УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

СТУДИЈЕ ПРИ УНИВЕРЗИТЕТУ

ЕСЕЈ

Предмет: Византија и Европа

Тема: Однос царства и Цркве у Византији

МЕНТОР: КАНДИДАТ:
др Љубомир М. Максимовић, Драган Блинџов,
ред. проф. бр. индекса 16/2013
 Однос царства и Цркве у Византији

ОДНОС ЦАРСТВА И ЦРКВЕ У ВИЗАНТИЈИ

О Византији можемо мислити као о држави дубоко прожетој хришћанством, иако је

она кроз своју историју увек била вишенародна1 и вишерелигијска заједница.
Византијски идеал симфоније између Цркве и Државе никада није био у потпуности
остварен, већ је у већем делу историјског постојања Византије утицајнија била царска
моћ.

Питање које је доминирало односом између ове две установе је било да ли је цар
истовремено и свештеник или није. Оно на шта у историјским списима најчешће
наилазимо су „анегдотске или реторске опаске праћене оповргавањем: Константин
Велики се називао „епископом споља“, али ту је посреди обичан израз; колале су
гласине да је Ираклије, победник над Персијанцима, постао свештеник, али приче нису
биле основане; Лав III је објавио; „Ја сам цар и свештеник“, али јеретички; Лав VI је
био чтец или ђакон, но то су говорили арабљански писци да би објаснили зашто му
није било дозвољено да се поново ожени. Свештенство владара делује као извесност до
које се мора доћи када се почне размишљати о основама универзалног царства, али
која не може отворено да се изрази а да саму себе не осуди и која мора да се прикрије
бесмисленим поређењима. Извесност, као и прикривање, без сумње води порекло од
Константина Великог, што ће рећи од самих почетака Царства које се напрасно
поистовећује са тадашњим и будућим хришћанством, чија се историја од тада мери
аршином хришћанског времена као обрнутог рачунања које се сваког дана ближи
есхатолошком крају и где владар постаје предводник икономије спаса. Овом цару,
позваном да преобрати и испуни пророчанства, требало је признати посебну врсту
свештенства, изван уско литургијског оквира, какву је имао тајанствени Мелхиседек из
Књиге постања или какву су имали Саул, Давид и Соломон, претходници basileis на
челу изабраног народа.“2

1
Идеја и доживљај припадности неком народу се, додуше, разликовао од данашњег схватања тог појма.
2
Жилбер Дагрон, Цар и првосвештеник, студија о византијском „цезаропапизму“, Београд 2001, 8.

1
 Однос царства и Цркве у Византији

КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ

Први у низу оних царева које можемо посматрати као византијске је Константин
Велики. Међутим, „није хришћанска Византија била та која је створила свој државни
поредак. Њега је створио, најпре и пре свега, римски цар-незнабожац Диоклецијан, а
затим Константин Велики, који је стајао на граници између старог и Новог Рима,
између паганства и хришћанства. Ово је определило судбину Византије. По својој
државној свести Византинци су заувек остали Римљани; још у XV веку, уочи пада
Цариграда, они су себе гордо звали Римљанима, па друго име за себе нису ни знали.
Али духовно су били Грци, и што даље то више Грци, а заједно са тим и пре свега
хришћани.“3 4

Однос, пак, између државе и Цркве се често тумачи појмом цезаропапизам, који је
омогућавао активнију улогу цара у црквеном животу. Иако овај појам није у
потпуности тачан, приметно је већ у време цара Константина тежња да се устројство
Цркве уподоби већ постојећем устројству Царства. Наиме, „очигледно је да је
хришћанско царство наследило из паганских времена административни и финансијски
модел по коме је функционисала верска администрација. Тај модел је применио у
хришћанској Цркви, скоро аутоматски и без задршке, на првом месту сам цар
константин. Али, с друге стране, хришћанска вера је била неускладива са грчко –
римском идејом о цару као божанском бићу: Христос је једини Цар и једини Господ –
κύριος. Тако, следујући првим делима историчара Јевсевија Кесаријског, који нам је
донео беседу на погребу цара Константина (337), Византинци су више гледали на цара
као на представника и гласника самога Христа, који је равноапостолан (ι̉ςαπόςτολος) и
одговоран посебно за ширење Хришћанства међу паганима и онима који су изван
хришћанских земаља, а такође је администратор и ктитор (Јевсевије користи израз
επίσκοπος των εκτός).“5

3
Г. Острогорски, Однос Цркве и државе у Византији, IntRes:
http://www.scribd.com/doc/217650323/Georgije-Ostrogorski-Odnos-Crkve-i-Drzave, преузето 03. 05. 2014.
4
Острогорски је лепо приметио да се Византија заснивала на римској државно – правној традицији,
хеленској култури и хришћанској вери у свом православном лику.
5
Ј. Мајендорф, Византијско наслеђе у Православној цркви, Краљево 2006, 10.

2
 Однос царства и Цркве у Византији

Ово право цара да утиче на послове Цркве је у случају цара Константина чак и
претходило његовом крштењу. Иако је крштен тек на самртној постељи видимо да је
он сазвао и у великој мери управљао током Првог васељенског сабора у Никеји 325.
године.

ЈУСТИНИЈАН

Велики заокрет настаје у време цара Јустинијана који је себе доживљавао не само као
владара већ и као теолога. У његово време примећујемо не само просту симбиози
између две власти, државне и Црквене, него и превласт царске власти.
„Карактеристично је“, каже Острогорски, „да је баш Јустинијан, тај велики Римљанин
на византијском престолу, тако потпуно господарио над црквом, као ниједан други цар,
ни пре ни после њега. Слично томе, како је у државној управи у све сам улазио и над
свим неограничено господарио, Јустинијан је тежио да и самовољно регулише у свим
најситнијим детаљима и црквени живот. Страстан и даровит теолог, он је желео да
буде истовремено и световни и духовни законодавац. Међутим, интересантно је да је и
сама црква признавала цара – теолога за свога поглавара. На цариградском сабору 536.
Године, тадашњи патријарх изјавио је пред свима да се без цареве воље и наредбе у
цркви ништа не сме предузимати.

Према томе, тачно је ако се говори ако не и о цезаропапизму, а оно свакако о потпуном
потчињавању цркве државној власти у Јустинијаново доба. То је тачно и, уз извесне
ограде, може се применити на цело рановизантијско доба. Али, сасвим је погрешно
видети у тој појави нешто специфично византијско, својствено само православном
Истоку.“6

6
Г. Острогорски, нав. дело, IntRes: http://www.scribd.com/doc/217650323/Georgije-Ostrogorski-Odnos-
Crkve-i-Drzave, (преузето 03. 05. 2014.)

3
 Однос царства и Цркве у Византији

ИСЛАМ И ИКОНОБОРСТВО

Две велике појаве, ислам и иконоборство, су обележиле нове односе Цркве и државе у
Византији. Међутим, пре њих требало би обратити пажњу на великог црквеног оца из
VII века, Максима Исповедника. Он је велики противник мешања државних власти у
црквене послове, посебно у области догматике. По њему, цар има једино дужност да
чува и штити већ постојећу веру. На питање противника да ли цар има свештеничко
достојанство, Максим одговара: „Не! Јер он не стоји пред олтаром и после благослова
не подиже св. дарове, ускличући: „Света Светим“. Не врши тајну крштења, не
миропомазује, не рукополаже и не поставља епископе, презвитере и ђаконе.“ Наводећи
пример за примером, Максим Исповедник ниже доказе за своју основну тезу да је цар
само световњак и према томе није меродаван у црквеним пословима.

Личност Максима Исповедника, који започиње ново доба у православној теологији,

означава и црквенополитички извесну прекретницу. Управо у VII веку кад се, под
великим царем Ираклијем и његовим наследницима, царство из темеља мења и за
Византију наступа ново доба у државном и културном животу, ново доба наступа и у
односима византијске цркве и државе. Изразити представник свога времена, Максим
Исповедник, оличење је византијског средњег века на помолу.“7

Са појавом иконоборства јавља се тежња моћних иконоборачких царева да наметну

своју апсолутну власт и над Црквом. Али, отпор на који су наишли је показао да су
потценили вољу Цркве за самосталним уређењем, пре свега у области догматског
решавања питања, која су могла имати и политичке последице. Сви списи иконофила
„посебно инсистирају на томе да је вероисповест ствар цркве и свештенства, а да цар
нема право да било шта мења у црквеним прописима и мора се њима потчињавати без
поговора, као и сваки други хришћаниин.

„Цареви треба да управљају државом, а црквена управа је у надлежности пастира и

учитеља. Свако мешање је разбојништво,“ – каже Јован Дамаскин, а код Теодора
Студита читамо „Црквена питања треба решавати на сабору јерарха, а цару је поверено
управљање спољашњим пословима. Они (јерарси) решавају о свему што се односи на
догме и веру. А ти (обраћа се Теодор цару Лаву VI мораш да их слушаш и никако да не

7
Исто.

4
 Однос царства и Цркве у Византији

насрнеш на њихово достојанство.“8 Завршетком иконоборачке кризе долази крај

великим сукобима између Цркве и државе и успостављају се темељи за равнотежу две
власти, односно онога што ће касније бити познато као диархија.

Са друге стране, појава ислама као новог политичко - религиозног такмаца и губљење
огромних територија на подручју Блиског истока оставило је дубоког трага иако је
„већина хришћана из тих области већ пољуљала односе са царском Православном
Црквом. Египат је скоро цео исповедао монофизитство још од половине V века; управо
као и јерменске области у источној Малој Азији и скоро половина сиријског
становништва. Напори цара Јустинијана и каснији догматски компромиси цара
Ираклија и његових монотелитских наследника, нису успели да уједине све народе у
царству у једну веру. Осим тога, раскол, који је започео разговорима међу богословима
на грчком језику о личности Господа Исуса Христа, довео је до културолошко –
етничко – политичког сукоба. На Блиском истоку халкидонски православци су скоро
сви били Грци послушни цару, а будући да су, на том простору, домаћи Копти,
Сиријци и Јермени одбили да прихвате халкидонски орос, побунили су се против
сурових прогона духовних вођа од стране царски власти и насилног наметања верски
догми.“9

ИСТОЧНИ ПАТРИЈАРХАТИ

Монофизитски раскол и најезда ислама остављају области древних патријаршија,

Александријске, Антиохијске и Јерусалимске ван управе Византије, и тиме
цариградског патријарха као јединог патријарха који заправо има стварну власт у
Цркви.10

Од ових догађаја у VII веку „цариградски патријарх није имао супарника у Царству. А,
с друге стране, расте, и то баш од VII века веома убрзано, размимоилажење Византије с

8
Исто.
9
Ј. Мајендорф, нав. дело, 19-20.
10
Остали патријарси су били de facto титуларни, јер су углавном боравили у Цариграду.

5
 Однос царства и Цркве у Византији

латинским Западом уопште, а посебно с Римом. У периоду иконоборства тај јаз се још
продубљује и услед даљих догађаја постаје коначно непремостив.

Заједничко руководство петроице рквених поглавара које као идеал истиче још Теодор
Студит, у ствари већ давно је припадало прошлости; средњовековна византијска црква
имала је само једног поглавара, цариградског патријарха, који је исто тако био жижа
целокупног државног живота.“11

За разлику од патријарха, чији је ауторитет растао, не само у црквеном, већ и у

политичком смислу, ауторитет цара је све више потискиван из сфере црквених
питања.12 Ово уређење односа између цара и патријарха је свој „најпотпунији израз
нашло у познатом законодавном споменику из краја IX века, у Епанагоги. Царство и
свештенство дефинисано је овде по аналогији према људском организму, који се
састоји из тела и душе. У низу упоредо изнетих параграфа набрајају се обавезе, задаци
и права световног и духовног поглавара, при чему се нарочито подвлачи да је
тумачење грађанских закона царево право, а да је само патријарх позван да тумачи
догме, учења црквених отаца и одлуке сабора, док цар треба само да штити постојећу
веронауку.

Закључак је изражен у следећим речима: „Људско друштво („жителство“, према изразу

словенског превода) састоји се од делова и чланова, слично поједином човеку. Највећи
и најважнији делови то су цар и патријарх. Стога духовни и телесни мир и срећа
поданика зависе од једномишљености у свему и сагласности царства и свештенства.“ 13

11
Г. Острогорски, нав. дело.
12
Иако је цар и даље имао неке црквене привилегије. На пр. На дан крунисања није примао причешће са
лаицима, већ са клиром, у олтару и из путира, а не помоћу кашичице. Могао је улазити у олтар, носио је
свећу приликом великог входа итд.
13
Еpanagoge, tit. III, cap VIII, цитирано у нав. делу Г. Острогорског.

6
 Однос царства и Цркве у Византији

МИСИЈЕ

Иако је изгубила знатне области на Истоку, Црква је нашла могућност за ширење свога
утицаја на новодошавше варварске народе који су били сазрели за прихватање вере у
једнога Бога. У ово време су довршени прогони против павликијана у Малој Азији,
довршено је покрштавање пелопонеских Словена (849) и настављено је ширење
византијског утицаја на целом Истоку.

Међутим, главна мисија је била усмерена на Словене. На позив моравског кнеза

Ћирило и Методије, "словенски апостоли", „донели су хришћанску веру варварским
племенима која су била настањена у Угарској и Чешкој (863 г.). Они су учинили више.
Превели су на словенски језик свештене књиге за нове преобраћенике; саставили су, у
том циљу, глагољицу, дајући тако Словенима и њихову азбуку и њихов књижевни
језик; проповедали су на словенском, служили службу на словенском, трудили се да
створе словенско свештенство; и таквим промишљеним и умешним схватањем
придобили су Словене за православље. Преко двадесет година (863-885 г.) два брата
Солуњанина су проповедала јеванћеље по Моравској. И ма да је, коначно, њихово дело
због немачког непријатељства и мађарске најезде пропало, њихов начин рада донео је
Византији у другим покрајинама дуготрајније успехе. На обалама Дона хришћанство је
продрло у јеврејску државу Казара. 864 г. Борис, бугарски кнез, примио је
православље; и ма да се, следећих година, новообраћени верник колебао једно кратко
време измећу Византије и Рима, ма да је ступио у односе са папом Николом I тражећи
од њега да заведе латински обред у његовој краљевини (866 г.), грчки утицај је ипак
после тога дубоко продро у Бугарску.“14

Овим мисијама је ударен темељ онога што ће касније бити називано „Византијски
комонвелт“. Као последица јавиће се нове помесне Цркве од којих ће, временом, неке
бити уздигнуте и на патријаршијско достојанство.

Кључна ствар овог мисионарског рада је био језик. Док се у Цркви на територији
Царства користио „само грчки језик. Грчки мисионари су ван граница Царства
користили локални народни језик. За разлику од средњовековне западне цркве, која се
14
Ш. Дил, Историја Византијског царства, IntRes: http://www.4shared.com/office/guI9QogJ/sarl_dil_-
_istorija_vizantijsk.html (преузето 04. 05. 2014.)

7
 Однос царства и Цркве у Византији

у богослужењу користила искључиво латинским језиком, Византијска црква је у својим

мисијама користила језик народа коме је проповедала. То је у великој мери допринело
настајању „аутокефалних“ или независних цркава међу Словенима са изразитим
националним обележјима.“15

ВЕЛИКИ РАСКОЛ

О Великом расколу из 1054. године је писано много. Предисторија раскола је могла

бити праћена још од IV века. На пример, различито су схватали тријадолошко
богословље Кападокијци који су инсистирали на личности, а са друге блажени
Августин који је стављао нагласак на философску дефиницију Бога као суштине.
Такође, разликовале су се и богослужбена и канонска пракса.

Ипак, већи од било којег раскорака јесте „еклисиолошки проблем, а посебно, настајање
једног посебног схватања првенства Рима почиње да затеже односе између Истока и
Запада. Као што смо већ видели, водећи положај Рима – никада порицан у Византији –
објашњавао се (такође и као истицање поједниних источних катедри) на практичан
начин без било каквог претежног значаја, који би се придодавао њеном апостолском
пореклу. Ово практично објашњење је било брижљиво чувано у помирљивом
законодавству које је Исток сматрао за заједничко предање, чак и када су се Римљани у
неколико наврата бунили због објављивања текстова који су говорили да Рим није
наследио првенство од Христа, кроз апостола Петра. На срећу, обе стране су се
уздржавале вековима тако да су склањале у страну проблеме који нису решени све до
коначног раскола. У IX, X и XI веку, проблеми су се ипак нагомилали, тако да су
културолошки и политички елементи измешали са догматско – дисциплинским.“16

15
К. Вер, Источно хришћанство, у Оксфордска историја хришћанства I, приредио Џ. Макманерс,
Београд 2004, 202.
16
Ј. Мајендорф, нав. дело, 26-27.

8
 Однос царства и Цркве у Византији

Византијски цареви су углавном покушавали да буду чиниоц помирења, не желећи да

се замерају цариградским патријарсима, али са друге стране су желели да сачувају
добре односе са римском Црквом.

ИДЕОЛОШКА КРИЗА 1071-1261

Тешки пораз који су Византинци претрпели под Романом Диогеном од Селџука код
Манцикерта 1071. године је био почетак једног доба немира и преврата који је трајао
скоро два века. Источни део Мале Азије, Јерменија и Кападокија су биле заувек
изгубљене. Пропадање су делимично зауставили способни владари из династије
Комнина, а ово доба обележавају две кризе: криза у цаарској идеологији и односи са
латинским Зпадом.

Иако су Византинци били прилично непопустљиви што се тиче идеје о јединственој

хришћанској империји, у стварности су били „реални и попустљиви у примени ове
идеје. На пример, политичка стварност их је у X веку натерала да признају бугарског
цара (βασιλεὺς Βουλγάρων) који је заузимао помоћно место у породици народа којима
је владао ромејски цар из Константинопоља. У доба Комнина, још више је повећана
попустљивост, која је чак допуњена западним начелом феудалних система односа. Као
замену за формално признавање његове царске круне, Алексије I добија од вођа Првог
крсташког рата заклетву на верност, која је почивала на узајамним обавезама. Ова
Међусобна верност је била схваћена различито код обеју страна, и под тим условима
није било изгледа да договор буде дуготрајан.“17

Други проблем је био однос са латинским Западом. Византинци нису схватали догађај
из 1054. године као званичан раскол између цркава, већ само као размимоилажење
мишљења које се могло решити простим брисањем Filioque из Символа вере. Међутим,
на Западу је као нови чинилац фигурисало реформисано папство које је тежило
апсолутној моћи; папа се јавља као стварни владар Запада, а са жељом да та власт не
остане географски ограничена.

17
Ј. Мајендорф, нав. дело 72-73.

9
 Однос царства и Цркве у Византији

XIV ВЕК: СУСРЕТ СА ЗАПАДОМ

Освајање Цариграда 1204. године није затворила сва врата за разговор о односима
Цариграда и Рима. Додуше, „док је царство у XIV веку било толико смањено, на
сопствену сенку, Црква, као институција, никада није била утицајнија и у оквиру и ван
царства.“18

На унутрашњем плану ово доба је обележио сукоб између паламизма и тзв.

„византијског хуманизма“. Овај хуманизам је у ствари било оживљавање и
преосмишљавање античке грчке философије, а заточници две стране су били Григорије
Палама и Варлаам Калабријски.

Други проблем је био однос према Риму и самим тим према Западу. Од свих владара из
династије палеолога једино Андроник II није преговарао о унији са Римом. Постојале
су две струје по питању уније. Наравно, „за све Византинце, питање црквеног
јединства је било основно и ствар политичке нужде и укључивало је наду на крсташки
рат Запада против Турака. Разлика која је јасно одвајала паламите од „латинофрона“ се
односила на методе и приоритете, а не само на чисту идеју црквеног јединства. Са
једне стране, паламите су мислили да не постоји црквено јединство без слободног
решења богословских проблема на сабору, зато што, како је Кантакузин рекао Павлу,
„вера не може бити насилно наметнута“; а са друге стране, „мистична теологија“ коју
су формулисали сабори из 1341. и 1351. године, је у себи састојала апсолутно
првенство познања вере изнад политичког, па чак и националног интереса.“ 19

18
Исто, 93.
19
Исто, 106-107.

10
 Однос царства и Цркве у Византији

УПОРЕДНИ ПРИКАЗ ВИЗАНТИЈСКИХ ЦАРЕВА И ЦАРИГРАДСКИХ

АРХИЕПИСКОПА И ПАТРИЈАРАХА (330-1453)

IV век

ДИНАСТИЈА ЦАР АРХИЕПИСКОП

Константин I Велики 324-337 Александар 314-337
Павле I Исповедник * 337-339
Констанције II 337-361 Јевсевије Никомидијски 339-341
КОНСТАНТИНОВА Павле I Исповедник ** 341-342
Констанс I 337-350 Македоније I * 342-346
Павле I Исповедник *** 346-350
Македоније I ** 351-360
Јулијан Апостата 361-363
Јовијан 363-364 Евдоксије из Антиохије 360-370
Валентинијан I 364-375
ВАЛЕНТИНИЈАНОВА
Валенс 364-378 Демофил 370-380
Грацијан 378-379
Максим I 380
Теодосије I Велики 379-395 Св. Григорије I Богослов 379-381
ТЕОДОСИЈЕВА Нектарије 381-397
Аркадије 395-408 Св. Јован Златоусти 398-404
Арсакије из Тарса 404-405

V век
ДИНАСТИЈА ЦАР АРХИЕПИСКОП / ПАТРИЈАРХ (од
451.)
Атик 406-425
Сисиније I 426-427
Несторије 428-431
ТЕОДОСИЈЕВА Теодосије II 408-450 Максимијан 431-434
Прокло 434-446
Флавијан 446-449
Маркијан 450-457 Анатолије 449-458
Лав I Трачанин 457-474 Генадије I 458-471
Лав Мали 474 Акакије 471-488
Зенон 474-491
ЛЕОНИДОВА Василиск 475-476 Фравитас 488-489
Еуфемије 489-495
Анастасије I Диоскур 491-518 Македоније II 495-511
Тимотеј I 511-518

11
 Однос царства и Цркве у Византији

VI век
ДИНАСТИЈА ЦАР ПАТРИЈАРХ
ЛЕОНИДОВА Анастасије I Диоскур 491-518 Македоније II 495-511
Тимотеј I 511-518
Јустин I 518-527 Јован II Кападокијски 518-520
Епифаније 520-535
Антим 535-536
ЈУСТИНИЈАНОВА Јустинијан I Велики 527-565 Менас 536-552
Евтихије * 552-565
Јустин II 565-578 Јован III Схоластик 565-577
Тиберије II Константин 578-582 Евтихије ** 577-582
Маврикије 582-602 Јован IV 582-595
Киријак 596-606

VII век

ДИНАСТИЈА ЦАР ПАТРИЈАРХ

Фока 602-610 Киријак 596-606
Тома I 607-610
Ираклије 610-641 Сергије I 610-638

Константин III 641 Пир I * 638-641

Ираклона 641
Павле II 641-653
ИРАКЛИЈЕВА Констанс II 641-668 Пир I ** 653-654
Петар 654-666
Тома II 667-669
Јован V 669-675
Константин IV Брадати 668-685 Константин I 675-677
Теодор I 677-679
Георгије I 679-686
Јустинијан II Ринотмит 685-695 Павле III 687-693
20 година анархије Леонтије 695-698 Калиник I 693-705
695-717 Тиберије III Апсимар 698-705

12
 Однос царства и Цркве у Византији

VIII век

ДИНАСТИЈА ЦАР ПАТРИЈАРХ

Тиберије III Апсимар 698-705 Калиник I 693-705
20 година анархије Јустинијан II Ринотмит 705-711 Кир 705-711
695-717 (2.)
Филипик Вардан 711-713 Јован VI 712-715
Анастасије II 713-715
Теодосије III 715-717 Герман I 715-730
Лав III Исавријанац 717-741
Анастасије 730-754
Константин V Копроним 741-775
ИСАВРИЈАНСКА Артавазд 741/742-743 Константин II 754-766
Лав IV Хазар 775-780 Никита I 766-780
Константин VI 780-797 Павле IV 780-784
Тарасије 784-806
Ирина 797-802

IX век

ДИНАСТИЈА ЦАР ПАТРИЈАРХ

Никифор I Логотет 802-811 Тарасије 784-806
НИКИФОРОВА
Ставракије 811-812 Никифор I 806-815
Михаило I Рангав 812-813
Лав V Јерменин 813-820
Теодот I 815-821
Михаило II Амореј 820-829 Антоније I 821-836
Теофил 829-842
АМОРЕЈСКА Јован VII Граматик 836-843
Методије I 843-847
Михаило III Пијаница 842-867 Игњатије I * 847-858
Фотије I Велики * 858-867
Василије I Македонац 867-886 Игњатије I ** 867-877
Фотије I Велики ** 877-886
МАКЕДОНСКА Стефан I 886-893
Лав VI Мудри 886-912 Антоније II Калека 893-901
Никола I Мистик 901-907
Евтимије I Синкелос 907-912

13
 Однос царства и Цркве у Византији

X век

ДИНАСТИЈА ЦАР ПАТРИЈАРХ

Лав VI Мудри 886-912 Никола I Мистик 901-907
Евтимије I Синкелос 907-912
Александар 912-913 Никола I Мистик 912-925
Константин VII 913-959
Порфирогенит Стефан II 925-928
Трифон 928-931
Роман I Лакапин 920-944 Теофилакт 933-956
МАКЕДОНСКА Роман II Порфирогенит 959-963 Полиевкт 956-970
Никифор II Фока 963-969
Јован I Цимискије 969-976 Василије I 970-974
Антоније III Студит 974-980
Никола II Хрисоверг 984-996
Василије II Бугароубица 976-1025 Сисиније II 996-999
Сергије II 999-1019
Евстатије 1019-1025

XI век

ДИНАСТИЈА ЦАР ПАТРИЈАРХ

Василије II Бугароубица 976-1025 Сергије II 999-1019
Евстатије 1019-1025
Константин VIII 1025-1028
Порфирогенит Алексије I Студит 1025-1043
МАКЕДОНСКА Зоја Порфирогениса 1028-1050
Роман III Аргир 1028-1034
Михаило IV Пафлагонијац 1034-1041
Михаило V Калафат 1041-1042 Михаило I Керуларије 1043-1058
Теодора 1042-1056
Константин IX Мономах 1042-1055
Михаило VI Стратиотик 1056-1057
КОМНИНСКА Исак I Комнин 1057-1059 Константин III 1058-1063
Константин X Дука 1059-1067
Јован VIII 1063-1075
ДУКА МихаилоVII Дука 1067-1078

Роман IV Диоген 1068-1071 Козма I 1075-1081

Никифор III Вотанијат 1078-1081
КОМНИНСКА Алексије I Комнен 1081-1118 Евстратије 1081-1084
Никола III Граматик 1084-1111

14
 Однос царства и Цркве у Византији

XII век

ДИНАСТИЈА ЦАР ПАТРИЈАРХ

Алексије I Комнен 1081-1118 Никола III Граматик 1084-1111
Јован IX Агапит 1111-1134
Јован II Комнин 1118-1143
Лео 1134-1143
Михаило II 1143-1146
Козма II Атик 1146-1147
Никола IV Музалон 1147-1151
КОМНИНСКА
Теодот II 1151-1153
Манојло I Комнин 1143-1180 Неофит I 1153-1154
Константин IV 1154-1156
Лука Хрисоверг 1156-1169
Михаило III 1169-1177
Харитон 1177-1178
Алексије II Комнин 1180-1183 Теодосије I 1178-1183
Андроник I Комнин 1183-1185 Василије II Каматер 1183-1186
Никита II 1186-1189
Исак II Ангел 1185-1195 Лео Теотокитес 1189-1190
АНГЕЛ Доситеј 1190-1191
Георгије II Ксифилин 1191-1198
Алексије III Ангел 1195-1203
Јован X Каматер 1198-1206

XIII век

ДИНАСТИЈА ЦАР ПАТРИЈАРХ

Алексије III Ангел 1195-1203
АНГЕЛ Исак II Ангел 1203-1204 Јован X Каматер 1198-1206
Алексије IV Ангел 1203-1204
Алексије V Дука Мурзуфл 1204
Михаило IV 1206-1213
Теодор I Ласкарис 1204-1222 Теодор II 1213-1215
Максим II 1215-1216
Манојло I Харитопул 1216-1222
ЛАСКАРИС Јован III Дука Ватац 1222-1254 Герман II 1223-1240
Методије II 1240
Манојло II 1244-1255
Теодор II Ласкарис 1254-1258 Арсеније * 1255-1259
Јован IV Ласкарис 1258-1259
Никифор II 1259-1261
Арсеније ** 1261-1267
Михаило VIII Палеолог 1259-1282 Герман III 1267
ПАЛЕОЛОГ Јосиф I 1267-1275
Јован XI Век 1275-1282
Григорије II 1282-1289
Андроник II Палеолог 1282-1328 Атанасије I * 1289-1293
Јован XII 1293-1303

15
 Однос царства и Цркве у Византији

XIV век

ДИНАСТИЈА ЦАР ПАТРИЈАРХ

Јован XII 1293-1303
Атанасије I ** 1303-1310
Андроник II Палеолог 1282-1328 Нифонт I 1310-1314
Јован XII Глика 1314-1320
Герасим I 1320-1321
Исаија 1321-1334
Андроник III Палеолог 1328-1341
Јован XIV Калека 1334-1347

Исидор I 1347-1350
ПАЛЕОЛОГ Јован V Палеолог * 1341-1376 Калист I * 1350-1354
Филотеј Кокинус * 1354-1355
Јован VI Кантакузин 1347-1354 Калист I ** 1355-1363
Филотеј Кокинус ** 1363-1376
Андроник IV Палеолог 1376-1379 Макарије 1376-1379
Јован V Палеолог ** 1379-1390 Нил 1379-1388
Антоније IV * 1388-1390
Јован VII Палеолог 1390
Јован V Палеолог *** 1390-1391 Макарије 1390-1391
Антоније IV ** 1391-1397
Манојло II Палеолог 1391-1425 Калист II Ксантопулос 1397
Матија I 1397-1410

XV век

ДИНАСТИЈА ЦАР ПАТРИЈАРХ

Манојло II Палеолог 1391-1425 Матија I 1397-1410
Евтимије II 1410-1416
Јосиф II 1416-1439
ПАЛЕОЛОГ Јован VIII Палеолог 1425-1448
Митрофан II 1439-1443
Григорије III Мамас 1443-1450
Константин XI Палеолог 1449-1453
Атанасије II 1450-1453

16
 Однос царства и Цркве у Византији

ЛИТЕРАТУРА

1. Жилбер Дагрон, Цар и првосвештеник, студија о византијском „цезаропапизму“,

Београд, 2001.
2. Г. Острогорски, Однос Цркве и државе у Византији, IntRes:
http://www.scribd.com/doc/217650323/Georgije-Ostrogorski-Odnos-Crkve-i-Drzave,
(преузето 03. 05. 2014.)
3. Ј. Мајендорф, Византијско наслеђе у Православној цркви, Краљево, 2006.
4. Ш. Дил, Историја Византијског царства, IntRes:
http://www.4shared.com/office/guI9QogJ/sarl_dil_-_istorija_vizantijsk.html (преузето 04.
05. 2014.)
5. К. Вер, Источно хришћанство, у Оксфордска историја хришћанства I, приредио Џ.
Макманерс, Београд 2004

17
 Однос царства и Цркве у Византији

САДРЖАЈ

1. Однос Царства и Цркве у Византији..........................................................................1

2. Константин Велики......................................................................................................2
3. Јустинијан.....................................................................................................................3
4. Ислам и иконобоство..................................................................................................4
5. Источни патријархати................................................................................................5
6. Мисије...........................................................................................................................7
7. Велики раскол.............................................................................................................8
8. Идеолошка криза 1071 – 1261.....................................................................................9
9. XIV век: сусрет са Западом.......................................................................................10
10. Упоредни приказ византијских царева и цариградских архиепископа и
патријараха (330-1453).............................................................................................11
11. Литература..................................................................................................................17

18