Uvod U Psihoanalizu (Odabrana Dela Sigmund - Sigmund Freud

ODABRANA DELA SIGMUNDA FROJDA
K nj ig a druga
UVOD lJ PSIHOANALIZU
URE DNI K: Dr HUGO KI.AJN

SIGMUND FROJD
UVOD
U PSIHOANALIZU
Preveo s nemačkog
Dr B o r i s l a v Lorenc
MATICA SRPSKA
Naslov originala
Vorlesungen zut Einfiihrung
in die Psychoanalyse
UVOD
U PSIHOANALIZI
PREDGOVOR AUTORA
Sto ja ovde predajem javnosti kao Uvod u psiho

analizu ne želi nikako da se takmiči sa već postojećim
ukupnim izlaganjima ove naučne oblasti (Hitschmann,
Freuds Neurosenlehre 1913; Pfister, Die psychoanalytische
M ethode, 1913; Leo Kaplan, Grundzuge der Psycho
analyse, 1914; Rćgis et Hesnard, La psychoanalyse des
nivroses et des psychoses, Paris 1914; Adolf F. Maijer,
De Behandeling van Zennw zieken door Psychoanalyse,
Amsterdam, 1915). To je vem o obnavljanje predavanja
koja sam držao u dva zimska semestra 1915/16. i 1916/17.
pred publikom sastavljenom od lekara i laika oba pola.
Sve osobenosti po kojima će ovaj rad pasti u oči
čitaocima objašnjavaju se iz uslova njegovog postanka.
Nije bilo mogućno u izlaganju očuvati hladni m ir na
učne rasprave; naprotiv, morao je govornik da stavi sebi
u zadatak da za vreme skoro dvočasovnog predavanja ne
dopusti da pažnja slušalaca oslabi. S obzirom na potrebu
momentanog dejstva bilo je neizbežno da se o istom pred
m etu više puta raspravlja, npr. jedanput u vezi s tum a
čenjem snova, onda docnije u vezi s problemim a neuro
ze. A i raspored gradiva je doprineo da se poneka važna
pitanja, kao na prim er pitanje nesvesnoga, nisu rnogla
iscrpno obraditi na jednom jedinom mestu, već su se u
više mahova prihvatala pa potom napuštala, dok se nije
javila nova prilika da nešto dodamo svome znanju o
njima.
Ko je upoznat sa psihoanalitičkom literaturom, naći
će u ovom Uvodu malo toga što mu ne bi bilo poznato
8 Uvod u psihoanalizu
iz drugih, daleko opširnijih dela. Ali, potreba da se ovaj

materijal zaokrugli i poveže u jednu celinu nagnala je
pisca da u pojedinim odeljcima — kod etiologije straha
kod histeričnih fantazija — uzme u obzir i dosad za
državani materijal.
Beč, u proleće 1917. Frojd

DEO PRVI
OMAŠKE
Prvo predavanje
UVOD
Gospode i gospodo! Ne znam koliko pojedin

među vama znaju o psihoanalizi iz čitanja ili po ču
venju. Ali, već naslov mojih predavanja — Osnovn
uvod u psihoanalizu — obavezuje me da se tako po
našam kao da ne znate ništa i da su vam potrebni
prve pouke.
Ali, toliko svakako smem pretpostaviti da v
znate da je psihoanaliza jedan način lečenja nervn
bolesnih, i ja vam odmah mogu dati primer za t
kako se u ovoj oblasti štošta zbiva drukčije, čest
upravo suprotno nego što je uobičajeno u medicin
Kada, inače, nekog bolesnika podvrgavamo kakvoj z
nj novoj lekarskoj tehnici, onda ćemo po pravilu
njegovim očima umanjivati neprijatnosti od nje
davati mu pouzdana obećanja za uspeh lečenja. Mi
slim da to činimo opravdano, jer takvim ponašanjer
povećavamo verovatnoću uspeha Ali, kad neurotićn
lice podvrgavamo psihoanalitičkom lečenju, onda pc
stupamo drukčije. Mi mu skrećemo pažnju na teške
će metode, na njeno trajanje, na napore i žrtve koj
ona zahteva, a što se tiče uspeha, mi kažemo da g
ne možemo pouzdano obećati, jer on zavisi od pona
šanja bolesnikova, od njegovog razumevanja, njegov
poslušnosti, njegove istrajnosti. Za takvo, prividr
sasvim suprotno, postupanje mi, naravno, imamo dc
brih razloga, koje ćete možda docnije uvideti.
Nemojte se ljutiti ako u prvi mah s vama po

stupam kao s tim neurotičnim bolesnicima. Ja vam
upravo savetujem da više ne dođete da me ponovo
slušate. U tu svrhu ću vam izneti pred oči kakvi
su nedostaci nužno povezani s nastavom psihoanalize
i kakve se teškoće protivstavljaju sticanju sopstvenog
mišljenja. Pokazaću vam kako vas ceo pravac vašeg
dosadašnjeg vaspitanja i vaše navike mišljenja mo
raju učiniti protivnicima psihoanalize i koliko se mo
rate savlađivati da pobedite to instinktivno protiv
ljenje. Ja vam, naravno, ne mogu unapred reći ko
liko ćete dobiti za razumevanje psihoanalize iz mojih
saopštenja, ali vam toliko mogu obećati da slušanjem
ovih predavanja nećete naučiti da preduzimate psi
hoanalitička ispitivanja ili sprovodite psihoanalitičko
lečenje. No, ako bi se među vama ko našao ko se ne
bi zadovoljio površnim poznavanjem psihoanalize, već
bi hteo stupiti u trajan odnos s njom, onda ga ja
neću samo odvraćati od toga, već ga direktno opo
menuti da se čuva. Kako sada stvari stoje, ko bi taj
poziv izabrao uništio bi svaku mogućnost uspeha na
univerzitetu, a ako, kao praktičan lekar, pođe u ži
vot, naći će se u društvu koje njegove težnje neće
razumeti, gledaće ga nepoverljivo i neprijateljski, i
pustiće na nj sve zle duhove koji otud vrebaju. Možda
baš iz pojava što prate rat koji danas besni u Evropi
možete otprilike oceniti kolike će to legije biti.
Ali ipak, uprkos takvim neprijatnostima, ima
dosta osoba koje će privlačiti nešto što im može dati
novog saznanja. Ako bi neki od vas bili od te vrste
pa, prešavši preko mojih opomena, drugi put opet
dođu ovde, biće mi dobro došli. Ali vi imate svi pra
vo da doznate koje su te nagoveštene teškoće psiho
analize.
Pre svega, teškoća u nastavi, u predavanju psiho
analize. Vi ste u medicinskoj nastavi naviknuti da
vidite. Vi vidite anatomski preparat, talog kod he-
mijskih reakcija, skupljanje mišića kao posledicu
nadraženja njegovih nerava. Docnije vašim čulima
pokažu bolesnika, simptome njegove bolesti, produk
te bolesnog procesa, a, u mnogobrojnim slučajevima,
Uvod 13
i izazivače bolesti u izolovanom stanju. U hirurškoj

struci vi ste svedoci operacija kojima se bolesniku
ukazuje pomoć, i smete i sami da ih pokušate izvesti.
Cak i u psihijatriji pokazivanje bolesnika, s njegovim
promenljivim izrazima lica, njegovim načinom go
vora i njegovim ponašanjem, pruža vam obilje zapa
žanja koja ostavljaju duboke utiske u vama. Tako
profesor medicine igra pretežno ulogu vođe i tumača,
koji vas prati kao kroz muzej, dok vi dolazite u ne
posredan odnos prema predmetima i mislite da ste
se sopstvenim opažanjem uverili o egzistenciji novih
činjenica.
Sve je to, na žalost, drukčije u psihoanalizi. U
psihoanalitičkom lečenju nema ničeg drugog osim
razmene reči između analizovanoga lica i lekara. Bo
lesnik govori, priča o prošlim doživljajima i sada
šnjim utiscima, tuži se, ispoveda svoje želje i svoja
osećanja. Lekar sluša, proba da upravlja tokom misli
bolesnikovih, opominje, upućuje njegovu pažnju u
izvesnim pravcima, daje mu razjašnjenja i posmatra
reakcije razumevanja ili odbijanja koje tako izaziva
kod bolesnika. Neobrazovani srodnici naših bolesnika
— kojima imponuje samo ono što je vidljivo i opip
ljivo, na prvom mestu radnje kakve se vide u kino-
-pozorištu — ne propuštaju nikad priliku da izraze
svoje sumnje: kako se „samim govorima može nešto
učiniti protiv bolesti”? To je mišljenje isto tako malo
pametno kao i nedosledno. To su oni isti ljudi koji
tako pouzdano znaju da bolesnici „samo uobraža-
vaju” svoje simptome. Reči su prvobitno bile mađije,
a reč je i danas zadržala mnogo od svoje stare ma-
dijske moći. Rečima jedan čovek može drugoga usre
ćiti ili oterati u očajanje, rečima predaje učitelj svoje
znanje učenicima, rečima zanosi govornik slušaoce i
određuje njihove sudove i odluke. Reči izazivaju
afekte i one su opšte sredstvo da ljudi utiču jedan
na drugog. Mi, dakle, nećemo potcenjivati upotrebu
reći u psihoterapiji i bićemo zadovoljni ako možemo,
kao slušaoci, prisustvovati razmeni reči između ana
litičara i bolesnika.
Ali, mi ni to ne možemo. Razgovor u kome se

sastoji psihoanalitičko lečenje ne podnosi slušaoce i
ne može se prikazivati. Za vreme predavanja iz psi
hijatrije može se đacima, naravno, prikazati i kakav
neurastenik ili histerik. On će iznositi svoje žalbe i
simptome, ali ništa drugo. Saopštenja. potrebna ana
lizi, činiće samo ako je naročitim osećanjima vezan
za lekara; on bi zanemeo čim bi primetio jednog je
dinog indiferentnog svedoka. Jer ta saopštenja tiču
se onoga što je najintimnije u njegovom duševnom
životu, svega što on kao socijalno samostalna osoba
mora sakriti pred drugim, pa posle, i svega što on
kao jedinstvena ličnost ni samom sebi neće da prizna.
Vi, dakle, ne možete prisustvovati kao slušaoci
psihoanalitičkom lečenju. Vi o njemu možete samo
čuti, pa ćete onda psihoanalizu u najstrožijem smislu
reći poznati samo po čuven ju. Ova nastava, tako reći
iz druge ruke, dovodi vas u neobične pogodbe za
stvaranje suda. Najviše, očevidno, zavisi od toga ko
liko vere možete imati u autoritet učiteljev.
Zamislite da ste otišli na predavanje iz istorije,
a ne iz psihijatrije, i da vam predavač priča o životu
i ratnim podvizima Aleksandra Velikog; kakve biste
motive imali da verujete u istinitost njegovog saop
štenja? Na prvi pogled situacija se čini još nepovolj-
nijom nego u slučaju psihoanalize, jer je profesor
istorije bio učesnik u Aleksandrovim ratnim poho
dima koliko i vi; psihoanalitičar vam, međutim, go
vori bar o stvarima gde je on sam igrao ulogu. Ali,
posle dolazi ono čime istoričar zadobija poverenje.
On vas može uputiti na izveštaje starih pisaca, koji
su ili sami bili savremenici, ili su pak bili dosta blizu
samih događaja, dakle na knjige Diodora, Plutarha,
Ariana i dr.; on vam može pokazati slike sačuvanog
novca i statua kraljevih i dati vam da svi vidite fo
tografiju pompejanskog mozaika bitke kod Isosa.
Strogo uzev, ipak, svi ti dokumenti dokazuju samo
da su već ranija pokolenja verovala u postojanje
Aleksandrovo i u realnost njegovih dela, te bi vaša
kritika ovde mogla iznova početi. Ona će onda naći
da nije sve što je rečeno o Aleksandru verodostojno
Uvod 15
ili da se ne može u pojedinostima pouzdano utvrditi,

ali ja ipak ne mogu verovati da ćete vi dvoranu pre
davanja napustiti sumnjajući u realnost Aleksandra
Velikog. Vaša odluka biće određena poglavito dvama
razmišljanjima: prvo, ne može se zamisliti nikakav
motiv da predavač vama iznosi kao realno nešto što i
sam tako ne smatra, i drugo, sve istorijske knjige
koje imamo predstavljaju događaje otprilike na sli
čan način. Ako se posle upustite u ispitivanje stari
jih izvora, imaćete u vidu iste momente: mogućne
motive pisaca i međusobno slaganje njihovih svedo-
čanstava. Rezultat ispitivanja biće u slučaju Alek
sandrovom svakako utešan, a verovatno će drukčije
ispasti kad su u pitanju ličnosti kao Mojsije ili Nim
rod. A kakve sumnje vi možete izneti protiv vero-
dostojnosti izveštaja psihoanalitičara, to će vam biti
dosta jasno u pojedinim prilikama docnije.
A sad možete s pravom pitati: ako ne može biti
objektivnog posvedočenja psihoanalize i ako nema
mogućnosti da se ona dokaže, kako se onda uopšte
psihoanaliza može naučiti; i kako se možemo u veri ti
u istinitost njenih tvrđenja? To učenje zaista nije
lako, a i nema mnogo ljudi koji su psihoanalizu na
učili kako valja, ali ipak postoji jedan dobar put.
Psihoanaliza se uči prvo na rođenom telu, proučava
njem vlastite ličnosti. To nije sasvim ono što se zove
samoposmatranje, ali se po nevolji može poda nj
podvesti. Ima čitav niz vrlo čestih i opšte poznatih
duševnih pojava koje se, posle malo uputstva u psi
hoanalitičkoj tehnici, mogu učiniti predmetima ana
lize na samom sebi. Tako se stiče traženo uverenje o
realnosti pojava koje opisuje psihoanaliza, i o tač-
nosti njenih shvatanja. Svakako, na ovom putu na
pretku stavljene su izvesne granice. Mnogo dalje se
ode ako čovek pusti da ga analizuje stručan anali
tičar, ako dejstvo analize doživi na svome rođenom
ja i pri tom koristi priliku da dokuči finiju tehniku
ovog postupka. Ovaj izvrsni put je dobar, naravno,
uvek samo za jednu osobu, ali ne može biti dobar za
sve slušaoce ujedanput.
Za jednu drugu teškoću u vašem odnosu prema

psihoanalizi ne mogu više kriviti psihoanalizu već
vas same, svoje slušaoce, bar utoliko ukoliko ste se
već bavili medicinskim studijama. Vaše dosadašnje
obrazovanje dalo je vašoj misaonoj aktivnosti jedan
određen pravac koji veoma udaljuje od psihoanalize.
Vi ste naučeni da funkcije organizma i njihove pore
mećaje zasnivate anatomski, da ih objašnjavate he-
mijski i fizički, i da ih shvatate biološki, ali vaš in
teres nikad nije skrenut na psihički život, u kome
rad ovog čudno složenog organizma dostiže vrhunac.
Zato vam je psihološki način mišljenja ostao stran,
i vi ste se navikli da ga posmatrate s nepoverenjem,
da mu sporite karakter naučnosti i da ga prepustite
laicima, pesnicima, filozofima prirode i misticima.
Ovo ograničenje je, začelo, šteta za vašu lekarsku
delatnost, jer će vam bolesnik, kao što je to pravilo
u svima ljudskim odnosima, pokazati najpre svoju
duševnu fasadu, te se bojim da ćete, za kaznu, biti
prinuđeni da jedan deo terapeutskog uticaja za ko
jim težite prepustite laicima, nadri-lekarima i misti
cima, koje tako prezirete.
Meni nije nepoznato kakvo se izvinjenje može
navesti za ovaj nedostatak vašeg prethodnog obra
zovanja. Nema filozofske pomoćne nauke koja bi
mogla poslužiti za vaše lekarske svrhe. Ni spekula
tivna filozofija, ni deskriptivna psihologija, ni tako
zvana eksperimentalna psihologija, koja se nadove-
zuje na fiziologiju čula, kako se one uče u školi, nisu
u stanju da vam kažu nešto korisno o odnosu između
telesnog i duševnog, i da vam dadu ključeve za ra-
zumevanje kakvog poremećaja duševnih funkcija. U
samoj medicini, doduše, psihijatrija se bavi time da
zapažene duševne poremećaje opisuje i da ih skuplja
u kliničke slike bolesti, ali u svojim dobrim časovima
sumnjaju i sami psihijatri da li njihove čisto de
skriptivne postavke zaslužuju ime nauke. Simpto
mima, iz kojih su sastavljene te slike bolesti, ne sa
znajemo ni poreklo, ni mehanizam, ni uzajamno ve
zivanje; njima ne odgovaraju nikakve vidljive pro-
mene anatomskog organa duše, ili su to promene u
Uvod 17
kojima ne možete naći nikakvog objašnjenja. Ovi

duševni poremećaji pristupačni su uticaju lečenja
samo onda ako se pokažu kao uzgredna dejstva kak
vog organskog oboljenja.
Tu je praznina koju se psihoanaliza trudi da po
puni. Ona hoće da psihijatriji da psihološku podlogu
koja joj nedostaje, i nada se da će otkriti zajedničko
tlo sa koga će se shvatiti sticaj telesnog i duševnog
poremećaja. U tu svrhu ona mora biti slobodna od
svake, njoj strane, pretpostavke anatomske, hemij-
ske ili fiziološke prirode, mora raditi samo sa čisto
psihološkim pomoćnim pojmovima, i baš zato, bojim
se, ona će vam se u prvi mah učiniti čudnovatom.
Za sledeću teškoću neću kriviti vas, vaše obrazo
vanje ili vaš stav prema psihoanalizi. Sa dvema svo
jim postavkama psihoanaliza vređa ceo svet i navlači
na se mržnju; jedna od tih postavki vređa jednu in
telektualnu, a druga jednu estetsko-moralnu pred
rasudu. Ne treba da potcenjujemo ove predrasude, to
su stvari moćne, taloži korisnih, pa i nužnih razvića
čovečanstva. Njih drže afektivne sile, i borba protiv
njih je teška.
Prva od ovih neprijatnih tvrdnji psihoanalize
kaže da su duševni procesi sami po sebi nesvesni, a
da su, od celog duševnog života, svesni samo pojedini
akti i delovi. Setite se da smo mi, naprotiv, navikli
da identifikujemo psihičko i svesno. Svest nam upra
vo važi kao oznaka koja definiše psihičko, a psiho
logija kao nauka o sadržajima svesti. Ta identifika
cija čini nam se čak tako jasna da svako protivno
tvrđenje gotovo osećamo kao očiglednu besmislicu.
Pa, ipak, psihoanaliza ne može a da ne iznese to pro
tivno tvrđenje; ona ne može tvrditi identičnost sve-
snog i duševnog. Njena definicija duševnoga glasi da
su to pojave kao osećanja, mišljenja, volja, i ona mora
tvrditi da postoji nesvesno mišljenje i nesvesno hte-
nje. Ali, time je ona unapred izgubila simpatije svih
prijatelja trezvene naučnosti i postala sumnjiva kao
neka fantastična tajna nauka koja bi htela zidati u
mraku i ribu loviti u mutnoj vodi. A vi, naravno,
ne možete još razumeti s kakvim pravom ja sma-
2 F ro jd . O d a b ra n a d e ls. II
tram kao predrasudu jedan stav tako apstraktne pri

rode kao: „duševno je svesno”, a ne možete ni pogo
diti koje je razviće dovelo do poricanja nesvesnoga,
ako bi ono postojalo, i kakvu korist može imati to
porican je. Izgleda kao prazna borba reći da li će se
psihičko izjednačiti sa svesnim ili će se protezati da
lje nego svesno, ali ja vas ipak mogu uveriti da je
s pretpostavkom nesvesnih duševnih procesa prokr-
čen put sasvim novoj orijentaciji u svetu i nauci.
A isto tako ne možemo ni slutiti kakva čvrsta
veza spaja ovu prvu smelost psihoanalize s drugom
koju ću sad pomenuti. Ovaj drugi stav, naime, koji
psihoanaliza objavljuje kao jedan od svojih rezultata,
sadrži tvrđenje da nagoni koji se u užem kao i u ši
rem smislu mogu označiti samo kao seksualni igra
ju, kao uzroci nervnih i duševnih bolesti, neobično
veliku ulogu, koja dosad nije procenjena po svojoj
vrednosti. Staviše, da ti seksualni nagoni imaju ude-
la, koje ne treba potcenjivati, u najvišim kulturnim,
umetničkim i socijalnim tvorevinama ljudskog duha.
Prema mome iskustvu, odvratnost prema ovom
rezultatu psihoanalitičkog istraživanja najvažniji je
izvor otpora na koji je psihoanaliza naišla. Hoćete li
da znate kako mi to objašnjavamo? Mi mislimo da je
kultura stvorena pod pritiskom životne nevolje na
račun zadovoljenja nagona i ona se velikim delom
stvara uvek iznova time što pojedinac koji stupa u
ljudsku zajednicu ponavlja žrtve u zadovoljenju na
gona u korist celine. Među nagonskim silama, tako
upotrebljenim, seksualne težnje igraju značajnu ulo
gu; one se pri tom sublimiraju, to jest odvraćaju se od
svojih seksualnih ciljeva i upućuju na ciljeve koji su
socijalno viši; nisu više seksualni. Ali, ta izgradnja je
labilna; seksualni nagoni loše su obuzdani; kod sva
kog pojedinca koji treba da sudeluje u kulturnom
radu postoji opasnost da se njegovi seksualni nagoni
odupru ovoj upotrebi. Društvo ne veruje u veću opa
snost po svoju kulturu od one koja bi nastala oslo
bođenjem seksualnih nagona i njihovim vraćanjem
prvobitnim ciljevima. Društvo, dakle, ne voli da se
opominje na ovaj tugaljivi deo svoga osnivanja; ono
Uvod 19
nema nikakvog interesa da se jačina seksualnih na

gona prizna i da se otkrije važnost seksualnog života
za pojedinca; ono je, štaviše, u vaspitnom cilju pošlo
putem kojim odvraća pažnju od ćele te oblasti. Zato
ono ne trpi rečeni rezultat psihoanalitičkih istraži
vanja, i najradije bi ga žigosalo kao estetski odvratno,
kao moralno nedostojno ili kao opasno. Ali, takvim
prigovorima ne može se nauditi jednom objektivnom
rezultatu naučnog rada. Protivno tvrđenje, ako tre
ba da se glasno čuje, mora preći na intelektualno
polje. No, u čovekovoj je prirodi da je sklon da sma
tra kao netačno ono za što ne mari, i onda je lako na
laziti argumente protiv toga. Tako, dakle, društvo
pravi od neprijatnog netačno, spori istine psihoana
lize logičkim i stvarnim argumentima, ali iz afektiv-
nih izvora, i održava te prigovore kao predrasude,
protiv svih pokušaja opovrgavan ja.
Ali, gospođe i gospodo, mi smemo tvrditi da ni
smo imali nikakvu tendenciju postavljajući ospora
vano tvrđenje. Mi smo samo hteli dati izraza jednoj
stvarnosti koju mislimo da smo mučnim radom sa
znali. Mi i sad zahtevamo pravo da bezuslovno odbi
jemo mešanje takvih praktičnih obzira u naučni rad,
i pre nego što smo ispitali da li je bojazan koja hoće
da nam diktuje ove obzire opravdana ili ne.
To bi bile nekolike teškoće koje stoje na putu
vašem bavljenju psihoanalizom. To je, možda, za po
četak više nego dovoljno. Ako možete savladati utisak
koji čine te teškoće, onda ćemo nastaviti.
>•
Drugo pre d a v a n je
OMAŠKE
Gospođe i gospodo! Mi ne počinjemo s pretpo

stavkama već s jednim istraživanjem. A za predme
tog istraživanja biramo izvesne pojave koje su vrl<
česte, vrlo poznate, a vrlo malo ispitane, koje nemaji
nikakve veze s bolestima utoliko što se mogu po
smatrati kod svakog zdravog čoveka. To su takozvan*
omaške čovekove, kao kad neko hoće da kaže nešto
pa mesto toga rekne drugu reč — omaške u govoru
ili mu se isto desi pri pisanju, što on može ili prime-
titi ili ne; ili kad neko nešto štampano ili pisane
pročita drukčije nego što treba pročitati — omaške i
čitanju; isto tako kad pogrešno čuje nešto što mu s<
kaže — pogrešno čuvenje — a da, razume se, pr
tome ne dolazi u obzir nikakav organski poremeća;
njegovog sluha. Jednom drugom nizu takvih pojavi
podloga je zaboravljanje, ali ne trajno već samo po
vremeno, na primer kad neko ne može da nađe neke
ime, koje međutim zna i po pravilu uvek raspoznaje
ili kad zaboravi da ostvari neku nameru, koje se pah
docnije seti, zaboravivši je, dakle, samo za izvestar
momenat. U jednoj trećoj vrsti otpada ovaj uslo\
povremenoga, na primer pri zaturanju, kad neke
negde skloni neki predmet pa ga posle ne ume da
nađe, ili pri sasvim sličnom gubljenju. Tu postoji
zaboravljanje, prema kome se drukčije ponašamo
nego prema drugom zaboravljanju, kome se čudimo
Omaške 21
ili zbog koga se ljutimo, mesto da nalazimo da je
ono objašnjivo. Na to se nadovezuju izvesne zablude,
kod kojih se opet javlja privremenost, kao kad se
neko vreme veruje nešto, za što se i pre i posle zna
da je drukčije; i još mnoge slične pojave pod razli
čitim imenima.
Sve su to slučajevi čije unutarnje srodstvo do
lazi do izražaja u jednom označavanju predmetkom
ver1, sve skoro slučajevi beznačajne prirode, obično
vrlo kratkog trajanja i bez mnogo važnosti u ljud
skom životu. Retko kad poneki od tih slučajeva, kao
gubljenje predmeta, dobije izvesnu praktičnu važ
nost. Zato oni i ne nalaze mnogo pažnje, izazivaju
samo slabe afekte, itd.
Na ove pojave hoću sad da skrenem vašu pažnju.
No, vi ćete mi zlovoljno odvratiti: „Ima toliko veli
čanstvenih zagonetki u svetu kao i u užem svetu du
ševnog života, ima toliko čuda na polju duševnih
poremećaja koji iziskuju i zaslužuju razjašnjenje, da
zbilja izgleda ludo trošiti rad i pažnju u takve sitnice.
Kad biste nam vi mogli objasniti kako čovek sa zdra
vim očima i ušima usred bela dana može videti i čuti
stvari koje ne postoje, zašto drugi najednom misli
da ga gone oni koji su mu dotle bili najmiliji, ili
s najoštroumnijim obrazloženjem brani uobraženja
koja se svakom detetu moraju učiniti besmislena,
onda bismo nešto polagali na psihoanalizu; ali, ako
ona ne zna ništa drugo nego da nas zabavlja time
zašto neki govornik na svečanoj gozbi rekne neki put
jednu reč mesto neke druge, ili zašto je domaćica za
turila svoje ključeve, i slične beznačajnosti, onda će
mo i mi svoje vreme i svoj interes umeti bolje upo-
trebiti.”
Ja bih vam odgovorio: strpljenja, gospođe i go
spodo! Mislim da vaša kritika nije na pravom putu.
Istina, psihoanaliza se ne može pohvaliti da se nikad
nije bavila sitnicama. Naprotiv, materijal za njena•
• U nemačkom jeziku versprechen, verlesen, itd. znači

učiniti omašku u govoru, u čitanju, itd. (Prim. prev.).
posmatranja čine obično oni neznatni događaji koje

druge nauke ostavljaju po strani kao sasvim bezna
čajne, tako reći mrve sveta pojava. Ali, zar vi u
svakoj kritici ne brkate veličanstvenost problema sa
upadljivošću znakova? Zar nema vrlo važnih stvari
koje se pod izvesnim uslovima i u izvesnim momen
tima mogu ispoljiti samo u sasvim slabim znacima?
Mogao bih lako navesti više takvih situacija. Iz kak
vih beznačajnih znakova zaključujete vi, mladi ljudi
među vama, da ste stekli naklonost jedne dame? Če
kate li vi za to izrično izjavu ljubavi, buran zagrljaj,
ili zar vam nije dovoljan jedan pogled, od drugih
jedva primećen, jedan brz pokret, produženje stiska
ruke za jednu sekundu? A ako kao policijski činovnik
sudelujete u istrazi po nekom ubistvu, očekujete li
onda zbilja da je ubica na mestu zločina ostavio svo
ju fotografiju sa priloženom adresom, ili zar se ne
ćete morati zadovoljiti slabijim i nejasnijim trago
vima traženog lica? Nemojte, dakle, dopustiti da pot-
cenjujemo male znake; možda će poći za rukom da
se, polazeći od njih, naiđe na trag onoga što je važ
nije. A posle, ja mislim, kao i vi, da veliki problemi
u svetu i nauci imaju prvo pravo na našu pažnju.
Ali, obično vrlo malo pomaže ako se donese glasna
odluka da će se sad prići ispitivanju ovog ili onog
velikog problema. Onda se često ne zna kuda da se
uputi sledeći korak. U naučnom radu plodnije je da
se počne ispitivati ono što se upravo ima pred sobom
i za čije se ispitivanje pokazuje neki put. Ako se to
učini sasvim temeljno, bez pretpostavki i bez očeki
vanja, i ako se ima sreće, onda se usled spoja koji
vezuje sve sa svim, i malo sa velikim, i iz tako skrom
nog rada može naći pristup ka ispitivanju velikih
problema.
Tako bih vam dakle govorio, da održim vaš in
teres pri raspravljanju o prividno tako ništavnim
omaškama zdravih ljudi. Sad ćemo uzeti ma koga
kome je psihoanaliza strana, i pitati ga kako on obja
šnjava pojavu takvih stvari.
On će svakako prvo odgovoriti: „O, to nije do
stojno objašnjenja; to su male slučajnosti.” Sta taj
Omaške 23
čovek time misli? Hoće li da tvrdi da ima tako malih

događaja koji ispadaju iz povezanosti svetskog zbi
vanja, koji bi isto tako mogli ne biti kao što jesu?
Ako neko tako probije prirodni determinizam na
jednom jedinom mestu, onda je srušio ćelo naučno
shvatanje sveta. Onda mu se može predočiti koliko
se konsekventnije ponaša čak i religiozni pogled na
svet kad energično tvrdi da bez naročite volje božje
ne pada ni jedan vrabac s krova. Ja mislim da naš
prijatelj neće hteti izvući taj zaključak iz svog prvog
odgovora; on će se predomisliti i reći da će, ako ove
stvari bude ispitivao, svakako naći objašnjenja za
njih. Reći će da su tu u pitanju mali poremećaji
funkcije, netačnosti duševnog delanja, čiji se uslovi
mogu pokazati. Čovek, koji inače može dobro da go
vori, može u govoru pogrešiti: 1) kad je malo slab i
umoran; 2) kad je uzbuđen; 3) kad je isuviše obuzet
drugim stvarima. Ove podatke lako je potvrditi. Po
greške u govoru javljaju se odista naročito često kad
je čovek umoran, kad ima glavobolju ili predoseća
migrenu. Pod istim uslovima lako se događa zaborav
ljanje osobnih imena. Poneke osobe naučile su da po
tom zaboravljanju osobnih imena upoznaju glavo
bolju koja se približuje. I u uzbuđenju često se po-
mešaju reći, a i stvari: čovek pogrešno „uzme jednu
stvar mesto druge”, a zaboravljanje namera kao i
mnoge druge nenameme radnje padaju u oči kad je
čovek rasejan, to jest u stvari koncentrisan na nešto
drugo. Poznat primer takve rasejanosti je profesor iz
Fliegende Blatter, koji zaboravi kišobran i promeni
svoj šešir, zato što misli na probleme o kojima će
raspravljati u sledećoj knjizi. Primere za to kako
čovek može zaboraviti odluke koje je doneo, obeća
nja koja je učinio, zato što je u međuvremenu nešto
doživeo čime je bio jako obuzet, poznaje svaki od
nas iz vlastitog iskustva.
Sve to zvuči sasvim razumljivo, a čini se i da je
obezbeđeno od svakog prigovora. To možda nije vrlo
interesantno, ne onako kako smo očekivali. Promo
trimo malo bliže ova objašnjenja omaški. Uslovi koji
se navode za utvrđivanje ovih pojava nisu svi iste
vrste. Slabost i poremećaj cirkulacije daju fiziološko

objašnjenje za poremećaj normalne funkcije; uzbu
đenje, umor, nepažnja su momenti druge vrste, koji
bi se mogli nazvati psihofiziološkim. Ti poslednji mo
menti daju se lako prevesti u teoriju. I umorom, kao
i nepažnjom, a možda i opštim uzbuđenjem, izaziva
se podela pažnje, koja može imati za posledicu da se
radnji koja je u pitanju obrati suviše malo pažnje.
Ovde se ta radnja može naročito lako poremetiti,
netačno izvršiti. Lako oboljenje, promene u snabde-
vanju krvlju centralnog nervnog organa, mogu imati
isto dejstvo, utičući na sličan način na merodavni
momenat, to jest na podelu pažnje. To bi, dakle, u
svima slučajevima bile posledice poremećaja pažnje,
ili iz organskih ili iz psihičkih uzroka.
Otuda ne proizilazi, izgleda, mnogo za naš psiho
analitički interes. Mogli bismo doći u iskušenje da
ovu temu opet napustimo. Svakako, ako se upustimo u
bliža posmatranja, videćemo da se sve, kod omaški,
ne slaže sa ovom teorijom pažnje, ili se bar ne može
prirodno iz nje izvesti. Doznaćemo da takvih omaški
i takvog zaboravljanja ima i kod osoba koje nisu
umorne, rasejane ili uzbuđene, već su u svakom po
gledu u svom normalnom stanju, sem da im se nak
nadno, baš zbog omaške, pripisuje uzbuđenost koju
oni, međutim, ni sami ne priznaju. I ne može se tako
prosto desiti da se jedna radnja, povećanjem pažnje
na nju, obezbeđuje, a da se slabljenjem pažnje ugro
žava. Ima puno radnji koje se vrše čisto automatski,
sa vrlo malo pažnje, pa se opet izvode sasvim sigur
no. Šetač, koji jedva zna kuda ide, drži se ipak pra
vog puta i zadrži se na cilju, ne učinivši nikakvu
omašku. Bar po pravilu biva tako. Izvežban svirač
na klaviru hvata dirke koje treba, ne misleći na njih.
On može, naravno, katkad i pogrešiti, ali kad bi auto
matsko sviranje uvećavalo opasnost od omaški, onda
.bi toj opasnosti morao biti izložen najviše baš" vir
tuoz, čije je sviranje dugim vežbanjem postalo sa
svim automatsko. Mi vidimo, naprotiv, da se mnoge
radnje vrše sasvim sigurno kad nisu predmet na
ročito velike pažnje, a da u radnji može biti omaške
Omaške 25
baš onda kad je čoveku naročito mnogo stalo do

ispravne radnje, dakle kad sigurno nema odvraćanja
potrebne pažnje. Onda se može reći da je to posle-
dica „uzbuđenja”, ali mi ne razumemo zašto uzbuđe
nje, naprotiv, ne uvećava pažnju na ono što je sa
toliko interesa nameravano? Kad neko u kakvom va
žnom govoru ili usmenom raspravljanju omaškom
rekne suprotno od onoga što je nameravao, onda se
to jedva može objasniti po psihofiziološkoj teoriji ili
teoriji pažnje.
Ima i kod omaški toliko uzgrednih, sitnih pojava
koje ne razumemo, i koje nam dosadašnja objašnje
nja nisu učinila jasnijim. Kad čovek, na primer, tre
nutno zaboravi neko ime, onda~se ljuti, hoće pošto-
-poto da ga se seti, i neće toga da se mane. Zašto
tome koji se ljuti tako neobično retko polazi za ru
kom da, kao što bi hteo, svoju pažnju skrene na reč
koja mu je, kako on kaže, „na vrh jezika”, i koju
odmah pozna kad se pred njim izgovori? Ili ima slu
čajeva u kojima se omaške umnožavaju, udružuju,
jedna drugu zamenjuju. Jedanput je čovek bio za
boravio neki sastanak; drugi put, kad je doneo odluku
da ne zaboravi, pokaže se da je pogrešno zapamtio
za sastanak drugo vreme. Čovek traži zaobilaznim
putem da se seti neke zaboravljene reći, pa pri tom
zaboravi neko drugo ime, koje bi mu moglo biti od
pomoći pri traženju prvog imena; ako počne tražiti
drugo ime, izmakne mu neko treće, itd. To isto se,
kao što je poznato, može desiti i kod štamparskih
grešaka, koje se imaju shvatiti kao omaške slagača.
Tako se jednom, kažu, jedna uporna štamparska
greška uvukla u jedan socijaldemokratski list. U iz-
veštaju o izvesnoj svečanosti moglo se čitati: među
prisutnima primećeno je i njegovo visočanstvo Kom-
prinz. Sutradan se to htelo ispraviti. List se izvinio
i napisao je: naravno, trebalo je da glasi Knorprinz1.
U takvim slučajevima govori se rado o đavolu štam
1 Umesto Kronprinz. Kron(e) Je kruna, Kom zrno, a

Knor(r) čvor. (Prim. prev.).
parskih grešaka, o vragu u slagačkom sanduku i si.,

izrazi koji svakako prevazilaze psihofiziološku teoriju
štamparskih grešaka.
Ne znam da li vam je poznato da se omaške u
govoru mogu izazvati, tako reći sugestijom proizve
sti. Jedna anegdota kazuje ovim povodom: kad je
jednom neki novajlija na pozornici dobio važnu ulo
gu da u Jovanci Orleanci javi kralju da mu conne-
table vraća njegov mač (Schwert), onda se jedan glu
mac našalio da bojažljivom početniku mesto toga tek
sta ponavlja: comfortabel vraća konja (Pferd); i po
stigao je svoj cilj.1 Na pretstavi je onaj nesrećnik
zaista debitovao s tim promenjenim rečima, iako je
ranije upozoren, ili možda baš zbog toga.
Sve te male osobenosti omaški ne objašnjavaju
se baš teorijom odvraćanja pažnje. Ali, zato ta teo
rija ne mora biti pogrešna. Možda joj nešto nedo
staje, neka dopuna, pa da bude potpuno zadovolja
vajuća. Ali, i neke omaške mogu se i s druge strane
posmatrati.
Uzmimo među omaškama, kao najpogodnije za
naše svrhe, omaške u govoru. Mogli bismo isto tako
izabrati i omaške u pisanju ili čitanju. A valja nam
reći da smo dosad pitali samo: kad, pod kojim uslo-
vima se čine govorne omaške, i da smo samo na to
dobij ali odgovor. Ali, mi možemo svoj interes upra
viti i drukčije i hteti znati zašto čovek u govoru po-
greši baš na taj način, ni na koji drugi. Može se uzeti
u obzir ono što proiziđe pri toj omašci. Vi uviđate,
dok se na ovo pitanje ne odgovori, dok se ne razjasni
efekat govorne omaške, da ta pojava sa svoje psiho
loške strane ostaje jedna slučajnost, ako je i našla
fiziološko objašnjenje. Ako mi se desi omaška u go
voru, očevidno je da mi se mogla desiti na bezbroj
mnogo načina; ja sam mogao mesto prave reči reći
koju od hiljade drugih, učiniti nebrojene deformacije
prave reči. Pa, ima li ma šta što mi u posebnom slu
1 Connćtable znači maršal, a comfortabel znači jedno-

preg (kola s jednim konjem). (Prim. prev.).
Omaške 27
čaju, od svih mogućih omaški u govoru, nameće baš

taj način omaške, ili je to samo slučajno, proizvoljno,
te se na to pitanje možda i ne da ništa razumno od
govoriti?
Dva autora, Meringer i Meyer (jedan filolog i
jedan psihijatar) učinili su 1859. god. pokušaj da pi
tanje omaški u govoru ispitaju s te strane. Skupili
su primere i najpre ih opisali sa čisto deskriptivnog
gledišta. To naravno još nije objašnjenje, ali može
pomoći da se nađe put za nj. Vi razlikujete izopa-
čenja koja dobija naumljeni govor omaškama, kao
što su preokretanja, zadiranje jedne reći u prethodnu,
odjek prethodne reći u sledećoj, mešanja (kontamina
cije) i zamene (supstitucije). Navešću vam primere
za ove glavne grupe tih dvaju autora. Slučaj je pre
okretanja kad neko kaže Milos Venerin mesto Venera
Miloska (preokretanje u redu reči); zailaženje jedne
reči u prethodnu: Es war mir auj der Schw est. . . auf
der Brust so schwer;1 odjek prethodne reči bila bi
poznata nesrećna zdravica: Ich fordere Sie auj, auj
das Wohl unseres Chefs aufzustofien.* Ove tri vrste
omaški u govoru nisu baš tako česte. Naći ćete da
leko mnogobrojnija opažanja u kojima omaške po
staju sažimanjem ili mešanjem reči, na primer kad
neki gospodin na ulici oslovi neku damu rečima:
Wenn Sie gestatten, mein Fraulein, mochte ich Sie
gertie begleitdigen* U mešovitoj reči (begleit-digen)
nalazi se osim begleiten (pratiti) očevidno i beleidigen
(uvrediti). Uzgred rečeno, taj mladić svakako nije
imao mnogo uspeha kod te dame. Kao zamenu na
vode Meringer i Meyer slučaj kad neko kaže: Ich gebe
1 Hoće da se kaže: beSe ml na grudima (Brust) tako

teško (schwer), pa se mesto toga reklo Schwest. .. (sestr...).
(Prim. prev.).
1 Znači: pozivam vas da u zdravlje našeg šefa podrig-
nemo (aufstoBen), mesto da se kucnemo (anstoBen). (Prim,
prev.).
* Ako dopustite, gospođice, Ja bih vas rado prat-dlo.
(Prim prev.).
die Praparate in den Brie/kasten, anstatt Briitkasten.1

Pokušaj objašnjenja koji ta dva autora zasniva
ju na svojoj zbirci primera sasvim je nedovoljan.
Oni misle da glasovi i slogovi jedne reči imaju raz-
lične vrednosti i da inervacija elementa od veće
vrednosti može uticati, remeteći, na inervaciju ele
menta od manje vrednosti. Pri tom se očevidno osla
njaju na slučajeve prve i druge vrste, koji sami po
sebi nikako nisu česti; za druge rezultate omaški u
govoru ova pretpostavljan ja jednih glasova, ako uop-
šte postoje, i ne dolaze u obzir. Najčešća je, međutim,
omaška u govoru kad se umesto jedne reči rekne
druga, njoj vrlo slična, i ta sličnost mnogima je do
voljna za objašnjenje omaške. Na primer, jedan pro
fesor u svome pristupnom predavanju veli: Ich bin
nicht geneigt (geeignet)2 da zasluge svoga vrlo cenje-
nog prethodnika dostojno ocenim. Ili drugi profesor:
Eeim weiblichen Genitale hat man trotz vieler Ver-
suchungen . .. Pardon, Versuche .. .3
Ali, najobičnija i najupadljivija vrsta omaški u
govoru je tačna suprotnost onome što se htelo reći.
Pri tome se, naravno, veoma udaljujemo od odnosa
glasova i efekata sličnosti, a u naknadu za to mo
žemo se pozvati na to da suprotnosti imaju jako poj
movno srodstvo i u psihološkoj asocijaciji stoje naro
čito blizu jedna drugoj. Ima istorijskih primera ove
vrste: jedan predsednik naše Skupštine otvorio je
jednom skupštinu ovim rečima: Gospodo, konstatu-
jem prisustvo . . . članova i izjavljujem, dakle, da je
sednica zaključena.
Slično zavodljivo kao odnos suprotnosti dejstvu-
je, zatim, ma kakva druga laka asocijacija, koja, u
izvesnim prilikama, može naići u vrlo nezgodan čas.
Tako se npr. priča da je na jednoj svečanosti u Čast
venčanja jednog deteta H» Helmholcovog sa detetom
1 Ostaviću preparate u sanduče za pisma, mesto u san

duk za leženje jaja. (Prim. prev.).
* Ja nisam sklon (sposoban). (Prim. prev.).
3 Kod ženskog poinog organa smo uprkos mnogim isku
šenjim a... Pardon: pokušajim a... (Prim. prev.).
OmaSke 29
poznatog pronalazača i velikog industrijalca V. Si-

mensa imao da drži zdravicu slavni fiziolog Dubois-
-Reymond. On je svoju začelo sjajnu zdravicu za
vršio rečima: neka, dakle, živi nova firma: Siemens
und Halske. To je, naravno, bilo ime stare firme.
Spajanje tih dvaju imena moralo je Berlincu biti isto
tako lako kao otprilike Bečliji: Riedel und Beutel.
Prema tome, uz odnose glasova i sličnost reči
treba da dodamo i uticaj asocijacija reči. Ali, to još
nije dosta. U čitavom nizu slučajeva objašnjenje za
pažene omaške ne može, izgleda, poći za rukom pre
nego što uzmemo u obzir ono što je bilo rečeno, ili
samo mišljeno, u jednoj rečenici ranije. Dakle, opet
slučaj odjeka, kao onaj što ga je istakao Meringer,
samo iz veće daljine. — Moram priznati da, uglav
nom, imam utisak kao da smo sad dalje nego ikad
od razumevanja omaški u govoru.
Međutim, nadam se da neću pogrešiti ako izjavim
da smo mi svi u toku prethodnog ispitivanja stekli
o tim primerima omaški u govoru jedan nov utisak
na kome bi se možda vredelo zadržati. Ispitivali smo
uslove pod kojima se uopšte javljaju omaške u go
voru, zatim uticaje koji određuju vrstu deformacije
reči u omaškama; ali, efekat omaške sam za sebe,
bez obzira na njegov postanak, nismo još nikako raz
matrali. Ako se i na to odlučimo, onda, najzad, mo
ramo imati hrabrosti da kažemo: u nekoliko od onih
primera ima nekog smisla i ono što je iz omaške
proizišlo. Sta znači to: ima nekog smisla? Pa to znači
da, možda, i efekat omaške ima pravo da bude i sam
shvaćen kao punovažan psihički akt, koji ima svoj
sopstveni cilj, kao izraz nekog sadržaja i značenja.
Mi smo uvek dosad govorili o omaškama, ali sad se
čini kao da je katkad i sama omaška u radnjama jed
na sasvim ispravna radnja, koja se samo stavila na
mesto druge, očekivane ili nameravane radnje.
Ovaj vlastiti smisao omaške čini se u pojedinim
primerima opipljivo jasan i očigledan. Kad predsed-
nik prvim rečima zaključuje sednicu skupštine, me
sto da je otvori, onda smo mi, pošto poznajemo pri
like pod kojima se ta omaška desila, skloni smatrati
da ta omaška ima puno smisla. On ne očekuje ništa

dobro od te sednice, i bio bi radostan kad bi je od
mah mogao i prekinuti. Pokazati taj smisao, dakle
protumačiti tu omašku, nema za nas nikakvih teško
ća. Ili kad jedna gospođa pita drugu prividno s odo
bravanjem: Diesen reizenden neuen Hut haben Sie
sich wohl selbst aufgepatzt?1 — onda nas nikakva
naučnost na svetu ne može odvratiti da iz te omaške
ne čujemo: Dieser Hut ist eine Patzerei.2 Jli kad jed
na gospođa, poznata kao energična, priča: Moj muž
je pitao doktora kakvu dijetu treba da održava. A
doktor je rekao da mu ne treba nikakva dijeta, može
jesti i piti što ja hoću, — onda je ta omaška, s druge
strane, očevidan izraz jednog konsekventnog pro
grama.
Gospođe i gospodo! Ako bi se pokazalo da nekog
smisla, uopšte, imaju ne samo nekoliki slučajevi
omaški u govoru i radnjama, nego većina među nji
ma, onda će neminovno taj smisao omaški, o kome
dosad nije bilo govora, biti za nas ono što je naj
interesantnije, i s pravom će potisnuti u pozadinu sve
druge tačke gledišta. Onda možemo ostaviti na stranu
sve fiziološke ili psihofiziološke momente i smemo
se predati čisto psihološkim ispitivanjima o smislu,
to jest značenju, svrsi omaške. Mi, dakle, nećemo
propustiti da ubrzo ispitamo u tom pogledu više po-
smatranog materijala.
Ali, pre nego što tu nameru ostvarimo, ja bih
vas pozvao da sa mnom pođete jednim drugim tra
gom. Češće se događalo da se neki pesnik poslužio
omaškom u govoru, ili kakvom drugom omaškom,
kao sredstvom pesničkog prikazivanja. Ta činjenica
sama za se mora nam biti dokaz da on omašku, na
primer u govoru, smatra kao nešto što ima svog
smisla, jer on to namemo proizvodi. To ne biva tako
što pesnik pogreši prvo slučajno u pisanju, pa da*
1 Taj dražesni novi šešir svakako ste sami skrpili (auf

gepatzt), umesto ukrasili (aufgeputzt). (Prim. prev.).
* Taj šešir je jedna krparija. (Prim. prev.).
Omaške 31
posle tu svoju omašku u pisanju zadrži kao omašku

u govoru prikazanog lica. On hoće omaškom u govoru
da nam predstavi nešto razumljivim, i mi možemo
promotriti šta bi to moglo biti: da li možda hoće da
nam nagovesti da je dotično lice rasejano ili umor
no, ili da može očekivati migrenu? Ne smemo prece-
njivati, naravno, ako pesnik omašku u govoru upo
trebi kao nešto što ima smisla. To bi, u stvari, moglo
biti i besmisleno, psihička slučajnost, ili bi imalo
smisla samo u sasvim retkim slučajevima, a pesnik
bi zadržao pravo da ga oduhovi dajući mu smisao, da
bi ga upotrebio za svoje svrhe. Ali se ne bi trebalo
čuditi ako bismo od pesnika mogli više doznati o
omaškama u govoru nego od filologa i psihijatra.
Takav primer omaške u govoru nalazi se u Va-
lenitajnu (Piccolomini, I čin, 5 sc.). Maks Pikolo-
mini zauzeo se u prethodnoj sceni najstrasnije za
hercoga, zanoseći se pri tom blagodatima mira, koje
su mu se otkrile na njegovom putu dok je kćer Va-
lenštajnovu pratio u logor. On ostavlja oca i posla
nika dvora, Kvestenberga, u punom zaprepaštenju.
I sad se nastavlja 5. scena:
Kvestenberg: O, teško nama! Zar tako stoji, pri
jatelju, zar da ga pustimo da ode s tom zabludom,
da ga ne viknemo odmah natrag, da mu smesta
otvorimo oči?
Oktavio (dolazeći sebi iz duboke zamišljenosti):
Meni ih je sad otvorio i ja vidim više nego što bih
želeo.
Kvestenberg: Sta je to, prijatelju?
Oktavio: Proklet bio taj put!
Kvestenberg: Kako? Sta je to?
Oktavio: Hodite! Moram odmah poći za nesreć-
nim tragom, videti svojim očima — hodite!
(Hoće da ga odvede)
Kvestenberg: Ama šta? Kuda?
Oktavio (žurno): K njoj!
Kvestenberg: Ka . . .
Oktavio (popravlja se): Ka hercogu! Hajdemo, itd.
Oktavio je hteo reći ,,k njemu” hercogu, ali se,

„zagovorio” i odaje svojim rečima ,,k njoj”, bar na
ma, da je on vrlo dobro u video uticaj usled koga
mladi ratnik čezne za mirom.
Jedan još izrazitiji primer otkrio je O. Rank kod
Sekspira. Nalazi se u Mletačkom trgovcu, u čuvenoj
sceni izbora, od strane srećnog ljubavnika, između tri
kovčežića, i ja možda ništa bolje ne mogu učiniti
nego da vam ovde pročitam kratki prikaz Rankov.
„Jedna govorna omaška, pesnički veoma fino moti-
visana i tehnički sjajno iskorišćena — koja, kao i
omaška koju je Frojd pokazao u Valenštajnu, odaje
da pesnici dobro poznaju mehanizam i smisao ove
omaške i pretpostavljaju njeno razumevanje i kod
slušalaca — nalazi se u Sekspirovom Mletačkom
trgovcu (3. čin, 2. scena). Voljom očevom primorana
da kockom bira supruga, Porcija je dosad, srećnim
slučajem, umakla svima svojim nemilim prosiocima.
Pošto je najzad u Basaniju našla prosioca kome je
stvarno naklonjena, ona se morala pobojati da će i
on kocku pogrešno izvući. Ona bi mu najradije želela
reći da on i u tom slučaju može biti siguran u njenu
ljubav, ali je u tome sprečena zavetom. U toj unu
trašnjoj borbi pesnik je pušta da dobrodošlom pro-
siocu kaže:
Molim vas čekajte još jedan dan, dva, pre nego što se
odvažite; jer ako birate pogrešno, izgubiću vaše društvo;
dakle, odugovlačite. Nešto mi kaže — no to nije ljubav — da
vas ne bih htela izgubiti. Mogla bih vas uputiti pravom iz
boru, ali bih prekršila zakletvu; to neću; vi me, dakle, mo
žete promašiti. A ako to uradite, učinićete da bih grešno že
lela da sam prekršila zakletvu. O, te oči, što su me tako
prozrele i podelile u dvoje! Pola sam vaša, druga polovina
vaša — moja, htedoh reći; ali, ako moja, onda i vaša, i tako
sasvim vaša.
Upravo ono što bi mu ona samo tiho htela na-
govestiti, zato što bi u stvari trebalo uopšte da mu
prećuti, naime, da je ona već pre izbora sasvim nje
gova i da ga voli, to pušta pesnik, sa osobitom psi
hološkom finoćom osećanja, da se u omašci otvore
Omaške 33
no pojavi, i tom veštinom ume da umiri i nesnošljivu

neizvesnost ljubavnikovu, kao i slično napregnuto
raspoloženje slušaočevo povodom ishoda izbora.”
Treba još da zapazite kako fino Porcija, na kra
ju, posreduje između oba iskaza, sadržana u njenoj
omašci, kako ona otklanja protivrečnost koja među
njima postoji i najzad, ipak, daje za pravo omašci:
.Alt, ako moj a, onda i vala, i tako sasvim vala.
Uzgredno je i jedan mislilac, koji je daleko od

medicine, jednom primedbom otkrio smisao jedne
omaške i tako nam uštedeo trud oko njenog obja
šnjenja. Vi svi poznajete duhovitog satiričara Lihten-
berga (1742—1799), o kome je Gete rekao: Gde on
napravi šalu, tu je skriven neki problem. A uzgred
no, međutim, može se preko šale javiti i rešenje pro
blema. Lihtenberg je u svojim dosetljivim i satirič
nim mislima zabeležio rečenicu: Toliko je čitao Omi-
ra da je uvek mesto angenommen čitao Agamemnon.
To je zaista teorija omaški u govoru.
Idući put ćemo ispitati da li se u shvatanju oma
ški možemo složiti s pesnicima.3
3 F ro jd . O d a b ra n a d cla, U
Treće predavanje
OMAŠKE
(Nastavak)
Gospođe i gospodo! Prošlog puta došli smo na

misao da omašku posmatramo samu po sebi, a ne u
odnosu prema nameravanom, od nje poremećenom
aktu. Dobili smo utisak da omaška u pojedinim slu
čajevima odaje, izgleda, svoj rođeni smisao, pa smo
sebi rekli da, ako bi se u većem obimu potvrdilo da
omaška ima nekog smisla, onda bi taj smisao bio
ubrzo interesantniji od ispitivanja okolnosti pod ko
jima se omaška javlja.
Pogodimo se još jednom oko toga šta ćemo razu-
meti pod ,»smislom” nekog psihičkog procesa. Ništa
drugo nego svrhu kojoj on služi i njegovo mesto u
jednom psihičkom nizu. U većini naših ispitivanja
možemo „smisao” zameniti „namerom”, „tendenci
jom”. Da li je to, dakle, bila samo varljiva prividnost
ili pesničko uzdizanje omaške, kad smo verovali da u
njoj saznajemo nameru?
Ostanimo verni primerima omaški u govoru i
pregledajmo veći broj takvih zapažanja. Onda ćemo
naći čitave kategorije slučajeva u kojima se jasno po
kazuje namera, smisao omaške. Pre svega omaške u
kojima se javlja suprotno od onoga što se htelo reći.
Predsednik veli, u govoru kojim otvara sednicu: iz
javljujem da je sednica zaključena. A to nije dvosmi
Omaške 35
sleno. Smisao i svrha njegove omaške je ta da bi on

želeo da zaključi sednicu. „Pa on to sam kaže”, moglo
bi se na to reći; treba samo da ga držimo za reč. Ne
mojte me sad uznemiravati prigovorom da to nije
mogućno, da mi znamo da on nije hteo zaključiti
sednicu već otvoriti, i da sam on, koga smo upravo
priznali kao najvišu instancu, može potvrditi da je
hteo otvoriti sednicu. Vi pri tom zaboravljate da smo
se složili da najpre posmatramo omašku samu po sebi;
o njenom odnosu prema nameri koju ona ometa tre
ba da bude govora tek docnije. Inače ćete učiniti
jednu logičku pogrešku, kojom ćete problem o kome
se raspravlja prosto zabašuriti, što se u engleskom
kaže begging the question.
U drugim slučajevima, u kojima se omaškom nije
reklo baš suprotno, može ipak, omaškom, doći do iz
ražaja suprotan smisao. „Nisam sklon da dostojno
ocenim zasluge svoga prethodnika.” Sklon (geneigt)
nije suprotnost od sposoban (geeignet), ali to je otvo
reno priznanje u oštroj suprotnosti sa situacijom u
kojoj govornik treba da govori.
Opet u drugim slučajevima dodaje omaška pro
sto drugi smisao nameravanom smislu. Onda nam se
rečenica čini kao sažimanje, skraćenje, zbijanje iz
više rečenica. Tako ona energična gospođa: on može
jesti i piti što ja hoću. To je upravo kao da je kazala:
može jesti i piti šta hoće; ali, šta on ima da hoće?
Mesto njega hoću ja. Omaške čine često utisak takvih
skraćenja, na primer kad jedan profesor anatomije,
posle svog predavanja o nosnoj šupljini, pita da li
su to slušaoci razumeli i, posle opšteg potvrđivanja,
nastavlja: ja u to jedva mogu poverovati, jer ljudi
koji razume ju nosnu šupljinu mogu se čak i u varoši
od milion stanovnika izbrojiti na jednom p rstu . . .
pardon, na prstima jedne ruke. Skraćen govor ima
takođe svoj smisao; on veli da ima samo jedan čovek
koji to razume.
Nasuprot ovim grupama slučajeva, u kojima sa
ma omaška iznosi svoj smisao na videlo, stoje drugi
slučajevi u kojima omaška nije pokazala ništa što bi
samo po sebi imalo smisla, koji dakle energično pro-
tivreče našim očekivanjima. Kad neko omaškom izo

pači neko osobno ime ili spoji neuobičajene glasovne
veze, onda se, već tim, vrlo čestim pojavama, čini
odlučeno u negativnom smislu pitanje da li sve oma
ške proizvode nešto što ima smisla. Ali, pri bližem
ispitivanju takvih primera, pokazuje se da razume-
vanje tih izopačen ja lako postaje mogućno, da čah
razlika između ovih najjasnijih i ranijih jasnih slu
čajeva i nije tako velika.
Upitan za zdravlje svoga konja, jedan gospodin
odgovara: „Ja, das dra u t. . . Das dauert vielleichl
noch einen Monat”.1 Upitan šta je upravo hteo reći,
on je objasnio da je mislio kako je ta stvar žalosna
(traurig) a da je iz sukoba reči „dauert” i „traurig”
proizišlo ono „draut” (Meringer i Meyer).
Drugi priča o ma kakvim događajima, koje kri-
tikuje, pa nastavlja: „Dann aber sind Tatsachen zum
Vorschwein gekommen”.2 Upitan o tome, on potvr
đuje da je te događaje hteo nazvati Schweinereien
„Vorschein” i „Schweinerei” zajedno proizvele su
ono čudno „Vorschwein” (Meringer i Meyer).
Setite se slučaja onog mladog čoveka koji je ne
poznatu damu hteo begleitdigen. Mi smo bili slobodni
da tu reč rastavimo u begleit.en i beleidigen, i cse-
ćali smo se u tom tumačenju sigurni a da nismo ni
tražili potvrdu za nj. Vi vidite iz ovih primera da se
i ovi nejasniji slučajevi govornih omaški mogu obja
sniti sukobljavanjem, interferencijom, dveju različ-
nih namera govora; razlike nastaju samo otuda što
jednom jedna namera potpuno zameni drugu (sup-
stituiše), kao da se omaškom kaže suprotno; dok se
drugi put mora zadovoljiti time da je samo izopači
ili modifikuje, tako da se jave mešovite tvorevine
koje same po sebi pokazuju više ili manje smisla.
Mislimo da smo sad shvatili tajnu jednog veli
kog broja govornih omaški. Ako se zadržimo na tom*
1 To će potrajati još možda mesec dana. (Prim. prev.).

* Onda su činjenice izišle na videlo (Vorschein). —
Schweinerei znači svinjarija. (Prim. prev.).
OmaSke 37
saznanju, moći ćemo razumeti još neke druge, dosad

zagonetne grupe. Pri izopačavanju imena, na primer,
ne možemo misliti da se uvek radi o konkurenciji
dvaju sličnih, a ipak različnih imena. Ali, druga na-
mera se ipak može lako pogoditi. Izopačavanje nekog
imena događa se dosta često izvan govornih omaški;
ono pokušava učiniti da ime ružno zvuči ili da se po
zvuku slaže s nečim niskim. I to je poznat običaj ili
nepristojan način vređanja, koga se obrazovan čovek
može brzo da oduči, ali ga se ne odriče lako. On ga
još često dopušta kao dosetku, svakako vrlo male
vrednosti. Da samo navedem jedan jak i ružan pri
mer ovakvog izopačavanja imena, pomenuću samo da
se ime predsednika francuske republike Poincarč u
ovim danima izvrtalo u „Schiveinscarć”.*1 Blizu je
pameti, dakle, pretpostaviti i kod omaške u govoru
takvu nameru vređanja, koja se izražava u izopača
vanju imena. Slična objašnjenja nameću nam se ako
svoje shvatanje proširimo i dalje na izvesne sluča
jeve govornih omaški sa komičnim ili apsurdnim
efektom. „Pozivam vas da podrignemo u zdravlje
našeg šefa.” Ovde se jedno svečano raspoloženje neo
čekivano kvari upadom jedne reči koja budi neu
kusnu predstavu, i mi prema uzoru izvesnih pogrd
nih i prkosnih govora jedva možemo drukčije misliti
nego da tu hoće da se ispolji jedna tendencija, koja
se energično protivi napred istaknutom poštovanju,
i kao da hoće da kaže: ne verujte u to, to ja ne mi
slim ozbiljno, ne zarezujem ja ništa tog batu, i si.
Slično se može reći za omaške koje iz nevinih reči
prave nepristojne i skaredne, kao apopos mesto apro
pos, EischeiBweibchen mesto EiweiBscheibchen* (Me-
ringer i Meyer).
Mi znamo kod mnogih ljudi za tu tendenciju da
radi izvesnog uživanja nevine reči namerno izopače
1 Svinjski kare. (Prim. prev.).

1 A propos znači: povodom, u zgodan čas; popo znači:
zadnjica. — EiweiBscheibchen znači: križčica belančevine;
EischeiBweibchen znači: ženica koja ide napolje, izbacuje jaja
(nemačkl izraz je dlrektniji 1 vulgarniJi). (Prim. prev.).
u skaredne; to važi kao duhovito, ali uistini, kad od

jednog čoveka tako nešto čujemo, treba prvo da se
obavestimo da li je on to namerno rekao, kao doset-
ku, ili mu se omaklo kao omaška u govoru.
Tako bismo, dakle, srazmemo uz malo truda re-
šili zagonetku omaški. One nisu slučajni, već ozbilj
ni duševni akti, imaju svoj smisao, postaju zajednič
kim dejstvovanjem — možda bolje: suprotnim dej-
stvovanjem dveju različnih namera. A sad ja mogu
da razumem i to da biste me vi hteli da pretrpate
masom pitanja i sumnji, na koje treba odgovoriti i
koje treba okončati pre nego što se smemo zaradovati
ovom prvom rezultatu našeg rada. Ja vas, svakako
neću navesti na prenagljena rešenja. Hajde, da hlad
no uzmemo u razmatranje sve po redu, jedno za
drugim.
Sta biste mi vi, upravo, hteli reći? Da li mislim
da ovo objašnjenje važi za sve slučajeve govornih
omaški ili samo za izvestan broj? Da li se to shva-
tanje srne protegnuti i na mnoge druge vrste omaški,
kao što su omaške u čitanju i pisanju, zaboravljanje,
zaturanje, uzimanje jedne stvari mesto druge, itd.?
Kakvo još značenje mogu imati momenti umora, uz
buđenja, rasejanosti, poremećaja pažnje, u pogledu
na psihičku prirodu omaški? Dalje se jasno vidi da
je od obe suparničke tendencije u omaškama jedna
uvek očigledna, a druga ne uvek. Sta se onda čini da
se ta druga pogodi i, kad se misli da se pogodila, kako
se dokazuje da je ona ne samo verovatna već jedino
tačna? Imate li još šta da pitate? Ako ne, onda na
stavljam sam. Podsećam vas da nam upravo i nije
mnogo stalo do samih omaški, već da bismo iz nji
hovog ispitivanja hteli samo da naučimo nešto korisno
za psihoanalizu. Zato postavljam pitanje: kakve su
te namere ili tendencije koje tako mogu da ometaju
druge namere, i kakvi odnosi postoje između namera
koje remete i onih koje su poremećene? Tako će naš
rad, posle rešenja problema, u stvari, početi iznova.
Da li je to, dakle, objašnjenje svih omaški u go
voru? Vrlo sam sklon da u to verujem, i to zato što
se takvo objašnjenje može naći svaki put kad god se
Omaike 39
ispituje neki slučaj govorne omaške. Ali se ne može

i dokazati da ne može biti omaške u govoru bez tak
vog mehanizma. Neka je tako; za nas je to teorijski
svejedno, jer zaključci, koje mi hoćemo da izvedemo
za uvod u psihoanalizu, ostaju i kad bi se — što sva
kako nije slučaj — samo mali broj omaški podvrgao
našem shvatanju. Na sledeće pitanje: da li na druge
vrste omaški smemo protegnuti to što nam se poka
zalo kod govornih omaški, ja ću odgovoriti unapred
potvrdno. Vi ćete se i sami o tome uveriti kad se
upustimo u ispitivanje primera omaški u pisanju, uzi
manja jedne stvari mesto druge, itd. Ali, iz tehničkih
razloga, predlažem vam da taj posao odgodimo, dok
same omaške u govoru temeljnije ne ispitamo.
Podrobniji odgovor zaslužuje pitanje: šta nam još
mogu značiti od autora istaknuti momenti poremeća
ja cirkulacije, umora, uzbuđenja, rasejanosti, teorija
poremećaja pažnje, ako prihvatimo opisani psihički
mehanizam govornih omaški. Imajte u vidu da mi te
momente ne sporimo. Uopšte, ne dešava se često da
psihoanaliza spori nešto što se s druge strane tvrdi;
ona samo po pravilu dodaje nešto novo, a katkad se
dešava, dabome, da je bitno baš to što je dotle bilo
previđeno i što je sad pridošlo kao novo. Uticaj fizi
oloških dispozicija — izazvanih lakom slabošću, po
remećajima cirkulacije, stanjima iznurenosti — na
pojavu govornih omaški treba potpuno priznati; sva
kodnevno i lično iskustvo može vas o tome uveriti.
Ali, kako je malo time objašnjeno! Pre svega, to nisu
nužni uslovi omaški. Omaške u govoru isto tako su
mogućne i kad je čovek u punom zdravlju i normal
nom stanju. Ti telesni momenti imaju, dakle, za ka
rakteristični duševni mehanizam govornih omaški
samo vrednost olakšavanja i potpomaganja. Ja sam
se jednom, za ovaj odnos, poslužio poređenjem, koje
ću sad ponoviti, zato što ne umem da ga zamenim bo
ljim. Zamislite da sam ja po mračnoj noći pošao na
neko usamljeno mesto i da sam tamo napadnut od
kakvog probisveta, koji mi otme sat i novčanik, pa da
sam posle, zato što nisam jasno video lice razbojni-
kovo, prvoj policijskoj stanici podneo tužbu ovim
rečima: sad su mi baš usamljenost i mrak oteli moje

dragocenosti. Komesar policije može mi na to reći:
izgleda da vi neopravdano usvajate jedno ekstremno
mehanističko shvatanje. Predstavimo stanje stvari
bolje ovako: pod zaštitom mraka, potpomognut usam
ljenošću, vama je nepoznati razbojnik oteo vaše dra
gocenosti. Čini mi se da je bitni zadatak u vašem slu
čaju da nađemo razbojnika. Možda ćemo moći posle
od njega vratiti opljačkani plen.
Psihofiziološki momenti, kao uzbuđenje, raseja-
nost, poremećaj pažnje, pomažu nam očigledno vrlo
malo u svrhe objašnjenja. To su samo fraze, španski
zidovi, iza kojih ne možemo da se uzdržimo, a da ne
provirujemo. A pitanje je upravo: šta je uzbuđenje,
naročito odvraćanje pažnje, ovde izazvalo? Opet tre
ba kao važne priznati uticaje glasova, sličnost reči i
uobičajene asocijacije, koje potiču od reči. Oni olak
šavaju govorne omaške ukazujući im puteve kojima
mogu ići. Ali, ako imam neki put pred sobom, zar je
time rešeno, kao samo po sebi razumljivo, da ću
njime i poći? Potreban je još neki motiv, pa da se ja
za nj odlučim, a osim toga i neka sila. koja će me
tim putem voditi. I ovi odnosi glasova i reči, dakle,
kao i telesne dispozicije, mogu samo potpomoći go
vorne omaške, ali ne mogu dati pravo objašnjenje za
njih. Pomislite samo na to da, u ogromnoj većini slu
čajeva, moj govor nije poremećen tom okolnošću što
reči koje upotrebljavam svojom zvučnom sličnošću
opominju na druge, što su tesno vezane sa sebi su
protnim, ili što od njih polaze uobičajene asocijacije.
Mogli bismo još odgovoriti, sa filozofom Vuntom, da
se omaške u govoru javljaju kad, usled telesne iznu-
renosti, sklonosti ka asocijacijama nadjačaju druge
svrhe govora. To bi bilo jasno, kad se tome ne bi pro
tivilo iskustvo koje svedoči da u jednoj vrsti sluča
jeva nema telesnih uticaja, a u drugoj vrsti nema aso
cijacija koje bi olakšavale omaške.
Ali, naročito mi je interesantno vaše sledeće pi
tanje: na koji se način mogu utvrditi te dve tenden
cije koje dolaze u sukob? Vi verovatno i ne slutite
kako je to pitanje puno teških posledica. Jedna od
OmaSke 41
obe tendencije, poremećena tendencija, zar ne, uvek

je nesumnjiva: osoba koja učini omašku poznaje je
i priznaje kao svoju. Povod za sumnje i kolebanja
može dati samo druga tendencija, ona koja remeti.
A mi smo već čuli, i vi to svakako niste zaboravili,
da je u jednoj vrsti slučajeva i ta druga tendencija
isto tako jasna. Nju pokazuje efekat omaške, samo
ako imamo hrabrosti da priznamo i taj efekat sam
za sebe. Predsednik koji se zagovori pa rekne sasvim
suprotno — jasno je da hoće da otvori sednicu, ali je
isto tako jasno da bi je on rado i zaključio. To je tako
jasno da tu više nema šta da se tumači. Ali, što se
tiče drugih slučajeva, u kojima remetilačka tenden
cija samo izopačava prvobitnu tendenciju, a da sama
i ne dođe do izražaja, kako da kod njih iz izopačenja
reči pogodimo tu remetilačku tendenciju?
U prvoj vrsti slučajeva na vrlo prost i pouzdan
način, naime, na isti način kao što utvrđujemo po
remećenu tendenciju. Mi je saznajemo neposredno od
samog govornika; jer on odmah posle izgovorene oma
ške vaspostavlja prvobitno nameravanu reč: „Das
draut, nein, das dauert vielleicht noch einen Monat.”
Ali, on nam saopštava i remetilačku tendenciju. Pi
tamo ga: zašto ste prvo rekli „draut”? On odgovara:
hteo sam reći: Das ist eine traurige Geschichte.1 A u
drugom slučaju, kod omaške „Vorschwein”, takođe
vam potvrđuje da je prvo hteo reći: Das ist eine
Schweinerei, ali se posle uzdržao i rekao drugo.
Utvrđivanje remetilačke težnje ovde je dakle pošlo za
rukom isto tako pouzdano kao i utvrđivanje poreme
ćene težnje. Zato ja ovde i nisam bez namere naveo
primere čije saopštenje i raščlan javan je ne dolazi niti
od mene niti od bilo koga od mojih pristalica. Ipak
je, u oba ova slučaja, bilo potrebno izvesno posredo
vanje da bi se olakšalo rešenje. Morali smo pitati go
vornika zašto se zagovorio, šta on zna da kaže povo
dom te omaške u govoru. Inače bi on možda prešao
preko svoje omaške, ne želeći da je objasni. A upitan,
1 To Je jedna žalosna priča. (Prim. prev.).

on je dao objašnjenje prvom mišlju koja mu je pala

na um. I, eto, vidite, to malo posredovanje i njegov
uspeh, to je već psihoanaliza i obrazac svakog psiho
analitičkog istraživanja koje ćemo docnije preduzeti.
Da li sam odveć nepoverljiv kad smatram da se
u istom trenutku, kada se psihoanaliza pred vama po
javljuje, pokazuje u vas i otpor prema njoj? Zar ne
mate volju da mi prigovorite da podaci upitane osobe,
koja je učinila omašku, nisu uvek potpuno dovoljni
dokazi? Ona ima prirodno težnju, pomislićete, da sle-
duje zahtevu da omašku objasni i tako rekne prvo što
joj padne na um, ako joj se čini zgodno za takvo obja
šnjenje. Time nije dat dokaz da se omaška zaista tako
zbila. Moglo bi biti tako, ali isto bi tako moglo biti i
drukčije. Moglo joj je pasti na um i nešto drugo što
bi bilo isto tako tačno, možda i tačnije.
Čudnovato je kako u osnovi osećate malo pošto
vanja prema jednoj psihičkoj činjenici! Zamislite da
je neko preduzeo hemijsku analizu izvesne supstance
i da je dobio izvesnu količinu, toliko i toliko miligra-
ma, od nekog njenog sastojka. Iz te količine mogu se
izvući određeni zaključci. Mislite li da će jednom he-
mičaru ikad pasti na um da te zaključke kritiku je sa
motivacijom: da je izolovana supstanca mogla imati
i drugu težinu? Svaki se klanja pred činjenicom da je
baš to bila težina, a ne neka druga, i na njoj zasniva
s pouzdanjem svoje dalje zaključke. Samo kad postoji
psihička činjenica da upitanom padne na um neka od
ređena misao, onda vi to ne priznajete i velite da je
njemu moglo i nešto drugo pasti na pamet. Vi imate
upravo iluziju psihičke slobode i ne biste je se hteli
odreći. Zao mi je što sam u tome u najoštrijoj suprot
nosti prema vama.
Možda ćete ovde i popustiti, ali samo da biste ot
por obnovili na nekom drugom mestu. Vi nastavljate:
mi razumemo da je naročita tehnika psihoanalize u
tome da od samih analizovanih osoba dobije rešenje
svojih problema. A sad uzmimo jedan drugi primer,
onaj u kome govornik na svečanosti poziva skup da
podrignu u šefovo zdravlje. Vi velite da je remetilač-
ka namera u ovom slučaju namera vređanja: ona je
Omaške 43
ta koja se protivstavlja izražaju poštovanja. Ali, to

je samo tumačenje s vaše strane, zasnovano na opaža
njima izvan govornih omaški. Ako u tom slučaju pi
tate samog tvorca omaške, on vam neće potvrditi da
je imao nameru vređati; on će to, štaviše, energično
poricati. Zašto vi na ovako jasan prigovor ne napu
stite svoje nedokažljivo tumačenje?
Da, ovog puta, vi ste pronašli nešto valjano. Ja
zamišljam nepoznatog govornika na svečanosti; on
je verovatno asistent slavljenog šefa, možda već pri
vatni docent, mlad čovek s najboljim izgledima na
uspeh u životu. Navaliću na nj s pitanjem: da li
možda nije ipak osetio štogod što bi se protivilo za-
htevu poštovanja prema šefu? Ali, lepo ću se pro
vesti. On će izgubiti strpljenje i najednom će me
napasti: „Prestanite jednom s vašim ispitkivanjem,
inače ću se naljutiti. Još ćete mi upropastiti ćelu ka
rijeru vašim sumnjičenjima. Ja sam kazao aufstoBen
umesto anstoBen zato što sam već dva puta pre toga
u istoj rečenici izgovorio auf. To je ono što Meringer
naziva odjekom reči, i tu nema više šta da se nagađa.
Razumete li me? Sad dosta!” Hm, to je reakcija koja
iznenađuje, odricanje zaista energično. Kod tog mla
dog čoveka, vidim, ne može se ništa učiniti, ali mi
slim i to, kako je njemu lično veoma stalo do toga da
njegova omaška nema nikakvog smisla. Možda ćete
i vi naći da nije pravo što je on, pri jednom čisto
teoretskom ispitivanju, odmah tako grub, ali, najzad,
pomislićete, on u stvari mora znati šta je hteo reći
a šta ne.
Tako! Da li on to mora? To bi možda bilo još
u pitanju.
Ali, vi mislite da me sad imate u rukama. Da
kle, to je vaša tehnika, čujem kako kažete. Kad onaj
koji je učinio omašku u govoru rekne na to nešto
što je za vas pogodno, onda ga vi smatrate kao po-
slednji presudni autoritet. „On to sam kaže!” Ali, ako
to što on veli ne ide vama u račun, onda najednom
tvrdite da ništa ne vredi, da mu ne treba verovati.
To je svakako tačno. Ali, mogu vam izneti je
dan sličan slučaj, u kome se zbiva nešto isto tako
čudno. Kad neki optuženi prizna pred sudijom delo,

onda sudija veruje tome priznanju: ali, ako odriče,
sudi ja mu ne veruje. Kad bi bilo drukčije, ne bi bilo
pravosuđa i, uprkos eventualnim zabludama, svaka
ko morate priznati taj sistem.
Jest, a zar ste vi sudija, a onaj što je učinio
omašku u govoru optuženi pred vama? Zar je oma
ška u govoru prestup?
Možda čak ni to upoređenje ne treba odbiti. Ali,
vidite samo do kakvih smo dubokih razlika došli kada
smo se malo udubili u prividno tako bezazlene pro
bleme omaški. To su razlike koje zasad još ne ume-
mo da izravnamo. Ja vam predlažem jedan prethodni
kompromis na temelju poređenja sa sudijom i optu
ženim. Treba da mi priznate da smisao jedne oma
ške ne dopušta sumnju, ako ga i sam analizovani
priznaje. A za to ću vam priznati da se ne može po
stići direktan dokaz pretpostavljenog smisla ako
analizovani odbija da nam da obaveštenje, a isto tako,
naravno, i kad on nije tu, da bi nam dao obavešte-
nja. Mi smo onda, kao u slučaju pravosuđa, upućeni
na indicije koje naše odlučivanje mogu učiniti jedan
put više a drugi put manje verovatnim. Na sudu se
iz praktičnih razloga mora proglašavati krivim i na
osnovu dokaza iz indicija. Za nas ne postoji takva
nužnost; ali, mi nismo primorani ni da se odrečemo
iskorišćavanja takvih indicija. Zabluda bi bila mi
sliti da se jedna nauka sastoji samo iz strogo doka
zanih stavova, a bilo bi pogrešno i zahtevati tako
nešto. Taj zahtev ističe samo duša, željna autoriteta,
koja ima potrebu da svoj religiozni katihizam na
knadi drugim, ma i naučnim. Nauka ima u svom ka-
tihizmu samo malo apodiktičkih stavova, a inače tvr
đenja koja je ona uzdigla do izvesnih stupnjeva ve-
rovatnoće. To je upravo znak naučnpg duha kad čo-
vek možfe da se zadovolji tim približavanjima izve-
snosti, i da nastavi konstruktivan rad uprkos nedo
statku poslednjih potvrda.
Ali, gde da nađemo tačke oslonca za svoja tu
mačenja, i indicije za svoje dokaze, u slučaju ako
sam iskaz analizovanoga ne razjašnjava smisao oma
Omaške 45
ške! S različitih strana. Pre svega iz analogije sa po

javama izvan omaški, na primer kad tvrdimo da izo-
pačenje imena, kao omaška, ima isti smisao vređa-
nja kao i namerno izvrtanje imena. Pa, zatim, iz psi
hičke situacije u kojoj se omaška događa, iz našeg
poznavanja karaktera osobe koja je učinila omašku,
i iz utisaka koji su dejstvovali na tu osobu pre oma
ške, i na koje ona možda reaguje tom omaškom. Po
pravilu biva tako da mi, prema opštim načelima, vr
šimo tumačenje omaške, koje je najpre samo pretpo
stavka, samo predlog tumačenja, pa onda tražimo po
tvrdu ispitivanjem psihičke situacije. Ponekiput mo
ramo sačekati buduće događaje, koji su u neku ruku
objavljeni omaškom, da bi naša pretpostavka bila
potvrđena.
Ja vam ne mogu lako dati dokaze za ovo, ako se
budem ograničio samo na govorne omaške, iako se
i tu nalazi poneki dobar primer. Mladić koji bi hteo
pratiti (begleitdigen) jednu damu začelo je neki pla-
šljivko; damu čiji muž može jesti i piti Što ona hoće
ja poznajem kao jednu od onih energičnih žena koje
umeju da gospodare u kući. Ili uzmite ovaj slučaj:
na jednoj generalnoj skupštini društva „Konkordija"
drži jedan mlad član žestok opozicioni govor, u toku
koga oslovi članove uprave sa „Vorschufimitglieder”,
što se čini složeno iz Vorstand i Ausschufl*. Pretpo-
stavićemo da se, nasuprot njegovoj opoziciji, kod
njega javila remetilačka težnja, koja se zasnivala na
nečemu što je moglo imati veze s nekim predujmom.
I doista, mi doznajemo. s pouzdane strane, da je go
vornik bio u stalnim novčanim neprilikama i da je
baš tada bio podneo molbu za jedan zajam. Kao re
metilačka namera ima se dakle smatrati pomisao:
umeri se u svojoj opoziciji; to su isti ljudi koji treba
da ti odobre zajam.
A ja vam mogu dati bogat izbor takvih dokaza
na osnovu indicija, ako pređem u prostranu oblast
drugih omaški.1
1 VorschuDmitglleder znači: članovi predujma; Vorstand

znači: uprava, a AusachuO: odbor. (Prim. prev.).
Kad neko zaboravi jedno ime koje mu je inače

blisko, ili uprkos svemu trudu jedva može da ga za
pamti, onda nam je bliska pretpostavka da on ima
nešto protiv nosioca tog imena, tako da ne voli da
misli na njega; imajte uz to u vidu sledeća otkrića
psihičke situacije u kojoj se ta omaška desila:
„Neki gospodin Y zaljubio se, bez uspeha, u jed
nu damu koja se uskoro zatim udala za nekog gospo
dina X. Iako gospodin Y već od dužeg vremena po
znaje gospodina X, i čak je s njim u poslovnim veza
ma, on uvek zaboravlja njegovo ime, tako da je za nj
više puta morao pitati druge ljude kad je hteo da
mu piše”.1
Gospodin Y očevidno neće ništa da zna o svome
srećnom suparniku. „Na nj ne treba misliti”.
Ili: jedna dama raspituje se kod lekara o jednoj
njihovoj zajedničkoj poznanici, ali je naziva devojač-
kim imenom. Zaboravila joj je ime koje je ona pri
mila venčanjem. Ali, potom priznaje da je bila vrlo
nezadovoljna tom udajom i da nije mogla trpeti muža
te prijateljice.2
Imaćemo još šta reći o zaboravljanju imena i u
drugom pogledu; sad nas interesuje poglavito psi
hička situacija u kojoj se zbiva zaboravljanje.
Zaboravljanje namera može se, uopšte, svesti na
neku suprotnu struju koja neće da ostvari nameru.
A tako ne mislimo samo mi u psihoanalizi, već je to
opšte shvatanje koje svi ljudi u životu prihvataju,
i tek u teoriji odriču. Dobrotvor, koji se pred svojim
štićenikom izvinjava da je zaboravio njegovu molbu,
nije pred njim time opravdan. Štićenik misli odmah:
njemu nije stalo do toga; on je to, doduše, obećao,
ali u stvari ne želi učiniti. Zato je i u životu u izve-
snim odnosima zaboravljanje zabranjeno i razlika iz
među popularnog i psihoanalitičkog shvatanja tih
omaški izgleda uništena. Zamislite domaćicu koja go
sta dočeka rečima: šta, danas dolazite? A ja sam sa-*
1 Po c. G. Jung-u.
* Po A. A. Brill-u.
Omaške 47
svim zaboravila da sam vas pozvala danas. Ili zami
slite mladića koji bi dragani priznao da je zaboravio
doći na zakazani sastanak. On to začelo neće priznati i
radije će odmah izmisliti najneverovatnije smetnje,
koje su ga sprečile da dođe, a posle mu onemogućile
da to javi. Da u vojničkim stvarima izvinjenje da smo
nešto zaboravili ništa ne koristi i ne štiti od kazne, to
svi znamo, i to moramo smatrati opravdanim. Ovde su
najednom svi ljudi složni u tome da izvesna omaška
ima smisla i kakvog smisla ima. Zašto nisu dovoljno
dosledni da to shvatanje prošire na druge omaške i
da ga potpuno usvoje? Ima, naravno, i na to odgovora.
Kad smisao tog zaboravljanja namera nije neiz-
vestan ni laicima, bićete utoliko manje iznenađeni kad
nađete da pesnici iskorišćuju tu omašku u istom smi
slu. Ko je od vas gledao ili čitao Cezara i Kleopatru
od B. Shaw-a, setiće se da u poslednjoj sceni Cezara,
koji odlazi, muči pomisao da je još nešto nameravao, a
što je sad zaboravio. Najzad se pokazalo šta je to: da
se oprosti sa Kleopatrom. Ova mala udešenost od stra
ne pesnika hoće velikom Cezaru da pripiše jednu nad-
moćnost, koju on nije imao, i za kojom nije ni težio.
Iz istorijskih izvora možete doznati da je Cezar na
redio da mu se Kleopatra dovede u Rim, i da je ona
bila tamo sa svojim malim Cezarionom kad je Cezar
ubijen, posle čega je odmah pobegla iz Rima.
Slučajevi zaboravljanja namera, uzev uopšte,
tako su jasni da su malo upotrebljivi za našu svrhu:
da iz psihičke situacije izvedemo podatke za smisao
omaške. Obratimo se zato jednoj naročito mnogosmi-
slenoj i neprovidnoj omašci — gubljenju i zaturanju.
Vi, svakako, nećete moći verovati da pri gubljenju, to
jest pri jednoj slučajnosti, koju često tako bolno ose-
ćamo, mi sami možemo učestvovati s nekom name-
rom. Ali, ima puno posmatranja kao ovo: neki mladić
izgubi jednu olovku koja mu je bila vrlo draga. Dan
pre toga dobio je od svoga zeta pismo koje se završa
valo rečima: ja nemam zasad ni volje ni vremena da
potpomažem tvoju lakomislenost i tvoju lenost.' A1
1 Po B. Dattner-u.
olovka je upravo bila poklon od toga zeta. Bez te veze

mi, naravno, ne bismo mogli tvrditi da je u tom gub
ljenju imala udela namera da se te stvari oslobodi.
Slični slučajevi su vrlo česti. Čovek gubi predmete
kad se posvađao sa onim koji mu ih je dao, i ne želi
više da se na nj opominje, ili kad čovek same predme
te više ne voli, pa želi naći izgovor da ih zameni dru
gim, boljim. Istoj svrsi, s obzirom na neki predmet,
služi naravno i ispuštanje, lomljenje, razbijanje. Zar
se može smatrati kao slučajno kad neko đače baš pred
svoj rođendan izgubi, upropasti, razbije potrebne svo
je predmete, na primer svoju školsku torbu i svoj ča-
sovnik?
Ko je dosta često doživeo mučenje što ne može da
nađe nešto što je sam sklonio, neće hteti verovati ni
u nameru pri zaturanju. Pa ipak, nisu nikako retki
primeri u kojima okolnosti koje prate zaturanje uka
zuju na težnju da se predmet privremeno ili trajno
otkloni. Možda je najlepši primer ove vrste sledeći:
jedan mlađi čovek mi priča: „Pre nekoliko godina u
mome braku bilo je nesporazuma, žena mi se činila
suviše hladna, pa iako sam rado priznavao njene od
lične osobine, mi smo živeli jedno kraj drugoga bez
nežnosti. Jednog dana donese mi ona posle šetnje jed
nu knjigu, koju je bila kupila zato što je ta knjiga
mogla imati interesa za mene. Ja joj zahvalih za taj
znak „pažnje”, obećah joj da ću pročitati knjigu, koju
spremih za čitanje, pa je više ne nađoh. Tako prođoše
meseci, za koje vreme sam se pokatkad sećao te zatu
rene knjige i uzalud pokušavao da je nađem. Oko pola
godine docnije, razbole se moja mati, koja je stano
vala odvojeno od nas. Moja žena ode da bi negovala
svoju svekrvu. Stanje bolesnice postade ozbiljno i
dade mojoj ženi priliku da pokaže svoje najbolje stra
ne. Jedno veče dođem kući oduševljen trudom svoje
žene i pun zahvalnosti prema njoj. Priđem svome sto
lu za pisanje, otvorim bez određene svrhe, ali kao sa
somnambulskom sigurnošću, jednu fijoku, i u njoj,
na vrhu, nađem knjigu, tako dugo nenađenu, zatu
renu”.
OmaSke 49
Kad je nestalo motiva, onda je prestala i zature-

nost predmeta.
Gospođe i gospodo! Mogao bih bezgranično uve
ćavati ovu zbirku primera. Ali, to ovde neću činiti. U
mojoj Psihopatologiji svakodnevnog života (prvo iz
danje 1901) naći ćete inače vrlo bogatu kazuistiku za
proučavanje omaški.*1 Svi ti primeri pokazuju uvek
isto; oni vam čine verovatnim da omaške imaju smi
sla i pokazuju vam kako se iz okolnosti koje ih prate
taj smisao može pogoditi ili potvrditi. Danas ću biti
kraći, jer smo se mi ograničili samo na tu nameru da,
iz proučavanja ovih pojava, izvučemo koristi za pri
premu za psihoanalizu.
Ovde se moram upustiti samo još u dve grupe
opažanja: na nagomilane i kombinove omaške i na po
tvrdu naših tumačenja od strane događaja koji doc-
nije nastupe.
Nagomilane i kombinovane omaške svakako su
najlepše cveće svoje vrste. Da je nama stalo samo do
toga da dokažemo da omaške mogu imati nekog smi
sla, mi bismo se ispočetka na njih ograničili, jer je
kod njih smisao jasan čak i za neku tupu pamet i ume
se nametnuti i najkritičnijem sudu. Nagomilavanje
izražaja odaje jednu upornost koja skoro nikad nije
stvar slučaja, a dobro se slaže sa namerom. Najzad,
zamena pojedinih vrsta omaški drugima pokazuje
nam šta je važno i bitno kod omaške: ne njen oblik ili
sredstva kojima se ona služi, već svrha kojoj služi, i
koja se ima postići najrazličnijim putevima. Navešću
vam jedan primer zaboravljanja koje se ponavlja:
E. Jones priča da je jednom iz nepoznatih motiva
ostavio jedno pismo više dana na svome stolu za pisa
nje. Najzad se odlučio da ga preda na poštu, ali ga
je dobio natrag od „Dead letter o f f i c e jer je bio za
boravio da napiše adresu. Pošto ga je adresovao, od-
neo ga je na poštu, ali sad bez marke. Najzad je sam
1 Isto tako u zbirkama od A. Maeder-a (franc.), A. A.

Brill-a (engl.), E. Jones-a (en*!.), J. Stfircke-a (holand.) 1 dr.
* Uprava nedostavljenih pisama. (Prim. prev.).
I Frojd. Odabrana dela. JI
sebi morao priznati da mu je vrlo neprijatno da to

pismo uopšte pošalje.
U drugom slučaju kombinuje se zaturanje jedne
stvari sa pogrešnim uzimanjem neke druge stvari.
Jedna dama otputuje u Rim sa svojim zetom, jednim
čuvenim umetnikom. On je vrlo svečano dočekan od
Nemaca koji žive u Rimu i između ostaloga dobije na
poklon jednu zlatnu medalju antičkog porekla. Ta
darna jedi se zbog toga što njen zet ne ume tu lepu
stvar dovoljno da ceni. Kad se, pošto ju je smenila
sestra, vratila kući, pri raspakivanju ona primeti da
je — ona ne zna kako — ponela medalju sobom. Ona
to odmah pismom saopšti zetu i javi mu da će mu to
sutradan poslati natrag u Rim. Ali, sutradan je me
dalja tako vešto zaturena da se ne može naći ni po
slati, i tek tada joj počinje bivati jasno šta njena ra-
sejanost znači, naime, da ona tu stvar želi da zadrži
za sebe.1
Već sam vam ranije pomenuo jedan primer kom
binacije zaborava sa zabludom: kako je neko prvi put
zaboravio neki sastanak, a drugi put, sa odlukom da
ga nikako ne zaboravi, došao u drugo a ne u zakazano
vreme. Jedan sasvim sličan slučaj, iz svog sopstvenog
iskustva, pričao mi je jedan prijatelj, koji se, pored
nauke, interesuje i za književnost. On veli: „Ja sam
pre nekoliko godina prihvatio izbor za člana odbora
izvesnog literarnog udruženja, jer sam mislio da će
mi društvo moći jednom pomoći da postignem pri
kazivanje jedne moje drame, pa sam redovno, iako
bez mnogo interesovanja, prisustvovao sednicama
koje su držane svakog petka. Pre nekoliko meseci do
bio sam uverenje da će mi se drama prikazati u po-
zorištu u F., i otada mi se stalno dešavalo da zabora
vim sednice onog udruženja. Kad sam pročitao vaš
spis o ovim stvarima, postideo sam se zbog svoga za
borava, prebacivao sam sebi da je to niskost što sad
izostajem, otkad mi ti ljudi nisu više potrebni, i od
lučili da idući petak nikako ne zaboravim. Jednako
Po R. Reitler-u.
Omaške 51
sam sebe podsećao na tu odluku, dok je nisam ostva

rio i stajao pred vratima sale za sednice. Na moje iz
nenađenje, vrata su bila zatvorena; sednica je već bila
prošla; naime, ja sani se bio prevario u danu: bila je
već subota!”
Bilo bi dosta primamljivo skupljati slična opaža
nja, ali ja idem dalje; hoću da vam pokažem one slu
čajeve u kojima naše tumačenje mora čekati na po
tvrdu u budućnosti.
Glavni uslov ovih slučajeva jeste, razume se, da
nam je sadašnja psihička situacija nepoznata ili ne
pristupačna našem ispitivanju. Onda naše tumačenje
ima samo vrednost jedne pretpostavke, kojoj ni mi
sami ne pridajemo mnogo važnosti. Ali, docnije se
desi nešto što nam pokaže kako je naše tumačenje
još onda bilo opravdano. Jednom sam bio gost kod
nekog mladog bračnog para i slušao sam kako mlada
žena, smejući se, priča svoj poslednji doživljaj: kako
je na dan povratka s puta potražila svoju neudatu se
stru, da s njom, kao i ranije, pazari po varoši, dok je
mladoženja otišao za svojim poslom. Najednom joj je
pao u oči jedan gospodin na drugoj strani ulice, i ona
je, gurnuvši sestru, uzviknula: gle, eno ga gospodin
L. Bila je zaboravila da joj je taj gospodin od pre ne
koliko nedelja suprug. Ja sam zadrhtao na tu priču,
ali se nisam usudio izvući zaključak. Ta mala istorija
pala mi je opet na um tek godinama docnije, pošto je
ovaj brak imao vrlo nesrećan ishod.
A. Maeder priča o jednoj dami koja je, uoči svoje
svadbe, bila zaboravila da proba svoju venčanu ha
ljinu i, na očajanje krojačice, setila se toga tek kasno
uveče. On s tim zaboravom dovodi u vezu to što se
ona uskoro potom razvela od muža. — Poznajem jed
nu ženu koja je sad razdvojena od muža, a koja je,
upravljajući svojim imanjem, često potpisivala doku
menta svojim devojačkim imenom, mnogo godina pre
nego što je stvarno opet uzela devojačko ime. —
Znam i za druge žene koje su na svadbenom putu iz
gubile svoj venčani prsten, i znam da je tok braka
dao smisla tom slučaju. A sad još jedan značajan pri
mer sa boljim ishodom. Za jednog slavnog nemačkog
hemičara priča se da se njegov brak nije ostvario zato

što je bio zaboravio čas venčanja i, umesto u crkvu,
otišao u laboratoriju. On je bio tako pametan da osta
ne pri tom jednom pokušaju, i umro je, neoženjen, u
dubokoj starosti.
Možda vam je došla na um i misao da su omaške
u ovim primerima došle na mesto znamenja ili pred
znaka starih naroda. I doista, jedan deo znamenja i
nije bio drugo do omaške, na primer kad bi se neko
spotakao i pao. Drugi deo znamenja imao je svakako
karakter objektivnog zbivanja, a ne subjektivnog de-
lanja. Ali, vi ne biste mogli verovati kako je poneki
put teško odlučiti, kod izvesnog događaja, da li on
pripada jednoj ili drugoj grupi. Delanje ume tako če
sto da se maskira kao pasivno doživljavanje.
Svaki od vas, koji ima za sobom duže životno is
kustvo, reći će sebi verovatno da bi on mnoga razoča
ranja i bolna iznenađenja uštedeo sebi da je imao
hrabrosti i odlučnosti da male omaške u ophođenju
ljudi tumači kao predznake i da ih iskoristi kao znake
njihovih još skrivenih svrha. Najčešće se čovek ne
usuđuje da to čini, izgledalo bi mu kao da zaobilazno,
preko nauke, opet postaje sujeveran. Svi predznaci
svakako se ne obistinjuju, a vi ćete iz naših teorija ra-
zumeti da se oni ne moraju svi obistiniti.
Četvrto predavanje
OMAŠKE
(Nastavak)
Gospođe i gospodo! Da omaške imaju smisla —

to smemo postaviti kao rezultat naših dosadašnjih na
pora i uzeti za osnovu daljih naših ispitivanja. Nagla
simo još jednom da mi ne tvrdimo — a ta tvrdnja za
naše svrhe i nije potrebna — da svaka pojedina oma
ška ima smisla, iako ja to smatram verovatnim. Do
sta nam je ako neki takav smisao utvrdimo relativno
često kod različitih oblika omaški. Uostalom, ti razli
čiti oblici ponašaju se u tom pogledu različito. Pri
omaškama u govoru, u pisanju, itd., mogu se javiti po
neki slučajevi na čisto fiziološkoj osnovi. U takve slu
čajeve ne mogu verovati kod onih vrsta koje se zasni
vaju na zaboravu (kao zaboravljanje imena i namera,
za tur an je itd.), a vrlo verovatno može biti gubljenja
za koje se može reči da je nenamemo; uopšte, zablu
de koje se javljaju u životu mogu se samo do izve-
sne mere podvrgnuti našem shvatanju. Ta ograniče
nja treba da imate u vidu kad ubuduće budemo pola
zili od toga da su omaške psihički akti i da postaju
sukobljavanjem dveju namera.
To je prvi rezultat psihoanalize. O pojavi takvih
sukobljavanja i mogućnosti da ona izazovu pojave te
vrste psihologija dosad nije ništa znala. Mi smo znat
no proširili polje psihičkih pojava i osvojili za psiho

logiju pojave koje ranije nisu računate u psihologiju.
Zadržimo se jedan momenat na tvrđenju da su
omaške „psihički akti”. Da li to znači više nego kad
kažemo da omaške imaju nekog smisla? Ja to ne mi
slim; pre će čak biti da je to tvrđenje neodređenije i
nerazumljivi je. Sve što se u duševnom životu može
posmatrati nazvaće se eventualno duševnom pojavom!
Samo će biti u pitanju da li je pojedina duševna po
java proizišla direktno iz telesnih, organskih, mate
rijalnih uticaja — u kom slučaju njihovo ispitivanje
ne spada u psihologiju — ili proizilazi iz drugih du
ševnih pojava, iza kojih posle negde nastaje niz or
ganskih uticaja. To stanje stvari imamo u vidu kad
neku pojavu označavamo kao duševnu pojavu, i zato
je zgodnije da se izrazimo u ovom obliku: pojava je
značajna, ima nekog smisla. Pod smislom razumemo
značenje, nameru, težnju i položaj u jednom nizu psi
hičkih veza.
Ima puno drugih pojava koje su bliske omaška
ma, ali kojima ne priliči to ime. Mi ih nazivamo slu
čajnim. i simptomskim radnjama. I one imaju ka
rakter nemotivisanoga, neznačajnoga, i nevažnoga, a
uz to jasnije i karakter izlišnoga. Od omaški se razli
kuju time što tu otpada druga namera, s koiom bi se
sukobljavale i koju bi remetile. S druge strane, one
prelaze bez jasne granice u gestove i pokrete koje ra
čunamo u izražaje emocija. U te slučajne radnje spa
daju sve prividno besciljne radnje koje vršimo, kao
igrajući se, na svom odelu, na delovima svoga tela,
na predmetima koji su u našem domašaju, a isto tako
i obustavljanje tih radnji, zatim melodije koje pevu-
šimo. Ja zastupam pred vama tvrdnju da sve te po
jave imaju smisla i da se mogu tumačiti, na isti način
kao i omaške, kao mali znaci drugih važnijih dušev
nih pojava, kao punovažni psihički akti. Ali, ja se ne
, mislim zadržavati na ovom novom proširenju oblasti
duševnih pojava, već ću se vratiti omaškama, na ko
jima se sa daleko većom jasnošću mogu razraditi pita
nja važna za psihoanalizu.
Omaške 55
Najinteresantnija pitanja koja smo postavili kod

omaški i na koja još nismo odgovorili svakako su sle-
deća: kazali smo da su omaške rezultat sukobljavanja
dveju različitih namera, od kojih se jedna može na
zvati poremećenom, a druga remetilačkom. Poreme
ćene namere ne daju nam povoda za dalja pitanja, ali
o onim drugim treba da znamo, prvo, kakve su to na
mere Što se javljaju kao poremećenje drugih namera,
a drugo, u kakvom odnosu stoje remetilačke namere
prema poremećenima?
Dopustite da kao predstavnika ćele vrste opet
uzmem omaške u govoru i da odgovorim na drugo pi
tanje pre nego na prvo.
Remetilačka namera u omašci može stajati u sa
držajnom odnosu prema poremećenoj nameri, i onda
sadrži neko protivljenje prema njoj, neko popravlja
nje ili dopunu. Ili — što je nejasniji i interesantniji
slučaj — remetilačka namera nema sadržajno nikakve
veze s poremećenom.
Potvrdu za prvi od ta dva odnosa možemo lako
naći u već poznatim nam i sličnim primerima. Skoro
u svima slučajevima omaški u kojima se rekne suprot
no, remetilačka namera izražava suprotnost prema
poremećenoj, i omaška je izražaj sukoba između dve
nepomirljive težnje. Izjavljujem da je sednica otvo
rena, ali bih više voleo da sam je već zaključio, to je
smisao omaške predsednikove. Jedan politički list,
koji je bio optužen zbog podmitljivosti, brani se u jed
nom članku, čiji su vrhunac imale predstavljati reći:
naši će čitaoci posvedočiti da smo se mi uvek na naj-
nesebičniji način zauzimali za opšte dobro. Ali, ured
nik kome je bilo povereno da napiše odbranu napiše:
na najsebifniji način. To znači da on misli: doduše,
moram tako napisati, ali ja znam da je drukčije. Je
dan narodni poslanik,1 koji traži da se caru kaže istina
riickhaltlos, mora da je čuo neki glas u svojoj unutra- *
* U nemaćkom Rajhstagu, novembra 1908.

šnjosti koji se uplašio zbog njegove smelosti, te oma

škom pretvori riickhaltlos u riickgratlos.1
U poznatim vam primerima, koji čine utisak saži
manja i skraćivanja, radi se o ispravkama, dodacima i
nastavcima, preko kojih se, pored prve, manifestu je i
neka druga težnja. Tu su takve stvari izišle na videlo
(zum Vorschein), ali bolje da otvoreno kažem da su to
bile svinjarije (Schweinereien), dakle stvari su izišle
zum Vorschwein (mesto zum Vorschein — na vide
lo). — Ljudi koji to razumeju mogu se izbrojiti na
prstima jedne ruke, ali ne, u stvari ima samo jedan
koji to razume, dakle: mogu se izbrojiti na jednom
prstu. — Ili, moj muž može jesti i piti šta hoće. Ali,
vi znate da ja uopŠte ne trpim da on nešto hoće; da
kle: on srne jesti i piti što ja hoću. U svima ovim slu
čajevima proizilazi, dakle, omaška iz sadržine same
poremećene težnje ili se nadovezuje na nju.
Druga vrsta odnosa između obe sukobljene te
žnje čini čudan utisak. Ako remetilačka namera nema
nikakve veze sa sadržinom poremećene namere, oda
kle onda ona dolazi i otkuda se javlja kao poremećaj
baš na tom i tom mestu? Posmatranje, koje tu jedino
može dati odgovora, pokazuje da poremećaj potiče od
jednog toka misli kojim je dotična osoba malo pre
toga bila zabavljena, i koji sad na taj način i dalje
dejstvuje, svejedno da li je on već došao do izražaja u
govoru ili ne. Taj poremećaj ima se dakle zbilja sma
trati kao odjek, ali to ne mora biti odjek izgovorenih
reči. I ovde, dakle, postoji asocijativna veza između
remetilačkog i poremećenog, samo ona nije data u sa
držaju, već je uspostavljena veštačkim, često vrlo usi
ljenim asocijativnim putevima.
Čujte za ovo jedan prost primer koji sam ja sam
posmatrao. Jednom se sretnem u našim lepim Dolo
mitima s dvema damama iz Beča, obučenim kao tu
ristkinje. Ja ih malo ispratim i uz put s njima pora-
zgovorim o uživanjima, ali i o teškoćama turističkog
1 Riickhaltlos znači: bez ustezanja, a riickgratlos: bez

kičme. (Prim. prev.).
OmaSke 57
života. Jedna od njih priznaje da taj način provođe

nja vremena ima neprijatnosti. Istina je, veli ona, da
nije nimalo prijatno kad se ceo dan išlo po suncu i
kad su bluza i košulja skroz mokre od znoja. U toj
rečenici imala je da savlada jedan mali zastoj. A posle
je nastavila. Ali, kad se posle dođe nach Hose1 i kad
se može presvući. . . Mi ovu omašku nismo analizo-
vali, ali ja mislim da je možete lako razumeti. Ta
dama je imala nameru potpunijeg nabrajanja: bluza,
košulja, gaće. Iz motiva pristojnosti izostalo je pomi-
njanje gaća, ali u idućoj, sadržajno sasvim nezavisnoj
rečenici pojavila se ta neizgovorena reč kao izopače-
nje sličnih reči „nach Hause”.
A sad možemo pristupiti dugo odgađanom glav
nom pitanju: kakve su to namere što se na neobičan
način javljaju kao poremećenje drugih namera? To
su, razume se, vrlo različite namere, u kojima mi ipak
želimo naći ono što im je zajedničko. Ako u tom po
gledu ispitamo jedan niz primera, oni će se odmah
podeliti u tri grupe. U prvu grupu spadaju slučajevi
u kojima je remetilačka težnja govorniku poznata, a
osim toga je od njega opažena pre omaške. Tako kod
omaške „Vorschwein” govornik ne samo priznaje da
je o dotičnim događajima sudio da su „Schwei-
nereien”, nego da je imao nameru, od koje je posle
odustao, da to i rečima izrazi. Drugu grupu čine slu
čajevi u kojima govornik takođe priznaje remetilač-
ku težnju kao svoju, ali on ne zna ništa o tome da je
ona baš pred omaškom bila kod njega aktivna. On
dakle usvaja naše tumačenje svoje omaške, ali je u
izvesnoj meri začuđen njime. Primeri za ovo ponaša
nje mogu se navesti možda lakše u drugim omaškama
nego baš u govornim. U trećoj grupi govornik ener
gično odbija tumačenje remetilačke težnje; on ne
samo spori da se ona u njemu javila pre omaške, nego
čak tvrdi da mu je ona potpuno strana. Setite se pri
mera „podrigivati” i upravo neučtivog odricanja koje
1 Mesto nach Hause (kući); Hose znači: gaće. (Prim,

prev.).
sam sebi navukao od toga govornika, otkrivši reme-

tilačku tendenciju. Vi znate da se mi još nismo složili
u shvatanju ovih slučajeva. Ja se ne bih nimalo osvr
tao na protivljenje govornika na proslavi, i zadržao
bih, ne dajući se zbuniti, svoje tumačenje, dok vi, čini
mi se, ipak stojite pod uticajem njegovog protivljenja
i premišljate da li ne bi trebalo odustati od tumače
nja takvih omaški i smatrati ih kao čisto fiziološke
akte u preanalitičkom smislu. Mogu misliti šta vas
plaši. Moje tumačenje sadrži u sebi pretpostavku da
se kod govornika mogu javiti namere o kojima on sam
ništa ne zna, ali koje ja mogu izvesti iz indicija. Vi
zastajete pred pretpostavkom tako novom i s tako te
škim posledicama. To razumem i utoliko priznajem
da ste u pravu. Ali, konstatujmo jedno: ako hoćete
da dosledno sprovedete shvatanje omaški, potvrđeno
na tako mnogim primerima, onda se morate odlučiti
za rečenu čudnovatu pretpostavku. Ako to ne može
te, onda se morate odreći tek stečenog razume van ja
omaški.
Zadržimo se još malo na onome što sjedinjuje sve
tri grupe, na onome što je zajedničko u sva tri meha
nizma govornih omaški. To je, srećom, očigledno. U
obe prve grupe onaj koji govori priznaje remetilačku
tendenciju; u prvoj grupi uz to još dolazi da se ta
težnja objavila neposredno pred omaškom. Ali u oba
slučaja ona je suzbijena. Govornik se odlučio da joj
ne da izražaja u govoru, i onda mu se desi omaška, to
jest onda se suzbijena tendencija protiv njegove volje
ispolji, menjajući izražaj namere koju on dopušta,
mešajući se s njiva Hi čak stavljajući se upravo na
njegovo mesto. To je, dakle, mehanizam omaški u
govoru.
Ja mogu sa svog stanovišta dovesti u najlepši
sklad sa ovde opisanim mehanizmom i proces u tre
ćoj grupi. Treba samo da pretpostavim da se te tri
grupe razlikuju prema različnom domašaju suzbija
nja jedne namere. U prvoj grupi namera postoji i po
kazuje se onome koji govori i pre nego što se ispolji;
tek onda ona pretrpi suzbijanje izazivajući, u nakna
du za to, omašku u govoru. U drugoj grupi ide suzbi
Omaške 59
janje dalje; namera već više nije primetna pre govora.

Čudnovato je da se ona time ne zadrži da ne učestvu
je u izazivanju omaške. A time nam je olakšano ob
jašnjenje procesa kod treće grupe. Biću tako smeo da
pretpostavim da se u omašci može ispoljiti još jedna
težnja, koja je suzbijena već od pre dužeg vremena,
možda od pre vrlo dugog vremena, keja se ne prime-
ćuje i zato može biti direktno poreknuta od onoga
koji govori. Ali, ostavimo na stranu i problem treće
grupe; iz zapažanja na drugim slučajevima morate
izvući zaključak da je ugušivanje postojeće namere
da se nešto kaže neophodan uslov da se javi omaška
u govoru.
Sad smemo tvrditi da smo imali novih uspeha u
razumevanju omaški. Znamo ne samo da su one du
ševni akti, u kojima možemo razaznati smisao i na-
meru, znamo ne samo da one postaju sukobljavanjem
dveju različitih namera, već osim toga znamo još i to
da je jedna od tih namera morala da pretrpi izvesno
suzbijanje — od izvršenja — da bi se mogla ispoljiti
poremećenjem one druge namere. Ona je i sama mo
rala prvo biti poremećena pre nego što je mogla po
stati remetilačkom. Time, naravno, nismo još dobili
potpuno objašnjenje pojava koje nazivamo omaška
ma. Mi vidimo kako odmah iskrsavaju nova pitanja,
i uopšte slutimo da će se javljati utoliko više povoda
za nova pitanja ukoliko više budemo napredovali u
razumevanju. Možemo, na primer, pitati zašto se to
ne zbiva mnogo prostije. Ako postoji namera da se
izvesna težnja suzbije, mesto da se izvrši, onda bi to
suzbijanje imalo poći za rukom, tako da od one težnje
ne dođe baš ništa do izražaja, ili bi moglo i ne uspeti,
tako da bi suzbijena težnja došla do punog izražaja.
Ali, omaške su rezultati kompromisa, one znače pola
uspevanje, a pola neuspevanje za svaku od obeju na
mera; ugrožena namera ne suzbija se sasvim niti —
ako izuzmemo poneke slučajeve — sasvim neokrnjena
dolazi do izražaja. Možemo misliti da za pojavu ta
kvih rezultata sukobljavanja ili kompromisa moraju
postojati naročiti uslovi, ali ne možemo ni slutiti ka
kve bi vrste oni mogli biti. Ja i ne verujem da bismo
te nama nepoznate odnose mogli otkriti daljim udub

ljivanjem u proučavanje omaški. Naprotiv, biće nu
žno da ispitamo najpre i druge mračne oblasti dušev
nog života; tek analogije, na koje tamo naiđemo, moći
će nas ohrabriti da ustanovimo one pretpostavke koje
su potrebne za iscrpnije razjašnjenje omaški. I još
nešto! I kad se zanimamo malim znacima, kao što mi
u ovoj oblasti neprestano Činimo, i to ima svojih opa
snosti. Ima jedno duševno oboljenje — kombinatorna
paranoja — u kome se takvi mali znaci neograničeno
iskorišćuju, i ja, naravno, ne smem jemčiti za to da
su sasvim pravilni zaključci koji su na tome zasnova
ni. Od takvih opasnosti može nas sačuvati samo širo
ka osnovica naših posmatranja i ponavljanje sličnih
utisaka iz najrazličnijih oblasti duševnog života.
Ovde ćemo, dakle, ostaviti analizu omaški. Ali
vas ipak na jedno smem opomenuti: da zadržite u
pamćenju, kao uzor, način na koji smo raspravljali
0 ovim pojavama. Vi možete na tom primeru videti
kakve su namere naše psihologije. Mi hoćemo ne samo
da opišemo i klasifikujemo pojave, već i da ih shvati
mo kao znake jedne igre sila u duši, kao izraz težnji
ka određenim ciljevima, koje rade jedna za drugu ili
jedna protiv druge. Mi tražimo dinamičko shvatanje
duševnih pojava. Po našem shvatanju, opažene poja
ve moraju ustuknuti pred samo pretpostavljenim te
žnjama.
Mi dakle, kod omaški, nećemo ići dalje u dubinu,
ali možemo učiniti još jedan pohod širinom ove obla
sti, u kojoj ćemo opet naići na ponešto staro, a opaziti
1 ponešto novo. Pri tome ćemo se držati podele, već
u početku postavljene, u tri grupe omaški u govoru,
sa pridruženim oblicima omaški, u pisanju, u čitanju,
u slušanju, pa oblicima zaboravljanja sa njegovim
podrazdelima, s obzirom na zaboravljeni objekt (osob
na imena, strane reči, namere, utiske), pogrešnog uzi
manja jedne stvari mesto druge, zaturanja, gubljenja.
Zablude, ukoliko one za nas dolaze u obzir, priključu
ju se delom zaboravu, a delom pogrešnom uzimanju
jedne stvari mesto druge.
Omaške 61
O omaškama u govoru već smo tako podrobno

raspravljali, pa ipak imamo još ponešto da dodamo.
Za te omaške vezuju se manje afektivne pojave koje
nisu sasvim bez značaja. Niko rado ne priznaje da
se „zagovorio”; a čovek često i preču je svoju omašku,
samo ne i tuđu. Omaška u govoru u izvesnom smislu
je i prilepčiva; nije nikako lako govoriti o omaškama
a da čovek pri tom i sam ne učini omašku. Najne-
znatniji oblici govornih omaški, koji nam ne daju ni
kakva naročita saznanja o skrivenim duševnim pro
cesima, mogu se, u pogledu svoje motivacije lako pro-
zreti. Ako je neko, na primer, brzo izgovorio neki dug
vokal, usled ma kako motivisanog poremećaja koji je
nastao kod te reči, onda će zato otegnuti neki kratak
vokal koji dolazi odmah zatim, te načiniti novu oma
šku, izravnavajući raniju. Isto biva ako je izgovorio
nečisto i nemarno neki dvoglasnik, na primer neko
eu ili ot kao ei, on to želi izravnati menjajući neko sle-
deće ei u eu ili oi. Pri tom se čini da je merodavan
izvestan obzir prema slušaocu, koji ne treba da misli
da je govorniku svejedno kako će govoriti maternji
jezik. Drugo izopačenje, koje izravnava, ima upravo
svrhu da slušaoca upozori na prvo izopačenje i da ga
uveri da ono nije izmaklo ni govorniku. Najčešći, naj
prostiji i najneznatniji slučajevi govornih omaški sa
stoje se u sažimanjima i zadiranjima reči u prethodne
reči, koja se pokazuju na beznačajnim delovima govo
ra. Čovek učini omašku u dužoj rečenici, na primer
tako da poslednja reč naumljene govorne svrhe zadi
re u prethodne. To čini utisak izvesnog nestrpljenja
da se rečenica što pre svrši, i svedoči, uglavnom, o
izvesnoj odvratnosti prema saopštenju te rečenice ili
prema govoru uopšte. Tako dolazimo do graničnih
slučajeva gde se razlike između psihoanalitičkog i
običnog fiziološkog shvatanja omaški mešaju. Mi
pretpostavljamo da u ovim slučajevima postoji neka
težnja koja remeti svrhu govora; ali, ona može poka
zati samo da postoji, a ne i šta ona sama smera. Po
remećaj koji ona izaziva sleduje posle ma kojim gla
sovnim uticajima ili asocijativnim privlačenjima, i
može se shvatiti kao odvraćanje pažnje od svrhe go-
vora. Ali, ni taj poremećaj pažnje, ni te asocijativne

okolnosti, kad su postale aktivne, ne zadiru u suštinu
tog procesa. A to ipak ukazuje na postojanje jedne te
žnje koja remeti svrhu govora, i čija priroda sad samo
ne može biti prozreta iz njenih posledica, kao što je
to mogućno u svima bolje izraženim slučajevima oma
ški u govoru.
Omaške u pisanju, na koje sad prelazim, slažu se
toliko s govornim omaškama da ne možemo očekivati
nikakva nova gledišta. Možda će nam biti suđeno jed
no malo pabirčenje. Tako česte male omaške u pisa
nju, sažimanja, presezanja docnijih, naročito posled-
njih reči, ukazuju opet na jednu opštu neprijatnost
pisanja i nestrpljenje da se svrši; izraženija dejstva
omaški u pisanju pokazuju prirodu i nameru reme-
tilačke težnje. Uglavnom se zna, kad se u jednom pi
smu nađe omaška, da nije sve bilo u redu kod onoga
koji je pisao; ali se ne može uvek ustanoviti šta je
kod njega bilo. Omašku u pisanju često i ne prime-
ćuje onaj koji je čini kao ni omašku u govoru. Upad
ljivo je sledeće posmatranje: ima ljudi koji imaju na
viku da svako pismo koje su napisali pročitaju još
jednom pre odašiljanja. Drugi nemaju taj običaj; a
ako to neki put izuzetno učine, oni onda imaju pri
like uvek da nađu i isprave kakvu upadljivu omašku.
Kako da se to objasni? Izgleda kao da ti ljudi ipak
znaju da su pišući pismo načinili omašku. Da li da to
zbilja verujemo?
Za praktični značaj omaški u pisanju vezuje se
jedan interesantan problem. Vi se možda sećate slu
čaja nekog ubice X, koji je od naučnih instituta umeo
da nabavlja kulture veoma opasnih klica bolesti, iz-
davajući se za istraživača bakterija; a te kulture upo
trebljavao je za to da na taj najmoderniji način uklo
ni sa sveta osobe koje su mu bile bliske. Taj čovek
požalio se jednom upravi jednog instituta na nedej-
stvovanje poslatih mu kultura, ali je pri tom učinio
omašku i mesto reči „pri mojim opitima na miševima
i na morskom svinjčetu” stajalo je napisano: „pri mo
jim opitima na ljudima”. Ta omaška pala je u oči le-
karima u tom institutu, ali, koliko ja znam, oni iz toga
Omaške 63
nisu izveli nikakve zaključke. Pa, šta vi mislite? Zar

nije trebalo da lekari tu omašku shvate kao prizna
nje i izazovu istragu kojom bi bio blagovremeno za
ustavljen rad toga zločinca? Zar u ovom slučaju ne
poznavanje našeg shvatanja omaški nije bilo uzrok
jednog praktično vrlo važnog neizvršenja? Ja mislim
da bi se meni takva omaška u pisanju začelo učinila
vrlo sumnjiva, ali njenom iskorištavanju kao prizna
nja stoji nešto vrlo važno na putu. Stvar nije tako
prosta. Omaška u pisanju je svakako jedna indicija,
ali sama za se ne bi bila dovoljna da izazove istragu.
Ta omaška svakako kaže da je onaj čovek zabavljen
mišlju da zaražava ljude, ali se ne može odlučiti da
li ta misao ima vrednost jedne jasne štetne namere ili
praktično beznačajne fantazije. Mogućno je čak da će
čovek koji je učinio takvu omašku u pisanju, s naj
boljim subjektivnim opravdanjem, poreći tu fantazi
ju i odbiti je od sebe, kao nešto njemu sasvim strano.
Vi ćete još bolje moći razumeti ove mogućnosti docni-
je kad budemo razmatrali razliku između psihičke i
materijalne realnosti. Ali, ovo je opet jedan slučaj u
kome je omaška naknadno dobila neslućeno značenje.
Kod omaški u čitanju nailazimo na jednu psihič
ku situaciju koja se jasno razlikuje od one u omaška
ma govora i pisanja. Jedna od dveju sukobljenih te
žnji ovde je zamenjena jednim čulnim nadražajem i
zato je možda manje otporna. Ono što se ima pročitati
nije proizvod sopstvenog duševnog života kao nešto
što se želi napisati. Zato se u velikoj većini slučajeva
omaška pri čitanju sastoji u potpunoj zameni. Reč
koju treba pročitati zamenjuje se nekom drugom — a
da i ne mora postojati sadržajna veza između teksta i
dejstva omaške — po pravilu u vezi s kakvom slično-
šću reči.'Lihtenbergov primer: Agamemnon mesto
angenommen najbolji je primer ove grupe. Ako ho
ćemo da poznamo remetilačku tendenciju koja rađa
omašku u čitanju, onda možemo sasvim ostaviti po
strani pogrešno pročitan tekst i početi analitičko is
traživanje sa ova dva pitanja: koja se pomisao poka
zuje kao najbliža dejstvu omaške i u kojoj se situaciji
desila ta omaška u Čitanju? Pokatkad je poznavanje
situacije samo za se dovoljno za objašnjenje omaške,

na primer kad neko u izvesnoj nuždi luta po stranoj
mu varoši i na jednoj velikoj tabli na prvom spratu
neke kuće pročita reč Klosethaus. On je upravo imao
još toliko vremena da se začudi što je tabla namešte-
na tako visoko, pre nego što je otkrio da, strogo uzev,
tamo piše Korsethaus.1 U drugim slučajevima zahteva
baš omaška, nezavisna od sadržine teksta, podrobnu
analizu koja se ne može provesti bez vežbanja u psi
hoanalitičkoj tehnici i bez poverenja u nju. Ali, obič
no je lakše doći do objašnjenja neke omaške u čitanju.
Kao u primeru Agamemnon, zamenjena reč odaje lako
krug misli iz koga potiče poremećaj. U ovim ratnim
vremenima, na primer, sasvim je obična stvar da se
imena varoši i vojskovođa i vojnički izrazi, koji čove-
ku stalno zuje oko ušiju, pročitaju u svemu gde se
javlja neka slična reč. Ono što čoveka interesuje i za
nima dolazi na mesto onoga što je strano i još neinte
resantno. Tragovi misli zamračuju nove opažaje.
Ima i kod omaški u čitanju slučajeva druge vrste,
u kojima sam tekst onoga što je pročitano budi reme-
tilačku tendenciju kojom on posle obično bude pre
tvoren u suprotno. Trebalo bi da pročitamo nešto ne
željeno i analizom se uverimo da se jedna jaka želja
za odbijanjem pročitanoga može smatrati odgovornom
za njegovu izmenu.
Kod češćih oblika omaški u čitanju, koje smo naj-
pre pomenuli, zanemarena su dva momenta, kojima
smo u mehanizmu omaški dodelili važnu ulogu: sukob
dveju težnji i suzbijanje jedne, koja se sveti izaziva
njem omaške. To ne znači da kod omaški u čitanju
ima nešto tome suprotno, ali nadiranje misaonog sa
držaja koji vodi omašci u čitanju daleko je upadljivije
nego suzbijanje koje je on mogao pre toga pretrpeti.
Baš ta dva momenta javljaju nam se najočiglednije u
različnim situacijama omaški usled zaborava.
1 Klosethaus znači: kuća gde su javni klozeti; K orset

haus: trgovačka kuća gde se prodaju korzeti (steznjaci).
(Prim. prev.).
OmaSke 65
Zaboravljanje namera je sasvim jasno, i njegovo

tumačenje, kao što smo videli, ne spore ni laici. Te
žnja koja remeti nameru uvek je jedna protivnamera,
jedno nehtenje, za koje nam samo još ostaje da zna
mo: zašto ono ne dolazi do izražaja drukčije i otvore
nije? Ali, postojanje te protivvolje je nesumnjivo.
Pokatkad se i uspeva nešto saznati o motivima koji tu
protivvolju nagone da se skriva; a skrivena, ona je
uvek, preko omaške, postizala svoj cilj, dok bi sigur
no bila odbijena kad bi se javila kao otvoreno protiv
ljenje. Ako je između namere i njenog izvršenja na
stupila kakva važna promena psihičke situacije, usled
koje izvršenje namere ne dolazi u pitanje, onda za
boravljanje namera izlazi izvan okvira omaški. Ćovek
se tome više ne čudi i uviđa da bi bilo izlišno sećati se
namere; ona je onda bila ugašena trajno ili za neko
•.Teme. Omaškom se zaboravljanje namera može zvati
samo onda kad ne možemo verovati u takav njegov
prekid.
Slučajevi zaboravljanja namera uglavnom su
tako jednoliki i providni da baš zato nemaju značaja
za naše istraživanje. Ali, ipak, na dva mesta možemo
naučiti nešto novo iz proučavanja ovih omaški. Kazali
smo da zaboravljanje, dakle neizvršenje neke namere,
ukazuje na neku njoj neprijateljsku protivvolju. To
ostaje u važnosti, ali prema našim istraživanjima ta
protivvolja može biti dvojaka, neposredna ili posred
na. Sta razumemo pod ovom drugom, može se najbo
lje protumačiti na jednom ili dva primera. Kad za
štitnik zaboravi da se za svoga štićenika zauzme kod
neke treće osobe, onda to može biti stoga što se on u
stvari ne interesu je mnogo za svoga štićenika, i zato
nema mnogo volje da ga preporučuje. U tom smislu
svakako će štićenik shvatiti zaborav svoga zaštitnika.
Ali, stvar može biti i komplikovanija. Protivna volja
— protiv izvršenja namere — može od zaštitnika doći
i s druge strane i javiti se na sasvim drugom mestu.
Ona ne mora imati ništa protiv štićenika, već je mo
žda upravljena protiv treće osobe, kod koje treba po
sredovati. Vi vidite, dakle, koliko se teškoća i ovde
protive praktičnoj primeni naših tumačenja, štićenik 9
9 l'rojd. Odabrana dela. II
se, uprkos tačnom tumačenju zaborava, izlaže opasno

sti da bude suviše nepoverljiv i da učini tešku neprav
du svome zaštitniku. Ili ako neko zaboravi sastanak
koji je drugom obećao i koji je nameravao održati,
onda će najčešće obrazloženje svakako biti direktna
odvratnost prema sastanku s tom osobom. Ali, ana
liza bi ovde mogla pokazati da se remetilačka težnja
ne odnosi na osobu već na mesto na kome treba da
bude sastanak, a koje se izbegava usled neke mučne,
za nj vezane uspomene. Ili kad neko zaboravi da po
sije pismo, onda protivtežnja može biti zasnovana na
samoj sadržini pisma; ali, nije isključeno ni to da je
pismo samo po sebi bezazleno i samo zato podleže
protivtežnji što ma šta na njemu podseća na neko
drugo, nekad ranije pisano pismo, koje je, naravno,
bilo direktan povod za protivtežnju. Onda se može
reći da se protiv vol ja s onog ranijeg pisma, gde je bila
opravdana, prenela na sadašnje pismo, gde joj u stva
ri nema mesta. Vi vidite, dakle, da se pri primenji-
vanju naših opravdanih tumačenja mora ipak raditi
s rezervisanošću i opreznošću; što je u psihološkom
pogledu od iste vrednosti, može u praktičnom pogledu
dopustiti mnoga tumačenja.
Pojave kao ove učiniće vam se vrlo neobične. Mo
žda ste skloni pretpostaviti da „posredna” protivvolja
karakteriše ovu pojavu već kao patološku. Ali, ja vas
mogu uveriti da se ona javlja i u granicama norme i
zdravlja. Uostalom, nemojte me pogrešno razumeti.
Ja sam neću nikako priznati nepouzdanost naših ana
litičkih tumačenja. I pomenuta mnogosmislenost za
boravljanja namera postoji samo dotle dok nismo iz
vršili analizu događaja, i dok tumačimo samo na osno
vu naših opštih pretpostavki. Ako izvršimo analizu
dotične ličnosti, onda uvek doznamo s dovoljnom iz-
vesnošću da li je to neposredna protivvolja ili odakle
inače ona potiče.
Druga jedna tačka je sledeća: ako mi u velikoj
većini slučajeva utvrdimo da se zaboravljanje neke
namere svodi na neku protivvolju, onda ćemo imati
hrabrosti da to rešenje proširimo i na jednu drugu
vrstu slučajeva u kojima analizovana osoba ne potvr
Omaške 67
đuje, već odriče protivvolju koju smo mi kao zaklju

čak izveli. Uzmite, kao primer za to, veoma česte po
jave da čovek zaboravlja vratiti knjige koje je uzeo
na poslugu, i platiti račune ili dugove. Bićemo tako
smeli da kažemo dotičnom čoveku da kod njega po
stoji namera da knjige zadrži i dugove ne plati, dok
će on sporiti tu nameru, ali neće biti u stanju da nam
za svoje ponašanje da neko drugo objašnjenje. Mi
ćemo mu i dalje tvrditi da on ima tu nameru, samo on
ne zna ništa o njoj; a nama je dosta što se ona kod
njega odala dejstvom zaborava. On nam može pono
viti da je prosto zaboravio. Vi vidite sad da je to situ
acija u kojoj smo se već jednom ranije nalazili. Ako
hoćemo dosledno da produžimo svoja tumačenja oma
ški, koja su se s mnogo strana pokazala kao opravda
na, onda ćemo neizbežno biti primorani pretpostaviti
da kod čoveka ima težnji koje mogu dejstvovati a da
on i ne zna za njih. Ali, time se stavljamo nasuprot
svima shvatanjima koja vladaju u životu i u psiho
logiji.
I zaboravljanje osobnih i stranih imena, kao i
stranih reći, može se na taj način svesti na neku pro-
tivnameru, koja je direktno ili indirektno upravljena
protiv dotičnog imena. Ja sam vam već jednom ranije
naveo više primera za takvu direktnu odvratnost. Ali,
ovde je naročito čest indirektan uzrok, i on najčešće
zahteva brižljive analize da bi se mogao ustanoviti.
Tako je u ovom ratnom vremenu, koje nas je nagnalo
da napustimo tako mnoge od svojih ranijih sklonosti,
usled najčudnijih veza vrlo stradala i sposobnost se-
ćanja osobnih imena. Pre kratkog vremena meni se
desilo da se nisam mogao setiti imena neznatne mo
ravske varoši Bisenz, a analiza je pokazala da tome
nije bilo krivo nikakvo direktno neprijateljstvo, već
sličnost s imenom palate Bisenzi u Orvietu, u kojoj
sam inače u više mahova rado stanovao. Kao motiv te
težnje, upravljene protiv sećanja imena, javlja nam
se ovde prvi put jedan princip koji će nam docnije ot
kriti sve svoje ogromno značenje za proučavanje ne-
urotičkih simptoma: odvratnost pamćenja da se seti
nečega što je bilo vezano s neprijatnim osećanjima, i
što bi, kad bi se obnovilo, obnovilo i tu neprijatnost.

Tu nameru izbegavanja neprijatnosti iz sećanja, ili
drugih psihičkih akata, to psihičko bekstvo od nepri
jatnosti smemo priznati kao poslednji aktivni motiv,
ne samo za zaboravljanje imena, već i za mnoge dru
ge omaške, kao neizvršenja, pogreške, i dr.
A zaboravljanje imena čini se psihofiziološki na
ročito olakšano, i zato se javlja i u slučajevima u koji
ma se ne može utvrditi veza s nekim motivom nepri
jatnosti. Ako je neko naročito sklon zaboravljanju
imena, onda analitičkim ispitivanjem možete kod nje
ga utvrditi da on zaboravlja imena ne samo zato što
ih ne voli ili što ga ona podsećaju na nešto neprijatno,
već i zato što isto ime kod njega pripada nekom dru
gom krugu asocijacija s kojim on ima tešnje veze.
Ime se tamo u neku ruku zadržava i uskraćuje dru
gim, trenutno podstaknutim asocijacijama. Ako se se-
tite veština mnemotehnike, onda ćete s izvesnim ču
đenjem konstatovati da se imena zaboravljaju usled
onih istih veza koje se inače namerno zasnivaju da
bi se imena sačuvala od zaborava. Najupadljiviji pri
mer za to daju osobna imena lica, koja naravno za
razne ljude moraju imati sasvim različitu psihičku
vrednost. Uzmite, na primer, ime Teodor. Nekome od
vas to ime neće značiti ništa naročito; za drugoga je
to ime njegovog oca, brata, prijatelja, ili je njegovo
rođeno ime. Analitičko iskustvo pokazaće vam kako
prvi nije u opasnosti da zaboravi da izvesna strana
osoba ima to ime, dok će drugi stalno biti skloni da
uskrate stranom licu ime koje se njima čini rezervi-
sano za intimne odnose. Pretpostavite sad da ta asoci
jativna smetnja može naići istovremeno s dejstvom
principa neprijatnosti, uz to i s nekim indirektnim
mehanizmom, pa ćete onda biti u stanju da dobijete
tačnu predstavu o komplikaciji uzroka zaboravljanja
imena u danom momentu. Ali, jedna valjana analiza
otkriće vam sve te komplikacije bez ostatka.
Zaboravljanje utisaka i doživljaja pokazuje, još
mnogo jasnije i isključivije od zaboravljanja imena,
dejstvo težnje da se iz pamćenja otkloni ono što je
neprijatno. To ne spada, naravno, u omaške u svom
Omaške 69
punom obimu već samo utoliko ukoliko nam se, me-

reno merilom našeg uobičajenog iskustva, čini upad
ljivo i neopravdano, dakle, na primer, kad se zabo
rav tiče suviše svežih, ili suviše važnih utisaka, ili
takvih čije odsustvo stvara prazninu u jednoj celini,
koje se inače dobro sećamo. Zašto i kako uopšte mi
možemo zaboraviti, između ostaloga, i doživljaje koji
su ostavili začelo najdublji utisak na nas, kao što su
događaji prvih godina našeg detinjstva, to je sasvim
drugi problem, kod koga odbrana od osećanja nepri
jatnosti igra izvesnu ulogu, ali ni izdaleka ne obja
šnjava sve. Da se neprijatni utisci lako zaboravljaju,
to je činjenica u koju se ne može sumnjati. Razni psi
holozi zapazili su tu činjenicu, a na velikog Darvina
ona je učinila tako jak utisak da je sebi postavio
,.zlatno pravilo” da s naročitom brižljivošću zabeleži
posmatranja koja su se činila nepovoljna po njegovu
teoriju, jer se bio uverio da se baš ta posmatranja
neće zadržati u njegovom pamćenju.
Ko prvi put čuje o ovom principu odbrane pro
tiv neprijatnosti uspomena, putem zaborava, retko će
propustiti priliku da ne prigovori kako je on, napro
tiv, imao iskustvo da se teško zaboravlja baš ono što
je mučno, jer se protiv volje dotičnog lica stalno vraća
da ga muči na primer sećanje na uvrede i poniženja.
I ta činjenica je tačna, ali prigovor nije tačan. Važno
je da se blagovremeno počne računati s činjenicom
da je duševni život poprište i igralište suprotnih tež
nji ili, ako se ne izrazimo dinamički, da se sastoji iz
protivrečnosti i parova suprotnosti. Utvrđivanje jed
ne određene težnje ne znači nikako isključenje njoj
suprotne težnje; mesta ima za obe. Pitanje je samo
u kakvom odnosu stoje suprotnosti jedna prema dru
goj, kakva dejstva potiču od jedne, a kakva od
druge.
Gubljenje i zaturanje naročito su nam interesant
ni svojom višesmislenošću, dakle raznovrsnošću težnji
u čiju službu te omaške mogu stupiti. Svima slučaje
vima je zajedničko da se nešto htelo izgubiti, ali iz
koga razloga i u koju svrhu — to je različno. Neka
stvar se izgubi kad je oštećena, kad se ima namera
da se zameni boljom, kad je prestala biti mila, kad

dolazi od osobe prema kojoj su se odnosi pogoršali,
ili kad je stečena pod uslovima na koje se više ne želi
misliti. Istom cilju može služiti ispuštanje, oštećenje,
razbijanje stvari. U životu društva kažu da se steklo
iskustvo da su nametnuta i vanbračna deca daleko
slabija nego zakonski dobijena deca. Za taj rezultat
nije potrebna gruba tehnika takozvanih pravljačica
anđela; potpuno je dovoljna izvesna nemarnost u
staranju oko deteta. Sa čuvanjem stvari moglo bi biti
isto kao sa čuvanjem dece.
Ali, mogu stvari biti namenjene gubljenju, a da
ništa nisu izgubile od svoje vrednosti, naime, kad po
stoji namera da se nešto žrtvuje sudbini, da bi se
otklonio neki drugi gubitak od koga se strahuje. Tak
va prizivanja sudbine, po tvrđenju analize, još uvek
su vrlo česta među nama, naše gubljenje je zato če
sto dragovoljna žrtva. Isto tako se gubljenje može
staviti u službu prkosa i samokažnjavanja; ukratko
rečeno, udaljenije motivacije težnje da se gubljenjem
otresemo neke stvari, nepregledne su.
Kao i druge greške, uzimanje jedne stvari mesto
druge često se iskoriščuje da se ispune želje kojih se
treba odreći. Namera se pri tom maskira kao srećan
slučaj. Tako, na primer, ako treba, kao što se desilo
jednom našem prijatelju, s vrlo jasnom protivvoljom
načiniti železnicom neku posetu u blizini grada, pa se
onda u prelaznoj stanici pogrešno uđe u voz koji vodi
natrag u grad; ili, ako bi se čovek na putu hteo na
svaki način duže zadržati na nekoj međustanici, ali to
zbog izvesnih obaveza ne treba da učini, pa onda iz-
vesnu vezu vozova previdi ili propusti, tako da bude
primoran na željeni prekid puta. Ili, kao što je bilo
s jednim jnojim bolesnikom, kome sam bio zabranio
da svoju draganu poziva telefonom, a koji je ,,u za
bludi” i „u mislima” izgovorio pogrešan broj kad je
hteo meni telefonirati, tako da je bio najednom spo
jen sa svojom draganom. Jedan lep a i praktično zna
čajan primer direktne omaške u uzimanju predmeta
iznosi posmatranje jednog inženjera u pitanju onoga
što je prethodilo oštećenju jedne stvari:
Omaške 71
Pre nekog vremena radio sam s više kolega u la

boratoriji Velike škole na čitavom nizu komplikova-
nih opita sa elasticitetom — jedan rad koji smo bili
preduzeli dragovoljno, ali koji nam je počeo oduzi
mati više vremena nego što smo očekivali. Kad sam
opet jednog dana otišao u laboratoriju sa svojim ko
legom F., on mi reče kako mu je baš danas neprijatno
da izgubi toliko vremena, jer ima toliko drugog po
sla kod kuće. Ja sam se složio s njim i još sam rekao,
pola u šali, misleći na jedan slučaj od prošle nede-
lje: „Nadajmo se da će mašina opet izneveriti, tako
da možemo prekinuti posao i ranije otići.”
Pri podeli rada desi se da kolega F. dobije zada
tak da upravlja ventilom mašine, to jest, da opreznim
otvaranjem ventila polako pušta tečnost iz akumula
tora u cilindar hidraulične prese; onaj koji rukovodi
opitom stoji kod manometra i viče, kad je dobijen po
treban pritisak, glasno: „Stoj!” Na tu komandu do
hvati F. ventil i okrene ga svom snagom — nalevo
(svi ventili bez izuzetka zatvaraju se nadesno!).
Usled toga dejstvuje u presi najednom pun pritisak
akumulatora, a kako sprovođenje u cevima nije ude-
šeno za to, odmah se raspukne jedan spoj cevi —
jedan sasvim neznatan mašinski defekt, no koji nas
ipak nagna da za taj dan obustavimo rad i odemo
kući.
Karakteristično je, uostalom, da posle nekog vre
mena, kad smo govorili o tom slučaju, prijatelj F.
apsolutno nije hteo da se seti mojih reči, kojih sam
se ja sećao sa izvesnošću.
Odavde možete doći na misao da nije uvek bezna
čajna slučajnost ono što ruke osoblja u vašoj službi
čini tako opasnim neprijateljima vašeg pokućanstva.
A možete postaviti i pitanje: da li je uvek slučajnost
kad čovek sam sebe povredi i dovede u opasnost svoj
sopstveni integritet? To su nagoveštenja čiju vrednost
možete eventualno ispitati rukovodeći se analizom
posmatranja.
Poštovani slušaoci! To ni izdaleka nije sve što bi
se imalo reći o omaškama. Ima tu još mnogo da se
ispituje i raspravlja. Ali, ja ću biti zadovoljan ako
ste vi iz naših dosadašnjih izlaganja o tome zado

bili izvestan potres vaših dosadašnjih pogleda i izve-
stan stepen gotovosti za primanje novih pogleda.
Uostalom, ja ću se zadovoljiti time da vas ostavim
pred nerazjašnjenim stanjem stvari. Mi ne možemo
sva svoja tvrđenja dokazati ispitivanjem omaški, a ni
u jednom svom dokazu i nismo upućeni samo na taj
materijal. Velika vrednost omaški za naše svrhe leži
u tome što su to vrlo česte pojave koje se lako mogu
posmatrati i na samom sebi i čija pojava nikako ne
pretpostavlja bolest. Samo bih, na kraju, još hteo
pomenuti jedno od vaših pitanja, koja su ostala bez
odgovora: kad se ljudi, kao što smo videli na mno
gim primerima, toliko približuju razumevanju oma
ški i često se tako ponašaju kao da su prozreli njihov
smisao, kako je moguće da oni te pojave smatraju
ipak, sasvim opšte, kao slučajne, besmislene i bezna
čajne, i da se mogu tako energično protiviti njiho
vom psihoanalitičkom objašnjenju?
Vi ste u pravu: to je upadljivo i zahteva obja
šnjenje. Ali, ja vam ga neću dati, već ću vas polako
odvesti vezama iz kojih će v§m se objašnjenje na
metnuti i bez moje pomoći.
DEO DRUGI
SAN
Peto preda vanJ e
TEŠKOĆE I PRVA PRISTUPANJA
Gospođe i gospodo! Jednog dana otkrilo se da

simptomi bolesti izvesnih nervoznih ljudi imaju ne
kog smisla.1 Na tome je zasnovano psihoanalitičko
lečenje. Pri tome lečenju dešavalo se da su bolesnici
navodili i snove mesto simptoma. Tako se došlo do
pretpostavke da i ti snovi imaju nekog smisla.
Ali, mi nećemo poći ovim istorijskim putem, već
temo udariti suprotnim putem. Pokazaćemo smisao
snova kao pripremu za proučavanje neuroza. Ovo
obrtanje je opravdano, jer je proučavanje snova ne
samo najbolja priprema za proučavanje neuroza, već
je i sam san jedan neurotički simptom, i to simptom
koji za nas ima tu neocenjivu korist što se javlja i
kod svih zdravih ljudi. Cak i kad bi svi ljudi bili
cdravi, i kad bi samo snevali, mi bismo iz njihovih
snova mogli steći gotovo sva saznanja do kojih nas
je dovelo ispitivanje neuroza.
Tako, dakle, san postaje predmet psihoanalitičkog
ispitivanja. Opet jedna obična pojava, koja se malo
ceni, prividno bez praktične vretdnosti, kao i omaške,
s kojima ima zajedničko to što se javlja i kod zdra-*
* Josef Breuer, 1880—1882 god. Isp. moja predavanja,

ibiana u Americi 1909: Uber Psychoanalyse 1 Zur Geschichte
Jer peychoanalytischen Bewegung. (Oba rada u IV sv. ove
ukuDne zbirke).
vih. Inače su usloVi za naš rad tu pre nepovoljni.

Omaške su bile samo zanemarene od nauke, o njima
se malo vodila briga; ali, najzad, nije bilo sramota
baviti se njima. Ima, govorilo se, doduše važnijih
stvari, ali možda će se i iz njih nešto saznati. Ali
zanimanje snovima nije samo nepraktično i izlišno,
već direktno sramno; ono izaziva mržnju, kao nena-
učno, budi podozrenje u neku ličnu naklonost ka mi
sticizmu. Da se lekar zanima snovima, kad u neuro-
patologiji i psihijatriji ima toliko ozbiljnijih stvari:
otoka do veličine jabuke, koji pritiskuju organ dušev
nog života, izliva krvi, hroničnih zapaljenja, kod ko
jih se promene tkiva mogu mikroskopom pokazati!
Ne, san je isu više neznatan predmet, nedostojan ispi
tivanja.
Uz to dolazi još jedna stvar, čije svojstvo prkosi
svima zahtevima egzaktnog ispitivanja. Pri ispitiva
nju snova čovek nije čak ni u objekat siguran. Jedna
luda ideja, na primer, pokazuje se jasno i određeno
ocrtana. Ja sam kineski car, veli bolesnik glasno. Ali
san? San se najčešće ne može uopšte ni ispričati. Kad
neko priča neki san, ima li on kakvo jemstvo da ga
je tačno ispričao, a ne da ga je menjao za vreme pri
čanja, da je nešto izmislio, nagnan na to neodređe-
nošću svoga sećanja? Većine snova ne možemo uopšte
da se setimo; oni se zaboravljaju tako da od njih
ostanu samo mali odlomci. I na tumačenju tog mate
rijala treba da se zasnuje jedna naučna psihologija
ili jedna metoda lečenja bolesnika?
Izvesno preterivanje u nekom ocenjivanju treba
da izazove naše nepoverenje. Zamerke protiv sna kao
predmeta ispitivanja idu očevidno suviše daleko. Sto
se tiče beznačajnosti, mi smo s tim imali posla već
kod omaški. Kazali smo sebi da se velike stvari mogu
pokazati i u malim znacima. Sto se tiče neodređenosti
sna, ona je upravo jedna osobina kao i druge; mi ne
možemo propisivati stvarima njihove osobine. Ima,
uostalom, i jasnih i određenih snova. A ima i drugih
objekata psihijatrijskog istraživanja koji pate od iste
takve neodređenosti, na primer u mnogim slučajevi
ma prisilnih predstava, kojima su se ipak bavili po
San: Teškoće i prva pristupanja 77
štovanja dostojni i ugledni psihijatri. Sećam se po-

slednjeg slučaja koji se javio u mojoj lekarskoj prak
si. Bolesnica mi se predstavila rečima: Imam izvesno
osećanje kao da sam neko živo biće — neko dete? ali
ne, pre nekog psa — povredila ili htela povrediti,
možda gurnula s nekog mosta — ili nešto drugo. Toj
nezgodi od nepouzdanosti sećanja na san možemo do
skočiti ako ustanovimo da, kao san, ima važiti upravo
ono što snevač priča, bez obzira na sve što je možda
zaboravio ili u sećanju izmenio. Najzad, ne može se
ni tvrditi tako opšte da je san nešto beznačajno. Po
znato nam je iz sopstvenog iskustva da se raspolo
ženje u kome se čovek iz nekog sna probudi može
produžiti celog dana; lekari su posmatrali slučajeve
u kojima neka duševna bolest počinje nekim snom,
zadržavši iz tog sna neku ludu ideju. O istorijskim
ličnostima se priča da su iz snova dobijale podstrek
za značajna dela. Zato ćemo pitati: otkuda upravo do
lazi preziranje snova od strane naučnih krugova?
Ja mislim da je to reakcija na precenjivanje sna
u ranijim vremenima. Rekonstrukcija prošlosti, kao
što je poznato, nije laka, ali mi smemo s pouzdanošću
pretpostaviti — dopustite mi tu šalu — da su već
naši preci pre 3000 i više godina snevali na sličan
način kao i mi. Koliko mi znamo, stari narodi su svi
pridavali snovima veliku važnost i smatrali da se oni
mogu praktično iskoristiti. Oni su iz njih izvodili
znake za budućnost, u njima tražili predskazanja. Za
Grke i druge istočne narode bio je neki ratni pohod
bez tumača snova katkad možda isto tako nemogućan
kao danas bez izviđanja avijatičara. Kad je Aleksan
dar Veliki preduzeo svoj osvajački pohod, u njegovoj
pratnji nalazili su se najčuveniji tumači snova. Grad
Tir, koji je tada još bio na jednom ostrvu, davao je
kralju tako snažan otpor da se on nosio mišlju da
prekine opsadu. Tada, jedne noći, sanjao je on nekog
satira, kao da igra u trijumfu, i kad je taj san saop-
štio svojim tumačima snova, dobio je od njih odgovor
da mu je tim snom objavljena pobeda nad gradom.
On zapovedi napad i zauze Tir. Kod Etruska i Rim
ljana bile su u upotrebi druge metode za doznavanje
budućnosti, ali tumačenje snova bilo je negovano i

visoko cenjeno za sve vreme jelinističko-rimskog pe
rioda. Od literature koja se time bavila ostalo nam
je bar glavno delo, knjiga Artemidora iz Daldisa, koga
stavljaju u doba cara Hadrijana. Kako je posle ^došlo
dotle da veština tumačenja snova propadne i da san
izgubi poverenje, ne znam vam reći. Prosvećenost
nije u tome mogla imati mnogo udela, jer je mračni
srednji vek vemo sačuvao mnogo apsurdnije stvari
nego što je antičko tumačenje snova. Činjenica je da
se interesovanje za snove postepeno izmetnulo u su-
j ever je i moglo se održati samo kod neobrazovanih
ljudi. Poslednja zloupotreba tumačenja snova, još i
u naše dane, traži da iz snova dozna brojeve kojima
je namenjen zgoditak u maloj lutriji. Međutim,
egzaktna nauka sadašnjosti bavila se više puta sno
vima, ali uvek samo u nameri da na njih primeni
svoje fiziološke teorije. Lekarima je san važio, na
ravno, kao pesnički akt, kao izraz telesnih nadražaja
u duševnom životu. Binz smatra san 1876. kao „jedan
telesni, u svakom slučaju nekoristan, u mnogim slu
čajevima upravo bolestan proces iznad koga svetska
duša i besmrtnost stoje tako uzvišene kao plavi etar
iznad kakvog peskovitog zemljišta, obraslog korovom
u najdubljoj nizini”. Maury ga upoređuje s neure
đenim trzajima u „igri svetog Vida”, nasuprot ure
đenim pokretima normalnog čoveka; jedno staro po-
ređenje stavlja sadržinu sna naporedo sa tonovima
koje bi proizvodili „deset prstiju nemuzikalnog čo
veka preletajući preko dirki instrumenta”.
Tumačiti znači naći neki skriven smisao; o tome,
naravno, ne može biti govora kad se vrednost sna tako
ceni. Pogledajte opis sna kod Vunta, Jodla, i drugih
novijih filozofa; on se zadovoljava nabrajanjem od
stupanja snova od budnog mišljenja, u cilju potce-
njivanja sna, ističe raspad asocijacija, uništenje kri
tike, isključenje svakog znanja, i druge znake sma
njene delatnosti. Jedini prilog od vrednosti za pozna
vanje snova, za koji imamo zahvaliti egzaktnoj nauci,
odnosi se na uticaj telesnih nadražaja, koji dejstvuju
za vreme spavanja, na sadržinu sna. Mi imamo od
jednog nedavno preminulog norveškog autora, J.

Mourly Vold-a, dve debele knjige o eksperimental
nim ispitivanjima sna (1910. i 1912. prevedene na ne-
mački), koje se bave gotovo jedino dejstvom promene
položaja udova. Hvale ih kao uzore egzaktnog ispiti
vanja sna. A možete li zamisliti šta bi egzaktna nauka
rekla kad bi doznala kako mi hoćemo da učinimo po
kušaj da nađemo smisao snova? Može biti da je ona
to već rekla. Ali, mi se ne damo zastrašiti. Kad su
omaške mogle imati smisla, može i san. a omaške u
vrlo mnogo slučajeva imaju neki smisao koji je iz
makao egzaktnom istraživanju. Priznajmo samo da
smo za predrasude starog doba i naroda i pođimo sto
pama starih tumača snova.
Pre svega, moramo se orijentisati u svom zadatku
i svestrano pregledati oblast snova. Sta je, dakle,
san? Teško je to reći u jednoj rečenici. Mi pak i ne
ćemo pokušati nikakvu definiciju, gde je dovoljno
ukazati na stvar svakom poznatu. Ali, valjalo bi nam
istaći ono što je kod sna bitno. Gde to da nađemo?
Ima tako ogromnih razlika u okviru koji obuhvata
našu oblast, razlika u svakom pravcu. Bitno će sva
kako biti ono što možemo pokazati kao zajedničko
svima snovima.
A prvo, svima snovima zajedničko, bilo bi to što
pri tom spavamo. Snevanje je očevidno duševni život
za vreme spavanja, koji ima izvesne sličnosti s onim
na javi, a od njega se odvaja velikim razlikama. To
je već bila Aristotelova definicija. Možda između sna
i spavanja postoje još bliži odnosi. Covek može biti
probuđen nekim snom; vrlo često se ima neki san
kad se spontano probudi ili kad se spavanje nasilno
prekine. San se, dakle, čini kao međustanje između
spavanja i budnog stanja. Tako smo upućeni na spa
vanje. A šta je spavanje?
To je fiziološki ili biološki problem, u kome je
još mnogo spornoga. Mi tu ne možemo odlučivati, ali
ja mislim da smemo pokušati neku psihološku karak
teristiku spavanja. Spavanje je stanje u kome ja neću
ništa da znam o spoljašnjem svetu, od koga sam od
vratio svoju pažnju. Ja se predajem snu kad se po
vučem od spoljašnjeg sveta i otklonim ođ sebe nađra-

žaje koji od njega dolaze. Ja zaspim i kad sam njime
zamoren. Uspavljujući se, dakle, ja velim spoljašnjem
svetu: ostavi me na miru, jer hoću da spavam. Obrat
no veli dete: ja još neću da spavam, nisam umoran,
hoću još šta da doživim. Biološka svrha spavanja čini
se, dakle, da je odmor, a njegov je psihološki karak
ter prestanak interesovanja za svet. Naš odnos pre
ma svetu, u koji smo tako nerado došli, donosi so
bom, izgleda, da ne možemo da ga izdržimo bez pre
kida. Mi se zato povremeno vraćamo u predsvetsko
stanje, dakle u egzistenciju kao u majčinoj utrobi. Mi
bar stvaramo sebi sasvim slične odnose kao što su
bili onda: toplo, mračno i bez nadražaja. Poneki se
od nas još saviju u mali zamotuljak i za spavanje
zauzmu sličan položaj tela kao u majčinoj utrobi. Iz
gleda tako kao da i nas odrasle svet ima samo za dve
trećine, ne sasvim, jednom trećinom još smo uopšte
nerođeni. Svako buđenje ujutru je, prema tome, kao
novo rođenje. Mi govorimo i o stanju posle spava
nja rečima: ,,Mi smo kao novorođeni”, pri čemu čini
mo verovatno vrlo pogrešnu pretpostavku o opštem
osećanju novorođenčeta. Pre bi trebalo pretpostaviti
da se ono oseća vrlo nelagodno. Za „biti rođen” mi
kažemo i: ugledati svetlost sveta.
Ako je to spavanje, onda san ne spada u njegov
program, i čak izgleda kao neugodan dodatak. Mi
zato i mislimo da je spavanje bez snova najbolje, je
dino pravo spavanje. Za vreme spavanja ne treba
da bude nikakve duševne delatnosti; ako se ona ipak
javi, onda nam, znači, nije uspelo uspostavljanje fe
talnog stanja pokoja; ostaci duševne delatnosti nisu
se dali sasvim otkloniti. Ti ostaci, to bi bili snovi. A
onda se zaista čini da san ne mora imati nikakvog
smisla. Kod omaški je bilo drukčije; to su ipak delat
nosti za vreme budnoće. Ali, ako ja spavam, ako sam
sasvim obustavio duševnu delatnost, a da samo iz-
vesne njene ostatke nisam mogao ugušiti, onda nije
nikako nužno da ti ostaci imaju nekog smisla. Ja čak
ne mogu ni upotrebiti taj smisao, pošto ostali moj
duševni život spava. Tu se, zaista, može raditi samo
San: Teškoće i prva pristupanja 8t
o reakcijama u obliku trzaja, samo o takvim dušev

nim pojavama koje su direktno izazvane telesnim na-
dražajima. Snovi bi, dakle, bili ostaci duševne aktiv
nosti iz budnog stanja, koji remete spavanje, i mi
bismo mogli doneti odluku da odmah opet ostavimo
tu temu nepodesnu za psihoanalizu.
Međutim, ako je san i izlišan, on ipak postoji, i
mi bismo mogli pokušati da obrazložimo to postoja
nje. Zašto duševni život ne zaspi? Verovatno zato što
nešto duši ne da mira. Na nju dejstvuju nadražaji i
ona na njih mora reagovati. San je, dakle, način kojim
duša reaguje na nadražaje koji dejstvuju u stanju
spavanja. Tu vidimo jedan prilaz ka razumevanju
sna. Sad možemo kod različitih snova ispitivati koji
su to nadražaji što hoće da poremete spavanje i na
koje se reaguje snovima. Tako bismo izdvojili ono
prvo što je zajedničko svima snovima.
Ima li još nešto drugo zajedničko? Da, ono je oči
gledno, ali se mnogo teže da shvatiti i opisati. Du
ševni procesi za vreme spavanja imaju i sasvim drugi
karakter nego u budnom stanju. U snu se doživljuje
mnogo štošta i u to se veruje, dok se u stvari ne do
življuje možda ništa do jedan remetilački nadražaj.
Doživljuje se poglavito u vizuelnim slikama; pri tome
može biti i osećanja, katkad i misli; mogu i druga
čula ponešto doživeti, ali poglavito su to ipak slike.
Jedan deo teškoće u pričanju sna dolazi otud što mi
te slike imamo da prevedemo u reči. Ja bih to mo
gao nacrtati, veli nam često snevač, ali ne znam kako
da to kažem. A to u stvari nije neka smanjena du
ševna aktivnost, kao što je kod slabomislena čoveka
u poređenju s genijalnim; to je nešto kvalitativno
drugo, ali je teško reći u čemu leži razlika. G. T. Feh-
ner izrazio je jednom mišljenje da je pozornica na
kojoj se — u duši — odigravaju snovi neka druga
a ne ista kao kod predstava u budnom stanju. To,
doduše, ne razumemo, ne znamo šta pri tom da za
mislimo, ali to zbilja izražava utisak čudnovatosti
koji na nas čini većina snova. I poređenje aktivnosti
u snovima sa delanjem nemuzikalne ruke ovde je
bezuspešno. Klavir će, ipak, u svakom slučaju odgo-
C F ro jd . O d ab ran a d ela. II
voriti istim tonovima, iako ne melodijama, čim se slu

čajno pređe preko njegovih dirki. Ovo drugo, što je
zajedničko kod svih snova, zadržaćemo brižljivo u pa
meti, iako ga možda nismo ni shvatili.
Ima li dalje još šta zajedničko? Ja ne nalazim
ništa više zajedničko, vidim svuda samo razlike, i to
u svakom pogledu. I u pogledu prividnog trajanja,
i jasnosti, i učešća afekata, i postojanosti, i dr. Sve
to u stvari nije onako kako bismo mogli očekivati pri
prinudnoj, oskudnoj, grčevitoj odbrani od jednog
nadražaja. Sto se tiče dimenzija snova, ima ih vrlo
kratkih, koji sadrže samo jednu sliku, ili nekoliko
slika, jednu misao, čak samo jednu reč; a ima drugih
koji su neobično bogati sadržinom, iznose čitave ro
mane i čine se kao da traju dugo. Ima snova koji
su jasni kao stvarno doživljavanje, tako jasni da ih
i neko vreme posle buđenja ne raspoznajemo kao
snove; ima drugih koji su neiskazano slabi, rasplinuti,
kao senka; čak i u jednom istom snu mogu se naiz-
menično smenjivati veoma jasni delovi s drugim ne
jasnim delovima, koji se jedva mogu shvatiti. Snovi
mogu biti puni smisla ili bar povezani, štaviše du
hoviti i fantastično lepi; drugi su opet zamršeni, kao
slabomisleni, apsurdni, često upravo ludi. Ima snova
koji nas ostavljaju sasvim hladnim, i drugih u ko
jima se javljaju svi afekti, bol do suza, strah koji
nas probudi, divljenje, ushićenje itd. Snovi se obično
zaboravljaju brzo posle buđenja, ili se drže jedan dan,
tako da do večeri sve više izblede i imaju puno praz
nina u sećanju; drugi se održe tako dobro, na primer
snovi detinjstva, da i posle trideset godina ostaju u
pamćenju kao svež doživljaj. Snovi se mogu javiti,
kao individue, jedan jedini put i nikad više, ili se po
javljuju kod iste osobe nepromenjeni ili s malim pro-
menama. Kratko rečeno, to malo noćne duševne de-
latnosti raspolaže jednim ogromnim repertoarom,
može u stvari sve ono što duša preko dana stvara,
ali ipak nije nikad isto.
Moglo bi se pokušati da se te raznolikosti sna
objasne, pretpostavljajući da one odgovaraju raznim
međustanjima između spavanja i budnoće, raznim
San: TeSkoće i prva pristupanja 83
stupnjevima nepotpunog spavanja. Da, ali onda bi

se sa vrednošću, sadržinom i razgovetnošću snova mo
rala povećati i jasnost da su to snovi, pošto se duša
pri takvom snevanju približuje buđenju, te se ne bi
smelo desiti da se, neposredno uz jedan razgovetan
i razuman komadić sna, stavlja drugi, besmislen ili
nerazgovetan, uz koji bi posle došao opet neki jasan
komadić sna. Tako brzo duša začelo ne bi mogla me-
njati dubinu spavanja. To objašnjenje, dakle, ne vre-
di; uopšte, ne ide tako na brzu ruku.
Zasad ćemo dići ruke od „smisla” sna i zato ćemo
pokušati da od onoga što je snovima zajedničko pro-
krčimo put ka boljem razumevanju snova. Iz odnosa
snova prema stanju spavanja zaključili smo da je
san reakcija na neki nadražaj koji remeti spavanje.
Kao što smo videli, to je i jedina tačka u kojoj nam
egzaktna eksperimentalna psihologija može biti od
pomoći; ona daje dokaz da se nadražaji, privedeni
za vreme spavanja, pojavljuju u snovima. Vršena
su mnoga takva istraživanja sve do već spomenutih
istraživanja Mourly Vold-a. Svaki od nas začelo je i
sam bio u položaju da taj rezultat potvrdi eventual
nim ličnim posmatranjem. Odabraću nekoliko stari
jih eksperimenata da vam ih saopštim. Mourly je
izvodio takve opite na samom sebi. Dali su mu da u
snu miriše kolonjsku vodu. On je snevao da je u Kai
ru u dućanu Johana Marija Farine, a na to su se na
dovezali dalji ludi doživljaji. Ili: lako su ga štipnuli
u vrat; on je snevao o nekom melemu koji su mu
stavili i o nekom lekaru koji ga je lečio u detinjstvu.
Ili: kapnuli su mu jednu kap vode na čelo. On je
onda bio u Italiji, znojio se jako i pio belo vino iz
Orvieta.
Ono što nam pada u oči u ovim snovima, iza
zvanim eksperimentalno, moći ćemo možda još ja
snije shvatiti u jednoj drugoj vrsti snova, izazvanih
nadražaj ima. To su tri sna saopštena od jednog du
hovitog posmatrača, Hildebranta, a sva tri su reakcija
na larmu jednog budilnika:
„Dakle, pođem jednog prolećnog jutra u šetnju,
švrljam po poljima koja se zelene, sve do jednog
suseđnog sela; tamo vidim stanovnike, mnogobrojne,

kako idu ka crkvi, u svečanim haljinama, s molitve
nikom pod miškom. — Tačno! Nedelja je, i uskoro će
početi jutarnja služba božja. Resim se da prisustvu
jem službi, ali da se prvo, pošto sam malo zagrejan,
rashladim na groblju koje se nalazi oko crkve. Či
tajući različne nadgrobne zapise, čujem zvonara kako
se penje na toranj, i u visini tornja sad vidim malo
seosko zvono koje će dati znak za početak službe.
Još neko vreme ono stoji nepokretno, a onda se poč
ne klatiti — i najednom odjeknu njegovi udari jasni
i oštri — tako jasni i oštri da mi prekinu spavanje. A
tonovi zvona dolaze od budilnika.”
„Jedna druga kombinacija. Jasan zimski dan;
ulice su pokrivene visokim snegom. Obećao sam svo
je učešće u jednoj vožnji saonicama, ali sam morao
dugo čekati dok mi nije javljeno da saonice stoje
pred vratima. Sad počnu pripreme za penjanje u sa
onice — obučem bundu, spremim džak za noge —
i najzad sedim na svom mestu. Ali, još se odgađa
polazak, dok uzde ne dadu osetan znak konjima koji
čekaju. Oni sad povuku; snažno zadrmani praporci
počnu svoju dobro poznatu janičarsku muziku sa jed
nom silinom koja u momentu raskida paučinasto tki
vo sna. Opet to nije bilo ništa drugo do oštri zvuk
budilnikovog zvona.”
„Još treći primer! Vidim jednu služavku iz ku
hinje kako, s nekoliko tuceta naslaganih tanjira, ide
duž hodnika ka trpezariji. Taj porcelanski stub u nje
nim rukama izgleda mi u opasnosti da izgubi ravno
težu. „Pazi”, opomenem je ja, „ceo teret će pasti na
zemlju!” Naravno, ne izostaje obavezni prigovor: da
je na to već navikla, itd., dok je ja još jednako pra
tim zabrinutim pogledima. Tačno, na pragu se spo-
takne, lomljivo posuđe padne i sa zveketom i pra
skom ode po patosu u sto crepova. Ali — ta zveka
kojoj nema kraja, kao što uskoro primećujem, upravo
i nije nikakvo zveketanje već pravo zvonjenje; — a
tim zvonjenjem, kao što sad, budeći se, saznajem,
učinio je svoje samo budilnik.”
Ovi snovi su vrlo lepi, puni smisla, nikako ne

tako nepovezani, kao što su obično snovi inače. Zato
im nećemo ništa zameriti. Njima je zajedničko to da
se situacija uvek završava nekom larmom, za koju se
pri buđenju saznaje da dolazi od budilnika. Ovde,
dakle, vidimo kako se stvara san, ali doznajemo još
i nešto drugo. San ne zna za budilnik — on se i ne
javlja u snu — već zvuk budilnika zamenjuje ne
kim drugim, on tumači nadražaj koji prekida san, ali
ga tumači svaki put na drugi način. Zašto to? Na to
nema odgovora, to se čini kao da je nešto proizvoljno.
A razumeti san, značilo bi moći objasniti zašto je on
izabrao baš tu larmu, a ne neku drugu, da bi protu
mačio nadražaj koji dolazi od budilnika. Na sasvim
sličan način mora se Maury-evim eksperimentima za
meriti: da se, doduše, vidi kako se izazvani nadražaj
javlja u snu, ali zašto baš u tom obliku, to se ne do
znaje, a to, izgleda, nikako ne sleduje iz prirode sa
mog nadražaja koji remeti san. U Maury-evim opi
tima na direktno dejstvo nadražaja obično se nado-
vezuje i puno drugog materijala, na primer ludi do
življaji u snu o kolonjskoj vodi, za koje se ne može
naći objašnjenje.
Zapamtite sad da ti snovi buđenja pružaju još
najviše mogućnosti da se utvrdi uticaj spoljnin na
dražaja koji remete spavanje. U većini drugih slu
čajeva to će biti teže. Covek se ne budi iz svih snova
i, kad se ujutru seća nekog sna iz te noći, kako onda
da se nađe remetilački nadražaj koji je možda dej-
stvovao u noći. Meni je jednom pošlo za rukom, na
ravno samo usled naročitih okolnosti, da naknadno
konstatujem takav jedan zvučni nadražaj. Jedno ju
tro, u jednom tirolskom planinskom mestu, probudio
sam se sa svešću da sam sanjao kako je umro papa.
Nisam umeo objasniti taj san, ali posle me je moja
žena pitala: „Jesi li jutros čuo strašno zvonjenje zvo
na koje je dolazilo sa svih crkava i kapela?” Ne, ni
sam ništa čuo — san mi je otporniji — ali, zahva
ljujući ovom saopštenju, razumeo sam svoj san.
Kako li često možda takvi nadražaji podstaknu spa
vača na snevanje, a da on ni naknadno ne dozna ništa
o njima? Možda vrlo često, možda i ne. Ako se na-

dražaj ne može više konstatovati, onda se o njemu ne
može steći nikakvo uverenje. Mi inače manje ceni-
mo spoljne nadražaje koji remete spavanje otkad zna
mo da oni mogu objasniti samo jedan komadić, a ne
ćelu reakciju sna.
Zato ipak ne moramo ovu teoriju sasvim napu
stiti. Ona je osim toga sposobna da se razvija. Oče
vidno je svejedno čime će spavanje biti remećeno i
duša podstaknuta na snevanje. Ako to ne može uvek
biti čulni nadražaj koji dolazi spol ja, onda mesto toga
to može biti takozvani telesni nadražaj koji potiče od
unutrašnjih organa. Ta nam je pretpostavka vrlo
bliska, a odgovara i najpopularnijem shvatanju o po
stanku snova. Cesto čujemo da se kaže: snovi dolaze
od stomaka. Na žalost, i ovde se može pretpostaviti,
kao čest, slučaj da se jedan telesni nadražaj koji je
u noći dejstvovao posle buđenja više ne može kon
statovati, te je tako postao nedokažljiv. Ali, ne treba
da previdimo koliko valjanih iskustava govore u pri
log izvođenju snova iz telesnih nadražaja. Nesumnji
vo je, uglavnom, da stanje unutrašnjih organa može
uticati na snove. Odnos poneke sadržine snova pre
ma prepunjenoj mokraćnoj bešici ili prema nekom
stanju nadraženosti polnih organa tako je jasan da
se ne može prevideti. Od tih providnih snova dola
zimo na druge u kojima se iz sadržine snova može
bar izvesti opravdana pretpostavka da su takvi telesni
nadražaji dejstvovali, pošto se u tom sadržaju nalazi
ponešto što se može shvatiti kao prerađivanje, prika
zivanje, tumačenje tih nadražaja. Ispitivač snova
Schemer (1861) naročito je energično zastupao izvo
đenje snova iz organskih nadražaja i dao je za to ne
koliko lepih primera. Kad on, na primer, u jednom
snu vidi kako „dva reda lepih dečaka plave kose i
nežne boje lica stoje u borbenom raspoloženju jedni
prema drugima, kako jurišaju jedni na druge, dohva
te se naizmenično, pa se opet puste, zauzmu opet
stari položaj, pa sve to opet ponovo čine”, onda je tu
mačenje ovih redova dečaka kao zuba samo po sebi
primamljivo, a čini se da dobija svoju punu potvrdu
kad posle ove scene snevač „izvuče sebi jedan du

gačak zub iz vilice”. I tumačenje „dugih, uzanih viju
gavih hodnika” dovođenjem u vezu s nadražajem
creva čini se valjano i potvrđuje Scherner-ovu po
stavku da san traži da prikaže pre svega organ koji
šalje nadražaj sličnim predmetima.
Moramo, dakle, biti gotovi da priznamo da za
san unutrašnji nadražaji mogu igrati istu ulogu kao
i spoljašnji. Na žalost, i njihovo shvatanje podleži
istim prigovorima. U velikom broju slučajeva tuma
čenje telesnim nadražajima ostaje neizvesno ili ne-
dokažljivo; ne svi snovi, već samo jedan izvestan deo
njihov budi sumnju da su unutrašnji organski na
dražaji imali udela u njihovom postanku, a najzad,
unutrašnji telesni nadražaj, kao ni spoljašnji čulni
nadražaj, neće biti u stanju da kod snova objasni više
nego što odgovara direktnoj reakciji na nadražaj.
Odakle onda dolazi ono ostalo u snu? To ostaje ne
jasno.
Ali, imajmo u vidu jednu osobenost snova koja
se pokazuje pri proučavanju ovih dejstava nadra-
žaja. San ne ponavlja verno nadražaj. već ga pre
rađuje, pravi aluziju na nj, uvršćuje ga u jednu po
vezanu celinu, zamenjuje ga nečim drugim. To je jed
na strana rada sna, koja nas mora interesovati, jer
nas možda dovodi bliže suštini sna: Ako neko čini
nešto, na neki podsticaj, onda ipak zato ne mora taj
podsticaj iscrpsti ćelo delo. Sekspirov Magbet, na
primer, jedan je prigodan komad, spevan povodom
stupanja na presto kralja koji je prvi na svojoj glavi
sjedinio krune triju zemalja. Ali, poklapa li se taj
istorijski povod sa sadržinom drame, objašnjava li
nam njenu veličinu i njene zagonetke? Možda su spo
ljašnji i unutrašnji nadražaji koji dejstvuju na čo-
veka za vreme spavanja takođe samo podstrekači sna,
o čijoj nam suštini time nije ništa otkriveno.
Drugo što je snovima zajedničko, njihova psi
hička osobenost, s jedne strane je teško shvatljivo, a
s druge strane ne daje nam nikakvu polaznu tačku
da idemo dalje. U snovima najčešće doživljujemo ne
što u vizuelnim oblicima. Mogu li nadražaji dati neko
Uvod u psihoanalizu
objašnjenje za to? Da li je zbilja nadražaj to što mi

doživljujemo? Zašto je onda doživljavanje vizuelno,
kad je nadražaj očiju samo u najređim slučajevima
bio podsticaj za snevanje? Ili, kad snevamo govore,
može li se dokazati da je za vreme spavanja do naših
ušiju dopro kakav razgovor ili njemu slični šumovi?
Usuđujem se da tu mogućnost odbijem sa odlučnošću.
Ako ne možemo otići dalje polazeći od zajednič
koga u snovima, onda treba možda da pokušamo s nji
hovim razlikama. Snovi su često besmisleni, zamr
šeni, apsurdni; ali, ima i snova s puno smisla, trezve
nih, razumnih. Razmotrimo da li nam ovi snovi koji
imaju smisla ne mogu dati malo razjašnjenje i o
besmislenim snovima. Saopštiću vam poslednji razu
man san koji mi je ispričan, san jednog mladog čo-
veka: „Otišao sam u šetnju u KarntnerstraBe i tamo
sam sreo gospodina X, s kojim sam pošao malo za
jedno, pa sam potom otišao u restoran. Dve dame i
jedan gospodin seli su za moj sto. Ja sam se zbog
toga prvo ljutio i nisam ih hteo pogledati. Ali, posle
sam ih pogledao i video sam da su krasni ljudi/’ Uz
to snevač primećuje da je uveče, uoči sna, zaista bio
u KarntnerstraBe, kuda ga obično put vodi, i da je
tamo sreo gospodina X. Drugi deo sna nije direktna
uspomena, već ima samo izvesnu sličnost s jednim
doživljajem od pre dužeg vremena. Ili jedan drugi
tre/:ven san, san jedne dame. Njen muž pita: da li
ne bi trebalo dati klavir da se udesi? Na to ona:
ne vredi, mora inače nanovo biti kožom prevučen.
Ovaj san obnavlja jedan razgovor koji se, bez mno
go promene,-odigrao na dan uoči sna, između nje
nog muža i nje. Sta saznajemo iz ta dva trezvena
sna? Ništa drugo nego da se u njima nalaze obnav
ljanja iz života preko dana ili nadovezivanja na taj
život. To bi već bilo nešto, kad bi se to moglo kazati
0 svima snovima uopšte. Ali, o tome nema govora;
1 to važi samo za manji broj snova; u većini snova
ne može se naći nikakvo nadovezivanje na dan uoči
sna, te besmisleni i apsurdni snovi s te strane nisu
rasvetljeni. Samo znamo da smo naišli na jedan nov
zadatak. Nećemo samo da znamo šta jedan san ka
San: Teškoće i prva pristupanja
zuje, već ako on to, kao u našim primerima, jasno

kaže, hoćemo da znamo i zašto se, i u kom cilju, u
snu ponavlja to što je poznato i što je tek nedavno
doživljeno.
Mislim da ćete, kao i ja, biti umorni da nastavite
opite kao što su ovi naši dosad. Mi vidimo upravo da
je svako interesovanje za neki problem nedovoljno,
ako se ne poznaje i neki put kojim se može poći, da
bi nas doveo do rešenja. Taj put dosad još nemamo.
Eksperimentalna psihologija nije nam donela ništa
drugo do nekoliko vrlo dragocenih podataka o zna
čenju nadražaja kao podstrekača snova. Od.filozofije
nemamo ništa da očekujemo osim da nam oholo na
novo prebaci intelektualnu beznačajnost našeg objek
ta; a tek od okultnih nauka nećemo ništa zajmiti.
Istorija i narodno verovanje vele nam da je san pun
smisla i značenja, da gleda u budućnost; no, to je te
ško prihvatiti i začelo se ne može dokazati. I tako
nas naš prvi trud dovodi u potpunu zabunu.
Neočekivano dolazi nam jedan znak, s jedne stra
ne na koju dosad nismo pogledali. Jezik, koji nije ni
šta slučajno, već je naslaga starih saznanja, koja se
svakako ne srne upotrebljavati neoprezno — dakle
naš jezik poznaje nešto što začudo naziva „sneva-
njem na danu". Snovi na danu su fantazije — proiz
vodi fantazije — to su vrlo opšte pojave, koje se opet
isto tako mogu posmatrati i kod zdravih kao i kod bo
lesnih, a mogu se lako proučavati i na samom sebi.
Najupadljivije na tim fantastičnim tvorevinama jeste
to što su dobile ime „snovi na danu”, jer one nemaju
ništa ni od jedne od obe zajedničke osobine snova.
Već njihovo ime odriče njihovu vezu sa spavanjem,
a što se tiče druge zajedničke osobine snova, u njima
se ne doživljuje ništa, nema nikakvih halucinacija,
već se nešto zamišlja; mi znamo da fantaziramo, ne
gledamo, već mislimo. Ti budni snovi dana javljaju
se u doba pred pubertetom, često već i u docnije doba
detinjstva, potraj u do u godine zrelosti, pa se onda ili
napuste ili zadrže do najkasnije starosti. Sadržina tih
fantazija pod vladom je jedne vrlo providne motiva
cije. To su prizori i događaji u kojima nalaze zado
90 JJvod u psihoanalizu
voljenja egoistične potrebe, častoljublje i vlastoljub

lje, ili erotičke želje dotične osobe. Kod mladih ljudi
su u prvom redu častoljubive fantazije, a erotičke kod
žena, koje su svoje častoljublje stavile u ljubavne
uspehe. Ali, dosta često pokazuje se u pozadini i kod
ljudi erotička potreba; sva herojska dela i uspesi teže
ipak samo za divljenjem i naklonošću žena. Inače su
ti budni snovi vrlo raznovrsni i izloženi promenlji-
vim udesima. Oni se ili napuštaju, posle kratkog vre
mena, i svaki od njih biva zamenjen nekim novim,
ili se zadrže, ispredu u duge priče i prilagode prome-
nama životnih okolnosti. Oni idu, tako reći, s vre
menom i od njega dobijaju jedno „vremensko obele-
žje”, koje svedoči o uticaju nove situacije. Oni su
sirovine pesničke proizvodnje, jer iz svojih budnih
snova, izvesnim preinačenjima, prerušavanjima, od
ricanjima, stvara pesnik situacije koje stavlja u svo
je novele, romane, pozorišne komade. A junak bud
nih snova uvek je sopstvena ličnost, ili direktno ili u
providnom izjednačenju sebe s nekim drugim.
Možda budni snovi imaju to ime zbog istog od
nosa prema stvarnosti, naime, da bi nagovestili da se
njihova sadržina ne može smatrati realnom, kao ni
sadržina snova. Ali, možda ta zajednica imena počiva
i na nekom, nama još nepoznatom, psihičkom karak
teru snova, nekom od onih koje mi tražimo. A moguć
no je da mi uopšte nismo u pravu ako tu jednakost
naziva mislimo iskoristiti kao značajnu. To se tek
docnije može rasvetliti.
Šesto predavanje
PRETPOSTAVKE I TEHNIKA TUMAČENJA
Gospođe i gospodo! Nama je dakle potreban neki

nov put, neki metod da bismo odmakli s mesta u ispi
tivanju snova. Učiniću vam jedan prost predlog. Uz
mimo kao pretpostavku za sve dalje: da san nije te-
lesna već duSevna pojava. Vi znate šta to znači; ali,
šta nam daje prava za tu pretpostavku? Ništa, ali ni
šta nas i ne sprečava da je učinimo. Stvar stoji ovako:
ako je san telesna pojava, on nas se ništa ne tiče; on
nas može interesovati samo pod pretpostavkom da
je duševna pojava. Radićemo dakle pod pretpostav
kom da je on zaista to, da bismo videli šta će iz toga
proizići. Rezultat našeg rada odlučiće da li smemo za
držati tu pretpostavku i posle samo nju upotrebiti
kao rezultat. Sta mi upravo želimo postići, u kom
cilju radimo? Mi želimo ono za čim se u nauci uopšte
teži, to jest razumevanje pojava, stvaranje veza među
njima i, na kraju krajeva, gde je to mogućno, pro
širenje svoje moći nad njima.
Nastavićemo dakle rad pod pretpostavkom da je
san duševna pojava. U tom slučaju, san je dejstvo i
ispoljavanje snevačevo, ali ono nama ništa ne znači,
mi ga ne razumemo. Sta ćete pak činiti u slučaju da
se ja ispoljim na neki vama nerazumljiv način? Pi-
taćete me, zar ne? Zašto mi ne bismo smeli isto činiti:
pitati snevaća Sta njegov san znači?
Selite se da smo već jednom bili u ovakvoj situ

aciji. To je bilo pri ispitivanju izvesnih omaški, jed
nog slučaja omaške u govoru. Neko je bio rekao: onda
su takve stvari zum Vorschwein gekommen; na to
smo ga mi pitali — ne, srećom ne mi, već drugi, koji
su sasvim daleko od psihoanalize, dakle ti drugi su ga
onda pitali, šta hoće s tim nerazumljivim govorom.
On je odmah odgovorio da je imao nameru reći: to
su bile Schweinereien, ali da je tu nameru suzbio
radi druge, ublažene: onda su se takve stvari obelo-
danile (zum Vorschein gekommen). Još onda sam vam
objasnio da je to ispitivanje uzor svakog psihoanali
tičkog istraživanja, pa sad razumete da se psihoana
liza služi takvom tehnikom da, ukoliko je to samo
mogućno, rešenje svojih zagonetki dobije od samih
ispitivanih osoba. Tako nam dakle i snevač ima sam
reći šta njegov san znači.
Ali to kod sna, kao što je poznato, ne ide tako
prosto. Kod omaški je išlo u izvesnom broju sluča
jeva; posle smo došli do drugih slučajeva u kojima
pitano lice nije htelo ništa reći, i čak je ljutito odbi
jalo odgovor koji smo mu predočili. Kod snova nam
potpuno nedostaju slučajevi prve vrste; snevač uvek
veli da ne zna ništa. On ne može odbiti naše objašnje
nje, jer mu nismo ni izneli nikakvo tumačenje. Dakle,
trebalo bi da opet napustimo svoj pokušaj? Pošto on
ne zna ništa, i mi ne znamo ništa, a tek neko treći ne
može ništa znati, pa onda začelo nema nikakvog iz
gleda da to doznamo. Da, ako hoćete, dignite ruke
od tog pokušaja. Ali, ako to nećete, onda možete na
staviti put sa mnom. Ja vam velim, naime, da je vrlo
mogućno, čak vrlo verovatno, da snevač ipak zna šta
njegov san znači, samo on ne zna d{a to zna i zato
misli da Jto ne zna.
Vi ćete me upozoriti da ja tu opet unosim jed
nu pretpostavku, već drugu u ovom kratkom razvoju
misli, i da veoma umanjujem pravo na verodostoj-
nost svoga postupka. Pod pretpostavkom da je san du
ševna pojava, pod daljom pretpostavkom da u čoveku
ima duševnih pojava za koje on zna, iako ne zna da
za njih zna, itd. Treba samo da razmotrimo unutra-
San: Pretpostavke i tehnika tumačenja 93
šnju neverovatnoću svake od ovih dveju pretpostavki,

pa da spokojno odbijemo svako interesovanje za za
ključke izvedene iz njih.
Da, gospođe i gospodo! Ja vas nisam doveo dov
de da bih vam nešto podvalio ili zatajio. Ja sam, do
duše, objavio „elementarna predavanja za uvod u psi
hoanalizu”, ali time nisam smerao nikakav prikaz ,,in
usum delphini”, koji bi vam izneo jedno glatko jedin
stvo, prikrivajući brižljivo sve teškoće, ispunjavajući
praznine, izglađujući sumnje, da biste vi mirne duše
mogli verovati da ste naučili nešto novo. Ne, baš zato
što ste početnici, želeo sam da vam našu nauku po
kažem onako kakva jeste, sa njenim neravninama i
teškoćama, zahtevima i kolebanjima. Ja znam, naime,
da ni u jednoj nauci nije drukčije, i , naročito u nje
nim počecima, ne može ni biti drukčije. A znam i da
se nastava inače trudi da učeniku najpre sakrije te
teškoće i nepotpunosti. Ali, kod psihoanalize to ne ide.
Ja sam dakle zaista načinio dve pretpostavke, od ko
jih je jedna obuhvaćena drugom, te onaj kome je to
sve suviše mučno i suviše nesigurno, ili ko je naviknut
na više izvesnosti i elegantnija izvođenja, ne treba
dalje da ide s nama. Samo mislim da taj treba uop-
šte da se okane psiholoških problema, jer treba se bo
jati da egzaktne i sigurnije puteve, kojima je gotov
poći, ovde neće naći prohodnim. A sasvim je i izlišno
da jedna nauka koja ima nešto da da vrbuje slušaoce i
pristalice. Njeni rezultati treba da stvore raspoloženje
za nju, a ona može čekati, dok ti rezultati ne iznude
pažnju.
Ali, onima među vama koji hoće da se zadrže na
ovoj stvari mogu nagovestiti da obe moje pretpostav
ke nisu jednake vrednosti. Prva pretpostavka, da je
san duševna pojava, pretpostavka je koju ćemo doka
zati rezultatom svoga rada; druga je već dokazana na
jednom drugom polju, i ja ću samo biti slobodan da
je odatle prenesem na naše probleme.
Gde je, u kojoj oblasti, mogao biti dat dokaz da
neko ima znanje o kome čovek ipak ništa ne zna, kao
što mi ovde za snevača hoćemo da pretpostavimo? To
bi bila zanimljiva čudnovata činjenica, koja bi me-
njala naše shvatanje duševnog života, i koja se ne bi

morala kriti. Uz to Činjenica koja u svome nazivu
sama sebe uništava, a opet hoće da je nešto stvarno,
jedna „contradictio in adjecto”. No ona se i ne krije.
Nije ona kriva što se o njoj ništa ne zna, ili se o njoj
ne brine dovoljno. Kao što nije naša krivica što sve
te psihološke probleme osuđuju lica koja su uvek
ostala daleko od svih posmatranja i iskustava, za ovo
presudnih.
Dokaz je dat na polju hipnotičkih pojava. Kad
sam 1889. prisustvovao neobično uticajnim demon
stracijama Liebault-a i Bernheim-a, u Nansiju, bio
sam svedok i sledećeg opita. Kad su jednog čoveka
doveli u somnambuličko stanje i u tom stanju kod
njega izazvali svakovrsne halucinacije, pa ga posle
probudili, činilo se, u prvi mah, da on ne zna ništa o
događajima za vreme svog hipnotičnog sna. Onda ga
Bernheim direktno pozove da ispriča šta se s njim
zbilo za vreme hipnoze. On je tvrdio da ne može ni
čega da se seti. Ali Bernheim ostade pri svome, nava
ljujući na tog čoveka, uveravajući ga da on to zna,
da se samo mora setiti. I gle! Čovek se pokoleba, poče
se prisećati, prvo se maglovito seti jednog od sugeri-
sanih mu doživljaja, pa onda drugog, sećanje je bilo
sve jasnije, sve potpunije, i najzad se obelodanilo bez
praznina. Kako je pak to posle znao, a u međuvreme
nu nije ni s koje strane ništa saznao, opravdan je za
ključak da je on i pre toga znao za ta sećanja. Samo
su mu ona bila nepristupačna, on nije znao da za njih
zna, već je mislio da ih ne zna. Dakle, sasvim isti slu
čaj koji pretpostavljamo kod snevača.
Mislim da ćete biti iznenađeni konstatacijom ove
činjenice i da ćete me upitati: zašto se na taj dokaz
niste pozvali još pre, kod omaški, kad smo dolazili
dotle da čoveku koji je bio učinio omašku u govoru
pripišemo namere u govoru o kojima on nije ništa
znao i koje je odricao? Ako neko misli da ništa ne
zna o doživljajima o kojima ipak nosi u sebi uspo
menu, onda više nije tako neverovatno da on ne zna
ništa ni o drugim duševnim zbivanjima u svojoj unu
trašnjosti. Ovaj argument učinio bi zaista izvestan
utisak na nas i potpomogao bi nas u razume van ju
omaški. Svakako, još onda sam se mogao na nj po
zvati, ali sam ga čuvao za jednu drugu priliku u ko
joj bi bio potrebniji. Omaške su se jednim delom same
objasnile, a u drugom delu su nam ostavile opomenu
da, radi jedinstva pojava, ipak pretpostavimo egzi
stenciju takvih duševnih pojava o kojima se ništa ne
zna. Kod snova smo prinuđeni da tražimo objašnje
nje s druge strane, a osim toga ja računam s time da
ćete vi ovde lakše dopustiti jedno prenošenje sa hip
noze. Stanje u kome učinimo neku omašku mora vam
se činiti normalnim; ono nema nikakve sličnosti s hip-
notičkim stanjem. Međutim, između hipnotičkog sta
nja i spavanja koje je uslov snevanja postoji jasna
srodnost. Hipnoza se naziva i veštačkim snom; licu
koje hipnotišemo mi kažemo: spavajte! A sugestije
koje kod njega izazivamo mogu se uporediti sa sno
vima za vreme prirodnog sna. Psihičke situacije su
zaista slične u oba slučaja. U prirodnom snu mi ot
klanjamo svoju pažnju od celog spoljašnjeg sveta,
a u hipnotičkom snu opet od celog sveta, ali s izuzet
kom jedne osobe koja nas je hipnotisala, i s kojom
ostajemo u odnosu. Uostalom, i takozvani san dojki-
nje, pri kome dojkinja ostaje u odnosu s detetom i
može samo od njega biti probuđena, normalan je
pandan hipnotičkom snu. Prenošenje nekog odnosa sa
hipnoze na prirodan san, čini se, dakle, nije neki na
ročito smeo podvig. Pretpostavka da i kod snevača
ima znanja o njegovom snu, koje mu je samo nepri
stupačno, tako da ni sam u nj ne veruje, nije uzeta
sasvim iz vazduha. Uostalom, zapamtimo da se na
ovom mestu otvara jedan treći prilaz ka proučava
nju snova: od nadražaja koji remete san, od budnih
snova, a sad još i od sugerisanih snova hipnotičkog
stanja.
Sad ćemo se vratiti svome zadatku, možda s po
većanim poverenjem. Dakle, vrlo je verovatno da
snevač ima znanje o svom snu; radi se samo o tome
da mu se omogući da svoje znanje nađe i nama ga
saopšti. Mi ne tražimo da nam odmah kaže smisao
svoga sna, ali poreklo sna, smisao i krug interesa iz
koga san potiče, to će moći naći. U slučaju omaške,

setite se, čovek je bio pitan kako je došao do omaške
Vorschwein, i prva njegova misao dala nam je razja
šnjenje. A naša tehnika kod snova je vrlo prosta, iz
građena prema tom primeru. Pitaćemo snevača kake
je došao do sna, i njegov prvi odgovor treba opet da
smatramo kao razjašnjenje. Mi, dakle, prelazimo pre
ko razlike: da li on veruje ili ne veruje da nešto zna,
i obrađivaćemo oba slučaja kao jedan jedini.
Ova tehnika začelo je vrlo prosta, ali se ja bo
jim da će ona izazvati vašu najoštriju opoziciju. Reći
ćete: jedna nova pretpostavka. Treća! I najneverovat-
nija od svih! Kad pitam snevača šta mu pada na um
povodom sna, zar će baš prva pomisao koja mu dođe
na um doneti željeno razjašnjenje? A ne mora mu
baš ništa ni pasti na um, ili mu može pasti na um
bogzna šta. Mi ne možemo uvideti na čemu se zasniva
takvo očekivanje. To zaista znači pokazati suviše po
uzdanja u Boga na jednom mestu gde bi malo više
kritike bolje pristajalo. Osim toga, jedan san nije
jedna jedina pogrešna reč, već se sastoji iz mnogih
elemenata. Koje bi se pomisli tu trebalo držati?
Vi ste u pravu u svemu sporednom. Jedan san se
razlikuje od jedne govorne omaške i množinom svo
jih elemenata. O tome tehnika mora voditi računa.
Ja vam dakle predlažem da san rastavimo u njegove
elemente i da svaki elemenat ispitujemo zasebno;
onda je sličnost sa omaškama u govoru opet uspostav
ljena. U pravu ste i u tome da čovek, upitan o poje
dinim elementima sna, može odgovoriti da mu ništa
ne pada na um. Ima slučajeva u kojima mi prihvata-
mo taj odgovor, a docnije ćete videti koji su to slu
čajevi. Sto je interesantno, to su takvi slučajevi po
vodom kojih nama samim mogu pasti na um izvesne
pomisli. Ali, uglavnom ćemo protivrečiti snevaču kad
on tvrdi da mu nikakva pomisao nije na umu, na
val jivaćemo na nj, uveravaćemo ga da mu neka mi
sao mora biti na umu i — bićemo u pravu. On će nam
reći neku pomisao, ma koju, nama je svejedno koju.
Naročito će nam lako dati izvesna obaveštenja koja
se mogu nazvati istorijskim. Reći će: „To je nešto
što se juče desilo” — kao u ona dva poznata nam „tre
zvena sna”. Ili: to me podseća na nešto što se dogo
dilo pre kratkog vremena. I na taj način primetićemo
da se snovi nadovezuju na utiske poslednjih dana,
mnogo češće nego što smo mi najpre mislili. Najzad,
polazeći od sna, on će se setiti i događaja iz dalje,
eventualno čak iz vrlo daleke prošlosti.
Ali, u glavnoj stvari niste u pravu. Vi se veoma
varate ako mislite da je proizvoljna pretpostavka da
nam prva pomisao snevača mora doneti ono što tra
žimo, ili nas tome odvesti, i da pomisao može biti
sasvim proizvoljna i bez veze sa onim što mi tra
žimo, a da je samo izraz mog preteranog pouzdanja
ako ja očekujem nešto drugo. Ja sam već jednom bio
slobodan da vam predočim da je u vama duboko uko-
renjeno verovanje u psihičku slobodu i sVojevoljnost,
koje je sasvim nenaučno i mora se povući pred zahte-
vom jednog determinizma koji vlada i u duševnom
životu. Molim vas da poštujete kao činjenicu što je
pitanome palo na um baš to, ništa drugo. Ali, ja ne
stavljam jedno verovanje nasuprot drugom. Može se
dokazati da pomisao koja pitanome dolazi na um nije
proizvoljna, nije neodredljiva, i nije bez veze sa onim
što mi tražimo. Nedavno sam čak saznao — ne pri
dajući, uostalom, tome suviše vrednosti — da je i eks
perimentalna psihologija podnela takve dokaze.
Usled važnosti predmeta, molim vas za naročitu
pažnju. Kad nekog pozovem da kaže što mu padne
na um povodom jednog određenog elementa sna, onda
ja od njega zahtevam da se preda slobodnoj asocija
ciji predstava držeći se jedne polazne predstave. To
zahteva jedan naročiti stav pažnje, koji je sasvim
drukčiji nego pri mišljenju i isključuje mišljenje.
Neki postižu lako takav stav; drugi pri tom pokazuju
neverovatno veliku meru neumešnosti. A ima i jedan
viši stupanj slobode asocijacije, naime, kad napustim
i tu polaznu predstavu i utvrdim otprilike samo rod
i vrstu pomisli, odredivši, na primer, da ta slobodna
pomisao bude neko osobno ime ili neki broj. Ta po
misao morala bi biti još proizvoljnija, još manje pred
viđena nego pomisao upotrebljena pri našoj tehnici.7
7 F ro jd , O d a b ra n a dela. n
98 Uvod. u psihoanalizu
Ali, može se pokazati da je pomisao uvek strogo od

ređena važnim unutrašnjim pripravnostima koje nam
u momentu kad dejstvuju nisu poznate, isto onako
kao što nam nisu poznate remetilačke težnje u oma
škama i izazivačke težnje u slučajnim radnjama.
Ja i mnogi drugi posle mene vršili smo češće ta
kva ispitivanja imena i brojeva koji bez ikakva ra
zloga padaju čoveku na um. Neka od tih ispitivanja
su i objavljena. Pri tom se postupa tako da se povo
dom imena na koje se pomislilo bude dalje asocija
cije, koje dakle nisu više sasvim slobodne, već su ve
zane kao i pomisli kod elemenata sna; i to sve dotle
dok podsticaj za to ne bude iscrpen. A onda je razja
šnjena i motivacija i značenje imena koja slobodno
padaju na um. Opiti daju uvek isti rezultat, njihovo
saopštenje proteže se često na bogat materijal i za-
hteva opširna izlaganja. Asocijacije brojeva koji do
laze na um slobodno imaju možda najviše dokazne
snage: one protiču tako brzo, i idu s tako nepojmlji
vom pouzdanošću ka jednom skrivenom cilju, da dej
stvuju zbilja zaprepašćujući. Saopštiću vam samo je
dan primer takve analize imena, jer se on može zgod
no izneti s malo materijala.
U toku lečenja jednog mladog čoveka počnem
jednom govoriti o toj temi i iznesem tvrđenje da,
uprkos prividnoj proizvoljnosti, čoveku ne može doći
na um nikakvo ime koje se ne bi pokazalo kao strogo
ušlovljeno najbližim okolnostima, osobenostima ispi
tivane osobe i njenom trenutnom situacijom. Pošto
on sumnja, ja mu predložim da bez odlaganja sami
izvršimo jedan takav opit. Znao sam da on naročito
održava mnogobrojne odnose svake vrste sa ženama
i devojkama, pa sam zato mislio da će imati naro
čito veliki izbor, ako baš neko žensko ime treba da
mu padne na um. On se složio s tim. Na moje ili
možda njegovo iznenađenje, mene sad nikako nije
obasula neka bujica ženskih imena, nego je on jedan
trenutak ostao nem, pa je onda priznao da mu je
samo jedno jedino ime, i nijedno drugo osim toga,
palo na um: Albina. „Kako je to čudno; ali, šta se
kod vas vezuje za to ime? Koliko Albina poznajete
vi”? Čudnovato! On nije poznavao nijednu Albinu, i

uz to ime nije mu ništa dalje padalo na um. Tako
se moglo pretpostaviti da analiza nije uspela; ali ne;
samo, ona je već bila svršena i nikakva dalja pomi
sao nije bila potrebna. Taj čovek je sam bio neobično
plav: u razgovorima, u toku lečenja, ja sam ga u šali
češće nazivao Albino; a baš smo bili zabavljeni time
da utvrdimo deo ženskoga u njegovoj konstituciji. On
je dakle sam bio ta Albina, u tom momentu najinte
resantnija žena.
Isto tako se melodije koje čoveku neposredno pa
daju na um pokazuju kao uslovljene jednim tokom
misli kome i pripadaju, a koji ima pravo da čoveka
zabavi, a da on i ne zna ništa o toj aktivnosti. Tada
je lako pokazati da se odnos prema toj melodiji na-
dovezuje na njen tekst ili na njeno poreklo; ali, ja
moram biti tako oprezan da to tvrđenje ne proširim i
na stvarno muzikalne ljude, o kojima slučajno ne
mam iskustva. Kod njih je možda za pojavu melodije
merodavna njena muzikalna sadržina. Začelo je češći
prvi slučaj. Tako znam jednog mladog čoveka koji je
neko vreme bio upravo gonjen svakako krasnom me
lodijom Parisove pesme iz Lepe Jelene, dok ga ana
liza nije upozorila na tadašnju borbu u njegovoj
pažnji između neke „Ide” i neke „Jelene”.
Kad su, dakle, pomisli koje sasvim slobodno do
laze na um na takav način uslovljene i uvrštene u
jednu određenu celinu, onda ćemo svakako s pra
vom zaključiti da isto tako mogu biti uslovljene po
misli koje imaju samo jednu jedinu vezu, vezu sa
polaznom predstavom. Ispitivanje pokazuje zaista da
osim veze koju smo im mi dali s polaznom predsta
vom one pokazuju jednu drugu zavisnost: od afektiv-
nih misli i interesnih krugova, kompleksa, čije sadej-
stvo u momentu nije poznato, koje je, dakle, nesvesno.
Pomisli sa takvom vezanošću bile su predmet vrlo
poučnih eksperimentalnih ispitivanja, koja su u is to
ri ji psihoanalize igrala značajnu ulogu. Vuntova ško
la dala je takozvani asocijacioni eksperimenat, u ko
me se osobi koja se ispituje daje nalog da što je mo
gućno brže odgovori ma kakvom reakcijom na jednu
doviknutu joj reč — nadražaj. Tada se može prou

čavati interval koji proteče između nadražaj a i reak
cije, priroda odgovora datog kao reakcija, eventualna
pogreška pri nekom kasnijem ponavljanju istog opita
i slično. Ciriška škola, pod vodstvom Bleuler-a i
Jung-a, dala je objašnjenje reakcija koje se javljaju
u asocijacionom eksperimentu, pozivajući ispitivanu
osobu da naknadnim asocijacijama razjasni svoje re
akcije, ako je u njima bilo nečeg upadljivog. Tako se
pokazalo da su te upadljive reakcije bile na najstro-
žiji način određene kompleksima ispitivane osobe.
Bleuler i Jung postavili su time prvi most od ekspe
rimentalne psihologije ka psihoanalizi.
Poučeni na taj način, moći ćete reći: „Sad pri
znajemo da su slobodne pomisli određene, a ne pro
izvoljne, kao što smo mislili. To priznajemo i za po
misli koje dolaze na um u vezi s elementima sna.
Ali, nije to ono do čega je nama stalo. Vi tvrdite da
je pomisao, povodom elementa sna, određena nepo
znatom nam psihičkom pozadinom upravo toga ele
menta. Čini nam se da to nije dokazano. Mi već oče
kujemo da će se pomisao uz elemenat sna pokazati
kao određena nekim od snevačevih kompleksa. Ali,
šta nam to koristi? To nas ne vodi razumevanju sna
već, kao i asocijacioni eksperimenat, poznavanju tih
takozvanih kompleksa. A kakva posla imaju ti kom
pleksi sa snom?”
Vi ste u pravu, ali previđate jedan momenat.
Uostalom, baš onaj zbog koga ja nisam izabrao asoci
jacioni eksperimenat kao polaznu tačku za ovo izla
ganje. U ovom eksperimentu bira se proizvoljno je
dan određen faktor reakcije: naime, reč-nadražaj.
Reakcija je onda posrednik između reči-nadražaja i
tek probuđenog kompleksa ispitivane osobe. Kod sna
je reč-nadražaj zamenjen nečim što i samo potiče iz
duševnog života snevačevog, iz njemu nepoznatih iz
vora, dakle vrlo lako bi i samo moglo biti „izdanak
kompleksa”. Zato nije baš tako fantastično očekivati
da i dalje pomisli, nadovezane na elemente sna, neće
biti određene nikakvim drugim kompleksom nego
kompleksom samog elementa, i da će nas dovesti i

do otkrića tog kompleksa.
Dopustite mi da vam na jednom drugom primeru
pokažem da je stvarno tako kao što mi očekujemo u
našem slučaju. Zaboravljanje osobnih imena u stvari
je izvrstan primer za slučaj analize snova; samo je
ovde udruženo u jednoj osobi ono što je kod tuma
čenja snova podeljeno na dve osobe. Ako sam pri
vremeno zaboravio neko ime, ja ipak imam izvesnost
da znam to ime: onu izvesnost koju smo za snevača
mogli steći tek zaobilaznim putem, preko Bernheim-
-ovog eksperimenta. Ali, ime zaboravljeno, a ipak
poznato, nije mi pristupačno. Mišljenje, ma koliko
napregnuto, tu ništa ne pomaže; iskustvo mi to od
mah kazuje. Ali, ja mogu svaki put umesto na za
boravljeno ime pomisliti na jedno ili više imena kao
zamenu. Kad mi je neko takvo ime, kao zamena, palo
na um spontano, onda tek postaje očigledno slaga
nje te situacije sa situacijom pri analizi snova. Ele-
menat sna i nije pravi činilac već je samo zamena
za nešto drugo, za ono prvo što ja ne poznajem, te
analizom sna treba da nađem. Razlika leži opet samo
u tome što pri zaboravljanju imena upoznajem za
menu, bez oklevanja, kao ono nepravo, dok smo to
shvatanje za elemenat sna morali tek s mukom steći.
No, i kod zaboravljanja imena ima jedan put da se
od zamene dođe do pravoga, nesvesnoga, do zabo
ravljenog imena. Kad upravim svoju pažnju na te
zamene imena, i pustim se na volju daljim pomislima
u vezi s njima, onda ću kraćim ili dužim okolišnim
putevima doći do zaboravljenog imena i pri tom naći
da su te spontane zamene imena, kao i one koje sam
ja izazvao, bile u vezi sa zaboravljenim imenom, da
su bile njime određene.
Izneću vam jednu analizu ove vrste: Jednog dana
primetim da ne mogu da se setim imena one zem
ljice na Rivijeri čije je glavno mesto Monte Karlo.
To je neprijatno, ali je tako. Udubim se u sve svoje
znanje o toj zemlji, mislim na kneza Alberta iz kuće
Lusignan, na njegove brakove, na njegovu ljubav za
ispitivanje morskih dubina, i na sve što sam još

znao prikupiti, ali mi nije ništa pomoglo. Zato na
pustim dalje razmišljanje i predam se pomislima na
druga imena, u zamenu za zaboravljeno ime. Ta ime
na redaju se brzo: prvo sam Monte Karlo, pa Pije-
mont, Albanija, Montevideo, Koliko. U tom nizu pad
ne mi u oči prvo Albanija, koju odmah smeni Mon
tenegro, valjda prema suprotnosti crnog i belog.1 Po
tom vidim da četiri od tih zamenskih imena sadrže
isti slog mon; najednom se setim zaboravljene reči i
viknem glasno: Monako! Zamenska imena su dakle
doista potekla od zaboravljenog imena, i to prva če
tiri od prvog sloga, a poslednje — Koliko — iznosi
red slogova i ceo poslednji slog. Uz to sam mogao
lako pronaći ono što mi je za neko vreme bilo odu
zelo to ime. Monako je u vezi i sa Minhenom, kao
njegov talijanski naziv; ta varoš je vršila uticaj spre
čavanja.
Taj primer je začelo lep, ali je suviše prost. U
drugim slučajevima morali bismo na prva zamen
ska imena nadovezati veći niz pomisli; onda bi slič
nost sa analizom snova bila jasnija. Ja sam imao i
takva iskustva. Kad me je jednom neki stranac po
zvao da s njim pijem talijansko vino, u krčmi se
pokazalo da je on zaboravio ime tog vina koje je
nameravao poručiti, jer mu je ono bilo ostalo u naj
boljoj uspomeni. Iz obilja različitih imena, koja su
njemu padala na um u zamenu za zaboravljeno ime,
ja sam mogao zaključiti da mu je obzir na neku
Hedvigu bio sakrio ime vina, i on je zaista ne samo
potvrdio da je to vino probao prvi put u društvu
neke Hedvige, nego se, otkrivši to, setio i imena vina.
U to vreme on je bio srećno oženjen, a ona Hedviga
pripadala je ranijim vremenima, kojih se nije rado
sećao.
Što je mogućno kod zaboravljanja imena, moraće
poći za rukom i u tumačenju snova, naime da se, po
1 Alba znači latinski: bela. Montenegro je Crna Gora.

(Prim. prev.).
San: Pretpostavke i tehnika tumačenja iq 3
lazeći od zamene, pomoću asocijacija koje se na nju

nadovezuju, otkriju skriveni pravi Činioci. Po prime-
ru zaboravljanja imena mi smemo i za asocijacije u
vezi sa elementima sna pretpostaviti da će biti od
ređene i elementom sna i njegovim nesvesnim pra
vim činiocem. Time bismo dali malo opravdanja za
svoju tehniku.
Sedmo predavanje
OČIGLEDNA SADRŽINA SNA I LATENTNE

MISLI SNA
Gospođe i gospodo! Kao što vidite, nismo besko

risno proučavali omaške. Zahvaljujući tim ispitiva
njima — pod pretpostavkama koje su vam poznate
—, mi smo stekli dva saznanja: jedno shvatanje ele
menta sna i jednu tehniku tumačenja sna. Prema tom
shvatanju elementa sna, taj elemenat nije pravi čini
lac, već je zamena za nešto drugo, što je snevaču ne
poznato, slično kao i težnja u omaškama, zamena za
nešto o čemu snevač ima znanje, ali mu je ono nepri
stupačno. Nadamo se da ćemo to shvatanjc moći pre-
neti na ceo san, koji se sastoji iz takvih elemenata.
Naša tehnika sastoji se u tome da slobodnom asocija
cijom uz te elemente izazovemo, kao njihovu zamenu,
druge tvorevine iz kojih bismo mogli saznati ono što
je skriveno.
Sad vam predlažem da u našu terminologiju
unesemo izvesnu izmenu koja bi nam olakšala po
kretljivost. Mesto skriven, nepristupačan, nepravi,
reći ćemo, dajući tačan opis, nepristupačan svesti
snevača ili nesvestan. Time ne mislimo ništa drugo
nego ono što vam može pokazati odnos sa zaboravlje
nom reči ili remetilačkom težnjom u omaškama, na
ime: zasad nesvesno. Naravno, nasuprot tome, same
elemente sna i zamenske predstave dobijene asocija-
Očigledna sadržina sna i latentne misli sna 105
čijom smemo nazivati svesnim. S tim nazivom nije

još vezana nikakva teorijska konstrukcija. Upotreba
reči „nesvesno”, u svojstvu tačnog i lako razumlji
vog opisa, besprekorna je.
Ako svoje shvatanje s pojedinog elementa pre
nesemo na ceo san, onda izlazi da je san, kao celina,
izopačena zamena za nešto drugo, nesvesno, i da je
zadatak tumačenja snova da nađe to nesvesno. A iz
toga odmah proizlaze tri važna pravila, kojih se mo
ramo pridržavati pri radu u tumačenju snova:
1) Ne vodimo brigu o onome što se čini da san
kazuje, pa bio san razuman ili besmislen, jasan ili
zamršen, pošto to ni u kom slučaju nije ono nesvesno
koje tražimo (nametnuće nam se jedno pojmljivo
ograničenje ovog pravila); 2) ograničimo rad na to da
uz svaki elemenat probudimo zamenske predstave, ne
razmišljajmo o njima, ne ispitujmo da li one sadrže
nešto valjano, ne vodimo brigu o tome koliko one
udaljuju od elementa sna; 3) sačekajmo dok se skri
veno, traženo nesvesno ne javi samo od sebe, isto
onako kao zaboravljena reč Monako u opisanom opitu.
A sad razumemo ukoliko je svejedno da li se
sećamo sna mnogo ili malo i, pre svega, koliko verno
ili koliko nepouzdano. San koga se sećamo nije u
pravom smislu ono što tražimo, već je izopačena za
mena za nj, koja treba da nam pomogne da mu se
približimo, da nesvesno iz sna učinimo svesnim, bu
đenjem drugih zamenskih tvorevina. Ako je dakle
naše sećanje bilo neverno, ono je prosto izvodilo dalje
izopačavanje te zamene, koje uostalom takođe ne
može biti nemotivisano.
Rad tumačenja može se vršiti na sopstvenim sno
vima, kao i na snovima drugih. Na sopstvenim sno
vima čak se dozna više, proces tumačenja se poka
zuje više dokazanim. Ako se to pokuša, primetiće se
da se nešto opire radu tumačenja, čoveku, doduše,
dolaze na um pomisli, ali ih on ne dopušta sve. Po
kazuju se uticaji ispitivanja i odabiranja. Kod po
neke pomisli velimo sebi: ne, ona se ne slaže s tim,
ne ide uz to; kod druge se veli: to je suviše besmi
sleno; kod treće: to je sasvim sporedno. I posle se
može posmatrati kako se takvim zamerkama pomisli

uguše, i najzad rasteraju još pre nego što su postale
sasvim jasne. Dakle, s jedne strane čovek se isuviše
vezuje za polaznu predstavu, za sam elemenat sna,
s druge strane se odabiranjem remeti rezultat slo
bodne asocijacije. Ako čovek pri tumačenju snova
nije sam, ako pusti da mu drugi tumači san, onda
će se vrlo jasno primetiti još jedan drugi motiv, koji
se iskorišćuje za to nedopušteno odabiranje. Onda
sebi kažemo pokatkad: ne, ova pomisao je isuviše ne
prijatna, ja je neću ili ne mogu saopštiti.
Ove zamerke, očevidno prete, da poremete uspeh
našeg rada. Od njih se moramo braniti, a to se čini,
kad je u pitanju sopstvena ličnost, čvrstom odlukom
da im se ne popušta; kad se tumači san nekoga dru
gog, propisuje mu se, kao neprekršno pravilo, da ni
jednu pomisao ne srne pri saopštenju isključiti, i kad
bi se protiv nje javila koja od one četiri zamerke: da
je suviše beznačajna, suviše besmislena, da ne ide
uz to ili da je suviše neprijatna za saopštenje. On
obeća da će se pridržavati tog pravila, a posle se ne
smemo ljutiti što on u danom slučaju loše održava
to obećanje. To će se objasniti prvo time što njemu,
uprkos autoritativnom uveravanju, nije bila jasna
opravdanost slobodnih asocijacija, pa će se možda
pomišljati da se on pridobije prvo teorijski, dajući
mu da čita spise ili šaljući ga na predavanja, pomoću
kojih bi se mogao preobratiti u pristalicu naših shva-
tanja o slobodnoj asocijaciji. Ali, od takvih pogrešaka
zadržaće nas opažanja da se i kod sopstvene lično
sti, u čije uverenje, međutim, smemo biti sigurni,
javljaju protiv izvesnih pomisli iste kritičke zamer
ke, koje se otklanjaju tek naknadno, u neku ruku u
drugoj instanciji.
Mesto da se ljutimo zbog neposlušnosti siievače-
ve, ova iskustva mogu se iskoristiti da se iz njih sa
zna nešto novo, nešto što je utoliko važnije ukoliko
smo manje na to bili pripremljeni. Sad razumemo da
se rad na tumačenju snova vrši protiv jednog otpora
koji mu se stavlja nasuprot, i čiji su izražaji one kri
tičke zamerke. Taj otpor je nezavisan od teorijskog
Očigledna sadriina sna i latentne misli sna
uverenja snevačevog. Saznajemo, čak, nešto više. Do-

znajemo da jedna takva kritička zamerka nije nikad
opravdana. Naprotiv, pomisli koje bi čovek tako hteo
ugušiti pokazuju se bez izuzetka kao najvažnije, od
presudnog značaja za iznalaženje nesvesnoga. Upravo
je preimućstvo kad je neka pomisao praćena takvom
zamerkom.
Taj otpor je nešto potpuno novo — jedna pojava
koju smo našli na osnovu naših pretpostavki, a da
ona u njima i nije bila sadržana. Tim novim činiocem
u našem računu nismo baš prijatno iznenađeni. Već
slutimo da on neće olakšati naš rad. On bi nas mogao
zavesti da ostavimo sav trud oko sna. Nešto tako be
značajno kao san, i uz to takve teškoće umesto jedne
glatke tehnike! Ali, s druge strane, baš te teškoće
mogle bi nas dražiti i navesti na misao da će taj rad
vredeti truda. Mi redovno nailazimo na teškoće kad
od zamene koju označava elemenat sna hoćemo da
prodremo do skrivenog nesvesnog. Smemo dakle mi
sliti da iza zamene mora biti skriveno nešto značajno.
Našto inače teškoće koje hoće da održe prikrivanje?
Kad dete neće da otvori zatvorenu šaku, da pokaže
šta ima u njoj, onda je to začelo nešto rđavo što ne
bi trebalo da ima.
U trenutku kad uvodimo dinamičku predstavu
nekog otpora u naš predmet, moramo misliti i na to
da je taj momenat nešto kvantitativno promenljivo.
Može biti većih i manjih otpora, i mi smo priprem
ljeni na to da će se te razlike pokazati i za vreme na
šeg rada. Možda s tim treba dovesti u vezu jedno
drugo iskustvo koje stičemo i pri radu na tumačenju
snova. Naime, ponekad je potrebna samo jedna jedi
na pomisao ili mali broj pomisli da nas od elementa
sna odvede do nesvesnoga u njemu, dok su drugi put
za to potrebni dugi nizovi asocijacija i savlađivanje
mnogih kritičkih zamerki. Reći ćemo sebi da te raz
like stoje u vezi sa promenljivim veličinama otpora
i verovatno ćemo biti u pravu. Kad je otpor mali,
onda ni zamena nije daleko udaljena od nesvesnoga;
ali, veliki otpor donosi sobom velika izopačenja ne-
svesnoga, a s time i dugo odstupanje od zamene ka

nesvesnome.
Sad bi možda bilo vreme da se uzme neki san
i na njemu ogleda naša tehnika, da bi se videlo da li
se naša očekivanja, vezana za nju, potvrđuju. Jest,
ali koji san treba za to da izaberemo? Nećete vero-
vati kako mi je teško to odlučivanje, a ja vam još
i ne mogu objasniti u čemu leže te teškoće. Očevidno
mora biti snova koji su u celini pretrpeli malo izo-
pačenja i najbolje bi bilo početi s njima. Ali, koji
snovi su najmanje izopačeni? Da li razumni i ne-
zamršeni snovi, za koje sam vam već izneo dva pri-
mera? Tu bismo veoma pogrešili. Istraživanje poka
zuje da su ti snovi pretrpeli jedan izvanredno visok
stupanj izopačenja. A ako ja, odričući se neke naro
čite pogodbe, iznesem ma koji san, onda ćete vero-
vatno biti vrlo. razočarani. Može biti da mi imamo
da zapamtimo ili zabeležimo toliko obilje pomisli uz
pojedine elemente sna da rad postane potpuno ne
pregledan. Ako zapišemo san, a pored toga zabele
žimo i sve pomisli koje se jave povodom njega, onda
te pomisli mogu lako izneti više puta toliko koliko
tekst sna. Najcelishodnije bi, dakle, bilo da se po
traži nekoliko kratkih snova, od kojih bi nam svaki
mogao bar nešto reći ili potvrditi. Na to ćemo se i
odlučiti, osim ako bi nam iskustvo pokazalo gde mo
žemo zbilja naći snove malo izopačene.
Ali ja znam još jedno drugo olakšanje, koje je
uz to na našem putu. Mesto da počnemo tumačenje
celih snova, ograničićemo se na pojedine elemente
sna i na jednom nizu primera pratiti kako se oni
mogu objasniti primenom naše tehnike.
A) Jedna dama priča da je kao dete vrlo često
sanjala da blagi Bog ima na glavi jedan šiljat šešir
od hartije. Kako ćete to razumeti bez pomoći od stra
ne snevačice? To zvuči sasvim besmisleno. Ali, nije
više besmisleno kad nam dama ispriča da su joj kao
detetu imali običaj stavljati na glavu takav šešir, za
stolom, zato što se nije mogla okaniti da ispod oka
ne pogleda na tanjire svoje braće i sestara: da li neko
od njih nije dobio više nego ona. Taj šešir, dakle,
Očigledna sadržina sna i latentne misli sna jgg
imao joj je biti neka vrsta naočnjaka. To je, uostalom,

jedno istorijsko obaveštenje, dato bez ikakve teškoće.
Tumačenje toga elementa, a s njime i celog kratkog
sna, biva lako pomoću jedne dalje pomisli sneva-
Čice. „Pošto sam slušala da je dobri Bog sveznajući i
da vidi sve”, veli ona, „to san može značiti samo to
da i ja sve znam i sve vidim kao Bog, iako me u
tome žele sprečiti.” Taj primer je možda suviše prost.
B) Jedna skeptička bolesnica sneva jedan poduži
san, u kome se zbiva da joj izvesne osobe pričaju o
mojoj knjizi o Dosetki, koju veoma hvale. Posle se ne
što pominje o nekom „kanalu”, možda neka druga
knjiga, u kojoj se javlja kanal, ili nešto drugo u vezi
s kanalom . . . ona to ne zna . . . to je sasvim nejasno.
Sad ćete začelo biti skloni verovanju da će ele-
menat „kanal” izmaći tumačenju zato što je i sam
tako neodređen. U pravu ste u pogledu te pretpostav
ljene teškoće; ali to nije teško zato što je nejasno,
već je nejasno iz jednog drugog razloga, onog istog
razloga koji otežava i tumačenje. Snevačica se ne seća
ničega u vezi s kanalom; i ja, naravno, ne znam ništa
da kažem. Malo docnije, uistini idućeg dana, ona mi
je rekla da joj je palo na um nešto što možda ide uz
ono. Naime, takođe jedna dosetka koju je slušala da
se priča. Na jednoj lađi između Dovera i Kalea, jedan
poznat pisac zabavlja se s jednim Englezom koji, u
izvesnoj vezi, navodi rečenicu: Du sublime au ridicule
U n’y a qu'un pas.1 Pisac odgovara: Oui, le pas de
Calais**, čime je hteo reći da Francusku smatra uzvi
šenom, a Englesku smešnom. Međutim, Pas de Calais
je kanal, to jest kanal rukavac, Canal La Manche.
Da li ja mislim da ta pomisao ima neke veze sa snom?
Začelo, mislim da nam ona zbilja daje rešenje zago
netnog elementa sna. Ili, ako budete posumnjali da
je ta dosetka postojala, kao nesvesno u elementu
„kanal”, već pre sna, možete li pretpostaviti da je
ona naknadno izmišljena? Ta pomisao, naime, svedoči
1 Od uzvišenog do smešnog samo je jedan korak. (Prim,

prev.).
• Da, korak Kale. (Prim. prev.).
0 sumnji koja se kod nje skriva iza nametljivog ču

đenja, a otpor je svakako zajednički razlog za oboje:
1 zato što joj je ta pomisao došla tako oklevajući, kao
i zato što je odgovarajući elemenat sna ispao tako
neodređen. Pogledajte ovde na odnos elementa sna
prema nesvesnome u njemu. On je kao delić toga
nesvesnoga, kao aluzija na nj; svojim izolovanjem on
je postao sasvim nerazumljiv.
C) Jedan bolesnik sneva u podužoj vezi: oko
jednog stola naročitog oblika sede više članova nje
gove porodice, itd. Povodom toga stola palo mu je
na um da je takav sto video kod izvesne porodice pri
likom jedne posete. Onda se njegove misli nastavlja
ju: u toj porodici postojao je neki naročiti odnos iz
među oca i sina, a on odmah dodaje da je u stvari
isto tako između njega i njegovog oca. Sto je, dakle,
u san unesen da bi označio to upoređenje.
Ovaj snevač bio je odavno dobro upoznat sa zah-
tevima tumačenja sna. Drugi bi možda video nezgo
du u tome da se jedna takva beznačajna sitnica, kao
što je oblik jednog stola, učini predmetom istraži
vanja. Zaista, mi ne smatramo ništa u snu kao slu
čajno ili ravnodušno i očekujemo rasvetljenje baš od
razjašnjenja tako neznatnih nemotivisanih sitnica.
Možda ćete se još čuditi tome što rad sna izražava
misao — „kod nas je isto kao i kod njih” — baš
izborom stola. Ali, i to se objašnjava kad čujete da
je ime dotične porodice: Tischler. Posadivši članove
svoje porodice oko toga stola, snevač time veli da
su i oni „Tischler”. Imajte u vidu, uostalom, kako se
po nevolji mora biti nesmotren pri saopštenju takvih
tumačenja snova. Tako ste u izboru primera otkrili
jednu od nagoveštenih vam teškoća. Ja bih taj pri
mer lako mogao zameniti nekim drugim, ali verovat-
no bih tu prvu nesmotrenost izbegao samo po cenu
da mesto nje učinim neku drugu.
. Vreme je, čini mi se, da uvedem dva izraza
koje smo već odavno mogli upotrebiti. Ono što san
ukazuje nazvaćemo očiglednom sadržinom sna, a ono
što je skriveno, i do čega treba da dođemo prateći po
misli, latentnim mislima sna. A onda ćemo razmotriti
Očigledna sadržina sna i latentne misli sna m
odnose između očigledne sadržine i latentnih misli

sna, kako se oni pokazuju u tim primerima. Mogu
postojati vrlo različiti takvi odnosi. U primerima A) i
B) očigledni elemenat takođe je sastavni deo latentnih
misli, ali samo njegov mali deo. Od jedne velike slo
žene psihičke tvorevine u nesvesnim mislima sna do-
speo je jedan delić i u očigledni san, kao njen odlo
mak ili, u drugim slučajevima, kao aluzija na nju,
kao podsetna reč, kao skraćenje u telegrafskom stilu.
Rad tumačenja ima da dopuni u celini taj odlomak
ili tu aluziju, kao što je naročito lepo uspelo u pri-
meru B). Jedna vrsta izopačenja, u kome se sastoji
rad sna, zamena je dakle jednim odlomkom ili jed
nom aluzijom. U primeru C) raspoznaje se, osim toga,
jedan drugi odnos koji ćemo videti čistije i jasnije
izražen u sledećim primerima.
D) Snevač izvlači jednu — određenu, njemu po
znatu — damu iza kreveta. On sam nalazi smisao toga
elementa sna pomoću prve pomisli koja mu dolazi
na um. Znači: on daje toj dami preimućstvo.*1
E) Jedan drugi sanja da mu je brat zatvoren u
nekom sanduku. Prva pomisao zamenjuje sanduk
ormanom, a potom druga pomisao daje tumačenje:
brat se ograničava.2
F) Snevač se penje na jedno brdo s koga ima iz
vanredan, širok pogled. To zvuči sasvim razumno, tu
možda i nema šta da se tumači, već samo treba do
znati koje uspomene se san dotiče, i iz koga je po
voda ona ovde izazvana. Ali, varate se; pokazalo se
da je za taj san isto tako potrebno tumačenje kao i
za ma koji drugi, zamršen san. Snevaču, naime, ne
padaju uz to na um nikakva sopstvena penjanja na
brdo, već se on seća okolnosti da jedan njegov po
znanik izdaje neki list Pregled, koji se bavi našim
odnosima prema najudaljenijim delovima sveta. Skri
1 Na nemačkom: Izvlačiti kaže se hervorziehen, a da

vati preimućstvo: vorziehen. (Prim. prev.).
1 U originalu: Schrank (orman) 1 schr&nkt slch ein
(ograničava se). (Prim. prev.).
vena misao sna ovde je dakle identifikovanje snevača

sa „pregledačem”.
Ovde nailazite na jedan nov tip odnosa između
očiglednog i skrivenog elementa sna. Prvi elemenat
nije toliko izopačenje drugog koliko njegovo prika
zivanje, jedno plastično, konkretno oslikavanje koje
polazi od samih reči. Baš usled toga, svakako, to je
opet izopačenje, jer smo kod reči odavno zaboravili
iz koje konkretne slike je ona proizišla, i zato je više
ne upoznajemo kad je zamenjena slikom. Ako imate
u vidu da se očigledni san sastoji poglavito iz vizuel-
nih slika, rede iz misli i reči, onda možete pojmiti
da ta vrsta odnosa ima naročito značenje za stvara
nje snova. Vi vidite takođe da je ovim putem omo
gućeno da se za jedan veliki niz apstraktnih misli
stvore zamenske slike u očiglednom snu, kojima je
cilj skrivanje. To je naša tehnika za rešenje zago
netke slika. Otkuda dolazi izgled dosetljivoga, koji
imaju takva prikazivanja, to je posebno pitanje koje
ovde ne moramo doticati.
Četvrtu vrstu odnosa između očiglednog i skrive
nog elementa moram vam još prećutati, dok ne naiđe
njena podsetna reč u tehnici. Ni onda vam neće sve
biti pobrojano, ali će za naše svrhe biti dovoljno.
Imate li sad hrabrosti da se odvažite na tumače
nje jednog celog sna? Učinimo probu da vidimo da li
smo za taj zadatak dosta dobro naoružani. Ja neću,
naravno, izabrati neki od najtamnijih snova, ali ipak
jedan san koji pokazuje dobro izražene osobine sna.
Dakle, jedna mlada, ali već otpre mnogo godina
udata dama sneva: ona sedi s mužem u pozorištu,
jedna strana parketa je sasvim prazna. Muž joj priča
da su Eliza L. i njen verenik takođe hteli ići, ali bi
dobili loša mesta, 3 mesta za 1 forintu i 50 krajcara, a
ta nisu mogli uzeti. Ona misli da ni to ne bi bila ni
kakva nesreća.
Prvo što nam snevačica saopštava to je da je
povod za san dodirnut u njegovoj očiglednoj sadrži-
ni. Muž joj je zbilja pričao da se Eliza L., jedna nje
na poznanica, otprilike istih godina, sad verila. San
je reakcija na to saopštenje. Mi već znamo da je za
Očigledna sadriina sna i latentne misli sna 113
mnoge snove lako naći jedan takav povod od pret

hodnog dana i da često sam snevač bez teškoća na
vodi takva izvođenja. Obaveštenja iste vrste stavlja
nam snevačica na raspolaganje i za druge elemente
očiglednog sna. Otkuda je detalj da je jedna strana
parketa nezauzeta? To je aluzija na jedan stvaran
događaj od prošle nedelje. Ona je bila rešena da ide
na izvesnu pozorišnu predstavu i zato je uzela karte
suviše rano, tako rano da je morala platiti pretpro-
dajnu taksu. Kad su došli u pozorište, videlo se kako
je njena briga bila izlišna, jer je jedna strana par
keta bila skoro prazna. Bilo bi vremena i da je karte
kupila na sam dan predstave. Njen muž nije propu
stio priliku da je zbog te prenagljenosti zadirkuje. —
Otkuda jedna forinta i pedeset krajcara? Iz jedne sa
svim druge veze, koja s pređašnjom nema nikakva
posla, ali isto tako cilja na jednu novost od poslednjeg
dana. Njena snaha bila je dobila od svog muža na
poklon sumu od 150 forinata i nije imala ništa preče
da učini, glupa guska, nego da odjuri do juvelira i taj
novac izda za neki nakit. — Otkuda 3? Ona ne zna
ništa reći povodom toga, osim ako se ne uvaži pomi
sao da je verenica Eliza L. samo 3 meseca mlađa od
nje, već skoro deset godina udate žene. A besmislica
da se uzmu tri karte kad su samo dvoje? Na to ona
ništa ne kaže i uopšte odbija svaku dalju pomisao i
obaveštenje.
Ali, ona nam je u to malo svojih pomisli ipak
dala toliko materijala da je iz toga mogućno pogo
diti skrivene misli sna. Mora nam pasti u oči da se u
njenim saopštenjima, povodom sna, na više mesta
ističu vremenske odredbe koje zasnivaju neku zajed
nicu između različnih delova materijala. Ona se za
pozorišne karte pobrinula suviše rano, uzela ih pre
nagljeno, tako da ih je morala preplatiti; snaha se
na sličan način požurila da svoj novac odnese juveliru
i za nj kupi nakit, kao da bi inače propustila priliku.
Ako s tim tako naglašenim „suviše rano”, „prenaglje
no”, dovedemo u vezu povod sna — vest da je njena
samo tri meseca mlada prijateljica sad ipak dobila
valjanog muža — i kritiku izraženu u prekoru snahe:
> r r o j d , O đ ab i
da je besmisleno tako prenagliti, onda nam se javlja,

kao spontana, sledeća konstrukcija skrivenih misli
sna, za koje je očigledni san jedna teško izopačena
zamena:
„Bila je besmislica s moje strane da tako požurim
sa udajom! U Elizinom primeru vidim da bih i doc-
nije još dobila muža.” (Prenagljenost je predstavlje
na njenim ponašanjem pri kupovini karata i snahinim
pri kupovini nakita. Kao zamena za udaju, javlja se
odlazak u pozorište). To bi bila glavna misao; možda
možemo nastaviti, iako s manjom sigurnošću, jer ne
bi trebalo da analiza na ovim mestima napusti izjave
snevačice: ,,A dobila bih sto puta boljeg muža za taj
novac!” — 150 forinata je 100 puta više nego 1 fo
rinta i 50 krajcara. Ako bismo mesto „novac” smeli
staviti „miraz”, onda bi to značilo da se čovek kupuje
mirazom; i nakit, kao i loše karte stajali bi namesto
čoveka. Još bi bilo poželjnije kad bi baš elemenat
„3 karte” imao veze s nekim čovekom. Ali, naše ra-
zumevanje ne stiže još dotle. Mi smo samo pogodili
da san izražava potcenjivanje njenog sopstvenog muža
i žaljenje što se tako rano udala.
Moje mišljenje je da ćemo rezultatom ovog prvog
tumačenja snova biti više iznenađeni i zbunjeni nego
zadovoljni. Tu je na nas navalilo odjednom suviše,
više nego što sad možemo savladati. Već vidimo da
nećemo iscrpsti učenja ovog tumačenja snova. Požu
rimo se da izdvojimo ono što smatramo kao pouzda
no novo saznanje.
Prvo: čudno je da u skrivenim mislima glavni
naglasak pada na elemenat prenagljenosti; u očigled
nom snu baš se od njega ne može ništa naći. Bez ana
lize ne bismo mogli slutiti da taj momenat igra ma
kakvu ulogu. Izgleda, dakle, mogućno da u očigled
nom snu izostane baš glavna stvar, ono što je central
no u nesvesnim mislima. Time se utisak celoga sna
mora iz osnova izmeniti. Drugo: u snu se nalazi jed
no besmisleno dovođenje u vezu: 3 za 1 forintu i 50;
u mislima sna nalazimo rečenicu: to je bila besmi
slica (udati se tako rano). Može mi se poreći da je
ta misao — „to je bila besmislica” — predstavljena
Očigledna sadrži na sna i latentne misli sna JJJ
baš uvođenjem jednog besmislenog elementa u oči

gledni san? Treće: jedan uporedni pregled pokazuje
da odnos između očiglednih i skrivenih elemenata nije
prost, nije nikako takav da uvek jedan očigledan
elemenat zamenjuje neki skriven elemenat. Naprotiv,
mora postojati odnos masa između oba tabora, tako
da jedan očigledan elemenat može zastupati više skri
venih ili jedan skriveni elemenat biti zamenjen po
moću više očiglednih elemenata.
Sto se tiče smisla sna i odnosa snevačice prema
njemu, imalo bi se takođe reći mnogo štošta što izne
nađuje. Ona, doduše, priznaje tumačenje, ali mu se
čudi. Ona nije znala da svog muža toliko potcenjuje;
ona ne zna ni zašto bi ga tako potcenjivala. U tome,
dakle, ima još mnogo nerazumljivoga. Ja zbilja mi
slim da mi još nismo opremljeni za tumačenje snova
i moramo tek tražiti dalje pouke i pripreme.
Osmo predavanje
DECJI SNOVI
Gospođe i gospodo! Mi imamo utisak da smo išli

suviše brzo napred. Vratimo se malo natrag. Pre nego
što smo preduzeli poslednji pokušaj da teškoću izo
pačavanja sna savladamo svojom tehnikom, rekli smo
sebi da bi bilo najbolje da je obiđemo, držeći se sno
va kod kojih je izopačavanje otpalo ili je ispalo vrlo
beznačajno, ako takvih snova ima. Pri tome opet od
stupamo od istorije razvića našeg saznanja. Jer uisti-
ni tek posle dosledne primene tehnike tumačenja i
posle izvršene analize izopačenih snova obraćena je
pažnj§i na egzistenciju takvih snova bez izopačavanja.
Snovi koje tražimo nalaze se kod dece. Oni su
kratki, jasni, povezani, lako razumljivi, nedvosmisle
ni, pa ipak nesumnjivi snovi. Ali, nemojte misliti da
su svi dečji snovi te vrste. I izopačavanje snova jav
lja se vrlo rano u dečjem dobu, a zabeleženi su snovi
dece od 5—8 godina koji već imaju sva obeležja doc-
nijih snova. Ali ako se ograničite na doba kad se du
ševna delatnost počne jasno raspoznavati, do četvrte
ili pete godine, naći ćete jednu vrstu snova čiji ka
rakter možemo nazvati infantilnim, a pojedine snove
te vrste možete posle naći i u docnijim godinama de-
tinjstva. Cak i kod odraslih lica javljaju se, pod iz-
vesnim okolnostima, snovi koji su sasvim slični sa ti
pično infantalnim snovima.
DeCji snovi 117
Iz ovih dečjih snova možemo sad s velikom lako

ćom i sigurnošću dobiti o suštini snova saznanja za
koja se nadamo da će se pokazati od presudne i opšte
važnosti.
1. Za razumevanje ovih snova nije potrebna ni
kakva analiza, nikakva primena neke tehnike. Nije
potrebno ni ispitivati dete koje priča san. Samo se
tome mora dodati jedan deo priče iz detinjeg života.
Uvek ima neki doživljaj prethodnog dana koji nam
objašnjava san. San je reakcija duševnog života za
vreme spavanja na taj doživljaj dana.
Saslušaćemo nekoliko primera, da na njih naslo
nimo svoje dalje zaključke.
A) Jedan dečak od 22 meseca treba, prilikom če
stitanja, da pokloni jednu korpu s trešnjama. On to
očevidno čini vrlo nerado, iako mu je obećano da će
i on dobiti nekoliko trešanja. Sutradan ujutro on pri
ča kao svoj san: ,,He(r)man poj’o sve trešnje”.
B) Jedna devojčica od tri godine i tri meseca vozi
se prvi put po jezeru. Pri iskrcavanju ona neće da na
pusti brod i gorko plače. Njoj se čini da je vreme vož
nje prošlo isuviše brzo. Sutra ujutru priča: „Noćas
sam se vozila po jezeru”. Mi smemo svakako dopu
niti da je ta vožnja potrajala duže.
C) Jedan dečak od pet godina i tri meseca bude
poveden na izlet u Ešemtal kod Halštata. On je slu
šao da Halštat leži na podnožju Dahštajna. Za to brdo
pokazivao je mnogo interesovanja. Iz stana u Ausze
mogao se Dahštajn lepo videti, a dogledom se na nje
mu mogla raspoznati koliba Simoni. Dete se više puta
trudilo da je dogledom ugleda; ali je ostalo nepoznato
s kakvim uspehom. Izlet je počeo u veselom raspolo
ženju, punom očekivanja. Kad god bi se pojavio ka
kav nov breg, dečak je pitao: „Je li to Dahštajn?”
Bio je sve više neraspoložen što mu je češće na to pi
tanje odgovarano odrečno, docnije je sasvim zaćutao
i nije hteo s ostalima poći jednom stazicom ka vodo
padu. Držali su da je premoren, ali sutra ujutru on je
sav blažen pričao: „Noćas sam sanjao da smo bili kod
kolibe Simoni”. On je dakle sa tim očekivanjem uče
stvovao u izletu. Od pojedinosti naveo je samo ono
što je pre toga slušao: do gore se ide šest sati po ste

penicama.
Ova tri sna biće dovoljni za sva željena obave-
štenja.
2. Mi vidimo da ti dečji snovi nisu besmisleni; to
su razumljivi, punovažni duševni akti. Setite se ono
ga što sam vam izneo kao lekarsko mišljenje o snu:
upoređenje sa nemuzikalnim prstima koji preleću
preko dirki klavira. Neće vam izmaći kako se ovi
dečji snovi živo protive tome shvatanju. Ali bilo bi
isu više čudno kad bi baš dete za vreme spavanja vrši
lo pune duševne radnje, dok se odrasli u takvim slu
čajevima zadovoljava grčevitim reakcijama. Mi ima
mo sve razloge da detetu pripišemo bolje i dublje
spavanje.
3. U ovim snovima nema izopačavanja; njima nije
ni potrebno nikakvo tumačenje. Očigledni i skriveni
san ovde se poklapaju. Izopačavanje sna ne spada
dakle u suštinu sna. Smem pretpostaviti da će vam se
sad skinuti jedan teret s grudi. Ali malo izopačava
nja sna, izvesnu razliku između očigledne sadržine
i skrivenih misli sna, moraćemo priznati i ovim sno
vima, kad malo pobliže razmislimo o tome.
4. Dečji san je reakcija na neki doživljaj dana,
koji je ostavio neko žaljenje, neku čežnju, neku ne-
zadovoljenu želju. San donosi direktno, nezavijeno,
ispunjenje te želje. Setite se sad naših izlaganja u
ulozi telesnih nadražaja spolja ili iznutra kao reme-
tilaca spavanja i podstrekača snova. Upoznali smo se
sa sasvim pouzdanim činjenicama o tome, ali smo
samo mali broj snova mogli objasniti na takav način.
U ovim dečjim snovima ne ukazuje ništa na dejstvo
takvih telesnih nadražaja; u tome ne možemo pogre-
šiti, jer su snovi potpuno razumljivi i lako pregledni.
Ali, zato ne treba da napustimo kauzalno objašnjenje
snova iz nadražaja. Samo možemo pitati: zašto smo
otpočetka zaboravili da osim telesnih ima i duševnih
nadražaja koji remete spavanje? Znamo pak da su
ta uzbuđenja najčešće kriva za poremećaje sna kod
odrasloga, jer mu smetaju da uspostavi duševno ra
spoloženje za uspavljivanje, naime, otklanjanje inte
Dečji snovi 119
resa za svet. On ne bi hteo prekinuti život, već bi ra

dije nastavio rad na stvarima koje ga interesuju, pa
zato ne spava. Takav duševni nadražaj koji remeti
spavanje kod deteta, dakle, neispunjena je želja, na
koju ono reaguje snom.
5. Odavde dobij amo, najkraćim putem, razjašnje
nja o funkciji sna. Kao reakcija na psihički nadražaj,
san mora imati značaj rešenja toga nadražaja, tako
da on bude otklonjen i da spavanje može biti nastav
ljeno. Kako je to rešenje pomoću sna dinamički omo
gućeno, to još jne znamo, ali već primećujemo da san
nije naručitelj spavanja, kao što mu se prebacuje,
već je čuvar spavanja, otklanja poremećaje spava
nja. Mi, doduše, mislimo da bismo bolje spavali da
nije bilo snova, ali nismo u pravu; uistini, bez po
moći sna mi ne bismo uopšte spavali. Njegova je za
sluga što smo i utoliko dobro spavali. On nije mogao
izbeći da nas malo ne uznemiri, kao što noćni stražar
ne može da ne napravi malo larme, rasterujući one
koji narušavaju mir i svojom larmom hoće da nas
probude.
6. Da je neka želja izazivač sna, a ispunjenje te
želje njegova sadržina, to je jedno od glavnih obe-
ležja sna. Drugo je, isto tako konstantno obeležje, da
san ne daje prosto izražaja jednoj misli, već tu želju
prikazuje kao zadovoljenu u obliku jednog halucina-
tomog doživljaja. Ja bih se vozio po jezeru, glasi že
lja koja podstiče san; samom snu sadržina je: ja se
vozim po jezeru. I kod ovih prostih dečjih snova po
stoji, dakle, neka razlika između skrivenog i očigled
nog sna, neko izopačenje skrivene misli sna, preobra-
ćanje misli u doživljaj. Pri tumačenju snova mora
mo se pre svega osloboditi te male promene. Ako bi
se to pokazalo kao najopštije obeležje sna, onda ma-
lopre saopšteni odlomak sna: „ja vidim svog brata u
jednom ormanu”, ne treba prevesti „moj se brat ogra
ničava”, već „ja bih želeo da se moj brat ograniči,
moj brat treba da se ograniči”. Od oba ovde nave
dena opšta obeležja sna, drugi očevidno ima više iz
gleda na priznanje, bez prigovora, od prvog. Tek pro
širenim ispitivanjima moći ćemo utvrditi da podstre-
kač sna uvek mora biti neka želja, a ne i neka briga,

neka namera ili prekor; ali, time se ne dira u dru
go obeležje sna: da san ne obnavlja prosto i vemo na-
dražaj, već ga nekom vrstom doživljavanja uklanja,
odstranjuje, rešava.
7. Nadovezujući na ova obeležja sna možemo opet
prihvatiti i poređenje snova sa omaškama. Kod oma
ške razlikujemo jednu remetilačku i jednu poreme
ćenu težnju; omaška je bila kompromis između te
dve težnje. U istu shemu ide i san. Poremećena tež
nja kod sna ne može biti druga nego težnja za spa
vanjem. Remetilačku težnju zamenjujemo psihičkim
nadražajem, kažimo dakle željom, koja traži da se
ispuni, jer dosad nismo poznali nikakav drugi duševni
nadražaj koji remeti spavanje. San je i ovde rezultat
kompromisa. Čovek spava, ali ipak doživljuje otkla
njanje jedne želje; želja se zadovoljava, ali se pri tom
spavanje nastavlja. I jedno i drugo se delom prihvata
a delom otklanja.
8. Setite se kako smo se ranije nadali da ćemo
naći neki pristup ka razumevanju problema sna po
lazeći od činjenice da se izvesne, za nas vrlo providne
tvorevine fantazije nazivaju „budnim snovima”. A ti
budni snovi zaista su ispunjenja želja, ispunjenja ča-
stoljubivih i erotičnih želja, koje su nam dobro po
znate; ali, one su samo mišljene, iako živo zamišljene,
nikad halucinatorno doživljene. Od oba glavna obe
ležja sna ovde je, dakle, zadržan manje pouzdani, dok
drugi sasvim otpada kao zavisan od stanja spavanja
i neostvarljiv u budnom životu. U običnom govoru
ima dakle neka slutnja o tome da je ispunjenje želja
glavno obeležje sna. Uzgred rečeno, ako je doživlja
vanje u snu samo preobraženo predstavljanje, omo
gućeno uslovima stanja spavanja, dakle ako je „noć
no budno snevanje”, onda već razumemo da proces
stvaranja snova može otkloniti noćni nadražaj i pri
baviti zadovoljenje, jer je i snevanje na danu jedna
delatnost vezana sa zadovoljenjem i jedino se i vrši
radi toga zadovoljenja.
Ali, ne samo taj već i drugi uobičajeni izrazi ispo-
ljavaju se u istom smislu. Poznate poslovice vele:
Dečji snovi 121
svinja sanja o žirovima, guska o kukuruzu. Ili se pita:
0 čemu sanja kokoš? O sitnoj proji. Poslovica se
dakle spušta dalje nego mi, od deteta do životinje, i
tvrdi da je sadržina sna zadovoljenje neke potrebe.
Isto nagoveštavaju, čini se, toliki izrazi kao: „lepo
kao u snu”, „to mi ni u snu ne bi palo na um”, „to
nisam zamišljao ni u svojim najsmelijim snovima”.
Tu postoji očevidna pristrasnost običnog govora. Ima
1 snova praćenih strahom, kao i snova s mučnom ili
ravnodušnom sadržinom, ali oni nisu bili nikakav
podsticaj za običan govor. Obični govor poznaje, do
duše, „zle” snove, ali san, uopšte, njemu je ipak sa
mo slatko ispunjenje želja. A nema nijedne poslovice
koja bi nas uveravala da svinja ili guska sneva o tome
kako će biti zaklana.
Ne da se naravno zamisliti da to obeležje sna,
kao ispunjenja želja, nije zapaženo od autora koji su
pisali o snu. To je, naprotiv, bilo često slučaj, samo
nijednom od tih autora nije palo na um da to obe
ležje prizna kao opšte i da ga uzme kao tačku oslonca
objašnjenju snova. Mi možemo svakako misliti (i o
tome ćemo govoriti) šta ih je od toga moglo zadržati.
A sad pogledajte kakvo smo obilje obaveštenja
dobili iz proučavanja dečjih snova, i to skoro bez
muke: funkcija sna kao čuvara spavanja, njegov po
stanak iz dve sukobljene težnje, od kojih jedna — po
treba spavanja — ostaje stalna, a druga teži da zado
volji neki psihički nadražaj; dokaz da je san jedan
psihički akt, pun smisla; njegova oba glavna obeležja:
ispunjenje želja i halucinatomo doživljavanje. I pri
tome smo skoro mogli zaboraviti da se bavimo psi
hoanalizom. Osim nadovezivanja na omaške, naš rad
nije imao nikakvo specifično obeležje. Svaki psiho
log, koji ne zna ništa o pretpostavkama psihoanalize,
mogao bi dati to objašnjenje dečjih snova. Zašto ni
jedan to nije učinio?
Kad bi bilo samo takvih snova kao što su detinj-
ski, onda bi problem bio rešen, naš zadatak bi bio
svršen, a da i ne ispitujemo snevača, da se ne pozi
vamo na nesvesno i da ne uzimamo u pomoć slo
bodnu asocijaciju. Ovde pak, očigledno, treba da na
stavimo svoj zadatak. Mi smo već više puta videli

da su se obeležja kojima je pripisivano opšte važenje
potvrdila samo za izvesnu vrstu i izvestan broj snova.
Zato se, dakle, pitamo: da li su opšta obeležja koja
smo izveli iz dečjih snova postojanija, da li važe i
za one snove koji nisu providni, čija očigledna sadr
ži na ne pokazuje nikakav odnos s nekom zaostalom
željom dana. Naše je shvatanje da su ti drugi snovi
pretrpeli vrlo velika izopačen ja i zato se o njima ne
može odmah suditi. Takođe slutimo da će nam za
razjašnjenje tog izopačenja biti potrebna psihoana
litička tehnika, bez koje smo mogli doći do baš sad
stečenog razume van ja dečjih snova.
Svakako, ima još jedna vrsta snova koji su ne-
izopačeni i koji se, kao i dečji snovi, lako sh vata ju
kao ispunjenje želja. To su oni snovi koji celog ži
vota bivaju izazivani imperativnim telesnim potre
bama, glađu, žeđu, seksualnom potrebom, dakle ispu
njenja želja kao reakcije na unutrašnje telesne na-
dražaje. Tako sam ja kod jedne devojčice od devet
naest meseci zabeležio jedan san koji se sastojao iz
čitavog jelovnika, sa njenim imenom kao dodatkom
— Ana F . . . jagode, maline, omlet, kaša — kao reak
cija na jedan dan gladovanja zbog poremećenog va
renja, oboljenja što je pripisivano baš voću koje se
u snu javlja dvaput. U isto vreme je i staramajka,
čije su godine zajedno s unučinim iznosile 70, zbog
uznemirenja svog pokretnog bubrega morala postiti
jedan dan, pa je iste noći sanjala da je pozvana u
goste i da su pred nju iznete najlepše poslastice. Po-
smatranja na zarobljenicima, koji su ostavljeni da
gladuju, i na licima koja na putovanjima i ekspedi
cijama moraju podnositi oskudicu, pokazuju da se
pod tim okolnostima po pravilu sanja o zadovolje
nju tih potreba. Tako Otto Nordenskjold u svojoj
knjizi Antarctic (1904) priča o ljudstvu koje je s njim
prezimilo (sv. I, str. 336): „Vrlo karakteristični za
pravac naših najunutrašnjijih misli bili su naši snovi,
koji nikad nisu bili življi i mnogobrojniji nego baš
sad. Čak i oni od naših drugova koji su inače samo
izuzetno sanjali imali su sad ujutru, kad smo uza jam-
Dečji snovi 123
no izmenjivali svoja poslednja iskustva iz tog sveta
fantazije, da pričaju duge priče. Sve one odnosile
su se na onaj spoljašnji svet koji nam je sad bio tako
daleko, ali su često bile prilagođene našim sadašnjim
okolnostima. . . Jesti i piti, uostalom, bili su centri
oko kojih su se najčešće okretali naši snovi. Jedan
od nas koji se noću odlikovao time da ide na velike
gozbe bio je blažen kad je ujutru mogao saopštiti da
je imao ručak od tri jela; drugi jedan snevao je o
duvanu, o čitavim brdima duvana; drugi opet sne-
vali su o lađi koja s punim jedrima nailazi otvorenim
morem. Još jedan drugi san zaslužuje pomena: pismo
noša dolazi s poštom i daje dugo objašnjenje zašto se
na nju moralo toliko čekati; on ju je pogrešno raz-
dao, pa je tek s velikom mukom uspeo da je vrati. U
snu smo se, naravno, zanimali još nemogućnijim stva
rima, ali oskudnost fantazije bila je sasvim upad
ljiva skoro u svima snovima koje sam sam sanjao, ili
koje su mi drugi pričali. Bilo bi izvesno od velikog
psihološkog interesa kad bi svi ti snovi bili zabele-
ženi. Ali će se moći lako razumeti koliko je bilo že
ljeno spavanje, jer ono nam je moglo dati sve ono što
je svaki od nas najvatrenije želeo.” Navešću još pre
ma Du Prel-u: „Mungo Park, skoro umirući od žeđi,
na jednom putovanju u Africi, sanjao je bez pre
stanka o vodom bogatim dolinama i livadama svoje
domovine. Tako se glađu mučeni Trenck video u snu
kod „Zvezdanog šanca”, u Magdeburgu, okružen
obilnim ručkovima, a George Back, učesnik u prvoj
Franklinovoj ekspediciji, kad je, usled strašne osku
dice, bio blizu smrti od gladi, sanjao je uvek i na
isti način o bogatim ručkovima.”
Onaj koji je, večeravši jela s jakim začinima,
osetio noću žeđ, sneva lako da pije. Nemogućno je,
naravno, jaču potrebu za jelom ili pićem zadovoljiti
snovima; iz takvih se snova čovek probudi žedan i
onda mora stvarno piti vode. Dejstvo sna u ovom slu
čaju neznatno je u praktičnom pogledu, ali je isto
tako jasno da mu je cilj bio da održi spavanje protiv
nadražaja koji nagoni na buđenje i delanje. Kad su
u pitanju manji intenziteti tih potreba, onda nam če

sto mogu pomoći snovi o zadovoljavanju.
Isto tako stvara san, pod uticajem seksualnih na-
dražaja, zadovoljenja, koja međutim pokazuju oso-
benosti dostojne pomena. Usled osobine seksualnog
nagona da je od svoga objekta za jedan stepen manje
zavisan nego glad i žeđ, može u snu, praćenom po
luči jom, zadovoljenje biti stvarno, a usled izvesnih
teškoća, koje ćemo docnije pomenuti, u odnosu pre
ma objektu, dešava se naročito često da se stvarno
zadovoljenje ipak vezuje s nekom nejasnom ili izopa
čenom sadržinom sna. Ta osobenost snova praćenih
polucijom čini ih, kao što je primetio O. Rank, zgod
nim objektima za proučavanje izopačenja snova.
Uostalom, kod odraslih svi snovi o potrebama sadrže
obično, osim zadovoljenja, još i nešto drugo što potiče
iz čisto psihičkih izvora nadražaja, a za čije razume-
vanje su potrebna i tumačenja.
Uostalom, nećemo tvrditi da se snovi o zadovo
ljenju želja kod odraslih, načinjeni po načinu detinj-
skih snova, javljaju samo kao reakcije na pomenute
imperativne potrebe. Mi poznajemo, isto tako, krat
ke i jasne snove te vrste pod uticajem izvesnih do
minantnih situacija koje potiču iz nesumnjivo psihič
kih izvora nadražaja. Tako, na primer, snovi nestrp
ljenja, kad je neko učinio pripreme za neki put, za
neku za nj značajnu izložbu, neko predavanje, po-
setu, pa sad sneva prerano ispunjenje svoga očekiva
nja, dakle u noći pred tim doživljajena vidi sebe kao
da je došao svome cilju, u pozorištu, u razgovoru
s licem kome je učinjena poseta. Ili snovi, s pravom
nazvani snovi lenosti, kad neko ko voli da produži
spavanje sanja da je već ustao, da se umiva ili da
je u školi, dok u stvari i dalje spava, dakle radije
ustaje u snu nego u stvarnosti. Zelja za spavanjem,
koju smo videli da redovno učestvuje u stvaranju
snova, izlazi na videlo u ovim snovima i pokazuje
se u njima kao bitni činilac snova. Potreba za spava
njem stavlja se s pravom uz rame s drugim velikim
telesnim potrebama.
Dečji snovi 125
Ovde ću vam pokazati, na reprodukciji jedne
Svindove slike iz Schack-ove galerije u Minhenu,
kako je slikar tačno shvatio postanak jednog sna iz
jedne dominantne situacije. To je „san jednog suž-
nja”, čija sadržina ne može biti druga nego njegovo
oslobođenje. Vrlo je lepo što se oslobođenje ima iz
vršiti kroz prozor, jer kroz prozor je prodro svetlo-
sni nadražaj koji prekida sužnjev san. Kepeci koji
stoje jedan nad drugim predstavljaju svakako nje
gove sukcesivne položaje koje bi on morao zauzeti
penjući se do visine prozora, a ako se ne varam i
ako ne pripisujem slikaru suviše hotimičnosti, onda
kepec na vrhu, koji struže rešetku na prozoru, dakle
čini ono što bi sam sužanj rado činio, ima iste crte
lice kao i on.
Kod svih drugih snova, osim dečjih i snova de-
tinjskog tipa, kao što smo kazali, izopačenje snova za=
prečava nam put. Mi ne možemo odmah reći da li su
i oni ispunjenje želja, kao što to mi pretpostavljamo;
mi ne doznajemo iz njihove očigledne sadržine kome
psihičkom nadražaju oni duguju svoje poreklo, i ne
možemo dokazati da i oni teže da otklone ili zado
volje taj nadražaj. Oni, svakako, moraju biti obja
šnjeni, to jest prevedeni, njihovo izopačenje mora biti
otklonjeno, njihova očigledna sadržina zamenjena
skrivenom, pre nego što možemo suditi o tome da li
ono što smo našli kod detinjskih snova može važiti zsl
sve snove.
Deveto predavanje
CENZURA SNA
Gospođe i gospodo! Iz proučavanja dečjih snova

poznali smo poreklo, suštinu i funkciju sna. Snovi
su otklanjanja psihičkih nadražaja, koji remete spa
vanje, putem halucinatornog zadovoljavanja. Od sno
va kod odraslih mi smo, svakako, mogli razjasniti
samo jednu grupu, onu koju smo nazvali snovima
detinjskog tipa. Još ne znamo kako stoji s drugim
snovima, a i ne razumemo ih. Mi smo prethodno do
bili jedan rezultat, čiji značaj nećemo potcenjivati.
Svaki put kad nam je jedan san potpuno razumljiv,
on se pokazuje kao halucinatorno ispunjenje želja.
Ta veza ne može biti slučajna niti ravnodušna.
Za neki san druge vrste mi pretpostavljamo, na
osnovu različitih razmišljanja i po sličnosti sa shva-
tanjem omaški, da je on izopačena zamena nekog ne
poznatog sadržaja i da se prvo mora svesti na taj
sadržaj. Ispitivanje, razumevanje tog izopačenja sna
sad je naš prvi zadatak.
Izopačenje sna je ono što čini da nam se san
prikazuje tako čudnim i nerazumljivim. O tom izo-
pačenju hoćemo da znamo više stvari: prvo, odakle
ono potiče, njegov dinamizam; drugo, šta ono radi,
i, najzad, kako to radi. Mi možemo reći i da je izo-
pačenje sna proizvod njegovog rada. Opisaćemo rad
sna i svesti ga na sile koje u njemu deluju.
Cenzura sna 127
A sad čujte sledeći san. On je zabeležen od jed

ne dame iz našeg kruga1, a prema njenom obavešte-
nju potiče od jedne veoma ugledne, fino vaspitane
starije dame. Analiza tog sna nije vršena. Naša izve-
stiteljka primećuje da za psihoanalitičare nije po
trebno nikakvo tumačenje. Ni sama snevačica nije
ga tumačila, ali ga je tako prosudila i osudila kao da
je umela da ga tumači. Jer ona je za taj san rekla: i
tako grozne, glupe stvari sanja žena od pedeset go
dina, koja danju i noću nema druge misli do brige za
svoje dete!
A sad evo tog sna o „ljubavnim uslugama". „Ona
odlazi u garnizonsku bolnicu br. 1 i stražaru na ka
piji veli da mora govoriti sa glavnim lekarom (ona
pominje neko nepoznato joj ime), pošto hoće bolnici
da stavi na raspolaganje svoje usluge. Pri tom ona
naglašuje reč „usluga" tako da podoficir odmah pri
mećuje da su u pitanju ljubavne usluge. Pošto je ona
stara dama, on je posle malog oklevanja propusti.
Ali, mesto da dođe do glavnog lekara, ona dospe u
jednu veliku, mračnu sobu, u kojoj mnogi oficiri i
vojni lekari stoje i sede oko jednog dugog stola. Ona
se sa svojom ponudom obrati jednom vojnom lekaru,
koji je već posle nekoliko reći razume. Same reći
njenog govora u snu jesu: „Ja i mnoge druge žene
i mlade devojke bečke gotove smo da vojnicima,
momčadi i oficirima bez razlike . . .” Tu nailazi u snu
neko mrmljanje. Ali, da su to svi prisutni tačno ra-
zumeli, pokazuju joj delom zbunjena, delom pod
rugljiva lica oficira. Dama nastavlja: „Ja znam da
naša odluka zvuči čudno, ali nama je to gorka zbilja.
Ni vojnika na frontu ne pitaju da li hoće da umre
ili ne.” Sleduje mučno ćutanje od nekoliko minuta.
Vojni lekar je obuhvati rukom preko pojasa i kaže:
,Milostiva gospodo, pretpostavite slučaj da stvarno
dođe do toga. . . ” (Mrmljanje.) Ona se otme iz nje
gove ruke t pomiilju: jedan je ipak kao i drugi, pa
odgovori: „Bože moj, ja sam stara žena i možda neću
1 G-đa đr von Hug-Hellrauth.

ni doći u taj položaj. Uostalom, jedan bi uslov morao

biti ispunjen: voditi računa o starosti; da ne bi jedna
starija žena jednom sasvim mladom momku.. .
(Mrmljanje); to bi bilo grozno!” — Vojni lekar: ,,Ra-
zumem potpuno.” Nekoliko oficira, među njima je
dan koji ju je prosio u mladim godinama, nasmeju
se glasno, a gospođa želi da bude odvedena poznatom
joj glavnom lekaru, da bi se sve izvelo na čistinu. Pri
tome joj, na njeno najveće zaprepašćenje, padne na
um da ona ne zna njegovo ime. Vojni lekar je ipak
vrlo učtivo i s puno poštovanja uputi da na drugi
sprat pođe preko nekih vrlo uskih gvozdenih stepe
nica na zavojke, koje su direktno iz sobe vodile u
gornje spratove. Penjući se čuje ona kako jedan ofi
cir kaže: „To je kolosalna odluka, svejedno da li je
žena mlada ili stara; moje puno poštovanje!” Sa ose-
ćanjem da prosto vrši svoju dužnost, ona pođe gore
po nekim stepenicama kojima nema kraja.
Taj san se ponavlja za vreme od nekoliko ner
delja još dvaput sa — kako ta dama primećuje —
sasvim neznatnim i potpuno besmislenim prome-
nama.”
Taj san u svome razvoju odgovara jednoj fanta
ziji dana; on ima samo nekoliko prekida i poneka
pojedinost u njegovoj sadržini mogla bi biti razja
šnjena obaveštavanjem, što je, kao što znate, izostalo.
Ali je upadljivo i za nas interesantno što san poka
zuje više praznina, praznina ne u sećanju već u sa
držini. Na tri mesta je sadržina kao izbrisana; govo
ri u kojima se nalaze te praznine prekinuti su nekim
mrmljanjem. Pošto nismo vršili analizu, mi, strogo
uzev, i nemamo prava da nešto kažemo o smislu tog
sna. Ali, data su nagoveštenja, iz kojih se nešto mo
že izvesti, na primer u reći „ljubavne usluge”, a pre
svega nagone delovi govora, koji neposredno pret
hode mrmljanju, na dopune koje ne mogu ispasti
drukčije nego u jednom smislu. Ako umetnemo te do
pune, onda proizilazi jedna fantazija ove sadržine: da
je snevačica, u ispunjenju jedne patriotske dužnosti,
spremna da svoju ličnost stavi na raspolaganje vojsci,
oficirima kao i vojnicima, za zadovoljenje njihovih
Cenzura sna 129
ljubavnih potreba. To je, svakako, veoma nepristojno,

— primer jedne drsko pohotljive fantazije, ali — to
se u snu i ne javlja. Baš tamo gde bi veze celine za-
htevale to priznanje, u očiglednom snu se nalazi ne
jasno mrmljanje, nešto je izgubljeno ili ugušeno.
Nadam se da ćete uvideti, kao nešto što je jasno,
da je baš nepriličnost tih mesta bila motiv za njiho
vo ugušivanje. A gde ćete naći neku sličnost s tom
pojavom? U naše dane ne morate daleko tražiti. Uz
mite ma koje političke novine u ruke, pa ćete naći
da je odve-onde tekst izostao, a mesto njega se svetli
belina hartije. Vi znate da je to delo novinske cen
zure. Na tim mestima koja su ostala prazna stajalo
je nešto što se visokoj cenzurskoj vlasti nije svidelo,
pa je zato uklonjeno. Vi ćete pomisliti da je to šteta,
da je to svakako bilo najinteresantnije, da je to bilo
..najlepše mesto".
Drugi put cenzura nije delovala na gotovu re
čenicu. Autor je predvideo koja mesta mogu očeki
vati neodobravanje od strane cenzure, pa ih je zato,
predupređujući, ublažio, lako modifikovao, ili se za
dovoljio s približavanjima i aluzijama na ono što mu
je u stvari htelo poteći iz pera. Onda ni list nema više
praznih mesta, ali iz izvesnih okolišenja i nejasnosti
izražaja moći ćete pogoditi da se prethodno imalo
obzira na cenzuru.
Zadržaćemo ovo uporedenje. Mi kažemo da su i
govori u snu, skriveni mrmljanjem, prineti na žrtvu
nekoj cenzuri. Mi govorimo direktno o jednoj cen
zuri sna, kojoj treba pripisati izvesno učešće u izo-
pačenju sna. Svuda, gde u očiglednom snu ima praz
nina, za njih je kriva cenzura sna. Trebalo bi da ide
mo i dalje i da vidimo neko ispoljavanje cenzure uvek
tamo gde je neki elemenat sna u sećanju naročito
slab, neodređen i sumnjiv, među jasnije izraženim
drugima. Ali, samo retko ta se cenzura ispoljava tako
neskriveno, tako naivno, moglo bi se reći, kao u pri-
meru sna o „ljubavnim uslugama”. Daleko češće
cenzura se obavlja prema drugom tipu, proizvodeći
ublažavanja, približavanja, nagoveštavanja, namesto
pravog činioca sna.•
• F ro jd . O d a b ra n a dela. U
Za jedan treći način delovanja cenzure sna ne

znam nikakvo upoređenje s delanjem cenzure novi
na; a baš taj način mogu vam pokazati na jedinom
dosad analizovanom primeru sna. Vi se sećate sna o
„tri loše pozorišne karte za 1 forintu i 50 krajcara”.
U skrivenim mislima toga sna stajao je u prvom redu
elemenat „prenagljeno, suviše rano”. To je značilo:
bila je besmislica udati se tako rano — a bila je be
smislica takođe postarati se tako rano za pozorišne
karte — bilo je smešno od snahe da svoj novac tako
žurno izda, da bi za to kupila nakit. Od tog central
nog elementa u mislima sna nije ništa prešlo u oči
gledan san; tu je u središte stavljeno odlazak u po-
zorište i dobijanje karata. Usled tog pomeranja na
glaska, tog pregrupisavanja sadržajnih elemenata,
postaje očigledni san tako nesličan skrivenim misli
ma sna da niko ne bi pretpostavio te misli iza onog
elementa. To pomeranje naglaska glavno je sredstvo
izopačenja sna, i ono mu daje onu čudnovatost zbog
koje ni sam snevač ne bi hteo priznati san kao svoju
tvorevinu.
Ispuštanje, preinačavanje, pregrupisavanje mate
rijala jesu, dakle, dejstva cenzure sna i sredstva za
njegovo izopačenje. Sama cenzura sna uzrok je ili
jedan od uzroka izopačenja sna, čijim se ispitivanjem
sada bavimo. Preinačavanje i preuređivanje mi smo
navikli da obuhvatimo ujedno pod imenom „pome-
ranje”.
Posle ovih primedbi o dejstvima cenzure sna,
sada ćemo preći na njihov dinamizam. Nadam se da
taj izraz nećete shvatiti suviše antropomorfistički i
kao cenzora sna zamisliti nekog malog strogog čove-
čuljka ili nekog duha koji bi stanovao u nekoj sobici
u mozgu i tamo vršio svoju dužnost, a ni suviše lo-
kalizatorno, tako da mislite na neki „centar u mozgu”
iz koga bi polazio takav cenzorski ulicaj, koji bi bio
uništen s povredom ili uklanjanjem tog centra. To,
zasad, nije ništa drugo do zgodan izraz za jedan di
namički odnos. Ta reč nam ne smeta da pitamo: od
kojih se težnji i na koje težnje se vrši taj uticaj; a
nećemo biti iznenađeni ni ako doznamo da smo već
Cenzura sna 131
jednom ranije naišli na cenzuru sna, i ne poznavši je

možda.
A to je zaista bio slučaj. Setite se da smo došli
do jednog čudnog iskustva kad smo počeli primenji-
vati svoju tehniku slobodne asocijacije. Tada smo
mogli osetiti da se nasuprot našim naporima da od
elementa sna dođemo do nesvesnog elementa, čija je
on zamena, javljao neki otpor. Taj otpor, kazali smo,
može biti različite veličine, jedanput ogroman, drugi
put sasvim neznatan. U poslednjem slučaju imamo
u svom radu tumačenja da prođemo samo nekoliko
međučlanova; ali, ako je otpor velik, onda imamo da
prođemo duge nizove asocijacija, polazeći od elemen
ta od koga bivamo veoma udaljeni, morajući uz put
savlađivati sve teškoće koje se izdaju za kritičke
prigovore protiv slobodnih pomisli. To što nam se pri
tumačenju javlja kao otpor sad moramo uneti u rad
sna kao cenzuru sna. Otpor tumačenju samo je objek-
tiviranje cenzure sna. Otpor nam dokazuje i da se
snaga cenzure ne iscrpljuje time što bi izazvala izo-
pačenja sna, pa se posle ugasila, već da ta cenzura i
dalje postoji kao trajna institucija sa svrhom da odr
žava izopačenje sna. Uostalom, kao što se otpor pri
tumačenju menjao u svojoj jačini za svaki elemenat,
tako je i izopačenje, izazvano cenzurom, u istom snu
za svaki elemenat ispalo po veličini različito. Ako se
uporedi očigledni i skriveni san, vidi se da su pojedini
skriveni elementi sasvim izbačeni, drugi više ili ma
nje preinačeni, a opet drugi preneti nepromenjeni,
možda čak pojačani, u očiglednu sadržinu sna.
Ali, mi smo hteli ispitati koje težnje vrše cen
zuru i protiv kojih. A na to pitanje, fundamentalno
za razumevanje sna, možda čak i za razumevanje
ljudskog života, lako je odgovoriti, ako pregledamo
onaj niz snova koji su podvrgnuti tumačenju. Težnje
koje vrše cenzuru jesu one koje snevač priznaje u
svom budnom mišljenju, s kojima se saglašava. Bu
dite uvereni da, ako odbijate jedno korektno spro-
vedeno tumačenje nekog sopstvenog sna, onda to či
nite iz istih motiva iz kojih se vršila cenzura sna,
proizvelo njegovo izopačenje i učinilo nužnim tuma
čenje sna. Setite se sna naše 50-godišnje dame. I ne

protumačivši svoj san, ona nalazi da je odvratan, a
bila bi još više ljuta da joj je g-đa dr von Hug saop-
štila nešto o neophodnom tumačenju; i baš zbog te
osude, u njenom snu su najnepriličnija mesta zame-
njena mrmljanjem.
Ali težnje protiv kojih je upravljena cenzura sna
moraju se opisati prvo sa stanovišta same te instan
cije. Onda se samo može reći da su one po svojoj
prirodi sasvim za odbacivanje, da su neprilične u etič
kom, estetičkom, socijalnom pogledu, stvari na koje
se čovek ne usuđuje misliti ili misli samo s gnuša
njem. Pre svega, te cenzurisane želje, u snu dospele
do izopačenog izražaja, jesu ispoljenja jednog bez
graničnog i bezobzirnog egoizma. I to se, u stvari,
vlastito ja javlja u svakom snu i u svakom igra glav
nu ulogu, i kad se ume dobro da sakrije za očigled
nu sadržinu. Taj „sacro egoismo” sna začelo nije bez
veze sa pripravnošću za spavanjem, koja se sastoji u
odvraćanju interesa od celog spoljašnjeg sveta.
Ja, oslobođeno svih etičkih okova, saglašava se i
sa svima zahtevima seksualnog nagona, onima koje je
naše estetičko vaspitanje davno osudilo, i onima koji
se protive svima moralnim zahtevima ograničenja.
Težnja za zadovoljstvom — libido, kako mi kažemo
— bira svoje objekte bez prepreke, i to najradije za
branjene. Ne samo ženu drugoga, već pre svega rodo-
skvrnilačke objekte, osvećene konvencijom, majku i
sestru od strane muškarca, oca i brata od strane žene.
(I san naše 50-godišnje dame je rodoskvrnilački, nje
gov libido je očevidno upravljen na sina). Požude
za koje mislimo da su daleko od čovekove prirode po
kazuju se dovoljno jake da podstaknu san. I mržnja
se neograničeno istutnjava. Zelje za osvetom, želja za
smrću najbližih, u životu najmilijih osoba, roditelja,
braće i sestara, bračnog druga, rođene dece, nisu ni
šta neobično. Te cenzurisane želje čine se kao da iz
laze iz pravog pakla; posle tumačenja u budnom sta
nju nikakva nam cenzura za njih ne izgleda dovoljno
stroga.
Cenzura sna 133
Ali, zbog te opake sadržine nemojte prekorevali

sam san. Nećete zaboraviti da on ima bezazlenu, čak
korisnu funkciju, da spavanje sačuva od prekida.
Takva loša strana ne leži u suštini sna. A vi znate
i da ima snova koji nam se pokazuju kao zadovo
ljenje opravdanih želja i nužnih telesnih potreba. U
njima, svakako, nema izopačenja sna, a ono njima
nije ni potrebno, oni svoju funkciju mogu vršiti ne
vređajući etičke i estetičke težnje našeg ja. A imajte
u vidu i da je izopačenje sna proporcionalno dvama
faktorima. S jedne strane, ono je utoliko veće uko
liko je gora želja koja se ima cenzurisati, a s druge
strane i ukoliko se strožiji zahtevi cenzure jave u
danom momentu. Zato će jedna mlada, strogo vaspi-
tana i hladna devojka s neumoljivom cenzurom izo
pačiti uzbuđenja u snu koja bismo mi lekari, na pri
mer, morali priznati kao dopuštene, bezazleno libi-
dinozne želje, a o kojima će deset godina docnije i
sama snevačica tako misliti.
Uostalom, mi još ni izdaleka nismo došli dotle
da se smemo ljutiti zbog toga rezultata našeg tuma
čenja. Ja mislim da ga još dobro ne razumemo; a,
pre svega, zadatak nam je da ga obezbedimo protiv
izvesnih napada. A tu nije teško naći zakačku. Naša
tumačenja snova učinjena su pod pretpostavkama
koje smo ranije utvrdili: da san uopšte ima nekog
smisla, da se egzistencija povremeno nesvesnih du
ševnih procesa sa hipnotičkog srne preneti na norma •
lan san i da su sve pomisli koje dolaze na um deter-
minisane. Da smo na osnovu tih pretpostavki došli
do verovatnih rezultata, mi bismo s pravom zaključili
da su te pretpostavke bile tačne. Ali, ako rezultati iz
gledaju tako kao što sam vam sad opisao, Šta onda?
Onda se lako može reći: to su nemogućni, besmisle
ni, bar vrlo neverovatni rezultati; dakle, nešto u pret
postavkama bilo je pogrešno. Ili san i nije nikakva
psihička pojava, ili nema ništa nesvesno u normal
nom stanju, ili naša tehnika ima negde neku puko
tinu. Zar ta pretpostavka nije prostija i ne zadovo
ljava više nego sve one gadosti koje smo, tobož, otkrili
na osnovu svojih pretpostavki?
1 jedno i drugo. I prostija je, a i više zadovoljava,

ali zato ne mora biti tačnija. Sačekajmo još, stvar još
nije sazrela za odluku. Pre svega, možemo još po
oštriti kritiku protiv naših tumačenja snova. Sto su
njihovi rezultati tako žalosni i neukusni — to još,
možda, i ne bi bilo tako važno. Jači argument je što
snevači kojima mi na osnovu tumačenja njihovih sno
va podmećemo takve želje odbijaju ove najenergič
nije i s dobrim razlozima. Sta? veli jedan. Vi hoćete
na osnovu mog sna da mi dokažete da mi je žao novca
koji sam utrošio na miraz svoje sestre i na vaspitanje
svoga brata? Ali, to ne može biti; pa ja radim samo
za brata i sestru, ja nemam nikakvog drugog interesa
u životu nego da ispunim svoje dužnosti prema nji
ma, kao što sam to, kao najstariji, obećao našoj po
kojnoj majci. Ili jedna snevačica veli: Zar ja da želim
smrt svome mužu? To je grozna besmislica! Ne samo
da živimo u najsrećnijem braku — to mi verovatno
nećete verovati — nego bi mi njegova smrt oduzela
sve što uopšte imam na svetu. Ili neki drugi odgo-
voriće nam: Zar ja da imam čulnih želja prema svo
joj sestri? To je smešno; ona me nimalo ne zanima,
mi nismo u dobrim odnosima, i već godinama nisam
progovorio s njom ni jedne reči. Možda bismo još
uzeli olako, ako ovi snevači ne bi potvrdili ili bi od
ricali težnje koje im se pripisuju; mogli bismo reći
da su to baš stvari koje oni o sebi ne znaju. Ali, da
oni u sebi osećaju potpunu suprotnost jedne takve
protumačene želje i da nam svojim načinom života
mogu dokazati prevlast te suprotne želje, to nas naj
zad ipak mora začuditi. Zar ne bi sad bio trenutak da
odbacimo ceo rad na tumačenju snova, kao nešto što
je svojim rezultatima dovelo do apsurda?
Ne, još ne. I taj jači argument se razbija kada ga
kritički napadnemo. Ako pretpostavimo da u dušev
nom životu ima nesvesnih težnji, onda nema nikakve
dokazne snage ako se u svesnom životu utvrde su
protne težnje kao dominantne. Možda u duševnom
životu ima i mesta za suprotne težnje, za protivreč-
nosti koje postoje jedna kraj druge; čak je, možda,
baš prevlast jedne težnje jedan uslov za nesvesnost
Cenzura sna 135
njoj suprotne težnje. Ipak, dakle, ostaju prigovori

izneti spočetka: da rezultati tumačenja snova nisu
prosti i da su vrlo neprijatni. Na prvi prigovor ima
se odgovoriti da kraj svega oduševljenja za ono što
je prosto, ne možete rešiti nijedan problem sna; tu
već morate prihvatiti pretpostavku komplikovanih
odnosa. A na drugi prigovor može se reći da očevid
no grešite ako kao motiv za svoj naučni sud upotreb-
ljujete neko dopadanje ili odvratnost koje osećate.
Sta mari što se vama rezultati tumačenja snova čine
žalosni, čak sramni i odvratni? £a n'empeche pas
d’exister1, čuo sam kao mlad doktor u sličnom slu
čaju od svoga učitelja Charcot-a. Valja biti smeran,
svoje simpatije i antipatije fino odstraniti, ako se
želi doznati šta je u ovome svetu stvarno. Ako vam
neki fizičar može dokazati da organski život na ovoj
zemlji mora kroz kratko vreme ustupiti mesto pot
punom mrtvilu, smete li i njemu odgovoriti: to ne
može biti, ta perspektiva je isuviše žalosna? Ja mislim
da ćete ćutati, dok ne dođe neki drugi fizičar i ukaže
na neku grešku u pretpostavkama ili proračunima
prvog fizičara. Ako odbijate od sebe što vam je ne
prijatno, onda čak ponavljate mehanizam stvaranja
sna mesto da ga razumete i savladate.
Možda ćete i obećati da ćete zanemariti odvratni
karakter cenzurisanih želja sna, ali ćete se zaustaviti
na argumentu da je ipak neverovatno da zlu treba
dati toliko mesta u konstituciji čovekovoj. No, da li
vam vaša sopstvena iskustva daju pravo da to ka
žete? Neću govoriti o tome kako vi možete izgle
dati sami sebi, ali jeste li našli toliko naklonosti kod
svojih pretpostavljenih i svojih suparnika, toliko vite
štva kod svojih prijatelja, i tako malo zavisti u svome
društvu, da se morate osećati obaveznim da ustanete
protiv udela koji pripisujemo egoističnom zlu u čo-
većjoj prirodi? Zar vam nije poznato kako su ljudi
prosečno neuzdržljivi i nepouzdani u svima pitanjima
seksualnog života? Ili zar ne znate da sva prekora
1 To ne smeta da postoje. (Prim. prev.).

čenja i prestupe o kojima mi noću sanjamo svako

dnevno budni ljudi stvarno čine kao zločin? Sta čini
psihoanaliza ovde drugo nego što potvrđuje staru reč
Platonovu da su dobri oni koji se zadovoljavaju time
da snevaju o onome što drugi, rđavi, stvarno čine?
A sad skrenite pogled sa individualnoga na ve
liki rat koji još uvek pustoši Evropu, pomislite na
neizmerno mnoštvo brutalnosti, svireposti i lažljivo-
sti što se sad smeju širiti po kulturnom svetu. Ve-
rujete li vi, zbilja, da bi jedna šaka nesavesnih ča-
stoljubaca i zavodnika uspela da pusti s lanca sve te
zle duhove, da milioni onih koji su vođeni nisu krivi
zajedno s vođama? Usuđujete li se da se i pod tim
okolnostima borite za isključivanje zla iz duševne
konstitucije čovekove?
Prebacićete mi da o ratu sudim jednostrano: on
je izneo na videlo i ono što je najlepše i najpleme
nitije u ljudima, njihovo junaštvo, njihovo samopo-
žrtvovanje, njihovo socijalno osećanje. Svakako, ali
nemojte i vi biti saučesnik u nepravdi koja je tako
često učinjena prema psihoanalizi time što joj je pre
bacivano da spori jedno stoga što tvrdi drugo. Naša
namera nije da sporimo plemenite težnje ljudske
prirode, niti smo ikad učinili nešto da bismo im pot-
cenili vrednost. Naprotiv, ja vam ne pokazujem sa
mo cenzurisane zle želje sna, već i cenzuru koja ih
ugušuje i čini da se ne mogu poznati. Mi se zadrža
vamo na zlu u čoveku s jačim naglašavanjem samo
zato što ga drugi spore, čime ljudski duševni život ne
postaje, doduše, bolji, ali postaje nerazumljiv. Ako
onda napustimo jednostrano etičko ocenjivanje, mi
ćemo svakako moći naći tačniju formulu za odnos
zla prema dobru u čovekovoj prirodi.
Ostajemo, dakle, na tome. Ne treba da napusti
mo rezultate svog rada na tumačenju snova, iako mo
ramo utvrditi da su čudni. Možda ćemo, docnije, dru
gim putem biti u mogućnosti da bliže priđemo nji
hovom razumevanju. Prethodno da dobro zapamtimo:
izopačenje snova je posledica cenzure, koju priznate
težnje našeg ja vrše protiv želja, na bilo koji način
nepriličnih, koje se u nama javljaju noću, za vreme
Cenzura sna 137
pavanja. Naravno, zašto se javljaju baš noću i odakle

otiču te želje koje su za odbacivanje, tu ima još
nnogo da se pita i da se istražuje.
Ali, ne bi bilo pravo kada bismo sad propustili
la istaknemo, kao što valja, jedan drugi rezultat ovih
straživanja. Zelje sna koje će nam poremetiti spa-
ranje nama su nepoznate, mi o njima i saznajemo tek
»omoću tumačenja snova; ona se, dakle, imaju sma-
rati kao povremeno nesvesne u ranije izloženom
mislu. Ali, moramo sebi reći da su one i nešto više
lego samo nesvesne u datom momentu. Snevač ih se
driče, kao što smo videli u tolikim slučajevima, i
:ad ih je pomoću tumačenja snova poznao. Tu se
mda ponavlja slučaj na koji smo naišli prvo pri tu-
načenju govorne omaške „austofien”, kada je go
vornik, koji je držao zdravicu, ljutito uveravao da
ijemu ni tada, niti ikada ranije, nije bilo svesno
jeko osećanje nepoštovanja prema svom šefu. Mi smo
oš tada sumnjali u vrednost takvog uveravanja i
nešto toga smo pretpostavili da govornik o tom
»sećanju u sebi uopšte ne zna ništa. A to se ponavlja
>ri svakom tumačenju kakvog jako izopačenog sna i
ako dobija više važnosti za naše shvatanje. I mi smo
ad gotovi pretpostaviti da u duševnom životu ima
jrocesa, težnji, o kojima se uopšte ne zna ništa, odav-
10 ne zna ništa, možda se čak nikad ništa i nije zna-
o. Nesvesno time dobija za nas jedan nov smisao:
.zasada” ili „povremeno” iščezava iz njegove sušti-
le, ono može značiti i trajno nesvesno, ne samo ,.za-
;ada latentno”. Naravno, i o tome ćemo morati više
hiti drugom prilikom.
Deseto predavanje
SIMBOLIKA U SNU
Gospođe i gospodo! Mi smo našli da je izopače-

nje snova, koje nam smeta da ih razumemo, posle-
dica jedne delatnosti koja cenzuriše snove, i koja je
upravljena protiv neprihvatljivih, nesvesnih želja.
Ali, naravno, nismo tvrdili da je cenzura jedini fak
tor koji je kriv za izopačenje snova, i zaista, pri nji
hovom daljem proučavanju, možemo otkriti da u
tome dejstvu imaju udela i drugi momenti. To je kao
kad bismo kazali: i kad bi cenzura snova bila uklo
njena, mi ipak ne bismo bili u stanju da ih razume
mo, očigledni san ne bi još bio istovetan sa skri
venim mislima sna.
Taj drugi momenat koji san čini neprovidnim, taj
novi prilog ka izopačenju snova, otkrivamo kad obra
timo pažnju na jednu prazninu u našoj tehnici. Ja
sam vam već priznao da analizovanim licima pokat
kad zaista ništa ne pada na um u vezi s pojedinim
elementima sna. To, svakako, ne biva tako često kao
što ta lica tvrde; u vrlo mnogim slučajevima sećanje
se istrajnošću ipak još da iznuditi. Ali, ipak, preosta-
ju slučajevi u kojima asocijacija otkazuje poslušnost,
ili, ako je iznuđena, ne daje ono što od nje očekuje
mo. Ako se to desi za vreme jednog psihoanalitičkog
lečenja, onda mu pripada naročito značenje, s kojim
ovde nemamo posla. Ali, to se dešava i pri tumačenju
.snova kod normalnih lica ili pri tumačenju sopstve-
Simbolika u snu 139
nih snova. Ako se uverimo da u takvim slučajevima

sve navaljivanje ništa ne pomaže, onda ćemo otkriti
najzad da se taj neželjeni slučaj javlja redovno kod
izvesnih elemenata sna i počećemo uviđati jednu novu
zakonitost onde gde smo prvo mislili da imamo samo
izuzetno neuspevanje tehnike.
Na taj način čovek dolazi u iskušenje da sam
protumači te „neme” elemente sna, da njihovo pre
vođenje preduzme sopstvenim sredstvima. Coveku
pada u oči da svaki put dobije neki smisao koji zado
voljava kad se usudi da učini tu zamenu, dok san
ostaje besmislen i jedinstvo je prekinuto dokle god
se ne odluči na takvo posredovanje. Posle se nagomi-
lavanje mnogih sasvim sličnih slučajeva poštara da
našem pokušaju, u početku bojažljivom, da potrebnu
sigurnost.
Sve to ja predstavljam malo shematički, ali to
je u svrhe nastave i dopušteno, a i nije pogrešno, već
samo uprošćeno.
Na taj način dobijaju se za čitav niz elemenata
sna stalni prevodi, dakle sasvim slično kao što se to
za sve stvari o kojima se sneva nalazi u našim popu
larnim knjigama o snovima. No, vi ne zaboravljate
da se pri našoj tehnici asocijacija ne javljaju nikad
stalne zamene elemenata sna.
Sad ćete mi odmah reći da vam se taj put za tu
mačenje čini još daleko nesigurniji i više za kritiko-
vanje nego pređašnji put preko slobodnih pomisli.
Međutim, uz to dolazi još nešto. Naime, kad smo isku
stvom skupili dosta takvih konstantnih zamena, onda
ćemo, dabome, reći sebi da smo te delove tumačenja
snova u stvari mogli dobiti na osnovu sopstvenog sa
znanja, da su oni zbilja mogli biti razumljivi i bez
pomisli koje su snevaču pale na um u vezi sa snom.
Otkuda bi se njihovo značenje moralo znati, to će
se pokazati u drugom delu našeg izlaganja.
Jedan takav stalan odnos između jednog elemen
ta sna i njegovog prevoda mi nazivamo simboličkim,
a sam elemenat sna simbolom nesvesne misli sna. Vi
se sećate da sam ranije pri ispitivanju odnosa izme
đu elemenata sna i njihovih pravih činilaca razliko
vao tri takva odnosa: odnos dela prema ceiini, odnos

aluzije i odnos slikovitog predstavljanja. Onda sam
vam objavio i jedan četvrti odnos, ali ga nisam ime
novao. A taj četvrti odnos jeste simbolički odnos koji
sad ovde uvodimo. Za njega se vezuju vrlo intere
santne diskusije, kojima ćemo se pozabaviti pre nego
što izložimo svoja specijalna posmatranja o simbolici.
Simbolika je, možda, najčudnije poglavlje nauke o
snovima.
Pre svega: pošto su simboli stalni prevodi, to oni
u izvesnoj meri ostvaruju ideal antičkog, kao i po
pularnog tumačenja snova, od koga smo se mi svojom
tehnikom veoma udaljili. Oni nam, u izvesnim pri
likama, dopuštaju da objasnimo neki san i ne ispi
tujući snevača, koji inače ne zna ništa da kaže povo
dom simbola. Ako čovek poznaje uobičajene simbole
sna, a uz to i ličnost snevačevu, okolnosti pod kojima
on živi, i utiske posle kojih je došao san, onda je če
sto u stanju da odmah protumači neki san, da ga,
tako reći, smesta prevede. Takva veština laska tuma
ču sna, a imponuje snevaču; ona prijatno odskače od
mučnog rada pri ispitivanju snevača. Ali, ne dajte
se time zavesti. Naš zadatak nije da izvodimo veštine.
Tumačenje zasnovano na poznavanju simbola nije
neka tehnika koja može zameniti asocijativnu teh
niku ili se meriti s njom. Ono je dopuna te tehnike
i daje upotrebljive rezultate samo kad je u nju umet
nuto. A što se tiče poznavanja psihičke situacije sne-
vačeve, imajte u vidu da vi ne dobijate na tumače
nje samo snove dobro poznatih vam lica, da po pra
vilu ne poznajete događaje dana koji su izazivači sna
i da vam baš pomisli analizovanog lica donose pozna
vanje onoga što se zove psihička situacija.
Zatim, veoma je čudnovato, i s obzirom na veze
koje ćemo docnije pomenuti, da su se i protiv egzi
stencije simboličkoga odnosa između sna i nesvesno-
ga javili najžešći otpori. Čak, i osobe razborite i
ugledne, koje su inače dobar deo puta išle sa psiho
analizom, tu su otkazale sledovanje. A to ponašanje
je utoliko čudnije što, prvo, simbolika nije svojstvena
samo snu ili karakteristična samo za njega, a, drugo,
Simbolika u snu 141
što simbolika u snu i nije otkrivena od psihoanalize,

iako ova inače nije siromašna u neočekivanim otkri
ćima. Otkrivačem simbolike snova, ako se njoj uop-
šte hoće da pripisuje neki početak u moderno doba,
može se nazvati filozof K. A. Schemer (1861). Psiho
analiza je potvrdila otkrića Sernerova, i, dakako,
znatno ih modifikovala.
Sada ćete želeti da čujete što o suštini simbolike
sna i primere za nju. Saopštiću vam rado ono što
znam, ali vam priznajem da naše razumevanje ne do
stiže dotle dokle bismo mi to želeli.
Suština simboličkog odnosa je neko poređenje,
ali ne proizvoljno. Mi naslućujemo da postoji neka
naročita uslovljenost za to poređenje, ali ne umemo
reći u čemu se ona sastoji. Ne javlja se sve sa čime
možemo uporediti neki predmet ili neki događaj i u
snu kao njihov simbol. S druge strane, san i ne sim-
bolizuje proizvoljno sve, već samo izvesne elemente
njegovih skrivenih misli. Tu, dakle, ima ograničenja
sa obe strane. A moramo priznati i da se pojam sim
bola zasad ne može jasno ograničiti, on se rasplinju-
je do zamene, prikaza, i si., a približuje se čak i alu
ziji. Kod čitavog niza simbola očigledno je upoređe-
nje na kome su zasnovani. Pored toga ima drugih sim
bola kod kojih se moramo pitati: gde treba tražiti
zajednički član, tertium comparationis, tog verovat-
nog poređenja? Ako podrobnije razmislimo, možemo
ga i naći, ili nam zaista može ostati skriven. Dalje,
ako je simbol neko poređenje, čudnovato je što se to
poređenje ne može otkriti asocijacijom, i što snevač
ne poznaje to poređenje, služi se njim i ne znajući
za njega. A čudno je još i to što snevač i nema volju
da prizna to poređenje kad mu je ono pokazano. Vi
vidite, dakle, da je simbolički odnos jedno poređenje
sasvim osobite vrste, čije razloge još nismo jasno
shvatili. Možda će se docnije naći kakvi znaci koji
ukazuju na to nepoznato.
Krug stvari koje se u snu simbolički prikazuju
nije veliki. Čovečje telo kao celina, roditelji, deca,
braća i sestre, rođenje, smrt, nagota — i onda još ne
što. Jedino tipično, to jest redovno prikazivanje čo-
večje ličnosti kao celine jeste u vidu kuće, kao što

je uvideo Šerner, koji je tome simbolu hteo čak dati
jedno osobito značenje koje mu ne pripada. U snu se
dešava da se čovek spušta niz fasade kuća, čas sa za
dovoljstvom, čas u strahu. Kuće sa sasvim glatkim
zidovima su — ljudi; a kuće koje imaju ispuste i bal
kone na kojima se možemo zaustaviti — to su žene.
Roditelji se u snu javljaju kao car i carica, kralj ili
kraljica, ili kao druge ugledne ličnosti; san je, dakle,
ovde pun poštovanja. Manje nežno postupa san sa de-
com i braćom i sestrama; oni se simbolizuju kao male
životinje, gamad. Rođenje se skoro redovno prikazu
je nekim odnosom prema vodi; ili se pada u vodu ili
se iz nje izlazi, čovek spasava neko lice iz vode ili
ono njega spasava, to jest on je prema njemu u ma
terinskom odnosu. Umiranje u snu zamenjuje se od
laženjem na put, vožnjom železnicom, smrt različnim
nejasnim, gotovo bojažljivim nagoveštenjima, nago-
ta haljinama i uniformama. Vi vidite kako su ovde
rasplinute granice između simboličkog prikazivanja i
prikazivanja u vidu aluzija.
U poređenju s tim oskudnim nabrajanjem mora
pasti u oči da se predmeti i sadržaji jedne druge ob
lasti prikazuju izvanredno bogatom simbolikom. To
je oblast seksualnog života, seksualnih organa, seksu
alnih pojava, seksualnog snošaja. Ogromna većina
simbola u snu jesu seksualni simboli. Pri tome se po
javljuje jedna čudna nesrazmera. Označenih sadržaja
je samo malo, a simbola za njih neobično mnogo, tako
da svaka od tih stvari može biti izražena mnogobroj
nim simbolima skoro jednake vrednosti. Pri tumače
nju onda proizlazi nešto što izaziva opšte negodova
nje. Tumačenja simbola su vrlo jednolika, nasuprot
raznovrsnosti prikaza u snovima. To se ne dopada ni
kome ko to sazna; ali, šta se protiv toga može učiniti?
Pošto se u ovom predavanju prvi put govori o sa
držajima seksualnog života, to sam dužan da vam
dam računa o tome na koji način mislim da rasprav
ljam o toj temi. Psihoanaliza ne nalazi nikakva po
voda za zavijanja i nagoveštavanja, ne smatra ni da
je potrebno da se stidi što se bavi tim važnim pred
Simbolika u snu 143
metom, misli da je ispravno i pristojno sve nazvati

svojim pravim imenom i nada se da će na takav na
čin najpre otkloniti remetilačke uzgredne misli. Tu
ne može ništa promeniti okolnost što se govori pred
skupom slušalaca pomešanim iz oba pola. Kao što
nema nauke in tisum delphini, tako nema ni nauke
za šiparice, a dame među vama već svojom pojavom
u ovoj slušaonici stavile su do znanja da žele biti iz
jednačene s muškarcima.
Dakle, za muški polni organ ima san čitavu mno
žinu prikazanja koja treba nazvati simboličkim, kod
kojih je zajednički član poređenja najčešće vrlo ja
san. Pre svega, za muški polni organ simbolički je
uglavnom značajan sveti broj 3. Upadljiviji i za oba
pola interesantan deo polnih organa, čovekov ud, na
lazi simboličku zamenu, prvo, u stvarima koje su mu
slične po obliku, dakle dugačkim i uzdignutim, kao
što su: štapovi, amreli, motke, drveće, i si. Dalje u
predmetima koji sa označenim imaju zajedničku oso
binu prodiranja u telo i povređivanja, dakle u šilja-
tom oružju svake vrste, kao što su noževi, mačevi,
koplja, sablje, ali isto tako i u vatrenom oružju, kao
što su puške, pištolji i — svojim oblikom za to vrlo
podesni — revolver. U strašljivim snovima devojač-
kim igra veliku ulogu gonjenje od strane nekog čo-
veka s nožem ili vatrenim oružjem. To je, možda, naj
češći slučaj simbolike snova, koji sad možete lako
prevesti. Bez teškoće razumljiva je i zamena muškog
uda predmetima iz kojih teče voda: slavinama za vo
du, ibricima, vodoskocima, i drugim predmetima koji
su sposobni da se produže, kao visećim lampama,
olovkama na uvlačenje, itd. Da su olovke, držalje za
pera, turpije za nokte, čekići i druga oruđa nesum
njivi muški seksualni simboli, u vezi je s jednim ta-
kođe lako pojmljivim shvatanjem tog organa.
Čudna osobina tog organa da može da se uspravi
nasuprot teži (jedna delimična pojava erekcije) iza
ziva simboličko predstavljanje vazdušnim balonima,
avionima i u najnovije vreme Cepelinovom vazduš-
nom lađom. Ali, san zna za još jedan drugi, daleko
izrazitiji način da simbolizuje erekciju. On čini polni
ud onim što je najhitnije na eeloj osobi, pa pušta da

ona sama leti. Neka vas ne iznenađuje što snovi lete
nja, često tako lepi, koje svi poznajemo, moraju biti
protumačeni kao snovi opšteg seksualnog uzbuđenja,
kao snovi erekcije. Među psihoanalitičkim istraživa
čima P. Federn je to tumačenje utvrdio protiv svake
sumnje, ali i zbog svoje trezvenosti toliko hvaljeni
Mourly Void, koji je sproveo one eksperimente snova
sa veštačkim položajima ruku i nogu, a koji je u stvari
bio daleko od psihoanalize, možda o njoj nije ništa
ni znao, došao je svojim istraživanjima do istog za
ključka. Neka vam ne bude prigovor to što i žene
mogu imati iste snove letenja. Setite se, naprotiv, da
naši snovi hoće da budu zadovoljenje želja i da se i
kod žene tako često, svesno ili nesvesno, nalazi želja
da bude muško. A da je ženi takođe mogućno da tu
želju ostvari istim osećajima kao i čovek to neće bu
niti nikoga ko zna anatomiju. Žena u svojim polnim
organima ima upravo i jedan mali ud, sličan muškom,
i taj mali ud, clitoris, igra čak u detinjstvu i u doba
pre polnih snošaja istu ulogu kao i veliki čovekov ud.
U manje razumljive muške seksualne simbole
spadaju izvesni gmizavci i ribe, pre svega čuveni sim
bol zmije. Zašto su šešir i ogrtač našli istu primenu,
to svakako nije lako pogoditi, ali njihovo simboličko
značenje sasvim je nesumnjivo. Najzad, možemo se
još pitati: da li se zamena muškog uda nekim drugim
udom, nogom ili rukom, srne nazvati simboličkom? Ja
mislim da smo na to primorani vezama u snu i slič
nim ženskim pojavama.
Ženski polni organ prikazuje se simbolički svi
ma onim predmetima koji imaju njegovu osobinu da
obuhvataju jednu šupljinu koja može nešto primiti u
sebe. Dakle: rovovima, jamama i pećinama, sudovima
i bocama, kutijama, tabakerama, kovčezima, škatulji-
cama, sanducima, džepovima, itd. I lađa spada u tu
vrstu. Poneki simboli imaju više veze sa matericom
nego sa ženskim polnim organom, tako: ormani, peći
i, pre svega soba. Soba kao simbol dodiruje se ovde
s kućom kao simbolom, vrata i kapija postaju opet
simbolima otvora polnog organa. Ali, simboli žene su
Simbolika u snu 145
i materije, kao drvo, hartija, i predmeti koji se sa

stoje iz tih materija, kao sto i knjiga. Od životinja
treba navesti bar puža i školjku kao očevidne ženske
simbole; od delova tela usta kao zamenu otvora pol-
nog organa, od građevina crkvu i kapelu. Kao što vi
dite, svi simboli nisu podjednako razumljivi.
U polne organe moraju se računati i dojke koje
se, kao i veće hemisfere ženskog tela, prikazuju ja
bukama, breskvama, plodovima uopšte. Dlaku oko
polnih organa kod oba pola opisuje san kao šumu i
džbun. S obzirom na komplikovanu topografiju žen
skih polnih delova pojmljivo je što se oni vrlo često
predstavljaju kao predeo sa stenom, šumom i vodom,
dok impozantni mehanizam muškog polnog aparata
dovodi dotle da njegovim simbolima postanu sve vr
ste komplikovanih mašina, koje se teško mogu opisati.
Jedan simbol ženskog polnog organa, dostojan
pomena, još je i šatula za nakit; nakit i blago služe za
označenje ljubljene osobe i u snu; poslasticama se če
sto predstavlja polno uživanje. Zadovoljavanje na
sopstvenim polnim organima nagovešteno je svakom
vrstom igranja, pa i sviranjem na klaviru. Osobiti
simbolički prikazi onanije su klizanje i tociljanje, kao
i otkidanje neke grane. Jedan naročito interesantan
simbol u snu je ispadanje zuba ili vađenje zuba. To.
začelo, najpre znači uškopljenje, kao kaznu za onani
ju. Naročiti prikazi za polni snošaj nalaze se u snu u
manjem broju nego što bi se moglo očekivati prema
dosadašnjim saopštenjima. Ovde treba pomenuti rit
mičke radnje kao igranje, jahanje i penjanje, a tako-
đe i nasilne doživljaje, kao biti pregažen kolima. Uz
to i radnje izvesnih zanata, a naravno i pretnja
oružjem.
Nemojte primenu i prevođenje ovih simbola za
mišljati kao nešto sasvim prosto. Tu se javljaju sva
kojake stvari protivno našem očekivanju. Tako se, na
primer, čini jedva pojmljivo da se u tim simboličkim
prikazima polne razlike često ne izdvajaju jasno. Po
neki simboli znače polni organ uopšte, svejedno da li
muški ili ženski, na primer malo dete, mali sin ili
mala kći. Drugi put se jedan pretežno muški simbol
10 Fr>>id ( K ln b ia n a d H .i. II
može upotrebiti za ženski polni organ ili obratno. To

se ne može razumeti dok se ne stekne saznanje o raz-
viću seksualnih predstava čovekovih. U ponekim slu
čajevima ta dvosmislenost simbola može biti samo
prividna; najjasniji među simbolima, kao oružje,
džep, sanduk, i nemaju tu dvopolnu upotrebu.
Sad neću poći od onoga što simbol prikazuje, već
od simbola, pa ću dati jedan pregled oblasti iz kojih
se najčešće uzimaju seksualni simboli i priključiću
nekoliko dodataka s naročitim obzirom na simbole s
neshvaćenim zajedničkim članom. Jedan takav neja
san simbol je šešir, možda pokrivač glave uopšte, po
pravilu muškog značenja, ali sposoban i za žensko
značenje. Isto tako ogrtač znači čoveka, možda ne
uvek u seksualnom smislu. Možete slobodno pitati: za
što? Kravata koja visi, a koju žene ne nose, jasan je
muški simbol. Belo rublje, platno uopšte, znači žen
sko odelo; odelo, uniforme, kao što smo već čuli, za-
mena su za nagotu, za oblike tela; cipela, papuča, znak
su ženskih polnih organa, sto i drvo pomenuti su već
kao zagonetni, ali začelo ženski simboli. Lestve, ste
penice, basamaci, odnosno idenje po njima, sigurni su
simboli polnog snošaja. Ako pobliže razmislimo, pa
šče nam u oči kao zajednički član ritmika toga idenja,
možda i povećavanje uzbuđenja, teškoće disanja što
se više penje.
Predeo kao prikaz ženskog polnog organa već
smo pomenuli. Breg i stena simboli su muškog uda;
bašta je čest simbol ženskog polnog organa. Plod nije
zamena za dete, već za grudi. Divlje životinje znače
čulno uzbuđene ljude, a potom zle nagone, strasti.
Cvetanje i cveće označavaju ženski polni organ ili,
specijalnije, devičanstvo. Vi ne zaboravljate da su
cvetovi stvarno polni organi biljaka.
Sobu već poznajemo kao simbol. Tu se prikazi
vanje može nastaviti, pošto prozori, ulazi i izlazi na
sobama preuzimaju značenje telesnih otvora. I otvo
renost ili zatvorenost sobe ide u tu simboliku, a ključ,
koji otvara, pouzdano je muški simbol.
To bi, eto, bio materijal za simboliku u snovima.
On nije potpun i mogao bi se i produbiti i proširiti.
Simbolika u snu 147
Ali, ja držim da će vam se to činiti više nego dovoljno,

možda će vas i naljutiti. Pitaćete: zar ja zbilja živim
usred seksualnih simbola? Zar su svi predmeti koji
me okružuju, odelo koje oblačim, sve stvari koje uzi
mam u ruke, uvek samo seksualni simboli i ništa dru
go? Doista, ima dosta povoda za začuđena pitanja, a
prvo od tih pitanja glasi: Otkuda mi upravo možemo
znati značenje tih simbola sna za koje nam sam sne-
vač ne daje nikakvo obaveštenje ili samo nedovoljno?
Ja odgovaram: iz vrlo različnih izvora, iz bajki i
mita, šala i dosetki, iz folklora, to jest proučavanja
morala, običaja, izreka i pesama raznih naroda, iz pe-
sničkog i običnog govora. Svugde se tu nalazi ista
simbolika, i na ponekim mestima mi je razumemo bez
ikakvog uputstva. Ako u pojedinostima ispitamo te
izvore, naći ćemo tolike sličnosti sa simbolikom u snu
da moramo biti uvereni u svoja tumačenja.
Covečje telo, kazali smo, prikazuje se po Serne-
ru često simbolom kuće. Posle, u produženju tog pri
kazivanja, dolaze prozori, vrata i vratnice, kao ulazi
u telesne šupljine, a fasade, glatke ili snabdevene bal
konima i ispustima, kao za zaustavljanje. A ista sim
bolika nalazi se i u običnom našem govoru, kad nekog
dobrog poznanika pozdravimo intimno kao „staru
kuću”, kad govorimo o tome da ćemo nekoga da ras
palimo po „kroiiiću”1 ili za nekog govorimo da mu
nije sve u redu u „gornjoj sobici”.1 U anatomiji otvo
ri tela nazivaju se direktno „vrata tela”
Sto roditelje u snu vidimo kao carske i kraljev
ske parove, to u prvi mah iznenađuje. Ali, slično tome
nalazi se i u bajkama. Zar polako ne dolazimo do sa
znanja da mnoge bajke koje počinju: Bili jednom je
dan kralj i jedna kraljica, ne misle reći ništa drugo
nego: Bili jednom jedan otac i jedna majka? U poro
dici nazivamo decu u šali prinčevima, a najstarijeg
sina prestolonaslednikom. Kralj se sam naziva ocem*•
1 Mi kažemo: raspaliti po čupi (Prim. prev.).

• TJ., kako mi kažemo: nema sve daske u glavi (Prim,
prev.).
zemlje. Malu. decu zovemo u šali crvima i kažemo sa

sažaljenjem: jadni crvić.
Vratimo se simbolici kuće. Kad ispuste kuća upo-
trebimo u snu za prihvatanje, zar to ne podseća na
poznatu reč povodom jako razvijenih grudi: ta ima
nešto za prihvatanje. Narod se u takvom slučaju iz
ražava i drukčije, pa veli ta ima dosta drva pred ku
ćom, kao da hoće da pritekne u pomoć našem tuma
čenju da je drvo simbol ženski, materinski.
Povodom drveta još nešto. Nećemo razumeti kako
je ta materija dospela da zamenjuje materinsko, žen
sko. Tu nam može ići na ruku poređenje jezika. Naša
nemačka reč Holz (drvo) vele da je istog porekla kao
grčka reč uXt) koja znači materiju, sirovinu. Tu bi po
stojao slučaj, koji nije baš tako redak da se jedno
opšte ime materije zadržalo, najzad, za neku posebnu
materiju. A ima jedno ostrvo u okeanu koje nosi ime
Madeira. To su mu ime dali Portugalci kad su ga ot
krili, jer je onda bilo skroz obraslo šumom. Madera,
naime, znači na portugalskom jeziku: drvo. A vi vi
dite da madera (madeira) nije ništa drugo nego malo
promenjena latinska reč materia, koja opet znači ma
teriju uopšte. Materija ps^k izvedena je od mater,
mati. Materija, iz koje se nešto sastoji, u neku ruku
je njegov materinski udeo. U simboličkoj upotrebi dr
veta mesto žene, majke, živi dakle još to staro shva-
tanje.
Rođenje u snu izražava se redovno nekim odno
som prema vodi: čovek pada u vodu ili izlazi iz vode,
to jest rađa ili se rađa. A ne zaboravimo da se taj
simbol može dvostruko pozvati na istinu istorije ra-
zvića. Ne samo da su svi suvozemni sisari, pa i čove-
kovi preci proizišli iz vode — to bi bila činjenica koja
je dalja u vremenu — već i svaki pojedini sisar,
svaki čovek, proveo je prvu fazu svoje egzistencije u
vodi, živeo je naime, kao embrio u vodi ploda, u telu
svoje majke, i sa rođenjem je izišao iz vode. Ja neću
tvrditi da snevač to zna; naprotiv mislim da on to ne
mora znati. Nešto drugo zna snevač, verovatno otuda
što su mu to u detinjstvu kazali, ali ja ću čak i za
to znanje tvrditi da mu ono nije ništa doprinelo za
Simbolika u snu 149
stvaranje simbola. Kao detetu pričali su mu da roda

donosi decu, ali odakle ih donosi? Iz bare, iz bunara,
— dakle opet iz vode. Jedan od mojih bolesnika, kome
je bilo dato to obaveštenje, onda mali grofić, bio se
posle toga izgubio ćelo jedno popodne. Najzad su ga
našli kako leži na obali jezerca kraj zamka, s lišćem
nagnutim nad vodenom površinom, i revnosno vreba
ne bi li na dnu vode mogao ugledati dečicu.
U mitovima o rođenju junaka koje je O. Rank
podvrgao uporednom ispitivanju (najstariji je mit o
kralju Sargonu iz Agade, oko god. 2800. pre Hrista)
pretežnu ulogu igra bacanje u vodu i spašavanje iz
vode. Rank je uvideo da su to prikazivanja rođenja,
slična onima koja se obično javljaju u snovima. Kad
čovek u snu spasava neko lice iz vode, on ga čini
svojom majkom ili majkom uopšte; osoba koja u mitu
spasava dete iz vode priznaje da mu je ona prava
majka. U jednoj poznatoj šali pitaju jednog inteli
gentnog jevrejskog dečaka: pa ko je bila Mojsijeva
majka. On odgovara bez oklevanja: princeza. Ali ne,
odvrate mu, ona ga je samo izvadila iz vode. Tako
kaže ona, odgovori on, dokazujući time da je našao
pravo značenje mita.
Odlazak na put u snu znači smrt. A običaj je i da
se detetu, kad se raspituje za nekog pokojnika, čiji
nestanak primećuje, kaže da je on otputovao. I ovde
ću biti protivan mišljenju da simbol u snu vodi pore
klo od tog izgovora koji se upotrebljava prema deci.
Pesnik se služi tim istim simboličkim odnosom kad
govori o onom svetu kao o nepoznatoj zemlji, iz čije
se oblasti ne vraća nijedan putnik (no traveller). A i
u svakidašnjem govoru sasvim je uobičajeno da se
govori o poslednjem putu. Svaki poznavalac starih
obreda zna kako je, na primer, u staromisirskoj veri
ozbiljno shvatana predstava o putu u zemlju smrti.
U mnogim primercima sačuvana nam je Knjiga m rt
vih, koja je, kao neki bedeker, davana mumiji da je
sobom ponese na put. Otkad su mesta sahranjivanja
odvojena od mesta stanovanja, i to poslednje puto
vanje pokojnika postalo je stvarnost.
Isto tako ni simbolika polnih organa nije nešto

što pripada samo snu. Svaki od vas bio je valjda jed
nom tako neučtiv da neku ženu nazove „starom ku
tijom”, i ne znajući možda da se pri tom služi jednim
simbolom polnih organa. U Novom zavetu se veli:
žena je slab sud. Sveti spisi Jevreja u svom stilu,
tako približenom pesničkom stilu, ispunjeni su izra
zima seksualne simbolike, koji nisu uvek bili pravil
no shvaćeni i čije je tumačenje, na primer u Pesmi
nad pesmama, dovelo do mnogih nesporazuma. U ka
snijoj jevrejskoj literaturi vrlo je rasprostranjeno
predstavljanje žene kao kuće, pri čemu vrata zame-
njuju polni otvor. Covek se, na primer, žali, u slučaju
kad nedostaje devičanstvo, da je našao otvorena vra
ta. U toj literaturi poznat je i sto kao simbol za ženu.
Žena kaže za svog čoveka: spremila sam mu sto, ali,
on ga je prevrnuo. Sakata deca, veli se, postaju otud
što je čovek prevrnuo sto. Ove podatke uzimam iz
jedne rasprave od J. Levy-a u Brnu: Seksualna sim
bolika Biblije i Talmuda.
Da i lađe u snu znače žene — to nam čine vero-
vatnim etimolozi koji tvrde da je lađa (Schiff) prvo
bitno bila ime jednog suda od ilovače i da je to ista
reč kao i šafolj (Schaff). Da peć znači ženu i mate
ricu — potvrđeno nam je grčkom gatkom o Perian-
deru iz Korinta i njegovoj ženi Melisi. Kad je, prema
Herodotovom kazivanju, taj tiranin prizivao sen svo
je žarko ljubljene supruge koju je ubio u ljubomori,
da bi dobio kakve vesti od nje, pokojnica je posve-
dočila da je to njena sen podsetivši ga da je on, Peri-
ander, gurnuo svoj hleb u hladnu peć, izražavajući
time zavijeno jedan događaj koji ni jednoj drugoj oso
bi nije mogao biti poznat. U Antropofiteji, koju je iz
dao F. S. Kraus, jednom nezamenljivom izvornom
delu za sve što se tiče polnog života raznih naroda,
čitamo da se u izvesnoj nemačkoj pokrajini kaže za
ženu koja se porodila: peć se kod nje srušila. Spre
manje vatre i sve što je s tim u vezi najdublje je pro
žeto seksualnom simbolikom. Plamen je uvek muški
polni organ, a mesto vatre, ognjište, žensko krilo.
Simbolika u snu 151
Ako ste se, možda, začudili tome što se u snu tako

često upotrebljavaju predeli za predstavljanje žen
skih polnih organa, onda treba da od mitologa saznate
kakvu je ulogu igrala majka zemlja u predstavama i
kultovima starih vremena i kako je shvatanje zemljo
radnje bilo određeno tom simbolikom. Da soba u snu
predstavlja ženu — bićete skloni izvesti iz našeg obič
nog govora koji stavlja Frauenzimmer mesto Frau’,
dakle čovečiju osobu zamenjuje prostorijom za nju
određenom. Tako mi slično govorimo o ,,Visokoj por
ti” i pod tim razumemo sultana i njegovu vladu;
i ime staromisirskog vladara, Faraon nije značilo ni
šta drugo nego „veliko dvorište” (Na starom istoku
dvorišta između dvostrukih gradskih vratnica bila su
mesta za skupljanje, kao u klasičnom svetu trgovi).
Ali, ja držim da je to izvođenje isuviše površno. Meni
se čini verovatnije da je soba postala simbol žene
kao prostor koji ćoveka obuhvata. Mi znamo već za
takvo značenje kuće; iz mitologije i pesničkog stila
smemo kao dalje simbole za ženu uzeti varoš, grad,
zamak, tvrđavu. To pitanje moglo bi se lako odlučiti
na snovima onih lica koja ne govore i ne razume ju
nemački. Ja sam poslednjih godina lečio pretežno
strane bolesnike i sećam se, čini mi se, da je i u nji
hovim snovima soba značila ženu, iako oni nisu imali
ništa slično u običnom govoru svojih jezika. Ima i
drugih znakova za to da simbolički odnos može preći
jezičke granice, Što je uostalom tvrdio još stari ispi
tivač snova Schubert (1862). Međutim, nijedan od mo
jih snevača nije bio potpuno nevičan nemačkom jezi
ku, tako da ovo razlikovanje moram ostaviti onim psi
hoanalitičarima koji u drugim zemljama mogu sku
piti posmatranja na osobama koje znaju samo jedan
jezik.
Među simboličkim prikazima muškog polnog or
gana jedva da ima jedan koji se ne bi javljao u šalji
vom, vulgarnom ili pesničkom govoru, naročito kod1
1 Frauenzimmer (soba za žene) znači u nemačkom Je

ziku Isto ftto i Frau (žena) (Prim. prev.).
staroklasičnih pesnika. A za ovo ne dolaze u obzir

samo simboli koji se javljaju u snu, već i novi, na
primer oruđa raznih radnji, u prvom redu plug. Uo
stalom, sa simboličkim predstavljanjem muškoga pri
lazimo jednoj vrlo prostranoj i vrlo spornoj oblasti,
od koje ćemo se držati podalje iz ekonomskih razloga
Samo bih želeo posvetiti nekoliko primedbi jednom
simbolu koji, tako reći, izlazi iz ove vrste, simbolu 3.
Ostavimo na stranu pitanje da li taj broj svoju sve
tost ne duguje tom simboličkom odnosu. Ali se čini
sigurno da neke tročlane stvari, koje se javljaju u
prirodi, izvode svoju primenu za grbove i znamenja
iz takvog simboličkog značenja, na primer list dete-
line. I tročlani takozvani francuski ljiljan i čudni grb
dvaju ostrva koja su tako udaljena jedno od drugog
kao što su Sicilija i Isle of Man: triskeles — tri polu-
savijene noge koje polaze od jednog središta — kao
da su samo stilska preinačenja muškog polnog organa.
Slike muškog polnog uda važile su u starom veku kao
najsilnija odbranbena sredstva (apotropaea) protiv
zlih uticaja, a u vezi je s tim što se u naše vreme
amajlije, koje donose sreću, sve lako raspoznaju kao
genitalni ili seksualni simboli. Posmatrajmo jednu
takvu zbirku kao što se, recimo, nosi u obliku malih
srebrnih privesaka: četvorostruk list deteline, svinja,
gljiva, potkovica, lestve, dimničar. Četvorostruki list
deteline došao je na mesto tročlanog, koji je u stvari
za simbol podesan; svinja je stari simbol plodnosti,
gljiva je nesumnjiv simbol penisa; ima gljiva koje
svoje sistematsko ime duguju svojoj očiglednoj slič
nosti s muškim udom (Phallus impudicus); potkovica
reprodukuje ocrt ženskog polnog otvora, a dimničar
koji nosi lestve spada u tu zajednicu, jer on vrši jed
no od onih zanimanja s kojima se polni snošaj vul
garno upoređuje (v. Antropofiteju). Njegove lestve
poznali smo kao seksualni simbol u snu; obični govor
u nemačkom jeziku dolazi nam ovde u pomoć, poka
zujući nam kako se reč „penjati se” upotrebljava u
naročitom seksualnom smislu. Kaže se: „penjati se za
ženama” i „jedan stari penjač”. U francuskom, gde se
basamak kaže la marche, nalazimo sasvim slično za
Simbolika u snu 153
kakvog starog prijatelja uživanja izraz ,,un vieux

marcheur". S tim, verovatno, nije bez ikakve veze to
što je neko penjanje, penjanje na ženku, pretpostav
ka polnog snošaja kod mnogih velikih životinja.
Otkidanje jedne grane kao simboličko prikaziva
nje onanije ne slaže se samo s vulgarnim nazivima
onanističkog akta, već ima i dalekosežnih sličnosti u
mitologiji. Ali, naročito je značajno prikazivanje ona
nije ili, bolje kazne za nju, škopljenja, ispadanjem
zuba ili vađenjem zuba, jer se u nauci o narodima na
lazi nešto tome slično što bi moglo biti poznato samo
vrlo malom broju snevača. Meni se ne čini sumnjivo
da je obrezivanje, koje se vrši kod tako mnogih naro
da, neki ekvivalenat i neka zamena uškopljenja. A
imamo obaveštenja da u Australiji izvesna primitiv
na plemena izvode obrezivanje kao obred puberteta
— za praznovanje zrelosti muške omladine — dok su
druga, sasvim susedna plemena, na mesto toga akta
stavila izbijanje jednog zuba.
Završavam svoje izlaganje ovim primerima. To
su samo primeri; mi znamo više o tome, a vi možete
zamisliti za koliko bi ispala bogatija i interesantnija
takva jedna zbirka koja bi bila spremljena ne od di
letanata, kao što smo mi, već od pravih stručnjaka u
mitologiji, antropologiji, u nauci o jeziku, u folkloru.
To nas nagoni na nekolike zaključke, koji ne mogu
biti iscrpni, ali će nam dati povoda da mnogo razmi
šljamo.
Prvo, mi smo stavljeni pred tu činjenicu da sne-
vaču stoji na raspolaganju simbolički način izražava
nja koji on u budnom stanju ne poznaje i ne upoznaje.
To je isto tako čudno kao kad biste otkrili da vaša
sobarica razume sanskritski, iako znate da je rođena
u jednom češkom selu i da ga nikad nije učila. Nije
lako savladati tu činjenicu našim psihološkim nazo
rima. Mi možemo samo reći da je znanje te simbolike
kod snevača nesvesno, pripada njegovom nesvesnom
duhovnom životu. Ali, ni s tom pretpostavkom ne sti
žemo dalje. Dosad nam je samo bilo potrebno da pret
postavimo nesvesne težnje, takve težnje o kojima po
vremeno ili trajno ne znamo ništa. Ali, sad je u pita

nju više: upravo nesvesna znanja, misaoni odnosi, po-
ređenja među različitim objektima koja vode tome
da jedan objekt može biti stalno stavljan mesto dru
goga. Ta poređenja ne vrše se svaki put iznova, već
stoje spremna, gotova su jednom zasvagda; to proiz
lazi iz njihovog slaganja kod različitih lica, slaganja
čak možda i uprkos jezičkim razlikama.
Odakle bi poticalo poznavanje tih simboličkih
odnosa? Obični govor daje samo jedan mali njihov
deo. Mnogostruke paralelne pojave iz drugih oblasti
snevaču su najčešće nepoznate; i mi smo ih s mukom
morali skupljati.
Drugo, ti simbolički odnosi nisu nešto što bi bilo
svojstveno snevaču ili radu sna u kome dolaze do
izražaja. Saznali smo da se istom simbolikom služe
mitovi i bajke, narod u svojim izrekama i pesmama,
obični govor i pesnička fantazija. Oblast simbolike
neobično je velika; simbolika snova samo je jedan
mali deo; čak nije ni celishodno da se ceo problem
uzme u razmatranje polazeći od sna. Mnogi simboli,
drugde u upotrebi, ne javljaju se u snovima, ili samo
vrlo retko; poneki od simbola snova ne nalaze se i u
svima drugim oblastima već, kao što ste videli, samo
ovde ili onde. Dobija se utisak da ovde postoji jedan
stari način izražavanja, ali koji je iščezao, a od koga
su se u različitim oblastima zadržali različni ostaci,
jedan samo ovde, drugi samo tamo, treći možda u
lako promenjenim oblicima u više oblasti. Ovde mo
ram pomisliti na fantaziju jednog interesantnog du
ševnog bolesnika, koji je bio izmislio neki „osnovni
jezik”, čiji bi ostaci bili svi ti simbolički odnosi.
Treće, mora vam pasti u oči da simbolika na po-
menutim drugim poljima nikako nije samo seksualna
simbolika, dok se simboli u snovima upotrebljuju
skoro isključivo za izražaj seksualnih objekata i od
nosa. I to nije lako objašnjivo. Da li simboli, prvo
bitno značajni •seksualno, nisu docnije dobili neku
drugu primenu i da li možda nije s tim u vezi još
i oslabljenje od simboličkog prikaza do prikaza druge
Simbolika u snu 155
vrste? Na ta pitanja očevidno ne možemo odgovoriti

ako smo imali posla samo sa simbolikom sna. Samo
se smemo zadržati na pretpostavci da postoji jedan
naročito prisni odnos između pravih simbola i seksu
alnih.
Ovde nam je poslednjih godina dat jedan važan
mig. Jedan ispitivač jezika, H. Sperber (Upsala), koji
radi nezavisno od psihoanalize, izneo je tvrđenje da
su seksualne potrebe imale najvećeg udela u postan
ku i daljem stvaranju jezika. Prvi govorni glasovi slu
žili su saopštavanju i dozi van ju seksualnog partnera:
dalje razviće jezičkih korena pratilo je razne radove
praljudi. Ti radovi bili su zajednički i obavljali su se
uz ritmički ponavljane govorne izražaje Pri tome se
seksualni interes preneo na rad. Pračovek je u neku
ruku i omogućio sebi rad tako što ga je predstavljao
kao ekvivalenat i zamenu polne delatnosti. Tako je
reč, izbačena pri zajedničkom radu, imala dva znače
nja: označavala je polni akt, kao i s njim izjednačenu
delatnost u radu. Vremenom se reč odvojila od seksu
alnog značenja i vezala se za taj rad. Isto tako je bilo
i u docnijim pokolenjima s nekom novom reči, koja
je imala seksualno značenje, pa je primenjena na
neku novu vrstu rada. Na taj način, veli, stvorili su se
mnogi koreni reći, koji su svi bili seksualnog porekla,
pa su posle ostavili svoje seksualno značenje. Ako je
ova ovde skicirana postavka tačna, onda nam se sva
kako otvara jedna mogućnost za razumevanja simbo
like snova. Shvatili bismo zašto u snu, koji je saču
vao nešto od tih najstarijih odnosa, ima tako izvan
redno mnogo simbola za seksualne pojave, zašto su
oružje i oruđa uglavnom uvek zamena muškog a ma
terije, i ono što se obrađuje, zamena ženskog. Sim
bolički odnos bio bi ostatak stare identičnosti reči;
stvari koje su se nekad nazivale isto kao i polni or
gani, sad bi se u snu mogle javiti kao njihovi simboli.
Iz naših poređenja sa simbolikom u snovima mo
žete steći i mišljenje o karakteru psihoanalize, koji je
osposobljava da postane predmet opšteg interesa,
kako to ni psihologija ni psihijatrija nisu mogle. Pri
psihoanalitičkom radu ispredaju se odnosi prema tako

mnogim drugim duhovnim naukama čije ispitivanje
obećava najdragocenije podatke, prema mitologiji,
kao i prema nauci o jeziku, prema folkloru, psiholo
giji naroda i nauci o religiji. Biće vam razumljivo što
je na psihoanalitičkom tlu postao jedan časopis koji
je sebi stavio u zadatak isključivo ispitivanje tih od
nosa, časopis Imago, osnovan 1912, koji uređuju Hans
Sachs i Otto Rank. U svima tim odnosima psihoanali
za je u početku više strana koja daje nego koja prima.
Ona od toga doduše, ima, tu korist što nam njeni čud
ni rezultati postaju bliži, time što ih nalazimo i u
drugim oblastima, ali uglavnom je psihoanaliza ta
koja pribavlja tehničke metode i gledišta čija prime-
na treba da se pokaže plodnom i u onim drugim obla
stima. Duševni život ljudske individue pri psihoana
litičkom ispitivanju daje nam podatke pomoću kojih
možemo rešiti, ili bar osvetliti pravom svetlošću,
mnogu zagonetku u životu ljudskih masa.
Uostalom, ja vam još nisam ni rekao pod kojim
okolnostima možemo doći do najdubljeg shvatanja
onog pretpostavljenog „osnovnog jezika”, i u kojoj je
oblasti najviše sačuvano od tog jezika. Dok to ne zna
te, ne možete ni oceniti svu važnost ovog predmeta.
Ta oblast naime, neurotika, njen materijal su simp
tomi i druge manifestacije nervoznih, radi čijeg je
objašnjenja i lečenja psihoanaliza i stvorena.
Moje četvrto gledište vraća se opet našoj pola
znoj tački i upućuje nas već obeleženim putem. Ka
zali smo, i kad ne bi bilo cenzure sna, da nam on ipak
ne bi bio lako razumljiv, jer bismo se onda našli pred
zadatkom da simbolički jezik sna prevedemo na je
zik našeg budnog mišljenja. Simbolika je, dakle, drugi
i nezavisni momenat izopačenja snova pored cenzure
snova. A blizu pameti je pretpostavka da je cenzuri
sna zgodno da se posluži simbolikom, pošto ona vodi
istom cilju: da san učini čudnim i nerazumljivim.
Da li, pri daljem proučavanju snova, nećemo na
ići na neki nov momenat koji doprinosi izopačen ju
snova, uskoro će se pokazati. Ali, ja ne bih želeo osta-
Simbolika u snu 157
iti pitanje simbolike snova a da se još jednom ne

otaknem zagonetke kako je ona mogla naići na tako
estok otpor kod obrazovanih ljudi kada je tako ne-
umnjiva rasprostranjenost simbolike u mitu, religiji,
metnosti i jeziku. Da li i za to nije, opet, kriv odnos
rema seksualnosti?
Jedanaesto predavanje
RAD SNA
Gospođe i gospodo! Ako ste shvatili cenzuru sno

va i simboličko predstavljanje, vi, doduše, niste joi
sasvim razumeli izopačen je snova, ali ste ipak u sta
nju razumeti većinu snova. Vi ćete se pri tom služiti
obema tehnikama, koje dopunjuju jedna drugu, iza-
zvaćete snevačeve pomisli u vezi sa snom, dok od za-
mene ne dođete do pravoga, i zamenićete simbole nji
hovim značenjem po sopstvenom znanju. O izvesnim
nesigurnostima koje se pri tom pojavljuju govoriće-
mo docnije.
Sad možemo nastaviti jedan rad koji smo u svoje
vreme pokušali s nedovoljnim sredstvima, kad smc
proučavali odnose između elemenata snova i njihovih
pravih činilaca i pri tom ustanovili četiri takva glav
na odnosa: dela prema celini, približavanja ili aluzi
je, simbolički odnos i plastično predstavljanje reči.
Isto ćemo preduzeti u većoj razmeri upoređujući oči
glednu sadržinu sna u celini sa skrivenim snom na
đenim pomoću tumačenja.
Nadam se da ta dva pojma nećete nikada više
brkati. Ako to ostvarite, onda ste u razumevanju sno
va postigli verovatno više nego većina čitalaca moje
knjige Tumačenje snova. Dopustite da vam još jed
nom predočim da se onaj rad koji skriveni san pre
obraća u očigledni zove rad sna. Rad koji ide u su
protnom pravcu i od očiglednog sna hoće da dospe do
Bad sna 159
skrivenog sna jeste naš rad tumačenja. Rad tumače

nja hoće da otkloni rad sna. Snovi detinjskog tipa,
koje smo poznali kao očigledna ispunjenja želja, ipak
su pretrpeli malo rada sna, naime, pretvaranje želje
u stvarnost, a obično i pretvaranje misli u vizuelne
slike. Ovde nije potrebno nikakvo tumačenje već
samo treba otkloniti ta dva pretvaranja. Sto je kod
drugih snova još pridošlo kao rad sna, to mi zovemo
izopačenje snova, a ono se pomoću našeg tumačenja
ima da otkloni.
Poređenjem mnogih tumačenja snova meni je
omogućeno da vam u jednom ukupnom izlaganju iz
nesem ono što rad sna čini s materijalom skrivenih
misli sna. Ali vas molim da tu ne želite razumeti su
više. To je samo malo opisivanja, koje valja slušati s
mirnom pažnjom.
Prvo dejstvo rada sna jeste sažimanje. Pod tim
razumemo činjenicu da očigledni san ima manje sa
držaja nego skriveni, dakle da je neka vrsta njego
vog skraćenog prevoda. Sažimanje može eventualno
neki put izostati, ali po pravilu postoji i vrlo često
je ogromno. Nikad ne biva suprotno, to jest ne dešava
se da je očigledni san bogatiji obimom i sadržinom
nego skriveni san. Sažimanje nastaje time što se 1) iz-
vesni skriveni elementi uopšte izbacuju; 2) od pone
kih kompleksa skrivenog sna prelazi u očigledni san
samo jedan odlomak; 3) skriveni elementi koji imaju
nešto zajedničko skupljaju se, stapaju se u jednu ce-
linu za očigledni san.
Ako hoćete možete naziv „sažimanje” zadržati
samo za taj poslednji proces. Njegova dejstva mogu
se naročito lako pokazati. Iz svojih sopstvenih snova
setićete se Iako sažimanja različnih lica u jedno jedi
no. Takva mešovita osoba izgleda kao A, ali je obuče
na kao B, vrši neku radnju koja nas podseća na C,
a uz to još imamo znanje da je to osoba D. Tom me-
šavinom ističe se naravno nešto što je zajedničko kod
te četiri osobe. Isto tako, kao od lica, može se načiniti
mešovita tvorevina od predmeta ili mesta, ako je ispu
njen uslov da pojedini predmeti i mesta imaju nešto
zajedničko što skriveni san naglašava. To je kao neko
novo i letimično stvaranje pojmova sa onim što je

zajedničko kao jezgrom. Tim padanjem jedne na dru
gu pojedinačnih slika, sažetih ujedno, postaje po pra
vilu jedna nejasna, rasplinuta slika, slično kao kad
više snimaka stavite na istu ploču.
Radu sna mora da je mnogo stalo do stvaranja
takvih mešovitih tvorevina, jer mi možemo dokazati
da se zajednice koje su za to potrebne stvaraju na-
merno, gde se najpre opazi da ih nema, na primer iz
borom jednog izraza (reči) za neku misao. Mi smo već
poznali takva sažimanja i mešovite tvorevine; oni su
igrali ulogu u postanku ponekih slučajeva govornih
omaški. Setite se mladog čoveka koji je hteo neku
damu begleitdigen (pratiti). Osim toga ima dosetki
čija se tehnika svodi na takvo sažimanje. Ali, bez ob
zira na to, smemo tvrditi da je taj proces nešto sasvim
neobično i čudnovato. Nešto sasvim slično stvaranju
mešovitih osoba u snu nalazi se, doduše, u ponekim
tvorevinama naše fantazije koja lako sastavlja u jed
no jedinstvo sastavne delove što u iskustvu ne spa
daju ujedno, tako na primer u kentaurima i basno
slovnim životinjama stare mitologije ili Beklinovih
slika. „Stvaralačka” fantazija i ne može uopšte ništa
izmisliti već može samo složiti sastavne delove koji
su strani jedan drugom. Ali, ono što je čudno u po
stupku rada sna jeste sledeće: materijal koji stoji na
raspolaganju radu sna čine misli, misli od kojih neke
mogu biti neprilične i neprihvatljive, ali su načinjene
i izražene korektno. Te misli prevode se radom sna u
neki drugi oblik, a čudno je i nerazumljivo da se pri
tom prevođenju, prenošenju kao na neko drugo pismo
ili drugi jezik, primenjuju sredstva stapanja i kombi-
novanja. Jedan prevod inače nastoji da u tekstu date
razlike uvaži i da baš sličnosti izdvoji. Rad sna trudi
se, baš naprotiv, da dve različite misli sažme time što,
slično kao dosetka, bira neku višesmislenu reč u kojoj
se obe misli mogu složiti. Ne mora se želeti da se ta
crta odmah razume, ali ona može biti značajna za
shvatanje rada sna.
Iako sažimanje čini san neprovidnim, ipak se ne
dobija utisak da je ono dejstvo njegove cenzure. Ono
Rad sna 101
bi se radije svelo na mehaničke ili ekonomske mo
mente; ali, u tome, svakako, cenzura nalazi svog ra
čuna.
Dejstva sažimanja mogu biti sasvim izvanredna.
Njegovom pomoću biva katkad mogućno ujediniti dva
sasvim različita latentna toka misli u jednom očigled
nom snu, tako da se može dobiti jedno tumačenje koje
prividno zadovoljava, a pri tom ipak prevideti neko
mogućno tumačenje preko toga.
Sažimanje ima i za odnos između skrivenog i oči
glednog sna tu posledicu da između elemenata ovde
i tamo ne ostaje neki prost odnos. Jedan očigledan
elemenat odgovara istovremeno većem broju skrive
nih elemenata; a, obratno, može jedan skriveni ele
menat sudelovati u više očiglednih elemenata, dakle
kao u nekoj vrsti ukrstanja. Pri tumačenju snova po
kazuje se i da pomišljaji povodom pojedinog očigled
nog elementa ne moraju dolaziti redom. Cesto se mora
sačekati dok ceo san nije protumačen.
Rad sna vrši dakle jedno vrlo neobično prepisi
vanje misli sna a ne prevođenje od reči do reči, ili
znak po znak, niti neki izbor po određenom pravilu,
kao kad bi se reprodukovali samo suglasnici neke reči,
a samoglasnici izostavili, niti pak ono što bi se moglo
nazvati zamenom — da se uvek istakne jedan eleme
nat mesto više drugih — nego nešto drugo i daleko
komplikovanije.
Drugo dejstvo rada sna je pomeranje. Za njega
smo se srećom već pripremili; znamo, naime, da je
ono sasvim delo cenzure sna. Njegova dva ispoljenja
jesu: prvo, da se jedan latentni elemenat ne zamenju-
je nekim sopstvenim sastojkom već nečim udaljeni
jim, dakle nekom aluzijom; i drugo, da psihički na
glasak prelazi s jednog važnog elementa na neki dru
gi, nevažan, tako da se čini kiao da je san pomerio
svoje težište, te izgleda čudnovat.
Zamenjivanje nekom aluzijom poznato je i na
šem budnom mišljenju, ali tu ima neke razlike. U
budnom mišljenju aluzija mora biti lako razumljiva,
a zamena mora biti u sadržajnoj vezi sa svojim pra
vim činiocem. I dosetka se često služi aluzijom, napu
11 Frcrjd. O d a b r a n a d e ln . II
štajući uslov sadržajne asocijacije koju zamenjuje

neobičnim spoljašnjim asocijacijama, kao sto je slič
nost po zvučnosti, mnogosmislenost reći, i dr. Ali, ona
zadržava uslov razumljivosti; dosetka bi izgubila sva
ko dejstvo kad se ne bi lako nalazio put natrag —
od aluzije ka pravom značenju. A aluzija pomoću po-
meranja, u snu, oslobodila se ta dva ograničenja. Ona
je u vezi s elementom koji zamenjuje preko najspo-
1jašnjijih i najudaljenijih odnosa, pa je zato nerazum
ljiva, a kad se otkloni, njeno tumačenje čini utisak
jedne neuspele dosetke ili jednog nasilnog, iznuđenog,
za kosu iščupanog razjašnjenja. Cenzura sna upravo
je samo onda postigla svoj cilj kad joj je pošlo za ru
kom da sakrije put od aluzije natrag ka pravom čini
ocu, tako da se on ne može naći.
Pomeranje naglaska kao sredstvo izražavanja mi
sli je nečuveno. U budnom mišljenju mi ga ponekad
prihvatamo, da bismo postigli neko komično dejstvo.
Utisak zabludelosti koji ono čini moći ću kod vas iza
zvati otprilike ako vas podsetim na anegdotu kako je
u nekom selu bio neki kovač koji je bio kriv za jedan
zločin dostojan smrtne kazne. Sud je rešio da krivac
bude kažnjen, ali pošto je kovač u selu bio jedini i
neophodan, a međutim u selu su stanovala tri kro
jača, to je mesto njega obešen jedan od ove trojice.
Treće dejstvo rada sna psihološki je najintere
santnije. Ono se sastoji u pretvaranju misli u vizuelne
slike. Imajmo u vidu da nije sve u mislima sna pod
vrgnuto tom pretvaranju; ponešto zadržava svoj ob
lik, pa se i u očiglednom snu pojavljuje kao misao ili
kao znanje; a vizuelne slike i nisu jedini oblik u koji
se misli mogu pretvoriti. Ali, one su ipak ono što je
bitno u stvaranju snova; taj deo rada sna, kao što
već znamo, jeste drugi, najstalniji deo, a za poneke
elemente sna mi smo već poznali ,,plastično predstav
ljanje reči”.
Jasno je da to dejstvo nije lako. Da biste dobili
neki pojam o njegovim teškoćama, morate zamisliti
da ste se primili zadataka da neki uvodni politički čla
nak u novinama zamenite nizom ilustracija. Vi biste,
dakle, bili vraćeni od pisane azbuke na slikovnu az
Rad sna 163
buku. Sto se u tom članku kaže za lica i konkretne

predmete, to ćete lako i čak možda korisno zameniti
slikama, ali teškoće vas čekaju pri predstavljanju svih
apstraktnih reći i svih delova govora koji označuju
misaone odnose, kao rečice, sveze i si. Kod apstrakt
nih reći moraćete se pomoći svakojakim veštinama.
Vi ćete se, na primer, potruditi da tekst članka pre-
vedete u druge reći, koje možda zvuče neobiČnije, ali
sadrže konkretnije sastavne delove, koji se mogu pri
kazati. Posle ćete se setiti da su apstraktne reći veći
nom konkretne reći, koje su izbledele, pa ćete se zato,
kad god možete, vratiti prvobitnom konkretnom zna
čenju tih reći. Vi ćete se, dakle, radovati što „posedo-
vanje” jednog predmeta možete predstaviti kao stvar
no telesno sedenje na njemu. Tako čini i rad sna.
U pogledu tačnosti prikazivanja pod takvim uslovima
teško možete postavljati velike zahteve. Preći ćete,
dakle, i kod rada sna preko toga što on, na primer,
jedan elemenat, koji se tako teško da slikovito pred
staviti, kao brakolomstvo, zamenjuje drugim prelo-
mom, prelomom noge1. Na taj način moći ćete uspeti
da unekoliko izravnate nespretnosti slikovne azbuke,
kad ona treba da zaraeni pisanu azbuku
1 Za vreme korekture ovih tabaka slućaj mi je doneo

jednu vest iz novina koju ovde iznosim kao neočekivano raz
jašnjenje gornjih stavova:
Božja kazna — za brakolomstvo — slomljena ruka. Go
spođa Ana M., supruga jednog vojnika Iz poslednje odbrane,
tužila je gospođu Klementinu K. zbog brakolomstva. Tužba
je glasila da je K. održavala kažnjive odnose s Karlom M.,
dok je njen sopstveni muž na frontu, odakle joj čak šalje
79 kruna mesečno. K. je već od tužiteljkinog muža dobila
prilično mnogo novaca, dok ona sa svojim detetom mora da
živi u gladi i bedi. Drugovi njenog muža su Joj dostavili da
je K. posećivala sa M. vinske krčme i tamo pljančila do ka
sno u noć. Jednom je čak optužena pred nekolicinom pešaka
pitala tužiteljkinog muža da li se već ne misli uskoro ra
staviti od svoje „stare”, da bi prešao k njoj. I nastojnlca
kuće gđe K. videla Je, veli, često tužiteljkinog muža skoro
sasvim neobučenog u stanu K-ove.
K. Je Juče pred Jednim sudljom u Leopoldštatu sporila
da poznaje M-a, a da već o Intimnim odnosima ne može
biti ni govora.
ii«
Za prikazivanje delova govora koji pokazuju mi

saone odnose, kao: „jer, zato, ali”, itd., nemate takvih
pomoćnih sredstava; ti sastavni delovi teksta biće,
dakle, za prevođenje u slike izgubljeni. Hadom sna
isto tako se sadržina misli rastavlja na svoje sirovine:
predmete i radnje. Možete biti zadovoljni kad vam
se da mogućnost da na ma koji način u finije izra
ženim slikama nagovestite izvesne odnose koji se sami
po sebi ne mogu predstaviti. Isto tako uspeva rad sna
da ponešto od sadržine njegovih skrivenih misli izrazi
u formalnim osobenostima očiglednog sna, u njegovoj
jasnosti ili nejasnosti, u njegovom deljenju u više od
lomaka i si. Broj delimičnih snova, u koje je jedan
san rastavljen, po pravilu je u vezi sa brojem glav
nih predmeta, sa nizovima misli u skrivenom snu;
jedan kratak prethodni san stoji prema opširnom
glavnom snu, koji mu sleduje, često u odnosu nekog
uvoda ili neke motivacije; neki sporedan stav u mi
slima sna zamenjuje se nekom umetnutom promenom
scena u očiglednom snu. itd. Oblik snova, dakle, sam
po sebi, nikako nije beznačajan i on sam zahteva tu
mačenje. Više snova u istoj noći imaju često isto zna
čenje i pokazuju trud da se jedan nadražaj koji se
sve više nameće sve bolje savlada. I u samom poje
dinom snu može poneki naročito težak elemenat da
bude izražen „dubletima”, višestrukim simbolima.
Svedokinja Albertina M. izjavila je, međutim, da je K.

poljubila tužiteljkinog muža a da pritom nije bila zatečena.
M., koji je već na jednom ranijem pretresu saslušavan
kao svedok, bio je onda porekao intimne odnose sa optu
ženom. Juče je sudija imao pred sobom jedno pismo u kome
svedok opoziva svoje izjave date na prvom pretresu i pri
znaje da je sa K. do prošlog juna održavao ljubavne odnose.
On je, veli, svoje odnose prema optuženoj na ranijem pre
tresu porekao samo zato što je ona pre pretresa došla k nje
mu i klečeći ga molila da je spase i ništa ne prizna. „Danas”,
pisao je svedok, „ja se osećam prinuđen da pred sudom iz
nesem puno priznanje pošto sam slomio svoju levu ruku, pa
mi se to čini kao neka božja kazna za moju pogrešku.”
Sudija je konstatovao da je kažnjivo delo već zastarelo,
na što je tužiteljka povukla svoju tužbu, a optužena je oslo
bođena.
Rad sna 165
Nastavljajući poređenja misli sna sa očiglednim

snovima, koji ih zamenjuju, mi saznajemo svakojake
stvari na koje nismo mogli biti pripremljeni, na pri
mer da i besmislica i apsurdnost snova mogu imati
svoje značenje. A u toj tački zaoštrava se suprotnost
medicinskog i psihoanalitičkog shvatanja sna do jed
ne žestine koja se inače retko dostiže. Po prvom shva-
tanju san je besmislen zato što je duševna aktivnost
u snu izgubila svaku kritičnost; po našem shvatanju,
međutim, san postaje besmislen onda kad neka kriti
ka, sadržana u mislima sna — sud „to je besmisleno”
— treba da bude predstavljena. Poznati vam san
0 odlasku u pozorište (3 karte za 1 for. 50 kr.) dobar
je primer za to. Tako izražen sud glasi: bila je besmi
slica udati se tako rano.
Pri radu tumačenja saznajemo isto tako ono što
odgovara sumnjama i neizvesnostima koje snevač
tako često saopštava: da li se izvestan elemenat javio
u snu, da li je bio to ili, možda pre, nešto drugo. Tim
sumnjama i neizvesnostima ne odgovara u skrivenim
mislima sna po pravilu ništa; one potiču uglavnom
od dejstva cenzure sna i mogu se smatrati kao po
kušaj nekog suzbijanja koje nije potpuno uspelo.
U najčudnije nalaze spada način na koji rad sna
obrađuje suprotnosti skrivenog sna. Mi već znamo
da se slaganja u skrivenom materijalu zamenjuju sa
žimanjima u očiglednom snu. Suprotnosti se pak obra
đuju isto onako kao i slaganja, izražavaju se osobito
rado istim očiglednim elementom. Jedan elemenat u
očiglednom snu, koji je sposoban za suprotnost, može
dakle značiti i samog sebe kao i svoju suprotnost, ili
1 jedno i drugo u isto vreme; tek smisao može od
lučiti koje prevođenje treba izabrati. S tim je onda
u vezi što se u snu ne može predstaviti .,ne”, bar
ne bez dvosmislenosti.
Jednu dobrodošlu analogiju za to čudno ponaša
nje rada sna dalo nam je razvitak jezika. Neki istra
živači jezika izneli su tvrđenje da su se u najstari
jim jezicima suprotnosti kao: jak—slab, svetao—mra
čan, veliki—mali, izražavale istom osnovnom reči
(„Suprotnost smisla prareči"). Tako je u staromisir-
skom ken značilo prvobitno i jak i slab. U govoru

se od nesporazuma pri upotrebi tako dvosmislenih
reči obezbeđivalo tonom, a uz to i gestom; u pismu,
dodavanjem takozvanog determinativa, to jest neke
slike koja i sama nije bila određena za izgovor.
Ken—jak pisano je tako što je posle znakova za slo
va stavljana slika jednog uspravnog čovečuljka; ako
se mislilo ken — slab, onda je dolazila slika jednog
leno šćućurenog čoveka. Tek docnije dobijana su
lakim modifikacijama iste prareči dva naziva za su
protnosti u njoj sadržane. Tako je iz ken—jak—slab,
postalo jedno ken—jak i jedno ken—slab. Ne samo
najstariji jezici u poslednjim stanjima svega razvića
već i daleko mlađi, pa čak i danas još živi jezici sa
čuvali su, kažu, mnoge ostatke te stare suprotnosti
smisla. Saopštiću vam prema K. Abel-u (1884) neko
liko dokaza za to.
Takve još uvek dvosmislene reči u latinskom je
su: altus—visok—dubok i sacer—sveti—sramni.
Kao primere za modifikacije istog korena pomi-
njem: clamare—vikati, clam.—polako, tiho, potajno;
siccus—suv, succus—sok. Uz to pominjem iz nemač-
kog: Stimme—stumm.
Ako se srodni jezici dovedu u vezu, onda se do-
bijaju obilni primeri. Engleski lock—zatvoriti; ne-
mački Lock— Liicke. Engleski cleave—cepati; ne-
mački kleben.
Englesko without, koje znači upravo sa—bez,
danas se upotrebljava u značenju bez; da je with
osim značenja dodavanja imalo i značenje oduzima
nja proizlazi još iz složenica withdraw—withhold.
Slično i nemačko wieder.
U razviću jezika nalazi se nešto slično i s jed
nom drugom osobenošću rada sna. U staromisirskom
jeziku dešavalo se, kao i u drugim docnijim jezici
ma, da je glasovni red reči obrtan za isti smisao.
Takvi primeri između engleskog i nemačkog jesu:
Top)—pot; boat—tub; hurry (žuriti)—Ruhe; Balken—
Kloben, club; wait (warten)—tauwen.
Između latinskog i nemačkog: capere—packen;
ren—Niere.
Kad sna
Takva obrtanja, kao što su ovde uzeta na poje

dinim rečima, proizvode se radom sna na različite
načine. Mi već poznajemo obrtanje smisla, zamenji-
vanje suprotnim. Osim toga nalaze se u snu obrtanja
situacije, obrtanja odnosa između dva lica, dakle kao
u „posuvraćenom svetu”. U snu puca dosta često zec
na lovca. Ima dalje obrtanja u sledovanju događaja,
tako da se događaj koji uzročno prethodi u snu stav
lja posle onog koji mu u stvari sleduje. To je onda
kao u predstavljanju nekog komada u nekom lošem
putujućem pozorištu. gde prvo junak padne, pa se
tek posle iza kulisa ispali metak koji ga ubija. Ili
ima snova u kojima je ceo red elemenata izvrnut,
tako da se pri tumačenju mora uzeti najpre posled-
nji elemenat a naposletku prvi, da bi se dobio neki
smisao. Vi se sećate i iz naših proučavanja simbolike
u snovima da u vodu ići ili pasti znači isto što i izići
iz vode, naime, rađati ili rađati se, da je penjanje
po stepenicama, lestvama, isto što i silaženje po nji
ma. Sasvim se jasno vidi kakvu korist izopačenje sno
va može izvući od takve slobode predstavljanja.
Te crte rada sna smemo nazvati arhajskim. One
su isto tako svojstvene starim sistemima izražavanja,
jezicima i azbukama, i donose sobom iste teškoće c
kojima će još biti reći u jednoj kritičkoj vezi.
A sad samo još nekoliko drugih gledišta. Pri radu
sna u pitanju je očevidno da se skrivene misli, izra
žene rečima, preobrate u čulne slike, najčešće vizuel-
ne prirode. A naše misli su proizišle iz takvih čul
nih slika; njihov prvi materijal i njihovi prethodni
stupnjevi bili su čulni utisci, tačnije rečeno, slike se-
ćanja tih utisaka. Na njih su se tek docnije nadove
zale reči, pa su reči povezane u misli. U radu sna
misli se, dakle, obrađuju regresivno, njihovo razviće
se uništava, te pri toj regresiji mora otpasti sve što
je pri razvijanju slika sećanja u misli pridošlo kao
nova tekovina.
To bi dakle bio rad sna. S obzirom na procese
koje smo poznali u tom radu, moralo je interesovanje
za očigledan san daleko ustuknuti. Ali, ja ću posve
titi još nekoliko primedbi očiglednom snu, koji i jeste

ono jedino što nam je neposredno poznato.
Prirodno je da očigledan san izgubi u svome zna
čenju za nas. Nama mora izgledati svejedno da li je
on dobro sastavljen ili rastavljen u čitav niz pojedi
načnih slika bez međusobne veze. Cak i ako san ima
jednu spoljnu stranu koja prividno ima puno smisla,
ipak mi znamo da je ona mogla postati njegovim izo
pačen jem i da sa unutrašnjom sadržinom sna ne mora
imati više organske veze nego fasada kakve talijanske
crkve s njenim sklopom i planom. Drugi put ima i
ta fasada sna svog značaja, obnavljajući neki važan
sastojak skrivenih misli sna, samo malo izopačen ili
uopšte neizopačen. Ali, mi to ne možemo znati pre
nego što smo san podvrgli tumačenju i time stekli sud
o tome u kojoj je meri bilo izopačenja. Slična sum
nja važi i za slučaj kad se dva elementa u snu čine
dovedeni u bliske odnose. U tome može ležati jedan
važan mig da smemo sastaviti i ono što tim elemen
tima odgovara u skrivenom snu, a u drugim sluča
jevima možemo se uveriti da je u snu rastavljeno ono
što u mislima spada ujedno.
Uglavnom, moramo se uzdržati od toga da jedan
deo očiglednog sna objašnjavamo nekim drugim de-
lom, kao da je san povezana celina i kao da je on
pragmatičko prikazivanje. San se, naprotiv, može
uporediti najčešće sa breča-kamenom, sastavljenim
iz različitog kamenja pomoću jedne veze, tako da
crteži koji otuda proizlaze ne pripadaju prvobitnim
konturama kamenja. Ima, doista, jedan deo rada sna,
takozvana sekundama obrada, kojoj je stalo do toga,
da iz prvih rezultata rada sna stvori neku celinu, pri
bližno složenu. Materijal se pri tom uređuje po ne
kom često sasvim nerazumljivom smislu i, gde se to
čini potrebno, dodaju se umeci.
S druge strane, ne srne se precenjivati ni rad
sna, ne srne se imati mnogo poverenja u njega. Nje
gova je delatnost iscrpena u pobrojanim dejstvima;
on ne može više nego sažimati, pomerati, plastično
predstavljati i zatim celinu podvrgnuti jednoj sekun
Rad sna 169
darnoj obradi. Ukoliko se u snu nalaze izraženi su

dovi, kritike, čuđenja, zaključivanja, to nisu dejstva
rada sna, a veoma retko su to ispoljena razmišljanja
o snu, nego najčešće delovi njegovih skrivenih misli
koji su prešli u očigledni san više ili manje modifi-
kovani i prilagođeni celini. Rad sna ne ume sastav
ljati ni govore. Osim malo izuzetaka koji se mogu
navesti, govori su u snu podražavanja i sastavljanja
govora koje je čovek čuo ili sam držao na dan uoči
sna i koji su uneti u skrivene misli kao materijal ili
kao podstrekači snova. Isto tako rad sna ne može
vršiti računanja; što se od toga nalazi u očiglednom
snu, najčešće su samo sastavljanja brojeva, prividna
računanja u skrivenim mislima sna. Pod tim okolno
stima i ne treba se čuditi što se interes koji se okre
nuo radu sna ubrzo odvraća od njega i teži ka skrive
nim mislima sna, koje se odaju u očiglednom snu više
ili manje izopačene. Ali, ne može se pravdati ako ta
promena ide dotle da se u teorijskom posmatranju
skrivene misli sna stavljaju na mesto sna uopšte, i
ako se o snu tvrdi nešto što može važiti samo za
njih. Čudnovato je da su rezultati psihoanalize mogli
biti zloupotrebljeni za jednu takvu zbrku. ,,San” se
ne može zvati ništa drugo nego rezultat rada sna, to
jest, dakle, oblik u koji su skrivene misli prevedene
radom sna.
Rad sna je jedan proces sasvim osobite vrste,
kome srodni procesi u duševnom životu dosad još
nisu poznati. Takva sažimanja, pomeranja, regresiv
na preobraćanja misli u slike novine su čije je sa
znanje već bogata nagrada za psihoanalitičke napore.
A opet iz poređenja sa radom sna možete izvesti koje
su veze otkrivene između psihoanalitičkih proučava
nja i drugih oblasti, naročito razvića govora i mišlje
nja. Dalje značenje ovih saznanja moći ćete naslutiti
tek onda kada doznate da su mehanizmi stvaranja
snova primer i za način postajanja neurotičkih sim
ptoma.
Ja znam, takođe, da još ne možemo imati pregled
novih tekovina koje iz ovih radova proizlaze za psi
hologiju. Ukazaćemo samo na to kakvi su se novi

dokazi pokazali za postojanje nesvesnih duševnih
akata — a to su skrivene misli sna — i kako nam
tumačenje snova obećava jedan neslućeno širok pri
stup ka poznavanju nesvesnog duševnog života.
Ali, sad će svakako biti vreme da vam na razli
čitim malim primerima snova u pojedinostima izne
sem ono na što sam vas u celini pripremio.
Dvanaesto predavanje
ANALIZE PR1MERA SNOVA
Gospođe i gospodo! Nemojte sad biti razočarani,

kad vam opet iznesem odlomke tumačenja snova me-
sto da vas pozovem na učestvovanje u tumačenju
kakvog lepog velikog sna. Reći ćete da posle tolikih
priprema imate prava na to i daćete izražaja svome
uverenju da bi posle uspešnog tumačenja tolikih hi
ljada snova moralo odavno biti mogućno skupiti jed
nu zbirku izvanrednih primera snova na kojoj bi se
mogla dokazati sva naša tvrđenja o radu sna i o mi
slima sna. Jest, ali ima isuviše mnogo teškoća koje
ispunjenju vaše želje stoje na putu.
Pre svega, moram vam priznati da nema nikoga
ko vrši tumačenje snova kao svoje glavno zanimanje.
Kada. čovek uopšte dolazi na to da tumači snove?
Katkad možemo bez naročite svrhe da se bavimo
snovima neke prijateljske ličnosti ili da neko vreme
pretresamo svoje sopstvene snove, da bismo se učili
psihoanalitičkom radu; ali, najčešće imamo posla sa
snovima nervoznih lica koja se nalaze na analitičkom
lečenju. Njihovi snovi su izvrstan materijal i ne za
ostaju nikako iza snova zdravih ljudi, ali tehnikom
tečenja mi smo primorani da tumačenje snova podči
nimo svrhama lečenja i da ostavimo čitavu gomilu
snova, pošto smo iz njih izvadili nešto korisno za le-
čenje. Poneki snovi koji se javljaju za vreme lečenja
ne daju se uopšte podvrgnuti potpunom tumačenju.
Pošto su oni izrasli iz ćele mase psihičkog materijala,

nama još nepoznatog, njihovo razumevanje biće mo
gućno tek po završetku lečenja. Saopštenje takvih
snova zahtevalo bi nužno i otkrivanje svih tajni jedne
neuroze; to dakle ne ide kod nas koji smo počeli pro
učavati san kao pripremu za proučavanje neuroza.
Vi biste, pak, rado digli ruke od tog materijala
i više biste voleli da čujete objašnjenje snova zdra
vih ljudi ili svojih sopstvenih snova. Ali, to nije mo
gućno zbog sadržine tih snova. Covek ne može ni sa
mog sebe niti nekog drugog, čije je poverenje želeo,
razgolititi tako bezobzirno, kao što bi to učinilo iscrp
no tumačenje njegovih snova, koji se, kao što već
znate, odnose na ono što je najintimnije u njegovoj
ličnosti. Osim te teškoće, pribavljanja materijala za
saopštenje, dolazi u obzir još jedna druga teškoća.
Vi znate da se san čini čudan i samom snevaču, a ka
moli nekom drugom, kome je osoba snevača nepo
znata. Naša literatura nije siromašna u dobrim i op
širnim analizama snova; neke sam i sam objavio u
okviru bolesničkih istorija. Možda najlepši primer tu
mačenja snova je primer koji je saopštio O. Rank:
dva sna jedne mlade devojke u vezi jedan s drugim,
koji iznose oko dve štampane stranice; ali, njihova
analiza obuhvata 76 stranica. Trebalo bi mi, možda,
Čitav semestar da vas provedem kroz jedan takav rad.
Kad se uzme ma kakav poduži i jače izopačen san,
onda se uza nj mora dati tako mnogo objašnjenja,
mora se navući toliki materijal pomisli i osećanja,
uputiti se tolikim stranputicama, da bi jedno preda
vanje o njemu ispalo sasvim nepregledno i ne bi za
dovoljavalo. Moram vas, dakle, umoliti da se zado
voljite onim što se može lakše dobiti, saopštenjem
malih odlomaka iz snova neurotičnih lica, na kojima
se ovo ili ono može zasebno saznati. Najlakše se mogu
pokazati simboli sna, zatim još izvesne osobenosti
regresivnog predstavljanja snova. Ja ću vam za sva
ki od snova koji sad sleduju reći zašto sam smatrao
da ga vredi saopŠtiti.
Analize primera snova 173
1. Jedan san sastoji se samo iz dve kratke slike:

Njegov ujak puši cigaretu iako je subota. — Jedna
žena ga miluje i mazi kao svoje dete.
Povodom prve slike snevač (Jevrejin) primećuje
da je njegov ujak pobožan čovek koji nešto tako gre
šno nije i ne bi nikad učinio. Povodom žene u drugoj
slici ne pada mu ništa drugo na um do njegova mati.
Te dve slike ili misli očevidno treba dovesti u vezu.
Ali kako? Pošto je on izrično osporio stvarnost uja
kovog delanja, to lako dolazimo na misao da umet-
nemo jedno „kad”. „Kad bi moj ujak, sveti čovek, u
subotu popušio jednu cigaretu, onda bih i ja smeo
pustiti majku da me miluje”. To, očevidno, znači da
je milovanje s majkom takođe nešto nedopušteno kao
što je i pušenje u subotu za pobožnog Jevrejina. Vi
se sećate da sam vam rekao kako pri radu sna otpa
daju svi odnosi između misli sna, koje se rastavljaju
u svoje sirovine, te je zadatak tumačenja da izostav
ljene odnose ponovo umetne.
2. Svojim knjigama o snovima ja sam u izvesnom
pogledu postao javni savetodavac za pitanja snova i
već godinama dobijam s vrlo različitih strana dopise
u kojima mi se saopštavaju snovi ili podnose na oce-
njivanje. Ja sam, naravno, zahvalan svima onima
koji uza san dodaju toliko materijala da je tumačenje
mogućno ili koji sami daju jedno takvo tumačenje.
A u tu kategoriju spada sledeći san jednog medici
nara iz Minhena iz 1910. godine. Iznosim ga zato što
vam on može dokazati kako je jedan san uglavnom
nepristupačan razumevanju pre nego što nam je sne
vač dao za nj svoja obaveštenja. Ja držim, naime, da
vi u osnovi smatrate kao idealno tumačenje snova
umetanjem simboličkog značenja, ali biste hteli na
stranu da stavite tehniku asocijacija povodom sna,
pa hoću da vas oslobodim od te štetne zablude.
13. jula 1910: sanjam u zoru: „Vozim se na točku
niz ulicu u Tibingenu, kad jedan mrki jazavičar
besno jum e za mnom i dohvati me za petu. Malo da
lje siđem s točka, sednem na jedan basamak i poč
nem lupati životinju koja me je čvrsto zagrizla (Ni od
ujeda kao ni od čitave scene nemam neprijatnih ose-
ća rij a). Preko puta sede neke starije gospođe koje me

gledaju cereći se. Onda se probudim i, kao već više
puta u tom momentu prelaza ka budnom stanju, ceo
san mi je jasan/'
Sa simbolima se ovde ne može mnogo postići.
Ali, snevač nam kazuje: ,,Ja sam se u poslednje vre-
me zaljubio u jednu devojku, samo onako po viđenju
na ulici, ali nisam imao nikakvog dodira s njom. Naj-
prijatnija dodirna tačka za mene bi mogao biti ja-
zavičar, osobito zato što sam veliki prijatelj životinja
i sa simpatijom sam osetio istu osobinu i kod devoj-
ke.” On dodaje i to da je često s velikom umešnošću
i na iznenađenje gledalaca posredovao u borbama pasa
koji su se međusobno tukli. Doznajemo, dakle, da se
devojka koja mu se dopala mogla uvek videti u prat
nji toga naročitog psa. Ali, ta devojka je u očigled
nom snu odstranjena; ostao je samo pas koji je s njom
u vezi. Možda su starije dame, koje mu se cere, došle
namesto devojke. Ono što on još saopštava nije do
voljno za razjašnjenje te tačke. Sto se on u snu vozi
na točku, to je samo direktno obnavljanje situacije
iz sećanja. Devojku sa psom, on je sretao uvek samo
kada je bio na točku.
3. Kada je neko izgubio nekog od svojih milih
srodnika, onda duže vremena potom sanja snove čud
ne vrste, u kojima znanje o toj smrti pravi najčud
nije kompromise sa potrebom da se mrtvac opet oži
vi. Cas je pokojnik mrtav, i pri tom ipak živi i dalje,
jer ne zna da je mrtav, a ako bi to znao, onda bi tek
sasvim umro; Čas je upola mrtav a upola živ, i svako
od tih stanja ima svoja naročita obeležja. Te snove
ne smemo nazvati prosto besmislenim, jer ponovno
oživljavanje nije neprihvatljivi je za san nego na pri
mer za bajku, u kojoj se ono javlja kao vrlo običan
udes. Ukoliko sam mogao analizovati takve snove,
pokazalo se da su oni sposobni za razumno rešenje,
ali da želja puna poštovanja da se pokojnik povrati
u život ume da radi i najčudnijim sredstvima. Ovde
ću vam izneti jedan takav san koji zvuči dosta čudno
i besmisleno, a čija će vam analiza pokazati mnogo od
onoga na što ste pripremljeni našim teorijskim izlaga
njima. San jednog čoveka koji je pre više godina iz

gubio svoga oca:
Otac je umro, ali je iskopan i izgleda loše. Otada
on opet živi, a snevač čini sve da on to ne primeti
(posle san prelazi na druge stvari koje su prividno
vrlo daleko od toga).
Otac je umro, to znamo. Da je iskopan, to ne od
govara stvarnosti, koja ni za sve ostalo ne dolazi u
obzir. Ali, snevač priča: kad se vratio sa očevog po
greba, počeo ga je boleti jedan zub. On je taj zub
hteo lečiti po propisu jevrejskog učenja: kad te tvoj
zub ljuti, onda ga iščupaj, pa je pošao zubaru. Ali,
ovaj mu je rekao: zub ne valja vaditi, s njim se mora
imati strpljenja. Ja ću nešto metnuti u nj da ga ubi
jem; posle tri dana dođite opet pa ću ga izvaditi.
To „izvaditi”, veli najednom snevač, to je isko
pavanje iz groba.
Da li je snevač u pravu? To se, doduše, ne slaže
sasvim nego samo približno, jer zub i nije izvađen,
već nešto iz njega, ono što je umrtvljeno. Ali, prema
drugim iskustvima smemo zaista verovati u takve
netačnosti rada sna. Tako bi snevač svog pokojnog
oca sažeo, stopio u jedno jedinstvo s umrtvljenim, a
ipak sačuvanim zubom. Nikakvo čudo onda što se u
očiglednom snu javlja nešto besmisleno, jer, ipak, ocu
ne može priličiti sve što se kaže za zub. Gde bi uop-
šte bio između oca i zuba tertium comparationis koji
omogućava to sažimanje?
Ali, opet svakako mora biti tako, jer snevač veli
dalje kako mu je poznato da, ako čovek sanja o zubu
koji je ispao, onda to znači da će izgubiti nekog čla
na porodice.
Mi znamo da je to popularno tumačenje netačno
ili bar da je tačno samo u jednom lakrdijaškom smi
slu. Utoliko će nas više iznenaditi što tako započetu
temu ipak nalazimo iza drugih delova sadržine sna.
Iako ništa dalje nije zahtevano, snevač sad počne
pričati o bolesti i smrti očevoj, i o svom odnosu pre
ma njemu. Otac je bio dugo bolestan, nega i lečenje
bolesnikovo stalo je njega, sina, mnogo novaca. Pa,
ipak, njemu to nikad nije bilo previše, on nikad nije
gubio strpljenje, nikad nije imao želju da se to već

jednom svrši. On se hvali da je prema ocu imao pra
vo jevrejsko poštovanje, da se strogo pokoravao je-
vrejskom zakonu. Zar nam tu ne pada u oči jedna
protivrečnost u mislima koje pripadaju snu? On je
bio identifikovao zub i oca. Sa zubom je hteo postu
piti po jevrejskom zakonu, po kome je donet sud da
se zub iščupa kad nanosi bol i jed. I prema ocu je
hteo postupiti po propisu zakona koji, pak, ovde glasi
da se ne treba obzirati na trošak i jed, da sve teško
će treba primiti na se i nfe dati da se javi nikakva
neprijateljska namera prema objektu koji nanosi bol.
Zar podudaranje ne bi bilo daleko jače ako bi on
zbilja prema bolesnom ocu pokazao slična osećanja
kao prema bolesnom zubu, to jest kad bi želeo da
skora smrt učini kraj njegovoj izlišnoj, bolnoj i skupoj
egzistenciji?
Ja ne sumnjam da je stvarno to bio njegov stav
prema ocu za vreme njegove dugotrajne bolesti i da
je razmetljivim uveravanjima o njegovom pobožnom
poštovanju bio cilj da ga odvrati od tih sećanja. Pod
takvim okolnostima, obično se javlja želja za očevom
smrću pokrivajući se maskom jednog sažaljivog raz
mišljanja, kao: to bi za nj bilo samo spasenje. Ali,
imajte dobro u vidu da smo mi ovde u samim skrive
nim mislima sna prešli granicu. Njihov prvi udeo bio
je nesvestan, svakako samo povremeno, to jest za
vreme stvaranja sna, a neprijateljska osećanja pre
ma ocu bila su verovatno trajno nesvesna, potiču
možda iz detinjskog doba, pa su se za vreme očeve
bolesti katkad bojažljivo i prerušena uvukla u svest.
Sa još većom pouzdanošću možemo to tvrditi za dru
ge skrivene misli koje su sadržini sna dale jasne pri
loge. Od neprijateljskih osećanja prema ocu ne može
se u snu ništa otkriti. Ali, ako koren takvog nepri
jateljstva prema ocu istražujemo u životu deteta, mi
se sećamo da se strah od oca razvio otuda što se on
još u najranijim godinama dečakovim protivio nje
govom seksualnom delanju, kao što to i u doba posle
pubertiteta mora ponavljati iz socijalnih razloga. Taj
odnos prema ocu važi i za našeg snevača; u njegovoj
ljubavi prema ocu bilo je dosta primesa poštovanja

i straha čiji je izvor u ranom polnom zastrašivanju.
Iz onanija-kompleksa, pak, objašnjavaju se dalji
stavovi očiglednog sna. On izgleda loše — to, doduše,
cilja na dalje reči zubareve, da izgleda rđavo kad se
izgubi zub na tom mestu; ali se istovremeno odnosi na
loš izgled kojim mlad čovek u doba polne zrelosti
odaje ili se boji odati svoje prekomerno seksualno
zadovoljavanje. Snevač je loš izgled u očiglednom
snu prebacio sa sebe — ne bez izvesnog sopstvenog
olakšanja — na oca, što je jedno od poznatih vam
preokretanja koja vrši rad sna. On odonda opet živi
— to se poklapa sa željom vaskrsavanja kao sa obe
ćanjem zubarevim da će zub ostati sačuvan. Ali je
sasvim prefinjena rečenica: ,.snevač čini sve da on
(otac) to ne primeti” — sračunata na to da nas na
vede na dopunjavanje: da je on umro. A jedino do
punjavanje koje ima smisla proizlazi opet iz onanija-
-kompleksa, gde je samo po sebi razumljivo da mla
dić čini sve da bi svoj polni život sakrio od oca. A
setite se, naposletku, da smo takozvane snove zubnih
nadražaja morali uvek tumačiti u smislu onanije i
straha od kazne zbog nje.
Vi vidite kako je postao taj nerazumljivi san.
Uvođenjem jednog čudnog i varljivog sažimanja, za
nemarivanjem svih misli iz sredine njihovog skrive
nog toka, i stvaranjem višesmislenih tvorevina kao
zamena za najdublje i u vremenu najudaljenije od
tih misli.
4. Pokušali smo već više puta da priđemo onim
trezvenim i banalnim snovima koji nemaju u sebi
ničega besmislenog ili čudnog, ali kod kojih se po
stavlja pitanje: našto čovek sanja tako beznačajne
stvari? Izneću vam jedan nov primer ove vrste. 1n
sna jedne mlade dame koji spadaju ujedno, a desili
su se iste noći.
A) Ona prolazi tremom svoje kuće i udari gla
vom o luster koji visi nisko, tako da se iskrvavi.
Nikakve uspomene, ništa što se stvarno desilo
Njena sappštenja tim povodom vode na sasvim druge
puteve. „Vi znate kako mi kosa jako opada. Dete.
12 F r n ld . odabranu drla, II
r e k la m i j e m a j k a j u č e , a k o ta k o p r o d u ž i, im a ć e š
g l a v u k a o z a d n j i c u .” G la v a d a k l e s t o j i o v d e n a m e s t o
d r u g o g k r a j a t e l a . L u s t e r m o ž e t e b e z p o m o ć i s im b o
lič k i r a z u m e t i; s v i p r e d m e t i k o ji s e m o g u iz d u ž iti
s i m b o l i s u m u š k o g u d a . D a k le , u p ita n ju j e k r v a v -
I j e n j e n a d r u g o m k r a j u t e la , k o j e p o s t a j e u s le d s u d a r a
s a p e n i s o m . T o b i j o š m o g lo b iti v i š e s m is l e n o : n j e n e
d a l j e p o m is l i p o k a z u j u d a j e p o s r e d i v e r o v a n j e da
k r v a v l j e n j e u m e n s t r u a c ij i p o s t a j e p o ln im s n o š a je m
s a m u š k a r c e m — j e d a n d e o s e k s u a ln e t e o r i j e k o ji
im a p u n o v e r n ih m e đ u n e z r e l i m d e v o j k a m a .
B) Ona vi di u vino gra du jed n u d ub ok u jam u, za
ko j u zna da j e postala od je dno g iščupanog drveta.
N j e n a j e p r i m e d b a n a to d a joj nedostaje p ri to m
d r v o . H o ć e r e ć i d a u s n u n i j e v i d e la d r v o , ali is t e
r e ć i s l u ž e iz r a ž a j u j e d n e d r u g e m is l i, k o ja s a s v im
u t v r đ u j e s i m b o l i č k o t u m a č e n j e . S a n s e o d n o s i na
d r u g i j e d a n d e o d e t i n j s k i h s e k s u a ln ih te o r ija : n a v e
r o v a n j e d a s u d e v o j č i c e p r v o b i t n o im a le isti p o ln i
o r g a n k a o i d e č a c i, a d a j e n j e g o v d o c n iji o b lik p o
s ta o u š k o p l j a v a n j e m ( iš č u p a v a n j e m j e d n o g d r v e ta ).
C) Ona stoji pr ed fio kom svog pisaćeg stola, u
ko jo j joj je s ve tako dobro poznato da odmah zna ako
je nek o nešto dirao. F io k a p i s a ć e g s t o l a j e — k a o s v a
k a fio k a , s a n d u k , k u t i j a — ž e n s k i p o ln i o r g a n . O n a
z n a d a s e n a p o ln o m o r g a n u m o g u p o z n a ti z n a c i p o l-
n o g s n o š a j a — k a k o o n a m is li, i d o d ir a — p a s e d u g o
b o j a la t a k v o g i z o b li č e n j a . J a d r ž im d a s e u s v a tri
o v a s n a n a g l a s a k im a s t a v i t i n a znanje. O n a s e s e ća
v r e m e n a s v o g a s e k s u a ln o g is t r a ž iv a n j a , n a č ij e j e r e
z u l t a t e o n d a b ila v r lo g o r d a .
5) O p e t j e d a n k o m a d ić s im b o l ik e . A li, o v o g p u ta
m o r a m u j e d n o m k r a t k o m p r e th o d n o m iz v e s ta ju iz
l o ž it i n a j p r e p s ih ič k u s it u a c i j u . J e d a n g o s p o d in , k o ji
j e s a j e d n o m ž e n o m p r o v e o j e d n u lju b a v n u n o ć , o p i
s u j e t u s v o j u p a r t n e r k u k a o j e d n u o d o n ih m a t e r in
s k i h p r ir o d a k o d k o j ih u lju b a v n o m s n o š a ju s č o v e -
k o m n e o d o l j i v o p r o b ija ž e lj a z a d e t e t o m . A li, o k o l
n o s ti o n o g s a s t a n k a n a g o n e n a j e d n u o p r e z n o s t u s le d
k o j e j e od ž e n s k o g o r g a n a o t k lo n j e n o p lo đ a v a j u ć i iz-
i i v s e m e n a . P r o b u d iv š i s e p o s le te n o ć i, ž e n a p r iča
Analize primera snom 179
sledeći san: Jedan oficir s nekom crvenom kapulja

čom juri na ulici za njom. Ona bezi od njega, penje
se uz stepenice, a on jednako za njom. Zadihana, stig
ne ona u svoj stan i zaključa za sobom vrata. On
ostane napolju, a kad je pogledala kroz prozorče, se-
deo je napolju na jednoj klupi i plakao.
Vi, svakako, poznajete u gonjenju od strane ofi
cira sa crvenom kapuljačom i u zadihanom penjanju
prikazivanje polnog akta. Sto se snevačica zaključa
va protiv gonioca, može vam služiti kao primer iz
vrtanja koja se u snu tako često upotrebljavaju, jer
u stvari taj čovek je izbegao dovršenje ljubavnog
akta. Isto tako je njena žalost preneta na partnera,
on je taj koji u snu plače, čime je u isto vreme na-
govešten izliv semena.
Vi ste svakako katkad čuli kako se u psihoana
lizi tvrdi da svi snovi imaju seksualno značenje. Sad
ste sami došli dotle da možete oceniti netačnost tog
prekora. Poznali ste snove želja u kojima je u pitanju
zadovoljavanje najjasnijih potreba, gladi, žeđi, čežnje
za slobodom, snove lenosti i snove nestrpljenja, a isto
tako i čisto požudne i egoistične snove. Ali, da jako
izopačeni snovi daju izražaja pretežno — opet ne
isključivo — seksualnim željama, to svakako smete
zadržati u pamćenju kao rezultat psihoanalitičkog
istraživanja.
6) Imam jedan naročit razlog da nagomilam pri-
mere za primenjivanje simbola u snu. Na našem pr
vom sastanku žalio sam se na to kako je teško doka
zivanje a s time i izazivanje uverenja u nastavi psi
hoanalize, i vi ste se odonda začelo složili sa mnom.
Ali, pojedina tvrđenja psihoanalize ipak su u tako
tesnoj vezi da se uverenje s jedne tačke može lako
proširiti na jedan veći deo ćele psihoanalize. Za psi
hoanalizu moglo bi se reći da onome koji joj pruži
mali prst ona dohvati ćelu ruku. Već onaj kome je
objašnjenje omaški bilo jasno ne može više, logički,
izbeći verovanje u sve drugo. Jedno drugo isto tako
pristupačno mesto dato je u simbolici snova. Izneću
vam već objavljeni san jedne žene iz naroda, čiji je
muž stražar, a koja začelo nije nikad čula nešto o sim
12*
bolici snova i o psihoanalizi. A onda rasudite sami,

da li se njegovo tumačenje pomoću seksualnih sim
bola može nazvati proizvoljnim i usiljenim.
„ . .. Onda se neko uvukao u stan a, ona je u stra
hu dozivala nekog stražara. No ovaj je složno sa dva
„lupeža” otišao u jednu crkvu do koje je vodilo više
stepenica. Iza crkve bilo je jedno brdo, a na njemu
gusta šuma. Stražar je na sebi imao jedan šlem, prste
nast okovratnik i ogrtač. Imao je mrku punu bradu.
Ona dva probisveta, koji su mirno išli sa slražarom,
imali su kecelje opasane oko kukova i svezane u obli
ku džakova. Od crkve vodio je jedan put na brdo. Put
je sa obe strane bio obrastao travom i šibljem, koje
je bilo sve gušće, tako da je na vrhu brda bila prava
šuma.”
Lako ćete poznati upotrebljene simbole. Muški
polni organ predstavljen je trojstvom lica, a ženski
jednim predelom sa kapelom, brdom i šumom. Opet
nailazite na stepenice kao simbol seksualnog akta. Što
se u snu zove brdom, zove se tako i u anatomiji, na
ime mons veneris, stidno brdo.
7) Opet jedan san koji se ima resiti umetanjem
simbola, interesantan i sa dokaznom snagom otuda
što je sam snevač preveo sve simbole, iako za tuma
čenje snova nije imao nikakvih prethodnih teorijskih
znanja. To je ponašanje vrlo neobično a njegovi uslo-
vi nisu tačno poznati.
„On ide sa svojim ocem u šetnju na jedno mesto
koje je svakako Prater, jer se vidi rotunda, a pred
njom jedan manji ispust za koji je privezana jedna
vazdušna lopta, koja se pak čini prilično olabavljena.
Otac ga pita našto je sve to; on se tome čudi, ali mu
objašnjava. Zatim dolazi u jedno pozorište u kome
leži prostrta jedna velika ploča od belog lima. Nje
gov otac želi da od nje odlomi jedan veliki komad,
ali se pre toga obazire da to ne bi mogao neko pri-
metiti. On mu veli da to treba samo da kaže nadzor
niku, pa onda može uzeti bez bojazni. Iz tog dvo
rišta vode stepenice u jednu jamu, čiji su zidovi meko
postavljeni otprilike kao kakva kožna naslonjača. Na
kraju te jame je poduža platforma a zatim počinje

jedna nova jama . . . ”
Snevač tumači sam: rotunda je moj polni organ,
vezana vazdušna lopta pred njom je moj penis, na
čiju olabavljenost imam da se žalim. Podrobnije, dak
le, smemo prevesti da je rotunda zadnjica — koju
dete po pravilu računa u polne organe — a manja
zgrada ispred nje su mošnice. U snu ga otac pita šta
je sve to, to jest kakva je svrha i funkcija polnih
organa. Pojmljivo je da se taj odnos može izvrnuti
tako da je on taj koji pita. Pošto takvog očevog pita
nja u stvari nije nikada bilo, mora se misao sna shva
titi kao želja ili je treba otprilike uzeti pogodbeno:
„Da sam molio oca za objašnjenje seksualnih stvari.”
Produženje te misli naći ćemo uskoro na drugom
mestu.
Dvorište u kome leži rasprostrt lim ne treba
shvatiti u prvom redu simbolički, već mu je poreklo
u lokalu gde je očeva radnja. Iz razloga obazrivosti
ja sam stavio „lim” mesto drugog materijala kojim
otac trguje, ne menjajući inače ništa u samim reči-
ma sna. Snevač je stupio u očevu radnju i bio je
veoma neprijatno dirnut postupcima pre neisprav
nim nego ispravnim, na kojima se dobrim delom za
snivala zarada. Zato bi produženje gornje misli sna
moglo glasiti: „(Da sam ga pitao), on bi me prevario,
kao što vara svoje mušterije.” Za otkidanje jednog
komada lima, koje služi prikazivanju poslovnog ne-
poštenja, daje sam snevač drugo objašnjenje: ono zna
či onaniju. To nam je ne samo odavno poznato nego
se vrlo dobro slaže i s time što je tajna onanije iz
ražena suprotnošću — srne se činiti otvoreno. Onda
se sasvim moglo očekivati da se onanistička delatnost
nameće ocu, kao i pitanje u prvoj sceni sna. Jamu on
tumači odmah, pozivajući se na meko postavljene
zidove, kao vaginu. Da se silaženjem, kao inače pe
njanjem, želi opisati coitus u vagini, to ja dodajem na
svoju ruku.
Pojedinosti da iza prve jame dolazi duža plat
forma, pa onda nova jama, objašnjava on sam bio
grafski. On je neko vreme imao polnih snošaja, pa
ih je napustio usled sprečenosti u njihovom vršenju

i nada se da će ih sad, pomoću lečenja, moći nastaviti.
8) Oba sledeća sna jednog stranca s jakim sklo
nostima ka poligamiji saopštavam vam kao dokaz za
tvrđenje da se sopstveno ja javlja u svakom snu, i
tamo gde je ono za očiglednu sadržinu skriveno. Ko
feri u tim snovima jesu ženski simboli.
A) On odlazi na put, njegov prtljag je odnet ko
lima na stanicu, mnogo kofera nagomilano, među nji
ma dva velika crna, kao uzor-koferi. On veli nekome
utešno: dakle, ovi putuju s nama samo do stanice
On putuje uistini s vrlo mnogo prtljaga, ali do
nosi i vrlo mnogo priča o ženama kad dođe na le-
čenje. Dva crna kofera odgovaraju dvema crnim že
nama koje sad u njegovom životu igraju glavnu ulo
gu. Jedna od njih htela je za njim doputovali u Beč,
po mom savetu on ju je telegrafski odbio.
B) Jedna scena na carinarnici: Jedan saputnik
otvara kofer i veli, pušeći ravnodušno jednu cigare
tu: tu nema ništa. Carinik mu, izgleda, veruje, ali
ipak zagrabi još jednom unutra i nađe nešto što je
baš osobito zabranjeno. Putnik onda rezignirano veli:
šta da se radi. On sam je putnik, a ja carinik. On je
inače vrlo iskren u svojim ispovedanjima, ali je imao
nameru da mi prećuti jednu novostečenu vezu s jed
nom damom, jer je s pravom mogao misliti da ona
meni nije nepoznata. Mučnu situaciju u kojoj je izo
bličen on prenosi na jednu stranu osobu, tako da iz
gleda da se on sam i ne pojavljuje u tom snu.
9) Evo jednog primera za jedan simbol koji još
nisam pomenuo:
O n sretne svoju sestru u pratnji dveju prijate
ljica, koje su i same sestre. On pruži ruku obema a
sestri ne.
N ik a k v o n a d o v e z i v a n j e n a n e k i s tv a r n i d o g a đ a j.
N j e g o v e m is l i v o d e g a š l a v i š e u j e d n o d o b a k a d a ga
j e n a v e l o n a r a z m i š lj a n j e o p a ž a n j e d a s e d e v o j a e k e
g r u d i r a z v ij a ju la k o k a s n o . O b e s e s t r e s u d a k le d o jk e ,
on b i ih r a d o d o h v a t i o r u k o m , s a m o d a to n ije n j e
g o v a se str a .
Aualtze firitnera snova 183
10) E v o j e d n o g p r im e r a za s im b o lik u s m r t i u s n u :
O n ide s dvema osobama, čija imena zna, ali ih
je zaboravio kad se probudio. preko jednog vrlo vi
sokog, strmog gvozdenog brvna. Najednom obe ne
stanu, i o n t'id i j e d n o g avetinjskog čoveka s kapulja
čom i u platnenom odelu. On ga pita da li je on raz
nosač telegrama . . . Ne. Da li je kočijaš? Ne. O n onda
odlazi, oseća j o š u s n u v e li k i s tr a h i, p r o b u d iv š i s e ,
p r o d u ž a v a s a n u f a n ta z iji z a m i š lj a j u ć i d a s e g v o z d e
ni m o s t n a j e d n o m s r u š i a d a o n p a d a u p o n o r .
O s o b e k o d k o j ih s e n a g l a š a v a d a s u n e p o z n a t e ,
d a im s e im e z a b o r a v ilo , o b ič n o su v r lo b lis k e . S n e -
v a č im a d v e s e s t r e : a k o b i, m o ž d a , o n n j im a ž e le o
s m r t. o n d a bi b ilo s a s v im p r a v o k a d b i g a z a to m u č io
s tr a h od s m r t i. P o v o d o m r a z n o s a č a d e p e š a o n p r i-
m e ć u j e d a ti lju d i u v e k d o n o s e n e s r e ć n e v e s t i . P o
u n if o r m i, to b i m o g a o b iti i p a l il a e f e n je r a , k o ji p a k
f e n j e r e i g a s i. d a k l e k a o š to d u h s m r t i g a s i b u k tin j u
( ž iv o ta ). N a k o č ija š a o n n a d o v e z u j e U la n d o v u p e s m u
o p u t o v a n j u p o m o r u k r a lja K a r la i s e ć a s e j e d n e
o p a s n e v o ž n j e p o m o r u s a d v o j ic o m d r u g o v a , n a k o jo j
j e ig r a o u lo g u k r a lja iz p e s m e . P o v o d o m ž e le z n i č k o g
m o sta p a d a m u na u m je d n a n e d a v n a n e sr eć a i g lu
p a iz r e k a : ž iv o t j e m o s t n a la n c im a .
11) K a o d r u g i p r im e r p r i k a z iv a n j a s m r t i n e k a
p o s lu ž i o v a j s a n : Jedan nepoznat gospodin p r e d a j e
za nj jednu crno oivičenu posetnicu.
12) U v i š e s t r u k o m p o g l e d u i n t e r e s o v a ć e v a s s l e -
d e ć i s a n , u č ij e p r e t p o s t a v k e s p a d a s v a k a k o i j e d n o
n e u r o t ič n o s ta n je :
O n s e v o z i ieleznicom. Voz se zaustavlja na otvo
renom polju. On drži da predstoji neka nesreću —
mora se misliti da se b e č i — p r o la z i kroz sva ode-
ljenja voza i ubija sve koji mu naiđu u susret, kon
duktera. mušinovodu, ild.
N a to s e n a d o v e z u j e s e ć a n j e n a p r ič u j e d n o g p r i
j a t e l j a . N a j e d n o j p r u z i u I ta liji p r e v o ž e n j e u j e d
n o m p o lu k u p e u n e k i lu đ a k , a li j e o m a š k o m tu p u
š t e n i j e d a n p u t n ik . L u đ a k j e u b io s a p u t n i k a . O n ,
d a k le , i d e n t i f i k u j e s e b e s t im lu đ a k o m i s v o j e p r a v o
na to o b r a z lo ž a v a p r is iln o m p r e d s t a v o m k o ja g a k a t
k a d m u č i: d a m o r a „ u k l o n i t i s v e s v e d o k e ” . A li, p o
t o m o n s a m n a l a z i j e d n u b o l j u m o t i v a c ij u k o ja p o
s t a j e p o v o d s n u . J u č e j e u p o z o r iš t u v i d e o p o n o v o
d e v o j k u k o j o m j e h t e o d a s e o ž e n i, a li s k o j o m j e p r e
k i n u o z a t o š t o m u j e d a v a l a p o v o d a z a lju b o m o r u .
S o b z ir o m n a j a č in u d o k o je s e k o d n je g a p e n je lju
b o m o r a , o n b i z a is t a b io lu d d a s e h t e o n j o m o ž e n it i.
T o z n a č i: o n j e s m a t r a t a k o n e p o u z d a n o m d a bi iz
l j u b o m o r e m o r a o p o b i t i s v e l j u d e k o j i m u n a iđ u na
p u t . I d e n j e k r o z n i z s o b a — o v d e o d e l j e n j a — p o z n a li
s m o v e ć k a o s i m b o l o ž e n j e n o s t i ( s u p r o tn o s t p r e m a
jed n o b ra k u ).
P o v o d o m z a u s t a v l j a n j a v o z a n a o t v o r e n o m p o lju
i p o v o d o m b o j a z n i o d n e k e n e s r e ć e , o n k a z u j e : k ad s e
j e d n o m , p r i li k o m j e d n e v o ž n j e ž e le z n i c o m , d e s ilo
t a k v o i z n e n a d n o z a u s t a v l j a n j e i z v a n s t a n ic e , i z j a v ila
j e j e d n a m la d a d a m a , s a p u t n i c a , d a m o ž d a p r e d s to ji
s u d a r i d a j e o n d a n a j k o r is n i j a o b a z r iv o s t d a s e n o g e
d i g n u u v i s . A to „ d i z a n j e n o g u u v i s ” ig r a lo j e u lo g u
i u m n o g im š e t n j a m a i i z l e t i m a u s lo b o d n u p r ir o d u ,
k o j e j e o n č in io s a o n o m d e v o j k o m u p r v o s r e ć n o
v r e m e l j u b a v i. J e d a n n o v d o k a z z a to d a b i o n m o
r a o b i t i lu d d a b i s e s a d n j o m o ž e n io . D a j e k o d n j e g a
ip a k p o s t o j a l a ž e lj a d a b u d e ta k o lu d , ja s a m s m e o
sm a tr a ti k a o p o u z d a n o n a o sn o v u sv o g a p o z n a v a n ja
s it u a c i j e .
Trinaesto predavanje
ARHAJSKE CRTE I INFANTILIZAM SNA
Gospođe i gospodo! Nadovežimo opet na naš re

zultat da rad sna, pod uticajem njegove cenzure,
prevodi latentne misli sna na jedan drugi način iz
ražavanja. Latentne misli nisu ništa drugo do pozna
te nam svesne misli našeg budnog života; novi način
izražavanja nerazumljiv nam je mnogostrukim crta
ma. Kazali smo da se on vraća u stanja našeg inte
lektualnog razvoja koja smo odavno prevazišli, na
govor u slikama, na simboličke odnose, možda i na
odnose koji su postojali pre razvića našeg misaonog
govora. Zato smo mi taj način izražavanja u radu sna
nazvali arhajskim ili regresivnim.
Iz toga možete izvesti zaključak da bi se dubljim
proučavanjem rada sna moralo uspeti da se dobiju
dragoceni podaci o počecima našeg intelektualnog
razvića koji nisu dovoljno poznati. Ja se nadam da
će biti tako, ali taj rad dosad još nije preduzet. Drev
no doba u koje nas vraća rad sna dvojako je: prvo,
individualno drevno doba, detinjstvo, a s druge stra
ne, ukoliko svaka individua u svom detinjstvu na
neki način skraćeno ponavlja ćelo razviće ljudskog
roda, i to drevno doba, filogenetsko. Da li će uspeti
da se razlikuje koji deo latentnih duševnih procesa
potiče iz individualnog, a koji iz filogenetskog pra-
doba — ne smatram to za nemogućno. Tako mi se,
na primer, čini da se simbolički odnosi koje pojedi-
186 l)vod v psihoanalizu
n a ć n i k a d n i j e u č i o s p r a v o m m o g u s m a t r a t i k a o f i-
lo g e n e ts k o n a s le đ e .
M e đ u t im , t o n i j e j e d i n i a r h a j s k i k a r a k t e r s n a . V i,
s v a k a k o , s v i p o z n a j e t e , iz i s k u s t v a n a s e b i. č u d n u
a m n e z i j u d e t i n j s t v a . M is lim č i n j e n i c u d a p r v e g o
d i n e ž iv o t a , d o p e t e , š e s t e i li o s m e , n is u u p a m ć e n ju
o s t a v i l e t r a g o v e k a o d o c n i j e d o ž i v l j a v a n j e . N a ila z i s e ,
d o d u š e , n a p o j e d i n e l j u d e k o j i s e m o g u p o h v a l it i d a
im a ju n e p r e k id n o s e ć a n je o d r a n o g p o č e tk a d o d a
n a š n j e g d a n a , a l i j e n e s r a v n j i v o č e š ć i s lu č a j o n o d r u
g o p o n a š a n j e — p r a z n i n e u p a m ć e n j u . M is lim d a s e
n i s m o d o v o l j n o n a č u d i li to j č in j e n i c i. D e t e od d v e g o
d i n e u m e v e ć d o b r o d a g o v o r i, u s k o r o o n o p o k a z u j e
d a s e u m e s n a ć i u k o m p l ik o v a n i m d u š e v n i m s i t u a c i
j a m a i i s p o l j a v a s e iz r a ž a j im a o k o j im a m u p o s le
m n o g o g o d i n a p r i č a j u , a li k o j e j e o n o s a m o z a b o r a
v i lo . A p r i t o m j e p a m ć e n j e u r a n im g o d in a m a s p o
s o b n i j e , j e r j e m a n j e p r e o p t e r e ć e n o n e g o u d o c n ijim
g o d i n a m a . N e m a , t a k o đ e . n i k a k v o g r a z lo g a d a s e
f u n k c i j a p a m ć e n j a s m a t r a z a n e k i n a r o č it o v is o k ili
t e ž a k d u š e v n i r a d ; n a p r o t iv , m o ž e s e n a ć i d o b r o p a m
ć e n j e i k o d l ic a k o j a i n t e l e k t u a l n o s t o j e v r lo n is k o .
K a o d r u g u o s o b e n o ift, k o j a j e s t a v l j e n a iz n a d t e
p r v e , m o r a m n a v e s t i d a s e iz p r a z n i n e s e ć a n ja , k o ja
o b u h v a t a p r v e g o d i n e d e t in j s t v a , iz d v a j a j u p o je d in a
d o b r o o č u v a n a s e ć a n j a , k o j a s u o b ič n o p la s t i č k i ja s n a ,
a k o j a to z a d r ž a v a n j e u p a m ć e n j u n e m o g u o p r a v
d a t i. S a m a t e r ij a l o m o d u t is a k a k o j e s t i č e m o u d o c -
n i j e m ž iv o t u n a š e p a m ć e n j e p o s t u p a ta k o d a v r š i i z -
v e s t a n iz b o r . O n o z a d r ž a v a o n o š t o j e u m a k o m p o
g l e d u v a ž n o , a n e v a ž n o o d b a c u j e . S a s e ć a n jim a , z a
d r ž a n im iz d e t in j s t v a , s t v a r s to j i d r u k č ije . O n a n e
m o r a j u o d g o v a r a t i v a ž n im d o ž i v lj a j i m a u d e t in j s k im
g o d in a m a , č a k n i t a k v im a k o ji bi s e s d e t in j e g s t a
n o v i š t a m o r a li č in it i v a ž n i. O n a s u č e s t o ta k o b a
n a l n a i s a m a p o s e b i t a k o b e z n a č a jn a da s e z a č u
đ e n o p ita m o z a š to s e b a š ta p o j e d in o s t o t e la z a b o
r a v u ? U s v o j e v r e m e p o k u š a o s a m d a z a g o n e tk u a m
n e z i j e d e t in j s t v a i o s ta t a k a s e ć a n ja k o ji je p r e k id a ju
i s p it a m p o m o ć u a n a liz e , p a s a m d o š a o d o r e z u lt a ta da
j e i k o d d e t e t a o s ta lo u s e ć a n ju s a m o o n o š to je v a ž
Arhajske crte i infantilizam snn 187
no. Samo što je već poznatim vam procesima saži

manja, a naročito pomeranja, ono što je važno u se-
ćanju zamenjeno nečim drugim što se čini nevažno.
Zato sam te detinjske uspomene nazvao sećanjima
pokrića; temeljitom analizom iz njih se može razviti
sve zaboravljeno.
U psihoanalitičkim lečenjima redovno se postav
lja zadatak da se detinjska praznina sećanja ispuni,
i ukoliko lečenje uopšte donekle polazi za rukom,
dakle veoma često, mi uspevamo da ponovo iznesemo
na videlo i sadržinu onih godina detinjstva pokrive
nih zaboravom. Ti utisci nisu nikad bili stvarno za
boravljeni, samo su bili nepristupačni, latentni, pri
padali su nesvesnome. Ali, dešava se da se oni i spon
tano pojave iz nesvesnoga, a to se dešava u vezi sa
snovima. Vidi se da život snova ume naći pristupa
do tih latentnih infantilnih doživljaja. U literaturi su
zabeleženi lepi primeri za to, a ja sam i sam mogao
dati po koji takav prilog. Sanjao sam jednom, u iz-
vesnoj vezi, o jednoj osobi koja mi je svakako bila
učinila neku uslugu i koju sam jasno video pred so
bom. To je bio jedan ćorav čovek malog stasa, debeo,
sa glavom usađenom duboko u ramena. Iz veze s osta
lim izveo sam da je lekar. Srećom, mogao sam svoju
još živu majku pitati kako je izgledao lekar moga
mesta rođenja, koje sam ostavio u trećoj godini ži
vota, i od nje sam saznao da je bio ćorav, mali, de
beo, sa glavom duboko usađenom u ramena, a do
znao sam i povodom kog mi je nesrećnog slučaja, koji
sam bio zaboravio, ukazao pomoć. To raspolaganje
zaboravljenim materijalom iz prvih godina detinjstva
čini, dakle, jednu drugu arhajsku crtu sna.
To obaveštenje prenosi se i na jednu drugu od
zagonetaka na koje smo dosad naišli. Vi se sećate
s kakvim je čuđenjem primljeno kad smo došli do sa
znanja da su izazivači snova energično rđave i razuz
dano seksualne želje, koje su učinile neophodnom
cenzuru sna i izopačenja sna. Ako smo neki takav
san protumačili snevaču, i ako, u najpovoljnijem slu
čaju, on sam ne napada tumačenje, onda ipak redov
no postavlja pitanje odakle mu dolazi takva želja,
p o što je o n sa m o se ća k a o tu đ u i sv e sta n je u p ravo

s u p r o t n e ž e l j e . N e t r e b a d a s e p l a š im o p o k a z a t i to
p o r e k l o . T e o p a k e ž e l j e p o t ič u i z p r o š lo s t i, Č esto iz
j e d n e p r o š lo s t i k o ja n ij e s u v iš e d a le k o . M o ž e s e p o
k a z a t i d a s u o n e n e k a d b i l e p o z n a t e i s v e s n e , i a k o to
d a n a s v iš e n is u . Ž e n a , č ij i s a n z n a č i d a b i o n a s v o ju
j e d in ic u , s a d a s e d a m n a e s to g o d iš n ju k ć e r , ž e le la v id e ti
m r t v u p r e d s o b o m , n a l a z i, p o d n a š i m r u k o v o d s t v o m ,
d a j e u j e d n o v r e m e z b i l j a i m a l a tu ž e l j u k ć e r in e
s m r t i. D e t e j e p l o d j e d n o g n e s r e ć n o g , u b r z o r a s t a v
l j e n o g b r a k a . K a d j e d e t e j o š n o s i la u m a t e r ic i , o n a
je je d n o m p o s le n e k e ž e s t o k e s c e n e sa s v o jim m u ž em ,
u n a s tu p u b e sa , u d a r a la p e s n ic a m a p o sv o m trb u h u
d a b i u b i la d e t e u n j e m u . K o li k o j e m a jk i k o j e d a n a s
v o le s v o ju d e c u n e ž n o , m o žd a p r e te r a n o n e žn o , a m e
đ u tim z a č e le s u ih p r o tiv v o lje i o n d a su ž e le le da
Se ž i v o t u n j im a n e r a z v ij a d a lje ; č a k s u tu ž e lj u p r i
v e l e i u r a z li č n a , s r e ć o m b e z o p a s n a , d e la . D a k le , ž e lj a
s m r t i l j u b l j e n e o s o b e , d o c n i j e ta k o z a g o n e tn a , p o t ič e
iz v r e m e n a p r v i h o d n o s a p r e m a n j o j.
O ta c , č ij i s a n o p r a v d a v a t u m a č e n j e d a o n ž e li
s m r t s v o g a n a js ta r ije g i n a j v iš e v o lje n o g d e te ta , ta -
k o đ e s e n a j z a d m o r a o s e t i t i d a m u ta ž e lj a n e k a d
n i j e b ila s t r a n a . K a d j e to d e t e b ilo j o š n a s is i, o ta c ,
n e z a d o v o l j a n s v o j i m b r a č n im iz b o r o m , p o m iš l j a o j e
č e s t o d a , k a d b i u m r lo to m a lo b i ć e k o j e z a n j n i š t a
n e z n a č i, o n d a b i o n b io o p e t s lo b o d a n i b o lje s e k o
r is t io s v o j o m s lo b o d o m . I s t o p o r e k l o m o ž e s e p o k a z a ti
k o d j e d n o g v e lik o g b r o ja s lič n ih p o ja v a m rž n je ; o n e
s u u s p o m e n e n a n e š t o š t o p r ip a d a p r o š lo s t i, š t o j e j e d -
d n o m b i lo s v e s n o i i g r a l o s v o j u u lo g u u d u š e v n o m
ž iv o t u . V i b i s t e iz t o g a h t e l i i z v u ć i z a k lj u č a k d a t a k
v i h ž e lj a i t a k v i h s n o v a n e s r n e b i t i a k o s e t a k v e p r o -
m e n e u o d n o s u p r e m a j e d n o j o s o b i n is u d e s il e , a k o j e
ta j o d n o s o t p o č e t k a b io u v e k i s t o g s m is la . J a s a m
g o t o v d a v a m d o p u s t i m ta j z a k lju č a k , s a m o ć u v a s
o p o m e n u t i d a u z m e t e u o b z ir n e s a m o r e č i s n a v e ć
n j e g o v s m i s a o p o s l e t u m a č e n j a . M o ž e s e d e s it i d a j e
o č ig l e d n i s a n o s m r t i j e d n e l j u b lj e n e o s o b e s a m o u z e o
n a s e j e d n u s t r a š n u m a s k u , a d a z n a č i n e š t o s a s v im
Arhajske crte i injantilizam sna 189
drugo, ili da je ljubljena osoba određena za varljivu

zamenu neke druge osobe.
Ali, isto stanje stvari izazvaće kod vas jedno
drugo, daleko ozbiljnije pitanje. Reći ćete: iako je ta
želja smrti jednom postojala i sećanje je potvrdi,
to ipak još nije nikakvo objašnjenje. Ona je odavno
savladana i danas može postojati u nesvesnome samo
kao prosto sećanje bez dejstva, a ne kao snažna tež-
žnja. Ništa i ne govori u prilog tom drugom. Našto
bi dakle uopšte bila izazvana u snu? To je pitanje
zaista opravdano; pokušaj da na nj odgovorimo odveo
bi nas suviše daleko i nagnao bi nas da zauzmemo
stanovište u jednoj od najvažnijih tačaka nauke o
snovima. Ali, ja sam prinuđen da ostanem u grani
cama naših izlaganja i da se uzdržavam. Pripremite
se na to privremeno odricanje. Zadovoljimo se utvr
đivanjem činjenice da se ta savladana želja može po
kazati kao izazivač sna, pa nastavimo istraživanje: da
li i druge zle želje dopuštaju isto izvođenje iz pro
šlosti?
Ostanimo kod tih želja odstranjivanja, koje naj
češće smemo svesti na neograničeni egoizam sneva-
ča. Vrlo često možemo pokazati da je jedna takva
želja tvorac snova. Kad god nam je ma ko u životu
stao na put — a kako se to često dešava usled kom
plikacija u životnim odnosima! — odmah je san go
tov da ga uništi, pa bio on otac, mati, brat, sestra,
bračni drug i si. Dosta smo se iščuđavali zbog te
rđavosti ljudske prirode i zaista nismo bili skloni da
olako pretpostavimo tačnost tog rezultata tumačenja
snova. Ali, kad smo već upućeni na to da poreklo tak
vih želja tražimo u prošlosti, onda odmah otkriva
mo period individualne prošlosti, u kome takav ego
izam i takve želje i prema najbližima nisu više ni
malo čudne. Baš dete u onim prvim godinama, koje
su docnije skrivene amnezijom, pokazuje taj egoizam
često ekstremno izražen, a jasne početke ili tačnije
ostatke toga ispoljava redovno. Dete zapravo voli naj-
pre samo sebe, pa tek docnije nauči da voli druge,
da žrtvuje drugima nešto od svoga ja. I osobe, koje se
čini da otpočetka voli, ono voli najpre zato što su
mu potrebne, što ne može bez njih, dakle opet iz

egoističnih motiva. Tek docnije ljubav postaje ne
zavisna od egoizma. Ono se, u stvari, učilo voleti ua
egoizmu.
Biće poučno u ovom pogledu uporediti detinje
držanje prema braći i sestrama sa držanjem prema
roditeljima. Malo dete ne mora voleti svoju braću i
sestre, često ih, očigledno, i ne voli. Nesumnjivo je
da ono mrzi u njima svoje suparnike, a poznato je
kako to držanje traje često bez prekida godinama, do
doba zrelosti, pa čak i docnije. To držanje dosta često
se zameni ili, recimo bolje, prekrije nežnijim, ali se
čini da je neprijateljsko držanje po pravilu ranije.
Ono se može najlakše posmatrati na deci od 2 i po do
4 i 5 godina, ako pridođe nov bratić ili sestrica. Oni
se obično dočekaju vrlo neprijateljski. Sasvim su
obične izjave: „Ne volim ga”, „Neka ga roda opet od
nese”. Docnije se iskorišćuje svaka prilika da se pri-
došlica unizi, a nisu ništa nečuveno čak i pokušaji
da se ono povredi, direktni atentati. Ako je manja
razlika u godinama, onda dete, kad mu se probudi
intenzivnija duševna delatnost, već nalazi pred sobom
suparnika, pa mu se prilagodi. Ako je razlika veća,
onda novo dete može otpočetka izazvati izvesne sim
patije kao jedan interesantan objekat, kao neka vrsta
žive lutke, a ako je razlika osam godina i više, onda
se već mogu javiti, naročito kod devojčica, osećanja
materinskog staranja. Ali, iskreno rečeno, ako se iza
nekog sna otkrije želja za smrću brata ili sestre, onda
tu želju obično ne treba smatrati zagonetnom, a njen
uzor se lako nalazi u ranom detinjskom dobu, došla
često i u docnijim godinama zajedničkog života.
Verovatno nema dečje sobe bez žestokih sukoba
među njenim stanovnicima. Razlozi su: takmičenje o
roditeljsku ljubav, o zajedničku imovinu, o prostorije
u stanu. Neprijateljska osećanja mogu se odnositi na
stariju kao i na mlađu braću i sestre. Mislim da je
Bernard Shaw bio taj koji je izrekao ovu reč: ako
ima nekoga koga jedna mlada engleska dama mrzi
više nego svoju majku, onda je to njena starija se
stra. Ali, u toj izreci ima nešto što nas začuđava.
A rh ajske crte i iti/anftlizain si 191
Mržnja prema braći i sestrama i suparništvo moglo

bi nam se još po nevolji činiti pojmljivim, ali kako
se osećanja mržnje mogu uvući u odnos između kćeri
i majke, između roditelja i dece?
Taj odnos je, bez sumnje, povoljniji kad se po-
smatra sa strane deteta. To odgovara i našem oče
kivanju; nama se čini daleko odvratnije kad nedo
staje ljubav između roditelja i dece nego kad nedo
staje između braće i sestara. Mi smo u prvom slučaju
tako reći posvetili nešto što smo u drugom slučaju
ostavili neposvećenim. Međutim, svakidašnje posma-
tranje može nam pokazati kako često osećajni odnosi
između roditelja i odrasle dece zaostaju iza ideala
koji je društvo postavilo, koliko je neprijateljstva tu
skriveno, koje bi se ispoljilo da ga ne zadržavaju
primese poštovanja i nežnih osećanja. Motivi za to
su opšte poznati i pokazuju težnju da razdvoje lica
istog pola, kćer od majke, oca od sina. Kći vidi u
majci autoritet koji ograničava njenu volju i ima za
datak da joj nametne da se odrekne seksualne slo
bode, kao što zahteva društvo, a u pojedinim sluča
jevima vidi u njoj i suparnicu koja se ne da poti
snuti. Isto to ponavlja se još oštrije između oca i sina.
Za sina je otac utelovljenje svake socijalne stege,
koju on protiv volje snosi; otac mu onemogućava da
radi po svojoj volji, da se rano seksualno zadovoljava
i da uživa zajednička porodična dobra, gde ona po
stoje. Očekivanje očeve smrti ide u slučaju prestolo-
naslednika do jedne visine koja se graniči s tragič
nim. Manje se čini ugrožen odnos između oca i kćeri,
majke i sina. Naročito ovaj poslednji odnos daje naj
čistije primere jedne nepromenljive, nikakvim ego
ističnim obzirom nepomućene nežnosti.
Našto ja govorim o tim stvarima koje su banalne
i opšte poznate? Zato što postoji očigledna težnja da
se njihov značaj u životu ospori i da se socijalni ideal
smatra kao ispunjen mnogo češće nego što se stvarno
ispunjava. Ali je bolje da psiholog rekne istinu nego
da se taj zadatak ostavi ciniku. To osporavanje od
nosi se svakako samo na realni život. Umetnosti pri-
povedačkog i dramskog pesništva ostavlja se sloboda
da sebi stavi u službu motive koji proizlaze iz pore-

mećenja tog ideala.
Kod velikog broja ljudi ne treba dakle da se ču
dimo ako san otkrije njihovu želju za odstranjenjem
roditelja, specijalno onog roditelja koji je istog pola.
Smemo pretpostaviti da ta želja postoji i u budnom
životu i katkad čak postaje svesna. ako se može ma
skirati nekim drugim motivom, kao u slučaju našeg
snevača u primeru 3, sažaljenjem prema ocu zbog
njegove izlišne patnje. U tom odnosu retko vlada
samo neprijateljstvo, daleko češće se ono povlači iza
nežnijih osećanja, od kojih biva suzbijeno, te mora
čekati dok ga neki san u neku ruku ne izoluje. Sto
nam san, usled takvog izolovanja, pokazuje kao pre
veliko, to opet splasne kad ga posle tumačenja uvr
stimo u životnu celinu (H. Sachs). Ali, tu želju sna
nalazimo i onde gde ona nema nikakvog oslona u
životu i gde je odrastao čovek u budnom stanju nikad
ne bi morao priznati. To ima svoga razloga u tome
što se najdublji i najstalniji povod otuđivanja, naro
čito između lica istog pola, ispoljio već u rano doba
detinjstva.
Mislim na ljubavno suparništvo s jasno istaknu
tim polnim karakterom. Sin počinje već kao malo
dete da oseća naročitu nežnost prema majci, koju
smatra kao nešto sopstveno svoje, dok oca oseća kao
konkurenta koji mu osporava tu sopstvenost, a isto
tako mala kći vidi u majci lice koje remeti njen nežni
odnos prema ocu i zauzima mesto koje bi ona sama
mogla vrlo dobro popuniti. Iz posmatranja može se
saznati u kakvim ranim godinama zalazi to držanje
koje nazivamo Edipovim kompleksom zato što legen
da o Edipu realizuje, sa vrlo neznatnim ublažava
njem, obe ekstremne želje, koje proizlaze iz sinov
ljeve situacije: ubiti oca a majku uzeti za ženu. Neću
tvrditi da Edipov kompleks iscrpljuje odnos dece pre
ma roditeljima; taj odnos može biti jače ili slabije
razvijen, može se čak obrnuti, ali on je redovan i vrlo
važan faktor detinjeg duševnog života, i mi smo pne
u opasnosti da potcenimo nego da precenimo njegov'
uticaj i uticaj posledica koje se iz njega razvijaju.
Arhajske crte i infantiluam sna 193
Uostalom, deca reagiraju Edipovim stavom često na

podsticaj roditelja, koji se u svom ljubavnom izboru
dosta često rukovode polnom razlikom, tako da otac
više voli kćer, a mati više sina, ili, ako ljubav u bra
ku ohladni, smatraju ih kao zamenu za ljubavni obje-
kat koji je izgubio vrednost.
Ne može se tvrditi da je svet bio vrlo zahvalan
psihoanalitičkom istraživanju za otkriće Edipovog
kompleksa. Ono je, naprotiv, izazvalo najžešći otpor
odraslih, a lica koja su zakasnila da učestvuju u po
rican ju tog zabranjenog ili tabuisanog osećajnog od
nosa popravila su svoju grešku protumačivši docnije
kompleks tako što su mu oduzeli vrednost. Po mome
nepromenjenom uverenju, tu nema ništa da se po
riče, i ništa da se ulepšava. Valja se sprijateljiti s či
njenicom koja je od same grčke legende priznata kao
neizbežna kob. Interesantno je, međutim, da je Edi-
pov kompleks, izbačen iz života, prepušten poeziji, u
neku ruku ustupljen na slobodno raspolaganje. O.
Rank je u jednoj brižljivoj studiji pokazao kako je
baš Edipov kompleks dao dramskoj poeziji bogate
motive u beskrajnim modifikacijama, ublažavanjima
i prerušivanjima, dakle u onakvim izopačenjima kak
va smo već poznali kao delo jedne cenzure. Taj Edi
pov kompleks smemo, dakle, pripisati i onim sneva-
čima koji su bili tako srećni da u docnijem životu
izbegnu konflikte sa svojim roditeljima, a čvrsto po
vezano s tim kompleksom nalazimo ono što nazivamo
kompleksom kastracije, a to je reakcija na seksualno
zastrašivanje ili sprečavanje preranog detinjskog
seksualnog delanja, što se pripisuje ocu.
Dosadašnjim otkrićima upućeni na proučavanje
detinjeg duševnog života, mi se sad smemo nadati da
će se na slićan način objasniti i poreklo drugog dela
zabranjenih želja sna, preteranih seksualnih osećanja.
Tako dobij amo podsticaj da proučavamo i razviće
dečjeg seksualnog života i pri tom saznajemo iz više
izvora sledeće: pre svega je jedna zabluda, koja se ne
može održati, odricati detetu seksualni život i pret
postavljati da seksualnost počinje tek u doba puber
teta sa sazrevanjem polnih organa. Dete, naprotiv,
13 F r o jd , O d a b r a n a d e ls , II
194 U vo d u p sih o a n a lizi
ima od samog početka bogat seksualni život, koji se

u mnogim tačkama razlikuje od seksualnog života
koji docnije važi kao normalan. Što mi u životu od
raslih nazivamo „perverznim”, odstupa od normal
noga u sledećim tačkama: prvo, zanemarivanjem gra
nice između vrsta (provalije između čoveka i životi
nje); drugo, prekoračenjem granice gađenja; treće,
granice rodoskvrnjenja (zabrane da se seksualno za
dovoljenje traži kod srodnika bliskih po krvi); če
tvrto, homoseksualnošću; i peto, prenošenjem uloge
polnog organa na druge organe i delove tela. Sve te
granice ne postoje od samog početka, već se podižu
tek postepeno u toku razvića i vaspitanja. Malo dete
je od njih slobodno. Ono još ne poznaje nikakvu oštru
provaliju između čoveka i životinje; oholost s kojom
se čovek odvaja od životinje razvija se kod njega tek
docnije. Ono ne pokazuje upočetku nikakvo gađenje
od ekskremenata, već ga nauči polako pod uticajem
vaspitanja; ono ne pridaje nikakvu naročitu vrednost
razlici polova, štaviše zamišlja kod oba pola iste pol-
ne organe; ono upravlja svoje prve seksualne želje i
svoju radoznalost na njemu najbliže i iz drugih raz
loga najmilije osobe, roditelje, braću i sestre, osobe
koje ga neguju; najzad, kod njega se pokazuje ono
što se ponovo javlja docnije na vrhuncu ljubavnog
odnosa: da ono ne očekuje zadovoljstvo samo od pol-
nih organa, več da i mnogi drugi delovi tela zahte-
vaju za se istu osetljivost, mogu pribaviti slična ose-
ćanja prijatnosti i tako odigrati ulogu polnih organa.
Dete se, dakle, može nazvati „polimorfno perver
znim”, a što se od svih tih težnji kod njega pokazuju
samo tragovi, to dolazi s jedne strane od njihovog ne
znatnog intenziteta u poređenju sa docnijim životnim
dobima, a s druge strane otuda što vaspitanje odmah
energično ugušuje sve seksualne manifestacije deti-
nje. To ugušivanje produžava se tako reći i u teoriju,
pošto se odrasli trude da previde jedan deo detinjskih
seksualnih manifestacija, a jedan drugi deo da pro
tumače tako da mu oduzmu njegovu seksualnu pri
rodu, tako da onda mogu sve poricati. Cesto isti ljudi
prvo u dečjoj sobi nemilostivo besne protiv svih deč-
Arhajske cric i in/antilizam sna 195
jih seksualnih nepristojnosti, a posle za pisaćim sto
lom brane seksualnu čistoću te dece. Gde su deca
ostavljena sama sebi ili pod uticajem zavođenja, ona
pokazuju često sasvim značajne proizvode perverzne
seksualne delatnosti. Naravno, odrasli imaju pravo da
to kao „detinjariju” i „igranje” ne uzimaju suviše
ozbiljno, jer se dete ni pred sudom običaja ni pred
zakonom ne može smatrati punovažnim i odgovor
nim: ali, te stvari ipak postoje, one imaju značaja i
kao znaci nasleđene konstitucije i kao uzroci i poma
gači docnijeg razvića; one nam daju obaveštenja o
dečjem seksualnom životu i, prema tome, o čovečjem
seksualnom životu uopšte. Ako iza svojih izopačenih
snova, mi, dakle, ponovo nalazimo sve te perverzne
želje, i to samo znači da je san i u toj oblasti otišao
nazad do infantilnog stanja.
Naročito naglašavanje među tim zabranjenim že
ljama zaslužuju još incestuozne želje, to jest želje
upravljene na polni snošaj sa roditeljima i braćom
odnosno sestrama. Vi znate kakvo se gnušanje u ljud
skom društvu oseća ili bar javno ispoljava prema
takvom snošaju i koliku važnost imaju zabrane koje
se odnose na to. Činjeni su najsilniji napori da se
objasni taj strah od incesta. Jedni su mislili da su u
toj zabrani psihički predstavljeni obziri odgajivanja
od strane prirode, jer bi plođenje među domaćima
pogoršalo rasne osobine; drugi su tvrdili da se usled
života u zajednici od rane mladosti seksualna po
žuda odvraća od osoba koje su tu u pitanju. Uostalom,
u oba slučaja izbegavanje incesta bilo bi obezbeđeno
automatski, te se ne bi moglo razumeti našto su po
trebne stroge zabrane, koje pre ukazuju na posto
janje jednog jakog prohteva. Psihoanalitička ispiti
vanja pokazala su nesumnjivo da je incestuozni lju
bavni izbor, štaviše, prvi i redovni, a da se tek doc-
nije prema njemu javlja otpor, koji se svakako ne
može izvesti iz individualne psihologije.
Izložimo, ukratko, sve što nam je za razumeva-
nje snova dalo udubljivanje u dečju psihologiju. Našli
smo ne samo da je materijal zaboravljenih detinjskih
doživljaja pristupačan snu, nego smo videli i da dečji
13-
duševni život sa svima svojim osobenostima, svojim

egoizmom, svojim incestuoznim ljubavnim izborom,
itd., produžava postojati za san, dakle u nesvesnome,
i da nas san svaku noć vraća na taj infantilni stupanj.
Tako nam je potvrđeno da je nesvesno u duševnom
životu infantilno. Utisak koji nas je iznenađivao — da
u čoveku ima toliko zla — počinje slabiti. To užasno
zlo naprosto je ono što je početno, primitivno, infan
tilno u duševnom životu, koje kod deteta možemo
naći u dejstvu, ali koje kod njega previđamo delom
zbog njegovih malih dimenzija, a delom što ga ne
uzimamo ozbiljno, jer od deteta ne zahtevamo ni
kakvu etičku visinu. Vraćajući se na taj stupanj, san
čini utisak kao da je izneo na videlo zlo u nama. Ali,
to je samo varljiva prividnost, od koje smo se dali
uplašiti. Mi nismo tako zli kao što smo hteli pretpo
staviti prema tumačenju snova.
Ako su zle želje snova samo infantilizam, vraća
nje počecima našeg etičkog razvića, pošto nas san čini
prosto opet decom u mišljenju i osećanjima, to ne
mamo razumnog razloga da se stidimo tih opakih
snova. Ali, razumno čini samo jedan deo duševnog
života, u duši se osim toga zbiva štošta što nije ra
zumno, i tako se dešava da se mi ipak, nerazumno,
stidimo takvih snova. Podvrgavamo ih cenzuri sna,
stidimo se i ljutimo se ako je kojoj od tih želja izu
zetno pošlo za rukom da do svesti dopre u tako ne-
izopačenom obliku da je moramo poznati, štaviše mi
se katkad stidimo izopačenih snova upravo kao da ih
razumemo. Setite se samo ogorčenog suda one čestite
stare dame o njenom netumačenom snu o „ljubavnim
uslugama”. Problem, dakle, još nije okončan, te je
mogućno da daljim ispitivanjem zla u snovima dođe
mo do drugog suda i druge ocene o ljudskoj prirodi.
Kao rezultat celog istraživanja imamo dva sa
znanja, koja pak znače samo početak novih zagonet
ki, novih sumnji. Prvo: regresija rada sna nije samo
formalna već i materijalna. Ona ne prevodi samo na
še misli na jedan primitivni oblik izražavanja, već
izaziva ponovo i osobenosti našeg primitivnog dušev
nog života, staru nadmoć našeg ja, prvobitne želje
Arhajske crte i in/antilizam sna 197
našeg seksualnog života, štaviše i naš stari intelek

tualni posed, ako kao posed smemo shvatiti simbo
ličke odnose. A drugo: sve to staro, infantilno, što je
nekad imalo vlast i samovlast, danas moramo pripi
sati nesvesnome, o kome sad imamo promenjene i
proširene predstave. Nesvesno nije više naziv za po
vremeno latentno, nesvesno je naročita duševna oblast
sa sopstvenim željama, sopstvenim načinom izraža
vanja i sa duševnim mehanizmima koji su joj svoj
stveni, a inače nisu u dejstvu. Ali, latentne misli sna,
koje smo našli tumačenjem snova, nisu iz te oblasti;
one su, naprotiv, iste kao što bismo ih mogli imati u
budnom stanju. Međutim, one su ipak nesvesne; ka
ko, dakle, da se ta protivrečnost reši? Počinjemo
slutiti da tu treba učiniti izvesno odvajanje. Nešto
što potiče iz našeg svesnog života i ima njegove oso
bine — mi to zovemo: ostaci dana — spaja se sa ne
čim drugim, iz oblasti nesvesnoga, da bi se stvorio
san. Između ta dva dela obavlja se rad sna. Uticaj
nesvesnoga na ostatke dana sadrži, svakako, uslov za
regresiju. To je najdublje saznanje o suštini sna do
koga smo mogli doći pre no što smo ispitali i druge
duševne oblasti. Ali, uskoro će biti vreme da nesve-
stan karakter latentnih misli sna nazovemo jednim
drugim imenom, za razliku od nesvesnoga iz one in
fantilne oblasti.
Mi, naravno, možemo postaviti i pitanje: šta du
ševnu aktivnost za vreme spavanja nagoni na tu re
gresiju? Zašto ona bez nje ne izilazi nakraj sa du
ševnim nadražajima koji remete spavanje? A ako se
ona radi cenzure sna mora poslužiti prerušavanjem u
stari, sad nerazumljivi oblik izražavanja, čemu joj
služi vaskrsavanje starih, sad savladanih duševnih
pokreta, želja i karakternih osobina, dakle materijal
na regresija, koja dolazi uz formalnu? Jedini odgo
vor koji bi nas zadovoljio bio bi: da se samo na taj
način može stvoriti neki san, da otklanjanje nadra-
žaja u snu dinamički nije mogućno drukčije. Ali, za
sad nemamo prava da damo takav odgovor.
Četrnaesto predavanje
ISPUNJEN JE ŽELJA
Gospođe i gospodo! Treba li da vam još jednom

iznesem pred oči put koji smo dosad prešli? Naime:
kako smo, primenjujući svoju tehniku, naišli na izo-
pačenje snova, resili da to za prvi mah ostavimo po
strani, dobivši iz detinjskih snova podatke od presud
nog značaja za suštinu snova? Kako smo posle, nao
ružani rezultatima tog istraživanja, počeli direktno
ispitivati izopačenje snova, koje smo, nadam se, na
predujući korak po korak, savladali? Ali, sad moramo
sebi reći da sve ono što smo na jednom i na drugom
putu našli nije između sebe složno. Naš zadatak je
da jedne i druge rezultate spojimo i izmirimo.
Sa obe strane pokazalo nam se da se rad sna sa
stoji poglavito u pretvaranju misli u halucinatorno
doživljavanje. Kako se to može dogoditi? To je dosta
zagonetno, ali to je problem opšte psihologije na kome
ovde ne treba da se zadržava. Iz dečjih snova saznali
smo da je cilj rada sna da ispunjenjem želje otkloni
duševni nadražaj koji remeti spavanje. O izopačenim
snovima nismo mogli tvrditi ništa slično dok ih nismo
umeli tumačiti. Ali, mi smo se otpočetka nadali da
ćemo izopačene snove moći svesti na ista gledišta kao
i infantilne. Prvo ispunjenje te nade donelo nam je
saznanje da su svi snovi, u stvari, d^čji snovi, da
rade sa infantilnim materijalom, sa detinjskim du
ševnim pokretima i mehanizmima. Pošto smatramo
Ispunjenje želja 199
da smo objasnili izopačenje snova, moramo preći na

ispitivanje: da li shvatanje snova kao ispunjenje
želja važi i za izopačene snove?
Tek nedavno smo podvrgli tumačenju čitav niz
snova ali ne obzirući se na ispunjenje želja. Uveren
sam da vam se pri tom često nametalo pitanje: a gde
je ispunjenje želja koje je, tobož, cilj rada sna? To
je pitanje važno: ono je, naime, postalo pitanje naših
laičkih kritičara. Kao što znate, čovečanstvo ima in
stinktivnu odvratnost prema intelektualnim novina
ma. U njena ispoljavanja spada i to da se jedna takva
novina odmah svede na najmanji obim, po mogućstvu
da se zbije u jednu reč — lozinku. Za novo učenje o
snovima tom lozinkom je postalo ispunjenje želja.
Laik postavlja pitanje: gde je ispunjenje želja? Po
stavlja ga odmah, čim je čuo da san treba da je ispu
njenje želja, i, postavljajući ga, odgovara negativno.
Njemu odmah padaju na um nebrojeni sopstveni sno
vi, u kojima se na snevanje nadovezivala neprijat
nost, koja je išla do silnog straha, tako da mu se tvr
đenje psihoanalitičke nauke o snovima čini sasvim
neverovatno. Nama je lako odgovoriti mu da ispu
njenje želja kod izopačenih snova ne može biti oči
gledno, već se tek mora tražiti, tako da se pre tuma
čenja sna ne može pokazati. Mi znamo i da su želje
tih izopačenih snova zabranjene, cenzurom suzbije
ne želje, čija je egzistencija upravo i postala uzrok
izopačenja sna, motiv za posredovanje cenzure sna.
Ali, nestručnom kritičaru teško je dokazati da se pre
tumačenja sna ne može postavljati pitanje o njego
vom ispunjenju želja. On će to svaki put opet za
boraviti. Njegovo negativno držanje prema teoriji
ispunjenja želja nije u stvari ništa drugo do posledica
cenzure sna, zamena i izliv nepriznavanja tih cenzu-
risanih želja sna.
Naravno, i mi ćemo imati potrebu da sebi obja
snimo to što postoje tako mnogi snovi sa mučnom
sadržinom i naročito što postoje snovi straha. Tu
prvi put nailazimo na problem afekata u snovima, koji
bi bio dostojan jedne zasebne studije, ali nas na ža
lost ne srne zabaviti. Ako je san ispunjenje želja,
onda bi mučna osećanja u snu svakako bila nemo-

gućna; tu su laički kritičari, čini se, u pravu. Ali, u
obzir dolaze tri vrste komplikacija na koje oni nisu
mislili.
Prvo: može biti da radu sna nije potpuno uspelo
da ostvari ispunjenje želja, tako da od mučnog afekta
misli sna ostaje jedan deo za očigledan san. Analiza
bi onda morala pokazati da su te misli sna bile još
daleko mučnije nego sam san, iz njih načinjen. A to
liko se uvek i može pokazati. U tom slučaju prizna
jemo da rad sna nije postigao svoj cilj, kao što ni san
o piću povodom nadražaja od žeđi ne postiže cilj da
ugasi žeđ. Covek ostaje žedan i mora se probuditi da
bi pio. Ali, ipak to je bio pravi san, koji nije ništa
izgubio od svoje suštine. Moramo reći: Ut desint vires
tamen est laudanda voluntas. Bar namera, koja je oči
gledna, ostaje za pohvalu. Takvi slučajevi neuspeha
nisu nikakav redak događaj. Tu dejstvuje i to što
radu sna mnogo teže polazi za rukom da u svom smi
slu menja afekte nego sadržaje; afekti su katkad vrlo
otporni. I tako se dešava da, dok je rad sna preradio
mučnu sadržinu misli sna u ispunjenje jedne želje,
dotle mučni afekat prodire u san još nepromenjen. U
takvim snovima afekat se više i ne slaže sa sadrži-
nom, i naši kritičari mogu reći da je san ispunjenje
želja tako malo da u njemu čak i jedna beznačajna
sadržina može izazvati mučna osećanja. Nasuprot toj
nerazumnoj primedbi, reći ćemo da težnja rada sna
za ispunjenjem želja izlazi na videlo najjasnije baš
u takvim snovima zato što je izolovana. Zabluda do
lazi otuda što onaj koji ne poznaje neuroze zamišlja
vezu sadržine i afekta suviše tesnom i zato ne može
shvatiti da se sadržina menja a da se istovremeno ne
menja i izražaj afekta koji uz nju ide.
Jedan drugi, daleko važniji i dublji momenat,
koji laik takođe zanemaruje, jeste sledeći. Ispunjenje
jedne želje moralo bi svakako doneti zadovoljstva, ali
je i pitanje: kome? Naravno onome koji ima želju.
Ali, mi znamo da snevač održava jedan sasvim osobit
odnos prema svojim željama. On ih odbacuje, cenzu-
riše, kratko rečeno ne voli ih. Njihovo ispunjenje ne
može mu dakle doneti zadovoljstvo, već samo su

protno od toga. A iskustvo pokazuje da se ta suprot
nost — što još ima da se objasni — javlja u obliku
straha. Snevač se dakle u svome odnosu prema svo
jim željama sna može shvatiti samo kao zbir dveju
osoba koje su ipak vezane jednom jakom zajedni
com. Mesto svih daljih izlaganja izneću vam jednu
poznatu bajku, u kojoj ćete naći opet iste odnose.
Jedna dobra vila obeća jednom siromašnom ljudskom
paru, čoveku i ženi, da će ispuniti tri prve želje nji
hove. Oni su blaženi i reše da brižljivo odaberu te
tri želje. Ali, žena se dade zavesti mirisom prženih
kobasica iz susedne kolibe da i sebi poželi par takvih
kobasica. Tog časa eto kobasica; to je ispunjenje prve
želje. Na to se čovek naljuti pa u svom gnevu poželi
da se kobasice obese ženi o nos. I to se desi, te se ko
basice ne mogu više skinuti sa svog novog mesta; to
je ispunjenje druge želje, ali to je želja čovekova;
ženi je ispunjenje te želje vrlo neprijatno. Vi znate
šta biva dalje u toj bajci. Pošto su njih dvoje u osnovi
jedno, muž i žena, treća je želja morala biti da se
kobasice skinu sa ženinog nosa. Tu bajku mogli bismo
iskoristiti još više puta i u drugim prilikama; ovde
neka nam ona posluži samo kao ilustracija moguć
nosti da ispunjenje želja jednoga može da dovede do
neprijatnosti za drugoga, ako oboje između sebe nisu
složni.
A sad nam neće biti teško doći do još boljeg ra-
zumevanja snova straha. Samo ćemo iskoristiti još
jedno posmatranje, pa ćemo se posle odlučiti za jed
nu pretpostavku, za koju se može štošta navesti. To
je posmatranje da snovi straha imaju često jednu
sadržinu koja ne pokazuje ni najmanje izopačenje,
koja je tako reći umakla cenzuri. San straha često je
neprikriveno ispunjenje želje, naravno ne neke po
voljne već odbačene želje. Namesto cenzure, došao je
strah. Dok se za detinjski san može reći da je otvo
reno ispunjenje jedne dopuštene želje, a za običan
izopačen san da je prikriveno ispunjenje jedne poti
snute želje, za san straha važi formula da je on otvo
reno ispunjenje jedne potisnute želje. Strah je znak
za to da se potisnuta želja pokazala jačom nego cen

zura, da je nasuprot cenzuri sprovela ili htela spro
vesti svoje ispunjenje. Pojmljivo je da ono što je za
potisnutu želju ispunjenje želje — za nas koji sto
jimo na strani cenzure sna može biti samo povod za
mučna osećanja i za odbranu. Strah koji se pri tom
javlja u snu jeste, ako hoćete, strah od jačine tih
inače savladanih želja. Zašto se ta odbrana javlja u
obliku straha? To se ne može pogoditi iz proučavanja
samog sna; strah se, očevidno, mora proučavati na
drugim mestima.
To što važi za neizopačene snove straha smemo
pretpostaviti i za one snove kod kojih je bilo deli-
mičnog izopačenja, kao i za ostale neprijatne snove
čija se mučna osećanja verovatno približuju strahu.
San straha obično je i san koji budi; mi obično pre
kidamo san pre nego što je potisnuta želja sna spro
vela nasuprot cenzuri svoje potpuno ispunjenje. U
tom slučaju dejstvo sna nije imalo uspeha, ali nje
gova suština zato nije promenjena. Mi smo san upo-
redili s noćnim čuvarom ili s čuvarom spavanja, koji
naše spavanje hoće da sačuva od narušavanja. I noć
ni stražar je katkad primoran da probudi one koji
spavaju, naime onda kad se oseća suviše slab da sam
otkloni poremećaj ili opasnost. Katkad nam ipak po
đe za rukom da i dalje spavamo, čak iako san po
činje bivati sumnjiv i skretati ka strahu. Mi kažemo
sebi u snu: „Ta to je samo san”, i spavamo dalje.
Kad se može desiti da želja sna bude u stanju
savladati cenzuru? Uslov za to može biti ispunjen isto
tako sa strane želje sna kao i sa strane cenzure sna.
Zelja može iz nepoznatih razloga postati katkad su
više jaka; ali, čovek dobija utisak da ponašanje cen
zure sna češće snosi krivicu za to pomeranje odnosa
snaga. Videli smo već da cenzura radi u svakom po
jedinom slučaju sa različitim intenzitetom, obrađu
je svaki elemenat sa strogošću različitog stupnja; sad
birmo mogli dodati mišljenje da je ona uopšte vrlo
promenljiva i da ne pokazuje svaki put istu strogost
prema istom neprijatnom elementu. Ako je nastao
taj slučaj da se ona oseća nemoćnom prema nekoj
želji sna, od koje joj preti prepad, onda se ona na-

mesto izopačenja posluži poslednjim sredstvom koje
joj još ostaje: da izazivajući strah prekine spavanje.
Pri tom nam pada u oči da uopšte još ne znamo
zašto se te zle, odbačene želje javljaju baš u noćno
doba da nas u spavanju uznemiruju? Odgovor nam
može dati samo jedna pretpostavka koja zalazi u pri
rodu samog stanja spavanja. Preko dana te želje su
pod teškim pritiskom jedne cenzure koja im po pra
vilu onemogućava da se u ma kakvom dejstvu ispo-
lje. Preko noći ta se cenzura, verovatno kao i svi dru
gi interesi duševnog života, povlači ili bar veoma
smanjuje, isključivo u korist želje za spavanjem. Pre
ma tome, tom popuštanju cenzure preko noći imaju
zabranjene želje zahvaliti što se opet smeju javiti.
Ima nervoznih ljudi koji pate od nesanice, a koji nam
priznaju da je njihova nesanica upočetku bila na-
merna. Oni se nisu usuđivali zaspati, zato što su se
bojali od svojih snova, dakle od posledica tog slab
ljenja cenzure. Vi začelo lako uviđate da to povla
čenje cenzure ne znači ipak nikakvu grubu neoprez
nost. Stanje spavanja koči našu pokretljivost; naše
zle namere, i kad se počnu javljati, ne mogu ipak
stvoriti ništa drugo nego upravo san, koji je praktič
no bezopasan, a na to utešno stanje stvari podseća i
veoma mudra primedba spavačeva (koja doduše pri
pada noći, ali ne i snevanju): Pa to je samo san. Dak
le, pustimo mu na volju i spavajmo dalje.
Treće: ako se setite shvatanja po kome snevača
koji se opire svojim željama možemo smatrati kao
zbir dvaju odvojenih, ali ma na koji način tesno spo
jenih lica, onda će vam biti pojmljiva i jedna druga
mogućnost: kako se usled ispunjenja želja može ja
viti nešto što je veoma neprijatno, naime neka kaz
na. Ovde nam opet može poslužiti razjašnjenju ona
bajka o trima željama: pržene kobasice na tanjiru su
direktno ispunjenje želje prvog lica, žene; kobasice
na njenom nosu su ispunjenje želje drugog lica, čove-
ka, ali u isto vreme i kazna za ludu želju ženinu. Kod
neuroza ćemo opet naići na motivaciju treće želje
koja još jedina ostaje u bajci. A takvih tendencija
kažnjavanja ima mnogo u duševnom životu čoveko-

vom; one su vrlo jake i mogu se smatrati odgovor
nim za jedan deo mučnih snova. Možda ćete sad reći
da na taj način od čuvenog ispunjenja želja ne ostaje
mnogo. Ali, ako stvar izbliže razmotrite, priznaćete
da niste u pravu. Nasuprot raznovrsnosti (koju ćemo
docnije izneti) svega onoga što bi san mogao biti, a
po mnogim autorima i jeste, naše rešenje: ispunjenje
želje — ispunjenje straha — ispunjenje kazne, veo
ma je ograničeno. Uz to dolazi da je strah direktna
suprotnost želje, da su suprotnosti u asocijaciji na
ročito bliske jedna drugoj, a u nesvesnome se, kao
što smo videli, poklapaju. Zatim, i kazna je ispu
njenje neke želje, želje onog drugog lica koje vrši
cenzuru.
Uglavnom, dakle, ja nisam učinio nikakve ustup
ke vašem prigovoru protiv teorije ispunjenja želja.
Ali, mi smo dužni pokazati ispunjenje želja na sva
kom, ma na kom izopačenom snu, i začelo ne misli
mo izbeći taj zadatak. Vratimo se na onaj već protu
mačeni san o trima lošim pozorišnim kartama za 1
forintu 50, iz koga smo već štošta saznali. Nadam se
da ga se još sećate. Jedna dama, kojoj je muž preko
dana saopštio da se verila njena prijateljica Eliza, od
nje samo tri meseca mlađa, sanja da je sa svojim
mužem u pozorištu. Jedna strana parketa skoro je
prazna. Njen muž joj veli da su i Eliza i njen vere-
nik hteli ići u pozorište, ali nisu mogli, zato što su
dobij ali samo loše karte, tri za jednu forintu i pede
set krajcara. Ona misli da to i ne bi bila nikakva ne
sreća. Mi smo našli da se misli sna odnose na njeno
žaljenje što se tako rano udala i na njeno nezado
voljstvo s mužem. Moraćemo biti radoznali da sazna
mo kako su te mračne misli prerađene u neko ispu
njenje želja i gde im je trag u očiglednom snu. Me
đutim, znamo već da je elemenat „suviše rano, pre
nagljeno" cenzurom izbačen iz sna. Prazan parket je
aluzija na to. Ono zagonetno ,,3 za 1 forintu 50” mo
žemo sad pomoću simbolike snova, koju smo odonda
poznali, bolje razumeti.1 To 3 znači stvarno čoveka i

očigledni elemenat može se lako prevesti: kupiti sebi
muža mirazom („za svoj miraz mogla sam kupiti sebi
deset puta boljeg muža”). Udaja je očevidno zame-
njena posetom pozorištu. „Suviše rano kupovanje ka
rata” stoji direktno namesto prerane udaje. A ta za-
mena delo je ispunjenja želja. Naša snevačica nije
bila uvek tako nezadovoljna svojom ranom udajom
kao onog dana kad je dobila vest o veridbi svoje pri
jateljice. U svoje vreme, ona je bila na to ponosita,
nalazeći da je pretpostavljena svojoj prijateljici. Na
ivne devojke često su, vele, posle svoje veridbe oda-
vale svoju radost zbog toga što će uskoro smeti ići u
pozorište na sve dosad zabranjene komade i sve gle
dati. To malo želje za gledanjem ili radoznalosti, što
se ovde pojavljuje, bilo je upočetku začelo seksualna
radoznalost, upravljena na polni život, naročito ro
ditelja, pa je posle postala jakim motivom koji je
devojku nagnao na ranu udaju. Na taj način idenje
u pozorište postaje pojmljivom simboličkom zame-
nom za udaju. U sadašnjem jedu zbog svoje rane
udaje, ona se dakle vraća u ono doba kad joj je rana
udaja bila ispunjenje želje, jer je zadovoljila svoju
radoznalost i, vođena tom starom željom, ona udaju
zamenjuje idenjem u pozorište.
Možemo reći da nismo izabrali baš najzgodniji
primer da bismo pokazali skriveno ispunjenje želja.
Na sličan način morali bismo postupiti kod drugih
izopačenih snova. Ja to ne mogu pred vama činiti,
samo ću dati izraza svome uverenju da će to svugde
poći za rukom. Ali, hoću još malo da se zadržim na
toj tački teorije. Iskustvo mi je pokazalo da je to
jedna od tačaka koje su u celoj nauci o snovima naj
više izložene kritici i da se mnoge protivrečnosti i
nesporazumi za nju vezuju. Osim toga, vi ćete još
možda imati utisak da sam ja već povukao jedan deo
svoga tvrđenja, izjavljujući da je san neka ispunjena
1 Jedno drugo pojmljivo tumačenje toga 3, kod te žene

bez đece, neću pominjati, jer ta analiza nije dala nikakav
materijal za to.
206 Ui'od u psihoanalizi
želja ili suprotno od toga, ostvaren neki strah ili kaz

na, pa ćete pomisliti da je sad prilika da me nate-
rate na dalja ograničenja. A čuo sam i prekor da
stvari koje se meni samom čine očigledne izlažem
suviše ukratko, i zato ne dovoljno ubedljivo.
Poneko, ko nas je pratio u tumačenju snova i
prihvatio sve što je u njemu dotle izneto, često se
zaustavi kod ispunjenja želja i pita: i ako se primi da
san ima uvek nekog smisla i da se taj smisao može
otkriti psihoanalitičkom tehnikom, zašto se taj smi
sao mora, nasuprot svakoj evidentnosti, uvek sabiti u
formulu ispunjenja želja? Zašto smisao tog noćnog
mišljenja ne bi mogao biti isto tako raznovrstan kao
i smisao mišljenja na danu, tako dakle da bi sail
jednom odgovarao nekoj ispunjenoj želji, a drugi put,
kao što i sami velite, nečem suprotnom od toga, ne
koj ostvarenoj bojazni, a zatim i da bi san mogao iz
ražavati i neku nameru, opomenu, razmišljanje sa
svojim za i protiv, ili prekor, grižu savesti, pokušaj
pripremanja za neki posao koji predstoji, itd.? Zašto
baš uvek samo želju ili najviše još i njenu suprotnost?
Moglo bi se pomisliti da jedna razlika u toj tački
nije važna, ako inače postoji saglasnost. Dosta je što
smo našli smisao sna i puteve da ga otkrijemo; prema
tome, manje je važno ako smo taj smisao možda su
više usko odredili; ali, nije tako. Nesporazum u toj
tački odnosi se na suštinu našeg saznanja o snu i do
vodi u pitanje njegovu vrednost za razumevanje ne
uroze. Osim toga, ova vrsta predusretljivosti koja se
u trgovačkom životu ceni kao „kulantnost” u nauč
nom radu nije na svom mestu, već je pre štetna.
Moj prvi odgovor na pitanje zašto san ne bi bio
višesmislen u navedenom smislu glasi, kao i uvek u
takvim slučajevima: ja ne znam zašto ne bi tako
bilo. Ne bih imao ništa protiv: neka bi bilo i tako.
Samo jedna sitnica opire se tom širem i zgodnijem
shvatanju sna; naime, što u stvarnosti nije tako. Moj
drugi odgovor naglasiće da ni meni samom nije stra
na pretpostavka da san odgovara raznovrsnim obli
cima mišljenja i intelektualnim operacijama. Jednom
sam u istoriji jedne bolesti izneo jedan san koji se jav
Ispunjenje tel ja 207
ljao u tri uzastopne noći, a posle više ne, pa sam to po

našanje objasnio time što se san odnosio na neku name-
ru, koja se nije morala vraćati, pošto je bila izvršena.
Docnije sam objavio jedan san koji se odnosio na
neko priznanje. Kako dakle ipak mogu protivrečiti i
tvrditi da je san uvek samo neka ispunjena želja?
To činim zato što neću da dopustim jedan prost
nesporazum koji nam može oduzeti plod našeg truda
oko razumevanja sna, jedan nesporazum koji meša
san sa njegovim latentnim mislima i tvrdi o snu ono
što pripada isključivo mislima sna. Naime, sasvim je
tačno da san može zamenjivati sve ono i biti zame-
njen svim onim što smo ranije pobrojili, a to je: neka
namera, opomena, razmišljanje, priprema, pokušaj re-
šenja nekog zadatka, itd. Ali, ako dobro zagledate,
videćete da sve to važi samo za skrivene misli sna
koje su pretvorene u san. Iz tumačenja snova sazna
jete da se nesvesno mišljenje čovekovo bavi takvim
namerama, pripremama, razmišljanjima, itd., iz ko
jih rad sna posle stvara snove. Ako se u danom mo
mentu ne interesujete za rad sna, a veoma se inte-
resujete za nesvesni misaoni rad čovekov, onda izba
cite rad sna i tvrdite za san, praktično sasvim tačno,
da on odgovara nekoj opomeni, nekoj nameri i si.
U psihoanalitičkoj delatnosti taj slučaj se dešava če
sto: obično se teži samo za tim da se oblik sna opet
razori i da se mesto sna u celinu umetnu skrivene
misli iz kojih je on postao.
Tako dakle, sasvim uzgredno, saznajemo iz pro
učavanja skrivenih misli sna da se svi pomenuti, veo
ma komplikovani duševni akti mogu dešavati i ne
svesno: jedan rezultat isto tako veliki kao i zapa
njujući.
Ali, da se vratimo natrag. Vi ste u pravu samo
ako uviđate da ste se poslužili jednim skraćenim iz
ražavanjem i ako ne mislite da pomenutu raznovr
snost morate dovesti u vezu sa suštinom sna. Kad
govorite o „snu”, onda morate misliti ili na očigledni
san, to jest na proizvod rada sna, ili najviše još i na
sam taj rad sna, to jest na onaj psihički proces koji
iz skrivenih misli sna stvara očigledni san. Svaka
druga upotreba te reči je zbrka pojmova koja može

biti samo od štete. Ako svojim tvrđenjima ciljate na
latentne misli iza sna, onda to recite otvoreno, a ne
mojte problem sna zavijati neodređenim izražavanjem
kojim se služite. Latentne misli sna su materijal koji
rad sna pretvara u očigledni san. Zašto na svaki način
hoćete da pobrkate materijal sa radom koji mu daje
oblik? Jeste li onda šta bolji od onih koji su znali
samo za proizvod tog rada, ne mogući objasniti odakle
dolazi taj proizvod i kako se stvara?
Jedino što je bitno u snu to je rad sna koji je
dejstvovao na misaoni materijal. Mi nemamo pravo
da u teoriji ne vodimo računa o tom radu, iako ga
možemo zanemarivati u izvesnim praktičnim situa
cijama. A i analitičko posmatranje pokazuje da se
rad sna ne ograničava nikad na to da te misli pre
vede na poznati vam arhajski ili regresivni način iz
ražavanja, nego redovno još nešto dodaje što ne spada
u latentne misli dana, ali što je pravi motor stvaranja
sna. Taj neophodni dodatak takođe je nesvesna želja,
radi čijeg je ispunjenja sadržina sna preinačena. San
dakle može biti sve mogućno, ukoliko samo uzimate
u obzir misli koje on predstavlja, opomenu, nameru,
pripremu, itd.; on je uvek i ispunjenje jedne nesvesne
želje, i samo je to ako ga posmatrate kao rezultat ra
da sna. Jedan san i nije dakle nikad naprosto name-
ra, opomena, već je uvek namera i si. prevedena po
moću jedne nesvesne želje na arhajski način izra
žavanja i, radi ispunjenja tih želja, preinačena. Jed
no obeležje — ispunjenje želje — jeste konstantno;
drugo se može menjati; i ono može biti neka želja,
tako da san pomoću jedne nesvesne želje predstavlja
kao ispunjenu neku latentnu želju dana.
Ja razumem sve to vrlo dobro, samo ne znam
da li sam uspeo da i vama učinim to razumljivim. A
i teško mi je da vam to dokažem. To ne ide s jedne
strane bez brižljive analize mnogih snova, a s druge
strane ta naj tugaljivija i najvažnija tačka našeg
shvatanja sna ne može se ubedljivo prikazati bez veze
sa onim što dolazi docnije. Možete li uopšte verovati
da se s obzirom na čvrstu vezu svih stvari može ući
duboko u prirodu jedne stvari, a da se nije vodilo

računa o drugim stvarima slične prirode? Pošto još
ništa ne znamo o najbližim srodnicima sna, o neuro-
tičkim simptomima, to se i ovde moramo zadovoljiti
sa onim što smo postigli. Samo ću rasvetliti još jedan
primer pred vama i izneti još jedno novo posma-
tranje.
Razmotrimo opet onaj san na koji smo se već
više puta vraćali, san o trima pozorišnim kartama
za 1 for. 50. Mogu vas uveriti da sam ga prvo uzeo
bez ikakve namere. Poznate su vam skrivene misli
toga sna: jed što se tako požurila sa udajom, kad je
čula da se njena prijateljica tek sad verila; potcenji-
vanje muža, pomisao da je mogla dobiti boljega, samo
da je čekala. Već nam je poznata i želja koja je od
tih misli načinila san; to je želja za gledanjem, za
idenjem u pozorište, vrlo verovatno jedan ogranak
stare radoznalosti: da se, najzad, jednom dozna šta
se zbiva kad se uda. Ta radoznalost kod dece, kao
što je poznato, upravljena je redovno na seksualni
život roditelja; to je, dakle, jedna infantilna rado
znalost i, ukoliko se ona i docnije javlja, to je jedan
nagon koji svojim korenima zalazi u infantilno. Ali,
novost saznata preko dana nije bila povod za buđe
nje te želje gledanja, već samo za jed i kajanje. Ta
želja isprva nije ni spadala u latentne misli sna i mi
smo mogli, ne vodeći računa o njoj, uneti u analizu
rezultat tumačenja sna. Sam po sebi, jed i nije bio
sposoban izazvati san; san nije mogao postati iz mi
sli: „Bilo je besmislica udati se tako rano” pre nego
što je povodom njih probuđena stara želja da se naj
zad jednom vidi šta se zbiva kad se uda. Ta želja je
posle dala oblik sadržini sna, zamenjujući udaju ide
njem u pozorište, a dala joj oblik ispunjenja jedne
ranije želje: „Tako ja smem ići u pozorište i gledati
sve što je zabranjeno, a ti ne smeš; ja sam udata, a
ti moraš čekati.” Na taj način sadašnja situacija je
pretvorena u suprotnu, stavljen je jedan stari trijumf
namesto skorašnjeg poraza. Uzgred rečeno, tu je po-
mešano zadovoljenje želje za gledanjem sa egoistič
nim zadovoljenjem jednog takmičenja. A to zadovo-
14 F ro jd , O dab ran a dela. II
ljenje određuje očiglednu sadržinu sna, u kojoj se iz

nosi kao stvarno kako ona sedi u pozorištu dok nje
na prijateljica nije tu mogla ući. Kao nepodesna i
nerazumljiva modifikacija na tu situaciju zadovolje
nja stavljeni su oni delovi sadržine sna iza kojih se
još skrivaju latentne misli sna. Tumačenje sna mora
ostaviti po strani sve ono što služi predstavljanju
ispunjenja želje i iz onih nagoveštenja uspostaviti
mučne latentne misli sna.
Posmatranje koje hoću da vam iznesem treba
vašu pažnju da pripravi za latentne misli sna, koje
su sad stavljene u prvi red. Molim vas da ne zabo
ravite, prvo, da su one za snevača nesvesne; drugo,
da su potpuno razumne i povezane, tako da se mogu
shvatiti kao pojmljive reakcije na povod sna; treće,
da one mogu imati vrednosti kao ma koji duševni
pokret ili intelektualna operacija. Ja ću te misli sad,
stroži je nego pre, zvati „ostacima dana”, bilo da ih
snevač priznaje ili ne. Sad ću odvojiti ostatke dana
i latentne misli sna, nazivajući latentnim mislima sna,
u skladu sa našom ranijom upotrebom te reći, sve ono
što saznajemo tumačenjem sna, dok su ostaci dana
samo jedan deo skrivenih misli sna. Onda upravo
dolazimo do shvatanja da je nešto pridošlo ostacima
dana, nešto što je takođe pripadalo nesvesnome, neka
jaka ali potisnuta želja, koja je jedino i omogućila
stvaranje sna. Dejstvo te želje na ostatke dana stvara
drugi deo latentnih misli sna, onaj koji se više ne
mora činiti racionalan i objašnjiv iz budnoga života.
Što se tiče odnosa ostataka dana prema nesvesnoj
želji, tu sam se poslužio jednim poređenjem koje
ovde mogu samo ponoviti. Za svako preduzeće po
treban je jedan kapitalist, koji snosi troškove, i jedan
preduzimač, koji ima ideju i ume da je sprovede.
Ulogu kapitalista igra u stvaranju sna uvek samo ne-
svesna želja; ona daje psihičku energiju za stvara
nje sna; preduzimač je ostatak dana, koji odlučuje o
upotrebi tog izdatka. No može sam kapitalist imati
ideju i stručno znanje, ili može sam preduzimač ima
ti kapital. To uprošćava praktičnu situaciju, ali ote
žava njeno teorijsko razumevanje. U narodnoj pri-
vredi uvek će se to jedno lice rastavljati u svoja dva

aspekta kao kapitalist i kao preduzimač, i tako će se
uspostaviti osnovna situacija iz koje je poteklo naše
poređenje. Pri stvaranju snova javljaju se iste vari
jacije, čije dalje istraživanje prepuštam vama.
Ovde ne možemo ići dalje, jer vas verovatno već
odavno buni jedno premišljanje koje zaslužuje da se
čuje. Jesu li ostaci dana, pitate vi, stvarno nesvesni
u istom smislu kao i nesvesna želja koja mora pri-
doći da ih učini sposobnim za san? Vaše razmišljanje
je opravdano. U tome je glavna tačka ćele stvari. I
jedno i drugo nisu nesvesni u istom smislu. Zelja
sna pripada jednom drugom nesvesnom, onome koje
je, prema našem ranijem saznanju, infantilnog porek
la i snabdeveno naročitim mehanizmima. Bilo bi sa
svim umesno odvojiti te dve vrste nesvesnoga raz
ličitim nazivima. Ali, mi više volimo da s time pri
čekamo dok se ne budemo dobro upoznali sa oblašću
neurotičkih pojava. Već nam se i jedno nesvesno pre
bacuje kao fantastično; šta li će se tek reći kada pri
znamo da se možemo zadovoljiti tek sa dve vrste ne
svesnoga?
Da ovde prekinemo. Vi ste opet čuli samo nepot
pune stvari; ali, zar nije puno nade misliti da to
znanje može ići dalje, bilo da ga unapređujemo mi
ili drugi posle nas? A zar i sami nismo saznali dosta
novih i čudnih stvari?
14*
Petnaesto predavanje
NEIZVESNOSTI I KRITIKE
Gospođe i gospodo! Nećemo ostaviti oblast snova

a da ne pretresemo'najobičnije sumnje i neizvesnosti
koje su vezane za naše dosadašnje novine i shvata-
nja. Nešto materijala za to valjda su pažljivi slušaoci
među vama i sami skupili.
1) Možda ste dobili utisak da rezultati našeg rada
na tumačenju snova, uprkos ispravnoj primeni teh
nike, dopuštaju toliko neodređenosti da je pouzdano
prevođenje očiglednog sna u latentne misli sna time
ipak osujećeno. Vi ćete zato navesti da, prvo, nikad
ne znamo da li izvestan elemenat sna treba razu-
meti u pravom smislu ili simbolički, jer stvari, upo
trebi jene kao simboli, ne prestaju zato biti ono što
su. A ako nemamo nikakvog objektivnog oslonca da
to odlučimo, onda je tumačenje u toj tački ostavlje
no na volju tumaču snova. Zatim, usled podudaranja
suprotnosti u radu sna, ostaje uvek neodređeno da li
se izvestan elemenat sna ima razumeti u pozitivnom
ili negativnom smislu, kao on sam ili kao njegova
suprotnost. A to je jedna nova prilika da tumač radi
samovoljno. Treće, usled izvrtanja svake vrste, tako
omiljenih u snu, tumaču sna ostaje na volju da učini
takvo izvrtanje na kojim god hoće mestima sna. Naj
zad ćete se pozvati na to da ste čuli kako smo retko
sigurni da je nađeno tumačenje sna jedino mogućno.
Dolazimo u opasnost da previdimo neko sasvim ve-
Neizvesnosti i kritike 213
rovatno pretumačenje istog sna. Pod tim uslovima,

zaključićete, ostaje prepušteno samovolji tumačevoj
jedno polje čije se prostranstvo ne čini da je u sagla-
snosti sa objektivnom pouzdanošću rezultata. Ili ta-
kođe možete pretpostaviti da pogreška nije do sna,
već da se nedovoljnosti našeg tumačenja snova mogu
svesti na netačnosti naših shvatanja i pretpostavki.
Sav naš materijal besprekorno je dobar, ali ja
držim da on ne opravdava vaše zaključke u oba prav
ca, naime, da je tumačenje snova, kako ga mi vršimo,
prepušteno samovolji i da nedostaci rezultata dovode
u pitanje opravdanje našeg postupka. Ako mesto sa
movolje tumačeve hoćete da stavite: njegovu ume-
šnost, iskustvo, razumevanje, onda se slažem s vama.
Bez jednog takvog ličnog momenta svakako nećemo
moći biti, naročito ne kod težih zadataka tumačenja
snova. Ali, ni u drugim naučnim radovima nije druk
čije. Ne postoji nikakvo sredstvo kojim bi se spre-
čilo da jedan čovek ne rukuje izvesnom tehnikom gore
ili da je ne iskoristi bolje nego neki drugi. Sto se ina
če, na primer pri tumačenju simbola, nameće kao sa
movolja, to se otklanja time što, po pravilu, poveza
nost misli sna među sobom, veza sna sa životom sne-
vačevim i ćela psihička situacija u koju pada san, od
datih mogućnosti tumačenja jednu bira a druge od
bacuje kao neupotrebljive. A izvođenje netačnosti
naših tvrđenja iz nesavršenstva tumačenja sna po
bija se jednom primedbom prema kojoj se višesmi-
slenost ili neodređenost sna pokazuje čak kao njegova
nužna osobina.
Setite se da smo kazali da rad sna vrši prevo
đenje misli sna na neki primitivan način izražavanja,
sličan slikovnoj azbuci. A svi ti primitivni sistemi
izražavanja imaju takvih neodređenosti i dvosmisle
nosti, a da mi ipak zato nemamo prava sumnjati u
njihovu upotrebljivost. Vi znate da je podudaranje
suprotnosti pri radu sna slično takozvanoj „suprot
nosti smisla prareči” u nastarijim jezicima. Istraži
vač jezika K. Abel (1884), kome imamo zahvaliti za
ovo gledište, veli nam da ne mislimo da je saopšte-
nje, koje je jedno lice učinilo drugom pomoću tako
dvosmislenih reći — zato bilo dvosmisleno. Ton i gest

morali su, naprotiv, u celini govora pokazati sasvim
nesumnjivo koji je od ova dva suprotna smisla mi
slio saopštiti onaj što govori. U pismu gde gest otpa
da on je zamenjivan jednim dometnutim slikovitim
znakom koji nije bio namenjen izgovoru, na primer
slikom jednog malog čoveka koji se leno šćućurio ili
pak stoji sasvim pravo, prema tome da li je dvosmi
sleno ken u jeroglifskoj azbuci trebalo da znači „slab"
ili „jak”. Tako je izbegavan nesporazum uprkos više-
šmislenosti glasova i znakova.
Stari sistemi izražavanja, na primer azbuke onih
najstarijih jezika, pokazuju nam mnoge neodređeno
sti koje mi u današnjoj našoj azbuci ne bismo trpeli.
Tako se u nekim semitskim jezicima beleže samo su
glasnici u rečima. Ispuštene samoglasnike ima sam
čitalac da umetne prema svome znanju i prema smi
slu celine. Ne sasvim tako ali vrlo slično postupa je-
roglifska azbuka, te nam je zato izgovor staroegip-
ćanskog jezika ostao nepoznat. Sveto pismo egipćan-
sko zna i za druge neodređenosti. Tako je, na primer,
ostavljeno na volju onoga koji piše da li će slike re
dati zdesna nalevo ili sleva nadesno. Da bi se moglo
čitati, mora se držati pravila da se ima čitati pre
ma licima figura, ptica, itd. Ali, pišući, čovek je mo
gao slikovite znake poredati i u vertikalnim redo
vima, a kad je imao nešto upisati na manjim objek
tima, on je, vodeći računa o dopadanju i o ispunja
vanju prostora, još i drukčije men jao red znakova.
Sto najviše buni u jeroglifskoj azbuci, svakako je to
što ona ne zna za odvajanje reči. Slike se redaju po
listu u jednakim odstojanjima jedna od druge, te se
uglavnom ne može znati da li neki znak spada još u
prethodnu reč ili je početak neke nove reči. Među
tim, u persijskoj klinastoj azbuci jedan klin služi kao
„rastavljač reči”.
Jedan veoma stari govor i stara azbuka jesu ki
neski govor i azbuka, ali oni su i danas još u upotrebi
kod 400 miliona ljudi. Nemojte misliti da ja razu-
mem nešto u njima, samo sam se malo obavestio o
njima, jer sam se nadao da ću naći sličnosti s neodre
đenostima sna. Moja nada i nije prevarena. Kineski

jezik je pun takvih neodređenosti koje nas mogu za
prepastiti. On se, kao što je poznato, sastoji iz izve-
snog broja slogovnih glasova koji se govore zasebno
ili kombinovani po dva. Jedan od glavnih dijalekata
ima otprilike 400 takvih slogova. A pošto se bogatstvo
reči tog dijalekta računa na 4000 reči, to izlazi da
svaki glas ima prosečno deset različitih značenja, neki
manje od tog broja, ali drugi zato utoliko više. No
ima čitav niz sredstava da se izbegne mnogosmisle-
nost, pošto se iz same veze ne može pogoditi koje od
tih deset značenja slogovnih glasova ima nameru
probuditi kod slušaoca onaj koji govori. Među tim
sredstvima je veza dvaju glasova u jednosložnu reč
i upotreba četiri različna „tona” kojima ti slogovi
mogu biti govoreni. Za naše poređenje je još inte
resantnija okolnost što u tom jeziku nema skoro ni
kakve gramatike. Ni za jednu od tih jednosložnih
reči ne može se reći da li je imenica, glagol, pridev,
a nedostaju i sve promene reči po kojima bi se mogao
poznati rod, broj, nastavak, vreme ili način. Taj jezik
se dakle sastoji tako reći samo iz sirovina, slično kao
što se naš misaoni govor rastavlja u svoje sirovine
radom sna, izostavljanjem izražaja relacija. U svima
slučajevima neodređenosti, u kineskom se odluka
ostavlja razume van ju slušaočevom, koji se pri tom
upravlja prema celini. Zabeležio sam jedan primer
jedne kineske poslovice koja, prevedena od reči do
reči, glasi:
Malo ita vldeti mnogo ita čudnovato.
To nije teško razumeti. To može značiti: što je manje

neko video, utoliko više ima da se čudi; ili: mnogo
čemu ima da se čudi onaj koji je malo video. Odluka
između tih samo gramatički različitih prevoda na
ravno ne dolazi u obzir. Uprkos tim neodređenostima,
kineski jezik je, uveravaju nas, sasvim izvrsno sred
stvo izražavanja misli. Neodređenost ne mora, dakle,
nužno voditi mnogosmislenosti.
Međutim, moramo svakako priznati da je situa

cija daleko nepovoljni ja za izražajni sistem snova
nego za sve te stare jezike i azbuke. Jer ovi jezici
određeni su u osnovi ipak za saopštavanje, to jest
sračunati su na to da se ma kojim putevima i ma
kojim pomoćnim sredstvima razumeju. A baš taj ka
rakter nedostaje snu. San neće da kaže nikom ništa,
on nije sredstvo saopštenja, već, naprotiv, teži za tim
da ostane neshvaćen. Zato se ne bismo smeli čuditi i
varati ako bi se pokazalo da je izvestan broj mnogo-
smislenosti i neodređenosti sna izvan domašaja naše
odluke. Kao pouzdana dobit našeg poređenja ostaje
nam samo saznanje da su takve neodređenosti, koje
su hteli upotrebiti kao prigovor protiv valjanosti na
šeg tumačenja sna, upravo redovna obeležja svih pri
mitivnih izražajnih sistema.
Dokle, u stvari, ide razumljivost sna, može se
utvrditi samo vežbanjem i iskustvom. Ja mislim da
ide vrlo daleko, a poređenje rezultata koje dobijaju
dobro izučeni analitičari potvrđuje moje gledište.
Laička publika, i naučna laička publika, nalazi za
dovoljstvo, kao što je poznato, u tome da se s obzi
rom na teškoće i neizvesnosti nekog naučnog rada
razmeće nadmoćnom sumnjom. Ja držim, neopravda
no. Možda nije svima vama poznato da se jedna slič
na situacija pokazala u istoriji dešifrovanja vavilon-
sko-asirskih zapisa. Bilo je jedno vreme kad je javno
mnjenje išlo dotle da tumače zapisa klinaste azbuke
oglasi za fantaste, a ćelo to istraživanje za „obmanu’’.
Ali 1857. godine je Royal Asiatic Society učinila jed
nu odlučnu probu. Ona pozove četiri najuglednija
istraživača klinaste azbuke: Rawlinson-a, Hincks-a,
Fox Talbot-a i Oppert-a da joj od jednog novopro-
nađenog zapisa pošlju u zapečaćenom omotu nezavi
sne prevode, i pošto je poredila ta četiri čitanja mog
la je objaviti da njihovo slaganje ide dovoljno daleko
da bi opravdavalo poverenje u ono što je dotle po
stignuto i pouzdanje u nove napretke. Poruga učenog
laičkog sveta posle se polako stišala, a pouzdanost u
čitanju dokumenata klinaste azbuke odonda je iz
vanredno porasla.
Neizvesiwsti i kritike 217
2) Jedna druga vrsta sumnji u tesnoj vezi je sa

utiskom kome svakako niste ni vi umakli, da se iz-
vestan broj rešenja na koja smo nagnani u tumače
nju snova čini usiljenim, izveštačenim, za kosu izvu
čenim, dakle nasilnim ili čak komičnim i neslano ša
ljivim. Te zamerke su tako česte da ću nasumce uzeti
poslednju koja mi je dostavljena. Dakle čujte: u slo
bodnoj Svajcarskoj nedavno je direktor jednog se
minara uklonjen sa svoga mesta zbog toga što se ba
vio psihoanalizom. On je uložio protest, a jedne bern-
ske novine objavile su mišljenje školske vlasti o nje
mu. Iz tog napisa izvadiću nekoliko rečenica koje se
odnose na psihoanalizu: „Zatim iznenađuje usilje-
nost i izveštačenost u mnogim primerima koji se na
laze u navedenoj knjizi dr-a Pfister-a u Cirihu . . .
Moralo bi, dakle, upravo iznenađivati što jedan di
rektor seminara nekritički prihvata sva ta tvrđenja i
prividne dokaze.” Te rečenice se iznose kao odluka
onoga koji „sudi hladno”. Ja držim, naprotiv, da je
ta hladnoća „izveštačena”. Razmotrimo izbliže te iz
jave, u nadi da razmišljanja i malo stručnog znanja
ne može biti od štete ni jednom hladnom sudu.
Zaista je zanimljivo videti kako neko može brzo
i odlučno po svojim prvim utiscima da daje sud u
nekom tugaljivom pitanju psihologije dubina. Tuma
čenja mu se čine usiljena i izveštačena, ne dopadaju
mu se, lažna su dakle, i ćelo tumačenje ne vredi ni
šta; nijedna letimična pomisao ne dotiče se druge
mogućnosti, naime, da se ta tumačenja iz dobrih raz
loga moraju tako činiti, a na to bi se nadovezalo dalje
pitanje: koji su ti dobri razlozi.
Stanje stvari o kome je reč odnosi se poglavito
na rezultate pomeranja, koje ste poznali kao najjače
sredstvo cenzure sna. Pomoću pomeranja stvara cen
zura sna zamene koje smo označili kao aluzije. Ali,
to su aluzije koje se, kao takve, ne mogu lako po
znati, od kojih se ne može lako vratiti na prave či
nioce sna i koje su u vezi s tim pravim činiocima naj
čudnijim, najneobičnijim, spoljašnjim asocijacijama.
U svima tim slučajevima radi se o stvarima koje tre
ba da se sakriju, koje su namenjene zatajivanju; to
cenzura sna želi postići. No ne može se očekivati da

će se nešto što je sakriveno naći na svom mestu, na
mestu koje mu pripada. Komisije za čuvanje granica,
koje danas vrše tu službu, u tom pogledu su lukavije
nego švajcarska školska vlast. One se ne zadovolja
vaju time da pregledaju lisnice i novčanike, kad traže
dokumenta i zabeleške, već imaju u vidu mogućnost
da špijuni i krijumčari nose takve zabranjene stvari
na najskrivenijim mestima svoga odela, gde im za
čelo nije mesto, kao na primer među dvostrukim do
novima svojih cipela. Ako se prikrivene stvari nađu
tamo, onda su one svakako bile veoma tražene, ali i
veoma — nađene.
Ako priznamo da su mogućne najudaljenije, naj
čudnije veze, koje se čine čas komične, čas duhovite,
između jednog skrivenog elementa sna i njegove oči
gledne zamene, onda tu idemo za bogatim iskustvima
na primerima čije rešenje po pravilu nismo mi sami
našli. Cesto nije mogućno dati sopstvena takva tu
mačenja; nijedan razuman čovek ne bi mogao pogo
diti datu vezu. Snevač nam daje prevod ili odmah
svojom pomisli koja mu neposredno dolazi na um —
on to može, jer se kod njega načinila ta tvorevina
kao zamena, — ili nam daje toliko materijala da re
šenje ne zahteva više nikakvu naročitu oštroumnost,
nego se nameće kao nužno. Ako nam snevač ne po
mogne jednim od ova dva načina, onda će nam i do
tični očigledni elemenat ostati večno nerazumljiv. Do
pustite da vam iznesem još jedan takav primer koji
sam nedavno doživeo. Jedna od mojih bolesnica iz
gubila je oca za vreme lečenja. Otada ona koristi sva
ki povod da u snu opet oživi oca. U jednom od nje
nih snova pojavljuje se otac u izvesnoj vezi, koja se
dalje ne može iskoristiti, i veli: četvrt je na dvanaest,
pola dvanaest je, tri četvrti je na dvanaest. Za tuma
čenje te čudne pojave njoj je samo palo na um da je
otac voleo kad su odrasla deca dolazila tačno u vre
me zajedničkih obeda. To je svakako bilo u vezi sa
elementom sna, ali nije dopuštalo nikakav zaključak
odnosno njegovog porekla. Tadašnja situacija za vre
me lečenja opravdavala je sumnju da u tom snu ima
/Veuuesnosti i kritike 210
svoga udela i neko, brižljivo obuzdavano, kritičko

opiranje ljubljenom i poštovanom ocu. Izazivajući
dalje svoje pomisli, koje su joj padale na um, privid
no bez veze sa snom, snevačica kazuje da se juče u
njenom prisustvu govorilo mnogo o psihološkim pita
njima, i jedan njen rođak je izjavio da u svima nama
još živi pračovek. Sad nam se čini da razumemo. To
je za nju bila izvrsna prilika da pokojnog oca opet
oživi. Ona ga je u snu učinila čovekom sata,1 stav
ljajući mu u usta objavljivanje četvrti podnevnog
časa.
Nećete moći odbiti od sebe u ovom primeru po
misao na sličnost sa nekom dosetkom, i zaista često
se dešavalo da se dosetka snevačeva smatra za doset-
ku tumačevu. Ima još i drugih primera u kojima nije
lako odlučiti da li se ima posla sa nekom dosetkom
ili sa nekim snom. A vi se sećate da nam se ista sum
nja javljala i kod nekih omaški u govoru. Jedan čo-
vek priča, kao svoj san, da mu je ujak, dok su sedeli
u njegovom auto(mobilu), dao jedan poljubac. On
vrlo brzo sam dodaje tumačenje. To znači: autoeroti-
zam — jedan termin iz učenja o libidu, koji ozna
čava zadovoljenje bez stranog objekta. Da li je dakle
taj čovek bio tako slobodan da se našali s nama, iz-
dajući za san jednu dosetku koja mu je pala na um?
Ja to ne verujem; on je zaista tako sanjao. A otkuda
dolazi ta sličnost koja zapanjuje? To pitanje me je
u svoje vreme malo odvelo s moga puta, nagnavši me
da i samu dosetku podvrgnem podrobnom istraživa
nju. Pri tom se, što se tiče postanka dosetke, poka
zalo da se jedan predsvesni tok misli prepušta za
trenutak nesvesnoj obradi iz koje se posle pojavi kao
dosetka. Pod uticajem nesvesnoga on biva izložen
dejstvu mehanizama koji tamo vladaju, sažimanju i
pomeranju, dakle onim istim procesima koje smo i u
radu sna našli na delu, te se toj zajednici ima pripi
sati sličnost dosetke i sna, gde je ima. Samo nena-
1 Pračovek se nemački kaže Urmensch, a čovek sata

Uhrmensch. (Prim. prev.).
merna „dosetka sna” ne daje nimalo zadovoljstva,

kao prava dosetka. Zašto? To možete saznati ako se
udubite u proučavanje dosetke. „Dosetka sna” čini
nam se kao loša dosetka, na koju se ne smejemo, već
ostajemo hladni.
No tu idemo i tragom antičkog tumačenja sna,
koje nam je pored mnogo neupotrebljivih stvari osta
vilo po neki dobar primer tumačenja sna, kakvo ni
mi sami ne bismo mogli nadmašiti. Sad ću vam ispri
čati jedan istorijski značajan san, koji sa izvesnim
odstupanjima dostavljaju Plutarh i Artemidor iz Dal-
disa, kao san Aleksandra Velikog. Kad je kralj bio
zauzet opsadom uporno branjene varoši Tira (322. pre
Hr.), sanjao je jednom da vidi jednog satira kako
igra. Tumač snova Aristandar, koji je bio s vojskom,
protumači mu taj san, rastavivši reč Satyros u <ra
Tupor (tvoj je Tir), i obećavši mu zato pobedu nad
tim gradom. Aleksandar se poveo za tim tumačenjem,
nastavio je opsadu i najzad zauzeo Tir. Tumačenje,
koje izgleda dosta izveštačeno, bilo je nesumnjivo
tačno.
3) Mogu zamisliti da ćete dobiti jedan naročiti
utisak kad čujete da su prigovore protiv našeg shva-
tanja sna iznosila i takva lica koja su se kao psiho
analitičari i sama duže vreme bavila tumačenjem
snova. Bilo bi suviše neobično da je jedan tako bo
gat podsticaj za nove zablude ostao neiskorišćen, i
tako su se usled pojmovnih zbrka i neopravdanih
uopštavanja pojavila tvrđenja koja po netačnosti nisu
daleko iza medicinskog shvatanja sna. Jedno od tih
tvrđenja već vam je poznato. Ono veli da se san bavi
pokušajima prilagođavanja na sadašnjost j pokuša
jima rešenja zadataka budućnosti, dakle ide za jed
nom „prospektivnom tendencijom” (A. Maeder). Mi
smo već pomenuli da to tvrđenje počiva na mešanju
sna sa njegovim latentnim mislima, dakle ima za
pretpostavku zanemarivanje rada sna. Kao karakte
ristika nesvesne duhovne delatnosti kojoj pripadaju
latentne misli sna, ono, s jedne strane, nije nikakva
novina, a s druge strane nije iscrpno, jer se nesvesna
duhovna delatnost bavi i mnogim drugim stvarima
N e iz v e s n o s ti i k r itik e 221
osim pripremanja budućnosti. Daleko gora zbrka čini

se da je podloga tvrđenju po kome se iza svakog sna
nalazi „odredba smrti”. Ja ne znam tačno šta se tom
formulom hoće da kaže, ali smatram da se iza nje
skriva brkanje sna sa ćelom snevačevom ličnošću.
Jedno neopravdano uopštavanje, na osnovu ne
koliko dobrih primera, leži u tvrđenju da svaki san
dopušta dva tumačenja: jedno onakvo kao što smo
ga mi pokazali, takozvano psihoanalitičko, i drugo,
takozvano anagogičko, koje zanemaruje nagone i ima
za cilj prikazivanje viših duhovnih radnji (H. Silbe-
rer). Ima takvih snova, ali uzalud ćete pokušati da
to shvatanje proširite makar samo na većinu snova.
Posle svega što ste čuli, izgledaće vam sasvim nepoj
mljivo tvrđenje da sve snove treba tumačiti kao bi-
seksualne, kao susret jedne muške struje sa strujom
koja se može nazvati ženskom (A. Adler). Ima, na
ravno, i takvih pojedinih snova, a docnije biste mogli
saznati da su oni sagrađeni kao i izvesni histerični
simptomi. Pominjem vam sva ta otkrića novih opštih
obeležja sna da vam skrenem pažnju na njih ili, bar,
da vas ne ostavim u sumnji odnosno mišljenja koje
ja imam o tome.
Jednog dana činila se objektivna vrednost istra
živanja snova dovedena u pitanje posmatranjem da
bolesnici, lečeni analitički, udešavaju sadržinu svojih
snova prema omiljenim teorijama svojih lekara: jed
ni snevajući poglavito o seksualnim prohtevima, dru
gi o težnji za moći, a treći čak o ponovnom rođe
nju (W. Stekel). Vrednost toga posmatranja uma
njuje se kad se ima u vidu da su ljudi sanjali i pre
nego što je postojalo psihoanalitičko lečenje koje bi
rukovodilo njihove snove, i da su oni koji su sad na
lečenju imali običaj sanjati i u vreme pre lečenja.
Ono što je stvarno u toj novini uskoro se pokazuje
kao nešto samo po sebi razumljivo i beznačajno za
teoriju sna. Ostaci dana koji podstiču san preostali
su od jakih interesa budnog života. Ako su reči leka-
reve i podsticaji koje on daje postali vrlo značajni
za analizovanog, oni ulaze u krug ostataka dana, mo
gu dati psihičke nadražaje za stvaranje sna, kao i
drugi nerešeni afektivni interesi dana, i dejstvuju

slično kao telesni nadražaji koji za vreme spavanja
dejstvuju na spavača. Kao i ti drugi podsticaji sna,
mogu se i misli koje je lekar podstakao pojaviti u
očiglednoj sadržini sna ili pokazati u njegovoj latent
noj sadržini. Mi znamo da se snovi mogu proizvesti
eksperimentalno, tačnije rečeno, da se jedan deo ma
terijala sna može uneti u san. Pri tim uticanjima na
svoje bolesnike, analitičar dakle ne igra nikakvu
drugu ulogu nego što je ima eksperimentator koji,
kao Mourly Void, daje izvesne položaje udovima oso
ba što su predmet njegovih eksperimenata.
Često se može uticati na snevača o čemu će sne-
vati, ali se nikada ne može dejstvovati na to šta će
snevati. Mehanizam rada sna i nesvesna želja sna
izmiču svakom stranom uticaju. Mi smo već pri pro
učavanju snova iz telesnih nadražaja uvideli da se
osobenost i samostalnost života snova pokazuje u
reakciji kojom san odgovara na privedene telesne ili
duševne nadražaje. I tvrđenju o kom je ovde reč, a
koje hoće da dovede u sumnju objektivnost istraži
vanja snova, podloga je opet jedno brkanje sna sa
materijalom sna.
Toliko sam vam, gospođe i gospodo, hteo reći o
problemima sna. Vi slutite da sam mnogo propustio,
a i sami ste videli da sam skoro u svim tačkama mo
rao biti nepotpun. Ali, to stoji do veze pojava snova
sa pojavama neuroza. Mi smo san proučavali kao
uvod u nauku o neurozama, a to je bilo svakako tač
nije nego da smo činili obratno. Ali, kao što san pri
prema za razume van je neuroza, tako se, s druge stra
ne, pravilna ocena sna može dobiti tek pošto neuro
tične pojave budu poznate.
Ne znam kako ćete vi o tome misliti, ali moram
da tvrdim da se ne kajem što sam za probleme sna
zahtevao toliko vašeg interesovanja i toliko vreme
na od onoga koje nam je na raspolaganju. Ni na jed
nom drugom objektu ne može se tako brzo steći uve-
renje o tačnosti tvrđenja sa kojima psihoanaliza stoji
i pada. Treba mnogo meseci, čak i godina napornog
rada da bi se pokazalo da simptomi nekog slučaja
N eizvesn osti i k r itik e 223
neurotičnog oboljenja imaju svog smisla, da služe

nekoj svrsi i da proizlaze iz udesa bolesne osobe. Me
đutim, jednom naporu od nekoliko časova može poći
za rukom da to isto stanje stvari pokaže u dejstvu
nekog sna, koji se prvo čini nerazumljivo zamršen,
i da time potvrdi sve pretpostavke psihoanalize: ne-
svesnost duševnih procesa, naročite mehanizme koji
ma se oni pokoravaju i nagonske sile koje se u njima
ispoljavaju. A ako svestranu analogiju u sastavu sna
i u neurotičkom simptomu dovedemo u vezu sa brzi
nom promene, koja od snevača pravi budnog i razum
nog čoveka, steći ćemo izvesnost da i neuroza počiva
samo na promenjenom odnosu snaga među silama du
ševnog života.
DEO TREĆI
OPŠTA NAUKA O NEUROZAMA
15 Frojd, Odabrana đela, XI

Šesnaesto predavanje
PSIHOANALIZA I PSIHIJATRIJA
Gospođe i gospodo! Milo mi je što vas posle go

dinu dana ponovo vidim radi produženja naših raz
govora. Ja sam vam prošle godine izneo psihoana
litičko ispitivanje omaški i snova; ove godine hteo
bih da vas uvedem u razume van je neurotičkih po
java koje, kao što ćete uskoro videti, imaju puno
zajedničkog s njima. Ali ću vam reći unapred da vam
sad ne mogu dopustiti isti položaj prema meni kao
prošle godine. Onda mi je bilo stalo do toga da ne
učinim nijedan korak a da ne ostanem u saglasnosti
s vašim mišljenjem; ja sam s vama mnogo disku-
tovao, potčinjavao sam se vašim prigovorima, prizna
vao sam upravo vas i vaš „zdravi ljudski razum” kao
presudnu instanciju. To sad više ne ide, i to zbog
jednog vrlo prostog stanja stvari. Omaške i snovi kao
pojave nisu vam bili strani; moglo bi se reći da ste
imali isto toliko iskustva koliko i ja, ili vam je bilo
lako da pribavite isto toliko iskustva. Ali, oblast po
java neuroze vama je strana; ukoliko i sami niste le-
kari, vi nemate nikakvog drugog pristupa do njih
nego upravo moja saopštenja; a šta pomaže najbolje
rasuđivanje, ako uz njega nema i poznavanja onog
materijala o kome treba dati svoj sud?
Ali, ovu moju izjavu nemojte shvatiti tako kao
da ću držati dogmatička predavanja i zahtevati vaše
bezuslovno verovanje. Takav nesporazum učinio bi
228 U v o d . u p s ih o a n a liz u
mi grubu nepravdu. Ja neću da budim nikakva uv<-

renja — hoću da dam podsticaje i da uzdrmam prec-
rasude. Ako usled nepoznavanja stvari niste u sta
nju da sudite, onda ne treba ni da verujete ni da
odbacujete. Treba da slušate i da pustite da na v;s
dejstvuje ono što vam kazujem. Uverenja se ne sti-
ču tako lako, ili, ako se do njih došlo bez muke, onda
se ona ubrzo pokažu kao bezvredna i za otpor ne
sposobna. Neko pravo na uverenje ima tek onaj koji
je, kao ja, radio mnogo godina na istom materijalu
i pri tom sam doživeo ista nova i čudna iskustva. Na
šlo uopšte na intelektualnom polju ta brza uverenja
munjevita preobraćanja, momentana odbacivanja?
Zar ne primećujete da je coup de joudre, ljubav na
prvi pogled, uzeta iz jedne sasvim različite afektiv-
ne oblasti? Mi ne zahtevamo ni od naših bolesnika da
imaju uverenja u psihoanalizu, ili da su njene pri
stalice. To ih često čini sumnjivim u našim očim;
Jedna blagonaklona skepsa je stav koji kod njih naj
više želimo. Pokušajte, dakle, da pustite i psihoana
litičko shvatanje da, pored popularnog ili psihija
trijskog shvatanja, mirno uzraste u vama, dok se n *
pruže prilike u kojima će jedno na drugo moći uti
cati, meriti se i udružiti se radi jedne odluke.
Ali, s druge strane ne treba ni za trenutak di
pomislite da je ovo što vam iznosim kao psihoana
litičko shvatanje neki spekulativni sistem. To je, na
protiv, iskustvo, ili direktan izraz posmatranja, ili re
zultat nekog obrađivanja posmatranja. Da li je to
obrađivanje činjeno dovoljno i opravdano, to će se
pokazati u daljem napretku nauke, a uistinu smem,
po isteku skoro dve i po decenije, i u životu prilično
poodmaklog perioda, bez hvalisanja tvrditi da je rad
koji je dao ta posmatranja bio osobito težak, inten
zivan i udubljen. Često sam dobijao utisak kao da
naši protivnici to poreklo naših tvrđenja nikako neće
da uzmu u obzir — kao da misle da se radi samo o
subjektivno određenim pomislima, kojima drugi mo
že nasuprot staviti ono što mu je volja. To protivnič
ko ponašanje meni nije sasvim razumljivo. Možda to
dolazi otuda što se mi kao lekari inače tako malo
15*
P s ih o a n a li z a i p s ih ij a t r ij a 220
upuštamo sa nervoznima, tako nepažljivo slušamo ono
što oni imaju da kažu, da smo se udaljili od moguć
nosti da iz njihovih saopštenja izvučemo nešto dra-
goceno, dakle da na njima vršimo podrobna posma-
tranja. Ovom prilikom vam obećavam da ću u toku
svojih predavanja malo polemisati, najmanje sa po
jedinim ličnostima. Ja se nisam mogao uveriti u isti
nitost načela da je borba otac svih stvari. Ono poti
če. držim, od grčke sofistike i greši, kao i ona, pre-
cenjivanjem dijalektike. Meni se činilo, naprotiv, da
je takozvana naučna polemika uglavnom vrlo neplod
na, bez obzira na to što se ona skoro uvek vrši veo
ma lično. Do pre nekoliko godina i ja sam se mo
gao hvaliti da sam samo sa jednim jedinim istraži
vačem (Loewenfeld-om u Minhenu) prihvatio jed
nom jednu propisnu naučnu borbu. Kraj je bio taj
da smo postali prijatelji i to ostali do današnjeg da
na. Ali, davno nisam ponovio taj pokušaj, jer nisam
bio siguran da će ishod biti isti.
No vi ćete svakako suditi da takvo odbijanje lite
rarne diskusije svedoči o jednom osobito visokom ste
penu nepristupačnosti za prigovore, o tvrdoglavosti,
ili, kako se to izražava u ljubaznom naučnom govo
ru, o „zatrčalosti”. Odgovorio bih vam da ćete, ako
jednom budete stekli neko uverenje tako teškim ra
dom, imati i izvesno pravo da se žilavo držite svog
uverenja. Mogu, zatim, tvrditi da sam u toku svojih
radova svoja gledišta u nekim važnim tačkama mo-
difikovao, menjao, zamenjivao novim, o čemu sam
naravno uvek davao javna obaveštenja. A rezultat
te iskrenosti? Jedni uopšte nisu saznali za moja sa-
moispravljanja i kritikuju me još i danas zbog po
stavki koje odavno meni više ne znače isto. Drugi mi
prebacuju baš te promene i izjavljuju da zato nisam
pouzdan. Ko je nekoliko puta menjao svoje poglede,
taj uopšte više ne zaslužuje da mu se veru je — zar
ne? jer nas navodi na misao da se možda prevario
i u svojim poslednjim tvrđenjima. A ko se odlučno
drži onoga što je jednom rekao, ili se ne da dosta brzo
od toga odvratiti, taj se naziva tvrdoglavim i zatr-
caiim. Sta čovek može, s obzirom na ta dva među
230 U v o d u p s ih o a n a liz u
sobno suprotna dejstva kritike, činiti drugo nego da

ostane onakav kakav jeste i da se ponaša prema svom
rođenom rasuđivanju? Ja sam se na to i odlučio i ne
dam se zadržati da svoje učenje ne doterujem i ne
ispravljam kako to zahteva, napredujući, moje isku
stvo. U osnovnim saznanjima nisam dosad našao ni
šta što bi trebalo men jati, pa se nadam da će i ubu
duće tako ostati.
Treba, dakle, da vam iznesem psihoanalitičko
shvatanje neurotičnih pojava. Zelja mi je pri tom da
nado vežem na već raspravljane probleme, i zbog
analogije i zbog kontrasta. Uzeću jednu simptoma-
tičnu radnju, koju vidim da čine mnoge osobe u mo
joj ordinaciji. Sa ljudima koji nas posete u lekar-
skoj ordinaciji, da bi za četvrt sata izneli pred vas
sve jade svog dugog života, ne zna analitičar šta da
počne. Njegovo dublje znanje ne dopušta mu da, kao
neki drugi lekar, lako dade svoje mišljenje: „Nije
vam ništa" — i svoj savet: „Upotrebite jedno lako
lečenje vodom.” Jedan od naših kolega je i odgovo
rio, sležući ramenima, na pitanje šta radi sa svojim
bolesnicima u ordinaciji: nameće im, veli, zbog nji
hove obesti, jednu kaznu od toliko i toliko kruna.
Neće vas, dakle, začuditi što čujete da i kod psiho
analitičara, zauzetih praksom, u ordinaciji obično nije
vrlo živo. Ja sam poručio da se vrata između moje
čekaonice i sobe za, lečenje i ordinaciju jednostavno
udvostruče i pojačaju jednom vunenom postavom. O
svrsi te male naprave ne može biti sumnje. No uvek
se dešava da lica koja pustim iz čekaonice u sobu za
lečenje zaborave da zatvore vrata za sobom, i skoro
uvek oboja vrata ostavljaju otvorena. Kada to pri-
metim, ja nastojim u prilično neljubaznom tonu da
se onaj (ili ona) koji je ušao vrati, da učini ono što
je propustio učiniti, pa bio to neki elegantan gospo
din ili neka vrlo nakinđurena dama. To daje utisak
jedne neumesne pedanterije. Ja sam katkad usled
takvog zahteva bio -u neprilici, jer su bila u pitanju
lica koja sama nisu mogla uhvatiti ni za jednu kvaku
i bila su zadovoljna kad ih je njihov pratilac pošte-
deo toga dodira. Ali, u većini slučajeva, bio sam u
P s ih o a n a liz a i p s i h i j a t r i j a 231
pravu, jer onaj koji se tako ponaša, koji ostavlja

otvorena vrata od čekaonice do lekareve sobe za or
dinaciju, spada u ološ i zaslužuje da bude primljen
neljubazno. Nemojte se opredeljivati u tom pitanju,
dok ne čujete i ostalo. Naime, ta nemarnost bolesni
kova dešava se samo onda ako se on nalazio sam u
čekaonici, te tako ostavlja za sobom praznu sobu,
nikad ako su drugi, strani ljudi s njim čekali. U tom
poslednjem slučaju razume on vrlo dobro da je u
njegovom interesu da se ne prisluškuje dok on raz
govara sa lekarom, te nikada ne propušta da oboja
vrata brižljivo zatvori.
Tako determinisana ta nemarnost bolesnikova
nije ni slučajna ni besmislena, nije čak ni nevažna,
jer ona osvetljava, videćemo, odnos onoga koji je
ušao prema lekaru. Bolesnik spada u veliku gomilu
onih koji traže svetski autoritet, koji hoće da budu
zasenjeni, zastrašeni. On je možda pitao telefonom
u koje vreme može najlakše izići pred lekara, oče
kivao je da će zateći navalu onih koji traže pomoć,
navalu kao, recimo, pred nekom filijalom Julija
Majnla. A ovamo on ulazi u jednu praznu, uz to veo
ma skromno nameštenu čekaonicu, pa je zbunjen. On
želi da se naplati lekaru zato što mu je hteo prići
s toliko izlišnog odavanja poštovanja, i onda — pre-
nebregne da zatvori vrata između čekaonice i sobe za
ordinaciju. On želi time reći lekaru: ah, pa ovde ne
ma nikoga, a verovatno neće niko ni doći dok sam ja
ovde. On bi se i za vreme pregleda ponašao sasvim
neučtivo i bez poštovanja, kad se njegova oholnost
ne bi zaustavila oštrim ukorom odmah upočetku.
U analizi ove male simptomatične radnje vi ne
nalazite ništa što vam ne bi bilo već poznato: tvrđe
nje da ona nije slučajna već ima nekog razloga, ne
kog smisla i nekog cilja, da ona spada u jednu od
ređenu duševnu celinu i da, kao jedan mali znak,
ukazuje na neki važniji duševni proces. Ali pre svega
drugoga tvrđenje da je taj tako naznačeni proces ne
poznat svesti onoga koji ga vrši, jer nijedan od bole
snika koji su oboja vrata ostavili otvorena ne bi mo
gao priznati da je tom nemamošću hteo da mi poka
že svoje omalovažavanje. Poneki bi se verovatno još

i setio izvesnog osećanja razočaranja kad je stupio u
praznu čekaonicu, ali veza između tog utiska i sim-
ptomske radnje koja mu je sledovala njegovoj sve
sti je ostala, začelo, nepoznata.
A sad ćemo uz tu malu analizu jedne simptom-
ske radnje staviti posmatranje na jednoj bolesnici.
Izabraću jedno posmatranje koje mi je u svežoj u-
spomeni, već i zato što se ono može izložiti srazmer-
no ukratko. Izvesna mera opširnosti neizbežna je kod
svakog takvog saopštenja.
Jedan mlad oficir, koji je došao kući na kratko
odsustvo, moli me da se primim lečenja njegove tašte
koja, živeći u najsrećnijim okolnostima, zagorčava
život sebi i svojima jednom besmislenom idejom.
Tako sam upoznao jednu 53-godišnju dobro očuvanu
damu, prijatne i neizveštačene spoljašnosti, koja mi
bez opiranja daje sledeće obaveštenje. Ona živi, veli,
na selu, u najsrećnijem braku sa svojim mužem, koji
upravlja jednom velikom fabrikom. Ona ne može da
se nahvali svoga muža zbog njegovog ljubaznog sta
ranja. To je brak iz ljubavi od pre trideset godina;
odonda nikad nikakva nesuglasica, svađa ili povod za
ljubomoru. Njihova dva deteta su dobro udata, a muž
i otac, iz osećanja dužnosti, neće još da prestane ra
diti. Pfre godinu dana dogodilo se nešto neverovat-
no, njoj samoj nepojmljivo, naime, da je odmah po
klonila vere jednom anonimnom pismu koje je nje
nog odličnog muža optuživalo za ljubavni odnos
s jednom mladom devojkom; i odonda je njena sreća
razorena. Bliže opisan tok bio je otprilike sledeći:
ona je imala jednu sobaricu s kojom je možda suviše
Često razgovarala o intimnim stvarima. Ta devojka
bila je neprijateljica jednoj drugoj devojci, prema
kojoj je pokazivala puno mržnje zato što je imala
više uspeha u životu, iako nije bila boljeg porekla.
Mesto da služi, ta devojka je stekla izvesno trgovač
ko obrazovanje, stupila je u fabriku, pa je usled ne
dovoljnog osoblja, pošto su činovnici pozvati u voj
sku, došla do dobrog položaja. Ona je sad stanovala
u samoj fabrici, opštila je sa svom gospodom i čak
P s ih o a n a liz a i p s ih ija tr ija 233
je nazivana gospođicom. Ona druga, što je u životu

zaostala, bila je naravno gotova da za svoju bivšu
školsku drugaricu iznese sve najgore što može biti.
Jednog dana razgovarala je naša dama sa sobaricom
o jednom starom gospodinu, koji je bio kod njih u
gostima, a za koga se znalo da ne živi sa svojom že
nom već održava veze s nekom drugom. Ona ne zna
kako je to došlo da je najednom rekla: za mene bi
bilo najstrašnije kad bih doznala da i moj dobri muž
ima neku vezu. Sutradan, ona je dobila od pošte jed
no anonimno pismo koje joj izvrnutim rukopisom
čini to tako reći prizvano saopštenje. Ona je zaklju
čila — verovatno s pravom — da je to pismo delo
njene opake služavke, jer je kao ljubavnica njenog
muža bila označena baš ona gospođica koju je slu
žavka progonila svojom mržnjom. Ali, iako je odmah
prozrela tu intrigu i u svom mestu doživela dosta pri-
mera za to kako malo vere zaslužuju takve podle do
stave, ipak se dogodilo da ju je ono pismo začas sru
šilo. Ona dođe u jedno strašno uzbuđenje i pošlje
odmah po svoga muža da bi mu uputila najžešće pre
kore. Muž je odbio tu optužbu smejući se i učinio je
najbolje što se moglo učiniti. On pozove domaćeg i
fabričkog lekara, koji je takođe uložio truda da bi
nesrećnu ženu umirio. I njihovo dalje ponašanje bilo
je sasvim razumljivo. Sobarica je bila otpuštena, a
tobožnja suparnica ne. Otada se bolesnica, veli, često
toliko umirivala da više nije verovala u sadržinu ano
nimnog pisma, ali to nikada nije bilo temeljno i ni
kada za dugo vreme. Bilo je dovoljno da čuje ime te
gospođice ili da je sretne na ulici, pa da to kod nje
izazove jedan nov napad nepoverenja, bola i prekora.
To je, eto, istorija bolesti te valjane žene. Nije
bilo potrebno mnogo psihijatrijskog iskustva da bi se
razumelo da je ona svoj slučaj, nasuprot drugim ner
voznim licima, predstavljala pre suviše blagim, dakle
kako mi kažemo: da je disimulirala i da, u stvari,
nikada nije ugušila veru u optužbu anonimnog pisma.
Kakvo držanje, pak, treba da ima psihijatar u
jednom takvom slučaju? Mi već znamo kako bi se on
ponašao prema simptomskoj radnji bolesnika koji ne
zatvori vrata čekaonice. On izjavljuje da je ta rad

nja jedna slučajnost bez psihološkog interesa, koja
ga se dalje ništa ne tiče. Ali, to ponašanje ne može
se produžiti i u slučaju bolesti te ljubomorne žene.
Simptomska radnja se čini da je nešto ravnodušno,
ali se simptom nameće kao nešto značajno. On je
skopčan sa intenzivnim subjektivnim bolom, a objek
tivno dovodi u pitanje zajednički život jedne poro
dice; to je, dakle, jedan neophodan predmet psihi
jatrijskog interesa. Psihijatar pokušava prvo da sim
ptom karakteriše jednom bitnom osobinom. Ideja ko
jom se muči ta žena po sebi nije besmislena; dešava
se da stariji oženjeni ljudi održavaju ljubavne veze
s mladim devojkama. Ali, nešto drugo je u tome be
smisleno i nepojmljivo. Bolesnica nema nikakvog
drugog razloga da veru je u to da njen nežni i verni
suprug spada u tu inače ne tako retku kategoriju
muževa, osim tvrđenja anonimnog pisma. Ona zna da
to pismo nema nikakve dokazne snage, ona može da
objasni njegovo poreklo, tako da tim bude zadovolje
na; ona bi, dakle, mogla sebi reći da nema nikakvog
razloga za svoju ljubomoru, ona to i kaže, ali upr-
kos tome ona pati isto kao kad bi priznavala da je ta
ljubomora potpuno opravdana. Ideje te vrste, koje su
pristupačne logičkim i iz stvarnosti crpljenim argu
mentima, nazivamo sporazumno ludim idejama. Do
bra dama boluje dakle od ludila ljubomore. To je,
svakako, bitna karakteristika ovog slučaja bolesti.
Posle utvrđivanja ove prve činjenice naš psihi
jatrijski interes postaće još življi. Ako se jedna luda
ideja ne da otkloniti dovođenjem u vezu sa stvarno
šću, onda ona svakako i ne potiče iz stvarnosti. Odak
le inače potiče? Ima ludih ideja sa najrazličitijom
sadržinom; zašto je sadržina ludila u našem slučaju
baš ljubomora? Kod kojih se osoba stvaraju lude ide
je ili naročito lude ideje ljubomore? Ovde bismo
hteli čuti psihijatra, ali nas on ovde ostavlja na ce-
dilu. On se uopšte upušta samo u jedno jedino od
pitanja koja mi postavljamo. On će tragati po poro
dičnoj istoriji ove žene i daće nam možda odgovor:
lude ideje se javljaju kod onih osoba u čijim su se
P s ih o a n a li z a i p s ih ija tr ij a 235
porodicama češće javljali slični i drugi psihički po

remećaji. Drugim rečima, ako se kod te žene raz
vila jedna luda ideja, onda je ona nasleđem stekla
sklonosti za to. To je svakako nešto, ali je li to sve
šio želimo znati? Je li to sve što je dejstvovalo kao
uzrok bolesti u ovom slučaju? Hoćemo li se zadovo
ljiti time da pretpostavimo da je ravnodušno, proiz
voljno ili neobjašnjivo, ako se razvilo ludilo ljubo
more mesto ma kojeg drugog? I smemo li tvrđenje
koje objavljuje nadmoćnost naslednog uticaja razu-
meti i u negativnom smislu, tako kao da je svejed
no koji su doživljaji uticali na tu dušu: njoj je bilo
namenjeno da ma kad proizvede neko ludilo? Vi bi
ste hteli znati zašto nam naučna psihijatrija ne daje
nikakva dalja obaveštenja. Ali, ja vam odgovaram:
lupež je onaj koji daje više nego što ima. Psihijatar
upravo i ne poznaje nikakav put koji vodi dalje u
razjašnjenju jednog takvog slučaja. On se mora za
dovoljiti dijagnozom i jednom, uprkos bogatom isku
stvu, nesigurnom prognozom daljeg toka bolesti.
A može li psihoanaliza ovde više učiniti? Pa da;
nadam se da ću vam pokazati kako ona čak i u jed
nom slučaju tako teško pristupačnom može otkriti
nešto što omogućava dalje razumevanje. Pre svega
vas molim da obratite pažnju na prividnu sitnicu da
je bolesnica upravo izazvala anonimno pismo, koje
sad podržava njenu ludu ideju, izjavivši dan pre toga
pred smutljivom devojkom da bi njena najveća ne
sreća bila kad bi njen muž imao ljubavnu vezu s ne
kom mladom devojkom. Tek je time dovela služavku
na misao da joj pošlje anonimno pismo. Luda ideja
dobi ja tako izvesnu nezavisnost od pisma; ona je po
stojala u bolesnici kao bojazan — ili kao želja? —
već pre toga. Dodajte tome posle one ostale male zna
ke koje je otkrila analiza za vreme od cigla dva sata.
Bolesnica se ponašala, doduše, vrlo odrečno kad se
od nje zahtevalo da, pošto je ispričala svoju stvar,
saopšti svoje dalje misli, pomisli koje joj padnu na
um i sećanja. Tvrdila je da joj ništa ne pada na um,
da je već sve kazala, i posle dva sata pokušaj s njom
zbilja je morao biti prekinut, jer je izjavila da se ose-
ća već zdrava i da je sigurna da se bolesna ideja više

neće povratiti. To je rekla, naravno, samo usled otpo
ra i iz straha od nastavljanja psihoanalize. Ali, za ta
dva sata ona je ipak učinila nekoliko primedbi koje
su dopuštale, čak nametale, izvesno tumačenje, a to
tumačenje baca jasnu svetlost na postanak njenog
ludila ljubomore. Kod nje same postojala je jaka za
ljubljenost u jednog mladog čoveka, u onog istog zeta
na čije je navaljivanje kao bolesnica potražila mene.
O toj zaljubljenosti ona nije znala ništa ili vrlo malo;
s obzirom na srodničke odnose, njenoj ljubavnoj na
klonosti bilo je lako da se maskira kao bezazlena
nežnost. Posle svih drugih naših iskustava nama nije
teško da se uživimo u duševni život ove pristojne
žene i valjane majke od 53 godine. Takva zaljublje
nost, kao nešto strašno nemogućno, nije mogla po
stati svesna; ali je postojala i dalje, i kao nesvesna
činila je težak pritisak. S njom se moralo ma šta zbi
ti, morala se tražiti ma kakva pomoć, i prvo olak
šanje pružio je svakako mehanizam pomeranja koji
ima tako redovnog udela u postanku lude ljubomore.
Ako nije samo ona, stara žena, bila zaljubljena u
jednog mladog čoveka, već ako je i njen stari muž
održavao ljubavne veze s jednom mladom devojkom,
onda je ona bila oslobođena pritiska savesti zbog ne-
verstva. Uobraženje o muževljevom neverstvu bilo
je dakle hladan melem na njenoj gorućoj rani. Njena
sopstvena ljubav nije joj došla do svesti, ali njen od-
blesak, koji joj je donosio takve koristi, postao je sad
prisilnim, ludim, svesnim. Svi argumenti protiv toga
nisu naravno mogli ništa koristiti, jer su bili uprav
ljeni samo na odblesak a ne na original, kome je od-
blesak imao zahvaliti za svoju snagu, a koji je nepri
kosnoven ležao skriven u nesvesnome.
Pregledajmo sad sve što nam je jedan kratak i
otežan psihoanalitički napor dao za razumevanje ovog
slučaja bolesti. Pretpostavka je, naravno, da su naša
otkrića dobijena ispravno, što ovde ne mogu podvr
gavati vašem sudu. Prvo: luda ideja nije više ništa
besmisleno ili nerazumljivo, ona je puna smisla, do
bro motivisana, spada u celinu jednog bolesnikovog
P s ih o a n a liz a i p s i h i j a t r i j a 237
doživljaja, punog osećanja. Drugo: ona je nužna kao

reakcija na jedan nesvestan duševni proces, koji smo
saznali iz drugih znakova, i baš tom odnosu ima ona
da zahvali za svoj luđački karakter, svoj otpor pre
ma logičkim i stvarnim napadima. Sama ona je nešto
željeno, neka vrsta utehe. Treće: što je to bila baš
luda ideja ljubomore, a ne neka druga, to je jasno
određeno doživljajem iza bolesti. Vi se sećate da je
ona dan ranije izjavila pred smutljivom devojkom da
bi za nju bilo nešto najstrašnije kad bi joj muž bio
neveran. A vi ne gubite iz vida ni obe važne analo
gije sa simptomskom od nas analizovanom radnjom:
u rasvetl javan ju smisla ili svrhe i u odnosu na ne-
svesno, dato u toj situaciji.
Time, naravno, nije odgovoreno na sva pitanja
koja smo smeli postaviti povodom ovog slučaja. Taj
slučaj bolesti je naprotiv prepun daljih problema,
takvih koji uopšte još nisu sazreli za rešenje, i dru
gih koji se nisu mogli rešiti zbog naročitih, nepovolj
nih okolnosti. Na primer, zašto ta žena koja živi u
srećnom braku podleže zaljubljivanju u svoga zeta,
i zašto se olakšanje, koje bi bilo mogućno i na drugi
način, javlja u obliku jednog takvog odbleska, jedne
projekcije njenog sopstvenog stanja na njenog mu
ža? Nemojte misliti da je zaludno i ludo postavljati
takva pitanja. Mi već raspolažemo izvesnim materi
jalom za jedan mogućan odgovor na ta pitanja. Ta
žena je u kritičnom dobu, koje izaziva iznenadno, ne
željeno pojačanje ženske seksualne potrebe; i samo
to moglo bi biti dovoljno. Ili, uz to, može još doći
što njen dobri i vemi suprug od pre nekoliko godina
nema više one seksualne sposobnosti koja bi dobro
očuvanoj ženi bila potrebna za njeno zadovoljenje.
Iskustvo nam ie pokazalo da se baš takvi muževi čija
je vemost tad sama po sebi razumljiva odlikuju na
ročitom nežnošću u ophođenju sa svojim ženama i ne
običnom blagošću prema njihovim nervnim nevo
ljama. Ili, zatim, nije beznačajno što je to baš mladi
suprug jedne kćeri koji je postao predmet te bolesne
zaljubljenosti. Jedna jaka erotička vezanost za kćer,
vezanost koja se u krajnjoj liniji svodi na seksualnu
konstituciju majčinu, nalazi često načina da se pro

duži u takvom preobražaju. U vezi s ovim smem vas
možda podsetiti na to da je odnos između tašte i zeta
odvajkada smatran kao naročito tugaljiv, a kod pri
mitivnih ljudi davao je povoda za vrlo moćne tabu-
-propise i „izbegavanja”1. To često prevazilazi, i sa
pozitivne i sa negativne strane, kulturno željenu me-
ru. Koji je pak od ta tri momenta dejstvovao u na
šem slučaju — da li su bila dva, da li sva tri za
jedno — to vam, naravno, ne mogu reći, ali samo
zato ne što mi nije bilo dopušteno da analizu tog
slučaja nastavim^ i posle dva sata.
Sad primećujem, gospodo, da sam govorio sve
samo o stvarima za čije razumevanje vi još niste pri
premljeni. To sam učinio da bih izvršio upoređenje
psihijatrije sa psihoanalizom. Ali, jedno vas sad smem
pitati: jeste li primetili ma kakvu suprotnost među
njima dvema? Psihijatrija ne primenjuje tehničke
metode psihoanalize, ona propušta da nešto nadove-
že na sadržinu lude ideje, i daje nam, ukazujući na
naslednost, jednu vrlo opštu i udaljenu etiologiju, me-
sto da prvo pokaže specijalnije i bliže uzroke. Ali,
leži li u tome neka protivrečnost, neka suprotnost?
Zar to, naprotiv, nije upotpunjavanje? Zar nasledni
momenat protivreči značenju doživljaja? Zar se, na
protiv, i jedno i drugo ne spajaju na najuspešniji
način? Priznaćete mi da u suštini psihijatrijskog rada
nema ništa što bi moglo biti protivno psihoanalitič
kom istraživanju. Dakle, psihijatri su ti koji se pro
tive psihoanalizi, a ne psihijatrija. Psihoanaliza se
odnosi prema psihijatriji otprilike kao histologija pre
ma anatomiji; jedna proučava spoljašnje oblike orga
na, druga njihov sastav iz tkiva i elementarnih de-
lova. Neka protivrečnost između tih dveju vrsta ispi
tivanja, od kojih je jedno produženje drugog, ne da
se lako zamisliti. Vi znate da anatomija danas važi
kao temelj naučne medicine, ali je bilo jedno vreme
kad je isto tako bilo zabranjeno rasecati ljudske le-
ševe, da bi se poznao unutrašnji sastav tela, kao što
1 Isp. „Totem und Tabu” 1913.
P s ih o a n a li z a i p s i h i j a t r i j a 239
se danas čini zabranjeno baviti se psihoanalizom, da

bi se saznao unutrašnji mehanizam duševnog života.
A verovatno nije daleko vreme kad ćemo uvideti da
jedna naučno produbljena psihijatrija nije mogućna
bez dobrog poznavanja dubljih, nesvesnih procesa u
duševnom životu.
No možda psihoanaliza, protiv koje se toliko bo
re, ima i prijatelja među vama, koji bi voleli videti
da se ona može opravdati i sa druge, sa terapeutič-
ne strane. Vi znate da naša dosadašnja psihijatrijska
terapija ne može uticati na lude ideje. Da li možda
psihoanaliza to može, zahvaljujući svome saznanju o
mehanizmu tih simptoma? Ne, gospodo, ona to ne
može; ona je prema tim patnjama — bar zasad —
isto tako nemoćna kao i svaka druga terapija. Do
duše, mi možemo razumeti šta se u bolesniku deša
valo, ali nemamo sredstava da to učinimo razumlji
vim i samom bolesniku. Vi ste čuli da u analizi ovde
iznesene lude ideje nisam mogao otići daleko od prvih
početaka. Hoćete li tvrditi da je analiza takvih slu
čajeva za odbacivanje zato što ostaje neplodna? Ja,
ipak, u to ne verujem. Mi imamo prava, čak i dužnost,
da vršimo istraživanje bez obzira na neku neposred
nu korist od njega. Na kraju — mi ne znamo gde će
se i kad — svaki komadić znanja pretvoriti u moć, i
u terapeutičnu moć. I kad bi se psihoanaliza kod svih
drugih oblika nervnog i duševnog oboljenja pokazala
isto tako bezuspešna kao kod ludih ideja, ona bi ipak
ostala potpuno opravdana kao nezamenljivo sredstvo
naučnog istraživanja. Mi onda svakako ne bismo imali
mogućnosti da je vršimo; ljudski materijal koji ho
ćemo da proučavamo — koji živi, ima svoju vlastitu
volju i treba da ima svojih razloga da bi s nama sa-
rađivao u tom radu — otkazao bi nam poslušnost.
Dopustite zato da za danas završim saopštenjem da
ima velikih grupa nervnih poremećaja kod kojih se
pokazalo stvarno preobraćanje našeg boljeg razume-
vanja u terapeutičnu moć i da mi, kod tih inače teško
pristupačnih oboljenja, pod izvesnim uslovima posti
žemo uspehe koji ne zaostaju ni iza bilo kojih drugih
u oblasti unutrašnje terapije.
Sedamnaesto predavanje
SMISAO SIMPTOMA
Gospođe i gospodo! U prošlom predavanju izlo

žio sam vam da se klinička psihijatrija malo brinula
0 obliku u kome se pojedini simptom javlja i o nje
govoj sadržini, a da je psihoanaliza baš tu nastavila
1 utvrdila, pre svega, da simptom ima smisla i u vezi
je s bolesnikovim doživljajima. Smisao neurotičkih
simptoma otkrio je prvo J. Breuer ispitivanjem i
srećnim uspostavljanjem jednog slučaja histerije koji
je otada postao čuven (1880—1882). Istina je da je,
nezavisno od njega, P. Janet utvrdio to isto; francu
skom istraživaču pripada čak literarni prioritet, jer je
Breuer svoje posmatranje objavio tek jednu deceniju
docnije (1893—1895), za vreme saradnje sa mnom.
Uostalom, može nam biti prilično svejedno od koga
dolazi to otkriće, jer vi znate da se svako otkriće uči
ni više nego jedanput, i nijedno se ne učini najedan
put, a uspeh ni inače ne ide sa zaslugom. Amerika se
ne zove po Kolumbu. Pre Breuer-a i Janet-a, veliki
psihijatar Leuret izneo je mišljenje da bi se čak i
buncanja duševno bolesnih ljudi morala pokazati kao
puna smisla kada bismo umeli najpre da ih preve
demo. Ja priznajem da sam dugo vremena bio gotov
da suviše visoko cenim zaslugu P. Janet-a za raz
jašnjenje neurotičkih simptoma, zato što ih je on shva
tio kao izražaje nesvesnih ideja (idees inconscientes)
koje gospodare bolesnicima. Ali, Janet se otada u pre-
S m is a o s i m p t o m a 241
velikoj uzdržljivosti izražavao tako kao da bi hteo

priznati da nesvesno za nj nije bilo ništa više nego
jedan izraz, jedno pomoćno sredstvo, une fagon de
parler; da on pri tom nije mislio ni na šta realno.
Otada više ne razumem Janet-ova razlaganja, ali
mislim da je on nepotrebno naneo sebi štetu izgubivši
mnogo zasluga.
Neurotički simptomi imaju, dakle, svoga smisla,
kao i omaške, kao i snovi, i — kao i oni — imaju svo
jih veza sa životom lica koja ih pokazuju. Hteo bih
da vam to važno saznanje učinim sada još jasnijim
pomoću nekoliko primera. Da je uvek i u svima sluča
jevima tako, ja to mogu samo utvrditi a ne i doka
zati. Ko sam traži iskustva, steći će uverenje o tome.
Ali, iz izvesnih razloga te primere neću uzeti od hi
sterije već od jedne druge, veoma čudne, njoj u osno
vi vrlo bliske neuroze, o kojoj imam da vam kažem
nekoliko uvodnih reči. Ta neuroza, takozvana prisil
na neuroza, nije tako popularna kao opšte poznata
histerija; ona, ako se tako smem izraziti, nije tako na
metljivo bučna, ponaša se više kao neka privatna
stvar bolesnikova, izbegava skoro potpuno pojave na
telu i stvara sve svoje simptome na duševnom polju.
Prisilna neuroza i histerija su oni oblici neurotičkog
oboljenja na čijem se proučavanju psihoanaliza prvo
i razvila, u čijem lečenju naša terapija i slavi svoje
trijumfe. Ali, prisilna neuroza, kojoj nedostaje onaj
zagonetni skok iz duševnoga u telesno, u stvari nam
je, psihoanalitičkim trudom, postala providnija i pri
snija nego histerija, i mi smo uvideli da ona izvesna
ekstremna neurotička obeležja iznosi daleko življe
na videlo.
Prisilna neuroza pokazuje se u tome što su bole
snici zabavljeni mislima za koje se u stvari ne inte-
resuju, osećaju u sebi nagone koji im se čine vrlo
čudni, i prisiljeni su na radnje čije im izvršenje ne
pričinjava doduše nikakvo zadovoljstvo, ali čije im
je neizvršenje sasvim nemogućno. Misli — prisilne
predstave — mogu same po sebi biti besmislene, ili
pak samo ravnodušne za dotičnu individuu, često su
one sasvim budalaste, u svima slučajevima one su
1« F ro jd . O d a b ra n a dela, n
ishod jedne napregnute misaone aktivnosti, koja bo

lesnika iscrpljuje i kojoj se on vrlo nerado predaje.
On mora protiv svoje volje da mudruje i razmišlja,
kao da se radi o njegovim najvažnijim životnim za
dacima. Nagoni koje bolesnik u sebi oseća mogu ta-
kođe davati jedan detinjast i besmislen utisak, ali
najčešće oni imaju najstrašniju sadržinu, kao isku
šenja za teške zločine, tako da ih bolesnik ne samo,
kao strane, poriče, već užasnut beži od njih, čuvajući
se od njihovog izvršenja zabranama, odricanjima i
ograničenjima svoje slobode. Pri tom nikada — ama
baš ni jedan jedini put — oni ne prodru do izvršenja;
rezultat je uvek da pobede bekstvo i opreznost. Sto
bolesnik stvarno izvršuje, takozvane prisilne radnje,
to su vrlo bezazlene, začelo beznačajne stvari, najče
šće ponavljanja, ceremonijalna ukrašavanja radnji
običnog života, čime pak te nužne radnje, kao idenje
u postelju, umivanje, oblačenje, odlazak u šetnju, po
staju vrlo dosadnim i jedva rešljivim zadacima. Bo
lesne predstave, nagoni i radnje, u pojedinim oblici
ma i slučajevima prisilne neuroze nisu nikako pome-
šani u podjednakim delovima; naprotiv, pravilo je da
jedan ili drugi od tih momenata gospodari slikom bo
lesti i daje joj ime; ali je dovoljno jasno ono što je
zajedničko u svima tim oblicima.
A to je, začelo, jedna luda bolest. Mislim da ni
najneobuzdanijoj psihijatrijskoj fantaziji ne bi po
šlo za rukom da konstruiše nešto slično, i kad to ne
bismo svaki dan mogli očima videti, ne bismo imali
smelosti u to verovati. No nemojte misliti da nešto
pomažete bolesniku kad mu savetujete da okrene pa
žnju na drugu stranu, da se više ne bavi tim ludim
mislima i da namesto svojih igranja radi nešto pa
metno. To bi on i sam želeo, jer je potpuno svestan,
deli vaše mišljenje o svojim prisilnim simptomima,
čak vas njime predusreta. Samo on ne može drukči
je; što se kod prisilne neuroze probije u delo, to je
nošeno jednom energijom za koju nam verovatno ne
dostaje poređenje iz normalnog duševnog života. On
može samo jedno: odgađati, zamenjivati, na mesto
jedne lude ideje staviti neku drugu, ma kako ublaže
S m is a o s im p t o m a 243
nu, od jedne obazrivosti ili zabrane preći na druge,

mesto jedne ceremonijalne radnje vršiti neku drugu.
On može prisilu pomeriti, ali ne i uništiti. Pomerlji-
vost svih simptoma, daleko od njihovog prvobitnog
oblika, jedno je od glavnih obeležja njegove bolesti;
osim toga pada u oči da se suprotnosti — polarnosti
— kojima je duševni život prožet, u njegovom stanju
pokazuju naročito oštro izdvojene. Pored prisiljava-
nja s pozitivnom ili negativnom sadržinom, na inte
lektualnom polju se javlja sumnja koja postepeno
počinje nagrizati i ono što je obično najpouzdanije.
Sve ide ka jednoj sve jačoj neodlučnosti, nedostatku
energije, ograničenju slobode. Pri tom je takav ne-
urotičar bio prvobitno vrlo energičan karakter, često
izvanredno tvrdoglav, intelektualno obdaren po pra
vilu iznad prosečne mere. Obično se razvio do ugod
ne etičke visine, pokazuje se krajnje savestan, ispra
van više nego što obično biva. Možete misliti da je
potrebno dosta rada dok se koliko-toliko snađemo u
toj protivrečnoj celini karakternih osobina i bolesnih
simptoma. Zasad ničemu drugom i ne težimo nego da
razumemo neke simptome ove bolesti, da bismo ih
mogli tumačiti.
Možda želite najpre znati, s obzirom na naša ra
spravljanja, kako se sadašnja psihijatrija odnosi pre
ma problemima prisilne neuroze. Ali, to je jedno si
romašno poglavlje. Psihijatrija daje raznim prisilja-
vanjima imena, a inače o njima ništa više ne kaže.
Zato ona naglašava da su nosioci takvih simptoma
„degenerisani". To malo zadovoljava, to je upravo
jedan sud o vrednosti, osuda mesto objašnjenja. Tre
ba, recimo, da mislimo kako se kod ljudi koji su se
izmetnuli javljaju sve mogućne nastranosti. Mi i ve-
rujemo da lica kod kojih se razvijaju takvi simptomi
moraju od prirode biti nešto drukčija nego drugi lju
di. Ali ćemo zapitati: jesu li oni više „degenerisani”
nego drugi nervozni, na primer histerični ili oni koji
boluju od psihoza? Karakteristika je očevidno opet
suviše opšta. A može se posumnjati i da li je ona
uopšte opravdana, kad se zna da se takvi simptomi
javljaju i kod vanrednih ljudi sa osobito velikim i
za društvo značajnim sposobnostima. O našim uzorno

velikim ljudima saznajemo obično malo intimnoga,
zahvaljujući njihovoj sopstvenoj obazrivosti i lažlji-
vosti njihovih biografa; ali, ipak se dešava da je po
neki, kao Emil Zola, fanatik istine, i onda od njega
čujemo od koliko je čudnih prisilnih navika on patio
celoga svog života.1
Psihijatrija je tu našla taj izlaz da govori o vi
šim degenericima (degeneres superieurs). Lepo — ali
pomoću psihoanalize mi smo stekli iskustvo da se ti
čudni prisilni simptomi mogu trajno otkloniti kao i
druge bolesti i kod drugih,, nedegenerisanih ljudi.
Meni samom to je često polazilo za rukom.
Saopštiću vam samo dva primera analize jed
nog prisilnog simptoma, jedan iz starog posmatranja,
koji ne bih umeo zameniti nikakvim lepšim prime-
rom, a jedan nedavno stečen. Ograničavam se ha tako
mali broj zato što se pri takvom saopštenju mora biti
vrlo opširan, ući u sve pojedinosti.
Jedna dama od blizu trideset godina, koja je pa
tila od najtežih prisilnih pojava, a kojoj bih ja mo
žda pomogao, da jedan podmukao slučaj nije osuje
tio moj rad — možda ću vam o tome još pričati —
vršila je mnogo puta na dan, između ostalih, sledeću
čudnu prisilnu radnju. Ona bi pojurila iz svoje sobe
u jednu drugu sobu, do njene, stala bi tamo na jed
nom određenom mestu kraj stola, koji je bio u sre
dini, zazvonila bi svojoj sobarici, dala bi joj kakav
beznačajan nalog, ili bi je vratila i bez ikakvog na
loga, i onda bi otrčala natrag. To svakako nije bio
nikakav težak simptom bolesti, ali je ipak mogao
podstaći radoznalost. Razjašnjenje se i našlo na naj-
nesumnjiviji i najneobičniji način, bez ikakvog ude-
la od strane lekara. Ja i ne znam kako bih mogao
doći do neke pretpostavke o smislu te prisilne radnje,
do nekog predloga za njeno tumačenje. Kad god sam
bolesnicu pitao: Zašto to činite? Kakvog smisla to
1 E. Toulouse, Emile Zola. Enquete medico-psycholo-

gique, Paris, 1896.
S m i s a o s im p t o m a 245
ima? — ona je odgovarala: Ne znam. Ali, jednog dana,

kad sam uspeo da kod nje savladam jedno veliko
principijelno ustezanje, ona je najednom došla do sa
znanja i ispričala je ono što je bilo u vezi s prisilnom
radnjom. Ona se pre više od deset godina udala za
jednog daleko starijeg čoveka, koji se prve bračne
noći pokazao impotentan. Te noći on je nebrojeno
puta trčao iz svoje sobe u njenu da bi ponovio poku
šaj, ali svaki put bezuspešno. Ujutru je rekao ljutito:
„Mora se čovek stideti od sobarice kad bude name-
štala postelju”, dohvatio je jednu bocu crvenog ma
stila, koja je slučajno bila u sobi, i njen sadržaj pro
suo na krevetski čaršav, ali ne baš na mesto koje bi
imalo prava na jednu takvu mrlju. Upočetku nisam
razumeo kakve bi veze ta uspomena mogla imati sa
prisilnom radnjom o kojoj je reč, pošto sam nešto za
jedničko našao samo u čestom odlaženju iz jedne
sobe u drugu i možda još u dolasku sobarice. Onda
me bolesnica odvede do stola u drugoj sobi i pokaza
mi na stolnom zastiraču jednu veliku mrlju. Ona još
izjavi da uvek tako stane kraj stola, kako pozvana
devojka ne bi mogla da ne vidi mrlju. Sad se više
nije moglo sumnjati u tesnu vezu između one scene
prve bračne noći i njene današnje prisilne radnje, a
tu se moglo saznati još mnogo štošta drugo.
Pre svega je jasno da se bolesnica identifikuje
sa svojim mužem; ona igra njegovu ulogu, podraža
vajući njegovo trčanje iz jedne sobe u drugu. Posle,
da bismo ostali u tom izjednačavanju, moramo sva
kako priznati da ona zamenjuje krevet i krevetski
čaršav stolom i zastiračem na njemu. To bi se moglo
činiti proizvoljno tumačenje, ali mi nismo badava
proučavali simboliku sna. I u snu se često viđa kakav
sto koji se treba tumačiti kao krevet. Sto i postelja
zajedno sačinjavaju brak, pa zato može lako jedno
da stoji mesto drugoga.
Time bi već bio dat dokaz da prisilna radnja ima
smisla; ona izgleda da je prikazivanje, ponavljanje
one značajne scene. Ali mi nismo prinuđeni da se
zadržimo na toj prividnosti; ako podrobnije ispita
mo odnos između toga dvoga, dobićemo verovatno
obaveštenja o nečemu daljem, o svrsi prisilne radnje.

Jezgro te radnje svakako je prizivanje sobarice, ko
joj se pred oči iznosi mrlja, nasuprot primedbi njenog
muža: ,,Mora se čovek stideti od devojke.” — On —
čiju ulogu ona vrši — ne stidi se dakle od devojke,
mrlja je, prema tome, na svom mestu. Mi vidimo da
kle da ona nije prosto ponovila scenu već ju je na
stavila i pri tom popravila, učinila ispravnom. A time
cna ispravlja i ono drugo što je bilo tako mučno one
noći, i što je izazvalo potrebu da se pribegne crvenom
mastilu, to jest impotenciju. Prisilna radnja dakle
veli: Ne, to nije istina, on nije morao da se stidi so
barice, on nije bio impotentan; ona predstavlja tu
želju ispunjenom u jednoj sadašnjoj radnji slično kao
u snu; ona služi težnji da muža uzdigne iznad njego
ve ondašnje zle sreće.
Uz to dolazi i sve drugo što bih vam mogao ispri
čati o toj ženi; tačnije rečeno: sve što inače o njoj
znamo upućuje nas na to tumačenje prisilne, po sebi
neshvatljive radnje. Ta žena živi godinama odvojena
od svog muža i bori se protiv svoje namere da traži
razvod braka i sudskim putem. Ali, ne može biti go
vora o tome da bi ga se ona oslobodila; ona je primo
rana da mu ostane verna, ona se povukla od sveta da
ne bi došla u iskušenje, ona izvinjava i uveličava nje
govu prirodu u svojoj fantaziji. Staviše, najdublja
tajna njene bolesti je što ona njom zaklanja muža od
ogovaranja, opravdava svoje prostorno odvajanje od
njega i omogućava mu prijatan zaseban život. Tako
nas analiza jedne neznatne prisilne radnje vodi pravo
u najunutrašnjije jezgro jednog slučaja bolesti, a u
isto vreme odaje nam i jedan znatan deo tajne pri
silne neuroze uopšte. Rado ću vas zaustaviti na ovom
primeru, jer on sjedinjuje uslove koji se s pravom
neće zahtevati od svih slučajeva. Tumačenje simpto
ma ovde je smesta nađeno od bolesnice, bez uputstva
ili mešanja od strane analitičara, a proizišlo je iz
veze sa jednim doživljajem koji nije, kao inače, pri
padao zaboravljenom periodu detinjstva, već se dogo
dio u zrelom životu bolesnice ostavši neugašen u nje
nom sećanju. Svi prigovori, koje kritika inače obično
iznosi protiv naših tumačenja simptoma, odbijaju se

od ovog jedinačnog primera. Tako lako, naravno, ne
možemo uvek uspeti.
I još nešto! Zar vam nije palo u oči kako nas je
ova beznačajna prisilna radnja uvela u intimnosti bo
lesnice? Jedna žena nema mnogo intimnijih stvari da
priča od istorije svoje prve bračne noći, a zar bi mo
glo biti slučajno i bez daljeg značaja što smo došli
baš na intimnosti seksualnog života? To bi. dakako,
mogla biti posledica izbora koji sam ovog puta uči
nio. Nemojmo suditi suviše brzo i pređimo na drugi
primer, sasvim druge vrste, uzor jedne vrste koja se
često javlja, naime, jedan ceremonijal spavanja.
Jedna devetnaestogodišnja, bujna, obdarena đe-
vojka, jedinče svojih roditelja koje je nadmašila obra
zovanjem i intelektualnom živošću, bila je kao dete
pusta i obesna, a u toku poslednjih godina preobra
zila se u nervoznu devojku bez vidljivog spoljašnjeg
uticaja. Ona je naročito prema svojoj majci vrlo raz
dražljiva, uvek nezadovoljna, potištena, ftaginje ne
odlučnosti i sumnji, i najzad priznaje da po trgovima
i velikim ulicama više ne može da ide šama. Nećemo
se mnogo baviti njenim komplikovanim bolesnim sta
njem koje zahteva bar dve dijagnoze: dijagnozu jedne
agorafobije i dijagnozu jedne prisilne neuroze, nego
ćemo se zadržati samo na tome da se kod ove devojke
razvio i jedan ceremonijal spavanja usled koga su
njeni roditelji patili. Može se reći da u izvesnom smi
slu svaki normalan čovek ima svoj ceremonijal spa
vanja ili da mu je stalo do toga da ostvari izvesne
uslove čije mu neispunjavanje smeta da zaspi; prelaz
iz budnog života u stanje spavanja doveo je on u iz
vesne oblike koje ponavlja svako veče na isti način.
Ali sve Što zdrav čovek zahteva kao uslov spavanja
može se racionalno razumeti, a ako spoljašnje okolno
sti čine nužnom neku promenu, on se prilagodi lako i
bez gubljenja vremena. Međutim, patološki ceremo
nijal je nepopustljiv, on se ume sprovesti i s najve
ćim žrtvama; on se takođe pokriva jednim racional
nim obrazloženjem i pri površnom posmatranju čini
se da se od normalnog stanja udaljuje samo izvesnom
preteranom brižljivošću. Ali, ako se zagleda izbliže,

može se primetiti da je pokrivač suviše kratak, da
taj ceremonijal obuhvata odredbe koje daleko preva-
zilaze racionalno obrazloženje, i druge koje mu upra
vo protivreče. Naša bolesnica navodi kao razlog svo
jih noćnih mera obazrivosti to što joj za spavanje
treba mira, te mora isključiti sve izvore šuma. U tom
cilju ona čini dve stvari: veliki sat u njenoj sobi se
zaustavlja, svi drugi satovi se uklone iz sobe, čak ne
trpi ni svoj maleni ručni sat u noćnom ormančiću.
Saksije s cvećem i vaze naredaju se po pisaćem stolu
tako da preko noći ne bi mogle pasti, razbiti se i nju
u snu poremetiti. Ona zna da se te mere samo pri
vidno mogu opravdati zahtevom mira; mali sat ne bi
se ni čuo kako kuca i ako bi ostao na noćnom orman
čiću, a mi smo svi stekli iskustvo da pravilno kuca
nje jednog sata s klatnom nikad ne narušava san,
već, naprotiv, dejstvuje uspavljujuće. Ona priznaje
da i nema nikakve verovatnoće u prilog njenoj bo
jazni da bi saksije s cvećem i vaze, ako bi bile ostav
ljene na svom mestu, mogle same od sebe za vreme
noći pasti i razbiti se. Za ostale odredbe tog ceremo
nijala ona i ne traži oslonca u zahtevu mira. Staviše,
zahtev da vrata između njene sobe i spavaće sobe ro
ditelja ostanu otvorena, zahtev čije ispunjenje ona
obezbeđuje time što različite predmete namesti na
otvorena vrata, čjni se, naprotiv, da podstiče jedan
izvor remetilačkih šumova. Ali, najvažnije odredbe
odnose se na samu postelju. Jastuk na čelu kreveta
ne srne dodirnuti njegov drveni zid. Malo jastuče za
glavu ne srne na tom velikom jastuku ležati drukčije
nego stvarajući jedan romb; svoju glavu ona onda
stavlja tačno u pravcu uzdužnog prečnika toga rom
ba. Perina — „Duchent” — kako kažemo mi u Austri
ji — pre pokrivanja mora se tako protresti da njen
donji kraj bude sasvim debeo, a posle ona neizostavno
tu nagomilanost perja gnječenjem opet razredi.
Dopustite mi da pređem preko drugih, često vrlo
sitnih pojedinosti toga ceremonijala; one nam ne bi
pokazale ništa novo, a odvele bi nas daleko od naših
ciljeva. Ali, nemojte prevideti da se sve to ne obavlja
tako glatko. Uvek, pri tom, postoji zabrinutost da sve

nije učinjeno valjano; mora se pregledati, ponoviti,
sumnja se odnosi čas na jednu čas na drugu meru
obazrivosti, i rezultat je taj da se provede sat, pa i
dva, za koje vreme sama devojka ne može da spava
a ne da spavati ni zaplašenim roditeljima.
Analiza ovih mučenja nije išla tako prosto kao
analiza prisilne radnje kod naše ranije bolesnice. Ja
sam toj devojci morao davati nagoveštenja i činiti
predloge tumačenja, koje je ona svaki put odbijala
s jednim odlučnim „ne” ili primala s prezrivom sum
njom. Ali, toj prvoj odrečnoj reakciji sledovalo je
jedno vreme kad se ona sama zanimala iznesenim joj
mogućnostima, pribirajući pomisli koje bi joj padale
na um u vezi s njima, izazivajući uspomene, uspostav
ljajući veze, dok sva tumačenja nije prihvatila sop-
stvenim radom. Ukoliko se to događalo, ona je po
puštala i u izvođenju onih prisilnih mera obazrivosti,
i još pre svršetka lečenja ona se bila okanila celog
ceremonijala. A morate znati da analitički rad, kako
ga mi danas izvodimo, upravo isključuje dosledno
obrađivanje pojedinog simptoma, dok se njegovo ras-
vetljenje ne privede kraju. Naprotiv, prinuđeni smo
svaki čas napuštati jednu temu, sa izvesnošću da ćemo
se polazeći od drugih veza opet na nju vratiti. Tuma
čenje simptoma koje ću vam sad saopštiti dakle je
jedna sinteza rezultata čije je dobijanje — prekidano
drugim radovima — trajalo nedeljama i mesecima.
Naša bolesnica počinje polako razumevati da je
iz svojih priprema za noć prognala sat kao simbol
ženskog polnog organa. Sat, kod koga inače znamo i
druga simbolička značenja, dolazi do te genitalne ulo
ge svojim odnosom prema periodičnim događajima i
jednakim intervalima. Jedna žena, recimo, može se
pohvaliti da joj je menstruacija pravilna kao kakav
sat. A strah naše bolesnice upravljen je naročito na
to da u spavanju ne bude poremećena kucanjem sata.
Kucanje sata treba uporediti sa kucanjem klitorisa
pri seksualnom nadraženju. Tim osećajem koji joj je
sad mučan ona je doista često iz sna buđena, a sad
se taj strah od erekcije ispoljio u zapo vesti po kojoj
su se satovi koji rade noću uklanjali iz njene blizine.

Saksije i vaze takođe su, kao i svi sudovi, ženski
simboli. Obazrivost da oni ne padnu za vreme noći i
ne razbiju se ima dakle nekog dobrog smisla. Mi zna
mo za vrlo rasprostranjen običaj da se prilikom zaru-
čenja razbije neki sud ili tanjir. Svaki od prisutnih
prisvaja po jedan odlomak, koji na stanovištu jednog
bračnog poretka pre monogamije smemo shvatiti kao
otkup njegovih prava na nevestu. Na taj komad svog
ceremonijala nadovezuje ova devojka i jednu uspo
menu i više pomisli. Ona je jednom kao dete pala
s jednim sudom od stakla ili ilovače, posekla se po
prstima i jako okrvavila. Kad je porasla i upoznala
se s činjenicama seksualnog odnosa, pojavi se kod nje,
izazivajući strah, ideja da prve bračne noći neće kr
vaviti i pokazati se kao devica. Njene mere obazri-
vosti protiv razbijanja sudova znače dakle jedno od
bacivanje celog kompleksa koji je u vezi s devičan-
stvom i krvavljenjem pri prvom snošaju, odbacivanje
straha od krvavljenja isto tako kao i suprotnog stra
ha — od nekrvavljenja. Sa obazrivošću protiv šumo
va, kojoj je ona potčinjavala ove mere, one nisu ima
le skoro nikakva posla.
Centralni smisao svog ceremonijala pogodila je
ona jednog dana kad je najednom shvatila zahtev da
jastuk ne srne dodirnuti zid kreveta. Jastuk je za nju,
rekla je ona, uvek značio ženu, a uspravni drveni zid
muškarca. Ona je dakle htela — na mađijski način,
smemo dodati — razdvojiti čoveka i ženu, to jest ra
staviti roditelje, ne dati im da dođu do seksualnog
snošaja. Isti cilj tražila je ona da postigne na direkt-
niji način, ranijih godina, pre nego što je organizovala
svoj ceremonijal. Ona je simulirala strah, ili neku
stvarnu okolnost ka strahu iskoristila tako da spojna
vrata između roditeljske spavaće sobe i dečje sobe
ne smeju biti zatvorena. Ta zapovest bila je zadržana
još i u njenom sadašnjem ceremonijalu. Na taj način
stvorila je sebi priliku da prisluškuje roditelje, ali,
iskorišćujući je. ona je na se navukla jednu nesanicu
koja je trajala mesecima. Nezadovoljna takvim uzne-
miravanjem roditelja, ona je postizavala s vremena
na vreme da je smela spavati u samoj bračnoj po

stelji između oca i majke. „Jastuk” i „drveni zid” —
onda se zaista nisu mogli sastati. Najzad, kad je već
bila toliko velika da se njeno telo nije više moglo
udobno namestiti u krevetu između roditelja, posti
gla je ona, svesnim simuliranjem straha, da je maj
ka promenila s njom mesto spavanja i njoj ustupila
sopstveno mesto pored oca. Ta situacija bila je zače
lo ishod fantazije čija se posledica oseća u ceremo
nijalu.
Ako je jastuk značio ženu, onda je i tresenje pe
rine, dok sve perje ne bi sišlo dole i tamo izazvalo
jedno zadebljanje, imalo nekog smisla. To je značilo
učiniti ženu bremenitom; ali, ona je tu bremenitost
neizostavno opet otklanjala, jer je godinama bila u
strahu da će snošaj roditelja imati za posledicu jed
no drugo dete i tako njoj dati suparnika. S druge stra
ne, ako je jastuk bio žena, majka, onda je malo jastu-
če za glavu moglo predstavljati samo kćer. Zašto je
taj jastuk morao da se namesti kao romb i njena glava
dođe tačno u središnu liniju? Ona se lako mogla setiti
da se romb kao runa otvorenog ženskog polnog orga
na ponavlja na svima zidovima. Ona sama je onda*
igrala čoveka, oca, i svojom glavom zamenjivala je
muški ud. (Isp. Simboliku odsecanja glave za ka
straciju).
Razvratne stvari, reći ćete, koje blude po glavi
čedne devojke. Ja to priznajem, ali nemojte zabora
viti da ja te stvari nisam načinio već samo protumačio.
Jedan takav ceremonijal spavanja i jeste nešto čud
novato, a vi ćete morati uvideti slaganje između ce
remonijala i fantazija koje nam tumačenje pokazuje.
Ali, za mene je važnije da vi zapazite kako se u ce
remonijalu nije staložila jedna jedina fantazija, već
poveći broj fantazija, koje naravno imaju negde svo
ju tačku ukrštanja. Isto tako, da propisi ceremonijala
predstavljaju seksualne želje čas pozitivno čas nega
tivno, služe delom zastupanju tih želja, a delom od
brani od njih.
Iz analize tog ceremonijala moglo bi se dobiti i
više, kad bi se doveo u pravu vezu s drugim simpto-
mirna bolesnice. Ali, naš put nas ne vodi tamo. Neka

vam bude dovoljno nagoveštenje da je ta devojka
osetila erotičku vezanost za oca, čijim je počecima
poreklo u ranijim godinama detinjstva. Možda se ona
zato i ponaša tako neljubazno prema svojoj majci.
A ne možemo prevideti ni da nas je analiza ovog
simptoma opet odvela na seksualni život bolesnice.
Možda ćemo se tome čuditi utoliko manje što češće
budemo uvideli smisao i svrhu neurotičkih simptoma.
I tako sam vam na dvama odabranim primerima
pokazao da neurotički simptomi imaju neki smisao,
kao i omaške, kao i snovi, i da stoje u prisnoj vezi
s doživljajima bolesnika. Mogu li očekivati da vi po
klonite vere ovom mom veoma značajnom tvrđenju
na osnovu dva primera? Ne. Ali, možete li od mene
zahtevati da vam iznosim dalje primere dokle god
ne izjavite da ste uvereni? Ni to ne, jer s obzirom na
opširnost s kojom raspravljam pojedini slučaj, ja bih
svršavanju te jedne tačke u nauci o neurozama mo
rao posvetiti petočasovni semestralni tečaj. Ja se da
kle zadovoljavam time što sam vam dao jednu pro
bu za svoje tvrđenje, a u ostalom upućujem vas na
saopštenja u literaturi, na klasična Breuer-ova tuma
čenja simptoma u prvom slučaju (histerija), na fra
pantna razjašnjenja sasvim nejasnih simptoma kod
takozvanog ranog ludila (dementia praecox) od strane
C. G. Jung-a, iz vremena kad je taj istraživač bio
samo psihoanalitičar, a još nije hteo da bude prorok,
i na sve radove koji su otada punili naše časopise.
Baš u takvim ispitivanjima nismo oskudni. Analiza,
tumačenje, prevođenje neurotičkih simptoma tako je
privuklo psihoanalitičare da su zbog toga u prvi mah
zanemarivali ostale probleme neurotike.
Ko se od vas podvrgne jednom takvom naporu,
dobiće, začelo, silan utisak o obilju dokaznog materi
jala. Ali će naići i.na jednu teškoću. Smisao jednog
simptoma leži, kao što smo videli, u nekoj vezi s bo
lesnikovim doživljajima. Što je individualnije izra
đen jedan simptom, utoliko se pre smemo nadati da
ćemo tu vezu uspostaviti. Zadatak je tada upravo da
se za jednu besmislenu ideju i jednu besciljnu radnju
S m isao simptoma 253
iznađe ona prošla situacija u kojoj je ideja bila oprav

dana, a radnja odgovarala nekom cilju. Prisilna rad
nja naše bolesnice koja je jurila ka stolu i zvonila
sobarici upravo je primer za tu vrstu simptoma. Ali,
ima simptoma, i to vrlo često, sasvim drukčijeg obe-
ležja. Moramo ih nazvati „tipičnim” simptomima bo
lesti; oni su u svima slučajevima otprilike jednaki,
individualne razlike kod njih iščezavaju ili se bar
tako smanjuju da ih je teško dovesti u vezu s indivi
dualnim doživljavanjem bolesnika, i naći njihov od
nos prema pojedinim doživljenim situacijama. Obra
timo pažnju opet na prisilnu neurozu. Već ceremoni
jal u spavaćoj sobi naše druge bolesnice ima u sebi
mnogo tipičnoga, pri tom naravno i dosta individual
nih crta, da bi tako reći istortjsko tumačenje bilo omo
gućeno. Ali, svi ti prisilni bolesnici imaju sklonost
da ponavljaju, da radnje obavljaju ritmično i da ih
izoluju od drugih radnji. Većina od njih peru isuviše.
Bolesnici koji boluju od agorafobije (topofobije, stra
ha od prostora) — što mi više ne računamo u prisilnu
neurozu već označavamo kao histeriju straha — po
navljaju u svojim slikama bolesti iste crte, često s mo
notonijom koja zamara; oni se boje zatvorenih pro
stora, velikih otvorenih trgova, dugačkih protegnu-
tih ulica i aleja. Smatraju se zaštićeni ako ih prate
poznanici, ili ako kakva kola idu za njima, itd. Ali,
na tom jednakom temelju iznose ipak pojedini bole
snici svoje individualne uslove, ćudi — moglo bi se
reći — koje u pojedinim slučajevima direktno pro-
tivreče jedna drugoj. Jedan se boji samo uskih ulica,
drugi samo širokih; jedan može da ide samo kad je
malo, a drugi samo kad je mnogo ljudi na ulici. Isto
tako, kraj svega bogatstva u individualnim crtama,
ima histerija u izobilju zajedničkih, tipičnih simpto
ma, koji se izgleda ne mogu lako izvesti istorijski.
Nemojmo zaboraviti da se mi, u postavljanju dijagno
ze, orijentišemo prema tim tipičnim simptomima. Ako
smo pak u jednom slučaju histerije neki tipičan simp
tom zaista sveli na neki doživljaj ili na čitav niz slič
nih doživljaja, na primer histerično povraćanje na niz
utisaka gađenja, onda smo zbunjeni ako nam analiza
u nekom drugom slučaju povraćanja otkrije niz sa

svim drukčijih doživljaja koji su verovatno imali uti-
caja. Onda odmah izgieda kao da histerična lica iz
nepoznatih uzroka moraju povraćati, a da su istorij-
ski povodi koje analiza nalazi samo izgovori, koje, ako
se slučajno jave. iskorišćuje ta unutrašnja nužnost.
Tako brzo dolazimo do mučnog saznanja da smi
sao individualnih neurotičkih simptoma, doduše, mo
žemo dovoljno rasvetliti dovođenjem u vezu s do
življajima, ali da nas naša veština izneverava u po
gledu na daleko češće tipične simptome. Uz to, dolazi
da vas još nikako nisam posvetio u sve teškoće koje
se pokazuju pri konsekventnom sprovođenju istorij-
skog tumačenja simptoma. Ja to i neću činiti, jer do
duše nemam nameru da vam ma šta ulepšavam ili
prikrivam, ali ne smem ni da vas na početku naših
zajedničkih proučavanja ometem i zbunim. Istina je
da smo tek počeli razumevati značenje simptoma, ali
ćemo se držati dobijenih rezultata i, korak po korak,
savlađivati ono što još ne razumemo. Pokušaću dakle
da vas utešim mišljenjem da se neka fundamentalna
razlika između jedne i druge vrste simptoma jedva
može pretpostaviti. Pošto individualni simptomi zavi
se tako očigledno od bolesnikovih doživljaja, to za ti
pične simptome ostaje mogućnost da se svedu na do
življavanje koje je po sebi tipično, zajedničko svima
ljudima. Druge crte koje se u neurozi redovno jav
ljaju mogu biti opšte reakcije, koje su bolesnicima
nametnute samom prirodom bolesnih promena, kao
šio je ponavljanje ili sumnjanje u prisilnoj neurozi.
Kratko rečeno, mi nemamo nikakvog razloga da pre
vremena očajavamo; a videćemo šta dalje sleduje.
Pred jednom sasvim sličnom teškoćom stojimo i
u nauci o snovima. U našim ranijim razgovorima o
snu nisam mogao raspravljati o toj teškoći. Očigledna
sadržina snova je veoma raznovrsna i individualno
različita, a mi smo podrobno pokazali šta se iz te sa-
držine dobij a analizom. Ali, pored toga, ima snova
koji se takođe zovu „tipičnim”, koji se kod svih ljudi
javljaju na sličan način, snova slične sadržine, koji
stavljaju iste teškoće nasuprot tumačenju. To su sno
S m is a o s im p to m a 255
vi o padanju, letenju, lebdenju, plivanju, o sprečeno-

sti, o nagoti, i izvesni drugi, snovi straha, koji nam
daju čas ovo čas ono tumačenje kod pojedinih osoba,
a da time nije objašnjena i njihova monotonija i ti
pično javljanje. Ali, i kod ovih snova zapažamo da se
jedan zajednički temelj oživljava individualno pro-
menljivim primesama, a verovatno će se i oni moći
prilagoditi shvatanju života snova koje smo stekli na
drugim snovima bez prinude, ali proširivanjem naših
saznanja.
Osamnaesto predavanje
FIKSIRANJE ZA TRAUMU — NESVESNO
Gospođe i gospodo! Poslednji put sam rekao da

nastavak ovog rada nećemo nadovezati na svoje sum
nje već na svoje nalaze. Dva vrlo zanimljiva zaključ
ka, koji se izvode iz dveju analiza uzetih kao primer,
nismo još uopšte ni kazali.
Prvo: Obe bolesnice čine na nas utisak kao da
su fiksirane za jedan određen deo svoje prošlosti, kao
da ne umeju da ga se oslobode i kao da su zbog toga
otuđene od sadašnjosti i budućnosti. One se nalaze u
svojoj bolesti kao što su se u ranija vremena ljudi obi
čno povlačili u manastir, da tamo završe jednu tešku
životnu sudbinu. Kod naše prve bolesnice, u stvari,
napušten je brak s njenim mužem, ono što joj je pri
premilo tu sudbinu. Pomoću svojih simptoma ona na
stavlja parnicu sa svojim mužem; mi smo mogli razu-
meti one glasove koji se zauzimaju za nj, koji ga izvi-
njavaju, uzdižu, žale njegov gubitak. Iako je mlada i
poželjna za druge ljude, ona je prihvatila sve mere
obazrivosti, realne i imaginarne (mađijske), da bi mu
sačuvala vernost. Ona se ne pokazuje pred stranim
očima, zanemaruje svoju spoljašnjost, a ne može ni
brzo da ustane sa stolice na kojoj je sedela i odbija da
potpiše svoje ime, ne može nikome da učini neki po
klon, sa motivacijom da niko ne srne imati štogod
od nje.
F ik s ir a n je za tr a u m u — N e sv esn o 257
Kod naše druge bolesnice, mlade devojke, to je

eroti(ka vezanost za oca koja, zasnovana u godinama
pre puberteta, ima isto dejstvo na njen život. Ona je
za se donela zaključak da se ne može udati dok je
tako bolesna. A smemo pretpostaviti da se ona tako
razbolela da se ne bi morala udati i da bi ostala kod
oca.
Ne smemo odbaciti pitanje: kako, kojim putem i
iz kakvih pobuda se dolazi u tako jedan čudan i tako
nepovoljan stav prema životu? Pretpostavimo da je
to ponašanje jedno opšte obeležje neuroze, a ne neka
naročita osobenost ovih dveju bolesnica. A to je za
ista jedna opšta, praktično vrlo značajna crta svake
neuroze. Prva histerična bolesnica Breuer-ova bila je
slično fiksirana za vreme kad je negovala svoga te
ško obolelog oca. Ona je otada, uprkos svom ozdrav
ljenju, u izvesnom pogledu svršila sa svojim životom;
ostala je, doduše, zdrava i za rad sposobna, ali je iz-
begavala normalni ženski udes. Kod svakog od naših
bolesnika možemo analizom otkriti da se on u simpto
mima svoje bolesti i zaključcima iz njih izvedenim
vratio nazad u izvestan period svoje prošlosti. U veli
koj većini slučajeva on je čak izabrao za to jednu vrlo
ranu fazu života, jedno vreme svog detinjstva, šta-
više — ma koliko to moglo izgledati smešno — vreme
kada je bio odojče.
Najbližu analogiju sa ovim ponašanjem naših
nervoznih bolesnica pokazuju oboljenja kakva baš
sad osobito često stvara rat, takozvane traumatične
neuroze. Naravno, i pre rata bilo je takvih slučajeva
posle železničkih sudara i drugih strašnih životnih
opasnosti. Traumatične neuroze u osnovi nisu isto što
i spontane neuroze, koje obično ispitujemo i lečimo
analitički; a još nam i nije pošlo za rukom da ih pod-
vrgnemo našem gledištu, ali se ja nadam da ću vam
jednom moći objasniti do čega stoji to ograničenje.
No smemo istaći potpuno slaganje u jednoj tački. Tra
umatične neuroze pokazuju jasnim znacima da im je
temelj u fiksiranju za momenat traumatične nesreće.
U svojim snovima ti bolesnici redovno ponavljaju
traumatičnu situaciju. Izgleda kao da oni nisu izišli
1T F n .j d . O d a b r a n : , d e la . U
nakraj s traumatičnom situacijom, kao da ta situaci

ja još stoji pred njima, kao nesavladan aktuelan za
datak, a mi to shvatanje primamo sa svom ozbiljno
šću; ono nam pokazuje put ka jednom — nazovimo ga
tako — ekonomskom posmatranju duševnih procesa.
Čak i reč „traumatičan” nema drugi nego takav eko
nomski smisao. Tako nazivamo jedan doživljaj koji
duševnom životu za izvesno kratko vreme donosi tako
silan priraštaj nadražaja da njegovo okončanje ili do
vršenje normalno naviknutim načinom ne uspeva, iz
čega moraju proizići trajni poremećaji u prometu
energije.
Ta analogija mora nas namamiti da i one do
življaje za koje se naše bolesnice čine fiksirane ozna
čimo kao traumatične. Na taj način bio bi nam stav
ljen u izgled jedan prost uslov za neurotično obolje
nje. Neuroza bi se dala uporediti s jednim trauma
tičnim oboljenjem i nastala bi usled nesposobnosti da
se okonča jedan doživljaj koji je izazvao suviše jaka
osećanja. Tako je doista i glasila prva formula u ko
joj smo Breuer i ja 1893—95. položili teorijski račun
o našim novim posmatranjima. Jedan slučaj, kao što
je slučaj naše prve bolesnice, mlade, od muža odvo
jene žene, podvrgava se vrlo dobro tom shvatanju.
Ona nije pregorela neizvodljivost svoga braka i osta
la je privezana za tu traumu. Ali, već naš drugi slu
čaj, devojka fiksirana za svoga oca, pokazuje nam da
ta formula nije dovoljno prostrana. S jedne strane,
takva zaljubljenost male devojčice u oca nešto je tako
obično i tako često savladano da bi naziv „traumatič
no” izgubio svako značenje, a s druge strane, istorija
te bolesnice pokazuje nam da je ta prva erotička fiksi-
ranost u prvi mah prošla prividno bezopasno, pa se
tek posle više godina opet pojavila u simptomima pri
silne neuroze. Tu, dakle, predviđamo komplikacije,
veće bogatstvo uslova oboljenja, ali predosećamo i
da traumatično gledište ne treba napuštati kao da je
pogrešno; ono će se na drugom mestu morati umetnu
ti i potčiniti.
Ovde ćemo opet prekinuti put kojim smo pošli.
On zasad i ne vodi dalje, a imamo još puno drugih
F ik s ir a n je za tr a u m u — N e sv e sn o 259
stvari da saznamo pre nego što uzmognemo naći pra

vi nastavak tog puta. Primetimo još, povodom pita
nja fiksiranja za izvesnu fazu prošlosti, da ta pojava
daleko prevazilazi samu neurozu. Svaka neuroza sa
drži jedno takvo fiksiranje, ali svako fiksiranje ne
vodi neurozi, ne podudara se s neurozom ili se ne
uspostavlja putem neuroze. Uzorit primer afektivnog
fiksiranja za nešto prošlo jeste žalost, koja čak iza
ziva najpotpunije odvraćanje od sadašnjosti i buduć
nosti. Ali žalost se, čak i po suđenju laika, jasno ra
zlikuje od neuroze. Međutim, ima neuroza koje se
mogu smatrati kao jedan patološki oblik žalosti.
Dešava se, takođe, da ljudi usled nekog trauma
tičnog događaja koji uzdrma temelje njihovog dota
dašnjeg života dođu do takvog zastoja da napuste
svako interesovanje za sadašnjost i budućnost i traj
no ostaju duševno zabavljeni prošlošću; ali, ti nesreć-
nici ne moraju pri tom postati neurotični. Nećemo,
dakle, precenjivati tu jednu crtu za karakteristiku
neuroze, ma koliko da je ona inače redovna i ma ko
liko da je značajna.
A sad prelazimo na drugi rezultat naših analiza,
za koji se ne moramo bojati naknadnoga ograničava
nja. Za našu prvu bolesnicu izneli smo kakvu je be
smislenu prisilnu radnju vršila i kakvu je intimnu
uspomenu iz života ispričala u vezi s tom radnjom,
a docnije smo ispitali i odnos između tog dvoga i po
godili svrhu prisilne radnje iz te veze sa uspomenom.
Ali smo potpuno ostavili po strani jedan momenat
koji zaslužuje našu punu pažnju. Ma koliko da je bo
lesnica ponavljala prisilnu radnju, ona nije znala ni
šta o tome da je tom radnjom nadovezivala na onaj
doživljaj. Veza između toga dvoga njoj je bila skri
vena; ona je, uistinu, morala odgovoriti da ne zna iz
kakvih pobuda to čini. Onda se dogodilo, pod utica-
jem lečenja, da je najednom našla tu vezu i da ju je
mogla saopštiti. Ali, još nikako nije znala svrhu radi
koje je vršila prisilnu radnju, svrhu da popravi jedan
mučan deo prošlosti i da ljubljenog muža uzdigne na
jedan viši nivo. Trajalo je dosta dugo i stalo je mno-
go truda dok je shvatila i meni priznala da bi samo

takav motiv mogao biti pogonska sila prisilne radnje.
Veza sa scenom posle nesrećne svadbene noći i
motiv bolesničine nežnosti čine zajedno ono što smo
nazvali „smislom” prisilne radnje. Ali, taj smisao
njoj je bio nepoznat u oba pravca dok je vršila pri
silnu radnju; i u pravcu „otkuda” i u pravcu „našto”.
U njoj su dakle delali duševni procesi, prisilna radnja
bila je upravo njihovo dejstvo; ona je dejstvo opaža
la u normalnom duševnom stanju, ali ništa od dušev
nih preduslova tog dejstva nije dolazilo do njenog
svesnog saznanja. Ona se ponašala potpuno isto kao
jedan hipnotizovan čovek, kome je Bernheim dao na
log da pet minuta posle svog buđenja u bolesničkoj
dvorani razapne kišobran i koji je taj nalog izvršio
u budnom stanju, ali nije znao navesti nikakav ra
zlog za svoju radnju. Takvo stanje stvari imamo u
vidu kada govorimo o egzistenciji nesvesnih duševnih
procesa. Smemo čikati ceo svet da o tom stanju stva
ri da računa na tačniji naučni način, a onda ćemo se
rado odreći pretpostavke nesvesnih duševnih procesa.
Ali, dotle ćemo se držati te pretpostavke i rezignira
nim sleganjem ramena odbiti kao nepojmljivo ako
neko hoće da nam prigovori da nesvesno nije ovde
ništa realno u naučnom smislu, već sredstvo za nevo
lju, une fagon de parler. Zar nešto nerealno ono od
čega tako opipljivo potiču realna dejstva kao što je
jedna prisilna radnja!
Na isto, u osnovi, nailazimo kod naše druge bo
lesnice. Ona je izmislila pravilo da jastuk ne sme do
dirivati zid kreveta i mora ispunjavati to pravilo, ali
ne zna otkuda ono dolazi, šta znači, i kojim motivima
duguje za svoju moć. Da li ga ona sama smatra indi
ferentnim ili mu se opire, besni protiv njega, name-
rava da ga prekrši, to je za njegovo ispunjenje ravno
dušno. Ono se mora ispuniti i ona se zalud pita: za
što? Mora se ipak priznati da je u tim simptomima
prisilne neuroze, u tim predstavama i nagonima —
koji se pojavljuju ne zna se odakle i pokazuju tako
otpornim prema svima uticajima inače normalnog du
ševnog života, pa i samim bolesnicima daju utisak
F ik s ir a n j e za t r a u m u — N e s v e s n o 261
kao da su veoma silni gosti iz nekog stranog sveta,

kao besmrtnici koji su se umešali u vrevu smrtnika
— najjasnije ukazano na jednu naročitu, od ostaloga
izdvojenu oblast duševnog života. Od njih vodi jedan
pouzdan put do uverenja o egzistenciji nesvesnoga u
duši, i baš zato ne zna klinička psihijatrija, koja zna
samo za psihologiju svesti, šta bi drugo s njima nego
da ih izdaje za znake jedne naročite degenerisanosti.
Prisilne predstave i prisilni impulsi nisu, naravno, i
sami nesvesni, kao što ni izvršenje prisilnih radnji ne
izmiče svesnom opažanju. Oni ne bi postali simptomi
da se nisu probili do svesti. Ali, njihovi psihički pre-
duslovi koje analizom izvodimo, veze u koje ih pomo
ću tumačenja unosimo, nesvesni su, bar dotle dok ih
analitičkim radom bolesniku ne učinimo svesnim.
Dodajte sada tome da se to stanje stvari, utvrđe
no u oba naša slučaja, potvrđuje kod svih simptoma
svih neurotičnih oboljenja, da je smisao simptoma bo
lesniku uvek i svugde nepoznat, da analiza redovno
pokazuje da su ti simptomi izdanci nesvesnih proce
sa, koji se, međutim, pod različitim povoljnim uslovi-
ma mogu učiniti svesnim, pa ćete razumeti da u psi
hoanalizi ne možemo biti bez nesvesnog duševnog i
da smo navikli da s njim operišemo kao s nečim opip
ljivim. A možda ćete, takođe, pojmiti kako su malo
sposobni da sude u ovom pitanju svi drugi koji nesve
sno poznaju samo kao pojam, koji nisu nikad analizo-
vali, nikad snove tumačili ili u neurotičnim simpto
mima našli smisao i svrhu. Da u naše svrhe još jed
nom kažemo: mogućnost da neurotičnim simptomima
pomoću analitičkog tumačenja damo neki smisao ne
pokolebljiv je dokaz za egzistenciju — ili, ako tako
više volite, za nužnost pretpostavke — nesvesnih du
ševnih procesa.
Ali, to nije sve. Zahvaljujući jednom drugom
Breuer-ovom otkriću, koje se meni čak sadržinom čini
bogatije, i u kome on nema ortaka, doznajemo još više
o odnosu između nesvesnoga i neurotičkih simptoma.
Ne samo da je smisao simptoma redovno nesvestan;
postoji i jedan odnos zastupanja između ove nesve-
snosti i mogućnosti egzistencije simptoma. Vi ćete me
odmah razumeti. Ja ću s Breuerom da tvrdim slede-

će: svaki put kad naiđemo na jedan simptom smemo
zaključiti da kod bolesnika postoje izvesni nesvesni
duševni procesi koji upravo sadrže smisao simptoma.
Ali je takođe potrebno da taj smisao bude nesvestan,
da bi se simptom pojavio. Iz svesnih procesa ne stva
raju se simptomi; čim su dotični nesvesni procesi po
stali svesni, simptom mora iščeznuti. Vi uviđate ovde
najednom jedan pristup ka terapiji, jedan put da se
dođe do uništenja simptoma. Tim putem je Breuer
uistini izlečio svoju histeričnu bolesnicu, to znači,
oslobodio je od simptoma; on je našao jednu tehniku
kojom joj je doveo do svesti nesvesne procese koji su
sadržavali smisao simptoma, i simptomi su iščezli.
Ovo Breuer-ovo otkriće nije bilo rezultat neke
spekulacije, već jednog srećnog posmatranja, omogu
ćenog bolesnikovom predusretljivošću. Nemojte se
sad mučiti time da ga razumete svođenjem na nešto
drugo već poznato, nego u njemu treba da vidite jed
nu novu fundamentalnu činjenicu, čijom će se po
moću moći objasniti mnoge druge stvari. Zato mi do
pustite da vam ga ponovim drugim rečima.
Stvaranje simptoma zamena je za nešto drugo,
što je izostalo. Normalno su se izvesni duševni pro
cesi imali razviti dotle da svest sazna za njih. To se
nije dogodilo, i mesto toga je iz prekinutih, na neki
način poremećenih procesa, koji su morali ostati ne
svesni, proizišao simptom. Zbilo se, dakle, nešto kao
neka razmena; kad se uspe da se ona poništi, onda
je terapija neurotičkih simptoma rešila svoj zadatak.
Breuer-ov pronalazak još i danas je temelj psi
hoanalitičke terapije. Tvrđenje da simptomi iščeza
vaju kad smo njihove nesvesne preduslove učinili
svesnim potvrđeno je celim daljim istraživanjem, iako
nailazimo na najčudnije i naj neočekivanije kompli
kacije, kad učinimo pokušaj njegovog praktičnog
sprovođenja. Naša terapija dejstvuje time što nesve-
sno pretvara u svesno i dejstvuje samo utoliko uko
liko je u stanju da sprovede to pretvaranje.
Sad brzo jedno malo udaljavanje, da ne biste do
šli u opasnost da taj terapeutički rad zamislite suviše
Fiksiranje (ran fm u — Nesvesno 263
lakim. Prema našim dosadašnjim izlaganjima neuro

za bi bila posledica neke vrste neznanja, neznanja o
duševnim procesima o kojima bi trebalo znati. To bi
bilo jako približavanje poznatom Sokratovom učenju
po kome čak i poroci počivaju na nekom neznanju.
A analizi vičnom lekaru po pravilu je vrlo lako da
pogodi koji su duševni pokreti kod pojedinog bole
snika ostali nesvesni. Ne bi mu, dakle, svakako bilo
teško ni da bolesnika izleči time što bi ga oslobodio
njegovog rođenog neznanja saopštivši mu svoje zna
nje. Bar jedan deo nesvesnog smisla simptoma bio bi
na taj način lako rešen, a od drugog dela, od veje
simptoma s bolesnikovim doživljajima, lekar naravno
ne može mnogo pogoditi, jer ne poznaje te doživljaje,
te mora čekati dok ih se bolesnik seti i njemu ispriča.
Ali, i za to bi se u ponekim slučajevima mogla naći
neka zamena. Može se kod bolesnikovih srodnika tra
žiti obaveštenja o tim doživljajima, a srodnici će če
sto biti u stanju da među njima razlikuju one koji
dejstvuju traumatično, čak možda i da saopšte takve
doživljaje o kojima bolesnik ništa ne zna zato što su
se oni desili u vrlo ranim godinama njegovog života.
Sjedinjavanje tih dvaju postupaka stavilo bi nam,
dakle, u izgled da za kratko vreme i s malo truda
odstranimo patogeno neznanje bolesnikovo.
Jest, kad bi to tako išlo! Mi smo sad stekli isku
stva na koja upočetku nismo bili pripremljeni. Zna
nje i znanje nije isto; ima različitih vrsta znanja koja
psihološki nisu nikako iste vrednosti. II y a fagots et
fagots, stoji na jednom mestu kod Molijera. Znanje
lekarevo nije isto što i znanje bolesnikovo i ne može
ispoljiti ista dejstva. Ako lekar svoje znanje prenese
na bolesnika saopštenjem, onda to nema nikakvog re
zultata. Ne, bilo bi netačno reći tako. To ne bi imalo
rezultat da otkloni simptome, već drugi: da stavi u
dejstvo analizu, čiji su prvi znaci često bolesnikove
izjave protivljenja. Bolesnik tada nešto zna, što dotle
nije znao, smisao svog simptoma, a opet ga isto take
ne zna kao ni pre toga. Tako doznajemo da ima više
nego jedna vrsta neznanja. Biće potrebno izvesno pro
dubljivanje naših psiholoških znanja, da bismo videli
u čemu se sastoje te razlike. Ali, naše tvrđenje da

simptomi iščezavaju kada se njihov smisao sazna osta
je ipak tačno. Samo je još potrebno da znanje počiva
na unutrašnjoj promeni u bolesniku, kakva može biti
izazvana samo psihičkim radom sa izvesnim ciljem.
Ovde stojimo pred problemima koji će nam se uskoro
ujediniti u jednu dinamiku simptoma.
Gospodo! Sad moram postaviti pitanje: nije li
vam ovo što vam govorim suviše nejasno i kompliko-
vano? Ne zbunjujem li vas time što tako često opori-
čem i ograničavam, počinjem razvijati jedan tok mi
sli, pa ga posle ostavljam? Bilo bi mi žao ako bi bilo
tako. Ali, ja imam jednu jaku odvratnost prema upro-
šćavanjima na račun vernosti istini, nemam ništa pro
tiv ako vi dobijete potpun utisak o mnogostranosti i
isprepletenosti ovog predmeta, a mislim i da nije šte
ta ako vam uza svaku tačku kažem više nego što tre
nutno možete iskoristiti. No ja znam da svaki sluša-
lac i čitalac udešava u mislima ono što mu se izlaže,
skraćuje, uprošćava i izvlači ono što bi želeo zadržati.
Do izvesne mere svakako je tačno da, ukoliko je više
bilo, utoliko više ostaje. Pustite me da se nadam da
ste ono što je bitno u mojim saopštenjima — o smi
slu simptoma, o nesvesnome i o njihovom uzajamnom
odnosu —, uprkos svima uzgrednostima, jasno shva
tili. A razumeli ste svakako i da će naš dalji trud ići
u dva pravca: prvo, da doznamo kako ljudi mogu obo-
leti, doći do neurotičnog stava prema životu, što je
jedan klinički problem, a drugo, kako se iz uslova
neuroze razvijaju bolesni simptomi, što ostaje pro
blem duševne dinamike. Za oba problema mora negde
postojati i neka tačka gde se susreću.
Danas neću ni ići dalje, ali pošto naše vreme još
nije prošlo, to bih hteo da skrenem vašu pažnju na
jedno drugo obeležje naših dveju analiza, čija pot
puna ocena može doći tek docnije — na nedostatke
pamćenja ili amnezije. Čuli ste da se zadatak psiho
analitičkog lečenja može obuhvatiti formulom: sve
patogeno nesvesno pretvoriti u svesno. Sad ćete se
možda začuditi kad doznate da se ta formula može
zameniti i drugom: popuniti sve praznine u bolesni
F ik s ir a n je za tr a u m u — N e s v e s n o 265
kovom pamćenju, otkloniti njegove amnezije. To bi

izišlo na isto. Amnezijama neurotičara pripisuje se,
dakle, važan odnos prema postanku njegovih simpto
ma. Ali, ako uzmete u obzir slučaj naše prve analize,
naći ćete da takvo ocenjivanje amnezije nije oprav
dano. Bolesnica nije zaboravila scenu na koju nadove-
zuje njena prisilna radnja, već ju je, naprotiv, zadr
žala u živom sećanju, a nešto drugo, zaboravljeno, i
nije umešano u postanak ovog simptoma. Manje je
jasna, ali uglavnom ipak slična, situacija kod naše
druge bolesnice, kod devojke s prisilnim ceremonija
lom. Ni ona, u stvari, nije zaboravila svoje ponašanje
ranijih godina, činjenice da je zahtevala otvorena
vrata između roditeljske spavaće sobe i svoje sop-
stvene sobe i da je oterala majku s njenog mesta u
bračnoj postelji; ona se toga seća vrlo jasno, iako
oklevajući i nerado. Kao upadljivo možemo smatrati
samo to što se prva bolesnica, vršeći nebrojeno puta
svoju prisilnu radnju, nijedanput nije opomenula
njene sličnosti s doživljajem posle svadbene noći i
da se ta uspomena nije javila ni onda kad je direkt
nim pitanjima pozvana da istražuje motive prisilne
radnje. To isto važi i za devojku kod koje se, osim
toga, ceremonijal i njegovi povodi odnose na istu sva
ko veće ponavljanu situaciju. U oba slučaja ne postoji
nikakva prava amnezija, nikakav gubitak sećanja, ali
je prekinuta veza koja bi omogućila reprodukciju,
obnavljanje u pamćenju. Takav poremećaj pamćenja
dovoljan je za prisilnu neurozu. Kod histerije je
drukčije; ova druga neuroza odlikuje se obično veo
ma velikim amnezijama. Pri analizi svakog pojedi
načnog histeričnog simptoma, po pravilu se nailazi na
čitav niz životnih utisaka koji se, kad ze ponovo jave,
izrično označavaju kao dotle zaboravljeni. Taj niz ide
s jedne strane nazad do u najranije godine života,
tako da se histerična amnezija pokazuje kao nepo
sredno produženje infantilne amnezije, koja nama
normalnima skriva početke našeg duševnog života.
S druge strane saznajemo s čuđenjem da i najnoviji
doživljaji bolesnikovi mogu pasti u zaborav i da su
naročito povodi usled kojih je bolest izbila ili se po
goršala nagrizeni, ako ne i sasvim progutani amnezi

jom. Iz ukupne slike jedne takve skorašnje uspomene
redovno su važne pojedinosti iščezle ili zamenjene
falsifikatima sećanja. A dešava se, opet skoro redov
no, da se tek pred sam kraj jedne analize jave izve-
sne uspomene na skoro doživljeno, koje su tako dugo
mogle biti zadržavane ostavljajući osetne praznine u
celini.
Takva ograničenja moći sećanja, kao što je re
čeno, karakteristična su za histeriju kod koje se kao
simptomi javljaju i stanja (histerični napadi) koja ne
moraju ostaviti bilo kakva traga u sećanju. Kako je
kod prisilne neuroze drukčije, to možete zaključiti da
se kod ovih amnezija radi o jednom psihološkom ka
rakteru histerične promene, a ne o nekoj opsfcoj crti
neuroza uopšte. Značaj te razlike smanjuje se s obzi
rom na sledeće posmatranje. Pod „smislom” jednog
simptoma obuhvatili smo dvoje: njegovo „otkuda” i
njegovo „kuda” ili „našto”, to znači utiske i doživlja
je od kojih potiče i svrhe kojima služi. Poreklo jed
nog simptoma rastavlja se dakle na utiske koji su
došli spolja, koji su nekad morali biti svesni pa su
možda posle usled zaborava postali nesvesni. A svrha
simptoma, njegova težnja, uvek je jedan endopsihički
proces, koji je možda najpre bio svestan, ali isto tako
možda nikad nije bio svestan, ostajući odvajkada u
nesvesnome. Nije dakle tako važno da li je amnezija
obuhvatila i poreklo, doživljaje na kojima se simp
tom zasniva, kao što biva kod histerije; svrha, težnja
simptoma, koja je možda od početka bila nesvesna,
jeste ono što utvrđuje zavisnost simptoma od nesve-
snoga, i to kod prisilne neuroze isto tako čvrsto kao
i kod histerije.
Ali, ovim isticanjem nesvesnoga u duševnom ži
votu sazvali smo najgore duhove kritike protiv psi
hoanalize. Nemojte se tome čuditi i nemojte misliti
da otpor protiv nas dolazi samo od pojmljive teškoće
nesvesnoga ili od relativne nepristupačnosti iskusta
va koja na nj ukazuju. Ja držim da on dolazi od dub
ljih uzroka. Dve grube povrede svoga naivnog samo
ljublja moralo je čovečansivo pretrpeti od nauke u
F i k s i r a n j e z a tr a u m u — N e s v e s n o 267
toku vekova. Prva: kad je doznalo da naša zemlja

nije središte vaseljene nego jedan sićušan delić jed
nog svetskog sistema koji se u svojoj veličini jedva
da zamisliti. Ona se za nas vezuje za ime Koperni-
kovo, iako je još aleksandrijska nauka bila objavila
nešto slično. Druga, zatim, kad je biološko istraživa
nje uništilo tobožnje preimućstvo čovekovog stvore
nja, ukazavši mu na poreklo iz životinjskog carstva i
na neiskorenjivost njegove životinjske prirode. Ovo
izvrtanje vrednosti u naše dane pod uticajem Ch.
Darwin-a, Wallace-a i njihovih prethodnika nije se
dogodilo bez najsilnijeg opiranja savremenika. Ali,
treću i najosetljiviju povredu ima ljudsko ludilo ve
ličine da iskusi od današnjeg psihološkog istraživanja,
koje našem ja hoće da dokaže da ono nije gospodar
čak ni u sopstvenoj kući, već ostaje upućeno na osku
dne izveštaje o onome što se nesvesno zbiva u njego
vom duševnom životu. I ovo opominjanje ljudima da
dođu k sebi nismo izneli mi, psihoanalitičari, prvi i
jedini, ali nama se čini suđeno da ga najenergičnije
zastupamo i potkrepljujemo materijalom koji boli
svakog pojedinca. Otuda opšte opiranje našoj nauci,
zanemarivanje svih obzira akademske pristojnosti i
oslobođenje opozicije od svih okova nepristrasne lo
gike, a uz to dolazi još i to da smo mi morali narušiti
mir ovog sveta još i na drugi način, kao što ćete usko
ro čuti.
Devetnaesto predavanje
OTPOR I POTISKIVANJE
Gospođe i gospodo! Da bismo otišli dalje u razu-
mevanju neuroza, potrebna su nam nova iskustva, a
mi ih imamo dva. Oba su vrlo čudna, i u svoje vre-
me izazivala su iznenađenje. Vi ste, dabogme, za oba
pripremljeni našim prošlogodišnjim razgovorima.
Prvo: Kad uzmemo na se da izlečimo nekog bo
lesnika, da ga oslobodimo od njegovih bolesnih sim
ptoma, onda nam se on suprotstavlja silno žilavim ot
porom, koji traje za sve vreme lečenja. To je jedna
tako čudnovata činjenica da ne smemo očekivati da
će se u nju mnogo verovati. Srodnicima bolesnikovim
najbolje je da ne govorimo ništa o tome, jer oni ne
misle nikad šta drugo nego da je to naš izgovor da
bismo opravdali dugo trajanje ili neuspeh našeg leče
nja. I bolesnik pokazuje sve pojave tog otpora, ne sa
znaj ući otpor kao takav, i već je veliki uspeh ako smo
ga doveli dotle da to shvati i da s tim računa. Pomi
slite: zar da bolesnik, koji tako pati usled svojih sim
ptoma i time muči i svoje najbliže, koji na sebe pri
ma tolike žrtve u vremenu, novcu, trudu i samosa-
vlađivanju, da bi ih se oslobodio, zar on da se opire
svome pomogaču u interesu svoje bolesti? Kako se
to tvrđenje mora činiti neverovatno! A ipak je tako,
i kad nam se ta neverovatnoća prebacuje, treba samo
da odgovorimo da to nije bez analogija na drugoj
strani, i da je svaki koji je zbog nesnosne zubobolje
O tp o r i p o t is k iv a n je 269
išao zubaru možda zgrabio ovoga za ruku kad se s kle-

štama hteo približiti bolesnom zubu.
Otpor bolesnika je vrlo raznovrstan, veoma pre
preden, često se jedva može poznati, menja kao ka
meleon oblike u kojima se javlja. To znači biti ne-
poverljiv prema lekaru i biti na oprezu prema njemu.
A mi primenjujemo u psihoanalitičkom lečenju teh
niku koja vam je poznata iz tumačenja snova. Nala-
žemo bolesniku da se prenese u jedno stanje mirnog
samoposmatranja bez razmišljanja i da saopštava sve
svoje unutrašnje opažaje koje bi pri tom mogao ima
ti: osećanja, misli, sećanja, po redu kako mu se jav
ljaju. Pri tom ga izrično opominjemo da ne popušta
nikakvom motivu koji bi želeo učiniti neki izbor ili
isključenje među pomislima, pa bilo da motiv glasi:
to je suviše neprijatno, ili suviše indiskretno da bi se
moglo reći, ili to je suviše beznačajno, to ne spada
ovamo, ili to je besmisleno, te ne treba da se kaže.
Mi mu naredimo da ide uvek samo površinom svoje
svesti, da izostavi svaku kritiku onoga što nalazi, ma
koje vrste bila kritika, i kažemo mu u poverenju da
uspeh lečenja, a pre svega njegovo trajanje, zavisi od
savesnosti kojom se on bude pokoravao tom osnov
nom tehničkom pravilu analize. A iz tehnike tuma
čenja snova znamo da baš one pomisli protiv kojih
se iznose navedene sumnje i prigovori sadrže redov
no materijal koji vodi otkriću nesvesnoga.
Postavljanjem tog osnovnog tehničkog pravila
postižemo u prvi mah to da ono postane napadna tač-
ka otpora. Bolesnik gleda da na svaki način izbegne
njegove odredbe. Cas tvrdi da mu ništa ne pada na
um, čas da mu se nameće toliko pomisli da ne može
ništa da uhvati. Tada s neprijatnim čuđenjem prime-
ćujemo da je on popustio čas ovom, čas onom kritič
kom prigovoru, on nam se naime odaje dugim pauza
ma koje unosi u svoje kazivanje. On onda priznaje da
to zaista ne može da kaže, da se stidi, i protiv svoga
obećanja uvažava taj motiv. Ili veli da mu je nešto
palo na um, ali da se to tiče neke druge osobe a ne
samog njega, te se zato isključuje i ne saopštava. Ili
veli da je ono što mu je sad palo na um zbilja suviše
beznačajno, suviše glupo ili suviše besmisleno; veli

da valjda ni ja nisam mogao misliti da će se on upu
štati u takve misli; i tako se to nastavlja u nepregled
nim varijacijama, a na to se ima izjaviti da sve reći
znači zaista sve reći.
Jedva se može naći ijedan bolesnik koji ne bi
pokušao da ma koju oblast zadrži za se da bi lečenju
sprečio pristup u tu oblast. Jedan koga sam morao
ubrajati u najinteligentnije skrivao mi je tako nede-
ljama jedan intimni ljubavni odnos i branio se, kad je
pozvan na odgovor zbog povrede svetog pravila, ovim
argumentom: mislio je, veli, da je taj događaj njego
va privatna stvar. Analitičko lečenje ne trpi, narav
no, takvo pravo utočišta. Pokušajmo, recimo, da u
jednom gradu kao Beč, za jedno mesto kao Visoki trg
ili Stefanova katedrala, dopustimo izuzetak da se tu
ne smeju vršiti hapšenja, pa se onda potrudimo da
uhvatimo nekog zločinca. On se neće naći na drugom
mestu nego u tom pribežištu. Jednom sam bio rešio
da jednom čoveku, na čiju se radnu sposobnost objek
tivno mnogo polagalo, priznam takvo izuzetno pravo,
jer je bio pod službenom zakletvom koja mu je za
branjivala da izvesne stvari drugima saopštava. On je
svakako bio zadovoljan uspehom, ali ja nisam; rešio
sam se da jedan pokušaj pod takvim uslovima ne po
navljam.
Oni koji boluju od prisilne neuroze znaju odlič
no kako će tehničko pravilo učiniti skoro neupotreb
ljivim time što svoju preteranu savesnost i svoju
sumnju uprave na nj. Oni koji boluju od histerije
straha uspevaju katkad da to pravilo dovedu ad ab-
surdum, iznoseći samo pomisli koje su tako daleko
od onoga što se traži da analizi ne donose nikakve
koristi. Ali, nemam nameru da vas uvodim u pretre-
sanje tih tehničkih teškoća. Dovoljno je reći da naj
zad polazi za rukom da se, odluČnošću i istrajnošću,
otporu otme izvesna mera pokoravanja prema osnov-
n’om tehničkom pravilu; a otpor se onda baca na jed
no drugo polje. Pojavi se kao intelektualni otpor, bori
se argumentima, hvata se za teškoće i neverovatnoće
koje u analitičkom učenju nalazi normalno, ali neoba-
Otpor i p o tisk iv a n je 271
vešteno mišljenje. Tada mi od tog jednog glasa ima

mo da čujemo sve kritike i prigovore koji oko nas
bruje kao u horu u naučnoj literaturi. Zato nam nije
ništa nepoznato što nam se spolja dovikuje. To je
prava bura u čaši vode. Ali, bolesnik dopušta da se
s njim govori; on želi da nas navede na to da mu da
jemo obaveštenja, da ga poučavamo, da ga pobijamo,
da mu pokažemo literaturu u kojoj bi se mogao dalje
učiti. On je rado gotov da postane pristalica psiho
analize, pod uslovom da analiza poštedi njega lično.
Ali, u toj radoznalosti mi vidimo otpor, odvraćanje
od naših specijalnih zadataka, pa je odbijamo. Kod
onoga koji boluje od prisilne neuroze možemo očeki
vati jednu naročitu taktiku otpora. On pušta često
analizu da nesmetano ide svojim putem tako da ona
može bacati sve više svetlosti na zagonetke tog slu
čaja bolesti, ali smo začuđeni najzad što tom rasvet-
ljavanju ne odgovara nikakav praktičan napredak,
nikakvo popuštanje simptoma. Tad možemo otkriti
da se otpor povukao u sumnju prisilne neuroze, i u
tom položaju nam se uspešno opire. Bolesnik je sebi
rekao otprilike: sve je to vrlo lepo i interesantno. To
ću da pratim rado i dalje. Moju bolest to bi veoma
izmenilo kad bi bilo istinito. Ali, ja nikako ne veru-
jem da je to istina, i dok to ne verujem, to se ništa
ne tiče moje bolesti. Tako se to može produžavati dok
se najzad ne dođe do samog tog rezervisanog položaja,
i onda plane odlučna borba.
Intelektualni otpori nisu najgori; njih uvek sa
vladamo. Ali, bolesnik ume, ostajući u okviru ana
lize, i da izazove otpore čije savlađivanje spada u
najteže tehničke zadatke. Mesto da se seća, on po
navlja iz svog života ona držanja i osećanja koja se
pomoću takozvanog „prenosa” mogu upotrebiti kao
otpor protiv lekara i lečenja. On uzima taj materijal,
kad je muškarac, iz svoga odnosa prema ocu, na čije
mesto stavlja lekara; tako stvara otpore iz težnje za
samostalnošću svoje ličnosti i svoga mišljenja, iz svog
častoljubija, čiji je prvi cilj bio da radi isto što i otac,
ili da nadvlada oca; iz svog negodovanja da drugi put
u životu primi na se teret zahvalnosti. Tako se mesti-
mice dobij a utisak kao da je bolesnikova namera da

lekaru ne prizna da je u pravu, da mu pokaže njego
vu nemoć, da nad njim trijumfuje, potpuno zamenila
bolju nameru: da učini kraj bolesti. Žene majstorski
umeju da iskoriste u svrhu otpora jedan nežan ero-
tički obojen prenos na lekara. Kad ta naklonost dođe
do izvesne visine, gubi se svaki interes za aktuelnu
situaciju lečenja, svaka obaveza koju su uzele na se
pristavši na lečenje, a ljubomora koja nikad ne izo
staje, kao i ogorčenje zbog odbijanja, koje je neiz-
bežno, iako ga lekar čini štedeći bolesnicu, moraju ići
na to da pokvare lično slaganje s lekarom i da tako
odstrane jednu od najmoćnijih sila analize.
Otpore ove vrste ne smemo jednostrano osuđi
vati. Oni sadrže tako mnogo od najvažnijeg materi
jala iz bolesnikove prošlosti i iznose ga na tako ubed-
ljiv način da postaju najboljim osloncima analize, ako
vesta tehnika ume da ih okrene pravim putem. Samo
je interesantno da je taj materijal uvek najpre u slu
žbi otpora i da u prvi red stavlja svoju fasadu nepri
jateljski raspoloženu prema lečenju. A može se reći
i da su to osobine karaktera, stavovi bolesnikovog ja,
koje on mobilise radi suzbijanja promena za kojima
se teži. Pri tom doznajemo kako su se te osobine
karaktera stvorile u vezi sa uslovima neuroze i u re
akciji protiv njenih zahteva, i uviđamo crte tog ka
raktera, koje se inače ne mogu istaći ili ne u toj meri,
te se mogu nazvati latentnim. A ne treba da dobijete
utisak kao da mi u pojavi tih otpora vidimo neko ne
predviđeno ugrožavanje analitičkih uticaja. Ne, mi
znamo da se ti otpori moraju pojaviti; samo smo ne
zadovoljni kad ih ne možemo da izazovemo dovolj
no jasno i da ih bolesniku učinimo jasnim. A mi razu-
memo, najzad, da je savlađivanje tih otpora glavni
posao analize i da je to onaj deo rada koji nam jedini
daje uverenje da smo kod bolesnika nešto postigli.
Ako tome dodate da bolesnik iskorišćuje, u smi
slu poremećaja, sve slučajnosti koje se jave za vre-
me lečenja, svaki događaj spolja koji skreće pažnju,
svaku izjavu nekog autoriteta u njegovom krugu, ne
prijateljski raspoloženog prema analizi, neko slučaj-
O tp o r i p o t is k iv a n je 273
no oboljenje ili organsko oboljenje koje komplikuje

neurozu — da on Čak i svako poboljšanje svog stanja
iskorišćuje kao motiv za slabljenje svojih napora,
onda ćete dobiti približnu, ali nikako još ne potpunu
sliku oblika i sredstava otpora u čijem savlađivanju
protiče svaka analiza. Ovoj tački posvetio sam tako
opširno izlaganje zato što imam da vam saopštim da
je ovo naše iskustvo sa otporom neurotičnih lica pro
tiv otklanjanja njihovih simptoma postalo temeljom
našeg dinamičkog shvatanja neuroza. Breuer i ja vr
šili smo psihoterapiju prvo pomoću hipnoze; Breuer-
ova prva bolesnica lečen^ je uglavnom pod uticajem
hipnotičkog stanja; ja sam mu u tome najpre sledo-
vao. Priznajem da se rad onda obavljao lakše i pri
jatnije, a i u kraćem vremenu. Ali, uspesi su bili
ćudljivi a ne trajni; zato sam najzad napustio hipno
zu. I onda sam shvatio da saznanje dinamike ovih bo
lesti nije bilo mogućno dok smo se služili hipnozom.
To stanje umelo je skriti lekarevom oku baš posto
janje otpora. Ono je, oslobođavajući izvesno polje za
analitički rad, potiskivalo otpor i ustavljalo ga na
granicama tog polja, tako da je postao neprobojan,
kao što slično čini sumnja kod prisilne neuroze. Zato
sam i smeo reći da je prava psihoanaliza počela onda
kad smo digli ruke od pomoći hipnoze.
Ali, kad je konstatovanje otpora postalo tako zna
čajno, onda svakako smemo dati mesta jednoj opre
znoj sumnji; da li nismo bili suviše lakomisleni u
pretpostavljanju otpora. Možda zbilja ima neurotič-
kih slučajeva u kojima asocijacije iznevere iz drugih
razloga, možda argumenti protiv naših pretpostavki
zaslužuju zaista da se sadržajno procene, te nemamo
prava da intelektualnu kritiku analizovanih odstra
nimo tako lako kao otpor. Jest, gospodo, ali mi nismo
olako došli do tog mišljenja. Mi smo imali prilike da
posmatramo svakog takvog bolesnika pri pojavi ot
pora i posle njegovog iščezavanja. Naime, otpor menja
neprestano svoj intenzitet u toku lečenja; on se po
većava kad se približujemo nekom novom predmetu,
najjači je na vrhuncu obrade toga predmeta, a opet
spadne kad se predmet svrši. Mi i nemamo, ako ni-
Frojd. Odabrana dela. II
smo počinili naročite tehničke nespretnosti, nikad po

sla sa otporom u punoj meri koji bolesnik može dati.
Mogli smo se, dakle, u veri ti da isti čovek nebrojeno
puta u toku analize svoj kritički stav odbacuje i po
novo uzima. Ako nam predstoji da jedan nov i nje
mu naročito mučan deo nesvesnog materijala dove
demo do svesti, bolesnik je krajnje kritičan; ako je
pre toga mnogo razumeo i prihvatio, sad su te teko
vine kao zbrisane; u svojoj težnji za opozicijom po
svaku cenu, on može potpuno dati sliku jednog afek
ti vno slaboumnog čoveka. Ako se uspe da mu se po
mogne savladati taj novi otpor, on će povratiti svo je
saznanje i svoje razumevanje. Njegova kritika nije.
dakle, neka samostalna funkcija, kao takva za poš to
vanje, već je pomoćnik njegovih afektivnih držanja
i njom upravlja njegov otpor. Ako mu nešto nije
pravo, on se može vrlo oštroumno braniti od toga i
pokazati se vrlo kritičan; ali, ako je nešto zgodno za
njegovu stvar, onda se on prema tome može pokazati
vrlo lakoveran. Možda i svi mi nismo mnogo druk
čiji; analizovani pokazuje tako jasno tu zavisnost in
telekta od afektivnog života samo zato što ga u a n a
lizi dovodimo u tako veliku pritešnjenost.
Na koji način pak vodimo računa o tome što se
bolesnik tako energično brani protiv otklanjanja svo
jih simptoma i uspostavljanja normalnog toka u nje
govim duševnim procesima? Mi sebi velimo da smo
tu mogli osetiti jake sile koje se protive promeni sta
nja; to moraju biti iste sile koje su u svoje vreme
izazvale to stanje. Prilikom stvaranja simptoma mo
ralo se nešto zbiti što sad možemo rekonstruisati iz
naših saznanja stečenih pri rešenju simptoma. Znamo
već, iz Breuer-ovog posmatranja, da je pretpostavka
egzistencije simptoma to da neki duševni proces nije
na normalan način priveden kraju, tako da je mogao
postati svesnim. Simptom je naknada za nešto što je
izostalo. A znamo i na koje mesto treba da stavimo
dejstvo pretpostavljene sile. Moralo se javiti silno
opiranje protiv toga da dotični duševni pojav dopre
do svesti; zato je on ostao nesvestan. Kao nesvesno,
on je imao moći da stvori simptom. Isto opiranje jav
O tp o r i p o t i s k i v a n j e 275
lja se za vreme analitičkog lečenja ponovo nasuprot

naporu da se nesvesno prevede u svesno. To osećamo
kao otpor. Patogeni proces koji nam se pokazuje u
otporu treba nazvati potiskivanjem.
O tom procesu potiskivanja treba da stvorimo
određenije predstave. To je preduslov stvaranja sim
ptoma, ali to je i nešto o čemu ništa slično ne znamo.
Uzmimo kao primer jedan impuls, jedan duševni pro
ces koji ima težnju da pređe u radnju, mi znamo da
on može podleći odbijanju, koje nazivamo odbaciva
njem ili osuđivanjem. Njemu se pri tom oduzima
energija kojom raspolaže, on postaje nemoćan, ali
može i dalje postojati kao sećanje. Ceo proces odlu
čivanja o njemu protiče sa znanjem (svesnoga) ja.
Sasvim je drukčije ako zamislimo da isti proces bude
potčinjen potiskivanju. Onda bi on zadržao svoju
energiju, a ne bi ostalo nikakvo sećanje na nj; a i pro
ces potiskivanja izvršio bi se neprimećen od (svesnog)
ja. Tim poređenjem se dakle ne približujemo suštini
potiskivanja.
Izložiću vam koje s u s e teorijske predstave je
dine pokazale upotrebljivim da bi se pojam potiski
vanja vezao za jedan određeniji oblik. Za to je po
trebno, pre s v e g a , da od čisto deskriptivnog smisla
reći ..n e s v e s n o ” idemo dalje do sistematskog smisla
iste reći, to znači, hoćemo da kažemo da je svesnost
ili nesvesnost jednog psihičkog događaja samo jedna
od njegovih osobina, koja čak može biti dvosmislena.
Ako je jedan takav događaj ostao nesvestan, onda j e
to odvraćanje od svesti možda samo jedan znak sud
bine koju je on iskusio, ali ne sama ta sudbina. Da
bismo tu sudbinu predstavili očigledno, zamislimo da
svaki duševni proces — tu se mora dopustiti jedan
izuzetak koji ćemo docnije pomenuti — postoji prvo
u jednom nesvesnom stadijumu ili nesvesnoj fazi, i
da tek odatle prelazi u svesnu fazu, otprilike kao što
je fotografska slika prvo negativ, pa posle preko po
zitiva postaje slika. Međutim, ne mora iz svakog ne
gativa postati pozitiv, a isto tako nije nužno da se
svaki nesvestan duševni proces pretvori u svestan.
Celishodno ćemo se izraziti ovako: pojedini događaj
pripada prvo psihičkom sistemu nesvesnoga, a posle,

prema prilikama, može preći u sistem svesnoga.
Najgrublja predstava o tim sistemima za nas je
najzgodnija; to je prostorna predstava. Uporedićemo
dakle sistem nesvesnoga sa jednim velikim predsob
ljem po kome se jure duševni procesi kao posebna
bića. Do tog predsoblja nalazi se, recimo, jedan dru
gi, uži prostor, neka vrsta salona, u kome boravi i
svest. A na pragu između obe prostorije vrši svoju
dužnost jedan stražar koji pojedine duševne pokrete
pregleda, cenzuriše i ne pušta u salon ako izazovu
njegovo nedopadanje. Uvidećete odmah da nije ve
lika razlika da li stražar već s praga odbija pojedini
nagon ili ga opet izbacuje preko praga pošto je već
ušao u salon. Tu je u pitanju samo stupanj straža-
reve opreznosti i njegovo blagovremeno saznanje.
Držeći se te slike, mi možemo dalje razvijati našu
nomenklaturu. Procesi u predsoblju nesvesnoga skri
veni su u pogledu svesti, koja se i nalazi u drugom
prostoru; oni u prvo vreme moraju ostati nesvesni.
Ako su se već probili do praga svesti, pa su od stra-
žara suzbijeni, onda su oni nesposobni da budu sve-
sni; mi ih nazivamo potisnutim. Ali, i nagoni koje je
stražar pustio preko praga nisu zato nužno postali
svesni; oni to mogu postati samo kad im pođe za ru
kom da na se privuku poglede svesti. Zato mi s do
brim pravom nazivamo taj drugi prostor sistemom
predsvesnoga. Onda prelaženje u svesno stanje zadr
žava svoj čisto deskriptivni smisao. A sudbina poti
skivanja za pojedini nagon sastoji se u tome što ga
stražar ne pušta iz sistema nesvesnoga u sistem pred
svesnoga. To je isti stražar koga upoznajemo kao ot
por kad analitičkim lečenjem pokušavamo otkloniti
potiskivanje.
No vi ćete reći, znam, da su te predstave isto tako
grube kao što su fantastične i da u jednom naučnom
izlaganju nisu ni dopuštene. Ja znam da su grube;
štaviše, mi znamo i da su netačne, a ako se mnogo
ne varamo, onda za njih imamo već spremnu jednu
bolju zamenu. Da li će vam se i onda činiti još tako
fantastične, ne znam. Zasada su to pomoćne predsta
O tp o r i p o t is k iv a n j e 277
ve, kao što je predstava o Amperovom čovečuljku koji

pliva u kolu električne struje, i nisu za preziranje
ukoliko su upotrebljive za razumevanje posmatranja.
2eleo bih vas uveriti da ove grube zamisli o dvema
prostorijama, o čuvaru na pragu između njih dve, i
o svesti kao gledaocu na kraju druge sale, ipak mo
raju značiti vrlo velika približavanja ka samom sta
nju stvari. A hteo bih i da od vas čujem priznanje
da naši nazivi: nesvesno, predsvesno, svesno daleko
manje prejudiciraju i lakše se mogu pravdati nego
drugi nazivi, koji se predlažu ili se upotrebljavaju
kao: pođsvestan, poredsvestan, međusvestan i slični.
Zato će za mene biti važnije ako me opomenete
na to da bi jedno takvo uređenje duševnog aparata,
kao što sam ga ja ovde predstavio za ljubav objašnje
nja neurotičkih simptoma, moralo imati opšte važe
nje i prema tome dati računa i o normalnoj funkciji.
U tome ste, naravno, u pravu. Sad ne možemo poći
za tim zaključkom, ali se naš interes za psihologiju
stvaranja simptoma mora izvanredno pojačati, ako
ima izgleda da će se proučavanjem patoloških odnosa
dobiti razjašnjenje tako dobro skrivenog normalnog
duševnog zbivanja.
Uostalom, zar ne uviđate na čemu se zasnivaju
naše postavke o dvama sistemima, o njihovom među
sobnom odnosu i odnosu prema svesti? Stražar iz
među nesvesnoga i predsvesnoga i nije ništa drugo
do cenzura kojoj smo našli da je podvrgnuto stvara
nje očiglednog sna. Ostaci dana u kojima smo otkrili
podstrekače sna bili su predsvesni materijal, koji je
za vreme noći, u stanju spavanja, pretrpeo uticaj ne-
svesnih i potisnutih želja, te je zajedno s njima, za
hvaljujući njihovoj energiji, mogao stvoriti skriveni
san. Pod vladom nesvesnog sistema taj materijal je
izložen preradi — sažimanju i pomeranju — kakva
u normalnom duševnom Životu, to jest u predsvesnom
sistemu nije poznata ili je samo izuzetno dopuštena.
Ta razlika u načinu rada postala nam je karakteri
stikom tih dvaju sistema; odnos prema svesti, koja
je priključena predsvesnome, važio nam je samo kao
znak pripadnosti jednome od dvaju sistema. San
upravo i nije više patološka pojava; on se može javiti

kod svih zdravih ljudi pod uslovima stanja spavanja.
Ona pretpostavka o strukturi duševnog aparata, koja
nam u isto vreme rasvetljava stvaranje sna i stvara
nje neurotičkih simptoma, ima nepobitno pravo da
bude uzeta u obzir i za normalni duševni život.
Toliko ćemo zasad reći o potiskivanju. A ono je
samo preduslov za stvaranje simptoma. Mi znamo da
je simptom zamena nečega što je potiskivanjem spre-
čeno. Ali, od potiskivanja do razumevanja tog stva
ranja zamene još je dalek put. Na drugoj strani tog
problema javljaju se, u vezi s konstatovanjem poti
skivanja, pitanja: koja vrsta duševnih pokreta podle-
ži potiskivanju, kojim se silama sprovodi, iz kojih
motiva? Za to nam je dosad dato samo jedno. Videli
smo, pri istraživanju otpora, da on potiče iz sila sa
mog ja, iz poznatih i skrivenih osobina karaktera. To
su, dakle, te sile koje su se postarale i za potiskiva
nje ili su bar imale udela u njemu. Sve drugo nam
je još nepoznata
No, tu nam dalje pomaže ono drugo iskustvo,
koje sam već bio nagovestio. Iz analize možemo sa
svim uopšte navesti šta je svrha neurotičkih simpto
ma. Ni to vam neće biti ništa novo. To sam vam već
pokazao na dvama slučajevima neuroze. Ali, dabo-
gme, šta znače dva slučaja? Imate prava zahtevati da
vam se to pokaže dvesta puta, nebrojeno puta. Samo
nedostaje jedno: što ja to ne mogu. Tu opet mora
doći sopstveno iskustvo ili verovanje koje se u toj
tački može pozvati na saglasne podatke svih psiho
analitičara.
Vi se sećate da nas je analiza u dvama slučaje
vima, čije smo simptome podvrgli podrobnom istra
živanju, posvetila u najintimnije stvari seksualnog
života tih bolesnika. U prvom slučaju smo, osim toga,
osobito jasno uvideli svrhu ili težnju ispitivanog sim
ptoma; u drugom slučaju, ona je bila možda nešto
malo prikrivena jednim momentom koji ćemo docni-
je pomenuti. To isto, dakle, što smo videli na tim
dvama primerima, pokazali bi nam svi drugi sluča
O tp o r i p o tisk iv a n je 279
jevi koje podvrgnemo analizi. Svaki put bismo ana

lizom bili uvedeni u seksualne doživljaje i želje bo
lesnikove, i svaki put bismo morali utvrditi da nji
hovi simptomi služe istoj svrsi. Kao ta svrha pokazuje
nam se zadovoljenje seksualnih želja; simptomi služe
seksualnom zadovoljenju bolesnika, oni su naknada
za to zadovoljenje koga su bolesnici u životu lišeni.
Setite se prisilne radnje naše prve bolesnice.
2ena je lišena svog jako ljubljenog muža, s kojim
ne može da deli život zbog njegovih nedostataka i sla
bosti. Ona mora da mu ostane verna, ne može da ga
zameni nikojim drugim. Njen prisilni simptom daje
joj ono za čim čezne, uzdiže joj muža, spori, ispravlja
njegove slabosti, pre svega njegovu impotenciju. Taj
simptom u osnovi je ispunjenje želje, sasvim kao san,
i to — što san nije uvek — jedno zadovoljenje ero-
tičke želje. Kod naše druge bolesnice mogli ste uvi-
deti bar to da njen ceremonijal želi sprečiti ili otklo
niti snošaj roditelja, da iz njega ne bi proizišlo neko
novo dete. Takođe ste pogodili, svakako, da taj cere
monijal u osnovi teži za tim da samu nju stavi na me-
sto majke. Dakle, opet otklonjenje poremećaja u sek
sualnom zadovoljavanju i ispunjenje sopstvenih sek
sualnih želja. O nagoveštenoj komplikaciji biće uskoro
govora.
Gospodo! Hteo bih izbeći da naknadno činim od
stupanja u pogledu opštosti ovih tvrđenja, pa vam
zato skrećem pažnju na to da je sve što vam ovde
velim o potiskivanju, stvaranju simptoma i značenju
simptoma, dobijeno na trima oblicima neuroza: na
histeriji straha, histeriji konverzije i prisilnoj neurozi,
te zasad i važi samo za te oblike. Te tri bolesti, koje
smo navikli da udružujemo u jednu grupu kao „neu
roze prenosa”, omeđavaju i oblast u kojoj se psiho-
analitična terapija može vršiti. Druge neuroze psiho
analiza je daleko slabije proučila; kod jedne njihove
grupe bila je, svakako, nemogućnost terapi-utičnog
uticanja jedan razlog za zapostavljanje. A nemojte
zaboraviti ni da je psihoanaliza još vrlo mlada nauka,
da ona zahteva mnogo truda i vremena za pripremu
i da je do pre kratkog vremena još bila ograničena na

dva oka. Ipak smo na svima mestima spremni da
uđemo u razumevanje i tih drugih bolesti koje nisu
neuroze prenosa. Ja se nadam da ću još moći da vam
iznesem kakva proširenja dobi jaju naše pretpostavke
i rezultati prilagođavanjem na taj novi materijal, i da
vam pokažem da ta dalja proučavanja nisu odvela
protivrečnostima već uspostavljanju viših celina. Ako
sad, dakle, sve što je ovde rečeno važi za tri neuroze
prenosa, onda mi dopustite da pre svega povećam
vrednost simptoma jednim novim saopštenjem. Jed
no uporedno istraživanje povoda oboljenja daje na
ime jedan rezultat koji se može staviti u formulu:
da ta lica obolevaju na ma koji način od uskraćenja,
kad im stvarnost uskrati zadovoljenje njihovih seksu
alnih želja. Vi uviđate kako se ta dva rezultata od
lično slažu. Onda se tek simptomi i mogu razumeti
upravo kao zadovoljenje u zamenu za ono koje se ne
nalazi u životu.
Začelo su mogućni još svakojaki prigovori protiv
tvrđenja da su neurotički simptomi zamena seksual
nog zadovoljenja. Dva prigovora izložiću vam još da
nas. Vi ćete mi možda, ako sami budete analitički
ispitivali veći broj neurotičnih bolesnika, odmahujući
glavom dostaviti: da u jednom nizu slučajeva to ni
kako nije tačno, da tu simptomi imaju, izgleda, pre
suprotnu svrhu, naime, da isključe ili otklone seksu
alno zadovoljenje. Neću sporiti tačnost vašeg tuma
čenja. Psihoanalitički tok stvari obično je nešto kom-
plikovaniji nego što bismo mi to želeli. Kad bi bio
tako jednostavan, ne bi mu, možda, ni bila potrebna
psihoanaliza da ga iznese na videlo. Zaista, već neke
crte ceremonijala kod naše druge bolesnice pokazuju
taj asketski, za seksualno zadovoljenje neprijateljski
karakter, na primer kad ona otklanja satove, čemu je
mađijski smisao izbegavanje noćnih erekcija; ili ona
hoće da spreči padanje i razbijanje sudova, što ima
smisao zaštićavanja njenog devičanstva. U drugim
slučajevima krevetskog ceremonijala koje sam mogao
analizirati bio je taj negativni karakter daleko više
O tp o r i p o t i s k i v a n j e 281
izražen; ceremonijal se sastojao, uglavnom, u odbran-

benim merama protiv seksualnih uspomena i iskuše
nja. Međutim, mi smo već tako često u psihoanalizi
videli da suprotnosti ne znače protivrečnost. Mogli
bismo svoje tvrđenje proširiti pa tvrditi da je simpto
mima svrha ili seksualno zadovoljenje ili odbrana od
njega, i to kod histerije preteže uglavnom pozitivni
karakter — zadovoljenje želje —, a kod prisilne ne
uroze negativni, asketski karakter. Ako simptomi
mogu služiti i seksualnom zadovoljenju i njegovoj su
protnosti, onda ta dvostranost ili polarnost ima izvr
sno obrazloženje u jednom delu njihovog mehanizma
koji još nismo mogli pomenuti. Oni su, naime, kao što
ćemo videti, rezultati kompromisa koji su proizišli iz
sukobljavanja dveju suprotnih težnji i zastupaju ono
što je potisnuto isto tako kao i ono što potiskuje i što
je imalo udela u njihovom postanku. Zamena onda
može biti više u korist jedne ili u korist druge strane;
vrlo retko otpada jedan uticaj potpuno. Kod histerije
se obično postiže sastavljanje obeju svrha u istom
simptomu. Kod prisilne neuroze oba dela se često ra
zilaze; simptom onda postaje dvovremen, sastoji se iz
dve akcije, koje idu jedna za drugom i jedna drugu
uništavaju.
Nećemo tako lako izići nakraj s jednom drugom
teškoćom. Ako pregledate jedan veći niz tumačenja
simptoma, verovatno ćete u prvi mah suditi da je po
jam zamene seksualnog zadovoljenja kod njih proši
ren do svojih krajnjih granica. Vi nećete propustiti
da naglasite da ti simptomi ne daju ništa realno u
pogledu zadovoljenja, da su dosta često ograničeni na
oživljavanje neke senzacije ili na predstavljanje neke
fantazije iz nekog seksualnog kompleksa. Dalje, da
tobožnje seksualno zadovoljavanje pokazuje tako če
sto jedno detinjasto i nedostojno obeležje, približuje
se otprilike jednom aktu masturbacije ili podseća na
prljave neprijatnosti koje se već deci zabranjuju i
od kojih se ona odučavaju. A povrh toga izrazićete i
svoje čuđenje što se za seksualno zadovoljenje hoće
da izdaje ono što bi se možda moralo opisati kao za
dovoljenje svirepih ili groznih prohteva koje čak tre

ba nazvati neprirodnim. U ovim poslednjim tačkama,
gospodo, nećemo postići saglasnost pre nego što sek
sualni život čovekov podvrgnemo jednom temeljnom
ispitivanju i pri tom utvrdimo šta se s pravom može
nazvati seksualnim.
Dvadeseto predavanje
COVECJI SEKSUALNI ŽIVOT
Gospođe i gospodo! Moglo bi se pomisliti da ne

može biti sumnje o tome šta se ima razumeti pod
„seksualnim”. Ta, pre svega, seksualno je ono što je
nepristojno, o čemu se ne sme govoriti. Pričali su
mi kako su se đaci jednog čuvenog psihijatra jednom
potrudili da uvere svog učitelja da simptomi histerič-
nih lica predstavljaju tako često seksualne stvari. U
toj svrsi odveli su ga ka postelji jedne histerične žene,
čiji su napadi očigledno glumili jedan porođajni pro
ces. No, on reče odbijajući njihovo mišljenje: Pa po
rođaj nije ništa seksualno. Zaista, porođaj ne mora
u svakom slučaju biti nešto nepristojno.
Vi mi zamerate, vidim, što se u tako ozbiljnim
stvarima šalim. Ali, to nije baš samo šala. Zbilja, nije
tako lako reći šta sačinjava sadržinu pojma „seksu
alno”. Sve što je u vezi s razlikom između oba pola,
to bi možda bilo jedino tačno, ali to će vam se činiti
bezbojno i suviše široko. Ako u središte stavite činje
nicu seksualnog akta, onda ćete možda reći da je sek
sualno sve ono što se, u cilju pribavljanja zadovolj
stva, odnosi na telo, specijalno na polne delove dru
gog pola, i što, najzad, teži sjedinjavanju genitalija
i izvođenju polnog akta. Ali, onda zaista niste daleko
od izjednačavanja seksualnoga sa nepristojnim i onda
porođaj zbilja ne spada u seksualno. Ako pak funkci
ju rađanja smatrate kao suštinu seksualnosti, onda
dolazite u opasnost da isključite veliki broj stvari ko

jima nije cilj rasploda van je, a ipak su začelo seksu
alne, kao masturbacija ili čak ljubljenje. Ali, mi već
unapred znamo da pokušaji definisanja uvek dovode
do teškoća; nemojmo tražiti da baš u ovom slučaju
učinimo nešto bolje. Možemo slutiti da se razviću poj
ma „seksualno” nešto dogodilo, što je, prema jednom
zgodnom izrazu H. Silberer-a, imalo za posledicu jed
nu „pogrešku prekrivanja”. Uglavnom, nismo bez ori
jentacije u pitanju šta ljudi nazivaju seksualnim.
Nešto što je složeno iz vođenja računa o suprot
nosti polova, o pribavljanju zadovoljstva, o funkciji
rasplođavanja i o karakteru nepristojnoga koje se
ima kriti: to će biti dovoljno za sve praktične potrebe
u životu. Ali, to više nije dovoljno u nauci. Jer mi
smo brižljivim istraživanjem, omogućenim svakako
jedino samosavlađivanjem punim požrtvovanja, po
znali grupe ljudskih individua čiji „seksualni život”
odstupa na najupadljiviji način od uobičajene proseč-
ne slike. Jedni od tih „perverznih” izbrisali su tako
reći polnu razliku iz svog programa. Samo isti pol
može izazvati njihove seksualne želje; drugi pol, na
ročito njegovi polni organi, za njih uopšte nije polni
objekat, u krajnjim slučajevima Čak je predmet od
vratnosti. Oni su se time, naravno, odrekli svakog
učešća u rasplodavanju. Takva lica nazivamo homo
seksualnim ili invertovanim. To su ljudi i žene, inače
često — ne uvek — besprekorno obrazovani, intelek
tualno kao i etički visoko razvijeni, samo skloni tom
jednom kobnom odstupanju. Oni se preko svojih na
učnih zastupnika izdaju za jednu naročitu vrstu ljud
skoga roda, za „treći rod”,' koji je ravnopravan sa
druga dva. Možda ćemo imati prilike da njihove za-
hteve kritički ispitamo. Oni naravno nisu, ma koliko
rado oni to tvrdili, neki „odbir" čovečanstva, već kod
njih ima u najmanju ruku isto toliko individua manje
vrednosti i koje nisu ni za što, kao i kod onih koji su
u seksualnom pogledu drukčiji.
Ta perverzna lica ponašaju se prema svom seksu
alnom objektu otprilike isto onako kao i normalna
lica prema svome. Ali, sad sleduje dug niz abnormal-
C oveiji seksualni život 285
nih ljudi čije se seksualno delanje sve više udaljuje

od onoga što se jednom razumnom čoveku čini dostoj
no želje. U svojoj raznovrsnosti i osobenosti oni se
mogu uporediti samo sa čudnim nakazama koje je na
slikao P. Breughel kao iskušenje svetog Antonija, iii
sa davno iščezlim bogovima i vernicima koje G. Flau
bert provodi u dugoj povorci pokraj svoga pobožnog
pokajnika. Njihovo mnoštvo zahteva neku vrstu reda,
da nam se ne bi pomutila čula. Mi ih delimo na one
kod kojih se, kao kod homoseksualaca, promenio sek
sualni objekt, i druge kod kojih se u prvom redu pro
menio seksualni cilj. U prvu grupu spadaju oni koji
su se odrekli spajanja obaju genitalija i kod partne
ra u seksualnom aktu zamenjuju polni organ nekim
drugim delom ili drugim predelom tela; pri tom oni
prelaze preko nedostatka organskog uređenja kao i
preko prepreke od gađenja (usta, čmar mesto vagine).
Posle dolaze drugi, koji se, doduše, još drže genitalija,
ali ne zbog njihovih seksualnih već zbog drugih funk
cija, u kojima ona sudeluju iz anatomskih razloga i
usled susedstva. Na njima vidimo kako funkcije izba
civanja, koje su u vaspitanju deteta odstranjene kao
nepristojne, ostaju sposobne da prigrabe za se sav
seksualni interes. Zatim dolaze drugi, koji su geni
talni organ kao objekat uopšte napustili i mesto nje
ga čine neki drugi deo tela željenim objektom: ženske
grudi, nogu, viticu. Dalje sleduju oni kojima nijedan
deo tela ništa ne znači, ali sve želje ispunjava jedan
deo odela: cipela, deo belog rublja (fetišisti). Zatim
dolaze lica koja doduše žele ceo objekat, ali na nj
stavljaju sasvim određene, čudne ili grozne zahteve,
čak i taj zahtev da on mora postati lešina bez odbra
ne, pa ga u zločinačkom nagonu i načine lešinom da
bi ga mogli uživati. Dosta je užasa s te strane!
Drugu gomilu čine oni perverzni koji su kao cilj
svojih seksualnih želja postavili ono što je u normal
nim prilikama samo uvodna i pripremna radnja. Da
kle oni koji teže za gledanjem i pipanjem druge oso
be, ili za promatranjem njenih intimnih radnji, ili
koji otkrivaju svoje sopstvene delove tela koje treba
kriti, u tamnoj nadi da će biti nagrađeni sličnom rad
njom s druge strane. Posle dolaze zagonetni sadisti,

čija nežna žudnja ne poznaje nikakav drugi cilj nego
da svome objektu nanesu bola i muke, od nagoveštaja
poniženja do teških telesnih povreda; a, kao radi iz-
ravnanja, tu dolazi i njihov pandan, mazohisti, čije je
jedino zadovoljstvo da od svog ljubljenog objekta
pretrpe sva poniženja i muke u simboličkom kao i u
realnom obliku. Ima još i drugih, kod kojih se više
takvih abnormalnih uslova udružuju i ukrštaju, a
najzad još moramo znati da svaka od tih grupa po
stoji dvostruko, da pored jednih, koji svoje seksu
alno zadovoljenje traže u stvarnosti, ima i drugih
koji se zadovoljavaju time što samo zamišljaju takvo
zadovoljavanje, kojima uopšte nije potreban nikakav
stvarni objekat, već ga mogu da nadoknade fanta
zijom.
Pri tom ne može biti ni najmanje sumnje da se
u tim ludostima, osobenostima i užasima, zaista sa
stoji seksualno delanje tih ljudi. Ne samo da i oni
sami to tako shvataju i osećaju odnos zamene, nego
moramo reći da to u njihovom životu igra i istu ulo
gu kao normalno seksualno zadovoljavanje u našem;
oni za to podnose iste, često veoma velike žrtve, te
se može ispitivati, uopšte kao i u finijim sitnicama,
gde se te nenormalnosti naslanjaju na normalno, a
gde odstupaju od njega. Da i ovde nailazite na o b ele-
žje nepristojnoga, koje je skopčano sa sek su a ln im
radnjama, ne može vam izmaći; samo je ono ovde
obično pojačano do bestidnoga.
Pa, gospođe i gospodo, kakav stav da zauzmemo
prema ovim neobičnim vrstama seksualnog zadovo
ljavanja? Sa ogorčenjem, sa izjavom svog ličnog ne
godovanja i uveravanjem da mi nemamo te požude,
nećemo očevidno ništa učiniti. To nas niko i ne pita.
Najzad, to je jedna vrsta pojava kao i druge. Odba
civanje tih pojava, pod izgovorom da su to samo ret-
kosti i čudnovatosti, moglo bi se i samo lako odbaciti.
Naprotiv, u pitanju su vrlo česte, veoma rasprostra
njene pojave. No ako bi nam se htelo reći da se zbog
njih ne treba da pometemo u svojim pogledima o sek
sualnom životu, zato što su to bez izuzetka zablude
C oveiji seksualni život 287
i iskliznuća seksualnog nagona, onda bi jedan ozbi

ljan odgovor bio na svom mestu. Ako te bolesne ob
like seksualnosti ne možemo razumeti i dovesti u vezu
s normalnim duševnim životom, onda ne ražu memo
upravo ni normalnu seksualnost. Kratko rečeno, osta -
je neizbežan zadatak da se pruži pun teorijski račun
0 mogućnosti pomenutih perverzija i o njihovoj vezi
sa takozvanom normalnom seksualnošću.
Za to će nam pomoći jedno saznanje i dva nova
iskustva. To saznanje dugujemo Ivanu Blohu; ono
ispravlja shvatanje svih tih perverzija kao „znakova
degeneracije", dokazujući da su se takva odstupanja
od seksualnog cilja, takva razlabljivanja odnosa pre
ma seksualnom objektu, javljala odvajkada, u svima
poznatim nam dobima, kod svih naroda, kod najpri
mitivnijih kao i kod najcivilizovanijih, i da su kat
kad izvojevala trpeljivost i opštu važnost. Ona dva
iskustva stečena su pri psihoanalitičkom ispitivanju
neurotičnih bolesnika; ona moraju na odlučan način
uticati na naše shvatanje seksualnih perverzija.
Kazali smo da su neurotički simptomi zamena za
seksualno zadovoljenje, a ja sam vam nagovestio da
ce potvrđivanje te postavke analizom simptoma naići
na mnoge teškoće. To tvrđenje, naime, opravdano je
tek onda ako pod „seksualnim zadovoljenjem” obu
hvatimo i zadovoljenje takozvanih perverznih seksu
alnih potreba, jer nam se takvo tumačenje simptoma
nameće tako često da to iznenađuje. Zahtev homo
seksualnih ili invertovanih da budu smatrani kao izu
zeci pada kada saznamo da nema ni jednog jedinog
neurotičnog lica kod koga se ne bi uspešno mogle
utvrditi homoseksualne težnje, i da dobar broj simp
toma daje izražaja toj latentnoj inverziji. Oni koji se
1 sami nazivaju homoseksualcima upravo su samo
svesno i očigledno invertovani ljudi, čiji broj iščezava
prema broju latentno homoseksualnih. A mi smo pri
nuđeni da izbor objekta u sopstvenom polu smatramo
upravo kao redovan ogranak ljubavnog života, pa se
sve više navikavamo da mu pridajemo osobito veliku
važnost. Time, začelo, nisu uništene razlike između
očigledne homoseksualnosti i normalnog ponašanja;
njihov praktični značaj ostaje i dalje, ali je njihova

teorijska vrednost neobično umanjena. Za jednu iz-
vesnu bolest, koju više ne možemo računati u neuroze
prenosa, za paranoju, mi čak pretpostavljamo da ona
po pravilu proizlazi iz pokušaja odbrane protiv suvi
še jakih homoseksualnih nagona. Možda se još sećate
da je jedna od naših bolesnica u svojoj prisilnoj rad
nji igrala čoveka, svoga sopstvenog napuštenog su
pruga; takvo proizvođenje simptoma u osobi čoveka
kod neurotičnih žena je vrlo obično. Iako se to ne
može i samo računati u homoseksualnost, ipak ima
mnogo veze sa njenim pretpostavkama.
Kao što verovatno znate, histerična neuroza može
praviti svoje simptome na svima organskim sistemima
i time sve funkcije poremetiti. Analiza pokazuje da
pri tom dolaze do izražaja svi nagoni koji se zovu
perverznim, koji polni organ hoće da zamene drugim
organima. Ti organi se pri tom ponašaju kao zamena
polnih organa; mi smo baš preko simptomatike histe
rije došli do shvatanja da telesnim organima treba
osim njihove funkcionalne uloge pripisati jedno sek
sualno — erogeno — značenje, i da se oni poremete u
vršenju tog prvog zadatka kad ih drugi isuviše veže.
Nebrojene senzacije i inervacije, koje nam se poka
zuju kao simptomi histerije na organima koji pri
vidno nemaju nikakva posla sa seksualnošću, otkri
vaju nam tako svoju prirodu kao ispunjenja perverz
nih seksualnih nagona, kod kojih su drugi organi pri
grabili za se značenje seksualnih organa. Onda uvi
đamo kako obilno baš organi primanja hrane i izba
civanja mogu postati i nosioci seksualnog uzbuđenja.
To je dakle isto što su nam pokazale perverzije, samo
se to kod njih moglo videti bez muke i jasno, dok kod
histerije moramo da idemo zaobilaznim putem preko
tumačenja simptoma, i da onda dotične perverzne
seksualne sklonosti ne pripisujemo svesti individua,
nego da ih smestimo u njihovo nesvesno.
Od mnogih simptomskih slika pod kojima se jav
lja prisilna neuroza najvažnije se pokazuju kao iza
zvane silom veoma jakih sadističkih, dakle u svom
cilju perverznih seksualnih sklonosti, i ti simptomi
Covečji seksualni život 289
služe, kao što to odgovara strukturi jedne prisilne

neuroze, poglavito odbrani od tih želja, ili izražavaju
borbu između zadovoljenja i odbrane. Ali, ni samo
zadovoljenje tu ne gubi; ono ume da se proturi za
obilaznim putevima u ponašanju bolesnika i okreće
se najradije njihovoj sopstvenoj osobi, čini ih samo-
mučiteljima. Drugi oblici neuroza, istraživački, odgo
varaju jednom preteranom seksualizovanju akata koji
inače kao pripreme čine put za normalno seksualno
zadovoljavanje: hteti videti, hteti dodirnuti i ispiti
vati. Velika važnost straha od dodira i prisilnog umi
vanja nalazi ovde svoje objašnjenje. Jedan neslućeno
veliki deo prisilnih radnji svodi se kao zavijeno po
navljanje i modifikacija na masturbaciju, koja, kao
što je poznato, kao jedina jednoobrazna radnja prati
najrazličnije oblike seksualnog fantaziranja.
Ne bi me stalo mnogo truda da vam još daleko
prisnije prikažem odnose između perverzije i neuroze,
ali smatram da će za našu svrhu biti dovoljno ovo
dosad. Ali se posle ovih razjašnjenja o značenju sim
ptoma moramo čuvati da ne precenjujemo broj i ja
činu perverznih sklonosti čovekovih. Ćuli ste da se
neurotički može oboleti usled uskraćenja normalnog
seksualnog zadovoljenja. A pri tom realnom uskra-
ćenju potreba se baca na abnormalne puteve seksu
alnog nadraženja. Docnije ćete moći videti kako to
biva. U svakom slučaju, vi razumete da se usled jed
nog takvog „kolateralnog” ustavljanja perverzne
sklonosti moraju pokazati jače nego što bi ispale da
se normalnom seksualnom zadovoljenju nije stavila
na put nekakva realna prepreka. Uostalom, sličan
uticaj mora se priznati i kod očiglednih perverzija.
U ponekim slučajevima one su izazvane ili podstak-
nute time što se normalnom zadovoljavanju seksual
nog nagona čine isuviše velike teškoće, usled privre
menih okolnosti ili trajnih socijalnih uređenja. U dru
gim slučajevima perverzne sklonosti začelo su sasvim
nezavisne od takvih povoljnih okolnosti; one su tako
reći normalni način seksualnog života za dotičnu in
dividuu.
1# F ro jd , O d ab ran a dela, JI
Možda u ovom trenutku imate utisak da smo pre

pomutili nego razjasnili odnos između normalne i
perverzne seksualnosti. Ali, zadržite se na sledećem
razmišljanju: Ako je istina da realno otežavanje ili
nemanje jednog normalnog seksualnog zadovoljenja
iznosi na videlo perverzne sklonosti kod osoba koje
inače nisu pokazivale takve sklonosti, onda se kod tih
osoba mora pretpostaviti nešto što perverzijama izlazi
na susret; ili, ako hoćete, one kod njih moraju posto
jati u latentnom obliku. A tim putem dolazimo na
drugu novinu koju sam vam nagovestio. Psihoanali
tičko istraživanje, naime, bilo je prinuđeno da pove
de računa i o detinjem seksualnom životu, i to usled
toga što su osećanja i pomisli pri analizi simptoma re
dovno vodili nazad, u rane godine detinjstva. Ono što
smo mi pri tom zaključili potvrđeno je posle, tačku
po tačku, neposrednim posmatranjima na deci. I tu
se onda pokazalo da sve perverzne sklonosti imaju
koren u detinjstvu, i da deca imaju sve sklonosti za
njih, i da ih i čine u meri koja odgovara njihovoj ne
zrelosti, ukratko rečeno, da perverzna seksualnost nije
ništa drugo do uvećana, u svoje pojedine sklonosti
rastavljena infantilna seksualnost.
Sad ćete svakako, videti perverzije u drugoj svet-
losti i nećete više pogrešno ceniti njihovu vezu sa čo-
vekovim seksualnim životom — ali na račun kakvih
iznenađenja i za vaše osećanje mučnih nesaglasnosti!
Bićete, svakako, skloni da prvo sporite sve: činjenicu
da deca imaju nešto što se srne označavati kao seksu
alni život, tačnost naših posmatranja i opravdanost
da se u dečjem ponašanju nađe srodnost sa onim što
se docnije osuđuje kao perverzija. Dopustite, dakle,
da vam najpre razjasnim motive vašeg opiranja, pa
da posle ukupno iznesem naša posmatranja. Da deca
nemaju seksualnog života — seksualne nagone, potre
be i neku vrstu zadovoljenja — nego da bi ga dobi-
jala najednom između 12. i 14. godine, bilo bi — i bez
obzira na sva posmatranja — biološki isto tako neve-
rovatno, čak besmisleno, kao i da sobom ne donose
na svet polne organe, već da im oni izrastaju tek u
doba puberteta. Sto se u to doba kod njih probudi, to
Covetji seksualni život 291
je funkcija rasplođavanja, koja se za svoje svrhe služi

jednim telesnim i duševnim materijalom koji već po
stoji. Vi činite pogrešku što seksualnost i rasplođava-
nje brkate jedno s drugim i time sebi zatvarate put
ka razumevanju seksualnosti, perverzija i neuroza. A
ta pogreška je tendenciozna. Izvor joj je, začudo, u
tome što ste i vi sami bili deca i kao deca podlegli uti-
caju vaspitanja. Društvo, naime, mora u svoje najva
žnije vaspitne zadatke uvrstiti to da seksualni nagon,
kad se on javi kao nagon za rasplođavanjem, savlađu
je, ograničava i podvrgava jednoj individualnoj volji
koja je identična sa socijalnom zapovešću. Ono ima
interesa i da odgodi njegovo puno razviće, dok dete
ne dostigne izvestan stupanj intelektualne zrelosti,
jer kad seksualni nagon potpuno izbije, onda je to u
praktičnom pogledu i kraj vaspitanja. Nagon bi inače
srušio sve prepreke i zbrisao mučno podignuto delo
kulture. Zadatak da se on obuzda nije nikada lak; čas
polazi za rukom suviše malo, čas isuviše dobro. Mo
tiv ljudskog društva u krajnjoj liniji je ekonomski;
pošto nema dovoljno životnih namirnica da održava
svoje članove bez njihovog rada, ono mora da ogra
ničava broj svojih članova i da njihove energije sa
seksualne delatnosti skrene na rad. Dakle, večna ži
votna nevolja koja traje od iskona do današnjice.
Iskustvo je, svakako, moralo pokazati vaspitači-
ma kako se zadatak da se seksualna volja nove gene
racije učini poslušnom može rešiti samo onda ako se
sa uplivisanjem počne vrlo rano, da se prvo ne sače
ka bura puberteta, nego da se počne uticati već na
detinji seksualni život koji je priprema. U tom cilju
skoro sve infantilne seksualne radnje detetu se zabra
njuju i hoće da ogade; čovek sebi postavlja idealni
cilj da detinji život načini aseksualnim, i u toku vre
mena došlo se dotle da se ono zbilja smatra aseksu
alnim, što posle nauka objavljuje kao svoje učenje.
Da se ne bi došlo u protivrečnost sa svojim verova-
njem i svojim namerama, detinje seksualne radnje se
previđaju, što nije mali posao, ili se, u nauci, zado
voljava time da se one shvate drukčije. Dete se sma
tra kao čisto, kao bezazleno, a ko ga drukčije opisuje,
sme biti optužen kao bezbožan zločinac prema nežnim

i svetim osećanjima čovečanstva.
Jedina su deca ta koja ne učestvuju u tim kon
vencijama; u svojoj naivnosti ona pokazuju svoja
animalna prava i stalno dokazuju da tek imaju da
prevale put ka čistoti. A dosta je čudno što oni koji
spore dečju seksualnost ipak zato ne popuštaju u va-
spitanju, već baš ispoljavanja onoga što spore gone
najstrožije pod imenom „dečjih nepristojnosti”. Od
visokog teorijskog interesa je i to što je ono doba ži
vota koje se najoštrije protivi predrasudi jednog sek
sualnog detinjstva, do 5. ili 6. godine detinje, kod
većine ljudi skriveno velom amnezije, koje tek ana
litičko ispitivanje temeljno raskida, ali koje je već
pre toga bilo probojno za pojedine tvorevine sna.
Sad ću vam izneti ono što se kod detinjeg seksu
alnog života može najjasnije poznati. Dopustite mi da
iz celishodnosti uvedem i pojam libida. Sasvim slično
gladi, libidom treba nazvati silu kojom se ispoljava
nagon, ovde seksualni nagon, kao kod gladi nagon za
hranom. Drugi pojmovi, kao seksualno nadraženje i
zadovoljenje, ne potrebuju objašnjenja. Da tumače
nje ima najviše posla kod seksualnih manifestacija
odojčeta, to ćete i sami lako uvideti ili verovatno upo-
trebiti kao prigovor. Ta tumačenja javljaju se na
osnovu analitičkih istraživanja idući od simptoma na
zad. Prve pojave seksualnosti pokazuju se kod odojče
ta u vezi s drugim važnim životnim funkcijama. Nje
gov glavni interes, kao što znate, upravljen je na pri
manje hrane; kad zasićeno na sisi zaspi, ono pokazuje
izraz blaženog zadovoljenja, koji će se ponoviti doc-
nije sa doživljavanjem seksualnog orgazma. To bi bilo
suviše malo da bi se na tome zasnovao neki zaključak.
Ali-, mi opažamo da odojče hoće da ponovi akciju pri
manja hrane, ne tražeći novu hranu; tu ono dakle
nije više pod uticajem gladi. Mi kažemo da ono sisa
ili dućka, a što ono radeći to, zaspi s blaženim izra
zom, pokazuje nam da mu je akcija sisanja sama po
sebi donela zadovoljenje. Kao što je poznato, ono ubr
zo udesi stvar tako da neće da zaspi dok ne bi sisalo.
Seksualnu prirodu te radnje utvrdio je prvo jedan
čovečji seksualni život 293
stari dečji lekar u Budimpešti, Lindner. Osobe koje

neguju dete, a kojima nije cilj zauzimanje nekog teo
rijskog stava, izgleda da o sisanju slično misle. One
ne sumnjaju da to služi samo dobijanju jednog zado
voljstva, uvršćuju to u detinje nepristojnosti, i po
moću neprijatnih utisaka primoravaju dete da odu
stane od toga, ako ono samo neće da napusti te nepri
stojnosti. Mi saznajemo, dakle, da odojče vrši radnje
koje nemaju druge svrhe nego pribavljanje zado
voljstva. Mi verujemo da ono doživljuje to zadovolj
stvo prvo pri uzimanju hrane, ali brzo nauči da ga
odvoji od tog uslova. To pribavljanje zadovoljstva
možemo dovesti u vezu samo sa nadraženjem zone oko
usta i usana — te delove tela nazivamo erogenim zo
nama — a zadovoljstvo postignuto sisanjem označa
vamo kao seksualno. O opravdanosti toga naziva mo-
raćemo, svakako, još diskutovati.
Kad bi se odojče umelo izražavati, ono bi izvesno
priznalo da je akt sisanja na majčinim grudima ono
što je u životu daleko najvažnije. Ono, za sebe, kao
da je u pravu, jer tim aktom istovremeno zadovolja
va obe velike životne potrebe. Posle iz psihoanalize
saznajemo, ne bez čuđenja, koliko od psihičke važno
sti tog akta ostaje sačuvano za ceo život. Sisanje na
majčinim grudima postaje polazna tačka celog seksu
alnog života, nedostignut uzor svakog docnijeg seksu
alnog zadovoljavanja, kome se fantazija dosta često
vraća u vremenima nevolje. Kao prvi objekt seksu
alnog nagona tu su majčine grudi; ja vam ne mogu ni
kakvom predstavom pokazati kako je taj prvi objekt
značajan za svako docnije nalaženje objekta, kako
duboka dejstva ispoljava u svojim promenama i za-
menama i na najudaljenije oblasti našeg duševnog
života. Ali, najpre on bude od odojčeta u akciji sisa
nja napušten i zamenjen nekim delom sopstvenog
tela. Dete sisa svoj palac i svoj jezik. Time u pribav
ljanju zadovoljstva postaje nezavisno od odobravanja
spoljašnjeg sveta, a osim toga upotrebi, radi pojača
nja, i nadraženje jedne druge telesne zone. Erogene
zone nisu podjednako izdašne; zato je to važan do
življaj kad odojče, kako kazuje Lindner, istražujući
po svome telu, otkrije naročito nadražljiva mesta svo

jih polnih organa i tako nađe put od sisanja ka ona
niji.
Ocenivši važnost sisanja mi smo se već upoznali
sa dva presudna karaktera infantilne seksualnosti.
Ona se javlja u vezi sa zadovoljavanjem velikih or
ganskih potreba i ponaša se autoerotično, to jest traži
i nalazi svoje objekte na sopstvenom telu. Što se naj
jasnije pokazalo pri uzimanju hrane, ponavlja se de-
limično i pri izbacivanjima. Mi zaključujemo da odoj-
če ima osećanja prijatnosti pri izbacivanju mokraće i
sadržine creva i da se ubrzo potrudi da te radnje tako
udesi da mu one, odgovarajućim nadraženjima eroge-
nih zona sluzokože, donesu što je mogućno veće za
dovoljstvo. Na toj tački, kao što je pokazala oštro
umna Lou Andreas, isprečava mu se prvi put spoljni
svet kao sila koja smeta, sila neprijateljska po nje
govu težnju za zadovoljstvom, dajući mu da nasluti
docnije spoljašnje i unutrašnje borbe. Ono ne srne da
izbacuje svoj izmet u momentu kad mu je volja, već
kad druge osobe to odrede. Đa bi ga naveli da se osta
vi tih izvora zadovoljstva, izjavljuju mu da je sve što
se odnosi na te funkcije nepristojno, i određeno za
skrivanje. Ovde ono ima najpre da zameni zadovolj
stvo socijalnim dostojanstvom. Njegov odnos prema
samom izmetu od početka je sasvim drukčiji. Ono ne
oseća gađenje od svog izmeta, smatra ga kao jedan
deo svog tela od koga se ne rastavlja lako, i upotreb
ljava ga kao prvi „poklon” da njime odlikuje osobe
koje naročito ceni. Pa i kad je vaspitanje postiglo
svrhu da ga odvrati od tih sklonosti, ono prenosi ce-
njenje izmeta na „poklon” i „novac”. Međutim, svoje
podvige u mokrenju izgleda da posmatra s naročitim
ponosom.
Znam da ste već odavno hteli da me prekinete,
da mi doviknete: dosta tih užasa! Zar izbacivanje iz
meta da bude izvor seksualnog zadovoljavanja, koje
čak odojče iskorišćuje! Zar izmet dragocena supstan-
ca, čmar neka vrsta polnog organa! To ne verujemo,
razumemo zašto su dečji lekari i pedagozi odbacili
daleko od sebe psihoanalizu i njene rezultate. Ne,
Covećji seksualni život 295
gospodo! Vi ste samo zaboravili da sam ja hteo da

vam iznesem činjenice infantilnog seksualnog života
u vezi sa činjenicama seksualnih perverzija. Zašto ne
treba da znate da čmar zaista kod velikog broja odra
slih, homoseksualnih kao i heteroseksualnih, uzima
na se ulogu vagine u seksualnom snošaju? I da ima
puno individua koje kroz ceo svoj život zadrže oseća-
nje miline pri ispražnjavanju creva, osećanje koje oni
opisuju kao ne baš tako neznatno? Sto se tiče intere
sa za akt izbacivanja izmeta i zadovoljstva u gleda
nju izbacivanja izmeta kod nekog drugog, potvrdu
toga možete čuti od same dece, kad ona budu neko
liko godina starija i to mogu saopštiti. Naravno, ne
smete tu decu prvo sistematski zastrašivati, inače će
ona, svakako, razumeti da o tome treba da ćute. A za
druge stvari koje nećete da verujete ja vas upuću
jem na rezultate analize i direktnog posmatranja
dece, pa vam velim da je upravo veština ne videti
sve to ili videti drukčije. Nemam ništa protiv ni ako
vam bude vrlo upadljivo srodstvo dečje seksualne
aktivnosti sa seksualnim perverzijama. To se upravo
razume samo po sebi; ako dete uopšte ima nekog
seksualnog života, onda on mora biti perverzne pri
rode, jer, izvan nekoliko tamnih nagoveštaja, detetu
još nedostaje ono što seksualnost čini funkcijom ras-
plođavanja. S druge strane, zajedničko je obeležje
svih perverzija da su one napustile cilj rasplođavanja.
Mi upravo i nazivamo jednu seksualnu radnju per
verznom u slučaju kad se ona odrekla cilja rasplođa
vanja i teži za pribavljanjem zadovoljstva kao za ci
ljem nezavisnim od toga. Vi dakle razumete da pre
lom i obrt u razvoju seksualnog života leži u njego
vom potčinjavanju ciljevima rasplođavanja. Sve što
se zbilo pre tog obrta, kao i sve što mu se otelo, što
služi samo pribavljanju zadovoljstva, naziva se — ne
dičnim — imenom „perverzno”, i kao takvo se žigoše.
Pustite me zato da nastavim svoje kratko izla
ganje infantilne seksualnosti. Ono što sam rekao o
dvama organskim sistemima mogao bih dopuniti uzi
majući u obzir i druge. DeČji seksualni život iscrp
ljuje se upravo u aktivnosti jednog niza delimičnih
nagona, koji nezavisno jedan od drugog traže da pri

bave zadovoljstvo ili na sopstvenom telu ili već na
spoljašnjem objektu. Među tim organima ističu se
vrlo brzo seksualni organi; ima ljudi kod kojih se pri
bavljanje zadovoljstva na sopstvenom polnom organu,
bez učešća nekog drugog polnog organa ili objekta,
produžuje bez prekida od onanije odojčeta do onanije
po nevolji u godinama puberteta, a potraje neodređe
no vreme i posle toga. S pitanjem onanije, uostalom,
ne bismo bili tako brzo gotovi; to je predmet za mno
gostruko posmatranje.
Uprkos mojoj želji da tu temu još' više skratim,
moram vam ipak još ponešto reći o dečjem seksual
nom ispitivanju. Ono je veoma karakteristično za de-
tinjsku seksualnost i veoma značajno za simptomati-
ku neuroza. Dečje seksualno istraživanje počinje vrlo
rano, katkad pre treće godine života. Ono ne nadove-
zuje na razliku pola, koja za dete ne znači ništa, po
što dete — bar dečaci — pripisuje i jednom i drugom
polu isti, muški, polni organ. Ako dečko posle otkrije
vaginu kod svoje male sestre ili drugarice u igri, onda
on najpre pokušava da ospori svedočanstvo svojih
čula, jer ne može da zamisli jedno ljudsko biće, nje
mu slično, bez tog dela njemu tako dragocenog. Doc-
nije se on uplaši od mogućnosti koja mu se otkrila, a
naknadno počnu dejstvovati eventualne ranije pret-
nje zbog suviše intenzivnog zabavljanja njegovim ma
lim udom. On dospe pod vlast kompleksa kastracije,
čije formiranje ima velikog udela u stvaranju njego
vog karaktera ako ostane zdrav, u njegovoj neurozi,
ako oboli, i u njegovim otporima ako dođe na anali
tičko lečenje. Za malu devojčicu znamo da se smatra
teško oštećenom zbog nemanja jednog velikog vidlji
vog penisa, zavidi dečaku što ga ima, i poglavito iz tog
razloga dobija želju da postane muškarcem; ta želja
se prihvata opet docnije, u neurozi, koja se javlja
usled kakvog zlog udesa u njenoj ženskoj ulozi. Uo
stalom, klitoris kod devojčice igra u dobu detinjstva
sasvim ulogu penisa, on je nosilac jedne naročite
nadražljivosti, mesto na kome se postiže autoerotič-
ko zadovoljenje. Da od male devojčice postane žena,
zavisi mnogo od toga da klitoris tu osetljivost blago

vremeno i potpuno preda otvoru vagine. U slučajevi
ma takozvane seksualne anestezije kod žena, klitoris
je uporno zadržao tu osetljivost.
Seksualni interes detinji obraća se, štaviše, naj-
pre problemu otkuda dolaze deca, onom istom na
kome je zasnovano i pitanje tebanskog sfinksa, a iza
zvan je najčešće egoističnim strahom od dolaska jed
nog novog deteta. Odgovor koji je u dečjoj sobi uvek
u pripravnosti, da roda donosi decu, nailazi mnogo
češće nego što mi znamo već kod male dece na ne-
verovanje. Osećanje da je od odraslih u pitanju isti
ne prevareno doprinosi mnogo detinjem usamljivanju
i razviću njegove samostalnosti. Ali, dete nije u stanju
da taj problem reši svojom glavom. Njegovoj sposob
nosti saznanja stavljene su izvesne granice usled nje
gove nerazvijene seksualne konstitucije. Ono prvo
zamišlja da deca dolaze otuda što se uzima nešto na
ročito uz hranu, a i ne zna ništa o tome da samo žene
mogu imati decu. Docnije se sazna za to ograničenje
i napusti se izvođenje dece iz jela; to ostaje sačuvano
za bajke. Kad poraste, dete ubrzo primećuje da otac
mora igrati neku ulogu u dobij an ju dece, ali ne može
da pogodi kakvu. Ako slučajno bude svedok jednog
seksualnog akta, ono u njemu vidi pokušaj podjar
mljivanja, tuču, što je pogrešno razumevanje koitusa
u sadističkom smislu. Ali, taj akt ono u prvi mah ne
dovodi u vezu s postajanjem dece. I ako otkrije tra
gove krvi u postelji i rublju majčinom, ono ih sma
tra kao dokaz neke povrede koju joj je otac zadao.
U još docnijim godinama ono svakako naslućuje da
polni ud čovekov ima bitnog udela u postanku dece,
ali tom delu tela ne ume da pripiše nikakvu drugu
funkciju osim izlučivanja mokraće.
Deca su otpočetka složna u tome da se rođenje
deteta mora vršiti kroz creva, dakle da dete dolazi na
svet kao gruda izmeta. Ta teorija se napušta tek kad
Bvi analni interesi izgube vrednost i zamene se pret
postavkom da se pupak otvara ili da je mesto rođe
nja predeo grudi između obe dojke. Na taj način se
dete, istražujući, približuje saznanju seksualnih činje
n i c a i l i , u z a b l u d i z b o g s v o g n e z n a n j a , p r o l a z i m im o
n j ih , d o k n a j č e š ć e u g o d i n a m a p r e d p u b e r t e t o m n e
d o b ij e n e k o r a z ja š n je n je , o b ič n o u n iž a v a ju ć e i n e p o t
p u n o , k o j e č e s t o i s p o l j a v a t r a u m a t ič n a d e j s t v a .
V i s t e s v a k a k o s lu š a l i, g o s p o d o , d a p o j a m s e k s u
a l n o g d o b i j a u p s i h o a n a l i z i j e d n o n e u m e s n o p r o š ir e n j e
u t o m c i l j u d a b i s e o d r ž a la t v r đ e n j a o s e k s u a ln o j
p r o u z r o k o v a n o s t i n e u r o z a i o s e k s u a ln o m z n a č a ju
s im p t o m a . S a d m o ž e t e s a m i s u d i t i d a l i j e to p r o š ir e
n j e n e o p r a v d a n o . M i s m o p r o š ir i li p o j a m s e k s u a ln o
s t i s a m o t o li k o d a o n m o ž e d a o b u h v a t i i s e k s u a ln i
ž i v o t p e r v e r z n i h l j u d i i d e c e . T o z n a č i, v r a t i l i s m o m u
n j e g o v p r a v i o b i m . S t o s e i z v a n p s i h o a n a li z e n a z iv a
s e k s u a ln o š ć u , t o s e o d n o s i s a m o n a j e d a n o g r a n ič e n
s e k s u a ln i ž iv o t , k o j i j e u s lu ž b i r a s p lo đ a v a n ja , a n a z i
v a s e n o r m a ln i m .
Dvadeset prvo. p r e d a v a n j e
RAZVIČE LIBIDA
I SEKSUALNE ORGANIZACIJE
Gospodo! Imam utisak da mi nije pošlo za ru

kom da vam baš tako ubedljivo izložim značaj per
verzija za naše shvatanje seksualnosti. Zato bih želeo
da to popravim i dopunim koliko samo mogu.
Stvar ne stoji tako kao da su nas same perver
zije nagnale na onu izmenu pojma seksualnosti koja
je izazvala tako oštro protivljenje. Proučavanje in
fantilne seksualnosti još je više tome doprinelo, a sla
ganje jednog i drugog bilo je za nas presudno. Ali,
ispoljavanja infantilne seksualnosti, ma koliko bila
očigledna u docnijim detinjim godinama, izgleda da
se u svojim počecima neodredljivo gube. Ko neće da
se obazire na istoriju razvića i analitičke veze, ospo-
riće im seksualni karakter, a zato će im priznati ma
kakav nediferenciran karakter. Nemojte zaboraviti
da mi zasad nemamo neko opšte priznato obeležje za
seksualnu prirodu jedne pojave, osim opet pripadnost
ka funkciji rasplođavanja, koju moramo odbaciti kao
suviše usko obeležje. Biološki kriteriji, kao periodič
nosti od 23 i 28 dana, koje je postavio W. FlieB, još
su sasvim sporni; hemijske osobenosti seksualnih pro
cesa koje smemo pretpostaviti čekaju još svoje otkri
će. Međutim, seksualne perverzije odraslih su nešto
opipljivo i nedvosmisleno. One nesumnjivo spadaju
u seksualnost, kao što već njihov opšte priznati naziv
pokazuje. Bilo da se nazivaju znacima degeneracije

ili drukčije, još niko nije imao smelosti da ih stavi na
drugu stranu, a ne u fenomene seksualnog života.
Već radi samih njih imamo prava tvrditi da se seksu
alnost i rasplođavanje ne podudaraju, jer je opšte
poznato da se sve perverzije odriču cilja rasplođa-
vanja.
Ja tu vidim jednu paralelnost, koja nije bez in
teresa. Dok je za većinu „svesno” i „psihičko” isto, mi
smo bili primorani da učinimo jedno proširenje poj
ma „psihičko” i da priznamo i psihičko koje nije sve
sno. A sasvim je slično kad neki smatraju identičnim
„seksualno” i „ono što spada u rasplođavanje” ili,
ako hoćete da kažete kraće: „genitalno” — dok mi ne
možemo da ne priznamo i „seksualno” koje nije „ge
nitalno”, koje nema nikakva posla sa rasplođavanjem.
To je samo jedna formalna sličnost, ali nije bez dub
ljeg osnova.
Ali, ako je egzistencija seksualnih perverzija tako
snažan argumenat u ovome pitanju, zašto on nije već
odavno imao svog dejstva i rešio to pitanje? To za
ista ne umem reći. Čini mi se da to dolazi otuda što
su te seksualne perverzije žigosane sasvim naročitim
progonom koji prelazi i na teoriju, te staje na put i
njenoj dostojnoj naučnoj oceni. Kao da niko ne može
da zaboravi da one nisu samo nešto gnusno, već i
nešto strašno, opasno, kao da ih smatramo zavodlji
vim i kao da u osnovi imamo da savlađujemo jednu
potajnu zavist prema onima koji ih uživaju, kao što
otprilike priznaje landgraf, kažnjavajući u čuvenoj
parodiji Tannhauser-a:
Na Venerinom, bregu on zaboravi čast i dužnost!
Čudnovato, jednome od nas tako nešto neće da se desi.
Uistini, perverzni su pre jadnici koji izvanredno

teško ispaštaju za svoje zadovoljenje koje s mukom
stiču.
Ono što perverzne radnje čini tako očigledno
seksualnim, uprkos svoj čudnovatosti objekta i cilje
va, jeste ta okolnost što se akt perverznog zadovolja
Razviće libida i seksualne organizacije 301
vanja ipak najčešće svršava u punom orgazmu i izba

civanju genitalnih produkata. To je naravno samo po-
sledica odraslosti tih osoba; kod deteta orgazam i ge
nitalna izlučivanja nisu lako mogućna, nego se zame-
njuju nagoveštajima, koji se opet ne mogu priznati
kao pouzdano seksualni.
Moram dodati još nešto da dopunim ocenu seksu
alnih perverzija. Ma koliko da su izvikane, ma kako
se oštro stavljale nasuprot normalnoj seksualnoj ak
tivnosti, ipak pogodno posmatranje pokazuje da sek
sualnom životu normalnih ljudi tek retko nedostaje
jedna ili druga perverzna crta. Već poljubac polaže
pravo na ime jednog perverznog akta, jer se sastoji
u sjedinjavanju dveju erogenih zona oko usta, mesto
obaju genitalija. Ali, niko ga ne odbacuje kao per
verzno, naprotiv, on se u predstavljanju na pozornici
dopušta kao ublažen nagoveštaj seksualnog akta. A
baš ljubljenje može lako postati punom perverzijom,
naime, kad ispadne tako intenzivno da se genitalno
izlučivanje i orgazam vezuju direktno za nj, što ne
biva baš tako retko. Uostalom, možemo doznati da
su pipanje i razgledanje objekta za jednoga neophod
ni uslovi seksualnog uživanja, da drugi na vrhuncu
seksualnog nadraženja štipa ili ujeda, da najveća na-
draženost kod ljubavnika nije uvek izazvana polnim
organom već nekim drugim delom tela; a sličnoga
ima još na izbor. Nema baš nikakvoga smisla isklju
čiti iz reda normalnih i uvrstiti u perverzne osobe sa
pojedinim takvim crtama, štaviše sve se jasnije uviđa
da se ono što je bitno kod perverzija ne sastoji u pre
koračenju seksualnog cilja, ni u zameni genitalija
drugim delovima tela, pa čak ne uvek ni u promena-
ma objekta, nego jedino u isključivosti kojom se vrše
ta odstupanja i kojom se odstranjuje seksualni akt
koji služi rasplođavanju. Cim se perverzne radnje,
kao dodaci, pripremajući ili pojačavajući, prilagode
ostvarenju normalnog seksualnog akta, one u stvari
nisu više perverzije. Provalija između normalne i per
verzne seksualnosti veoma se umanjuje, naravno, či
njenicama ove vrste. Otuda sasvim prirodno sleduje
da normalna seksualnost proizlazi iz nečega što je
postojalo pre nje, izlučujući pojedine crte tog materi

jala kao neupotrebljive, a druge skupljajući da bi ih
potčinila jednom novom cilju, cilju rasploda van ja.
Pre nego što naše dobro poznavanje perverzija
upotrebimo na to da se sa prečišćenim pretpostavka
ma ponovo udubimo u proučavanje infantilne seksu
alnosti, moram vas upozoriti na jednu važnu razliku
između toga dvoga. Perverzna seksualnost po pravilu
je izvrsno centrirana, sve delanje goni ka jednom —
najčešće ka jednom jedinom — cilju; jedan parcija
lan nagon ima kod nje prevlast, on je ili jedini koji
se može utvrditi, ili je druge potčinio svojim ciljevi
ma. U tom pogledu između perverzne i normalne sek
sualnosti nema druge razlike nego što su različiti
glavni parcijalni nagoni, a prema tome i seksualni ci
ljevi. I tamo kao i ovde postoji, tako reći, jedna dobro
organizovana tiranija, samo što je ovde jedna a tamo
druga porodica prigrabila vlast. Međutim, infantilna
seksualnost je uglavnom uopšte bez takve centraliza
cije i organizacije, pojedini parcijalni nagoni njeni
imaju jednaka prava, svaki ide na svoju ruku za pri
bavljanjem zadovoljstva. Nedostatak kao i prisutnost
centralizacije slažu se, naravno, dobro sa činjenicom
da su obe, perverzna kao i normalna seksualnost, pro
izišli iz infantilne. Ima, uostalom, i slučajeva perver
zne seksualnosti koji imaju daleko više sličnosti sa
infantilnom seksualnošću, pošto su se mnogi parci
jalni nagoni, nezavisno jedan od drugog, svojim cilje
vima proturili, ili bolje: produžili. U tim slučajevima
tačnije je govoriti o infantilizmu seksualnog života
nego o perverziji.
Tako pripremljeni, možemo prići pretresanju
jednog mišljenja koje nam svakako neće biti ušte
đeno. Reći će nam se: zašto tako uporno ostajete pri
tome da nazivate seksualnošću već i ona ispoljavanja
u detinjstvu koja su prema vašem sopstvenom sve-
dočanstvu neodredljiva, a iz kojih docnije postaje
Seksualno? Zašto nećete radije da se zadovoljite fizio
loškim opisivanjem i da prosto kažete da se već kod
odojčeta primećuju radnje kao što je sisanje ili zadr
žavanje izmeta, koje nam pokazuju da ono teži za or-
Razvi će libida i seksualne organizacije 303
ganskim zadovoljstvom? Time biste izbegli postavku

seksualnog života kod najmanjeg deteta, što vređa
svako osećanje. Jest, gospodo, nemam šta da prigovo
rim povodom toga organskog zadovoljstva; ja znam
da je i najjače zadovoljstvo seksualnog sjedinjavanja
takođe samo organsko zadovoljstvo, vezano za delat-
nost genitalija. Ali, možete li mi reći kad to, prvobit
no indiferentno, organsko zadovoljstvo dobija seksu
alni karakter koji nesumnjivo ima u docnijim lazama
razvića? Znamo li o „organskom zadovoljstvu” više
nego o seksualnosti? Odgovorićete da seksualni karak
ter pridolazi upravo kad genitalni organi počnu igrati
svoju ulogu; seksualno se poklapa sa genitalnim. Od-
bacićete čak i prigovor odnosno perverzija, izlažući
mi da se i kod većine perverzija ide na to da se po
stigne genitalni orgazam, iako ne putem sjedinjava
nja genitalija već nekim drugim putem. Zauzećete,
zaista, daleko bolju poziciju ako iz karakteristike sek
sualnoga izbacite vezu sa rasplođavanjem, koja se
usled perverzija ne može održati, i ako u prvi red
stavite delatnost genitalnih organa. A onda se više ne
razilazimo mnogo; nasuprot drugim organima, stoje
prosto genitalni organi. Ali, šta da radite protiv dru
gih iskustava koja vam pokazuju da genitalni organi
mogu, u pribavljanju zadovoljstva, biti zamenjeni
drugim organima, kao kod normalnog poljupca, kao u
perverznim postupcima ljudi koji vole da se provo
de, kao u simptomatici histerije? Kod ove neuroze
sasvim je obična stvar da se pojave nadraženja, sen
zacije i inervacije, čak i procesi erekcije kojima je
mesto kod genitalija, prenesu na druge udaljene pre-
dele tela (na primer na glavu i lice, kad je u pita
nju prenos na gornje delove tela). Na taj način uve-
reni da nemate ništa što možete zadržati za karakteri
stiku seksualnog u vašem smislu, moraćete se svaka
ko odlučiti da sledujete mom primeru i da naziv „sek
sualno” proširite i na one radnje u ranom detinjstvu
koje teže za organskim zadovoljstvom.
A sad radi moga opravdanja treba da uzmete u
obzir još i ova dva razmatranja. Kao što znate, mi
seksualnim nazivamo sumnjive i neodredljive radnje
n a j r a n i j e g d e t i n j s t v a k o j e i z a z i v a j u z a d o v o l j s t v a z a to
š t o d o n j i h d o l a z im o p u t e m a n a l iz e , p r e k o n e o s p o r n o
s e k s u a l n o g m a t e r ij a l a , p o l a z e ć i o d s im p t o m a . O n o
z a t o n e b i m o r a l o i s a m o b i t i s e k s u a ln o , p r iz n a je m o .
A l i , u z m i t e j e d a n s li č a n s lu č a j . Z a m i s l i t e d a n e m a m o
p u t a i n a č i n a d a p o s m a t r a m o r a z v ić e d v e j u d i k o t il e -
d o n i h b i lj a k a , j a b u k e i g r a h a , i z n j i h o v i h s e m e n a , a li
d a n a m j e u o b a s lu č a j a m o g u ć n o d a n j ih o v o r a z v ić e
p r a t im o i d u ć i u n a z a d o d p o t p u n o r a z v ij e n e b i lj n e i n
d i v i d u e d o p r v o g z a m e t k a s a d v a k o t il e d o n a . O b a k o -
t il e d o n a i z g l e d a j u i n d if e r e n t n i, u o b a s lu č a j a s u s a
s v i m j e d n a k i . H o ć u l i z a to p r e t p o s t a v i t i d a s u o n i
s t v a r n o j e d n a k i i d a s p e c i f i č n a r a z li k a i z m e đ u j a b u k e
i g r a h a u l a z i u b i l j n o r a z v i ć e t e k d o c n ije ? I li j e b io
lo š k i t a č n i j e v e r o v a t i d a t a r a z lik a p o s t o ji v e ć u k lic i,
i a k o n a l i s t i ć i m a z a m e t k a n e m o g u d a v i d im r a z lik u .
A t o i s t o č in im o k a d n a z i v a m o s e k s u a ln im z a d o v o l j
s t v o u r a d n j a m a o d o j č e t a . D a li s e s v a k o o r g a n s k o z a
d o v o l j s t v o s r n e n a z v a t i s e k s u a ln im , ili p o r e d s e k s u
a l n o g i m a i n e k o d r u g o z a d o v o l j s t v o k o j e to im e n e
z a s lu ž u j e , o t o m e n e m o g u o v d e d i s k u t o v a t i . J a z n a m
i s u v i š e m a lo o o r g a n s k o m z a d o v o l j s t v u i o n j e g o v im
u s l o v im a , i s o b z ir o m n a r e g r e s i v n i k a r a k t e r a n a liz e
n e sm e m s e č u d iti ak o , n a k r a ju k r a jev a , d o đ e m do
m o m e n a t a z a s a d n e o d r e d l j i v ih .
I j o š j e d n o ! V i s t e d o b i li u g l a v n o m v r lo m a lo za
o n o š t o h o ć e t e d a t v r d i t e — z a s e k s u a ln u č is t o tu d e -
te ta — ia k o m o ž e te d a m e u v e r ite k a k o je b o lje sm a
t r a t i d a r a d n j e o d o j č e t a n is u s e k s u a ln e . J e r v e ć od
t r e ć e g o d i n e ž iv o t a d e t in j i s e k s u a ln i ž iv o t j e iz v a n
s v i h t ih s u m n ji; u to v r e m e p o č in ju v e ć n a d r a ž a ji
p o l n ih o r g a n a , m o ž d a r e d o v n o n a ila z i je d a n p e r io d
i n f a n t i l n e m a s t u r b a c i j e , d a k l e g e n i t a l n o g z a d o v o lja
v a n j a . D u š e v n a i s o c ij a ln a is p o lj a v a n j a s e k s u a ln o g
ž iv o t a n i j e v i š e p o t r e b n o o č e k iv a t i; iz b o r o b je k ta , n e -
ž n o p r e t p o s t a v l j a n j e p o j e d in ih o s o b a , č a k o d l u č iv a
n j e z a j e d a n o d o b a p o la , l ju b o m o r a , u t v r đ e n i s u n e -
p r is t r a s n im p o s m a tr a n j im a n e z a v is n o o d p s ih o a n a li
z e i p r e p o j a v e p s ih o a n a liz e , i m o g u b iti p o t v r đ e n i od
s v a k o g p o s m a tr a č a k o ji to h o ć e d a v id i. P r ig o v o r ić e te
m i d a n i s t e s u m n j a l i u r a n o b u đ e n je n e ž n o s ti, n e g o
Razviće libido i seksualne organizacije 305
samo u to da ta nežnost ima „seksualni” karakter.

Deca već svakako između treće i osme godine nauče
da ga skrivaju, ali ako obratite pažnju, moći ćete ipak
naći dosta dokaza za „čulne” svrhe te nežnosti, a što
vam posle još bude nedostajalo, izneće vam lako u
obilnoj meri analitička ispitivanja. Seksualni ciljevi
ovog životnog doba u najprisnijoj su vezi sa istovre
menim seksualnim istraživanjem, za koje sam vam
već dao nekoliko primera. Perverzni karakter nekih
od ovih ciljeva zavisi, naravno, od konstitucionalne
nezrelosti deteta, koje još nije otkrilo cilj akta pa
renja.
Otprilike od šeste do osme godine života prime-
ćuje se jedan zastoj i nazadak u seksualnom razvoju,
koji u kulturno najpovoljnijim slučajevima zaslužuje
ime jednog doba latence. Doba latence može i otpa
sti, ne mora sa sobom doneti prekid seksualne aktiv
nosti i seksualnih interesa na celoj liniji. Većina do
življaja i duševnih težnji pre početka tog doba la-
tentnosti predaje se infantilnoj amneziji, to jest već
pomenutom zaboravu koji skriva našu prvu mladost
i otuđuje nas od nje. U svakoj psihoanalizi postavlja
se zadatak da se taj zaboravljeni period života vrati
u sećanje; mi ne možemo a da ne pretpostavimo da
su počeci seksualnog života, koje taj period sadrži, i
bili razlog za taj zaborav, dakle da je zaborav posle-
dica potiskivanja.
Seksualni život detinji pokazuje od treće godine
života mnogo sličnosti sa seksualnim životom odra
slog čoveka; on se, kao što već znamo, razlikuje od
ovog drugog nedostatkom jedne čvrste organizacije
pod primatom genitalija, neizbežnim znacima perver
zije, a naravno i daleko slabijim intenzitetom celog
nagona. Ali, za teoriju najinteresantnije faze razvića
seksualnosti, ili, kako ćemo mi reći, libida — nalaze
se iza tog doba. To razviće pređe se tako brzo da di
rektnom posmatranju verovatno nikad ne bi pošlo za
rukom da njegove prolazne slike zadrži. Tek pomoću
temeljnog psihoanalitičkog ispitivanja neuroza bilo je
mogućno otkriti i one faze u razvoju libida koje su
još dalje unazad. To su, svakako, samo konstrukcije,
*0 F r o jd , O d a b r a n a d e la . II
l i s t a d r u g o , a l i a k o s e p r a k t ič n o b a v i t e p s ih o a n a liz o m ,
/ id e ć e t e d a s u to n u ž n e i k o r i s n e k o n s t r u k c ij e . K a k o
;o b i v a d a n a m p a t o lo g i j a o v d e m o ž e o d a t i o d n o s e
c o je n a n o r m a ln o m o b j e k t u m o r a m o p r e v id e t i , r a z u -
• n e ć e te u s k o r o .
S a d a , d a k l e , m o ž e m o r e ć i k a k o s e fo r m ir a s e k s u
aln i ž i v o t d e t i n j i p r e n e g o š to n a s t a n e p r im a t g e n i t a -
lija, k o j i s e p r i p r e m a u p r v o j i n f a n t i ln o j e p o h i p r e
S ob a l a t e n t n o s t i , a t r a j n o o r g a n i z u j e p o č e v od d o b a
p u b e r t e ta . U t o m p r v o m v r e m e n u p o s t o ji n e k a v r s ta
la b a v e o r g a n i z a c i j e , k o j u ć e m o n a z v a t i pregenital-
nom. A l i u p r o č e lj u t e f a z e n is u g e n i t a l n i p a r c ij a ln i
n a g o n i v e ć sadistički i analni n a g o n i. S u p r o t n o s t m u
š k o g i ž e n s k o g o v d e j o š n e ig r a n ik a k v u u lo g u ; n a m e -
s to n j e d o la z i s u p r o t n o s t i z m e đ u aktivnog i pasivnog,
k o ja s e m o ž e n a z v a t i p r e t e č o m s e k s u a ln e p o la r n o s ti
s k o j o m s e d o c n i j e i s p a j a . O n o š t o n a m s e u r a d n ja m a
te f a z e j a v l j a k a o m u š k o , k a d ih p o s m a tr a m o s a g l e d i
š ta g e n i t a l n e f a z e , p o k a z u j e s e k a o iz r a ž a j j e d n o g n a
g o n a o s v a j a n j a k o j i la k o p r e la z i u s v ir e p o . T e ž n j e sa
p a s i v n im c i l j e m v e z u j u s e u t o d o b a za v r lo z n a č a jn u
e r o g e n u z o n u o k o iz la z a c r e v a . N a g o n z a g le d a n je m i
z n a n j e m p o č i n j e s e s n a ž n o j a v lj a t i ; g e n i t a l n i o r g a n
u č e s t v u j e u s e k s u a ln o m ž iv o t u u s t v a r i s a m o u s v o jo j
u lo z i k a o o r g a n i z l u č i v a n j a m o k r a ć e . N e p o s t o ji n e d o
s t a t a k o b j e k a t a z a p a r c ij a l n e n a g o n e o v e fa z e , a li ti
o b j e k t i s e n e u d r u ž u j u n u ž n o u j e d a n o b j e k a t. S a đ i-
s t i č k o - a n a ln a o r g a n i z a c i j a j e n a j b l iž i p r e th o d n i s t u
p a n j z a fa z u p r im a t a g e n i t a l n ih o r g a n a . P o d r o b n ij e
p r o u č a v a n j e p o k a z u j e k o lik o o d t o g s tu p n j a o s ta j e
s a č u v a n o z a d o c n i j i k o n a č n i o b lik i k o j im s e p u t e v im a
n j e g o v i p a r c ij a l n i n a g o n i p r im o r a v a j u d a s e u v r s te u
n o v u g e n i t a l n u o r g a n iz a c iju . I z a s a d i s t i č k o - a n a l n e
f a z e u r a z v o ju l ib id a d o b ij a m o jo š j e d a n p o g le d na
j e d a n r a n iji, j o š p r i m i t i v n i j i s tu p a n j o r g a n iz a c ije , na
k o m e e r o g e n a z o n a u s t a ig r a g l a v n u u lo g u . M o ž e te
p o g o d it i d a s is a n j e k a o s e k s u a ln a r a d n ja p r ip a d a to m
s tu p n j u , i m o ž e t e s e d i v it i r a z u m e v a n j u s ta r ih E g ip
ć a n a , č ij a u m e t n o s t k a r a k t e r iš e d e te , č a k i b o ž a n s k o
g a H o r u s a , s p r s to m u u s t im a . A b r a h a m je p o v o d o m
R azoiče libida i seksu alne organ izacije 307
toga nedavno izneo kakve tragove ostavlja ta prvo

bitna usna faza za seksualni život docnijih godina.
Gospodo! Mogu misliti da su vam poslednja saop-
štenja o seksualnim organizacijama donela više muke
nego pouke. Možda sam opet isuviše ulazio u pojedi
nosti. Ali, imajte strpljenja; to što ste čuli biće vam
od veće vrednosti u docnijoj primeni Zasad zadržite
utisak da se seksualni život — kako mi kažemo: funk
cija libida — ne pojavljuje kao nešto gotovo niti u
daljem razvoju ostaje sam sebi sličan, nego prolazi
kroz čitav niz sukcesivnih faza koje nisu slične jedna
drugoj, da je to dakle jedno razviće više puta ponav
ljano, kao što je razviće od gusenice do leptira. Obrt
u razviću predstavlja potčinjavanje svih parcijalnih
seksualnih nagona pod primat genitalija, a s time i
potčinjavanje seksualnosti pod funkciju rasplođava-
nja; pre toga jedan, tako reći, rasejan seksualni život,
samostalno delanje pojedinih parcijalnih nagona koji
teže za organskim zadovoljstvom. Ta anarhija ublaže
na je začecima za „pregenitalne” organizacije, prvo
sadističko-analnu fazu, a posle nje oralnu, koja je mo
žda najprimitivnija. Uz to dolaze različni procesi koji
još nisu tačno poznati, a koji jedan stupanj organiza
cije prevode u docniji, najbliži viši stupanj. Kakav
značaj za poznavanje neuroza ima to što libido pre
valjuje tako dug put razvića pun prekida, videćemo
docnije.
Danas ćemo proučiti još jednu drugu stranu toga
razvića, naime: odnos parcijalnih seksualnih nagona
prema objektu. Ili bolje, bacićemo letimičan pogled
na to razviće, da bismo se duže zadržali na jednom
prilično poznom rezultatu njegovom. Neke kompo
nente seksualnoga nagona imaju dakle otpočetka je
dan objekat i zadržavaju ga; tako nagon za osvaja
njem (sadizam), nagon za gledanjem i nagon za zna
njem. Drugi, koji su jasnije vezani za određene ero-
gene zone tela, imaju ga samo upočetku, dok se još
naslanjaju na neseksualne funkcije, a napuštaju ga
kad se od njih odvoje. Tako su majčine grudi, koje
zadovoljavaju odojčetovu potrebu za hranom, prvi ob
jekat oralne komponente seksualnog nagona. U aktu
sisanja postaje samostalnom eroticka komponenta,

koja je takođe zadovoljena pri sisanju, napuštajući
strani objekt i žamenjujući ga nekim mestom na sop-
stvenom telu. Oralni nagon postaje autoerotičan, kao
što su to otpočetka i analni i drugi erogeni nagoni.
Dalji razvoj ima, da to najkraće izrazim, dva cilja:
prvo, da napusti autoerotizam, da objekat na svom
telu opet zameni jednim stranim objektom, i, drugo,
da ujedini različne objekte pojedinih nagona, da ih
zameni jednim jedinim objektom. To, naravno, može
poći za rukom samo ako je taj objekat opet jedno
ćelo telo, slično sopstvenom telu. To se takođe ne
može izvršiti a da se izvestan broj autoerotičnih na
gona ne napuste kao neupotrebljivi.
Procesi nalaženja objekta prilično su složeni, pa
dosad još i nisu pregledno izloženi. Istaći ćemo, radi
svoje svrhe, da se, kad je proces u detinjim godinama
pre doba latentnosti dostigao izvestan završetak, na
đeni objekat pokazuje skoro kao identičan sa prvim
objektom dobijenim u vezi sa oralnim nagonom za
dovoljstva. To je svakako majka, iako ne majčine
grudi. Majku nazivamo prvim ljubavnim objektom.
Naime, mi govorimo o ljubavi kad u prvi red hoćemo
da stavimo duševnu stranu seksualnih težnji, a da
potisnemo ili za jedan momenat zaboravimo telesne
ili ,,čulne” prohteve, koji čine temelj. U vreme kad
majka postaje ljubavni objekat i kod deteta je već
počeo psihički rad potiskivanja, koje njegovom zna
nju skriva jedan deo njegovih seksualnih ciljeva. A
na taj izbor majke kao ljubavnog objekta nadovezu-
je se sve što je pod imenom „Edipovog kompleksa”
došlo do tako velikog značaja u psihoanalitičnom raz
jašnjenju neuroza i što je imalo možda isto tako veli
kog udela u otporu protiv psihoanalize.
Saslušajte jedan mali događaj koji se desio u
toku ovog rata. Jedan od valjanih sledbenika psiho
analize nalazi se kao lekar na nemačkom frontu neg-
đe u Poljskoj i izaziva pažnju kolega time što pokat
kad ima neočekivanog uticaja na nekog bolesnika. Na
pitanje o tome, on je priznao da radi sredstvima psi
hoanalize i izjavio je svoju gotovost da kolegama iz
loži svoje znanje. Svako veče bi se skupili lekari tog

korpusa, kolege i pretpostavljeni, da slušaju tajan
stveno učenje psihoanalize. To je neko vreme išlo do
bro, ali kad je slušaocima govorio o Edipovom kom
pleksu, ustane jedan pretpostavljeni i izjavi da on to
ne veruje, da je to niskost od strane predavača da
njima, čestitim ljudima koji se bore za svoju otadžbi
nu i očevima porodica, priča takve stvari i da on za
branjuje da se ta predavanja nastave. Time je bilo
svršeno. Analitičar je morao tražiti premeštaj na je
dan drugi deo fronta. Ja pak držim da bi bilo zlo kad
bi za nemačku pobedu bila potrebna jedna takva „or
ganizacija” nauke i držim da nemačka nauka ne bi
lako podnela tu organizaciju.
Vi ćete sad s napregnutom pažnjom očekivati da
doznate šta sadrži taj strašni Edipov kompleks. Ime
vam to kaže. Vi svi znate grčku bajku o kralju Edipu,
kome je sudba dodelila da ubije oca i svoju majku
uzme za ženu, i koji je učinio sve da bi izbegao pred-
skazanje proročanstva, pa se posle sam kaznio osle-
pivši se kad je doznao da je u neznanju ipak učinio
oba zločina. Držim da su mnogi od vas već na samim
sebi osetili potresno dejstvo tragedije u kojoj Sofokle
obrađuje taj predmet. Delo atičkog pesnika prikazuje
kako se Edipovo delo, odavno prošlo, postepeno otkri
va jednim istraživanjem koje je veštački odlagano a
novim znacima neprestano raspirivano; ono ima izve-
sne sličnosti sa tokom jedne psihoanalize. U toku di
jaloga dešava se da se zaljubljena mati-supruga Jo-
kasta protivi daljem istraživanju. Ona se poziva na
to da je u snu mnogim ljudima palo u deo da žive
s majkom, ali da snove treba prezirati. Mi ne prezire-
mo snove, a najmanje tipične snove, one koji se jav
ljaju kod mnogih ljudi, i ne sumnjamo u to da je san,
pomenut od Jokaste, u prisnoj vezi sa čudnom i stra
šnom sadržinom bajke.
Za čudo je da Sofoklova tragedija ne izaziva kod
slušaoca ljutito odbijanje, neku sličnu i daleko oprav
daniju reakciju nego što je reakcija našeg prostog
vojnog lekara. Jer ona je u osnovi jedan nemoralan
komad, ona uništava moralnu odgovornost čovekovu,
pokazuje božanske sile kao reditelje zločina i nemoć

moralnih težnji čovekovih koje se zločinu opiru. Mo
glo bi se lako verovati da predmet te bajke hoće da
bude optužba bogova i sudbine, a u rukama kritičkog,
s bogovima zavađenog Euripida, to bi verovatno i po
stalo jednom takvom optužbom. Ali, kod religioznog
Sofokla nema govora o takvoj upotrebi bajke; da pre
đe preko te teškoće pomaže mu pobožan sofizam: da
je najviša moralnost pokoriti se volji bogova i kad
ona naređuje nešto zločinačko. Ja ne nalazim da taj
moral spada u jake strane tog komada, ali za njegovo
dejstvo to je ravnodušno. Slušalac ne reaguje na taj
moral već na potajni smisao i sadržinu bajke. On rea
guje tako kao da je samoanalizom poznao u sebi Edi-
pov kompleks i da je volju bogova i proročanstvo obe-
lodanio kao uzvišujuća prerušavanja svoga vlastitog
nesvesnog. Reaguje kao kad bi se sećao svojih želja
da ukloni oca i da mesto njega uzme majku za ženu
i zbog njih se užasavao. On razume i glas pesnikov,
kao da hoće da mu kaže: Ti se zalud opireš svojoj od
govornosti i uveravaš šta si učinio protiv tih zloči
načkih namera. Ti si ipak kriv, jer ih nisi mogao uni
štiti; one još postoje u tebi nesvesno. I u tome ima
psihološke istine. I ako je čovek svoje zle nagone po
tisnuo u nesvesno i posle želi sebi reći da za njih
nije odgovoran, ipak mora da oseti tu odgovornost kao
osećanje krivice koje ne ume da obrazloži.
Sasvim je nesumnjivo da u Edipovom kompleksu
treba videti jedan od najvažnijih izvora svesti o kri
vici koja tako često muči neurotične bolesnike. Ali,
još više: u jednoj studiji o počecima ljudske religije
i moralnosti, koju sam objavio 1913. pod naslovom
Totem i tabu, meni je pala na um pretpostavka da je
možda čovečanstvo, kao celina, u početku svoje isto-
rije steklo preko Edipovog kompleksa svoju svest o
grehu, poslednji izvor religije i morala. Želeo bih
vam više o tome reći, ali je bolje da to ne činim. Te
ško je prekinuti ovu temu kad se s njom počelo, a mi
moramo da se vratimo individualnoj psihologiji.
Šta nam dakle od Edipovog kompleksa pokazuje
direktno posmatranje deteta u vreme izbora objekta
R azviče libida i seksu alne organizacije 311
pre doba latentnosti? Pa, lako je uvideti da mali čo-

vek želi da ima majku sam za se, da očevo prisustvo
oseća kao remetilačko, negoduje kad otac dopusti sebi
kakve nežnosti prema majci, a pokazuje svoje zado
voljstvo kad otac otputuje ili je odsutan. Cesto on
svojim osećanjima daje direktnog izražaja u rečima,
obećavajući majci da će je uzeti za ženu. Pomisliće
se da je to sitnica prema delima Edipovim, ali stvarno
to je dovoljno, to je u klici isto. To posmatranje za
mračuje često ta okolnost što isto dete pokazuje isto
vremeno u drugim prilikama veliku nežnost za oca,
ali, takvi suprotni — bolje reći ambivalentni — ose-
ćajni stavovi, koji bi kod odrasloga doveli do sukoba,
kod deteta se dugo vremena sasvim dobro slažu jed
no s drugim, kao što docnije u nesvesnome ostaju
trajno jedno pokraj drugog. Možda biste još hteli pri
govoriti da ponašanje malog dečka potiče iz egoistič
nih motiva i ne daje prava da se pretpostavlja neki
erotički kompleks. Majka se stara o svima potrebama
detinjim i zato dete ima interesa da ona ne vodi bri
gu ni o kojem drugom licu. I to je tačno, ali se ubrzo
uvidi da u toj, kao i u drugim sličnim situacijama,
egoistični interes daje samo oslonac na koji se nado-
vezuje erotička težnja. Ako dete pokazuje najotvo
reniju seksualnu radoznalost za svoju majku, zahteva
da noću spava kod nje, navaljuje da prisustvuje nje
nom oblačenju ili čak preduzima pokušaje zavođenja,
kao što to majka tako često konstatuje i u smehu ka
zuje, onda je erotička priroda vezivanja za majku
utvrđena protiv svake sumnje. A ne srne se zabora
viti ni da majka pokazuje isto staranje za svoju ćer-
čicu, ne postižući isto dejstvo, i da 9 e otac dosta često
s njom takmiči u staranju oko dečka, pa mu ipak ne
polazi za rukom da sebi pribavi istu važnost kao maj
ka. Kratko rečeno, momenat seksualnog pretpostav
lja la ne može se iz te situacije eliminisati nikakvom
kritikom. Sa stanovišta egoističnog interesa bilo bi
nepametno od malog čoveka kad u svojoj službi ne bi
radije trpeo dve osobe nego samo jednu od njih.
Ja sam, kao što primećujete, opisao samo odnos
dečka prema ocu i majci. Sasvim slično se taj odnos,
s nužnim izmenama, stvara i kod male devojčice. Ne-

žna privrženost ocu, potreba da se majka kao izlišna
ukloni i da se zauzme njeno mesto, jedna koketerija
koja već radi sredstvima docnije ženskosti, daju baš
kod male devojčice jednu dražesnu sliku, koja Čini da
zaboravimo zbilju i mogućne teške posledice iza te
infantilne situacije. Ne zaboravimo dodati da često
sami roditelji vrše jedan presudan uticaj na buđenje
edipovskog stava detinjeg, sledujući i sami seksual
noj privlačnosti, te gde ima više dece, otac u svojoj
nežnosti na najjasniji način pretpostavlja ćerčicu, a
mati sina. Ali, spontana priroda detinjeg Edipovog
kompleksa ne može ni tim momentom biti ozbiljno
uzdrmana. Edipov kompleks proširuje se u porodični
kompleks kad pridođu druga deca. Taj kompleks,
s novim naslonom na egoistično oštećenje, jeste mo
tiv da se nova braća i sestre dočekuju s nenaklono-
šću i željom bez dvoumljenja odstranjuju. Tim oseća-
njima mržnje daju čak deca, po pravilu, daleko pre
izražaja u rečima nego onima koja potiču iz roditelj
skog kompleksa. Ako se jedna takva želja ispuni i
smrt ubrzo odnese neželjeni priraštaj, onda se iz po-
znije analize može saznati kako je važan doživljaj bio
za dete taj smrtni slučaj, iako se nije morao zadržati
u njegovom pamćenju. Rođenjem jednog brata ili se
stre gurnuto u drugi red, i u prvo vreme od majke
skoro odvojeno, dete teško zaboravlja to zapostavlja
nje; kod njega se jave osećanja koja bi se kod odra
sloga nazvala teškim ogorčenjem i često postanu osno
vom trajne otuđenosti. Već smo pomenuli da se
obično na to životno iskustvo detinje nadovezuje sek
sualno ispitivanje sa svima svojim posledicama. Stav
prema toj braći i sestrama, kad porastu, pretrpi naj
značajnije promene. Dečak može, u zamenu za ne-
vernu majku, uzeti sestru za ljubavni objekat; izme
đu više braće koja se takmiče oko jedne mlađe sestri
ce nastaju već u dečjem dobu situacije neprijatelj
skog suparništva, značajne za docniji život. Malo de
vojče nalazi u starijem bratu zamenu za oca koji se
više ne stara oko nje nežno kao u prvim godinama,
ili joj je jedna mlađa sestra zamena za dete koje je

zalud želela da od oca dobije.
To i još daleko više tome sličnih stvari pokazuje
vam direktno posmatranje dece i dostojna ocena nji
hovih jasno održanih uspomena iz godina detinjstva,
uspomena na koje analiza nije imala uticaja. Vi ćete,
između ostaloga, iz toga izvući zaključak da je polo
žaj koji jedno dete ima među decom jedan momenat
veoma važan za stvaranje njegovog poznijeg života,
momenat koji bi u svakom opisu života trebalo uzeti
u obzir. Ali, što je važnije, pred tim razjašnjenjima
koja je lako dobiti vi se nećete moći bez smeškanja
setiti naučnih izjava kojima je cilj objašnjenje zabra
ne incesta. Sta tu sve nije izmišljano! Polna naklonost,
vele, odvraćena je od članova iste porodice drugog
pola usled zajedničkog života od detinjstva, ili se veli
da izvesna biološka težnja za izbegavanjem plođenja
među srodnicima ima svoju psihičku podlogu u uro
đenom strahu od incesta. Pri tom se još sasvim zabo
ravlja da ne bi bila potrebna tako neumoljiva zabra
na preko zakona i običaja kad bi iole bilo pouzdanih
prirodnih brana protiv rodoskvrnih iskušenja. Istina
je u suprotnome. Prvi izbor objekta čovekovog re
dovno je rodoskvmilački, kod čoveka upravljen na
majku i sestru, te su potrebne najoštrije zabrane da
se ta infantilna naklonost, koja neprestano dela, od
vrati od stvarnosti. Kod primitivnih naroda koji još
i danas žive, kod divljih naroda, zabrane incesta su
još mnogo oštrije nego kod nas, a nedavno je Th. Reik
u jednom sjajnom radu pokazao da kod divljaka obre
di puberteta, koji predstavljaju ponovno rođenje,
imaju taj smisao da otklone incestuoznu privezanost
dečaka za majku i da uspostave njihovo izmirenje
sa ocem.
Mitologija vas uči da se incest, od koga se tobož
ljudi groze, bez ustezanja odobrava bogovima, a iz
istorije možete saznati da je incestuozni brak sa s&-
strom za osobu vladarevu bio osvećeno pravilo (kod
starih faraona, kod peruanskih Inka). Tu je dakle u
pitanju jedna privilegija koja se ne dopušta masi
običnih ljudi.
Materinski incest je jedan zločin Edipov, a oce-

ubistvo drugi. Uzgred neka je spomenuto da su to u
isto vreme ona dva velika zločina koje strogo zabra
njuje prva socijalno-religiozna institucija čovekova,
totemizam. Pređimo sad sa direktnog posmatranja de-
teta na analitično ispitivanje odrasloga koji je oboleo
od neuroze. Sta daje analiza za dalje poznavanje Edi-
povog kompleksa? Pa to se može reći kratko. Ona ga
pokazuje onako kako ga bajka priča; pokazuje da je
svaki od tih neurotičnih bolesnika i sam bio neki
Edip ili je, što na isto izlazi, u reakciji na kompleks
postao Hamlet. Naravno, analitično prikazivanje Edi-
povog kompleksa je uveličavanje i ogrubljavanje in
fantilne skice. Mržnja prema ocu, željenje njegove
smrti, nisu više bojažljivo nagovešteni, nežnost pre
ma majci priznaje kao svoj cilj da je ima za ženu.
Smemo li zaista pretpostaviti ta oštra i ekstremna
osećanja onim nežnim detinjim godinama, ili nas ana
liza vara uplitanjem jednog novog momenta? Nije
teško naći jedan takav momenat. Svaki put kad čo-
vek izveštava o prošlosti, pa neka je i istoričar, treba
da imamo u vidu ono što on nenamerno prenosi nazad
u prošlost iz sadašnjosti ili iz vremena koje leži izme
đu jedne i druge, tako da izopačava sliku prošlosti. U
slučaju neurotičnog lica čak je u pitanju da ii je to
prenošenje nazad baš sasvim nenamerno; motive za
nj poznaćemo docnije, a moraćemo uopšte voditi ra
čuna o toj činjenici „prenošenja fantazijom” nazad u
ranu prošlost. Takođe otkrivamo lako da je mržnja
prema ocu pojačana mnogim motivima koji potiču iz
poznijih vremena i odnosa, da su seksualne želje
prema majci izlivene u oblike koji su detetu još mo
rali biti strani. Ali, to bi bio zaludan trud ako bismo
celinu Edipovog kompleksa hteli da objasnimo pre
nošenjem nazad u fantaziji i da dovedemo u vezu
s poznijim vremenima. Infantilno jezgro, a i više ili
manje uzgrednosti ostaju i dalje, kao što direktno
posmatranje deteta to potvrđuje.
Klinička činjenica koja nam se pokazuje iza ana
litički utvrđenog oblika Edipovog kompleksa od naj
većeg je praktičnog značaja. Mi saznajemo da se u
Ra-rric? libida i seksu alne orgatiizacije 315
doba puberteta, kad seksualni nagon prvi put u pu

noj snazi traži svoja prava, stari porodični i incestu-
ozni objekti opet prihvataju i ponovo libidinozno po-
sedaju. Infantilni izbor objekta bio je samo jedna sla-
bačka predigra, ali predigra koja daje pravac izboru
objekta u pubertetu. Ovde se sad odigravaju vrlo in
tenzivni procesi osećanja u pravcu Edipovog komple
ksa, ili u reakciji na nj, ali procesi koji, zato što su
njihove pretpostavke postale nepodnošljive, moraju
velikim delom ostati daleko od svesti. Počev od tog
doba, ljudska individua mora se posvetiti velikom za
datku odvajanja od roditelja, posle čijeg rešenja tek
može prestati da bude dete, da bi postala član socijal
ne zajednice. Zadatak se za sina sastoji u tome da svo
je libidinozne želje odvoji od majke, da bi ih upo-
trebio za izbor jednog realnog stranog ljubavnog ob
jekta i da bi se izmirio sa ocem ako je s njim ostao u
suparništvu, ili da bi se oslobodio od njegovog priti
ska ako je. u reakciji na infantilni otpor, došao u
potčinjenost prema njemu. Ti zadaci postoje za sva
koga; čudnovato je kako retko njihovo izvršenje uspe-
va na idealan način, to jest ispravno psihološki kao
i socijalno. Ali, neurotičnim bolesnicima to rešenje
uopšte ne polazi za rukom, sin ostaje celog svog ži
vota pokoran autoritetu očevom i nije u stanju da
svoj libido prenese na jedan stran seksualan objekat.
To isto može, s promenom odnosa, biti sudbina kćeri.
U tom smislu važi Edipov kompleks s pravom kao
jezgro neuroza.
Vi slutite, gospodo, kako letimično ja prelazim
preko velikog broja odnosa koji stoje u vezi sa Edi-
povim kompleksom, a značajni su praktično kao i teo
rijski. Neću ulaziti ni u njegove varijacije ni u nje
govo mogućno izvrtanje. Od daljih njegovih odnosa
nagovestiću vam još samo da se on pokazao kao veo
ma značajan za pesničko stvaranje. Otto Rank je u
jednoj vrednoj knjizi pokazao da su dramatičari svih
vremena uzimali svoje predmete poglavito iz Edipo
vog kompleksa i kompleksa incesta, iz njihovih vari
jacija i prikrivanja. Ne treba da ostane nepomenuto
ni da se, davno pre vremena psihoanalize, uvidelo da
su obe zločinačke Edipove želje pravi predstavnici

neobuzdanog nagonskog života. Među spisima enci
klopediste Diderot-a naći ćete jedan čuven dijalog:
Le neveu de Rameau, koji je na nemački preradio
niko manji nego Gete. Tamo možete pročitati ovu
čudnovatu rečenicu: Si le petit sauvage etait abandon-
ne a lui-meme, qu’il conserva toute son imbecilite et
qu’il reunit au peu de raison de Venfant au berceau
la violence des passions de l'homme de trente ans, ii
tordrait le cou a son pere et coucherait avec sa mere.1
Ali, ne mogu nešto drugo propustiti. Majka-su-
pruga Edipova nije nas badava opomenula na san. Se-
ćate li se još rezultata naših analiza snova: da su
želje koje stvaraju snove tako često perverzne, ince-
stuozne prirode ili odaju neslućenu mržnju prema
najbližim i ljubljenim srodnicima? Mi smo onda osta
vili nerazjašnjeno odakle potiču ta opaka osećanja.
Sad to možete sami sebi reći. To su smeštanja libida
i posedanja objekta iz ranog detinjstva, koja su za
svesni život odavno napuštena, a noću se pokazuje da
još postoje i da su u izvesnom smislu još sposobna
da dejstvuju. A pošto svi ljudi imaju takve perverz
ne, incestuozne i besomučne snove, a ne samo neuro
tični, to smemo izvesti zaključak da su i ljudi, danas
normalni, prevalili taj put razvića preko perverzija
i prihvatanja objekta iz Edipovog kompleksa, da je
to put normalnog razvića, da nam neurotični samo
pokazuju uveličano i grublje ono što nam analiza sno
va odaje i kod zdravih. I to je jedan od razloga zbog
kojih smo proučavanje snova stavili ispred prouča
vanja neurotičnih simptoma.
1 Kad bi mali divljak bio ostavljen samom sebi, a da

zadrži svu svoju glupavost i da sa malo razuma deteta u
kolevci udruži silinu strasti čoveka od trideset godina, on bi
zavrnuo šiju svome ocu i spavao bi sa svojom majkom. (Prim,
prev.).
Dvadeset drugo predavanje
GLEDIŠTA RAZVICA I REGRESIJE

— ETIOLOGIJA
Gospođe i gospodo! Videli smo da funkcija libida

prolazi kroz obimno razviće dok se ne uzmogne na
takozvani normalan način staviti u službu rasplođa-
vanja. Sad bih hteo da vam izložim značaj koji ta či
njenica ima u izazivanju neuroza.
Držim da smo u saglasnosti s učenjem opšte pa
tologije ako pretpostavimo da jedno takvo razviće do
nosi sobom dvojake opasnosti: prvo, opasnost spreča
vanja, a drugo regresije. To znači: pri opštoj sklono
sti bioloških procesa za varijacijom, moraće se dogo
diti da se sve pripremne faze ne prođu podjednako
dobro i ne savladaju potpuno; delovi funkcije zadrža
vaju se trajno na tim ranim stupnjevima, i u ukupnoj
slici razvića pokazaće se, u izvesnoj meri, sprečava
nje razvića.
Potražimo analogije za ove procese na drugim
poljima. Ako ceo jedan narod napusti svoje mesto
stanovanja, da bi potražio novo, kao što se često de
šavalo u ranijim periodima ljudske istorije, onda on
začelo ne dođe u svom punom broju na novo mesto.
Bez obzira na druge gubitke, moralo se redovno de
šavati da su se male gomile ili družine tih putnika
uz put zaustavljale i na tim postajama nastanjivale,
dok je glavna masa otišla dalje. Ali, da potražimo
bliža poređenja, vi znate da se kod najviših sisara
318 U v o d u p s i h o a n a liz u
muške polne žlezde, koje prvobitno leže duboko u

unutrašnjosti trbušne duplje, u izvesno doba života
u materici počnu seliti, usled čega dopru skoro ne
posredno pod kožu karličnog kraja. Kod izvesnog bro
ja muških individua nalazi se, kao posledica te seobe,
da je jedan od tih parnih organa zaostao u karličnoj
šupljini, ili da se trajno smestio u takozvanom kanalu
prepona, kroz koji oba na svom putu moraju proći,
ili bar da je ostao otvoren taj kanal, koji u normal
nim prilikama mora srasti, posle završene promene
položaja polnih žlezda. Kad sam, kao mlad student,
pod vodstvom von Briicke-a, vršio svoj prvi naučni
rad, ispitivao sam poreklo zadnjih korena nerava u
kičmenoj moždini jedne male ribe, koja je imala još
vrlo arhajski sastav. Našao sam da nervna vlakna tih
korena proizlaze iz velikih ćelija u zadnjem rogu sive
supstance, što više nije slučaj kod drugih životinja
sa kičmenom moždinom. Ali, uskoro zatim, otkrio sam
i to da se takve nervne ćelije nalaze izvan sive sup
stance na celoj liniji do takozvanog spinalnog gangli-
ona zadnjeg korena, iz čega sam izveo zaključak da
su se ćelije tih ganglijskih gomila premestile iz kičme
ne moždine na liniju nervnih korena. To pokazuje i
istorija razvića; a kod te male ribe raspoznavao se
ceo pređeni put po ćelijama koje su zaostale. Kad
dublje uđete u stvar, neće vam biti teško da otkri
jete slabe tačke tih poređenja. Zato ćemo direktno
reći da smatramo kao mogućno, kod svake pojedine
seksualne težnje, da su pojedini njeni delovi zaostali
na ranijim stupnjevima razvića, iako su drugi delovi
možda dostigli krajnji cilj. Vi vidite pri tom da mi
svaku takvu težnju zamišljamo kao jednu struju od
početka života neprekidnu, koju u neku ruku ve-
štački rastavljamo na zamahe koji idu odvojeno je
dan za drugim. Vaš utisak da je te predstave potreb
no još razjašnjavati opravdan je, ali taj pokušaj od
veo bi nas suviše daleko. Dopustite da još jednom
utvrdimo da se takvo zaostajanje jedne delimične te
žnje na jednom ranijem stupnju ima zvati fiksira
njem (tj. nagona).
GlediStn rnzrićn i reg re sije — E tiologija 319
Druga opasnost takvog postepenog razvića leži

u tome što se i delovi koji su otišli dalje mogu lako,
krećući se unazad, vratiti na jedan od tih ranijih
stupnjeva, što mi nazivamo regresijom. Na takvu re
gresiju biće težnja navedena kad vršenje njene funk
cije, dakle postignuće cilja u njenom zadovoljavanju,
naiđe na snažne spoljašnje prepreke u poznijem ili ra
zvijenijem obliku. Može se misliti da fiksiranje i re
gresija nisu nezavisni jedno od drugog. Sto su jača fi
ksiranja na putu razvića, utoliko će pre funkcija izbeći
spoljašnje teškoće regresijom do onih fiksacija, utoli
ko će se dakle razvijena funkcija pokazati nesposob-
nijom za otpor prema spoljnim preprekama u svom
toku. Pomislite na to da, kad je jedan narod u pokre
tu ostavio u postajama na svome putu jaka odelje-
nja, onda će onima koji su izmakli dalje biti jasno da
treba da se povuku do tih postaja ako budu bijeni
ili se sukobe sa nekim suviše jakim neprijateljem.
A oni će i doći u opasnost da pretrpe poraz, utoliko
lakše ukoliko su više od svoga broja ostavili uz put.
Za razumevanje neuroza važno je da ne izgubite
iz vida taj odnos između fiksiranja i regresije. Onda
ćete imati jedan siguran oslonac u pitanju prouzro-
kovanja neuroza, u pitanju etiologije neuroza, kome
ćemo ubrzo pristupiti.
Zasad ćemo se još zadržati na regresiji. Prema
onome što ste saznali o razviću funkcije libida mo
žete očekivati dve vrste regresija: povratak ka prvim
objektima, koji su od libida posednuti, a koji su, kao
što je poznato, incestuozne prirode, i povratak celo-
kupne seksualne organizacije na ranije stupnjeve.
Kod neuroza prenosa javljaju se obe i igraju veliku
ulogu u njihovom mehanizmu. Naročito je povratak
prvim incestuoznim objektima libida jedna crta koja
se kod neurotičnih bolesnika nalazi upravo sa zamor
nom pravilnošću. Daleko se više može reći o regre
sijama libida ako se uzme u obzir jedna druga grupa
neuroza, takozvane narcističke neuroze, što mi sad
nemamo nameru činiti. Te bolesti daju nam obave-
štenja o još nekim drugim, dosad nepomenutim pro
cesima u razviću funkcije libida, i pokazuju nam,
320 U v o d u p s i h o a n a li z u
prema tome, i nove vrste regresije. Ali, ja mislim da

vas sad pre svega moram opomenuti da ne brkate re
gresiju i potiskivanje, i moram vam pomoći da ra-
svetlite odnose između ta dva procesa. Potiskivanje
je, kao što se sećate, onaj proces kojim se jedan akt
koji je sposoban da bude svestan, dakle koji pripada
sistemu predsvesnoga, čini nesvesnim, dakle potisku
je u sistem nesvesnoga. A isto tako nazivamo potiski
vanjem kad se nesvesni duševni akt uopšte ne pušta
u najbliži predsvesni sistem, već na pragu bude od
cenzure odbijen. S pojmom potiskivanja nije, dakle,
skopčan nikakav odnos prema seksualnosti; molim
vas da to dobro zapamtite. Taj pojam označava jedan
čisto psihološki proces koji možemo još bolje okarak-
terisati ako ga nazovemo topičkim. Time hoćemo da
kažemo da on ima posla s pretpostavljenim psihičkim
prostorijama, ili, ako ovu grubu pomoćnu predstavu
opet napustimo, sa izgrađivanjem duševnog aparata iz
odvojenih psihičkih sistema.
Tek učinjeno poređenje skreće nam pažnju na
to da reč „regresija” dosad nismo upotrebljavali u
njenom opštem već u jednom sasvim specijalnom zna
čenju. Ako joj date njen opšti smisao, smisao vraćanja
sa višeg na niži stupanj razvića, onda se i potiskivanje
podređuje regresiji, jer se i ono može opisati kao
vraćanje jednom ranijem i dubljem stupnju u razvi-
ću jednog psihičkog akta. Samo što nama kod poti
skivanja nije stalo do tog pravca unazad, jer mi na
zivamo potiskivanjem u dinamičkom smislu i to kad
se jedan psihički akt zadrži na nižem stupnju nesve
snoga. Potiskivanje je upravo jedan topičko-dinamič-
ki pojam, a regresija jedan pojam čisto deskriptivan.
A pod onim što smo dosad nazivali regresijom i dovo
dili u vezu sa fiksacijom mi smo mislili isključivo po
vratak libida u ranije stanice njegovog razvoja, da
kle nešto što je u suštini sasvim različno od potiski
vanja i od njega potpuno nezavisno. Regresiju libida
ne možemo nazvati ni čisto psihičkim procesom i ne
znamo kakvu lokalizaciju treba da joj odredimo u du
ševnom aparatu. Iako ona vrši najjači uticaj na du
ševni život, ipak je kod nje najvažniji organski faktor.
G le d iS ta r a z v l ć a i r e g r e s ij e — E tio lo g ija 321
Razlaganja kao ova, gospodo, moraju ispasti malo

mršava. Obratimo se klinici da bi njihove primene
bile malo izrazitije. Vi znate da su histerija i prisilna
neuroza dva glavna predstavnika grupe neuroza pre-
nosa. Kod histerije, doduše, postoji jedna regresija
libida ka prvobitnim incestuoznim seksualnim objek
tima, i to baš redovno, ali nema skoro nikakve regre
sije na neki raniji stupanj seksualne organizacije. Me
đutim, potiskivanje ima u mehanizmu histerije glavnu
ulogu. Ako smem biti slobodan da jednom konstruk
cijom dopunim naše dosadašnje utvrđeno znanje o toj
neurozi, onda bih to stanje stvari mogao opisati na
sledeći način: ujedinjenje parcijalnih nagona pod pri
matom genitalija je izvršeno, ali njegovi rezultati na
ilaze na otpor predsvesnog, za svest vezanog sistema.
Genitalna organizacija važi, dakle, za nesvesno, ali ne
isto tako i za predsvesno, a to odbijanje od strane
predsvesnoga stvara jednu sliku koja ima izvesne
sličnosti sa stanjem pre primata genitalija. Ali, to je
ipak nešto sasvim drugo. Između obe regresije libida
daleko je upadljivija regresija u jednu raniju fazu
seksualne organizacije. Pošto nje nema kod histerije
a pošto je ćelo naše shvatanje neuroza još i suviše
pod uticajem proučavanja histerije koje je u vremenu
prethodilo, to nam je i značaj regresije libida bio ja
san mnogo docnije nego značaj potiskivanja. Budimo
spremni na to da se u našim gledištima izvrše i dru
ga proširenja i promene vrednosti kad, osim histe
rije i prisilne neuroze, mognemo u svoja razmatranja
uneti i druge, narcističke neuroze.
Kod prisilne neuroze, naprotiv, regresija libida
na prethodni stupanj sadističko-analne organizacije
najupadljivija je činjenica koja je merodavna i za
ispol javan je u simptomima. Ljubavni impuls mora
se onda maskirati kao sadistički impuls. Prisilna
predstava: „Ubio bih te” ne znači u osnovi, kad se
oslobodi izvesnih primesa, ne slučajnih već neizbež-
nih, ništa drugo nego: hteo bih da te u ljubavi uži
vam. Dodajte tome da se u isto vreme zbila regresija
objekta tako da se ti impulsi odnose samo na naj
bliža i najvoljenija lica, pa onda možete zamisliti užas
« F rojd . O d ab ran * d e la , II
koji te prisilne predstave izazivaju kod bolesnika, kao

i karakter nečeg stranog koji one pokazuju pred nje
govim svesnim opažanjima. Ali, i potiskivanje ima u
mehanizmu ovih neuroza svog velikog udela, koji se
svakako ne može lako izložiti u jednom letimičnom
uvodu kao što je naš uvod. Regresija libida bez poti
skivanja ne bi nikad dala neurozu, već bi prešla u
perverziju. Iz toga vidimo da je potiskivanje onaj
proces koji je najpre svojstven neurozi i nju naj
bolje karakteriše. A možda ću jednom imati prilike
da vam iznesem i ono što znamo o mehanizmu per
verzija, pa ćete onda videti da ni ovde ništa ne biva
tako prosto kako bismo mi rado konstruisali.
Gospodo! Držim da ćete se sa izlaganjima koja
ste sad čuli o fiksaciji i regresiji libida pomiriti naj
pre ako ih budete smatrali kao pripremu za ispiti
vanje etiologije neuroza. Ja sam vam o tome rekao
samo jednu jedinu stvar, naime, da ljudi obolevaju
od neuroze kad im je oduzeta mogućnost da zadovolje
svoj libido, dakle obolevaju usled „uskraćenja”, kako
sam se ja izrazio, i da su njegovi simptomi upravo
zamena za promašeno zadovoljenje. To naravno ne
bi imalo značiti da će svako uskraćenje libidinoznog
zadovoljavanja načiniti neurotičnim svakoga koga po
godi, već samo da se u svima ispitivanim slučajevima
neuroza mogao utvrditi momenat uskraćenja. To tvr
đenje, dakle, ne može se obrnuti. A vi ste svakako
razumeli da se onim tvrđenjem i nije mogla otkriti
sva tajna etiologije neuroza, već je upravo samo is
taknut jedan važan i neophodan uslov.
Sad ne znamo da li da u daljoj diskusiji tog tvr
đenja imamo u vidu prirodu uskraćenja ili osobenost
onoga koga je ona snašla. A uskraćenje je veoma ret-
ko svestrano i apsolutno; da bi moglo dejstvovati pa
togeno, ono se svakako mora odnositi na onu vrstu
zadovoljenja za kojim to lice jedino i teži, za koje je
jedino sposobno. Ima, uglavnom, vrlo mnogo puteva
da se oskudica libidinoznog zadovoljenja podnese a
da se usled nje ne oboli. Pre svega, mi poznajemo
ljude koji su u stanju da bez štete podnesu takvu
oskudicu; oni tad nisu srećni, pate od čežnje, ali se
C le d iS ta r a z v i ć a i r e g r e s ij e — E tio lo g ija 323
ne razbole. Zatim moramo uzeti u obzir da su baš

seksualne težnje, ako smem tako reći, izvanredno
plastične. One mogu jedna drugu zamenjivati, jedna
može preuzeti intenzitet druge; ako stvarnost uskra
ćuje zadovoljenje jednoj težnji, može zadovoljenje
neke druge težnje dati punu naknadu. One se među
sobom ponašaju kao jedna mreža komunikacionih ka
nala, napunjenih tečnošću, i to uprkos svojoj potči-
njenosti primatu genitalija, što nije baš tako lako
ujediniti u jednoj predstavi. Zatim, parcijalni nagoni
seksualnosti pokazuju, kao i seksualna težnja, iz njih
složena, veliku sposobnost da menjaju svoj objekat,
da ga zamenjuju nekim drugim, dakle i nekim koji se
lakše dostiže; ta pokretljivost i gotovost da se pri
hvate surogati moraju moćno delati nasuprot patoge
nom dejstvu uskraćen ja. Jedan među tim procesima,
koji štite od oboljenja usled oskudice stekao je osobit
kulturni značaj. On se sastoji u tome što seksualna
težnja napušta svoj cilj upravljen na parcijalno zado
voljstvo ili na zadovoljstvo rasplođavanja i prihvata
neki drugi cilj, koji je genetički u vezi s napuštenim
ciljem, ali se sam više ne može nazvati seksualnim već
socijalnim. Taj proces nazivamo „sublimiranjem”, pri
čemu se povodimo za opštim shvatanjem koje soci
jalne ciljeve stavlja iznad seksualnih, u osnovi egoi
stičnih. Sublimiranje, uostalom, jeste samo specijal
ni slučaj naslona seksualnih težnji na druge, neseksu-
alne. O njemu ćemo morati govoriti još jednom u vezi
s drugim pitanjima.
Sada ćete imati utisak da sva ta sredstva da se
oskudevanje podnese čine da ono postane beznačaj
nim. Ali ne, ono zadržava svoju patogenu moć. Sva
protivsredstva uglavnom su nedovoljna. Mera ne-
zadovoljenog libida koju ljudi prosečno mogu pod-
neti ograničena je. Plastičnost ili slobodna pokretlji
vost libida nikako nije kod svih potpuno očuvana, a
sublimiranje može okončati samo izvestan deo libida
i bez obzira na to što je sposobnost sublimiranja
mnogim ljudima data samo u neznatnoj meri. Naj
važnije među tim ograničenjima očigledno je ograni
čenje u pokretljivosti libida, pošto ono čini zadovo
21*
ljenje individue zavisnim od postignuća jednog vrlo

malog broja ciljeva i objekata. Setite se samo toga da
nepotpuno razviće libida ostavlja u ranijim fazama
organizacije i nalaženja objekta vrlo obilne, eventu
alno i višestruke fiksacije libida, koje najčešće nisu
sposobne za realno zadovoljavanje, pa ćete u fiksaciji
libida videti drugi moćan činilac koji, zajedno s osku-
devanjem, prouzrokuje bolest. U shematičnom skra
ćenju možete reći da fiksacija libida predstavlja pri
premni, unutrašnji, a uskraćenje slučajni, spoljašnji
faktor u etiologiji neuroza.
Ovde koristim priliku da vas opomenem da se ne
opredeljujete u jednoj sasvim izlišnoj raspri. U nauč
nom radu je vrlo omiljena stvar da se izdvoji jedan
deo istine, da se stavi na mesto celine, i da se posle
u njegovu korist spori ostalo što je isto tako istinito.
Na taj način se već i od psihoanalitičkog pokreta
odvojilo više pravaca, od kojih jedan priznaje samo
egoistične nagone, a spori seksualne, drugi uzima u
obzir samo uticaje realnih životnih zadataka, a pre
viđa uticaj individualne prošlosti i si. Ovde nam se
sad pruža prilika za jedno slično poređenje i sporno
pitanje: jesu li neuroze eksogene ili endogene bole
sti, neizbežna posledica izvesne konstitucije ili pro
izvod izvesnih štetnih (traumatičnih) životnih utisa
ka, a naročito: da li su izazvane fiksacijom libida (i
seksualnom konstitucijom uopšte) ili pritiskom uskra-
ćenja? Ta dilema, uglavnom, ne čini mi se mudrijom
nego jedna druga koju bih vam mogao izneti: da li
dete postaje stvaranjem od strane oca ili začećem od
strane majke? Oba uslova su podjednako neophodna
— ođgovorićete, s pravom. U pitanju uzroka neuroza
odnos je ako ne sasvim isti, a ono vrlo sličan. S obzi
rom na uzroke, slučajevi neurotičnih oboljenja mogu
se uvrstiti u jedan niz u kome su oba momenta —
seksualna konstitucija i doživljaj, ili ako hoćete: fik
sacija libida i uskraćenje — tako zastupljeni da jedan
raste kad drugi opada. Na jednom kraju niza stoje
ekstremni slučajevi za koje s uverenjem možete reći:
ti ljudi bi, usled čudnog razvića svog libida, oboleli
u svakom slučaju, da su ma šta doživeli, da ih je ma
G le d iš ta r a z v tć a i r e g r e s ij e — E tio lo g ija 325
kako brižljivo život poštedeo. Na drugom kraju su

slučajevi o kojima morate misliti obratno: oni bi, za
čelo, izbegli bolest da ih život nije doveo u ovaj ili
onaj položaj. Kod slučajeva u samom nizu stiču se
oba momenta — seksualna konstitucija kao sklonost
za bolest i štetni životni zahtevi — tako da jednome
„više” odnosno manje prvoga odgovara jedno „ma
nje” odnosno više drugoga. Njihova seksualna konsti
tucija ne bi im donela neurozu da nisu imali te i te
doživljaje, a ti doživljaji ne bi na njih dejstvovali
traumatično da su odnosi libida bili drukčiji. Možda
u tom nizu mogu priznati izvesnu nadmoćnost zna
čaju momenta sklonosti, a i to priznanje zavisi od
pitanja dokle ćete obeležiti granice nervoznosti.
Gospodo! Učiniću vam predlog da takve nizove
nazovemo dopunskim nizovima, pripremajući vas na
to da ćemo imati prilike da postavimo i druge takve
nizove.
Upornost kojom se libido drži izvesnih pravaca i
objekata, tako reći prilepljivost libida, čini nam se
kao samostalan, individualno promenljiv činilac, čiji
su nam uslovi potpuno nepoznati, čiji značaj za etio-
logiju neuroza svakako više nećemo potcenjivati. Ali,
ne treba ni da precenjujemo prisnost tog odnosa. Ista
takva „prilepljivost” libida — iz nepoznatih razloga
— javlja se, naime, pod mnogobrojnim uslovima kod
normalnog čoveka i nalazi se kao presudni momenat
kod lica koja su u izvesnom smislu suprotna nervo
znima, kod perverznih. Još pre vremena psihoanalize
bilo je poznato (Binet) da se u anamnezi perverznih
vrlo često otkriva jedan veoma davnašnji utisak od
abnormalnog pravca nagona ili abnormalnog izbora
objekta — utisak za koji je posle libido dotičnog lica
ostao vezan celog života. Cesto se ne može reći šta je
taj utisak osposobilo za to da na libido dejstvuje sa
tako intenzivnom privlačnom silom. Ispričaću vam je
dan slučaj te vrste koji sam s£m posmatrao. Jedan
čovek, kome danas ne znače ništa genitalni organi
kao ni sve druge draži žene, koga samo noga u cipeli
izvesnog oblika može dovesti u neodoljivo seksualno
uzbuđenje, mogao se setiti jednog doživljaja iz svoje
šeste godine, koji je bio od presudnog značaja za fik

saciju njegovog libida. On je sedeo na jednoj klupici
pored guvernante koja mu je davala čas iz engleskog
jezika. Guvernantu, jednu staru, suvu, nelepu devoj-
ku, sa vodnjikavo plavim očima i prćavim nosom, bo-
lela je toga dana noga, i ona je zato držala tu nogu
obučenu u jednu somotsku papuču, ispruženu na jed
nom jastuku; sama njena noga bila je pri tome naj
pristojnije pokrivena. Jedna noga tako mršava, puna
žila, kakvu je tada video u guvernante, postala je,
posle jednoga bojažljivog pokušaja normalnog seksu
alnog zadovoljenja u doba puberteta, njegov jedini
seksualni objekat, i taj čovek bio je neodoljivo pri
vučen ako bi se uz tu nogu pridružile i druge crte
koje su podsećale na tip engleske guvernante. Ali,
usled te fiksacije svog libida, taj čovek nije postao
neurotičan, već perverzan, postao je, kako mi kažemo,
fetišist noge. Dakle, vidite, iako je prekomerna, uz to
još prerana fiksacija libida neophodna za prouzroko-
vanje neuroza, ipak krug njenog dejstva daleko pre-
vazilazi oblast neuroza. Sam za se, ni taj uslov nije
od presudnog značaja, kao ni ranije pomenuti uslov
uskraćenja.
Problem prouzrokovan ja neuroza izgleda dakle
da se komplikuje. Zaista, psihoanalitičko ispitivanje
pokazuje nam još jedan momenat koji u našem etio-
loškom nizu nije uzet u obzir, a koji se najbolje vidi
u slučajevima gde se dotadašnje zdravlje najednom
naruši neurotičnim oboljenjem. Kod tih osoba nalaze
se redovno znaci jednog antagonizma želja ili, kao što
smo mi navikli reći, jednog psihičkog konflikta. Jedan
deo ličnosti zastupa izvesne želje, a drugi im se opire
i odbija ih. Bez jednog takvog konflikta nema neuro
ze. To ne bi izgledalo ništa naročito. Vi znate da naš
duševni život neprestano kreću konflikti čije rešenje
imamo da nađemo. Svakako, moraju dakle, biti ispu
njene naročite pogodbe da bi jedan takav konflikt bio
patogen. Smemo se pitati: koje su to pogodbe između
kojih se duševnih sila odigravaju ti patogeni konflik
ti, kakav je odnos konflikta prema drugim prouzro-
kovačkim momentima?
G le d iš ta r a z v iia i r e g r e s ij e — E tio lo g ija 327
Nadam se da ću vam na ova pitanja moći dati

odgovore koji će, iako možda shematički skraćeni, biti
dovoljni. Konflikt se izaziva uskraćenjem, pošto je
libido, lišen svoga zadovoljenja, upućen na to da po
traži druge objekte i druge puteve. Uslov konflikta
je da ti drugi putevi i objekti izazovu negodovanje
kod jednog dela ličnosti, tako da se javi jedno veto,
koje u prvi mah onemogućava novi način zadovolja
vanja. Odatle vodi dalji put za stvaranje simptoma,
koji ćemo docnije pratiti. Odbijene libidinozne težnje
uspevaju da se izvesnim okolišnim putevima ipak
probiju, ali naravno vodeći računa o protivljenju po
moću izvesnih izopačavanja i ublažavanja. Ti okoli
šni putevi su putevi stvaranja simptoma, simptomi
su novo zadovoljavanje ili zamena zadovoljavanja
koju je činjenica uskraćenja učinila nužnom.
Značaj psihičkog konflikta može se, izraziti kako
valja, i drugim načinom kada se kaže: spoljašnjem
uskraćenju, da bi ono imalo patogeno dejstvo, mora
pridoći unutrašnje uskraćenje. Spoljašnje i unutra
šnje uskraćenje odnose se tada, naravno, na različite
puteve i objekte. Spoljašnje uskraćenje oduzima jed
nu mogućnost zadovoljenja, unutrašnje uskraćenje
htelo bi da isključi jednu drugu mogućnost, oko koje
onda i izbija konflikt. Ja pretpostavljam tu vrstu pri
kazivanja, jer ono ima jednu tajnu sadržinu. Naime,
ono ukazuje na verovatnoću da su unutrašnja uzdr
žavanja proizišla u davnim vremenima ljudskoga ra-
zvića iz realnih spoljašnjih prepreka.
Koje su to pak sile od kojih potiče protest protiv
libidinozne težnje — druga strana u patogenom kon
fliktu? To su, sasvim opšte rečeno, neseksualne na
gonske sile. Mi ih sve obuhvatamo imenom „ja-nago
na”; psihoanaliza neuroza prenosa ne daje nam lako
pristupa u njihovo dalje razlaganje, mi ih upoznaje
mo najviše tek donekle preko otpora koji se stavljaju
nasuprot analizi. Patogeni konflikt je dakle konflikt
između ;a-nagona i seksualnih nagona. U čitavom
nizu slučajeva čini se kao da bi to mogao biti i kon
flikt između različitih, čisto seksualnih nagona; ali,
to je u osnovi isto. jer od obe seksualne težnje koje
su u sukobu uvek jedna tako reći odgovara samom

ja, dok druga izaziva njegovo odbijanje. Prema tome,
opet ostaje konflikt između ja i seksualnosti.
Gospodo! Često i često, kad je psihoanaliza neko
duševno zbivanje shvatila kao dejstvo seksualnih na
gona, u srditom odbijanju predočeno joj je da se
čovek ne sastoji samo iz seksualnosti, da u duševnom
životu ima i drugih nagona i interesa osim seksu
alnih, da se ne srne „sve” izvoditi iz seksualnosti,
i si. Nas veoma raduje da jednom budemo istoga mi
šljenja sa svojim protivnicima. Psihoanaliza nikada
nije zaboravljala da postoje i neseksualne nagonske
sile. Ona je i podignuta na jasnom odvajapju seksu
alnih nagona od ja-nagona i tvrdila, pre svakog pri
govora, da neuroze ne proizlaze iz seksualnosti, nego
da za svoje poreklo duguju konfliktu između ja i sek
sualnosti. Ona i nema nikakvog pojmljivog razloga
da spori egzistenciju ili značaj ja-nagona dok istra
žuje ulogu seksualnih nagona u bolesti i u životu.
Samo što joj je suđeno da se u prvom redu bavi sek
sualnim nagonima zato što su oni preko neuroza pre-
nosa bili najpre pristupačni saznanju i što joj je bila
dužnost da proučava ono što su drugi propustili da
učine.
Nije, takođe, tačno da psihoanaliza nikako nije
vodila računa o neseksualnom delu ličnosti. Baš od
vajanje samog ja i seksualnosti pokazalo nam je, sa
izvanrednom jasnošću, da i ja-nagoni prolaze kroz
značajno razviće — razviće koje nije ni sasvim neza
visno od libida niti je bez protivdejstva na nj. Sva
kako, mi daleko manje poznajemo razviće čovekovog
ja nego razviće libida zato, naime, što nam tek pro
učavanje narcističkih neuroza obećava saznanje
strukture našeg ja. Ipak, već postoji jedan zanimljiv
pokušaj Ferencijev da se stupnji razvića našeg ja teo
retski konstruišu, i bar na dva mesta smo stekli dve
čvrste tačke oslonca za prosuđivanje toga razvića. Mi
ne mislimo da su libidinozni interesi jednog lica od
početka u suprotnosti s njegovim interesima samo-
odricanja; naprotiv, ja će na svakom stupnju težiti
da ostane u skladu sa svojom tadašnjom seksualnom
G le d iS ta r a z v i ć a i r e g r e s ij e — E tio to g ija 329
organizacijom i da je sebi potčini. Smenjivanje poje

dinih faza u razviću libida sleduje verovatno jednom
propisanom programu; ali se ne može sporiti da na
taj razvoj ja može imati uticaja, a mogao bi biti pred
viđen i izvestan paralelizam, izvesno slaganje faza
razvića libida, s jedne, i ja, s druge strane; štaviše,
iz poremećaja tog slaganja mogao bi nastati jedan pa
togeni momenat. No, za naše gledište je važno kako
se ja ponaša kad njegov libido ostavi za sobom na ne
kom mestu svoga razvića jednu snažnu fiksaciju. Ja
je može usvojiti, i onda će u odgovarajućoj meri biti
perverzno, ili, što je isto, infantilno. Ali se može po
našati i tako da ne prihvati tu fiksaciju libida, i onda
za ja postoji potiskivanje onde gde je libido pretr-
peo fiksaciju.
Tim putem dolazimo do saznanja da treći činilac
u etiologiji neuroza, sklonost ka konfliktu, zavisi isto
toliko od razvića samog ja kao i od razvića libida.
Naše saznanje uzroka neuroza se dakle upotpunilo.
Na prvom je mestu, kao najopštiji uslov, uskraćenje,
zatim fiksacija libida koja ga nateruje u izvesne
pravce, i treće, sklonost ka konfliktu usled razvića
samog ja, koje je odbacilo takve nagone libida. Sta
nje stvari nije, dakle, toliko zamršeno i teško se može
proniknuti, kao što se verovatno vama učinilo dok
su moja izlaganja napredovala. Ali, složićemo se, na
ravno, da još nismo gotovi. Moramo dodati još nešto
novo i dalje razlagati nešto već poznato.
Da bih vam pokazao uticaj razvića samog ja na
stvaranje konflikta i, prema tome, na izazivanje ne
uroza, hoću da vam iznesem jedan primer koji je,
doduše, sasvim izmišljen, ali nije ni u jednoj tački
daleko od verovatnoće. Ja ću to, oslanjajući se na
naslov jedne šale od Nestroy-a, obeležiti imenom ,,U
prizemlju i na prvom spratu”. U prizemlju stanuje
nastojnik kuće, na prvom spratu gazda, jedan bogat
i otmen čovek. Obojica imaju decu, i mi ćemo pret
postaviti da je gazdinoj ćerčici dopušteno da se bez
nadzora igra sa proleterskim detetom. Onda se može
vrlo lako desiti da igre te dece dobiju jedan nepristo
jan, to jest seksualan karakter, da se ona igraju „oca
330 U vod u p s ih o a n a liz u
i majke”, da zagledaju jedno drugo pri intimnim rad

njama i jedno drugom draže polne organe. Nastojni-
kova ćerčica, koja je uprkos svojoj petoj ili šestoj go
dini mogla zapaziti ponešto od seksualnosti odraslih,
neka pri tom uzme ulogu zavodnice. Ti doživljaji biće
dovoljni, i ako se ne nastave dugo vremena, da kod
oba deteta podstaknu izvesne seksualne nagone koji
će se po prestanku zajedničkih igara ispoljavati više
godina u masturbaciji. Dotle ide ono što je zajedničko;
krajnji rezultat biće kod oba deteta vrlo različit. Na-
stojnikova kći nastaviće masturbaciju otprilike do po
jave periode, pa će je se onda bez teškoća okaniti,
koju godinu docnije naći će ljubavnika, možda će do
biti i dete, poći će ovim ili onim putem u životu, koji
će je možda učiniti popularnom umetnicom, i završiće
kao aristokratkinja. Verovatno će joj sudbina biti ma
nje sjajna, ali u svakom slučaju prerano delanje njene
seksualnosti joj neće škoditi da, pošteđena od neuro
ze, ispuni svoj život. Drukčije je kod gazdine ćerčice.
Ona će vrlo rano, i još kao dete, steći mišljenje da je
učinila nešto ružno, ostaviće se posle kraćeg vremena,
ali možda posle teške borbe, masturbatomog zado
voljavanja, pa će ipak u ćelom svom biću zadržati
neku utučenost. Ako, dok je još mlada devojka, dođe
u položaj da nešto sazna o seksualnom snošaju ljud
skom, ona će se neobjašnjivim gnušanjem kloniti toga
i želeće da ostane u neznanju. Verovatno će sad pod
leći i jednom neodoljivom nagonu za masturbacijom
koji će še ponovo javiti, a na koji se neće usuđivati
da se požali. U godinama kad kao žena treba da se do
padne jednom čoveku, kod nje će izbiti neuroza, zbog
koje će se razočarati u braku i u životnim nadama.
Ako se uspe da se ta neuroza analizom utvrdi, onda
će se pokazati da je ta lepo vaspitana i inteligentna
devojka, s visokim težnjama, potpuno potisnula svo
je seksualne nagone, ali da su oni nesvesno vezani za
bedne doživljaje s njenom prijateljicom iz detinjstva.
Razlika njihovih sudbina, uprkos istom doživlja
vanju, dolazi otuda što je ja jedne imalo razvoj ka
kav kod druge nije nastupio. Nastojnikovoj kćeri sek
sualna delatnost činila se docnije isto tako prirodna
G le d iS ta r a z v i ć a i r e g r e s ij e — E tio lo g ija 331
i bezopasna kao i u detinjstvu. Gazdina kći iskusila

je uticaj vaspitanja i prihvatila je njegove zahteve.
Njeno ja je iz datih mu podsticaja stvorilo ideale
ženske čistote i nepotrebitosti s kojima se seksualna
delatnost ne slaže; njeno intelektualno obrazovanje
unizilo joj je interes za žensku ulogu koja joj je na-
menjena. Usled tog višeg moralnog i intelektualnog
razvića svoga ja, ona je došla u sukob sa zahtevima
svoje seksualnosti.
Danas ću se zadržati još na jednoj drugoj tački
u razvoju čovekovog ja, i zbog izvesnih izgleda s da
lekim vidicima, i zbog toga što je baš ovo što sleduje
pogodno da opravda naše omiljeno, oštro, a ne po sebi
razumljivo odvajanje ja-nagona od seksualnih nago
na. U prosuđivanju i jednog i drugog razvića, i ja i
libida, moramo napred staviti jedno gledište koje do
sad nije često uzimano u obzir onako kako treba. Oba
su u osnovi nasleđe, skraćena ponavljanja razvića
kroz koje je ćelo (ovečanstvo prolazilo u vrlo dugim
periodima od svojih najranijih vremena. Na razviću
libida, mislim, vidi se bez teškoća to filogenetsko po
reklo. Setite se kako je genitalni aparat kod jedne
vrste životinja doveden u najtešnji odnos sa ustima,
kako se kod druge vrste ne može odvojiti od aparata
za izlučivanje, a da je opet kod drugih vrsta vezan
za organe za kretanje — stvari koje ćete naći zanim
ljivo opisane u dragocenoj knjizi od W. Bolsche-a.
Kod životinja se vide tako reći sve perverzije stvrd
nute u seksualnu organizaciju. Samo se filogenetsko
gledište kod čoveka prikriva delimično tom okolno
šću što se ono što je u osnovi nasleđeno u individual
nom razvitku ipak ponovo stiče, verovatno zato što i
dalje postoje i na svakog pojedinca dejstvuju još oni
isti odnosi koji su u svoje vreme nagnali ljude da ga
steknu. Oni su, rekao bih, dejstvovali u svoje vreme
stvarajući, a sada dejstvuju izazivajući. Osim toga je
nesumnjivo da tok određenog razvoja može kod sva
kog pojedinca skorašnjim uticajima spolja biti pore
mećen i promenjen. Silu, pak, koja je čovečanstvu
nametnula jedno takvo razviće i koja isto tako odr
žava i danas svoj pritisak u istom pravcu mi pozna
332 U vod u p s i h o a n a li z u
jemo; to je opet uskraćenje stvarnosti, ili, ako mu

damo njegovo pravo veliko ime, nužda života: avavkr].
Ona je bila stroga vaspitačica i mnogo je od nas na
činila. Neurotična lica spadaju u decu kod koje je ta
strogost donela štetne rezultate, ali to se u svakom
vaspitanju ima rizikovati. — To uvažavanje životne
nužnosti kao motora razvića ne treba, uostalom, da
nas predubedi protiv značaja „unutrašnjih razvojnih
težnji”, ako se takve težnje mogu dokazati.
Međutim, vrlo je značajno da se seksualni na
goni i nagoni samoodržanja ne ponašaju na isti način
prema realnoj nuždi. Nagoni samoodržanja i sve što
je s njima u vezi mogu se lakše vaspitati. Oni se iz-
ranije naviknu da se povinuju nuždi i da svoja ra
zvića udese prema uputima stvarnosti. To je i poj
mljivo, jer oni ne mogu ni na koji drugi način da
pribave objekte koji su im potrebni; bez tih objekata
individua mora propasti. Seksualni nagoni se teže va-
spitaju, jer upočetku ne znaju za nuždu objekta. Po
što se u neku ruku parazitski naslanjaju na druge
telesne funkcije i zadovoljavaju autoerotički na sop-
stvenom telu, oni u prvi mah izbegavaju vaspitni
uticaj realne nužde i zadržavaju taj karakter ćudlji-
vosti, nevaspitljivosti, ono što nazivamo „nerazumno-
šću” kod većine ljudi u ma kom pogledu kroz ceo
život. A i vaspitljivost jednog mladog lica po pravilu
je na izmaku kada se njegove seksualne potrebe pro
bude u konačnoj jačini. To vaspitači znaju i prema
tome delaju; a možda će ih još psihoanaliza podstaći
da glavno dejstvo vaspitanja prenesu u prve godine
detinjstva počev od doba sisanja. Mali čovek često
je već od četvrte ili pete godine gotov, i docnije po
stepeno samo iznosi na videlo što sq već nalazi u
njemu.
Da bismo ocenili punu važnost naznačene razlike
između obe grupe nagona, moramo početi izdaleka i
uneti jedno od onih posmatranja koja zaslužuju da
budu nazvana ekonomskim. Time ulazimo u jednu
od najvažnijih, ali na žalost i od najmračnijih oblasti
psihoanalize. Postavljamo sebi pitanje: da li se u radu
našeg duševnog aparata može otkriti neka glavna
C l e d i i t a r a zrrtć a i r e g r e s ije — E tio lo g ija 333
svrha, i odgovaramo, po prvom približnom prosuđi

vanju, da je ta svrha upravljena na pribavljanje za
dovoljstva. Izgleda da je sva naša duševna delatnost
upravljena na to da pribavi zadovoljstvo i izbegne
nezadovoljstvo, da se automatski reguliše principom
zadovoljstva. A mi bismo rado dali sve u svetu da
bismo saznali uslove pod kojima postaju zadovoljstva,
ali nam to upravo nedostaje. Slobodno smemo tvrditi
samo toliko da je zadovoljstvo ma na koji način ve
zano za smanjivanje, opadanje ili gašenje one koli
čine nadražaja koja dela u duševnom aparatu, a ne
zadovoljstvo za njeno povećanje. Ispitivanje najinten
zivnijeg zadovoljstva koje je čoveku pristupačno, za
dovoljstva pri obavljanju seksualnog akta, slabo do
pušta sumnju u toj jednoj tački. Pošto su kod tih
procesa zadovoljstva u pitanju udesi količina dušev
nog uzbuđenja ili energije, to posmatranja te vrste
nazivamo ekonomskim. Mi opažamo da zadatak i de-
lanje duševnog aparata možemo opisati i drukčije i
opštije nego naglašavanjem pribavljanja zadovoljstva.
Možemo reći da duševni aparat služi tom cilju da sa
vlada i okonča one količine nadražaja, one količine
uzbuđenja koje na nj nailaze spolja i iznutra. Kod
seksualnih nagona odmah se jasno vidi da oni u po
četku, kao i na kraju svoga razvića, rade u cilju pri
bavljanja zadovoljstva; oni zadržavaju tu prvobitnu
funkciju bez promena. Za tim istim teže u početku
i drugi nagoni, ja-nagoni. Ali, pod uticajem učiteljice
nužde, oni se brzo naviknu da princip zadovoljstva
zamene jednom modifikacijom. Pored zadatka pri
bavljanja zadovoljstva, za njih se postavlja kao za
datak skoro iste vrednosti da otklone nezadovoljstvo;
ja uvidi da je neizbežno da se odrekne neposrednog
zadovoljenja, da odloži pribavljanje zadovoljstva, da
podnese izvesno nezadovoljstvo i da uopšte napusti
izvesne izvore zadovoljstva. Tako vaspitano ja posta
lo je „razumno”, ono ne dopušta više da njim vlada
princip zadovoljstva, već sleduje principu realnosti,
koji, takođe, u osnovi hoće da postigne zadovoljstvo,
ali s obzirom na realnost osigurano, iako odloženo i
umanjeno zadovoljstvo.
Prelaz od principa zadovoljstva ka principu re

alnosti jedan je od najvažnijih napredaka u razvoji
našeg ja. Mi već znamo da seksualni nagoni prolaz«
kroz taj deo ja-razvoja pozno i tek protiv volje, £
docnije ćemo videti kakve posledice za čoveka ima tc
što se njegova seksualnost zadovoljava jednom take
labavom vezom sa spoljašnjom stvarnošću. A, na kra
ju, učiniću još jednu primedbu kojoj je ovde mesto
Ako čovekovo ja ima svoju istoriju razvića kao i li
bido, onda se nećete iznenaditi ako čujete da postoje
i „ja-regresije”, i zaželećete da saznate ulogu koju
kod neurotičnih oboljenja može igrati to vraćanje čo-
vekovog ja u ranije faze razvića.
Dvadeset treće predavanje
PUTEVI STVARANJA SIMPTOMA
Gospođe i gospodo! Za laika su simptomi ono što

čini suštinu bolesti, a lečenje mu je otklanjanje sim
ptoma. Lekaru je stalo do toga da simptome razlikuje
od bolesti, i on veli da otklanjanje simptoma još ne
znači izlečenje bolesti. Ali, ono što od bolesti ostaje
vidljivo posle otklanjanja simptoma — to je samo
sposobnost da se stvore novi simptomi. Zato ćemo.
zasada, stati na stanovište laika, pa ćemo smatrati da
temeljno proučavanje simptoma znači isto što i ra-
zumevanje bolesti.
Simptomi, naravno, — mi govorimo ovde o psi
hičkim (ili psihogenim) simptomima i o psihičkoj bo
lesti —, štetni su za ukupan život ili bar nekorisni
akti, na koje se neko lice često žali kao na akte protiv
njegove volje, koji kod njega izazivaju nezadovoljstvo
ili bol. Glavna šteta od njih leži u duševnom izdatku
koji oni sami zahtevaju, a zatim u onom koji je po
treban za njihovo savlađivanje. Ta dva izdatka mogu,
ako je stvaranje simptoma obilno, izazvati kod tog
lica izvanredno osiromašenje u raspoloživoj duševnoj
energiji i, prema tome, njegovu nemoć za sve važnije
životne zadatke. Pošto je za taj rezultat u pitanju po
glavito količina na taj način vezane energije, to vam
je lako uvideti da je „bolovanje" jedan u suštini prak
tičan pojam. Ali, ako se stavite na jedno teorijsko sta
novište i zanemarite te količine, onda možete lako
reći da smo svi mi bolesni, to jest neurotični, jer se

uslovi za stvaranje simptoma mogu utvrditi i kod nor
malnih ljudi.
Za neurotične simptome znamo već da su rezul
tat nekog konflikta koji se javlja povodom jednog
novog načina zadovoljenja libida. Obe sile koje su se
razjedinile u simptomu sastaju se ponovo, pa se, u
neku ruku, izmire kompromisom stvaranja simptoma.
Zato je simptom i tako otporan: njega drže obe stra
ne. Mi znamo, takođe, da je jedna od obe sukobljene
strane nezadovoljeni, od realnosti odbijeni libido, koji
sad mora tražiti druge puteve za svoje zadovoljenje.
Ako realnost ostane neumoljiva i kad je libido gotov
da mesto uskraćenog objekta prihvati neki drugi,
onda će libido najzad biti prinuđen da udari putem
regresije i da teži za zadovoljenjem u jednoj od već
prevaziđenih organizacija ili pomoću nekog od ranije
napuštenih objekata. Na put regresije libido je na-
mamljen fiksacijom koju je za sobom ostavio na tim
mestima svog razvića.
Međutim, put za perverziju odvaja se jasno od puta
neuroze. Ako te regresije ne izazovu protivljenje od
strane ja, onda i ne dođe do neuroze, a libido dospe
do ma kakvog realnog, iako ne više normalnog zado
voljenja. Ali, ako ja, koje raspolaže ne samo svešću
već i prilazima ka motornoj inervaciji i, prema tome,
ka realizovanju duševnih težnji, nije saglasno s tim
regresijama, onda je konflikt gotov. Libido je kao
odsečen i mora pokušati da se skloni ma gde, gde će
po zahtevu principa zadovoljstva naći odliva za svoju
posednutu energiju. On se mora skloniti od svesnog
ja. A takvo sklanjanje dopuštaju mu fiksacije na nje
govom putu razvoja kojim sad ide regresivno, fiksa
cije protiv kojih se ja u svoje vreme branilo potiski
vanjima. Zauzevši te potisnute položaje idući unazad,
libido se otrgao od ja i njegovih zakona, ali se pri tom
odrekao i svega vaspitanja stečenog pod uticajem toga
ja. On je bio poslušan dok mu je zadovoljenje nami
givalo; pod dvostrukim pritiskom spoljašnjeg i unu
trašnjeg uskraćenja, on je postao nepokoran i setio se
ranijih boljih vremena. Takav je, u osnovi, njegov
P u te v i s tv a r a n ja s im p to m a 337
nepromenljiv karakter. Predstave koje sad libido po-

seda, prenoseći na njih svoju energiju, spadaju u si
stem nesvesnoga i podležu procesima koji su tu mo
gućni, naroćito procesima sažimanja i pomeranja. A
time su uspostavljeni odnosi koji su potpuno slični
procesima pri stvaranju snova. Kao što pravom snu
koji je bio gotov u nesvesnome, a koji je ispunjenje
jedne nesvesne želje u fantaziji, izlazi u susret jedan
deo (pred)svesne aktivnosti, koja vrši cenzuru, i, na
mirivši nju, dopušta kao kompromis stvaranje jednog
očiglednog sna, tako još i zastupanje libida u nesve
snome ima da računa sa silom predsvesnoga ja. Pri
govor koji se protiv njega javio u samome ja ide za
njim kao „protivposedanje” i nagoni ga da izabere
onaj izraz koji u isto vreme može biti njegov sopstve-
ni izraz. I tako postaje simptom, kao mnogostruko
izopačen izdanak nesvesnog libidinoznog ispunjenja
želja — jedna vešto izabrana dvosmislenost sa dva
značenja koja potpuno protivreče jedno drugom. Ali,
u ovoj poslednjoj tački može se uvideti razlika izme
đu stvaranja snova i stvaranja simptoma, jer pred-
svesna namera kod stvaranja snova ide samo za tim
da održi spavanje, da ništa što bi ga moglo narušiti
ne propusti u svest; ali, ona ne ostaje uporno u tome
da nesvesnoj želji dovikuje jedno oštro: ne, napro
tiv! Ona može biti tolerantnija, jer je situacija onoga
koji spava manje ugrožena. Izlaz u stvarnost zapre-
čen je jedino stanjem spavanja.
Vi uviđate da je sklanjanje libida pod uslovima
konflikta omogućeno postojanjem fiksacija. Regresiv
no posedanje tih fiksacija dovodi do izbegavanja po
tiskivanja i do pražnjenja ili zadovoljenja libida, pri
kome moraju biti zadržani uslovi kompromisa. Zaobi
laznim putem preko nesvesnoga i starih fiksacija li
bidu je najzad pošlo za rukom da dođe do jednog,
svakako izvanredno ograničenog realnog zadovolje
nja, koje se jedva još može poznati. Dopustite mi da
povodom ovog krajnjeg rezultata dodam dve primed-
be- Imajte u vidu, prvo, kako se ovde pokazuju tesno
vezani libido i nesvesno s jedne strane, ja, svest i re
alnost, s druge strane, iako oni otpočetka nikako ne
B r rojd. O d ab ran a dela. II
338 U vod u p s i h o a n a li z u
spadaju ujedno, a zatim čujte moje saopštenje da se

sve što je ovde rečeno i što dalje dolazi odnosi samo
na stvaranje simptoma kod histerične neuroze.
Gde libido nalazi, pak, fiksacije koje su mu po
trebne za proboj potiskivanja? U radnjama i doživlja
jima infantilne seksualnosti, u ostavljenim parcijal
nim težnjama i napuštenim objektima iz doba detinj-
stva. Libido se, dakle, opet vraća k njima. Značaj
toga doba detinjstva je dvojak: s jedne strane, u nje
mu su se najpre pokazali pravci nagona koje je dete
donelo sobom u svojim urođenim sklonostima, a, dru
go, tu su spoljašnjim uticajima, slučajnim doživlja
jima, najpre probuđeni, podstaknuti i drugi njegovi
nagoni. Smatram da ne može biti sumnje u to da
imamo prava da postavimo tu podelu. Ispoljavanje
urođenih sklonosti ne podleže nikakvoj kritičkoj sum
nji, ali nas analitičko iskustvo nagoni upravo da pret
postavimo da su sasvim slučajni doživljaji u detinj-
stvu u stanju da izazovu fiksacije libida. A u tome
ja ne vidim nikakvu teorijsku teškoću. I konstituci-
onalne sklonosti svakako su posledice doživljaja ra
nijih predaka, i one su nekada bile stečene; bez takve
tekovine ne bi bilo nasleđa. A može li se misliti da
se takva tekovina koja vodi nasleđu svršava baš kod
generacije koju mi posmatramo? Ali, značaj infan
tilnih doživljaja ne bi trebalo, kao što se rado čini,
potpuno zapostaviti prema značaju doživljaja predaka
i doživljaja iz sopstvenog doba zrelosti, već bi ih, na
protiv, trebalo naročito proučavati. Oni su utoliko
bogatiji posledicama što padaju u doba nedovršenog
razvića, i baš ta okolnost čini ih sposobnim da dej-
stvuju traumatično. Radovi o mehanici razvića
Roux-a i drugih pokazali su nam da jedan ubod igle
u zametak kod koga je počelo deljenje ćelija izaziva
težak poremećaj u razviću. Ta ista povreda, naneta
larvi ili gotovoj životinji, podnela bi se bez štete.
Fiksacija libida kod odrasloga, koju smo kao
predstavnika konstitucionalnog faktora uneli u etio-
lošku jednačinu neuroza, sada se, dakle, za nas ra
stavlja u dva dalja momenta: u nasleđenu sklonost i
u dispoziciju stečenu u ranom detinjs.tvu. Znamo da
P u te v i stvaranja sim ptom a 339
jedna shema može pouzdano računati na simpatiju

onoga koji uči. Skupimo, dakle, te odnose u jednu
shemu:
Uzroci _ dispozicija usled Slučajni doživljaji
neuroze — fiksacije libida + (traumatični)
seksualna konstitucija infantilno doživljavanje

(preistorijsko doživljavanje)
Nasledna seksualna konstitucija pruža nam ve

liku raznovrsnost sklonosti, prema tome da li je ovaj
ili onaj parcijalni nagon zasnovan u naročitoj jačini,
sam za se ili udružen s drugima. Sa faktorom infan
tilnog doživljavanja čini seksualna konstitucija opet
jedan „dopunski niz”, sasvim sličan onom nizu koji
smo najpre upoznali između dispozicije i slučajnih
doživljaja kod odrasloga. Ovde kao i tamo nalaze se
isti ekstremni slučajevi i isti odnosi zastupanja. Sa
svim je pojmljivo sada postaviti pitanje: da li naj
upadljivija regresija libida, regresija na ranije stup
njeve seksualne organizacije, nije uslovljena pretežno
naslednim konstitucionalnim momentom? Ali, odgo
vor na to pitanje najbolje je odložiti dok se ne mogne
uzeti u obzir veći niz oblika neurotičnih oboljenja.
A sad se zadržimo na činjenici da psihoanalitičko
ispitivanje pokazuje da je libido neurotičnih lica ve
zan za njihove infantilne seksualne doživljaje. Ona
im tako daje izgled ogromne važnosti za život i obo
ljenje čovekovo. Taj značaj ostaje im neumanjen uko
liko je u pitanju terapeutički rad. Ali, ako nemamo
u vidu taj zadatak, onda opet lako uviđamo da ovde
postoji opasnost jednog nesporazuma, koji bi nas mo
gao zavesti da život orijentišemo isuviše jednostrano
prema neurotičkoj situaciji. Od važnosti infantilnih
doživljaja treba odbiti to što se libido k njima vratio
regresivno, pošto je oteran iz svojih poznijih pozicija.
Ali, onda je vrlo blizak zaključak u suprotnom prav
cu, to jest da seksualni doživljaji u svoje vreme nisu
imali nikakvoga značaja, već da su ga stekli tek re
gresivno. Vi se sećate da smo već pri pretresan ju Edi-
povog kompleksa zauzeli stav prema jednoj takvoj

alternativi.
Odluka nam ni ovog puta neće biti teška. Primed -
ba da je libidinozno posedanje — dakle i patogeni
značaj — infantilnih doživljaja u velikoj meri poja
čano regresijom libida, nesumnjivo je opravdana, ali
bi odvela u zabludu kad bi se jedino ona smatrala
merodavnom. Moraju se imati u vidu i druga razma
tranja. Na prvom mestu, posmatranje pokazuje, na
način koji isključuje svaku sumnju, da infantilni do
življaji imaju svoj sopstveni značaj koji dokazuju već
u detinjskim godinama. A ima i dečjih neuroza kod
kojih je momenat vraćanja nazad u vremenu nužnim
načinom vrlo oslabljen ili sasvim otpada, pošto se obo
ljenje nado vezu je kao neposredna posledica na trau
matične doživljaje. Proučavanje tih infantilnih neuro
za čuva nas od poneke opasne zablude u razumevanju
neuroza odraslih, kao što su nam na sličan način dečji
snovi dali ključ za razumevanje snova odraslih. A
neuroze kod dece vrlo su česte, mnogo češće nego
što se misli. One se često previđaju, smatraju kao
znaci nevaljalstva ili nepristojnosti, često su i suzbi
jane od strane autoriteta u dečjoj sobi, ali se mogu
uvek lako poznati docnije kad se pogleda unazad. One
se javljaju najčešće u obliku histerije straha. Sta to
znači, videćemo još u jednoj drugoj prilici. Ako u po-
znijem dobu života izbije neka neuroza, ona se ana
lizom redovno otkriva kao direktno produženje onog
infantilnog oboljenja koje je bilo izraženo možda
samo u zavijenom obliku, samo nagovešteno. Ali, ima
slučajeva, kao što smo kazali, u kojima se ta detinj-
ska nervoznost produžuje bez ikakvog prekida u do
životno bolovanje. Nekoliko primera dečje neuroze
mogli smo analizirati još na samom detetu, u stanju
aktuelnosti; daleko češće morali smo se zadovoljiti
time što nam je onaj koji je oboleo u zrelim godinama
dao mogućnosti da naknadno uvidimo njegovu de-
tinjsku neurozu, pri čemu onda nismo smeli propu
stiti izvesne ispravke i mere predostrožnosti.
Na drugom mestu pak moramo reći da bi bilo
nepojmljivo da se libido tako redovno vraća u doba
P u tevi stvaranja sim ptom a 341
detinjstva kad tamo ne bi bilo ništa što bi na nj

moglo dejstvovati privlačno. Fiksiranje koje pretpo
stavljamo na pojedinim mestima na putu razvića ima
samo onda neku sadržinu ako smatramo da se ono
sastoji u fiksiranju izvesne količine libidinozne ener
gije. Najzad, mogu vas opomenuti na to da ovde iz
među intenziteta i patogenog značaja infantilnih i
poznijih doživljaja postoji jedan sličan odnos dopu
njavanja kao u onim nizovima koje smo ranije pro
učavali. Ima slučajeva u kojima ćelo težište prouzro-
kovanja pada na seksualne doživljaje u detinjstvu, u
kojima ti utisci ispoljavaju začelo neko traumatično
dejstvo, nemajući pri tom potrebe ni za kakvom dru
gom potporom nego što im može dati prosečna seksu
alna konstitucija i njena nezrelost. Pored tih sluča
jeva ima drugih kod kojih težište leži u poznijim kon
fliktima, te se analitično naglašavanje utisaka iz de
tinjstva čini sasvim kao delo regresije; to su dakle
ekstremi „zastoja u razviću” i „regresije”, a između
njih postoji u svakoj mogućnoj meri sudelovanje oba
momenta.
Ovi odnosi imaju izvesnoga interesa za pedago-
giku, koja sebi stavlja u zadatak sprečavanje neuroza
ranim uticanjem na seksualno razviće detinje. Dok
nam je pažnja upravljena poglavito na infantilne sek
sualne doživljaje, moramo misliti da smo učinili sve
za profilaksu nervnih oboljenja ako se postaramo za
to da se to razviće zadržava i da dete ostane pošteđe
no od takvih doživljaja. Ali, mi već znamo da su uslo-
vi prouzrokovan ja neuroza komplikovani i da se, ako
se vodi računa o jednom jedinom faktoru, na njih ne
može imati opšteg uticaja. Strogo čuvanje detinjstva
gubi u vrednosti zato što je nemoćno prema konstitu-
cionalnom faktoru; ono se, osim toga, sprovodi teže
nego što zamišljaju vaspitači, a sobom donosi dve
opasnosti koje ne treba potcenjivati: seksualno poti
skivanje u jednoj preteranoj meri koja je štetna za
docnije razviće, i što se dete pušta u život bez otpor
nosti protiv navale seksualnih zahteva koja se može
očekivati u doba puberteta. I tako ostaje sasvim ne-
»zvesno dokle profilaksa detinjstva može korisno ići
i da li možda jedno promenjeno držanje prema aktu-

elnosti ne stavlja u izgled bolju tačku oslonca za spre
čavanje neuroza.
A sad se vratimo simptomima. Dakle, oni stvara
ju zamenu za uskraćeno zadovoljenje regresijom li
bida u ranija vremena, a s time je nerazdvojno ve
zano vraćanje na ranije stupnje razvića u izboru ob
jekta ili u organizaciji. Mi smo ranije videli da je
neurotični bolesnik čvrsto vezan negde za svoju pro
šlost. Sad znamo da je to jedan period njegove pro
šlosti u kome njegovom libidu nije nedostajalo zado
voljenje, u kome je bio srećan. On traži po istoriji
svoga života dotle dok ne nađe jedno takvo doba, pa
ma se morao vratiti do u ono doba kad je bio na sisi,
kako se on toga doba seća ili ga zamišlja prema docni-
jim podsticajima. Na ma koji način simptom ponavlja
onu vrstu ranog infantilnog zadovoljavanja, izopače
nog cenzurom (koja proizlazi iz konflikta), po pravilu
naklonjenog osećanju bola i pomešanog s elementima
koji su povod oboljenja. Zadovoljenje one vrste koju
pribavlja simptom veoma je čudno. Nećemo se obzi-
rati na to što ga ne može poznati ni dotično lice koje
oseća tobožnje zadovoljenje pre kao bol i žali se na
nj. Ta promena pripada psihičkom konfliktu pod či
jim se pritiskom morao stvoriti simptom. Što je toj
individui nekad bilo zadovoljenje, danas upravo mora
izazvati njen otpor ili njeno gnušanje. Za takvu pro-
menu sklonosti imamo jedan beznačajan ali vrlo po
učan primer. Isto dete koje je žudno sisalo mleko na
majčinim grudima ispoljava obično posle nekoliko go
dina prema mleku jaku odvratnost, čije savlađivanje
zadaje puno teškoća vaspitanju. Ta odvratnost poja
čava se do gnušanja ako je mleko ili s njim pomešano
piće prevučeno tankom pavlakom. Možda ne treba
odbaciti misao da ta pavlaka izaziva uspomenu na
majčine grudi, nekad tako žarko željene. U međuvre
menu, svakako, leži doživljaj odbijanja od sise koji
dejstvuje traumatično.
Ima još drugo nešto zbog čega nam se simptomi
čine čudni i nerazumljivi, kao sredstvo libidinoznog
zadovoljenja. Oni nas nikako ne podsećaju na sve
P u tevi stvaranja sim ptom a 343
ono od čega u normalnim prilikama obično očekuje

mo zadovoljenje. Najčešće oni zanemaruju objekat,
pa tako napuštaju i vezu sa spoljašnjom stvarnošću.
Mi to shvatamo kao posledicu odvraćanja od principa
realnosti i vraćanja principu zadovoljstva. Ali, to je i
vraćanje nekoj vrsti proširenog autoerotizma, kao što
je onaj koji je seksualnom nagonu pružio prva zado
voljenja. Mesto neke promene spoljašnjeg sveta oni
stavljaju neku telesnu promenu, dakle jednu unutra
šnju akciju mesto spoljašnje akcije, prilagođavanje
mesto radnje, što opet odgovara jednoj regresiji, veo
ma znaćajnoj u filogenetskom pogledu. To ćemo razu-
meti tek u vezi s jednom novinom koju ćemo još sa
znati iz psihoanalitičkih ispitivanja o stvaranju sim
ptoma. Zatim, podsetimo se da su u stvaranju sim
ptoma sudelovali isti procesi nesvesnoga kao i u stva
ranju snova: sažimanje i pomeranje. Kao i san, sim
ptom predstavlja nešto kao ispunjeno, neko zadovo
ljenje slično infantilnom zadovoljenju, ali to zadovo
ljenje može krajnjim sažimanjem biti zbijeno u jednu
jedinu senzaciju ili inervaciju, a krajnjim pomera-
njem može biti ograničeno na jednu neznatnu sitnicu
xl celog libidinoznog kompleksa. Nije čudo ako i mi
često imamo teškoća da u simptomu poznamo pretpo
stavljeno i uvek potvrđeno libidinozno zadovoljenje.
Objavio sam vam da imamo da saznamo još ne
što novo; to je zaista nešto što iznenađuje i zbunjuje.
Vi znate da, polazeći od analize simptoma, dolazimo
io saznanja infantilnih doživljaja za koje je libido
fiksiran, i iz kojih se stvaraju simptomi. Dakle, izne
nađenje leži u tome što te infantilne scene nisu uvek
stinite. Staviše, u većini slučajeva one nisu istinite,
i u ponekim slučajevima su u direktnoj suprotnosti
sa istorijskom istinom. Vi uviđate da je taj nalaz, više
nego ijedan drugi, u stanju da diskredituje ili analizu
<oja je dovela do takvog rezultata, ili bolesnike na
-ijim je iskazima zasnovana analiza kao i ćelo shva-
anje neuroza. Osim toga ima tu još nešto što neobično
zbunjuje. Kad bi infantilni doživljaji koje je analiza
znela na videlo bili uvek realni, mi bismo imali ose-
:anje da se krećemo po sigurnom tlu; ako bi oni bili
redovno falsifikovani i pokazali se kao izmišljotine,

kao fantazije bolesnika, mi bismo morali napustiti to
nesigurno tlo i pobeći na drugo. Ali, nije ni onako ni
ovako, već je stanje stvari koje se može utvrditi to
da su detinjski doživljaji, konstruisani u analizi ili
izazvani u sećanju, jednom neosporno lažni, ali drugi
put isto tako pouzdano tačni, a u većini slučajeva po-
mešani iz istinitoga i lažnoga. Dakle, simptomi su
onda čas predstavljanje doživljaja koji su se stvarno
zbili, i kojima se može pripisati uticaj na fiksaciju
libida, a čas predstavljanje bolesnikovih fantazija,
kojima naravno nikako ne priliči nek^a etiološka uloga.
Tu je teško snaći se. Prvi oslonac naći ćemo, možda,
u jednom sličnom otkriću: naime, da pojedinačne de-
tinjske uspomene, koje su ljudi odvajkada i pre sva
ke analize svesno u sebi nosili, mogu takođe biti falsi-
fikovane ili bar mogu obilno mešati istinito s lažnim.
Dokazivanje netačnosti ovde retko nailazi na teškoće,
i tako imamo bar tu jednu utehu da za to neočekivano
razočaranje nije kriva analiza već na bilo koji način
bolesnici.
Posle malo razmišljanja razumemo lako šta nas
u tim stvarima tako zbunjuje. To je potcenjivanje
realnosti, zanemarivanje razlike između nje i fanta
zije. Mi smo u iskušenju da se smatramo uvređeni
što nas je bolesnik zabavljao izmišljenim pričama.
Stvarnost nam se čini kao nešto veoma različno od
izmišljotina, i ona uživa kod nas sasvim drugo uva
ženje. Isto stanovište zauzima, uostalom, i bolesnik u
svom normalnom mišljenju. Ako on iznosi onaj mate
rijal koji iza simptoma vodi ka situacijama koje iza
ziva želja, a koje su načinjene prema detinjskim do
življajima, onda smo u početku svakako u nedoumici
da li je u pitanju stvarnost ili fantazija. Docnije nam
izvesni znaci omogućavaju odluku u tom pitanju i
mi stojimo pred zadatkom da je i bolesniku otkrijemo.
Ali, to ni u kom slučaju ne ide bez teškoća. Ako mu
odmah upočetku izjavimo da će on sad da iznese one
fantazije kojima je zavio istoriju svoga detinjstva, kao
što svaki narod čini sa svojom zaboravljenom prošlo
šću stvaranjem bajki, onda ćemo primetiti da se nje
Pu te vi sti'aran ja sim ptom a 345
gov interes za dalje razvijanje te teme najednom gubi

na neželjen način. I on hoće da iskusi stvarnosti i pre
zire sva uobraženja. Ako ga pak do okončanja tog
dela rada ostavimo u uverenju da se bavimo ispiti
vanjem realnih događaja iz njegovih detinjih godina,
onda rizikujemo da nam on docnije prebaci zabludu
i da nas ismeje zbog naše prividne lakovernosti. Dugo
vremena on ne može da razume predlog da se fanta
zija i stvarnost izjednače i da se upočetku ne brine
mo za to da li su detinjski doživljaji koje treba razja
sniti jedno ili drugo. Međutim, to je očevidno jedini
ispravan stav prema tim duševnim proizvodima. I oni
imaju neku vrstu realnosti; činjenica je da je bole
snik sebi stvorio takve fantazije, a ta činjenica ima
skoro isto toliko značaja za njegovu neurozu kao da
je stvarno doživeo sadržinu tih fantazija. Te fantazi
je imaju psihičku realnost nasuprot materijalnoj re
alnosti, i mi polako uspevamo razumeti da je u svetu
neuroza merodavna psihička realnost.
Među događajima na koje uvek nailazimo u isto-
riji detinjstva neurotičnih lica, a koji izgleda nikada
ne izostaju, ima nekih koji su naročito važni i koje
zato smatram dostojnim da budu istaknuti pre dru
gih. Kao primer te vrste navešću vam: posmatranje
roditeljskog snošaja, zavođenje od strane neke odra
sle osobe i pretnja kastracijom. Bilo bi veoma pogre
šno misliti da njima nikad ne pripada materijalna re
alnost; ona se, naprotiv, može često neosporno utvr
diti ispitivanjem kod starijih srodnika. Tako, na pri
mer, nije nikakva retkost da malom dečku koji poči
nje da se nepristojno igra svojim udom, a još ne zna
da se takva radnja mora sakriti, prete roditelji ili lica
koja ga neguju da će mu odšeći ud ili grešnu ruku.
Na pitanje o tome, roditelji to često priznaju, jer mi
sle da su takvim zastrašivanjem učinili nešto korisno;
mnogi ljudi imaju tačno, svesno sećanje na tu pret-
nju, naročito ako se ona desila u njihovim malo po
mnijim godinama. Ako tu pretnju izjavi mati ili ka
kva druga ženska osoba, onda ona obično potura nje
no izvršenje ocu ili — lekaru. U čuvenom Struwel-
peter-u frankfurtskog dečjeg lekara Hoffmann-a, koji
za svoju omiljenost ima da zahvali upravo svome ra-

zumevanju seksualnih i drugih kompleksa detinjstva,
nalazite kastraciju ublaženu, zamenjenu odsecanjem
palca kao kaznom za uporno sisanje. Ali, u velikom
stepenu je neverovatno da se pretnja kastracijom pre
ma deci čini tako često koliko se ona javlja u anali
zama neurotičnih. Mi se zadovoljavamo time što ra-
zumemo da dete stvara u fantaziji takvu pretnju na
osnovu nagoveštavanja, pomoću znanja da je auto-
erotičko zadovoljavanje zabranjeno, i pod utiskom
svog otkrića ženskih polnih organa. Isto tako nije ni
kako isključeno da malo dete, dok mu se još ne pri
pisuje razume van je i pamćenje, ne samo u proleter
skim već i u drugim porodicama, bude svedok jednog
polnog akta između roditelja ili drugih odraslih lica,
i ne može se sporiti da dete može naknadno razumeti
taj utisak i reagovati na nj. Ali, ako se taj snošaj opi
suje s najopširnijim detaljima, čije posmatranje nije
lako, ili ako se, kao što najčešće biva, pokazuje kao
snošaj odostrag, more ferarum, onda svakako nema
mesta sumnji da se ta fantazija naslanja na posma
tranje snošaja kod životinja (pasa) i da je motivisana
nezadovoljenom željom za gledanjem deteta u godi
nama puberteta. Najpreteranije delo te vrste je de-
tinja fantazija o posmatranju roditeljskog koitusa dok
je bilo još nerođeno u majčinom telu. Naročitog inte
resa ima fantazija zavođenja zato što ona isuviše če
sto i nije fantazija već realna uspomena. Ali, srećom,
ona ipak nije tako često realna kao što se najpre či
nilo prema rezultatima analize. Zavođenje od strane
starije dece ili dece istih godina još uvek je češće
nego zavođenje od strane odraslih, a ako se kod devo-
jaka koje iznose taj događaj u istoriji svog detinjstva
prilično redovno javlja otac kao zavodnik, onda ne
može biti sumnje ni u fantastična prirodu tog nabe-
đivanja oca ni u motiv koji na to navodi. S fantazi
jom zavođenja, gde ga stvarno nije bilo, skriva dete
po pravilu autoerotični period svoje seksualne delat-
nosti. Ono uštedi sebi sramotu zbog masturbacije
time što u fantaziji vraća jedan željeni objekat nazad,
u to najranije doba. Uostalom, nemojte misliti da
Putevi s t v a r a n j a s i m p t o m a 347
seksualno zloupotrebljavanje deteta od strane naj

bližih muških srodnika spada potpuno u carstvo fan
tazije. Većina analitičara svakako su imali posla sa
slučajevima u kojima su takvi odnosi bili realni, te su
mogli biti neosporno utvrđeni; samo su oni i onda
spadali u poznije godine detinjstva, pa su uneti u
ranije.
Covek dobija utisak kao da neuroze nekako nu
žno zahtevaju takve događaje u detinjstvu, kao da ti
događaji čine najstalnije sastavne delove neuroza.
Ako postoje u stvarnosti, onda je dobro; ako ih je re
alnost uskratila, onda se sastavljaju iz nagoveštenja
i dopunjuju fantazijom. Rezultat je isti, i do danas
nam nije pošlo za rukom da pokažemo neku razliku
u posledicama ako bilo fantazija ili realnost ima većeg
udela u tim događajima detinjstva. Ovde opet postoji
upravo samo jedan od onih, često pominjanih, odnosa
dopunjavanja; on je, svakako, najčudniji od svih koje
smo poznali. Odakle potiče potreba za te fantazije i
materijal za njih? O njihovim nagonskim izvorima ne
može biti sumnje, ali valja objasniti što se stvaraju
uvek iste fantazije sa istom sadržinom. Ja za to imam
spreman jedan odgovor za koji znam da će vam se
učiniti suviše smeo. Mislim da su te prajantazije —
tako bih želeo nazvati te a svakako još i neke druge
fantazije — filogenetski posed. U njima individua
prevazilazi svoje sopstvene doživljaje, zalazeći u do
življaje davne prošlosti, gde je njeno sopstveno do
življavanje postalo isuviše rudimentarno. Meni st
čini vrlo lako mogućnim da je sve što nam se danas
u analizi kazuje kao fantazija — zavođenje dece, ras-
paljivanje seksualnog nadraženja posmatranjem rodi
teljskog snošaja, pretnja kastracijom (ili upravo ka
stracija) — bilo jednom stvarnost u prvim vremeni
ma ljudske porodice, i da je dete, fantazirajući, pro
sto ispunilo preistorijskom istinom praznine indivi
dualne istine. Mi smo više puta dolazili na misao da
nam je psihologija neuroza sačuvala više od davna-
šnjeg ljudskog razvića nego svi drugi izvori.
Gospodo! Pitanja koja smo sada pretresali nago
ne nas da podrobnije proučimo postanak i značaj one
348 TJvod u p s ih o a n a liz u
duhovne aktivnosti koja se naziva „fantazijom”. Kao

što vam je poznato, ona uživa opšte visoko u važenje,
ako se i nema jasno svest o njenom položaju u du
ševnom životu. Ja vam o tome mogu reći sledeće. Kao
što znate, čovekovo ja vaspitava se polako uticajem
spoljašnje nužnosti da ceni realnost i da se rukovodi
principom realnosti, te pri tom mora, privremeno ili
trajno, da se odrekne različitih objekata i ciljeva svo
je težnje za zadovoljstvom (ne samo seksualnim). Ali,
čoveku je uvek teško padalo da se odrekne zadovolj
stva; on to ne izvršuje bez neke vrste naknade. Zato
je zadržao za se jednu duhovnu delatnost u kojoj je
svima tim napuštenim izvorima zadovoljstva i ostav
ljenim putevima pribavljanja zadovoljstva dopušte
na dalja egzistencija, jedan oblik egzistencije u kojoj
su oni oslobođeni zahteva stvarnosti i onoga što zo
vemo ispitom stvarnosti. Svaka težnja postiže brzo
oblik jedne predstave ispunjenja; nema sumnje da
zamišljan je ispunjenja želja u fantaziji izaziva zado
voljstvo iako pri tom nije pomućeno saznanje da se
ne radi o stvarnosti. U radu fantazije uživa, dakle,
čovek i dalje onu slobodu od spoljašnje stege koje se
u stvarnosti odavno odrekao. On je uspeo da još bude
naizmenično životinja zadovoljstva, a posle opet ra
zumno biće. Oskudnim zadovoljenjem koje može da
otme od stvarnosti on upravo ne može da podmiri
svoje potrebe. „Uopšte ne ide bez pomoćnih konstruk
cija”, rekao je jednom Th. Fontane. Stvaranje du
ševnog carstva fantazije nalazi svoju sliku i priliku
u ustanovi „zabrana”, „prirodnih skloništa kao par
kova”, tamo gde zahtevi zemljoradnje, saobraćaja, in
dustrije prete da prvobitno lice zemlje brzo izmene
toliko da se ne može poznati. Park prirodnog zabrana
održava to staro stanje, koje je inače svugde sa ža
ljenjem žrtvovano nužnosti. Tu ima sve da buja i da
raste kako hoće, i ono što je nekorisno, čak i štetno.
Jedan takav zabran koji se oslobodio principa real
nosti jeste i duševno carstvo fantazije.
Najpoznatiji proizvodi fantazije jesu takozvani
„snovi dana”, koje već poznajemo, zamišljena zado
voljenja častoljubivih, megalomanskih, erotičkih
P u te v i stvaranja simptoma 349
želja, koje uspevaju utoliko bujnije ukoliko više

stvarnost opominje na umerenost ili na strpljenje. U
njima se, očigledno, pokazuje suština sreće u fantaziji,
vraćanje nezavisnosti (od odobravanja stvarnosti)
pribavljanju zadovoljstva. Mi znamo da su takvi
dnevni snovi jezgro i uzori noćnih snova. Noćni san
nije u osnovi ništa drugo nego dnevni san, koji je
postao upotrebljiv usled noćne slobode nagonskih te
žnji, i koji je izopačen noćnim oblikom duševne ak
tivnosti. Mi smo se već sprijateljili sa idejom da ni
dnevni san ne mora biti svestan, da ima i nesvesnih
dnevnih snova. Takvi nesvesni dnevni snovi jesu,
dakle, izvor noćnih snova kao i — neurotičkih sim
ptoma.
Sledeće saopštenje učiniće vam jasnim značaj
fantazije za stvaranje simptoma. Kazali smo da u slu
čaju uskraćenja libido regresivno poseda pozicije koje
je napustio, a za koje je ipak ostao vezan u izvesnoj
meri. To nećemo oporeći ili ispravljati, ali ćemo
umetnuti jedan međučlan. Kako libido nalazi put do
tih mesta fiksacije? Pa, svi napušteni objekti i pravci
libida nisu još napušteni u svakom smislu. Oni ili nji
hovi izdanci zadržavaju se još sa izvesnim intenzite
tom u predstavama fantazije. Libido, dakle, treba sa
mo da se povuče u fantazije da bi odatle našao otvo
ren put za sve potisnute fiksacije. Te fantazije uživa
le su izvesnu popustljivost, nije dolazilo do konflikta
između njih i ja, ma kolike da su bile suprotnosti dok
je ispunjavan izvestan uslov. Jedan uslov kvantita
tivne prirode sada se remeti vraćanjem libida u fan
tazije. Tim prilivom povećava se energija koja je po-
sela fantazije toliko da one postanu pretenciozne, po
kazujući izvestan nagon u pravcu realizacije. A to čini
neizbežnim konflikt između njih i ja. Bilo da su ra
nije bile predsvesne ili svesne, one sad podležu poti
skivanju od strane ja i izložene su privlačenju od
strane nesvesnoga. Od fantazija, sad nesvesnih, libido
se vraća do njihovih izvora u nesvesnome, do mesta
svoje sopstvene fiksacije.
Vraćanje libida na fantazije jedan je međustu-
panj na putu ka stvaranju simptoma, koji svakako
zaslužuje naročito ime. C. G. Jung skovao je za nj

vrlo podesno ime introverzije, ali mu je na nezgodan
način dao i druga značenja. Mi ćemo ostati pri tome
da introverzija označava odvraćanje libida od moguć
nosti realnoga zadovoljavanja i preposedanje fantazi
ja koje su dotle primane kao bezazlene. Introvertiran
čovek nije još neurotičan, ali se nalazi u jednoj labil
noj situaciji; pri prvom pomeranju snaga, on mora
stvoriti simptome ako ne nađe i druge puteve za svoj
ustavljeni libido. Međutim, irealni karakter neurotič-
kog zadovoljenja i zanemarivanje razlike između fan
tazije i stvarnosti određeni su već zadržavanjem na
stupnju introverzije.
Svakako ste primetili da sam u posleđnjim izla
ganjima uneo u spoj etioloških veza jedan nov faktor,
naime kvantitet, veličinu energija koje su u pitanju;
taj činilac moramo svuda još uneti u račun. Sa čisto
kvalitativnom analizom etioloških uslova ne možemo
postići cilj. Ili, da se drukčije izrazimo, samo dina
mičko shvatanje tih duševnih procesa je nedovoljno:
potrebna je još i ekonomska tačka gledišta. Moramo
sebi reći da konflikt između dve težnje ne izbija dok
se ne dostignu izvesni intenziteti posedanja, iako su
odavno postojali sadržajni uslovi. Isto tako se pato
geni značaj konstitucionalnih faktora upravlja pre
ma tome koliko u urođenim sklonostima ima više od
jednog parcijalnog nagona nego od nekog drugog;
može se čak zamisliti da su sklonosti svih ljudi kva
litativno jednake i da se razlikuju samo tim kvantita
tivnim odnosima. Kvantitativni momenat nije manje
presudan za otpornost prema neurotičnom oboljenju.
Sve zavisi od toga koliku količinu neupotrebljenog li
bida jedna osoba može držati nerešenom i koliki deo
svog libida može skrenuti sa seksualnog na ciljeve
sublimiranja. Krajnji cilj duševne delatnosti, koji se
kvalitativno može opisati kao težnja za pribavljanjem
zadovoljstva i izbegavanjem nezadovoljstva, prikazu
je se na ekonomskom stanovištu kao zadatak da se
savladaju one veličine podsticaja (količine nadražaja)
koje dejstvuju u duševnom aparatu, i da se otkloni
njihovo ustavljanje koje izaziva neprijatnost.
P u te v i stvaranja simptoma 351
Toliko sam vam, dakle, hteo reći o stvaranju

simptoma kod neuroza. Jest, ali da ne zaboravim da
još jednom izrično naglasim: sve što je ovde rečeno
odnosi se samo na stvaranje simptoma kod histerije.
Već kod prisilne neuroze pokazuje se mnogo štošta
drukčije, uz održavanje osnovnoga. Protivposedanja
prema nagonskim zahtevima, o kojima smo govorili i
kod histerije, kod prisilne neuroze ističu se napred i
gospodare kliničkom slikom preko takozvanih „tvore
vina reakcije”. Ista takva i još opsežnija odstupanja
otkrivamo kod drugih neuroza, gde istraživanja me
hanizama u stvaranju simptoma još ni u jednoj tački
nisu okončana.
Pre nego što vas danas pustim kući, želim da
vam skrenem malo pažnju još na jednu drugu stranu
života fantazije, koja je dostojna najopštijeg intere-
sovanja. Ima, naime, jedan put od fantazije natrag ka
realnosti a, to je — umetnost. Umetnik je takođe
sklon introverziji, i nije daleko od neuroze. Njega
muče veoma silne nagonske potrebe, on bi hteo steći
čast, moć, bogatstvo, slavu i ljubav žena; ali mu ne
dostaju sredstva da postigne ta zadovoljenja. Zato on,
kao i svaki drugi nezadovoljni, beži od stvarnosti i
prenosi sav svoj interes, pa i svoj libido, na tvorevi
ne svojih želja u fantaziji, od kojih bi put mogao lako
dovesti do neuroze. Svakako je potreban sticaj mno
go čega pa da to ne bude rezultat njegovog razvića.
A poznato je koliko često baš umetnici pate od deli-
mične sprečenosti u svojoj aktivnosti usled neuroza.
Njihova konstitucija sadrži verovatno jednu jaku spo
sobnost sublimiranja i izvesnu labavost u potiskiva
njima koja su presudna za konflikt. Ali, umetnik na
lazi put natrag ka realnosti na sledeći način. A on
nije jedini koji živi životom fantazije. Međucarstvo
fantazije odobreno je po opštoj ljudskoj saglasnosti,
i svaki onaj koji oskudeva očekuje otuda olakšanje
i utehu. Ali, kod neumetnika pribavljanje zadovolj
stva iz tih izvora fantazije vrlo je ograničeno. Ne
umitnost njihovih potiskivanja nagoni ih da se zado
volje oskudnim dnevnim snovima koji još srneju po
stati svesni. Ako je neko pravi umetnik, onda on ima
na raspolaganju više mogućnosti. Prvo, on ume da

obradi svoje dnevne snove tako da oni izgube ono
što je u njima suviše lično i što odbija strane ljude,
te da tako i drugi mogu u njima uživati. On ume i da
ih toliko ublaži da oni ne odaju lako svoje poreklo iz
zabranjenih izvora. Zatim, on ima zagonetnu moć da
izvestan materijal obrađuje dok ne postane verna sli
ka njegove predstave fantazije, a posle za to pred
stavljanje svoje nesvesne fantazije on ume da veže
toliko pribavljanja zadovoljstva da se potiskivanja
time bar privremeno nadvladaju i otklone. Ako sve
to može učiniti, on onda omogućava drugima da iz
spostvenih izvora zadovoljstva u nesvesnome — koji
su im postali nepristupačni — opet crpe utehu i olak
šanje, zadobija njihovu zahvalnost i divljenje, te je
tako pomoću svoje fantazije ostvario ono što je pre
toga bio postigao samo u svojoj fantaziji: čast, moć i
ljubav žena.
Dvadeset četvrto predavanje
OBIČNA NERVOZNOST
Gospođe i gospodo! Pošto smo u poslednjim izla

ganjima savladali jedan tako težak deo posla, osta-
viću za časak predmet, pa ću se obratiti vama.
Znam, naime, da ste nezadovoljni. Vi ste druk
čije zamišljali jedan „Uvod u psihoanalizu”. Vi ste
očekivali da čujete primere pune života a ne teoriju.
Velite mi da ste jedinom, kad sam vam izneo poređe-
nje ,,U prizemlju i na prvom spratu”, shvatili nešto
o uzrocima neuroza, samo da je trebalo da to budu
stvarna posmatranja a ne sačinjene priče. Ili kad sam
vam upočetku izneo dva — valjda ne opet izmišljena
— simptoma i pokazao njihov ishod i vezu sa živo
tom bolesnika, onda vam je „smisao” simptoma bio
jasan; nadali ste se da ću produžiti na taj način. Me-
sto toga ja sam vam dao opširne, teško pregledne te
orije, koje nikad nisu bile potpune, kojima se uvek
dodavalo još ponešto novo; radio sam s pojmovima
koje vam još nisam bio prikazao, iz deskriptivnog pri
kazivanja upadao sam u dinamičko shvatanje, iz ovo
ga u takozvano „ekonomsko” shvatanje; otežavao sam
vam da razumete koliko reči među upotrebljenim
tehničkim izrazima imaju isto značenje, a smenjuju
se samo usled blagoglasnosti; pokazao sam vam tako
dalekosežna gledišta, kao princip zadpvoljstva i prin-
cip realnosti i ono što je filogenetski nasleđeno, pa
a O d a b ra n a d ela. n
mesto da vam dam uvod u nešto, ja sam vam iznosio

pred oči nešto što se sve više udaljavalo od vas.
Zašto uvod u nauku o neurozama nisam počeo
onim što vi o nervoznosti i sami znate i što je odavno
probudilo vaš interes? Zašto nisam počeo izlaganjem
o osobenoj prirodi nervoznih lica, o njihovim nera
zumljivim reakcijama na odnose s ljudima i na spo-
ljašnje uticaje, o njihovoj nadražljivosti, neuračunlji
vosti i nekorisnosti? Zašto vas nisam vodio korak po
korak od razumevanja prostijih svakidašnjih oblika
do problema zagonetnih ekstremnih pojava nervoz
nosti?
Jest, gospodo, ja Čak ne mogu reći ni da niste u
pravu. Nisam tako zaluđen svojom veštinom izlaga
nja da bi svaki njen nedostatak lepote izdavao za
neku naročitu draž. Smatram i sam da se to, s više
koristi po vas, moglo izvesti i drukčije; to je bila i
moja namera. Ali, čovek ne može uvek da sprovede
svoje smišljene namere. U samom predmetu ima če
sto nešto što čoveku komanduje i odvraća ga od prvih
njegovih namera. Cak i tako neznatan rad kao što je
uređivanje jednog dobro poznatog materijala ne po
korava se sasvim volji autorovoj; ono ispada kako
hoće, i čovek se samo naknadno može pitati zašto je
ispalo tako a ne drukčije.
Jedan od razloga verovatno je to što naslov
„Uvod u psihoanalizu” nije više podesan za ovaj ode-
Ijak koji treba da raspravlja o neurozama. Uvod u
psihoanalizu daje proučavanje omaški i snova: učenje
o neurozama je sama psihoanaliza. Ja ne verujem da
bih vas za to kratko vreme mogao upoznati sa sadrži-
nom neuroza drukčije nego u tako koncentrisanom
obliku. Kadilo se o tome da vam iznesem, kao jednu
celinu, smisao i značaj simptoma, spoljašnje i unutra
šnje uslove i mehanizam stvaranja simptoma. To sam
pokušao učiniti; to je otprilike jezgro onoga čemu nas
psihoanaliza danas ima naučiti. Tu se imalo mnogo
reći o libidu i njegovom razviću, a ponešto i o razviću
samog ja. Na pretpostavke naše tehnike, na velika
gledišta nesvesnoga i potiskivanja (otpora) bili ste
već pripremljeni uvodom. U jednom od idućih pre
Obična n e r v o z n o s t 355
davanja saznaćete na kojim mestima psihoanalitički

rad nastavlja svoje organsko napredovanje. Prethodno
vam nisam zatajio da sva naša saznanja potiču samo
iz proučavanja jedne jedine grupe nervnih oboljenja,
tako zvanih neuroza prenosa. Ja sam čak mehanizam
stvaranja simptoma proučio samo kod histerične ne
uroze. Ako možda i niste stekli nikakvo solidno zna
nje i zapamtili svaku sitnicu, ja se ipak nadam da ste
dobili neku sliku o tome kakvim sredstvima radi psi
hoanaliza, kojih se pitanja dotiče i koje je rezultate
dala.
Podmetnuo sam vam kao vašu želju: da je tre
balo da sam u izlaganju neuroza počeo sa ponašanjem
nervoznih lica, sa opisivanjem načina na koji ona pate
usled svoje neuroze, kako se od nje brane i kako
s njom izlaze na kraj. To je svakako jedan zanimljiv
predmet, koji vredi znati i nije težak za proučavanje,
ali je tugaljivo njime početi. Covek dolazi u opasnost
da ne otkrije nesvesno, da pri tom previdi veliki zna
čaj libida i da sve odnose prosuđuje onako kako se
oni čine samom ja nervoznoga. Očevidno je da to ja
nije neka pouzdana i nepristrasna instancija. Ja je
moć koja je porekla nesvesno i snizila ga do potisnu
tog; kako bi mu se moglo verovati da će biti pravično
prema tome nesvesnome? U onome što je potisnuto
odbijeni zahtevi seksualnosti stoje u prvom redu;
samo po sebi je sasvim jasno da njihov obim i značaj
ne možemo nikad pogoditi iz shvatanja samog ja. Od
onog momenta kad nam se ukaže gledište potiskiva
nja mi smo opomenuti da za sudiju sukoba ne postav
ljamo jednu od obe sukobljene strane, uz to još po-
bedničku. Mi smo pripremljeni na to da će nas iskazi
samog ja zavesti. Ako hoćemo da verujemo samom
ja, onda je ono u svemu bilo aktivno, ono je svoje
simptome samo htelo i načinilo. Mi znamo da je ono
pretrpelo jedan dobar deo pasivnosti, koju posle hoće
da prikrije i ulepša. Svakako, orio se ne odvažava
uvek na taj pokušaj; kod simptoma prisilne neuroze
ono mora sebi priznati da mu se nasuprot stavlja ne-
$to strano, od čega se samo s mukom brani.
Onqme koji se tim opomenama ne da zadržati

da falsifikate svesnog ja uzima za gotov novac biće
lako, i on će izbeći sve otpore koji se stavljaju nasu
prot psihoanalitičkom isticanju nesvesnoga, seksual
nosti i pasivnosti našeg ja. Taj može tvrditi, kao Al
fred Adler, da je „nervozni karakter” uzrok neuroze
mesto njena posledica, ali on neće biti u stanju da
objasni ni jedan detalj u stvaranju simptoma niti je
dan jedini san.
Upitaćete: zar ne bi bilo mogućno da se udeo
svesnog ja u nervoznosti i stvaranju simptoma ima u
vidu a da se pri tome na grub način ne zanemaruju
momenti koje je psihoanaliza otkrila? Ja odgovaram:
svakako mora biti mogućno, i to će se ma kad dogo
diti, ali, nije u pravcu rada psihoanalize da baš time
počne. Svakako se može predskazati kad će psiho
analizi dopasti taj zadatak. Ima neuroza u kojima ja
uzima daleko jačeg udela nego u neurozama koje smo
dosada proučavali: mi ih nazivamo „narcističkim ne
urozama”. Analitičko obrađivanje tih oboljenja ospo-
sobiće nas da na nepristrasan i pouzdan način prosu
dimo o udelu čovekovog ja u neurotičkim oboljenjima.
Ali među odnosima samog ja prema njegovoj ne
urozi jedan je tako očigledan da se otpočetka mogao
uzeti u obzir. Čini se da on ne izostaje ni u jednom
slučaju; ali se najjasnije saznaje kod jedne bolesti
koja je danas još daleko od našeg razumevanja, kod
traumatične neuroze. Morate, naime, znati da u pro-
uzrokovanju i u mehanizmu svih mogućih oblika ne
uroza stupaju u dejstvo uvek isti momenti, samo čas
jedan, čas drugi od tih momenata ima glavni značaj
za stvaranje simptoma. To je kao kod osoblja jedne
glumačke trupe u kome svaki ima svoju stalnu stru
ku uloga: junak, poverenik, intrigant, itd.; ali, za svo
ju predstavu-korisnicu svaki će izabrati neki drugi
komad. Tako fantazije koje se pretvaraju u simptome
nisu nigde vidljivije nego u histeriji; protivposedanja
ili tvorevine reakcije samog ja vladaju u kliničkoj
slici kod prisilne neuroze; ono što smo kod sna na
zvali sekundarnom obradom stoji u paranoji na pr
vom mestu kao uobraženje, itd.
Tako nam se kod traumatičnih neuroza, naročito

takvih kakve nastaju pod uticajem ratnih užasa, oči
gledno nameće jedan sebičan ja-motiv, koji teži za
zaštitom i korišću, koji ne može, recimo, sam stvoriti
bolest, ali na nju daje svoj pristanak i održava je kad
je ona već nastupila. Taj motiv hoće da se ja sačuva
od opasnosti čija je pretnja bila povod oboljenja, i
on neće dopustiti ozdravljenje pre nego što se po
navljanje tih opasnosti ne bude činilo isključeno, ili
tek pošto je dobijena izvesna naknada za pretrpljenu
opasnost.
Ali, sličan interes za postanak i trajanje neuroze
ima ja u svima drugina slučajevima. Mi smo već ka
zali da se simptom održava i od strane samog ja zato
što on ima jednu stranu kojom pruža zadovoljenje
težnji (svesnog ja) za potiskivanjem. Osim toga, okon
čanje konflikta stvaranjem simptoma najzgodniji je i
za princip zadovoljstva najpovoljniji put; ono nesum
njivo uštedi samom ja jedan veliki i mučan unutra
šnji rad. čak ima slučajeva u kojima i sam lekar
mora priznati da završetak jednog konflikta neuro
zom predstavlja najbezazlenije i socijalno najsnošlji-
vije rešenje. Nemojte se, dakle, čuditi ako čujete da
i sam lekar staje katkad na stranu bolesti protiv koje
se bori. Njemu i ne dolikuje da se prema svima situa
cijama u životu ograniči na ulogu zdravstvenog fa
natika; on zna da u svetu ne postoje samo neurotič-
ki jadi, već i realna, neizbežna patnja, da nužnost
može od jednog čoveka zahtevati da i svoje zdravlje
prinese na žrtvu, i on saznaje da se takvom žrtvom
pojedinca često sprečava nedogledna nesreća za mno
ge druge. Ako se, dakle, moglo reći da se neurotično
lice svaki put spasava od konflikta bekstvom u bolest,
onda se mora priznati da je to bekstvo u nekim sluča
jevima potpuno opravdano, a lekar koji je to stanje
stvari uvideo povući će se ćuteći i s puno obzira.
Ali, u daljem izlaganju nemojmo voditi računa
o tim izuzetnim slučajevima. U običnim prilikama vi
dimo da time što beži u neurozu ja ima izvesnu unu
trašnju dobit od bolesti. Tome se u Izvesnim situacija
ma u životu pridružuje i jedna vidljiva spoljašnja ko
rist, koja se u stvarnosti može više ili manje ceniti.

Posmatrajte najčešći slučaj ove vrste. Jedna žena
s kojom muž surovo postupa, iskorišćujući je bezob
zirno, nalazi prilično redovno spas u neurozi, ako joj
to omogućavaju njene sklonosti, ako je suviše plašlji
va ili suviše moralna da bi se krišom utešila kod ne
kog drugog čoveka, ako nije dovoljno jaka da se pored
svih spoljašnjih prepreka rastavi od muža, i ako je
uz to još svojim seksualnim osećajima vezana za tog
brutalnog čoveka. Njena bolest biće joj sad oružje u
borbi protiv mnogo jačeg muža, oružje koje ona može
upotrebi ti u svoju odbranu i zloupotrebiti radi svoje
osvete. Ona se srne žaliti na svoju bolest, dok se na
svoj brak verovatno ne bi smela žaliti. Ona nalazi
pomoćnika u lekaru, primorava inače bezobzirnog
muža da je štedi, da za nju snosi troškove, da joj do
pusti da s vremena na vreme odsustvuje od kuće i
tako se oslobodi bračnog nasilja. Gde je takva spolja-
šnja ili slučajna dobit od bolesti vrlo zamašna, i ne
može naći nikakve realne zamene, tu nećete smeti
mnogo računati s mogućnošću da svojom terapijom
utičete na neurozu.
Prigovorićete mi da to što sam vam kazivao o
dobiti od bolesti govori baš sasvim u korist shvatanja
— koje sam ja odbacio — da samo ja hoće bolest i
stvara je. Polako, gospodo, to ne znači možda ništa
drugo nego da ja prihvata neurozu koju inače ne
može da spreči, učinivši od nje ono što je najbolje,
ako se od nje uopšte može nešto učiniti. To je samo
jedna strana te stvari, svakako prijatna. Ukoliko ne
uroza daje koristi, ja je svakako s njom saglasno, ali
ona ne daje samo koristi. Po pravilu se brzo pokaže
da je ja načinilo loš posao kad se upustilo u neurozu.
Ono je isuviše skupo platilo jedno olakšanje konflik
ta, a osećaji patnje koji su vezani za simptome mo
žda su ekvivalentna zamena za muke od konflikta, ali
verovatno sa viškom neprijatnosti. Ja bi želelo da se
oslobodi te neprijatnosti od simptoma, ne vraćajući
dobit od bolesti, a to upravo ne može ostvariti. Uz to
se posle pokaže da ono i nije bilo tako potpuno aktiv
no kao što je samo mislilo, a to treba dobro da za

pamtimo.
Gospodo! Ako kao lekar imate posla sa neurotič
nim bolesnicima, ubrzo ćete napustiti nadu da će oni
koji najviše kukaju i žale se na svoju bolest najra
dije prihvatiti pomoć i dati joj najmanje otpora. Pre
će biti obratno. Ali, svakako ćete lako razumeti da
će sve što doprinosi dobiti od bolesti pojačati otpor,
potiskivanja i povećati terapeutičku teškoću. Među
tim, onom delu dobiti od bolesti koji se rađa tako reći
sa simptomom imamo da dodamo još jedan drugi deo,
koji se javlja docnije. Ako je jedna takva psihička
organizacija kao što je bolest postojala duže vremena,
onda se ona ponaša najzad kao samostalno biće; ona
ispoljava nešto kao nagon za samoodržanjem, stvara
se neke vrste modus vivendi između nje i drugih de-
lova duševnog života, čak i onih koji su prema njoj
u osnovi neprijateljski raspoloženi, i jedva je vero-
vatno da se neće javiti prilike u kojima će se ona
opet pokazati korisnom i upotrebljivom, stekavši,
tako reći, jednu sekundarnu funkciju, koja će nanovo
učvrstiti njeno postojanje. Uzmite mesto jednog pri-
mera iz patologije jedno oštro rasvetljenje iz svaki
dašnjeg života. Jedan valjan radnik, koji se izdržava
svojom zaradom, postane bogalj usled nekog nesreć-
nog slučaja u svome radu; sa radom je sad svršeno,
ali stradalnik docnije dobije zbog te nesreće jednu
malu rentu i nauči se da iskorišćuje svoje osakaćen je
kao prosjak. Njegova nova, iako pogoršana, egzisten
cija zasniva se sad upravo na onome što ga je lišilo
njegove prve egzistencije. Ako možete da otklonite
njegovo unakaženje, učinićete pre svega da se više
ne može izdržavati; postavlja se pitanje da li je on
još sposoban da nastavi svoj raniji posao. Ono što kod
neuroze odgovara jednom takvom sekundarnom isko-
rišćavanju bolesti možemo kao sekundarnu dobit od
bolesti dodati prvobitnoj dobiti od bolesti.
Ali, uglavnom, hoću da vam kažem, nemojte pot-
cenjivati praktični značaj dobiti od bolesti i ne dajte
da vam se nameće u teorijskom pogledu. I bez obzira
na one izuzetke koje smo ranije poznali, ta dobit opo
minje stalno na primere ,,o razumnosti životinja” koje

je Oberlander ilustrovao u Fliegende Blatter. Neki
Arabljanin ide, jašući na svojoj kamili, jednom uza
nom stazom koja je usečena u strmoj strani jednog
brega. Na jednom zavijutku puta on najednom vidi
kako prema njemu stoji jedan lav, koji se spremao
da skoči. On ne vidi izlaza: s jedne strane uspravna
stena, a s druge provalija. Vraćanje nazad i bekstvo
su nemogućni; on se smatra izgubljenim. Drukčije
radi životinja. Sa svojim jahačem na sebi ona učini
jedan korak u provaliju — a lav ostaje praznih šaka.
Bolji rezultat ne daje bolesniku po pravilu ni pomoć
od neuroze. To bi moglo biti otud što je rešenje jed
nog konflikta stvaranjem simptoma ipak jedan auto
matski proces, koji se ne može pokazati dorastao za
zahteve života i u kome se čovek odrekao upotrebe
svojih najboljih i najviših sila. Kad bi bilo izbora,
valjalo bi pretpostaviti da se propadne u poštenoj
borbi sa sudbinom.
Gospodo! Dužan sam vam još obrazloženja zbog
čega u izlaganju učenja o neurozama nisam pošao od
obične nervoznosti. Možda ćete misliti da sam to uči
nio zato što bi mi posle stvaralo veće teškoće da do-
kažem seksualno prouzrokovanje neuroza. Ali, tu
biste pogrešili. Kod neuroza prenosa mora se prvo
skroz proučiti tumačenje simptoma, da bi se došlo do
tog saznanja. Kod običnih oblika takozvanih aktual
nih neuroza etiološki značaj seksualnog života je jed
na gruba činjenica, koja posmatranju izlazi u susret.
Ja sam naišao na nju pre više od dvadeset godina,
kad sam jednog dana postavio sebi pitanje: pa zašto se
pri ispitivanju nervoznih lica tako redovno zanema
ruje da se uzme u obzir i njihova seksualna delatnost?
Tada sam radi tih ispitivanja žrtvovao svoju omilje
nost kod bolesnika, ali sam već posle kratkog napora
mogao izreći sud da pri normalnom seksualnom ži
votu1 nema neuroze — mislio sam: aktualne neuroze.
1 Frojd ovde kaže latinski — mesto nemački — vita

sexualis (seksualni život) (Prim. prev.).
Svakako, to tvrđenje prelazi isuviše olako preko in

dividualnih razlika ljudskih, a pati i od neodređeno
sti, koja se ne može odvojiti od suda o „normalnome”,
ali je i danas još zadržalo svoju vrednost za opštu
orijentaciju. Ja sam tada došao dotle da postavim
specifične odnose između određenih oblika nervozno-
sti i naročitih štetnih seksualnih pojava, pa ne sum
njam u to da bih danas mogao ponoviti ista opažanja
kad bi mi još stajao na raspolaganju sličan bolesnički
materijal. Cesto sam mogao videti da je čovek koji se
zadovoljavao nekom vrstom nepotpunog seksualnog
zadovoljenja, na primer manuelnom onanijom, obo-
leo od aktualne neuroze izvesnog oblika, i da je ta
neuroza brzo ustupila mesto drugoj kad je onaj prvi
način seksualnog života zamenio nekim drugim, isto
toliko prekornim. Onda sam bio sposoban da iz pro-
mene u stanju bolesnikovom pogodim promenu u
njegovom načinu seksualnog života. Tada sam naučio
i da uporno ostanem pri svojim pretpostavkama dok
ne savladam neiskrenost bolesnika i nateram ih na
priznanje. Istina, oni su onda pretpostavljali da idu
drugim lekarima koji se nisu tako revnosno raspitivali
o njihovom seksualnom životu.
Ni tada mi nije moglo izmaći da uzroci oboljenja
nisu uvek ukazivali na seksualni život. Jedan je, do
duše, bio oboleo direktno usled neke štetne seksualne
pojave, drugi, međutim, zato što je izgubio svoje ima
nje ili preležao neku organsku bolest koja iznurava.
Objašnjenje za tu raznovrsnost ukazalo se docnije,
kad smo došli do saznanja o pretpostavljenim uzajam
nim odnosima između ja i libida, i objašnjenje je za
dovoljavalo utoliko više ukoliko je dublje išlo to sa
znanje. Jedna osoba oboleva neurotički samo onda
kad je njeno ja izgubilo sposobnost da ma kako smesti
svoj libido, što je jače ja, utoliko će mu lakše biti
svršavanje tog zadatka. Svako slabljenje čoveko-
v°g ja, ma iz kojih uzroka, mora imati isto dejstvo
kao i preveliko uvećanje prohteva libida, dakle omo
gućiti neurotička oboljenja. Ima još i drugih i pri
snijih odnosa između ja i libida, koji međutim još
nisu naišli u naš vidokrug, i koje zato ovde neću da
uzimam u obzir radi objašnjenja. Za nas ostaje bitno

i daje nam razjašnjenja to što u svakom slučaju, sve
jedno kojim je putem oboljenje nastalo, libido pod
miruje simptome neuroze, koji tako svedoče o nje
govoj nenormalnoj upotrebi.
A sad vas moram upozoriti na presudnu razliku
između simptoma aktualnih neuroza i simptoma psi-
honeuroza, među kojima nas je prva grupa, grupa ne
uroza prenosa, dosad toliko zanimala. U oba slučaja,
simptomi proizlaze iz libida, jesu dakle njegove ne
normalne upotrebe zamena zadovoljenja. Ali, simpto
mi aktualnih neuroza, pritisak u glavi, osećaj bola,
stanje nadraženia u nekom organu, slabljenje ili spre
čavanje neke funkcije, nemaju nikakvog „smisla”, ni
kakav psihički značaj. Oni se ne samo ispoljavaju po
glavito na telu, kao na primer i histerični simptomi,
nego su i sami potpuno telesni procesi, pri čijem po
stanku otpadaju svi oni komplikovani duševni me
hanizmi koje smo poznali. Oni su, dakle, zbilja ono
za što su psihoneurotički simptomi tako dugo držani.
Ali, kako onda mogu odgovarati upotrebama libida
koji nam je poznat kao jedna sila koja deluje u psi-
hičkome? Pa, gospodo, to je vrlo prosto. Dopustite mi
da osvežim jedan od prvih prigovora koji su izneti
protiv psihoanalize. Onda se reklo da ona radi na
jednoj čisto psihološkoj teoriji neurotičkih pojava, a
da je to sasvim beznadežno, jer nikad jednu bolest ne
mogu objasniti psihološke teorije. Izvoleli su zabo
raviti da seksualna funkcija nije nešto čisto duševno,
kao što nije ni nešto samo telesno. Ona utiče na tele
sni kao i na duševni život. Ako smo u simptomima
psihoneuroza poznali izražaje poremećaja u njegovim
psihičkim dejstvima, onda se nećemo čuditi što u ak
tualnim neurozama nalazimo direktne somatične po-
sledice seksualnih poremećaja.
Za shvatanje tih drugih neuroza medicinska kli
nika daje nam jedan dragocen uput, koji je i uzet u
obzir od raznih istraživača. Aktualne neuroze poka
zuju u pojedinostima svoje simptomatike, ali i u oso-
benosti da utiču na sve organske sisteme i sve funk
cije, jednu očiglednu sličnost sa bolesnim stanjima
koja nastaju usled hroničnog uticanja stranih otrov

nih materija i usled akutnog oduzimanja tih mate
rija, sa trovanjima i stanjima apstinencije. Te dve
grupe bolesti približuju se još više jedna drugoj po
sredstvom onih stanja koja smo, kao i Bazedovljevu
bolest, takođe naučili dovoditi u vezu sa dejstvom
otrovnih materija, ali otrova koji nisu uneti u telo
kao strane materije, već postaju u njegovoj sopstve-
noj razmeni materija. Držim da prema tim analogi
jama ne možemo a da neuroze ne smatramo kao po-
sledice poremećaja u nekoj razmeni seksualnih ma
terija, bilo da se od tih seksualnih toksina proizvede
više nego što dotična osoba može savladati, ili da
unutrašnji i čak psihički odnosi ometaju pravilnu
upotrebu tih materija. Narodna duša je odvajkada
pristajala uz takve pretpostavke o prirodi seksualnih
prohteva, ona naziva ljubav „pijanstvom" i veruje da
se zaljubljenost stvara ljubavnim napitcima, pri
čemu silu koja dela premešta u neku ruku napolje. Za
nas bi ovde bila prilika da se setimo erogenih zona
i tvrđenja da se seksualno nadraženje može pojaviti
u vrlo različitim organima. A, uostalom, reč „seksu
alna razmena materija” ili „hemizam seksualnosti"
danas je jedna polica bez sadržine; mi o tome ne zna
mo ništa, i čak se ne možemo odlučiti ni da li da pret
postavimo dve seksualne materije koje bi se onda
zvale „muškom” i „ženskom”, ili se možemo zadovo
ljiti s jednim seksualnim toksinom u kome bismo
gledali nosioca svih dejstava nadraženja libida. Na
učna zgrada psihoanalize koju smo mi stvorili u stva
ri je gornji deo zgrade koja kad bilo treba da bude
postavljena na svoj organski temelj, ali taj temelj mi
još ne poznajemo.
Kao nauka, psihoanaliza je okarakterisana ne ma
terijom o kojoj raspravlja već tehnikom kojom radi.
Ona se može primeniti na kulturnu istoriju, na nau
ku o religiji i mitologiju isto tako kao i na nauku o
neurozama a da joj se, u suštini, ne čini nasilje. Ona
ne namerava i ne čini ništa drugo nego da otkriva ne-
svesno u duševnom životu. Problemi aktualnih neu
roza, čiji simptomi postaju verovatno direktnim tok
sičkim oštećenjem, ne pružaju psihoanalizi nikakve

tačke oslonca. Ona može samo malo učiniti za njihovo
razjašnjenje, te taj posao mora prepustiti biološko-
medicinskom istraživanju. Sad možda bolje razumete
zašto nisam izabrao drugi raspored svoga gradiva.
Da sam vam obećao jedan „Uvod u nauku o neuro
zama”, onda bi put od prostih oblika aktualnih neuro
za ka komplikovanijim psihičkim oboljenjima usled
poremećaja libida bio nesumnjivo ispravan. Ja bih
kod prvih morao prikupiti sve što smo sa različitih
strana saznali ili mislimo da znamo, a kod psihoneu-
roza onda bi došla do reči psihoanaliza kao najvažnije
tehničko pomoćno sredstvo za rasvetljavanje tih sta
nja. Ali, ja sam imao na umu i objavio jedan „Uvod
u psihoanalizu”; bilo mi je važnije da dobijete jednu
predstavu o psihoanalizi nego izvesna znanja o neu
rozama, i tako više nisam smeo staviti u prvi red
aktualne, za psihoanalizu neplodne neuroze. A držim
da sam učinio za vas povoljniji izbor, jer psihoanaliza
zaslužuje da bude predmet interesa svakog obrazo
vanog čoveka zbog svojih dubokih pretpostavki i vrlo
opsežnih odnosa; a nauka o neurozama je jedna glava
medicine kao i druge.
Međutim, vi ćete s pravom očekivati da mi mo
ramo imati nekog interesa i za aktualne neuroze. Na
to nas nagoni već njihova prisna klinička veza sa psi-
honeurozama. Ja ću vam, dakle, reći da mi razliku
jemo tri čista oblika aktualnih neuroza: neurasteniju,
neurozu straha i hipohondriju. Ni ovaj raspored nije
ostao bez prigovora. Imena su, doduše, sva u upotrebi,
ali je njihova sadržina neodređena i kolebljiva. Ima i
lekara koji se protive svakom izdvajanju u zamrše
nom svetu neurotičkih pojava, svakom isticanju kli
ničkih jedinica, individua bolesti, pa čak ne priznaju
ni odvajanje aktualnih neuroza i psih'oneuroza. Mi
slim da oni idu suviše daleko i nisu udarili putem koji
vodi napretku. Pomenuti oblici neuroza javljaju se
katkad čisti; češće svakako mešaju se jedan s drugim,
kao i sa psihoneurotičkim oboljenjem. To mešanje ne
treba da nam bude povod da napustimo njihovo od
vajanje. Setite se razlike između učenja o minerali
ma i o stenama u mineralogiji. Minerali se opisuju

kao individue, naravno u vezi s tom okolnošću što se
ćesto javljaju kao kristali odeljeni jasnim granicama
od svoje okoline. Stene se sastoje iz mešavine mine
rala, koji se sigurno nisu udružili slučajno već usled
uslova svog postanja. U nauci o neurozama mi još
odveć malo znamo o toku razvoja da bismo stvorili
nešto slično nauci o stenama. Ali ćemo, svakako, uči
niti dobro ako najpre iz mase izolujemo one kliničke
individue koje raspoznajemo i koje se mogu upore-
diti s mineralima.
Jedan značajan odnos između simptoma aktual
nih neuroza i psihoneuroza daje nam još jedan važan
prilog za saznanje stvaranja simptoma kod psihone
uroza; simptom aktualne neuroze, naime, često je je
zgro i prvi stupanj psihoneurotičkog simptoma. Je
dan takav odnos opaža se najjasnije između neura
stenije i one neuroze prenosa koja je nazvana histe
rijom konverzije, između neuroze straha i histerije
straha, ali i između hipohondrije i onih oblika koje
ćemo docnije pomenuti pod imenom parafrenije (de
mentia praecox i paranoja). Uzmimo kao primer slu
čaj jednoga histeričnog bola u glavi ili u krstima.
Analiza nam pokazuje da je sažimanjem i pomera-
njem taj bol postao zamena zadovoljenja za čitav niz
libidinoznih fantazija ili uspomena. Ali, i taj bol je
jednom bio realan, i onda je direktno bio jedan seksu-
alno-toksički simptom, telesni izraz jednog libidino-
znog uzbuđenja. Nećemo nikako da tvrdimo da svi
histerički simptomi sadrže jednu takvu jezgru, ali
ostaje istina da je to veoma često slučaj i da svi —
normalni ili patološki — uticaji libidinoznog uzbuđe
nja na telo imaju upravo prvenstvo za stvaranje sim
ptoma histerije. Oni tada igraju ulogu onog zrna pe-
ska koje je školjka obavila slojevima sedefaste sup-
slance. Na isti način upotrebljava psihoneuroza pro
lazne znake seksualnog uzbuđenja, koji prate polni
akt, kao najzgodniji i najpodesniji materijal za stva
ranje simptoma.
Jedna slična pojava pruža jedan naročit dijagno
stički i terapeutički interes. Kod osoba koje su naklo
njene neurozi, a ne pate upravo od floridne neuroze,

ne dešava se baš tako retko da neka bolesna telesna
promena — recimo, usled zapaljenja ili povrede —
izazove rad stvaranja simptoma, tako da taj rad veo
ma brzo učini onaj simptom (koji mu je dala stvar
nost) predstavnikom svih nesvesnih fantazija koje su
samo vrebale priliku da se dograbe nekog sredstva
izražavanja. Lekar će u takvom slučaju udariti čas
jednim čas drugim terapeutičkim putem; ili će hteti
da otkloni organski temelj ne vodeći brige o njegovoj
burnoj neurotičkoj preradi, ili će savlađivati neurozu
koja je u danoj prilici postala, a potcenjivati njen
organski povod. Uspeh će biti čas na strani jedne čas
druge vrste napora; opšti propisi za takve mešovite
slučajeve teško se mogu postavljati.
Dvadeset peto predavanje
STRAH
Gospođe i gospodo! Ono što sam vam u posled-

njem predavanju rekao o opštoj nervoznosti smatra-
ćete sigurno kao naj nepotpuni je i najnedovoljnije
među mojim izlaganjima. Ja to znam i mislim da vas
ništa više nije začudilo nego što tu nije bilo govora
o strahu, na koji se, međutim, žali većina nervoznih,
označavajući ga čak kao svoju najstrašniju patnju, a
koji kod njih zaista može dostići najveći intenzitet i
izazvati najluđe postupke. Ali, tu vam bar nisam ni
šta hteo skraćivati; rešio sam, naprotiv, da problem
straha kod nervoznih postavim naročito jasno i da ga
pred vama opširno pretresem.
Sam strah vam ne moram prikazivati; svaki od
nas poznao je jednom, ma kad, na samom sebi taj
osećaj ili, tačnije rečeno, to stanje afekta. Ali, držim
da se nikad nije dovoljno ozbiljno pitalo zašto baš
nervozni imaju toliko više i toliko jačeg straha nego
drugi. Možda se to smatralo razumljivo samo po sebi,
reći „nervozan”- i „plašljiv” upotrebljuju se obično
jedna mesto druge kao da znače jedno isto. A nismo
u pravu. Ima plašljivih ljudi koji inače nisu nikako
nervozni, a osim toga i nervoznih koji pate od mno
gih simptoma, među kojima se pak ne nalazi sklonost
ka strahu.
Bilo kako bilo, sigurno je da je problem straha
jedna taćka ukrštan ja u kojoj se stiču najrazličnija
i najvažnija pitanja — jedna zagonetka, čije bi re-

šenje moralo izliti obilje svetlosti na ceo naš duševni
život. Neću tvrditi da ću vam moći dati to potpuno
rešenje, ali ćete svakako očekivati da psihoanaliza i
tom predmetu pristupi sasvim drukčije nego školska
medicina. Tamo se, izgleda, interesuju pre svega ko
jim anatomskim putevima postaje stanje straha. Kaže
Se da je medulla oblongata nadražena, a bolesnik do-
znaje da boluje od neuroze nerva vagusa. Medulla
oblongata je jedan vrlo ozbiljan i lep objekt. Sećam
se sasvim tačno koliko sam vremena i truda, pre
mnogo godina, posvetio njenom proučavanju. Ali, da
nas moram reći da ne znam ništa što bi mi za psiho
loško razumevanje straha moglo biti ravnodušnije
nego poznavanje nervnog puta kojim njegova nadra-
ženja protiču.
O strahu se upočetku može duže raspravljati a
da se na nervoznost uopšte ne pomisli. Razumećete
me bez teškoća ako taj strah nazovem realnim stra
hom nasuprot neurotičnom strahu. A realni strah nam
se čini kao nešto vrlo racionalno i pojmljivo. Za njega
ćemo reći da je reakcija na opažaj jedne spoljašnje
opasnosti, to jest jedne očekivane, predviđene povre
de, da je vezan sa refleksom bežanja i da se može
smatrati kao ispoljavanje nagona za samoodržanjem.
U kojim prilikama, to jest pred kojim objektima i u
kojim situacijama se strah javlja, zavisiće, naravno,
velikim delom od stanja našeg znanja i našeg osećanja
moći prema spoljašnjem svetu. Nama se čini sasvim
pojmljivo što se divljak boji topa i plaši pomračenja
sunca, dok belac koji ume da rukuje tim oružjem, i
ume da predskaže taj događaj, pod tim uslovima
ostaje bez straha. Drugi put se strah potpomaže baš
time što se ima više znanja, jer ono vrlo rano otkriva
opasnost. Tako će se divljak uplašiti od nekog traga
u šumi, koji za neupućenog ništa ne znači, a njemu
odaje blizinu neke krvoločne životinje; tako će isku
san lađar sa užasom posmatrati neki oblačak na nebu,
koji se putniku čini beznačajan, dok njemu objavlju
je približavanje orkana.
Strah 369
Ako dalje razmišljamo, moramo sebi reći da je

potrebna jedna temeljna revizija onog suda o real
nom strahu po kome je strah racionalan i celishodan.
Naime, jedino celishodno ponašanje kad preti opa
snost bilo bi hladno odmeravanje sopstvenih sila u
poređenju sa veličinom pretnje, a zatim odlučivanje
da li bekstvo ili odbrana, moguće čak i napad, ne
daje više izgleda na dobar svršetak. A u toj vezi misli
nema uopšte mesta strahu; sve što se događa izvršilo
bi se isto tako, a verovatno i bolje, kad ne bi došlo
do pojave straha. A i vi vidite da se strah, kad posta
ne prekomerno jak, pokazuje kao veoma necelisho-
dan, on onda koči svaku akciju, pa i bekstvo. U obič
nim prilikama reakcija na opasnost sastoji se iz jedne
mešavine afekta straha i reakcije odbrane. Uplašena
životinja plaši se i beži, ali ono što je tu celishodno
jeste „bekstvo” a ne „plašiti se”.
Covek se, dakle, oseća u iskušenju da tvrdi da
pojava straha nije nikad nešto celishodno. Možda će,
za bolje razumevanje, biti od pomoći ako se situacija
straha brižljivije raščlani. Na prvom mestu je u stra
hu pripravnost za opasnost koja se ispoljava u poja
čanoj senzomoj pažnji i motornoj napregnutosti. Tu
pripravnost očekivanja treba bez oklevanja priznati
kao korisnu, čak se njen izostanak može činiti odgo
vornim za ozbiljne posledice. A iz nje proizlazi, s jed
ne strane, motorna akcija, pre svega bekstvo, na jed
nom višem stupnju aktivna odbrana, s druge strane
ono što osećamo kao stanje straha. Sto se više razvoj
straha ograničava samo na jedan začetak, na jedan
signal, utoliko se lakše vrši pretvaranje pripravnosti
straha u akciju, utoliko se celishodnije razvija čitav
tok. Pripravnost straha, dakle, meni se čini kao celi
shodno, a razvoj straha kao necelishodno u onome što
nazivamo strahom.
Izbegavaro da bliže ulazim u pitanje da li naš
obični govor hoće „strahom”, „plašnjom”, „užasom”
da označi iste ili jasno različne stvari. Smatram samo
da se strah odnosi na stanje bez obzira na objekt, dok
plainja upravlja pažnju baš na objekt. Užas, među-
hm, čini mi se da ima neki naročiti smisao, naime,
M r r °)d. O d a b ra n a dela, n
da istakne dejstvo opasnosti koju nije dočekala pri'

pravnost straha. Tako da bi se moglo reći da se čovek
strahom brani od užasa.
Nije vam valjda izmakla izvesna višesmislenost
i neodređenost u upotrebi reči „strah”. Najčešće se
pod strahom razume subjektivno stanje u koje se do
lazi opažanjem „razvoja straha”, a koje se zove afek
tom. Sta je pak u dinamičkom smislu afekt? Svakako
nešto vrlo složeno. Afekt obuhvata, prvo, izvesne mo
torne inervacije ili pražnjenja, drugo, izvesne ose-
ćaje, i to dve vrste: opažaje obavljenih motornih ak
cija i direktne osećaje zadovoljstva i nezadovoljstva,
koji afektu, kako se kaže, daju osnovni ton. Ali, ja ne
verujem da je tim nabrajanjem nađena suština afek
ta. Kod nekih afekata mislimo da smo dublje zagle
dali i uvideli da je jezgro koje drži pomenutu celinu
ponavljanje izvesnog značajnog doživljaja. Taj do
življaj mogao bi biti samo neki davnašnji utisak vrlo
opšte prirode, koji valja staviti u praistoriju ne indi
vidue već vrste. Da budem razumljiviji, stanje afek
ta sagrađeno je isto onako kao neki histeričan napad,
kao i on talog je neke uspomene. Histerični napad
može se, dakle, uporediti s jednim novostvorenim in
dividualnim afektom, a normalni afekat sa izražajem
jedne opšte histerije koja je postala naslednom.
Nemojte misliti da je ono što sam vam ovde re
kao o afektima priznato dobro normalne psihologije.
To su, naprotiv, shvatanja koja su izrasla na tlu psi
hoanalize i samo su tamo odomaćena. Ono što u psi
hologiji možete saznati o afektima, na primer Džems-
Langeova teorija, za nas, psihoanalitičare, upravo je
nerazumljivo i van diskusije. Ali, mi ne smatramo ni
svoje znanje o afektima kao vrlo obezbeđeno; to je
prvi pokušaj orijentisanja u ovoj mračnoj oblasti. A
sad nastavljamo: u pitanju afekta straha čini nam se
da znamo koji se davnašnji utisak vraća u njemu kao
ponavljanje. Mi sebi velimo da je to akt rođenja, pri
kome se ostvaruje ono grupisanje osećaja neprijatno
sti, nagona za pražnjenjem i telesnih senzacija, koje
je postalo obrazac za dejstvo neke životne opasnosti,
i otada se kod nas ponavlja kao stanje straha. Ogrom
S tr a h 371
no povećanje nadražaja usled prekida obnavljanja

krvi (unutrašnjeg disanja) bilo je onda uzrok doživ
ljaja straha, prvi strah, dakle, bio je toksičan. Ime
strah — angustiae, tesnac — naglašava taj karakter
skučavanja u disanju, koje je onda postojalo kao po-
sledica realne situacije i danas se u afektu skoro re
dovno uspostavlja. Mi ćemo videti puno značaja i u
tome što je ono prvo stanje straha proizišlo kao po-
sledica odvajanja od majke. Naravno, mi smo uve-
reni da je sklonost za ponavljanjem tog prvog stanja
straha usled čitavog niza nebrojenih generacija tako
temeljno spojena s organizmom da pojedina indivi
dua ne može izbeći afekt straha, čak i kad bi kao le
gendarni Makduf bila „isečena iz tela svoje majke”,
kada, dakle, ne bi i sama iskusila akt rođenja. Sta je
kod drugih životinja, sem sisara, postalo obrascem
stanja straha, ne umemo reći. Zato ne znamo ni koji
je kompleks osećanja kod tih stvorenja ekvivalentan
našem strahu.
Možda će vas interesovati da čujete kako se može
doći na jednu takvu ideju kao da je akt rođenja izvor
i uzor afekta straha. Najmanjeg udela tu ima speku
lacija; naprotiv, ja sam iskoristio naivno narodno mi
šljenje. Kad smo mi mladi bolnički lekari pre mnogo
godina sedeli za stolom u gostionici o ručku, ispričao
je jedan asistent na klinici za porođaje kakav se ša
ljiv slučaj desio na poslednjem babičkom ispitu. Jed
na kandidatkinja bila je upitana šta znači kad se pri
porođaju pokaže u vodi koj£ odilazi mekonijum (de-
tinji „katran”, izmet), a ona je brzo odgovorila da dete
oseća strah. Bila je ismejana i pala na ispitu. Ali, ja
sam u sebi bio na njenoj strani i počeo sam naslući
vati da je ta sirota žena iz naroda nezbunjeno otkrila
jednu važnu vezu.
Pređimo sad na neurotički strah. U kakvim obli
cima se javlja i kakve nam odnose pokazuje strah
kod nervoznih? Tu ima mnogo da se opisuje. Nalazi
mo, prvo jednu opštu plašljivost, tako reći jedan strah
koji lebdi slobodan i gotov da se pri veže za svaku iole
podesnu sadržinu predstava, koji ima uticaja na rasu
đivanje, bira očekivanja, vreba svaku priliku, da bi
»•
se mogao opravdati. To stanje nazivamo „strahom

očekivanja” ili „plašljivim očekivanjem”. Osobe koje
muči ta vrsta straha predviđaju uvek najstrašniju od
svih mogućnosti, tumače svaku slučajnost kao znak
neke nesreće, iskorišćavaju svaku neizvesnost u rđa-
vom smislu. Naklonost ka takvom očekivanju zla na
lazi se kao osobina karaktera kod mnogih ljudi koje
inače ne možemo smatrati bolesnim; njima se preba
cuje da su isuviše plašljivi ili pesimisti; ali, jedna ne
obično velika količina straha očekivanja ide redovno
uz jednu nervnu bolest koju sam ja nazvao „neuro
zom straha”, uvršćujući je u aktualne neuroze.
Jedan drugi oblik straha, nasuprot sad opisanim
oblicima, psihički je naprotiv vezan, a vezuje se za
izvesne objekte ili situacije. To je strah neobično raz
novrsnih i često vrlo čudnih „fobija”. Stanley Hall,
ugledni amerikanski psiholog, baš nedavno se potru
dio da nam iznese čitav niz tih fobija, davši im sjaj
ne grčke nazive. To zvuči kao nabrajanje onih deset
egipatskih zala, samo što njihov broj prelazi daleko
preko deset. Čujte šta sve može biti predmet ili sa
držaj fobije: mrak, slobodan vazduh, otvoreni trgovi,
mačke, pauci, gusenice, zmije, miševi, oluja, oštri šilj
ci, krv, zatvorene prostorije, ljudske gomile, usamlje
nost, prelaženje preko mostova, vožnja po moru ili
vožnja železnicom, itd. Pri prvom pokušaju orijenti-
sanja u toj gomili, sasvim je pojmljivo razlikovati tri
grupe. Poneki od tih predmeta i situacija koji izazi
vaju strah imaju nečeg strašnog i za nas normalne,
imaju neke veze s opasnošću, pa nam se te fobije
zato i ne čine nepojmljive, iako su vrlo preterane u
svojoj jačini. Tako većina od nas ima jedno osećanje
odvratnosti kad sretne zmiju. Fobija od zmija je,
može se reći, opšteljudska fobija, a Ch. Darwin je
vrlo izrazito opisao kako se nije mogao osloboditi
straha od jedne zmije koja se ustremila na njega,
iako je znao da je od nje zaštićen jednom debelom
pločom. U drugu grupu stavljamo one slučajeve u
kojima još postoji neka veza s opasnošću, ali pri tom
smo navikli da tu opasnost potcenjujemo i ne ističe
mo na prvo mesto. Tu dolazi većina situacionih fobija.
S tr a h 373
Mi znamo da ima jedna verovatnoća više za neki ne-

srećan slučaj kad se vozimo železnicom nego kad osta
nemo kod kuće, naime, verovatnoća železničkog su
dara; znamo, takođe, da lađa može potonuti, pri čemu
se čovek obično udavi, ali ne mislimo na te opasno
sti i putujemo bez straha železnicom i lađom. A isto
tako ne može se sporiti da bi čovek pao u reku kad
bi se most srušio u onom momentu kad on preko nje
ga prelazi, ali to se dešava tako retko da kao opasnost
i ne dolazi u obzir. I samoća ima svojih opasnosti, i
mi je takođe izbegavamo pod izvesnim okolnostima;
ali, ne može biti govora o tome da je mi ne podnosi
mo ni pod kakvim uslovom ni jednog trenutka. To
važi i za ljudske gomile, za zatvoren prostor, oluju i
slično. Sto nas u tim fobijama neurotičnih bolesnika
začuđava nije toliko sadržina koliko njihov intenzitet.
Na strah fobija upravo se ne da apelovati. A katkad
imamo utisak kao da se neurotični i ne boje onih istih
stvari i situacija koje pod izvesnim uslovima mogu i
kod nas izazvati strah i koje oni nazivaju istim ime
nom.
Ostaje nam jedna treća grupa fobija, do kojih
naše razume van je uopšte više ne dopire. Kad snažan
odrastao čovek ne može od straha da prođe ulicom ili
da pređe preko nekog trga svog dobro poznatog rod
nog grada, kad je zdrava, dobro razvijena žena van
sebe od straha zato što se mačka očešala o ivicu nje
ne haljine ili neki mišić promakao kroz sobu, kako da
tu nađemo vezu sa opasnošću koja, međutim, za te
fobične osobe očevidno postoji? Kod fobija od živo
tinja, o kojima je ovde reč, može biti u pitanju poja
čanje opšteljudskih antipatija, jer, kao za dokaz su
protnosti, ima mnogo ljudi koji ne mogu da prođu ni
pored jedne mačke a da je ne domame i ne pomiluju.
Miš koga se žene tako plaše u isto vreme je naziv za
nežnost prvog reda; poneka devojka koja sa zadovolj
stvom sluša dragana kad je tako naziva vrisne pre
stravljeno kad ugleda divnu životinjicu tog imena.
Za čoveka sa strahom od ulica ili trgova nameće nam
se jedino objašnjenje; da se on ponaša kao malo dete.
Dete se vaspitanjem direktno podstiče da izbegava
takve situacije kao opasne, i naš agorafobični čovek

zaista je zaštićen od svog straha kada ga preko trga
prate.
Oba ovde opisana oblika straha — strah očekiva
nja, lebdeći slobodan, i strah vezan za fobije — ne
zavisni su jedan od drugog. Jedan nije, recimo, neki
viši stupanj drugoga, oni se zajedno i javljaju samo
izuzetno, a i onda kao slučajno. Najjača opšta plašlji-
vost ne mora se ispoljavati u fobijama; lica čiji je ceo
život ograničen kakvom agorafobijom mogu biti pot
puno slobodna od pesimističkog straha očekivanja.
Poneke fobije, na primer strah od trga, strah od žele-
znice, dobijaju se, kao što se može dokazati, tek u
zrelijim godinama; druge, kao strah od mraka, oluje,
životinja, izgleda da su postojale od početka. Fobije
prve vrste imaju značaj teških bolesti; a poslednje se
pre čine kao osobenosti, ćudljivosti. Kod onoga koji
pokazuje jednu od tih poslednjih fobija smemo, po
pravilu, pretpostaviti i druge, slične fobije. Moram
dodati da mi te fobije skupa uvršćujemo u histeriju
straha, to jest smatramo ih kao jedno oboljenje vrlo
srodno poznatoj histeriji konverzije.
Treći oblik neurotičkog straha stavlja nas pred
zagonetku što potpuno gubimo iz vida vezu između
straha i opasnosti koja preti. Taj strah se javlja, na
primer, kod histerije u pratnji histeričkih simptoma,
ili pod ma kojim uslovima uzbuđenja, gde bismo, do
duše, očekivali neko ispoljavanje afekta, ali baš naj
manje afekat straha, ili se javlja, oslobođen od svih
uslova, kao slobodan napad straha, za nas i za bolesni
ka podjednako nerazumljiv. O nekoj opasnosti, ili
nekom povodu koji bi se preterivanjem mogao uzdići
do opasnosti, ne može onda niizdaleka biti govora.
Kod tih spontanih napada mi tada saznajemo da je
kompleks koji nazivamo stanjem straha sposoban da
se čepa. Napad u celini može biti zastupljen pojedi
načnim intenzivno razvijenim simptomom: drhta
njem, nesvesticom, lupanjem srca, teškim disanjem,
a opšte osećanje po kome poznajemo strah može pri
tom izostati ili postati nejasno. A ipak se sva ta sta
nja, koja opisujemo kao „ekvivalente straha”, mogu
S tr a h 375
u svakom pogledu, kliničkom i etiološkom, izjednačiti

sa strahom.
Sad se postavljaju dva pitanja: može li se neuro-
tički strah, kod koga opasnost ne igra nikakvu, ili
samo neznatnu ulogu, dovesti u vezu s realnim stra
hom koji je uglavnom reakcija na opasnost? I kako se
neurotički strah može razumeti? Pre svega, među
tim, ostaćemo čvrsti u očekivanju da će, gde je strah,
morati postojati i nešto od čega se čovek plaši.
Za razumevanje neurotičkog straha proizlazi iz
kliničkog posmatranja više uputa čiji ću značaj pred
vama pretresti.
A) Nije teško utvrditi da je strah očekivanja ili
opšta plašljivost u tesnoj zavisnosti od izvesnih pro
cesa u seksualnom životu, kažimo: od izvesnih upo
treba libida. Najprostiji i najpoučniji slučaj te vrste
javlja se kod osoba koje se izlažu takozvanom jalo
vom uzbuđenju, to jest kod kojih jaka seksualna na-
draženja ne nalaze dovoljnog pražnjenja, ne privode
se kraju koji zadovoljava. Dakle, kod ljudi za vreme
vereništva, na primer, i kod žena čiji muževi nisu
dovoljno potentni ili seksualni akt iz opreznosti vrše
prekraćujući ga ili zaustavljajući. Pod tim uslovima
iščezava libidinozno uzbuđenje, a mesto njega nailazi
strah, i u obliku straha od očekivanja kao i u napadi
ma i ekvivalentima napada. Prekidanje seksualnog
akta iz opreznosti, kad se vrši kao način seksualnog
života, postaje tako redovno uzrok neuroze straha
kod ljudi, a naročito kod žena, da se u lekarskoj prak
si preporučuje da se u takvim slučajevima istražuje,
u prvom redu, ta etiologija. Onda se može nebrojeno
puta steći iskustvo da se i neuroza straha gasi kad
se seksualna zloupotreba otkloni.
Činjenica da postoji neka veza između seksual
nog zadržavanja i stanja straha ne spori se više, ko
liko znam, ni od lekara koji su daleko od psihoanali
ze. Ali, svakako, mogu misliti da se neće propustiti
pokušaj da se taj odnos obrne tako da se zastupa
shvatanje da se tu radi o osobama koje su od početka
naklonjene plašljivosti, pa se zato i u seksualnim stva
rima uzdržavaju. Ali, protiv toga govori sa odlučno-
šću ponašanje žena čija je seksualna đelatnost u osno

vi pasivne prirode, to jest određena je postupanjem
od strane čoveka. Sto je jedna žena više tempera
mentna, dakle više sklona seksualnom snošaju i više
sposobna za zadovoljavanje, utoliko će ona pouzdani
je na impotenciju čovekovu ili na coitus interruptus
reagovati pojavama straha, dok takvo zlo postupanje
igra daleko manju ulogu kod žena anestezičnih ili
malo libidinoznih.
Isti značaj za postanak stanja straha ima seksu
alna uzdržljivost, od lekara sada tako toplo prepo
ručivana, naravno samo onda kad je libido, kome je
uskraćeno zadovoljavajuće pražnjenje srazmerno
snažan, a nije najvećim delom okončan sublimira-
njem. Odlučivanje o ishodu bolesti ostaje uvek kvan
titativnim faktorima. I gde u pitanju nije bolest već
obrazovanje karaktera, uviđa se lako da seksualno
ograničavanje ide ruku pod ruku sa izvesnom pla
šij ivošću i neodlučnošću, dok neustrašivost i srčana
odvažnost donose sobom slobodno popuštanje seksu
alnim potrebama. Ma koliko da se ti odnosi mogu
■menjati i komplikovati raznovrsnim kulturnim utica-
jima, za prosećne ljude ipak ostaje u važnosti da strah
ide zajedno sa seksualnim ograničavanjem.
Nisam vam niblizu još saopštio sva posmatranja
koja govore u prilog genetičke veze između libida i
straha za koju tvruimo da postoji. Tu, na primer, do-
lozi još i uticaj izvesnih životnih faza na oboljenja
od straha, faza kao pubertet i vreme menopauze, ko
jima se može pripisati znatno pojačanje u produkciji
libida. U ponekim stanjima uzbuđenosti može se di
rektno posmatrati i mešanje libida i straha i konačno
zamenjivanje libida strahom. Utisak koji se dobija
iz svih tih činjenica je dvojak: prvo, da se radi o izve
snom nagomilavanju libida koji je zadržan od svoje
normalne upotrebe, drugo, da se tu nalazimo potpuno
u oblasti somatičkih procesa. Kako iz libida nastaje
strah, u prvi mah se ne može uvideti; samo se utvr
đuje da nema libida i da se mesto njega primećuje
strah.
S tr a h 377
Đ) Jedan drugi mig dobijamo iz analize psihone-

uroza, specijalno histerije. Videli smo da se kod te
bolesti često javlja strah u pratnji simptoma, ali i
nevezan strah, koji se ispoljava kao napad ili kao
trajno stanje. Bolesnici ne umeju reći čega se plaše,
te jednom očiglednom sekundarnom obradom dovode
strah u vezu s najobičnijim fobijama kao: umiranjem,
ludilom, kapljom. Ako podvrgnemo analizi situaciju
iz koje su proizišli strah ili simptomi praćeni strahom,
onda po pravilu možemo pokazati koji je normalni
psihički ishod izostao zamenivši se pojavom straha.
Izrazimo se drukčije: mi konstruišemo nesvesni pro
ces tako kao da on nije pretrpeo nikakvo potiskivanje
i da se nesmetano produžio do svesti. I taj proces bio
bi praćen izvesnim afektom, te mi sada, na svoje iz
nenađenje, saznajemo da se taj afekt, koji prati nor
malni ishod, posle potiskivanja u svakom slučaju za-
menjuje strahom, ma kakav bio njegov sopstveni kva-
litet. Kada, dakle, imamo pred sobom jedno histerič
no stanje straha, onda njegov nesvesni korelat može
biti neko osećanje sličnog karaktera kao straha, sti
da, zbunjenosti, a isto tako i neko pozitivno libidino-
zno uzbuđenje ili, pak, neko neprijateljsko agresivno
osećanje, kao bes i gnev. Strah je, dakle, novac u
opštem opticaju kojim se razmenjuju ili se mogu raz-
meniti svi afektivni pokreti ako je odgovarajuća pred-
stavna sadržina podlegla potiskivanju.
C) Treće iskustvo stičemo kod bolesnika s prisil
nim radnjama koji se na čudan način čine pošteđeni
od straha. Ako ih pokušamo sprečiti u izvođenju nji
hove prisilne radnje, njihovog pranja, njihovog cere
monijala, ili ako se oni sami odvaže na pokušaj da
napuste koju od svojih prisilnih radnji, onda ih neki
užasan strah nagna da se pokore prisili. i\Ii razume-
mo da je strah bio prikriven prisilnom radnjom i da
je ta radnja izvršena samo zato da bi se uštedeo strah.
Kod prisilne neuroze, dakle, strah koji bi se inače
morao javiti zamenjuje se stvaranjem simptoma, a
ako se okrenemo histeriji, mi ćemo kod te neuroze
naći sličan odnos: kao rezultat procesa potiskivanja
ili razvijanje čistog straha, ili strah sa stvaranjem
simptoma, ili potpunije stvaranje simptoma bez stra

ha. U izvesnom apstraktnom smislu, dakle, ne bi iz
gledalo pogrešno reći da se simptomi uopšte stvara
ju samo zato da bi se izbeglo inače neizbežno razvi
janje straha. Tim shvatanjem strah se u neku ruku,
stavlja u središte našeg interesa za probleme neuroza.
Iz posmatranja na neurozi straha zaključili smo
da se odvraćanje libida od njegove normalne upotrebe
koje on izaziva zbiva na temelju somatićkih procesa.
Iz analiza histerije i neuroze straha proizlazi dodatak:
da isto odvraćanje sa istim rezultatom može biti i
posledica uskraćivanja psihičkih instancija. Toliko,
dakle, znamo o postanku neurotičkog straha; to zvuči
još prilično neodređeno. Ali, zasad ne vidim puta koji
bi vodio dalje. Drugi zadatak koji smo sebi postavili,
uspostavljanje veze između neurotičkog straha, koji
je nenormalno upotrebljen libido, i realnog straha,
koji odgovara reakciji na opasnost, čini se još teži za
rešenje. Covek bi pomislio da su tu u pitanju sasvim
disparatne stvari, a ipak nemamo načina da u osećaju
razlikujemo jedan od drugog, realni strah i neurotič-
ki strah.
Tražena veza se najzad uspostavlja ako uzmemo
kao pretpostavku suprotnost koju smo tako često po-
minjali između ja i libida. Kao što znamo, razvijanje
straha reakcija je našeg ja na opasnost i signal za pri
stupanje bekstvu; tako nam se nameće shvatanje da
i kod neurotičkog straha ja preduzima isti takav po
kušaj bekstva od zahteva svoga libida, da se prema
toj unutrašnjoj opasnosti ponaša tako kao da je to
neka spoljašnja opasnost. Tako bi se ispunilo očeki
vanje da onde gde se strah ispoljava ima i nešto od
čega se čovek straši. A analogija bi se dala produ
žiti. Kao što se pokušaj bekstva od spoljašnje opa
snosti zamenjuje odupiranjem i postupcima korisnim
za odbranu, tako i razvijanje neurotičkog straha uz
miče pred stvaranjem simptoma, koje dovodi do ve
zivanja straha.
Teškoća razumevanja sada je na drugom mestu.
Strah, koji znači bekstvo samog ja ispred njegovog
libida, zar je ipak postao iz tog libida? To je nejasno
S tr a h 379
i opominje nas da ne zaboravimo da libido jednog

lica ipak u osnovi njemu pripada, pa mu se ne može
staviti nasuprot kao nešto spoljašnje. To je topička
dinamika razvoja straha koja nam je još nejasna:
koje se psihičke energije pri tom troše i iz kojih psi
hičkih sistema. Ne mogu vam obećati da ću i na to
pitanje odgovoriti, ali nećemo propustiti da pođemo
za dvama drugim tragovima i da se pri tom opet po
služimo direktnim posmatranjem i analitičkim istra
živanjem, da bismo potpomogli svoju spekulaciju.
Preći ćemo na pitanje postanka straha kod deteta i
na pitanje porekla neurotičkog straha koji je vezan
za fobije.
Dečja plašljivost je nešto vrlo obično, i razliko
vanje da li je to neurotički ili realni strah čini se vrlo
teško. Dečjim ponašanjem, čak, dovodi se u 'pitanje
vrednost toga razlikovanja. Jer, s jedne strane, mi se
ne čudimo ako se dete plaši od svih stranih lica, od
novih situacija i predmeta, i objašnjavamo tu reak
ciju vrlo lako njegovom slabošću i neznanjem. Mi,
detetu pripisujemo jaku sklonost ka realnom strahu
i smatrali bismo kao sasvim celishodno ako je ono
tu plašljivost donelo sobom na svet kao nasleđe. Dete
bi u tome samo ponavljalo ponašanje pračoveka i da
našnjeg primitivnog čoveka, koji usled svog nezna
nja i svoje bespomoćnosti oseća strah od svega novo
ga, i od toliko običnih stvari koje nama danas više
ne ulivaju strah. A i sasvim bi odgovaralo našem oče
kivanju kad bi detinje fobije, bar delimično, bile one
iste koje smemo pretpostaviti u onim najstarijim vre
menima ljudskog razvića.
S druge strane, ne možemo prevideti da nisu sva
deca u istoj meri plašljiva, i da se baš ona deca koja
ispoljavaju naročitu bojazan od svih mogućih obje
kata i situacija docnije pokažu kao nervozni ljudi.
Neurotička dispozicija odaje se, dakle, jasno izraže
nom sklonošću ka realnom strahu, plašljivost se jav
lja kao prvo, te dolazimo do zaključka da se dete, i
docnije odrasli čovek, plaše od visine svog libida zato
što se upravo plaše od svačega. Postanak straha iz
libida bio bi time odbačen, a ako bi se ispitali uslovi
realnog straha, konsekventno bi se došlo do shvata-

nja da je svest o sopstvenoj slabosti i bespomoćnosti
— o manjoj vrednosti po terminologiji A. Adlera —
poslednji razlog i neuroze, ako se iz doba detinjstva
može produžiti i u zreliji život.
To zvuči tako prosto i zavodljivo da ima prava
na našu pažnju. To bi svakako sobom donelo izvesno
pomeranje zagonetke nervoznosti. Postojanje osećanja
manje vrednosti — a time i uslova straha i stvaranja
simptoma — čini se tako dobro osigurano da je obja
šnjenje pre potrebno ako bi se izuzetno ostvarilo ono
što mi poznajemo kao zdravlje. Ali, šta pokazuje bri
žljivo posmatranje dečje plašljivosti? Malo dete plaši
se, pre svega, stranih lica; situacije dobijaju značaj
tek time što sadrže lica, a stvari dolaze u obzir uop-
šte tek docnije. A tih stranih lica dete se valjda ne
plaši zato što im pripisuje zle namere i upoređuje
svoju slabost s njihovom jačinom, dakle utvrđuje da
su oni opasnost za njegovu egzistenciju, bezbednost i
bezbolnost. Takvo nepoverljivo dete, zastrašeno agre
sivnim nagonom koji vlada svetom, sasvim je pro
mašena teorijska konstrukcija. Dete se plaši stranog
lica zato što je pripravljeno da vidi dobro poznato i
milo lice, u osnovi majku. To njegovo razočaranje i
težnja pretvaraju se u strah, dakle libido koji je po
stao neupotrebljiv i tada ne može ostati u koleblji
vom stanju, već se prazni u obliku straha. A jedva
može biti slučajno što se u toj situaciji, koja je primer
za dečji strah, ponavlja uslov prvog stanja straha za
vreme akta rađanja, naime, odvajanje od majke.
Prve situacione fobije kod dece su strah od mra
ka i od samoće; prva fobija ostaje često kroz ceo život,
a obema je zajedničko to što tu nema ljubljene osobe
koja dete neguje, dakle majke. Cuo sam jedno dete,
koje se plašilo u mraku, kad je viknulo u susednu
sobu: „Tetko, govori mi, plašim se”. ,,A šta imaš od
toga? Ti me i ne vidiš”. Nato će dete: ,,Kad neko go
vori, svetlije je”. Čežnja u mraku preobražava se,
dakle, u strah od mraka. Neurotički strah nije samo
sekundaran i jedan specijalan slučaj realnog straha;
daleko od toga; mi, naprotiv, vidimo, kod malog de-
Strah 381
teta da se kao realni strah ponaša nešto što sa neuro-

tičkim strahom ima zajedničku bitnu crtu postanka
iz neupotrebljenog libida. Čini se da dete donosi so
bom malo pravog realnog straha. U svima situacija
ma koje docnije mogu postati uslovima fobija: na vi
sinama, na uskim brvnima nad vodom, u železnici i u
lađi, dete ne ispoljava strah, i to utoliko manje što
manje zna. Bilo bi vrlo poželjno da je u nasleđe do
bilo više takvih instinkata koji čuvaju život. Zadatak
nadzora, koji mora da ga sprečava da se ne izlaže
opasnostima, jednoj za drugom, bio bi time veoma
olakšan. Ali, u stvari, dete upočetku precenjuje svoje
sile i ponaša se ne osećajući strah zato što ne pozna
je opasnosti. Ono će pojuriti na ivicu vode, popeće
se na naslon od prozora, igraće se oštrim predmetima
i vatrom, kratko rečeno, činiće sve što mu mora do-
neti štete i zadati brige njegovim čuvarima. Sasvim
je delo vaspitanja kad se kod njega najzad probudi
realan strah, jer mu se ne može dopustiti da poučno
iskustvo samo stiče.
No, ako ima dece koja podaleko izlaze u susret
tom vaspitanju ka strahu i koja posle i sama iznalaze
opasnosti zbog kojih nisu opominjana, onda je za
njih dovoljno objašnjenje da su ona sobom donela u
svojoj konstituciji veću meru libidinozne potrebe, ili
su pre vremena kvarena libidinoznim zadovoljava
njem. Nije čudo ako se među tom decom nađu i po-
zniji nervozni ljudi; mi znamo da najveća olakšica
za postanak jedne neuroze leži u nesposobnosti da se
duže vreme podnese jedno znatnije ustavljanje libi
da. Vi vidite da ovde dolazi do svog prava i konstitu-
cionalni momenat, kome nikad nećemo ni sporiti nje
gova prava. Mi se samo ograđujemo kad neko zbog
toga prava zanemaruje sva druga, pa unosi konstitu-
cionalni momenat i tamo gde njemu — prema udru
ženim rezultatima posmatranja i analize — nije me-
sto ili dolazi na poslednje mesto.
Dopustite mi da saberemo posmatranja o dećjoj
plašljivosti: infantilni strah nema skoro nikakve veze
s realnim strahom; međutim, vrlo je srodan s neuro-
tičkim strahom odraslih. Kao i taj strah, i on postaje
iz neupotrebljenog libida i zamenjuje ljubavni obje-

kat, koji se želi, nekim spoljašnjim predmetom ili
nekom situacijom.
No, rado ćete čuti da analiza fobija nema više
mnogo novoga da nam otkrije. Kod njih se, naime,
zbiva isto što i kod dečjeg straha: neprestano se ne
upotrebljiv libido pretvara u prividan realni strah, i
tako se neka vrlo neznatna spoljašnja opasnost stav
lja u zamenu za zahteve libida. U tom slaganju nema
ničeg čudnovatog, jer infantilne fobije nisu samo
uzor za poznije, koje računamo u „histeriju straha”,
nego su direktan preduslov njihov i njihova predigra.
Svaka histerična fobija svodi se na neki detinjski
strah koji ona nastavlja, iako ima drugu sadržinu i,
prema tome, mora biti drukčije nazvana. Razlika iz
među obe bolesti leži u mehanizmu. Kod odrasloga
za pretvaranje libida u strah nije više dovoljno da je
libido kao čežnja ostao momentano neupotrebljiv. On
je odavno naučio da takav libido održi nerešenim ili
da ga drukčije upotrebi. Ali, kad libido pripada ne
kom psihičkom pokretu koji je pretrpeo potiskivanje,
onda su uspostavljeni slični odnosi kao kod deteta
kod koga još nema odvajanja između svesnoga i ne-
svesnoga, a regresijom na infantilnu fobiju otvoren
je, u neku ruku, prolaz preko koga se zgodno može
obaviti pretvaranje libida u strah. Mi smo, kao što
se sećate, mnogo raspravljali o potiskivanju, ali smo
pri tom ispitivali uvek samo sudbinu predstave koja
se imala potisnuti, naravno zato što je to bilo lakše
saznati i prikazati. Šta se zbiva sa afektom koji je
bio vezan za potisnutu predstavu — to smo uvek
ostavljali po strani, i tek sad saznajemo da je prvi
udes toga afekta da bude pretvoren u strah, ma u
kom kvalitetu se on inače pokazao pri normalnom
ishodu. A to pretvaranje afekta daleko je važniji deo
procesa potiskivanja. O tome nije tako lako govoriti
zato što postojanje nesvesnih afekata ne možemo
utvrditi u istom smislu kao postojanje nesvesnih
predstava. Jedna predstava ostaje isto, bilo da je sve-
sna ili nesvesna, izuzev jedne razlike. Mi možemo
navesti šta odgovara jednoj nesvesnoj predstavi. Ali,
Strah 383
afekat je proces pražnjenja, koji treba sasvim druk

čije ocenjivati nego predstavu; šta njemu odgovara
u nesvesnome ne može se reći bez dubljih razmišlja
nja i prečišćavanja naših pretpostavki o psihičkim
procesima. To mi ovde ne možemo činiti. Ali ćemo
visoko ceniti utisak koji smo sad dobili: da je razviće
straha prisno vezano za sistem nesvesnoga.
Rekoh da je pretvaranje u strah — bolje: pra
žnjenje u obliku straha — prvi udes libida pogođenog
potiskivanjem. Moram dodati: ne jedini ili konačni
udes. Kod neuroza javljaju se procesi koji se trude
da to razvijanje straha vežu, i kojima to raznim na
činima i polazi za rukom. Kod fobija, na primer,
mogu se jasno razlikovati dve faze neurotićkog pro
cesa. Prva vrši potiskivanje i prevođenje libida u
strah koji je vezan za neku spoljašnju opasnost. Dru
ga se sastoji u izgrađivanju svih onih opreznosti i osi
guranja pomoću kojih treba da se izbegne dodir
s tom opasnošću koja se smatra kao nešto spoljašnje.
Potiskivanje odgovara jednom pokušaju bekstva sve-
snog ja od libida koji se oseća kao opasnost. Fobija
se može uporediti sa ušančavanjem prema spoljašnjoj
opasnosti, koja sad zamenjuje libido koji je uzrok
straha. Slabost odbranbenog sistema kod fobija leži,
naravno, u tome što se utvrđenje koje se sa spoljne
strane tako pojačalo može i dalje napadati sa unu
trašnje strane. Projekcija opasnosti libida u spolja-
šnji svet ne može nikad dobro ispasti za rukom. Zato
su kod drugih neuroza u upotrebi drugi sistemi od
brane protiv mogućnosti razvijanja straha. To je je
dan vrlo interesantan deo psihologije neuroza; na ža
lost, odvodi nas suviše daleko, a pretpostavlja temelj-
nija specijalna znanja. Dodaću samo još jedno. Već
sam vam govorio o „protivposedanjima” koja ja pri
potiskivanju upotrebljava i koja trajno mora održa
vati da bi i potiskivanje bilo trajno. Tom protivpo-
sedanju zadatak je da posle potiskivanja provede ra
zne oblike odbrane protiv razvijanja straha.
Vratimo se fobijama. Sad smem reći da i vi uvi
đate koliko je nedovoljno ako kod njih hoćemo da
objasnimo samo sadržinu, ako se ne interesujemo ni
za šta drugo nego samo za pitanje: otkuda dola:

da se ovaj ili onaj objekt ili ma kakva situacija učir
predmetom fobije? Sadržina jedne fobije ima za nj
otprilike isto značenje kao za san njegova očigledn
fasada. S potrebnim ograničenjima, može se priznai
da se među tim sadržajima fobija nalaze neki koji si
kao što to Stanley Hall naglašava, filogenetskim na
sleđem osposobljeni za objekte straha. A s tim s
slaže što mnogi od tih predmeta straha mogu uspo
staviti svoju vezu sa opasnošću tek preko nekog sim
boličkog odnosa.
Tako smo se uverili kakvo, upravo centralno me
sto, možemo reći, zauzima u pitanjima psihologije ne
uroza problem straha. Dobili smo snažan utisak
tome kako je razviće straha vezano sa udesima libid
i sa sistemom nesvesnoga. Samo smo jednu tački
osetili kao nevezanu, kao prazninu u našem shvata
nju, jednu činjenicu koja se ipak teško može sporiti
da se realni strah mora smatrati kao jasno ispoljava
nje nagona za samoodržanjem našeg ja.
Dvadeset šesto predavanje
TEORIJA LIBIDA I NARCIZAM
Gospođe i gospodo! Više puta smo, pa i tu skoro,

imali posla sa odvajanjem ja-nagona i seksualnih na
gona. Najpre nam je potiskivanje pokazalo da oni
mogu doći u suprotnost jedni prema drugima, da
onda seksualni nagoni formalno podlegnu, te su pri
morani da zaobilaznim regresivnim putevima pribave
zadovoljenje, nalazeći pri tom u svojoj nesavladljivo-
sti naknadu za svoj poraz. Posle smo saznali da obe
vrste nagona od početka imaju različit odnos prema
vaspitačici nuždi, tako da ne prolaze kroz isto razviće
i ne dolaze u isti odnos prema principu realnosti.
Najzad, verujemo da smo uvideli da su seksualni na
goni vezani sa afektom straha daleko tešnjim veza
ma nego ja-nagoni — rezultat koji se čini nepotpun
samo još u jednoj važnoj tački. Zato ćemo za njegovo
pojačanje uzeti u obzir još i značajnu činjenicu da
nezadovoljavanje gladi i žeđi — dva najelementarnija
nagona samoodržanja — ne izaziva nikad njihovu
promenu u strah, dok pretvaranje nezadovoljenog li
bida u strah, kao što smo videli, spada u najbolje
poznate i najčešće posmatrane pojave.
Naše dobro pravo, da odvajamo ja-nagone i sek
sualne nagone, ne može se svakako dovoditi u pitanje.
To pravo je dato sa postojanjem seksualnog života
kao jedne naročite delatnosti individue. Samo se
može pitati kakav ćemo značaj pridavati tom odvaja-
29 Frojd. Odabrana drla, II
nju i koliko ćemo dubokim smatrati njegov uticaj.

A odgovor na to pitanje upravljače se prema rezul
tatu istraživanja: ukoliko se seksualni nagoni u svo
jim somatičkim i duševnim izražajima ponašaju
drukčije nego drugi koje im stavljamo nasuprot, i od
koliko su značaja posledice koje proizlaze iz tih ra
zlika. Nemamo, naravno, nikakvog razloga da tvrdi
mo da postoji neka razlika u suštini obeju grupa na
gona, razlika koja uostalom ne bi bila lako shvatlji
va. Obe nam se pokazuju samo kao nazivi za izvore
energije individue, a diskusija o tome da li su u osno
vi jedno ili su bitno različite, i ako su jedno, kad su
se odvojile jedna od druge, ne može se voditi pojmo
vima, već se moramo držati bioloških činjenica iza
njih. O tome zasad znamo veoma malo, a čak i da
više znamo, to ne bi dolazilo u obzir za naš analitički
zadatak.
Očevidno se vrlo malo koristimo i kad po Jung-
ovom primeru, naglasimo prvobitno jedinstvo svih
hagona i nazovemo „libidom” energiju koja se u sve
mu ispoljava. Pošto se seksualna funkcija ne može
nikakvom veštinom ukloniti iz duševnog života, to
vidimo da bismo onda bili primorani govoriti o sek
sualnom i aseksualnom libidu. Međutim, ime libido
ostaje s pravom rezervisano za nagonske sile seksu
alnog života, kao što smo mi to dosad činili.
Smatram, dakle, da pitanje dokle treba produ
žiti nesumnjivo opravdano odvajanje seksualnih na
gona i nagona samoodržanja, za psihoanalizu nema
mnogo važnosti; ona za to i nije nadležna. Sa strane
biologije pokazuju se, svakako, različite tačke oslonca
po kojima to odvajanje znači nešto važno. Seksualnost
je jedina funkcija živog organizma koja prevazilazi
individuu i brine se za njenu vezu s rodom. Očevidno
je da njeno vršenje ne donosi jedinki uvek koristi
kao njene druge radnje, nego je, po cenu jednog ne
obično visokog zadovoljstva, dovodi u opasnosti koje
joj ugrožavaju život, a dosta često je i upropaste. A
verovatno će biti potrebni i sasvim naročiti, od svih
drugih različiti procesi u razmeni materija da jedan
deo individualnog života sačuvaju kao dispoziciju za
T e o r i ja libida i narcizam 387
potomstvo. I najzad, jedinka, koja sama sebe sma

tra kao ono što je glavno, a svoju seksualnost kao
sredstvo za zadovoljavanje kao što su i druga sred
stva, u biološkom pogledu je samo jedna epizoda u
nizu generacija, jedan kratkotrajan dodatak uz pro-
toplazmu obdarenu virtualnom besmrtnošću, u neku
ruku privremeni vlasnik jednog fideikomisa koji ga
nadživljuje.
Međutim, za psihoanalitičko razjašnjenje neuroza
nisu potrebna tako dalekosežna gledišta. Pomoću od
vojenog ispitivanja seksualnih nagona i ja-nagona do-
6ili smo ključ za razumevanje grupe neuroza prenosa.
Mogli smo ih svesti na osnovnu situaciju: da seksual
ni nagoni dolaze u sukob sa nagonima održanja, ili
biološki (iako manje tačno izraženo) da jedna pozi
cija našeg ja, kao samostalne jedinke, dolazi u su
kob s drugom njegovom pozicijom, kao člana jednog
niza generacija. Možda samo kod čoveka dolazi do
takvog razilaženja, i zato je, možda, neuroza uglav
nom njegovo preimućstvo nad životinjama. Isuviše
jako razviće njegovog libida i verovatno baš time
omogućeno stvaranje jednog bogato organizovanog
duševnog života izgleda da su stvorili uslove za po
stanak jednog takvog konflikta. Lako je uvideti da
su to i uslovi velikih napredaka koje je čovek učinio
iznad onoga što mu je zajedničko sa životinjama, tako
da bi njegova sposobnost za neurozu bila samo naličje
drugih njegovih sposobnosti. Ali, i to su samo speku
lacije koje nas odvraćaju od našeg sledećeg zadatka.
Pretpostavka našeg rada, dosad, bila je to da ja-
-nagone i seksualne nagone možemo razlikovati jed
ne od drugih prema njihovim ispoljavanjima. Kod ne
uroza prenosa to je bez teškoće polazilo za rukom.
Mi smo „libidom” nazvali ona posedanja energije koja
ja upućuje objektima svojih seksualnih težnji, a sva
druga koja proizlaze iz nagona samoodržanja „inte
resom”, pa smo ispitujući posedanja libida, njihova
pretvaranja i njihove konačne udese, mogli steći prva
saznanja o mehanizmu duševnih sila. Neuroze preno
sa dale su nam pogodniji materijal za to. Ali ja, nje
gov sastav iz različitih organizacija, sklop i način
388 Uvod, u psihoanalizu
funkcionisanja tih organizacija, ostali su nam skri

veni, te smo smeli pomišljati da bi nam tek analiza
drugih neurotičkih poremećaja mogla doneti to sa
znanje.
Mi smo blagovremeno počeli s tim da psihoana
litičke poglede širimo i na te druge bolesti. Još 1908.
je K. Abraham, posle jedne razmene misli sa mnom,
izrekao sud da je glavna oznaka ranog ludila (demen
tia praecox koja se računa u psihoze) to što kod nje
ga nema libidinoznog posedanja objekata („Psiho-
seksualne razlike histerije i ranog ludila”). Ali, onda
se postavilo pitanje: šta biva s libidom, odvraćenim
od objekta, kod dementnih? Abraham nije oklevao
da da ovaj odgovor: vraća se natrag na ja, i to reflek
sivno vraćanje je izvor ludila veličine kod ranog lu
dila. Ludilo veličine može se potpuno uporediti sa
poznatim seksualnim precenjivanjem objekta u lju
bavnom životu. Tako smo, prvi put, uspeli razumeti
jednu crtu jednog psihotičkog oboljenja s pogledom
na normalni ljubavni život.
Odmah ću vam reći da su se ta prva shvatanja
Abraham-ova u psihoanalizi održala i postala temelj
za naš stav prema psihozama. Polako, dakle, sprija
teljili smo se s predstavom da libido, koji nalazimo
vezan za objekte, koji je izraz težnje da se na tim ob
jektima pribavi zadovoljstvo, može odustati i od tih
objekata i na njihovo mesto staviti sopstveno ja —
pa se ta predstava izgrađivala postepeno sve konze-
kventnije. Ime za taj smeštaj libida — narcizam —
pozajmili smo od jedne perverzije koju je opisao P.
Nacke, a u kojoj odrasla individua upućuje sopstve-
nom telu sve one nežnosti koje se inače upotrebljuju
prema nekom stranom seksualnom objektu.
Onda odmah kažemo sebi: kad postoji takva fik
sacija libida za sopstveno telo i sopstvenu osobu ume-
sto za neki objekt, onda to ne može biti neki izuzetan
i beznačajan slučaj. Verovatno je, naprotiv, da je taj
narcizam opšte i prvobitno stanje iz koga se tek doc-
nije razvila ljubav prema objektima, a da ipak zato
narcizam nije morao iščeznuti. Iz istorije razvića li
bida vezanog za objekte morali smo se setiti da se
T e o r i ja libida i n a r c i z a m 389
mnogi seksualni nagoni upočetku zadovoljavaju na

sopstvenom telu, kako mi kažemo: autoerotički, i da
je ta sposobnost za autoerotizam uzrok zaostajanja
seksualnosti u vaspitanju za princip realnosti. Tako
je, dakle, autoerotizam seksualna delatnost narcistič-
kog stadijuma u smeštanju libida.
Da ukratko izrazimo: mi smo o odnosu ja-libida
prema objekt-libidu stvorili sebi jednu predstavu
koju vam mogu očigledno predstaviti jednim poređe-
njem iz zoologije. Pomislite na ona najprostija živa
bića koja se sastoje iz jedne malo diferencirane gru
dice protoplazmatične supstancije. Ona ispružaju pro
dužetke, zvane pseudopodije, u koje izlivaju svoju
telesnu supstanciju. Ali, ona mogu opet i da uvuku
te produžetke i da se skupe u grudvu. Ispuštanje pro-
dužetaka mi upoređujemo sa izašiljanjem libida na
objekte, dok glavna količina libida može ostati u sa
mom ja, i mi pretpostavljamo da u normalnim prili
kama je-libido može nesmetano biti pretvoren u ob-
jekt-libido, a ovaj opet biti uzet u ja.
Pomoću tih predstava sada možemo objasniti ve
liki broj duševnih stanja ili, skromnije izraženo, opi
sati na jeziku teorije libida stanja koja moramo raču
nati u normalan život kao psihičko ponašanje u za
ljubljenosti, kod organskog oboljenja, u spavanju. Za
stanje spavanja pretpostavili smo da ono počiva na
odvraćanju od spoljašnjeg sveta i na pripravnosti u
smislu želje za spavanjem. Ono što se u snu ispoljilo
kao noćna duševna aktivnost našli smo da je u službi
želje za spavanjem i da, osim toga, tu gospodare
skroz egoistički motivi. U smislu teorije libida mi sad
izvodimo da je spavanje stanje u kome su sva pose-
danja objekta, libidinozna kao i egoistična, napuštena
i povučena u ja. Da Ii time nije bačena nova svetlost
na odmor spavanjem i na prirodu umora uopšte? Tako
se i sa psihičke strane upotpunjuje slika blažene izo-
lovanosti života u materici, slika koju nam svake noći
dočarava čovek spavajući. Kod čoveka koji spava
uspostavljeno je prvobitno stanje raspodele libida,
puni narcizam, kod koga se libido i ja-interesi nalaze
združeni i nerazdvojni u samom sebi dovoljnome ja.
Ovde valja učiniti dve primedbe. Prvo, kako se

pojmovno razlikuju narcizam i egoizam? Pa narci
zam je, mislim, libidinozna dopuna egoizma. Kad se
govori o egoizmu, ima se u vidu samo korist za indi
viduu; ako se kaže narcizam, onda se uzima u obzir
i njeno libidinozno zadovoljavanje. Te dve pojave
mogu se kao praktični motivi podaleko ispitivati za
sebno. Može čovek biti apsolutno egoističan, pa ipak
održavati jaka libidinozna posedanja objekta, ukoli
ko libidinozno zadovoljavanje na objektu spada u po
trebe samog ja. Egoizam će tada paziti da težnja za
objektom ne nanese štete samom ja. Može čovek biti
egoističan a pri tom i veoma jako narcističan, to jest
imati vrlo malu potrebu za objektom, i to opet ili u
direktnom seksualnom zadovoljavanju ili u onim vi
šim težnjama, izvedenim iz seksualne potrebe, koje
mi imamo običaj, katkad, da kao „ljubav" stavimo
nasuprot „čulnosti”. Egoizam je u svima tim odnosi
ma ono što je samo po sebi razumljivo, konstantno, a
narcizam je promenljivi elemenat. Suprotnost egoi
zma, altruizam, pojmovno se ne poklapa s libidino-
znim posedanjem objekta, već se od njega razlikuje
otpadanjem težnji za seksualnim zadovoljavanjem. A
u punoj zaljubljenosti sastaju se altruizam i libidino
zno posedanje objekta. Seksualni objekt privlači po
pravilu jedan deo narcizma od ja na sebe, što se može
primetiti kao takozvano „seksualno precenjivanje”
objekta. Dođe li, uz to, još altruističko prenošenje
egoizma na seksualni objekt, onda seksualan objekt
postaje nadmoćan: on je u neku ruku upio ja.
Smatram da ćete osetiti kao okrepijenje ako vam
posle — u osnovi suve — naučne fantastike iznesem
jedan poetski prikaz ekonomske suprotnosti narci
zma i zaljubljenosti. Uzimam ga iz Gete-ovog
Westostlicher Divan.
Suleika: Volk und Knecht und Uberwinder
Sie gestehn zu jeder Zeit:
Hochstes Gliick der Erdenkinder
Sei nur die Persdnlichkeit.
Jedeš Leben sei zu fiihren,
T e o r i ja l i b id a i narcizam 391
Wenn man sich nicht selbst vermlflt;
Alles konne man verlleren,
Wenn man bliebe, was man 1st.
Hatem: Kann wohl sein! So wird gemeinet;
Doch ich bin auf andrer Spur:
Alles Erdenglilck vereinet
Find’ ich in Suleika nur.

Wie sle sich an mich verschwendet,
Bin ich mlr ein wertes Ich;
HStte sie sich weggewendet,
Augenblicks verlor’ ich mich.
Nun mit Hatem wttr’s zu Ende;
Doch schon hab' ich umgeiost;
Ich verkdrpere mich behende
In den Holden, den sie kost.1
Druga primedba je dopuna teoriji snova. Posta
nak snova ne možemo objasniti ako ne unesemo pret
postavku da je potisnuto nesvesno steklo izvesnu ne
zavisnost od ja, tako da se ono ne pokorava želji za
spavanjem i zadržava svoja posedanja, i ako se sva
1 Sulejka: Narod i rob i pobedilac

Oni priznaju u svako doba:
Najveća sreća zemaljske dece
Jeste samo ličnost.
Svaki život se dade voditi
Ako čovek samog sebe ne izgubi;
Sve čovek može izgubiti,
Ako ostane ono Sto je.
Hatem: Može biti, zaista! Tako se misli;
Ali, ja sam na drugom tragu:
Svu zemaljsku sreću združenu
Nalazim samo u Sulejkl.
Kako mi se ona, ne Itedeći se predaje,
Ja sam sebi drago ja;
Da je od mene otišla.
Tog trenutka bih izgubio sebe,
To bi onda bio kraj Hatemu;
AT već sam drugu kocku vukao;
Hitro se pretvaram
U ubavoga koga ona miluje.
posedanja objekata, zavisna od ja, povuku u korist

spavanja. Tek onda se može razumeti da to nesvesno
može za se iskoristiti noćno obustavljanje ili smanji
vanje cenzure i da ume da se dočepa ostataka dana,
da s njihovim materijalom stvori neku zabranjenu
želju sna. S druge strane, već ostaci dana duguju mo
žda jedan deo svog otpora prema povlačenju libida
(udešenom od želje za spavanjem) nekoj već postoje
ćoj vezi sa tim potisnutim nesvesnim. Tu dinamički
Važnu crtu unećemo, dakle, naknadno u naše shvata-
nje o stvaranju snova.
Organsko oboljenje, bolno nadraženje, zapaljen je
organa, stvara jedno stanje koje za sobom jasno po
vlači odvajanje libida od njegovih objekata. Povučeni
libido nalazi se opet u ja kao pojačano posedanje
obolelog dela tela. Možemo se čak odvažiti na tvrđe
nje da je pod tim uslovima uklanjanje libida sa nje
govih objekata upadljivi je nego odvraćanje egoistič-
kog interesa od spoljašnjeg sveta. Odakle se, izgleda,
otvara jedan put za razumevanje hipohondrije, kod
koje je ja na sličan način zabavljeno jednim organom
koji za naše opažanje nije bolestan. Ali, odoleću isku
šenju da ovde idem dalje ili da pretresam druge situa
cije koje nam postaju razumljive ili predstavljive pod
pretpostavkom premeštanja objekt-libida u ja, zato
što mi se žuri da raspravim dva prigovora koje ćete,
znam, sad pažljivo saslušati. Tražićete mi računa,
prvo, zašto o stanju spavanja, u bolesti i u sličnim
situacijama hoću na svaki način da razlikujem libido
i interes, seksualne nagone i ja-nagone, kad se posma-
tranja mogu uglavnom objasniti i pod pretpostavkom
jedne jedine i jedinstvene energije koja, slobodno
pokretljiva, poseda čas objekat, čas ja, stupa u slu
žbu i jednog i drugog nagona. A drugo: kako se smem
usuditi da odvajanje libida od objekta predstavljam
kao izvor jednog patološkog stanja, kad takvo pretva
ranje objekt-libida u ja-libido (ili, opŠtije, u ja-ener-
giju) spada u normalne procese u duševnoj dinamici
koji se ponavljaju svaki dan i svaku noć.
Na to se ima odgovoriti: vaš prvi prigovor zvuči
dobro. Raspravljanje o stanju spavanja, bolovanja,
T e o r i ja libida i n a r c i z a m 393
zaljubljenosti, samo po sebi nas ne bi verovatno od

velo razlikovanju jednog ja-libida od objekt-libida ili
libida od interesa. Ali, vi tu zanemarujete ispitivanja
od kojih smo pošli, i u čijoj svetlosti sad posmatramo
duševne situacije o kojima je govor. Razlikovanje li
bida i interesa, dakle seksualnih nagona i nagona za
samoodržanjem, nametnuto nam je saznanjem kon
flikta iz koga proizlaze neuroze prenosa. Otada ga više
ne možemo da napustimo. Pretpostavka da se objekt-
-libido može pretvoriti u ja-libido, da se dakle ima
računati s jednim ja-libidom, učinila nam se kao je
dina pretpostavka koja može rešiti zagonetku tako
zvanih narcističkih neuroza (na primer dementia
praecox), dati računa o njihovim sličnostima i različ-
nostima u poređenju s histerijom i prisilom. Mi sad
primenjujemo na bolest, spavanje i zaljubljenost ono
što smo našli nepobitno potvrđeno na drugoj strani.
S takvim primenama smemo nastaviti i videti dokle
ćemo s time dospeti. Jedino tvrđenje koje nije di
rektan talog našeg analitičkog iskustva jeste u tome
da libido ostaje libido, bilo da se obrati na objekte
ili na sopstveno ja, i da se nikad ne pretvara u ego
istični interes, a isto tako i obratno. A to tvrđenje
iste je vrednosti sa kritički već ispitanim odvajanjem
seksualnih nagona i ;a-nagona, koga ćemo se iz heu
rističkih motiva čvrsto držati do mogućnog neuspeha.
I vaš drugi prigovor iznosi jedno opravdano pi
tanje, ali cilja pogrešnim pravcem. Povlačenje objekt-
-libida u ja začelo nije direktno patogeno; mi vidimo
da se ono preduzima svaki put pred spavanje, da bi
se obustavilo posle buđenja. Protoplazmatična živo
tinjica uvlači svoje produžetke da bi ih na prvi po
vod opet ispustila. Ali je nešto sasvim drugo kad iz-
vestan, vrlo energičan proces nasilno izazove odva
janje libida od objekata. Libido, koji je postao narci-
stički, ne može posle da nađe put za povratak objek
tima, i to sprečavanje pokretljivosti libida postaje,
naravno, patogeno. Izgleda da se nagomilavanje nar-
cističkog libida preko izvesne mere ne podnosi. Mo
žemo zamisliti da je baš zato i došlo do posedanja
objekata, da je ja moralo odaslati svoj libido, da ne
bi obolelo usled njegovog nagomila van ja. Kad bismo

imali nameru da se podrobnije pozabavimo sa demen
tia praecox, ja bih vam pokazao da je onaj proces
koji odvaja libido od objekata i zatvara mu put za
povratak k njima, blizak procesu potiskivanja, može
se shvatiti kao njegov pandan. A pre svega osetili bi
ste pod nogama poznato tlo, saznavši da su uslovi tog
procesa skoro identični — koliko dosad znamo — sa
uslovima potiskivanja. Konflikt izgleda da je isti i da
se odigrava između istih sila. Kad je ishod drukčiji
nego, na primer, kod histerije, onda razlog tome može
biti samo u nekoj razlici dispozicije. Slabo mesto u
razviću libida kod tih bolesnika nalazi se u jednoj
drugoj fazi; presudno fiksiranje, koje, kao što se se-
ćate, dopušta da dođe do stvaranja simptoma, nalazi
se na drugom mestu, verovatno u stadij umu primitiv
nog narcizma, kome se dementia praecox vraća u
svom krajnjem rezultatu. Veoma je značajno što kod
svih narcističkih neuroza moramo pretpostaviti me-
sta fiksiranja libida, koja zalaze u daleko ranije faze
razvića nego kod histerije ili prisilne neuroze. Ali,
videli ste da su pojmovi koje smo stekli proučavanjem
neuroza prenosa dovoljni i za orijentisanje u prak
tično toliko težim narcističkim neurozama. Sličnost
ide vrlo daleko; to je u osnovi isto polje pojava. Ali,
možete takođe zamisliti kako beznadežno izgleda ra-
svetljavanje tih bolesti, koje već pripadaju psihijatri
ji, za onoga koji za taj zadatak ne donosi sobom ana
litičko poznavanje neuroza prenosa.
Slika simptoma u dementia praecox, koja je, uo
stalom, vrlo promenljiva, nije određena isključivo
simptomima koji su posledica odbijanja libida od ob
jekta i njegovog nagomilavanja kao narcističkog li
bida u ja. Široko polje zauzimaju, naprotiv, druge po
jave koje se svode na težnju libida da opet dospe do
objekta, koje dakle odgovaraju jednom pokušaju re-
stitucije ili lečenja. Ti simptomi su čak upadljiviji,
bučni; oni pokazuju nesumnjivu sličnost sa simpto
mima histerije ili, rede, sa simptomima prisilne ne
uroze, ali su ipak u svakoj tački drukčiji. Čini se da
libido u dementia praecox, u svom nastojanju da opet
T e o r i ja libida i narcizam 395
dođe do objekata, to jest do predstava objekata, zai

sta ugrabi nešto od njih, ali u neku ruku samo nji
hove senke, mislim predstave reČi koje im odgovara
ju. Ovde ne mogu više o tome reći, ali držim da nam
je to ponašanje libida, koji teži vraćanju, dopustilo da
stečemo izvesno saznanje o onome što zaista čini ra
zliku između jedne svesne i jedne nesvesne predstave.
Sad sam vas uveo u oblast u kojoj se mogu oče
kivati sledeći napreci analitičkog rada. Otkad se usu
đujemo da rukujemo pojmom ja-libida, narcističke
neuroze postale su nam pristupačne; postavio se za
datak da se dobije jedno dinamičko objašnjenje tih
bolesti, i istovremeno da se naše znanje o duševnom
životu upotpuni razumevanjem samog ja. Ja-psiho-
logija, kojoj mi težimo, ne treba da bude zasnovana
na podacima naših samoopažanja već, kao i kod libida,
na analizi poremećaja i raspadanja našeg ja. Vero-
vatno ćemo potcenjivati svoje današnje znanje o ude
sima libida koje smo crpeli iz proučavanja neuroza
prenosa kad onaj veći rad bude učinjen. Ali, u tome
mi još nismo otišli daleko. Narcističke neuroze su
jedva pristupačne tehnici koja nam je poslužila kod
neuroza prenosa. Odmah ćete videti zašto. Sa njima
nam se uvek tako dešava da posle kratkog napre
dovanja dođemo pred zid koji nam naređuje da se za
ustavimo. Vi znate da smo i kod neuroza prenosa na
išli na takve pregrade otpora, ali smo ih, komad po
komad, mogli srušiti. Kod narcističkih neuroza otpor
je nesavladljiv; mi smemo, najviše, baciti radoznao
pogled preko visine zida, da bismo videli Šta se iza
njega zbiva. Naše tehničke metode moraju se, dakle,
zameniti drugima; još ne znamo da li će nam takva
zamena poći za rukom. Svakako, ni kod tih bolesni
ka materijal nam ne izostaje. 1 kod njih postoje raz
novrsna ispoljavanja, iako ne kao odgovori na naša
pitanja, i mi smo prethodno upućeni na to da ta ispo
ljavanja tumačimo pomoću saznanja koje smo stekli
na simptomima neuroza prenosa. Slaganje je dosta
veliko da bi nam obezbedilo izvesnu početnu dobit.
Dokle će ta tehnika dospeti, to pitanje ostaje nere-
šeno.
Uz to, dolaze druge teškoće da zadrže naše napre

dovanje. Narcistička oboljenja i psihoze koje se na
njih nadovezuju mogu biti protumačene samo od po-
smatrača koji su se izučili na analitičkom proučava
nju neuroza prenosa. Ali, naši psihijatri ne prouča
vaju psihoanalizu, a mi psihoanalitičari vidimo isu-
više malo psihijatrijskih slučajeva. Mora prvo dora-
Sti jedno pokolenje psihijatara koje je prošlo kroz
školu psihoanalize kao pripremne nauke. Početak za
to čini se sad u Americi, gde vrlo mnogi vodeći psi
hijatri predaju studentima psihoanalitička učenja i
gde se vlasnici zavoda i direktori ludnica trude da
svoje bolesnike posmatraju u smislu tih učenja. Ipak
je i nama ovde nekoliko puta pošlo za rukom da ba
cimo jedan pogled preko narcističkog zida, i ja ću
vam u sledećem izneti ponešto što mislimo da smo
stekli.
Oblik bolesti paranoje, hroničnog sistematskog
ludila, zauzima u pokušajima klasifikacije današnje
psihijatrije jedno nestalno mesto. Međutim, ne može
biti sumnje u njenu blisku srodnost sa dementia prae-
cox. Ja sam jednom bio slobodan predložiti da se pa
ranoja i dementia praecox udruže pod zajedničkim
nazivom parafrenija. Oblici paranoje opisuju se, pre
ma svojoj sadržini, kao: ludilo veličine, ludilo gonje
nja, ljubavno ludilo (erotomanija), ludilo ljubomore,
itd. Pokušaje objašnjenja nećemo očekivati od psihi
jatrije. Kao primer jednog takvog pokušaja, svakako
jedan zastareo i ne sasvim punovažan primer, pomi-
njem vam pokušaj da se jedan simptom izvede iz dru
gog pomoću jednog intelektualnog racionalizovanja:
bolesnik koji, po jednoj prvobitnoj sklonosti, veruje
da je gonjen, izvlači, vele, iz tog gonjenja zaključak
da on mora biti neka osobito važna ličnost, i da se zato
razvija ludilo veličine. Po našem analitičkom shvata-
nju ludilo veličine je neposredna posledica uveličava-
nja samoga ja, usled povlačenja libidinoznih poseda-
nja objekta, jedan sekundarni narcizam kao povraćaj
prvobitnog narcizma, iz ranog detinjstva. Ali, na slu
čajevima ludila gonjenja mi smo ponešto zapazili što
nam je dalo povoda da pođemo za izvesnim tragom.
Teorija libida i narcizam 397
Prvo nam je palo u oči da je u pretežnoj većini slu

čajeva gonitelj bio istog roda kao i gonjeni. To je još
uvek bilo sposobno za jedno bezazleno objašnjenje,
ali u nekolikim dobro proučenim slučajevima jasno se
pokazalo da se osoba istog roda najviše voljena u nor
malnim vremenima posle oboljenja pretvorila u goni-
telja. Dalje razviće omogućava se time što se prema
poznatim afinitetima voljena osoba zamenjuje nekom
drugom, na primer otac učiteljem, pretpostavljenim.
Iz takvih iskustava, koja su se sve više umnožavala,
izvukli smo zaključak da je paranoia persecutoria ob
lik u kome se individua stavlja u odbranu protiv jed
ne homoseksualne težnje koja je postala isuviše ja
kom. Preobražaj nežnosti u mržnju, koji, kao što je
poznato, za ljubljeni i mrženi objekt može postati
ozbiljnim ugrožavanjem života, odgovara onda pre
tvaranju libidinoznih nagona u strah, što je redovan
rezultat procesa potiskivanja. Čujte, na primer, opet
poslednji slučaj mojih dotičnih posmatranja. Jedan
mlad lekar morao je biti prognan iz svog zavičajnog
mesta zato što je sinu jednog tamošnjeg univerzitet
skog profesora, koji mu je dotle bio najbolji prijatelj,
pretio smrću. On je tom negdašnjem prijatelju pripi
sivao uistinu đavolske namere i neku demonsku moć.
On je bio kriv za nesreću koja je poslednjih godina
snašla bolesnikovu porodicu, kriv za svaki zao udes
porodični i socijalni. Ali, to nije bilo dosta, opaki pri
jatelj i njegov otac, profesor, izazvali su i rat, dozvali
su Ruse u zemlju. Hiljadu puta je njegov život bio
izgubljen i naš bolesnik je bio uveren da bi se smrću
tog zločinca učinio kraj svima nedaćama. Pa ipak je
njegova stara nežnost za nj bila još tako jaka da mu
je paralizovala ruku kad mu se jednom dala prilika
da neprijatelja ubije iz najbliže blizine. U kratkim
razgovorima koje sam imao s bolesnikom izišlo je na
videlo da je prijateljski odnos između njih dvojice
zalazio daleko u gimnazijske godine. Bar jednom taj
odnos je prešao granice prijateljstva; jedna noć pro
vedena zajedno bila im je povod za potpun seksualni
snošaj. Naš bolesnik nije nikad stekao onaj osećajni
odnos prema ženama koji bi odgovarao njegovom
dobu starosti i njegovoj privlačnoj ličnosti. On je jed

nom bio veren s jednom lepom i otmenom devojkom,
ali je ona raskinula veridbu zato što kod svog verenika
nije nalazila nežnosti. Godinama docnije izbila je nje
gova bolest baš u momentu kad mu je prvi put bilo
pošlo za rukom da jednu ženu potpuno zadovolji.
Kad ga je ta žena zagrlila zahvalno i s puno predano
sti, on je najednom osetio neki zagonetan bol koji
mu je kao oštar zarez išao oko lobanje. Taj osećaj
on je sebi docnije tumačio tako kao da je na njemu
izvršen presek kojim se, prilikom sekcije, otkriva mo
zak, i pošto je njegov prijatelj bio postao patološki
anatom, on je polako pronašao da mu je samo on mo
gao poslati tu ženu radi iskušenja. Otada su mu se
otvorile oči i za druga gonjenja čija je žrtva trebalo
da bude usled rada negdašnjeg prijatelja.
Kako pak stoji sa slučajevima kod kojih gonitelj
nije istog roda kao i gonjeni, koji se dakle prividno
protive našem objašnjenju odbrane od homoseksual
nog libida? Pre kratkog vremena imao sam prilike da
ispitam jedan takav slučaj, pa sam iz prividne protiv
nosti mogao izvući potvrdu. Mlada devojka, koja je
mislila da je gonjena od čoveka kome je bila dozvo
lila dva nežna sastanka, u stvari je svoju ludu ideju
bila upravila prvo na jednu ženu, koja se može shva
titi kao zamena majke. Tek posle drugog sastanka
ona je učinila napredak, odvojivši tu ludu ideju od
žene, da bi je prenela na čoveka. Prvobitno je, dakle,
i u ovom slučaju bio održan uslov da gonitelj bude
istog roda. U svojoj žalbi pred pravozastupnikom i le-
karom bolesnica nije pominjala taj prvi stadijum svo
je ludosti, i tako je prividno izazvala opreku prema
našem shvatanju paranoje.
Homoseksualni izbor objekta narcizmu je prvo
bitno bliži nego heteroseksualni. Ako posle treba da se
odbije neka neželjeno jaka heteroseksualna težnja,
onda je povratak ka narcizmu naročito olakšan. Ja
sam dosad imao vrlo malo prilike da vam govorim o
temeljima ljubavnog života ukoliko smo ih poznali,
a ne mogu to ni sad nadoknaditi. Samo ću vam toliko
istaći da izbor objekta, napredak u razvoju libida,
T e o r i ja l i b id a i n a r c iz a m 399
koji se učini posle narcističkog stadijuma, može biti

u dva različna tipa. Ili prema narcističkom tipu, kad
namesto sopstvenog ja stupi jedno ja što je mogućno
sličnije njemu, ili prema tipu naslanjanja, kad se oso
be koje su postale drage usled zadovoljavanja drugih
životnih potreba izaberu i od libida za objekte. Jako
fiksiranje libida za narcistički tip izbora objekta ra
čunamo takođe u dispoziciju za očiglednu homosek
sualnost.
Vi se sećate da sam vam na prvom sastanku ovog
semestra govorio o slučaju ljubomornog ludila kod
jedne žene. Pošto smo sad tako blizu kraja, vi biste
svakako voleli da čujete kako mi psihoanalitički ob
jašnjavamo jednu ludu ideju. No, na to imam da vam
kažem manje nego što očekujete. Neoborivost lude
ideje logičkim argumentima i realnim iskustvima ob
jašnjava se isto onako kao i neoborivost prisilnosti,
vezom sa nesvesnim, koje je reprezentovano i suzbije
no ludom idejom ili prisilnom idejom. Razlici između
njih dvoje osnov je različita topika i dinamika tih
dveju bolesti.
Kao kod paranoje, tako i kod melanholije, o ko
joj su, uostalom, opisani vrlo različiti klinički oblici,
našli smo jedno mesto na kome je mogućno zagledati
u unutrašnju strukturu bolesti. Mi smo uvideli da su
samoprekorevanja, kojima se ti melanholični bolesni
ci na najnemilosrdniji način muče, u stvari namenje-
na nekom drugom licu, seksualnom objektu, koji su
oni izgubili ili koji je svojom krivicom za njih izgu
bio vrednost. Iz toga smo mogli zaključiti da je me-
lanholičar, doduše, povukao svoj libido od objekta,
ali da je jednim procesom, koji se mora nazvati ,,nar-
cističkim identifikovanjem”, objekt zasnovan u sa
mom ja, u neku ruku projektovan na ja. Ovde vam
mogu dati samo jedan slikovit prikaz, a ne topičko-
-dinamički uređeno opisivanje. Sa sopstvenim ja se
sad postupa kao sa napuštenim objektom, te ono
snosi sve napade i izražaje želje za osvetom koji su
bili namenjeni objektu. I sklonost ka samoubistvu
melanholičkih lica razumljivija je kad se uzme u ob
zir da ogorčenje bolesnikovo pogađa istim udarcem
sopstveno ja kao i ljubljeno-omrznuti objekt. Kod

melanholije kao i kod drugih narcističkih oboljenja
izlazi na videlo, na vrlo izrazit način, jedna crta ose-
ćajnog života koju smo još od Bleuler-a navikli na
zivati ambivalencom. Pod tim razumemo suprotna,
nežna i neprijateljska osećanja upravljena na istu
osobu. Na žalost, u toku ovih razgovora nisam bio u
stanju da vam kažem više o toj ambivalenci osećanja.
Osim narcističkog identifikovanja postoji i histe
rično identifikovanje, koje nam je poznato od pre da
leko dužeg vremena. Želeo bih da je već mogućno da
vam objasnim razlike između njih nekolikim jasnim
odredbama. O periodičkim i cikličkim oblicima me
lanholije mogu vam saopštiti nešto što ćete začelo
rado čuti. Naime, pod povoljnim okolnostima moguć
no je — ja sam dvaput stekao to iskustvo — analitič
kim lečenjem u slobodnim među vremenima sprečiti
povraćaj bolesnog stanja, u istom ili u suprotnom ra
spoloženju. Pri tom se saznaje da se i kod melanho
lije i manije radi o naročitoj vrsti rešenja jednog kon
flikta, čije se pretpostavke sasvim slažu s pretpostav
kama drugih neuroza. Možete misliti koliko psihoana
liza ima još da sazna na tom polju.
Rekoh vam takođe da se nadamo analizom narci
stičkih oboljenja steći saznanje o sklopu našeg ja i
0 njegovom sastavu iz različnih instancija. Na jednom
mestu učinili smo početak za to. Iz analize ludila po-
smatranja izveli smo zaključak da u ja zaista ima
jedna instancija koja neprestano posmatra, kritikuje
1 upoređuje, te se na taj način stavlja nasuprot dru
gom delu ja. Mi, dakle, mislimo, da nam bolesnik oda
je jednu istinu, koja još nije dovoljno uvažena, kad se
žali da se svaki njegov korak uhodi i posmatra, svaka
njegova misao objavljuje i kritikuje. On se vara samo
u tome što tu nezgodnu silu premešta napolje kao
nešto njemu strano. On u svome ja oseća gospodare
nje jedne instancije koja njegovo ja i svaku njegovu
radnju meri jednim idealnim ja, koje je sebi stvorio
u toku svog razvića. Mi mislimo, takođe, da je do tog
stvaranja došlo u tom cilju da se uspostavi ono sa
mozadovoljstvo koje je bilo povezano s prvobitnim
T e o r i ja libido i narcizam 401
infantilnim narcizmom, a koje je otada pretrpelo to

liko poremećaja i povreda. Instanciju samoposmatra-
nja poznajemo kao ja-cenzora, savest; to je ona ista
instancija koja noću vrši cenzuru snova, od kojih po-
tiću potiskivanja nedopuštenih želja. Ako se u ludi
lu posmatranja raspadne, ona nam onda otkriva svo
je poreklo iz uticaja roditelja, vaspitača i socijalne
okoline, iz identifikovanja s pojedinim od tih osoba
koje služe kao ugled.
To bi bili nekoji rezultati koje nam je dosad dala
primena psihoanalize na narcistička oboljenja. Još ih
je zaista isu više malo, i često nemaju one oštrine koja
se može postići tek pouzdanim poznavanjem na jed
nom novom polju. Mi ih sve dugujemo iskorišćavanju
pojma ja-libida ili narcističkog libida, čijom pomoću
proširujemo na narcističke neuroze shvatanja koja su
se obistinila kod neuroza prenosa. No, sada ćete po
staviti pitanje: je li mogućno da nam pođe za rukom
da teoriji libida podvrgnemo sve poremećaje narci-
stičkih oboljenja i psihoza, da uvidimo da je za obo
ljenje svugde kriv libidinozni faktor duševnog živo
ta, a da nikad ne činimo odgovornom neku promenu
u funkciji nagona samoodržanja? Pa, gospođe i go
spodo, meni se odluka o tome ne čini hitna, i pre
svega je još nezrela da se donese. Možemo je mirno
prepustiti napretku naučnog rada. Ja se ne bih čudio
kad bi se sposobnost patogenog dejstva pokazala za
ista kao preimućstvo libidinoznih nagona, tako da bi
teorija libida mogla slaviti svoju pobedu na celoj li
niji od najprostijih aktualnih neuroza do najtežeg
psihotičkog otuđenja individue. A kao karakteristič
nu crtu libida već poznajemo to što se opire potčinja-
vanju pod realnost sveta, ananke. Ali, smatram kao
veoma verovatno da se ja-nagoni sekundarno povedu
za patogenim podsticajima libida i primoraju na po
remećaje funkcije. A ja ne mogu u tome videti ne-
uspeh našeg pravca istraživanja ako nam predstoji
saznanje da se kod teških psihoza sami ja-nagoni po
metu na primaran način; budućnost će, bar vama, to
pokazati. Ali, dopustite mi da se za časak još vratim
strahu, da osvetlim jednu poslednju nejasnost koju
K Frojd. Odabrana dala. II
402 Uvod u -psihoanalizu
smo tamo ostavili. Kazali smo da nam se ne slaže sa

odnosom, inače tako dobro saznatim, između straha i
libida, da je realni strah naočigled opasnosti ispolja-
vanje nagona za samoodržanjem, što se, ipak, jedva
može sporiti. Ali, kako bi bilo kad bi se afekt straha
podmirivao ne od egoističnih ja-nagona već od ja-li-
bida? Stanje straha, u svakom slučaju, necelishodno
je i njegova necelishodnost očigledna je kad ono do
stigne viši stupanj. Ono onda remeti akciju, bilo bek-
stva ili odbrane, koja je jedina celishodna i služi sa
moodržanju. Ako dakle afektivni udeo realnog straha
pripišemo ja-libidu, a akciju nagonu održanja samog
ja, onda smo otklonili svaku teorijsku teškoću. Uosta
lom, ni vi valjda nećete ozbiljno verovati da čovek
beži zato što oseća strah? Ne, čovek oseća strah i beži
iz zajedničkog motiva, koji je izazvan opažajem opa
snosti. Ljudi koji su prošli kroz velike životne opa
snosti pričaju da se nikako nisu plašili već samo de-
lali, na primer uperili pušku na zver, a to je začelo
bilo najcelishodnije.
Dvadeset sedmo predavanje
PRENOS
Gospođe i gospodo! Pošto se sad približujemo za

vršetku naših razgovora, kod vas će se javiti izvesna
nada koja ne treba da vas zavede. Možete misliti da
vas nisam proveo kroz sve teškoće psihoanalitičkog
predmeta da bih vas na kraju otpustio ne rekavši vam
ni reći o terapiji, na kojoj i počiva mogućnost da se
uopšte vrši psihoanaliza. Ja vam tu temu nikako i ne
mogu uskratiti, jer ćete pri tom iz posmatranja upo
znati jednu novu činjenicu bez koje bi razumevanje
oboljenja, koja smo ispitali, na najosetniji način osta
lo nepotpuno.
Znam da ne očekujete nikakvo uputstvo u tehnici
kako treba vršiti psihoanalizu u terapeutičke svrhe.
Samo hoćete uglavnom da saznate kojim putem dej-
stvuje psihoanalitička terapija i šta otprilike daje.
A da to doznate imate neosporno pravo. Ali, ja vam
to neću saopštiti, već ostajem pri tome da vi to sami
pogodite.
Razmislite! Poznali ste sve što je bitno među
uslovima oboljenja, kao i sve faktore koji imaju va
žnosti kod obolele osobe. Gde tu ostaje mesta za te-
rapeutičko dejstvo? Tu je, najpre, nasledna dispozici
ja; mi o njoj ne govorimo često, zato što je energično
naglašena s druge strane, te tu nemamo ništa novo
da kažemo. Ali, nemojte misliti da je mi potcenjuje-
mo; baš kao lekari mi imamo prilike da dosta jasno
osetimo njenu moć. U svakom slučaju na njoj ne mo

žemo ništa izmehiti; ona i za nas ostaje nešto dato što
našim naporima stavlja granice. Zatim, uticaj doživ
ljaja iz ranog detinjstva koji se u analizi obično stav
lja na prvo mesto; oni pripadaju prošlosti, i mi ne
možemo učiniti kao da se nisu dogodili. Posle, sve
ono što smo skupili pod imenom „realno uskraćiva
nje”, kao životnu nesreću, iz koje proizlazi oskudica
u ljubavi, siromaštvo, porodični razdor, nevešt izbor
bračnog druga, nepovoljne socijalne prilike, i strogost
moralnih zahteva pod čijim pritiskom stoji jedna
osoba. Tu bi, naravno, bilo dosta povoda za jednu
vrlo uspešnu terapiju, ali to bi morala biti terapija
kao ona kakvu je prema bečkoj narodnoj priči vršio
car Josif: dobrotvorno posredovanje jednog moćnog
čoveka, pred čijom se voljom ljudi savijaju i teškoće
iščezavaju. Ali, ko smo mi da bismo u svoju tefapiju
mogli uneti kao sredstvo takvo činjenje dobra? I sami
siromašni i u društvu nemoćni, prinuđeni da se izdr
žavamo svojim lekarskim radom, mi čak nismo u sta
nju da svoj trud poklonimo i siromašnome, kao što,
međutim, mogu činiti drugi lekari sa drugim meto
dama lečenja. Naša terapija zahteva za to odveć mno
go vremena, isuviše je dugotrajna. Ali, možda ćete se
uhvatiti za koji od navedenih momenata i verovati
da ste tu našli tačku napada za naše uplivisanje. Ako
moralno ograničenje koje društvo zahteva ima svog
udela u oskudevanju bolesniku nametnutom, onda mu
lečenje može dati hrabrosti ili direktno uputstva da
pređe preko tih granica, da sebi pribavi zadovoljenje
i ozdravljenje, odričući se ispunjenja jednog ideala
koji društvo visoko ceni, a koji se ipak tako često ne
održava. Covek, dakle, ozdravlja na taj način što se
seksualno „izživljuje”. Pri tom na analitičko lečenje
pada, naravno, senka da ne služi opštoj moralnosti.
Ono što daje pojedincu oduzelo je od celine.
Ali, gospođe i gospodo, ko vas je tako pogrešno
obavestio? Nema govora o tome da bi savet da se čo-
vek seksualno iživljuje u analitičkoj terapiji mogao
igrati neku ulogu. Već zato ne što smo sami mi obja
vili da kod bolesnika postoji uporan konflikt između
P renos 405
libidinozne težnje i seksualnog potiskivanja, između

čulne i asketske sklonosti. Taj konflikt se ne otklanja
time što će se jednoj sklonosti pomoći da pobedi su
protnu. Mi vidimo da je kod nervoznoga nad /ladala
askeza. Posledica je toga da suzbijena seksualna te
žnja nalazi oduške u simptomima. Ako bismo sad, na
protiv, pribavili pobedu čulnosti, onda bi se seksu
alno potiskivanje, odbačeno u stranu, moralo zameni-
ti simptomima. Nijedno od oba rešenja ne može pri
vesti kraju unutrašnji konflikt, uvek bi jedan deo
ostao nezadovoljen. Ima samo malo slučajeva u koji
ma je konflikt tako labilan da jedan momenat, kao
lekarevo pristajanje uz jednu stranu, može odlučivati,
a tim slučajevima u stvari i nije potrebno analitičko
lečenje. Osobe kod kojih lekar može imati takvog uti-
caja našle bi isti put i bez lekara. A, vi znate, kad se
jedan apstinentan mlad čovek odluči na ilegitiman
seksualni snošaj, ili neka nezadovoljena lena potraži
naknadu kod drugog čoveka, oni onda po pravilu nisu
čekali na odobrenje lekarevo ili čak analitičarevo.
U ovoj stvari previđa se obično ova jedna bitna
tačka: da patogeni konflikt neurotičnih ne treba br
kati s nekom normalnom borbom duševnih težnji
koje stoje na istom psihološkom tlu. To je sukob iz
među sila od kojih je jedna došla do stupnja predsve-
snoga i svesnoga, a druga zadržana na stupnju nesve-
snoga. Zato se konflikt ne može privesti kraju; borci
ne dolaze jedan do drugog kao ni polarni medved i
kit u poznatom primeru. Stvarna odluka može pasti
tek kad se oba nađu na istom tlu. Jedini je zadatak
terapije, mislim, da to omogući.
A, osim toga, mogu vas uveriti da ste pogrešno
obavešteni ako mislite da je savetovanje i vodstvo u
životnim pitanjima sastavni deo analitičkog uplivi-
sanja. Naprotiv, mi odbijamo, po mogućstvu, takvu
ulogu vođa, ne želeći ništa pre postići nego da bole
snik svoje odluke donese samostalno. U tom cilju i
tražimo da on sve važne životne odluke: o izboru po
ziva, o privrednim pred uzećima, o sklapanju ili ra
sta vijanju braka, odloži zd vreme trajanja lečenja, i
da ih ostvaruje tek po završetku lečenja. Priznajte
406 U vod u psihoanalizu
samo da je to sve drukčije nego što ste vi zamišljali.

Samo kod izvesnih, vrlo mladih ili sasvim nemoćnih
i nestalnih osoba, ne možemo sprovesti željeno ogra
ničenje. Kod njih moramo da kombinujemo posao le-
kara s poslom vaspitača, tad smo potpuno svesni svo
je odgovornosti, pa se i ponašamo s potrebnom opre-
znošću.
Ali, iz revnosti s kojom se branim od prekora da
se nervozni u analitičkom lečenju upućuje na iživlja
vanje ne smete izvući zaključak da mi na nj dejstvu-
jemo u korist društvene pristojnosti. To je od nas u
najmanju ruku isto toliko daleko. Mi, doduše, nismo
reformatori već samo posmatrači, ali ne možemo a
da ne posmatramo kritičkim očima, pa smo našli da
je nemogućno da budemo na strani konvencionalnog
seksualnog morala i da visoko cenimo način na koji
društvo pokušava da praktično uredi probleme seksu
alnog života. Mi možemo društvu lepo računom poka
zati da ono što ono naziva svojim moralom staje više
žrtava nego što samo vredi, i da njegovo postupanje
niti počiva na istinitosti niti svedoči o mudrosti. Mi
ne čuvamo naše bolesnike da i oni ne čuju tu kritiku,
navikavamo ih da bez predrasuda rasuđuju o seksu
alnim pitanjima kao i o svima drugim, i kad se oni,
postavši samostalni po završetku lečenja, po sopstve-
nom nahođenju odluče za neki srednji položaj izme
đu punog iživljavanja i bezuslovne askeze, mi ne ose-
ćamo nijedan od tih ishoda kao teret na svojoj save-
sti. Mi sebi velimo: ko je sa uspehom prošao kroz va-
spitanje ka istini prema samom sebi, taj je trajno
zaštićen od opasnosti nemoralnosti, ma njegovo meri-
lo moralnosti na neki način i odstupalo od onoga koje
je u društvu uobičajeno. Čuvajmo se, uostalom, da ne
precenjujemo značaj pitanja apstinencije za lečenje
neuroza. Samo u malom broju može se patogenoj situ
aciji uskraćenja s nagomilavanjem libida, koje mu
sleduje, učiniti kraj onoj vrsti seksualnog snošaja
koja se s malim trudom može postići.
Dopuštanjem seksualnog iživljavanja ne možete,
dakle, objasniti terapeutičko dejstvo psihoanalize.
Potražite nešto drugo. Mislim da vas je jedna moja
Prenos 407
primedba, dok sam odbijao ovu vašu pretpostavku,

navela na pravi trag. Ono čime mi koristimo mora
svakako biti zamenjivanje nesvesnoga svesnim, pre
vođenje nesvesnoga u svesno. Tačno, tako i jeste. Pro
dužujući nesvesno do svesnoga, mi uništavamo poti
skivanja, otklanjamo uslove za stvaranje simptoma,
pretvaramo patogeni konflikt u normalan, koji na
bilo kakav način mora naći rešenje. Mi ne izazivamo
kod bolesnika ništa drugo nego tu jednu promenu:
dokle ona dopire, dotle koristi naše ukazivanje pomo-
21 . Gde nema da se poništava nikakvo potiskivanje
ili neki sličan psihički proces, tu ni naša terapija
nema šta da traži.
Cilj naših napora možemo izraziti različnim for
mulama: učiniti svesnim nesvesno, otkloniti potiski
vanja, ispuniti amnestičke praznine, sve to izlazi na
isto. Ali, možda tim priznanjem nećete biti zadovo
ljeni. Vi ste zamišljali nešto drugo pod ozdravljenjem
jednog nervoznog bolesnika: da on postaje drugi ćo-
vek, pošto se podvrgao mučnom radu jedne psihoana
lize, a ono — ceo rezultat — treba da bude to što će
imati u sebi malo manje nesvesnoga a malo više sve
snoga nego pre toga. No vi verovatno potcenjujete
značaj jedne takve unutrašnje promene. Izlečeni ner
vozni postao je zbilja drugi čovek, ali u osnovi, na
ravno, ostao je isti, to jest postao je onakav kakav bi
mogao postati u najboljem slučaju, pod najpovoljni
jim pogodbama. A to je vrlo mnogo. Kad posle čuje
te šta se sve mora učiniti i kakav je napor potreban
da se sprovede ona prividno neznatna promena u nje
govom duševnom životu, onda će vam se važnost jed
ne takve razlike u psihičkom nivou začelo učiniti ve-
rovatnom.
Skrenuću s puta za jedan časak, da upitam da
li znate šta se naziva kauzalnom terapijom? Tako se,
naime, zove jedan postupak koji za napadnu tačku ne
uzima pojave bolesti nego sebi stavlja u zadatak ot
klanjanje uzroka bolesti. Da li je pak naša psihoana
litička terapija kauzalna ili ne? Odgovor nije prost,
ali nam možda daje prilike da se uverimo u bezvred-
nost jednog takvog pitanja. Ukoliko analitička tera
pija ne postavlja sebi kao svoj prvi zadatak otklanja

nje simptoma, ona se ponaša kao kauzalna terapija.
U drugom pogledu, možete reći. ona to nije. Mi smo,
naime, odavno pratili kauzalnu povezanost, preko po
tiskivanja sve do nagonskih sklonosti, do njihovih re
lativnih intenziteta u konstituciji i odstupanju njiho
vog toka razvoja. Sad pretpostavite da nam je mo
gućno, recimo, da se hemijskim putem umešamo u
taj mehanizam i da povisimo ili snizimo kvantitet u
tom momentu datog libida ili da pojačamo jedan na
gon na račun drugoga, onda bi to bila u pravom smi
slu kauzalna terapija, za koju bi naša analiza dala
neophodan prethodni rad izviđanja. O takvom utica-
nju na procese libida, zasad, kao što znate, nema go
vora; svojom psihičkom terapijom mi napadamo na
jednom drugom mestu spoja, ne baš na vidljivim ko-
renima pojava, ali ipak dosta daleko od simptoma, na
jednom mestu koje su nam vrlo čudne okolnosti uči
nile pristupačnim.
Sta, dakle, moramo činiti da bismo nesvesno kod
našeg bolesnika zamenili svesnim? Nekad smo mislili
da će to biti sasvim prosto, da treba samo da prona
đemo to nesvesno i da ga iznesemo bolesniku. Ali,
znamo već da je to bila jedna kratkovidna zabluda.
Naše znanje o nesvesnome nema istu vrednost kao i
njegovo znanje; kad mu svoje znanje saopštimo, onda
ga on nema na mesto svoga nesvesnoga, nego pored
njega, te je ono vrlo malo promenjeno. Moramo, na
protiv, to nesvesno zamisliti topički, moramo ga u
njegovom sećanju potražiti onde gde je usled poti
skivanja postalo. To potiskivanje treba otkloniti, pa
se onda zamena nesvesnog svesnim može lako izvr
šiti. No kako se otklanja takvo potiskivanje? Ovde
naš zadatak stupa u drugu fazu. Prvo dolazi traženje
potiskivanja, pa onda otklanjanje otpora koji to po
tiskivanje održava.
Kako se otklanja otpor? Na isti način: tako što se
pronađe i izloži bolesniku. I otpor potiče iz potiski
vanja, onog istog koje želimo da rešimo, ili iz nekog
potiskivanja koje se ranije desilo. On je proizveden
protivposedanjem koje se uzdiglo do potiskivanja ne
P renos 409
pristojne težnje. Sad, dakle, činimo ono što smo hteli

činiti već upočetku: tumačimo, otkrivamo i to saop-
štavamo; ali, sad to činimo na pravom mestu. Protiv-
posedanje ili otpor ne pripada nesvesnome već samom
ja koje je naš saradnik, i to čak i ako ne bi bilo sve-
sno. Ovde se radi, znamo, o dvosmislenosti reči ,,ne-
svesno”: s jedne strane kao pojave, s druge strane
kao sistema. To izgleda vrlo nezgodno i nejasno: ali,
to je ipak samo ponavljanje, zar ne? Mi smo na to
odavno pripremljeni. — Mi očekujemo da će se taj
otpor napustiti i protivposedanje povući kad smo
svojim tumačenjem omogućili bolesnikovom ja sa
znanje otpora. A s kakvim nagonskim silama radimo
u takvom slučaju? Prvo s bolesnikovom težnjom da
ozdravi, koja ga je navela da pristane na zajednički
rad s nama, a drugo pomoću njegove inteligencije,
koju potpomažemo svojim tumačenjem. Nema sum
nje da je bolesnikovoj inteligenciji lakše da uvidi ot
por i da nađe prevod koji odgovara potisnutome ako
smo joj dali za to podesne pripremne predstave. Ako
vam kažem: pogledajte na nebo, tu se može videti
jedna vazdušna lopta, onda ćete je naći mnogo lakše
nego ako vas samo pozovem da pogledate gore ne bi
ste li štogod otkrili. I studenta koji prvi put gleda
mikroskop učitelj uči šta ima da vidi, inače on to
uopšte ne vidi, iako je prisutno i vidljivo.
A sad dolazi činjenica. Naša pretpostavka poka
zuje se tačnom kod velikog broja oblika nervnog
oboljenja, kod histerija, stanja straha, prisilnih ne
uroza. Takvim traženjem potiskivanja, otkrivanjem
otpora, ukazivanjem na ono što je potisnuto, uspeva
se zbilja da se zadatak reši, dakle da se otpori savla
daju, da se potiskivanje odstrani i nesvesno pretvori
u svesno. Pri tom dobijamo najjasniji utisak o tome
kako se za savlađivanje svakog otpora odigrava že
stoka borba u duši bolesnikovoj, jedna normalna du
ševna borba na istom psihološkom tlu između motiva
koji hoće da održe proti vposedanje i onih koji su go
tovi da ga napuste. Prvi su stari motivi koji su u svoje
vreme sproveli potiskivanje; među poslednjima na
laze se oni koji su pridošli kao novi i koji će verovat-
no resiti konflikt u našem smislu. Pošlo nam je za ru

kom da osvežimo stari konflikt potiskivanja i da do
vedemo do revizije proces koji je onda bio svršen.
Kao nov materijal donosimo, prvo, opomenu da je
ranije rešenje dovelo do bolesti i obećanje da će neko
drugo rešenje prokrčiti put ka ozdravljenju, a drugo,
ogromnu promenu svih odnosa od vremena onog pr
vog odbijanja. Onda je ja bilo slabo, infantilno, i mo
žda je imalo razloga da zahtev libida žigoše kao opa
snost. Danas je ojačano i iskusno, a osim toga ima u
lekaru pomoćnika uza se. Tako smemo očekivati da
ćemo osveženi konflikt uputiti boljem ishodu nego što
je potiskivanje, a, kao što je rečeno, kod histerija, ne
uroza straha i prisilnih neuroza uspeh nam principi
jelno daje za pravo.
Međutim, ima i drugih oblika bolesti kod kojih,
uprkos sličnosti odnosa, naše terapeutičko postupa
nje ne donosi nikad uspeh. 1 kod njih je bio posredi
jedan prvobitni konflikt (između ja i libida) koji je
doveo do potiskivanja — ma se ono imalo drukčije
topički okarakterisati; i ovde je mogućno da se pro
nađu mesta u životu bolesnikovom na kojima su se
desila potiskivanja, mi primenjujemo isti postupak,
spremni smo na ista obećanja, dajemo istu pomoć sa-
opštavanjem pripremnih predstava, a opet i vremen
ska razlika između sadašnjosti i onih potiskivanja
ide u korist drukčijeg ishoda konflikta. Pa, ipak nam
ne polazi za rukom da uništimo neki otpor ili otklo
nimo neko potiskivanje. Ti bolesnici, paranoični, me-
lanholični, oni koji boluju od dementia praecox, osta
ju uglavnom netaknuti i zaštićeni prema psihoanali
tičkoj terapiji. Odakle to dolazi? Ne od nedostataka
inteligencije; izvesna mera intelektualne radne spo
sobnosti biće kod naših bolesnika naravno potrebna,
ali u tome začelo nema nedostatka, na primer kod pa
ranoičnih bolesnika sa njihovim tako oštroumnim
kombinovanjem. Ne možemo primetiti nedostatak ni
drugih nagonskih sila. MelanholiČni, na primer, ima
ju u vrlo velikoj meri svest (koje nema kod parano
ičnih) da su bolesni i da zato tako teško pate, ali oni
zato nisu pristupačniji. Ovde stojimo pred činjeni-
Prenos 411
com koju ne razumemo i koja nas zato navodi da

sumnjamo da li smo mogućni uspeh kod drugih ne
uroza zaista razumeli u svima njegovim uslovima.
Ako se zabavimo samo našim bolesnicima koji
boluju od histerije i prisilne neuroze, onda će pred
nas odmah iskrsnuti jedna druga Činjenica na koju
nikako nismo bili pripremljeni. Posle kratkog vreme
na, naime, moramo primetiti da se ti bolesnici pona
šaju prema nama na sasvim naročit način. Mi smo
mislili da smo sebi dali računa o svima nagonskim si
lama koje dolaze u obzir pri lečenju, da smo potpuno
racionalizovali situaciju između nas i bolesnika, tako
da se ona može pregledati kao kakav računski zada
tak, a ono izgleda da se ipak uvuklo nešto što u tom
računu nije bilo uračunato. To neočekivano novo ima
i samo mnogo oblika, te ću vam prvo opisati češći i
lakše razumljiv oblik njegovih pojava.
Primećujemo, dakle, da bolesnik koji nema šta
drugo da traži nego izlaz iz svojih mučnih konflika
ta pokazuje naročito interesovanje za lekarevu oso
bu. Sve što je u vezi s tom osobom čini se da mu je
važnije od njegovih sopstvenih stvari i da mu otkla
nja pažnju od njegove bolesti. Odnosi s njim dobijaju,
prema tome, za neko vreme vrlo prijatan oblik; on je
osobito uslužan, gleda, gde god može, da se pokaže
zahvalnim, odaje finoće i odlike svoje prirode koje
kod njega možda ne bismo tražili. Tada i lekar stekne
vrlo povoljno mišljenje o bolesniku i hvali slučaj koji
mu je dao mogućnosti da ukaže pomoć baš jednoj na
ročito dostojnoj osobi. Ako lekar ima prilike da ra
zgovara s bolesnikovim srodnicima, onda on sa zado
voljstvom čuje da je to dopadanje uzajamno. Bole
snik je kod kuće neumoran u tome da hvali lekara,
da veliča uvek nove odlike na njemu. „On luduje za
vama, poverava vam se slepo, sve što vi kažete za nj
je kao neko otkrivenje”, kazuju srodnici. Ovda onda
poneki iz tog hora vidi oštrije i izjavljuje: već je do
sadno što on ne govori ni o čemu drugom već o vama
i uvek samo vas ima u ustima.
Nadaćemo se da je lekar dovoljno skroman da
to uvaženje svoje osobe od strane bolesnika svede na
nade koje mu je mogao dati, i na proširenje njegovog

intelektualnog horizonta preko onih otkrivanja koja
iznenađuju i oslobođavaju a koja lečenje sobom do
nosi. Pod tim uslovima analiza i čini divne napretke,
bolesnik razume ono što mu se nagoveštava, udubiju-
je se u zadatke Koji mu se lečenjem postavljaju, nje
mu pritiče obilan materijal u uspomenama i pomisli-
ma, on iznenađuje lekara sigurnošću i ubedljivošću
svojih tumačenja, te ovaj samo može sa zadovolj
stvom utvrditi s kakvom gotovošću jedan bolesnik
prihvata psihološke novine, koje obično kod zdravih
ljudi u svetu spolja izazivaju najogorčenije protivlje
nje. Dobrom slaganju za vreme analitičkog rada od
govara i jedno objektivno sa svih strana priznato po
boljšanje stanja bolesti.
Ali, ne može uvek biti tako lepo vreme. Jednog
dana se zamrači. Jave se teškoće u lečenju; bolesnik
tvrdi da mu ništa više ne pada na um. Covek ima naj
jasniji utisak da njegov interes nije više u tom radu
i da on olako prelazi preko datog mu uputstva da
kaže sve što mu prođe kroz glavu i da ne popušta ni
pred kakvim kritičkim zadržavanjem. On se ponaša
kao van lečenja, kao da s lekarom nije zaključio onaj
ugovor; on je, očigledno, obuzet nečim što međutim
hoće da zadrži za sebe. To je jedna situacija opasna
za lečenje. Očevidno, stojimo pred jednim silnim ot
porom. Ali, šta se tu dogodilo?
Ako smo u stanju da opet razbistrimo situaciju,
onda ćemo kao uzrok poremećaja poznati to što je
bolesnik preneo na lekara intenzivna nežna osećanja,
na koja mu nije dalo prava ni lekarevo ponašanje ni
odnos koji je nastao za vreme lečenja. U kom obliku
se ispoljava ta nežnost i za kojim ciljevima teži, to
zavisi, naravno, od ličnih odnosa obeju strana. Ako
je u pitanju jedna mlada devojka i jedan mlad čovek,
onda ćemo dobiti utisak jedne normalne zaljubljeno
sti, naći ćemo da je pojmljivo da se jedna devojka za
ljubi u jednog čoveka s kojim može biti mnogo na
samo i govoriti o intimnim stvarima, a koji izlazi
pred nju u povoljnom položaju nadmoćnog pomagača,
pa ćemo zbog toga verovatno prevideti da bi kod ne-
P renos 413
urotične devojke pre trebalo očekivati poremećaj lju

bavne sposobnosti. Sto se pak lični odnosi lekara i bo
lesnika više udaljuju od tog pretpostavljenog slučaja,
utoliko će nas više čuditi ako uprkos tome uvek na
lazimo uspostavljen isti osećajni odnos. To bi još i
moglo biti kad se mlada, u braku nesrećna žena čini
obuzeta ozbiljnom strašću za svog lekara koji je i
sam još slobodan, kad je gotova da traži razvod bra
ka da bi pripala njemu, ili čak, u slučaju socijalnih
prepreka, ne pokazuje nikakvo ustezanje da s njim
stupi u tajni ljubavni odnos. Tako nešto dešava se
inače i van psihoanalize. Ali pod tim uslovima čuje
mo s čuđenjem od strane žena i devojaka izjave koje
obelodanjuju jedan sasvim određen stav prema tera-
peutičkom problemu: one su, vele, uvek znale da
mogu ozdraviti samo pomoću ljubavi, i da su od po
četka lečenja očekivale da će im tim odnosom najzad
biti dato ono što im je život dotle bio uskratio. Samo
zbog te nade one su se, vele, toliko trudile za vreme
lečenja i savladale sve teškoće saopštavanja. Doda-
ćemo za sebe: i tako lako razumele ono u što je inače
tako teško verovati. Ali, takvo priznanje nas iznena
đuje: ono ruši sve naše proračune. Zar bi moglo biti
da smo izostavili najvažniju stavku u našem računu?
I zaista, što dalje odmaknemo u iskustvu, utoliko
manje možemo odoleti toj korekturi koja je sramota
za našu naučnost. Prvih puta moglo se misliti, recimo,
da je analitičko lečenje naišlo na jedan poremećaj
usled nekog slučajnog događaja, to jest događaja koji
nije spadao u svrhe lečenja i nije od njega izazvan.
Ali, kad se takvo nežno vezivanje bolesnikovo za le
kara ponavlja redovno u svakom novom slučaju, kad
se javlja uvek, i pod najnepovoljnijim pogodbama,
upravo pri sasvim čudnim nesrazmemim odnosima, i
kod ostarele žene, i prema čoveku s belom bradom, i
onde gde prema našem suđenju ne postoje nikakva
iskušenja, onda ipak moramo napustiti misao o nekoj
remetilačkoj slučajnosti i uvideti da je u pitanju po
java koja je u najprisnijoj vezi sa samom suštinom
oboljenja.
Novu činjenicu, koju tako protiv volje priznaje

mo, nazivamo prenosom. Mislimo prenos osećanja na
lekarevu osobu, jer ne verujemo da situacija lečenja
može opravdati postanak takvih osećanja. Naprotiv,
mi smatramo da sva ta osećajna gotovost potiče s dru
ge strane, da je bila pripremljena u bolesnici i da se
prilikom analitičkog lečenja prenosi na lekarevu oso
bu. Prenos se može javiti kao burni ljubavni zahtev
ili u umerenijim oblicima; mesto želje da bude lju
bavnica, može se kod mlade devojke u odnosu prema
starom čoveku pojaviti želja da bude primljena kao
kći ljubimica, libidinozna težnja se može ublažiti u
ponudu jednog nerazdvojnog, ali idealnog, nečulnog
prijateljstva. Neke žene umeju da sublimiraju pre
nos i da ga doteruju dok ne dobije neku vrstu sposob
nosti egzistencije, druge moraju da ga ispoljavaju u
njegovom grubom, prvobitnom, najčešće nemoguć-
nom obliku. Ali, on je u osnovi uvek isti i jasno po
kazuje poreklo iz istog izvora.
Pre nego što se zapitamo gde ćemo da stavimo tu
novu činjenicu prenosa, hoćemo da dopunimo njegov
opis. Kako li stoji s muškim bolesnicima? Smelo bi se,
zar, nadati da se tu izbegava dosadno mešanje polne
razlike i polne privlačnosti. Međutim, odgovor mora
glasiti: ni tu nije mnogo drukčije nego kod ženskih.
Isto vezivanje za lekara, isto precenjivanje njegovih
sposobnosti, isto iščezavanje u njegovim interesima,
ista ljubomora prema svima koji su mu u životu bli
ski. Sublimirani oblici prenosa između čoveka i čove-
ka češći su, a direktan seksualni zahtev redi u onoj
meri u kojoj se očigledna homoseksualnost povlači
pred drugim upotrebama te nagonske komponente.
Kod svojih muških pacijenata lekar i zapaža češće
nego kod žena jedan oblik pojave prenosa koji se na
prvi pogled čini da protivreči svemu što je dosad opi
sano — neprijateljski ili negativni prenos.
Budimo, najpre, načisto s tim da se kod bolesni
ka pokazuje prenos od početka lečenja i neko vreme
predstavlja najjaču pobudu rada. Od njega se ništa
ne oseća i o njemu se ne mora voditi briga dok dej-
stvuje u korist zajednički vršene analize. Ako se po-
Prenos 415
sle prenos pretvori u otpor, onda se mora obratiti pa

žnja na njega i onda se saznaje da je on svoj odnos
prema lečenju promenio pod dvama različitim i sup
rotnim uslovima: prvo, kad je kao nežna naklonost
postao tako jak i tako jasno odao znake svog porekla
iz seksualne potrebe da mora izazvati unutrašnje opi
ranje prema sebi, a drugo, kad se sastoji iz neprija
teljskih umesto iz nežnih osećanja. Neprijateljska
osećanja pojavljuju se po pravilu docnije od nežnih
i posle njih; u svom istovremenom postojanju ona po
kazuju dobar odsjaj osećajne ambivalence koja vla
da u većini naših intimnih odnosa prema drugim lju
dima. Neprijateljska osećanja, tako isto znače, ose-
ćajno vezivanje kao i nežna osećanja, isto onako kao
što prkos znači istu zavisnost kao i poslušnost, iako
sa suprotnim znakom. Da neprijateljska osećanja pre
ma lekaru zaslužuju ime „prenosa” ne može biti su
mnje; jer za njihov postanak ne daje začelo dovolj
nog povoda situacija lečenja; nužna pretpostavka ne
gativnog prenosa uverava nas tako da nismo pogrešili
u shvatanju pozitivnog ili nežnog prenosa.
Odakle potiče prenos, kakve nam teškoće stvara,
kako ga savlađujemo i koju korist najzad iz njega iz
vlačimo, to treba opširno raspravljati u jednom teh
ničkom uputstvu za analizu, te ću se toga danas samo
dotaći. Isključeno je da popustimo bolesnikovim za-
htevima koji sleduju iz prenosa, a bilo bi besmisleno
odbiti ih neljubazno ili čak ljutito; prenos savlađu
jemo dokazujući bolesniku da njegova osećanja ne
potiču iz sadašnje situacije i da se ne odnose na le-
karevu osobu, nego ponavljaju ono što se kod njega
već jednom ranije desilo. Na taj način ga nagonimo
da svoje ponavljanje pretvori u sećanje. Tada prenos
koji je, bio nežan ili neprijateljski, u svakom slučaju
značio, čini se, najjače ugrožavanje lečenja, postaje
njegovim najboljim oruđem, čijom se pomoću daju
otvoriti najzatvorenije pregrade duševnog života. Ali.
hteo bih vam reći nekoliko reći da vas oslobodim ču
đenja zbog pojave tog neočekivanog fenomena. Ne
ćemo ipak zaboraviti da bolest pacijenta koga uzima
mo u analizu nije nešto završeno, stvrdnuto, nego ra
ste i dalje, nastavljajući svoje razviće kao neko živo

biće. Početak lečenja ne okončava to razviće, ali tek
kad je lečenje dohvatilo bolesnika, onda se pokazuje
da se svi novi proizvodi bolesti bacaju na jedno jedi
no mesto: naime, na odnos prema lekaru. Prenos se
tako može uporediti sa slojem kambijuma između dr-
veta i kore jednog drveta, slojem iz koga potiče novo
stvoreno tkivo i povećanje debljine stabla. Ako se
prenos najpre uzdigao do tog značenja, onda rad na
bolesnikovim uspomenama daleko popušta. Tad nije
netačno reći da se više nema posla s ranijom bolešću
bolesnikovom, već s jednom novostvorenom i preina
čenom neurozom koja zamenjuje onu prvu. To novo
izdanje stare bolesti pratili smo od početka, videli
smo ga kako postaje i raste, i u njemu se veoma do
bro snalazimo zato što sami stojimo u njegovom sre
dištu. Svi simptomi bolesnikovi izgubili su svoje pr
vobitno značenje i prilagodili se jednom novom smi
slu, koji se sastoji u nekoj vezi s prenosom. Ili su i
dalje ostali samo oni simptomi kojima je takva pre
rada mogla poći za rukom. Ali, savlađivanje te nove
veštačke neuroze poklapa se sa okončanjem bolesti
s kojom se došlo na lečenje, sa rešenjem našeg tera-
peutičkog zadatka. Covek koji je u odnosu prema le
karu postao normalan i oslobođen dejstva potisnutih
nagonskih osečanja ostaje takav i u svom običnom
životu, kad se lekar opet bude odstranio.
Taj izvanredni, za lečenje upravo centralni zna
čaj ima proces kod histerija, histerija straha i prisil
nih neuroza, koje se zato s pravom udružuju pod ime
nom „neuroza p r e n o s a Ko je iz analitičkog rada do
bio pun utisak o činjenici prenosa, taj više ne može
biti u nedoumici o tome kakve su vrste suzbijena ose-
ćanja koja nalaze izražaja u simptomima tih neuroza,
i ne traži nikakvog jačeg dokaza za njihovu libidino-
znu prirodu. Smemo reći da je naše uverenje o zna
čaju simptoma kao zamena libidinoznog zadovoljava
nja konačno utvrđeno tek time kada smo ovde uvr
stili i prenos.
Sada imamo puno razloga da ispravimo svoje ra
nije dinamičko shvatanje procesa lečenja i da ga do-
P renoa 417
vedemo u sklad s novim saznanjem. Kad bolesnik

ima da vojuje u normalnoj borbi sa otporima koje
smo mu analizom otkrili, onda mu je potreban jedan
snažan podstrek koji će uticati na rešenje u smislu
koji želimo i koji vodi ozdravljenju Inače bi se mo
glo desiti da se on odluči za ponavljanje ranijeg isho
da i da ono što je podignuto u svest pusti da opet
sklizne u potiskivanje. Presudni značaj ima onda u
ovoj borbi ne njegova intelektualna uviđavnost —
ona nije ni dovoljno jaka ni dovoljno slobodna za ta
kvo dejstvo —, već jedino njegov odnos prema lekaru.
Ukoliko njegov prenos ima pozitivan karakter, on za-
odeva lekara autoritetom, pretvara se u veru u nje
gova saopštenja i shvatanja. Bez takvog prenosa ili
ako je prenos negativan, on ne bi dao lekaru i njego
vim argumentima ni da se čuju. Vera pri tom ponav
lja istoriju svog vlastitog postanka; ona je izdanak
ljubavi, i isprva nije ni imala potrebe za argumenti
ma. Tek docnije ona im je toliko popustila da ih uzi
ma u ispitivačko razmatranje, ako ih navodi neka
njoj draga osoba. Argumenti bez takve potpore nisu
imali važnosti i nemaju važnost kod većine ljudi ni
kad u životu. Covek je, dakle, uglavnom i sa intelek
tualne strane samo utoliko pristupačan ukoliko je
sposoban za libidinozno posedanje objekata, i mi ima
mo dobrog razloga da u stepenu njegovog narcizma
vidimo jednu prepreku za njegovu pristupačnost i
najboljoj analitičkoj tehnici, i da se plašimo te pre
preke.
Sposobnost da se libidinozna posed an ja objekata
uprave i na ličnosti mora se pripisati svima normal
nim ljudima. Sklonost ka prenosu kod spomenutih ne-
urotičara samo je izvanredno povećanje te opšte oso
bine. Bilo bi, pak, vrlo čudnovato da jedna ljudska
karakterna crta, tako rasprostranjena i tako značajna,
nije nikad zapažena i nikad iskorišćena. To se stvar
no i dogodilo. Bemheim je učenje o hipnotičkim po
javama s nepomućenim pronicljivim pogledom zasno
vao na tvrđenju da su svi ljudi na neki način podlo
žni sugestiji, „sugestibilni”. Njegova sugestibilaost
nije ništa drugo do sklonost ka prenosu, shvaćena pri-
27 Frojd. Odabrana dela, n
lično usko, tako da negativnom prenosu tu nije bilo

mesta. Ali, Bernheim nikad nije mogao reći šta je u
stvari sugestija i kako postaje. Ona je za nj bila jed
na osnovna činjenica, za čije poreklo nije umeo dati
nikakva objašnjenja. On nije uvideo zavisnost suge-
stibilnosti1 od seksualnosti, od delanja libida. I mi
moramo uvideti da smo u svojoj tehnici napustili hi
pnozu samo zato da bismo ponovo otkrili sugestiju
u obliku prenosa.
Ali, sad ću se zaustaviti i dati vama reč. Prime-
ćujem da kod vas raste tako silno jedan prigovor da
bi vam oduzeo sposobnost da slušate kad mu ne bismo
dali da dođe do reči: „Dakle, priznali ste najzad da
radite pomoćnom silom sugestije kao i hipnotičari.
To smo već odavno i mislili. Ali, našto onda zaobila
zni put preko uspomena prošlosti, otkriće nesvesnoga,
tumačenje i obratno prevođenje izopačenja, ogroman
izdatak truda, vremena i novca, ako je ipak samo su
gestija ono što jedino ima dejstva? Zašto ne sugeri-
šete direktno protiv simptoma kao što čine drugi,
pošteni hipnotičari? A zatim, ako hoćete da se izvi-
njavate time da ste na okolišnom putu kojim idete
učinili i mnogobrojne značajne psihološke pronalaske
koji se pri direktnoj sugestiji skrivaju: ko li sad jam
či za sigurnost tih pronalazaka? Zar i oni nisu jedan
rezultat sugestije, naime nenamerne sugestije; zar ne
možete i na tom polju nametnuti bolesniku ono što
hoćete i što se vama čini tačno?”
To što mi sada prigovarate neobično je intere
santno i mora dobiti odgovora. Ali, danas to više ne
mogu učiniti, nedostaje nam vreme. Dakle, idućeg
puta. Videćete da ću vam dati odgovor. Za danas još
moram završiti ono što sam počeo. Obećao sam vam
da ću vam pomoću činjenice prenosa objasniti zašto
naše terapeutičko nastojanje nema uspeha kod nar-
cističkih neuroza.
To mogu učiniti u malo reči, pa ćete videti kako
se prosto rešava ta zagonetka, i kako se sve lepo sla
1 Ovde Frojd kaže francusku reč suggestibility (Prim,

prev.).
P renos 419
že. Posmatranje pokazuje da oni koji su oboleli od

narcističkih neuroza nemaju sposobnost prenosa, ili da
imaju samo nedovoljne ostatke toga. Oni odbijaju le-
kara ne iz neprijateljstva već iz ravnodušnosti. Zato
on na njih i ne može da utiče; za ono što on kaže oni
su osetljivi, to ne čini nikakav utisak na njih. Zato se
kod njih ne može uspostaviti mehanizam lečenja koji
kod drugih sprovodimo, obnavljanje patogenog kon
flikta i savlađivanje otpora potiskivanja. Oni ostaju
onakvi kakvi su. Oni su već često na svoju ruku činili
pokušaje oporavljanja, koji su doveli do patoloških
rezultata; mi tu ništa ne možemo izmeniti.
Na osnovu svojih kliničkih utisaka o tim bolesni
cima, mi smo tvrdili da libidinozno posedanje obje
kata kod njih mora da je napušteno i da je objekt-li-
bido pretvoren u ;a-libido. Tim obeležjem odvojili
smo ih od prve grupe neurotičnih (histerije, neuroze
straha i prisilne neuroze). A njihovo ponašanje ] rili-
kom terapeutičkih pokušaja potvrđuje nam tu pret
postavku. Oni ne pokazuju prenošenje, te su zato i
nepristupačni za naše napore, mi ih ne možemo iz-
lećiti.
D va de s et osmo p r e d a v a n j e
ANALITIČKA TERAPIJA
Gospođe i gospodo! Vi znate o čemu ćemo danas

govoriti. Pitali ste me zašto se u psihoanalitičkoj te
rapiji ne služimo direktnom sugestijom, kad prizna
jemo da naš uticaj počiva poglavito na prenosu, to jest
na sugestiji, pa ste uz to posumnjali da ii pri takvom
preovlađivanju sugestije još možemo jamčiti za ob
jektivnost svojih psiholoških nalazaka. Obećao sam da
ću vam dati opširan odgovor.
Direktna sugestija — to je sugestija upravljena
protiv ispoljavanja simptoma, borba između vašeg
autoriteta i motiva oboljenja. Pri tome, vi ne vodite
brigu o tim motivima, samo zahtevate od bolesnika
da spreči njihovo ispoljavanje u simptomima. Onda
principijelno nema razlike da li ćete bolesnika dove
sti u hipnotičko stanje ili ne. Bernheim je, međutim,
sa oštroumnošću kojom se odlikovao, tvrdio da je su
gestija ono što je bitno u pojavama hipnotizma, a da
je sama hipnoza već jedno dejstvo sugestije, jedno
sugerisano stanje, i on je najradije vršio sugestiju u
budnom stanju, koja može imati isto dejstvo kao i su
gestija u hipnozi.
No šta vi želite najpre čuti u ovom pitanju, iska
ze iskustva ili teorijska razmišljanja?
Počnimo s prvim. Ja sam bio đak Bemheim-ov,
kome sam 1889. otišao u Nansi i čiju sam knjigu o
sugestiji preveo na nemački. Posle sam godinama vr
Analitička t e r a p i j a 421
šio hipnotičko lečenje, kombinovano najpre sa suge

stijom zabrane, a docnije s Breuer-ovim ispitivanjem
bolesnika. Dakle, o uspesima hipnotičke ili sugestivne
terapije smem govoriti na osnovu dobrog iskustva.
Ako jedna idealna terapija, prema jednoj staroj le-
karskoj reči, treba da bude brza, pouzdana i ne ne
prijatna za bolesnika, onda je Bernheim-ova metoda
zaista ispunjavala dva od tih zahteva. Ona se mogla
sprovesti mnogo brže, to jest neiskazano brže nego
analitička metoda, a bolesniku nije davala nikakva
truda ni neprijatnosti. Za lekara je vremenom posta
lo monotono da u svakom slučaju na isti način sa
istim ceremonijalom sprečava najrazličnije simpto
me da se pojavljuju, a da ništa ne može da shvati od
njihovog smisla i značenja. To je bio nadničarski po
sao, a ne naučni rad, i opominjao je na mađije, baja
nje i hokus-pokus; ali, s pogledom na bolesnikov in
teres, to nije dolazilo u obzir. Treće je nedostajalo:
postupak nije bio pouzdan ni u jednom pravcu. Kod
jednoga se mogao primeniti, kod drugoga ne; kod jed
noga je uspevalo mnogo, kod drugoga vrlo malo, a
nikad se nije znalo zašto. Gori od te ćudljivosti po
stupka bio je nedostatak u trajanju uspjeha. Posle ne
kog vremena, kad se opet čulo o bolesnicima, stara
bolest je ponovo bila tu, ili je bila zamenjena nekom
novom bolešću. Moglo se iznova hipnotisati. U poza
dini je stajala opomena, izrečena od strane stručnja
ka, da se bolesniku čestim ponavljanjem hipnoze ne
oduzme njegova samostalnost i da se on ne navikne
na tu terapiju kao na neki narkotikum. Priznajmo,
katkad je ispadalo i sasvim po želji; posle malo na
pora imao se potpun i trajan uspeh. Ali, uslovi jednog
takvog povoljnog ishoda ostajali su nepoznati. Jed
nom mi se desilo da se jedno teško stanje, koje sam
kratkim hipnotičkim lečenjem bio potpuno uklonio,
vratilo nepromenjeno, pošto se bolesnica, bez povoda
s moje strane, bila naljutila na mene; posle izmire
nja ponovo sam uspeo, još potpunije, da bolesno sta
nje iščezne, ali se ono opet povratilo kad se bolesnica
jednom drugom prilikom otuđila od mene. Drugi put
sam doživeo da mi je jedna bolesnica, kojoj sam više
puta hipnozom pomogao protiv nervoznih stanja, za

vreme lečenja jednog osobito upornog slučaja najed
nom obavila ruke oko vrata. To je, međutim, nagonilo
čoveka da se, hteo ne hteo, pozabavi pitanjem o priro
di i poreklu svoga sugestivnog autoriteta.
Dotle iskustva. Ona nam pokazuju da, odustavši
od direktne sugestije, nismo napustili ništa nezamen-
ljivo. A sad dopustite da na to nadovežemo nekolika
razmišljanja. Vršenje hipnotičke terapije nalaže bo
lesniku kao i lekaru samo jedan vrlo neznatan rad.
Ta je terapija u najlepšem skladu sa jednim shvata-
njem neuroza koje ispoveda još većina lekara. Lekar
veli nervoznome: vama nije ništa; to je samo nervno,
pa zato ja i mogu odu vati vaše muke sa nekoliko reći
za nekoliko minuta. Ali, našem energetičkom shvata-
nju protivna je pomisao da bi se malenim naporom
snage mogao pokrenuti veliki teret kad se dohvati
direktno i bez pomoći pogodnih sprava. Ukoliko su
okolnosti uporedljive, i iskustvo pokazuje da takva
veština ne uspeva kod neuroza. Ali, ja znam da se taj
argumenat može napadati; ima i „oslobađanja” (ener
gije).
U svetlosti saznanja koje smo stekli iz psihoana
lize možemo na sledeći način opisati razliku između
hipnotičke i psihoanalitičke sugestije: hipnotička te
rapija traži da nešto u duševnom životu prikrije i za
vije, a analitička da nešto obelodani i otkloni. Prva
radi kao neka kozmetika, a druga kao neka hirurgija.
Prva upotrebljava sugestiju da sprečava simptome,
ona pojačava potiskivanja, a inače ostavlja neprome-
njenim sve procese koji su doveli do stvaranja simp
toma. Analitička terapija napada izdalje, od korena,
kod konflikata iz kojih su proizišli simptomi, i služi
se sugestijom da bi izmenila ishod tih konflikata.
Hipnotička terapija ostavlja bolesnika neaktivnim i
nepromenjenim, pa zato na isti način i neotpornim
prema svakom novom povodu za oboljenje. Analitič
ko lečenje zadaje lekaru kao i bolesniku težak posao,
koji se upotrebljava za uništavanje unutrašnjih otpo
ra. Savlađivanjem tih otpora duševni život bolesni
kov men ja se trajno, podiže se na jedan viši stupanj
Analitička t e r a p i ja 423
razvića i ostaje zaštićen protiv novih mogućnosti obo

ljenja. Taj rad savlađivanja bitno je delo analitičkog
lečenja, bolesnik ima da ga izvrši, a lekar mu ga
omogućava pomoću sugestije koja deluje u smislu
jednog vaspitanja. Zato je i rečeno, s pravom, da je
psihoanalitičko lećenje jedna vrsta naknadnog vaspi-
tavanja.
Nadam se da sam vam sad razjasnio u čemu se
razlikuje naš način da sugestiju terapeutički upotre-
bimo od načina koji je kod hipnotičke terapije je
dino mogućan. Iz svođenja sugestije na prenos vi ra-
zumete i ćudljivost koja nam je u hipnotičkoj tera
piji pala u oči, dok analitičku terapiju ostaje moguć
no proračunavati do njenih granica. Pri primeni hi
pnoze mi smo zavisni od stanja bolesnikove sposob
nosti prenosa, a da na samu tu sposobnost ne može
mo da imamo nikakvog uticaja. Prenos onoga koga
treba hipnotisati može biti negativan ili, kao što naj
češće biva, ambivalentan; on se mogao naročitim pri
pravnostima zaštititi protiv svog prenosa; o tome ni
šta ne doznajemo. U psihoanalizi radimo na samom
prenosu,' raskidamo ono što mu je protivno, pripre
mamo oruđe kojim ćemo dejstvovati. Tako nam po
staje mogućno da izvučemo sasvim drugu korist iz
moći sugestije; ona dolazi u naš? ruke; bolesnik se
ne sugeriše sam kako mu je po volji, već mi rukovo
dimo njegovom sugestijom ukoliko je on uopšte pri
stupačan njenom uticaju.
Reći ćete sad — svejedno da li pokretačku silu
naše analize nazivamo prenosom ili sugestijom — da
ipak postoji opasnost da uticanje na bolesnika ne uči
ni sumnjivom objektivnu pouzdanost naših nalaza.
Ono što je od koristi terapiji od štete je za istraživa
nje. To je prigovor koji je najčešće upućivan psiho
analizi, a mora se priznati da se, iako nije tačan, ne
može ipak odbaciti kao nerazuman. Ali, kad bi taj
prigovor bio opravdan, onda psihoanaliza ne bi bila
ništa drugo do jedna osobito dobro maskirana i oso
bito uspešna vrsta lečenja sugestijom, te bismo smeli
uzeti olako sva njena tvrđenja o životnim uticajima,
o psihičkoj dinamici, o nesvesnome. Tako i misle pro-
tivnici; naročito u sve što se odnosi na značaj seksu

alnih doživljaja, ako ne čak i u same te doživljaje,
mi smo, vele, „ubedili” bolesnike, pošto su takve kom
binacije postale u našoj pokvarenoj fantaziji. Opovr-
gavanje tih prigovora uspeva lakše pozivanjem na
iskustvo nego pomoću teorije. Ko je sam vršio psiho
analize, mogao se nebrojeno puta uveriti o tome da
je nemoguće na taj način sugerisati bolesnika. Nije,
naravno, nikakva teškoća da se on učini pristalicom
izvesne teorije i da tako i on sudeluje u nekoj moguć
noj zabludi lekarevoj. On se pri tom ponaša kao i
drugi, kao đak, ali se time i uticalo ^amo na njegovu
inteligenciju, a ne na njegovu bolest. Međutim, reše-
nje njegovih konflikata i savlađivanje njegovih otpo
ra polazi za rukom samo ako su mu date takve pri
premne predstave koje su u skladu sa stvarnošću u
njemu. Sto je u lekarevim pretpostavkama bilo ne-
tačno, to opet ispada u toku analize, mora biti povu
čeno i zamenjeno onim što je tačnije. Brižljivom teh
nikom tražimo da predupredimo ostvarenje privre
menih uspeha sugestije; ali je bezopasno ako se i jave
takvi uspesi, jer se ne zadovoljavamo prvim uspehom.
Ne smatramo da je analiza završena ako nejasnosti
datog slučaja nisu razjašnjene, praznine sećanja is
punjene i otkrivene okolnosti potiskivanja. U uspesi-
ma koji se jave isuviše rano vidimo pre smetnje
nego pomoći analitičkom radu, te opet uništavamo te
uspehe raskidajući uvek ponovo prenos na kome oni
počivaju. Ta poslednja crta u osnovi je ona koja od
vaja analitičko lečenje od čisto sugestivnog, i sa ana
litičkih rezultata skida sumnju da su sugestivni uspe
si. U svakom drugom sugestivnom lečenju prenos se
brižljivo čuva, ostavlja netaknutim; u analitičkom
predmet je lečenja sam prenos koji se raskida u sva
kom obliku u kom se javi. Na kraju analitičkog leče
nja mora sam prenos biti otklonjen, pa ako se sad
uspeh pojavi ili održi, onda on ne počiva na sugestiji
već na delu savlađivanja unutrašnjih otpora, izvrše
nom pomoću sugestije, na unutrašnjoj promeni po
stignutoj u bolesniku.
A n a l i t i č k a t e r a p i ja 425
Nasuprot postanku pojedinih sugestija dejstvu-

je svakako to što za vreme lečenja imamo nepresta
no da se borimo protiv otpora koji umeju da se pre
tvore u negativne (neprijateljske) prenose. A neće
mo propustiti ni da se pozovemo na to da nam je je
dan veliki broj pojedinačnih rezultata analize, koji bi
inače bili osumnjičeni kao proizvodi sugestije, potvr
đen s druge strane kojoj se ne može ništa prigovoriti.
Jemci su nam u ovom slučaju bolesnici dementni i
paranoički, koji naravno — u to ne može biti nikakve
sumnje — nisu pod uticajem sugestije. Sto nam ti
bolesnici kazuju o prevodima simptoma i fantazija
ma koji su kod njih došli do svesti poklapa se verno
s rezultatima naših istraživanja nesvesnoga kod onih
koji boluju od neuroze prenosa, i tako potvrđuje ob
jektivnu tačnost naših tumačenja u koja se često po-
sumnjalo. Držim da nećete pogrešiti ako u ovim tač-
kama poklonite analizi svoje poverenje.
Sad ćemo dopuniti svoje izlaganje o mehanizmu
lečenja time što ćemo ga zaodenuti formulama teori
je libida. Neurotični bolesnik je nesposoban za uživa
nje i delanje, ono prvo zato što njegov libido nije u-
pravljen ni na kakav realni objekt, a ono drugo zato
što mora da utroši vrlo mnogo od svoje ostale energi
je da bi održao libido u potiskivanju i da bi se od-
branio od njegove navale. On bi ozdravio kad bi kon
flikt između njegovoga ja i njegovog libida bio pri
veden kraju i kad bi njegovo ja opet moglo raspola
gati njegovim libidom. Terapeutički zadatak sastoji
se, dakle, u tome da se libido oslobodi u tom momen
tu datih veza koje su se otele od ja, i da ih opet stavi
u službu bolesnikovom ja. Gde se pak nalazi libido
neurotičnog lica? Lako se može naći; vezan je za sim
ptome koji daju u tom momentu jedino mogućnu za-
menu zadovoljenja. Valja, dakle, zagospodariti sim
ptomima, rasturiti ih, upravo učiniti ono što bolesnik
od nas traži. Za rasturanje simptoma potrebno je vra
titi se njihovom poreklu, obnoviti konflikt iz koga su
proizišli i uputili ga drukčijem ishodu pomoću onih
nagonskih sila koje u svoje vreme nisu bile na raspo
laganju. Ta revizija procesa potiskivanja može se sa
mo jednim delom izvršiti po tragovima u sećanju onih

pojava koje su dovele do potiskivanja. Odsudni deo
rada izvrši se ako se u odnosu prema lekaru, u ,,pre-
nosu”, stvore nova izdanja onih starih konflikata u
kojima bi se bolesnik želeo ponašati kao što se u svo
je vreme ponašao, dok ga mi nagonimo da, napreza
njem svih duševnih sila kojima raspolaže, dođe do
drukčijeg rešenja. Prenos, dakle, postaje bojištem na
kome treba da se sretnu sve sile koje se uzajamno
bore.
Sav libido kao i svaki otpor prema njemu sku
plja se u taj jedan odnos prema lekaru; pri tome je
neizbežno da simptomi budu lišeni libida. Namesto
sopstvene bolesti pacijentove dolazi veštački stvorena
bolest, prenos, bolest prenosa; mesto različitih ireal
nih objekata libida dolazi opet jedan fantastičan ob
jekt, objekt lekareve ličnosti. Ali, nova borba oko tog
objekta podiže se pomoću lekareve sugestije na naj
viši psihički stupanj i protiče kao normalan duševni
konflikt. Izbegavanjem ponovnog potiskivanja privodi
se kraju otuđenje između ja i libida i uspostavlja du
ševno jedinstvo ličnosti. Kad se libido opet odvoji od
privremenog objekta lekareve ličnosti, on se onda više
ne može vratiti svojim ranijim objektima, već ostaje
na raspolaganju bolesnikovom ja. Sile koje su za vre
me tog terapeutičkog rada savlađivane jesu, s jedne
strane, odvratnost bolesnikovog ja prema izvesnim
pravcima libida, koja se ispoljila kao sklonost ka po
tiskivanju, a s druge strane žilavost ili lepljivost li
bida, koji ne napušta rado objekte koje je jednom
poseo.
Terapeutički rad razlaže se, dakle, u dve faze; u
prvoj se sav libido sa simptoma nateruje u prenos i tu
se koncentriše, u drugoj se sprovodi borba oko tog no
vog objekta i libido od njega oslobađa. Presudna pro-
mena za taj dobar ishod jeste odstranjivanje potiski
vanja pri tom obnovljenom konfliktu, tako da se libido
ne može bekstvom u nesvesno opet oteti bolesnikovom
ja. To je omogućeno promenom samog ja koja se vrši
pod uticajem lekarske sugestije. Radom tumačenja,
kojim se nesvesno preobraća u svesno, ja se povećava
A n a l i t i č k a te r a p i ja 427
na račun tog nesvesnog i upućivanjem čini pomirlji

vim prema libidu i sklonim da mu dopusti neko zado
voljenje, a njegov strah od zahteva libida smanjuje
se mogućnošću da se jedan njegov deo reši sublimira-
njem. Sto se pojave pri lečenju bolje poklapaju sa
ovim idealnim opisom, utoliko je veći uspeh psihoa
nalitičke terapije. Svoju granicu nalazi uspeh u ne
dostatku pokretljivosti libida, koji se može opirati
tome da se odrekne svojih objekata, i u otpornosti
narcizma, koji ne daje da prenos objekta pređe izve-
snu granicu. Možda ćemo na dinamiku procesa lečenja
baciti još svetlosti primedbom da mi uhvatimo sav li
bido koji se oteo vlasti bolesnikovog ja kad prenosom
privučemo na se jedan njegov deo.
Nije neumestan ni nagoveštaj da iz raspodela li
bida koje se uspostavljaju za vreme lečenja i leče-
njem ne smemo izvući nikakav direktan zaključak
odnosno smeštaja libida za vreme bolovanja. Pretpo
stavimo da nam je pošlo za rukom da bolesni slučaj
srećno privedemo kraju uspostavljanjem i rešenjem
jednog jakog očinskog prenosa na lekara, onda bi bio
pogrešan zaključak da je bolesnik ranije bolovao od
jedne takve nesvesne vezanosti svog libida za oca.
Prenos na oca samo je bojište na kome se dočepava-
mo libida; bolesnikov libido upućen je lamo s drugih
pozicija. To bojište ne mora se nužno poklapati s ne
kim od najvažnijih utvrđenja neprijateljevih. Odbra
na neprijateljske prestonice ne mora se zbiti baš pred
njenim kapijama. Tek pošto je prenos opet raskinut,
može se u mislima rekonstruisati raspodela libida
koja je postojala za vreme bolovanja.
Sa stanovišta teorije libida možemo i o snovima
reći još jednu, poslednju reč. Snovi neurotičnih lica
služe nam, kao i njihove omaške i njihove slobodne
pomisli, na to da doznamo smisao simptoma i da otkri
jemo smeštaj libida. Oni nam pokazuju, u obliku is
punjenja želja, koje su želje potisnute i za koje se
objekte privezao libido otevši se od bolesnikovog ja.
Zato tumačenje snova igra u psihoanalitičkom lečenju
veliku ulogu, a u ponekim slučajevima je dugo vre
mena najvažnije sredstvo rada. Znamo već da stanje
spavanja samo po sebi donosi izvesno popuštanje po

tiskivanja. Tim popuštanjem pritiska koji na njoj po
čiva omogućava se potisnutoj težnji da u snu dođe
do mnogo jasnijeg izražaja nego što ga simptom može
dati za vreme dana. Tako proučavanje snova postaje
najzgodniji pristup za saznanje potisnutog nesvesnog
u koje spada od ja otrgnuti libido.
Ali, snovi neurotičnih nisu ni u jednoj bitnoj tač-
ki različni od snova normalnih ljudi; oni se čak mo
žda uopšte ne mogu od njih razlikovati. Bilo bi be
smisleno davati objašnjenja o snovima nervoznih na
jedan način koji ne bi imao važnosti i za snove nor
malnih ljudi. Moramo, dakle, reći da razlika između
neuroze i zdravlja važi samo za dan, ne produžuje se
u život snova. Primorani smo da prenesemo i na zdra
vog čoveka mnoštvo pretpostavki koje kod neurotič
nog čoveka proizlaze usled veze između njegovih sno
va i njegovih simptoma. Ne možemo sporiti da i zdrav
čovek ima u svom duševnom životu ono što jedino
omogućava stvaranje snova kao i stvaranje simptoma,
te moramo izvući zaključak da je i on preduzimao po
tiskivanja i izlaže se izvesnom trošenju da ih održi,
da njegov sistem nesvesnoga skriva potisnute težnje,
još posednute energijom, i da je jedan deo njegovog
libida otrgnut raspolaganju njegovog ja. Dakle, i
zdrav čovek je virtualno neurotičan, ali san se čini da
je jedini simptom koji je on sposoban stvoriti. Ako
se njegov budni život podvrgne oštrijem ispitivanju,
onda se naravno otkriva — što tu prividnost opovrga
va — da je taj tobože zdravi život prožet mnoštvom
neznatnih, praktično nevažnih, tvorevina simptoma.
Razlika između nervnog zdravlja i neuroze ogra
ničava se, dakle, na praktičnu.stranu i određuje se
prema tom rezultatu, da li je onom licu ostalo u do
voljnoj meri sposobnosti za uživanjem i za delanjem.
Ona se verovatno svodi na relativni odnos između ko
ličina energije koje su ostale slobodne i onih koje su
potiskivanjem vezane, i kvantitativne je a ne kvalita
tivne vrste. Ne treba da vas opominjem na to da se
u tom saznanju teorijski zasniva uverenje o principi
Analitička t e r a p ija 429
jelnoj izlečivosti neuroza, uprkos njihovoj zasnovano

sti u konstitucionalnim sklonostima.
Toliko za karakteristiku zdravlja smemo zaklju
čiti iz činjenice da su snovi kod zdravih i kod neuro
tičnih identični. A za sam san proizlazi iz toga dalja
posledica da ga ne smemo izdvojiti iz njegovih odno
sa prema neurotičkim simptomima, da ne treba da
mislimo da je njegova suština iscrpena formulom iz-
vesnog prevođenja misli u jedan arhajski oblik izra
žavanja, da moramo pretpostaviti da nam on zaista
pokazuje stvarne smeštaje libida i posedanje objekata.
Sada smo već skoro na kraju. Možda ste lazoča-
rani što sam vam u poglavlju o psihoanalitičkoj tera
piji kazivao samo teorijske stvari, a ništa o uslovima
pod kojima se pristupa lečenju, ni o uspesima koje
ono postiže. Ali, ja izostavljam i jedne i druge. One
prve zato što i ne mislim da vam dam praktično uput-
stvo za vršenje psihoanalize, a one druge zato što me
višestruki razlozi od toga zadržavaju. Naglasio sam
u početku naših razgovora da mi pod povoljnim uslo
vima postižemo uspehe u lečenju koji ne zaostaju za
najlepšim uspesima na polju interne terapije, a mo
žda još mogu dodati da ti uspesi ne bi bili postignuti
nikakvim drugim postupkom. Kad bih rekao više, bio
bih sumnjiv kao da bih hteo reklamom da nadvičem
ispoljene glasove omalovažavanja. Protiv psihoana
lize je više puta, i na javnim kongresima, od lekar-
skih „kolega” izjavljena pretnja da će se jednom
zbirkom analitičkih neuspeha i štetnih strana bole
sničkoj publici otvoriti oči na bezvrednost te metode
lečenja. Ali, jedna takva zbirka, bez obzira na nepri
jateljski i denuncijatorski karakter tog postupka, ne
bi ni bila podesna da omogući pravilan sud o terapeu-
tićkom dejstvu analize. Analitička terapija je, kao što
znate, mlada; trebalo je dugo vremena dok se mogla
utvrditi njena tehnika, a i to se moglo desiti samo za
vreme rada i pod uticajem sve većeg iskustva. Usled
teškoća obučavanja, lekarski početnik u psihoanalizi
upućen je, u većoj meri nego neki drugi specijalist,
na svoju sopstvenu sposobnost za usavršavanjem, te
uspesi prvih njegovih godina nikako neće omogućiti

da se proceni dejstvo analitičke terapije.
Mnogi pokušaji lečenja nisu uspevali u prvo
vreme analize zato što su preduzimani na slučajevi
ma koji uopšte nisu pogodni za taj postupak i koje mi
danas isključujemo svojim stavljanjem indikacija. A
i te indikacije mogle su se dobiti samo opitom. U svoje
vreme nije se unapred znalo da su paranoja i demen
tia praecox u izrazitim oblicima nepristupačne anali
tičkoj metodi, i još smo imali prava da tu metodu
probamo na svakojakim bolestima. Ali, većina neu-
speha onih prvih godina nije došla krivicom lekare-
vom ili zbog nepogodnog izbora objekta, već usled ne
povoljnih spoljašnjih uslova. Mi smo raspravljali sa
mo o unutrašnjim otporima, otporima bolesnikovim,
koji su nužni a savladljivi. Spoljašnji otpori, koje ana
lizi stavljaju okolnosti bolesnikove, njegova okolina,
imaju neznatan teorijski interes, ali najveću praktič
nu važnost. Psihoanalitičko lečenje može se uporedi-
ti s kakvim hirurškim pothvatom, i zahteva, kao i on,
da se preduzme pod pripremama najpovoljnijim za
uspevanje. Vi znate kakve mere hirurg obično predu-
zima za to: podesan prostor, dobru svetlost, asistente,
isključenje srodnika, itd. Pitajte se sad sami: koliko
bi tih operacija ispalo dobro, kad bi se morale vršiti
u prisustvu svih članova porodice, koji bi svoje nose-
ve zavlačili u operaciono polje i glasno vrisnuli pri
svakom potezu noža. Pri psihoanalitičkom lečenju
mešanje srodnika je upravo jedna opasnost, i to ta
kva opasnost u kojoj ne umemo da se snađemo. Mi
smo naoružani protiv unutrašnjih otpora bolesniko
vih, za koje uviđamo da su neizbežni, ali kako da se
branimo od onih spoljašnjih otpora? Bolesnikovim
srodnicima ne može se prići nikakvim objašnjenjem,
oni se ne mogu navesti na to da u celoj stvari ostanu
po strani, a s njima se u toj stvari ne srne imati ništa
zajedničko zato što se onda dolazi u opasnost da se
izgubi poverenje bolesnika koji, uostalom s pravom,
zahteva da njegova poverljiva ličnost takode bude na
njegovoj strani. Ko uopšte zna kakvim je neslogama
često razrivena jedna porodica neće ni kao analitičar
Analitička t e r a p i ja 431
biti iznenađen ako opazi da katkada oni koji su bo

lesniku najbliži pokazuju manje interesa za to da on
ozdravi nego da ostane onakav kakav je. Gde je neu
roza, kao što biva tako često, u vezi s konfliktima iz
među članova porodice, tu se zdravi ne misli dugo pri
izboru između svog interesa i bolesnikovog izlečenja.
Nije se čuditi ako suprug ne gleda rado jedno lečenje
u kome će se, kako on s pravom srne slutiti, odmotati
spisak njegovih grehova; mi se i ne čudimo tome, ali
onda ne možemo ni prebacivati sebi ako naš trud osta
ne bezuspešan i bude prekinut pre vremena zato što
se otporu bolesne žene dodao otpor čovekov. bili smo,
znači, preduzeli nešto što je pod datim okolnostima
bilo neizvodljivo.
Mesto mnogih slučajeva ispričaću vam samo je
dan jedini, u kome sam iz lekarskih obzira bio osuđen
na pasivnu ulogu. Primio sam — pre mnogo godina
— na analitičko lečenje jednu mladu devojku koja
već duže vremena od straha nije mogla izići na ulicu
niti sama ostati kod kuće. Bolesnica je polako izišla
sa otvorenim priznanjem da je njena fantazija bila
uzbuđena slučajnim opažajima nežnih odnosa izme
đu njene majke i jednog imućnog domaćeg prijatelja.
Ali, ona je bila tako nevešta — ili tako prepredena
— da majci da jedan mig o onome o čemu je govore
no u časovima analize, time što je promenila svoje
ponašanje prema majci, što je uporno zahtevala da
protiv svog straha od samoće ne bude štićena ni od
kog drugog nego od majke, pa joj je sa strahom za-
prećavala vrata kad je ona htela poći od kuće. Majka
je ranije i sama bila vrlo nervozna, ali je pre više go
dina našla spas u jednom zavodu za lečenje vodom.
Stavimo mesto toga da je ona u onom zavodu načini
la poznanstvo s čovekom s kojim je mogla stupiti u
odnos koji je u svakom pravcu zadovoljava. Začuđena
žustrim zahtevima devojčinim, majka je najednom ra-
zumela fita znači strah njene kćeri. Ona se prepustila
da oboli, da bi majku držala zarobljenom i oduzela joj
slobodu kretanja potrebnu za opštenje s draganom.
Brzo rešena, mati je prekinula to štetno lečenje. De-
vojka je odvedena u jedan zavod za lečenje nerava i
dugo godina pokazivana kao „jadna žrtva psihoanali

ze”. Za sve to vreme mene je pratilo ružno ogovaranje
zbog lošeg ishoda tog lečenja. Ja sam ćutao zato što
sam mislio da sam vezan dužnošću lekarske diskrecije.
Posle dugo vremena doznao sam od jednog kolege,
koji je posetio zavod i onde video tu agorafobičnu de-
vojku, da je odnos između njene majke i imućnog do
maćeg prijatelja poznat celoj varoši, imajući verovat-
no odobrenje supruga i oca. Toj „tajni”, dakle, žrtvo
vano je lečenje.
U godinama pre rata, kad me je navala iz mno
gih zemalja činila nezavisnim od milosti ili nemilosti
rodnog grada, ja sam se držao pravila da ne primim
na lečenje nijednog bolesnika koji ne bi sui luris, u
svojim bitnim životnim odnosima, bio nezavisan od
drugih. A to ne može sebi dozvoliti svaki psihoanali
tičar. Iz moga upozorenja na srodnike vi ćete možda
izvući zaključak da bolesnike, u svrhu psihoanalize,
treba odvojiti od njihovih porodica, dakle tu terapiju
ograničiti na one koji su u zavodima za nervne bole
sti. Ali, ja se ne bih u tome mogao složiti s vama;
daleko je korisnije ako bolesnici — ukoliko nisu u
jednoj fazi teške iznurenosti — za vreme lečenja osta
nu u onim okolnostima u kojima imaju da se bore sa
postavljenim im zadacima. Samo ne bi trebalo da
srodnici svojim ponašanjem osujete tu korist i uopšte
da se stavljaju neprijateljski nasuprot lekarskom na
poru. Ali, kako da te činioce, koji su za nas nepristu
pačni, sklonite na to! Pogodićete takođe, naravno, ko
liko su izgledi lečenja određeni socijalnom sredinom
i kulturnim stanjem jedne porodice.
To — zar ne? — za dejstvo psihoanalize kao tera
pije pruža mračne izglede, čak i ako pretežnu većinu
svojih neuspeha možemo objasniti tim razlogom, re-
metilačkim spoljašnjim momentima! Prijatelji anali
ze su nam stoga savetovali da, nasuprot zbirci neu
speha, iznesemo jednu statistiku uspeha koju bismo
sami sastavili. Ja nisam ni na to pristao. Dokazivao
sam da statistika nema vrednosti ako su u njoj pore
dane jedinice isuviše malo srodne, a slučajevi neuro-
tičkog oboljenja, čije smo lečenje bili preduzeli, bili
Analitička t e r a p i j a 433
su zaista u različitom pogledu nejednaki. Osim toga

je period vremena koji se mogao pregledati bio suvi
še kratak da bi se sudilo o trajnosti izlečenja, a mno
gi slučajevi uopšte se nisu mogli saopštavati. Oni suv*
se ticali osoba koje su skrivale svoju bolest kao i svo
je lečenje i čije je izlečenje tako reći moralo ostati u
tajnosti. Ali, najjače zadržavanje bilo je u saznanju
da se ljudi u pitanjima terapije ponašaju veoma ne
racionalno, tako da nema izgleda da se kod njih ne
što postigne razumnim sredstvima. Jedna terapeu-
tička novina prima se ili sa zanosnim oduševljenjem,
kao na primer onda kad je Koch predao javnosti svoj
prvi tuberkulin protiv tuberkuloze, ili se dočekuje sa
veoma dubokim nepoverenjem, kao zaista blagotvor
no kalemljenje Jenner-ovo, koje još i danas ima svo
je nepomirljive protivnike. Protiv psihoanalize posto
jala je, očevidno, jedna predrasuda. Ako smo izlečili
neki težak slučaj, onda se moglo čuti: to nije nikakav
dokaz, taj bi bolesnik za ovo vreme i sam od sebe
ozdravio. A kad je jedna bolesnica, koja je već bila
izdržala četiri ciklusa neraspoloženja i manije, u jed
noj pauzi posle melanholije došla k meni na lečenje,
pa se tri nedelje docnije opet našla na početku jedne
manije, onda su svi članovi porodice, a i visoki lekar-
ski autoritet, pozvan na savetovanje, bili uvereni da
novi napad samo može biti posledica na njoj poku
šane analize. Protiv predrasuda ne može se ništa uči
niti; a to vidite, sad opet, i na predrasudama koje je
razvila jedna grupa zaraćenih naroda protiv druge.
Najpametnije je da se pričeka i ostavi vremenu da
ih ono istroši. Isti ljudi misle jednog dana o istim
stvarima sasvim drukčije nego dotle; zašto vec ranije
nisu tako mislili, ostaje mračna tajna.
Možda je predrasuda protiv analitičke terapije
već sad u opadanju. Za to jemči, izgleda, stalno šire
nje analitičkog učenja i u ponekim zemljama poveća
nje broja lekara koji leče psihoanalitički. Kad som
bio mlad lekar, ja sam se našao u istoj takvoj buri
ogorčenja lekara protiv lečenja hipnotičkom sugesti
jom, koje se danas od „trezvenih” istavlja nasuprot
psihoanalizi. Ali, hipnotizam, kao lerapeutički agens,
a Frojd, Odabrana dHa. II
nije održao ono što je upočetku obećavao; mi, psiho

analitičari, smemo se izdavati za njegove zakonite na-
slednike, i ne zaboravljamo koliko mu dugujemo za
jpods tican je i teorijsko rasvetl javan je. Štetne strane
Tcoje se prebacuju psihoanalizi ograničavaju se uglav
nom na prolazne pojave pojačanja konflikta kad se
analiza vrši nevešto ili kad se prekine usred srede. Vi
ste dobili objašnjenje o tome šta mi činimo s bolesni
cima, pa možete stvoriti sopstven sud o tome da li su
naši napori podobni da dovedu do trajnog cštećenja.
Zloupotreba psihoanalize mogućna je u raznim prav
cima; naročito je prenos opasno sredstvo u rukama
jednog nesavesnog lekara. Ali od zloupotrebe nisu
zaštićeni nikakva lekarska sredstva ili postupci; ako
jedan nož ne seče, ne može poslužiti ni za lečenje.
Sad sam na kraju, gospođe i gospodo. Nije samo
uobičajeni način govora kad vam priznajem da mnogi
nedostaci predavanja, koja sam vam održao, i mene
samog osetno tište. Pre svega, žao mi je što sam tako
često obećavao da ću se na jednu ukratko dodirnutu
temu ponovo vratiti na drugom mestu, pa mi veza
celine posle nije omogućila da održim svoje obeća
nje. Latio sam se toga da vam dam obaveštenja o
jednoj stvari koja je još nedovršena, još u razvoju,
pa je onda moje kratko izlaganje i samo postalo ne
potpunim. Na mnogim mestima spremio sam mate
rijal za izvođenje nekog zaključka, pa ga posle ni
sam sam izveo. Ali, ja nisam mogao zahtevali da vas
načinim stručnjacima; hteo sam samo da vam dam
razjašnjenja i podsticaje.
SADR2AJ
Deo prvi
OMAŠKE
Predgovor autora 7
Prvo predavanje
Uvod 11
Drugo predavanje
Omafike 20
Treće predavanje
Omaike (Nastavak) 34
Četvrto predavanje
Omaške (Nastavak) 53
Deo drugi
SAN
Peto predavanje
Teškoće i prva pristupanja 75
Šesto predavanje
Pretpostavke i tehnika tumačenja 91
Sednto predavanje
Očigledna sadržina sna i latentne misli sna 104
Osmo predavanje
Dečji snovi 110
Deveto predavanje
Cenzura sna 126
436
Deseto predavanje
Sim bolika u snu 138
Jedanaesto predavanje
Rad sna 158
Dvatiaeslo predavanje
Analize prim era snova 171
Trinaesto predavanje
A rhajske crte i infantilizam sna 185
Četrnaesto predavanje
Petnaesto predavanje
Deo treći
OPŠTA NAUKA O NEUROZAMA
Šesnaesto predavanje
Psihoanaliza i psihijatrija 227
Sedamnaesto predavanje
Smisao sim ptom a 240
Osamnaesto predavanje
Fiksiranje za traum u — Nesvesno 256
Devetnaesto predavanje
Otpor i potiskivanje 268
Dvadeseto predavatije
Dvadeset prvo predavanje
Dvadeset drugo predavanje
Gledišta razvića i regresije —Etiologija 317
Dvadeset treće predavanje
Putevi stvaranja simptoma 335
Dvadeset četvrto predavanje
Obična nervoznost 35:;
‘t o i
Dvadeset peto predavanje

Strah 367
Dvadeset iesto predavanje
Teorija libida inarcizam 385
Dvadeset sedmo predavanje
Prenos 403
Dvadeset osmo predavanje
Analitičkaterapija 420
IZDAVAČKO PREDUZECE
MATICE SRPSKE
Novi Sad
ODABRANA DELA
SIGMUNDA FROJDA
I—VIII
u Izboru
dra HUOA KLAJNA
m Izdanje
JezlCka redakcija:
LAZA ATANACKOVIC
Korice:
MIRKO STOJ NIC
Štampa:
»RADISA TIMOTIĆ«
Beograd, i97«.
Na oanovu mnijenja Pokrajlnakog aekretarljata za obrazovanje, nauku

i kulturu SAPV br. 4lS-a od lS. maru 1VTS. godine, ova knjiga oalo*
bodena Je oanovnog poreza na promet

Uvod U Psihoanalizu (Odabrana Dela Sigmund - Sigmund Freud

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Uvod U Psihoanalizu (Odabrana Dela Sigmund - Sigmund Freud

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ODABRANA DELA SIGMUNDA FROJDA

URE DNI K: Dr HUGO KI.AJN

Sto ja ovde predajem javnosti kao Uvod u psiho­

iz drugih, daleko opširnijih dela. Ali, potreba da se ovaj

Beč, u proleće 1917. Frojd

Gospode i gospodo! Ne znam koliko pojedin

Nemojte se ljutiti ako u prvi mah s vama po­

i izazivače bolesti u izolovanom stanju. U hirurškoj

Ali, mi ni to ne možemo. Razgovor u kome se

ili da se ne može u pojedinostima pouzdano utvrditi,

Za jednu drugu teškoću u vašem odnosu prema

kojima ne možete naći nikakvog objašnjenja. Ovi

tram kao predrasudu jedan stav tako apstraktne pri­

nema nikakvog interesa da se jačina seksualnih na­

Gospođe i gospodo! Mi ne počinjemo s pretpo

• U nemačkom jeziku versprechen, verlesen, itd. znači

posmatranja čine obično oni neznatni događaji koje

čovek time misli? Hoće li da tvrdi da ima tako malih

vrste. Slabost i poremećaj cirkulacije daju fiziološko

baš onda kad je čoveku naročito mnogo stalo do

1 Umesto Kronprinz. Kron(e) Je kruna, Kom zrno, a

parskih grešaka, o vragu u slagačkom sanduku i si.,

1 Connćtable znači maršal, a comfortabel znači jedno-

čaju, od svih mogućih omaški u govoru, nameće baš

1 Hoće da se kaže: beSe ml na grudima (Brust) tako

die Praparate in den Brie/kasten, anstatt Briitkasten.1

1 Ostaviću preparate u sanduče za pisma, mesto u san­

poznatog pronalazača i velikog industrijalca V. Si-

da ta omaška ima puno smisla. On ne očekuje ništa

1 Taj dražesni novi šešir svakako ste sami skrpili (auf­

posle tu svoju omašku u pisanju zadrži kao omašku

Oktavio je hteo reći ,,k njemu” hercogu, ali se,

no pojavi, i tom veštinom ume da umiri i nesnošljivu

Uzgredno je i jedan mislilac, koji je daleko od

Gospođe i gospodo! Prošlog puta došli smo na

sleno. Smisao i svrha njegove omaške je ta da bi on

tivreče našim očekivanjima. Kad neko omaškom izo­

1 To će potrajati još možda mesec dana. (Prim. prev.).

saznanju, moći ćemo razumeti još neke druge, dosad

1 Svinjski kare. (Prim. prev.).

u skaredne; to važi kao duhovito, ali uistini, kad od

ispituje neki slučaj govorne omaške. Ali se ne može

rečima: sad su mi baš usamljenost i mrak oteli moje

obe tendencije, poremećena tendencija, zar ne, uvek

1 To Je jedna žalosna priča. (Prim. prev.).

on je dao objašnjenje prvom mišlju koja mu je pala

ta koja se protivstavlja izražaju poštovanja. Ali, to

čudno. Kad neki optuženi prizna pred sudijom delo,

ške! S različitih strana. Pre svega iz analogije sa po­

1 VorschuDmitglleder znači: članovi predujma; Vorstand

Kad neko zaboravi jedno ime koje mu je inače

olovka je upravo bila poklon od toga zeta. Bez te veze

Kad je nestalo motiva, onda je prestala i zature-

1 Isto tako u zbirkama od A. Maeder-a (franc.), A. A.

sebi morao priznati da mu je vrlo neprijatno da to

sam sebe podsećao na tu odluku, dok je nisam ostva­

hemičara priča se da se njegov brak nije ostvario zato

Gospođe i gospodo! Da omaške imaju smisla —

no proširili polje psihičkih pojava i osvojili za psiho­

Najinteresantnija pitanja koja smo postavili kod

* U nemaćkom Rajhstagu, novembra 1908.

šnjosti koji se uplašio zbog njegove smelosti, te oma­

1 Riickhaltlos znači: bez ustezanja, a riickgratlos: bez

Sto ja ovde predajem javnosti kao Uvod u psiho

Nemojte se ljutiti ako u prvi mah s vama po

tram kao predrasudu jedan stav tako apstraktne pri

nema nikakvog interesa da se jačina seksualnih na

1 Ostaviću preparate u sanduče za pisma, mesto u san

1 Taj dražesni novi šešir svakako ste sami skrpili (auf

tivreče našim očekivanjima. Kad neko omaškom izo

ške! S različitih strana. Pre svega iz analogije sa po

sam sebe podsećao na tu odluku, dok je nisam ostva

no proširili polje psihičkih pojava i osvojili za psiho

šnjosti koji se uplašio zbog njegove smelosti, te oma

života. Jedna od njih priznaje da taj način provođe

te nama nepoznate odnose mogli otkriti daljim udub

1 Klosethaus znači: kuća gde su javni klozeti; K orset

se, uprkos tačnom tumačenju zaborava, izlaže opasno

đuje, već odriče protivvolju koju smo mi kao zaklju

Pre nekog vremena radio sam s više kolega u la

ste vi iz naših dosadašnjih izlaganja o tome zado

o reakcijama u obliku trzaja, samo o takvim dušev

voriti istim tonovima, iako ne melodijama, čim se slu

kad posle ove scene snevač „izvuče sebi jedan du

voljenja egoistične potrebe, častoljublje i vlastoljub

Selite se da smo već jednom bili u ovakvoj situ

Ali, može se pokazati da je pomisao uvek strogo od

doviknutu joj reč — nadražaj. Tada se može prou

Gospođe i gospodo! Kao što vidite, nismo besko

0 sumnji koja se kod nje skriva iza nametljivog ču

1 Na nemačkom: Izvlačiti kaže se hervorziehen, a da

mnoge snove lako naći jedan takav povod od pret

baš uvođenjem jednog besmislenog elementa u oči

Iz ovih dečjih snova možemo sad s velikom lako

što je pre toga slušao: do gore se ide šest sati po ste

resa za svet. On ne bi hteo prekinuti život, već bi ra

u pitanju manji intenziteti tih potreba, onda nam če