Питање 51: ОСНОВНЕ ОДЛИКЕ ПОСТМОДЕРНЕ

(белешке на основу предавања Б. Лубардића маја 2007. године)

Постмодернизам означава свест о глобалној и дубинској промени

цивилизацијске и културолошке парадигме човечанства.
Без разумевања модерне не може се разумети постмодерна. Синоним за модерну
је просветитељство. Модерна је епоха у којој се догађа изузетна афирмација субјекта,
појединца, по сваку цену. Основна права сваког човека, субјекта, индивидуума јесу
слобода и једнакост. (Међутим, то се покушава постићи на начин репресије,
супротстављање којој повлачи искључење из колектива у затвор или у лудницу: Русо:
„Човек треба да буде приморан да буде слободан“, тј. да се покори општој вољи).
Постмодерна није радикалан прекид са модерном. Напротив: ако је модерна прва
револуција индивидуе, постмодерна је друга револуција индивидуе. (Синоним за
постмодерну је персонализација). Основа обе револуције јесте покушај превазилажења
старог века. Али, постмодерна се буни против метода и средстава које модерна користи
у ту сврху. То је бунт против револуције, у којој милиони појединаца страдају ради
есхатолошке, одложене афирмације појединца. На сцену ступају средства сугестије и
завођења. У постмодернизму сви бивамо завођени (насупрот модернистичкој
репресији) у пристанке, без којих друштво не може да функционише. Појединцу се
обраћа лично, као да је он један једини субјекат на свету.
Основна противречност постмодерне јесте, са једне стране, ослобађање безброј
могућности плуралности начина постојања појединца, а са друге стране стоје
суптилнији начини контроле и манипулације над тим истим појединцем.
По среди је илузија слободе. Она је у томе што се, нпр, при куповини једног
производа може бирати између безброј произвођача. Игра понуде и потрошње заснива
се на тој илузији. Али, у позадини стоји то да не појединац не може а да не бира, што на
дубљем плану укида његову слободу.
Три основна поретка постмодерне, који се међусобно не могу усагласити (на
чему се заснива криза постмодерне) јесу: 1) економско-технолошки, са императивом
профита и ефикасности; 2) политички, са императивом једнакости; 3) културални, са
императивом неограниченог уживања.
У постмодерни опстаје само оно што се заснива на личном уживању. То је појам
психедонизације.
Ако је парадигма модерне тешка, рогобатна, бучна писаћа машина, онда је
парадигма постмодернизма лагани, удобни, халуцинантни персонални рачунар.
Постмодернистички иннивидуализам јесте хипериндивидуализам: бити свој и
посебан упркос свима и свему и по сваку цену. „Ја упркос свему“. У модерни право на
слободу остваривано је у политици, економији и школству. У постмодерни, пак, оно се
шири и на етику понашања и, уопште, читаву свакодневицу.
Последица свега тога јесте отуђење. Психологистича гиганарцисоидност
појединца има то за своју последицу. Стиче се лажни утисак остварености. На
психолошкој равни, то доводи до празнине и планетарне досаде.
Модерно доба је доба великих прича у које се имало апсолутно поверење.
Постмодерна је доба малих прича, и криза великих прича. Велики појмови и идеје у
Старом веку биле су изнад појединца, у модерни су подређени појединцу, а у
постмодерни они бивају разбијени.