Naslov

originala
Cassandra Clare
“Infernal Devices: Clockwork Princess”

Copyright © 2010 by Cassandra Clare LLC

Copyright © 2016 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

Dizajn korica: STARDUST LAB

www.stardust.rs
Porodici Luis: Melani, Džonatanu i Helen
 Kad možeš lako da zapevaš
uz promenljive zvuke harfine,
uspeti se možeš na binjektaš
starog sebe da dosegneš visine.
Lord Alfred Tenison, „In Memoriam A. H. H.”
 PROLOG

Jork, 1847.
„Plašim se”, reče devojčica sedeći na krevetu. „Deko, hoćeš li ostati
uz mene?”
Alojzije Starkveder grleno je prostenjao, iznerviran, te se primakao
krevetu da i sam sedne. Doduše, to iznervirano stenjanje beše tek
donekle iskreno. Bilo mu je drago što mu je unuka toliko verovala da je
često jedino on mogao da je smiri. Njoj njegovo osorno držanje nikada
nije smetalo, mada je bila osetljive prirode.
„Nemaš se čega bojati, Adela”, rekao joj je. „Videčeš i sama.”
Pogledala ga je sa dva krupna oka. Obred nanošenja prvih runa
obično se održavao u nekoj od svečanijih odaja jorškog Instituta, ali
zbog Adeline duševne i telesne krhkosti, složili su se da će biti izveden
u sigurnosti njene sobe. Sedela je na ivici svoga kreveta, potpuno
uspravljena. Obredna haljina bila joj je crvene boje, uz crvenu mašnu
kojom joj otpozadi beše vezana svilena, plava kosica. Oči joj izgledahu
ogromne na tom njenom mršavom licu, a ramena uzana. Sve je na njoj
bilo lomljivo poput šoljice od poredana.
„Tiha braća”, rekla je. „Šta će mi ona uraditi?”
„Podaj mi ruku”, rekao joj je, pa mu je ispružila desnu sa mnogo
poverenja. Obrnuvši je, ugledao je svetloplavi splet vena pod kožom.
„Upotrebiće stele - znaš šta su stele - da ti nacrtaju beleg. Obično
počinju sa runom za Vidozor, koja ti je poznata sa časova, ali će u tvom
slučaju otpočeti sa runom snage.”
„Zato što baš i nisam snažna.”
„Da đ malo ojačaju telo.”
„Kao goveđa čorba”, Adela je digla nos.
Nasmejao se: „Pa, nadajmo se da neće biti baš toliko neprijatna.
Osetićeš kao da su te malko bocnuli, te stoga moraš biti hrabra i ne
smeš da jaučeš, jer Senolovci nikada ne jauču. A onda će bockanje proći
i ti ćeš se osećati jače i bolje. I tu će biti i kraj obreda, pa ćemo sići dole
da proslavimo uz torticu.”
 Adela je zvecnula potpeticama: „Biće veselja!”
„Da, veselja. I poklona”, lupnuo se po džepu u kojem je sakrio neku
kutijicu, umotanu u divan plavi papir, u kojoj se nalazio maleni
porodični prsten. „Evo, baš imam tu jedan za tebe. Dobićeš ga čim se
završi obred obeležavanja.”
„Nikada ranije nisam imala veselje u svoje ime!”
„Ovo je zato što postaješ Senolovac”, reče joj Alojzije. „Znaš zbog
čega je to toliko važno, jelda? Prvi belezi znače da si Div, kao ja, kao
tvoja majka i otac. Oni znače da si deo Klave. Deo naše ratničke
porodice. Nešto drugačije i bolje od svih drugih!”
„Bolje od svih drugih”, polako je ponovila, kada se vrata sobe
otvoriše kako bi dva Tiha brata stupila unutra. Alojzije je primetio
iskru straha u Adelinim očima. Izvukla je ruku iz njegovog stiska.
Namrštio se - nije mu se dopadalo kada primeti strah među svojim
potomcima, mada nije mogao da porekne da Braća jesu bila sablasna
sa tim svojim nečujnim, neobičnim klizećim pokretima. Prešli su na
Adelinu stranu kreveta i vrata se opet otvoriše da bi Adelina majka i
otac ušli unutra; njen otac, Alojzijev sin, u skerletnoj opravi; njegova
žena u crvenoj haljini koja se zvonasto širila oko struka uz zlatnu
ogrlicu sa koje joj je visila runa enkeli. Nasmešili su se kćerci, koja im je
drhtavo uzvratila osmeh kada je Tiha braća opkoliše.
Adela Lusinda Starkveder, beše to glas prvog Tihog brata, brata
Simona. Imaš dovoljno godina da ti budu podareni prvi belezi.
Anđela. Jesi li svesna kakva ti se čast ukazuje, hoćeš li činiti sve što je u
tvojoj moći da je i dalje budeš vredna?
Adela je poslušno klimnula: „Jesam.”
Prihvaćaš li ove znakove Anđela, što će zanavek ostati na telu tvome,
podsetnik na sve što duguješ Anđelu, i na tvoju svetu dužnost prema
svetu?
Opet je poslušno klimnula. Alojzije je blistao od ponosa. „Prihvatam
ih”, rekla je.
Onda, da počnemo. Stela je najednom blesnula pred njom u
izduženoj, beloj šaci Tihog brata. Uhvativši Adelinu drhtavu ruku,
spustio joj je vrh stele na kožu, pa poče da crta.
Crne se linije zavijugaše pod vrhom stele i Adela je zadivljeno
gledala kako beleg snage poprima oblik na bledoj koži sa unutrašnje
strane ruke, tanani splet međusobno ukrštenih linijica koje joj
prelaziše preko vena, obavijajući joj ruku. Telo joj se napelo, zubići joj
utonuše u gornju usnu. Oči joj zatreperiše prema Alojziju, koji se
prepade onime što je video u njima.
Bol. Bilo je sasvim uobičajeno osetiti nešto bola tokom primanja
belega, ali ovo što je on ugledao u Adelinim očima bebu strašne muke.
Alojzije se žustro trgao, na šta stolica na kojoj je sedeo odlete ispod
njega. „Stojte!”, zavapio je, ali prekasno. Runa je bila završena. Tihi brat
se povukao, zureći u njega. Na steli je bilo krvi. Adela je tiho cvilela,
svesna dedine naredbe da ne sme da jauče - ali tad njena krvava,
razderana koža poče da se guli i odvaja od kostiju, crneći i go reći pod
runom kao da se radi o vatri, i ona više nije mogla da se obuzda, te je
zabacila glavu i počela da vrišti... i vrišti... i vrišti...

London, 1873.
„Vile?”, Šarlota Ferčajld je odškrinula vrata vežbaonice londonskog
Instituta. „Vile, tu si?”
Jedini odgovor beše nečije prigušeno mumlanje. Vrata se skroz
otvoriše otkrivajući prostranu odaju visokog svoda. Šarlota je odrasla
vežbajući u njoj, pa je poznavala svaku izvitoperenu dasku u podu,
svaku prastaru metu naslikanu na severnom zidu, četvrtaste prozore,
toliko stare da su bili deblji u dnu nego pri vrbu. Na sredini odaje stajao
je Vil Herondejl sa nožem u desnoj ruci.
Okrenuo je glavu da pogleda Šarlotu, i ona se opet prisetila koliko je
samo čudno dete bio - mada sa dvanaest godina gotovo da više i nije
bio dete. Bio je veoma lep dečak, guste crne kose koja mu se blago
uvrtala iznad kragne; sada mu beše vlažna od znoja, zalepljena za čelo.
Koža mu je tada, kada je prvi put došao na Institut, bila preplanula od
seoskog sunca, mada mu je boja izbledela nakon šest meseci života u
gradu, te mu se rumenilo na obrazima još više isticalo. Oči mu behu
neobično jarke plave boje. Jednog će dana postati naočit muškarac, ako
učini nešto sa tim namrgođenim izrazom koji mu je večito mrštio lice.
„Šta je bilo, Šarlota?”, reče joj osorno.
Još uvek je govorio sa blagim velškim naglaskom, kotrljajući
samoglasnike, što bi još i zvučalo ljupko da nije imao večito turoban
prizvuk u glasu. Prešao je rukavom preko čela, a ona je ušla kroz vrata
da bi se zatim zaustavila. „Satima te tražim”, rekla mu je donekle jetko,
mada jetkost i nije imala neko dejstvo na Vila. Ništa nije delovalo na
njega kada bi bio narogušen, što je bilo gotovo stalno. „Zar si zaboravio
da ti juče rekoh da danas treba da dočekamo novu pridošlicu na
Institut?”
 „Nisam ja zaboravio”, Vil je bacio nož. Zario se tik izvan mete, pa se
još više namrštio. „Nego me nije briga.”
Dečak koji je stajao iza Šarlote oglasio se nekim prigušenim
zvukom. Smeh, još bi i pomislila, da nije znala da se sigurno ne bi
smejao. Unapred su je upozorili da dečak koji im stiže na Institut iz
Šangaja nije baš dobrog zdravlja, ali ipak je ostala zatečena kada je
izašao iz kočije, njišući se sav bledunjav poput trske na vetru, talasaste
crne kose prošarane srebrnim vlasima kao da je čovek od osamdeset
leta, a ne dečak od dvanaest. Oči mu behu razrogačene, srebrnkasto-
crne, čudnovato lepe ali i sablasno upečatljive na tom njegovom
majušnom licu. „Vile, ima da se ponašaš učtivo”, rekla je sada, te je
povukla dečaka ispred sebe da ga uvede u sobu. „Ne zameraj mnogo
Vilu; on ti je tako malo namćorast. Vile Herondejle, da te upoznam sa
Džemsom Karstersom sa Šangajskog Instituta.”
„Džem”, reče dečak. „Svi me zovu Džem.” Kročio je u sobu,
zagledajući Vila sa srdačnom radoznalošću. Progovorio je bez traga
bilo kakvog naglaska, na Šarlotino iznenađenje, mada mu otac, doduše,
ipak jeste bio Britanac. „Možete i vi.”
„Pa, ako te svi tako zovu, onda to i ne ispada neka čast za mene, zar
ne?”, Vil reče zajedljivo; bilo je pravo čudo koliko je kao neko toliko
mlad bio sposoban da bude neprijatan. „Mislim da ćeš i sam primetiti,
Džemse Karsterse, da će za obojicu biti ponajbolje da se uzdaš u se i u
svoje kljuse i mene ostaviš na miru.”
Šarlota je tiho uzdahnula. A koliko se samo ponadala da bi ovaj
dečak, istog uzrasta kao Vil, mogao biti oruđe kojim će razoružati Vila i
lišiti ga besa i pakosti, ali je sada, eto, bilo očigledno da je Vil rekao
istinu kada joj je kazao da ga baš briga što neki novi mali Senolovac
dolazi na Institut. Nije želeo prijatelje, niti je patio što ih nema. Bacila je
pogled na Džema, očekujući da mu u očima vidi iznenađenost ili
povređenost, ali se ovaj samo smeškao, kao da je Vil mače koje je
upravo pokušalo da ga ugrize.
„Nisam vežbao još otkad sam napustio Šangaj”, rekao je, „dobro bi
mi došao drug sa kojim bih mogao da se uvežbavam.”
„I meni bi”, reče Vil, „ali meni treba neko ko može da održi korak sa
mnom, a ne neki slabušni mlitavac koji izgleda kao da je jednom nogom
zakoračio u grob. Mada bi možda mogao da mi poslužiš kao meta za
nišanjenje.”
Šarlota je, znajući ono što je znala o Džemsu Karstersu - što još nije
bila podelila sa Vilom - osetila kako je podilazi neka mučna jeza. Sa
jednom nogom u grobu, bože me sačuvaj! Šta li joj je ono beše otac
rekao? Da Džemu život zavisi od uzimanja nekog opijata, nekog leka
koji će mu produžiti život, mada mu ga neće spasiti. O, Vile.
Taman je htela da stane između dva dečaka, kao da će time zaštititi
Džema od Vilove surovosti, koja u datom trenutku beše mnogo oštrija
nego što je i sam bio svestan - ali se onda zaustavila.
Džem se na to nije čak ni iskreveljio. „Ako pod biti jednom nogom u
grobu misliš na umiranje, onda to jeste istina u mom slučaju”, rekao je.
„Ostale su mi još možda dve godine života, tri ako me posluži sreća,
tako mi bar rekoše.”
Čak ni Vil nije mogao da prikrije zaprepašćenost time; obrazi mu se
zacrveniše. „Nisam...”
Međutim, Džem se već bio dao prema meti naslikanoj na zidu;
stigavši do nje, izvukao je nož iz drveta. Potom se okrenuo kako bi
otišao pravo do Vila. Mada tanan, bio je iste visine kao on, te im se
pogledi ukrstiše na svega nekoliko centimetara razmaka. „Možeš me
koristiti kao metu za vežbanje ako hoćeš”, reče mu Džem potpuno
opušteno, kao da priča o vremenu. „Ja se, kanda, ionako nemam čega
bojati od takve vežbe, pošto baš i ne znaš da nišaniš.” Okrenuvši se,
naciljao je i zafrljačio nož. Zario se pravo u središte mete, lagano
drhteći. „Ili bi”, Džem je nastavio, okrenuvši se prema Vilu, „mogao da
mi dopustiš da te naučim. Jer ja stvarno znam da nišanim.”
Šarlota je ostala zablenuta. Pola je godine gledala kako Vil odguruje
od sebe svakoga ko bi pokušao da mu se približi - učitelje, njenog oca,
njenog verenika Henrija, malu braću Lajtvud - mešavinom prezira i
savršeno odmerene svireposti. Da nije lično bila jedina osoba koja ga je
ikada videla da plače, bila je sigurna da bi i sama odavno izgubila nadu
da će ikada biti dobar prema bilo kome. A eto ga sada kako gleda u
Džema Karstersa, dečaka toliko krhkog izgleda da se činilo kao da je od
stakla, dok mu se stegnut izraz lica rasplinjava u izraz oprezne
nesigurnosti. „Nije valjda da stvarno umireš?”, rekao je posve čudnim
glasom. Džem mu je samo klimnuo: „Tako mi bar kažu.”
„Stvarno mi je žao”, reče Vil.
„Ne”, rekao mu je Džem tiho. Skinuvši kaputić, izvadio je nož iz
pojasa. „Nemoj biti kao drugi. Nemoj mi govoriti da ti je žao. Bolje mi
reci da ćeš vežbati sa mnom.”
Ispružio je dršku noža Vilu. Šarlota je bukvalno zadržavala dah,
plašeći se da se uopšte pomakne. Osećala se kao da posmatra nešto
izuzetno važno, mada ni sama ne bi znala reći šta tačno.
 Vil je ispružio ruku da prihvati nož ne skidajući pogled sa
Džemovog lica. Prsti mu ovlaš dodirnuše Džemove kada je uzeo nož od
njega. Bese to prvi put, Šarlota je pomislila, da ga vidi da svojevoljno
takne drugu osobu.
„Vežbaću sa tobom”, rekao mu je.
 1.
VIKA I CIKA

Ženi se za zdravlje ponedeljkom,

za bogatstvo utorkom,
sreda je najbolja od svih dana,
četvrtak ne nosi boljitak,
petak ti nosi gubitak,
suboti je svaka sreća strana!
Narodna pesma

„Decembar je najbolje vreme za venčanje”, reče krojačica izvežbano,

bez po muke, iako je ustima pridržavala gomilu čioda. „Kao što se kaže
- kad decembrom sneg zaveje, ženi se i ljubav će da potraje!” Gurnula je
poslednju čiodu u haljinu, pa se odmakla. „Eto. Šta kažete? Rađena je po
jednom od Vortovih1 krojeva!”
Tesa je pogledala sopstveni odraz u velikom ogledalu u svojoj sobi.
Haljina je bila od zagasito zlatne svile, kako red nalaže kod Senolovaca,
koji su verovali da je bela boja žalosti, te se nisu venčavali u njoj, iako je
sama kraljica Viktorija postavila takvu modu. Belgijska čipka širila se
rubom tesno skrojenog gornjeg dela, spuštajući se i sa rukava.
„Prekrasna je!”, Šarlota je sklopila ruke nagnuvši se napred. Smeđe
su joj oči blistaše od radosti. „Tesa, ta vam boja tako divno pristaje.”
Tesa se okrenula i izvila pred ogledalom. Zlatna joj zaista jeste
davala preko potrebnu boju obrazima. Steznik u obliku peščanog sata
oblikovao ju je i utegnuo taman gde i treba, dok ju je njen mehanički
anđeo tešio kuckajući joj oko vrata. Ispod njega visio je medaljon od
zada koji je dobila od Džema. Produžila je lančić kako bi oba mogla da
ih nosi odjednom, pošto nije želela da ih se odrekne. „A ne mislite da je
čipka možda malko prekitnjasta?”
 „Nikako!”, Šarlota se zavalila u fotelju, gotovo nesvesno spustivši
ruku preko stomaka, zaštitnički. Oduvek je bila odveć vitka - mršava,
zapravo - da bi joj steznik uopšte bio potreban, a sada, -kada je
očekivala dete, počela je da nosi komotne kućne haljine u kojima je
podsećala na ptičicu. „Pa, ipak je to vaše venčanje, Tesa. Boljeg
izgovora za preterivanje sa ukrasima nema. Ta, zamislite vi to samo!”
Tesa je provela mnoge noći čineći upravo to. Nije još bila sigurna
gde će se ona i Džem venčati, pošto Savet još uvek nije doneo odluku
po tom pitanju. Međutim, kada bi zamišljala venčanje, ono bi uvek bilo
u crkvi, u kojoj bi je neko poveo do oltara, možda baš Henri, i ne bi
gledala ni levo ni desno već pravo u svoga zaručnika, kako već i
dolikuje jednoj nevesti. Džem bi nosio svoju opravu - ne onu za borbu,
već u vidu vojničke uniforme, posebno skrojenu za tu priliku: crne boje
uz zlatne manžetne i zlatne rune po reverima i razrezima.
Kako bi samo mladoliko izgledao! Oboje i jesu bili vrlo mladi. Tesa
je znala da nije uobičajeno venčavati se sa sedamnaest i osamnaest
leta, ali našli su se u utrci sa vremenom.
U utrci za Džemov život, dok se njegov časovnik ne zaustavi.
Spustivši ruku preko grla, osetila je prepoznatljivo treperenje
mehaničkog anđela koji joj je krilcima grebuckao dlan. Krojačica ju je
teskobno pogledala. Nije bila Div, već običnjakinja, ali posedovala je
Vid, kao i svi ostali što služiše Senolovcima. „Hoćete li da vam uklonim
čipku, gospođice?”
Tesa nije stigla da odgovori pošto se začuše kucanje na vratima i
dobro poznati glas: „Tesa, Džem je, tu si?”
Šarlota se uspravila kao strela. „Oh! Ne sme vas videti u venčanici!”
Tesa ostade posve zbunjena: „Zašto ne bi smeo?”
„Takav je senolovački običaj - doneće vam nesreću!” Šarlota je brže-
bolje ustala. „Brzo, brzo, sakrijte se iza ormara!”
„Iza ormara? Ali...”, Tesa je zacvilila kada ju je Šarlota zgrabila oko
struka i odgurala iza ormara kao kakav žandarm nekog prestupnika što
mu se opasno opire. Pošto ju je pustila, Tesa je poravnala haljinu, pa se
iskreveljila Šarloti, da bi zatim obe provirile iza tog komada nameštaja
kada je krojačica, zbunjeno ih pogledavši, otvorila vrata.
Džemova se srebrnkasta glava pojavila u odškrinutim vratima.
Izgledao je pomalo razbarušeno, sako mu se sav nakrivio. Osvrnuo se
zbunjeno po sobi pre nego što će mu se pogled zaustaviti na Šarloti i
Tesi, koje behu napola zaklonjene ormarom. „Bogu hvala”, reče, „nisam
imao pojma gde ste se svi izgubili. Gabrijel Lajtvud je dole, digao je
strašnu ciku i viku!”

„Piši im, Vile”, reče Sesili Herondejl, „molim te. Makar samo jedno
pismo.”
Vil je zabacio oznojenu crnu kosu mrko je pogledavši. „Postavi
stopala kako treba”, beše jedino što joj je rekao. Uperio je vrhom
bodeža: „Tu i tu.”
Sesili je uzdahnula, pa je pomerila stopala. Znala je da nije zauzela
dobar položaj, namerno je to i učinila, da bi ga ražestila. A njen bi se
brat uvek dao tako lako ražestiti, što je zapamtila još iz vremena kada
je imao dvanaest leta. Cak bi i tada izazivanje da uradi nešto, da se,
primerice, popne na iskošeni krov njihove kuće, vodilo do istog ishoda:
do ljutitog, plavog plamena u očima i zategnute vilice, a Vil je katkad na
kraju umeo da završi sa slomljenom rukom ili nogom.
Dabome, ovaj, gotovo odrasli Vil, nije bio isti onaj brat kakvog je
pamtila iz detinjstva. Postao je i razdražljiviji i povučeniji. Nasledio je
svu majčinu lepotu i svu očevu tvrdoglavost - a, plašila se, i očevu
sklonost porocima, mada je to zaključila jedino po govorkanjima
ostalih stanara Instituta.
„Digni sečivo”, reče joj Vil. Glas mu beše hladan i strogo služben kao
u kakve guvernante.
Sesili ga je podigla. Trebalo joj je neko vreme da se navikne na
osećaj oprave na koži: na labavu bluzu i pantalone, na pojas oko struka.
Ali sada se u njoj kretala opušteno koliko i u najkomotnijoj spavaćici.
„Nije mi jasno zašto nećeš ni da porazmisliš o pismu? O jednom
jedinom pismu.”
„A meni nije jasno zašto nećeš da porazmisliš o odlasku kući”, reče
joj Vil. „Kad bi pristala da se sama vratiš u Jorkšir, ne bi više brinula za
roditelje, a ja bih sredio da...”
Sesili ga je prekinula, pošto je taj govor čula već hiljadu puta: „Da li
bi možda prihvatio opkladu, Vile?”
Sesili je bila i zadovoljna i razočarana videvši da su Vilu oči
zaiskrile, isto kao kod njihovog oca kada bi mu neki gospodin predložio
kakvo klađenje. Muškarci behu posve predvidivi.
„Kakvu opkladu?”, Vil je koraknuo prema njoj. Nosio je opravu na
sebi; Sesili mu je nazirala belege što su mu vijugale oko zglobova i runu
mnemozinu preko grla. Prošlo je neko vreme pre nego što su belezi
prestali da joj budu nakazni, ali se sada već i navikla na njih - kao što se
navikla i na opravu, na goleme odzvanjajuće dvorane Instituta i
njegove osobene stanare.
Uperila je rukom u zid pred njima. Prastara meta bila je naslikana
crnim na zidu: središnja tačka unutar većeg kruga. „Pogodim li središte
tri puta, moraš da napišeš pismo tati i mami da im javiš kako si. Moraš
im reći za kletvu i razloge tvoga odlaska.”
Vilu se lice zatvorilo poput vrata, kao i svaki drugi put kada mu je
iznela isti zahtev. „Ali nećeš je nikada pogoditi triput, da nijednom ne
promašiš, Sesi.”
„Pa, onda opklada uopšte ne bi trebalo da te brine, Vilijame”,
namerno je upotrebila njegovo ime. Znala je da će mu zasmetati kada
ga čuje od nje, mada kada bi njegov najbolji drug - ne, njegov parabatai-
, po dolasku na Institut doznala je da su to prilično različite stvari -
Džem to uradio, Vil je to tumačio kao znak naklonosti. Možda zato što
se još uvek sećao kako se gegala za njim na bucmastim nogicama,
dovikujući ga Vile, Vile na velškom sva zadihana. Nikada ga nije
oslovljavala sa „Vilijame”, samo sa „Vile” ili njegovim velškim imenom
„Gvilime”.
Zaškiljio je očima, onim tamnoplavim očima iste boje kao njene.
Kada je njihova majka sa ljubavlju govorila da će Vil slamati srca kada
poraste, Sesili bi je uvek podozrivo pogledala. Vil je tada bio sav krakat,
žgoljav, neuredan i večito prljav. Sada joj je, pak, bilo jasno, bilo joj je
jasno čim je prvi put kročila u trpezariju Instituta, i kada je on
zapanjeno ustao, a ona pomislila: Pa, to ne može biti naš Vil!
Tad je bio uperio oči u nju, iste majčine oči, i ona je u njima ugledala
bes. Nije mu bilo drago što je vidi, ama baš nimalo. Tamo gde joj je u
pamćenju ostao taj žgoljavi dečak kose razbarušene kao u Ciganina, sa
lišćem po odeći, sada je stajao ovaj visoki, zatrašujući muškarac. Reči
koje je htela da izgovori rasplinule su joj se na jeziku i ona mu je
uzvratila ljutiti pogled. I, eto, tako je još od početka, Vil jedva nekako
trpi njeno prisustvo, kao da je kamenčić koji mu je upao u cipelu,
manja, ali neprekidna neugoda.
Sesili je duboko udahnula i podigla bradu, spremna da baci prvi
nož. Vil nije znao, niti će ikada znati, za silne sate koje je provela u istoj
toj prostoriji sama, vežbajući i učeći se kako da rasporedi težinu noža u
ruci, da bi na kraju otkrila da dobro bacanje noža počinje iza tela.
Spustila je obe ruke dole, da bi zatim podigla desnu iza glave, pre nego
što će je zabaciti napred svom težinom tela. Vrh noža bio je u istoj
ravni sa metom. Pustila ga je, pa je trgla šaku unazad, zinuvši.
Nož se zabio oštricom u zid, tačno posred mete.
„Jedan”, reče Sesili, nadmoćno se nasmešivši Vilu.
Pogledao ju je kamenog lica, da bi zatim istrgao nož iz zida i ponovo
joj ga pružio.
Sesili ga je bacila. Drugi je nož, poput prvog, odleteo pravo u metu, u
koju se i zario, mrdajući se poput podrugljivog prsta.
„Dva”, Sesili reče samrtnim tonom.
Stegnute vilice, Vil je ponovo izvukao nož da bi joj ga vratio.
Prihvatila ga je sa osmehom. Samopouzdanje joj je prostrujalo venama
poput sveže krvi. Znala je da može. Oduvek je bila u stanju da se penje
visoko koliko i Vil, da trči brzo kao on, da isto toliko dugo zadržava
dah...
Bacila je nož. Pogodio je metu i ona je na to poskočila i zatapšala,
načas ponesena pobedničkom radošću. Kosa joj je ispala ispod šnala i
rasula se preko lica; odgurnuvši je, iscerila se Vilu. „Ima da napišeš ono
pismo. Pristao si na opkladu!”
Na njeno iznenađenje, on joj se još i osmehnuo. „O, pa napisaću ja
njega”, rekao je, „hoću, kako da neću, pa ću ga onda baciti u vatru.”
Podigao je ruku pred naletom njenog ogorčenja. „Rekoh da ću ga
napisati. Ali ništa nisam rekao za slanje.”
Sesili naglo izlete dah iz grudi: „Kako se usuđuješ da me tako
prevariš?!”
„Rekoh ti da nisi od senolovačke sorte, inače se ne bi tako lako dala
zavarati. Neću napisati nikakvo pismo, Sesi. Protivno je zakonu, i tu
stavljam tačku.”
„Kao da je tebi stalo do zakona!”, Sesili je lupila nogom o pod, ali se
samo još više iznervirala, pošto je prezirala devojke koje besno lupaju
nogom o pod.
Vil je zaškiljio očima: „A tebi uopšte nije stalo do zvanja Senolovca.
Može ovako? Ja napišem pismo i dam ti ga, ukoliko obećaš da ćeš ga
sama isporučiti - i da se nećeš vraćati.”
Sesili se štrecnula na to. Imala je podosta uspomena na njihova
međusobna nadvikivanja, na njene porcelanske lutkice koje je on
razbio bacivši ih kroz prozor tavana, ali je u tim uspomenama bilo i
nežnosti - sećanja na njenog brata koji joj previja posečeno koleno, ili
joj vezuje popuštene mašnice u kosi. Ta je nežnost nedostajala ovom
Vilu koji je sada stajao pred njom. Mama je preplakala prvih nekoliko
godina nakon što je Vil otišao; rekla je, držeći Sesili u naručju, da će
Senolovci „ukloniti svu ljubav iz njega”. Hladni su to ljudi, rekla joj je,
ljudi koji su joj zabranili da se uda za svoga muža. Šta bi on mogao da
traži kod njih, njen Vil, njen malecki?
„Ne idem odavde”, rekla je Sesili, zureći nazad u brata. „A ako i dalje
budeš navaljivao da moram... ja ću... ja ću...”
Vrata tavana se otvoriše, da bi se Džemovi obrisi pojavili na ulazu.
„Aaa”, reče, „vidim, sad već pretimo jedno drugome. To tako čitavo
popodne, ili je tek sada počelo?”
„On je počeo”, reče Sesili cimnuvši bradom ka Vilu, mada je znala da
je zaludno. Džem se, kao Vilov parabatai, ophodio prema njoj sa nekom
uzdržanom ljubaznošću kakva se upućuje mlađim sestrama svojih
prijatelja, ali bi uvek stao na Vilovu stranu. Uljudno, ali ipak odlučno,
stavljao je Vila ispred svega drugog na ovom svetu.
Dobro, skoro svega. Džem ju je potpuno opčinio kada je prvi put
kročila u Institut - posedovao je tu onozemaljsku, neobičnu lepotu, sa
tom svojom srebrnkastom kosom i očima i prefinjenim crtama lica.
Izgledao je kao princ iz bajke, pa bi se ona možda još i vezala za njega,
da nije bilo potpuno očigledno da je bio duboko zaljubljen u Tesu Grej.
Pogledom bi išao svuda za njom, glas bi mu se promenio kada bi joj se
obraćao. Sesili je jednom čula kada je njena majka razgaljeno rekla da
jedan od momaka iz njihovog komšiluka gleda u neku devojku kao da je
„jedina zvezda na nebu”, i upravo je tako Džem posmatrao Tesu.
Sesili to nije smetalo: Tesa je prema njoj bila prijatna i ljubazna,
doduše pomalo i stidljiva, sa nosom večito u nekoj knjizi poput Vila.
Ako je Džem želeo takvu neku devojku, njih dvoje onda nikada ne bi
pasali jedno drugome - a što je duže boravila na Institutu, bilo joj je
jasnije koliko bi sve to načinilo stanje između nje i Vila neprijatnijim.
On je gajio žestoko zaštitnički stav prema Džemu, i večito bi je
nadgledao i pratio da ga kojim slučajem ne uznemiri ili povredi. Ne,
mnogo joj je bolje da se drži podalje od toga.
„Baš sam se razmišljao kako da liferujem Sesili do Hajd parka da
njome tamo nahranim patke”, reče Vil, sklanjajući vlažnu kosu unazad
da bi usput počastio Džema jednim od svojih retkih osmeha. „Dobro bi
mi došla tvoja pomoć.”
„Nažalost, možda ćeš nakratko morati da odložiš nameravano
sestroubistvo. Gabrijel Lajtvud je dole, pa bih razmenio dve reči sa
tobom. Tvoje dve najdraže reči, bar kada su spojene jedna sa drugom.”
„Potpun prostak?”, zapitao se Vil. „Bezvredni skorojević?”
Džem se široko nasmešio. „Demonske ospice”, reče.
Sofi je jednom rukom lagano pridržavala poslužavnik sa višegodišnjom
uvežbanošću, dok je drugom kucala na vrata Gideona Lajtvuda.
Začula je zvuk užurbanih koraka i zatim se vrata otvoriše kako bi se
Gideon pojavio pred njom u pantalonama, hozentregerima i beloj
košulji zasukanoj do laktova. Ruke su mu bile mokre, kao da je upravo
prošao prstima kroz kosu, koja je takođe bila vlažna. Srce joj je malko
poskočilo u grudima pre nego što če se opet smiriti. Usiljeno se
namrštila.
„Gospodine Lajtvude”, rekla je, „donela sam vam pogačice koje ste
tražili, a Bridžet vam je pripremila i tanjir sendviča.”
Gideon se odmakao da bi mogla da uđe u sobu. Bila je kao i sve
ostale sobe na Institutu: masivan, taman nameštaj, veliki krevet pod
baldahinom, širok kamin i visoki prozori, koji su u ovom slučaju gledali
na unutrašnje dvorište. Sofi je osećala njegov pogled na sebi dok se
kretala sobom kako bi spustila poslužavnik na sto pored vatre.
Uspravivši se, okrenula se prema njemu, šaka sklopljenih preko kecelje.
„Sofi...”, otpočeo je.
„Gospodine Lajtvude”, prekinula ga je. „Da li ste još nešto hteli?”
Pogledao ju je polubuntovno, polutužno: „Više bih voleo da me
zovete Gideon.”
„Rekoh vam već da vas ne mogu oslovljavati po krštenom imenu.”
„Ja sam Senolovac, nemam kršteno ime. Sofi, molim vas.” Zakoračio
je prema njoj. „Pre nego što sam prešao na Institut, mislio sam da smo
krenuli u pravcu prijateljstva. A, evo, otkad sam došao ovamo, vi ste
hladni prema meni.”
Sofi je ruka nehotice poletela do lica. Prisetila se gospodara Tedija,
sina njenog prethodnog poslodavca, i kako je na grozan način znao da
je spopadne po mračnim ćoškovima, da je pribije uza zid i podvuče joj
ruke pod bluzu, sve joj vreme šapćući na uho da bi joj bilo bolje da bude
fina prema njemu da se ne bi loše provela. Od same pomisli na to čak je
i sada znalo da joj se smuči.
„Sofi”, Gideonu se u uglovima očiju od zabrinutosti pojaviše boriće.
„Šta je bilo? Ako sam vam učinio išta loše, nešto skrivio, recite mi,
molim vas, o čemu se radi, da mogu sve da ispravim...”
„Nije se desilo ništa loše, ništa niste skrivili. Vi ste gospodin, a ja
sluškinja; sve više od toga bilo bi odveć prisno. Nemojte me, molim
vas, terati da se osećam neprijatno, gospodine Lajtvude.” Gideon, koji
je napola već bio podigao ruku, spustio ju je uz bok. Zadelovao je toliko
utučeno, da je Sofi srce smekšalo. Ja mogu da izgubim sve, a on ništa,
podsetila je sebe. To bi govorila sebi kasno noću, ležeći na svom
tesnom krevetu, uz sećanje na dva oka boje bure koje bi joj lebdelo u
mislima. „Mislio sam da smo prijatelji”, rekao joj je.
„Ne mogu vam ja biti prijatelj.”
Zakoračio je prema njoj: „A šta ako vas zamolim...”
„Gideone!”, beše to Henri, u otvorenim vratima, zadihan, u jednom
od svojih groznih prsluka na zeleno-narandžaste štrafte. „Brat ti je tu.
Dole...”
Gideonu se oči razrogačiše: „Gabrijel je tu?”
„Da. Viče nešto o vašem ocu, ali neće ništa više da nam kaže dok ne
siđeš. Kune se da neće. Hajde sa mnom.”
Gideon se pokolebao, prebacujući pogled sa Henrija na Sofi, koja se
trudila da bude posve neupadljiva: „Ne...”
„Ma, hajde, smesta, Gideone”, Henri je retko kada zvučao oštro, pa
je učinak, kada bi do toga i došlo, umeo da prepadne. „Sav je obliven
krvlju!”
Gideon je prebledeo, pa se dohvatio mača okačenog na jedan od dva
klina pokraj vrata. „Idem, idem.”

Gabrijel Lajtvud stajao je oslonjen o zid odmah do vrata Instituta, bez

kaputa, u košulji i pantalonama natopljenim skerletom. Tesa je napolju,
kroz vrata, mogla da vidi kočiju Lajtvudovih, sa platnenim grbom sa
strane, zaustavljenu u podnožju stepeništa. Gabrijel mora da ju je sam
tu dovezao.
„Gabrijele”, rekla mu je Šarlota umirujuće, kao da pokušava da smiri
podivljalog konja, „Gabrijele, reci nam šta se zbilo, molim te.”
Gabrijel je, visok i vitak, smeđe kose ulepljene krvlju, protrljao lice
izbezumljenih očiju. Šake mu takođe behu krvave. „Gde mi je brat?
Moram da razgovaram sa bratom!”
„Sad će odmah sići. Poslala sam Henrija po njega, i Sirila da
pripremi kočiju Instituta. Gabrijele, jesi li povređen? Hoćeš li jedan
irace?”, Šarlota je zvučala posve majčinski, kao da se ovaj momak
nikada nije postavio protiv nje stojeći iza stolice Benedikta Lajtvuđa,
kao da se nikada nije urotio sa ocem da bi joj preuzeli Institut.
„Baš je mnogo krvi”, reče Tesa istupivši. „Gabrijele, nije vaša, jelda?”
 Gabrijel ju je pogledao. Beše to prvi put, Tesi se učinilo, da ga vidi, a
da se on uopšte ne pretvara. U očima mu se videla samo ošamućenost
strahom, strahom i... zbunjenošću. „Nije... njihova je...”
„Njihova? Čija to?”, beše to Gideon, koji se žurno spuštao
stepeništem sa mačem u desnoj ruci. Za njim stigoše i Henri i Džem, a
za njima i Vil i Sesili. Džem je zgranuto zastao na stepenicama, a Tesa je
shvatila da ju je upravo ugledao u venčanici. Oči mu se razrogačiše, ali
su se ostali već bili progurali pored njega, povukavši i njega niz
stepenike kao list nošen vetrom.
„Da nije otac povređen?”, Gideon je nastavio, zastavši pred bratom.
„Ili ti?” Podigao je ruku do bratovog lica da mu obujmi bradu i pomeri
je prema sebi. Mada je Gabrijel bio viši, izraz na licu mlađeg brata beše
očigledan - olakšanje što vidi brata, i besni grč zbog britkog prizvuka u
njegovom glasu.
„Otac...”, otpoče Gabrijel, „otac je crv.”
Vil se kratko nasmejao. Bio je u opravi kao da je upravo izašao iz
vežbaonice, a kosa mu se, vlažna, uvijala na slepoočnicama. Nije gledao
u Tesu, ali se ona na to već i privikla. Vil je više gotovo nije ni gledao,
sem kada bi baš morao. „Drago mi je da vidim da si konačno prihvatio
naše viđenje stvari, Gabrijele, ali ipak to objavljuješ na malko čudan
način.”
Gideon je ošinuo Vila prekornim pogledom pre nego što će se opet
vratiti bratu: „Kako to misliš, Gabrijele? Šta je otac uradio?” Gabrijel je
zavrteo glavom. „Crv je”, reče ponovo, bezizražajno. „Znam da je
osramotio prezime Lajtvudovih, i da nas je obojicu lagao. Osramotio je
i uništio i majku. Ali zato mi ne moramo da budemo kao on.”
Gabrijel se oteo iz bratovog stiska, najednom blesnuvši ljutito
iskeženim zubima. „Ne slušaš me”, reče. „Crv je. Pravi pravcati crv!
Prokleto zmijoliko stvorenje! Pogoršalo mu se stanje otkad je
Mortmejn prestao da mu šalje lek. Menja se. One rane na rukama počele
su celog da ga prekrivaju. Ruke, vrat, nje-njegovo lice...” Gabrijelove
zelene oči potražiše Vila: „Ospice su u pitanju, jelda? Ti o tome sve
znaš, zar ne? Zar nisi ti ono neki stručnjak za njih?”
„Pa, ne moramo se baš postaviti kao da sam ih ja izmislio”, reče Vil.
„Samo zato što sam verovao da postoje. Ima svedočenja o njima...
starih priča u biblioteci...”
„Demonske ospice?”, reče Sesili, zbunjeno izobličivši lice. „Vile, o
čemu ovaj priča?”
Zinuvši, Vilu se blago zajapuriše obrazi. Tesa je prikrila osmeh.
Prošle su nedelje otkad je Sesili došla na Institut, ali je njeno prisustvo i
dalje smetalo Vilu, uznemiravajući ga. Izgleda da nije znao kako da se
ponaša u prisustvu mlađe sestre, koja nije bila ono dete koje je pamtio,
i kojoj je uporno uskraćivao dobrodošlicu. A Tesa je ipak zapazila da je
pratio Sesili po sobi očima, sa istom zaštitničkom ljubavlju u pogledu
koju je nekada upućivao Džemu. Postojanje i način dobijanja
demonskih ospica zasigurno beše poslednja stvar koju bi objašnjavao
Sesili. „Ništa što bi tebe zanimalo”, promrmljao je.
Gabrijelov pogled odleteo je prema Sesili, na šta mu se usne
iznenađeno razjapiše. Tesa je videla kako je guta pogledom. Vilovi su
roditelji sigurno i sami bili veoma lepi, pomislila je Tesa, čim je i Sesili
toliko lepa koliko je Vil zgodan, sa istom blistavom crnom kosom i
zapanjujućim očima tamnoplave boje. Sesili mu je odvažno uzvratila
pogled, znatiželjnog izraza lica; mora da se pitala ko li je sad ovaj
momak, kojem se njen brat očito nikako nije sviđao.
„Otac je mrtav?”, zapitao ga je Gideon podignutog glasa. „Da ga nisu
demonske ospice ubile?”
„Nisu ga ubile”, reče Gabrijel, „već promenile. Skroz su ga
promenile. Pre nekoliko nedelja prebacio je domaćinstvo u Čizik. Nije
hteo da mi kaže zašto. A onda se pre nekoliko dana zaključao u radnoj
sobi. Nije izlazio napolje, čak ni da jede. Jutros sam otišao do radne
sobe da pokušam da ga izvučem napolje. Vrata su bila otrgnuta sa
šarki. Niz hodnik je vodio trag nečega ljigavog. Ispratio sam ga dole sve
do bašte.” Osvrnuo se po potpuno tihom predvorju. „Pretvorio se u
crva. To pokušavam da ti kažem.”
„A pretpostavljam da ne bi moglo da se desi”, reče Henri usred tog
tajca, „da ga, uf, neko nagazi?”
Gabrijel ga je zgađeno pogledao. „Pretražio sam baštu. Pronašao
sam samo neke od sluga. A kad kažem pronašao sam, bukvalno tako i
mislim. Bili su skroz... raskomadani.” Progutavši knedlu, pogledao je
svoju okrvavljenu odeću. „Začuo sam neki zvuk - neko piskavo
zavijanje. Okrenuvši se, ugledah ga kako ide ka meni. Veliki slepi crv,
kao aždaje iz legendi. Usta mu behu širom razjapljena, obrubljena
oštrim zubima. Okrenuh se i potrčah prema štali. Zamigoljio se za
mnom, ali sam skočio na kočiju i odvezao se kroz kapiju. To stvorenje...
otac... nije pošlo za mnom. Mislim da se plaši da ga ne vidi narod!”
„Aaa”, reče Henri, „dakle, ipak je prevelik da ga nagaziš.”
„Nije trebalo da bežim”, reče Gabrijel, gledajući brata. „Trebalo je da
stanem pred to stvorenje i da ga odbijem. Možda može da se urazumi.
Možda je otac još uvek negde u njemu.”
„A možda bi te i pregrizao napola”, reče Vil. „To što nam ti opisuješ,
pretvaranje u demona, jeste poslednji stupanj ospica.”
„Vile!”, Šarlota je podigla ruke u vazduh. „Pa, što nam nisi rekao?!”
„Da znate da vam se sve knjige o demonskim ospicama nalaze tu u
biblioteci”, Vil reče povređeno, „nisam nikoga sprečavao da ih pročita.”
„Jeste, ali ako bi se Benedikt već pretvorio u ogromnu zmijurinu, ne
misliš da si mogao bar nešto da nam natukneš?”, reče Šarlota. „Za
opšte dobro?”
„Pod jedan”, reče Vil, „nisam znao da će se pretvoriti u džinovskog
crvekanju. Završna etapa demonskih ospica jeste pretvaranje u
demona. Mogao je bilo kakav da bude. Pod dva, potrebne su nedelje i
nedelje da dođe do preobražaja. Mislio sam da bi čak i osvedočeni
glupan poput ovde prisutnog Gabrijela primetio tako nešto i nekoga
obavestio.”
„Obavestio koga?”, zapitao je Džem, sasvim razborito. Primakao se
Tesi dok se vodio razgovor. Stojeći jedno do drugoga, dodirivali su se
nadlanicama.
„Klavu. Poštara. Nas. Bilo koga!”, reče Vil, uputivši jedan ozlojeđeni
pogled Gabrijelu, koji je pomalo povratio boju, delujući razdraženo.
„Nisam ja osvedočeni glupan...”
„Pa, nedostatak svedočanstva teško da je dokaz inteligencije”,
promrmljao je Vil.
„I kao što vam rekoh, otac je bio zaključan u radnoj sobi cele prošle
nedelje...”
„I tebi to nimalo nije bilo upadljivo?”, reče Vil.
„Ne znaš ti našeg oca”, reče Gideon ravnim glasom koji je koristio
ponekada kada bi razgovor o njegovoj porodici bio neizbežan. Ponovo
se okrenuo prema bratu, da mu stavi ruke na ramena i da mu se obrati
tiho, odmerenim glasom koji niko drugi nije mogao da čuje.
Džem je, pored Tese, provukao mali prst oko njenog. Beše to njihov
mali znak ljubavi, na koji je Tesa navikla u proteklih nekoliko meseci,
čak toliko da je katkad znala da isturi ruku bez razmišljanja kada bi
stao pored nje. „To ti je venčanica?”, pitao ju je u pola glasa.
Tesu je odgovora poštedelo Bridžetino pojavljivanje sa opravom u
rukama, na šta se Gideon najednom okrenuo prema ostalima da im
kaže: „Cizik. Moramo odmah poći. Gabrijel i ja, ako niko drugi neće.”
„Zar sami?”, reče Tesa, dovoljno prepadnuta da bi joj se te reči same
otele. „Ali zašto ne biste pozvali ostale da vam se pridruže...?”
 „Zbog Klave”, reče Vil, živahnih plavih očiju, „ne želi da Klava sazna
za njegovog oca.”
„Ti bi želeo?”, reče Gabrijel uzrujano. „Da se radi o tvojoj porodici?”
Usne mu se poviše. „Zaboravi da sam te pitao, ti ionako ne znaš šta
znači odanost...”
„Gabrijele”, Gideon mu reče prekorno, „ne obraćaj se Vilu na takav
način.”
Gabrijel se učinio iznenađen, za šta Tesa baš i nije mogla da ga krivi.
Gideon je znao za Vilovo prokletstvo, za to njegovo uverenje koje je
izazvalo preku narav i neuljudno ponašanje, kao i svi ostali na Institutu,
ali je ta priča bila poverljiva, i nije bila rečena nikome iz spoljnjeg sveta.
„Poći ćemo sa vama. Kako ne bismo pošli?”, reče Džem, pustivši
Tesinu ruku kako bi istupio. „Gideon nam je učinio uslugu. Što mi
nismo zaboravili, je li tako, Šarlota?”
„Dakako da nismo”, reče Šarlota okrećući se. „Bridžet, opravu...”
„Baš je zgodno što sam ja već u njoj”, reče Vil kada je Henri zbacio
kaput kako bi ga zamenio sakoom iz oprave i opasačem sa oružjem;
Džem je učinio isto, te je ulaz najednom bio sav u pokretu - Šarlota se
tiho obratila Henriju, držeći ruku tik iznad stomaka. Tesa je odvojila
pogled od njihove lične konverzacije, da bi ugledala jednu crnokosu
glavu nagnutu pored jedne svetle kose. Džem se našao pokraj Vila sa
izvađenom stelom ne bi li mu pored grla naneo runu. Sesili je
namršteno pogledala brata.
„I kod mene je baš zgodno što sam već u opravi”, objavila je.
Vil je naglo trgao glavu, nateravši Džema da iznervirano proštenje.
„Sesili, ni u kom slučaju!”
„Nemaš ti prava da mi kažeš da li mogu ili ne mogu”, sevnula je
očima. „Idem!”
Vil je cimnuo glavom prema Henriju, koji je samo pomirljivo
slegnuo ramenima. „Nije da nije u pravu. Obučava se već gotovo dva
meseca...”
„Još uvek je devojčica!”
„I ti si isto to radio u petnaestoj”, reče Džem tiho, pa se Vil
najednom okomio na njega. Načas se činilo da svi zadržavaju dah, čak i
Gabrijel. Džem je staloženo izdržao Vilov pogled i Tesa je po ko zna koji
put imala osećaj da su ćutke razmenili nekoliko reći.
Uzdahnuvši, Vil je napola sklopio oči. „Sad će još i Tesa hteti da ide s
nama.”
„Pa, naravno da idem”, reče desa. „Možda nisam Senolovac, ali sam
takođe obučena. Džem ne ide bez mene.”
„Ali ti si u venčanici!”, usprotivio se Vil.
„Pa, sad kad ste je već svi videli, ne mogu je nikako nositi na
venčanju”, reče Tesa. „Ipak je to loša sreća, ako nisi znao.”
Vil je progunđao nešto na velškom - nešto nerazgovetno, mada
jasnim poraženim tonom. Džem je uputio Tesi jedan zabrinuti
osmejak. Vrata Instituta se otvoriše puštajući snop jesenjeg sunca u
predvorje. Siril se pojavio na pragu, zadihan.
„I druga kočija je spremna”, reče, „ko ide?”

Za: Većnika Josiju Vejlanda

Od: Saveta
Poštovani gospodine,
Kao što ste i sami nesumnjivo svesni, vašem služenju na položaju
Većnika, nakon deset godina, bliži se kraj. Došao je trenutak za
postavljanje vašeg naslednika.
Što se nas lično tiče, mi ozbiljno razmatramo postavljanje Šarlote
Branvel, devojačkog prezimena Ferčajld. Do sada je obavljala dobar
posao kao čelnik londonskog Instituta, a smatramo da bi dobila i vašu
podršku, s obzirom da ste je vi i postavili na položaj nakon smrti njena
oca.
Budući da su nam vaše mišljenje i procena od najveće važnosti, bili
bismo vam zahvalni na vašem stavu po ovom pitanju.
Sa najdubljim poštovanjem,
Viktor Vajtlo, Istražilac, u ime Saveta
 2.
CRV OSVAJAČ

A Ludosti dosta i još više Greha,

uz Stravu su bit tog zapleta.
Edgar Alan Po, „Crv osvajač”

Kada se kočija Instituta zakotrljala kroz kapiju kuće Lajtvudovih u

Čiziku, Tesa je mnogo bolje mogla da osmotri to mesto nego prvi put
kada je bila tamo u po noći. Dugačak šljunkoviti puteljak oivičen
drvećem vodio je prema golemoj beloj kući uz kružni prednji prilaz.
Kuća je upadljivo sličila nacrtima antičkih hramova u Grčkoj i Rimu sa
svojim čvrstim, simetričnim linijama i ravnim stubovima. Neka kočija
već je stajala ispred stepenica, dok se po vrtu širila čitava mreža
šljunkovitih stazica.
A vrt svakako beše divan. Cak i usred oktobra svuda je bilo gomile
cveća - crvenih ruža što kasno cvetaju i hrizantema
bronzanonarandžaste, žute i tamnozlatne boje što su oivičavale uredne
stazice koje lutahu između drveća. Kada je Henri zaustavio njihovu
kočiju, Tesa je izašla napolje uz Džemovu pomoć, te je začula žubor
vode: neki potočić, pretpostavila je, usmeren tako da teče kroz vrt.
Beše to jedno toliko dražesno mesto da je u glavi teško mogla da ga
poveže sa istim onim mestom na kojem je Benedikt održao onaj svoj
vražiji bal, mada je videla stazu koja je skretala iza kuće i kojom se i ona
one noći spustila. Vodila je prema krilu kuće koje je izgledalo kao da je
nedavno dograđeno...
Kočija Lajtvudovih dokotrljala se iza njih sa Gideonom kao
kočijašem. Gabrijel, Vil i Sesili pokuljaše iz nje. Herondejlovi su se i
dalje prepirali kada se Gideon spustio dole pred Vilom, koji je
dočaravao svoje argumente samouvereno mašući rukama. Sesili ga je
namršteno gledala, pobesnelog izraza lica, zbog kojeg je toliko ličila na
brata da bi, u bilo kojim drugim okolnostima, sve to još bilo i smešno.
Gideon se, još bleđi nego ranije, obrnuo oko sebe sa isukanim
sečivom u ruci.
„Tatjanina kočija”, reče kratko kada mu Džem i Tesa priđoše.
Uperio je rukom u zapregu ispred stepeništa. Oboja vrata behu
otvorena. „Mora da je odlučila da dođe u posetu.”
„I to baš sada...”, Gabrijel je zazvučao gnevno, mada su mu zelene
oči bile natopljene strahom. Tatjana im je bila sestra, sveže udata. Grb
na kočiji, trnoviti venac, mora da je predstavljao znamenje porodice
njenog supruga, pomislila je Tesa. Njihova skupina ukipljeno je stajala,
gledajući kako Gabrijel prilazi kočiji i skida dugačku sablju sa pojasa.
Nagnuvši se prema vratima, glasno je opsovao.
Odmakavši se, pogledao je Gideona pravo u oči. „Ima krvi na
sedištima”, reče. „I... ovoga.” Bocnuo je točak vrhom sablje, a kada ju je
povukao, sa nje je visila dugačka froncla neke smrdljive sluzi.
Vil je istrgao serafimski mač sa kaputa, pa je glasno uzviknuo:
„Jeremil!” Čim je zablistalo poput bledobele zvezde na jesenjem suncu,
pokazao je prvo ka severu, pa ka jugu. „Vrt se pruža posvuda oko kuće,
sve do reke”, rekao je. „Znam vrlo dobro, jer sam jedne noći ovuda jurio
demona Marbasa. Gde god da se nalazio, čisto sumnjam da bi Benedikt
napuštao posed. Ne bi riskirao da ga vide.”
„Mi idemo u zapadni deo kuće. Vi idite u istočni”, reče Gabrijel.
„Viknite ako bilo šta vidite, pa ćemo se naći.”
Gabrijel je obrisao sečivo o šljunak prilaza, pa je ustao i pošao za
bratom iza kuće. Vil se uputio u suprotnom smeru zajedno sa Džemom,
a Sesili i Tesa krenuše za njima. Vil je zastao na ćošku da osmotri vrt
pogledom, tražeći bilo kakve neobične prizore ili zvukove. Tren kasnije
dao je znak ostalima da ga prate.
Kada su krenuli dalje, Tesi je potpetica cipele zapela za komad
šljunka pod živicom. Zateturala se i odmah i uspravila, ali se Vil
osvrnuo namršten. „Tesa”, reče. Nekada ju je zvao Tes, ali više ne. „Ne
bi trebalo da si tu. Nisi spremna. Bar nas sačekaj u kočiji.”
„Neću”, reče Tesa prkosno.
Vil se ponovo okrenuo prema Džemu, koji je pokušavao da prikrije
osmeh: „Tesa je tvoja verenica! Ti je urazumi.”
Držeći štap-mač u ruci, Džem joj je prišao na stazici: „Tesa, učini to
bar kao uslugu meni, važi?”
„Misliš da ne mogu da se borim”, reče Tesa odmakavši se kako bi na
njegov srebrni pogled uzvratila istim takvim svojim. „Zato što sam
žensko?”
„Mislim da ne možeš da se boriš jer si u venčanici”, reče joj Džem.
„Iskreno rečeno, mislim da ni Vil ne bi mogao da se bori u toj haljini.”
„Možda ne bih”, reče Vil koji je imao sluh kao šišmiš, „ali bih prosto
blistao kao nevesta.”
Sesili je podigla ruku i uperila je negde u daljinu: „Šta je ono?”
Sve četvoro se naglo okrenuše da bi ugledali neku priliku koja je
jurila prema njima. Sunce im je peklo oči, te je Tesa načas, dok joj se oči
nisu privikle, sve videla vrlo mutno. Ali se ta mutna mrlja ubrzo
pretvorila u obrise devojke koja trči. Nije imala šešir, te joj se
svetlosmeđa kosa vijorila na vetru. Bila je visoka i koščata, obučena u
haljinu jarko ružičaste boje, koja je pre ovoga verovatno bila vrlo
prefinjena, ali je sada bila iskidana i okrvavljena. Uletela je među njih
vrišteći, da bi se zatim bacila Vilu u naručje.
Zateturavši se, zamalo je ispustio Jeremila: „Tatjana...”
Tesa nije mogla da razazna da li ju je Vil odgurnuo od sebe ili se ona
sama odmakla, ali se Tatjana pomerila za nekoliko centimetara od
njega, i Tesa joj je prvi put ugledala lice. Uzano, i ćoškasto. Imala je rusu
kosu poput Gideonove i oči zelene kao Gabrijelove, i možda bi još i bila
lepa da joj lice nije bilo naborano u jogunastoj nadurenosti. Mada je
bila sva uplakana i zadihana, bilo je nekog glumatanja u njenom
ponašanju, kao da je bila svesna da su sve oči uprte u nju - posebice
Vilove.
„Neko golemo čudovište”, zaridala je, „neko stvorenje - zgrabilo je
mog divnog Ruperta iz kočije i dalo se sa njim!”
Vil ju je odgurnuo od sebe: „Kako to misliš dalo se sa njim?”
„Uperila je rukom. „O-onamo”, zacvilela je. „Odvuklo ga je u
talijansku baštu. Isprva je uspevao da izmakne njegovim čeljustima, ali
ga je jurio po stazicama. Ma koliko da sam vikala na njega, nije htelo da
ga pu-pusti!” Nanovo je briznula u plač. „Vikala si”, reče Vil. „Samo si to
radila?”
„Pa, podosta sam se izvikala”, Tatjana je zazvučala povređeno.
Potpuno se odmakla od Vila ne bi li ga prostrelila svojim zelenim
očima. „Vidim da si sebičan kao što si vazda bio.” Oči joj odlutaše ka
Tesi, Sesili i Džemu. „Gos’n Karsterse”, reče uštogljeno, kao da su na
nekoj baštenskoj zabavi. Skupila je oči kada joj se pogled zaustavio na
Sesili. „A vi...”
„O, za ime Anđela!”, Vil se progurao pored nje, a Džem je,
osmehnuvši se Tesi, pošao za njim.
 „Vi mora da ste Vilova sestra”, reče Tatjana Sesili kada su momci
nestali negde u daljini. Tesu je namerno izostavila.
Sesili ju je pogledala u neverici: „Jesam, mada ne vidim po čemu je
to sad bitno. Tesa, idete li?”
„Idem”, reče Tesa, pa joj se pridružila; hteo je Vil tamo ili ne, a i
Džem, ne može da gleda kako se njih dvojica upuštaju u neku opasnost,
a da ona nije pored njih. Tren kasnije začula je Tatjanine snebivljive
korake po šljunku iza nje.
Odmakle su se od kuće, prema zvaničnom delu bašte napola
skrivenom visokom živom ogradom. Negde u daljini sunce je treperilo
po zimskoj bašti od stakla i drveta sa kupolastim krovom. Beše to lep
jesenji dan: duvao je oštar vetar šireći miris lišća kroz vazduh. Začuvši
neko šuštanje, Tesa se osvrnula prema kući iza sebe. Uzdizala se visoko
sa svojom glatkom belom fasadom narušenom jedino zasvodenim
balkonima.
„Vile”, šapnula je kada je podigao ruke da joj skloni šake sa svoga
vrata. Skinuo joj je rukavice i one se pridružile njenoj masci i Džesinim
ukosnicama na kamenu terase. Potom je i svoju masku skinuo i odbacio
je, da bi potom rukama prošao kroz vlažnu crnu kosu i sklonio je sa čela.
Donji rub maske ostavio mu je tragove po visokim jagodicama, nalik
blagim ožiljcima, ali kada je posegnula ka njima u želji da ih dodirne, on
joj je nežno uhvatio ruke i spustio ih nazad.
„Ne”, reče, „dopusti mi da ja tebe prvi dodirnem. Priželjkivao sam to...”
Žestoko se zacrvenevši, Tesa je otrgla pogled od kuće i uspomena
koje je krila u sebi. Mala skupina stigla je do prolaza u živoj ogradi sa
desne strane. Sa druge strane jasno se videla talijanska bašta okružena
zelenilom. Unutar samog kruga, bašta je bila oivičena nizovima kipova
antičkih junaka i prilika iz starih predanja. Venera je sipala vodu u
središnji vodoskok iz ćupa, dok su kipovi slavnih istoričara i državnika
- Cezara, Herodota, Tukidida - gledali jedni druge ispraznih očiju preko
stazica koje su se širile iz središta. Bilo je među njima i pesnika i
dramskih pisaca. Tesa je, žureći, prošla pored Aristotela, Ovidija i
Homera - čije oči behu povezane kamenom maskom ukazujući da je
bio slep - Vergilija i Sofokla, pre nego što će im neki vrisak zaparati uši.
Naglo se okrenula. Nekoliko koraka iza nje Tatjana je stajala kao
ukopana, iskolačenih očiju. Tesa joj je pritrčala uz ostale za sobom;
prva je stigla do Tatjane, koja se slepo uhvatila za nju, kao da je načas
zaboravila ko je Tesa. „Rupert”, zavapila je Tatjana zureći ispred sebe,
pa je Tesa ispratila njen pogled i ugledala mušku čizmu kako viri iza
žive ograde. U trenutku joj se učinilo da neko leži na zemlji ošamućen, i
da mu je ostatak tela sakriven pod zelenilom, ali kada se nagnula,
hvatila je da je čizma - uz nekoliko centimetara izgriženog, krvavog
mesa koje je štrčalo iz nje - bila jedino što ima da se vidi.

„Crv od četrdeset stopa?”, Vil je promrmljao Džemu dok su se kretali

talijanskom baštom, ne dižući nikakve zvukove čizmama po šljunku -
zahvaljujući pokojoj runi nečujnosti. „Zamisli samo kakvu bismo sve
ribu mogli sa njim da upecamo!”
Džemu usne zaigraše: „Nije smešno, da znaš.”
„Pa, jeste bar malko.”
„Ne možeš ovakvu jednu priliku da svedeš na šalu, Vile. Mi ti tu
pričamo o Gabrijelovom i Gideonovom ocu.”
„Ne pričamo mi o njemu; već ga jurimo po ukrasnom vrtu sa
kipovima zato što se pretvorio u crva!”
„U demonskog crva”, reče Džem, zastavši kako bi obazrivo provirio
iza žive ograde. „Ogromna zmijurina. To nimalo ne smanjuje tvoje
neumesne šale?”
„A nekad su ti moje neumesne šale donosile bar nešto zabave”,
uzdahnuo je Vil. „A sad se, eto, odnekud pojavio crv... sumnje u moj
smisao za šalu.”
„Vile...!”
Džema je prekinuo prodoran vrisak. Oba momka okrenuše se da bi
ugledali Tatjanu Blektorn kako odstupa i pada Tesi u naručje. Tesa je
uhvatila tu devojku da je pridrži, a Sesili je krenula ka otvoru u živici
hitro vadeći serafimski mač iz. pojasa lakoćom izvežbanog Senolovca.
Vil nije čuo da bilo šta govori, ali joj se sečivo naglo pojavilo u ruci da
joj osvetli lice i istovremeno u Vilovom stomaku raspiri mučni osećaj
straha.
Potrčao je zajedno sa Džemom. Tatjana je mlitavo visila u Tesinom
naručju, lica upadljivo izobličenog ucveljenim izrazom. „Ruperte!
Ruperte!” Tesa se mučila pod težinom druge devojke, te je Vilu došlo
da zastane i pomogne joj, ali je Džem to već učinio spustivši ruku na
Tesinu, što mu beše sasvim razborito. Ipak je to njegova dužnost, kao
njenog verenika.
Vil je divljački usmerio pažnju nazad na sestru, koja je krenula u
prolaz u živoj ogradi, visoko podignutog sečiva dok je zaobilazila
grozne ostatke Ruperta Blektorna.
„Sesili!”, doviknuo je Vil ogorčeno. Ovlaš se okrenula...
I tada je sve oko njih prasnulo. Zemlja i blato odleteše u vazduh
pred njima šikljajući pravo ka nebu. Grumenje zemlje i blato zasuše ih
poput grada. U sredini gejzira - neka golema, slepa zmija, svetle
sivkasto-bele boje. Boje mrtvog ljudskog mesa, pomislio je Vil. Smrad
ih je zapahnuo od nje kao iz groba. Tatjana je ciknula, pa se sva
otromboljila povlačeći i Tesu na zemlju sa sobom.
Crv poče da se bacaka napred-nazad u pokušaju da se izvuče iz
zemlje. Razjapio je usta - koja i ne ličiše toliko na usta koliko na procep
koji mu je raspolućivao glavu, obrubljen zubima kao u ajkule. Ljutito
mu je siktanje dopiralo iz grla.
„Stoj!”, dreknula je Sesili. Isturila je plamteći serafimski mač ispred
sebe; delovala je posve neustrašivo. „Nazad, stvorenje jedno prokleto!”
Crv se ustremio na nju. Ostala je nepokolebana sa sečivom u šaci,
kada je obrušio ogromne čeljusti na nju - i na to je Vil poskočio ka njoj
da je odgurne sa puta. Oboje se skotrljaše u živu ogradu kada je crv
glavom tresnuo po tlu gde je maločas stajala, ostavljajući za sobom
poveću rupu.
„Vile!”, Sesili se otrgla od njega, ali nedovoljno brzo. Serafimskim
mačem zaparala ga je po podlaktici ostavljajući mu crvenu opekotinu.
Oči joj plamteše poput plave vatre. „Nisi morao!”
„Nisi obučena!”, Vil se proderao, van sebe od besa i
prestravljenosti. „Ubićeš se! Ostani tu!” Posegnuo je za sečivom, ali se
izvila od njega i poskočila. Tren kasnije crv se ponovo obrušio
otvorenih usta. Vil je ispustio sopstveno sečivo kada se bacio na
sestru; ležalo je nekoliko stopa dalje. Odskočio je u stranu i izbegao
čeljusti toga stvorenja za nekoliko centimetara, ali se tada i Džem
našao tamo sa štapom-mačem u ruci. Snažno je podigao i zario oštricu
postrance u telo crva. Pakleni mu se pisak oteo iz grla i on šibnu
unazad prskajući crnom krvlju oko sebe. Sikćući, nestao je negde iza
ograde.
Vil se naglo okrenuo. Jedva da je video Sesili; Džem se bio bacio
između nje i Benedikta, te je sada bio poprskan crnom krvlju i blatom.
Tesa je iza Džema privukla Tatjanu u krilo; suknje su im se obema
nadule na zemlji, te se Tatjanina drečavo ružičasta stopila sa
uništenom zlatnom svilom Tesine venčanice. Tesa se nagnula preko
nje kao da pokušava da je zaštiti od prizora njenog oca, te su joj sada
kosa i odeća bile poprskane demonskom krvlju. Podigla je glavu, bledog
lica, da bi očima pronašla Vilove.
U tom jednom trenutku usred bašte, sva buka i vonj krvi i demona
nestadoše, i on je ostao nasamo u nečujnom prostoru sa Tesom. Došlo
mu je da joj pritrči, da je zagrli. Da je zaštiti.
Međutim, Džemova je dužnost bila da sve to uradi, nije njegova.
Nije njegova!
Tren je prošao i Tesa se našla na nogama svom snagom
pokušavajući da podigne Tatjanu tako što je prebacila njenu ruku oko
svoga ramena, dok se Tatjana njihala uz nju, jedva svesna.
„Moraš je odvući odavde. Nastradaće”, reče Vil, osmatrajući baštu.
„Nikada nije prošla obuku.”
Tesi se usta tvrdoglavo stisnuše u prepoznatljivu ravnu liniju. „Ne
želim da vas ostavim.”
Sesili je bila užasnuta. „Zar ne mislite da... Zar to stvorenje ne bi
ustuknulo? Ipak mu je kćerka. Ako je u tom stvoru... u njemu... ostalo
bilo kakve ljubavi prema porodici...”
„Sesi, on je prožderao sopstvenog zeta!”, odbrusio joj je Vil. „Tesa,
moraš da odeš sa Tatjanom ako želiš da joj spasiš život. I ostani uz nju
pored kuće. Bio bi pravi užas ako dotrči nazad ovamo.”
„Hvala ti, Vile”, Džem je prošaptao kada je Tesa odvukla onemoćalu
devojku odatle najbrže što je mogla, a Vil je njegove reći doživeo kao tri
iglice zabodene u srce. Kad god bi Vil učinio nešto da bi zaštitio Tesu,
Džem bi pomislio da to radi zbog njega, ne zbog sebe. I Vil bi svaki put
poželeo da je Džem u pravu. Svaka od tih iglica imala je svoje ime.
Krivica. Sramota. Ljubav.
Sesili je vrisnula. Neka senka zaklonila je sunce, na šta živa ograda
ispred Vila najednom odlete u vazduh. Našao se zablenut u
tamnocrveno ždrelo ogromnog crva. Niti pljuvačke širile su mu se
između džinovskih zuba. Vil je posegao za mačem oko pojasa, ali je crv
već krenuo unazad sa nekim sečivom koje mu je štrcalo sa vrata. Vil ga
je odmah prepoznao. Džemovo sečivo. Čuo je da mu parabatai uzvikuje
upozorenje, pre nego što će se crv sručiti ponovo prema njemu, pa mu
je zamahnuo mačem naviše pod vilicu. Krv mu je šiknula kroz zube,
špricajući Vila po opravi uz zvuk cvrčanja. Nešto ga je mlatnulo
otpozadi po kolenima i on se, zatečen, gadno srušio, tresnuvši
ramenima o travu.
Zagrcnuo se kada mu vazduh izlete iz pluća. Crv ga je obavio oko
kolena tankim, prstenastim repom. Krenuvši da koprca nogama, pred
očima mu se zarojiše zvezdice, Džemovo napeto lice, plavo nebo iznad
njega...
Fiju! Neka se strela zarila crvu u rep, tik iznad Vilovog kolena.
Benedikt je popustio stisak toliko da Vil može da se otkotrlja po zemlji i
nekako pridigne na kolena, da bi zatim ugledao Gideona i Gabrijela
Lajtvuda kako jure prema njemu po utabanoj stazi. Gabrijel je u ruci
držao luk. U trku je ponovo zadenuo strelu u njega, te je Vil, donekle
iznenađeno, shvatio da je Gabrijel Lajtvud upravo pogodio oca kako bi
Vilu spasio život.
Crv se presamitio unatraške, i Vil je pod miškama osetio nečije ruke
koje ga povukoše na noge. Džem! Kada je pustio Vila, ovaj se okrenu,
primećujući da je njegov parabatai već izvukao svoj štap-mač, ljutito
sevajući pogledom ispred sebe. Demonski crv se, izgleda, bolno
koprcao, talasajući se celim telom i mlateći ogromnom, slepom glavom
levo-desno, toliko snažno da je počupano žbunje počelo da leti oko
njega. Lišće takođe polete vazduhom i senolovačku družinu poče da
guši prašina. Vil je čuo da Sesili kašlje i žarko je želeo da joj kaže da
otrči nazad do kuće, ali je znao da ne bi tako učinila.
Crv je nekako, mlateći vilicom, uspeo da izbaci mač; oružje je
tresnulo o tle među ružinim grmljem, zamazano crnim ihorom. Crv je
zaklizao unazad, ostavljajući za sobom sluzavo-krvavi trag.
Iskreveljivši se, Gideon se bacio napred ne bi li zgrabio odbačeni mač
rukom zaštićenom rukavicom.
Benedikt je najednom sunuo naviše poput kobre razjapljenih
ljigavih čeljusti. Gideon je podigao mač, čineći se neverovatno majušan
naspram goleme telesine toga stvorenja.
„Gideone!”, začuo se Gabrijel koji je, prebledeo, podigao luk; Vil se
taman bio okrenuo u stranu, kada je strela zašištala pored njega da bi
se zarila u telo crva. Crv se obrnuo, ciknuvši, te je izuzetno hitro
odmigoljio od njih. Odmičući se razmahanog repa, dokačio je rub
jednog kipa, te ga je čvrsto stegao i kip je prasnuo smrvljen u prah
kojim je potom zasuo prazan ukrasni bazenčić.
„Tako mi Anđela, smoždio je Sofokla”, zapazio je Vil kada je crv
nestao iza neke velike zgrade u obliku grčkog svetilišta. „U današnje
vreme izgleda više niko ne ceni antičke pisce!”
Gabrijel je, dahćući, spustio luk. „Budalo jedna!”, reče divljački
bratu. „Šta ti bi da onako nasrneš na njega?”
Gideon se naglo okrenuo sa krvavim mačem uperenim u Gabrijela.
„Ne njega, već to nešto. To ti više nije naš otac, Gabrijele. Ako to ne
možeš da pojmiš...”
 „Pogodio sam ga strelom!”, viknuo je Gabrijel. „Šta još hoćeš od
mene, Gideone?”
Gideon je zavrteo glavom kao da je zgrožen bratovljevim
ponašanjem; čak je i Vil, kojem Gabrijel nije bio nimalo drag, osetio
tračak sažaljenja prema njemu. On, ipak, jeste pogodio tu beštiju.
„Moramo za njim”, reče Gideon. „Stvorenje je otišlo iza kulise...”
„Iza čega?!”, reče Vil.
„Iza kulise, Vile”, reče Džem. „Ukrasna građevina. Pretpostavljam da
uopšte nema unutrašnjost.”
Gideon je odmahrruo glavom. „Samo zid od gipsa. Ako bismo nas
dvojica krenuli sa jedne strane, a ti i Džems sa druge...”
„Sesili, šta to radiš?!”, pitao je Vil, prekidajući Gideona; znao je da
zvuči kao uzrujani roditelj, ali nije mario. Sesili je gurnula sečivo za
pojas, te je sada pokušavala da se uzvere uz jedno od manjih tisovih
stabala unutar prvog reda žive ograde. „Nije vreme za penjanje po
drveću!”
Besno ga je pogledala, te joj crna kosa pade preko lica. Taman je
zinula da mu odgovori, ali pre nego što je uspela bilo šta da kaže, začuo
se zvuk sličan zemljotresu i kulisa se raspala u gipsanim krhotinama.
Crv je sunuo napred, zaputivši se pravo ka njima zastrašujućom
brzinom nezaustavljivog voza.

Dok su stigle do prednjeg dvorišta kuće Lajtvudovih, Tesu su bolela i

leda i vrat. Bila je čvrsto utegnuta u stezniku pod teškom venčanicom, a
uplakana Tatjana svojom joj je težinom bolno opteretila levo rame.
Laknulo joj je kad im se kočije pojaviše na vidiku - laknulo, mada se
i malo prepala. Prizor u dvorištu beše posve miran - kočije su ih čekale
tamo gde su ih ostavili, konji su pasli travu, fasada kuće beše posve
čitava. Nakon što je delom odvukla, a delom odnela Tatjanu do prve
kočije, Tesa je trgla vrata kako bi joj pomogla da uđe unutra, trgnuvši
se kada joj je ta devojka zarila oštre nokte u ramena kako bi se sa
silnim podsuknjama odgurnula unutra.
„Oh, bože”, zavapila je Tatjana. „O, sramote, o strahovite sramote!
Ako Klava sazna šta se desilo sa mojim ocem... Za boga miloga, zar nije,
makar načas, mogao da pomisli na mene?”
Tesa je zatreptala. „To stvorenje”, rekla je, „svakako nije kadro da
misli na bilo koga, gospođo Blektorn.”
 Tatjana ju je ošamućeno pogledala, i Tesa se nakratko postidela
prezira koji je osetila prema toj devojci. Nije joj se sviđalo što su je
oterali iz bašte, gde je možda mogla biti od pomoći - ali Tatjana je
upravo gledala kako joj sopstveni otac kida muža na komade pred
njenim očima. Zaslužila je više saosećanja nego što je Tesa osećala.
Tesa je ublažila glas: „Znam da ste se gadno prepali. Ako biste malo
prilegli...”
„Mnogo ste mi nešto visoki”, reče Tatjana, „da li vam se gospoda
žale zbog toga?”
Tesa ostade zablenuta.
„I još ste i obučeni kao nevesta”, reče Tatjana. „Nije li to posve
čudnovato? Zar oprava ne bi bolje odgovarala zadatku? Jasno mi je da
nije mnogo laskava, i da nužda čoveka na svašta natera, ali...”
Najednom se čuo neki tresak. Tesa se odvojila od kočije kako bi se
osvrnula oko sebe; zvuk je došao iz kuće. Henri, pomislila je Tesa.
Henri je sam ušao unutra. Stvorenje je, naravno, u bašti, ali ipak... to je
Benediktova kuća. Prisetila se balske dvorane, pune demona kada je
poslednji put bila tu, te je pokupila suknje obema rukama. „Ostanite tu,
gospođo Blektorn”, rekla je. „Moram da ustanovim uzrok te buke.”
„Ne!”, Tatjana se uspravila kao strela. „Ne ostavljajte me samu!”
„Zao mi je”, Tesa se odmakla, odmahujući glavom, „ali moram.
Ostanite u kočiji, molim vas!”
Tatjana je viknula nešto za njom, ali se Tesa već okrenula da bi
jurnula uz stepenice. Probivši se kroz ulazna vrata, pojavila se u
veličanstvenom predvorju prekrivenom naizmeničnim kockama crnog
i belog mermera, kao na šahovskoj tabli. Ogroman luster visio je sa
plafona, mada nijedna voštanica nije bila upaljena; jedina svetlost bila
je ona dnevna što je kuljala kroz izdužene prozore. Vijugavo stepenište
koje je oduzimalo dah krivudalo je naviše. „Henri!”, Tesa je viknula.
„Henri, gde ste?”
Povik umesto odgovora i novi tresak začuše se sa sprata iznad nje.
Tesa je jurnula gore i odmah i posrnula kada joj se stopalo zakačilo za
rub haljine, na šta joj se šav skroz rasparao. Iznervirano gurnuvši
suknju u stranu, potrčala je dalje, niz dugačak hodnik čiji zidovi behu
ofarbani beličasto-plavom bojom i ukrašeni desetinama gravura u
pozlaćenim ramovima, pa potom kroz vrata u neku sobu.
Jamačno se radilo o muškoj prostoriji, biblioteci ili radnoj sobi:
draperije behu od teške, tamne tkanine, po zidovima visiše uljane slike
slavnog ratnog brodovlja. Behu obloženi raskošnim zelenim tapetama,
mada su one naizgled bile uflekane čudnim tamnim mrljama. To mesto
je imalo neki neobičan miris, sličan onome pored obala Temze, gde je
koješta trunulo pod večito oblačnim nebom. A preko njega, bakarni
zadah krvi. Jedna od polica za knjige bila je srušena u gomili srče i
slomljenog drveta, a na persijskom ćilimu pored nje ležao je Henri
rvući se sa nečime sive kože sa oneskopojavajućim brojem ruku na
sebi. Henri se drao, šutirajući ga dugačkim nogama, dok mu je to
stvorenje - zasigurno neki demon - kidalo opravu kandžama,
škljocajući mu vučijom njuškom tik iznad lica.
Tesa se izbezumljeno osvrnula oko sebe, pa je zgrabila žarač koji je
ležao pored ugašenog kamina i zaletela se sa njim. Pokušala je da se
priseti vežbanja - svih onih sati Gideonovog brižljivog pojašnjavanja
procene, brzine i stiska - ali se na kraju ispostavilo da ju je čist poriv
nagnao da zarije tu dugačku čeličnu šipku u torzo tog stvorenja, gde bi
inače bio grudni koš da se, kojim slučajem, radilo o pravoj,
ovozemaljskoj životinji.
Začula je neko krckanje kada se oružje zabilo. Demon je urliknuo
kao lajavo pseto, pa se skotrljao sa Henrija, a žarač zvecnu po podu.
Crni je ihor prsnuo iz njega da ispuni sobu smradom dima i truleži.
Tesa se na to zateturala i peta joj je zapela za pokidani rub venčanice.
Srušila se na pod taman kada se Henri pridigao da bi, promrmljavši
neku psovku, presekao demonu šiju nekim sečivom nalik bodežu koji
se presijavao runama. Demon je klokotavo zavapio, te se sav smežurao
kao parče papira.
Henri je brže bolje skočio na noge, riđe kose uprljane krvlju i
ihorom. Oprava mu je bila poderana na ramenu, a iz rane mu je tekla
skerletna tečnost. „Tesa”, viknuo je, da bi se odmah potom našao pored
nje da joj pomogne da ustane. „Tako mi Anđela, alaj smo mi neki
dvojac!”, rekao je na svoj uobičajen tugaljivi način, zagledajući je
zabrinuto. „Niste povređeni, jelda?”
Pogledavši se, shvatila je na šta je mislio: haljina joj je bila
natopljena ihorom koji ju je bio isprskao, a imala je i gadnu posekotinu
na podlaktici kada je pala na slomljeno staklo. Još je nije previše bolelo,
ali jeste krvarila. „Sasvim sam u redu”, rekla je. „Šta se desilo, Henri?
Šta ono bi i šta je tražilo tu?”
„Demonski čuvar. Pretraživao sam Benediktov radni sto, i mora da
sam pomerio ili dodirnuo nešto što ga je probudilo. Crni dim je
pokuljao iz fioke i pretvorio se u to. Nasrnuo je na mene...”
„I izgrebao vas”, reče Tesa zabrinuto. „Vidim da krvarite...”
 „Ne, to sam sebi sam uradio. Pao sam na svoj bodež”, Henri reče
postiđeno, vadeći stelu iz pojasa. „Nemojte kazati Šarloti.” Tesa se
gotovo i nasmešila na to; potom je, prisetivši se, pojurila na drugi kraj
sobe da povuče zavese na jednom od visokih prozora. Videla je vrt, ali,
na svoju žalost, ne i talijansku baštu; nalazili su se na pogrešnoj strani
kuće. Zelene ograde od šimšira i pokošena trava, koja je počela da žuti
uoči zime, širiše se pred njom. „Moram da idem”, rekla je. „Vil i Džem i
Sesili... borili su se sa onim stvorenjem. Ubilo je muža Tatjane Blektorn.
Morala sam da je odvedem nazad do kočije dok se ne onesvesti.”
Usledio je tajac. „Tesa”, reče Henri potom čudnim glasom, pa se
okrenula da ga pogleda, sleđenog u potezu nanošenja irace rune na
unutrašnji deo ruke. Zurio je u suprotan zid, onaj za koji se Tesi ranije
učinilo da je neobično isflekan i istačkan mrljama. Sada je uvidela da to
nije bila slučajna zbrka. Slova, svako dugačko po jednu stopu, širila su
se po tapetama, ispisana nečime što je ličilo na sasušenu crnu krv.

PAKLENE NAPRAVE NEMAJU MILOSTI.

PAKLENE NAPRAVE NEMAJU KAJANJA.
PAKLENIM NAPRAVAMA NEMA BROJA.
PAKLENIM NAPRAVAMA NEMA KRAJA.

A potom, ispod tog natpisa, poslednja rečenica, gotovo nečitka, kao da

je taj koji ju je ispisao gubio moć u rukama. Zamislila je Benedikta
zaključanog u ovoj sobi, kako polako ludi preobražavajući se, i škraba
te reći po zidu sopstvenom krvlju zamućenom ihorom.

BOG NEK NAM JE U POMOĆI!

Crv je nasrnuo i Vil se bacio dole da se otkotrlja, za dlaku izbegavši

zatvaranje čeljusti. Pridigao se u čučanj, pa potom i na noge, da bi
zatim potrčao po čitavom tom stvorenju, dok mu nije stigao do
mlatarajućeg repa. Okrenuvši se, video je da se demon nadvio nad
Gideona i Gabrijela kao kobra - mada se, na njegovo iznenađenje, činilo
da se ukipio, sikćući bez napadanja. Da nije prepoznao svoju decu?
Možda oseća nešto prema njima? Ko bi ga znao?
Sesili se uzverala do polovine tikovog stabla, viseći sa jedne od
grana. Nadajući se da će biti dovoljno razumna da tamo i ostane, Vil se
okrenuo prema Džemu da podigne ruku i privuče pažnju svoga
parabataija. Odavno su već ustanovili niz poteza rukom koje su
koristili da saopšte jedno drugome šta im treba usred borbe, u slučaju
da ne mogu da si čuju glasove. Džemu oči blesnuše pošto ga je
razumeo, pa je dobacio svoj štap Vilu. Savršeno bačen, doleteo je
obrćući se do Vila, koji ga je uhvatio jednom rukom, da bi zatim
pritisnuo dršku. Oštrica je iskočila napolje i Vil ju je hitro i snažno
obrušio tako da probije debelu kožu tog stvorenja. Crv se na to trgao
unazad urličući, a Vil ga je ponovo zasekao da mu odseče rep od tela.
Benedikt poče da se koprca na obe strane, na šta ihor sunu napolje u
lepljivom mlazu, oblivajući i Vila. Dreknuo je i sagnuo se, opečene kože.
„Vile!”, Džem je jurnuo prema njemu. Gideon i Gabrijel mahali su
sečivima ka glavi crva, dajući sve od sebe da mu zadrže pažnju. Dok je
Vil slobodnom rukom brisao ihor koji mu je pekao oči, Sesili je skočila
sa tikovog stabla pravo crvu na leđa.
Vil je, prepadnut, ispustio štap-mač. To mu se nikada ranije nije
desilo, nikada nije ispustio oružje usred borbe, ali sada se njegova
mlađa sestra, uozbiljena i odlučna, bacila na leđa goleme demonske
crvčine, kao kad se malena buva uhvati za krzno psa. Dok je on
prestravljeno zurio u nju, Sesili je istrgla bodež iz opasača da bi ga
žestoko zarila u demona.
Šta je ona to umislila? Kao da majušnim bodežom možeš da ubiješ
nešto te veličine! „Vile, Vile”, Džem mu je rekao na uho, uzbunjenim
glasom, i Vil je shvatio da je ono rekao naglas te je crv, sto mu Anđela,
okrenuo glavu prema Sesili razjapljenih usta načičkanih zubima...
Pustivši bodež, Sesili se skotrljala sa tela crva. Čeljustima ju je
promašio za dlaku, ali ih je žestoko sklopio na sopstvenom telu. Crni
ihor prsnu napolje i crv se trgnuo, te mu urlik sličan vrisku avetinje
izlete iz grla. Ogromna mu je rana zjapila sa strane, a iz čeljusti mu je
visila parčad sopstvenog mesa. Vil je video kako Gabrijel na to podiže
luk i odapinje strelu.
Zašištala je ka meti, ne bi li se zarila crvu u jedno od očiju bez
kapaka. Stvorenje se propelo, da bi mu glava potom klonula i on se
zatim sav skupio, smežurao i nestao, kao što to već ide sa demonima
kada ih život napušta.
Gabrijelov luk tresnuo je o tle, ali Vil to gotovo nije ni čuo. Izrovano
tle bilo je natopljeno krvlju iskasapljenog tela crva. Usred svega toga,
Sesi se polako podigla, tržući se, pošto joj je desni zglob bio izvrnut pod
neprirodnim uglom.
Vil nije ni osetio da trči prema njoj - shvatio je tek kada ga je Džem
zaustavio isturivši ruku. Divljački se ustremio na svoga parabataija.
„Sestra mi je...”
„Tvoje lice”, odgovorio mu je Džem, zadivljujuće smireno, imajući
na umu okolnosti. „Prekriven si demonskom krvlju, Vilijame, progoreva
ti kožu. Moram ti nacrtati irace dok šteta još može da se ukloni.”
„Puštaj me!”, Vil je navalio pokušavajući da se otrgne, ali ga je Džem
smirene ruke zgrabio za potiljak, da bi Vil potom osetio peckanje stele
po zglobu i bol, koji ne beše ni primetio, poče da se povlači. Džem ga je
pustio i sam bolno prosiktavši; nešto mu je ihora došlo do prstiju. Vil je
zastao, neodlučan, ali mu je Džem samo odmahnuo rukom, već
prinoseći stelu šaci.
Bio je ometen samo nakratko, ali dok je Vil stigao do sestre, Gabrijel
je već bio tamo. Gabrijel joj je pridigao bradu rukom, prelazeći joj
zelenim očima po licu. Smeteno ga je gledala, kada je i Vil pristigao i
uhvatio je za rame.
„Miči se od moje sestre”, zarežao je i Gabrijel se odmah odmakao,
čvrsto stegnutih usana. Gideon se takođe pojavio iza njega, te se svi
okupiše oko Sesili dok ju je Vil čvrsto držao jednom rukom crtajući
stelom drugom. Gledala ga je iskričavim plavim očima dok joj je
nanosio crni irace sa jedne strane grla, i jedan mendelin sa druge. Crna
kosa istrgla joj se iz pletenice, pa je sada izgledala divlje kako ju je i
pamtio, žestoko i neustrašivo pred bilo čime.
„Jesi li povređena, cariad?”2, ta reč mu se otela pre nego što je
uspeo da je zaustavi - način na koji joj se nekada obraćao od milja, i koji
je u međuvremenu gotovo i zaboravio.
„Cariad?” ponovila je, trepćući očima u neverici. „Ništa mi ne fali.”
„Pa, ne baš”, reče Vil, pokazujući njen povređeni zglob i posekotine
na licu i šakama, koje su počele da se zatvaraju pod dejstvom iracea.
Bes se uskomešao u njemu, u toj meri da nije čuo Džema koji se
zakašljao iza njega - što obično beše znak koji bi ga odmah pokrenuo
poput varnice ubačene među suva drvca. „Sesili, šta ti je uopšte bilo
u...?”
„To beše nešto najhrabrije što sam ikada video da je neki Senolovac
uradio”, prekinuo ga je Gabrijel. Nije gledao u Vila već u Sesili, sa
mešavinom iznenađenosti i nečega drugog na licu. Imao je blata i krvi u
kosi, kao što su ih imali i svi ostali, ali njegove zelene oči ozareno su
blistale.
Sesili se zarumenila: „Samo sam...”
Prekinula se, pogledavši razrogačenih očiju iza Vila. Džem se opet
zakašljao, i Vil ga je ovoga puta čuo; okrenuo se taman da vidi kako se
njegov parabatai ruši na kolena.
 3.
DO POSLEDNJEG ČASA

Ne, ja neću strvinarstvo podržati, Očaju, tobom se hraniti;

neću rasplitati, ma kol ‘ko slabe bile, čovečne poslednje niti
u sebi, nit ću, iznuren, povikati - ne mogu više, jer mogu:
mogu se nadati, novi dan čekati, odbiti da odem Bogu.
Džerard Manli Hopkins, „Strvinarstvo podržati”

Džem je stajao naslonjen na kočiju Instituta, zatvorenih očiju, lica

bledog kao list hartije. Vil je stao pored njega, čvrsto držeći Džema za
rame. Tesa je, hitajući ka njima, znala da se ne radi samo o bratskom
gestu. Svojim je stiskom držao Džema da se ne sruši.
Ona i Henri čuli su poslednji vapaj umirućeg crva. Gabrijel ih je
pronašao, njoj se činilo tek koji tren kasnije, dok su trčali niz ulazno
stepenište. Zadihano im je ispričao da su ubili stvorenje, pa potom i šta
se desilo Džemu i sve ostalo, a Tesa je sva prebledela, kao da ju je neko
najednom snažno tresnuo po licu.
Behu to reči koje odavno nije čula, ali ih je večito očekivala, čak ih je
i sanjala u noćnim morama koje bi je naterale da se trgne iz sna boreći
se da dođe do vazduha: „Džem”, „srušio se”, „diše”, „krv”, „Vil”, „Vil je sa
njim”, „Vil...”
Naravno da je Vil sa njim.
Ostali su se sjatili oko njih, braća Lajtvud i njihova sestra, čak se i
Tatjana ućutala, ili možda Tesa naprosto nije čula njeno histerisanje.
Tesa je bila svesna da je i Sesili u blizini i da Henri nezgrapno stoji
pored nje, kao da želi da je uteši, ali ne zna odakle bi počeo.
Vilove se oči sretoše sa Tesinima kada se približila, zamalo se opet
spotakavši o pokidanu haljinu. Načas su se savršeno razumeli. Džem je
bio jedini razlog zbog kojeg su još uvek mogli da se pogledaju oči u oči.
Oko njega su oboje imali vatreni, nepopustljivi stav. Tesa je videla da je
Vil na to stisnuo Džema oko ruke. „Tu je”, rekao mu je.
Džem je polako otvorio oči. Tesa je sa mukom potisnula zapanjeni
izraz sa lica. Zenice su mu skroz nestale, dužice se pretvoriše u tanane
srebrne kolutove oko crnog kruga. „Ni show shang le ma, quin ai de?”,
šapnuo joj je.
Džem je, na njeno navaljivanje, počeo da uči Tesu mandarinskom.
Bar je „quin ai de” razumela kad već ostatak nije. Dušo moja, draga
moja. Uzela mu je ruku da je stegne. „Džeme...”
„Jesi li povređena, ljubavi?”, reče Vil. Glas mu beše ravan isto kao i
pogled; Tesi je načas krv pojurila u obraze i ona je spustila pogled ka
svojoj šaci u kojoj je držala Džemovu; prsti mu behu bleđi od njenih,
kao u lutke, kao da su od porcelana. Kako to da nije primetila da mu
nije dobro?
„Hvala ti na prevodu, Vile”, odgovorila mu je, ne skidajući pogled sa
verenika. I Džem i Vil behu poprskani crnim ihorom, ali su Džemu i
brada i grlo bili zamrljani i tačkicama crvene krvi. Njegove krvi.
„Nisam povređena”, šapnula mu je Tesa, a onda je pomislila - Ne, ne
možeš tako, ni slučajno. Moraš biti hrabra pred njim. Ispravila je leđa, ne
puštajući Džemovu ruku. „Gde mu je lek?”, pitala je Vila. „Nije ga uzeo
pre nego što smo napustili Institut?”
„Nemoj pričati tako kao da nisam prisutan”, reče Džem, mada u
glasu nije imao besa. Pomerio je glavu u stranu, te reče nešto tiho, u
pola glasa, Vilu, koji je samo klimnuo i pustio mu rame. Tesa je osetila
napetost u Vilovom držanju; bio je spreman, poput mačke, da ponovo
zgrabi Džema ukoliko ovaj sklizne ili padne, ali je Džem ostao
uspravan. „Vidiš da sam jači čim je Tesa tu. Rekoh ti već”, reče Džem
istim tihim glasom.
Vil je na to samo pognuo glavu da mu Tesa ne vidi oči. „Vidim”, reče.
„Tesa, nemamo njegov lek kod sebe. Mislim da je krenuo sa Instituta a
da nije uzeo dovoljno, mada neće da prizna. Uđi u kočiju sa njim i pazi
ga... neko mora.”
Džem je oštro udahnuo: „A ostali...”
„Ja ću da upravljam kočijom. Neće biti teško; Balije i Ksant već znaju
put. Henri će povesti Lajtvudove”, Vil reče odsečno i učinkovito, čak
toliko da nije ni sačekao da mu se zahvale, mada se činilo da ni ne
očekuje zahvalnost. Pomogao je Tesi i Džemu da uđu u kočiju, pazeći da
je ni slučajno usput ne dodirne po ramenu i da joj ne takne ruku. Otišao
je da kaže ostalima šta se dešava. Načula je kako mu Henri objašnjava
da prvo mora da uzme Benediktove dnevnike iz kuće, pre nego što je
pružila ruku da zatvori vrata kočije i obavije sebe i Džema preko
potrebnom tišinom.

„Šta je to bilo u kući?”, Džem ju je pitao kada su zatutnjali kroz otvorenu

kapiju imanja Lajtvudovih. I dalje je bio bled kao avet, glave oslonjene o
naslon sedišta, napola sklopljenih očiju, jagodica koje se cakliše od
groznice. „Čuo sam da Henri spominje Benediktovu radnu sobu...”
„Tamo je, izgleda, i poludeo”, rekla mu je, trljajući mu hladne ruke
dlanovima. „Pre nego što će se preobraziti, pošto, kao što Gabrijel reče,
nije napuštao sobu, zasigurno je izgubio razum. Po jednom od zidova je
naškrabao, nečime što mi je zaličilo na krv, rečenice o paklenim
napravama. Da nemaju milosti, da im nema kraja...”
„Sigurno je mislio na vojsku automatona.”
„Mora da jeste”, Tesa se blago stresla, pa se primakla Džemu.
„Verovatno je bilo blesavo sa moje strane... ali su nam protekla dva
meseca bila toliko mirna...”
„Da si zaboravila na Mortmejna?”
„Ne. Nisam zaboravila”, bacila je pogled prema prozoru, mada nije
mogla da vidi kroz njega; bila je navukla zavese kada joj se učinilo da
Džemovim očima smeta svetlo. „Možda sam se nadala da se
preusmerio na nešto drugo.”
„Pa, ne znamo da možda i nije”, Džem je obavio prste oko njenih.
„Benediktova smrt možda jeste bila tragična, ali je sve to odavno
pokrenuto. Nema ovo nikakve veze sa tobom.”
„Bilo je i drugih predmeta u biblioteci. Beleške i Benediktove
sveske. Dnevnici. Henri će ih doneti nazad na Institut da ih prouči. Moje
ime se nalazi u njima”. Tesa se prekinula; kako može da opterećuje
Džema tako nečime kada mu nije dobro?
Kao da joj čita misli, Džem joj je pomerio prst preko zgloba, da bi ga
lagano zaustavio iznad tačke gde joj se osećao damar. „Tesa, ovo je
samo prolazan napad. Brzo će proći. Više bih voleo da mi kažeš istinu,
celu istinu, bila ona gorka ili zastrašujuća, kako bismo je zajedno
podelili. Nikada ne bih dopustio da ti se bilo šta loše desi, a ne bi ni
niko drugi sa Instituta.” Nasmešio se. „Bilo ti je ubrzano.”
Istinu, celu istinu, bila ona gorka ili zastrašujuća. „Volim te”, rekla je.
Pogledao ju je sa ozarenošću na tom svom tananom licu, što ga je
učinilo samo još lepšim. „Wo xi loang ni ming tian keyi jia gei tool.”
 „Hoćeš...”, nabrala je obrve, „hoćeš da se oženiš? Ali već smo vereni.
Nisam sigurna da čovek može dvaput da se veri.”
Nasmejao se, ali mu se smeh pretvorio u kašalj; Tesa se sva zgrčila,
međutim, kašalj je bio samo prolazan, i nije bilo krvi. „Rekoh da bih se
sutra oženio tobom da mogu.”
Tesa je namerno zabacila glavu: „Meni sutra nikako ne bi
odgovaralo, gospodine.”
„Ah već si obučena shodno prilici”, rekao joj je nasmešeno. Tesa je
pogledala uništenu zlatnu venčanicu. „Da, da se kojim slučajem
venčavam u kasapnici”, rekla je popustljivo. „No, šta je tu je. Ionako mi
se nije nešto naročito svidela. Previše je kitnjasta.”
„Meni si baš bila lepa u njoj”, rekao joj je tihim glasom.
Tesa je prislonila glavu na njegovo rame: „Neki drugi put”, rekla je.
„Neki drugi dan, neka druga haljina. Kada ti bude bolje i sve nam bude
savršeno.”
Glas mu beše blag, mada je u sebi krio strašnu iznurenost:
„Savršenstvo ne postoji, Tesa.”

Sofi je stajala pored prozora svoje sobice, povučenih zastora, pogleda

uperenog u dvorište. Kočije su se otkotrljale odatle još pre nekoliko
sati, i ona je sada trebalo da čisti kamine, ali su joj četka i kanta
nepomično stajale pored nogu.
Čula je Bridžetin glas koji je tiho dopirao odozdo iz kuhinje:

„Velmoža Ričard kći imade,

krasna beše ko retko koja,
Slatkom Vilijamu ljubav dade,
mada ne beše plemenita soja.”

Bridžet je katkad znala da spopadne tolika raspevanost, da se Sofi

razmišljala da se sjuri dole i gurne je u pećnicu kao vešticu iz Ivice i
Marice. No, Šarloti se tako nešto sigurno ne bi svidelo.
Pa taman i da Bridžet jeste pevala o zabranjenoj ljubavi između
različitih staleža baš u trenutku kada je Sofi proklinjala samu sebe što
toliko steže tu zavesu u ruci sa sivo-zelenim očima u mislima dok se
pita i brine da li će Gideon biti dobro, da nije povređen, kako li će se
boriti protiv oca, i koliko li će samo grozno biti ako bude primoran...
Kapija Instituta na to je zaškripala i kočija se zakotrljala unutra sa
Vilom namesto kočijaša. Sofi ga je prepoznala tako gologlavog, crne
kose razbarušene vetrom. Poskočivši sa kočijaškog sedišta, prišao je
vratima da pomogne Tesi da izađe - Sofi je čak i sa tolike razdaljine
videla da joj je zlatna haljina pretvorena u prljave dronjke - pa potom i
Džemu, koji se dobrano oslonio o rame svoga parabataija.
Sofi se ote dah. Mada više nije umišljala da je zaljubljena u Džema, i
dalje joj je bilo stalo do njega. Kako i ne bi, kad je bio toliko srdačan,
ljubazan i velikodušan. Prema njoj je oduvek bio besprekorno dobar.
Laknulo joj je što poslednjih meseci nije imao nijedan od svojih „loših
dana”, kako ih je Šarlota zvala; što se, iako ga ljubav nije izlečila, ipak
činilo da je ojačao, da mu je bolje...
Njih troje nestadoše unutar Instituta. Siril je izašao iz štale da se
pobrine za Balija i Ksanta, koji su njištali i rzali. Duboko udahnuvši, Sofi
je pustila zavesu iz ruke. Možda će biti potrebna Šarloti, možda će
trebati da pomogne oko Džema. A ako bi već mogla bilo kako da
pomogne... Odvojivši se od prozora, pohitala je na hodnik, pa niz uzano
stepenište za poslugu.
Dole u hodniku srela je Tesu, prebledelu i zgrčenu, kako se vrpolji
ispred Džemove sobe. Kroz odškrinuta vrata Sofi je videla da se Šarlota
nagnula nad Džemom, koji je sedeo na krevetu; Vil je bio naslonjen
pored kamina, prekrštenih ruku, sa napetošću vidljivom u svakom delu
tela. Tesa je podigla glavu kada je ugledala Sofi, i nešto joj se boje
odmah vratilo u lice. „Sofi”, tiho je zavapila. „Sofi, Džemu nije dobro.
Opet je imao jedan od... jedan od napada bolesti.”
„Sve će biti u redu, gospođice Tesa. I ranije sam ga viđala veoma
bolesnog, i uvek se izvuče i bude kao nov.”
Tesa je sklopila oči. Podočnjaci joj behu sivi. Nije morala da kaže to
što su obe pomislile, da će doći dan kada će dobiti napad iz kojeg se
neće izvući.
„Najbolje bi bilo da donesem tople vode”, dodade Sofi, „i zavoje...”
„Ja bi trebalo sve to da mu donesem”, reče Tesa. „I bih, ali Šarlota
kaže da moram da presvučem haljinu, da demonska krv ume da bude
opasna ako previše zahvati kožu. Poslala je Bridžet po zavoje i meleme,
a i brat Enoh samo što nije stigao. A ni Džem neće ni da čuje za to, ali...”
„Ne preterujte”, reče joj Sofi strogo. „Nećete mu biti od koristi ako
dopustite sebi da se i sami razbolite. Pomoći ću vam oko haljine.
Hajdemo, da i to sredimo, na brzinu.”
Tesa je zatreperila očima. „Draga moja razborita Sofi. Ti si, svakako,
u pravu.” Krenula je na drugu stranu hodnika, prema svojoj sobi.
Zastala je pred vratima da se osvrne ka Sofi. Sivim je očima pretražila
devojčino lice, te je, naizgled, klimnula samoj sebi, kao da je nešto
dobro pogodila. „Dobro je, čisto da znaš. Nije uopšte povređen.”
„Gospodar Džem?”
Tesa je odmahnula glavom: „Gideon Lajtvud.”
Sofi se zarumenela.

Gabrijel ni sam nije bio siguran šta traži u dnevnoj sobi Instituta, osim
što mu je brat rekao da dođe ovamo i sačeka ga, a on je i posle svega
što se desilo bio naviknut da radi kako mu Gideon kaže. Iznenadila ga je
jednostavnost te sobe, nije bila nimalo nalik veličanstvenim dnevnim
sobama u kućama Lajtvudovih u Pimliku i u Ciziku. Zidovi su bili
prekriveni tapetama sa izbledelim uzorkom stolisnih ruža, površina
pisaćeg stola bila je umrljana mastilom i izgrebana sekačima pisama i
vrhom pera za pisanje, a kamin beše čađav. Iznad ognjišta visilo je
uflekano ogledalo u pozlaćenom ramu.
Gabrijel je ovlaš pogledao svoj odraz. Oprava mu je bila razderana
oko vrata, a imao je i crvenilo na vilici na mestu gde mu je zaceljivala
dugačka brazgotina. Svuda po opravi bilo je krvi - tvoje ili očeve?
Brzo je potisnuo tu pomisao. Baš je čudno, pomislio je, što baš on
liči na njihovu majku Barbaru. Bila je visoka, mršavije građe, kovrdžave
smeđe kose i očiju za koje je upamtio da behu čisto zelene, nalik travi
na padini što se spuštala do reke iza njihove kuće. Gideon je ličio na
oca, plećat i stamen, očiju više sivih nego zelenih. Što beše ironično, jer
je Gabrijel bio taj koji je nasledio očevu ćud: bio je tvrdoglav, lako bi
planuo, teško praštao. Gideon i Barbara behu mirotvorci, tihi i čvrsti,
odani svojim stavovima. Oboje su više ličili na...
Šarlota Branvel ušla je kroz otvorena vrata dnevne sobe u komotnoj
haljini, očiju blistavih kao u kakve ptičice. Kad god bi je video, Gabrijel
bi se zapanjio koliko je sitna bila, i koliko je on bio gorostasan naspram
nje. Šta li je Većniku Vejlandu bilo na umu kad je tom stvorenjcu dao
vlast nad Institutom i nad svim Senolovcima Londona?
„Gabrijele”, naklonila je glavom. „Tvoj brat kaže da nisi povređen.”
„Dobro sam”, rekao je šturo, odmah svestan da je zazvučao
nekulturno. Što mu baš i nije bila namera. Otac mu je tokom godina
usadio u glavu misao da je Šarlota budala, da je beskorisna i povodljiva,
a mada je znao da se njegov brat sa time nije slagao - u tolikoj meri da
je došao da živi ovamo ostavljajući porodicu za sobom - teško je bilo
zanemariti tu lekciju. „Mislio sam da ste pokraj Karstersa.”
„Brat Enoh nam je pristigao, sa još jednim Tihim bratom. Isterali su
nas iz Džemove sobe. Vil šparta po hodniku ispred nje kao puma u
kavezu. Jadničak.” Šarlota je kratko osmotrila Gabrijela, pre nego što će
prići kaminu. U očima joj se pojavio izraz pronicljive opažajnosti, koji
je brže-bolje prikrila spuštanjem trepavica. „Nego, ako sam dobro
shvatila, vašu su sestru već odneli do kuće Blektornovih u
Kensingtonu”, rekla je. „Želiš li možda da nekome pošaljem poruku u
tvoje ime?”
„Po-poruku?”
Zaustavila se pred kaminom da spoji ruke iza leđa. „Pa, negde
moraš da odeš, Gabrijele, sem ako nećeš da te pošaljem kroz vrata
samo sa mapom grada u ruci.”
Da me pošalje kroz vrata? Zar njega ova užasna žena stvarno
izbacuje iz Instituta? Prisetio se nečega što mu je otac večito
ponavljao: Ferčajldovima nije stalo ni do čega sem do sebe samih i
zakona. „Pa... naša kuća u Pimliku...”
„Većnik će smesta biti obavešten o svemu što se zbilo u kući
Lajtvudovih”, reče mu Šarlota. „Oba prebivališta tvoje porodice u
Londonu biće vam oduzeta u ime Klave, bar dok ne budu pretražena i
dok se ne ustanovi da vaš otac nije za sobom ostavio ništa što bi Klavi
moglo da obezbedi neki trag.”
„Trag do čega?”
„Do planova tvoga oca”, rekla je, nedirnuta. „Do njegove veze sa
Mortmejnom, njegovih saznanja o Mortmejnovim nakanama. Do
paklenih naprava.”
„Nikada nisam ni čuo za proklete paklene naprave”, Gabrijel se
pobunio i zacrveneo. Opsovao je, i to pred jednom damom. Doduše,
nije da je Šarlota nalikovala ostalim damama.
„Verujem ti”, rekla je. „Ali ne znam da li Većnik Vejland hoće, ali te to
svakako čeka. Ako bi mi samo dao neku adresu...”
„Pa, nemam je”, reče Gabrijel očajnički. „Gde mislite da bih mogao
da pođem?”
Ona ga je samo pogledala, podignute obrve.
„Ostao bih uz brata”, rekao je naposletku, svestan da zvuči
jogunasto i besno, ali nije znao šta mu je činiti.
„Ali tvoj brat živi ovde”, rekla mu je. „A ti si nam sasvim jasno dao
do znanja kakav je tvoj stav prema Institutu i mojoj upravi nad njime.
Džem mi je rekao u šta veruješ. Da je moj otac nagnao tvoga ujaka na
samoubistvo. Da znaš da to nije istina, ali ne očekujem da mi
poveruješ. No, ipak se moram zapitati zašto bi poželeo da ostaneš tu.”
„Institut je utočište.”
„A tvoj otac je nameravao da ga vodi kao utočište?”
„Ne znam! Ne znam kakve su njegove namere - kakve su bile!”
„Pa, što si se onda slagao sa njima?”, glas joj beše blag, ali
nemilosrdan.
„Zato što mi je otad”, viknuo je Gabrijel. Besno se okrenuo od
Šarlote, drhtavog daha u grlu. Gotovo nesvestan onoga što radi, obavio
je ruke oko sebe da snažno stegne telo, kao da će time sprečiti da ne
bude skroz raskrinkan.
Sećanja na prethodnih nekoliko nedelja, koja je Gabrijel na sve
načine pokušavao da potisne u mračne kutkove podsvesti, zapretiše da
izađu na videlo: nedelje provedene u kući iz koje su oterane sluge, u
kojoj je slušao zvukove koji su dopirali iz soba na spratu, vriske usred
noći, ujutru krv po stepenicama, oca koji izvikuje koještarije kroz
zaključana vrata biblioteke, kao da više ne ume da izgovara reći na
engleskom...
„Ako ćete me izbaciti na ulicu”, reče Gabrijel u nekom jezivom
očajanju, „onda uradite to smesta. Da ne mislim da imam negde dom
ako ga nemam. Da ne mislim da ću ponovo videti brata ako neću.”
„Misliš da on ne bi pošao za tobom? Da te ne bi pronašao, ma gde da
odeš?”
„Mislim da je pokazao do koga mu je više stalo”, reče Gabrijel, „a to
svakako nisam ja.” Polagano se uspravio, popustivši stisak oko sebe.
„Oterajte me ili mi dopustite da ostanem. Ali ja vas moliti neću.”
Šarlota je uzdahnula. „Nećeš ni morati”, rekla je. „Nikada u svom
životu nisam oterala bilo koga ko mi je rekao da nema gde da pođe, pa
neću ni sada. Ali nešto ću ipak zatražiti od tebe. Da bih dopustila
nekome da živi na Institutu, u samom srcu Enklave, ja moram da imam
poverenja u njihovu dobronamernost. Nemoj da zažalim što sam ti
poklonila poverenje, Gabrijele Lajtvude!”

Senke su se već bile izdužile po biblioteci. Tesa je sedela obasjana

svetlošću kraj jednog od prozora, pored lampe plavog abažura. Na krilu
je držala otvorenu knjigu već nekoliko sati, ali nikako nije mogla da se
usredsredi na nju. Oči su joj letele po rečima na stranicama ne upijajući
ih, te se malo-malo zaustavljala da bi se prisetila ko je uopšte bio neki
od likova, ili zašto rade to što rade.
Taman je nanovo bila otpočela peto poglavlje, kada ju je prenula
škripa podnih dasaka, te je podigla glavu i ugledala Vila kako stoji pred
njom, vlažne kose, sa rukavicama u rukama.
„Vile”, Tesa je spustila knjigu na prozorsku dasku pored sebe.
„Prepao si me.”
„Nisam hteo da te prekidam”, reče prigušeno, „ukoliko čitaš...” Hteo
je da se okrene od nje.
„Ne čitam”, rekla je, pa se Vil zaustavio i bacio pogled preko
ramena. „Sada mi se nikako ne da da se udubim u štivo. Ne mogu
nikako da primirim misli.”
„Ne mogu ni ja”, reče joj, u celosti se okrenuvši. Više nije bio
poprskan krvlju. Odeća mu je bila čista, a koža uglavnom opet
netaknuta, mada mu je primećivala ružičasto-beličaste linije
ogrebotina na vratu, koje su mu se gubile pod okovratnikom košulje,
zaceljujući pod dejstvom iracea.
„Ima li kakvih vesti o mom... ima li kakvih vesti o Džemu?”
„Nema promena”, reče joj, mada je toliko već i sama pogodila. Da je
bilo neke promene, Vil ne bi bio tu. „Braća i dalje nikoga ne puštaju u
sobu, čak ni Šarlotu. Nego, što si ti tu?” nastavio je. „Sediš tu u mraku?”
„Benedikt je ispisao nešto po zidu svoje radne sobe”, rekla je
prigušenim glasom. „Pre nego što se pretvorio u ono stvorenje,
pretpostavljam, ili tokom toga. Ne znam ni sama. Paklene naprave
nemaju milosti. Paklene naprave nemaju kajanja. Paklenim napravama
nema broja. Paklenim napravama nema kraja.”
„Paklenim napravama? Valjda misli na Mortmejnova mehanička
stvorenja. Mada ih već mesecima nismo videli.”
„Što ne znači da se neće opet vratiti”, reče Tesa. Pogledala je u
bibliotečki astal i njegov izgreban furnir. Koliko li su samo često Vil i
Džem sedeli za njim, učeći, urezujući svoje inicijale po površini stola iz
dosade kao i drugi školarci. „Da li predstavljam opasnost za vas tu?”
„Tesa, već smo pričali o tome. Ti nisi nikakva opasnost. Ti jesi nešto
što Mortmejn želi, ali da nisi tu na sigurnom, lako bi te ščepao i
primenio tvoje moći u ko zna kakve razorne svrhe. A mi to ne znamo -
jedino znamo da te zbog nečega želi, i da je naša prednost to što mu te
ne damo. Nije to toliko nesebično. Nismo ti mi Senolovci nesebični.”
Podigla je pogled na to. „Mislim da ste veoma nesebični.” Pošto je
promumlao svoje neslaganje, rekla je: „Sigurno si svestan da ovo što vi
radite služi svima za primer. Istina je da u Klavi ima i nečega ledenog.
Mi smo prah i senke. Ali vi ste ipak kao junaci iz starih vremena, Ahilej i
Jason.”
„Ahileja je ubila otrovna strela, a Jason je umro sam, ubio ga njegov
natruli brod. Takva ti je sudba tih junaka; sam bi ga Anđeo znao zašto
bi neko poželeo da bude kao oni.”
Tesa ga je pogledala. Ispod plavih očiju nazirali su mu se
podočnjaci, a prstima je nehotice čačkao tkaninu manžetni, kao da nije
svestan da to radi. Meseci, pomislila je. Prošli su meseci kako nisu bili
sami na više od nekoliko trenutaka. Tu i tamo znali su da se slučajno
sretnu u hodnicima, u dvorištu, i da se nelagodno pozdrave.
Nedostajale su joj njegove šale, knjige koje joj je pozajmljivao, vickaste
iskrice u njegovom pogledu. Zaneta sećanjem na mnogo jednostavnijeg
Vila iz starih dana, obratila mu se bez razmišljanja:
„Neprestano se vraćam na nešto što si mi jednom rekao.”
Iznenađeno ju je pogledao: „Jel’? Na šta to?”
„Da se ponekada, kada ne možeš da odlučiš šta ti je činiti, napraviš
da si lik iz neke knjige, jer je lakše odlučiti šta bi oni uradili.”
„Ja ti”, reče Vil, „možda i nisam ponajbolji savetodavac ako tražiš
sreću.”
„Ne sreću. Nisam na to mislila. Hoću da pomognem... da činim
dobro...”, prekinula se, uzdahnuvši. „I posegnula sam za mnogim
knjigama, ali ako u njima i ima kakvog saveta, ja ga nisam pronašla.
Rekao si da si se pretvarao da si Sidni Karton...” Vil je prostenjao, te se
srozao u stolicu sa druge strane stola. Spustio je trepavice da sakrije
oči.
„A pretpostavljam da onda znam ko bismo mi ostali bili”, rekla je.
„Ali ja ne želim da budem Lusi Manet, jer ona nije učinila ništa da bi
spasila Čarlsa; sve je to prepustila Sidniju. A i bila je okrutna prema
njemu.”
„Prema Čarlsu?”, reče Vil.
„Prema Sidniju”, reče Tesa. „Hteo je da postane bolji čovek, ali ona
nije htela da mu pomogne.”
„Pa, nije mogla. Verila se sa Čarlsom Darnijem.”
„Ali to ipak nije bilo lepo od nje”, reče Tesa.
Vil je skočio sa stolice isto onoliko brzo kako se maločas i srozao u
nju. Nagnuo se prema njoj, oslonjen rukama o sto. Oči mu behu krajnje
plave na plavoj svetlosti lampe. „Čovek katkad mora da bira da li će biti
ljubazan ili častan”, rekao je, „ponekada ne možeš biti i jedno i drugo.”
„A šta je bolje?”, šapnula je Tesa.
Vilu se usta trgoše u kiselom osmejku: „To valjda zavisi od knjige.”
Tesa je nakrivila glavu da ga pogleda. „Znaš onaj osećaj”, rekla je, „kada
čitaš knjigu, i znaš da će se desiti neka tragedija; predosećaš da sledi
nešto ledeno i mračno, vidiš da se omča namiče oko likova koji žive i
dišu na tim stranicama. Ali si se ipak vezao za priču, kao da te vuku iza
neke kočije, a ne možeš da se otpustiš ili da promeniš tok radnje.”
Plave mu oči potamniše u poimanju - naravno da bi Vil to razumeo - pa
je požurila dalje: „Imam osećaj da se isto to dešava i sada, ali ne
likovima sa nekih stranica, već mojim dragim prijateljima i saborcima.
Ne želim da sedim skrštenih ruku dok nas ne zadesi tragedija. Rado bih
promenila tok radnje, ali se mučim da iznađem način na koji bih to
mogla da učinim.”
„Plašiš se za Džema”, reče Vil.
„Da”, rekla je, „a i za tebe.”
„Ne”, reče Vil promuklo, „nemoj da trošiš takvo osećanje na mene,
Tes.”
Nije uspela da mu odgovori, pošto se vrata biblioteke otvoriše.
Šarlota uđe, delujući isceđeno i iscrpljeno. Vil se hitro okrenuo prema
njoj.
„Kako je Džem?”, rekao je.
„Probudio se, priča”, reče Šarlota. „Uzeo je nešto jin fena, a Tiha
braća su uspela da mu uravnoteže stanje i da zaustave unutrašnje
krvarenje.”
Pri pomenu unutrašnjeg krvarenja Vil se učinio kao da će se
ispovraćati; Tesa je pretpostavljala da i sama isto tako izgleda.
„Može da primi jednog posetioca”, nastavila je Šarlota, „štaviše,
sam je to tražio.”
Vil i Tesa hitro razmeniše poglede. Tesa je znala o čemu oboje
razmišljaju: ko bi od njih dvoje trebalo da bude taj posetilac? Tesa je
bila Džemova verenica, ali je Vil bio njegov parabatai, što je samo po
sebi svetinja. Vil je taman hteo da se odmakne, kada je Šarlota opet
prozborila, zvučeći posve iscrpljeno:
„Tebe je tražio, Vile.”
Vil se učinio zatečen. Hitro je pogledao Tesu. „Ali...”
Tesa nije mogla da porekne blagi nalet iznenađenosti, možda čak i
ljubomore, koji je osetila pod grudnim košem pred Šarlotinim rečima,
ali ga je neumoljivo potisnula. Volela je Džema u dovoljnoj meri da želi
isto što je i on želeo za sebe, pogotovo jer je uvek imao svoje razloge.
„Idi”, rekla mu je blago. „Naravno da će sa tobom prvo hteti da se vidi.”
Vil je krenuo prema vratima da se pridruži Šarloti. Okrenuo se na
pola puta, pa se vratio do Tese. „Tesa”, rekao je, „dok sam kod Džema,
da li bi uradila nešto za mene?”
Podigavši glavu, Tesa je progutala knedlu. Našao joj se preblizu,
isuviše blizu: svi Vilovi obrisi, crte, i oble i uglaste, ispuniše joj vidik, a
uši joj je ispunio zvuk njegovog glasa. „Da, naravno”, rekla je. „Šta to?”

Primaju: Edmund i Branven Herondejl

Imanje Rejvenskar
Vest Rajding, Jorkšir

Dragi tata i mama,

Znam da sam ispala kukavica što sam onako otišla, u cik zore dok se
još niste probudili; ostavivši vam samo poruku da vam objasni moje
odsustvo. Nisam mogla da skupim snage da stanem pred vas, imajući na
umu odluku koju sam donela, kao i činjenicu da sam vam bila najgora
moguća neposlušna kći.
Kako bih vam i objasnila donetu odluku i kako je do nje uopšte došlo? I
samoj mi se sve to čini posve suludo. A, da vam priznam, svaki mi je dan
sada luđi od prethodnog. Nisi ništa slagao, tata, kada si rekao da je život
Senolovca kao jedan grozničavi san.

Sesili je vrhom pera žestoko preškrabala ispisane redove, pa je

zgužvala papir jednom rukom i spustila glavu na pisaći sto.
Mnogo je puta otpočinjala ovo pismo, i još uvek nije došla do
zadovoljavajuće verzije. Možda sada ne bi trebalo ni da pokušava,
pomislila je, dok pokušava da smiri živce po povratku na Institut. Svi su
se bili sjatili oko Džema, a Vil, nakon što je u bašti grubo proverio da
nije povređena, gotovo da joj se uopšte više nije ni obraćao. Henri je
otrčao do Šarlote, Gideon je odvukao Gabrijela u stranu, te se Sesili na
kraju sama uspela stepeništem Instituta.
Uvukla se u svoju sobu, čak se ni ne trudeći da se otarasi oprave, da
bi se sklupčala na mekom krevetu sa baldahinom. Ležeći tako u senci,
slušajući kako napolju život tiho protiče Londonom, srce joj je
najednom bolno stegla seta za domom. Prisetila se zelenih velških
brda, majke i oca, pa je iskočila iz kreveta kao da ju je neko izgurao i
oteturala se do pisaćeg stola da se prihvati pera i papira, usput
mrljajući prste mastilom od silne brzine. Ali joj prave reči opet nisu
došle. Osećala se kao da joj kajanje i usamljenost krvare iz svake pore, a
ipak nije umela da sroči takvo raspoloženje u neki osećaj koji bi, u
njenoj glavi, roditelji mogli da podnesu.
U tom se trenutku začulo kucanje na vratima. Sesili je dohvatila
neku knjigu koju je bila ostavila na stolu, pa ju je podigla kao da je čita i
viknula: „Slobodno.”
Vrata se otvoriše; bila je to Tesa, koja je snebivljivo stajala u
vratima. Više nije bila u uništenoj venčanici već u jednostavnoj haljini
od plavog muslina, uz njene dve ogrlice koje joj se presijavahu ispod
grla: mehaničkog anđela i priveska od zada, vereničkog dara od Džema.
Sesili je radoznalo pogledala Tesu. Mada su bile prijateljski nastrojene
jedna prema drugoj, nisu bile bliske. Tesa je krila neki oprez u sebi, čiji
je izvor Sesili mogla da pretpostavi, mada nije uspela da ga dokaže; a
pored toga, u njoj je bilo i nečega zloslutnog i čudnog. Sesili je znala da
Tesa može da menja obličje, da može da se pretvori u bilo koju osobu,
te nije mogla da se otarasi osećaja da to beše neprirodno. Otkud možeš
znati nečije pravo lice ako mogu da ga promene lako kao što neko
menja haljinu?
„Da?”, rekla je Sesili. „Gospođice Grej?”
„Zovi me Tesa, molim te”, reče druga devojka, zatvarajući vrata za
sobom. Što ne beše prvi put da je zamolila Sesili da joj se obraća po
imenu, ali su Sesili u tome sprečavale navike i ta njena neobičnost.
„Svratih da vidim da li si dobro i da li ti nešto treba.”
„Ah”, Sesili je osetila nalet razočaranosti u sebi, „ne, sve je u redu.”
Tesa joj se samo ovlaš primakla: „Jesu li to ’Velika očekivanja ?”
„Jesu”, Sesili joj nije kazala da je videla Vila da ih čita, pa je i sama
uzela knjigu da dokuči o čemu razmišlja. Zasad je, nažalost, bila
neuspešna. Pip je bio uvrnut, a Estela toliko grozna da je Sesili došlo da
je dobrano prodrma.
„Estela”, reče Tesa tiho, „do poslednjeg časa moga života bićeš, htela
ne htela, deo moga bića, deo ovo malo dobra što nosim u sebi, deo zla.”
„Znači, i vi pamtite stranice iz knjiga, kao Vil? Ili vam je ova
omiljena?”
„Nemam baš pamćenje kao Vil”, reče Tesa, još se malko približivši.
„A ni njegove rune mnemozine. Ali volim tu knjigu.” Sivim se očima
zagledala u Sesilino lice: „Kako to da si još u opravi?”
„Mislila sam se da odem do vežbaonice”, rekla je Sesili. „Otkrila sam
da tamo bolje razmišljam, a ionako niko ne mari za ono šta ja radim.”
„Još vežbanja? Sesili, pa upravo si bila u boju!”, Tesa se usprotivila.
„Znam da je katkad potrebno više puta naneti rune da bi došlo do
potpunog isceljenja... Najbolje da ti pozovem nekoga pre nego što opet
kreneš sa vežbanjem: Šarlotu ili...”
„Ili Vila?”, Sesili se brecnula. „Da je bilo kome od njih stalo, već bi
došli.”
Tesa je zastala pored kreveta. „Nije moguće da misliš da Vilu nije
stalo do tebe.”
„Pa, nije tu, zar ne?”
„Poslao je mene”, reče Tesa, „zato jer je on kod Džema.” Kao da je
time sve objasnila. Sesili je pretpostavila da možda i jeste. Znala je da
su Vil i Džem bliski prijatelji, čak i više od toga. Čitala je o
parabataijima u „Pravilniku”, pa je znala da takva vrsta povezanosti
nije postojala između običnjaka, nešto bliže od braće i bolje od krvnog
srodstva. „Džem mu je parabatai. Zakleo se da će biti uz njega u
ovakvim trenucima.”
„Bio bi on tamo bez obzira na zakletve. Bio bi za bilo koga od vas.
Ali kod mene nije svratio čak ni da proveri da li mi je potreban još
jedan irace.”
„Sesi..”, poče Tesa, „Vilovo prokletstvo...”
„Nije to bilo pravo prokletstvo!”
„Znaš za to?”, reče Tesa zamišljeno. „Na neki način ipak jeste.
Verovao je da niko ne sme da ga voli, i da će, ako im dopusti, ishod toga
biti smrt. Zato vas je sve i napustio. Napustio vas je da biste bili
sigurni, a eto tebe sad tu, gde, po njemu, nikako nisi sigurna. Ne bi
podneo da ti gleda povrede, jer one njemu dođu kao da ti ih je sam
naneo.”
„Sama sam ovo izabrala. Da budem Senolovac. I to ne samo zato što
sam htela da budem pokraj Vila.”
„Znam ja to”, reče Tesa. „Ali sam takođe sedela pored Vila dok je
buncao pošto je bio izložen vampirskoj krvi, naguran svete vodice, i
znam čije je ime dovikivao. Tvoje.”
Sesili je iznenađeno podigla glavu: „Vil je mene dozivao?”
„Još kako”, maleni se osmejak pojavio na Tesinim ustima. „Nije mi
hteo reći ko si, dabome, kada sam ga pitala, pa sam napola izludela
zbog toga...”, prekinula se usred rečenice, pa je skrenula pogled.
„Zbog čega?”
„Od radoznalosti”, reče Tesa slegnuvši ramenima, mada su joj se
obrazi zarumeneli. „To mi je najveća mana. No, bilo kako bilo, on te
voli. Znam da kod Vila sve ide naopako i obrnuto, ali činjenica da nije tu
meni samo dodatno pokazuje koliko si mu vredna. Navikao je da
odguruje od sebe sve koje voli, a što te više voli, to će još žešće
pokušavati da ti to ne pokaže.”
„Ali kletva ne postoji...”
„Višegodišnjih se navika ne može tako lako otarasiti”, reče joj Tesa,
tužnog pogleda. „Nemoj da pogrešno misliš da te ne voli zato što se
pravi da mu nije stalo, Sesili. Suoči se sa njim ako moraš i traži istinu,
ali nemoj da pogrešiš tako što bi odustala od njega jer veruješ da je
izgubljen slučaj. Ne izbacuj ga iz srca. Jer će ti biti žao ako to učiniš.”

Primaju: Članovi Saveta

Šalje: Većnik Josija Vejland
Izvinjavam se što vam odmah ne odgovorih, gospodo. Htedoh biti
siguran da vam neću izneti svoja mišljenja u bilo kakvoj žurbi ili
prenagljenosti, jer htedoh da moje reći budu odraz i promišljeni ishod
pažljivog promišljanja.
Bojim se da ne mogu da podržim vaš predlog Savio te Branvel za
moga naslednika. Mada poseduje dobro srce, odveć je lakomislena,
osećajna, strastvena i neposlušna da bi imala šta je potrebno za jednog
Većnika. Kao što i sami znamo, lepši pol ima svoje slabosti koje muškarci
ne poseduju, a ona je, nažalost, žrtva svih njih. Ne, ne bih je mogao
preporučiti. Molim vas da uzmete u razmatranje nekoga drugoga - moga
nećaka Džordža Penhaloua, koji će u novembru napuniti dvadeset i petu i
koji je odličan Seno lovac ijedan izuzetan mlad čovek. Verujem da ima
moralnu postojanost i snagu volje da povede Senolovce u novu deceniju.
U ime Razijelovo,
Većnik Josija Vejland
 4.
BITI PAMETAN I VOLETI

Jer biti pametan i voleti

prevazilazi moć ljudsku.
Šekspir, „Trail i Kresida”

„A ja mislio da ćeš bar pesmu o tome spevati”, reče Džem.

Vil je začuđeno pogledao svoga parabataija. Iako je sam tražio Vila,
Džem, izgleda, nije bio raspoložen. Mirno je sedeo na rubu kreveta u
čistoj košulji i pantalonama, ali mu je košulja bila neupasana, pa je u
njoj izgledao mršavije nego ikada ranije. Ispod vrata i dalje je imao
mrlje od sasušene krvi, poput neke grozomorne ogrlice. „Pesmu o
čemu?”
Džemu zaigraše usne. „O tome što smo porazili crva?”, reče. „Posle
onoliko šala koje si izneo...”
„Nisam nešto šaljivo raspoložen u poslednjih nekoliko sati”, reče
Vil, prešavši očima preko krvavih krpa koje su stajale na noćnom
stočiću pored lavora dopola punog neke ružičaste tečnosti.
„Nemoj se sekirati, Vile”, reče Džem. „Svi se sekiraju oko mene, a ja
to ne mogu da podnesem. Zato sam tebe i zvao, jer sam... jer sam znao
da se ti nećeš sekirati. Ti me uvek oraspoložiš.” Vil je digao ruke u
vazduh. „No, dobro onda”, reče, „može ovako?”

„Ne moram više tol’ki ulagati trud

demonskih ospica da dokažem usud,
žalosno jeste, al’ ne i zalud,
što ospičavi crv ode pred preki sud,
verovat mi sad mora svak ko nije lud!”

Džem je prasnuo u smeh. „Joj, što je grozno!”

 „Pa, snašao sam se nekako!”
„Vile, da znaš da postoji i nešto što zovemo metrika...”, Džemov
smeh se u narednom trenutku pretvorio u nalet kašljanja. Vil je pojurio
ka njemu kada se Džem presamitio i kada ona njegova tanana ramena
počeše da mu se tresu. Krv prsnu po belom prekrivaču.
„Džeme...”
Džem mu je rukom pokazao na kutijicu na natkasni. Vil ju je
dohvatio; njemu je ta fino iscrtana žena na poklopcu koja lije vodu iz
krčaga bila dobro poznata. Nije mogao očima da je vidi.
Otvorivši kutiju, sledio se. Nešto što je ličilo na tanani sloj
srebrnkastog šećera u prahu jedva da je prekrivalo drveno dno. Možda
ga je imao više pre nego što su Tiha braća ušla da mu pomognu; Vil nije
bio siguran. Ali jeste bio siguran da je trebalo mnogo više da mu
ostane. „Džeme”, reče stegnutim glasom, „kako je moguće da ti je samo
ovoliko preostalo?”
Džemu je prestao kašalj. Na usnama mu je ostalo krvi, te je, dok ga
je Vil posmatrao, odveć zaprepašćen da bi se pomerio, Džem podigao
ruku da rukavom otre krv sa lica. Platno odmah dobi skerletnu boju.
Činilo se da je u groznici, bleda koža mu se presijavala, mada se spolja
nije činilo da je uznemiren.
„Vile”, rekao je tiho.
„Pre dva meseca”, otpoče Vil, ali je shvatio da je previše podigao
glas, pa ga je na silu utišao, „pre dva meseca ti kupih dovoljno jin fena
da ti potraje bar godinu dana.”
U Džemovom se pogledu nazirala mešavina odvažnosti i tuge:
„Ubrzao sam postupak uzimanja.”
„Ubrzao? Koliko?”
Džem mu na to nije uzvratio pogled: „Uzimam dva, možda i tri puta
više.”
„Ali mera uzimanja tog opijata povezana je sa slabljenjem tvoga
zdravlja”, reče Vil, a pošto mu Džem nije ništa uzvratio, glas mu se
podigao, napuknut, u jednoj jedinoj reci: „Zašto?!”
„Ne želim da živim polovičnim životom...”
„Pa, ovako ne da nećeš preživeti polovinu života, već nećeš ni
petinu!”, viknuo je Vil, pa je besno prostenjao. Džemu se promenio
izraz lica, te je Vil morao da tresne kutijom koju je držao o noćni stočić
kako ne bi umesto toga tresnuo rukom o zid.
Džem se uspravio, plamtećih očiju. „Ne možeš život svesti na
umiranje”, reče. „Pogledaj kako ti živiš. Ti prosto pucaš od života.
Ranije sam uzimao tek toliko opijata da me održi u životu, ali ne
dovoljno da bih se osećao dobro. Možda malo više uoči borbi, da
dobijem snagu, ali inače živim polovičnim životom, nečime što liči na
turobni smiraj života...”
„Ali ti si sada meru promenio? Je li to tako od veridbe?”, Vil ga je
pitao. „Zbog Tese?”
„Ne možeš nju kriviti za ovo. Ovo je bila moja odluka. Ona za nju ni
ne zna.”
„Ona bi želela da što duže poživiš, Džemse...”
„Ali ja neću poživeti!”, Džem se našao na nogama, zajapurenih
obraza; Vilu se učinilo da ga ljućeg nikada nije video. „Neću poživeti, i
mogu da biram da budem tu za nju najbolje što mogu, da živim punim
plućima za nju koliko želim, pa makar to bilo i mnogo kraće, umesto da
je opteretim polovičnim životom na duže vreme. To je moj izbor,
Vilijame, ne možeš ti birati umesto mene.”
„Možda i mogu. Oduvek sam ti ja kupovao jin fen...”
Džemu je nestala boja sa lica. „Pa, ako više nećeš, sam ću ga
kupovati. Oduvek sam bio spreman na to. Ali si ti rekao da želiš da ga ti
kupuješ. I kad smo već kod toga...”, skinuo je porodični prsten
Karstersa sa prsta da bi ga ispružio Vilu. „Uzmi ovo.”
Vilu je pogled odlutao do njega, pa do Džemovog lica. Bar desetak
groznih stvari koje je mogao da kaže ili uradi proleteše mu kroz glavu.
Izgleda da se ličnost ne može tek tako odbaciti, i sam je ustanovio.
Tolike se godine pravio da je okrutan, da bi i dalje uvek prvo posegao
za tim pretvaranjem, kao što bi neki čovek rasejano usmerio kočiju
prema kući u koju je čitavog života živeo, iako se nedavno preselio.
„Sada bi i mnome da se oženiš?!”, reče naposletku.
„Prodaj prsten”, reče Džem. „Za novac. Rekoh ti da ne treba ti da
plaćaš za moje opijate; ja sam jednom morao da platim tvoje i nisam
zaboravio kako sam se osećao. Nije mi bilo prijatno.”
Vil se štrecnuo, pa je pogledao u porodično znamenje Karstersovih
koje se presijavalo na Džemovom bledom dlanu, hrapavom od ožiljaka.
Pruživši ruku, nežno je uhvatio šaku svoga druga kako bi mu sklopio
prste oko prstena. „Kad si ti to postao tako nehajan, a ja obazriv? Otkud
to da sad ja tebe moram da čuvam od tebe samog? Uvek si ti mene
pazio.” Zagledao se u Džemovo lice. „Pomozi mi da te bolje shvatim.”
Džem se potpuno umirio. A onda reče: „Spočetka, kada sam tek
shvatio da volim Tesu, možda i jesam mislio da mi je bolje zbog ljubavi.
Baš dugo nisam imao napade. Što joj i rekoh kada sam je zaprosio. Da
me ljubav isceljuje. Tako da prvi put kada sam... prvi put kada mi se
opet desilo posle toga, nisam mogao da se nateram da joj kažem, da ne
pomisli da to sada znači da se moja ljubav prema njoj smanjila. Uzeo
sam više opijata, da odgodim novo pogoršanje. Nedugo nakon toga,
trebalo mi je više opijata samo da bih ostao na nogama nego što mi je
ranije trajalo čitavih nedelju dana. Nisu mi godine ostale, Vile. Možda ni
meseci. A ne želim da Tesa sazna. Molim te, nemoj joj reći. Ne samo
zbog nje, nego i zbog mene.”
Iako nije želeo, Vil je shvatio da ga gotovo i razume; i on bi učinio
sve, pomislio je, slagao bilo šta, odvažio se na sve živo, samo da natera
Tesu da ga zavoli. Uradio bi...
Gotovo bilo šta. Džema, ipak, ne bi izdao. Eto, to je jedino što ne bi
uradio. A, Džem, eto, sada stoji pred njim, sa rukom u Vilovoj, tražeći
pogledom Vilovo saosećanje, Vilovo razumevanje. A kako da ga i ne
razume? Prisetio se sebe u Magnusovoj dnevnoj sobi, kada ga je
preklinjao da ga pošalje u demonski svet da ne mora da izdrži još jedan
sat, još jedan tren života koji više nije podnosio.
„Znači, umireš zbog ljubavi”, reče Vil naposletku, te mu u ušima
sopstveni glas zazvuča stegnuto.
„Umirem nešto brže zbog ljubavi. Ali ima i mnogo gorih stvari za
koje se može umreti.”
Vil je pustio Džemovu ruku; Džem je prebacio oči sa prstena na
njega, upitnog pogleda: „Vile...”
„Otići ću do Vajtčapela”, reče Vil, „večeras. Nabaviću ti sav jin fen
koji imaju, koliko god ti bude potrebno.”
Džem je odmahnuo glavom: „Ne mogu da tražim da radiš nešto
protivno tvojoj savesti.”
„Moja savest”, prošaptao je Vil. „Ti si moja savest. Oduvek si i bio,
Džemse Karsterse. Uradiću ovo za tebe, ali prvo ću od tebe da izvučem
jedno obećanje.”
„Kakvo obećanje?”
„Pre mnogo godina, zamolio si me da prestanem da tražim lek za
tebe”, reče Vil. „Hoću da me oslobodiš toga obećanja. Oslobodi me, da
bar to mogu da tražim. Da ga negde pronađem.”
Džem ga je pogledao donekle začuđeno. „Taman kada pomislim da
te savršeno poznajem, ti me opet iznenadiš. Dobro, oslobađam te.
Traži. Radi šta moraš. Ne mogu da sputavam tvoje dobre namere; bilo
bi okrutno od mene, a i ja bih isto učinio za tebe, da je obrnuto. Svestan
si toga, jelda?”
 „Jesam”, Vil mu se primakao. Spustio je ruke na Džemova ramena,
osećajući njihovu oštrinu pod stiskom, sa kostima kao krilima neke
ptice. „I to nije prazno obećanje, Džemse. Veruj mi, niko od mene ne
poznaje bolje bol lažne nade. Tražiću. Ako ima nečega da se pronađe, ja
ću ga pronaći. Ali je tvoj život do tada samo tvoj i sam biraj kako ćeš ga
živeti.”
Džem se, za divno čudo, nasmešio. „Znam ja to”, reče, „ali baš si fin
što me podsećaš.”
„Ja sam ti, vala, uvek fin”, reče Vil. Zagledao se u Džemovo lice, lice
koje mu beše znano koliko i sopstveno. „I uporan. Nećeš ti mene
napustiti dok god sam živ!”
Džemu se oči raširiše, ali ništa nije rekao. Nisu više imali šta da
kažu. Vil je spustio ruke sa ramena svoga parabataija, pa se okrenuo
prema vratima.

Sesili je stajala na istom mestu na kojem je stajala i nešto ranije toga

dana, sa nožem u desnoj ruci. Dobro je naciljala očima, pa je potegla
nož i bacila ga. Zario se u zid, tik izvan opertanog kruga.
Razgovor sa Tesom nimalo joj nije smirio živce; čak joj je bilo i gore.
Tesa je u sebi krila neku potisnutu pomirenost sa tugom zbog koje bi
se Sesili naježila, sva napeta. Ma koliko da se ljutila na Vila, ipak je
osećala da se Tesa donekle plaši za njega, da duboko u srcu krije neku
strepnju o kojoj ne želi da govori, pa je Sesili žudela da otkrije o čemu
se radi. Kako da zaštiti brata ako ne zna od čega treba da ga zaštiti?
Pošto je izvadila nož, podigla ga je do ramena da bi ga opet bacila.
Ovoga puta zario se još dalje, iznedrivši iz nje besan izdah. „Uffern
nef!”3, promrmljala je na velškom. Majka bi joj se prenerazila, ali ona,
ipak, nije bila tu.
„Pet”, reče neko razvučenim glasom sa hodnika.
Prepavši se, Sesili se okrenula. U vratima se pojavila neka senka,
koja se pomakla ka njoj i pretvorila u Gabrijela Lajtvuda, sveg od te
njegove razbarušene smeđe kose i zelenih očiju oštrih poput stakla.
Bio je visok kao Vil, možda i viši, i vitkiji od svog brata. „Nisam vas
razumela, gospodine Lajtvude.”
„Vaše bacanje”, reče, pa je prefinjeno zamahnuo rukom, „dao bih
mu pet bodova. Na veštini i pristupu možda još valja poraditi, ali je
urođeni dar svakako tu. Vama je samo potrebno vežbanje.”
 „Vil me podučava”, rekla je dok joj se približavao.
Rub usana blago mu se izvio: „Stojim iza onoga što sam rekao.”
„A vi biste, pretpostavljam, mogli bolje?”
Zastao je da istrgne nož iz zida. Blesnuo je kada ga je zavrtio
prstima. „Bih”, reče joj. „Mene su najbolji podučavali, a obučavao sam i
gospođicu Kolins i gospođicu Grej...”
„Čula sam. Dok vam nije dosadilo. Što možda i nije posvećenost
kakva se traži od nastavnika”, Sesili je gledala da joj glas ostane hladan;
pamtila je Gabrijelov dodir kada ju je pridigao u kući Lajtvudovih, ali je
znala da se Vilu ne sviđa, i pritom joj je nadmena uzdržanost u
njegovom glasu išla na živce.
Gabrijel je taknuo šiljak noža vrhom prsta. Odmah se pojavila
crvena kapljica krvi. Imao je nažuljane prste, uz pegice preko nadlanica.
„Presvukli ste opravu.”
„Bila je sva od krvi i ihora.” Uperila je pogled u njega da ga osmotri
od glave do pete. „Vi, vidim, niste.”
Načas mu je neki čudan izraz zatitrao na licu. Ali je brzo i nestao,
mada je ona dovoljno puta gledala brata kako skriva neki osećaj da bi
prepoznala naznake. „Nemam tu ništa od odeće”, reče, „a ne znam ni
gde ću živeti. Mogao bih se vratiti u jednu od kuća moje porodice, ali...”
„Razmišljate se da ostanete na Institutu?”, reče Sesili iznenađeno,
pročitavši mu to sa lica. „Šta kaže Šarlota?”
„Dopustiće mi”, Gabrijelovo se lice nakratko promenilo u nekoj
iznenadnoj ranjivosti na mestu gde je maločas bila čvrstina. „I brat mi
je tu.”
„Da”, reče Sesili, „isto kao i moj.”
Gabrijel je načas zastao, kao da mu to nije ni palo na pamet. „Vil”,
rekao je. „Zaista mnogo ličite na njega. Što je pomalo...
uznemiravajuće.” Zavrteo je glavom, kao da hoće da pročisti misli.
„Maločas vam videh brata”, rekao je. „Sjurio se ulaznim stepeništem
Instituta kao da ga jure četiri jahača apokalipse. Da ne znate možda gde
toliko žuri?”
Svrha. Sesili je srce poskočilo. Zgrabila je nož od Gabrijela, ne
obraćajući pažnju na njegov prepadnuti uzdah. „Ne znam”, reče, „ali
nameravam da ustanovim.”

Dok se londonska četvrt Siti polako zatvarala po završetku radnog

dana, Ist end je sav živnuo. Vil se spustio ulicama načičkanim tezgama
po kojima se prodavala korišćena odeća i obuća. Prnjari i oštrači
noževa gurali su svoja kolica kroz prolaze, uzvikujući svoju ponudu
promuklim glasovima. Mesari su dokoličarili u otvorenim vratima, u
keceljama poprskanima krvlju uz polutke koje su im visile u izlozima.
Žene su se, prostirućiveš, međusobno dovikivale preko ulice glasovima
toliko prožetim naglaskom kojim se služiše svi što živiše u kraju pod
domašajem bouskih zvona da su slobodno mogle da pričaju i ruski, jer
ih Vil isto tako ne bi razumeo.
Počela je da sipi kišica koja mu je vlažila kosu kada je prošao ispred
neke duvanske veletrgovine, sada zatvorene, da bi skrenuo iza ćoška u
neko sokače. U daljini se nazirao toranj Vajtčapelske crkve. Senke su tu
bile zbijenije, magla gušća i mekša, i osećalo se na gvožđe i đubre. Neki
uzani slivnik spuštao se posred uličice, pun smrdljive vode. Ispred
njega uzdizao se neki prolaz, sa po jednim kočijaškim plinskim
fenjerom na obe strane. Vil se usput iznebuha nagnuo da isturi ruku u
prolaz.
Začuo se vrisak, da bi zatim prema sebi povukao neku tananu
priliku u crnom - Sesili, sa somotskim ogrtačem na brzaka prebačenim
preko oprave. Crna joj se kosa rasula ispod ruba kapuljače i ona se
zagledala u njega plavim očima iskričavim od besa. „Puštaj me!”
„Šta ti imaš da me pratiš po kojekakvim londonskim budžacima,
glupačo mala?”, Vil joj je blago protresao ruku.
Zaškiljila je očima. „Jutros sam ti bila cariad, a sada sam već
glupača?”
„Ulice su opasne”, reče joj Vil. „I ti ih, pritom, uopšte ne poznaješ.
Nisi čak ni nanela runu opsene. Jedno je izjavljivati da se ničega ne
plašiš kada živiš na selu, ali ovo ti je ipak London.”
„Ne plašim se ja Londona”, reče Sesili prkosno.
Vil se još više nagnuo ka njoj da bi joj gotovo prosiktao na uho:
„Fyddai’n wneud unrhyw dda yn ddweud wrthych i fynd adref?”
Nasmejela se: „Ne, ne bi ti ništa vredelo da mi kažeš da se tornjam
kući. Rwyt ti fy mrawd ac rwy eisiau mynd efo chi!”
Vil je samo zatreptao na njene reči. Brat si mi i hoću da pođem s
tobom. Na tako nešto se navikao da čuje od Džema, a mada Sesili jeste
bila potpuno različita od Džema u svakom drugom mogućem pogledu,
jednu odliku jeste delila sa njim: potpunu tvrdoglavost. Kada bi Sesili
rekla da nešto hoće, to nije bila neka usputna željica, već čelična
rešenost.
 „I uopšte te i nije briga gde sam pošao?”, reče. „Šta ako sam krenuo
u pakao?”
„Oduvek sam htela da posetim pakao”, reče Sesili smireno. „Zar to
ne želi svako?”
„Većina nas provodi vreme mučeći se da ostane podalje od njega”,
reče Vil. „Idem do jedne ifritske jazbine, ako baš moram da ti kažem, da
kupim opijate od nasrtljivih, razuzdanih nitkova. Možda im zapadneš
za oko, pa odluče da i tebe prodaju.”
„Zar ih ne bi zaustavio?”
„To bi, valjda, zavisilo od cene koju bi mi ponudili.”
Zavrtela je glavom. „Džem ti je parabatai”, rekla je. „Brat ti je, brat
kojeg ti je Klava dodelila. Ali ja sam ti sestra po krvi. Zašto bi za njega
učinio sve na svetu, a za mene samo hoćeš da odem kući?”
„Otkud znaš da je opijat za Džema?”
„Pa, nisam tupava, Vile.”
„Ne, na moju žalost, nisi”, promrmljao je Vil. „Džem... Džem
predstavlja sve najbolje u meni. Ne bih očekivao od tebe da razumeš
tako nešto. Dugujem mu ovo.”
„A šta sam ti onda ja?”, upitala ga je Sesili.
Vil je izdahnuo, odveć ozlojeđen da bi se obuzdao: „Ti si moja
slabost.”
Tesa tvoje srce”, rekla je, ne besno već zamišljeno. „Nisam tupava,
kao što ti rekoh”, dodala je na njegov zgranuti izraz lica. „Znam da je
voliš.”
Vil se uhvatio za glavu, kao da su mu njene reči izazvale oštru
glavobolju. „Jesi li rekla nekome? Ne smeš, Sesili. Niko ne zna, i to tako
mora i da ostane.”
„Baš bih nekome rekla.”
„Ne, pretpostavljam da ne bi, jelda?”, glas mu se zaoštrio. „Sigurno
te je sramota brata - gaji nedopuštena osećanja prema verenici svog
parabataija...”
„Nije me sramota tebe, Vile. Štagod da osećaš, nisi dopustio da te
osećanja zanesu, a pretpostavljam da svi, na neki način, želimo nešto
što ne možemo da imamo.”
„Jel’?”, reče Vil. „A šta ti to želiš, a da ne možeš da imaš?”
„Da se ti vratiš kući.” Pramen kose joj se od vlage zalepio za obraz,
pa je izgledala kao da je plakala, mada je Vil znao da nije. „Institut je moj
dom”, Vil je uzdahnuo, pa je oslonio glavu o kameni prolaz. „Ne mogu
stajati tu svađajući se čitavo veče sa tobom, Sesili. Ako si baš rešila da
pođeš za mnom u pakao, ne mogu te zaustaviti.”
„Eto, najzad da se i ti urazumiš. Znala sam da će se i to kad-tad
desiti; ipak si u srodstvu sa mnom.”
Vil je, po ko zna koji put, potisnuo poriv da je dobrano prodrma:
„Jesi li spremna?”
Klimnula mu je, i Vil je podigao šaku da pokuca na vrata.

Vrata se otvoriše i Gideon se pojavio na pragu svoje sobe, trepćući kao

da je bio u mraku, pa tek sada izašao na svetlost. Pantalone i košulja
behu mu izgužvane, a jedan od tregera skliznuo mu je do lakta.
„Gos’n Lajtvude?”, reče Sofi, oklevajući na pragu. Držala je
poslužavnik u rukama, pun pogačica i čaja, dovoljno težak da je
optereti. „Bridžet mi je kazala da ste tražili poslužavnik sa...”
„Da. Jesam, jesam. Slobodno uđi.” Kao da se najednom u celosti
prenuo, Gideon se uspravio da bi je uveo u sobu. Čizme je bio skinuo i
gurnuo u ćošak. Soba je izgubila uobičajenu urednost. Oprava je visila
preko stolice visokog naslona - Sofi se štrecnula u sebi pomislivši na
moguće fleke po tapacirungu - napola pojedena jabuka stajala je na
natkasni, a nasred kreveta ležao je opružen Gabrijel Lajtvud, u
dubokom snu.
Bilo je očigledno da nosi bratovljevu odeću, jer mu je bila odveć
kratka oko zglobova i gležnjeva. Ovako usnuo, izgledao je mnogo
mlade, pošto mu je uobičajena narogušenost nestala sa lica. Jednom je
rukom držao jastuk kao da mu služi za utehu.
„Nisam imao srca da ga budim”, reče Gideon, nehotice se uhvativši
za laktove. „Trebalo je da ga odvedem u njegovu sobu, ali...”, uzdahnuo
je. „Nisam mogao da se nateram.”
„Ostaje tu?”, upitala ga je Sofi, spuštajući poslužavnik na natkasnu.
„Mislim, na Institutu?”
„Ne... ne znam. Valjda. Šarlota mu je rekla da je dobrodošao ovde.
Čini mi se da ga je preplašila”, Gideonu se usne blago izviše.
„Gospođa Branvel?”, Sofi se odmah nakostrešila, kao i uvek kada bi
pomislila da neko prigovara njenoj gazdarici. „Ali ona je
najdobroćudnija od svih ljudi!”
„Jeste... zato mi se i čini da ga je preplašila. Zagrlila ga je i rekla mu
da ukoliko ostane tu, izgred sa našim ocem može da ostane deo
prošlosti. Nisam siguran na koji je od izgreda sa mojim ocem mislila”,
dodade Gideon suvonjavo. „Verovatno onaj kada je Gabrijel podržao
njegov pokušaj da preuzme Institut.”
„Ne mislite da je možda mislila na onaj poslednji?”, Sofi je gurnula
pobegli pramen kose pod kapu. „Sa...”
„Ogromnim crvom? Ne, začudo, ne mislim. Mada, nije u ćudi moga
brata da očekuje da mu bude oprošteno. Za bilo šta. On razume jedino
strogoću. Možda će pomisliti da Šarlota pokušava da ga prevari, ili da je
poludela. Pokazala mu je sobu koja je mogla biti njegova, ali mislim da
su njega sva ta posla prestravila. Došao je da porazgovara sa mnom o
tome, pa je zaspao.” Gideon je uzdahnuo, posmatrajući brata sa
mešavinom naklonosti, ogorčenosti i tuge, zbog čega je Sofi srce
zakucalo brže, pošto je saosećala sa njim.
„A vaša sestra...”, otpočela je.
„Oh, Tatjani nikada ne bi ni palo na pamet da ostane tu”, reče
Gideon. „Pobegla je Blektornovima, svekru i svekrvi, i neka je. Nije ona
glupava - štaviše, ona smatra da je poprilično nadmoćna u pogledu
pameti - ali je tašta i samoljubiva, i ne voli se previše sa mojim bratom.
A, treba imati na umu da je danima bio budan. Čekao je u onoj crnoj
kućerini, ispred zaključane biblioteke, lupajući po vratima, pošto mu
otac nije odgovarao...”
„Zaštitnički ste nastrojeni prema njemu”, primetila je Sofi. „Kako ne
bih bio, mlađi mi je brat.” Prišao je krevetu da pređe rukom preko
Gabrijelove razbarušene smeđe kose; drugi momak se promeškoljio i
nemirno prostenjao, ali se nije probudio.
„Mislila sam da vam ne bi oprostio što ste se okrenuli protiv oca”,
rekla je Sofi. „I sami ste rekli da ste se plašili toga. Da bi vaš potez
smatrao izdajom porodice Lajtvud.”
„Mislim da je i sam počeo da sumnja u porodicu Lajtvud. Kao što
sam i ja u Madridu”, Gideon se odmakao od kreveta.
Sofi je pognula glavu. „Žao mi je”, rekla je. „Žao mi je zbog vašeg oca.
Šta god drugi rekli o njemu, šta god da je možda uradio, bio vam je
otac.”
Okrenuo se prema njoj: „Ali, Sofi...”
Nije ga ispravila što ju je oslovio po imenu. „Znam da je počinio
štošta gnusno”, rekla je. „Ali treba vam biti dopušteno da ipak tugujete
za njim. Tugu vam niko ne može uskratiti; ona vam pripada, vama i
nikom drugom.”
Ovlaš joj je dodirnuo obraz vrhovima prstiju. „Jeste li znali da vaše
ime znači mudrost? Podesno su vam ga dali.”
 Sofi je progutala knedlu: „Gospodine Lajtvude...”
Ali on je na to raširio prste kako bi joj obujmio obraz, naginjući se
da je poljubi. „Sofi”, izustio je, a onda im se usne međusobno
pronađoše blagim dodirom koji je prerastao u dublji kada se povio
prema njoj. Nežno je i prefinjeno povila šake - kako su samo grube i
ispucale od pranja i tegljenja, od čišćenja kamina, brisanja prašine i
glancanja, nervirala se, mada se nije činilo da njemu smetaju ili da ih
primećuje - oko njegovih ramena.
A onda mu se primakla, na šta joj potpetica zape za čilim i ona se
okliznula tako da je Gideon morao da je uhvati. Skupa su se srušili na
pod i Sofi je lice buknulo od sramote - bože dragi, pomisliće da ga je
namerno povukla, da je neka razuzdana ženturača kojoj je samo pohota
na umu. Kapica joj je spala, te joj se crne kovrdže rasuše preko lica. Pod
njom se našao mek čilim, a iznad nje Gideon, zabrinuto joj šapćući ime.
Pomerila je glavu u stranu, i dalje zajapurenih obraza, kada se
najednom našla zagledana pod njegov krevet sa baldahinom.
„Gospodine Lajtvude”, rekla je pridigavši se na laktove. „Je li vi to
imate pogačice pod krevetom?”
Gideon se ukipio, trepćući, kao zec koga su lovački kerovi saterali
sa svih strana. „Molim?”
„Tu”, pokazala je na neku hrpicu nagomilanu u senci ispod kreveta.
„Vi tu imate pravo pravcato brdo pogačica pod krevetom! Šta se to,
zaboga, dešava?”
Gideon se uspravio da prođe rukama kroz raščupanu kosu, dok se
Sofi brže-bolje odmakla od njega, šušteći suknjama. „Ja sam...”
„Vi ste tražili sve te pogačice. Skoro svakoga dana. Vi ste ih tražili,
gospodine Lajtvude! Zašto biste radili tako nešto ako ih niste želeli?”
Obrazi mu se zatamniše: „Nisam mogao da smislim drugi način da
vas vidim. Niste hteli da pričate sa mnom, da me saslušate kada bih
pokušao da vam se obratim...”
„Pa ste onda lagali?” Zgrabivši kapu, Sofi se podigla na noge. „Imate
li vi uopšte pojma koliko posla moram da obavim, gospodine Lajtvude?
Raznosim ugalj i toplu vodu, brišem prašinu, glancam, čistim za vama i
ostalima - i ništa mi to ne smeta niti se žalim, ali kako se usuđujete da
mi pravite još posla, da me terate da vucaram teške poslužavnike gore-
dole po stepenicama, samo da bih vam donela nešto što uopšte i ne
želite?!”
Gideon je hitro ustao, odeće sada još zgužvanije nego maločas.
„Oprostite mi”, rekao je, „nisam razmišljao.”
 „Niste”, reče Sofi, ljutito gurajući kosu pod kapicu, „takvi kao vi
nikada ne razmišljaju, zar ne?”
I na to je besno izjurila iz sobe, ostavljajući Gideona da beznadežno
zuri za njom.
„E, vala, svaka ti čast, brate”, reče Gabrijel sa kreveta, trepćući
snenim očima prema Gideonu.
Gideon ga je na to gađao pogačicom.

„Henri”, Šarlota se spustila niz kosturnicu. Lampe sa kamen-runama

bleštale su toliko jako da je izgledalo gotovo kao da je dan, mada je
znala da je skoro ponoć. Henri se nagnuo nad najveći od svih drvenih
stolova što behu razmešteni po sredim prostorije. Nešto je čudno
gorelo u peharu na drugom stolu, izbacujući velike oblake dima boje
lavande. Ogroman list papira, kakav kasapini koriste za umotavanje
robe, beše raširen po Henrijevom stolu, i on ga je ispunjavao
raznoraznim tajanstvenim šiframa i računicama, usput mrmljajući sebi
u bradu. „Henri, dušo, nisi umoran? Već si satima tu dole?”
Henri se zaustavio da podigne glavu i da preko riđe kose pridigne
naočari koje je nosio kada bi radio. „Šarlota!”, učinio se gotovo
zapanjen, mada i oduševljen, što je vidi; samo bi se Henri, pomislila je
Šarlota, zapanjio što vidi sopstvenu ženu u njihovom zajedničkom
domu. „Anđele. Šta ćeš ti tu dole? Ledeno je tu. Ne može nikako biti
dobro za bebu.”
Šarlota se nasmejala, ali nije ništa prigovorila kada je Henri pohitao
da je nežno zagrli. Još otkad je doznao da će dobiti dete, ophodio se
prema njoj kao da je od krhkog porcelana. Spustio joj je jedan poljubac
u kosu i odmakao je malo od sebe da joj prouči lice. „Staviše, izgledaš
mi nešto mršavo. Možda da umesto večere kažem Sofi. da ti donese
malo goveđe čorbice za jačanje u sobu? Idem odmah da joj...”
„Henri. Mi smo još satima ranije rešili da neće biti večere - svima su
odneti sendviči u sobu. Džemu je i dalje odveć loše da bi sišao da jede, a
Lajtvudovi su odveć potreseni. A znaš i sam kakav je Vil kad Džemu nije
dobro. A i Tesa, dakako. Cela nam se kuća raspada.”
„Sendviče?”, reče Henri, koji se, očito, za to uhvatio kao za suštinski
deo Šarlotinog govora, delujući čežnjivo.
Šarlota se nasmešila: „Ostavili smo i tebi malo gore, Henri, ako
možeš da se odvojiš od posla. Pretpostavljam da nemam prava da te
grdim - prešla sam Benediktove dnevnike i moram da priznam da su
poprilično zanimljivi - na čemu to radiš?”
„Na prolazu”, reče Henri poletno. „Neka vrsta prevoznog sredstva.
Nešto što bi, po mojim zamislima, moglo da prebaci Senolovce sa jedne
tačke na Zemljinoj lopti na neku drugu u roku od nekoliko sekundi.
Mortmejnovi su me prstenovi nadahnuli na to...”
Šarlota je razrogačila oči: „Ali Mortmejnovi su prstenovi zasigurno
deo crnih mađija...”
„Ali ovo nije. Ooo, a imam još nešto. Dođi. Za Buforda.” Šarlota je
dopustila mužu da je uhvati oko ruke i povuče na drugi kraj prostorije.
„Rekla sam ti već stotinu puta da se nijedan moj sin nikada neće zvati
Buford... Tako mi Anđela, je li to kolevka?”
Henri ju je ozareno pogledao. „Bolje od kolevke!”, objavio je,
uperivši rukom na neki kabasti dečiji krevetac, okačen između dva
štapa kako bi mogao da se njiše. Šarlota je i sama morala da prizna da
to beše poprilično lep komad nameštaja. „Samonjišuća kolevka!”
„Samo... šta?”, reče Šarlota slabašno.
„Gledaj”, Henri je istupio kako bi pritisnuo neko nevidljivo dugme.
Kolevka poče nežno da se ljuljuška levo-desno.
Šarloti se ote dah: „Baš je divno, dragi.”
„Ne sviđa ti se?”, Henri beše sav ozaren. „Evo, sad se njiše malo
brže.” Prateći blago drmusanje, Šarlota je imala osećaj da pluta po
zatalasanom moru.
„Hm”, rekla je. „Henri, ima nešto o čemu bih želela da popričamo.
Nešto važno.”
„Važnije od toga što će naše dete svako veče biti nežno uljuljkano u
san?”
„Klava je rešila da pusti Džesaminu”, reče Šarlota. „Vraća se na
Institut. Prekosutra.”
Henri se okrenuo sa izrazom neverice na licu. Kolevka je iza njega
krenula da se ljulja još brže, kao kada se kočija klacka pri punoj brzini.
„Vraća se ovamo?!”
„Henri, pa nema gde drugde.”
Henri je taman zinuo da odgovori, ali pre nego što je izustio i reči,
začuo se jezivi zvuk cepanja i kolevka se otrgla sa držača kako bi
odletela na drugi kraj sobe i razbila se o suprotni zid, gde se i raspala u
paramparčad.
Šarlota je samo tiho uzdahnula, podižući ruku da pokrije usta.
Henriju se čelo namreškalo: „Možda ako još malo usavršim nacrt...”
 „Ne, Henri!”, Šarlota reče strogo.
„Ali-.-”
„Ni pod razno...”, glas joj beše oštar poput bodeža.
Henri je uzdahnuo: „U redu onda, draga.”

Paklene naprave nemaju milosti. Paklene naprave nemaju kajanja.

Paklenim napravama nema broja. Paklenim napravama nema kraja.
Reći ispisane po zidu Benediktove radne sobe odjekivale su Tesi po
glavi dok je sedela pokraj Džemove postelje, gledajući ga kako spava.
Nije bila sigurna koliko je sati; sigurno beše „pozni čas”, što bi Bridžet
rekla, zasigurno je prošla ponoć. Džem je bio budan kada je ušla unutra,
odmah nakon što je Vil izašao; bio je uspravljen na krevetu, osećajući
se dovoljno dobro da uzme malo čaja i dvopeka, mada je otežanije
disao nego što bi ona htela, a bio je i mnogo bleđi.
Sofi je ušla kasnije da odnese hranu, te se nasmešila Tesi.
„Pridignite mu jastuke”, predložila joj je šapatom, pa je Tesa to i učinila,
a Džema je, izgleda, zabavilo njeno obletanje oko njega. Tesa nije imala
mnogo iskustva sa bolesnicima. Najbliže izigravanju bolničarke bilo joj
je kada bi se brinula o pijanom bratu. Sa Džemom joj nije smetalo, nije
joj je smetalo da sedi i drži ga za ruku dok on tiho diše, očiju napola
sklopljenih tako da su mu trepavice treperile nad jagodicama.
„Nije baš bilo junački”, rekao je najednom ne otvarajući oči, mada
mu je glas bio čvrst.
Trgnuvši se, Tesa mu se primakla. Još je ranije provukla prste kroz
njegove, te su im ruke spojene ležale pored njega na krevetu. Prsti su
mu bili hladni, bilo usporeno. „Na šta misliš?”
„Na ono danas”, reče prigušeno, te se zakašljao, „kako sam se srušio
i krenuo da iskašljavam krv po kući Lajtvudovih...”
„Pa, time si je samo ulepšao”, reče Tesa.
„Sada već zvučiš kao Vil”, Džem joj se pospano nasmešio. „A i
menjaš temu, kao što bi i on uradio.”
„Pa, kako i ne bih? Ne misliš valjda da bih mislila nešto loše o tebi
zato što si bolestan? Znaš da ne bih nikada. A poprilično si se junački
poneo danas. Mada mi je Vil baš bio rekao”, dodala je, „da svi junaci
loše završe, pa mu nije jasno zašto bi neko uopšte poželeo da bude
junak.”
„Ah”, Džem joj je kratko stegnuo ruku, pa ju je pustio. „Pa, Vil to
sagledava sa junačke tačke gledišta, zar ne? A nama ostalima odgovor
je jednostavniji.”
„Jeste?”
„Dakako. Junaci trpe jer su nam potrebni. Ne zbog sebe samih.”
„Govoriš o njima kao da ti nisi jedan od njih.” Pružila je ruku da mu
skloni kosu sa čela. Prislonio se uz njen dodir, sklopljenih očiju.
„Džeme... da li si ikada...”, kolebala se. „Da li si ikada razmišljao o
drugim načinima da produžiš život, sem o nekom leku protiv tvog
opijata?”
Na to mu se kapci digoše: „Kako to misliš?”
Prisetila se Vila na podu tavana, kako se guši svetom vodicom. „Pa,
da postaneš vampir. Živeo bi večno...”
Brže-bolje se uspravio na jastucima: „Tesa, ne! Nemoj... ne možeš
da razmišljaš na takav način!”
Munjevito je sklonila pogled sa njega: „Zar ti je pomisao da
postaneš žitelj Podzemnog sveta baš toliko grozna?”
„Tesa...”, izdahnuo je. „Ja sam Senolovac. Div. Kao što su mi i
roditelji bili. Tog se zaveštanja držim, kao što držim da je i majčino
nasleđe deo mene. Što ne znači da mrzim oca. Ali poštujem dar koji su
mi dali, krv Anđelovu, poverenje koje mi je dato, zakletve koje sam dao.
A ionako ne mislim da bih bio dobar vampir. Vampiri nas uglavnom
preziru. Katkad znaju da povampire nekog Diva, čisto šale radi, ali je
takav vampir odbačen od strane ostalih. Mi u našim venama nosimo
sunce i anđeoski žar, sve što oni mrze. Odbacili bi me, isto kao što bi i
Divovi uradili. Više ne bih bio Vilov parabatai, ne bih bio dobrodošao
na Institutu. Ne, Tesa. Radije bih umro i ponovo se rodio i ponovo
ugledao sunce, nego da živim do kraja sveta i veka bez dnevne
svetlosti.”
„Pa, onda da postaneš Tihi brat”, rekla je. „’Pravilnik’ kaže da su
rune koje nose na sebi dovoljno moćne da zaustave smrtnost.”
„Tiha braća se ne žene, Tesa.” Podigao je bradu. Tesa je već odavno
znala da se pod Džemovom blagošću krije tvrdoglavost jaka kao i
Vilova. Sada ju je primećivala, sličnu čeliku pod svilom.
„Znaš da bih više volela da si živ, i da mi nisi muž nego da...”, grlo joj
se steglo.
Pogled mu je blago smekšao: „Meni put Tihe braće nije dostupan.
Uz krv zatrovanu jin fenom, ne bih izdržao rune koje oni moraju da
stave na sebe. Morao bih da prekinem sa unošenjem opijata dok ga u
celosti ne izbacim iz krvotoka, što bi me, najverovatnije, ubilo.” Mora
da je zapazio njen izraz, pošto je ublažio glas: „A i život Tihe braće i nije
neki, senke i tama, muk i... nimalo muzike.” Progutao je knedlu. „A osim
toga, ja i ne želim da živim večno.”
„Ja ću možda živeti večno”, rekla je Tesa. I dalje nije mogla u
potpunosti da pojmi širinu te spoznaje. Teško je bilo prihvatiti da ti se
život nikada neće završiti, isto kao što je bilo teško prihvatiti da hoće.
„Znam”, reče Džem. „I žao mi je zbog toga, jer mislim da niko ne bi
trebalo da nosi toliki teret. Znaš da ja, Tesa, mislim da svi mi ponovo
živimo. Vratiću se, mada ne u istom telu. Duše koje se vole budu
privučene jedna drugoj i u narednim životima. Videću Vila, moje
roditelje, moje stričeve, Šarlotu i Henrija...”
„Ali mene nećeš”, nije joj bio prvi put da tako nešto pomisli, mada je
često znala da potisne tu misao kada bi joj se javila. Jer ako jesam
besmrtna, onda imam samo ovaj jedan život. Neću se promeniti kao vi,
Džemse. Neću se naći sa vama na nebesima, niti na obalama velike reke,
niti već u kakvom god životu što nas čeka nakon ovog.
„Vidim te sada”, ispružio je ruku da je prisloni uz njen obraz, tražeći
bistrim srebrno-sivim očima njen pogled.
„Vidim i ja tebe”, šapnula je, i on joj se umorno nasmešio, sklapajući
oči. Spustila je šaku preko njegove, priljubivši obraz uz njegov dlan.
Sedela je tako ćutke, osećajući njegove hladne prste na koži, dok mu se
disanje nije usporilo i dok mu prsti ne omlitaviše pod njenima; zaspao
je. Žalosno se osmehnuvši, nežno mu je spustila ruku na pokrivač
pored tela.
Vrata spavaće sobe se otvoriše; Tesa se okrenula u fotelji da bi
ugledala Vila kako stoji na pragu i dalje u kaputu i rukavicama. Samo
jedan pogled u njegovo uznemireno, skamenjeno lice naterao ju je da
ustane i izađe za Vilom na hodnik.
Vil je već špartao po hodniku užurbanim koracima čoveka kojem je
đavo za petama. Obazrivo zatvorivši vrata za sobom, Tesa je požurila
za njim. „Šta je bilo, Vile? Šta se desilo?”
„Upravo se vratih iz Ist Enda”, reče Vil. U glasu mu se nazirao bol,
bol kakav nije čula još od onoga dana u dnevnoj sobi kada mu je rekla
da se verila za Džema. „Otišao sam da potražim još jin fena. Ali ga više
nema.”
Tesa se skoro srušila kada su stigli do stepenica. „Kako to misliš,
nema ga više? Džem ima zalihe, zar ne?”
Vil se okrenuo prema njoj, spustivši se nazad niz stepenice.
„Potrošene su”, reče šturo. „Nije hteo da znaš, ali ne može više da
prikriva. Potrošene su, a ja nove ne mogu da pronađem. Uvek sam mu
ih ja kupovao. Imao sam dobavljače - ali su ili nestali ili su ostali
praznih ruku. Prvo sam otišao cio onog mesta - onog mesta na kojem
ste bili da me pronađete, ti i Džem. Nisu imali jin fena.”
„Pa, neko drugo mesto, onda...”
„Svuda sam bio”, reče Vil, opet se okrenuvši. Izašli su na hodnik na
drugom spratu Instituta; tamo su se nalazili biblioteka i dnevna soba.
Vrata obeju prostorija behu otvorena, obasjavajući hodnik svetlošću.
„Svuda. Na poslednjem mestu gde sam bio, rekoše mi da je neko
namerno pokupovao sve zalihe u poslednjih nekoliko nedelja. Ništa
nije ostalo.”
„Ali, Džem”, reče Tesa dok se zaprepašćenost širila njome poput
požara. „On će bez jin fena...”
„Umreti”, Vil je načas zastao ispred vrata biblioteke i oči im se
spojiše. „A samo što mi je danas popodne dao dopuštenje da opet
tražim lek za njega. Da se dam u potragu. A sada će umreti jer ga ne
mogu održati u životu dovoljno dugo da ga pronađem.”
„Ne”, reče Tesa, „neće on umreti; nećemo mu dopustiti.”
Vil je ušao u biblioteku sa Tesom pored sebe, prelazeći pogledom
po dobro znanoj sobi, stolovima osvetljenim lampama, policama sa
starim knjigama. „Bilo je nekih knjiga”, reče, kao da ona ništa nije rekla,
„knjiga koje sam bio čitao, o retkim otrovima.” Uputio se od nje prema
najbližoj polici, kako bi rukama u rukavicama grozničavo prešao po
knjigama koje su stajale na njoj. „Godinama ranije, pre nego što mi je
Džem zabranio da dalje istražujem. Već sam bio i zaboravio...”
Tesa mu se pridružila, te joj se suknje zalepršaše oko gležnjeva.
„Vile, stani.”
„Ali moram da se prisetim”, pomerio se do naredne police, pa do
sledeće, bacajući dugim, vitkim telom oštru senku po podu. „Moram da
pronađem...”
„Vile, ne možeš pročitati svaku knjigu u biblioteci na vreme. Stani.”
Stala je iza njega, dovoljno blizu da primeti da mu je okovratnik sakoa
bio vlažan od kiše. „Ovako nećeš pomoći Džemu.”
„Pa, kako onda hoću? Šta će mu pomoći?” Dohvatio je drugu knjigu,
zagledao se u nju, pa ju je bacio na pod; Tesa je odskočila.
„Stani”, rekla mu je ponovo, pa ga je uhvatila za rukav da ga okrene
prema sebi. Bio je zajapuren, zadihan, ruku zategnutih i čvrstih poput
gvožđa pod njenim stiskom. „Kada si ranije tragao za lekom, nisi znao
sve što sada znaš. Nisi imao saveznike koje sada imaš. Otići ćemo da
pitamo Magnusa Bejna. On ima i oči i uši u Podzemnom svetu; poznaje
svakojake čarolije. Pomogao ti je oko tvoje kletve, može i sa ovim da
nam pomogne.”
„Nije bilo nikakve kletve”, reče Vil, kao da navodi rečenice iz nekog
komada, zacakljenih očiju.
„Vile... slušaj me. Molim te. Hajde da odemo do Magnusa. On će nam
pomoći.”
Zažmurivši, duboko je udahnuo. Tesa ga je samo gledala. Nije mogla
da se odupre, s obzirom da je znala da je ne vidi - osmotrila mu je fine
crne paučinaste trepavice nad jagodicama, blago plavetnilo što mu se
naziralo pod kapcima. „Da”, reče konačno. „Da, svakako. Tesa, hvala ti.
Nisam razmišljao.”
„Bio si potresen”, rekla je, najednom svesna da ga i dalje drži oko
ruke, i da su dovoljno blizu da bi mogla da ga poljubi u obraz, ili da mu
obavije ruke oko vrata da ga uteši. Pustila ga je, odmakavši se. Oči mu
se otvoriše. „A i mislio si da će ti zauvek braniti da tražiš lek. Znaš da se
ja sa time nikada nisam pomirila. I ranije mi je Magnus pao na pamet.”
Pogledom joj je pretražio lice: „Ali ga nikada nisi pitala?”
Odmahnula je glavom. „Džem nije hteo. Ali sada... sada se sve
promenilo.”
„Jeste.” Odmakao se od nje, ali mu se oči zadržaše još malo na
njenom licu. „Idem dole da kažem Sirilu da pripremi kočiju. Naći ćemo
se u dvorištu.”

Prima: Većnik Josija Vejland

Šalju: članovi Saveta
Poštovani gospodine,
Ne možemo a da ne iskažemo našu uznemirenost pismom koje
primismo od vas. Bili smo pod utiskom da Šarlota Branvel predstavlja
izbor koji biste celim srcem podržali, i da se dokazala kao vest predvodnik
londonskog Instituta. I naš istražilac Vajtlo uvek govori sve najbolje o njoj
i o načinu na koji je rešila sumnju koju je Benedikt Lajtvud izneo povodom
njenoga upravništva.
Mi, kao jedno od upravnih tela, smatramo da Džordž Penhalou ne bi
bio podesan kao vaš naslednik na mestu Večnika. Za razliku od gospođe
Branvel, on se nije pokazao kao predvodnik drugih. Istina je da je gospođa
Branvel mlada i strastvena, ali uloga Večnika upravo i zahteva strast.
Molimo vas da sklonite u stranu svaku misao o gospodinu Penhalou, koji
je odveč mlad i zelen za taj položaj, i da odvojite malo vremena da iznova
porazmislite o našem predlogu gospođe Branvel.
Vama na usluzi u ime Razijelovo,
članovi Saveta
 5.
PODELJENO SRCE

Mada je i Gospod tražio zdušno,

ne nađe ništa, makar i sićušno;
taman da mi vene pretrese i izvadi,
neće u njima nać ništa do ljubavi!
Aldžernon Čarls Svinbern, „Laus Veneris”

Primaju: članovi Saveta

Šalje: Josija Vejland, Većnik
Teškoga se srca laćam pera kako bih vam pisao, gospodo. Mnogi me
od vas znaju već podosta godina, tokom kojih vas dugo predvodih sa
položaja Većnika. Uveren sam da sam vas dobro predvodio, i da služih
Anđelu najbolje Što mogah. No, ipak je ljudski grešiti, a ja verujem da sam
pogrešio kad postavih Šarlotu Branvel na čelo londonskog Instituta.
Kada joj dodelih taj položaj, verovao sam da će poći stopama svoga
oca i da će se pokazati kao privrženi vođa, koji poštuje vladavinu Klave.
Takođe sam verovao da će je suprug odvratiti od njene prirodne ženske
naklonjenosti prenagljenom i nepromišljenom ponašanju. Nažalost, to se
nije ispostavilo kao takvo. Henriju Branvelu manjka čvrstine da obuzda
svoju ženu, a ona je, lišena ženske poslušnosti, odavno zaboravila na
vrlinu odanosti. Evo, tek pre neki dan saznah da je Šarlota naredila da
uhoda Džesamina Lavlejs bude vraćena na Institut po puštanju iz
Tihograda, uprkos mojoj jasno naglašenoj želji da bude poslata u Idris. Ja
takođe sumnjam da je u dosluhu sa onima koji nisu naklonjeni cilju
divovskom, i da je vrlo moguće da je ti savezu sa Mortmejnom, kao i sa
vukodlakom Vulsijem Skotom.
Savet ne služi Većniku; oduvek je bilo obrnuto, ja sam simbol moći
Saveta i Klave. Kada neko podriva moju nadležnost neposlušnošću,
podriva i nadležnost sviju nas. Bolje vam je neko savesno momče poput
moga nećaka, čija sposobnost još nije stavljena na probu, nego neko čija
sposobnost jeste stavljena na probu, pa se dokazala kao manjkava.
U ime Anđelovo,
Većnik Josija Vejland

Vil se prisetio.
Nekog drugog dana, pre nekoliko meseci, u Džemovoj sobi. Kiša je
dobovala po prozorima Instituta, šarajući staklo prozirnim prugama.
„I to je to?”, Džem ga je bio upitao. „To bi bilo sve? Čitava istina?”
Sedeo je za svojim pisaćim stolom, sa jednom nogom podvijenom pod
sobom na stolici; izgledao je jako mlado. Violina mu je bila oslonjena o
stolicu. Bio ju je svirao kada je Vil ušao i, bez okolišanja, objavio da je
kraj pretvaranju - da ima nešto da mu prizna, i to odmah.
To je odmah stavilo tačku na Baha. Džem je sklonio violinu, ne
skidajući pogled sa Vila, srebrnih očiju ispunjenih zebnjom dok je Vil
špartao po sobi i pričao, špartao i pričao, da bi na kraju i potrošio sve
reći.
„To je to”, rekao mu je Vil konačno, kada je završio. „I ne krivim tfe
ako me sada mrziš. Razumem te.”
Usledio je poduži tajac. Džem ga je gledao ravnomernim pogledom,
ravnomernim i srebrnkastim na treperavoj svetlosti vatre. „Nikada ja
tebe ne bih mogao da mrzim, Vilijame.”
Vilu se stomak stegao kada je sada pred sobom ugledao neko drugo
lice sa dva plavičastosiva oka što ga netremice gledahu.
„Pokušala sam da te mrzim, Vile, ali mi nikako nije uspelo”, rekla
mu je onomad. Vil je u tom trenutku bio bolno svestan da ono što je
kazao Džemu ipak nije bila čitava istina. Nije mu sve rekao. Nije mu
spomenuo svoju ljubav prema Tesi. Ali to je ionako njegov teret, koji
treba da nosi on, a ne Džem. Nešto što mora da taji da bi Džem bio
srećan. „Zaslužio sam ja tvoju mržnju”, reče Vil Džemu, napuklim
glasom. „Izložio sam te opasnosti. Verovao sam da sam proklet i da će
svi kojima je stalo do mene umreti; dopustio sam sebi da te zavolim i
da mi budeš kao brat, riskirajući sa mogućom opasnošću po tebe...”
„Opasnosti nikada nije bilo.”
„Ali sam ja verovao da je bilo. Da sam ti prislonio revolver uz glavu,
Džemse, i povukao obarač, da li bi uopšte bilo važno što nisam znao da
u burencetu nije bilo metaka?”
Džemu se oči razrogačiše, pre nego što će se tiho nasmejati. „A ti si
mislio da ne znam da imaš neku tajnu?”, rekao je. „Mislio si da sam se
upustio u naše prijateljstvo slep kod očiju? Nisam znao prirodu tereta
koji nosiš. Ali jesam znao da te neki teret ipak muči.” Ustao je. „Znao
sam da misliš da si otrovan za sve oko sebe”, dodao je. „Znao sam da
misliš da postoji neka zlokobna sila u tebi koja bi me uništila. Hteo sam
da ti pokažem da me ne bi uništila, da ljubav nije toliko krhka. Jesam li
to postigao?”
Vil je samo bespomoćno slegnuo ramenima. Gotovo da je poželeo
da se Džem zapravo naljuti na njega. Bilo bi mu lakše. Nikada se nije
osećao manji od makovog zrna kao kada bi se suočio sa Džemovom
nepresušnom dobrotom. Prisetio se Miltonove sotone. Posramljeno
Đavo stajaše, osećajući kako dobrota neprijatna beše. „Spasio si mi
život”, rekao mu je Vil.
Džemu se tada osmeh proširio po licu, blistav poput izlaska sunca
nad Temzom. „Pa, ništa više od toga nikada nisam ni želeo.”
„Vile?”, neki ga je tihi glas prenuo iz razmišljanja. Tesa je sedela
nasuprot njega u kočiji, sivih očiju sličnih boji kiše na prigušenoj
svetlosti. „O čemu razmišljaš?”
Sa mukom se okrenuo od sečanja, da bi joj uperio oči u lice. U
Tesino lice. Nije imala šešir, a kapuljača ogrtača od brokata beše joj
spuštena. Lice joj je bilo bledo - šire na jagodicama, i uže kod brade.
Učinilo mu se da nikada nije video jedno toliko izražajno lice: svakim
mu je osmehom delila srce na dva kao što bi munja prepolovila
spaljeno stablo, a isto je važilo i za svaki njen žalosni pogled. Trenutno
ga je gledala sa nekom zamišljenom zabrinutošću, kojom ga je pogodila
pravo u srce. „O Džemu”, reče potpuno iskreno, „Razmišljao sam o
njegovoj reakciji kada sam mu rekao za Marbasovu kletvu.”
„Osetio je veliku tugu”, rekla mu je odmah, „znam da jeste, sam mi je
priznao.”
„Tugu, ali ne i sažaljenje”, reče Vil. „Džem mi je oduvek davao baš
ono što mi treba tako kako mi treba, čak i kada sam nisam znao šta mi
je potrebno. Svi su parabataiji međusobno posvećeni. Moramo biti da
bismo mogli toliko da se damo jedno drugome, da bismo time dobili na
snazi. Ali sa Džemom je drugačije. Tolike mi je godine bio potreban živ
da bi on mene održao u životu. Mislio sam da nije svestan toga, ali
možda i jeste.”
„Možda jeste”, rekla je Tesa. „On toliki trud nikada ne bi smatrao
protraćenim.”
„Tebi nikada ništa nije spominjao o tome?”
 Odmahnula je glavom. Ručice su joj, u belim rukavicama, bile
stegnute na krilu u pesnice. „On o tebi, Vile, priča sa mnogo ponosa”,
rekla je. „Divi ti se više nego što možeš da zamisliš. Kada je doznao za
kletvu, srce mu se slomilo zbog tebe, ali je takođe osetio i nešto gotovo
nalik...”
„Zadovoljenju?”
Klimnula mu je. „Oduvek je verovao da si dobar”, rekla mu je, „i time
je to dokazano.”
„Pa, ne znam baš”, rekao je ogorčeno, „biti dobar i biti proklet, to
baš i nije jedno te isto.”
Nagnula se da mu uzme ruku i stisne je među dlanovima. Njen
dodir mu je pokuljao venama poput razbuktale vatre. Nije mogao da
oseti njenu kožu, samo tkaninu rukavica, ali to kao da nije ni bilo bitno.
Vi me zapaliste, ovu hrpu pepela što od mene osta, kao vatru. Jednom se
bio zapitao zašto ljubav uvek opisuju kao vatru. Ovaj žar u njegovim
venama pružio mu je odgovor. „Ti jesi dobar, Vile”, rekla mu je. „Niko
ne može da potvrdi bolje od mene, potpuno uvereno, koliko si zaista
dobar.”
Rekao joj je polagano, ne želeći da ona skloni ruke: „Znaš da je, kada
smo mi imali oko petnaest godina, Jenluo, onaj demon koji je pobio
Džemove roditelje, konačno satrt. Džemov stric je rešio da se preseli iz
Kine u Idris, pa je pozvao Džema da pređe da živi tamo sa njim. Džem
ga je odbio - zbog mene. Rekao je da se parabatai nikada ne napušta. Da
tako stoji i u našoj zakletvi. Tvoji će ljudi biti moji. A, pitam se, da se
meni ukazala prilika da se vratim svojoj porodici, da li bih i ja učinio
isto to za njega?”
„Pa, ti to sada i radiš”, reče mu Tesa. „Nemoj misliti da ne znam da
Sesili hoće da se vratiš kući sa njom. I nemoj misliti da ne znam da
ostaješ tu zbog Džema.”
„I zbog tebe”, rekao je, ne uspevši da se obuzda. Povukla je ruke od
njega i on se žestoko prekorio u sebi: Kako možeš biti toliko glupav? Dva
si meseca izdržao! Toliko si pazio. Tvoja ljubav prema njoj jeste teret koji
ona trpi samo zato što je uljudna. Ne zaboravljaj to.
Međutim, Tesa se već bila okrenula da povuče zavese, pošto im se
kočija zaustavila. Ukotrljali su se u zaprežni prolaz, nad čijim je ulazom
visio znak: SVI KOČIJAŠI DA USPORE KONJE DOK PROLAZE OVUDA.
„Stigli smo”, rekla je, kao da on ništa i nije rekao. Možda i nije, pomislio
je Vil. Možda ono i nije rekao naglas. Možda je samo počeo da ludi. Što i
nije nezamislivo, uzimajući u obzir okolnosti.
 Kada se vrata kočije otvoriše, zapahnuo ih je hladan vazduh Čelsija.
Video je kako Tesa podiže glavu kada joj je Siril pomogao da se spusti.
Pridružio se Tesi na kaldrmi. Čitavo to mesto osećalo se na Temzu. Pre
nego što je podignut nasip, reka je tekla mnogo bliže ovom nizu kuća,
čiji rubovi ovako po mraku delovahu meko pod plinskom svetlošću.
Reka je sada bila odvojenija od kuća, ali se i dalje osećao slankasto-
blatnjavi gvozdeni vonj vode.
Naličje broja šesnaest beše džordžijansko, sagrađeno od
jednostavnih crvenih opeka, uz zastakljeni doksat koji je štrčao iznad
ulaznih vrata. Malena popločana avlija i bašta širiše se iza otmene
ograde napravljene od filigranski izuvijanog gvožđa. Kapija već beše
otvorena. Tesa je prošla kroz nju kako bi se zaputila pravo ka ulaznom
stepeništu da pokuca na vrata, uz Vila na nekoliko koraka iza sebe.
Vrata im je otvorio Vulsi Skot, obučen u šlafrok od drečavo žute
brokatne svile preko pantalona i košulje. Na oko je natakao zlatni
monokl, te ih je pomalo ozlojeđeno odmerio kroz njega. „E, u peršin”,
reče. „Rekao bih lakeju da otvori i otera vas, ali sam mislio da se radi o
nekom drugom.”
„O kome?”, zapitala ga je Tesa, mada se Vilu to i nije učinilo kao
mnogo bitno pitanje, ali Tesa je naprosto bila takva - večito je morala
da zapitkuje; ostavi je samu u sobi, i počeće da zapitkuje i nameštaj i
saksijsko cveće.
„Nekoga sa apsintom.”
„Progutaj dovoljno toga, pa ćeš misliti da si ti sam neko drugi”, reče
Vil. „Tražimo Magnusa Bejna; ako nije tu, samo nam reci da ti ne
trošimo vreme.”
Vulsi je duboko uzdahnuo kao da je rešio da im ipak popusti.
„Magnuse”, doviknuo je. „Evo ti tvog plavookog momka!”
Začuše se koraci u hodniku iza Vulsija, i Magnus se pojavio svečano
obučen, kao da se upravo vratio sa nekog bala: uštirkani beli umetak u
košulji i manžetne, crni frak i kosa poput izgužvane crne svile. Prebacio
je oči sa Vila na Tesu. „Čemu dugujemo ovu čast, u ovako pozan čas?”
„Usluga”, reče Vil, te se ispravio čim je Magnus podigao obrve na to,
„jedno pitanje.”
Uzdahnuvši, Vulsi se odmakao od vrata. „No, hajde dobro. Uđite u
sobu za primanje.”
Niko im nije ponudio da im uzme šešire ili kapute, a čim su stigli u
sobu za primanje, Tesa je svukla rukavice kako bi ispružila ruke prema
vatri, blago drhteći. Kosa joj se pretvorila u gomilu vlažnih uvojaka na
potiljku, te je Vil sklonio pogled pre nego što se priseti onog osećaja
kada je gurnuo ruke u tu kosu i osetio njene vlasi oko prstiju. Na
Institutu mu je, uz Džema i ostale da mu skrenu pažnju, bilo lakše da se
priseti da Tesa nije njegova da bi je pamtio na takav način. Međutim,
ovde, dok se osećao kao da se suočava sa svetom sa njom uz sebe, kao
da je ona tu zbog njega, a ne, kako razum nalaže, zbog zdravlja svoga
verenika - to već beše gotovo nemoguće.
Vulsi se bacio u cvetnu naslonjaču. Skinuo je monokl sa oka, vrteći
ga sada oko prstiju, zakačenog na dugačak zlatan lanac. „Jedva čekam
da čujem o čemu se radi.”
Magnus je prišao kaminu da se osloni o ploču kao slika i prilika
ležernog mladog gospodina. Soba je bila ofarbana u svetloplavu boju,
ukrašena slikama nepreglednih polja granita, svetlucavih plavih mora i
muškaraca i žena u antičkoj odeći. Vilu se učinilo da je prepoznao
reprodukciju Alma-Tademe, ili je bar sebe uveravao da se sigurno
radilo o reprodukciji.
„Ne zjakaj toliko u zidove, Vile”, reče mu Magnus. „Mesecima te nije
bilo. Šta te sada dovodi ovamo?”
„Nisam hteo da te opterećujem”, promrmljao je Vil. Što samo delom
beše istina. Nakon što se za kletvu, za koju je Vil verovao da je bačena
na njega, dokazalo da nije istinita, zahvaljujući Magnusu, on je Magnusa
izbegavao - ne zato što se ljutio na tog vešca, ili što mu više nije bio
potreban, već zato što je sam pogled na njega izazivao u njemu bol. Bio
mu je napisao kratko pismo da mu kaže šta se sve desilo i da njegova
tajna više nije tajna. Spomenuo je Džemovu veridbu sa Tesom. Zamolio
je Magnusa da mu ne odgovara. „Ali ovo... ovo je hitan slučaj.”
Magnusove se mačije oči raširiše: „Kakav tačno slučaj?”
„Radi se o jin fenu”, reče Vil.
„Iju”, reče Vulsi, „nemoj mi reći da ga moj čopor opet uzima?”
„Ne”, reče Vil, „nema ga više, pa nema šta da se uzima.” Video je da
je Magnusu na to odmah svanulo o čemu se radi, pa se prebacio na
objašnjavanje prilike, najbolje što je mogao. Magnus nije menjao izraz
lica dok je Vil govorio, isto koliko ga ni Crkvenjak ne bi menjao kada bi
mu se neko obratio. Samo ga je gledao svojim zlatno-zelenim očima,
dok Vil nije završio.
„A bez jin fena?”, reče Magnus naposletku.
„Umreće”, reče Tesa, okrećući se od kamina. Obrazi joj bebu
ružičasti poput karanfila, da li od vatrene jare ili od napetosti, Vil nije
mogao da proceni. „Neće odmah, ali... za nedelju dana. Telo ne može da
mu preživi bez tog praha.”
„A kako ga uzima?”, zapitao je Vulsi.
„Rastvorenog u vodi ili ga ušmrka - kakve to sada veze ima?”, Vil ga
je pitao.
„Nikakve”, reče Vulsi, „samo sam se pitao. Demonski su opijati
mnogo čudnovati.”
„Za nas koji ga volimo sam taj prizor nije samo čudnovat”, reče lesa.
Podigla je bradu, pa se Vil prisetio onoga što joj je jednom kazao, da je
kao Boadiceja. Bila je hrabra, i on ju je zbog toga i obožavao, pa makar
tu hrabrost koristila u odbranu svoje ljubavi prema nekom drugom.
„I zašto se danas meni obraćate po tom pitanju?”, reče Magnus
tihim glasom.
„Pomagali ste nam i ranije”, reče Tesa. „Mislili smo da biste nam
možda opet pomogli. Pomogli ste oko De Kvinsija - a i Vilu, sa
njegovom kletvom...”
„Ah nisam tu da skočim čim me pozovete”, reče Magnus. „Pomogao
sam oko De Kvinsija pošto je Kamil tako tražila od mene, a Vilu, samo
jednom, jer mi je zauzvrat ponudio neku uslugu. Ja sam vam veštac. Ne
služim Senolovcima besplatno.”
„Ali ja nisam Senolovac”, reče Tesa.
Usledio je tajac. A onda Magnus reče „hmmm” - pa se okrenu od
vatre. „Ako sam dobro čuo, Tesa, red je da vam čestitamo?”
„Ne razu...”
„Na vašoj veridbi sa Džemsom Karstersom.”
„Oh”, zarumenela se, te joj ruka odlete prema grlu, gde je stalno
nosila ogrlicu Džemove majke, njegov dar za nju. „Da. Hvala vam.”
Vil je više osetio nego video Vulsijev pogled na sve troje - na
Magnusu, Tesi i njemu samom - kako prelazi sa preko svakoga od njih,
dok um skriven iza tog pogleda proučava, zaključuje i uživa u onome
što vidi.
Vilu se ramena skupiše. „Rado ću ti bilo šta ponuditi”, reče. „Ovoga
puta. Novu uslugu, šta god poželiš, za jin fen. Ako se radi o isplati,
srediću i to - to jest, bar ću pokušati...”
„Ja ti možda ranije jesam pomogao”, reče Magnus. „Ah ovo...”,
uzdahnuo je. „Samo porazmislite, oboje. Ako neko pokušava da
pokupuje sav jin fen u zemlji, taj neko ima razloga za to. A ko ima
razloga za tako nešto?”
„Mortmejn”, šapnula je Tesa pre nego što je Vil stigao da kaže isto
to. Još je pamtio sopstveni glas:
 „Mortmejnovi poslušnici kupuju sve zalihe jin fena u Ist Endu. Što sam
i sam potvrdio. Ako sve potrošiš, a on jedini ima zalihe kod sebe...”
„Bili bismo u njegovoj moći”, rekao mu je Džem. „Osim ako bi mi
dopustio da umrem, što bi bio razuman potez.”
Međutim, uz dovoljno jin fena za dvanaest meseci, Vil je mislio da
nisu u opasnosti. Mislio je da će Mortmejn naći neki drugi način da ih
namuči i podrije, jer bi, zasigurno, uvideo da mu ova namera nije
ostvariva. Vil nije očekivao da bi godišnje zalihe opijata nestale za
osam nedelja.
„Ne želiš da nam pomogneš”, reče Vil. „Ne želiš da se postaviš na
položaj Mortmejnovog neprijatelja.”
„Pa, možeš li ga kriviti za tako nešto?”, Vulsi se digao u vrtlogu žute
svile. „Šta bi ikako mogao da mu ponudiš što bi njemu bilo vredno
tolikog rizika?”
„Daću vam bilo šta”, reče Tesa prigušenim glasom koji je Vil osetio
duboko u sebi. „Bilo šta, ako nam pomognete oko Džema.” Magnus se
uhvatio šakom za kosu. „Gospode, vas dvoje izdržati! Mogu da se
raspitam. Da pronađemo neke neuobičajene dobavljačke puteve. Stara
Moli...”
„Bio sam do nje”, reče Vil, „nešto ju je toliko prestrašilo, da neće
uopšte da izmili iz groba.”
Vulsi je frknuo na to: „I to ti ništa ne govori, Senolovčiću? Da li je
zaista vredno tolikog truda, samo da bi drugu produžio život za
nekoliko meseci, možda godinu dana? Svakako će umreti. A što pre
umre, pre ćeš moći da uzmeš njegovu verenicu, u koju si zaljubljen.” I
Tesu je prostrelio razgaljenim pogledom. „Zapravo bi trebalo da
nestrpljivo odbrojavate dane dok mu ne isteknu.”
Vil ni sam nije bio svestan šta se zatim izdešavalo; sve mu se
najednom zabelelo pred očima, Vulsijev monokl je poleteo na drugi kraj
sobe. Vil je bolno udario glavom u nešto, da bi se vukodlak zatim našao
pod njim, mlateći nogama i psujući, te se zajedno zakotrljaše ćilimom, a
onda je osetio oštar bol u zglobu kada ga je Vulsi ogrebao. Bol mu je
razbistrio glavu i on je najednom shvatio da ga je Vulsi prikovao za
pod, očiju posve žutih, zuba iskeženih i oštrih poput bodeža, spremnih
da ugrizu.
„Prekinite! Prekinite!”, Tesa je, stojeći pored vatre, zgrabila žarač;
gušeći se, Vil je stavio ruku preko Vulsijevog lica da ga odgurne. Vulsi je
vrisnuo i Vilu je najednom nestala težina sa grudi; Magnus je bio
podigao vukodlaka i odgurao ga od njega. Potom je otpozadi zgrabio
Vila za sako da bi ga odvukao iz sobe, dok je Vulsi zurio za njim, držeći
se rukom za lice na mestu gde mu je Vilov srebrni prsten opekao obraz.
„Pusti me! Pusti me!”, Vil se opirao, ali Magnusov stisak beše kao od
gvožđa. Odvukao je Vila niz hodnik do napola osvetljene biblioteke. Vil
se oteo Magnusu taman kada ga je ovaj i pustio, zbog čega se trapavo
zaljuljao i završio uz naslon crvene baršunaste sofe. „Ne mogu da
ostavim Tesu samu sa Vulsijem...”
„Njena čednost teško da je u opasnosti pokraj njega”, reče Magnus
ravnim tonom. „Vulsi će biti pristojan, što za tebe baš i ne mogu reći.”
Vil se polako okrenuo, tarući krv sa lica. „Šta me tako besno gledaš”,
rekao je Magnusu. „Izgledaš kao Crkvenjak pre nego što će nekoga
ugristi.”
„Zapodenuti čarku sa glavešinom Pretor lupusa”, reče Magnus
ogorčeno, „znaš li šta će ti njegov čopor uraditi ako im samo daš
izgovor! Ti baš stvarno hoćeš da umreš, jelda?”
„Neću”, reče Vil, čak i sebe pomalo iznenađujući.
„Ne znam što sam ti ikada uopšte pomagao.”
„Zato što voliš pokvarene stvari.”
Magnus je u dva koraka prešao sobu kako bi zgrabio Vilovo lice
dugačkim prstima da mu na silu podigne bradu. „Nisi ti Sidni Karton”,
rekao mu je. „Kakve koristi ima da umreš za Džemsa Karstersa, kad i
ovako već umire?”
„Biće vredno ako ga spasem...”
„Gospode!”, Magnusu se oči skupiše. „Šta je vredno toga? Šta bi to
moglo da bude vredno toga?”
„Sve što sam izgubio!”, viknuo je Vil. „Tesa!”
Magnus je pustio Vilovo lice. Udaljio se za nekoliko koraka, da bi
polako udahnuo i izdahnuo, kao da u sebi broji do deset. „Izvini”, reče
naposletku, „za ono što Vulsi reče.”
„Ukoliko Džem umre, ja ne mogu biti sa Tesom”, reče Vil. „Jer će
ispasti kao da sam čekao da umre, kao da sam se poradovao njegovoj
smrti, ako ću zbog toga nju dobiti. A ja sigurno neću ispasti takav. Neću
izvući korist iz njegove smrti. I stoga on mora da pozivi!” Spustio je
ruku okrvavljenog rukava. „To je jedini način da sve ovo dobije neki
smisao. Inače je sve...”
„Besmislena, bespotrebna patnja i bol? A verovatno ti neće nimalo
pomoći ako ti kažem da je život prosto takav? Dobri pate, loši
napreduju, a sve smrtno jednom nestane.”
„Ja želim više od toga”, reče Vil. „Ti si me nagnao da poželim više.
Pokazao si mi da sam bio proklet samo zato što sam rešio da verujem u
to. Rekao si mi da postoje izgledi i smisao. A sada bi da okreneš leđa
onome što si sam stvorio.”
Magnus se kratko nasmejao: „Potpuno si nepopravljiv.”
„To su mi već rekli”, Vil se odmakao od sofe, bolno se trgavši.
„Hoćeš li mi, onda, pomoći?”
„Pomoći ću ti”, Magnus je gurnuo ruku niz prednji deo košulje da
izvuče nešto što je visilo na lančiću, nešto što se presijavalo
prigušenim crvenim odsjajem. Kockasti crveni kamen. „Evo ti ovo.”
Spustio ga je Vilu u ruku.
Vil ga je zbunjeno pogledao: „To je bilo Kamilino.”
„Dao sam joj ga na dar”, reče Magnus, te mu se rub usana ogorčeno
izvio. „Prošlog meseca vratila mi je sve moje poklone. Slobodno ga
uzmi. Upozoriće te kada su ti demoni u blizini. Možda upali i sa tim
Mortmejnovim mehaničkim napravama.”
„Prava ljubav ne umire”, reče Vil, prevodeći, na svetlu koje je
dopiralo iz hodnika, natpis urezan na poleđini. „Ne mogu ovo nositi,
Magnuse. Odveć je lepo za muškarca.”
„Pa i ti si odveć lep za muškarca. Idi kući da se opereš. Javiću ti se
čim nešto doznam.” Duboko se zagledao u Vila: „A ti u međuvremenu
gledaj da ostaneš dostojan moje pomoći.”

„Približite li mi se, ima da vas mlatnem po glavi ovim žaračem”, reče

Tesa, mašući oruđem za loženje između sebe i Vulsija Skota kao da se
radi o maču.
„Uopšte ne sumnjam da biste to učinili”, rekao joj je, gledajući je
namršteno, ali sa poštovanjem, dok je brisao krv sa brade maramicom
izvezenom monogramom. Vil takođe beše raskrvavljen, pa ovo beše i
njegova i Vulsijeva krv; zasigurno je sada u drugoj sobi sa Magnusom,
ostavlja svoju krv posvuda. Vil nikada nije bio preterano uredan,
pogotovo kada bi bio uzavrele glave. „Vidim da ste već počeli i da ličite
na njih, na te Senolovce koje izgleda toliko obožavate. Šta vam bi da se
spetljate sa jednim od njih? I to sa nekim na samrti?”
U Tesi se na to razbuktao gnev, te se premišljala da li da ipak
odalami Vulsija žaračem, primakao joj se on ili ne. Kretao se krajnje
hitro dok se tukao sa Vilom, pa baš i nije bila raspoložena za rizik. „Ne
znate vi uopšte Džemsa Karstersa, pa nemojte ni govoriti o njemu.”
 „Volite ga, jelda?”, Vulsi je čak i to uspeo da izgovori tako da zazvuči
kao nešto neprijatno. „Ali volite i Vila.”
Tesa se sledila iznutra. Znala je da Magnus zna za Vilovu naklonost
prema njoj, ali sama pomisao da joj je ono što je ona osećala prema
njemu bilo ispisano posred čela beše odveć strašna da bi je uopšte
razmatrala. „Nije istina.”
„Lažljivice”, reče Vulsi. „Ali, zaista, u čemu je razlika i ako jedan od
njih umre? Uvek imate dobru zamenu.”
Tesa je pomislila na Džema, na oblik njegovog lica, na oči
usresređeno zatvorene dok bi svirao violinu, na oble linije njegovih
usta kada bi se nasmešio, na njegove pažljive prste na njenima - svaki
delić njega beše joj neopisivo drag. „Da imate dvoje dece”, rekla je, „da
li biste isto tako rekli da je sasvim u redu da jedno od njih umre, jer i
dalje imate drugo?”
„Pa, dva se deteta mogu voleti. Ali srce sa ljubavlju možete dati
samo jednoj osobi”, reče Vulsi. „Takav je Eros, zar ne? Tako nam bar
vele u romanima, mada ja i nemam neka sopstvena iskustva.”
„Nešto sam shvatila o romanima”, reče Tesa.
„Šta to?”
„Da nisu istiniti.”
Vulsi je nadigao obrvu. „Mnogo ste zanimljivi”, reče. „Još bih i rekao
da mi je jasno šta ovi momci vide na vama, ali...” Slegnuo je ramenima.
Na žutom šlafroku sada je imao dugačku, krvavu razderotinu. „Žene su
oduvek bile nešto što baš i ne razumem.”
„Šta vam je to kod njih toliko neodgonetljivo, gospodine?”
„Njihova svrha, poglavito.”
„Pa, zasigurno ste imali majku”, reče Tesa.
„Neko me svakako jeste oštenio”, reče Vulsi bez posebnog poleta.
„Tek je se nešto malo sećam.”
„Pa, možda ne biste uopšte ni postojali da nije žena, zar ne? Ma
koliko nas smatrali beskorisnima, mi smo pametnije, odlučnije i
strpljivije od muškaraca. Muškarci možda jesu jači, ali žene više
izdrže.”
„A to vi sada radite? Pokušavate da izdržite? Zar ne bi verena žena
trebalo da bude srećnija?” Iskosa ju je pogledao svetlim očima. „Srce
podeljeno iznutra ne može da opstane, kao što ljudi kažu. Obojicu ih
volite, i to vas razara.”
„Kuća”, reče Tesa.
Podigao je obrvu: „Kako, kako?”
 „Kuća podeljena iznutra ne može da opstane. A ne srce. Možda da se
okanete navoda ako ih već niste upamtili kako valja.”
„A vi da se možda okanete samosažaljevanja”, rekao joj je. „Većina
ljudi ima sreće ako pronađu jednu veliku ljubav u životu. Vi ste čak dve
pronašli.”
„To kaže neko ko nema nijednu.”
„Uuu!”, Vulsi se zateturao na to sa rukom preko srca, glumeći
nesvesticu. „Golubica je pokazala zube. No, dobro, ako već ne želite da
pričamo o ličnim pitanjima, možda nešto uopštenije? O vašoj prirodi?
Magnus je, izgleda, ubeđen da ste veštica, ali ja baš i nisam siguran. Ja
mislim da u sebi imate i nešto vilinske krvi, jer kakve se čarolije kriju
iza menjanja oblika, ako ne opsenarske čarolije? A ko su gospodari
čarolija i opsena ako ne Vilin-svet?” Tesa se prisetila one plavokose
vile na Benediktovoj zabavi koja je tvrdila da joj je poznavala majku, i
dah joj je odmah zastao u grlu. No, nije uspela ništa više da kaže Vulsiju,
pošto se Magnus i Vil pojaviše na vratima - Vil, kao što i se dalo
očekivati, krvav kao i maločas, i naduren. Prebacivši pogled sa Tese na
Vulsija, kratko se nasmejao. „Izgleda da si bio u pravu, Magnuse”, rekao
je. „Tesa stvarno nije u opasnosti pored njega. Mada nisam siguran da
važi i obrnuto.”
„Tesa, dušo, spustite taj žarač”, rekao joj je Magnus ispruživši ruku.
„Vulsi ume da bude grozan, ali postoje i mnogo bolji načini za
ublažavanje njegove preke naravi.”
Još jednom mrko pogledavši Vulsija, Tesa je predala žarač Magnusu.
Pošla je po rukavice, a Vil po kaput, na šta se svi pokrenuše i oglasiše
najednom, da bi zatim čula Vulsija kako se smeje. Gotovo da nije ni
obraćala pažnju na njega, odveć usredsređena na Vila. Po njegovom licu
već joj beše jasno da šta god da su on i Magnus jedno drugome rekli u
četiri oka, problem sa Džemovim opijatom nije rešen. Izgledao je
opterećeno, i pomalo i ubojito uz tu krv kojom mu behu poprskane
isturene jagodice, zbog koje mu je plava boja očiju bila još upadljivija.
Magnus ih je izveo iz sobe za primanje, pa napolje kroz ulazna vrata,
gde je hladan vazduh pogodio Tesu poput talasa. Navukavši rukavice,
klimnula je Magnusu u znak oproštaja, na šta je on zatvorio vrata i njih
dvoje ostadoše sami u mraku.
Temza se presijavala negde iza drveća; put, nasip i plinske bandere
na mostu Batersi blistali su u svom odrazu na vodi, poput nokturna u
plavoj boji i zlatu. Senka kočije mogla se videti pod drvećem ispred
kapije. Mesec se, iznad njih, pojavljivao i nestajao iza nemirnih rubova
sivih oblaka.
Vil beše potpuno nepomičan. „Tesa”, rekao je.
Glas mu je nekako čudno zazvučao, neobičan, zagrcnut. Tesa je
brže-bolje prišla da stane pored njega i zagleda mu se u lice. Vilovo je
lice večito bilo promenljivo kao sama mesečina; ali na njemu nikada
nije videla toliko nepomičan izraz.
„Je li rekao da će nam pomoći?”, šapnula je. „Magnus?”
„Pokušaće, ali... gledao me je kao da mu je žao, Tes. Što znači da
nema nade, zar ne? Ako čak i Magnus smatra da je naš trud osuđen na
propast, onda nemam šta više da uradim, zar ne?” Spustila je šaku na
njegovu ruku. Nije se ni makao. Bilo je krajnje čudno biti mu ovoliko
blizu, uz dobro poznati osećaj njegove pojave, nakon što su se
mesecima izbegavali, gotovo i ne pričajući. Nije čak ni u oči hteo da je
pogleda. A eto ga sada tu, miriše na sapun, kišu, krv, na Vila... „Mnogo si
učinio”, šapnula je. „Magnus će pokušati da pomogne, a i mi ćemo
nastaviti sa potragom, i nešto nam se možda i pojavi. Ne smeš izgubiti
nadu.”
„Znam. Znam ja to. Ali, ipak osećam toliku jezu u srcu, kao da mi je
ovo poslednji sat života. Osećao sam beznađe i ranije, Tes, ali nikada
ovoliki strah. A, opet, znao sam... oduvek sam znao....”
Da će Džem umreti. Što nije rekla, ali to jeste ostalo između njih,
neizgovoreno.
„Ko sam ja?”, šapnuo je. „Godinama se pretvarah da sam nešto što
nisam, i onda se poradovah da bih se mogao vratiti pravom sebi, da bih
zatim otkrio da se nemam čemu vratiti. Bio sam dete kao svako drugo,
pa potom baš i ne dobar čovek, a sada više ne znam kako da budem
bilo šta od toga. Ne znam šta sam, a kada Džema ne bude bilo, neće biti
nikoga da mi to pokaže.”
„Ja znam ko si. Ti si Vil Herondejl”, beše jedino što je rekla, i onda se
njegove ruke iznenada nađoše oko nje, njegova glava na njenom
ramenu. Isprva se sledila, potpuno zapanjena, da bi mu potom oprezno
uzvratila zagrljaj, držeći ga dok je drhtao. Nije plakao, ovo beše nešto
drugačije, neka vrsta napada, kao da se guši. Znala je da ne treba da ga
dodiruje, ali nije mogla ni da zamisli da bi Džem želeo da ona odgurne
Vila od sebe u ovakvom trenutku. Neće moći da mu zameni Džema,
pomislila je, ne može da bude njegova busola koja uvek pokazuje sever,
ali, ako ništa drugo, bar može da mu olakša taj teret koji nosi.
„Hoćeš ovu grozomornu burmuticu koju mi neko dade? Srebrna je,
pa ne smem ni da je taknem”, reče Vulsi.
 Magnus je, stojeći u kružnom prozoru sobe za primanje, zavese
pomerene tek toliko da može da vidi Vila i Tesu na ulaznom stepeništu
kako se drže jedno za drugo kao da im život od toga zavisi, promrmljao
neki neobavezujući odgovor.
Vulsi je zakolutao očima: „I dalje su tamo, jelda?”
„Jesu.”
„Čupava su ta ljubavna posla”, reče Vulsi. „Mnogo je bolje ovako
kako mi to radimo. Samo telesni deo.”
„Dakako.” Vil i Tesa su se konačno razdvojili, mada su se i dalje
držali za ruke. Činilo se da Tesa pokušava da natera Vila da siđe niz
stepenice. „Misliš li da bi se ženio, da nemaš nećake da nastave lozu?”
„Valjda bih morao. Ali onda bog nek je u pomoći Engleskoj! Hari,
Sveti Đorđe4 i Pretor lupus!”, Vulsi se nasmejao; bio je dolio sebi čašu
crnog vina iz flaše na komodi, pa ga je sada zavrteo zagledan u duboki
vir u čaši. „Dao si Vilu Kamilinu ogrlicu”, primetio je.
„Primetio si?”, Magnus je samo polovično obraćao pažnju na
razgovor; drugim delom se posvetio posmatranju Vila i Tese kako
odlaze do kočije. Uprkos razlici u visini i građi, nekako se ona činila kao
neko na koga se on oslanja.
„Nosio si je kada si napustio sobu sa njim, ali ne i kada si se vratio.
Pretpostavljam da mu nisi rekao koliko vredi? Da nosi rubin koji košta
više nego sam Institut?”
„Nisam je želeo”, reče Magnus.
„Tužni podsetnik na izgubljenu ljubav?”
„Nije mi se slagala uz ten.” Vil i Tesa su se sada već našli u kočiji i
kočijaš je zaprangijao uzdama. „Misliš da ima neke izglede?”
„Ko to?”
„Vil Herondejl. Da bude srećan?”
Vulsi je duboko uzdahnuo, pa je spustio čašu. „Ima li izgleda da ti
budeš srećan ako on ne bude?”
Magnus ništa ne reče.
„Jesi li zaljubljen u njega?”, upitao ga je Vulsi, isključivo iz znatiželje,
bez ikakve ljubomore. Magnus se zapitao kako je imati takvo srce, ili
ga, bolje reći, uopšte nemati.
„Ne”, reče Magnus. „Zapitao sam se i sam, ali ne. Ovo je nešto drugo.
Osećam se kao da mu nešto dugujem. Čuo sam da kažu da kada nekom
spaseš život, postaješ odgovoran za njega. Osećam se kao da sam
odgovoran za tog momka. Ukoliko ne pronađe sreću, imaću osećaj da
sam ga izneverio. Ukoliko ne dobije tu devojku koju voli, imaću osećaj
da sam ga izneverio. Ukoliko ne zadržim njegovog parabataija uz njega,
imaću osećaj da sam ga izneverio.”
„Pa, onda ćeš ga svakako izneveriti”, reče Vulsi. „A u međuvremenu,
dok ti tako snužden budeš tražio jin fen, mislim da ću ja malo na put. Da
obiđem seoske krajeve. Grad me zimi strašno potišti.”
„Čini kako ti drago”, Magnus je pustio zastor da zapreči pogled na
Vilovu i Tesinu kočiju koja se polako gubila sa vidika.

Prima: Većnik Josija Vejland

Šalje: Istražilac Viktor Vajtlo
Josija,
Duboko se zabrinuh kada sam čuo za vaše pismo Savetu povodom
Šarlote Branvel. Kao vaš stari poznanik, ponadah se da biste možda sa
mnom slobodnije porazgovarali nego sa njima. Ima li čega u vezi sa njom
što vas posebno brine? Njen je otac nama oboma bio drag prijatelj, i ja
nikada nisam čuo da je uradila bilo šta nečasno.
Sa zabrinutošću,
vaš Viktor Vajtlo
 6.
NEK TAMA

Nek se Ljubav s Tugom skupa stopi,

nek tama zadrži vrani joj sjaj:
bolom opijen bolje dočekaj kraj,
u igri sa smrću ti korak uklopi.
Lord Alfred Tenison, „In Memoriam A. H. H.”

Prima: Istražilac Viktor Vajtlo

Šalje: Većnik Josija Vejland
Ovo vam pismo pišem sa određenom strepnjom, Viktore, zbog svih
ovih godina koliko se znamo. Pomalo se osećam kao proročica Kasandra,
osuđen da znam istinu, a da u nju niko ne veruje. Možda se grešno
samoprecenih kada postavih Šarlotu Branvel na mesto koje sada
zauzima i sa kog me mnogo mori.
Njeno podrivanje moje nadležnosti gotovo je neprekidno, te se plašim
da bi to moglo ozbiljno uzdrmati Klavu. Ono što je za nju trebalo
predstavljati krah, otkriće da je pod sopstvenim krovom pružila utočište
uhodama, i da je mala Lavlejsova bila umešana u Magisterove nakane,
pretvara se u slavnu pobedu. Enklava proglašava stanare Instituta
onima koji razotkriše Magistera i koji ga proteraše iz Londona. To što
mesecima za njega niko nije čuo, niti ga je iko video, pripisuje se
Šarlotinoj dobroj proceni i ne smatra se da je ono što ja sumnjam da jeste
- smišljeno povlačenje i prestrojavanje sa njegove strane. Mada sam ja
Većnik i predvodim Klavu, sve mi se nešto čini da će ovo vreme biti
zabeleženo kao vreme Šarlote Branvel, i da će moje zaveštanje biti
zaboravljeno...
 Prima: Istražilac Viktor Vajdo
Šalje: Većnik Josija Vejland
Viktore,
mada duboko cenim vašu zabrinutost, nemam nikakvih drugih
strepnji prema Šarloti Branvel kojih se već nisam dotakao u svome pismu
Klavi.
Želim vam da pronađete potporu u snazi Anđelovoj u ovim teškim
vremenima,
Josija Vejland

Doručak je protekao tiho. Gideon i Gabrijel skupa siđoše, obojica vrlo

povučeni, Gabrijel gotovo ni reči nije rekao, osim što je zamolio Henrija
da mu doda maslac. Sesili se postavila na sam kraj stola da čita knjigu
tokom jela; Tesa je gorela od želje da vidi naslov, ali je Sesili postavila
knjigu pod takvim uglom da nije bio vidljiv. Vil je, sedeći naspram Tese,
imao tamne podočnjake na licu, podsetnik na njihove sinoćne zgode; a
sama Tesa bezvoljno je prebirala kašikom po kedžeriju, ćutljiva dok se
vrata nisu otvorila da bi Džem ušao unutra.
Iznenađeno je podigla glavu osetivši nalet radosti. Nije izgledao
naročito bolesno, samo umorno i bledo. Prefinjeno se spustio na
stolicu pored nje. „Dobro jutro.”
„Izgledaš mnogo bolje, Džemi”, Šarlota je oduševljeno primetila.
Džemi? Tesa je razgaljeno pogledala Džema, ali je on samo slegnuo
ramenima i skromno se nasmešio.
Pogledavši preko stola, videla je da ih Vil posmatra. Samo ga je
ovlaš pogledala u oči, upitnim pogledom. Ima li ikakvih izgleda da je Vil
nekako uspeo da pronađe neku zamenu za jin fen između njihovog
povratka kući i osvita? Ali ne, izgledao je iznenađeno isto onoliko
koliko se ona osećala.
„I jeste mi poprilično bolje”, rekao je Džem. „Tiha braća su mi
mnogo pomogla.” Pružio je ruku da sipa sebi čaja, i Tesa je primetila
kako mu se kosti i žile miču na tananim zglobovima, uznemirujuće
vidljive. Pošto je spustio čajnik, uhvatila mu je ruku ispod stola i
stisnula je. Utešno joj je obavio tanane prste oko šake.
Bridžetin glas dolebdeo je iz kuhinje:

„Leđni vetar noćas duva,

leđne su i kapi kiše;
prvu moju ljubav, dragi,
 u zelen-gaju ubiše.

Sve ću za njeg učiniti,

kao što bi moma svaka,
godinu i jedan dan,
grob mu suzom zalivam.”

„Tamo mi Anđela, ova stvarno zna da dotuče čoveka!”, reče Henri,

spustivši novine pravo na tanjir, zbog čega im se rub natopio
žumancetom. Šarlota je zinula da mu prigovori, ali je ipak zatvorila
usta. „Samo neka slomljena srca, smrt i neuzvraćena ljubav.”
„Pa, većina je pesama o tome”, reče Vil. „Uzvraćena ljubav jeste
najbolja, ali nikada od nje žalopojke.”
Džem ga je pogledao, ali nije stigao ništa da kaže, pošto je neka jeka
zazvonila Institutom. Tesa je do sada već dovoljno dobro upoznala svoj
londonski dom da bi prepoznala zvuk zvona na vratima. Svi u isti mah
pogledaše niz sto u Šarlotu, kao da su im glave nataknute na opruge.
Šarlota je, čineći se zatečena, spustila viljušku. „Ajoj”, rekla je,
„nešto sam vam svima kanila reći, ali...”
„Gospođo?”, beše to Sofi, koja je dolebdela u prostoriju sa tacnicom
u ruci. Tesi nije promaklo da se Gideon odmah zagledao u nju, mada se
činilo da ona namerno izbegava njegov pogled, blago rumena u
obrazima. „Većnik Vejland je dole, želi da porazgovara sa vama.”
Šarlota je uzela presavijeno papirče sa tacnice, pogledala ga je,
uzdahnula, pa reče: „No, dobro. Pošalji ga gore.”
Sofi je nestala, zalepršavši suknjama za sobom.
„Šarlota?”, Henri je zazvučao zbunjeno. „Šta se dešava?”
„Vala, baš”, Vilov escajg zvecnu po tanjiru. „Većnik? Prekida nas
usred doručka? Šta je sledeće? Istražilac će nam upasti na čaj? Ići ćemo
na izlet u prirodu sa Tihom braćom?”
„Na pitu od pačetine u parku”, reče Džem u pola glasa, na šta se on i
Vil nasmešiše jednom drugome, u sekundi, pre nego što se vrata
otvoriše kako bi Većnik ujezdio unutra.
Većnik Vejland beše krupan čovek, plećat, debelih ruku, te mu je
većnička odora uvek pomalo nezgrapno visila sa širokih ramena. Imao
je plavu bradu, kao Viking i, trenutno, natmuren izraz lica. „Šarlota”,
reče bez okolišanja. „Došao sam da popričamo o Benediktu Lajtvudu.”
Začulo se neko tiho šuškanje; Gabrijel je prstima ščepao stolnjak.
Gideon je lagano spustio šaku na bratovu ruku, da ga umiri, ali je
Većnik već gledao u njih. „Gabrijele”, rekao je. „Ja sam mislio da ste kod
Blektornovih, pored svoje sestre.”
Gabrijel je stegnuo prstima dršku šoljice za čaj. „Previše su
potreseni i ožalošćeni zbog Ruperta”, reče, „mislio sam da nije podesan
trenutak da ih ometam.”
„Pa, i vi ste u žalosti za ocem, zar ne?”, reče Većnik. „Lakše je kada se
tuga podeli, bar tako kažu.”
„Većniče...”, otpoče Gideon, prostrelivši brata zabrinutim
pogledom.
„Mada, možda bi vam bilo nezgodno da se smestite kod sestre,
imajući na umu da je upravo podnela tužbu protiv vas za ubistvo.”
Gabrijel ciknu na to kao da ga je neko upravo polio vrelom vodom.
Gideon je bacio salvetu na sto i ustao.
„Šta je Tatjana uradila?!”, zapitao je.
„Ćuli ste me maločas”, reče Većnik.
„Pa, to nije bilo ubistvo”, reče Džem.
„To vi tako velite”, reče Većnik. „Mene su obavestili da jeste bilo.”
„A da li su vas takođe obavestili da se Benedikt bio pretvorio u
džinovskog crvekanju?”, zapitao ga je Vil, na šta ga je Gabrijel
iznenađeno pogledao, kao da nije očekivao da ga Vil brani.
„Vile, molim te”, reče Šarlota. „Većniče, obavestih vas juče da je
Benedikt Lajtvud pronađen u poslednjem stadijumu astriole..”
„Rekli ste mi da je došlo do borbe, i da je on u njoj ubijen”,
odgovorio joj je Većnik. „Ali ja sada čujem izveštaje da je patio od
ospica, i da je zbog toga bio sateran i ubijen iako nije pružao otpor.”
Vil je, upadljivo užarenih očiju, otvorio usta. Džem je posegao
prema njemu da mu ih zaklopi šakom. „Ne razumem”, reče Džem,
pokušavajući da nadjača Vilova prigušena protivljenja, „kako možete
znati da je Benedikt Lajtvud mrtav, a da ne znate način na koji se to
desilo. Ukoliko telo nije pronađeno, to je zato što je postao više demon
neko ljudsko biće, te je nestao kada je ubijen, kao što se uvek dešava sa
demonima. Ali nestala posluga... smrt Tatjaninog muža...”
Većnik ga je zamoreno pogledao: „Tatjana Blektorn veli da je
družina Senolovaca sa Instituta ubila njenog oca i da je Rupert ubijen u
toj čarci.”
„A nije vam spomenula da je njen otac pojeo njenog muža?”, zapitao
ga je Henri, konačno digavši pogled od novina. „O, da, da. Pojeo ga! I
ostavio nam njegovu okrvavljenu čizmu da ga po njoj nađemo u bašti.
Imala je otisak zuba na sebi. Baš bih voleo da znam kako se to može
pripisati nezgodi.”
„Ja bih rekao da bi se to računalo kao izraz neodobravanja”, reče Vil.
„Mislim, kada proždereš sopstvenog zeta. Mada, doduše, u svakoj
porodici postoje razmirice...”
„Ne pokušavate valjda zaozbiljno da kažete”, reče Šarlota, „da je
crva - da je Benedikta trebalo savladati i vezati, Josija? Bio je u
poslednjem stadij umu ospica! Poludeo je i postao crv!”
„Moguće je da je prvo postao crv, pa tek onda poludeo”, reče Vil
diplomatski, „ne možemo biti posve sigurni.”
„Tatjana je duboko potresena”, reče Većnik. „Trenutno razmatra
zahtev za Poravnanjem...”
„E, ja ću joj ga onda platiti”, beše to Gabrijel, koji je odgurnuo stolicu
od stola kako bi ustao. „Davaču mojoj blesavoj sestri svoju platu do
kraja života ako želi, ali neću priznati da je došlo do prekršaja - niti sa
moje strane, niti sa bilo čije. Da, jesam mu zabio strelu kroz oko. Oko
tog stvorenja! I opet bih. Šta god da to beše, moj otac sigurno više nije
bio.”
Usledio je tajac. Čak ni Većnik, izgleda, nije imao šta da kaže u
datom trenutku. Sesili je spustila knjigu, te je sada prebacivala pogled
sa Gabrijela na Većnika, i opet nazad.
„Ja se izvinjavam, Većniče, ali šta god Tatjana govorila, ona nije
upoznata sa svim okolnostima”, reče Gabrijel. „Samo sam ja bio u kući
sa ocem kada je oboleo. Jedino sam ja bio pored njega kada je protekle
dve nedelje počeo da gubi razum. Naposletku dođoh ovamo da
zamolim brata za pomoć”, reče Gabrijel. „Šarlota je bila toliko ljubazna
da mi ponudi podršku svojih Senolovaca. Dok nismo stigli do kuće, to
stvorenje, koje nekoć beše mojim ocem, već je bilo rasparčalo moga
zeta. Uveravam vas, Većniče, da moj otac ni na koji način nije mogao
biti spasen. Borili smo se da spasimo živu glavu!”
„Pa, zašto bi onda Tatjana...”
„Zato što je ponižena”, reče Tesa. Behu to njene prve izgovorene
reći otkad je Većnik kročio u sobu. „I sama mi je tako rekla. Bila je
uverena da će pasti ljaga na njihovu porodicu ukoliko se sazna za
demonske ospice; pretpostavljam da pokušava da podmetne neku
izmenjenu priču u nadi da ćete je vi preneti Savetu. Ali ona ne govori
istinu.”
„Zaista, Većniče”, reče Gideon. „Šta vam ima više smisla? Da smo
jurili i ubili moga oca, i da njegovi sinovi to pokušavaju da zataškaju, ili
da Tatjana laže? Znate i sami da ona nikada ni o čemu prvo ne
porazmisli.”
Gabrijel je stajao sa rukom na naslonu bratovljeve stolice. „Ukoliko
verujete da bih toliko olako izvršio oceubistvo, slobodno me odvedite
u Tihograd na ispitivanje.”
„To bi, najverovatnije, bio najpametniji potez”, reče Većnik.
Sesili je spustila šoljicu za čaj uz toliko oštar tresak da se svi za
stolom trgoše. „Pa, ovo nije pravedno”, rekla je. „On vam govori istinu.
Svi je govorimo. Mora da i sami to uviđate.”
Većnik joj je uputio jedan dug, odmeren pogled, pa se ponovo
obratio Šarloti. „Vi očekujete moje poverenje?”, reče. „A sa druge strane
prikrivate svoje poteze od mene. Svaki potez ima svoje posledice,
Šarlota.”
„Josija, obavestih vas o svemu što se zbilo u kući Lajtvudovih čim
su se svi vratili i čim sam proverila da su svi dobro...”
„Trebalo je pre toga da mi kažete”, reče Večnik bez uvijanja. „Čim je
Gabrijel stigao ovamo. Tu se ne radi o rutinskom zadatku. A ovako ste
me stavili u položaj da moram da vas branim, uprkos činjenici da niste
poštovali pravila i da ste krenuli u taj zadatak bez odobrenja Saveta.”
„Nije bilo vremena...”
„Dosta”, reče Većnik, glasom koji je nagoveštavao da je bilo i više
nego dosta. „Gideone i Gabrijele, poći ćete sa mnom u Tihograd na
ispitivanje.” Šarlota je pokušala da se usprotivi, ali je Većnik na to
podigao ruku. „Braća moraju da provere Gabrijelovu i Gideonovu priču;
tako ćemo izbeći moguću zbrku, a ja ću brzo moći da odbacim Tatjanin
zahtev za Poravnanjem. Vas dvojica”, Većnik Vejland se okrenuo prema
braći Lajtvud, „idite dole do moje kočije i sačekajte me. Zajedno ćemo
otići u Tihograd; kada Braća završe sa vama, vratićemo vas ovamo,
ukoliko ne pronađu ništa zanimljivo.”
„Ukoliko ne pronađu ništa zanimljivo!”, reče Gideon zgroženo.
Uhvativši brata za ramena, izveo ga je iz sobe. Kada je Gideon zatvorio
vrata za njima, Tesa je primetila da mu je nešto blesnulo na ruci. Opet
je nosio prsten Lajtvudovih.
„No, dobro”, reče Većnik ustremivši se na Šarlotu. „A zašto mi vi
niste javili istog trenutka kada su se vaši Senolovci vratili i rekli vam da
je Benedikt mrtav?”
Šarlota je spustila pogled u čaj. Čvrsto je stegla usne. „Htela sam da
zaštitim momke”, rekla je. „Htela sam da im dam koji trenutak mira i
tišine. Da malo predahnu, nakon što su gledali kako im otac umire pred
očima, pre nego što krenete da ih propitujete, Josija!”
 „To nikako ne može biti jedini razlog”, Većnik je nastavio dalje, ne
hajući za njen izraz lica, „Benediktove sveske i papiri. Tatjana nam je i
za njih rekla. Pretražili smo kuću, ali njegovih dnevnika više nije bilo,
radni sto mu je bio prazan. To nije vaša istraga, Šarlota, ti papiri
pripadaju Klavi.”
„A šta tražite u njima?”, priupitao ga je Henri, pomerivši novine sa
tanjira. Glasom se napravio kao da ga odgovor i ne zanima, ali mu se u
očima pojavila oštra iskrica koja se nije slagala sa njegovom navodnom
nezainteresovanošću.
„Podatke o njegovoj povezanosti sa Mortmejnom. Podatke o bilo
kojim drugim članovima Klave koji su možda povezani sa
Mortmejnom. Tragove o tome gde bi se Mortmejn mogao nalaziti...”
„A o njegovim napravama?”, reče Henri.
Većnik se zaustavio usred rečenice: „Njegovim napravama?”
„Paklenim napravama. Njegovoj vojsci automatona. Vojsci
stvorenoj u svrhu uništenja Senolovaca, koju on namerava da usmeri
na nas”, reče Šarlota, očito se povrativši, te je spustila salvetu na sto.
„Štaviše, ako je verovati Benediktovim gotovo nečitkim beleškama,
pogotovo ovim skorijim, taj če čas doći mnogo ranije nego što mi
očekujemo.”
„Znači, ipak jeste odneli njegove beleške i dnevnike. Istražilac je bio
ubeđen da jeste”, Većnik je protrljao oči nadlanicom.
„Naravno da sam ih odnela. I naravno da ću vam ih predati. To mi je
i bila namera.” Smireno i dostojanstveno, Šarlota se dohvatila malenog
srebrnog zvonceta pokraj tanjira da pozvoni njime; čim se Sofi pojavila,
nešto joj je na sekund šapnula, i Sofi se, naklonivši se Većniku, povukla
iz sobe.
„Trebalo je da ostavite papire tamo gde su bili, Šarlota. Tako nalaže
postupak”, reče Većnik.
„Nije bilo razloga da ih ne pregledam...”
„Morate verovati mojoj proceni, i zakonu. Stićenje mladih Lajtvuda
nije važnije od otkrivanja gde se Mortmejn nalazi, Šarlota. Vi ne
upravljate Klavom. Vi ste deo Enklave, i meni odgovarate. Je li vam to
jasno?”
„Jeste, Većniče”, reče Šarlota taman kada se Sofi vratila u sobu sa
svežnjem papira koji je ćutke pružila Većniku. „Sledeći put kada se neki
od naših uvaženih članova pretvori u crva i pojede drugog našeg
uvaženog člana, smesta ćemo vam javiti.”
Većnik je stegnuo zube. „Vaš otac mi je bio prijatelj”, reče. „Imao
sam poverenja u njega, i stoga i vama verujem. Nemojte da zažalim što
sam vas postavio na upravni položaj, ili što sam vas podržavao protiv
Benedikta Lajtvuda kada je izneo nepoverenje u vaše upravljanje.”
„Pa, vi ste mu tada udovoljili!”, zavapila je Šarlota. „Kada je
predložio da mi se daju dve nedelje da izvršim nemoguć zadatak, vi ste
se sa time složili! Ni reči niste izgovorili u moju odbranu! Da nisam
žena, ne biste se nikada poneli na takav način.”
„Da niste žena”, reče Većnik, „ne bih ni morao.”
I na to je i izašao u oblaku crnih skuta i runa što prigušeno
zatreperiše na njemu. Samo što su se vrata zatvorila za njim, Vil je
prosiktao: „Kako si mogla da mu predaš te papire? Potrebni su nam...”
Šarlota, srozavši se ponovo u stolicu napola sklopljenih očiju, reče:
„Vile, provela sam celu noć prepisujući najhitnije delove. Mahom se
radilo o...”
„Koještarijama?”, ubacio se Džem.
„Skarednim nepodopštinama?”, reče Vil istovremeno.
„Moglo bi biti i jedno i drugo”, reče Vil. „Zar nikada ranije niste čuli
za nepodobno skaredne koještarije?”
Džem se iscerio na to, ali je Šarlota pokrila lice rukama. „Više ovo
prvo nego to drugo, ako te baš zanima”, rekla je. „Prepisala sam sve što
sam mogla, uz Sofinu neprocenjivu pomoć.” Pogledala ih je na to. „Vile...
moraš nešto da upamtiš. Ovo više nije naša nadležnost. Mortmejn je
sada problem Klave, ili bar oni to tako vide. Ranije smo bili podjednako
odgovorni za Mortmejna, ali...”
„Odgovorni smo za zaštitu Tese!”, reče Vil toliko oštro da se čak i
Tesa prepala. Vil je blago prebledeo shvativši da ga svi iznenađeno
gledaju, ali je ipak nastavio: „Mortmejn i dalje želi Tesu. Ne smemo
dopustiti sebi da pomislimo da je odustao. Možda dođe sa
automatonima, možda dođe sa kojekakvim vradžbinama, vatrom i
izdajom, ali će doći svakako.”
„Pa, naravno da ćemo je zaštititi”, reče Šarlota. „Ne moraš nas
podsećati, Vile. Ona je jedna od nas. A kada već spominjem jednu od
nas...” Spustila je pogled u tanjir. „Džesamina se sutra vraća.”
„Šta?”, Vil je srušio šoljicu sa čajem i prosuo ostatak po stolnjaku.
Izbila je opšta graja oko stola, mada je Sesili samo začuđeno zurila, a
Tesa se, oštro uzdahnuvši, zaćutala. Prisećala se poslednjeg puta kada
je videla Džesaminu, u Tihogradu, bledu, crvenih očiju, uplakanu i
prestrašenu... „Šarlota, ona je pokušala da nas izda. I ti ćeš joj tek tako
dopustiti da se vrati?”
 „Nema nikog drugog od porodice, Klava joj je oduzela sve
bogatstvo, a pored toga, nije ni u stanju da sama živi. Gotovo da je
poludela nakon dvomesečnog propitivanja u Gradu kostiju. Ne verujem
da će nam predstavljati bilo kakvu opasnost.”
„Pa, ni ranije nismo mislili da će nam predstavljati opasnost”, reče
Džem, mnogo strožim glasom nego što bi Tesa očekivala od njega, „a
opet su njeni potezi zamalo odveli Tesu u ruke Mortmejnu, a nas ostale
osramotili.”
Šarlota je odmahnula glavom. „Sada je potrebno iskazati malo
milosti i sažaljenja. Džesamina nije kao što je nekada bila - što biste svi
i primetili da ste je posetili u Tihogradu.”
„Nemam nikakvu nameru da posećujem izdajnike”, reče Vil hladno.
„Još uvek trabunja o onome da je Mortmejn u Idrisu?”
„Da... zato su Tiha braća konačno i odustala; nisu više mogla da
izvuku ništa smisleno iz nje. Nema tajni u sebi, ne zna ništa značajno.
Čega je i sama svesna. Oseća se bezvredno. Kad biste se samo stavili na
njeno mesto...”
„Oh, pa ja uopšte ne sumnjam da glumata zbog tebe, Šarlota, rida,
kosu čupa, odeću kida...”, reče Vil.
„Pa, ako je već odeću počela da kida”, reče Džem, uputivši jedan
osmeh svom parabataiju, „a znaš koliko Džesamina voli svoju odeću.”
Vil mu se namrgođeno, ali iskreno osmehnuo. Šarlota je rešila da
iskoristi priliku. „Nećete je ni prepoznati kada je budete videli, ja kad
vam kažem”, rekla je. „Dajte joj nedelju dana, samo nedelju dana, i ako
je niko od vas ne bude podnosio, srediću da je odvezu u Idris.”
Odgurnula je tanjir od sebe. „A sada da pretresem ono što sam
prepisala sa Benediktovih papira. Ko će mi pomoći?”

Prima: Većnik Josija Vejland

Šalje: Savet
Dragi gospodine,
Do primitka vašeg poslednjeg pisma, mislili smo da naša razlika u
stavu o Šarloti Branvel predstavlja pitanje ličnog mišljenja. Mada vi
možda niste izrazili svoje dopuštenje da se Džesamina Lavlejs ukloni sa
Instituta, dozvolu jeste izdala Klava, koja i jeste zadužena za takva posla.
Smatrali smo da bi bilo velikodušno dopustiti devojci da se vrati u jedini
dom koji ima, uprkos njenim prestupima. Što se tiče Vulsija Skota, on
predvodi Pretor lupus, udruženje koje več dugo smatramo savezničkim.
Vaš nagoveštaj da je gospođa Branvel u dosluhu sa onima kojima
blagostanje Klave nije na umu duboko je zabrinjavajuč. Međutim, bez
dokaza, nismo voljni prihvatiti to kao valjani podatak.
U ime Razijelovo,
članovi divovskog Saveta

Većnikova kočija beše zapravo blistavo crvena zaprega sa dva koša i

pet prozora uz Klavina četiri slova C sa strane, koju vukoše dva čisto
siva pastuva. Dan beše oblačan, kiša je rominjala; kočijaš mu je klonulo
sedeo na prednjem sedištu, gotovo u celosti skriven nepromočivim
šeširom i plaštom. Namrgođena lica, Većnik, koji nije ni reči prozborio
otkad su napustili jutarnju trpezariju Instituta, uveo je Gideona i
Gabrijela u kočiju, popeo se za njima, te je povukao rezu.
Kada se kočija odmakla od crkve, Gabrijel se okrenuo zagledan kroz
prozor. Osećao je neko blago peckanje u očima i stomaku. Javljalo mu
se i prolazilo još od prethodnog dana, ponekada bi ga toliko snažno
obuzelo da bi imao utisak da će mu pripasti muka.
Džinovski crv... poslednji stadijum astriole... demonske ospice.
Kada su Šarlota i ostali prvi put izneli optužbe protiv njegovog oca,
nije hteo da im poveruje. Gideonov odlazak činio mu se posve sulud,
kao jedna toliko čudovišna izdaja da se jedino mogla pripisati ludilu.
Otac mu je obećao da će se Gideon predomisliti, da će se vratiti da im
pomogne u vođenju kuće i svih poslova koji se podrazumevaju kada ste
Lajtvud. Ali on se ipak nije vratio, a kako su dani postajali kraći i
mračniji, Gabrijel je sve ređe viđao oca, te je prvo počeo da se čudi, a
onda i da se plaši.
Benedikt je bio sateran i ubijen.
Sateran i ubijen. Gabrijel je obrtao te reči u glavi, ali im nikako nije
pronalazio smisla. Ubio je čudovište, za šta su ga čitavog života i
obučavali, ali to čudovište nije bilo njegov otac. Otac mu je i dalje negde
bio živ, i Gabrijel bi u bilo kom trenutku mogao da pogleda kroz prozor
kuće i ugleda ga kako hoda prilaznim puteljkom dok mu se dugačak sivi
kaput vijori na vetru, ravnih i oštrih linija profila naspram neba.
„Gabrijele”, beše to glas njegovog brata, koji mu je prodro kroz
izmaglicu sećanja i razmišljanja. „Gabrijele, Većnik ti je postavio
pitanje.”
Gabrijel je podigao pogled. Većnik ga je posmatrao, gledajući ga
crnim očima sa nekim iščekivanjem. Kočija se kotrljala Ulicom Flit, po
kojoj su se žurno vrzmali novinari, advokati i preprodavci.
„Pitah vas”, reče Većnik, „da li su vas lepo primili na Institutu?”
 Gabrijel je samo trepnuo. Nije mu mnogo toga ostalo u pamćenju iz
prethodnih nekoliko dana. Šarlota, kako ga grli. Gideon, kako mu pere
krv sa ruku. Sesilino lice, poput jarkog, ljutitog cveta. „Valjda jesu”,
rekao je pomalo zarđalim glasom. „Ipak to nije moj dom.”
„Pa, kuća Lajtvudovih, dakako, jeste veličanstvena”, reče Većnik, „i,
naravno, izgrađena na prolivenoj krvi i plenu.”
Gabrijel se zbunjeno zagledao u njega. Gideon je gledao kroz prozor
kao da mu je pomalo muka. „Mislio sam da želite da popričate sa nama
o Tatjani”, reče.
„Znam ja Tatjanu”, reče Većnik, „nema ništa od pameti vašeg oca, i
ništa od dobrote vaše majke. Loše je prošla po tom pitanju, nažalost.
Njen zahtev za Poravnanjem biće, dabome, odbačen.”
Gideon se naglo okrenuo na sedištu da bi pogledao Većnika u
neverici: „Ako toliko malo značaja pridajete njenom svedočenju, zašto
smo onda tu?”
„Da bih mogao sa vama nasamo da popričam”, reče Većnik. „Znate,
kada sam predao Institut Šarloti, mislio sam da bi ženska ruka možda
godila tom mestu. Granvil Ferčajld bio je jedan od najstrožih ljudi koje
sam ikada poznavao, i mada jeste vodio Institut po zakonu, to ipak
beše jedno hladno, nepristupačno mesto. Senolovac se tu, usred
Londona, najslavnijeg grada na svetu, nije osećao kao kod kuće.” Gipko
je slegnuo ramenima. „Mislio sam da bi nam pomoglo ako bih upravu
nad tim mestom dao Šarloti.”
„Šarloti i Henriju”, ispravio ga je Gideon.
„Henri je u toj priči oduvek bio nebitan”, reče Većnik. „Svi znamo,
kao što izreka kaže, ko u tom braku nosi pantalone. Za Henrija se
nikada nije ni očekivalo da se mesa, što on, zaista, i ne radi. Ali se ni od
Šarlote nije očekivalo da se mesa. Trebalo je da bude pokorna i da
poštuje moje želje. U tome me je duboko razočarala.”
„Podržali ste nju umesto našeg oca”, izletelo je Gabrijelu, ali je
odmah zažalio. Gideon mu je potajno uputio jedan mrki pogled, te je
Gabrijel čvrsto sklopio šake u krilu, stisnuvši usne.
Većnik je nadigao obrve. „A vaš bi otac, kao, bio pokoran?”, reče.
„Predstavljali su dva loša izbora, a ja sam morao da izaberem manje
loš. Tada sam se još nadao da bih mogao da je obuzdam. Ali sada...”
„Gospodine”, Gideon se ubacio sa najuljudnijim mogućim glasom,
„zašto nam sve to govorite?”
„Ah”, reče Većnik, bacivši pogled kroz prozor vlažan od kiše. „Evo
nas!” Lupnuo je po prozoru kočije. „Ričarde! Zaustavi kočiju kod
’Ardžent Rumsa’.”
Gabrijelov pogled zatrepta prema bratu, koji je zbunjeno slegnuo
ramenima. „Ardžent Rums” bio je vodvilj i muški klub na trgu Pikadili
koji je bio na rđavom glasu. Gospe lošeg ugleda često su tamo svraćale,
a kolale su i glasine da tamo gazduju žitelji Podzemnog sveta i da nekih
večeri „čarobne predstave” zaista podrazumevaju čarolije.
„Dolazio sam ovamo sa vašim ocem”, reče Većnik, pošto su se sve
troje našli na pločniku. Gideon i Gabrijel zurili su na sipećoj kiši u
poprilično neukusnu talijansku fasadu pozorišta, koja je očito bila
naherena na neku mnogo skromniju zgradu koja je pre toga tamo
stajala. Imala je trostruke doksate i poprilično drečavo plavo obojene
zidove. „Nakon što je policija oduzela ’Alhambri’ dozvolu za rad jer je
rukovodstvo dopustilo da se kod njih igra kankan. Doduše, ’Alhambru’
su vodili običnjaci. Ovako je mnogo bolje. Hoćemo li ući?”
Rekao im je to glasom koji nije trpeo odbijanje. Gabrijel je pošao za
Većnikom kroz zastubljeni ulaz, gde dadoše novac i kupiše ulaznicu za
sve troje. Gabrijel se začuđeno zagledao u svoju ulaznicu. Bila je
napravljena u obliku oglasa u kojem se obećava „NAJBOLJA ZABAVA U
LONDONU!”
„Oprobavanje snage”, pročitao je Gideonu dok su se spuštali
dugačkim hodnikom. „Dresirane životinje, snagatorke, akrobate,
cirkuske predstave, izvođači šaljivih pesama.”
Gideon je promrmljao nešto u pola glasa.
„I ljudi od gume”, dodade Gabrijel veselo, „izgleda da imaju neku
ženu koja može da prebaci nogu preko...”
„Tako mi Anđela, pa ovo jedva da je nešto bolje od putujućeg
krompir-pozorišta”, reče Gideon. „Gabrijele, da nisi ni u šta gledao dok
ti ja ne kažem da smeš.”
Gabrijel je zakolutao očima kada ga je brat čvrsto uhvatio oko lakta
i povukao u nešto što očito beše glavni salon - golema soba čiji svod
beše oslikan reprodukcijama velikih talijanskih slikara, uključujući i
Botičelijevo Rođenje Venere, koje sada beše ogaravljeno i izbledelo od
starosti. Plinski lusteri visili su sa pozlaćenih gipsanih podnožja,
ispunjavajući prostoriju žućkastom svetlošću.
Duž zidova širile su se somotske klupice po kojima behu šćućurene
kojekakve zatamnjene prilike - gospoda, okružena damama čije haljine
behu odveć napadne, a smeh odveć glasan. Muzika je dopirala sa
pozornice u prednjem delu sobe. Većnik je krenuo prema njoj, široko
nasmešen. Neka žena u fraku s cilindrom na glavi pomerala se po
pozornici, pevajući pesmu „Bezobrazno je, al’ što prija!” Kada se
okrenula, zelene joj oči zatreperiše na svetlosti plinskog lustera.
Vukodlak, pomislio je Gabrijel.
„Sačekajte me tu samo sekund, momci”, reče im Većnik, te je nestao
u masi.
„E, divno”, promrmljao je Gideon, pa je privukao Gabrijela bliže sebi
kada je neka žena u tesnoj satenskoj haljini dovrckala do njih. Osećala
se na džin i još nešto, nešto mračno i slatkasto, slično mirisu zagorelog
šećera koji se širio oko Džemsa Karstersa.
„Ko bi rekao da je Većnik ovako razuzdan?”, reče Gabrijel. „Zar nije
mogao da sačeka sa ovim nakon što nas odvede u Tihograd?”
„Ne vodi on nas u Tihograd”, Gideon reče stegnutih usta.
„Ne vodi?”
„Nemoj biti tikvan, Gabrijele. Naravno da nas ne vodi. Nešto drugo
hoće od nas. Još uvek ne znam šta. Doveo nas je ovamo da nam nečime
skrene pažnju - a ne bi to učinio da nije poprilično siguran da ima kod
sebe neki zalog kojim će nas sprečiti da kažemo Šarloti ili bilo kome
drugom gde smo bili.”
„Možda stvarno jeste svraćao ovamo sa ocem.”
„Možda, ali sada nismo tu zbog toga”, reče Gideon odsečno. Jače je
stegnuo brata oko ruke kada se Većnik opet pojavio, noseći sa sobom
neku flašicu nečega što je ličilo na sodu, mada je Gabrijel
pretpostavljao da u sebi ima bar trunku nečega žestokog u sebi.
„A za nas ništa?”, upitao ga je Gabrijel, čime je zaradio mrki pogled
od brata i kiseli osmejak od Većnika. Gabrijel je shvatio da uopšte nije
imao pojma da li sam Većnik ima porodicu, ili decu. Njemu je uvek bio
samo Većnik. „Znate li vi, momci”, rekao im je, „u kakvoj ste se
opasnosti našli?”
„Opasnosti? Od strane koga, Šarlote?”, Gideon reče u neverici.
„Ne od Šarlote”, Većnik je vratio pogled na njih. „Vaš otac nije samo
prekršio zakon, već je izvršio svetogrđe. Nije samo poslovao sa
demonima, već je i spavao sa njima. Vi ste Lajtvudovi - jedino što je
preostalo od porodice Lajtvud. Nemate ni stričeve ni tetke, ni braću i
sestre od njih. Mogao bih da izbrišem čitavu vašu porodicu iz
divovskih knjiga, i da izbacim vas i vašu sestru na ulicu da krepate od
gladi ili da prosjačite među običnjacima, koristeći se pravima koja
pripadaju Klavi i Savetu. A šta mislite, ko bi se zauzeo za vas? Ko bi
stao u vašu odbranu?”
Gideon je sasvim prebledeo, a zglavci mu, na prstima kojima je
stezao Gabrijelovu ruku, pobeleše. „Nije pravedno”, reče. „Nismo ništa
znali. Moj brat je imao poverenja u oca. Ne može biti odgovoran za...”
„Imao poverenja u njega? Pa, on mu je zadao smrtonosni udarac, zar
ne?”, reče Većnik. „Jeste vi svi pripomogli, ali on je bio ta sila koja je
usmrtila vašega oca - što meni ukazuje na činjenicu da je ipak tačno
znao šta je vaš otac bio.”
Gabrijel je bio svestan da ga Gideon zabrinuto gleda. Vazduh u
„Ardžent Rumsu” beše vruć i zagušljiv, te je otežano disao. Ona žena na
pozornici sada je pevala neku pesmu zvanu „Zato što sam slušao
damu” šetajući po pozornici i udarajući po njoj krajem štapa, zbog čega
se čitav pod tresao.
„Gresi očeva, deco. Možete biti, i svakako ćete i biti, kažnjeni za
njegove zločine ako tako poželim. Šta ćete da radite, Gideone, kada
vašem bratu i Tatjani budemo spaljivali rune? Stajaćete i gledati?”
Gabrijelu se zgrčila desna šaka; bio je siguran da bi je ispružio i zgrabio
Većnika za šiju, da ga Gideon nije pre toga uhvatio i stegao oko ruke.
„Šta želite od nas?”, pitao ga je Gideon, pribranim glasom. „Niste nas
doveli ovamo samo da biste nam zapretili, ako već ne želite nešto
zauzvrat. A da to nešto možete da zatražite opušteno i zakonski, učinili
biste to u Tihogradu.”
„Promućurni ste, momče”, reče Većnik. „Hoću da učinite nešto za
mene. Uradite to i pobrinuću se da, iako će vam kuća Lajtvudovih biti
oduzeta, bar sačuvate čast i prezime, posede u Idrisu i mesto među
Senolovcima.”
„Šta želite da uradimo?”
„Želim da nadzirete Šarlotu. Poglavito njenu poštu. Reći ćete mi
kakva pisma prima i šalje, pogotovo iz Idrisa.”
„Hoćete da je uhodimo”, reče Gideon ravnim glasom.
„Ne želim da se opet dese neočekivane stvari, kao ovo sa vašim
ocem”, reče Većnik. „Nije smela da taji njegovu bolest od mene.”
„Morala je”, reče Gideon, „to je bio jedan od uslova dogovora koji su
postigli...”
Većnik reče stegnutih usana: „Šarlota Branvel nema nikakva prava
da postiže dogovore takve vrste bez savetovanja sa mnom. Ja sam njen
nadređeni. Ne sme i ne može da me zaobilazi na takav način. Ona i
njena skupina sa Instituta ponašaju se kao da su zasebna država koja
se vodi sopstvenim zakonima. Pogledajte šta se desilo sa Džesaminom
Lavlejs. Sve nas je izdala, dovela skoro do propasti. Džems Karsters
umire kao ovisnik o opijatima. Ona Grejova je podmeče ili veštica i nije
joj mesto na Institutu, ni njoj a ni onoj besmislenoj veridbi. A Vil
Herondejl - Vil Herondejl je lažov i razmaženo derište koje će stasati u
prestupnika, ako ikada uopšte odraste.” Većnik je zastao, zadihan.
„Šarlota možda vodi to mesto kao da je to njeno lično dobro, ali nije. To
je Institut, koji odgovara Većniku. Što ćete i vi uraditi!”
„Šarlota nije uradila ništa da bi zaslužila takvu izdaju sa moje
strane”, reče Gideon.
Većnik je uperio prst u njega: „Upravo o tome i pričam. Vi ne
dugujete odanost njoj, niti treba da je dugujete. Dugujete je meni. I tako
i treba da bude. Je li vam jasno?”
„A ako odbijem?”
„Onda ćete sve izgubiti. Kuću, posede, prezime, lozu, svrhu.”
„Uradićemo kako kažete”, reče Gabrijel, pre nego što je Gideon
uspeo da progovori. „Motrićemo je za vas.”
„Gabrijele...”, otpoče Gideon.
Gabrijel se ustremio na brata. „Ne”, rekao je, „što je dosta, dosta je.
Razumem da ne želiš da budeš lažov. Ali prvo moramo biti odani
porodici. Blektornovi bi izbacili Tati na ulicu, gde ona ne bi ni sekund
izdržala, ni ona ni dete...”
Gideon je pobeleo: „Tatjana će roditi dete?”
Uprkos jezivim okolnostima, Gabrijel je osetio nalet zadovoljstva
što zna nešto što njegov brat ne zna. „Da”, reče, „znao bi i sam da si i
dalje deo naše porodice.”
Gideon se osvrnuo po sobi kao da traži neko poznato lice, pa se
bespomoćno okrenuo prema bratu i Većniku. „Nisam...” Većnik Vejland
se hladno nasmešio Gabrijelu, pa potom i njegovom bratu: „Jesmo li se
dogovorili, gospodo?”
Gideon mu je klimnuo nekoliko dugih trenutaka kasnije:
„Uradićemo tako.”
Gabrijel neće lako zaboraviti izraz koji se na to proširio Većnikovim
licem. Bilo je u njemu zadovoljstva, ali ne i iznenađenosti. Bilo je očito
da od mladih Lajtvuda nije očekivao ništa drugo, ništa bolje.

„Pogačice?”, reče Tesa u neverici.

Sofi se usne trgoše u osmehu. Klečala je pred kaminom sa krpom i
kofom sapunjave vode. „Da me je neko tada ošamario, ne bih ni
primetila koliko sam se bila oduzela”, potvrdila je. „Na desetine
pogačica. Pod krevetom, sve tvrde kao kamen.”
„Bože me sakloni”, reče Tesa, koja je skliznula do ruba kreveta kako
bi se oslonila o ruke. Kad god bi Sofi došla da joj počisti sobu, jedva se
uzdržavala da ne pritrči i pomogne joj sa drvima ili brisanjem prašine.
Nekoliko puta je i pokušala, ali nakon što ju je Sofi po četvrti put posela
nazad nežno, ali odlučno, morala je da odustane.
„I ti si se razljutila?”, reče Tesa.
„Dabome da jesam! Koliko mi je samo dodatnog posla napravio, da
raznosim pogačice gore-dole po stepenicama, da bi ih tako sakrio - ne
bi me iznenadilo da nam se do kraja jeseni pojave miševi.”
Tesa je klimnula, uozbiljeno potvrđujući mogućnost glodarske
pošasti. „Ali, nije li i pomalo laskavo što je čak i to uradio samo da bi te
video?”
Sofi se uspravila: „Nije to nimalo laskavo. On uopšte ne razmišlja.
On je Senolovac, a ja običnjakinja. Ne mogu od njega ništa očekivati. U
najboljem bi slučaju jedino mogao da mi ponudi da me uzme za
naložnicu, dok bi se on oženio nekom Senolovkom.”
Tesi se grlo steglo kada se prisetila Vila na krovu, kako joj nudi
upravo to, sramotu i poniženje, i kako se ona osećala ništavno i
bezvredno. Jeste to bila laž, ali je sećanje za nju i dalje bilo bolno.
„Ne”, reče Sofi, gledajući u svoje crvene ruke ogrubele od rintanja.
„Bolje je da ne potpirujem tu zamisao u njemu, pa onda neće ni biti
razočarenja.”
„Mislim da su Lajtvudovi iznad toga”, reče Tesa.
Sofi je sklonila kosu sa lica, prstima okrznuvši ožiljak koji joj je delio
obraz na dva dela. „Ponekad mi se čini da nijedan muškarac nije iznad
toga.”

Ni Gideon ni Gabrijel nisu progovarali, dok im se kočija kotrljala prema

Institutu ulicama Vest Enda. Kiša je sada već pljuštala, toliko bučno
dobujući po kočiji da je Gabrijel čisto sumnjao da bi ga bilo ko i čuo da
je nešto i rekao.
Gideon se pomno zagledao u svoje cipele, ne podižući pogled dok su
se vozili nazad na Institut. Kada se pojavio pred njima na kiši, Većnik se
ispružio ispred Gabrijela da im otvori vrata.
„Verujem vam, momci”, rekao je. „A sada idite i naterajte i Šarlotu
da vam veruje. I nikome da niste rekli za ovaj razgovor. Što se tiče ovog
popodneva, proveli ste ga sa Braćom.”
Gideon se spustio iz kočije bez ijedne reči, a Gabrijel je sišao za
njim. Zaprega se potom okrenula da bi zatandrkala dalje kroz oblačno
londonsko popodne. Nebo je bilo crno-žuto, kišne kapi teške poput
olovnih kuglica, a magla toliko gusta da je Gabrijel jedva nazirao kapiju
Instituta kada se zatvorila za kočijom. A još je manje nazreo bratove
ruke kada munjevito posegnuše ka njemu da bi ga zgrabile za
okovratnik sakoa i odvukle na jednu stranu Instituta.
Skoro da je pao kada ga je Gideon pribio uz kameni zid stare crkve.
Našli su se blizu štala, napola skriveni od pogleda jednim od potpornih
stubova, koji ih, ipak, nije zaštitio od kiše. Hladne kapi stuštiše se
Gabrijelu po glavi i vratu, zavlačeći mu se i pod košulju. „Gideone...”,
pobunio se, dok su mu se noge klizale na blatnjavom kamenu.
„Začepi”, Gideonove oči behu ogromne i sive na prigušenoj
svetlosti, tek pomalo prošarane zelenim.
„U pravu si”, Gabrijel reče tiše. „Treba da osmislimo priču. Kada nas
budu pitali šta smo radili pre podne, moramo imati savršeno
usaglašene odgovore, inače nećemo biti uverljivi...”
„Rekoh ti da začepiš”, Gideon je zabio bratova ramena o zid,
dovoljno snažno da Gabrijel jaukne. „Nećemo reći Šarloti za naš
razgovor sa Većnikom. Ali nećemo je ni uhoditi. Gabrijele, brat si mi,
volim te. Učiniću sve da te zaštitim. Ali nećemo sigurno postati
prodane duše!”
Gabrijel je pogledao brata. Gideonu je kiša natopila kosu, kapljući
mu na okovratnik kaputa. „Mogli bismo umreti na ulici ako odbijemo
da uradimo kako Većnik kaže.”
„Nemam nameru da lažem Šarlotu”, reče Gideon.
„Gideone...”
„Zar nisi zapazio izraz na Većnikovom licu?”, prekinuo ga je Gideon.
„Kada smo pristali da budemo njegove uhode, da izdamo
velikodušnost kuće koja nas je primila pod svoj krov? Nije se nimalo
iznenadio. Ni u jednom trenu nije sumnjao u nas. Od Lajtvudovih ne
očekuje ništa sem izdaje. To nam je nasledna osobina.” Još je jače
stegnuo Gabrijela oko ruku. „Nije ti život samo preživljavanje”, rekao
mu je. „Mi imamo našu čast, Divovi smo. Oduzme li nam to, zaista nam
ništa neće ostati.”
„Zašto?”, zapitao ga je Gabrijel. „Zašto si toliko ubeđen da je
ispravno biti na Šarlotinoj strani?”
„Zato što biti na očevoj nije bilo ispravno”, reče Gideon. „Zato što
poznajem Šarlotu. Zato što već mesecima živim među ovim ljudima i
znam da su pošteni. Zato što sam od Šarlote Branvel dobijao samo
ljubaznost. A i Sofi je voli.”
„A ti voliš Sofi.”
Gideonu se stegoše usne.
„Ona ti je običnjak i sluškinja”, reče Gabrijel. „Ne znam šta očekuješ
da dobiješ od svega toga, Gideone.”
„Ništa”, reče Gideon grubo, „ništa ne očekujem. Ali činjenica da
veruješ da bi trebalo samo mi govori da nas je otac vaspitao tako da
verujemo da treba da postupimo ispravno samo ako ćemo zato biti
nagrađeni. Neću prekršiti reč datu Šarloti; i od toga ne odstupam,
Gabrijele. Ako ne želiš da budeš deo toga, poslaću te da živiš sa
Tatjanom i Blektornovima. Siguran sam da bi te primili. Ali Šarlotu
neću lagati.”
„Hoćeš, hoćeš”, reče Gabrijel. „Obojica ćemo lagati Šarlotu. Ali ćemo
lagati i Većnika.”
Gideon je zaškiljio očima. Kiša mu je kapala sa trepavica. „Kako to
misliš?”
„Uradičemo šta nam Većnik kaže i čitati Šarlotinu poštu.
Podnosićemo mu izveštaje, ali će oni biti lažni.”
„Ako ćemo mu već davati lažne izveštaje, zašto bismo joj uopšte
čitali poštu?”
„Da bismo znali šta ne treba da kažemo”, reče Gabrijel, osećajući
vlagu u ustima. Imala je ukus kao da mu je nešto kapnulo sa krova
Instituta, oporo i prljavo. „Da mu ne bismo slučajno rekli istinu.”
„Otkriju li nas, možemo pretrpeti najstrože moguće posledice.”
Gabrijel je ispljunuo kišu iz usta. „Pa, ti mi onda reci. Da li bi riskirao
stroge posledice zbog stanara Instituta ili ne bi? Jer ja... ja ovo radim
zbog tebe, a i zato što...”
„Zato što?”
„Zato što sam pogrešio. Nisam bio u pravu u vezi sa ocem. Verovao
sam mu, a nisam smeo.” Gabrijel je duboko udahnuo. „Nije trebalo tako
da postupim, pa pokušavam da to ispravim, a ako budem morao da
platim cenu za to, platiću je.”
Gideon se dugo zagledao u njega. „To ti je sve vreme bila namera?
Kada si pristao na Većnikove zahteve, u ’Ardžent Rumsu’, to ti je bila
namera?”
Gabrijel je sklonio pogled od brata, uperivši ga u dvorište mokro od
kiše. U mislima je video njih dvojicu, mnogo mlađe, kako stoje na
mestu gde im Temza preseca porodično imanje, a Gideon mu pokazuje
bezbedan put u močvarnom tlu. Brat mu je oduvek ukazivao na
bezbedan put. Postojalo je i vreme kada su bespogovorno verovali
jedno drugome, i nije bio siguran kada se to završilo, ali mu je srce za
tim patilo više nego što je patilo za gubitkom oca.
„Da li bi mi poverovao”, reče ogorčeno, „da ti kažem da jeste? Jer
zaista jeste tako.”
Gideon se nekoliko dugih trenutaka nije micao. A onda je Gabrijel
osetio da ga povlači ka sebi i da mu se lice zagnjurilo u mokar štof
Gideonovog kaputa kada ga je brat čvrsto zagrlio, šapćući mu - „U redu,
braco, sve će biti u redu” - dok su se zajedno njihali na kiši.

Primaju: članovi Saveta

Šalje: Većnik Josija Vejland
U redu onda, gospodo. U tom bih vas slučaju zamolio da budete
strpljivi i da ne činite ništa prenagljeno. Ako želite dokaz, obezbediću vam
dokaz.
Uskoro ču vam opet pisati na ovu temu.
U ime Razijelovo i odbranu njegove časti,
Večnik Josija Vejland
 7.
POŽELETI HRABRO

Da prošlo mi opet ponude leto,

da mi se izbor na dobro i loše deli,
da li bih prihvatila i sveto i kleto,
il’ bih poželela hrabro da se nismo sreli?
Ogasta Gregori, „Da prošlo mi opet ponude leto”

Prima: Većnik Vejland

Šalju: Gabrijel i Gideon Lajtvud
Uvaženi gospodine,
Veoma smo vam zahvalni što ste nam dodelili zadatak nadgledanja
ponašanja gospođe Branvel. Žene, kao što svi znamo, moraju biti pod
pomnim nadzorom kako ne bi nipošto zastranile. Sa žalošću vam
javljamo da ima nekih zapanjujućih dešavanja koja vam moramo
prijaviti.
Upravljanje domaćinstvom najvažnija je dužnost jedne žene, a jedna
od najvažnijih ženskih vrlina jeste štedljivost. Gospođa Branvel je,
međutim, ovisna o trošenju i ni do čega joj nije toliko stalo kao do
napadnog razmetanja.
Mada možda i jeste obučena jednostavno kada vi navratite, sa
velikom vas žalošću moramo obavestiti da se u slobodno vreme pirlita
najfinijom svilom i najskupljim mogućim draguljima. Vi ste nas zamolili, a
mada smo se gnušali same pomisli na mešanje u lična posla jedne dame,
ipak smo to učinili. Preneli bismo vam podrobne pojedinosti njenog pisma
njenoj modistkinji, ali se plašimo da bismo vas njime odveć zaprepastili.
Biće dovoljno ako vam kažemo da je novac potrošen na šešire istovetan
godišnjem prihodu povećeg imanja ili neke omanje zemljice. Nikako nam
nije jasno šta će jednoj tako sitnoj ženici toliki šeširi. Teško da ima
dodatne glave koje mora da sakriva pod njima.
Ne bi bilo nimalo gospodski od nas da iznosimo primedbe na odeću
jedne gospe, da ona nema škodljive posledice na naše dužnosti. Na
kućnim potrepštinama štedi do neslućenih razmera. Svako veće kušamo
kašu dok ona sedi za stolom nakinđurena draguljima i kojekakvim
kerefekama. Što teško da je, kao što i sami možete zamisliti, hrana na
kakvoj vaši odvažni Senolovci mogu održati borbenu pripravnost. Toliko
smo onemoćali da nas je prošlog utorka zamalo zbrisao jedan
bahamutski demon, a ta su stvorenja, dakako, od opakih tvari sazdana.
Da smo na vrhuncu snage, okrepljeni živototvornim namirnicama,
obojica bismo bili kadri čizmom smožditi na desetine bahamutskih
demona najedared.
Duboko se nadamo da ćete nam nekako pružiti pomoć po tom
pitanju, i da će troškovi gospođe Branvel na šešire - i ostale ženske
odevne predmete koje nam stid ovde ne dopušta spomenuti - biti dovedeni
u red.
Na usluzi,
Gideon i Gabrijel Lajtvud

„Šta su kerefeke?”, upitao je Gabrijel, trepćući kao sova u pismo čijem je

sastavljanju upravo pripomogao. Gideon mu je, zapravo, izdiktirao
najveći deo; Gabrijel je samo micao pero po listu. Već je i posumnjao da
se iza mrgodne maske njegovog brata krije neopevani šaljivdžija.
Gideon mu je odsečno odmahnuo rukom: „Nije bitno. Zapečati
kovertu, pa da je damo Sirilu da bude odnesena sa jutarnjom poštom.”
Nekoliko je dana prošlo od borbe sa ogromnim crvom, i Sesili se
konačno vratila u vežbaonicu. Već se bila i zapitala da li bi joj bilo lakše
da prebaci krevet i ostali nameštaj u tu prostoriju, kad već ionako tamo
provodi većinu vremena. Spavaća soba koju joj je Šarlota dodelila bila
je lišena bila kakvih ukrasa ili bilo čega što bi je podsetilo na dom. Sa
sobom iz Velsa nije ponela gotovo ništa od ličnih stvari, ne očekujući
da će tu ostati duže vreme.
A tu se, u oružarnici, bar osećala sigurno. Možda zato što tamo gde
je ona odrasla nije bilo takve sobe; bilo je to jedno potpuno
senolovačko mesto. I ništa joj tamo nije budilo setu za kućom. Po
zidovima beše okačeno na desetine komada oružja. Na prvom času sa
Vilom, dok je još kipteo od besa što se ona uopšte nalazi tamo, morala
je da svakom popamti naziv i primenu. Katane iz Japana, široke sablje
sa dva balčaka, mizerikordije tanke oštrice, buzdovani i topuzi,
jatagani, strelometi, praćke i cevčice za izbacivanje otrovnih iglica.
Sećala se kako je ispljunuo te reći kao da su otrovne.
Ljuti se ti koliko hoćeš, brate, pomislila je tada. Ja sada moram da se
pravim da želim da postanem Senolovac, jer ti onda nema druge nego da
me zadržiš tu. Ali ima da ti pokažem da ti ovi ljudi nisu porodica. Odvući
ću te ja već kući.
Skinula je jedan od mačeva sa zida da bi ga oprezno odmerila u ruci.
Vil joj je objasnio da mač sa dva balčaka valja držati i isturiti tik ispod
grudnog koša. Težinu treba ravnomerno podeliti u obe noge, a mačem
treba zamahnuti od ramena, ne od ruku, kako bi se što više snage
sabilo u smrtonosni udarac.
Smrtonosni udarac. Koliko se samo godina ljutila na brata što ih je
ostavio da bi se pridružio Senolovcima u Londonu, da bi se predao
nečemu što je njena majka nazivala životom bezumnog ubijanja,
krvavog oružja smrti. Šta mu je to toliko smetalo na zelenim gorama
Velsa? Šta je nedostajalo njihovoj porodici? Što bi okrenuo leđa
najplavljem sinjem moru, zbog nečega toliko ispraznog?
A, eto je sada tu, kako radije provodi vreme sama u vežbaonici uz
nemu zbirku oružja. Težina mača u ruci pružala joj je utešni osećaj, kao
da joj dođe kao barijera između nje same i osećanja.
Ona i Vil tumarali su po gradu nekoliko noći ranije, od opijumskih
jazbina i kockarskih ćumeza do ifritskih svratišta, u mutnom naletu
boja, mirisa i osvetljenja. Nije baš bio druželjubiv, ali je znala da je to
što joj je dopustio da ga prati na njemu vrlo bitnom zadatku za njega
bio pokazatelj dobre volje.
Uživala je u njegovom društvu te noći. Kao da joj se brat ponovo
vratio. Ali kako se veče razvuklo, Vil se sve više bio ućutao, a kada su se
vratili na Institut, udaljio se od nje očito želeći da bude sam, te Sesili
nije preostalo ništa drugo nego da se vrati u svoju sobu i leži budna
zureći u tavanicu dok ne svane zora.
Dok je nameravala da dođe ovamo, iz nekog je razloga mislila da
spone koje ga drže vezanog za Institut ne mogu biti baš toliko jake. Da
njegova vezanost za ove ljude ne može biti kao njegova vezanost za
porodicu. Ali kako je veče preraslo u noć, a ona je i dalje gledala kako
mu se nada pretvara u razočarenje na svakom novom mestu gde bi
tražio jin fen a nije ga pronalazio, shvatila je - mada nije da joj i ranije
nije rečeno, nije da i sama nije znala ranije, ali opet to nije isto kao i
shvatiti nešto - da su veze koje su ga vezivale za Institut bile jake kao i
bilo koja krvna veza.
 Sada je već bila umorna, te joj je, iako je stegla mač onako kako ju je
Vil naučio - desnom šakom ispod nakrsnice, levom na jabuci - on
iskliznuo iz stiska i nakrivio se, da bi se potom i zario šiljkom u pod.
„Ajoj”, začuo se nečiji glas sa vrata. „Plašim se da vam za takav
učinak mogu dati samo tri boda. Možda četiri, ako bih bio raspoložen
da vam dam dodatan bod što se uvežbavate mačevanju u popodnevnoj
haljini.”
Sesili, koja se stvarno nije pomučila da se presvuče u opravu,
zabacila je glavu kako bi ošinula pogledom Gabrijela Lajtvuda, koji se
pojavio na vratima kao neki nevaljali vragolan. „Možda mene i ne
zanima vaše mišljenje, gospodine.”
„Pa, možda”, kročio je u sobu, „sam Anđeo zna da vašeg brata
nikada nije.”
„Po tom pitanju smo onda složni”, primetila je Sesili, izvlačeći mač
iz poda.
„Ali ne i u mnogo čemu drugom.” Gabrijel je stao iza nje. Oboje su se
videli u ogledalima vežbaonice; Gabrijel je bio za čitavu glavu viši od
nje, te je mogla jasno da mu vidi lice iznad svoga ramena. Imao je jedno
od onih neobičnih lica oštrih kostiju; zgodno iz određenog ugla, i
neobično zanimljivo iz drugog. Na bradi je imao manji beli ožiljak, kao
da su ga secnuli tankim sečivom. „Hoćete li da vam pokažem kako se
valjano drži mač?”
„Ako baš morate.”
Nije joj odgovorio, već je posegnuo rukama oko nje da joj podesi
stisak oko jabuke. „Nikada ne treba da držite mač oborenog vrha”,
rekao je. „Držite ga ovako - uperenog vrha - da bi se, ako vas suparnik
napadne, nabio na vaše sečivo.”
Sesili je podesila stisak shodno tome. Misli su joj se zarojile glavom.
Predugo je smatrala da su Senolovci čudovišta. Čudovišta koja joj oteše
brata, a ona je junakinja, koja će dojahati da ga spase, taman on mislio
da mu uopšte ne treba spašavanje. Usledio je postepen i neobičan
postupak uviđanja da su i oni zapravo ljudski stvorovi. Osećala je kako
se toplota širi od Gabrijelovog tela, kako joj pomera kosu dahom, a
kako samo beše čudnovato biti svestan svega toga o nekome; osećaja
koji izazivaju, dodira njihove kože, kako mirišu...
„Video sam kako ste se borili u kući Lajtvudovih”, šapnuo je Gabrijel
Lajtvud. Nažuljane mu se ruke ovlaš spustiše preko njenih prstiju, i
Sesili je morala da potisne blagi talas jeze.
„Loše?”, rekla je, pokušavajući da zazvuči šaljivo.
 „Strastveno. Imate one koji se bore iz dužnosti i oni koji se bore jer
to vole. Vi to volite.”
„Ne volim...”, otpočela je Sesili, ali je prekinuše vrata vežbaonice,
koja se najednom otvoriše uz glasan tresak.
Beše to Vil, koji je ispunio vrata svojom izduženom, plećatom
pojavom. Sevao je plavim očima. „Šta ti tražiš tu?”, pitao je.
Eto, izgleda da nema ništa od primirja koje su sinoć postigli.
„Vežbam”, reče Sesili. „Rekao si mi da se neću poboljšati bez vežbanja.”
„Ne ti. Nego ovaj tu Gabrijel Lajtcrv”, Vil je cimnuo bradom prema
drugom momku. „Izvinjavam se. Lajtvud”
Gabrijel je polagano otpustio ruke od Sesili. „Ko god da je
podučavao tvoju sestru mačevanju, usadio joj je mnoge loše navike.
Samo sam pokušao da pomognem.”
„Rekoh mu da je u redu”, reče Sesili, ni sama ne znajući zbog čega
brani Gabrijela, sem što je slutila da bi time mogla da živcira Vila.
Što se i jeste desilo. Skupio je oči. „A je li on tebi rekao da godinama
pokušava da iznađe način da mi vrati za uvredu koju on umišlja da sam
naneo njegovoj sestri? A gde će naći bolji način nego preko tebe?”
Sesili je naglo okrenula glavu ne bi li se zagledala u Gabrijela, koji je
na lice navukao mešavinu ogorčenosti i prkosa. „Je li to istina?”
Nije odgovorio njoj već Vilu. „Ako ćemo već živeti u istoj kući,
Herondejle, moraćemo da naučimo da se srdačno odnosimo jedan
prema drugome. Slažeš li se sa mnom?”
„Dok god budem mogao da ti slomim ruku sa lakoćom kojom te
sada gledam, nikada se neću složiti sa time.” Vil je podigao ruku da
svuče rapir sa zida. „A sad tutanj odavde, Gabrijele. I da si mi ostavio
sestru na miru.”
Prezrivo ga pogledavši, Gabrijel se probio pokraj Vila da bi napustio
prostoriju. „Je li to baš bilo neophodno, Vile?”, Sesili ga je zapitala čim
se vrata zatvoriše za njim.
„Ja Gabrijela Lajtvuda znam, kao što ga ti ne znaš. Predlažem da
meni prepustiš procenu njegove ličnosti. Hoće da te iskoristi da bi me
povredio...”
„A ti stvarno ne možeš da zamisliš nikakav drugi razlog sem sebe
samog?”
„Znam ja njega”, reče Vil ponovo. „Pokazao se kao lažov i izdajnik...”
„Ljudi se menjaju.”
„Ne baš toliko.”
„Ti jesi”, reče Sesili, pa je žurno prešla sobu da bi bučno bacila mač
na klupu.
„I ti si”, reče Vil, iznenadivši je. Okrenula se prema njemu.
„Promenila sam se? Kako sam se to promenila?”
„Kada si pristigla ovamo”, rekao je, „samo si gledala kako da me
vratiš sa sobom kući. Nisi volela obuku. Pravila si se da nije tako, ali
jasno se videlo. A onda više nije bilo onoga: Vile, moraš da odeš kući, već
je to postalo: Napiši pismo, Vile. A počela si i da uživaš u obuci. Gabrijel
Lajtvud jeste prostak, ali je u jednom u pravu: jesi uživala u borbi
protiv velikog crva na posedu Lajtvudovih. Senolovačka ti krv teče
venama poput baruta, Sesi. Jednom kad je potpališ, ne može se lako
ugasiti. Ostaneš li tu još malo duže, velika je verovatnoća da ćeš postati
kao ja - odveć upetljana da bi otišla.”
Sesili je zaškiljila očima u brata. Košulja mu je bila raskopčana oko
vrata, otkrivajući nešto skerletno što mu je treperilo u udubljenju ispod
grla. „Jel’ ti to nosiš žensku ogrlicu, Vile?”
Vil je podigao ruku do vrata, zatečen, ali nije stigao da odgovori,
pošto se vrata vežbaonice nanovo otvoriše, da bi se Sofi pojavila u
njima, napetog izraza na naruženom licu.
„Gospodaru Vile, gospođice Herondejl”, rekla je. „Svuda vas tražih.
Šarlota je zatražila da svi smesta dođu u dnevnu sobu, hitno je.”

Sesili je oduvek bila samotno dete. Kako i ne bi bila, kada su joj starija
braća i sestre ili pomrli ili nestali, a oko sebe nije imala mladih svog
uzrasta koje bi njeni roditelji smatrali prigodnim društvom. Rano je
naučila da zabavlja samu sebe sopstvenim opažanjima ljudi, koja nije
delila sa drugima već ih je čuvala kako bi mogla kasnije da im se vrati i
prouči ih na miru.
Životne se navike ne prekidaju tako lako, pa, iako se Sesili više nije
osećala samotno otkad je pre osam nedelja došla na Institut, njegovi
stanari ipak postaše tema njenog pomnog proučavanja. Ipak su to bili
Senolovci, isprva njeni neprijatelji, a onda, kako je postepeno prestala
da ih posmatra kao takve, prosto samo predmet njenog zanimanja.
Proučila ih je i sada kada je ušetala u dnevnu sobu zajedno sa Vilom.
Prvo Šarlotu, koja je sedela za svojim pisaćim stolom. Sesili nije dugo
poznavala Šarlotu, ali je ipak znala da je Šarlota bila ona vrsta žene koja
zadrži pribranost i pod pritiskom. Bila je sićušna ali jaka, pomalo nalik
Sesilinoj majci, mada nije imala običaj da baš toliko mrmlja na
velškom.
Tu je bio i Henri. On je možda bio i prvi među njima koji je ubedio
Sesili da, iako jesu drugačiji, ne moraju svi Senolovci da joj budu opasni
stranci. Kod Henrija nije bilo ničega zastrašujućeg, takvog izduženog i
koščatog, dok se naslanjao na Šarlotin sto.
Oči joj potom pređoše na Gideona Lajtvuda, nižeg i mišićavijeg od
brata - Gideona, čije su zeleno-sive oči obično pratile Sofi po Institutu
poput očiju ustreptalog kučeta. Zapitala se da li ostali sa Instituta
primećuju njegovu privrženost njihovoj sobarici, i šta Sofi lično misli o
tome.
A tu je i Gabrijel. Sesiline misli vezane za njega behu zbrkane i
pomešane. Oči mu behu vedre, telo napeto poput nategnute opruge,
dok se oslanjao o bratovljevu fotelju. Na tamnoj plišanoj sofi prekoputa
Lajtvuda sedeo je Džem, uz Tesu pokraj sebe. Podigao je pogled kada su
se vrata otvorila, te se, po običaju, učinilo da se razvedrio čim je
ugledao Vila. Beše to osobina neobično svojstvena obojici, pa se Sesili
pitala da li je tako kod svih parabataija, ili su oni jedinstven slučaj.
Kako god bilo, mora da je zastrašujuće biti toliko povezan sa drugom
osobom, pogotovo sa nekom toliko krhkom poput Džema.
Tesa je pred njenim očima spustila šaku preko Džemove i tiho mu
rekla nešto što ga je navelo na osmeh. Tesa je brzo pogledala Vila, ali je
on po običaju otišao na drugi kraj sobe da se osloni o okvir kamina.
Sesili nije uspela da dokuči da li je to radio zato što mu je večito bilo
zima, ili zato što je mislio da izgleda naočito dok stoji pored razbuktale
vatre. Sigurno te je sramota brata - gaji nedopuštena osećanja prema
verenici svog parabataija, rekao joj je Vil onomad. Da se radilo o
nekome drugome, rekla bi mu da nema svrhe skrivati tajne. Istina uvek
izađe na videlo. Međutim, u Vilovom slučaju baš i nije bila sigurna. Na
svojoj je strani imao višegodišnju izveštenost u prikrivanju i
pretvaranju. Bio je vrhunski glumac. Da mu nije sestra, da mu nije
primećivala lice u trenucima kada ga Džem nije gledao, ne bi ni sama
pogodila.
Mada, tu je i ona grozna činjenica da neće morati doveka da skriva
tajnu. Treba da je skriva samo dok je Džem živ. Da Džems Karsters nije
bio toliko uporno ljubazan i dobronameran, Sesili je pomislila, možda
bi ga i zamrzela zbog svog brata. Ne samo da će se oženiti devojkom
koju je Vil voleo već se plašila da se, nakon što ovaj umre, Vil nikada
neće oporaviti. Ali, ne možete kriviti nekoga što umire. Ako namerno
ode, onda možda i da, kao što je njen brat ostavio nju i njene roditelje,
ali nikako zbog umiranja, nad kojim nijedan ljudski smrtnik, zasigurno,
nema moć.
„Drago mi je što ste se svi okupili”, reče Šarlota pomalo zategnuto,
prenuvši Sesili iz turobnog razmišljanja. Šarlota je uozbiljeno gledala u
blistavu tacnicu na stolu, na kojoj je stajalo otvoreno pismo uz neki
paketić zamotan u mastan papir. „Primih uznemirujuće pismo. Od
Magistera.”
„Od Mortmejna?!”, Tesa se nagnula ka njoj, te joj se mehanički
anđeo, koga je večito nosila, zanjihao sa vrata i zablistao na svetlosti
vatre. „Pisao vam je?!”
„Sigurno ne da bi te pitao za dobro zdravlje, rekao bih”, reče Vil. „Šta
hoće?”
Šarlota je duboko udahnula. „Pročitaću vam pismo.”

Draga moja gospođo Branvel,

Oprostićete mi što vas uznemiravam u teškim vremenima za vaše
domaćinstvo. Ražalostih se, mada ne i zapanjih, kada saznah za vrlo
ozbiljan problem gospodina Karstersa.
Verujem da ste svesni da sam ja srećni vlasnik velikih - moglo bi se reći
i jedinih - zaliha leka koje su gospodinu Karstersu potrebne da bi održao
zdravlje. I tako se, eto, nađosmo u posve zanimljivoj prilici, koju bih rado
razrešio na obostrano zadovoljstvo. Bilo bi mi vrlo drago da izvršimo
razmenu: ako ste radi poveriti gospođicu Grej mome staranju, ja ću vama
poveriti poveću količinu jin fena.
Šaljem vam mali znak dobre volje. Obavestite me, molim vas, o vašoj
odluci preko pisma. Ukoliko valjani sled brojeva odštampanih u dnu
ovoga pisma izgovorite u mog automatona, ja ću ga sigurno primiti.
Na usluzi,
Aksel Mortmejn

„To je to”, reče Šarlota, presavijajući pismo kako bi ga vratila na

tacnicu. „Tu su i uputstva kako da pozovemo automatona kojem želi da
damo naš odgovor, a tu su i brojevi koje je spomenuo, mada ne govore
ništa o mestu na kom bi mogao da se nalazi.” Usledio je zgranuti tajac.
Sesili, koja je bila sela u malu cvetnu naslonjaču, kratko je osmotrila
Vila i primetila da je brzo skrenuo pogled da sakrije izraz u očima.
Džem je prebledeo, lica boje ustajalog pepela, a Tesa - Tesa je sedela
potpuno nepomično, uz svetlost vatre koja joj je rasterivala senke sa
lica.
„Mortmejn mene želi”, rekla je naposletku prekidajući muk. „U
zamenu za Džemov jin fen.”
„Potpuno blesavo”, reče Džem, „neodrživo! Pismo treba predati
Klavi, da vidimo da li oni mogu da izvuku nešto o mestu na kom se
nalazi, i to bi bilo to.”
„Neće moći ništa da izvuku o mestu na kom se nalazi iz njega”, reče
Vil tiho. „Magister je više puta dokazao da je odveć mudar da bi mu
tako nešto promaklo.”
„Nije ovo mudro”, reče Džem, „ovo je najgrublji oblik učene...”
„Nije da se ne slažem”, reče Vil. „Ja predlažem da uzmemo taj
paketić kao blagoslov, kao šačicu jin fena koji će ti pomoći, a ostalo da
zanemarimo.”
„Mortmejn je to pismo napisao zbog mene”, reče Tesa, prekidajući
ih obojicu. „Odluka bi trebalo da bude moja.” Izvila je telo prema
Šarloti: „Otići ću.”
Opet je usledio samrtni tajac. Šarlota je sva posivela; Sesili je
osećala da joj se šake kližu od znoja, stegnute u krilu. Braći Lajtvud
beše krajnje neprijatno. Gabrijel je izgledao kao da bi voleo da bude
bilo gde drugde samo ne tamo. Sesili nije mogla da ih krivi. Napetost
između Vila, Džema i Tese činila se poput bureta baruta kojem je
potrebno samo palidrvce da ga digne u nebesa.
„Ne”, reče Džem naposletku, ustavši. „Tesa, ne možeš.” Ispratila je
njegov pokret, takođe ustavši. „Mogu. Verenik si mi. Ne mogu da
dopustim da umreš ako mogu da ti pomognem, a Mortmejn ne želi da
mi nanese telesnu štetu...”
„Ne znamo mi šta on želi! Ne može mu se verovati!”, Vil reče
naprasito, da bi zatim spustio glavu, toliko stežući rukom okvir kamina
da su mu prsti pobeleli. Sesili je bilo jasno da pokušava da ućutka
samog sebe.
„Da Mortmejn tebe želi, Vile, i ti bi otišao”, reče Tesa, gledajući
Sesilinog brata značajnim pogledom koji nije dopuštao protivljenje. Vil
se trgao na njene reči.
„Ne”, reče Džem, „ja bih i njemu zabranio.”
Tesa se okrenula prema Džemu sa prvim izrazom ljutnje prema
njemu koji joj je Sesili ikada videla na licu. „Ne možeš mi zabraniti... kao
što ni Vilu ne bi mogao...”
„Mogu”, reče Džem. „Iz jednog vrlo jednostavnog razloga. Taj opijat
nije lek, Tesa. Samo mi produžava život. Neću ti dopustiti da odbaciš
sopstveni život zbog ostatka mog. Odeš li Mortmejnu, biće to za džabe.
Ja ni tada neću uzeti opijat.”
Vil je digao glavu: „Džemse...”
Međutim, Tesa i Džem su zurili jedno u drugo, ukrstivši poglede.
„Ne bi ti to uradio”, izustila je Tesa, „ne bi me uvredio bacajući mi žrtvu
koju sam počinila za tebe nazad u lice.”
Džem je hitro prešao sobu kako bi zgrabio paketić, a i pismo, sa
Šarlotinog pisaćeg stola. „Radije bih te uvredio nego izgubio”, rekao je,
pa je, pre nego što je bilo ko uspeo da ga zaustavi, bacio i jedno i drugo
u vatru.
Svi u sobi vrisnuše. Henri je jurnuo napred, ali se Vil već bio bacio
na kolena pred rešetku da bi gurnuo obe šake u plamen.
Sesili je munjevito skočila iz fotelje. „Vile!!!”, dreknula je, pa je
skočila prema bratu. Zgrabivši ga za rukave sakoa, povukla ga je od
vatre. Srušio se unatraške, na šta mu zapaljeni paketić ispade iz ruku.
Gideon se našao pored njega tren kasnije, da izgazi plamen stopalima,
ostavljajući ostatke izgorelog papira i srebrnkastog praška na ćilimu.
Sesili se zablenula u rešetku. Pismo sa uputstvima kako treba da
pozovu Mortmejnovog automatona bilo je izgubljeno, spaljeno u prah i
pepeo.
„Vile”, reče Džem. Činilo se da mu je loše. Kleknuvši pored Sesili,
koja je i dalje držala brata za ramena, izvukao je stelu iz sakoa. Vilove
ruke behu skerletne, olovno bele na mestima gde su mu se plikovi već
pojavili na koži, uz mesta crna od gareži. Sesili se učinilo da mu dah
zvuči isprekidano i grubo, nalik bolnom stenjanju, kao što je zvučao
kada je pao sa krova njihove kuće sa devet godina, pa smrskao kosti
leve ruke. „Bydtvchyn iawn, Will!’, rekla je kada je Džem prislonio stelu
na podlakticu njenog brata i počeo hitro da crta. „Sve će biti u redu.”
„Vile”, rekao je Džem u pola daha, „Vile, strašno mi je žao, žao mi je,
Vile...”
Vilovo se isprekidano dahtanje usporilo čim je irace zadelovao, i
koži poče da se vraća uobičajena boja. „Još se može sačuvati nešto jin
fena”, reče Vil, srozavši se uz Sesili. Osećao se na dim i gvožđe. Kroz
leđa je mogla da mu oseti kako mu srce lupa. „Bolje ga sakupite pre
nego što se nešto...”
„Ja ću”, reče Tesa, pa je kleknula; Sesili je tek donekle bila svesna da
ostali stoje, Šarlota sa rukom preko usta od zaprepašćenja. Tesa je u
desnoj ruci držala maramicu sa možda pola šake jin fena koji je Vil
spasio od vatre. „Evo ti”, rekla je, spuštajući ga u Džemovu slobodnu
ruku, kojom nije držao stelu. Činilo se kao da će joj nešto reći, ali se ona
već bila uspravila. Delujući posve skrhano, Džem je pogledom ispratio
kako napušta sobu.

„O, Vile! Stvarno ne znam šta ćemo više sa tobom!”

Vil je sedeo u cvetnoj naslonjači dnevne sobe, osećajući se
poprilično nezgrapno, dopuštajući Šarloti, koja je sela na hoklicu ispred
njega, da mu nanese melem na šake. Više ga nisu toliko bolele, nakon
tri iracea, i već su povratile uobičajenu boju, ali je Šarlota navalila da ih
ipak premažu.
Svi su ostali izašli, sem Sesili i Džema; Sesili je sedela do njega,
nasađena na naslon za ruke njegove fotelje, a Džem je klečao na
progorelom ćilimu i dalje držeći stelu u ruci, kojom više nije dodirivao
Vila, ali mu je ipak ostao u blizini. Odbili su da odu, čak i nakon što su se
ostali razišli i nakon što je Šarlota poslala Henrija nazad u podrum da
radi. Ionako nisu ništa mogli da učine. Uputstva za javljanje Mortmejnu
više nije bilo, pretvoreno je u pepeo, te nisu imali o čemu više da
odlučuju.
Šarlota je zahtevala da Vil ostane, da mu premaže šake, a Sesili i
Džem su odbili da se udalje od njega. A Vil je i sam morao da prizna da
mu se sve to svidelo, sviđalo mu se što sestra sedi na njegovoj fotelji,
sviđali su mu se njeni žestoko zaštitnički mrki pogledi kojima je
prostreljivala svakog ko bi mu se primakao, čak i Šarlotu, milu i
bezopasnu sa svojim melemima i majčinskim tepanjem. A i što mu je
Džem klečao pokraj nogu, nagnut prema fotelji, kao i mnogo puta ranije
kada su Vila previjali nakon čarki ili su mu nanosili irace zbog rana
zadobijenih u borbi.
„Sećaš li se onoga kada je Meliorn pokušao da ti izbije zube jer si ga
nazvao lenjivim ušonjom?”, reče Džem. Uzeo je nešto jin fena koji im je
Mortmejn poslao, te mu se malo boje vratilo u obraze.
Vil se, uprkos svemu, nasmešio; to je, naprosto, bilo jače od njega.
Beše to jedina stvar zbog koje se proteklih godina osećao srećnim: što
je imao nekoga u svom životu ko ga poznaje, ko zna šta mu je na umu
pre nego što bilo šta izgovori. „Razbio bih i ja njemu njegove”, reče, „ali
kada sam kasnije otišao da ga pronađem, ispostavilo se da se iselio u
Ameriku. Nema sumnje, da bi izbegao moj gnev!”
„Tja”, reče Šarlota, što je uvek radila kada bi pomislila da se Vil
odveč zanosi. „Koliko ja znam, taj je imao mnogo neprijatelja u
Londonu.”
„Dydw Iddimyn gwybodpwyyw unrhyw un or boblyrydych yn siarad
amdano”, reče Sesili kao da se žali na nešto.
„Možda ne znaš o kome pričamo, ali ni ostali ne znaju šta ti pričaš”,
reče Vil, mada mu u glasu i nije bilo ozbiljne pokude. I sam je čuo umor
u sopstvenom glasu. Manjak sna prethodne noći konačno je odneo svoj
danak. „Pričaj engleski, Sesi.”
Šarlota je ustala kako bi otišla do pisaćeg stola da odloži teglicu
melema na njega. Sesili je povukla Vila za pramen kose: „Da ti vidim
ruke.”
Ispružio ih je. Pamtio je vatru, užareni bol koji je usledio i, više od
svega, Tesino zgranuto lice. Znao je da bi razumela zašto je uradio to
što je uradio, zašto nije dvaput razmišljao, ali taj pogled u njenim
očima - kao da joj se srce kidalo zbog njega.
Jedino mu je bilo žao što više nije tu. Godilo mu je što je bio tu,
pored Džema, Sesili i Šarlote, okružen njihovom ljubavlju, ali bez nje će
mu uvek nešto nedostajati, kao deo njegovog srca, izrezan u obliku
Tese, koji nikada neće vratiti na svoje mesto.
Sesili mu je taknula prste, koji su sada izgledali kao i ranije, osim
što je imao gareži pod noktima. „Zadivljujuće”, rekla je, te mu je nežno
pipnula šake, pazeći da ne ukloni melem. „Vil je oduvek bio sklon
nanošenju štete samom sebi”, dodala je, sa toplinom u glasu. „Ni sama
ne znam koliko je puta lomio ruke i noge kada smo bili deca - da ne
pominjem ogrebotine i ožiljke.” Džem se nagnuo bliže fotelji zureći u
vatru. „Šteta što nisu bile moje ruke”, reče.
Vil je odmahnuo glavom. Sve je već počelo da mu se muti u sobi od
iscrpljenosti, zbog koje mu se i tapete sada zamagliše u jednu tamnu
celinu. „Ne, ne tvoje ruke, potrebne su ti za violinu. Šta će meni moje?”
„Trebalo je da pretpostavim da bi uradio tako nešto”, rekao je Džem
prigušenim glasom. „Uvek znam šta ćeš da uradiš. Trebalo je da znam
da ćeš gurnuti ruke u vatru.”
„A ja da ćeš baciti onaj paketić”, reče Vil, bez ikakve ogorčenosti.
„Beše to... beše to suludo plemenito od tebe. Razumem zašto si to
uradio.”
„Mislio sam na Tesu”, Džem je privukao kolena uz sebe da spusti
bradu na njih, pa se tiho nasmejao. „Suludo plemenito. Zar nisi ti
stručniji za tako nešto? A sad, odjednom, ja radim šašave stvari, a ti me
zaustavljaš?”
 „Gospode”, reče Vil, „kada smo to zamenili uloge?”
Vatra je zatreperila po Džemovom licu i kosi kada je odmahnuo
glavom. „Čudno ti je to kada se zaljubiš”, reče. „Skroz se promeniš.” Vil
je spustio pogled u Džema, na šta je, mnogo više od ljubomore, mnogo
više od bilo čega drugog, osetio neku čežnjivu želju da se požali svom
najboljem drugu, da mu poveri osećanja koja je skrivao u srcu. Zar to ne
behu ista osećanja? Zar nisu voleli na isti način, istu osobu? Međutim...
„Ipak bih voleo da ne dovodiš sebe u opasnost”, beše jedino što je
rekao.
Džem je ustao: „Ja to uvek želim za tebe.”
Vil je podigao pogled, toliko ošamućen pospanošću i umorom, što
je uvek išlo uz isceljujuće rune, da je Džema sada video samo kao
blistavu priliku ispunjenu svetlošću. „Ideš?”
„Da, na spavanje”, Džem je nežno dodirnuo prstima Vilove šake,
koje su ubrzano zaceljivale. „Odmori se malo, Vile.”
Vilu su se oči već napola zatvorile kada se Džem okrenuo da izađe iz
sobe. Nije čuo zatvaranje vrata za Džemom. Negde u hodniku Bridžet je
pevušila, nadglasavajući pucketanje vatre. Što Vilu i nije toliko smetalo
kao inače, jer mu je sada više zaličilo na uspavanku koju mu je majka
nekada pevala da ga uspava.

„Šta je od svetla svetlije?

Šta je od noći tamnije?
Šta je od sekire oštrije?
Od topljena voska nežnije?

Istina je od svetla svetlija,

laž je od noći tamnija.
Osveta od sekire oštrija,
ljubav od voska nežnija.”

„Pesma zagonetka”, reče Sesili, pospanog, jedva budnog glasa. „Oduvek

sam ih volela. Sećaš li se kako nam je mama pevala?”
„Pomalo”, priznade joj Vil. Da nije bio toliko umoran, možda ne bi
uopšte ni priznao. Majka je večito nešto pevala, svaki je kutak njihove
vlastelinske kuće bio ispunjen muzikom, pevala bi i dok bi šetala pokraj
ušća reke Modah, ili među narcisima u njihovoj bašti. Llaum ywr coed o
ddail a blode, Uawn o goriad merch ivyfinne.
„Sećaš li se mora?”, rekao je, glasom otegnutim od umora. „Jezera
Talilin? Ništa u Londonu nije plavlje od njih.”
Čuo je da je Sesili uzdahnula na to: „Kako se ne bih sećala? Ali sam
mislila da se ti ne sećaš.”
Prizori iz snova najednom se pojaviše oslikani na unutrašnjoj strani
Vilovih kapaka kada ga je san dohvatio poput talasa, povlačeći ga od
osvetljene obale. „Mislim da neću moći da ustanem iz ove fotelje, Sesi”,
promrmljao je. „Tu ću noćas predahnuti.”
Podigla je ruku da pronađe njegovu i labavo je obujmi. „Onda ću i ja
da ostanem tu uz tebe”, rekla je, i glas joj se stopio sa naletom
pospanosti i sna koji ga konačno obuzeše i povukoše dole, u dubine.

Primaju: Gabrijel i Gideon Lajtvud

Šalje: Većnik Josija Vejland
Duboko se iznenadih kada primih vaš dopis. Nikako ne mogu da
dokučim šta sam drugo mogao da vam kažem da ispadnem jasniji. Želim
da mi prenosite pojedinosti pošte koju gospođa Branvel razmenjuje sa
svojim rođacima i pristalicama iz Idrisa. Nisam tražio sprdanje na račun
njenih šešira. Ne zanima me kako se oblači, kao što me ne zanima ni šta
vam je na jelovniku.
Zamolio bih vas da mi napišete neko pismo koje če sadržati
svrsishodne podatke. Pritom se iskreno nadam da če takvo pismo više
doličiti Senolovcima, a ne lakrdijašima.
U ime Razijelovo,
Večnik Vejland
 8.
VATRA NAD VATRAMA

Vi je nadom zovete - tu vatru nad vatrama!

A to je samo žudnja bolna.
Edgar Alan Po, „Tamerlan”

Tesa je sedela za toaletnim stočićem ravnomerno četkajući kosu.

Vazduh je napolju bio hladan ali vlažan, kao da je u sebi zarobio vodu
Temze, osećajući se na gvožđe i gradsku prljavštinu. Vreme pri kakvom
bi njena inače gusta, talasasta kosa počela da se uvrće pri krajevima.
Mada, nije da je razmišljala o kosi; ponavljanje pokreta tokom četkanja
naprosto joj je pomagalo da zadrži bar neku vrstu smirenosti.
U glavi je stalno videla Džemovu zaprepašćenost kada je Šarlota
pročitala Mortmejnovo pismo, Vilove spaljene šake i ono malo jin fena
što je uspela da sakupi sa poda. Videla je i Sesiline ruke oko Vila i
Džemovu ojađenost kada se izvinjavao Vilu - žao mi je, strašno mi je
žao.
Nije mogla da podnese sve to. Našli su se na strašnim mukama, i
jedan i drugi, a ona ih je obojicu volela. Njihovu je patnju ona izazvala -
ona je bila ta koju je Mortmejn želeo. Ona je bila razlog zašto više nije
bilo jin fena za Džema, ona je bila razlog Vilovog jada. Kada se onako
okrenula i istrčala iz sobe, bilo je to zato što nije više mogla da izdrži.
Kako tri osobe kojima je toliko stalo jedno do drugih mogu jedni
drugima da nanesu toliku bol?
Spustivši četku, pogledala je sebe u ogledalu. Izgledala je umorno,
sa podočnjacima, kao što je i Vil čitavog dana izgledao sedeći sa njom u
biblioteci da bi pomogao Šarloti oko Benediktovih papira i preveo joj
pasuse na grčkom, latinskom ili purgatskom, dok je hitro micao pero
po listu pognute glave. Bilo je neobično gledati Vila tako po danu i
prisetiti se onog momka koji se na stepeništu Vulsijeve kuće držao za
nju kao da je čamac za spašavanje usred bure. Vilovo lice po danu nije
bilo neopterećeno, ali nije bilo ni otvoreno, a ni srdačno. Nije bio
odbojan, niti hladan, ali isto tako nije ni podigao pogled ka njoj, nije joj
se nasmešio za stolom u biblioteci, niti je na bilo koji način pokazivao
da se ono sinoć uopšte desilo.
Bilo joj je došlo da ga povuče negde u stranu i pita ga da li mu se
Magnus javljao, da mu kaže: niko sem mene ne razume kako se osećaš,
kao što niko sem tebe ne razume kako se ja osećam, pa što onda ne bismo
zajedno sve to osećali? Mada, da mu se Magnus javljao, Vil bi joj već i
rekao; ipak je bio častan. Svi su bili časni. Da nisu, pomislila je gledajući
u sopstvene ruke, možda sve i ne bi bilo ovoliko grozno.
Bilo je nepromišljeno sa njene strane što se ponudila da ode
Mortmejnu - sada je bila svesna toga - ali ju je sama pomisao spopala
najednom, posve neobuzdano. Nikako nije mogla da bude uzrok tolike
nesreće i da još ne uradi ništa da je ublaži. Ako bi se predala
Mortmejnu, Džem bi poživeo duže, i dalje bi imao Vila uz sebe, i sve bi
ispalo kao da ona nikada i nije došla na Institut.
Međutim, sada, u hladnim večernjim satima, znala je da ona ničime
ne može da vrati vreme unazad, ili da izbriše osećanja koja su se javila
među njima. Osećala se isprazno iznutra, kao da je deo nje nestao, ali
nije bila u stanju ni da mrdne. Jednim je delom htela da otrči Vilu, da
vidi da li su mu šake zacelile, da mu kaže da sve razume. Drugim delom
je htela da pretrči hodnik do Džemove sobe da ga moli za oproštaj.
Nikada se ranije nisu naljutili jedno na drugo, pa nije znala kako da se
ophodi prema Džemu koji beše srdit. Da li bi poželeo da raskine
veridbu? Da li bi bio razočaran u nju? Ta joj je misao, da je Džem možda
razočaran u nju, bila isto tako nepodnošljiva.
Šuš. Podigla je pogled da se osvrne po sobi - neki tihi šum. Možda
joj se samo učinilo. Ipak je bila umorna; možda je došlo vreme da
pozove Sofi da joj pomogne oko haljine, pa da se povuče u postelju sa
knjigom. Napola je pročitala „Zamak u Otrantu”, koji je odlično uspevao
da joj skrene misli.
Ustala je sa stolice kako bi otišla da povuče zvono za poslugu, kada
se šum opet začuo, ovoga puta jasnije. Šuš, šuš, pred vratima njene
sobe. Posle kraćeg oklevanja, otišla je da otvori vrata.
Crkvenjak je čučao sa druge strane, razbarušenog plavo-sivog krzna
i ljutitog izraza. Oko vrata imao je vezanu srebrnu čipkanu mašnu na
koju beše prikačeno parče uvijenog papira, nalik majušnom svitku.
Tesa je klekla da dohvati mašnu i odveže je. Mašna se razvezala, a
mačka je smesta jurnula hodnikom.
Papir je ispao iz čipke i Tesa ga je podigla da ga razvije.
Prepoznatljiv kitnjast rukopis širio se po papiriću.
Nađimo se u muzičkoj sobi.
Dž.

„Nema ničega”, reče Gabrijel.

On i Gideon nalazili su se u dnevnoj sobi. Bilo je poprilično mračno
uz navučene zastore; da nisu imali kamen-rune kod sebe, bili bi u
mrklom mraku. Gabrijel je užurbano proveravao poštu na Šarlotinom
pisaćem stolu, već drugi put.
„Kako to misliš, ničega?”, reče Gideon, stojeći pokraj vrata. „Eno ti je
hrpa pisama. Siguran sam da bar neko mora biti...”
„Nema ničega sablažnjivog”, reče Gabrijel, zatvarajući jednu od
fioka. „Čak ni zanimljivog. Prepiska sa stricem iz Idrisa. Izgleda da pati
od kostobolje.”
„Krajnje interesantno”, šapnuo mu je Gideon.
„Prosto da se zapitaš u šta to Većnik misli da je Šarlota umešana.
Misli da je na neki način izdala Savet?” Podigavši šaku pisama, Gabrijel
se iskreveljio. „Mogli bismo ga uveriti u njenu nevinost kada bismo
znali u šta uopšte sumnja.”
„I kada bih ja uopšte verovao da on želi da bude uveren u njenu
nevinost”, reče Gideon. „Mnogo je verovatnije da se nada da će je u
nečemu uhvatiti.” Ispružio je ruku: „Daj mi to pismo.”
„Ovo za strica?”, Gabrijel se zbunio, ali je ipak učinio kako je
zatraženo od njega. Pridigao je kamen-runu da obasja sto, dok se
Gideon sagnuo da bi, uzevši jedno od Šarlotinih pera, počeo da ispisuje
pismo Većniku.
Gideon je taman krenuo da duva u mastilo da se pre osuši, kada se
vrata dnevne sobe naprasno otvoriše. Gideon se trgao. Žuta svetlost
pokuljala je u sobu, daleko blistavija od prigušene kamen-rune; Gabrijel
je pridigao ruku da pokrije oči, trepćući. Trebalo je da nanese runu za
noćno osmatranje, pomislio je, ali njoj treba neko vreme da izbledi, pa
se brinuo da bi ga drugi pitali šta će mu. Taman dok su se njemu oči
prilagodile, začuo je kako njegov brat zgranuto uzvikuje:
„Sofi?!”
„Rekoh vam da me ne zovete tako, gospodine Lajtvude”, glas joj
beše leden. Gabrijelu se raščistilo pred očima i sada je video sluškinju
kako stoji u vratima sa upaljenim fenjerom u ruci. Škiljila je očima. Oči
joj se još više skupiše kada joj se pogled spustio na Gabrijela sa
Šarlotinim pismima u ruci. „Jeste li vi to... Je li to pošta gospođe
Branvel?”
Gabrijel je brže-bolje spustio pisma na pisaći sto. „Ja sam... Mi
smo...”
„Da niste vi to čitali njena pisma?!”, Sofi se činila besna, poput
nekog osvetničkog anđela sa fenjerom u ruci. Gabrijel je brzo osmotrio
brata, ali je Gideon, izgleda, zanemeo.
Gabrijel se nije mogao setiti da je njegov brat ikada u životu dvaput
pogledao čak i najlepše Senolovke. A, eto, ovu naruženu običnjačku
sluškinju gledao je kao da gleda izlazak sunca. Potpuno nepojmljivo, ali
i neporecivo. Tačno je video užasnutost na licu svoga brata dok je ovaj
gledao kako se Sofino dobro mišljenje o njemu gubi pred njegovim
očima.
„Jesmo”, reče Gabrijel, „jesmo, pregledali smo joj poštu.”
Sofi se odmakla od njih: „Idem odmah po gospođu Branvel...”
„Ne...”, Gabrijel je isturio ruku. „Nije tako kako izgleda. Čekajte.” Na
brzaka joj je opisao šta se zbilo: Većnikove pretnje, njegov zahtev da
uhode Šarlotu i njihov način da reše problem. „Nije nam uopšte namera
da mu otkrijemo i jednu jedinu reč koju je napisala”, završio je.
„Namera nam je da je zaštitimo.” Sofin se podozriv izraz lica uopšte
nije promenio: „A zašto bih vam ja poverovala i jednu jedinu reč,
gospodine Lajtvude?”
Gideon je konačno prozborio. „Gospođice Kolins”, rekao je, „molim
vas. Znam da me od... one nesrećne zgode... sa pogačicama ne cenite
mnogo, ali, molim vas, verujte mi da nikada ne bih izneverio poverenje
koje mi je Šarlota poklonila, niti bih na njenu dobrotu uzvratio
izdajom.”
Sofi se koji trenutak kolebala, da bi zatim oborila pogled: „Zao mi je,
gospodine Lajtvude. Volela bih da vam poverujem, ali ja pre svega
moram biti odana gospođi Branvel.”
Gabrijel je zgrabio sa stola pismo koje je njegov brat upravo
napisao. „Gospođice Kolins”, reče, „pročitajte, molim vas, ovaj dopis.
To je to što smo nameravali da pošaljemo Većniku. Ukoliko i posle
čitanja u dubini duše budete želeli da odete kod gospođe Branvel, mi
nećemo ni pokušavati da vas zaustavimo.”
Sofi je prebacila pogled sa njega na Gideona. A onda je, hitro
klimnuvši glavom, prišla da spusti fenjer na sto. Uzevši ga od Gideona,
razvila je pismo, te poče naglas da ga čita:

„Prima: Većnik Josija Vejland

Šalju: Gideon i Gabrijel Lajtvud
Cenjeni gospodine,
Vi ste po običaju iskazali svoju neobično veliku mudrost zamolivši nas
da pročitamo dopise gospođe Branvel Idrisu. Potajno smo osmotrili
pomenutu poštu i ustanovili da vodi gotovo svakodnevnu prepisku sa
svojim deda-stricem Roderikom Ferčajldom.
Gospodine, sadržina tih pisama bi vas sablaznila i razočarala. Nama
je lično dobrano poljuljala veru u lepši pol.
Gospoda Branvel je iskazala posve grub, neljudski i nimalo ženski stav
prema njegovim mnogobrojnim teškim oboljenjima. Preporučuje mu
smanjenu upotrebu žestokih pića kako bi ublažio kostobolju, pokazuje
gotovo nepogrešive znake da njegovu, vrlo ozbiljnu, vodenu bolest prima
sa šalom, i u celosti zanemaruje njegovo spominjanje neke sumnjive tvari
koja mu se nagomilava u ušima i drugim telesnim otvorima.
Naznake nežne ženske brižljivosti koju biste očekivali od jedne žene
prema njenim muškim srodnicima, i štivanje koje bi jedna koliko-toliko
mlada žena trebalo da iskaže starijima, kako je on i zavredio, kod nje
uopšte ne postoje! Plašimo se da je gospođa Branvel poludela od viška
moći. Mora biti zaustavljena pre nego što bude prekasno i pre nego što
večina hrabrih Senolovaca klone duhom zbog pomanjkanja ženske nege i
brige.
Odano vaši,
Gideon i Gabrijel Lajtvud”

Usledio je muk pošto je završila. Sofi je samo tako stajala, njima se

činilo čitavu večnost, razrogačeno zureći u papir. Na kraju reče: „Koji je
od vas napisao ovo?”
Gideon se nakašljao: „Ja sam.”
Pogledala ga je. Stegnula je usne, ali su joj se sada već pomalo trzale.
Gabrijelu se u jednom užasavajućem trenutku učinilo da bi mogla
zaplakati. „Mili bože”, rekla je. „I ovo vam je prvo?”
„Ne, bilo je još jedno”, priznao joj je Gabrijel. „O Šarlotinim
šeširima.”
„O njenim šeširima?”, Sofi se sa usana ote grohot, na šta se Gideon
učinio kao da nikada ništa divnije nije video. Gabrijel je i sam morao da
prizna da je izgledala prilično lepuškasto kada bi se nasmejala, bez
obzira na ožiljak. „I, je li Većnik bio besan?”
„K6 ris”, reče Gideon.
„Hoćete li reći gospođi Branvel?”, upitao ju je Gabrijel, koji više nije
mogao da podnese neizvesnost.
Sofi je prestala sa smejanjem. „Neću”, rekla je, „jer ne želim da vas
ugrozim pred Većnikom, a i zato što mislim da bi je takve vesti samo
povredile, i to neutešno. Da je tako uhodi, groznog li čoveka!” Oči joj
zaiskriše. „Ako vam je potrebna pomoć u vašoj nameri da pomrsite
Većnikove urote, rado ću vam je dati. Dajte meni pismo, i postaraću se
da bude poslato već sutra.”

Muzička soba nije bila onoliko prašnjava koliko je Tesa upamtila -

izgleda da ju je neko nedavno dobro pospremio; drvo tople boje na
prozorskim daskama i podovima prosto se sijalo, isto kao i veliki klavir
u ćošku. Iza rešetke plamtela je vatrica, uokvirujući Džema plamenom
kada se okrenuo od nje i, videvši je, nasmešio napetim osmehom.
Sve se u sobi činilo meko, zamućeno poput vodenih boja -
treperenje vatre oživelo je instrumente prekrivene belim čaršavima
nalik duhovima, klavir se blistao tamnim sjajem, u prozorskim oknima
video se mutno-zlatasti odraz plamena. Videla je i sebe i Džema,
okrenute jedno prema drugom: devojku u tamnoplavoj večernjoj
haljini, i momka tankog poput motke sa gomilom srebrne kose na glavi,
uz crni sako za trunčicu širi od njegovog vitkog tela.
Lice mu u polutami beše posve ranjivo, teskoba jasno vidljiva na
mekim linijama usana: „Nisam bio siguran da ćeš doći.”
Na to je zakoračila prema njemu u želji da mu se baci u naručje, ali
se ipak zaustavila. Mora prvo da mu se obrati. „Naravno da bih došla”,
rekla je. „Džeme, žao mi je. Strašno mi je žao. Ne mogu da objasnim...
spopalo me neko ludilo. Nisam mogla da podnesem pomisao da bi ti se
desilo nešto loše zbog mene, samo zato što sam na neki način
povezana sa Mortmejnom, i on sa mnom.”
„To nije tvoja krivica. Nisi sama birala da...”
„Bila sam nerazumna. Vil je bio u pravu: Mortmejnu se ne može
verovati. Čak i da odem k njemu, niko nam ne jamči da bi ispoštovao
svoj deo dogovora. A ja bih time stavila oružje u ruke tvoga neprijatelja.
Ne znam za šta želi da me upotrebi, ali svakako nije za dobrobit
Senolovaca; u to možemo biti sigurni. Ja bih na kraju mogla biti nešto
čime bi vas sve povredio.” Oči joj zapekoše suze, ali ih je svom snagom
zadržala. „Oprosti mi, Džeme. Ne smemo trošiti zajedničko vreme koje
imamo na ljutnju. Shvatam zašto si onako postupio - i ja bih isto tako
postupila da si ti u pitanju.”
Pogled mu se sav razblažio, srebrnkast, kada joj se obratio: „Zhe
shijie shang, ivo shi zni ai ne de.” šapnuo joj je.
Razumela ga je. Na celom svetu, tebe volim najviše od svega.
„Džeme...”
„Znaš to; mora da si svesna toga. Nikada ti ne bih mogao dopustiti
da odeš, da odeš pravo u neku opasnost, dok god u meni ima daha.”
Pridigao je šaku kada je pokušala da mu priđe.
„Čekaj.” Sagnuo se, a kada se ispravio, u ruci je držao četvrtastu
kutiju za violinu i gudalo. „Hteo... Hteo sam nešto da ti dam. Svadbeni
dar, kada se budemo venčali. Ali voleo bih sada da ti ga dam, ako mi
dozvoliš.”
„Dar?”, rekla je, začuđeno. „Nakon što... Ali, posvađali smo se!”
Nasmešio se tome, onim svojim ljupkim osmehom koji bi mu
ozario lice i naterao vas da zaboravite koliko je žgoljavo i ispijeno
izgledao. „To ti je sastavni deo bračnog života, bar koliko sam ja
obavešten. Ono nam dođe kao vežba.”
„Ali...”
„Tesa, nisi valjda mislila da postoji neka svađa, velika ili mala, koja
bi me naterala da te više ne volim?”, zazvučao je zapanjeno, te se
najednom setila Vila, svih onih godina tokom kojih je stavljao Džemovu
vernost na probu, izluđujući ga lažima, vrdanjima i nanošenjem štete
samom sebi, i tokom kojih Džemova ljubav prema njegovom
pobratimu nikada nije slabila, a kamoli da bi nestala.
„Plašila sam se”, rekla je tiho. „A ja, eto, nemam... nemam nikakav
dar za tebe.”
„Imaš, imaš”, rekao je tiho, ali odlučno. „Izvoli, sedi, Tesa. Sećaš se
kako smo se upoznali?”
Tesa je sela u jednu od niskih fotelja sa pozlaćenim naslonima za
ruke, te suknje zašuštaše oko nje. „Upala sam ti u sobu usred noći kao
ludača.”
Džem se široko nasmešio: „Prefinjeno si mi dolebdela u odaju i
zatekla me u sviranju violine.” Zatezao je vijak na gudalu; završio je, pa
seo, da bi sa mnogo pažnje izvadio violinu iz kutije. „Nećeš mi zameriti
ako ti sada nešto odsviram?”
„Znaš da volim da te slušam dok sviraš.” Što beše istina. Čak je
volela da ga sluša dok priča o violini, mada ga ne bi nešto naročito
razumela. Mogla je da ga sluša kako satima trabunja o kalafonijumu,
čivijama, pužu, položaju prstiju i sklonosti žica A da pucaju - a da joj ne
dosadi.
„Wo ivei ni xie de”, rekao joj je podižući violinu na levo rame kako bi
je gurnuo pod bradu. Ranije joj je rekao da mnogi violinisti koriste
rameni podupirač, ali ne i on. Imao je maleni trag na vratu, nalik trajnoj
modrici, na mestu gde je oslanjao violinu.
„Na... napravio si nešto za mene?”
„Napisao sam nešto za tebe”, ispravio ju je uz osmeh, te poče da
svira.
Zadivljeno ga je gledala. Počeo je jednostavno, tiho, lagano držeći
gudalo pod kojim izlaziše tihi, usklađeni zvuci. Melodija ju je obavila,
sveža i krepka poput vode, puna nade i lepote poput osvita. Opčinjeno
je pratila kako mu se prsti pomeraju i kako predivne note izlaze iz
violine. Zvuk postade dublji kako se gudalo ubrzalo, dok ga je Džem
pomerao levo-desno, i vitko mu se telo zamutilo u pokretu pred njenim
očima, pogotovo oko ramena. Kada je lagano pomerio prste gore-dole,
visina tonova se spustila, nalik olujnim oblacima što se nakupiše na
vedrom obzorju, ili reci koja je prerasla u bujicu. Note su je
zapljuskivale oko nogu, uzdižući se da je celu okruže; činilo se da se
čitavo Džemovo telo giba u skladu sa zvukovima koje je cedio iz
instrumenta, mada je znala da je nogama i dalje čvrsto prikovan za pod.
Srce joj se ubrzalo ne bi li održalo korak sa muzikom; Džemove oči
behu sklopljene, uglovi usana povijeni kao da ga nešto boli. Jednim
delom htela je da skoči na noge, da ga obavije rukama; drugim delom
nije htela ništa da učini kako ne bi prekinula muziku i njen prekrasni
zvuk. Bilo je kao da je gudalo upotrebio poput četkice da oslika platno
na kojem je jasno prikazana njegova duša. Kada poslednje visoke note
krenuše da se uzdižu sve više i više, sve do samih nebesa, Tesa je
primetila da joj je lice vlažno, ali je tek nakon što je muzika utihnula i
tek što je spustio violinu shvatila da je plakala.
Džem je polagano vratio violinu u kutiju spustivši i gudalo uz nju.
Uspravio se i okrenuo prema njoj. Izraz na licu beše mu stidljiv, mada
mu je bela košulja bila natopljena znojem, dok mu je na vratu lupalo
bilo.
Tesa je zanemela.
 „Svidelo ti se?”, rekao je. „Mogao sam da ti poklonim... nakit, ali
htedoh nešto što bi bilo u celosti tvoje. Što niko drugi neće čuti niti
imati. A nisam baš dobar na rečima, pa sam opisao šta osećam o tebi
kroz muziku.” Zastao je. „Svidelo ti se?”, pitao je ponovo, spuštenim
tonom pred kraj pitanja, što je ukazivalo da očekuje da dobije odričan
odgovor.
Tesa je podigla lice da bi mogao da joj vidi suze: „Džeme.”
Kleknuo je pred nju, pokajničkog lica: „Ni jue de tong man, qin ai de?”
„Ne... ne”, rekla je, napola plačući, napola se smejući. „Ništa me ne
boli. Nisam tužna. Naprotiv.”
Osmeh mu se pomolio na licu da mu ozari oči radošću. „Onda ti se,
ipak, jeste svidelo.”
„Kao da sam ti videla dušu u tim notama. Bilo je prekrasno.”
Nagnula se da bi mu letimice takla lice, glatku kožu preko oštrih
jagodica, kosu poput perja pod njenom nadlanicom. „Videla sam reke,
barke poput cvetova, sve boje noćnog neba.”
Džem je izdahnuo, te se srozao na pod pokraj njene fotelje kao da ga
je napustila snaga. „Takve se čarolije ne javljaju često”, rekao je.
Prislonio je glavu uz nju, spustivši slepoočnicu uz njeno koleno, a ona je
nastavila da ga miluje po kosi, provlačeći prste kroz meke vlasi. „Moji
roditelji su voleli muziku”, rekao je najednom. „Otac je svirao violinu, a
majka kin.5 Ja odabrali violinu, mada sam mogao da naučim bilo šta od
ta dva. Katkad bih zažalio, jer postoje neke kineske melodije koje ne
mogu da odsviram na violini, a kojima je moja majka htela da me nauči.
Volela je da mi priča o Ju Boji, slavnom sviraču kina. Najbolji prijatelj
bio mu je drvodelja Cong Ziki, kojem bi svirao. Kažu da, kada bi Ju Boja
svirao pesmu o vodi, njegov drug bi odmah znao da opisuje uzburkanu
reku, a kada bi svirao o planinama, Ziki bi video njihove vrhove. A Ju
Boja bi rekao: to je zato što razumeš moju muziku.” Džem je pogledao
sopstvenu šaku, lagano povijenu na kolenu. „Ljudi još uvek koriste
izraz dži jin da bi opisali bliske prijatelje ili srodne duše, ali to zapravo
znači razumevanje muzike.” Posegao je za njenom rukom. „Dok sam
svirao, i ti si videla isto ono što i ja. Razumeš moju muziku.”
„Ne znam ti ja ništa o muzici, Džeme. Ne razlikujem sonatu od
partite...”
„Ne”, okrenuo se, pridigao na kolena i uhvatio za naslone za ruke.
Našli su se dovoljno blizu da bi videla da mu je kosa bila vlažna od
znoja na slepoočnicama i vratu, i da oseti njegov miris smole i
zagorelog šećera. „Nisam mislio na takvu muziku. Mislio sam...”,
prostenjao je, pa joj je dohvatio ruku, prineo je svome srcu i prislonio je
preko njega. Pod dlanom je osećala njegove ravnomerne otkucaje.
„Svako srce ima svoju melodiju”, rekao je. „Ti znaš moju.”
„A šta se desilo sa njima?”, šapnula je Tesa. „Sa drvodeljom i
muzičarem?”
Džem se žalosno nasmešio: „Cong Ziki je umro, a Ju Boja je odsvirao
svoju poslednju pesmu na grobu svoga druga. A onda je polomio kin i
nikada više nije svirao.”
Tesa je pod trepavicama osetila nalet vrelih suza koje su
pokušavale da joj na silu kanu iz očiju: „Grozne li priče.”
„Grozna je?”, Džemovo srce je preskočilo i zadrhtalo pod njenim
prstima. „Dok je bio živ, i dok su se družili, Ju Boja je napisao neke od
najčuvenijih pesama koje danas znamo. Da li bi mogao da postigne
tako nešto sam? Našim je srcima potrebno ogledalo, Tesa. Mi bolju
sliku o sebi vidimo u očima svojih bližnjih. A ima neke lepote i u samoj
kratkotrajnosti.” Spustio je pogled, pa ga je ponovo podigao prema
njenim očima. „Dao bih ti celog sebe”, rekao je. „Dao bih ti više za dve
nedelje nego što bi ti većina muškaraca dala za ceo život.”
„Nema ničega što mi već nisi dao, ničime nisam nezadovoljna...”
„Ja jesam”, rekao je, „hoću da se venčamo. Čekao bih te večno, ali...”
Mi nemamo večnost. „Nemam nikoga od porodice”, rekla je Tesa
polagano, gledajući ga u oči. „Nemam staratelja. Nikoga ko bi se
možda... uvredio... ako ubrzamo venčanje.”
Džemove se oči blago raširiše. „Stva... stvarno tako misliš? Ne bih
želeo da te lišim sveg vremena koje ti je potrebno da bi se pripremila.”
„A kakve ti to pripreme uopšte zamišljaš da su mi potrebne?”, reče
Tesa, i misli joj tek načas odlutaše krišom na Vila, na način na koji je
gurnuo ruke u vatru da spase Džemov opijat, a gledajući ga, nije mogla
da se ne priseti onoga dana u dnevnoj sobi kada joj je kazao da je voli, i
kada je otišao, pa je uhvatila šakom žarač kako bi joj bolna opekotina
na koži možda, makar na tren, prekinula bol u srcu.
Vil. Slagala ga je tada - ako ne rečima, a ono bar nagoveštajem.
Navela ga je na pomisao da ga ne voli. Sama pomisao na to još joj uvek
beše mučna, mada se nije kajala. Nije imala druge. Znala je Vila
dovoljno da bi znala da nikada ne bi bio sa njom čak i da je raskinula sa
Džemom. Ne bi izdržao ljubav kupljenu po cenu sreće svog parabataija.
A ako i jeste postojao neki delić njenog srca koji je pripadao samo Vilu i
nikome drugom, i ako će tako zauvek ostati, nije ničemu služilo da bilo
kome to otkriva. I Džema je volela - sada čak i više nego kada je
prihvatila njegovu prosidbu.
Čovek katkad mora da bira da li će biti ljubazan ili častan, Vil joj je
jednom rekao, ponekada ne možeš biti i jedno i drugo.
Što možda i jeste zavisilo od knjige do knjige, pomislila je. Međutim,
u ovoj, u knjizi njenog života, nepoštenje je predstavljalo samo grubost.
Čak i da jeste povredila Vila u dnevnoj sobi, njegova osećanja prema
njoj vremenom će izbledeti, i on će joj jednoga dana zahvaliti što ga je
pustila. Bila je uverena u to. Neće je valjda doveka voleti?
Odavno se zaputila ovim putem. Ako je nameravala da sve izvrši
narednog meseca, može i narednog dana. Znala je da voli Džema, a
mada je delom sebe volela i Vila, najbolji dar koji može da podari
obojici jeste da ni Vil ni Džem nikada ne saznaju.
„Ne znam”, reče Džem, gledajući je sa poda, sa izrazom nade i
neverice na licu. „Savet nam još nije odobrio zahtev... a ti ni venčanicu
nemaš...”
„Savet me ne zanima. A ne zanima me ni šta ću nositi, ako tebi ne
smeta. Ako stvarno tako misliš, Džeme, udaću se za tebe kad god
hoćeš.”
„Tesa”, izustio je. Posegnuo je prema njoj kao da se davi, te je
pognula glavu ne bi li mu ovlaš dodirnula usne svojima. Džem se
propeo na kolena. Usta mu prolebdeše preko njenih jednom, dvaput,
dok joj se usne ne razjapiše, pa je osetila slatkoću zagorelog šećera.
„Predaleko si”, šapnuo joj je i na to se njegove ruke nađoše oko nje da
uklone razmak između njih, i on ju je povukao sa fotelje tako da skupa
završiše klečeći na podu obavijeni rukama.
Privio ju je uz sebe, a ona mu je rukama opipala oblik lica, oštre
jagodice. Kako su samo oštre, možda i preoštre, kosti njegovog lica,
damar odveć blizu površini kože, ključna kost čvrsta poput metalne
ogrlice.
Ruke mu skliznule sa njenog struka da bi pošle prema ramenima;
usnama joj je prešao preko ključne kosti, udubljenja pod grlom, dok je
ona zarivala prste u njegovu košulju podižući je da bi joj se dlanovi
našli na njegovoj ogoljenoj koži. Bio je premršav, te je pod dodirom
osetila oštro izbočenu kičmu. Na odsjaju vatre videla ga je pred sobom
obojenog senkama i vatrom dok mu je titrava putanja plamena zlatila
belu kosu.
Volim te, rekao joj je onomad. Na celom svetu, tebe volim najviše.
Ponovo je osetila da joj je prislonio užarena usta u udubljenje pod
grlom, pa onda i niže. Poljupci mu se zaustavile tamo gde joj je haljina
počinjala. Osećala je da joj srce lupa pod njegovim ustima, kao da
pokušava da ga dosegne, da kuca za njega. Osećala je kako joj stidljivo
obavija ruku oko struka tamo gde joj haljina beše privezana trakama...
Vrata se odškrinuše i oni odskočiše jedno od drugog, oboje
zadihani kao da su upravo trčali na utrkama. Tesa je, zagledana u
prazan ulaz, čula sopstvenu krv kako joj dobuje u ušima. Džemov se
dah pored nje pretvorio u brektavi smeh.
„Šta je...”, otpočela je.
„Crkvenjak”, rekao je i Tesa je, spustivši pogled, ugledala mačora
kako se gega podom muzičke sobe, pošto se progurao kroz vrata, očito
zadovoljan sobom.
„Nikada nisam videla jednu toliko samozadovoljnu mačku”, rekla je
kada ju je Crkvenjak zaobišao ne bi li, po običaju, odgacao do Džema,
gde poče da ga gurka glavom.
„Kada sam rekao da nam je možda potrebna pratilja, nisam na ovo
mislio”, reče Džem, ali je ipak pomazio mačku po glavi, vragolasto se
smeškajući Tesi. „Tesa”, rekao je. „Jesi li stvarno mislila ono što si
rekla? Da bi se sutra udala za mene?”
Podigavši bradu, pogledala ga je pravo u oči. Bila joj je
nepodnošljiva sama pomisao da čeka, i time potroši još jedan jedini
sekund njegovog života. Najednom se u njoj javila žarka želja da se
poveže sa njim - u dobru i u zlu, bolesti i zdravlju - da se poveže sa njim
obećanjem, da može da mu da reč i svoju ljubav bez uzdržavanja.
„Jesam”, rekla mu je.

Trpezarija nije bila puna, nisu svi još bili pristigli na doručak, kada je
Džem svima objavio.
„Tesa i ja ćemo se venčati”, rekao je, posve smireno, prebacujući
salvetu preko krila.
„I to je kao neko iznenađenje?”, upitao ga je Gabrijel, obučen u
opravu kao da namerava da vežba nakon doručka. Već je bio uzeo svu
slaninu sa ovala, te ga je Henri sada ožalošćeno gledao. „Zar se niste
već verili?”
„Svadba je bila zakazana za decembar”, reče Džem, spustivši ruku
pod sto kako bi pružio podršku Tesi stiskom ruke. „Ali smo se
predomislili. Kanimo se sutra venčati.”
Učinak toga beše galvanski. Henri se zagrcnuo čajem, te je Šarlota
morala da ga potapše po leđima, i sama se čineći najednom nema.
Gideonu je šoljica zvecnula o tanjirić, a čak je i Gabrijel zaustavio
viljušku ispred usta. Sofi, koja je upravo bila došla iz kuhinje noseći
korpu dvopeka, oteo se uzdah. „Ali ne možete!”, rekla je. „Venčanica
gospođice Grej je uništena, a na novoj još nisu ni počeli da rade!”
„Može da obuče bilo koju haljinu”, reče Džem. „Ne mora da nosi
zlatnu kao Senolovci, pošto nije Senolovac. Ima nekoliko lepih haljina;
neka odabere omiljenu.” Stidljivo je pognuo glavu prema Tesi. „Hoću
reći, ako se ti sa time slažeš?”
Tesa nije odgovorila, pošto su u tom trenutku Vil i Sesili nahrlili na
vrata. „Ne da mi se ukočio vrat”, Sesili je baš bila govorila nasmejana,
„Ne mogu da verujem u kakvom sam samo položaju zaspala...”
Prekinula se usred rečenice kad oboje primetiše raspoloženje u
prostoriji, te zastaše da se osvrnu oko stola. Vil se jeste činio odmorniji
nego prethodnog dana, kao da mu je drago što je Sesili pokraj njega,
mada je ta njegova obazriva raspoloženost jasno isparila čim je
osmotrio izraze lica svih ostalih u prostoriji. „Šta je bilo?”, rekao je.
„Nešto se desilo?”
„Tesa i ja smo rešili da pomerimo venčanje”, reče mu Džem. „Desiće
se u narednih nekoliko dana.”
Vil nije ništa rekao, ni izraz lica mu se nije promenio, ali jeste
sasvim pobeleo. Tesu uopšte nije gledao.
„AH Džeme, Klava”, rekla je Šarlota, koja je prestala da lupka Henrija
po leđima, te je sada samo stajala delujući uznemireno. „Nisu vam još
odobrili brak. Ne možete mimo njih...”
„A ne možemo ni da ih čekamo”, reče Džem. „Moglo bi da potraje
mesecima, možda i godinu dana - znaš da više vole da odlažu nego da ti
daju odgovor kada se boje da ti se neće dopasti.”
„A ionako im naše venčanje neće sada biti od preče važnosti”, rekla
je Tesa. „Zapisi Benedikta Lajtvuda, potraga za Mortmejnom - sve je to
važnije. A ovo je ionako privatna stvar.”
„Nijedna stvar nije privatna kada je Klava u pitanju”, reče Vil. Glas
mu je zazvučao nekako neobično šuplje, kao da se nalazi negde daleko.
Bilo mu je treperilo na vratu. Tesa je pomislila na krhku sponu koju su
uspeli da međusobno izgrade proteklih nekoliko dana, pa se zapitala da
li će je ovo uništiti i smrskati na komade poput lomljive barke o hridi.
„Moj otac i majka su...”
„Postoje zakoni o brakovima sa običnjacima. Ali nema zakona o
braku između Diva i toga što bi Tesa bila. A ako budem morao, ja ću,
slično tvome ocu, napustiti senolovstvo zbog ovoga.”
„Džemse...”
„A ja mislio da bi ti prvi shvatio”, reče Džem uputivši Vilu pogled
koji istovremeno beše i zbunjen i povređen.
„Ne kažem da ne shvatam. Samo ti kažem da porazmisliš...”
„Porazmislio sam ja”, Džem je seo. „Imam običnjačku dozvolu za
venčanje, zakonski dobavljenu i overenu. Mogli bismo danas da
ušetamo u prvu crkvu i venčamo se. Ja bih više voleo da svi budete
tamo, ali ako ne možete, mi ćemo to ipak obaviti.”
„Oženiti se devojkom samo da bi je učinio udovicom”, reče Gabrijel
Lajtvud, „mnogi to ne bi nazvali dobrim delom.”
Džem se sav ukočio pored Tese, šaka mu se skamenila u njenoj. Vil
je već bio spreman da skoči, ali je Tesa prva ustala streljajući Gabrijela
Lajtvuda užarenim pogledom.
„Da se niste usudili da govorite o tome kao da je sav izbor na
Džemu, a na meni baš nikakav”, rekla je ne pomerajući oči sa njegovog
lica. „Nisam naterana na veridbu, niti gajim zablude o Džemovom
zdravlju. Sama sam rešila da budem sa njim koliko god dana ili minuta
nam bude dato, pri čemu ću se za svaki provedeni sa njim smatrati
blagoslovenom.”
Gabrijelove oči behu ledene poput mora pokraj obale
Njufaundlenda. „Samo sam se zabrinuo za vaše blagostanje, gospođice
Grej.”
„Bolje gledajte svoje”, odbrusila mu je Tesa.
Na to se njegove zelene oči zaškiljiše: „Što bi značilo?”
„Čini mi se da gospa hoće da kaže”, reče Vil otegnuto, „da nije ona ta
koja je ubila sopstvenog oca. Ili si se tako brzo oporavio od toga da ne
moramo da se brinemo za tvoje duševno stanje, Gabrijele?”
Sesili je na to zinula. Gabrijel se digao i Tesa je u izrazu njegovog
lica opet videla onog momka koji je izazvao Vila na borbu jedan na
jedan prvi put kada ga je srela - sve sama nadmenost, uštogljenost,
mržnja. „Usudiš li se ikada opet da...”, otpočeo je.
„Prekinite!”, reče Šarlota, pa je zastala, kada je kroz prozore doletela
škripa otvaranja zarđale kapije Instituta uz topot konjskih kopita po
pločniku. „Oh, tako mi Anđela, Džesamina!” Šarlota je brže-bolje ustala,
bacivši salvetu na tanjir. „Hajdete - moramo da siđemo da je
dočekamo.”
Ispostavilo se da im je njen dolazak, iako se javio u nezgodan čas,
bar odlično odvratio pažnju. Usledio je kraći metež, uz nešto
zbunjenosti kod Gabrijela i Sesili, pošto njih dvoje baš i nisu shvatali ko
je tačno Džesamina i kakvu je to ulogu imala u životu Instituta. Krenuli
su niz hodnik bez nekog reda, Tesa je pomalo zaostajala za njima;
osećala se malko zadihano, kao da joj je mider odveć stegnut. Prisetila
se prethodne večeri, kada se grlila sa Džemom u muzičkoj sobi, dok su
se ljubili i satima došaptavali o venčanju koje će prirediti i braku koji
će uslediti - kao da je pred njima sve vreme ovoga sveta. Kao da će
venčanjem obezbediti sebi besmrtnost, mada je znala da neće.
Kada je krenula niz stepenište prema ulazu, zapela je, tako rasejana.
Nečija ju je šaka pridržala oko ruke. Podigavši pogled, ugledala je Vila.
Stajali su tako koji trenutak, ukipljeni skupa poput statua. Ostali su
već silazili, te su im se glasovi dizali gore poput dima.
Vil je nežno držao Tesu oko ruke, mada mu je lice bilo gotovo
bezizražajno, kao isklesano od granita. „Ne slažeš se sa ostalima, zar
ne?”, rekla je, oštrije nego što je želela. „Da ne treba danas da se udam
za Džema. Pitao si me da li ga volim dovoljno da bih se udala za njega i
usrećila ga, i ja ti rekoh da ga volim. Ne znam da li ću u celosti uspeti da
ga usrećim, ali mogu da pokušam.”
„Ako iko može, to si onda sigurno ti”, rekao je ukrstivši pogled sa
njenim.
„Ostali misle da gajim zablude o njegovom zdravlju.”
„Nada nije zabluda.”
Njegove reći behu ohrabrujuće, ali je bilo nečega u njegovom glasu,
nečega mrtvog što ju je preplašilo.
„Vile”, uhvatila ga je oko zgloba. „Nećeš me sada, valjda, napustiti -
nećeš me ostaviti da jedina tragam za lekom? Ne mogu bez tebe.”
Duboko je udahnuo, napola sklopivši zamračene plave oči.
„Naravno da neću. Ne bih nikada napustio njega, ni tebe. Pomoći ću.
Nastaviću. Samo što...”
Prekinuo se, okrenuvši lice od nje. Svetlost koja je dopirala kroz
prozor visoko iznad njih osvetlila mu je obraz i bradu i povijenu liniju
vilice.
„Samo šta?”
„Sećaš li se šta sam ti još rekao onoga dana u dnevnoj sobi”, rekao
je. „Želim da budeš srećna, želim da on bude srećan. Ali dok se budeš
spuštala do njega pred oltarom da biste se zauvek spojili, hodaćeš
nevidljivom stazom posutom delićima mog slomljenog srca, Tesa. Dao
bih sopstveni život za vas oboje. Dao bih sopstveni život za vašu sreću.
Kada si mi rekla da me ne voliš, mislio sam da će se moja osećanja
raspršiti ili oslabiti, ali se to nije desilo. Svakoga dana još više rastu.
Sada te, u ovom trenutku, volim još beznadežnije nego što sam te ikada
ranije voleo, a za sat vremena voleću te još i više. Znam da nije
pravedno što ti ovo govorim, kad ne možeš ništa da učiniš povodom
toga.” Drhtavo je udahnuo. „Mogu misliti koliko me sada mrziš.”
Tesa se osećala kao da joj je neko izmakao tlo pod nogama. Prisetila
se šta je rekla sebi prethodno veče: da Vilova osećanja prema njoj mora
da su već izbledela. Da će, kako godine budu prolazile, njegov bol
postati manji od njenog. Verovala je u to. Ali sada... „Ne mrzim te, Vile.
Držao si se časno, iskazao si više časti nego što bih ikada mogla da
tražim od tebe...”
„Ne”, rekao je ogorčeno, „koliko se sećam, ti nisi ništa ni očekivala
od mene.”
„Očekivala sam sve od tebe, Vile”, šapnula je. „Više nego što si
očekivao sam od sebe. Ali si ti pružio i više od toga.” Glas joj je
zadrhtao: „Kažu da se srce ne može podeliti, ali...”
„Vile! Tesa!”, Šarlotin glas se začuo kako ih dovikuje sa ulaza. „Ne
razvlačite se toliko! I neka neko od vas zovne Sirila. Možda će morati da
pomogne oko kočije ako Tiha braća imaju nameru da se zadrže.”
Tesa je bespomoćno pogledala Vila, ali je trenutak između njih bio
prekinut; lice mu se opet zatvorilo; očaj koji ga je maločas nosio sada je
nestao. Zaključao se pred njom kao da je hiljadu zamandaljenih dveri
stajalo između njih. „Idi ti dole. Sad ću i ja odmah”, rekao je to bez
ikakvog prizvuka, pa se okrenuo i odjurio gore stepenicama.
Tesa se pridržavala rukom o zid obamrlo se spuštajući
stepeništem. Šta je to zamalo učinila? Šta je to skoro rekla Vilu?
Alija te ipak volim.
Ali šta bi time, pobogu, postigla, kako bi izgovaranje tih reći bilo
kome koristilo? Samo bi mu natovarila stravično breme, jer bi znao šta
ona oseća, a ne bi ništa mogao da učini. I to bi ga još više vezalo za nju,
ne bi ga oslobodilo da potraži nekoga drugog da voli - nekoga ko nije
veren za njegovog najboljeg druga.
Nekoga drugog da voli. Kročila je na ulazno stepenište Instituta,
osećajući kako joj vetar prodire kroz haljinu poput noža. Ostali su već
bili tamo, pomalo nezgrapno okupljeni na stepenicama, posebice
Gabrijel i Sesili, za koje se činilo kao da se pitaju šta se to, kog vraga,
dešava. Tesa ih gotovo nije ni primećivala. Srce ju je bolelo, a znala je
da nije od zime; već od pomisli na Vila zaljubljenog u nekoga drugog.
Ali to je već bio čist sebičluk. Ako bi Vil pronašao nekoga koga će
zavoleti, ona bi morala da istrpi, da drži jezik za zubima, kao što je on
pretrpeo njenu veridbu za Džema. Barem mu je toliko dugovala,
pomislila je, kada je crna kočija kojom je upravljao čovek u odori Tihe
braće boje pergamenta zatandrkala kroz otvorenu kapiju. Dugovala je
Vilu da se drži časno, kako se i on držao.
Kočija se dokotrljala do podnožja stepeništa, gde se i zaustavila.
Tesa je osećala da se Šarlota nelagodno vrpolji iza nje. „Još jedna
kočija?”, rekla je, i Tesa je ispratila njen pogled i primetila da se
pojavila i druga kočija, sva crna, bez grba, kotrljajući se iza prve.
„Pratnja”, reče Gabrijel. „Možda se Tiha braća brinu da će pokušati
da pobegne.”
„Ne”, reče Šarlota, glasa pomračenog zbunjenošću, „ne bi ona
nikada...”
Tihi brat koji je upravljao prvom kočijom spustio je uzde kako bi
sišao dole i prišao vratima kočije. U tom se trenu i druga kočija
zaustavila iza njega, i on se okrenuo. Tesa nije mogla da mu vidi izraz,
pošto mu je lice bilo skriveno kapuljačom, ali je nešto u položaju
njegovog tela odavalo iznenađenost. Zaškiljila je očima - bilo je nečega
čudnog oko tih konja koji su vukli drugu kočiju: tela im se nisu
presijavala poput životinjske dlake, već više nalik metalu, a pokreti im
behu neprirodno hitri.
Drugi je kočijaš skočio sa svoga sedišta uz glasan zveket i Tesa je
zapazila odsjaj metala kada je prineo ruku okovratniku odore boje
pergamenta ne bi li je strgao sa sebe.
Pod njom se krilo blistavo metalno telo jajolike glave, bez očiju, uz
bakarne zakivke koji su spajali zglavke na laktovima, kolenima i
ramenima. Desna mu se ruka, ako se uopšte mogla tako nazvati,
završavala grubim bronzanim samostrelom. Istu je tu desnu ruku sada
podigao i trgao je. Čelična strela, sa repom od crnog metala, proletela je
vazduhom da bi se zarila u grudi prvog Tihog brata, podigla ga od
zemlje i odbacila nekoliko stopa dalje u dvorište, pre nego što će pasti
u prepoznatljivoj odori natopljenoj krvlju na grudima.
 9.
OD METALA ISKOVANI

Tečnu je rudu izlio

u kalupe zgodne spremne, da stvori
prvo oruđe sebi, sve što se iskovati,
iskaliti il’ izrezati od metala može.
Džon Milton, „Izgubljeni raj”

Tiha braća su, kao što je Tesa sada videla sleđena od zaprepašćenja,
krvarila crvenom krvlju, kao svaki smrtnik.
Čula je da Šarlota uzvikuje naređenja, da bi se Henri potom sjurio
niz stepenište, hitajući ka prvoj kočiji. Čim je trgnuo vrata, Džesamina
mu se srušila u naručje. Telo joj beše mlitavo, oči napola sklopljene.
Nosila je onu odrpanu belu haljinu u kojoj ju je Tesa videla kada ju je
posetila u Tihogradu, a prekrasna plava kosa sada joj beše ošišana
gotovo do glave, kao kod obolelih od duševnog rastrojstva. „Henri”,
zavapila je, držeći mu se za revere. „Pomozite mi, Henri. Unesite me,
molim vas, na Institut...” Henri se uspravio i okrenuo sa Džesaminom u
naručju, baš kada se vrata druge kočije naglo otvoriše, da bi
automatoni pokuljali iz nje da se pridruže onom prvom. Izgledalo je
kao da se razmotavaju poput dečijih igračaka od papira - jedan, drugi,
treći, a potom se više nisu ni mogli prebrojati, i Tesa je videla da se
Senolovci oko nje laćaju oružja sa opasača. Ugledala je i odbljesak
metala koji je izleteo sa vrha Džemovog štap-mača, i začula prošaptane
latinske reči kada serafimski mačevi planuše oko nje nalik
blagodatnom ognju.
Automatom na to nasrnuše na njih. Jedan od njih jurnuo je na
Henrija i Džesaminu, dok se ostali dadoše prema stepeništu. Čuvši da
je Džem dovikuje, shvatila je da nema oružja kod sebe. Toga dana nije
nameravala da vežba. Izbezumljeno se osvrnula oko sebe, tražeći bilo
šta, teži kamen, čak i neki štap. Po zidovima unutar ulaza visilo je
oružje, kao ukras, no oružje je ipak oružje. Utrčavši unutra, strgla je
mač sa klina na zidu pre nego što će se okrenuti i istrčati napolje.
Pred očima joj se pojavio prizor opšteg meteža. Džesamina je
čučala na zemlji pored točka kočije, lica pokrivenog rukama. Henri je
stajao ispred nje, mašući serafimskim mačem u pokušaju da odbije
automatona koji je hteo da se probije pored njega zašiljenih ruku
ispruženih prema Džesamini. Ostala mehanička stvorenja rasporedila
su se po stepeništu davši se u zasebne okršaje sa Senolovcima.
Tesa je podigla mač u rukama i pogled joj je preleteo po dvorištu.
Ovi su se automatoni razlikovali od onih koje je ranije videla. Kretali su
se mnogo brže, koraci im nisu bili toliko klimavi, a bakarni zglavci
glatko su im se preklapali i rasklapali.
Na najnižem stepeniku, Gideon i Gabrijel žestoko su se borili sa
nekim mehaničkim čudovištem od tri metra, koje je bodljikavim
šakama mahalo prema njima kao buzdovanom. Gabrijelu se već
pojavila raskrvavljena široka posekotina preko ramena, ali su se on i
njegov brat ipak ustremili na to stvorenje, jedan spreda, drugi straga.
Džem se upravo bio vinuo iz čučnja ne bi li zario štap-mač kroz glavu
drugog automatona. Ruke mu se zgrčiše u pokušaju da se otrgne, ali
mu je mač bio duboko zariven kroz metalnu lobanju. Džem je izvukao
sečivo, a kada je automaton ponovo nasrnuo na njega, zasekao mu je
mačem prema nogama, da bi mu jednu i otfikario. Stvorenje se
zaljuljalo i strmeknulo na kaldrmu.
Nešto bliže Tesi, Šarlotin bič je sevnuo vazduhom poput munje, da
bi prvom automatonu odsekao onu ruku u obliku samostrela. Time,
međutim, nije uopšte usporila to stvorenje. Kada je posegao ka njoj
drugom, lopatastom rukom sa kandžama na vrhu, Tesa se bacila
između njih da zamahne mačem onako kako ju je Gideon učio, koristeći
se težinom čitavog tela da slije snagu u udarac i zamahujući odozgo
kako bi ga dodatno pojačala i silom teže.
Sečivo se obrušilo da mu preseče i drugu ruku. Iz rane je ovoga puta
šiknula neka crna tečnost. Automaton nije menjao putanju već se
sagnuo kako bi naleteo na Šarlotu vrhom glave sa koje mu je štrčala
kratka, britka oštrica. Vrisnula je kada joj je pogodio nadlakticu. A onda
je zaprangijala kandžijom i srebrnkasto-zlatni spektrum se obavio
stvorenju oko vrata snažno ga stegnuvši. Šarlota je trgla zglob i glava
mu, odsečena, pade sa strane; stvorenje se najzad prevrnulo, na šta
crna tečnost poče polagano da mu ističe iz rupa na metalnom trupu.
 Zinuvši u šoku, Tesa je zabacila glavu; znoj joj je zalepio kosu za
čelo i slepoočnice, ali su joj obe ruke bile potrebne na teškom maču, te
nije mogla da je skloni. Očima koje su je pekle videla je da su Gabrijel i
Gideon srušili svog automatona na tle i da zamahuju prema njemu;
Henri se iza njih sagnuo taman na vreme da izbegne zamah stvorenja
koje ga je sateralo uz kočiju. Šakom nalik batini, probio je prozor kočije,
te je staklo zasulo Džesaminu, koja na to vrisnu, pokrivajući glavu
rukama. Henri je pridigao svoj serafimski mač da bi ga zario u
automatonov torzo. Tesa je ranije više puta videla kako užareni
serafimski mačevi paraju demone i pretvaraju ih u prah i pepeo, ali se
automaton samo malo zanjihao, da bi odmah zatim ponovo nasrnuo,
dok mu je sečivo zariveno u grudima plamtelo poput baklje.
Vrisnuvši, Šarlota se okrenula da se sjuri niz stepenište ka mužu.
Tesa se osvrnula oko sebe - i nigde nije videla Džema. Srce joj je
zadrhtalo. Zakoračila je i...
Neka se mračna prilika uzdigla pred njom, sva u crnoj odori. Ruke
joj behu pokrivene crnim rukavicama, a stopala crnim čizmama. Tesa
nije videla ništa sem snežno belog lica pod naborima crne kapuljače,
poznatog i jezivog poput uporne noćne more.
„Dobar dan želim, gospođice Grej”, reče joj gospođa Blek.

Iako je provirio u svaku sobu koje se setio, Vilu nikako nije uspevalo da
pronađe Sirila. To ga je već bilo i razdražilo, a njegovoj razdraženosti
nije nimalo pomogao ni onaj susret sa Tesom na stepeništu. Nakon što
je dva meseca bio krajnje obazriv u njenom društvu, osećajući se kao
da hoda po oštrici noža, osećanja su šiknula iz njega kao iz otvorene
rane, i jedino je Šarlotino dozivanje sprečilo da ga njegova
nepromišljenost ne odvede u propast.
No, njen mu odgovor ipak ni sada nije davao mira dok je, spuštajući
se hodnikom, prolazio pored kuhinje. Kažu da srce ne možeš podeliti,
ali...
Ali šta? Šta je to htela da kaže?
Bridžetin glas zatreperio je iz trpezarije, u kojoj su ona i Sofi
pospremale sto.

„O majko, majko, postelju mi spremaj,

neka bude uska, neka bude meka.
Vilijam za mnom dušu dade,
 od tuge i mene smrt sad čeka.

Pokraj stare crkve pokopaše nju.

Vilijamov grob do njena se pruža,
i sa njega raste krv-crvena ruža,
a s njega se šipak tužno širi.

Grane im se oko zvonika stara sviše,

sa onda rasti nisu mogli više.
Tu i dalje stoje u ljubavi spleteni
krv-crvena ruža i šipak rumeni.”

Vil se rasejano zapitao kako se Sofi uopšte uzdržava da ne mlatne

Bridžet po glavi kakvim tanjirom, kada ga je nešto protreslo kao da ga
je neko udario u prsa. Srušivši se o zid bez daha, podigao je ruku do
grla. Osetio je da mu nešto tamo kuca, poput drugog srca naspram
njegovog. Lančić visuljka koji mu je Magnus dao beše hladan na dodir,
te ga je žurno izvukao ispod košulje da bi se zagledao u privezak -
zagasito crven, treperio je skerletnim sjajem poput središta vatre.
Tek je negde podsvesno primetio da je Bridžet prekinula sa
pevanjem i da su obe devojke pohrlile na vrata trpezarije, zureći sada u
njega očiju iskolačenih od zgranutosti. Pustio je privezak, koji mu
ponovo pade uz grudi.
„Šta je bilo, gospodaru Vile?”, reče Sofi. Prestala je da ga oslovljava
sa „gospodine Herondejle” otkad je na videlo izašla istina o njegovom
prokletstvu, mada se i dalje katkad pitao da li ona uopšte ima i trunke
naklonosti prema njemu. „Jeste li dobro?”
„Nisam ja u pitanju”, rekao je. „Moramo hitro dole. Nešto se mnogo
gadno desilo!”
„Ali , vi ste mrtvi”, ote se Tesi dok je pokušavala da se odmakne.
„Lično videh kako umirete...”
Prekinula se usred rečenice, vrisnuvši kada se neke duge metalne
ruke obaviše oko nje otpozadi poput omči, i podigoše je sa nogu. Mač
joj je zvecnuo o stepenište kada se automatonov stisak stegnuo oko
nje, i kada joj se gospođa Blek nasmešila jezivo hladnim osmejkom.
„Iju, gospođice Grej, zar vam baš nimalo nije drago što me vidite? Ja
sam vam, na kraju krajeva, prva poželela dobrodošlicu u Englesku.
Mada ste se vi, ako smem primetiti, dobrano tu odomaćili od tada.”
„Puštaj me!”, Tesa je zakoprcala nogama, ali ju je automaton na to
samo tresnuo po glavi svojom glavom, zbog čega se ugrizla za usnu.
Zagrcnuvši se, ispljunula je pljuvačku i krv iz usta pravo po belom licu
gospođe Blek. „Pre bih umrla nego sa vama pošla...”
Mračna sestra obrisala je tečnost rukavicom, zgađeno se kreveljeći.
„To vam, nažalost, ne možemo srediti. Mortmejn vas želi živu.” Pucnula
je prstima automatonu. „Nosi je u kočiju.”
Automaton je zakoračio sa Tesom u rukama, ali se odmah zatim
ničice srušio. Tesa je jedva stigla da isturi ruke kako bi ublažila udarac
kada su pali dole, mehaničko stvorenje preko nje. Bol joj je prostrujao
desnim zglobom, ali se ipak odgurnula njime, te joj se vrisak ote iz grla
kada se bacila postrance ne bi li skliznula niz stepenište, dok joj je u
ušima odzvanjao ogorčeni vrisak gospođe Blek.
Ošamućeno je podigla pogled. Gospođe Blek više nije bilo.
Automaton koji je maločas držao Tesu stajao je nakrivljen na
stepeništu, napola presečen. Tesa je nakratko nazrela šta se krije u
njemu kada se okrenuo: zupčanici i mehanizmi i providne cevčice kroz
koje je tekla neka mutna tečnost. Džem se nadvio iza njega, otežano
dišući, pošprican masnjikavom crnom krvlju iz automatona. Lice mu
beše bledo i stegnuto. Hitro ju je pogledao da na brzinu proveri da li je
dobro, pa je poskočio niz stepenice da ponovo zamahne ka
automatonu i odseče mu jednu od nogu sa trupa. Zgrčivši se poput
zmije na samrti, automaton je isturio preostalu ruku da zgrabi Džema
za članak i da ga snažno povuče.
Džem je izgubio oslonac i pao, te poče da se kotrlja niz stepenište u
jezivom stisku sa metalnim čudovištem. Zvuk prevrtanja automatona,
dok mu se metal povlačio preko kamena, beše grozan. Kada su obojica
završila na tlu, razdvojiše se od siline udara. Tesa je prestravljeno
zurila u Džema, koji se ošamućeno pridigao, odeće umrljane
mešavinom njegove crvene krvi i one crne tečnosti. Štap-mač više nije
bio kod njega - ležao je na kamenim stepenicama, ispavši mu u padu.
„Džeme”, šapnula je pokušavajući da se pridigne na kolena.
Pokušala je da se odvuče do njega, ali ju je zglob izdao; oslonivši se na
laktove, pružila je ruku prema štapu...
Tada se i nečije ruke obaviše oko nje da je naglo povuku i Tesa je
najednom začula gospođu Blek kako joj sikće na uvo: „Ne opirite se,
gospođice Grej, inače ćete loše proći, mnogo loše.” Tesa je pokušala da
se nekako izvije, ali joj se tada nešto meko pojavilo preko usta i nosa.
Osetila je neki neprijatan, slatkast vonj, a onda joj na oči pade tama i
ona se onesvestila.
Sa serafimskim mačem u ruci, Vil je projurio kroz otvorena vrata
Instituta u opšti metež.
Prvo je mahinalno potražio Tesu, ali nje nije bilo nigde na vidiku -
bogu hvala. Mora da je bila dovoljno pametna da se sakrije. Neka crna
kočija stajala je pred podnožjem stepeništa. Džesamina je ležala uz
jedan od točkova u gomili srče. Henri i Šarlota stajali su oko nje: Henri
sa mačem, a Šarlota sa njenim bičem, pokušavali su da odbiju tri
dugonoga metalna automatona sa sečivima na rukama i glatkim,
praznim licima. Džemov štap-mač ležao je na stepeništu, koje beše
klizavo od masnjikave crne tečnosti. Bliže vratima, Gabrijel i Gideon
Lajtvud borili su se protiv drugih dvaju automatona sa uvežbanom
spretnošću dva borca koja su godinama skupa vežbala. Sesili je klečala
pored tela Tihog brata čija odora beše skerletna od krvi.
Kapija Instituta bila je otvorena i kroz nju je upravo tutnjala druga
kočija, udaljavajući se od Instituta najvećom brzinom. No, Vil nije imao
vremena da razmišlja o njoj, pošto je ugledao Džema u dnu stepeništa.
Bled kao avet, ali uspravan, odmicao je od nekog automatona koji je
krenuo na njega. Stvorenje se teturalo, gotovo kao da je pijano, pošto
mu pola boka i ruka behu odsečeni, ali je Džem bio nenaoružan.
Vila je zapljusnula ledena stvarnost bitke i najednom mu se učinilo
da se sve usporilo. Bio je svestan da su Sofi i Bridžet, obe naoružane,
izletele na obe strane - da je Sofi otrčala do Sesili, i da se Bridžet, u
kovitlacu riđe kose i razmahanih sečiva, upustila u pretvaranje jednog
iznenađujuće ogromnog automatona u gomilu gvožđurije sa
ratobornošću koja bi ga u bilo kom drugom slučaju zapanjila. Ali njegov
svet se sada suzio, suzio se na automatona i Džema, koji ga je,
podigavši pogled, ugledao i ispružio ruku prema njemu.
Preskočivši četiri stepenika da bi potom postrance zaklizao po
poslednjem, Vil je dograbio Džemov štap-mač i bacio mu ga. Džem ga je
uhvatio u letu taman kada je automaton nasrnuo na njega, pa ga je glat
presekao napola. Gornja polovina je otpala sa njega, mada su noge uz
donji deo trupa, iz kojih je sada štrcala gomila ogavne crnkasto-zelene
tečnosti, i dalje trčale prema njemu. Izvivši se u stranu, Džem je ponovo
zamahnuo mačem da mu preseče kolena. I konačno se srušio, mada su
mu se raštrkani delovi i dalje trzali.
Džem je pomerio glavu da pogleda Vila. Pogledi im se načas spojiše,
i Vil mu je uputio jedan osmejak - ali mu ga Džem nije uzvratio; bio je
beo kao so, a Vil nije mogao da mu dokuči pogled. Da nije povređen?
Bio je obliven sa toliko ulja i tečnosti da Vil nije mogao da proceni da li
krvari. Prožet zebnjom, Vil poče da se spušta stepeništem prema
Džemu, ali tek što je nekoliko stepenika prešao, Džem se naglo okrenuo
ne bi li potrčao prema kapiji. Vil je zabezeknuto gledao kako Džem
nestaje kroz nju i gubi se negde na ulicama Londona.
Vil se takođe dao trkom, ali se naglo zaustavio u podnožju
stepeništa kada je jedan od automatona skliznuo pred njega, krećući se
hitro i lagano poput vode, da mu zapreči put. Ruke su mu se završavale
dugačkim makazama; Vil se sagnuo kada mu je jednom secnuo prema
licu, te mu je zario serafimski mač u grudi.
Začulo se prštanje otopljenog metala, ali se stvorenje samo
zateturalo korak unazad da bi ponovo nasrnulo. Vil mu se sagnuo ispod
naoštrenih ruku, pa je zgrabio bodež sa opasača. Ponovo se obrnuvši
sa sečivom u ruci, ugledao je automatona kako se raspada pred njim na
froncle, dok su se ogromna parčad metala odvajala od njega kao kora
sa pomorandže. Crna tečnost je zaprštala iz njega prskajući Vila po licu
pre nego što će se rasturiti na paramparčad.
Vil ostade zablenut. Bridžet mu je dobacila jedan posve
hladnokrvan pogled preko uništenog automatona. Kosa joj je štrčala
oko glave u gomili čupavih riđih kovrdža, a bela kecelja beše joj
umrljana crnom krvlju, ali joj lice ipak ostade bezizrazno. „Trebalo bi da
budete pažljiviji”, rekla mu je, „složićete se sa mnom?”
Vil je zanemeo; na svu sreću, Bridžet, izgleda, nije ni čekala
odgovor. Zabacivši kosu, otišla je od njega prema Henriju, koji se borio
sa nekim posebno zastrašujućim automatonom, visokim bar četiri
metra. Henri ga je lišio jedne ruke, ali je ovaj drugom, dugačkom,
čudovišnom, sa gomilom zglavaka i povijenim sečivom nalik kindžalu,
sada pokušavao da ga nabode. Bridžet mu je smireno prišla straga da
bi mu zabila sečivo kroz spoj na trupu. Odmah je zavarničio, da bi
zatim krenuo da se naginje. Džesamina je, i dalje čučeći pored točka
kočije, vrisnula, te poče da puzi što dalje od njega na sve četiri, prema
Vilu.
Vil je koji tren gledao zapanjeno i zatečeno kako joj ruke i kolena
krvare na razbijenom staklu polomljenog prozora kočije, ali ona i dalje
puzi. A onda se, kao da ga je neko ošamario, dao napred da zaobiđe
Bridžet i dopre do Džesi, podvije ruke pod nju i podigne je sa
stepeništa. Tiho je uzdahnula, učinilo mu se da je izustila njegovo ime,
pa je klonula uz njega, jedino mu se rukama čvrsto držeći za revere.
 Odneo ju je podalje od zaprege, ne skidajući pogled sa dešavanja u
dvorištu. Šarlota je bila sredila svog automatona, a Bridžet i Henri
upravo su seckali jednog drugog na komade. Sofi, Gideon, Gabrijel i
Sesili srušili su dva automatona na zemlju, pa su ih sada rezali kao da
se radi o božićnoj pečenki. Džem se još nije vratio.
„Vile”, reče Džesi, onemoćalim glasom. „Vile, spusti me, molim te.”
„Treba da te unesem unutra, Džesamina.”
„Nemoj”, zakašljala se, i Vil je užasnuto primetio da joj sa ruba
usana curi krv. „Neću toliko preživeti. Vile, ako ti je ikada bilo stalo do
mene, makar i malko, spusti me.”
Vil se spustio u podnožju stepeništa sa Džesi u rukama, pazeći da
joj glava ostane prislonjena uz njegovo rame. Krv joj je sada već
nezaustavljivo tekla niz grlo i prednji deo haljine, lepeći joj tkaninu za
telo. Bila je strahovito mršava, ključna kost joj beše ispupčena poput
krila kakve ptice, a obrazi joj behu upali. Više je podsećala na bolesnika
koji teturavo napušta Bedlam6 nego na lepu devojku koja ih je
napustila pre svega osam nedelja.
„Džes”, rekao je tiho. „Džesi. Gde si povređena?”
Sablasno mu se osmehnula. Zubi joj sada već behu oivičeni
crvenim. „Kandža jednog od tih stvorenja prošla mi je kroz leđa”,
šapnula je, i Vil je zaista i pogledao i video da joj leđa haljine behu
natopljena krvlju. Krv je i njemu prekrila ruke, pantalone, košulju,
ispunjavajući mu grlo zagušljivim, bakarnim mirisom. „Osećam da mi
je probila srce.”
„Jedan irace...”, Vil poče da traži stelu oko pojasa.
„Nema tog iracea što bi meni sada pomogao”, rekla je uverenim
glasom.
„Onda Tiha braća...”
„Čak ni oni nemaju moć da me spasu. A ne bih ni podnela da me
opet taknu. Radije bih umrla. Umirem, i drago mi je zbog toga.”
Vil ju je zapanjeno pogledao. Pamtio je kada je Džesi došla na
Institut sa četrnaest godina, nakostrešena i ljuta kao mačka isukanih
kandži. Nikada nije bio fin prema njoj, a ni ona prema njemu - nikada ni
prema kome nije bio fin sem prema Džemu - ali ga je Džesi poštedela
kajanja zbog toga. No, ipak joj se divio na neki čudan način, divio se
jačini njene mržnje i snazi njene volje.
„Džesi”, dodirnuo ju je po obrazu i nespretno joj razmazao krv.
„Ne moraš”, opet se zakašljala, „da budeš fin. Znam da me mrziš.”
„Ne mrzim te.”
 „Nijednom me nisi posetio u Tihogradu. Ostali su dolazili. Tesa i
Džem, Henri i Šarlota. Ali ti nisi. Nisi od onih koji praštaju, Vile.”
„Nisam”, rekao je to jer je tako i bilo, a i zato što je jedan od razloga
zašto nikada nije voleo Džesaminu bilo to što ga je na neki način
podsećala na samog sebe. „Džem je od tih što praštaju.”
„A opet si mi se ti oduvek više sviđao.” Oči joj zamišljeno preleteše
po njegovom licu. „Ne, ne na taj način. Da nisi ni pomislio na to. Ali ono
kako si oduvek mrzeo sebe... ja sam to razumela. Džem je oduvek hteo
da mi pruži priliku, isto kao i Šarlota. Ali ja ne želim darove
velikodušnih srca. Hoću da me vide takvu kakva jesam. A pošto me ne
sažaljevaš, znam da ćeš, ako te zamolim, učiniti nešto za mene.”
Zabrektala je. Krv je počela da joj se peni oko usta. Vil je znao šta to
znači: pluća su joj probušena i raspadaju se, i ona se sada guši u
sopstvenoj krvi. „Šta to?”, reče joj hitro. „Šta hoćeš da uradim?”
„Da se pobrineš za njih”, šapnula je. „Za malu Džesi i ostale.” Vilu je
trebalo nekoliko trenutaka pre nego što je shvatio da misli na njene
lutkice. Gospode bože. „Neću im dopustiti da unište bilo šta od tvojih
stvari, Džesamina.”
Nasmešila se gotovo neprimetno: „Mislila sam da možda... neće
želeti ništa moje što bi ih podsećalo na mene.”
„Niko te ne mrzi, Džesamina. Kakav god da se svet prostire nakon
ovog, nemoj otići tamo misleći tako nešto.”
„Ne?” Oči su već počele da joj se zatvaraju. „Mada sam sigurna da
biste me svi bar malo više voleli da sam vam rekla gde se Mortmejn
nalazi. Možda tada ne bih izgubila vašu ljubav.”
„Reci mi sada”, Vil ju je podstakao. „Reci meni, ako možeš, i zaradi
ponovo tu ljubav...”
„Idris”, šapnula je.
„Džesamina, znamo da to nije istina...”
Džesamini se oči naglo otvoriše. Beonjače joj behu zamućene
skerletom, kao krv u vodi. „Ti si”, rekla je, „ti si prvi morao da shvatiš.”
Prsti joj se najednom stegnuše, grčevito, na njegovom reveru. „Kakav si
mi ti to Velšanin?”, rekla je promuklo, i na to joj se grudi spustiše da se
više ne dignu. Umrla je.
Oči su joj ostale otvorene, uperene u njegovo lice. Blago je prešao
preko njih da joj zatvori kapke, ostavljajući palcem i kažiprstom krvavi
trag. „Ave atque vale, Džesamina Lavlejs.”
„Ne!”, beše to Šarlota. Vil je podigao pogled, ošamućen šokom, da bi
ugledao ostale oko sebe - Šarlotu, srozanu u Henrijevom naručju; Sesili
iskolačenih očiju; i Bridžet koja je, poprilično bezizražajno, držala dva
sečiva umazana uljem. Gideon je iza njih sedeo na stepenicama
Instituta sa bratom i Sofi oko sebe. Nagnuo se unazad, sasvim bled, bez
sakoa; jedna noga bila mu je povezana parčetom otkinute tkanine, a
Gabrijel je na ruku nanosio nešto što je verovatno bila isceljujuća runa.
Henri je pomilovao licem Šarlotu po vratu, šapćući joj neke
umirujuće reči, dok su po obrazima njegove žene tekle suze. Vil je
pogledao u njih, pa onda u sestru.
„Džem”, rekao je, izgovorivši njegovo ime kao pitanje.
„Otišao je za Tesom”, reče Sesili. Zurila je u Džesaminu sa
mešavinom žaljenja i užasnutosti na licu.
Vilu kao da je blesnula jarka svetlost pred očima: „Otišao za
Tesom!? Kako to misliš?”
„Jedan... jedan od automatona ju je zgrabio i ubacio u kočiju”, Sesili
je zamucala pred žestinom njegovog glasa. „Niko od nas nije mogao za
njima. Stvorenja su nam zaprečila put. A onda je Džem protrčao kroz
kapiju. Pretpostavila sam da...”
Vil je primetio da mu se šake stežu, posve nehotice, oko
Džesamininih ruku, ostavljajući joj upadljive tragove na koži. „Neka
neko preuzme Džesaminu od mene”, rekao je grubo, „moram za njima.”
„Vile, nemoj...”, otpoče Šarlota.
„Šarlota!”, reč mu se otrgla iz grla. „Moram da idem...”
Začuo se tresak - zvuk zatvaranja kapije Instituta. Trgnuvši glavu,
Vil je ugledao Džema.
Kapija se upravo bila zatvorila za njim, a on je krenuo ka njima.
Kretao se usporeno, kao da je pijan ili povređen, a kada se približio, Vil
je video da je bio umazan krvlju. Ugljen-crnom krvlju automatona, ali
bilo je podosta i one crvene - na košulji, po licu i šakama, a i u kosi.
Približivši im se, stao je kao ukopan. Izgledao je kao što je Tomas
izgledao kada ga je Vil zatekao na stepeništu Instituta, nasmrt krvareći.
„Džemse?”, reče Vil.
Čitav svet pitanja krio se u toj jednoj reči.
„Nema je”, reče Džem ravnim glasom, bez ikakvog prizvuka. „Trčao
sam za kočijom dok nije ubrzala, pa više nisam mogao da je sustignem.
Izgubih ih negde kod Tempi Bara.” Oči mu odleteše prema Džesamini,
ali se činilo kao da uopšte i ne vidi njeno telo, niti Vila kako je drži, niti
bilo šta drugo. „Da sam samo brže trčao...”, rekao je, te se presamitio
kao da ga je neko udario, u naletu kašlja. Pao je na kolena i laktove i krv
mu poprska tlo pod nogama. Zagrebao je kamen prstima. A onda se
prevrnuo na leđa, i ostao tako nepomičan.
 10.
KAO VODA PO PESKU

Jer se zapitah da li su ostali, smrti i sami podređeni, uopšte živeli,

kad on kojeg voleh, kao da nikada umreti neće, beše mrtav; i
zapitah se da li i ja lično, kao deo njegovog biča, mogu da živim
nakon stoje on umro. Dobro je rekao jedan od njegovih prijatelja -
„Ti, polovino duše moje”, jer sam i sam osećao da su moja i njegova
duša bile „jedna duša u dva tela”: i stoga mi sopstveni život
preraste u muku, jer ne htedoh živeti prepolovljen. A samim se
time možda pribojavah i smrti, da on kojeg toliko voleh ne bi u
celosti umro.
Sveti Avgustin, „Ispovesti - knjiga IV”

Sesili je odgurnula vrata Džemove sobe vrhovima prstiju, pa se

zagledala unutra.
Soba beše tiha, mada se u njoj ipak nešto dešavalo. Dva Tiha brata
stajala su uz Džemov krevet, uz Šarlotu između njih. Lice joj beše
ozbiljno i uplakano. Vil je klečao pored kreveta, i dalje u odeći krvavoj
od borbe u dvorištu. Glavu je oslonio na ukrštene ruke, delujući kao
daše moli. Izgledao je mlado, ranjivo i utučeno, a iako joj osećanja behu
pomešana, Sesili je jednim delom žudela da uđe u sobu i uteši ga.
Drugim delom je videla nepomičnu, belu priliku opruženu na
krevetu, te je zadrhtala. Tu je bila tek kratko, te je imala osećaj da
narušava lični trenutak stanara Instituta - njihovu tugu, njihovu
ožalošćenost.
Ali morala je da popriča sa Vilom. Prosto je morala. Krenula je u
sobu...
Kada je, odjednom, osetila nečiju ruku na ramenu kako je povlači
nazad. Dotakla je leđima zid hodnika i Gabrijel Lajtvud ju je istoga trena
pustio.
 Iznenađeno ga je pogledala. Izgledao je iscrpljeno, zelene mu oči
delovahu pomračeno, po kosi i manžetnama košulje imao je fleke od
krvi. Kragna mu je bila vlažna. Očito je došao pravo iz bratove sobe.
Gideon je gadno ranjen u nogu sečivom jednog od automatona, a mada
mu rune irace jesu pomogle, izgleda da su i njihove isceljujuće moći
imale svoja ograničenja. Sofi i Gabrijel su ga skupa odveli do njegove
sobe, mada se sve vreme bunio, smatrajući da svi koji mogu treba da
usmere pažnju na Džema.
„Nemojte ulaziti tamo”, reče joj Gabrijel prigušenim glasom.
„Pokušavaju da spasu Džema. Vaš brat mora da bude uz njega.”
„Da bude uz njega? Pa, šta mu on može? Vil nije lekar.”
„Čak i kada je onesvešćen, Džems može da crpi snagu iz svoga
parabataija.”
„Moram da popričam sa Vilom samo na sekund.”
Gabrijel je prošao rukama kroz zamršenu kosu. „Ne poznajete
Senolovce dovoljno dugo”, rekao je. „Pa možda ne shvatate. Izgubiti
parabataija nije mala stvar. Mi to shvatamo za ozbiljno, kao kada
izgubite muža ili ženu, brata ili sestru. Njemu je sada kao da vi ležite na
tom krevetu.”
„Vil se ne bi toliko potresao da ja ležim na tom krevetu.” Gabrijel je
frknuo na to: „Vaš se brat ne bi toliko mučio da me odvrati od vas da
mu nije stalo do vas, gospođice Herondejl.”
„Ne bi, baš mu se ne sviđate. Zbog čega je tako? I zašto mi vi sada
delite savete o njemu? Ni on se vama nimalo ne sviđa.”
„Ne”, reče Gabrijel, „nije to baš tako. Meni se Vil Herondejl ne sviđa.
Već se godinama ne podnosimo. Štaviše, jednom mi je slomio ruku.”
„Nije valjda!”, Sesili se obrve nehotice podigoše.
„No, polako uviđam da mnogo stvari u koje bejah ubeđen možda i
ne važe. I tu ubrajam i Vila. Bio sam ubeđen da je probisvet, ali mi je
Gideon ispričao štošta o njemu, te sam počeo da uviđam da on
poseduje neobičan osećaj časti.”
„A vi to cenite.”
„Voleo bih da cenim. Voleo bih da razumem. A Džems Karsters je
jedan od najboljih među nama, čak i ako mrzim Vila, voleo bih da ga
poštedite zbog Džema.”
„Ali to što moram da kažem bratu”, reče Sesili, „Džem bi hteo da mu
kažem. Toliko je važno. A samo mi sekund treba.”
Gabrijel je protrljao slepoočnice. Bio je strašno visok - činilo se da,
onako tanan i vitak, dobrano nadvisuje Sesili. Imao je lice oštrih crta,
ne toliko lepo koliko otmeno, uz donju usnu oblikovanu poput luka. „U
redu”, reče. „Ući ću onda ja da ga pozovem napolje.”
„Zašto baš vi? Što ne bih ja?”
„Ukoliko je besan, ukoliko je utučen, bolje da ja uđem, pa da se
naljuti na mene, a ne na vas”, reče joj Gabrijel otvoreno. „Verovaću vam
da se radi o nečemu važnom, gospođice Herondejl. Nadam se da me
nećete razočarati.”
Sesili ne reče ništa, samo je posmatrala kako Gabrijel otvara vrata
bolesničke sobe i ulazi unutra. Oslonila se o zid, ustreptalog srca, te je
začula šaptanje iznutra. Čula je da Šarlota spominje rune za zamenu
krvi, koje su, navodno, opasne - ali se vrata na to otvoriše, kako bi
Gabrijel izašao napolje.
Uspravila se: „Hoće li Vil...?”
Gabrijel ju je hitro pogledao i Vil se tren kasnije pojavio iza njega,
pružajući ruku da zatvori vrata za sobom. Klimnuvši Sesili, Gabrijel je
krenuo niz hodnik ne bi li je ostavio samu sa bratom.
Oduvek se pitala kako uopšte možete biti santi sa nekim. Ako ste sa
njima, zar to onda ne znači da niste santi? Ali sada se u celosti osećala
sama, pošto se činilo da je Vil na nekom sasvim drugom mestu. Čak se
nije ni činio ljut. Naslonio se o zid pored vrata, odmah do nje, mada se
činio nestvaran poput duha.
„Vile”, rekla je.
Izgleda da je nije čuo. Drhtao je, ruke su mu se tresle od napetosti i
zebnje.
„Gwilym Oivain”, rekla je ponovo, ovoga puta tiše.
Okrenuo je glavu kako bi je konačno pogledao, mada mu oči behu
hladne i plave kao vode Lin Mingila u zaleđu planina. „Prvi put sam
došao ovamo sa dvanaest godina”, rekao je.
„Znam”, reče mu Sesili zbunjena. Zar je pomislio da bi zaboravila
tako nešto? Izgubila je Elu, pa onda i svoga Vila, voljenog starijeg brata,
u svega nekoliko dana. No, činilo se da je Vil uopšte nije čuo.
„Bio je, da budem tačniji, deseti novembar te godine. I mene bi
svake godine, kada bi se primakao taj dan, spopalo turobno
raspoloženje i očaj. Tada bih se, tada i na moj rođendan, najviše
prisetio mame i tate, i tebe. Znao sam da ste živi, da ste tamo negde, da
želite da se vratim, a ja nisam mogao da vam dođem, nisam čak ni
pismo mogao da vam pošaljem. Napisah ih, dakako, na desetine, i sve
ih spalih. Prosto ste morali da me zamrzite i okrivite za Elinu smrt.”
„Nikada te nismo krivili...”
 „Nakon prvih godinu dana, mada sam se i dalje grozio toga dana,
ustanovih da je Džem svakog desetog novembra gledao da nešto
radimo, da vežbamo ili da pođemo u neku potragu koja bi nas odvela
na drugi kraj grada po hladnom, vlažnom zimskom vremenu. A ja bih
mu, naravno, zbog toga strašno zanovetao.
Katkad bi se i razboleo od tolike vlage i zime, ili bi zaboravio opijat
pa bi mu toga dana bilo loše, krenuo bi da iskašljava krv prikovan za
krevet, mada je i to radio samo da mi skrene misli. A ja sam, tek kada se
tako nešto desilo tri puta, jer ja sam ti, Sesi, inače mnogo glup i mislim
samo na sebe, shvatio da on to radi zbog mene. Primetio je taj datum,
te je činio sve što je mogao da me izvuče iz moje natmurenosti.”
Sesili je stajala kao ukopana, zureći u njega. Iako su joj se reči
vrzmale po glavi čekajući da budu izgovorene, nije mogla ništa da kaže,
osećajući se kao da je veo minulih godina konačno uklonjen i ona
najzad pred sobom vidi svoga brata, kakav je bio kao dete, kada bi je
nezgrapno mazio po glavi kada bi se povredila, kada bi zaspao na
ćilimu ispred vatre sa knjigom otvorenom preko grudi, kada bi izašao
iz jezerceta nasmejan otresajući vodu sa crne kose. Vila, bez zida
između sebe i spoljnjeg sveta.
Obavio se rukama kao da mu je hladno. „Ne znam ko bi trebalo da
budem bez njega”, reče. „Tesa je nestala, a meni svaki tren bez nje dođe
kao ubod noža koji me kida iznutra. Nestala je i ne mogu da joj uđu u
trag, ja nemam pojma gde da pođem ili šta da uradim, a jedina osoba sa
kojom bih ikada mogao da podelim svoj bol jeste upravo ona osoba
koja za njega ne sme da zna. Čak i da ne umire.”
„Vile. Vile!”, spustila mu je šaku na ruku. „Slušaj me, molim te. Znam
kako da pronađemo Tesu. Čini mi se da znam gde se Mortmejn nalazi.”
Oči mu se širom otvoriše na to: „Otkud bi ti to znala?”
„Bila sam ti dovoljno blizu da bih čula šta ti je Džesamina rekla na
samrti”, reče Sesili, osećajući kako mu krv dobuje pod kožom. Srce mu
je užurbano tuklo. „Pitala te je kakav si ti to Velšanin.”
„Džesamina?”, zazvučao je zbunjeno, ali je primetila da su mu se oči
blago skupile. Možda su mu se, podsvesno, misli usmerile u istom
pravcu kao njene.
„Stalno je ponavljala da je Mortmejn u Idrisu. Ali Klava zna da nije”,
reče Sesili zbrzano, „ti nisi poznavao Mortmejna dok je živeo u Velsu,
ali ja jesam. On ga odlično poznaje. Kao što si i ti nekada. Odrasli smo u
senci te planine, Vile, samo porazmisli.”
Zablenuo se u nju: „Ne misliš valjda na - Kader Idris?”
 „On te planine poznaje, Vile”, rekla je. „I mislim da bi on to smatrao
duhovitim, smatrao bi to dobrom šalom na tvoj račun i račun svih
Divova. Odveo ju je upravo tamo odakle si ti pobegao. Odveo ju je u naš
dom.”

„Posit?”7, reče Gideon, prihvatajući vruću šolju od Sofi. „Još ću pomisliti

da sam opet dete.”
„Ima u sebi začina i vina. Prijaće vam. Popraviće vam krvnu sliku.”
Sofi mu to reče strogo, spuštajući tacnu koju je donela na njegov noćni
stočić. Sedeo je u krevetu sa jednom nogavicom prosečenom sve do
kolena, a sama noga bila mu je obavijena zavojima. Kosa mu je još uvek
bila razbarušena nakon borbe, a mada su mu dali čistu odeću da se
presvuče, još sc pomalo osećao na krv i znoj.
„Ovo meni popravi krvnu sliku”, rekao je, podigavši ruku na kojoj
mu behu iscrtane dve rune za zamenu krvi - rune sanglije.
„Je li to znači da uopšte ne volite posit?”, pitala ga je podbočena. Još
nije zaboravila koliko ju je iznervirao sa onim pogačicama, ali mu je u
celosti oprostila prethodne noći, dok je čitala njegovo pismo Većniku
(koje ona još nije stigla da pošalje - i dalje joj se nalazilo u džepu
okrvavljene kecelje). A danas joj je, kada mu je onaj automaton zasekao
nogu na stepeništu Instituta, pa je pao dok mu je iz otvorene rane tekla
krv, srce zastalo od straha koji je i nju samu iznenadio.
„Ko uopšte voli posit?”, rekao je, uz ljupki osmejak.
„Da li ću morati da ostanem dok ga ne popijete, ili ćete ga baciti pod
krevet? Jer time ćete nam samo navući miševe.”
Bio je dovoljno kulturan da se postidi; Sofi je žalila što nije bila
prisutna kada je Bridžet uletela u sobu da bi ga obavestila da je došla
da mu očisti pogačice ispod kreveta. „Sofi”, rekao je, a pošto ga je
strogo pogledala, hitro je progutao malo napitka. „Gospođice Kolins.
Nisam imao prilike da vam se valjano izvinim, pa ćete mi sada to
dopustiti. Oprostite mi, molim vas, na toj smicalici sa pogačicama koju
sam bio izveo. Nisam hteo da iskažem manjak poštovanja. Nadam se
da ne mislite da mi je mišljenje o vama umanjeno zbog vašeg položaja
u ovom domaćinstvu, jer ste vi jedna od najboljih i najhrabrijih dama
koje sam ikada imao čast da upoznam.”
Sofi je spustila ruke sa kukova. „Pa”, rekla je. Nije bilo mnogo
gospode koja bi se izvinjavala sluškinji. „Lepo vam je to izvinjenje.”
 „A siguran sam da su i pogačice baš fine”, dodao je brže-bolje.
„Samo što ja ne volim pogačice. Nikada nisam voleo pogačice. Nisu
samo vaše pogačice posredi.”
„Gos’n Lajtvude, prestanite, molim vas, da ponavljate reč pogačice.”
„Dobro.”
„I te pogačice nisu bile moje. Bridžet ih je ispekla.”
„Dobro.”
„I niste još popili posit.”
Zinuo je, pa je opet otvorio usta, da bi zatim pridigao šolju. Pošto ju
je pogledao preko ruba šolje, morala je da popusti i da mu se nasmeši.
A njemu se oči odmah ozariše.
„No, dobro”, rekla je. „Pogačice ne volite. A piškote?”

Bila je sredina popodneva, a sunce se, slabašno, uzdiglo visoko na

nebu. Desetak Senolovaca iz Enklave, uz nekolicinu Tihe braće, bilo je
raspoređeno po imanju Instituta. Džesaminu su već bili odneli, kao i
telo mrtvog Tihog brata, čije ime Sesili nije doznala. Čula je glasove u
dvorištu i zveket metala, dok je Enklava pretraživala sve što je ostalo
na poprištu napada automatona.
Međutim, u dnevnoj sobi najglasnija buka beše otkucavanje podnog
sata u uglu. Zastori su bili povučeni, pa je Većnik stajao namršten na
bledoj dnevnoj svetlosti, prekrstivši debele ruke preko grudi. „Pa to je
suludo, Šarlota”, rekao je. „Sasvim suludo, pa još i zasnovano na
uobrazilji jednog deteta.”
„Nisam ja dete”, brecnula se Sesili. Sedela je u fotelji pokraj kamina,
istoj onoj u kojoj je Vil zaspao prethodne noći - zar je samo toliko malo
vremena prošlo? Vil je stajao pored nje, mrkog pogleda. Još se nije bio
presvukao. Henri je ostao u Džemovoj sobi sa Tihom braćom; Džem se
još nije bio osvestio, i jedino je Većnikov dolazak uspeo da odvuče
Šarlotu i Vila od njegove postelje. „I moji roditelji poznaju Mortmejna,
kao što i sami dobro znate. Sprijateljio se sa mojom porodicom, sa
ocem. Ponudio nam je imanje Rejvenskar kada je moj otac... kada smo
izgubili našu kuću u blizini Dolgelaja.”
„Istina je”, reče Šarlota stojeći za svojim stolom, sa papirima
raširenim ispred sebe na njegovoj površini. „Pričali smo o tome letos, o
onome što mi je Ragnor Fel javio o Herondejlovima.”
Vil je izvukao pesnice iz džepova pantalona da bi se ljuti to obratio
Većniku: „Za Mortmejna je to bila čista sprdnja, što je mojoj porodici
dao tu kuću! Poigrava se sa nama. Zašto se onda ne bi dodatno našalio
na ovaj način?”
„Evo ovde, Josija”, reče Šarlota pokazujući jedan od papira na stolu.
Mapa Velsa. „U Idrisu imaju jezero Lin... a tu je, evo, jezero Talilin, u
samom podnožju Kader Idrisa...”
„Lin znači jezero”, reče Sesili ozlojeđeno. „A mi ga, inače, zovemo
Lin Mingil, mada ga neki zovu i Talilin...”
„A postoje, svakako, i druga mesta na svetu zvana Idris”, odbrusio
joj je Većnik, kasno shvativši da se prepire sa jednom
petnaestogodišnjakinjom, nakon čega se ipak smirio.
„Ali ovo sigurno nešto znači”, reče Vil. „Kažu da su jezera oko te
planine bez dna - da je sama planina šuplja, i da u njoj spavaju Kun
Anun, psi Podzemnog sveta.”
„Iz divljeg lova”8, reče Šarlota.
„Da”, Vil je začešljao crnu kosu unazad. „Mi smo Divovi. Verujemo u
predanja i mitove. Sve su priče istinite. A gde bi bolje nego u šupljoj
planini koja se već povezuje sa crnom magijom i znamenjem smrti
mogao da sakrije i sebe i svoje naprave? Nikome ne bi bilo čudno ako
bi začuo čudnovate zvuke iz planine, a meštani svakako ne bi
istraživali. Što bi inače uopšte bio u tom kraju? Dugo sam se pitao
zašto se zainteresovao baš za moju porodicu. Možda mu je naprosto
bila najbliža - prilika da naškodi jednoj divovskoj porodici. Tome
sigurno ne bi odoleo.” Većnik se oslonio o sto uperivši oči u mapu pod
Šarlotinim rukama. „Nije to dovoljno.”
„Nije dovoljno? Nije dovoljno za šta?”, zavapila je Sesili.
„Da bismo ubedili Klavu.” Većnik se uspravio, „šarlota, vi ćete već
razumeti. Da bismo pokrenuli silu protiv Mortmejna pod
pretpostavkom da je u Velsu, moraćemo da sazovemo zasedanje
Saveta. Ne možemo poći sa malim odredom, pa da upadnemo u
opasnost da budemo brojčano nadjačani, pogotovo kada se radi o tim
stvorenjima - koliko ih je bilo jutros kada su vas napali?”
„Šest ili sedam, ne računajući ono stvorenje koje je odnelo Tesu”,
reče Šarlota. „Čini nam se da se na neki način rasklope, pa su zato i
mogli da stanu u manju kočiju.”
„A meni se čini da Mortmejn nije bio svestan da će Gabrijel i Gideon
Lajtvud biti uz vas, te samim time nije dobro sračunao koliki će mu
broj biti potreban. Slutim da biste u suprotnom svi sada bili mrtvi.”
„Ma, kakvi Lajtvudovi”, promrmljao je Vil, „meni se čini da je
dobrano potcenio Bridžet. Iseckala je ta stvorenja kao da se radi o
pečenoj ćurki!”
Većnik je izbacio ruke u vazduh. „Pročitali smo zapise Benedikta
Lajtvuda. On u njima tvrdi da se Mortmejnovo uporište nalazi negde
van Londona, i da namerava da pošalje snage na londonsku Enklavu...”
„Benedikt Lajtvud je uveliko gubio razum kada je to napisao”,
prekinula ga je Šarlota. „Zvuči li vam verovatno da bi Mortmejn podelio
sa njim svoje prave nakane?”
„Pa, pre svega, Šarlota”, Većnikov glas je zazvučao osorno, ali i
smrtno ozbiljno, „Benedikt nije imao razloga da laže u sopstvenim
dnevnicima, koje vi nije ni trebalo da pročitate. Da niste bili toliko
ubeđeni da treba da znate više od Saveta, smesta biste ih bili predali.
Zbog takvih neposlušnih ispada uopšte nisam sklon da vam verujem.
Ako baš morate, možete da iznesete to pitanje o Velsu pred Savet kada
se budemo sastali za dve nedelje...”
„Za dve nedelje!?”, Vil je povisio ton; bio je bled, uz nekoliko crvenih
mrljica na jagodicama. „Tesu su danas oteli. Nema ona dve nedelje.”
„Magister je želi nepovređenu. Znaš to i sam, Vile”, reče Šarlota tiho.
„On takođe želi da se oženi njome! Ne mislite možda da bi njoj bilo
mrskije da mu bude igračka nego da umre? Već bi sutra mogli da se
venčaju...”
„Ma đavo da ih nosi i ako se venčaju!”, reče Većnik. „Jedna devojka,
koja nije čak ni Div, ne može nam, i ne sme nam, biti od preče
važnosti!”
„Meni jeste od preče važnosti!”, dreknuo je Vil.
Usledio je muk. Sesili je mogla da čuje pucketanje vlažnog drveta u
kaminu. Magla koja je zamutila prozore bila je tamnožuta, a Većnikovo
lice beše u senci kada je konačno stegnuto rekao: „Mislio sam da je ona
verenica tvog parabataija, a ne tvoja.”
Vil je digao bradu na to: „Ako je Džemova verenica, onda sam dužan
da je zaštitim kao da je moja. U tome i jeste smisao kada ste nečiji
parabatai.”
„Da, da”, Većnikov glas bio je natopljen sarkazmom, „takva odanost
svakako zaslužuje pohvale.” Odmahnuo je glavom: „Eh, ti Herondejlovi,
tvrdoglavi kao mazge. Još pamtim kada je tvoj otac hteo da se oženi
tvojom majkom. Ništa nije moglo da ga odvrati, mada nije bila pogodan
kandidat za Uzdizanje. Nadao sam se da će mu deca biti popustljivija.”
„Oprostićete mojoj sestri i meni ako se ne složimo sa vama”, reče
Vil, „imajući na umu da mi ne bismo postojali da je naš otac bio
popustljiviji.”
Većnik je samo zavrteo glavom. „Ovo je rat”, reče, „ne spašavanje.”
„A i ona nije tek bilo koja devojka”, reče Šarlota. „Već oružje u
neprijateljskim rukama. Lepo vam kažem da Mortmejn namerava da je
upotrebi protiv nas.”
„Dosta”, Većnik je podigao ogrtač s naslona stolice, pa ga je
prebacio preko sebe. „Nema vajde od ovakvog razgovora, Šarlota,
postarajte se za svoje Senolovce.” Pogledom je prešao preko Vila i
Sesili: „Kanda su... odveć uzbuđeni.”
„Vidim da vas nećemo nagovoriti na saradnju, Većniče.” Šarlotino
lice beše poput groma. „Ali upamtite da ću staviti u zapisnik da sam vas
upozorila na okolnosti u kojima smo se našli. Ako na kraju ispadne da
smo bili u pravu i doživimo propast zbog odugovlačenja, sve što potom
usledi ide vama na dušu.”
Sesili je očekivala da će se Većnik na to razljutiti, ali je on samo
navukao kapuljaču da sakrije lice. „To se podrazumeva kada ste Većnik,
Šarlota.”

Krv. Krv po kaldrmi u dvorištu. Krvlju umrljane stepenice u kući. Krv po

zelenilu u bašti, ostaci onoga što nekada beše Gabrijelov zet leže u
lokvama već sasušene krvi, vreli mlazovi krvi koji prskaju Gabrijela po
opravi kada se strela koju je sam odapeo zarila u očevo oko...
„Zažalili ste zbog odluke da ostanete na Institutu, Gabrijele?”,
hladan, prepoznatljiv glas preneo je Gabrijela iz grozničavog
razmišljanja, pa je digao pogled trgavši se.
Većnik je stajao nad njim, obrisa obasjanih slabim suncem. Na sebi
je imao debeli ogrtač, rukavice i izraz kao da je Gabrijel učinio nešto
zabavno.
„Ni...” Gabrijel je nekako došao do daha, pa je obuzdao glas i rekao
ravnim tonom: „Nisam. Naravno da nisam.”
Većnik je na to nadigao obrvu: „Mora da zbog toga čučite tu pored
crkve u okrvavljenoj odeći, izgledajući kao da se plašite da bi vas neko
mogao pronaći.”
Gabrijel se brže-bolje podigao, zahvalan na čvrstom kamenom zidu
iza sebe koji mu je pripomogao da se uspravi. Mrko je pogledao
Većnika: „Je li vi to hoćete da kažete da se nisam borio? Da sam
pobegao?”
 „Nisam rekao ništa slično”, reče Većnik blago. „Znam da ste bili
tamo. Znam da vam je brat povređen...”
Gabrijelu se na to ote nemi jecaj, i Većniku se oči odmah skupiše.
„Aha”, reče, „dakle o tome se radi, jelda? Gledali sre oca kako umire,
pa ste pomislili da ćete gledati i brata kako umire?”
Gabrijelu je došlo da zagrebe prstima po zidu iza sebe. Došlo mu je
da raspali Većnika po tom njegovom pretvornom, neiskreno
saosećajnom licu. Došlo mu je da otrči gore i baci se pokraj bratovog
kreveta i da ne mrda odatle, kao što Vil nije mrdao od Džema dok ga
Gabrijel nije naterao. Vil je bio bolji brat Džemu nego što je on bio
Gideonu, pomislio je ogorčeno, iako nisu delili istu krv. To ga jednim
delom i jeste isteralo sa Instituta na ovo skrovište iza štale. Tu ga
sigurno niko ne bi potražio, rekao je sebi.
I pogrešio je. Ali toliko je često grešio, da mu jedna greška više-
manje ništa nije značila.
„Videli ste brata kako krvari”, reče Većnik i dalje istim blagim
glasom, „pa ste se prisetili...”
„Da sam ubio oca”, reče Gabrijel, „da sam mu prosvirao oko strelom
- da sam mu prolio krv. Mislite da ne znam šta to znači. Njegova će me
krv dozivati iz zemlje kao što je Aveljova dozivala Kaina. Svi govore da
to više nije bio moj otac, ali je ono opet bilo sve što je ostalo od njega.
Nekada je bio Lajtvud. A i Gideon je toga dana mogao da nastrada. Da
sam i njega izgubio...”
„Eto, vidite na šta sam mislio”, reče Većnik. „Kada sam vam pričao o
Šarloti i njenom odbijanju da poštuje zakon. I koliko života to može da
nas košta. Lako se moglo desiti da život vašeg brata bude žrtvovan
njenoj preteranoj gordosti.”
„Ne čini mi se baš gorda.”
„Zato ste mi napisali ovo?” Većnik je iz džepa sakoa izvukao prvo
pismo koje su mu Gabrijel i Gideon poslali. Prezrivo ga pogledavši,
bacio ga je na zemlju. „Ovo besmisleno pismo, sastavljeno tako da me
iznervira?”
„I je li upalilo?”
Gabrijelu se načas učinilo da će ga Većnik udariti. No, bes je brzo
nestao iz očiju starijeg čoveka; kada je ponovo progovorio, bio je
smiren. „Valjda nije ni trebalo da očekujem od jednog Lajtvuda da se
poslušno postavi pred učenom. Vaš otac to svakako ne bi uradio.
Priznajem da sam mislio da ste od slabije fele.”
„Ako vam je namera da me ubedite na neki drugi način, nemojte se
mučiti”, reče Gabrijel. „Nema svrhe.”
„Zaista? Toliko ste odani Šarloti Branvel, nakon svega što je njena
porodica uradila vašoj? Od Gideona bih još i mogao da očekujem tako
nešto - on je ipak na vašu majku. Odveć lakoverne ćudi. Ali ne i od vas,
Gabrijele. Od vas sam očekivao da se više ponosite sopstvenom krvlju.”
Gabrijel je prislonio glavu o zid. „Nije bilo ničega”, reče. „Razumete
li me? Nije bilo ničega u Šarlotinoj pošti što bi vas zanimalo, što bi bilo
koga zanimalo. Rekli ste nam da biste nas u potpunosti uništili ukoliko
vas ne budemo izveštavali o njenim poslovima, ali mi nismo imali o
čemu da vas izvestimo. Niste nam ostavili nikakav izbor.”
„Mogli ste mi reći istinu.”
„Koju vi niste želeli da čujete”, reče Gabrijel. „Nisam glup, a nije ni
moj brat. Hoćete da uklonite Šarlotu sa čela Instituta, ali ne želite da
bude previše očigledno da ste je uklonili sopstvenom rukom. Želite da
je uhvatite u ne znam kakvim nezakonitim rabotama. Ali istina je da
nemate u čemu da je uhvatite.”
„Istina je rastegljiv pojam. Istina može, svakako, biti razotkrivena,
ali može biti i stvorena.”
Gabrijel je žustro pogledao Većnika: „Vi biste više voleli da vas
slažemo?”
„Oh, ne”, reče Većnik. „Ne mene.” Spustio je šaku na Gabrijelovo
rame. „Lajtvudovi su oduvek imali svoju čast. Otac vam jeste grešio. Vi
ne bi trebalo da plaćate zbog toga. Dajte da vam vratim šta ste izgubili.
Dajte da vam vratim kuću Lajtvudovih, i slavno porodično prezime.
Mogli biste da živite u toj kući sa bratom i sestrom. Ne biste više
zavisili od milosrđa Enklave.” Milosrđe. Bese to gorka reč. Gabrijel se
prisetio bratove krvi na kaldrmi Instituta. Da Šarlota nije bila toliko
nepromišljena, toliko uporna da prihvati onu preobraziteljku u nedra
Instituta suprotno protivljenju Klave i Većnika, Magister ne bi ni poslao
svoje snage na Institut. Gideonova krv ne bi nikada bila prolivena.
Štaviše, došapnuo mu je neki glasić iz podsvesti, da nije Šarlote,
tajna moga oca ostala bi tajna. Benedikt ne bi bio prisiljen da izda
Magistera. Ne bi izgubio izvor leka koji mu je astriolu držao
zauzdanom. Možda se nikada ne bi preobrazio. Njegovi sinovi možda
nikada ne bi doznali za njegove grehe. Lajtvudovi bi nastavili dalje u
blaženom neznanju.
„Gabrijele”, reče Većnik. „Ova ponuda je samo za vas. Vaš brat za nju
ne sme doznati. On je, poput vaše majke, odveć odan. Odan Šarloti.
Njegova pogrešno usmerena odanost možda mu i služi na čast, ali
nama ovde neće pomoći. Recite mu da su mi dojadila vaša
izmotavanja; recite mu da više ne očekujem ništa od vas. Dobar ste
lažljivac”, tu mu se kiselo osmehnuo, „te sam uveren da ćete ga već
uveriti. Šta kažete?”
Gabrijel je stegao vilicu: „Šta hoćete da uradim?”

Vil se uzvrpoljio u naslonjači pokraj Džemovog kreveta. Već je satima

bio tu, leđa su mu se ukočila, ali je odbijao da se pomeri. Postojali su
izgledi da se Džem u svakom trenutku probudi očekujući da ga ugleda
pored sebe.
Bar mu nije bilo hladno. Bridžet je založila vatru u kaminu; vlažno
drvo krčkalo je i pucketalo, te bi povremeno buknula i pokoja varnica.
Noć je sa druge strane prozora bila mračna bez ijednog tračka
plavetnila ili oblaka, kao da je neko ofarbao staklo crnom bojom.
Džemova violina stajala je oslonjena uz podnožje kreveta, a njegov
štap, i dalje umazan krvlju od sukoba u dvorištu, ležao je odmah do nje.
Sam Džem ležao je nepomično, oslonjen o jastuke, bez i trunke boje na
bledom licu. Vil se osećao kao da ga vidi prvi put nakon dužeg
odsustvovanja, pa usledi onaj kratki tren kada primetite promene na
dobro poznatom licu pre nego što nanovo postanu samo deo u
postavci nečijeg života. Džem je izgledao izuzetno mršavo - kako Vil to
ranije nije primetio? - bez viška mesa na kostima obraza, vilice i čela,
pa mu je lice bilo svo usahlo i ćoškasto. Blagi plavičasti odsjaj blistao
mu se sa sklopljenih kapaka, kao i sa usta. Ključna kost beše mu
povijena poput brodskog pramca.
Vil je prekorio samoga sebe. Kako svih ovih meseci nije zapazio da
Džem umire - toliko brzo, toliko preuranjeno? Kako nije video dolazak
mračnoga kosača?
„Vile”, začuo se nečiji šapat sa vrata. Tupo podigavši pogled,
ugledao je Šarlotu, koja je promolila glavu kroz vrata. „Neko... je došao
da se vidi sa tobom.”
Vil je trepnuo kada se Šarlota sklonila kako bi Magnus Bejn prošao
pored nje i ušao u sobu. Vil u tom trenutku nije znao šta bi rekao.
„Kaže da si ga pozvao”, reče Šarlota, zvučeći pomalo nepoverljivo.
Magnus je ostao da stoji, delujući posve ravnodušno u ugljen-sivom
odelu. Polagano je svlačio rukavice od tamnosive jareće kože sa
tananih tamnih ruku.
 „Jesam ga pozvao”, reče Vil, osećajući se kao da se tek budi. „Hvala
ti, Šarlota.”
Šarlota mu je uputila jedan pogled, mešavinu saosećanja i
neizgovorene poruke - na tvoju odgovornost, Vile Herondejle, pa je izašla
iz sobe napadno zatvorivši vrata za sobom.
„Došao si”, reče Vil, svestan da je zazvučao bezvezno. Nije voleo
kada ljudi naglas opaze nešto što je očigledno, a, eto, sad je sam to
učinio. Nije se mogao otresti osećaja uznemirenosti. Ugledati Magnusa
tu, usred Džemove sobe, bilo je kao da je ugledao vilinskog viteza
posednutog među pravobraniocima pod sedim perikama u Old Bejliju.9
Magnus je spustio rukavice na sto, pa je prišao krevetu. Pružio je
ruku da se uhvati za jedan od stubova, pre nego što će pogledati
Džema, toliko mirnog i belog da je izgledao kao da je isklesan na nekoj
nadgrobnoj ploči. „Džems Karsters”, rekao je, šapnuvši te reči u pola
glasa kao da izgovara čini.
„Umire”, reče Vil.
„Toliko mogu i sam da vidim”, što je moglo da zazvuči hladno, ali se
u Magnusovom glasu krilo čitavo more tuge, tuge koju je Vil zapazio,
trgnuvši se čim ju je prepoznao. „Zar nisi mislio da ima još nekoliko
dana, možda i nedelja?”
„Ne radi se samo o nedostatku opijata”, Vilov je glas zazvučao
zarđalo; nakašljao se. „Staviše, imamo ga još malo, i dali smo mu ga. Ali
popodne je izbio neki sukob u kojem je izgubio krvi, što ga je
onemoćalo. Plašimo se da nije dovoljno jak da bi se sam od sebe
oporavio.”
Posegavši ka njemu, Magnus je sasvim nežno pridigao Džemovu
šaku. Na bledim je prstima imao modrice, a plave su mu se vene širile
poput ispreplitanih reka pod kožom zgloba. „Pati li?”
„Ne znam.”
„Možda bi bilo najbolje da ga pustiš da umre”, Magnus je pogledao
Vila tamnim zlatno-zelenim očima, „Svaki život ima kraj, Vile. A ti si
znao, kada si ga odabrao, da će umreti pre tebe.” Vil se zagledao ispred
sebe. Osećao se kao da srlja nekim mračnim tunelom kojem nema
kraja, a nema ni zidova da se uhvati za njih i uspori pad. „Ako misliš da
bi tako bilo najbolje za njega.”
„Vile”, Magnusov glas beše nežan, ali uznemiren. „Jesi li me doveo
ovamo u nadi da ću mu pomoći?”
Vil ga je slepo pogledao. „Ne znam zašto sam te pozvao”, reče.
„Mislim da nije zato što sam mislio da možeš bilo šta da učiniš. Već
više zato što sam mislio da si jedini koji bi možda razumeo.” Magnus se
iznenadio: „Jedini koji bi možda razumeo?”
„Već mnogo dugo živiš”, reče Vil. „Mora da si mnoge gledao kako
umiru, mnoge koje si voleo. A uvek preživiš i ideš dalje.” Magnus je i
dalje delovao zapanjen. „Pozvao si me ovamo, vešca, na Institut, odmah
nakon borbe u kojoj ste zamalo svi pobijeni, da bismo pričali?!”
„Sa tobom mogu opušteno da pričam”, reče Vil, „ne znam zašto.”
Magnus je polagano zavrteo glavom, pa se oslonio o stub kreveta.
„Stvarno si mlad”, promrmljao je. „A opet se ni ne sećam da me je bilo
koji Senolovac ikada pozvao samo da bismo zajedno prekratili pozne
sate.”
„Ne znam šta da radim”, reče mu Vil. „Mortmejn je oteo Tesu, a
meni se čini da znam gde bi mogla biti. Jednim delom sebe najviše bih
voleo da pođem za njom. Ali ne mogu da ostavim Džema. Položio sam
zakletvu. Šta ako se probudi usred noći i otkrije da nisam tu?” Izgledao
je izgubljeno kao detence. „Misliće da sam ga svojevoljno napustio, da
me nije briga što umire. Neće shvatiti. A, opet, da sada može da
progovori, zar mi ne bi rekao da pođem za Tesom? Zar ne bi i sam to
poželeo?” Vil je zagnjurio lice u šake. „Ne mogu da odlučim, i to me
strašno kida.”
Magnus se nekoliko dugih trenutaka zagledao u njega. „Zna li da si
zaljubljen u Tesu?”
„Ne”, Vil je zgranuto pridigao lice. „Ne. Nikada mu ni reči nisam
rekao. Ne treba da se nosi sa tim teretom.”
Duboko udahnuvši, Magnus mu se nežno obratio: „Vile. Hteo si da
čuješ moju mudrost, kao nekoga ko je proživeo tolike živote i pokopao
mnoge svoje ljubavi. Mogu ti reći da je kraj života zbir ljubavi koje si
tokom njega proživeo, da, u šta god da si se zakleo, nije bitno da li si tu
na kraju Džemovog života. Bitno je što si bio u svakom drugom
trenutku. Otkad ste se upoznali, ti ga nisi napuštao i nikada mu nisi
uskraćivao ljubav. To je najhitnije.”
„Stvarno tako misliš”, reče Vil začuđeno, pa je dodao, „zašto si
toliko dobar prema meni? I dalje ti dugujem uslugu, je li tako? Pamtim
to, da znaš, mada se nikada nisi pozvao na to.”
„Nisam?”, reče Magnus, pa mu se nasmešio. „Vile, ti se prema meni
ophodiš kao prema ljudskom biću, kao prema osobi sebi nalik; retko se
koji Senolovac tako ophodi prema jednom vešcu. A nisam baš toliko
bezdušan da zatražim uslugu od momka slomljenog srca. I to jednog za
kojeg, inače, mislim da će jednoga dana postati veoma dobar čovek. I
stoga ću ti reći sledeće. Ostaću tu kada odeš, da bdim nad Džemom
umesto tebe, a ako se probudi, reći ću mu gde si otišao, i da si to uradio
za njega. I učiniću sve što mogu da mu sačuvam život: nemam jin fena,
ali imam svoje čarolije, a možda pronađem nešto u jednoj staroj knjizi
čini što bi mu moglo pomoći.”
„Računaću ti to kao veliku uslugu”, reče Vil.
Magnus je i dalje stajao zagledan u Džema. Tuga mu je bila urezana
na licu, na licu koje je inače bilo veselo ili zajedljivo ili ravnodušno, tuga
koja je iznenadila Vila. „Jer radi čega bi ta negdašnja žal tako lagano na
površinu izbila, nego da bih dušu svoju izlio u prašinu, voleći nekoga ko
umreti mora?”, reče Magnus.
Vil ga je pogledao: „Odakle to beše?”
„Iz Ispovesti Svetog Avgustina”, reče Magnus. „Pitao si me kako ja,
kao besmrtnik, preživim tolike smrti. Nema tu neke posebne tajne.
Istrpiš sve što je nepodnošljivo, prosto izdržiš. I to je to.” Odmakao se
od kreveta. „Daću ti koji trenutak nasamo sa njim, da se oprostiš ako
želiš. Pronaći ćeš me u biblioteci.”
Ostavši bez reći, Vil mu je samo klimnuo, i Magnus je pokupio
rukavice, okrenuo se i napustio sobu. Vilu se u glavi zarojiše misli.
Ponovo je pogledao Džema, nepomičnog u krevetu. Moram da se
pomirim sa činjenicom da je ovo kraj, pomislio je, ali se čak i u mislima
osećao isprazno i odsutno. Moram da prihvatim da me Džem više nikada
neće pogledati, da mi se više nikada neće obratiti. Istrpiš sve što je
nepodnošljivo, prosto izdržiš. I to je to.
A opet mu se sve to nije činilo stvarno, već više kao san. Ustavši,
nagnuo se nad Džemovim mirnim telom. Blago je taknuo svoga
parabataija po obrazu, koji beše leden.
„Atque in pepetuum, frater, ave atque vale”, šapnuo je. Reči iz pesme
nikada mu nisu zazvučale podesnije: uvek i zauvek, brate, zdravo i
zbogom.
Okrenuo se od kreveta uspravivši se. I na to je osetio da ga je nešto
čvrsto steglo oko ruke. Spustivši pogled, video je Džemovu šaku oko
svoje. Nekoliko je trenutaka bio previše zapanjen da bi mogao da uradi
bilo šta sem da zuri.
„Nisam još mrtav, Vile”, reče Džem tihim glasom, tanušnim, ali
jakim poput žice. „Na šta je Magnus mislio kada te je pitao da li znam
da si zaljubljen u Tesu?”
 11.
STRAH OD NOĆI

Mada mi je dušu tama svila,

obasjana svetlom na nebo će doći,
predugo voleh zvezde sjajne
da bih se plašio mračne noći.
Sara Vilijams, „Stari zvezdočatac”

„Vile?”
Nakon preduge tišine i slušanja samo Džemovog isprekidanog
disanja, udisaja i izdisaja, Vilu se načas učinilo da je umislio glas svog
najboljeg druga koji mu se obraća u polutami. Kada je Džem pustio
Vilovu ruku, ovaj se srozao u fotelju pored postelje. Srce mu je tuklo
kao ludo, što od olakšanja, što od mučne jeze.
Džem je pomerio glavu prema njemu, na jastuku. Oči mu behu
tamne, pošto im srebrna boja nestade pred crnom. Nekoliko trenutaka
dva su mladića samo zurila jedan u drugog. Slično zatišju uoči
upuštanja u bitku, pomislio je Vil, kad te misli napuste pred
neizbežnim.
„Vile”, reče Džem opet, zakašljavši se, te je morao da pokrije usta
rukom. Kada ju je sklonio, prsti mu behu krvavi. „Jesam li... sanjao?”
Vil se naglo trgao. Džem je maločas zazvučao posve jasno, posve
uvereno - Na šta je Magnus mislio kada te je pitao da li znam da si
zaljubljen u Tesu? - ali se činilo da ga je taj nalet snage napustio i da je
sada opet zvučao ošamućeno i zbunjeno.
Zar je Džem stvarno čuo šta mu je Magnus rekao? I ako jeste,
postoje li izgledi da sve to prihvati kao san, kao grozničavo priviđanje?
Vila je pomisao na to ispunila mešavinom olakšanja i razočarenja.
„Sanjao šta?”
Džem se zagledao u svoju krvavu šaku, koja se potom polagano
skupila u pesnicu. „Borbu u dvorištu. Džesamininu smrt. A nju su
odveli, jelda? Tesu?”
„Jesu”, šapnuo je Vil, pa je ponovio reči koje mu je Šarlota bila
kazala. Njega nisu utešile, ali Džema možda hoće. „Jesu, ali mislim da je
neće povrediti. Sećaš se da je Mortmejn želi nepovređenu.”
„Moramo je pronaći. Znaš i sam, Vile. Moramo...”, Džem se sa
mukom pridigao, na šta odmah opet poče da kašlje. Krv prsnu po
belom prekrivaču. Vil je držao Džemova krhka i uzdrmana ramena dok
kašalj nije prestao da mu protresa telo, pa je zatim uzeo jednu od
vlažnih krpa sa natkasne da mu obriše ruke. Kada je pokušao da obriše
svome parabataiju krv sa lica, Džem mu je nežno uzeo krpu uozbiljenog
pogleda: „Nisam dete, Vile.”
„Znam.” Vil je povukao ruke. Nije ih oprao još od borbe u dvorištu,
te mu se Džesaminina sasušena krv sada pomešala sa Džemovom
svežom na prstima.
Džem je duboko udahnuo. I on i Vil su sačekali da vide da li će ga
zbog toga opet spopasti kašalj, ali pošto nije, Džem reče: „Magnus reče
da si zaljubljen u Tesu. Je li istina?”
„Jeste”, reče Vil, osećajući se kao da pada sa litice. „Jeste, istina je.”
Džemove razrogačene oči zablistaše u tami: „Voli li i ona tebe?”
„Ne”, Vil reče napuklim glasom. „Rekao sam joj da je volim,. ali nju
to nije pokolebalo u ljubavi prema tebi. Ona tebe voli.” Džem je blago
popustio stisak oko krpe u rukama. „Rekao si joj”, reče, „da si zaljubljen
u nju.”
„Džeme...”
„Kad je to bilo, i kakav li te je to očaj naterao na tako nešto?”
„Desilo se još pre nego što ste se verili. Onoga dana kada sam otkrio
da kletva ne postoji”, Vil reče potreseno. „Otišao sam do nje da joj
kažem da je volim. Rekla mi je najljubaznije koliko je već mogla da ne
voli mene nego tebe, i da ste se verili.” Vil je oborio pogled: „Ne znam
da li ti to išta znači, Džemse. Ali ja zaista nisam znao da ti je stalo do
nje. Bio sam u celosti zanet sopstvenim osećanjima.”
Džem se zagrizao za donju usnu, te mu se nešto boje vratilo u belu
kožu. „Izvini što ću ovo da te pitam... ali, ne radi se o prolaznom zanosu,
o kratkotrajnoj simpatiji...?”, prekinuo se, zagledan u Vilovo lice. „Ne”,
šapnuo je, „vidim da nije tako.”
„Volim je dovoljno da bih se, nakon što me je uverila da će biti
srećna uz tebe, zakleo sebi da nikada više neću progovoriti o svojoj
žudnji, da nikada svoju naklonost neću iskazati ni rečju ni potezom, da
joj ni rečima ni delima neću kvariti sreću. Osećanja mi se nisu menjala,
ali mi je toliko stalo do nje i tebe da neću reći ništa što bi narušilo to
što ste skupa pronašli”, reči pokuljaše sa Vilovih usana; činilo mu se da
nema razloga da ih više zadržava. Ako će ga Džem već zamrzeti, bar će
ga mrzeti zbog istine, a ne zbog laži.
Džem se činio pogođen. „Strašno mi je žao, Vile. Mnogo mi je žao,
Vile, mnogo. Eh, da sam samo znao...”
Vil se skljokao u naslonjaču. „Šta si uopšte mogao da uradiš?”
„Mogao sam da otkažem veridbu...”
„I da oboma slomiš srca? Kakve bih ja koristi imao od toga? Drag si
mi kao druga polovina moje duše, Džeme. Nikada ne bih mogao biti
srećan ako si ti nesrećan. ATesa... Tesa te voli. Koliko bih grozno
čudovište ispao kada bih uživao u činjenici da sam dvoma ljudima koje
volim najviše na svetu naneo bol samo da bih osetio to zadovoljstvo
da, kad već ne može biti moja, Tesa ne bude ničija?”
„Ali ti si moj parabatai. Ako patiš, ja želim da ti ublažim patnje...”
„Ovo je nešto”, reče Vil, „oko čega me ne možeš utešiti.”
Džem je odmahnuo glavom. „Ali kako je moguće da nisam ništa
primetio? Rekao sam ti da sam video da se oni zidovi oko tvoga srca
spuštaju. Mislio sam... mislio sam da znam zbog čega; rekao sam ti da
znam da si oduvek nosio teret u sebi, i znam da si otišao do Magnusa.
Mislio sam da si se možda poslužio njegovim mađijama, da se
oslobodiš umišljene krivice. Da sam ikako znao da je bilo zbog Tese,
budi siguran, Vile, da joj nikada ne bih otkrio svoja osećanja.”
„Otkud si mogao da znaš?” Ma koliko se osećao bedno, Vil se takođe
osećao i oslobođeno, kao da je skinuo teško breme sa sebe. „Činio sam
sve što sam mogao da sve to sakrijem i poreknem. A ti... ti nikada nisi
skrivao svoja osećanja. Kada se osvrnem, vidim da je sve bilo čisto i
jasno, a ja opet ništa nisam primetio. Zgranuo sam se kada mi je Tesa
rekla da ste se verili. Ti si u mome životu oduvek bio izvor svega
dobrog, Džemse. Nikada mi nije palo na pamet da ćeš mi biti izvor
patnje i stoga pogreših što nikada nisam ni pomislio na tvoja osećanja.
Zato sam i bio toliko zaslepljen.”
Džem je zažmurio. Kapci mu behu zasenčeni plavim, tanki poput
pergamenta. „Duboko sam ožalošćen zbog tvoje patnje”, rekao je, „ali
mi je drago što je voliš.”
„Drago ti je?!”
„Lakše mi je”, reče Džem, „da te zamolim da uradiš ono što bih
želeo da uradiš: da me ostaviš i kreneš za Tesom.”
 „Sada? Ovako?”
Džem mu se, začudo, i nasmešio: „Pa, zar nisi to i nameravao kada
sam te uhvatio za ruku?”
„Ali... ja nisam verovao da ćeš se ponovo osvestiti. Sada je drukčije.
Ne mogu te ovakvog ostaviti, da se sam suočiš sa time sa čime moraš
da se suočiš...”
Džem je podigao ruku, i Vilu se na tren učinilo da traži njegovu
šaku, ali je umesto toga samo zario prste u tkaninu Vilove košulje. „Ti si
moj parabatai”, rekao je, „sam si rekao da mogu da zatražim od tebe
bilo šta.”
„Ali zakleo sam se da ću ostati uz tebe. Dok ništa do smrti ne rastavi
tebe i mene...”
„Smrt će nas svakako rastaviti.”
„Znaš i sam da su te reći iz zakletve deo veće celine”, reče Vil.
„Obaveži me da te nikada ne napustim, da se nikada od tebe ne odvratim:
jer kuda ti kreneš, idem i ja za tobom.”
Džem je zavapio svom raspoloživom snagom: „Ne možeš poći tamo
gde ja idem! Niti bih ja to želeo!”
„Ne mogu ni otići i ostaviti te tu da umreš!”
Eto. Rekao je to, izgovorio je tu reč, priznao je tu mogućnost.
Umreti.
„Nikome drugome ne mogu ovo poveriti”, Džemov pogled beše
užaren, grozničav, gotovo izbezumljen. „Misliš da ne znam da ako ti ne
pođeš za njom, niko drugi neće? Misliš da me ne ubija to što ja ne mogu
da pođem, što bar sa tobom ne mogu da pođem?” Nagnuo se prema
Vilu. Koža mu beše bela poput zamućenog stakla oko lampe, i pritom se
činilo da, baš kao iz iste takve jedne lampe, svetlost šija kroz njega iz
nekog unutrašnjeg izvorišta. Pomerio je ruke preko prekrivača. „Uzmi
mi ruke, Vile.” Vil je utrnulo sklopio ruke oko Džemovih. Učinilo mu se
da je osetio titraj bola u parabatajskoj runi na grudima, kao da ona zna
nešto što on ne zna, pa ga upozorava na predstojeći bol, bol toliko jak
da nije znao kako će ga izdržati i preživeti. Džem je moj veliki greh,
rekao je Magnusu, a ovo, sada, beše kazna za to.
Mislio je da je gubitak Tese njegova pokora; nije ni pomislio kako će
mu biti kada ih oboje izgubi.
„Vile”, reče mu Džem. „Sve sam ove godine pokušavao da ti dam
ono što sam sebi nisi mogao da daš.”
Vilove se ruke stegnuše oko Džemovih, koje bebu tanane poput
para grančica. „Šta to?”
 „Veru”, reče Džem. „Da si bolji nego što si mislio da jesi. Praštanje,
kako ne bi večito kažnjavao sebe. Uvek sam te voleo, Vile, šta god da si
radio. A sada moraš da uradiš za mene ono što ja sam ne mogu. Da
budeš moje oči, koje ja više nemam. Da budeš moje ruke, koje ja više ne
mogu da koristim. Da budeš moje srce kada moje prestane da kuca.”
„Ne”, reče Vil izbezumljeno. „Ne, ne, ne. Neću da budem ništa od
toga. Tvoje će oči još gledati, tvoje će ruke još dodirivati, tvoje će srce
nastaviti da kuca.”
„A šta ako neće, Vile...”
„Da mogu da se prepolovim, sad bih to uradio - da jedna polovina
mene ostane tu uz tebe, a druga da pođe za Tesom...”
„Od samo pola tebe nijedan od nas ne bi imao koristi”, reče Džem.
„Ne verujem da bi iko drugi pošao za njom, niko drugi ne bi dao
sopstveni život, kao što bih ja učinio, da spase njen. Zamolio bih te da
pođeš u taj poduhvat čak i da ne znam za tvoja osećanja, ali pošto sam
siguran da je voliš isto kao ja, Vile, u tebe se pouzdam više nego u ikoga
drugog, i verujem u tebe više nego u ikoga drugog, znajući da tvoje
srce, kao i uvek, oseća isto kao moje po ovom pitanju. Wo men shijie bai
xiong di - više smo od braće, Vile. Pođi na put, na koji polaziš ne samo
zbog sebe, već zbog obojice.”
„Ne mogu te ostaviti da se sam suočiš sa smrću”, šapnuo je Vil, ali je
znao da je poražen; pesak u peščanom satu njegove volje uveliko je
iscurio.
Džem je dodirnuo parabatajsku runu na ramenu kroz tananu
tkaninu košulje. „Nisam sam”, reče. „Gde god da smo, uvek ćemo biti
jedno.”
Vil se polako digao. Nije mogao da veruje da radi to što radi, ali bilo
je jasno da je ipak tako, jasno poput srebrnog ruba oko Džemovih, sada
crnih, očiju. „Ako nas čeka neki život nakon ovog”, rekao je, „neka se u
njemu opet sretnem sa tobom, Džemse Karsterse.”
„Biće i drugih živo ta”, Džem je ispružio ruku i oni načas stegnuše
jedan drugom šake, kao što su uradili tokom parabatajskog obreda,
ispreplitavši međusobno prste oko zajedničkih vatrenih prstenova.
„Svet ti je kao točak”, rekao je. „Kada se uzdignemo ili padnemo, činimo
to zajedno.”
Vil je jače stegao Džemovu ruku. „Pa”, reče stegnutog grla, „ako već
kažeš da me čeka drugi život, pomolimo se zajedno da i njega dobrano
ne zeznem kao ovaj.”
Džem mu se na to nasmešio, osmehom kojim je oduvek, čak i u
Vilovim najmračnijim trenucima, umeo da ga smiri. „Mislim da za tebe
još ima nade, Vile Herondejle.”
„Potrudiću se da naučim da je pronađem kada tebe ne bude bilo da
mi pokažeš kako.”
„Tesa”, reče Džem, „poznaje i očaj i nadu. Možete jedno drugo
naučiti. Pronađi je, Vile, i reci joj da sam je oduvek voleo. Oboje imate
moj blagoslov, koliko god da vam on značio.”
Pogledi im se zadržaše jedan na drugom. Vil nikako nije mogao da
natera sebe da se oprosti, ili da kaže bilo šta drugo. Samo je još jednom
stegnuo Džemovu šaku, pre nego što će je pustiti, pa se okrenuo i
izašao kroz vrata.

Konji su bili smešteni u staji iza Instituta - što beše Sirilovo područje
preko dana, na koje je retko ko od njih zalazio. Staja je nekada zapravo
bila stari župni dom, sa podom od neravnog kamena, sada
besprekorno čistim. Pregrade su se širile duž zidova, mada su samo
dve bile zauzete: u jednoj je bio Balije, a u drugoj Ksant, obojica usnuli
mada su im se repovi blago trzali, kao što već to ide kod konja kada
spavaju. Jasle su im bile pune svežeg sena, dok je po zidovima visila
konjska oprema, uglancana do vrhunskog sjaja. Vil je odlučio da će,
ukoliko se vrati sa poduhvata živ, gledati da kaže Šarloti da Siril
odlično obavlja posao.
Vil je probudio Balija nežno mu nešto šapnuvši, pa ga je izveo iz
njegove pregrade. Još su ga kao dečaka naučili da osedla i zauzda konja,
pre nego što je uopšte došao na Institut, pa je sada mogao da pusti
misli da mu lutaju dok nije provukao uzengije kroz kaiševe, proverio
obe strane sedla i pažljivo gurnuo ruku ispod Balija da prikopča kolan.
Nije ostavio nikakvu poruku za sobom, nikakvu belešku za bilo
koga sa Instituta. Džem će im već reći gde je otišao, jer je Vil otkrio da
sada, u trenutku kada su mu najpotrebnije bile reci, koje je inače sa
lakoćom pronalazio, nije mogao da ih iznađe. Nije mogao ni da zamisli
da bi sada zapravo mogao da se oprosti sa njima, pa je umesto toga u
mislima prelazio sve što je spakovao u bisage: opravu, čistu košulju i
okovratnik (ko zna kada će opet morati da izgleda kao gospodin?), dve
stele, sve oružje koje je mogao da ponese, hleb, sir, sušeno voće i
običnjački novac.
Pošto je Vil pričvrstio kolan, Balije je podigao glavu i zanjištao. Vil je
naglo okrenuo glavu. Tanana ženska prilika stajala je u vratima staje.
Vil je gledao kako diže desnu ruku da bi kamen-runa blesnula i osvetlila
joj lice.
Sesili, ogrnuta plavim somotskim ogrtačem, crne kose raspuštene
oko lica. Stopala joj, bosa, viriše pod rubom ogrtača. Uspravio se. „Sesi,
šta ti tražiš tu?”
Zakoračila je prema njemu, pa je zastala na pragu i bacila pogled ka
bosim nogama. „To bih i ja tebe mogla da pitam.”
„Volim da pričam noću sa konjima. Odlično su društvo. A ti ne bi
trebalo da se šetaš okolo u spavaćici. Lajtvudovi se možda vrzmaju
hodnicima.”
„Mnogo si mi duhovit. Kuda si pošao, Vile? Ako ideš da tražiš jin fen,
povedi me sa sobom.”
„Nisam krenuo da tražim još jin fena.”
Spoznaja joj se pojavila u plavim očima: „Ideš za Tesom. Ideš na
Kader Idris.”
Vil je klimnuo glavom.
„Povedi i mene”, rekla je, „povedi me sa sobom, Vile.”
Vil nije mogao da je pogleda; otišao je po obol i uzde, mada su mu
se ruke tresle kada ih je skinuo i okrenuo se nazad Baliju. „Ne mogu te
povesti sa sobom. Ne možeš jahati Ksanta - nisi obučena za tako nešto
- a običan konj bi nas samo usporio u putu.”
„Konji koji su vukli kočiju su automatom. Ne očekuješ valjda da ćeš
ih sustići...?”
„Ne očekujem. Balije možda jeste najbrži konj u Engleskoj, ali i on
mora da odmori i odspava. Već sam se pomirio sa time. Neću ih stići na
putu. Jedino mi ostaje nada da ću stići do Kader Idrisa pre nego što
bude prekasno.”
„Daj da onda krenem za tobom, i ne brini se ako mi odmakneš...”
„Budi razumna, Sesi!”
„Razumna?”, ražestila se. „Ja pred sobom vidim brata koji opet
odlazi od mene! Godine su prošle, Vile! Godine, a ja sam ipak došla u
London da te pronađem, i sada kada smo opet zajedno, ti odlaziš!”
Balije se nelagodno uzvrpoljio kada mu je Vil namestio obol u usta i
navukao mu uzde preko glave. Balije nije voleo vikanje. Vil ga je smirio
spustivši mu ruku na vrat.
„Vile”, Sesili je zazvučala vrlo opasno, „pogledaj mc, ili ću smesta
otići da probudim sve u kući da bih te zaustavila, kunem se da hoću.”
Vil je prislonio glavu uz vrat konja zažmurivši. Osećao je miris sena
i konja, platna, znoja i nešto slatkastog mirisa dima koji mu se uvukao
u odeću od vatre u Džemovoj sobi. „Sesili”, tekao je. „Moram da budem
uveren da si tu, na najsigurnijem mestu, inače ne mogu da krenem. Ne
mogu da se plašim za Tesu ispred sebe i za tebe iza sebe na putu, jer ću
se slomiti od tolikog straha. Već se previše onih koje volim nalazi u
opasnosti.”
Usledio je dug tajac. Vil je mogao da čuje otkucaje Balijevog srca
pod uhom, i ništa drugo. Zapitao se da li je Sesili otišla, da li se udaljila
još dok joj se obraćao, da možda obavesti ukućane. Podigao je glavu.
Ali ne, Sesili je i dalje stajala na istom mestu sa kamen-runom u
ruci. „Tesa je rekla da si me jednom dozivao”, rekla je. „Kada si bio
bolestan. Zašto baš mene, Vile?”
„Sesili”, tiho je izdahnuo njeno ime iz sebe. „Godinama si bila moj...
moj talisman. Mislio sam da sam ja ubio Elu. Napustio sam Vels da bi ti
bila bezbedna. Dok god sam u svojoj glavi mogao da zamislim da ti
dobro ide, da si srećna i zdrava, patnja koju sam osećao jer ste mi ti,
majka i otac nedostajali, bila je vredna toga.”
„Nikada nisam shvatala zašto si otišao”, reče Sesili. „A i mislila sam
da su Senolovci čudovišta. Nisam shvatala zašto si došao ovamo, pa
sam mislila, oduvek sam tako mislila, da ću kada stasam, doći ovamo i
napraviti se da i sama hoću da postanem Senolovac, dok te ne ubedim
da se vratiš kući. Nakon što sam saznala za kletvu, nisam više znala šta
da mislim. Bilo mi je jasno zašto si došao ovamo, ali ne i zašto si
ostao.”
„Džem...”
„Ali čak i ako on umre”, rekla je, na šta se on trgao, „nećeš se vratiti
kući mami i tati, jelda? Sada si Senolovac u srcu i duši. Kao što otac
nikada nije bio. Zato si toliko tvrdoglavo odbijao da im pišeš. Ne znaš
kako da zatražiš oproštaj i istovremeno im kažeš da se ne vraćaš kući.”
„Ne mogu se vratiti kući, Sesili, to više nije moja kuća. Ja sam
Senolovac. To mi je sada u krvi.”
„Znaš da sam ti sestra, jelda?”, rekla je. „I meni je to isto tako u krvi.”
„Rekla si da si se pravila.” Nekoliko trenutaka joj se zagledao u lice,
pa reče polagano: „Ali nisi, jelda? Gledao sam te kada vežbaš, kada se
boriš. I ti to osećaš u sebi isto kao i ja. Kao da je pod Instituta prvo
čvrsto tle pod tvojim nogama. Kao da si pronašla mesto kojem
pripadaš. Ti jesi Senolovac.”
Sesili ništa nije rekla.
Vil je osetio da mu se usne izvijaju u šeretski osmeh. „Drago mi je”,
rekao je. „Drago mi je što će na Institutu biti Herondejlovih čak i ako
ja...”
„Čak i ako se ti ne vratiš? Vile, daj da pođem sa tobom, daj da ti
pomognem...”
„Ne, Sesili. Zar ti nije dovoljno što prihvatam da ćeš izabrati ovakav
život, život neprestanih borbi i opasnosti, iako sam ja za tebe oduvek
želeo mnogo veću sigurnost? Ne, ne mogu ti dopustiti da pođeš sa
mnom, čak i ako me omrzneš zbog toga.”
Sesili je uzdahnula na to: „Ne moraš baš toliko da dramiš, Vile. Ne
moraš stalno uporno da misliš da te ljudi mrze iako je očito da te ne
mrze.”
„Ja uvek dramim”, reče Vil. „Da nisam postao Senolovac, imao bih
blistavu budućnost na pozornici. Uopšte ne sumnjam da bi me
dočekivali sa ovacijama.”
Sesili to baš i nije bilo preterano smešno. Vil nije mogao da je krivi.
„Ne zanima mene tvoje izvođenje Hamleta”, rekla je. „Ako već ne daš da
pođem sa tobom, onda mi bar obećaj da ćeš ako sada odeš... obećaj mi
da ćeš se vratiti.”
„Ne mogu ti tako nešto obećati”, reče Vil, „ali ako budem mogao da
ti se vratim sigurno ću se vratiti. A ako se vratim, pisaću majci i ocu.
Toliko ti mogu obećati.”
„Ne”, rekla je Sesili, „bez pisama. Obećaj mi da ćeš, ako se vratiš,
poći majci i ocu sa mnom, da im kažeš zašto si otišao, da ih ne kriviš,
da ih i dalje voliš. Ne tražim da se vratiš da bi ostao tamo. Ni ti ni ja se
tamo više ne možemo vraćati za stalno, ali pružiti im malo utehe od
nas ne iziskuje mnogo. I nemoj mi reći da je to protivno pravilima, Vile,
jer vrlo dobro znam da obožavaš da ih kršiš.”
„Eto, vidiš?”, reče Vil. „Ipak bar malo poznaješ svoga brata. Dajem ti
reč da ću, ukoliko se svi ti uslovi ispune, učiniti kako tražiš.”
Ramena i lice joj se opustiše. Izgledala je sitno i nezaštićeno tako,
bez ljutnje na licu, mada je znao da nije ni jedno ni drugo. „I, Sesi”, reče
joj tiho, „pre nego krenem, htedoh ti nešto dati.”
Posegao je rukom u košulju da preko glave svuče ogrlicu koju mu je
Magnus dao. Zanjihala se, presijavajući se raskošnom rubin-crvenom
bojom, na prigušenom svetlu štale.
„Tvoja ženska ogrlica?”, reče Sesili. „Pa, moram priznati da ti nikako
ne pristaje.”
Prišavši Sesili, spustio joj je blistavi lančić preko crnokose glave.
Rubin joj je legao oko grla kao da je napravljen za nju. Pogledala ga je,
uozbiljenog pogleda. „Uvek da je nosiš. Upozoriće te na dolazak
demona”, reče Vil. „Pomoći će ti da budeš sigurna, što i ja lično želim za
tebe, i pomoći će ti da budeš ratnica, što ti lično želiš za sebe.”
Prislonila mu je ruku uz obraz: „Da bo ti, Gwilym. Byddafyn dy golli di
„I ja tebe”, rekao joj je. Više je ne gledajući, okrenuo se prema Baliju
da skoči u sedlo. Odmakla se kada je poterao konja ka vratima štale i
kada je, pognuvši glavu pred vetrom, izjurio u noć.

Tesa se iz snova o krvi i metalnim čudovištima najednom naglo

probudila, sva zadihana.
Ležala je sklupčana poput deteta na klupi velike kočije, čiji prozori
behu skroz prekriveni debelim plišanim zavesama. Sedište je bilo
tvrdo i neudobno, osećala je da je opruge bodu sa strane kroz tkaninu
haljine koja sama po sebi beše pokidana i isprljana. Kosa joj je,
raspuštena, padala u tananim pramenovima oko lica. Naspram nje,
šćućurena u suprotnom uglu kočije, sedela je neka nepomična prilika, u
celosti obavijena debelim crnim putničkim ogrtačem postavljenim
krznom, nisko navučene kapuljače. Nikoga drugog nije bilo u kočiji.
Tesa se sa mukom pridigla, boreći se sa naletom vrtoglavice i
mučnine. Spustivši ruke preko trbuha, pokušala je duboko da udahne,
ali joj smrdljivi vazduh u kočiji nije mnogo umirio stomak. Kada je
prislonila ruke uz grudi, osetila je da joj znoj curi niz gornji deo haljine.
„Neće vam valjda pripasti muka?”, reče neki promukli glas. „Doduše,
to katkad jeste nuspojava hloroforma.”
Lice se škripavo pomerilo prema njoj pod kapuljačom i Tesa je
ugledala gospođu Blek. Na stepeništu Instituta bila je odveć
prepadnuta da bi zaista proučila pojavu njene negdašnje otmičarke, ali
se sada stresla videvši je izbliza. Koža joj je imala zelenkastu nijansu,
oči behu prošarane crnim venicama, a usne otromboljene otkrivajući
siv jezik pogledu.
„Kuda me vodite?”, pitala ju je Tesa. Bese to prvo što junakinje
gotskih romana pitaju kada ih otmu, što ju je oduvek živciralo, ali je
sada shvatila da zaista ima smisla. Kad se nađete u ovakvoj prilici, prvo
što želite da znate jeste kuda idete.
„Mortmejnu”, reče gospođa Blek. „I to su svi podaci koje ćete izvući
iz mene, devojko. Izdata su mi vrlo stroga uputstva.”
Tesa ništa drugo nije ni očekivala, ali joj se grudi ipak stegoše
lišavajući je vazduha. Mahinalno se odmakla od gospođe Blek ne bi li
povukla zavesu sa svog prozora.
Napolju je bilo mračno, uz napola skriveni mesec. Seoski krajolik
beše brdovit i krševit, nigde ni tačkice kakvog svetla koje bi odavalo
neko naselje. Iz zemlje se svuda uzdizahu gomile crnog stenja. Tesa je,
neupadljivo koliko je već mogla, dohvatila kvaku i pomerila je, ali je bila
zaključana.
„Bolje ne pokušavajte”, reče joj Mračna sestra. „Ne možete
otključati vrata, a i da pobegnete, opet bih vas uhvatila. Sada sam
mnogo brža nego što pamtite.”
„Zato ste onako nestali na stepenicama?”, pitala ju je Tesa. „Na
Institutu?”
Gospođa Blek joj se nadmoćno osmehnula: „Nestala u vašim očima.
Ali sam se samo hitro pomerila, pa se opet vratila. To mi je poklon od
Mortmejna.”
„Zato ovo radite?”, reče joj Tesa osorno. „Iz zahvalnosti Mortmejnu?
Nije da je imao neko mišljenje o vama. Poslao je Džema i Vila da vas
ubiju kada je u vama video smetnju.”
Čim je izgovorila Džemovo i Vilovo ime, prebledela je pred naletom
sećanja. Oteli su je dok su se Senolovci očajnički borili za sopstvene
živote na stepeništu Instituta. Da li su odbili automatone? Da li je neko
od njih povređen, ili, ne daj bože, ubijen? Ali ona bi to sigurno znala,
osetila bi da se tako nešto desilo Džemu ili Vilu? Podsvesno je uvek bila
povezana sa njima, pošto behu deo njenog srca.
„Ne”, reče gospođa Blek. „Da vam odgovorim na to pitanje što vam
viri iz očiju, ne biste vi znali da li je bilo koji od njih dvojice mrtav, od
tih lepuškastih mladih Senolovaca koje toliko volite. Ljudi uvek misle
da bi, ali ukoliko nema čarobne spone kao što je spona između
parabataija, sve je to čista uobrazija.” Iscerila se i zubi joj blesnuše
metalnim sjajem u polumraku. „Da nisam dobila naređenje od
Mortmejna da mu vas dovedem nepovređenu, ostavila bih vas tamo da
vas iseckaju na froncle.”
„Zašto želi da me dovedete nepovređenu?”
„Vi i vaša zapitkivanja. Već sam i zaboravila koliko znate biti
dosadni. Postoje neki podaci koje on želi, a koje mu samo vi možete
dati. A, inače, i dalje želi da se oženi vama. Čime samo ispada budala.
Ali šta se mene tiče ako mu budete išli na živce celoga života; ja znam
šta hoću od njega, i posle toga ima da se izgubim.”
„Ali ne znam šta bih ja to mogla znati što bi moglo da zanima
Mortmejna!”
Gospođa Blek je frknula na to: „Kako ste samo mladi i glupavi. Vi
niste ljudsko biće, gospođice Grej, i uopšte ne shvatate šta sve možete
da uradite. Možda bismo vas i više naučile da niste bili toliko jogunasti.
Ali ćete zato uskoro otkriti da Mortmejn ni u kom slučaju nije toliko
popustljiv kao učitelj.”
„Popustljiv?”, brecnula se Tesa. „Do krvi ste me tukle!”
„Ima i štošta gore od telesnog bola, gospođice Grej. Mortmejn ima
vrlo malo milosti u sebi.”
„Upravo tako”, Tesa se nagnula ka njoj, na šta joj je mehanički
anđeo dvaput zakucao pod gornjim delom haljine. „Zašto biste onda
radili to što traži od vas? Znate da mu ne možete verovati, znate da bi
vas vrlo rado uništio...”
„Potrebno mi je to što on može da mi da”, reče gospođa Blek. „I
učiniću sve što moram da do toga dođem.”
„A šta bi to bilo?”, zapitala ju je Tesa.
Čula je kako se gospođa Blek nasmejala, da bi Mračna sestra potom
svukla kapuljaču i otkopčala okovratnik ogrtača.
Tesa je u istorijskim čitankama čitala o glavama nataknutim na
kočeve iznad Londonskog mosta, ali nikada nije ni zamišljala koliko bi
to grozno moglo da izgleda. Bilo je očito da raspadanje koje je gospođa
Blek morala da pretrpi nakon što joj je glava bila odsečena nije bilo
uklonjeno, pošto joj je dronjava siva koža visila oko metalnog šiljka na
koji joj lobanja beše nabijena. Tela nije imala, samo stubasto parče
glatkog metala sa kog su štrčale dve zglavkaste ruke nalik štapovima.
Sive rukavice od jareće kože koje pokrivahu šta god da joj je već ostalo
od šaka visiše sa vrhova tih ruku, čineći opšti utisak još sablasnijim.
Tesi se ote vrisak.
 12.
UTVARE NA PUTU

O divna, o srdačna, ti mi sada kaži:

jel’ zločin da se na ljubav prejaku odvaži?
Srce odveć nežno, il’ prestrogo, kriti,
ljubavnika ili Rimljanina glumiti?
Vrača l’ se na nebu neko dobro delo
onima što misle umno, il’ umiru smelo?
Aleksander Poup, „Stihovi u sećanje na nesrećnu gospu”

Vil je stajao na vrhu niskog brda sa rukama u džepovima, napeto

posmatrajući mirni seoski krajolik Bedfordšira.
Izjahao je iz Londona prema Velikom severnom putu najvećom
brzinom koju su on i Balije mogli da iznedre iz sebe. S obzirom da je
krenuo pred osvit, ulice su bile poprilično puste kada je protutnjao
kroz Izlington, Holovej i Hajgejt; prošao je pokraj nekoliko
preprodavača i njihovih kolica i pokojeg pešaka, ali ga sem njih nije
ništa ometalo, a kako se Balije nije umarao brzo koliko neki običan
konj, Vil je brzo napustio Barnet, te se sjurio kroz Južni Mimz i London
Kolni.
Vil je voleo da se da galopom - da se sljubi uz leđa konja sa vetrom u
kosi dok Balijeva kopita ostavljaju kilometre puta za sobom. A, sada,
pošto je napustio London, osećao je i probadajući bol i neobičnu
oslobođenost. Beše čudno osetiti oba najednom, ali je prosto bilo tako.
Bilo je nekih jezera blizu Kolnija; stao je da napoji Balija pre nego
nastave put.
Sada, gotovo trideset milja severno od Londona, nehotice se
prisetio kako je prošao ovim putem kada je, godinama ranije, dolazio
na Institut. Uzeo je jednog od očevih konja za deo puta iz Velsa, ali ga je
prodao u Stratfordu kada je shvatio da nema novca za putarinu. Sada je
znao da je tada za njega dobio baš lošu cenu, i pritom mu nije bilo ni
lako da se oprosti od Hengrena10, konja kojeg je jahao od malena, mada
mu je bilo još teže da prevali preostale milje do Londona peške. Dok
nije stigao do Instituta, stopala mu behu krvava, a i šake takođe, pošto
je bio pao na putu i izgrebao ih.
Sada je pogledao u svoje ruke, dok mu je sećanje na one izgrebane
lebdelo iznad njih. Tanane šake dugačkih prstiju - svi su ih
Herondejlovi imali. Džem je večito govorio da je šteta što nema bar
malo muzičkog dara, pošto su mu šake bile stvorene da pokriju
klavirske dirke. Pomisao na Džema došla mu je kao ubod igle; Vil je
odagnao tu misao, pa se ponovo okrenuo Baliju. Stao je tu, ne samo da
bi napojio konja, već i da bi mu dao šaku zobi - koja beše dobra za
brzinu i izdržljivost - i da ga pusti da predahne. Cesto je slušao o konjici
koja tera svoje konje dok ne lipšu, ali ma koliko da je očajnički želeo da
se domogne Tese, nešto toliko svirepo nije mu padalo na pamet.
Tu je već bilo i nešto prometa; zaprega na putu, teglećih konja sa
prikolicama iz pivnice, mlekarskih kola, čak i pokoji omnibus sa
upregnutim konjima. Da li su ti ljudi zaista morali da izađu napolje
usred srede da bi se klackali putevima? Bar drumskih razbojnika nije
bilo; železnica, naplatne rampe i valjana policija stavile su tačku na
drumske pljačkaše još pre nekoliko decenija. Vilu bi bilo mrsko da traci
vreme ubijajući kojekoga.
Sent Olbans je zaobišao, uopšte i ne pokušavajući da zastane da
ruča, u žurbi da što pre stigne do Ulice Vatling - drevne rimske
saobraćajnice koja se sada račvala kod Roksetera, tako da joj je jedan
deo prelazio u Škotsku, a drugi je sekao pravo kroz Englesku do luke
Holihed u Velsu. Na tom je putu bilo utvara - Vil je načuo šaputanja na
starom anglosaksonskom pronošena vetrom, u kojima put nazivaju
Wæcelinga Stræt i spominju poslednju odbranu Boadicejinih snaga,
poraženih od strane Rimljana na tom putu pre toliko godina.
Sada se - sa rukama u džepovima, zagledan u seoske predele; bila
su tri sata popodne i nebo je počelo da tamni, što je značilo da će Vil
uskoro morati da porazmisli o noćenju, pronalaženju neke gostionice u
kojoj bi mogao da zastane, odmori konja i odspava - nehotice prisetio
kako je ispričao Tesi da je Boadiceja dokazala da i žene mogu biti
ratnici. Tada joj nije bio rekao da je pročitao njena pisma, da je već
zavoleo njenu ratničku dušu, skrivenu iza tih njenih mirnih sivih očiju.
Prisetio se jednog svog sna, plavoga neba i Tese koja sedi pored
njega na nekom zelenom brdu. Uvek ćeš zauzimati prvo mesto u mom
srcu. Žestok mu se gnev razbuktao u duši. Kako se Mortmejn samo
usuđuje da je takne? Bila je jedna od njih. Nije pripadala Vilu - odveć je
bila svoja da bi bilo kome pripadala, čak i Džemu - ali joj mesto jeste
bilo uz njih, te je u sebi opsovao Većnika što to i sam nije uvideo.
Pronaći će on već nju. Pronaći će je i vratiti je kući, uradiće to čak i
ako ga ona ne voli, za nju, za sebe. Okrenuo se ponovo Baliju, koji ga je
mrko pogledao. Vil se bacio u sedlo.
„Hajdemo, matori”, reče. „Sunce već zalazi, a mi moramo stići do
Hoklifa dok ne padne mrak, jer mi izgleda kao da će kiša.” Zario je
potpetice konju u sapi i Balije se munjevito pokrenuo, kao da je
razumeo reći svoga jahača.

„Otišao je u Vels sam?!”, upitala je Šarlota. „Kako ste mogli da mu

dopustite da uradi nešto toliko... toliko glupavo?”
Magnus je slegnuo ramenima: „Briga ozabludelim Senolovcima nije
moja odgovornost, niti će ikada biti. Staviše, nije mi jasno što biste
mene krivili. Proveo sam prošlu noć u biblioteci čekajući Vila da dođe i
popriča sa mnom, što nije uradio. Naposletku sam zaspao medu
knjigama o besnilu i likantropiji. Vulsi katkad ume da ugrize, pa sam
zabrinut.”
Niko se nije osvrnuo na izneti podatak, mada Šarlota jeste izgledala
zabrinutije nego ikada ranije. Doručak je protekao u tišini, pošto je
podosta njih falilo za stolom. Vilovo odsustvo nije bilo iznenađujuće.
Pretpostavljali su da je pored svoga parabataija. I stoga su se uzbunili
tek kada je Siril uleteo unutra, zadihan i uzrujan, da im javi da Balija
nema u njegovoj pojati.
Pretragom Instituta naišli su na Magnusa Bejna usnulog u jednom
ćošku biblioteke. Šarlota ga je prodrmala da ga probudi. Kada ga
upitaše da li zna gde je Vil, Magnus im je posve iskreno kazao da
pretpostavlja da je Vil već krenuo do Velsa sa ciljem pronalaska Tese
kako bi je vratio na Institut, ili krišom ili silom. Taj je podatak, na
njegovo iznenađenje, usplahirio Šarlotu, koja je odmah sazvala
sastanak u biblioteci, naredivši da se na njemu pojave svi Senolovci
Instituta sem Džema, pa čak i Gideon, koji se pojavio hramajući
oslonjen o štap.
„Zna li bilo ko kada je Vil otišao?”, pitala ih je Šarlota, stojeći na čelu
dugačkog stola oko kojeg su sedeli svi ostali.
 Sesili je, ruku stidljivo prekrštenih pred sobom, najednom postala
silno zanimljiva šara na tepihu.
„Divan ti je taj dragulj koji nosiš, Sesili”, primetila je Šarlota,
zaškiljivši očima u rubin oko devojčinog vrata. „Ne sećam se da si
imala tu ogrlicu juče. Staviše, sećam se da ju je Vil nosio. Kad ti ju je
dao?”
Sesili je prekrstila ruke preko grudi: „Neću vam ništa reći, Vilove su
odluke samo njegove, a već smo pokušali da objasnimo Većniku šta
valja učiniti. Pošto nam Klava ne kani pomoći, Vil je uzeo stvar u svoje
ruke. Ne znam zašto ste očekivali bilo šta drugo?”
„Nisam mislila da bi napustio Džema”, reče Šarlota, učinivši se
zapanjenom što je to uopšte rekla. „Ne... ne mogu ni da zamislim kako
ćemo mu reći kada se probudi.”
„Džem već zna...”, otpoče Sesili prkosno, ali ju je, na njeno
iznenađenje, prekinuo Gabrijel.
„Naravno da zna”, rekao je. „Vil samo obavlja svoju dužnost
parabataija. Radi ono što bi i Džem uradio da može. Otišao je umesto
Džema. Svaki bi parabatai tako postupio.”
„Ti braniš Vila?”, reče Gideon. „A večito si se onako ponašao prema
njemu? Bar si u desetak različitih prilika rekao Džemu da ima otužan
ukus za parabataije.”
„Vil možda jeste zaslužio našu osudu kao osoba, ali je ovime
pokazao da je ne zaslužuje kao Senolovac”, reče Gabrijel, pa je,
primetivši da ga Sesili gleda, dodao, „a možda ni kao osoba ne
zaslužuje skroz našu osudu. Bar ne u većoj meri.”
„To je jedna vrlo velikodušna izjava sa tvoje strane, Gideone”, reče
Magnus.
„Ja se zovem Gabrijel.”
Magnus je samo odmahnuo rukom: „Meni svi Lajtvudovi izgledaju
isto...”
„Kah-kah...”, prekinuo ga je Gideon, pre nego se Gabrijel dohvati
nečega da gađa Magnusa. „Bez obzira na Vilove lične vrline i mane i bilo
čiju sposobnost da razlikuje Lajtvudove, i dalje se postavlja pitanje:
hoćemo li za Vilom?”
„Da je hteo pomoć, Vil ne bi odjahao usred noći bez javljanja”, reče
Sesili.
„Da”, reče Gideon, „zato što je Vil, inače, opšte poznat po svojim
duboko promišljenim i smotrenim odlukama.”
„Mada jeste ukrao našeg najbržeg konja”, ukazao mu je Henri, „što
govori da je razmišljao unapred,. na neki način.”
„Ne možemo dopustiti Vilu da sam odjaše u boj protiv Mortmejna.
Satreće ga!”, reče Gideon. „Ako zaista jeste otišao usred noći, još bismo
ga mogli sustići na putu...”
„Najbržeg konja”, podsetio ga je Henri, na šta je Magnus frknuo sebi
pod bradu.
„Pa, zapravo, i ne mora da završi satrt”, reče Gabrijel. „Svi bismo,
svakako, mogli da odjašemo za Vilom, ali činjenica je da bi tolika sila,
poslata na Magistera, bila upadljivija od jednog momka na konju. Vil
ima najbolje izglede ako ostane neprimećen. Na kraju krajeva, nije
odjahao u rat. Otišao je da spase Tesu. Takvi se poduhvati najbolje
obavljaju kradomice i krišom...” Šarlota je mlatnula rukom o sto toliko
snažno da je tresak odjeknuo čitavom prostorijom. „Svi da ste
zaćutali”, rekla je, jednim toliko zapovedničkim tonom da se čak i
Magnus uzbunio. „Gabrijele, Gideone, obojica ste u pravu. Za Vila je
bolje da ne krenemo za njim, mada ne smemo ni dopustiti da jedan od
naših strada. Takođe je istina da je Magister van našeg domašaja: Savet
tek treba da se okupi da odlučuje o tom pitanju. Mi o tome sada ništa
ne možemo da uradimo. Stoga moramo da usmerimo naše snage u
spašavanje Džema. Umire, ali još nije mrtav. Deo Vilove snage zavisi od
njega, koji je takođe jedan od nas. Najzad nam je dao svoje dopuštenje
da potražimo lek za njega, i stoga to moramo i učiniti.”
„Ali...”, otpoče Gabrijel.
„Tišina!”, reče Šarlota. „Ja sam čelnik Instituta; prisetite se ko vas je
spasio od oca i pokažite malo poštovanja.”
„Vala ste mu dobro rekli”, reče Magnus zadovoljno.
Šarlota se okomila na njega plamtećim očima: „I vi takođe, vešče!
Vil vas možda jeste pozvao ovamo, ali ste tu pod mojim dopuštenjem.
Ako sam dobro razumela po onome što mi jutros rekoste, obećali ste
Vilu da ćete uraditi sve što možete da mu pomognete da pronađe lek za
Džema dok on nije tu. Reći ćete Gabrijelu i Sesili gde se nalazi radnja u
kojoj bismo mogli nabaviti sastojke koji su vam potrebni. Gideone,
pošto ste ranjeni, ostaćete tu u biblioteci da potražite knjige koje su
Magnusu potrebne; ako vam zatreba pomoć, pružićemo vam je lično ja
ili Sofi. Henri, Magnus bi možda mogao da upotrebi tvoju kosturnicu
kao laboratoriju, sem ako ne radiš na nekom projektu zbog kog ne bi
mogao?” Pogledala je Henrija podignutih obrva.
„Radim”, reče Henri pomalo oklevajući, „ali mogu da ga prilagodim
tako da pomogne Džemu, u čemu bi mi dobro došla pomoč gospodina
Bejna. Zauzvrat, svakako može da se posluži bilo kojim delom moje
naučne opreme.”
Magnus ga je znatiželjno pogledao: „A na čemu tačno radite?”
„Pa, kao što znate, gospodine Bejn, mi se ne bavimo čarolijama”,
reče Henri, oduševljen što neko iskazuje zanimanje za njegove opite,
„ali radim na jednoj napravi koja, donekle, predstavlja naučni oblik čini
za transportaciju. Njome bismo otvorili prolaz do bilo kog željenog
mesta...”
„Uključujući, možda, i skladište puno jin fena u Kini?”, reče Magnus
ozarenih očiju. „To mi zvuči zanimljivo, posve zanimljivo.”
„Uopšte ne zvuči tako”, promrmljao je Gabrijel.
Šarlota ga je prostrelila jednim oštrim pogledom: „Dosta sa time,
gos’n Lajtvude. Čini mi se da ste svi dobili svoje zadatke. Idite da ih
obavite. Neću više ništa da čujem od vas, dok mi se ne javite sa vestima
o ostvarenom napretku. Biću kod Džema.” I na to je žurno napustila
prostoriju.

„Ugodne li reakcije”, reče gospođa Blek.

Tesa ju je ljutito pogledala. Skupila se u suprotnom uglu kočije, što
dalje od jezivog prizora tog stvorenja koje nekada beše gospođom Blek.
Vrisnula je kada ju je ugledala celu, pa je brže-bolje pokrila usta rukom;
ali prekasno. Gospođa Blek očito se oduševila njenom prestravljenom
reakcijom.
„Ali, odsekli su vam glavu”, reče Tesa, „kako je moguće da ste živi?
Na ovakav način?”
„Mađije”, reče gospođa Blek. „Upravo je vaš brat nagovestio
Mortmejnu da bih mu u svom trenutnom obličju mogla biti od koristi.
Vaš je brat prolio krv koja je omogućila nastavak moga postojanja.
Životi za moj život.”
Jezivo se iskezila i Tesa se odmah prisetila brata kako joj umire na
rukama. Ne znaš ti šta sam sve uradio, Tesi. Progutala je gorčinu u grlu.
Nakon što joj je brat umro, pokušala je da se preobrazi u njega, da
izvuče bilo kakve podatke o Mortmejnu iz njegovih sećanja, ali je naišla
samo na uskomešani bes, ogorčenost i vlastoljublje: nije našla ništa
opipljivo. Kroz nju je pokuljao novi nalet mržnje prema Mortmejnu, koji
je otkrio slabosti njenog brata ne bi li ih iskoristio. Prema istom onom
Mortmejnu koji je dograbio sav Džemov jin fen u svirepom pokušaju da
natera Senolovce da zaigraju kako on svira. Čak je i gospođa Blek, na
neki način, bila zatočenica njegovih manipulacija.
„Ispunjavate Mortmejnove zapovesti zato što mislite da će vam dati
telo”, reče Tesa sada. „Ne ovo... ovo što sada imate, već neku vrstu
pravog, ljudskog tela.”
„Ljudskog”, frknula je gospođa Blek. „Ja očekujem nešto mnogo više
od ljudskog. Svakako bolje od ovog, nešto što će mi omogućiti da
budem neopažena među običnjacima kako bih se opet mogla baviti
svojim zanatom. A što se tiče Magistera, znam da će on, zbog vas, imati
moć da tako nešto učini. Uskoro će postati svemoćan, u čemu ćete mu
vi mnogo pomoći.”
„Baš ste glupi ako očekujete da vas nagradi.”
Sive usne gospođe Blek razgaljeno zaigraše: „Hoće, još kako. Zakleo
se, a ja učinih sve što sam i obećala. Pa, evo, isporučujem mu njegovu
savršenu nevestu - koju sam lično obučila! Tako mi Azazela, pa još se
sećam kada ste kročili sa broda iz Amerike. Izgledali ste posve ljudski,
potpuno beskorisni, da sam već bila počela da očajavam da vas nikada
neću dovoljno dobro obučiti da bi od vas bilo neke koristi. No, uz
dovoljno svireposti, sve se da oblikovati. I sada ćete mu lepo poslužiti.”
„Nije sve što je smrtno beskorisno.”
Usledilo je frktanje. „To kažete zbog vaše povezanosti sa Divovima.
Predugo ste već sa njima umesto sa svojom sortom.”
„Kakva je to sorta? Ja nisam ni od jedne sorte. Džesamina reče da
mi je majka bila Senolovac...”
„Jeste bila Senolovac”, reče gospođa Blek. „Ali vaš otac nije.” Tesi je
srce na to preskočilo: „Bio je demon?”
„Anđeo svakako bio nije”, reče gospođa Blek podrugljivo. „Magister
će vam sve to blagovremeno pojasniti - šta ste, i zašto ste rođeni, i za
šta ste stvoreni.” Naslonila se u sedište uz škripu automatonskih
zglavaka. „Moram vam priznati da ste me gotovo i zadivili kad ste
onako pobegli sa onim malim Senolovcem. Time ste pokazali da imate
žara. Staviše, Magister će imati vajde od toga što ste toliko vremena
proveli uz Divove. Sada ste upoznati sa Podzemnim svetom, i pokazali
ste da mu pripadate. Bili ste primorani da upotrebite svoj dar kada
biste se našli na muci. Ispiti koje bih ja možda bila stavila pred vas ne
bi vam predstavljali toliki izazov i ne bi iznedrili u vama iste veštine i
samouverenost. Vidim promenu u vama. Bićete vi dobra nevesta
Magisteru.” Tesa je prostenjala u neverici: „Ali zašto? Primoravaju me
da se udam za njega. U čemu je razlika da li imam žara i veštine? Što bi
njega uopšte bilo briga?”
„Oh, pa bićete vi njemu mnogo više od neveste, gospođice Grej.
Bićete propast za Divove. Zato ste i stvoreni. A što više znate o njima,
što ste im naklonjeniji, to ćete biti učinkovitiji kao oružje koje će ih
pokositi.”
Tesa se osećala kao da joj je neko izbio vazduh iz pluća. „Ne zanima
me šta Mortmejn hoće da uradi. Neću sigurno sarađivati sa njim u
nanošenju štete Senolovcima. Radije bih umrla ili bila podvrgnuta
mučenju.”
„Nije ni bitno šta vi želite. Videćete i sami da nema tog otpora koji
može da se suprotstavi njegovoj volji. Osim toga, ne morate vi da
uradite ništa da biste uništili Divove, dovoljno je da budete to što jeste.
I da se udate za Mortmejna, što od vas ne zahteva nikakvo zalaganje.”
„Verena sam već za nekoga”, odbrusila joj je Tesa, „za Džemsa
Karstersa.”
„O, bože mili”, reče gospođa Blek. „Bojim se da Magister polaže
mnogo veće pravo na vas od njega. A Džems Karsters će ionako biti
mrtav do utorka. Mortmejn je pokupovao sav jin fen u Engleskoj i
zaustavio nove isporuke. Možda je trebalo da porazmislite o tome pre
nego što ste se zaljubili u jednog ovisnika. Mada, moram da priznam da
sam mislila da će se pre raditi o onom plavookom”, zamislila se. „Zar se
devojke obično ne zaljube u svoje spasioce?”
Tesa je osetila kako se pokrov nadrealnog spušta preko nje. Nije
mogla da veruje gde se našla, zarobljena u kočiji sa gospođom Blek, i da
se još povrh svega toj veštici priča o Tesinim ljubavnim mukama.
Okrenula se prema prozoru. Mesec se bio uzdigao, te je mogla da vidi
da su se vozili nekim uzanim drumom - bilo je senki oko kočije, a ispod
njih, stenovita se gudura strmoglavo spuštala u tamu. „Postoje
raznorazni načini na koje vas neko može spasiti.”
„Pa”, reče gospođa Blek, zablesnuvši je zubima kada se nasmešila,
„budite sigurni da sada sigurno niko neće doći da vas spase.”
Bićete propast za Divove.
„Onda ću morati sama da se spasem”, reče Tesa. Gospođa Blek je
začuđeno nabrala obrve kada je uz škripu i kliktanje okrenula glavu
prema Tesi. Međutim, Tesa se već bila pripremila, sakupila je svu
snagu u nogama i telu, onako kako su je učili, kako bi se mogla baciti na
vrata kočije svom silinom koju je imala u sebi.
Začula je pucanje brave i vrisak gospođe Blek, piskavi gnevni krik.
Neka je metalna ruka zagrebala Tesu po leđima da bi je uhvatila za
okovratnik haljine, koji se na to i otkinuo, i Tesa je, ispavši napolje,
tresnula o kamenje pokraj puta, te je nastavila dalje da pada, da klizi, da
se kotrlja u jarugu dok je kočija odjurila dalje putem uz povike gospođe
Blek kočijašu da stane. Vetar je pokuljao Tesi u uši dok je padala,
izbezumljeno mašući rukama i nogama po pustom terenu oko sebe, ali
je izgubila bilo kakvu nadu da bi jaruga mogla biti plitka ili da bi mogla
da preživi pad. Dok je tako padala, nazrela je neki uzani potočić kako se
presijava daleko ispod nje, krivudajući među nazubljenim stenjem, te je
znala da će se razbiti o tle kao krhki porcelan kada stigne dotle.
Zažmurivši, pomolila se da joj kraj brzo dođe.

Vil je stajao na vrhu visokog zelenog brega gledajući ka moru. I nebo i

more behu toliko jarko plavi da se činilo da se međusobno stapaju, te nije
bilo jasne linije na obzorju. Galebovi i morske laste kružili su i kreštali
iznad njega, dok mu je kroz kosu duvao slan vetar. Bese toplo kao leti, te
je sako bacio u travu; bio je samo u košulji i pantalonama sa tregerima, a
šake su mu potamnele, opaljene suncem.
„Vile!” Okrenuo se dobro poznatom glasu, da bi ugledao Tesu kako se
penje uzbrdo prema njemu. Neka je stazica bila urezana ti jednu stranu
brda, oivičena njemu nepoznatim belim cvećem, a Tesa je i sama
izgledala kao cvetak, u beloj haljini nalik onoj koju je nosila na balu one
noći kada ju je poljubio na balkonu kuće Benedikta Lajtvuda. Duga
smeđa kosa vijorila joj se na vetru. Seširče je skinula, te ga je sada držala
u ruci mašući mu nasmešena kao da joj je drago što ga vidi. I više nego
drago. Kao da je to što ga vidi donelo silnu radost njenom srcu.
I njemu je srce poskočilo kada ju je ugledao. „Tes”, doviknuo joj je
pružajući ruku kao da će je privući ka sebi. No, ona je još uvek bila toliko
udaljena da mu se najednom učinilo da se istovremeno nalazi i sasvim
blizu i sasvim daleko. Mogao je da vidi njeno lepo podignuto lice do
tančina, mada nije mogao da je dotakne, pa je ostao da stoji željno
čekajući, dok mu je srce lepršalo u grudima poput krila.
A onda se konačno primakla, dovoljno blizu da je mogao da vidi kako
joj se trava i cveće povijaju utabani pod cipelama. Pružio je ruke prema
njoj, ona prema njemu. Šake im se ispreplitaše i on je načas, dok su tako
stajali nasmešeni, osetio njene tople prste u svojima.
„Čekao sam te”, rekao joj je Vil, i ona ga je pogledala sa osmehom koji
joj nestade sa lica kada joj se stopala okliznuše, na šta se nakrivila sa
ruba stene. Šake joj se istrgoše iz njegovih i on je najednom posegnuo kroz
vazduh kada je pala podalje od njega, ćutke, kao mutna bela tačka
naspram plavog obzorja.

Vil se naglo uspravio u krevetu, osećajući kako mu srce tuče ispod

rebara. Njegova soba kod „Belog ata” beše dopola ispunjena
mesečinom, koja je jasno oivičavala njemu nepoznate obrise
nameštaja: umivaonik i stočić sa nepročitanim primerkom Fordisovih
„Propovedi ženskoj čeljadi”, meku fotelju pokraj ognjišta, u kojem se
vatra bila pretvorila u žeravice. Posteljina na krevetu beše hladna, ali je
ipak bio oznojen; prebacivši noge sa kreveta, prišao je prozoru.
Na prozorskoj dasci stajala je vazica sa krutom kiticom osušenog
cveća. Sklonivši je u stranu, pomerio je rezu okna bolnim prstima. Celo
ga je telo bolelo. Nikada u životu nije jahao toliko daleko, a ni toliko
brzo, te je bio umoran i ukočen od sedenja u sedlu. Moraće da nanese
irace pre nego što ponovo sutra krene na put.
Prozor se otvorio prema spolja da bi ga hladan vazduh zapljusnuo
po licu i kosi, hladeći mu kožu. Osećao je neku bol i duboko pod
rebrima, koja nije imala nikakve veze sa jahanjem. Da li je bila zbog
odvojenosti od Džema ili zebnje za Tesom, nije ni sam znao. Stalno mu
se javljala slika nje kako pada pred njim, kako joj ispušta ruku. Nije bio
od onih što bi verovali u proročko značenje snova, ali ipak nije mogao
da razmrsi stegnuti, ledeni čvor u stomaku, niti da umiri ubrzano
disanje.
U mračnom prozorskom oknu video je odraz svoga lica. Letimice je
dotakao prozor, ostavljajući vrhovima prstiju trag od kondenzacije na
staklu. Zapitao se šta bi rekao Tesi kada je pronađe, kako će joj reći
zašto je on pošao za njom, a ne Džem. Ako ovaj svet ima imalo milosti,
možda bi bar zajedno mogli da ga ožale. Ako nikada nije verovala da je
on voli, ako mu nikada nije uzvraćala istu naklonost, možda im se bar
smiluju pa da zajedno podele tugu. Gotovo nesposoban da uopšte
pomisli koliko mu je bila potrebna njena smirena snaga, zatvorio je oči
i prislonio čelo o hladno staklo.

Dok su se spuštali krivudavim sokacima Ist Enda od stanice Lajmhaus

do Ulice Gil, Gabrijel je, i mimo sebe, bio svestan Sesilinog prisustva
kraj njega. Pokrili su se činima, što beše vrlo korisno, jer bi njihova
pojava u siromašnijem delu Londona inače zasigurno izazvala
šaputanja, a možda bi i, hteli ne hteli, bili uvučeni u radnju kakvog
trgovca da mu pogledaju ponudu. A Sesili je i ovako, upadljivo
radoznala, zastajala da bi se zagledala u izloge - ne samo kod šeširdžija
i krojača, već i kod radnji koje nudiše svašta, od imalina za cipele i
knjiga do igračaka i olovnih vojnika. Gabrijel je morao da podseti sebe
da ipak dolazi sa sela i da verovatno nikada nije ni bila na nekoj većoj
tržnici, a pogotovo ne nekoj sličnoj londonskoj. Bilo mu je žao što ne
može da je povede na neko mesto dostojno gospe njenog položaja - u
radnje na Burlington Arkadi ili Pikadiliju, a ne u ove mračne, zbijene
ulice.
Ni sam nije znao šta je očekivao od sestre Vila Herondejla. Da bi
bila neprijatna kao Vil? Da ne bi izgledala toliko uznemirujuće slično
njemu, a opet bila toliko neobično lepa? Retko se dešavalo da pogleda
Vilovo lice i ne poželi da ga udari, ali mu je Sesilino lice bilo beskrajno
opčinjavajuće. Ustanovio je da želi da piše pesme o tome kako su njene
plave oči „kao zvezda sjaj”, a kosa „kao tame beskraj”, pošto bi se to
lepo rimovalo, ali je imao neki osećaj da ti stihovi na kraju ne bi ispali
dobri, a i Tatjana ga je odavno prestravila sa poezijom. Pored toga,
mnogo se toga ne može ni staviti u pesmu, kao način na koji određena
devojka izvije usta, pa silno poželite da se nagnete i...
„Gospodine Lajtvude”, reče Sesili nestrpljivim tonom koji je
nagoveštavao da to ne beše prvi put da je pokušala da privuče
Gabrijelovu pažnju. „Čini mi se da smo već promašili radnju.”
Opsovavši u po glasa, Gabrijel se okrenuo. Zaista jesu prošli broj
koji im je Magnus dao; vratili su se unazad dok se nisu našli pred
zamračenom, ružnjikavom radnjom zamagljenih prozora. Kroz
zamućeno staklo uspeo je da nazre police sa raznoraznim čudnim
predmetima - teglama u kojima su plutale mrtve zmije otvorenih belih
očiju; lutkama koje su namesto glava imale male zlatne krletke; i
gomilama narukvica od ljudskih zuba.
„Bože me sačuvaj”, reče Sesili, „odurnog li prizora.”
„Ne želite da ulazite?”, Gabrijel se okrenuo prema njoj. „Mogu ja
umesto vas...”
„I da me ostavite da stojim tu na pločniku na hladnom? Nimalo
gospodski od vas. Ni u kom slučaju.” Dohvativši se kvake, otvorila je
vrata, na šta se odmah oglasilo malo zvonce u radnji. „Izvolite za
mnom, gospodine Lajtvude.”
 Gabrijel je trepćući ušao za njom u polumračnu radnju. Unutra ne
beše ništa prijatnije nego napolju. Dugi nizovi prašnjavih polica vodili
su prema tezgi koja je stajala u senci. Prozori su, izgleda, bili zamazani
nekim tamnim premazom da bi zaprečili veći deo dnevne svetlosti.
Same police behu pretrpane i neuredne - mesingana zvonca sa
drškama u obliku kostiju, debele sveće sa bubama i cvećem u vosku,
prekrasna zlatna kruna toliko čudnovatog oblika i prečnika da nikako
ne bi odgovarala ljudskoj glavi. Bilo je i polica sa noževima i bakarnim i
kamenim posudama koje iznutra behu uflekane čudnim smeđikavim
mrljama. Bilo je i čitavih hrpa rukavica svih veličina, od kojih su neke
imale više od pet prstiju na obema rukama. Potpuno oguljeni ljudski
kostur visio je sa tananog užeta u prednjem delu radnje, ljuljajući se u
vazduhu, mada nigde nije bilo promaje.
Gabrijel je hitro pogledao u Sesili da proveri da li se pokolebala, ali
nije. Više je izgledala iznervirano. „Neko bi stvarno trebalo da obriše
ovoliku prašinu”, objavila je, pa je zamahnula suknjama i uputila se u
donji deo radnje, na šta joj cvetići zaigraše na šeširiću. Gabrijel je samo
zavrteo glavom.
Sustigao je Sesili taman kada je spustila ruku pokrivenu rukavicom
na mesingano zvono na tezgi, koje je na to zvonko odjeknulo. „Dobar
dan?”, doviknula je. „Ima li koga?”
„Tačno ispred vas, gospođice”, oglasio se neko iznervirano,
odnekuda odozdo sa leve strane. Sesili i Gabrijel zajedno se nagnuše
preko tezge. Tik ispod njene površine ugledaše teme nekog čovečuljka.
Možda ne baš čovečuljka, pomislio je Gabrijel dok su se čini polako
razilazile - već satira. Nosio je prsluk i pantalone, bez košulje, i imao je
kopitasta stopala i fino povijene jareće rogove. Takođe je imao i
potkresanu bradicu, šiljatu vilicu i pravougaone ženice u žutim jarećim
očima, napola skrivenim pod naočarima.
„Bože dragi!”, reče Sesili. „Vi mora da ste gospodin Salouz.”
„Divovi”, primeti vlasnik radnje smrknuto, „mrzim Divove.”
„Tja”, reče Sesili, „onda mora da ste oduševljeni što nas vidite.”
Gabrijel je osetio da je došao trenutak da se umeša. „Otkud ste znali da
smo Senolovci?”, reče osorno.
Salouz je na to podigao obrve. „Belezi su vam, gospodine, jasno
vidljivi na šakama i grlu”, reče, kao da se obraća detetu, „a što se tiče
ove cure, izgleda isto kao brat joj.”
„Otkud biste vi znali moga brata?”, upitala ga je Sesili podignutim
tonom.
 „Vaša fela ne svraća baš često tu kod nas”, reče Salouz. „Pa
zapamtimo kad svrate. Vaš brat Vil često je dolazio pre dva meseca, po
nalogu onog vešca Magnusa Bejna. Bio je i dole do Ukrštenih kostiju, da
uznemirava Staru Moli. Vil Herondejl vam je opšte poznat u
Podzemnom svetu, mada se uglavnom kloni nevolja.”
„Pa, to zaista jesu zapanjujuće novosti”, reče Gabrijel.
Sesili je mrko pogledala Gabrijela. „Tu smo po nalogu Šarlote
Branvel”, rekla je, „čelnice londonskog Instituta.”
Satir je samo odmahnuo rukom: „Ne zanima mene vaš senolovački
poredak, da znate; ne zanima nikoga iz Vilin-sveta. Samo mi kažite šta
hoćete, pa da pogodimo dobru cenu.”
Gabrijel je razvio papir koji mu je Magnus dao. „Sirće četir’ lopova11,
vodeni kesten, velebilje, siriš, list damijane, krljušti sirene u prahu, i
šest klinova sa kovčega device.”
„Pa”, reče Salouz, „retko imamo potražnju za tako nečime. Moram
da pogledam pozadi.”
„Pa, ako nemate potražnju za tim, za čim je imate?”, upitao ga je
Gabrijel, gubeći strpljenje. „Teško da se bavite cvećarstvom.”
„Gospodine Lajtvude”, prekorila ga je Sesili u pola glasa - ali
nedovoljno tiho, pošto ju je Salouz ipak čuo, te mu naočare poskočiše
na nosu.
„Gospodin Lajtvud?”, reče. „Sin Benedikta Lajtvuda?” Gabrijel je
osetio da mu je vrela krv jurnula u obraze. Gotovo da ni sa kim nije
pričao o ocu od Benediktove smrti - ako se ono što je umrlo u
talijanskoj bašti uopšte može smatrati njegovim ocem. Nekad je važilo
- on i njegova porodica pre celog sveta, Lajtvudovi iznad svega ostalog,
ali sada... sada se uz prezime Lajtvudovih vezivala sramota isto koliko
nekada ponos, a Gabrijel nije znao kako da se postavi.
„Da”, reče naposletku, „sin sam Benedikta Lajtvuda.”
„Odlično. Imam neke porudžbine vašega oca. Već sam se bio
zapitao da li će ikada svratiti da ih pokupi.” Satir je odjurio u zadnji deo
prodavnice, a Gideon je rešio da prekrati vreme zureći u zid. Crteži
prirode behu okačeni po njemu, kao i mape, ali kada je bolje pogledao,
shvatio je da to ne behu crteži i mape mesta koja bi njemu bila poznata.
Video je Idris, dakako, sa Broslindskom šumom i Alikanteom povrh
brda, ali je neka druga mapa prikazivala nešto što nikada ranije nije
video - i šta je uopšte Srebrno more? Trnogora? Koja to zemlja ima
ljubičasto nebo?
„Gabrijele”, reče Sesili pored njega, prigušenim glasom. Bese to prvi
put da upotrebi njegovo ime kada mu se obrača, te se okrenuo ka njoj
taman kada se i Salouz pojavio iz stražnjeg dela radnje. U jednoj je ruci
držao svezani paketić, koji je pružio Gabrijelu. Nešto neravnih linija -
očito flašice sa Magnusovim sastojcima. U drugoj je ruci držao gomilu
nekih novina, koje je spustio na tezgu.
„Narudžbina vašega oca”, reče uz podrugljivi osmeh.
Gabrijel pogleda novine, pa prestravljeno zinu.
„Bože dragi”, reče Sesili, „pa kako je to uopšte izvodljivo?”
Satir je izvio vrat da pogleda u šta se to zagledala. „Pa, sa jednom
osobom nije, ali sa vetiskim demonom i kozom, jeste vrlo verovatno.”
Obratio se Gabrijelu: „E, sad, recite mi, imate li kod sebe para za ovo ili
ne? Vaš otac kasni sa plaćanjem, a ne može doveka da kupuje na crtu.
Kako ćemo onda, Lajtvude?”

„Da li vas je Šarlota ikada pitala da li želite da postanete Senolovac?”,

upitao je Gideon.
Sofi se sledila na sredini lestava sa knjigom u ruci. Gideon je sedeo
za jednim od dugačkih stolova u biblioteci, blizu polukružnog prozora
koji je gledao na dvorište. Pred njime behu rašireni papiri i knjige,
nakon što su on i Sofi proveli nekoliko ugodnih sati zajedno, tražeći u
njima spiskove i zapise o činima, pojedinosti o jin fenu, i kojekakve
narodne savete u lekovitom bilju. Mada je Gideonu noga ubrzano
zaceljivala, ipak ju je držao pridignutu na dve stolice pred sobom, a Sofi
se rado ponudila da se penje i spušta po merdevinama kako bi
dohvatila knjige sa najviših polica. Sada je držala neku pod naslovom
„Pseudomonarchia Daemonum”, čije korice pod rukom behu
poprilično ljigave, te je htela da je brže-bolje spusti, ali ju je Gideonovo
pitanje toliko zateklo da se zaustavila nasred lestava. „Kako to
mislite?”, rekla je, nastavivši sa spuštanjem. „Zašto bi me Šarlota pitala
tako nešto?” Činilo se da je Gideon prebledeo, mada se možda naprosto
radilo o odsjaju kamen-rune na njegovom licu. „Gospođice Kolins”,
rekao je. „Vi ste jedan od najboljih boraca koje sam ikada obučavao, i tu
uključujem i Divove. Zato vas i pitam. Čini mi se da bi bilo šteta ne
upotrebiti toliki dar. Pod uslovom, dakako, da vi to želite.”
Sofi je spustila knjigu na sto, pa je sela naspram Gideona. Znala je da
treba da malo okleva, da izgleda kao da se premišlja, ali joj se odgovor
našao na usnama pre nego što je uspela da ga zaustavi. „Ja sam oduvek
jedino i želela da postanem Senolovac.” Nagnuo se napred i kamen-
runa mu je obasjala oči uklanjajući boju iz njih. „Ne brine vas opasnost?
Što je neko stariji tokom Uzdizanja, to je sam taj postupak riskantniji.
Načuo sam da razmatraju snižavanje uzrasta od kojeg možete da
prihvatite Uzdizanje sa četrnaest na dvanaest godina.”
Sofi je odmahnula glavom: „Nikada se ja nisam plašila opasnosti.
Rado ću je prihvatiti. Jedino se plašim... plašim da će, ukoliko se
prijavim, gospođa Branvel pomisliti da nisam zahvalna na svemu što je
učinila za mene. Spasila mi je život i odgajila me. Pružila mi je
sigurnost i dom. Ne mogu joj vratiti tako što bih napustila njenu
službu.”
„Ne”, Gideon je zavrteo glavom, „Sofi... gospođice Kolins... vi ste
slobodna sluškinja u jednom senolovačkom domu. Posedujete Vid. Već
znate sve što se može znati o žiteljima Podzemnog sveta i Divovima. Vi
ste savršen kandidat za Uzdizanje.” Spustio je ruku na knjigu iz
demonologije. „Ja imam pravo glasa u Savetu. Mogu se zauzeti za vas.”
„Ne mogu”, reče Sofi glasom tanušnim poput konca. Zar ne shvata
šta joj nudi, koliko iskušenje? „Pogotovo ne sada!”
„Ne, ne sada, dabome, dok je Džemsu toliko loše”, reče Gideon brže-
bolje. „Ali u budućnosti? Možda?” Zagledao joj se u lice, i ona je osetila
kako joj se rumenilo polagano širi ispod kragne. Najočigledniji i
najčešći način da se jedan običnjak uzdigne na položaj Senolovca bio je
kroz brak sa nekim Senolovcem. Zapitala se šta se krije iza činjenice
što je on vrlo rešeno izbegao da joj to spomene. „Ali sada kada sam vas
pitao bili ste toliko odlučni. Rekli ste da ste oduvek želeli da postanete
Senolovac. Zbog čega je tako? Jer to ume da bude veoma okrutan život.”
„Život i inače ume da bude okrutan”, reče mu Sofi. „Moj život pre
dolaska na Institut teško da je bio lagan. Pretpostavljam da jednim
delom želim da postanem Senolovac kako bih, u slučaju da me neki
muškarac opet napadne sa nožem u ruci, kao što je učinio moj
prethodni poslodavac, mogla na licu mesta da ga ubijem.” Usput je
dodirnula obraz u nesvesnom potezu kojem se nije mogla odupreti,
osećajući hrapavo ožiljačno tkivo pod vrhovima prstiju.
Primetila je Gideonov izraz lica - zapanjenost pomešana sa
nelagodom - pa je spustila ruku. „Nisam znao da ste tako dobili taj
ožiljak”, rekao je.
Sklonila je pogled: „Sad ćete mi reći da nije toliko gadan, ili da ga ni
ne primećujete, ili već tome nešto slično.”
„Vidim ja njega”, reče Gideon tiho, „Nisam slep, no, mi smo ionako
ljudi sa mnogo ožiljaka. Vidim ga, ali nije gadan. Već predstavlja samo
još jedan lep deo najlepše devojke koju sam ikada video.”
Sofi se sada stvarno jeste zarumenela - osetila je da joj obrazi gore -
a kada se Gideon nagnuo preko stola, dubokog pogleda u tim svojim
olujno-zelenim očima, odlučno je udahnula. Nije on kao njen prethodni
poslodavac. Ipak je to Gideon. Ovoga ga puta neće odgurnuti od sebe.
Vrata biblioteke na to se naglo otvoriše. Šarlota se pojavila na
pragu delujući iscrpljeno; na svetloplavoj haljini imala je vlažne mrlje, a
pod očima tamne kolutove. Sofi je istoga trena skočila sa stolice.
„Gospođo Branvel?”
„Oh, Sofi”, uzdahnula je Šarlota. „Baš sam se pitala da li bi mogla da
posediš malo uz Džema. Nije se još probudio, a Bridžet mora da
sprema večeru, a ionako mi se čini da će od njenog grozomornog
pevanja dobiti noćne more.”
„Naravno”, Sofi je pohitala prema vratima, ne osvrćući se ka
Gideonu, mada je, kada se vrata zatvoriše za njom, bila poprilično
sigurna da je čula kada je tiho, ali ogorčeno, opsovao na španskom.

„Da znate”, reče Sesili, „da baš i niste morali da izbacite onog čoveka
kroz prozor.”
„Nije on čovek”, reče Gabrijel namršteno gledajući gomilu stvari u
rukama. Uzeo je paket sa Magnusovim sastojcima koji im je Salouz
pripremio, uz još pokoji korisni predmet sa polica. Namerno je ostavio
novine koje je njegov otac naručio na tezgi gde ih je Salouz i spustio -
nakon što ga je bacio kroz jedan od zatamnjenih izloga. Mnogo mu je
prijalo, pogotovo kada se staklo onako rasprslo na sve strane. U tom se
naletu i onaj okačeni kostur srušio i raspao u gomili raštrkanih kostiju.
„Nije od vilinskog dvora Sili, već je jedan od onih poganih primeraka.”
„Zato ste ga onako pojurili ulicom?”
„Nema on šta da pokazuje onakve slike jednoj dami”, promrmljao je
Gabrijel, mada je i sam morao da prizna da dotična dama nije ni
trepnula na sve to, i da se više nasekirala zbog načina na koji se
Gabrijel postavio nego što se oduševila njegovim viteškim postupkom.
„A isto tako smatram da nije bilo neophodno baciti ga u kanal.”
„Ume on da pluta.”
Sesilini rubovi usana na to zaigraše: „Ipak nije bilo nimalo u redu.”
„Smejete se”, reče Gabrijel iznenađeno.
 „Ne smejem se”, Sesili je digla nos i okrenula lice od njega, ali je
Gabrijel ipak uspeo da nazre osmeh koji joj se raširio licem. Gabrijel
ostade zbunjen. Nakon što je iskazala prezir prema njemu, ionako mu
drsko uzvratila, bio je poprilično siguran da će je ovaj njegov poslednji
ispad nagnati da svašta ispriča Šarloti kada se vrate na Institut, ali se
ona umesto toga činila zabavljena. Zavrteo je glavom kada skrenuše u
Ulicu Garnet. Nikada mu ti Herondejlovi neće biti jasni.

„Možete li mi dodati onu bočicu sa police, gospodine Bejne?”, zamolio

je Henri.
Magnus je tako i uradio. Stajao je na sredini Henrijeve laboratorije,
zagledajući neke svetlucave predmete na stolovima oko sebe. „Čemu
služe sve ove naprave, ako smem da pitam?”
Henri, koji je na sebi odjednom imao dva para zaštitnih naočara -
jedne povrh glave, jedne preko očiju - učinio se istovremeno i
zadovoljan i napet što ga pita (Magnus je pretpostavljao da su dva para
naočara bila posledica rasejanosti, ali nije hteo da pita, za slučaj da se
radilo o nekoj novoj modi). Henri je uzeo neki četvrtasti mesingani
predmet sa više dugmadi. „Pa, evo, ovo ovde je Senzor. Može da
predoseti prisustvo demona.” Čim se primakao Magnusu, Senzor je
glasno zapištao.
„Zadivljujuće!”, uzviknuo je Magnus, oduševljeno. Podigao je nešto
od tkanine što je odozgo imalo nasađenu neku mrtvu ptičurinu. „A šta
vam je ovo?”
„Šešir smrti”, objavio je Henri.
„Aha”, reče Magnus. „Da gospa, kada joj zatreba, može da izvuče
oružje iz njega i ubije dušmane?”
„Pa ne baš”, priznade Henri. „Mada to doista zvuči kao mnogo bolja
zamisao. Baš je šteta što niste bili tu kada mi je sve to prvi put palo na
um. Nažalost, ovaj se šešir samo obavije oko glave neprijatelja i zadavi
ih, pod uslovom da ga dotični nosi u tom trenutku.”
„Pretpostavljam da ne bi bilo lako ubediti Mortmejna da natakne
žensko šeširče”, primetio je Magnus. „Mada bi mu boja divno
pristajala.”
Henri je prasnuo u smeh: „Pravi ste šaljivdžija, gospodine Bejne.”
„Zovite me, molim vas, Magnus.”
„I hoću!” Henri je bacio šeširče preko ramena, da bi se dohvatio
neke okrugle staklene tegle sa nekom svetlucavom tvari. „Ovo je prašak
koji, kada se baci u vazduh, čini duhove vidljivima”, reče Henri.
Magnus je zadivljeno nagnuo teglu sa tim blistavim zrncima prema
lampi, a pošto mu je Henri ozareno uputio jedan ohrabrujući pogled,
Magnus je izvukao čep. „Divno izgleda”, reče, te ga je iznebuha sipao
malo na dlan. Prekrivši mu smeđikavu kožu, obavio mu je šaku
svetlucavim sjajem. „A osim što ima svrsishodnu primenu, čini se da
ima ulogu i u ulepšavanju. Od ovoga bi mi praška koža večno blistala.”
Henri se namrštio. „Ne baš večno”, reče, ali se odmah nasmešio, „ali
vam mogu napraviti novu dozu kad god zaželite!”
„Mogao bih da zasijam kad god mi se ćefne!”, Magnus se široko
nasmešio Henriju. „Izuzetno su vam zanimljive sve ove stvari,
gospodine Branvele. Vi svet sagledavate na jedan sasvim drugačiji
način od svih ostalih Divova koje sam ikada sreo. Priznajem da sam
mislio da vašima manjka mašte, mada ne i lične drame, ali ste mi sada
u celosti promenili mišljenje! Senolovačka zajednica mora da vas
poštuje i iznimno ceni kao jednog gospodina koji je istinski unapredio
njihovu rasu.”
„Ne”, reče Henri žalosno, „uglavnom žele da prestanem sa
osmišljavanjem novih izuma i sa izazivanjem požara oko sebe.”
„Ali svaki izum nosi određeni rizik sa sobom!”, zavapio je Magnus.
„Video sam kakav su preobražaj svetu doneli pronalazak parne mašine
i širenje štampanih materijala uz fabrike i tvornice koje promeniše
naličje Engleske. Običnjaci su uzeli svet u svoje ruke i napravili od
njega nešto zadivljujuće. Vešci su vekovima sanjali i usavršavali
raznorazne čini kako bi sebi stvorili drugačiji svet. Zar će Senolovci
jedini ostati nepromenjeni, u zaostatku, i samim time osuđeni na
propast? Kako mogu da okreću glavu pred genijalnošću koju ste vi
ispoljili? Pa to je kao da se od svetlosti okrećete prema tami.”
Henri se zarumeneo skerletnom bojom. Bilo je očito da niko ranije
nije pohvalio njegove izume, sem možda Šarlote. „Postideli ste me,
gospodine Bejne.”
„Magnuse”, veštac ga je podsetio. „Mogu li sada da vidim dokle ste
stigli sa tim Prolazom koji ste mi opisali? Pronalaskom koji prebacuje
živa bića sa jedne tačke na drugu?”
„Dakako”, Henri je izvukao potešku hrpu papira sa jednog ugla
prenatrpanog stola, pa ju je gurnuo Magnusu. Uzevši je, veštac je sa
zanimanjem prelistao te listove. Svaki je bio prekriven gustim,
izduženim rukopisom, uz desetine i desetine jednačina, stapajući
matematiku i rune u zapanjujućem skladu. Magnus je osetio da mu srce
ubrzano lupa dok je prelistavao stranice - pa to beše genijalno, posve
genijalno. Uz samo jednu manjkavost.
„Jasno mi je šta pokušavate da postignete”, reče. „I gotovo ste sve i
usavršili, osim...”
„Da, skoro da jesam”, Henri je prošao rukama kroz riđu kosu, čime
je pomerio i naočari. „Prolaz može da se otvori, ali ne može biti
podešen. Ne možemo nikako znati da li biste kroz njega kročili na
željeno odredište na ovom svetu ili u neki sasvim drugi svet, možda
čak i u pakao! Odveć je riskantno, i samim time i beskorisno.”
„Pa, ne možete to postići ovim runama”, reče Magnus. „Potrebne su
vam i druge rune sem ovih koje koristite.”
Henri je odmahnuo glavom: „Smemo da koristimo samo rune iz
Sive knjige. Sve ostalo se smatra čarolijama. A Divovi se ne bave
čarolijama. Ne smemo ih koristiti.”
Magnus se zamišljeno zagledao u Henrija nekoliko dugih trenutaka.
„Ali ja zato smem”, objavio je, te je privukao gomilu papira ka sebi.

Vilin-bića dvora Nesili nisu baš volela svetlost. Prvo što je Salouz - koji
se zapravo i nije tako zvao - učinio po povratku u svoju radnju bilo je da
zalepi mastan papir preko prozora koji mu je onaj mali Div tako
nehajno razbio. I naočari je izgubio negde u vodama kanala Lajmhaus.
A bilo je očito da mu niko neće platiti za one izuzetno skupe novine
koje je naručio za Benedikta Lajtvuda. Imao je, sve u svemu, baš loš
dan.
Mrzovoljno je podigao glavu kada se začulo zvonce u radnji,
najavljujući mu da je neko otvorio vrata, pa se namrgodio. Mislio je da
ih je zaključao. „Opet si se vratio, Dive?”, brecnuo se. „Rešio da ti nije
dovoljno da me jednom baciš u reku, već moraš dvaput? Čisto da znaš
da ti ja imam vrlo uticajne prijatelje...”
„Uopšte ne sumnjam da ih imaš, varalice.” Visoka prilika pod
kapuljačom pružila je ruku pred ulazom da zatvori vrata za sobom. „I
silno me zanima da čujem više o njima.” Ledeno gvozdeno sečivo
blesnulo je u polutami i satiru se oči prestrašeno raširiše. „Imam neka
pitanja za tebe”, reče mu čovek pred ulazom. „I na tvom mestu ne bih
pokušavao da bežim. Pogotovo ne ako želiš da sve prste sačuvaš na
telu...”
 13.
UM STRME IMA PLANINE

Jer um svoje strme ima planine

s dubokim, strašnim, nedokučivim dnom!
Potcenjuje ih ko se njima nikada ne vine.
Ko strpljenja nema pred visinom tom,
evo mu, bednom, utešne bistrine:
život se smrću svršava, a svaki dan snom.
Džerard Menli Hopkins, „Gorega od tog nema”

Tesa se kasnije nikada nije mogla setiti da li je vrištala dok je padala.

Jedino se sećala dugačkog, tihog pada, reke i stenja što hitahu ka njoj i
neba iznad nogu. Vetar ju je šibao po licu i kosi dok se obrtala u
vazduhu, kada je najednom osetila neki oštar trzaj pod grlom.
Ruke. joj poleteše do vrata. Njena anđeoska ogrlica podigla joj se
preko glave, kao da je neka ogromna ruka posegnula sa neba da je
skine. Metal je najednom bljesnuo oko nje, neka se ogromna krila
rastvoriše poput dveri i nju je nešto zgrabilo da joj ublaži pad. Oči joj se
razrogačiše - beše potpuno nemoguće, potpuno neobjašnjivo, ali njen
anđeo, njen mehanički anđeo, nekako je narastao do veličine ljudskog
bića i sada je lebdeo nad njom, mašući velikim mehaničkim krilima na
vetru. Zagledala se u njegovo prazno, prelepo lice, lice statue od metala,
bezizražajno kao i inače, ali je anđeo sada imao ruke, gipke poput
njenih, koje su je pridržavaše, dok su krila mahala i mahala i mahala,
polagano je i nežno spuštajući poput paperjastog maslačka nošenog
vetrom.
Možda umirem, pomislila je Tesa. Pa onda - ovo je nemoguće.
Međutim, dok ju je anđeo i dalje držao, i dok su zajedno lebdeli ka
zemlji, de joj se sve jasnije naziralo pod očima. Sada je već mogla da
vidi pojedinačne stene pokraj potoka, vodenu struju kako se spušta
nizvodno, odraz sunca u vodi. Senka krila nadvila se nad zemljom,
krenuvši da se širi i širi sve dok Tesa nije pala u nju, pala u senku, te se
ona i anđeo zajedno ustremiše ka tlu i prizemljiše na mekoj zemlji i
razbacanom kamenju pored potoka.
Čim se spustila, Tesi se ote uzdah, više od zgranutosti nego od
samog udarca, pa je ispružila ruke kao da će svojim telom ublažiti
anđelov pad - ali on je već počeo da se skuplja, da se smanjuje i
smanjuje, sklapajući krila, da bi na kraju pao na tle do nje, opet mali kao
igračkica. Dohvatila ga je drhtavom rukom. Ležala je na neravnom
kamenju, dopola u ledenoj vodi, dopola van nje; već je krenula da joj
natapa podsuknje. Zgrabivši visuljak, otpuzala je podalje od potoka
koristeći se preostalom snagom, da bi se naposletku srušila na suvom
pritiskajući uz grudi svoga anđela i njegove prepoznatljive otkucaje
naspram srca.

Sofi je sedela u naslonjači pored Džemovog kreveta, koja je oduvek

zapravo bila Vilovo mesto, posmatrajući Džema kako spava.
Nekada bi, pomislila je, bila čak i zahvalna na ovakvoj prilici,
mogućnosti da mu se nađe toliko blizu, da mu stavlja obloge na čelo
kada se promeškolji ili proštenje goreći od groznice. A mada ga više
nije volela kao nekada - onako, shvatila je sada, kako neko voli nekoga
koga uopšte ne zna, iz prikrajka, sa divljenjem - ipak joj se srce cepalo
što ga vidi ovakvog.
Jedna od devojaka iz gradića u kojem je Sofi odrasla umrla je od
sušice, pa je Sofi pamtila kako su pričali da ju je bolest prolepšala pre
nego što će je ubiti - da ju je načinila bledom, vitkijom, da joj je
zarumenila lice sušičavim rumenilom. Džemu su sada obrazi isto tako
goreli, dok se prevrtao na jastucima; srebrnkasto-bela kosa beše mu
poput mraza, dok su mu se prsti nemirno trzali na ćebetu. Tu i tamo bi
i progovorio, ali mu reči behu na mandarinskom, koji ona nije znala.
Dozivao je Tesu. Wo ai ni, Tesa. Bu lu run, he qing kuangfa sheng, wo
men dou hui zai yi qi. A dozivao je i Vila, sheng sizhi jiao, tako da bi Sofi
došlo da mu uzme ruku i stegne je, ali kada jeste posegnula za njom, on
je goreo od temperature, pa je jauknuo i trgao ruku od nje.
Sofi se odmah povukla u fotelju, pitajući se da li da pozove Šarlotu.
Šarlota bi želela da zna ako se Džemu stanje pogorša. Taman je htela da
ustane, kada je Džem najednom zabrektao i oči mu se naglo otvoriše.
Srušila se u fotelju, zureći. Zenice mu behu toliko svetlo srebrne da su
bile skoro bele. „Vile?”, rekao je. „Vile, ti si?”
„Ne”, rekla je, gotovo u strahu da se makne, „Sofi je.”
Tiho uzdahnuvši, okrenuo je glavu prema njoj na jastuku. Videla je
da mu je teško da usmeri pogled na nju, a onda joj se, za divno čudo,
nasmešio, onim beskrajno ljupkim osmehom kojim joj je onomad i
osvojio srce. „Naravno”, rekao je, „Sofi. Vil nije... rekao sam Vilu da ide.”
„Otišao je za Tesom”, reče Sofi.
„I treba”, Džemove izdužene šake ščepaše ćebe, opet stegnute u
pesnice... da bi ih potom opet popustio. „Dra... drago mi je.”
„Nedostaje vam”, reče Sofi.
Džem je polagano klimnuo glavom. „Mogu da osetim... njegovu
udaljenost, kao da je u meni neka nit zategnuta i to vrlo, vrlo snažno.
Nisam to očekivao. Nismo se razdvajali otkada smo postali
parabataiji.”
„Sesili je rekla da ste mu vi rekli da ide.”
„Jesam”, reče Džem, „teško ga je bilo ubediti. Da nije i sam zaljubljen
u Tesu, mislim da ne bih uspeo da ga nagovorim.”
Sofi pade vilica: „Vi ste znali za to?”
„Tek sam saznao”, reče Džem. „Ne bih bio baš toliko okrutan. Da
jesam znao, nikada je ne bih zaprosio. Povukao bih se. Nisam znao. A
opet, sada, kada mi polako sve izmiče, sve mi se javlja toliko jasno da
mi se čini da bih shvatio, čak i da mi nije rekao. Na kraju bih, ipak,
znao.” Blago se nasmešio Sofinom ganutom licu. „Drago mi je što
nisam morao da čekam do samog kraja.”
„I ne ljutite se?”
„Ne, drago mi je”, reče. „Moći će da brinu jedno o drugome kada
mene ne bude bilo, ili se bar ja tako nadam. On veli da ga ona ne voli, ali
sam siguran da bi ga vremenom zavolela. Vila je lako zavoleti, a već joj
je dao celo svoje srce. Jasno se vidi. Nadam se da mu ga neće slomiti.”
Sofi nije znala šta bi rekla. Nije znala šta se uopšte može reći pred
takvom jednom ljubavlju - toliko uzdržavanja, toliko trpeljivosti, toliko
nade. Bilo je trenutaka u proteklih nekoliko meseci kada bi zažalila što
je ikada mislila loše o Vilu Herondejlu, nakon što je videla kako se
povukao i dopustio Tesi i Džemu da budu srećni zajedno, a znala je i
kakva je patnja zadesila Tesu zajedno sa srećom, uz spoznaju da
povređuje Vila. Sofi se prisetila da je i sama Tesa katkad u snu znala da
doziva Vila; znala je da onaj ožiljak na Tesinom dlanu nije poticao od
nezgode sa žaračem, već se radilo o namernoj rani, koju je nanela sama
sebi da bi, na neki način, nadjačala telesnim bolom onaj duševni koji je
osećala zbog uskraćivanja ljubavi Vilu. Sofi je držala Tesu u svome
naručju dok je ova ridala i čupala cveće iz kose jer je bilo boje Vilovih
očiju, Sofi joj je puderom pokrivala tragove suza i besanih noći.
Da mu kaže?, zapitala se Sofi. Da li bi učinila dobro delo ako bi rekla
- Da, i Tesa njega voli; pokušala je da ga ne voli, ali ga ipak voli? Da li bi
bilo koji muškarac želeo da čuje tako nešto o devojci kojom se ženi?
„Gospođica Grej izuzetno poštuje gospodina Herondejla, i rekla bih da
mu ne bi olako slomila srce”, reče Sofi. „Ali bih volela da ne pričate kao
da je vaša smrt neizbežna, gospodine Karsterse. Evo, dok mi pričamo,
gospođa Branvel i ostali se sa mnogo nade trude da pronađu lek.
Mislim đa ćete doživeti starost uz gospođicu Grej, i đa ćete oboje biti
veoma srećni.”
Nasmešio joj se kao da zna nešto što ona ne zna. „Lepo od tebe što
kažeš tako nešto, Sofi. Znam da sam Senolovac, a mi ne odustajemo od
života tek tako. Borimo se do poslednjeg trenutka. Dolazimo iz sveta
anđela, mada ga se ipak plašimo. Ja, međutim, smatram da možemo da
dočekamo kraj i ne budemo uplašeni, da ne klonemo pred smrću. Smrt
mnome nikada neće ovladati.”
Sofi ga je pogledala, pomalo zabrinuto; delom joj se učinilo da
bunca. „Gospodine Karsterse? Da zovnem Šarlotu?”
„Samo da te prvo nešto pitam, Sofi... maločas na tvom licu, dok sam
govorio...”, nagnuo se napred, „je li istina?”
„Šta da li je istina?”, upitala ga je gotovo nečujno, ali je znala o
kakvom se pitanju radi, a Džema nije mogla da laže.

Vil je bio gadno raspoložen. Dan je svanuo maglovit, vlažan i grozan.

Probudio se sa mučninom u stomaku, te je jedva uspeo nekako da
proguta žilava jaja i hladnu slaninu koju mu je gostioničareva žena
poslužila u zagušljivom salonu; svaki mu je delić tela prosto žudeo da
se što pre vrati nazad na drum i nastavi putovanje.
Zbog mestimičnih pljuskova sada se tresao pod odećom uprkos
pozamašnoj primeni runa za utopljavanje, a Baliju se nimalo nije
sviđalo blato koje mu je mljackalo pod kopitima dok su pokušavali da
ubrzaju na putu, uz Vila koji se namrgođeno razmišljao kako je uopšte
moguće da mu se magla kondenzuje unutar odeće. No, bar je do
Northamptonšira stigao, i to je već nešto, ali je ipak prešao jedva
dvadeset milja, pa je odbijao da se zaustavi, mada ga je Balije molećivo
pogledao dok su prolazili kroz Touster, kao da vapi za toplinom štale i
malo ovsa, te mu je Vil skoro i popustio. Osećaj beznađa prodro mu je
sve do kostiju, leden i neizbežan poput kiše. Šta on uopšte misli da
radi? Zar stvarno misli da će ovako pronaći Tesu? Da nije poludeo?
Sada su još prolazili i preko nekog vrlo nepristupačnog terena, gde
je zbog blata kameni drum postao vrlo opasan. Neka se velika litica
nadvijala sa jedne strane puta, zaprečavajući nebo. Sa druge strane
prolaza, drum je strmo oivičavala neka jaruga puna oštrog stenja.
Negde u daljini, na dnu gudure blago se svetlucao mutni potočić. Vil je
držao Balija dobro zauzdanog, podalje od strmine, ali se konj ipak
uznemirio strepeći od ivice. Vil je i sam spustio glavu, uvukavši je u
okovratnik da izbegne ledenu kišu; sasvim je slučajno, kada je načas
bacio pogled sa strane, nazreo nešto jarko zeleno i zlatno među
kamenjem pored puta.
Istog je trena zaustavio Balija da bi toliko hitro skočio sa njega da
se zamalo okliznuo u blatu. Kiša je sada već jače pljuštala, kada se
približio i kleknuo da prouči zlatni lanac zakačen za oštar delić stene.
Pažljivo ga je podigao. Medaljon od žada, okrugli, sa slovima utisnutim
na poleđini. Odlično je znao šta znače.
Kada se dvoje ljudi srode srcima, mogu da slome i najjače gvožđe ili
bronzu.
Džemov verenički dar Tesi. Vil ga je stisnuo u ruci pridižući se.
Pamtio je kako se okrenuo prema njoj na stepeništu - lanac medaljona
od žada ispod njenog grla zatreperio je ka njemu kao surovi podsetnik
na Džema kada mu je rekla - Kažu da srce ne možeš pode liti, ali eto...
„Tesa!”, uzviknuo je naprečac i glas mu odjeknu o stenje. „Tesa!”
Stajao je tako koji tren, drhteći, pored puta. Ni sam nije znao šta
očekuje - odgovor? Teško da bi ona bila tamo, skrivena medu to malo
stena. Bilo je samo tišine, uz zvuk vetra i kiše. Ali ipak je, bez ikakve
sumnje, znao da to beše Tesina ogrlica. Možda ju je strgla sa vrata i
ispustila kroz prozor kočije da mu označi put, poput Ivicininog i
Maricinog traga od mrvica. Neka junakinja iz knjiga sigurno bi tako
postupila, pa bi samim time i njegova Tesa. Možda nađe još neki trag,
ako nastavi dalje. Nada mu prvi put pokulja venama.
Ponukan novom rešenošću, žurno se vratio Baliju, pa se prebacio u
sedlo. Sada više nema usporavanja; stići će do Stafordšira do večeri.
Okrenuvši glavu konja prema putu, gurnuo je privezak u džep, odakle
mu se činilo da ga njegove utisnute reči ljubavi i odanosti peku poput
žiga.

Šarlota se nikada nije osećala toliko umorno. Dete koje je nosila

iscrpljivalo ju je više nego što je isprva očekivala, a pride je i bila budna
cele noći, i još je čitav dan provela na nogama. Haljinu je umrljala u
Henrijevoj kosturnici, a gležnjevi su je boleli od penjanja po stepeništu
i merdevinama u biblioteci. No, kada je otvorila vrata Džemove sobe i
videla da ne samo da je budan već i sedi i priča sa Sofi, zaboravila je na
umor i osetila kako joj se licem širi bespomoćni osmeh olakšanja.
„Džemse!”, uskliknula je. „Već sam pomislila... hoću reći, drago mi je da
si se probudio.”
Sofi se, delujući neobično rumeno, odmah digla. „Da idem, gospođo
Branvel?”
„O, da, molim te, Sofi. Bridžet se opet nešto narogušila; veli da ne
može pronaći neku Benovu Maru, mada ja nemam blage veze o kojoj to
Mari priča.”
Sofi se zamalo nasmešila - što bi i uradila, da joj srce nije toliko
silno tuklo zbog spoznaje da je upravo mogla da uradi nešto strašno
grozno. „Ben-mari”12, rekla je, „pronaći ću joj ga.” Krenula je ka vratima
i zastala, da bi bacila jedan čudan pogled preko ramena u Džema, koji
beše oslonjen o jastuke delujući posve bledo, ali pribrano. Šarlota nije
ni stigla bilo šta da kaže jer je ova brzo izašla, a onda ju je Džem pozvao
ka sebi umornog osmeha na licu.
„Šarlota, ako ti ne bi bilo teško, da li bi mogla da mi dodaš moju
violinu?”
„Naravno”, Šarlota je otišla do stočića ispred prozora, gde mu je
violina ležala u četvrtastoj kutiji od ružinog drveta, sa gudalom i
okruglom kutijicom kalofonijuma. Uzevši violinu, odnela mu ju je do
kreveta, gde ju je Džem pažljivo prihvatio iz njenih ruku, a ona se
zahvalno srozala u fotelju pored njega. „Oh...”, rekla je tren kasnije.
„Izvini. Zaboravih gudalo. Hteo si da sviraš?”
„Nema veze”, nežno je zatreperio prstima preko žica i iz njih se
proširio tihi, titravi zvuk. „Ovo je picikato - prvo čemu me je otac
naučio kada mi je pokazao violinu. Odmah se prisetim dana kada sam
bio dete.”
Još si itvek dete, Šarloti je došlo da kaže, mada ipak nije. Za svega će
nekoliko nedelja napuniti osamnaestu, kada Senolovci doživljavaju
svoje punoletstvo, a ako ona, kada ga pogleda, i vidi crnokosog dečaka
koji im je tek pristigao iz Šangaja čvrsto držeći svoju violinu u
ručicama, krupnih očiju na bledom licu, to opet nije značilo da nije
odrastao.
Dohvatila je kutijicu jin fena sa natkasne. Tek ga je još malo ostalo
rasuto po dnu, jedva za jednu kašičicu. Progutala je knedlu, pa je sipala
prašak na dno čaše u koju je zatim dolila vode iz ibrika da se jin fen
rastopi poput šećera. Kada ju je pružila Džemu, ovaj je spustio violinu
da prihvati čašu. Zagledao se u njen sadržaj zamišljenih bledih očiju.
„Ovo je sve što je ostalo?”, pitao je.
„Magnus radi na leku”, reče Šarlota. „I mi svi sa njim. Gabrijel i Sesili
su izašli da kupe sastojke za lek koji će te ojačati, a Sofi i Gideon i ja
smo se dali u istraživanje. Sve ćemo da sredimo. Sve.” Džem se učinio
pomalo iznenađen: „Nisam znao.”
„Pa, nije to ništa čudno”, reče Šarlota. „Porodica smo; učinili bismo
sve za tebe. Samo nemoj gubiti nadu, Džeme, molim te. Moraš da
sačuvaš snagu.”
„To malo snage što i imam je od tebe”, rekao je zagonetno. Iskapio
je rastvor jin fena i pružio joj nazad praznu čašu. „Šarlota?”
„Da?”
„Jesi li na kraju pobedila u prepirci oko imena za dete?” Šarlota se
zatečeno nasmejala. Beše malo neobično misliti na dete u ovom
trenutku, ali, opet, što da ne? U smrti smo i usred života.13 Da razmišljaju
i o nečemu drugom što nije bolest, Tesin nestanak ili Vilov opasni
poduhvat. „Još nisam”, rekla je, „Henri se i dalje uporno drži Buforda.”
„Na kraju ćeš ti pobediti”, reče joj Džem, „uvek pobediš. Bila bi
odlučan Većnik, Šarlota.”
Šarlota je digla nos na to: „Ženski Većnik? Posle svih muka koje sam
preživela upravljajući Institutom!”
„Pa, neko mora biti prvi”, reče Džem. „Nije lako biti prvi, niti
ugodno, ali jeste važno.” Pognuo je glavu: „Nosiš u sebi jedan moj veliki
žal.”
Šarlota ga je zbunjeno pogledala.
„Voleo bih da mogu da vidim detence.”

Beše to jedna sasvim prosta čežnja, koja se ipak zarila Šarloti u srce
poput komada stakla. Zaplakala je, i suze joj tiho kanuše niz obraze.
 „Šarlota”, reče Džem, kao da želi da je uteši, „oduvek si se brinula o
meni. Divno ćeš se brinuti i o tom detencetu. Bićeš savršena majka.”
„Ne smeš odustajati, Džeme”, rekla je, grcajući u suzama. „Kada su
mi te doveli, prvo su mi rekli da ćeš poživeti samo godinu ili dve dana.
A preživeo si, evo, skoro već šest. Pozivi još nekoliko dana, molim te.
Još nekoliko dana, za mene.”
Džem joj je uputio jedan nežan, odmeren pogled. „I jesam živeo za
tebe”, rekao je. „I za Vila, pa onda i za Tesu - i za sebe samog, jer sam
hteo da budem uz nju. Ali ne mogu doveka živeti za druge. A ne može
niko da kaže da je smrt u meni našla dobrovoljnog saputnika, niti da
sam otišao tek tako. Ako već kažeš da sam ti potreban, ostaću zbog
tebe koliko god budem mogao. Živeću za tebe i tvoje bližnje, boriću se
protiv smrti dok me celog ne iscrpi i iscedi. Ali to neće biti moj izbor.”
„Pa...”, Šarlota ga je kolebljivo pogledala, „šta bi onda bio tvoj
izbor?”
Progutao je knedlu i ruka mu pade do violine pokraj njega. „Rešio
sam”, reče, „rešio još kada sam poslao Vila odavde.” Pognuo je glavu, pa
je onda opet pogledao Šarlotu, uperivši oči sa plavim podočnjacima u
njeno lice kao da pokušava da je natera da ga razume. „Hoću da se sve
ovo prekine”, rekao je. „Sofi mi kaže da svi i dalje traže lek za mene.
Znam da sam dao dopuštenje Vilu, ali želim da sada svi prestanu sa
potragom, Šarlota. Gotovo je.”

Već je počelo da se smrkava kada su se Sesili i Gabrijel vratili na

Institut. Obilaziti grad sa nekime ko nije njen brat ili Šarlota za nju je
predstavljalo jedinstveno iskustvo, te se čak i zadivila koliko joj je
dobro društvo Gabrijel Lajtvud bio. Zasmejavao ju je, mada je ona
davala sve od sebe da se to i ne vidi, i onda je još, posve poslušno,
nosao sve pakete, mada je ona očekivala da će se pobuniti da se ophodi
prema njemu kao prema kakvom potlačenom lakeju.
Istina je da verovatno nije trebalo da baci onog vilin-prodavca kroz
izlog, a ni u kanal Lajmhaus nakon toga. Doduše, teško da je mogla da
ga krivi. U potpunosti je bila svesna da nije prasnuo zato što joj je onaj
satir pokazao nedolične slike, već što ga je podsetio na oca.
Baš je bilo čudno, pomislila je penjući se sa njim stepeništem
Instituta, koliko se razlikovao od brata. Gideon joj se u celosti dopao
kada je pristigla u London, ali ga je smatrala tihim i povučenim. Nije
mnogo pričao, a mada joj katkad jeste pomagao na vežbama, bio je
uzdržan i zamišljen pokraj svih sem pokraj Sofi. Pored nje ste u njemu
još i mogli da vidite tračak neke veselosti. Umeo je da bude prikriveno
šaljiv kada je hteo, a posedovao je i neku mračnu opažajnost u svojoj
prirodi pored mirne ćudi.
Od sitnica i delića koje je prikupila od Tese, Vila i Šarlote, Sesili je
bila sastavila priču o Lajtvudovima, polako počinjući da shvata zašto je
Gideon bio toliko tih. On je, na neki način, slično Vilu i njoj samoj,
svojevoljno okrenuo leđa sopstvenoj porodici, pa je sada zbog toga
nosio breme. Gabrijelov je izbor bio drugačiji. On je ostao uz oca da
gleda kako mu telo i um postepeno propadaju. Šta je mislio dok se to
dešavalo? U kom je trenutku uvideo da je napravio pogrešan izbor?
Gabrijel je otvorio vrata Instituta da bi Sesili ušla; sačekao ih je
Bridžetin glas dopirući niz stepenište.

„Vi’š li onaj uzan drum,

po njem drač i trnje skita?
To ti je put pravednički,
al’ retko ko za njeg pita.

A vi’š li onaj širok drum,

na njem’ se cveću ne vidi kraja?
To ti je put grešnički,
al’ ga zovu i putem do raja.”

„Ova peva li peva”, reče Sesili, krenuvši uz stepenište.

Gabrijel je, vešto držeći pakete u rukama, pomirljivo prostenjao.
„Skapah od gladi. Pitam se da li bi mi dala malko piletine i hleba u
kuhinji, ako joj kažem da mi ne smetaju njene pesme?”
„Svima smetaju njene pesme.” Sesili ga je iskosa pogledala; imao je
strašno lep profil. Gideon je takođe bio zgodan, ali je Gabrijel bio sav u
oštrim crtama, bradi, jagodicama, što joj je sve ukupno delovalo
otmenije. „Nije vaša krivica, da znate”, rekla je iznebuha.
„Šta nije moja krivica?” Sa stepeništa su skrenuli u hodnik na
spratu. Sesili se učinilo da je mračno, da su kamen-rune bile odveć
prigušene. I dalje je mogla da čuje Bridžet kako peva:

„Mračna je, mračna noć, nigde ni zvezda sjaj,

do kolena kroz krvcu gaze, eno ih onamo, gle!
Jer sva krv po zemlji prosuta
 teče kroz potoke kraljevine te.”

„Ono za vašega oca”, reče Sesili.

Gabrijelu se lice odmah steglo. Sesili se načas učinilo da će izneti
neku ljutitu opasku, ali on jedino reče: „Možda jeste, možda nije, ali ja
sam lično bio odabrao da budem slep pred njegovim prestupima.
Verovao sam u njega i kada nisam smeo, a on je osramotio prezime
Lajtvudovih.”
Sesili je nekoliko trenutak ostala nema. „Ja sam došla ovamo jer
sam bila uverena da su Senolovci čudovišta koja su mi otela brata.
Verovala sam u to jer su i moji roditelji verovali isto. Ali pogrešili su. Mi
nismo isto što i naši roditelji, Gabrijele. Ne moramo da nosimo teret
njihovih izbora niti njihove grehe. Možete vratiti sjaj prezimenu
Lajtvudovih.”
„U tome je razlika između vas i mene”, rekao je, sa podosta
ogorčenja. „Vi ste sami odlučili da dođete ovamo. Ja sam isteran iz
svoga doma - oteran ovamo od strane čudovišta što nekada beše
mojim ocem.”
„Pa”, reče mu Sesili blago, „nije vas baš sve dovde doterao. Pre bih
rekla, samo do Cizika.”
„Šta...?”
Nasmešila mu se: „Ipak sam ja sestra Vila Herondejla. Ne možete
očekivati od mene da večito budem ozbiljna.”
Njegov izraz na to beše toliko smešan, da se zakikotala; još se uvek
kikotala kada su otvorili vrata biblioteke i ušli unutra, da bi zatim
oboje iz istih stopa stali.
Šarlota, Henri i Gideon sedeli su za jednim od dugačkih stolova.
Magnus je stajao nešto dalje, kod prozora, šaka ukrštenih otpozadi.
Leđa mu behu ukočena i prava. Henri se činio sumoran i iznuren,
Šarlota uplakana. Gideonovo lice beše skamenjeno.
Sesili je odmah zamro osmeh na usnama: „Šta je bilo? Javili su
nešto? Je li Vil...?”
„Ne radi se o Vilu”, reče Šarlota. „Već o Džemu.” Sesili je stegnula
usne, mada joj je srce odmah usporilo od nekog grešnog olakšanja.
Isprva je pomislila na brata, ali se njegov parabatai, dakako, nalazio u
većoj opasnosti.
„Džem?”
„Još je živ”, reče Henri, odgovarajući na nepostavljeno pitanje.
„Pa dobro onda. Doneli smo sve”, reče Gabrijel, spuštajući pakete na
sto. „Sve što je Magnus tražio - damijanu, vodeni kesten...”
„Hvala vam”, reče Magnus od prozora, ne okrećući se.
„Da, hvala vam”, reče i Šarlota. „Učinili ste sve što sam tražila, i
hvala vam na tome. Ali, plašim se da je vaš zadatak bio uzaludan.”
Pogledala je pakete, pa onda opet u njih. Bilo je sasvim jasno da joj je
bilo veoma teško da govori. „Džem je doneo odluku”, rekla je. „Hoće da
prekinemo potragu za lekom. Uzeo je ostatak jin fena, više ga nemamo,
i sada je samo pitanje sata... Pozvala sam Tihu braću. Vreme je da se
oprostimo.”

U vežbaonici je bilo mračno. Senke su se izduženo pružale po podu,

mesečina je dopirala unutra kroz visoke zasvođene prozore. Sesili je
sedela na jednoj od izlizanih klupa zureći u šare koje je mesečina
ostavljala po izgrebanom drvenom podu.
Desnom je rukom dokono petljala oko crvenog medaljona pod
grlom. Nehotice se prisetila brata. U mislima je jednim delom bila na
Institutu, a drugim pokraj Vila: na leđima konja, nagnutog spram vetra,
dok jaše kao furija putevima koji razdvajaju London i Dolgelaj. Zapitala
se da li je uplašen. Zapitala se da li će ga opet videti.
Toliko se zamislila da se prepala kada se vrata škripavo otvoriše.
Dugačka se senka razvukla po podu, a kada je podigla pogled, videla je
Gabrijela Lajtvuda kako iznenađeno trepće u nju.
„Tu se, znači, skrivamo?”, rekao je. „Malo je sad nezgodno.”
„Zašto bi bilo?”, iznenadila se koliko mu je glas zazvučao
uobičajeno, čak i smireno.
„Zato što sam lično nameravao da se tu sakrijem.”
Sesili se zaćutala nekoliko trenutaka. Gabrijel se zaista i učinio
nesiguran - što je na njemu neobično izgledalo; obično je bio
samouveren. Mada se jeste radilo o slabijoj samouverenosti nego kod
njegovog brata. Bilo je odveć mračno da bi mu videla boju očiju ili kose,
te je prvi put mogla da vidi sličnost između njega i Gideona. Imali su
vilice stegnute na isti odlučan način, isti širok razmak između očiju i
obazrivo držanje. „Možete se sakriti tu sa mnom”, rekla je, „ako
hoćete.”
Klimnuvši joj, prišao je do mesta gde je sedela, ali umesto da joj se
pridruži, pomerio se do prozora da baci pogled napolje. „Kočija Tihe
braće je tu”, rekao je.
 „Jeste”, reče Sesili. Čitajući „Pravilnik”, saznala je da su Tiha braća
bila i lekari i sveštenici u senolovačkom svetu; mogli ste ih zateći i
pokraj samrtne, kao i pokraj bolesničke i pokraj dečije postelje. „Mislila
sam se da obiđem Džema. Zbog Vila. Ali nisam... nisam mogla da se
nateram. Kukavica sam”, setila se da doda. Tako nešto nikada ranije
nije pomislila za sebe.
„Onda sam i ja”, odgovorio joj je. Mesečina mu je padala preko jedne
polovine lica, zbog čega se činilo kao da nosi polumasku. „Došao sam
ovamo da se malo osamim, a i da se, iskreno rečeno, sklonim s puta
Braći, jer me od njih uvek podiđe jeza. Mislio sam da možda otvorim
pasijans. Mogli bismo, ako želite, da se zajedno malo kartamo?”
„Kao Pip i Estela u ’Velikim očekivanjima”, reče Sesili sa veselim
prizvukom u glasu. „Ali, ne... ja ne znam da se kartam. Majka je gledala
da karte drži podalje od kuće, pošto je moj otac... imao slabost prema
njima.” Pogledala je Gabrijela. „Da znate da smo na neki način i isti.
Braća su nas napustila, pa smo ostali sami bez brata ili sestre, uz oca
koji je zastranio. Moj je malko bio poludeo nakon što je Vil otišao, a Ela
umrla. Trebalo mu je dosta godina da se oporavi, ali smo u
međuvremenu izgubili dom. Isto kao što ste vi izgubili Čizik.”
„Čizik nam je oduzet”, reče Gabrijel resko i ogorčeno. „A, da budem
iskren, meni je zbog toga i žao i nije. Sva ta sećanja vezana za to
mesto...”, stresao se. „Otac mi je dve nedelje bio zaključan u radnoj sobi
pre nego što sam došao ovamo po pomoć. Trebalo je ranije da dođem,
ali bio sam odviše gord. Nisam hteo da priznam da sam pogrešio u vezi
sa ocem. Te dve nedelje skoro da nisam ni spavao. Lupao sam po
vratima radne sobe preklinjući oca da izađe, da mi se obrati, ali sam
čuo samo neke neljudske zvuke. Noću bih zaključavao bravu na mojim
vratima, a ujutru bih zatekao krv na stepeništu. Sebe sam ubedio da su
sluge pobegle, mada sam znao da nisu. Tako da ne, nismo isti, Sesili, jer
ste vi sami otišli. Bili ste hrabri. Ja sam ostao sve dok mi nije preostalo
ništa drugo nego da odem. Ostao sam iako sam znao da nije u redu.”
„Lajtvud ste”, reče Sesili. „Ostali ste jer ste bili privrženi
porodičnom imenu. Nije to kukavičluk.”
„Nije? Privrženost je i dalje vredna hvale čak i ako je usmerena u
pogrešnom pravcu?”
Sesili je otvorila usta, pa ih je opet zatvorila. Gabrijel ju je gledao,
očiju blistavih na mesečini. Izgledao je kao da očajnički vapi za njenim
odgovorom. Zapitala se da li uopšte ima sa kim drugim da
porazgovara. Mogla je da zamisli zbog čega bi strepeo da svoje moralne
nedoumice iznese pred Gideonom; on se činio potpuno postojan, kao
da nikada u životu nije sumnjao u sebe, te ne bi ni razumeo one koji
jesu.
„Mislim”, rekla je, obazrivo birajući reči, „da svaka dobra namera
može da se izvrne u nešto loše. Pogledajte samo Magistera. On radi to
što radi zato što mrzi Senolovce iz odanosti prema roditeljima, koji su
ga voleli, i koji su završili ubijeni. Nije posve neshvatljivo. Mada, opet,
krajnji ishod svega toga ništa ne opravdava. Mislim da kada biramo -
jer svaki je izbor odvojen od naših ranijih izbora - ne samo da treba da
proučimo naše razloge za takav izbor, već i posledice koje će uslediti, i
da li će dobri ljudi biti oštećeni našim odlukama.”
Usledila je stanka, pa on potom reče: „Mnogo ste mudri, Sesili
Herondejl.”
„Ne žalite mnogo za izborima koje ste doneli u prošlosti, Gabrijele”,
rekla mu je, svesna da ga je oslovila po imenu, ali nije mogla da se
odupre. „Gledajte jedino da ispravno birate u budućnosti. Mi smo uvek
kadri za promene, uvek smo kadri da budemo bolji.”
„Mada”, reče Gabrijel, „nisam onakav kakav bi moj brat hteo da
budem, a meni je, uprkos svemu, teško da se odreknem nade u njegovu
podršku.”
Sesili je uzdahnula: „Nama jedino preostaje da damo sve od sebe,
Gabrijele. Ja sam pokušala da budem dete koje su moji roditelji želeli,
dama kakva su želeli da budem. Otišla sam da im vratim Vila jer sam
mislila da bi to bilo ispravno. Znala sam da su se ražalostili što je
krenuo drugim putem - mada on jeste ispravan za njega, pa makar je do
njega i došao na neobičan način. To ipak jeste njegov put. Nemojte
birati put koji bi vaš otac izabrao, niti put koji bi vaš brat izabrao.
Budite Senolovac kakav želite da budete.”
Zazvučao je posve mlado kada joj je odgovorio: „Otkud znate da ću
napraviti pravi izbor?”
Sa druge strane prozora začuo se bat konjskih kopita po dvorišnoj
kaldrmi. Tiha braća, odlaze. Džem, pomislila je Sesili uz oštar bol u srcu.
Njen je brat oduvek gledao u njega kao u zvezdu Severnjaču, kompas
koji će mu uvek pokazivati smer ka pravoj odluci. Nikada ranije nije
smatrala svoga brata srećnim, što danas pogotovo ne bi pomislila, ali
on to, na neki način, jeste bio. Uvek imati nekoga kome se tako možete
obratiti, ne brinuti stalno da gledate u pogrešne zvezde.
Gledala je da joj glas bude čvrst i odlučan koliko može, što zbog
sebe, što zbog toga momka pokraj prozora. „Možda ja, Gabrijele
Lajtvude, prosto imam vere u vas.”
 14.
PARABATAI

Mir, mir! On umro nije, i ne spava više,

probudio se iz sna ovoga života,
to naše se ruke zabludele latiše
borbe zaludne protiv aveti i grozota,
i našim se duhom ko nožem ustremiše
na neranjive trice i sitnice. A bezdan
nas mrvi ucveljenim strahom,
dok trunemo sve više iz dana u dan,
mrtve nade žderu živi nam leš bedan.
Persi Biš Seli, „Adonais, elegija povodom smrti Džona Kitsa”

Dvorište mehane „Kod Zelenog” pretvorilo se u razrovanu kaljugu dok

je Vil u njemu zaustavio konja i skliznuo sa Balijevih širokih leđa. Bio je
iznuren i ukočen od jahanja u sedlu, a uz loše stanje puteva i
iscrpljenost, što njegovu što njegovog konja, poslednjih je nekoliko sati
prevalio po vrlo lošem vremenu. Već se bilo dobrano smračilo, pa mu je
laknulo kada mu je konjušar pritrčao u čizmama blatnjavim do kolena,
sa fenjerom koji je isijavao toplim žutim sjajem.
„Ova večeraske kanda ne misli stat, gospodine”, reče momče veselo
kada mu se približio. Izgledao je kao jedan poprilično običan mladi
čovek, ali je bilo na njemu nečega nestašnog i vragolastog - vilinska je
krv, katkad, prenošena kroz mnoga pokolenja, mogla da se javi u
ljudima, pa čak i u Senolovcima, u vidu iskošenog oka ili vedre iskre u
zenici. Ovo je momče očito posedovalo Vid. Krčma „Kod Zelenog” beše
poznato drumsko konačište za žitelje Podzemnog sveta. Vi! se nadao
da će stići do nje pre nego se spusti noć. Dojadilo mu je da se pretvara
pred običnjacima, dojadile su mu čini, dojadilo mu je skrivanje.
„Ceniš da neće?”, promrmljao je Vil dok mu je voda sa kose kapala
na trepavice. Nije skidao pogled sa ulaznih vrata krčme, kroz koja je
kuljalo prijatno žuto svetlo. Sa neba iznad njega nestala je gotovo sva
svetlost. Tmurni crni oblaci nadvili su se iznad njih, oblačni,
nagoveštavajući još kiše.
Dečko je uhvatio Balija za oglav. „Imate jednog od onih čarobnih
konja”, uskliknuo je.
„Da”, Vil je potapšao konja po oznojenim sapima. „Potrebno mu je
timarenje, i malo posebne nege.”
Dečko mu klimnu: „Znači, vi ste onda Senolovac? Tak’i nam ne
svraćaju često u ove naše krajeve. Bio jedan nedavno, ali neki mator i
džangrizav...”
„Nego, reci ti meni”, reče mu Vil, „imate li slobodnih soba?”
„Nisam siguran da ima zasebnih, gospodine.”
„E, pa, meni baš zasebna treba, pa bi bilo bolje da je imate. I štala za
konja da prenoći, i kupanje i večera. Hajde, idi da odvedeš konja, a ja
odoh da vidim šta tvoj gazda kaže.”
Gazda je bio potpuno usrdan i, za razliku od momka, nije iznosio
opaske na račun belega na Vilovim šakama i grlu, samo mu je postavio
uobičajena pitanja: „Želite li večeru u odvojenom salonu ili dole u
zajedničkoj prostoriji, gospodine? I da li se kanite okupati pre jela, ili
posle?”
Vil, koji se osećao kao da je obložen blatom, odlučio se prvo za
kupanje, mada je pristao da večera u zajedničkoj prostoriji. Poneo je
podosta običnjačkog novca sa sobom, ali je zaseban salon za večeranje
bio nepotreban trošak, pogotovo ako vas ne zanima šta uopšte jedete.
Hrana je samo predstavljala gorivo za put, i ništa više.
Mada gazda nije mnogo hajao za činjenicu da je Vil Div, bilo je
ostalih dole u krčmi koji jesu. Kada se Vil nalaktio na šank, skupina
mladih vukodlaka kod ogromnog ognjišta, koja se mahom gostila
jeftinim pivom, krenula je da se došaptava. Vil je gledao da ne obraća
pažnju na njih dok je naručivao toplonoše za sebe i mekinje za konja,
poput svakog dobrostojećeg mladog gospodina, ali oni nisu skidali
svoje oštre poglede sa njega, gutajući svaku sitnicu, od kose natopljene
kišom i kaljavih čizama do debelog kaputa ispod kojeg se nije naziralo
da na sebi nosi uobičajeno divovsko oružje.
„Smirite se, momci”, reče najviši u njihovoj družini. Sedeo je skroz
kod vatre, te mu je lice bilo u debeloj send, mada mu vatra jeste
opcrtavala dugačke prste kada je izvadio finu tabakeru od majolike po
čijoj je kopči zatim zamišljeno lupnuo prstom. „Poznajem ga.”
 „Znaš ga?”, zapitao ga je jedan od mlađih vukova u neverici. „Onog
Diva? Prijatelj ti je, Skote?”
„Ma, ne, ne baš prijatelj.” Vulsi Skot je pripalio vrh cigare
palidrvcetom, pa se kroz njegov plamičak zagledao u tog momka, sa
osmehom na usnama. „Ali krajnje je zanimljivo da je tu. Zaista
zanimljivo.”

„Tesa!”, glas joj je odjeknuo u uhu poput promuklog povika. Munjevito

se uspravila na obali rečice, drhtavog tela.
„Vile?”, brže-bolje se digla da se osvrne oko sebe. Mesec je bio već
zašao za oblake. Nebo je odozgo bilo poput tamnosivog mermera,
prošarano crnim žilicama. Rečica je tekla ispred nje, tamnosiva na
slaboj svetlosti, a kada se osvrnula, videla je jedino čvornato drveće,
strmu stenu niz koju je pala, široki seoski krajolik koji se prostirao u
suprotnom smeru - polja i kamene ograde, pokoju svetlu tačku u daljini
- neku zemljoradničku kuću ili nastambu. Nije videla ništa nalik gradu
ili varošici, čak ni više zbijenih svetala koja bi ukazivala na kakav
maleni zaselak.
„Vile”, šapnula je nanovo, obavijajući se rukama. Bila je uverena da
je upravo njegov glas čula kako je doziva po imenu. Ničiji glas nije
zvučao kao njegov. Ali to beše besmisleno. Nije on tu. Kako bi mogao
biti? Možda je, nalik Džejn Er, koja je čula Ročesterov glas kako je
doziva po močvari, i ona već napola sanjala.
Ali se bar radilo o snu koji ju je povratio iz nesvesti. Vetar je bio
poput ledenog noža, probijao joj se kroz odeću - imala je na sebi samo
tanku haljinu za unutra, bez kaputa ili šešira - sve do kože. Suknje su joj
i dalje bile mokre od vode iz reke, haljina i čarape poderane, umrljane
krvlju. Anđeo joj, izgleda, jeste spasio život, ali je nije sačuvao od
povreda.
Dodirnula ga je sada, tražeći podršku, ali je bio nepomičan i nem
kao i inače. Međutim, kako je pomerila ruku od vrata, začula je Vilov
glas u glavi: Ponekada, kada moram da uradim nešto što mi se ne radi,
napravim se da sam lik iz neke knjige. Lakše je dokučiti šta bi oni uradili.
Lik iz knjige, pomislila je Tesa, i to neki valjan i trezven, pratio bi
potok. Lik iz knjige bi znao da su ljudska naselja i gradovi često
podignuti pokraj vode, pa bi potražio pomoć, umesto da tumara po
šumi. Odlučno se obavivši rukama, zagacala je nizvodno.
Dok se Vil - okupan, obrijan, obučen u čistu košulju i okovratnik - vratio
dole u krčmu na večeru, prostorija se dopola napunila ljudima.
Dobro, možda ne baš ljudima. Dok su ga vodili do njegovog mesta,
prošao je pored stola za kojim su se neki trolovi skupili oko krigli piva,
i još bi i ličili na smežurane i pogurene starce da nisu imali kljove koje
su im virile sa donje vilice. Neki mršavi veštac sa gomilom čupave
smeđe kose i trećim okom posred čela baš je bio rezao teleći odrezak.
Jedna skupina sedela je zbijena i za stolom pored vatre - vukodlaci, Vil
je odmah osetio, po njihovom držanju kao da su u čoporu. Prostorija je
mirisala na vlagu, žeravu i kuvanje, te je Vilu stomak zakrčao; nije ni
primetio koliko je zapravo bio gladan.
Vil je proučavao kartu Velsa ispijajući vino (kiselo kao sirce) uz
donetu hranu (žilavo parče divljači i krompir), dajući sve od sebe da ne
obraća pažnju na upiljene poglede ostalih gostiju. Izgleda da je mali
konjušar bio u pravu; tu stvarno nisu imali mnogo Divova. Osećao se
kao da mu belezi blešte poput žigova. Čim su mu odneli tanjire, izvadio
je parče papira da sastavi pismo:

Šarlota,
Izvini što sam napustio Institut bez tvoga dopuštenja. Tražim tvoj
oprost; smatrao sam da mi nema druge.
No, ja ti, međutim, ne šaljem ovo pismo zbog toga. Pokraj puta
pronađoh dokaz da je Tesa tuda prošla. Nekako je uspela da baci svoju
ogrlicu od zada kroz prozor kočije, siguran sam zato da bismo mogli da je
nađemo po njoj. Evo je sada tu kod mene. Ona je neporecivi dokaz da smo
bili u pravu kada smo pretpostavili gde bi se Mortmejn mogao nalaziti.
Mora da je na Kader Idrisu. Moraš pisati Većniku i tražiti od njega da
pošalje naše snage na planinu.
Vil Herondejl

Pošto je stavio štambilj na pismo, Vil je pozvao gazdu, koji mu je

potvrdio da će ga za pola krune dečko odneti do noćne kočije da bi bilo
isporučeno. Plativši svoje, Vil se zavalio u stolicu, premišljajući se da li
da drmne još jednu čašu vina radi boljeg sna - kada mu se oštar,
probadajući bol proširio grudima. Vil se trgao unazad kao da je
pogođen strelom. Čaša vina mu pade na sto, gde se i razbila. Digao se
na noge oslonjen sa obe ruke o sto. Tek je donekle bio svestan upiljenih
pogleda i krčmarevog napetog glasa u uhu, ali bol beše odveć snažan da
bi mogao da razmišlja, gotovo odveć snažan da bi uopšte mogao da
diše.
Stezanje u grudima, za koje je smatrao da beše jedan kraj niti kojom
beše povezan sa Džemom, beše toliko jako da mu je bukvalno stiskalo
srce. Oteturao se od astala i probio kroz gomilu gostiju u blizini šanka,
da bi projurio kroz ulazna vrata konaka. Jedino mu je vazduh bio na
umu, što više vazduha u plućima kako bi mogao da diše.
Otvorivši vrata, gotovo da se strovalio napolje u noć. Bol u grudima
načas mu je popustila i on se srušio o zid krčme. Kiša je i dalje pljuštala,
kvaseći mu kosu i odeću. Zabrektao je, i srce mu zadrhta u mešavini
prestravljenosti i očaja. Da li je to samo zbog udaljenosti od Džema?
Nikada nije osetio ništa slično, čak ni kada je Džem bio u najgorem
stanju, čak ni kada je bio povređen i kada je Vil bolovao zajedno sa njim
u njihovoj povezanosti.
Nit se prekinula.
Načas je sve pred njim pobelelo, dvorište je izbledelo kao poliveno
kiselinom. Presamitivši se na kolenima, Vil poče da bljuje večeru u
blato. Pošto grčevi popustiše, nekako se pridigao, te poče da se slepo
udaljava od krčme, kao da pokušava da umakne sopstvenoj boli.
Uhvatio se za zid štale, pokraj pojila za konje. Kleknuvši, gurnuo je ruke
u ledenu vodu i tada je ugledao sopstveni odraz. Lice mu beše belo kao
smrt, a po košulji mu se širila crvena mrlja sa prednje strane.
Uhvativši se mokrim rukama za okovratnik, razdrljio je košulju. Na
prigušenoj svetlosti koja se širila iz krčme mogao je da vidi da mu
njegova parabatajska runa, tik preko srca, krvari.
Ruke mu behu prekrivene krvlju, pomešanom sa kišom, istom
kišom koja mu je sada spirala krv sa grudi, pokazujući mu da je runa
već počela da svetli od crne ka srebrnoj, menjajući sve što je Vilovom
životu davalo smisao u besmisao.
Džem je umro.

Tesa je satima hodala i tanke joj cipele sada već behu probijene na
oštrom kamenju pokraj rečice. Isprva je krenula trkom, ali su je
iscrpljenost i zima savladale, pa je sada hramala usporeno, mada i dalje
odlučno, prateći tok rečice. Nakvašena tkanina sukanja dodatno ju je
vukla, te je imala osećaj da se radi o sidru koje će je povući na dno
nekog strašnog mora.
Miljama nije videla nikakve naznake naseobina, te je već počela da
očajava zbog svoje prvobitne odluke, kada se pred njom pojavila neka
čistina. Kiša je već bila počela da sipi, ali je i kroz nju mogla da nazre
obrise neke prizemne kamene građevine. Približivši se, videla je da se
radilo o nekom kućerku slamnatog krova i zarasle stazice koja je vodila
prema ulaznim vratima.
Ubrzala je korak, sada već uveliko žureći, zamišljajući nekog
dobrodušnog zemljoradnika i njegovu ženu, kakvi bi u knjigama primili
kakvu devojku i pomogli joj da se javi svojima, kao što su Riversi učinili
za Džejn u „Džejn Er”. Međutim, kada se primakla, zapazila je prljave i
razbijene prozore i travu izraslu po slamnatom krovu. Odmah se
snuždila. Kuća beše napuštena.
Vrata su već bila delimično otvorena, drvo im beše izvitopereno od
kiše. Bilo je nečega zastrašujućeg u njenoj napuštenosti, ali je Tesi
očajnički bio potreban zaklon i od kiše i od potrage koju je Mortmejn
možda poslao za njom. Svesrdno se nadala da je gospođa Blek
pomislila da je stradala pri padu, ali je ipak sumnjala da bi joj se
Mortmejn tako lako sklonio sa traga. Na kraju krajeva, ako je iko znao
šta njen mehanički anđeo može, to bi bio on.
Između kamenja u podu kuće rasla je trava, a ognjište beše prljavo,
uz ogaravljeno lonče koje je još uvek visilo iznad ostataka nekadašnje
vatre, a okrečeni zidovi bebu kaljavi od gareži i starosti. Blizu vrata
nalazila se gomila nečega što joj je zaličilo na zemljoradnički alat. Jedan
od njih ličio je na dugačak metalni štap sa povijenim račvastim krajem,
još oštrih zubaca. Svesna da će joj možda zatrebati nešto za odbranu,
uzela ga je, pa se pomerila iz predsoblja u jedinu drugu sobu koju je
kućica imala: omanju spavaću sobu u kojoj se oduševila ugledavši
memljivo ćebe na krevetu.
Beznadežno je pogledala svoju mokru haljinu. Trebalo bi joj sto
godina da je skine bez Sofine pomoći, a očajnički je morala da se utopli.
Obavivši ćebe oko sebe, ne mareći za vlažnu odeću, sklupčala se na
bockavoj slamarici. Osećala se na buđ i verovatno je u njoj bilo i
miševa, ali je u tom trenutku za Tesu predstavljala najraskošniji krevet
na kom se ikada opružila.
Tesa je znala da bi bilo pametnije da ostane budna. Međutim,
uprkos svemu, nije više mogla da se odupire potrebama svog
izmrcvarenog i iscrpljenog tela. Stegnuvši metalno oružje uz grudi,
utonula je u san.

„Taj je, dakle? Div?”

Vil nije znao koliko je dugo sedeo srozan uz zid štale, sve mokriji i
mokriji od kiše, kada se iz tame začu taj režeći glas. Pridigao je glavu,
ali prekasno da bi odgurnuo ruku koja je posegla prema njemu. Tren
kasnije ga je i zgrabila za kragnu da bi ga povukla na noge.
Zagledavši se očima zamućenim kišom i bolom, video je skupinu
vukodlaka kako stoji oko njega u polukrugu. Bilo ih je možda petorica,
uključujući i onog koji ga je pribio uz zid štale, ščepavši ga šakom za
krvavu košulju. Svi su bili slično obučeni, u crnu odeću toliko mokru od
kiše da se presijavala poput nepromočivog platna. Svi su bili gologlavi,
te im je kosa - duža, kao kod svih vukodlaka - bila slepljena uz glavu.
„Skidaj ruke sa mene”, reče Vil. „Pogodbe brane da dirate Diva
neizazvani...”
„Neizazvani?”, vukodlak koji je stajao ispred njega trgnuo ga je ka
sebi, da bi ga opet tresnuo o zid. U uobičajenim okolnostima verovatno
bi ga i zabolelo, ali ovo ne behu uobičajene okolnosti. Telesni bol oko
Vilove parabatajske rune je izbledeo, ali se osećao kao da mu je celo
telo isušeno i šuplje, kao da mu je iz srži isisan svaki smisao. „Ja bih
rekao da jesmo izazvani. Da nije vas Divova, Magister se nikada ne bi
okomio na nas sa svojim poganim opijatima i prljavim lažima...”
Vil je pogledao vukodlake sa gotovo smehotresnim izrazom na licu.
Zar zaista misle da mogu da ga povrede, nakon ovoga što je upravo
izgubio? Što je pet godina bila njegova bit. Džem i Vil. Vil i Džem. Vil
Herondejl je živ, pa je samim time i Džem Karsters živ. Quod erat
demonstrandum. Mogao je da zamisli da bi bilo bolno izgubiti ruku ili
nogu, ali izgubiti suštinsku bit svoga života beše kobno.
„Pogani opijati i prljave laži”, reče Vil otegnuto. „To mi svakako
zvuči posve nečisto. Ali, kažite mi, ipak, je li istina da se umesto
kupanja, vukodlaci samo oližu jednom godišnje? Ili ližete jedni druge?
Pošto sam tako nešto načuo...”
Ruka mu se još jače stegnula na košulji. „Možda bi mogao da iskažeš
malo poštovanja, Senolovče.”
„Ne”, reče Vil, „ne, zaista ne bih.”
„Čuli smo mi za tebe, Vile Herondejle”, reče jedan od vukodlaka.
„Otpuziš kod žitelja Podzemnog sveta čim ti zatreba pomoć. Baš bismo
sad voleli da te vidimo kako puziš.”
„Onda ćete morati prvo da mi presečete kolena.”
„Pa to se”, reče vukodlak koji je držao Vila, „lako da srediti.” Vil je na
to sunuo na njega. Zabio je glavu u lice vukodlaka ispred sebe.
Istovremeno je i čuo i osetio mučno krckanje i lomljenje vukodlakovog
nosa, uz vrelu krv koja mu je šiknula na lice kada se zateturao po
dvorištu i onda stropoštao na kolena nasred kaldrme. Rukama je
stiskao lice, pokušavajući da zaustavi isticanje krvi.
Nečija je ruka zgrabila Vila za rame, probijajući kandžama tkaninu
Vilove mokre košulje. Naglo se okrenuvši da se suoči sa vukovima,
video je u ruci drugog vukodlaka oštar odsjaj noža, srebrnkast na
mesečini. Oči njegovog napadača presijavale su se na kiši, zlatno-
zelene, preteče.
Nisu izašli da bi me zadirkivali ili povredili, shvatio je Vil. Izašli su da
me ubiju.
Vil se u jednom mračnom trenutku našao na iskušenju da im
dopusti. Sama pomisao na to došla mu je kao ogromno olakšanje - da
nestane sva bol, da nestane sva odgovornost, da se samo baci u smrt i
zaborav. Nepomično je stajao kada je nož zamahnuo prema njemu.
Činilo se da se sve odigrava sasvim usporeno - zamahivanje gvozdene
oštrice noža ka njemu, keženje vukodlakovog lica zamućenog kišom.
Prizor koji je usnio prethodne noći bljesnuo mu je pred očima:
Tesa, kako trči zelenom stazom prema njemu. Tesa. Šaka mu je
mahinalno poletela da ščepa vukodlaka oko zgloba, pri čemu se
istovremeno i sagnuo da izbegne udarac tako što se zavukao
vukodlaku ispod ruke. Snažno obrušivši ruku, slomio mu je kost uz
jezivi lom. Likantrop vrisnu, na šta Vilom prostruja mračan talas
likovanja. Bodež mu je ispao na kaldrmu kada je Vil spotakao svoga
protivnika i izbio mu oslonac u nogama, da bi mu zatim zario lakat u
slepoočnicu. Vuk se skljokao na gomilu i nije se više micao.
Vil je dograbio bodež, pa se okrenuo prema ostalima. Još ih je samo
troje ostalo na nogama, ali su sada delovali upadljivo manje
samouvereni nego maločas. Iscerivši im se, ledeno i jezivo, osetio je
metalni ukus kiše i krvi u ustima. „Hajde, ubijte me”, reče. „Hajde, ubijte
me ako mislite da možete.” Šutnuo je onesvešćenog vukodlaka koji mu
je ležao pod nogama. „Ali morate biti mnogo bolji od vaših pajtaša.”
I oni nasrnuše na njega isukanih kandži, ali se Vil naglo bacio na
kaldrmu, te mu glava gadno tresnu o kamen. Nečije ga kandže
zagrebaše po ramenu; zakotrljao se u stranu pod naletom udaraca ne
bi li zamahnuo bodežom. Začuo se bolni jauk koji se završio cviljenjem,
i telo je celom težinom, iako se maločas micalo i otimalo na Vilu,
najednom omlitavelo. Vil se otkotrljao u stranu, pa je poskočio na noge
i usput se obrnuo.
Vuk kojeg je izbo ležao je otvorenih očiju, mrtav u lokvi krvi i kiše
koja se širila oko njega. Dva preostala vukodlaka pokušavala su da se
dignu, prekrivena blatom i natopljena vodom. Vil je krvario na ramenu
gde mu je jedan od njih zagrebao duboke brazde kandžama; bol beše
bogovski. Nasmejao se tako krvav i blatnjav dok mu je kiša spirala krv
sa oštrice bodeža. „Hajmo ponovo”, reče, gotovo ni ne prepoznajući
sopstveni glas, napet, napukao i koban. „Ponovo!”
Jedan od vukodlaka se okrenuo ne bi li pobegao glavom bez obzira.
Vil se ponovo nasmejao, pa je krenuo prema poslednjem, koji je stajao
sleđen isukanih kandži na šakama - da li od hrabrosti ili straha, Vil nije
bio siguran, a nije ga ni bilo briga. Bodež mu je stajao u šaci kao
produžetak zgloba, kao deo ruke. Jedan dobar zamah, pa trzaj naviše, i
proseći će mu kost i hrskavicu, zabadajući mu ga u srce...
„Stanite!”, začu se neki strogi, zapovednički, njemu poznati glas.
Vilu pogled odlete postrance. Vulsi Skot im je žurno prilazio preko
dvorišta, ramena pognutih na kiši, ljutitog lica. „Naređujem vam obojici
da prekinete istog trena!”
Vukodlak je smesta spustio ruke, na šta mu i kandže nestadoše.
Pognuo je glavu u izrazu pokornosti: „Gospodaru...”
Vila tad obuze talas kiptećeg besa, brišući pred sobom i razum i
razložnost, sve sem gneva. Ispružio je ruke da trgne vukodlaka ka sebi,
a onda mu je obavio ruke oko vrata i prislonio mu sečivo uz grlo. Vulsi
se, na svega nekoliko stopa od njih, naglo zaustavio, sevajući pogledom
iz svojih zelenih očiju.
„Ni makac”, reče Vil, „Inače ču preseći šiju tvom vučku.”
„Rekoh vam da stanete”, reče Vulsi odmerenim glasom. Po običaju
je nosio divno skrojeno odelo i jahački ogrtač od brokata, sve sada
poprilično nakvašeno kišom. Svetla kosa mu je, zalepljena za lice i vrat,
bila bezbojna od kiše. „Obojici.”
„Da, samo što ja tebe ne moram da slušam!”, viknuo mu je Vil.
„Vodio sam u okršaju! Vodio!” Osvrnuo se po dvorištu na tri raštrkana
tela vukova koje je savladao - dva onesvešćena, jedan mrtav. „Tvoj
čopor me je napao ničim izazvan. Prekršili su Pogodbe. Samo sam se
branio. Prekršili su Zakon!”, glas mu se podigao, grub i neprepoznatljiv.
„Duguju mi svoju krv, i ima da im je i uzmem!”
„Da, da, pune kante krvi”, reče Vulsi. „A šta ćeš sa njom i da je
dobiješ? Nije ti stalo do ovog vukodlaka. Pusti ga, neka ide.”
„Neću.”
„Onda ga bar oslobodi da može da se bori sa tobom”, reče Vulsi.
Vil je oklevao, ali je ipak popustio stisak na vukodlaku, koji je bio
okrenut prema vođi svoga čopora, delujući prestravljeno. Vulsi je
pucnuo prstima ka njemu. „Beži, Konrade”, reče mu, „beži, koliko te
noge nose.”
Vukodlaku nije trebalo dvaput reći; okrenuvši se, jurnuo je odatle
da bi nestao negde iza štale. Vil se podrugljivo okrenuo prema Vulsiju.
„Znači, u tvom čoporu su svi kukavice”, reče. „Petorica na jednog
Senolovca? Tako to kod vas ide?”
„Nisam im ja rekao da krenu na tebe. Mladi su. I glupavi.
I prenagljeni. A Mortmejn im je pobio polovinu čopora. Tvoje krive
za to.” Vulsi mu se primakao, odmeravajući Vila očima hladnim poput
zelenog leda. „Pretpostavljam da ovo znači da ti je parabatai mrtav?”,
dodao je, zapanjujuće opušteno.
Vil nije bio spreman da čuje takve reči, nikada ni neće biti. Borba
mu je nakratko pročistila glavu od boli. A sada će mu se opet vratiti,
zastrašujuća, da ga celog obuzme. Zinuo je kao da ga je Vulsi udario, pa
je nehotice odstupio.
„I ti sada zbog toga pokušavaš da se ubiješ, Divčiću? O tome se
radi?”
Vil je sklonio mokru kosu sa lica mrko gledajući Vulsija. „Možda.”
„Na taj način poštuješ sećanje na njega?”
„Kakve veze ima?”, reče Vil. „Mrtav je. Neće nikada ni saznati šta
radim ili šta ne radim.”
„Meni je brat umro”, reče Vulsi. „Još se mučim da ispunim njegove
želje, da održim Pretor lupus u njegovu čast, i da živim kako bi on želeo
da živim. Misliš da sam vrsta osobe kakvu bi ikada zatekao na ovakvom
nekom mestu, gde se jedu svinjske pomije i loče sirće, do kolena u
blatu, da gledam nekog prgavog senolovačkog balavca kako smanjuje
moj već i ovako podriveni čopor, da ne služim nekom višem cilju, a ne
samo svojim željama i tuzi? A isto važi i za tebe, Senolovče. Isto važi i
za tebe.”
„O, gospode”, Vilu ispade bodež iz ruke i pade mu u blato pokraj
nogu. „Šta ću sad?”, šapnuo je.
Nije imao pojma zašto baš Vulsija pita, sem što nije imao koga
drugog. Čak se ni dok je mislio da je proklet nije osećao toliko usamljen.
Vulsi ga je smireno pogledao. „Uradi šta bi tvoj brat hteo da uradiš”,
reče mu, pa se okrenuo da pođe nazad u krčmu.
 15.
ZVEZDE, SKRIJTE SVOJ ŽAR

Zvezde, skrijte svoj žar,

Da ne vide svetla težnje moje crne kao gar.
Šekspir, „Magbet”

Većniče Vejlande,
Pišem vam po povodom nečega od najveće važnosti. Jedan od
Senolovaca moga Instituta, Vilijam Herondejl, nalazi se na putu za
Kader Idris dok vam ovo pišem. Usput je otkrio nepogrešivi dokaz da je
gospođica Grej prošla tuda. Šaljem vam i njegovo pismo da ga
pogledate, ali sam sigurna da ćete se složiti da je Mortmejnov položaj
sada otkriven i da moramo hitro okupiti sve raspoložive snage da
bismo smesta krenuli na Kader Idris. Mortmejn je ranije iskazao
zadivljujuću sposobnost da se izmigolji iz naših mreža. Moramo da
iskoristimo ovu priliku da bismo ga napali svom mogućom snagom,
bez odlaganja. Očekujem vaš brz odgovor.
Šarlota Branvel

Soba beše hladna. Vatra je odavno bila dogorela iza rešetke, a vetar je
duvao napolju oko Instituta, drmajući prozorska okna. Fenjer je na
noćnom stoćiću goreo blagim plamom, a Tesa se tresla u fotelji pored
kreveta, uprkos šalu kojim se čvrsto obavila oko ramena.
Džem je spavao u krevetu, sa rukom ispod glave. Disao je taman toliko
primetno da se ćebad lagano pomeraju, mada mu je lice bilo belo poput
jastuka.
Tesa je ustala i šal joj spade sa ramena. Bila je samo u spavaćici, kao
što je bila prvi put kada je srela Džema, kada mu je banula u sobu i
pronašla ga kako svira violinu pored prozora. Vile, rekao je tada, Vile, ti
si?
Sada se promeškoljio i prostenjao, kada se zavukla u krevet pored
njega i navukla ćebad preko oboje. Obavila mu je šake svojima, te ih je
pridigla spojene između njih. Ispreplitala je i stopala sa njegovima, pa mu
je poljubila hladan obraz da mu zagreje kožu dahom. Osetila je da se
lagano meškolji uz nju, kao da ga je njeno prisustvo oživelo.
Oči mu se otvoriše i zagledaše u njene. Bile su plave, neizdrživo plave,
plave poput neba na mestu gde se spaja sa morem.
„Tesa?”, reče Vil i ona je shvatila da joj je Vil u naručju, da Vil umire,
da Vil izdiše svoj poslednji dah - a onda mu je ugledala i krv na košulji, tik
iznad srca, u obliku crvene mrlje koja se širila i širila...
Tesa se trgla na krevetu, zadihana. Načas se zagledala oko sebe,
izgubljena. Maleni, mračni sobičak, memljivo ćebe obavijeno oko nje,
njena vlažna odeća i pomodrelo telo, činiše joj se strani. A onda je
zapljusnuše sećanja, a uz njih i nalet mučnine.
Strašno joj je nedostajao Institut, onako kako joj njen dom u
Njujorku nikada nije nedostajao. Nedostajao joj je Šarlotin popujući, ali
brižan glas, Sofin saosećajan dodir, Henrijevo zamajavanje, i, naravno,
htela - ne htela, nedostajaše joj i Džem i Vil. Strašno se plašila za
Džema, za njegovo zdravlje, ali se plašila i za Vila. Onaj okršaj u
dvorištu bio je krvav i gadan. Bilo ko od njih mogao je da završi
povređen ili ubijen. Da li to beše značenje njenog sna, Džemovog
pretvaranja u Vila? Da nije Džemu loše, da nije Vilov život u opasnosti?
Samo da nije nijedan od njih dvojice, pomolila se u sebi. Molim te, bolje
da ja umrem nego da se nekome od njih desi nešto loše.
Neka ju je buka premda iz razmišljanja - neko kruto grebanje zbog
kojeg je odmah podiđoše žmarci. Ukipila se. Mora da to neka grana
grebe po prozoru. Ali ne, eno ga opet. Razvučeni zvuk grebanja.
Tesa se u trenu našla na nogama i dalje ogrnuta ćebetom. Strah je
živnuo u njoj. Sve priče koje je ikada čula o čudovištima u mračnim
šumama kao da su se utrkivale koja će joj prva izroniti na površinu
svesti. Zažmurivši, duboko je udahnula, te je ugledala one izdužene
automatone na ulaznom stepeništu Instituta, dugačkih, grotesknih
senki, nalik razobličenim ljudskim bićima.
Stegnula je ćebe oko sebe grčevito stiskajući tkaninu prstima.
Automatom su po nju bili došli na stepeništu Instituta. Ali nisu bili
nešto posebno bistri - mogli su jedino da ispune proste naredbe i
prepoznaju određene osobe. Ali ipak nisu mogli sami da razmišljaju.
Strojevi su, a strojeve možete zavarati.
 Ćebe je bilo sašiveno od zakrpa, očito ga je sašila neka žena, koja je
živela u ovoj kući. Udahnuvši, Tesa je posegla mislima u ćebe, tragajući
za nekim tragom vlasnice, znakom neke žive duše koja ga je napravila i
posedovala. Kao da je uronila ruku u mračnu vodu pokušavajući da
napipa neki predmet. Nakon beskrajno dugog vremena, bar koliko se
njoj učinilo, naletela je na njega - na tračak usred tame, na čvrstu
opipljivost nečije duše.
Usredsredivši se na nju, obavila se oko nje kao to ćebe na njoj.
Preobražaji su joj sada već bili lakši, manje bolni. Videla je da joj se
prsti krive i menjaju, da se pretvaraju u skvrčene, otečene ruke neke
starice. Smeđe joj mrlje iznikoše po koži, leđa joj se pogrbiše, a onda joj
se i haljina oklembesila na smežuranom telu. Kada joj je kosa pala
preko očiju, videla je da je seda.
Opet se čulo grebanje. Neki je glas odjeknuo Tesi u podsvesti, glas
neke džangrizave starice koja pita ko joj je ušao u kuću.
Dogegavši se do vrata, zadihana, dok joj je srce tuklo u grudima,
Tesa je krenula u glavnu prostoriju kuće.
U prvom trenutku nije ništa videla. Oči joj behu zamućene,
pokrivene mrenom; obrisi su joj se mutili u daljini. A onda se nešto
podiglo pored ognjišta i Tesa je morala da potisne vrisak.
Neki automaton. Ovaj je bio napravljen tako da izgleda skoro
sasvim ljudski. Imao je puno telo, obučeno u tamnosivo odelo, ali mu
ispod manžetni viriše ruke tanke kao prut i lopatastih šaka, a glava što
se izdizala iz kragne beše glatka i jajasta. Dva izbuljena oka behu
postavljena u glavu, ali stroj nije imao crte lica.
„Ko si ti?”, zapitala je Tesa glasom starice, mašući onom oštrom
motikom koju je ranije uzela. „Šta tražiš u mojoj kući, stvore?”
Ta stvar je zazujkala i zaškljockala, očito zbunjena. Tren kasnije,
vrata se otvoriše, da bi gospođa Blek ušla unutra. Bila je ogrnuta crnim
ogrtačem, sevajući belim licem ispod kapuljače. „Šta se dešava?”, pitala
je. „Jesi li pronašao...?”, prekinula se, zagledana u Tesu.
„Šta se dešava?”, pitala je Tesa, visokim, piskavim glasom starice.
„To bi ja vas trebalo da pitam - upadate ovako u kuće čestitih ljudi...”,
trepnula je, kao da hoće da im da do znanja da ne vidi najbolje. „Izlazite
odavde i vodite i svog druga”, uperila je alatkom (to ti je ćuskijica, reče
joj staričin glas u glavi, koristiš je da očistiš konju kopita, blesavice), „sa
sobom. Nema tu ničeg vrednog da ukradete.”
Načas joj se učinilo da će joj i uspeti. Lice gospođe Blek beše
bezizražajno. Zakoračila je prema njoj. „Da niste možda videli neku
devojku u ovom kraju?”, upitala ju je. „Otmeno odevenu, smeđe kose,
sivih očiju. Verovatno je izgledala izgubljeno. Njeni je traže i nude
pozamašnu nagradu.”
„Mnogo uverljiva priča, tražite kakvo izgubljeno devojče”, Tesa je
gledala da zazvuči kao zvocava starica; nije joj bilo teško.
Imala je osećaj da je ta starica čije je lice sada nosila po prirodi i bila
zvocava. „Rekoh vam da izlazite napolje!”
Automaton je zazujao. Gospođa Blek je najednom stisnula usne, kao
da zadržava nalet smeha. „Tako znači”, rekla je. „Ali, ako bih samo
mogla da primetim da vam je baš lepa ta ogrlica, bako.” Tesi ruka
polete ka grudima, ali već je bilo prekasno. Mehanički anđeo je bio
tamo, jasno vidljiv dok je tiho otkucavao.
„Hvataj je”, reče gospoda Blek umornim glasom, i automaton je
sunuo napred da dohvati Tesu. Zbacivši ćebe, odmakla se, mašući
ćuskijom. Uspela je da ostavi poprilično dugačku ogrebotinu po
automatonovom trupu kada je posegao ka njoj da joj odbije ruku.
Alatka je zvecnula po podu, a Tesa je bolno jauknula, kada se i ulazna
vrata naglo otvoriše, kako bi gomila automatona preplavila sobu, ruku
ispruženih prema njoj ne bi li stegli svoje mehaničke šake oko nje.
Svesna da je savladana, svesna da joj ništa neće pomoći, konačno je
dozvolila sebi da vrisne.

Vila je probudilo sunce na licu. Trepnuvši, polagano je otvorio oči.

Plavo nebo.
Prevrnuo se i ukočeno ispružio u sedeći položaj. Nalazio se na
uzvišici nekog zelenog brda, tik van vidika puta Sruzberi-Velšpul. Oko
sebe nije video ništa sem nekih raštrkanih zemljoradničkih kuća u
daljini; prošao je pored svega nekoliko malenih zaselaka izbezumljeno
jašući podalje od krčme „Kod Zelenog”, jašući dok doslovce nije
skliznuo sa Balijevih leđa od umora, da bi uz gadan tresak ljosnuo na
zemlju. Napola hodajući, napola puzeći, dopustio je svom iznurenom
konju da ga njuškom odgura sa druma u blago udubljenje u tlu, u kojem
se i sklupčao i zaspao, ne mareći za hladnu kišu koja je i dalje rominjala.
U nekom trenutku u međuvremenu i sunce je bilo izašlo da mu
osuši odeću i kosu, mada je i dalje bio prljav u košulji po kojoj behu
skoreni blato i krv. Podigavši se, osetio je da ga celo telo boli. Sinoć se
nije mučio sa isceljujućim runama. Ušao je u krčmu - ostavljajući za
sobom trag od vode i blata - samo da pokupi stvari, pre nego što će se
vratiti do štale da odreši Balija i izjuri u noć. Povrede koje je zadobio u
borbi protiv Vulsijevog čopora i dalje su ga bolele, kao i modrice od
pada sa konja. Ukočeno je odšepao do Balija, koji je pasao travu u
hladovini razgranatog hrasta. Preturivši po bisagama, izvadio je stelu i
šaku suvog voća. Ovo prvo upotrebio je da nanese na sebe rune za
isceljivanje i ublažavanje bola, istovremeno grickajući ono drugo.
Činilo mu se da su sinoćnja dešavanja hiljadu milja iza njega. Sećao
se tuče sa vukovima, pucanja kostiju i ukusa sopstvene krvi, blata i
kiše. Sećao se bola odvajanja od Džema, mada ga više nije osećao.
Umesto bola osećao je šupljinu u sebi. Kao da se neka ogromna ruka
spustila da mu iz utrobe iščupa sve što ga je činilo ljudskim stvorom,
ostavljajući samo ljusku.
Pošto je doručkovao, vratio je stelu u bisage, skinuo uništenu
košulju i obukao čistu. Usput je nehotice osmotrio parabatajsku runu
na grudima.
Nije više bila crna, već srebrnkasto-bela, poput davno izbledelog
ožiljka. Vil je još uvek mogao da čuje Džemov glas u glavi, ravnomeran,
ozbiljan, njemu dobro poznat: „Desilo se da duša Jonatanova beše
ispreplitana sa dušom Davidovom, kojeg je Jonatan voleo poput duše
rođene... Jonatan i David sklopiše sporazum, jer je i on njega voleo poput
duše rođene. Bili su dva ratnika čije su duše međusobno ispreplitala sama
Nebesa, pa je Jonatan Senolovac odatle izvukao pojam parabataija i
uvrstio ga u naš zakon.”
Godinama su taj beleg i Džemovo prisustvo bili sve što je Vil imao u
svome životu da ga uveri da ga bar neko voli. Sve što je imao da mu da
do znanja da zaista postoji i da je živ. Prešao je prstima po ivicama
izbledele parabatajske rune. Mislio je da će mu biti mrska, da će mu biti
gadan njen izgled na dnevnoj svetlosti, ali je sa iznenađenjem otkrio da
nije bilo tako. Bilo mu je drago što mu parabatajska runa nije tek tako
nestala sa kože. Znak koji ukazuje na gubitak i dalje beše znak, spomen.
Ne možeš izgubiti nešto što nikada nisi ni imao.
Iz bisaga je izvukao nož koji mu je Džem dao: usko sečivo raskošne
srebrne drške. U hladovini hrasta, zasekao je dlan ruke gledajući kako
krv kaplje na tle i kvasi zemlju. A onda je kleknuo i zario oštricu u
krvavo tlo. Kolebao se tako klečeći, sa rukom na dršci.
„Džemse Karsterse”, rekao je, pa je progutao knedlu. Uvek je tako
išlo; kada bi mu reči bile najpotrebnije, nije mogao da ih nađe. Reči
biblijske parabatajske zakletve javiše mu se u glavi: Obavezi me da te
nikada ne napustim, da se nikada od tebe ne odvratim: gde god da hodiš,
hodiću sa tobom, i gde god prebivao, prebivaću i ja sa tobom. Tvoj će
svako i moj biti, tvoj će bog mojim bogom biti. Gde god da mreš, mreti ću s
tobom, i sahranjen tamo biti; sam mi Anđeo to ućinio i štošta gore, ako
nas bilo šta do same smrti razdvoji.
Ali ne. To se izgovara kada se spajate, ne kada se razdvojite. I David
i Jonatan takođe su bili razdvojeni, smrću. Razdvojeni, ali ne i
razjedinjeni.
„Rekoh ti već, Džeme, da me nećeš ostaviti”, reče Vil, držeći nož
krvavom rukom. „I još si sa mnom. Kad god udahnem, pomisliću na
tebe, jer bez tebe bio bih mrtav već godinama. Kada se budem budio i
dok budem spavao, kada podignem ruke da se odbranim ili kada
budem legao na zemlju da umrem, ti ćeš biti sa mnom. Kažeš da se
rađamo iznova. A ja kažem da postoji reka koja deli mrtve od živih.
Znam da ću se, ako se zaista ponovo rađamo, ponovo sresti sa tobom u
narednom životu, a ako ta reka postoji, ti ćeš me čekati na obalama da
ti dođem, pa da je zajedno pređemo.” Duboko udahnuvši, Vil je pustio
nož. Povukao je ruku. Posekotina na dlanu već je krenula da mu zarasta
- učinak nekoliko irace runa na koži. „Čuješ li me, Džemse Karsterse?
Vezani smo ti i ja, i kroz jaz smrti, i kroz ko zna koliko narednih
naraštaja. Zauvek.”
Ustao je, zagledan u nož. Nož beše Džemov, krv njegova. Ova tačka u
tlu, pronašao li je opet ili ne, poživi li uopšte dovoljno dugo da pokuša,
biće njihova tačka.
Okrenuvši se, pošao je prema Baliju, prema Velsu i Tesi. Nije se više
osvrtao.

Prima: Šarlota Branvel

Šalje: Većnik Josija Vejland po lakeju
Draga moja gospođo Branvel,
Nisam posve siguran da sam razumeo vas dopis. Zvuči mi sasvim
neverovatno da bi jedna razumna žena poput vas poklonila toliko
poverenje jednoj reči nekog momka ozloglašeno nesmotrenog i
nepouzdanog poput Vilijama Herondejla, što je i sam toliko puta
dokazao. Ja tako, zasigurno, neću postupiti. Gospodin Herondejl je, kako i
stoji u njegovom pismu, odjurio u sumanutu poteru bez vašega znanja.
Potpuno je kadar da izmišlja ne bi li potpomogao svome cilju. Neću
sigurno slati velike odrede svojih Senolovaca vođen hirom i nepouzdanom
rečju kakvog derana.
 Molim vas da prekinete sa tim svojim bezumnim pozivima da se krene
na Kader Idris. I pokušajte da upamtite da sam ja Većnik. Ja zapovedam
vojskama Senolovaca, gospođo, ne vi lično. Bolje bi vam bilo da bar
pokušate da dovedete u red vaše Senolovce.
Sa iskrenim pozdravom,
Josija Vejland, Većnik

„Jedan vas Čovek traži, gospođo Branvel.”

Umorno podigavši pogled, Šarlota je ugledala Sofi u vratima.
Izgledala je iscrpljeno, kao i svi ostali; jasni tragovi plakanja videli su joj
se ispod očiju. Šarloti su naznake bile dobro poznate - videla ih je
jutros i u sopstvenom ogledalu.
Sedela je za pisaćim stolom u dnevnoj sobi, zureći u pismo u ruci.
Nije očekivala da se Većnik Vejland oduševi njenim vestima, ali nije
očekivala ni ovoliko otvoren prezir i odbijanje. Ja zapovedam vojskama
Senolovaca, gospođo, ne vi lično. Bolje bi vam bilo da bar pokušate da
dovedete u red svoje Senolovce.
Da ih dovede u red. Sva se pušila od besa. Kao da su oni deca, a ona
ništa više do njihova guvernanta ili dadilja, pa da sa njima paradira
pred Većnikom kada su umiveni i obučeni, i da ih inače skriva u
igraonici da mu ne bi smetali. Bili su Senolovci, isto kao i ona. A ako ne
misli da je Vil pouzdan, onda je budala. Znao je za kletvu; sama mu je
rekla. Vilovo ludilo oduvek je bilo kao Hamletovo, pola gluma, pola
neobuzdanost, koje ga je vodilo ka sigurnom kraju.
Vatra je zapucketala iza rešetke; kiša je napolju pljuštala u
snopovima, bojeći prozorska okna srebrnim prugama. Toga je jutra
prošla pored Džemove sobe, čija vrata behu otvorena, krevet bez
posteljine, stvari su mu već sklonili. Mogla je biti bilo čija soba. Svaki
pokazatelj godina provedenih uz njih, uklonjen jednim potezom ruke.
Oslonila se o zid hodnika, čela orošenog znojem, i oči je zapekoše.
Razijele, da li sam ispravno postupila?
Sada je prošla rukom preko očiju. „Baš je sada našao? Da nije možda
Većnik Vejland?”
„Nije, gospođo”, Sofi je odmahnula crnokosom glavom. „Alojzije
Starkveder je. Kaže da je nešto veoma važno.”
„Alojzije Starkveder?!”, Šarlota je uzdahnula. Nekih dana stvarno
nema kraja strahotama. „Pa, pusti ga onda unutra.”
Presavila je pismo koje je napisala u odgovor Većniku, i taman ga je
bila zapečatila kada se Sofi vratila uvodeći Alojzija Starkvedera u sobu,
pre nego što će se povući. Šarlota nije ustala od stola. Starkveder je
izgledao manje-više isto kao kada ga je poslednji put videla. Izgledao je
kao da se okamenio, pa, iako se nije podmladio, više nije mogao ni da
ostari. Lice mu beše čitava mapa bora, oivičeno sedom bradom i
sedom kosom. Odeća mu je bila suva; Sofi mora da mu je okačila kaput
u prizemlju. Odelo koje je nosio izašlo je iz mode pre bar deset godina, i
pomalo je zaudaralo na naftalin.
„Izvolite sedite, gospodine Starkvederu”, Šarlota mu reče
najljubaznije što je mogla nekome za koga je znala da je ne voli, i ko joj
je i oca mrzeo.
Ali on, ipak, nije seo. Šake je ukrstio iza leđa, a kada se okrenuo da
osmotri sobu oko sebe, Šarlota se uzbunila primetivši da mu je jedna
manžetna sakoa bila poprskana krvlju.
„Gospodine Starkvederu”, rekla mu je, konačno ustavši. „Da niste
povređeni? Da pozovem Braću?”
„Povređen?”, dreknuo je. „Zašto bih bio povređen?”
„Pa, vaš rukav”, pokazala mu je.
Podigavši ruku, zagledao se u nju pre nego što će se kiselo
nasmejati. „Nije to moja krv”, rekao je. „Bio sam upao u neku tuču.
Suparnik se usprotivio...”
„Usprotivio čemu?”
„Tome što sam mu odsekao sve prste i onda mu i šiju prerezao”,
reče Starkveder gledajući je pravo u oči. Njegove su bile sivo-crne, boje
kamena.
„Alojzije”, Šarlota je zaboravila na uljudnost. „Pogodbe zabranjuju
neizazvane napade na žitelje Podzemnog sveta.”
„Neizazvane? Ja bih rekao da je ovaj bio izazvan. Njegovi mi ubiše
unuku. Kćerka mi je zamalo od tuge svisla. Dom Starkvedera je
uništen...”
„Alojzije!”, Šarlota se sada već ozbiljno uzbunila. „Dom vam nije
uništen. Još ima Starkvederovih u Idrisu. I ne kažem to da bih vam
umanjila tugu, jer neki gubici zanavek ostanu u nama.” Džem joj se
nepozvan javio u mislima, a sama pomisao na njega beše dovoljno
teška da je opet gurne nazad u stolicu. Oslonila je laktove o sto, a lice u
šake. „Ne znam zašto ste sada došli da mi to kažete”, rekla je tiho.
„Niste videli rune na vratima Instituta? Mi smo trenutno u velikoj
žalosti...”
„Došao sam da vam kažem nešto veoma važno!”, Alojzije se ljutnuo.
„Nešto vezano za Mortmejna i Tesu Grej.”
 Šarlota je spustila šake: „Šta znate o Tesi Grej?”
Alojzije se bio okrenuo od nje. Stajao je usmeren prema vatri,
bacajući dugačku senku po persijskom ćilimu na podu. „Nisam neko ko
mnogo drži do Pogodbi”, rekao je. „Znate i sami; bili ste na zasedanjima
Saveta sa mnom. Odgojen sam tako da verujem da je sve što su demoni
takli prljavo i pogano. Da Senolovci imaju nasledno pravo da ubijaju ta
stvorenja i uzimaju im imovinu kao plen i blago. Riznica sa plenom na
Institutu u Jorku ostavljena je meni na staranje, i ja sam je dopunjavao
sve do onog dana kada je Zakon donet.” Namrštio se.
„Da pogodim”, reče Šarlota, „niste se ni tada zaustavili.”
„Dakako da nisam”, reče starac. „Šta je ljudski zakon spram
Anđelovog? Znam ja šta valja. Nisam to činio napadno, ali ipak nisam
prekinuo sa odnošenjem plena, a ni sa uništavanjem žitelja Podzemnog
sveta na koje bih naišao. Jedan od njih beše i Džon Šejd.”
„Mortmejnov otac.”
„Vešci ne mogu da imaju decu”, zarežao je Starkveder. „Bio je to
samo neki ljudski deran kojeg su našli i obučili. Šejd ga je naučio svojim
grešnim rabotama! Zadobio je njegovo poverenje.”
„Malo je verovatno da bi Šejdovi ukrali Mortmejna od njegovih
roditelja”, reče Šarlota. „Verovatno je bio dečak koji bi inače umro u
kakvom sirotištu.”
„Ipak je bilo neprirodno. Vešcima ne treba davati ljudsku decu na
odgajanje.” Alojzije se zagledao duboko među crveni žar vatre. „Zato
smo i izvršili prepad na kuću Šejdovih. Ubili smo i njega i ženu mu.
Dečak nam je umakao. Šejd je mehanički princ.” Frknuo je na to. „Poneli
smo neke njegove stvari nazad na Institut, ali nismo mogli da ih
dokučimo. Eto, o tome se radilo - o najobičnijem prepadu. Sve je teklo
po planu. Bar dok se nije rodila moja unuka, Adela.”
„Znam da je umrla tokom obreda nanošenja prve rune”, rekla je
Šarlota, nesvesno prinoseći ruku sopstvenom stomaku. „Mnogo mi je
žao. Velika je to tuga kada vam se rodi bolešljivo dete...”
„Nije se ona rodila bolešljiva!”, zarežao je. „Bila je zdravo
novorođenče. Bila je prekrasna, imala je oči moga sina. Svi su joj
ugađali, dok nas jednoga jutra moja snaja nije probudila vriskom.
Tvrdila je da dete u kolevci nije njena kći, mada je izgledala isto.
Zaklinjala se da poznaje sopstveno dete i da to njeno nije. Mislili smo
da je poludela. Čak i kada su oči odojčeta od plavih postale sive - što se
ionako često dešava kod dece. Tek kada smo pokušali da joj nanesemo
prve belege počeo sam da shvatam da mi je snaja bila u pravu. Adela...
bol za nju beše neizdrživ. Vrištala je i koprcala se. Stela bi joj opekla
kožu tamo gde bi je dotakla. Tiha braća su učinila sve što su mogla, ali
je do narednog jutra bila mrtva.”
Alojzije je zastao, pa se dugo zaćutao opčinjeno zureći u vatru.
„Snaja mi je skoro poludela. Nije više mogla da podnese Institut. Ja
sam ostao. Znam sam da je bila u pravu - da mi Adela nije bila unuka.
Čuo sam govorkanja o vilama i drugim žiteljima Podzemnog sveta koji
su se hvalisali da su se osvetili Starkvederovima, da su uzeli jedno od
njihove dece i zamenili je bolećivim ljudskim detetom. Nijedna od
mojih istraga nije imala opipljiv ishod, ali bio sam rešen da otkrijem
gde mi je unuka odnesena.” Oslonio se o ploču iznad kamina. „Skoro da
sam bio i odustao, kada je Tesa Grej došla na Institut u društvu vaših
dvaju Senolovaca. Kao da je duh moje snaje, koliko su slične. Ali mi se
činilo da nema u sebi ništa od senolovačke krvi. Beše to velika
misterija, koju htedoh da razrešim.”
„Vila koju sam danas ispitao dala mi je poslednje komadiće
slagalice. Moja unuka je kao novorođenče zamenjena otetim ljudskim
detetom, bolećivim stvorenjem koje je i umrlo kada su mu naneseni
belezi, pošto nije bila Div”, glas mu je sada već bio napukao, duboko,
poput naprsline u kremenu. „Moju unuku su ostavili nekoj običnjačkoj
porodici da je odgaji, a njihovom slabušnom Elizabetom - odabranom
zato što je po izgledu ličila na Adelu - zameniše našu zdravu devojčicu.
To je bila osveta njihovog dvora protiv mene. Verovali su da sam ubio
njihove, pa su hteli i oni moje.” Pogled u očima mu beše hladan kada ga
je spustio na Šarlotu: „Adela - to jest Elizabeta - stasala je u ženu u toj
običnjačkoj porodici, uopšte ne znajući šta je. A onda se udala. Za
običnjaka. Zvao se Ričard. Ričard Grej.”
„Vaša unuka”, reče Šarlota polagano, „je bila Tesina majka?
Elizabeta Grej? Tesina je majka bila Senolovac?”
„Da.”
„Pa, to su ozbiljni prestupi, Alojzije. Trebalo bi da se obratite Savetu
sa ovime...”
„Nije njih briga za Tesu Grej”, reče Starkveder grubo. „Ali vas jeste
briga. Saslušaćete moju priču zbog toga, a možda mi zbog toga i
pomognete.”
„Možda”, rekla je Šarlota, „ako se radi o ispravnoj stvari. Još mi nije
jasno kako se Mortmejn uklapa u tu priču.”
Alojzije se nestrpljivo uzvrpoljio. „Mortmejn je doznao šta se desilo,
pa je rešio da iskoristi Elizabetu Grej, Senolovku koja nije ni znala da je
Senolovac. Uveren sam da je Mortmejn zaposlio Ričarda Greja kod sebe
kako bi obezbedio pristup Elizabeti. Verujem da je odrešio jednog
ejdolonskog demona na nju - moju unuku - u obličju njenoga supruga, i
da je to učinio kako bi preko nje dobio Tesu. Tesa je oduvek bila njegov
cilj. Dete Senolovke i demona.”
„Ali potomci demona i Senolovaca uvek su mrtvorođenčad”, reče
Šarlota mahinalno.
„Čak i ako Senolovac ne zna da je Senolovac?”, reče Starkveder. „Čak
i ako nema rune na sebi?”
„Pa...”, Šarlota je zatvorila usta. Nije znala odgovor; koliko je ona
znala, takve okolnosti nikada nisu nastale. Senolovce označe još kao
decu, mušku i žensku, sve redom.
Ali Elizabetu Grej nisu označili.
„Znam da je ta devojka preobraziteljka”, reče Starkveder. „Ali isto
tako ne verujem da je on zbog roga želi. Ima još nešto što on želi da ona
uradi. Nešto što samo ona može da uradi. Ona je ključ.”
„Ključ čega?”
„Behu to poslednje reči koji mi je ono vilin-biće izgovorilo danas
popodne”, Starkveder je pogledao krvna rukavu. „Reče mi-ona će biti
naša osveta za sva vaša bezočna ubijanja. Ona će biti propast za Divove,
London će završiti u plamenu, a kada Magister svima nama zavlada, vi
ćete mu biti ništa više do stoka u oboru. Čak i ako Većnik ne želi da pođe
za Tesom zbog nje same, morali bi da krenu za njom da bi sve to
sprečili.”
„Ukoliko uopšte poveruju”, reče Šarlota.
„Moraju, ako čuju tako nešto sa vaših usana”, reče Starkveder. „Da
čuju od mene, ismejali bi me kao matorog luđaka, kao što već
godinama rade.”
„Oh, Alojzije. Odveć precenjujete poverenje koje Većnik gaji prema
meni. Reći će da sam blesava, povodljiva žena. Reći će da vas je to vilin-
biće slagalo - dobro, ne mogu da lažu, ali da je bar izokrenuta istinu, ili
da je ponovilo istinu u koju samo veruje.” Starac je skrenuo pogled,
mrdajući ustima. „Tesa Grej je ključ Mortmejnovog plana”, rekao je. „Ne
znam kako, ali jeste. Došao sam vama jer ne verujem Savetu kada je
Tesa u pitanju. Delom je ipak demon. Sećam se šta sam i sam u
prošlosti radio stvarima koje su delom bile demonske ili natprirodne.”
„Tesa nije stvar”, reče Šarlota. „Već devojka koju su oteli i koja je
verovatno prestrašena. Da mogu da smislim kako da je spasem, zar ne
mislite da bih ja to već i uradila?”
 „Grešio sam”, reče Alojzije, „hoću da ovo uradim ispravno. Moja krv
teče venama te devojke, pa makar i tekla zajedno sa demonskom.
Praunuka mi je.” Podigao je bradu, vodnjikave, svetle oči sada su mu se
već crvenile. „Samo jedno tražim od vas, Šarlota. Kada pronađete Tesu
Grej, a hoćete, kažite joj da je dobrodošla među Starkvederove.”

Nemoj da zažalim što sam ti poklonila poverenje, Gabrijele Lajtvude.

Gabrijel je sedeo za pisaćim stolom u svojoj sobi sa papirom za pisanje

pred sobom i perom u ruci. Lampe u sobi nisu bile popaljene, te su se
po ćoškovima nakupile mračne senke, a po podu izdužene.

Prima: Većnik Josija Vejland

Šalje: Gabrijel Lajtvud
Najuvaženiji Većniče,
Evo, danas vam konačno pišem sa novostima koje ste tražili od mene.
Očekivao sam da če stići iz Idrisa, ali im je igrom slučaja izvor mnogo bliži
domu. Danas je Alojzije Starkveder, čelnik jorškog Instituta, došao u
posetu gospođi Branvel.

Odložio je pero, da bi duboko udahnuo. Nešto ranije je začuo zvono

Instituta, pa je sa stepeništa ispratio kako Sofi uvodi Starkvedera u
kuću i potom gore u dnevnu sobu. Posle toga mu nije bilo teško da se
namesti pored vrata i odsluša sve što je rečeno u sobi.
Šarlota, na kraju krajeva, nije očekivala da bi je neko prisluškivao.

Stari je to čovek, poludeo od tuge, i kao takav je osmislio jednu

poprilično nacifranu izmišljotinu kojom sebi objašnjava svoj najveći
gubitak. Svakako ga treba žaliti, ali ne i uzeti za ozbiljno, kao što ni
postupci Saveta ne bi trebalo da budu zasnovani na rečima nepouzdanih
i ludih.

Podne daske zaškripaše; Gabrijel je trgao glavu. Srce mu se ubrzalo.

Ako je Gideon... Gideon bi se užasnuo kada bi otkrio šta radi. A i ostali
bi. Zamislio je izraz izdanosti koji bi se raširio Šarlotinim sitnim licem
ako bi doznala. Henrijev bes i nevericu. A ponajviše je zamislio dva
plava oka na srcolikom licu, koja bi gledala u njega razočarano. Možda
ja imam vere u vas, Gabrijele Lajtvude.
 Kada je ponovo spustio pero na papir, učinio je to toliko žestoko da
se pero skoro probilo kroz papir.

Žao mi je što vas o tome moram izvestiti, ali oboje su pričali o Savetu i
Većniku sa mnogo nepoštovanja. Jasno je da gospođa Branvel mrzi to što
ona smatra nepotrebnim mešanjem u njene nakane. Prihvatila je
sumanute tvrdnje gospodina Starkvedera o tome da je Mortmejn
sparivao demone i Senolovce, što je očito nemoguće, i to krajnje
lakoverno. Ispostavilo se da ste bili u pravu, i da je ona odviše tvrdoglava i
povodljiva da bi valjano vodila Institut.

Stisnuvši zube, Gabrijel se naterao da ne misli na Sesili; umesto toga

pomislio je na kuću Lajtvudovili, njegovo nasleđe; na vraćanje časti
prezimenu Lajtvudovih; na sigurnost njegovog brata i sestre. Neće on
zapravo ni naškoditi Šarloti. Ovo je samo pitanje njenog položaja, ne
njene sigurnosti. Većnik nema nikakve mračne nakane prema njoj.
Sigurno bi i ona bila srećnija u Idrisu, ili na nekom seoskom posedu
gde bi gledala kako joj deca trčkaraju po zelenim travnjacima i ne bi
stalno brinula o sudbini svih Senolovaca.

Mada je gospođa Branvel pokušala da vas ponuka da pošaljete naše

senolovačke snage na Kader Idris, svako ko mišljenja ludih i sumanutih
uzima za temelj svoga ravnanja nema dovoljno trezvenosti da bi mu se
verovalo.
Ukoliko bude bilo potrebno, zakleću se nad Smrtonosnim mačem da je
sve ovo istina.
U ime Razijelovo,
vaš Gabrijel Lajtvud.
 16.
MEHANIČKA PRINCEZA

O ljubavi, ti što se žališ

na svakog ko nije jak i bodar,
što najslabije tražiš
za svoju kolevku, dom, svoj odar?
Persi Biš Seli, „Kad se razbije lampa”

Prima: Većnik Josija Vejland

Šalje: Šarlota Branvel
Dragi Većniće Vejlande,
Ovoga trenutka primih vesti od najvećeg značaja, koje žurim sa vama
podeliti. Jedan doušnik, čije vam ime u ovome trenutku ne mogu otkriti, ali
za čiju pouzdanost jamčim, preneo mi je neke pojedinosti koje
nagoveštavaju da gospođica Grej nije samo Mortmejnova prolazna strast
več i ključ ostvarenja njegovog glavnog cilja: rečju - uništenja sviju nas.
On namerava da sačini naprave veče moći od svih koje do sada
videsmo, a ja se iskreno pribojavam da će mu jedinstvene sposobnosti
gospođice Grej pomoći u njegovom poduhvatu. Njoj nikada ne bi bila
namera da nam naškodi, ali ne možemo znati sa kakvim li će je
pretnjama ili nepodopštinama Mortmejn suočiti. Od krajnje je važnosti
da je smesta spasimo, ne samo da bismo njoj pomogli, već i da bismo sebe
same spasili.
Imajući ove nove podatke u vidu, još vas jednom molim da okupite sve
moguće snage i zaputite se na Kader Idris.
Iskreno vaša, ali i iskreno uznemirena,
Šarlota Branvel
Tesa se probudila postepeno, kao da je svest na kraju dugačkog,
mračnog prolaza, a ona hoda ka njoj puževim korakom ispružene ruke.
Naposletku je stigla do nje, da bi otvorila vrata i otkrila...
Zaslepljujuću svetlost. Radilo se o zlatnoj svetlosti, ne o bledoj od
kamen-rune. Uspravivši se, osvrnula se oko sebe.
Nalazila se na jednostavnom mesinganom krevetu sa mekanim
perjanim prekrivačem raširenim preko dušeka i teškim jorganom
punjenim guščijim paperjem odozgo. Soba u kojoj se nalazila izgledala
je kao da je izdubljena u kakvoj pećini. Imala je i jednu visoku komodu i
umivaonik sa plavim krčagom; i jedan ormar, takođe, čija vrata behu
odškrinuta taman toliko da Tesa vidi odeću okačenu u njemu. Soba nije
imala prozore, mada jeste imala kamin u kojem je veselo plamtela
vatrica. Sa obe strane kamina visili su portreti.
Skliznuvši sa kreveta, trgla se čim joj bosa stopala dotakoše hladan
kamen. Mada i nije bilo toliko bolno koliko bi očekivala, imajući na umu
koliko je bila ugruvana. Spustivši pogled, dvostruko se zaprepastila:
prvo, nije na sebi imala ništa sem prevelike crne svilene kućne haljine.
Drugo, posekotine i modrice su joj, izgleda, mahom nestale. I dalje se
osećala pomalo osetljivo, ali na koži, bledoj naspram crne svile, nije
bilo ozleda. Taknuvši kosu, osetila je da beše čista i raspuštena oko
ramena, nije više bila ulepljena blatom i krvlju.
Time se postavljalo pitanje ko ju je to okupao, iscelio i smestio u
krevet. Tesa se nije sećala ničega sem otimanja iz ruku automatona u
onoj maloj kućici dok joj se gospoda Blek smejala. Jedan od njih ju je
naposletku stegnuo oko vrata dok se nije onesvestila, a daljih muka ju
je poštedela tama, obuzevši je celu. No, sama pomisao da ju je gospođa
Blek svukla i okupala beše joj užasna, mada ne toliko užasna koliko
pomisao da je to možda uradio Mortmejn.
Narneštaj je uglavnom bio pomeren u jedan kraj pećine. Drugi deo
bio je mahom prazan, mada jeste mogla da vidi crni pravougaonik
prolaza usečenog u najudaljeniji zid. Kratko se osvrnuvši oko sebe,
krenula je ka njemu...
Ali ju je tada, nasred sobe, nešto bolno zaustavilo. Zateturavši se,
stegla je kućnu haljinu oko sebe, osećajući da joj čelo bridi tamo gde ga
je lupila o nešto. Oprezno je ispružila ruku da opipa vazduh pred
sobom.
I na to je osetila nešto čvrsto ispred sebe, kao da je potpuno
proziran stakleni zid stajao između nje i druge strane sobe. Prislonila je
ruke uz njega. Ma koliko bio nevidljiv, bio je i tvrd poput najtvrđeg
kamena. Pomerila je ruke nagore, pitajući se koliko li visoko seže...
„Ne morate se mučiti”, reče joj hladan, dobro poznat glas sa vrata.
„Pregrada se širi po celoj pećini, od zida do zida, od poda do tavanice.
Potpuno ste zatvoreni njome.”
Tesa, koja se bila propela na prste, na to se odmah spustila i
udaljila.
Mortmejn.
Bio je isti onakav kakvog ga je i upamtila. Žilav čovek, ne previše
visok, oronulog lica i uredno potkresane brade. Neobično običan, sem
očiju, koje behu hladne i sive kao mećava usred zime. Nosio je odelo
golubije boje, ne preterano zvanično, kakvo bi jedan gospodin nosio
popodne u svome klubu. Cipele mu behu savršeno uglancane.
Tesa nije ništa rekla, samo je još jače zategla crnu kućnu haljinu oko
sebe. Bila je nabrana i velika, te joj je prekrivala čitavo telo, ali se bez
potkošulje, steznika, čarapa i turnira, osećala nago i ogoljeno.
„Ne uzrujavajte se”, nastavio je Mortmejn, „ne možete me dosegnuti
kroz pregradu, ali ne mogu ni ja vas. Morao bih da uklonim čini, u za to
je već potrebno vreme.” Zastao je. „Hteo sam da se osećate sigurno.”
„Da hoćete da se osećam sigurno, ostavili biste me na Institutu”,
Tesin glas beše led leden.
Mortmejn nije ništa kazao na to, samo je zaškiljeno nakrivio glavu,
kao kada mornar škilji ka horizontu. „Primite moje saučešće za smrt
brata. Nije mi bila namera da do toga dođe.”
Tesa je osetila da joj se usta izvijaju u jezivi kez. Prošla su dva
meseca otkad joj je Nejt izdahnuo na rukama, ali još nije zaboravila, a
ni oprostila. „Ne treba meni vaše sažaljenje. A ni ljubazne želje. Vi ste ga
načinili svojim oruđem, a onda je zbog toga umro. Vi ste krivi, kao da
ste ga sami upucali nasred ulice.”
„Pretpostavljam da ne bi bilo mnogo vajde da vam naglasim da je
on pronašao mene.”
„Bio je još dečak”, reče Tesa. Došlo joj je da se sruši na kolena, da
lupa po toj nevidljivoj barijeri pesnicama, ali je ostala smirena i
uspravna. „Nije ni dvadeset bio napunio.”
Mortmejn je gurnuo ruke u džepove. „Znate li kako je meni bilo kada
sam bio dečak?”, rekao je smireno kao da sedi do nje na nekoj svečanoj
večeri, pa je prisiljen na razgovor.
Tesa se prisetila onih prizora koje je videla u glavi Alojzija
Starkvedera.
Čovek beše visok, širokih ramena, kože zelene kao u guštera. Kosa
mu beše crna. Nasuprot njega, dete koje je držao za ruka činilo se kao
svako drugo dete - maleno, bucmastih ručica, rumene kože.
Tesa je odmah znala ime tog čoveka, jer ga je i Starkveder znao.
Džon Šejd.
Šejd je uprtio dete na ramena kada je kroz vrata kuče pokuljalo
nekoliko metalnih stvorenja čudnovatog izgleda, nalik dečijim lutkama
kuglastih zglobova na rukama i nogama, ali veličine čoveka, sa blistavim
metalom umesto koze. Stvorenja nisu imala lica. Mada su, zanimljivo je,
ipak nosila odeću - neki grube radničke kombinezone jorkširskih
zemljoradnika, a drugi jednostavne haljine od muslina. Automatom se
uhvatiše za ruke i krenuše da se njišu kao da su na seoskoj igranci. Dete
poče da se smeje, tapšuči ručicama.
„Dobro ih pogledaj, sinko”, reče zelenokožac, „jer jednoga ču dana
vladati mehaničkim kraljevstvom takvih stvorenja, a ti češ mu biti princ.”
„Znam da su vaši posvojitelji bili vešci”, rekla je. „Znam da su vas
voleli. Znam da je vaš otac izumeo ta mehanička stvorenja kojima ste vi
toliko opčinjeni.”
„A znate i šta im se desilo.”
... rasturena soba, sa zupčanicima, vijcima, točkićima i iščupanim
metalom na sve strane, uz tečnost koja je curkala crna kao krv, i onog
čoveka zelene kože i ženu sinje kose koji leže mrtvi u tom kršu.
Tesa je skrenula pogled.
„Da vam kažem nešto o svome detinjstvu”, reče Mortmejn. „Vi ih
nazvaste posvojiteljima, ali mi oni behu roditelji kao da smo od iste
krvi. Odgajali su me sa mnogo brige i ljubavi, kao vas vaši.” Pokazao je
prema kaminu i Tesa je pretrnula shvativši da portreti okačeni sa obe
strane behu portreti njenih roditelja: njena plavokosa majka, i njen
zamišljeni otac smeđih očiju i nakrivljene kravate. „A onda ih Senolovci
ubiše. Moj je otac hteo da napravi predivne automatone, ta mehanička
stvorenja, kako ih vi nazvaste. Bile bi to najbolje ikada izumljene
mašine, što beše njegov san, koje bi štitile žitelje Podzemnog sveta od
Senolovaca, koji su ih rutinski ubijali i pljačkali. Videli ste plen na
Starkvederovom Institutu”, te reči je gotovo ispljunuo. „Videli ste
delove mojih roditelja. Krv moje majke držao je u tegli.”
! ostaci veštaca. Mumificirane kandžaste šake, kao kod gospođe Blek.
Oderana lobanja, skroz bez mesa, nalik čovečjoj, osim što je namesto zuba
imala kljove. Flašice sa zgusnutom krvlju.
Tesa je progutala knedlu. Krv moje majke u tegli. Nije mogla da kaže
da ne razume njegov gnev. Ali se onda prisetila i Džema, roditelja koji
umiru pred njime, čitav njegov život uništen, a ipak nikada nije tragao
za osvetom. „Da, to jeste bilo užasno”, rekla je Tesa. „Ali opet ne
opravdava sve što ste uradili.”
Nešto mu duboko zatitra u očima: bes, hitro potisnut. „Da vam
kažem šta sam uradio”, reče joj. „Stvorio sam vojsku. Vojsku koja će,
kada uklopimo i poslednji delić slagalice, biti neuništiva.”
„A poslednji delić slagalice...”
„Ste vi”, reče Mortmejn.
„To stalno ponavljate, a opet odbijate da mi objasnite”, reče Tesa.
„Zahtevate moju saradnju, a ništa nećete da mi kažete. Zatvorili ste me
ovde, gospodine, ali me ne možete primorati da razgovaram sa vama,
niti me možete naterati da voljno sarađujem, ako već ne želim...”
„Vi ste polusenolovac, poludemon”, reče Mortmejn. „To je prvo što
treba da znate.”
Tesa, koja se napola već bila okrenula od njega, najednom se sledila.
„Nemoguće. Potomci Senolovaca i demona uvek su mrtvorođenčad.”
„Da, jesu”, rekao je, „jesu. Senolovačka krv i rune na telu Senolovca
donose smrt veštičjem detetu u utrobi. Ali vaša majka nije imala
belege.”
„Moja majka nije bila Senolovac!”, Tesa se izbezumljeno zagledala u
portret Elizabete Grej iznad kamina. „Ili hoćete da kažete da je lagala
moga oca, lagala sve čitavog života...”
„Nije znala”, reče Mortmejn. „Nisu znali ni Senolovci. Nije bilo
nikoga da joj kaže. Moj otac je napravio vašeg mehaničkog anđela.
On je trebalo da bude dar za moju majku. U sebi sadrži delić duše
anđela, nešto posve retko, koju je on nosio uz sebe još od krstaških
ratova. Sam stroj trebalo je da bude podešen sa njenim životom, tako
da svaki put kada joj život dođe u opasnost anđeo može da se umeša da
je zaštiti. Međutim, mom se ocu nikada nije pružila prilika da ga završi.
Njega su prvog ubili.” Mortmejn poče da šparta po sobi. „Nisu posebno
birali kada su ubili baš moje roditelje. Starkveder i njegova družina
klali su žitelje Podzemnog sveta sa uživanjem, bogateći se na
oduzetom plenu, te im je bio dovoljan i najmanji povod za nasilje. Zbog
toga ga i jesu mrzeli u zajednici Podzemnog sveta. Vilin-svet toga kraja
pomogao mi je da pobegnem kada su mi roditelji ubijeni, i sakrio me
sve dok Senolovci nisu prestali da me traže.” Drhtavo je udahnuo.
„Godinama kasnije, kada su rešili da se osvete, ja sam im pomogao.
Instituti jesu zaštićeni od upada žitelja Podzemnog sveta, ali ne i od
upada običnjaka, i, svakako, ne od upada automatona.”
 Jezivo se nasmešio.
„Upravo sam se ja, uz pomoć jednog od očevih izuma, ušunjao na
jorški Institut da zamenim njihovo novorođenče u kolevci sa jednim
običnjačkim. Starkvederovu unuku, Adelu.”
„Adelu”, šapnula je Tesa. „Videla sam joj portret.” Mala devojčica
dugačke, plave kose u starinskoj dečijoj haljinici, sa velikom masnom oko
glavice. Lice joj je bilo mršavo, bledo, nezdravo, ali joj oči behu vedre.
„Umrla je čim su joj naneli prve rune”, reče Mortmejn sa uživanjem.
„Umrla je u mukama, kao toliki žitelji Podzemnog sveta pre nje u
rukama Senolovaca. A tada su, eto, ubili nekog koga su čak i zavoleli.
Sasvim prigodna odmazda.”
Tesa se prestravljeno zagledala u njega. Kako neko može uopšte da
pomisli da je mučna smrt nevinog deteta prigodna odmazda? Ponovo
se prisetila Džema, i njegovih nežnih ruku na violini.
„Vaša majka Elizabeta odrasla je ne znajući da je Senolovac. Rune
nije dobila. Ja sam, dakako, pratio njen razvoj, a kada se udala za
Ričarda Greja, postarao sam se da ga zaposlim kod sebe. Bio sam
uveren da odsustvo runa na vašoj majci znači da bi mogla da začne
dete koje bi bilo poludemon, polusenolovac, a da bih proverio tu svoju
teoriju poslah joj jednog demona u obličju vašega oca. Uopšte nije
primetila razliku.”
Tesu je jedino prazan stomak sprečio da joj se smesta ne zgadi. „Šta
ste uradili mojoj majci?! Demona? Ja sam poludemonka?”
„Bio je Veliki demon, ako vam je to ikakva uteha. Većina njih nekada
su bili anđeli. Bio je poprilično lep sa svoje strane.” Mortmejn se
podrugljivo osmehnuo. „Pre nego što vam je majka zatrudnela,
godinama sam radio na dovršavanju očevog mehaničkog anđela.
Dovršio sam ga, pa sam ga, nakon što ste vi začeti, uskladio sa vašim
životom. Moj najveći izum.”
„Ali zašto bi moja majka pristala da ga nosi?”
„Da bi vas spasila”, reče Mortmejn. „Vaša je majka shvatila da nešto
nije u redu kada je zatrudnela. Nositi veštičje dete nije isto kao nositi
ljudsko dete. Ja sam je tada posetio i dao joj mehaničkog anđela. Rekoh
joj da će nošenjem ogrlice spasiti detetu život. Poverovala mi je. Nisam
je slagao. Vi, devojko, jeste besmrtni, ali niste neranjivi. Možete biti
ubijeni. Anđeo je usklađen sa vašim životom; osmišljen je tako da vas
spase ako umirete. Moguće je da vas je spasio sto puta pre nego što ste
se uopšte rodili, a spašavao vas je i nakon toga. Prisetite se samo svih
smrtnih trenutaka. Prisetite se kako se umešao.”
 Tesa se vratila unazad - setila se kako je anđeo poleteo na onog
automatona koji ju je davio, kako je odbio sečiva onog stvorenja koje ju
je napalo blizu imanja Rejvenskar, kako ju je sačuvao da se ne raspadne
na komade na stenju onog ponora. „Ali nije me spasio od mučenja, i od
povreda.”
„Nije. To je već deo ljudskog telesnog stanja.”
„Pa i smrt je”, reče Tesa. „Nisam ljudsko biće, a ipak ste dopustili
Mračnim sestrama da me muče. Nikada vam tako nešto neću oprostiti.
Čak i da me ubedite da je pogibija moga brata bila njegova lična krivica,
da je Tomasova smrt bila opravdana, da je vaša mržnja utemeljena, ono
vam nikada ne bih oprostila.”
Mortmejn je uzeo neku kutiju sa poda, pa ju je istresao. Začuo se
zvonki tresak kada neki zupčanici ispadoše iz nje - zupčanici i točkići,
iseckana parčad metala zamazana crnom tečnošću i, naposletku, povrh
tih otpadaka, kao crvena dečija gumena lopta, odskoči odsečena glava.
Glava gospođe Blek.
„Uništio sam je”, rekao joj je. „Za vas. Hteo sam vam pokazati svoju
iskrenost, gospođice Grej.”
„Iskrenost u čemu?”, upitala ga je Tesa. „Zašto ste uradili sve ovo?
Zašto ste me stvorili?!”
Usne mu se blago trgoše; mada se baš i nije radilo o osmehu. „Iz dva
cilja. Jedan je da biste mogli da rodite decu.”
„Ali veštice ne mogu da...”
„Ne mogu”, reče Mortmejn, „ali vi niste obična veštica. Krv demona
i krv anđela u vama vodila je sopstvenu borbu na nebesima, i anđeli u
njoj pobediše. Niste Senolovac, ali niste ni veštica. Vi ste nešto novo,
nešto sasvim drugačije. Senolovci, tja”, reče osorno. „Deca nastala
mešanjem Senolovaca i demona uvek umru, a Divovi se još i ponose
time, drago im je što se njihova krv nikada ne može ukaljati, što njihov
rod ne može biti zagađen mađijama. Ali, vi. Vi izvodite mađije. Možete
da rađate decu kao svaka druga žena. Nećete moći još nekoliko godina,
ali hoćete kada sazrite. Najveći živi vešci uveravaju me u to. Skupa
ćemo otpočeti jedan novi soj, senolovačke lepote i bez veštičjih belega.
Biće to soj koji će prekinuti senolovačku nadmenost tako što će
preuzeti njihovo mesto na ovoj planeti.”
Tesu izdaše noge. Srozala se na pod i kućna joj se haljina nakupila
oko nje poput crne vode. „Vi... vi hoćete da me upotrebite da vam
rađam decu?!”
E, sad se jeste nasmešio. „Nisam čovek bez imalo časti”, rekao joj je.
„Nudim vam brak. Oduvek sam tako nameravao.” Pokazao joj je
tugaljivu hrpu metalnih otpadaka i mesa koja nekada predstavljaše
gospođu Blek. „Više bih voleo vašu dobrovoljnu saradnju. I obećavam
vam da ću ovako postupiti sa svim vašim neprijateljima.” Mojim
neprijateljima. Prisetila se Nejta, kako je hvata za ruku na samrti, krvav,
u njenom krilu. Opet se prisetila i Džema, koji se nikada nije žalio na
sudbinu, već se hrabro suočavao sa njom; prisetila se Šarlote, koja je
oplakala Džesamininu smrt, iako ju je Džesi izdala; a prisetila se i Vila,
koji joj je otvorio srce i dopustio da ga ona i Džem izgaze jer ih je voleo
više od sebe samog.
Bilo je ljudske dobrote na ovome svetu, pomislila je - opterećene
željama i snovima, kajanjima i ogorčenošću, zamerkama i moći, ali ipak
je ima, a Mortmejn je nikada ne bi primetio.
„Nikada vi nećete shvatiti”, rekla mu je. „Kažete da stvarate, da
konstruišete izume, ali znam ja i sama jednog pronalazača - Henrija
Branvela - kojem vi niste ni nalik. On oživljava stvari, a vi uništavate. I
još mi donesete mrtvog demona, kao da se radi o cveću, a ne o novoj
smrti? Nemate vi osećanja, gospodine Mortmejne, nemate saosećanja
ni prema kome. Da nisam već znala, bilo bi mi sasvim jasno nakon što
ste pokušali da upotrebite bolest Džemsa Karstersa da biste me na silu
dovukli ovamo. A iako umire zbog vas, on nije hteo da me pusti da
dođem - nije hteo da uzme vaš jin fen. Eto koliko su ljudi dobri!”
Uočila je izraz na njegovom licu. Razočaranje. Ali samo na tren, pre
nego što će ga zbrisati jogunasti izraz. „Nije hteo da vas pusti?”, reče.
„Znači, ipak vas nisam pogrešno procenio; vi biste to sami učinili. Došli
biste mi ovamo iz ljubavi.”
„Ne iz ljubavi prema vama.”
„Ne”, rekao je zamišljeno, „ne prema meni.” Na to je iz džepa
izvukao neki predmet koji je Tesa smesta prepoznala.
Zagleda se u ispruženi sat koji mu je visio iz ruke na zlatnom lancu.
Bese očigledno da nije bio navijen. Skazaljke odavno bebu prestale da se
okreću, vreme je očito za njih stalo u ponoć. Inicijali DZ. T. S. bili su
urezani otpozadi prefinjenim slovima.
„Rekoh vam da postoje dva razloga zašto vas stvorih”, rekao joj je.
„Ovo je drugi. Na ovom svetu postoje preobrazitelji: demoni i
čarobnjaci koji mogu da preuzmu tuđi izgled. Ali samo vi istinski
možete postati neko drugi. Ovaj je sat pripadao mome ocu. Džonu
Tadeusu Šejdu. Molim vas da uzmete ovaj sat i preobrazite se u moga
oca, kako bih bar još jednom mogao da popričam sa njim. Učinite li to,
poslaću sav jin fen koji posedujem - a radi se o pozamašnoj količini -
Džemsu Karstersu.”
„Ne bi ga on uzeo”, reče Tesa odmah.
„Zašto ne bi?”, zazvučao je razborito. „Vi više niste uslov za
dobijanje opijata. Bio bi to poklon, besplatno dat. Bilo bi besmisleno
odbaciti ga, bez ikakve vajde. Ali ako učinite ovu sitnicu za mene, mogli
biste mu još i spasiti život. Šta kažete na to, Tesa Grej?”

Vile. Vile, probudi se.

Bese to, nesumnjivo, Tesin glas, zbog kog se Vil munjevito ispravio
u sedlu. Uhvativši se za Balijevu grivu da bi povratio ravnotežu, sanjivo
se osvrnuo oko sebe.
Zeleno, sivo, plavo. Seoski krajolici Velsa širili su se pred njim.
Prošao je Velšpul i englesko-velšku granicu negde uoči praskozorja.
Nije mnogo toga pamtio od samoga puta, sem neprekidnog, napornog
promicanja mesta pored njega: Norton, Ačam, Emstri, Viping Kros,
nakon čega su on i konj zaobišli Šruzberi, da bi najzad ugledali granicu i
velško pobrđe u daljini. Bili su nevidljivi poput utvara na jutarnjem
svetlu, pošto je sve bilo obavijeno sumaglicom koju je sunce polako
rasteralo dižući se iznad njih.
Pretpostavljao je da je negde blizu Langadfana. Put beše dobar,
postavljen preko starog rimskog druma, ali lišen gotovo bilo kakvih
nastambi, sem pokoje zemljoradničke kuće, i još se činio beskrajno
dugačak, duži od tmurnog neba što se širilo odozgo. Bio je primoran da
svrati u hotel Kan Ofis da uzme nešto hrane, ali samo časkom.
Putovanje je bilo bitnije.
Sada kada se našao u Velsu tačno je mogao da oseti taj zov u krvi
prema ovome mestu na kojem je rođen. Šta god Sesili govorila, on tu
vezu nije osećao sve do sada - udišući velški vazduh, posmatrajući
velške boje: zelena brda, sivi škriljac i nebo, belinu okrečenih kamenih
kućeraka, ovce poput tačkica boje belokosti u travi. Borovi i hrastovi
behu poput tamnih smaragda visoko u daljini, ali je bliže putu priroda
bila zelenkasto-siva i žućkasta.
Kako se upuštao dublje u samo srce pokrajine, bilo je sve više
zelenih valovitih brda, putevi postaše strmiji, a sunce poče da tone
prema brdima udaljenog gorja. Znao je gde se sada nalazi, znao je čim
je ušao u dolinu Dovi, te se nazubljene planine najednom uzdigoše pred
njim. Vrh Kar Afron beše mu sa leve strane, gomila sivog škriljca i
šljunka kao da sa strane ima pokidanu paukovu mrežu. Drum beše
strm i dugačak, a Vil je, poteravši Balija naviše, prilegao u sedlu, pa je
nehotice i zadremao. Usnio je Sesili i Elu kako trčkaraju po brdima
sličnim ovima, i dovikuju mu - Vile, hajde da se vijamo, Vile! A sanjao je i
Tesu kako mu pruža ruke, svestan da ne sme da se zaustavi, da ne
može da se zaustavi dok ne dopre do nje. Cak i da ga ona nikada tako ne
pogleda na javi, čak i ako je ta nežnost u njenim očima namenjena
drugom.
A katkada, kao, recimo, sada, ruka bi mu skliznula u džep da se
sklopi oko medaljona od žada.
Nešto ga je snažno pogodilo sa boka; pustio je medaljon gadno se
srušivši u krševitu travu pokraj puta. Bol mu je prostrujao rukom i on
se zakotrljao u stranu da bi izbegao Balija koji se stropoštao na zemlju
pored njega. Tek je tren kasnije, sav zadihan, shvatio da ih niko nije
napao. Konj mu se, odveć iznuren da bi napravio još jedan jedini korak,
srušio pod njim.
Vil se nekako pridigao na kolena, te je otpuzao do Balija. Crni konj
ležao je sav u peni, tugaljivo iskolačivši oči u Vila kada mu se ovaj
približio ne bi li ga obavio rukom oko vrata. Laknulo mu je kada je
osetio da konj i dalje ima ravnomerno, jako bilo. „Balije, Balije”, šapnuo
je, mazeći životinju po grivi, „oprosti mi. Nije trebalo toliko da te
teram.”
Prisetio se kako je Henri kupio konje i kako nije mogao da odluči
kako da ih nazove. Vil je predložio imena: Balije i Ksant, po Ahilejevim
besmrtnim konjima. Nas dvojica kao Zefir leteti možemo hitro, a za njeg
vele da je najbrži od vetrova svih.14
No, ti konji jesu bili besmrtni, a Balije nije. Bio je snažniji od
običnog konja, i brži, ali svako stvorenje ima svoje granice. Vil se
opružio, najednom ošamućen, pa se zagledao u nebo - poput
zategnutog sivog čaršava, tu i tamo protkanog slojevima crnih oblaka.
Jednom mu je, u ono malo vremena između uklanjanja „kletve” i
saznanja da su Džem i Tesa vereni, palo na pamet da dovede Tesu u
Vels, da joj pokaže mesta na kojima je bio kao dete. Mislio se da je
odvede u Pembrukšir, da prošetaju rtom Svetog Davida i razgledaju
cveće po tamošnjim liticama, da posmatraju sinje more sa Tenbija i
traže školjke zaostale za osekom. Sve mu se do sada činilo kao daleka
detinja maštarija. Čekao ga je samo put, još jahanja, još umora, i na
kraju verovatna smrt.
 Pomazivši još jednom konja po vratu, Vil se pridigao na kolena, pa
potom i na noge. Boreći se protiv vrtoglavice, odhramao je do vrha
brda da se zagleda dole.
Pred njime se prostirala manja dolina unutar koje beše ušuškano
neko kameno seoce, tek nešto veće od zaseoka. Izvadivši stelu iz
pojasa, umorno je iscrtao runu Vida na levom zglobu. Ona mu je
omogućila da vidi da je seoce imalo trg i crkvicu. Onda sasvim sigurno
ima i kakvo konačište u kojem bi mogao da prenoći i da se odmori.
Sve ga je u srcu prosto teralo da ide dalje, da završi sa ovime - ne
može biti još više od dvadeset milja od cilja - ali nastaviti dalje značilo
bi ubiti konja i, bio je i sam toga svestan, stići do Kader Idrisa sam,
nespreman za borbu sa bilo kime. Vrativši se Baliju, uz određenu meru
ubeđivanja i nekoliko šaka ovsa, uspeo je da pridigne konja na noge.
Uhvatio mu je uzde, zaškiljivši prema zalazećem suncu, te je poveo
Balija nizbrdo prema selu.

Stolica na kojoj je Tesa sedela imala je visok naslon od izrezbarenog

drveta, zakovan ogromnim klinovima, čiji su joj zatupljeni krajevi
bockali leđa. Pred njom se nalazio široki pisaći sto, natrpan knjigama
na jednom kraju. A ispred nje na stolu, blok čistog papira, bočica
mastila i pero. Pored papira stajao je džepni sat Džona Šejda.
Na obe strane stajala su dva golema automatona. U njihovoj izradi
nije uloženo mnogo truda da bi ličili na ljude. Obojica behu gotovo
trouglasta, sa debelim rukama koje im izvirahu na obe strane tela
završavajući se sečivima oštrim poput britve. No, ma koliko da su bili
strašni, Tesa nije mogla da se otrgne osećaju da bi Vil, da je tamo,
sigurno zapazio da liče na repu i onda možda još i spevao kakvu pesmu
o tome.
„Uzmite sat”, reče Mortmejn, „i preobrazite se.”
Sedeo je naspram nje, u stolici sličnoj njenoj, istog visokog
povijenog naslona. Nalazili su se u nekoj drugoj pećinskoj prostoriji, u
koju su je bili doveli automatom; jedina svetlost u sobi dopirala je od
ogromnog ognjišta, toliko velikog da bi se u njemu mogla peći čitava
krava. Mortmejnovo lice bilo je u senci, a prsti mu behu ispreplitani
pod bradom.
Tesa je uzela sat. Bio joj je težak i hladan u rukama. Zažmurila je.
Imala je jedino Mortmejnovu datu reč da je poslao jin fen, ali ipak
mu je poverovala. Na kraju krajeva, ipak nije imao razloga da tako ne
postupi. Kakvu mu razliku pravi da li će Džem Karsters poživeti malo
duže? Njemu je to ionako bio samo zalog kako bi je se dočepao, a ona je
sada tu, bez obzira na jin fen.
Začuvši kako Mortmejnu dah šišti između zuba, čvršće je stegla sat
prstima. Učinilo joj se da je najednom zakucao u njenom stisku, kao što
je njen mehanički anđeo katkad radio, kao da unutra krije zaseban
život. Osetila je da joj se ruka trgla, da bi je zatim Preobražaj iznebuha
spopao - nije morala sama da ga podstiče ili poseže za njim kao inače.
Oteo joj se dah kada je osetila da je Preobražaj zahvata poput oštrog
vetra, potpuno je obuzimajući. Džon Šejd se najednom našao svuda oko
nje da je obavije svojim prisustvom. Bol joj je šiknuo rukom i ona je
pustila sat. Pao je na sto, ali se Preobražaj sada nije mogao prekinuti.
Ramena joj se raširiše pod kućnom haljinom, prsti joj pozeleneše i boja
poče da joj se širi telom kao patina po bakru.
Glava joj se trgla naviše. Osećala se nekako teška, kao da je pritiska
neki ogroman teg. Pogledavši se, videla je da je sada imala jake muške
ruke, tamnozelenu, prošaranu kožu, uz velike, povijene šake. Obuzeo ju
je nalet panike, ali neznatan, poput iskrice u ogromnom mračnom
ponoru. Nikada se nije toliko izgubila u nekom Preobražaju.
Mortmejn se bio uspravio na stolici. Netremice je zurio u nju, čvrsto
stegnutih usana, očiju blistavih od nekog oštrog, mračnog sjaja. „Oče”,
rekao je.
Tesa mu nije odgovorila. Nije mogla. Glas koji se podigao u njoj nije
bio njen; bio je Šejdov. „Prinče moj mehanički”, reče Šejd.
Mortmejnu još više blesnuše oči. Nagnuvši se napred, nestrpljivo je
gurnuo Tesi papire preko stola. „Oče”, rekao je. „Potrebna mi je tvoja
pomoć, i to brzo, imam Piksis kod sebe. I način da ga otvorim. Imam
automatonska tela. Samo su mi još potrebne čini koje si osmislio, čini
spajanja. Zapiši mi ih, pa da dođem do poslednjeg delića slagalice.”
Ona iskrica panike u Tesi poče da raste i da se širi. Nije ovo nikakav
dirljiv susret između oca i sina. Ovo je nešto što je Mortmejn želeo,
nešto što mu je bilo potrebno od vešca Džona Šejda. Počela je da se
opire, pokušavajući da se izvuče iz Preobražaja, ali je bila uhvaćena u
njemu gvozdenim stiskom. Još otkada su Mračne sestre počele da je
obučavaju, nikada se nije našla u nemogućnosti da se izvuče iz
Preobražaja, ali iako je Džon Šejd bio mrtav, mogla je da oseti čelični
pritisak njegove volje oko njene, kojim ju je držao zarobljenu u svom
telu koje je upravo krenuo da pokreće. Prestravljeno je gledala kako
rukom uzima pero, umače vrh u mastilo i počinje da piše.
Pero je zagrebuckalo po papiru. Mortmejn se još više nagnuo.
Otežano je disao, kao da trči. Vatra je pucketala iza njega, rasplamsana i
narandžasta iza rešetke. „To je to”, reče, oblizujući donju usnu. „Jasno
mi je na koji način će delovati, da. Najzad. Upravo mi je to trebalo.”
Tesa je samo zurila. Njoj je to što je izlazilo ispod pera ličilo na
škrabotine: brojevi, znakovi i simboli koje nije razumela. Opet je
pokušala da se otme, ali joj je jedino uspelo da zamrlja list. A pero je
samo nastavilo dalje - mastilo, papir, pa opet škrabuckanje.
Ruka koja je držala pero žestoko se tresla, ali su simboli i dalje tekli
ispod nje. Tesa poče da se grize za usnu: jako, pa još jače. Osetila je krv
u ustima. Nešto je krvi kapnulo na list. Pero je nastavilo da piše kroz
nju, razmazujući skerletnu tečnost po listu.
„Eto ga”, reče Mortmejn, „oče...”
Vršak pera se slomio, glasno kao pucanj, odjeknuvši po zidovima
pećine. Slomljeno pero ispade Tesi iz ruke i ona se ponovo srozala u
stolici, iscrpljena. Zelena boja poče da joj se povlači iz kože, telo da se
smanjuje, a onda joj se i njena smeđa kosa rasula raspuštena niz
ramena. Još je uvek osećala krv u ustima. „Ne”, ote joj se dok je
pokušavala da dohvati papire. „Ne...”
Međutim, pokreti joj behu usporeni zbog bola i Preobražaja, te
Mortmejn beše brži. Smejući se, ščepao joj je papire pred rukom, pa je
ustao. „Odlično”, reče. „Hvala vam, mala moja veštice. Dali ste mi sve
što mi je potrebno. Automatoni, ispratite gospođicu Grej nazad u njenu
sobu.”
Metalna se šaka sklopila na leđima Tesine haljine da bi je podigla na
noge. Imala je utisak da joj se svet ljulja pred očima. Videla je da se
Mortmejn saginje da uzme zlatan sat koji je bio pao na sto.
Nasmešio mu se zverskim, zlokobnim osmehom. „Ponosićeš se
mnome, oče”, reče, „uopšte ne sumnjaj u to.”
Ne mogavši više da gleda sve to, Tesa je sklopila oči. Šta li sam to
uradila?, pomislila je kada je automatoni gurnuše iz sobe. Gospode boze,
šta li sam to uradila?
 17.
PLEMENITO JE DOBRIM BITI

Bilo kako bilo, meni se čini

da plemenito je dobrim biti.
Dobro srce znači više od krune svake,
a malo vere od krvi velikaške.
Lord Alfred Tenison, „Gospa Klara Vir de Vir”

Šarlotina tamnokosa glava beše pognuta nad pismom kada je Gabrijel

ušao u dnevnu sobu. Unutra je bilo sveže, vatra se bila ugasila u
kaminu. Gabrijel se zapitao zašto je Sofi nije potpalila - previše
vremena troši na obuku. Njegov otac tako nešto sigurno ne bi trpeo.
Voleo je on da mu sluge budu obučene za borbu, ali je više voleo da
takva znanja steknu pre stupanja u njegovu službu.
Šarlota je podigla glavu. „Gabrijele”, rekla je.
„Tražili ste me?”, Gabrijel je dao sve od sebe da zadrži ravnomeran
glas. Imao je osećaj da Šarlota može da ga prozre tim svojim tamnim
očima, kao da je od stakla. Pogled mu odlete na papir na stolu. „Šta je
to?”
Oklevala je. „Pismo od Većnika.” Usta joj se stegoše u jednu čvrstu,
nezadovoljnu liniju. Spustivši pogled u pismo, uzdahnula je. „Ja sam
samo htela da upravljam ovim Institutom kao moj otac. Nisam ni
pomišljala da će biti ovoliko teško. Pisaću mu ponovo, ali...”, prekinula
se uz stegnuti, odglumljeni osmeh. „Ali. nisam te zvala da pričamo o
meni”, rekla je. „Gabrijele, već mi se nekoliko dana činiš umoran i
napet. Znam da smo svi uznemireni, pa se plašim da smo u toj
uznemirenosti zaboravili... zaboravili na priliku u kojoj se ti nalaziš.”
„Priliku u kojoj se nalazim?”
„Mislim na tvoga oca”, pojasnila se, ustavši sa stolice da bi mu
prišla. „Sigurno tuguješ za njim.”
 „A Gideon ne tuguje?”, rekao je. „I njemu je bio otac.”
„Gideon je još ranije ožalio vašega oca”, rekla mu je, a on se
iznenadio shvativši da se našla pored njega. „Tebi je to još sveže i
bolno. Ne bih da pomisliš da sam zaboravila.”
„Nakon svega što se desilo”, rekao je i grlo poče da mu se steže od
zbunjenosti - i još nečega, nečega čime nije želeo da se bliže pozabavi -
„nakon Džema, Vila, Džesamine i Tese, nakon što vam je domaćinstvo
gotovo prepolovljeno, vi ne želite da mislim da ste me zaboravili?!”
Spustila mu je šaku na ruku: „Svi ti gubici ne čine tvoj gubitak ništa
manje...”
„Ne može biti samo to”, rekao je. „Nemoguće je da želite da me
utešite. Tražili ste ranije da odlučim da li ću biti odan ocu, ili
Institutu...”
„Ne, Gabrijele, uopšte se ne radi o tome.”
„Ne mogu vam dati odgovor koji tražite”, reče Gabrijel. „Ne mogu da
zaboravim da je bio uz mene. Majka mi je umrla - Gideon je bio otišao -
a Tatjana je beskorisna glupača - a nikog drugog nikada nisam imao,
nikoga da me odgaja, pa nisam imao ništa drugo, samo svoga oca,
samo nas dvojicu, a sad vi, vi i Gideon, očekujete da ga omrznem, ali ne
mogu. Bio mi je otac, i ja sam ga...”, glas mu se prekinuo.
„Voleo”, rekla je nežno. „Da znaš da te se sećam još kao dečačića,
sećam ti se i majke. A sećam ti se i brata, kako je uvek stajao uz tebe. I
očeve ruke na tvom ramenu. Ako ti bilo šta znači, ja zaista verujem da
je i on tebe voleo.”
„Nije više ni bitno, jer sam ja ipak ubio sopstvenog oca”, reče
Gabrijel drhtavim glasom. „Probio sam mu oko strelom... prolio mu krv.
Oceubistvo je to...”
„Nije to bilo oceubistvo. On ti tada više nije bio otac.”
„Ako mi to nije bio otac, ako nisam okončao život sopstvenom ocu,
gde je onda on sada?” Gabrijel je šapnuo - „gde mi je otac?” - i potom je
osetio da je Šarlota ispružila ruke da ga privije u naručje, da ga zagrli
majčinski, i stegne dok on grca na suvo na njenom ramenu, osećajući
suze u grlu, mada nisu htele da kanu. „Gde mi je otac?”, reče ponovo, a
kada ga je još jače stegla, osetio je njen gvozdeni stisak, snagu kojom ga
je pridržavala da se ne sruši, te se zapitao zašto je ikada uopšte
pomislio da je ova ženica bila slaba.

Prima: Šarlota Branvel

Šalje: Većnik Josija Vejland
 Draga moja gospođo Branvel,
Doušnik čije ime trenutno ne smete otkrivati? Usudio bih se reći da
doušnik verovatno ni ne postoji i da je sve to vaša lična izmišljotina,
smicalica da biste me ubedili da ste u pravu.
Zaista bih vas zamolio da više ne izigravate papagaja koji bezglavo
povazdan ponavlja „krenimo smesta na Kader Idris” i da mi dokažete,
umesto toga, da izvršavate svoje dužnosti čelnika londonskog Instituta.
Inače se plašim da ću još zaključiti da niste tome vični, pa ću biti
primoran da vas istih smesta razrešim.
U znak vašeg povinovanja, moraću vas zamoliti da u celosti
prestanete da dalje spominjete ovo pitanje, i da ne molite nijednog drugog
člana Enklave da vam se pridruži na tom vašem jalovom poduhvatu.
Budem li čuo da ste iznosili ovo pitanje pred bilo kojeg drugog Diva,
smatraću to najozbiljnijim prekršajem, te ću u skladu sa time daljnje
postupati.
Josija Vejland,
Većnik Klave

Sofi je donela Šarloti pismo tokom doručka. Šarlota ga je otvorila

nožem za maslac, probivši njime i Vejlandov štambilj (potkovicu sa
Većnikovim slovom V odozdo), usput gotovo pocepavši pismo,
nestrpljiva da ga pročita.
Ostali su gledali, Henri sa zabrinutošću na svom vedrom,
otvorenom licu, kako se dve tamnocrvene tačkice polagano šire na
Šarlotinim obrazima dok očima prelazi ispisane redove. Ostali sedeše
nepomično, prekinuti usred obroka, te je Sesili i nehotice pomislila da
je čudnovato videti skupinu muškaraca koja iščekuje reakciju jedne
žene.
Doduše, mnogo manju skupinu nego što bi trebalo biti. Vilovo i
Džemovo odsustvo delovalo je poput nove rane, ravne, bele posekotine
koja se još nije ispunila krvlju, uz zaprepašćenje još uvek odveć sveže
da bi osećali bol.
„Šta je bilo?”, reče Henri napeto. „Šarlota, draga...”
Šarlota je pročitala reči poruke bezizražajno i ravnomerno poput
otkucaja metronoma. Završivši, odgurnula je pismo od sebe, i dalje
zureći u njega. „Ja naprosto ne mogu...”, rekla je, „... ne mogu da
razumem.”
Henriju se zajapuriše pegavi obrazi. „Kako se samo usuđuje da ti
piše na takav način?”, rekao je, neočekivano žestoko. „Kako se usuđuje
da ti se obraća na takav način, da tako odbacuje našu zabrinutost...?”
„Možda i jeste u pravu. Možda je poludeo. Možda smo svi poludeli”,
reče Šarlota.
„Nismo!”, uzviknula je Sesili, odmah primetivši da ju je Gabrijel
iskosa pogledao. Bilo joj je teško da mu pročita izraz na licu. Bio je bled
još otkad je ušao u trpezariju, gotovo da ni reči nije prozborio, niti je
šta pojeo, zureći u stolnjak kao da se u njemu kriju odgovori na sva
pitanja ovoga sveta. „Magister je na Kader Idrisu. Uverena sam u to!”
Gideon se namrštio. „Verujem vam”, reče. „Svi vam verujemo, ali
bez Većnikove podrške ne možemo izneti ovo pitanje pred Savet, a bez
Saveta nema nam ni bilo kakve pomoći.”
„Moj prolaz je skoro spreman za upotrebu”, reče Henri. „Čim
proradi, bićemo u stanju da prebacimo koliko god Senolovaca budemo
želeli do Kader Idrisa u svega nekoliko trenutaka.”
„Ali nećemo imati koga da prebacimo od Senolovaca”, reče Šarlota.
„Evo, pogledaj tu, Većnik mi zabranjuje da ovo spominjem Enklavi.
Njegova su ovlašćenja iznad mojih. Kada bih tek tako prekršila njegovu
zapovest... mogli bismo izgubiti Institut.”
„Izapitala ju je Sesili razdraženo. „Zar vam je više stalo do položaja
nego do Vila i Tese?”
„Gospođice Herondejl!”, otpoče Henri, ali je Šarlota digla ruku da ga
ućutka. Delovala je strašno iscrpljeno.
„Ne, Sesili, ne radi se tu o tome, već o činjenici da nam Institut
pruža zaštitu. Bez nje bi naša mogućnost da pomognemo Vilu i Tesi
bila dovedena u ozbiljnu opasnost. Kao čelnica Instituta mogu da im
pružim pomoć koju pojedinačni Senolovci ne mogu...”
„Ne”, reče Gabrijel. Odgurnuo je tanjir od sebe, pre nego što će
zamahati tananim prstima koji sada behu stegnuti i beli. „Ne možete.”
„Gabrijele?”, reče Gideon upitno.
„Neću više ćutati”, reče Gabrijel, pa se podigao, kao da namerava da
održi govor ili da možda odjuri od stola, Sesili ni sama nije znala.
Potreseno je pogledao Šarlotu zelenim očima: „Onaj dan kada je Većnik
svraćao ovamo, kada je odveo mene i moga brata na ispitivanje,
zapretio nam je, nateravši nas da mu obećamo da ćemo vas uhoditi u
njegovo ime.”
Šarlota je prebledela. Henri poče da se diže od stola. Gideon je
molećivo izbacio ruku.
„Šarlota”, rekao je. „Ali nismo tako postupili. Nismo mu ni reči rekli.
Bar ne ništa istinito”, ispravio se, osvrćući se oko sebe dok su ostali
koji behu prisutni u sobi zurili u njega. „Samo laži. Da ga navedemo na
pogrešne zaključke. Nije više ni tražio da nastavimo posle svega dva
pisma. Znao je da nema vajde od toga.”
„Istinu vele, gospođo”, začu se nečiji glasić iz ugla sobe. Sofi. Sesili
je skoro nije bila ni primetila, bledu pod belom kapicom sluškinje.
„Sofi!”, Henri je zazvučao potpuno zgranuto. „I ti si znala za ovo:
„Jesam, ali...”, Sofi zadrhta glas. „Strahovito je zapretio Gideonu i
Gabrijelu, gospodine Branvele. Kazao im je da će Lajtvudovi biti
izbrisani iz senolovačkih spiskova, da će Tatjanu izbaciti na ulicu. A oni
mu ni tada nisu ništa rekli. Kada je prestao da ih zapitkuje, pomislila
sam da je shvatio da nema šta da pronađe i da je odustao. Mnogo mi je
žao. Naprosto sam...”
„Nije htela da vas povredi”, reče Gideon očajnički. „Molim vas,
gospođo Branvel. Nemojte kriviti Sofi za ovo.”
„I ne krivim je”, reče Šarlota, žustro pomerajući tamne oči sa
Gabrijela i Gideona na Sofi, pa opet nazad. „Ali imam osećaj da to nije
cela priča, je li tako?”
„To zaista jeste čitava priča...”, otpoče Gideon.
„Ne”, reče Gabrijel, „nije. Kada sam ti se obratio, Gideone, i rekao ti
da Većnik više ne traži od nas da mu podnosimo izveštaje o Šarloti, ja
sam te, zapravo, slagao.”
„Šta?”, Gideon se užasnuo.
„Odveo me je u stranu, onoga dana kada je izvršen napad na
Institut”, reče Gabrijel. „Rekao mi je da će nam, ukoliko mu pomognem
da razotkrijemo prekršaje u Šarlotinom radu, vratiti imanje
Lajtvuđovih, da će vratiti čast našem prezimenu, i da će zataškati sve
što je otac radio...” Duboko je udahnuo: „I ja sam mu rekao da ću učiniti
šta traži.”
„Gabrijele!”, Gideon je zavapio, te je zagnjurio lice u šake. Gabrijel je
izgledao kao da će ga spopasti napad mučnine, lelujajući se na nogama.
Sesili beše razapeta između sažaljenja i užasnutosti, prisećajući se one
večeri u vežbaonici kada mu je rekla da ima vere u njega da će doneti
pravi izbor.
„Zato si se činio toliko uplašen kada sam te danas pozvala da
popričamo”, reče Šarlota, netremice gledajući u Gabrijela. „Mislio si da
sam te razotkrila.”
Henri je opet pokušao da se digne, prijatnog, otvorenog lica sada
pomračenog prvim pravim izrazom besa koji je Sesili ikada videla na
njemu. „Gabrijele Lajtvude”, rekao je. „Moja žena vam nije pokazala
ništa sem ljubaznosti, a vi joj ovako vraćate?”
Šarlota je spustila šaku na ruku svoga muža da ga obuzda. „Čekaj,
Henri”, rekla je. „Gabrijele, šta si tačno uradio?”
„Prisluškivao sam vaš razgovor sa Alojzijem Starkvederom”, reče
Gabrijel ispraznim glasom. „Nakon toga napisah pismo Većniku da mu
kažem da svoje zahteve za maršem na Vels zasnivate na rečima
jednoga luđaka, da ste lakoverni, odveć tvrdoglavi...” Činilo se da se
Šarlotin pogled probija kroz Gabrijela poput klinova; Sesili je odmah
pomislila kako nikada ne bi želela da joj uputi takav pogled, ne u ovome
životu. „Napisao si ga”, rekla je, „ali da li si ga i poslao?”
Gabrijel je duboko i drhtavo udahnuo. „Nisam”, reče, pa je posegnuo
u rukav. Izvukao je napolje presavijeni papir, koji je zatim i bacio na
sto. Sesili se zablenula u njega. Bio je umazan otiscima prstiju i
izgužvan na rubovima, kao da je mnogo puta presavijan i razvijan.
„Nisam mogao. Nisam mu ništa rekao.”
Sesili je ispustila dah za koji nije ni bila svesna da ga je zadržavala.
Sofi je tiho prostenjala; krenula je prema Gideonu, koji je izgledao
kao da se oporavlja od udarca u stomak. Šarlota je sve vreme ostala
smirena. Pružila je ruku da uzme pismo, pa je preletela po njemu
pogledom, da bi ga zatim vratila na sto.
„Zašto ga nisi poslao?”, rekla je.
Pogledao ju je i oni na to razmeniše jedan neobičan pogled, da bi
zatim rekao: „Morao sam da iznova pretresem svoje razloge.”
„Zašto mi se nisi obratio?”, reče Gideon. „Gabrijele, brat si mi...”
„Ne možeš uvek da odlučuješ umesto mene, Gideone. Katkad i ja
moram sam da odlučim. Mi bi kao Senolovci trebalo da budemo
nesebični. Da ginemo za običnjake, za Anđela, i ponajviše jedni za
druge. To su naša načela. Šarlota živi po njima; otac nikada nije.
Shvatio sam da sam ranije grešio što sam privrženost sopstvenoj lozi
stavljao iznad načela, iznad svega. A shvatio sam i da Većnik greši u
vezi sa Šarlotom.” Gabrijel se naglo zaustavio; usta mu se stegoše u
tananu, belu liniju. „Pogrešio je.” Obratio se Šarloti: „Ne mogu da
izbrišem sve što sam uradio u prošlosti, sve što sam se premišljao da
uradim. Ne znam kako bih se iskupio za svoje sumnje u vaše
predvodništvo, ili za svoju nezahvalnost na vašoj dobroti. Mogu vam
jedino reći šta znam: da ne možete čekati odobrenje Većnika Vejlanda,
jer ga nećete dobiti. Nikada ne bi pokrenuo marš na Kader Idris zbog
vas, Šarlota. Ne želi da prihvati bilo koji plan koji nosi vaš pečat. Želi da
vas izbaci sa Instituta. Da vas zameni.”
 „Ali on me je i postavio tu”, reče Šarlota, „podržavao me je...”
„Zato što je mislio da ćete biti slabi”, reče Gabrijel. „Zato što veruje
da su žene slabe i da ih lako može obrlatiti, ali vi ste dokazali suprotno,
čime ste pokvarili sve njegove namere. On ne samo da želi da budete
osramoćeni već mu je upravo to i potrebno. Bio je prilično jasan kada
mi je rekao da mi, ukoliko ne mogu da vas razotkrijem u nekom
pravom prestupu, on daje slobodu da izmislim neku laž koja bi za vas
bila okrivljujuća. Samo da je uverljiva.”
Šarlota je stegla usne. „Pa, on onda nikada i nije verovao u mene”,
šapnula je, „nikada.”
Henri ju je čvršće stisnuo oko ruke. „Ali je trebalo da veruje”, reče.
„Potcenio te je, a to nije tragedija. To što si dokazala da si bolja, mudrija
i jača nego što je bilo ko očekivao, Šarlota - to je pobeda!”
Šarlota je progutala knedlu, a Sesili se zapitala, samo načas, kako bi
bilo da ima nekoga da je gleda tako kako Henri gleda Šarlotu - kao da je
svetsko čudo. „Šta da radim?”
„Šta misliš da bi bilo najbolje, Šarlota, dušo”, reče Henri.
„Vi ste vođa Enklave, kao i Instituta”, reče Gabrijel. „Verujemo u vas,
pa makar Večnik i ne verovao.” Pognuo je glavu: „Od danas pa nadalje
imate moju odanost. Koliko god vam ona sada značila.”
„Znači mi podosta”, reče Šarlota, a Sesili je u njenom glasu začula
neki tihi, zapovednički prizvuk, zbog kojeg je i sama poželela da ustane
i izrazi sopstvenu odanost, samo da bi je Šarlota blagoslovila svojim
prihvatanjem. Sesili je shvatila da ne može ni da zamisli nešto slično sa
Većnikom. I zato je Večnik i mrzi, pomislila je. Zato što je žena, a ipak je
svestan da ume da izazove odanost kod ljudi kako on nikada ne bi
mogao. „Nastavljamo kao da Večnik uopšte ne postoji”, nadovezala se
Šarlota. „Ako je već rešen da me ukloni sa ovog mesta, onda nemam šta
da čuvam. Moramo samo da obavimo sve što je potrebno, pre nego mu
se ukaže prilika da nas zaustavi. Henri, kada će biti spreman tvoj izum?
„Sutra”, reče Henri smesta. „Radiću čitave noći...”
„To će biti prvi put da se koristi”, reče Gideon, „nije li to malko
riskantno?”
„Nemamo drugi način da stignemo do Velsa na vreme”, reče
Šarlota. „Čim pošaljem poruku, imaćemo vrlo malo vremena pre nego
što Većnik dođe da me razreši dužnosti.”
„Kakvu poruku?”, upitala ju je Sesili, zbunjena.
„Poslaću poruku svim članovima Klave”, reče Šarlota. „Odjednom.
Ne Enklave. Već Klave!”
 „Ali samo je Većniku dopušteno da...”, poče Henri, ali je odmah
zatvorio usta kao kutiju. „Aaa!”
„Izneću im okolnosti takve kakve su i zamoliti ih za pomoć”, reče
Šarlota. „Nisam sigurna na kakav odgovor možemo da računamo, ali
sam sigurna da će bar neki stati uz nas.”
„Ja ću stati uz vas”, reče Sesili.
„I ja, dakako”, reče Gabrijel. Lice mu beše pokorno, napeto,
samosvesno, rešeno. Sesili se nikada više nije svideo nego tada.
„I ja”, reče Gideon. „Mada”, pogled mu, prešavši na brata, beše
zabrinut, „nas je samo šestoro, jedan jedva obučen, protiv
Mortmejnove sile, kolika god bila...” Sesili je bila rastrzana između
zadovoljstva što je i nju ubrojao kao jednu od njih, i ozlojeđenosti što je
rekao da je jedva obučena. „Poduhvat bi mogao biti čisto
samoubistvo.”
Ponovo se začu Sofin tihi glas: „Možda imate samo šest Senolovaca,
ali imate najmanje devet boraca. Ja sam takođe obučena, i volela bih da
se borim uz vas. Isto važi i za Bridžet i Sirila.”
Šarloti je delom bilo drago, ali se delom i prepala. „Ali, Sofi, ti si tek
počela sa obukom...”
„Obučavam se duže od gospođice Herondejl”, rekla je Sofi.
„Sesili je Senolovac...”
„Gospođica Kolins je prirodno nadarena”, reče Gideon. Obratio im
se polagano, očito se premišljajući. Nije želeo da Sofi stupi u borbu, u
opasnost, ali ipak ne bi lagao o njenoj sposobnosti. „Treba joj dopustiti
da se uzdigne i postane Senolovac.”
„Gideone...”, poče Sofi, zatečena, ali ju je Šarlota već zdušno gledala
svojim tamnim očima.
„Ti tako želiš, Sofi, dušo? Da se uzdigneš?”
Sofi je zamucala: „To-to sam oduvek želela, gospođo Branvel, ali ne
ako bih zbog toga morala da napustim vašu službu. Oduvek ste bili
toliko dobri prema meni, da ne bih želela da vam vratim tako što bih
vas napustila...”
„Koješta”, reče Šarlota. „Novu sluškinju uvek mogu naći, ali drugu
Sofi ne mogu. Ako si oduvek želela da postaneš Senolovac, devojko,
šteta što mi nikada nisi rekla. Mogla sam da se obratim Većniku pre
nego što smo se sporečkali. Međutim, kada se vratimo....”
Prekinula se, a Sesili je jasno začula reći koje su se krile ispod
izgovorenih: ako se vratimo.
„Kada se vratimo, prijaviću te za Uzdizanje”, dovršila je Šarlota.
 „I ja ću se založiti za nju”, reče Gideon. „Na kraju krajeva, imam
očevo sedište u Savetu - njegovi prijatelji će me saslušati, i dalje su
odani mojoj porodici, a osim toga, kako bismo se inače venčali?”
„Šta?!”, reče Gabrijel, toliko izbezumljeno zamahavši rukama da je
slučajno oborio na pod najbliži tanjir, koji se na to i razbi.
„Venčali?”, reče Henri. „Venčaćeš se sa očevim prijateljima u
Savetu? Sa kojima tačno?”
Gideon je na to poprimio neku čudnu zelenkastu nijansu; očigledno
nije nameravao da mu te reči izlete, i sada nije znao šta mu je činiti.
Užasnuto se zagledao u Sofi, mada se nije činilo da će mu ona biti od
neke pomoći. Izgledala je zgranuto kao riba kada se neočekivano nađe
na suvom.
Sesili je ustala i spustila salvetu na tanjir. „No, dobro”, reče, trudeći
se da dočara zapovednički glas koji je njena majka koristila kada je
trebalo pozavršavati neka posla po kući. „Svi napolje iz sobe.”
Šarlota, Henri i Gideon krenuše da ustaju. Sesili je digla ruke u
vazduh. „Ne i vi, Gideone Lajtvudel”, reče. „Mislim, zaista! Ali vi zato”,
uperila je rukom u Gabrijela, „prestanite da zurite, i hajte napolje.”
Uhvativši ga za leđa sakoa, skoro da je morala da ga izvuče iz sobe,
praćena u stopu Henrijem i Šarlotom.

Čim su napustili trpezariju, Šarlota se žurno zaputila ka dnevnoj sobi

objavivši da ide da sastavi poruku za Klavu, sa Henrijem uz sebe
(zastala je na uglu hodnika da pogleda Gabrijela sa razgaljenim izrazom
na usnama, ali se Sesili učinilo da je on nije video). Sesili je to brže-
bolje izbacila iz glave. Odveć je bila zauzeta prislanjanjem uha uz vrata
trpezarije, ne bi li načula šta se zbiva unutra.
Gabrijel se koji tren kasnije naslonio na zid pored vrata. Podjednako
je delovao i bledo i zajapureno, ženica raširenih od zatečenosti. „Ne bi
trebalo da radite tako nešto”, reče joj naposletku. „Prisluškivanje vam
je jedna posve neumesna navika, gospođice Herondejl.”
„Pa, brat vam je”, šapnula mu je Sesili sa uhom na drvetu. Čula je tihi
žamor, ali ništa određeno. „Pomislio bi čovek da bi vas zanimalo.”
Prošavši obema rukama kroz kosu, izdahnuo je kao neko ko je
pretrčao golemo rastojanje. A onda se okrenuo prema njoj da izvadi
stelu iz džepa prsluka. Hitro je iscrtao runu na zglobu, pa je zatim
prislonio šaku uz vrata. „Pa, nije da me ne zanima.” Sesili pogled sa
šake odlete na zamišljeni izraz njegovog lica. „Čujete li ih?”, pitala ga je.
„Nije uopšte pravedno!”
„Ali jeste posve romantično”, reče Gabrijel, da bi se odmah i
namrštio. „Ili bi bilo, da moj brat može da izusti bar jednu reč, a da ne
zvuči kao zagrcnuta žaba. Plašim se da neće biti zapamćen u istoriji
kao jedan od najvećih svetskih zavodnika žena.”
Sesili je ogorčeno prekrstila ruke. „Ne razumem, što ste toliko
naporni?”, rekla je. „Ili vam možda smeta što vaš brat želi da se oženi
sluškinjom?”
Gabrijel joj je na to uputio jedan preki pogled, te je Sesili odjednom
zažalila što ga je tako podbola, nakon ovoga kroz šta je upravo prošao.
„Ne može on da uradi ništa gore od onoga što je moj otac uradio.
Njegov ukus je bar usmeren prema ljudskim ženama.”
A ipak joj je bilo strašno teško da ga ne podbada. Baš je znao da je
izazove. „To teško da zvuči kao podrška jednoj ženi sjajnoj kao Sofi.”
Gabrijel je izgledao kao da će izneti neku oštru dosetku, ali se
predomislio. „Nisam tako mislio. Sjajna je ona devojka i biće i sjajan
Senolovac nakon Uzdizanja. Vratiće čast našoj porodici, a sam Anđeo
zna da nam je sada potrebna.”
„Ja smatram da ćete i vi vratiti čast svojoj porodici”, reče Sesili tiho.
„Za ono što ste maločas uradili, ono što ste priznali Šarloti, trebalo je
hrabrosti.”
Gabrijel se nekoliko trenutaka nije uopšte micao. A onda joj je
ispružio ruku. „Uhvatite me za ruku”, reče joj. „Moći ćete da čujete šta
se dešava u trpezariji preko mene, ako želite.”
Nakon nekoliko trenutaka oklevanja, Sesili je prihvatila Gabrijelovu
ruku. Bila je topla i gruba na njenoj. Mogla je da mu oseti strujanje krvi
pod kožom, neobično prijatno - a onda je zaista, preko njega, kao da je
prislonila uvo uz vrata, začula tihi odjek izgovorenih reči: Gideonov tih,
snebivljiv glas i Sofin tanan. Zažmurila je i nastavila da sluša.

„O”, reče Sofi slabušno, te je sela na jednu od stolica. „O, bože.” Nije
mogla da ne sedne; noge su joj se nemoćno klimale. Gideon je, pak,
stajao pored kredenca, delujući uzbunjeno. Rusa kosa beše mu strašno
raščupana, kao da je prolazio rukama kroz nju. „Draga moja gospođice
Kolins...”, otpočeo je.
„Ovo je”, otpoče Sofi, ali se odmah prekinula. „Ne znam... Ovo je
sasvim neočekivano.”
„Jeste?”, Gideon se pomerio od kredenca kako bi se oslonio o sto;
rukavi košulje bili su mu blago zasukani, pa je Sofi zatekla sebe kako
mu zuri u zglobove, prekrivene plavim maljicama i obeležene belim
tragovima belega. „Mora da ste primetili koliko poštovanje i
uvažavanje gajim prema vama. I divljenje.”
„Pa”, reče Sofi. „Divljenje”, nekako joj je uspelo da joj ta izgovorena
reč zazvuči sasvim bledunjavo.
Gideon se zarumenio. „Draga moja gospođice Kolins”, počeo je
ispočetka. „Istina je da moja osećanja prema vama sežu mnogo dublje
od divljenja. Opisao bih ih kao najvatreniju naklonost. Vaša dobrota,
vaša lepota, vaše velikodušno srce - sve me je to očaralo, i jedino tome
mogu pripisati moje malopređašnje ponašanje. Ne znam šta me je
spopalo, da tako naglas iznesem najdublje želje moga srca. Nemojte se
osećati dužnom da prihvatite moju prošnju samo zato što beše javna.
Svaka sramota izazvana time treba da pripada samo meni.”
Sofi ga je pogledala. Obrazi su mu menjali boju, jasno odavajući
uznemirenost. „Ali, niste me zaprosili.”
Gideon ostade zatečen. „Nis... Šta?”
„Niste me zaprosili”, reče Sofi hladnokrvno. „Jeste objavili za
čitavim stolom da se kanite oženiti, ali to nije prošnja. Već samo
objava. Prošnja je kada i mene pitate.”

„E, vala je dobro i rekla mome bratu”, reče Gabrijel, čineći se oduševljen
onako kako se mlađa braća već oduševe kada neko odbrusi nešto
njihovoj braći ili sestrama.
„Ma, ćutite!”, šapnula mu je Sesili, jače mu stegnuvši ruku. „Hoću da
čujem šta gospodin Lajtvud ima da kaže!”

„Pa, dobro onda”, reče Gideon, odlučno (mada i pomalo prestrašeno),

kao kada Sveti Georgije pođe da ubije aždahu. „Neka bude prošnja.”
Sofi je pogledom ispratila kako prelazi sobu da bi došao do nje i
kleknuo joj ispred nogu. U životu nikada ništa nije sigurno, pa neke
trenutke čovek prosto poželi da zapamti, da ih utisne u sećanje kako bi
se kasnije mogao vraćati toj uspomeni, kao nekom cvetku spljoštenom
između stranica kakve knjige da biste mu se mogli kasnije iznova
diviti.
Znala je da nikako ne bi želela da zaboravi način na koji je Gideon
posegnuo sopstvenom drhtavom rukom ka njenoj, niti kako je stegnuo
usnu pre nego što će progovoriti. „Draga moja gospođice Kolins”, rekao
je. „Oprostite mi, molim vas, što sam se onako neugodno izlanuo. Ja
naprosto gajim toliko... toliko duboko poštovanje... ne, ne poštovanje,
već obožavanje - prema vama, da se osećam kao da ono prosto bukti
kroz mene svakoga trena, svakoga sata. Otkada sam se doselio u ovu
kuću, svakoga me dana silno očara vaša lepota, vaša hrabrost i vaša
plemenitost. Bila bi mi ogromna čast, koju nikada neću u celosti
zaslužiti, ali joj se najiskrenije nadam, ako biste pošli za me - hoću reći,
ako biste pristali da budete moja žena.”
„Mili bože”, reče Sofi, izgubivši svaku pribranost, „jeste li vi to
uvežbavali?”
Gideon je samo trepnuo: „Uveravam vas da je bilo posve
nepripravno.”
„E, pa, baš je bilo krasno”, Sofi mu je stegla ruke. „I da. Da, volim vas,
i da, udaću se za vas, Gideone.”
Njemu se na to po licu proširio ozareni osmeh, da bi ih potom oboje
iznenadio pridigavši se kako bi je sočno poljubio u usta. Obujmila mu je
lice rukama dok su se ljubili - osećao se blago na listiće čaja, usne mu
behu meke, a poljubac posve sladak. Sofi je gotovo zalebdela, ponešena
trenutkom, osećajući se zaštićena od ostatka sveta.
Barem dok joj Bridžetin glas nije narušio radost, dolepršavši
tugaljivo iz kuhinje.

„U utorak se jedno drugome daše,

do petka ih skupa već pokopaše,
na crkvenom groblju, jedno do drugoga,
aman, mili rode,
na crkvenom groblju, jedno do drugoga.”

Odvojivši se od Gideona uz dosta oklevanja, Sofi je ustala da otare

haljinu. „Oprostićete mi, molim vas, dragi gospodine Lajtvude, hoću
reći Gideone, ali moram da odem da ubijem kuvaricu. Smesta se
vraćam.”

„Ooo”, ote se Sesili. „Što je to bilo romantično!”

 Gabrijel je spustio šaku sa vrata smešeći joj se. Lice bi mu se
poprilično promenilo kada bi se nasmešio: ublažile bi mu se sve oštre
crte, a oči bi mu od boje leda poprimile boju zelenog lišća na
prolećnom suncu. „Je li vi to plačete, gospođice Herondejl?”
Trepnula je vlažnim trepavicama, najednom svesti a da i dalje drži
ruku u njegovoj - osećala je da mu bilo tiho treperi pod njenim
zglobom. Nagnuo se prema njoj, i ona je osetila miris ranoga jutra na
njemu: čaja i sapuna za brijanje...
Brže bolje se odmakla, pustivši mu ruku. „Hvala vam što ste mi
dopustili da slušam”, rekla mu je. „Moram... treba da odem do
biblioteke. Moram nešto da obavim pre onog sutra.”
Lice mu se zbunjeno naboralo. „Sesili...”
Ali ona se već žurno bila spustila niz hodnik, ne osvrćući se.

Primaju: Edmund i Branven Herondejl

Vlastelinska kuća Rejvenskar
Vest Rajding, Jorkšir
Dragi mama i tata,
Mnogo sam puta počinjala ovo pismo i nikako da ga pošaljem. Isprva
se radilo o grizi savesti. Znala sam da sam ispala svojeglava i neposlušna
devojka što sam vas ostavila, pa nisam mogla da se suočim sa dokazom
mojih grešaka jasno ispisanim crnim slovima na listu papira.
Posle toga me je uhvatila seta za domom. Oboje ste mi mnogo
nedostajali. Nedostajala su mi bujna zelena brda što se šire od naše kuće,
i ljubičasti vresovi leti, i mamino pevanje u bašti. A tu je bilo hladno, sve
crno, mrko ili sivo, sve u otrovnim magluštinama i zagušljivom vazduhu.
Mislila sam da ću umreti od usamljenosti, ali kako bih vam tako nešto
rekla? Na kraju krajeva, sama sam ovo odabrala.
A onda je usledila tuga. Namera mi je bila da dođem ovamo i vratim
Vila kući sa sobom, da mu pokažem šta mu je dužnost, i da ga vratim
kući. Ali Vil dužnost shvata na drugačiji način, isto kao i čast, a i data
obećanja. A i ja sam uvidela da ne vredi vraćati kući nekoga ko već jeste
kod kuće. Nisam znala kako bih vam to saopštila.
A onda je usledila sreća. Vama se možda učini čudno, i meni je, što ne
mogu da se vratim kući jer sam ovde zadovoljna. Kako sam se obučavala
za Senolovca, osetila sam neko komešanje u krvi, isto komešanje koje je
mama uvek spominjala svaki put kada bismo iz Velšpula ugledali dolinu
Dovi. Uz serafimski mač u ruci, ja više nisam samo Sesili Herondejl,
najmlađa od troje dece, kći dobrih roditelja, koja će se jednoga dana
dobro udati i podariti svetu decu. Ja sam Sesili Herondejl, Senolovac, i moj
je poziv uzvišen i slavan.
Slava. Čudne li reći, nešto što žene ne bi trebalo da priželjkuju, ali nije
li i naša kraljica pobednica? Nisu li kraljicu Elizabetu zvali Glorijanom?15
Ali kako bih vam rekla da sam odabrala slavu umesto mira, teško
zarađenog mira zbog kojeg ste napustili Klavu, ne biste li ga meni
obezbedili? Kako bih vam rekla da sam srećna kao Senolovac, a da vas
duboko ne rastužim? Vi ste se okrenuli od ovakvog života, života od čijih
opasnosti htedoste zaštititi Vila, mene i Elu. Šta bih vam mogla reči, a da
vam ne slomim srce?
A sada... sada se već radi o spoznaji. Shvatila sam šta znači voleti
nekoga više nego što voliš sebe. Sada razumem da vi niste oduvek želeli da
budem poput vas, več da budem srečna. I dali ste mi... dali ste nam... izbor.
Gledam ove koji su odrasli u Klavi, koji nikada nisu mogli da biraju šta bi
želeli da budu, i zahvalna sam na onome što ste uradili. Odabrati ovakav
život sasvim je druga stvar nego roditi se u tom svetu. Tome me je naučio
život Džesamine Lavlejs.
A što se tiče vračanja Vila kuči: znam, mama, da si se plašila da bi
Senolovci izvukli svu ljubav iz tvog nežnog dečačića. Ali on tu voli i vole ga.
Nije se promenio. I voli vas, isto kao i ja. Pamtite me, jer ja ču večno
pamtiti vas.
Vaša voljena kći,
Sesili

Primaju: članovi divovske Klave

Šalje: Šarlota Branvel
Draga moja braćo i sestre po oružju,
Pripala mi je teška dužnost da vas sve obavestim da je - uprkos
činjenici da sam podnela Večniku Vejlandu nepobitan dokaz jednog od
Senolovaca da je Mortmejn, najveća pretnja sa kojom su se Divovi suočili
u naše doba, nastanjen na Kader Idrisu u Velsu - naš uvaženi Većnik
neobjašnjivo rešio da zanemari taj podatak. Ja lično smatram da je
otkriće mesta na kom se naš neprijatelj nalazi, uz priliku da osujetimo
njegove nakane za naše uništenje, od najvećeg mogućeg značaja.
Sredstvom obezbeđenim od strane moga supruga, uglednog
pronalazača Henrija Branvela, Senolovci koji mi se nalaze na
raspolaganju u londonskom Institutu biće prebačeni najvećom mogućom
brzinom na Kader Idris, da bismo tamo položili svoje živote u pokušaju da
zaustavimo Mortmejna. Duboko sam ožalošćena što moram da ostavim
Institut nebranjen, ali ukoliko Većnik Vejland ipak izvoli prisegnuti na
bilo kakvo delovanje, potpuno je slobodan da pošalje stražu da brani
napuštenu zgradu. Ukupno nas je devetoro na broju, od kojih troje čak i
nisu Senolovci, već hrabri običnjaci što prođoše našu obuku tu na
Institutu i što se sami prijavile da se bore uz nas. Ne mogu reći da su nam
nade trenutno visoke, ali smatram da moramo bar da pokušamo.
Ja očito ne mogu da teram nikoga od vas. Kao što me je Većnik
Vejland podsetio, nisam u položaju da zapovedam senolovačkim
snagama, ali bih bila duboko zahvalna svakome od vas ko se slaže sa
mnom da se sa Mortmejnom smesta moramo izboriti ako dođete sutra u
podne na londonski Institut i ponudite nam svoju podršku.
Iskreno vaša,
Šarlota Branvel,
čelnik londonskog Instituta
 18.
SAMO ZBOG OVOGA

Samo zbog ovoga na Smrt da iskalim

bes silni što na srcu mi leži:
takvom nam daljinom živote obeleži
da je glasom više ne prevalim.
Lord Alfred Tenison, „In Memorijam A. H. H.”

Tesa je stajala na rubu provalije u kraju koji joj beše nepoznat. Brda oko
nje bebu zelena, oštro se završavajući liticama što strmo ponirahu ka
plavome moru. Morske ptice kružile su, gačući, iznad nje. Neka siva
stazica krivudala je poput zmije samim rubom vrha litice. Na stazi, tik
ispred nje, stajao je Vil.
Nosio je crnu opravu, a preko nje dugačak crni jahaći ogrtač,
poprskan po rubu blatom kao da je prepešačio dug put. Nije imao ni
šešira ni rukavice, a crnu kosu mu je razbarušio vetar sa mora. Vetar je i
Tesi zamrsio kosu, donoseći miris soli i morske vode, svega onoga vlažnog
što raste na ivici mora, miris koji ju je podsetio ha morsku plovidbu
brodom Mejn.
„Vile!”, doviknula ga je. Bilo je nečega izuzetno samotnog u njegovoj
prilici, nalik Tristanu zagledanom u Irsko more u iščekivanju lađe koja bi
mu vratila nazad Izoldu. Vil se nije okrenuo, samo je podigao ruke, na šta
mu je vetar digao ogrtač i zalepršao ga iza njega poput krila.
Strah joj se javio u srcu, Izolda jeste došla Tristanu, ali prekasno. On je
tada već bio svisnuo od tuge. „Vile!”, doviknula ga je opet.
Zakoračio je napred, pravo sa stene. Potrčala je do ruba da se zagleda
dole, ali tamo nije bilo ničega sem strmoglavo duboke sivo-plave vode i
belih talasa. Činilo joj se da joj plima donosi njegov glas sa svakim novim
talasom. „Budi se, Tesa, budi se.”
„Budite se, gospođice Grej. Gospođice Grej!”
Tesa se naglo uspravila. Bila je zaspala u fotelji pokraj kamina u
svom malom zatvoru; bila je pokrivena grubim plavim ćebetom, mada
se nije sećala da ga je sama uzela. Soba beše obasjana kamen-runama,
dok su u vatri tinjale žerave. Nikako nije mogla da odredi da li je dan ili
noć.
Mortmejn je stajao pred njom, a odmah do njega jedan automaton.
Izgledao je ljudskije od većine drugih koje je videla. Cak je bio i obučen,
mada mnogi inače nisu, u vojničku košulju i pantalone. Zbog te odeće
glava koja je virila kroz uštirkanu kragnu delovala je još nezgrapnije,
odveć glatkih crta lica i ćelavog metalnog temena. A tek oči... znala je da
su bile od stakla ili kristala, ženice su im se crvenele na svetlosti vatre,
ali način na koji su bile uperene u nju...
„Zima vam je”, reče Mortmejn.
Tesa je izdahnula, na šta joj se dah zapario pred ustima. „Nije da ste
mi baš pružili toplo gostoprimstvo.”
Kiselo se nasmešio. „Vrlo dovitljivo.” On je lično nosio debeli kaput
postavljen astrahanom preko sivog odela, večito u poslovnom izdanju.
„Gospođice Grej, ne budim vas bez razloga. Došao sam jer sam želeo da
vidite šta mi je vaša pomoć oko očevih sećanja omogućila da
postignem.” Ponosno je pokazao automatona pored sebe.
„Opet neki automaton?”, reče Tesa nezainteresovano.
„Baš sam nekulturan”, Mortmejnove se oči usmeriše na stvorenje.
„Predstavi se.”
Stvorenje je na to zinulo; Tesa je nazrela odsjaj mesinga. A onda je
progovorilo. „Ja sam Armaros”, reče. „Milijardu sam godina jezdio
vetrovima velikih bezdana između svetova. Borili se sa Jonatanom
Senolovcem po čistinama broslindškim. A onda još hiljadu leta ležah
zatočen u Piksisu. Moj me je gospodar oslobodio i ja mu sada služim.”
Tesa je ustala i ćebe joj neopaženo skliznu niz noge. Automaton ju
je posmatrao. Oči... oči mu behu pune neke bistrine, svesti koju nije
posedovao nijedan automaton kojeg je ranije videla.
„Šta je sad ovo?”, rekla je šapatom.
„Telo automatona oživljeno demonskih duhom. Žitelji Podzemnog
sveta već su pronašli načine da uhvate demonsku energiju i upotrebe
je. I ja sam se time potpomogao da pokrenem automatone koje ste
ranije viđali. Međutim, Armaros i njegova braća su drugačiji. Oni su
vam demoni sa automatonskim trupovima. Mogu da razmišljaju i služe
se razumom. Nije ih lako nadmudriti. I veoma su teški za ubijanje.”
Armaros je pružio ruku na drugu stranu tela - Tesa nije mogla da ne
primeti koliko su mu pokreti bili tečni, glatki, bez trzanja koje se
javljalo kod automatona koje je ranije viđala. Ovaj se gibao kao osoba.
Isukao je mač koji mu je visio na boku da bi ga predao Mortmejnu.
Oštrica mu je bila prekrivena runama sa kojima se Tesa dobro
upoznala proteklih meseci, runama koje su krasile sečiva sveg
senolovačkog oružja. Runama koje su ih i činile senolovačkim oružjem.
Runama koje behu kobne za demone. Armaros ne bi trebalo da bude u
stanju ni da pogleda to sečivo, a kamoli da ga drži.
Stomak joj se zavrnuo. Demon je pružio mač Mortmejnu, koji ga je
prihvatio sa uvežbanošću dugogodišnjeg pomorca. Obrnuo je sečivo,
isturio ga i zario demonu u grudi.
Začuo se zvuk cepanja metala. Tesa je navikla da vidi automatone
koji se sruše kada ih napadnu, ili iz njih zapršti crna tečnost, ili se bar
zateturaju. Međutim, demon je ostao na svom mestu, nije ni trepnuo,
niti se maknuo, kao gušter na suncu. Mortmejn je divljački okrenuo
dršku, pa je istrgao napolje oružje.
Oštrica se pretvorila u prah i pepeo, nalik cepanici kada izgori u
vatri.
„Vidite”, reče Mortmejn, „vojska osmišljena tako da uništi
Senolovce.”
Armaros je bio jedini automaton kojeg je Tesa ikada videla da se
smeši; nije čak ni znala da su im lica napravljena za tako nešto. Demon
reče: „Oni uništiše veliki deo moga soja. Sa zadovoljstvom ću ih sve
pobiti.”
Tesa je progutala knedlu, ali je gledala da Magister ne primeti.
Prebacivao je pogled malo na nju, malo na demona, a ona nije mogla da
proceni koga je gledao sa većim zadovoljstvom. Došlo joj je da vrisne,
da se baci na njega i izgrebe mu lice. Ali nevidljivi se zid širio između
njih, blago se presijavajući, a znala je da ne može da ga probije.
O, pa vi ćete mu biti mnogo više od neveste, gospođice Grej, bila joj
je rekla gospođa Blek. Vi ćete doneti propast Divovima. Zato ste i
stvoreni.
„Nećete tako lako uništiti Senolovce”, rekla je. „Gledala sam kako
vam seckaju automatone. Možda ove ne mogu saseći runovanim
oružjem, ali svakim se sečivom može rasparati metal i preseći žice.”
 Mortmejn je samo slegnuo ramenima: „Senolovci nisu navikli da se
bore protiv stvorenja protiv kojih je njihovo runovano oružje
beskorisno. Što će ih usporiti. A ja imam bezbroj ovakvih automatona.
Biće im kao da pokušavaju da zaustave plimni talas.” Nakrivio je glavu
u stranu: „Vidite li sada genijalnost ovoga što sam izumeo? Ali se
moram i vama zahvaliti, gospođice Grej, na poslednjem delu slagalice.
Mislio sam da bi možda čak i vas... zadivilo... ovo što smo zajedno
stvorili.”
Zadivilo? Pokušala je da pronađe podsmeh u njegovim očima, ali je
u njima videla iskreno pitanje, znatiželju pomešanu sa hladnoćom.
Pomislila je koliko vremena mora da je prošlo otkad ga je neko drugo
ljudsko biće pohvalilo, pa je duboko udahnula. „Očito je da ste sjajan
pronalazač”, rekla je.
Mortmejn se zadovoljno nasmešio.
Tesa je bila svesna upiljenog pogleda mehaničkog demona na sebi,
njegove napregnutosti i spremnosti, ali je ipak bila svesnija
Mortmejna. Srce joj je snažno tuklo u grudima. Imala je utisak da se
našla na ivici provalije, baš kao u snu. Bilo je riskantno obratiti se
Mortmejnu na takav način, jer je lako mogla i da poleti i da padne. Ali
morala je da riskira. „Jasno mi je zašto ste me doveli ovamo”, rekla je. „I
znam da nije samo zbog tajni vašega oca.”
U očima mu se pojavio bes, ali i nešto zbunjenosti. Nije se ponašala
onako kako je on očekivao. „Kako to mislite?”
„Usamljeni ste”, kazala je. „Okružili ste se stvorenjima koja nisu
stvarna, koja nisu živa. Mi vidimo sopstvene duše u očima drugih.
Koliko je prošlo otkad ste poslednji put videli da imate dušu?”
Mortmejn je skupio oči. „Imao sam ja dušu. Izgorela je pred onime
čemu posvetih svoj život: potrazi za pravdom i naplatom.”
„Ne možete tražiti osvetu i nazivati to pravdom.”
Demon se prigušeno nasmejao, mada u tome nije bilo nikakvog
prezira, više je bilo kao da posmatra nestašluke nekog mačeta.
„Dopustićete joj da vam se tako obraća, gospodaru?”, rekao je. „Mogu
joj iščupati jezik, ako želite, da je zanavek ućutkamo.”
„Ničemu ne bi služilo da je osakatiš. Poseduje moći za koje ti uopšte
ne znaš”, reče mu Mortmejn, ne skidajući pogled sa Tese. „Ima jedna
stara kineska izreka - možda vas je vaš voljeni verenik upoznao sa
njome - koja kaže: čovek ne može živeti pod istim nebom sa ubicom oca
svoga. Zbrisaću Senolovce ispod ove kape nebeske; neće više živeti na
zemlji. Ne pokušavajte da prizovete dobrotu u meni, Tesa, jer je kod
mene nema.”
Tesa se nehotice prisetila „Priče o dva grada”, kada Lusi Manet
pokušava da prizove dobrotu u Sidniju Kartonu. Na Vila je oduvek
gledala kao na Sidnija, obuzetog grehom i očajem, iako je znao da ne
treba da bude tako, iako nije ni želeo da bude tako. Međutim, Vil je bio
dobar čovek, mnogo bolji nego što je Karton ikada bio. A Mortmejn
gotovo da ni nije čovek. Nije ona pokušavala da prizove njegovu
dobrotu, već taštinu: bila je sigurna da svi ljudi sebe, na kraju krajeva,
smatraju dobrima. Niko ne veruje da je zlikovac. Duboko je udahnula.
„Sigurna sam da nije tako - sigurna sam da biste opet mogli biti
dostojni i dobri. Uradili ste to što ste nameravali. Ulili ste život i pamet
u ove... u ove vaše paklene naprave. Stvorili ste nešto što će možda
uništiti Senolovce. Čitavog ste života tragali za pravdom jer ste
verovali da su Senolovci pokvareni i podmukli. Ali ako na vreme
zaustavite ruku, izvojevaćete najveću pobedu. Pokazaćete im da ste
bolji od njih.”
Uperila je oči u Mortmejnovo lice da bi ga proučila. Mora da će naći
bar neko oklevanje - mora da će mu usne bar malko zadrhtati, mora da
će mu se ramena bar malo zgrčiti u preispitivanju?
Usta mu se nakriviše u osmehu. „Vi, dakle, mislite da mogu biti bolji
čovek? I hoćete da me uverite da biste, ukoliko uradim kako kažete i
zaustavim se, ostali uz mene iz poštovanja, da se ne biste vratili
Senolovcima?”
„Da, svakako, gospodine Mortmejne. Kunem vam se u to.” Progutala
je gorčinu u grlu. Ako mora da ostane uz Mortmejna da bi spasila Vila i
Džema, da bi spasila Šarlotu, Henrija i Sofi, učiniće tako. „Verujem da
možete pronaći boljeg sebe, verujem da svi to možemo.”
Tanke mu se usne izviše na uglovima. „Već je popodne, gospođice
Grej”, rekao joj je. „Nisam ranije hteo da vas budim. Izađite sa mnom iz
planine. Hajte da vidite današnje poslove, jer bih vam nešto baš hteo
pokazati.”
Kao da joj je neki ledeni prst taknuo kičmu. Uspravila se. „Šta to?”
Osmeh mu se proširio licem: „Ono što sam toliko čekao.”

Prima: Većnik Josija Vejland

Šalje: Istražilac Viktor Vajtlo
Josija: oprostićete mi što vam se obraćam ovako nezvanično, ali pišem
vam u žurbi. Siguran sam da ovo neće biti jedino pismo koje ćete primiti
na ovu temu; štaviše, vrlo je verovatno da nije ni prvo. Ja sam lično već
mnoga primio. U svakom se postavlja isto pitanje koje i mene muči: da li
je podatak Šarlote Branvel tačan? Jer ako jeste, meni se čini da postoje i
više nego veliki izgledi da Magister zaista jeste u Velsu. Svestan sam vaših
sumnji u pouzdanost Vilijama Herondejla, ali obojica mu poznavasmo
oca. Ishitrena duša, odveč vođena strastima, ali poštenijeg čoveka ne
biste našli. Ne verujem da je mladi Herondejl lažljivac.
No, bilo kako bilo, kao posledica Šarlotine poruke, čitava se Klava
uskomešala. Zahtevam da održimo vanredni skup Saveta i to smesta. Ne
učinimo li tako, poverenje Senolovaca u njihovog Večnika i Istražioca biče
nepovratno poljuljano. Sazivanje sastanka stavljam u vaše ruke, ali ovde
se ne radi o molbi. Pošaljite poziv Savetu ili ću podneti ostavku na svoj
položaj i svima obznaniti zbog čega.
Viktor Vajtlo

Vila probudiše vrisci.

Godine vežbanja odmah se pokazaše na delu: našao se u čučnju na
podu pre nego što se valjano razbudio. Osvrnuvši se oko sebe, video je
da u sobičku u gostionici nije bilo nikoga sem njega, a nameštaj - uzan
krevet i jednostavan sto od jelovine, jedva vidljivi u tami - beše na
svom mestu.
Vrisci se ponovo začuše, još glasnije. Dopirali su sa druge strane
prozora. Ustavši, Vil je nečujno prešao sobu da pomeri zavesu i
pogleda napolje.
Jedva se i sećao kako je ušetao u gradić, vodeći Balija koji je,
iscrpljen, polako kloparao za njim. Neko maleno velško mestašce, kao
svaki drugi velški gradić, ni po čemu upečatljivo. Lako je pronašao
konačište, gde je predao Balija na staranje konjušaru, naredivši mu da
istimari konja i nahrani ga toplim mekinjama da bi ga okrepio.
Gostioničar se vidno opustio kada ga je čuo da govori velškim, pa ga je
brzo odveo u zasebnu sobu, gde se Vil gotovo smesta i srušio, potpuno
obučen, na krevet, nakon čega je i zaspao, ništa ne sanjajući.
Mesec je blistao odozgo, pokazujući mu svojim položajem da još
nije bilo kasno uveče. Neka se sivkasta sumaglica nadvila nad gradić.
Vil je načas pomislio da se radi o magli. Ali je, udahnuvši je, shvatio da
se radi o dimu. Jarkocrveni odblesci sevnuše između kuća u varošici.
Zaškiljio je očima. Neke prilike jurile su kroz tamu. Opet vrisci - odsjaj
koji bi mogao da dopire jedino od sečiva...
Izleteo je na vrata napola upertlanih čizama za svega nekoliko
trenutaka sa serafimskim mačem u ruci. Sjurio se stepeništem do
glavne prostorije gostionice. Bila je mračna i hladna - vatre nije bilo,
nekoliko prozora bilo je porazbijano, puštajući unutra studeni noćni
vazduh. Srča je ležala na podu nalik komadima leda. Vrata su bila
otvorena, a kada se provukao kroz njih, Vil je primetio da su gornje
šarke bile gotovo strgnute sa držača, kao da je neko pokušao da iščupa
vrata sa dovratka...
Provukavši se kroz vrata, skrenuo je iza gostionice do štala. Tamo
je dim bio mnogo gušći, te je, potrčavši napred, zamalo zapeo za neku
priliku sklupčanu na zemlji. Kleknuo je. Mali konjušar, presečene šije,
tle oko njega izrovano, izgaženo i krvavo. Oči mu behu otvorene, zureći
pravo napred, a koža već hladna. Progutavši gorčinu u ustima, Vil se
uspravio.
Mahinalno je pošao do štale dok su mu se po glavi rojile
mogućnosti. Napad demona? Ili je upao usred nečega što nije imalo
veze sa natprirodnim, u neki krvni okršaj meštana, sam bi ga već bog
znao. Bar je bilo jasno da njega lično niko ne traži.
Čuo je Balija kako nervozno rže kada je ušao u štalu. Činila mu se
netaknuta, od malterisane tavanice do popločanog poda ispresecanog
odvodima. Drugih konja nije bilo u štali te noći, što još i beše na
njegovu sreću, pošto je Balije, čim je otvorio vrata pregrade, jurnuo
napred, skoro oborivši Vila. Jedva da je uspeo da odskoči u stranu pre
nego što će konj protrčati pored njega pravo kroz vrata.
„Balije!” Opsovavši, Vil se dao za konjem, koji je zaobišao
gostionicu ne bi li pobegao na glavni gradski drum.
Vil se ukopao. Ulica beše u rasulu. Tela su ležala sklupčana,
odgurnuta pokraj puta kao đubre. Vrata behu odvaljena na kućama,
prozori porazbijani. Ljudi su nasumično trčali kroz tamu, vrišteći,
dovikujući se međusobno. Nekoliko je kuća gorelo. Zureći tako užasnut,
Vil je video kako neka porodica izleće kroz vrata zapaljene kuće, otac je
kašljao, gušeći se, samo u bluzi za spavanje, dok je žena iza njega držala
za ruku neku devojčicu.
Samo što su se isteturali na ulicu, kada se iz senki pojaviše neke
prilike. Mesečina se odbi o metal.
Automatoni.
Kretali su se gipko, bez trzanja i zastajkivanja. Nosili su odeću na
sebi - raznorazne vojne uniforme, od kojih Vilu neke behu poznate,
neke ne. Ali lica im behu u ogoljenom metalu, kao i šake, u kojima su
držali dugačke mačeve. Bilo ih je troje; jedan, u pokidanoj crvenoj
vojnoj košulji, izašao je na čelo, smejući se - smejući se? - kada je otac
pokušao da odgurne ženu i kćerku iza sebe, posrćući na krvavoj
kaldrmi puta.
Sve se svršilo u nekoliko trenutaka, prebrzo da bi se Vil uopšte
pomerio. Sečiva bljesnuše, i nova se tri tela pridružiše gomilama
ostalih na ulicama.
„To je to”, reče automaton u poderanoj košulji. „Spalite im kuće, da
ih rasteramo dimom kao pacove. Pobijte ih čim istrče...” Podigao je
glavu, na šta se učinilo da je video Vila. Vil je čak i na rastojanju koje ih
je razdvajalo osetio silinu njegovog pogleda.
Vil je podigao serafimski mač: „Nakir!”
Sečivo je bljesnulo, osvetljavajući ulicu snopom bele svetlosti među
crvenim plamenovima. Vil je kroz krv i vatru video da mu onaj
automaton u crvenoj košulji žurno prilazi. U levoj je šaci stezao
dugačak mač. Šaka beše metalna, sa zglavcima, okretna; bila je povijena
oko balčaka mača kao da je ljudska.
„Dive”, reče stvorenje, zaustavivši se na svega korak od Vila.
„Nismo očekivali tvoj soj tu.”
„Očito da niste”, reče Vil. Zakoračivši ka njemu, zario je serafimski
mač automatonu u grudi.
Začulo se tiho cvrčanje, kao kada se slanina prži u tiganju.
Automaton je zaneseno spustio pogled ka maču Nakiru, koji se na to
smrvio u prah, ostavljajući Vilovu šaku stegnutu oko nestalog balčaka.
Nasmejavši se, automaton pogleda Vila. Oči su mu treperile
životom i bistrinom, i Vil oseti neku bojazan shvativši da gleda u nešto
što nikada ranije nije video - ne samo u stvorenje koje može da
pretvori serafimski mač u pepeo, već u neku vrstu naprave koja ima
svest i pamet i dovoljno promućurnosti da spali selo do temelja kako bi
pobila razbežale stanovnike.
„Eto, sada i sam vidiš”, reče mu demon, jer to pred njime upravo
beše demon. „Dive, tolike ste nas godine ganjali po ovome svetu sa
svojim runovanim mačevima. A sada imamo tela na kojima vaše oružje
ne deluje, i zato će ovaj svet sada postati naš!”
Vilu se ote dah kada je demon podigao dugačak mač. Odstupio je -
mač je poleteo kroz vazduh pre nego što će se obrušiti. Odmakao se,
taman kada je nešto projurilo putem pored njega, nešto ogromno i
crno što se zatim propelo ne bi li šutnulo i oborilo automatona.
Balije.
Vil je ispružio ruke, da bi naslepo nekako napipao konjsku grivu.
Poskočivši iz blata, demon se bacio za njim sevajući mačem, ali je Balije
baš tada jurnuo i Vil se zabacio i prebacio konju na leđa. Zajedno su se
stuštili kaldrmisanom ulicom, Vil nisko pognut na Baliju, dok mu je
vetar šibao kroz kosu sušeći mu mokro lice da li od krvi ili suza, ni sam
nije znao.

Tesa je sedela na podu svoje sobe u Mortmejnovom utvrđenju, bledo

zureći u vatru.
Plamen joj je treperio po šakama i plavoj haljini koju je imala na
sebi. I jedno i drugo beše joj poprskano krvlju. Nije znala kako je do
toga došlo; koža oko zglobova bila joj je oderana, i tek se donekle
prisećala da ju je neki automaton bio zgrabio za njih, ogrebavši joj kožu
oštrim metalnim prstima kada je pokušala da mu se otme.
Nije mogla da izbaci iz glave prizore koji su je opsedali - sećanja na
uništenje nekog sela u dolini. Odvedena je tamo povezanih očiju u
rukama automatona, pre nego što će je nimalo nežno baciti na neku
isturenu sivu liticu sa pogledom na gradić.
„Gledajte”, rekao joj je Mortmejn likujućim glasom, ne gledajući je.
„Gledajte, gospođice Grej, pa da vidim kako ćete mi posle spominjati
spasenje.”
Tesa je stajala zarobljena, jedan automaton ju je držao s leđa,
pokrivši joj usta šakom, a Mortmejn joj je tiho, u pola glasa, šaptao sve
što će joj uraditi ukoliko se usudi da skloni pogled od sela.
Bespomoćno je gledala kako automatoni upadaju u grad, seku nevine
ljude i žene po ulicama. Mesec se crveneo visoko na nebu, dok je
mehanička vojska usaglašeno palila jednu kuću za drugom, koljući
porodice koje su kuljale napolje zbunjene i prestrašene.
A Mortmejn se samo smejao.
„Eto, vidite li sada?”, rekao joj je. „Ova stvorenja, moje delo,
sposobna su da misle, razmišljaju i osmišljavaju. Isto kao ljudi. Ali su
zato neuništiva. Eno, pogledajte onu tamo dole budalu sa puškom.”
Tesa nije htela da pogleda, ali nije imala izbora. Gledala je,
pomračenih, suvih očiju, kako neka prilika u daljini diže pušku da bi se
odbranila. Pucnjevi jesu odbacili neke od automatona, ali ih nisu
onesposobili. Nastavili su da nadiru, da bi mu izbili pušku iz ruke i
sabili ga u ulicu.
A onda su ga rastrgli.
„Demoni”, prošaputao je Mortmejn, „razulareni su i vole da
uništavaju.”
„Molim vas”, Tesa se zagrcnula, „molim vas, nemojte više. Uradiću
šta god želite, samo poštedite selo, molim vas.”
Mortmejn se suvonjavo nasmejao. „Mehanička stvorenja nemaju
srce, gospođice Grej”, rekao je. „Nemaju milosti, kao što je nemaju ni
vatra ni voda. Pre biste namolili poplavu ili šumski požar da prekinu sa
uništavanjem.”
„Ne molim njih”, rekla je. Učinilo joj se da je krajičkom oka ugledala
nekog crnog konja kako juri ulicama sela sa jahačem na leđima.
Pomolila se da bar neko utekne pokolju. „Molim vas!”
Usmerio je ledene oči na nju, prazne poput neba. „Nema milosti ni u
mom srcu. Ranije ste uporno pokušavali da se obratite nekoj boljoj
strani moje ličnosti. Dovedoh vas ovamo da vam pokažem zaludnost
tako čega. Nemam ja bolju stranu, izgorela je pre mnogo godina.”
„Ali, uradila sam šta ste tražili”, rekla je očajnički. „Nema potrebe za
ovime, pogotovo ne zbog mene...”
„Nije ovo zbog vas”, rekao je sklanjajući pogled od nje. „Automatone
valja isprobati pre nego ih pošaljem u boj. Cista nauka. Sada poseduju i
pamet. Strategiju. Ništa im se ne može isprečiti na putu.”
„Pa, onda će se okrenuti protiv vas.”
„Neće. Životi su im povezani sa mojim. Umrem li, i oni će biti
uništeni. Moraju me štititi kako bi opstali.” Izraz mu beše leden,
udaljen. „No, dosta sa tim. Doveo sam vas ovamo da vam pokažem da
sam to što jesam, i da to morate prihvatiti. Vama vaš mehanički anđeo
štiti život, ali su životi ostalih nevinih ljudi u mojim rukama - u vašim
rukama. Ne iskušavajte me, pa se neće desiti još jedno ovakvo selo. Ne
želim više da slušam vaša naporna protivljenja.”
Vama vaš mehanički anđeo štiti život. Spustivši ruku na njega,
osetila je prepoznatljivo kuckanje pod prstima. Zažmurila je, ali su joj
se sada jezivi prizori nastanili ispod kapaka. U mislima je videla Divove
gonjene od strane automatona poput ovih seljana, Džema kojeg su
mehanička čudovišta rastrgala, Vila izbodenog metalnim sečivima,
Henrija i Šarlotu kako gore...
Šaka joj se žestoko stegla oko anđela i ona ga je strgla sa vrata, da bi
ga bacila na neravan kameni pod taman kada se jedna cepanica srušila
u vatri razbacujući oko sebe snop crvenih varnica. Pod njihovim
odsjajem videla je dlan leve šake, videla je izbledeli ožiljak opekotine
koju je sama izazvala onoga dana kada je rekla Vilu da se verila sa
Džemom.
 Isto kao tada, i sada joj je ruka posegnula za žaračem. Uzela ga je,
odmeravajući mu težinu rukom. Vatra se još više razbuktala. Videla je
sve oko sebe u zlatastoj sumaglici kada je podigla žarač da bi ga
obrušila po mehaničkom anđelu.
Mada od gvožđa, žarač se raspao u metalnom prahu, u oblaku
svetlucavih zrnaca koja se prosuše po podu da bi prekrila površinu
mehaničkog anđela, koji je i dalje ležao, netaknut i neoštećen, na podu
pred njenim kolenima.
A onda anđeo poče da se miče i menja. Krila mu zatreperiše, a
sklopljeni mu se kapci otvoriše otkrivajući beličasti kvare pod sobom.
Iz njih pokuljaše snopovi beličaste svetlosti. Kao na slikama što
prikazuju zvezdu nad Vitlejemom, svetlost je nastavila da se širi i širi,
isijavajući svetlosnim zracima. Polagano poče da se stapa i oblikuje - u
obrise anđela.
Beše to odblesak toliko jarke svetlosti da joj je bilo teško da gleda
pravo u nju. Tesa je kroz tu svetlost mogla da vidi nejasne obrise
nečega sličnog muškarcu. Videla je oči bez ženica i dužica - utisnute
komade kristala što se presijavahu na odsjaju vatre. Anđelova krila
behu široka, šireći mu se sa ramena, svako pero obliveno na vrhu
svetlucavim metalom. Ruke mu behu ukrštene nad balčakom mača
prefinjenih linija.
Od mu se, prazne i blistave, usmeriše na nju. Zašto pokušavaš da me
uništiš?, glas mu beše milozvučan, te joj odjeknu glavom poput muzike.
Ja te štitim.
Najednom se prisetila Džema, naslonjenog na jastuke u svome
krevetu, lica bledog i zacakljenog. Život se ne može svesti samo na
življenje. „Ne pokušavam tebe da uništim, već sebe.”
Ali zašto bi uradila takvo nešto? Život je dar.
„Hoću da postupim ispravno”, rekla je. „Držeći me u životu,
omogućavaš i strašnom zlu da postoji.”
Zlu. Melodični mu glas zazvuča zamišljeno. Toliko sam dugo u ovom
mehaničkom zatvoru da sam i zaboravio na dobro i zlo.
„Mehaničkom zatvoru?”, šapnula je lesa. „Ali kako jedan anđeo
uopšte može biti zatvoren?”
Džon Tadeus Šejd me je zatočio. Zarobio mi je dušu činima kako bi je
zatvorio unutar ovog mehaničkog tela.
„Kao u Piksisu”, reče Tesa. „Samo što je zatočio anđela umesto
demona.”
Ja sam anđeo sa nebesa, reče anđeo, lebdeći pred njom. Brat Sidžila i
Kurabija, kao i Zure, Fravašija i Dakinija.
„A ovo je tvoje pravo obličje? Ovako izgledaš?”
Ti vidiš samo delić onoga što jesam. U svom pravom obličju, ja sam ti
smrtonosno veličanstven. Moja beše sloboda nebeska, pre nego me
zarobiše i vezaše uz tebe.
„Žao mi je”, šapnula je.
Ne treba tebe kriviti. Nisi me ti zatočila. Istina je da su nam duše
vezane, ali sam ja, još dok sam te štitio u majčinoj utrobi, znao da ti nisi
kriva.
„Moj anđeo čuvar.”
Retko se ko može pohvaliti da ga anđeo čuva. Ali ti možeš.
„Ja ne želim da te zadržavam uz sebe”, reče Tesa. „Želim da umrem
pod svojim uslovima, ne da živim prisiljena po Mortmejnovim.”
Ne mogu ti dopustiti da umreš, anđelov glas beše pun žalosti. Tesa se
prisetila Džemove violine, koja je svirala muziku njegovog srca. Takva
mi je dužnost.
Tesa je podigla glavu. Oblesak vatre prodirao je kroz anđela poput
sunca kroz kristal, bacajući šareni odsjaj po zidovima pećine. Ovo ne
beše nikakva zla naprava; ovo beše dobrota, izobličena i izvitoperena
prema Mortmejnovoj volji i nahođenju, ali u biti, ipak, božanska. „Dok
si bio anđeo”, rekla je, „kako ti beše ime?”
Zvao sam se, reče anđeo, Iturijel.
„Iturijel”, šapnula je Tesa, pa je ispružila ruku prema anđelu, kao da
može da ga dosegne, da ga nekako uteši. Ali joj prsti naiđoše samo na
prazan vazduh. Anđeo je zasvetlucao i izbledeo, ostavljajući za sobom
samo odsjaj, iskričavu svetlost unutar njenih kapaka.
Tesu je najednom obuzela zima i ona se naglo trgla trepćući očima.
Ležala je napola opružena po ledenom kamenom podu pred skoro
ugašenom vatrom. Soba je bila mračna, osvetljena samo crvenkastim
žeravicama u kaminu. Žarač je bio na svom mestu. Ruka joj polete do
vrata da bi oko njega zatekla njenog mehaničkog anđela.
San. Tesa se snuždila. Sve je to bio samo san. Nema tu nikakvog
anđela da je obasja svojom svetlošću. Tu su samo ledena soba, tama
oko nje i mehanički anđeo koji je ravnomerno otkucavao minute do
smaka sveta.

Vil je stajao na vrhu Kader Idrisa, držeći konjske uzde u ruci.

 Jašući prema Dolgelaju, video je kako gorostasni lanac Kader Idrisa
nadvisuje ušće reke Modah, na šta je ostao bez daha - stigao je. I ranije
se penjao po ovoj planini, kao dete, sa ocem, te ga sećanja nisu
napuštala kada je sišao sa puta Dinas Modvi da bi se stuštio prema
planini na leđima svoga Balija, koji je izgleda i dalje bežao od vatre u
selu koje su ostavili za sobom. Bili su nastavili dalje pored nekog
gorskog jezera obraslog korovom - sa jedne strane mogao je videti
srebrnkasto more, sa druge vrh Snoudon - do doline Nant Kader. Selo
Dolgelaj ispod njih, u kojem bi tu i tamo zatreperilo pokoje svetlo, beše
lep prizor za oči, ali se Vil nije divio pogledu. Rune za noćni vid koje je
naneo na sebe omogućavale su mu da prati tragove mehaničkih
stvorenja. Bilo ih je dovoljno da bi ostavili izrovano tle na mestu gde su
se spustili niz planinu, pa je, ustreptalog srca, pratio razvaljeni put koji
su ostavili za sobom sve do vrha planine.
Tragovi su im vodili pored niza golemih gromada za koje se Vil
sećao da ih zovu morenama. One su gradile delimični zid koji je štitio
Kum Kau, malenu udolinu na vrhu planine u čijem se središtu krio Lin
Kau, bistro ledničko jezero. Tragovi mehaničke vojske vodiše od ruba
jezera...
Da bi se tu i prekinuli.
Vil se zagledao u ledenu, bistru vodu. Pamtio je da sam taj pogled
beše veličanstven na dnevnoj svetlosti: Lin Kau, prozirno plav, okružen
zelenom travom, i sunce koje obasjava oštre bridi Menid Penkoda uz
stenje što opkoljava jezero. Imao je utisak kao da se nalazi milion milja
daleko od Londona.
Odraz meseca treperio je na površini vode. Uzdahnuo je. Voda je
nežno zapljuskivala ivicu jezera, ali nije uspela da obriše tragove
automatona. Bilo je sasvim očigledno odakle su došli. Pružio je ruku da
pomiluje Balija po vratu.
„Čekaj me tu”, rekao mu je. „A ako se ne vratim, vrati se na Institut.
Obradovaće se kada te opet vide, stari moj.”
Konj je tiho zarzao i gricnuo ga za rukav, ali je Vil samo udahnuo, da
bi zatim zagacao u Lin Kau. Hladna voda zapljusnula mu je čizme i
natopila pantalone, ledeći mu kožu. Zadahtao je u šoku.
„Opet mokar”, reče smrknuto, pa se bacio u ledenu vodu jezera.
Imao je osećaj ga da ona sama povlači ka sebi, poput živog peska - nije
stigao ni dah da uvuče pre nego što ga je ledena voda povukla dole u
tamu.
 Prima: Šarlota Branvel
Šalje: Većnik Vejland Gospođo Branvel,
Ovime vas rešavam dužnosti čelnika Instituta. Mogao bih se raspisati
o svojoj razočaranosti u vas, ili o narušenom poverenju između nas.
Međutim, reči su, pred izdajom ovakve dubine sa kakvom ste me vi sada
suočili, posve zaludne. Dok pristignem sutra u London, očekujem da vi i
vaš suprug već napustite Institut i uklonite svoje stvari. Ne ispunite li moj
zahtev, suočićete se sa najstrožim kaznama propisanima zakonom.
Josija Vejland, Većnik Klave
 19.
U VATRU LEĆI

Sad ću i ja tebe ožeći, celog da te spalim,

i sama nek stradam, al’ skupa ćemo u vatru leći.
Šarlota Mju, „Na Nunhedskom groblju”

Bilo je mračno samo nekoliko trenutaka. Ledena voda povukla je Vila

nadole, a onda je osetio da pada - sklupčao se pre nego što će se tle dići
ispod njega i opaliti ga, ostavljajući ga bez vazduha.
Zagrcnuvši se, prevrnuo se na stomak, pa se pridigao na kolena dok
mu kosa i odeća i dalje lelujahu u vodi. Posegnuo je za kamen-runom,
ali je odmah spustio ruku; nije hteo da osvetljava bilo šta da ne bi
privukao pažnju. Moraće da se snađe sa runama za noćni vid.
One mu pomogoše taman toliko da vidi da se našao u nekoj
stenovitoj pećini. Kada je podigao pogled, video je zatalasanu vodu
jezera, kao da je neko staklo pridržava u vazduhu, i zamućenu
mesečinu. Lagumi su se pružali od pećine bez ikakvih oznaka gde bi
mogli da vode. Ustavši, naslepo je odabrao levi lagum, te se oprezno
spustio u senovitu tamu.
Lagumi su bili široki, glatkih podova na kojima nije bilo nikakvih
naznaka da su mehanička stvorenja tuda prošla. Stranice im behu od
vulkanske stene. Prisetio se penjanja na Kader Idris sa ocem pre
mnogo godina. Bilo je mnogo predanja vezanih za tu planinu: da je ona
zapravo bila stolica nekog džina, koji je sedeo na njoj razgledajući
zvezde; da su kralj Artur i njegovi vitezovi spavali podno brda, čekajući
trenutak kada će se Britanija probuditi, pa će joj opet zatrebati; da se
svako ko prenoći na njenim padinama probudi kao pesnik ili luđak.
Eh, kada bi samo znali, pomislio je Vil skrenuvši iza ćoška laguma
kako bi se pojavio u još većoj pećini, koliko je istina samo čudnovata.
Pećina se, prostrana, otvarala prema još većem prostoru u samom
dnu prostorije, gde se presijavalo neko prigušeno svetlo. Vil je tu i
tamo nazreo srebrnkasti odsjaj, za koji je smatrao da se radi o vodi što
teče niz crne zidove, ali, kada je bolje pogledao, ispostavilo se da se
radi o žilama kristalnog kvarca.
Vil je krenuo prema svetlu. Osetio je da mu srce ubrzano lupa u
grudima, pa je pokušao da ga uspori ravnomernim disanjem. Znao je
šta mu to ubrzava damar. Tesa. Ako je Mortmejn drži u svojim rukama,
onda je tu, blizu. Mogao bi je pronaći negde u ovoj košnici od laguma.
Začuo je Džemov glas u glavi, kao da njegov parabatai stoji pored
njega i savetuje ga. Oduvek je govorio da Vil uvek žuri da što pre završi
poduhvat, umesto da ide odmerenim korakom, i da se uvek mora paziti
i na sledeći korak, a ne samo na planinu u daljini, jer se u suprotnom ne
može stići do cilja. Vil je načas zažmurio. Znao je da je Džem bio u
pravu, ali nije bilo lako kada je cilj koji traži devojka koju voli.
Otvorivši oči, nastavio je dalje prema prigušenom svetlu na samom
kraju pećine. Tle pod njime beše glatko, bez kamenja i šljunka,
prošarano poput mermera. Svetlost se pojačala pred njime i Vil se
zaustavio iz istih stopa, pri čemu ga je jedino višegodišnja senolovačka
obuka sprečila da se ne surva pravo u smrt.
Ispostavilo se da se kameni pod naglo završavao ponorom. Stajao je
na isturenoj litici, gledajući dole u okrugli amfiteatar.
Bio je ispunjen automatonima. Bili su tihi, nepomični i mirni, kao
nenavijene mehaničke igračke. Bili su obučeni, kao oni u selu, u
rasparenu vojnu uniformu, poredani jedan do drugog, ličeći na olovne
vojnike u ljudskoj veličini.
Na samoj sredini dvorane izdizala se kamena platforma, a na
njenom stolu ležao je još jedan automaton, kao leš na stolu za
autopsiju. Glava mu je bila od golog metala, ali mu je bleda ljudska koža
bila prevučena preko ostatka tela - a na njoj rune nanesene mastilom.
Zagledavši se, Vil ih je prepoznao, jednu za drugom: za pamćenje,
okretnost, hitrost, noćni vid. Neće nikada delovati, dakako, na nekoj
napravi od metala i ljudske kože. Možda bi mogli da zavaraju Senolovce
izdaleka, ali...
Ali šta ako je upotrebio senolovačku kožudošapnu Vilu neki glas u
glavi. Šta bi tada mogao da postigne? Koliko li je lud, i gde se kani
zaustaviti? Od same pomisli na prizor nebeskih runa ispisanih po
takvom nekom čudovišnom stvoru, Vilu se stegao stomak; otrgnuvši se
od ruba litice, teturavo je odstupio, pa se uhvatio za hladan kameni zid,
ruku klizavih od znoja.
 Opet je u mislima video ono selo, mrtva tela po ulicama, i začuo
mehaničko šištanje strojnog demona kada mu se obratio:
Tolike ste nas godine ganjali po ovome svetu sa svojim rimovanim
mačevima. A sada imamo tela na kojima vaše oružje ne deluje, i zato će
ovaj svet sada postati naš!
Gnev je prostrujao Vilom nalik vatri u venama. Odvojivši se od zida,
naglo se spustio niz jedan od uzanih laguma, podalje od pećinske
dvorane. Usput mu se učinilo da čuje neki zvuk iza sebe - neko zujkanje,
kao da se stroj nekog velikog sata upravo pokrenuo - ali kada se
okrenuo, nije video ništa sem glatkih zidova pećine i nepomičnih senki.
Lagum kojim se spuštao počeo je usput da se sužava, te je u jednom
trenutku morao da se okrene postrance kako bi se provukao pored
neke isturene kvarcne stene. Suzi li se još, znao je da bi morao da se
okrene i vrati u pećinu; sama pomisao na to nagnala ga je dalje sa
novim poletom, i on je skliznuo napred i zamalo pao kada se prolaz
najednom otvorio u širi hodnik.
Gotovo da je ličio na hodnik Instituta, samo što je ovaj u celosti bio
napravljen od uglačanog kamena sa bakljama ravnomerno
postavljenim u metalne držače. Pored svake baklje nalazila su se po
jedna zasvođena vrata, takođe kamena. Prvo dvoje vrata bilo je
otvoreno, otkrivajući mu prazne, mračne sobe.
Iza trećih nalazila se Tesa.
Vil je nije odmah primetio kada je ušao u sobu. Kamena vrata se
pritvoriše za njim, ali je otkrio da ipak nije završio u tami. Bilo je neke
treperave svetlosti - prigušenog plamena vatre u kamenom kaminu u
samom dnu odaje. Na njegovo zaprepašćenje, bila je opremljena poput
sobe u kakvoj gostionici, sa krevetom, umivaonikom, ćilimima na
podu, čak i sa zavesama preko zidova, mada su visile preko golog
kamena, ne preko prozora.
Pred vatrom se nalazila neka tanana prilika, pognuta na podu.
Vilova ruka mahinalno odlete do balčaka bodeža za opasačem - ali se
potom ta senka okrenula, kosa joj pade preko ramena i on joj je ugledao
lice.
Tesa.
Ruka mu skliznu sa bodeža, a srce mu se stegnu u grudima
neizdrživom, bolnom silinom. Video je da se i njoj menja izraz lica:
radoznalost, zapanjenost, neverica. Ustala je i suknje joj se rasuše oko
nje čim se uspravila, a onda je video da je pružila ruku prema njemu.
„Vile?”, rekla je.
 Kao da je neko obrnuo ključ u bravi i oslobodio ga: odmah se dao ka
njoj. Nikada veće razdaljine nije bilo od razdaljine koja ga je u tom
trenutku razdvajala od Tese. Odaja beše ogromna; u tom mu se
trenutku rastojanje između Londona i Kader Idrisa činilo nemerljivim
sa ovime sada. Osetio je neki drhtaj u sebi, kao da se radi o nekoj vrsti
otpora, dok je prelazio sobu. Video je da mu Tesa pruža ruku, da joj
usta nemo izgovaraju reči - a onda mu se našla u naručju, i oni oboje
zamalo ostaše bez daha sudarivši se jedno sa drugim.
Propela se na prste da mu obavije ruke oko ramena, šapćući mu
ime: „Vile, Vile, Vile...” Zagnjurio je lice u njen vrat, gde joj se gusta kosa
ukovrdžala; osećala se na dim i kolonjsku vodu sa mirisom ljubičice.
Još ju je jače stegao kada joj se prsti saviše oko njegovog okovratnika, i
oni se priviše jedno uz drugo. U tom mu se trenu učinilo da je tuga koja
ga je stegnula poput gvozdene pesnice nakon Džemove smrti načas
popustila i da opet može da diše.
Prisetio se pakla kroz koji je prošao otkad je napustio London -
silnih dana provedenih na konju bez zaustavljanja, besanih noći.
Prisetio se krvi, gubitka, boli i borbi. Sve samo da bi došao ovamo. Da
bi došao Tesi.
„Vile”, kazala je opet, i on joj se zagledao u uplakano lice. Na obrazu
je imala modricu. Neko ju je udario po njemu, te mu srce ispuni bes.
Doznače ko je to uradio, pa će ga ubiti. Ako se radi o Mortmejnu, ubiće
ga tek nakon što spali njegovu čudovišnu laboratoriju do temelja, kako
bi taj luđak mogao da gleda uništenje svega što je stvorio. „Vile”, reče
Tesa opet, prekinuvši ga u razmišljanju. Zazvučala mu je gotovo
zadihano. „Vile, blesane jedan!”
Naprečac se zaustavio usred romantičnog zanosa poput konjske
zaprege usred gužve u Ulici Flit. „S... šta?”
„O Vile”, rekla je. Usne joj zadrhtaše; izgledala je kao da ne zna da li
da se nasmeje ili zaplače. „Sećaš li se kako si mi rekao da zgodno mlado
momče koje dođe da te spasi nikada nije u krivu, čak ni kada kaže da je
nebo ljubičasto i sačinjeno od ježeva?”
„Prvi put kada smo se sreli. Da.”
„Eh, moj Vile”, nežno mu se odmakla iz zagrljaja, vraćajući zamršeni
pramen kose iza uha. Nije sklanjala oči od njegovih. „Ne mogu ni da
zamislim kako si me pronašao, koliko ti je teško bilo. Prosto je
neverovatno. Ali... da li zaista misliš da bi me Mortmejn ostavio bez
straže u sobi otključanih vrata?” Okrenuvši se od njega, pomerila se
nekoliko koraka dalje, pa se naglo zaustavila. „Evo, tu”, rekla je, pa je
podigla ruku raširenih prstiju. „Vazduh ti je tu čvrst kao zid. Ovo ti je
zatvor, Vile, a sada si se i ti našao u njemu sa mnom.”
Prišao joj je unapred znajući šta će pronaći. Prisetio se otpora koji
je osetio prelazeći sobu. Vazduh se blago zatalasao kada ga je dotakao
prstom, ali je ipak bio tvrđi od zaleđenog jezera. „Poznate su mi ovakve
pregrade”, reče. „I Klava ih ponekada koristi u određenom obliku.” Šaka
mu se stegla u pesnicu da bi lupio njome u čvrst vazduh, dovoljno jako
da nagnječi kosti u njoj. „Ufferngwaedlyd”, opsovao je na velškom.
„Prevalim pola proklete zemlje da dođem do tebe, i čak ni ovo ne mogu
da izvedem kako valja? Čim sam te ugledao, samo sam razmišljao kako
da ti što pre dotrčim. Tako mi Anđela, Tesa...”
„Vile!”, uhvatila mu je ruku. „Da se nisi ni slučajno izvinjavao.
Shvataš li koliko meni znači što si tu? Kao čudo da se desilo, ili su se
sama nebesa umešala, jer sam se molila da još jednom ugledam lica
onih do kojih mi je stalo pre nego što umrem”, izgovorila je
jednostavno, otvoreno - nešto što je oduvek voleo kod Tese, što ništa
nije znala da sakrije ili zabašuri, već je iznosila misli bez ulepšavanja.
„Dok sam bila u Mračnoj kući, nikome nije bilo dovoljno stalo do mene
da bi me potražio. Ti si me sasvim slučajno pronašao. Ali sada...”
„Sada sam nas oboje osudio na istu sudbinu”, reče prigušeno.
Izvukavši bodež sa opasača, pokušao je da ga zarije u nevidljivi zid
pred sobom. Srebrna oštrica prekrivena runama samo se smrvila i Vil
je bacio polomljenu dršku ponovo opsovavši u pola glasa.
Tesa mu je nežno spustila ruku na rame. „Nismo osuđeni na
propast”, rekla je. „Sigurna sam da nisi došao sam, Vile. Henri će nas
pronaći, ili Džem. Mogu nas osloboditi sa druge strane zida. Videla sam
kako Mortmejn to radi i...”
Vil ni sam nije bio siguran šta se potom desilo. Mora da mu se
promenio izraz lica pri pomenu Džemovog imena, pošto je video da joj
lice gubi boju. Jače mu je stegla ruku.
„Tesa”, reče joj. „Sam sam.”
Reč „sam” izgovorio je napuklim glasom, kao da oseća gorčinu
gubitka na jeziku, pa ne može da je zaobiđe.
„Džem?”, rekla je. Beše to i više od pitanja. Vil joj ništa ne reče; kao
da je ostao bez glasa. Mislio je da će je krišom izvesti odavde pre nego
što joj bude rekao za Džema, pretpostavljao je da će joj to reći kada
budu negde na sigurnom, negde gde bi imao i prostora i vremena da je
uteši. Znao je da je bilo glupo od njega što je tako mislio, što je mislio
da mu gubitak neće biti vidljiv na licu. Njoj i ono malo preostale boje
nestade sa lica; kao da je gledao kako vatra treperi pre nego što će
zgasnuti. „Ne”, šapnula je.
„Tesa...”
Odmakla se od njega, vrteći glavom. „Ne, nije moguće. Znala bih...
nije moguće.”
Ispružio je ruku prema njoj. „Tes...”
Počela je žestoko da se trese. „Ne”, rekla je ponovo. „Ne, nemoj mi
reći. Ako ne kažeš, nije ni istina. Ne može biti istina. Nije pravedno!”
„Zao mi je”, šapnuo je.
Lice joj se na to snuždilo i obrušilo poput brane pred prevelikim
pritiskom. Srozala se na kolena i presamitila. Uhvatila se rukama oko
tela. Čvrsto je stegnula samu sebe, kao da će time sprečiti da se ne
raspadne. Vil je osetio novi nalet bespomoćne boli koju je osetio i u
dvorištu „Kod Zelenog”. Šta li je to uradio? Došao je da je spase, ali je
umesto spašavanja jedino uspeo da joj nanese bol. Kao da je stvarno
bio proklet - sposoban jedino da izaziva patnju kod onih koje voli.
„Zao mi je”, rekao je opet, celim srcem tako i misleći. „Strašno mi je
žao. Umro bih za njega, da sam mogao.”
Na to je podigla pogled. Unapred se pripremio za optužujući pogled
u njenim očima, ali njega u njima nije bilo. Samo mu je nemo ispružila
ruku. Prihvatio ju je, začuđen i iznenađen, dopuštajući joj da ga povuče
dole dok i sam nije kleknuo ispred nje.
Lice joj beše prekriveno suzama, okruženo raspuštenom kosom,
obasjano zlatom od vatre iz kamina. „I ja bih”, rekla je. „Oh, Vile. Za sve
sam ja kriva. Bacio je život zbog mene. Da je štedljivije uzimao opijat...
da je dopustio sebi da se malo odmori i bude bolestan umesto što se
zbog mene pretvarao da ga zdravlje sluzi...
„Ne!”, uhvatio ju je za ramena da je okrene prema sebi. „Nisi ti
kriva. Ko je mogao da pomisli da je...”
Odmahnula je glavom. „Kako uopšte možeš da me podneseš pored
sebe?”, rekla je očajnički. „Oduzela sam ti tvog parabataija. I sada ćemo
oboje ovde umreti. Zbog mene!”
„Tesa”, šapnuo je, zgranut. Nije se mogao setiti kada se poslednji
put našao u ovom položaju, kada je poslednji put morao da teši nekoga
slomljenog srca, a da mu još neko iskreno dopusti da se udalji, umesto
da se on natera na to. Osećao se nezgrapno poput deteta kojem su
noževi ispadali iz ruku sve dok ga Džem nije naučio kako da ih koristi.
Nakašljao se. „Tesa, dođi ovamo.” Privukao ju je ka sebi, tako da je on
sedeo na podu, a ona se naslonila uz njega sa glavom na njegovom
ramenu i njegovim prstima ispreplitanima u njenoj kosi. Osećao je
kako joj telo drhti uz njegovo, ali se nije odmicala. Još se jače privila uz
njega, kao da joj njegovo prisustvo zaista pruža utehu.
A ako i jeste osetio njenu toplinu u svome naručju ili njen dah na
koži, beše to samo načas, da bi se potom opet pravio da ništa od toga
nije ni osetio.

Tesina se potresenost, slično oluji, sama istrošila u narednih nekoliko

sati. Ridala je, a Vil ju je držao ne puštajući je, osim jednom kada je
ustao da založi vatru. Potom se hitro vratio da opet sedne do nje,
leđima naslonjen na providni zid. Taknula mu je mesto na ramenu gde
su mu se njene suze probile kroz tkaninu.
„Izvini”, rekla mu je. Ni sama nije znala koliko puta mu je rekla
„izvini” u proteklih nekoliko časova, dok su međusobno delili priče o
svemu što im se desilo nakon što su se razdvojili na Institutu. Ispričao
joj je kako se oprostio od Džema i Sesili, kako je jahao seoskim
pokrajinama, kako je shvatio da Džema više nema. Ona je njemu rekla
šta je sve Mortmejn zahtevao od nje, kako se preobrazila u njegovog
oca i pružila mu poslednji delić slagalice, koji će njegovu automatonsku
vojsku pretvoriti u nezaustavljivu silu.
„Nemaš za šta da se izvinjavaš, Tes”, Vil joj reče. Gledao je u vatru,
jedinu svetlost u sobi. Bojila ga je nijansama zlatne i crne. Senke pod
očima behu mu ljubičaste, a linije jagodičnih i ključnih kostiju oštro
naglašene. „Propatila si, isto kao i ja. Gledajući uništenje onog sela...”
„Bili smo oboje tamo u isto vreme”, rekla je, začuđeno. „Da sam
znala da si tamo...”
„Da sam ja samo znao da si ti tamo, doterao bih Balija uzbrdo pravo
do tebe.”
„Da te usput ubiju Mortmejnova stvorenja. Bolje je što nisi znao.”
Ispratila je njegov pogled do vatre. „Na kraju si me pronašao, a to je
najvažnije.”
„Kako te ne bih pronašao? Obećao sam Džemu da ću te pronaći”,
rekao je. „Neka obećanja ne možeš prekršiti.”
Plitko je udahnuo i ona je to osetila jednom stranom tela: napola se
bila sklupčala uz njega, a njemu su ruke drhtale, gotovo neprimetno,
dok ju je držao. Podsvesno je znala da ne bi smela da dopušta sebi da je
ovako grli bilo koji momak koji joj nije brat ili verenik, ali i brat i
verenik su joj bili mrtvi, a Mortmejn će ih sutra pronaći i oboje kazniti.
Suočena sa svim tim, nije mogla da natera sebe da razmišlja još i o
pristojnosti.
„U čemu je smisao tolike patnje?”, zapitala se. „Koliko sam ga samo
volela, a nisam čak ni bila tamo kada je umro.”
Vil ju je pomilovao po leđima - lagano i brzo, kao da se plašio da bi
se odmakla. „Nisam ni ja”, rekao je. „Bio sam u dvorištu neke
gostionice, na pola puta do Velsa, kad sam shvatio. Osetio. Kako se kida
spona između nas. Kao da mi je neko ogromnim makazama prepolovio
srce.”
„Vile...”, reče mu Tesa. Njegova tuga beše toliko opipljiva da se
pomešala sa njenom ne bi li stvorila neku oštru žalost, lakšu pošto je
podeljena, mada je bilo teško reći ko je koga tešio. „I ti si oduvek bio
druga polovina njegovog srca.”
„Ja sam njega pitao da mi bude parabatai”, reče Vil. „Predomišljao
se. Hteo je da shvatim da se vezujem nečime što bi trebalo da bude
doživotna spona za nekoga ko neće dugo poživeti. Ali ja sam tako hteo,
slepo sam to želeo, kao neki dokaz da nisam sam, neki način da mu
pokažem šta sam mu sve dugovao. A on je na kraju dobrodušno pristao
na to što sam želeo. Uvek je tako bilo.”
„Nemoj tako”, reče Tesa. „Džem nije bio mučenik. Nije to za njega
bila kazna, to što ti je bio parabatai. Bio si mu kao brat - i više od brata,
jer si ga lično izabrao. Kada bi govorio o tebi, uvek je govorio sa
odanošću i ljubavlju, nepomućenima bilo kakvom sumnjom.”
„Posvađali smo se”, nastavio je Vil, „kada sam otkrio da je uzimao
više jin fena nego što je trebalo. Strašno sam se naljutio. Optužio sam
ga da odbacuje život. Rekao mi je: mogu da izaberem da joj dam celog
sebe, da buktim za nju onoliko žarko koliko želim.”
Tesa se tiho zagrcnula.
„Takav je bio njegov izbor, Tesa. Nisi ni na šta mogao da ga prisiliš.
Nikada nije bio toliko srećan kao pokraj tebe.” Vil nije gledao u nju, već
u vatru. „Šta god da sam ti ikada rekao, bez obzira na sve, drago mi je
što je proveo to vreme uz tebe. Treba i tebi da bude drago.”
„Ne zvučiš mi kao da ti je drago.”
Vil je i dalje gledao u vatru. Crna kosa bila mu je vlažna kada je ušao
u sobu, ali mu se osušila u opuštenim kovrdžama na slepoočnicama i
čelu. „Razočarao sam ga”, reče. „Poverio mi je ovo, jedan jedini zadatak,
da krenem za tobom i pronađem te, da te vratim kući zdravu. I ja, evo,
posustah na poslednjoj prepreci.” Konačno se okrenuo da je pogleda,
slepim pogledom u plavim očima. „Ne bih ga napustio. Ostao bih uz
njega da je zatražio, sve dok ne bi umro. Držao bih se date zakletve. Ali
me je on zamolio da pođem za tobom...”
„Ti si samo uradio šta je tražio od tebe. Nisi ga razočarao.”
„Ah to mi je i srce tražilo”, reče Vil. „Sada više ne mogu da razdvojim
sebičnost od nesebičnosti. Kako sam samo sanjao da ću te spasiti, kako
ćeš me ti tada pogledati...”, glas mu se naglo utišao. „Svakako sam
završio kažnjen što sam precenio samog sebe.”
„Ali ja jesam nagrađena”, Tesa je provukla šaku kroz njegovu.
Dlanovi mu behu grubi i nažuljani. Videla je da su mu se grudi
iznenađeno zatresle. „Jer više nisam sama, imam tebe tu pored sebe. I
ne bi trebalo da gubimo nadu. Možda još postoje neki izgledi za spas.
Da savladamo Mortmejna, ili mu umaknemo. Ako iko može da smisli
kako, to bi sigurno bio ti.”
Usmerio je pogled na nju. Trepavice mu zasenčiše oči kada je rekao:
„Pravo si čudo, Tesa Grej. Imati toliko vere u mene, iako je ničime
nisam zaslužio.”
„Ničime?”, glas joj se podigao. „Ničime je nisi zaslužio? Vile, spasio
si me od Mračnih sestara, odgurnuo si me od sebe kako bi me spasio,
spašavao si me iznova i iznova. Dobar si čovek, jedan od najboljih koje
sam ikada upoznala.”
Vil se učinio zatečen, kao da ga je gurnula. Navlažio je suve usne.
„Voleo bih da ne pričaš tako”, šapnuo je.
Nagnula se prema njemu. Lice mu je bilo u senkama, oštrim
linijama i glatkim površinama; htela je da ga dodirne, da mu pipne oble
usne, trepavice koje su mu dodirivale obraze. Treperave tačkice vatre
odražavale su mu se u očima. „Vile”, rekla mu je. „Kada sam te prvi put
ugledala, pomislila sam da izgledaš kao junak iz knjiga. Našalio si se da
si ser Galahad. Sećaš li se? I ja sam veoma dugo i pokušavala da te
shvatim na takav način - kao da si gospodin Darsi ili Lanselot ili siroti
bedni Sidni Karton - ali to beše skroz naopako. Dugo mi je trebalo da
shvatim, ali na kraju ipak jesam, i sada mi je jasno - ti nisi junak iz
knjiga.”
Vil se kratko nasmešio glumeći nevericu. „Istina”, reče, „nisam ti ja
nikakav junak.”
„Nisi”, reče Tesa. „Ti si osoba, isto kao i ja.” Zbunjeno joj se
zagledao u lice; čvršće mu je stegla ruku, preplićući prste sa njegovima.
„Zar ti nije jasno, Vile? Osoba si, isto kao i ja. Ti jesi kao ja. Kažeš sve što
ja mislim ali ne kažem naglas. Čitaš knjige koje i ja čitam. Voliš poeziju
koju i ja volim. Uvek me nasmeješ svojim blesavim pesmicama i time
što u svemu raspoznaš istinu. Imam utisak da možeš da zaviriš u mene
i da vidiš sve po čemu sam čudna ili neobična, i da uklopiš svoje srce uz
to, jer si i ti čudan i neobičan na isti način.” Rukom kojom ga nije držala
taknula ga je nežno po obrazu. „Isti smo.”
Vilove oči sklopiše se trepćući; osetila je njegove trepavice na
vrhovima prstiju. Kada joj se obratio, glas mu je bio napukao, ali
zauzdan. „Ne govori mi tako nešto, Tesa. Nemoj.”
„Zašto da ne?”
„Rekla si da sam dobar čovek”, reče. „Ali nisam ja baš toliko dobar.
I... i bezglavo sam zaljubljen u tebe.”
„Vile...”
„Koliko te samo volim, ne bi poverovala”, nastavio je, „a kada si mi
ovoliko blizu, zaboravim ko si. Zaboravim da si Džemova. Mora da sam
najgora osoba na svetu čim mislim ovo što sada mislim. Ali ipak tako
mislim.”
„Volela sam Džema”, rekla mu je. „I dalje ga volim, i on je voleo
mene, ali nisam ja ničija, Vile. Moje srce je samo moje. Ne možeš ti
upravljati njime. Ne mogu ni ja sama.”
Vil je i dalje žmurio. Grudi su mu se hitro nadimale, a ona je mogla
da mu čuje glasne otkucaje srca, ubrzane pod čvrstim grudnim košem.
Telo mu je bilo toplo uz njeno, i živo, i ona se prisetila hladnih ruku
automatona na sebi i Mortmejnovih hladnih očiju. Pomislila je šta bi se
desilo ako bi poživela, ako bi Mortmejn uspeo u svojim namerama i
ako bi bila vezana za njega čitavog života - za čoveka kojeg ne da nije
volela, već ga je prezirala.
Pomislila je na njegove hladne ruke na sebi, da li bi to bile jedine
ruke koje će je ikada opet taknuti.
„Šta misliš da će se desiti sutra, Vile?”, šapnula je. „Kada nas
Mortmejn pronađe? Iskreno mi reci.”
Ruka mu se pomerila oprezno, gotovo nevoljno, kako bi joj se
spustila niz kosu i završila na njenom potiljku. Zapitala se da li može da
joj oseti ustreptalo bilo usklađeno sa njegovim. „Mislim da će me
Mortmejn ubiti. Da budem precizniji, reći će svojim stvorenjima da me
ubiju. Ja sam poprilično vešt Senolovac, Tes, ali ti se automatom... ne
mogu zaustaviti. Mačevi sa runama na njima ne služe ništa bolje od
običnog oružja, a serafimski mačevi ništa ne pomažu.”
„Ali ipak se ne plašiš.”
„Ima mnogo toga goreg od smrti”, reče. „Ne biti voljen, ili ne biti
sposoban da voliš; to je mnogo gore. A skončati boreći se kao pravi
Senolovac... u tome nema ničega nečasnog. Časna smrt - to sam oduvek
i želeo.”
Tesu je protresla jeza. „Ja bih želela samo dve stvari”, rekla mu je,
iznenađena smirenošću sopstvenog glasa. „Ako misliš da će Mortmejn
sutra pokušati da te ubije, onda hoću da mi daš neko oružje. Skinuću
svog mehaničkog anđela sa sebe, i boriću se uz tebe, da stradamo
zajedno, ako već moramo da stradamo. Jer i ja želim časnu smrt, kao
Boadiceja.”
„Tes...”
„Radije bih umrla nego bila Magisterovo oruđe. Daj mi neko oružje,
Vile.”
Osetila je da mu je telo zadrhtalo uz njeno. „Toliko bar mogu da
učinim”, rekao je na kraju, sputanim glasom. „Šta još? Šta si drugo
htela?”
Progutala je knedlu. „Hoću da te poljubim još jednom pre nego
umrem.”
Oči mu se razrogačiše. Behu plave, plave poput mora i neba iz
njenog sna kada se srušio ispred nje, plave kao ono cveće koje joj je Sofi
jednom stavila u kosu. „Ne...”
„...govori ništa što ne misliš”, dovršila je umesto njega. „Znam. Ne
radim to. Stvarno tako mislim, Vile. I znam da je posve neumesno
zatražiti tako nešto. Znam da verovatno zvučim suludo.” Spustila je
pogled, pa ga je opet podigla, prikupljajući snagu. „Ako možeš da mi
kažeš da ćeš umreti sutra a da nam se usne nikada više ne spoje, i da ti
ne bi bilo žao, onda mi tako i reci i neću te više pitati, jer znam da ni
nemam prava...”
Presekao ju je usred rečenice uhvativši je, ne bi li je privukao ka
sebi da obruši svoje usne na njene. U deliću sekunde gotovo da ju je i
zabolelo, ta oštrina očaja i neobuzdane požude, i ona je u ustima
osetila so, toplinu i njegov drhtavi dah. Ali je onda popustio, snažnom
silom uzdržavanja koju je mogla da mu oseti u čitavom telu, i na to se
međusobni dodiri usana i poigravanja jezika i zuba u magnovenju
promeniše od bolnih u ugodne.
Na balkonu Lajtvudovih bio je beskrajno obazriv, ali sada uopšte
nije. Ruke mu se grubo spustiše niz njena leđa, mrseći joj kosu, te se
skupiše u labavoj tkanini na leđima njene haljine. Napola je pridigavši,
kako bi im se tela spojila, našao se uz nju, čitavom dužinom svog
izduženog, vitkog tela, istovremeno i čvrstog i krhkog. Glava joj se
nakrivila kada joj je razdvojio usne svojima i oni se više i nisu ljubili
već su gotovo proždirali jedno drugo. Čvrsto mu je uhvatila kosu
prstima, dovoljno jako da ga zaboli, prelazeći mu zubima po donjoj
usni. Prostenjavši, privukao ju je još jače uz sebe, tako da je zabrektala
za vazduhom.
„Vile...”, šapnula mu je, i on je ustao i podigao je rukama, i dalje je
ljubeći. Snažno mu se uhvatila za leda i ramena kada ju je preneo do
kreveta na koji će je i poleći. Već je bila bosa; on je zbacio čizme za sebe
da bi se popeo pored nje. U jednom delu obuke naučila je kako da skine
opravu, te joj ruke hitro i lagano poleteše po njegovoj opravi da otkače
kopče i svuku je sa njega poput školjke. Nestrpljivo ju je gurnuo sa sebe,
te je kleknuo na krevetu da otkopča opasač.
Gledala ga je, gutajući knedle. Kani li mu reći da se zaustavi, sada bi
bio pravi trenutak. Ruke mu, prekrivene ožiljcima, behu okretne, vešto
otkopčavajući kaiš, a kada se okrenuo da ga spusti sa kreveta, košulja
mu se - zalepljena uz njega, vlažna od znoja - podigla otkrivajući
uvučeni stomak i oble kosti kukova. Oduvek je smatrala da je Vil bio
prelep, sa tim svojim očima i usnama i licem, ali o njegovom telu
nikada nije nešto posebno razmišljala na taj način. Ali je on bio i divne
građe, ravnih i oštrih linija kao na Mikelanđelovom Davidu. Pružila je
ruku da ga dodirne, da mu pređe prstima, nežno poput paučine, po
ravnoj, zategnutoj koži stomaka.
Odgovorio je na to odmah, prenuvši je. Duboko udahnuvši, sklopio
je oči, potpuno umirivši telo. Prešla mu je prstima po pojasu pantalona,
dok joj je srce snažno tuklo u grudima, gotovo ni sama ne znajući šta
radi - vodio ju je neki poriv koji nije mogla ni da dokuči ni da objasni.
Šaka joj se obavila oko njegovog struka, palcem ovlaš preko kuka, da ga
povuče dole.
Spustio se preko nje, polagano, oslonivši se laktovima pored njenih
ramena. Pogledi im se spojiše, i ostaše tako; dodirivali su se po
čitavom telu, ali nisu ništa govorili. Grlo ju je zabolelo: od previše
obožavanja i potresenosti, u podjednakoj meri. „Poljubi me”, rekla je.
Spustio se polako, sasvim polako, tako da su im se usne samo
letimice dodirivale. Izdigla je telo prema njemu u želji da spoji usta sa
njegovima, ali se on povukao da joj usnama okrzne obraz pre nego što
će ih spustiti na rub njenih usta - a onda i niz vilicu i grlo, šaljući joj
varnice neočekivanog užitka čitavim telom. Oduvek je svoje ruke, šake,
vrat i lice smatrala odvojenima - a ne da ih prekriva ista osetljiva koža,
i da bi poljubac koji joj spusti na grlo mogla da oseti čak i u stopalima.
 „Vile.” Povukla mu je košulju rukama i ona spade sa njega pokidane
dugmadi, a on je protresao glavom da se oslobodi tkanine, sav u
razbarušenoj kosi kao Hitklif u svom ritu. Njegove ruke već ne behu
toliko vešte oko njene haljine, ali je i ona skinuta, povučena preko glave
i bačena u stranu, ostavljajući Tesu samo u potkošulji i stezniku. Sva se
ukipila, zapanjena što se našla toliko ogoljena pred bilo kime sem pred
Sofi, a Vil je osmotrio njen steznik izbezumljenim pogledom koji tek
delom beše posledica požude.
„Kako...”, reče, „kako se skida?”
Tesa nije mogla da se obuzda: zakikotala se uprkos svemu. „Uvezan
je”, šapnula je, „otpozadi.” Pomerila mu je ruke oko sebe da mu metne
prste na trake steznika. Stresla se, i to ne od zime, već od prisnosti toga
čina. Vil ju je privukao uz sebe, sada posve nežno, da je ponovo poljubi
u grlo i rame, ogoljeno pod potkošuljom, dahom nežnim i vrelim na
njenoj koži, tako da se i ona sva zadihala, milujući mu ramena, ruke,
bokove. Poljubila mu je bele ožiljke koje mu belezi ostaviše po koži,
obavijajući se oko njega sve dok nisu završili u gomili ispreplitanih,
vrelih udova, a ona je nastavila da guta njegov ustreptali dah na svojim
ustima.
„Tes”, šapnuo joj je, „Tes... ako hoćeš da prekinemo...”
Ćutke je odmahnula glavom. Vatra je ponovo skoro sasvim dogorela
u kaminu; Vil je bio sav u oštrim linijama, senkama, mekoj i zategnutoj
koži, naspram nje. Ne.
„Zel iš ovo?”, rekao je promuklo.
„Da”, rekla mu je, „a ti?”
Opcrtao joj je usta prstom. „Za ovako nešto bih prihvatio večno
prokletstvo. Za ovako nešto svega bih se odrekao.”
Osetila je da je oči peku od suza, te je zatreptala mokrim
trepavicama. „Vile...”
„Dw i’n dy garu di am byth”, rekao joj je. „Volim te, Zauvek.” I na to se
spustio da joj prekrije telo svojim.

Tesa se probudila kasno noću ili rano ujutro. Vatra se bila u potpunosti
ugasila, ali je soba bila osvetljena neobičnom svetlošću kamen-rune za
koju se činilo da se pali i gasi bez ikakvog sklada i razloga.
Pridigla se na lakat. Vil je spavao pored nje, utonuo u nepomičan
san duboko iscrpljenog čoveka. Činio se spokojniji nego što ga je ikada
ranije videla. Disanje mu beše ravnomerno, trepavice mu blago
treperiše u snu.
Bila je zaspala sa glavom na njegovoj ruci, sa mehaničkim anđelom,
koji joj je i dalje visio oko vrata, spuštenim na njegovom ramenu
odmah ispod levog dela ključne kosti. Kada se pomerila, mehanički
anđeo skliznuo je sa njega i ona je iznenađeno primetila da je na mestu
gde mu je ležao na koži ostao znak, ne mnogo veći od šilinga, u obliku
bledobele zvezde.
 20.
PAKLENE NAPRAVE

Kao automatom od žica britkih,

kosturi obrisa vitkih
kadril povedoše lagano,
pa zaigraše ruku pod ruku
i sarabandu u finom luku:
smeh im se ori razdragano.
Oskar Vajld, „Bludna kuća”

„Predivno”, izustio je Henri.

Senolovci londonskog Instituta - sa Magnusom Bejnom - stajahu u
polukrugu u kosturnici, zureći u jedan od ogoljenih kamenih zidova - to
jest, u nešto što se pojavilo na jednom od ogoljenih kamenih zidova.
Blistavi prolaz, oko tri metra visok, širok možda metar i po. Nije bio
prosečen kroz kamen, već je više izgledalo kao da je napravljen od
sjajnih međusobno ispreplitanih runa nalik puzavicama na kakvoj
senici. Rune ne behu iz Sive knjige - Gabrijel bi odmah prepoznao da se
radilo o njima - već neke koje nikada ranije nije video. Posedovale su
onaj strani izgled nepoznatog jezika, ali je svaka bila upečatljiva i
predivna, kao da tiho romori neku pesmu o putovanju i daljini, o
uskovitlanom mračnom svemiru i udaljenim svetovima.
Presijavale su se zelenim sjajem u mraku, kao od neke čudne
kiseline. Zid unutar prostora ograničenog runama ne beše vidljiv -
videla se samo neprobojna tama nalik nekog ogromnoj mračnoj rupi.
„Zaista zadivljujuće”, reče Magnus.
Svi su sem vešca nosili opravu, načičkani oružjem - Gabrijel je
prebacio preko leđa svoj omiljeni dvosekli mač, jedva čekajući da
spusti ruke zaštićene rukavicama na njegov balčak. Mada je voleo i luk i
strelu, mačevanju ga je učio majstor koji se sam obučavao kod
raznoraznih stručnjaka unazad sve do Lihtenauera16, pa je Gabrijel
smatrao da mačem najbolje barata. Osim toga, luk i strela ne bi mu bili
od tolike koristi protiv automatona kao oružje kojim može da ih saseče
na sastavne delove.
„Sve je to zahvaljujući vama, Magnuse”, reče Henri. Sav je blistao, ili
se, pomislio je Gabrijel, radilo o odsjaju svetlećih runa na njegovom
licu.
„Nikako”, uzvratio mu je Magnus. „Da nije vaše genijalnosti, ovo
nikada ne bi bilo stvoreno.”
„Mada uživam u vašim međusobnim pohvalama”, reče Gabrijel,
primetivši da Henri namerava da odgovori, „ipak nam ostaje nekoliko...
suštinskih... pitanja vezanih za ovaj izum.” Henri ga je bledo pogledao:
„Kakvih pitanja?”
„Henri, čini mi se da ga zanima da li ova... vrata...”, otpoče Šarlota.
„Mi ovo zovemo Prolaz”, reče Henri. Veliko slovo na početku reči
beše sasvim jasno u njegovom izgovoru.
„Da li radi”, dovršila je Šarlota, „jeste li ga isprobali?”
Henri se učinio zatečen. „Pa, nismo. Nismo imali vremena. Ali
uveravam vas da su proračuni besprekorni.”
Svi sem Henrija i Magnusa pogledaše Prolaz sa nekom novom
uzbunjenošću. „Henri...”, poče Šarlota.
„Pa, ja mislim da bi Henri i Magnus trebalo prvi da probaju”, reče
Gabrijel. „Oni su i izmislili tu prokletinju.”
Svi se okrenuše prema njemu. „Kao da je zamenio Vila”, reče Gideon
podignutih obrva. „Govore iste stvari.”
„Nisam ja kao Vil!”, brecnuo se Gabrijel.
„Iskreno se nadam da niste”, reče Sesili, mada toliko tiho da se
zapitao da li ju je bilo ko drugi čuo. Danas mu je bila posebno lepa,
mada nije imao predstavu zbog čega. Nosila je istu jednostavnu crnu
žensku opravu kao Šarlota; kosa joj je bila neupadljivo vezana otpozadi,
a na koži vrata presijavala joj se ogrlica od rubina. Međutim, Gabrijel je
sebe strogo podsetio da, s obzirom da će se uskoro svi verovatno
upustiti u životnu opasnost, razmišljanje o tome da li je Sesili lepa
verovatno ne bi trebalo da mu bude od najpreče važnosti. Kazao je sebi
da treba odmah da prekine sa tim.
„Uopšte nisam kao Vil Herondejl”, ponovio je.
„Ja sam potpuno spreman da prvi prođem”, reče Magnus, trpeljivim
glasom učitelja u učionici punoj nestašnih đaka. „Ali su mi potrebne
neke stvari. Nadamo se da je Tesa tamo, a možda i Vil; voleo bih onda
da ponesem sa sobom dodatnu opravu i oružje. Nameravam, dakako,
da vas sačekam sa druge strane, ali desi li se nešto... nešto
neočekivano, uvek je najbolje biti spreman.”
Šarlota mu je klimnula. „Da... svakako.” Načas je oborila pogled. „Ne
mogu da verujem da niko nije došao da nam pomogne. Mislila sam da
bi, nakon mog pisma, bar nekoliko njih...”, prekinula se da proguta
knedlu i podigne bradu. „Idem po Sofi. Ona će vam pripremiti sve što
vam je potrebno, Magnuse. Ona, Siril i Bridžet uskoro će nam se takođe
pridružiti.” Nestala je na stepenicama praćena Henrijevim zabrinutim
pogledom punim ljubavi.
Gabrijel ga nije mogao kriviti. Za Šarlotu svakako beše ozbiljan
udarac to što se niko nije odazvao njenom pozivu i došao da im
pomogne, mada je i sam mogao da joj kaže da ne bi došli. Ljudi su
izrazito sebični, a mnogima je bila i mrska pomisao na ženu koja
upravlja Institutom. Ne bi sebe dovodili u opasnost zbog nje. Pre svega
nekoliko nedelja isto bi važilo i za njega samog. Međutim, sada je,
upoznavši Šarlotu, na svoje iznenađenje shvatio da je stavljanje sebe u
opasnost zbog nje smatrao čašću, što je stav koji bi i većina Engleza
imala izlažući se opasnosti zbog kraljice.
„A kako se pokreće ovaj vaš Prolaz?”, upirala je Sesili, zagledajući
blistavi prolaz kao da se radi o slici u kakvoj galeriji, tamnokose glave
nakrivljene u stranu.
„Prebaciće vas u trenu sa jednog mesta na drugo”, reče Henri. „Ah
trik se krije u... pa, taj deo je već vezan za mađije”, izgovorio je tu
poslednju reč pomalo napeto.
„Morate da zamislite mesto na koje idete”, reče Magnus. „Ne deluje
na mesta na kojima niste nikada bili ili ne možete da ih zamislite. U
ovom će nam slučaju, da bismo stigli na Kader Idris, biti potrebna
Sesili. Sesili, šta mislite, koliko nas blizu Kader Idrisu možete dovesti?”
„Na sam vrh”, reče Sesili samouvereno. „Nekoliko vas staza može
dovesti do vrha planine, a ja sam dve prelazila sa ocem. Sećam se
samog njenog vrhunca.”
„Odlično”, reče Henri. „Sesili, vi ćete stati pred Prolaz da zamislite
naše odredište...”
„Ali neće ona proći prva, jelda?”, upitao je Gabrijel. I sam se zgranuo
čim mu reći prevališe usta. Nije hteo da ih izgovori. Ah, šta je tu je,
pomislio je. „Hoću reći: ona je najmanje obučena među nama svima; ne
bi bilo najsigurnije.”
„Mogu ja prva”, reče Sesili, izgledajući kao da nije nimalo zahvalna
na Gabrijelovoj podršci. „Ne vidim razlog zašto ne bih...”
„Henri!”, radilo se o Šarloti, koja se ponovo pojavila u podnožju
stepeništa. Iza nje je pristigla i posluga sa Instituta, svi u opravi za
vežbanje - Bridžet, delujući kao da je krenula u jutarnju šetnju; Siril,
odlučan i zapet kao puška; i Sofi, noseći veliku kožnu torbu.
Iza njih pojaviše se još tri muškarca. Visoki, u odori boje
pergamenta, kretali su se upečatljivim klizećim pokretima.
Tiha braća.
Za razliku od Tihe braće koju je Gabrijel ranije viđao, ova behu
naoružana. Opasači sa oružjem behu im obešeni oko struka, preko
odore, a sa kaiša im visiše dugačke, povijene sablje, sa balčacima od
blistavog adamasa, istog materijala koji se koristio za izradu stela i
serafimskih mačeva.
Henri je pogledao, zbunjeno, pa potom i skrušeno, od Prolaza u
Braću. Pegavo mu je lice prebledelo. „Brate Enoše”, rekao je. „Nis...”
Smirite se. Glas Tihog brata odjeknuo im je svima u glavama. Nismo
došli da vas upozorimo na bilo kakvo kršenje zakona, Henri Branvele.
Dođosmo da se borimo uz vas.
„Da se borite uz nas?”, Gideon se učinio zadivljen. „Ali Tiha braća se
ne... hoću reći, nisu ratnici...”
Istina. Senolovcima bejasmo, Senolovcima ostasmo, čak i kada se
promenismo da bismo postali Braćom. Osnovao nas je lično Jonatan
Senolovac, a mada živimo po „Pravilniku”, možemo umreti od mača ako
tako odlučimo.
Šarlota beše sva ozarena. „Saznali su za moju poruku”, rekla je. „I
došli. Brat Enoh, brat Mihej i brat Zakarija.”
Dva brata tiho pognuše glave iza Enoha. Gabrijel se skoro i naježio.
Tiha braća oduvek mu behu sablasna, mada je znao da su sastavni deo
senolovačkog života.
„Brat Enoh mi je takođe kazao zašto niko drugi nije došao”, reče
Šarlota i osmeh joj nestade sa lica. „Većnik Vejland jutros je sazvao
sastanak Saveta, mada nas nije obavestio. Prisustvo svih Senolovaca
bilo je obavezno po zakonu.”
Henri prosikta kroz zube. „Gov... gad jedan”, dovršio je, hitro
pogledavši Sesili, koja je samo prevrnula očima. „O čemu je bio
sastanak?”
„O našoj smeni sa čela Instituta”, reče Šarlota. „On i dalje veruje da
če Mortmejnov napad biti usmeren na London, i da snažan vođa mora
da stane pred mehaničku vojsku.”
 „Gospođo Branvel!”, Sofi je zamalo ispustila torbu pružajući je
Magnusu. „Pa, ne mogu tako!”
„Mogu, još kako”, reče Šarlota. Zagledala im se svima u lica,
podignute brade. U tom se trenutku, uprkos sitnoj građi, Gabrijelu
učinila viša i od Većnika. „Svi smo znali da će doći do toga”, rekla im je.
„Nije ni bitno. Senolovci smo, i odgovorni smo jedni prema drugima i
prema onome što smatramo ispravnim. Verujemo Vilu, verujemo u
Vila. Vera nas je dovde dovela; dovešće nas i dalje. Anđeo nas pazi i
stoga ćemo pobediti.”
Svi su se zaćutali. Gabrijel im je pogledao svima lica - odlučna, kod
svih redom - čak se i Magnus činio, ako ne već ganut ili ubeđen, a ono
pažljiv i učtiv. „Gospođo Branvel”, rekao je naposletku, „ako vas Većnik
Vejland ne smatra vođom, onda je budala.”
Šarlota mu je naklonila glavu. „Hvala ti”, rekla mu je. „Ali da više ne
traćimo vreme - moramo da pođemo i to brzo, jer ovo više ne može da
čeka.”
Henri se nekoliko dugih trenutaka zagledao u svoju ženu, pa onda i
u Sesili. „Jeste U spremni?”
Vilova sestra mu je klimnula, krenuvši pred Prolaz. Njegovo
blistavo svetlo bacilo je senke nepoznatih runa po njenom sitnom,
rešenom licu.
„Samo zamislite u glavi”, reče Magnus. „Zamislite, najjače što
možete, da gledate u vrh Kader Idrisa.”
Sesili se šake stegnuše pokraj tela. Dok je ona tako zurila, Prolaz
poče da se pomera, rune da se talasaju i menjaju. Tama unutar otvora
poče da svetli. Gabrijel najednom više nije gledao u tamu. Gledao je u
sliku nekog krajolika kao naslikanog unutar Prolaza - u zelene bridi
planine, u jezero plavo i duboko poput neba.
Sesili se ote uzdah, a onda je, ničim izazvana, kročila napred da bi
nestala kroz otvor. Kao da je neko izbrisao crtež pred njim. Prvo su joj
šake nestale u Prolazu, pa ruke, ispružene, a onda i telo.
I potom je nestala.
Šarlota je tiho vrisnula: „Henri!”
Gabrijelu je zazujalo u ušima. Čuo je da Henri uverava Šarlotu da
Prolaz na taj način i radi, da se ništa loše neće desiti, ali mu je sve to
zvučalo poput pesme koju tek napola čuje iz druge sobe u nizu reći bez
značenja. Jedino mu je bilo na umu da je Sesili, hrabrija od svih njih,
kročila kroz nepoznati prolaz i da je sada više nema. A nije mogao da je
pusti samu.
 I sam je kročio napred. Čuo je da ga brat doziva, ali nije obraćao
pažnju; proguravši se pored Gideona, stigao je do Prolaza, pa je prošao
kroz njega.
Načas nije bilo ničega sem tame. A onda mu se učinilo da je neka
golema ruka posegnula ka njemu iz tame da bi ga zgrabila i povukla u
neki uskomešani mastiljavi vrtlog.

Velika Većnica beše ispunjena grajom.

Na uzdignutoj platformi na sredini stajao je Većnik Vejland, zureći u
razvikanu masu sa izrazom ljutite iznerviranosti na licu. Crnim je
očima prelazio po Senolovcima okupljenima pred njim:
Džordž Penhalou nadvikivao se sa Šorom Kaidu sa Tokijskog
Instituta; Viđaj Malhotra bio je uperio tanani prst u prsa Džafeta
Pangborna, koji je u poslednje vreme retko kada napuštao svoje
ladanjsko imanje u Idrisu, i koji je od silnog poniženja pocrveneo kao
paradajz. Dva Blekvela okomila su se na Amaliju Morgenstern, koja se
razvikala na njih na nemačkom. Alojzije Starkveder, posve u crnom,
stajao je pored jedne od drvenih klupa, mršavih ruku gotovo savijenih
preko ušiju dok je streljao podijum mrkim pogledom svojih bistrih
staračkih očiju.
Istražilac je, stojeći odmah do Većnika Vejlanda, lupio drvenim
štapom po podu dovoljno snažno da zamalo razbije daske. „DOSTA!”,
zaurlao je. „Svi da ste se ućutali i to smesta! SEDITE!”
Talas zaprepašćenja prostruja odajom i, na Većnikovo vrlo vidno
iznenađenje, svi sedoše. Ne ćutke, ali ipak sedoše - svi koji su imali gde.
Odaja je bila dupke puna; retko kada je ovoliko Senolovaca dolazilo na
sastanke. Tu je sada bilo predstavnika svih Instituta - iz Njujorka,
Bangkoka, Ženeve, Bombaja, Kjota, Buenos Ajresa. Jedino londonski
Senolovci, Šarlota Branvel i njena pratnja, behu odsutni.
Samo je Alojzije Stakveder ostao da stoji, mašući dronjavim crnim
ogrtačem oko sebe kao svraka krilima. „Gde je Šarlota Branvel?”, upitao
je. „U vašoj poruci stoji da će biti tu da objasni sadržaj svoje poruke
Savetu.”
„Ja ću vam objasniti sadržaj njene poruke”, procedio je Većnik kroz
zube.
„Bilo bi, po mogućnosti, bolje da to čujemo od nje”, reče Malhotra,
vrlo živo gledajući crnim očima Većnika, pa Istražioca, pa opet u krug.
Istražilac Vajdo činio se ispijen, kao da je proveo nekoliko besanih
noći; usta mu behu stegnuta na rubovima.
„Šarlota Branvel preteruje”, reče Većnik. „Preuzimam punu
odgovornost što sam je postavio na čelo londonskog Instituta. Nikako
nije trebalo da uradim tako nešto. Smenjena je sa položaja.”
„Imao sam prilike da se susretnem i porazgovaram sa gospođom
Branvel”, reče Starkveder grubim jorkširskim naglaskom. „Ne čini mi
se kao neko ko bi tek tako preterivao.”
Delujući kao da se setio zbog čega mu je bilo toliko drago što je
Starkveder bio prestao da prisustvuje sastancima Saveta, Većnik reče
stegnutim glasom: „U drugom je stanju, i verujem da ju je to previše...
poremetilo.”
Zamor i zbunjenost. Istražilac se okrenuo prema Vejlandu da mu
britko uputi jedan zgroženi pogled. Većnik mu je uzvratio osornim
izrazom. Beše očito da ta dva čoveka behu u svađi: Većnik se zajapurio
od besa, dok je izraz kojim mu je Istražilac odgovorio pokazivao da se
oseća izdanim. Bilo je jasno da se Vajdo nije slagao sa Većnikovim
rečima.
Neka žena ustade sa krcate klupe. Imala je sedu kosu pokupljenu
povrh glave i zapovedničko držanje. Većnik je izgledao kao da je
progunđao u sebi. Kalida Ferčajld, tetka Šarlote Branvel. „Ako hoćete da
kažete”, reče ledenim glasom, „da moja nećaka donosi usplahirene i
nerazumne odluke zato što nosi u sebi jednog od pripadnika novog
naraštaja Senolovaca, Većniče, predložila bih vam da bolje
porazmislite.”
Većnik zaškrguta zubima. „Nema nikakvih dokaza da tvrdnje
Šarlote Branvel da se Mortmejn nalazi u Velsu nose u sebi bilo kakvu
istinu”, rekao je. „Sve to proističe iz izveštaja Vila Herondejla, koji je tek
dečak, i to sasvim nepouzdan, što je vredno svakog prekora. Svi dokazi,
uključujući i dnevnike Benedikta Lajtvuda, ukazuju na napad u
Londonu, i mi upravo tamo moramo da usmerimo naše snage.”
Sobom se proširio žagor kada svi počeše da ponavljaju reči „napad
u Londonu”. Amalija Morgenstern poče da se hladi čipkanom
maramicom, dok je Lilijan Hajsmit, milujući prstima balčak bodeža koji
joj je virio iz jedne rukavice, izgledala oduševljeno.
„Nema dokaza?”, odbrusila mu je Kalida. „Reč moje nećake jeste
dokaz...”
Opet je došlo do komešanja, a onda neka mlada žena ustade pred
svima. Na sebi je imala jarko zelenu haljinu i prkosan izraz. Poslednji
put kada ju je Većnik video cmizdrila je u istoj ovoj prostoriji,
zahtevajući izvršenje pravde. Tatjana Blektorn, devojačkog prezimena
Lajtvud.
„Većnik je u pravu u vezi sa Šarlotom Branvel!”, uzviknula je.
„Šarlota Branvel i Vilijam Herondejl su razlog zašto je moj suprug
mrtav!”
„Jel’?” Radilo se o istražiocu Vajtlou, kome glas beše natopljen
zajedljivošću. „A ko vam je tačno usmrtio muža? Da nije Vil?”
Začuše se zapanjeni šapati. Tatjaria se našla posve uvređena. „Nije
moj otac kriv što...”
„Baš naprotiv”, prekide je Istražilac. „Ovo je bilo sakriveno od
javnosti, gospođo Blektorn, ali vi me prosto vučete za jezik. Pokrenuli
smo istragu o pitanju smrti vašega muža, kojom je ustanovljeno da je
vaš otac doista bio kriv, najstrašnije kriv. Da vaša braća nisu delovala -
zajedno sa Vilijamom Herondejlom i Šarlotom Branvel, pored ostalih
sa londonskog Instituta - prezime Lajtvudovih bilo bi izbrisano iz
senolovačkih spiskova, a vi biste ostatak života proveli kao
običnjakinja bez igde ikoga.”
Tatjana pocrvene poput cvekle, stežući pesnice. „Vilijam Herondejl
je... on mi je uputio uvrede kakve se ne upućuju jednoj dami...”
„Ne vidim od kakve je to važnosti za našu današnju temu”, reče
Istražilac. „Može neko da bude neotesan u svakodnevnom životu, ali da
bude u pravu po značajnijim pitanjima.”
„Kuću ste nam uzeli!”, zakreštala je Tatjana. „Prisiljena sam da se
oslanjam na darežljivost muževljeve porodice kao da sam izgladnela
prosjakinja...”
Istražiočeve oči zasvetlucaše se slično kamenju na njegovom
prstenju. „Vaša kuća je zaplenjena, gospođo Blektorn, nije ukradena.
Pretražili smo porodični dom Lajtvudovih”, nastavio je dalje
podignutim tonom. „Bila je prepuna dokaza o povezanosti starijeg
gospodina Lajtvuda sa Mortmejnom, dnevnika koji podrobno opisuju
njegova zla, pogana i nezamisliva dela. Većnik navodi dnevnike toga
čoveka kao dokaz da će doći do napada na London, ali dok nije konačno
umro, Benedikt Lajtvud već je bio poludeo od demonskih ospica. Da ne
govorim da je krajnje neuverljivo da bi Mortmejn njemu poveravao
svoje prave nakane, čak i da je bio pri zdravom razumu.”
Delujući gotovo očajno, Većnik Vejland ga prekinu: „Slučaj
Benedikta Lajtvuda je zatvoren - zatvoren, i nebitan! Tu smo da
pretresemo pitanje Mortmejna i Instituta! Pod jedan, budući da je
Šarlota Branvel uklonjena sa položaja, a prilike sa kojima se suočavamo
poglavito se tiču upravo Londona, potreban nam je novi vođa
londonske Enklave. Otvoreni smo za ponude. Da li neko želi da istupi
kao njena zamena?”
Začuše se šuškanja i šapati. Džordž Penhalou htede da ustane, kada
je Istražilac najednom ljutito prasnuo: „Pa, ovo je smešno, Josija.
Nemamo još nikakvih dokaza da Mortmejn nije tamo gde Šarlota kaže
da jeste. Nismo još ni pretresli slanje pojačanja za njom...”
„Za njom? Kako to mislite, za njom?”
Isrražilac je široko zamahnuo rukom prema okupljenima: „Pa, nije
tu. Šta mislite, gde su stanari londonskog Instituta? Otišli su na Kader
Idris, za Magisterom. A mi, umesto da razmotrimo da li ćemo im
pružiti pomoć, zasedamo tu razgovarajući o Šarlotinoj zameni?!”
Većnik je na to pukao. „Neće biti nikakve pomoći!”, zagrmeo je. „Neće
nikada biti pomoći za one koji...”
Međutim, Savet nikada nije saznao kome je bilo suđeno da ostane
bez pomoći, pošto je u tom trenu čelično sečivo, smrtonosno oštro,
proletelo kroz vazduh iza Većnika da bi mu glat otfikarilo glavu sa tela.
Istražilac je odskočio unazad da dohvati svoj štap kada ga krv
zapljusnu; Većnikovo telo pade, srušivši se na pod u dva presečena
dela: telo mu je ljosnulo na okrvavljeni podijum, dok mu se odsečena
glava otkotrljala kao teniska loptica. Strovalivši se. iza sebe je otkrio
automatona - žgoljavog poput ljudskog kostura, obučenog u dronjave
ostatke crvene vojne uniforme. Iskežen poput lobanje, povukao je svoje
sečivo natopljeno skerletom, te se zagledao u zanemelu, zabezeknutu
masu Senolovaca.
Jedini drugi zvuk u prostoriji dopirao je od Alojzija Starkvedera, koji
se smejao, tiho ali uporno, više za sebe. „Lepo vam je rekla”, cerekao se,
„lepo vam je rekla šta će se desiti...”
Tren kasnije automaton je krenuo napred da isturi kandžastu šaku i
sklopi je Alojziju oko vrata. Krv šiknu iz starčevog grla kada ga je
stvorenje podiglo sa poda, i dalje iscerenog. Senolovci dreknuše, ali se
onda vrata razvališe kako bi čitava navala mehaničkih stvorenja
pokuljala u odaju.

„Pa”, začu se neki razgaljeni glas, „ovo je sasvim neočekivano.” Tesa se

munjevito uspravila da povuče težak prekrivač oko sebe. Vil se
promeškoljio pored nje, pa se pridigao na laktove polako otvarajući
kapke. „Sta...?”
Soba je bila ispunjena jarkom svetlošću. Lampe su sijale punom
snagom, pa je izgledalo kao da je to mesto bilo okupano dnevnom
svetlošću. Tesa je primetila nered koji su napravili po sobi: odeću
razbacanu po podu i krevetu, izgužvani čilim pred kaminom, posteljinu
smamuljanu oko njih. Na drugoj strani nevidljivog zida opušteno je
stajala prilika u otmenom crnom odelu, sa palcem zadenutim za pojas
pantalona. Mačkaste oči su mu veselo svetlucale.
Magnus Bejn.
„Možda biste želeli da ustanete”, reče. „I ostali uskoro stižu da vas
spasu, pa biste možda više voleli da budete obučeni kada pristignu.”
Slegnuo je ramenima: „Ja bih, u svakom slučaju, ali ja sam, opet, poznat
po velikoj sramežljivosti.”
Vil je opsovao na velškom. Sada je več sedeo na krevetu, obavivši
prekrivač oko struka, dajući sve od sebe da namesti telo tako da zaštiti
Tesu od Magnusovog pogleda. Bio je bez košulje, dakako, a Tesa je na
jarkom svetlu mogla da vidi gde mu je preplanula boja šaka i lica
poprimala bleđu nijansu na grudima i ramenima. Beli zvezdasti trag na
ramenu sijao mu se poput svetlosti, a onda je videla da Magnus spušta
oči na njega i skuplja ih.
„Zanimljivo”, rekao je.
Vil je nešto nemušto prostenjao, buneći se: „Zanimljivo? Tako mi
Anđela, Magnuse...”
Magnus ga je iskosa pogledao. Bilo je nečega u tom pogledu, nečega
zbog čega je Tesa pomislila da Magnus zna nešto što oni ne znaju. „Da
sam neka druga osoba, imao bih svašta sad da vam kažem”, reče.
„Cenim što se uzdržavaš.”
„Uskoro nećeš”, reče Magnus kratko. A onda je ispružio ruku kao da
će da pokuca na vrata, pa je lupnuo po nevidljivom zidu između njih.
Kao kada neko zaroni ruku u vodu - talasi se raširiše od mesta na
kojima ga je taknuo prstima i čitav zid iznebuha skliznu i nestade u
oblačku plavih varnica. „Evo”, reče veštac dobacujući im vezano kožno
džakče do podnožja kreveta. „Doneo sam opravu. Mislio sam da bi vam
možda zatrebala odeća, ali nisam ni slutio u kolikoj meri.”
Tesa ga je ošinula pogledom preko Vilovog ramena: „Kako ste nas
pronašli? Kako ste znali... ko je još sa vama? Jesu li svi dobro?”
„Jesu. Podosta ih je tu, jurcaju po ovom mestu, traže vas. A sada se
oblačite”, rekao je, pa im je okrenuo leđa da im da malo privatnosti.
Tesa je, prestravljena, dohvatila džak sa kreveta da ga preturi dok nije
pronašla svoju opravu, pa je zatim ustala obavijena čaršavom i otrčala
iza kineskog paravana u uglu sobe.
Usput se nije osvrtala na Vila; nije mogla da se natera. Kako da ga
pogleda, a da se ne seti onoga što su uradili? Pitala se da li je užasnut,
da li može da poveruje da bi uradili tako nešto nakon što je Džem...
Navukla je opravu žestokom brzinom. Oprava se, na svu sreću, za
razliku od haljina, mogla navući na telo bez potrebe za bilo čijom
pomoći. Kroz paravan je čula da Magnus objašnjava Vilu kako su on i
Henri uspeli, mešajući čarolije i izume, da stvore Prolaz, koji može da
ih prebaci iz Londona na Kader Idris. Videla je samo njihove obrise, ali
je primetila da Vil sa olakšanjem klima Magnusu dok mu je ovaj
navodio sve koji su pošli sa njim - Henrija, Šarlotu, braću Lajtvudove,
Sirila, Sofi, Sesili, Bridžet i skupinu Tihe braće.
Pri pomenu sestrinog imena, Vil još užurbanije poče da se oblači, te
je, dok Tesa nije kročila iza paravana, bio u celosti obučen u opravu,
upertlanih čizama, zakopčavajući opasač sa oružjem. Ugledavši je,
licem mu se proširio snebivljivi osmejak.
„Ostali su se razišli po lagumima da vas pronađu”, reče Magnus.
„Dogovor je bio da pola sara tražimo i da se onda nađemo u središnjoj
odaji. Daću vam trenutak da se... saberete.” Vragolasto se nasmešio
pokazujući vrata: „Biću napolju u hodniku.”
Čim se vrata zatvoriše za njim, Tesa se našla u Vilovim rukama,
obavivši mu prste oko vrata. „Oh, tako mi Anđela”, rekla je. „Sva sam se
prestravila!”
Vilove ruke joj skliznuše u kosu, pre nego što će početi da je ljubi, da
joj ljubi kapke i obraze, pa usta, hitro, ali strastveno i usredsređeno,
kao da ništa od toga nije hitnije. „Slušaj ti nju”, reče, „rekla si tako mi
Anđela’. Kao Senolovac.” Poljubio joj je rub usana. „Volim te. Bože, kako
te samo volim. Koliko sam samo čekao da ti to kažem.”
Obavila mu je ruke oko struka, osećajući grubu tkaninu oprave pod
prstima. „Vile”, rekla je oklevajući, „nije... nije ti žao?”
„Zao?”, pogledao ju je u neverici. „Nage ddim - luda si ako misliš da
mi je žao, Tes.” Pomilovao ju je po obrazu. „Toliko bi ti još toga hteo
reći...”
„Neee”, rekla mu je, zadirkujući ga, „Vil Herondejl, ima štošta da
kaže?”
Nije se obazirao na to. „Ali sada nije pravi trenutak - pogotovo dok
nam Mortmejn najverovatnije još diše za vratom, i dok Magnus čeka
pred vratima. Vreme je da završimo sa ovime. Ali kada završimo, Tes,
reći ću ti sve što sam oduvek želeo da ti kažem. A za sada...”, poljubio ju
je u slepoočnicu, pa ju je pustio, zagledavši joj se u lice. „Moram da
znam da li mi veruješ kada ti kažem da te volim. Samo toliko.”
„Verujem sve što kažeš”, reče Tesa nasmešena, spuštajući ruke sa
njegovog struka do opasača. Stegnuvši prste oko drške bodeža, istrgla
ga je sa opasača, smešeći mu se kada ju je iznenađeno pogledao.
Poljubila ga je u obraz, pa se odmakla. „Na kraju krajeva”, rekla je, „nisi
me lagao ni kada si spominjao onu tetovažu velške aždaje, zar ne?”

Prostorija je podsetila Sesili na unutrašnjost kupolastog dela Katedrale

Svetog Pavla, u čiji obilazak ju je Vil bio poveo jednog od onih dana
kada je bio manje neraspoložen, nakon što je pristigla u London. Bila je
to najveličanstvenija građevina u kojoj se ikada bila našla. Isprobali su
kako im glasovi odjekuju u Galeriji šapata i pročitali natpis koji je tamo
ostavio Kristofor Ren: Si monumentum requiris, circumspice. „Tražite li
spomenik njegov, osvrnite se oko sebe.”
Vil joj je pojasnio šta je to značilo, da je Ren želeo da ga upamte po
zdanjima koja je izgradio, a ne po bilo kakvom nadgrobnom
spomeniku. Čitava je katedrala bila spomenik njegovoj veštini, kao što
je, na neki način, čitav ovaj lavirint pod planinom, posebice ova odaja,
bio spomenik Mortmejnu.
I ona je imala kupolasti svod, mada nije bilo prozora, već samo
izdužene praznine u kamenu. Kružna se galerija pružala gornjim delom
kupole, uz neku platformu na koju je, najverovatnije, neko mogao da
stane i posmatra podnožje koje beše od glatkog kamena.
I ovde je na zidu bilo natpisa. Četiri rečenice, urezane u zid od
svetlucavog kvarca.

PAKLENE NAPRAVE NEMAJU MILOSTI.

PAKLENE NAPRAVE NEMAJU KAJANJA.
PAKLENIM NAPRAVAMA NEMA BROJA.
PAKLENIM NAPRAVAMA NEMA KRAJA.

Na kamenom podu na stotine automaton bilo je postrojeno u

redove. Nosili su rasparene vojničke uniforme, potpuno nepomični,
zatvorenih metalnih očiju. Olovni vojnici, pomislila je Sesi, porasli na
ljudsku visinu. Paklene naprave. Mortmejnovo najveće delo - vojska
stvorena da bude nezaustavljiva, da pobije Senolovce krećući se pravo
napred bez milosti.
Sofi je prva otkrila tu prostoriju; vrisnula je, te ostali pohitaše ka
njoj da vide zašto. Zatekli su Sofi kako stoji i drhti među nepomičnom
masom mehaničkih stvorenja. Jedno od njih ležalo je pred njom; bila
mu je presekla noge jednim zamahom mača, pa se srušio kao lutka
presečenih žica. Ostali se nisu ni pomerili ni probudili, uprkos sudbi
koja je strefila njihovog druga, što je Senolovcima dalo hrabrosti da se
spuste među njih.
Henri je sada kleknuo pored trupa jednog od nepomičnih
automatona; prosekao mu je uniformu, da bi mu otvorio metalne grudi
i proučio šta se nalazi unutra. Tiha braća stajahu oko njega sa
Šarlotom, Sofi i Bridžet. Gideon i Gabrijel takođe su se vratili, nakon što
im potraga nije urodila plodom. Jedino se Magnus i Siril još nisu vratili.
Sesili nije mogla da se izbori sa narastajućom zebnjom - ne zbog
prisustva automatona, već zbog odsustva brata. Niko ga još nije
pronašao. Da li je moguće da uopšte nije tu? No, ipak nije ništa rekla.
Obećala je sebi da se kao Senolovac neće nikada usplahiriti, da neće
vrištati, šta god da se dešavalo.
„Pogledajte ovo”, šapnu im Henri tihim glasom. U grudima
mehaničkog stvorenja nalazila se čitava zbrka žica i nešto što je Sesili
ličilo na metalnu kutiju, u kakvoj bi se mogao držati duvan. Sa jedne
strane kutije beše urezan znak guje koja guta sopstveni rep. „Urobor.
Znak zatvorene demonske energije.”
„Kao na Piksisu.” Šarlota je klimnula glavom.
„Koji je Mortmejn ukrao od nas”, potvrdio je Henri. „I brinulo me je
da bi Mortmejn mogao da pokuša ovako nešto.”
„Šta je pokušavao?”, upitao ih je Gabrijel. Zajapurio se, ustreptalih
zelenih očiju. Blažen da je Gabrijel, pomisli Sesili, što uvek postavi
pitanje koje mu leži na umu.
„Da oživi automatone”, reče Henri rasejano, posegnuvši ka kutiji.
„Da im da svest, čak i volj...”
Prekinuo se usred rečenice kada je prstima taknuo kutiju, koja
najednom bljesnu. Svetlost, slična čarobnoj iskri kamen-rune, pokuljala
je iz kutije kroz urobor. Henri se trgao, jauknuvši, ali bilo je prekasno.
Stvorenje se munjevito pridiglo u sedeći položaj da bi ga zgrabilo.
Vrisnuvši, Šarlota se bacila prema njima, ali nije bila dovoljno brza.
Automaton je, grudi i dalje groteskno otvorenih, uhvatio Henrija ispod
ruku, da bi mu zatim presavio telo poput šibe.
Začulo se jezivo pucanje pre nego što će Henri potpuno omlitaveti.
Automaton ga je bacio u stranu, pa se okrenuo da svirepo raspali
Šarlotu po licu. Stropoštala se pokraj tela svoga muža, a mehaničko
stvorenje zakoračilo je da ščepa i brata Miheja. Tihi brat mu obruši
štap po ruci, ali stvorenje to, izgleda, uopšte nije ni osetilo. Uz tutnjavu
stroja koja je zaličila na smejanje, ispružio je ruku da bi rastrgao Tihom
bratu vrat.
Krv je šiknula po odaji, i Sesili je uradila upravo ono što je obećala
sebi da neće - vrisnula.
 21.
UŽARENO ZLATO

Dajte mi luk od užarena zlata:

dajte mi strela čitava roja,
dajte mi koplje: otvor’te sva vrata!
Plamteća bojna kola dajte moja!

Vilijam Blejk, „Jerusalim”

Tesu ni obuka na Institutu nije naučila koliko će joj biti teško da trči sa
oružjem prikačenim na boku. Pri svakom novom koraku, bodež bi je
lupnuo po nozi, grebući joj kožu vrhom. Znala je da je zapravo trebalo
da bude u futroli - na Vilovom opasaču verovatno i jeste bio - ali tu
grešku sada više ne može da ispravlja. Vil i Magnus trčali su bez
ikakvog reda kamenim hodnicima unutar Kader Idrisa, a ona je davala
sve od sebe da ih sustigne.
Magnus ih je predvodio, pošto je, očito, jedino on imao pojma kuda
idu. Tesu nikada nisu izvodili u taj splet izuvijanih hodnika bez poveza
preko očiju, a Vil je priznao da se slabo prisećao svog ličnog upada od
prethodne noći.
Lagumi su se sužavali, i opet nasumično širili bez ikakvog sklada,
razloga ili reda, dok su se njih troje probijali lavirintom. A onda,
konačno, ušavši u neki širi lagum, začuše nešto - prestravljeni vrisak u
daljini.
Magnus se sav zgrčio. Vil je trgao glavu. „Sesili”, rekao je, pa je
potrčao dvaput brže nego ranije i Magnus i Tesa jurnuše za njim da ga
sustignu. Usput su prolazili pokraj neobičnih odaja: za jednu se činilo
da joj vrata behu poprskana krvlju, u jednoj je Tesa prepoznala onaj sto
za kojim ju je Mortmejn naterao da se preobrazi, a u nekoj drugoj
ogromna rešetka od metala i bakra pružala se izuvijana kao da je uvrće
neki nevidljivi vetar. Dok su tako jurili, zvukovi borbe i povika postajali
su sve glasniji, dok najzad nisu uleteli u neku ogromnu kružnu odaju.
Bila je prepuna automatona. Red za redom, svi oni koji su se
obrušili na ono selo prethodno veće pred Tesinim bespomoćnim
pogledom. Većina je bila nepomična, ali se nekoliko njih ipak pomeralo
na sredini sobe, u jeku žestoke borbe. Kao da im se pred očima
ponavljalo ono što se zbilo na stepeništu Instituta kada je oteta - braća
Lajtvud borila su se bok uz bok, Sesili je vitlala blistavim serafimskim
mačem, a telo jednog od Tihe braće ležalo je na podu. Tesa je iz daljine
primetila da su se još dva Tiha brata borila uz Senolovce,
neprepoznatljivi pod kapuljačama odore boje pergamenta, ali nisu joj
oni privukli pažnju; već Henri, koji je mirno i nepomično ležao na podu.
Šarlota ga je, klečeći pognuta, obujmila rukama kao da će ga time
zaštititi od uzavrele bitke koja se odigravala oko njih, ali je Tesa po
bledilu njegovog lica i nepomičnom telu pretpostavila da je bilo
prekasno da štiti Henrija od bilo čega.
Vil je sunuo napred. „Bez serafimskih mačeva!”, viknuo je. „Borite
se drugim oružjem! Anđeoska sečiva su beskorisna!”
Čuvši ga, Sesili se trgla unazad, ali joj se serafimski mač već bio
spojio sa automatonom protiv kojeg se borila i smrvilo poput inja,
ostavši bez plama. Bila je dovoljno prisebna da se sagne kada je
stvorenje zamahnulo rukom, taman kada i Siril i Bridžet skočiše prema
njoj. Siril je vitlao oko sebe podebelom batinom. Automaton se srušio
pred Sirilovim napadom, a Bridžet je, u zastrašujućem kovitlacu riđe
kose i čeličnih sečiva, prosekla sebi put pored Sesili do Šarlote, i
otfikarila ruke dvojici automatona mačem pre nego što će se obrnuti,
leđa okrenutih Šarloti, da bi zaštitila čelnicu Instituta sopstvenim
životom.
Vilove se ruke najednom stegnuše oko Tesine nadlaktice. Samo je
ovlaš nazrela njegovo pobelelo, stegnuto lice kada se progurao do
Magnusa, sikćući: „Ostani uz nju!” Tesa htede da se usprotivi, ali ju je
Magnus zgrabio i povukao kada je Vil ujurio u okršaj, probijajući put do
sestre.
Sesili je pokušavala da odbije nekog ogromnog automatona
bačvastog trupa sa dvema rukama na desnoj strani. Odustavši od
serafimskih mačeva, mogla je da se brani samo kratkim mačem. Kosa
poče da joj se rasipa kada je sunula napred da ubode stvorenje u rame.
Riknuo je poput bika i Tesa zadrhta. Bože, kakve samo zvukove
ispuštaju ova stvorenja; pre nego što ih je Mortmejn promenio, bila su
nema; bila su samo stvari, a sada su bića. Zlokobna, krvožedna bića.
Tesa je htela da se baci napred kada je automaton koji se borio sa njom
ščepao oštricu Sesilinog mača i istrgao joj ga iz stiska, istovremeno i
nju samu povlačeći ka sebi... čula je da je Vil vrisnuo sestrino ime...
Ali na to je jedan od Tihe braće uhvatio Sesili i gurnuo je u stranu. U
vrtlogu odore boje pergamenta, obrnuo se prema stvorenju isturivši
štap pred sebe. Kada je automaton nagrnuo na njega, brat je izbacio
batinu toliko brzo i žestoko da je automaton odleteo unazad ulubljenih
grudi. Pokušao je da se opet pomeri, ali mu je telo bilo previše
izubijano. Ljutito je zazujao, kad Sesili, podigavši se brže-bolje na noge,
uzviknu upozorenje.
Neki drugi automaton pojavio se pored onog prvog. Kada se Tihi
brat okrenuo, drugi automaton mu je izbio batinu iz ruke, pa ga je
zgrabio, podigao od poda i obavio mu otpozadi metalne ruke oko tela u
nekoj vrsti grotesknog zagrljaja. Bratu spade kapuljača i srebrnkasta
mu kosa bljesnu na prigušenoj svetlosti odaje poput zvezda.
Tesi istoga trena sav vazduh izlete iz pluća. Taj Tihi brat zapravo
beše Džem.

Džem!
Kao da joj se čitav svet zaustavio. Svi su stali, čak i automatom,
sleđeni u trenu. Tesa se zablenula na drugi kraj odaje u Džema, i on
pogleda nju. Džem, u odori boje pergamenta Tihe braće. Džem, čija
srebrnkasta kosa, spuštena niz lice, beše prošarana crnim vlasima.
Džem, čiji obrazi behu prekriveni dvema istovetnim crvenim
posekotinama, po jednom na svakoj jagodici.
Džem, koji ne beše mrtav.
Prenuvši se iz utrnulosti i zatečenosti, Tesa je čula da joj Magnus
nešto govori, osetila je da pokušava da joj dohvati ruku, ali se otrgla od
njega ne bi li se bacila u metež. Viknuo je za njom, ali je ona samo
Džema videla - Džema kako hvata automatona za ruku kojom mu vrat
beše stegnut, neuspešno pokušavajući da prstima popusti glatki metal
oko sebe. Još je jače stegnuo stisak i Džemu je krv navrela u lice kada
poče da se guši. Izvukla je bodež, mašući njime pred sobom da pročisti
put, ali je znala da je nemoguće, znala je da neće na vreme stići do
njega...
Automaton je riknuo, pre nego što će se srušiti ničice. Noge mu
behu glat presečene otpozadi, a kada je pao, Tesa je videla da se Vil
diže iz čučnja sa dugačkim mačem u ruci. Posegnuo je prema
automatonu kao da bi mogao da ga uhvati i zadrži, ali je ovaj već
tresnuo o pod, delom preko Džema, kome se štap otkotrljao iz ruke.
Džem ostade da leži nepomično, prikovan golemim strojem preko
sebe.
Tesa je jurnula ka njemu, sagnuvši se da izbegne ispruženu ruku
jednog od mehaničkih stvorenja. Začula je Magnusa kako viče nešto za
njom, ali se nije obazirala. Kada bi samo stigla do Džema pre nego što
završi ozbiljnije ozleđen, ili čak i smrskan - ali, dok je trčala, neka joj
senka pade preko očiju. Naglo se zaustavivši, podigla je pogled u
iskeženog automatona koji je ispružio kandžaste prste da je dohvati.

Od siline pada i težine automatona na leđima Džem je ostao bez

vazduha u plućima kada je pao na pod gadno se ugruvavši. Načas mu se
zvezdice zarojiše pred očima dok se, zgrčenih grudi, borio da dođe do
daha.
Pre nego što je postao Tihi brat, pre nego što su njegovoj koži
prineli prvi obredni nož i usekli mu na lice pruge kojima otpočinje
postupak njegovog preobražaja, takav pad, takva ozleda, možda bi ga i
ubili. A sada je samo uvukao vazduh ponovo u pluća, te poče da se
izvrće ne bi li dosegnuo štap, iako ga je stvorenje i dalje stezalo oko
ramena...
A onda mu je neki drhtaj protresao telo, uz zveket metala o metal.
Džem je zgrabio štap i isturio ga naviše da odbije automatonovu glavu
u stranu, osećajući da mu neko diže gornji deo tela i sklanja ga sa njega.
Šutnuo je sa sebe teret koji mu je još pritiskao noge, a kada se i njega
rešio, ugledao je Vila kako kleči pored njega na podu. Vilovo lice beše
belo poput pepela.
„Džeme”, rekao je.
Sve se oko njih umirilo, poput procepa usred bitke, nekog
sablasnog zatišja u kojem vreme nije teklo. Težina hiljadu stvari mogla
se čuti u Vilovom glasu: neverica i zapanjenost, olakšanje i izdanost.
Džem poče da se pridiže na laktove kada Vilov mač, umazan crnim
uljem, sav izbrazdan, zvecnu o pod.
„Ali, ti si mrtav”, reče Vil, „osetio sam kada si umro.” Na to je
spustio ruku preko srca, na okrvavljenu košulju, gde mu se nalazila
parabatajska runa. „Tu.”
 Džem je brže-bolje posegnuo za Vilovom šakom, pa ju je uhvatio i
pritisnuo prste svoga pobratima uz unutrašnju stranu svoga zgloba.
Pokušavao je da natera svoga parabataija da ga razume. Oseti mi bilo,
damar pod kožom; Tiha braća imaju srca koja kucaju. Vilove se plave
oči razrogačiše. „Nisam umro. Promenio sam se. Da sam ikako mogao
da ti kažem... da je postojao neki način...”
Vil se zablenuo u njega, sav zadihan. Onaj automaton ogrebao mu je
jednu stranu lica. Krvario je iz nekoliko dubokih ogrebotina, što,
izgleda, nije uopšte primećivao. Povukavši ruku iz Džemovog stiska,
tiho je odahnuo. „Roeddvun i’n meddivl dy fod wedi mynd am byth”, reče.
Obratio mu se, ne razmišljajući, na velškom, ali je Džem ipak razumeo
njegove reči. Rune su Tihoj braći omogućavale da im nijedan jezik ne
bude nepoznat.
Mislio sam da si zauvek otišao.
„Još sam tu”, reče Džem, a onda mu ugao oka zatrepta i on se hitro
okrenuo i obrnuo. Neka metalna sekira prosvirala je kroz vazduh na
mestu gde je upravo stajao, da bi zveknula o kameni pod. Automatoni
su ih opkolili u krugu zujećeg metala.
Vil se odmah našao na nogama sa mačem u ruci, naslonili su se
jedno drugome leđa o leđa, i Vil reče: „Nikakve rune ne deluju na njih;
moraš ih saseći živom silom...”
„To sam već i sam shvatio”, stegnuvši štap, Džem je snažno
zamahnuo njime da odbaci jednog od automatona o obližnji zid.
Varnice mu poleteše sa metalnog trupa.
Vil je nasrnuo mačem, seckajući zglobna kolena drugih dvaju
stvorenja. „Sviđa mi se taj tvoj prut”, reče.
„Ovo ti je štap”, Džem je opet zamahnuo da bi postrance oborio još
jednog automatona. „Napravile su ga Gvozdene sestre, posebno za
Tihu braću.”
Bacivši se napred, Vil je bez po muke presekao mačem vrat drugog
automatona. Glava mu se skotrljala na pod, a kroz odsečeni vrat izlete
mu mešavina ulja i pare. „Ma, prut svako može da zašilji.”
„Nije prut, već štap!”, ponovio mu je Džem, uhvativši krajičkom oka
Vilov osmejak, hitar poput žive. Džem htede da mu uzvrati osmeh -
nekada bi mu se osmehnuo potpuno prirodno, ali je nešto tokom
promene koja se desila u njemu stvorilo duboki otklon između njega i
takvih jednostavnih smrtničkih gestova.
Odaja se pretvorila u gomilu uskomešanih tela i sevajućeg oružja;
Džem nije jasno mogao da vidi nijednog drugog Senolovca. Bio je
svestan Vila pokraj sebe, kako pokušava da uskladi korak sa njim,
ispraćajući svaki njegov udarac svojim. Dok je oko njih odzvanjao
metal, Džem je nekim skrivenim delićem sebe, delićem koji se bio
izgubio a da on to nije ni primetio, osetio zadovoljstvo što se još
jednom bori pokraj Vila.
„Ako ti tako kažeš, Džemse”, reče Vil, „ako ti tako kažeš!”

Tesa se naglo okrenula sa podignutim bodežom, da bi ga potom zarila

u metalni trup stvorenja. Sečivo se probilo uz gadan zvuk cepanja,
propraćen - i na to joj je srce zadrhtalo - jezivim smehom. „Gospođice
Grej”, obratio joj se nečiji dubok glas, a kada je podigla pogled, ugledala
je glatko Armarosovo lice. „Siguran sam da ste pametniji od toga.
Nijedno toliko malecno oružje ne može da me prošeće, a nije ni da vi
imate snage za tako nešto.”
Tesa je zinula da vrisne, ali ju je zgrabio kandžastim šakama i
podigao, usput joj poklopivši usta rukom da joj priguši vrisak. U svoj toj
gužvi u odaji i sevanju mačeva i metala, videla je Vila kako rasparčava
onog automatona koji se bio srušio preko Džema. Pružio je ruke da ga
pomeri, baš kada joj se Armaros proderao na uho: „Možda jesam od
metala, ali imam srce demona, a moje demonsko srce prosto žudi da se
najede vašeg mesa.”
Armaros se okrenuo da ponese Tesu kroz metež, mada ga je ona
sve vreme šutirala čizmama. Mlatnuvši joj glavu u stranu, odrao joj je
kožu na obrazu oštrim prstima. „Ne možete me ubiti”, izustila je
nekako. „Anđeo koga nosim štiti mi život...”
„A, pa ne. Istina je da vas ne mogu ubiti, ali vas mogu povrediti. I to
na najistančaniji način. Nemam telo kojim bih osetio zadovoljstvo, pa
mi je jedino zadovoljstvo nanošenje bola drugima. Dok vas taj vaš
anđeo oko vrata štiti - zajedno sa Magisterovim naredbama - moram
da se uzdržim, ali da vaš anđeo izgubi moć - ako do toga ikada dođe -
raskomadao bih vas svojim metalnim čeljustima!”
Sada su se već našli van poprišta borbe, da bi je demon odneo u
jednu od niša, delom skrivenu kamenim stubom.
„Uradite to odmah. Radije bih umrla u vašim rukama, nego se udala
za Mortmejna.”
„Ne brinite”, reče joj, a iako u njegovom glasu nije bilo daha, imala
je osećaj da joj njegove reči sleću na kožu poput šapata, te se naježila.
Povukao ju je u senku, stežući joj ruke hladnim metalnim prstima kao
okovima. „Postaraću se da se i jedno i drugo desi.”

Sesili je videla kako njen brat seče automatona koji je napao brata
Zakariju. Tutnjava metala kada se ničice srušio zamalo joj je probila
bubne opne. Krenula je prema Vilu, dohvativši bodež sa opasača, ali se
odmah zatim i spotakla kada joj se nešto uhvatilo za gležanj i trglo je na
pod.
Pala je na kolena i laktove, te se izvila i videla da ju je ščepala
odsečena ruka jednog od automatona. Odstranjena oko zgloba, uz crnu
tečnost koja joj je štrcala iz cevčica koje viriše kroz nazubljeni metal,
zarila joj je prste u opravu. Krenula je da se izvija i otima, udarajući je
nožem dok joj prsti ne popustiše, da bi na kraju tresnula o pod poput
mrtvog raka, blago se tržući.
Zgroženo prostenjavši, nekako se pridigla, ali je tada otkrila da više
ne vidi ni Vila ni brata Zakariju. Prostorijom je vladala mutna
pometnja. Videla je Gabrijela, leđa o leđa uz brata, uz gomilu mrtvih
automatona pod nogama. Gabrijelova oprava beše poderana na
ramenu, i pritom je i krvario. Siril je ležao sklupčan na podu. Sofi se
pomerila bliže njemu, mašući mačem u širokom luku sa onim svojim
ožiljkom upadljivim na bledom licu. Sesili nigde nije videla Magnusa, ali
je videla snop plavih iskrica u vazduhu koji je ukazivao na njegovo
prisustvo. A tu je bila i Bridžet, koju je namah mogla da vidi između
trupova mehaničkih stvorenja u pokretu, kako maglovito vitla oružjem,
riđe kose poput vatrenog barjaka. A iza njenih nogu...
Sesili poče da se probija kroz masu prema njima. Negde na pola
puta bacila je bodež da bi se dohvatila sekire duge drške koju je jedan
od automatona ispustio. Bila joj je neobično lagana u ruci, a onda ispod
nje izbi milozvučno krckanje kada je uspela da zabije sečivo u grudi
mehaničkog demona koji je pokušao da je ščepa, ali se ipak zavrteo
unatraške.
A onda je krenula da preskače skrhanu gomilu palih automatona, od
kojih je većina bila iseckana, razbacanih udova - među njima se
zasigurno nalazio i trup ruke koja ju je bila zgrabila za gležanj. Na
samom kraju te hrpe nalazila se Bridžet, skačući sa jedne strane na
drugu ne bi li odbila navalu mehaničkih stvorenja koja su pretila da
nasrnu na Šarlotu i Henrija. Bridžet je samo ovlaš pogledala Sesili kada
je mlađa devojka projurila pored nje da bi klekla pored čelnice
Instituta.
„Šarlota”, šapnula joj je Sesili.
Šarlota je podigla glavu. Lice joj je pobelelo od zaprepašćenja,
ženica toliko raširenih da se činilo da su u sebe progurale svetlosmeđu
boju njenih očiju. Ruke je obavila oko Henrija, kome se glava mlitavo
njihala na njenom krhkom ramenu, ukrstivši mu šake oko grudi.
Izgledao je potpuno obamrlo.
„Šarlota”, reče Sesili ponovo. „Ne možemo ih pobediti. Moramo da
se povučemo.”
„Ne mogu da pomerim Henrija!”
„Šarlota... njemu više ne možemo pomoći.”
„Možemo, možemo”, reče Šarlota izbezumljeno, „još uvek mogu da
mu opipam bilo.”
Sesili je ispružila ruku ka njoj: „Šarlota...”
„Nisam luda! Živ je! Živ je i neću ga ostaviti tu!”
„Šarlota, ali beba”, reče Sesili. „Henri bi želeo da se spasite.” Nešto
je zatreperilo u Šarlotinim očima i ona je još jače stegla Henrija. „Ne
možemo otići bez Henrija”, rekla je. „Ne možemo da otvorimo Prolaz.
Zarobljeni smo u ovoj planini.”
Sesili se tiho ote uzdah. Na to nije ni pomislila. Srca joj posla jasnu
poruku kroz vene: Ima da izginemo! Svi ćemo da izginemo! Zašto se
odlučila na ovo? Gospode, šta li je samo uradila? Podigavši glavu,
krajičkom oka ugledala je prepoznatljivi odsjaj nečega plavo-crnog -
Vil? Plavo ju je podsetilo na nešto - na varnice koje se šire iznad dima...
„Bridžet”, rekla je, „nađi Magnusa.”
Bridžet je odmahnula glavom. „Ostavim li vas, umrećete za pet
minuta”, rekla joj je. Kao da želi da joj to i dočara, obrušila je sečivo na
automatona koji se zaleteo na njih lako kao da cepa drvca za potpalu.
Stvorenje se raspalo na obe strane, presečeno po sredini na dva
jednaka dela.
„Ne razumeš”, reče Sesili. „Potreban nam je Magnus...”
„Tu sam.” I zaista i jeste bio tamo, pojavivši se nad Sesili toliko
iznenadno i nečujno da je zamalo vrisnula. Duž kragne je imao dugačku
posekotinu, plitku ali krvavu. Vešci su, izgleda, krvarili crvenom krvlju
isto kao i ljudi. Pogled mu se spustio na Henrija, na šta mu se licem
proširila neka jeziva, nedokučiva tuga. Izraz čoveka koji je video na
stotine njih kako umiru, koji je gubio i gubio i gubio, i sad se opet
suočio sa gubitkom. „Gospode”, reče. „Bio je dobar čovek.”
 „Ne”, reče Šarlota. „Kažem vam da sam mu napipala bilo... ne
pričajte o njemu kao da ga više nema...”
Magnus je kleknuo ispružene ruke da dotakne Henrijeve kapke.
Sesili se zapitala da ne namerava možda da izgovori „ave atque vale”,
uobičajen poslednji pozdrav Senolovaca, ali je on umesto toga trgnuo
ruku nazad zaškiljenih očiju. Tren kasnije prsti mu se nađoše na
Henrijevom vratu. Promrmljao je nešto na nekom jeziku koji Sesili nije
razumela, pa se približio da uhvati Henrijevu vilicu rukom. „Usporeno”,
reče, više za sebe, „usporeno, ali srce mu ipak kuca.”
Šarlota se drhtavo zagrcnula: „Rekoh ja vama.”
Magnus ju je hitro pogledao. „Jeste. Izvinite što vas nisam
poslušao.” Ponovo je spustio pogled na Henrija. „A sada svi samo tiho!”
Podigao je onu ruku koja mu nije bila prislonjena uz Henrijevo grlo, da
bi pucnuo prstima. Vazduh se oko njih istoga trena sabio i izobličio
poput starog stakla. Čvrsta se kupola pojavila iznad njih, zarobljavajući
Henrija, Šarlotu, Sesili i Magnusa unutar tihog svetlucavog balona.
Sesili je kroz njega mogla da vidi prostoriju oko njih, automatone usred
borbe i Bridžet koja je sejala pustoš i sa leve i sa desne strane sečivom
umazanim crnim. A unutra sve beše tiho.
Hitro je pogledala Magnusa: „Podigli ste zaštitni zid.”
„Da.” Pažnju je usmerio na Henrija. „Tako je.”
„Zar niste mogli da ga dignete i držite oko svih nas? Da nas sve
zaštitite?”
Magnus je odmahnuo glavom. „Za čarolije je potrebna energija,
malecka. Mogao bih da podignem takvu zaštitu oko svih samo
nakratko, a čim bi pala, obrušili bi se na nas.” Nagnuo se, šapćući nešto,
i plave mu iskrice poleteše sa vrhova prstiju na Henrijevu kožu. Činilo
se da te svetlo plave varnice uranjaju u nju, da potpale neku vrstu vatre
u Henrijevim venama, jer, kao da je Magnus taknuo šibicom jedan kraj
štrafte od baruta, vatreni snopovi buknuše mu uz ruke šireći se i
prema vratu i licu. Šarloti, koja ga je pridržavala, ote se dah kada mu se
telo zgrčilo i glava trgla.
Henriju se oči najednom otvoriše. Bile su zamućene istom plavom
vatrom koja mu je gorela venama. „S... š...”, glas mu beše promukao, „šta
se desilo?”
Šarlota je briznula u plač. „Henri! Oh, moj dragi Henri!” Stegnuvši
ga, počela je izbezumljeno da ga ljubi, a on joj je upleo prste kroz kosu i
zagrlio je, te Magnus i Sesili skrenuše poglede.
Kada je Šarlota konačno pustila Henrija, i dalje mu šapćući i
milujući kosu, pokušao je da se pridigne, ali se odmah opet srozao.
Usmerio je oči u Magnusove. Magnus je na to sklonio i oborio pogled, i
kapci mu se spustiše, i to ne samo zbog umora. Već zbog nečega zbog
čega se Sesili srce steglo.
„Henri”, reče Šarlota, zvučeći pomalo uplašeno, „mnogo te boli?
Možeš li da ustaneš?”
„Malo me boli”, reče Henri, „ali ne mogu da ustanem. Uopšte ne
osećam noge.”
Magnus je i dalje zurio u pod. „Žao mi je”, reče. „Neke stvari ni
čarolije ne mogu da srede, neke povrede se ne mogu rešiti čarolijama.”
Bilo je grozno videti izraz na Šarlotinom licu. „Henri...?”
„AH ipak mogu da otvorim Prolaz”, prekinuo ju je Henri. Krv mu je
potekla sa ruba usana; obrisao ju je rukavom. „Možemo da pobegnemo
odavde. Moramo se povući.” Pokušao je da se okrene, da se osvrne oko
sebe, ali se trgnuo, sav bled. „Šta se dešava?”
„Brojčano smo daleko nadjačani”, reče Sesili. „Svi se bore da spasu
živote...”
„Da spasu živote, ali ne i da pobede?”, upita Henri.
Magnus je odmahnuo glavom. „Ne možemo pobediti. Nema nade.
Previše ih je.”
„A Tesa i Vil?”
„Vil ju je pronašao”, reče Sesili. „Tu su, u prostoriji.”
Henri je sklopio oči da duboko udahne, pa ih je opet otvorio. Već su
počele da gube plavu nijansu. „Onda moramo da otvorimo Prolaz. Ali
prvo moramo da obavestimo sve - da ih odvojimo od automatona kako
nas Prolaz ne bi sve usisao nazad na Institut. Poslednje što nam sada
treba jeste da neke od tih paklenih naprava završe u Londonu.”
Pogledao je Magnusa: „U džepu kaputa.” Kada je Magnus pružio ruku,
Sesili je videla da mu blago drhti. Bilo je jasno da je napor održavanja
zaštitnog zida oko njih polako odneo svoj danak.
Izvukao je ruku iz Henrijevog džepa sa nekom zlatnom kutijicom,
bez vidljivih šarkica ili poklopca.
Henri je jedva izgovorio sledeće reči: „Sesili... uzmi je, molim te.
Uzmi je i baci. Najjače i najdalje što možeš.”
Magnus je pružio kutijicu Sesili drhtavim prstima. Bila joj je topla u
ruci, mada nije znala da li je to zbog topline unutar nje ili što je bila u
Henrijevom džepu.
Pogledala je Magnusa. Lice mu je bilo iznureno. „Spuštam zid, sada”,
reče, „bacite je, Sesili!”
 Podigao je ruke. Varnice zaprštaše oko njih; zid je zablistao i
nestao. Sesili je zamahnula rukom da baci kutiju.
Načas se ništa nije dešavalo. A onda je došlo do prigušenog praska -
kao da se zvuk sabio na unutra, kao da je sve u sobi krenulo niz
ogroman odvod. Sesili puče nešto u ušima, te se bacila na pod
pokrivajući glavu rukama. Magnus se takođe našao na kolenima i oni se
skupiše jedni oko drugih kada je nešto nalik masivnom vetru zaduvalo
prostorijom.
Čim je vetar zahučao, tom se zvuku pridružio i zvuk gnječenja i
cepanja metala kada mehanička stvorenja u prostoriji počeše da se
teturaju i posrću. Sesili je videla kako Gabrijel odskače sa puta nekom
automatonu koji mu se srušio pred nogama, grčeći se i koprcajući
gvozdenim rukama i nogama kao da ga je spopao neki napad. Oči joj
odleteše ka Vilu i Tihom bratu pored kojeg se borio, kojem je sada
kapuljača bila spuštena. Sesili je čak i usred svega što se dešavalo
osetila nalet zaprepašćenja. Brat Zakarija bio je zapravo... Džem! Znala
je ona, svi su znali, da je Džem otišao u Tihograd da postane Tihi brat,
pa makar usput umro, ali da bi mu bilo dovoljno dobro da se sada nađe
tu, pored njih, da se bori uz Vila kao nekada, da bi imao snage....
Začu se tresak kada se jedno mehaničko čudovište skljokalo između
Vila i Džema, nateravši ih da odskoče jedan od drugog. Vazduh je
mirisao na vazduh uoči oluje.
„Henri...”, Šarloti je kosa letela svuda preko lica.
Henriju se lice steglo od bola. „To je... to je neka vrsta Piksisa. Koja
odvaja demonske duše od tela. Pre smrti. Nisam imao vremena... da ga
usavršim. Ali mi se činilo da je vredno truda.”
Magnus se pridigao na noge. Glas mu se digao iznad zvuka lomljenja
metala i piskavih vrisaka demona. „Ovamo! Svi! Senolovci, ovamo!”
Bridžet nije napuštala svoje mesto, još se uvek boreći protiv dvaju
automatona kojima pokreti postaše trzavi i neusklađeni, ali su ostali
potrčali ka njima: Vil, Gabrijel... ali Tesa, gde je Tesa? Sesili je primetila
da je i Vil uočio Tesino odsustvo u istom trenutku kada i ona; okrenuo
se, i dalje držeći Džema oko ruke, da plavim očima osmotri sobu. Videla
je da je izgovorio „Tesa”, mada nije mogla ništa da čuje zbog sve jačeg
huka vetra i zveketa metala...
„Stojte!”
Neka srebrnkasta svetlost sevnu nadole nalik munji sa vrha kupole
i bljesnu po sobi nalik vatrometu. Vetar se umirio i prekinuo, i sobom
odjeknu tišina.
 Sesili je podigla pogled. Na galeriji na sredini kupole stajao je neki
čovek u fino skrojenom crnom odelu, čovek kojeg je smesta
prepoznala.
Mortmejn.

„Stojte!”
Glas mu je odjeknuo prostorijom, i Tesu podiđoše žmarci.
Mortmejn. Prepoznala je njegov govor, njegov glas, iako nije videla
ništa zbog kamenog stuba koji je skrivao nišu u koju ju je Armaros bio
uvukao. Taj demonski automaton uopšte nije popuštao stisak oko nje,
čak i kada je neki prigušeni prasak pretresao sobu propraćen oštrim,
šibajućim vetrom koji je zaduvao pored niše, ostavljajući ih nedirnute.
A onda je usledilo zatišje i Tesa je očajnički poželela da se otrgne
metalnim rukama što je držahu, da istrči u sobu i proveri da joj nisu
neki od prijatelja, neki od ljudi koje je volela, povređeni, ili čak i ubijeni.
Međutim, otimati se njegovom stisku bilo je kao otimati se zidu. No,
ipak ga je šutnula nogama, taman kada je Mortmejnov glas ponovo
odjeknuo prostorijom:
„Gde je gospođica Grej? Dovedite mi je!”
Armaros na to zatutnja, te se odmah i pokrenuo. Podigavši Tesu za
ruke, izneo ju je iz niše u glavnu prostoriju.
A tamo, poprište haosa. Automatom su stajali ukipljeni, gledajući u
svoga gospodara. Mnogi su ostali srušeni na podu, ili iseckani na
komade. Pod beše klizav od mešavine krvi i ulja.
Na samoj sredini prostorije u krugu stajahu Senolovci i njihova
pratnja. Siril je klečao na podu, sa otkinutim parčetom krvave tkanine
obavijenim oko noge. Henri se nalazio blizu njega, napola sedeći,
napola ležeći u Šarlotinom naručju. Bio je bled, krajnje bled... Tesine oči
pronađoše Vilove baš kada je podigao glavu i ugledao je. Licem mu je
proleteo izraz neverice, da bi odmah zatim krenuo prema njoj. Džem ga
je uhvatio za rukav. I njegove su oči bile uperene u Tesu; razrogačene,
crne, prestravljene.
Skrenula je pogled od obojice, gore ka Mortmejnu. Stajao je uz
ogradu gornje galerije, kao propovednik za predikaonicom, gledajući ih
sa podsmehom. „Gospođice Grej”, reče, „lepo od vas što ste nam se
pridružili.”
Pljunula je, osetivši krv u ustima na mestu gde joj je automaton
prstima ogrebao obraz.
Mortmejn je nakrivio obrvu. „Spusti je”, reče Armarosu. „Drži je za
ramena.”
Demon ga je poslušao, tiho se nasmejavši. Čim je čizmicama
dotakla pod, Tesa je ispravila kičmu i podigla glavu da bi prostrelila
Mortmejna ljutitim pogledom. „Nije dobro videti nevestu pre svadbe”,
rekla mu je.
„Tako je”, reče Mortmejn. „Ali, za koga nije dobro?”
Tesa se nije osvrtala oko sebe. Prizor tolikog broja automatona i
skromne družine Senolovaca koja je jedina stajala pred njima beše
odveć mučan. „Divovi su vam već provalili u utvrđenje”, rekla mu je.
„Doći će i drugi za njima. Stuštiće se na vaše automatone da ih unište.
Predajte se smesta i možda sačuvate život.”
Mortmejn se nasmejao zabacivši glavu. „Svaka čast, gospo”, reče.
„Stojite tu poraženi, a ipak tražite moju predaju.”
„Nismo mi poraženi...”, otpoče Vil, i Mortmejn je odmah prosiktao
kroz zube tako da se začulo po čitavoj prostoriji. Automatoni svi
najednom okrenuše glave prema Vilu - zastrašujuće usklađeno.
„Da nisi pisnuo, Dive”, reče mu Mortmejn. „Sledeći put kada neko od
vas progovori, poslednji put ćete udahnuti vazduh.”
„Pustite ih”, reče Tesa. „Ovo nema nikakve veze sa njima. Pustite ih,
a mene zadržite.”
„Nemate vi čime da se pogađate”, reče Mortmejn. „Grešite ako
mislite da ostali Senolovci stižu da vam pomognu. U ovom trenutku
veliki deo moje vojske satire vaš Savet.” Tesa je čula da se Šarloti oteo
uzdah na to, kratko, prigušeno. „Baš je bilo mudro od Divova da se tako
zgodno okupe na jednom mestu da ih mogu zbrisati jednim potezom.”
„Molim vas”, reče Tesa. „Odustanite od napada. Vaša mržnja prema
Divovima jeste osnovana. Ali, ukoliko svi pomru, ko će naučiti nešto iz
vaše osvete? Ko će ostati da se iskupi? Ako ne bude bilo nikoga da
nauči nešto iz prošlosti, neće biti nikoga ni da dalje prenese naučeno.
Pustite ih da žive. Da prenesu vašu lekciju u budućnost. Neka to bude
vaše zaveštanje.”
Zamišljeno je klimnuo glavom, kao da odmerava njene reči.
„Poštediću ih - ali ću ih ostaviti tamo, kao naše zatočenike. Njihovo će
vas zatočeništvo učiniti prijatnijom i poslušnijom”, glas mu se
zaoštrio, „jer ih volite, a ako ikada makar i pokušate da pobegnete, sve
ću ih pobiti!” Zastao je. „Šta velite, gospođice Grej? Bio sam vrlo
velikodušan, dugujete mi zahvalnost.”
 Jedini zvuk u prostoriji beše škripanje automatona i dobovanje krvi
u Tesinim ušima. Sada joj je bilo jasno šta su značile reči gospođe Blek
u kočiji. A što više znate o njima, što ste im naklonjeniji, to ćete biti
učinkovitiji kao oružje koje će ih pokositi. Tesa ne samo da je postala
jedan od Senolovaca, već je skoro i postala ista kao oni. Volela ih je,
brinula je za njih, a Mortmejn će iskoristiti svu tu ljubav i brigu da je
pokori svojoj volji. Spasi li ove koje voli, osudila bi sve ostale na
propast. Ali da osudi Vila, Džema, Šarlotu, Henrija, Sesili i ostale na
smrt beše joj potpuno nezamislivo.
„Dobro.” Čula je da je Džem, ili možda pak Vil, prigušeno prostenjao.
„Dobro, prihvatam ponudu.” Podigla je pogled: „Kažite demonu da me
pusti, i popeću se gore.”
Videla je da je Mortmejn na to skupio oči. „Ne”, reče. „Armarose,
donesi je ovamo.”
Demon joj je još jače stegao ruke; Tesa je bolno stisnula zube. Kao
da saoseća sa njom, mehanički anđeo joj je zatreperio oko vrata.
Retko se ko može pohvaliti da ga anđeo čuva. Ali ti možeš.
Ruka joj odlete do grla. Anđeo kao da joj je podrhtavao pod prstima,
kao da diše, kao da pokušava da joj nešto saopšti. Stegla je šaku oko
njega i vrhovi njegovih krila usekoše joj se u dlan. Prisetila se svoga
sna.
Ovako izgledaš?
Ti vidiš samo delić onoga što jesam. U svom pravom obličju, ja sam ti
smrtonosno veličanstven.
Armaros je opet sklopio šake oko Tesinih ruku.
Vaš mehanički anđeo sadrži u sebi delić anđeoske duše, rekao joj je
Mortmejn onomad. Prisetila se belog zvezdastog otiska koji je
mehanički anđeo ostavio na Vilovom ramenu. Prisetila se glatkog,
predivnog, nepomičnog lica anđela, hladnih ruku što je uhvatiše kada je
ispala iz kočije gospođe Blek prema uzburkanoj vodi ispod nje.
Demon poče da je diže.
Tesa se setila svoga sna.
Duboko je udahnula. Nije znala da li je to što namerava da uradi
uopšte moguće, ili je naprosto suludo. Kada ju je Armaros podigao,
zažmurila je da posegne mislima, da posegne u mehaničkog anđela.
Nekoliko je trenutaka tumarala kroz tamu, a onda i kroz neki sivkasti
međuprostor, tražeći svetlo, iskru žive duše, onaj život...
I eto ga, iznenadni plamen, buktinja, blistavija od bilo koje iskre
koju je ikada ranije videla. Posegnula je za njom, da se obavije oko nje,
oko snopova usijane vatre koja joj je pekla i palila kožu. Glasno je
vrisnula...
I onda se preobrazila.
Usijana joj vatra pokulja kroz vene. Sunula je naviše, i oprava poče
da joj se kida, cepa i spada sa nje, uz blistavu svetlost svuda oko nje.
Pretvorila se u vatru. U zvezdu repaticu. Armarosove ruke strgnuše joj
se sa tela - i on se nečujno istopio i rasplinuo, spržen nebeskom vatrom
koja je plamtela kroz Tesu.
Letela je - letela naviše. Ne, dizala se, rasla. Kosti joj se izdužiše i
raširiše, poput mreže koju neko razvlači i uzduž i popreko, rastući
nezamislivom brzinom. Koža joj se pozlatila, rastežući se i kidajući dok
je letela naviše poput stabljike čarobnog pasulja iz one stare bajke, a
svuda gde bi joj se koža pocepala zlatni bi ihor potekao iz rana.
Kovrdže nalik ostrušcima usijanog belog metala nikoše joj iz glave da
joj obaviju lice. A sa leđa joj iskočiše krila - golema krila, veća nego u
bilo kakve ptice.
Pretpostavljala je da bi trebalo da bude prestravljena. Spustivši
pogled, videla je da Senolovci zure u nju, zabezeknuti. Čitava je
prostorija bila ispunjena zaslepljujućom svetlošću koja je isijavala iz
nje. Postala je Iturijel. Božanski plam anđela buktao je u njoj, paleći joj
kosti, pekući joj oči. Ali je ona osećala čeličnu smirenost.
Sada se već našla na visini od sedam-osam metara. Našla se oči u
oči sa Mortmejnom, koji se ukipio u strahu, držeći se rukama za ogradu
doksata. Mehanički je anđeo, na kraju krajeva, ipak bio njegov dar
njenoj majci. Mora da nikada nije ni pomislio da bi bio ovako
upotrebljen.
„Nemoguće”, reče promuklo, „nemoguće...”
Vi ste zatočili nebeskog anđela, reče Tesa, mada se nije radilo o
njenom glasu, već je Iturijel govorio kroz nju. Glas mu je odjeknuo
njenim telom kao zvonjava gonga. Zapitala se, kao kroz maglu, da li joj
srce kuca - da li anđeli uopšte imaju srca? Neće li je ovo ubiti? Ako je i
ubije, vredelo bi. Pokušali ste da stvorite život. Za život su nadležna
nebesa. A nebesa ne gledaju blagonaklono na uzurpatore.
Okrenuvši se, Mortmejn je potrčao. Ali bio je spor, svi ljudi su spori.
Tesa je ispružila ruku, Iturijelovu ruku, da ga ščepa u trku i podigne sa
poda. Vrisnuo je kada ga je anđeoski stisak ožario. Koprcao se, već
goreći, kada je Tesa stegnula stisak da mu smrska telo i pretvori ga u
zgnječenu smešu od skerletne krvi i belih kostiju.
Popustila je prste. Mortmejnovo smoždeno telo ispade i tresnu o
pod među njegove automatone. Nešto se zatreslo, začula se stravična
škripa metala, kao da se neka zgrada ruši, i automatom krenuše da se
ruše, jedan po jedan, ničice na zemlju, beživotni bez njihovog Magistera
da ih pokreće. Vrt metalnog cveća, što poče da se suši i vene jedno po
jedno, a Senolovci stajahu među njima, zapanjeno zagledajući oko sebe.
A onda je Tesa shvatila da ipak još uvek ima srce, jer joj je poskočilo
od radosti videvši ih žive i zdrave. Ali kada je posegnula ka njima
zlatnim rukama - jednom sada umrljanom skerletom, Mortmejnovom
krvlju pomešanom sa Iturijelovim zlatnim ihorom - oni se povukoše od
jarke svetlosti oko nje. Ne, ne, htela im je reći, ne bih vas ja nikada
povredila, ali reći ne izađoše iz nje. Nije mogla da progovori, jara beše
prevelika. Sa mukom je pokušala da se vrati u sebe, da se opet
preobrazi u Tesu, ali se izgubila u vatrenoj buktinji, kao da je upala u
samo središte Sunca. Plamen bolno prasnu u njoj i ona oseti da pada sa
mehaničkim anđelom poput usijanog lasa oko vrata. Molim te,
pomislila je, ali je sve oko nje gorelo i plamtelo, i ona je obamrlo
potonula u svetlost.
 22.
DOK GOD TRUBA GRMI

Jer dok god truba nebeska grmi,

duša se od tela odvojit može,
al’ ne i mi jedno od drugog.
Aldžernon Čarls Svinbern, „Laus Veneris”

Mehanička stvorenja posegnuše ka Tesi iz crne sumaglice. Vene joj

vatrom ispunjene behu, a kada je pogledala dole, koža joj beše ispucala,
prekrivena plikovima, zlatni joj je ihor u potocima curio niz ruke.
Videla je beskrajna polja nebeska, videla večno zapaljeno nebo u
plamenu kakav bi svako ljudsko biće zaslepeo. Videla je oblake srebrne,
rubova oštrih poput britvi, i osetila ledenu pustoš što izdubi srca
anđeoska.
„Tesa”, beše to Vil; njegov bi glas bilo gde prepoznala. „Tesa,
probudi se, probudi se. Tesa, molim te.”
Čula je patnju u njegovom glasu, te požele da ga dohvati, ali kada je
podigla ruke, vatra se razbuktala da joj oprlji prste. Ruke joj se
pretvoriše u pepeo i rasuše na vrelom vetru.

Tesa se prevrtala na svom krevetu u grozničavom bunilu i košmarima.

Posteljina, izgužvana oko nje, bila joj je natopljena znojem koji joj je i
kosu slepio za slepoočnice. Koža joj, oduvek bleda, postade gotovo
providna, pokazujući čitav splet vena odozdo, i obrise kostiju.
Mehanički anđeo visio joj je oko vrata; tu i tamo bi ga uhvatila, pa bi
vrisnula izgubljenim glasom, kao da sam taj dodir beše bolan.
„Strašno se pati”, Šarlota je nakvasila krpu hladnom vodom da je
spusti na Tesino vrelo čelo. Devojka je na to tiho prostenjala buneći se,
ali nije odgurnula Šarlotinu ruku od sebe. Šarlota bi najradije pomislila
da to beše zato što su joj hladne obloge pomagale, ali je znala da je
mnogo verovatnije da je Tesa sada već naprosto preiznurena. „Zar ne
možemo ništa drugo da učinimo?”
Anđeoska vatra joj napušta telo, brat Enoh reče sablasnim
višesmernim šapatom, stojeći uz Šarlotu. Trebaće onoliko vremena
koliko bude trebalo. Ali će se osloboditi bola kada sve prođe.
„Ali preživeće?”
Pa, preživela je već ovoliko, Tihi brat reče sumorno. Vatra je već
trebalo da je ubije. Ubila bi svakog običnog čoveka. No, ona je delom
Senolovac, delom demon, i pritom ju je čuvao anđeo za čijom je vatrom
posegnula. Štitio ju je čak i u onim poslednjim trenucima kada je buknuo i
spalio sopstveno telesno obličje.
Šarlota se nije mogla otrgnuti prizoru kružne odaje pod Kader
Idrisom, i Tese kako istupa i pretvara se od devojke u plamen da bi
planula u vatrenom snopu, kose pretvorene u iskričave pramenove
jezivo zaslepljujućeg sjaja. Čučeći na podu pokraj Henrijevog tela,
Šarlota se zapitala kako i sami anđeli mogu tako da zaplamte i ostanu
živi.
Nakon što ju je anđeo napustio, Tesa se srušila, odeće iskidane u
froncle i kože prekrivene tragovima opekotina. Nekoliko je Senolovaca
pohitalo ka njoj kroz porušene automatone, mada je Šarlota sve to
mutno zapamtila - taj je prizor gledala očima pomućenima strahom za
Henrija: Vil je podigao Tesu u naručje; Magisterovo utvrđenje počelo je
da se zatvara samo od sebe za njima, vrata krenuše da lupaju jedna po
jedna dok su jurili hodnicima uz Magnusovu plavu vatru da im osvetli
put na sigurno. Pa onda, otvaranje drugog Prolaza. Još Tihe braće što ih
čekahu na Institutu, unakaženih ruku i lica, koji odgurnuše Šarlotu u
stranu da bi se okupili oko Henrija i Tese. Vil se bio okrenuo prema
Džemu, potresen. Pružio je ruku prema svom parabataiju.
„Džemse”, rekao mu je. „Ti možeš da doznaš... šta joj rade... da li će
preživeti...”
Međutim, brat Enoh je na to stao između njih. On se više ne zove
Džems Karsters, rekao mu je, već Zakarija.
A onda, izraz Vilovog lica, i kako je spustio ruku. „Može on da govori
i u svoje ime.”
Međutim, Džem se samo okrenuo, okrenuo i udaljio se od njih,
udaljio sa Instituta, a Vil ga je u neverici gledao kako odlazi, pa se
Šarlota prisetila kako su se prvi put upoznali: stvarno umireš? Žao mi je.
 Upravo im je Vil, i dalje delujući zapanjen i zgranut, svima, drhtavim
glasom, objasnio Tesinu priču: ulogu njenog mehaničkog anđela,
povest nesrećnih Starkvedera, i neuobičajen način Tesinog začeća.
Alojzije je bio u pravu, razmišljala je Šarlota. Tesa jeste bila njegova
praunuka. Potomak kojeg nikada neće ni upoznati, budući da je ubijen
tokom pogroma Saveta.
Šarlota se nije mogla otrgnuti pomisli na to kako im je samo bilo
kada su se vrata Većnice otvorila da bi unutra pokuljali automatoni.
Članovi Saveta nisu morali da dolaze nenaoružani, ali ipak nisu bili
spremni za borbu. I pritom se većina Senolovaca nikada pre toga i nije
suočila sa automatonom. Naježila se čim je zamislila taj pokolj.
Potresao ju je broj izgubljenih među Senolovcima, mada bi bio i mnogo
veći da se Tesa nije onako žrtvovala. Svi su automatoni popadali sa
Mortmejnovom smrću, čak i oni u većnici, pa je većina Senolovaca ipak
preživela, mada je bilo teških gubitaka... među kojima i sam Većnik.
„Delom demon, delom Senolovac”, promrmljala je Šarlota sada,
gledajući u Tesu. „Šta bi onda ona bila?”
Divovska krv preovladava. Nova vrsta Senolovca. Novo ne mora uvek
biti loše, Šarlota.
Upravo su zbog te divovske krvi i otišli toliko daleko da čak
pokušaju sa isceljujućim runama na Tesi, ali su joj se rune naprosto
utopile u kožu i nestale, kao reći ispisane po vodi. Šarlota je sada
ispružila ruku da takne Tesu po ključnoj kosti, gde joj je runa i bila
ispisana mastilom. Koža joj je bila odveć vrela na dodir.
„Njen mehanički anđeo”, primetila je Šarlota, „prestao je da
otkucava.”
Napustilo ga je anđeosko prisustvo. Iturijel je oslobođen, a Tesa
nezaštićena, mada, uz Magistera mrtvog, i s obzirom da je i sama Div,
verovatno će biti dobro. Dok god ne pokuša da se i po drugi put pretvori u
kakvog anđela. To bije već zasigurno usmrtilo.
„Postoje i druge opasnosti.”
Svi se suočavamo sa opasnostima, reče brat Enoh, istim smirenim,
neuzdrmanim mentalnim glasom koji je upotrebio kada joj je rekao da
će Henri preživeti, ali nikada više neće hodati.
Tesa se promeškoljila na krevetu, zavapivši promuklim glasom. U
snu je, još od bitke, dozivala imena. Dozivala je Nejta, tetku i Šarlotu.
„Džeme”, šapnula je sada, usplahireno stežući prekrivač.
Šarlota se okrenula od Enoha da opet dohvati hladnu oblogu i
spusti je Tesi preko čela. Znala je da ne treba da pita, ali...
 „Kako je on? Naš Džem? Da li se... prilagodio Bratstvu?”
Osetila je Enohov prekor. Znate da vam tako nešto ne mogu reći. Nije
više vaš Džem. Sada je brat Zakarija. Morate ga zaboraviti.
„Da ga zaboravim? Ne mogu ja njega zaboraviti”, reče Šarlota. „Nije
on kao vaša druga braća, Enoše. Znate i sami.”
Obredi kojima se postaje Tihi brat spadaju u naše najskrivenije tajne.
„Pa, ne pitam ja vas za vaše obrede”, reče Šari ota. „Ali sam isto tako
svesna da većina Tihe braće prekine svaku vezu sa svojim smrtničkim
životima pre nego što stupe u Bratstvo. A Džems to nije mogao da
uradi. Još ga štošta spaja sa ovim svetom.” Pogledala je u Tesu, kojoj su
kapci treperili pri svakom otežanom udisaju. „To je ta spona koja ih
međusobno spaja, i ako ne bude valjano prekinuta, plašim se da bi
oboma mogla da naškodi.”

„Evo je, stiže radost moga srca,

da je dašak prozračnog snopa
srce bi je čulo i počelo da kuca.
Da se miljama pod zemljom zakopa
prah bi je moj čuo i počeo da kuca.
Da bdim zakopan ispod njenih stopa,
beharom i bojom da pršti i puca
stalo bi ovo srce moje kao iz topa.”

„Ma, idi, molim te”, reče Henri iznervirano, podižući rukave svoje
košulje za spavanje uflekane mastilom. „Zar baš ne možeš da čitaš
štogod veselije? Nešto o nekoj finoj čarki?”
„Ovo ti je Tenison”, reče Vil kod kamina, spuštajući stopala sa
otomana. Nalazili su se u dnevnoj sobi, Henri je sedeo u stolici
primaknut vatri sa sveskom otvorenom u krilu. I dalje je bio bled, kao
što je bio još od bitke na Kader Idrisu, mada je boja polako počela da
mu se vraća. „Dobro će ti doći za um.”
Henri nije stigao da mu odgovori, pošto se vrata otvoriše, da bi
Šarlota ušla unutra, delujući umorno, čipkanih rukava vrećaste haljine
nakvašenih vodom. Vil je odmah odložio knjigu, a i sam Henri
znatiželjno je podigao glavu od sveske.
Šarlota je bacila pogled na jednog, pa na drugog, primetivši i knjigu
na stočiću pokraj srebrnog servisa za čaj. „Čitao si Henriju, Vile?”
„Jeste, neke grozote, sve neku poeziju”, Henri je u jednoj ruci imao
pero, i papire raštrkane po ćebencetu koje mu beše prebačeno preko
kolena.
Henri je sa njemu svojstvenom staloženošću primio vesti da mu
čak ni lečenje kod Tihe braće neće omogućiti da ponovo prohoda. Kao i
sa rešenošću da obavezno sebi napravi kolica, nalik stolici na
točkovima ali mnogo bolja, koja bi se sama kretala uz niz drugih
posebnih dodataka. Čvrsto je odlučio da će moći da se penje i spušta
stepeništem, kako bi i dalje mogao da se bavi svojim izumima u
kosturnici. Osmišljavao je nacrte kolica čitav taj sat dok mu je Vil čitao
„Mod”, ali Henrija poezija ionako nikada nije posebno zanimala.
„Pa, sad si oslobođen dužnosti, Vile, a ti si, Henri, oslobođen od
dodatnog čitanja poezije”, reče Šarlota. „Ako hoćeš, dušo, mogu ti
pomoći da sakupiš beleške...” Provukavši se iza muževljeve stolice,
sagnula mu se preko ramena da mu pomogne da sakupi raštrkane
papire na jednu urednu hrpu. Usput ju je uhvatio oko ruke i pogledao ju
je - pogledom tolikog poverenja i divljenja da se Vil osetio kao da mu se
sićušni nožići zabadaju u kožu.
A nije da je zamerao Šarloti i Henriju na njihovoj sreći - daleko od
toga. Ali bi odmah pomislio na Tesu. Na nade koje je nekada gajio i
kasnije potisnuo. Zapitao se da li je ona njega ikada tako gledala. On je
mislio da nije. Toliko se samo trudio da uništi njeno poverenje, a mada
je sada jedino priželjkivao priliku da ga ponovo izgradi kod nje, ipak se
nije mogao oteti strahu da...
Odbacivši sumorne misli, digao se na noge, nameravajući da im
kaže da ide da vidi Tesu. Pre nego što je uspeo bilo šta da kaže, začulo
se kucanje na vratima i Sofi je ušla unutra, izgledajući neobjašnjivo
napeto. Njena napetost razjašnjena je sekund kasnije, kada je Istražilac
ušao za njom u sobu.
Vil, naviknut da ga viđa u zvaničnoj odori na zasedanjima Saveta,
gotovo da nije prepoznao tog strogog čoveka u sivom žaketu i crnim
pantalonama. Na obrazu je imao svež ožiljak koji ranije nije bio tamo.
„Istražioče Vajtlo”, Šarlota se uspravila, najednom uozbiljena.
„Čemu dugujemo ovu čast?”
„Šarlota”, reče Istražilac ispruživši ruku. Držao je neko pismo,
zapečaćeno štambiljem Saveta. „Doneo sam vam poruku.”
Šarlota ga je zbunjeno pogledala: „Niste je mogli poslati poštom?”
„Ovo je pismo od najveće važnosti. Krajnje je bitno da ga smesta
pročitate.”
Šarlota je polagano ispružila ruku da ga primi. Htela je da ga otvori
prstom, ali se namrštila i otišla na drugi kraj sobe po nož za otvaranje
pisama na stolu. Vil je iskoristio priliku da se krišom zagleda u
Istražioca. Čovek je namrgođeno gledao Šarlotu, uopšte se ne obazirući
na Vila. Nehotice se zapitao da li je taj ožiljak na Istražiočevom obrazu
uspomena iz borbe u Većnici sa Mortmejnovim automatonima.
Vil je tada bio uveren da će svi skupa izginuti, tamo pod planinom,
sve dok Tesa nije zasijala u punom anđeoskom bleštavilu i pokosila
Mortmejna kao kada munja saseče drvo. Bilo je to nešto najčudesnije
što je ikada video, ali je začuđenost ubrzo nestala pred užasnutošću
kada se Tesa strmoglavila nakon Preobražaja, krvava i bez svesti ma
koliko da su pokušavali da je probude. Magnus je, i sam iscrpljen, jedva
nekako uspeo da otvori Prolaz nazad na Institut, uz Henrijevu pomoć, a
Vil se svega nakon toga sećao samo maglovito - iscrpljenosti, krvi i
straha, još Tihe braće koja behu pozvana da se pobrinu za ranjene, i
novosti koje im pristigoše iz Saveta o svima koji su pobijeni u boju pre
nego što su se automatoni raspali po Mortmejnovoj smrti. I Tese - Tese
koja nije progovarala, koja se nije budila - kako je Tiha braća odnose u
njenu sobu, a on nije mogao sa njom. Pošto joj nije bio ni brat ni muž,
mogao je samo da stoji i zuri za njom, stežući i opuštajući okrvavljene
šake. Nikada se nije osećao bespomoćnije.
A kada se okrenuo da pronađe Džema, da podeli svoje strepnje sa
jedinom osobom na svetu koja je volela Tesu isto koliko i on - Džem je
bio otišao, vratio se nazad u Tihograd po naredbi Braće. Otišao je, a da
se ni pozdravio nije.
Mada je Sesili pokušala da ga umiri, Vil se strašno naljutio - na
Džema, a i na Savet i na samo Bratstvo, što su dopustili Džemu da
postane Tihi brat, mada je Vil bio svestan da to beše nepravedno sa
njegove strane, da je to ipak bio Džemov izbor, kao jedini način da
ostane u životu. No, Vil je još od povratka na Institut osećao simptome
morske bolesti - kao da je godinama bio usidreni brod koji je potom
pušten da pluta nošen talasima, nemajući pojma u kom pravcu da
zaplovi. A Tesa...
Zvuk cepanja papira prenuo ga je iz razmišljanja kada je Šarlota
otvorila pismo i pročitala ga, na šta joj sva boja nestade iz lica.
Podigavši oči od njega, zagledala se u Istražioca. „Je li ovo neka vrsta
šale?”
Istražilac se još više namrgodio. „Nije nikakva šala, uveravam vas.
Imate li odgovor?”
„Loti”, reče Henri, gledajući u ženu sa ljubavlju i napetošću koje su
mu izbijale čak i iz čupavih pramenova riđe kose. „Loti, šta je bilo, šta
nije u redu?”
Pogledala je njega, pa onda opet Istražioca. „Ne”, reče. „Zasad
nemam odgovor.”
„Savetu nije nameta da...”, otpočeo je, ali se onda učinilo da je prvi
put spazio Vila. „Ako bih mogao da popričam nasamo sa vama,
Šarlota?”
Šarlota se na to gordo ispravila: „Neću oterati ni Vila ni Henrija iz
sobe.”
Na to međusobno ukrstiše mrke poglede. Vil je bio svestan da ga
Henri napeto posmatra. Nakon Šarlotinog razmimoilaženja sa
Većnikom, i Većnikove smrti, svi su ustreptalo čekali da Savet donese
neku vrstu osvetoljubive presude. Imali su utisak da im Institut izmiče
iz ruku. Vil je to sada tačno video po Šarlotinim drhtavim rukama i
stegnutim usnama.
Najednom je zažalio što Džem i Tesa nisu tu, neko sa kim bi mogao
da popriča, neko koga bi mogao da pita šta može da učini za Šarlotu,
kojoj je toliko toga dugovao.
„Nema veze”, reče, ustajući. Hteo je da poseti Tesu, čak i ako ne
otvori oči, čak i ako ga ne prepozna. „Ionako sam hteo da izađem.”
„Vile...”, usprotivila se Šarlota.
„Nema veze, Šarlota”, reče Vil opet, pa se progurao pored Istražioca
da ode do vrata. Našavši se u hodniku, načas se oslonio o zid, da se
pribere. Sećanje na njegove sopstvene reči javilo mu se nepozvano -
Bože, kao da je bilo pre milion godina, i pritom više ni u kom slučaju
nije bilo smešno: Većnik? Prekida nas usred doručka? Šta je sledeće?
Istražilac će nam upasti na čaj?
Ako samo Šarloti oduzmu Institut...
Ako svi izgube dom...
Ako Tesa...
Nije mogao da dovrši misao. Tesa će preživeti; mora da preživi.
Krenuvši niz hodnik, pomislio je na plave, zelene i sive nijanse Velsa.
Možda bi mogao da se vrati tamo sa Sesili, ako izgube Institut, da
stvore sebi neki život u rodnom kraju. Ne bi to bio senolovački život,
ali bez Šarlote, bez Henrija, bez Džema ili Tese ili Sofi, čak i bez
prokletih Lajtvudovih, nije ni želeo da bude Senolovac. Oni su mu bili
porodica, sve na ovom svetu - još jedna spoznaja, pomislio je, koja mu
se javila najednom, i to prekasno.
„Tesa. Probudite se. Molim vas, probudite se.”
To se sada Sofin glas probio kroz tamu. Tesa se mučila nekoliko
trenutaka da otvori oči. Ugledala je svoju sobu na Institutu, poznati
nameštaj, povučene zastore, slabo sunce koje je bacalo četvrtaste
snopove svetlosti po podu. Pokušala je da se uhvati za ovaj trenutak.
Stalno su joj se smenjivali ti kratki trenuci prisebnosti utopljeni u
noćne more i grozničavi san - i nikad dovoljno vremena da ih ščepa, da
progovori. Sofi, pokušala je da šapne, ali reči nisu htele da joj pređu
preko suvih usana. A onda joj neka munja sevnu pred očima da joj
raspoluti svet. Nečujno je vrisnula kada se Institut raspao na
paramparčad i nestao pred njom, odnesen tamom.

Siril je naposletku rekao Gabrijelu da je Sesili u štali, nakon što je mlađi

od braće Lajtvud proveo veći deo dana bezuspešno je tražeći - mada se
nadao da nije bio previše očigledan - po čitavom Institutu.
Već se spustio suton i štala beše ispunjena toplom žutom svetlošću
fenjera i mirisom konja. Sesili je stajala pokraj Balijeve pojate, glave
prislonjene uz vrat velikog crnog konja. Kosa, gotovo iste mastiljave
boje, beše joj raspuštena niz ramena. Kada se okrenula da ga pogleda,
Gabrijel joj je zapazio treptaj crvenog rubina oko vrata.
Izraz zabrinutosti proleteo joj je licem: „Nešto se desilo Vilu?”
„Vilu?”, Gabrijel ostade zatečen.
„Ma, pomislila sam... po vašem izrazu lica...”, uzdahnula je. „Toliko je
uzrujan proteklih nekoliko dana. Kao da nije dovoljno što je Tesa
povređena i bolesna, saznao je još i za Džema...” Odmahnula je glavom.
„Pokušala sam da popričam sa njim, ali neće ništa da mi kaže.”
„Mislim da upravo sada razgovara sa Džemom”, reče Gabrijel.
„Priznajem da ne znam šta mu se odvija u glavi. Ako želite, mogao bih
da...”
„Ne”, reče Sesili tiho. Plave je oči uperila u nešto daleko iza njega.
„Neka ga.”
Gabrijel je zakoračio prema njoj. Nežni žuti odbljesak fenjera pred
Sesilinim nogama bacao joj je blagi zlatasti sjaj po koži. Šake joj, bez
rukavica, behu sasvim bele naspram crne konjske dlake. „Hte...”,
otpočeo je. „Taj vam se konj, izgleda, veoma sviđa.”
Nemo je prekorio sebe. Prisetio se da mu je otac jednom kazao da
žene, nežniji pol, vole kada im se udvarate ljupkim rečima i jezgrovitim
izrazima. Nije baš bio siguran šta bi uopšte bio jezgroviti izraz, ali je
bio siguran da „taj vam se konj, izgleda, veoma sviđa” nije spadao u
njih.
No, Sesili, izgleda, nije zasmetalo. Još jednom je rasejano
pomilovala konja pre nego što će se okrenuti prema njemu. „Balije je
mome bratu spasio život.”
„Kanite otići?”, reče Gabrijel iznebuha.
Oči joj se razrogačiše. „Šta rekoste, gospodine Lajtvude?”
„Ne”, podigao je ruku, „nemojte me zvati gospodin Lajtvud, molim
vas. Senolovci smo. Ja sam za vas Gabrijel.”
Obrazi joj se zarumeniše. „Dobro, Gabrijele. Zašto ste me pitali da li
kanim otići?”
„Pa, došli ste ovamo da odvedete brata kući”, reče Gabrijel. „Ali je
jasno da on neće otići, nije li? Zaljubljen je u Tesu. Ostaće gde god da
ona ostane.”
„Ona možda neće ostati tu”, reče Sesili, nečitkog pogleda.
„Mislim da hoće. Ali čak i ako ne ostane, on će poći za njom. A
Džem... Džem je postao Tihi brat. Još uvek je Div. Ako Vil gaji nade da će
ga opet videti, a mislim da znamo da ih gaji, ostaće tu. Godine su ga
promenile, Sesili. Njegova je porodica sada tu.”
„Mislite da mi govorite nešto što ja već nisam i sama dokučila?
Vilovo srce je tu, a ne u Jorkširu, u kući u kojoj nikada nije ni živeo,
pokraj roditelja koje godinama nije video.”
„Pa, dobro, ali ako on ne može da pođe kući... mislio sam da biste vi
možda mogli.”
„Da mi roditelji ne ostanu sami. Da. Shvatam zašto biste pomislili
tako nešto.” Pokolebala se. „Ah znate, dakako, da će se od mene za
nekoliko godina očekivati da se udam i da, i ovako i onako, napustim
roditelje.”
„Ali ne tako da nikada više sa njima ne razgovarate. Oni su, Sesili,
prognani. Ostanete li tu, zauvek ćete biti odsečeni od njih.”
„Kažete to kao da pokušavate da me ubedite da se vratim kući.”
„Kažem to jer se plašim da ćete tako i uraditi”, reči mu pobegoše
kroz usta pre nego što je uspeo da ih zaustavi; mogao je samo da stoji i
postiđeno gleda u nju dok mu je rumenilo peklo lice.
Zakoračila je prema njemu. Plave oči, podignute ka njemu, behu joj
razrogačene. Zapitao se kada li su to prestale da ga podsećaju na
Vilove; sada su bile samo Sesiline oči, u nijansi plave koju je povezivao
jedino sa njom. „Kada sam došla ovamo”, rekla mu je, „mislila sam da
su Senolovci čudovišta. Mislila sam da moram da spasim brata. Mislila
sam da ćemo se vratiti skupa kući, i da će se roditelji ponositi oboma.
Da ćemo opet biti porodica. A onda sam shvatila... vi ste mi pomogli da
shvatim...”
„Ja sam vam pomogao? Kako?”
„Vama vaš otac nije dao nikakav izbor”, rekla je. „Zahtevao je od vas
da budete šta je želeo. I takav vam je zahtev i razdvojio porodicu. Ali
moj je otac odabrao da sam napusti Divove i oženi se mojom majkom.
To beše njegov izbor, kao što je ostanak uz Senolovce bio Vilov. Birati
ljubav ili rat; dva hrabra izbora, svaki na svoj način. Pritom ne mislim
da će moji roditelji zameriti Vilu na njegovom izboru. Njima je
najhitnije da bude srećan.”
„Ali, šta ćemo sa vama?”, reče Gabrijel, i sada se već nađoše toliko
blizu da su se gotovo dodirivali. „Sada je na vas došao red da odaberete
da li ćete ostati ili ćete se vratiti.”
„Ostaću”, reče Sesili, „biram rat.”
Gabrijelu se ote dah za koji nije ni znao da ga je zadržavao. „Odreći
ćete se doma?”
„One stare kuću u Jorkširu kroz koju duva promaja?”, reče Sesili.
„Ovo je ipak London.”
„I odreći ćete se svega sebi znanog?”
„Znano je dosadno.”
„Odreći ćete se viđanja sa roditeljima? Protivno je zakonu...” Titraj
osmejka pojavio joj se na licu. „Svi krše zakone...”
„Sesi”, rekao je, da bi zatim smanjio i to malo razmaka između njih i
krenuo da je ljubi - ruke je prvo nezgrapno spustio na njena ramena, te
mu skliznuše na krutom taftu haljine pre nego što će mu se prsti
provući iza njene glave da joj se upletu u meku, toplu kosu. Iznenađeno
se ukočila, pre nego što će se opustiti uz njega, i usne joj se na to
razdvojiše dopuštajući mu da okusi slatkoću njenih usta. Zavrtelo mu
se u glavi kada se konačno odmakla od njega. „Sesi?”, reče ponovo,
promuklim glasom.
„Pet”, rekla mu je. Usne i obrazi joj se rumeniše, ali joj pogled beše
postojan.
„Pet?”, bledo je ponovio.
„Moja ocena”, reče mu smešeći se. „Na vašoj veštini i pristupu;
možda još valja poraditi, ali urođeni dar svakako je tu. Samo vam treba
vežbanja.”
„A vi ste spremni da mi budete nastavnica?”
 „Silno ću se uvrediti odaberete li nekog drugog”, rekla mu je, pa se
nagnula da ga još jednom poljubi.

Kada je Vil kročio u Tesinu sobu, Sofi joj je sedela uz krevet, tiho nešto
šapćući. Naglo se okrenula kada se vrata zatvoriše za Vilom. Uglovi
usana bili su joj zabrinuto povijeni.
„Kako je?”, upitao ju je Vil, zavlačeći ruke duboko u džepove
pantalona. Bilo mu je bolno da gleda Tesu ovakvu, bolno kao da mu se
oštra ledenica zarila između rebara probijajući mu se u srce. Sofi je
zgodno uplela Tesinu dugu smeđu kosu kako joj se ne bi mrsila kada
nemirno bacaka glavu po jastuku. Tesa je ubrzano disala, grudi su joj se
hitro nadimale, a oči su joj se vidno pomerale ispod bledih kapaka.
Zapitao se o čemu li sanja.
„Isto”, reče Sofi, te se gipko digla da mu prepusti fotelju pored
kreveta. „Opet je vikala u snu.”
„Nekog je posebno dozivala?”, upitao ju je Vil, ali je odmah i zažalio
što je pitao. Njegova pobuda za to bila je smešno očigledna.
Sofi je munjevito sklonila tamnosmeđe oči sa njegovih. „Brata”,
rekla je. „Ako biste želeli koji trenutak nasamo sa gospođicom Grej...”
„Želeo bih, hvala ti, Sofi.”
Zastala je kod vrata. „Gospodine Vilijame”, rekla je.
Spustivši se u fotelju pored kreveta, Vil je bacio pogled ka njoj.
„Izvinite što sam mislila i govorila loše o vama svih ovih godina”,
reče Sofi. „Sada mi je jasno da ste se samo trudili da radite ono što svi
radimo. Radili ste najbolje što ste umeli.”
Ispruživši ruku, Vil je spustio šaku preko Tesine leve, koju je
grozničavo stezala oko prekrivača. „Hvala ti”, rekao joj je, ne mogavši
da pogleda Sofi pravo u oči; tren kasnije začuo je tiho zatvaranje vrata
za njom.
Pogledao je Tesu. U tom je trenu bila mirna, samo su joj trepavice
treperile kada bi udahnula. Podočnjaci joj behu tamnoplavi, venice
filigranski ispreplitane na slepoočnicama i sa unutrašnje strane
zglobova. Kada bi se prisetio kako je samo bljesnula u onolikom sjaju,
beše mu teško da je zamisli kao krhku, ali, eto je ipak tu pred njim. Ruka
joj je bila vrela u njegovoj, a kada joj je pomilovao obraz zglavcima, i
koža joj je plamtela.
„Tes”, šapnuo joj je. „U paklu je hladno. Sećaš li se kad si mi to rekla?
Bili smo u podrumu Mračne kuče. Svako bi se drugi usplahirio, ali ti si
bila smirena kao kakva guvernanta, govoreći mi da je pakao zaleđen.
Kakva bi to samo okrutna ironija bila ako me te vatre nebeske odnesu.”
Oštro je udahnula i njemu je srce nakratko poskočilo - da ga nije
čula? Ali oči joj ostaše čvrsto zatvorene.
Jače joj je stegnuo ruku.
„Vrati se”, reče joj. „Vrati mi se, Tesa. Henri reče da možda, s
obzirom da si dotakla dušu anđela, možda sada sanjaš o raju, o poljima
punim anđela i vatrenog cveća. Možda si srećna u snu. Ali ja ti ovo
tražim iz čistog sebičluka. Vrati mi se. Ne bih podneo da izgubim celo
srce.”
Glava joj se polagano pomerila prema njemu, usana razdvojenih
kao da će nešto reći. Nagnuo se, drhtavog srca.
„Džeme?”, rekla je.
Sledio se, nepomičan, ruke i dalje obavijene oko njene. Oči joj
zatreptaše pre nego što će se otvoriti - sive poput neba pre kiše, sive
poput škriljca po brdima Velsa. Boje suza. Pogledala ga je, pogledala je
kroz njega, uopšte ga ne primećujući.
„Džeme”, rekla je opet. „Džeme, strašno mi je žao. Za sve sam ja
kriva.”
Vil se opet nagnuo. Nije se mogao odupreti. Progovorila je, i to
razgovetno, prvi put nakon nekoliko dana, pa makar i ne bilo o njemu.
„Nisi ti kriva”, rekao joj je.
Uzvratila mu je stisak vrelom rukom; činilo mu se da mu svaki od
njenih prstiju žari kožu. „Kako nisam”, rekla je. „Zbog mene te je
Mortmejn lišio tvog jin fena. Zbog mene ste svi dospeli u opasnost.
Trebalo je da te volim, a ja sam ti samo skratila život.”
Vil je drhtavo udahnuo. Ona ledenica opet mu se pojavila u srcu, te
je imao osećaj kao da diše oko nje. Ali ipak se nije radilo o ljubomori,
već o tuzi, dubljoj i tananijoj od bilo koje ranije. Setio se Sidnija
Kartona. Prisetite se tu i tamo da postoji jedan covek koji bi život svoj dao
da očuva život koji volite pokraj vas. Da, i on bi to učinio za Tesu - umro
bi da one koji su joj potrebni zadrži uz nju - a isto bi to i Džem učinio za
njega ili za Tesu, a i sama bi Tesa, pomislio je, učinila to za obojicu.
Beše to jedna nedokučiva zbrka oko njih troje, ali jedno je bilo sigurno -
da ljubavi nije manjkalo među njima.
Dovoljno sam jak da izdržim ovo, rekao je sebi, nežno joj podigavši
ruku. „Nije život samo preživljavanje”, rekao je. „Postoji i sreća. Znaš ti
tvoga Džemsa, Tesa. Znaš da bi odabrao ljubav umesto godina života.”
 Međutim, Tesa je samo nemirno zabacila glavom na jastuku. „Gde
si, Džemse? Tražim te po tami, ali te ne mogu pronaći. Suđen si mi;
trebalo bi da smo povezani neraskidivim sponama. A, eto, dok si
umirao, ja nisam bila uz tebe. Nikada se nisam oprostila.”
„Po kakvoj to tami? Tesa, gde si?”, Vil joj je stegao ruku. „Pokaži mi
neki način da te pronađem.”
Tesa se najednom izvila na krevetu, naglo mu stisnuvši ruku. „Žao
mi je!”, ote joj se. „Džeme... strašno mi je žao... ogrešila sam se o tebe,
ogrešila užasno...”
„Tesa!”, Vil je odmah skočio na noge, ali se Tesa već bila mlitavo
stropoštala nazad na dušek, zadihana.
Nije mogao da se odupre. Vrisnuo je Šarlotino ime kao dete kada se
probudi iz noćne more, kao što sebi nikada nije dopustio da vrišti kada
zaista jeste bio dete, budeći se na tada još nepoznatom Institutu i
žudeći za utehom, mada je znao da je ne sme primiti.
Šarlota je odmah dotrčala Institutom, kao što je on oduvek i znao da
bi došla ako je pozove. Stigla je, zadihana i uplašena, pa je pogledala
Tesu na krevetu i Vila kako je drži za ruku, i on joj je ugledao
prestravljenost na licu, zamenjenu potom izrazom neme tuge. „Vile...”
Vil je nežno izvukao ruku iz Tesine, da bi se okrenuo prema
vratima. „Šarlota”, reče, „nikada ti ranije nisam tražio da upotrebiš svoj
položaj čelnika Instituta da bi mi pomogla...”
„Moj položaj ne može izlečiti Tesu.”
„Može. Moraš da dovedeš Džema ovamo.”
„Ne mogu tražiti tako nešto”, reče Šarlota. „Džem je tek počeo da
služi u Tihogradu. Novi zaređenici prve godine uopšte ne mogu da
izlaze odatle...”
„Pa, došao je u bitku!”
Šarlota je sklonila jednu zalutalu kovrdžu sa lica. Katkad je znala da
izgleda veoma mlado, kao sada, mada ranije, kada se suočila sa
Istražiocem u dnevnoj sobi, to ne beše tako. „To je već bio izbor brata
Enoha.”
Vil je odlučno ispravio kičmu. Tolike je godine sumnjao u ono što
mu se krilo u srcu. Ali sada nije. „Tesi je Džem potreban”, reče.
„Poznajem zakon, znam da se ne može vraćati kući, ali... Tiha braća
moraju da preseku svaku sponu koja ih vezuje za smrtnički život pre
nego što pristupe Bratstvu. To takođe stoji u zakonu. Veza između Tese
i Džema nije prekinuta. Kako će se vratiti smrtničkom svetu, ako ni
Džema ne može da vidi bar još jedanput?”
 Šarlota se neko vreme ućutala. Preko lica joj je pala neka senka koju
nije mogao da objasni. Sigurno bi i ona poželela tako nešto za Džema,
za Tesu, za oboje? „U redu”, rekla je konačno. „Videću šta mogu da
uradim.”

„Spustiše se vode piti

kod izvora bistra toka,
kad mu krvcu ugledala
gde potokom teče.
Avaj, vrli Vilijame, zakuka ona,
ubijeni da ste spopade me strah!
To se samo kaput vodom
moj skerletom presijava!”

„Bože me sačuvaj”, promrljala je Sofi prolazeći pored kuhinje. Zar

Bridžet zaista mora da bude toliko morbidna u svim svojim pesmama,
i što baš mora da koristi Vilovo ime? Kao da sirotan nije već dovoljno
propatio...
Neka se senka ovaplotila iz tame: „Sofi?”
Vrisnuvši, Sofi je zamalo ispustila četku za tepih. Kamen-runa
blesnula je polumračnim hodnikom i ona je ugledala dobro poznate
sivo-zelene oči.
„Gideone!”, uzviknula je. „Bože blagi, nasmrt ste me preplašili.”
Pokajnički ju je pogledao. „Izvinjavam se. Htedoh vam samo poželeti
laku noć... a usput ste se smešili. Mislio sam...”
„Mislila sam na gospodara Vila”, rekla je, pa se opet nasmešila
njegovoj zbunjenosti. „Kako bih se pre samo godinu dana, da ste mi
rekli da ga neko muči, sva oduševila, ali sada saosećam sa njim. I to je
to.”
To ga je smirilo: „I ja saosećam sa njim. Svakoga dana u kojem se
Tesa opet ne probudi, tačno se vidi kako novi tračak života nestaje u
njemu.”
„Da je samo gospodar Džem tu...”, uzdahnula je Sofi, „ali nije.”
„Bez mnogo čega moramo naučiti živeti, u poslednje vreme.”
Gideon joj je ovlaš taknuo obraz prstima. Imao je grube, nažuljane
prste. Nisu mu bili glatki kao u kakvog gospodina. Sofi mu se
osmehnula.
„Niste me ni pogledali za večerom”, reče, sniženim glasom. Večera
zaista jeste protekla u tišini, uz hladnu rezanu piletinu i krompire.
Niko, izgleda, nije bio mnogo ješan, sem Gabrijela i Sesili, koji su jeli
kao da su čitav dan proveli na vežbama. Možda i jesu.
„Mnogo brinem za gospođu Branvel”, priznade mu Sofi. „Toliko
strepi, za gospodina Branvela, pa sada i za gospođicu Tesu, da je počela
da propada, a detence...”, stegla je usne. „Brinem se”, rekla je ponovo.
Više nije mogla ništa da kaže. Bilo je teško rešiti se uzdržanosti nekoga
ko je ceo život proveo služeći, pa makar i bila verena za jednog
Senolovca.
„Brižna ste duša”, reče joj Gideon, te joj je spustio prste niz obraz da
bi joj taknuo usne ovlaš poput laganog poljupca. A onda se odmakao.
„Video sam Šarlotu maločas kako sama ulazi u dnevnu sobu. Možda da
sada podelite sa njom svoju zabrinutost?”
„Ne bih nikada...”
„Sofi”, reče Gideon. „Vi niste samo Šarlotina služavka, već i njena
prijateljica. Ako bi se bilo kome otvorila, vama sigurno bi.”

U dnevnoj sobi je bilo hladno i mračno. Nije bilo vatre u kaminu, i

nijedna od lampi nije bila upaljena pred pokrovom noćne tame koja je
odaju prekrila tminom i senkama. Sofi je tek koji trenutak kasnije
shvatila da je jedna od senki zapravo bila Šarlota, sićušna, tiha prilika
na stolici za pisaćim stolom.
„Gospođo Branvel”, rekla je, osećajući veliki nalet neprijatnosti u
sebi, uprkos Gideonovim ohrabrujućim rečima. Dva dana ranije, ona i
Šarlota borile su se jedna uz drugu pod Kader Idrisom. A sada je, eto,
opet bila sluškinja koja je došla da očisti ognjište i obriše prašinu za
sutrašnji dan. Sa kantom uglja u jednoj ruci i kutijom palidrvaca u
džepu kecelje. „Izvinjavam se... nisam htela da vam smetam.”
„Ne smetaš mi, Sofi. Ne radim ništa bitno”. Šarlotin glas - Sofi je
nikada ranije takvu nije čula. Nečujnu, poraženu.
Spustivši ugalj pored rešetke, snebivljivo je prišla svojoj gazdarici.
Šarlota se nalaktila na sto, pokrivši lice rukama. Na stolu je stajalo neko
pismo sa prelomljenim žigom Saveta. Sofi se srce najednom ubrzalo,
čim se prisetila kako im je Većnik naredio da svi napuste Institut uoči
bitke pod Kader Idrisom. Ali, sigurno je u međuvremenu dokazano da
su bili u pravu? Sigurno bi njihova pobeda nad Mortmejnom poništila
Većnikov ukaz, pogotovo sada kada je bio mrtav? „Je li... je li sve u redu,
gospođo?”
 Šarlota joj pokaza na papir, beznadežnim zamahom ruke. Ohladivši
se cela, Sofi je žurno prišla Šarloti da uzme pismo sa pisaćeg stola.

Gospođo Branvel,
Imajući na umu prepisku koji ste vodili sa mojim pokojnim
saradnikom Većnikom Vejlandom, moguće je da će vas iznenaditi ovaj
dopis. Klava se, međutim, našla u položaju da joj je potreban novi Većnik,
a nakon obavljenog glasanja, kao naš glavni izbor istakli ste se vi.
Mogu da razumem da ste sasvim zadovoljni upravljanjem Institutom,
i da možda ne priželjkujete odgovornosti ovakvoga položaja, pogotovo
ako imamo u vidu povrede koje je vaš suprug pretrpeo u vašoj hrabroj
borbi sa Magisterom. Međutim, smatrah svojom dužnošću da vam
ponudim ovu priliku, ne samo zato što ste očiti izbor Saveta, već i zato što,
nakon svega što videh od vašeg ponašanja, smatram da biste bili jedan od
boljih Većnika pokraj kojih sam imao čast da služim.
Sa najvećim poštovanjem,
Istražilac Vajtlo

„Većnik!”, ote se Sofi, na šta joj se papir zatresao među prstima. „Hoće
da vas načine Većnikom?”
„Tako ispada”, reče Šarlota beživotnim glasom.
„Ali...”, Sofi je pokušavala da iznađe šta bi rekla. Sama pomisao na
londonski Institut kojim ne upravlja Šarlota beše joj jeziva. Ali, položaj
Većnika predstavljao je veliku čast, najveću koju Klava može nekome
da ukaže, a videti Šarlotu nagrađenu takvom čašću koju je sa tolikim
zalaganjem zaslužila... „Niko to ne zaslužuje više od vas”, rekla je na
koncu.
„O, Sofi, ne. Ja sam bila ta koja je odlučila da nas sve pošaljem na
Kader Idris. Ja sam kriva što Henri nikada više neće hodati. Ja sam to
uradila.”
„Nemoguće je da vas krivi za to. Ne krivi on vas za to.”
„Ne, ne krivi me, ali krivim j a samu sebe. Kako mogu biti Većnik
koji će slati Senolovce u smrt? Ne želim takvu odgovornost.”
Sofi je uzela Šarlotinu ruku, pa ju je stegla. „Šarlota”, reče joj. „Ne
radi se tu samo o slanju Senolovaca u bitku; katkad je to i pitanje da li
ćete ih zadržati. Vi posedujete saosećajno srce i promišljen um.
Godinama već predvodite Enklavu. Naravno da vam je srce prepuklo
zbog gospodina Branvela, ali biti Većnik nije samo pitanje oduzimanja
života već i njihovog spašavanja.
Da nije bilo vas, da smo imali samo Većnika Vejlanda, koliko bi
Senolovaca izginulo u rukama Mortmejnovih stvorenja?”
Šarlota se zagledala u Sofine crvene ruke, ogrubele od rada,
sklopljene oko njenih. „Sofi”, rekla je, „kad si ti to postala tako mudra?”
Sofi se zacrvenila: „Naučila sam se mudrosti od vas, gospođo.”
„Nisi, nisi”, reče Šarlota. „Maločas si me oslovila sa Šarlota. Kao
budući Senolovac, Sofi, od sada pa nadalje žvačeš me Šarlota. I uskoro
ćemo dovesti novu sluškinju na tvoje mesto, kako bi imala slobodnog
vremena da se pripremaš za svoje Uzdizanje.”
„Hvala vam”, Sofi je šapnula. „I, hoćete li, onda, prihvatiti ponudu? I
postati Većnik?”
Šarlota se nežno oslobodila Sofine ruke, kako bi se latila pera.
„Hoću”, rekla je, „ali pod tri uslova.”
„Koja tri uslova?”
„Prvi je da mi bude dopušteno da vodim Klavu odavde, sa Instituta,
da ne selim i sebe i porodicu u Idris, bar prvih nekoliko godina. Jer ni ja
tebe ne bih želela da napustim, a osim toga, hoću da budem tu kako bih
obučila Vila da preuzme Institut od mene kada zaista odem.”
„Vil?!”, reče Sofi zapanjeno. „Da preuzme Institut?”
Šarlota se nasmešila. „Nego kako?”, reče. „To je drugi uslov.”
„A treći?”
Šarloti nestade osmeh, zamenjen odlučnim izrazom. „E, njegov
ishod videćeš već koliko sutra, ukoliko ga prihvate”, rekla je, te je
sagnula glavu i počela sa pisanjem.
 23.
OD BILO KAKVA ZLA

Hajde, idemo, lice ti već bledi,

za sobom ostavljam života pola:
nad njim se sveti nebeska kupola,
al’ja trajat neću, zaborav mi sledi...
Evo, već čujem more odjeka,
poslednje zbogom mrtvima kliču:
„slava mu, slava” čujem kako kriču,
„zbogom, zbogom” životu doveka.
Lord Alfred Tenison, „In Memoriam A. H. H.”

Tesa se stresla; hladna voda pokuljala je oko nje u tami. Pomislila je da

možda leži na dnu sveta, gde reka zaborava deli svet napola, ili je
možda još uvek u onom potoku u koji se stropoštala nakon što je ispala
iz kočije Mračnih sestara, pa je sve što se nakon toga dešavalo bilo
samo san. Kader Idris, Mortmejn, mehanička vojska, Vilove ruke oko
nje.
Krivica i kajanje probiše se kroz nju poput koplja, i ona je izvila leđa
pokušavajući da napipa neki oslonac u mraku. Vatra joj je kuljala
venama, u hiljadu razgranatih snopova boli. Zabrektala je, tražeći
vazduh, i najednom joj se nešto hladno našlo pred zubima, razdvajajući
joj usne, i usta joj se ispuniše nekom ledenom kiselinom. Progutala ju je
na silu, zagrcnuvši se...
A onda je osetila kako joj se vatra u venama gasi. Led prostruja kroz
nju. Oči joj se otvoriše i sve se oko nje zavrtelo, pre nego što će se
ponovo umiriti. Prvo što je videla behu blede, tanane ruke koje povlače
neku bočicu - onaj led u ustima, gorak ukus na jeziku - a onda i obrise
njene sobe na Institutu.
„Tesa”, reče joj poznati glas. „Ovo će te držati prisebnom neko
vreme, ali ne smeš dopustiti sebi da opet potoneš u tamu i snove.”
Sledila se, ne usuđujući se da pogleda.
„Džeme?”, šapnula je.
Zvuk spuštanja bočice na noćni stočić. Uzdah. „Da”, reče, „Tesa.
Hoćeš li me pogledati?”
Okrenula se da pogleda. I na to joj se ote dah.
I jeste i nije bio Džem.
Nosio je odoru Tihe braće, boje pergamenta, razvezanu oko grla,
gde mu je virila kragna obične košulje. Kapuljača mu je bila spuštena,
otkrivajući mu lice. Zapazila je promene na njemu, koje gotovo nije ni
primetila u jeku bitke pod Kader Idrisom. Prefinjene jagodice sada mu
behu isečene runama koje ranije nije uočila, po jednom na svakoj, u
obliku dugačkih ožiljaka koji nisu ličili na uobičajene senolovačke rune.
Kosa mu više nije bila čisto srebrna - neke od vlasi su potamnele,
postavši crno-smeđe, boje sa kojom se zasigurno i rodio. Trepavice su
mu takođe potamnele i pocrnele. Ličile su na tanane niti svile naspram
blede kože - mada više nije bio onoliko bled kao nekada.
„Kako je moguće”, šapnula je, „da si tu?”
„Savet me je pozvao iz Tihograda”. Ni glas mu više nije bio isti.
Imao je neki hladan prizvuk u sebi, kojeg ranije u njemu nije bilo.
„Šarlotin uticaj, koliko sam shvatio. Dopušteno mi je sat vremena sa
tobom, i ne više.”
„Sat vremena”, ponovila je, zapanjena. Podigla je ruku da skloni
kosu sa lica. Koliko li samo zastrašujuće izgleda, u izgužvanoj
spavaćici, kose u zamršenim pletenicama, usana suvih i ispucalih.
Posegnula je za mehaničkih anđelom oko vrata - njen umirujući običaj i
navika, ali anđela tamo više nije bilo. „Džeme. Mislila sam da si mrtav.”
„Da”, reče joj, i dalje sa nekom odsutnošću u glasu, i udaljenošću
koja ju je podsetila na sante leda koje je videla sa Mejna, kako plutaju
daleko po ledenoj vodi. „Zao mi je. Žao mi je što nisam nikako mogao...
što nisam mogao da ti kažem.”
„Mislila sam da si mrtav”, Tesa reče ponovo. „Ne mogu da verujem
da si stvarno ti. Sanjala sam te, iznova i iznova. Našla sam se u nekom
mračnom hodniku, ti si se udaljavao od mene, i ma koliko da sam te
dozivala, ti nisi mogao ili hteo da se okreneš da me pogledaš. Možda je
i ovo jedan takav san.”
„Nije san.” Ustao je da stane pred nju, bledih šaka ukrštenih ispred
tela, i ona se nije mogla otrgnuti pomisli da ju je isto ovako i zaprosio -
stojeći pred njom, dok je ona sedela na krevetu i gledala ga u neverici,
isto kao i sada.
Polako je raširio šake i ona mu je na dlanovima, isto kao i na
obrazima, ugledala urezane krupne crne rune. Nije se dovoljno
upoznala sa „Pravilnikom” da bi ih prepoznala, ali je podsvesno znala
da se nije radilo o runama običnog Senolovca. Ove su nagoveštavale
mnogo veću moć.
„Rekao si mi da je ovako nešto nemoguće”, šapnula je. „Da ne možeš
da postaneš Tihim bratom.”
Okrenuo se od nje. Bilo je nečega drugačijeg u njegovim pokretima,
nečega od klizećih, mekih pokreta Tihe braće. Bili su istovremeno i
predivni i jezivi. Šta to radi? Ne može da je podnese očima?
„Rekoh ti ono u šta i sam verovah”, reče joj, lica okrenutog prema
prozoru. Gledajući sa strane, primetila je da mu je ona mučna mršavost
donekle nestala sa lica. Jagodice mu više nisu bile toliko isturene,
udubljenja na slepoočnicama ne toliko tamna. „I što i jeste bila istina.
Da je jin fen u mojoj krvi sprečavao da rune Bratstva budu nanete na
mene.” Gledala je kako mu se grudi dižu i spuštaju pod odorom boje
pergamenta, što ju je zamalo ostavilo zatečenom: ta potreba za
disanjem, činila joj se toliko ljudska. „Svaki pokušaj na koji smo se
ikada odvažili da me odviknemo polagano od jin fena zamalo bi me
ubio. Kada sam prestao da ga uzimam, pošto ga više nije ni bilo, osetih
da telo počinje da mi se raspada iznutra. Stoga i pomislih da nemam
šta više da izgubim.” Džemov glas zagrejala je neka žestina - da nije to
prizvuk ljudskosti u njemu, naprslina u oklopu Bratstva? „Preklinjao
sam Šarlotu da pozove Tihu braću i zatraži od njih da mi nanesu rune
Bratstva u poslednjem mogućem trenutku, u trenutku dok mi je život
napuštao telo. Znao sam da bi rune mogle da znače da ću umreti u
najstrašnijim mukama. Ali druge mi nije bilo.”
„Rekao si da ne želiš da postaneš Tihi brat. Da ne želiš da živiš
večno...”
Prešavši nekoliko koraka po sobi, našao se pored njenog toaletnog
stočića. Spustivši ruku, podigao je nešto metalno i svetlucavo iz plitke
posudice za nakit. Iznenađeno je shvatila da se radilo o njenom
mehaničkom anđelu.
„Više ne kuca”, rekao je. Nije mogla da mu protumači glas; bio je
odsutan, ravan i hladan kao kamen.
„Izgubio je srce. Kada sam se preobrazila u anđela, oslobodila sam
ga iz njegovog mehaničkog zatvora. Više ne živi u njemu. Više me ne
štiti.”
 Sklopio je ruku oko anđela i krila mu se duboko zariše u meso
dlana. „Moram ti reći”, kazao joj je, „ovamo sam došao po Šarlotinom
zahtevu, protivno svojoj volji.”
„Nisi hteo da me vidiš?”
„Ne. Nisam hteo da ti mene gledaš ovako kako me sada gledaš.”
„Džeme...”, progutala je knedlu, osećajući na jeziku gorčinu biljnog
napitka koji joj je bio dao. Obuzeše je sećanja na tamu ispod Kader
Idrisa, na zapaljeni grad, na Vilove ruke oko sebe - Vil! Ali mislila je da
je Džem mrtav. „Džeme”, reče ponovo. „Kada sam te videla živog,
onamo pod Kader Idrisom, mislila sam da se radi o snu ili laži. Mislila
sam da si mrtav. Bio je to najmračniji trenutak moga života. Veruj mi,
veruj mi, molim te, da mi se srce raduje što te ponovo vidi nakon što
sam mislila da nikada neće. Jedino što...”
Popustio je stisak oko metalnog anđela i ona mu je primetila
tragove krvi na ruci, gde su mu se rubovi krila urezali u meso, utisnuti
preko runa na dlanu. „Čudan sam ti. Ne delujem ti ljudski.”
„Uvek ćeš ti meni delovati ljudski”, šapnula je, „ali ne mogu baš da
vidim mog Džema u tebi sada.”
Zažmurio je. Navikla je na tamne senke na njegovim kapcima, ali
njih sada više nije bilo. „Nisam imao izbora. Nestala si, a Vil je umesto
mene pošao za tobom. Nisam se plašio smrti, ali se jesam plašio da ću
vas oboje ostaviti na cedilu. Ovo mi je bio jedini izlaz. Da preživim,
ponovo ustanem i borim se.”
Nešto mu se boje vratilo u glas: bilo je u njemu neke strasti, ispod
hladne uzdržanosti Tihe braće.
„Ali znao sam šta ću izgubiti”, rekao je. „Nekada si razumela moju
muziku. A sada me gledaš kao da me uopšte ne poznaješ. Kao da me
nikada nisi volela.”
Tesa je skliznula ispod prekrivača da bi ustala. Velika greška. U
glavi joj se najednom zavrtelo i kolena je izdaše. Izbacila je ruku da se
uhvati za jedan od stubova kreveta, ali je u šaci zatekla Džemovu odoru
boje pergamenta. Jurnuo je ka njoj prefinjenim nečujnim korakom
Braće, koji je ličio na lebdenje dima, i ruke mu se nađoše oko nje da je
pridrže.
Potpuno se umirila u njegovim rukama. Našao se blizu, dovoljno
blizu da bi mogla da oseti kako mu toplina isijava iz tela, ali nije tako
bilo. Nestao je i onaj njegov uobičajeni miris dima i zagorelog šećera.
Osećao se samo blagi, suvonjavi miris nečega hladnog, poput starog
kamena ili papira. Mogla je da mu oseti prigušene otkucaje srca, i da
mu primeti bilo u vratu. Začuđeno se zagledala u njega, da mu upamti
prave i uglaste linije lica, ožiljke na jagodicama, grubu svilu trepavica i
oble obrise usta.
„Tesa”, prostenjao je tu reč, kao da ga je udarila. Tračak boje pojavio
mu se na obrazima nalik krvi pod snegom. „O, Bože”, rekao je, pa je
zagnjurio lice uz njen vrat, gde joj je rame izviralo u nežnom luku,
dodirujući joj kosu obrazom. Dlanove je priljubio uz njena leđa,
stegnuvši je čvršće uz sebe. Osetila je da drhti.
Načas ju je ponelo opojno olakšanje, osećaj Džema pod rukama.
Možda je teško verovati u nešto dok ga ne dodirneš. A nju je Džem, za
kojeg je mislila da je mrtav, grlio, dišući, potpuno živ.
„Na dodir si isti”, rekla mu je, „ali ipak izgledaš skroz drugačije. I jesi
drugačiji.”
Odvojio se od nje na to, ali sa tolikim naporom da mu se usne
stegoše i mišići zgrčiše na vratu. Nežno je pridržavajući za ramena,
spustio ju je na rub kreveta. Pustivši je, ruke mu se stisnuše u pesnice.
Koraknuo je od nje. I dalje je mogla da vidi kako diše, kako mu bilo
treperi u grlu.
„Jesam drugačiji”, rekao je prigušenim glasom. „Promenio sam se. I
to nepovratno.”
„Ali nisi još u celosti jedan od njih”, rekla mu je. „Možeš da pričaš...
da vidiš...”
Polagano je izdahnuo. I dalje je zurio u stub kreveta, kao da se u
njemu kriju sve tajne ovoga sveta. „To ide postepeno. Niz obreda i
postupaka. Ne, još nisam skroz Tihi brat. Ali biću uskoro.”
„Znači, jin fen nije to sprečio.”
„Skoro da jeste. Bilo je... bolno tokom menjanja. Toliko bolno, da me
je zamalo ubilo. Uradili su sve što su mogli. Ali nikada neću biti kao
ostala Tiha braća.” Oborio je pogled, zakriljujući oči trepavicama.
„Neću baš skroz biti kao oni. Imaću manje moći, jer neke od runa još
uvek ne mogu da izdržim.”
„Ali sigurna sam da sada mogu da sačekaju da ti jin fen u celosti
izvetri iz tela?”
„Neće nikada. Telo mi je zarobljeno u stanju u kojem je bilo kada su
mi tu naneli prve rime”, pokazao je ožiljke na licu. „Zbog toga neke
veštine neću moći da savladam. Biće mi potrebno mnogo duže da
usvojim njihov vid i govor mislima.”
„Da li to znači da ti neće izvaditi oči... i zašiti ti usta?”
„Ne znam”, glas mu je bio tih, gotovo u celosti kao glas Džema
kakvog je poznavala. Jagodice su mu se zarumenele, i ona je odmah
zamislila beli stub od šupljeg mermera koji se polagano puni ljudskom
krvlju. „Dugo ću ostati kod njih. Možda i zauvek. Ne znam šta će biti.
Predao sam im se. Moja sudbina je sada u njihovim rukama.”
„Ako bismo te mogli osloboditi od njih...”
„Onda bi preostali jin fen u meni opet počeo da tinja i ja bih se
vratio na staro. Postao bih opet zavisnik na samrti. Ovo je moj izbor,
Tesa, jer bi me inače čekala smrt. Znaš i sama da je tako. Ne želim da te
napustim. Iako sam znao da ću prelaskom među Tihu braću osigurati
opstanak, opirao sam se tome kao da se radi o zatvorskoj kazni. Tiha se
braća ne žene. Nemaju parabataije.
Mogu da žive jedino u Tihogradu. Ne smeju se. Ne smeju da
sviraju.”
„O, Džeme”, reče Tesa. „Možda Tiha braća ne mogu da sviraju, ali ne
mogu ni mrtvi. Ako je ovo jedini način da preživiš, onda se celom
dušom radujem zbog tebe, mada mi srce tuguje.”
„Previše te dobro znam da bih pomislio da je drugačije.”
„A ja previše dobro znam tebe, da ne bih primetila da te opterećuje
griža savesti. Ali, zbog čega? Nisi ništa loše uradio.” Pognuo je glavu da
prisloni čelo o stub kreveta. Zažmurio je: „Zato nisam ni hteo da
dođem.”
„Ah, ne ljutim se...”
„Nisam ni mislio da bi se ljutila”, izlete Džemu kao da je led
napukao na sleđenom vodopadu i oslobodio čitavu bujicu, „bili smo
vereni, Tesa. Prošnja, ponuđeni brak, jesu obećanje. Obećanje da ćeš
nekoga zauvek voleti i brinuti o njemu. Nisam hteo da prekršim ono
koje sam tebi dao. Ali bilo je ili to ili smrt. Hteo sam da sačekam, da se
oženim tobom i živim sa tobom još godinama, ali to nije bilo moguće.
Prebrzo sam umirao. A odrekao bih se, odrekao bih se svega da sam
makar na jedan dan mogao da budem oženjen tobom. Jedan dan koji
nikada neće doći. Ti si mi podsetnik - podsetnik na sve što gubim. Na
život koji neću imati.”
„Odreći se života za jedan dan braka - to nije vredno toga”, reče
Tesa. Srce joj je žestokim otkucajima slalo poruku o njoj u Vilovom
naručju, o njegovim usnama na njenima u pećini pod Kader Idrisom.
Nije zaslužila Džemovo nežno priznanje, njegovo kajanje, njegovu
čežnju. „Džeme, nešto ti moram reći.”
Pogledao ju je. Videla je da mu se oči crne nitima crne boje oko
srebrne, prekrasne i čudnovate.
 „Nešto o Vilu. O Vilu i meni.”
„Voli te”, reče Džem. „Znam da te voli. Pričali smo o tome pre nego
što je pošao odavde”. Mada mu se hladnoća nije vratila u glas,
najednom je zazvučao gotovo neprirodno smireno.
Tesa se zgranula. „Nisam znala da ste ikada međusobno pričali o
tome. Vil mi nije ništa kazao.”
„Nisi ni ti meni rekla za njegova osećanja, mada si mesecima znala
za njih. Svi imamo naše tajne koje čuvamo jer ne želimo da povredimo
ljude koji nas vole”. Bilo je nekog upozorenja u njegovom glasu, ili joj se
samo učinilo?
„Ne želim ništa više da tajim od tebe”, reče Tesa. „Mislila sam da si
mrtav. I Vil i ja smo to mislili. Na Kader Idrisu...”
„Jesi li me volela?”, prekinuo ju je. Pitanje se činilo čudno, ali ga je
on postavio bez ikakve optužbe ili netrpeljivosti, mirno čekajući
odgovor.
Pogledala ga je i najednom joj se vratiše Vulsijeve reči, nalik
prošaptanoj molitvi. Većina ljudi nikada ne pronađe veliku ljubav u
životu. A vi ste imali dovoljno sreće da pronađete dve. Načas je odložila
priznanje. „Jesam, volela sam te. Još uvek te volim. Volim i Vila. Ne
mogu to da objasnim. Nisam znala kada sam pristala da se udam za
tebe. Volela sam te, još te volim, nikada te nisam volela manje zato što i
njega volim. Zvuči suludo, ali ako bi iko ikada razumeo...”
„Razumem ja”, reče Džem. „Ne moraš mi pričati više o tebi i Vilu.
Nema ničega što si mogla da uradiš čime bi me naterala da prestanem
da volim bilo koga od vas. Vil je moje ja, moja duša, a ako tvoje srce već
ne može da pripadne meni, nema nikoga drugog kome bih radije
prepustio tu čast. A kada ja odem, ti moraš pomoći Vilu. Njemu će ovo...
njemu će ovo baš teško pasti.”
Tesa mu je pomno osmotrila lice pogledom. Krv mu je pobegla iz
obraza; bio je bled, ali pribran. Vilica mu je bila stegnuta. Sve joj je bilo
jasno: nemoj mi više ništa govoriti. Ne želim da znam.
Neke tajne, pomislila je, treba prećutati; za neke je bolje da ostanu
breme onoga ko ih čuva, kako ne bi nanele bol drugima. Zato nije ni
rekla Vilu da ga voli, kada nijedno od njih nije moglo da deluje po tom
pitanju.
Zatvorila je ipak usta pred onime što je htela reći, te umesto toga
reče: „Ne znam kako ću bez tebe.”
„I mene muči isto pitanje. Ne želim da te ostavim. Ne mogu da te
ostavim. Ali, ukoliko ostanem, umreću ti tu.”
 „Ne. Ne smeš da ostaneš. Nećeš ostati! Džeme. Obećaj mi da ćeš
otići. Idi i postani Tihi brat, i živi. Smesta bih ti rekla da te mrzim, da
mislim da bi mi poverovao, ako bih te time naterala da odeš. Pa makar
to značilo da te više nikada neću videti.”
„Videćeš me”, reče joj tiho, podižući glavu, „štaviše, postoje izgledi...
vrlo mali, ali...”
„Ali šta?”
Zastao je, pokoleban, kao da se predomišlja o nečemu. „Ništa. Neka
besmislica,”
„Džeme.”
„Viđaćeš me opet, ali ne često. Tek sam otpočeo svoje putovanje, a
Bratstvo je uređeno mnogobrojnim zakonima. Ja ću se polako
udaljavati od svog prethodnog života. Ne mogu tačno reći kakve ću
sposobnosti ili ožiljke dobiti. Ne mogu tačno reći na koji ću način biti
drugačiji. Plašim se da ću izgubiti sebe i svoju muziku. Plašim se da ću
postati nešto što nije sasvim ljudsko. Znam da neću više biti tvoj
Džem.”
Tesi je jedino preostalo da odmahne glavom: „Ah Tiha braća...
posećuju Senolovce... druže se sa njima... Zar ne bi i ti mogao...”
„Ne dok traje obuka. A i kada se završi, vrlo retko. Vidiš nas samo
kada se neko razboli ili umire, kada se deca rađaju, tokom obreda
nanošenja prvih runa ili spajanja parabataija... ali ne posećujemo
domove Senolovaca bez poziva.”
„Pa, onda će te Šariota pozvati.”
„Sada me je ona pozvala ovamo, ali ne može to stalno da radi, Tesa.
Senolovac ne može da pozove Tihog brata bez razloga.”
„Ali ja nisam Senolovac”, reče Tesa, „bar ne u celosti.”
Usledio je dugi tajac tokom kojeg su se samo gledali. Oboje
tvrdoglavi. Oboje nepomični. Džem je na kraju progovorio: „Sećaš li se
kada smo stajali na Blekfrajarskom mostu?”, pitao ju je tiho, i oči mu se
učiniše iste kao te noći, crno-srebrne. „Kako se ne bih sećala?”
„Tada sam prvi put shvatio da te volim”, reče Džem. „Nešto ću ti
obećati. Svake godine, Tesa, na taj dan, naći ću se sa tobom na tom
mostu. Doći ću iz Tihograda da se vidimo, i bićemo zajedno, makar na
sat vremena. Ali ne smeš nikome reći.”
„Sat vremena svake godine”, šapnula je Tesa, „baš i nije mnogo.”
Sabravši se, duboko je udahnula. „Ah bićeš živ. Živ. To je najhitnije.
Neću ti grob posećivati.”
„Ne, nećeš još veoma, veoma dugo...”, reče joj, na šta mu se ona
uzdržanost vratila u glas.
„Pa, to onda jeste čudo”, reče Tesa. „A u čuda se ne sme sumnjati, ne
smemo se žaliti da nisu po našoj meri.” Podigla je ruku da dotakne
medaljon od žada oko vrata. „Da ti vratim ovo?”
„Ne”, rekao joj je. „Ja se sada nikime neću ženiti. A ne želim da
nosim majčin svadbeni dar u Tihograd.” Pruživši ruku, ovlaš joj je
taknuo lice, kožom dodirnuo kožu. „Dok ja budem u tami, želim da on
bude na svetlosti, uz tebe”, rekao je, pa se uspravio i okrenuo prema
vratima. Odora boje pergamenta Tihe braće zalelujala se za njim, a
Tesa ga je samo gledala, obamrla, otkucavajući, svakim otkucajem srca,
reći koje nije mogla da mu kaže: Zbo-gom, zbo-gom, zbo-gom.
Zastao je u vratima: „Vidimo se na Blekfrajarskom mostu, Tesa.”
I potom nestade.

Kada bi zažmurio, Vil bi mogao da čuje buđenje Instituta rano ujutru

oko sebe, ili bar da ih zamisli: Sofi kako postavlja sto za doručak,
Šarlotu i Sirila kako prebacuju Henrija u njegova kolica, braću Lajtvude
kako se pospano boksuju u hodniku. Sesili koja ga zasigurno traži u
njegovoj sobi, kao što je ujutru radila već nekoliko dana zaredom,
pokušavajući, mada bezuspešno, da prikrije očitu zabrinutost.
A u Tesinoj sobi, Džema i Tesu kako pričaju.
Znao je da je Džem tamo, pošto je kočija Tihe braće stajala u
dvorištu. Video ju je kroz prozore vežbaonice. Ali nije sada mogao da
razmišlja o tome. On je to sam želeo, sam je to tražio od Šarlote, ali
sada, kada je do toga i došlo, ustanovio je da ne može previše da se
zadržava na tome. Stoga je otišao u sobu u koju je uvek odlazio kada bi
nečime bio opterećen: bacao je noževe u zid još otkad je sunce izašlo,
te mu je košulja bila natopljena znojem i zalepljena za leđa.
Tup. Tup. Tup. Noževi su pogađali zid, svaki u središte mete.
Prisetio se kako mu se sa dvanaest godina bacanje noža makar i blizu
željene tačke činilo kao nemogući san. Džem mu je bio pomogao,
pokazao mu je kako da drži sečivo, kako da nanišani i baci ga. Od svih
ostalih prostorija na Institutu, vežbaonicu je najviše vezivao za Džema
- izuzev Džemove sobe, a iz nje su već bile uklonjene sve Džemove
stvari. Sada je to bila samo još jedna prazna soba na Institutu koja je
čekala nekog drugog Senolovca da je popuni. Čak ni Crkvenjak nije hteo
da zalazi u nju; katkad bi zastao pred vratima da čeka, kao što već
mačke rade, ali više nije spavao na krevetu kao kada je Džem živeo u
njoj.
Vil se stresao - vežbaonica beše hladna u ranom jutarnjem sivilu;
vatra je već bila dogorela iza rešetke, sada samo zubata senka crvene i
zlatne boje iz koje prštahu šarene varnice. Vil je u glavi mogao da
zamisli dva dečaka kako sede na podu ispred kamina iste ove sobe,
jedan crne, crne kose i jedan čija kosa beše bela poput snega. Učio je
Džema kako da igra „ekarte” sa špilom karata ukradenih iz dnevne
sobe.
Vil je u jednom trenutku, ozlojeđen što je izgubio, bacio karte u
vatru, opčinjeno gledajući kako gore jedna po jedna, dok je vatra bušila
rupe u sjajnom belom papiru. Džem se bio nasmejao. „Pa, tako sigurno
nećeš pobediti.”
„Ponekad je to jedini način da pobediš”, rekao mu je Vil. „Da ih sve
spališ.”
Otišao je da povadi noževe iz zida, namršten. Da ih sve spališ. Celo
ga je telo još uvek bolelo. Istrgnuvši noževe, primetio je
zelenkastoplave modrice po rukama uprkos irace runama, i ožiljke iz
bitke pod Kader Idrisom koje će zauvek nositi. Prisetio se kako se
borio zajedno sa Džemom u bici. Možda to u datom trenutku nije umeo
da ceni. Bio je to poslednji, poslednji put!
Kao odjek njegovih misli, neka se senka pojavila u vratima.
Podigavši pogled, Vil je zamalo ispustio nož iz ruke.
„Džeme?”, reče. „Ti si, Džemse?”
„Ko bi drugi bio?” Džemov glas. Pošto je kročio na svetlost u sobi,
Vil je video da mu je kapuljača odore boje pergamenta bila spuštena, i
da ga je gledao pravo u oči. Lice, oči, sve toliko poznato. Međutim, Vil je
ranije uvek bio u stanju da predoseti Džema, da predoseti njegov
dolazak i prisustvo. Činjenica da ga je Džem ovoga puta zatekao beše
oštar podsetnik na promenu unutar njegovog parabataija.
Nije više tvoj parabatai, šapnu mu nešto u podsvesti.
Džem je ušao u sobu nečujnim korakom Tihe braće i zatvorio vrata
za sobom. Vil se nije micao sa svoga mesta. Imao je osećaj da i ne može.
Zaprepašćenje koje je prostrujalo njime kada je ugledao Džema pod
Kader Idrisom planulo je poput jezivog, mada i divnog usijanja - Džem
je bio živ, ali se promenio; preživeo je, ali ga je izgubio.
„Ali”, reče, „došao si da vidiš Tesu.”
Džem mu je uzvratio ravnim pogledom. Oči su mu bile sivo-crne,
nalik škriljcu prošaranom prugicama opsidijana. „A ti misliš da ne bih
iskoristio priliku, kakva god bila, da se vidim i sa tobom?”
„Nisam bio siguran. Otišao si posle bitke bez oproštaja.”
Džem je prešao nekoliko koraka prema njemu. Vil je osetio da mu
se kičma ukočila. Bilo je nečega čudnog, nečega iskonskog i drugačijeg
u načinu na koji se Džem sada kretao; nisu to bili oni prefinjeni
senolovački pokreti kojima se i sam Vil obučio pre toliko godina,
oponašajući ih, već nešto čudnovato, strano i novo.
Džem je sigurno zapazio nešto na Vilovom licu, pošto je odmah
zastao. „Kako da se oprostim”, reče, „od tebe?”
Vil je pustio da mu nož ispadne iz ruke. Zario se šiljkom u drveni
pod. „Kao što Senolovci rade? Ave atque vale. Zdravo, brate, i zbogom
zauvek.”
„Ali, to su reči smrti. Katul ih je izgovorio nad grobom svoga brata,
zar ne? Multas per gentes et muha per aequora vectus advenio has
miseras, frater, ad inferias...”
Vil je i sam znao te reči. Preplivavši mnoge vode, brate, dođoh tužan
na tvoj grob, da mrtvima poslednji dar dam. Zauvek, brate, pozdravljen
budi. Zauvek, brate, zbogom. Zablenuo se. „Ti si naučio neku pesmu na
latinskom napamet? Ali ti si uvek pamtio samo muziku, a ne reči...”,
prekinuo se da se kratko nasmeje. „Nije ni bitno. Obredi Bratstva
sigurno su i to promenili.” Okrenuvši se, udaljio se nekoliko koraka, da
bi se zatim naglo okrenuo prema Džemu. „Violina ti je u muzičkoj sobi.
Mislio sam da bi je možda poneo sa sobom... znam koliko si je voleo.”
„Ne smemo da ponesemo u Tihograd ništa sem sopstvenog tela i
uma”, reče Džem. „Ostavio sam violinu tu, nekom budućem Senolovcu
koji možda poželi da je svira.”
„Znači, nisi meni.”
„Počastvovao bi me ako bi je uzeo i čuvao je. Ali, tebi sam ostavio
nešto drugo. U tvojoj sobi je moja kutija za jin fen. Pomislih da bi je
možda hteo.”
„Da nije to malo okrutan poklon?”, reče Vil. „Da me stalno podseća
na...” Na ono što mi te je oduzelo. Na ono zbog čega si patio. Na ono za čim
sam tragao, ali nisam pronašao. Kako sam te izneverio.
„Ne, Vile”, reče Džem, koji ga je, po običaju, razumeo bez potrebe da
mu Vil pojašnjava. „Nije to oduvek bila kutijica u kojoj sam držao opijat.
Pripadala je mojoj majci. Kvan Jin je boginja prikazana na poklopcu.
Prema priči, kada je umrla i stigla do nebeskih dveri, zastala je začuvši
očajne krike ljudi iz sveta ispod nje i nije mogla da ih napusti. Ostala je
da pomaže smrtnicima, kada oni sami sebi ne mogu da pomognu. Ona
je uteha svim napaćenim dušama.”
„Neće mene kutija utešiti.”
„Promena nije isto što i gubitak, Vile. Bar ne uvek.”
Vil je prošao rukama kroz vlažnu kosu. „Ma, da”, reče ogorčeno.
„Možda u nekom drugom životu, nakon ovoga, kada prođemo reku, i
kada opet upadnem u točak, ili kakvim već god ublaženim rečima da
nazivaš napuštanje ovoga sveta, i pronađem opet svoga druga, svoga
parabataija. Ali sam te izgubio sada - sada kada si mi potreban više
nego ikada ranije!”
Džem je prešao sobu - poput treperave senke, nošen laganom
prefinjenošću Tihe braće - da bi se našao ispred vatre. Odsjaj plamena
obasjao mu je lice i Vil je primetio da nešto šija kroz njega: neka vrsta
svetlosti koje tamo ranije nije bilo. Džem je oduvek isijavao, žestokom
željom za životom i još žešćom dobrotom, ali ovo beše nešto drugo.
Činilo se da svetlost sada tinja u Džemu; daleko, usamljeno svetlo, nalik
sjaju zvezde. „Nisam ti potreban, Vile.”
Vil je pogledao dole, u nož pred nogama, te se prisetio noža koji je
zario u podnožje drveta na putu između Sruzberija i Velšpula,
umazanog njegovom i Džemovom krvlju. „Čitavog mog života, još
otkad sam došao na Institut, bio si ogledalo moje duše. Dobro u sebi
video sam u tebi. Samo sam u tvojim očima pronalazio blagonaklonost.
Kada me napustiš, ko će me tako gledati?”
Usledio je tajac. Džem je stajao nepomičan kao kip. Vil je pogledom
potražio i pronašao parabatajsku runu na Džemovom ramenu: isto
poput njegove, i njemu je pobelela i izbledela.
Džem je konačno progovorio. Ona hladna uzdržanost nestala mu je
iz glasa. Vil je duboko udahnuo, prisetivši se koliko je samo taj glas
oblikovao godine njegovog odrastanja, sa onom njegovom upornom
nežnošću kao svetionikom u mraku. „Imaj vere u sebe. Možeš biti
samom sebi ogledalo.”
„Šta ako ne mogu?”, šapnuo je Vil. „Ja čak ni ne znam kako da budem
Senolovac bez tebe. Borio sam se jedino uz tebe pokraj sebe.”
Džem je zakoračio ka njemu, ali se Vil ovoga puta nije pomerio da bi
ga odvratio. Primakao se dovoljno blizu da može da ga dosegne - Vil je
rasejano pomislio kako nikada nije stajao toliko blizu Tihom bratu
ranije, kako je tkanina odore boje pergamenta istkana nekim
neobičnim, grubim, svetlim nitima nalik kori drveta, i kako iz Džemove
kože izbija neka hladnoća kao što kamen zadrži svežinu čak i po
vrućem danu.
 Džem je stavio prste pod Vilovu bradu, nateravši ga da ga pogleda
pravo u oči. Dodir mu je bio hladan.
Vil je stegnuo zube. Ovo bi mogao biti poslednji put da ga Džem
dodirne kao Džem. Sećanje se probi kroz njega oštro poput noža - na
godine Džemovog tapšanja po njegovom ramenu, na njegovu ruku koja
se pruža prema Vilu da mu pomogne kada padne, na Džema koji ga
zadržava kada se razjari, na same Vilove ruke na Džemovim mršavim
ramenima dok mu Džem iskašljava krv po košulji. „Slušaj me. Ne
ostajem ovde, ali ostajem u životu. Neću te u celosti napustiti, Vile. I
kada se sada budeš borio, ja ću ipak biti uz tebe. Dok budeš hodao
svetom, ja ću biti svetlost koja te prati, tlo koje ti daje oslonac, sila koja
gura mač u tvojim rukama. Vezani smo, nevezano za bilo kakvu
zakletvu. Belezi nisu ništa promenili. Zakletva nije ništa promenila.
Samo je rečima sročila nešto što je već postojalo.”
„Ah, šta ćemo sa tobom?”, reče Vil. „Reci mi šta mogu da učinim, jer
ti si ipak moj parabatai, i ne želim da sam kročiš u tamu Tihograda.”
„Nemam izbora. Ali, ako bih jedno mogao da zatražim od tebe, to bi
bilo da budeš srećan. Hoću da stvoriš porodicu i ostariš uz one koji te
vole. A ako želiš da se oženiš Tesom, nemoj da te sećanje na mene
ometa u tome.”
„Ah ona mene možda i neće hteti”, reče Vil.
Džem se drhtavo nasmešio: „Pa, čini mi se da je to već na tebi.”
Vil mu je uzvratio osmeh, i oni, makar načas, opet behu samo Džem
i Vil. Vil je mogao da vidi Džema, ali i kroz njega, prisećajući se
prošlosti. Setio se njih dvojice kako trče mračnim ulicama Londona,
skaču sa jednog na drugi krov dok im se serafimski mačevi blistaju u
rukama; setio se sati i sati provedenih u vežbaonici, pa kako su gurali
jedno drugo u blatnjave barice, gađali Džesaminu grudvama iz snežne
tvrđave u dvorištu, kako su spavali poput kučića na tepihu ispred vatre.
Ave atque vale, pomislio je Vil. Zdravo i zbogom. Ranije nije previše
razmišljao o tim recima, nikada se nije zapitao zašto nisu samo
oproštajne, već i pozdravne. Svaki susret vodi do rastanka i tako će
uvek i biti, jer život ima svoj kraj. U svakom susretu ima i malo tuge
zbog rastajanja, ali i u svakom rastajanju isto tako ima radosti zbog
sastajanja.
Gledaće da ne zaboravi tu radost.
„Pričali smo jednom kako bi trebalo da se oprostimo”, reče Džem.
„Kada se Jonatan praštao od Davida, rekao mu je: Idi u miru, kako se i
zavetovasmo, obojica, da će Gospod večno biti između tebe i mene. Nisu
se opet videli, ali se nisu ni zaboravili. Tako će biti i sa nama. I kada
budem brat Zakarija, kada više ne budem gledao svet oko sebe
ljudskim očima, jednim ću delom ipak biti Džem kojeg si poznavao, i
videću te očima moga srca.”
„Wo men shi shengsijijiao”, reče mu Vil, te je primetio da su se
Džemove oči postepeno raširile, ozarene veselom iskrom. „Idi
spokojno, Džemse Karsterse.”
Nekoliko su dugih trenutaka još ostali zagledani jedan u drugog, a
onda je Džem navukao kapuljaču da sakrije lice senkom, pa se okrenuo.
Vil je sklopio oči. Nije više mogao da čuje Džema kako odlazi; nije ni
želeo da bude svestan trenutka kada bude odlazio i ostavio ga samog,
nije želeo da sazna kada mu počinje prvi dan života Senolovca bez svog
parabataija. A ako mu se ono mesto iznad srca, gde mu je nekada
stajala parabatajska runa, i jeste najednom zažarilo probadajućim
bolom kada se vrata zatvoriše za Džemom, Vil je rekao sebi da je to
samo neka varnica prsnula iz vatre.
Oslonio se o zid, da bi zatim polagano skliznuo i seo na pod, pored
noža za bacanje. Ni sam nije znao koliko je dugo tako sedeo, ali je čuo
rzanje konja u dvorištu i tandrkanje kočije Tihe braće dok je napuštala
prilaz. Pa zveket zatvaranja kapije. Mi smo prah i senke.
„Vile?” Podigao je pogled; nije bio primetio tananu priliku u vratima
vežbaonice dok mu se nije obratila. Šarlota je zakoračila u sobu
smešeći mu se. Bilo je dobrote u njenom osmehu, kao i inače, pa se sa
mukom uzdržao da ne zatvori oči pred uspomenama - na Šarlotu u
vratima iste ove sobe. Zar si zaboravio šta ti juče rekoh, da danas
dočekujemo novu pridošlicu na Institut?... Džemsa Karstersa...
„Vile”, rekla mu je sada, ponovo. „Bio si u pravu.”
Podigao je glavu, ruku oklembešenih između kolena. „U vezi sa
čime?”
„Za Džema i Tesu”, rekla mu je. „Raskinuli su veridbu. A Tesa se
osvestila. Budna je, dobro je, i traži te.”

Dok ja budem u tami, želim da on bude na svetlosti, uz tebe.

Tesa je sedela naslonjena o jastuke koje je Sofi pažljivo razmestila
oko nje (njih dve su se prvo bile izgrlile, a Sofi joj je razmrsila kosu, pre
nego što će joj reći „hvalim te, bože, hvalim te, bože” toliko puta da je
Tesa morala da je zamoli da prestane da se ne bi obe rasplakale), pa je
pogledala u visuljak od žada u rukama.
Imala je osećaj kao da u njoj postoje dve osobe. Jedna se neprestano
zahvaljivala što je Džem živ, što će dočekati još jedan osvit zore, što mu
otrovni opijat zbog kojeg je toliko dugo bolovao više neće pržiti život u
venama. A druga...
„Tes?”, tihi glas sa vrata; podigavši pogled, ugledala je Vila obrisa
obasjanih svetlošću iz hodnika.
Vila. Prisetila se momka koji joj je upao u sobu u Mračnoj kući i
skrenuo joj misli od pretrpljenih užasa ćaskajući sa njom o Tenisonu,
ježevima i naočitim dasama koji dolaze da te spasu, i pritom su uvek u
pravu. Tada je pomislila da je zgodan, ali ga je sada gledala na jedan
sasvim drugačiji način. Bio je Vil, u svoj svojoj savršenoj nesavršenosti;
Vil, čije je zaštićeno srce ipak bilo lako slomiti; Vil, koji nije voleo
glavom, već celim srcem, celim svojim bićem.
„Tes”, reče ponovo, pokoleban njenim ćutanjem, pa je ušao,
pritvorivši vrata za sobom. „Hteo... Šarlota mi je rekla da si me
tražila...”
„Vile”, rekla je, svesna da je odveć bleda, da su joj suze razmazane
po koži, da su joj oči i dalje crvene, ali nije ju bilo briga, jer ipak je to bio
Vil, pa je ispružila ruke i on je smesta prišao da ih prihvati i stegne
svojim toplim, izgrebanim prstima.
„Kako si?”, upitao ju je, zagledavši joj se u lice. „Moram da popričam
sa tobom, ali ne želim da te opterećujem dok se skroz ne oporaviš.”
„Dobro sam”, rekla mu je, uzvrativši mu stisak prstiju. „Umirila sam
se, videvši Džema. Ti nisi?”
Pogled mu odlete od nje, mada nije popuštao stisak. „I jesam”, reče,
„i nisam.”
„Umirio ti je um”, rekla mu je, „ali ne i srce.”
„Da”, rekao je. „Da. Upravo tako. Odlično me poznaješ, Tes.” Žalosno
joj se osmehnuo. „Živ je, i ja sam na tome zahvalan. Ali je odabrao put
strašne samoće. U Bratstvu... jedu sami, hodaju sami, ustaju sami i
odlaze na počinak sami. Voleo bih da ga poštedim toga kada bih ikako
mogao.”
„Poštedeo si ga svega čega si mogao da ga poštediš”, reče Tesa tiho.
„Kao što je i on tebe poštedeo, kao što smo se svi silno trudili da
poštedimo jedni druge. Na kraju svako sam odlučuje.”
„Hoćeš da kažeš da ne treba da tugujem?”
„Ne. Tuguj. Oboje treba da tugujemo. Tuguj, ali ne prebacuj sebi, jer
ti ne snosiš nikakvu odgovornost za ovo.”
 Spustio je pogled u njihove spojene ruke. Pomilovao joj je zglavke
palčevima sasvim nežno. „Možda ne”, reče, „ali ima drugih stvari za
koje ipak snosim odgovornost.”
Tesa je plitko udahnula. Snizio je glas u kojem se pojavila određena
grubost koju nije čula još od...
... dahom nežnim i vrelim na njenoj koži, tako da se i ona sva zadihala,
milujući mu ramena, ruke, bokove...
Hitro zatreptavši, izvukla je ruke iz njegovih. Nije gledala u njega, ali
prisetivši se treperenja vatre po zidovima pećine čim je čula njegov
glas u ušima, učinilo joj se da je sve to bio san, trenutak izdvojen iz
stvarnog života, kao da se desio na nekom drugom svetu. Još uvek nije
mogla da poveruje da se to uopšte desilo.
„Tesa?”, glas mu je bio snebivljiv, ruke i dalje ispružene. Jednim je
delom htela da ih prihvati, da ga privuče pored sebe i poljubi ga, da se
zaboravi pokraj Vila kao što je i ranije činila. Jer on je bio učinkovit
poput bilo kojeg opijata.
A onda se prisetila Vilovih zamagljenih očiju u opijumskoj jazbini,
snova o sreći što se raspadoše čim je dejstvo dima isparilo. Ne. Neke
stvari možeš da rešiš samo ako se suočiš sa njima. Udahnula je i
pogledala Vila.
„Znam šta hoćeš da mi kažeš”, rekla mu je. „Razmišljaš o onome što
se odigralo između nas pod Kader Idrisom, jer smo mislili da je Džem
mrtav, i da ćemo i mi takođe umreti. Častan si čovek, Vile, i znaš šta ti
je sada činiti. Moraš mi ponuditi brak.” Vil, koji se bio potpuno umirio,
pokazao je da još uvek može da je iznenadi nasmejavši se. Bio je to tih,
žalostan smeh. „Nisam očekivao da ćeš biti baš toliko neposredna, ali
je trebalo da očekujem. Znam ja moju Tesu.”
„I jesam tvoja Tesa”, rekla je. „Ali, Vile. Nemoj sada ništa da mi
govoriš. Ni o braku, ni o doživotnom obavezivanju...”
Seo joj je na rub kreveta. Bio je obučen u opravu za vežbanje,
ispasane košulje zasukane do lakata, razdrljene oko vrata, te je mogla
da vidi kako mu ožiljci iz bitke polako zaceljuju na koži, beličasti
podsetnici na isceljujuće rune. Mogla je da mu nazre i neku
povređenost u očima. „Žališ zbog onoga što se desilo između nas?”
„Zar neko može da žali zbog nečega što je, ma koliko nepromišljeno,
bilo divno?”, rekla mu je, i njemu se povređenost u očima rasplinula u
zbunjenost.
„Tesa. Ako se plašiš da se ustručavam, da se osećam dužnim...”
„Ne”, podigla je obe ruke. „Već samo osećam da ti u srcu sada vlada
zbrka tuge, očaja, olakšanja, radosti i zbunjenosti, pa ne želim da bilo
šta izjavljuješ dok si time ophrvan. I nemoj mi reći da nisi, jer vidim na
tebi da jesi, i sama se tako osećam. Oboje smo ophrvani, Vile, i nijedno
od nas nije u stanju da donosi odluke.” Kolebao se koji trenutak. Prsti
su mu lebdeli iznad srca, gde mu je nekada stajala parabatajska runa,
letimice je dodirujući - zapitala se da li je uopšte svestan toga što radi -
a onda reče: „Plašim se da si katkad premudra, Tesa.”
„Pa”, rekla mu je, „jedno od nas mora da bude.”
„Zar ne mogu ništa da učinim?”, reče. „Ne bih da se udaljavam od
tebe. Osim ako ti tako ne želiš.”
Tesi pogled odlete na noćni stočić, gde su joj knjige koje je bila
čitala pre automatonskog napada na Institut - sada joj se činilo kao da
to beše pre hiljadu godina - ležale poredane. „Mogao bi da mi čitaš”,
rekla mu je, „ako ti ne smeta.”
Vil je na to podigao pogled, pa se nasmešio. Bese to napaćen, čudan
osmeh, ali ipak stvaran, ipak Vilov. Tesa mu se takođe osmehnula. „Ne
smeta mi”, reče joj, „nikako.”
I tako se Vil, nekih četvrt sata kasnije, i zatekao u fotelji, čitajući joj
„Dejvida Koperfilda”, kada je Šarlota prstima nežno odgurnula vrata
Tesine sobe da bi provirila unutra. Nije se mogla otarasiti osećaja
teskobe - Vil joj se činio posve očajan srozan na podu vežbaonice,
potpuno sam, te se prisetila straha koji je uvek gajila, da će Džem, ako
ih ikada napusti, sa sobom odneti i sve ono najbolje iz Vila. A i Tesa je
još uvek bila toliko slaba...
Soba je bila ispunjena Vilovim tihim glasom, kao i prigušenim
odsjajem vatre iz kamina. Tesa je ležala na boku, smeđe kose rasute po
jastuku, gledajući Vila, koji je nagnuo lice nad stranice, sa nežnošću u
pogledu, istom nežnošću koja se odražavala i u Vilovom blagom glasu
dok joj je čitao. Beše to jedna toliko prisna i duboka nežnost, da se
Šarlota smesta udaljila, dopustivši da se vrata nečujno zatvore za njom.
Vilov je glas i dalje dopirao za njom dok se spuštala hodnikom
mnogo veselijeg srca nego što je bilo samo tren ranije.
„... i ne može ga paziti, ako nije odveć drsko reći takvo nešto, brižno
kao što bih ja. Ali zadese li ga bilo kakva zlodela ili izdaje, nadam se da će
obična ljubav i istina sve to na kraju nadjačati. Nadam se da će prava
ljubav i istina na kraju biti jače od bilo kakvog zla ili nedaće ovoga
sveta...”
 24.
MERA LJUBAVI

Mera ljubavi jeste voleti bez mere.

- pripisuje se Svetom Avgustinu

Velika odaja Saveta beše jarko osvetljena. Veliki dvostruki krug bio je
iscrtan po uzdignutom podijumu u prednjem delu prostorije, a u
prostoru između krugova stajahu rune: rune spajanja, rune znanja,
rune veštine i umešnosti i rune koje su označavale Sofino ime. Sofi je
klečala na sredini krugova. Tamna joj je kosa padala razvezana do
struka u slapu tamnih uvojaka naspram još tamnije oprave. Bila je
izuzetno lepa na svetlu koje je dopiralo kroz kupolasti svetlarnik iznad
nje, sa ožiljkom na obrazu crvenim poput ruže.
Većnica je stajala iznad nje, pridržavajući Smrtonosni pehar
podignutim rukama. Šarlota je nosila jednostavnu skerletnu odoru koja
se širila iza nje. Sitno joj lice beše uozbiljeno i strogo. „Primi Pehar,
Sofijo Kolins”, rekla je i cela je odaja utihnula. Odaja nije bila puna, ali
red na čijem je kraju Tesa sedela jeste bio: Gideon i Gabrijel, Sesili i
Henri, ona i Vil, svi nestrpljivo nagnuti, čekajući da se Sofi uzdigne. Na
obe strane podijuma stajao je po jedan Tihi brat, pognute glave, u odori
boje pergamenta koja je izgledala kao da je isklesana u mermeru.
Šarlota je spustila Pehar da ga ispruži Sofi, koja ga je obazrivo
prihvatila.
„Zaklinješ li se, Sofijo Kolins, da ćeš se odreći običnjačkog sveta i
poći stazom Senolovaca? Hoćeš li uneti u sebe krv anđela Razijela i
hoćeš li je poštovati? Zaklinješ li se da ćeš služiti Klavi, da ćeš se držati
zakona određenog zavetom, da ćeš ispunjavati naredbe Saveta? Hoćeš
li braniti sve ljudsko i smrtno, znajući da za službu svoju ne dobijaš
nikakvu zahvalnost niti nagradu sem časti?”
„Zaklinjem se”, reče Sofi sasvim čvrstim glasom.
 „Možeš li biti štit nejakima, svetlost u tami, istina među lažima, kula
u poplavi, oko da vidi kada svi drugi oslepe?”
„Mogu.”
„A kada umreš, hoćeš li telo svoje prepustiti Divovima da ga spale,
da upotrebe pepeo tvoj u izgradnji Grada kostiju?”
„Hoću.”
„Pij onda”, reče Šarlota. Tesa je čula da je Gideon udahnuo. To beše
onaj opasni deo obreda. Deo koji može da ubije neobučene i
nedostojne.
Sofi je pognula tamnokosu glavu da prinese Pehar usnama. Tesa se
nagnula, grudi stegnutih od napetosti. Osetila je kako je Vilova ruka
skliznula preko njene, osetila je njen topli, utešni pritisak. Sofi se grlo
pomerilo kada je progutala.
Krug koji je okruživao nju i Šarlotu najednom bljesnu hladnom,
plavičasto-belom svetlošću, sakrivajući ih obe. Pošto je svetlost
izbledela, Tesa poče da trepće da rastera zvezdice iz očiju pred
umirenim odbljeskom. Hitro zatreptavši, videla je da Sofi drži Pehar.
Neki se sjaj širio oko Pehara dok ga je držala, pre nego što će ga vratiti
nazad Šarloti, koja se na to široko osmehnula.
„Sada si Div”, reče joj. „Dajem ti ime Sofije Senolovke, od loze
Jonatana Senolovca, deteta divovskog. Ustaj, Sofijo.”
I Sofi na to ustade u razdraganoj gomili u kojoj Gideonovo
radovanje beše najglasnije. Sofi se osmehivala, čitavim licem ozarena
na zimskom suncu koje se presijavalo kroz prozirni stakleni krov. Neke
senke hitro zatreperiše podom. Tesa je začuđeno podigla pogled -
belina je prošarala prozore, lelujajući se nežno sa druge strane stakla.
„Sneg”, reče joj Vil tiho na uho. „Srećan Božić, Tesa.”

Te se večeri održavala godišnja božićna zabava Enklave. Tesa je prvi

put videla ogromnu balsku dvoranu Instituta otvorenu i ispunjenu
ljudima. Golemi prozori blistali su odražavajući svetlost čiji su zlatasti
sjaj bacali i po uglačanim podovima. Sa druge strane tamnog stakla
moglo se videti da pada sneg, u krupnim i mekim belim pahuljama, ali
je unutar Instituta sve bilo toplo, zlatno i bezbedno.
Božić kod Senolovaca nije bio isti kao Božić kakav je Tesa
poznavala. Nije bilo prazničkih venčića, nisu se pevale kolede, nije bilo
božićnih prskalica i puckavih paketića. Jesu imali jelku, mada nije bila
ukrašena na uobičajen način. Golema jela dizala se gotovo do samoga
svoda u samom dnu balske dvorane (kada je Vil upitao Šarlotu kako li
je, zaboga, završila tamo, samo mu je odmahnula rukama, rekavši
nešto o Magnusu). Na svaku su granu bile postavljene sveće, mada
Tesa nije mogla da dokuči kako su bile pričvršćene ili nataknute. Od
njih se još zlataste svetlosti širilo po odaji.
Okačene za grane jelke - mada su visile i sa lustera i svećnjaka po
stolovima kao i sa svih brava - behu kristalno svetlucave rune, svaka
prozirna poput stakla, mada su ipak odbijale svetlost bacajući blistave
dugice po čitavoj sobi. Zidovi behu ukrašeni prepletenim vencima
božikovine i bršljana, uz crvene bobice što su blistale među zelenim
lišćem. Tu i tamo i pokoja grančica imele belih bobica. Jedna je čak bila
privezana i za Crkvenjakov okovratnik dok se vrzmao ispod jednog od
božićnih stolova, delujući razdraženo.
Tesi se činilo da nikada ranije nije videla toliko hrane. Stolovi su bili
prepuni narezane piletine i ćuretine, divljači i zečetine, božićne šunke i
pita, tananih sendviča, sladoleda i kojekakvih voćnih kremova i
pudinga, mlečnih želea i onih u bojama dragulja, patišpanja natopljenih
konjakom i božićnih piškota flambiranih u vinjaku, ledenog šerbeta,
začinjenog kuvanog vina i velikih srebrnih zdela punih biskupovog
božićnog punča.17 Bilo je i korpi što su se prelivale raznoraznim
poslasticama i slatkišima, i vrećica Svetog Nikole u kojima se skrivahu
po grumen uglja, parče šećera ili promincla od limuna, po kojima je
onaj ko je dobije znao da li mu je ponašanje te godine bilo „prljavo”,
„slatko” ili „kiselo”. Pre toga je održana čajanka sa poklonima samo za
stanare Instituta, da družina razmeni darove pre nego što im gosti
stignu - Šarlota je, smestivši se u krilo Henriju, koji je sedeo u svojim
kolicima, otvarala, jedan za drugim, poklone za bebu koja je trebalo da
pristigne u aprilu (i za koju je odlučeno da će se zvati Čarls. „Čarls
Ferčajld”, rekla je Šarlota ponosno, držeći ćebence koje je Sofi isplela za
nju, uz zgodno C. F. u uglu).
„Čarls Buford Ferčajld”, ispravio ju je Henri.
Šarlota se na to iskreveljila. Tesa se zapitala, smejući se: „Ferčajld?
Ne Branvel?”
Šarlota se stidljivo nasmešila: „Ja sam Većnica. Odlučeno je da u
ovom slučaju dete preuzme moje prezime. Henriju ne smeta, je li tako,
Henri?”
„Nimalo”, rekao je Henri. „Pogotovo jer bi Čarls Buford Branvel
zvučalo poprilično blesavo, ali je zato Čarls Buford Ferčajld baš zvučno
ime.”
„Henri...”
Tesa se osmehnula, prisećajući se toga. Stajala je blizu božićne jelke
posmatrajući pripadnike Enklave u svoj njihovoj raskoši - žene u
zagasitim zimskim bojama dragulja, haljinama od crvenog satena, svile
boje safira i zlatnog tafta, muškarce u otmenim svečanim odelima -
dok su se vrzmali unaokolo smejući se. Sofi je stajala uz Gideona,
blistajući opuštena u otmenoj zelenoj plišanoj haljini; Sesili je bila u
plavom, trčkarajući tamo-amo, oduševljeno razgledajući sve redom, uz
Gabrijela koji ju je pratio, onako sav izdužen, razbarušene kose, sa
obožavanjem i zadivljenošću. Ogroman badnjak, obavijen puzavim
bršljanom i božikovinom, goreo je u golemom kamenom ognjištu, a
iznad kamina behu okačene mrežice sa zlatnim jabukama, orasima,
šarenim kokicama i bombonima. Bilo je i muzike, tihe i seme, a Šarlota
je izgleda konačno uspela da pronađe primenu Bridžetinom pevanju,
koje se sada uzdizalo iznad zvuka instrumenata, zvonko i milozvučno.

„Ostavi me, tugo, moja draga mila,

pokosi me patnjom svom.
Uz nju je silna moja ljubav bila
zaljubljenom, ludom srcu mom.

Zeleni mi rukavi sva radost behu,

zeleni mi rukavi sva sreća sveta,
zeleni mi rukavi sjajniji od zlata,
moja draga gospa zelenih rukava.”

„Neka sa neba dažde krompiri”, reče neki glas zaneseno, „neka grmi na
ariju ’Moja draga zelenih rukava’.”18
Tesa se okrenula, trgnuvši se. Vil se nekako pojavio pokraj nje, što
ju je silno začudilo, pošto ga je bila tražila još otkad je ušla u sobu, a od
njega nigde ni traga ni glasa. Po običaju, njegova pojava u večernjem
odelu - skroz u plavom, crnom i belom - oduzela joj je dah, ali jeste
prikrila drhtaj u grudima osmehom. „Šekspir”, rekla je, „Vesele žene
vindzorske”
„Nije mu baš jedan od boljih komada”, reče Vil, odmeravajući je
zaškiljenim plavim očima. Tesa je odabrala svilu ružičaste boje za to
veče, bez nakita i ukrasa sem somotske trake, koja joj se, dvaput
obmotana oko vrata, spuštala niz leđa. Sofi joj je bila sredila kosu - da
joj učini, ne kao sobarica - uplevši joj sićušne bele bobice među
podignute kovrdže. Tesa se osećala veoma nakinđureno, i upadljivo.
„Mada, ima i svojih dobrih strana.”
„Ali, dežurni književni kritičar”, uzdahnula je Tesa, prebacujući
pogled sa njega na dvoranu, do Šarlote koja je bila zaneta razgovorom
sa nekim visokim, plavokosim muškarcem kojeg Tesa nije
prepoznavala.
Vil se nagnuo prema njoj. Blago se osećao na nešto zeleno i zimsko,
na jelu, limetu ili čempres. „Imaš bobice imele u kosi”, rekao joj je,
preletevši joj dahom po obrazu. „To bi, teoretski govoreći, značilo da
bilo ko može u bilo kom trenutku da te poljubi.”
Pogledala ga je razrogačeno: „Misliš da bi iko pokušao?” Letimice ju
je taknuo po obrazu; nosio je bele rukavice od kože divokoze, ali je ona
imala osećaj da je dodiruje sopstvenom kožom. „Ubio bih svakoga ko
pokuša.”
„Pa”, reče mu Tesa, „ne bi ti bio prvi put da za Božić uradiš nešto
sablažnjivo.”
Vil je načas zastao, da bi se potom iscerio, onim svojim posebnim
osmehom koji bi mu ozario lice i u celosti ga promenio.
Osmeh za koji se Tesa bila brinula da je u celosti nestao, nestao za
Džemom u tami Tihograda. Džem nije umro, ali jedan delić Vila jeste
otišao sa njim kada je i ovaj otišao, delić otrgnut iz Vilovog srca i
zakopan tamo negde dole među hujećim kostima. A Tesa se, te prve
nedelje nakon toga, brinula da se Vil nikada neće oporaviti, da će
zauvek ostati neka vrsta aveti koja tumara Institutom, ne jede, stalno
se okreće da popriča sa nekime ko i nije tamo, pa mu onda lice zgasne
kada se priseti i ućuti.
Ali, bila je rešena. I njeno je srce bilo slomljeno, ali da bi izlečila
Vilovo, bila je uverena da će morati nekako da izleći i svoje. Čim je malo
ojačala, čvrsto je rešila da mu donosi čaj, koji nije tražio, i knjige, koje
jeste tražio, stalno ga je saletala, i u biblioteci i van nje, tražeći da joj
pomaže sa obukom. Šarloti je rekla da se više ne ophodi prema njemu
kao da je lomljiv poput stakla i da ga slobodno šalje u grad da se bori,
kao što ga je slala i ranije, sa Gabrijelom ili Gideonom umesto sa
Džemom. Šarlota to i jeste, nevoljno, uradila, i Vil bi se vraćao iz tih
borbi krvav i modar, ali živog, ozarenog pogleda.
„To ste pametno uradili”, rekla joj je Sesili nešto kasnije, dok su
stajale u prozoru, gledajući Vila i Gabrijela kako razgovaraju u dvorištu.
„Mome bratu to što je Div daje neku svrhu. Senolovstvo će mu zalečiti
sve praznine. Senolovstvo i vi.”
Tesa je zamišljeno spustila zavesu. Ona i Vil nisu porazgovarali o
onome što se zbilo na Kader Idrisu one noći koju su zajedno proveli. I
zaista joj se i činila kao neki daleki san. Kao nešto što se desilo nekoj
drugoj osobi, a ne njoj, ne Tesi. Nije znala da li se i Vil isto tako oseća.
Znala je da je Džem saznao, ili naslutio, i oboma im oprostio, ali joj Vil
više nije prilazio na takav način, nije joj govorio da je voli, niti ju je
pitao da li ona voli njega još od dana kada je Džem otišao.
Činilo joj se da su vekovi prošli, mada se radilo o svega dve nedelje,
pre nego što će je Vil pronaći samu u biblioteci i pitati je, posve
iznebuha, da li bi se provozala kočijom sutra sa njim. Tesa je zbunjeno
pristala, pitajući se u sebi da li traži njeno društvo iz nekog drugog
razloga. Zbog neke tajne koju valja istražiti? Zbog nečega što želi da joj
prizna?
Ali ne, beše to obična vožnja kočijom po parku. Vreme je bilo
zahladnelo, te krajevi jezeraca behu zaleđeni. Ogoljeno granje drveća
bilo je goletno i divno, a Vil je učtivo ćaskao sa njom o vremenu i
gradskim znamenitostima. Kao da je rešio da usavrši njeno poznavanje
Londona tamo gde je Džem stao. Bili su do Britanskog muzeja i
Narodne galerije, do vrtova Kjua i Katedrale Svetoga Pavla, gde je Tesa
konačno i pukla.
Baš su bili stajali u čuvenoj Galeriji šapata; Tesa je, naslonjena o
ogradu, gledala u katedralu ispod njih. Vil joj je prevodio natpis na
latinskom na zidu kripte u kojoj je Kristofer Ren bio pokopan - tražite li
spomenik njegov, osvrnite se oko sebe - kada mu je Tesa rasejano
provukla prste kroz ruku. Istoga se trena zarumeneo i povukao.
Iznenađeno ga je pogledala: „Nešto nije u redu?”
„Ne”, reče joj odveć ishitreno. „Samo što... samo što te nisam doveo
ovamo da bih te pipkao na Galeriji šapata.”
Tesa je na to prasnula: „Pa nisam ni tražila da me pipkaš na Galeriji
šapata! Tako mi Anđela, Vile, hoćeš li prestati sa tim uljudnim
ponašanjem?”
Začuđeno ju je pogledao: „Ah zar ne bi više vole...”
„Ne bih! Neću da budeš uljudan! Hoću da budeš Vil! Neću da mi
pokazuješ zanimljiva graditeljska čuda kao da si Bedekerov vodič!
Hoću da mi govoriš užasno blesave, smešne stvari, da izmišljaš pesme
i budeš...” Vil u kojeg sam se zaljubila, zamalo je rekla. „I budeš Vil”,
dovršila je. „Ili ima da te mlatnem kišobranom.”
„Samo pokušavam da ti se udvaram”, reče joj Vil očajnički, „Da ti se
udvaram kako valja. Zato i radim sve ovo. Zar nisi shvatila?”
„Gos’n Ročester se nikada nije udvarao Džejn Er”, ukazala mu je
Tesa.
„Nije, samo se obukao kao žena da bi načisto prestravio siroticu.
Tako nešto želiš?”
„Od tebe bi ispala baš gadna žena.”
„Ne bi. Bio bih očaravajuć.”
Tesa se nasmejala. „Eto”, rekla mu je. „Eto, to je Vil. Nije li tako
bolje? Šta kažeš?”
„Ne znam”, reče Vil, zagledajući je. „Ne smem da odgovorim. Čuo
sam da čim progovorim, Amerikankama dođe da me nalupaju
kišobranom.”
Tesa se opet nasmejala, a onda oboje počeše da se smeju, te im
prigušeni kikot odjeknu zidovima Galerije šapata. Nakon toga sve je
teklo izrazito lakše između njih, te joj se, pomažući joj da po povratku
izađe iz kočije, Vil nasmešio iskreno i veselo.
Tesa je te noći začula tiho kucanje na vratima, a kada je otišla da ih
otvori, nije zatekla nikoga pred njima, samo knjigu na podu hodnika.
„Priča o dva grada”. Čudnog li poklona, pomislila je. U biblioteci su već
imali primerak knjige koji je mogla da čita kad god bi poželela, ali ovaj
beše nov novcat, sa sve računom iz „Hačardsa” na prvoj strani. Tek
kada ju je ponela sa sobom u krevet primetila je da na naslovnoj strani
stoji i neki zapis.

Tes, Tes, Tesa.

Da li je neko ime ikada zvučalo lepše nego tvoje? Kada ga izgovorim
srce mi zazvoni poput zvona. Teško je zamisliti tako nešto, jelda - srce
kako zvoni? Ali kada me dodirneš, meni baš tako bude, kao da mi srce
zvoni u grudima, pa mi zvonjava protutnji venama i raspoluti mi kosti
radošću.
Zašto sam zapisao ove reči u knjigu? Zbog tebe. Zbog tebe sam zavoleo
ovu knjigu, iako sam je nekada prezirao. Pročitavši je po drugi put,
otvorenog uma i srca, osetih potpuno očajanje i zavist zbog Sidnija
Kartona - da, zbog Sidnija, jer čak i da nije imao nade da će ga voljena
žena zavoleti, bar joj je mogao reći za svoju ljubav. Bar je mogao da učini
nešto da dokaže svoju strast, makar to bilo nešto osuđeno da zamre.
I ja bih prihvatio smrt za priliku da ti kažem istinu, Tesa, kada bih bio
siguran da bi smrt usledila samo meni. 1 stoga i pozavideh Sidniju, jer on
beše slobodan.
 A, evo, sada sam i ja konačno slobodan, i konačno ti mogu reći, bez
straha za tvoju sigurnost, sve što mi na srcu leži.
Ti nisi poslednji san moje duše.
Ti si prvi san, jedini san kojeg nisam mogao prestati da sanjam. Ti si
prvi san moje duše, i ja se nadam da će iz toga sna proisteći i svi drugi,
pun život snova.
Konačno sa nadom u srcu,
Vil Herondejl

Dugo je samo sedela nakon toga, držeći knjigu iako je nije čitala i
gledajući kako zora sviće nad Londonom. Ujutru je bukvalno izletela iz
kreveta da se obuče, pre nego što će zgrabiti knjigu i sjuriti se dole sa
njom. Vila je uhvatila baš kada je izlazio iz svoje sobe, kose još vlažne
od umivanja, pa se bacila na njega, uhvatila ga za revere i privukla sebi
da mu zagnjuri lice u grudi. Knjiga je tresnula na pod između njih kada
je spustio ruke da je zagrli i da je pomiluje po kosi na leđima, tiho joj
šapćući: „Tesa, šta je bilo, šta nije u redu? Nije ti se svidelo...?”
„Niko mi nikada nije napisao nešto tako lepo”, rekla mu je, lica
priljubljenog uz njegove grudi, te je mogla da mu čuje tiho kucanje srca
pod košuljom i sakoom. „Nikada!”
„Napisao sam to čim sam otkrio da je prokletstvo bilo lažno”, reče
Vil. „Htedoh još tada da ti dam, ali...”, ruke mu se stegoše u njenoj kosi.
„Kada sam saznao da si se verila sa Džemom, sklonih to u stranu.
Nisam znao kada bih mogao, kada bi trebalo da ti dam. A onda sam se
juče, kada si mi kazala da hoćeš da budem svoj, ponadao u dovoljnoj
meri da izvučem napolje stare snove, da otresem prašinu sa njih i dam
ti ih.”
Toga su dana otišli do parka, mada je bilo hladno isto koliko je bilo i
vedro, pa nije bilo mnogo ljudi. Jezero Serpentin presijavalo se na
zubatom suncu, a Vil joj je pokazao mesto na kojem su on i Džem
hranili patke pačećim piticama. Tada ga je prvi put videla da se smeška
pričajući o Džemu.
Znala je da Vilu ne može da bude drugi Džem. Niko to ne bi mogao.
Ali su se praznine u njegovom srcu polagano popunjavale. Vilu je veliku
radost predstavljalo i Sesilino prisustvo; Tesa je to primećivala kada bi
sedeli zajedno pred vatrom, tiho razgovarajući na velškom, pa bi mu
oči blistale; čak su i Gabrijel i Gideon počeli da mu se sviđaju, pa su
postali prijatelji, mada niko ne bi mogao da mu bude prijatelj poput
Džema. A, dakako, Šarlotina i Henrijeva ljubav beše čvrsta kao što je
uvek bila. Rana neće nikada nestati, Tesa je znala, ni u njoj ni u Vilu, ali
kako je vreme zahladnjivalo, tako se Vil sve više smeškao, redovnije
jeo, potreseni izraz poče da mu bledi u očima, i ona je odahnula, znajući
da taj izraz više nije koban.
„Hmmm”, rekao je sada, blago se njišući na petama dok je
proučavao balsku dvoranu. „Možda si u pravu. Mislim da sam baš
negde oko Božića dobio tetovažu velške aždaje.”
Tesa je morala dobrano da se potrudi kako se ne bi zacrvenela.
„Kako je do nje uopšte došlo?”
Vil je na to samo široko odmahnuo rukom. „Bio sam pijan...”
„Koješta. Nikada ti nisi bio zaista pijan.”
„Naprotiv - da bi mogao da se pretvara da je trešten, čovek bar
jednom mora da se napije, čisto da ima na šta da se pozove. Šestoprsti
Najdžel služio je kuvanu jabukovaču...”
„Nećeš valjda da mi kažeš da Šestoprsti Najdžel stvarno postoji?”
„Kako ne bi postojao...?”, Vil otpoče sa osmehom, koji mu je ubrzo
izbledeo; gledao je iza Tese, negde u balsku dvoranu. Okrenuvši se da
isprati njegov pogled, ugledala je istog onog visokog, plavokosog
muškarca koji je ranije bio pričao sa Šarlotom kako se probija kroz
gužvu prema njima.
Bio je nabijen, možda u kasnim tridesetima, sa ožiljkom koji mu se
pružao vilicom. Razbarušene, svetle kose i plavih očiju, i kože
preplanule na suncu. Činila se još tamnija naspram uštirkanog
prednjeg umetka na beloj košulji. Bilo je nečega poznatog na njemu,
nečega što je podsvesno uzburkalo Tesina sećanja.
Zaustavio se pred njima. Zatreptao je očima ka Vilu. Bile su svetlije
plave od Vilovih, slične boji različka. Koža oko njih bila mu je
preplanula, izbrazdana sitnim boricama. A onda reče: „Vi ste Vilijam
Herondejl?”
Vil mu je klimnuo bez reči.
„Ja sam Elijas Karsters”, reče čovek. „Džem Karsters bio mi je
nećak.”
Vil je pobeleo, a Tesa je shvatila šta joj je to na tom čoveku bilo tako
poznato - nešto u vezi sa njim, u vezi sa njegovim držanjem i oblikom
šaka; podsećalo ju je na Džema. Pošto Vil očito nije mogao da
progovori, Tesa reče:
„Da, ovo je Vil Herondejl. A ja sam Tereza Grej.”
„Ona preobraziteljka”, reče čovek - Elijas, Tesa je podsetila sebe;
Senolovci su se međusobno oslovljavali po imenu. „Bili ste vereni za
Džemsa pre nego što je postao Tihi brat.”
„Jesam”, reče Tesa tiho, „mnogo ga volim.”
Uputio joj je jedan pogled - ni neprijateljski ni izazivački, već samo
radoznali. A onda se okrenuo i zagledao u Vila. „Bili ste mu parabatai?”
Vil je povratio glas. „Još uvek sam”, reče, prkosno stegnuvši vilicu.
„Džems vas je spominjao”, reče Elijas. „Pošto sam napustio Kinu i
vratio se u Idris, pitao sam ga da li hoće da dođe da živi sa mnom.
Poslali smo ga iz Šangaja, smatrajući da za njega nije bezbedno tamo
gde se i dalje motaju Jenluovi poslušnici tražeći osvetu. Ali kada sam ga
pitao da li bi došao kod mene u Idris, rekao je da ne bi, da ne može.
Zamolio sam ga da porazmisli. Da smo porodica, da smo od iste krvi.
Ali on mi je samo rekao da ne može da napusti svoga parabataija, da su
neke stvari važnije od krvi.” Elijas ga je smireno gledao svetloplavim
očima. „Doneo sam vam jedan poklon, Vile Herondejle. Nešto što sam
nameravao dati njemu, kada dosegne punoletstvo, pošto mu otac više
nije bio živ da bi mu ga on dao. Ali mu ga sada više ne mogu dati.” Vil se
sav zgrčio, poput prenategnute strune luka. Rekao je: „Nisam uradio
ništa čime bih zaslužio poklon.”
„Mislim da jeste”, Elijas je sa kaiša oko struka skinuo kratak mač u
filigranski izrađenim kanijama. Pružio ga je Vilu koji ga je, tren kasnije,
i prihvatio. Kanije behu prekrivene pažljivo urađenim lišćem i runama,
koje se presijavahu na zlatastoj svetlosti. Vil je odlučno izvukao mač, pa
ga je pridigao ispred lica.
Balčak mu je bio prekriven istom šarom od runa i lišća, ali je sama
oštrica bila jednostavna i glatka, sem jednog retka koji mu se pružao po
sredini. Tesa se nagnula da pročita reči na metalu.
Ja sam Kortana, od ista čelika i čvrstine kao Zojez i Durandal.
„Zojez je bio mač Karla Velikog”, reče Vil, glasom i dalje krutim,
zbog čega je Tesa znala da pokušava da potisne osećanja. „Durandal
beše Rolanov. Ovaj mač... potiče iz predanja.”
„Iskovan rukama prvog senolovačkog oružara, Vejlanda Kovača. U
balčaku krije pero sa krila Anđelova”, reče Elijas. „Porodica Karsters
čuva ga kod sebe več stotinama godina. Džemov mi je otac rekao da mu
ga dam kada napuni osamnaestu. Međutim, Tiha braća ne primaju
poklone.” Pogledao je Vila: „Vi ste mu bili parabatai. Treba vi da ga
uzmete.”
Vil je zabio mač nazad u kanije: „Ne mogu da ga uzmem. Neću da ga
uzmem.”
Elijas ostade zatečen. „Ali, morate”, reče, „bili ste mu parabatai,
voleo vas je...”
Vil je pružio mač nazad Elijasu Karstersu, ispruženog balčaka. Elijas
ga je prihvatio koji tren kasnije, a Vil se samo okrenuo i otišao da
nestane negde među okupljenima.
Elijas je zbunjeno gledao za njim: „Nije mi bila namera da ga
uvredim.”
„Govorili ste o Džemu u prošlom vremenu”, reče Tesa. „Džem nije
sa nama, ali nije ni mrtav. Vil... ne podnosi kada o Džemu misle kao o
nečemu izgubljenom ili zaboravljenom.”
„Nije mi bila namera da ga zaboravim”, reče Elijas, „samo htedoh
reći da Tiha braća nemaju osećanja kao mi. Ne osećaju isto što i mi.
Ako vole...”
„Džem i dalje voli Vila”, reče Tesa. „Bio on Tihi brat ili ne. Neke
stvari nikakve čarolije ne mogu da unište, jer su one same po sebi
čarobne. Vi ih nikada niste videli jednog uz drugog, ali ja jesam.”
„Htedoh dati Džemsu Kortanu”, reče Elijas, „ali je ne mogu dati
njemu, pa sam mislio da bi onda trebalo da je njegov parabatai zadrži.”
„Imali ste dobru nameru”, reče Tesa. „Ali. oprostite što se mešam,
gospodine Karsterse, ali zar vi ne kanite imati svoju decu?” Oči mu se
raširiše: „Nisam uopšte razmišljao o...”
Tesa je pogledala svetlucavi mač, pa čoveka koji ga je držao. Pomalo
je mogla da nazre Džema u njemu, kao da gleda odraz nečega što voli u
zatalasanoj vodi. Upravo joj je ta ljubav, probuđena i prisutna u njoj,
ublažila glas kada je progovorila. „Ako niste sigurni”, rekla je, „onda ga
zadržite. Zadržite ga za svoje naslednike. I Vilu bi se to dopalo. Jer
njemu nije potreban mač da bi pamtio Džema po njemu. Ma koliko da je
njegovo poreklo bogato.”

Bilo je hladno na stepeništu Instituta, gde je Vil stajao bez kaputa ili
šešira, zagledan u noć posutu mrazom. Vetar mu je bacao sitne
snopove snega na obraze, gole ruke, te je po običaju čuo Džemov glas
negde u podsvesti kako mu govori da ne bude blesav i da se vrati
unutra pre nego što se prehladi.
Zima je za Vila oduvek bila najčistije doba - čak je i dim i zemlju
Londona okovala studen, zaleđene i čiste. Tog je jutra razbio sloj leda
koji mu se skorio u bokalu sa vodom, pre nego što će pljusnuti lice
ledenom tečnošću i stresti se gledajući u ogledalo sa mokrom kosom
koja mu je lice prošarala crnim prugama. Prvo božićno jutro bez Džema
nakon šest godina. Najveća zima, donosi najveću bol.
„Vile”, začuo je šapat, njemu posve prepoznatljiv. Okrenuo je glavu,
sa slikom Stare Moli u glavi - ali duhovi su retko kada znali da odlutaju
od mesta na kojem su umrli ili na kojem su bili pokopani, a osim toga,
šta bi ona sada htela od njega?
Pogled se susrete sa njegovim, ravan i taman. Ostatak joj tela nije
bio providan, već više oivičen srebrom: plava kosa, lice lepo kao u
lutke, bela haljina u kojoj je izdahnula. Krv, crvena poput cveta, na
grudima.
„Džesamina”, rekao je.
„Srećan Božić, Vile.”
Srce, koje mu je načas zastalo, poče opet da kuca, ubrzavajući mu
krv u venama. „Džesamina, šta... šta ti radiš tu?”
Malko se nadurila na to. „Tu sam zato što sam tu i umrla”, rekla mu
je jačim glasom. Nije bilo neobično za duhove da poprime čvršće
obličje i jači glas kada se nađu blizu nekog čoveka, pogotovo blizu
nekog ko može da ih čuje. Pokazala mu je dvorište ispred njih, u kojem
ju je Vil držao u naručju dok je umirala prosipajući krv po kamenu. „Nije
ti drago što me vidiš, Vile?”
„Što bi mi bilo?”, reče. „Džesi, kada ugledam duhove, to je obično
zato što imaju neka nedovršena posla ili ih neka tuga vezuje za ovaj
svet.”
Podigla je glavu da pogleda sneg. Iako je padao oko nje, nju uopšte
nije dodirivao, kao da stoji pod staklom. „A da imam neku tugu,
pomogao bi mi da je zalečim? Dok sam bila živa nikada nisi mario
mnogo za mene.”
„Jesam”, reče Vil. „I iskreno mi je žao ako si stekla utisak da mi
uopšte nije bilo stalo, ili da sam te mrzeo, Džesamina. Mislim da si me
podsećala na mene samog više nego što sam bio spreman da priznam,
te sam te samim time osuđivao strože, kao što bih i samoga sebe.”
Na to ga je pogledala: „Iju, je li to bila otvorena iskrenost, Vile? Kako
si se, samo promenio!” Odmaknula se i on je video da joj stopala ne
ostavljaju trag u snegu kojim stepenice behu zasute. „Tu sam, zato što
za života nisam htela da budem Senolovac, da štitim Divove. Sada sam
zadužena za čuvanje Instituta, dok god mu bude bilo potrebno
čuvanje.”
„I ne smeta ti?”, upitao ju je. „Što si tu, pored nas, a mogla si da odeš
na onaj svet...”
 Namreškala je nos. „Nije mi bilo do toga. Toliko je zahtevano od
mene za života, sam ga Anđeo zna kako bi mi bilo posle. Ne, srećna sam
i tu, dok vas sve posmatram, dok nečujno unaokolo lebdim nevidljiva.”
Srebrna joj je kosa bljesnula kada je nagnula glavu prema njemu. „Mada
me ti izluđuješ.”
„Ja?”
„Dakako. Oduvek sam govorila da od tebe nikada ne bi bilo dobrog
udvarača, Vile, i ti si mi to lepo i dokazao.”
„Zaista?”, reče Vil. „Vratila si se iz mrtvih poput duha starog Marlija
da bi mi zvocala o mojim ljubavnim izgledima?”
„Kakvim izgledima? Toliko si navozao Tesu kočijom po Londonu,
da se kladim da bi mogla mapu da nacrta po sećanju, i jesi li je
zaprosio? Nisi. Ne može gospa samu sebe da zaprosi, Vilijame, a ne
može ti ni reći da te voli ukoliko joj je ne otkriješ svoje namere!”
Vil je zavrteo glavom: „Džesamina, ti si stvarno nepopravljiva!”
„Ali sam takođe i u pravu”, ukazala mu je. „Čega se to plašiš?”
„Da će mi, ako joj iznesem svoje namere, reći da me ne voli, bar ne
onako kako je volela Džema.”
„Neće te voleti kao što je volela Džema. Voleće te onako kako voli
tebe, Vile, jednu sasvim drugu osobu. Zar bi ti bilo draže da nije volela
Džema?”
„Ne, mada isto tako ne želim da se oženim nekim ko me ne voli.”
„Moraš je pitati da bi otkrio”, reče Džesamina. „Život je pun rizika.
Smrt je mnogo jednostavnija.”
„Zašto te nisam video pre ove večeri, ako si tu bila sve vreme?”,
upitao je.
„Još ne mogu da uđem u Institut, a kada si napolju u dvorištu uvek
si sa nekim. Pokušala sam da uđem na vrata, ali me neka sila uvek
spreči. Doduše, sada je bolje nego što je bilo. Isprva sam mogla da se
popnem samo nekoliko stepenika. A sada sam tu gde me vidiš”,
pokazala mu je svoj položaj na stepeništu. „Jednoga ću dana biti u
stanju da uđem unutra.”
„A kada budeš bila, pronaći ćeš svoju sobu onakvom kakva je bila,
sa tvojim lutkicama”, reče Vil.
Džesamina mu se nasmešila takvim osmehom da se Vil zapitao da
li je uvek bila toliko tužna, ili ju je smrt promenila više nego što je
mislio da se duhovi mogu promeniti. Ali nije stigao ništa da kaže, pošto
joj se uzbunjeni izraz pojavio na licu i ona je nestala u vrtlogu snega.
Vil se okrenuo da pogleda šta ju je to preplašilo. Vrata Instituta su
se otvorila kako bi se Magnus pojavio u njima. Nosio je štofani kaput
postavljen astrahanom, a svileni cilindar već su mu istačkale pahuljice
sa neba.
„Trebalo je da pretpostavim da bih te tu mogao pronaći, kako daješ
sve od sebe da se pretvoriš u ledenicu”, reče Magnus, spuštajući se
stepenicama da bi sišao do Vila zagledanog u dvorište.
Vil nije bio raspoložen da mu spominje Džesaminu. Imao je osećaj
da ni ona to ne bi želela. „Hteo si da napustiš zabavu? Ili si samo mene
tražio?”
„I jedno i drugo”, reče Magnus, navlačeći bele rukavice. „Ja ti,
zapravo, napuštam London.”
„Napuštaš London?”, reče Vil u neverici. „Nisi valjda ozbiljan?”
„Zašto ne bih bio?”, Magnus kvrcnu prstom jednu zalutalu pahuljicu.
Zaiskrila je plavim sjajem pre nego što će nestati. „Nisam Londonac,
Vile. Boravio sam neko vreme kod Vulsija, ali njegov dom ipak nije moj
dom, a Vulsi i ja dosadimo jedan drugom poprilično brzo.”
„I kuda ćeš sada?”
„U Njujork. U Novi svet! Novi život, novi kontinent.” Magnus je
podigao ruke u vazduh. „Možda čak ponesem vašeg mačka sa sobom.
Šarlota mi kaže da je tužan još otkad je Džem otišao.”
„Pa, nas sve redom grize. Možeš ga slobodno uzeti. Misliš li da će
mu se dopasti Njujork?”
„Ko bi ga znao? Saznaćemo zajedno. Mene upravo neočekivano
sprečava da se ne ucvarim.”
„Mi koji ne živimo večno verovatno ne volimo promene koliko vi
koji živite večno. Meni je dojadilo da stalno gubim ljude”, reče Vil.
„I meni je”, reče Magnus. „Ali onako je kako sam ti rekao da će biti,
zar ne? Naučiš da trpiš.”
„Nekoliko puta sam čuo da ljudi koji izgube nogu ili ruku i dalje
osećaju bol u tim udovima, iako ih više nemaju”, reče Vil. „I meni je
nekada tako. Osetim Džema pored sebe, iako nije tu, pa mi bude kao da
mi nedostaje deo mene.”
„Ah nije tako”, reče Magnus. „On nije mrtav, Vile. Nastavio je da živi
jer si ga pustio da ode. On bi inače ostao uz tebe i umro, da si tražio
tako nešto od njega, ali si ga voleo u dovoljnoj meri da si više želeo da
poživi, makar i životom odvojenim od tvog. Što više od svega dokazuje
da ipak nisi Sidni Karton, Vile, da tvoja ljubav nije ona koja može da se
nadomesti jedino uništenjem. Ja to i bejah video u tebi, oduvek sam to
video u tebi, zbog toga sam i poželeo da ti pomognem. Ne očajavaš.
Imaš u sebi neiscrpnu sposobnost da se raduješ.” Stavio je ruku u
rukavici pod Vilovu bradu da mu pridigne glavu. Nije bilo mnogo ljudi
pred kojima je Vil morao da podigne glavu da bi ih pogledao u oči, ali je
Magnus bio jedan od njih. „Sjajna zvezda”, reče Magnus, zamišljenog
pogleda kao da se priseća nečega, ili nekoga. „Vi smrtnici žarko
plamtite. A ti mnogo više od većine, Vile. Nikada te neću zaboraviti.”
„Neću ni ja tebe”, reče Vil, „mnogo ti dugujem. Ti si skinuo kletvu sa
mene.”
„Nisi ni bio proklet.”
„Jesam, jesam”, reče Vil. „Jesam. Hvala ti, Magnuse, za sve što si
učinio za mene. Ako ti to ranije nisam rekao, evo, sada ti kažem. Hvala
ti.”
Magnus je spustio ruku. „Ne pamtim da mi se neki Senolovac ikada
zahvaljivao.”
Vil se vragolasto nasmešio: „Gledaj da se ne navikavaš na to. Mi ti
baš i nismo zahvalna fela.”
„Neću”, nasmejao se Magnus. „Neću.” Zaškiljio je blistavim
mačkastim očima: „Ostavljam te u dobrim rukama, Vile Herondejle, ili
se bar meni tako čini.”
„Misliš na Tesu.”
„Mislim na Tesu. Ili poričeš da tvoje srce njoj pripada?” Magnus
poče da se spušta stepeništem, ali je zastao da se osvrne ka Vilu.
„Ne poričem”, reče Vil, „ali će joj biti vrlo žao što si otišao, a da se
nisi ni pozdravio sa njom.”
„Oh”, reče Magnus, okrećući se u podnožju stepeništa, sa
radoznalim osmehom na licu. „Nema potrebe. Reci joj da ćemo se opet
videti.”
Vil mu klimnu. Magnus se okrenuo, sa rukama u džepovima kaputa,
pa se zaputio prema kapiji Instituta. Vil ga je gledao sve dok se njegova
prilika nije stopila sa belinom snega koji je i dalje padao sa neba.

Tesa se iskrala iz balske dvorane tako da je niko nije primetio. Čak je i

uvek pronicljivoj Šarloti pažnja bila preusmerena, dok je sedela pored
Henrija u njegovim kolicima, držeći ga za ruku i smeškajući se vrcavim
muzičarima.
Tesi nije trebalo mnogo vremena da pronađe Vila. Pretpostavljala je
gde bi bio, i bila je u pravu - stajao je na ulaznom stepeništu Instituta,
bez kaputa ili šešira, dopuštajući da mu se sneg nakuplja po glavi i
ramenima. Čitavo je dvorište bilo zaprašeno snegom, pa je izgledalo
kao da je šećerom u prahu bio posut i niz kočija koje su čekale u
dvorištu, crna gvozdena kapija, kamene ploče na kojima je Džesamina
izdahnula. Vil je netremice zurio ispred sebe, kao da pokušava da
razazna nešto među pahuljicama.
„Vile”, reče mu Tesa, pa se okrenuo da je pogleda. Usput je pokupila
svileni šal, ali ništa deblje od toga, te je osećala peckanje ledenih
pahuljica na ogoljenoj koži vrata i ramena.
„Trebalo je da budem učtiviji prema Elijasu Karstersu”, reče Vil kao
da joj odgovara. Gledao je u nebo, gde se bledi polumesec micao
između gustih oblaka i magle. Pahulje belog snega pale su mu na glavu,
mešajući mu se sa crnom kosom. Obrazi i usne crveneše mu se od
zime. Nikada joj nije izgledao zgodniji. „Ali sam se ja poneo kao što bih
se poneo... pre.”
Tesa je znala na šta misli. Kod Vila je postojalo samo jedno pre i
posle.
„Imaš i ti prava da budeš neraspoložen”, rekla mu je. „Već sam ti
rekla da ne želim da budeš savršen. Želim samo da budeš Vil.”
„Koji nikada neće biti savršen.”
„Savršeno je dosadno”, reče mu Tesa, prešavši i poslednji stepenik
kako bi se našla pored njega. „Igraju se dovrši navod iz pesme unutra.
Mogao si baš da se pokažeš. Mislim da niko ne bi mogao da ti stane na
crtu kad je reč o poznavanju književnosti.”
„Sem tebe.”
„Ja bili ti već bila dobar takmac. Možda bismo mogli da se uparimo,
pa da podelimo nagradu?”
„Ne bi bilo kulturno”, Vil reče rasejano, zabacivši glavu. Sneg se
beleo po nebu oko njih kao da su u podnožju nekog vrtloga. „Ono danas,
kada se Sofi uzdigla...”
„Da?”
„Da li bi i ti htela tako nešto?” Okrenuo se da je pogleda, sa crnim
trepavicama na koje su se nahvatale bele pahuljice. „Za sebe?”
„Znaš da je za mene to nemoguće, Vile. Ja sam veštica. Ili bi to bar
bio najbliži opis onoga što sam. Nikada ne bih mogla da postanem Div
u celosti.”
„Znam”, zagledao se u svoje ruke, šireći prste kako bi mu se pahulje
spustile i otopile na dlanovima. „Ah si na Kader Idrisu rekla da si se
nadala da ćeš postati Senolovac... da ti je Mortmejn zbrisao te nade...”
 „Tada i jesam tako mislila”, popustila je. „Ali nakon što sam postala
Iturijel - nakon što sam se preobrazila da uništim Mortmejna - kako da
odbacim nešto što mi je omogućilo da zaštitim one do kojih mi je
stalo? Nije lako biti drugačiji, pogotovo kada si još i jedinstven. Ali sve
se nešto mislim da meni lagani put i nije bio suđen.”
Vil se nasmejao. „Lagani put? Ne, tebi sigurno nije, moja lesa.
„Jesam li tvoja Tesa?” Privila je šal još jače oko sebe, praveći se da
se stresla samo zbog zime. „Smeta li ti to što jesam, Vile? Što nisam kao
ti?”
Reči zalebdeše između njih, neizgovorene: Senolovac koji ašikuje sa
vešticom ne može da očekuje zajedničku budučnost.
Vil je prebledeo: „Ono što sam ti rekao na krovu, pre toliko
vremena... znaš da nisam tako mislio.”
„Znam...”
„Ne želim da budeš bilo šta drugo, Tesa. To si što jesi i ja te volim.
Ne volim u tebi samo ono što bi Klava odobrila...” Nakrivila je obrve:
„Voljan si da istrpiš ostalo?”
Prošao je rukom kroz tamnu kosu navlaženu snegom. „Ne, nisam se
dobro izrazio. Nema u tebi ničega što bih mogao da ne volim. Zar
zaista misliš da mi je toliko stalo da postaneš Div? Ni majka mi nije
Senolovac. A kada sam te video kako se preobražavaš u anđela - kada
sam video kako buktiš vatrom nebeskom - kako je to samo bilo
veličanstveno, Tes!” Zakoračio je prema njoj. „To što ti jesi, što možeš
da uradiš, veliko je ovozemaljsko čudo, nalik vatri ili poljskom cveću ili
širini mora. Jedna si jedina na ovome svetu, kao što si jedna jedina u
mome srcu, i nikada se neće desiti da te ne volim. Voleo bih te i da
nijednim jedinim delom nisi Senolovac...”
Drhtavo mu se nasmešila. „Ali drago mi je što jesam, makar i samo
polovično”, rekla je, „pošto to znači da mogu da ostanem uz vas, tu na
Institutu. Da porodica koju sam pronašla tu može da ostane moja
porodica. Šarlota mi reče da ako hoću, mogu da više ne budem Grej, pa
da uzmem prezime koje je moja majka trebalo da nosi pre udaje. Mogla
bih da budem Starkveder. Mogla bih da imam pravo pravcato
senolovačko prezime.”
Čula je da je Vil na to izdahnuo. Dah mu se na hladnoći pretvorio u
beli oblačak. Oči mu behu plave, široke i bistre, uperene u njeno lice.
Navukao je izraz čoveka koji je ohrabrio sebe da se odvaži na nešto što
ga plaši, pa se sada čeliči. „Naravno da možeš da uzmeš pravo
senolovačko prezime”, reče Vil. „Možeš da uzmeš moje.”
 Tesa se zagledala u njega, skroz crno-belog naspram crno-bele boje
snega i kamena. „Tvoje prezime?”
Vil je zakoračio ka njoj, tako da su se našli lice u lice. A onda joj je
uzeo ruku da joj skine rukavicu i stavi je u džep. Držao je njenu ogoljenu
ruku svojom, obavivši je prstima. Šaka mu je bila topla i nažuljana, te se
stresla pod njegovim dodirom. Oči mu behu postojane i plave, sve što
je i sam Vil bio: iskrene i nežne, oštre i dovitljive, tople i dobrodušne.
„Udaj se za mene”, reče joj. „Udaj se za mene, Tes. Udaj se za mene i
postani Tesa Herondejl. Ili ostani Tesa Grej, ili već kako god želiš da te
zovu, ali se udaj za mene i ostani uz mene da me nikada ne napustiš, jer
ne bih podneo više nijedan jedini dan života u kojem nemam tebe
pored sebe.”
Sneg je lelujao oko njih, beo, leden i savršen. Oblaci su se pomerili,
tako da je mogla da vidi zvezde između njih.
„Džem mi je rekao šta je Ragnor Fel kazao za moga oca”, nastavio je
Vil. „Da je za moga oca postojala samo jedna žena koju je voleo, i da je
za njega bilo ili ona ili nijedna druga. I ti si to za mene. Volim te, i voleću
te sve dok ne umrem...”
„Vile!”
Stegnuo je usne. Kosa mu je sada već bila gusto prekrivena snegom,
trepavice blistave od pahulja. „Preterao sam? Preplašio te? Znaš kakav
sam sa rečima...”
„Znam, znam.”
„Sedam se šta si mi jednom rekla”, Vil je nastavio dalje. „Da reči
imaju moć da nas promene. Mene su tvoje reči promenile, Tes; načinile
su me boljim čovekom nego što bih inače bio. Život je knjiga, a u njoj
ima još hiljadu stranica koje nisam pročitao. Hoću da ih čitam zajedno
sa tobom, koliko god mogu, pre nego što umrem...”
Prislonila mu je ruku uz grudi, tik iznad srca, osećajući kako joj kuca
pod dlanom, jedinstvenim, samo njemu svojstvenim tokom. „Samo bih
volela da ne spominješ stalno umiranje”, rekla mu je. „Ali i pored toga,
da, znam kakav si sa recima, Vile, i sve ih volim. Svaku reč koju
izgovoriš. I one šašave i one luckaste i one divne i one što su samo za
mene. Volim ih, kao što volim i tebe.” Vil htede nešto da kaže, ali mu je
Tesa pokrila usta rukom. „Volim tvoje reci, moj Vile, ali zadrži ih
časkom”, rekla mu je smešeći se. „Priseti se svih reči koje sam ja
zadržavala u sebi sve ovo vreme, ne znajući tvoje namere. Kada si mi
prišao u dnevnoj sobi da mi kažeš da me voliš, najteže što sam ikada
morala da uradim bilo mi je kada sam te oterala od sebe. Rekao si da
voliš reči moga srca, oblik moje duše. Pamtim to. Pamtim svaku reč
koju si izgovorio od tog pa do današnjeg dana. Nikada ih neću
zaboraviti. Toliko je reći koje želim da ti kažem, i toliko onih koje želim
da čujem od tebe. Nadam se da ćemo imati celi život pred sobom da ih
kažemo jedno drugome.”
„Znači, udaćeš se za mene?”, reče Vil, delujući ošamućeno, kao da ne
može da poveruje kakva ga je sreća zadesila.
„Hoću”, rekla mu je - poslednju, najjednostavniju, a ipak najhitniju
od svih reči.
A Vil je na to, iako je u svakoj prilici imao nešto da kaže, samo
otvorio usta i opet ih ćutke zatvorio, te je umesto toga ispružio ruke da
je privuče ka sebi. Šal joj pade na stepenište, ali ju je on ugrejao svojim
rukama i ustima toplim na njenima kada je nakrivio glavu da je poljubi.
Imao je ukus pahuljica i vina, kao zima i Vil i London. Usne mu behu
meke na njenima, ruke joj je stavio u kosu rasipajući joj bele bobice po
kamenim stepenicima. Tesa se čvrsto privila uz Vila dok je sneg vejao
oko njih. Kroz prozore Instituta, mogla je čuti tihe zvuke muzike koja je
svirala u balskoj dvorani: klavir, violončelo, i iznad svega toga, nalik
varnicama što pršte prema nebu, milozvučne, slavljeničke tonove
violine.

„Ne mogu da verujem da stvarno idemo kući”, reče Sesili. Sklopivši

ruke ispred sebe, skakutala je gore-dole u belim čizmicama od jareće
kože. Ušuškala se u crveni zimski kaput, koji beše nešto najupadljivije u
mračnoj kosturnici, sem samog Prolaza, koji se golem i srebrn
presijavao na suprotnom zidu.
Tesa je kroz njega mogla da nazre, kao u nekom snu, plavo nebo
(nebo izvan Instituta bilo je oblačno, sive londonske boje) i snežna
brda. Vil je stajao pored nje, dodirujući je ramenom. Činio se bled i
napet, pa joj je došlo da ga uhvati za ruku. „Ne idemo stvarno kući,
Sesi”, rekao joj je. „Bar ne da bismo ostali. Idemo samo u posetu. Hoću
da upoznam naše roditelje sa verenicom...”, i na to mu se bledilo malo
razišlo sa lica i usne mu se izviše u osmehu, „...da i oni znaju kakvom ću
se devojkom oženiti.”
„Koješta”, reče Sesili, „možemo da upotrebimo Prolaz da bismo ih
obišli kad god poželimo! Šarlota je sada Većnica, pa ne možemo nikako
upasti u nevolju.”
 Šarlota je prostenjala: „Sesili, ovo je posebno putovanje. Nije ovo
igračka. Ne možeš tek tako upotrebiti Prolaz kad god poželiš, i ovaj
izlet mora biti tajan. Niko sem nas, ovde prisutnih, ne sme znati da ste
posetili roditelje, da sam vam dozvolila da prekršite zakon!”
„Neću nikome reći!”, usprotivila se Sesili. „A neće ni Gabrijel.” Bacila
je pogled u dečka pored sebe. „Nećete, jelda?”
„A da mi neko kaže zašto i njega vodimo?”, pitao je Vil, ne samo
sestru već i sve oko sebe.
Sesili je spustila ruke na bokove: „A zašto ti vodiš Tesu?”
„Zato što ćemo se Tesa i ja venčati”, reče Vil, na šta se Tesa
nasmešila; i dalje ju je zabavljalo kako je Vilova mlađa sestra znala da
mu ide na živce kao niko drugi.
„E, pa, možda ćemo se i Gabrijel i ja venčati”, reče Sesili. „Jednoga
dana...”
Gabrijel se zagrcnuo, poprimivši uzbunjujuće ljubičastu boju. Vil je
izbacio ruke u vazduh. „Ne možeš se venčati, Sesili! Tek ti je petnaesta!
Ja ću imati osamnaest kada se oženim! Biću odrasla osoba!”
Sesili to nije mnogo tangiralo. „Možda ćemo dugo ostati vereni”,
rekla je. „Ali ne vidim zašto mi savetuješ da se udam za čoveka kojeg
moji roditelji nikada nisu upoznali.”
Vil poče da zapliće jezikom: „Ne savetujem ja tebe da se udaš za
čoveka kojeg tvoji roditelji nikada nisu upoznali!”
„Pa, onda se slažemo. Garijel mora da se upozna sa mamom i
tatom.” Sesili se obratila Henriju: „Je li Prolaz spreman?”
Tesa se nagnula prema Vilu. „Joj, što volim kako zna da te sredi”,
šapnula mu je. „Posve je zabavno.”
„Čekaj tek majku da mi upoznaš”, reče Vil, pa ju je uhvatio za ruku.
Prsti su mu bili hladni; srce mora da mu je lupalo kao ludo. Tesa je
znala da je čitave noći bio budan. Sama pomisao da će nakon toliko
godina videti roditelje beše za njega zastrašujuća isto koliko i radosna.
Znala je da je mešavina nade i straha bila neopisivo gora od samo
jednog od ta dva.
„Prolaz je u celosti spreman”, reče Henri. „I ne zaboravite, otvoriću
ga opet za sat vremena da biste se mogli vratiti kroz njega.”
„I morate da shvatite da se ovo može desiti samo jedanput”, reče
Šarlota napeto. „Iako sam Većnica, ne mogu vam dopustiti da
posećujete vašu običnjačku porodicu...”
„Čak ni za Božić?”, reče Sesili, krupnim, ganutim očima. Šarlota je
vidno popustila: „Dobro, možda za Božić...”
 „I za rođendane”, reče Tesa. „Rođendani su ipak posebni.” Šarlota je
pokrila lice rukama: „Oh, tako mi Anđela.”
Henri se nasmejao, te je zamahnuo rukom ka vratima. „Samo
napred”, rekao je i Sesili je prošla prva, nestavši kroz Prolaz kao da je
zakoračila kroz vodopad. Gabrijel je krenuo za njom, a zatim i Vil i Tesa,
čvrsto se držeći za ruke. Tesa se usredsredila na toplinu Vilove ruke i
treperenje krvi kroz njegovu kožu, kada ih hladnoća i tama obuhvatiše i
zavrteše bez daha u vrtlogu u kojem je vreme stajalo. Svetla joj
bljesnuše iza očiju i ona je najednom izronila iz mraka, trepćući i
teturajući se. Vil ju je privio uz sebe da ne padne.
Stajali su na širokom povijenom prilaznom puteljku ispred
vlastelinske kuće Rejvenskar. Tesa je to mesto videla samo odozgo,
kada su ona, Džem i Vil skupa posetili Jorkšir, ne shvatajući da Vilova
porodica sada živi u toj kući. Sećala se da je kuća stajala u podnožju
doline, okružena sa svih strana brdima obraslim žutilovkom i vresom,
koja sada, tu i tamo, behu posuta snegom. Drveće je tada bilo zeleno;
sada je bilo ogoljeno, a sa tamnog krova od škriljca visile su svetlucave
ledenice.
Vrata behu od tamne hrastovine sa teškim mesinganim zvekirom
na sredini. Vil je pogledao sestru, koja mu žustro klimnu glavom, pa je
ispravio ramena i posegao za njim da ga podigne i opet pusti. Učinilo
im se da je udarac zvekira odjeknuo čitavom dolinom, te Vil opsova
sebi u bradu.
Tesa mu je ovlaš takla zglob rukom. „Samo hrabro”, rekla mu je,
„ipak se ne radi o patki, zar ne?”
Okrenuo se da joj se nasmeši i crna mu kosa pade preko očiju
taman kada se vrata otvoriše, otkrivajući uredno sređenu sobaricu u
crnoj haljini i beloj kapici. Samo je jednom pogledala družinu na pragu i
oči joj se raširiše kao tanjiri.
„Gospođice Sesili!”, jedva je izustila, a onda joj pogled odlete do
Vila. Pokrivši usta rukom, okrenula se i jurnula nazad u kuću.
„O, bože”, reče Tesa.
„Ja ti imam takvo dejstvo na žene”, reče joj Vil. „Verovatno je trebalo
da te upozorim pre nego što si pristala da se udaš za mene.”
„Još uvek mogu da se predomislim”, reče Tesa milozvučno.
„Da se nisi usudila...”, otpočeo je rečenicu uz osmejak koji mu se ote
sa usana, kada se u vratima najednom pojaviše ljudi - neki visoki,
plećati muškarac sa gomilom plave kose na glavi prošarane sedima i
svetloplavim očima. A odmah iza njega i neka žena: vitka i zapanjujuće
lepa, kose crne poput mastila kao u Vila i Sesili i očiju tamnoplavih
poput ljubičica. Vrisnula je čim joj se pogled spustio na Vila, a onda je
digla ruke i zamahala njima slično krilima belih ptica uhvaćenih
naletom vetra.
Tesa je pustila Vilovu ruku. Izgleda da se sledio, kao lisica kada joj
se lovački kerovi nađu za repom. „Hajde”, rekla mu je Tesa tiho i on je
istupio, na šta majka poče da ga grli govoreći „znala sam da ćeš se
vratiti, znala sam da hoćeš”, što beše propraćeno čitavom bujicom reči
na velškom, među kojima je Tesa uspela da razgovetne jedino Vilovo
ime. Otac im beše zatečen, ali nasmešen, pa je ispružio ruke Sesili, koja
mu se bacila u naručje sa poletom kakav Tesa kod nje nikada ranije nije
videla.
Narednih nekoliko trenutaka, Tesa i Gabrijel samo su nezgrapno
stajali na pragu, i mada nisu baš gledali jedno u drugo, nisu znali ni u
šta bi drugo gledali. Nekoliko dugih trenutaka kasnije, Vil se odvojio od
majke, nežno je milujući po ramenu. Nasmejala se, mada joj oči behu
pune suza, te reče nešto na velškom za šta je Tesa sa popriličnom
sigurnošću pretpostavila da beše opaska na račun činjenice da je Vil
sada bio viši od nje.
„Sada si mala, mama”, reče joj razneženo, potvrdivši Tesinu
pretpostavku, da bi se potom okrenuo taman kada pogled njegove
majke pade na Tesu, pa potom i na Gabrijela, na šta joj se oči
razrogačiše. „Mama, tata, ovo je Tereza Grej. Moja verenica, venčaćemo
se sledeće godine.”
Vilovoj se majci ote uzdah - mada je zazvučala ponajviše
iznenađeno, na Tesino olakšanje - a pogled Vilovog oca odmah odlete
na Gabrijela, pa potom na Sesili, zaškiljenih očiju. „A ko je ovaj
gospodin?”
Vil se još više iscerio. „A, on”, reče, „to vam je Sesilin... drug,
gospodin Gabrijel Lajtcrv.”
Taman kada je ispružio ruku da se pozdravi sa gospodinom
Herondejlom, Gabrijel se najednom i ukipio. „Lajtvud!”, reče ljutito.
„Gabrijel Lajtvud...”
„Vile!”, reče Sesili, odvajajući se od oca ne bi li prostrelila brata
mrkim pogledom.
Vil je pogledao Tesu, iskričavih očiju. Zinula je da ga prekori,^ da
mu kaže „Vile!” baš kao što je i Sesili upravo učinila, ali je zadocnila -
već se uveliko smejala.
 EPILOG

A ja velim da ploča što nad mrtvima se spusti

otvara dveri raja,
i sve ono što na kraju čovek zausti
tek prvi je korak nakon kraja.
Viktor Igo, „U Vilkijeu”

London, Blakfrajarski most, 2008.

Oštar vetar raznosio je trunje i zalutalo smeće - kesice od grickalica,
iskidane listove novina, stare račune - pločnikom, kada je Tesa, hitro
pogledavši levo-desno da proveri saobraćaj, žurno prešla Blekfrajarski
most.
Svakom bi prolazniku izgledala kao obična devojka na početku
dvadesetih ili i mlađa od toga: u farmerkama uvučenima u čizme, i
plavom džemperu od kašmira koji je kupila upola cene tokom
januarskih rasprodaja, sa dugom smeđom kosom, blago ukovrdžanom
na vlažnom vremenu, koja joj se opušteno rasipala niz leđa. Ako bi
kojim slučajem imali istančano oko za modu, verovatno bi
pretpostavili da je njena marama kašmirske šare iz „Libertija” bila
lažnjak, a ne stotinu godina star original, i da je narukvicu oko ruke
kupila u prodavnici starinskog nakita, a ne da je bila dar koji joj je muž
dao za tridesetu godišnjicu braka.
Tesa je usporila korak približivši se jednom od kamenih odmorišta
u ogradi mosta. Sada su u nju bile ugrađene klupe od cementa, da biste
mogli da sednete i zagledate se u sivkasto-zelenu vodu koja je ispod
vas zapljuskivala stubove mosta, ili u Katedralu Svetoga Pavla u daljini.
Grad je odjekivao bukom - gradskom vrevom: trubljenjem kola,
tutnjavom dvospratnih autobusa, zvonjavom na desetine i desetine
mobilnih telefona, razgovorom prolaznika i tihim zvucima muzike koja
je dopirala ispod belih slušalica ajpoda.
Tesa je sela na klupu, nogu podvijenih ispod sebe. Vazduh beše
zapanjujuće čist i svež - dima i zagađenja zbog kojih je vazduh tu bio
žuto-crn kada je bila devojka više nije bilo, nebo je poprimilo boju
plavo-sivog mermera. Ono ruglo od Dover-Catamskog železničkog
mosta takođe je bilo uklonjeno; samo su stubovi i dalje štrcali iz vode
kao čudan podsetnik na nešto što je tamo nekada bilo. Žute bove sada
su se ljuljuškale na vodi, dok su turistički čamci plovili u blizini trešteći
glasovima svojih vodiča kroz zvučnike. Autobusi crveni poput
liciderskih srca jurili su mostom, razbacujući suvo lišće po ivičnjaku.
Pogledala je sat na ruci. Pet minuta do podneva. Malo je poranila, ali
je tako uvek bilo kada je ovo u pitanju - njihov godišnji sastanak. To joj
je samo dalo priliku za razmišljanje - za razmišljanje i prisećanje, a za
tako nešto nije bilo boljeg mesta od ovog, na Blekfrajarskom mostu,
prvom mestu na kojem su ikada popričali.
Odmah do sata, njena biserna narukvica koju je uvek nosila. Nikada
je nije skidala. Vil joj ju je dao nakon trideset godina braka, smeškajući
se dok ju je stavljao na njenu ruku. Znala je da je on tada već imao sede
u kosi, mada ih nikada zapravo i nije uočila. Kao da mu je njena ljubav
dala njenu preobraziteljsku sposobnost, ma koliko da je vremena
prošlo, kada bi ga pogledala uvek bi videla onog divljeg, crnokosog
momka u kojeg se i bila zaljubila.
Katkad joj se činilo neverovatno kako su uspeli zajedno da ostare,
ona i Vil Herondejl, za kojeg Gabrijel Lajtvuđ onomad reče da neće
poživeti duže od devetnaeste. I sa Lajtvudovima su sve te godine ostali
dobri prijatelji. Doduše, Vilu bi bilo teško da ne bude prijatelj sa
čovekom za kojeg mu se sestra udala. I Sesili i Gabrijel videli su se sa
Vilom toga dana kada je preminuo, isto kao i Sofi, mada je njen Gideon
umro nekoliko godina ranije.
Tesa se jasno sećala toga dana, toga dana kada joj Tiha braća
rekoše da više ničime ne mogu da održe Vila u životu. On tada već nije
mogao da ustane iz njihovog kreveta. Tesa je samo ispravila leđa, pa je
otišla da prenese vesti porodici i prijateljima, trudeći se da zbog njih
bude smirena koliko god je mogla, mada se osećala kao da joj čupaju
srce iz grudi.
Bio je jun, sparnog leta 1937, te je uz razvučene zavese spavaća
soba bila ispunjena suncem, suncem i njenom i Vilovom decom,
njihovim unucima, nećacima i nećakama - Sesinim plavookim
dečacima, visokim i zgodnim, i Gideonovim i Sofinim dvema
devojkama - uz one što im behu bliski poput porodice: Šarlotu, sedu ali
uspravnu, i sve sinove i kćeri Ferčajldovih, kovrdžave riđe kose kao što
je Henrijeva nekada bila.
Tesa je ceo dan presedela na krevetu pored Vila, oslonjenog o njeno
rame. Sam bi taj prizor drugima možda i bio čudan, mlada žena koja sa
mnogo ljubavi drži u naručju čoveka koji izgleda dovoljno staro da bi
joj bio deda, međusobno ispreplitanih ruku, ali njihova porodica beše
naviknuta na to - za njih su bili samo Tesa i Vil. A pošto se jeste radilo o
Tesi i Vilu, ostali su dolazili i odlazili čitavog dana, kao što se već i radi
kada je neki Senolovac na samrti, da pričaju o Vilovom životu i svemu
što su on i Tesa uradili kroz sve one godine koje su proveli zajedno.
Deca su sa mnogo ljubavi pričala koliko je oduvek voleo njihovu
majku, posvećeno i strastveno, kako nikada nijednu drugu nije gledao
kao nju, i kako su im njihovi roditelji pokazali ljubav kakvoj su se i oni
sami nadali u svojim životima. Pričali su i o tome koliko je voleo knjige
i kako je i njih učio da ih vole, da poštuju štampane strane i čuvaju
priče koje su one skrivale. Pričali su i kako je i dalje znao da opsuje na
velškom kada bi nešto ispustio, iako je taj jezik inače retko kada
koristio, i kako mu je, i pored činjenice da mu je proza bila odlična - bio
je napisao nekoliko veoma cenjenih istorija Senolovaca nakon što se
povukao iz posla - poezija oduvek bila grozna, što ga, ipak, nikada nije
sprečilo da im je recituje.
Njihovo najstarije dete, Džems, šaljivo je spomenuo Vilov večiti
strah od pataka i njegove neprekidne napore da ih otera iz jezerceta
njihovog porodičnog doma u Jorkširu.
Njihovi unuci ga podsetiše na pesmicu o demonskim ospicama
koju ih je on bio naučio - mada su bili odveć mali za nju, po Tesinom
mišljenju - i koju su svi upamtili. Zajedno su je i otpevali, falširajući,
prenerazivši Sofi.
Sa suzama na licu, Sesili ga je podsetila trenutka na njenom i
Gabrijelovom venčanju kada je održao divan govor hvaleći mladoženju,
ali je na kraju rekao - „Bože dragi, ja mislio da se udaje za Gideona.
Povlačim sve što sam rekao” - čime nije iznervirao samo Sesili i
Gabrijela već i Sofi - a Vil se, previše onemoćao da bi se nasmejao tome,
samo nasmešio stisnuvši sestrinu ruku.
Smejali su se i njegovoj navici da vodi Tesu na romantične odmore
na mesta iz gotskih romana, uključujući i neku jezivu močvaru u kojoj
je neko umro, neki zamak sa duhom kroz koji je duvala promaja, i,
dakako, trg u Parizu za koji je bio zaključio da je na njemu Sidni Karton
završio na giljotini, i gde je Vil prestravio prolaznike viknuvši „vidim
krv na kaldrmi!” na francuskom.
 Na kraju dana, dok se smrkavalo, porodica se okupila oko Vilovog
kreveta da ga svi redom poljube i odu jedan po jedan, dok Vil i Tesa
nisu ostali sami. Tesa je legla pored njega, gurnula mu je ruku pod
glavu i spustila svoju na njegove grudi, slučajući kako mu srce sve
slabije otkucava. Prekriveni senkama, šaptali su jedno drugome,
podsećajući se priča samo njima znanih. O devojci koja je krčagom za
vodu po glavi mlatnula momka koji je došao da je spase, i kako se on
zaljubio u nju istoga trena. O balskoj dvorani i balkonu i mesecu što je
jezdio nebom poput odvezane lađe. O lepetu krila mehaničkog anđela.
O svetoj vodici i krvi.
Negde oko ponoći vrata su se otvorila, kako bi Džem ušao unutra.
Tesa je pretpostavljala da je do tada već trebalo da ga smatra bratom
Zakarijom, ali ga ni Vil ni Tesa nikada nisu tako zvali. Ušao je unutra
poput senke u beloj odori, a Tesa je duboko udahnula kada ga je
ugledala, jer je znala da je Vil upravo njega čekao i da je kucnuo
poslednji čas.
Nije odmah prišao Vilu, već je otišao do kutije od palisandra koja je
stajala na komodi. Uvek su čuvali Džemovu violinu, kao što mu je Vil i
bio obećao. Držali su je čistu i spremnu, te čak ni šarkice na kutiji nisu
zaškripale kada ju je Džem otvorio da izvadi instrument. Gledali su
kako podmazuje gudalo prepoznatljivim tankim prstima i kako mu
bledi zglobovi nestaju pod još svetlijom tkaninom odore Tihe braće.
Potom je namestio violinu na rame i podigao gudalo. Pa je zasvirao.
Dzi jin. Džem joj je jednom kazao da taj izraz označava shvatanje
muzike, kao i sponu dublju od prijateljstva. Džem je svirao, svirao je o
godinama Vilovog života onako kako ih je on video. Svirao je o dva
dečaka u vežbaonici, kako jedan podučava drugog bacanju noževa,
svirao je i o parabatajskom obredu: vatri i zakletvi i plamtećim
tunama. Svirao je o dva mlada čoveka što trče ulicama Londona po
mraku, pa se zaustave pokraj nekog zida smejući se. Svirao je o onom
danu u biblioteci kada su on i Vil zafrkavali Tesu o patkama, svirao je i
o vozu za Jorkšir u kojem je Džem rekao da parabataiji treba da vole
jedno drugo kao što vole sopstvenu dušu. Svirao je o toj ljubavi i o
njihovoj ljubavi prema Tesi, i njenoj prema njima, svirao je i kako mu je
Vil rekao -u tvojim očima uvek nađem blagonaklonost. Svirao je i o
retkim prilikama kada se video sa njima nakon što se pridružio
Bratstvu - kratkim sastancima na Institutu; pa kada je Vila ugrizao neki
demon šaks, zamalo ga ubivši, pa je Džem došao iz Tihograda da
presedi čitavu noć pokraj njega, rizikujući da bude otkriven i kažnjen.
Svirao je i o rođenju njihovog prvog sina, i obredu zaštite koji je nad
detetom izveden u Tihogradu. Vil nije dao da ga izvede nijedan drugi
Tihi brat sem Džema. A svirao je i tome kako je pokrio svoje unakaženo
lice rukama i kako se okrenuo kada je saznao da će se dete zvati Džems.
Svirao je o ljubavi i gubitku, o godinama tišine, rečima prećutanim i
zavetima neizgovorenim, o prazninama između njegovog srca i
njihovih; a kada je završio i odložio violinu u njenu kutiju, Vilove oči
behu sklopljene, a Tesine pune suza. Džem je spustio i gudalo, pa je
prišao krevetu i spustio kapuljaču, da bi mu Tesa videla zatvorene oči i
lice pod ožiljcima. Potom je seo pored njih na krevet da uzme Vilovu
ruku, onu koju Tesa nije već uzela, i na to i Vil i Tesa začuše Džemov
glas u mislima.
Uzimam ti ruku, brate, da bi mogao spokojno da odeš.
Vil je na to otvorio svoje plave oči, koje ni nakon toliko godina nisu
izgubile boju, pa je pogledao Džema i Tesu, nasmešio se, i umro sa
Tesinom glavom na ramenu i rukom u Džemovoj.
Nikada joj nije postalo manje bolno da se priseti Vilove smrti.
Nakon što je on otišao, Tesa je pobegla. Deca su joj već bila odrasla,
imala su i svoju decu; rekla je sebi da im više nije potrebna, ali je u
podsvesti skrivala misao koja ju je morila: ne bi podnela da ostane i
gleda kako postaju starija od nje. Jedno je preživeti smrt muža.
Nadživeti smrt dece - to već ne bi mogla da posmatra skrštenih ruku.
Desiće se, mora da se desi, ali ona neće biti tamo.
A osim toga, Vil ju je nešto bio zamolio da uradi.
Put koji je vodio od Šruzberija do Velšpula nije više bio onakav
kakav je bio kada ga je Vil prejahao u suludoj, bezglavoj žurbi da bi je
spasio od Mortmejna. Vil joj je ostavio uputstva, pojedinosti, opise
gradića i nekog razgranatog hrasta. Više je puta zabrujala tim putem u
svom mini morisu dok ga nije pronašla: drvo, onako kako ga je i
nacrtao u dnevniku koji joj je dao, drhtave ruke ali bistroga uma.
Bodež je bio tamo, među korenjem drveta koje je izraslo i oko
drške. Morala je da iseče korenje i prokopa zemlju i kamenje mistrijom,
pre nego što je uspela da ga izvuče. Džemovo sečivo, sada potamnelo
od starosti i vremena.
Odnela ga je Džemu te godine na mostu. Bila je 1937. i nemački
bombarderi još nisu bili pristigli da sravne sa zemljom zgrade oko
Katedrale Svetoga Pavla i da zaspu nebo vatrom i spale zidove grada
koji je Tesa volela. Mada se neka senka jeste bila nadvila nad svet, kao
nagoveštaj nadolazeće tame.
 „Ubijaju se i ubijaju, a mi ne možemo ništa da učinimo”, rekla je
Tesa, sa rukama na izlizanom kamenu ograde mosta. Mislila je na Prvi
svetski rat, na rasipanje ljudskih života. Nije to bio senolovački rat, ali
su se iz krvi i rata rađali demoni, a dužnost Divova bila je da spreče
demone da izazovu još veće uništenje.
Ne možemo ih spasiti od njih samih, odgovorio joj je Džem.
Kapuljača mu je bila podignuta, ali ju je vetar pomerio pokazujući joj
delić njegovog ožiljka na obrazu.
„Nešto se zakuvava. Neki užas kakav bi samo Mortmejn mogao da
smisli. Prosto osećam to u kostima.”
Niko ne može rešiti svet sveg zla, Tesa.
Kada je izvukla njegov bodež, obavijen svilom, mada i dalje prljav i
umrljan zemljom i Vilovom krvlju, iz džepa kaputa, i dala mu ga, on je
pognuo glavu i prihvatio ga zgrčivši ramena nad njim kao da hoće da
zaštiti ranu na srcu.
„Vil je hteo da ga vidiš”, rekla mu je, „znam da ga ne možeš poneti sa
sobom.”
Čuvaj ga za mene. Nikada se ne zna...
Nije ga pitala na šta tačno misli, ali ga je zadržala kod sebe. Ponela
ga je kada je napustila Englesku, kada su se bele hridi Dovera odmicale
od nje poput oblaka u daljini dok je prelazila La Manš. U Parizu je
pronašla Magnusa, koji je živeo na nekoj mansardi, slikajući, što beše
zanimanje za koje nije imao nikakvog dara. Dopustio joj je da prespava
na dušeku pored prozora, a kada se noću probudila uzvikujući Vilovo
ime, došao je da je zagrli, osećajući se na terpentin.
„Prva je uvek najteža”, rekao joj je.
„Prva?”
„Prva voljena osoba koja ti umre”, reče joj. „Kasnije ti bude lakše.”
Kada je rat pristigao i u Pariz, otišli su u Njujork, gde ju je Magnus
iznova upoznao sa gradom u kojem je rođena - prometnom, bleštavom,
večito budnom metropolom koju je jedva i prepoznala, po kojoj su
motorna kola ispunila ulice poput mrava, dok su vozovi tutnjali po
uzdignutim platformama. Te se godine nije videla sa Džemom, pošto
su nemački bombarderi zasipali London vatrom, pa je on smatrao da bi
bilo previše opasno da se sreću, ali narednih godina...
„Tesa?”
Srce joj je zastalo.
Obuzeo ju je snažan talas vrtoglavice, te je načas pomislila da nije
možda poludela, da joj se, nakon tolikih godina, nisu možda prošlost i
sadašnjost toliko stopile u sećanjima da ih više i ne razlikuje. Jer glas
koji je čula nije bio tih, nije bio nemi glas brata Zakarije u njenim
mislima, glas koji joj je jednom godišnje odjekivao glavom poslednjih
stotinu i trideset leta.
Ovo beše glas koji joj je probudio uspomene već pomalo istanjene
višegodišnjim prisećanjem, poput papira koji je previše puta bio
savijan i razmotavan. Glas koji joj je u jednom talasu vratio sećanje na
neki drugi trenutak na ovom mestu, na jednu davnu noć, kada je sve
bilo crno i srebrnkasto dok joj je reka tekla pod nogama...
Srce joj je toliko jako tuklo da je pomislila da će joj se probiti kroz
grudni koš. Polagano se okrenula od ograde - da bi ostala zabezeknuta.
Stajao je na pločniku pred njom, sramežljivo joj se smeškajući, sa
rukama u džepovima veoma modernih farmerki. Nosio je plavi
džemper od trikotaže zasukan do laktova. Bledi beličasti ožiljci krasili
su mu podlaktice poput čipke. Zapazila je obrise rune tihovanja, koja
mu je ranije na koži bila jake, crne boje, sada posvetlele do bledog
srebrnkastog otiska.
„Džeme?”, šapnula je, shvatajući zašto ga nije uočila kada ga je
tražila u gužvi. Tražila je brata Zakariju, obavijenog belom odorom,
kako se neprimetno kreće kroz londonsku vrevu. Ali ovo nije bio brat
Zakarija.
Ovo je bio Džem.
Nije mogla da odvoji pogled od njega. Oduvek je Džema smatrala
prelepim. Ni sada joj nije bio ništa manje lep. Nekada je imao
srebrnkasto-belu kosu i oči nalik sivom nebu. Ovaj Džem je imao gar-
crnu kosu, koja se blago uvijala na vlažnom vazduhu, i tamnosmeđe oči
sa zlatnim iskricama u zenicama. Koža mu je nekada bila bleda; sada je
poprimila malo boje. Na mestu gde mu je lice bilo unakaženo kada je
postao Tihi brat stajala su dva tamna ožiljka, prve rune Bratstva, jasno
se ističući tako tamne na isturenim jagodicama.
Na mestu gde mu je kragna džempera bila raskopčana mogla je da
nazre prefinjeni oblik parabatajske rune koja ga je nekada vezivala za
Vila. Možda ga još uvek vezuje, ako čovek zamisli da duše ostaju vezane
čak i kada ih smrt rastavi.
„Džeme”, izustila je opet. Na prvi je pogled izgledao kao da ima
možda devetnaest godina, ili dvadeset, nešto starije nego što je bio
kada je postao Tihi brat. A kada ga je dublje pogledala, videla je
muškarca - sa mnogogodišnjom patnjom i mudrošću utisnutom
duboko u očima; čak je i način na koji se pomerao govorio o brižljivom,
tihom požrtvovanju. „Pa, ti si...”, neobuzdana joj se nada pojavila u
glasu, „ovo je za stalno? Nisi više vezan za Tihu braću?”
„Ne”, reče joj. Disanje mu beše ubrzano; gledao ju je kao da nema
pojma kako će reagovati na njegov neočekivani izgled. „Nisam.”
„Pronašao si... lek?”
„Nisam lično”, reče polako. „Ali jeste pronađen.”
„Videla sam se sa Magnusom u Alikanteu pre nekoliko meseci.
Pričali smo i o tebi. Nije mi ništa rekao...”
„Nije znao”, reče joj Džem. „Godina je bila teška i mračna za
Senolovce. Ali iz krvi i vatre, iz gubitka i tuge, izrodiše se neke velike
promene.” Skromno je raširio ruke, te reče, sa nešto začuđenosti u
glasu: „I ja sam se lično promenio.”
„Kako...?”
„Ispričaću ti priču o tome. To ti je još jedna priča o Lajtvudovima,
Herondejlovima i Ferčajldovima. Ali trebaće mi više od sat vremena da
je ispričam, a tebi je sigurno hladno.” Prišao joj je kao da hoće da je
takne po ramenu, ali se sabrao i spustio ruku.
„Ne...”, ostala je bez reči. Još se osećala iskonski zapanjena što ga
vidi ovakvog. Jeste ga viđala svake godine na ovom mestu na istom
ovom mostu. Ali tek je u ovom trenutku shvatila koliko je navikla da
viđa Džema promenjenog. Ali ovo - ovo joj beše kao da ju je zapljusnula
prošlost, kao da je protekli vek izbrisan, te se osećala i ošamućeno i
ushićeno i prestravljeno time. „Ali... gde ćeš sutra? Kuda ćeš poći? U
Idris?”
Načas ju je pogledao iskreno zatečen i, iako je znala koliko je star,
posve mlad. „Ne znam”, reče joj. „Nisam nikada ranije imao čitav život
pred sobom da bih ga osmišljavao.”
„Možda... na neki drugi Institut?” Nemoj da ideš, Tesa je htela da
kaže. Ostani. Molim te.
„Ne verujem da ću poći u Idris, a ni na bilo koji Institut”, rekao joj je,
nakon toliko dugačke stanke da je već bila pomislila da će je kolena
izdati ako ne progovori. „Ne znam više da živim kao Senolovac u svetu
u kome nema Vila. Nisam siguran ni da želim tako nešto. Još uvek sam
parabatai, mada moje druge polovine više nema. Da odem na neki
Institut i zamolim ih da me prime, nikada to ne bih mogao da
zaboravim. Nikada se ne bih osećao potpun.”
„Pa, šta ćeš onda...?”
„To već zavisi od tebe.”
„Od mene?” Obuzela ju je neka jeza. Znala je šta bi htela da joj kaže,
ali joj se činilo nemoguće. Sve to vreme dok su se viđali, otkad je postao
Tihi brat, činio se uzdržan. Ne neljubazan ili bezosećajan, već kao da je
između njega i spoljnjeg sveta stajao sloj stakla. Pamtila je momka
kojeg je nekada znala, koji je ljubav pružao lako kao što je disao, ali to
nije bio isti taj čovek sa kojim se susretala jednom godišnje više od
jednog veka. Znala je koliko ju je vreme od tada pa do sada promenilo. I
koliko je tek njega sigurno promenilo. Nije znala šta je želeo od novog
života, a ni, što trenutno beše od preče važnosti, od nje same. Želela je
da mu kaže šta god da je želeo da čuje, da ga zgrabi i zagrli, da mu uzme
ruke i uveri samu sebe u njihov oblik - ali nije se usuđivala. Ne može
dok ne sazna šta je hteo od nje. Tolike su godine prošle. Kako bi mogla
da pretpostavi da je i dalje osećao isto što i nekada?
„Sto...”, oborio je pogled u svoje tanane ruke, kojima je stezao
betonsku ogradu, „...stotinu je i trideset godina svaki sat moga života
bio unapred određen. Često sam razmišljao šta bih uradio da sam
slobodan, da ikada pronađu lek. Mislio sam da bih odmah pobegao, kao
ptica puštena iz krletke. Nisam ni zamišljao da bih izašao na slobodu i
zatekao svet toliko promenjen, toliko napaćen. Obuhvaćen vatrom i
krvlju. Hteo sam sve to da preživim, ali samo iz jednog razloga. Hteo
sam...”
„Šta si hteo?”
Nije joj odgovorio. Umesto toga, ispružio je ruku da joj dodirne
bisernu narukvicu nežnim prstima. „Narukvica za tridesetu godišnjicu
braka”, reče, „još je nosiš.”
Tesa je progutala knedlu. Koža joj je bridela, bilo joj se ubrzalo.
Shvatila je da nije osetila ovo, ovu vrstu uzbuđene napetosti, toliko
godina da ju je gotovo bila i zaboravila. „Da.”
„Zar nakon Vila nisi nikoga drugog volela?”
„Zar ti sam ne znaš odgovor na to pitanje?”
„Ne mislim onako kako voliš svoju decu, ili kako voliš svoje
prijatelje. Tesa, znaš šta te pitam.”
„Ne znam”, rekla je, „mislim da želim da mi ti sam kažeš.”
„Nekada davno nameravali smo da se venčamo”, rekao joj je. „A ja te
sve ovo vreme volim - vek i po. Znam da si volela Vila. Viđao sam vas
godinama zajedno. I znam da je ta ljubav bila toliko jaka da pored nje
sigurno sve druge ljubavi, čak i ona koju smo mi imali dok smo bili
onoliko mladi, izgledaju sitne i nebitne. Imala si čitav jedan životni vek
ljubavi uz njega, Tesa. Tolike godine. Decu. Uspomene za koje se ne
mogu ni nadati da bih ih...”
 Prekinuo se, žestoko se trgnuvši.
„Ne”, rekao je, puštajući joj ruku. „Ne mogu. Glup sam što sam
uopšte pomislio... Tesa, oprosti mi”, rekao je, pa se odmakao od nje da
bi se utopio u masu ljudi koja je žurila preko mosta.
Tesa je nekoliko trenutaka stajala zapanjena; samo nekoliko
trenutaka, ali to ipak beše dovoljno za njega da nestane u gužvi.
Ispružila je ruku da se uhvati za ogradu. Kamen mosta bio joj je hladan
pod prstima - hladan, kao što je bio one noći kada su prvi put došli
ovamo, kada su prvi put popričali. Bio je prva osoba pred kojom je
iznela svoj najdublji strah: da ju je njena moć činila nečim drugačijim,
nečim što nije bilo ljudsko. Čovek ste, rekao joj je, u svakom bitnom
pogledu.
Upamtila ga je, upamtila je tog divnog momka na samrti, koji je ipak
izdvojio vreme da uteši preplašenu devojku koju nije ni poznavao, ne
rekavši ni reči o sopstvenom strahu. Naravno da joj je ostavio otisak
svojih prstiju na srcu. Kako i ne bi?
Pamtila je onaj trenutak kada joj je ponudio majčin medaljon od
žada, pruživši joj ga drhtavom rukom. Pamtila je kako mu je ušla u sobu
obasjanu mesečinom u kojoj je taj srebrni dečko stajao pred prozorom,
izvlačeći iz violine u rukama muziku lepšu od bilo kakve strasti.
Vile, rekao je, Vile, ti si?
Vil. Srce joj se načas pokolebalo. Sećala se kako je umro, sećala se
svoje boli, dugih usamljenih noći, kako bi pružila ruku na drugi kraj
kreveta svakog jutra kada bi se probudila, godinama očekujući da ga
zatekne tamo, da bi se jedva navikla na činjenicu da će ta strana
kreveta zauvek ostati prazna. Svih trenutaka kada bi joj se nešto
učinilo smešno, pa bi se okrenula da podeli šalu sa njim, da bi se svaki
put trgla kada bi otkrila da on nije tamo. Najgorih trenutaka kada bi,
doručkujući sama, shvatila da je zaboravila tačnu nijansu njegovih
plavih očiju ili dubinu njegovog smeha; jer, poput muzike iz Džemove
violine, izbledeše negde u daljini gde sećanja miruju.
Džem je sada bio smrtnik. Ostariće, isto kao Vil, i umreće, isto kao
Vil, a ona nije znala da li bi to mogla ponovo da podnese.
A, opet...
Većina ljudi ima sreće ako pronađu jednu veliku ljubav u životu. Vi ste
čak dve pronašli.
Stopala joj se najednom pokrenuše, gotovo sama. Jurnula je među
prolaznike, te poče da se gura među strancima, zadihano im se
izvinjavajući kada bi zapela o nogu nekog od njih ili bi ih munula
laktovima. Nije ni marila. Sada je već trčala mostom, da bi se naglo
zaustavila na samom kraju, gde je niz uzanih kamenih stepenica vodio
dole prema vodi Temze.
Prešla ih je dve po dve, zamalo se okliznuvši o vlažan kamen. U dnu
stepeništa nalazio se mali betonski pristan, okružen metalnom
ogradom. Nadošla reka zapljuskivala je vodu kroz procepe u ogradi,
ispunjavajući taj skučeni prostor mirisom mulja i rečne vode.
Džem je stajao uz ogradu, gledajući vodu. Ruke je duboko ugurao u
džepove, ramena pogrbljenih kao da duva jak vetar. Zurio je ispred
sebe gotovo slepo, toliko čvrstim pogledom da se činilo da je nije ni
čuo kada mu je prišla sa leđa. Uhvativši ga za rukav, okrenula ga je
prema sebi.
„Šta?”, rekla je zadihano. „Šta si hteo da mi kažeš, Džeme?” Oči mu
se raširiše. Obrazi su mu se rumeneli, da li od trčanja ili zbog hladnog
vazduha, nije bila sigurna. Pogledao ju je kao da je neka čudnovata
biljka koja je najednom tamo ižđikala i zaprepastila ga. „Tesa... došla si
za mnom?”
„Naravno da sam došla za tobom. Pobegao si usred rečenice!”
„Nije baš bila neka rečenica.” Oborio je pogled, pa ga je ponovo
podigao u nju, uz osmeh, njoj poznat koliko i sva njena sećanja, koji mu
je izvio rubove usana. I tada joj se vratilo, sećanje izgubljeno, ali ne i
zaboravljeno: Džemov joj je osmeh oduvek bio kao sunce. „Nikada
nisam bio dobar na rečima”, reče joj. „Da imam violinu kod sebe,
mogao bih da ti odsviram šta sam hteo da ti kažem.”
„Samo ti pokušaj.”
„Ne mogu... nisam siguran da umem. Spremio sam šest-sedam
različitih govora, i čini mi se da su mi svi bili zbrzani.”
Šake su mu bile duboko ugurane u džepove farmerki. Tesa je
posegnula ka njemu da ga nežno uhvati oko ruku. „Pa, dobro, ja jesam
dobra sa rečima”, rekla mu je, „pa, hajde da ja tebe pitam.” Izvukavši
ruke iz džepova, dopustio joj je da obavije prste oko njih. Stajali su
tako, Džem ju je gledao kroz tu svoju crnu kosu - vetar mu ju je
prebacio preko lica duvajući sa reke. U njoj se još uvek krio jedan
srebrni pramen, upadljiv u crnoj kosi.
„Pitao si me da li sam ikada volela bilo koga sem Vila”, rekla mu je.
„I odgovor je - jesam. Volela sam tebe. Uvek sam te volela, i uvek i
hoću.”
Začula je da mu se na to oteo uzdah. Bilo mu je treperilo na vratu,
vidljivo pod bledom kožom još uvek prošaranom izbledelim belim
linijama runa Bratstva.
„Kažu da ne možeš podjednako voleti dve osobe odjednom”, rekla
je. „Što za druge možda i jeste tako. Ali ti i Vil - vi niste kao dva obična
čoveka, dva čoveka koja bi možda i bila ljubomorna jedan na drugog, ili
bi umišljala da moja ljubav za jednog od njih umanjuje ljubav za onog
drugog. Vi ste stopili duše dok ste obojica bila deca. Ne bih toliko volela
Vila da i tebe nisam volela. A ni tebe ne bih toliko volela, da nisam Vila
volela toliko koliko sam ga volela.”
Blago mu je obujmila ruke prstima, tik ispod rukava džempera. Bilo
je vrlo neobično dodirivati ga na takav način, ali je ona želela još više
da ga dodiruje. Gotovo da je i zaboravila koliko joj je nedostajalo
dodirivanje nekoga koga voli.
Naterala je sebe nekako da ga pusti, te je podigla ruku pod kragnu
košulje. Pažljivo je uhvatila lančić koji joj je visio oko vrata, da ga
podigne tako da ga on vidi, da vidi privezak od žada koji joj je dao pre
toliko vremena. Natpis na njemu i dalje se presijavao kao da je nov:
Kada se dvoje ljudi srode srcima, mogu da slome i najjače gvožđe ili
bronzu.
„Sećaš se da si mi ga ostavio?”, rekla je. „Nikada ga nisam skidala.”
Zažmurio je. Trepavice mu se spustiše na obraze, dugačke i tanane.
„Sve ove godine”, rekao je, glasom tišim od šapata, glasom koji nije
pripadao onom momku kakav je nekada bio, mada se i dalje radilo o
glasu koji je volela. „Sve ove godine si ga nosila? Nisam znao.”
„Mislila sam da bi te to samo opteretilo, dok si još bio Tihi brat.
Plašila sam se da ćeš zbog toga što ga nosim misliti da očekujem nešto
od tebe. Nešto što ne možeš da ispuniš.”
Dugo se zaćutao. Tesa je mogla da čuje bućkanje reke i saobraćaj u
daljini. Imala je utisak da može da čuje i oblake dok se miču nebom.
Telo joj je svakim živcem žudelo da on progovori, ali je ipak sačekala:
čekala je dok su mu se izrazi smenjivali jedan za drugim na licu, dok
konačno nije progovorio.
„Biti Tihi brat”, reče, „znači istovremeno videti i sve i ništa. Mogao
sam da vidim veliku mapu života raširenu preda mnom. Mogao sam da
vidim sva svetska strujanja. I ljudski mi život polako postade poput
predstave koja se odigrava u daljini. Kada su mi oduzeli rune, kada su
mi skinuli mantiju Bratstva, bilo mi je kao da sam se probudio iz
dugačkog sna, ili kao da se stakleni zid oko mene razbio. Sve sam
osetio, sve najednom, kako opet kulja u mene. Sve ono ljudsko što mi
činima Bratstva oduzeše. A to što sam imao toliko ljudskog da mi se
vrati... to je zbog tebe. Da tebe nisam imao, Tesa, da nisam imao ove
naše godišnje susrete da mi budu sidro i vodilja, nisam siguran da bih
se mogao vratiti.”
U njegovim se crnim očima pojaviše iskrice, i njoj srce poskoči u
grudima. U životu je samo dva muškarca volela, ali je mislila da
nijednom više nikada neće videti lice. „Ali si se vratio”, šapnula mu je.
„Što je pravo čudo. A sećaš se šta sam ti jednom rekla za čuda.”
Opet joj se nasmešio na to. „Da čovek ne treba da sumnja u čuda i ne
treba da se žali da mu nisu skroz po volji. Sto, valjda, i jeste istina. Zao
mi je što nisam ranije mogao da ti se vratim. Zao mi je što nisam isti
onaj momak koji sam bio kada si me nekada volela. Plašim se da su me
godine promenile u nekoga drugog.”
Tesa mu je pogledom pretražila lice. U daljini je mogla da čuje kako
saobraćaj proriče, ali tu, pokraj reke, gotovo da je mogla da zamisli da
je opet devojka, da je vazduh ispunjen maglom i dimom uz tutnjavu
železnice u daljini... „Godine su i mene promenile”, rekla mu je. „Bila
sam i majka i baka, gledala sam kako mi voljeni umiru, kako se drugi
rađaju. Spominjao si svetska strujanja. I njih sam videla. Da sam i dalje
ista ona devojka koja sam bila kada si me isprva upoznao, ne bih bila u
stanju da ti ovako otvorim srce kao što upravo jesam. Ne bih bila u
stanju da te pitam ovo što ću te sada pitati.”
Podigao je ruku da joj obujmi obraz. Primetila je da mu se nada
polako širi licem. „Šta to?”
„Pođi sa mnom”, rekla mu je. „Ostani sa mnom. Budi sa mnom. Da
vidiš sve zajedno sa mnom. Proputovala sam svet i toliko se toga
nagledala, ali ima još mnogo toga da se vidi, a ne bih to ni sa kime činila
radije nego sa tobom. Išla bih svuda i bilo kuda sa tobom, Džeme
Karsterse.”
Palcem joj je prešao po jagodici. Stresla se. Mnogo je prošlo otkad ju
je neko pogledao tako, kao da je svetsko čudo, a znala je da i ona njega
isto tako gleda. „Čini se nestvarno”, rekao je promuklo. „Toliko te već
dugo volim. Kako je ovo uopšte moguće?”
„To ti je jedna od velikih istina moga života”, reče Tesa. „Hoćeš li
poći sa mnom? Jer jedva čekam da podelim svet sa sobom, Džeme.
Toliko toga treba da vidiš.”
Nije bila sigurna ko je prvi posegnuo za kim, ali se tren kasnije našla
u njegovom naručju, a on joj je na uho šapnuo -„da, naravno, da.”
Oprezno joj je potražio usta - mogla je da oseti njegovu blagu napetost,
pritisak tolikih godina između njihovog poslednjeg poljupca i ovog.
Propela se da mu obavije ruku oko potiljka i da ga povuče dole, šapćući
mu: „Bie zhao ji.” Ne brini, ne brini. Poljubila mu je obraz, pa rub usana,
pa najzad i sama usta, osećajući na svojini usnama snažan i bajan
pritisak njegovih i oh, otkucaje njegovog srca, ukus njegovih usta, ritam
njegovog disanja. Čula joj pomutiše sećanja: kako je nekada bio mršav,
osećaj njegovih lopatica oštrih poput noževa pod finom tkaninom
košulja koje je nekada nosio. A kada ga je sada zagrlila, mogla je da
oseti snažne, čvrste mišiće, treperenje života kroz njegovo telo tamo
gde je bilo priljubljeno uz njeno, i nežnu trikotažu njegovog džempera
stisnutu među njenim prstima.
Tesa je bila svesna da iznad njihovog malenog pristana ljudi i dalje
hodaju Blekfrajarskim mostom, da saobraćaj i dalje protiče, da
prolaznici verovatno zure, ali nije marila; nakon toliko godina, čovek
nauči šta je važno, a šta nije. A ovo jeste bilo važno: Džem, njegovo
ubrzano, drhtavo srce, prefinjenost njegovih nežnih ruku dok se podižu
ne bi li joj obuhvatile lice, njegove meke usne na njenima dok njima
opcrtava obrise njenih. Čvrsta, topla, sigurna stvarnost njegove pojave.
Prvi put posle mnogo dugih godina osetila je da joj se srce otvara,
ponovo je spoznala ljubav i van minulih sećanja.
Ne, ne, poslednje do čega joj je sada bilo stalo bilo je da li ljudi zure
ili ne zure u momka i devojku koji se ljube pokraj reke, dok se London,
sa svojim četvrtima i kulama, crkvama i mostovima i ulicama, pruža
svuda oko njih kao sećanje na san. A ako se Temza, odlučno tekući
pored njih srebrna na popodnevnom suncu, i jeste sećala jedne davne
noći kada je mesec blistao jarko poput šilinga nad istim ovim momkom
i devojkom, ili ako je kamenje Blekfirajarskog mosta prepoznalo korak
njihovih stopa i pomislilo - točak, konačno, završava pun krug - ostavili
su to skriveno u sebi.

KRAJ
 NAPOMENA O LONDONU IZ TESINOG SVETA

Kao i u „Mehaničkom anđelu” i „Mehaničkom princu”, i London i Vels

„Mehaničke princeze” su, onoliko koliko je bilo moguće, mešavina
stvarnog i nestvarnog, poznatog i zaboravljenog. Kuća Lajtvudovih
zasnovana je na Cizičkoj kući koju još uvek možete posetiti. Što se tiče
broja šesnaest na šetalištu Čejn, gde živi Vulsi Skot, tu kuću su u to
vreme skupa iznajmljivali Aldžernon Čarls Svinbern, Dante Gabrijel
Roseti i Džordž Meredit. Bili su članovi pokreta estetizma, poput
Vulsija. Mada, nijedan od njih nije bio vukodlak (ili bar za to ne postoje
dokazi). „Ardžent Rums” zasnovan je na ozloglašenom „Argajl Rumsu”.
Što se tiče Vilovog sumanutog jahanja od Londona do Velsa, veoma
sam zahvalna Klari Buker, koja mi je pomogla da osmislimo mapu
njegovog putovanja tako što je pronašla gostionice u kojima bi Vil
mogao usput da svrati, pruživši mi i svoje pretpostavke o tadašnjim
vremenskim uslovima. Koliko god je bilo moguće, trudila sam se da se
držim puteva i svratišta koja zaista jesu postojala (Put Šruzberi-
Velšpul sada je put A458). Na Kader Idrisu sam lično bila, čak sam se i
popela na njega, posetila sam Dolgelaj i Talilin, i videla Lin Kau, mada
nisam skočila u njega da vidim gde bi me to odvelo.
Blekfrajarski most, naravno, postoji i sada, kao što je postojao i
tada, a opis dat u epilogu odgovara mom ličnom doživljaju toga mosta,
najviše što je bilo moguće. „Paklene naprave” otpočele su jednim
mojim snoviđenjem Džema i Tese na Blekfrajarskom mostu, pa mislim
da je zgodno da se tamo i završe.
 ZAHVALNICA

Moju posebnu zahvalnost zaslužuju Sindi i Margaret Pon za pomoć oko

mandarinskog kineskog; Klara Buker, koja mi je osmislila mapu
Vilovog putovanja od Londona do Kader Idrisa; Emili Džo Tomas za
pomoć oko Vilovog i Sesilinog velškog; Aspasija Djafa, Patrik Oltman i
Vejn Miler za pomoć oko latinskog i starogrčkog. Hvala Moricu Vistu
što je skenirao čitav moj rukopis da bi mogao biti predat tokom
uragana Sendi.
Veliku zahvalnost na porodičnoj podršci zaslužuju i moja majka i
otac, kao i Džim Hil i Kejt Konor; Nao, Tim, Dejvid i Ben; Melani,
Džonatan i Helen Luis; Florens i Džojs. Kao i oni koji su čitali,
kritikovali i ukazivali mi na anahronizme - Sara Smit, Delija Šerman,
Holi Blek, Keli Link, Elen Kušner, Klara Buker - mnogo vam hvala. A
hvala i onima čija me nasmešena lica i dovitljive opaske svakoga dana
pokreću: Elki Klok, Holi Blek, Robin Vaserman, Emili Houk, Morin
Džonson, Libi Brej i Sari Ris Brenan. Večno sam zahvalna svom
zastupniku Raselu Galenu; svojoj urednici Karen Vojtili i ekipama iz
izdavačkih kuća „Sajmon i Šuster” i „Knjige Voker” koji su mi sve ovo
ostvarili. I, naposletku, hvala Džošu, koji mi je donosio čaj i mačke dok
sam radila.
1 Čarls Vort, osnivač jedne od najpoznatijih francuskih kuća visoke
mode 19. veka. (Prim, prev.)

2 „Dušo” na velškom. (Prim, prev.)

3 Dođavola. (Prim, prev.)

4 Aluzija na borbeni govor iz „Henrija V” Vilijama Šekspira. (Prim,

prev.)

5 Vrsta kineske citre sa sedam žica. (Prim, prev.)

6 Čuvena londonska bolnica za duševne bolesnike. (Prim, prev.)

7 Topli napitak od zgrušanog mleka sa vinom i začinima. (Prim, prev.)

8 Drevno predanje raznih evropskih naroda o natprirodnoj lovačkoj

družini prilika iz mitova ili istorije, koja se daje u divlji lov. (Prim,
prev.)

9 Glavni kazneni sud Engleske i Velsa. (Prim, prev.)

10 Tako se, po predanjima, zvao i parip legendarnog kralja Artura.

(Prim, prev.)

11 Mešavina sirćeta i lekovitog bilja za koju se u srednjem veku

verovalo da leči kugu. (Prim, prev.)

12 Duboka dvostruka posuda u kojoj se hrana može kuvati ili zagrevati

na pari. (Prim, prev.)

13 Media vita in morte sumus, čuvena izreka Martina Lutera. (Prim,

prev.)

14 Iz Homerove „Ilijade i Odiseje”. (Prim, prev.)

15 U doslovnom prevodu: Slavica. (Prim, prev.)

16 Johanes Lihtenauer, slavni nemački mačevalac iz 14. veka. (Prim,

prev.)
17 Naziv je dobio po tome što se u srednjem veku služio iz posuda koje
su podsećale na biskupovu kapu. (Prim, prev.)

18 Stara engleska narodna pesma „Moja draga zelenih rukava”, za koju

se veruje da ju je kralj Henri VIII napisao svojoj naložnici Ani Bolen.
(Prim, prev.)