потпуковник др Миљан Милкић, научни сарадник

Глишо,
Нисам сигуран у вези са насловом. Ти си ми био рекао један наслов, али не
могу да се сетим... нешто око духовности на Солунском фронту.
У прилогу Емаила достављам неколико фотографија које сам скинуо са
сајта Народне библиотеке Србије.
Као избор добрих фотографија предлажем издање медија центра ОДБРАНА:
 Мирко Пековић, Ирина Нешић, Велики рат у објективу
фотографа аматера и војног свештеника Риста Шуковића
(1885-1939), Војни музеј Београд, Медија центар „Одбрана”,
Београд 2015.

РАТНИ ПУТ ВОЈНИХ СВЕШТЕНИКА.

ДУХОВНОСТ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ

САДРЖАЈ
Војни свештеници у Првом светском рату............................................................1

Од Шумадије до Солунског фронта.......................................................................2

Активности свештеника Дринског пешадијског пука трећег позива................23

Проблеми и неспоразуми.......................................................................................25

Богомољачки покрет на Солунском фронту........................................................28

Са Солунског фронта у манастир Хиландар........................................................35

Неколико биографија свештеника........................................................................39

1
Војни свештеници у Првом светском рату

У Првом светском рату српској војсци било је ангажовано 228

православних војних свештеника, двојица војних имама и један војни рабин. Као
и током балканских ратова, у штабовима дивизија био је постављен по један
војни прота, а у штабовима пукова по један војни свештеник. У Министарству
војном био је распоређен православни свештеник у чину протојереја који је био
на дужности референта за вероисповедне послове и који је био одговоран за рад
свих војних свештеника. Војне проте у штабовима дивизија имале су исте
надлежности у дивизији као и референт за вероисповедне послове на нивоу целе
војске. Дивизијски свештеници били су у непосредном додиру са војницима
којима су читали молитве, држали проповеди и часове веронауке, охрабривали
их да ће с вером у Бога победити, организовали прослављање верских и
државних празника и служили опела и парастосе. Дужност на којој су војни
свештеници били највише ангажовани била је рад у српским и савезничким
(британским, француским и руским) војним болницама, где су они обилазили
рањенике, читали молитве, помагали око писања писама и тешили их у тешким
тренуцима. Настављајући традицију организовања верског живота започету у
српској војсци 1839. године, војни свештеници су били присутни у јединицама и
установама српске војске на Солунском фронту, у северној Африци, у Русији (у
Српском добровољачком корпусу), као и у европским земљама у којима је било
српских војника и избеглица (Француска, Италија, Швајцарска, Русија). На
Солунском фронту је у периоду од 1916. до 1918. године 151 војни свештеник
српске војске.

Од Шумадије до Солунског фронта

Светозар П. Ивошевић рођен је 3. октобра 1882. године. Живео је у селу

Белосавци, које је раније припадало јасеничком срезу, округ крагујевачки, данас
у општини Топола. Његова супруга звала се Зора, а оженио се 1906. године. С
обзиром на то да у селу није било цркве, он је служио у храму Светих апостола
Петра и Павла у оближњем селу Јагњилу. У Јагњилу је био на служби од 1908.
године. Умро је 1949. године.

2
 Ивошевић је напустио кућу у Белосавцима 23. октобра 1915. и са женом
и децом отишао у Шаторњу. Од породице се растао 25. октобра и јашући на
кобили Ружи кренуо на свој ратни пут који ће га током наредне три године
водити кроз Србију, Албанију и Грчку. Будући да је као свештеник и патриота
желео да допринеси одбрани земље, Ивошевић је, према сопственим наводима,
од почетка рата три пута писао митрополиту Димитрију са молбом да буде
постављен за војног свештеника. С обзиром на то да српска Врховна команда
све до 16. јула 1915. године није покретала процедуру за пријем нових војних
свештеника, Ивошевић је на основу сагласности митрополита Димитрија од 10.
октобра и решењем министра војног од 12. октобра 1915. године постављен за
војног свештеника у 5. прекобројном пешадијском пуку.
Из Шаторње Ивошевић је кренуо са неколицином својих пријатеља.
Ишли су преко Страгара, Крагујевца, Рековца, Крушевца, Блаца, Куршумлије,
Куршумлијске бање, где су се 14. новембра 1915. прикључили трупној комори
11. пука трећег позива. У Крушевцу се Ивошевић састао са својим шурацима
Пером и Жиком. Са трупном комором су 15. новембра прешли стару српско-
турску границу и стигли у Подујево. Сутрадан су се одвојили од коморе и до
краја дана стигли у Приштину, где су се придружили комори 5. прекобројног
пука и кренули у Штимље. Обавештен о томе да се штаб Комбиноване дивизије
налази близу Урошевца, Ивошевић се са једним својим пријатељем издвојио из
групе. Код села Сојове близу Урошевца, Ивошевић је 19. новембра 1915. од
команданта 5. прекобројног пешадијског пука потпуковника Војислава
Николајевића примио дужност пуковског свештеника. Са својим пуком четири
дана касније напустио је положаје код Урошевца и кренуо преко Шар планине
према Призрену, где је стигао 27. новембра. Исте вечери је преноћио у Љум
Кули, а сутрадан је преко Бицаја кренуо преко Албаније. Идући преко
Пишкопеје, Дебра, села Луково, Струге, села Прењс, стигао је у село Ћукус 7.
децембра. Овде се Ивошевић опростио од своје изнемогле кобиле Руже и
забележио у дневнику „да јој као и многом српском коњу и волу при писању
историје наше треба одати достојну хвалу и спомен“. Војвода Живојин Мишић
је у својим успоменама записао да је британски пуковник Филипсон је још за
време Другог балканског рата предлагао да се на Теразијама у Београду подигне
споменик српском војнику, али и воловима без којих, због извлачења топова, не

3
би могле да се замисле српске победе. Из села Ћукус Ивошевић је са својим
пуком преко села Бабје и реке Шкумба 8. децембра стигао у Елбасан. Сутрадан
су кренули према Тирани, где су стигли 10. децембра. Наредног дана 5.
прекобројни пешадијски пук улогорио се у месту Шљак близу Драча, где су
остали до 19. децембра. Након тога су прошли поред Драча и отишли у Кавају, а
затим преко варошице Пекин до села Мурзе. Логоровали су недалеко од села у
периоду од 22. до 27. децембра, а затим отишли до Елбасана где су се улогорили
и остали до 10. фебруара 1916. године.
У логору код Елбасана, по наредби команданта дивизије, Ивошевић је са
одредом из свог пука на Бадњи дан ишао по бадњак. Увече су бадњак испред
штаба пука дочекали командант и официри. Након што је бадњак положен на
ватру, Ивошевић је окадио, отпевао тропар и „честитао бадњак са жељом да
други буде у отаџбини“. Рано ујутру на Божић, Ивошевић је отишао у
Елбасанску цркву и служио литургију са грчким свештеником Наумом. Након
литургије, са Љубомиром Г. Поповићем, војним протом у штабу Комбиноване
дивизије, отишао је код свештеника Наума на честитање. Након тога су
Ивошевић и прота Поповић отишли код команданта Комбиноване дивизије
генерала Михаила Рашића на сечење српске чеснице („што смо уз сузе сви
извршили“). Првог дана нове 1916. године, на основу наређења команданта
дивизије за све пукове, Ивошевић је служио молебан и благодарење за нову
годину и одржао пригодан говор. Свештеник Ивошевић је заједно са Михаилом
Поповићем, свештеником из 1. прекобројног пука првог позива и Лазаром
Ђорђевићем, свештеником 6. прекобројног пука првог позива, служио литургију
у цркви у Елбасану на прослави Богојављања (19. јануара) 1916. године. Иако у
ратним условима, прослава је организована према Правилима службе, где је
било прописано да се у сваком гарнизону одреди из сваког пука и рода војске по
једна чета, ескадрон, батерија и по једно одељење са својим заставама и
музиком. Они су постројавани на месту где ће се вршити водоосвећење, у једној
линији по утврђеном распореду. На крилу одакле ће доћи литија ишла је
пешадија, у продужетку инжињерија, коњица, артиљерија и остала одељења.
Музика и заставе стајале су на крилу дочека литије. Приликом богослужења
војници у паради су поступали као и приликом стајања пред црквом за време
службе. Приликом читања Светог Јеванђеља, „Свјат”, „Велик јеси Господи” кад

4
је „многољествије” и кад свештеник кропи војску и заставе, командир је
командовао „о десно раме” („сабље вади”, „на молитву”) и „капе скини”. Након
литургије у цркви у Елбасану формирана је литија са барјацима на челу са
командантом Комбиноване дивизије генералом Рашићем и официрима из штаба.
Литија је ишла до логора дивизије, где су чекали постројени војници и где је
извршено водоосвећење.
Ивошевић је са својим пуком кренуо из Елбасана према Валони идући
кроз хришћанска и муслиманска села десном обалом реке Семени. У варошицу
Фјери стигли су 16. фебруара 1916. године, а затим су прешавши преко реке
Војуше, 18. фебруара стигли до села Арте, надомак луке Валона, где су
преноћили. Сутрадан су на пристаништу били спремни за укрцавање.
Комбинована дивизија укрцана је у поподневним сатима 19. фебруара на
бродове „Ла Лорен“ и „Ређина Елена“. У 9 часова увече Ивошевић је био на
француском броду „Ла Лорен“ („велика много, за мене колос“). Вечерао је са
официрима Комбиноване дивизије у салону прве класе и преспавао у кабини
број 576-8. Ујутру 20. фебруара у 7 сати брод је кренуо према Крфу. Са својим 5.
прекобројним пешадијским пуком Ивошевић је у пристаниште Говино на Крфу
стигао око поднева 20. фебруара и сместио се у логору код села Горњи Ипсос.
Овакав распоред српских јединица извршен је на основу наређења Врховне
команде од 8. фебруара 1916. Сутрадан је од војника из 11. пука сазнао да му је
27. октобра 1915. код Лапова погинуо трећи рођени брат Радојко. Због тежине
ове вести, Ивошевић је наредног дана имао температуру, малаксалост и
стомачне тегобе.
Након што је његова дивизија реорганизована и пук преименован,
Ивошевић је на списку од 29. фебруара 1916. уписан као свештеник 24.
пешадијског пука Вардарске дивизије у саставу Прве армије, уз напомену да је
на служби у пуку од 19. новембра 1915. године. Пешадијски пукови
Комбиноване дивизије, као и 3. и 4. прекобројни пук, ушли су у састав
Вардарске дивизије. Убрзо је са својим пуком из Горњег Ипсоса прешао у нови
логор близу Говина. Ивошевић је 13. и 14. марта обишао град Крф. На основу
распореда војних свештеника од 27. марта 1916. године постављен је за
свештеника 12. пешадијског пука Шумадијске дивизије. У логору код Говина
остао је до 11. априла када је отишао у логор код села Месонги на нову дужност

5
у 12. пук, где је стигао након једнодневног путовања. Ивошевић је путовао са
свештеником Љубомиром Г. Поповићем, који је након дужности у штабу
Комбиноване дивизије, постављен за проту у штабу Шумадијске дивизије.
Ивошевић је 14. априла пред причешће исповедио војнике 12.
пешадијског пука у маслињаку близу логора. Сутрадан је у близини логора, у
црквици која је била у власништву неког богатог Грка, причестио старешине и
војнике који су претходно три дана постили. На основу Плана и програма за
извођење наставе у пешадији од 16. марта 1916, којим је прецизирано да војни
свештеници држе поучне и патриотске говоре у циљу „подизања морала и
учвршћивања вере у Бога и крањи исход наше праведне ствари”, Ивошевић је
током последње недеље пред Васкрс (Велика недеља), од 17. до 21. априла 1916,
држао предавања у батаљонима 12. пешадијског пука „ради утехе и дизања
морала код војске”. На Васкрс, 23. априла, Ивошевић је у логору код села
Месонги служио литургију и говорио Васкршњу беседу. На основу наређења
команданта дивизије за све пукове, служио је парастос на Побусани понедељак
1. маја погинулим борцима 12. пука. Ивошевић је своју славу Светог Ђорђа (6.
мај) 1916. прославио у логору код села Месонги. Уочи славе је окадио у свом
шатору. Ујутру је почастио све у штабу пука, а у подне је за трпезом позвао све
официре и војнике који славе, око 300 њих, и пресекао заједнички славски колач
уз пригодну беседу. За ручком, као и уз вечеру, частио је вином и кафом. Певале
су се народне песме и песме посвећене Светом Ђорђу. О помешаним емоцијама
које су делили сви присутни говори Ивошевићев дневнички запис „....а мени
сузе често капале” и дилема да ли је „слава ова била више дан туге и бола, него
радости”.
Ивошевић је 11. маја 1916. са Крфа кренуо на Солунски фронт. На
основу наређења Врховне команде од 10. маја, као и на основу извештаја о
извршеном наређењу, цела Шумадијска дивизија (осим 4. пољске болнице)
укрцана је у пристаништу Мораитика 11. маја 1916. на бродове „Плата“ и
„Нера“. Ивошевић је у Дневнику навео да су се код села Месонги укрцали у
мање бродове којима су дошли до пристаништа у Крфу, у подне се укрцали на
брод „Плата Марсељ“, којим су сутрадан у 5 ујутру кренули према Солуну. У
Солунски залив ушли су 14. маја у 7 часова ујутру, а затим су се у 10 часова
искрцали код Микре и сместили се у логор код села Лутра. За вршење верских

6
обреда у логору код Лутре на одређеном месту био је постављен крст са
распећем где је Ивошевић вршио службу, држао говоре, као и предавања из
веронауке. Са својим шураком Жиком и још двојицом из 12. пука, Ивошевић је
6. и 7. јуна обилазио Солун и у свом Дневнику записао утиске. Поред записа о
историјским знаменитостима, Ивошевић је оставио и коментар о ноћном
животу: „... у улици Вардарској где, по причању, женске полунаге на улици нуде
војницима и пролазницима своју наготу, да би тиме зарадиле хлеба нехотећи да
раде“.
Ивошевић је са својим пуком 21. јуна напустио логор код Лутре и
кренуо на фронт. Најпре су ишли уз Вардар, а затим прешли реку и упутили се
према варошици Јаница (у округу Пела, словенски назив Пазар, турски назив
Јениџе Вардар), где су стигли 18. јула. Сутрадан су прешли реку Могленица
(Лудија) и преноћили у селу Мечекли. Ујутру су кренули у правцу села
Драгоманци (данас Апсалос, Република Грчка) где су стигли 21. јула 1916.
године. Наредних дана стигли су у село Костурјан, где је његов пук остао као
дивизијска резерва.
Иако је света тајна исповести вршена најчешће пред причешће,
свештеник Ивошевић је, према сопственом признању, на Солунском фронту
имао једну непријатну дужност („осетив се мало гадно”). Наиме, када је ратни
суд 15. јула 1916. осудио на смрт жандармеријског поднаредника из 4. чете 1.
батаљона, исповедио га је у спремљеној раки, а након што је стрељан, служио
му је опело. У цркви у Костурјану Ивошевић је служио литургију у недељу 23.
јула и недељу 30. јула, уз присуство официра и војника. Почетком августа он је
неколико дана боловао од маларије. Лечио га је санитетски капетан друге класе
Влада Маринковић из 3. шумадијског завојишта. У Костурјану су остали до 5.
августа 1916. када су кренули преко Соботског (садашња Аридеа, Република
Грчка), сутрадан стигли у село Бахово (данас Промахи, Република Грчка), у
подножју Ниџе планине, а одатле на положај Ветерник. Његов пук је током
наредна три дана заузео положаје и почео борбу са бугарском војском. До 23.
августа вођене су жестоке артиљеријске борбе. Од 29. августа до 4. септембра
поново је имао напад маларије и високу температуру. Тих дана је почео његов
сукоб са помоћником команданта 12. пука потпуковником Јованом Наумовићем,
потоњим армијским генералом војске Краљевине Југославије, који му је замерао

7
то што не излази на положај. Јован М. Наумовић (Лесковац, 11.11.1879 –
Београд, 13.02.1945). Као војвода Јован Осоговски учествовао у четничким
акцијама 1904-1905. Члан „Црне руке“ од 1911. Учествовао у балканским
ратовима. Од 18. марта 1916. помоћник команданта 12. пешадијског пука. Током
Солунског процеса пензионисан као командант 12. пешадијског пука,
реактивиран 23. септембра 1918.
Како би избегао даље оптужбе, Ивошевић је 5. септембра рано ујутру са
потпуковником Наумовићем отишао на положај Ветерник и опојао погинуле
војнике, на само 20 m од непријатељских ровова. Обилазио је положај и служио
опело где год је наишао на гроб. Током наредних неколико дана у цркви села
Бахово одржао је службу погинулим старешинама и војницима, од којих су
многи били сахрањени поред цркве. Од 27. септембра до 2. октобра његов пук је
био у Бахову у резерви. Нови вербални сукоб са потпуковником Наумовићем
догодио се 2. октобра, када му је он замерио због тога што је преко Албаније
пренео превише личних и свештеничких ствари. Ивошевић се правдао тиме да
му је све то потребно и замерао да се једино свештенику пребације, а да чак ни
потпоручнику за исту ствар нико не замера. Истог дана 12. пук је кренуо на
Кајмакчалан у помоћ Дринској дивизији, где је Ивошевић са својим пуком остао
на Флоки од 5. до 12. октобра.

Битка на Кајмакчалану
Српска војска је у лето 1916. распоређена дуж северне грчке границе, од
Вардара, преко Кожуха, Ветерника, Доброг поља, Кајмакчалана до Пелагоније.
Прва армија се налазила на десном крилу, Трећа на левом крилу, а Друга у
центру. Намера савезника била је да крајем августа припреме и започну
офанзиву на Солунском фронту. Офанзива у којој је важну улогу добила српска
војска, требало је да почне 20. августа, али су Централне силе одлучиле да
предузму иницијативу, тако да је бугарска војска је већ 17. августа кренула у
силовиту офанзиву. Главни удар извршен је на сектору српске Треће армије која
је била натерана на повлачење. Противудар је припреман у ситуацији која је
била врло неповољна и за савезнике и за српску војску. Са Крфа је позван војвода
Живојин Мишић који је почетком септембра поново преузео команду над Првом
армијом, док је пуковник Милош Васић заменио Павла Јуришића-Штурма на

8
челу Треће армије. Савезнички противнапад почео је 12. септембра, а главни
удар су носиле српске трупе. Српска Прва армија је у тродневним борбама,
најчешће прса у прса, пробила фронт код села Горничева. Због спорости
француско-руске армије лево од српских снага, бугарска армија је успела да се
задржи на новим положајима северно од Флорине и Мале Преспе. Дринска
дивизија под командом пуковника Крсте Смиљанића водила је најтеже борбе
око Кајмакчалана, највишег врха планине Ниџе и једног од кључних положаја на
Солунском фронту, где се налазило тежиште бугарске одбране. Напад је почео
12. септембра када је Дринска дивизија са две колоне напала добро утврђени
одсек од Старковог гроба до Флоке, који је бранила бугарска Трећа дивизија.
Десна колона Дринске дивизије одбила је више бугарских противнапада и 16.
септембра савладала жичане препреке и овладала првом линијом ровова на
Кајмакчалану. Након што је одбила више бугарских противнапада, уз садејство
леве колоне заузела је Кајмакчалан 18. септембра. После више поновљених
јуриша бугарска војска је 26. септембра повратили положаје на Кочобеју, а
затим и Кајмакчалан. Обострани велики губици довели су до затишја, након
чега је Дринска дивизија 30. септембра коначно сломила отпор и овладала
Кајмакчаланом. Заузимањем Кајмакчалана српска војска је поново закорачила
на део територије своје државе. Бугарске снаге су 3. октобра биле принуђене
да одступе према Црној реци чиме је олакшано настављање дејстава српској
Првој армији и француским снагама и ослобођење Битоља 19. октобра.

Свештеник Ивошевић је 11. октобра обишао положаје на којима су до 2.

октобра вођене борбе. На положају 1. и 2. батаљона опојао је 19. октобра 25
војника и два официра. На положају Соко 23. октобра служио је опело над 20
војника и једним официром на батаљонском гробљу. На Митровске задушнице
4. новембра служио је опело на гробљу поред пуковског превијалишта на
положају Милетина коса. Почео да служи у 10 сати пре подне, а војнике који су
били у том тренутку у рову претходно је обавестио да у одређено време
скидањем капе и са крстом на себи одају почаст погинулима уз изговарање речи
„Бог да их прости”. Након парастоса одржао је и кратки говор. Са великом
радошћу забележио је у Дневнику да су у недељу 19. октобра 1916. српске и
савезничке трупе ушле у Битољ. Ивошевић је 30. новембра на положају 1.

9
батаљона требало да изврши опело шесторици војника, али је због
непријатељских напада морао да сачека ноћ да би их опојао. На Ваведење 4.
децембар одржао је парастос на гробљу пуковског превијалишта. Рано ујутру 5.
децембра отишао је на положај 3. батаљона због опела над тројицом војника.
Обишао је чете у резерви, разговарао са војницима и током ноћи преспавао код
команданта батаљона, мајора Ђокића.
Ивошевић је на Светог Николу (19. децембар) 1916. године на положају
Милетина коса устао рано, исповедио једног свог пријатеља који је славио славу,
отпевао тропар и изговорио јектенију у част здравља његовог и његове
породице. Затим је доручковао са њим и санитетским капетаном прве класе др
Петром Илићем. Након тога је уз узнемиравање непријатељске артиљерије, која
је тукла пут, отишао на сам положај на славу свом шураку Жики. Успут је
свраћао другим војницима на честитање славе. Код Жике га је у земуници
дочекао спремљен славски колач, воштаница, постан ручак са јегуљом и војници
слављеници. О овој прослави Ивошевић је оставио упечатљив запис: „За време
кађења, молитава светих, песме јектеније, сечења колача уз воштаницу,
молитава упућених Творцу и Св. Николи за домаћина, госте, за све вас тамо, за
васцело поробљено Српство, као и за ове овамо, који уз Савезнике, дајући
животе уз силне налете кидају постепено ваше ропске ланце, за време здравице
и за све време ручка, непрестано је деловала непријатељска артилерија на
оближњи врх, који држи наш 2. батаљон, те је ово необично славље и сечење
колача на самом положају, изгледало светије, некако величанствено, необично и
страшно, а звук који од распрскавања долазаше и потрес јазбине-пардон, не
вређати кућу, због близине изгледаше као одговарање мени на јектенију за време
чинодејства“. Ивошевић је 28. децембра у 2. батаљону служио опело, а затим је у
1. батаљону по наређењу команданта батаљона био одређен за члана лекарске
комисије која је утврђивала степен изнурености војника који су били у
рововима.
На Бадњи дан 6. јануара 1917. Ивошевић је служио парастос на гробљу
пуковског завојишта на положају на Ниџе планини, „као једину службу коју
могу да извршим овде”. Сутрадан, на Божић, он је у свом шатору, „још у
кревету, тј. на земљи”, отпевао Божићни тропар, помолио се Богу, а пред
доручак је окадио, отпевао тропар, прочитао молитву и јектенију. Ову службу је

10
обавио и у амбуланти код болесника и у земуницама. Како наводи, „то ми беше
сва Божићна служба”. Свима у пуку је честитао празник уз неколико утешних
речи. Посебно је отишао да честита команданту пуковнику Поповићу. Ручак је
тог дана био свечанији са печеницом. На задушнице 17. фебруара свештеник
Ивошевић је одржао свечани парастос на гробљу пуковског превијалишта, „да
би олакшао души и својој и војника”.
Ивошевић је 20. фебруара 1917. добио нови напад маларије и високу
температуру. Након што је 1. марта наређен покрет, Ивошевић је са својим
пуком 3. марта 1917. стигао у село Острово (данас Арниса, Република Грчка),
где је сутрадан служио недељну литургију. Он је заједно са официрима из штаба
12. пука био смештен у кући локалног свештеника Атанаса. Са пуком је
напустио Острову 5. марта и кренуо у правцу Водена (данас Едеса, Република
Грчка) где су стигли сутрадан, а затим наставили до села Драгоманци где су
преноћили. Ујутру су кренули према Тресини и улогорили се у селу Пожар.
Током наредних дана десили су се догађаји који су довели до Ивошевићевог
удаљавања из 12. пука. У свом дневнику он је записао да се тих дана десио
„врхунац Наумовићеве пакости и гоњења од септембра“. Потпуковник Јован
Наумовић, заступник команданта 12. пешадијског пука, обратио се 15. марта
1917. команданту 2. пешадијске бригаде Шумадијске дивизије и навео да је
Ивошевић раније, када је оброк био мањи, преко свог посилног, редова
Нићифора Ђурића, продавао свој хлеб војницима овог пука. Заступник
команданта је навео да је овакав поступак иначе за жаљење и када би се јавио
међу самим војницима, а посебно „кад се јавља код слуге Божијег олтара, у доба
када је у маси огромно уздање у Бога”. У интересу угледа свештенства и морала
у пуку, предложио је да се Ивошевић разреши досадашње дужности и на његово
место одреди други свештеник. Заступник команданта је навео да није
задовољан ни општим радом и службом свештеника Ивошевића, као и да због
тога он не заслужује препоруку за рад на месту где ће долазити у додир са
војницима „којима данас треба више душевне него материјалне хране”.
Командант 2. пешадијске бригаде Шумадијске дивизије је у свом обраћању
команданту Шумадијске дивизије од 17. марта подржао став да свештеник
Ивошевић треба да буде смењен, као и да на његово место треба да буде
постављен свештеник 19. пука Бранислав Коруновић. Командант Шумадијске

11
дивизије је у обраћању команданту Друге армије 18. марта подржао да
Ивошевић због наведеног дела треба да буде смењен са дужности и да се „и не
одређује више на службу војног свештеника”. Командант је замолио да се на
његово место не одређује нови свештеник и објаснио да у дивизији има више
свештеника и да би једног од њих могао да одреди за свештеника 12. пука.
Командант Друге армије војвода Степановић предложио је 23. марта да се усвоји
мишљење команданта дивизије, јер је „свештеник г. Ивошевић изгубио
поверење и не може више остати међу војницима”. Начелник штаба Врховне
команде наредио је 27. марта 1917. године да се свештеник 12. пешадијског пука
разреши од дужности и упути у Микру, а да командант Шумадијске дивизије
одреди другог свештеника за 12. пешадијски пук.
Док је трајао процес против њега, Ивошевић је наставио са својим
редовним дужностима. У недељу 18. марта и недељу 1. априла служио је
литургију у Пожарској цркви. У Дневнику је забележио да док је 1. априла
причешћивао војнике, изнад села су пролетели немачки авиони који су
бомбардовали Соровић (данас Аминдео, Република Грчка). Како наводи у
Дневнику, он је 14. априла, уочи Васкрса, отишао из 12. пешадијског пука у
Команду нераспоређених официра у Микру, „да се одморим и чекам као
свештеник војни други распоред“. Према доступним изворима, Светозар
Ивошевић је 27. марта 1917. године разрешен дужности војног свештеника у 12.
пешадијском пуку Шумадијске дивизије и на његово место је 3. априла 1917.
постављен Благоје Калуђеровић, дотадашњи свештеник 1. завојишта
Шумадијске дивизије другог позива.
Ивошевић је возом стигао у Солун на Васкрс 15. априла 1917. и истог
дана присуствовао служби у Цркви Светог Саве. Сутрадан је у истој цркви
служио литургију. Црква Светог Саве у Солуну била је метох манастира
Хиландара. Саграђена је 1890. године и до Првог светског рата била је
парохијска црква за Србе у Солуну. У цркви су поред старешине цркве,
хиландарског архимандрита Лукијана Хаџића, служили и војни свештеници
српске војске. Према подацима из септембра 1916. године тутор српске цркве у
Солуну био је трговац из Дебра, Риста Анастасијевић.
Након што је у Солуну остао два дана, Ивошевић је отишао у Микру. У
команди нераспоређених официра била су у том тренутку шесторица

12
нераспоређених свештеника. Ивошевић је био смештен у бараци у којој је са
њим било и 15 официра. Ивошевић је 4. и 5. маја био у Солуну и куповао
намирнице за своју славу. Славу је прославио са официрима из своје бараке, а
славски колач му је секао свештеник Стојан А. Аранђеловић. Стојан
Аранђеловић, свештеник из Крупца, округ нишки, био је војни свештеник у
Команди места у Солуну до 18. марта 1917. када је разрешен дужности и упућен
у Микру. Разлог за ово разрешење био је тај што је без дозволе напустио Солун
и на неколико сати отишао у Лутру ради купања у тамошњој бањи. Међу
гостима који су целог дана долазили били су и војни свештеници Коста Т.
Благојевић, из Допунске команде, и Нићифор Јанковић, свештеник 38. британске
болнице у Микри. Ивошевић је из Микре наредних дана често путовао до
Солуна, где је доста шетао, обилазио знаменитости и у свом дневнику оставио
забелешке о утисцима са солунских улица. Тих дана Ивошевић је путовао
бродом „Србија“, који је српска војска купила на Крфу од једног грчког трговца.
Брод је под српском заставом пуштен у саобраћај 30. марта 1916. године.
Коришћен је за потребе транспорта и био је у саставу српске Бродарске команде.
Са Крфа је 31. маја 1916. упловио у пристаниште Микра.
Током друге половине маја у Солуну је често био у друштву Николе Ђ.
Цветковића, пуковског свештеника 13. пешадијског пука трећег позива. У
друштву Давида Карића, посланика српске Народне скупштине, и протојереја
Љубомира Љ. Милетића, референтом свештенства Министарства војног,
присуствовао је суђењу „нашим кабадахијама официрима из превратне
организације Црна рука“. Ивошевић није скривао задовољство због суђења, јер
је међу оптуженима био и његов „стари пријатељ“ потпуковник Наумовић. Док
је боравио у Микри, Ивошевић је „скоро сваке недеље“ служио или певао у
цркви Допунске команде, а два пута је присуствовао англиканској служби у 38.
британској болници.
Ивошевићу је 9. јуна 1917. саопштена наредба министра војног о
постављењу за војног свештеника 2. британско-српске војне болнице у
Соровићу. Била је то болница британског хуманитарног друштва Српски
потпорни фонд (Serbian Relief Fund), која је најпре радила у месту Кораџио на
Крфу, а затим је пребачена у Соровић. Српски потпорни фонд основали су 23.

13
септембра 1914. године Вилијам Роберт Ситон Вотсон, Артур Џон Еванс и
Бертрам Кристјан са циљем пружања хуманитарне помоћи Србији.
Ивошевић је 10. јуна отишао из Микре у Солун, где је боравио до 13.
јуна као гост код Мике Јанићијевића, благајника Војно-железничке инспекције,
и код посланика Давида Карића. Тих дана је посетио војничко позориште
Вардарске дивизије „Тоша Јовановић“ и гледао „Девојачку клетву“ и
„Зулимћар“, а ишао је и у биоскоп. Позориште Вардарске дивизије је прво
српско војничко позориште основано на Солунском фронту, а било је и највеће и
најзначајније. Од фебруара 1917. представе су даване у солунском позоришту
„Одеон“. Од 20. августа 1917. позориште је пребачено у Реконвалесцентско
одељење у Водену. Ивошевић је из Солуна 13. јуна увече кренуо возом на
дужност у Соровић.
Главна војна станица Микра доставила је 6. јула 1917. управнику 2.
британско-српске болнице новчане податке за Светозара Ивошевића. Војно-
железничка инспекција обавестила је 12. јула команданта станице Соровић да је
Ивошевићу одобрено путовање. Ивошевић у свом дневнику наводи да је
дужност свештеника у 2. британско-српској војној болници примио 14. јуна од
дотадашњег војног свештеника јеромонаха Теодосија Тошића. У Соровићу су
поред ове болнице биле још и 33. британска болница и српско-руска болница.
Ивошевић је као свештеник у 2. британско-српској болници у Соровићу, поред
честих опела и недељне литургије, сваког дана обилазио болеснике, пружао им
„свештеничку утеху у болу”, а тежим болесницима је читао молитве и вршио
свету тајну исповести. У недељу 24. јуна 1917. извршио је водоосвећење и
одржао беседу у присуству болничког особља и болесника.
На Видовдан 28. јуна 1917. године сви српски свештеници који су се у
том тренутку налазили у Соровићу служили су заједно свечани помен:
јеромонах Митрофан Иванчевић свештеник у српско-руској болници, војни
свештеник Трајко Поповић из 33. британске војне болнице, Светозар Ивошевић
из 2. британско-српске болнице и свештеник Станоје Секулић из Дринске
дивизије, као и руски војни свештеник, стари архимандрит са Свете Горе.
Помен, којем су присуствовали српски и руски официри, војници и болничко
особље, одржан је у капели од шатору у српско-руској болници. Затим је до
оближњег гробља Вардарске дивизије формирана поворка на челу са

14
свештеницима. Трајко Поповић је одржао говор, а сви присутни су клечећи
одали пошту погинулим војницима, док је заупокојене песме певао руски
војнички хор.
У недељу 1. јула 1917. Ивошевић је одржао службу за победу српског и
савезничког оружја. Петровдан (12. јула) 1917. у Соровићу обележен је свечаним
благодарењем у логорској цркви српско-руске болнице. Служили су војни
свештеници Светозар Ивошевић и Станоје Секулић. Ивошевић је 28. јула
присуствовао концерту у 33. британској болници, који су за болеснике
приређивани сваке суботе. Те вечери био је присутан и пуковник др Роман
Сондермајер, начелник Санитетског одељења Врховне команде.

Логорске цркве:
За своје богослужбене потребе српска војска градила је и монтажне (логорске)
цркве. Изградња оваквих цркава била је предвиђена Правилима службе где се
наводи да се логорска црква подиже на оном месту које одреди командант
логора у споразуму са војним свештеником. У првој половини јуна 1916. године
команда Моравског пешадијског пука трећег позива је непосредно поред
пуковског штаба за потребе својих војника саградила пољску цркву. У
надлежности команданта логора било је да одреди број војника који су могли
да иду у пољску цркву. Тако је наредбом команда Моравског пешадијског пука
трећег позива одређен распоред богослужења и број војника који могу
присуствовати богослужењу. Недељом је у цркви могло да присуствује из
сваког батаљона по четири официра и 50 војника, а осталим празницима по
два официра и 10 војника. Из штаба пука и пуковске команде сви официри, који
нису службено спречени, могли су на дан сваког празника бити присутни у
цркви. Богослужење у цркви почињало је ујутру у 7 сати. Од учитеља који се
налазе у пуку оформљен је хор који је празницима певао у цркви.
Командант Допунске команде потпуковник Антанасијевић је уз помоћ
британског санитетског друштва „Светог Јована” у фебруару 1917.
организовао изградњу пољске цркве у логору команде у Микри. Црква је имала
дрвену конструкцију и била је прекривена авионским шатором. У Микри су били
смештени 1, 2. и 3. батаљон Допунске команде, док је 4. батаљон био
деташован у Водену. Бројно стање људства у Микри на дан 23. априла 1918.

15
било је 677, док се у Водену налазило 110 старешина и војника. У свом обраћању
Врховној команди 4. марта 1917. у којем је молио да се одреди свештеник који
би опслуживао пољску цркву у логору команде у Микри, потпуковник
Антанасијевић је навео да је добро познато „да нас је наша света православна
хришћанска вера и црква вековима спасавала и надом у Бога и његову свемоћ
челичила и пунила наше душе и срца непоколебљивом истрајношћу на сваком
послу и била вековима чувар наше националне части и у срећи и у несрећи”.
Навео је да су Срби побожан народ, да је српска војска побожна војска и да при
сваком послу призива Бога у помоћ. Због тога је сматрао да је у Допунској
команди, у коју долазе српски војници са разних страна ради упућивања на
војничке дужности, потребна пољска црква и свештеник, који би војницима
освежио и оживео „ту нашу спасоносну веру у Бога”. На предлог потпуковника
Антанасијевића, начелник штаба Врховне команде је 11. марта 1917. за војног
свештеника у Допунској команди одредио Косту Благојевића, који је до тада
био у Команди нераспоређених официра у Микри. На Ђурђевдан 1918. у цркви је
служио епископ велешко-дебарски Варнава са четворицом свештеника и
ђаконом.
На иницијативу неколико војних свештеника и свештеника избеглица, у граду
Воден (садашња Едеса) формирана је 1916. године српска црква, у којој су
служили свештеници војних установа лоцираних у Водену и околини, као и
свештеници који су ту боравили као избеглице. Од ових свештеника формиран
је и одбор који је управљао црквом и који је био одговоран Министарству
просвете и црквених послова, од кога је ова црква добијала новчане субвенције.
У децембру 1917. старешина цркве био је протојереј Крста Ђорђевић.
У Текели, у логору Главног коњског депоа за целокупну војску, подигнута
је војничка црква која је освештана 9. фебруара 1918. године. У том тренутку
у логору и његов близини било је преко 800 српских војника. Према речима
команданта Главног коњског депоа, мајора Милутиновића, црква је саграђена
због велике потребе војника за службом Божијом, али и због тога што су
војницима у грчкој цркви свеће наплаћивали по дупло већој цени, као и да би се
војници недељом и празницима „отстрањивали од сеоске механе”. Било је
регулисано да сав приход са таса и са икона из српске цркве у Текели буде
предат сиротишту за децу погинулих ратника и инвалида. Мајор Милутиновић

16
је 11. фебруара 1918. молио начелника Артиљеријског одељења Врховне команде
да се преко Ађутантског одељења одреди један свештеник за цркву.
Предложио је да то буде свештеник Александар Брадић, тада распоређен у 41.
британску болницу у Шамли, који би поред редовне дужности држао
предавања из веронауке и моралних поука за све војнике у Текели и околини.
Наређењем начелника штаба Врховне команде од 16. фебруара 1918.
свештеник Александар Брадић одређен је за војног свештеника Главног коњског
депоа за целокупну војску и уједно за старешину цркве у Текели.

На Преображење 19. августа свештеник Ивошевић је служио литургију у

2. британско-српској болници у Соровићу којој су присуствовали и Британци.
Беседу након литургије одржао је свештеник у штабу Прве армије архимандрит
Јоаким Хаџи Бједов, који је ту био на лечењу. Архимандрит Хаџи Бједов је на
крају на енглеском изговорио молитву за краља Џорџа V. Ивошевић је служио
литургију на Велику Госпојину 28. августа 1917, а архимандрит Хаџи Бједов
држао беседу.
Другу британско-српску болницу у Соровићу посетили су 7. септембра
1917. престолонаследник Александар Карађорђевић и министар војни Божидар
Терзић. Ивошевић је забележио да је престолонаследнику било драго када је чуо
да је он из околине Тополе. Пре доласка уважених гостију, Ивошевић је
аутомобилом довезао цвеће из оближњег села Патели. Ивошевић је 20.
септембра 1917. са шоферским наредником Живковићем на трициклу отишао до
оближњег села које је имало турски назив Екшису (македонски назив Горно
Врбени, а данас село Ксинон Нерон, у регији Лерин у Грчкој). Село је било
богато минералним изворима, а ту је била смештена и италијанска болница.
Ивошевића је лепо примио италијански војни свештеник који је у капели
служио мису уочи празника уједињења Италије. Ивошевић је 29. септембра
ишао камионом у село Кочана, а по повратку истог дана увече на концерт у 33.
британску болницу. У 2. британско-српској болници на вечери 11. октобра били
су чланови српске владе који су се враћали из Битоља на путу за Крф: Никола
Пашић, Милош Трифуновић, Марко Ђуричић, Божидар Терзић, Момчило
Нинчић, Велизар Јанковић. Након вечере су разговарали, а затим уз музику и
заиграли. Ивошевић наводи да му је то био први пут да је заиграо након

17
одступања из Србије. Након што су ујутру обишли болеснике, министри су
отишли. На Михољдан, 12. октобра 1917, Ивошевић је са својим пријатељем
Лујем Каном (Louis Kahn), који је био представник Српског потпорног фонда у
Преспи, отишао у логор руске пољске болнице и секао славски колач јеромонаху
Митрофану Иванчевићу. Луј Кан је 21. маја 1916. у грчкој цркви у месту
Кораџио, недалеко од града Крфа, био кум на крштењу првог српског детета
рођеног на Крфу, Јелене, ћерке Ангелине и Живе Милосављевића из Долова.
Ивошевић је 19. октобра имао једну посебно лепу дужност – код њега је
предбрачни испит полагао Васа Ст. Поповић, чиновник Српске народне банке из
Београда и преводилац у Првој армији, који се оженио сестром из 2. британско-
српске болнице, госпођицом Скерчли из Лондона, која је због ступања у брак
прешла у православље и добила име Милица. Скромно весеље приређено је
исте вечери у просторијама у којима је Ивошевић становао. Свештеник
Ивошевић је венчање обавио 29. октобра у препуној шаторској цркви српско-
руске болнице. Ивошевић се посебно радовао овом догађају, јер, како је навео,
то му је био први склопљени брак током две године, док у истом периоду „много
драге херојске браће опевах”.
Друга британско-српске болнице је још у време када су је посетили
чланови српске владе почела да се пресељава у село Кремјан, које се налазило
на око 2 km од места Бач (данас у општини Новаци, Република Македонија). До
31. октобра 1917. када је Ивошевић отишао у Кремјан, болница је била
комплетно пребачена. У намери да упозна околину, Ивошевић је 1. новембра
санитетским камионом преко Бача и Добровени отишао у Скочивир. На
Митровске задушнице 3. новембра, Ивошевић је из Кремјана аутомобилом
отишао у Соровић и служио парастос на војничком гробљу. Захваљујући помоћи
британског особља 2. британско-српске болнице, посебно управнику болнице
професору Симпсону, у Кремјану је направљена пољска црква од шатора у којој
је, у присуству великог броја официра и војника, Ивошевић први пут служио 11.
новембра. Ивошевић је наставио да служи недељом, тумачио је јеванђеља и
говорио поуке. Сваке недеље служби су присуствовали Британци. Да би им се,
како сам каже, реванширао, Ивошевић је одлазио на англиканске службе,
учествовао у читању Апостола и дружио се са свештеником Г. Р. Лафаном,
професором на Кембриџу. Поред присуства на англиканским службама у 2.

18
британско-српској болници, Ивошевић је 2. децембра би на служби у енглеској
аутомобилској команди у Добровени. На Светог Николу 1917. Ивошевић је
служио литургију у својој шаторској цркви, а затим обилазио рањенике и
војнике и секао славски колач. У подне је аутомобилом отишао у село Сакуљево
и секао славски колач једном свом познанику, затим једном официру („по
позиву“) и неколицини војника. Ивошевић је истог дана добио одсуство како би
отишао на славу код својих шурака Жике и Пере, који су били у 12. пуку. Из
Сакуљева је кренуо возом за Соботско и сутрадан увече, на други дан славе,
стигао на положај 12. пука. Наредног дана је обишао своје пријатеље у пуку, а за
успомену се и сликао са Жиком и Пером. У Кремјан се вратио 24. децембра
ујутру. Сутрадан, на Божић „хришћана што имају нови календар“, служио је са
Лафаном у енглеској аутомобилској команди у Добровени и „причешћивао
Енглезе“. Ивошевић наводи да су Британци за бадње вече били спремили
закуску и организовали концерт. На Божић су давали поклоне рањеницима.
Ивошевић је 4. јануара 1918. отишао у Битољ, како наводи, по први пут.
На Божић 7. јануара 1918. Ивошевић је служио литургију у шаторској
цркви 2. британско-српске болнице, где је након причешћа одржао говор, који је
„до суза гануо све па и поштоване госте Енглезе“. Након завршене службе,
аутомобилом је отишао у одељење 2. британско-српске болнице смештено у
оближњем месту Брод и тамо служио „кратку Божићну службу“. По повратку у
Кремјан срео је управника болнице који му је честитао празник и предао му
„мали дар у затвореном коверту од S.R.F. / Serbian Relief Fund, прим. аутора/ као
признање за Ваш рад“. Божићни ручак био је богато спремљен. После подне је
била закуска за војнике 3. батаљона Моравског пешадијског пука трећег позива
који су радили у болници. Пред Божић, 2. британско-српску болницу посетио је
војвода Живојин Мишић који је тада обећао да ће послати војну музику. Војна
музика Моравске дивизије дошла је у болницу 10. јануара и остала до 15.
јануара. У недељу 13. јануара Ивошевић је у шаторској цркви 2. британско-
српске болнице служио литургију и одржао говор у част управника Симпсона,
који се спремао на пут у Енглеску јер му је погинуо син. Симпсон је био толико
дирнут да није могао да настави да стоји. Ивошевић наводи да се ситуација у
болници значајно променила након његовог одласка. „Почеле су орг.... и
проводње“, а заступник управника није био ни мало благонаклон према њему.

19
 На Светог Саву 27. јануара 1918. Ивошевић је служио литургију у
Соровићу, након чега је одржан програм у локалној школи, коју су похађала и
деце из Србије. Заступник управника болнице је одбио да својим колима превезе
Ивошевића до Соровића и назад до болнице, тако да се он вратио возом, „сву
ноћ путујући“. Војвода Мишић је 28. јануара поново посетио 2. британско-
српску болницу.
Ивошевић је 14. марта 1918. прусутвовао предавању свештеника Лафана
у енглеској аутомобилској команди у Добровени, са којим је био на вечери код
команданта, мајора Инглиша, а касније код њега и преспавао. Ивошевићу се
допала „његова побожност везана са интелигенцијом“. На Васкрс по
Грегоријанском календару (31. март 1918), Ивошевић је, пошто је Лафан био
болестан, служио у српској цркви у Бачу са енглеским свештеником из 33.
британске болнице из Соровића. На Благовести, 7. априла 1918, Ивошевић је са
Јованом Поповићем, војним свештеником Моравског пешадијског пука трећег
позива, служио литургију у цркви 2. британско-српске болнице, а затим су у
пуковској башти извршили водоосвећење. Ручали су са командантом пука и
официрима. На Васкрс (5. маја) 1918. у свечано окићеној цркви 2. британско-
српске болнице, Ивошевић је у препуној цркви служио литургију, причестио
„већи део војника“ и држао беседу. На дан своје славе Ђурђевдан 1918.
Ивошевић је позвао петнаестак гостију (Срба и Британаца) и у подне
организовао водоосвећење, сечење колача и ручак. У француској болници број 2
у Сакуљеву 15. маја 1918. служио је опело једном српском војнику. На
Петровдан 1918. служио је благодарење у цркви у Бачу са архимандритом Хаџи
Бједовим. Служби су присуствовали престолонаследник Александар, командант
Прве армије генерал Петар Бојовић, официри и чиновници из штаба Врховне
команде, војни представници Велике Британије, Француске и Италије. Након
благодарења, високе званице су отишле на честититање код престолонаследника
где је приређена и закуска. У цркви у Бачу су 30. јула 1918. Ивошевић и
архимадрит Хаџи Бједов служили парастос цару Николају II, а затим је Хаџи
Бједов држао беседу.
У време пробоја Солунског фронта Ивошевић је био у 2. британско-
српској болници. Болница је 21. октобра 1918. добила наређење за покрет ка
Скопљу. Почело је евакуисање рањеника и паковање ствари. У болници се тих

20
дана појавила епидемија шпанског грипа. До краја свог дневника није забележио
датум када су кренули према Скопљу, а поуздано можемо тврдити да се то није
догодило до 26. октобра. Своје дневничке белешке Ивошевић завршава описом
успеха српске војске након пробоја Солунског фронта, пратећи истовремено
ситуацију на Западном фронту до потписивања примирја 11. новембра 1918.
године.
Ратни пут војног свештеника Светозара Ивошевића препун је догађаја и
личности, а он је човек изузетне енергије који је настојао да у сваком тренутку
уради нешто из делокруга свог посла или да сазна и научи нешто ново. Од
посебног је значаја то што је све догађаје детаљно записивао у свом дневнику.
Волео је да држи беседе и да пише поздравна писма. Описујући поуку коју је
говорио 17. фебруара 1917. године након парастоса палим борцима 12.
пешадијског пука, Ивошевић наводи да су присутни осећали душевно
задовољство и узбуђење, а да је он тог дана, због великог узбуђења, заспао тек
око поноћи. У вези са његовим беседничким даром јесте и чињеница да
Ивошевић није сакривао емоције док је говорио, а редовно је описивао и како је
плакао и како се смејао. Можда је једна од највећих радости које је доживео био
тренутак када је 15. октобра 1917. добио фотографију своје супруге Зоре и деце
Пере, Љубе и Добре, када је пред особљем 2. британско-српске болнице љубио
фотографију и свима показивао („Колико бејах тиме обрадован нисам у стању да
опишем”).
Значајан део Дневника чине лични утисци, описи природе. Из Шљака је
Ивошевић 17. децембра 1915. први пут видео море („величанствени изглед
мора“). Наредних дана одлазио је до Драча, дивио се изгледу града, („пробао
морску воду“), два пута посетио митрополита у Драчу и два пута обишао
оближњи православни манастир Светог Власија. Ивошевић је био заинтересован
за етнологију и када год је могао, настојао је да прати локалне обичаје. Док је
био на служби у селу Кремјан, 11. новембра 1917. је отишао у село Хасаново
(Хасан Оба), „на свадбу ради упознавања обичаја“. Закључио је да су „обичаји
једнаки са нашима у Србији, говор као наших Мораваца, ношња лепа доста и
чиста“. Посебно бележи своје утиске у вези са националним осећањима
становништва („Елеменат просто наш или најближи нама“; „Знају за Марка
Краљевића“, „...у говору много слични нама иако кажу да су Македонци“). Он

21
такође бележи и догађаје из раније историје крајева у којима је боравио. Док је
боравио у Елбасану, у Дневнику је записао „Кратку историју великомученика и
чудотворца Јована Владимира, краља српског“, за коју напомиње да је превод из
грчких књига. Манастир Св. Јована Владимира, Ивошевић је посетио 25. јануара
1916. године. Волео је да истражује и обилази нова места, али је умео и да себи
угоди. Тако је 13. септембра 1917. санитетским возом отишао из Соровића у
Воден, како сам наводи „да се разонодим, да разгледам ово место“. Током два
дана боравка у Водену састао се са својим познаницима, био гост код
архимандрита Хаџи Бједова и погледао представу „Ваљевска подвала“ у
позоришту „Тоша Јовановић“.
Ивошевић је био заинтересован за војно-политичка дешавања у Европи и
готово свакодневно је пратио ситуацију на европском ратишту и пуно страница
његовог Дневника посвећено је тим догађајима. На крају 1917. године у свом
Дневнику даје преглед свих дешавања током године. Веома је ценио српске
ратне савезнике. Посебно је поштовао Британце, са којима је пуно сарађивао, и
писао је да би Срби требали да се угледају на њих („племенити и побожни
Енглези“). Русија је за њега „заштитница поробљеног Словенства“, а Русе је
сматрао својом браћом. Оштро критикује Октобарску револуцију. Прижељкивао
је стварање јужнословенске државе и био је велики поштовалац династије
Карађорђевић.
У свом раду био је одговоран и марљив. Наредбом команданта 2.
пешадијске бригаде Дринске дивизије од 11. јануара 1917. године, Ивошевић и
командир санитетског одељења 12. пешадијског пука капетан прве класе др
Петар Илић похваљени су због иницијативе да се уреди гробље код пуковске
амбуланте на положају Милетина коса. Гробље је било ограђено, сваки гроб
обележен и посут белим каменом. Лични сукоб са потпуковником Наумовићем
само потврђује колико је био предан свом свештеничком позиву. Пратећи
Ивошевићев однос са Наумовићем, коме је замерао нестручност у командовању
и сматрао га сплеткарошем, откривамо и колико је он ценио професионализам
код других људи. Ивошевићу је 4. марта 1918. из 12. пука стигла Златна медаља
за ревносну службу којом га је 25. септембра 1917. одликовао
престолонаследник Александар Карађорђевић („...а што је једна мала награда
душевна за рад који сам дао у оним тешким данима у пуку”).

22
 Ивошевић је детаљно бележио догађаје од 23. октобра 1915. до
последњег дана рата, 11. новембра 1918. године, тако да његов дневник својим
садржајем омогућава реконструкцију његовог живота, али пружа и увид у
активности других војних свештеника, војника и старешина током Првог
светског рата. У својим белешкама свештеник Ивошевић је прецизан и поуздан.
Упоређујући његове забелешке о догађајима у којима је учествовао са
историјским изворима, долазимо до закључка да се у њега као хроничара
можемо у потпуности поуздати. Ратне дневнике и сећања најчешће налазимо код
официра, док су сећања духовника врло ретка. Кроз истраживање ратног пута
свештеника Ивошевића сагледавамо српску војску и Први светски рат из једне
посебне визуре.

Активности свештеника Дринског пешадијског пука трећег позива

Обављање дужности војног свештеника, уз различите специфичности
које та дужност има, можемо анализирати кроз извештај о раду пуковских
војних свештеника који је командант Дринског пешадијског пука трећег позива
пуковник Матијевић 30. јануара 1918. године упутио начелнику Саобраћајног
одељења Врховне команде. Извештај обухвата активности током 1917. године и
јануара 1918. године. Командант је навео да пук има два свештеника, Маринка
Дудића и Станоја Секулића, који су ангажовани за свештеничке обреде код свих
делова овог пука, изузев у Битољу где су војници имали цркву и посећивали
богослужења тамошњег свештеника. Да би сви војници одвојених делова овог
пука имали прилике да се са свештеником моле Богу, пуковник Матијевић је 27.
јула 1917. одредио да један свештеник врши чинодејства у Соровићу, Баници и
Сакулеву (Станоје Секулић), а други у Вертекопу, Острову и Баточину (Маринко
Дудић). Командант пука није инсистирао да војни свештеници Дудић и Секулић
држе проповеди након сваке службе, већ је препустио њима да, у складу са
својим афинитетима и ситуацијом, процене да ли је потребан пригодан говор. У
периоду док је штаб Дринског пешадијског пука трећег позива био смештен у
Битољу, до 7. јуна 1917, војни свештеник Станоје Секулић обишао је делове
пука размештене у Вертекопу, Баници и Сакулеву једанпут у другој половини
месеца априла. Током осталих недељних и празничних дана, према распореду
23
који је договорен са локалним свештеницима, вршио је богослужења у
битољској цркви, којима су присуствовали и војници Дринског пешадијског
пука трећег позива. Након преласка пуковаког штаба из Битоља у Соровић,
војни свештеник Секулић је до октобра месеца сваке 3-4 недеље или празником,
обављао чинодејства код војника у Соровићу, Баници и Сакулеву, а затим је
према усменом наређењу команданта почео да јединице обилази једанпут
месечно. Током наведеног периода, у Сакулево, Баницу по седам пута, док је у
Соровићу празничним данима вршио богослужења у Руско-српској болничкој
цркви, према договору са болничким свештеником. У Сакулеву и Баници,
литургију је служио најпре у локалним црквама, које су, међутим, биле удаљене
од војничких логора и војници нису имали довољно времена да их посећују.
Због тога је и у једном и у другом месту почео да чинодејства обавља у логору, у
присуству официра и војника који нису заузети послом. У логору је обављао
сечење славских колача, водоосвећења и молебствија, док је литургију наставио
да служи у цркви, јер у логору није било услова. Када је завршена изградња
земуница, војни свештеник Секулић је извршио водоосвећење и њихово
кропљење, по обичају освећивања водице у домовима. Војни свештеник
Секулић је у својим проповедима говорио о стрпљењу (уз навођење примера из
живота Исуса Христа и његове стрпљивости), о нади (објашњавао да је нада
један од најјачих човекових покретача за активији рад на одржању живота и
тежњи за напретком), о дужности млађих према старијима, према себи самима и
према свакоме уопште, о дужности и пожртвовању војника за своју отаџбину,
који то преносе на своју породицу.
Други војни свештеник Дринског пешадијског пука трећег позива,
Маринко Дудић, је до наредбе од 27. јула 1917. године, шест пута вршио
богослужења у Вертекопу у логору 1. батаљона. Проповеди није говорио. Од
краја јула 1917. до краја јануара 1918. године вршио је богослужења и говорио
проповеди: у Вертекопу је служио седам пута, проповеди није говорио; у
Острову, код војника 3. чете 1. батаљона, служио је шест пута и одржао две
проповеди; у Баточину, у 2. чети 3. батаљона, богослужења је извршио шест
пута и два пута говорио проповеди. У својим проповедима говорио је о
празницима (Ваведењу и Божићу) у контексту ратних прилика у којима се
српска војска налазила. На крају свог извештаја, командант Дринског

24
пешадијског пука трећег позива закључује да су оба свештеника ревносно
вршила дужности и да је корист од ових богослужења била је велика, „јер су
војници овога пука као старији људи побожнији и богослужења на њих су добро
утицала”.

Проблеми и неспоразуми
Током периода у коме је српска војска користила грчке цркве за
богуслужење, долазило је повремено до неразумевања и проблема у
комуникацији са грчким црквеним властима. Архимандрит Мирон је првих дана
боравка на Крфу био незадовољан односом који су грчки свештеници из цркве
Свети Таксиархис имали према њему и због тога је одлучио да потражи другу
цркву. Док је протојереј Здравко Пауновић наставио да служи у поменутој
цркви, архимандрит Мирон је почео да служи у цркви Свете Тројице, у центру
града Крфа. Против овакве одлуке био је митрополит Димитрије који је
почетком маја 1917. писао војним властима да архимандрит Мирон не сме да се
одваја од осталих свештеника, јер би се тиме поделили црквени појци, којих
није било довољно. Свештеник Пападалис из Соботског (садашња Аридеа)
упутио је 27. фебруара 1918. команданту Шумадијске дивизије у име
митрополита из Водена (данашња Митрополија Едесе, Пеле и Алмопие) жалбу
на понашање српских свештеника према грчком свештенику Миши из Бакова,
који је повремено служио у Цакен Чифлику. Командант Шумадијске дивизије
пуковник Петар Мишић наредио је 2. марта командиру 2. завојишта да испита
ове наводе, уз напомену да је ситуација незгодна и да убудуће тако нешто не сме
да се дешава. Резултати истраге коју је спровео командир 2. завојишта,
санитетски капетан прве класе Бућић, саопштени су пуковнику Мишићу већ
сутрадан. Црква је скоро годину дана служила искључиво за верске потребе
српске војске, јер грчког свештеника није било и он је недавно дошао. За то
време командир 2. завојишта је успео да набави звоно и организује уређење
цркве. Свештеници из 2. завојишта који су служили у цркви, Бранимир
Коруновић и Стеван Милановић, потврдили су да је грчки свештеник лепо
дочекан, као и да је, у складу са постигнутим договором, редовно вршио службу
у цркви. О постојању договора о заједничком коришћењу цркве, свештеника
Пападалиса обавестио је 11. марта повереник Обавештајне секције Шумадијске
дивизије Јован Ђорђевић. С обзиром на то да пуковник Мишић није био
25
задовољан оваквим начином преноса информација, он је 19. марта тражио од
шефа Обавештајне секције пуковника Петровића да организује састанак између
једног свештеника из 2. завојишта, свештеника Мише и свештеника Пападалиса
као представника грчке митрополије, на којем би био постигнут договор о
коришћењу цркве. Договор је постигнут истог дана на састанку којем су са
српске стране присуствовали Јован Ђорђевић и свештеник Бранимир
Коруновић. Српски свештеници су могли да користе цркву 24. и 31. марта, 14,
21. и 28. априла, 7. и11. маја; грчки свештеник 23. марта, 7. и 27. априла, 2. и 6.
маја, док су 3, 4. и 5. маја цркву заједно користили српски и грчки свештеник.
Овакав распоред направљен је на молбу грчког свештеника Мише који је
објаснио да није у могућности да чешће долази у Цакен Чифлик, због чега је
свештеник Пападалис замолио да верске обреде за хитне потребе локалног
становништва врши српски свештеник. За даљи развој догађаја у вези са
коришћењем цркве важно је напоменути да је на састанку договорено да се
крајем маја српски и грчки свештеник поново састану и направе нови распоред.
Наиме, случај је убрзо поново покренут, али овога пута на политичком нивоу.
Грчки дипломатски представник на српском двору Жан Кундуриотис жалио се 6.
јула 1918. српској Врховној команди да српска војска намерава да сруши грчку
цркве у Тресини, као и да су војници из Шумадијске дивизије окупирали грчку
цркву у Цакен Чифлику, да уништавају грчке иконе и замењују их српским.
Командант Шумадијске дивизије пуковник Петар Мишић прикупио је све
потребне информације из 2. завојишта и 27. јула 1918. године о свему обавестио
војводу Степановића, команданта Друге армије. Пуковник Мишић је у вези са
наводима грчког посланика о окупирању цркве, подсетио на раније постигнути
договор о коришћењу цркве и указао на чињеницу да од маја месеца није било
договора о распореду коришћења, већ је све време служио грчки свештеник.
Српски свештеници су служили само када грчки свештеник није могао да дође,
као и на српски државни празник Петровдан, о чему је претходно постигнут
договор са грчким свештеником. Пуковник Мишић је негирао и наводе грчког
посланика о томе да Срби уништавају грчке натписе на иконама и замењују их
српским. Као доказ приложио је војводи Степановићу извештај на основу кога
се види да грчки натписи на иконама јесу оштећени у неком ранијем периоду,
али да су замењени бугарским, а не српским натписима.

26
 Војвода Степановић, реаговао је на оптужбе посланика Кундуриотиса и
29. јула Врховној команди указао на све чињенице о овом случају. Сматрао је да
нетачни наводи грчког посланика представљају увреду за српску војску и да
могу изазвати раздор између Срба и Грка. Начелник штаба Врховне команде,
војвода Живојин Мишић, пренео је 9. августа 1918. грчком дипломатском
представнику чињенице у вези са црквом у Цакен Чифлику. У вези са оптужбама
да је српска војска намеравала да сруши цркву у Тресини, војвода Мишић је
навео да таква намера није постојала, већ да је уз пристанак локалног
становништва започета њена реконструкција. Војвода Мишић је на крају
замолио да се надлежнима скрене пажња да овакве информације претходно
проверавају, „што ће ићи у прилог нашим добрим савезничким односима”.
Политичку конотацију имали су и догађаји везани за цркву недалеко од
села Острова (садашња Арниса), која је административно припадала истој
митрополији као и црква у Цакен Чифлику. У Острову је била Војна станица
број 4, а ту је у децембру 1917. године био смештен знатан број српских војника
(две пекарске чете, 5. чиновничка чета, Последње одбране стараца), а недалеко
од села била је смештена 3. хирушка болница са 200 постеља. У Острови су
постојале две цркве, једна у селу, а друга код гробља изван села, која је била
бугарска егзархијска црква и у којој се годинама није служило, јер је бугарски
свештеник отишао пре него што је дошла српска војска. С обзиром да није било
српског свештеника, војници из Острова су код референта за црквене послове
покренули иницијативу да се постави један војни свештеник. Протојереј
Милетић је 26. децембра 1917. министру војном предложио Трајка Ковачевића
за војног свештеника у 3. хирушкој болници у Острову, уједно свештеника за све
јединице у Острову. Свештеника Ковачевића, у том тренутку нераспоређеног у
Микри, препоручио је као доброг човека и доброг говорника. Ковачевић је 4.
јануара 1918. одређен за војног свештеника у Островској војној станици, с тим
да врши црквене обреде у свим јединицама које се налазе у Острову. У Острову
је стигао 9. јануара и одмах почео да ради на томе да добије цркву у којој ће
служити. То је радио уз знање референта за вероисповедне послове и владике
Варнаве, а помагао му је и начелник Островске војне станице. Најпре су
покушали да свештеник Ковачевић служи у грчкој цркви заједно са грчким
свештеницима, али је покушај пропао јер су се грчки свештеници жалили свом

27
митрополиту у Водену да српски свештеник прави неред у цркви. Зато је
митрополит воденски решио да се српској војсци понуди црква код гробља.
Начелник станице је ту понуду прихватио и цркву су, с обзиром на то да је у њој
служио само српски свештеник, почели да називају српском црквом. У цркву је
долазио велики број официра, чиновника и војника који су присуствовали
службама и благодарењима. Проблеми су почели на пролеће 1918. године када је
црква обијена и од црквених ствари украдено је копље. Починиоци нису
откривени. Црква је други пут обијена током ноћи 9/10. августа 1918. године.
Покварена је брава на вратима, разбијена су два кандила, украдено је неколико
свећа, однето је вино, а од црквених ствари кашичица и копље. Штета је
процењена на 150 драхми. О свему је обавештена локална француска полиција.
О овом догађају начелник Островске војне станице обавестио је 11. августа
1918. шефа Војно-друмског одсека и на основу онога што је однето закључио да
су у крађу били умешани грчки свештеници. Сматрао је да се они боје утицаја
цркве на националну свест словенског становништва и да на тај начин желе да
онемогуће активности српског свештеника у цркву. Француској полицији је
читаву ситуацију представио као обичну крађу, изостављајући детаље који би
могли да доведу до политичких разлога. Начелник војне станице је био
неповерљив према полицији због тога што је шеф полиције био пореклом Грк.
Након што је овај извештај стигао до Обавештајног одсека Оперативног
одељења Врховне команде, начелник штаба Врховне команде војвода Живојин
Мишић је 19. августа наредио да на грчкој територији не сме да се ради на
отварању српских цркава и школа, као и да војска не сме да се меша у црквена и
школска питања, чак и када би становништво то тражило. Начелник станице је
током ових дешавања о свему извештавао шефа Војно-друмског одсека, а војни
свештеник Трајко Ковачевић је извештавао референта за вероисповедне послове.

Богомољачки покрет на Солунском фронту

Током Првог светског рата у српској војсци је било појава различитих
народних веровања која су се код појединаца испољавала кроз сујеверје и
врачање и која су у значајној мери утицала на њихово понашање на фронту. С
друге стране, било је и оних који су своју припадност Српској цркви
испољавали кроз појачана верска осећања. Такве појаве биле су спорадичне и
српске војне власти настојале су да их сузбијају или да их макар контролишу.
28
Ове појава у оквиру православља представљају наставак покрета који се
средином XIX века појавио на простору под јурисдикцијом Карловачке
митрополије, односно, претечу Богомољачког покрета који се под окриљем
Српске православне цркве развио између два светска рата. Аутори који су
писали о Богомољачком покрету (Народној хришћанској заједници) наводе да је
међу српским војницима на Солунском фронту било појединаца који су редовно
постили, молили се, читали Свето писмо и живели животом који је касније
постао препознатљива одлика припадника овог покрета. У оснивању
Богомољачког покрета након Првог светског рата учествовао је и епископ
Николај Велимировић, који је од Светог архијерејског сабора Српске
православне цркве био одређен за духовног руководиоца овог покрета. Епископ
Николај је сматрао да се Богомољачки покрет заснива на личним духовним
доживљајима појединаца током периода ратова од 1912. до 1918. године. О
настанку и развоју Богомољачког покрета у Краљевини Југославији постоји
велики број извора, иако сам покрет није довољно историографски обрађен.
Епископ Николај наводи да је богомољачка централа у Крагујевцу у периоду од
1919. до 1941. године поред редовно објављиваног месечног часописа „Мали
мисионар”, објавила и 101 књигу. Развој покрета током Првог светског рата,
осим општих назнака, остао је недовољно познат.
На постојање богомољаца у српској војсци указује један кратки текст
написан руком на комаду папира датиран са 5. априлом 1916. године и
насловљен на Врховну команду, а који гласи: „Моле се војници једнога пука да
се одједном за свагда забрани и укине псовка у војсци и народу српском, а
нарочито о Божанству и да је проклет конеби спровео ово написато. С Богом”.
Овај допис примљен је у Ађутантском одељењу Врховне команде 13. априла, где
је констатовано да је забрана псовања раније нормативно регулисана.
На основу података неведених у наређењу Врховне команде од 8. маја
1918. године сазнајемо да су се у неким јединицама српске војске појавили
случајеви посебно појачаног верског осећања код појединих војника и
подофицира. Због тога је у војсци извршена поверљива информативна истрага
да би се сазнало у чему се састоји то појачано верско осећање и на какав начин
ти војници изражавају та осећања. Главни циљ истраге био је да се утврди да ли
та појава представља неко ново („јеретичко”) веровање које је у супротности са

29
православном вером и са државним и војним поретком. Резултати истраге
показали су да није реч о некој новој вероисповести, као и то да испитани
војници нису припадали верској групи назарена. Назарени су били на удару
српских власти пре свега због њиховог одбијања да носе оружје. Резултати до
којих се дошло указивали су да је у питању једна врста појачаног верског
осећања које се манифестовало тиме што су поједини подофицири и војници
ревносно читали Свето писмо, посебно Нови завет и међусобно су на свој начин
тумачили оно што у њему пише; читали су разне молитве и посебно молитвеник
„Сан мајке Божије” и „Псалме Давидове”; постили су све постове у години и
среду и петак у свакој седмици; међу собом су се називали браћом и избегавали
су псовке; на изуст су знали „Вјеруј” и „Десет Божијих заповести”. Оно што је
посебно било важно за војску, било је сазнање да су припадници ових група
настојали да извршавају „Десет Божијих заповести”, а да су заповест „не убиј”
тумачили тако да се односи на ближњега, али не и на непријатеља. Они су
сматрали да су земаљски закони створени на основу Божијих и на основу тога су
извршавали све што им се нареди и све војничке дужности вршили су сигурно,
без приговарања и са великом послушношћу. На основу овако добијених
резултата истраге, војне власти су дошле до закључка да појачана врска осећања
ових припадника српске војске нису у супротности са вршењем војничког
позива или испуњавањем грађанских дужности, као и да овакво понашање не
подрива основе православне вере. Старешине јединица у којима је било ових
војника биле су сагласне у томе да је ситуација у верском погледу међу
војницима боља него раније и да је све мање псовки, а посебно псовања
хришћанских светиња.
Министар војни је цео предмет истраге 20. марта 1918. доставио
митрополиту Србије Димитрију на процену и мишљење. Од митрополита је
затражено упутство у погледу даљег рада у вези са овим питањем, како се не би
у „војсци створила нека верска секта која би могла наудити њеном поретку”. На
основу достављених података, митрополит Србије је 10. априла 1918. министру
војном послао своје мишљење. Најпре је нагласио да је за њега лично утешно
сазнање да су војне старешине, почев од Врховне команде, па до команданата
нижих јединица, поклониле озбиљну пажњу и једнодушно се заузеле да
православна вера не буде повређена погрешним схватањем њеног учења и

30
прописа од стране појединаца. Захвалио је свим старешинама на „заузимању за
одбрану наше свете вере”. У вези са самом појавом, навео је да је још пре
почетка балканских ратова добијао информације о томе да су се у домовима
појединих домаћина сакупљали њихови рођаци и пријатељи ради читања Светог
писма, нарочито Новог завета, а затим су на основу онога што су прочитали
дискутовали о правилима за свој хришћански живот. Главни центри таквих
религиозних подвига били су Београд и његова најближа околина, Мачва са
Шапцем, Пирот са околином, Аранђеловац са околином, Алексинац са
околином, Сокобања, Обреновац и још нека мања места. Митрополит је
подручним свештеницима упућивао наредбе о томе како да поступају у вези са
оваквим појавама у својим парохијама. Истовремено је предузео потребне мере
на прикупљању података на основу којих би Свети архијерејски сабор могао да
донесе уредбу о јединственом поступању црквених органа. Митрополит је навео
да су у већини случајева припадници ових религиозних група само читали
Свето писмо и трудили се да сами што боље проникну у верске истине и да
строго испуњавају верске прописе како би били што ревноснији хришћани.
Издвајали су се од осталих суграђана који су били немарни према вери и мање
вршили верске прописе и који су „свесно или несвесно, падали у грехове”.
Међусобно су се називали браћом, а своје дружине су називали „богомољнима”.
Строго су постили, одлазили у цркву, посебно су волели дуге и свечане службе,
одбацивали су сваки грех и нечист живот. Осуђивали су лаж, крађу и псовку,
посебно псовање хришћанских светиња. Припадници ових група одликовали су
се и тиме што су чинили добра дела и давали милостињу сиромашнима и
немоћнима и тражили да буду учесници у добротворним делима. Поштовали су
државне законе и власт и са вољом извршавали све своје грађанске дужности.
Митрополит Димитрије је закључио да су овакви људи и њихове дружине
од велике користи по цркву и државу. Сматрао је да од тога што они читају
Свето писмо може да буде велике користи уколико би их свештеници и други
добронамерни људи прихватили и упутили правом познавању вере. Као добар
пример ревносног читања Светог писма, митрополит је навео пример енглеског
народа, „који с вером чита Свето писмо и због тога је баш код њега овладало
племенито и хумано васпитање”. У вези са тим поменуо је и основање
Библијског друштва, коме је задатак да свим народима пружи Свето писмо на

31
њиховом језику. Међутим, упозорио је да у Србији поред правих богомољаца
има и „разних надрикњига, занесених спиритизмом и хипнозом”, који
проповедају и пишу књиге у којима шире празноверје и лако придобијају
богомољце. Даље је указао на широку распрострањеност назаренског учења и
упозорио да су они најопаснији јер проповедају мржњу према свему што учи
православна црква и што захтевају државни закони. Навео је да је таквих
случајева све више у Србији и као пример навео деловање назарена у
Аранђеловцу, Обреновцу, Алексинцу и Крагујевцу. Митрополит је похвалио
активности које је војска спровела у циљу прикупљања података о војницима
богомољцима по војним јединицама. Препоручио је да са њима треба поступати
снисходљиво и пријатељски, а да војни свештеници треба што чешће да буду са
њима и да им пријатељски дају обавештења о свему што би они могли погрешно
да схвате. Став митропилата Димитрија био је да богомољцима не треба
ускраћивати читање Светог писма, дуге молитве и одлазак у цркву, али да све то
треба да буде под руководством свештеника. Што се тиче поста, митрополит је
био против праксе коју су богомољаци увели. Подсетио је да је он као поглавар
Српске цркве дао благослов и разрешење за војску и за цео народ да у тешким
ратним временима може и у посне дане да се узима мрсна храна, јер посна није
ни могла да се набави. Замолио је да се богомољцима у његово име саопшти да
није грех ни за кога па ни за њих ако би заједно са осталим војницима узимали
мрсну храну да би очували своје здравље и снагу. Додао је да би богомољци
трабало да знају да је и у нормалним условима живота болеснима и слабима
дозвољено да једу лаку мрсну храну и у време поста. У циљу што правилнијег
односа према богомољцима, митрополит је предложио да Врховна команда
ангажује резервног мајора Атанасија Поповића, професора и духовног
васпитаника, који је у том тренутку радио у гимназији у Волосу. Њега је
митрополит препоручио као познаваоца црквеног учења и прописа, као и врло
умешног у опхођењу са људима, који би богомољце могао као пријатељ да
испитата и да сазна њихову праву духовну потребу. Митрополит је на крају свог
писма министру војном замолио да војне власти наставе да прате активности
богомољаца, а посебно њихово евентуално повезивање са назаренима. Замолио
је и да резултати тих истраживања буду достављени њему ради формирања
архиве која би могла да буде корисна за будући рад Светог архијерејског сабора.

32
 Врховна команда је у наведеном наређењу од 8. маја 1918. године
командантима армија доставила мишљење митрополита Србије и тражила да се
у потпуности поступи према његовим препорукама. Команданти и старешине
надлештава и установа у позадини војске добили су задатак да обрате пажњу на
наведене појаве и да о свему што буду сазнали извештавају своје
претпостављене, који су те извештаје требали да достављају редовним путем до
Врховне команде. Поменуто наређење команданти армија проследили су
командантима дивизија, а они својим потчињеним јединицама, где су командири
упознавали своје потчињене саставе. Командант Друге армије војвода
Степановић доставио је наређење Врховне команде 10. маја 1918. команданту
Шумадијске дивизије. Команда Тимочке дивизије је 13. маја наређење упутила
команданту 1. пешадијске бригаде, команданту артиљерије, команданту
Пионирског полубатаљона, команданту Колонске коморе, команданту Стана
штаба Тимочке дивизије, командиру Телеграфског одељења, командиру
Болничке чете, командиру 1, 2. и 3. завојишта, управнику Ручног слагалишта,
команданту Тимочког коњичког ескадрона и Ађутантури. У складу са наређењем
Врховне команде убрзо су почели да пристижу извештаји. Пешадијски поручник
Славко Јоксимовић, водник 2. чете 1. батаљона 12. пука обратио се 24. маја 1918.
свом командиру чете и навео да је на основу ранијег усменог извештаја
командиру познато да се у његовом воду налазе резервни поднаредник Драгутин
М. Мићовић и редов Тихомир Т. Јанковић који испољавају јака верска осећања.
Велики пост, као и сваку среду и петак постили су и посте са својим осталим
друговима из ове чете, капларом Милошем Петровићем и редовима Тихомиром
Јаковљевићем, Милосавом Димитријевићем и Луком Радојевићем. Поручник
Јоксимовић је навео да је проучио извештај митрополита Србије, као и наређење
команданта дивизије од 16. маја и команданта пука од 20. маја и да је део о посту
лично саопштио поднареднику Драгутину Мићовићу са поуком да „претерани
обреди сами нису ништа, већ да сâм смисао и осећања чине праву веру”.
Поднаредник Мићовић је током разговора изложио садржину њиховог
исповедања вере, њихове ставове и понашање према друштвеним и државним
институцијама. Сматрао је да је њихово главно оружје трпељивост према свему
ономе што им „ближњи чине”. Све наредбе без обзира у ком виду долазиле, они
су поштовали и извршавали, јер, како је навео поднаредник Мићовић, „апостола

33
Павла посланица II Римљанима глава 13 вели: да онај ко одриче заповест своме
старијем, одриче је Богу”. У вези са ставом према рату, навео је и обавезе –
заклетву дату краљу и отаџбини. Поднаредник Мићовић је навео случај када је
са једним одељењем прелазио Албанију и када их је њихов официр распустио и
рекао им да иду куда ко хоће, војници су се обратили њему. Он је војнике
упозорио на заклетву коју су положили, веру и обичаје. Поручнику Јоксимовићу
је додао да је рат у коме учествују заправо „пут којим нас је Христос послао у
искушење, а на коме ни један хришћанин не сме малаксати”. Као своје веровање
у оправданост борбе против непријатеља додао је и пример цара Давида који је
иако је пуно ратовао, ипак био најпобожнији. У вези са постом рекао је да ће
ипак наставити да пости, јер се тако увек осећа и храбрији и јачи. У свом
извештају поручник Славко Јоксимовић навео је да је рад богомољаца у његовом
воду за сваку похвалу, јер су своје дужности вршили са сувише трпељивости и
пожртвовања. Као пример навео је храброст поднаредника Владимира Цветића
који је био у јуришу и лично секао жицу на непријатељском положају, где је био
и рањен. Поручник Милошевић, заступник командира 2. чете 1. батаљона,
послао је истог дана извештај поручника Јоксимовића команданту 1. батаљона.
Навео је да у његовој чети има „седам војника који више исповедају верске
обичаје од осталих војника”. Заступник команданта 1. батаљона о ситуацији у
свом батаљону обавестио је 25. маја команданта 12. пешадијског пука. Сматрао
је да верска осећања која се јаче испољавају код појединаца нису ни у каквој
вези са неком новом или страном вером, већ да пост, молитва, љубав према
ближњем и послушност представљају корене православља. Према његовом
мишљењу, православље је било толико укорењено у српском народу да би се оно
и даље исповедало, чак и уколико би црква престала да га проповеда. Подсетио
је на петовековно ропство када је српски народ на исти начин „намножио успехе
и наде” и додао да „можда је иста појава и сада”. Командант 12. пешадијског
пука упутио је 2. јуна 1918. овај извештај команданту 1. пешадијске бригаде
Шумадијске дивизије, а одатле је извештај 3. јуна упућен команданту
Шумадијске дивизије.

34
Са Солунског фронта у манастир Хиландар
У годинама изгнанства проведеним на тлу Грчке, српска Врховна команда
била је упућена на сарадњу са Хиландаром. Сарадња је била отежана ратним
приликама и тренутном ратном срећом. Ратна срећа није била наклоњена
команданту Бродарске команде потпуковнику Милану Радојевићу који се 5.
фебруара 1917. обратио шефу Војно-друмског одсека Саобраћајног одељења
Врховне команде са предлогом да се поново размотри његов захтев да са бродом
„Србија” отпутује из Солуна до Хиландара и преузме велике количине дрвне
грађе коју је манастир обезбедио, а која је била потребна за изградњу бродова за
српску речну флотилу. Упркос позитивном ставу шефа Војно-друмског одсека
Саобраћајног одељења Врховне команде, препоруци начелника Саобраћајног
одељења Врховне команде, као и настојању делегата Врховне команде код
Команде савезничке војске пуковника Милојевића, контраадмирал Анри Салаен
(Henri Salaün), командант поморске дивизије на Оријенту, одговорио је 13.
фебруара да због непријатељских подморница не може да гарантује безбедну
пловидбу. Начелник Саобраћајног одељења Врховне команде пуковник Милан
Ђ. Недић обавестио је шефа Војно-друмског одсека 17. фебруара да не одобрава
путовање потпуковнику Радојевићу до Свете Горе.
Синђел Серафим Јовановић, војни прота у штабу Вардарске дивизије,
предложио је свом команданту 15. јуна 1916. године да му дозволи да отпутује
на десетодневно одсуство на Свету Гору, како би од светогорских манастира
добио црквени прибор који је био неопходан војним свештеницима у јединицама
Вардарске дивизије. Начелник штаба Врховне команде је 21. јуна одобрио
путовање. Почетком јула 1917. године са Свете Горе је преко архимадрита
Лукијана Хаџића бесплатно упућен велики број црквених предмета и
богослужбених књига. Економско одељење Министарства војног објавило је 12.
јула 1917. у Службеном војном листу захвалност министра војног за ове
поклоне. Манастир Хиландар је поклонио 20 антиминса, 15 комплета
свештеничких одежди, три јеванђеља, пет путира, пет дискоса, пет звездица, пет
кашичица, пет дарака и воздуха, два копља; манастир Ватопед је поклонио два
антиминса, два комплета свештеничких одежди, два дискоса, два путира, две
здездице, два копља, два дарака и воздуха; умировљени епископ Мелентије је
поклонио десет службеника, десет требника, два ручна дрвена крста;

35
хиландарски архимандрит Теофило Пешић је поклонио комплет свештеничких
одежди, велики крст за престо, метални ручни крст, јеванђеље, шест путира,
шест дискоса, четири звездице, четири кашичица, копље, шест дарака и воздуха,
десет примерака литургије Светог Јована Златоустог; јеромонах Мина,
настојатељ испоснице Светог Саве, поклонио је комплет свештеничких одежди,
путир, звездицу, кашичицу, дарак са воздухом, једно јеванђеље и један апостол;
старац Харалампије, Србин у манастиру Кутлумушу, поклонио је комплет
свештеничких одежди, ђаконску одежду, јеванђеље, апостол, два свећњака;
игуман Митрофан (Хиландар) једно јеванђеље; јеромонах Харитон (Хиландар)
једно јеванђеље; монах Никон (Хиландар) јеванђеље и апостол. Начелник штаба
Врховне команде војвода Живојин Мишић обратио се 27. августа 1918.
министру војном са молбом да се војном свештенику архимандриту Јоакиму
Бједову припреми пасош и остале легитимације и одобри 15 дана одсуства за
одлазак на Свету Гору за набавку црквених ствари за капелу на Кајмакчалану.
Резервни поручник Љубомир Таушановић, ађутант Резервне муниционе
колоне Прве армије, обратио се 2. јуна 1916. свом команданту са молбом да му
дозволи одсуство како би о свом трошку отпутовао на Свету Гору. Објаснио је да
је од почетка рата водио лични дневник у који је описивао догађаје и своја лична
запажања која је намеравао да објави након рата. Полазећи од свог уверења да је
српски народ побожан, али да о Хиландару и другим манастирима нема
довољно информација, резервни поручник Таушановић је намеравао да дневник
допуни, како је навео, верским белешкама. Планирао је да на пут крене 15. јуна
и истакао је да би се током свог десетодневног боравка трудио да уради и нешто
„што ће ићи у прилог војске”. Командант Резервне муниционе колоне Прве
армије пуковник Николајевић обратио се 2. јуна команданту Прве армије са
мишљењем да би одуство требало дозволити јер је циљ овог путовања од опште
користи и навео је да је Врховна команда већ дозвољавала одсуства ван грчке
територије. Указао је и на то да је Резервна мунициона колона Прве армије је
била у фази расформирања, тако да би поручник Таушановић неко време био
нераспоређен и могао је то време да искористи за обилазак Свете Горе. Након
што је ова молба из Прве армије прослеђена Врховној команди, начелник штаба
је одобрио тражено одсуство. Протојереј Милутин Симић, војни свештеник у
команди Дивизиона коњичке артиљерије, у свом рапорту команданту дивизиона

36
од 28. јуна 1916. године овако образлаже свој захтев за десетодневним боравком
у Хиландару: „Хиландар је и у политичком и у религиозном значају врло важан
центар религијског живота и крања тачка аспирација наших старих владара и
политичара. Хиландар је и данас најмаркантнији доказ, да ми нисмо туђини у
овом најсветијем делу Балканског полуострва, већ да смо равни у свему нашим
суседима. Са значајем у прошлости и важношћу у садашњости Хиландара
требало би неколиким предавањима упознати г. г. официре и војнике наше
Дивизије”. Предложио је да у Хиландару борави десет дана, да му се додели
један војник као пратња и два коња јер би путовали копном. Тражио је да
путовање буде службено, са пуном новчаном храном за њих двојицу. Након што
је протојереј Симић прихватио решење Врховне команде о томе да му током
путовања не припада новчана храна, начелник штаба Врховне команде одобрио
је путовање 18. јула 1916. године. Војни свештеник Данило Поповић био је још
један припадник српске војске коме су литерални рад и анализа богословских
књига представљали главни мотив одласка на Свету Гору. Он је у писму
команданту Команде нераспоређених официра у Микри од 18. фебруара 1918.
објаснио да је пре почетка рата „радио на књижевно-црквено-научном пољу” и
да би желео да свој рад настави у манастирима на Светој Гори. Бавио се и
фотографијом, тако да је намеравао да фотографише све знаменитости Свете
Горе. Референт за вероисповедне послове дао је 27. фебруара 1918. позитивно
мишљење у вези са одласком, начелник штаба Врховне команде је одобрио
одлазак, али је свештеник Поповић 26. марта 1918. године одустао од путовања.
Одлазак на боловање био је још један од разлога због кога су припадници
српске војске одлазили у Хиландар. Министар војни је на основу мишљења
начелника Санитетског одељења, 6. априла 1917. године одобрио да санитетски
пуковник др Жарко Рувидић, који је био на служби у српској болници
„Престолонаследник Александар” у Солуну, своје двомесечно лечење у јужној
Француској замени са двомесечним боравком у Водену и Светој Гори. Пуковник
др Жарко Рувидић вратио се 25. маја 1917. на своју дужност у болници.
Министар војни одобрио је 25. априла 1917. године двомесечно боловање у
манастиру Хиландару обвезнику чиновничког реда Михаилу Милосављевићу.
Новим одобрењем министра војног од 29. маја, уместо на Свету Гору, Михаило
Милосављевић је своје боловање провео на Крфу. Резервни потпоручник

37
Михајло Живковић, водник 2. вода 2. чете 9. пука, обратио се 4. маја 1917.
команданту места Солун. Наводи да је тог дана упућен од стране лекара на
комисијски преглед услед чега он изјављује да је 1) боловао у 6. француској
болници са дијагнозом назначеном у његовој листи, 2) за све време лечења имао
је и има болове „у шпицовима плућа у вези са жигањем”. Такође наводи да „по
каткад осећам болове и неко мучење и на леђима при врху”. Наводи да је у току
лечења два три пута имао и пљување крви које је потом престало. На крају је
написао да после малог кретања осећа јак замор „и то кадкад и несвестицу”.
Супер-ревизиона комисија Врховне команде доставила је свој извештај
команданту места Солун 4. маја 1917. о здравственом стању резервног
пешадијског потпоручника Михајла Живковића. Након прегледа, Комисија је
утврдила да именовани „три месеца болује од плућног катаракта, јако анемичан,
општа изнуреност у већем степену, па смо мишљења да му треба дати
двомесечно боловање за Свету Гору. Решење да чека у Солуну”. На основу
мишљења лекарске комисије и начелника Санитетског одељења, начелник штаба
Врховне команде одобрио је 12. маја 1917. године потпоручнику Михајлу
Живковићу, нераспоређеном у Микри, два месеца боловања на Свету Гору.
Након предлога Супер-ревизионе комисије Врховне команде и мишљења
начелника Санитетског одељења, начелник штаба Врховне команде одобрио је
14. маја 1917. обвезнику чиновничког реда Влади А. Поповићу, на служби у
Команди места Солун, шест недеља боловања на Светој Гори. Лекарска комисија
је установила да је Влада Поповић имао проблема са плућима. Начелник штаба
Врховне команде наредио је 14. маја 1917. да се резервном пешадијском
поручнику Љубомиру Ђукићу, воднику у Допунској команди, изда објава за
шестонедељно боловање на Светој Гори. Након што је прележао маларију,
лекарском помоћнику Душану Николићу је 24. јуна 1917. одобрено да проведе
осам дана на Светој Гори ради опоравка и промене климе. Душан Николић био
је на служби у Бактериолошком лабораторијуму српске војске у Седесу. Шеф
лабораторије, др Лудвиг Хиршфелд, одобрио му је осам дана допуста. Након
тога се др Хиршфелд обратио начелнику Санитетског одељења Врховне
команде, који је начелнику Ађутантског одељења проследио захтев уз позитивно
мишљење, да би на крају начелник штаба Врховне команде одобрио Душану
Николићу путовање на Свету Гору. Начелник штаба Врховне команде позитивно

38
је одговорио на захтев обвезника Лазара Стефановића из штаба Прве армије и
одобрио му да се 14. априла 1918. укрца на брод „Algeria N” ради путовања на
Свету Гору и одсуства у Хиландару. На молбу делегата Врховне команде у
савезничком штабу, капетан једног француског брода одобрио је 22. априла
1918. војнику Марку Стефановићу да се укрца и отпутује на Свету Гору. На
предлог лекарске комисије и мишљења начелника Санитетског одељења
Врховне команде, министар војни одобрио је 6. јуна 1918. два месеца боловања
у Халандару јеромонаху Софронију Михајловићу, војном свештенику Дунавске
дивизијске области.

Неколико биографија свештеника

Јован М. Јевтић
Свештеник Калановац, Рудник, намесништво качерско. У свом обраћању
министру војном 28. фебруара 1916. замолио је да због знања француског језика
буде постављен за војног свештеника у Команди места Крф. Навео је да је од
почетка Првог балканског рата био на служби војног свештеника у 10.
пешадијском пуку Шумадијске дивизије првог позива и 11. пешадијском пуку
Шумадијске дивизије другог позива, да је 1912. био рањен у ногу и руку, а затим
је на лични захтев разрешен војне службе 1915. године. На основу распореда од
27. марта 1916. године постављен је за војног свештеника у Команди места Крф.
Решењем министра војног од 6. јуна 1916. постављен је за свештеника болнице
у Говину и да уједно врши потребне дужности у болници Српског потпорног
фонда (Serbian Relief Fund) у месту Кораџио и у француско-српској болници на
Крфу. Принадлежности су му и даље исплаћиване код Команде места Крф.
Указом од 20. октобра 1920. постављен за сталног војног свештеника друге
класе.

Христивоје Ј. Јовановић
Свештеник из Костолца. За војног свештеника 18. пешадијског пука Дунавске
дивизије постављен је 19. фебруара 1913. године. На основу распореда од 27.

39
марта 1916. године постављен за војног свештеника у болници на острву
Лазарет, до тада свештеник 18. пешадијског пука првог позива. Свештеник
Јовановић обратио се 8. априла 1916. команданту 18. пешадијског пука, објаснио
да пук представља његову другу кућу, образложио да на дужности на Лазарету
није неопходан, и замолио да остане у пуку. Командант пука и командант 2.
пешадијске бригаде Дунавске дивизије сматрали су да је молба свештеника
Јовановића оправдана и његов трогодишњи рад у пуку оценили као изузетно
добар. На основу доступне грађе није нам познато под којим је околностима
Христивоје Јовановић решењем министра војног од 13. априла 1916. године
одређен за свештеника 2. коњичког пука. Због тога што је свештеник Бошко
Аћимовић, који је према распореду од 27. марта био одређен за свештеника 18.
пешадијског пука првог позива, у међувремену упућен на другу дужност,
свештеник Христивоје Јовановић је остао на дужности војног свештеника 18.
пешадијског пука првог позива. Командант Дунавске дивизије предложио је 16.
маја 1916. команданту Треће армије да свештеник Јовановић остане на служби у
18. пешадијском пуку и навео да је командант пука у сваком погледу задовољан
са његовим досадашњим радом. Наредбом министра војног од 17. маја 1916.
Христивоје Јовановић је поново постављен за свештеника 18. пешадијског пука.
О његовом останку у пуку командант Дунавске дивизије је 22. маја 1916.
известио команданта Треће армије. На основу списка припадника Дунавске
дивизије од 22. марта 1917. године, био је свештеник 3. дивизијског завојишта.

Благоје Ј. Калуђеровић

Свештеник бруски, срез копаонички, округ крушевачки. На основу решења од

12. октобра 1915. године постављен је за војног свештеника у 12. пешадијском
пуку Шумадијске дивизије другог позива. На основу списка свештеника
Шумадијске дивизије од 2. марта 1916. био је у 12. пешадијском пуку другог
позива. Калуђеровић је био свештеник истог пука до 27. марта 1916. године,
када на основу решења министра војног није постављен за војног свештеника.
Распоређен је у Шумадијску дивизију другог позива где је био свештеник 1.
дивизијског завојишта. Након што је 27. марта 1917. године, свештеник Светозар
Ивошевић разрешен дужности војног свештеника у 12. пешадијском пуку
Шумадијске дивизије, на његово место је 3. априла 1917. постављен Благоје
40
Калуђеровић. На положају Обла чука у јуну 1917. извршио је опело над
погинулим и умрлим војницима 12. пешадијског пука.

Јевстатије (Јован) Караматијевић

Рођен у Новој Вароши 1882. године. Протонамесник среза нововарошког.
Учествовао у балканским ратовима. На основу распореда од 27. марта 1916.
године постављен је за војног свештеника у болници на острву Видо, до тада на
служби при истој болници. Командир Резервне болничке чете предложио је 28.
априла 1916. начелнику Санитетског одељења Врховне команде да се свештеник
Караматијевић са острва Видо упути на Крф и постави на дужност у Резервној
болничкој чети, с тим да обавља дужности у британско-српској болници,
француско-српској болници и Реконвалесцентском логору. Начелник
Ађутантског одељења прихватио је овај предлог и 21. маја предложио министру
војном да донесе решење. На лични захтев свештеника Караматијевића да буде
одређен за свештеника у Дринској дивизији, министар војни је 23. септембра
1916. донео решење о његовом постављењу за војног свештеника 17.
пешадијског пука. Након дужности у 17. пешадијском пуку, постављен је за
војног свештеника 4. пешадијског пука Дринске дивизије. Војне дужности у
Дринској дивизији разрешен је 27. децембра 1918. године.

Сергије Крстић
Монах из Хиландара. Добровољац. Био је борац све док 1916. године није због
нарушеног здравља пребачен за болничара у 3. резервну болничку чету у
Микри. Монах Сергије обратио се 5. јула 1917. српском генералном конзулу у
Солуну са молбом да посредује како би га министар војни ослободио војне
службе и упутио у Хиландар. Објаснио је да је лошег здравља, да не може да
ради тешке послове и да више није способан за војну службу, а да би након
повратка у свој манастир Хиландар могао да ради као економ. Генерални конзул
пренео је министру војном 21. септембра молбу монаха Сергија и предложио да
би он могао да ради на хиландарском метоху у Каламарији. На захтев

41
Санитетског одељења Врховне команде од 2. октобра, управник
Реконвалесцентског одељења у Микри обавестио је 11. октобра Врховну
команду да је монах Сергије доброг владања и да заслужује препоруку, уз налаз
лекара на основу кога је он „анемичан и нежног састава и иначе не болује ни од
какве болести”. Начелник штаба Врховне команде обавестио је 23. октобра
министра војног да монаха Сергија треба ослободити војне службе и упутити у
Хиландар. Решењем начелника штаба Врховне команде од 31. октобра 1917.
монах Сергије стављен је на располагање министру војном. Министар војни
донео је решење 5. новембра 1917. којим је монах Сергије, на служби у
резервној болничкој чети број 3, ослобођен војне службе и упућен управи
манастира Хиландар.

Ристо (Јанко) Шуковић

Рођен 30. октобра 1885. године у Дубровнику. Умро је 21. јануара 1939. године.
Рукоположен за свештеника јануара 1910. године. Од 1912. свештеник у
Крушевици код Каменара. Учествовао у Другом балканском рату као
добровољац. Поново долази у Србију у мају 1914. на откривање споменика
Доситеју Обрадовићу и 12. јула као добровољац приступа српској војсци. Најпре
је био у штабу Ужичке војске, затим у штабу Лимског одреда, Лимске бригаде,
Ужичког одреда. У јуну 1915. године добија држављанство Краљевине Србије.
Решењем министра војног од 21. априла 1915. постављен је за војног
свештеника са годишњим хонораром од 1.000 динара до дана демобилизације.
Наводећи да је приватно сазнао да га његова команда „није никако доставила
Министарству за распоред”, замолио је 17. марта 1916. министра војног да и
даље остане војни свештеник у српској војсци. Ипак, његова приватна сазнања
нису била тачна, јер је штабу Врховне команде 12. марта достављен службени
акт којим је потврђено да се он налази на распореду у штабу Ужичке војске. На
основу распореда од 27. марта 1916. године постављен за војног свештеника
Дринског пољског артиљеријског пука, до тада је био хонорарни свештеник у
штабу Ужичког одреда. Био је свештеник Дринског брдског артиљеријског пука
(у саставу Дринске дивизијске артиљерије) када је 26. октобра 1917. примљен на
лечење у 2. завојиште Дринске дивизије. Министар војни одобрио му је 10. маја

42
1918. тромесечно боловање у Француској. Указом престолонаследника
Александра Карађорђевића од 16. јула 1918. добио је Златну медаљу за ревносну
службу. Указом од 20. октобра 1920. постављен је за сталног војног свештеника
треће класе за источно-православну вероисповест. 1 Због ступања у други брак,
Ристи Шуковићу је 23. јула 1924. одузет свештенички чин. У периоду од 1914.
до 1918. свештеник Шуковић је снимио велики број фотографија. Негативе и
фотографије понудио је 1934. године на откуп Војном музеју у Београду, где се
данас налази 125 каталошких јединица (оригиналних фотографија, негатива и
разгледница). Поред Златне медаље, свештеник Шуковић је одликован и
Сребрном медаљом и Орденом Светог Саве V степена.

1
ВА, П 5, 210, 8, 1.
43