VISOKA ŠKOLA STUKOVNIH STUDIJA ZA EKONOMIJU I UPRAVU

BEOGRAD

DOPRINOS PORESKOG PRAVA EKONOMSKOJ POLITICI

Seminarski rad iz predmeta: Ekonomska politika

Mentor: Student:
Prof.dr Igor Pejović Jelica Lukić, 171/16

Šabac, 2017.
 SADRŽAJ:

SADRŽAJ: ........................................................................................................................... 1
UVOD ................................................................................................................................... 2
1. JAVNI PRIHODI ............................................................................................................ 3
1.1. Poreski prihodi ........................................................................................................... 4
1. 2. Neporeski prihodi ..................................................................................................... 6
2. PORESKO PRAVO ........................................................................................................ 8
2.1. Odnos poreskog prava i javnih finansija .................................................................... 8
3. EKONOMSKA POLITIKA ......................................................................................... 11
3.1. Pojam ekonomske politike ....................................................................................... 11
3.2. Ciljevi ekonomske politike ...................................................................................... 12
3.3. Instrumenti i mere ekonomske politike ................................................................... 13
3.4. Monetarna politika ................................................................................................... 13
3.5. Projekcija inflacije ................................................................................................... 15
3.6. Fiskalna politika ....................................................................................................... 15
3.6.1. Instrumenti fiskalne politike ................................................................................. 17
3.6.2. Značaj fiskalne politike ......................................................................................... 18
3.6.3. Fiskalni tokovi i politika Republike Srbije u 2016 ............................................... 19
3.6.4. Fiskalne tendencije i makroekonomske implikacije ............................................. 20
3.6.5. Fiskalna pozicija zemalja Centralne, istočne i jugoistočne Evrope u 2016 .......... 20
4. ZAKLJUČAK ................................................................................................................ 22
5. LITERATURA .............................................................................................................. 23

1
 Uvod

Državni sektor privrede drugačije nazivamo javni sektor. Javni sektor je zadužen za
zadovoljavanje zajedničkih i opštih potreba građana, odnosno zajedničku potrošnju
(obrazovanje, nauka, kultura, fizička kultura, zdravstveno i socijalno i osiguranje za slučaj
nezaposlenosti, dečija zaštita) i opštu potrošnju (vojska, policija, sudstvo, uprava, državne
investicije i intervencija u privredi).
Za ekonomiju zajedničke i opšte potrošnje koriste se različiti nazivi: nauka o
finansijama, javne finansije, finansije, društvene finansije, nauka o javnim finansijama,
institucije javnih finansija, osnove finansijskog sistema, finansijska teorija i politika, nauka o
finansijskoj privredi, nauka o državnoj privredi, fiskalni sistem, fiskalna politika, javni sektor,
finansijska politika, javna ekonomika, fiskalna ekonomija, finansijska ekonomija, ekonomija
javnog sektora, sistem javnog finansiranja, nauka o budžetskoj privredi, budžetske i poreske
finansije, fiskalne finansije, finansijsko pravo.“ Mada u osnovi podrazumevaju isto značenje,
ovi termini ipak nisu sinonimi. Treba praviti razliku između fiskalne politike, javnih finansija
i finansijskog prava.
Fiskalna politika može podsticajno da utiče na rast privrede preko učvršćenja
makroekonomske stabilnosti. Fiskalna politika znatnije utiče na rast privrede preko svojih
strukurnih karakteristika, kao što su visina i vrste poreza, obim sive ekonomije, struktura
rashoda, efikasnost u realizaciji državnih programa i dr.

2
 1. Javni prihodi

Javni prihodi i javni rashodi su osnovne institucije javnih fmansija. Javne finansije su
ekonomska disciplna koja izučava finansijsku delatnost države i drugih pravnih lica javnog
prava - javnopravnih kolektiviteta kojima je zakonom povereno da vrše takvu delatnost (npr.
organizacije obaveznog socijalnog osiguranja). Ta se delatnost, sastoji u zadovoljavanju
javnih potreba (plate zaposlenima u državnoj službi, socijalni transferi, penzije, troškovi
zdravstvene zaštite i dr.) i u obezbeđivanju novčanih sredstava (najpre javnih prihoda) da bi se
te potrebe mogle finansirati. Postoje i druge ekonomske disciplne koje se bave monetarnim
transakcijama, te u svom nazivu nose termin „finansije": pored javnih finansija (tj. fmansija
države i drugih javnopravnih tela), sreću se i poslovne finansije (privrednih društava i
preduzetnika) i monetarne finansije (centralne banke, poslovnih banaka i osiguravajućih
društava).

Tabela br.1 : Javni prihodi država u okruženju

Država Javni prihodi, % BDP-a

Albanija 26.0
Makedonija 29.4
Rumunija 32.9
Bugarska 35.9
Crna Gora 40.6
Srbija 41.1
Hrvatska 43.5
Bosna i Hercegovina 45.4

Izvor: https://libek.org.rs [1]

Javni prihodi u Srbiji već su visoki kada se uporede sa zemljama iz okruženja (tabela
br.1.), sa tim da su neki poreski oblici niži (porez na dohodak, porez na dobit), a neki viši u
odnosu na prosek (PDV).

Porez je najznačajniji oblik javnih prihoda. Funkcionisanje države je nemoguće

zamisliti bez poreza. Kroz kanale oporezivanja obezbeđuje se najveći deo sredstava za
finansiranje javnih izdataka, čiji se udeo u bruto domaćem proizvodu ekonomski razvijenih
zemalja kreće oko 30%. Međutim, ne bi trebalo zaboraviti ni ostale oblike javnih prihoda
(takse, doprinose, naknade, novčane kazne, prihode od državne imovine i dr.), koji dodatno
pune budžet.

Javni izdaci (koji obuhvataju /tekuće/ javne rashode i ostale izdatke) prvenstveno se
finansiraju javnim (tekućim) prihodima, od kojih su najznačajniji porezi. Prihod predstavlja
transakciju koja povećava neto imovinu opšteg sektora države. U kontnom planu za budžetski
sistem (pravilnik o standardnom klasifikacionom okviru i kontnom planu za budžetski sistem)
tekući prihodi su obuhvaćeni klasom 700.000.

Opšti sektor države obuhvata više institucionalnih jedinica, koje mogu biti:

„ Jedinice države “, koje kao svoju primarnu delatnost obavljaju državne funkcije
(zakonodavnu, sudsku i izvršnu).

3
Kod nas "jedinice države" su:
 Republka Srbija
 Autonomna Pokrajina
 grad Beograd
 gradovi
 opštine

2. organizacije za obavezno socijalno osiguranje, i to:

 Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje
 Republički zavod za zdravstveno osiguranje
 Nacionalna služba za zapošljavanje

3. „Netržišne i neprofitne ustanove“ koje su kontrolisane i pretežno finansirane od strane

jedinica države. Te institucije u pravnom smislu ne predstavljaju jedinice države, ali spadaju u
opšti sektor države zato što sprovode politiku države i efektivno čine njen deo. Smatra se da
jedinica države (npr. Republika) kontroliše netržišnu neprofitnu ustanovu (npr. školu, ili
bolnicu) kada je u stanju da određuje njenu opštu politiku ili program tako što ima pravo da
imenuje lica koja upravljaju takvom ustanovom i što je kontroliše finansijskim putem.

Pored javnih (tekućih) prihoda, institucionalne jedinice opšteg sektora države (u

daljem tekstu - država) ostvaruju i druga primanja. Tako su u klasu 800.000 svrstana primanja
od prodaje nefinansijske imovine (osnovnih sredstava, zaliha i prirodne imovine /šuma i
voda/), a u klasu 900.000 primanja od zaduživanja i prodaje fmansijske imovine (prodaje
akcija i drugih hartija od vrednosti, od naplate datih zajmova, od privatizacije i sl). Ovde se ne
radi o prihodima (jer nije reč o transakcijama koje povećavaju neto imovinu države), već o
sredstvima koja se ostvaruju disponiranjem državne (nefinansijske i finansijske) imovine, odn.
zaduživanjem. [2]

Vrste javnih prihoda:

 Fiskaliteti: porezi, takse, carine

 Parafiskaliteti: doprinos
 Naknade
 Samodoprinos
 Javni zajmovi
 Ostali javni prihodi: prihodi od državne imovine, delatnosti državnih organa, prihodi
od kazni

1.1 Poreski prihodi

Osnovna karakteristika poreskih prihoda je njihova obaveznost i nepostojanje nikakve

direktne protivusluge prilikom plaćanja poreza. Država naplaćuje poreze i iz prikupljenih
sredstava finansira određene državne funkcije, s tim da se koristi od određene funkcije ne
mogu direktno vezati za pojedinca koji je porez platio. U poreske prihode ubrajaju se: porez
na dohodak, porez na dobit preduzeća, porez na dodatu vrednost, akcize, carine i ostali
poreski prihodi.

Na osnovu podataka prikazanih (tabela br.2), može se uočiti da poreski prihodi iz

godine u godinu imaju tedenciju rasta. Najizdašniji prihodi prikupljeni su od PDV-a koji čine

4
od 51% do 55,4% (409.564,2 mlrd. dinara) poreskih prihoda. Prihodi od akciza su veoma
značajni poreski prihodi, zabeležili su tendenciju rasta sa izuzetkom u 2008. godini gde su
blago opali, prihodi od akciza čine od 17,3% do 28,3% poreskih prihoda. Prihodi od poreza na
dohodak čine od 5,8% do 14,6% poreskih prihoda njihovo učešće zabeležilo je tendenciju
pada izmenom zakona o porezu na dohodak iz 2012. godine. Prihodi od poreza na dobit u
prve četiri godine analiziranog perioda zabeležili su tendenciju rasta, pojavom ekonomske
krize 2009. do 2011. godine ovi prihodi beleže blagi pad, a od 2012. godine počinju da rastu.
Prihodi od carina zabeležili su pad u analiziranom periodu koji čine od 4% do 11,2% poreskih
prihoda. Ostali poreski prihodi su mali i čine od 1% do 2% poreskih prihoda.

Tabela br.2 : Poreski prihodi Republike Srbije u periodu od 2005-2014. godine (u mlrd. dinara)

God. Poreski prihodi Porez na Porez na PDV Akcize Carine Ostali

dohodak dobit poreski
prihodi
u % od poreskih prihoda
2005 390.247 12,6 2,4 55,4 18,3 10 1,03
2006 437.112 14,6 3,9 51,5 18,7 10,4 1,01
2007 511.292 12,3 5,3 51,9 18,2 11,2 1,02
2008 582.893 12,8 6 51,8 17,3 11,1 1,05
2009 574.644 12,4 5,1 51,7 20,9 8,4 1,58
2010 616.608 12,2 4,8 51,8 22 7,2 1,99
2011 646.598 10,9 5,3 53 23,6 6 1,30
2012 686.828 6,8 7,1 53,5 26,3 5,2 1,12
2013 723.390 6 7,4 52,6 28,3 4,5 1,23
2014 771.498 5,8 8,3 53,1 27,5 4 1,27

Izvor: Proračun autora na bazi podataka Ministarstvo finansija Republike Srbije, Beograd, Bilten javnih finansija
za mesec januar 2015. godine, http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/bilten%20javne%20finansije/bilten-125-
web.pdf [3]

Grafikon br.1: Odnos direktnih i indirektnih poreza u Srbiji u periodu od 2005-2014.

Izvor: Trklja, M. (2015) Komparativna analiza strukture budžeta izabranih zemalja, Master rad, Ekonomski
fakultet Niš, str. 80. [4]

5
 Pravna i ekonomska definicija poreza razlikuju se u tome što ekonomisti ne smatraju
mnoge transfere vladama kao poreze. Na primer, neki transferi u javni sektor su uporedivi sa
cenama. Primeri obuhvataju školarinu na javnim univerzitetima i naknade za komunalne
usluge koje pružaju lokalne vlasti. Vlade takođe dobijaju resurse tako što „stvaraju“ novac i
kovanice (na primer, štampanjem novčanica i kovanjem novca), putem dobrovoljnih poklona
(na primer, doprinosa javnim univerzitetima i muzejima), nametanjem kazni (kao što su kazne
za saobraćaj), zaduživanjem i konfiskacijom bogatstva. Sa stanovišta ekonomista, porez je
nekrivičan, mada obavezan prenos sredstava sa privatnog na javni sektor obračunat na osnovu
unapred utvrđenih kriterijuma i bez upućivanja na specifične primljene usluge. [5]

U savremenim sistemima poreza, vlade ubiraju poreze u novcu; mada je oporezivanje

u materijalnim dobrima karakteristično za tradicionalne ili pre-kapitalističke države i njihove
funkcionalne ekvivalente. Metod oporezivanja i vladina upotreba sakupljenih poreza često je
predmet debata u politici i ekonomiji. Sakupljanje poreza vrši vladin ogranak kao što je
Kanadska agencija za prihode, Služba unutrašnjih prihoda (IRS) u Sjedinjenim Američkim
Državama ili Služva prihoda i carina njenog veličanstva (HMRC) u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Kada porez nije u potpunosti isplaćen, država može da nametne građanske kazne (kao što su
novčane kazne ili oduzimanje imovine) ili kriminalne sankcije (kao što je zatvaranje)
dužničkog entiteta ili pojedinca.

Osnovna svrha ubiranja poreza je finansiranje budžeta i propisanih nadležnosti države

i njenih jedinica. Porezi su najvažniji izvor budžeta i bez njih država ne bi mogla da
funkcioniše i finansira javna dobra i zajedničke potrebe, kao što su odbrana, zaštita svojine i
prava građana, javni red i mir, obrazovanje, zdravstvo, infrastruktura i slično.

Važna osobina pojedinih poreza je vrsta poreske stope. Ona može biti proporcionalna,
kada stopa ostaje ista bez obzira na rast dohotka, progresivna, kada stopa raste sa povećanjem
doohotka, i regresivna, kada se stopa smanjuje sa povećanjem dohotka.

1.2 Neporeski prihodi

Neporeski prihodi su heterogena kategorija prihoda u kojoj preovlađuju prihodi od

imovine (naplaćene kamate, zakupnine) naknade, takse, kazne i drugi prihodi koji se ne mogu
razvrstati. Za razliku od poreskih prihoda, neporeske prihode karakteriše postojanje
protivusluge za naplaćen iznos – primer: naknada za korišćenje nekog prirodnog dobra.
Postoje i neki prihodi koji po karakteristikama pripadaju neporeskim prihodima, mada ne
sadrže element protivusluge prilikom plaćanja. Tipičan primer ove vrste prihoda su novčane
kazne.

Na osnovu podataka iz tabele br. 3 može se uočiti da su prihodi od donacija činili od

1,1% do 7,3% neporeskih prihoda. Prihodi od imovine predstavljaju značajno učešće u
neporeskim prihodima najveće učešće prihoda od imovine zabeleženo je 2013. godine od
27%, a najmanje učešće u 2014. godini kada su činili 2,3% neporeskih prihoda. Prihodi od
prodaje proizvoda i usluga čine 20,9% do 57,9% neporeskih prihoda, ovi prihodi zabeležili su
dvostruki pad u 2014. godini u odnosu na 2013. godinu. Ostali neporeski prihodi su
varijavilnog karaktera koji su na kraju 2014. godine činili 71% neporeskih prihoda.

6
 Tabela br.3: Neporeski prihodi Republike Srbije u periodu od 2005-2014.
godine (u mlrd. dinara)

God. Neporeski Donacije Prihodi od Prihodi od prod. Ostali poreski prihodi

prihodi imovine proizv.i usluga
u % od neporeskih prihoda
2005 56.651,6 4,7 2,5 33,8 59
2006 57.026,8 2,1 5,3 49,8 42,8
2007 68.222,7 1,1 9,9 48,1 40,8
2008 68.409,8 1,1 4,3 57,9 36,7
2009 81.350,9 7,3 8,4 44,7 39,6
2010 95.617,3 7 10,1 49,8 33,1
2011 98.163,5 2 14,3 45,9 37,8
2012 101.676,8 2,3 13,7 38,4 45,5
2013 88.6,1 1,5 27,7 44,1 26,7
2014 110.125,2 5,9 2,3 20,9 71

Izvor: Proračin autora na bazi podataka Ministarstvo finansija Republike Srbije, Beograd, Bilten javnih finansija
za mesec januar 2015. godine http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/bilten%20javne%20finansije/bilten-
125-web.pdf [6]

Grafikon br.2: Odnos prihoda od donacija i drugih neporeskih prihoda u Srbiji u

periodu od 2005-2014.

Izvor: Trklja, M. (2015) Komparativna analiza strukture budžeta izabranih zemalja, Master rad, Ekonomski
fakultet Niš, str. 82. [4]

Na osnovu podataka sa grafikona br.2 može se uočiti da drugi neporeski prihodi čine
preko 90% neporeskih prihoda, dok prihodi od donacija imaju beznačajno učešće u
neporeskim prihodima ispod 10%. Prostom vizuelnom analizom možemo uočiti da poreski
prihodi u budžetu Republike Srbije imaju znatno veće učešće u odnosu na neporeske prihode
za period u kome je izvršena analiza.

7
 2. Poresko pravo

Poresko pravo je, onaj deo objektivnog prava koji uređuje fiskalne javne prihode tj.
poreze u najširem značenju reči. Nastalo putem dezintegracije finansijskog prava, i ono je
grana prava koja spada u javno pravo, jer zakonom uređuje pravne odnose između države i
drugih javnopravnih tela, s jedne, i fizičkih i pravnih hca, s druge strane, odnose u kojima su
prava i obaveze ovih drugih utvrđeni kogentnim normama. Poreskopravni odnos se
uspostavlja da bi se obezbedilo da fizička i pravna lica plate porez, pa u tom kontekstu
posmatrano poresko pravo obuhvata opšte i posebno pravo poreske obaveze („poresko
obligaciono pravo"): opšte - kada je reč o normama koje uređuju zakonski opis poreskog
činjeničnog stanja na način koji se odnosi na sve poreze (npr. opšta definicija poreskog
obveznika, poreske osnovice, poreske stope, poreskog kredita i dr.);. posebno - kada su u
pitanju norme koje se specifično odnose na pojedinu vrstu poreza (npr. obveznik poreza na
dodatu vrednost (PDV), osnovica poreza na dobit preduzeća, stopa poreza na zarade i dr.).

Poresko pravo sadrži i procesne norme, kojima se uređuje postupak utvrđivanja,

naplate i kontrole poreza. Pošto ovaj postupak predstavlja skup pravno uređenih radnji
Poreske uprave pri primenjivanju poreskih propisa na konkretne životne slučajeve, pri čemu
su stranke u postupku (fizička i pravna lica) dužne da poštuju brojne obaveze formalne
prirode, propisane zakonom (npr. da podnose poreske prijave, da vode poslovne knjige, da
dopuste poresku kontrolu i dr.), u postupku utvrđivanja naplate i kontrole poreza se, u stvari,
manifestuje jedna dimenzija poreskopravnog odnosa - ona formalna (upravna). Druga
dimenzija - materijalnopravna (imovinska) - manifestuje se u obavezi plaćanja poreza (tj. u
obavezi davanja).

Ako se poreski propisi tiču jedne određene države, u pitanju je njeno nacionalno
poresko pravo, koje je deo njenog pravnog sistema. Ako se, međutim, radi o normama kojima
se uređuju poreskopravni odnosi između država (npr. ugovori o izbegavanju dvostrukog
oporezivanja), u pitanju je međunarodno poresko pravo. I u slučaju poreskog prava moguće je
razlikovati poresko pravo kao granu prava od nauke poreskog prava. Fenomenom poreza ne
bavi se samo nauka poreskog prava. Oni su predmet izučavanja i ekonomskih disciplina -
javnih fmansija (nauke o fmansijama) i poreskog menađžmenta.

2.1 Odnos poreskog prava i javnih finansija

Javne finansije, predstavljaju ekonomsku disciplinu koja izučava finansijsku delatnost

države i drugih pravnih lica javnog prava, kojima je zakonom povereno da vrše takvu
delatnost (npr. organizacije socijalnog osiguranja). Ta se delatnost, sastoji u zadovoljavanju
određenih javnih potreba i obezbeđivanju novčanih sredstava da bi se te potrebe mogle
finansirati. Finansijsku delatnost države pojedini pisci nazivaju i finansijskom privredom.

Razmatrajući odnos poreskog prava i javnih fmansija, potrebno je imati u vidu da su

institucije javnih fmansija (javni prihodi, javni rashodi, budžet i finansijsko izravnanje)
uređene zakonom. Tim povodom su se u finansijskoj literaturi, pre svega nemačkoj i
italijanskoj, još 20 i 30 - ih godina prošlog veka pojavila 2 različita pristupa. Prvi pristup
razvio je među italijanskim autorima Gricioti, a među nemačkim Hensel. Ova koncepcija,
nazvana unitarnom, organskom ili integralnom, polazi od jedinstva fmansijskog akta, čija su 4
konstitutivna elementa:

8
  politički
 ekonomski
 pravni, i
 tehničko-operativni

Oni se analizom mogu raščlaniti, tako da se npr. kod sniženja stope poreza na dobit
preduzeća u Srbiji sa 34% na 10% daju utvrditi razlozi političkog opredeljenja za ovakvu
poresku olakšicu, njeni ekonomski efekti, pravna konstrukcija i tehnika obračuna i naplate.
Zastupnici integralnog pristupa izvlače zaključak da su nauka o finansijama i poresko pravo
dve različite discipline, sa autonomnim postojanjem, vlastitim naučnim zadatkom i sadržajem
i međusobnim granicama, ali koje se istovremeno upotpunjuju i integrišu u izučavanju
finansijske aktivnosti države. Između nauke o finansijama (nauke o porezima) i finansijskog
(poreskog) prava postoji, dakle, organska veza.

Grafikon br.3: Visina poreza na dobit u Evropskoj Uniji

Izvor: http://www.mcb.rs/blog/koliko-se-placa-porez-na-dobit-u-srbiji/ [7]

Nauka o finansijama, istražuje zakonitosti na osnovu kojih se obavlja raspodela

fiskalnog tereta medu fizičkim i pravnim licima, da bi se prikupljenim prihodima obezbedilo
zadovoljavanje javnih potreba. No, finansijski fenomen, mada ima ekonomskui političku
sadržinu i izaziva ekonomske učinke, ne može se proučavati kroz apstraktne ekonomske
principe, već saglasno složenijim načelima koja nalaze svoj izraz u sistemu javnih fmansija,
koji je uređen putem prava. Pravna sistematika je otuda konkretan izraz finansijskog
fenomena i finansijsko (poresko) pravo treba da svojim konceptima pruži nezamenljivu
osnovu njegovoj rigoroznoj i racionalnoj elaboraciji od strane nauke o finansijama. Primera
radi, analiza efekata konkretnog poreza na dohodak dobija puni smisao tek ukoliko se ima u
vidu odgovarajući pravni institut (pravne norme kojima su definisani poreski obveznik,
poreska osnovica, poreske stope, poreske olakšice i dr.). S druge strane, nauka o finansijama
upotpunjava fmansijsko (poresko) pravo neophodnim znanjima političke, ekonomske i
tehničko-operativne prirode. Zakonodavac i tumač treba da znaju zahteve, mogućnosti i
ograničenja svakog finansijskog instituta kojeg nauka o finansijama ume da naznači, jer samo
sa takvim znanjima zakonodavac može da izgradi sistem pravnih normi sposobnih da ostvare

9
njegovu zamisao, a tumač može da primeni zakon na pojedine konkretne slučajeve, na način
kojim odaje počast volji zakonodavca.

Drugi pristup - Razdvajanje između nauke o finansijama (nauke o porezima) i

finansijskog (poreskog) prava mora se sprovesti iz prostog razloga što prva disciplina spada u
ekonomske, a druga u pravne nauke. Činjenica da im je predmet izučavanja isti -a to je
finansijski akt -ne znači da postoji identitet između te 2 discipline; nauke se među sobom
razlikuju s obzirom na metodu kojom istražuju dati predmet.. Nauka o finansijama (nauka
oporezima) prilazi svom predmetu sa ekonomskog, a finansijsko (poresko) pravo sa pravnog
stanovišta. Oni koji bi, dakle, želeli da zasnuju jedinstvenu nauku od finansijskog prava i
nauke o finansijama, trebalo bi onda „da objedine u jednu nauku ... agrarnu tehniku,
ekonomiku agrara i agrarno pravo; tehnologiju trgovine, ekonomiku preduzeća i trgovačko
pravo; hidrauliku i vodno pravo itd. Na terenu fmansijskog (poreskog) prava integracija - i da
je sprovodiva - ne bi donela one praktične koristi na koje ukazuju zastupnici organske
koncepcije, jer tumač poreskih zakona (sud) ne može uzimati za relevantne one elemente koji
su izvan pravnog razmatranja fmansijskog fenomena. U najboljem slučaju, organski
(integralistički) pristup bi mogao da pomogne u pronalaženju “ratio legis-a”, ali, pri tom,
tumač ne sme da uzima procene koje su postojale u momentu vršenja finansijske aktivnosti
države, ako ih zakonodavac nije imao u vidu, odn. ako ih nije pretvorio u procene pravnog
karaktera.

Ako neki princip nauke o finansijama nije prihvaćen od strane zakonodavca, sa

stanovišta prava on (princip) kao i da ne postoji Ni na terenu nauke o finansijama
(ekonomskom terenu) integracija se ne prihvata. Njene ekonomske zakonitosti formulisane su
primenom metode apstrakcije u okvirima teorijskog modela koji čini skup određenih premisa.
Pravne konstrukcije imaju uvek i samo vrednost u okvirima limita pozitivne pravne norme.

Neophodno je da ekonomista ostane „čisti" ekonomista, a pravnik „čisti" pravnik.

Svako treba da se bavi svojim zanatom i samo će tako saradnja moći da postane plodna. Iako
je integralni pristup, delotvoran, jer omogućuje potpuniji uvid u funkcionisanje poreskog
fenomena, emancipacija poreskog prava i njegov sve veći značaj u savremenim društvima
stvaraju potrebu da se poreskom pravu priđe na način koji definiše unilateralni pristup.

10
 3. Ekonomska politika

3.1 Pojam ekonomske politike

Od Velike svetske ekonomske krize tridesetih godina XX veka postaje jasno da

postoje određene imperfektnosti na tržištu zbog čega se privredni sistem ne može prepustiti
isključivo delovanju tržišnog mehanizma. Kako bi se očuvala stabilnost ekonomskog sistema i
stvorile pretpostavke za njegov dalji razvoj neophodna je intervencija države i njeno aktivnije
angažovanje u privrednom životu.

Od tada do danas pitanje mere u kojoj država treba da reguliše privredna kretanja je
neprekidno u centru pažnje ekonomske javnosti. Iako je jasno da su preduzeća u privatnoj
svojini znatno efikasnija od javnih i društvenih, jasno je i da se sva preduzeća u privredi ne
mogu prepustiti privatnom sektoru (naročito kada se radi o preduzećima koja se bave
delatnostima od opštedruštvenog interesa) i da samo država može svojim autoritetom da
spreči negativne posledice koje po sistem mogu imati određena ekonomska ponašanja tržišnih
subjekata. Ipak, među ekonomskim teoretičarima se neprekidno vodi oštra debata o tome da li
angažovanje države u privrednom životu ima više pozitivnih ili negativnih posledica.

Kakav god da je odgovor na to pitanje činjenica je da su savremene privrede

takozvane mešovite privrede i da pored tržišnog mehanizma i konkurencije svoj upliv u
privredna kretanja ima i država. Taj upliv države se manifestuje kroz ekonomsku politiku koju
ona vodi i koja je međusobno uslovljena i povezana sa konkretnim privrednim sistemom.

Definicija: Ekonomska politika predstavlja oblik državne intervencije u ekonomiji i

sveukupnost državnih institucija, ustanovljenih pravila i mera putem kojih se ostvaruje
delovanje na ekonomski sistem.

Ekonomska politika države je, dakle, skup aktivnosti države kojima ona deluje na
ekonomsku aktivnost privrednih subjekata. Razlozi za vođenje ekonomske politike su isti kao
razlozi za intervenciju države u privredi - postojanje monopola, eksternih efekata, javnih
dobara, javne potrošnje i slično, kao i potreba da se privredna aktivnost na makro nivou
usmerava kako bi se na što efikasniji, a opet i na društveno pravedan način postigli ciljevi
društva kao celine.

Subjekat odnosno nosilac ekonomske politike je država i njene različite institucije -

skupština, vlada, različita ministarstva, centralna banka, organi lokalne samouprave i uprave
užih teritorijalnih jedinica itd. Kako su subjekti ekonomske politike pripadnici različitih
političkih stranaka koje su na izborima osvojile pravo na formulisanje i vođenje ekonomske
politike, logično je da i ekonomska politika bude duboko povezana ne samo sa ekonomijom
već i sa samom politikom. Zbog toga ekonomska politika zavisi ne samo od ekonomskih
ciljeva društva već i od stranačkih programa partija iz kojih potiču ljudi koji vode državne
institucije.

Upravo povezanost ekonomske politike sa politikom i jeste jedan od najvažnijih

razloga za sumnje u vezi sa angažovanjem države u privredi - da li će državna administracija
voditi ekonomsku politiku u skladu sa sopstvenim ili u skladu sa opštedruštvenim interesima.

11
 Ekonomska politika se može slikovito objasniti kao stablo koje ima četiri grane (slika
br.1), grane predstavljaju vrste ekonomske politike: politika cena i dohodaka; monetarna
politika; fiskalna politika i politika ekonomskih odnosa sa inostranstvom (spoljnotrgovinaska
politika). Svaka grana tj. vrsta ekonomske politike ima ogranke, mere, instrumente
ekonomske politike. To stablo raste na zemljištu koje se zove ekonomska analiza. Kao što i na
slabom zemljištu stablo teško raste, tako ni ekonomska politika ne može biti dobra ako ima
slabu analitičku podlogu. [8]

Slika br.1: „Stablo“Ekonomska politika

Ekonomska analiza
Izvor: http://studenti.rs/skripte/ekonomija/ekonomska-politika-i-privredni-razvoj/ [8]

3.2 Ciljevi ekonomske politike

Ekonomska politika ima pred sobom mnoštvo ciljeva. Ti ciljevi su često

komplementarni, ali nisu retki slučajevi u kojima nosioci ekonomske politike imaju pred
sobom potpuno suprotstavljene ciljeve kao, na primer, u slučaju kada treba smanjiti budžetsku
potrošnju i istovremeno obezbediti zadovoljavajući nivo dohodaka radnika u prosveti i
zdravstvu. Zbog postojanja međusobno suprotstavljenih ciljeva potrebno je veoma pažljivo
odmeravati prioritete prilikom formulisanja ciljeva ekonomske politike.

Ciljevi ekonomske politike dele se na dugoročne i kratkoročne. Dugoročni (strateški)

ciljevi ekonomske politike su:

 ekspanzija proizvodnje,
 povećanje produktivnosti,
 poboljšanje u alokaciji resursa,
 poboljšanje u raspodeli bruto društvenog proizvoda,
 zadovoljenje zajedničkih potreba,
 efikasnije uključivanje u međunarodnu privredu,
 povećanje konkurentnosti privrede.

12
Kratkoročni ciljevi ekonomske politike su:

 puna zaposlenost,
 valutna stabilnost i niska inflacija,
 ravnoteža platnog bilansa,
 stabilnost privrednog sistema.

Da bi se ciljevi ekonomske politike mogli postići na zadovoljavajući način potrebno je

da cilj kao i subjekti koji će sprovoditi aktivnosti budu što preciznije određeni, da ciljevi budu
realni i, ako je moguće, kvantitativno izraženi.

3.3 Instrumenti i mere ekonomske politike

Kako bi postigla svoje mnogobrojne ciljeve ekonomska politika mora i da koristi

određena sredstva koja će joj omogućiti da do ciljeva dođe. Ta sredstva su instrumenti
ekonomske politike i različite mere koje subjekti ekonomske politike sprovode.

Instrumenti ekonomske politike predstavljaju sredstva kojima se ostvaruju ciljevi

ekonomske politike. Promene u instrumentima ekonomske politike uvek utiču na jedan ili više
makroekonomskih ciljeva. Kao instrument ekonomske politike mogu se koristiti određene
ekonomske veličine, ali i različite kategorije ekonomskog sistema.
Pošto postoji više različitih instrumenata ekonomske politike oni se klasifikuju i to
najčešće prema politikama u okviru kojih funkcionišu:

 instrumenti monetarne politike,

 instrumenti fiskalne politike,
 instrumenti politike tržišta rada,
 instrumenti spoljnotrgovinske politike,
 ostali instrumenti ekonomske politike (politika cena, politika regionalnog razvoja,
politika robnih rezervi, planiranje, politika socijalne sigurnosti itd.).

Mere ekonomske politike predstavljaju korišćenje određenog instrumenta ekonomske

politike u određenom vremenskom periodu kako bi se ostvario jedan ili više ciljeva
ekonomske politike. Mera ekonomske politike, prema tome, predstavlja promenu, ukidanje ili
uvođenje novog instrumenta ekonomske politike. Ako bi, na primer, nosioci ekonomske
politike odlučili da suzbiju inflaciju smanjenjem količine novca u opticaju oni bi tada koristili
instrumente monetarne politike, a konkretna mera bi mogla da bude povećanje obavezne
rezerve banaka. Takođe, ako bi cilj bio povećanje potrošnje, jedan od načina da se taj cilj
ostvari bio bi smanjenje poreza na dohodak građana. U tom slučaju bili bi korišćeni
instrumenti fiskalne politike, a konkretna mera bi bila smanjenje poreza.

3.4 Monetarna politika

Monetarna politika predstavlja onaj deo ekonomske politike koji država vodi preko
svoje centralne banke. Centralna banka zauzima najznačajnije mesto u nacionalnom
finansijskom sistemu i ona predstavlja takozvanu banku banaka. Monetarnu politiku Srbije
vodi Narodna banka Srbije, kao centralna banka. Monetarna politika se sprovodi kroz mere
upravljanja kamatnim stopama, novčanom masom i intervencijama na deviznom tržištu, a
osnovni cilj je stabilnost cena. Monetarna politika može biti ekspanzivna i restriktivna, u

13
zavisnosti da li je povećana novčana masa i da li su snižene kamatne stope. Narodna banka
Srbije vodi restriktivnu monetarnu politiku, a inflacija za 2017. godinu je targetirana na nivou
od 3,0 +/- 1,5%. Režim deviznog kursa je rukovođeno fluktuirajući, odnosno formira se na
osnovu ponude i tražnje za valutama, a zadržava se pravo intervenisanja na deviznom tržištu
kako bi se sprečile visoke dnevne oscilacije.

Najvažniji zadaci centralne banke su:

 emisije novca - centralna banka kontroliše i sprovodi štampanje novca koji predstavlja
zakonsko sredstvo plaćanja; ona takođe davanjem kredita odnosno kupovinom
nedospelih potraživanja od banaka stvara primarni novac koji će bankama poslužiti za
odobravanje kredita;
 sprovođenje monetarno-kreditne politike - preko eskontne politike, politike operacija
na otvorenom tržištu, politike aktiviranja i dezaktiviranja depozita, politike obavezne
rezerve;
 stvaranje i sprovođenje spoljne likvidnosti - podrazumeva da centralna banka
neprekidno prati platni bilans i putem mera devizne politike i drugih mera povećava
izvoz tj. usklađuje uvoz i izvoz, odnosno usklađuje priliv i odliv kapitala;
 obavljenje poslova za račun države - poslovi u vezi sa zaključivanjem i servisiranjem
državnih zajmova, naplate poreskih i drugih prihoda u korist države, kreditiranje
države za potrebe javne potrošnje.

Pored ostalih poslova koje obavlja centralna banka predstavlja i nosioca monetarne
politike kao dela ekonomske politike zemlje. Iako ne može biti potpuno izolovana od nosilaca
političke vlasti, neophodno je da centralna banka u što većoj meri bude nezavisna u donošenju
svojih odluka kako bi bila usmerena ka postizanju ciljeva ekonomskog sistema, a ne političkih
ciljeva.

Ciljevi centralne banke odnosno ciljevi monetarne politike su:

 upravljanje ponudom novca,

 upravljanje nivoom kamatnih stopa,
 stabilnost cena i očuvanje kupovne moći domaćeg novca,
 obezbeđenje privrednog rasta,
 održanje pune zaposlenosti,
 očuvanje spoljnoekonomske ravnoteže i ravnoteže deviznog kursa.

Osnovni zadatak monetarne politike jeste obezbeđivanje optimalne količine novca u

opticaju tako da se privredni život neometano odvija, ali i da se istovremeno inflacija drži na
prihvatljivom nivou. Da bi se ovaj, ali i ostali zadaci i ciljevi monetarne politike postigli
centralna banka kao subjekt te politike koristi sledeće instrumente:

 politika eskontne stope - njome se definiše osnova za kretanje kamatnih stopa na

kredite;
 politika obaveznih rezervi banaka - poslovne banke su dužne da deo svojih novčanih
sredstava drže kod centralne banke kao vrstu obezbeđenja kredita za investiranje;
 politika operacija na otvorenom tržištu - predstavlja kupoprodaju državnih hartija od
vrednosti;

14
 3.5 Projekcija inflacije

Ovaj tip grafikona (grafikon br.4) prikazuje različite verovatnoće ostvarenja projekcije
inflacije u narednih osam tromesečja. Centralna projekcija je u najtamnijem delu grafikona i
verovatnoća da će pasti u ovaj raspon iznosi 10%. Svaka sledeća nijansa uključuje takođe
10% verovatnoće, tako da ceo raspon obuhvata 90% verovatnoće ostvarenja projekcije.
Drugim rečima, verovatnoća da će inflacija u narednih osam tromesečja biti izvan raspona na
grafikonu iznosi 10%.

Grafikon br.4: Izveštaj o inflaciji - novembar 2017.

Projekcija inflacije (mg. stope u %)

Izvor: https://www.nbs.rs/internet/latinica/30/30_9/index.html [9]

3.6 Fiskalna politika

Fiskalna politika predstavlja deo ekonomske politike koji je usmeren na korišćenje

javnih prihoda i javnih rashoda u svrhu ostvarenja širih ciljeva ekonomskog sistema zemlje.
Odmeravanjem visine i strukture javnih prihoda i rashoda država nastoji da utiče na privredne
učesnike, usmerava privrednu aktivnosti i obezbeđuje uslove za dalji privredni rast.

Fiskalnu politiku u Srbiji sprovodi Vlada Republike, odnosno Ministarstvo finansija.

Cilj fiskalne politike je upravljanje javnim prihodima i rashodima na nivou države, sa idejom
da oni budu uravnoteženi. Fiskalna politika može biti ekspanzivna i restriktivna, u zavisnosti
da li se ide na smanjenje poreskih stopa i porast javne potrošnje, odnosno porast kamatnih
stopa i smanjenje javne potrošnje. Republika Srbija vodi ekspanzivnu politiku, niskih
poreskih stopa (stopa PDV je među najnižima u Evropi, 20% opšta i 8% posebna) i povećane
javne potrošnje (socijalna davanja i subvencije). [9]

Osnovne funkcije fiskalne politike mogu se formulisati na sledeći način:

 stabilizaciona funkcija - nosioci fiskalne politike nastoje da njenim instrumentima

obezbede privrednu stabilnost kao osnovu za neometano obavljanje ekonomskih
aktivnosti;
 alokativna funkcija - fiskalnom politikom i njenim instrumentima odnosno politikom
javnih prihoda i javnih rashoda utiče se na odluke privrednih subjekata u vezi sa
alokacijom oskudnih resursa na različite delatnosti;

15
  redistributivna funkcija - fiskalna politika obezbeđuje neometano snabdevanje javnim
dobrima, odvijanje javne potrošnje i transfer sredstava prema ugroženim delovima
stanovništva.

Fiskalna politika ima svoje globalne i specifične ciljeve. Globalni ciljevi fiskalne
politike su:

 privredni rast i razvoj kroz pospešivanje rasta društvenog proizvoda,

 ekonomska ravnoteža i stabilnost cena,
 pravednija raspodela dohotka.

Specifični ciljevi fiskalne politike su:

 finansiranje ponude javnih dobara i usluga,

 ravnomernija socijalna raspodela javne potrošnje,
 stabilizaciona funkcija (kroz rast bruto društvenog proizvoda, rast zaposlenosti i
stabilne cene),
 strukturno-razvojna funkcija.

Osnovne komponente fiskalne politike su:

 politika javne potrošnje odnosno budžetska politika - budžet predstavlja novčani

predračun države kojim se određuju prihodi i rashodi državnih organa prema unapred
određenim namenama; politika javne potrošnje definiše načine potrošnje odnosno
namenu svih sredstava koja postoje u budžetu; budžet u našoj zemlji predlaže
ministarstvo finansija, a usvaja ga Narodna skupština i on ima snagu zakona;
 poreska politika odnosno politika budžetskih prihoda - da bi budžet mogao da se troši
za različite namene potrebno je da se odrede načini punjenja budžeta; budžet države se
puni iz njenih javnih prihoda odnosno iz različitih vrsta poreza i drugih izvora koje
država odnosno fiskalna vlast prikuplja.

Definisanjem osnovnih komponenti fiskalne politike u velikoj meri su definisani i

instrumenti fiskalne politike - nivo budžetske potrošnje, nivoi transfera, autonomni porezi i
nivoi poreskih stopa. Fiskalna vlast može na privredne subjekte da utiče i preko budžetske
politike i preko politike budžetskih prihoda odnosno i preko javne potrošnje i preko poreske
politike. Na primer, ako je cilj nosilaca ekonomske politike u određenom periodu da povećaju
ulaganja privrednih subjekata u određenu delatnost onda će vrlo verovatno svim preduzećima
koja se odluče na obavljanje te delatnosti smanjiti poreze kako bi ih stimulisala. Na taj način
bi fiskalna vlast uticala na privredne tokove svojom poreskom politikom. Ako bi preduzeća
koja se odluče da uđu u navedenu granu dobijala i druge vrste pomoći (na primer subvencije),
onda bi fiskalna vlast i kroz javne rashode uticala na privredni život.

Iako je polje delovanja fiskalne politike mnogo šire, moglo bi se reći da postoje dva
osnovna načina za vođenje fiskalne politike:

 vođenje ekspanzivne fiskalne politike - podrazumeva niže poreske stope i veću

potrošnju države;
 vođenje restriktivne fiskalne politike - fiskalna politika sa višim poreskim stopama i
ograničavanjem državne potrošnje.

16
 Vođenje fiskalne politike ne može biti nezavisno od vođenja monetarne politike, kao što
se ni monetarna politika ne može formulisati i sprovoditi bez obzira na način na koji se
sprovodi fiskalna politika. One su međusobno povezane ne samo kao delovi ekonomske
politike države već i zbog toga što se i jednom i drugom može delovati na iste ekonomske
kategorije zbog čega moraju da budu usklađene. [11]

3.6.1 Instrumenti fiskalne politike

Instrument je sredstvo pomoću koje se ostvaruje određena svrha. To može biti neka
ekonomska veličina, ali i neka od institucija ekonomskog sistema (kamatna stopa, neki
konkretni porez ...). Da bi se neka varijabla mogla definisati kao instrument ekonomske
politike, ona mora biti upravljiva u pogledu svoje kvalitativne i količinske odredbe,
djelotvorna u ostvarenju određenog cilja i mora se razlikovati u odnosu na druge instrumente
iz stajališta upravljanja i posebno efikasnosti.

Instrumenti ekonomske politike se klasifikuju u sljedeće grupe: instrumenti javnih

finansija, instrumenti monetarno - kreditne politike, instrumenti sistema i politika politika,
instrumenti inostranog i deviznog sistema, instrumenti sistema i politike zarada, instrumenti
neposredne kontrole.

Instrumenti fiskalne politike posebno koriste za ostvarivanje sledećih ciljeva

ekonomske politike: puno zaposlenih, stabilnost cena, poboljšanje bilansa plaćanja,
podsticanje proizvodnje tj. ekonomskog rasta, i za preraspodelu dohotka tj. bogatstva.
Odnos ciljeva i instrumenata pripada centralnim i najsloženijim pitanjima ekonomske politike.
Na relaciji ciljevi - instrumenti rešava se pitanje konzistentnosti ekonomske politike koja je
ključna za njenu efikasnost. Testiranjem postojanja ekonomske politike želi se utvrditi da li u
okviru jednog okvira strukturnih, institucionalnih, političkih i drugih ograničenja odabrani
ciljevi i instrumenti međusobno odgovaraju.

Korišćenje jednog određenog instrumenta u određeno vreme da bi se postigao jedan ili

više postavljenih ciljeva. Mere ekonomske politike zapravo se odnose na promenu nekog
postojećeg instrumenta ili uvođenje novog. Svaka mera ekonomske politike redovno ima više
efekata, često divergentnih u odnosu prema postavljenom cilju, s tim da ti efekti mogu biti
neposredni ili posredni. Mere ekonomske politike moraju biti ne samo dobro odabrane nego i
međusobno dobro izbalansirane u odnosu na postavljene ciljeve.

3.6.2 Značaj fiskalne politike

Proces finansiranja zadovoljavanja javnih potreba, kao i svaki drugi proces

finansiranja, obuhvata osiguranje sredstava i njihovo korištenje za određene namene. Prihodi i
rashodi čine suštinske komponente finansijske delatnosti i predstavljaju osnovne instrumente
fiskalne politike.

Prihodi u rashodima imaju svrhu svog postojanja, a sami troškovi su uslovljeni

prihodima. Da se javne potrebe mogu zadovoljiti bez potrošnje finansijskih sredstava, ne bi
bilo potrebno pribaviti sredstva i ostvariti prihode. Sa druge strane, nije moguće izvršiti
rashode bez prethodnog pribavljanja i ostvarivanja adekvatnih sredstava od strane nosioca
finansiranja. Veći prihodi omogućavaju povećanje rashoda, a nužnost održavanja rashoda na
određenom nivou ili njihovog povećanja zahteva adekvatne prihode. Takođe, vredi i suprotno

17
da su troškovi određeni uslovima i mogućnostima ostvarivanja prihoda. U zemljama gde su te
mogućnosti veće, objektivno je moguće dobiti veća sredstva i time više trošiti za javne
potrebe.

Fiskalna politika podrazumeva način na koji vlada odabira trošenje svog budžeta u
cilju pružanja javnih usluga i robe građanima, često ih nazivaju "troškovima". Ove robe i
usluge obuhvataju javnu infrastrukturu, obrazovanje, zdravstvo, javnu sigurnost, pravosuđe,
itd. Vlada se zalaže da pronađe najbolje metode za finansiranje ovih troškova preko različitih
vrsta poreza kao što su: PDV, carinska taksa, porez na zarade, porez na prihod korporacija,
doprinos za socijalnu sigurnost itd. U toku implementacije poreznih politika, vlada nastoji
osigurati nizak nivo poreznih opterećenja i jednako tretiranje kako za posao tako i za građane.

Fiskalna politika je usmerena na korištenje sredstava javnih prihoda i rashoda, kao i

sredstva finansiranja javne potrošnje, bilo da je u pitanju opšta ili zajednička javna potrošnja,
kojom se ostvaruju određeni ciljevi ekonomske politike. Mere fiskalne politike, svode se na
promenu postojećih i uvođenje novih instrumenata, a ti instrumenti mogu biti važni
stabilizatori u ekonomskom sistemu.

Fiskalna politika ima tri velika područja: alokaciju, distribuciju i stabilizaciju. Merama
alokacije fiskalna politika utiče na usmeravanje i korišćenje ekonomskih resursa. Preraspodela
nacionalnog dohotka sastoji se od promene rezultata koji proizilaze iz tržne raspodele, pre
svega raspodele prihoda i imovine i omogućavanje jednakog pristupa i korisnosti javnih
dobara za sve građane. Što se stabilizacione politike tiče njenog zadatka, korigira odstupanja i
oscilacije na tržištu što znači pokretanje i stabilnost cena.Fiskalna politika se razlikuje od
drugih oblasti ekonomske politike samo po svojim instrumentima, a ti instrumenti su različiti
oblici javnih prihoda i rashoda.

3.6.3 Fiskalni tokovi i politika Republike Srbije u 2016

U Q4 2016. nastavljen je rast javnih prihoda, dok su rashodi sezonski povećani ali su
manji nego u Q4 prethodne godine, dok je fiskalni deficit iznosio je 52,8 mlrd. dinara. Na
nivou cele 2016. godine ostvaren je konsolidovani fiskalni deficit od 57,1 mlrd. dinara (tj.
1,4% BDP-a), što je znatno bolje od plana, kao i od rezultata ostvarenog u 2015. godini. Dobri
fiskalni rezultati posledica su nastavka osetnog realnog rasta gotovo svih poreskih prihoda,
kao i znatnog rasta neporeskih prihoda. Rast poreskih prihoda može se objasniti rastom
relevantnih poreskih osnovica (rast potrošnje, dohodaka i zaposlenosti), kao efektima
suzbijanja sive ekonomije.

Javni rashodi su u 2016. godini zabeležili blagi realan rast od 1,9%, ali sporiji od rasta
BDP, pa je nastavljeno smanjenje njihovog učešća u BDP Istovremeno, došlo je do osetnog
popravljanja strukture rashoda, budući da su tekući rashodi na nivou cele godine bili realno
gotovo nepromenjeni u odnosu na 2015. godinu, dok su kapitalni rashodi bili veći za preko
20%, dostigavši 3,5% BDP-a. U 2015. i 2016. godini ostvareno je snažno fiskalno
prilagođavanje, za oko 5,2% BDP-a, što se ocenjuje kao pozitivno, ali je za uspeh fiskalne
konsolidacije ključno da se intenziviraju, i u kratkom roku završe aktivnosti na
restrukturiranju i privatizaciji javnih i državnih preduzeća. [12]

Javni dug je na kraju 2016. iznosio 74,5% BDP-a, što je za 1,3% BDP-a manje nego
na kraju 2015. godine. To ukazuje da su mere fiskalne konsolidacije dale rezultate, jer je u

18
2016. zaustavljen šestogodišnji trend rasta javnog duga, iako je potrebno istaći da rizici
njegovog ponovnog rasta nisu otklonjeni.

Stoga se u cilju trajne stabilizacije javnih finansija preporučuje dosledna primena

postojećeg aranžmana sa MMF u preostalih godinu dana, te započinjanje aktivnosti na
zaključenju novog aranžmana. Održivost javnog duga Srbije je i pod snažnim uticajem
kursnog rizika, budući da je u 2016. usled promene kursa dinara (pre svega prema dolaru),
javni dug porastao za oko 600 miliona evra, tj. za oko 2% BDP-a, što ukazuje na potrebu da se
u ukupnoj strategiji zaduživanja države, veća pažnja posveti upravljanju kursnim rizikom.

3.6.4 Fiskalne tendencije i makroekonomske implikacije

U Q4 2016. ostvaren je umeren međugodišnji rast javnih prihoda, iako nešto sporiji
nego u prethodnim kvartalima, usled čega su (realni, desezonirani) javni prihodi u Q4
zabeležili blagi pad u odnosu na Q3, pre svega usled pada prihoda od akciza.

Na strani javnih rashoda u odnosu na Q3, u poslednjem kvartalu 2016. zabeležen

umeren realan rast desezoniranih rashoda, pre svega usled povećanja rashoda na subvencije po
osnovu preuzimanja duga Petrohemije prema NIS-u, ali i usled delovanja sezonskih faktora na
javne rashode. U Q4 je zabeležen ume-reni međugodišnji pad, usled primene mera
konsolidacije i visoke osnovice za poređenje (velikih jednokratnih izdataka u Q4 2015). Kao
rezultat ovakvih kretanja, u Q4 2016. ostvaren je konsolidovani fiskalni deficit od 52,8 mlrd.
dinara, što je približno 4,9% kvartalnog BDP-a. Na nivou cele 2016. godine zabeležen je
snažan rast poreskih i neporeskih prihoda, koji su realizovani u iznosima većim od planiranih,
pre svega usled suzbijanja sive ekonomije, bržeg rasta privrede i relevantnih poreskih
osnovica, te nastavka agresivne naplate neporeskih prihoda.

Grafikon br.5. Srbija: Konsolidovani fiskalni

bilans i primarni bilans (% BDP)

Fiskalni bilans
Primarni bilans

Izvor: https://www.fren.org.rs/sites/default/files/qm/6_8.pdf [12]

19
 3.6.5 Fiskalna pozicija zemalja Centralne, istočne i jugoistočne Evrope u 2016.

U većini zemalja Centralne, istočne i jugoistočne Evrope fiskalni deficit u 2016.

godini bio je ispod 3% BDP-a (osim u Makedoniji). Prosečan fiskalni deficit u analiziranim
zemljama Centralne, Istočne i jugoistočne Evrope u 2016. godini iznosio je 1,8% BDP-a, dok
je prosek za zemlje jugoistočne Evro-pe iz okruženja Srbije, iznosio 2,2% BDP-a.

Shodno tome, Srbija je u 2016. godini spadala u grupu zemalja Centralne, istočne i
jugoistočne Evrope sa nižim, tj. ispod prosečnim fiskalnim deficitom, a bolji fiskalni rezultat
su ostvarile Letonija, Bugarska, BiH, Litvanija i Estonija, koja je ostvarila blagi suficit. Usled
opisanih fiskalnih kretanja u 2016. i prethodnim godinama, javni dug Srbije na kraju 2016.
iznosio je 74,5% BDP-a, što se, imajući u vidu nivo razvijenosti zemlje, njen kreditni rejting i
uslove zaduživanja ocenjuje kao visok nivo duga. Na to ukazuje i uporedna analiza visine
javnog duga Srbije i drugih zemalja Centralne i Istočne (CEE) i jugoistočne Evrope (SEE) na
kraju 2016. godine.

Od 16 zemalja Centralne, istočne i jugoistočne Evrope, samo Hrvatska i Slovenija

imaju viši nivo javnog duga od Srbije. Po visini javnog duga Srbija spada u grupi zemalja sa
Mađarskom, Albanijom i Crnom Gorom, dok sve druge države ovog dela Evrope imaju
znatno niži nivo javnog duga. Tako je prosečan nivo javnog duga 16 zemalja Centralne,
istočne i jugoistočne Evrope na kraju 2016. godine iznosio 56,2% BDP-a, dok je prosek
susednih zemalja jugoistočne Evrope iznosio 52,5% BDP-a, što ukazuje da je javni dug Srbije
i dalje znatno iznad nivoa duga u državama uporedivog nivoa razvijenosti. Prema podacima
MMF-a, Crna Gora je u 2016. godini ostvarila fiskalni deficit od 12,7% BDP-a, što je pre
svega posledica velikih kapitalnih rashoda, po osnovu izgradnje auto puta. Budući da je reč o
maloj državi, čiji fiskalni rezultat predstavlja izuzetak, jer je pod uticajem specifičnog faktora,
podaci za tu državu nisu uključeni u prosek zemalja. Centralne i jugoistočne Evrope. [12]

Grafikon 6: Konsolidovani fiskalni bilans u CIE u 2016. godini (% BDP-a)

Izvor: MMF i Ministarstvo finansija Republike Srbije,

https://www.fren.org.rs/sites/default/files/qm/6_8.pdf [12]

20
Grafikon 7: Javni dug u Centralnoj, istočnoj Evropi na kraju 2016. (% BDP)

Izvor: Evropska komisija, MMF i obračun autora,

https://www.fren.org.rs/sites/default/files/qm/6_8.pdf [12]

21
 4. ZAKLJUČAK

Mnogi su verovali da fiskalna politika predstavlja kamen mudraca, odgovor na molitve

za suzbijanje poslovnih ciklusa. Ako zavlada nezaposlenost, jednostavno se povećava
potrošnja ili smanji porez, a ako ugrožena inflacija treba učiniti suprotno.

Danas niko ne gaji tako naivne optimistične poglede, jer su poslovni ciklusi uvijek
prisutni. Pod fiskalnom politikom podrazumijevamo proces oblikovanja oporezivanja i javnih
rashoda s ciljem da pomognu ubrzavanje i padovi poslovnog ciklusa i doprinose održavanju
rastućih, visoko zaposlenih ekonomija, oslobođenih visokih ili promenljivih inflacija.

Ako se ekonomija nalazi u dubokoj i produženoj recesiji, država bi mogla koristiti

monetarnu politiku i pokušati stimulisati investicije. Može se menjati i fiskalna politika,
promena programa poreza i javnih rashoda kako bi se pomoglo postizanju ciljeva proizvodnje
i inflacije. Alternativno, ako je inflacija neprihvatljivo visoka, država može povećati poreske
stope i smanjiti programe rashoda ili može smanjiti porast ponude ponude i povećati kamatne
stope. U saradnji s monetarnom politikom, ciljevi fiskalne politike, koji se bave porezima i
javnim rashodima, su nagli ekonomski rast uz visoku zaposlenost i stabilne cene.

Moderna država mora kreirati fiskalnu politiku koja će svojim aktivnostima podstaći
ekonomski razvoj, razvoj preduzetničke inicijative, razvoj naučno-istraživačkog rada, širenje
tehničko-tehnoloških inovacija i razvoj nedovoljno razvijenih područja. Neadekvatna fiskalna
politika može biti prepreka razvoju jedne zemlje za ulaganje domaćih i stranih kapitala.

Mere fiskalne politike predstavljaju važan instrument za realizaciju osnovnih

makroekonomskih ciljeva. Fiskalna politika može stimulisati ekonomske aktivnosti, ali
oporavak zahteva sveobuhvatan plan stabilizacije finansijskog sistema, odnosno obnovu
tekućih kredita i ulaganja koja direktno utiču na ekonomske razvoj.

22
 5. LITERATURA

[1] https://libek.org.rs -sajtu pristupljeno 27.12.2017

[2] https://www.scribd.com/document/324230168/Poresko-Pravo-Cela-Knjiga-sajtu
pristupljeno 27.12.2017
[3] Proračun autora na bazi podataka Ministarstvo finansija Republike Srbije, Beograd,
Bilten javnih finansija za mesec januar 2015. godine,
http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/bilten%20javne%20finansije/bilten-125-
web.pdf - sajtu pristupljeno 31.12.2017
[4] Trklja, M. (2015) Komparativna analiza strukture budžeta izabranih zemalja, Master
rad, Ekonomski fakultet Niš.
[5] Ristić, K. Ekonomija održivog razvoja , EtnoStil, Beograd, 2014. Godine
[6] Proračin autora na bazi podataka Ministarstvo finansija Republike Srbije, Beograd,
Bilten javnih finansija za mesec januar 2015. godine
http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/bilten%20javne%20finansije/bilten-
125-web.pdf - sajtu pristupljeno 31.12.2017
[7] http://www.mcb.rs/blog/koliko-se-placa-porez-na-dobit-u-srbiji/ - sajtu pristupljeno
27.12.2017
[8] http://studenti.rs/skripte/ekonomija/ - sajtu pristupljeno 27.12.2017
[9] https://www.nbs.rs/internet/latinica/30/30_9/index.html - sajtu pristupljeno 31.12.2017
[10] http://www.javnidug.gov.rs/lat/default.asp?P=36 - sajtu pristupljeno 31.12.2017
[11] http://www.vsmti.hr/en/courses/course-materials/doc_download/4285-3-fiskalna-i-
monetarna-politika.html - sajtu pristupljeno 28.12.2017
[12] https://www.fren.org.rs/sites/default/files/qm/6_8.pdf - sajtu pristupljeno 31.12.2017

23