1

Р: Фељтон
НН: Савремено обавештајно ратовање (4)
Н: Србија пример за уџбенике
ПН: Актуелна англосаксонска политичко-безбедносна виђења међународних односа на
овим просторима, наводно усмерена ка успостављњу стабилног мира на Балкану,
подударна су с њиховим анализама и следственим акцијама из последње деценије 20. века,
које су, више нема сумње, довела до крвавих етничких и грађанских ратова и агресије
НАТО-а на СР Југославију, првенствено с циљем отимања Косова и Метохије Србији, а
затим и до ескалације исламистичког тероризма. Додуше, постоји извесна разлика у
саопштавању актуелних мера. Она се, пре свега, огледа у другачијем тону дугогодишњег и
континуираног ултиматума Србима који се сада обликује у суптилне тобож „пријатељске и
партнерске“ захтеве Србији да безусловно призна (прихвати) резултате НАТО агресије из
1999. године, чиме би наводно, једном за свагда балканско „буре барута“ постало оаза
мира и просперитета.

Пише проф. др Милан МИЈАЛКОВСКИ

За схватање токова субверзивних (необавештајних) делатности обавештајних

служби одређене државе против друге земље неопходно је имати на уму да оне зависе од
билатералних односа између држава. То је двостран процес који у одређеном периоду
карактерише: (1) уобичајена комуникација (дипломатско-политичке делатности); (2)
неуобичајена тајна „ненасилна“ комуникација (субверзивне делатности); (3) неуобичајена
јавна насилна комуникација (оружане делатности) и (4) комбинација свих тих активности
(дипломатских, субверзивних и оружаних).
Независно од постојећег облика комуникације, свакој врсти необавештајне
делатности претходи заокруженост обавештајно-оперативног циклуса (планирање,
прикупљање, обрада и презентовање обавештајних сазнања о потенцијалној жртви
необавештајног ратовања). Дакле, оне се планирају и изводе на основу резултата
обавештајног облика ратовања, а самостална ангажованост обавештајне службе у
њиховом извођењу може да буде непосредна (пропагандне, терористичке и диверзантске
 2

делатности) и посредна – преко агената од утицаја у држави жртва напада ради извођења
делатности, попут: саботирање доношења одлука, опструисање донетих одлука,
индоктринарне, пропагандно-психолошке, организовано-криминалне, терористичке,
побуњеничке, пучистичко-превратничке, изазивање и управљање друштвеним кризама и
сличних.
Разноврсне необавештајне делатности
Према Ричелсону, широк спектар разноврсних необавештајних делатности ипак је
могуће свести на неке карактеристичне, које обавештајне службе једне државе примењују
против друге, првенствено на њеној територији, као што су: (1) тајна („покривена“)
пропаганда; (2) обавештајно-индоктринарне операције; (3) субвенционисање појединаца;
(4) организовање и извођење саботажних акција; (5) пружање савета појединим особама
које су службена или приватна лица; (6) подстицање, организовање и учествовање у
провођењу организованог криминала, ради подривања економске и политичке основице
друштва; (7) обука појединаца и колективитета за конкретну врсту необавештајне
делатности; (8) изазивање и подстицање међуетничких, међуверских и сличних напетости;
(9) корумпирање и уцена особа у владином и невладином сектору и њиховог ангажовања
за саботирање доношења одлука којима се успешно штити национална безбедност државе
жртве и/или опструисање донетих одлука у ту сврху; (10) пружање помоћи и подршке
појединим невладиним организацијама, синдикатима и приватним фирмама; (11)
формирање група у појединим областима друштвеног живота за јавни притисак на органе
власти; (12) подстицање и руковођење терористичким, пучистичким, превратничким и
побуњеничким делатностима; (13) тајно стварање милитантних састава и њихово
наоружавање и оспособљавање за примену оружаног насиља; (14) планирање и извођење
атентата на државне званичнике и истакнуте јавне личности; (15) пружање финансијске и
друге врсте подршке појединим политичким странкама, и (16) изазивање и управљање
кризом у држави жртви
Ризичност и сложеност реализације необавештајних делатности претпостављају
претходни вишефазни процес у неколико фаза, од којих наводимо политичко-
налогодавну (одлука врховног менаџмента државе о предузимању конкретне врсте
необавештајне делатности против одређене државе и преношење одлуке директору
обавештајне службе); стручно-налогодавну (врховни менаџмент обавештајне службе
 3

проучава добијени задатак, доноси одлуку о начину извршења и налаже непосредном

извршиоцу да изврши припреме и потом реализује задатак); планско-организациону
(организацијска јединица за необавештајно ратовање обавештајне службе у складу са
добијеним задатком израђује план за предузимање необавештајне делатности и организује
непосредне извршиоце у том смислу) и извршну фазу циклуса необавештајног ратовања,
која је несумњиво, најзначајнија, јер представаља практичну проверу претходних фаза.
Њена успешна реализација претпоставља да је обавештајна служба постигла стратегијско
изненађење у односу на државу објекта необавештајне агресије, а евентуални неуспех,
посебно уколико постане доступан јавности, представља компромитацију и опасност да
дође до погоршања постојећих билатералних односа, укључујући и могућност избијања
оружаног сукоба, оружане побуне и сличног. Последњу, аналитичко-извештајну фазу
циклуса необавештајног ратовања реализује аналитичка организацијска јединица
обавештајне службе и потом, директор обавештајне службе извештава врховни менаџмент
матичне државе.
Евидентно је да наведени вишефазни циклус, с једне стране, одражава стратегију и
тактику необавештајног ратовања, и са друге, аргументовано демантује „необавештеност“
врховног менаџмента државе агресора, у случајевима када извођење неке врсте
необавештајне делатности буде компромитовано. Наиме, догађа се да председник дотичне
државе одбија да призна такво ангажовање обавештајне службе, а уколико пак призна,
оптужи обавештајну службу да је наводно на своју руку деловала, што је практично
немогуће.
Најзад, у вези са необавештајним ратовањем у савременом свету важно је
напоменути то да се обавештајне службе држава хегемона, пре свега, посредно ангажују у
предузимању необавештајних делатности, док основну полугу тог подривачко-
дестабилизујућег процеса представљају агенти од утицаја – држављани (службена и/или
приватна лица) државе жртве ове необичне агресије. Реч је о лицима која су способна да
илегално или јавно покрену, организују или руководе противуставним деловањем
одређеног броја људи (нпр. саботирају доношење одлуке у одређеној државној
институцији, лидери су екстремистичком, терористичком и сл. колективитету...) с циљем
доказивања неспособности државних институција или изнуђивања уступака од актуелних
 4

власти у смислу да модификују, промене или уруше неку или свих виталних вредности
државе.
Југославија карактеристичан пример
Карактеристичан пример усклађеног деловања агената од утицаја страних
обавештајних служби у државним институцијама и недржавном сектору представља
процес насилног разбијања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије 1990
-1991. године. Наиме, одлуку колективног Председништва СФРЈ од 9. јануара 1991. (о
разоружавању илегалних милитантних састава) свесно су саботирали његови чланови из
Хрватске и Словеније, чиме су директно проузроковали избијање грађанског и етничког
рата на простору тадашње Југославије. Потом, на тродневној седници Председништва,
одржаној у марту 1991. године, приликом разматрања политичко безбедносне ситуације у
земљи и предузимања мера ради њеног побољшања, чланови тог колективног органа из
тадашњих република Словеније, Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине,
опортуним, па и уцењивачким понашањем онемогућили су све позитивне иницијативе у
вези са спречавањем насилног разбијања државе. Њихове субверзивне активности су јавно
подржаване споља, а разноврсне последице, између осталог, огледају се у томе што и
данас, после скоро три деценије од разбијања Југославије и стварања независних држава
од некадашњих југословенских република, регион није стабилизован. У ствари,
необавештајне делатности обавештајних служби многих ванбалканских и балканских
земаља у региону и даље су веома изражене, по свему судећи, првенствено против
Републике Србије.
Континуиран притисак на Србију
Актуелна англосаксонска политичко-безбедносна виђења међународних односа на
овим просторима, наводно усмерена ка успостављњу стабилног мира на Балкану,
подударна су с њиховим анализама и следственим акцијама из последње деценије 20. века,
које су, више нема сумње, довела до крвавих етничких и грађанских ратова и агресије
НАТО-а на СР Југославију, првенствено с циљем отимања Косова и Метохије Србији, а
затим и до ескалације исламистичког тероризма. Додуше, постоји извесна разлика у
саопштавању актуелних мера. Она се, пре свега, огледа у другачијем тону дугогодишњег и
континуираног ултиматума Србима („лошим момцима“) који се сада обликује у суптилне
тобож „пријатељске и партнерске“ захтеве Србији да безусловно призна (прихвати)
 5

резултате НАТО агресије из 1999. године, чиме би наводно, једном за свагда балканско
„буре барута“ постало оаза мира и просперитета. Такве намере аргументовано потврђују
систематске препоруке, оцене и прогнозе англосаксонских експерата ради „трајне“(?)
стабилизације Балкана, које се своде на следеће упоришне ставове: (1) Западни Балкан
(лукаво лансиран термин за збуњивање грађана) и Србија имају „европску перспективу“
(стратегијска подвала, јер реч је о могућој перспективи ка Европској унији, будући да је
Европа шири појам од ЕУ; (2) Србија је на добром „европском путу“ а заправо, реч је о
замишљеном алтернативном путу ка Бриселу; (3) Србија треба да нормализује односе са
Косовом (читај: призна лажну државу „Косово“) чиме би убрзала кретање на „еврпоском
путу“, чињеницу коју је недавно потврдио Кајл Скот, амбасадор САД у Србији,
лицемерном изјавом: „Изненадило би ме да Косово буде услов за ЕУ... Тренутно је
најважније да дође до нормализације односа између Београда и Приштине“(„Политика“,
Београд, 22. 07.2017, стр. 1.) и (4) Србија треба да „окрене леђа“ Русији, наводно зато што
руски „малигни утицај“ представља главна претња безбедности Балкана.
Са друге стране, у савременим, незавидним, околностима забрињавају поједине
поруке из структура актуелних власти Србије, попут следеће: „Ниједна земља попут
Србије није доживела да јој у миру некадашње савезнице у светском рату отму део њене
територије и да направе парадржаву без икаквог освртања на међународно право“, како је
пре неколико месеци за Политику изјавио Предраг Марковић, историчар и функционер
Социјалистичке партије Србије. С тим у вези, подсетимо да је Косово и Метохија на
основу Резолуције СБ ОУН 1244/99 под привременим протекторатом ОУН. Дакле, није
трајно отето, осим ако неко сматра да је дефинитивно изгубљено за Србију, што се може
закључити из поменуте поруке. И што, заправо, додатно забрињава
Евидентно је да поменуте препоруке иностраних креатора „политике мира на
Балкану“ и нехајне или свесне заблуде појединих наших ауторитета одражавају
континуитет са онима из 90-тих година 20. века. Ради потврђивања констатованог, из
богатог арсенала чињеница помињемо једну из недавне прошлости и једну актуелну.
„Био сам француски обавештајац... НАТО је имао задатак да сломи Србе
примењујући на њима начела индоктринације. Да би то постигао, користио се
методама које подразумевају рад истурених агената... Током 1998. године, настојећи да се
 6

инфилтрирам међу Србе, ја сам отишао ипак мало предалеко и откривен сам...“ (Пјер-
Анри Бинел, Ратни злочини НАТО-а, Гутенбергова галаксија, Београд, 2003, стр. 7.).
„Србија може бити фактор нестабилности на Балкану зато што има интересе
изван својих граница, као, на пример, на Косову... Ако Србија, Албанија и Косово и
друге земље уђу у ЕУ, њихови територијални спорови ће се решавати у оквиру ЕУ. Косово
и Албанија неће пробати да се уједине...“, изјавио је амерички новинар Роберт Каплан у
интервјуу београдском дневном листу „Политика“, 19. 07. 2017, стр. 2.
Будући да Каплан није само „експерт“ за Балкан, него и неко ко утиче на америчку
политику (у доба Клинтовоне администрације заговарао је војну интервенцију на
Балкану), оваква његова оцена о Србији (Косово не сматра део Србије), поуздано
легитимише кључног фактора нестабилности на Балкану. Континуирана агресивна
политика једине велике силе и водеће чланице НАТО-а, која се ослања на „бившу“(?)
албанску терористичку војску „ОВК“, представља окосницу лажне државе „Косово“.
Такође, зачуђује и то да вајни експерт Каплан није препознао Албанце као кључни
фактор нестабилности на Балкану чак ни после недавне најбруталније координисане
претње албанских лидера из Приштине и Тиране Србији о намераваном уништењу Срба
на Косову и Метохији уколико Србија не призна „нову реалност“ и наговештаја о
„повраћају албанских територија“ све до Ниша.
Косово је део Србије
Констатовано треба све нас да упозори на непроменљивост англосаксонске
политике и (обавештајних и необавештајних) активности усмерених ка нашим
националним вредностима и интересима, тежишно усмерене на ниподаштавање
(омаловажавање) суверености и територијалне целовитости наше отаџбине. Њихова
критика упорне и надасве помирљиве политике Србије за доследно поштовање Резолуције
Савета безбедности о Косову и Метохији, показује право лице непрекидних притисака.
Њима није циљ мир на Балкану. Наиме, Косово и Метохија је део Републике Србије. Стога,
заинтересованост Србије за безбедносно и укупно стање на том привремено отетом делу
своје територије. ни у ком случају не може се третирати као фактор нестабилности на
Балкану. Србија се посебно стара да обезбеди сигурност Срба на том простору, пре свега,
инистирањем код међународних мисија да доследно спроводе поверени мандат. Дакле,
није Србија та која прети употребом силе, чак ни зарад остваривања легитимног права на
 7

стварање услова за безбедан опстанак и развој Срба на Косову и Метохији, већ су то

самозвани политички врх самопрокламоване и лажне државе Косово и њихови инострани
спонзори.