Омогућава Преводилац

1. strana

Lenjost i pasivnost

Većina psihologa će vam reći da je put do sreće pronalaţenje onoga što volite i
prepuštanje tome svim srcem. Posao koji najbolje radite je onaj koji najviše volite i dok se
time bavite bićete i najsrećniji. Istraţivači sa jednog švedskog univerziteta su došli upravo do
ovakvih nalaza ispitujući uzroke sreće kod ljudi. Bilo koja nagrada, pa čak i dobitak na lutiji,
vodi ka sreći, ali kratkotrajnoj. Po njima, najsrećnijim ljude čini naporan rad. Potpuna
zanesenost i posvećenost nečemu je nešto što bi svako morao iskusiti. Entuzijazam i strast sa
kojom se nečemu prepuštamo čine ţivot uzbudljivijim i lepšim. Akcija na koju nas to pokreće
je jedini način da prestanemo da trošimo sopstveni ţivot i počnemo da ga stvaramo onako
kako ţelimo. Kaţu da godine mogu ostaviti trag na koţi, ali nedostatak entuzijazma ostavlja
tragove na duši. Iako ovo moţda zvuči poznato, ostaje otvoreno pitanje zašto je i dalje veliki
broj onih koji naţalost uspešno koriste svaku priliku da izbegnu aktivnost i jedino čemu se
iskreno prepuštaju su inertnost i lenjost.
Faze pasivnosti i nedostatka energije poznate su skoro svima. Pogotovo u ovo doba
godine, kada je potrebno vratiti se obavezama, mnogi će poţeleti da produţe svoje leto što
duţim odlaganjem početka rada. Prirodno je uţivati u letu i odmoru, odmoriti se na kauču i
opustiti se nakon posla, ali problem nastaje kada pasivnost prestane da bude faza i postane
način ţivota. Što duţe ostajemo neaktivni teţe je kasnije se aktivirati. Kaţu da je lenjost kao
padajuća grudva snega koja neprekidno raste pri čemu je sve teţe zaustaviti
je. Pasivnost vodi ka još većoj pasivnosti, dok aktivnost podstiče na ostale aktivnosti. Sve
manje rada dovodi osobu do paralize, nemogućnosti isprobavanja sopstvenih ideja,
nemogućnosti napretka. Ovo je šema razvoja lenjosti.

Šta je lenjost?
Lenjost mozemo definisati kao nedostatak volje da se u nesto uloţi energija. Ali
da li lenjost nastaje kada je aktivnost nedovoljno privlačna ili moţda onda kada je pasivnost
isuviše zavodljiva? Ukoliko neko izbegava rad i vreme provodi uz TV, hoćemo li reći da je
preveliki hedonista ili da jednostavno nije pronašao posao koji ga ispunjava? Po nekima,
lenjost je blagoslov. Ostavlja vremena za analizu i povećava mogućnost pravih izbora.
Medjutim, retko šta dobro se moţe pronaći u situaciji u kojoj je izbor već načinjen, ali
nedostaje energije za njegovu realizaciju. Lenjost ne moţemo izjednačiti sa hedonizmom.
Odmor na plaţi jeste primamljiv, ali čak i to će vam dosaditi ukoliko predugo potraje. Ţivot
bez podsticaja i energije jeste depresivan i stoga lenjost ne mozemo posmatrati kao pozitivnu
pojavu. Kako je H.W. Arnold rekao, najveći bankrot na svetu je osoba koja je izgubila
entuzijazam.
Ţivot bez podsticaja i energije jeste depresivan i stoga lenjost ne mozemo
posmatrati kao pozitivnu pojavu. Kako je H.W. Arnold rekao, najveći
bankrot na svetu je osoba koja je izgubila entuzijazam.
Strast sa kojom se osoba prepušta radu koji voli i energija koju te osobe poseduju vraćaju nas
uverenju da je potreba za stvaranjem i aktivnošću ipak u svakom od nas. To potrvrdjuje i
činjenica da pre ili kasnije pasivnost i izbegavanje svakog rada dovode do nezadovoljstva i
apatije.

Zašto neki ljudi ipak biraju pasivnost?

Uzaludnost posla je najčešći izgovor koji ljudi (pogotovo oni mlaĎi) koriste u
opravdavanju svoje pasivnosti. Po nekim psiholozima, ovo je posledica promene rada u
savremenom društvu. Danas su retki poslovi u kojima ćete trenutno i neprosredeno
videti rezultate. Davno je produkt rada izašao iz čovečijih ruku i smestio se na kraj duge
tabele sa obavezama. Nagrada se više ne dobija trenutno. Put do nje je duţi i zahteva veru i
predanost. Izgleda da je upravo to ono što ljudima sve više nedostaje. Vera da će nagrada
stići ukoliko istrajemo na putu.
Često se dešava da se kod osobe koja je u pubertetu i koju roditelji opisuju kao lenju
javi strast ka nečemu. Najčešće su to muzika, filmovi ili komjuteri, mada to moţe biti i neka
prirodna nauka kojoj se mlada osoba posvećuje sa radoznalošću i ţeljom za stvaranjem.
MeĎutim, ubrzo ovo prerasta u samo još jednu od faza eksperimentisanja i osoba se vraća
svom pasivnom svetu. Po njoj, stiglo se do tačke kada je dalja aktivnost podrazumeva rad koji
se ne moţe isplatiti. Adekvatna nagrada je nemoguća. Moţda bismo sada mogli da
preformulišemo već navedenu definiciju lenjosti i reći da lenjost nije toliko nedostatak volje
koliko nedostatak vere da će rad biti nagraĎen. Ovaj nedostatak vere navodi na uporno
izbegavanje rada koje, iako spolja gledano deluje kao pasivnost, ustvari predstavlja aktivno
odbijanje. I pored toga što posmatrajući lenje ljude često pomislimo da deluju kao
jednostavno prepušteni svojoj prirodi, očigledno je da lenjost nikada ne moţe biti prirodno
stanje. Čovek nikada nije pasivan. Čak i kada deluje tako, njegov organizam je budan i
zaposlen. Čak i nerad zahteva ulaganje odreĎenog truda kako bi to stanje ostalo
nepromenjeno. Kao i svaka druga aktivnost kod čoveka, izbegavanje rada je pokrenuto nekim
podsticajima. UbeĎenje da se rad neće isplatiti najčešći je razlog za biranje nerada umesto
rada.
Lenjost nikada ne moţe biti prirodno stanje. Čovek nikada nije pasivan.
Čak i kada deluje tako, njegov organizam je budan i zaposlen. Čak i nerad
zahteva ulaganje odreĎenog truda kako bi to stanje ostalo nepromenjeno.
Moţemo ispitivati greške u društvu koje su mnoge dovele do toga da veruju da su prečice
jedini putevi koji vode do adekvatne nagrade. Ako, za početak, ţelimo da promenimo svoju
lenjost, lenjost svog deteta ili sebi bliske osobe, moţemo se posluţiti nekim već isprobanim
taktikama.

Neophodni koraci u borbi protiv lenjosti :

OdreĎenje cilja- neophodno je na početku jasno predstavljanje cilja kome se stremi i
zamišljanje nagrade koja ce uslediti. Interesovanja i ciljeve koji su njima odreĎeni ima svako
od nas. Jedina je razlika što neki aktivno streme ka njima dok su drugi obeshrabreni i u
neverici da je te ciljeve moguće dostići. Jasno predstavljanje cilja povečaće ţelju za
aktiviranjem i ujedno postaviti jasne standarde za uspešno izvršenje zadatka. Jedan od razloga
neaktivnosti često su i preambiciozni ciljevi. Zbog toga je bitno da se na samom početku
realno procene kako interesovanja tako i sposobnosti osobe i sa njima usklade krajni ciljevi.
Jasno odreĎenje koraka na putu do cilja-satavite listu svih obaveza koje moraju biti
ispunjene kako bi se stiglo do cilja. Za svaku od obaveza potrebno je proceniti period
izvršenja kao i njihov raspored. Najbolje je napraviti tabelu hronološki poredjanih obaveza sa
vremenom trajanja svake od njih. Na taj način se izbegava opasnost od podcenjivanja nekih
zadataka. Podcenjivanje teţine pojedinog koraka moţe izazvati sumnju u sopstvene
sposobnosti i obeshrabrenost koje su jedni od najčešćih uzroka odustajanja od cilja. Neretko
se dešava da i samo sastavljanje liste obaveza budi motivaciju za rad.
Odredite manje nagrade za svaki od koraka-latinska poslovica kaţe ‘per aspera ad
astra’(trnovit je put do zvezda), ali taj put je ponekad toliko teţak, monoton ili naizgled
bespotreban da je nagrada koja na kraju sledi isuviše daleko da bi se na putu istrajalo.
Neophodno je pribliţiti nagradu kako bi se svaka etapa prešla uspešno. Bez obzira o kakvom
manjem zadatku se radilo, bio teţak ili lak, nagrada nakon njegovog izvršenja moze biti
upravo onaj mali podsticaj koji je potreban da bi se na putu istrajalo.
Stvorite sistem podrške koji ce odrţati motivaciju na zeljenom nivou-osoba koja
zna da neko na nju računa i od nje nešto očekuje mnogo će se lakše drţati zacrtanog
rasporeda. Okolina ne mora da bude preteća, ponekad je dovoljno imati prijatelja koji ce nas
bodriti u kritičnim momentima. Bitno je da postoji još neko ko prati napredovanje osobe.

2. i 3. strana

Uzroci pasivnosti

Mnogi neuspehe ljudi objašnjavaju pasivnošću i lenjošću. MeĎutim, oni sami nikada
ne mogu biti krajni uzrok jer su i sami posledica nečega, nekih stanja u koja čovek zapada ili
okolnosti u kojima se nalazi.
Uzroci ljudske pasivnosti su raličiti, najčešće su to frustriranost i osećanje
bespomoćnosti. Ipak, krajnji razlog se uvek nalazi u načinu na koji se posmatra svet i
promene u njemu. Daćemo vam specifičan primer koji ilustruje ovu tezu.
Krajnji razlog svakog ponašanja, pa i lenjosti, uvek je način na koji
percipiramo svet i promene u njemu.
Sanja je radnica u firmi koja je kao i ostali radnici nedavno saznala da je njihovo
preduzeće prodato novom vlasniku. U roku od mesec dana saznaće se ko od radnika će biti
otpušten, a ko će ostati na svom random mestu. Preko noći je osećaj sigurnosti kod radnika
izgubljen. Bili su ispunjeni strahom i frustracijom. Osećali su da gube kontrolu nad svojim
životom. Ukoliko preduzeće ne brine o njima, zasto bi oni i dalje brinuli o njemu? Koji je
smisao u daljem obavljanju rada kada će verovatno izgubiti posao? Osoblje kompanije je
uskoro pretvoreno u pasivnu grupu. Niko nije obavljao svoj posao. Sve radne zadatke
odlagali su čekajuci dan kada će saznati da li su ostali bez posla ili ne. Međutim, postojao je
jedan izuzetak. Radnica koju smo pomenuli na početku. Ona je imala drugačiji stav i
predstavlja dokaz da pasivnost i apatija nisu posledica promena u spoljašnjem svetu vec
načina na koji taj svet posmatramo.
Kao i ostali radnici, Sanja je bila razočarana novostima o mogućnosti gubljenja
posla. Ali za nju to nije bio toliki šok jer je smatrala da u životu ništa nije trajno i da su
promene nužne. Takođe je na nevolje u koje povremeno zapada gledala kao na prilike koje je
čine jačom. To što je primorana na prilagođavanje u novonastaloj situaciji učiniće je
fleksibilnijom. Ovo ne znači da nije patila. Ali, ona se nije ni žalila shvatajući da je bol
neodvojiv deo života. I kao dete je više uživala igrajući se nego sto je plakala zbog modrica i
ogrebotina koje je u igri često dobijala. Kao japanska daruma igračka bez obzira koliko je
puta bacili dole, ona jednostavno nastavlja da se uspinje.
Pre nego da gleda na budućnost sa strahovima prisećala se prijatnih trenutaka koje je
proživela u preduzeću i bila zahvalna za prilike koje su joj tu bile pružene. Kako nije bila
sigurna da li će zadržati posao, počela je sa pregledavanjem oglasa po novinama i interenetu
i slala brojnim firmama svoju biografiju za slučaj da ostane bez posla. Kako je predan radnik
i osoba koja kroz život ide sa pozitivnim stavom, ona poseduje širok krug prijatelja i svima je
objavila da će se možda ponovo naći na tržištu rada. Za razliku od svojih kolega,
a zahvaljujuci svojoj aktivnosti i stavu, nije bila pasivna, beznadežna niti
apatična. Nastavila je da radi naporno,kao i ranije, misleći da će tako na kraju pomoći firmi
koja joj već sutra može postati bivše radno mesto, ali u kojoj je provela dosta lepih
trenutaka. Ovakav entuzijazam nije samo suprotnost u odnosu na apatiju, već i najbolji lek
protiv nje.
Uzroci lenjosti o kojima smo do sada govrili predstavljaju unutrašnje faktore.
BeznaĎe, nedostatak vere u isplativost rada, stav prema ţivotu…sve su to psihički faktori koju
su u ljudima i odgovorni su za pasivan način ţivota. MeĎutim postoje i spoljašnji faktori
koji svakodnevno deluju na svakoga od nas i kod nekih prouzrokuju pasivnost i
lenjost. Navešćemo najznačajnije.

-Školsko okruţenje
Kod školske dece je često strah od podsmeha i odbacivanja uzrok pasivnosti. Ukoliko
bi skupili hrabrosti da izraze svoje mišljenje i stavove to bi već bio prvi korak ka uključivanju
u školske aktivnosti. Problem je što ih niko na to ne podstiče.

Na učenika se gleda kao na pasivnog primaoca znanja čiji je jedini zadatak

da to znanje kasnije reprodukuje. Aktivnost se čak negde posmatra i sa
neodobravanjem.Kako onda od dece očekivati da ţele više i da se čak tome
posvete kroz aktivnosti?
Sami školski programi su uglavnom kreirani tako da je aktivnost učenika na nekom od
poslednjih mesta na listi ciljeva koji se u učionici ţele postići. Na učenika se gleda kao na
pasivnog primaoca znanja čiji je jedini zadatak da to znanje kasnije reprodukuje. Aktivnost se
čak negde posmatra i sa neodobravanjem. Kako onda od dece očekivati da ţele više i da se
čak tome posvete kroz aktivnosti? Ukoliko sebe postavljamo kao naredbodavce, ne moţemo
ih osuĎivati što su oni pasivni sledbenici. Ipak, čak i bez promene školskih programa,
moţemo uticati na poboljšanje stanja i podsticanje aktivnosti.
Profesorima i roditeljima nudimo par jednostavnih saveta:
Za početak, dovoljno je postavljati što više pitanja i izdavati što manje
nareĎenja. Podstaknite dete na razmišljanje i ostavite mu dovoljlno slobode da samo doĎe do
zaključaka pa makar oni bili i pogrešni. Obaveštenja o mogućim aktivnostima prepravite u
pozive i odbacite pogrešne pretpostavke o tome da će samo informacija o postojanju dodatne
aktivnosti biti dovoljna za učenike da se uključe. Čak i ako postoji interesovanje za tu
odreĎenu aktivnost kod deteta moţe postojati i stid ili strah zbog koga će ostati pasivno. Na
vama je da ga ohrabrite. Uporno insistiranje na aktivnosti moţe dati rezultate, ali najbolji
način za ohrabrivanje jeste podsetiti dete zašto bi bilo vredno pobediti strah i stid. Učinite
sadrţaje interesantim, podstičite postavljanje pitanja i na taj način probudite njegovu
unutrašnju motivaciju. Kada to uspete, dete će samo poţeleti i najverovatnije i uspeti da samo
pobedi strahove i stid.

-Mediji su takoĎe krivi za pasivnost.

U borbi za što veću gledanost medijske kuće stalno pomeraju kriterujume za ono što
je prikladno prikazivati. Slike izgladnele dece i pobijeniih ljudi se prikazuju na televiziji
toliko često da izgleda skoro kao da su one pravilo, a ne izuzetak. Ukoliko je to normalno,
zašto biti zabrinut? Ukoliko već nismo izgubili sve osećaje, borićemo se protiv negativnih
emocija namerno zatvarajući oči pred ovakvim scenama i ignorisanjem patnje drugih. Ono što
se od televizije sada očekuje jeste da pomeri fokus sa ljudi koji pate na one koji njima
pomaţu. Naglašavajući značaj humanosti i dobrotvornih organizacija, podstiče se aktivnost
pre nego povlačenje u sebe.
MeĎutim, sama urednička politika na tv kanalima nije jedini aspekt televizije koji
navodi na pasivnost. Mnogi u televiziji vide beg od stvarnosti i umesto svoje, ţive ţivote
izmišljenih likova sa tv ekrana. Nije slučajno da su u doba najvećih kriza najgledanije bile
upravo španske sapunice. Kada je preplavljen stresom i problemima čovek po prirodi traţi
nove izvore snage. MeĎutim, ukoliko kriza potraje i više ih u sebi ne moţe pronaći, okreće se
spoljašnjim podsticajima. To moţe biti sport ili neki hobi, ali i alkohol ili droga.
Ispitujući aktivnost mozga za vreme gledanja televizije naučnici su
potrvrdili da se mozak tada nalazi u stanju sličnom zurenju u prazan
zid.Čak i kada imamo osećaj da smo fokusirani i sa punom koncentracijom
pratimo neki sadrţaj na tv-u, naš mozak je pasivan.
U današnje vreme najveći broj ljudi se okreće televiziji. Ona omogućava da se
problemi na trenutak zaborave. Uspeva da nas nasmeje i rastuţi i učini da se osetimo ţivim.
MeĎutim, ta ‘oţivljenost’ je pre sličnija oţivljenosti narkomana dok je na drogama nego li
pravim osećajima. Saosećajući sa junacima sa ekrana mi uspevamo da potisnemo svoje realne
probleme, svoje misli i strahove. Potiskujemo sebe ulazeći u ulogu drugog, tako da ono što
doţivljavamo kao oţivljavanje pravim imenom nazvano jeste umrtvljivanje sebe. Ispitujući
aktivnost mozga za vreme gledanja televizije naučnici su potrvrdili da se mozak tada nalazi u
stanju sličnom zurenju u prazan zid,. Čak i kada imamo osećaj da smo fokusirani i sa punom
koncentracijom pratimo neki sadrţaj na tv-u, naš mozak je pasivan. Moţda je upravo to ono
što čovek u krizi potajno ţeli. Bez dovoljno volje i snage da se suoči sa problemima, on ţeli
da ‘isključi’ svoj mozak. Televezija upravo to omogučava. Na taj način od sredstva postala je
cilj sama po sebi. Kvalitet i sardţaj programa dobili su sekundarni značaj. Bitno je samo da
omogučavaju izolovanje od sebe i sopstvenog ţivota. Čini se da je upravo to razlog zašto smo
došli do trenutka kada se ljudi ţale na kvalitet televizije više nego ikada, a u isto vreme ona
sama nikada nije bila gledanija.

-Odnos prema radu

Stara izreka kaze da je rad stvorio čoveka. Medjutim od tada se čovekov odnos prema
radu neprestano menja sve do sada kada postoji i nastavak izreke - rad će ga i uništiti. Da li je
čovek zaista stigao do toga da mu rad više nije neophodan za preţivljavanje? Čovek je bio
prinuĎen da radi ne bi li zadovoljio osnovne fiziološke potrebe, ali vekovi su menjali kako
način rada tako i samog čoveka. Rad je danas vezan za komjutersku stolicu kao i sam čovek.
Nauka je uspela da olakša ţivot. Skoro ne pomerajući se sa mesta moţemo zadovoljiti svoje
osnovne potrebe. Potrebu za hranom, potrebu za znanjem, kao i kontaktom sa drugima
moţemo zadovoljiti gotovo u minutu instant rešenjima koja su svakome od nas na dohvat
ruke. Zadovoljenje tih potreba se podrazmeva. Zapadno drušvo ne brine o hrani niti
vodi, osnovne potrebe su davno prevaziĎene, čak moţda i zaboravljene. Od gladi niko nije
umro, kaţu. Zbog toga o tome ne treba brinuti. Luksuz koji sebi dopuštamo sa svakim
zalogajem koji smo uneli i kada nismo bili gladni se shvata kao datost. Ono što ţelimo da
postignemo svojim radom zadovoljava neke druge potrebe. Više nije bitno sprečiti glad i ţeĎ
već jesti najbolju hranu i piti najbolja pića. Jučerašnji luksuz već danas nazivamo
neophodnošću. Činjenica jeste da ţivimo u potrošačkom drušvu koje stvara nove potrebe.
MeĎutim, uspemo li se njih osloboditi doći ćemo u iskušenje da se naĎemo pred izborom da li
uopšte raditi. Iako najčešće nesvesno, mi danas ţivimo u luksuzu koji nam dozvoljava da
biramo hoćemo li i šta ćemo raditi. Upravo zbog toga interesovanja i motivacija dolaze u
prvi plan i postaju odlučujući u odlučivanju izmeĎu pasivnosti i aktivnosti.

-Savremena tehnologija

Ukoliko ne ţelite da budete odsečeni od sveta, morate ovladati

tehnologijom. Ali, ne smete dozvoliti da ona ovlada vama.
Informaciona era čini ţivot bez tehnologije nemogućim. Ukoliko ne ţelite da budete
odsečeni od sveta, morate ovladati tehnologijom. Ali, ne smete dozvoliti da ona ovlada vama.
U tom slučaju naći ćete se u početnoj poziciji i ipak biti odsečeni od sveta.. Dokaz da ova
tvrdnja nije samo spekulacija moţete naći ukoliko samo obratite paţnju na ljude oko sebe. Za
stolom pored vas u kafiću videćete grupu ljudi od kojih svako gleda u svoj mobilni telefon, na
ulici je svako u svom svetu sa slušalicama na ušima, dok kod kuće svi gledaju u tv umesto
jedni u druge. Ukoliko se i dalje bavite grupnim aktivnostima, pri čemu to nije paralelno
ispijanje kafe, već realna komunikacija i aktivnost, moţete smatrati sebe izuzetkom. Kontakt
uţivo sa drugim ljudima deluje podsticajno. Energija koju jedni od drugih dobijamo ne
moţe se zameniti slovima na ekranu. Ukoliko ste zbog tehnologije postali manje
komunikativni i pasivniji, propustili ste njenu osnovnu svrhu, napredak čoveka, a ne izolacija.

-Tempo ţivota
U svetu gde se sve menja iz dana u dan, stati znači zaostati. Kod nekih ljudi
nemogućnost biranja sopstvenog tempa rada izaziva otpor koji se ogleda u
pasivnosti.
 Za ono za šta je ljudima nekada bilo potrebno jako mnogo vremena čovek današnjice
radi u jednom danu. Vreme je najveća dragocenost. Idiličan ţivot bez gledanja na sat
zamenjen je uţurbanim savladavanjem dnevnih obaveza. Tempo ţivota je postao toliko brz da
je nemoguće ostati u toku bez prilagoĎavanja. Stagnacije više nema. U svetu gde se sve menja
iz dana u dan, stati znači zaostati. Za ovakve promene načina ţivota zasluţna je naravno
tehnologija o kojoj smo već govorili. Mada, deluje kao da čovekova priroda ipak ne moţe da
prati taj tempo razvoja. Još uvek postoje ljudi različiti po potrebama i temperamentu. Ubrzan
ţivot ne prija svima. Kod nekih čak izaziva otpor ka prilagoĎavanju i aktivno odbijanje
ubrzanih aktivnosti. Pasivnost je njihov način za izraţavanje otpora ka nametnutom tempu
ţivota.
„

-Preplavljenost problemima.
Ratovi, terorizam, nuklearne pretnje, kriminal, globalno zagrevanje, siromaštvo…
problemi sa kojima se svet danas suočava kod nekih pojedinaca mogu prouzrokovati osećaj
preplavljenosti problemima koji ih vodi pasivnosti. Slika sveta koju u sebi imamo odreĎuje i
naš odnos prema njemu. Gledanje na svet kao mesto prepuno nesreća i bede vodi formiranju
negativnog stava prema ţivotu. Ukoliko je svet toliko neprijatno mesto za ţivot, kako uopšte
uţivati u ţivotu imati ţelju za nekom aktivnošću?
Ţivot sa ovakvim stavom je ustvari ţivot pod konstantnim stresom koji crpi energiju i
volju i izaziva inertnost i pasivnost. Elan za rad je posledica pozitivnih očekivanja.
Mračna slika sveta stvara upravo suprotna očekivanja i vodi inertnosti. Nije retko da
ljudi koji odbijaju da promene svoju mračnu sliku sveta postanu beznadeţni i depresivni.
Ovde navedena lista problema je naravno skraćena, ali ma koliko ona realno bila
dugačka ne sme prouzrokovati gubitak volje i energije. Ona treba biti upravo podsticaj na
akciju u pokušaju da se problemi reše. Naravno da ih ne moţemo sve rešiti, ali svako moţe da
uradi po nešto. To nešto ne samo da će umanjiti probleme već će i vratiti volju da se sa radom
na problemima nastavi. Bitno je pokrenuti se. Opšte poznata je podela ljudi na one koji vide
polupunu i polupraznu čašu. Osobe sa mračnom slikom sveta mogli bismo svrstati u grupu
koja tvrdi da je čaša poluprazna, ali poenta nije proceniti da li je čaša polupuna ili poluprazna,
već da li je treba dopunjavati.

Jedan od delotvornih načina za pobeĎivanje pasivnosti prouzrokovane beznaĎem jeste

udruţivanje sa drugim ljudima. Mi smo socijalna bića i potrebni smo jedni drugima za
opstanak.

Albert Ajnštajn je rekao da je svet opasno mesto za ţivot ne zbog ljudi koji
su loši već zbog ljudi koji ne preduzimaju ništa povodom toga.
Zato je neophodno udruţivanje u aktivnostima. Pasivno povlačenje u svoj svet ne moţe
učiniti nikome dobro, pa čak ni onom ko se povlači. Albert Ajnštajn je rekao da je ‘svet
opasno mesto za ţivot ne zbog ljudi koji su loši, već zbog ljudi koji ne preduzimaju ništa
povodom toga’. Zbog toga je neophodno aktivirati se i zauzeti stav koji smatrate ispravnim.
Pasivnost i apatija muće svoje ţrtve dok tišina pomaţe njihovim mučiteljima. Krivi smo za
patnju drugih ako ne reagujemo na njihov bol.

Naučnici su konačno pronašli lek protiv apatije. Zove se uključenost.

 O lenjosti su rekli…

Ne postoji gori umor od onoga koji nastaje usled nedostatka aktivnosti.( Charles
Spurgeon )

Niko ko ne radi ne može jasno razmišljati. Lenjost izobličuje um.(Henry Ford )

Lenjost je sasvim suprotna prirodi čovekovoj. Priroda je čovekova delatna; ona traži da
posluje, da zida, da radi. Lenjost je pouzdan znak iznakaženosti prirode kod jednog
čoveka (Vladika Nikolaj Velimirovic)

Odlučite da nikada ne budete ljenji…Divno je koliko se toga može uraditi ukoliko uvek
nastavljamo sa radom.(Thomas Jefferson )

Previše je mladih ljudi koje svrbe sopstvene želje, ali ih mrzi da se počešu.(Thomas
Taylor)

Nije strašno umreti, strašno je ne živeti.( Viktor Hugo)

Osnovna bolest je lenjost, praznina. To je ona čudna lenjost i pasivnost celog našeg bića,
koja nas stalno vuće na dole, umesto da nam dozvoli da se vinemo u visine, koja nas ubedjuje
da je svaka promena nemoguća, pa stoga i nepoželjna. U stvari, to je duboko ukorenjena
sumnja, koja na svaki duhovni izazov odgovara: "čemu, radi čega?" i čini od naseg
duhovnog života užasnu duhovnu pustoš. To je koren svakog greha, jer truje duhovnu
energiju u samom njenom korenu. Rezultat takve lenjosti je čamotinja. (sv. Jefrem Sirin)

4.strana

Ključni faktori uspeha u bilo kojoj aktivnosti

Ukoliko ste savladali prvu prepreku, pobedili lenjost i motivisani ste za neki cilj,
uspeh i dalje moţe biti neizvestan. Na primer, znate čemu i zašto stremite, zamislili ste
nagradu i dovoljno vam je primamljiva, ali ukoliko je cilj veliki i značajan, ovo moţe biti
nedovoljno, pogotovo ukoliko ne vidite sebe kao uspešnu osobu u tom polju ili ukoliko su
vam potrebni koraci do tog cilja izuzetno neprivlačni.
U nekim drugim oblastima gde posedujete samopouzdanje i veru da ćete uspešno
izvršiti zadatak moţe vam nedostajati motivacije. Iako od značaja, samopouzdanje ponekad
nije dovoljno. Za uspeh u nekoj aktivnosti, pogotovu ako je značajna i ne tako jednostavna,
potrebno je više faktora.
Nudimo vam osnovne faktore uspeha čija kombinacija će vam pomoći u svim
aktivnostima.
 Slika o sebi
Svako od nas ima više slika o sebi u zavisnosti od procene sopstvenih sposobnosti i
veština. One zavise od povratnih informacija koje dobijamo od drugih, naših izbora, akcija,
intelekta..sve što radimo i sve što nam se dešava utiče na našu sliku o sebi uključujući i
procenu naših zasluga da budemo, radimo i imamo ono što ţelimo.
Ukoliko ste krenuli ka nekom značajnom cilju za koji je potrebno izdvojiti neko
vreme, moţete biti motivisani, pametni, znati tačno šta treba raditi...ali, ukoliko nemate
duboko usaĎenu sliku sebe kao osobe koja je uspešna na tom polju, verovatno nećete postići
uspeh, ili ako ga postignete, to neće dugo trajati.
Ukoliko sebe vidite kao uspešnog biznismena, uspešnog roditelja…vaše aktivnosti će
najverovatnije ovu predstavu opravdati. Ali ukoliko sebe vidite kao osobu koja je sklona
zloupotrebi droga i alkohola ili osobu koja ne zasluţuje da bude voljena, mnoge od vaših
odluka i aktivnosti će naţalost podrţati i ove predstave.
Zbog toga je za svaki uspeh neophodno da vidite sebe u pozitivnom svetlu.
Ukoliko ne verujete da ste uspešni u nekoj oblasti, nećete ni uspeti da stignete do cilja kome
teţite.
Za svaki uspeh neophodno da vidite sebe u pozitivnom svetlu. Ukoliko
ne verujete da ste uspešni u nekoj oblasti, nećete ni uspeti da stignete
do cilja kome teţite. Postoji izreka koja kaţe: “Ako veruješ da moţeš,
u pravu si. Ako veruješ da ne moţeš, opet si u pravu.” Vaše uverenje
odrediće ishod.

Poznavanje svrhe- veliko „zašto?‟

Ukoliko nemate jasnu sliku razloga zbog kojih ste pokrenuli neku aktivnost, nećete je
ni završiti. Razmislite o prethodnim aktivnostima od kojih ste odustali ili o onim koje su vas
dovele do ţeljenog cilja. Verovatnoća je velika da u prvom slučaju niste dovoljno ţeleli da
istrajete. Da jeste, verovatno biste uradili ono što je neophodno za uspeh. Znali biste tačnu
finansijsku dobit. Znali biste kako bi to doprinelo vašem društvenom i poslovnom ţivotu.
Znali biste šta tačno gubite ukoliko odustanete. Verovatno biste sve to imali i zapisano.
Poznavanje svrhe nečega što radite je od krucijalnog značaja za uspeh
u toj aktivnosti.

Zamišljanje svakog uspešnog koraka

Poznato je da atletičari prvo detaljno u glavi izvode veţbe zamišljajući svaki pokret i
tek onda ga izvode. Ali, nisu atletičari jedini kojima zamišljanje radnje pomaţe da je kasnije
uspešno izvedu.
Svi to radimo svakodnevno.
To je jedna od osnovnih funkcija mozga. Vidimo, čujemo i osećamo stvari koje će se
tek odigrati. Problem je što već u svojim zamišljanjima nailazimo na probleme. Nakon toga,
kada izvodimo aktivnost to radimo po zamišljenom scenariju, sa problemima čija rešenja
nismi uneli u scenario i čije postojanje je dovelo jedino do obeshrabrenosti. Zbog toga je
neophodno da kada stvaramo scenario po kome ćemo raditi svaki zamišljeni korak bude
uspešan!
Neki cilj čije uspešno ostvarenje ne moţete detaljno da zamislite teško
ćete ostvariti.

Mislite na nagradu
Neophodno je stalno imati na umu korist koju ćete uspešnim izvšenjem aktivnosti
imati. Stalni fokus na ono zbog čega ste počeli aktivnost pomoći će vam da odolite
iskušenjima i nastavite sa radom. Ovo je jedna od najbitnijih razlika izmeĎu onih koji po
pravilu uspevaju i svih ostalih. Veliko zašto o kome smo več pričali jeste neophodno ali ne i
dovoljno. Neophodno je učiniti motivaciju trajnom.
Mnogi od najprivlačnijih ciiljeva zahtevaju skoro stalnu preokupaciju njima
kako bi se dostigli.

Vera u sopstvene sposobnosti

Samopouzdanje je više od nedostatka sumnje u svoje sposobosti. To je potpuna
uverenost u uspeh. Stvara se na osnovu analize prethodnih iskustava, ohrabrenja, znanja….i
daje snagu da se započne aktivnost čak i kada su šanse za uspeh manje nego obično.
Samopouzdanje je zbog toga više nego samo odsustvo straha. Ipak, bez samopouzdanja veće
su šanse da se javi strah od neuspeha, strah od uspeha ili strah od nepoznatog koji su jedni od
najčešćih razloga zbog kojih ljudi odlaţu aktivnosti. Ljudi odlaţu rad u uverenju da će sutra
biti bolji i uspešnije obaviti posao.
Samopouzdanje i vera u svoje sposobnosti vam ne garantuju uspeh u
onome što radite ali značajno smanjuju mogućnost odustajanja.

Uţivajte u nagradi nakon svakog koraka

Dozvolite sebi zasluţeni odmor. On je bitan koliko i rad. Čak i ukoliko se ne osećate
kao da vam je potrebno nakon svakog preĎenog dela puta, dozvolite sebi uţivanje u nagradi,
ma koliko mala ona bila. Na taj način obnovićete radni elan i izbeći opasnost od iscrpljenja.

Izvucite pouke iz svih problema i grešaka

Način na koji se suočavate sa problemima na koje nailazite je od krucijalnog značaja
za uspeh u bilo kojoj aktivnosti. Ipak, isto tako je značajna kasnija analiza situacije. Ljudi
često uzastopno ponavljaju greške ne analizirajući ih. Svaki problem kao i svaka greška
predstavljaju nezamenjivu priliku za učenje koju ne smete propustiti. Svako od nas ima
specifičan način rada i zbog toga je detaljna analiza sopstvenih aktivnosti jedini način da
saznate šte je ono što vam nedostaje kako biste postigli uspeh.
Svaki problem kao i svaka greška predstavljaju nezamenjivu priliku za
učenje koju ne smete propustiti.

Ukoliko sledite sve što je gore navedeno moţete očekivati uspeh. Time ćete ispuniti i
poslednji, po nekima moţda i najznačajniji, zahtev-očekivanje uspeha. Očekivanje
povoljnog ishoda će vam dati snage u onim ključnim momentima kada budete nailazili na
prepreke. Ma koliko detaljan plan aktivnosti napravili, neplanirane prepreke se uvek mogu
javiti i to je upravo onaj odlučujući trenutak u kome se uspešne osobe izdvajaju od ostalih. U
očima uspešnih ljudi problemi su korisne prilike za jačanje sebe i sticanje novih znanja. Kada
naiĎu na prepreke, oni ne traţe način da ih zaobiĎu već rešenja koja će biti najisplativija.

Dragana Miletić

Trening ţivotnih veština za adolescente

Sve češće nam se za savete i pomoć obraćaju roditelji adolescenata ţaleći se
upravo na to što su njihova “deca” lenja i inertna. “Ne znaju šta će sa sobom...kao
da ih ništa ne interesuje osim blejanja i gubljenja vremena, nisu usmereni ka
nečemu...” kaţu roditelji. “Da se bar ludo zabavljaju, pa i da razumemo...ali oni
se smaraju...a nemaju volje da učine ništa za svoj razvoj”...
Odakle taj nedostatak inicijative kod mladih ljudi? Kroz rad sa
adolescentima došli smo do zaključka da učenje izvesnih ţivotnih veština u velikoj
meri pomaţe tome da se pokrenu i usmere sopstvenu energiju ka sopstvenim
ciljevima. Zbog toga smo napravili poseban program za trening ţivotnih veština
usmeren upravo na adolescente. Trening se odvija u manjim grupama vršnjaka.

Ţivotne veštine koje se uče i uveţbavaju na našim trening grupama

su:
-Veštine komunikacije, veštine ispoljavanja (trening asertivnosti) i socijalne
snalaţljivosti, upravljanja emocijama, rešavanje konflikata, odupiranje
povodljivosti, odupiranje lenjosti, kritičko mišljenje
-Veštine donošenja odluka, veštine postavljanja ciljeva, upravljanje vremenom,
veštine planiranja, veštine izgradnje samopoštovanja i samopouzdanja...

Ako vašem adolescentu nedostaju neke od ovih ţivotnih veština,

predloţite mu da ih uveţba u našoj “školi” ţivotnih veština.
“Centar za razvoj ličnosti”
011-2179-917, 063- 157-5082