ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ЦРКВЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ

У ПРИШТИНИ*

ЈЕЛЕНА ПАВЛИЧИЋ**

У раду се подсећа на старе и презентују нови резултати истраживања цркве

Светог Николе у Приштини. Они представљају прилог бољем познавању
историје, архитектуре и зидног сликарства овe цркве из 19. века. На основу
затеченог стања на терену и претходних испитивања, те фотографских и
писаних белешки, претпоставља се историјски развој храма, као и живо-
писана целина цркве. Уочена слојевитост, временска и стилска, наводи нас
да тражимо идејне оквире којима припадају ови слојеви живописа. Даљом
анализом упућени смо на ауторе зидних слика, односно на црквено-умет-
ничке прилике у овом делу Старе Србије у 19. веку и почетком 20. века које
их сугеришу.
Кључне речи: црква Светог Николе у Приштини, 19. век, Косово и Метохија,
дебарска школа, Аврам Дичов.

Да ли нам је предмет бављења и вредновања увек онај који је у нестајању,

пита се Бодријар док разматра темеље етнологије и њеног опстанка.
Ми исту нелагоду осећамо и у сродним научним дисциплинама, а сва-
како у области културног наслеђа. Окретање прошлости и тадашњим
утемељеним вредностима и идејама одлика је и последица великих криза
идентитета. Оне пак произилазе из оних социјалних и економских, те рат-
них. У таквим стањима много тога нестаје зарад стварања новог. У једној
таквој кризи, последњој на Косову и Метохији, страдала су многа сведо-
чанства минулог времена јер нису била део пожељне слике прошлости
нити жељене слике садашњости. Стога се она сада и не могу истражива-
ти и тумачити онако како прописују правила професије. Ограничења која
се тичу доступности како самог предмета баштине, тако и документације
која га прати условљена су и етиком чувара баштине. Тим параметрима,
могу се тако назвати, одређено је трајање културног добра.

* Овај рад је настао у оквиру пројекта Ми- ција и трансформације: историјско наслеђе
нистарства просвете, науке и технолошког и колективни идентитет у Србији у 20. веку.
развоја Републике Србије (бр. 47019) Тради-
213 ** jpavlicic@gmail.com
Један од примера угроженог културног наслеђа јесте црква Св. Николе ЈЕЛЕНА ПАВЛИЧИЋ

у Приштини (сл. 1) – једини православни храм у граду1. Саграђена је у

деветнаестом веку, тачније 1830. године, на темељима старије цркве, како
претпоставља Нушић.2 О тој старијој цркви не зна се пуно, јер архео-
лошка истраживања града никад нису спроведена. Манастир са истом
посветом помиње се у турским пописима из 1544. године и из времена
Селима II (1566–1574),3 што отвара могућност да садашња црква обнавља
овај сакрални простор. Ипак, ово узимамо с резервом јер о настанку прве
цркве, као ни цркве из 19. века, не знамо много. Прве значајне измене
новија црква је доживела почетком 20. века, а онда на његовом крају, када
јој је пољуљана улога активног верског центра. Године 1999, а након до-
ласка КФОР-а на Косово и Метохију, црква је оштећена бомбом, док је
током немира марта 2004. године била запаљена. Тада је изгорео знатан
део њеног грађевинског корпуса, целокупна архива, иконе и вредан ико-
ностас дебарских мајстора из 19. века.4
Иако заузима значајно место у историји цркве и црквене уметности на
овом подручју, а прати динамичан ритам самог места и његових станов-
ника, није била предмет озбиљније студије. Осим постојећег стања цркве
Св. Николе, извори за њено проучавање врло су оскудни. Оригинална
документација о грађењу и украшавању цркве није сачувана. Опис цркве
и града дат је у запису Бранислава Нушића Косово – опис земље и народа
из 1903. године, као и у другим белешкама и писмима тадашњих при-
штинских конзула и намерних пролазника.5 Подаци о осликавању икона
наручених од стране виђенијих грађана публиковани су 1902. у Цари-
градском гласнику, листу који је излазио на српском језику у Цариграду
од 1895. до 1909. године. Документи значајни за изучавање политичких и
црквених прилика у Приштини доступни су у Архиву Србије и Архиву
Косова и Метохије и они су били предмет новије историографије. Ипак,
први стручни чланак6 посвећен самој цркви објављен је тек 1993. годи-

1 Храм Христа Спаса овде није убројан,
јер није активна црква. Наиме, након дуге
изградње никада није довршена нити
освештана. Тренутно је напуштена и ру-
инирана.
2 Бранислав Ђ. Нушић, Косово: Опис
земље и народа, II свеска, Нови Сад, 1903,
12.
3 На основу података из турских дефтера
(Вучитрнски дефтер No. 234 и No. 124):
Олга Зиројевић, Цркве и манастири на
подручју Пећке патријаршије до 1683. го-
дине, Београд, 1984, 170, а по њој касније
и Милан Ивановић у Задужбине Косова,
Приштина–Београд, 1987, 513, и Биљана
Вранићи, Црква Св. Николе у Приштини,
Гласник Друштва конзерватора Србије 17,
Београд, 1993, 138.
4 Мартовски погром на Косову и Ме-
тохији: 17–19. март 2004. године, с крат-
ким прегледом уништеног и угроженог
хришћанског културног наслеђа, Београд,
2004, 32.
5 Неке од објављених: Андреј Митровић,
Милан Ракић, Конзулска писма 1905–1911,
Београд, 1985; Бранко Перуничић, Писма
српских конзула из Приштине 1890–1900,
Народна књига, Београд, 1985; Јанићије
Поповић, Живот Срба на Косову: 1812–
1912, Београд, 1987; Тодор Станковић,
Успомене, приредила Борислава Лилић,
Пирот, 1996.
6 Биљана Вранићи, Црква Св. Николе у
Приштини, Гласник Друштва конзервато-
ра Србије 17, Београд, 1993, 138–142. 214
ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ЦРКВЕ не, и то поводом конзерваторских радова изведених претходне године.
СВЕТОГ НИКОЛЕ
У ПРИШТИНИ Тада су откривени трагови зидног сликарства, али истраживања исто-
ричара уметности нису настављена ни на терену ни кроз компаратив-
ну студију. Напротив, ново сликарство је било само физички откривено.
Претпостављена старосна вредност живописа потакла је конзервато-
ре да га открију, уклоне кречну површину и конзервирају. Ипак, зидно
сликарство цркве није сматрано довољно значајним чак ни да се фото-
графски документује.7 Овај украс цркве остао је тако непознат научној
јавности, док је о иконостасу цркве писано знатно више, и то у оквиру
студија које истражују делатност и кретање дебарских копаничара.8 Ком-
плетан изглед иконостаса је и фотографски документован пре него што је
сасвим изгорео 2004. године.9
Други објављени чланак који се односи на цркву, односно богослужбене
књиге које су део црквене ризнице, потписује такође Биљана Вранићи.
Радом се предочавају културне и историјске везе приштинске цркве са
другим црквеним и монашким заједницама.10
Бољем познавању цркве, а нарочито њене архитектуре, доприноси и пи-
сана и техничка документација Покрајинског завода за заштиту споме-
ника културе у Приштини из 1992. и 1993. године11, као и она о новијем
стању из 2006. године – Пројекат обнове, санације и реконструкције
цркве Св. Николе у Приштини – коју је израдио Покрајински ЗЗЗСК При-
штина, са привременим седиштем у Лепосавићу.12 Овом пројекту је прет-
ходио извештај Савета Европе из 2005. године, у којем се казује о стању
цркве након паљења 2004. године.13 Следила је обнова цркве од 2005. до
2008. године, а након сваке године објављивани су извештаји Комисије за
спровођење обнове на српским православним верским објектима на Косо-
ву.14 Збирни извештај је објављен у јединственој публикацији 2008. годи-

7 С обзиром на то да је остала доку мен- из РЗЗЗСК Скопље добили дозволу за

тација комплетна, претпоставља се да
фото-документација није изгубљена нити
је остала у Приштини након рата, већ
једноставно није направљена.
8 Димитар Чорнаков је био посебно по-
свећен овим истраживањима, о чему са-
знајемо из његове докторске дисертације
и касније објављене књиге Творештвото
на мијачките резбари на Балканот од
крајот на 18. и 19. века, Прилеп, 1986, као
и из каснијих радова.
9 У документацији ПЗЗЗСК Приштина
на лази се неколико фотографија поједи-
начних икона из 1965. године и комплет-
на фото-документација иконостаса коју је
спроводио РЗЗЗСК Београд 1991. године.
Из писаних докумената сазнајемо и то да
215 су Димитар Чорнаков и Љубиша Чолић
фотографисање иконостаса 1978. године.
10 Биљана Вранићи, Црква Св. Николе
у Приштини и литургијске књиге, у: Ба-
штина бр. 8, Приштина, 1997, 189–203.
11 К 172, К 173 – документација Покра-
јинског завода за заштиту споменика кул-
туре у Приштини пренета у Републички
завод за заштиту споменика културе у
Београду.
12 Ова документација је израђена 1. маја
2006. године. Копија је доступна и у
РЗЗЗСК Београд.
13 Извештај Мисије Савета Европе за зид-
но сликарство оштећено у немирима 17–18.
марта 2004. на Косову и Метохији, 2005.
14 Један од тих: Извештај о активно-
стима 2007, Комисија за спровођење об-
не.15 Иако се ова документација није односила на зидно сликарство цркве ЈЕЛЕНА ПАВЛИЧИЋ

или је евентуално садржала кратку оцену тренутног стања, користила је

током писања овог рада. Из ње се сазнаје о односу службе заштите према
овој врсти наслеђа, о процесу, приоритетима и методама заштите. Такође,
интересантно је и врло значајно то да су кроз фото-документацију ико-
ностаса сачувани делови некадашњег зидног сликарства. Ови детаљи су
случајно забележени, али како не постоје цртежи нити фотографије чита-
вих сцена, а зидно сликарство је већим делом уништено, једини су извори
за проучавање.

О ИСТОРИЈИ ЦРКВЕ

Православна вера и црква као институција имале су запажено место у

држави и друштву 19. века. По једном повратном механизму вршени су
утицаји у оба смера. Однос државе према цркви одражавао се на цркве-
но градитељство, заправо на све оно на шта је црква у својим догмат-
ским оквирима и богослужбеној пракси обраћала пажњу: на иконопис
и опрему цркве, декорисање, одржавање и само подизање храмова.16
Доношењем законских аката држава контролише и креира визуелни
идентитет града. Хатишерифом из 1830. године Србија добија слободу
вероисповести и црквена уметност доживљава експанзију. Танзиматске
реформе су омогућиле развој пре свега црквеног градитељства, које је
до тада било сведено на објекте код којих се нису смела експлицитно
истицати верска обележја. Мање и неупадљиве цркве се мењају или се
граде нове, које својом архитектуром заузимају јасно место у визуелном
идентитету средине. У малом временском размаку од увођења реформи
на простору Балкана изграђен је велики број хришћанских храмова. Ис-
товремено, на неослобођеном југу, присутне су и даље мање, неупадљиве
цркве базиличног типа.
Укопана неколико степеника и наткривена четвороводним кровом као
и црква Оџаклија у Лесковцу била је и црква Св. Николе у Пришти-
ни. Налази се у старом делу града, бочно од пута ка Грмији, познатом
излетишту Приштеваца, а на узвишеном месту некадашње Варош-маха-
ле, у којој су само Срби становали у 19. веку.17 До времена изградње, око
1830. године, српско становништво није имало цркву, већ су над руше-
винама старе цркве, над местом где је био олтаp подигли кров (део), то
место означили као богомољу и над њим палили свеће. О присуству неке
старије цркве, тачније њених трагова, сведочи такође (поред турских до-
кумената) памћење становника Приштинe забележено у путопису Бра-

нове на српским православним верским 16 Уп. Ненад Макуљевић, Уметност и

објектима на Косову, Приштина, 2008.
15 Обнова културне баштине на Косову
и Метохији 2005–2008 (прир. З. Гарић),
Лепосавић–Београд, 2008.
национална идеја у XIX веку, Београд,
2006.
17 Бранислав Ђ. Нушић, Косово: опис зе-
мље и народа, II свеска, 12. 216
ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ЦРКВЕ нислава Нушића.18 Он пише и о орнаментисаном камену у порти нове
СВЕТОГ НИКОЛЕ
У ПРИШТИНИ цркве, за који се претпоставља да је део претходне грађевине. За њу се
мисли да је била већа и да је постојала на другом месту, негде у чаршији.
У средњовековним списима наводе се и друге православне цркве у При-
штини, али се о њима не зна пуно.19 У сваком случају, њихово постојање
у граду често је спомињано када се говори о изградњи цркве Св. Николе,
чиме се наглашава континуитет српске православне цркве и вишевеков-
но присуство српског народа на овом простору.
Извесни Хађи-Јован је добио дозволу од Јашар-паше, па је највероватније
захваљујући његовом старању црква и подигнута.20 По другој причи, Ћир
Јанићије је био тај који је измолио од паше дозволу за градњу цркве, али
се свеједно страховало да је не сруше, па је зидана ноћу, укопана и налик
на стамбени објекат. Постоји и упамћен мит о двојици монаха из Новог
Пазара који су дошли да сакупљају прилог за изградњу цркве, али су код
паше били проказани као уходе, те су страдали. Прича даље каже како
се на том месту указивала необична светлост, па се паша покајао и онде
подигао џамију, а Србима дозволио градњу цркве на месту где су већ
палили свеће.21
Ове приче о изградњи цркве могу имати реална утемељења у историјским
чињеницама, али то није нужно, а вероватно ни проверљиво. Оне су
изједначене са митом, сачуване су у памћењу и радо препричаване. С
једне стране, одраз су контекста – друштвених прилика на Косову у
којима је тешко добити дозволу и подићи цркву, па и опасно исповедати
веру. С друге стране, у њих је учитано инсистирање на постојању неке
старије цркве или њених остатака над којима сада треба изградити нову.
Ово позивање на континуитет места било је значајно за добијање дозво-
ле од турских власти за градњу храмa. Такође, потреба и жеља за по-
тврдом старости места и националне традиције испољавана је најчешће
тумачењем да су остаци старих црквишта из златног доба српске нације,
односно немањићких времена.22 Управо ова идеја одразила се на програм
зидног сликарства цркве Св. Николе у Приштини, о чему ће више речи
бити касније. Митолошка свест о добу Немањића, виђеном као златно
доба и идеал у црквеним и политичким програмима, креирала је истори-

18 „Старији путници су затицали још траг Митрополија у Приштини – прва гробна

те цркве, а и старији људи памте њене
трагове“, у: Бранислав Ђ. Нушић, Косово:
опис земље и народа, II свеска, 13.
19 У једином, нешто ширем, објављеном
тексту посвећеном цркви Св. Николе, у
Гласнику ДКС 17, ауторка Биљана Вранићи
уводи нас у рад речима о старијим црква-
ма, али њиховог детаљнијег описа или
именовања списа у којима се оне помињу
нема. Темељнија расправа о старијим при-
217 штинским црквама у: Бранислав Тодић,
црква кнеза Лазара, у: Свети кнез Лазар:
Споменица о шестој стогодишњици Ко-
совског боја 1389–1989, 163–169.
20 Бранислав Нушић, Косово: опис земље
и народа, II свеска, 12.
21 Радмила Тодић-Вулићевић, Пришти-
на, Приштевци и време, Нови Сад, 1999,
86–87.
22 Ненад Макуљевић, Уметност и нацио-
нална идеја у XIX веку, 65.
стичке основе23 по којима се градња нове цркве треба видети као обнова ЈЕЛЕНА ПАВЛИЧИЋ

старе. Претходно поменут манастир Св. Николе само подсећа на то.

У порти цркве Св. Николе налазиле су се још две зграде, српска основна
школа и дворазредна гимназија.24 Овим се црква одређује као образов-
ни центар и место окупљања и указује на своју активну улогу како у
религијском, тако и у профаном животу становника града. Наиме, утицај
(па и одговорност) цркве на решавање школских питања на подручју
Старе Србије био је веома велики. Све до отварања српског конзулата у
Приштини 1889. године, када надлежност преузима Министарство ино-
страних дела Србије, о српском школству и ангажовању учитеља брину
црквено-школске општине и Митрополија у Призрену. Тако је, на при-
мер, недопадање учитеља митрополиту Нићифору резултирало откази-
ма, на које су ови потом одговарали „протестима“ и жалбама.25
У црквеној порти налазила се некада и Митрополија, тј. зграда у којој је
одседао рашко-призренски митрополит при обиласку епархије. Ову згра-
ду је подигао народ 1869. године старањем трговца Косте Филиповића,
о чему сведочи натпис над вратима. Једна соба у овој згради била је ми-
трополитова, у другој, пространој, одржавали су се општински састан-
ци, док је у трећој радио школски одбор, а служила је и као учитељска
канцеларија.26 Дуги низ година била је то једина српска школа, а
последњих година 20. века у овој згради је био Институт за српски језик
и културу Косова и Метохије.27 Данас се налази у засебном дворишту,
док су уз цркву крстионица, звоник, парохијски дом и зграда за потребе
црквених прослава. Ове грађевине су подигнуте у 20. веку.
У порти је такође, и то знатно дуже од поменутих објеката, старо право-
славно гробље. Налази се на падини североисточно од цркве, а омеђено
је зидом од непечене цигле. На њему се сахрањивање вршило све до 1920.
године. До 2008. била су очувана 73 надгробна споменика. Највише је
било крстача разних облика и величина, затим неколико усађених плоча
и два саркофага. Многи од надгробника, а нарочито крстаче, имали су
богату орнаментику у виду геометријских, астралних, биљних и антро-
поморфних мотива.28
У оквиру цркве Св. Николе у Приштини постојала је богата ризница до
2004. године, када је спаљена. Њу су чиниле иконе из 19. века и књиге и
свети сасуди који се датују у време од 18. до почетка 20. века. У фонду

23 Исто, 10. 26 Бранислав Нушић, Косово: опис земље

24 Бранислав Нушић, Косово: опис земље
и народа, II свеска, 12.
25 Славиша Недељковић, Учитељско пи-
тање (проблеми изазвани премештајима
српских учитеља у Старој Србији почет-
ком XX века), у: Пешчаник 1 – Часопис за
историографију, архивистику и хумани-
стичке науке, Ниш, 2003.
и народа, II свеска, 12.
27 Милан Ивановић, Страдање српских
црквених споменика на Косову и Mетохији
1999–2004, необјављен рукопис.
28 Обнова културне баштине на Косову и
Метохији 2005–2008, 52–53.
218
ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ЦРКВЕ од 90 књига преовлађују оне штампане у Русији, које су у Србију донели
СВЕТОГ НИКОЛЕ
У ПРИШТИНИ свештеници, монаси и руски трговци. Једина књига која је писана руком
је Канон молебан преподобном оцу Јоаникију Девичком, настала 30. маја
1875. у манастиру Девичу на Косову. Међу литургијским књигама било је
оних које су штампане у штампаријама Кијево-печерске лавре, Москве,
Београда, Сарајева, Сремских Карловаца, Беча, Венеције, Цариграда,
Софије, Петрограда и Грчке.29 Ово говори о јаким културним и духовним
везама српске православне цркве и ове црквене општине.

О ГРАЂЕЊУ И АРХИТЕКТУРИ ЦРКВЕ

Црква Св. Николе је нашла своје место у граду, али не као монументални
храм, већ скромних димензија, без куполе и звоника, како не би парирао
високом минарету оближње Царске џамије. „Црква споља изгледа као
обична кућа, узидана у земљу тако да се у њу силази на четири степена.“30
Подигнута је као мала грађевина правоугаоне основе, са четвороводним
покривачем од црепа.31 Њена унутрашњост је прилично пространа и
висока. Наос цркве је био стубовима подељен на три брода. Ова чети-
ри масивна стуба носила су кров. Олтарски део је (био) издвојен бога-
то израђеним иконостасом, а на истоку завршен полукружном апсидом
(сл. 2). У западном делу, изнад улаза у наос, налази се галерија са пропо-
ведаоницом, до које се долази дрвеним степеницама. Наос је наткривен
дрвеном таваницом, као и простор испод галерије. Ове таванице су слич-
не оним из градских оријенталних кућа.32 „Хор је преграђен решеткама,
а тако исто и задњи део на доњем спрату и то је женска црква“33, бележи
Нушић. Од њега сазнајемо и о касније додатој припрати: „Зидана је (од-
носи се на цркву) тесаним каменом, а са западне и јужне стране ограђена
је још и припратом под ниским кровом.“34 Припрата је нешто нижа од
зидова цркве. Грађена је од пуне опеке и бетона, а прекривена бакарним
лимом. Фасаде припрате су биле малтерисане, са первазима око прозо-
ра, и завршене профилисаним венцем израђеним у малтеру. Приликом
доградње припрате, поред главног улаза на западној страни изведен је и
бочни улаз на јужној.35
На спољашњем јужном зиду припрате стоји плоча (сл. 3) на којој пише:
„У име Оца, Сина и Св. Духа. Трошком црквеним и помоћу побожних
Срба града Пришт. подиже се припрата и покри се црква Св.О. Ник. – за
време Митроп. Нићифора 1906.“ Ипак, Нушић већ 1903. године запажа

29 Биљана Вранићи, Црква Св. Николе
у Приштини и литургијске књиге, у: Ба-
штина бр. 8, Приштина, 1997, 189–198.
30 Бранислав Нушић, Косово: опис земље
и народа, II свеска, 12.
31 Обнова културне баштине на Косову и
219 Метохији 2005–2008, 52.
32 Биљана Вранићи, Црква Св. Николе у
Приштини, 138.
33 Бранислав Нушић, Косово: опис земље
и народа, II свеска, 12.
34 Исто.
35 Обнова културне баштине на Косову и
Метохији 2005–2008, 52.
да је припрата била наткривена, што значи да су радови били приведени ЈЕЛЕНА ПАВЛИЧИЋ

крају. С обзиром на то да није великих димензија, не можемо претпо-

ставити радове на припрати током наредне три године. Година 1906. из
натписа означавала би terminus ante quem, можда за покривање цркве,
које је истакнуто у натпису, а које је било у склопу радова које је изводио
митрополит Нићифор.
Главни, западни портал цркве није посебно декорисан (сл. 4). Изнад ула-
за, са стране, налазе се две уграђене камене плоче. На свакој је исклесана
розета са геометријским орнаментом.
Јужни портал је другачије украшен (сл. 5). На њему доминира пластична
и бојена штуко-декорација.36 Она се састоји од два стуба која ограђују
улаз у цркву, а на чијим капителима стоје два голуба полураширених
крила. Овај део продире у полукружну декорацију над вратима. На цен-
тралном месту је празан правоугаони простор, из којег је вероватно ис-
тргнута некаква плоча. Ово уоквирују два тордирана стуба, спојена бо-
гатом флоралном декорацијом у полукругу. У горњем делу се завршавају
средишњим истакнутим орнаментом, од којег крећу две увијене траке
ка спољним стубовима, односно птицама на врху. Ова декорација није
оригинално припадала овом простору, о чему сведочи стил у којем је
изведена, као и прикази два седмокрака свећњака – меноре. Овај украс је
највероватније био портал приштинске синагоге која је уништена током
Другог светског рата. По речима садашњег свештеника Стеве Митрића,
црква је у то време и служила као храм обе религије.37
У просторном и структуралном смислу црква је доживела и друге изме-
не. Клепетало је 1911. године замењено звоником. За овај догађај такође је
везан мит, као сведочанство тадашњих збивања и домишљатости српског
живља, а у вези са остваривањем верских права. Звоно је тајно било обе-
шено о дрвене скеле. Срби, међу којим и истакнути Танасије Тача Васић
и прота Јосиф Спасић, организовали су ову акцију. Звоно је требало да
зазвони када турски султан Мехмед Решат V дође у Приштину 15. јуна
1911. године. Када се звоно огласило, у цркву је ушло 12 заптија да то
спрече. Досетљиви српски верници су рекли да поздрављају долазак сул-
тана. Тако је звоно остало.38 Сличне приче се везују и за изградњу других
цркава у Старој Србији. Једна од њих је и она везана за цркву Оџаклију
у Лесковцу, којој и наличи приштинска црква, иако знатно скромнијих
димензија. Лесковачка црква је тробродна базилика, чији је средишњи
брод засведен, а над бочним је равна таваница. Саграђена је, такође, на-
кон 1830. године и има трем на западној и јужној страни. По причи, иако
под претњом Турака, Лесковчани су се усудили да саграде храм, али тако
да од темеља поставе огњиште и димњак. На питање Турака шта је то,
одговор је гласио да је то кућа за попа у коју би требало да се сместе

36 Биљана Вранићи, Црква Св. Николе у 38 Радмила Тодић-Вулићевић, Пришти-

Приштини, 138. на, Приштевци и време, 11.
37 Разговор од 9. 12. 2012. 220
ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ЦРКВЕ сви верници кад дођу „своме учитељу“. Без обзира на величину те куће,
СВЕТОГ НИКОЛЕ
У ПРИШТИНИ Турци су поверовали у причу, јер се ипак димњак не ставља на црквене
грађевине.39 Тако је остало и име цркви – Оџаклија, као сведочанство о
довитљивости Срба.
Забране, које се, као по правилу, руше, резултирале су бројним
домишљатим решењима. У њима се огледа снага вере, дух и борбеност
народа. Једна од забрана која је дефинисала изглед цркве Св. Николе у
Приштини, поред забране изградње звоника, јесте и она која се одно-
сила на градњу куполе. Црква је дуго изгледала као обична кућа четво-
роводног крова (сл. 6). Године 1990. цркви је додата купола на кружном
тамбуру, као и апсида на крстионици у источном делу спољне припра-
те40 (сл. 1). Радове је изводио Покрајински завод за заштиту спомени-
ка културе. За реконструкцију куполе предложено је – и учињено – да
се уклоне четири крајња дрвена стуба која су носила главни брод, а
да се уместо њих поставе нови армирано-бетонски стубови округлог
пресекa, по форми слични постојећим. Они нису постављени на место
старих, већ су делимично измештени у правцу исток–запад како би
формирали квадратну основу над којом је купола и на којој лежи дрвена
конструкција брода.41 Приликом подизања куполе уништено је сликар-
ство свода. Било је прекривено кречом, али, како каже Биљана Вранићи
у свом тексту – извештају након ових радова, да је радила опрезнија
екипа и да је било одговарајућег надзора, сликарство би било откривено
приликом овог подухвата. Ипак, то се десило две године касније, када
су уочени трагови зидног сликарства на северном зиду наоса.42 Оно што
је још проблематично у вези са изградњом куполе јесте сама идеја да се
ово деси. Из документације Покрајинског завода сазнаје се да је одлука
о постављању куполе донета на захтев Српске православне цркве.
Идејни пројекат је израдио архитекта Предраг Ристић, а одобрио га је
Покрајински завод у Приштини. Интересантно је то да се све време го-
вори о реконструкцији цркве и реконструкцији куполе. Полемички тон
сасвим изостаје, чак и од стране стручне комисије која одобрава радове.
Не наводе се разлози за изградњу куполе нити историјско утемељење.
Ово је, вероватно, стога што је као вредност цркве препознат само ико-
ностас, који је 1956. проглашен културним добром.43 Подизањем куполе
потпуно је уништен централни део свода и нарушен аутентични изглед
цркве. Занимљиво је такође да за радове на цркви Св. Николе 1990. го-
дине Покрајински завод није издвојио новац, те је вероватно Српска

39 Интернет адреса: http://www.gradlesko туре Приштина бр. 04–25/1 од 26. 2. 1990.

vac.net/index.php?option=com_content&vie
w=article&id=100&Itemid=116&limitstart=2.
40 Обнова културне баштине на Косову и
Метохији 2005–2008, 53.
41 Записник стручне комисије Покра-
221 јинског завода за заштиту споменика кул-
на захтев Српске православне црквене оп-
штине бр. 1 од 17. 1. 1990.
42 Биљана Вранићи, Црква Светог Нико-
ле у Приштини, 138.
43 Исто.
православна црква финансирала ову акцију, након што је и идејно ЈЕЛЕНА ПАВЛИЧИЋ

осмислила сам пројекат.44

Са старе разгледнице из Приштине на којој је приказана црква (сл. 6)
сазнаје се још покоји детаљ о изгледу цркве, тј. њене припрате, с почетка
20. века, односно нешто о каснијим изменама. Лучни прелази које ви-
димо на данашњој фасади, а који се издижу изнад нивоа припрате, те
наглашавају западни и јужни портал, из каснијег су периода, вероватно
из времена када је дограђена купола (сл. 7).
У порти, источно од цркве, средином 20. века саграђени су нови звоник и
крстионица. Звоник је квадратне основе, изграђен од камена и опеке, а по-
кривен четвороводним кровом. Крстионица, правоугаоне основе, која је
првобитно служила за административне потребе српске православне оп-
штине Приштина, изграђена је од опеке и такође покривена четворовод-
ним кровом. На источном зиду крстионице је деведесетих година осли-
кана сцена Крштења Христовог у al secco техници, а очувана је и данас.
У западном делу црквене порте, деведесетих година 20. века, саграђен је
парохијски дом. То је спратна грађевина, зидана у опеци и бетону. Право-
угаоне је основе и покривена четвороводним кровом.45
Ове грађевине црквеног комплекса, као и сама црква, биле су угроже-
не у нападима Албанаца у марту 2004. године. У наредном периоду, од
2005. до 2008. године, спровођене су обнова, реконструкција и санација
грађевина, као и уређење порте. Поштован је принцип очувања аутентич-
ности архитектонских облика, конструкција и материјала, те је црквени
комплекс непромењеног визуелног описа.46

ЗИДНО СЛИКАРСТВО ЦРКВЕ

Зидне слике цркве Св. Николе у Приштини откривене су, као што је горе
поменуто, тек 1992. године, приликом кречења цркве. Након сређивања
фасаде припрате започети су радови у унутрашњости, када су и уочени
трагови боје испод слојева креча и глет масе. Ово је примећено на се-
верном зиду наоса, након чега су отворене сонде и на другим зидовима.
Испитивања је вршио Покрајински завод за заштиту споменика културе
Приштина од јуна 1992. године.
Фотографија које документују стање након откривања сликарства нема,
а након паљења храма 2004. године пао је свод и купола цркве, па је тада
већи део зидног сликарства оштећен или сасвим уништен (сл. 8). Због

44 Одговор Покрајинског завода за зашти- 46 Више о обнови и спроведеним мерама

ту споменика културе Приштина бр. 387
од 19. 9. 1990. на допис Српске православ-
не црквене општине бр. 45 од 12. 1. 1990.
45 Обнова културне баштине на Косову и
Метохији 2005–2008, 52–53.
заштите у већ цитираној публикацији:
Обнова културне баштине на Косову и
Метохији 2005–2008, Лепосавић–Бео-
град, 2008.
222
ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ЦРКВЕ тога је сада тешко препознати живописане теме и анализирати их. Ипак,
СВЕТОГ НИКОЛЕ
У ПРИШТИНИ како зуб времена и друштвене прилике не раде у њихову корист, постоји
потреба да се представе макар у овом облику у којем су нам доступне и
познате.
О новооткривеном сликарству није пуно писано. У тексту Биљане
Вранићи изнета су прва опажања и судови о виђеном. Стога овај текст
служи као полазиште за расправу о сликаном програму цркве. И тада,
као и сада, идентификација ликова и реконструисање тематских цели-
на живописа били су отежани услед присуства више слојева живописа.
Запажају се бар три слоја, сва три сликана al secco техником.47
Први, најстарији слој сликарства данас је најбоље очуван у олтарском
простору. Изнад сокла, који је био осликан, али је превише оштећен да
би се препознале сликане форме, налази се низ полукружних издужених
поља у којима су медаљони са флоралним мотивима. Изнад је зона пра-
воугаоних поља која подсећа на имитације мермера у средњовековним
црквама. Састоји се од четири троугла која се сустижу у средишњем кру-
гу. Над овом зоном је низ елипсоидних медаљона једноставних цветних
представа (сл. 9). Овакав распоред, односно овај троделни низ, прати се
дуж читавог олтарског простора, с тим што је апсида додатно украшена
цветним мотивима, тј. медаљонима. Може се претпоставити да је и наос
био овако осликан, одмах по изградњи цркве. Флорални и геометријски
мотиви, који припадају првом слоју сликарства, односно медаљони
и имитације мермера, назиру се на јужном зиду наоса, испод другог,
новијег, сликаног слоја. Такође, на галерији, испод представе светитеља,
налази се медаљон какав постоји у олтарском простору (сл. 10). Иако су
данас зидови галерије (осим лика светитеља) окречени, на фотографијама
из 2004. године види се да је и галерија била осликана на исти начин као
и остатак цркве. Након паљења цркве 2004. године преостало сликарство
је променило боју. Ипак, у горњим слојевима се запажа доминација црве-
не, зелене и окер. Више о сликарству првог, најстаријег слоја не може се
рећи осим да по једноставности и присуству флоралних мотива подсећа
на џамијско сликарство.
На своду цркве, над средишњим бродом, препознаје се други сликани
слој. Он прекрива читав свод, од олтарског простора до галерије, где су
и отворене прве сонде. Биљана Вранићи даје опис овог сликарства над
галеријом. У првој зони је приказ архитектуре и стилизоване флоре, као
и птица на западној страни. Над овим мотивима је један фриз са декора-
тивним и геометријским елементима. Изнад фриза су медаљони са неве-
штим приказима херувима, а потом још један фриз, па мрежа трапезастих
поља која су испуњена цветним мотивима и звездицама.48 Даље откриће
и анализе сликарства свода цркве онемогућило је подизање куполе, када
је, заправо, уништен средишњи део. Након 2004. године свод је сасвим

47 Биљана Вранићи, Црква Св. Николе у 48 Исто, 138–139.

223 Приштини, 139.
пао, чиме је нестало и ово сликарство. Ипак, на фотографијама из 1995. ЈЕЛЕНА ПАВЛИЧИЋ

године које документују иконостас цркве видљив је источни део свода

(сл. 11). Он потврђује претходно дат опис западног дела, те је вероват-
но читав свод био осликан истим мотивима. Ауторка наведеног текста и
тада примећује да је сликано по клишеу, шаблонски. Доминација црвене,
зелене и плаве боје – оскудан колорит, још један је елемент који упућује
на не тако веште сликаре.
Аутори ових слика нису познати, али се, евентуално, могу тражити међу
дебарским мајсторимa, дуборесцима иконостаса приштинске цркве из
деценије након подизања храма. Олтарска преграда у нововековној кул-
тури постаје носилац сликаног простора.49 На овој међи између олтара и
наоса осликава се литургијски симболизам и намена. Тако је приштински
иконостас не само импозантних размера већ и богатог украса и сложеног
наратива. Запажена је разноврсност и богатство идеја, као и прецизност
у извођењу појединачних фигура. Сложени преплети, птице, лозице, гро-
здови и њихово компоновање у складне и динамичне целине одлика су
рада дебарске школе. У вертикалној подели иконостаса издваја се ниво
парапета, престоних икона, икона Великих празника, икона са апостоли-
ма и пророцима и акротерије са великим крстом и две иконе, Богородице
и Св. Јована Крститеља.50 У лунетама изнад икона апостола и пророка
су анђели, који по обради лика подсећају на херувиме са свода. Али како
се и они међусобно разликују, не може се сасвим успоставити паралела.
Схематизам им је, ипак, једнако близак. Над капителима стубова који
раздвајају престоне иконе постављена је по једна птица раширених кри-
ла. Исти мотив се среће у преплетима лунета над престоним иконама, на
царским дверима, као и на горњим завршецима иконостаса. Можда упра-
во због превелике заступљености овог мотива на иконостасу не делује
као случајност то што исти мотив доминира на зидном сликарству свода.
Овде је заступљен у првој зони, како „излази“ из флоре. Стилизована
флора подражава преплете у ораховини приштинског иконостаса (сл. 12).
Сам мотив птице раширених крила чест је у делима дебарских копани-
чара. Користи га Петар Гарка, али и његови ученици Димитар Станишев
и Макарије Фрчковски, аутор овог иконостаса.51 С друге стране, зна се да
назив једног од старијих родова дебарске школе, Фрчковски из Галични-
ка, потиче од речи фърчка, што значи четка, те је онда јасна друга делат-
ност којом су се бавили – сликарство. Први представник који је почео
да се бави иконописом и захваљујући коме је род добио име Фрчковски
управо је Макарије Негријев, главни мајстор иконостаса цркве Св. Николе
у Приштини. Зна се да је осликавао здања Хамзи-паше, цркву Св. Богоро-
дице и Св. Недеље у Пловдиву, као и да је највероватније осликао џамију

49 Ненад Макуљевић, Иконопис Врањске 50 Биљана Вранићи, Црква Св. Николе у

епархије: 1820–1940, у: Иконопис Врањ-
ске епархије (приредили Мирослав Ти-
мотијевић, Ненад Макуљевић), Београд–
Врање, 2005, 30.
Приштини, 139.
51 Димитар Ќорнаков, Творештвото на
мијачките резбари, Скопје, 2012, 225.
224
ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ЦРКВЕ у Пазарџику пред смрт 1859. године. Отуд, донекле, елементи џамијског
СВЕТОГ НИКОЛЕ
У ПРИШТИНИ сликарства и овде. Такође, у његовој биографији недостају управо четр-
десете године 19. века, када се и датује приштински иконостас.52
Ове претпоставке, наравно, узимамо само као вредне пажње и
размишљања у вези са стилским карактеристикама и могућностима ау-
торства зидних слика, јер, као и у случају других одлика цркве Св. Нико-
ле у Приштини, немамо историјске изворе који их потврђују.
Трећи слој зидног сликарства је с почетка 20. века. Цариградски гласник
из 1903. године пружа податке о осликавању икона у оквиру цркве Св.
Николе у Приштини. Запис из овог листа означен је датумом 30. децем-
бар 1902. године. Њега овде преносимо у целини, због одређених (не)пре-
цизности, те могућности тумачења:
„Још за време пок. митрополита Дионисија, наша је црква изнутра
поправљена, те је изгледала као нова, а ако с поља не изгледа тако лепа,
бар унутрашњост може да се каже: ‘лепа је’, а и тако је остала само
бела до ове године.
Сад за Митровдан, дође један мајстор (зограф) – Дибранац – мајстор
Аврам, врло добар сликар, са препоруком Њ. ВПр. г. Нићифора да може
свуда по његовој епархији радити где год нађе рада.
Видевши наши грађани да је поменути мајстор Аврам врло добар сликар,
а још уверени препоруком г. Нићифора, почели су се погађати и отимати
се ко ће први да уграби ред, и тако је на прво место г. Живко Јоксић на-
ручио икону св. Стевана Дечанског; одмах за њим г. С. Аврамовић, конзул
светог Симеона Мироточивог; Г. Благоје Вучетић, светог Евангелиста
Луке; г. Мина Кузмински са женом Стаменом, Св. Лазара; г-ђа Каран-
фила Ц. Милићева удова, св. Параскеве (св. Петке); г. Живко Х. Трајковић,
члан општине и тутор школски, Св. Саве; г-ђа Александра Х. Џ. Јакићева
удова, успенија Богородице (Велика Госпођа); г. Панча Папић (?), бака-
лин св. Пантелејмона; гг. Јован Т. Топаловић, сајџија и Сава Филиповић,
такође сајџија, као задругари, св. Милутина. Обућарско удружење, које
слави св. Спиридона, као свог заштитника наручило је лепу црквену за-
ставу са иконом Св. Спиридона.
Тако је сад наша црква напуњена лепим бројем светих наших православ-
них икона, које су све у духу лепога нашега православља. Има још много
побожних грађана, који би хтели да израде по коју слику, али се не зна да
ли ће мајстор Аврам остати дуже код нас; ако остане, надамо се да ће
нам сва црква бити исписана, само слоге и љубави, па ће све, ако Бог да,
бити лепо.“ 53
У датом тексту испрва постоји недоумица да ли су грађани Пришти-
не наручили иконе на дрвету или зидне слике, али се из почетног опи-

52 Асен Василиев, Бьлгарски вьзрожден- 53 Цариградски гласник бр. 2 за петак, 10.

225 ски маистори, Софија, 1965, 210–213. јануар, Цариград, 1903, 3.
са унутрашњости цркве и белине зидова може претпоставити да су у ЈЕЛЕНА ПАВЛИЧИЋ

питању зидне слике. На тај закључак упућује и натпис на северном зиду,

у којем се помињу речи конзул и Приштина. Такође, година 1903. исписа-
на је у подножју иконе светитеља на галерији цркве.54
Верску обнову након 1830. године карактерисала је значајна улога
парохијске заједнице у креирању верског живота. Одлуке о подизању
и осликавању храмова доносе парохијани.55 Током целог 19. века, на-
рочито у Старој Србији, учешће локалне заједнице у сакралној сфери
има важну улогу. Она се исказује кроз ктиторски и приложнички чин.
Имућнији појединци и групе, нарочито еснафи, прилагали су средства
за опремање храма или икону и тиме себи обезбеђивали вечни помен
за спасење душе.56 Побожност је први мотив појединачних приложни-
ка, али овим актом јасно се демонстрирала и њихова моћ и позиција у
друштвеном животу града. „Парцеле“ сликаних зидова цркве, на којима
су били представљени одређени светитељи у цркви Св. Николе у При-
штини, биле су наручене управо од тих грађана.
У наосу цркве, у првој зони, препознати су ликови разних светих:
„На северном зиду, изнад сокла, представљена су два лика – Свети пра-
ведни Евдоким у монашкој одори и Свети Григорије у светачкој оде-
жди. На целој композицији превладавају тамни тонови. На истом зиду,
према олтару, назире се представа високог свећњака. При дну слике су
једва приметна тешко читљива слова (препознају се само речи „конзул“
и „Приштина“).“57
Ови ликови данас нису видљиви. Б. Вранићи не прецизира 1993. годи-
не где су се тачно налазиле ове сцене на северном зиду. У набрајању се
креће од запада ка истоку, па се може претпоставити да су ове представе
биле на западној страни северног зида, који је претрпео таква оштећења
да на њему сада нема сликарства, или на средишњем, на којем ипак не
уочавамо познате форме. Натпис са речју конзул који следи након сцена
светитеља и представе свећњака такође се не види, али, ако га је било,
вероватно је био део композиције коју је наручио тадашњи приштински
конзул Сима Аврамовић, тј. лик Симеона Мироточивог.
На северном зиду, на његовом источном делу, ка олтару, очуван је део жи-
вописа (сл. 13). Разазнају се три лика. Онај источнији има тамну браду и
обучен је у једноставну, светлу одећу. Приказан је како седи са отвореном
књигом у крилу и подигнутом десном руком. Лево од њега, ка западу,

54 Биљана Вранићи помиње у свом тексту 56 М. Лазић, Ктитори и приложници у

ове натписе. Они данас нису видљиви, док
је натпис на галерији оштећен и није са-
свим читљив.
55 Ненад Макуљевић, Иконопис Врањске
епархије: 1820–1940, 15.
српској култури 19. и почетком 20. века,
у: А. Столић, Н. Макуљевић (ур.), При-
ватни живот код Срба у деветнаестом
веку, Београд, 2006, 611–615.
57 Биљана Вранићи, Црква Св. Николе у
Приштини, 139. 226
ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ЦРКВЕ налази се знатно мања представа – светитељ краће седе браде у стојећем
СВЕТОГ НИКОЛЕ
У ПРИШТИНИ ставу. Може се рећи да је обучен свечаније, док детаљи нису уочљиви. У
рукама држи широк тањир, на којем се, због оштећења, не види садржај.
Западније је приказана још једна личност. Има бели вео и окренута је
ка претходним фигурама. Сва три лика су различите величине. Због
свега овог, као и преклапања слојева, на шта указује приказ сликане ар-
хитектуре у доњем десном углу, не можемо идентификовати сцену или
појединачне светитеље, нити у њима претпоставити неку од наручених
икона с почетка 20. века.
Наспрам ових фрагмената живописа, на источном делу јужног зида на-
оса била је представа светог Саве.58 Приказан као старији, седе браде,
у архиепископској одећи, познат нам је са старије фотографије, но ипак
слабије за даљу иконографску анализу. Претпостављамо да је у време
када га Б. Вранићи помиње и идентификује био видљив и натпис.
На истом зиду западније, као део засебне композиције, приказана су че-
тири лика – три у полупрофилу и нагнута, а један нешто виши и чита из
књиге. Сцена се не види у потпуности јер је заклања епископски престо.
Ипак, видљив је натпис „(o)uspenje“ и део Богородичине главе (сл. 14).
Икону је, судећи по чланку из Цариградског гласника, наручила госпођа
Александра, Хаџи Јакићева удовица. Приказани ликови би били три апо-
стола и један од четворице јерарха. Овај део сцене се уклапа у уобичајени
иконографски образац59, али се може претпоставити да је било неких
одступања с обзиром на то да се сцена завршавала тамо где и друга стра-
на епископског престола, односно где већ почиње друга икона. Сцена
Успења Пресвете Богородице данас није сачувана. О овом сликарству
сазнајемо посредством фото-записа из 1995. године.
На јужном зиду примећујемо још неке неидентификоване светитеље.
Даље ка западу види се само део главе једног светог. Младолик је, го-
лобрад и кратке косе. До њега су, ка западу (сл. 15), представе још два
светитеља. Они не припадају некој заједничкој композицији, издвојени
су као засебни ликови. Обојица су у стојећем ставу, обучени свечаније,
са крунама на главама и јасно је да припадају владарској породици. Први
лик има дугу седу браду и нешто богатију круну на глави. У десној руци
вероватно држи скиптар, а у левој сферу. Други, источнији лик приказан
је као млад и кратке, ретке браде. Не види се јасно положај његових руку.
Иза њега се назире мала икона која стоји на некој подлози.
Ако у овим представама тражимо поручене иконе приштинског гра-
ђанства, онда ћемо их свакако идентификовати као св. краља Милутина
и св. Стефана Дечанског. Ипак, како нису сачувани натписи нити је јасно
препознатљива иконографија, то се не може са сигурношћу тврдити. Још
један разлог је и то што се чини да су у цркви били насликани и други

58 Исто. лиев, Ерминии. Технология и иконография,

София, 1976, 95.
227 59 Ерминия на Дичо Зограф, у: Асен Васи-
светитељи који нису наручени 1902. године, односно наручени су након ЈЕЛЕНА ПАВЛИЧИЋ

објављивања нама познатог чланка.

Тако је, на пример, на западном делу јужног зида, и даље у првој зони,
приказан светитељ са белим велом (сл. 15). Икона је толико оштећена
да се не може идентификовати, али је делом сачуван натпис и њега овде
преносимо: „&annjk(ie)“. Јоаникије који би могао бити представљен као
монах са велом јесте свети Јоаникије Девички. Иако на познатој предста-
ви из Девича вео није беле боје, ова одступања се чине дозвољеним. Култ
овог пустиножитеља уобличен је у 15. веку60, а о јачини његовог култа
на овим просторима у 19. веку, пре свега у Приштини, сведочи запис од
1. јуна 1864. године. У питању је „контика“ тадашњег епископа Игњатија
писана на српском језику. Пронађена је у гробници цркве, а њен садржај
делом преноси Бранислав Нушић: „Контика налаже да се чува вера пра-
вославна; да се недеља посвећује Богу, те да се црква тачно посећује, а
дућани затварају у тај дан. Осим недеље контика прописује који се још
празници морају да славе и дућани да се затварају, па између осталих у ред
тих празника ставља: „Св. Јанићија Девичког“, „Св. Арсенија Српског“...61
Такође, о постојању култа Јоаникија Девичког у приштинској црквеној
заједници говори претходно поменути Канон молебан преподобном оцу
Јоаникију Девичком из 1875. године, који се налазио у црквеној ризни-
ци.62 Ипак, не знамо од када је у власништву приштинске цркве.
Ликови српских светих владара и поштованих светитеља на јужном
зиду приштинске цркве оживљавају средњовековну историју са циљем
очувања православне вере и традиције. Они имају значајну улогу у одбра-
ни од исламизације, али и у тражењу историјског ослонца за постојање
цркве на овим просторима. Овом идејом се оправдавају и прикази архи-
тектуре на бочним зидовима цркве, у другој зони. У тим представама
препознају се макете храмова, али најјаснија је она манастира Дечана на
јужном зиду (сл. 16). Своје место овде је нашла као средњовековно свети-
лиште које је на овом простору играло улогу духовног и политичког сто-
жера, па је вероватан и приказ Пећке патријаршије, који се можда може
назрети на северном, наспрамном зиду (сл. 17), где се налази још једна
неидентификована сликана архитектура. На истом зиду се виде делови
сликане архитектуре (цркве и опходног зида), али је немогуће поуздано
одредити о којем је манастиру реч. Такође, на јужном зиду је још једна
сликана представа цркве која се не може идентификовати. Ово сликар-
ство је сада сасвим избледело, преовлађује окер, али на основу ранијих
снимака зна се да је било богатијег колорита и да припада последњем
сликаном слоју. Занимљиво је, иако се не може приписати сликаревој за-

60 Даница Поповић, Култ Светог Јоа-
никија Девичког, у: Византијски свет на
Балкану, књига II, 2012, 607–623.
61 Бранислав Ђ. Нушић, Косово: опис земље
и народа, I свеска, Нови Сад, 1902, 110.
62 Биљана Вранићи, Црква Св. Николе
у Приштини и литургијске књиге, у: Ба-
штина бр. 8, Приштина, 1997, 1998.
228
ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ЦРКВЕ мисли, то да су ликови српских владара смештени испод представе Деча-
СВЕТОГ НИКОЛЕ
У ПРИШТИНИ на на јужном зиду.
Ове сликане макете цркава (Дечане и Пећку патријаршију) препознајемо
из графичких листова из 18. века63, али, чак и ако су они били узори, овде
су пренесени у схематизованој форми.
Светитељ који такође припада трећем слоју зидног сликарства ове цркве,
а најбоље је очуван, иако и сам прилично оштећен у последњој деценији,
налази се на галерији. На јужном је зиду и приказан у стојећем ставу као
старији човек голе главе и дуге седе косе. Левом руком се подупире о штап,
а у десној држи крст, који је сада слабо видљив. У овом лику је препознат
преподобни отац Евтимије Велики64, оснивач палестинског монаштва и
један од највећих узора средњовековних монаха (сл. 18). Како је икона по-
клон верника, у дну је постојао натпис са посветом и годином 1903.65 Нат-
пис је сада оштећен, јасно се може прочитати само једна реч: prilo`i(...).
Лево од светитељеве главе такође је натпис, али уништен: prepod(ob..).
Иза њега, са десне стране, налази се затворена књига на сточићу. На
левој страни, у драперији која уоквирује представу, а назире се на свим
досадашњим представама светитеља у наосу, налази се мала четвртаста
икона са светитељем који десном руком благосиља, а у левој држи књигу.
Овај светитељ није споменут у Цариградском гласнику, али с обзиром на
то да је у простору галерије, вероватно је нешто касније наручен и насли-
кан, односно 1903. године по, сада уништеном, натпису.
Аутор овог последњег слоја сликарства, иако именован у Цариградском
гласнику, био нам је непознат. Боља очуваност живописа дозволила
би сложенију иконографску анализу, која би одговорила на питање ко
је био Дибранац Аврам. Из имена је јасно да је поново реч о дебарском
мајстору, па стога треба тражити мајстора из овог дела Македоније који
је у ово време могао да живопише цркву. Генеалошке лозе упућују само
на Аврама Дичова. Рођен је 1846, а умро 1910. године. Данас је не тако
хваљен по својим сликарским способностима, за разлику од оца Диче
зографа. Уколико је он живописао цркву Св. Николе у Приштини, био
је већ у годинама.66 Стематографија Христофора Жефаровића, односно
иконографија светих српских краљева и царева, била му је позната из
другог сликарског приручника Диче зографа67 и већ ју је примењивао у

63 Карактеристике манастира препозна- 66 Уп. Асен Василиев, Бьлгарски вьзрож-

јемо из графика Георгија Стојановића и
Адолфа Г. Милера из 1746. године, сл. 198
и 199, у: Динко Давидов, Српска графика
18. века, Нови Сад, 1978.
64 Ерминия на Дичо Зограф, у: Асен Васи-
лиев, Ерминии. Технология и иконография,
София, 1976, 77.
65 Биљана Вранићи, Црква Св. Николе у
229 Приштини, 139.
денски маистори. Сви други мајстори из
дебарског краја са овим именом, а које
помиње аутор, не припадају овом времен-
ском оквиру, или су искључиво били ко-
паничари.
67 Александра Давидов-Темерински, Тра-
диционално и ново у делу Диче зографа
(1819–1872/73) у: Саопштења бр. 35–
2003–36/2004, Београд, 2004, 149. Друга
представама српских светитеља68. Зато не би било изненађујуће да ју је ЈЕЛЕНА ПАВЛИЧИЋ

са лакоћом и овде, у Приштини, користио. Зна се да је много раније био у

овим крајевима – у Пећкој патријаршији,69 а доскора нам није била позна-
та његова биографија из периода осликавања последњег слоја приштин-
ске цркве. Међутим, сада знамо за још један његов каснији рад – живо-
пис цркве Светог Николе у Косовској Каменици из 1905. године. У лунети
над западним улазом у ову цркву сликар је оставио запис: прилаже Аврам
Дичић зограф ис с. Тресанче Дибранац. На икони је исписан и датум 22.
септембар 1905. Испод ове нише, над улазом, насликан је развијени сви-
так са дужим записом. У њему се помиње митрополит рашко-призренски
Нићифор, заслужан за живописање цркве и година 1905.70 Ово сликарство
је настајало током лета 1905. године, што потврђује поменути запис из
Цариградског гласника, у којем се Авраму даје препорука „Њ. ВПр. г.
Нићифора да може свуда по његовој епархији радити где год нађе рада“.
Приписивањем трећег слоја зидног сликарства цркве Св. Николе у При-
штини Авраму Дичову обавезани смо на даље истраживање. Овим сли-
каним слојем, као последњим, заокружена је целина живописа цркве. У
њој су препозната прожимања култура, неизбежна на овом делу Балкана.
И сама црква визуелно се мењала у складу са приликама које су владале
на овим просторима, што ју је одредило као баштиника места и његових
житеља. Тако, по принципу огледала, одраз је памћења града и његовог
становништва.
Праћењем историјског развоја цркве Св. Николе у Приштини, током
рада, ова црква је позиционирана у оквирима деветнаестовековне цркве
и сакралне уметности, али и ширих друштвених феномена који су је
обликовали. Покренута су и нека друга питања и приступи, захваљујући
којима би приштинска црква била изнова валоризована и репозициони-
рана, пре свега у културном сећању града. Наставак истраживања и нова
сазнања допринели би томе, као и борби против даљег пропадања зидног
сликарства овог храма, за које већ постоји иницијатива да се потпуно
уклони и црква свеже живопише.

ерминија Диче зографа из 1851. године, 69 Слободан Милеуснић, Светиње Косова

поред превода Ерминије Дионисија из
Фурне, садржи поглавље Свети српски
краљеви и цареви, које се не појављује у
његовом првом приручнику. Највећи део
тих портрета налази се у бакрорезној
књизи Стематографија Христофора
Жефаровића, издатој у Бечу 1741. године.
68 Цветан Грозданов, Живописот на
Охридската архиепископија, Скопје, 2007,
441–446.
и Метохије, Нови Сад, 1999, 196. Године
1875. Аврам Дичов је поновио део фресака
у цркви Св. апостола у Пећи. Овај живо-
пис је уклоњен приликом конзерваторско-
-рестаураторских радова 1931/32. године.
Очувана је само једна фреска која сведочи
о овом сликарству.
70 Ивана Женарју, Дебарски зографи на
Косову и Метохији, Саопштења XLIV,
2012, Београд, 2012, 222–223. 230
ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ЦРКВЕ ЛИТЕРАТУРА
СВЕТОГ НИКОЛЕ
У ПРИШТИНИ
Василиев, Асен, Бьлгарски вьзрожденски маистори, Софија, 1965.
Василиев, Асен, Ерминии. Технология и иконография, София, 1976.
Вранићи, Биљана, Црква Св. Николе у Приштини, Гласник Друштва конзерватора
Србије 17, Београд, 1993, 138–142.
Вранићи, Биљана, Црква Св. Николе у Приштини и литургијске књиге, Баштина бр.
8, Приштина, 1997, 189–203.
Грозданов, Цветан, Живописот на Охридската архиепископија, Скопје, 2007.
Давидов, Динко, Српска графика 18. века, Нови Сад, 1978.
Давидов-Темерински, Александра, Традиционално и ново у делу Диче зографа
(1819–1872/73), Саопштења бр. 35–2003–36/2004, Београд, 2004, 143–168.
Женарју, Ивана, Дебарски зографи на Косову и Метохији, Саопштења XLIV, Бео-
град, 2012, 207–227.
Зиројевић, Олга, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. го-
дине, Београд, 1984.
Задужбине Косова, Призрен–Београд, 1987.
Извештај о активностима 2007, Комисија за спровођење обнове на српским пра-
вославним верским објектима на Косову, Приштина, 2008.
Ивановић, Милан, Страдање српских црквених споменика на Косову и Метохији
1999–2004, необјављен рукопис.
Ќорнаков, Димитар, Творештвото на мијачките резбари, Скопје, 2012.
Лазић, Мирослав, Ктитори и приложници у српској култури 19. и почетком 20.
века, у: Столић А., Макуљевић Н. (ур.), Приватни живот код Срба у деветнае-
стом веку, Београд, 2006, 611–659.
Макуљевић, Ненад, Иконопис Врањске епархије: 1820–1940, у: Иконопис Врањске
епархије (приредили Мирослав Тимотијевић, Ненад Макуљевић), Београд–Вра-
ње, 2005.
Макуљевић, Ненад, Уметност и национална идеја у XIX веку, Београд, 2006.
Мартовски погром на Косову и Метохији: 17–19. март 2004. године, с кратким пре-
гледом уништеног и угроженог хришћанског културног наслеђа, Београд, 2004.
Милеуснић, Слободан, Светиње Косова и Метохије, Нови Сад, 1999.
Недељковић, Славиша, Учитељско питање (проблеми изазвани премештајима
српских учитеља у Старој Србији почетком XX века), у: Пешчаник 1 – часопис
за историографију, архивистику и хуманистичке науке, Ниш, 2003.
Нушић, Бранислав Ђ., Косово: опис земље и народа, I свеска, Нови Сад, 1902.
Нушић, Бранислав Ђ., Косово: опис земље и народа, II свеска, Нови Сад, 1903.
Обнова културне баштине на Косову и Метохији 2005–2008 (прир. З. Гарић),
Лепосавић–Београд, 2008.
Тодић, Бранислав, Митрополија у Приштини – прва гробна црква кнеза Лазара, у:
Свети кнез Лазар: Споменица о шестој стогодишњици Косовског боја 1389–
1989, 1989, 163–169.
231 Тодић-Вулићевић, Радмила, Приштина, Приштевци и време, Нови Сад, 1999.
Архивска грађа и документација ЈЕЛЕНА ПАВЛИЧИЋ

Цариградски гласник бр. 2 за петак, 10. јануар, Цариград, 1903.

К 172, К 173 – документација Покрајинског завода за заштиту споменика културе
у Приштини пренета у Републички завод за заштиту споменика културе у Бео-
граду

Интернет извори
http://www.gradleskovac.net/index.php?option=com_content&view=article&id=100&Ite
mid=116&limitstart=2

Извори фотографија
Републички завод за заштиту споменика културе РС Београд (сл. 2)
Покрајински завод за заштиту споменика културе Приштина (сл. 11, 12, 14, 18)
Анонимни колекционар разгледница (сл. 6)
Аутор текста (сл. 1, 3, 4, 5, 7, 8, 9, 10, 13, 15, 16, 17)

232
СЛ. 1. ПОГЛЕД НА ЦРКВУ СВ. НИКОЛЕ У ПРИШТИНИ СА СЕВЕРА, 2010.

СЛ. 2. ОСНОВА ЦРКВЕ СВ. НИКОЛЕ У ПРИШТИНИ, ЦРТЕЖ ПЗЗЗСК-А ИЗ 1994.

СЛ. 3. НАТПИС НАД ЈУЖНИМ УЛАЗОМ У ПРИПРАТУ

СЛ. 4. ДЕКОРАЦИЈА НАД ЗАПАДНИМ УЛАЗОМ У НАОС

СЛ. 5. ДЕКОРАЦИЈА НАД ЈУЖНИМ УЛАЗОМ У НАОС

 СЛ. 6. СТАРА РАЗГЛЕДНИЦА, ШТАМПАРИЈА ЈОВ(... ) КОСТИЋА, ПРИШТИНА

СЛ. 7. ПОГЛЕД НА ЦРКВУ СА ЗАПАДА, 2010.

СЛ. 8. ПОГЛЕД НА НАОС СА ГАЛЕРИЈЕ, 2010.

СЛ. 9. ПРВИ СЛОЈ ЖИВОПИСА, ОЛТАРСКИ ПРОСТОР, ДЕТАЉ, 2010.

СЛ. 10. СВЕТИТЕЉ НА ЈУЖНОМ ЗИДУ ГАЛЕРИЈЕ, СЛ. 11. СВОД ЦРКВЕ, ДЕТАЉ, 1995.
2010.

СЛ. 12. ДЕТАЉИ СА ЦАРСКИХ ДВЕРИ; ДЕТАЉ СА СВОДНОГ СЛИКАРСТВА, 1995.

СЛ. 13. ПРЕДСТАВА НА ИСТОЧНОЈ СТРА-
НИ СЕВЕРНОГ ЗИДА, ДРУГА ЗОНА, 2010.

СЛ. 14. СЦЕНА УСПЕЊА БОГОРОДИ-

ЦЕ НА ЈУЖНОМ ЗИДУ, 1995.
СЛ. 15. ЈУЖНИ ЗИД НАОСА,
2004.

СЛ. 16. ПРИКАЗ ДЕЧАНСКЕ ЦРКВЕ, ЈУЖНИ

ЗИД НАОСА, 2010.
СЛ. 17. ПРИКАЗ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ,
СЕВЕРНИ ЗИД НАОСА, 2010.

СЛ. 18. СВ. ЕВТИМИЈЕ ВЕЛИКИ, ЈУЖНИ

ЗИД ГАЛЕРИЈЕ, 2004.
JELENA PAVLIČIĆ CONTRIBUTION TO THE STUDY OF THE CHURCH
OF ST NICHOLAS IN PRIŠTINA

The paper presents a discussion on the history, architecture and mural paint-
ing of the church of St Nicholas in Priština. Although it has an important
place in the history of the Church and religious art in this part of the world,
the church has not been subject to scholarly study. Apart from the church
in its present condition, sources for the study are scarce. Original docu-
ments related to its construction and decoration have not been preserved.
A description of the church and the city are presented in Branislav Nušić’s
essay “Kosovo – a description of the land and people”, published in 1903.
In 1902, Carigradski Glasnik, a magazine published in Istanbul in the Ser-
bian language between 1895 and 1909, reported on the painting of the icons
commissioned by eminent citizens of Priština. In this paper, we have re-
constructed the historical development of this church based on these early
records, the present state of preservation and previous research, beginning
with the conservation works of 1992; photographic and written documents
were also used. This tentative reconstruction covers the architecture and
interior decoration of the church, as well as its role as a social factor.
This church is the only Orthodox church in the city. It was built after 1830
and is believed to have been built upon the foundations of an earlier reli-
gious building. However, little is known about this because no archaeologi-
cal investigation has been undertaken on the site. A monastery dedicated to
the same saint is mentioned in the Ottoman census of 1544 and the census
carried out during the reign of Selim II (1566–74), which makes it possible
to assume that the present church is a result of the rebuilding of that sacral
space. The insisting on the continuity of a site’s sacral character also played
an important role in obtaining construction permits from Ottoman authori-
ties. The need and desire to confirm the ancientness of a site and the national
tradition were most commonly embodied in interpretations according to
which the remains of old church sites dated from the golden age of the Ser-
bian nation, i.e. from the period of the Nemanjićs. The historicist conditions
for the construction of a church were thereby fulfilled. This idea was also
reflected in the iconographic programme of the mural in the church of St
Nicholas.
In terms of structure, the church of St Nicholas is a three-naved basilica,
of a rectangular ground plan. Its floor level is lower than the ground by the
height of several steps. The building has a four-pitched roof. To the west,
above the entrance into the naos, a gallery with a pulpit can be seen. It is
reached by a wood staircase. The naos and the area under the gallery have
233 a wood ceiling. The first significant alterations were made in the early 20th
century, then in1990, when a dome was built, and, finally, at the end of the JELENA PAVLIČIĆ

20th century, when the church’s role of an active religious centre was chal-
lenged. In 1999, after the KFOR had arrived in Kosovo and Metohija, the
church was damaged by bombing. During the unrest of 2004, it was set on
fire. A considerable part of the building’s body was burnt down, as well as
the entire archives, icons and the precious iconostasis, a work of 19th-cen-
tury artists from Debar. At the same time, its wall paintings were damaged
and exposed to further dilapidation.
The wall paintings in the church were discovered in 1992 and 1993. At three
painted layers could be observed and all of them had been painted using the
al secco technique. The most recent layer dates from the beginning of the
20th century. The observed temporal and stylistic complexity has motivated
us to try to explain the conceptual frameworks to which these layers of the
mural decoration belong. An analysis of the preserved wall paintings and
fragments that were captured in photographs, has given us a hint about the
authors of the murals and referred us to circumstances in religious art in
this part of Old Serbia in the 19th and the early 20th century, the analysis of
which has suggested us the artists’ identity. The first and the earliest layer
of murals has been best preserved in the sanctuary. Floral and geometrical
ornaments, i.e. medallions and painted imitations of marble, as well as the
simplicity and the limited range of colours, reveal a similarity to the paint-
ed decoration of mosques. In the vault above the nave, the second painted
layer can be observed: depictions of architecture and stylized plants, birds,
a frieze of decorative ornaments and geometrical shapes, as well as depic-
tions of cherubs. The authors of these depictions are not known but it may
be assumed that they belonged to the artists from Debar who carved the
iconostasis in the church a decade after its construction. This is indicated
by the limited colour range, unskilled painting and the same motifs as those
carved in the iconostasis. The third layer of murals dates from the early
20th century, as reported by Carigradski Glasnik in 1903. More affluent
citizens and associations of Priština commissioned individual icons to com-
memorate themselves but also to demonstrate their power and status in the
city’s social life. The images of Serbian holy rulers and saints on the walls
of the church in Priština revive medieval history with the aim of maintain-
ing the Orthodox faith and tradition. The same idea underlies the depictions
on the lateral walls, in the second tier of paintings. The author of the most
recent layer of paintings was mentioned in Carigradski Glasnik as „majstor
(zograf) – Dibranac – majstor Avram“ (the master (zograph) – from Debar
– master Avram). The iconographic analysis, genealogical relations and the
insight into the last works of Avram Dičov indicate that this painter from
Debar could have been the author of the third layer of the wall paintings in
the church of St Nicholas in Priština.

234