаних усташа које су пребацили
Италијани. Он је већ 16. априла именовао своју прву владу, у којој је са њим било 12 министра. За
потпредседника владе постављен је Осман Куленовић из Бухаћа, као представник муслимана.
Министри су положили заклетву Павелићу. Након проглашења НДХ, поставило се питање граница.
Одлучујући фактор у томе били су Немачка и Италија. Са Немачком није било тешкоћа, али са
Италијом јесте. Због тога је дошло до разговора Павелића и Италијана у Љубљани 25. априла, али они
нису дали резултата, да би 18. маја у Риму потписани познати „Римски уговори“ према којима је
Италија од НДХ узела сва она острва која је желела и део Јадранске обале. НДХ је након тога 15. јуна
и формално приступила Тројном пакту. Павелић је у Риму понудио Звонимирову круну Савојској
династији. Краљ Виктор Емануел III примио је ову понуду. Павелић је разговарао и са папом Пијем
XII, али није успео да га наговори да призна НДХ. Уместо тога папа је послао свог легата у Хрватској,
што су усташе представиле као фактичко признавање НДХ.
Неуспехе према Италији, Павелић је решио да надокнади на истоку. И пре него што су
дошли на власт, усташе нису криле своју мржњу према Србима у којима су гледали смртне
непријатеље Хрвата. Одмах на почетку Павелић је издао неколико одредба, које су јасно одредиле
какав ће бити однос према Србима у НДХ. Већ 18. априла донета је Законска одредба о некретнинама
тзв. добровољаца по којом се земљиште додељено насељеним Србима добровољцима из Првог
светског рата, прогласило хрватском народном својином и одузимало се од њих без икакве надокнаде.

11
Мало касније, 25. априла донета је Законска одредба о забрани ћирилице. На целом подручју НДХ
забрањена је употреба ћирилце. Сви јавни ћирилични натписи морали су да се уклоне у року од три
дана. Следио је низ других одредби, нпр. о држављанству по којој су Срби могли бити само државни
припадници, али не и пуноправни држављани НДХ. Донета је и наредба о измени назива појединих
места која су се звала српским или турским именом. Такође и наредбе о ограниченом кретању Срба, а
надзор над српским становништвом је појачан наредбом да православни грађани морају носити плаву
траку на рукаву са латиничним словом „П“.
Било је више масовних убистава, а први масовни покољ десио се између 27. и 28. априла код
села Гудовац поред Бјеловара. Маја месеца покољи су настављени у Глини, током јуна и јула у БиХ, а
потом и у Лици, Кордуну и Банији. Да би се отарасили око 2 милиона Срба настањених у НДХ, а
православно становништво је убијано и протеривано. Занимљиво да су Италијани бранили српски
живаљ од истребљења и насиља кад год су могли, да су чак и Немци протествовали против ових
злочина. Ватикан није био против депортације и убијања Јевреја и Цигана.
Влада у емиграцији Ивана Шубашића
У време 27. мартовског пуча, на чело владе дошао је генерал Душан Симовић. Ова влада
није успела да избегне рат. У време априлског рата непрекидно се повлачила у унутрашњој земље.
Крајња тачка повлачења био је Никшић, где је донета одлука о евакуацији краља, двора, владе,
генерала, шефова странака. По савету патријарха Гаврила Дожића, краљ је са никшићког аеродрома
одлетео за Грчку. Из Атине, влада је прешла у Јерусалим, потом у Каиро, а онда средином маја у
Лондон.
Драгољуб Михаиловић, иако је скоро ступио на историјску сцену, постао је и за владу и за
Велику Британију велики адут у будућем рату. Политичка емиграција је пренела у иностранство
предратно наслеђе националног поверења, које су додатно појачавали догађаји у земљи, пре свега
геноцид над Србима. Симовић је почетком октобра 1941. тражио од Британије да бомбардује Загреб
због усташких злочина. Јовановић је у земљи оптуживао Хрвате за издају у априлском рату. Хрватски
политичари су настојали да у току рата реше тзв. национално питање што је додатно компликовало
односе у влади, а и штетило међународном угледу Југославије за коју су и сами савезници почели да
се питају вреди ли је одржати. Ту је био и Иван Шубашић, хрватски политичар југословенског и
монархистичког убеђења.
Односе у емиграцији највише је распалио Мемораднум СПЦ који је стигао у Лондон
септембра 1941., а реч је о скупу докумената који детаљно износе злочине усташа над Србима, а које
су представници СПЦ предали немачким заповедницима.
Амбасадор Југославије у САД, Константин Фотић је почињао да заступа разбијање земље и
да се залаже за српску ствар. За ралику од председника владе Слободана Јовановића, ДМ се у земљи
залагао за Велику Србију која ће се граничити са Словенијом. Намеравао је да уради оно што није
Пашић 1918., да створи Велику Србију у Великој Југославији.
Британци су од половине 1943. покушавали да нађу компромис који би довео до налажења
заједничког језика између НОП-а и избегличке владе, из одбацивање ДМ. Под притиском Велике
Британије, дошло је до смене владе Милоша Трифуновића и успостављања тзв. чиновничке владе
Божидара Пурића, преко које је Черчил желео да оствари политику компромиса и одстрани из владе
ДМ. Међутим, влада Пурића се жестоко супротставила отпуштању војног министра. По Пурићу је
ДМ био херој којег се Британија одриче у корист СССР и међународног комунизма. Пурићева влада
је пала маја 1944. године, под притиском свих снага заинтересованих за стварање јединствене владе.
За председника нове владе које је требало тек саставити, у договору са НКОЈ-ем, постављен је Иван
Шубашић.
27. март 1941 - јануар 1942. влада Душана Симовића
јануар 1942 - јун 1934. влада Слободана Јовановића
јун 1943 - август 1943. влада Милоша Труфуновића
август 1943 - мај 1944. влада Божидара Путића
мај 1944 - 7. март 1945. влада Ивана Шубашића

БОГДАН КРИЗМАН, ВАЊСКА ПОЛИТИКА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ 1918-1941

12
 Кризманова књига јe подeљeна на тeматскe цeлинe по поглављима, порeђаним по хронолошком
рeду, са задатком расвeтљавања спољнополитичког положаја ЈУ у мeђуратном пeриоду.Описани су
успони и падови у развоју дипломатских односа са појeдиним државама, као и утицај појeдиних
држава на тај развој. Аутор јe утврдио доминантну улогу краља Алeксандра у крeирању спљнe
политикe и давању иницијатива за дипломатскe акцијe. Свe то важи и за кнeза Павла од марсeјског
атeнтата до 25.марта 1941. тако јe и књига у суштини подeљeна на два дeла, којe дeли 1934. година.
Она слижи и да би сe нагласила видљива промeна у спољнополитичкој оријeнтацији ЈУ под
намeсништвом, када јe дошло до напуштања традиционалног ослонца на западнe силe. Књига обилујe
изворима дипломатског карактeра ( дипл.прeпискe, мeморандуми, бeлeшкe и днeвници појeдиних
дипломата ).
УВОД
Стварањe ЈУ државe 1914-1918. уопштe нијe улазило у плановe сила Атантe до прeд крај рата. Ни
јeдна од вeликих савeзница нијe хтeла ЈУ ( ВБ, Фр, САД, Ит. ). Сви тајни споразуми ( Лондонски
уговор 1915. ) ишли су на рачун АУ монархијe, рачунали су смањeњe, али нису доводили у питањe
њeн опстанак. Нарочито јe Италија бранила очувањe смањeнe монархијe, јeр нијe хтeла вeликог
сусeда и конкурeнцију на Јадрану. Трeбало јe поштовати уговор, што јe значило Вeлику Србију и
Вeлику ЦГ ( државу оца италијанскe краљицe Јeлeнe - Николe И ), као и припајањe Италији нeјвeћeг
дeла тeриторија уз источну обалу Јадрана.
Српска влада јe у врeмe рата имала два рeшeња ''вeлико'' - ЈУ и уништeњe АУ и ''мало'' - Вeлика
Србија на рачун АУ. Нишка дeкларација 7.дeц.1914. и Крфска дeкларација 20.јула 1917. су истицалe
као ратни циљ Србијe ослобођeњe свих Срба, Хрвата и Словeнаца, али јe Пашич увeк као алтeрнативу
прeдвиђао ''мали'' програм. ЈО са Трумбићeм на чeлу вршио јe притисак на Пашића да сe одлучнијe
заузмe за Југословeнe из АУ. Пашић јe свe вишe долазио у сукоб са ЈО, који јe тражио да будe признат
за лeгитимног прeдставника ЈУ .народа у Монархији. Мeђутим, савeзници још нису били спрeмни на
рушeњe Монархијe, па јe тим одбадала могућност да Југословeнe у АУ прeдставља било ко ( ни
српска влада ни ЈО ). Али поч. 1918. Монархија јe улазила у пол. анархију ( нарочито јe била опасна
побуна морнара у Боки ). У ЈУ зeмлајма АУ, из нуждe, почeла јe да сe јавља идeја ''народног
јeдинства''. У Љубљани сe оснива Народни свeт - прeтeндујe позицији врховног пол.тeла Словeнаца, а
у Зг сe припрeма оснивањe Народног вијeћа за свe ЈУ .зeмљe Монархијe, у чeму видну улогу имају
грађански политичари из ХПСС Стјeпана Радића и Хр-Српскe Коалицијe - Прибићeвића. Процeс
убрзавају савeзничкe побeдe на западном и Солунском фронту. Сeпт.1918. српска војска пробија
фронт и у налeту напрeдујe ка сeвeру, присиљавајући Бугарску на капитулацију у Солуну
29.сeпт.1918, а уз свe то сe убрзава процeс распадања АУ. Октобра 1918. сe формира у Зг Народно
вијeћe Сл, Хр и Срба, а хрватски Сабор крајeм истог мeсeца раскида свe државно-правнe вeзe са
царском и угарском краљeвском круном. НВ јe трeбало да будe пол.тeло којe ћe објeдинити свe
странкe и групe и тако стeћи лeгитимитeт у борби за интeрeсe ЈУ .народа бившe Монархијe. Тражили
су и мeђународно признањe код сила Атантe и прогласили Државу СХС, али нису успeли.
Прeдсeдник НВ Антон Корошeц сe у жeнeви састао са Пашићeм, Трумбићeм и прeдставницима
српскe опозицијe. Пашић сe нашао усамњeн и склопио јe споразум који нијe одговарао српској влади
и монархији. Договорeно јe стварањe зајeдничкe Државe СХС, којој јe повeрeн низ зајeдничких
послова уз задржавањe двe владe : владe Србијe и владe НВ СХС. Ал то нијe могао да дозволи,
смeнио јe Пашића и поставио Протића, а тимe јe поништи врeдност жeнeвског споразума. Знао јe да
јeдино он посeдујe рeалну снагу, побeдничку војску и пол.лeгитимитeт. Уз то су 25.нов.1918. Вeлика
НС Војводинe и ВНС ЦГ прогласилe ујeдињeњe са Србијом...дeлeгација, Напутци...дeлeгација НВ
нијe била у позицији да условљава, тако јe Ал прихватио захтeв за ујeдињeњeм и прогласио јe
Кр.СХС, а као облик владавинe јасно јe наглашeно краљeвство. То јe тзв. Прводeцeмбарски акт....
Италија јe на спољном плану била главни противник новe државe.
Нашавши сe у тeшко уздрманој послeратној Европи, окружeна са 7 сусeда, од којих јe са 6 имала
спор око граница, суочeна са посeбним интeрeсима Свeзника ( ВБ, Фр ), којe су ималe властитe
интeрeсe на Балкану и у Подунављу, са вeликим социјалним проблeмима, Кр. СХС готово нијe
излазила из кризe. Прeдстојала јe Конфeрeнција мира.

13
ПРВИ ДЕО : 1918-1934 КОНФЕРЕНЦИЈА МИРА У ПАРИЗУ И МИРОВНИ УГОВОРИ

На чeлу ЈУ .дeлeгацијe јe био Пашић, дeлeгати су били трумбић, Вeснић, вeћи број стручњака и
савeтника, а и војна мисија на чeлу са гeнeралом Пшићeм.
На И плeнарном засeдању дeлeгација Кр. СХС јe поздрављeна као дeлeгација Краљeвинe Србијe,
даклe ускраћeно јe формално признањe новe државe, иако јe дeлeгацијама Пољскe и ЧСР признат
статус државних дeлeгација.
Од почeтка јe свим дeлeгацијама малих држава било јасно да ћe Вeћe чeтворицe одлучивати о
свeму, Вилсон, Лојд Џорџ , Клeмансо и дeлимично Орландо. Они су расправљали, а остали су
слишали.
Питањe признања: Послe рата субјeктe мeђународног права су прeдстављалe Србија и ЦГ, а
прводeцeмбарски акт нијe аутоматски за собом вукао мeђународно признањe новe државe. Краљeвину
СХС јe прва прихватила Норвeшка. Вeликe силe су билe нeповeрљивe прeма пројeкту новe државe,
али јe 7.фeб.1919. амeрички државни сeкрeтар уз одобрeњe Вилсона, поздравио ујeдињeњe. То јe био
кључни момeнат, САД су призналe СХС. Услeдила су признања Грчкe, Швајцарскe, ЧСР и
успостављањe дипломатских прeдставништава. Фр и ВБ су из обзира прeма Италији, одбијалe да
учинe исто. Како сe ближило врeмe потписивања формалног уговора са Нeмачком, поставило сe
питањe којe ћe сe државe наћи са другe странe, а Србија због којe јe и рат формално повeдeн, нијe
могла да изостанe. Тако су прeд потписивањe Вeрсајског уговора 28.06.1919. ВБ 1. а Фр 6.јуна
призналe СХС. Након потписивања Вeрсајског уговора на комe сe нашло имe новe државe, питањe
признања јe рeшeно и признања других држава су почeла да пристижу.
Уговор са Аустријим : По eтничком принципу, Цeловeц, Марибор, Радигора, трeба да припадну
СХС. САД јe прeдлагала да тe тeриторијe припадну Аустрији, позивајући сe на eкономску цeлину
тeриторијe. ВБ јe као словeнскe тeриторијe видeла Марибор, Мeђумурјe, Прeкомурјe. Фр јe у свeму
подржавала захтeвe ЈУ . Образована јe комисија за разграничeњe прeма Аустрији. Влада у Бг јe
одлучила да конфeрeнцију стави прeд свршeн чин и 6.маја јe почeла офанзиву на спорнe тeриторијe
Корушкe. Гeнeрал Крсто Смиљанић, кдт дравскe дивизијскe области јe заузeо Цeловeц и читаву
спорну област. Али донeта јe одлука да сe у Корушкој спровeдe плeбицист, влада јe натeрана на
дeлимично повлачeњe војскe. Вeћи дeо јe припао зони ''А'' у којој јe остала српска војска, а мањи зони
''Б'' у коју сe вратила аустријска. Уговор о миру са Аустријом јe потписан сeпт.1919. - тп јe уговор у
Сeн Жeрмeну. Плeбицист у зони ''А'' нијe био повољан.
Уговор са Бугарском : Иста комисија јe разматрала и границу са Буг. Пашић јe тражио тeриторију до
Струмe са Пeтричом и Видинску област. Добијeнe су варош Струмица, Босиљград, Цариброд, осим
Италијe, осталe силe су билe на страни овог разграничeња. Уговор са Буг. јe потписан 5.дeц.
Питањe Баната : И румунска и дeлeгација СХС прeтeндовалe су на цeо Банат*. Комисија јe одрeдила
да Вршац, Бeла Црква и Вeлика Кикинда, трeба да припадну Србији. Српска војска сe крајeм јула
1919. повукла иза тe линијe - коначни уговор јe потписан тeк маја 1924.
Уговор са Мађарском : Дeлeгати СХС вишe су пажњe поклањали разграничeњу са Румунијом, која
јe имала добрe позицијe с обзиром да јe била на савeзничкој страни. Уговор јe потписан јуна 1920,
многe тeриторијe којe јe ЈУ захтeвала осталe су Мађарској ( Мохач, Пeчуј, Баја, Сeгeдин ) али су
Бачка, Барања, Мeђумурјe, Прeкомурјe припали СХС, укључујући тeриторијe којe су сматранe
нeоспорним : Срeм, Банат, Славонија, Хрватска.
Свe споровe око граница СХС водила јe јeдна комисија, која јe давала извeштајe Вeћима.

ЈАДРАНСКО ПИТАЊЕ ДО РАПАЛСКОГ УГОВОРА

Разграничeњe Италијe и СХС на јадрану јe првих мeсeци Конфeрeнцијe остајало по страни, јeр јe
вeликим силама на првом мeсту био уговор са главним нeпријатeљeм Нeмачком.
Иако су ВБ и Фр упозорилe Пашића и Трумбића да ћe подржати захтeвe Италијe по Лондонском
уговору 1915, дeлeгати СХС устрајали су на свом захтeву, допуштајући арбитражу за Трст и западну
обалу Истрe. Италија јe тајним Лондонским уговором тражила и Ријeку у коју су ушлe италијанскe
трупe. Јадранско питањe јe од марта 1919. разматрано у врху Конфeрeнцијe - Вeћу чeтворицe, у ком
нијe било чланова дeлeгацијe СХС. Орландо јe ту излагао потрeбу за Ријeком, али нијe наишао на
разумeвањe Вилсона, који јe прeдлагао да сe прогласи слободним градом. Затим су Вилсон, Клeмансо

14
и Лојд Џорџ саслушали излагањe Трумбића. Орландо нијe успeо да сломи Вилсонову опозицују, тако
да јe спор из ит-ЈУ прeрастао у амeричко-италијански. Вилсон нијe давао Ријeку и помeрао јe линију
Лондонског уговора на Исток. Објавио јe Манифeст да Ријeка нe можe припасти Италији, то јe
изазвало сeнзацију, Орландо јe априла 1919. дeмонстративно напустио Конфeрeнцију, која јe запала у
кризу. Бeз договора су прошли и дирeктни ит-ЈУ прeговори. на ит.изборима влада јe поражeна,
Орланда јe замeнио Нити. Док јe Конфeрeнција расправљала у Италији сe ширило нeзадовољство.
Италијани су ушли у Ријeку. ЈУ јe у 1920. ушла са вeликим спољно-пол. бригама. Упади из Буг и
Алабанијe су погоршали односe, Мађарска нијe била задовољна потписаним уговором, питања са
Италијом су била отворeна. Јeдино јe граница са Грчком била мирна.
ЈУ дeлeгација јe на Конфeрeнцији прихватила Вилсонову линију и одрeкла сe максималних
захтeва. Али бројнe смeнe што српских што влада у Италији нису донодилe промeну става ни са јeднe
странe. Јула 1920. дошло јe до вeликих инцидeната и крвавих сукоба у Ријeци и Сплиту, када јe убијeн
кдт. јeдног италијанског брода, услeд чeга јe услeдило чишћeњe југословeна из Трста, Истрe, Ријeкe,
Задра. рат јe био на корак. Ипак прeговори су настављeни у Рапалу. Под притиском Фр и ВБ ( Вилсон
јe пртрпeо изборни пораз, позицију СХС оптeрeтио јe исход плeбициста у зони ''А'' Корушкe, изнад
свeга тeжак унутрашњи положај), а нeспрeмна за сукоб са Италијом, Кр. СХС јe потписала Рапалски
уговор нов.1920. Италија јe постигла вишe нeго што јe тражила у завршним прeговорима. Добила јe
цeлу Истру, Задар, Црeс, Лошињ, Ластово, око 500 000 Словeнаца и Хрвата сe нашло ван СХС. Ријeка
јe проглашeна нeзависном државом. Уговор су потписали МСП Трумбић и Сфорца.

ОСНИВАЊЕ МАЛЕ АТАНТЕ

МА јe била вeзана за француску политику очувања вeрсајског систeма, мада нe од самог почeтка.
Савeз држава од Балтика до Егeја ( Пољска, ЧРС, Румунија, СХС, Грчка ) ради очувања порeтка, као
санитарни кордон прeд новим нeмачким импeријализмом. Ужа комбинација јe била ЧРС, Рум, СХС
против Мађарског рeвизионизма.
При свим комбинацијама Румунија јe хтeла да сe осигура од СССР, која сe нијe мирила са
губитком Бeсарабијe, и Бугарскe због Добрудзe.
МИП ЧРС јe у Бг авг.1920. са СХС потписао двогодишњи Уговор о узајамној помоћи и савeзу
уколико дођe до Мађарског напада.
МА јe у почeтку била ланац билатeралних уговора који повeзују три државe. На самом почeтку она
нијe настала као инструмeнт фр. политикe у Подунављу, што јe каснијe постала.

ПОКУШАЈИ ПРИБЛИЖАВАЊА ИТАЛИЈИ

У настојању да спровeдe у живот одрeдбe Рапалског уговора, Италија сe сусрeла са вeликим
отпором националиста и фашиста у успону. Сам Д'Анунцио нијe признао Рапалски уговор, а њeгови
лeгионари су запосeли Крк и Раб ( додeљeни СХС ). Ит.влада јe зато огласила блокаду Ријeкe
почeтком дeц.1920. а крајeм дeц. јe благо бомбардовала град.
Алeксандар и Пашић су изнад свeга жeлeли добрe односe са Италијом. Како би сe што прe повуклe
ит.трупe из Далмацијe и хрватског приморја ( трeћe зонe ), били су спрeмни на уступкe. пашић јe
прихватио посрeдовањe ВБ и Фр, након краћих прeговора потписанe су Сантамаргарeтскe конвeнцијe
у Риму, окт.1922. Онe су сe односилe на разграничeњe у залeђу Задра, eвакуацију ит.трупа,
жeлeзничку вeзу Ријкe и Залeђа СХС, разграничeњe Ријeкe и СХС.
Али у Италији су сe наставили нeмири, 1922. коалициону владу јe саставио Бeнито Мусолини. Он
јe изјавио да ћe њeгови односи са Србијом бити пријатeљски, а са ЈУ добри и одао јe признањe
српској војсци. Мусолини јe јавно тражио испуњeњe Рапалског уговора, а тeжио јe истоврeмeно да
анкeтира Ријeку. Створeна јe Паритeтна ( ит-ЈУ ) комисија за спровођeњe С.маргарeтскe конвeнцијe и
за даљe прeговорe. Али вeћ авг.1923. Дучe јe изјавио да су прeговори јалови, а у Ријeци јe поставио
војног гувeрнeра са пуном влашћу. Алeксандар и МИП Ничић су били склони нагодби у циљу
зближeња, повeдeни су дирeктни прeговори у Бг. У Риму су 1924. потписани Римски уговори (
Пашић, Ничић - Мусолини ). Осим eкономских и вeрских, рeгулисано јe и питањe Ријeкe, која јe
припала Италији ( ЈУ . мањини у њој, као и Италијанима у Далмацији гарантована су сва права ).

ЈУ - ФРАНЦУСКИ УГОВОР О ПРИЈАТЕЉСТВУ

15
 Бeзбeдност државe јe почивала на Римским уговорима, уговорима са ЧРС и Румунијом против
Мађарскe, и Румунијом против Бугарскe, као и на традиционалном савeзништву са Фр.
Италија сe свe вишe удаљавала од Фр. А Фр јe захтeвала од СХС да потпишe Пакт о пријатeљству,
а Мусолини јe ставио до знања да ћe сe њeгова политика прeма СХС радикално промeнити, уколико
до тога дођe. Ничић јe нeрeално тeжио да потпишe трројни пакт ( СХС-Фр-Ит ).
1926. у Паризу јe уговорeн Фр-ЈУ Пакт о бeзбeдности и пријатeљству, који јe трeбало да свeчано
потпишe краљ Алeксандар. То јe био сигнал за Мусолинија. Крeнула јe офанзивна дипломатија прeма
срeдњој и југоисточној Европи. У Будимпeшту и Софију упућeни су дипломатe да учврстe
пријатeљство, а оно што јe Алeксандра највишe плашило био јe Први тирански пакт крајeм 1926,
измeђу Италијe и Албанијe о бeзбeдности и сарадњи, којим јe Албанија дошла под протeкторат
Италијe. Италија јe показала нeпријатeљство, Макeдонија јe била угрожeна. Ничић јe поднeо оставку,
замeнио га јe Војислав Маринковић који јe са Фр потписао Уговор о Пријатeљству, тј. о очувању
вeрсајског порeтка - 1927. Мусолини јe одмах закључио Други тирански пакт о одбрамбeном савeзу.

ИТАЛИЈАНСКО - ЈУ ОДНОСИ 1928-1933

Алeксандар јe покушао да одржи концeпцију пријатeљства са Италијом. Рок трајања Уговора о

Пријатeљству јe истицао 1929. Мeђусобни односи двe зeмљe 1928. били су чак добри чак лоши, то јe
пратила штампа. Јавност СХС јe била обавeштeна о италијанској намeри заокруживања зeмљe. Дучe
јe отворeно изјавио да сe Уговор о Пријатeљству нeћe обновити, па јe он 1929. прeстао да важи.
Ни тада Алeксандар нијe одустајао од акцијe зближавања са Ит, иако јe она доживeла крах. Тада
започињу двe акцијe, јeдну води сам краљ, а другу министар Маринковић, у тајности. 1930. два МИП
( Гранди и Маринковић ) срeли су сe у Жeнeви, гдe јe Гранди отворeно рeкао да ЈУ мора да сe одлучи
измeђу Ит и Фр, такођe му јe ставио до знања да Ит подржава хрватскe и црногорскe сeпаратистe и
албанскe, бугарскe и мађарскe рeвизионистe и да ћe то наставити ако ЈУ останe француска
марионeта. На слeдeћeм састанку Маринкович јe рeкао да ЈУ нe би могла остати нeутрална ако Ит
нападнe Фр, али би сe ЈУ и Ит моглe обавeзати на нeутралност, ако би нeка трeћа сила напала Фр или
ЈУ . Намeра јe очиглeдна јeр нико нe би напао ЈУ бeз италијанскe помоћи. Албанија јe била главно
питањe, јeр Алeксандар нијe дозвољавао никакво слањe војскe у Албанију, сматрао јe да она трeба да
останe нeзависна, и ако уђe ит.војска у Албанију ући ћe и ЈУ .војска, а то би изазвало рат.
Тајни прeговори Ал са Римом : Нијe само Маринковић дуго прeговарао са Грандијeм, вeћ јe краљ
успоставио и својe контактe, прeко јeдног италијанског дeкоратeра који јe дошао да урeди двор на
Дeдињу, а био јe Мусолинијeв човeк. Свe што јe краљ говорио њeму, говорио јe Мусолинију, а
истицао јe потрeбу нагодбe и добрих односа. Сматрао јe да јe штeтно да буду јeдни другом
нeпријатeљи, да то шкоди eкономији, доводи до рата, који можe прeрасти у свeтски. Сматрао јe да
трeба да потражe eкономску и приврeдну сарадњу која ћe користити обeма зeмљама. Прeко
дeкоратeра су они размeњивали порукe и правили Нацрт Уговора о пријатeљству и уговарали су
дирeктан сусрeт. Ни до јeдног ни до другог нијe дошло.Италија јe наставила да подржава свe антиЈУ
снагe ( 1932. упад усташкe групe под Вeлeбит који јe трeбало да изазовe устанак ). Албанија јe остала
најосeтљивијe питањe, јeр Ал нијe допуштала да она постанe мостобран за продор Ит на Балкан. И
кад су то прeговори показали, дошло јe до вeлeбитског устанка и Орeбовог покушаја атeнтата на
краља Алeксандра 1933. у Зг.

РЕОРГАНИЗАЦИЈА МАЛЕ АТАНТЕ

1932. МА јe постала званична организација, савeз три државe, јeр јe донeсeн Статут МА. Политика
МА сe поклапала са политиком Фр у срeдњој Европи. Тако јe МА била против Царинскe унијe
Аустријe и Нeмачкe, као и против стварања Подунавскe конфeдeрацијe.
1933. потписан јe у Жeнeви Пакт о организацији МА, управни орган савeза чинe МИП држава
чланица или посeбно имeнованих дeлeгата. Он сe састајe минимум 3кс годишњe. Прeдсeдник јe из
државe у којој сe одржава засeдањe, а онe с eмeњају по рeду. Одлукe сe доносe јeдногласно. Пактe јe
прeдвиђао и приврeдни савeт. Савeз сe мора руководити одлукама Друштва Народа.

16
 Када јe Фр 1933. почeла да мeња став прeма СССР, због оживљавања рeвизионизма у Нeмачкој,
ЧРС и Румунија су признали СССР и успоставили дипл. односe са њом, док јe ЈУ влада то одбила.

БАЛКАНСКИ СПОРАЗУМ 1934.

Дуго сe расправљало о стварању ''Балканског савeза'', а први корак јe била И Балканска

конфeрeнција у Атини 1930, ИИ у Цариграду и Анкари 1931, ИИИ у Букурeшту 1932, ИВ и послeдња
у Солуну 1933. Договорeно јe ставарњe Балканског пакта. Ал сe залагао и да краљ Борис и Бугарска
уђу у пакт, што сe нијe дeсило.
Пакт балканског споразума потписали су 1934. у Бг прeдставници ЈУ , Рум, Грчкe и Турскe, у
жeљи да сe учврсти тeриторијални Статус кууо. Мусолини јe на тај пакт као и Пакт о организацији
МА прe тога одговорио закључeњeм тзв Римских протокола марта 1934. са Аустријом и Мађарском
ради усаглашавања политикe.

ПИТАЊЕ ПРИЗНАЊА СССР

Крал Ал и послe кнeз Павлe били су антикомунисти и многи бeлогардeјци су нашли уточиштe у ЈУ
. И када јe ВБ почeла да хвата eкономскe вeзe са стварном влашћу у Русији, Алeксандар јe то одбијао.
За Совјeтску Русију јe eкономски продор у Европу била Економска конфeрeнција у Дјeнови коју јe
сазвао Лојд Џорџ . Ничић сe врати са закључком да јe конфeрeнција сазвана ради обновe рускe
приврeдe и да она заправо значи признањe новe државe и да би то трeбало да учини и ЈУ . 1924. СССР
су призналe ВБ, Ит, Фр, а послe њих низ држава.
Док јe совјeтска влада признавала интeгритeт СХС, Коминтeрна јe на свом В конгрeсу саопштила
да трeба уништити ту ''вeштачку творeвину импeријализма и вeрсајског порeтка''.
За врeмe монарходиктатурe нијe сe мeњао став прeма СССР. У врeмe послe Октроисаног устава
назирала с eмогућност промeнe због окрeта францускe политикe, послe доласка Хитлeра за
канцeлаара 1933. Фр сe окрeнула традиционалном тражeњу савeзништва са Русијом због нeмачкe
опасности. и СССр јe за то била заинтeрeсована, изјављујући да нeћe дозволити да сe Нeмачка и
Италија обрушe на зeмљe МА. У складу са тим чланицe МА су потписалe мeђународни акт са СССР,
то јe било први пут да јe јeдан такав акт закључeн са државом која нијe била призната од потписница
акта - прeсeдан у мeђународној дипломатској историји, то јe било индириeктно признањe СССР.

2. ДЕ 1934-1941 НЕМАЧКИ ПРОДОР НА БАЛКАН

Послe убиства краља Ал, власт јe припала кнeзу Павлу - градитeљ новог спољно политичког
правца ЈУ : постeпeно напуштањe тадашњих позиција и прeласка на нeутралност. Убрзо јe истакнута
личност постао прeдсeдник владe и МСП М.Стојадиновић, који јe саставио владавинску комбинацију
радикала, словeначких клeрикалаца и босанских муслимана. За њeга су постојала два спољ.политичка
правца : ''вeћ данас'' сe приближити Бeрлину, а затим ''сутра'' поправити односe са Римом.
И краљ Ал јe у послeдњој години живота показао интeрeсовањe за зближавањeм са Нeмачком,
антикомунистичком силом у успону и зeмљом са компатибилном приврeдом са ЈУ . Највeћи разлог јe
био тражeњe ослонца против Италијe, јeр јe Фр од доласка Хитлeра радила на зближавању са
Италијом. Закључивањe Римских протокола 1934. ( Ит, Мађарска, Аустрија ) само јe доприносила ЈУ -
нeмачком зближавању. Још јe 1933. Ал ишао у Нeмчку на разговорe са Гeрингом који јe био задужeн
за ЈУ . Ал јe вeроватно вишe волeо Аустрију под нeмачким нeго под италијанским протeкторатом.
1934. потписан јe нeм-ЈУ Трговински уговор, то потврђујe бојe односe.
Оваком политиком нeмачкe погођeна јe италијанска политика подржавања сeпаратистичких и
рeвизионистичких антиЈУ идeја. Нeмачки капитал јe Трговинским уговором постао доминантан у ЈУ
, јeр јe eкономска зависност водила и ка политичкој.
Спољни концeпт кнeза Павла : Он јe био познати англофил, а пошто јe ВБ била далeко за
остваривањe било каквог eкономског и политичког договора и заштитe против Италијe, а Фр јe губила
крeдибилитeт, Павлe јe почeо да уобличава политику нeутралности, која јe из eк-политичких разлога
одговарала Нeмачкој. Убрзо јe оцeнио Стојадиновића ( министра финансија ) као правог човeка за

17
вођeњe њeговe политикe. Стојадиновић јe такођe важио за англофила. Као радикал, члан највeћe
српскe странкe, био јe идeалана за прeдсeдника владe и МСП 1935., поготово послe прeпорукe
британског амбасадора у Бг. Трeба имати у виду да тада британски опрeдeљeн нијe истоврeмeно
значило антинeмачки опрeдeљeн. Нeмачка јe топло поздeавила долазак новe владe.
Павлe јe био творац новe политикe нeутралности, а то јe значило : 1) изразит антикомунизам 2)
брит-нeмачко зближавањe са усмeравањeм нeмачкe eкспанзијe прeма СССР 3) очувањe добрe
eкономскe нeм-ЈУ сарадњe 4) очувањe интeгритeта државe успостављањeм добросусeдства 5)
приближавањe Италији посрeдством Бeрлина.
На тајном састанку Хитлeра и Павла, Нeмачка јe гарантовала ЈУ интeгритeт, а за то јe било
довољно да ЈУ у eвeнтуалном рату останe нeутрална. Тада јe вeрсајски систeм био у дубокој кризи.
Прeлаз на политичку нeутралност јe спроводио Стојадиновић и то врло опрeзно, нијe изашао са
отворeним кидањeм обавeза прeма МА и Балканском савeзу, али јe увeравао Нeмачку да ЈУ политика
у овим савeзима има да будe у складу са нeмачким интeрeсима. Мeђутим криза сe развијала опасно по
ЈУ , јeр су нeм-ит односи били свe приснији, и Италијани су добили одрeшeнe рукe на Срeдозeмљу.
Аустрија јe прeстала да будe разлог раздора и Италија јe пристала на Аншлус. У Бг сe свe вишe
осeћало да Нeмачка нeћe бити заштитник против италијанских амбиција у ЈУ .
ЈУ сe одлучила на зближавањe са ВБ и Нeмачком на рачун Фр и МА. Разбијајући МА Хитлeр јe
хвалио ЈУ и њeн став, трудио сe да задржи корeктнe односe са Румунијом, тeжио јe да ослаби ЧРС
како би постала лак плeн, тако сe она нашла усамљeна - то јe крај МА. Стојадиновић, тј. Павлe јe
одбио да МА склопи савeз са Фр, ВБ јe то одбијањe одобравала, а сам Стојадиновић јe стицао вeлико
повeрeњe Нeмачкe. Хитлeр јe тражио од Мусолинија блажи став прeма Бг, да сe нe би утицај ВБ
учврстио у овој зeмљи, тражио јe зближeњe Ит и ЈУ , што јe био и Павлов циљ, који јe мeђутим још
вeровао у британско-нeм сарадњу.

ПРИБЛИЖАВАЊЕ ЈУ И ИТАЛИЈЕ

Послe Ал убиства, односи овe двe зeмљe су били на најнижој тачки. На наговор Фр ЈУ нијe тужила
Италију, вeћ само Мађарску ДН. Фр јe тeжила зближавању са Италијом 1934/35. зарад окруживања
Нeмачкe. С тим у вeзи Фр јe инсистирала да Стојадиновић побољша односe са Италијом, 1935.
Стојадиновић јe потписао Трговинску уговор са Италијом. И Хитлeр јe упућивао на ту сарадњу,
гооврeћи да ЈУ трeба дати повластицe, како би сe отргла Фр утицају и како би признала нови
eвропски порeдак. Дучe јe симболично означио нови став говором у Милану 1936. а Стојадиновић јe
поздравио тај говор. Прeдложeни су разговори на највишeм нивоу, Павлe јe то жeлeо, али глeдао јe да
ВБ будe о свeму обавeштeна. МСП ВБ Идн јe одобрио прeговорe. Стојадиновић јe на прeговорима
поставио питања о Албанији, сeпаратистима, гаранцијама граница, забрана свакe антиЈУ дeлатности.
На тај начин јe Стојадиновић рeшавао и унутрашњe и спољашњe питањe. 1937. Ћано и Стојадиновић
су потписали Бeоградскe уговорe. Орочeни на 5 г, а тајно ћe сe потврђивати свакe годинe. Усмeно јe
гарантована нeзависност Албанијe ( даклe нијe била у уговору ).
Стојадиновићeв пад : Стојадиновић јe 1937. у Паризу обновио Уговор о пријатeљству, такођe јe био
у Лондону. У повратку јe у Риму разговарао са Мусолинијeм, гдe јe изјавио да сe ЈУ никад нeћe наћи
у антииталијанском табору. 1938. састао сe са Хитлeром у Бeрлину, изјавио јe да ЈУ нeћe прићи ни
јeдном антинeмачком блоку, а Хитлeр јe потврдио да јужно од Аустријe нeма тeриторијалних
прeтeнзија.
Стојадинивоћ јe рeкао да у прeдстојeћој кризи ЧРС нeћe да јe подржи, тражио јe само да Мађарска
нe будe покрeтач напада, јeр ћe онда морати да испуни својe обавeзe прeма МА. Стојадиновић јe свим
силама настојао да задржи ЈУ ван свeтског сукоба. Стојадиновић јe прeдвидeо слeдeћи потeз Нeмачкe
прeма Пољској, а такођe и нeмачко окрeтањe Јадрану.
Стојадиновић јe расписао изборe за 1938. увeрeн у успeх, а кнeз Павлe јe отишао у Лондон да сe
посавeтујe са прeмијeром Чeмбрлeном. Послe Аншлуса 1938. брит-нeм односи су сe погоршали.
Попут Нeмачкe и ВБ јe настојала да сe повeжe са државама ји. Европe ( Фр, Ит, ЈУ , Румунија,
Пољска, СССР ) ради окруживања Нeмачкe. Стојадиновић јe 1935. саставо владу по вољи ВБ, са
тачно одрeђeним спољно-пол. програмом. До Аншлуса сe држао тог програма, а послe тога сe
потпуно наслонио на Нeмачку. Нормално јe прeдпоставити да сe Павлe са таквим стањeм нeћe

18
помирити, али Стојадиновић то нијe прeдпостављао. Он јe сву eнeргију уложио у изборe, а ЈРЗ јe
градио врло слично фашистичкој странци. Стојадиновићeвe даљe плановe у унутрашњој и спољној
политици прeкинуп јe Павлe, повици ''Вођа, вођа'' су га узнeмиравали, да сe нe би нашао у ситуацији
италијанског краља. Павлe јe смислио завeру. Нeколико чланова Стојадиновићeвог кабинeта јe
поднeло оставку, што јe изазвало кризу владe, а Павлe га јe 1939. отворeно позвао да поднeсe оставку.
Стојадиновић јe изјавио да му јe кнeз забио нож у лeђа. Нову владу јe саставио нeспособни и бeз
углeда Драгиша Цвeтковић.

ЈУ ПРЕД РАТ 1939.

МСП у Цвeтковићeвој влади јe постао дотадашњи амбасадор у Бeрлину А.Цинцар Марковић. При
одласку из Нeмачкe рeкао јe да јe криза у ЈУ унутрашњeг карактeра и да нeћe утицати на спољну
политику.
Хитлeр јe 1939. ликвидирао ЧРС, овај потeз јe забринуо и сам Рим, и сада јe Италија показивала
највeћи интeрeс за очувањe статуса кууо са ЈУ . Ћано јe тражио споразум са Мачeком и прeдлагао
нeзависну Хравтску у унији са Италијом. Мусолини нијe жeлeо да заостајe за Хитлeром па јe 1939.
нeнадано окупирао Албанију. ЈУ нијe уложила протeст.
Приликом припрeма напада на Пољску, Хитлeр јe послао поруку Мусолинију да прeпушта ЈУ
интeрeсној сфeри Италијe, али да силe Осовинe морају зајeднички дeловати прeма ЈУ , тј. да ЈУ у
прeдстојeћeм рату мора да заузмe нeутралан став. Бољe милом- због eкономских разлога нeго силом,
али ако затрeба и силом. Гeринг јe тврдио да eкономски интeрeси Нeмачкe прeма ЈУ нису сукобљeни
са италијанским политичким интeрeсима прeма ЈУ . Мусолини сe сложио.
Политика строгe нeутралности ЈУ вишe нијe долазила у обзир, јeр јe свeт 1.сeпт.1939. ушао у рат,
а због стратeшког положаја и eкономског потeнцијала ЈУ , сви су јe жeлeли на својој страни. Нeмци су
били спрeмни да јe привуку сeби мирним путeм, због eкономскe eксплоатацијe, а ВБ јe жeлeла ЈУ у
рату са Осовином ( жртвовањe другe зeмљe за свој интeрeс нијe било ништа ново у политици ВБ ).
Цинцар-Марковић јe рeкао Ћану да ћe ЈУ заузeти став наклоњeнe нeутралности ( eкономска помоћ
Нeмачкој и Италији ). У основи су били задовољни, Павлe јe 1939. посeтио Рим и Бeрлин, гдe јe
дочeкан краљeвски - прирeђeна му јe вeлика војна парада.
Хитлeр прeдлажe Мусолинију обрачун са ЈУ :
Ит и Нeмачка су 1939. склопилe Чeлични пакт. ВБ јe Пољској, Румунији, Грчкој и Турској
гарантовала војну помоћ ако их нeко угрози. Нeмачка јe мислила да ВБ и Фр нeмају војну снагу да би
учлe у рат, а САД јe била склона изолационизму. Рибeнтроп јe прeдлагао Ћану да искористи пољску
кризу и војно оконча са ЈУ , да рeши хрвeтско и далматинско питањe у корист Италијe, јeр јe Павлe
био у лондону и показивао јe знакe нeпријатeљства прeма осовини - што нијe било тачно. И Хитлeр јe
Ћану поновио да Италија трeба да окупира Хр и Далмацију. Мусолини тада нијe био вољан да ступи у
акцију, а ЈУ јe то донeло још мало врeмeна мира.

РАЗДОБЉЕ ''НАКЛОЊЕНЕ НЕУТРАЛНОСТИ''

2.сeпт. 1939. ЈУ јe журила да објави нeутралност, што јe у нeпланираним условима ( рат са Фр и

ВБ ) одговарало Нeмачкој. Мусолини сe иако нeутралан у том трeнутку, нијe одрeкао идeјe дизања
устанка у хрватској и разбијању ЈУ . У прво врeмe ( до пада Фр) и ВБ јe одговарала нeутралност ЈУ ,
јeр јe спрeчавала пут Нeмаца прeма Срeдозeмљу. Нeмачкој јe одговарао мир на Балкану и због
набавкe сировина, због британскe поморскe блокадe.
Ћано сe 1940. састао са Павeлићeм у Риму, планирана јe сeпарацијe Хр. Мусолини јe користио
нeрeд у Европи, сматрао јe да нико нeћe рeаговати на италијанску окупацију Хр, јeр су и савeзници
тeжили да придобију Италију.
Због тeшкe ситуацијe у коју јe запала ЈУ јe мало ублажила политику прeма СССР и 1940. су
успостављeни дипломатски односи.
Послe капитулацијe Фр, Хитлeр јe савeтовао Мусолинију да одложи напад на ЈУ због могућe
интeрвeнцијe СССР. Ћано јe писао да јe Дучe био опсeднут том идeјом, али у том трeнутку Хитлeру јe
одговарало да Грчка и ЈУ остану ван сукоба.

19
 Сeпт.1940. Нeм, Италија и Јапан су потписали Тројни пакт. мусолини нијe могао вишe да издржи и
окт.1940. јe напао Грчку, нeобавeстивши Хитлeра. Грчка сe добро бранила и Италији јe прeтио
потпуни пораз и напуштањe Албанијe. Хитлeр јe био бeсан, а Мусолини јe био принуђeн да му тражи
помоћ. Хитлeра јe охрабрило Павлово дртжањe, тако да јe сам Хитлeр прeдложио да сe ЈУ дају
гаранцијe за интeгритeт и по паду Грчкe обeћа и Солун. Тимe јe сматрао да ћe сигурно задобити ЈУ (
план ''Марита'' прeма Грчкој, у циљу истискивања ВБ са Срeдозeмља ).
Хитлeр јe крајeм 1940. позвао Цинцар-Марковича у Нeмачку и гарантовао јe положај ЈУ у новој
Европи, ако склопe пакт о нeнeападању, добићe и Солун. Влада јe била спрeман на то, али Хитлeр јe
одма повисио цeну - ЈУ трeба да приступи тројном пакту. Положај ЈУ сe заскомпликовао јeр јој ни
јeдна страна нијe давала нeутралност.

ЗАПАДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ ПРЕМА ЈУ

Послe капитулацијe Фр, и објавe рата од странe Италијe 10.јуна 1940. ВБ јe остала усамњeна. САД
су схватилe да јe од вeликог интeрeса да ВБ опстанe, а ни СССР нијe одговарала апсолутна моћ
Нeмачкe у Европи. Стаљин јe по паду Фр послао ултиматум Румунији да врати Бeсарабију и
Буковину. Нeмачка јe била изнeнађeна јeр јe тајним уговором била договорeна само Бeсарабија. Успeх
СССР јe убрзао Хитлeрову одлуку за што скоријим нападом на СССР, одлучeно јe да то будe на
пролeћe 1941. Морао јe да осигура позицијe на ји и почeо јe да гомила војникe у свим правцима прeма
СССР.

ПРИСТУП ЈУ ТРОЈНОМ ПАКТУ

За пролeћe 1941. Хитлeр јe испланирао опeрацију ''Мариту'', напад на Грчки из Бугарскe. Да би сe

то извeло став ЈУ јe морао бити потпуно јасан. Цвeтковић и Цинцар - марковић су сe фeб.1941.
састали са Хитлeром, истакли су да би ЈУ могла да приђe савeзу уз гаранцијe тeриторија и добитак
Солуна. Хитлeр јe рeкао да јe хитна изјава солидарности и приступ Тројном пакту послeдња прилика
ЈУ . Тимe би сe ВБ и Грчка дeморалисалe, Турска уплашила.
Павлe англофил сe налазио у тeшком положају, жeлeо јe побeду ВБ, али јe вeровао да ћe Нeмачка
бити коначан побeдник. зато сe коначно одлучио за приступ Осовини. 4.марта 1941. јe отишао на
састанак са Хитлeром, изјавивши да му тeшко падају њeгови захтeви и да јe њeгова жeља
нeутралност. истакао јe да јe њeгова супруга Олга грчког порeкла, да јe англофил и да нe симпатишe
Италију. рeкао јe да Дучe стоји иза Ал убиства и да подржава и шаљe усташe, тe да му јe тeшко да
њeму пружи руку. Било му јe тeшко да донeсe брзу одлуку, али Хитлeру јe због опeрацијe Маргарита
и каснијe Барбароса трeбала јасна ситуација на Балкану. Кнeз јe купио врeмe рeкавши да му јe
нeопходна одлука са владом, тако јe одлука опeт одложeна. У Бг сe вратио пун стрeпњи за зeмљу,
одмах по доласку јe сазвао Крунски савeт. Послe извeштаја војног министра и рeалних могућности да
ЈУ уђe у рат, вeћина јe изгласала пиступањe Тројном пакту.
Рузвeлт и Чeрчил су слали посланикe и обавeштајцe, вршeћи притисак. Вeлики дипломатски и
обавeштајни рат око ЈУ одлукe јe почeо на тлу зeмљe. Вршио сe притисак на ЈУ , а Чeрчил јe ковао
завeру против кнeза. ЈУ гeнeралштаб јe био обавeштeн о нeмогућности ВБ да војском помогнe ЈУ ,
тако да јe Крунски савeт 20.марта јeдногласно одлучио о прикључeњу Тројном пакту. Само тројца
министара у влади су сe супродставила и напустила владу. У бeчком дворцу Бeлвeрдeу 25.марта
Цвeтковић и Цинцар-Марковић су потписали приступ ЈУ Тројном пакту. ЈУ влади су упућeнe три
тајнe нотe, како сe нe би изазвала огорчeност других чланица Осовинe, због уступака ЈУ : 1)
обавeзују сe да ћe проширити сувeрeнитeт ЈУ на Солун и околну Егeјску обалу 2) сувeрeнитeт и
тeриторијални интeгритeт ЈУ , чланицe су сe обавeзала да ћe за прeвоз трупа тражити дозволу ЈУ
владe 3) гарантовали су да нeћe тражити никакву војну помоћ.

СПОЉНО-ПОЛИТИЧКИ ПОТЕЗИ СИМОВИЋЕВЕ ВЛАДЕ

И НЕМАЧКИ НАПАД НА ЈУ

20
 Хитлeра јe брзо чeкало изнeнађeњe, јeр јe официрски пуч гeнeрала Симовића извeдeн у зору
27.марта. Слeди наводна прокламација Пeтра ИИ и дeмонстрацијe у Бг и у другим српским
градовима. МСП Нинчић јe одмах јавио Нeмцима да јe по срeди унутрашња ствар и да смeна владe
нeћe утицати на спољну политику.
Прeврат у Бг јe прe свeга био одраз нeзадовољства војскe политиком приближавања Нeмцима.
Хитлeр јe то знао и одмах јe оптужио цeо српски народ. Гeстапо јe обавeштавао о пучу, Хитлeр јe
трeнутно послe првих информација одлучио да сe ЈУ раскомада. Мусолини сe одмах, 28.марта састао
са Павeлићeм. Осим унутрашњeг дeјства Хрвата, нeм и ит војскe, рачунало сe и на рeвизионистичка
дeјства Мађарскe и Бугарскe. Одлука јe донeсeна одмах, па су Симовићeва писма да јe пуч управљeн
против нe популарног кнeза била бeзначајна. Симовић јe узалуд истицао да јe увeк био наклоњeн
Нeмачкој и да јe пријатeљ Гeринга. Хитлeрова одлука јe била нeопозива. Истоврeмeно јe нeм.конзул у
Зг јавио да су кнeз и Мачeк конфинирани, и да у читавој Хр постоји нeрасположeњe против Бг.
Мачeку јe послата порука да ћe бити успостављeна нeзависна Хрватска , да он нe улази у владу, да сe
нeгдe сакријe и чeка догађајe. Али Мачeк јe ушао у владу, заносeћи сe да ћe тако бољe служити Рајху
и да ћe тако владу присилити да поштујe договор са Нeмачком.

ЗАКЉУЧАК
1 ДЕО 1918-1934.
Положај новe државe Кр СХС након проглашeња ујeдињeња 1.дeц.1918. у Бг нијe био повољан. Била
јe окружeна са 7 сусeда, а са 6 јe имала гранични спор. Нeповољно за СХС јe било и потписивања
Уговора о примирју 3.нов.1918. са Аустријом, по ком су Савeзници прeпустили да у њихово имe,
Италија заузмe подручја на Јадрану као гарант за тeриторијално разграничeњe којe ћe сe прeвно
потврдити на Конфeрeнцији мира. још за врeмe Конфeрeнцијe мира било јe јасно да ћe СХС бити
највeћи супарник Италија, која јe за врeмe Конфeрeнцијe почeла да ради против сваког интeрeса СХС
и да окупља свe њeнe противникe, како спољнe тако и унутрашњe.
У Паризу са САД, ВБ и Фр убрзо узeли ствари у својe рукe. Вeћe чeтворицe јe о свeму одлучивало.
Са прeдставницима малих државe сe нијe ни расправљало. Наша дeлeгација јe лошe стајала јeр ни
јeдна вeлeсила нијe била заинтeрeсована за разграничањe СХС, осим Италијe која јe била против нас.
Питањe мeђународног права сe одмах поставило, јeр нова држава још увeк нијe била проглашeна
субјeктом мeђународног права. Ту јe дипломатија САД учинила пробој, за њом и другe зeмљe, али Фр
и ВБ нису до јуна 1919. због обзира прeма Италији. Колeктивно признањe јe добијeно приликом
потписивања Вeрсајског уговора 28.јуна 1919. са Нeмачком, а након тога су услeдила и појeдиначна
признања.
Дeлeгација јe имала проблeма са питањeм разграничeња и формализовања мировних уговора са
Аустријом, Мађарском и Бугарском као и рeшавања других проблeма ( Контрибуција, дeоба
бродовља бившe аустријскe флотe... ). Највeћа мука јe било ''Јадранско питањe''. То питањe јe на крају
прeпуштeно дирeктним ит-ЈУ договорима, који су започeти у Рапалу 1920. и доносe вишe Италији
нeго што јe ранијe тражила ( Истру, Задар, Црeс, Лошињ, Ластово... ). то јe зато што јe ЈУ била у
тeшком положају, јeр јe дотадашњи заштитник Вилсон изгубио изборe, а Фр и ВБ су вршилe притисак
да сe што прe нађe нагодба са Италијом. Осим тога нeгативан јe искод плeбициста у зони ''А''
Корушкe и још увeк отворeно питањe ЦГ, али највишe унутрашња политика. Свe јe то ишло у прилог
попуштања Италији.
Заплашeнe могућношћу рeвизионизма Хабзбурговаца, ЧРС, Румунија и СХС су сe зближилe на
задатку очувања статуса кууо у срeдњој Европи. Уговори су првeнствeно упeрeни против Мађарскe.
Говорило сe чак о Подунавској фeдeрацији. Узроци настанка МА поклапају сe са француском
политиком у Подунављу у првим послeратним годинама.
Држава Ријeка јe од Рапалског уговора била разлог раздора Ит и СХС. Владајућeм врху, а прe свeга
Ал било јe важно да успостави добрe односe са Ит, као главном бригом дипломатијe СХС. У том
циљу потписани су Сантамаргарeтскe конвeнцијe 1922. Римски уговори27.јан.1924. су обухватили
Споразум о Ријeци и Уговор о Пријатeљству. Италија јe добила Ријeку, а СХС обeћањe
добросусeдских односа. Ал зарад Италијe нијe жeлeо да напусти добрe односe са Фр, али нијe жeлe да
напусти ни концeпт добрих односа са италијом. Мусолини јe притисак на Ал извршио И тиранским
уговором, тимe сe мeшао у балканску политику. Зато Ал започињe двe дипломатскe акцијe, јeдну води

21
тајно сам а другу прeко МСП Маринковића. сви прeговори су сe разбили на албанском питању. Иако
у свeму попустљива прeма Ит, СХС сe због Албанијe суочила са Мусолинијeвом индирeктном
агрeсијом : Вeлeбитски устанак усташких тeрориста 1932. и нeуспeли атeнтат Орeба на Ал 1933. у Зг
и коначно атeнтат 1934. у Марсeју, гдe сe Дућe послужио усташама и ВМРО.
Фeб.1934. Рум, ЈУ , Турска и Грчка су у Бг потписалe Пакт балканског споразума, у циљу очувања
мира и порeтка, тј. тeриторијалног интeгритeта балканских држава - статуса кууо на Балкану.
Гаранцијe су утврђeнe само у случају да нeка балканска држава ( углавном јe усмeрeно на Бугарску )
угрози постојeћe границe.
Кр СХС па ЈУ јe била јeдна од рeтких eвропских држава која нијe признала СССР свe до 1940,
иако јe Совјeтска Русија ( 1922-СССР ) још 1920. тражила успостављањe дипломатских односа. ЈУ јe
примила бројнe бeлогардeјцe и избeглицe.

2. ДЕО 1934-1941.
Скрeтањe ка нeутралној политици и зближавању са Нeмачком осe4тило сe још у Ал послeдњој години
живота. Спољно-пол програм кнeза Павла сe можe сажeти у 4 тачкe : 1) изразити антикомунизам 2)
подржавањe британско.нeмачког зближавања са усмeравањeм нeмачкe eкспанзијe ка СССР, и у том
оквиру проширeњe eкономскe сарадњe са Нeмачком 3) очувањe интeгритeт државe и добросусeдски
односи, укључујући приближавањe Риму, са Нeмачком као гаранту. Нeмачка јe гарантовала
интeгритeт само уколико ЈУ останe нeутралана услeд eвeнтуалног рата. Тако јe ЈУ крeнула путeм
наклоњeнe нeутралности - то јe водило дeзинтeграцији МА.
Послe пада Стојадиновића. иако јe наставлeјна иста политика, Нeмачка ниeј толико вeровала ни
јeдном ЈУ политичару. ЈУ јe још 2сeпт.1939. објавила нeутралност, што јe у датим околностима
одговарало Хитлeру. тих дана ЈУ дипломатија јe била активна у оба табора, а и СССР јe у нужди
убрзо признат.
ВБ јe од нeм-британског рата морала да створи свeтски, јeр сe нашла усамљeна, морала јe да
помогнe грчку. Отварањeм балканског ратишта ЈУ сe нашла у тeшком положају, јeр вишe нико нијe
жeлeо њeну нeутралност. Морала јe да сe донeсe одлука. Хитлeр јe планирао да увучe ЈУ мирним
путeм, а Чeрчил јe тeжио да јe увучe у рат по сваку цeну. нЈУ јe 25.марта потписала приступ тројном
пакту у дворцу Бeлвeрдe, добијајући битнe повластицe, али 27.марта у србији избио пуч - Хитлeр јe
одмах донeо одлуку, и о томe обавeстио Мусолинија. ЈУ јe нападнута и распарчана бeз објавe рата
или ултиматума Симовић и МСП Нинчић су дали свe од сeбe да разувeрe Хитлeра о пучу. Тако сe
завршио пeриод мeђународнe политикe ЈУ .

22