потпуковник др Миљан Милкић

ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Aртиљеријска припрема за напад на Србију отпочела је 5. октобра 1915.

Под командом фелдмаршала Аугуста Маканзена аустроугарска и немачка војска
од близу пола милиона војника, 10 ескадрила авиона и бројном речном
флотилом на Дунаву и Сави, напале су Србију. Уз ангажовање артиљеријске
ватре која је бранила обалске зоне, операције преласка почеле су 7. октобра. Код
Београда су, уз велике губитке, успостављени први мостобрани. При том су се
аустроугарски монитори из дунавске флотиле успешно бранили и својом
артиљеријом пружали јаку подршку. Београд је заузет до 9. октобра.
Истовремено, немачка 11. армија почела је прелазак Дунава код Смедерева и
Рама. Српске снаге за одбрану Београда биле су слабије у односу на снаге
нападача. Непријатељ је располагао са седам дивизија и модерном артиљеријом
која је бројала 273 топа од којих 108 тешких. Српске трупе за одбрану Београда
биле су углавном трупе II и III позива са врло мало митраљеза и без довољно
јаке артиљерије, нарочито без тешке артиљерије. Браниоци српске престонице
располагали су са пољском артиљеријом, брзометном и спорометном
(дебанжове) и са по једном француском, енглеском и руском обалском батеријом
са великим дометом, које су биле веома корисне као одбрана од монитора.
Српска војска по својој формацији није имала подводно минерство, што је
представљало велики пропуст јер је имала две велике реке Саву и Дунав, које је
било немогуће бранити без минирања. Србија није имала ни мониторе, такође
важне за борбу на реци. С друге стране, аустроугарска војска је имала девет
монитора који су представљали велику подршку пешадији приликом преласка
реке.

Србија је у Првом светском рату пуне три године била под

аустроугарском, бугарском и делимично немачком окупацијом. Централне силе
поделиле су Србију на аустроугарску и бугарску окупациону зону, док је
немачка војска имала своју Етапну зону. Окупација је трајала од јесени 1915.
1
односно, од повлачења српске војске пред надмоћним аустроугарским, немачким
и бугарским снагама крајем новембра и почетком децембра 1915. године, па све
до јесени 1918. године, када су након пробоја Солунског фронта, од 15. до 23.
септембра, српска војска и армије Антанте ослободиле територију Краљевине
Србије. Током окупације Београд је био седиште аустроугарске окупационе зоне
којом је управљао Војно-генерални гувернман.
Београд је био највећи индустријски и привредни центар Краљевине
Србије. Од 19. века Београд је добио посебну улогу и значај у држави. У њему
су живели најбогатији људи. Грађани Београда чинили су 15,11 одсто
становништва, а њима је припадало 35,5 одсто вредности имања градског
становништва Србије. У Београду је привреда за време окупације потпуно
уништена. Већ у новембру 1915. године много приватних кућа било је уништене
или тешко оштећено и живот у граду био је потпуно заустављен. Већина
фабрика и индустријских објеката била је уништена. Војна власт је убрзо
поправила један погон београдске кланице који је користила за своје потребе.
Део кланице за потребе цивилног становништва поправљен је у лето 1916.
године. За време рата радила је пивара Бајлони. Током ратних дејстава
оштећена је већина занатских радњи. Војна управа је од почетка 1916. године
започела са издавањем дозвола за отварање занатских и трговачких радњи. На
почетку године је отворено више радњи, а у другој половини године њихов број
је почео да опада. Током 1917. године отворен је већи број радњи за прераду
коже и крзна, као и за производњу предмета од ових сировина.

Након окупације Београда, у децембру 1915. године, Аустро-Угарска је

образовала комисију која је требала да прегледа музеје и архиве у Београду.
Председник комисије био је Хуго Керхнаве, историчар и начелник штаба
окупационе владе. Комисија је прегледала службена документа државних
установа и документа Министарства иностраних дела, као и водећих странака и
политичких личности. Окупаторски војници су из државних зграда узимали
документа за која се сматрало да им могу бити од користи, док су остала
документа уништавана.
У Првом светском рату Београд је ослобођен у склопу велике акције
гоњења непријатеља коју је српска војска предузела након пробоја Солунског
фронта. С обзиром на такве околности, око Београда нису вође велике борбе као
2
што је то био случај са ослобођењем Београда у Другом светском рату (октобра
1944. године).
Након пробоја Солунског фронта, процењујући да су немачке и
аустроугарске снаге које су се повлачиле у Србију захваћене растројством,
српска Врховна команда је одлучила да одмах предузме гоњење према Нишу и
да не дозволи непријатељу да се организује и добије већа појачања. Војвода
Мишић је за гоњење непријатеља могао да употреби само Прву армију, с
обзиром на то да је Друга армија, по одлуци главног савезничког команданта
генерала д'Епереа, задржана на бугарској граници да буде у приправности да
крене према Софији уколико би Бугари покушали да избегну извршење обавезе
из примирја које су потписали. Делови Друге армије остали су на бугарској
граници све до 12. октобра. Већ 2. октобра Прва армија је предузела гоњење
непријатеља на север. Идућег дана она је код Врања поразила аустроугарску 9.
дивизију, која је управо била стигла из Италије, заробивши при томе преко 3.000
непријатељских војника и официра. За наредних седам дана Прва армија је
праћена с једне стране српском Коњичком дивизијом, а с друге стране
француском Коњичком бригадом генерала Гамбета, под борбом прешла пут од
Куманова до Ниша. Како се Прва армија у свом маршу била удаљила 280 км од
осталих савезничких трупа, генерал д'Епере је упутио српској Врховној команди
оштро упозорење, у коме се каже да Прва српска армија срља у авантуру и да ће
на тај начин „довести у опасност цео наш успех, зато апсолутно обуставите
њено даље наступање према Нишу“. На основу сазнања о положају непријатеља,
српска Врховна команда је одобрила војводи Бојовићу да почне операцију за
ослобођење Ниша. У тродневним борбама, од 9. до 12. октобра, српска Прва
армија је разбила надмоћније снаге непријатеља и ослободила Ниш.
Ослобођењем Ниша и прекидањем комуникација Берлин – Софија – Цариград
рат на Балкану за Централне силе био је изгубљен. Након тога, Прва армија је
продужила марш ка Београду. У исто време аустроугарска Врховна команда је
одлучила да се њене и немачке трупе повуку на Дрину, Саву и Дунав за одбрану
граница аустроугарске монархије. Према директиви фелдмаршала Кевеша од 11.
октобра 11. армија је требало да се постепено повлачи ка Сави и Дунаву, ка
линији Шабац – Забреж – Београд – Пожаревац, а делови из Албаније да одступе
преко Скадра за Подгорицу.

3
 Због малог бројног стања у односу на непријатеља, велике истурености
испред осталих снага, велике физичке исцрпености војника (за шест дана
прешли 160 км од Куманова до Ниша), лошег снабдевања и отежаног дотура
муниције из слагалишта, великог броја босих војника и других тешкоћа 1.
армија била је при-нуђена да се ради одмора и попуне задржи до 17. октобра на
достигнутим положајима.
Непријатељ је покушао да на линији Бован – Делиград – Ђунис –
Крушевац заустави напредовање српске Прве армије, али су после тродневних
борби аустроугарске и немачке трупе напустиле положаје код Ражња и
повлачиле се према обалама Дунава, Саве и Дрине. Настављајући гоњење
непријатеља, трупе Прве армије на челу са војводом Петром Бојовићем,
ослободиле су Београд 1. новембра 1918. године.

Прва армија је 28. октобра наставила гоњење непријатеља према северу, ка

Дунаву и Сави, наилазећи данас на слаб отпор непријатеља, који се разбијен у
нереду повлачио. Поред регуларних српских трупа, гоњењу непријатеља
придружио се и велики број наоружаних мештана-устаника, који су се подигли
на оружје да бране своју имовину од пљачке непријатељских трупа у повлачењу.
У своме енергичном надирању, које се местимично продужило и до поноћи,
трупе Прве армије са својим предњим деловима избиле су 28. октобра на линију:
Пожаревац – Паланка – Обешењак – Наталинци – Топола – Аранђеловац,
ослободивши сва ова места.
На основу података које је српска Врховна команда добила од српског
војног изасланика у Берну, непријатељске снаге су биле решене да упорно
бранити Београд на линији: Обреновац – Раља – Гроцка. У извршењу овог циља
биле су концентрисане немачке снаге код Темишвара и било је почело
утврђивање положаја на линији: Обреновац – Раља – Гроцка. У складу са овим
подацима, Врховна команда је 28. октобра 1918. наредила команданту Прве
армије да у свом даљем надирању на север води рачуна о овој намери
непријатеља и да уколико буде добио поузданије податке о томе да непријатељ
организује и припрема јачи отпор, онда да заустави даље наступање и прећи у
одбрану, све до доласка савезничких трупа.
Коњички ескадрон Дунавске дивизије ослободио је 27. октобра Рачу, а

4
одред мајора Додића заузео је истог дана Велику Плану. Непријатељске снаге
биле су у одступању ка Смедереву и Смедеревској Паланци. Током 28. октобра
Моравска дивизија је продужила гоњење непријатеља са линије Коњушнице –
Колаче – Витежево – Кушиљево, док је Коњичка дивизија рано ујутру заузела
Жабаре.
Српске комитске чете су у околини Рудника до 28. октобра од непријатеља
заплениле 150 волова, три аутомобила и велику комору.
Деловање великог броја комита изазивало је код непријатељских
одступајућих делова велику пометњу.
Оперативни део штаба Друге армије прешао је 28. октобра у Краљево.
Током 28. октобра Тимочки и Шумадиски дивизиски ескадрони заједно су
напредовали од Краљева преко Чачка ка Овчарско-Кабларској клисури.
Десна колона Седмог ескадрона Коњичке дивизија је 28. октобра
продужила акцију у правцу Свилајнац – Пожаревац – Костолац са задатком да
заузме фронт до ушћа Мораве. Један део Коњичке дивизије упућен је преко
Петровца долином Мораве ка Кличевцу и Раму, ради осигурања десног бока.
Једна патрола упућена је од Црнућа ка Великом Градишту, једна ка Голубцу, а
једна у Жагубицу у циљу успостављања везе са француском коњицом. Лева
колона наступала је правцем Велика Плана – Сараорци – Смедерево, са задатком
да заузме фронт од ушћа Мораве до Смедерева.
Коњичка дивизијанаставила је 28. октобра гоњење непријатеља у два
правца. Са јачом колоном десном обалом реке Мораве у правцу Пожаревца и са
левом, слабијом колоном, левом обалом реке Мораве у правцу Смедерева.
Дивизија је у исто време штитила десни бок Прве армије и одржавала везу са
деловима француске коњичке бригаде на правцу Жагубица – Велико Градиште.
У своме надирању 28. октобра, које је продужено код десне колоне до 23 часа
уласком у Пожаревац. Предњи делови дивизије избили су на линију Пожаревац
– Велико Орашје – Мала Плана.
Моравска дивизија се у току 28. октобра пребацила са десне на леву обалу
реке Мораве и гонила непријатеља у правцем Кушиљево – Велика Плана –
Паланка – Азања. Пред мрак, предњи делови ове дивизије избили су на линију
село Крушево – положај на северној ивици Паланке. Задатак Моравске дивизије
за 29. октобар био је да дивизијска претходница стигне до села Умчари, да

5
главнина дивизије да достигне вис Слатина, а дивизијска артиљерија село
Дубоне. Болничарска чета имала је задатак да стигне до Велике Крсне.
Командант дивизије био је у Великој Крсни.
Дунавска дивизија је у току 28. октобра предузела марш од Брзана и
Стражевице за излазак на чело Дринске дивизије, избила у њену висину и на
одређени правац и продужила гоњење непријатеља ка Наталинцима, Тополи и
даље ка Космају. У данашњем надирању, предњи делови дивизије избили су 28.
октобра увече на линију Обешењак – Наталинци – Топола.
Дринска дивизија се кретала преко Тополе, Аранђеловца и Раље ка
Београду, позади Дунавске дивизије. Дивизија је продужила марш у правцу
Тополе и Аранђеловца и 28. октобра увече избила на линију Опленац – Венчац –
Аранђеловац и са једним пуком на Чумићском брду. Колубарски одред прикупио
се 28. октобра у селу Кутлову и припремио за покрет у правцу Колубаре.
Друга армија је у току 28. октобра са Тимочком и Шумадијском дивизијом
продужила маршевање ка Краљеву и Чачку: Тимочка дивизија са Првим
ешелоном дошла је до села Адрана (северозападно од Краљева), а са Другим
ешелоном на просторију Богутовац – Маглич. Шумадијска дивизија била је код
села Беле стене (северно од Рашке). Југословенска дивизија била је распоређена
на Косову и Метохији. Штаб Друге армије прешао је 28. октобра из Рашке у
Краљево.
Тимочка дивизија је у току 28. октобра, са два пука пешадије и осталим
дивизиским деловима, са просторије Баре – Плавци – Ушће, на којој је стигла
претходне ноћи, продужила марш у правцу Краљева и Чачка. До вечерњих сати
дивизија је доспела на линију Богутовац – Маглич и ту преноћила. Први
дивизијски ешалон (одред пуковника Недића) извршио је 28. октобра марш од
села Прогорелице до села Адрана, а коњички дивизијон на правцу од Чачка за
Пожегу.
Шумадијска дивизија је у току 28. октобра са просторије код села Муре, на
коју је стигла претходне ноћи, продужила марш долином реке Ибра у правцу
Рашка – Краљево и пред вече стигла на просторију код села Беле Стене (северно
од Рашке).
Претходница Коњичке дивизије заузела је 28. октобра око 17 часова село
Пољана. Око 23 часа претходница дивизије заузела је Пожаревац. Непријатељ се

6
био повукао на линију ивица села Лучица – Милово, да би се након успешне
борбе код Лучице непријатељ повукао главним снагама ка Смедереву, а мањим
ка Дубравици и Костолцу. На левој обали Мораве ослобођено је Велико Орашје,
Паланка, Топола и Горњи Милановац. Дунавска дивизија 28. октобра у подне
заузела Наталинце и Жабаре. Дринска дивизија заноћила је 28/29. октобра на
линији Бања – Венчац.
Претходница Моравске дивизије налазила се 29. октобра у Паланци, а
главнина код Плане.

У току 31. октобра протерани су делови непријатељских јединица око

Градишта и Голупца и након тога више није било непријатељских снага на
десној обали Мораве до Голупца. Штаб Коњичке дивизије налазио се у
Пожаревцу.
Предњи делови Моравске дивизије заноћили су 31. октобра на линији
Болечица – село Лештани. Дивизијска резерва налазила се на положају Мостине.
Приликом подилажењу Болечу, пред Моравском дивизијом одступиле су две
непријатељске чете. Штаб Моравске дивизије био је у Гроцкој. Главнина десне
колоне Дунавске дивизије заноћила је 31. октобра код Раље, а претходница на
линији: Ковиона – Трешња – Липа. Главнина леве колоне заноћила је на линији:
Губеревци – Сопот, избацујући напред осигуравајуће делове. Коњички ескадрон
наишао је на непријатељске делове на к. 312, који су отворили митраљеску
ватру, али су се затим повукли. У 21 час 31. октобра линија Авала – Петров гроб
била је слободна, а непријатељ се налазио у селу Пиносави. Штаб Дунавске
дивизије био је у Сопоту. Дринска дивизија је 31. октобра заноћила око
Младеновца, а штаб дивизије био је смештен у Аранђеловцу. Коњички ескардон
покушао је 31. октобра око 15 часова прелаз преко Колубаре код села
Мислођина, али је спречен непријатељском пешадијом. Један батаљон је пред
мрак стигао код села Конатице и пребацио једну чету преко Колубаре код
Лазаревца. Колубарски одред пребацио се преко Колубаре и гонио непријатеља у
правцу Уба и Шапца.
Врховна команда је 1. новембра 1918. наредила распуштање одреда Јована
Бабунског, а сви четници су пуштени својим кућама на неограничено одсуство.
Овакво наређење је образложено чињеницом да је одред завршио задатак за који
је био формиран, као и да су куће свих његових четника опљачкане, разорене и

7
покретно имање уништено.

Прва армија је у току 1. новембра продужила надирање према северу ка

Београду, Убу, Обреновцу и Шапцу, гонећи разбијеног непријатеља ка Дунаву и
Сави. Због наглог и хаотичног повлачења непријатеља ка прелазима на Дунаву и
Сави, јединице Прве армије нису пуно долазиле у додир са непријатељем.
Коњичка дивизија на десном армијском крилу, протерала је слабије
непријатељске делове око Великог Градишта и Голубца и запосела фронт Велико
Градиште – Пожаревац – Смедерево. Остале дивизије Прве армије са својим
предњим деловима избиле су током 1. новембра на линију Велики Врачар –
Милићево брдо – Велико село – Винча – Велики Мокри луг – Бањица – Жарково
– Железник – Остружница – Умка – Барич – Мислођин – Конатица – Степање.
Командир ескадрона коњице Дринске дивизије покушао је 30. октобра око
14.40 часова прелаз преко Колубаре код села Мислођина, али је у томе био
спречен непријатељском пешадијом. Једна чета налазила се на левој обали, један
вод источно од газа код Мислођинске воденице, на путу Дражевац – Барич. Код
Обреновца је 30. октобра био организовн прелаз преко реке за непријатељску
коморе и артиљерију. Око 15.00 часова, једна непријатељска колона, јачине до
једног батаљона на путу од села Барича за Јасеничко брдо и запосела брдо.
Командант 1. батаљона 4. пешадијског пука стигао је 29. октобра код села
Конатице, а једна чета је пребачена на леву обалу реке Колубаре у близини
Лазаревца. Поред овога батаљона, упућен је и 3. ескадрон 3. коњичког пука, у
циљу заштите од непријатеља између Топчидерске реке и Колубаре. Командант
Колубарског одреда 30. октобра у 14.30 часова, пребацио је Одред из села
Степање северно од Словца преко Колубаре и да са неколико коњаника, једном
четом, једним брдским топом и са два митраљеза, гони непријатеља правцем Уб
– Шабац. Истовремено је са главнином одреда наставио да се креће од Словца
преко Блцзанских висова и Коцељева ка Шапцу, гонећи један непријатељски
пешадијски пук. Један извиђачки ескадрон упућен је преко Ваљева ка Лозници и
Лешници. Официрске патроле биле су упућене ка Обреновцу, од Уба ка Шапцу,
а преко Коцељева ка Шапцу и Богатићу.
На правцу дејства Дунавске дивизије, непријатељ се увече 30. октобра
повукао са линије Авала – Петров гроб. Због тога је патрола која је била упућена
ка Петровом гробу, продужила је 31. октобра за Пиносаву, где је дошло до

8
сукоба са непријатељем.
На свом правцу деловања, Моравска дивизија је приморала један
аустроугарски батаљон да се 29. октобра увече повуче из Гроцке, који се
сутрадан укрцао у шлепове код села Винче. У исте шлепове код Винче укрцало
се више топова, који су били постављени код Винче. Код Винче је су
непријатељске снаге укрцале око 30 шлепова разног материјала, жита и стоке и
све је под пратњом монитора одвежено ка Београду.
Трупе Моравске дивизије избиле су 1. новембра до 15 часова на положај
Велики Врачар – Милићево брдо – Велико село – Винча. Додира са
непријатељем није било. Приликом избијања трупа Моравске дивизије код
Вишњице, непријатељски монитори, који су пловили ка Земуну, опалили су
неколико метака без резултата. По захтеву председника града Београда, увече 1.
новембра упућена је у град једна чета 1. пешадиског пука, дочекана великим
одушљевљењем грађана.
У 21.25 час, са О.бр. 19118 од 1. новембра, командант Прве армије послао
је депешу Врховном команданту Његовом Краљевском Височанству
Престолонаследнику Александру о ослобођењу престонице Крљевине Србије:
„Светла Престоница Вашег Височанства поносни Београд, радосно је данас
дочекао своје ослободиоце славом увенчане војнике Прве армије и слободни
раширених руку очекује долазак свога витешкога Врховнога Команданта, да на
торњу узвишеног Дома, поред широко развијених крила Белог Орла, побије стег
свега Југословенског народа чија ће се слава дуго векова преносити, а поколења
се поносити надчовечанским јуначким борбама њихових предака. Нека би БОГ
дао да радост овога тренутка, разнесе широм целога света, витештво Вашег
Височанства и Ваше војске, а громком много-катно „Живео“ из грла целокупне
одушевљене I армије, нека би био предзнак најскорије и најлепше будућности
царства Југословенског. Живео наш мили господару.“
Коњичка дивизија је 1. новембра ухватила везу са 17. француском
колонијалном дивизијом, чији су два батаљона и дивизиски ескадрон стигли 30.
октобра у Пожаревац.

Моравска дивизија је у току 1. новембра, са линије река Болечица село

Лештани – Мостиње, продужила гоњење у две колоне уз Дунав у правцу
Београда, гонећи непријатеља испред себе са којим у току овога дана није имала

9
додира, а њени предњи делови достигли су линију Велики Врачар – Милићево
брдо – Велико село – Винча.
Официрска патрола са једним водом 3. батаљона 2. пешадиског пука
заузела је Ерино брдо 1. новембра ујутру. У 10 часова 1. новембра, Моравски
коњички ескадрон са официрском патролом јачине једног вода из 3. батаљона 2.
пешадиског пук избио је преко села Сланца на Милићево брдо, немајући додира
са непријатељем, продужио је гоњење ка Дунаву. Непријатељска три авиона
летела су над трупама ове колоне за време кретања, гађајући из митраљеза. У
10.30 часова 1. новембра, предњи делови претходнице Прве моравске пешадиске
бригаде избили су на Дунав, а претходница са 6. брдском батеријом у 10.45
часова, избила је на линију Велико село – Вишњица.
До 11 часова 1. новембра, пласирана је 6. брдска батерија северно од села
Сланца и отворила ватру гађајући две непријатељске лађе, које су биле према
Вишњици, као и на четири непријатељска монитора који су се налазили у
непосредној близини. Чим је отворена ватра, обе лађе одмах су се уклониле, а
монитори постепено крећући се ка Београду, отпочели су да туку обалу између
Вишњице и Великог Села, тукући позадину као и село Сланце. Два батаљона (1.
и 3) са 4. и 6. брдском батеријом поседају отсек од Великог Села (закључно) па
искључно до села Вишњице са осматрањем до реке Болечице, зашто ће бити
упућена једна чета у село Винчу. У резерви су били 2. батаљон 2. пешадиског
пука са Моравским коњичким ескадроном у селу Сланцу, где је био смештен и
штаб бригаде.
Командант Моравске дивизије наредио је 31. октобра продужење гоњења
непријатеља почев од 8 часова. Моравска дивизија добила је задатак да избије на
Дунав и поседне од Великог села до Великог Врачара.
На основу заповести команданта десне колоне Моравске дивизије, 1.
новембра у 10.30 часова, предњи делови претходнице избили су на Дунав, а
претходница са 6. брдском батеријом у 10.45 часова, избила је на линију Велико
Село – Вишњица, немајући додира са непријатељем. Око 11 часова 6. брдска
батерија налазила се северно од села Сланаца и отворила ватру на два
непријатељска пароброда, који су пловили Дунавом према Вишњици, као и на
четири непријатељска монитора који су се налазили у близини. Обе
непријатељске лађе одмах су се склониле, а монитори су крећући се ка Београду,

10
почели да туку артиљеријом обалу између Вишњице и Великог Села, као и село
Сланце и главнину колоне, која је се налазила у маршевској колони у Сланцима.
Прецизном ватром којом је руководио храбри командир 6. брдске батерије,
артиљериски капетан Светолик Поповић, оштећена је једна лађа и један монитор
погођен у бок и остали су насукани на спруд на девој обали Дунава. Оостали
монитори отпловили су ка Београду.
Трећи пешадијски пук се 1. новембра налазио као лева дивизиска колона
са задатком да гони непријатеља правцем село Лештани – Екмеклук – Миријево
– ушће Миријевског потока и по избијању на Дунав поседне одсек од села
Вишњице (закључно) до Великог Врачара. Источно је требало да одржава везу
са трупама десне колоне, а западно са трупама Дунавске дивизије. Други
батаљон овога пука, са брдском батеријом, заноћио је између 31, октобра и 1.
новембра код села Колара и 2. новембра ушао је у састав пука. У претходницу је
одређен 1. батаљон, а 2. батаљон и 4. митраљеско оделење у главнину.
Командант Моравске дивизије наредио је 1. новембра да се под заклоном
мрака упути 4. чета из 2. батаљона у Београд за одржавање реда. Командир је
имао задатак да се јави председнику општине Васи Антонићу.
Дунавска дивизија је током 1. новембра са линије Липа (к. 272) – Трешња
– Губеревци, а дивизиски ескадрон, са железничке станице Рипањ, наставила
гоњење непријатеља у правцу Београда, ка северу. Неморалисани непријатељ се
у нереду нагло повлачио и избегава сваки јачи додир са трупама ове дивизије. У
току овога дана предњи делови обеју колона ове дивизије избили су на линију
Велики Мокри луг – Бањица – Топчидерско брдо – Баново брдо – Петров гроб –
Жарково – Железник и Остружницу.
У 8 часова 1. новембра, оперативни део штаба Дунавске дивизије пошао је
из Сопота и преко Раље стигао око 14.30 часова на Торлак, где је заноћио. У
10.30 часова, Дунавски коњички ескадрон ушао је у Београд и задржао се на
Калимегдану. Командир Дунавског коњичког ескадрона је у свом извештају
записао да је ушао у Београд, где непријатељских трупа није било, осим једне
чете пионира која је била на још не порушеном железничком мосту. У 17 часова,
командантима колона и дивизиске артиљерије издато је наређење да према
наређењу Врховне команде, а да би се избегло бомбардовање Београда, у град је
требало да се уведе само 7. пешадиски пук, а остале трупе не. У наређењу је

11
даље стајало да ће током ноћи 1/2. новембра командант десне колоне наредити
да се упути у Београд један батаљон 7. пешадиског пука са командантом 7.
пешадиског пука ради одржавања реда у вароши, а нарочито да се државна
имовина и ратни плен заштити од пљачке, разношења и упропашћавања.
Командант места Београд требало је да нареди да се организују привремене
власти (председник општине, начелник војне станице, чланови кварта полиције)
назначујући оне који су били на тим местима 1915 године, а ако нису тамо онда
друге личности погодне за та места. У току решавања ових питања требало је
ступити у везу са одбором за јавну безбедност, који је био изабран у Београду.
Батаљон 7. пешадиског пука требало је да одмах по уласку обезбеди ред и
поредак у граду, а затим да формира привремене власти. У наређењу Врховне
команде за успостављање власти у Београду даље је стајало да ће командант
места бити у дивизиској згради до које је 2. новембра командир телеграфског
оделења требало да успостви телефонску везу. Код команданта Београда
планирана је једна једна чета за сталне страже и патролне службе, затим, једна
чета која би била смештена у горњем граду са наређењем да постави стражарећа
одељења поред Саве до њеног ушћа и до железничког моста. Ова стражарећа
одељења требало је да буду апсолутно скривена, како не би дала повода
непријатељу да отвори ватру на град Београд. У самом граду је требало
формирати привремене получете и ставити их на располагање председнику
општине, начелнику војне станице и члановима квартова с тим, да са получетом
буду командири или водници и да се сва наређења војницима издају преко њих.
Једну получету је требало поставити код кланице с тим, да избаци стражарећа
оделења на Дунав (од ушћа Саве до Карабурме) са истим задатком који су имала
стражарећа оделења на Сави. У наређењу је такође прецизирано да командант
Београда треба да предузме све остале мере које буду потребне, као и да
регулише саобраћај и окупљања како би се случају доласка непријатељских
авиона избегле непотребне жртве. Једна од посебних мера била је и припрема
упутства становништву о томе како да се чувају од непријатељских авиона.
Наређењем Врховне команде свим командантима је наређено да апсолутно
забране све дневне одласке у Београд, службене или приватне ради виђења са
фамилијом, као и сваки одлазак кола и коморе. У том циљу команданти колона
требало је да нареде да се поставе страже на свима комуникацијама и да спрече

12
било какву комуникацију. За разлику од дневних одлазака у град, током ноћи су
у Београд могли да иду сви они којима то надлежни команданти одобре.
Командант места Београд требало је да на главним комуникацијама постави
страже које дању неће дозвољавати саобраћај. На крају наређења дато је и
објашњење за овакве мере и наређено командатима да својим потчињеним
саставима објасне потребу некомуницирања, које ако би било, „дало би
непријатељу изговор, да бомбардује Београд и наноси грађанству жртве“.
У 19.45 часова командант Прве дунавске пешадијске бригаде (десна
колона) послао је Врховној команди извештај о раду те колоне у току 1.
новембра. Претходница у саставу 7. пешадиски пук (без једног батаљона), Други
пољски дивизион и чета пионира кренула је се у 8 часова, челом од Раље путем
преко Трешње – Авале – Торлака. Главнина у саставу један батаљон 7.
пешадијског пука, Први пољски дивизион, 9. пешадиски пук, хаубички
дивизион и 2. француска тешка батерија, кренула је у 8.30 часова, челом од Раље
за претходницом. Побочница у јачини једне чете упућена је правцем Мали
Пожаревац – к. 304 – Врчин – Велики Мокри луг за одржавање везе са деловима
Моравске дивизије. Током овог кретања није било додира са непријатељем. С
обзиром да на основу добијених извештаја непријатељских снага није било није
било на Торлаку, као ни у Београду, продужен је марш колоне преко одређеног
циља и колона је домарширала и заноћила претходницом на коси северно од
Јајинаца и северозападно од Кумодража са предњим деловима на линији село
Бањица – Велики Мокри луг. Веза са деловима Моравске дивизије одржавана је
у правцу Великог Мокрог луга, а са левом колоном помоћу једног оделења на
Стражи. Главнина је заноћила у селу Кумодражу.
Командант 8. пешадиског пука (леве колоне) известио је 1. новембра у
19.50 часова Врховну команду да је лева колона стигла у 14 часова на Петров
гроб, где се главнином задржала, а да је један батаљон избачен на предстражу
који је са главном трупом предстраже западно од Рушња, са предстражама на
линији к. 219 – 244. На овом правцу није било додира са непријатељем.
Командант 8. пука је наредио да се упуте извиђачка оделења у правцу Жаркова,
Железника и Остружнице.
Командант Дунавске дивизије послао је у 20 часова вечерњи извештај
команданту Прве армије и суседним дивизијама. У извештају се наводи да је

13
десна колона ове дивизије у свом наступању доспела у 15 часова главнином на
Торлак, а предњим деловима на линији Топчидерско брдо – Велики Мокри луг,
затим, један батаљон 7. пешадиског пука у мрак упућен је у Београд ради
одржавања реда и осматрања Саве и Дунава, лева колона главнином била је на
Петровом гробу, са упућеним извиђачким деловима у правцу Бановог брда –
Железника и Остружиица. Додира са непријатељем није било. Коњички
ескадрон ове дивизије ушао је у Београд у 10.30 часова и избио на Калимегдан.
Непријатељ је порушио све понтонске мостове, нешто раније пре уласка
коњичког ескадрона а железнички мост срушен је у 13 часова. Непријатељски
авиони били су током дана врло активни и непрестано у групама два до три
пратили су кретање трупа и гађали их из митраљеза.
У штаб Дунавске дивизије на Торлаку дошли су 1. новембра у 18.30
часова из Београда пуковник Васа Антонић и Драгутин Пећић и известили да су
у Београду образовали одбор за јавну безбедност до уласка војске. Питали су
команданта за када је планиран улазак војске, за који непрестано питају
грађанани и припремају велике манифестације. Командант је објаснио да је у
град већ упућен један батаљон 7. пешадиског пука за одржавање реда и
обезбеђење државне и приватне имовине и да су према наређењу Врховне
команде трупе дању не смеју видети у граду. Антонић и Пећић су одговорили да
ће о томе известити грађанство.
Задатак Дунавске дивизије за 2. новембар био је да левом колоном
потпуно избије на Баново брдо. Због тога је у 21 час, 1. новембра, командант
Дунавске дивизије издао је заповест свим јединицама ове дивизије. Коњички
ескадрон је требало да остане у Београду и да до даљег наређења буде под
командом команданта места. Да командант десне колоне упути 2. новембра један
батаљон 9. пешадиског пука на Топчидерско брдо са задатком осматрања тог
правца од ушћа Топчидерске реке па до монопола. Са овим батаљоном требало
је упутити хаубичку батерију 105 мм и један пољски дивизион са задатком, да
ако би непријатељ покушао да бомбардује Београд, онда у циљу репресалија
бомбардовати немачки део Земуна и непријатељску артиљерију. Остатак десне
колоне требало је распоредити Бањица – Јајинци – Торлак – Кумодраж.
Командант леве колоне требало је да 2. новембра продужи наступање и избије
на одсек између Топчидерске реке и Остружнице у следећем распореду: један

14
батаљон са заплењеном батеријом на Баново брдо, један батаљон код Железника
са избаченом једном четом код Остружнице ради осматрања од Умке до
Макиша; штаб пука са једним батаљоном у Жаркову; Брдски дивизион такође је
требало распоредити на овом одсеку. Командант дивизиске артиљерије добио је
задатак да постави артиљерију ове дивизије тако да Београд буде што боље
заштићен од евентуалног непријатељског бомбардовања. Поред тога, требало је
да обезбеди да сепостави потребан број оруђа на потребним местима као
противавионска оруђа за одбрану бивака и града Београда. Командант дивизиске
артиљерије требало је да нареди да артиљерија отвара ватру само када треба да
брани Београд. Командир телеграфског одељења добио је задатак да поправи
сталну линију до Београда, односно, до дивизиског штаба, где ће бити месна
команда, као и да успостави кабловску везу до села Бањице, на коју је требало да
се веже 8. пешадијски пук. Команданту колонске коморе наређено је да пуна
мунициска кола упути 2. новембра код Раље, а да референт санитета нареди да II
завојиште дође у Раљу. Начелник интендантуре имао је задатак да обезбеди
дотурање хране трупама из Сопота и Младеновца. Тамо где је било млинова,
требало је доносити храну из околних села, млети и спремати, а затим је преко
профијантске колоне и реквирираних кола дотурати трупним коморама до Раље
и Београда.
На основу заповести команданта Прве дунавске пешадиске бригаде за рад
1 новембра, 7. пешадијски пук је имао задатак да са Другим дунавским пољским
артиљериским дивизионом и пионирском четом образује претходницу десне
дивизијске колоне, и да 1. новембра у 8 часова крене правцем Ковиона – Авала –
Торлак са маршевским циљем за главну трупу Торлак, а за осигуравајуће делове
линија Велики Мокри Луг – к. 220.
Након избијања на Торлак, добијено је наређење да 7. пук крене напред и
то предњим деловима до Ветеринарске школе, а главном трупом поред друма у
висини Бањичког логора и ту да постави предстражу. У 15.50 часова, пук је
стигао на одређено му место и заузео следећи распоред: 3. батаљон код
Ветеринарске школе, 1. и 2. батаљон и пуковско митраљеско оделење са штабом
пука поред друма у висини Бањичког логора (Милошевац).
Према заповести команданта 1. пешадиске бригаде Дунавске дивизије од
31 октобра, 9. пешадијски пук је са једним батаљоном 7. пешадиског пука, 1.

15
пољским дивизионом, хаубичком батеријом, 2. француском тешком батеријом и
два вода болничара, образовао главнину десне дивизиске колоне и у 8.30 часова,
прикупио се северно од Раље и кренуо се путем преко Трешње – Белеге – коте
312 – кота 222. Око 15 часова, стигао је у село Раковицу у коме је размештен.
Хаубички дивизион и 2. француска тешка батерија остали су јужно од
Белопоточке механе, а 1. пољски дивизион на Торлаку. За време марша, ради
одржавања везе са Моравском дивизијом, одређена је 2. чета 2. батаљона, која је
од Раље мар шевала преко к. 298 – Крајкове баре – Врчина на Лештане и изјутра
2. новембра ушла је у састав свог батаљона.
Командант Дунавске дивизије је у својој заповести за рад 2. новембра
наредио да се од једног батаљона 9. пешадијског пука, једног дивизиона
пољског артиљериског пука и хаубичке батерије 105 мм формира одред, који ће
кренути 2. новембра у 8 часова и одмарширати на Топчидерско брдо ради
осматрања од ушћа Топчидерске реке до Монопола. Остатак трупа десне колоне
требало је распоредити на следећи начин: 7. пешадијски пук на простору Торлак
– Жарково, 9. пешадијски пук на простору Бањица – Јајинце; чета пионира на
Бањици. Распоред је требало извршити у току 1. новембра, а покрет вршити у
мањим јединицама и заклоњено од непријатељских авиона. Артиљерија је за
распоред требало да сачека наређење команданта дивизијске артиљерије. Штаб
Дунавске дивизије налазио се у Кумодражу.
Командант 8. пешадиског пука је ујутру 1. новембра примио заповест
команданта Дунавске дивизије према коме је претходница овог пука (2. батаљон,
без 1 чете, вод пионира и једна брдска батерија), требало да крене у 8 часова од
села Губеревца преко Парцана – Виса – Цигани – Љута Страна – Петров гроб, са
маршевим циљем западно од села Рушња и са истуреним предстражама на
линији к. 219 – 244. Главнина 8. пука, у саставу 1. и 3. батаљон и остали делови
овог пука, брдски дивизион (без једне батерије) 7. заплењена батерија и вод
болничара, требало је да продужи покрет за претходницом на одстојању до
једног километра са маршевим циљем Петров гроб. Лева побочница 8. пука,
односно, једна чета 2. батаљона требало је да крене правцем преко села
Лисовића – Барајевске механе – Цветковог гроба – села Сремчице, а по доласку
у Сремчицу да уђе у састав свога батаљона.
Моравска дивизија је 1. новембра дошла до Београдске кланице, под

16
дејством дивизијске артиљерије, онеспособљени су један непријатељски
монитор и једна лађа, који су се насукали на левој обали Дунава према кланици.
Дунавска дивизија је 2. новембра избила левом колоном на линију Баново брдо –
Остружница.
Ескадрон коњице Дринске дивизије ушао је без борбе 1. новембра у 1.20
часова у Обреновац. Последњи непријатељски заштитни делови били су
напустили Обреновац 31. октобра у 18 часова.
Командант Прве армије наредио је 2. новембра да се заузме, држи и
осматра до даљег наређења: Смедерево и даље десна обала Дунава на исток до
везе са коњицом ђенерала Гамбета (Коњичка дивизија); Велики Врачар –
Смедерево, везујући се десно са Коњичком а лево са Дунавском дивизијом
(Моравска дивизија); Београд – Обреновац – Мишар, везујући се десно са
Моравском, а лево са Дринском дивизијом (Дунавска дивизија); Шабац –
Митровица – Лешница – Лозница – Зворник – Љубовија, везујући се десно са
Дунавском и лево са II армијом (Дринска дивизија, ојачана са 2. коњичким
пуком). У наређењу је наведено и да треба спречити непријатељу сваки
саобраћај Дунавом, Савом и Дрином. У циљу остваривања српских ратних
циљева и стварања јужнословенске државе, у овом наређењу је наглашено да би
„из политичких разлога било би корисно, ако би се наши слаби делови или
патроле могли пребацити на територију Аустро-Угарске“. Напоменуто је да би
то посебно било могуће учинити на фронту Босне, али да за ову акцију треба
употребити само људе, који се јаве добровољно и у договору са тамошњим
становништвом. У циљу поправке мостова и путева, команданту инжињерије је
наређено да се поправи све мостове и оштећена места на путевима.
Врховна команда је у 9.40 часова, депешом О.бр. 31627 од 2. новембра,
доставила министру војном: „Прва армија освојила је Београд и држи линију:
Остружница – Београд – Гроцка – Смедерево. Коњичка дивизија без промене.
Друга армија била је код Пожеге, Колубарски одред је гони непријатеља ка
Шапцу.“
Коњичка дивизија је током 1. новембра ухватила у Смедереву 14
непријатељских војника. Дана 2. новембра Прва армија је држала целу десну
обалу Дунава и Саве од Голубца до Дебрца заједно са Београдом. Српске трупе
ушле су и у Ваљево. Начелник штаба Врховне команде и штаб стигли су 2.

17
новембра у Ниш.
Врховна команда је 2. новембра обавестила команданта Прве армије да
престолонаследник Александар Карађорђевић стиже 4. новембра у Крагујевац, а
у Београд 5. новембра по подне.
Јединице Прве армије наставиле су током 2. новембра гоњење
непријатеља. Непријатељ је протеран са десне обале Саве и Дунава и пребачен
на леву просторију Дебрц – Обреновац – Београд – Гроцка – Смедерево – Рам –
Градиште – Голубац. Мњих непријатељских делова било је у Мачви.
Дужност команданта места у Београду примио је 3. новембра у 9 часова
командант Прве дунавске пешадиске бригаде, пуковник Властимир Николић.
Под његовом командом био је део 7. пешадијског пука, као и ескадрон коњице,
који се налази у самом граду.
У Саборној цркви је 3. новембра у 12 часова служено свечано
благодарење поводом ослобођења престонице од непријатеља. Благодарењу је
присуствовао командант Дунавске дивизије, командант Моравске дивизије,
известан број официра, одбор општине града Београда и многобројно
грађанство, које је врло често прекидало говор председника општине града са
узвицама: Живео Краљ Петар! Живео Врховни Командант Престолонаследник
Александар, Живела српска Војска, Живела Савезничка војска! У 16 часова,
ушао је у посебно украшени Београд на свечан начин 7. пешадиски пук „Краља
Петра“ са једном пољском батеријом и коњичким ескадроном. Огромне масе
света од Звездаре до Калимегдана обасипале су официре, војнике, топове и коње
цвећем и венцима Код Славије поздравио је војску у име грађанства вароши
Београда председник општине. Он је изразио неописивуну радост што је
престоница ослобођена ропства. Командант Дунавске дивизије одговорио му да
је радост грађана и радост војске и позвао је грађане, да ускликну „живео краљ
Петар, живео престолонаследник Александар“. Након овога разне корпорације
поздрављале су војску, певана је химна, клицало се војсци.
У званичном саопштењу српске Врховне команде поводом ослобођења
Београда наводи се: „Данас је синуло сунце слободе напаћеној престоници
Србије, нашем дичном Београду, после готово трогодишњег робовања модерним
Хунима“. Истог дана ослобођено је Смедерево, Обреновац и друга места
северне Србије, јер су трупе Прве армије широким фронтом избиле на Саву и

18
Дунав. Истовремено су трупе српске Друге армије гониле непријатеља ка
Дрини. Предњи делови Тимочке дивизије ослободили су Ужице и одмах се
упутили преко Мокре горе ка Вишеграду. Новопазарски одред је у садејству са
устаницима из рашке области, ослободио је Пријепоље и Нову Варош и гонио
непријатеља ка Прибоју и преко Бистрице. Шумадијска дивизија ослободила је
Чачак.
Током овог победоносног надирања Прве армије, трупе француске
Источне војске гониле су непријатеља долином Тимока, захватајући и
територију Бугарске. При томе се нарочито истакла француска Коњичка
бригада, која је до 19. октобра била у саставу Прве српске армије. Она је 15.
октобра ослободила Пирот, 18. Књажевац, 19. и 20. Зајечар, а затим надирући
широким фронтом избила на Дунав код Неготина, Кладова и Доњег Милановца.
17. колонијална дивизија допрла је 22. октобра до Пирота, а затим је преко
Зајечара и Неготина избила 25. октобра на Дунав. Један пук Мароканаца из 76.
дивизије стигао је 21. октобра у Неготин.
Након потпискивања из Београда и преласка преко Саве и Дунава 11.
армија је стављена под команду маршала Макензена и значајно је ојачана. Према
овој јакој снази непријатеља на левој обали, заштићеној речним баријерама,
стајала је на десној обали ослабљена и исцрпена Прва српска армија без икаквих
средстава за извршење прелаза и без потребне артиљерије. Међутим, 11. армија
није успела да спасе монархију. Губици у рату били су огромни,
спољнополитички углед пољуљан, а у самој земљи све више је расло
револуционарно расположење и тежња за одцепљењем нарочито код словенских
народа.
Уговор о примирју са Мађарском ступио је на снагу 4. новембра. Према
једној одредби све немачке снаге које се после десет дана затекну на територији
Мађарске имале су се сматрати као ратни заробљеници. Пред вече 4. новембра
Прва армија је добила наређење од Врховне команде да се пређе са јаким
трупама преко Дунава у Банат, на фронту Морава – Велико Градиште и да се
учине припреме у околини Пожаревца за прелаз јачих снага.
Десетак дана после избијања српске војске на Дунав и Саву генерал
Д'Епере је наредио да Прва српска армија пређе Дунав, пресече главну
железничку комуникацију Темишвар - Арад и спречи одступање снага маршала

19
Макензена. Неуспеси на западном фронту и догађаји на Балкану принудили су и
Немачку да 11. новембра закључи примирје. Користећи распад Аустро-Угарске,
српска Врховна команда наредила је да Прва и Друга српска армија пређу на
територију бивше монархије и то да Прва армија Коњичком и Моравском
дивизијом заузме Банат. Тако су у току новембра савезничке и српске трупе
заузеле на северу (у Војводини) територију до касније државне границе и још
Темишвар, Арад и Печуј, који су касније према мировним уговорима морали
бити напуштени.
Прва српска армија је после пробоја Солунског фронта за 45 дана прешла
600 км и то великим делом под борбом, са неуредним снабдевањем, без
железнице и без довољно моторизованих превозних средстава којима би се
пребацивале потребе чак из Грчке. Било је случајева да су поједине дивизије
прелазиле дневно и преко 50 км. Највише проблема било је са одећом и обућом,
тако да највећи део војника стигао до Београда готово бос.

20