Mr Goran Nestorović1

Mr Dragan Avramović2
Dipl. ing Katić Aleksandar3

UREĐAJI ZA DIJAGNOSTIKU TERMIČKOG STANJA TEHNIČKIH SISTEMA

Rezime
U radu su opisani dijagnostički uređaji za merenje temperaturskih parametara
tehničkih sistema. Razmatrani su različiti principi i konstrukcije mernih uređaja kao i
oblast primenljivost.
Poznavajući temperaturno stanje tehnićkog sistema može se sa sigurnošžu
utvrdite njegova radna sposobnost i preduzeti određene korektivne akcije u cilju
smanjenja ili neutralizacije otkaza.
Opisani su gasni termometar, otporni temometar, metalni senzor,
poluprovodnički senzori-termistori i svetlovodni termometri

1. Uvod

Praćenjem termičkog stanja mogu se izvesti zaključci o intezitetu razmene toplote

i eventualna odstupanja od nominalnih eksploatacionih vrednosti. Daljom analizom
uzroka nastalih odstapanja može se konstatovati veličina neisparavnosti datog tehničkog
sistema. U cilju sprečavanja nastanka neispravnost na tehničkim sitemima ugrađuju se
temperaturni davači koji signal o termičkom stanju prenose do dijagnostičkog centra.
Prisustvo i odsustvo temperature, njena visina, raspodela i odstupanje od
normalne vrednosti daju dosta preciznu procenu tehničkog stanja sistema.
Praćenjem temperarurnog stanja mogu se preduzeti aktivnosti u cilju sprečavanja
katastrofalnih otkaza, ocenjivanje trajnosti sistema, periodičnost aktivnosti održavanja,
dobjanje statističkih podataka za analitu kvaliteta i dr.
Za praćenje termičkog stanja primenjuju se sledeće metode:
- kontaktne (termoelementi, termistorski termometri, električni otporni termometri i
merni elemnti na principu termičke ekspanzije),
- beskontaktne (optički pirometar, pirometar za zračenje i termovizijska kamera), i
- indikatorske (osetljivost pojednih boja, kreda, papira i kuglica na promenu
temnperature).

2. Gasni termometri

Gasni termometri su osnovni instrumenti za određivanje termodinamičke

temperature (idealan gas). Mogu biti termometri stalne zapremine ili stalnog pritiska.
Termometri stalne zapremine se zasnivaju na jednačini:

1
Tehnička škola Kostolac
2
Medicinska škola Požarevac
3
Bambi Požarevac
 p1
T1 = 273.16 K gde je p2 pritisak gasa na trojnoj tački vode.
p2
Termometri stalnog pritiska se zasnivaju na jednačini:
V1
T1= 273.16 K gde je V2 zapremina gasa na trojnoj tački vode.
V2
Radne jednačine kod gasnih termometara su znatno složenije i potrebno je uvesti
korekcije:
- na uticaj Van-der-Valsovih sila pri povišenim koncentracijama (He, H2, N2
obično na pritiscima 0.1 do 1 atmosfere). Korekcija se vrši na dva načina i to:
1. Jedna ista temperatura meri se na nekoliko pritisaka, pa se vrši ekstrapolacija
na nulti pritisak (gde važi jednačina idealnog gasa),
2. Koriste se tablične vrednosti, tzv. virijelnih koeficijenata koji predstavljaju
meru odstupanja stanja datog gasa kod Klajperonove jednačine,
- Uzimanje u obzir promene zapremine suda u kojem se nalazi gas. Neophodno
je eksperimentalno određivanje zapreminskog koeficijenta termičkog širenja
materijala suda (staklo, kvarc, bakar, platina),
- Korekcija na mrtvu zapreminu u gasnim termometrima (kapilara koja vezuje
balon sa gasom i manometrom gde je temperatura različita).
Moguće su i druge greške usled toga što na niskim temperaturama dolazi do
adsorpcije gasa na zidovima suda, dok na visokim temperaturama dolazi do difuzije
gasova kroz zidove suda (zato se najčešće koristi azot na visokim temperaturama, iako
više odstupa od idealnog gasa).

Gasni termometar stalne zapremine. Na slici 1 prikazan je termometar stalne

zapremine. Posuda sa gasom (4) zapremine V priključena je na manometar (2) putem
kapilare (3) – najčešće od platine. Pritisak gasa se utvrđuje na odnosu razlike visina h
nivoa žive u termometru. Pomoćni sud (1) služi za punjenje suda (4) gasom kroz slavine
S1 i S2. Prvo punjenje i grubo podešavanje nivoa žive vrši se ulivanjem u sud (6) uz
otvaranje slavine S4 i ispuštanjem kroz slavinu S5. Fino podešavanje vrši se pomoću
zavrtnja koji pokreće tanku čeličnu membranu (5) i tako menja zapreminu. Za vršenje
temperaturske korekcije živinih stubova stavljaju se termometri na različitim visinama
manometra. Za zaštitu od termičkog zračenja služi omotač od lima sa otvorom za
očitavanje.
Za referentnu tačku leda (t =0o C), merena temperatura se izračunava iz relacije:
1  pk 
t =   1 gde je 1/  273.15, dok je po pritisak na 0o C.
 po 
Za različite gasove, pri p = 133.322 kPa,  je: za He 3.6607  10-3 1/ o C, za H2 je
3.6633  10-3/10C, za N2 je 3.6742  10-31/ o C, dok je za idealan gas 3.66099  10-3 1/ o C.
Pritisak pk na temperaturi t je korigovan za širenje posude (4) usled promene
temperature, zbog mehaničkog pritiska gasa na zidove suda i za taj uticaj mrtve
zapremine Vs:

 V s 1  t 
pk = po 1  t  kp   
 Vo 1  t s 
gde su: p-mereni pritisak na temperaturi t (nekorigovan),  -koeficijent zapreminskog
širenja posude (4), k-koeficijent elastičnog širenja usled pritiska gasa, Vs-mrtva (štetna)
zapremina (kapilara K, prostor iznad šiljka u manometru i deo cevi od S 2 do kapilare), ts-
srednja temperatura u mrtvoj zapremini (meri se termometrom) i V o-zapremina posude
(4) na 0o C. Materijali za izradu treba da su takvi da je Vs,  i k što manje.

3 1 4

S2

2 S1

S4 S3

5
S5
Slika 1 Gasni termometar stalne zapremine

Gasni termometar stalnog pritiska. Kod gasnog termometra stalnog pritiska,

pritisak gasa je isti na svim temperaturama, dok se promena zapremine meri
graviometrijskim metodama. Na slici 2 prikazan je gasni termometar stalnog pritiska.
Pored posude (1) zapremine V postoji i dodatna posuda (2) koja preko ventila S 2 može da
se puni živom. U gornjem i donjem kraju manometra (3) postoje šiljci, što omogućava
tačnije određivanje pritiska p (koji je konstantan) promenom nivoa žive preko ventila S 1 i
S2.
Promena zapremine gasa u sudu (2) V d (usled promene temperature t, da bi se
održao konstantan pritisak) meri se preko količine žive, pri tom radi smanjenja grešaka,
sud (2) se drži na tački leda. Za referentnu tačku leda (t=0o C), merena temperatura se
izračunava iz relacije:
V 1
t =   1  
  gde je 1/ =1/ 273.15, dok je Vo zapremina gasa na 0 C.
o

 Vo 
Zapremina gasa V na temperaturi t je:
V  T  1  t
= Vo  V ' d Vd  V ' s Vs  o 
Vo  Ts  Vo
gde je V’ d dodatna zapremina na temperaturi t, V d dodatna zapremina na temperaturi 0
o
C, V’ s štetna zapremina na t, V s štetna zapremina na 0 o C, T s srednja temperatura
štetne zapremine (složen postupak njenog određivanja).

2
1

S1 S2
Slika 2 – Gasni termometar stalnog pritiska

Korekcija na elastičnu deformaciju suda (1) i (2) nije potrebno jer je pritisak
konstantan. Potrebno je izvršiti korekciju usled neidealnosti korišćenih gasova (time se
vrši svođenje na termodinamičku temperaturu).

3. Otporni termometri

Rad otpornih termometra zasniva se na zavisnosti električnog otpora od

temperature koja zavisi od prirode materijala. Naime, promena otpornosti nekih
materijala sa promenom temperature veoma je reproducibilna i takvi materijali su
pogodni za izradu otpornih termometara. Zavisnost otpora od temperature je različita za
određene materijale. Otpor metala raste sa temperaturom, dok kod poluprovodnika i
dielektrika opada. Na sobnoj temperaturi otpor uzoraka istih dimenzija od različitih
materijala menja se u rasponu 1:10 32 (najveći raspon promene jedne fizičke veličine).
U odnosu na fenomene vezane za promene otpora sa temperaturom definiše se
srednji temperaturni koeficijent promene otpora ( u užem intervalu T)  12 kao:

R2  R1
 12 =
R1  T2  T1 
Iz prethodne veličine izvodi se veličina  T =  12  R1 koja predstavlja
osetljivost termometra u užem smislu (treba je množiti sa osetljivošću mernog kola da bi
se dobila osetljivost sistema).
Otporni termometri se sastoje iz senzora i mernog mosta (metode). Senzori za
otporne termometre mogu biti metalni i poluprovodnički. Izbor senzora zavisi od  T u
datom temperaturnom opsegu kao i od temperaturnog koeficijenta  :
  = 1  R
R T

koji treba da je konstantan za različite temperature. Kod poluprovodničkih senzora to nije

slučaj, ali zato ovi senzori imaju veliko  T i to je nekad prednost, kada je potrebna
velika osetljivost.

4. Metalni senzori

Električni otpor metala uslovljen je procesima rasejanja koji prate prolaženje

provodnih elektrona kroz metal. Rasejanje može da se vrši na jonima-čvorovima kristalne
rešetke (koji vrše toplotne vibracije i time narušavaju idealnu uređenost rešetke) i na
primesama kao i na defektima kristalne rešetke (tačkaste deformacije i dislokacije).
Za različite i šitroke intervale temperature, otpor metala se može u najopštijem
slučaju aproksimirati polinomom:


R=R s 1   1  T  Ts    2  T  Ts   ...
2

gde su  i (i = 1,2....n) karakteristike datog metala, R s i T s početni otpor i početna
temperatura posmatranog temperaturnog intervala. Za sasvim uzak interval važi
aproksimacija:

R = R s 1   s  T  Ts   pri čemu je  s različito za razne intervale temperature.

Na izbor metalnih senzora za razna temperaturna područja osim koeficijenta  12

i linearnosti R utiče još:
1. čistoća metala i reprodukovanje njegovih osobina kod različitih uzoraka,
2. mehaničke osobine (mala krtost, plastičnost) da bi se dobili tanki žičani
provodnici pogodni za rukovanje,
3. toplotne osobine (visoka tačka topljenja),
4. hemijska stabilnost, naročito otpornost prema oksidovanju i prema legiranju
sa drugim metalima,
5. strukturna stabilnost u odnosu na temperaturne promene u radnim uslovima.
Platinski otporni termometri se prema ITS – 90 koriste kao interpolacioni
instrumenti u opsegu od trojne tačke ravnotežnog vodonika (13.8033 K) do tačke
očvršćivanja srebra (961.78 o C).
Bakarni otporni termometri se koriste za uzak interval temperatura (0 o C do 150
o
C) zbog toga što imaju dobre mehaničke osobine, dok im je hemijska stabilnost slaba.
Mogu da se koriste i u opsegu od 0 o C do -260 o C, ali im je preciznost u toj oblasti
manja od platinskih termometara.
Olovni senzori se takođe mogu koristiti u opsegu od 0 o C do -260 o C. Olovni
senzori u opsegu od -230 o C do -260 o C imaju veće  12 od platinskih i stabilniji su, ali
imaju lošije mehaničke osobine.
Senzori sa zlatnom i indijumovom žicom se koristi u opsegu od 0 o do
-260 o C, a nikleni senzori u opsegu od 0 o C do -300 o C. Nikleni senzori imaju dobre
mehaničke osobine i veliko  12 , dok je greška merenja od 0.01 o C do 0.1 o C.
Mentalni senzori se konstruišu tako što se kalem sa žicom mota na telo od
izolacionog materijala (staklo, liskun, porcelan, kvarc). Staklo je pogodno samo na
temperaturama bliskim sobnoj, jer na niskoj temperaturi lako lako prska, a na visokoj
hemijski reaguje sa metalom. Liskun, odnosno homogeni listovi čistog liskuna se koriste
do 650 o C. Porcelan ima dobre mehaničke i izolacione osobine ali široke zidove koji
povećavaju inertnost senzora. Kvarc je najpogodniji materijal kao osnova za namotavanje
metalnih senzora i zbog toga se najčešće i koristi.

5. Poluprovodnički senzori (termistori)

Hemijski sastav poluprovodničkih senzora je šarolik (to su najčešće kombinacije

različitih oksida), ali ipak su im zajedničke neke opšte karakteristike:
1. električni otpor znatno veći nego kod metalnih senzora,
2. za red veličine veći temperaturni koeficijent promene otpora  od metalnih
senzora,
3. zavisnost R=(t) je izrazito nelinearna.

Dok se kod metala koncentracija provodnih elektrona ne menja sa temperaturom

(menja se samo intenzitet rasejanja), kod poluprovodnika se ta koncentracija sa
temperaturom menja. Da bi kod poluprovodnika elektroni mogli da učestvuju u
provođenju moraju se prevesti iz osnovnog stanja (valentna zona) u provodno stanje sa
višom energijom (provodna zona), npr. zagrevanjem i zato porast temperature povećava
koncentraciju elektrona u provodnoj zoni i istovremeno je rasejanje na jonima rešetke i
primesa veće (rasejanje na jonima rešetke T 3 / 2 ). Sa porastom temperature jačaju dva
suprotno upravljena procesa: proces nastajanja nosioca naelektrisanja i proces njihovog
rasejanja. Od ova dva procesa dominantan je proces nastajanja nosioca naelektrisanja i
otpor poluprovodničkih senzora R opada sa porastom temperature.
Zavisnost R=(t) za uže vreme temperaturno područje je:

  1 1 
R=R s exp  B  gde je B karakteristika materijala. Temperaturni
  T Ts 
koeficijent  je:
1dR B
   2 izrazito nelinearan.
RdT T

Prednosti poluprovodničkih termometara su:

1. veliki otpor može se tačnije meriti (npr. da bi se platinskim otporom od 100
 merila temperatura sa tačnošću od  0.001 o C na 25 o C otpor treba
meriti sa tačnošću od  0.0004  , dok kod određenih poluprovodničkih
termistora otpor treba meriti sa tačnošću od  2  (otpor od 46 k  ).
2. veća osetljivost.
Nedostaci poluprovodničkih senzora su:
1. neujednačenost karakteristika (čak i kod uzoraka jedne serije),
 2. karakteristike se sistematski menjaju sa vremenom (veštačko starenje usled
dugotrajnog držanja na visokoj temperaturi).
Obični termometri koriste se u opsegu od -60 o C do 100 o C, gde su stabilni, a za
visoke temperature koriste se senzori od keramičkih materijala i oksida (Al 2 O 3 ,MgO,
BeO...) koji su na sobnoj temperaturi izolatori. Za niske temperature od 1 K do 35 K
koriste se senzori od germanijuma.
Opšte karakteristike su jednostavna konstrukcija i male dimenzije.

6. Svetlovodni termometri

Postoje dva osnovna tipa:

- emisioni visokotemperaturski svetlovodni senzori, i
- fluoroscentni svetlovodno temperaturski termometri
Visokotemperaturski svetlovodni termometri koriste se za merenje visokih
temperatura u opsegu od 6000 C do 1900 0C. Izvor zračenja je vrh safirnog svetlovoda
koji ima ulogu crnog tela. Svetlovod ima oblik štapića dužine oko 30 cm. Vrh štapića je
metodom napršivanja pokriven filmom od iridijuma.
Unutrašnjost vrha štapića ima visoku emisivnost . Toplotno zračenje koje se
emituje sa vrha safira, bez značajinjeg slabljenja se prenosi duž vlakna do fotodetektora.
Prema Plankovom zakonu zračenja, toplotna snaga na talasnoj dužini  po jednici talasne
dužine iznosi
  c1  S
  W / m
  c  
5  exp 2   1
  T  

gde su c1 = 1,92·10-16 Wm2sr-1 – prva radijaciona konstanta

c2 = 0,144 Km – druga radijaciona konstanta
S – poprečni presek safirnog vlakna.
U opsegu temperatura nižih od 19000 C imamo aproksimaciju
  c1 S  c 
  exp  2 
  T 
5

Svetlovodni radjacioni termometri rade na osnovu inteziteta ili boje zračenja.

Osetljivost na principu inteziteta zračenja srazmerna je relativnoj promeni fluksa po
jednici temperature:

1 d    1  c 2  1 1 
1 d c     
 (jednobojni)  1 dT    2  T2  1  2  (dvobojni)
 dT T 2
2
Promena temperature od 10000 C izaziva promenu fluksa od 1,4 %.
Koristi se princip dvobojnog merenja temperature. Ovakav termometar ima
izuzetnu osetljivost i rezoluciju od 20 K. To je dosad najprecizniji napravljeni
visokotemperaturni senzor. Brzina odziva se poboljšava otvorenim temometrom (tj.
skidanjem iridijumske navlake) koji može da meri promene temperature do 10 KHz.
 a) visokotemperatuesko
svetlovodno vlakno Standardni
Sloj iridijuma od safira svetlovod

Crno telo Ka
fotodetektoru
L= 2
30 cm
filter 1
ogledalo
b) Računarski
sistem za
vlakno filter 2 obradu
signala ot mernih
toplotnog signala i
zrlenja indikaciju
delilac
fotodetektor

Slika 3 Svetlovodni radjacioni termometar

Fluoroscentni svetlovodni termometri. Fluoroscentni materijali imaju osobinu,

da kada se pobude svetlošću, istovremeno emituju svetlost u drugom delu spektra,
različitom od spektra pobude svetlosti. Intezitet i spektralni sastav emitovane svetlosti
zavisi od temperature na kojoj se nalazi fluoroscentni materijal (slika 4 ).
Fluoroscentni materijal

Fluoroscentna svetlost Pobudna

svetlost

Zaštitni sloj
pobudna svetlost napajanje

kapler 1 fotodetektor
Računarski
ka senzoru
sistem za
fluoroscentna optički obradu
svetlost filtri mernih
kapler signala

2

Slika 4 Fluoroscentni svetlovodni termometar

Na kraju optičkog vlakna nalazi se sloj fluorosentnog materijal koji se izlaže
temepraturi koja se meri. Na materijal deluje svetlost iz LED. Materijal emituje svetlost
koja se vodi u prijemnik u kome se deli na dva jednaka dela. Ovi signali se propuštaju
kroz filtre i padaju na dve fotodiode. Time se dobijaju električni signali koji se obrađuju
na način kao kod dvobojnih termometara.
 Postoje dva tipa mervijalnih fluoroscentinih termometara. U jednom se koristi
kristal AlGaAs, a u drugom fluoroscentna emulzija. Oba termometra imaju radni opseg
od sobnih temperatura do oko 2500 C.

Zaključak

Izloženi merni uređaji za utvrđivanje termičkog stanja imaju širok spektar

primenjivosti. Utvrđivanje temperature tela u radnom stanju mogu se sprečiti i smanjiti
posledice otkaza koje mogu dovesti i do katastrofalnih posledica. Stoga je nužno
poznavati konstrukciju, funkcionalnost i fizičke zakone na kojima se zasniva princip rada
kako bi se odabrao odgovarajući termometar za određeni tehnićki sistem ili njegov
sastavni deo.

Literatura

1. Adamović Ž., Tehnička dijagnostika, Društvo za tehničku dijagnostiku Srbije,

Beograd, 2006.
2. Zeković, Lj., Metrologija, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 2006
3. Petković, D, Savremen metode u fizici, Niš, 2007