Savez energetičara Vojvodine

Miomir Stojić, dipl. maš. inž.

KOTLOVI
ZA CENTRALNA GREJANJA
SA PRATEĆIM UREĐAJIMA

PRIRUČNIK

ZA RUKOVAOCE I LOZAČE

2020.
2
 PREDGOVOR

Savez energetičara AP Vojvodine, niz godina organizuje

kurseve za pripremu kandidata radi polaganja stručnih
ispita za obavljanje poslova na rukovanju uređajima za
centralna grejanja.
Različita predznanja kandidata, razvoj tehnike u ovoj oblasti
i nedostatak udžbenika dosta su otežavali pripremu
kandidata za uspešno polaganja ispita. Ovaj priručnik
obuhvata gradivo pisano prema programu nastave za
obuku na kompleksnim postrojenjima za proizvodnju i
distribuciju toplotne energije za zagrevanje prostorija.
I pored mnogih napisanih knjiga, ovaj priručnik pruža
istoruiju razvoja grejne tehnike i najnovija saznanja u toj
oblasti. Ovako sakupljeno i sistematizovano gradivo
usklađeno je sa programom ispita za rukovanje
centralnim grejanjem i može da pomogne za brže
uključivanje i snalaženje u termotehničkim postrojenjima.
Priručnik predstavlja aktuelizaciju osnovnih tehničkih
pojmova iz teorije i prakse neophodnih za sticanje znanja
za rukovanje postrojenjem. Iz tih razloga, on se
preporučuje rukovodiocima, izvršiocima i korisnicima u
nadi da će im biti od velike koristi.
Za razliku od svih ranijih izdanja, pojam “ kotlovski
uređaji ” – “ kotlarnice ” za centralna grejanja, poprimaju
novo značenje i odnose se na kompleksne izvore toplote koji
obezbeđuju toplotnu energiju za grejanje iz nekih drugih
izvora i drugih oblika. Priručnik je dopunjen novijim
poglavljima o savremenim izvorima toplote,
klasifikovano po sistemima grejanja, sa novijim
pratećim uređajima, a sve bogato ilustrovano šemama i
slikama.
Priručnik će omogučiti kandidatima da se samostalno
spremaju za polaganja ispita za navedeno zvanje.

3
SADRŽAJ:

TEMA STRANA
Opšte osnove termodinamike 5
1 Goriva i sagorevanje 14
2 Osobine goriva, toplotna moć goriva 19
3 Štetno dejstvo sumpora iz goriva 22
4 Sistemi grejanja - klasifikacija 23
5 Kotlovi za centralno grejanje 59
6 Toplovodni kotlovi 74
7 Vrelovodni kotlovi 76
8 Parni kotlovi 77
9 Prenos toplote kod kotlova i gubici toplote 79
10 Smeštaj tečnog goriva - instalacije 83
11 Gasne regulacione postanice 92
12 Cevna mreža za prenos toplote do grejnih 95
tela
13 Sigurnosni uređaji na kotlovima 96
14 Kotlovi sa automatskom regulacijom 98
sagorevanja
15 Izmenjivači toplote 100
16 Vrste grejnih tela i njihova armatura 101
17 Rukovanje kotlovima 105
18 Priprema kotla za pogon, nadzor u toku 106
rada i obustava rada
19 Uzroci havarije i eksplozije kotla 107
20 Održavanje kotlova 109
21 Tehnički propisi za kotlove za centralno 110
grejanje

4
OPŠTE OSNOVE TERMODINAMIKE

UVOD

Termodinamika je nauka koja proučava svostva toplotne

energije i preobražaj toplotne i mehaničke energije. Tehnička
termodinamika se razvijala na osnovu izučavanja i
usavršavanja toplotnih uređaja. Ova nauka, praktično
analizira preobražaj toplotne energije u uređajima koji
stvaraju mehanički rad. Kao radni fluid, medijum u sistemu,
primenjuje se gasovito telo : gas i para. Prednost u odnosu
na čvrsta i tečna tela, zasniva se na njihovoj velikoj
sposobnosti širenja prilikom zagrevanja. Zahvaljujući
velikom koeficijentu širenja gasovi mogu da pri zagrevanju
ostvare veći rad, nego tečnost ili čvrsta tela.
Da bi se analizirali i pratile promene radnog fluida definisane
su fizičke veličine.
1.1 Sistem jedinica
U najvećem broju zemalja uveden je međunarodni sistem
jedinica SI.
Za označavanje veličine stanja upotrebljavaju se tehnički
sistem mera sa sledećim jedinicama:
- dužina u metrima „m“
- masa u kilogramima „kg“
- vreme u sekundama „s“
- količina materije u molu „mol“
- temperatura u Kelvinima K
Dužina, masa, vreme, temperatura
- dužina - kao deo puta koju prelazi svetlost u
1/300.000.000 sekundi
- masa – ravna onoj masi koju ima etalon koji se nalazi
u Parizu; približno: 1kg =1 dm3 (1l) vode na 3,98 0 C
- vreme - kao trajanje od 9.192.631.770 perioda
zračenja atoma cezijuma – (Cs)
- količina materije - kao količina čestica koju ima atom
od 0,012 kg ugljenika)

5
- temperatura kao 1/273 deo termodinamičke
apsolutne temperature trojne tačke vode

Izvedene jedinice iz međunarodnog sistema mera

- Pritisak je dejstvo sile na jedinicu površine. U SI mera

jedinica za merenje pritiska je paskal 1 Pa, gde je sila 1 N, a
površina 1 m2 tako da je: 1 N/m2 = 1 Pa = 1kg/m s2 ; u široj
upotrebi je 1 bar = 10.000 Pa.
- Sila u SI sistemu je 1 N (Njutn), ona sila koja masi od
1 kg daje ubrzanje 1 m/s2
- Težina u kilopondima „kp“ je takođe sila, ali se
određuje kao proizvod mase i lokalnog ubrzanja zbog
slobodnog pada izazvanog zemljinom gravitacijom. Važi
odnos 1kp = 9,81 kgm/s2
- Gustina je ona količina mase u kg koja sadrži
zapremina od 1 m3, tj. kg/m3
- Specifična zapremina – kao alternativa je recipročna
vrednost gustine, tj. 1/gustina – m3/kg
- Temperatura je velićina stanja materije i može se
izračunati ili izmeriti. Za merenje temperature predložena je
Kelvinova skala (termodinamička skala). Kao fiksna
temperaturna tačka (0 K), međunarodnom konvencijom,
definisana je “trojna tačka vode“ (čvrsta, tečna i parna faza)
koje stoje u ravnoteži, kada molekuli teoretski se ne kreću,
nezavisno od masenog udela, pri pritisku od 611 Pa.
Druga mera za temperaturu je stepen Celzija (0 C), kao stoti
deo (1/100) promene temperature leda do temperature
ključanja vode od 0 do 100, na pritisku 101.325 Pa (760 mm
Hg stuba). Ako je temeperatura u Celzijusu oznake t, tada za
preračunavanje važi : t = T – 273 , gde je T temperatura u K,
a t u 0C
- Energija je sposobnost materije da ostvari rad,
dejstvo. Energija može biti toplotna, mehanička,
električna.... Za energiju važi zakon o održanju energije, po
kojem se ona ne menja, već samo menja oblik.

6
- Jedinica za energiju je Džul (J). Energija od 1 J je rad
koji izvrši sila od 1 N u pravcu i smeru za 1 m.
1 J = 1 Nm
- Snaga od 1W je ravna radu od 1J koji se ostvari u 1 s
, odnosno 1 W je količnik količine energije, rada ili toplote (J)
i vremena:
1 W = 1 J/s = 1 Nm/s
- Količina energije, po ranijim tehničkim propisima,
može se iskazati kilokalorijama (Kcal). To je ona količina
toplote koju je potrebno dovesti 1 kg vode, pri normalnom
atmosferskom pritisku, da se ona zagreje za 1 0 C (od 14,5 na
15,5 0C)
Za prevođenje u SI mera važi: 1 Kcal = 4,1868 kJ.
Odnosno: 1kW = 860 Kcal/h

1.2 Osnovni zakoni termodinamike

I zakon termodinamike
- „Toplota je ekvivalent mehaničkom radu“ (Mayer,
1842.; Joul, 1843.), odnosno toplota je oblik energije koji se
može dobiti iz mehaničke energije ili se u nju može pretvoriti.
Po principu o održavanju energije, toplota ne može nastati ni
nestati, a da ne nastane ista količina energije u nekom
drugom obliku.
II zakon termodinamike
- II zakon termodinamike govori o smeru toka prirodnog
procesa. „Toplota ne prelazi nikada sama od sebe s hladnijeg
na toplije telo“ (Clausino, 1850.; Thomson, 1851.), odnosno,
svaka promena teži uravnoteženju sa okolinom kao
nepovratan proces. Povratan proces, je nemoguć, a da u
okolini-prirodi ne ostane nikakav trag.
III zakon termodinamike
- Iskazuje da je entropija svakog kristalnog homogenog
tela na temperaturi apsolutne nule jednaka nuli.

1.3 Gasovi
U termodinamici postoje dva termina za pojam gas. Pod
jednim pojmom „gas“ podrazumevaju se čestice neke materije
7
koje su relativno daleko udaljene jedna od druge, male mase,
međusobno povezane molekularnim silama.
Za grugi pojam gasa, usvojen je termin “realan gas”. To je
npr. vodena para, gas nastao promenom agregatnog stanja
tečnosti u stanje pare. Sa napomenom da se realan gas
ponaša slično idealnom gasu što je bliži pari, a dalji od
tečnosti.

1.4 Promene stanja gasa

Za zatvoren sistem, promena stanja gasa, je svaka promena

u odnosu na normalno stanje.
Gas se nalazi u normalnom stanju kada ima temperaturu
0 0C i pritisak od 1,0125 bar.
Novo nastala promena može se analizirati tako da se uporede
fizičke veličine stanja pri prelazu iz stanja „1“(prethodno) u
stanje „2“ (novo nastalo) po poznatim zakonima promena.

Jednačina stanja gasa

1.4.1 Idealni gasovi

Iz zakona o gasovima sledi opšta jednačina stanja za idealne
gasove prikazano na dva načina:
p*v = R*T i
p*V = m*R*T
gde je: m u kg masa, a V zapremina u m3
Iz jednačine stanja proizilazi da se stanje određenog gasa
određuje na osnovu dve od tri važeće veličine p, v, i T. Ukoliko
se jedna od ovih veličina promeni, mora i druga da se
promeni.
Za idealne gasove važe sledeći zakoni promena stanja:
- Bojl-Mariotov zakon
Pri nepromenjenoj temperaturi, gustine gasova ponašaju se
kao odgovarajući pritisci.
R1/R2 = v2/v1 = p1/p2
- Gej – Lisakov zakon

8
Pri nepromenjenom pritisku, gustine gasova se ponašaju
obrnuto srazmerno od apsolutnih temperatura
R1/R2 = v2/v1 = T2/T1
- Bojl-Mariotov- Gej Lisakov zakon
Kada se temperatura i pritisak gasa menjaju istovremeno
tada važi:
R1/R2 = v2/v1 = p 1T2/p 2T1
gde su:
p u Pa apsolutni pritisak
v u m3/kg specifična zapremina
T u K apsolutna temperatura
R u J/kg K gasna konstanta
v u m3/kg specifična zapremina

U zavisnosti od vrste promene razlikujemo:

 Izobarna promena pri kojoj je zapremina
konstantna
 Izohorna promena pri kojoj je pritisak konstantan
 Izotermna promena pri kojoj je temperatura
konstatna
 Izentropna promena pri kojoj je entropija konstatna

1.4.2 Realni gasovi

Para, kao stvarni gas, približno se ponaša kao idealan gas,

samo ako je specifična zapremina velika i pritisak mali. Na
višim pritiscima i temperaturama odstupanja su znatno veća.
Zbog toga se nastojalo da se definišu tačnije jednačine.
Najpoznatija je Van der Valsova jednačina stanja, koja za
razliku od jednačine gasova sadrži korekcioni faktor za
pritisak i zapreminu (konstante a i b :
( p + a/v2 ) * ( v – b ) = R * T
Ova komplikovana jednačina reprodukuje dovoljno tačno
ponašanje pare. Iako gore navedena jednačina opisuje
promene stanja realnog gasa ono se može odnositi i na
vodenu paru.

9
1.5 Unutrašnja energija i rad; entalpija; entropija

U zavisnosti od gore navedenih vrsta promena stanja, a u

skladu sa osnovnim zakonima termodinamike, jednačina
energetskog bilansa za zatvoreni sistem, pri prelasku iz
stanja 1 u stanje 2 glasi:
Q12 = U12 + L12, gde su:
- Q 12 - toplota koja se razmeni
- L12 - ukupan ostvaren rad
- U12 - promena unutrašnje energije, odnosno
Ako je Q12 toplota koja je dovedena nekom telu pri promeni
stanja tela, a ono izvrši rad L12 onda se ukupna unutrašnja
energija tela promeni za U2 – U1 :

U2 – U1 = Q12 – L12,

Dakle, priraštaj unutrašnje energije je jednak razlici toplote

koja se dovede nekom telu i spoljašnjeg rada koji toplota
ostvari.
Kada se toplota dovodi sistemu čije su granice promenljive
(npr. cilindar sa klipom) - slika dole, onda se unutrašnja
energija menja, jer se obavlja rad pri promeni zapremine, tj.
menja položaj klipa u cilindru.
Prikazano u p,v dijagramu - slika dole (promeranje klipa) se
odvija od stanja 1 do stanja 2:

Odnosno : pomeranje klipa je rad dL koji je proporcionalan

promeni zapremine dV :

dL = p*dV,

10
Prikazano u p,v dijagramu, površina ispod krive je srazmena
radu u toj promeni. Promena, može biti prikazana na dva
načina: jer promena može da teče u dva smera od 1 do 2
(ekspanzija „c“) i od 2 do 1 (sabijanje „a“), odnosno da li se u
promeni dobija ili ulaže rad.

Površina ispod krive predstavlja mehanički rad koji može da

ima različit predznak, tj. da li je dv>0 ili dv<0, odnosno da li
promena teče sa uvećanjem ili sa smanjenjem zapremine.

Uvođenjem pojma entalpija (I) odnosno specifična entalpija

(i), gde je I = U + p*V , odnosno i = u + p*V, omogućen je
novi prikaz jednačine energetskog bilansa, gde se uspostavlja
veza između promena energija: toplota/unutrašnja energija i
rada.
Q12= (U2 – U1) +(L2 - L2),
Entalpija (i) je termodinamička veličina stanja materije,
odnosno toplotni sadržaj 1 kg materije. Ona je sastavljena od
spoljne i unutrašnje energije. Unutrašnja energija zavisna je
od temperature tela (u) iznosi : i = c*t, a (c) je spec. toplota,
(t) temperatura, mehanički rad (p*V) predstavlja spoljnu
energiju koju ona može da ispolji u vidu promene pritiska (p)
i zapremine odnosno-pomeranje klipa (V).
Za tehničke proračune uvek su potrebne razlike entalpija.
Zbog toga se pretpostavlja da je entalpija na 0 0 C jednaka
nuli, a vrednosti entalpije pri proizvoljnim temperaturama
mogu da se uzmu iz tabela ili dijagrama.
Pojam Entropija S, odnosno njena specifična veličina (s), je
veličina stanja termodinamičkog sistema. Izvedena je
matematičkim putem i predstavlja promenu toplotne energije
Q u odnosu na apsolutnu temeperaturu T, odnosno s = Q/T.
11
Definisana je po drugom zakonu termodinamike i određuje
smer procesa. Jedinica za merenje entropije je kJ/kg K.
Ako se entropija “s” u procesu promene uvećava (ds>0), tad
je toplota dovođena, i , obrnuto, kada se entropija u procesu
smanjuje, manja od nule (ds<0), tada se toplota odnosi.

1.4 Termodinamičke osobine pare

Svi realni gasovi, kao i vodena pare mogu da pređu u tečnost
– vodu i obrnuto. Promene stanja vode se mogu kvalitetno
sagledati najbolje u T,s dijagramu, kroz tri faze:
1. Prva faza – zagrevanje tečnosti do temperature
ključanja
2. Druga faza – faza zasićenja, isparavanja
3. Treća faza – faza pregrevanja pare

Po dijagramu, tečnost se zagreva od stanja 1 duž izobare p do

stanja 2. Pri tome temperatura raste, a time i specifična
entalpija i. U tački 2 se postiže temperatura ključanja
(temperatura zasićenja) tečnosti, prava linija (2-3). Toplota
dovedena između tačaka 1 i 2 (energija zagrevanja -tečnog
stanja) u T,s dijagramu se prikazuje kao površina.
Isparavanje počinje u tački 2; pritisak i temperatura ( p i t)
ostaju konstantni – ravna linija (2-3). U tački 3 isparavanje
je završeno, više ne postoji tečna faza. Toplota isparavanja
dovedena između 2 i 3, je specifična toplota isparavanja, i
odnosi se na 1 kg vode. Ako se zasićenoj pari ( tačka 3) i dalje

12
dovodi toplota, onda se para pregreva. Daljnim dovodjenjem
toplote temperatura pare raste (pri istom pritisku), do tačke
4.
Kao što se vidi u T,s dijagramu toplota potrebna za
isparavanje se sa porastom pritiska i temperature uvek
smanjuje, da bi se na kraju pri određenom stanju pare
sasvim izgubila. Ovo stanje, kada više ne postoji razlika
između tečnosti i pare, naziva se kritično stanje ( tačka K).
Opisani postupak ima opšti značaj, postupak isparavanja,
njihova prelazna stanja odgovaraju ovim stanjima za sve
tečnosti i gasove, pa i za vodenu paru. Sa napomenom, za
vodu kritični pritisak iznosi 220,64 bar, kritična temperatura
374 0C.
Za praktične analize i proračune koriste se (T,s); (i,s)
dijagrami i tablice u kojima su pretstavljene sve veličine u
promeni, a u zavisnosti od faza :
 Tečnost u ključanju (stanje zasičene pare)
 Zasićena para (početak isparavanja)
 Vlažna para (oblast tečnosti u ključanju i zasićene
pare)
 Pregrejana (vrela) para (p i t pare su iznad linije
zasićenja)

Kotao se može definisati kao hermetički zatvoren sud u kome

se voda zagreva i isparavnjem prelazi u vodenu paru. Za
zagrevanje koristi se toplota nastala sagorevanjem goriva u
kotlovskom ložištu. Može se reći da je parni kotao energetski
transformator, koji hemijsku energiju sadržanu u gorivu,
sagorevanjem oslobađa i predaje vodi prevodeći je u paru.
Ovakva para je sposobna da izvrši mehanički rad ili neki
tehnološki proces.

13
1. GORIVA I SAGOREVANJE

Gorivom nazivamo materije organskog i mineralnog porekla,

koje se na određenoj temperaturi pale i brzo sagorevaju
razvijajući toplotu.
U goriva se ne ubrajaju materije koje sagorevaju veoma
burno, čiji procesi se ne mogu kontrolisati (eksplozivi).

1.1 SASTAV GORIVA

Kada se odabrani uzorak goriva ispita u hemijskoj

laboratoriji, onda njegov elementarni sastav čine: ugljenik (C)
vodonik (H), kiseonik (O), azot (N), sumpor (S) i vlaga (V) i
suve primese (A).
U gorivu postoje sagorivi i nesagorivi elementi. Sagori
elementi u gorivu su: ugljenik, vodonik, sumpor,
ugljovodonici … . U nesagorive čestice spadaju: vlaga, glina,
azot, razne primese – nečistoće, pepeo…
Ugljenik je najvažniji sastojak - kako životinjskih tako
i biljnih materija. Ako gorivo sadrži više ugljenika ono ima
veću toplotnu moć, a sagoreva sporije jer mu je . brzina
sagorevarnja manja. Pri potpunom sagorevanju 1 kg.
hemijski čistog ugljenika oslobađa. se oko 32.000 kJ/kg, što
predstavIja njegovu toplotnu moć.
Vodonik – se javlja kod goriva u dva oblika i to:
- u vidu vode, kada je sjedinjen sa kiseonikom i
- u vidu ugljovodonika, kada je sjedinjen sa ugljenikom
On je važan sastojak goriva jer mu povećava toplotnu moć i
brzinu sagorevanja. Zbog burnog sagorevanja lakše se pali, a
zbog velike brzine sagorevanja ima i veliku dužinu plamena.
Vodonik se pri sagorevanju sjedinjuje sa kiseonikom i
obrazuje vodu, pri čemu se voda na kraju sagorevanja nalazi
u parnom stanju.
Donja toplotna moć vodonika iznosi 118.000 kJ/kg
Kiseonik - je veoma važan elemenat u prirodi zbog svoje
osobine lakog sjedinjavanja sa drugim elementima. Kiseonik
ne povećava toplotnu moć goriva, ne sagoreva, ali pomaže

14
sagorevanje gradeći jedinjenja sa sagorivim elemntima
goriva.
Vlaga - Vlaga je jedan od nepoželjnih sastojaka u gorivu zato
što umanjuje toplotnu moć i sposobnost sagorevanja. Najviše
vlage ima u mlađim gorivima, zelenoj masi. Pri sagorevanju
goriva vlaga prelazi u vodenu paru.
Sumpor - delimično postoji u gorivu u vidu organskih
jedinjenja, a delimično u vidu minerala. Pri sagorevanju
prelazi u sumpordioksid i sumportrioksid oslobađajući oko
10.000 kJ/kg toplote. I pored ovako velike količine
oslobođene toplotne energije prisustvo sumpora u gorivu je
štetno jer izaziva koroziju.
Pepeo – je ostatak od sagorevanja čvrstih goriva. Istopljen i
slepljen pepeo stvara tzv. šljaku koja je štetna za ložište.
Sastoji se iz nesagorivih mineralnih sastojaka: kamena,
zemlje, gline, kreča,…

1.2 UPŠTENO O SAGOREVANJU

Sagorevanje je hemijsko vezivanje (oksidacija)

sagorivih elemenata goriva sa kiseonikom iz vazduha, uz
stvaranje toplote.
Za proces sagorevanja goriva neophodni su sledeći uslovi:
postojanje visoke temperature za zagrevanje goriva do
temperature zapaljenja ; dovod potrebne količine vazduha,
neophodnog za sagorevanje. Temperatura paljenja goriva ne
zavisi toliko od hemijskog sastava, koliko od uslova gorenja.
Sagorevanje čvrstih goriva počinje zagrevanjem okoline i
postizanjem – temperature paljenja. Kod tečnih i gasovitih
goriva momentalnim prekoračenjem granice zapaljivosti
smeše i varnice za paljenje, jer smeša goriva i vazduha može
da se upali samo u određenim granicama odnosa mešanja.
Približno možemo smatrati da su temperature paljenja:
- papir i drvo 250-300 0C
- kameni ugalj 450-500 0C
- tečno gorivo (mazut) 500 0C
- prirodni gas 650-700 0C

15
Pri tehničkim proračunima procesa sagorevanja potrebno je
poznavati neophodnu količinu vazduha za potpuno
sagorevanje goriva. Imajući u vidu da u vazduhu postoji 23%
kiseonika, potebna količina (V) za sagorevanje može se
izračunati poznavajući sadržaj sagorivih elemenata u gorivu,
preko obrasca:

V = 0,089 * C + 0,265 * H + 0,033*(S-O) Nm3

Gde su: C, H, S, O procentualni sadržaji goriva

Za potpuno sagorevanje goriva potrebno je da na ulazu
u ložište ono bude u stanju da se dobro pomeša sa
vazduhom. Ako čestice goriva nisu dovoljno izmešane sa
vazduhom, odnosno sa kiseonikom izdvaja se čađ, ne
sagoreva i odlazi sa dimnim gasovima. Tom prilikom stvara
se gust crni dim što znači da gorivo nije potpuno sagorelo.
Za potpuno sagorevanje goriva neophodne su etape
(faze), i to:
— I etapa: gorivo se suši, vlaga isparava, to se događa na
oko 1OO oC.
— II etapa: vrši se suva destilacija goriva, izdvajaju
se ugljovodonici, ovo se događa na temperaturi od 100-400
oC.

— III etapa: nastaje paljenje goriva i stvaranje

ugljenmonoksida.
— IV etapa: gorivo potpuno sagoreva, ugljenmonoksid
prelazi u ugljendioksid, vodonik u vodenu paru i sumpor u
sumpordioksid,
Najbrže sagorevaju gasovita goriva, potom tečna, a
najsporije čvrsta goriva.
Poznavajući sve uslove sagorevanja i ove faze, gorivo može da
sagoreva potpuno ili nepotpuno, što zavisi od raspoložive
kolićine vazduha, vrste i načina konstrukcije samog ložišta.
U cilju efikasnijeg procesa sagorevanja i gubitaka vazduha u
samom ložištu, upušta se nešto veća količina svežeg vazduha
(Vst) od one koja je teoretski neophodna količina vazduha
(Vteo.) Odnos teoretski potrebne i stvarno unešene količine
vazduha zove se “višak vazduha” ili “a” i iznosi od 1,04 do 1,2,
16
odnosno od 4 do 20 % viška vazduha.

= Vst /Vteo

Analozom dimnih gasova pre svega utvrđuje se da li je

proces sagorevanja potpun ili nepotpun.
Potpuno sagorevanje – je sagorevanje svih sagorivih
elemenata (ugljenika, vodonika i delimično sumpora) uz
prisustvo dovoljne količine kiseonika iz vazduha. Pri
potpunom sagorevanju dobijaju se glavni produkti
sagorevanja: ugljendioksid (CO2) i vodena para.
Karakteristika potpunog sagorevanja je pepeo sive boje i
bezbojan gas.
Nepotpuno sagorevanje – nastaje ako u toku
sagorevanja nema dovoljno kiseonika iz vazduha. Kao
proizvod ovakvog sagorevanja javljaju se ugljenmonoksid
(CO) i razni drugi nesagorivi sastojci, odnosno jedinjenja
ugljovodonika i oni nesagorivi se lepe na zidove kotlova ili
odlaze sa dimnim gasovima kroz dimnjak. Nepotpuno
sagorevanje karakteristiše crni dim uz prisustvo čađi.
Uspostavljanje pravilnog i ekonomičnog režima loženja
može se postići samo dovođenjem optimalne količine
vazduha. Budući da se višak vazduha ( ) ne može direktno
meriti, određuje se posredno pomoću instrumenata i aparata.
Analizom pojedinačnih uzoraka produkata sagorevanja
utvrđuje se stvarni koeficijent viška vazduha na osnovu
vrednosti sadržaja kiseonika (O), ugljenmonoksida (CO) i
ugljendioksida (CO2).
Procenu kvaliteta procesa sagorevanja možemo
ostvariti uz pomoć sledećih uređaja i aparata:
a) Orsatov aparat
b) Automatski aparat
c) Uređaj zasnovan na fizičkim principima
d) Kontrolnom cevčicom

17
e) Kompjuterska analiza gasa

a) Orsatov apparat svoj rad zasniva na absorbciji gasova

b) Uređaj zasnovan na fizičkim principima zasniva rad na
osnovu provodljivosti ili absorbcije infracrvenih zraka
Merna kutija za ispitivanje izlaznih gasova

Kod ovih aparata koristi se hemijsko – fizički postupak u

kojima se najpre vrši absorbcija gasa koji treba meriti, a
zatim se vrše fizičko merenje: absorbcija toplote ili električna
provodljivost.
Procena kvaliteta dimnih gasova ima cilj da se uspostavi
efikasan, ekonomski povoljan i ekološki bezbedan režim rada
kotla.
Savremene konstrukcije kotlova i gorionika pre svega treba
da smanje potrošnju goriva i emisiju štetnih materija. Ovo
može istovremeno da se postigne izborom vrste goriva i
18
povećanjem stepena korisnosti kotla. Moderna kotlovska
postrojenja, za razliku od prethodnih, uvode modele
specijalnih kotlova primereni samo jednoj vrsti goriva, zbog
čega se kombinovani kotlovi sve manje koriste. Time se u
mnogo većoj meri sanjuje emisija štetnih produkata
sagorevanja i postiže poboljšanje korisnosti u odnosu na
kotlove u kojima je moglo sagoreti dve (ili više) vrste goriva.

2. OSOBINE GORIVA, TOPLOTNA MOĆ GORIVA

2.1 OSOBINE GORIVA

Prema načinu njihovog postanka i dobijanja delimo ih na:

prirodna i veštačka.

Prirodna goriva su goriva biljnog i životinjskog porekla

nastala prirodnim procesima i nalaze se u prirodi.
Biogoriva su goriva koja se dobijaju preradom zelene mase.
Zelena-bio masa je biljnog porekla nastala kao produkt
procesa fotosinteze u biljnim organizmima. Biomasa
životinskog porekla nastaje kao produkt izmeta u procesu
ishrane životinja ili kanalizacijskog otpada.
Veštačka goriva su nastala od prirodnih goriva,
pošto su, prethodno podvrgnuta mehaničkim ili
hemijskim procesima. Veštačko gorivo može biti glavni ili
sporedni proizvod nekih hemijsko-tehnološlih procesa.
Prerada prirodnih goriva vrši se u ci1ju povećanja njihove
toplotne moći, izdvajanja najkorisnijih, sastojaka,
poboljšavanja njihovog sagorevanja, lakšeg transporta i
manipulacije. Veštačka goriva se dobijaju sledećim
procesima: oplemenjivanjem, suvom destilacijom,
destilacijom i gasifikacijom. U novije vreme čvrsta goriva se
hemijskim putem uspešno pretvaraju u tečna. Jedan od
načina je i dejstvo vodonika na ugalj uz prisustvo katalizatora.

Goriva koja se koriste u kotlovima za centralno grejanje se

dele prema agregatnom stanju na sledeće osnovne grupe:
čvrsta, tečna i gasovita.
19
Gasovita goriva
To su gasovi i gasne smese čijim sagorevanjem nastaje
toplota. Kao energenti se koriste u sistemima grejanja i
pripreme tople potrošne vode, proizvodnji električne i
toplotne energije i tako dalje. Gasovita goriva se mogu podeliti
prema izvoru, odnosno načinu postanka ili procesu dobijanja
te prema načinima sagorevanja:
- prirodna - dobijaju se direktno iz zemlje ( prirodni
gas)
- veštački - dobijaju se preradom nafte, ugljeva ili u
raznim tehnološkim ili sličnim procesima

Loživa ulja-tečna goriva

Radi se o tekućem gorivu koje se dobija frakcijskom
destilacijom sirove nafte, a koristi se u malim i velikim
energetskim postrojenjima. Sastoji se najvećim delom od
ugljenika, a ostatak čine vodonik, kiseonik i azot

Čvrsta goriva
Ugalj je čvrsto fosilno gorivo koje je ranije bilo vrlo često u
primeni, a danas je njegova primena u sistemima grejanja
uglavnom napuštena te se kao energent najviše koristi u
velikim energetskim postrojenjima i u industriji. Najvećim
delom se sastoji od ugljenika, vodonika, kiseonika, a ostatak
otpada na sumpor, azot, vodu, pepeo i razne druge primese.
S obzirom na poreklo, način dobijanja i sastav postoji
nekoliko vrsta ugljeva:
- kameni ugalj
- mrki ugalj
- lignit
- briketi, peleti
- ugljena prašina
- koks
- drveni ugalj
Biomasa
Biomasa je čvrsto gorivo biološkog porekla, odnosno obnovljiv
izvor energije, a može biti u raznim oblicima. Deli se na:
20
- drvenu biomasu ili ogrevno drvo,
- drvenu uzgajanu biomasu,
- nedrvenu uzgajanu biomasu,
- ostatke i otpatke iz poljoprivrede,
- životinjski otpad, ostatke i gasove.
Za primenu u sistemima grejanja se koristi ogrevno drvo ili
razni proizvodi koji se dobijaju obradom drveta i drvnih
otpadaka kao što su piljevina, briketi od biomase, peleti i
slično

2.2 TOPLOTNA MOĆ GORIVA

Toplotna moć goriva je ona količina toplote koja se

oslobađa pri potpunom sagorevanju 1 kg za čvrsta i tečna
goriva, ili jedinice zapremine Nm3 gasovitog goriva.
.Razlikujemo gornju i donju toplotnu moć goriva.

Gornja toplotna moć goriva Hg naziva se ona količina goriva,

sadržana u gorivu pri potpunom sagorevanju tog goriva, s
udelom energije nastale pri kondenzaciji vodene pare, koja se
obrazovala pri sagorevanju.
Donja toplotna moć goriva Hd razlikuje se od gornje u tome,
što deo energije, utrošene za obrazovanje vodene pare, koja
odlazi sa produktima sagorevanja.
U proračunima usvaja se donja toplotna moć goriva.
Toplotna moć čvrstog, tečnog i gasovitog goriva određuje se
na dva načina: pomoću kalorimetra eksperimentalnim putem
ili na osnovu hemijske analize goriva računskim putem.
Približne vrednosti toplotnih moći sagorivih elemenata u
gorivu iznosi:

- Ugljenik (C) 32.000 kJ/kg

- Vodonik (H) 120.000 kJ/kg
- Sumpor (S) 10.000 kJ/kg

21
3. ŠTETNO DEJSTVO SUMPORA IZ GORIVA

- Moguća oštećenja kotlova u procesu sagorevanja

Zbog štetnih primesa u gorivu i neadekvatnih radnih

parametara delova kotlova mogu nastati brojna oštećenja. Pri
razmatranju mogućih oštećenja usled sagorevanja, treba
znati da su sve komponente kotla izložene uticajima kako sa
vodene tako i sa dimne strane.
Niska temperatura, kao i visoka temperatura izlaznih dimnih
gasova dovode do taloženja smola, nalepa drugih neželjenih
jedinjenja na cevima izmenjivača - zagrejača, pregrejača, a
time i do korozije. Hemijske analize npr. mazuta pokazuju
znatne količine štetnih primesa: S, Na, Mg, V, Ni, Mn,
sulfatnih jedinjenja više vrsta i dr.. Sve one u specifičnim
okolnostima rada postrojenja: zastojima, nižim ili prelaznim
režimima utiču na istovremenu pojavu visokotemperaturne i
niskotemperaturne korozije.
- niskotemperaturna korozija nastaje zbog
povećanog sadržaja SO3 u produktima sagorevanja koji
sadrže vodenu paru, koja se ohladi, kondenzuje, ispod tačke
rose i tako formiraju sumpornu kiselinu u vidu agresivnog
kondenzata. Dovoljna je i mala količina FeO u reakciji sa SO3
da formira sumpornu kiselinu H2SO4 .
Njihovo stvaranje je značajno i sa aspekta stvaranja
depozita koji u periodu prekida rada postrojenja može u
reakciji sa vlagom iz vazduha da stvara rastvor sumporne
kiseline. Stvara se kisela sredina na metalnim površinama,
pa dolazi do korozije nastale orošavanjem. Ovaj novi tip
korozije ugrožava kotao i u zastoju.
- visokotemperaturna korozija (vanadijumska korozija)
ovoj koroziji su izložene metalne površine kotla temperature
575-650 0C, kada gorivo mazut, koji sadrži vanadijum i
sagoreva sa viškom vazduha. Pri sagorevanju obrazuju se
oksidi vanadijuma ( VO, V2O3, V2O4 i V2O5) koji se talože na
cevi, lepljivi su, lepe se, teško se tope (na 675 0C) i tako
podstiču interkristalnu koroziju. Materijal postaje krt, a pri
dodiru se ljuska i lako odvaja sa cevi.
22
4. SISTEMI GREJANJA – KLASIFIKACIJA

Kratak istorijat grejanja

Kao najvažniji predusov dobrog zdravlja i optimalne

radne sposobnosti je obezbeđenje osećaja ugodnosti u
prostoriji. Razvoj civilizacije uslovljavao je rast stepena
ugodnosti. Jedan od glavnih elemenata u g o d n o s t i j e
g r e j a n j e , koje je od velikog značaja za čovekovo zdravlje.
Grejanje je postupak održavanja određene temperature u
stambenim i radnim prostorijama iskorišćenjem toplote u
okviru higijenski čistog vazduha. Zadatak je uređaja za
grejanje da osigura ljudima u radnim i stambenim
prostorijama prijatan i dugotrajan boravak.
Najstariji način zagrevanja je bilo obično ognjište u
početku bez, a posle sa dimnjakom. Tu se topota prenosila
pretežno toplotnim zračenjem od plamena i žara vatre.
Nedostatak je tog loženja bila je zadimljenost cele prostorije.
Osim toga, u hladnijim periodima, zagrevanje okolnog
vazduha nije moglo da se uskladi sa odavanjem toplote
ljudskog tela da bi se postigla ravnoteža između temperature
tela i okoline.
Mnogo vekova je prošlo dok je čovek stekao iskustvo da na
pogodan način dođe do toplote kako bi se čovek osećao
temperaturski i fiziološki ugodno.
Napredak tehnike grejanja usledio tek sa razvojem opštih
uslova tehnike i nauke o higijeni.
Kod Rimljana postojala je neka vrsta centralnog grejanja –
hipokaust , tj. vrsta niskog podruma (među prostora) ispod
prostorija koje su zagrevane. Vatra je gorela u podzemnom
ložištu, pored hipokausta, ali izvan zgrade. Ložište je bilo
spojeno kanalima sa hipokaustom, a topli gasovi strujali bi
izvesno vreme horizontalno i dalje sprovođeni vertikalnim
kanalima kroz zidove gornjih prostorija. Posle dovoljnog
zagrevanja, vatra bi bila obustavljena i kroz kanale sprovođen
je svež vazduh. Kod rimljana su postojali i drugi načini
kanalnog grejanja, koji su usavršavani, i služili su sve do
prošlog veka.
23
 Hipokaust ispod poda u rimskoj vili

Posle ovih načina grejanja, naročito kod severnih naroda,

pojavljuju se kamini.
U XVI – tom veku pojavljuje se kaljeva peć, koja stalno
evoluira tako da i danas zauzima vrlo važno mesto u tehnici
zagrevanja prostorija.
Englez Kuk (Cook) 1745. godine prvi predlaže parno grejanje
i od tada počinje da se postepeno primenjuje i širi na
Francusku i Nemaćku, da bi se dalje primenjivalo po čitavom
svetu.
Ubrzo posle parnog grejanja razvija se i vodeno grejanje. Prvu
stvarnu instalaciju vodenog grejanja primenio je francuz
Bonmen (Bonnemain) za zagrevanje inkubatora. Ovo grejanje
dobija sve širu primenu i preuzima ulogu glavnog sistema za
zagrevanje zgrada u celom svetu.
Varijanta grejanja sa pregrejanom vodom, po današnjim
terminu vrelom vodom, prema patentu engleza Perkinsa od
1931. g. zauzima posebno mesto u tehnici daljinskog
grejanja.

UOPŠTENO O GREJANJU

Osnovna svrha grejanja je da zagreje prostorije u

kojima se zimi boravi. Da bi sistem grejanja ispunio ovaj
zadatak treba da se ostvare i ostali činioci koji utiču na
24
ugodnost. Osim načina odevanja, tu su još i temperatura
vazduha, srednja temperatura zidova, promenljivost vlage,
vlažnost i čistoća vazduha. Još ne postoji sistem grejanja koji
bi mogao da zadovolji sve zahteve :
- da grejanje bude podešavajuće prema želji
- da vazduh u prostoriji uvek bude dovoljno kvalitetan
- da sistem radi ugodno bez smetnji i dovoljno efikasno
- da grejanje bude ekonomično i ekološki čisto
Sva dosadašnja saznanja o sistemima grejanja imaju svoje
prednosti i mane. Koja će se vrsta grejanja primeniti zavisi od
mnogih parametara koje treba uzeti u obzir:
- gde se nalazi izvor toplote
- koja vrsta goriva, vid energije će se koristiti
- na koji način će se odavati toplota
- koja vrsta grejnih tela će se primenjivati
- koji će fluid-medij izabrati za nosioca toplote

4.1 KLASIFIKACIJA GREJANJA PREMA NAČINU

DOVOĐENJA TOPLOTE

Da bi se obezbedila potrebna količina energije za

grejanje u prostoriju treba dovesti toplotu preko nekog
postrojenja, instalacija, uređaja koji čini sistem za grejanje.
Prema mestu izvora toplote razlikujemo dve
mogučnosti grejanja : pojedinačno (individualno) i centralno
grejanje.
Prema načinu dovođenja toplote u prostorije
razlikujemo dva sistema centralnog grejanja: lokalno (etažno)
i daljinsko grejanje.

Pojedinačno (individualno) grejanje karakteristiše da se

grejna tela nalaze u samoj prostoriji koja se greje. Trenutni
toplotni gubici prostorije se nadoknađuju radom uređaja. U
grejnom uređaju se odvija process sagorevanja goriva ili
pretvaranje nekog drugog oblika energije u toplotu.
Sistem centralnog grejanja podrazumeva da za sve grejane
postorije, postoji samo jedan izvor toplote. Kod ovog vida

25
grejanja karakteristično je to što se na jedan izvor toplote
vezuje veći broj grejnih tela.
Daljinsko grejanje podrazumeva sistem grejanja kod kojeg
je izvor toplote relativno udaljen i nalazi se u toplani,
termoelektrani, a toplotnu energiju koristi jedna ili više
zgrada, ceo blok ili čak i ceo grad.

Pojedinačna grejanja

Postoje neka rešenja pojedinačnih

grejanja, a to su :
kamini, kaljeve peči, gvozdene peći,
sobne grejalice, gasni zračni grejači,
el. direktni grejači, el. akumulacioni
grejni uređaji, nepomični
konvektivni uređaji, uljne peći …

Kamini

Kamin je otvorena peć u zidu –

uređaj čije se ložište - izvor toplote nalazi u prostoriji koja se
greje.
Starogrčki naziv za kamin je brazero ili scaldino, datira
između 6. i 4. veka p.n.e, izložen je u muzeju u Atini.

Kamin je najstarija peć za grejanje sa otvorenim ložištem.

Zagrevanje prostorije nastaje pretežno zračenjem toplote.
Stepen iskorišćenja ovog grejanja je svega od 10 do 15%, jer
se najveći deo toplote odvodi sa dimnim gasovima kroz
dimnjak. Grejanje kaminom obezbeđuje dobro provetravanje,
ali nedovoljno zagrevanje prostorije. Kamini se danas retko
upotrebljavaju, i to samo kao dodatno grejanje, a ponekad
radi ukrasa (dekoracije). Da bi se postigla efikasnost rada
kamina njihova konstrukcija se vremenom menjala.

26
 Na slici je dat presek
jednog savremenog
kamina:
Novijom
kostrukcijom
ostvareni su manji
gubici i bolje
iskorišćenje toplote.

Kaljeve peći

Kaljeve peći se grade od posebnih keramičkih pločica i

šamotnih opeka (odnosno ploča) u oblicima koji su
prilagođeni različitim uslovima i zahtevima. Specifičnost ovih
peći je postojanje vremenskih intervala za sagorevanje goriva
i vremena odavanja toplote su vremenski pomaknuti. Dnevno
se jedanput ili dva puta naloži ložište gorivom, koje će
srazmerno u kratkom vremenu izgoreti. Pri tome će se
oslobođena toplota sagorevanja preneti (akumulisati) u
zidovima peći. S povišenjem površinske temperature peći
počinje postepeno odavanje toplote vazduhu prostorije.
Trajanje odavanja toplote zavisi od debljine akumulacione
mase i veličine spoljne površine peći. Zbog velike mase koja
učestvuje pri razmeni toplote nije moguće s ovim pećima brzo
ugrejati prostoriju, a niti su podesne za brzu regulaciju
odavanja topline.

27
Kaljeve peči su u svom
dugogodišnjem razvoju pretrpele
mnoge izmene. Danas su kaljeve
peći dobile tehnički racionalni
oblik i postižu dobre rezultate u
pogledu efikasnosti i higijenskih
uslova. Vrlo prostrano ložište i
rešetka podešeni su za efikasno
sagorevanje i brzo prenošenje
toplote na spoljne površine peći,
koja se dalje odaje zračenjem na
okolinu.

Presek jedne kaljeve peći

28
Gvozdene peći

Metalne peći su se ranije izrađivale od sivog liva ili čeličnog

lima. Moderne metalne peći imaju ložište od livenog čelika
dok su im omotači od čeličnog lima, koja je s unutarnje
strane obložena šamotom kako bi se zaštitila od prekomernog
zagrevanja. Odavanje toplote kod ovih peći nastaje odmah
po početku loženja, a isto tako i prestaje po prestanku ovoga.
Regulacija emisije toplote u gvozdenim pećima postiže se
regulisanjem dovoda vazduha u ložište, čime se pospešuje ili
usporava sagorevanje goriva. Upotrebljavaju se tamo gde se
ne loži stalno odnosno gde nije potrebno dugo zagrevanje.
Prema koncepciji ložišta ove peći postoje sa gornjim i donjim
sagorevanjem.

Grejalice
Grejalice mogu biti: sobne grejalice, gasni zračni grejači, el.
direktni grejači, el. akumulacioni grejni uređaji, nepomični
konvektivni uređaji su grejna tela – grejalice koje odaju
toplotu najvećim delom zračenjem, a konvektivne grejalice
odaju toplotu strujanjem vazduha uz pomoć ventilator preko
zagrejanih površina.
Električna peć ili električna grejalica je uređaj i
industrijsko elektro postrojenje u kojem se električna
29
energija pretvara u toplotnu energiju, a toplota se iskoristi za
dobijanje metala, njihovu toplotnu i termo-hemijsku obradu,
za topljenje, pečenje, sušenje, za grejanje prostorija, kako u
industriji, ugostiteljstvu i tako i u domaćinstvu. Slika termo-
akumulacione peći:

Uljne peći

Uljna peć se loži lakim loživim uljem (naftom). Iz rezervoara

teče ulje slobodnim padom do nivo-posude s plovkom, gde se
održava stalni (konstantna) nivo ulja. Odatle ulje struji kroz
regulacijski ventil u komoru za sagorevaranje. Nakon
paljenja, zbog delovanja toplote plamena, ulje ispari, meša se
sa vazduhom, koji se dovodi kroz otvore u posudu gorionika,
te sagoreva. Nastali produkti sagorevanja prolaze kroz
komoru gorionika oko izmenjivača toplote ili direktno uz
spoljni plašt peći u odvodni vod sagorelog gasa i u dimnjak.
Zagrejane površine predaju toplotu vazduhu prostorije
pretežno konvekcijom (strujanjem), a samo delomi
čno toplotnim zračenjem.
Način dejstva uljne peći vidljiv je sa slike.

30
Uljne peći su grejna tela namenjena za zagrevanje većih
prostorija koje su i dobro provetrene.
Upotreba uljnih peći u odnosu na peći na čvrsta goriva ima
znatne prednosti jer je njihova lakša upotreba, čistija, brzo
se zagreje, dobro reguliše i ne zahteva zalihe goriva.

4.2 KLASIFIKACIJA GREJANJA PREMA IZVORU TOPLOTE

Sva ona grejanja ćiji je izvor toplote van grejne prostorije

pripadaju sistemima centralnog grejanja.

Centralno grejanje je vrsta grejanja kome je svojstveno da se

toplota proizvodi centralno u zajedničkom uređaju ili
postrojenju (kotlarnici). te pomoću nekog nosioca toplote
dovodi u pojedine prostorije, a kod daljinskoga grejanja i
grupe zgrada ili celih gradskih blokova.
Centralna grejanja prema nosiocu toplote delimo na:
- toplovodno (oko 95, a ne više od 110 0C)
- vrelovodno (preko 110 0C)
- parno
o nisko pritisno (do 0,5 bara)
o visoko pritisno (preko 0,5 bara)
- vazdušno
- termalno ulje
U novije vreme, za mnoge svrhe, pa i za grejanja, uvedena su
ulja, kao nosioci toplote, za koje se ranije koristila para i vrela
voda sa visokim pritiscima. Termalno ulje, poput vode može
da se zagreje u specijalnim kotlovima i da se pomoću pumpi
dovede raznim potrošačima toplote.
31
Prednosti centralnog grejanja su:

 ekonomičnije je sagorevati goriva u jednom većem

kotlu, nego u više manjih pojedinačnih izvora toplote
 postoji mogućnost automatskog upravljanja
(regulacije) izvora toplote prema vrsti goriva i stanju okoline,
 nema potrebe unošenja goriva i odnošenja pepela, te
dnevno potpaljivanje vatre u pojedinim prostorijama,
 postoji mogućnost grejanja sporednih prostorija,
stepeništa i slično,
 održavanje stalne (konstantne) temperature u
prostorijama pomoću automatske regulacije odavanja toplote
grejanja u odnosu na spoljnju temperaturu.

Prema vrsti izvora toplote:

- konvencionalni (fosilna goriva, zelena masa…)
- nekonvencionalni - obnovljivi izvori (solarna energija,
termalna, biogas, …)
- kotlovi utilizatori
- kogenerativna postrojenja
Prema načinu odavanja toplote:
- konvektivno
- zračenjem
- kombinovano
Prema načinu strujanja nosoica toplote (cirkulacija od
izvora toplote do grejnih tela i natrag )
- prirodna (zbog razlike gustine toplije i hladnijeg
medija) ili
- prinudna pomoću uređaja - cirkulacine pumpe,
ventilatora, ...

32
 CENTRALNO TOPLOVODNO GREJANJE

Centralno toplovodno grejanja je vid grejanja kod kojeg se

topla voda dovodi sa jednog mesta iz kotlarnice cevima do
grejnih tela u stambenim prostorijama. Kod klasičnog
centralnog toplovodnog grejanja voda se zagrije na 40 do
95 °C, a ne više od 110 °C.
Razlikujemo:
 prema sili koja obezbeđuje cirkulaciju vode:
- gravitaciono i pumpno toplovodno grejanje
 prema vezi sa atmosferom
- otvoreno i zatvoreno toplovodno grejanje
 prema dovođenju vode u cevni sistem:
- jednocevni i dvocevni sistem
 prema položaju glavnih razvodnih cevi:
- gornji i donji razvod

GRAVITACIONO TOPLOVODNO GREJANJE

Kod gravitacionog grejanja cirkulacija vode se postiže usled

razlike specifičnih gustina (težina) tople vode (90 0C) u
odvodu na hladniju (700C) vodu u dovodu.

Sila koja obezbeđuje cirkulaciju vode

zove se napor i srazmerna je visinskoj
razlici (h) i razlici specifičnih težina
vode dovodnog i odvodnog toka, tj.
Razvodne (tople) i povatne
(hladne)vode.

Šematski prikaz dva sistema vodenog gravitacionog grejanja

sa gornjim razvodom:

33
a) dvo cevno b) jedno cevno

Kotao “a” zagreva vodu koja se gravitaciono izdiže na

gore i razvodi do radijatora “b”, gde se ohladi i kao hladnija
silazi iz gornjeg radijatora na niži, do grugog horizontalnog
voda u koji sakupljena dolazi ponovo u kotao. Ostvareni
napor trebao je da savlada sve otpore kako bi obezbedio
potrebnu cirkulaciju vode.
Gravitaciono grejanje ima prednosti: potpuno je bezšumno,
nema utroška energije za rad pumpi i pouzdano je u radu,
nema habajućih delova i izvodljivo pri nestanku struje.
Upotrebljava se za postrojenja manjih razmera.
U nedostatke spadaju: sistem je inertniji, vreme neophodno
za uspostavljanje cirkulacije je duže ukoliko postoji veća
količina vode u sistemu, kotao mora biti u najnižoj tački,
dimenzije cevi su nešto većih prečnika, što poskupljuje
investicione troškove i probleme u montaži.

PUMPNO (PRINUDNO) TOPLOVODNO GREJANJE

Pumpno grejanje primenjuje se kod cevnih mreža kad

gravitacioni napor nije u stanju da savlada sve otpore
strujanja u cevnoj mreži i u grejnim telima.
Cirkulacija vode u toplovodnom vodenom grejanju
obavlja se uz pomoć cirkulacione pumpe.
Prednosti ovakvog načina su: brže zagrevanje i manja
inertnost, bolje lokalno i centralno regulisanje sistema,

34
jeftinija cevna mreža zbog manjih prečnika cevovoda, manja
zavisnost od načina postavljanja cevovoda.
Nedostaci su: skuplje održavanje i eksplotacioni troškovi,
zavisnost od električne energije.

Osnovna šema cevovoda cirkulacijom vode u

prinudnom sistemu grejanja može biti:
- dvocevno
- jednocevno grejanje

Dvocevno grejanje može biti podeljeno u pogledu rasporeda

položaja razvoda horizontalnog cevovoda na:
- gornji razvod slika a) donji razvod slika b)

a) Gornji razvod porazumeva cevovod tople vode da se nalazi

na najvišem spratu, a povrata cev se vodi na donjoj etaži.

b) Donji razvod podrazumeva da su horizontalne cevi (topla

i hladna voda) na najnižem nivou u podrumu – ispod tavanice
u suterenu.

35
Jednocevno grejanje najjednostavniji i najjeftinij način
povezivanja grejnih tela.

Kod regulisanja potrebno je da raspoloživ toplotni pad bude

ravnomerno raspoređen. Grafički prikaz pada toplote:

Da bi se kvalitetno raspodelila toplota i bolje regulisalo

jednocevno grejanje služe specijalne slavine ventili.

36
Na slici je predstavljen presek mešnog ventila :

Podela sistema grejanja prema vezi sa atmosferom

može biti:
- otvoreno i zatvoreno toplovodno grejanje
Otvoreno toplovodno grejanje u sistemu centralnog
grejanja rad kotla i cevovoda je zaštičen od povećanja
zapremine vode zbog zagrevanja vode. Za sistem toplovodnog
grejanja Vs sa temperaturama 90 – 70 0C, i ulaznom hladnom
vodom od oko 10 0C, i koeficijentom lienearnog širenja vode
k=0,0006, promena zapremine vode Vraš iznosi :
Vraš = 0,045 *Vs
Da bi sistem kompenzovao tu dilataciju mora da postoji :
a) otvoren sud ili zatvorena posuda b) u kojoj će se obaviti
ekspanzija.

37
Ekspanzione posude su na slikama označene brojevima “9” i
“9b”. Razlikuju se po tome, da li im je izduv otvoren ili nije
prema atmosferi.
Svi sitemi vodenog grejanja, bilo otvoreni ili zatvoreni, moraju
imati ekspanzioni sud, koji obezbeđuje da ceo sistem bude
uvek pun i da se prilikom povećanja zapremine i temperature
vode može širiti do maksimuma bez opasnosti po instalaciju.
Zapremina ekspanzionog suda treba da bude najmanje dva
puta veća od promene zapremine Vraš, koja nastaje usled
širenja vode u celokupnoj instalaciji.

Zapremina potrebnog ekspanzionog suda može se

izračunati preko izraza:

VES: = ( 1,2 – 1,5 ) * Qk/1000 (l)

Sistem grejanja sa otvorenom posudom ima izvesnih

nedostataka: korodira, zbog stalnog prisustva vazduha; ima
gubitke vode usled isparavanja; postoji opasnost od
zamrzavanja; položaj je nepristupačun i nije jednostavan za
montažu.

38
Zbog svega ovoga, u poslednje vreme primenjuju se zatvoreni
ekspanzioni sudovi sa ili bez membrane. Zatvoreni
ekspanzioni sudovi ugrađuju se neposredno kod kotlova “K”
na slici, i osiguravaju veće pritiske pri kojima ne dolazi do
ključanja vode.
Zatvoreni toplovodni sistem grejanja čini cevovod i pribor
na njemu bez otvora prema atmosferi. Zatvorenu
ekspanzionu posudu pregrađuje “membrana”, koja ima dva
položaja – kad kotao radi i kad kotao ne radi. Membrana je u
ravnotežnom položaju kada postoji ravnoteža max pritiska u
instalaciji i promene zapremine vode u sistemu.
Zapremina zatvorene ekspanzione posude se može izabrati po
označenoj formuli. V = Vpro * Pmax/ (Pmax- Psta)

Gde je: Vpro promena zapremine u l

Pmax – pritisak u boci
Psta - statički pritisak instalacije

Slika ekspanzione posude

PARNA GREJANJA

Opšti deo
Kao nosilac toplote u parnim sistemima grejanja upotrebljava
se para. Para koja se stvara u kotlovima dovodi se grejnim
telima ili ostalim izmenjivačima toplote preko cevne mreže,
gde se kondenzuje i posle vraća kao kondenzat, ponovo u
kotlove.
U sistemima parnog grejanja, ispoljava se tako skriveno
(latetno) svojstvo pare, da pri promeni agregatnog stanja,
prelasku u vodu- prilikom kondenzovanja, oslobađa po 1 kg
oko 2.260 kJ toplote.
Para se pokazuje kao dobar nosioc toplote, jer joj je gustina
1.400 do 1.500 puta manja nego vode na istoj temperaturi
grejanja. Pored toga, u cevovodima struji para većom brzinom
nego voda, otpori strujanja i trenja su manji, srazmerno
39
količini mase koja struji. Saglasno većoj brzini strujanja,
značajno je veća ukupno količina isporučene toplote, grejna
tela su manja, cevovodi manjeg preseka, te se para može
isporučivati na veće daljine i u zgrade sa većom spratnošću.
Zahvaljujući boljem koeficijentu prenosa toplote u
izmenjivačima i višoj temperature pare, za 25 do 30 % su
ogrevne površine manje nego kod vodenog grejanja.
Pošto su za sobna grejanja parom, dovoljna 0,1 bar
nadpritiska sveže pare, a za industriji oko 0,5 bar, parno
grejanje ima prednost u odnosu na vodeno jer je manje
inertno, brže je zagrevanje, manji su troškovi gradnje,
jednostavno je merenje količine isporučene toplote itd.
Uprkos svim navedenim prednostima parnog grejanja, za
grejanje u stambenim zgradama i ustanovama danas se retko
koristi para, jer je hemijska priprema vode za rad parnih
kotlova skupa, nastaju problemi u povraćaju kondenzata
zbog mogućnosti smrzavanja, temperatura površine grejnih
tela je relativno visoka pa ovaj vid grejanje ne zadovoljava
sanitarno higijenske uslove.
Sistem parnog grejanja koristi se na kratko vreme ili
periodično samo još za zagrevanje skladišta, fabričkih hala,
izložbenih prostorija i sl. Naročito je prisutno u industriji gde
stoji na raspolaganju velika količina pare, gde se ona
upotrebljava za neke druge svrhe, pa se za grejanja može
koristi kao odpadna para.
Grejanje parom možemo razlikovati:
Prema pritisku pare u kotlu:
- grejanje niskog, visokog i vakuumsko grejanje
Prema cevnom sistemu:
- jenocevni i dvocevni sistem
Prema položaju glavnog razvodnog voda:
- gornji (suvi) i donji (mokri) razvod kondenzata
Prema načinu povraćaja kondenzata:
- prirodnim padom i prinudni povraćaj

40
Otvorena parna grejanja niskog pritiska

Para se formira ili u parnim kotlovima niskog pritiska ili se

uzima iz kotlovskih postrojenja sa višim pritiscima i
umanjuje na niži pritisak.

Za sobna grejanja sa oko 0,1 bar parnog nadpritiska je skoro

uvek dovoljno, a pritisci pare za tehničke potrebe kao što su
vešeraj, perionice, kuhinje i dr. pritisak je i do 0,5 bara.

Prednost parnog grejanja u odnosu na toplovodno grejanje:

- mala inertnost sistema i brže zagrevanje prostorija
- mala opasnost od zamrzavanja
- mali investicioni troškovi izgradnje
- jednostavnije merenje potrošnje (merenjem količine
kondenzata)

Nedostaci:

- nema centralnog upravljanja i regulisanja iz kotlarnice

- visoka temperatura grejnih površina
- sagorevanje prašine na toplotnim izmenjivačima
stvara nehigijenske uslove
- pošto se sistem brzo zagreje, brzo se i ohladi – jer nema
akumulacionu sposobnost
- sistem zahteva kvalitenu vodu, postoji opasnost od
korozije u povratnim kondenzacionim vodovima
- čisto je potrebno ostvariti niže kote kotla – ukopavanje
kotla, da bi se gravitaciono skupio kondenzat

Za centralna grejanja niskog pritiska pare do 0,5 bar obično

se izvode kao dvocevno: a) sa donjim razvodom ili sa gornjim
razvodom b)

41
a) b)

a) kod ovog oblika niskopritisnog parnog grejanja para i

kondenzat struje u istom smeru, a cevovod je stepenast kako
bi se razdvojio kondenzat od pare. Na slici a) sa „w“ je označen
sifonski zatvarač koji razdvaja paru od kondenzata.
b) kod parnog grejanja sa gornjim razvodom para se
dovodi usponskim cevima, a od grejnih tela silaznim
vertikalama, tako da su cevovodi razdvojeni i predstavljaju
prirodan zatvoren kružni tok.

Parna grejanja visokog pritiska

Parna grejanja visokog pritiska rade sa nadpritiskom

većim od 1,0 bara. Primenjuju se uglavnom u industriji,
fabrikama, skladištima i sistemima daljinskog grejanja, gde
je potrebno mnogo energije za zagrevanje. Nosioc grejne
toplote je sveža para visokog pritiska, koja se direktno uzima
iz kotla ili obrađena pare iz energetskih uređaja, turbine,
izmenjivača, i sl.. Izbor grejanja parom visokog pritiska može
se opravdati samo ako on zavisi od načina izvođenja sistema
grejanja, od dužine trase i drugih okolnosti. Za sobna,
centralna grejanja danas se retko koristi visok pritisak, jer
grejna tela pri tome imaju higijenski nepovoljne visoke
površinske temperature, te se ponekad još koriste samo za
sporedne prostorije, skladišta.

42
 Jedan način izvođenja visoko pritisnog parnog grejanja kada
postoji neposredan izvor toplote visokog pritiska u
elektranama:

Drugi način izvođenja visoko pritisnog parnog grejanja kada

je izvor toplote visokog pritiska pa ga traba redukovati u
specijalno postavljenoj stanici (2):
Primer upravljanja i šema parnog grejanja visokog pritiska s
gornjim razvodom pare prikazan na slici podrazumeva dotok
sveže pare pritiska 6 bara iz kotla, koji se redukuje.

43
VAZDUŠNA GREJANJA (GREJANJE TOPLIM VAZDUHOM)

Vazdušna postrojenja za grejanje, kao nosioca toplote

koriste vazduh koji cirkuliše na:
- prirodan način – gravitaciona vazdušna grejanja ili
- ventilatorska vazdušna grejanja
Gravitaciona vazdušna grejanja
su se ranije koristila za manje
porodične zgrade, male sale i slične
prostorije. Izvor toplote se nalazio,
po mogućstu, u sredini, ispod
prostorija koje su trebale da budu
grejane, a najčešće u podrumu
zgrade. Strujanje vazduha
uslovljeno je samo na osnovu
razlike specifične mase zagrejanog
i hladnijeg okolnog vazduha.
Razvod toplog vazduha obavlja se
prirodnim putem preko kanala
ugrađenih u zid ili pod.
Vazdušna grejanja se razlikuju
od gravitacionih grejanja po tome
što se za strujanje vazduha koristi
ventilator. Principijelna šema
ventilatorskog vazdušnog grejanja
moguća je:
 kada je izvor toplote u vidu
vazdušnog izmenjivača-grejača
vazduha koji služi da zagreje
vazduh za zagrevanje prostorija.
 kada je izvor toplote za
centralno grejanje gorionik na
ulje/gas

Sistem zagrevanja toplim

vazduhom prikazani na slici pruža
znatne prednosti:

44
- manje dimenzije vodova pri istom kapacitetu
- veća nezavisnost pri montaži
- pruža mogučnost zagrevanja većih prostorija
- brže zagrevanje i regulisanje
- veću mogućnost u pripremi vazduha i rekuperacije
- ravnomerno regulisanje/zagrevanje prostorija
- sistem se može koristiti za grejanje/hlađenje i
ventilaciju, odnosno-provetravanje
- sistem nije podložan zamrzavanju
U nedostke spadaju:
- veći troškovi pri projektovanju i izvođenju
- vazdušno grejanje je primerenije za veće prostorije

Vazdušno grejanje velikih prostorija kao industrijskih hala,

radionica, skladišta itd. mora da ispunjava druge zahteve za
razliku od grejanja koncertnih dvorana, bioskopa, zgrada za
stalni boravak i sl.. Razlika se odnosi na osnovne fukcije
grejanja i ovaj vid grejanja mora da poseduje i funkcije
filtriranja, vlaženja, odvlaživača kao i hlađenje.
Kompletna šema grejanja - ventilacije – hlađenja:

45
Vrelo-vazdušno grejanje zračenjem

Ova vrsta kao sredstvo za grejanje koristi vreo vazduh sa

temperaturama od 150 do 350 0C, koji se kreće u zatvorenom
cevovodnom sistemu. Vazduh se zagreva u vazdušnom
grejaču sa gorionikom na ulje ili gas, a ventilator ga vraća
ća kroz obilazne cevi
natrag do
vazdušnog
grejača – slika:

Cevni sistem
vrelog zračenja
treba postaviti na
što većoj visini u
prostoriji, u grupi
sa 2, 3 ili 4 cevi. Toplota se odaje približno 70 % infracrvenim
zračenjem nadole, tako da se pod zagreva. Postiže brzo
zagrevanje i ušteda energije od oko 25 %.

Za manje prostorije postoje još dva vida grejanja

zračenjem:

- uređajima sa zračnim cevima, reflektorima, izolacijom,

gasnim gorionikom, tečnim gasom, el. energijom…

46
- panelno zračno grejanje za: pod, zid i plafon

Panelno zračno grejanje sa poda, zidova i plafona

pruža jedinstven sistem savremenog nisko tempraturskog
grejanja koji stvara u prostoriji “termalni komfor”, idealnu
krivu grejanja. Kombinujući podno grejanje i panelno
zračenje ovaj sistem obezbeđuje osećaj prijatne temperature
neophodne za udobnost i zdravu sredinu.
Ovaj sistem grejanja pruža prednost:
- Udobnost vezana za zdravlje
- Ušteda energije i novca
- Mogućnost zimi grejanja – leti hlađenja
- Sloboda oko razmeštaja nameštaja

Podno toplovodnog grejanje

Podni sistem toplovodnog grejanja čine cevni registri

ugrađeni u konstrukciji poda. Već u toku izrade poda,
ogrevne cevi neposredno se ugrađuju u beton ili slobodno
položu iznad nosive betonske konstrukcije. Budući da je
površinska temperatura poda iz sanitarno-fizioloških razloga
ograničena od 24 do 29 °C ograničena je i toplotna
sposobnost podnog grejanja, a time i upotrebljivost takvog
grejanja. Podno grejanje obično se upotrebljava za grejanje
prostorija s malim gubicima toplote, kao što su ulazi u
zgrade, garaže, crkve, ili kao dodatno grejanje za bazene za
plivanje i dvorane bez podruma, odnosno sa slobodnim

47
prolazom ispod poda. Pod odaje toplotu pretežno
konvekcijom-strujanjem vazduha u prostoriji, a samo
neznatno zračenjem. U posljednje se vrijeme za podno
grejanje uspešno upotrebljavaju cevi od sintetičkih materijala
(termoplastične cevi od polietilena).

Način postavljanja cevi: a) u obliku zmije (meanra), b)

spiralno, c) kombinovano

SISTEMI GREJANJA SA TOPLOTNOM PUMPOM

UVOD

Toplotna pumpa je rashladni uređaj, u kojem se

relativno hladni izvor okoline iskoristi u isparivaču, a u
kondezatoru se oslobodi toplota više temperature toplotnog
ekvivalenta za uložen rad.
Uz pomoć toplotne pumpe moguće je da se uloženim radom
u kružnom processu oduzme toplota okoline da bi se ista
zatim, višeg temperaturskog nivoa koristila za grejanje.

Sastavni elementi toplotne pumpe i rashladni mašine su iste

kontrukcije i sastavljene od istih elemenata: kompresora, 4-
krakog ventila, izmenjivača toplote (isparivač/kondenzator) i
kapilarne cevi – povezane u jedan sistem.
Na slici se može videti da sistem može da radi ( u zavisnosti
od položaja 4-krakog ventla ) kao rashladni ciklus a) ili grejni
pogon kao toplotna puma b). Izvor toplote za isparavanje
medijuma u sistemu može biti: voda, vazduh, zemlja i
okolina. Voda kao izvor toplote je najčešće podzemna voda
48
temperature 8-10 0C i predstavlja najpodesniji vid dobijanja
toplote.
Vazduh kao izvor toplote na raspolaganju je svuda oko
nas i koristi se neograničeno. Važan tehnički uslov je da je
temperatura spoljnjeg vazduha viša bar za 5 stepeni od
temperature na kojoj isparava rashadni medijum.

Zemlja je značajan akumulator toplote koji može da se

odzume pomoću toplotne pumpe u kružom procesu.
Toplotne pumpe se razlikuju po vrsti izrade s obzirom
na izvor toplote (voda, vazduh, zemlja, sunce, okolina...).
Naziv dobijaju prema redosledu izvora toplote/nosioca
toplote npr. Toplotne pumpe: vazduh/voda, voda/voda,
vazduh/voda, voda/vazduh, vazduh/vazduh ....
Kao primer grejanja/hlađenja jedne stambene zgrade
sa toplotnom pumpom vazduh/voda je prikazan na slici dole:

Prikazan primer je sa malom

toplotnom pumpom koja
može da posluži zimi za
grejanje, a leti za
rashlađivanje prostorija.Za
pokretanje kompresosora,
ventilatora, pumpi koristi se
električna energija.
Kod velikih sistema, za
pokretanje kompresora
49
rashladnih mašina koriste se gasni ili dizel-motori umesto
elektromotora. Time, može da se postigne posebno velika
ušteda primarne energije, jer pored okoline toplote mogu da
se iskoriste količine toplote sadržane u vodi zatvorenog
rashladnog sistema i toplote sadržane u odvedenim izduvnim
gasovima. Toplotna pumpa vazduh/voda sa gasnim motorom
prikazana na slici dole koristi se za veće sisteme i za potrebe
visokih i niskih temperatura. Iz ugla ekonomičnosti je
naročito povoljno, kada se istovremeno zahteva hlađenje i
grejanje npr. za klizališta sa bazenima za kupanje, u robnim
kućama, pogonima za preradu mesa i sl.. Za grejane
prostorija iskoristi se rashladni kapacitet toplotnih pumpi iz
kondenzatora, a ako ona nisu dovoljna, može se dodatno
dobiti toplota iz rashladne vode i odvodnih gasova. U letnjim
periodima, sistem je pogodan za zagrevanje tople potrošne
vode ili druge svrhe. Toplotna pumpa može da radi i
paralerno sa kotlom i ako služi samo za sobno grejanje. Tada
se sistem pokazuje kao najekonomičnije rešenje i tada grejni
kapacitet toplotne pumpe iznosi maksimalno oko 40 %. Šema
sistema, toplotne pumpe vazduh/voda sa gasnim motorom i
paralernim kolima, slika dole:

50
KOGENERATIVNI SISTEM GREJANJA

Kogeneracija (engl. Combined Heat and Power ili CHP) je

postupak istovremene proizvodnje električne i korisne
toplotne energije u jedinstvenom procesu. Kogeneracija
koristi otpadnu toplinu koja nastaje uobičajenom
proizvodnjom električne energije u termoenergetskim
postrojenjima te se najčešće koristi za grejanje zgrada ili čak
celih naselja, a ređe u drugim proizvodnim procesima.
Konvencionalnim putem dobijena toplotna energija koja se
koristiti za proizvodnju električne energije može se upotrebiti
i za zagrevanje vode ili vazduha. Prilikom klasične
proizvodnje električne energije, deo energije odbacuje se u
okolinu kao otpadna toplota, a u kogeneraciji ta toplotna
energija postaje korisna. Ova postrojenja ne služe samo za
proizvodnju električne energije i druga industrijska
postrojenja već služe i za proizvodnju pare, vruće vode ili
toplog vazduha za tehničke procese i sisteme grejanja.
Kogeneracija se danas koristi u nekim od najsavremenijim

uređajima za zagrevanje velikih poslovnih i stambenih

zgrada, hotela i sl..Primer dva vida kogenerativnog
postrojenja:

51
Na slici su predstavljene uprošćene toplotne šeme postrojenja
u kojima se uz pomoć gasnog generatora (1) proizvodi
električna energija, a preko izmenjivača (2) koristi odpadna
toplota toplih sagorelih gasova iz generatora za zagrevanje
grejnih tela i skladištenje toplote u akumulatoru (3)
Primena kogeneracijska postrojenja se obično nalaze u
toplotnim sistemima gradova, bolnica, ustanova, rafinerija
nafte, industrija papira, postrojenja za obradu otpadnih voda
i industrijskih postrojenja s velikim potrebama za grejanjem.
SOLARNA GREJANJA
Toplovodni izvor solarnog grejanja koristi sunčevu energiju,
kao obnovljivi izvor energije, za zagrevanje tople potrošne
vode, toplovodnog grejanja i grejanje zračenjem prostora,
hlađenje, zagrevanje bazena, zagrevanje vodenom parom i
drugo.
Solarno grejanje s prinudnim strujanjem vode se sastoji
uglavnom od sunčevih kolektora, sunčanog akumulatora
topline, pomoćnog grejača, toplovodnih cevi, pumpe i
regulacijskog sklopa koji njime upravlja.

Za grejanje prostorija u zgradama, za pripremu tople

potrošne vode, uglavnom se koriste solarni kolektori koji

52
apsorbuju kratkotalasno zračenje Sunca od maks. 1000
W/m2 na površinu zemlje i pretvaraju ga u toplotu.
Solarni kolektori se razlikuju prema vrsti izrade, pa tako
postoje: pločasti, vakumsko-cevni i apsorberi za zagrevanje
bazena sa vodom
Postoje i takve konstrukcije toplovodnih sunčanih uređaja,
koje omogućuju rad sistema bez pumpe i regulacijskog
sklopa, a nazivaju se termosifonsko ili solarno grejanje s
prirodnim kruženjem vode.
ELEKTRIČNA GREJANJA
Električna grejanja podrazumevaju da je izvor toplote kotao
sa električnim zagrejačima. Kao direktno električno grejanje
se retko koristi u sistemima toplovodnog grejanja. Postoje
rešenja u vidu protočnih bojlera/grejnih tela ali se retko
koriste sem u specijalnim okolnostima, u prelaznim
periodima ili noću kada je struja jeftunija. U sistemima
vazdušnog grejanja sa komorama sa električnim grejačima
oni postoje kao alternativna rešenja za grejanje u prelaznim
periodima, kada još nije startovala grejna sezona daljinskog
grejanja.
Električni centralni akumulator sa vodom ili nekim
akumulacionim medijem racionalnije je rešenje. Toplota
proizvedena putem električne energije akumulira se u
medijumu koji preko izmenjivača predaje sistemu centralnog
grejanja. Na slici je data uprošćena šema električnog
akumulacionog grejanja.

53
 DALJINSKO GREJANJE

Daljinsko grejanje je način snabdevanja energijom kod kojeg

je izvor toplote udaljen od grejne prostorije. Transport
energije sadržan u zagrejanoj vodi ili pari, transportuje se iz
lokalnih toplana ili iz udaljenih termoelektrana specijalnim
toplovodima do kućnih podstanica. Nosioci toplote kod
daljinskog grejanja mogu biti: topla voda ( do 110 0C ), vrela
voda ( preko 110 0C ) i para:
Daljinsko grejanje može obuhvatiti blok stambenih
zgrada, gradske četvrti ili čitav grad.
Daljinsko grejanje ili snabdevanje toplotnom energijom iz
toplana ima velikih prednosti nad individualnim, kao što su:
- ekonomičnije korišćenje goriva, kotlovi su većeg
kapaciteta, i savršeniji.
- štedi se na prostoru. Nepotrebna je izradnja
velikog broja malih kotlarnica i skladišta goriva;
- smanju.je se zagađenost grada produktima
sagorevanja;
- smanjuje se broj zaposlenih koji učestvuju u
grejanju
Daljinsko grejanje ostvaruje se u postrojenju koje se
sastoji od: toplane - centralne kotlarnice s kotlovima,
skladištem goriva, pumpama, ekspazionim posudama,
uređajima za merenje i upravljanje, pripremu vode i s ostalim
uređajima, cevovodne mreže do pojedinih objekata, predajnih
postanica, u kojima se dovedena toplota iz cevovodne mreže
predaje kućnim uređajima za grijanje. Trasa daljinskog
grejanja od kotlarnica u toplanama ili termoelektranama
predstavljena je principijelnom šemom na slici:
gde je : (1)
termoelektrana,
toplana, (2)
individualne
stambene zgrade,
(3) toplovod-
parovod

54
Distribucija energije se do zgrada obavlja po toplotnim
cevnim mrežama koje mogu biti:

a) u obliku “grozda”povezane na TEC (termoelektrane-

centrale),

b) centralizovane-kombinovane sa lokalnim toplanama

(T1 i 2) i TEC (termoelektrane-centrale)

55
Magistralni cevovodi mogu biti nadzemni i podzemni. Na
toplovodima ugrađuju se sva neophodna armatura,
kompenzacije, termičke izolacije, oslonci... U slučaju
postavljanja cevovoda u zemlju, ugrađuju se ranije formirani
predizolovani cevni elementi (1) sa podlogom od betona (3),
slojem peska (2) i zatrpa se slojem zemlje (4) od 0,5 do 0,7m.
Toplotna energija se
tako doprema daljinskim
grejanjem do toplotnih
podstanica u kojma se
obavlja primopredaja
toplote između spoljne
razvodne mreže i
potrošača – kućne
instalacije:

56
U zavisnosti od načina primopredaje toplotne energije postoje
tzv. primarne podstanice sa:

a) direktnim mešanjem preko mešnog ventila (5)

b) indirektnom razmenom toplote preko izmenjivača

57
Svaka kućna instalacija poseduje osim primarne i
sekundarnu podstanicu u kojoj se distribuira toplota do
grejnih tela:

U sekundarnoj podstanicu se praktično uvodi toplotna

energija daljinskog sistema 110/70 0 C na pojedinačna
grejanja sistem 90/70 0 C, preko tzv. mešnog voda. Za
daljinsko grejanje može se koristiti i vodena para koja je
proizvedena u toplani ili termoelektrani. Naravno, u
postrojenjima koji omogućuju istovremeno proizvodnju pare
potrebnu za daljinsko grejanje kao i proizvodnju električnu
energiju. Za grejanje se upotrebljava para koja je demično
ekspandirala u parnoj turbini, pa se tako postiže znatno
povoljniji stepen iskorišćenja.
Danas su u primeni visoko-pritisna daljinska grejanja.
Primer načina izvođenja visoko pritisnog parnog grejanja
kada je izvor toplote visokog pritiska pa ga traba redukovati
u specijalno postavljenoj stanici dat je u predhodnim delu.
Prednosti daljinskog grejanja su: nema prevoza (transporta)
goriva i pepela u pojedinim zgradama, bolje iskorišćenje
goriva u centralnoj kotlarnici, mogućnost upotrebe jeftinijih
goriva, velika pogonska sigurnost i manje zagađenje okoline.

58
SASTAVNI DELOVI GREJNIH POSTROJENJA

5. PROIZVOĐAČI TOPLOTE – KOTLOVI

Posrojenja za centralno grejanje čine tri osnovna elementa :

1. izvor toplote (zagrevni uređaj),
2. distribucija toplote (cevovodi, vazdušni kanali) i
3. grejna tela.
Savremenim zagrevnim uređajima nazivaju se sve
kompleksne instalacije koje služe za proizvodnju toplotne
energije. Glavni deo tog kompleksa je kotao, kao najvažniji
proizvođač toplotne energije.
Grejni kotlovi za centralna grejanja su jedan ili više uređaja
koji imaju za cilj da zgradama, grupi zgrada i više prostorija
omogući očekivani temperaturski komfor uz sanitetski čist
vazduh. Konvencionalni izvori toplote, su kotlovi u kojima se
toplotna energija nastala u ložištu pri sagorevanju goriva,
pretvara u toplotu koja prolazi kroz zidove ogrevnih površina
kotla, prenosi se na unutrašnju-vodenu stranu, zagreva ili
isparava stvarajući vodenu paru.
Upotreba kotla za centralno grejanje kao vid
zagrevanja prostorija u odnosu na individualno grejanje
pećima ima niz prednosti:
- ravnomerna raspodela temperature u celoj prostoriji,
zgradi
- ravnomerno zagrevanje glavnih i sporednih prostorija
- nema zagađivanja dimom prostorija
- sloboda u razmeštaju i organizovanju nameštaja
- vazduh je higijensko sanitetski čist
- grejna tela i temperatura prostorija se može lako
regulisati
Na osnovu ovih prednosti, centralno grejanje postalo je sve
popularnije pa se sve više usavršavalo i razvijalo. Tako
centralno grejanje, bilo ono etažno ili daljinsko, postaje sve
ekonomičnije po jedinici zapremine prostorije koju treba
zagrejati, specifičnoj potrošnji goriva za ostvareni toplotni
efekat itd. Kotlovi su postali tehnički savršeniji, njima se

59
radni vek produžio, u njima se odvija efikasan i ekonomičan
rad uz veliku pouzdanost i nezavisnost u radu jer se može
njima automatski rukovati i upravljati.
Danas je u upotrebi velik broj različitih sistema za
centralno grejanje. Svaki od sistema ima određene prednosti
i nedostatke, ali stvar je korisnika, projektanta ili izvođača
koji će sistem odabrati da najbolje odgovara njihovim
potrebama i mogućnostima. Dominatna je primena
generatora toplote iz energije koju poseduje gorivo. U
kotlovima se odvija proces sagorevanja goriva čija savremena
konstrukcija omogućava odgovarajuču isporuku goriva i
vazduha, odvođenje produkata sagorevanja, mogućnost
kvalitetnog regulisanja i rukovanja.
Saglasno tome, klasifikacija izvora toplote za centralna
grejanja mogu biti:
- standardni grejni kotlovi
- nisko-temperaturni grejni kotlovi za centralno grejanje
- grejni kotlovi većeg kapaciteta

Standardni kotlovi

To su kotlovi čija konstrukcija omogućuje stvaranje prosečne

radne temperature. Ona može da bude ograničena, ali oni
uobičajeno rade sa povišenim temperaturama.
Za centralna grejanja primenjuju se uglavnom oni kotlovi koji
se lako prilagođavaju pogonskim uslovima i različitim
vrstama goriva.

Nisko-temperaturni grejni kotlovi (NT kotlovi)

Nisko-temperaturni (NT) grejni kotlovi su konvencionalno

grejani kotlovi koji mogu kontinualno da rade bez donje
temperaturne granice uz posebno potrebne adaptacije
konstrukcije da bi se izbegla kondenzacija vodene pare i
dopunskim hidrauličnim (pumpnim) uređajima sa
unutrašnje i spoljne strane.

60
Proizvođači toplote većeg kapaciteta

Generatori toplote u toplanama, termoelektranama, nekim

industijama gde je potreba za većim kapacitetima instalirani
su jedan, dva, ili više toplovodnih, vrelovodnhi i parnih (nisko
i visoko pritisnih) kotlova. Njihovi kapaciteti se izražavaju u
toplotnim mega – vatima (MW) i iznose: sa pojedinačnim
kapacitetom do 10 MW, sa jednim gorionikom i do 18 MW sa
dva gorionika.

Klasifikacija generatora toplote može biti i prema

nekim drugim uslovima:
- prema materijalu od koga su izrađeni : liveni, čelićni i
kotlovi od plemenitog čelika
- prema radnom fluidu - nosiocu toplote: voda, para,
vazduh, termalno ulje
- prema nadpritisku pare: niskog (oko 0,5 bar, srednjeg
<1 bar, visokog pritiska > 1 bar,
- prema temperaturi vode : toplovodni oko 95 oC, do 110
oC i vrelovodni iznad 110 oC

- prema kapacitetu: mali, srednji i veliki kotlovi

- prema konstrukciji: obični valjkasti kotlovi, kotlovi sa
plamenim cevima, kotlovi sa grejnim cevima, kombinovani
kotlovi, kotlovi sa vodogrejnim cevima, specijalna
konstrukcija kotlova
- prema vrsti goriva: kotlovi na čvrsto, tečno i gasovito
gorivo
- prema načinu sagorevanja goriva: kotao sa prirodnom
promajom i kotao sa nadpritiskom
- prema načinu vođenja plamena i produkata
sagorevanja: kotao bez vraćanja dimnih gasova sa jednom
promajom, sa dve i više promaja
- prema izvoru energije: sopstveni gorionik ili posredni
(utilizator)
- prema sagorevanju u ložištu kotla na čvrsto gorivo:
donje sagorevanje, gornje sagorevanje

61
Standardni grejni kotlovi

Podela kotlova prema konstrukciji

a. Liveni člankasti kotlovi

Prve kotlove ove vrste izrađivao je serijski Štrebel 1893.

godine. Oni se satoje od većeg ili manjeg broja livenih članaka
čijim spajanjem uz dodavanje prednjeg i zadnjeg članka
nastaju grejni kotlovi različitih veličina. Za male i srednje
uređaje za centralno grijanje razvijala se izrada kotlova od
livenih članaka s učinom kapacitetom do oko 600 kW.
Pojedini članci su šuplji odlivci u čijem se šupljem prostoru
nalazi nosioc topline, voda ili vodena para, dok su sa spoljne
strane strujali dimni gasovi. Nizanjem članaka nastaju: roštilj
s ložištem (koji se prostire uzduž celog kotla), spremnik ili
bunker za punjenje goriva, dimovodni kanali između rebara
pojedinih članaka, sabirni kanal za odvod dimnih gasova i
prostor za pepeo. Prednji članak sadrži vrata za punjenje
goriva i vrata za odstranjivanje pepela i dovod vazduha, dok
se na zadnjem, završnom članku nalaze priključci za
dimnovodni kanal. Pojedini se članci spajaju pomoću
obostrano koničnih spojnica i zateznih vijaka. U većim
kotlovima članci su podeljeni na dva jednaka polučlanka s
gornjim otvorom za punjenje goriva. Prednosti su takvih
kotlova: niska cena zbog serijske proizvodnje, mogućnost
proizvodnje različitih veličina kotlova s malo tipova članaka,
jednostavni prevoz i montaža, jednostavno posluživanje i
održavanje, velika pogonska sigurnost i neznatna opasnost
od korozije. Ekonomičnost takvih kotlova, sagledana u
stepenu iskorišćenja, iznosi oko 0,6 do 0,7. Slika tipičnog
kotla sa livenim člancima pokazan na slici:

62
Karakteristika livenih člankastih kotlova je:
- Velika pogonska sigurnost
- Minimalna sklonost koroziji
- Omoguće lako povećanje kapaciteta grejnih kotlova
dodavanjem članaka

b. Čelični kotlovi

Čelićni kotlovi se izrađuju od čeličnog lima kao parni i

vrelovodni kotlovi velikog kapaciteta. Razvojem tehnike
zavarivanjem i primena čeličnih limova omogućila je
realizaciju raznih konstruktivnih kreacija kotlova. Sa
porastom upotrebe tečnih i gasovitih goriva razvoj ovih
kotlova odgovorio je na mnoge specijalne zahteve.
Karateristike čeličnih kotlova su: podesna konstrukcija i za
velike i male kapacitete, pritiske i temperature, velika
zaptivenost i sa vodene i dimne strane, lako održavanje,
stabilnost u radu u pogledu termičkih naprezanja, za
pojedine konstrukcije kotla, pored čelika koristi se

63
aluminijum, a postoji mogućnost upotrebe plemenitih
materijala, čelika i specijalnih legura
Primer jednog savremenog kotla izrađenog od čečićnog lima :

c. Kotlovi s gornjim/donjim sagorevanjem

S obzirom na način sagorevanja razlikuju se: kotlovi s

gornjim (a) i kotlovi s donjim (b) sagorevanjem.
a) b)

64
U kotlovima s gornjim sagorevanjem dimni gasovi prolaze
kroz celi sloj goriva. Sloj užarenog goriva je promenjiv, a time
i efekat grejanja. Zagrevanje je brzo. Postoji mogućnost ječeg
opterećenja. Gorivo se puni s prednje strane. Upotrebljava se
u malim kotlovima, a gorivo je obično koks i antracit.
Kotlovi s donjim sagorevanjem upotrebljavaju se za loženje
mrkim ugljem i lignitom, a izvode se kao kotlovi srednjeg i
većeg kapaciteta. Gasovi sagorevanja odvode se kroz kanale
s obe strane ložišta u donjem delu spremišta (bunkera) za
gorivo. U bunkeru za gorivo nema sagorevanja. Prednost
takvog sagorevanja je konstatna visina užarenog sloja uglja,
a prema tome i učinak kotla je konstantan. Stepen
iskorišćenja kotla je visok. Za potpuno sagorevanja goriva
potrebno je dovesti dodatni (sekundarni) vazduh iznad
ložišta. Konstrukcija rešetki je različita, a zavisi od vrste i
krupnoće goriva.

d. Klasifikacija kotlova s obzirom na vrstu goriva

Kotlova na čvrsta goriva obično sagorevaju sitnozrnati ugalj.

Ugalj je čvrsto fosilno gorivo koje je ranije bilo vrlo često
primenjivano. Danas je njegova primena u sistemima
centralnog grejanja uglavnom napuštena. Kao energent
najviše se koristi u velikim energetskim postrojenjima i u
industriji a retko za grejanje prostorija.
Postoje kotlovi koji su loženi na koks, antracit, mrki ugalj,
lignit, bio-masu, ogrevno drvo i njihove kombinacije.
Ovim kotlovima je svojstven mehanički pogon. Gorivo se
dovodi iz bunkera slobodnim padom na pomičnu rešetku –

65
 roštilj (3) na kojem
sagoreva u sloju određene
debljine. Potrebni vazduh
za sagorevanje dovodi se
ventilatorom uzduž na
rešetku. Obično su takvi
kotlovi opremljeni
automatskim uređajem za
odvod pepela i šljake,

Kao alternativa čvrstom

gorivu sve se više ponovno
za grejanje koristi
otpadno drvo – u vidu
briketa, odnosno drveni peleti.

Današnji moderni uređaji za grejanje na pelete

jednostavni su i komforni, slično kao grejanje loživim uljem i
gasom, a upravo je grejanje drvenim peletima omiljeno.
Drvo je regionalna sirovina koja spada u obnovljive izvore
energije, pri njegovom sagorevanju se oslobađa onoliko CO 2
koliko ga je drvo akumuliralo u fazi rasta. Moderni kotlovi za
grejanje drvenim peletima imaju visoki stepen efiksnosti i
sagorevaju bez emisije štetnih gasova.

Peleti/briketi su presovani otpaci od rezanja i obrade drveta.

Ti otpadni proizvodi nemaju štetne dodatke, prečnika su od
6 do 8 (80) milimetara i dužine od 40 milimetra. Proizvode se
pod visokim pritiskom, zato imaju veoma mali sadržaj vode
te tako i veliku energetsku vrednost, cca. 5 kWh/kg. 1m3
peleta, tako poseduju energiju od 3200 kWh.

66
 Slika: primer PELET SET -
kombinovani kotao sa gorionikom
i „bunkerom“ do 50 Kw

Tečna goriva: nafta, mazut, sagoriva ulja imaju zajednički

naziv ložno ulje. Postoje četiri vrste: ekstra lako; lako ulje;
srednje ulje; teško ulje. Ona se sve više upotrebljavaju kao
gorivo za loženje u kotlovima centralnog grijanja zbog znatnih
prednosti u pogonu. Naročito treba istaći: isplativost pogona
s obzirom na izvanrednu mogućnost automatske regulacije i
programiranog upravljanja, jednostavno posluživanje:
automatsko doziranje goriva prema potrebi toplote, ušteda na
prostoru jer su relativno mala skladišta goriva, a uređajii za
otpremu pepela su nepotrebni, čistiji je pogon nego da se
sagoreva čvrsto gorivo.
Za loženje gasom mogu se upotrebiti ranije pomenuti
kotlovi, isti oni koji rade na ložno ulje, ali je potrebno
konstrukciju nadgraditi rešenjem primereno sagorevanju na
gas. Postoje i posebni kotlovi samo za loženje gasom koji
prema načinu postavljanja mogu biti: podni i zidni s obzirom
da li se montiraju na zid ili pod.

67
 Da bi sagorevanje bilo efikasno, za svaku predviđenu
vrstu gasa, kotlovi moraju biti prilagođeni svojom
konstruikcijom za rad:
- sa gradskim prirodnim gasom iz daljinskog
magistralnog gasovoda
- sa zemnim gasom
- sa tečnim naftnim gasom TNG ili
- kompriminovanim prirodnim gasom LPG
- bio-gasom (nastalim od procesa)
U pogledu konstrukcije gasnog gorionika grejni kotao sa
gorionikom može da bude bez a) ventilatora ili b) sa
ventilatorom.
Ventilator je pomoćna oprema koja treba da savlada otpore u
strujanju produkata sagorevanja.

a) b)

68
Gasni grejni kotlovi za boljim stepenom iskorišćenja

To su kotlovi čija konstrukcija omogućuje da se vodena para

iz sagorelih gasova kondenzuje, da bi se iskoristila toplota
koja se oslobađa usled kondenzacije pare. Oni se zovu
kondenzacioni kotlovi.
Za efikasniji rad ovih grejnih uređaja, za veće kapacitete,
trenutno do 895 kW, izrađuju se tzv. kondenzacioni kotlovi.
Kotlovi za bolje iskorišćenje toplote gasova sagorevanja mogu
biti:
a) sa dvostepenim ili modularnim gorionicima ili
b) za kondenzaciju izlaznih gasova sa dodatnim
izmenjivačima toplote

a) b)

Postoje i konstrukcije konvencionalnog gasnog grejnog kotla

sa atmosferskim gorionikom kod kojih se bolje iskorišćenje
toplote izlaznih gasova ostvari kondenzacom produkata
sagorevanja u dimnjaku. Ovi kotlovi poseduju sekundarni
izmenjivač u kojem se razmeni toplota i tako dopunski
zagreje ulazni sveži vazduh tako podizajući ukupni stepen
korisnog dejstva.
Druge moguće konstrukcije kotlova prema radnom
fluidu - nosiocu toplotno ulje
69
Termouljni kotlovi

U novije vreme, sve je veća primena termalnih ulja za prenos

toplote. Prva tečnost, koja se koristila u ove svrhe zvala se
“dauterm” i predstavljala je organski proizvod ugljovodonika
koji je imao visoku tačku ključanja (256 oC) i stabilne,
zadovoljavajuće, ostale termodinamičke karakteristike.
Postrojenje sa cirkulacijom vrelog ulja može se koristiti
u različite namene i toplota se može isporučiti raznim
potrošačima: generatoru pare, izmenjivaču toplote u
tehnološkom procesu, za sisteme vazdušnog i centralnog
toplovodnog grejanja. Predstavljeno je šemom:

Konstrukciju termouljnih kotlova čine: gorionik, spiralno

savijene ekranske membranske cevi bez kolektora, kućište sa
oplatom i pumpom. Kompletna konstrukcija slična je
kotlovima za brzu proizvodnju pare.
Primena termalnih ulja za prenos toplote će se još
mnogo više proširiti, ali ista još nisu podesna za sobna
direktna grejanja.

Generatori toplog vazduha

Pod pojmom generator toplog vazduha podrazumeva

se uređaj (izmenjivač) kao izvor toplote - toplog vazduha, koji
70
se koristi za zagrevanje vazduha u grejnim prostorijama u tzv.
vazdušnom sistemu grejanja.
Prema načinu grejanja razlikujemo:
- Kotlovi-generatori sa ili bez ventilatora
Prema materijalu izrade:
- Kotlovi liveni ili čelični
Prema vrsti goriva (energiji):
- Kotlovi na čvrsto, tečno i gasovito
- Električni generatori toplog vazduha

Generatori toplog vazduha

gasno/uljni kotlovi koriste toplotu
produkata sagorevanja goriva
direktno (preko izmenjivača), a da
se pri tome voda i para ne koriste
kao nosioci toplote. U principu se
sastoje od : gorionika, ložišta i
izmenjivača toplote.

Generator toplog vazduha za čvrsta goriva – slika dole:

Stari tip kotla na čvrsto gorivo za

grejanje je tipičan izvor toplote za
vazdušno - centralno grejanje. Kotao
prikazan na slici poseduje ložišni
prostor za vatru - komoru “6” i “7”
koja je obložena šamotom u kojoj
sagoreva gorivo. Dimne cevi su ujedno
i izmenjivač toplote, preko kojih (ili
oko kojih) se razmenjuje toplota
sagorivih gasova sa svežim vazduhom, koji struji u cevi i služi
dalje za zagrevanje prostorija. Peći ove vrste su se ranije
koristile često za grejanje velikih prostorija, crkvi, dvorana,
sala …

71
 Ako je kotao građen kao omotač u vidu
zidane komore u koju odozdo ulazi vazduh
koji treba zagrejati, dok topli vazduh izlazi
gore, strujanje je prirodnim putem bez
ventilatora. Danas se te peći retko koriste,
jer nije moguće postići ujednačeno grejanje
prostorija i odgovarajuće temperature.

Na slici je predstavljena peć stare vrste

izrade.

Nisko-temperaturni (NT) grejni kotlovi

Nisko-temperaturni (NT) grejni kotlovi su konvencionalno

grejani kotlovi koji mogu kontinualno da rade bez donje
temperaturne granice uz posebno potrebne adaptacije
konstrukcije da bi se izbegla kondenzacija vodene pare. Da
bi temeperatura grejne vode na izlazu bila od 35 do 40
(eventualno do 50) oC ili niža, njihova grejna površina
toplotne razmene je povećana pomoću rebara na strani
grejnih gasova, konstrukcija se sastoji se od dva ili više
slojeva kao i hidrauličnim uređajem sa unutrašnje i spoljne
strane. Primenjuju se u objektima sa malim potrebama za
toplotom.

Principijelna šema rada NT kotla

72
NT kotlovi imaju vertikalno postavljene snopove dvo slojne
grejne površine od čelika i aluminijuma. Pri korišćenju
materijala različitih koeficijenata termičkog širenja moguće
je obezbediti efkasan prenos toplote i automatski prilagodi
svakom pogonskom stanju. Dopunski uređaji sa unutrašnje
i spoljne strane sa pumpnim setom omogućuje odvođenje
kondezata.

Proizvođači toplote većeg kapaciteta

Sve brojniji zahtevi za razvoj efikasnijh kotlova većih kapacita

uslovio je razvoj nekoliko različitih konstrukcija. Pravac
razvoja, tekao je saglasno efikasnijim mogućnostima
prenošenja što veće toplote na daljinu i što efikasnjeg
prenosa toplote sa grejnog na grejani fluid. Proizvođači
toplote većeg kapaciteta najčešće šluže u sistemima
daljinskog grejanja. Pošto je izvor toplote udaljen od grejnih
prostorija, energija koja bi se transportovala trebalo bi da je
sadržana u zagrejanoj vreloj vodi ili u pari. Najčešči nosioci
toplote kod daljinskog grejanja su:
- Vrela voda ( preko 110 0C )
- Para visokog pritiska ( preko 0,5 bar )
Saglasno time razvili su se generatori toplote - proizvođači
toplote većeg kapaciteta: vrelovodni i parni kotlovi.
Njihov dalji razvoj uslovio je dva tipa konstrukcije kotlova. S
obzirom na vrstu fluida koji struji razlikujemo:

1) Dimnocevni kotlovi

- Kod dimnocevnih kotlova, kroz cevi prolaze topli gasovi, a

oko cevi je voda, koja ih oplahuje.

2) Vodocevni kotlovi

- Kod vodocevnih kotlova, kroz cevi prolazi voda, a dimni

gasovi (oko cevi) ih oplahuju

73
Dimocevni i vodocevni kotlovi su proizvođači toplote većeg
kapaciteta koji mogu biti sličnih konstrukcija, a razlikuju se
po tome, da li kroz cevi struje produkti sagorevanja
(dimocevni) ili voda (vodocevni) kotlovi.

6. DIMNOCEVNI KOTLOVI

Dimocevni kotlovi se najčešće sastoje od cilindrične komore

za sagorevanje (plamene cevi) i dodatnih konvekcionih-
strujnih grejnih površina izrađenih od jednog ili više snopova
cevi postavljenih iza, pored ili/i iznad komore za sagorevanje,
odnosno koncentrično oko prostora za sagorevanje. Prema
konstrukciji komore za sagorevanje i konvekcionalnih
površina, razlikuju se modeli, kao kotlovi sa jednom, dve i
kotlovi sa dve promaje i skretnom komorom. Slika pokazuje
mogućnosti strujanja toplih gasova:

Ovakve konstrukcije mogu biti svi konvencionalno loženi

kotlovi koji proizvode toplotu za grejanje ili neke tehnološke
procese. Prema nameni oni mogu biti:
- toplovodni kotlovi za zagrevanje vode do oko 95 o C
- vrelovodni kotlovi za zagrevanje vode iznad 110 o C
- parni kotlovi (niskog i visokog pritiska)
- kotlovi utilizatori (sa ili bez) vlastitim ložištem
- termouljni kotlovi
- kotlovi za zagrevanje vazduha

Dimocevni PARNI KOTAO

Dimnocevni kotlovi mogu biti slične konstrukcije i uz

neznatne adaptacije mogu da zadovolje svakom zahtevu i
74
svakoj nameni. Sastoje se najčešče od cilindrične komore za
sagorevanje (plamena cev), dodatnih konvekcionih grejnih
površina izrađenih od jednog ili više snopova cevi postavljenih
iza, pozadi ili/i iznad komore za sagorevanje, odnosno
koncentrično oko prostora za sagorevanje, sve to obavijeno je
plaštom kotla. Komora za sagorevanje može da bude izvedena
kao komora sa skretnim plamenom ili bez skretanja sa
izlazom pozadi. Postoje konstrukcije gde je potrebno vraćanje
grejnih gasova, pa se onda to isto, obavlja unutar kotla.
Zadnja skretna komora kotla sa tri promaje može da bude u
kotlu sa vodenim hlađenjem (tzv. plivajuća komora) ili suva
van kotla. Pošto se u skretnoj komori javljaju temperature
grejnih gasova do 800 o C, potrebno ja da suva skretna
komora zadovoljava veoma velike zahteve s obzirom na
toplotnu zaštitu, pa im se zidovi „ekranizuju“, odnosno, plašt
čine ekranske cevi u kojima struji voda.

Na slici je predstavljen univerzalni plameno -dimocevni

PARNI blok kotao sa jednim gorionikom:

Svaki, konvencionalno grejani plameno-dimni kotao je

univezalni kotao i lako se rekonstruiše, da postane
toplovodni odnosno vrelovodni. Kotao je toplovodni ako mu
75
je voda zagrejana na oko 95 (ne više od 110) oC , a ako je
vrelovodni, onda mu je temperatura vode preko 110 oC
Ugradnjom pumpe, recirkulacionog voda i preregulacije
zagrevanja vode takav kotao je siguran i bezbedan u radu

7. Dimocevni VRELOVODNI KOTAO

Dimnocevni vrelovodni kotlovi su gotovo iste konstrukcije

kao i dimnocevni parni kotlovi, ali moraju imati
cirkulacionu pumpu, koja prinudno potiskuje vodu kroz
cevi kotla i potom je šalje u primarnu vrelovodnu mrežu.
Da ne bi došlo do isparavanja te pregrevanja kotlovskih
cevi, za svaki kotao je određena minimalna dozvoljena
količina vode koja cirkuliše. Adaptacija univerzalnog kotla je
potrebna iz razloga pošto voda veoma lako može da pređe u
stanje pare, pa je neophodna stalna recirkulacija obilaznim
vodom i preregulacija automatskog regulisanja.

Šema adaptacije sa sklop-setom za ugradnju dat je na slici:

Vrelovodni kotlovi često služe u sistemu daljinskog

grejanje stambenih objekata i za industrijsku upotrebu.
76
Topla/vrela voda je pogodnija za prenos veće količine
toplote na daljinu, a naročito ako se ona upotrebljava samo
za grejanje.
Zahtevi za razvoj kotlova većih kapaciteta i viših temepratura
uslovili su uvođenje kotlova sa zračećim grejnim površinama.
U odnosu na kotlove koji imaju plameno-dimne uvedeni su
kotlovi u čijim cevima se nalazi voda. Takvi kotlovi se zovu
VODOCEVNI kotlovi.

Razvoj ovog drugog tipa kotlova omogućio je veće ložište,

ložište u kojem može da sagoreva svaka vrsta goriva, da
konstrukcija zauzme manje mesta, da za kratko vreme
postiže zagrevanje i ima veliki kapacitet grejnih površina.

VODOCEVNI KOTLOVI

8. Parni/vrelovodni kotao (ekranski, strmocevni)

Ekranski vodocevni kotao,

izrađen je u vidu cevnog
kaveza. Unutrašnjost kotla
čini ložište koje je ekranisano
cevima fi 57 mm. Cirkulacija
vode u kotlu obavlja se kroz
cevi, a oplahuju ih dimni
gasovi. Povratna - hladna voda
najpre ulazi sa zadnje strane u
ekranske cevi, u zonu najviših
temperatura. Zagrejana, spušta
se bočnim nosećim cevima u
zmijaste zagrejače, smeštene u
drugom dimnom kanalu,
potom dolazi u gornji kolektor
i izlazi iz kotla. Ovakva
cirkulacija vode sprečava
niskotemperaturnu koroziju.

77
Konstrukcija strmocevnih kotlova je samonoseći skelet.
Kotao je sastavljen od negrejanih spusnih cevi i kolektora koji
su zavareni za cevne membrane formirajući zatvoren gasno
nepropusni cevni kavez. U odnosu na ekranski kotao ovakva
konstrukcija ima niz prednosti, jer ne zahteva posebnu
konstrukciju za nošenje kotla, kao i mogućnost izrade celog
sklopa ili podsklopova koji se lako i brzo povezuju na mestu
ugradnje.
Jedinstven dizajn rezultira nizom prednosti:
 brzo startovanje
 odličan odziv na promenu opterećenja
 samonoseća struktura
 visoka čistoća
 prilagodljivost prostornim uslovima
 visok stepen korisnog dejstva

Vrelovodni/parni kotao (specijalne konstrukcije)

Kotlovi specijalnih konstrukcija koriste se pretežno u

toplanama i termoelektranama. Pored tople vode toplane
mogu proizvesti, pod specijalnim uslovima, i paru
raznog (visokog/sniženog) pritiska, uglavnom za potrebe
industrije, a može da bude izveden kao kotao utilizator.
Konstrukcija kotla je
izvedena u vidu jedne cevi po
kome su i dobili naziv
(jednocevni). Cirkulacija vode
između grejnih i spoljnih cevi,
po pravilu je prinudnim
putem, pod dejstvom pumpe.
U kotlovima sa prinudnom
cirkulacijom obavlja se bolji
prelaz toplote i pruža veću
slobodu u raspoređivanju cevi.
Postoji nekoliko konstrukcija
ove vrste kotlova. Cirkulacija
vode svima njima je slična, ali mogu biti sa ( La-Montovim )
78
ili bez bubnja. U grupu kotlova koji nemaju doboš
spadaju: Bensonov, Sulcerov i Ramzinov parni kotao.

9. PRENOS I GUBICI TOPLOTE

9.1 PRENOS TOPLOTE

Po II zakonu termodinamike definisan je smer prirodnog toka

prenosa toplote. Po njemu: TOPLOTA SE UVEK PRENOSI
SA TOPLIJEG NA HLADNIJE TELO, ili „Toplota ne prelazi
nikada sama od sebe s hladnijeg na toplije telo“.
Prenos toplote je zajednički pojam za prostiranje toplote koji
može da se ostvari na sledeće načine:
Provođenje toplote: toplota se unutar tela
intermolekularnim dejstvom prenosi sa čestice na česticu
koje su u kontaktu.
Strujanjem (konvekcijom): toplota se prenosi uz pomoć
pokretnog medijuma - fluida (tečnosti ili gasa) na čvrsto telo
ili obrnuto.
Zračenje (radijacijom): to je prenos toplotne energije
elektromagnetnim talasima-toplotnim talasima. Prenos se
obavlja sa jednog na drugo telo bez materijalnih nosilaca.

Primeri prenosa toplote:

DODIROM - Topla tela prenose toplotu hladnim

KONTAKTOM telima time što su u kontaktu.
POSREDNIM Za prenos toplote koriste razni radni
RADNIM medijumi kao što su VODENA PARA,
MEDIJUMOM VODA, ULJE, da bi zagrejali vazduh u
sobi, ugreje se VODA ili PARA u kotlu
koja u radijatorima preda toplotu
vazduhu u sobi

79
 ZRAČENJEM To je fizička osobina da se
elektromagnetnim ili toplotnim talasima
prenosi toplota sa toplijeg na hladno
telo. Tako greje Sunce, el. grejalica,
plamen u ložištu kotla itd.

9.2 GUBICI TOPLOTE:

Prenos toplote je nepovratan proces, koje može da teče samo

u jednom pravcu, pa je popraćeno gubicima. Pod gubicima
toplote smatramo svu onu toplotu koja se nije iskoristila za
osnovnu namenu. U toplotnim uređajima, npr. u kotlu, gde
sagoreva gorivo, od ulaznih 100% raspoložive energije goriva,
iskoristi se oko 84%. Razlika do 100 % (100 – 84) su gubici.

Slika dole pokazuje raspored i strukturu tih gubitaka:

Najveći gubici u radu kotla su:
- -10 % sa izlaznim dimnim gasovma
- 4-6 % ostali gubici na okolinu, gubitak toplote na
izolaciju, sa odmuljenjem, odšljakivanjem,..
- 0-2 % na zagrevanje napojne vode u ekonomajzeru i
na zagrevanje vazduha, pošto se energija vraća u sistem.
- Kao primer toplotnog uređaja – parni kotao, za
grejanje vode za dobijanje pare potrošimo 84% od raspoložive

80
energije goriva, oko 10 % je gubitak sa izlaznim dimnim
gasovma, a 6% gubitak toplote na okolinu, gubitak toplote
kroz izolaciju, sa odmuljenjem, odšljakivanjem,..
Utrošena toplotna energija je uvek veća od dobijene korisne
toplotne energije, zbog toplotnih gubitaka koji se javIjaju pri
radu toplotnog uređaja. Odnos dobijene i uložene energije:

= dobijene/uložene energije je “” (grč. slovo eta) i zove se

stepen iskoriščenja takvog uređaja.

Često se količnik zove i stepen korisnosti. Kao primer:

u gornjem slučaju iznosi 0.84 tj. 84%.
Težnja je da stepen korisnosti bude što veći.

OSNOVNI ELEMENTI KOTLA

Oprema i pribor kotlova

Da bi kotlovi, kao i celo postrojenje grejanja moglo da

sigurno funkcioniše, moraju biti snabdeveni sa raznim
uređajima i napravama.
Sastavni delovi kotla su:
 ložište, ozid i konstrukcija
 gorionici
 armatura
 merno regulaciona oprema
 sigurnosna oprema
 dimnjak, dimni kanali
 pomoćna oprema: pumpa, rezervoari,
 cevovodi, vrelovodi, parovodi …

Ložište

Ložište je deo kotla u kome sagoreva gorivo. Za svako gorivo

konstruiše se i odgovarajuće ložište. Ložište treba da omogući
potpuno sagorevanje goriva i njegovih lako isparljivih

81
sastojaka. Dobro ložište treba da ispunjava sledeće uslove:
 da u njemu bude dobro mešanje goriva i vazduha
 da gubici toplote budu što manji
 da se lako može regulisati toplotno opterećenje
 da se njime lako upravlja i održava
Po konstrukciji i položaja u odnosu na kotao ložište može
biti: prednje, unutrašnje i donje. Kakvo će se ložište ugraditi
zavisi od konstrukcije kotla, vrste raspoloživog goriva i načina
ubacivanja goriva i vazduha. Ložište može biti sa rešetkom,
sa gorionicima, sa ventilatorima svežeg vazduha ,
ventilatorima dimnih gasova i kombinovano. Po pritisku koje
vlada u ložištu, ložište može biti sa:
- nadpritiskom, ako se u njega uduvava svež vazduh
- podpritiskom ako se iz njega odvode dimni gasovi

Ložište sa rešetkom

Na rešetki se spaljuje čvrsto gorivo. Vrste rešetke, njena

veličina i oblik se podešavaja prema količini i kvalitetu goriva
koje sagoreva. Postoje ložišta za ručno loženje i ložišta za
mehaničko loženje. Ložišta za ručno loženje imaju ravnu ili
kosu nepokretnu rešetku. Ložišta za mehaničko loženje mogu
imati:
 mehanički dovod goriva na rešetku
 lančanu pokretnu rešetku
 pomičnu kosu stepenastu rešetku
 kaskadnu rešetku
Primer: ložište sa rešetkom

82
10. Smeštaj tečnog goriva - instalacije

Pri loženju sa tečnim gorivom potrebne su sledeće instalacije

i uređaji: istakačke stanice za tečno gorivo, skladišni i
radni rezervoari, filteri, zagrejači, pumpe za tečno gorivo,
ventilatori ili kompresori za vazduh, prateči grejači i
gorionici.
Uljni gorionici za grejne kotlove sastoje se uglavnom
od dela za pripremu goriva, vazduha i smeše vazduha i goriva,
dela reakcijske zone i sistema za upravljanje i kontrolu.
Postoje različite vrste gorionika, prema: pripremi
goriva; prema pripremi vazduha; prema smeši; prema načinu
stabilizacije smeše … itd. Ali ako je reč o sagorivom ulju, koje
je u tečnom stanju karakteristični su:

a) gorionik sa isparivačem

a) gorionik sa rasprskivačem

83
Smeštaj tečnog goriva i instalacije predstavljeni su na slici:
1 - cev za punjenje, 2 - merni štap, 3 - davač granične
vrednosti, 4 - pokazivač nivoa, 5 - kondenzni vod, 6 - uljni
filter, 7- gorionik, 8 - regulator, 9- sobni termostat, 19- cev

Za industrijske potrebe, najčešće se upotrebljva mazut kao

gorivo. Temperatura mazuta u skladišnim rezervoarima
održava se od 45 do 600C. Grejači u rezervoarima mogu biti
parni i električni. U finalnim grejačima (dogrejačima), ispred

gorionika, mazut se zagreva na temperaturu od 90 do 200 0C,

u zavisnosti od vrste mazuta i zahteva za viskoznost na
gorioniku. Izlaskom iz dogrejača mazut treba da je tečan,
kao “mleko”, a iz gorionika gorivo treba da bude u
rasprskanom-maglovitom stanju, radi boljeg mešanja
sa vazduhom i bržeg sagorevanja. Ukoliko je količina
vazduha nedovoljna, pri temperaturama većim od 500 0C iz
goriva se izlučuje čađ i koks. Čađ se hvata na cevi, a iz
dimnjaka izlazi gust i crn dim. Tečno gorivo sagoreva
dugačkim plamenom. Temperatura ložišta iznosi od 1.500 do
1.700 0C.
Rasprašivanje tečnog goriva postiže se:
— pritiskom samog goriva,
— pritiskom vazduha,

84
— pritiskom pare,
— rotacijom izlaznog dela gorionika.
Rasprašivanje goriva pritiskom vrši se na taj način što ga
doturna pumpa ubacuje u gorionik sa pritiskom od 3-20
bara. Na kraju gorionika, gorivo ističe preko zavojnice i
jednog otvora – “dizne”. Količinu goriva za sagorevanje
regulišemo promenom pritiska ispred gorionika ili
promenom kalibrisane pločice na vrhu mlaznice. Jedan
gorionik za tečno gorivo može da sagori do 2,5 tone/čas
goriva.
Rasprišivanje goriva pomoću vazduha pod pritiskom
postiže se na taj način što gorivo ističe na otvor
mlaznice. Oko tog otvora je krug koso izbu šenih rupica
1-2 mm prečnika, kroz koje pod pritiskom struji vazduh
i raspršuje gorivo. Pritisak ovoga vazduha iznosi od 1,5-
2,0 bara. Kod raspršivanja goriva rotacijom izlaznog dela
gorionika, tečno gorivo se kroz šuplju osovinu dovodi u
gorionik pod pritiskom 3-4 bara. Na izlazu iz gorionika
jedan njegov deo u obliku čaše okrenut je ložištu i rotira.
Usled centrifugalne sile gorivo se raspršuje pri izlasku iz
gorionika. Kapacitet ovog gorionika dostiže do 3 t/čas
goriva.
Kod ložišta za tečno gorivo postoji stalna opasnost od
eksplozije goriva u njemu. Treba da postoji blokada koja
onemogućava paljenje goriva pre nego što se izvrši,
pomoću ventilatora, dobro provetravanje ložišta. Takođe,
redovnom pogonu kotla, fotoćelija treba da stalno kontroliše
plamen. U slučaju gašenja plamena fotoćelija deluje i
zaustavlja rad pumpe za gorivo, odnosno ceo gorionik.
Sastavni deo opreme gorionika čini transformator čiji je
sekundarni napon 10.000-15.000 V. Ovaj transformator
služi da izazove varnicu na polovima svećice radi paljenja
butan-gasa (potpalnog plamena), a preko njega i mazuta.
U nedostatku gasa za potpaljivanje ili kvara na
transformatoru i svećici, potpaljivanje se vrši ručno
pomoću baklje, kroz, za to ostavljene, otvore u ložištu. Pri
ovom načinu potpaljivanja treba biti oprezan kako se ne
bi izazvao požar ili eksplozija. Ovo smatrati kao nužnu meru.
85
 Ako bi se gorivo ubrizgavalo u ložište i pri nedostatku
plamena, došlo bi do njegovog isparavanja i velike
koncentracije gasova u ložištu. Pri ponovnom pokušaju
paljenja moglo bi da dođe do eksplozije gasova u ložištu.
Osnovno je pravilo koga se treba strogo pridržavati kod
loženja sa tečnim gorivom, je, da se pre potpaljivanja ložišni
prostor i dimni kanali moraju dobro provetriti i da se gorivo
ne sme ubacivati u ložište kada u njemu nema plamena.
Ložište i dimni kanali, kod kotlova koji se lože
tečnim gorivom, moraju biti snabdeveni dovoljnim
brojem eksplozivnih klapni. Klapne su uvek otvorene, a
otvor je zatvoren – “blindiran” sa čeličnim limom od 0,5
mm. Ukoliko dođe do eksplozije u ložištu ili kanalu, ovaj
lim puca, a time se smanjuje pritisak na zidove ložišta.

10.1 Instalacija za mazut

Deo instalacije za pripremu i dopunu mazuta do

ložišta kotla, prikaza n o n a sl i ci .

S a 1 j e o z n a čen r a dn i ( dne vni ) re ze r vo a r.

Z ap re mi na r ad n o g re ze rvo a r a se kre će do l.000 m 3 ,
86
u zavisnosti od kapaciteta kotlovskog postrojenja.
Ra d ni re ze rvo a r i m a u g ra đe n di s aj ni ve nti l , k ako
bi p ri pu nj e nju i pražnjenju rezervoara sa mazutom
obezbedio u njemu atmosferski pritisak. Na dnu
rezervoara se ugrađuje ventil za ispuštanje vode .
Pomoću parnog, vrelovodniog ili elektrićnog grejača u
radnom rezervoaru temperature mazuta se održava oko 60
0 C. Grejač je obeležen sa 2. Poznato je da se teški

mazut stišnjava na temperaturi ispod 30 0 C. Potisni i

povratni cevovo d m a z u t a , o d r e ze rv o a r a d o
g o r i o ni k a mora imati p a r ni , v r e l o v o d ni ili
e lektrični parni g rejač, tj. prate će grejanje .
Sa 3 su označeni fini filteri mazuta. Po
konstrukciji to su obično fi lte ri sa sitom. Ima i h dva.
Je dan je u radu , a drugi u reze rvi i1i u remontu .
Filte ri zadržavaju me h aničke primese iz mazuta koje
bi mogle da oštete pumpu, sedišta ventila ili začepile
mlaznicu gorionika. Sa 4 su označene pumpe za mazut. Po
konstrukciji, to su zavojne ili zupčaste pumpe.
Montirane dve pumpe. Jedna je uvek u rezervi, čime se
izbegavaju eventualni zastoji u snabdevanju.
Sa 5 je označen krajnji dogrejač mazuta. On je opremljen
sa grejačem, regulatorom temperature mazuta i ventilom
sigurnosti. U krajnjem dogrejaču temperatura mazuta se
postiže na 90-200 0 C, u zavisnosti od njegovog
viskoziteta i zahteva proizvođača gorionika . Npr. za
“Sacke” gorionik tipSKV, viskozitet mazuta na izlazu iz
gorionika, pri paljenju treba da iznosi od 3-6 0 E. Sa 6 je
označen termometar za kontrolu temperature mazuta pre
ulaska u gorionik, a sa 7 manometar za kontrolu pritiska.
Da bi se omogućio rad pumpe za mazut sa nepromenjenim
kapacitetom i pritiskom, ispred gorionika je ugrađen
regulator količine mazuta , oznaćen sa 8. Obzirom na
promenljivo opterećenje kotla, ovaj regulator podešava
potrebnu količinu mazuta za sagorevanje, vraćajući jedan
deo u radni rezervoar. Istovremeno sa promenom količine
mazuta, regulator menja i količinu vazduha potrebnog za
sagorevanje.
87
Elektro magnetni ventil je označen sa 9. Kada protiče
električna struja kroz njegov namotaj, on je otvoren.
Prekidom kola električne struje, opruga trenutno zatvara
ventil. Ovo se događa pri delovanju automatike prilikom
nestanka plamena u ložištu. Plamen kontroliše fotoćelija.
Sa 10 je označen gorionik za mazut. Pri vrhu mlaznice
gorionika ugrađene su elektrode. Prethodno se može upaliti
butan gas pa potom mazut.
Na slici dole dat je dijagram zavisnosti viskoziteta od
temperature i raznih vrsta tečnih/čvrstih goriva.
Dijagram služi za izbor potrebne temperature zagrevanja
mazuta da bi se ostvario odgovarajući viskozitet tečnog
goriva prema zahtevu proizvođača gorionika. Samo dobro
pripremljen i zagrejan mazut može omogućiti fino
rasprskavanje i potpuno sagorevanje mazuta. Upotrebom
ovog dijagrama može se tečno gorivo zagrejati u toplotnom
izmenjivaču da se na gorioniku obezbedi viskizitet ne bi li se
adekvatno ostvarilo rasprskavanje mazuta.

88
Gorionici na gas

Kao gorivo koristi se gradski i daljinski gas,

zemni/prirodni g as, metan, gas iz visokih peći,
biogas i tečni naftni gas (TNG). Gas se dovodi sa
pritiskom od 0,1 – 0,6 bara. Pali se električnom
varnicom preko svećice napona 10.000 -15.000 V.
Gas se može paliti i plamenom (tzv . potpalnim) od
butan-gasa koji neprekidno sagoreva. Gorionik za

gasovito gorivo je predstavljen na slici 96. Sa 1 je

označen dovod gasa, sa 2 je označen dovod vazduha,
sa 3 je označena komora za mešanje, a sa 4 je
označen dovod sekundarnog vazduha.

Na sagorevanje gasova i paljenje utiče više faktora i

to pre svega koncentracija z apaljivog gasa u smeši,
temperature smeše, sadržaj stranih primesa (npr.
CO 2 ), itd. Zapaljivi gasovi u smeši sa vazduhom
mogu da sagorevaju samo ako je koncentracija gasa
u smeši sa vazduhom (odnosno sa kiseonikom) u
tačno određenom odnosu. Najmanja konce ntracija
zapaljivog gasa sa vazduhom (odnosno sa
kiseonikom) pri kome je moguće sagorevanje, naziva
se donja granica zapaljivosti, a najviša koncentracija
pri kojoj je sagorevanje još uvek moguće zove se
gornja granica zapaljivosti. Interval između donje i
gornje granice naziva se intervalom zapaljivosti.
Primer: za metan (C 2 H 4 ) donja granica je 5,3 -6,2 %,
a gornja 11,9-15,4 %. Interval zapaljivosti je
između15,4 – 5,3%. Bezopasno je područje ispod
89
donje granice i područje iznad gornje granice. Zato
kod ovih ložišta mora da postoje posebni
osiguravajući uređaji koji sprečavaju eksploziju. U
slučaju nestanka plamena u ložištu za vreme rada
kotla, odgovarajući uređaji treba da spreče dalje
proticanje gasa. Ložište i dimni kanali su obezbeđeni
sa eksplozivnim klapnama. Pre paljenja gasa mora se
uključiti ventilator za provetravanje ložišta i dimnih
kanala.
Standardom EN 676: 2003 (E), definisana je
konstrukcija gasne rampe gasnog gorionika čiji je
pritisak na gorioniku od 0,1 do 4,0 bara. Šema dole.

Simboli sa oznakama su: 1- ručni zaustavni ventil, 2-

manometar, 3- filter, 4 - regulator pritiska (po EN 88 ili
EN 334) regulacioni ventil sa sigurnosnim blokadnim
ventilom 10, 5 – zaštitni uređaj niskog pritiska gasa. 6
– prvi blokadni brzo zatvarajući elektro ventil, 7 – drugi
blokadni brzo zatvarajući elektro ventil, 8 – indukcioni
namotaji za pravljenje varnice za potpalu gasa, 9 –
detektor plamena, 10 – preliminarni (uvodni)
podešavajući uređaj, 11- uređaj za pripremu potpalnog
gasa, 12 – presostat niskog pritiska svežeg vazduha, 13

90
– zaštitna usisna rešetka, 14 – presostat visokog
pritiska svežeg vazduha, 15 – kontrolni presostat
prisustva gasa, 16 – blokadni ventil visokog pritiska
gasa, 17 – sigurnosni ventil (realnog) pritiska gasa,
M1 – merno mesto raspoloživosti gasa, M2 - merno
mesto podešenog gasa, M3 – merno mesto provere
pritiska za sagorevanje
Izgled gasne rampe sa radnim pritiskom do 0,1 bar sa
sigurnosnom i regulacionom opremom. Slika dole:

Šema gasne rampe gasnog gorionika čiji je pritisak na

gorioniku do 0,1 bara, Odnosno 100 mbara. Slika dole
predstavlja šemu elemenata na gasnoj rampi.

91
Gorionici na gas se priključuju na magistralni ili kućni
priključak na merno regulacionu stanicu (MRS).

11. GASNE REGULACIONE POSTANICE

U slučaju da je kotao većeg kapaciteta tada je MRS sledeča:

92
U slučaju da je kotao manjeg kapaciteta, tada je MRS u
obliku kućnog priključka. Šema spajanja je sledeča:

93
POSTROJENJE ZA DIMNE GASOVE

Postrojenje za odvođenje sagorelih gasova su dimnjaci

i dimnjače (cevi ili kanali) kao vezni elementi između ložišta i
dimnjaka. Promaja dimnjaka koja je za to potrebna, nastaje
usled razlike gustina vrelih gasova u dimnjaku i stuba
hladnog spoljnjeg vazduha iste visine.
Za ložišta bez ventilatora (kotlovi sa prirodnom
promajom), dimnjaci moraju da omoguće toliko velik uzgon
da se savlajdaju svi otpori strujanja vazduha do ložišta, zatim
u ložištu i konačno u odvodnim kanalima – dimnjaku,
Kod novijih kotlova (kotlovi sa nadpritiskom) gorionik
savlađuje otpore strujanja u kotlu, tako da uzgonska sila
dimnjaka treba da pokrije samo sekundarno strujanje
vazduha za sagorevanje, pa se dimenzionišu sa manjim
presekom.
Za određivanje preseka dimnjaka u praksi mogu da
posluže dijagrami.

Iz dijagrama može se definisati prečnik otvora dimnjaka u

funkciji visine i kapaciteta kotla

94
 12. CEVOVODI I ARMATURA

U sistemu centralnog grejanja cevovodi služe za povezivanje

grejnih tela sa izvorom toplote. Za toplovodno grijanja
upotrebljavaju se čelične cevi, u manjim postrojenjima i
bakarne cevi, a za grejne površine grejanja sintetičke cevi.
Čelične cevi s nazivnima prečnika od 10 do 2000 mm, mogu
biti šavne/bešavne, sa ili bez navoja. Za izbor cevi
merodavna je prečnik i debljina cevi, s obzirom na pritisak i
temperaturu koja je dopuštena Cevi se međusobno spajaju
uglavnom zavarivanjem. Priključak cevi na uređajima
(kotlovi, grejna tela i slično) i spajanje s armaturama, radi
mogućnosti rastavljanja, obavlja se za cevi s navojima
pomoću navojnih spojki, cevi većih prečnika s prirubnicama
koje su zavarene na cevi. Od velikog broja elemenata na
cevovodima pobrojani su samo neki. Armaturu na cevovodu
čine npr, ventili, zasuni, slavine, klapne, nepovratne klapne
... Kad se menja smer cevovoda upotrebljavaju se fazonski
komadi kao što su lukovi, kolena i račve, bilo s navojima ili
za zavarivanje. Radi preuzimanja ili kompenzacije toplotnog
istezanja (dilatacije) pri zagrevanju cevovoda, ugrađuju se
između čvrstih držača kompenzatori u obliku U cevi ili lira,
odnosno aksijalni uzdužni kompenzatori.
Slika aksijalnog kompenzatora i dela cevovoda:

Armatura u uređajima za grejanje služe za zatvaranje ili

prigušivanje protoka vode, odnosno pare, i za regulaciju
pritiska i protoka. Izrađuju se iz sivog liva, mesing, bronze ili
čelika.
95
 U sistemu topovodnog centralnog grejanja u instalaciji se
nagomila vazduh, ili se mora periodično prazniti preko
ozračnih tela. U tu svrhu služe: ozaračni čepovi, lonče, aut.
ozračni ventil, posude itd. Slika nekoliko primera:

OPREMA I PRIBOR KOTLOVA

13. SIGURNOSNI UREĐAJI NA KOTLOVIMA

NA PARNIM KOTLOVIMA

Da ne bi došlo do prekoračenja dozvoljenog radnog pritiska

od 0,1 do 0,5 bar (eventualno do1,0), nisko – pritisne kotlove
treba opremiti sa sigurnosno-tehničkim uređajima.
Za tu svrhu predlažu se ventili sigurnosti, sigurnosni
presostati ili nezatvarajuća sigurnosna – sifonska cev sa
oduškom.
Slika dole predstavlja konstrukciju jednostavne odušne
sigurnosne cevi sa sifonom.
Sigurnost obezbeđuje, dužuna cevi “H” koja određuje radni
pritisak u kotlu. Na primer: za pritisak u kotlu od 0,5 bar,
visina vodenog stuba je:

H = 5+1 = 6 m.

96
 U pravilnoj upotrebi kotla, “U” cev
čini čep-sifon koji uspostavlja
ravnotežu između pritiska u kotlu
i visine stuba vode “H”. U trenutku
kada se ta ravnoteža poremeti,
nivo vode u “U” cevi se podigne,
prelije u gornju posudu i para
ističe u atmosferu.

NA TOPLOVODNIM I VRELOVODNIM KOTLOVIMA

U sistemu centralnog grejanja rad kotla i cevovoda je zaštičen

od povećanja zapremine vode zbog zagrevanja vode.
Zatvorenu ekspanzionu posudu pregrađuje “membrana”,
koja ima dva položaja – kad kotao radi i kad kotao ne radi.
Membrana je u ranotežnom položaju kada postoji ravnoteža
max pritiska u instalaciji i promene zapremine vode u
sistemu. Postoje instalacije i posude zaštite u sistemu koje
zaštite kotao od porasta zapremine vode zbog zagrevanja u
zatvorenom a) i otvorenom sistemu b). Slika dole:

Zaštita: a) zatvorenog sistema b) otvorenog sistema

97
 14. KOTLOVI SA AUTOMATSKOM
REGULACIJOM SAGOREVANJA
REGULACIONA OPREMA

Jednostavni regulatori imaju zadatak da održe pritisak

i temperaturu konstantnim tako što održavaju protok
vazduha u kotao za sagorevanje.

Kod kolova sa automatskim regulacijom sagorevanja postoje:

a) regulator sa plovkom
b) regulator sa membranom
c) regulator sa oprugom u cevi

Na slici je dat primer regulatora sa cevi i oprugom za

toplovidne kotlove.

Svi ovi regulatori pri porastu, pritiska ili temperature imaju

u sebi osetljive elemente koji menjaju položaj i preko poluge
ili lanca podižu klapnu za ulazak vazduha u kotao.

98
Regulator temepreature u kotlu

Regulisanje temperature u kotlu ostvaruje se preko dvo-

položajnog regulatora koji uključuje/isključuje rad kotla.

Regulisanje prema spoljnoj temperature

Kod kotlova koji rade na ulju, gas ili električnu energiju

koriste se isključivo elektro-mehanički tropoložajni regulatori
ili regulatori sa stalnim izlaznim veličinama. Oni pokreču
gorionik ne bi li ga startovali i tako održavali parametre kotla.
Regulisanje prema spoljnoj temperaturi je složenije
upravljanje kotlom i podrazumeva pored tropoložajnog
regulatora i kontrolor temperature kao sigurnosni graničnik
temperature.

99
VRSTE GREJNIH TELA I NJIHOVA ARMATURA

15. IZMENJIVAČI TOPLOTE

Prenosnici toplote u sistemima centralnog grejanja su u

širem smislu svi uređaji u kojma se toplota prenosi sa jednog
medija na drugi. U užem smislu reči, u grejnoj tehnici pod
pojmom izmenjivača toplote podrazumeva se razmenjivač
toplote u kojima se vrši izmena toplote između pare, vode ili
vrele vode.
Postoje izmenjivači sa: a) snopom cevi ili b) pločasti
izmenjivači.

a) Dobošasti b) pločasti

U pogledu strujanja izmenjivači mogu biti u odnosu na smer

strujanja: istosmerni a) i protivsmerni b)

Na prikazanim dijagramima može se zapaziti da istosmerni

izmenjivači se jednako ponašaju u odnosu na količinu fluida
koja se razmenjuje, tj. za svaku temeperatursku razliku
ulaznog fluida odgovor je isti.
100
Kod protiv strujnih izmenjivača gde se menja smer strujanja
fluida, ukazuje da je efikasniji da razmena toplote kada je
ulazni fluid nosioc toplote, kada mu je strujanje u suprotnom
smeru od grejanog fluida.

U slučaju razmene
para/voda gde se prenos
toplote obavlja uz
kondenzovanje pare,
imamo sledeći dijagram
rasporeda temperatura:
Iz dijagrama je vidljiva
kriva temperatururne
promene, zaravnjena –
konstantna na
temperaturi zasićenja
vodene pare.

16. VRSTE GREJNIH TELA

Uopšteno
Grejna tela u sistemima centralnog grijanja imaju zadatak da
toplotu, koja se dovodi vodom ili parom, strujanjem
(konvekcijom) ili zračenjem predaju, vazduhu i stvarima koju
obuhvata površinama prostorije. Prema načinu izrade
razlikuju se cevna, pločasta i člankasta grejna tela (radijatori)
i aparati kaloriferi sa konvektorima - ventilatorima. S obzirom
na materijal tela mogu biti od: čelika, aluminijuma ili livenog
gvožđa.

16.1 Cevna grejna tela

Cevna grejna tela su glatke spojene (zavarene) prave ili

savijene horizontalne - vodoravne ili vertikalne cevi.
Konstruktivno izvode se jednostruko u obliku cevnih zmija ili
kao cevni registri. Odavanje toplote cevnih grejnih tela, pri
temperaturi prostorije od 20 °C iznosi u proseku oko 800
W/m2 za toplu vodu srednje temperature 80 °C, odnosno oko
1.200 W/m2 za niskopritisnu paru od 1,1 bara. Nedostatak
101
ovih grejnih tela je, što za smeštaj cevi treba velika zidna
površina. Upotrebljavaju se ređe, i to samo za grejanje
sporednih prostorija, kupatila i sl.. Slika cevnih registara:

16.2 Pločasta grejna tela

Svojstvo ovih grejnih tela je veoma mala debljiina s glatkom

ili profilisanom ogrevnom površinom. Izrađuju se od šupljih

livenih delova, od spljoštenih čeličnih cevi s pričvršćenim

pločama na prednjoj strani ili. presovanih čeličnih limova.
Toplota se odaje zračenjem a delimično i konvekcijom. U
novije vreme ova grejna tela se izrađuju i od aluminijuma, ali
im je cena prilično visoka. Specifično odavanje topline po 1
m2 površine pločastih grejnih tela zavisi od njihove visine i
načina izrade.
Tablica: specifično odavanje toplote pločastih grejnih
tela pri temperaturi prostorije 20 °C
Visina tela Za toplu vodu t = 80 Za paru niskog
(mm) °C (W/m ) 2 pritiska (W/m2)
900 510 710
600 350 500
102
16.3 Radijatori ili člankasta grejna tela

Radijator . Radiator, prema lat. radiatio: zračenje, (sjaj) ili

člankasto grejno telo služi za grejanje prostorija sastavljen
od uskih šupljih rebara od sivoga liva, čelika ili aluminijuma.
Može biti samostalna električna grejalica, ali se najčešće
koristi kao izmenjivač toplote u sistemu centralnoga
grejanja, gde se snabdeva toplom vodom ili vodenom parom
koja se dovodi iz kotla cevima, a nakon predaje toplote vraća
u kotao prirodnom ili prinudnom cirkulacijom. Toplota
grejnog medija predaje se pretežito konvekcijom (toplotno
strujanje) okolnom vazduhu, koji struji po spoljnim stranama
rebara radijatora. Srazmerno velika ogrevna površina u
odnosu na prostor omogućuje brzo i efikasno zagrevanje
prostorija. Relativno velika masa, čine ova grejna tela
toplotno inertnim, pa mogu u prekidima grejanja da dugo
održavaju toplotu.

Tablica: specifično odavanje toplote radijatora od livenog

gvožđa pri temperaturi prostorije 20 °C
Za toplu Za toplu Za paru Za paru
vodu t = vodu t = od 1,1 od 1,1
80 °C 80 °C bar bar
širina širina širina širina
radijatora radijatora radijatora radijatora
Visina
razmak 160 mm 220 mm 160 mm 220 mm
prikljućka
mm (W/m2) (W/m2) (W/m2) (W/m2)
900 460 440 670 650
500 490 465 710 680
350 500 475 720 700

103
 Oblici i način postavljanja

Način spajanja članaka:

16.4 Konvektori

Konvektori su grejna tela od rebrastih čeličnih cevi ili od

bakarnih cevi s aluminijumskim lamelama. Ugrađeni su u
posebno limeno kućište ili u zidnu šupljinu s oplatom na
prednjoj i bočnim stranama. Toplota se odaje praktično samo
konvekcijom (toplotno strujanje). Vazduh, koji struji kroz
kućište, pored ugrejanih površina lamelnih grejača, dobija
zbog povišenja temperature znatan uzgon, tako da u
prostoriji nastane umerena cirkulacija vazduha. Strujanje
vazduha kroz konvektor može biti jače (intenzivnije) što je
veća visina kućišta, a pri tom se povećava i toplotni efekat
konvektora. Oplate kućišta konvektora izrađuju se od drveta,
lima, eternita, ploča od umetnih materijala i tako dalje.
104
Prednosti konvektora u odnosu na radijatore su: znatno
manje dimenzije i težina, manja cena, kraće vreme
zagrejavanja te različite mogućnosti ugradnje. Nedostatak im
je što su neprikladni za čišćenje pa se često nagomilava
prašina unutar kućišta.
Presek i položaj konvektora:

Tablica: prosečna vrednost

specifičnog odavanja toplote
konvektora pri temperaturi
prostorije 20 °C za toplu vodu t =
80 °C

Visina Visina Visina Visina

konvektor konvektor konvektor konvektor
a a a a
Širina
ugradnje 400 mm 600 mm 800 mm 1000 mm
e
mm (W/m2) (W/m2) (W/m2) (W/m2)
100 275 370 420 445
200 250 340 390 410

17. RUKOVANJE KOTLOVIMA

Rukovanje kotlovima podrazumeva regulisanje kapaciteta

kotla u skladu sa zahtevima potrošaća. To znači, održavati
vitalne parametre na kotlu da se obezbedi kontinuitet:
- dovoda goriva
- odgovarajućeg dovoda vazduha
- temperatura (pare, vode, dimnih gasova…)
- nivo vode u kotlu
- kvalitet napojne i kotlovske vode
105
- ispravno stanje postrojenja
Radno osoblje treba ovo da proverava svakog sata, i da vodi
dnevnik rada.
Rukovanje sa kotlovima treba da bude u skladu sa
uputstvom za rad i da budu povereni samo obučenim
osobama.
Dobro i kvalitetno održavanje kotlova podrazumeva da sve
bude u ispravnom stanju. Treba da se obezbedi funkcija
svakog elementa postrojenja da ono radi u optimalnim,
projektovanim granicama i po mogućstvu, bez prekida ...

18. PRIPREMA KOTLA ZA POGON I

NADZOR U TOKU RADA I OBUSTAVA RADA

Upotreba kotla, treba da je poverena osobama koje su

upoznate sa pogonskim instrukcijama za rad i uputstvima
proizvođača. Razlikujemo:
o pripremu za start
o potpalu
o nadzor u toku rada
o zaustavljanje
Priprema za start podrazumeva proveru gotovosti svih
radova oko kotla, ali treba jo[ uraditi i prekontrolisati :
- Nivo vode u kotlu
- Šemu cevovoda, stanje-položaj armature
- Otvara se ventil prema potrošaću, ozračni ventil u
atmosferu, drenaže …
- Proveriti ispravnost blokada i zaštitu na kotlu
- Startovati pumpu, pumpu za gorivo, ventilator,
- Priprema gorivne instalacie, gasne rampe…
Potpala kotla nastaje nakon izvršenih svih pripremnih
radova. Pristupa se potpali, uključuju se ventilatori svežeg
vazduha i dimnih gasova, pušta se gorivo, pali se gorivo u
kotlu, proverava se plamen, rad foto čelije, zatvaraju ozrake,
drenaže,…
Nakon stabilizacije, podiže se opterećenje. Ako nije dato u
uputsvu proizviđača, brzina progrevanja treba da je oko 1
0C/min.

106
Nadzor u toku rada znači, pratiti rad postrojenja,
kontrolisati:
- nivo vode,
- pritisak, temperaturu vode, pare,…
- rad pumpe, ventilatora, pomoćnih uređaja…
- regulisati rad postrojenja prema potrebi potrošača
- kontinualno održavati kvalitet napojne i kotlovske vode
- obezbediti periodičnost odsoljavanja, odmuljenje kotla…
- analizirati proces sagorevanja,
- voditi dnevnik rada, smene…
Zaustavljanje rada kotla je proces obrnut od pripreme i
samog starta. Razlikujemo redovno zaustavljanje i
havarijsko. Redovno zaustavljanje podrazumeva rad osoblja
po instrukcijama i po uputstvu, planu rada. Zaustavljanje
postrojenja se obavlja po preporukama prizvođača ili po
instrukciji za rukovaoca.
Havarijsko zaustavljanje je hitno zaustavljanje u slučaju
nekih nepredviđenih okolnosti, neplaniranog nestanka
struje, nagle pojave velikih vibracija, pucanja cevovoda i sl..
U tom slučaju neophodno je zaustaviti rad kotla da bi se
sprečila havarija i šteta obimnijih razmera. Prvi zadatak u
toku obustavljanja rada kotla je zatvaranje dotoka energije:
goriva, el. napajanja ... Snižava se teret (opterećenje),
umanjuje se ili isključuje snabdevanje potrošača, snižavaju
se parametri rada: pritisak, temperature ... Pristupa se svim
neophodnim radovima u cilju da se kotao obezbedi da ne
ostane bez vode i da bi se umanjile eventualne štete.

19. UZROCI HAVARIJE I EKSPLOZIJE KOTLA

Kotlovi mogu biti oštećeni u montaži i eksploataciji.

Oštećenja u montaži mogu biti spoljna oštećenja i
unutrašnja kao što su;
• Direktnim oštećenjem izazvanim transportom
• Oštećenja od uticaja spoljne sredine , vlage, korozije…
• Neopreznim postupcima (zavarivanjima ili upotrebom
neadekvatnog alata)

107
 Havarija - oštećenja u eksploataciji mogu biti spoljna
oštećenja i unutrašnja kao što su:

 Pojava vibracija kada nisu uređaji ankerisani

 Prekomerni pritisak
 Kada kotao ostaje bez vode
 Prekomerni pritisak zbog neispravnog ventila
sigurnosti
 Stanjenje zida kotla ili cevi
 Kada u fazi potpale kotla, gas ističe nekotrolisano u
ložište
 Eksplozija gasa nastane u ložištu kada se formirala
koncetracija zapaljive smeše
 Kada ostane neprovetreno ložište – zbog zaostalog gasa
 Korišćenje agresivnih medija koji nisu za primenjene
materijale koji će dovesti do nagrizanja materijala posude
 Neispravna armatura koja doprinose lošem vodjenju
procesa
 Kada nema vode za hlađenje cevi, kada je kotao ostao
bez vode.
 Kada pucanju delovi opeme. U kotlu pucaju cevni
zagrejači, u slučaju ubacivanja hladne vode.
 Ne korišćenje ili ugradnje neadekvatnih materijala ili
korišćenje improviziranih vijaka ili zaptivki.
 Korišćenje alata koji nije preporučen ili koji je
improvizovan

Sve havarije i oštećenja posude su direktne greške čoveka,

kako u projektovanju tako i u montaži, u rukovanju i
održavanju. Čovek je kriv i zato što na vreme nije uradio
određene procese oko kotla. Najčešće i najbolnije tragedije
nastaju jednostavnom nestručnosti radnika da rukuje sa
kotlom.

108
Slika havarisane cevi na kotlu

20. ODRŽAVANJE KOTLOVA

Kotao, posude pod pritiskom, cevovod i armaturu, u cilju

bezbednosti treba periodično održavati.
Razlikujemo tri vida održavanja:
- Redovno ili održavanje po planu
- Održavanje po stanju opreme
- Havarijsko-neplansko ili vanredno održavanje
Redovno je plansko održavanje po preporuci proizvođača ili
dobre prakse .
Odžavanje po stanju je takođe redovno, plansko održavanje
ali nakon utvrđivanja stvarnog trenutnog stanja opreme
putem raznih testova ili drugi metoda ispitivanja.
Havarijsko održavanje je neplansko održavanje nakon
nemilog događaja ili kvara.
U toku održavanja opreme može doći do promene oblika ili
namene konstrukcije. U tom slučaju razlikujemo:
- Sanaciju – popravku takav vid održavanja kada se ne
odstupa bitno od oblika i tipa konstrukcije opreme.
- Rekonstrukciju je takav vid popravke pri čemu se
bitno odstupa od oblika, konstrukcije, materijala …
Poznato je da posuda može, a i ne mora da bude posuda pod
pritiskom. Dozvoljena je sanacija posuda kad ona nije pod
pritiskom.
109
 Posuda može biti niskog i visokog nivoa opasnosti. Na
posudama, cevovodima i armaturama niskog nivoa opasnosti
mogu se obavljati samo manje intervencije - sanacije, a ne i
rekonstrukcije.
POSUDA VISOKOG NIVOA OPASNOSTI SE NE SME
POPRAVLJATI, a NAROČITO JE ZABRANJENA NJENA
REKONSTRUKCIJA.

21. TEHNIČKI PROPISI ZA KOTLOVE ZA CENTRALNA

GREJANJA

U skladu sa evropskim preporukama OPREMA POD

PRITISKOM je sva ona oprema čiji je pritisak veći ili ravan 0,5
bar.
Oprema pod pritiskom su gasovodi, naftovodi, produktovodi,
parni i vrelovodni kotlovi, posude pod pritiskom i druga
oprema pod pritiskom utvrđena posebnim tehničkim
propisima.
Oprema pod pritiskom se može kategorisati na nizak nivo i
visok nivo opasnosti.
Prema nivou opasnosti mogu biti razvrstane:
- niskog nivoa – to su jednostavne posude pod
pritiskom
- visokog nivoa opasnosti – ostala oprema pod pritiskom
Jednostavne posude pod pritiskom su posude niskog nivoa
opasnosti ako im je proizvod (PS) pritiska i zapremine (V) :
PS*V > veći od 50 bar litara, a manji od 200 bar litara.
U zavisnosti od sadržaja u opremi pod pritiskom, ona se
razvrstava prema vrsti radnog fluida u grupe 1 ili 2.

Svi fluidi se dele u dve grupe, i to:

Grupa 1 : eksplozivi, izuzetno zapaljivi, jako zapaljivi,
zapaljivi, oksidirajući, vrlo otrovni i otrovni.
Grupa 2 : svi drugi uključujući vodenu paru
Prema nivou opasnost koju ima posuda najveću kategoriju
nivoa opasnosti ima posuda IV kategorije, a najmanju I
kategorija.

110
 Kada se posuda sastoji od više radnih prostora, razvrstava
se i kategorizuje prema radnom prostoru najviše kategorije.

KATEGORIZACIJA SUDOVA POD PRITISKOM

Kako će se razvrstati oprema pod pritiskom, osim vrste,

zapremine i pritiska, stanja i grupe fluida, utiče i da li postoji
mogućnost zagrevanja radnog fluida. Sasvim novu
klasifikaciju poprima ona oprema pod pritiskom koja se može
zagrevati plamenom ili ukoliko postoji opasnost od
pregrevanja. Uređaji u kojima postoji opasnost od
pregrevanja su parni i vrelovodni kotlovi, pregrejači i
zagrejači, kotlovi na otpadnu toplotu, kotlovi za koje se
toplotna energija dobija spaljivanjem otpada, kotlovi za koje
se toplotna energija dobija električnom energijom sa
elektrodama ili uronjenim grejačima, posude pod pritiskom
za kuvanje zajedno s njihovim priborom nazivaju se
generatori pare.
Generatori pare je ona oprema koja je namenjena za
proizvodnju pare ili vrele vode na temperaturama većim od
110 °C sa zapreminom većom od 2 lit i svi aparati za kuvanje
pod pritiskom razvrstavaju se po dijagramu br. 5 – prilog :
tabela

Po ovoj tabeli, generatori pare, razvrstavaju se po dijagramu

br. 5. U kategorije od I do IV – slika dole:

111
Pravilnik o tehničkim zahtevima za projektovanje, izradu i
ocenjivanje usaglašenosti opreme pod pritiskom ( Sl. glasnik
RS 87/ 2011 ) odnosi se na sledeću opremu pod pritiskom:
a) Generatori pare i vrele vode i
b) Procesna oprema za zagrevanje i druge slične procese.
Kotlovi, su oprema pod pritiskom koja u sebi imaju
mogućnost da na licu mesta proizvedu energiju koja bi
povećavala temperatutu medija, pa po svojoj konstrukciji,
kod njih postoji opasnost od pregrevanja jer u sebi mogu da
sadrže :
1. zagrejače (električne ili na gorivo) kao i svi lonci za
kuvanje
2. zagrejaće-toplotne imenjivaće na paru, vrelu vodu ,
vreo vazduh, kada dobijaju energiju iz drugih izvora.
Obavljaju se redovni i periodični pregledi. (unutrašnji i
spoljni). Pregleda se kotao sa dimne (spoljni) i vodene strane
(unutrašnji). Postoji redovan i vanredan pregled, koji se
obavlja nakon interventnog održavanja, a pre ponovnog
starta, ili kada je kotao bio u dužem zastoju. Pravilnikom o
pregledima predviđena je periodičnost pregleda. Po
dijagramu koji se odnosi na kotao, spoljni pregled se obavlja
svake godine, unutrašnji pregled se obavlja svake treće, a
ispitivanje pritiskom obavlja se nakon 9 godina eksploatacije.
112