Predmet materijalne kulture koji ću kroz nekoliko izvora istraživati u ovom radu jeste

navijački šal. Navijački šal je skoro isti kao i običan šal, samo što je u bojama kluba koji navijač
podržava, neretko sa grbom i imenom kluba i/ili navijačke grupe. Služi pokazivanju podrške i
pripadnosti, ali i prepoznavanju pripadnika istih ili različitih navijačkih grupacija. Što se tiče
autentičnosti navijačkog šala on je uglavnom proizveden putem masovne proizvodnje, iako se
može naleteti na pokoji primerak koji je isplela baka ili neko sa sličnim znanjem i veštinama.
Iako uglavnom masovno proizveden, postoje razlike u vrednovanju ovog predmeta: onaj koji
prosto kupite na ulici ili pijaci se manje vrednuje od onog koji vam pokloni vođa navijačke grupe
kojoj pripadate. Što se konteksta tiče, dok je nekim članovima društva (navijačima) navijački šal
simbol ponosa ili prezira (zavisi da li su na njemu boje tima za koji navijaju ili boje suparničkog
tima), za druge članove društva može biti simbol nasilja, dok za treće, koji ne pridaju nikakav
značaj navijačkoj kulturi može biti samo šal, ono što koristimo da zgrejemo vrat zimi. Isto tako,
dok nezainteresovanim prolaznicima malo dete sa navijačkim šalom oko vrata neretko izaziva
simpatije, odrasli muškarac sa istim predmetom oko vrata može izazivati nelagodu.

Navijački šal je jedan od najjačih identitetskih markera navijačke subkulture. Ne samo što se
njime označava tim koji se podržava, nego se neretko putem šalova razlikuju različite navijačke
grupe koje podržavaju isti tim, a često i nisu u prijateljskim odnosima.

Prvi izvor kojim ću se baviti u vezi sa ovom temom jeste članak na vebsajtu www.pink.rs
sa naslovom „SPASIĆ: Iza nereda na stadionu u Humskoj stoje HRVATSKE OBAVEŠTAJNE
SLUŽBE, kojima je cilj da u svet pošalju ružnu sliku iz Beograda! (VIDEO)” 1 Dva ispitanika-
Prof. Dr Marija Đorić i Božidar Spasić, bivši pripadnik DB-a su komentarisali dešavanja na 156.
večitom derbiju 13. 12. 2017. godine, kada je na stadionu u Humskoj došlo do masovne tuče
prilikom koje je povređeno više desetina osoba, među kojima i nekoliko stranih državljanja
(državljana Republike Hrvatske i BJRM).
U članku se pravi distinkcija između navijača i huligana, gde se huligani definišu otprilike kao
grupa ljudi koja navija za neki tim a koja se bavi nasiljem i kojom dominira nasilje, a zatim se
ističe da „U huliganskom svetu se sakralizuju neki simboli – zastava ili šal. Nepisano je pravilo
da kada se otme navijačka zastava nekoj grupi, ona treba da se ugasi, zato se dosta navijači

1
http://pink.rs/hronika/50189/spasiciza-nereda-na-stadionu-u-humskoj-stoje-hrvatske-obavestajne-sluzbe-kojima-je-
cilj-da-u-svet-posalju-ruznu-sliku-iz-beograda-video

1
sukobljavaju oko zastave i njene odbrane. Ovde se susrećemo i sa politizacijom huliganizma.”
Đorić, koja je predstavljena kao “stručnjak za nasilje”, po profesiji politikolog (iako sam iz
načina na koji je predstavljena pretpostavila da je medicinski stručnjak ili psiholog), ne elaborira
dalje na koji način je zastava ili šal u vezi sa nasiljem, pa se u njenom izlaganju svrstavaju u
huliganske, a ne navijačke rekvizite. Ovde se jasno navijački šal identifikuje sa nasilničkim
ponašanjem i kriminalom. Izostaje i objašnjenje šta je negativno u vezi sa politizacijom bilo koje
grupe građana, i zbog čega se u terminu “politizacija” oseća takozvani negativan prizvuk, kada je
još od starih vremena jasno da je čovek “politička životinja”. Kao i u većini novinskih članaka u
kojima se spominje navijački šal, i u ovom je kratak put od spominjanja navijačkog šala do
kriminalnih aktivnosti: prodaje droge i oružja, ucene, vandalizam, zatim regrutacija za vreme
ratova devedesetih, ali i strane obaveštajne službe koje implementacijom neželjenih elemenata na
tribine širom Srbije pokušavaju da destabilizuju ne samo Srbiju i srpsku vlast, već i mir i
stabilnost u regionu, za koje se tvrdi da im je Srbija garant. Ovaj narativ koji se najčešće koristi
prilikom opisivanja navijača i navijačkih rekvizita jeste uzrok toga zašto veliki broj “običnih
ljudi” oseća nelagodu i/ili strah kada prolazi pored grupe mladića koji imaju navijačke šalove
oko vrata (prilikom jednog ovakvog događaja kada sam u Studentskom parku naišla na grupu
navijača i sama sam osetila strah i pokušala da promenim putanju, sve dok nisam uočila da jesu u
pitanju navijači, ali kolege sa fakulteta. Koliko je društvo podložno medijskoj manipulaciji i
uspostavljanju i širenju predrasuda tada mi je postalo jasno na sopstvenom primeru.)
Drugi izvor koji ću koristiti je digitalni izvor, konkretno objava na društvenoj mreži
Twitter postavljena od strane navijača Galatasaraja, a koji je uzburkao domaću javnost pre
nekoliko meseci. 2 Tvit je sačinjen od tekstualnog dela: „WE ARE EVERYWHERE“, i
fotografije na kojoj je prikazan nadgrobni spomenik Marka Ivkovića (1989- 2014, navijača
Crvene Zvezde kog su navijači Galatasaraja ubili u sukobu sa navijačima Crvene Zvezde u
Istanbulu pred utakmicu ova dva kluba). Na fotografiji se iznad Ivkovićevog spomenika vidi
navijač Galatasaraja (koji je sakrio lice) kako visoko uzdignuto drži navijački šal na kom piše
GALATASARAY.
Poznato je da je u navijačkom svetu vrlo važno „poniziti protivnika“ otimanjem šalova, zastavi i
ostalih rekvizita, kao i ući na neku teritoriju koju navijači suprotnog tima smatraju svojom
„svetinjom“ i obeležiti svoje prisustvo na istoj. Mogu da pretpostavim da je fotografisanje na

2
https://twitter.com/akgulalper/status/769973415323336705
2
grobu pokojnog navijača suprotnog tima bio jedan vid ponižavanja neprijatelja, uz dodatno
podsećanje na sveobuhvatni poraz koji su navijači Crvene Zvezde doživeli u Istanbulu 2014.
Kako jedan od komentara na postavljen tvit sam kaže: „Prošao je kroz celu Srbiju i realno
posrao se po nama. Ne verujem da neki Srbin ima muda da uradi ovo isto u Turskoj.“

Naglasiću da je smrt Marka Ivkovića imala jak odjek u domaćoj javnosti. Javnosti nije bilo
potrebno mnogo da u ovaj incident učita vekovno neprijateljstvo Turaka i Srba, te da krene da se
poziva na Miloša Obilića, ubijenog sultana Murata, i slavnu srpsku žrtvu na Kosovskom boju
1389. godine, koji je jedan od najjačih nacionalnih mitova među domaćim stanovništvom.

U komentarima- odgovorima na tvit možemo da pročitamo i dosta pretnji, obećavanja da će

autor tvita biti pronađen i da će se Srbi tako slikati na njegovom grobu, ilustracija na kojima
Miloš ubija Murata i prostih zgražavanja nad činom. Reakcije Grobara (navijača Partizana, arhe
neprijatelja Delija- navijača Crvene Zvezde) su identične reakcijama navijača Crvene Zvezde-
gde možemo videti da je tuđin koji napadne ono što je iznad navijačkog identiteta (nacionalni
identitet, ponos i čast naroda, ali i navijačke prakse kao takve), neko kom se ne sme oprostiti,
iako možda napada onoga kog oni inače smatraju neprijateljem.

Takođe, može se uočiti značajna razlika između odgovora muških korisnika Tvitera (koji su
uglavnom agresivni, osvetnički itd.) i žena korisnica Tvitera (čiji su komentari uglavnom neki
vid zgražavanja, psovki, ali bez eksplicitne i u detalje opisane osvete koju mu spremaju).

Sledeći izvor koji sam proučavala je iz popularne kulture, konkretnije- domaći film
Šišanje iz 2010. godine, u kojoj je ujedno bio i najgledaniji te godine. Režiran od strane Stevana
Filipovića, koji je zajedno sa Stašom Koprivicom i Dimitrijem Vojnovim napisao scenario, film
je doživeo svoju premijeru 06. oktobra 2010. u centru „Sava“ u Beogradu. Da li je datum
premijere odabran simbolički (javnost već dugo priča o novoj petooktobarskoj revoluciji koju
čekaju nekog šestog oktobra kada će zavladati prava građanska etika i estetika) ili ne, ostaje da
nagađamo.

Scena u kojoj se dominantno pojavljuje navijački šal je na samom kraju jedanaestog minuta, a
nosi ga „huligan“ (po drugim simbolima je evidentno da je u pitanju skinhead, neonacista), dok
uzvikuje „Mamu vam jebem tursku smrdljivu! Pičke muslimanske bre!“ a zatim započinje
pevanje parole „Nož, žica, Srebrenica“ i gestikuliranje slično nacističkom pozdravu.

3
Iako u prethodnoj sceni akteri govore da njih ne zanima fudbal, da na stadion idu da bi se tukli,
ne mogu a da ne primetim da je autor ipak neke od njih „okitio“ navijačkim šalovima crno bele
boje. Još jednom se u javnom diskursu navijački šal identifikuje sa nasiljem, vandalizmom i
fašističkim ubeđenjima. Ono što je nesumnjiva istina jeste da i u realnom životu na tribinama
fudbalskih terena počinju ili kulminiraju razna međuetnička, nacionalna i verska koškanja.
Neretko se čuju komentari da su jugoslovenski ratovi devedesetih počeli sukobom navijača na
Maksimiru 1990. Fudbalski klubovi na Balkanu u sadašnjem vremenu su vrlo često jedna od
glavnih nacionalnih obeležja (što je s obzirom na simbole i imena koje nose uglavnom vrlo
paradoksalno).

Sam šal kao da je, za jednog navijača, neka vrsta simbola političke opredeljenosti, zrele misli,
pripadnosti i ljubavi. Vrlo često možete, kada slušate kako navijači govore o svojim klubovima,
pomisliti da ustvari govore o svom partneru/partnerki. S druge strane, običnim građanima,
velikom delu intelektualne elite i, kao što možemo videti u filmu, delu umetnika- navijački šal je
jedan od simbola neofašizma i desničarske ideologije. Sveukupni trend u javnosti (nakon pada
Miloševićevog režima i zahvalnosti B92 vođama Grobara i Delija) se kreće u pravcu
satanizovanja i blage dehumanizacije kao i ozbiljnih generalizacija u vezi sa jednom od
najmnogoljudnijih (a donekle samoorganizovanih) grupa građana- navijača.
Nesumnjivo se neretko na tribinama uzvikuju parole poput „Nož, žica, Srebrenica“. Jednom
prilikom je meni bliska osoba upitala jednog srednjoškolca šta je ta Srebrenica koju stalno
spominje kroz tu parolu, da bi upitani ostao bledog pogleda, neznajući odgovor. To je jedan od
razloga zašto smatram da je čvrsto identifikovanje nosica navijačkih obeležja uzvikivača parola
sa neonacistima jedan površan i ignorantski pristup problemima omladine i svojevrsne ideološke
krize u koju mladi ljudi strmoglavo upadaju prateći medije, javni diskurs i neuspele pokušaje
edukativnih filmova.

Ono što se može iz ovih nekoliko izvora zaključiti jeste da se uglavnom u javnosti
navijački šal povezuje sa nasiljem, vandalizmom i drugim oblicima devijantnog ponašanja, a da
se oni koji nose navijački šal neretko dehumanizuju u javnom diskursu, osim u slučajevima kada
neki stranac (kao u primeru navijača iz Turske) ne ponižava, vređa ili ismeva navijača pripadnika
“naše” grupe- tada navijački šal gubi vandalski identitet i postaje deo nacionalnog identiteta i
folklora koji treba “odbraniti” od stranaca po svaku cenu.