EijV th;n eijkovna tou' basilevwV kai; tou' patriavrcou.

О слици цара и патријарха

OiJ prokriqevnteV th/' sofh'/ qeou' krivsei Одабрани мудрим Божанским судом

a[rconteV hJmw'n kai; grafai'V timhtevoi: владари наши које описом почаствовати треба;

oJ me;n ga;r a[rcei swmavtwn ajnqrwpivnwn, један, јер телима влада људским,
yucw'n de; poimh;n ou|toV ejklelegmevnoV, други, као пастир душама изабран;

a[nwqen a[mfw to; kratei'n eijlhfovteV. с вишњих обојица власт су добила,

a[mfw kalw'V a[rcousi tw'n uJphkovwn: обојица добро поданицима господаре

... ...
Lagarde, Mauropous, 42, no. 87.

Везник и, који у наслову спаја патријархе и цареве, био је схваћен и

коришћен двоструко - као показатељ међусобних односа ове две власти и као
могућност (која се после истраживања претворила у неопходност) посматрања
појединачног развоја обе институције понаособ. Због тога се инсистирало на
развоју и променама у духовној и световној власти, на стварној еволуцији коју
су цар и патријарх доживели после иконоклазма, све до Михаила Керуларија и
Исака Комнина половином XI века, али и на идеолошким променама у гледању
на две главе византијске државе. Једино упоредо са сагледавањем развоја који
су проживљавали василевс и патријарх у та два века историје Царства било је
могуће дати преглед или тумaчење и њиховог конкретног односа у појединим
временским исечцима или издвојеним проблемима.

Угао патријарха

Као својеврсна предисторија за проучавање односа духовне и световне

власти у два века византијске историје, колико је Царством владала Македонска
династија, послужило је укупно наслеђе иконоклазма, који је оставио крупне
последице на унутрашњи живот Царства. Једноставно речено, са све дубљим
залажењем у византијски духовни живот, рецимо, Фотијевог времена - дакле
више од 15 година после коначног успостављања култа икона - постајало је све
јасније и очигледније да је велика полемика коју је иконоклазам донео
Византији још увек била врло жива. Сасвим сигурно, иконоклазам није
доживљавао стварни наставак живота, и служио је само као основа и полазиште
за доказивање исправности сопствених ставова. Патријарх Фотије је најбољи

296
пример за то: у свакој погодној прилици он је истицао своју везаност за
иконофилију, као и страдање родитеља и чланова своје породице због одбијања
да прихвате царску јерес иконоклазма.
Иконоклазам је имао и својих стварних последица. Једна од њих
огледала се у промењеном ставу према василевсу, стварном покретачу борбе
против поштовања икона. Противници иконоборства - чији су најборбенији део
чинили монаси, али и делови клира и образоване престоничке елите - сада
постају неповерљивији према цару, свесни опасности које могу са те стране
доћи. Значај личности патријарха Фотија уочљив је у новим гледиштима о
царској личности, које је он унео у Епанагогу. Основне идеје врло важних
дефиниција из Увода овог Законикa могле би се свести на три најважније тачке:
-значај закона, чија је вредност истакнута на прво место, испред цара и
патријарха; они су представљени као највреднији друштвени елемент, од чијег
поштовања зависи постојање и опстанак државе;
- јасна потреба узакоњавања цара; односно: неопходност да и цар следи
законе (а не да их крши) с једне стране, и потпуно посветовљавање царске
личности са друге; та два елемента истакнута су као основе царског
достојанства - његова законитост и световњаштво;
- повезаност патријарха непосредно са Христом; за разлику од цара,
првосвештеничко достојанство је уздигнуто и одвојено од световне власти-
повезаношћу са Христом као оснивачем цркве, као једне основе патријархове
надмоћи над василевсом, док је другу основу чинила патријархова повезаност са
ортодоксијом, односно култом икона у ово време. Пошто су василевс и
патријарх стављени у исту раван, онда је било могуће тражити да две власти
живе и раде у симфонији, у којој су надлежности подељене. Подела световно-
духовно представљала је само последицу Фотијевог успостављања нове
равнотеже између духовне и световне власти, односно новог дефинисања
њених представника - цара и патријарха.

Жеља за поделом надлежности, са основном идејом смањења царског

утицаја на цркву, односе унутар ње, смењивање и постављање патријараха и
архијереја уопште, представљала је један од основних захтева и намера укупне
политике патријараха. Та је потреба, са црквене стране, постала очигледна са
самим избијањем иконоклазма. Царски притисак на патријарха и касније
уклањање непослушног првосвештеника (Лав III и патријарх Герман), јасно су
указали на опасност и незаштићеност духовне институције и њеног

297
предводника, односно на његову реалну слабост у односу према василевсу. За
разлику од претходних епоха, у којима је цар у сваком случају био de facto
надмоћан над духовним поглаваром, ситуација је по цркву сада постала много
озбиљнија. Слабост је сада постала институционална, односно више се није
радило само о сукобу цара и патријарха, већ је световна власт свесно довела
читаву духовну институцију у видљиво подређен положај. Дубоко уверење Лава
III да је он цар и првосвештеник у исто време (basileu;V kai; iJereu;V eijmiv),
упечатљив је пример схватања о ниском достојанству цариградског патријарха и
намерном унижавању његовог положаја, које је дошло са царске стране.
Два патријарха за време прве иконофилије између два иконоборачка
таласа (787- 815), потицала су, упркос свом каснијем великом и неоспораваном
светитељству, из лаичких кругова. Они су били бирани по истом моделу,
сличном оном којим су се водили и цареви иконоборци приликом избора својих
просвештеника: представници највиших кругова византијског друштва, високи
световни царски чиновници, Тарасије и Нићифор су били велики борци за
ортодоксију али нису ни могли бити покретачи праве обнове унутар саме
цариградске цркве, чији се један значајан вид састојао и у наглашено
промењеном гледању на ромејског василевса. Свест о својеврсном неповерењу
патријарха (али и читаве цркве) према намерама оних који преузимају царски
скиптар, огледала се и у захтеву патријарха Нићифора да будући Лав V (тада
још увек само стратег Анатолика и узурпатор) положи њему као
првосвештенику и бранитељу праве вере заклетве да ће поштовати иконодулију,
потврђујући тиме своју правоверност. Или, у истом смислу, тек нешто каснији
говор, који се приписује Теодору Студиту (великом светитељу, борцу за
правоверје, против царева, али и против патријарха, нарочито Нићифора, чије
уздизање у почетку није ни прихватао!) у коме он упозорава Лава V да се
задржи у својој сфери власти: да се посвети снажењу војне снаге Царства и
световним пословима а да управљање црквом остави њој самој.1
Ни после коначног успостављања култа икона 843. године, није одмах
дошло до борбе патријараха за своју већу самосталност од световне власти,
нити су цареви, или у овом случају царица Теодора, напустили принцип

1
Случај Теодора Студита је специфичан из више разлога. С једне стране, он сам нити иједан
њему близак припадник цркве није задобио патријаршијски трон, упркос великој и снажној
повезаности са царицом Ирином и касније још већим утицајем на Михаила I Рангабеа. С друге
стране, Теодор Студит је, за разлику од патријараха, припадао борбеним монашким круговима,
који су понекад били жустрији и упорнији противници духовним поглаварима него световним, и
чији су се интереси у много чему разликовали од интереса поглавара престоничке цркве.

298
самовољне одлуке о личности духовног поглавара. О избору патријарха који ће
вратити ортодоксију, Методија, одлучивао је синод, али је Игњатија,
ушкопљеника и присилно замонашеног сина некадашњег цара Михаила I
Рангабеа, Теодора довела за патријарха потпуно неканонски, само својом
личном одлуком. Овај патријарх је пак, што још боље оцртава међусобне односе
најутицајнијих људи у врху Царства, дошао у сукоб са Теодориним братом
Вардом, остајући тако на страни прогнане августе Теодоре отвореним
супротстављањем новом господару палате. Тиме су Игњатије и Варда означили
једну врсту прекретнице у односима световне и духовне власти, пошто је њихов
сукоб имао неколико изузетно битних последица. Прва је била довођење Фотија
за патријарха, учењака чија ће укупна делатност променити карактер
институције патријарха. Друга је била увођење новог модела понашања: лични
односи између две власти постали су сада основа односа између цара, односно
световне власти, и патријарха. У наредним деценијама, или чак у неколико
генерација (све до чудног и беживотног односа између Константина
Порфирогенита и Теофилакта Лакапина, мада се и у томе може гледати
одблесак исте појаве) однос две власти биће прожет бројним личним сукобима,
али и њиховим супротностима такође, који су само додатно доприносили
потреби првосвештеника да на сваки начин одвоје своју власт од царског
утицаја. У покличу за поделу надлежности, ограничење сфера, неуплитање
цара у послове цркве, може се назрети и лична димензија сукоба. Она је у свакој
прилици била заклањана интересима цркве, као што су и поступци царева били
правдани интересима василије. То не значи да су лични сукоби увек или у
највећој мери покретали реакције првосвештеника, али не треба заборавити да је
Фотија, архијереја који је највише теоријски урадио на успостављању
патријархове самосталности од цара, као и на његовом уздизању у односу на
световну власт, довео управо цезар Варда као свог блиског сарадника. Такође,
да је Фотије после уклањања Варде показао узрујаност, помало панични страх и
малодушност због цезаровог убиства, које овај велики борац за своја права није
испољавао ни на бројним суђењима или истрагама на којима је саслушаван. И
још нешто: доктрина из Епанагоге формулисана је за време другог Фотијевог
патријархата, када је имао довољно личног искуства о опасности која прети
патријарху од царске самовоље и довољно мотива у настојању да поглавару
цркве обезбеди првенство над василевсом, можда се тиме и светећи помало
Василију I. Фотијево поимање равнотеже две власти у Епанагоги заснива се
заправо на истицању вишег положаја првосвештеника у односу на световног

299
владара. Личност патријарха повезана је непосредно са оснивачем цркве, самим
Христом; личност цара сведена је у контекст државе, световне политике, и
законитог управљања поданицима, али су јој одузете чак и назнаке
светитељства, духовног положаја или повезаности са црквом уопште.
Била је то реакција учених архијереја, који су осетили опасност од царске
превласти у цркви, од царске самовоље која је претила да световној власти
осигура потпуну контролу и послушност духовне институције. Фотијев
сарадник, истомишљеник и готово покровитељ, Григорије Азвест, негде је у
исто време када се појавила доктрина из Епанагоге (сигурно за време другог
Фотијевог патријархата 877- 886), отворено устао не само против начина на који
се Василије I односио према цркви, већ и против цареве световне политике.
Григорије Азвест је критиковао управо оно што је свим ортодоксним царевима
била једна од основних дужности: ширење граница правоверја. Уставши против
начина на који су покрштавани Јевреји - поклонима и обећањима без стварне
метаније (покајања) и прихватања праве вере - служећи више као један од
успеха цара који би подстакао његово величање, он се позивао на своју
архијерејску обавезу да изнад свега, па тиме и изнад василевса, цени и говори
истину. Григорије Азвест је поимао симфонију и равнотежу две власти на исти
начин као и Фотије - није било дилеме да је првенство припадало свештеној
страни. Појмовна дистинкција између цара и патријарха, која се јавља у
Епанагоги, била је само завршни израз тежње читаве једне генерације стасале за
време иконоклазма, а у пуној снази у првим деценијама обновљене ортодоксије,
да у борби за моћ и превласт са царем својој власти, својој сфери утицаја
избори премоћ. Борбени и рестриктивни став према василевсу, који су имали
Фотије и Григорије Азвест, и њихова спремност да такво становиште дефинишу
борећи се за њега, уздигао је борбу духовне и световне влати на један виши,
институционални али и теоретски ниво. За разлику од сукоба Игњатија са
цезаром Вардом, чија је евентуална идејна позадина остала замагљена личним
сукобом, Фотије и круг његових истомишљеника су успели да борбу са царем
уздигну на највиши ниво, и да затим на тим основама, узаконе и поделу
надлежности између василевса и патријарха. Као што је иконофилију своје
породице искористио за личну промоцију у разним и бројним приликама,
истичући је као одлучујући аргумент у своју корист против супарника унутар
цркве, Фотије се на исти начин користио и својом борбом са световном влашћу,
проширујући поље свог деловања, наглашавајући тиме да се не ради о личном
сукобу, у коме би могла постојати и његова кривица, већ о сукобу два начела.

300
Подигавши свој спор са василевсом на ниво сукоба институција, борбе између
василије и јеросине, Фотије је успео да направи одлучујући корак ка равнотежи
две власти у Царству постављајући јој идејне основе, на које су се архијереји
касније могли позивати.

Значај Фотијеве кодификације из Епанагоге, његовог успостављања

паралелизма између цара и патријарха, постао је упечатљиво јасан већ у борби
представника следећег нараштаја, Лава VI и патријарха Николе Мистика. Лични
односи ова два стара познаника били су још јаче истакнути него раније, а
њихова непосредна повезаност са самим Фотијем, чијим су утицајем, свако на
свој начин, били дубоко испуњени,2 повећава значај поступака обе главе
државе. Реална политика, у којој је велики значај придаван увек згодном
принципу икономије, постаје један од кључних елемената овог периода, због
којега се води велика борба у врху византијског друштва. Никола Мистик и Лав
VI својим су деловањем и међусобном борбом показали напетост између
духовне и световне власти, коју су Фотије и његови истомишљеници
изражавали једну генерацију раније. Фотијев теоријски покушај успостављања
равнотеже између две власти Никола Мистик је сада спроводио и на
практичном нивоу: изашавши као коначни победник из сукоба са царем Лавом
VI, он је имао стварну власт - за разлику од Фотија - која му је омогућила да
свој положај истакне испред царевог. Његова самосвест имала је стварну
основу: он је успео да од Лава VI, притиснутог осећајем кајања и страховања за
будућност свог сина Константина, избори повратак на кормило цариградске
цркве. Упркос томе што је сама патријархова борба била много више лична него
што је Никола Мистик то представљао и Ромејима и римском папи, и иако
његова храброст према царевим притисцима није била пропорционална поносу
којим је био испуњен због победе над василевсом, овај архијереј се с правом
могао осећати надмоћним над световном влашћу. У таквом поимању политичке
реалности Никола Мистик није био усамљен. Роман Лакапин је свесно
прихватио такву равнотежу у Царству: она му је у почетку чак и одговарала
пошто је све до 17. децембра 920. године једини василевс био Лавов син
Константин VII Порфирогенит. Некадашњи заповедник царске флоте и будући

2
Cf. Photius, Epistulae III, Ep. 287/ 113. 7. sq., коју је Фотије писао бугарском владару Борису -
Михаилу убрзо после смрти Василија I и преузимања власти његовог сина Лава о коме каже:
plhvn ge to; pevnqoV, o{per ejnevthxen hJmw'n tai;V kardivaV oJ lipw;n hJma'V pneumatiko;V uiJovV,
oJ pisto;V ejn basileu'sin, oJ fivloiV aijdevsimoV...

301
цар Роман I сачекао је све док патријарх Никола Мистик није свечано објавио
Уједињење цркве, а тиме и своју победу над супарницима унутар али и изван
цркве 9. јула 920. године. Тек након тог чина, којим је осветољубиви патријарх
спровео осуду цара који је изазвао велике недаће цркви због свог четвртог
брака, Роман Лакапин је одлучио да је дошло време да и сам понесе царски
венац.
Никола Мистик, али и Роман Лакапин с друге, световне стране, стоје на
крају процеса који у византијском друштву започињу иконоклазмом.
Антагонизам између цркве и државе, или најпре, између цара и патријарха, био
је последица великог комешања које је донела борба око икона. Традиција
опирања вољи царева, потекла из доба иконоборства, настављена је и после
успостављања ортодоксије и на неки је начин служила архијерејима као потврда
личне правоверности настављањем борбе великих противника царске јереси и
мученика цариградске патријаршије. Тако снажан отпор премоћи световне
власти, који је у свом зениту за време Фотија, више се у крилу престоничке
цркве неће срести све до крсташког освајања. Доктринарни сукоб патријарха са
царем већ је за време самог Николе Мистика изгубио на снази, преневши се на
понешто приземнији ниво, а са коначним успостављањем потпуне власти
Лакапина, хиротонијом Теофилакта 933. године, и потпуно изгубио на значају.
И више од тога, овакав, идеолошки, сукоб две власти готово да нестаје из
византијског друштва са нестанком Фотијеве генерације - последње генерације
којој је иконоклазам још увек био више од успомене.
Идејна политика Михаила Керуларија била је због тога управо супротна
дугим настојањима цариградских црквених првака на строгом одвајању
надлежности између цркве и државе, како би се тиме спречило мешање, или чак
поистовећивање јеросине и василије. Чак и више од тога, уколико је желео да се
позове на учење из Епанагоге, у којој је направљена највећа квалитативна
разлика између цара и патријарха у корист овог другог наравно, Керуларије је
могао схватити да су две власти неспојиве. Опасност од царске власти, која је
архијерејима IX и X века била стварна, Керуларију и његовим вршњацима је
била незамислива. Оно чега се овај живописни и утицајни патријарх могао
сећати говорило му је управо супротно: да је световна власт недовољно моћна
пред првосвештеничком и да често од ње и зависи. Керуларије је морао знати за
успешну борбу око патријаршијског трона свог претходника Алексија Студита,
само три године пре него што је сам, још увек лаик, подигао побуну против
истог Јована Орфанотрофа, од кога се Алексије одбранио. За разлику од Фотија

302
два века раније, који је само са страховањем могао посматрати како Василије
Македонац крчи себи убиствима пут до царске круне, Керуларије је тачно
осетио да од његове одлуке зависи да ли ће успети апостасија Исака Комнина,
коме је патријархова сарадња унутар зидина Града била неопходна. Равнотежа
две власти, за коју су се византијски архијереји упорно залагали, сада је
нарушена у корист премоћи духовне стране. Исак Комнин је, ушавши мирно у
Цариград, то ћутке и признао, награђујући самог патријарха али и Керуларијеве
рођаке, који су били ослонац његове власти. Равнотежа или симфонија две
власти могла је изгледати Михаилу Керуларију као корак назад у односу на
стварно стање, и он том идејом заправо никад није ни био прожет. Изградивши
своју власт попут правог световног владара, утицајан и моћан у престоници,
добро повезан и са припадницима слоја који је власт задобио превратом из 1057.
године, Керуларије није осећао потребу за сарадњом - синергијом - са царском
влашћу. Пошто ни на који начин није могао постати василевс, патријарх се
вратио на стари поклич цара Лава III да су василевс и првосвештеник једно. Он
се послужио старом идејом спајања две власти, чије је могуће остварење
плашило припаднике византијске цркве, и старом сликом Мелхиседека - краља
и свештеника. Оно што је Керуларије, заправо, желео да истакне није било само
обједињавање василије и јеросине у својим рукама, на шта се Михаило Псел
стално враћа у својој оптужби против патријарха, већ и идеја да њему није ни
потребно да постане василевс да би царевао, пошто између царства и
свештенства готово да и не постоји никаква разлика. Тиме је Михаило
Керуларије, вођен својом амбицијом, практично поништио и обеснажио два
века дуго инсистирање цариградских архијереја - које је Фотије само најјасније
уобличио - управо на разлици између василевса и патријарха.

Угао василевса

Лав III, првозачетник јереси иконоклазма, и његов син Константин V,

покушали су да на личност патријарха гледају само као на неопходност, готово
као на уступак цариградској цркви, у својој жељи за потпуном надмоћи над
духовном институцијом. Они су били свесни да ће сваки цариградски
првосвештеник кога поставе бити само извршитељ њихове, царске воље.
Уколико се погледа пример царице Ирине и Тарасија, али и касније царице
Теодоре и Методија и, најпре, Игњатија, могла би се утврдити суштинска
блискост ставова између царева иконобораца и првакиња ортодоксије о

303
карактеру личности којој се поверава патријаршијски трон престонице. Тарасије
је био много ближи световној власти - односно царици Ирини, али и њеном
мужу иконоборцу цару Лаву IV, за чије је владе доспео до највиших функција у
царској палати - него што је на било који начин био повезан са црквом и њеном
борбом против царске јереси иконоклазма. Уколико се пак погледа с друге
стране, и у Иринином избору Тарасија може се уочити жеља световне власти за
равнотежом, не само у односу са црквом и патријархом, већ и тежња за
равнотежом у држави уопште, прожетој сукобом који су сами цареви
подстицали кроз више генерација. Као што се цариградски патријарх самим
својим положајем налазио често укљештен између царских и ширих црквених
интереса, на сличан начин су и две царице обновитељке ортодоксије, Ирина и
Теодора, морале да, истовремено с настојањима на повратку праве вере кроз
иконофилију, буду опрезне и не допусте потпуну осуду царева који су
иконоборство спроводили.
За разлику од црквене стране, често у овом периоду представљене преко
личности самог престоничког патријарха, која је након иконоклазма покушала
обновити нарушену равнотежу и идејним и идеолошким јачањем институције,
царска власт није осећала потребу да свој став према цариградској цркви
преиспита, дефинише, или уопште покуша да боље утврди након обнове
ортодоксије. Различито схватање проблема односа цара и патријарха можда је
свој најсликовитији израз имало у време Фотија и Василија I. Патријарх који је,
баш као и његов рођак Тарасије, на црквени трон дошао непосредно са лаичке
функције и из царске канцеларије, провео је првих осам година свог
патријархата у потпуној симфонији са световном влашћу, односно са човеком
који га је и довео за патријарха - цезаром Вардом. Равнотежа између
патријарха и световне власти, која се у доба Фотија и Варде заснивала на
њиховим добрим међусобним односима и личној сарадњи ове две значајне
личности, Василијевим је превратом - барем начелно - требало да се прошири и
на укупне односе између цркве и царске власти. Прагматичност је водила
Василија Македонца и приликом свргавања Фотија с трона, али и деценију
касније, када је решио да га поново врати на кормило цариградске цркве. Као и
сваком цару, и њему је било стало до добрих односа са црквом, преко којих се
обезбеђивао и мир у земљи, или се бар смањивала могућност да незадовољство
архијереја буде подстрек царевим противницима. Сваки василевс је истицао
своје настојање да у престоничкиј цркви (за)влада мир, што је имало и своје
стварно значење, много шире од уобичајеног и често коришћеног топоса. Сам

304
Василије I је наступио као доносилац мира подељеној цркви, на сличан начин
као што ће, генерацију касније, Фотијев ученик Никола Мистик свом снагом
истицати велики труд цара коме је помогао да задобије круну управо на
успостављању нарушеног црквеног мира.
Идеал цара доносиоца мира, присутан нарочито од Вардиног збацивања
Игњатија и довођења Фотија, нестаје постепено из политичког наступа и
политичке идеологије царева заједно са престанком великих подела и сукоба у
оквиру цариградске цркве негде у време Романа Лакапина. Овај идеал је имао
своју функцију у временима када је престоничка црква била жестоко подељена
и када је цар тиме могао изражавати и једну врсту своје надмоћи над
патријархом. Василевс је у време црквених свађа могао истаћи своју
помиритељску улогу, тиме пружајући себи могућност мешања у црквене ствари,
упркос упорним покушајима црквених идеолога (нарочито од Теодора Студита
преко Фотија, Григорија Азвеста до Николе Мистика) да јасно ограниче царев
утицај само на световну политику. Жеља и намера да се на патријаршијски трон
доведе нека поуздана личност - а у најбољем случају припадник сопствене
породице - биле су само крајња консеквенца таквог схватања цареве улоге и
његовог заклањања идеалом доносиоца мира.

Од пропасти иконоклазма до коначног уништења патријаршијске моћи

Керуларијевим падом 1058. године, однос царева према патријарсима је у
својим спољашњим облицима прошао пун круг, упркос околности да је
суштински био врло једноставан, сводећи се најчешће на покушај надвладавања
духовног поглавара. Постојале су неке специфичне ситуације када је снага
цариградског патријарха и његовог положаја била признавана или чак
наглашавана. Радило се о тренуцима преврата у Царству у којима је, у
зависности од личности самог патријарха, духовна власт могла показати највећу
снагу у помало привидној и најчешће краткотрајној слици равноправности две
власти. Такав однос између претендента ван престонице и патријарха унутар
зидина града постао је једно од општих места након 813. године, када је
патријарх Нићифор условио своју подршку и фактички улазак у Цариград
будућем Лаву V давањем заклетви да ће поштовати ортодоксију. На још
драстичнији начин ће столеће касније Никола Мистик обезбедити уговором не
само прелазак власти у руке Романа Лакапина, већ, истовремено, и своју надмоћ
над супарницима, учвршћивањем свог положаја договором са новим гоподарем
Царства. У односу између Мистика и Лакапина идеја равнотеже две власти је

305
достигла свој практични врхунац, можда и због политичке вештине Романа
Лакапина и вештог спровођења икономије патријарха, који је морао бити
свестан да ће се равнотежа ускоро нарушити, планираном а неумитном
хиротонијом најмлађег царевог сина Теофилакта за патријарха. Роман Лакапин
је могао пристати на равноправност са патријархом управо због извесности
своје коначне надмоћи над црквом, у истој мери као што је и Никола Мистик
прихватио царев наум о постављењу свог сина на чело цркве, задовољан
околношћу да је успео за живота да обезбеди равнотежу између цара и себе.
Век и по касније још једном се поновио исти модел освајања власти као у
случају Николе Мистика и Романа I. Цариград је сада био у рукама патријарха
Михаила Керуларија. Нови василевс, Исак Комнин, дуговао је своју круну
патријарховом сврставању на своју страну можда више од било ког другог
узурпатора у времену постиконоклазма. И баш због те околности, Исак Комнин
је покушао да своје уздизање на Царство припише пре свега самоме себи,
истичући своје заслуге чак и испред Божанског избора, чиме су се заклањали
сви претенденти на царску круну.3 Практична, суштинска равноправност
између цара и патријарха - Исака Комнина и Михаила Керуларија - била је
другачија од равнотеже између две власти, за шта су се залагали византијски
црквени идеолози. Њихова равноправност је била супарничка, пошто је, без
обзира на ставове и намере самог Исака Комнина према духовној власти, које
нису довољно познате, било сасвим извесно да патријарх има амбиције и за
световном влашћу. Неважно на који је начин Керуларије замишљао остварење
својих царских амбиција - можда и преко синова свог брата - одговор цара
Исака Комнина био је више изнуђен него планиран. Другачије речено, Исак је
морао гледати на Керуларијеву амбицију као на наговештај побуне (апостасије)
против царске власти, сводећи тиме сукоб две власти на потпуно световну
димензију, у покушају да на тај начин савлада борбеног и утицајног патријарха,
који је и сам своју власт градио попут каквог световног владара.

Исак Комнин је, упркос сукобу са патријархом Михаилом Керуларијем,

као и већина других византијских царева у времену после иконоборства, био
далеко од било какве идеје "цезаропапизма". Василевси су нарочито били
опрезни због сталног подсећања на архијеретика, цара Лава III, који се усудио
да себе прогласи и свештеником. За разлику од црквене стране, која је
притиснута стварном, опипљивом надмоћи световне власти и царске

3
Zon. III, 665. 20- 666. 1. Scyl. Cont. 103. 3. sq.

306
институције, тим јаче инсистирала на идејној одбрани својих права, василевс
није имао потребе да посебно инсистира на теоријском, или чак и законском,
утрђивању својих надлежности. Насупрот црквеној идеологији цареви су
постављали стварно стање, често спроводећи конкретно своју надмоћ и своју
власт, без потребе да такву реалност неопходно и дефинишу. Било је јасно и
једној и другој страни, и цару и патријарху, без обзира на конкретне личности,
да је василевс суштински господар Царства. Управо та свест је и условила
начин понашања, понекад и борбе између две власти. Патријарси су покушавали
да свој положај повежу непосредно са Христом, тиме теоријски утемељујући
одвојеност две сфере власти. Василевси су и сами најчешће чували
успостављену идеалну слику симфоније световне и духовне власти. Заклоњени
таквим схватањем, они су могли остварити свој конкретни циљ и остварити свој
утицај, не дирајући у начелна права цариградског патријарха или цркве уопште.
Ретко се дешавало да византијски цар покуша да својој власти обезбеди и
теоријски дефинисану надмоћ, као у случају цара Нићифора Фоке, који је -
поступајући помало неопрезно - желео да узакони царево право да именује
епископе. Још конкретнијим идејама о узвишености свог положаја, о готово
светом и свештеничком карактеру царске власти био је склон Лав VI.4 У
његовом настојању да своју власт и на тај начин ојача могу се видети и особине
једног периода када је потреба за доношењем закона била изузетно велика -
али, можда пре свега, и побуна против идеологије патријарха Фотија из
Епанагоге, и читавог Фотијевог наслеђа уопште. Насупрот њиховим
примерима, својеврсна икономија била је присутна у деловању и царева и
патријараха: схватајући добро стварни однос снага и једна и друга страна је,
управо због тога, допуштала да теорија често буде и прилично другачија од
њега.

4
Cf. Flusin, Fragment, pass. Dagron, Empereur et prêtre, 136.

307