Jerom.

dr Atanasije (Jevti}),
prof. BF SPC u Beogradu
EVHARISTIJSKA EKLISIOLOGIJA 1

Temu 2 za ve~eras predlo`io sam s obzirom na to da je

Eklisiologija danas na tapetu. Eklisiologija je, ako upotrebimo
slovenski izraz, Crkvoslovqe. Taj izraz nije ~esto u upotrebi, nije
uobi~ajen, ali je potpuno veran prevod gr~ke re~i Eklisiologija, ili u
latinskom izgovoru Ekleziologija. Ona je, dakle, na dnevnom redu nas,
savremenih hri{}ana, i posebno na dnevnom redu dijaloga
Rimokatoli~ke i Pravoslavne Crkve. Komisije za dijalog, koje se
odnedavno sastaju, upravo su i po~ele rad od Eklisiologije. Ja sam je
naslovio Evharistijska, a mo`emo re}i i Liturgijska Eklisiologija,
zbog toga {to, ~ini se, ona najkompletnije odra`ava Pravoslavnu
Eklisiologiju, a i zbog toga {to je ona danas tema mnogih teolo{kih
radova.
Pravoslavna teologija u novija vremena ima izrazito
eklisiolo{ki karakter. Eklisiologija danas odre|uje `ivot i misao
Pravoslavqa. U teologiji Pravoslavne Crkve Tajna Crkve je centralna
tajna Hri{}anstva, ona je stvarnost po kojoj je Hri{}anstvo -
Hri{}anstvo. Jer, Hri{}anstvo se i ne shvata ni do`ivqava, i ne mo`e
biti istinski shva}eno i do`ivqeno, nego samo kao Crkva. Ono se i
javilo u svetu kao Crkva, kao Telo Hristovo, kao Zajednica (koinwniva)
veruju}ih u Ovaplo}enom Sinu Bo`ijem - Hristu, okupqenih blagoda}u
Duha Svetoga, na slavu Boga Oca.
U na{oj aktuelnoj sada{wici, u jugoslovenskoj "socijalisti~koj
stvarnosti", vrlo je va`no naglasiti ovu stvarnost Hri{}anstva kao
Crkve, okupqene i okupqane u Evharistijskoj zajednici i zajedni{tvu,
za razliku od nehri{}anske i antihri{}anske tendencije da se odvoji i
razdvoji "religija" i "crkva", da bi se onda reklo da je "religija privatna
stvar ~oveka" i da "socijalisti~ko dru{tvo" nema ni{ta protiv takve
"religije", te da probleme i zloupotrebe stvara "Crkva". Itd. itsl. To su
poznate teze ideologa ovoga "dru{tva", koji nama hri{}anima propisuju
ne samo {ta treba i ne treba da radimo, {ta smemo i ne smemo, nego ~ak
imaju pretenzije da nas odre|uju - {ta smo, a {ta nismo kao hri{}ani.
Ali, to ne treba da nas ~udi. Jer, nije ovo ni prvi, ni posledwi put da se
Hri{}anska Crkva tako napada (ustvari jedina Crkva, jer ni jedna druga
religija osim Hri{}anstva i nema za sebe i svoje vernike naziv "Crkva", a
verujem i da ga ne prihvataju, jer je taj naziv znak hri{}anskog identiteta, a
oni, npr. muslimani, nisu hri{}ani, i ne}e da se po hri{}anskim nazivima
ozna~avaju). 3
Ali, moje ve~era{we predavawe nije na tu "zlobodnevnu" temu.
Samo sam uzgred hteo da napomenem kako na{a hri{}anska vera i wena
realnost, i wena teologija, uvek imaju neposredne konsekvence za
svakodnevnu "dru{tvenu stvarnost", svejedno koju, pa dakle i za na{u

1
Predavawe na tribini "Kr{}anske sada{wosti" u Zagrebu, 4. jula 1987.g. (tekst
skinut sa trake i autorizovan). Na po~etku se predsedavaju}i Udru`ewa hrvatskih teologa
"Kr{}anska sada{wost" obratio prisutnima rije~ima: "Za zavr{etak na{eg ovogodi{weg
kruga predavawa gost nam je otac Atanasije Jevti}. Ko se imalo bavi teologijom, zna za
wegovo ime. A i ko se ne bavi, prisiqen je da ~ita novine, gde ga susre}e - ~esto ga napadaju.
Otac Atanasije je po struci patrolog i dr`i katedru Patrologije na Teolo{kom
fakultetu Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu. Tema wegovog ve~era{weg izlagawa je
Evharistijska Eklisiologija. ^u}emo oca Atanasija, a kasnije }emo mo}i i razgovarati". -
Prim. uredn.
2
Napomena: Govornik je na po~etku rekao: "Zahvaqujem se na ovom qubaznom pozivu.
Po~astvovan sam {to ve~eras mogu pred vama da govorim, pogotovo {to se ovde sa mnogima
poznajem, naro~ito sa kolegama iz “Kr{}anske sada{wosti”, a i sa mnogima od vas, po{to
sam ~esto dolazio u Zagreb. Sa druge strane, milo mi je {to mogu da do|em slobodno,
prijateqski, bratski, bez optere}ewa, {to zna~i da na vas ne uti~e dr`avna {tampa, koja je
kivna na mene i napada me".
3
Sledi ekskurs o pisawu komunisti~kih funkcionera u Beogradu, u listu "Intervju",
koji nastoje da diskredituju ~iwenicu vra}awa mladih veri i Pravoslavqu.
 2
socijalisti~ku. Nije uzalud re~eno, i prore~eno, da je Hristos
"shmei'on !antilegovmenon" i "pevtra skandavlou" = "signum cui contradicetur et petra
scandali" = znak prepore~ni i kamen spoticawa. I tako|e, nije Crkvi
re~eno od Hrista da ne}e biti napadana, nego je re~eno da "vrata adova
ne}e je nadvladati" (Mt.16,18). Mi svoju veru u Hrista Boga ispovedamo kao
veruju}i qudi, i to kao `ivi ~lanovi Crkve. Nema Hri{}anstva ako
nema `ive vere u Hrista i `ive Crkve. To je na{ identitet. (Ko nam to
osporava, neka makar ne la`e da je vera "ustavom zagarantovana").
Na{a ve~era{wa tema je, dakle, Evharistijska Eklisiologija.
Po~eo bih ovo predavawe poznatim re~ima Svetog Irineja
Lionskog:"@Hmiw'n dev suvmfwnoı th'/ gnwvmh/  E!ucaristiva,kaiv  E!ucaristivabebaioi' t
hvn gnwvmhn = Nostra autem consonans est sententia Eucharistiae, et Eucharistia rursus cinfirmat
sententiam nostram = Na{a je vera saglasna sa Evharistijom, i Evharistija
potrv|uje na{u veru" (Contra haereses = Protiv jeresi IV, 18,5).
Ove karakteristi~ne re~i Svetog Irineja, Episkopa Liona iz 2.
veka, ponovqene su na tako|e karakteristi~an na~in od novijeg
pravoslavnog teologa, Alekseja Stepanovi}a Homjakova, sredinom
pro{log veka: "Toqko tot ponimaet Cerkov, kto ponimaet Liturgiju"
(PPS, t. II,24). Homjakov se, kao {to je poznato, bavio pravoslavnom
Eklisiologijom i u svome zna~ajnom spisu "Cerkov Odna", i drugim
teolo{kim delima (pisanim na francuskom), gde je izlo`io poznato u~ewe o
Sobornosti. Postoji mi{qewe o tada{wim zapadnim uticajima na
Homjakova, i wih ne treba ni poricati, ali ni precewivati. Homjakov je
ne samo pa`qivo ~itao, nego i dobro poznavao Svete Oce Crkve, naro~ito
Isto~ne. Osim drevnih Otaca Crkve, Homjakov je u svoje eklisiolo{ko
shvatawe o Sabornosti uneo i stav Isto~nih Pravoslavnih Patrijaraha,
iznet u wihovoj poznatoj Poslanici iz 1848. godine (nastale kao odgovor
papi Piju IX (1846-78, od strane Patrijaraha Antima IV Carigradskog, Jeroteja II
Aleksandrijskog, Metodija Antiohijskog i Kirila II Aleksandrijskog, kao i od
Sinoda Carigradskog, Antiohijskog i Jerusalimskog, i zatim prihva}ena od ostalih
pravoslavnih). Isto~ni Patrijarsi u svojoj Okru`noj Poslanici, upu}enoj
"Svoj posvuda u Duhu Svetoj qubqenoj i `eqenoj nam bra}i svetim
Arhijerejima, i blago~estivom oko wih kliru i svoj pravoslavnoj i
istinskoj deci Jedine, Svete, Katoli~anske i Apostolske Crkve", oni
dakle, izme|u ostaloga, pi{u: "Pravoslavqe je sa~uvalo Katoli~ansku
(=Sabornu) Crkvu - nepatvorenu i nepovre|enu Nevestu svome @eniku
Hristu. Kod nas su ... jedino svezom qubavi i qubavne usrdnosti prema
op{toj Materi povezani verni i spojeni u jedinstvu vere, zape~a}ene sa 7
pe~ata Duha, to jest sa 7 Vaseqenskih Sabora, i u poslu{nosti Istine...
Zatim, kod nas ni Patrijarsi, ni Sabori nisu nikad mogli uvesti
novíne, jer ~uvar i braniteq vere jeste samo Telo Crkve, to jest sam
Narod, koji ho}e da mu je vera ve~no nepromenqiva i saglasna sa Svetim
Ocima svojim" (Poslanica Isto~nih Patrijaraha, 17).
Ali, Homjakovqeva ideja sabornosti Crkve, po kojoj su u novije
vreme ve}ina na Zapadu i upoznali pravoslavnu Eklisiologiju, bila je
kritikovana i od pojedinih ne samo zapadnih teologa (naro~ito je ne trpe
profesori Isto~nog papskog instituta u Rimu), nego i od pojedinih
pravoslavnih teologa. Neki su u woj videli zamenu Eklisiologije
sociologijom (Pavle Florenski), {to nije ta~no, jer ne odgovara onome {to
je Homjakov hteo da istakne. Drugi su u sobornosti videli pre svega
`equ Homjakova da istakne Pnevmatolo{ki karakter pravoslavne
Eklisiologije (Evdokimov, Loski i donekle Florovski). Me|utim, da li je,
pitawe je, Homjakovqevo nagla{avawe Pnevmatologije u Eklisiologiji
pogre{no, ili je mo`da kod wega to u osnovi pravilno, pravoslavno,
isticawe uloge Duha Svetoga u Crkvi, mada donekle jednostrano.
Nema sumwe, na to se treba temeqnije vratiti, jer zaslu`uje ve}u
pa`wu. Jer, nema pravilne i potpune Eklisiologije bez nagla{ewa
bitne uloge Duha Svetoga u Crkvi. Mada, da ka`emo, da nije samo
Homjakov bio za~etnik novije pravoslavne Eklisiologije koju nazivamo
Evharistijska. Treba pomenuti zna~ajan doprinos Eklisiologiji npr.
Mitropolita Moskovskog Filareta, pa mawe poznatih teologa pro{loga

2
 3
veka Akvilonova, i zatim Ilariona Trojickog, mladog ruskog
Arhiepiskopa umu~enog od Sovjeta na Solovkama, pa o. Jovana
Kron{tatskog, i naravno u novije vreme o. Georgija Florovskog, o.
Aleksandra [memana, o. Justina Popovi}a, kao i mlade Episkope Jovana
Ziziulasa i Amfilohija Radovi}a. Treba, me|utim istine radi,
spomenuti i o. Nikolaja Afanasijeva, po kome se obi~no ova
Eklisiologija na Zapadu najvi{e i pomiwe kao Evharistijska
Eklisiologija. No o. Afanasjev nije sam, i ~ak nije pravi predstavnik
Pravoslavne Eklisiologije, pre svega zato {to je u svome shvatawu Svete
Evharistije izostavio wen dogmatsko-kanonski aspekt, tj. pitawe uloge
Episkopa i prave vere u Crkvi, bez kojih Evharistija nije puna ni
prava. Afanasjev je dosta pisao. Poznati su mu spisi od 1950. godine na
ovu temu, zatim ~uvena wegova kwiga “Cerkov Duha Svetoga”, i druge. On
je Teolo{ki fakultet zavr{io u Beogradu. Me|utim, Afanasjev je poznat
po jednostranosti izno{ewa Evharistijske Eklisologije. Naro~ito u
svome ~lanku “Una sancta”, objavqenom pred wegovu smrt (u {evtowskom
~asopisu Irénikon, mislim 1963.g.). Vide}emo u ~emu je ta jednostranost. Da se
vratimo pak samim osnovama na{e teme: u ~emu je su{tina Evharistijske
Eklisiologije.
Ako Crkva ima vidqivi, u istoriji prisutni identitet, projavu
koja je iskaz, manifestacija, prezentacija i aktualizacija same we kao
takve, wenog bi}a kao Tela Hristovog, onda je to, nesumwivo, Sveta
Evharistija - Liturgija Crkve: kr{teni u Svetu Trojicu i
miropoamazani Duhom Svetim vernici okupqeni na jednom
mestu (!epi tov autov) oko svoga Episkopa, okru`enoga svojim sve{tenstvom,
radi "sakupqawa u Crkvu" i svr{avawa Ve~ere Gospodwe (1Kor.11,18.20;
14,23;DAp.2,1.44.47;Sv. Igwatije Antiohijski). Tako okupqena Crkva u istoriji,
ovde i sada, na jednom mestu, u Jerusalimu, Korintu, Rimu, Solunu,
Beogradu, projava je one eshatolo{ke stvarnosti Crkve, one posledwe
stvarnosti kakva }e Crkva biti u Carstvu Nebeskom. Na taj na~in, po
Evharistijskoj Eklisiologiji, Hri{}anska zajednica=Crkva okupqena
u Liturgiji poistove}uje se sa bi}em i `ivotom Crkve Bo`ije. A to
zna~i da tako okupqena zajednica verne dece Bo`ije u Hristu blagoda}u
Duha Svetoga (sr.2Kor.13,13), na ~elu sa svojim Episkopom, u sebi projavquje
vidqivu sliku Svete Trojice. Jer, treba naglasiti, hri{}anski Bog je
Troji~an Bog i On je u osnovi na{eg hri{}anskog bi}a, On je osnova i
osniva~ Crkve. Ne prosto Bog kao Tvorac, ni kao Promisliteq, ve} Bog
kao Zajednica Triju Lica, gde Bog Otac u Ikonomiji=Domostroju
spasewa {aqe Sina Svoga i zatim Duha Svetoga i tako okupqa rod
qudski, po~ev od Apostola pa nadaqe, {to je bilo pripremano kroz Stari
Zavet – okupqa ih na jedno mesto, u Telo Hristovo, nadahwivano i
rukovo|eno Duhom Svetim.
Ta projava nije samo u ideji, u ideolo{koj zamisli, nije ni, ~ak i
to da ka`em, samo u veri, nego je u konkretnom, realnom okupqawu,
sabrawu, kao {to je prva Apostolska Crkva bila okupqena na jednom
istom mestu – !epi tov autov – kako stoji u Delima Apostolskim na gr~kom
jeziku, {to mi prevodimo: "na jedno isto (mesto)". A na jednom mestu, na
kraju 4. glave Dela Apostolskih taj izraz !epi tov autov, zamewen je u nekim
rukopisima imenom: Crkva. Tj. u nekim rukopisima stoji: "behu
!epi tov autov" /okupqeni na jedno mesto/ ; ili: "Gospod svakodnevno dodava{e
spasavane !epi tov autov /=na jedno isto mesto/". A u drugim rukopisima stoji:
“Gospod svakodnevno pridodava{e spasavane th\/ !Ekklhsiva/ = Crkvi”. Tu se,
dakle, poistove}uju ovi izrazi, {to zna~i u stvari: okupqawe svih
vernih, kao Crkve, kao zajedni~kog sabrawa, na Liturgiju, na Ve~eru
Gospodwu, na Evharistiju. Da ne bih mnogo citirao, re}i }u samo da
naro~ito u 1. Poslanici Korin}anima od 10-14. glave Apostol Pavle
veoma detaqno izla`e i razra|uje tu istinu, ~iwenicu da se verni
okupqaju na Evharistijski skup (da to sve nije bilo tako ru`i~asto, Korin}ani
su se sva|ali, Pavle je imao mnogo muke sa wima, da to nije bila idealizovana
op{tina, da su li~ili na pravoslavce) i da su se, skupqaju}i se na takvo

3
 4
sabrawe, tj. kako veli Apostol: u Crkvu, bukvalno:
sinevrcesqai !en !Ekklhsiva/ =okupqali se da formiraju, konstitui{u
Crkvu (tako bi se moglo prevesti), da tu, u Evharistiji kao sabrawu Crkve,
ispoqavaju svoj identitet kao udovi jednoga Tela, ~ija je glava Hristos.
Cela 12. glava Korin}anima o tome govori. Zatim daqe, u 13. glavi,
Apostol Pavle iznosi poznatu Himnu Qubavi, da bi se u 14. glavi ponovo
vratio na Evharistiju. Ne treba zaboraviti da je ta Himna Qubavi,
stavqena tu u eklisiolo{ki kontekst, u stvari u funkciji Evharistije,
u funkciji slo`nog i skladnog okupqawa na jedno isto mesto svih
vernih u Hristu. Prema tome i qubav, kao hri{}anska atmosfera
zajednice, kao "spona savr{enstva" zajednice (Kol.3,14), kao sveza
jedinstva, nalazi se i ostvaruje se unutar evharistijskog konteksta.
Drugim re~ima, u Evharistijskoj Eklisiologiji ni etika Hri{}anstva
nije autonomna, nije moralisti~ka nauka, nego je eklisijalna realnost.
Realnost koja ide dotle da se, u tradiciji Crkve, zabrawuje Pri~e{}e
onome ko se nije izmirio sa svojim bratom, kao {to se uostalom, u
Molitvi Gospodwoj, O~e na{, to isto ka`e: "Oprosti nam dugove na{e,
kao {to i mi opra{tamo drugima", tj. pod uslovom: kako mi opra{tamo,
tako da i Ti nama da oprosti{. Treba znati da je Molitva Gospodwa, O~e
na{, u Crkvi liturgijska molitva od po~etka, govorena u kontekstu
Liturgije neposredno pred Pri~e{}e.
*
Posle Apostolskog perioda dolazi period poznatih Apostolskih
U~enika, ili Apostolskih Otaca, gde je naro~ito zna~ajno svedo~ewe Sv.
Ignatija Antiohijskog, koji govori o okupqawu vernih na Evharistiji,
ta~nije: u Evharistiju, kao o jedinom mogu}em na~inu spasewa hri{}ana
i sticawa ve~noga `ivota. Onaj ko se ne okupqa, ne sabira u Evharistiju
oko Episkopa, ili u onu Evharistiju koju Episkop dozvoli (tj. dr`anu po
wegovom blagoslovu, ako je on odsutan ili bolestan, ili kada se umno`io broj
hri{}ana u gradu, pa su po~ele stvarati se parohije, ali sa dozvolom Episkopa), taj,
dakle, koji se ne okupqa na tome sabrawu vernih, ne u~estvuje u
Evharistiji, on je u rukama Satane. Sli~no je ve} pisao Apostol Pavle
Korin}anima: da jednog gre{nika koji nije popravqiv, a skandalizira
druge, treba predati Satani (1Kor.65,4-5; Igwatije, Efescima 13,1; Smirwanima 8-
9). A to ne zna~i ni{ta drugo nego samo da ga iskqu~e iz zajednice Crkve,
{to je i prvobitno zna~ewe gr~ke re~i anatema, Anatema ne zna~i
nikakvo prokletstvo, nego samo izdvajawe iz zajednice onoga koji nema
qubavi i jedinstva sa ostalima u Hristu. A to je ono {to }e Sveti
Kiprijan Kartaginski re}i da: van Crkve nema spasewa (O jedinstvu Crkve,
5-7). Ali kada se danas ~uje, pogotovo u jugoslovenskoj stvarnosti, onda to
izgleda kao {ovinizam, kao ne znam {ta. A u hri{}anskom kontekstu to
zna~i da onaj koji ne mo`e da `ivi sa drugima, koji nije dru{tven, taj je
sebi najve}i neprijateq, wega treba izdvojiti, a to }e mu biti najve}a
mogu}a kazna. Vrlo je interesantno da su se svi Sabori kroz vekove
sastajali i odlu~ivali u krajwoj liniji to: da li neko mo`e jo{ da
ostane u Crkvenoj zajednici, u kinoniji (koinwniva), u op{tewu, ili }e
biti izop{ten, iskqu~en, ekskomuniciran (divan latinski izraz koji ne zna~i
ni{ta drugo nego samo iskqu~en iz op{tewa). Dakle, ekskomunikacija ne zna~i
nikakvo anatemisawe, niti prokliwawe, ve} jednostavno konstatacija da
neko ne}e da `ivi sa ostalima u Crkvi. Da su se Sabori Crkve u krajwoj
liniji time bavili: da li je mogu}e da ostane u zjaednici Crkve takav
raskolnik, {izmatik ili jeretik, koji razara jedinstvo ostalih u
Hristu, razara pre svega Evharistijsko jedinstvo, a ono se sastoji ne samo
u jedinstvu jedne, prave vere, nego i jedne istinske qubavi, nego i jedne
blagodati – darova Duha Svetoga – takav se jednostavno iskqu~uje iz
zajednice. Svrha svih Sabora je bila o~uvawe zajedni{tva u istini, veri,
qubavi, kako je Crkvi predao Hristos. 4

4
Ekskurs: Engels je govorio da se Prvi Vaseqenski Sabor u Nikeji sastao u nameri da,
otprilike, donese platformu za "partijsku ideologiju" i da konstitui{e Hri{}anstvo
posle toga, kao da ono dotle nije postojalo. Ali ko poznaje istoriju Hri{}anstva, zna da

4
 5
Evharistijska Eklisiologija ima dubqe korene u samim ranim
po~ecima hri{}anske op{tine u Jerusalimu, u Antiohiji, u Rimu, u
Kartageni, u Korintu, itd. i u teologiji, daqe, kod Igwatija i Irineja u
2. veku, kod Kiprijana Kartagenskog u 3. veku, kod Otaca 4. veka, da
spomenemo Sv. Vasilija i Grigorija, Jovana Zlatousta ili Amvrosija
Milanskog, ne{to kasnije Avgustina i Kirila Aleksandrijskog. U to
vreme, bar se meni tako ~ini, ne postoji druga Eklisiologija nego u
osnovi Evharistijska Eklisiologija. Da je sada vidimo teolo{ki
izlo`enu i razra|eniju.
Narod Bo`iji, koji kr{tewem u Svetu Trojicu ulazi u Zajednicu
Hristovih u~enika, okupqa se oko Apostolâ, i zatim oko svoga Episkopa,
kao wihovog naslednika u lokalnoj Crkvi. Episkop, po re~ima Sv.
Ignatija Antiohijskog, u vidqivoj ikoni, vidqivom obli~ju Hrista
stoji u centru te Zajednice, okru`en svojim sve{tenstvom, kao Hristos
sa Apostolima, i oko wega je narod, te se tako manifestuje identitet
Crkve kao Naroda Bo`ijeg u istoriji, okupqenog na jednom mestu. Taj
identitet je istorijski, Crkva je konkretno istorijska zajednica. Ali
nije samo istorijska, nego je i eshatolo{ka Zajednica Naroda Bo`ijeg
koji putuje ka Zemqi Obe}anoj - ka Carstvu Bo`ijem. Kada je Duh Sveti
si{ao u Pedeseti dan posle Vaskrsewa Hristovog, a deseti dan posle
Vaznesewa, to je, evo sada u nedequ (ove godine, kao {to znate zajedno padaju i
Uskrs i Pedesetnica i na Istoku i na Zapadu), onda su se verni okupili zajedno, i
Eshatologija se projavila u istoriji, kako je to i najavio Bog preko
Proroka Joila, a Apostol Petar tada u besedi narodu to potvrdio (Joil 3,1-
3; DAp.2,16-36). A eshatologija nije ni{ta drugo nego Dolazak Gospodwi,
prisustvo Bo`ije u Wegovom narodu. To prisustvo, tj. Domostroj Bo`ji u
Hristu, polazi, kao {to znate, od Boga Oca, Wegovom voqom, Wegovim
blagovoqewem (eudokiva) ostvaruje se kroz Ovaplo}ewe i O~ove~ewe Sina,
nailaskom Duha Svetoga. Dozvolite da upotrebim izraz Justina
Popovi}a: to je ocrkvewewe Sina Bo`ijega Hrista, Koji kao
Jedinorodni postaje Prvoro|eni me|u mnogom bra}om, tj. postaje Crkva.
A realizuje se, aktualizuje se, savr{ava se, perfektuira se silom i
dejstvom Duha Svetoga (Jn.1,14.18; Rm.8,29; Ef.1,10.22-23;4,3-7; Kol.1,26;2,9; 1Kor.12,12-
13). Evharistijska Eklisiologija polazi od te ~iwenice da je Tajna
Bo`ija javqena u Hristu, po voqi Boga Oca, a ostvarena Duhom Svetim, u
stvari eshatolo{ka realnost, ona posledwa realnost Carstva,
projavqena ovde i sada u momentu svr{avawa Svete Liturgije. To je ono
{to je Irinej Lionski nazvao Ikonomija Bo`ija u Hristu, ili, jo{
karakteristi~nijim izrazom: Pragmatija Hristova (Sv. Irinej, Protiv
jeresi 1,10,3; 3,11,8). Ne samo pragmatika u smislu prakse, nego Pragmatija
koja je ve} ostvarena praksa, realnost, jedno delo, ali ne prosto delo, nego
sav Narod Bo`iji u Hristu, kao ostvaren realitet Zajednice sa Bogom
Trojicom, Koji je ve~ni Arhetip Zajednice.
U tom smislu, tako okupqena Crkva na Evharistiji, na
Liturgiji, na Evharistijskom skupu, jeste Zajednica, Sabor Naroda
Bo`ijeg. Ali ne "sabor" kao zbor, masa, jer onda bi Crkva, ako je samo to,
mogla se poistovetiti sa svakim drugim dru{tvom, i Eklisiologija bi
tako bila sociologija. Zato ne treba preterati u tome nagla{avawu samo
kolektivnoga u Crkvi, kolektiviteta Crkve. To {to je kod Homjakova
dosta nagla{eno, mo`da i jednostrano, tj. ne samo klir i narod uzeti
zajedno, nego i struktuirani u jedno organsko i organizovano telo, ali
ne "telo" kao uop{te kolektiv, nego Telo Hristovo, {to zna~i da su svi
~lanovi toga tela Bogom slo`eni, u~laweni i raspore|eni, organski
utelovqeni = skladno sastavqeni = ukoroprirani, kao sutelesnici
Hristovi (susswvmoi tou' Cristou' - Ef.3,6; sr. 4,15-16), blagoobrazno raspore|eni

nema diletantskije istorije nego kratka rasprava o poreklu Hri{}anstva, koju je napisao
Engels. Ali, {ta da radimo kada ni Marks ni{ta boqe nije znao Hri{}anstvo, pa je
mislio i verovao da su hri{}ani zaista "jeli qudsko meso". Tolika su ta gospoda, koji
kroje sudbinu sveta, imali izvorna obave{tewa i znawa, a pledirali su da su - sveznaju}i
qudi!

5
 6
onako kako Bog ho}e u telu da postavi udove, kako ka`e Apostol Pavle,
te jednoga postavi za Episkopa, druge postavi za sve{tenika, a tre}e
postavi za laika (1Kor.12,4-29). To raspore|ivawe po poretku mesta i
slu`be u Telu 5 nije mawa vrednost ili mawi dar Bo`iji, gde je koga Bog
postavio, jer svi su pojednako vredni, svi sa~iwavaju Narod Bo`iji, a
nema ve}e privilegije nego biti ~lan toga naroda – laov"-a –
"izabranoga/ste~enoga, svetoga naroda" (Tit 2,14; 1Petr.2,9). Zato pojam laik je
po~asni pojam hri{}anina, jer udostojen tim pozivom Bo`ijim i svojim
odzivom, svaki hri{}anina postaje "carsko sve{tenije"
(basivleion @ieravteuma/regale sacerodtium/carskoe sve≤enïe -1Petr.2,9). 6 [to je u na{em
jeziku danas postalo pe`orativno, pa ka`emo "laik" za nekoga
neupu}enoga, to je, na `alost, mana na{eg dana{weg jezika i
mentaliteta, ali u Hri{}anstvu, u Crkvi, to je po~ast. Jer laik je
narodwak = crkvenik (!ekklhsistikov", po re~ima Sv. Irineja Lionskog). 7
Mi hri{}ani ispovedamo i propovedamo svoju veru i govorimo: da
je pripadnost narodu Bo`ijem najve}a po~ast. A to je, u stvari,
pripadnost deci Bo`ijoj, sinovima Bo`ijim okupqenim oko
Jedinorodnoga Sina. Jer, ako je Crkva nazvana narodom, nazvana je i
saborom dece Bo`ije. “Evo, Ja i deca koju Mi dade Bog”, govori Hristos
jo{ kod Proroka, a kod Pavla se to ponavqa (Is.8,18;Jevr.2,13). Ili, kako je
Jovan Zlatousti nazvao Crkvu: "Porodica Jedinorodnoga Sina Bo`ijeg"
me|u mnogom bra}om, Prvenca me|u mnogom bra}om Wegovom. On se
poistovetio sa nama, postao ~ovek, i onda smo mi bra}a Wegova, me|u
kojom je On prvi. Tako da Evharistijsko okupqawe - suvnaxi"=sabrawe, ne
otkriva samo dru{tvenu/socijalnu'kolektivnu dimenziju, nego mnogo
vi{e od toga. Bile su sli~ne zajednice, recimo Kumranska u Starom
Zavetu, ili savremene Hristu kolegije rimske, profesionalne ili po
drugim principima sastavqene. Kod protestanata postoji ta ideja
"zajedni{tva". Kongregacionalisti su tu ideju jako istakli,
prenaglasili. Ali, to nije dovoqno za Evharistijsku Eklisiologiju, za
Liturgijsko poimawe Crkve. Jer Crkva Hristova, kao Telo wegovo, je
strukturirana Crkva, mo`emo slobodno re}i kanonski raspore|ena i
organizovana; ona ima svoju i vidqivu organizaciju. Ali je bitno ovo:
organizacija Wena, kanonski poredak Crkve proizilazi iz Liturgije,
iz Evharistijskog sabrawa i slu`ewa Tajne Evharistije.
Episkop u Crkvi ima prvo i nezamenqivo mesto zato {to
predsedava, pred-stoji ostalim vernima u svr{avawu Liturgije, u
prino{ewu Bogu darova Wegove Svete Crkve (kako veli Sv. Ipolit, Apostolska
tradicija, 3). A darovi Wegove Svete Crkve nisu samo prvine sve tvorevine
– hleb i vino s vodom, koje postaju Telo i Krv Hristova, nego i celokupna
tvar i, pre svega, celokupni Dom Bo`iji sa decom Bo`ijom koja su tu
sabrana, dakle sa qudima. Drugim re~ima, u Evharistiji se, kroz
Episkopa, prinosi cela Crkva kao Zajednica pred Presto Bo`iji, i ona
zajedno sa Episkopom prinosi, i prinosi se, Bogu Ocu kao dar i uzdarje
Hrista Spasiteqa, Prvine i Glave Crkve i Velikog Arhijereja. Prinosi
se, dakle, blagodare}i Hristu, Koji je onaj Koji prinosi, a Wegovu

5
Naknadna napomena: Vredi zapaziti da u gr~kom, latinskom, srspkom pojmovi za
mesto/raspored/slu`be u Crkvi imaju i svoje adekvatne izraze, koji poti~u pod Apostola
Pavla: Bo`ije "postavqawe" u Telu Crkve (#eqeto @o Qeov"/posuit Deus -1Kor.12,27) i "ruko-
polo`ewe" u Liturgiji (ceiro-qesiva/ordinatio, hrv. re|ewe, od tavxi"/ordo/poredak - 1Kor.14,40) -
imaju isto zna~ewe/funkciju, jer proizilaze iz poretka slu`ewa Evharistije
=liturgisawa unutar Naroda Bo`ijeg kao Tela Hristovog, {to sve dejstvuje !energei'
/operatur - Duh Sveti, Ute{iteq Crkve (1Kor.12,11).
6
Naknadna napomena: Treba naglasiti da gr~ki izraz basivleion @ieravteuma (od
@ierateuvw,@ierateuvomai) ne zna~i "carsko sve{tenstvo", kako obi~no svi prevode, jer bi tada
pisalo: basivleion @ieratei''on, nego "Carsko osve}ewe" (od @ierateuvw, @ierateuvomai > @ieravteuma), jer
smo mi, kao Telo Hrista Prvosve{tenika i Cara, plod i delo Wegovog Arhijerejsko-Carskog
dejstva, carske jerurgije: osve{tawa i osve}ewa prirode qudske, roda qudskog, svakog ~oveka.(U
troparu Sv. Vasilija on je nazvan basivleion @ieratei''on, carskoe svõ≤enïe, verovatno po
pesni~kom sazvu~ju imena, u smislu: "Carski osve}en/osve{tan/posve}en".
7
Digresija - ironi~na aluzija na komunisti~ke optu`be: "Nego da ja ne budem
optu`en da propovedam da je Crkva narod i da je poistove}ujem sa narodom".

6
 7
funkciju obavqa Episkop; i onaj Koji se prinosi, i onaj Koji biva
zajedni~aren od nas, u Kojem participiramo = imamo duhovnog i telesno-
krvnog udela. Zato Sv. Igwatije i Sv. Kiril Jerusalimski govore, shodno
Ap. Pavlu: da u Evharistiji postajemo sutelesnici i sukrvnici
Hristovi. Da je to tako imamo potvrdu od Apostolskih vremena pa do
danas u Liturgijskim tekstovima.
Jedan od tih Liturgijskih tekstova, verovatno sli~no kori{}en
u prvim Liturgijama u Korintu, zabele`en je kod Pavla u 10. glavi Prve
Korin}anima, stih 16. i 17: “^a{a blagoslova koju blagosiqamo (=
blagosiqamo=osve}ujemo Duhom -1Kor.14,16), nije li Zajednica Krvi
Hristove? Hleb koji lomimo, nije li Zajednica Tela Hristovoga?” - pita
se Pavle, a u stvari pitawem to potvr|uje. Zatim odmah u 17. stihu dodaje
jo{ karakteristi~nije: “Jer je jedan hleb, jedno smo telo mnogi, jer se
svi od jednoga Hleba pri~e{}ujemo". Ili prevedeno ovako: "Zato {to je
jedan Hleb (Evharistije), svi mi postajemo jedno Telo, zato {to se svi od
jednoga Hleba (Hrista -Jn.6,55) pri~e{}ujemo”. Taj izraz/iskaz/re~enica
Apostola Pavla, skoro se na isti na~in ponavqa kod Sv. Jovana Zlatousta
(u 4. veku) i kod Nikolaja Kavasile (u 14. veku) i, naravno, u praksi
Pravoslavne Crkve: da se svi mi pri~e{}ujemo od jednoga Hleba i iz
jedne ^a{e, bez obzira na koliko se delova drobe i dele ove
Evharistijske Svetiwe, koje ostaju jedan Jedini i Nerazdeqivi i
Nepotro{ivi Hristos (kako govorimo u Liturgiji pred samo Pri~e{}e). To je
u osnovi eshatolo{ko ispovedawe na{e vere, projavqivawe na{eg
eshatolo{kog identiteta posledwoj stvarnosti, koja }e biti: kada se svi
budemo sakupili oko Hrista, "na Wenu", kako je drasti~no re~eno u
Matejevom Jevan|equ 24,28 (=1Sol.2,1): kao orlovi kad se okupe na jedno
telo, koje je u stvari zaklano telo = biblijska istina o `rtvovanom
Jagwetu Bo`ijem, a to je Hristos, a mi kao orlovi koji se hranimo
Wime. Ta, dosta drasti~na, kako shvataju Sveti Oci Crkvu, tu
Evharistijska istina. Ona, u stvari, zna~i na{e hrawewe Hristom koji
je dat kao Hleb @ivota, kao "Lek besmrtnosti - da `ivimo i ne umremo",
kako ka`e Sv. Ignatije Antiohijski, pa dodaje: "Vi koji se okupqate u
ime Hristovo na jedno mesto, u jednoj veri, u jednome Hristu, Sinu
Bo`ijem i Sinu ^ove~ijem, slu{aju}i Episkopa i prezvitere, i lomite
Jedan Hleb – koji je Lek Besmrtnosti – vi imate `ivot zauvek u Hristu
Isusu". To su re~i Ignatija Bogonosca, Episkopa Antiohijskog,
postradalog sve{tenomu~eni~ki u Rimu za Crkvu, za Evharistiju, za
Hrista.
Okupqeni na Evharistiji i pri~e{}uju}i se u woj Hristom
Vaskrslim, mi anticipiramo Carstvo Nebesko, na{e eshatolo{ko
okupqawe u Hristu, na{e prevazila`ewe smrti u ovom i ovakvom svetu i
istoriji i zala`ewe u `ivot Budu}ega veka. Kako je to mogu}e? Jeste,
mogu}e je, jer {to je qudina nemogu}e, mogu}e je Bogu @ivome i
Istinitome, javqenome u Hristu i posvedo~enome u Duhu Svetome.8

8
Ekskurs: "Da napravim malu ekskurziju. U pretposledwem ili posledwem “Glasu
Koncila”, na posledwoj stranici, neko se lepo setio da navede nekoliko izreka. Ja
primetim jedan citat iz dela Miroslava Krle`e: “Smrt je pitawe koje kuca u svakom
kucaju bïla qudskoga i nema uha u kome ne {umi praznina smrti, kao u {koqci daleko
sivo, mra~no more”. Lepo re~eno i drasti~no. Ova Krle`ina ispovest je zna~ajna za nas
hri{}ane iako je ona krajwe tragi~na i bezizlazna, apsolutni besmisao i apsurd, ako je
tako, a jeste tako. Jer, po Krle`i, posledwa na{a stvarnost je smrt. I sve {to radimo u
stvari je zavaravawe - ako je smrt posledwa stvarnost. Se}am se kada sam ~itao Markuzea,
koji je poku{ao da izvu~e marksizam iz krize u koju je zapao, pa je hteo da ga spoji sa
Frojdom, i u svojoj kwizi “Eros i civilizacija” poku{ava da objasni slede}e: smrt je
obesmi{qewe na{eg qudskog bi}a i egzistencije ~itave civilizacije. Jedino {to imamo i
{to nam osmi{qava bitisawe i na{u civilizaciju, jeste qubav – eros , ka`e Markuze. Ali,
smrt i tu ho}e da je obesmisli zato {to qubav, kao uspostavqawe veze, iziskuje trajnost,
dakle neprekidnost, dakle besmrtnost. Pitamo se mi: Za{to nam tako smeta kidawe veza,
presecawe qubavi? I ono {to je Hristos rekao da ~esto treba da u~imo od bludnica i
carinika/mitara, vi{e nego li od fariseja. Nekada mi se ~ini kada putujem i slu{am ove
lo{e u obradi pesme, kao ~ujete vapaje: “Za{to qubav nije besmrtna?” To je to {to poku{ava
Markuze da poka`e. Ali, Markuze je, u stvari, kapitulant, jer ostavqa pred smr}u ~oveka u
bezizlazi, i zato preporu~uje bekstvo od problema smrti? Wegova revolucionarnost je

7
 8
*
Da se vratimo na{oj temi. Nije Crkva samo zajednica vernih radi
moralnih, dru{tvenih, istorijskih ciqeva, pa ni samo radi misije
{irewa istine Bo`ije, nauke Jevan|eqa; jeste i to, ali nije samo to.
Crkva, rekosmo, okupqena na Liturgiji jeste po~etak, predoku{aj
- provgeusi", anticipacija Carstva. Dobro je da naglasimo tu gr~ku re~
provgeusi" = oku{aj unapred, svojevrsno predjelo, ali predjelo koje je ve}
Jelo Ve~noga @ivota za Trpezom Gospodwom u Carstvu Wegovom. Kao {to
i pevamo Psalam (33,9) u vreme Pri~e{}a: "Okusite (geuvsasqe) i vidite da
je Dobar Gospod". Nije na{e Pri~e{}e u Liturgiji samo neka svetiwa,
neki za sebe medikament, koji bismo mi uneli u sebe i daqe me on {titi
od bolesti, smrti i sl. Liturgija sa Pri~e{}em je mnogo vi{e od toga: to
je na{e pri~e{}e Hristom, priop{tewe Hristu, Koji je postao na{
ve~ni Hleb @ivota, novo rajsko Drvo @ivota, i zato je ona na{e
sjediwewe sa Wime i me|usobno, na{e projavqivawe Crkve kao Tela
Hristovog. Ne bismo smeli, dakle, da, po Evharistijskoj Eklisiologiji,
svedemo Liturgiju samo na "jedan od sakramenata" u Crkvi. Crkva nije
tajna samo u smislu sakramenta, i zato ni ideja o Crkvi kao
"misti~kom Telu Hristovom" nije isto {to i Pravoslavna
Eklisiologija, Evharistijska Eklisiologija. Crkva je okupqeni Narod
Bo`iji, sjediwen verom i kr{tewem i miropomazawem oko Svete
Trojice, i hrane}i se Sinom Bo`ijim, Koji je postao ~ovek
blagovoqewem Oca i dejstvom, ili energijom, blagoda}u i qubavqu Duha
Svetoga. Svi ovi biblijski izrazi: dejstvo/sila, energija, blagodat, qubav
– u stvari su razli~iti nazivi za jednu istu realnost: za ve~ni Bo`anski
@ivot Svete Trojice koji nam se daje Hristom u Crkvi, i u Liturgiji mi
participiramo taj Ve~ni Troji~ni `ivot.
Taj `ivot je u Svetoj Jednosu{tnoj i Nerazdeqivoj Trojici –
koinwniva, communion = zajednica, zajedni{tvo bi}a i `ivota, qubavi i
svega {to Bog jeste i ~ime `ivi. I vrlo je karakteristi~no za Isto~nu
Trijadologiju, recimo kod Vasilija Velikog, da se nekad susre}e
identifikovawe `ivota i su{tine Svete Trojice sa re~ju kinonija ili
komunija. U svome delu O Sv. Duhu (i u 38. Pismu) Vasilije Veliki
izri~ito ka`e da je su{tina Svete Trojice – koinwniva, 9 a to zna~i da je
bi}e i `ivot Svete Trojice pericwvrhsi" - uzajamno pro`imawe, odnos,
relacija, qubav. Upravo to je hteo da ka`e Vasilije. Za razliku od
esencijalisti~kog shvatawa Boga, gde je Bog, pre svega, bi}e (u onti~kom,
filosofskom smislu), u biblijsko-hri{}anskom Otkrivewu Bog je @ivi i
Li~ni Bog, @ivotvorna Trojica u me|usobnom ve~nom odnosu Bi}a,

defetisti~ka, kapitulantska, u su{tini svojoj nehumana, anti~ove~na. I prise}am se ovde

jednog predavawa o. Justian (Popovi}a) mladima "o revolucionarnosti Svetoga Save": kako
je Sveti Sava "bio najve}i revolucionar, jer je ustao protiv smrti. Zato je pribegao Hristu
Bogo~oveku - jedinom Pobeditequ smrti". To je srpski pravoslavni odgovor na Markuzea, i
Marksa, i Frojda, i sve defetiste i antihumaniste, koji kukakvi~ki be`e od kqu~nih
pitawa qudskog bi}a, ~ovekove bogolike li~nosti: smisla `ivota, smrti, qubavi, slobode,
besmrtnosti. Qubav, nesumwivo, nosi u sebi neku klicu besmrtnosti. Smrt dolazi da je
obesmisli. Markuze to ose}a, ali pravi bedan kompromis: treba se sada zavaravati, `iveti
tu qubav dok je data, ne misle}i na smrt, a ona }e do}i hteli mi ili ne. Ali, dodaje on, da
bismo pro`iveli na{u civilizaciju, treba jednostavno iskqu~iti temu smrti, i aktivno,
dinami~ki domi{qavati tu qubav. Naravno, nijedno radikalnije pitawe smisla qudskog
bi}a Markuze nije re{io takvim poku{ajem re{ewa i - napravio je gori kompromis nego
kod onih hri{}ana, ili pak u istoj meri, koji smatraju da je religija "dobra, pozitivna,
korisna", jer "daje sre}u ~oveku", jer, navodno, koji ne veruju - nesre}ni su. A vernik ima
utehu, dok je nevernik nema. Pa dodaju: Ako i nema Boga, mi smo, ipak, ne{to dobili. Bili
smo makar malo sre}ni. Sramna i ~oveka nedostojna kalkulacija i kapitulacija! Ali,
na`alost, postoje takvi mentaliteti. To je i Volter rekao: "Ako i nema Boga, treba ga
izmisliti"! Ali, hristonosni Apostol Pavle, u 1 Korin}anima, 15,19, odgovoara svima
takvima, pa i psevdohri{}anima: "Ako se samo u ovome `ivotu nadamo u Hrista, onda smo
bedniji i nesre}niji od svih qudi."
9
O Sv. Duhu, gl. 18,45-47: "U Bo`anskoj i neslo`enoj Prirodi – u zajednici
/!en th'/ koinwniva// Bo`anstva jeste sjediwewe"; "zajednica po prirodi... zajednica po
su{tini" /koinwniva katav fuvsin ... koinwnivan kat! ousivan/; Omilija 15,2-3: "bliskosvoja i
saprirodna i nerazdeqiva zajednica"/oikeiva kai sumfuhv" kaiv !acwvristo" koinwniva/.

8
 9
@ivota, Qubavi i svega {to Troji~no Bo`anstvo po sebi jeste i
sadr`i. Rekao bih re~ima Jovana Ziziulasa, jednoga od vode}ih
pravoslavnih teologa ba{ u Evharistijskoj Eklisiologiji, ovim
na~inom dolazimo da u Evharistrijskoj Eklisiologiji iskazujemo,
reinterpretiramo i samu osnovnu istinu Hri{}anstva – Troji~nu veru,
Triadolo{ko bogoslovqe, u onome kako nam se otkriva Bog u Evharistiji,
u Liturgiji: da je Hri{}anski Otkriveni Bog, pre svega, zajednica i da
se mi u Svetoj Evharistiji priop{tavamo woj, participiramo ili
zajedni~arimo u toj Zajednici, ali svim bi}em, du{om i telom, jer je
Hristos uzeo na{u poptpunu qudsku prirodu, i u Wemu kao Bogo~oveku
mi verom i qubavqu, liturgijskim odnosom i pri~astijem sjediwujemo se
sa Bogom i me|usobno.
U ovom kontekstu dobijaju puno zna~ewe re~i Hristove o qubavi:
da je sav Zakon i Proroci u qubavi prema Bogu i qubavi prema
bli`wima kao prema sebi - to je su{tina Hri{}anstva (Mat.22,37-40). Ali
to nije samo u eti~kom smislu, i, {to je glavno, nije samo u
pojedina~nom, individualnom odnosu: da svaki za sebe mo`e da bude dobar
hri{}anin ako voli Boga i ako voli bli`we – to jo{ nije Crkva. To je, u
najboqem smislu, jedna etika, hri{}anska naravno, ali jo{ ne sadr`i
sve elemente punog hri{}anskog identiteta. Pogre{no je ono {to ka`u
pojedini: "Treba biti dobar ~ovek, a ne treba i}i u Crkvu". Ili, sa druge
strane, {ta vredi onome {to ide u Crkvu ako je licemer, podvaquje,
la`e, krade, i sl. Puno}a, katoli~nost, integralnost, svecelosnost
hri{}anskoga bi}a treba da se projavquje u svim domenima, ali u
Bo`anskoj Evharistiji Crkve kao tela Hristovog najpotpunije se
projavquju svi ovi "elementi", sve dimenzije hri{}anskoga bi}a i ~ivota
u puno}i. U ovom smislu je Liturgija, Sveta Evharistija. najadekvatniji,
najpotpuniji izraz i projava, prezentacija, oprisutwewe, aktuelizacija
Crkve, sa stalnom otvoreno{}u wenе eshatolo{ke dimenzije i
perspektive.
Ne, dakle, samo kao okupqeno dru{tvo vernih, koje bi onda izme|u
sebe imalo idealne odnose i odnosilo se prema Bogu kao svome stare{ini,
pa i kao Ocu, ali bi ono bilo neka vrsta zatvorene celine za sebe. Takvo
shvatawe nije Evharistijsko shvatawe Crkve. Nego je Crkva u
Evharistiji, Crkva kao Litrugija: sva, i sve u woj - u Hristu, 10 ona je
sva - Hristos sa nama i mi u Hristu. Jer tu se vidi i do`ivqava,
oprisutwuje Duhom Svetim, Hristos kao Arhijerej, i kao Prvoro|eni,
najstariji brat na{, ~ije mesto i slu`bu i lik-obli~je sada nosi i vr{i
Episkop, koji nije paralelan Wemu, kao "zamenik", "vikar" Hristov, nego
je aktualizator nevidqive prisutnosti Hristove, blagoda}u i dejstvom
Duha Svetoga. Otuda je u Pravoslavnoj Liturgiji, i u Pravoslavnoj
Eklisiologiji tako va`no mesto i uloga, prisustvo i dejstvo Duha
Svetoga, Wegovoga stalnoga prizivawa – epikleze – da do|e i si|e na nas
i na predlo`ene darove, i da u~ini prisutnim Hrista i pretvori hleb i
voni u Telo i Krv Wegovu, i nas u~ini op{tinicima=pri~asnicima,
participantima=zajedni~arima Tela Hristova, i da nas sve
sastavi=konstitui{e u Crkvu. Evo izraza koji mo`e izgledati
skandalozan, da se Crkva svaki put iznova, jednom konstituisana na
po~etku Hristovim Vaplo}ewem, Tajnom Ve~erom, Smr}u, Vaskrsewem i
Pedesetnicom, opet, svaki put, ponova konstitui{e. E, zato je dejstvo
Duha Svetoga u Evharistiji neophodno i priziv Wegov je ono {to Crkvu
~ini apsolutno zavisnom od Duha Svetoga. 11 Ima Crkva pouzdanu

10
Napomena autora: O ovome tako karakteristi~nom, i toliko puta ponavqanom
Pavlovom izrazu !en Cristw'/ = u Hristu, govorimo op{irnije u na{em doktorskom radu:
Eklisiologija Sv. Apostola Pavla, Atina 1967, na gr~kom; odnedavno i na srpskom,
Vrwci-Trebiwe 2006.
11
Zato i pevamo u dan Pedesetnice Duhu Svetome: Πάντα χορηγεί τό Πνεύμα τό Aγιον, βρύει
προφητείας, ιερέας τελειοί, αγραμμάτους σοφίαν εδίδαξεν, αλιείς θεολόγους ανέδειξεν, όλον
συγκροτεί τόν θεσμόν τής Εκκλησίας = Вс‰ подаeтъ д¦ъ с™hй, т0читъ прор0чєствіz, сщ7eнники
совершaетъ, некни6жныz мyдрости научи2, рhбари бGосл0вцы показA, вeсь собирaетъ соб0ръ цRк0вный = "Sve

9
 10
sigurnost da je ona Telo Hristovo kada se okupqa u Liturgiji, i
svr{ava Evharistiju i pri~e{}uje se Hristom. Istovremeno ona je u
potpunoj zavisnosti od Duha Svetoga, od Hrista, od Zajednice Svete
Trojice. Ali, to je "zavisnost" odnosa, zasnovaна na ipostasi Vere, na
svezi savr{enstva Qubavi, zavisnost Nade koja ne}e postideti, "koje se
dr`imo i koju imamo kao kotvu du{e, ~vrstu i pouzdanu, koja ulazi u
unutra{wost iz Zavese (sr. zavesa Tela -Jevr.10,20), gde kao Prete~a za nas u|e
Isus, postav{i Prvosve{tenik vavek po ~inu Melhisedekovu"(Jev.6,18-20).
Vera kao "ipostas svega ~emu se nadamo i raskri}e /#elegco" = projava,potvrda/
stvari nevidqivih"(Jevr.11,1) i jeste prvenstveno veza, stalno
uspostavqena bitijna, egzistencijalna veza sa Bogom @ivim i
Istinitim. To kazuju i svedo~e one re~i Apostola Pavla u Poslanici
Jevrejima (3,14): "Postali smo zajedni~ari Hristovi (mevtocoi Cristou') ako
po~etak va{eg /novog/ bi}a (thvn !archvvn th'" @upostavsew") odr`imo sigurno do
kraja", a taj "po~etak /novog/ bi}a" jeste upravo vera u Hrista, Duhom
Svetim odr`avana u nama. 12 Takva vera nije samo moj sentiment, nego
zajedni~arewe u Hristu i prisustvovawe moje i na{e u Wemu, po meri
zajedni~arewa koju nam daje blagodat Duha Wegovog, po meri vere na{e i
u~e{}a=pri~e{}a u Wemu. Wegovo pak prisustvovawe u meni, i svima
nama zajedno, istovremeno me, i nas sve, ukqu~uje u Crkvu, u Zajednicu
u~enika Hristovih, a to mo`e da se manifestuje i projavi u puno}i samo
u Evharistiji Crkve kao Lit-urgiji, kao Hristovom i na{em narodnom
delu, sabornom, bogo~ove~anskom delu Naroda Bo`ijeg, sabranog u
Jedinorodnom i Prvorodnom, dejstvijem=energijom Duha Ute{iteqa
Crkve..
Ostaje da ka`emo jo{ nekoliko re~i. Iz Evharistijske
Eklisiologije proizilaze nekolike vrlo zna~ajne konsekvence.
Prvo, da Crkva ne prestaje da bude Crkva ako se razi|e sa toga
Evharistijskog sabrawa, Liturgijskog skupa. Ona izlazi u svet, verni se
vra}aju u svet, nose u sebi to jezgro Crkve. Crkva je sabor koji se
razilazi, i ostaje nerazilazan, jer se ponova mogu vratiti i ponova
manifestvovati svoje jedinstvo u Hristu, kao {to i rade svaki put kad
vr{e spomen Smrti i Vaskrsewa Hristovog, kad slave Dan Gospodwi, kad
proslavqaju spasonosne doga|aje=Praznike. Crkva izlazi na misiju, i
propoveda i posvedo~uje Jevan|eqe spasewa i novog, ve~nog `ivota svim
narodima i plemenima, ali ciq wene misije je da se ponova iz misije
vrati, privode}i svet Hristu, prinose}i tvorevinu pred Presto Bo`iji,
i prizivaju}i, ne prisiqavaju}i, sve ostale qude: da se tako|e i oni
pridru`e ovoj Zajednici, ovom Saboru - "Gori Sionskoj i Gradu Boga
@ivoga, Jerusalimu Nebeskome, mirijadama An|ela, sve~anome Saboru i
Crkvi prvorodnih zapisanih na nebesima, i Bogu Sudiji – i Spasitequ –
sviju, i duhovima savr{enih pravednika, i Isusu Posredniku Novoga
Zaveta, Wegovoj krvi o~i{}ewa", preporo|ewa, vaskrsewa, obesmr}ewa,
obo`ewa, obogo~ove~ewa (Jevr.12,22-24). A to je ve} uvo|ewe u Carstvo Svete
Trojice. Misija Crkve je jedan od kqu~nih elemenata Crkve, ali nije
jedini i nije glavni. Dozvolite da ka`em, iz Evharistijske
Eklisiologije proizilazi da se Crkva manifestuje, projavquje i
do`ivqava kao jezgro, kao kvasac Carstva, kao po~etak Carstva,
!aparchv Vaskrsewa i Carstva, jo{ ovde na zemqi. Jer, kada bi do{ao
onoga momenta, u Litrugiji, Hristos, kad bi do{la Parusija – Drugi
Wegov Dolazak, tada bi se projavilo da je Crkva u Liturgiji, kao
Evharistijska zajednica u Hristu, ve} zajednica sa Ocem i Duhom, ve}

/u Crkvi/ daje Duh Sveti, to~i proro{tva, sve{tenike savr{ava, nepismene u~i mudrosti,
ribare piokaza kao bogoslove, sabira sav sabor Crkve" /= konstitui{e svu ustanovu,
instituciju Crkve/".
12
Ekskurs: Sada bi tu mogli da raspravqaju, naro~ito protestantski biblisti, {ta bi
tu moglo da zna~i arhi tis hipostaseos u 3,14 Poslanice Jevrejima, ali u mojoj
doktorskoj tezи, ra|enoj na Apostolu Pavlu, pokazujem da se tu radi o veri kao po~etku
na{eg novog hri{}anskog bi}a, a to zna~i da je vera uspostavqena
komunikacijа=zajednica izme|u nas i Hrista.

10
 11
preizobilna blagodat Hrista, qubav Boga Oca i zajednica Svetoga
Duha, kako govorimo u srcu Liturgije, ponavqaju}i prvohri{}anske
re~i iz Liturgije prve Crkve, zapisane od Apostola Pavla (2Kor.13,13). I
kao {to veli jedan vizantijski liturgiolog, Nikolaj Kavasila, 13 kada bi
mogli da sagledamo, videli bismo Crkvu kao ~lanove objediwene i
vozglavqewe pod jednom Glavom – Hristom, tj. videli bismo samo Wegovo
saborno Telo kao "Puno}u Onoga Koji sve ispuwava u svemu" (Ef.1,22-23).
Ta slika Crkve kao Tela, nije, naravno, dovoqna, ali je jedna od
najrealisti~nijih i najbli`ih stvarnosti tajne Crkve, ali ipak nije
dovoqna jer se u Crkvi radi o personama, o li~nostima. No, kada je re~ o
li~nostima, kao u~esnicima/~lanovima Crkve, posebno
u~esnicima/pri~asnicima u Evharistiji, upravo li~nost u
hri{}anskom kontekstu pretpostavqa zajednicu. Li~nost u Crkvi nije
{to je u psihologiji, sociologiji, dru{tvenim naukama individua, jer
se individua konstitui{e upravo odvajaju}i se iz grupe/dru{tva/mase.
Znate, npr., za pokrete, recimo demokratski pokret. Tu je li~nost onda
samosvojna kada se individualizuje (npr. Jungova individuacija). 14
Me|utim, u Hri{}anstvu, u Crkvi, li~nost se konstitui{e i izgra|uje i
usavr{ava upravo u op{tewu i zajednici sa drugim li~nostima;
predpostavka wenog ostvarewa, izgra|ivawa, usavr{avawa je
zajedni{tvo sa drugim takvim li~nostima. U momentu kada se ona
izdvoji, pa neka bi, recimo, bila "savr{ena" (poput, npr., Plotina, sa
wegovom tezom "bekstvo jedinoga ka Jednome" /fughv movnou prov" movnon/, {to je
vrhуnski izraz wegove mistike, nije nimalo hri{}anski), ne bi samim tim
bila potpuna hri{}anska li~nost, jer, kako ka`e drevna latinska
hri{}anska izreka: “Unus Christianus - nulus Christanus!” Jer, hri{}anin je
sazdan po liku Bo`ijem, po ikoni Hristovoj, i on je prava i puna
li~nost tek u~lawewem u zajednicu Hristovu, zajednicu po slici Svete
Trojice, a to je Crkve. Istovremeno mo`emo da ka`emo da je on i Crkva u
malome, po{to je i on pretpostavka za zajedni{tvo drugih li~nosti, kao
{to je to zajedni{tvo drugih li~nosti predpostavka wegovog razvoja i
izgra|ivawa u punu li~nost. A zajedni{tvo svih wih ima za
pretpostavku Hrista, Koji jeste prva i osnovna Li~nost Bogo~ove~anske
Zajednice Boga i ~oveka – Crkve. Zato Apostol Pavle, u izrazito
eklisiolo{kom kontekstu, govori ovako o ~oveku, i kao posebnoj
li~nosti i kao li~nosti u zajednici sa Hristom i drugima u Crkvi: "Da
oja~ate Duhom Bo`ijim u unutra{wem ~oveku, da se Hristos useli verom
u srca va{a, da biste, ukoreweni i utemeqeni u qubavi, mogli razumeti
sa svima Svetima... i poznati qubav Hristovu – i me|usobnu – i ispunili
se svakom puno}om Bo`ijom"(Ef.3,16-19). Malo daqe isti Apostol dodaje:
"Za usavr{avawe Svetih... za sazidawe/izgra|ivawe Tela Hristova –
Crkve – dok ne dostignemo svi u jedinstvo (=zajedni{tvo) vere i poznawa
Sina Bo`ijega, u ~oveka savr{ena, u meru rasta puno}e Hristove... da
istinuju}i u qubavi u svemu uzrastemo u Onoga koji je glava –
Hristos"(Ef.4,12-15).
Evo, dakle, {ta le`i u osnovi Evharistije=Liturgije Crkve, {ta
predstavqa sr` na{e vere i identiteta hri{}anskog, crkvenog. Kako smo
mi do{li do zajednice sa Bogom? Blagodare}i qubavi Bo`ijoj
projavqenoj i ovaplo}enoj u Hristu, i nama darovanoj, kao gradila~koj,
ontolo{koj sili i sr`i na{eg hri{}anskog bitija i `ivota. Ali, sve
{to je Hristos u~inio, i {to je postao o~ove~ewem i sjediwewem sa
prirodom qudskom, stupawem u bogo~ove~ansku zajednicu sa nama qudima
- {to je Crkva kao stvarno Telo Wegovo, nije to u~inio samo za Sebe, kao
{to misle protestanti, da je, recimo, Isus jedinstven, individualni

13
Unet i u Diptihe Svetih Pravoslavne Crkve.
14
Ekskurs: Jedna od osnovnih Jungovih teza, za razliku od Frojdove, jeste pitawe
individuacije. Ali, ne znam koliko se jedna takva psihologija/filosofija mogla
uklopiti u Hri{}anstvo. Ne da ona nema svoje mesto u nauci, ali za hri{}ansko shvatawe
i do`ivqaj ~oveka ona ne mo`e da sobom poklopi svu istinu bogolike, hristolike
li~nosti qudske.

11
 12
slu~aj u istoriji, koji je to sam u~inio, i sada stoji nama kao primer
za ugled, da i mi ostvarimo ne{to sli~no. Izvr{io je spasewe za nas, ili
otplatio Bogu dugove za nas, umilostivio Pravdu Bo`iju, a nadaqe mi
smo opet ostavqeni sami sebi. Ovo govorim mo`da pojednostavqeno, ali
je svakako karakteristi~no to protestantsko ose}awe/do`ivqaj Hrista
samo kao li~nog, individualnog Spasiteqa, i neose}awe Crkve kao
identiteta Hrista Ovaplo}enog, kao Wegovog li~nog i sabornog Däla i
Tela, kao auturgi~ke Bogo~ove~anske Ikonomije, bez ~ega bi Ovaplo}ewe
bila samo indivudalna stvar Isusa iz Nazareta. U Evharistijskoj
Eklisiologiji – koja je tesno povezana sa celokupnom teologijom, sa
Trijadologijom, verom u Trojicu i teologijom o Trojici, sa
Hristologijom, verom u Hrista i teologijom o Hristu, sa
Pnevmatologijom, verom u Duha Svetoga i teologijom o Duhu Svetome, sa
antropologijom, verom u bogolikog/hristolikog ~oveka – u toj
Eklisiologiji, dakle Evharistijskom Crkvoslovqu, nema mesta takvom
individualizmu, pa makar on bio i formalno hri{}anski, nego imamo,
ako ho}ete da tako ka`em, hri{}anski personalizam, agapijsko-
qubavni, li~no-saborni, eklezijalno-liturgijski personalizam, gde je
jedan pretpostavka mnogih i mnogi pretpostavka jednoga, blagodare}i
Hristu Bogo~oveku koji je postao Jedan i na Sebe uze mnoge. Blagodare}i
tome {to je Jedan od Trojice postao jedan od nas, {to je Jedinorodni
postao prvoro|eni me|u mnogom bra}om – to je ta velika tajna na{e vere,
na{eg crkvenog li~nog i zajedni~kog bi}a, li~nog i zajedni~kog `ivota
u Telu Hristovom, u koinwniva /=op{tewe-dru`ewe-"dru{tvo"/ Duha Svetoga
15
(2Kor.13,13), po kojoj nas Evharistija vezuje sa tajnom Bo`anske Trojice i
po kojoj je Crkva slika i javqawe Svete Trojice.
Druga konсekvenca ove Eklisiologije ti~e se vidqive
organizacije Crkve. Lokalna Crkva okupqena oko svoga Episkopa, sa
priznawem, odnosno sa projavom svoje strukture, koja je od po~etka i koja
nije proizvoqna, kako misle mnogi Protestanti: da, navodno, nije u
po~etku Crkva bila strukturalna, nego da je bila "harizmati~ka", tj.
pomalo haoti~na zajednica, je "Duh di{e gde ho}e", ne{to {to
Pentikostalci danas poku{avaju da obnove, a, koliko ~ujem, u Americi
ih ima i me|u Rimokatolicima i mali broj me|u Pravoslavnima. Oni
imaju kao neka nadahnu}a, i kao govore strane jezike". (Sreo sam jednog
takvog Srbina, u Americi, ali se nisam sporazumeo jer je to bio bolestan ~ovek).
To nije Crkveno Hri{}anstvo, a za mene je Crkveno Hri{}anstvo
autenti~no Hri{}anstvo. Ne zato {to ja samo tako verujem, nego {to ne
mogu da zamislim Carstvo Nebesko kao takvu jednu individualizaciju
tih "harizmi" – darova. Vrlo je va`no da su svi Sveteqi Hri{}anstva,
po~ev od Apostola, pa preko Mu~enika, i daqe Podvi`nika, Asketa, a
pogotovu Svetih Jeraraha – svi su oni itekako bili Crkvenoga
karaktera, odnosno svi su bili Crkveni qudi, ~lanovi Crkve, pod
blagodatnim rukovodstvom svojiх Episkopa, makar da su bili i
pustiwaci. I {to je glavno, svi su bili spremni i da `rtvuju svoj li~ni
podvig zajedni{tvu Crkve, jer je najve}i od svih podviga u stvari qubav,
ona prevazilazi sve druge `rtve, pa i Mu~eni{tvo, kako ka`e Apostol
Pavle, i za wim Sveti Kiprijan i Sveti Zlatoust.
Dakle, za organizaciju Crkve, hri{}ani okupqeni oko svoga
Episkopa u Liturgiji, ili u Liturgijama koje Episkop dozvoli, jer su
zbog mno{tva vernih nastale parikije=parohije, ali sa Episkopalnom
strukturom, koja je bitna evharistijska=ontolo{ka=dogmatska
struktura Crkve, jer ona reflektuje, projavquje, odra`ava strukturu
koju je Bog dao Telu Crkve u Hristu i projavio da je Hristos Veliki
Arhijerej, Koji nas kao osve{tanu i preporo|enu Duhom decu Bo`iju
privodi Bogu Ocu, i Koji kao Glava okupqa Svoje Telo i

15
Napomena autora: Vredelo bi pomno prou~iti izraz koinwniva u Novom Zavetu i kod
Svetih Otaca, pa bi se videle dubine i visine i {irine i du`ine I (po Pavlovoj re~i -
Ef.3,18-19) tog kqu~nog hri{}anskoг pojma i stvarnosti, koji je, {to je veoma zna~ajno,
istovetan za Trijadologiju, Eklisiologiju i Evharistiologiju Pravoslavqa.

12
 13
prinosi/privodi ga Ocu kao najve}i dar, to zna~i ono Proro~ko i
Apstolsko: "Evo, Ja i deca koju mi dade Bog" (Is.8,18;Jevr.2,13), jer to su isti
izrazi, ista je realnost u pozadini, i ona se ostvaruje preko Episkopalne
strukture Crkve, koja je, kako smo videli, proiza{la iz
Evharistijskog=liturgijskog poretka Crkvene zajednice kao Tela
Hristovog. Zato je Episkopalna, a to je onda i kanonska, struktura u
Crkvi garancija Crkvenosti i Sabornosti. I to je ono {to kod nas
hri{}ana, hvala Bogu i kod rimokatolika i pravoslavnih, ostaje
nepromeweno i nepromenqivo kroz vekove, osim {to je u Rimskoj Crkvi
i onda i na Zapadu preistaknuto mesto Rimskog Episkopа, i progla{en
tzv. primat vlasti, koji ne izvire iz Evharistije, niti iz Evharistijske
Eklisiologije, u kojoj nema mesta ni za kakav primat vlasti, samo ima
prvostojawe u Evharistiji i predsedavawe na Saboru ravnih me|usobno
Episkopa. To je na{a vera i na{ identitet kao Crkvenih Pravoslavnih
hri{}ana od po~etka Crkve do danas. U slu~aju nasrtaja na Episkopalnu
strukturu Crkve, a tu se podrazumeva i sve{teni~ka struktura Crkve, mi
bi se odrekli svoga identiteta kao hri{}ani i bitno naru{ili
Evharistijsku, Episkopalnu-Sabornu strukturu Crkve. Mo`emo, u tom
slu~aju, biti neka religiozna zajednica, mo`emo ~ak nositi i ime
hri{}ansko, ali Crkva nismo.
Zato je opasno kada nam govore (komunisti i modernisti) o nekom
"klerikalizmu", osporavaju}i pri tome sve{tenstvu da predvodi u
Liturgiji svoje verne, i iz Liturgije izviru}oj i u Liturgiju uviru}oj
misiji u svetu. Nije re~ o vo|ewu "ideolo{kom", "partijskom" ili nekom
drugom, ve} je re~ o projavi same bogomdane, Evharistijske strukture
Crkve, koju je Bog tako dao i postavio. Neka bude sutra drugi umesto mene
sve{tenik ili Episkop, naravno izbran/hirotonisan u Liturgiji Duhom
Svetim – ali Crkva da ostane Crkvа, jer Crkva nije gola demokratija.
Crkva nije ni "monarhija", ona je Hristokratija, da upotrebimo taj
izraz, jer u woj Hristos vlada, On je u woj sve i sva – "u svemu
Prvenstvuju}i" (Kol.1,15-19; Liturgijska Anafora Sv. Vasilija). A Hristos nije
jedan, nije jedinka, nego je uvek sa Telom Svojim, to zna~i – Prvoro|eni
me|u mnogom bra}om (Rm.8,29). Kada bi pretpostavili da zajednicu Crkve
~inimo "ja i moj Hristos", kao moj "li~ni Spasiteq", kako je to kod
izvesnih Protestanata, onda tu opet nemamo Crkve. Jednostavno, ne
postoji, nije nam dat ni objavqen od Oca i Duha takav Hristos, jer bi
tada bilo ono {to je rekao nesre}ni Renan: "prvi i posledwi hri{}anin
umro na Krstu". Ali, nema jednoga hri{}anina, jer ni Hristos nije bio
jedan i samac, nego sa Dvanaestroricom Apostola, pa onda sa
Sedamdesetoricom, pa sa mnogo bra}e veruju}ih, svedoka Krsta i
Vaskrsewa Wegovog. Hri{}anstvo se od po~etka javqa kao Crkva, i vrlo
je zna~ajno to da je Hristos konstituisao zajednicu Boga i ~oveka u Sebi,
i odmah okupio Dvanaestoricu Apostola i, zatim, {iri krug od wih
Sedamdeset, i daqe {iri krug vernika, ne zamewuju}i nikada
socijalnim kategorijama kolektivizma ovu Evharistijsku, Liturgijsku
struktuiranost Crkve – Episkop, Sve{tenik, Laik, i taj bogodani
poredak u organizmu=Telu Crkve nemogu}e je promeniti, a da Crkva
ostane Crkva Hristova.
Istorija niti je to donela i "ustanovila", niti }e to ukinuti i
"prevazi}i". Jednostavno, to su trajno nepromenqive i vidqive, kanonske
strukture Crkve, mada u Eshatolo{koj perspektivi one su samo ikona
budu}e realnosti, tj. budu}e puno}e Carstva Nebeskog. Nisu te strukture
same po sebi ni zamena za Crkvu; vrlo je opasno da se juridi~ki duh,
institucionalisti~ki duh uvu~e u Crkvu, i potisne `ivi organizam
Crkve Bo`ije u Hristu Isusu, nadahwivane i rukovo|ene Duhom
Ute{iteqem preko jevan|elskih jerurga=liturga i "ekonoma
/oikonovmoi=upraviteqi=rasporediteqi/ Tajni Bo`ijih" (Rm.15,16; DAp.15,4.23,28;
20,28; 1Kor.4,1; 1Petr.4,10). Ne zna~i to pak da Crkva nije institucija,
organizam i organizacija, ali ne bismo smeli zaboraviti, niti
potisnuti pnevmatolo{ku dimenziju Crkve: da Crkvu, i lokalne Crkve,

13
 14
i sve nas u Crkvi, pa i institucije, stalno nadahwuje Duh Sveti, da
sve slu`be u Crkvi, pa i Episkopska, Sve{teni~ka, \akonska, Lai~ka
slu`ba jesu dar Duha Svetoga zajednici Tela Hristova, i daju se za tu
zajednicu, a ne pojedina~no i privatno (zato nema u Pravoslavqu
"neizgladivog karaktera" sve{tenstva). Nije to li~na privilegija bilo koga,
jer on li~no nema posebni dar, nego samo funkcioni{u}i=slu`e}i
unutar zajednice Crkve, za koju je postavqen, oblagoda}en.
Ovo je, dakle, zakqu~ak iz Evharistijske Eklisiologije, da je
pogre{no poricawe Jerarhije u Crkvi - da upotrebim izraz "Jerarhija",
koji je ina~e kasnijeg datuma, koji kad je kasnije uveden zna~i
sve{tenona~alije u Crkvi, ali ne vlast u prvom redu, pogotovu ne vlast
shva}ena juridi~ki, {to ne zna~i da nema i vlasti, ali ne sme se
`ivotna funkcija u Crkvi, kao {to je Episkop, svesti samo na vlast,
nego na liturgisawe, funkcionisawe=slu`ewe `ivotnih organa Tela
Crkve radi wegovog izgra|ivawa u meru rasta Hristovog, i ~ije
liturgije i liturgimata = slu`be zavisi jedna od druge, kao {to divno
govori Apostol Pavle u Poslanici Korin}anima (1Kor. gl12). Sa druge
strane, nije pravilan, ni Ehvharistijski opravdan, ni neki
"hristokratizam", da tako ka`em, ili ta~nije "hristomonizam", gde je
Jerarhija samo predstavnik, "vikar" Hrista, i onda se kao takva name}e
`ivom Telu Crkve, Narodu Bo`ijem, name}e se kao neka vlast odozgo,
superiоrna nad Telom Crkve, {to ne odra`ava pravilno samu strukturu
Crkve, Evharistijsku strukturu, Liturgijsku strukturu Crkve, gde su
slu`be u Crkvi date radi zajednice i u okviru zajednice, ne postoje
mimo zajednice, jer ne slu`e woj, nego sebi.
I tre}i zakqu~ak, koji bih hteo da ka`em, to je da se vidqivo
jedinstvo Crkve ostvaruje, shodno Evharistijskoj Eklisiologiji, na taj
na~in {to se sve tako okupqene i tako struktuirane Crkve, sa
Episkopom-sve{tenstvom-narodom, na Evharistiji me|usobno
poistove}uju. Nema nadre|enih i podre|enih Crkava. Sa Episkopom u
sredini, u centru Liturgijske zajednice, i oko wega okupqenim
sve{tenstvom i narodom, sve su te i takve Crkve, ako su i u jedinstvu
Prave=Pravoslavne vere, jednake Saborne=Katoli~anske, Apostolske
Crkve, jer je svaki Episkop u tome pogledu naslednik puno}e Crkvene, to
{to nazivamo Apostolskom sukcesijom, Apostolskim
prejemstvom=nasle|em, jer ima blagodatno, Svetoduhovsko nasle|e
puno}e Crkvene. Episkop nije samo naslednik doti~noga Episkopa, svoga
prethodnika, nego naslednik samoga Hrista Arhipastira i Arhijereja,
Glave i Temeqa Crkve, i u Hristu i Hristom naslednik svih Apostola,
pa i Apostola Petra, kako svedo~i Sveti Kiprijan Kartagenski (O
jedinstvu Katoli~anske/=Saborne/Crkve,4-5;Pismo66,8). Tu, u takvoj Eklisiologiji,
koja izvire iz Evharistije=Liturgije, na woj se i zasniva i u woj trajno
ostaje utemeqena, nema mesta za primat vlasti. Zato u Pravoslavnom
Eklisiolo{ko-kanonskom predawu nema mesta za primat Rimskog Pape,
kakav je kasnije do danas zavladao na Zapadu, niti za primat vlasti bilo
koga drugoga, osim prvog mesta predstojavawa na Liturgiji i
predsedavawa na Saborima jednakih Episkopa, kao glavâ punih Saborno-
Katoli~anskih Pomesnih Crkava. – Mene ~esto buni, kao pravoslavnog
Srbina, {to }ete ~uti, ponekad i od na{eg Patrijarha, i ovoga i
prethodnoga, da je on "naslednik Svetoga Save". On nije "naslednik
Svetoga Save" u prvom redu, nego je naslednik Hristov, naslednik
Apostolâ, naslednik svih Dvanaestorice Apostola, pa i Apostola Petra,
Pavla, Jovana i svih ostalih, jer od wih, ta~nije preko wih od Hrista,
on nasle|uje celu Crkvu, puno}u – katolicitet – Crkve Bo`ije (kako o
tome govori Sv. Sava u svojoj Besedi o pravoj veri, dr`anoj u @i~i 1221.godine).
Istorijski, pak, u kontinuitetu toga nasle|a Apostolskog, Srpski
patrijarh je naslednik i Svetog Save, ali nije samo Svetoga Save, nego on
tu stoji, presdstoji na mestu i u obli~ju Hristovom, kako ka`e Sveti
Igwatije Antiohijski.
*

14
 15
I da zavr{im jednim pravoslavnim doga|ajem. Kada je jedan
ruski pravoslavni Episkop – posle Hru{~ovqevog zadweg gowewa Crkve u
Rusiji, pa onda promene komunisti~ke taktike – izi{ao prvи put u Evropu na
neki skup hri{}anski, pitali su ga: "[ta radi Ruska Crkva, kakvu
misiju, какву socijalnu delatnost ima?" – on je odgovorio: “Mi slu`imo
Liturgiju!” Protestant koji ga je to pitao, smicao je ramenima, ustao i
oti{ao, nije mogao da shvati {ta to zna~i. Za nas, pak, Pravoslavne,
ruski Vladika je rekao najvi{e i najboqe {to je mogao re}i. To je to {to
je rekao u svoje vreme i Homjakov: "Samo onaj ko shvata Liturgiju, taj
shvata Crkvu". Ili {to je jo{ davno rekao Sveti Irinej Lionski:
"Evharistija potvr|uje na{u veru, i na{a vera je saglasna sa
Evharistijom"(Protiv jeresi 4,18,5). Tu, u Svetoj Liturgiji, mi kao
hri{}ani smo u samome jezgru Hri{}anstva, hri{}anskoga bi}a,
identiteta, vere, qubavi, `ivota. Jer tu se, me|u nama i u nama, sa
Hristom i u Hristu projavquje, u okvirima ovoga na{ega istorijskoga
postojawa, trajawa i delovawa, i oprisutwuje obe}ano nam Eshatolo{ko
Carstvo, koje nam je Hristos zave{tao, a koje je Otac Wemu, Ovaplo}enom
u Telo Crkve, pripravio i koje je Sin Jedinorodni i Prvorodni sve
tvari projavio u Sebi i oko Sebe, a koje ostvaruje i aktualizuje Duh
Sveti. To je ono {to hri{}anina ~ini hri{}aninom, i Crkvu Crkvom,
sve drugo je u krajwoj liniji podre|eno tome. Sve je osvetqeno iz toga i
sve nas vodi ka tome.
U ovom smislu Crkva, kao istorijska realnost, kao istorijska
zajednica, "dru{tvo" veruju}ih u Hrista i sabranih Duhom u Hristu na
Ve~eru Gospdowu, ni iz daleka nije samo socijalni entitet, mada ona
jeste dru{tvo, ali posebnoga roda, sadr`aja i nazna~ewa, na~ina
`ivqewa, organizovawa i delawa, tako da svako poricawe te wene
dru{tvene, socijalne, mi ka`emo saborne, i vidqive dimenzije Crkve
ravno je negirawu same Crkve. 16 Ni najboqi ovosvetski dru{teni i
civilizacijski sistem ne mo`e biti zamena za Crkvu, i Crkva se ni sa
jednim sistemom u istoriji ne poistove}uje, i ne mo`e da se poistoveti.
Za{to? Zato {to se istorija ne mo`e direktno poistovetiti sa Carstvom
Bo`ijim. Svet ovaj ne mo`e da se poistoveti sa Novim Nebom i Novom
Zemqom (Otkr.21,1-6), {to ne zna~i da je ovaj svet u osnovi zao i da ga treba
likvidirati, nego zna~i da Crkva veruje u preobra`ajnu snagu Carstva
Nebeskoga, u preporoditeqsku blagodat Duha Svetoga, koja ovome `ivotu
daje ve~ni smisao, nadila`ewe smrti i sticawe ve~noga `ivota, koji je
jedino u Hristu Vaskrslome obezbe|en za rod qudski i svu tvar. Ina~e,
ako bi se samo u ovome `ivotu uzdali u Hrista (1Kor.15,19), i ~ak
organizovali `ivot po hri{}anski, to jo{ ne bi bila istinska
Hristova Crkva, mada je Crkva i na Istoku i na Zapadu imala
istorijski isku{ewe da se poistoveti sa nekim dru{tvenim poretkom:
carskim, feudalisti~kim, kapitalisti~kim, socijalisti~kim,
komunisti~kim (danas: evroameri~kim). I bivala je u opasnosti da izda
svoj identitet, da se odrekne sebe i postane ne{to {to ona nije i za {to
jе Bog nije stvorio i dao. Bogu hvala, uvek ima mogu}nosti za
regeneraciju, za preporod, za pokajawe, {to }e re}i za ponovno i stalno
prizivawe Duha Svetoga da do|e, da se useli u nas, da nas i svet
preobrazi, da pripremi da ovaj svet, jedini Bo`iji svet koji postoji –
postane Crkva. Da "carstvo ovoga sveta postane Carstvo Gospoda na{ega
Isusa Hrista", kao {to je u Apokalipsisу re~eno (11,15).

16
Ekskurs o komunisti~kom manipulisawu, poput: "odobravamo religiju" ali
napadaju Crkvu, ~ime u stvari pori~u to {to su rekli. Navikli smo u ovoj zemqi na ovakve
iskaze, pa nije nam ~udno. Godine 1978. ovde negde kraj Zagreba bio je simpozijum
marksistâ o tome kako "vernicima treba dati sva prava u socijalisti~kom dru{tvu, te
tako oni imaju veliki doprinos u izgradwi socijalizma, ali mi znamo, dodaje se, kad
izgradimo socijalizam, nesta}e osnova za religiju, pa }e nestati religija", itd. Drugim
re~ima, pozivani su vernici da grade socijalizam da bi radili na svome samouni{tewu!
Znamo da je i socijalizam dobra stvar, ali postoji i socijalizam ateisti~ki, nehuman,
anti~ove~an, jer antibo`an, antihristovski, pa nas, u krajwoj liniji, ne interesuje kakav
}emo socijalizam graditi, nego da li }e on biti human, da li }e on omogu}iti qudima da `ive.

15
 16
Liturgija je to jezgro, seme, kvasac u testu ovoga sveta, koja nam
ovde i sada istinski daje predoku{aj, anticipaciju Carstva Besmrtnoga,
daje nam, {to veli Sv. Ignatije Bogonosac, "Lek od smrti, lek
Besmrtnosti (favrmakon !aqanasiva")". Jer u Hristu je smrt zaista progutana
`ivotom, istinski iznutra pobe|ena, i mi to u Sv. Evharistiji Crkve
oku{amo, toj pobedi se priop{tavamo. Da nam nije Liturgije,
Evharistije, li~ili bismo u najboqem slu~aju na Avraama, koga je Bog
pozvao da iza|e iz svoje zemqe, i ide u jednu boqu, obe}anu mu, u kojoj }e
"te}i med i mleko", ali to obe}awe nije bilo ostvareno dok Hristos nije
do{ao, ovaplotio se i dao nam Svoje Telo i Krv kao med i mleko
Obe}anoga Carstva Nebeskoga. 17 Dakle, Liturgija je nama hri{}anima
data kao sr` na{eg hri{}anskog bi}a, jer je u Liturgiji prisutna Sveta
Trojica – Bog Otac, po ^ijem je blagovoqewu Sin Jedinorodni postao ono
{to smo mi – Prvoro|eni Brat me|u bra}om Svojom, sinovima Oca
Nebeskog, da bi nas u~inio onim {to je On – po qubavi, blagodati,
obo`ewu, ve~nom Bo`anskom `ivotu. Sa tom smelo{}u istupali su Sveti
Apostoli, delali i podvizavali se u istoriji Svetiteqi – slu`iteqi i
jerurzi Hrista Spasa svega sveta – sa tom smelo{}u stojimo i mi pred
Licem Wegovim, a nadu i snagu za to daje nam Duh Sveti, Koji se u nama
moli uzdasima neiskazanim, i On nam posvedo~uje, On nam daje pe~at da
Nada ne}e izneveriti, jer nam iz Crkve Liturgijom svedo~i da smo
stvarno deca Bo`ija, i u woj oku{amo i vidimo da je Blag Gospod.
Hvala vam na pa`wi. Izvinite, malo sam odu`io.

17
Ekskurs o patwama Pravoslavnih Srba na Kosovu, koje komunisti odavno varaju la`nim
obe}awima, u koja oni nemaju poverewa, jer takva "obe}awa su – ludom radovawa", kako ka`e narod.

16