СПИНОЗА

- ЕТИЧКО И ПОЛИТИЧКО УЧЕЊЕ -

Барух де Спиноза (хол. Baruch de Spinoza), касније Бенедикто Спиноза (лат.

Benedictus; 1632—1677) је био холандски филозоф, јеврејскогпорекла. Главна поља
интересовања су му била метафизика, епистемологија, психологија, етика, политичка
теорија и филозофија религије.
Његово учење се често поистовећује са пантеизмом. Сматра се да је био једна од
најзначајних фигура рационализма XVII вијека.
Спиноза се родио у Амстердаму, у јеврејској породици, која се доселила из
Португала. Одрастао у јеврејској заједници и од најранијих година био је другачији од
вршњака и веома посвећен изучавању Библије, Талмуда и средњевековне филозофије.
Отац га је послао у школу за рабина, јер је то велика част за сваку јеврејску породицу. У
школи се млади Барух истицао лакоћом памћења и проницљивим питањима које
постављао поштованим рабинима. Између 1652. и 1656. године студира картезијанску
филозофију у школи Франсис ван Емдем. У 22. години живота је промијенио своје
јеврејско име Барух у латинско Бенедикто. Током студија филозофије је развио
хетеродоксне концепције о природи божанског, напуштајући традиционална гледишта
јудаизма. Јеврејске старешине га прво моле, а потом му наређују да се тих ствова јавно
одрекне. Млади Спиноза то одбија, те га вијеће стараца проклиње најтежом анатемом и
озопштава из јеврејске заједнице 1656. године.
Године 1666. Спиноза напушта Амстердам и пребива у Ријнсбургу, Ворбургу и
Хагу. Најтеже му пада одвајање од старије сестре Ребеке, која му је у најранијим
данима усадила љубав ка учењу. Сестри Ребеки препушта читаво очево наследство и
за себе оставља само један кревет и трпезу. Прогањан и понижаван као “принц
безбожник”, “отпадник” и “инкарнација сатане” чија дела “заслужују да буду бачена у
таму пакла”, Спиноза одбија да напусти свој теоријски став. Он одбија позив за
професора на филозофској катедри у Хајделбергу 1673. године, да би се издржавао
напорним радом брушења оптичких стакала и осигурао тако себи интелектуалну и
моралну независност. Његово познавање оптике га је навело на значајан допринос
науци XVII вијека.
Провео је цијели свој живот у Холандији. Умире у 45. години живота од
туберкулозе. За време живота су му објављена само 2 списа: „Принципи филозофије
Рене Декарта“, у којем излаже сопствену интерпретацију учење Декарта, и „Теолошко-
политички трактат“, који је због оштре критике и слободоумних теза штампао анонимно.
Његово капитално дело „Етика геометријским редом изложена“ је објављено постхумно.
 ПОЛИТИЧКО УЧЕЊЕ

Спиноза развија своје схватање државе великим делом под утицајем Хобсовог
учења о "друштвеном уговору" "природном стању". Он тврди да је држава настала као
последица договора људи због тога што им је претила опасност од самоуништавања у
ткз. "природном стању" које одликује испољавањем ирационалних страсти и стални рат.

Стварањем друштвеног уговора, односно устава, појединци се одричу дела

индивидуалног суверенитета и преносе га на суверена (врховна власт) као средишта
државне моћи.

На тај начин се друштво развија од традиционалног природног стања до све

рационалније државе са тежњом ка савршеној рационалности.

ЕТИЧКИ ПРОБЛЕМ

Спиноза тврди да не постоји слободна воља и да је слобода сазната нужност. У

чему се онда састоји морално усавршавање човека? Спинозин одговор би био: морално
усавршавање састоји се у појединачном напредовању у погледу рационалног односа
према свету.

Уколико се ослањамо само на чулне сензације то има за практичну последицу

превласт страсти у деловању, а томе одговара етички стадијум робовања. Ако у
сазнајном погледу преовладава демонстративно знање, његова практична последица је
контемплативни однос према свету, чему у етичком погледу одговара стоицизам.

Интуиција као највиши ступањ знања има за последицу интелектуалну љубав

према Богу, што у етичком погледу одговара стању моралног савршенства.

ОНТОЛОШКИ ПРОБЛЕМ

За разлику од Декартовог дуализма, Спиноза заступа монистичко схватање,

односно он тврди да постоји само једна супстанца која је бескрајна. Он о њој говори као
о узору самог себе (causa sui), Богу или природи. Оно што је узрок самом себи не
зависи ни од чега другог у свом постојању, нити се може сазнати на основу било чега
другог.

Међутим, о Богу или о природи у целини, према Спинози, не може се рећи ништа
одређеније осим да постоји, што значи да његова суштина (ессентиа) нужно укључује
постојање (existentia). По својој суштини Бог ствара, али представља и јединство
целокупног створеног света. У складу са тим Спиноза каже да је Бог као стваралачка
природа (natura naturans) истоветан са створеном природом (natura naturata), као
целином својих модификација у свету.

Пошто је супстанција неограничена, она има неограничено много одређења или

атрибута. За разлику од Декарта, Спиноза не тумачи мишљење и протежност као
посебне супстанције, него као атрибуте тј. својства исте супстанције. Сваки атрибут под
посебним условима развија се у бесконачно много одређења (modifikacija). Тако се
мишљење развија у бесконачно много идеја, а материјална природа у бесконачно
много природних тела. Ово бесконачно мноштво Спиноза назива модусима. Пошто су
појединачне ствари у свету (modusi) заправо посебне модификације сасвим различитих
атрибута, они су неупоредиви. Према томе, коначна, појединачна ствар у оквиру једног
атрибута може стећи посебна одређења једино на основу ограничења која потичу од
појединачних ствари истог атрибута. Због тога Спиноза каже да је свако одређење у
исти мах и ограничење односно негација(Omnis determinatio negatio est.).

ПРОБЛЕМ САЗНАЊА

Чињеница да имамо одређена знања захтева да објаснимо како до њих долазимо

и на основу чега можемо бити сигурни да су она истинита. Спиноза схвата сазнање као
одговарање или подударање поретка који влада између ствари у свету. У свакодневном
процесу сазнања постоји неколико ступњева који нису исте вредности. Афективна
стања (пожуда, радост, жалост,...) и чулне сензације први су степен сазнања. Други
степен сазнања односи се на дедуктивно закључивање које се одвија као поступно
извођење закључака на основу познатих премиса, као што је демонстративно
геометријско сазнање, које је за Спинозу уједно и узор сваког научног сазнања.

Трећи и највиши ступањ сазнања је интуитивно знање. Оно се најкасније открива у

непосредном искуству иако представља претходни услов сваког сазнања и основну
претпоставку дедуктивног закључивања.