*Prvi pojam coveka

Covek je delatno bice, nije “ustanovljen”, tj.on je sam sebi jos zadatak. On je bice koie zauzima
stavove, akti njegovog zauzimanja stavova prethodnici su delanja, a posto je on sebi jos
zadatak, zauzima prema sebi stav i “cini sebe necim”. To nije luksuz koji bi mogao izostati, vec
biti “nezavrsen” spada u njegove fizicke uslove, njegovu prirodu i u tom smislu on je bice
odgoja. Samoodgajanje, vaspitanje, popravljanje kao dolazak u formu i ostajanje u formi su
egzistencijalni uslovi jednog neustanovljenog bica. Utoliko sto je covek postavljen na samog
sebe, on je ugrozeno, riskantno bice sa sansom da propadne. On je upucen na udaljeno,
neprisutno u prostoru i vremenu, on zivi u suprotnosti prema zivotinji, za buducnost, a ne
sadasnjost. Sve ove odredbe su samo razvijanje osnovne odredbe coveka- delanja. Samo
polazeci od nje dobija se uvid u fizis coveka uopste, i nikada definicija coveka kao samo
duhovnog bica ne pusta da se vidi veza telesne satvorenosti sa umom ili duhom. Morfoloski je
covek u suprotnosti prema svim visim sisarima, odredjen nedostacima, koji se u egzaktno
bioloskom smislu oznacavaju kao neprilagodjenosti, nespecijaliziranosti, primitivizmi,
nerazvijenost, dakle- negativno. Nedostaje krzno i tome prirodna odbrana od nepogoda,
nedostaju prirodni organi za napad, gradja tela podesna za bezanje, ostrina cula, pravi
instinkti, a kao dojence i dete podleze potrebi zastite koja je neuporediva po duzini trajanja.
Unutar prirodnih uslova, on bi kao bice koje zivi na zemlji usred najspretnijih zivotinja koje
beze i najopasnijih grabljivica odavno bio iskorenjen.
Gledano morfoloski, covek gotovo i nema specijaliziranost. On se sastoji od niza
nespecijaliziranosti, odnosno primitivizama (njegovo zubalo, nema ruke i stopala
specijalizovane za pentranje, dlaku, ocnjake). Covekovo bice, odsustvo bioloskih sredstava, sto
nadoknadjuje jedino svojom sposobnoscu rada, tj.pomocu ruku i inteligencije, zbog toga je
uspravan, promisljen, sa slobodnim rukama. “Okolni svet” vecine zivotinja je nezamenljiv
milje, kome je prilagodjena specijalizovana izgradnja organa zivotinja, milje unutar koga rade
po vrstu specificne urodjene, instinktivne kretnje. Covek je pak, otvoren prema svetu, lisava se
zivotinjskog prilagodjavanja u ogranicenom miljeu. Fizicka nespecijalizovanost, njegovo
organsko neposedovanje sredstava, nedostatak pravih instikata, dovode do otkinutosti od
okolnog sveta, do otvorenosti u svet (Seler). Kod zivotinje, obrnuto, specijalizacija organa,
instinkti, uslovljavaju prikovanost za okolni svet.
Znaci, imamo projekt jednog organski oskudnog, stoga prema svetu otvorenog bica, koje nije
prirodno sposobno za zivot, ni u kakvom odredjenom ogranicenom miljeu. Gola sposobnost za
egzistenciju jednog takvog bica je upitna i golo odrzavanje zivota mora biti problem u cijem je
resavanju covek postavljen jedino na samog sebe, za sta on ima da stvori mogucnost iz sebe
samog. To bi bilo delatno bice.
Biologijsko posmatranje coveka se sastoji u tome da se odgovori na pitanje kako je ovo bice
neuporedivo sa svakom zivotinjom sposobno za zivot? Jer otvorenost prema svetu je
opterecenje. Covek podleze nezivotinjskoj poplavi nadrazaja, nesvrhovitom mnostvu nadirucih
utisaka koje ima da savlada. On se mora sopstvenim sredstvima i samosvojno rasteretiti,
tj.oskudne uslove svoje egzistencije samovoljno preraditi u sansu svog zivotnog odrzanja.
Temeljna misao principa rasterecenja je da celokupne nedostatke svoje konstitucije, koji pod
prirodnim uslovima predstavljaju najvece opterecenje covekove zivotne sposobnosti, on
delujuci i samodelatno pretvori u sredstva svoje egzistencije. Akti u kojima covek provodi
zadatak omogucavanja svog zivota su produktivni akti savladavanja opterecenja nedostacima
(rasterecenja) i u poredjenju sa zivotinjskim, potpuno nova sredstva vodjenja zivota koja covek
vadi iz samog sebe. Covek delatno savladava stvarnost oko sebe time sto je preobrazava u
stvarnost koja sluzi zivotu. Usled svoje organske primitivnosti i lisenosti sredstava, covek je
nesposoban za zivot u svakoj stvarno prirodnoj i praiskonskoj sferi prirode. On mora sam sebi
da nadoknadi sredstva koja su mu organski uskracena, i on to cini tako sto delatno preradjuje
svet u nesto sto sluzi zivotu. Covek, da bi bio sposoban za egzistenciju, preinacava i savladava
prirodu, on je delatno bice jer je nespecijalizovan, te lisen prirodno prilagodjenog okolnog
 sveta. Celokupnost prirode koju je on preradio da sluzi zivotu je kultura, a svet kulture je
ljudski svet. Kultura je “druga priroda”, ljudska samovlasno obradjena priroda, unutar koje
on jedino moze da zivi. Tacno na mestu gde kod zivotinja stoji i okolni svet, kod coveka stoji
svet kulture, tj. isecak prirode koju je on savladao i preinacio da sluzi zivotu.
Nespecijalizovanosti covekove gradje odgovara otvorenost prema svetu. Tu lezi odgovor na
pitanje zasto covek nema suprotno gotovo svim zivotinjskim vrstama, geografski prirodna i
neprekoracljiva podrucja opstojanja. Gotovo svaka zivotinja je prilagodjena klimatski,
ekoloski, konstantnom miljeu. Samo je covek sposoban za zivot svuda na zemlji, na polu i
ekvatoru, vodi i kopnu. On je sposoban za zivot ako tamo moze da proizvede mogucnosti da
uredi sebi jednu drugu prirodu u kojoj egzistira umesto u izvornoj “prirodi”.
Kulturno podrucje coveka sadrzi uslove njegove fizicke egzistencije, za razliku od zivotinja kod
kojih su uslovi sadrzani u svagdasnjem okolnom svetu kome su one prilagodjene. Kultura je
celokupnost prirodnih uslova, koje je covek delatno, radeci savladao, preinacio i iskoristio.
Za iskoriscavanje opterecenja, njegovo preokretanje u nesto plodonosno covek zahvaljuje
svojoj svojeglavosti. Ona se sastoji u kretnjama koje ispunjavaju decju dob, u kojoj se okolne
stvari postepeno uvlace u iskustvo: one se gledaju, dodiruju, pokrecu, itd. Rezultat tih kretnji, u
kojima skupa deluju kretnje svake vrste, jeste da okolni svet biva preradjen u pravcu
raspolozivosti i dovrsavanja. Samo bice koje nije prilagodjeno odredjenim tipicnim zbivanjima
u okolnom svetu, nespecijalizovano bice je postavljeno na svoju samovlasnost, samo ono
naspram poplave utisaka ima da se u njoj orijentise. Orijentisati se znaci redukovati poplavu
utisaka na odredjene unosne centre, njih istovremeno dobiti u ruke i rasteretiti se pritiska
neposrednog mnostva utisaka. Zivotinja je upregnuta u polje nagona svagdasnjih neposrednih
situacija, a covek se pak moze samovlasno povuci, uspostaviti distancu.
Zivotinje savladjuju posle nekoliko casova ili dana svoju skalu kretnje, koja se potom
zakljucuje. Ljudske kretnje se odlikuju nepredstavljivom mogucom raznovrsnoscu, bogatstvom
kombinacija. One su neobicno plasticne, upravljene na neograniceno varijabilno, kontrolisano
pridodavanje. Na pitanje zasto covek raspolaze takvim mnostvom formi kretnji, odgovara se da
je njegova skala kretnji nespecijalizovana. Godinama duga nedovrsenost decjeg aparata za
kretnje je opterecenje. Ona je zadatak da se izgradi sopstvenim trudom, u mucnom ucenju, na
neuspesima. Pokreti coveka su nerazvijeni jer sadrze beskraj mogucih varijacija koje on tek
treba da razvije u ophodjenju sa okolnim predmetima i to tako sto svaka iskustvena kretnja
daje prostor za nove kombinacije kretnji. Skala kretnji kod coveka ima dve odlucujuce oznake:
1. kretnje iskustva u neodredjenoj otvorenoj sferi, u kojoj se covek mora orijentisati su
istovremeno resenja zadataka da se iz nedovrsenosti izvuce prefinjenost i sirina moci
kretnji koja izrasta iz nepreglednosti prilika stvari. Jednom bicu sa tako neprirodnim
uslovima egzistencije potrebne su kretnje koje moraju biti varijabilne, jer treba iz
ranije nevidjenog izvuci promenu koja sluzi zivotu. Za to je potrebna kontrolisana
varijacija kretnji koja izgradjuje sada neposredno u istim delanjima u kojima se covek
orijentise iz pocetne nedovrsenosti.
Znaci u pocetku je dato nezasticeno, nadrazajima preplavljeno, za kretnje neposredno bice. Ovo
dvostruko opterecenje samovlasno biva preradjeno u temelj jednog nezivotinjskog vodjenja i
odrzavanja zivota, tako sto se svet u komunikativnim akcijama, slobodnim od pozuda savladava,
sredjuje. Orijentacija u svetu i vodjenje delanja su prvi i noseci ljudski zakoni. Nedovrsenost znaci
podstrek na dalju izgradnju potencijalno beskonacne raznolikosti.
2. ovim postignucima pripada osetljivost stvari, ali i samoosetljivost ljudskih delatnih
kretnji. Ljudska motorika je u svim fazama osetljiva na dodir. Sve kretnje se povratno
osecaju preko oseta gledanja i dodira, tako da one mogu da reaguju na sebe same, jedne
protiv drugih. To je uslov za razvoj fantazije kretnji. Znaci sva senzomotorna
postignuca su samoosetljiva, sto znaci sama po sebi i jedna prema drugima su sposobna
za reagovanje i ophodjenje. To je pretpostavka za izgradnju unutrasnjeg sveta, tj. za
 fantazme dodira i kretnji. Covek je sposoban da gleda svoje kretnje i da ih ponovo
spozna u dozivljajima dodira i vidjenja.
Adolf Portman istice posebno mesto coveka u ontogenskom pogledu: covek je vrsta psiholoskog, tj.
normalizovanog pre-rodjenja, sekundarni goluzdravac, jedini slucaj ove kategorije medju
kicmenjacima. On tek posle godinu dana dostize stupanj izgradjenosti koji je prvi zivotinjski sisar
shodno svojoj vrsti morao da ostvari do vremena svog rodjenja. Presudne faze izgradjivanja svog
drzanja i svog telesnog formiranja mora da prozivi u naizmenicnom delovanju fizickih i telesnih
zbivanja, van majcinog tela.