PLATON

PARMENID

SA STAROGRĆKOG PREVELA

Dr KSENIJA ATANASIJEVIĆ

PREDGOVOR

Dr VELJKO KORAĆ

o
KULTURA 1959 BEOGRA
 PLATONOVO IZLAGANJE ANTlCKE DIJALEKTICKE
VEŠTINE U DIJALOGU PARMENID
Parmenid zauzima izuzetno mesto među Platonovim
dijalozima. Koliko je, s jedne strane, značajan kao
autoritativno Platonovo svedočanstvo ο Parmenidovoj
filozofiji, toliko je, s druge strane, dragocen kao delo u kome
je Platon najkarakterističnije izložio antičku dijalektičku
veštinu. Upravo ovo drugo najviše je i doprinelo da ovaj
dijalog postane predmet velikog broja rasprava, počevši od
antičke epohe, pa do našeg vremena. I bez obzira da li ga
neko smatra „najslavnijim remek-delom Platonove
dijalektike", kao Hegel, naprimer,1 ili pak da neko drugi u
njemu vidi samo izraz Platonovog nastojanja da mišljenja
svojih prethodnika, Parmenida i Zenona, prikaže kao
sofističku majstoriju pomoću koje se sve može dokazati i sve
osporiti u isti mah,2 ovaj dijalog neprekidno izaziva želje za
novim tumačenjem, jer se radi, ne samo ο pravom smislu
Platonovih i Parmenidovih ideja, već ο pravoni domašaju
antičkog načina mišljenja uopšte. U pohvalama je najdalje
otišao Hegel, svakako zbog toga što je u Platonovom delu i u
Platonovoj filozofiji uopšte našao pravi uzor jedinstva
idealizma i diialektike kome je uvek težio. Α pod značajnim
uticajima Hegelova mišljenja napisan je veći broj rasprava ο
Platonu i ο dijalektici kod Platona.
Među tumačima Platonove filozofije dosta se
raspravljalo kad je napisan ovaj dijalog. Sam njegov sadržaj
ukazivao je na zrele godine Platonovog stvaralaštva, kad je
Platon već mogao da upoređuje svoje sopstvene filozofske
misli sa mislima svojih prethodnika i kad više nije morao da
se uzdržava da iz tih poređenja izvodi i samokritičke
zaključke, naročito u pogledu učenja ο idejama. U Parmenidu
su stvarno suočene Platonove misli sa Parmenidovim. Platon
je visoko cenio svog prethodnika i jednog od svojih učitelja,
pa kad je odlučio da svoje ldeje upoređuje sa njegovim,

Hegel's Werke, XIV, Geschichte der Philosophie, 202, Ber- lin,

1842.
~ ^Tend'enciie takvog tumačenja javljaju se uglavnom kao reakcija
na hegelovsko isticanje velikog istoriskog značaja Plato- novog izlaganja
dijalektičke veštine. Kao što ističe F. M. Kon- tord (Cornforđ) ύ svojoj
obimnoj i ozbiljnoj studiji Plato and rarmenides (l.onđon, 1939), one se
zasnivaju na pretpostavci da su giavni argumenti u dijalogu
promišljeno lažni i da je opravdano sto 3e Vilamovic (Wilamowitz) ceo
taj način dokazivanja nazvao ^chulfuchserei (zanovetanje).
svakako je, pre svega, želeo da pokaže koliko vrede elementi
koje je on iz Parmenidove filozofije uneo u svoju sopstvenu.
Posle obimnih uporednih istraživanja preovladalo je najzad
uverenje, koje danas uglavnom usvaja većina istoričara
filozofije i tumača Plat'onovog dela, da ovaj dijalog po svom
nastanku stoji pored Teeteta, tojest između takozvane
srednje grupe Platonovih spisa (Menon, Fedon, Gozba, Država,
Fedar) i kasnijih dijaloga (Sofist, Državnik, Timej, Fileb, Zakoni).
Razlika između ovih kasnijih i ranijih dijaloga naročito se
ispoljava u stilu i upravo su istraživanja stila omogućila
najverodostojniju klasifikaciju Platonovih dela, kao i
utvrđivanje vremena postanka Parmeniđa3. U Parmenidu,
dakle, imamo zrelog Platona.
Ali u Parmenidu imamo i najsloženijeg, najneobičnijeg
Platona. Ustvari, kao što sadržaj ovog dijaloga pokazuje,
Platon prethodno izlaže svoje učenje ο idejama kao da bi
hteo da pokaže na kakve sve teškoće ono nailazi, a u
drugom delu podjednako razotkriva celu skalu teškoća koje
sobom nosi dijalektičko istraživanje. To je i dalo povoda
Gompercu (Gomperz) da ovaj dijalog nazove izrazom
,,parmenidske samokritike" u kojoj je Platonova suptilnost
dostigla svoj pravi vrhunac. Idući za Gompercom u ovoj
oceni, Bertran Rasl (Bertrand Russel) smatra čak da je
Platon napisao Parmenida svestan teškoća s kojima se
suočilo celo njegovo filozofsko učenje i da je ovaj njegov
dijalog najznačajniji primer samokritike koji je ikad dat u
istoriji.4
Kako Gomperc i Rasl, tako i drugi istoričari filozofije •
komentatori Platonovih dela ocenjuju značaj ovoga dela, nre
svega, prema onim elementima koji od antičkih vremena pa
do našeg doba prilično zbunjuju svakoga ko želi da shvati
njegov pravi smisao. Jer, Platon ne iznosi prosto svoje
filozofsko učenje, već čini mnogo više od toga, puštajući
Sokrata da u raspravi sa Parmenidom i Zenonom razotkrije
najveće teškoće s kojima se ono suočava, da bi pokazao kako
te teškoće u samoj suštini proizlaze iz samog mišljenja, ili
bolje rečeno iz neiscrpne gipkosti, pokretljivosti pojmova.

3 Savremeni komentatori Platona najviše se oslanjaju na istra-

živanja koja je vršio Lutoslavski (Lutoslawski). F. M. Konford sma- tra

da je L. Kembel (Campbell) najubedljiuije pokazao (Plato's Lo- gic) da je
Parmenid napisan posle Države i Feđra.
4 — Theodor Gomperz, Griechische Denker, II, 436-437, Leip- zig,

1912. — Α History of Western Philosophy, 149.

Teškoće se javljaju čim se učini prvi napor da se nađe tačan
odgovor na pitanje da li postoje odgovarajuće ideje za svaku
pojedinu stvar. Α upravo to pitanje, kao što se zna još od
Aristotela, ima osobiti značaj za Platonovo učenje ο idejama.
Najpre Sokrat izlaže gledište da postoje apsolutne ideje za
pravično, lepo i dobro, kao i ,,za sve što je ove vrste", ali on
ne zna da odgovori da li posto.ii takođe „jedna ideja čoveka
izvan nas i izvan svih ljudi koji su ono što i mi", dok
mogućnost postojanja ideja ,,o predmetima koji mogu
izgledati smešni, kao što su dlaka, blato, nečistoća ili ο
svakom drugom predmetu bez ikakvog značaja i bez ikakve
vrednosti" odbacuje sasvim odlučno, ističući da bi bilo
„odveć čudno verovati da postoji neka njihova ideja"5.
Sokrat beži čak i od same pomisli ο takvim. „smešnim"
idejama da ne bi potonuo u „bezdano brbljanje" a svoje
(tojest Platonovo) gledište objašnjava rečima da „postoje
izvesne ideje" i da „druge stvari dobijaju imena time što
učestvuju u tim idejama, tako da one što učestvuju u
sličnosti postaju slične, one što učestvuju u veličini postaju
velike, a one što učestvuju u dobroti i pravičnosti — dobre i
pravične."6
Sada Parmenid pokazuje kakve teškoće nastupaju ako
bi se usvojilo takvo gledište.
Pre svega, ako ideje realno postoje, kako u njima
učestvuju poiedine stvari — u celoj ideji, ili samo u jednom
njenom delu? Ako jedna stvar učestvuje u celoj ideji, onda
]e ona istovremeno prisutna na mnogim rnestima, a ne
samo nV?dn°m mestu> što je nemoguće, a ako pak učestvuje u
delovima ideje, to bi značilo da je ideja deljiva, te bi tako

prevoda)ameWiđ' 10" ~ 'Svi navodi iz Parvienida uzeti su iz ovog

0 ibid. 11

stvar koja učestvuje u malenom bila manja nego što je

apsolutno maleno, a to je takođe nemoguće i besmisleno, Ali
time se teškoće ne iscrpljuju.
Ako pojedine stvari učestvuju u jednoj ideji, naprimer u
ideji veličine, onda izgleda kao da u svima njima postoji
neka specifična forma „koja je jedna i identična" i koja je
„jedinstvo Velikog". Tako se ustvari pored veličine kao takve
(to jest ideje veličine) i pored pojedinih predmeta koji u njoj
učestvuju, javlja još jedna ideja veličine, koja obuhvata i
pojedine delove i prvobitnu ideju. Zatim dolazi još jedna
ideja koja povezuje delove i dve ideje, pa. još jedna, i tako
bez kraja. Dakle, osnovna ideja, umesto da ostaje jedna,
postaje niz ideja. Kad Sokrat zatim sugeriše da bi svaka od
tih ideja mogla biti samo misao koja ,,ne bi mogla da se
stvori ni na kojem drugom mestu riego u dušama", pa bi
tako sačuvala jedinstvo i ne bi bilo pomenutih teškoća,
Parmenid se odlučno protivi navodeći da misao uvek mora
biti misao nečega5. Gledište da jedan predmet može biti
sličan nekoj ideji, ili ideja nekom predmetu, odbacuje se
takođe odlučno, jer bi se „uvek pored ove ideje pojavljivala i
druga ideja, ako je ona druga opet slična nekom predmetu,
pojavljivala bi se još jedna i nikad ne bi prestalo to
pojavljivanje nove ideje..."6
Pošto su izložene ove teškoće dolazi još jedna, i to jedna
od ponajvećih: pošto naše saznanje nije apsolutno, njemu
ostaju nedostupne ideje ako se zastupa mišljenje da one
realno postoje; a ako se misli da bog raspolaže savršenstvom
saznanja javlja se prigovor da „nikad gospodstvo onih gore
neće vladati nama, niti će njihovom saznanju biti mogućno
da upozna bilo nas, bilo šta od nas"7.
Pošto je izneo sve ove prigovore Sokratu, sa značajnom
napomenom da „mnogi prigovori izgledaju istiniti" i da je
neobično teško izmeniti ubeđenje onoga koji ih čini.
Parmenid je zaključio da onaj ko neće da postavi za svaku
realnost određenu ideju — „neće imati kuda da upravi svoju
misao", a ,,na taj način bila bi potpuno uništena dijalektička
sposobnost" 8.
Το je veoma karakteristična misao za Platonovu filozofiju.
„Dijalektička sposcbnost" je toliko povezana sa platonovim
učenjem ο idejama da se ne može ni zamisliti kuda bi se
uperila misao ako se ne pretpostavi ideja za svaku realnost.
Pored uticaja Pitagore i Sokrata, u ovome su najsnažnije
izraženi uticaji racionalističkog metafizičkog elejskog učenja
ο biću, koje je jedan od najbitnijih, ako ne i najbitniji elemenat
konstituisanja Platonovog učenja ο idejama.
Nema sumnje da je Platona privuklo Parmenidu osobito
t'o što je Parmenid prvi u istoriji filozofije nastojao da logički
zasnuje svoje učenje ο jednom, nepromenljivom i večitom

' „...Ali zar ona ne bi bila misao ničega? — pita Parmenid. To je

nemoguće odgovara Sokrat. — Onda misao nekog predmeta? Da. — ibid.
13
6 ibid. 14

° ibid. 16
8 loc. cit.
biću. Pre Parmenida i Elejaca uopšte razum se potpuno
oslanjao na čulno svedočanstvo ο sveopštem kretanju i
kretanje se uzimalo kao nešto što se samo po sebi razume, a
filozofska misao tražila je samo izvor i utok svega kretanja.
Dok su Jonjani sasvim ostali u granicama iskustva, tražeći
izvor i utok kretanja, bilo u nekom posebnom elementu
(voda, vatra, vazduh), ili u nekoj neodređenoj, beskrajnoj
supstanciji, za Parmenida je bilo daleko najvažnije da se
ispitaju i utvrde uslovi i mogućnosti samog mišljenja ο
stvarnosti i da se u mnoštvu protivreenih pojmova ο svetu
otkriju oni koji u sebi nose najviše istinitosti čak i ako nisu
sasvim dostupni čulima. U tome je Parmenid video čak i
jedini pravi smisao filozofije. Otisnuvši se u područje
apstrakcije, koja tek što se oslobodila neposrednih ćulnih
saznanja, on je uzeo u razmatranje tri moguće hipoteze ο
stvarnosti, ili bolje rečeno, ο postojanju ili nepostojanju
onoga što jest. Te tri hipoteze nisu se nametale samo
Parmenidu, već celoj staroj filozofiji, uključujući i indisku
filozofiju. Jedna je hipoteza bila da biće postoji, a da nebića
nema, i da se ο njemu nista ne može znati. Druga je
hipoteza bila suprotna ovoj: bića nema, a sve je nebiće.
Treća je hipoteza bila da i biće i nebiće pbstoje i da se
međusobno uslovljavaju. Svaka od ovih hipoteza izazvala je
određenu orijentaciju u filozofiji i našla pristalice koji su je
branili. Parmenid i Elejci bili su ubeđeni da samo prva
hipoteza može imati osnove 1 da je samo ona istinita, a
odlučno su odbacili svaku zamisao ο mogućnosti postojanja
nebića, tvrdeći da pojam nebića protivureči osnovnim
postulatima istinitog mi-
Ali, da bi se to dokazalo i da bi se opravdala osnovna
ideja Parmenidova, bila je neophodna velika veština u
dokazivanju. Bilo je neophodno naći logički izraz za gledišta
koja svako kretanje i menu smatraju običnim prividom i po
kojima biće mora da je jedno, večito i nepromenljivo. Tako
su Parmenid i Zenon morali da razviju veštinu dokazivanja
koja je bila uperena protiv istinitosti kretanja, a ta njihova
veština, dijalektika, zasnivala se na gledištu da je mišljenje
potpuno suprotno čulima i da se prava istina može otkriti
samo pojmovima, bez oslanjanja na iskustvo.
Kad je Platon odlučio da prikaže Parmenidovu filozofiju
i iznese najozbiljnije teškoće svog sopstvenog učenja ο
idejama, on je svakako imao na umu, pre svega, suštinu
Parmenidovih i Zenonovih dokaza ο postojanju jednog,
večitog i nepromenljivog bića. Pošto je ubedljivo upozorio
Sokrata da bi negiranjem učenja ο postojanju ideja za svaku
realnost „bila potpuno uništena dijalektička sposobnost", on
Sokratu postavlja pitanje: ,,A šta ćeš učiniti· s filozofijom?"
Smatrao je da su sofisti toliko ugrozili filozofiju da pravi
filozof mora ustati u njenu odbranu. Ali to je ustvari samo
prelaz u dalje i dublje izlaganje. I Platon pušta Parmenida
da kaže misao koja mu najdublje leži na srcu:
„Zacelo je lepa i božanstvena, znaj, revnost koja te
potstiče na ova ispitivanja. Ali se napregni, i dok si još mlad,
vežbaj se u onoj veštini koja se smatra za nekorisnu i koju
svetina naziva brbljanjem, jer ako tako ne radiš, izmaći će ti
istina. — Α koji je, Parmenide, reče, taj način vežbanja? —
Onaj isti, Sokrate, odgovorio je Parmenid, koji si sad čuo od
Zenona. Međutim, ja sam se radovao št'o si ovome rekao da
se s njime ne slažeš da ispitivanje zaluta samo među vidljive
predmete i oko njih, nego da ono treba da se okrene i
predmetima koji se poglavito shvataju razumom i koji se s
pravom niogu nazvati idejama."9
Ceo ostatak dijaloga doista je i posvećen „vežbanju" u
dijalektičkoj veštini koju Parmenid ovde preporučuje i
pokazuje se da je Platon hteo da izloži kako se u neiscrpnoj
skali protivrečnih pojmova koje ljudsko mišljenje
neprekidno stvara ο svemu prava istina može oikriti samo
ako se metodičkim, dihotomičkim raščlanjivanjem i spa-
. jzvedu svi mogući zaključci da bi se najzad
usvo^najverodostojniji zaključci, definicije i dokazi. Istina J1
ustvari traži metodičkim izvođenjem suprotnih stavova se
međusobno isključuju, i Platon čak izričito ističe Ha l'e
,,nemoguće pronaći istinu i razumeti je, ako se ne . pjjaju u
pojedinostima svi putevi u svakom smislu".'2 Koliko se
recimo može postaviti hipoteza da postoji sličn0st može se isto
tako pretpostaviti da sličnost ne postoji, Da treba sistematski
utvrditi šta sleduje iz svake pretpostavke ,,za same njene
predmete i za druge predmete, bilo u odnosu na njih same,
bilo u njihovim uzajamnim odnosima"10.
S čisto logičkog gledišta operacija je jednostavna: pošto
se postave premise, iz svake od njih izvode se protivrečni
zaključci tako da najzad ostaje utisak apsolutne relativnosti

9 ibid. 17-18
10 ibid. 18
svih zaključaka koja svakoga zbunjuje.11 Platon je smatrao
da se tom operacijom vežba pravo filozofsko mišljenje i
sposobnost dokazivanja. U tom smislu postavio je on i plan
svojih razmatranja u Parmenidu:
,,Isti dokaz važi i za neslično i za kretanje i mirovanje, i
za postajanje i nestajanje, čak i za samo biće i nebiće.
Jednom reči, za svaki predmet koji prema pretpostavci
postoji ili ne postoji, ili prima makakvu afekciju, treba
ispitati kakve posledice iz te pretpostavke proizlaze i za sam
taj predmet i za druge predmete, i to, prvo za jedan koji ti
izabereš, zatim za više njih, najzad za sve — po istoj metodi.
Ti ćeš, ist'o tako, i za druge predmete ispitati šta proizlazi za
njih same, kao i za predmet koji ćeš uvek stavljati prema
svom izboru, i to kako u hipotezi u kojoj ćeš pretpostaviti da
predmet postoji, tako i u onoj u kojoj ćeš pretpostaviti da
predmet ne postoji. Tako ceš se vežbati ako hoćeš da
savršeno izvežban tačno upoznaš istinu."12

Pošto je ovako postavio program „vežbanja", Platon

odmah postavlja jednu za drugom hipoteze i ostavlja
Parmenida da sa najmlađim učesnikom diskusiie,
Aristotelom, raspravlja ο svakoj od hipoteza, izvodeći
najraznovrsnije zaključke.13
Prvi problem razmatranja je jedno, večito i
nepromenljivo biće: postoji li ono ili ne postoji. Već u
raspravljanju ο ovoj hipotezi razotkriva se sva složena
promenljivost pojmova. Jedno postoji, ali ako treba da bude
jedno, ne može ni da bude celo, ni da ima delove; nije ni
pravo ni okruglo, već je bez oblika; nije ni u samom sebi, ni
u drugom — nije u prostoru uopšte; nije ni u miru ni u
kretanju; nije ni identično, ni različito; nije ni slično, ni
neslično; nije ni jednako, ni nejednako; nije ni u vremenu;
izmiče biću i saznanju, ne pripada mu nikakvo ime, ni
definicija, nikakvo saznanje, ni opažanje ni mišljenje;
ukratko, — zaključak je jedne vrste da „nerna nijednog bića
koje bi ga čulima opažalo". Dakle, biće ne postoji.

* T. Gomperz, op. cit., 436—437

Parfnenid, 18-19
10 Platon u početku dijaloga opisuje Parmenida kao čoveka od 65

godina. a Zenonu daje blizu 40. Platona opisuje kao sasvim mlada
čoveka. Nema nikakvih dokaza da su se Parmenid, Zenon i Sokrat mogli
stvarno susresti i raspravljati u Atini.
 Međutim, zaključak se ne usvaja kao definitivan i
tačan. Parmenid, prema utvrđenom programu, predlaže
Aristotelu da se ponovo vrate na istu hipotezu, tojest, na
stav da biće postoji da bi videli hoće li izgledati „nešto
drukčije" kad se on ponovo ispita i razmotri. Α kao što je
prethodno bilo pretpostavljeno da jedno nije ni celo, ni
podeljeno, i tako dalje, sad se uzima sve obratno: i da je
jedno celo, i da ima delove, da ima granica, da učestvuje u
nekoj figuri, da je u isti mah samo u sebi, i u prostoru, da je
i u kretanju i u mirovanju, da je i identično i različno, da je i
slično i neslično, i jednako i nejednako, i starije i mlađe, da
postoji i da ne postoji, te da se prema tome ο njemu može
imati ,,i saznanje i mišljenje, i opažanje, jer i mi sad sve te
aktivnosti uzimamo u obzir u odnosu na njih."14
Posle ova dva niza zaključaka iz hipoteze da jedno,
večito i nepromenljivo biće postoji, razmatra se hipoteza da
jedno i postoji i ne postoji, pa se dihotomičnim postupkom,
kao i ranije, dalje ispituje da li su druge stvari delovi jedne
organske celine, ili nisu delovi Jednog, ako Jedno apsolutno
postoji. Posle tananih spekulacija koje razotkrrvaju
međusobne prelaze suprotnih pojmova, u šestoj, sedmoj.
osmoj i devetoj hipotezi najzad se postavlja kao problem • __
nepostojanje bića, pa se istim metodičkim postupkom 1 ie ^va
suprotna niza zaključaka, da bi se ceo dijalog završio
definitivnim zaključkom iz tih hipoteza:
Neka to bude rečeno, i još ovo: bilo da Jedno postoji,
ili da ne postoji, ono i druge stvari, — kako izgleda — u
niihovom odnosu prema sebi, i u njihovom uzajamnom
odnosu, na sve načine jesu sve, i nisu ništa, i izgledaju sve. i
rie izgledaju ništa. — To je apsolutna istina".15
Već sam ovaj zaključak morao je izazvati
najprotivurečnija mišljenja ο pravom smislu pobuda koje su
Platona navele da piše ovaj dijalog i ο pravom smislu
Platonovih izlaganja u njemu. Već je Prokle u svojim
Komentarima ukazivao na dve osnovne vrste tumačenja
(logičko i metafizičko) koja se i danas javljaju i imaju svoje
sledbenike. Sasvim prirodno, drugi i veći deo dijaloga uvek
je izazivao najveći broj komentara i sporova pogotovo zbog
toga što se u celom Srednjem veku, sve do početka moderne
epohe, ο ovom delu i ο Platonovoj filozofiji uopšte, više znalo
i raspravljalo ,.iz druge ruke" tojest po raznim komentarima

14 Parmenid, 45
" ibid., str. 61
koji su nastali uglavnom pod neposrednim ili posrednim
uticajima Plotinove mistike, nego po izvornom tekstu.
Izvorni tekst nije bio poznat, ili nije uziman u obzir.
Uglavnom. u Plotinovom tumačenju ideja jednog, večitog i
nepromenljivog bića protumačena je mistički, plotinovski, a
metoda s kojom se Platon služio u Parmenidu prikazivala se
uglavnom kao humoristička parodija elejske dijalektike i to
kroz usta samog njenog tvorca Parmenida. Nije se uzimala
u obzir čak ni činjenica da je Platon toliko cenio Parmenida
i njegovu filozofiju da se teško može pretpostaviti da bi on
pribegao takvoj kritici svog prethodnika i učitelja. Ali ο tome
se nije mnogo mislilo. Srednjevekovna tumačenja ovog
dijaloga održala su se čak i kasnije, kad je ponovo postao
dostupan originalni tekst Platonov. Ističući tu činjenicu, F.
M. Konford navodi kao primer Marsilia Fičina (Marsilio
Ficino) ko.ii je smatrao da je Platon " 0V01^ dijalogu
obelodanio najskrivenije misterije čitave teologije. S druge
strane, Konford ukazuje da je Lajbnic, Koji je bez
predrasuda i potpuno slobodno čitao i upoznao Cjatona, dao
savet čitaocima Platonovih dela da najdublje Jatonove
filozofske misli traže upravo u Parmenidu kao 1 u Teetetu16.
Svakako najpozitivniju ocenu ovog dijaloga dao Hegel.
On ne samo što ga je nazvao najslavnijim remekdelom
Platonove dijalektike, već je voleo da ističe da se u njemu
može naći polovina njegove (Hegelove) logike. Po Hegelovim
shvatanjima dijalektika koju je Platon izložio u ovom
dijalogu bori se uglavnom protiv dveju stvarir protiv „opšte
dijalektike" u običnom smislu, koja se još naziva i — lažnom
dijalektikom, i protiv Parmenidovog elejskog učenja ο biću,
tojest, protiv Parmenidovog osnovnog filozofskog stava da
biće apsolutno postoji i da nebića nema i da se ne može
zamisliti, iz koga su sofisti često izvodili zaključak da onda
(ako se nebiće uopšte ne može ni zamisliti) nisu uopšte
moguće ni lažne pretstave, tojest da nema uopšte neistine.
Hegel, međutim, nije zaboravio da istakne i slabe
strane Platonove koje je video naročito u tome što Platon
.,nije dovoljno jasno obradio razliku između lažne dijalektike
i čistog dijalektičkog saznanja", iako se Platonova dijalektika
suštinski razlikuje od lažne dijalektike i suprotstavlja se
lažnoj dijalektici koju su najviše zastupali sofisti17. Platonu
je Hegel naročito prebacivao da nije naglasio razliku između

Plato and Parmenides. VI, London, 1939

00 Hegel's Werke, XIV, op. cit., 211
istinske i lažne dijalektike jer je znao i isticao da je Platon
veoma odlučno optuživao sofiste što su uništili razliku
izmedu istinitog i lažnog.
Upravo dijalog Parmenid najviše ilustruje opravdanost
ovih Hegelovih zamerki Platonu. Ali, ako se ovaj dijalog čita
pažljivije i bez predrasuđa, neizbežno se nameće i misao da
je on možda i napisan upravo radi toga da upozori, ne samo
na neizmerne teškoće na koje je Platon naišao težeći da
svojom dijalektičkom metodom ispita mogućnošt izvođenja
sasvim suprotnih zaključaka iz istih premisa, već, kako
Vindelband kaže, isto tako da pokaže „dosta podrugljivo na
prljavu družbu koju je bilo mogućno naći u svijetu čistih
pojmovnih likova"18. Α to je ustvari osnovni problem s kojim
se Platon suočavao u celoj filozofiji i njegovo pravo mesto u
istoriji filozofije može se odrediti samo ako se njegova
filozofija posmatra kao jedan od stupnjeva u razvoju antičke
misli od Elejaca i Pitagorovaca, od sofista i Sokrata — do
Aristotela.
Nesumnjivo je da su sofisti bili u središtu svih Plavih
kritika. To veoma ubedljivo ilustruju svi Platot0"vi dijalozi.
Zbog toga se Platonova filozofija i ne može Mhatiti ne može
se objektivno oceniti ako se ne shvati praS' smisao i značaj
sofista u antičkoj filozofiji, kako onih raniiih tako i onih
kasnijih, kako onih koji se obično uvek smatraju sofistima,
tako i onih koji se ne ubrajaju u sofiste ali koji se često
služe istim metodama dokazivanja kao 'i sofisti. Cela
Platonova filozofija nije ustvari ništa drugo nego veliki napor
da se reše problemi koje su antiekoj filozofiji postavili
Pitagorovci, Heraklit, Elejci, sofisti i Sokrat. Već je Sokrat'
postavio čoveka i probleme ljuclskog saznanja u težište
filozofije, odlučno napustivši razmatranje kosmoloških
problema. Već je kod Sokrata problem metode saznanja
postao prvi i najvažniji filozofski problem. Α ukoliko su
metode sofista snažnije izbijale u prvi plan starohelenskog
načina mišljenja, utoliko se neodložnije nametala potreba da
se suzbije relativizam sofističkog načina mišljenja koji ie,
kako Hegel kaže, dijalektiku pretvorio u „majstoriju nekog
lažnog privida", u veštinu koja izaziva predrasudu da
„dijalektika ima samo negativan rezultat" 19.

18Povijest filozofije, I, 64, 1957, Zagreb

str nar°čito podvlači V. I. Lenjin u Filozofskim sveskama,
196, Beograd, 1955
 Nasuprot relativizmu i subjektivizmu sofista kod ko~
jih je gipkost pojmova ozbiljno ugrozila svaku određenost,
utvrđenost, tačnost mišljenja, već je Sokrat pokušao da
pokaže kako da se ta gipkost', pokretljivost, koja uvek može
da istinito učini lažnim, a lažno istinitim, podvrgne
utvrđenim principima istinitog mišljenja. Ali Sokratov
metodski postupak — u osnovi prosta, naivna indukcija —
bio je još isuviše jednostavan, pa nije neobično što su se
čak i neki od njegovih neposrednih sledbenika, takozvani
sokratovci, izgubili u nastojanjima da spoje sokratsku
težnju za jasnim pojmovima sa elejskim post'ulatom
apsolutne identičnosti bića koja ostavlja otvorenu
mogućnost sofističkog dokazivanja da neistinitost nije
mogućna, kao što nije mogućno postojanje nebića. Platon,
međutim, mje ni u jednom trenutku izgubio iz vida
opasnosti koje je sofistika donela filozofiji njegovog doba. On
je u sofistici video opasnost izrođavanja dijalektike koju
treba mecoaicki savladati u interesu istine i filozofije.
Tako οή i postupa kad u svojim dijalozima izvodi sofiste
da budu predmet Sokratove kritike. Sama kritika mu je bila
put da izgradi i razvije metodu koja, s jedne strane, ne
ignoriše pokretljivost, gipkost pojmova, već naprotiv, ispituie
njihove međusobne, uzajamne odnose i veze, uključujući i
sve suprotnosti, ali, s druge strane, treba da omogući da se
u mišljenju otkriju pouzdane, tačne definicije i zaključci. To
je ustvari Platonova dijalektika i taj smisao je, kako iz svega
izlazi, on njoj i dao.
Međutim, tu treba uvek imati na umu dva bitna
obeležja Platonove filozofije, bez kojih se stvarno ne može
shvatiti šta je bila i šta je mogla da bude dijalektika kod
Platona.
Prvo je obeležje u tome što ono što se kao dijalektika
može naći u Platonovim spisima još uvek nema strogo
logički karakter. Na ovo ukazuje i Vindelband. Uostalom,
logika se javlja tek posle Platona, kod Aristotela. Po Hegelu,
koji je smatrao da je „pojam istinske dijalektike u tome da
se iskaže nužno kretanje čistih poimova, ali ne na taj način
kao da se ono razrešava u ništa, već da su jednostavno sami
ti pojmovi — kretanje i da je opšte upravo jedinstvo takvih
suprotnih pojmova", ni kod Platona se .ioš ne može naći
potpuna svest ο prirodi dijalektike20. Platon je, nesumnjivo,

20 Hegel's Werke, XIV, op. cit., 195

elemente dijaleklike tražio i našao kod Elejaca koji su, kako
Hegel kaže, d.iialektiku primenjivali uglavnom protiv
kretanja (da bi pobili istinitost kretanja) dok je on sam
usmerio dijalektiku poglavito „protiv pretstava i pojmova
svoga doba a naročito protiv sofista"21. Da bi fiksirao,
utvrdio pojmove i pokazao mogućnost tačnog definisanja i
dokazivanja, mogućnost metodičkog utvrđivanja istire. da bi
obuzdao onu pokretljivost pojmova koju su sofisti razvili do
krajnosti, razarajući sve norme određenosti i tačnosti
mišljenia. ukidajući razliku između tačnog i lažnog. Platon
je na sebe uzeo tešku ulogu nepomirljivog kritičara sofista,
ali sam nije bio kadar da postavi one principe mišlienja bez
koiih ni.ie bilo mogućno pristupiti zasnivanju logike kao
nauke. Platon je, dakle, samo pripremio ono što će ostvariti
njegov učenik Aristotel.
Drugo je bitno obeležje Platonove filozofije u tome gt0
piaton nije mogao da nađe čisto logičko rešenje problema
jasnoće, određenosti, utvrđenosti i tačnosti opštih poimova,
već je pribegao njihovom ontološkom rešenju, ontologizaciji
opštih pojmova, ideja — pripisavši idejama svojstva koja je
Parmenid pripisao svom jednom, apsoiutnom, večnom i
nepromenljivom biću. Α to je upravo njegovom učenju ο
idejama i celoj njegovoj filozofiji, pa i njegovoj dijalektici, dalo
obeležja jednostranosti i ograničenosti što je već Aristotel u
svojoj Metafizici tako principijelno i oštroumno razotkrio i
kritikovao da njegovoj kritici, u osnovi, ni danas nema šta
da se doda jer je to, kao što je Lenjin govorio, kritika
idealizma uopšte.
Oba ova bitna obeležja Platonove filozofije naročito se
ispoljavaju u ovom dijalogu. Koliko pada u oči da u njemu
nema nigde jasno određenog Platonovog kritičkog staVa
prema sofističkoj veštini operisanja pojmovima zbog koje se
i u antičko doba, i uvek kasnije, dijalektika lako izrođavala
u sofistiku, isto tako padaju u oči neizlečive mane
Platonovog učenja ο idejama, koje ustvari i sam Platon
iznosi, a koje su naročito vidne kad se iznosi teza ο učešću
stvari u idejama. Ustvari, ceo njegov sistem prožet je jednim
osnovnim, dubokim protivurečjem, koje je izazvalo učenje ο
idejama. S jedne strane, pokazuje se da je u samoj prirodi
ljudskog mišljenja da su ideje pokretljive i gipke. da u
istinitom uvek ima neistinitog, a u neistinitom — istinitog,

21 Filozofske sveske, 195

dakle, da ljudski um ne treba da uzima suprotnosti u
pojmovima kao mrtve, ukočene, jednom zauvek date, već
kao žive, uslovljene, te da tako traži istinu, (upravo u
Parmenidu se i preporučuje takvo traženje istine), ali s druge
strane, ideje su obogotvorene i pripisuju im se svojstva
Parmenidovog večitog i nepromenljivog bica. Kako izmiriti
objektivni. ontološki idealizam i di.lalektiku? Iz tog
protivurečja Platon nije mogao da nađe izlaz. Dijalog
Parmenid dozvoljava da se zaključi da ie aton morao biti
svestan teškoća u kojima se našla cela njegova filozofija. Ali
može se takođe zaključiti da je on smatrao da filozofija ne
može uopšte izbeći takvu vrstu teskoca, naročito kad se radi
ο dijalektičkoi veštini. I u
m!TntovatkaSni;,'a istori^a filozofiJe zaista niJe mogla de-
od η
Κο1ι1ίο Je Platon strepio od zloupotrebe diialektike, njenog
pretvaranja u sofistiku najbolje se vidi po tome
π
što je smatrao da bavljenje dijalektikom ne t'reba uopšte
dozvoliti pre navršene tridesete godine života. On je to
mišljenje izložio u Državi, u dijalogu između Sokrata i
Glaokona, gde se, pored ostalog, može naći i ovo:
„Nisi li već prilično oprezan kad ne dozvoljavaš mladim
Ijudima da od toga okuse? Nadam se da nisi zaboravio kako
dečica, čim prvi put okuse dijalektiku, počinju da je
zloupotrebljavaju kao igračku; da je uvek primenjuju kako
bi njome protivrečila, kako bi isto onako, kao što njih
pobeđuju, i ona pobedila druge, i da se pritom raduju kao
štenad št'o svoga bližnjega mogu pomoću logike da
napadaju i rastržu.
— Ona zaista to rade, i preteruju u tome, — reče on.
— I kad tako već mnoge pobede i od mnogih budu sami
pobeđeni, onda brzo dođu do toga da više ne cene ono što
su ranije cenili. I zato su ljudi počeli da grde njih same i sve
ono što je kod drugih u vezi s filozofijom.
— Sušta je istina, — odgovori on.
— Međutim, kad buau stariji — rekoh, — neće hteti da
učestvuju u tim ludorijama i više će se ugledati na onog ko
želi da se razgovara ne bi li saznao istinu, nego na onoga ko
se radi zabave igra i protivreči, a sam će postati umereniji i
taj će ga posao više uzdići nego što će ga izložiti ruglu.
— Tačno je, — reče on.
— Zar onda nije iz opreznosti rečeno ono što smo ranije
kazali — da prirode kojima ćemo dopustiti da učestvuju u
dijalektici moraju biti uredne i uravnotežene i da se time ne
sme, kao dosad, baviti svako pa i onaj ko za to nije dovoljno
zreo?
— Svakako — reče on.22
Ovu opreznost svakako bolje razumemo ako imamo na
umu suštinu Platonova učenja ο državi. U duhu svog
shvatanja da državom treba da upravljaju najmuariji
(filozofi), on je smatrao da filozofsko obrazovanje ima najveći
značaj za državu. Kod njega se, ustvari, filozofsko
obrazovanje izjednačilo s političkim, a filozofska zrelost — sa
sposobnošću upravljanja državom. I u tom smislu je
„vežbanje u dijalektici" kod njega ne samo vrhunac već i
krajnji cilj obrazovanja. U jednom razgovoru, u Državi,
izraženo je to veoma jasno na ovaj način:
„— Α u svoju sopstvenu decu koju sada vaspitavaš
samo u mislima, ako ih jednom stvarno budeš vaspitavao,
sigurno nećeš pustiti, tako bar ja mislim, da državom
upravljaju bez duha, kao lutke, i da na taj način rešavaju
najvažnije stvari?
— Razume se da neću.
— Nego ćeš im dati zakon da naročito teže za onim
učenjem koje će ih osposobiti da najrazumnije postavljaju
pitanja i na njih odgovaraju.
— Daću im takav zakon zajedno s tobom — reče on.
— Zar ti se ne čini, rekoh ja, da je dijalektika kao neka
vrsta završnog kamena nad ostalim naukama, i da se
nijedna druga nauka pravilno ne može staviti iznad nje,
nego da ona pretstavlja njihov krajnji cilj?
— Tako je, reče on."23
Razumljivo je, dakle, zašt'o se Platon naročito bojao
zloupotrebe dijalektike i zašto je smatrao da filozofija nema
prečeg i krupnijeg zadatka nego da se uspešno suprotstavi
toj zloupotrebi. Po Hegelovoj oceni, koja nije bez osnove,
Platon je, samim tim što se prvi suprotstavio praksi
pretvaranja dijalektike u sofistiku, ustvari prvi ozbiljno
ustao protiv tendencije da se filozofija pretvori u „formalno
filozofiranje" koje ,,ne može uopšte da posmatra dijalektiku
drukčije nego kao veštinu koja pretstave ili čak pojmove
toliko zapetljava da je njen rezultat samo negativan."24

2r' Država, .VII, 538—539

Država, VII, 534, 535
Hegel's Werke, XIV, op. cit. 197
 Upravo ovaj dijalog (Parmenid) lepo ilustruje otkuda
dolaze i kako se ispoljavaju te tendencije koje su u svoje
vreme zabrinjavale Platona, a koje uvek zabrinjavaju svakog
ko nastoji da shvati dijalektiku i da se njome služi. Kad se
danas čita ovo delo, ne treba, uostalom, smetnuti s uma ni
Lenjinove reči da dijalektika nije jednom služila kao mostić
koji vodi sofistici.
Dr Veljko KORAČ
 ΝΑΡΟΜΕΝΑ Ο PREVODU

U „Parmenidu", dijalogu
izuzetnog značaja, Platon je dao
vrhunski domet svoje
jedinstvene i nedomašive
dijalektičke veštine, izatkane od
krajnje apstraktnih tananosti,
— koje, mestimično, neosetno
zalaze u oblast fikcija. Da
bismo, na našem jeziku, što
vernije i što jasnije izrazili
izvanredno suptilne prelive i,
katkad, jedva uhvatljiva gibanja
Platonovih dedukcija, dodavali
smo — kad nam se to činilo
korisno za čitaoca — u
četvrtastim zagradama bliža
tumačenja pri prevođenju.
Κ. A.
 PARMENID
ILI DIJALOG Ο IDEJAMA
Lica u dijalogu:
Kefal, Adeimant, Antifon, Glaukon, Pitidor, Sokrat, Zenon,
Parmenid, Aristotel

Uvodni dijalog I. Kefal. Odmah posle našeg

ii kome Kefal priča dolaska u Atinu, — a došli ο svom
sastanku smo iz Klazomene,25 — mi na
sa Antifonom.1 agori sretosmo Adeimanta i
Glaukona.26 Uzimajući me za ruku,
Adeimant uzviknu: „Dobrodošao, Kefale, i ako ti je ovde
potrebno nešto, što stoji u našoj moći, reci." — Ali baš zbog
toga dolazim, odgovorih, da vas za nešto zamolim. — Kaži
samo svoju molbu, reče ori. — Na to ja produžih: „Kako ono
beše ime vašeg polubrata po majci? Ne sećam ga se. Ovaj je
bio još dete, kad sam prviput došao ovamo iz Klazomene, pre
dosta vremena. Ime njegovog oca beše, mislim, Pirilamp.27 —
Sasvim tačno, reče on, a njegovo je ime Antifon.28 Ali šta,
uprav0, hoćeš da znaš? — Evo, odgovorih ja, ovo su moji
zemljaci, pravi ljubitelji mudrosti [filozofi].

novog teksta. — Prim. prev.

26 Varoš u Joniji, rodno mesto grčkog presokratovskog filozofa

Anaksagore. — Prim. prev.

3 Ova dvojica su Platonova braća. — Prim. prev.
* Drugi muž i, možda, ujak Platonov po majci koja se zvala
Periktione. — Prim. prev.
28 Antifon je polubrat Platonov. — Prim. prev.
 Oni su čuli da je ovaj isti Antifon mnogo opštio sa izvesnim
Pitodorom, Zenonovim drugom, i da se seća
— pošto je ο tome često slušao od Pitodora — razgovora koje
su nekad vodili Sokrat, Zenon i Parmenid.
— Istinu govoriš, reče. — Te razgovore, kazah ja, želimo da
čujemo. — To neće biti ništa teško, odgovori Adeimant. Jer
on se, još kao dečak, vežbao da tekst tih razgovora nauči
napamet, — a sad se, kao njegov istoimeni ded, bavi
odgajivanjem konja.29 Dakle, pošto treba da ga vidite..
hajdemo kod njega. On je baš sad otišao odavde kući, a
127 stanuje blizu, u Meliti.30 Govoreći to, pošli smo, Našli smo
kod kuće Antifona koji je baš davao kovaču neke žvale na
uzdi, da ih ovaj popravi. Kad je svršio posao sa kovačern,
braća su mU| kazala zašto smo došli. On me je poznao —
jer me je video za vreme mog prvog boravka ovde — i
pozdravio me je. Kad smo ga zamolili da nam ispriča
razgovor, on je prvo pravio teškoće; to je, rekao je, veliki
posao; međutim, potom ga je ipak ispričao đo kraja.

Pitodor, Sokrat, Zenon, Parmenid, Aristotel

Antifon je, dakle,. rekao — prema onome
što mu je pričao Pitodor — da su' Zenon
Antifon priča i Parmenid došli jednom za velike
dijalog između Panateneje.31 Parrhenid. je bio tada već
Sokrata, Parmenida u poodmaklim godinama, sav sed, ali'
i Zenona. lepog i plemenitog izgleda; moglo mu je
biti šezđesetpet godina. Zenon je bio
blizu cetrdesetih godina, vrlo visok i prijatne spoljašnosti; za
njega se govorilo da je bio Parmenidov ljubimac. Otseli su
kod Pitodora, van gradskih zidova, u Kerameiku.32 Tu je
došao i

" Atinjani su imali običaj da đaju unuku deđino ime. ^t Prim. prev.
30 Melita je atinski kvart. — Prim. prev.
31 Najveći i najstariji praznici, posvećeni boginji Atini, praznovani u

Atini svake četvrte godine, treće godine olim- pijade. — Prim. prev.
32 Kvart Iončara u Atini. Ovome kvartu je u unutrašnjo- sti zidova

pripađala agora, a van ziđova lepo predgrađe gde se nalazilo i groblje za

one koji su umrli za otadžbinu. — Prim. prev.
Sokrat, i mnogi drugi sa njime, žudni da čuju
Zenonove spise koje su ona dvojica prviput donela
ovamo. Sokrat je bio t'ada veoma mlad. Spise je čitao
sam Zenon. Parmenid se slučajno nalazio napolju.
Trebalo je još malo, pa da čitanje ostalih argumenata
bude D završeno, kada je Pitodor — kako je sam pričao
— došao spolja, a sa njime Parmenid i Aristotel,33 koji
je bio jedan od tridesetorice. Oni su vrlo malo čuli od
spisa. Uostalom, sam Pitodor ga je ranije čuo od
Zenona.

Zenonovi đakazi. II. Pošto je Sokrat saslušao Sokratove

objekcije čitanje, zatražio je da se prva rta njih.
pretpostavka prvoga dokaza
još jednom pročita. Kad je to
učinjeno, on je zapitao: ,,5ta hoćeš time da kažeš, ZeE
none? Kad bi postojala množina bića, misliš li ti da bi
ona u isto vreme morala biti slična i neslična? Α to bi
bilo nemoguće, jer niti bi neslična mogla da budu
slična. niti slična neslična. Zar nećeš to da kažeš? —
Baš to, odgovori Zenon. — Ako je, dakle, nemoguće da
neslično bude slično, a slično neslično, isto je tako
nemoguće da množina postoji. Jer kad bi množina
postojala, ona bi trpela te nemogućnosti. Zar tvoji
dokazi ne teže tome da jednostavno potvrde, nasuprot
svemu što se govori, da innožina ne postoji? Misliš li ti
da to dokazuje svaki od tvojih argumenata, i smatraš li
da, koliko si argumenata napisao, toliko si dokaza dao
128 da množina ne postoji? Hoćeš li-to da kažeš, ili ja

nisam dobro razumeo? — Naprotiv, kazao je Zenon, ti

si sasvim tačno razumeo cilj moga spisa.
— Razumem, rekao je Sokrat. Parmenide, da se
ovde prisutni Zenon ne zadovoljava time da bude vezan
sa tobom prijateljstvom, — on hoće da bude vezan i za
tvoje delo. Jer, u izvesnom smislu, u njegovom spisu
nalazi se ista teza kao i u tvome; ali time što je on nju
preokrenuo, pokušava da nas zavede [da poverujemo]

33 Imenjak filozofa iz Stagire. Objekcije Aristotela iz ovog

dijaloga prihvatiće i Aristotel — učitelj Aleksandra Makedonskog.

— Prim. prev.
 kako je to druga teza. Jer ti u svojim poemama" tvrdiš
da je sve jedno, i za tu tezu daješ lepe i doB bre
dokaze. Α on, opet, tvrdi da množina ne postoji, i za to
[tvrđenje] daje veoma mnoge i vrlo teške aokaze. Kad
jedan od vas tvrdi da postoji Jedno, a drugi da ne
postoji množina, i svaki, sa svoje strane, tako govori da
izgleda kao da nije kazao ništa od onoga što je rekao
drugi, iako je kazao skoro istu stvar — onda su,
očevidno, za nas proste ljude vaši govori suviše visoki!
— Ti, Sokrate, rekao je Zenon, nisi potpuno
shvatio istinu koju sadrži moj spis, mada, kao kučke ć
iz Lakonije, za njegovim sadržajem dobro trčiš i njušiš
ga. Samo, pre svega, ti nisi zapazio da moj spis —
napisan u namerama koje pominješ — nikako ne
pretenduje na to da njih sakrije Ijudima, i da se prikaže
kao neki veliki podvig. Nego ono ο čemu si govorio jeste
nešto sporedno; u istini, moji spisi su pomoe D
Parmenidovoj tezi protiv onih koji su se usudili da je
izlože potsmehu, tvrdeći da, ako Jedno postoji, iz te
teze proizlazi mnogo smešnog i njoj samoj protivrečnog.
Moj spis pobija one koji tvrde da množina postoji, vraća
im udar za udarom, i još više, nastojeći da učini jasnim
da bi, još smešnija nego pretpostavka da Jedno postoji,
izgledala njihova pretpostavka ο množini koja postoji
onome ko bi bio sposoban da je pravilno razvije [da joj
pravilno sagleda posledice]. Iz takve želje za
raspravljanjem, ja sam taj spis napisao kad sam još bio
mlad, i, pošto je bio napisan, neko mi ga je ukrao, —
tako da nisam imao više da ε rešavam treba li da ga
iznesem na javnost ili ne. Ali u zabludi si, Sokrate, kad
veruješ da on nije napisan iz mladićske želje za
raspravljanjem, nego iz slavoIjublja zrelog čoveka.
Inače, kao što sam već rekao, nisi ga rđavo
okarakterisao.
III. Ε pa dobro, t'o primam, odgovori Sokrat, i 129
mislim da je onako kako ti kažeš. Ali reci mi ovo:
smatraš li da postoji ideja sličnosti, apsolutna i kao
takva, i druga, njoj suprotna, — suština nesličnog?
Pošto obe ove ideje postoje, — da li i ja, i ti, i drugi
predmeti koje nazivamo mnogima — učestvujemo u
njima? I ima li čega čudnog ako oni koji učestvuju u
ideji sličnosti postaju time slični, i to tačno u onoj meri
u kojoj u njoj učestvuju; ako oni što učestvuju u ideji
 nesličnosti — postaju neslični; a ako oni koji Β
učestvuju u obe ideje — postaju u isto vreme i slični i
neslični? Ako bi neko dokazao da su slični predmeti
kao takvi postali neslični, ili da su neslični postali
slični, — to bi, mislim, bilo čudo. Ali ako bi on dokazao
da predmetima koji učestvuju u obe ove ideje i
pripadaju oba ta načina, — to mi se, Zenone, ne bi
činilo ništa čudno. Α ne bi ni to ako neko izjavi da su
sve stvari Jedno, zato što učestvuju u Jednome, i, u
isto vreme, da su mnoge, zato što učestvuju υ množini.
Ali ako nam se dokaže da je sama suština Jednog kao
takvog Mnogo, a, s druge strane, ako nam C se dokaže
da je samo Mnogo Jedno, — tome bih se već čudio. A,
isto tako, i u odnosu na sve druge atribute, bilo bi
vredno čuđenja, kad bi neko dokazao da su sami rodovi
i ideje aficirani u sebi samima ovim suprotnim
afekcijama. Α ako neko može ο meni da dokaže da sam
Jedno i Mnogo, ne t'reba se tome čuditi. Jer on samo
sme da kaže, ako najpre hoće da me prikaže kao
Mnogo, da je nešto drugo moja desna, a drugo moja
leva strana, da je drugo moja prednja, a drugo moja
zadnja strana, a isto važi i za gore i dole, — jer ja imam
— mislim — učešća u množini. Ako, zatim, hoće da me
prikaže kao Jedno, on će reći d da među nama
sedmoricom ovde, samo sam ja jedan čovek, ukoliko
učestvujem i u Jednom, — i tako bi on oba tvrđenja
dokazao kao istinita. Ako sad neko preduzme da za
takve stvari kao što su kamenje, komadi drva i slično,
u isti mah dokazuje da su Mnogo i Jedno, — onda
ćemo reći da nam prikazuje Mnogo i Jedno; ali ne da je
Jedno Mnogo, niti da je Mnogo Jedno; dakle ni on ne
tvrdi ništa čudnovato, nego samo ono ο čemu bismo se
svi mi složili. Ali, što se tiče bića ο kojima sam maločas
govorio, — ako bi neko prvo počeo da izdvaja ideje
jedne od drugih u njihovoj apsolutnoj suštini, —
naprimer sličnost i ne-
Ε sličnost, množinu i jedinstvo, mirovanje i kretanje, i sva
bića ove vrste, — i dokazao da ona između sebe mogu
da se mešaju i da se odvajaju, — tada bih, rekao je
Sokrat, ja bio začuđen i zadivljen, Zenone! Po mome
mišljenju, tvoja argumentacija sprovedena je vrlo
snažno. Ali moje divljenje, ponavljam, bilo bi mnogo
veće prema onome ko bi mogao pokazati tu istu
teškoću u samim idejama, gde je ona na mnogo130
struke načine isprepletana, i kad bi, kao što je vaš
govor pokazao za vidljive predmete, ona bila otkrivena
i u onome što se shvata razumom.
Parmenid i Sokrat. IV. Tako je govorio Sokrat, Ideje.
Teškoće koje — prema onome što je pričao učenje ο
idejama Pitodor, — koji je, sa svoje povlači za sobom.
strane, mislio da će se Par-
menid i Zenon na svaku od
ovih reći skoro naljutiti; međutim. oni su njegov govor
vrlo pažljivo pratili, i često su jedan drugoga smešeći
se pogledali, — što je pokazivalo da se dive Sokratu.
Sa tim osećanjem Parmenid je rekao, čim je Sokrat
završio govor: „Koliko mnogo, ti Sokrate, zaslužuješ B
da budeš slavljen zbog tvoje revnosti u dokazivanju!
Ali reci mi još, da li ti sam vršiš izdvajanje ο kome
govoriš, pa stavljaš odvojeno [ono što nazivaš] ideje
kao takve, a odvojeno opet predmete koji učestvuju u
tim idejama? I priznaješ li ti jedno odvojeno biće
sličnosti kao takvoj, odvojeno od sličnosti koja je u
nama, a isto tako i Jednom i Mnogom, i svemu onome
ο čemu si čuo sad od Zenona [i svim determinacijama
ο kojima si čuo da Zenon sad raspravlja]? — Ja?
Zacelo! — odgovorio je Sokrat. — Α činiš li ti to, upitao
je Parmenid, i u sledećim slučajevima. Da li
pretpostavljaš, naprimer. da postoji za pravično ideja
apsolutna i kao takva, a, isto tako, i za lepo, dobro i za
sve što je ove vrste [i za sve slične determinacije]? —
Da, odgovorio je on. — I, zatim, da li pretpostavljaš
jednu c ideju čoveka van nas i van svih Ijudi koji su
ono što i mi, — jednu ideju kao takvu čoveka, ili vatre,
ili vode? — To je teškoća, odgovorio je on, u kojoj sam
se često nalazio, Parmenide, povodom ovih predmeta;
naime. ja nisam znao da li to pitanje treba ili ne treba
rešiti u istom smislu kao u prethodnim slučajevima?
— Α ο predmetima, Sokrate, koji mogu izgledati
smešni, — kao što su dlaka, blato i nečistota, ili ο
svakom drugom predmetu bez ikakvog značaja i bez
ikakve vrednosti, — jesi li u sumnji da li bi trebalo
tvrditi ili ne da i za svakoga od njih postoji jedna
odvojena ideja, različita od predmeta koji dotiču naše
ruke? —
Đ Nisam ni u kakvoj sumnji, odgovorio je Sokrat; predmeti
ove vrste postoje, baš onakvi kakve ih mi vidimo, — ali
bi bilo odveć čudno verovati da postoji neka njihova
ideja. Priznajem da me je katkad uznemiravala misao
da li bi, možda, trebalo prihvatiti istu pretpostavku i za
sve druge predmete. Zato, čim se ovde zaustavim, brzo
bežiin iz straha da ne propadnem, tonući u bezdano
brbljanje. Α ako opet priđem onim predmetima, ο
kojima smo se baš sad složili da njihove ideje postoje,
njih proučavam, i na njima se rado zadržavam.

:E Učestvovanje stvari — Ti si još mlad, Sokrate, u idejama.

odgovori Parmenid, i još te
Teškoće toga učenja. filozofija nije tako čvrsto
obuhvatila, kao što mislim da
će te jednom obuhvatiti, kad ništa više od ovih stvari
nećeš potcenjivati. Α zasad ti još obraćaš pažnju na
mišljenja ljudi; to je posledica tvojih godina.
V. Dakle, reci mi sledeće. Ti si mišljenja, kažeš, da
postoje izvesne ideje [ideje jednog izvesnog modaliteta];
druge stvari dobijaju imena time što učestvuju
131 u tim idejama, — tako da one što učestvuju u sličnosti,
postaju slične; one što učestvuju u veličini, velike, a
one što učestvuju u dobroti i pravičnosti, pravične i
dobre. — Svakako, odgovori Sokrat. — Dakle svaki
učesnik mora učestvovati ili u celoj ideji, ili samo u
jednom njenom delu? Ili može li, sem ova dva, postojati
još kakav drugi način učestvovanja? — Α kako bi to
bilo moguće? upita on. — Kakvo je tvoje mišljenje: da li
cela ideja, kad se nalazi u svakom od mnogih
predmeta, ostaje jedna? ili šta biva? — Sta je sprečava,
Parmenide, odgovori Sokrat, da ostane jedna? —
Β Ostajući. dakle, jedna i identična, ona će se nalaziti
prisutna cela. u isto vreme, u mnogim predmetima koji
su jedni van drugih; dakle, ona će biti odvojena
od sebe same.34 — Ne, rekao je on, sem ako sa tim nije kao
sa danom koji, ostajući jedan i identičan, jeste, u isto
vreme, prisutan na mnogo mesta, a zbog toga nije sam on
izvan samoga sebe [nije odvojen od samoga sebe], Na taj
način bi i svaka ideja bila sveprisutno jedinstvo, a ipak

34 U Aristotelovoj Metafizici (1039 a 33-v 2) nailazimo na isto

tvrđenje. — Prim. prev.

identično. — Divan način, reče Parmenid, pronašao si ti,
Sokrate, da ono št'o ostaje jedno i identično bude, u isto
vreme, prisutno na mnogim mestima. To je kao kad bi,
pokrivajući jednim platnom za jedra mnogo ljudi, rekao: ono
je jedno na mnogima, i ono je tu celo. Ili zar nisi hteo tako
nešto otprilike da kažeš? — Možda, odgovorio je on. — Da li
bi tako platno za jedra bilo celo preko svakog, ili bi,
naprotiv, jedan njegov deo bio preko jednog, a jedan preko
drugog? — Jedan deo. — Dakle, Sokrate, rekao je Parmenid,
ideje kao takve imaju delove [mogu da se dele], a predmeti
koji učestvuju u idejama učestvuju samo u jednom
njihovom delu; tako se ideja ne bi više nalazila cela u
svakom predmetu, nego bi samo jedan njen deo bio u
svakom predmetu! — Tako bar izgleda. — Hoćeš li, dakle,
Sokrate, pristati da izjaviš da se jedinstvo ideje u nama u
istini deli, a da ipak ostaje jedinstvo? — Nikako, odgovori
on. — Gledaj dalje, rekao je Parmenid, — ako ti deliš
veličinu kao takvu, i ako je svaki od mnogih velikih
predmeta veliki jednim delom veličine, manjim nego što je
veličina kao takva, zar t'o nije očevidno nerazumno? —
Potpuno, rekao je on. — Α zatim, ako svaki učesnik dobija
jedan mali deo Jednakog, treba li on tada, zato što ima
nešto što je manje od Jednakog kao takvog, baš tim delom
da bude nečem jednak? — To je nemoguće. — Ali ako neko
od nas ima jedan deo malenosti, onda će malenost biti veća
nego ono što je njen deo. Α malenost kao takva biće po t'ome
veća. Međutim, ono čemu oduzeto biva dodato, biće time
manje, a ne veće nego pre toga. — To ne može biti, rekao je
Sokrat. — Na koji bi način, dakle, Sokrate, zapitao je
Parmenid, — ti zamislio to učestvovanje drugih stvari u
idejama, ako ono ne može biti učestvovanje ni u delu ni u
celini? — Tako mi Zevsa,
rekao je Sokrat, ne čini mi se nimalo lako da se po tom
pitanju izjasnim ma na koji način.

Ideja kao princip — Α sad, šta misliš ο sledejedinstva. Ideja

kao ćem pitanju? — Ο kome? — sintetično jedinstvo. Mislim
da te sledeće razma-
tranje vodi tome da pretpostavljaš
svaku ideju u njenom jedinstvu. Kad ti, naime, mnogi
predmeti izgledaju veliki, onda ti izgleda da u njima svima
zajedno otkrivaš izvesnu specifičnu formu, koja je jedna i
identična; otuda smatraš da je ona jedinstvo Velikog. —
Istinu govoriš, rekao je Sokrat. — Α sad, zar se neće pokazati
jedno novo jedinstvo Velikog, kad Veliko kao takvo i druge
velike predmete tvoj duh na isti način gleda sve zajedno? I
zar to novo jedinstvo nije nužno svima njima zajedno, da bi
izgledali veliki? — To je verovatno. — Još jedna druga ideja
veličine će se pojaviti, pored Veličine kao takve i pored
predmeta koji u njoj učestvuju; i opet nad svima ovima
zajedno još jedna druga ideja kojom su svi ovi sastavni
delovi veliki; i, prema tome, svaka ideja neće ti više biti
jedinstvo, nego beskrajna množina.

Reprezentativna VI. — Ali, Parmenide, rekao

ideja. je Sokrat, da možda svaka od
tih ideja nije samo misao. i da,
prema tome, ona ne bi mogla da se stvori ni na kom drugom
mestu sem u dušama.
Ideja kao praslika Tako shvaćena, svaka
[paradigma] stvari. ideja bi, zaista, sačuvala
svoje jedinstvo, i ne bi
Dviše imala da trpi teškoće ο kojima smo maločas
govorili. — U tom slučaju, rekao je Parmenid, svaka od
ovih misli bila bi jedinstvo, — ali zar ona ne bi bila misao
ničega? — To je nemoguće, odgovori Sokrat. — Onda misao
nekog predmeta? — Da. — Koji postoji ili koji ne postoji? —
Koji postoji. — Zar taj predmet nije nešto što je jedno; njega
ova misao zamišlja kao prisutnog u čitavom jednom nizu
stvari; on je jedna i određena pretstava. — Da. — Zar ne bi
bila ideja taj predmet koji se zamišlja kao jedinstvo, kao
uvek identičan u nizu stvari? — To izgleda nužno. — Ali
kako dalje, rekao je Parmenid? — Zar nije nužno, kad tvrdiš
da druge stvari učestvuju u idejama, da ili smatraš da se
svaka stvar sastoji iz misli i da sve misli, ili da su stvari misli

133
koje ne misle.
— Samo ni to, rekao je Sokrat, nema nikakvog smisla. Ali,
Parmenide, evo šta bi meni izgledalo najbolje objašnjenje: te
ideje ο kojima govorimo jesu praslike [paradigme] u večnosti
prirode; a druge stvari [predmeti] su im slične i njihove su
kopije [reprodukcije], Učestvovanje drugih stvari u idejama
sastoji se u tome što su one njihove kopije. — Ako onda
jedan predmet, produži Parmenid, liči na neku ideju, je li
moguće da ta ideja ne bude slična svojoj slici, u onoj meri u
kojoj je ova kopija ideje? Ili postoji li kakva veština pomoću
koje slično može ne biti slično sličnom? — Ne postoji. — I zar
nije veoma nužno da i slično i njemu slično učestvuju u
jedinstvu, i to u istom? — Nužno je. — Ali zar ideja kao
takva ne bi bila ono čime su slične stvari slične — time što u
njoj učestvuju? — Da, potpuno. — Nemoguće je, dakle, da
jedan predmet bude sličan nekoj ideji, ili da ideja bude
slična nekom predmetu. Inače bi se uvek pored ove ideje
pojavljivala druga ideja; a ako je ona druga opet slična
nekom predmetu [pojavljivala bi se] još jedna, i nikad ne bi
prestalo t'o pojavljivanje nove ideje, — ako ideja treba da
bude slična predmetu koji u njoj učestvuje. — To što govoriš
potpuno je istinito. — Dakle drugi predmeti ne uzimaju
učešća u idejama sličnošću, nego treba tražiti neki drugi
način učestvovanja. — Tako izgleđa. — Vidiš li, dakle, sad,
Sokrate, rekao je Parmenid, kako nastaje velika teškoća, kad
neko pretpostavi kao ideje apsolutne realnosti kao takve. —
Velika teškoća!
Teškoće koje sadrži dosad, može se reći, ti nisi ni
u sebi učenje ο dodirnuo ogromnu teškoću
transcendenciji što se pojavljuje, čim za
iđeja. Ako su svaku realnost koju definišeš
transcendentne, hoćeš da postaviš jednu
ideje bi bile pojedinačnu i od nje odvojenu
nedostupne ideju koja joj odgovara.
ljudskom saznanju. — Kako to? odgovori on. —
— Znaj, dakle,
dobro, rekao je on, da
Između mnogih drugih teškoća, rekao je Parmemd,
najveća je sledeća. Mogao bi nam, naime, neko reći, da,
ako su ideje onalcve kakve smo rekli da moraju biti —
onda one čak ne mogu biti ni saznate. Α da uveri u
njegovu zabludu tvorca takvoga tvrđenja, mogao bi
 samo čovek vrlo iskusan u pobijanju i obdaren, koji
ima volje da ide za onim što hoće da vodi dokazivanje
kroz mnoga raspravljanja koja počinju izdaleka.
Drukčije se ne bi mogao ubediti onaj, ko hoće C da
prisili ideje da ostanu nepristupačne Ijudskom
saznanju. — Zašto to, Parmenide? upita Sokrat. —
Zato što, Sokrate. mislim da i ti, a i svaki ko
pretpostavlja da od svake realnosti [od svakog
preameta mislij postoji jedna bitnost, apsolutna i kao
takva, — pre svega potvrđujete da nijedna od tih
bitnosti ne postoji u nama. — Kako bi ona to mogla, i
bila još apsolutna i kao takva? odgovori Sokrat. —
Dobro govoriš, rekao je ovaj. Dakle sve ideje koje su
ono što su samo u uzajamnom odnosu, imaju svoju
bitnost samo u tom D odnosu, — a ne u odnosu na
predmete koji im, među nama, odgovaraju, — bilo kao
reprodukcije [kopije], ili za šta se oni već smatraju. Kad
mi u idejama ueestvujemo, bivamo nazivani imenima
koja odgovaraju idejama. Α predmeti koji među nama
imaju isto ime kao ideie, stoje u uzajamnom odnosu sa
predmetima koji su kao oni, a ne sa idejama; oni se
određuju s obzirom na predmete kao što su oni, a ne s
obzirom na ideje koje imaju isto ime kao predmeti. —
Sta hoćeš da kažeš? upita Sokrat. — Evo ovo, odgovori
Parmenid. Ako je jedan od nas gospodar ili rob nekog
drugog, on zacelo nije rob gospodara kao takvog,
bitnosti — goE spodara; niti je — ako je gospodar —
gospodar roba kao takvog, bitnosti — roba, — nego,
kao čovek. 011 ima i jedan i drugi odnos sa čovekom. Α
gospodarstvo kao takvo jeste ono što je u odnosu na
ropstvo kao takvo; a, isto tako, ropstvo kao takvo jeste
ropstvo u odnosu na gospodarstvo kao takvo. Ali
realnosti u nama nemaju moći nad ovim realnostima
odozgo, kao što ni ove nemaju više moći nad nama.
Između samih sebe, velim, sa bitnostima kao što su
one same, imaju odnose ove bitnosti [realnosti] odozgo,
a naši predmeti ima134 ju, slično tome, samo između
sebe svoje odnose. Razumeš li šta hoću da kažem? —
Potpuno razumem, odgovori Sokrat.
VII. — Dakle, produži on, i saznanje kao takvo,
bitnost — saznanje, jeste saznanje bitnosti — istine,
kao takve i transcendentne. — Potpuno. — Prema
tome. svako saznanje kao takvo biće saznanje svake
realnosti kao takve. Zar ne? — Da. — Što se tiče
saznanja kod nas,13 zar se ono neće odnositi na istinu
kod nas, i. prema tome, zar ne bi svako pojedinačno
saznanje
B kod nas bilo samo saznanje jednog određenog predmeta
kod nas? — Nužnim načinom. — Ali ideje kao takve,
 kao što ti priznaješ, nisu ni u nama, niti se one mogu
naći među nama. — Ne, zacelo. — Da li vrste kao
takve, kakva je svaka u svojoj suštini, mogu biti
saznate od jedne ideje kao takve, — ideje saznanja?
— Da. — Ali mi nju nemamo. — Zaista ne. — Dakle.
bar mi ne saznajemo nijednu od ideja, pošto ne
učestvujemo u saznanju kao takvom. — Izgleda da ne.
— Dakle mi ne možemo saznati lepo kao takvo u
njegovoj bitnosti, i dobro, i sve što zamišljamo da su
ideje
C kao takve. — Tako izgleda, nažalost.

Božjem saznanju — Ali pogledaj sad na ono

nije pristupačna još gore. — Na šta? — Hoćeš
Ijnđska realnost li priznati ili ne, da, ako po-
stoji jedna vrsta kao takva
saznanja, ona je, kao i lepota i sve druge vrste, mnogo
tačnija od saznanja koje je u nama? — Da. — Dakle ti
bi Bogu, pre nego svakom drugom, — ako drugi
učestvuju u saznanju kao takvom, — pridao tu
apsolutnu tačnost saznanja? — Nužnim načinom. —
Hoće li Bog, ako poseduje saznanje kao takvo, moći
D da sazna ono što je kod nas [predmete iz naše oblasti]?
— Zašto da ne? — Zato što smo se, rekao je Parmenid.
među sobom složili, Sokrate, ο tome da niti
transcendentne ideje imaju onu moć kojom raspolažu
na predmete što se kod nas nalaze, niti, isto tako,
predmeti što se kod nas nalaze na ideje, — nego ideje i
predmeti što se kod nas nalaze imaju tu moć svako u
svome području [u svojoj kategoriji]. — Složili
18 Upravo empiriskog saznanja, ograničenog na ovaj svet
pojava, tojest postajanja i nestajanja. — Prim. prev.
 smo se u tome. — Ako se, dakle, u Bogu nalaze
apsolutno savršenstvo gospodstva kao takvog i
apsolutno savršenstvo sazhanja kao takvog, — niE kad
gospodstvo onih gore neće nama vladati, niti će njihovo
saznanje moći da sazna bilo nas, bilo ma šta kod nas.
Nego, na sličan način, mi ne vladamo onima gore
našom vlašću, niti našim saznanjem saznajemo ma šta
od božanskog; a oni, iz istog razloga, nisu naši
gospodari, niti saznaju ljudske stvari, iako su bogovi.
— Ali, reče Sokrat, daje odveć čudan argument onaj ko
lišava Boga znanja. — Evo, Sokrate, nastavi Parmenid,
kakve se teškoće, — a i mnoge druge 135 još, sem
ovih, — nužnim načinom, vezuju za ideje, ako postoje
ideje bića, i ako se svaka ideja stavlja [definiše] kao
realnost po sebi. Otuda se u onome kome se izlaže ova
teorija bude sumnje i prigovori; on će reći da te ideje ne
postoje, ili, ako se i pretpostavi da p'ostoje, njih,
apsolutno nužnim načinom, ne može saznati ljudska
priroda. Takvi prigovori izgledaju istiniti, i kao što sam
maločas rekao — neobično je teško izmeniti ubeđenje
onoga ko ih čini. Α jako darovit morao bi biti čovek
kome bi se moglo učiniti pristupačnim shvatanje da
postoji jedna vrsta svake pojediB načne realnosti,
jedna bitnost, apsolutna i kao takva. Α još čudesnije
obdaren bio bi onaj, ko bi iznašao ovu teoriju, i ko bi
bio sposoban da u nju uputi druge, pošto je prethodno
ο svima njenim pojedinostima valjano prosudio. —
Slažem se s tobom, Parmenide, reče Sokrat, jer govoriš
sasvim shodno mome mišljenju. — Ali, s druge strane,
produži Parmenid, ako se neko nađe, Sokrate, ko neće
da dopusti da postoje ideje bića, — s obzirom na ranije
iznesene prigovore i na druge ovima slične, — i ako taj
odrekne da postavi za svaku realnost jednu određenu
ideju, — on neće imati c kuda da upravi svoju misao,
pošto nije hteo da pretpostavi jednu ideju za svaku
realnost, — ideju uvek identičnu. A, na taj način, bila
bi potpuno uništena dijalektička sposobnost. Cini mi
se da si na ovu posledicu naročito obratio pažnju. —
Istinu kažeš, priznao je Sokrat.
VIII. Α šta ćeš učiniti sa filozofijom? Kuda ćeš se
okrenuti, ako ne možeš da dođeš ni do kakvog sa-
2 Platon: Parmenid
17
znanja ο ovim stvarima? — Το, mislim, zasad ne mogu
da sagledam.

Vežbanje — Suviše rano, rekao je Par-

u dijalektici menid, pre nego što si se do-
bro izvežbao, Sokrate,
preduzimaš ti da odrediš šta je lepo, i pravično, i
dobro, D i svaka ideja pojedinačno. To mi je prekjuče
palo napamet, kad sam te čuo da raspravliaš ovde sa
Aristotelom. Zacelo je lepa i božanstvena, znaj, revnost
koja te potstiče na ova ispitivanja. Ali se napregni, i,
dok si još mlad, vežbaj se više u onoj veštini koja se
smatra za nekorisnu, i koju prosti ljudi nazivaju
brbljanjem, — jer, ako tako ne radiš, izmaći će ti
istina. — Α koji je, Parmenide, reče, taj način
vežbanja? — Onaj isti, Sokrate, odgovorio je Parmenid,
koji ε si sad čuo od Zenona. Međutim, ja sam se
radovao što si ti ovome rekao da se ne slažeš sa njime
da ispitivanje zaluta samo među vidljive predmete i
oko njih, nego da ono treba da se okrene i predmetima
koii se poglavito shvataju razumom, i koji se s pravom
mogu nazvati idejama. — Meni se čini, rekao je Sokrat,
da nije teško pokazati da su prvi predmeti slični i
neslični, i da su svakom drugom suprotnošću bića
aficirani [i da njima pripada sve što se hoće], — Vrlo
dobro, odgovori Parmenid. Ali treba otići i korak dalje
od prethodnog. Naime nije dovoljno pretpostaviti, u
svakome slučaju, postojanje predmeta i ispitati 136 šta
iz te pretpostavke proizlazi. Treba, isto tako,
pretpostaviti i da taj isti predmet ne postoji, ako još
bolje hoćeš da se vežbaš.14 — Sta hoćeš da kažeš? —
upita Sokrat. — Uzmimo, ako hoćeš, objasni
Parmenid, onu istu pretpostavku koju je postavio
Zenon: ako postoji množina, tražiti šta iz toga treba da
proizađe i za samu množinu u odnosu na nju samu, i
u odnosu na Jedno; a, isto tako, za Jedno, i u odnosu
na njega samog, i u odnosu na množinu. Α ako ne
postoji mno-
14 Auguste Dies, u svom prevodu na francuski Parmenida,

napominje da Aristotel u Topikama preporučuje ovu metodu kao

dijalektičku gimnastiku i kao instrument naučnog istraživanja
(Platon, Oeuvres completes, tome VIII, Ire partie, Collection des
Universites de France, Paris 1956, str. 69—70, nap. 1). Dies, na
istome mestu, ukazuje i na to da između Topika i Parmenida ima
tekstuelnih slaganja.
■žina, treba, s druge strane, ispitati šta iz toga
proizlazi Β i za Jedno i za množinu, bilo u odnosu na
njih same, bilo u odnosu jednih na druge. Α ako se
opet dalje pretpostavi da sličnost postoji ili da ne
postoji, — [valja ispitati] šta će iz svake od ove dve
 hipoteze sledovati i za same njene predmete, i za druge
predmete, bilo u odnosu na njih same, bilo u njihovim
uzajamnim odnosima. Isti dokaz važi i za neslično, i za
kretanje i mirovanje, i za postajanje i nestajanje, čak i
za samo biće i nebiće. Jednom reči, za svaki predmet
koji, prema hipotezi, postoji ili ne postoji, ili prima
makakvu afekciju [ili se ma šta bilo ο njemu C
pretpostavi], treba ispitati kakve posledice iz te
pretpostavke proizlaze i za sam taj predmet, i za druge
predmete, — i to, prvo, za jedan koji ti izabereš, zatim
za više njih, najzad za sve, — po istoj metodi. Ti ćeš,
isto tako, i za druge predmete ispitati šta proizlazi za
njih same, kao i za predmet koji ćeš uvek stavljati
prema svom izboru, — i to kako u hipotezi u kojoj ćeš
pretpostaviti da predmet postoji, tako i u onoj u kojoj
ćeš pretpostaviti da predmet ne postoji. Tako ćeš se
vežbati, ako hoćeš da, savršeno izvežban, tačno
upoznaš istinu. — Ali, Parmenide, primeti Sokrat,
nerazumljiva je metoda ο kojoj govoriš, i ja je ne
shvatam tačno. Ali zašto mi ti to ne bi razložio na
jednoj pretpostavci koju bi ti sam izabrao? Ja bih je
bolje shvaE> tio. — Veliki napor, Sokrate, rekao je
Parmenid, tražiš ti od čoveka mojih godina. — Ali zašto
nam ti, Zenone, rekao je Sokrat, ne bi t'o razložio? —
Na to je Zenon, izgleda, smejući se, odgovorio: „Samoga
Parmenida treba moliti, Sokrate, jer ono što on govori
nije neznatno. Zar ne vidiš kakav ogroman posao
tražiš? Kad bi nas bilo više, ne bi bilo pristo.ino moliti
ga za to; jer je neprilično da ο takvim predmetima E
govori pred mnogima jedan čovek njegovoga doba. Jer
prosti Ijudi ne znaju da je nemoguće pronaći istinu i
razumeti je, ako se ne ispitaju u pojedinostima svi
putevi u svakom smislu. Ja se, dakle, Parmenide,
pridružujem Sokratovoj molbi, — da bih i ja mogao,
posle dugo vremena, da te ponovo čujem."
IX. Tako je govorio Zenon, — pričao je Antifon
prema Pitodorovim iskazima. Tada su Pitodor, Aristotel
i drugi zamolili Parmenida da prikaže svoju
metodu, i da im to ne odbije. — Na td je Parmenid rekao:
„Moram vas poslušati. Ali, čini mi se, meni će se dogoditi
ono što se desilo Ibikovom trkačkom konju koji je, nekad
izvrsan trkač, ali već star, morao još jednom da učestvuje u
trci sa kolima, — pa je zadrhtao, jer je iz iskustva znao šta
mu pretstoji. Α njegov gospodar, poredeći se sa njime, rekao
je: „I ja, protiv svoje volje, i već star, primoran sam da još
jednom pođem putem ljubavi."35 Tako i ja, kad se toga setim,
osetim veliki strah, misleći da li ću, ovako star, moći da

35 Ovde Parmeniđ navodi stihove grčkog lirskog pesnika Ibika iz

Regiona, koji je „cvetao" oko 528 g. pre n. e. Prim. prev.

isplivam iz tako velikog i teškog mnoštva ispitivanja.
Međutim, učiniću kako želite, jer se, kao što kaže Zenon,
nalazimo među svojima. Odakle ćemo, dakle, početi, i šta
ćemo staviti kao prvu pretpostavku? Ili hoćete li, pošto
naporna igra treba da bude odigrana, da ja počnem od sebe
samoga i od moje pretpostavke, stavljajući kao osnovu
Jedno kao takvo, i ispitujući šta treba da sledilje iz hipoteze
da Jedno postoji, a šta iz hipoteze da Jedno ne postoji?" —
To svakako učini, rekao je Zenon. — Α ko će mi odgovarati?
upita Parmenid. Da li najmladi? Jer on će se najmanje u
svašta plesti, i najiskrenije će odgovarati ono što misli. U
isto vreme, njegovi odgovori pribaviće mi odmor [pauzul. —
Ja sam na to spreman, Parmenide — rekao je Aristotel. Jer
ti mene označavaš, označavajući najmlađeg. Pitaj, dakle, a ja
ću odgovarati.
Parmenid i Aristotel. X. — Dobro, neka bude, rePrva
pretpostavka: kao je Parmenid. Ako Jedno Jedno postoji.
postoji, onda,, zar ne, Jedno
Jedno je Jedno. ne može biti mnogo? — Kako
Ono nije ni celina, bi to moglo? — Ono, dakle, ni delovi.
ne može ni imati delove, niti
može biti celo. — Zašto? — Deo je
deo jedne celine. — Da. — Α šta je celo? Zar nije celo 0110
što nije lišeno nijednoga dela [što ima sve delove]? —
Potpuno. — U oba slučaja, dakle, Jedno će se sastojati iz
delova, i kad je celo, i kad ima delove? — Nužnim načinom.
— U oba slučaja, dakle, bilo
bi Jedno mnogo, a ne jedno. — To je istina. — Ali ono
treba da bude ne mnogo, nego jedno. — Treba. —
Dakle, Jedno ne može ni da bude celo, ni da ima
delove, ako treba da bude Jedno. — Ne, zaista!

Jedno nije ni pravo, — Ako nema nikakvoga dela, ni

okruglo. onda ono nema ni početka,
Ono je bez oblika. ni kraja, ni sredine, jer bi
ovi bili njegovi delovi. —
Tačno. — Ali kraj i početak jesu granice svakog
predmeta. — Kako ne bi bili? — Dakle Jedno je
bezgranično, ako nema ni početka ni kraja. —
Bezgranično. Ε — Ono je i bez oblika, jer ne učestvuje
ni u okruglom, ni u pravom. — Kako to? — Okruglo je
ono čiji su krajevi svuda podjednako udaljeni od
sredine. — Da.
— Α pravo je ono čija je sredina ispred dva kraja. —
Tako je. — Jedno bi, dakle, imalo delove i bilo mnogo,
kad bi učestvovalo u nekom obliku, bilo pravom,
138 bilo okruglom. — Svakako. — Ono, dakle, nije ni pravo,
ni okruglo, pošto nema delova. — To je tačno.
 Jedno nije — Ali ako je Jedno takvo, ono
ni u samome sebi, ne bi moglo nigde biti. Jer ono ni u
drugom. ne bi moglo biti ni u drugom,
Jedno nije u prostoru. ni u samom sebi. — Kako to?
— Ako bi bilo u nečem
drugom, onda bi moralo biti kružno obuhvaćeno od
onoga u čemu je sadržano, i imalo bi sa njime mnogim
svojim tačkama mnogostruke dodire. Α Jedno, bez
delova, koje ni na koji način nema učešća u krugu, ne
može imati tu množinu perifernih dodira.
— Ne može. — Ali, budući samo u sebi, ono će biti B
obuhvaćeno, ali ničim drugim nego sobom, pošto se
jedino u sebi nalazi; jer nemoguće je biti u nečem, a ne
biti njime obuhvaćen. — Nemoguće, zaista. — Dakle,
drugo bi bilo ono što obuhvata kao takvo, a drugo
obuhvaćena stvar; jer, u svojoj celini, Jedno ne bi
moglo ist'ovremeno biti i aktivno i pasivno. Jer kad bi
ono to moglo biti, onda Jedno ne bi bilo više jedno,
nego dya. — Ono, zaista, ne bi više bilo Jedno.
— Jedno, dakle, nije nigde, ni u sebi, ni u nečem
drugom. — Nije nigde.
Jedno nije ni u miru, XI. — Vidi, dakle, da li — kad ni
u kretanju. je tako — ono može; biiti ne-
pokretno ili pokretano. —
Zašto to ne bi moglo? — Zato što, ako se kreće, ono se
C ili premešta ili se menja. Jer to su jedina kretanja.
[Jer nema drugih kretanja sem ovih]. — Da. — Ali ako
se Jedno menja u odnosu na sebe samo, onda je
nemoguće da ono još bude jedno. — Nemoguće je. —
Dakle, ono se ne kreće radi menjanja. [Dakle, njegovo
kretanje ne sastoji se u menjanju]. — Očevidno ne. —
Da li [se kreće] radi premeštanja? — Možda. — Samo,
ako se Jedno premešta, ono bi moralo ili da se na
istome mestu okreće u krug, ili bi moralo da menja
svoja mesta jedno za drugim. — Nužnim načinom. —
Ali, ako se Jedno okreće u krug, da li ono mora,
nužnim načinom, da miruje u svom središtu, i da ima
druge delove koji se okreću oko središta? Α ono što Đ
nema ni središta, ni delova, — na koji način treba da
se okreće oko središta? — Ni na koji način. — Ali ako
ono menja svoje mesto, da li onda dolazi u svako drugo
vreme na drugo mesto i tako se kreće? — Da, ako se
kreće. — Α da se nalazi negde u nečem — pokazalo
nam se nemoguće. — Da. — Α zar nije, dakle. još
nemogućnije da ono u nešto dođe? — Ne razumem u
šta. — Ako nešto ulazi u neku stvar, zar ono ne mora,
nužnim načinom, delimično još da ne bude u toj stvari,
— jer u nju tek ulazi, a, isto tako, da još delimično ne
bude sasvim izvan nje, jer već u nju Ε ulazi? —
 Nužnim načinom. — Ako to može da se desi, to se
može desiti samo onome što ima delove. Jer od njih
mogu neki biti već u onoj stvari, a drugi u isto vreme
biti izvan nje. Međutim, ono što nema delova nije
sposobno, mislim, ni na koji način, da bude cela u isto
vreme, kako u jednom predmetu, tako i izvan njega. —
To je istina. — Α što nema ni delova niti je eelo, — zar
nije još mnogo nemogućnije da ono negde uđe, pošto
ne može ni delimično ni celo da uđe? — 139 Izgleda da
je tako. — Dakle, ono ne može ni negde idući i negde
dolazeći da promeni svoje mesto, niti se može okretati
na istome mestu, niti se menjati. — Ne izgleda. —
Jedno, dakle, nije pokretano nikakvom vrstom
kretanja. — Ono je nepokretno. — Ali mi isto tako
tvrdimo da je nemoguće da ono bude u nečem.
— Mi to tvrdimo. — Ono, dakle, isto tako nije nikad na
istome mestu. — Zašto to? — Zato što bi već moralo biti u
onom u čemu bi ostalo na istome mestu. — To je istina. —
Ali ono ne može biti ni u sebi, ni u nečem drugom. — Ono to
zaista ne može. — Dakle, Jedno nije nikad na istome mestu.
— Nikad, izgleda. — Ali ono što ne ostaje nikad na istome
mestu, nema ni mira, ni nepomičnosti. — Ne, nije moguće
da ima. — Dakle Jedno, kako izgleda, nije ni nepomično, ni
pokretano. — Naravno da nije, kao što bar izgleda.

Jedno nije — Ali ono, dalje, isto tako

ni identično, neće biti identično ni nečem
ni različito. drugom, ni samom sebi, niti
različito od samoga sebe ili od
drugog. — Kako to? — Kad bi bilo različito od samoga sebe,
onda bi bilo različito od bića, od Jednoga, i ne bi više bilo
jedno. — To je istina. — Kad bi, dalje, bilo identično nečem
drugom, onda bi ono bilo to drugo, a ne više ono samo.
Tako, i na taj način, ne bi više bilo ono što jeste — Jedno —
nego bi bilo nešto drugo nego Jedno. — Razume se da ne bi.
— Dakle, ono neće biti identično nečem drugom ili različito
od samoga sebe. — Ne. — Ono, isto tako, neće biti različito
od nečeg drugog, dok je jedno. Jer jednome nikako ne
pripada [osobina] da bude različito od nečega, nego [ta
osobina pripada] samo različitom i ničem drugom. — To je
tačno. — Dakle, ono neće biti različito time što je jedno. Jesi
li drugog mišljenja?
— Ne, svakako. — Dakle, ako ono nije time različito, ono
neće biti različito samo sobom; a ako to nije samo sobom,
ono neće ni biti različito. Ako, dakle, ono samo ni u čemu
nije različito, ono neće biti ni od čega različito. — Tačno. —
Ali ono isto tako neće biti identično samom sebi. — Zašto
to? — Zato, naime, što Jedno i identično nisu iste prirode.
— Kako to? — Postati identičan nečemu — nije postati
jedno. — Α šta upravo? — Postati identičan mnogom jeste,
nužnim načinom, postati mnogo, a ne jedno. — To je istina.
— Dakle, ako se jedno i identično ne bi razlikovali ni u
čemu, — postati identičan bilo bi uvek postati jedno, a
postati jedno bilo bi uvek postati identično. — Svakako. —
Dakle, za Jedno, biti identično sebi neće biti
činiti jedno sa sobom, i tako ono, budući Jedno, neće
biti jedno.36 Ali to je nemoguća stvar. Dakle, Jednome
je nemoguće i da bude različito od drugoga, i da bude
identično sebi. — Zaista mu je nemoguće. — Dakle,
Jedno neće biti ni različito, ni identično, ni od sebe, ni
od drugog. — Izvesno ne.

Jedno nije ni slično, — Ali, s druge strane, Jedno ni

neslično. neće biti ni slično, ni neslič-
no — ni samom sebi, ni
nečem drugom. — Zašto? — Zato što je slično ono što
dopušta neki identitet. — Da. — Α mi smo videli da je
priroda 140 identičnog različita od prirode Jednog. —
Mi smo to videli, zaista. — Kad bi Jednome još nešto
pripadalo, sem da bude jedno, onda bi njemu
pripadalo da bude više nego jedno, — a to je
nemoguće. — Da. — Nema, dakle, nikakvog načina da
Jedno postane identično ni drugome, ni sebi. —
Očevidno ne. — Ali ono, isto tako, ne može biti ni
slično — ni nekom drugom, ni sebi samom. — Ne,
izgleda. — Ali Jednome nije dato ni da bude različito,
jer bi mu time bilo dato da bude više nego jedno. —
Ono bi, zaista, bilo više nego jedno. — Ono čemu
pripada različitost' od samoga sebe β ili od drugoga
bilo bi neslično samome sebi ili drugom, ako je slično
ono čemu pripada [delimična] identičnost.37 — To je
tačno. — Jedno, dakle, — kako izgleda, — kome ni na
koji način ne pripada različitost, nije, isto tako, ni na
koji način neslično ni samome sebi, niti nečem
drugom. — Ne, svakako. — Dakle, Jedno ne bi bilo ni
drugome, ni sebi — ni slično, ni neslično. — Očevidno
ne.

prestati biti jedno." — Prim. prev.

37 Ovu rečenicu Leon Robin prevodi na sledeći. sasvim

razgranati način: „Biće neslično samome sebi ili drugom ono što
je od različitog aficirano, u odnosu na samoga sebe ili na drugu
stvar, — ako je istina da je slično ono što je aficirano od
identičnog." (Platon, Oeuvres completes, Traduction nou- vele par
Leon Robin. Bibliotheque de la Pleiade, II vol., Paris 1950, p.
212—213). — Prim. prev.
 bi bilo jednako, ono bi moralo imati identične mere kao ono
čemu je jednako. — Da. — Ali, da bi bilo1 veće ili manje,
moralo bi, upoređeno sa veličinama kojima je
komensurabilno [samerljivo], da ima više jedinica mere nego
Jedno nije — Ali, ako je takvo, Jedno isto
ni tako neće biti ni jednako, ni
jednako, nejednako, — ni sebi, ni
ni drugome. — Zašto? — Da
nejednako. manje veličine, a manje jedinica mere nego veće veličine. —
Da. — Α upoređeno sa veličinama kojima nije
komensurabilno, ono bi se sastojalo iz jedinica mere ovde
manjih, a tamo većih. — Kako bi drukčije bilo? — Zar nije
nemoguće onome što ne učestvuje u identičnosti — da bude
identično u svojim merama, ili ma u čemu drugom [u nekim
drugim atributima]? — Nemoguće je. — Dakle, ono nije
jednako samome sebi, niti drugom, pošto nema identične
mere. — Ne, kako izgleda. — Bilo da ima veći ili manji broj
jedinica mere, — koliko bude imalo jedinica mere, toliko će
imati delova. A, na taj način, ono neće više biti jedno, nego
će biti umnoženo onoliko puta koliko bi imalo jedinica mere.
— Tačno. — Α ako bi imalo samo jednu jedinicu mere, ono
bi tada postalo jednako jedinici mere. Ali pokazalo se kao
nemoguće da bi ono moglo biti ma čemu jednako. — Tako se
pokazalo. — Ali pošto ono ne uzima učešća ni u jednoj
jedinici mere, niti u jednom većem ili manjem broju jedinica
mere, — ono je, na apsolutan način, isključeno iz svakog
učestvovanja u identičnosti. Ono, dakle, neće nikad biti
jednako ni samome sebi, kako izgleda, ni drugom; a, isto
tako, neće biti ni veće, ni manje — ni od samoga sebe, ni od
drugog. — Potpuno je tako.
Jedno se ne nalazi XII. — Α čini li ti se da Jedu vremenu.
no može biti starije, ili mlađe
od nečega, ili istoga doba sta-
rosti kao ono? — Α zašto da ne? — Zato što imati isto doba
starosti kao ono samo ili kao nešto drugo, — znači
učestvovati u jednakosti i sličnosti u odncsu na vreme. Α
Jedno — kao što smo kazali — isključeno je iz t'oga
učestvovanja bilo u sličnosti, bilo u jeclnakosti. — To smo
rekli. — Ali mi smo, isto tako, kazali
da ono ne učestvuje u nesličnosti i u nejednakosti. —
Svakako. — Α kad je tako, kako bi, dakle, ono moglo biti
starije ili mlađe od nečeg, ili istoga doba starosti sa njim? —
Ono to ne bi moglo ni na koji način. — Tako, bilo da se ono
uporedi sa samim sobom ili sa drugim, Jedno neće biti ni
mlađe, ni starije, ni istoga doba. — To je očevidno. — Ali —
zar ne — ako je Jedno takvo, ono uopšte ne bi moglo biti ni
u vremenu? Jer biti u vremenu, zar to nije, nužnim
načinom, postajati uvek stariji od samoga sebe? — Nužnim
načinom. — Dakle, starije je uvek starije od mlađeg? —
Kako bi drukčije bilo? — Postati stariji od samoga sebe,
jeste, dakle, u isto vreme, postati mlađi od samoga sebe, —
ako se pretpostavi da je potreban jedan rok, u odnosu na
koji čovek postaje stariji. — Šta hoćeš da kažeš? — Ovo:
ništa ne može postati različito od onoga što je već različito,
nego ono se razlikuje od nečega što je različito; od onoga što
je bilo različito, ono je bilo različito; a od onoga što će biti
različito, ono će se razlikovati. Od nečega što postaje
različito, ono nije ni bilo, niti će biti, niti je različito; ono to
postaje, a nikako nije. — Nužnim načinom. — Ali, zar ne,
starije je različitost od mlađeg, i ni od čega drugog? — Tako
je. — Dakle ono što po~ staje starije od samoga sebe, to
treba, u isto vreme, i nužnim načinom, da postane mlađe od
samoga sebe. — Tako izgleda. — Ali ono, isto tako, ne treba
da postane suma vremena veća ili manja od samoga sebe;
jedino iz sume vremena iste kao što je ono samo, ono može
postati i biti, — u sadašnjosti, prošlosti i budućnosti. —
Svakako, i to nužnim načinom. — Nužno je takođe — kao
što izgleda — za sve što je u vremenu i što učestvuje u
vremenu, da svaki od ovih predmeta irna isto doba starosti
koje ima, i da postaje, u isto vreme, i stariji i mlađi od
samoga sebe. — Tako se čini. — Dakle, Jedno ne bi nikad
učestvovalo u takvim stanjima. — Ne bi učestvovalo, doista.
— Dakle, ono ne učestvuje ni u vremenu, i nije [ne postoji]
ni u kakvom trenutku vremena. — Zacelo ne, kao što
pokazuje argument.
Jedno izmiče biću — Hajdemo dalje! „Beše", i
saznanju. „postalo je" i „postade", —
zar ovi izrazi ne označavaju učestvovanje u vremenu
koje je bilo? — Svakako. —
Ε Α zar izrazi: „biće", i „postaće", i „biće postalo", — ne
označavaju vreme koje će doći [budućnost]? — Da.
— Α izrazi: „postoji", i „postaje", — zar ne označavaju
sadašnje vreme? — Potpuno. — Ako, dakle, Jedno ni
na koji način nema nikakvoga učešća ni u kome
vremenu, onda ono niti je ikad u prošlosti bilo, postade
ili beše; niti u sadašnjosti postoji, postaje ili jeste; niti
će u budućnosti postati, biti postalo ili biti.
 — To je savršeno istinito. — Ali može 11 se na neki
drugi način nego na ove učestvovati u biću? — Ni na
koji. — Dakle, Jedno ni na koji način ne učestvuje u
biću. — Ne, kako se čini. — Jedno ne postoji, dakle, ni
na koji način. — Ne, kako izgleda. — Ono, dakle, nema
čak dovoljno bića da bi bilo jedno. Jer, da ga ima, ono
bi postojalo i učestvovalo u biću. Nego, kako izgleda,
Jedno niti je jedno, niti postoji, ako treba ve-
142 rovati takvom načinu dokazivanja. — Tako se čini. — Ali
ono što ne postoji, može li imati, onda kad ne postoji,
nešto što je njegovo ili od njega? — Kako bi to moglo?
— Dakle, njemu ne pripada nikakvo ime, ni definicija,
nikakvo saznanje, ni opažanje, ni mi■šljenje. —
Očevidno ne. — Dakle, ono nije ni nazivano, ni
izražavano, ni pretpostavljano, ni saznavano; nema
nijednoga bića koje bi ga čulima opažalo. — Ne, kako
izgleda. — Je li moguće da sa Jednim stvar tako stoji?
— Ne, kako mi se čini.

Bruga hipoteza. XIII. — Hoćeš li, dakle, da se

Jedno postoji. ponovo vrat'imo na početak
B naše hipoteze, da bismo vi-
deli hoće li nam nešto izgledati drukčije kad je opet
ispitamo? — Hoću, vrlo rado. — Dakle, ako Jedno
postoji. kao što pretpostavljamo, moramo se
sporazumeti šta iz toga za Jedno proizlazi, ma šta to
bilo, — zar ne? — Da. — Zato pogledaj još jednom
ispočetka. Ako Jedno postoji, je li tada moguće da ono
postoji, ali da ne učestvuje u biću? — Nije moguće. —
Dakle, biće će biti biće Jednog, koje nije identično sa
Jednim;
c jer inače biće ne bi bilo biće Jednog, i Jedno ne bi
učestvovalo u biću, nego bi bilo isto reći: Jedno postoji, i
Jedno je Jedno. Α naša pretpostavka nije: ako je Jedno
Jedno, šta iz toga treba da sleduje; nego: ako Jedno postoji.
Zar nije tako? — Potpuno. — Da li, dakle, ono „postoji" znači
nešto drugo nego Jedno? — Nužnim načinom. — Da li se
misli nešto drugo, nego da Jedno učestvuje u biću, kad
neko sažeto kaže da Jedno postoji? — To se misli.

— Još jednom nam kaži:

Jedno je celina; ako Jedno postoji, šta će
ono se iz toga sledovati? Vidi,
umnogostručava u dakle, da li ova
beskrajni broj pretpostavka, nužnim
delova. načinom, ne pokazuje
Jedno kao nešto što ima
D delove? — Kako to? —
Ovako. ,,Ροstoji" — kaže se ο Jednom koje postoji, a Jedno ο
biću koje je jedno. Α biće i Jedno nisu identični; oni su
samo atributi jednog identičnog predmeta, — predmeta
hipoteze „Jednog koje postoji". Α zar nije nužno da je celina
upravo Jedno koje postoji, i da su mu delovi Jedno i biće? —
To je nužno. — Hoćemo li sad svaki od ovih delova nazvati
samo delom, ili zar ne moramo nazvati deo delom celine? —
Delom celine. — Α ono što je Jedno koje postoji, — jeste,
dakle, celina, i ima delove? — Svakako. — Α sad, da li koji
od ova dva dela Jednoga koje postoji, — naime Jedno i biće,
— ikad nedostaje? Da li Jedno nedostaje delu koji je biće, i
da li biće nedostaje delu koji je Jedno? — To je nemoguće.
— Dakle, isto tako, opet, svaki od ova dva dela ima Jedno i
biće. I tako, opet, svaki se deo obrazuje najmanje iz dva
dela. I tako, uvek na isti način, sve što se obrazuje kao deo,
sadrži uvek [neodređeno puta] ova dva dela. Jedno uvek
sadrži biće, a biće Jedno, — tako da, nužnim načinom,
pošto uvek [neodređeno puta] postoji dva, — Jedno nikad
143 neće biti jedno. — To je potpuno tačno. — Dakle,
Jedno koje postoji biće beskrajna množina. — Tako
izgleda.

Beskrajni niz učestvuje u biću, i da zato

brojeva. I zato nam je Jedno koje postoji

ono postoji. —
Da.
— Hajde,
dakle, vidi još
ovo.
— Šta? — Mi
kažemo da
Jedno
izgledalo mnogo? — Tako je. — Α sad, ako Jedno kao
takvo, za koje kažemo da učestvuje u biću,
pretpostavimo da je shvaćeno kao takvo samim
mišljenjem, bez onoga u čemu, kako mi kažemo,
učestvuje, — da Β li će nam to Jedno kao takvo
izgledati samo kao jedno ili kao mnogo? — Mislim kao
jedno. — Da vidimo. Drugo je, nužnim načinom,
njegovo biće, a drugo je ono samo, poštb Jedno nije
biće, nego kao Jedno učestvuje u biću. — Nužnim
načinom. — Ako je biće nešto drugo, a Jedno rfešto
drugo, onda nije njegovo jedinstvo ono što čini Jedno
različitim od bića, niti je pomoću bića biće različito od
Jednoga, nego su oni različiti jedno od drugog pomoću
različitog i drugog. — Svakako. — Tako različito nije
identično ni sa Jednim, ni sa bićem? — Kako bi ono
takvo C bilo? — Ali ja pretpostavljam da smo mi istakli
— kao što ti hoćeš — ili biće i različito, ili biće i Jedno,
ili Jedno i različito. Zar nismo, u svakom slučaju.
izabrali ono što s pravom možemo nazvati parom. —
Sta hoćeš da kažeš? — Ovo: može li se reći „biće"? —
Može. — Α odmah zatim „jedno"? — I t'o. — Zar nije na
taj način izraženo svako od njih? — Da. — Ali kad
kažem „biće" i „jedno", — zar nije tada izražen par? —
Potpuno. — Ali kad kažem „biće" i „različito", ili
„različito" i „jedno", — da li ja, isto tako, na sve načine i
u svakom slučaju, kažem par? — Da. — Α što se s
pravom naziva par, može li to da bude par, ali da ne
bude dva? — Nikako. — Ali tamo gde je dva, ima li
načina da svaki od njihovih delova ne bude jedan? —
Nikakvog. — Pošto se, dakle, svaki od ovih izraza
nalazi u grupi od po dva zajedno, — svaki za sebe
mora, isto tako, da bude jedan. — Očevidno. — Ali ako
je svaki od njih jedan, i mi tada nekom od ranijih
parova dodamo jedan, zar tada sve zajedno postaje tri?
— Da. — I zar nije tri neparno, a dva Έ parno? — Kako
bi bilo drukčije? — I čim ima dva, zar nije nužno da
ima i dvaput', a čim ima tri — triput, — pošto je dva
dvaput jedan, a tri triput jedan. — Nužno je. — Ali ako
se, u isto vreme, stave dva i dvaput, — zar nije tada
isto tako, nužnim načinom, dvaput dva? Α tri i triput,
zar neće isto tako, nužnim načinom, dati triput t'ri? —
Kako ne bi dali? — Α ako su dati tri i dvaput, i dva i
triput, — zar neće, nužnim načinom, biti dvaput tri i
triput dva? — Potpuno, — Dakle biće isto tako produkt
po dva parna broja i produkt po dva neparna broja, i
produkt parnog i neparnog, i produkt neparnog i
parnog. — Tako je. — Ako je tako, možeš li da zamisliš
neki broj kome je moguće da ne postoji nužnim
načinom? — Nikakav, zacelo. — Dakle, čim postoji
 jedno, postojaće i broj, nužnim načinom. — Nužnim
načinom. — Α ako postoji broj, onda će postojati i
mnogo i beskrajna množina bića. rii zar broj ne postaje
beskrajan po množini, i zar ne učestvuje u biću? —
Izvesno. — Ako, dakle, svaki broj učestvuje u biću,
hoće li, isto tako, svaki deo broja učestvovati u njemu?
— Da.
Jednaka beskrajnost XIV. — Dakle, biće je razdeJednog i
bića. ljeno u celoj realnosti koja je
mnogostruka, i nije otsutno ni iz
čega što postoji — ni iz najmanjeg, ni iz najvećeg? Ili je
nerazumno ovo pitati? Jer na koji bi način biće bilo otsutno
iz nečeg što postoji? — Ni na koji način. — Ono je, dakle,
rasuto u najmanjem i najvećem, i u svakoj mogućoj vrsti
onoga što postoji, i njegovo delenje prevazilazi sve. Postoji
nebrojeno delova bića. — Doista je tako. — Dakle, njegovi
delovi su ono što je najmnogobrojnije. — Razume se, ono što
je najmnogobrojnije. — Α ima li među njima neki koji bi,
doduše, bio deo bića, ali ipak ne bi bio nikakav deo? — Α
kako bi tako nešto bilo moguće? — Nego, mislim, otkad
postoji, i za sve vreme što postoji, svaki deo je, nužnim
načinom, uvek jedan; nemcguće mu je da bude nijedan. —
Tako je. nužnim načinom. — Dakle, svakom pojedinom delu
bića pridolazi Jedno; ono ne napušta ni najmanji, ni najveći,
niti makoji drugi deo. — Tako je. — Α može li se, dakle, Ono,
koje je jedno, nalaziti celo prisutno na mnogo mesta u isto
vreme? Razmisli ο tome. — Razmišljam, i vidim da je to
nemoguće. — Kad se ne nalazi celo, ono se nalazi podeljeno,
jer ni na koji drugi način ne bi moglo da u isto vreme bude u
svim delovima bića, sem kao podeljeno. — Da. — Ali ono što
je deljivo umnožava se, nužnim načinom, onoliko puta
koliko ima delova. — Nužnim načinom. — A]i mi nismo
maločas tačno govorili, kad smo rekli da su
 *

delovi u koje se biće razdeljuje ono što je

najmnogobrojnije. Njegovo razdeljivanje ne prevazilazi
razdeljivanje Jednog; naprotiv, izgleda da mu je ono
jednako. Jer niti biće ostavlja Jedno, niti Jedno
ostavlja biće; nego ovo dvoje postaju uvek, i svuda, i u
svemu jednaki [oni čine par i uzajamno se izjednačuju
uvek, i svuda, i u svemu], — Tako sasvim izgleda. —
Dakle i samo Jedno, razdeljeno od bića, jeste mnogo i
beskrajna množina. — Tako izgleda. — Ne samo, dakle,
da je Jedno koje postoji mnogo, nego, isto tako, Jedno
kao takvo, razdeljeno od bića, jeste time, nužnim
načinom, mnogo. — To je potpuno tačno.
Granice i figura. XV. — Dalje, pošto su delovi
— delovi celine, i Jedno će, u
odnosu na celinu [ukoliko je celina], biti ograničeno.
145 ili zar delovi nisu obuhvaćeni od celine? — Nužnim
načinom. — Α ono što obuhvata jeste granica? — Kako
ne bi bilo! — Dakle, Jedno koje postoji biće jedno i
mnogo, celina i delovi, ograničeno i neograničena
množina. — Izgleda. — Α pošto je ograničeno, zar neće
imati krajeve? — Nužnim načinom. — Ali, ako je ono
celina, zar neće imati početak, i sredinu, i kraj? — Ili
zamišljaš li da celina postoji bez ove tri odredbe? I zar
će još moći da bude jedna celina ono čemu jedna od
ovih odredaba nedostaje? — Neće moći. — Β Dakle,
izgleda, Jedno će imati početak, kraj i sredinu. —
Imaće ih. — Ali sredina je podjednako udaljena od
krajeva, — inače ne bi bila sredina. — Doista. — Dakle
Jedno će, kako izgleda, uzimati, isto tako, ućešća u
nekoj figuri, bila ona prava ili okrugla, ili u kakvoj
mešovitoj figuri? — Uzimaće učešća.
Jedno je istovremeno — I zar neće, ako je to tako,
samo u sebi ono biti u samome sebi i u
i u prostoru. nečem drugom. — Kako? —
Svaki deo je u celini, ί nijedan
nije izvan celine. — Nijedan. — I ovi delovi su C
obuhvaćeni od celine? — Da. — Ali Jedno je celina
svojih delova, i nije ni manje ni više nego oni svi. —
Zaista. — Ali zar, isto tako, celina nije Jedno? — Kako
ne bi bila? — Ako se, dakle, svi delovi sadrže u celini,
onda su i svi delovi Jedno, a, isto tako, i sama celina
je Jedno, i svi su obuhvaćeni od celine. Tako, dakle,
Jedno biva obuhvaćeno od Jednoga, i tako bi Jedno
bilo u samome sebi. — Tako izgleda. — Ali, opet, celina
nije u delovima, — ni u svima, ni u nekom od i> njih.
Jer ako je u svima, onda je, isto tako, nužnim načinom
u jednom. Jer ako nije u jednome delu, Jedno, isto
tako, ne bi moglo biti u svim delovima. Α ako onaj
jedan deo njima svima ne pripada, i ako celo nije u
tome delu, kako bi ono još moglo biti u svim delovima?
— Ni na koji način. — Dalje, ono, isto tako, nije ni u
nekim delovima. Jer kad bi celo bilo u nekim delovima,
onda bi se više nalazilo u manjem, što je nemoguće. —
Nemoguće, doista. — Ako sad celo nije ni u više delova,
ni u jednom, ni u svim delovima, — zar ono, nužnim
načinom. ne mora biti ili u nečem drugom ili nigde? —
Nužnim načinom. — E Α ne budući nigde, ono bi bilo
ništa; a kako je ono celo, a nije u sebi, ono, nužnim
načinom, mora biti u nečem drugom. — Svakako. —
Ukoliko je, dakle, Jedno celo, ono je u nečem drugom;
a ukoliko je celina delova, ono je u samome sebi. I, na
taj način, Jedno je, nužnim načinom. kako samo u
sebi, tako i u nečem drugom. — Nužnim načinom. —

Kretanje i mirovanje — Ako je Jedno takve

priroJednoga. de, zar ono tada neće, nu-
žnim načinom, da se i kreće i
da miruje? — Kako to? — Ono miruje u koliko je samo
u sebi; ono je samo na jednome mestu; ono iz njega ne
izlazi da bi se menjalo; dakle ono je na istome mestu.
— u sebi samome. — Tako je. — Α ono što je uvek na
istome mestu, mora uvek da bude u miru. — Svakako.
— Α ono što je uvek u drugom, zar nije nužno da ono,
naprotiv, nikad ne bude na ist'ome mestu? Α ako nikad
nije na istome mestu, ono neće biti ni u miru, a ako
nije u miru, ono će se kretati, — zar ne? — Izvesno. —
Otuda će, nužnim načinom, Jedno, pošto je uvek u isto
vreme u sebi i u drugome, isto tako uvek biti u
kretanju ili u miru. — Tako izgleda.
 Jeđno je identično — Dalje ono, isto tako, mora j.
različito. da bude identično sebi i raz-
ličito od sebe, a, takođe, mora
Β da bude identično drugima i različito od drugih, —
ako mu pripadaju osobine koje smo upoznali. — Kako
to? — Sve se odnosi prema svemu ovako: ili je
identično ili različito, ili, kad nije ni identično ni
različito, onda postoji odnos dela prema celini, ili celine
prema delu. — Tako izgleda. — Je li Jedno deo samoga
sebe?
— Nikako! — Što se tiče [njegovoga] odrtosa sa delom.
ono u odnosu prema sebi samom neće biti celina; u
odnosu prema sebi samom, dakle, ono će biti deo. —
C To je, naravno, nemoguće. — Je li Jedno različito od
Jednoga? — Nije, doista. — Ono, dakle, neće biti
različito od sebe. — Zacelo ne. — Ako nije ni od
samoga sebe različito, niti je celina niti deo samoga
sebe. — zar ono tada ne mora, nužnim načinom, biti
identično samome sebi? — Nužnim načinom. — A, s
druge strane, ono što se nalazi na drugome mest'u
nego ono samo koje ostaje u samome sebi, — zar to ne
mora, nužnim načinom, da bude različito od samoga
sebe time što treba da bude na drugome mestu? -Meni
se bar tako čini. — Da li nam se tako pokazalo Jedno:
da postoji samo u sebi, a, u isto vreme, u nečem dru£>
gom? — Tako se pokazalo. — Time bi, dakle, Jedno bilo
različito, kao što izgleda, od samoga sebe. — Izgleda.
— Α ako je nešto različito od nečega, zar ono neće biti
različito od nečega različitog? — Nužnim načinom.
XVI. — Dakle sve što nije jedno, različito je od
Jednog, a Jedno je različito od stvari koje su nejedno?
— Neosporno. — Dakle Jedno bi bilo različito od drugih
stvari? — Bilo bi različito. — Gledaj dalje: zar nisu
identično, uzeto po sebi, i različito, suprotni jedno
drugom? — Kako ne bi bili? — Može li se ikad učiniti
da se identično nalazi u različitom, i različito u
identičnom? — Ne može. — Ako se, dakle, različito ε
nikad ne nalazi u identičnom, onda nema nijednoga od
bića u kome bi se različito moglo nalaziti neko vreme.
Jer makako malo vremena se nalazilo u nečem, za to bi
se vreme različito nalazilo u identičnom. Zar nije tako?
— Tako je. — Pošto se, dakle, nikad ne nalazi u
identičnom, različito se nikad neće nalaziti ni u
ee-
33
3 Platon: Farmenid
 mu što postoji. — To je istina. — Dakle, različito neće
biti ni u ne-jednima, ni u Jednom. — Ne, zacelo. —
Dakle, pomoću različitog Jedno ne bi moglo biti
različito od ne-jednih, niti bi ne-jedni mogli biti različiti
od Jednoga. — Doista. — Niti oni sami sobom mogu
biti različiti jedni od drugih, pošto ne učestvuju u
147 različitom. — Kako bi mogli? — Ako nisu različiti ni
sami sobom, ni različitim, zar oni tada potpuno ne
izmiču svakoj uzajamnoj razlici? — Oni joj izmiču. —
Ali, dalje ne-jedni' ne učestvuju u Jednom, jer, da nije
tako, oni ne bi bili ne-jedni, nego bi na neki način bili
jedno. — To je istina. — Ali ne-jedni ne bi bili ni broj;
jer ni na taj način oni ne bi bili potpuno ne-jedni,
samim tim što bi imali broj. — Razume se da ne bi. —
Α da li su ne-jedni delovi Jednog? Ili da li bi na taj
način ne-jedni učestvovali
B u Jednom? — Učestvovali bi. — Ako je, tako, ovo na

apsolutni način Jedno, a ako se oni ne-jedni, Jedno

neće biti ni deo ne-jednih, ni celina čiji bi delovi bili ne-
jedni. Α ne-jedni ne bi bili ni delovi Jednog, ni celine
čiji je deo Jedno. — Zaista ne bi. — Ali ml smo rekli:
tamo gde nema uzajamnog odnosa dela prema celini,
celine prema delu, ili razlika — tu nema identiteta. —
To smo kazali. — Ali hoćemo li, dakle, isto tako reći da
je Jedno — koje sa ne-jednima nema niiedan od ovih
odnosa — njima identično? — To hoćemo da kažemo.
— Dakle, kako izgleda, Jedno je različito od drugih
stvari i od sebe, i identično je sa njima i sa sobom. —
To izgleda da biva jasno iz ovog izvođenja.
C Jedno je slično — Je li ono, isto tako, i slič-
i neslično. no i neslično, kako samome
sebi, tako i drugim stvarima?
— Može biti. — Α pošto se ono zaista pokazalo kao
različito od drugih stvari, onda će i druge stvari biti
različite od njega? — Kako bi bilo drukčije? — Dakle,
koliko je ono različito od drugih stvari, toliko su i druge
stvari različite od njega, i ni više ni manje? — Kako bi
bilo inače? — Dakle, kad nije ni više ni manje, tada je
slično? — Da. — Ali ukoliko je aficirano razlikom u
odnosu na druge stvari, kao što su i druge stvari, u
istoj meri, aficirane razlikom u odnosu na njega, —
ut'oliko su oni aficirani identitetom; Jedno u odnosu
na druge stvari, a druge stvari u odnosu na
D Jedno. — Šta hoćeš da kažeš? — Sledeće: zar ti ne
pridaješ svako ime jednom predmetu? — Da, zacelo. —
Ali možeš li ti jedno isto ime više puta da kažeš ili samo
jednom? — Mogu više puta. — Je li sad to tako, da,
kad ga jednom kažeš, ti tada označiš predmet kome
pripada ime; a kad ga više puta izgovoriš, tada označiš
 nešto drugo nego taj predmet? Ili da li ti ne moraš, bilo
da izgovoriš to ime jednom ili više put'a, uvek nužnim
načinom da izraziš isti predmet? — Naravno. — Dakle i
„različito" je ime za nešto? — Sva-
E kako. — Kad ga, dakle, ti izgovoriš, bilo jednom ili više
puta, ti ga ne primenjuješ na drugi predmet, i ti ne
imenuješ time neki drugi predmet, nego baš onaj čije je
to ime. — Nužnim načinom. — Tako kad mi sad
kažemo da su druge stvari različite od Jednog, i da je
Jedno, isto tako, različito od drugih stvari, onda mi
dvaput kažemo reč „različito", ali je ipak ne
primenjujemo na različite predmete; naprotiv, mi je
uvek primenjujemo na prirodu koja je u pitanju, — na
onu prirodu kojoj pripada to ime. — To je potpuno
tačno.
— Ukoliko je, dakle, Jedno različito od drugih stvari,
14a a druge stvari različite od Jednoga, sama činjenica
te razlike utiskuje u Jedno ne drugi karakter, nego isti
karakter kao u druge stvari. Α što na neki način ima
isti karakter, to je slično. Zar ne? — Da. — Ukoliko,
dakle, Jedno ima afekciju da bude različito od drugih
stvari, tačno utoliko će ono, u svojoj celini, biti slično
drugim stvarima. Α u svojoj celini, zaista, Jedno je
različito od sviju njih. — Tako izgleda.
XVII. — Ali, zar ne, slično je suprotno nesličnom?
— Da. — Α zar i različito nije suprotno identičnom? — I
to. — Ali se pokazalo i to da je Jedno identično
β drugim stvarima? — To se pokazalo. — Α biti identičan
drugim stvarima, i biti različit od drugih stvari,
— to su dve suprotne afekcije. — Potpuno. — Ali,
ukoliko je različito, Jedno se pokazalo kao slično.
— Da. — Dakle, ukoliko je identično, ono će biti
neslično pomoću afekcije suprotne onoj koja ga je
učinila sličnim. Α zar ga različito nije učinilo sličnim?
— Da. — Dakle, neslično treba da ga učini identičnim,
ili identično neće više biti suprotno različitom. — Tako
izgleda. — Jedno će, dakle, biti slično i nesličc no
drugim stvarima; slično ukoliko je različito, neslično
ukoliko je identično. — Treba, kako izgleda, da se
Jedno nađe u tom odnosu. — Ali treba i da se nađe u
ovom — U kome? — Ukoliko je ideniičrio aficirano, ono
nije na drugi način aficirano; a ako nije na drugi način
aficirano, ono nije neslično; a ako nije neslično, ono će
biti slično. Ukoliko je drukčije aficirano, ono je druge
vrste; a ako je druge vrste, ono će biti neslično. — Ti
govoriš istinito. — Tako Jedno, zato što je identično
drugim stvarima, i zato što je od njih različito, u oba
odnosa, i u svakom od njih, biće i slično D i neslično
 drugim stvarima. — Svakako. — Dakle, ono se
pokazalo i identično sebi i različito od sebe; dakle, u
oba odnosa, i u svakom od njih, ono će se pokazati
slično i neslično samom sebi. — Nužnim načinom.

Dodir i ne-dodir. — Ali razmisli kako stoji sa

dodirom: da li Jedno dodiruje
ili ne dodiruje samo sebe i druge? — Razmišljam. —
Naime pokazalo se da Jedno postoji u samome sebi
kao u jednoj celini. — Tačno. — Ali zar Jedno nije i u
drugim stvarima? — Da. — Ukoliko je u drugim Ε
stvarima, ono dodiruje druge stvari; ukoliko je samo u
sebi, ono je sprečeno da dodiruje druge stvari, ali ono
će se dodirivati sa samim sobom. pošto je u sebi
samome. — Očevidno. — Tako će, dakle, Jedno
dodirivati samo sebe i druge stvari. — Ono će ih
dodirivati. — Ali kako je sa drugoga gledišta? Zar se
svaki predmet koji nešto treba da dodiruje ne mora
nalaziti do onoga sa čime treba da se dodiruje,
zauzimajući mesto koje dolazi posle onoga gde se
nalazi ono sa čime se dodiruje? — Nužnim načinom. —
Dakle i Jedno, ako samo sebe valja da dodiruje, treba
da se nalazi odmah posle samoga sebe, i da zauzima
raest'o što se graniči onim u kome je ono samo. —
Treba, 149 naravno. — Dakle, Jedno bi trebalo da
bude dva, da bi to moglo, i da bi bilo u isto vreme na
dva mesta. Ali. dokle je Jedno, ono to neće moći? —
Ne, zacelo. — Dakle ista nužnost onemogućava Jedno i
da bude dva, i da dodiruje samo sebe. — Ist'a. — Ali
ono se, isto tako.
neće dodirivati ni sa drugim stvarima. — Zašto? —
Zato što smo kazali da predmet koji treba da dodiruje
mora da bude izvan, ali do onoga što treba da dodiruje,
i ništa treće ne sme da se nalazi između njih. — To je
istina. — Ali najmanje treba da ima dva člana, pa da
postoji dodir. — Treba. — Ali ako se tim dvama čla-
B novima neposredno doda treći, onda će biti tri člana, a dva
dodira. — Da. — Tako svaki put kad se doda jedna
nova jedinica, postaje jedan novi dodir, i iz toga sleduje
da je dodira za jedan manje od zbira jedinica. Jer za
koliko su prva dva člana prevazišla dodire, tako da je
članova po broju više nego dodira, za toliko isto će,
takođe, svaki sledeći broj članova prevazilaziti zbir
dodira. Jer počev odatle, pa sve dalje, svakiput kad
C jedna jedinica pridođe broju članova, jedan dodir, isto
tako, pridođe prethodnim dodirima. — Tačno. —
Makoliki bio, dakle, broj bića, uvek će broj njihovih
dodira biti za jedan manji. — To je istina. — Ali ako
postoji samo jedan, a ne postoji dva, onda neće biti
 dodira. — Kako bi ga moglo biti? — Ali, zar ne, mi smo
rekli da sve druge stvari osim Jednog nisu Jedno i ne
učestvuju u Jednom, pošto su druge. — Zacelo ne.
— Dakle nema broja u drugim stvarima, pošto se u
njima ne nalazi jedno. — Kako bi ga bilo? — Dakle
druge stvari nisu ni jedno, ni dva, niti imaju ime od
D makoga drugoga broja. — Ne. — Dakle samo Jedno čini
jedno, i ne može biti dva. — Očevidno ne. — Dakle, ne
postoji ni dodir, pošto nema dva. — Ne postoji. —
Dakle niti Jedno dodiruje druge stvari, niti druge stvari
dodiruju Jedno, pošto nema nikakvoga dodira.
— Razume se da nema. — Na taj način, dakle, prema
svemu ovome Jedno će druge stvari i samo sebe i
dodirivati i neće dodirivati. — Tako izgleda.

Jedno je jednako XVIII. — Je li ono, sem toga,

i nejednako. samome sebi i drugim stva-
rima i jednako i nejednako? —Kako? — Pretpostavimo
da je Jeđno veće ili manje
Ε od drugih stvari, ili da su druge stvari veće ili manje od
Jednoga; zacelo ni time što je Jedno jedno, niti što su
druge stvari druge nego Jedno, ne bi oni bili uzajamno
veći ili manji, baš tim samim svojim uzajamnim
suštinama. Naprotiv, oni bi bili uzajamno jednaki ako
bi, sem što imaju svoje uzajamne suštine, još svaki od
njih imao i jednakost. Ako bi prve [stvari] imale
veličinu, a drugi [Jedno] malenost, ili ako bi, obratno,
Jedno imalo veličinu, a druge stvari malenost, — onda
bi onaj od ova dva člana koji ima veličinu morao biti
veći, a onaj koji ima malenost manji. — Nužnim
načinom. — Zar ovde ne postoje dve takve ideje, —
veličina i malenost? Jer, kad ne bi postojale, one ne bi
mogle biti suprotne jedna drugoj, niti se stvarati u 150
bićima. — Kako bi, zaista, mogle? — Ako se, dakle, u
Jednome proizvede [stvori] malenost, ona će se nalaziti
ili u njemu celom, ili u jednom njegovom delu. —
Nužnim načinom. — Ali ako se malenost proizvede
[stvori] u celom Jednom, onda će se ona, jednaka
Jednom, raširiti po njemu celome, ili će obuhvatiti
Jedno. — To je očevidno. — I zar ne bi malenost,
budući ravna Jednom, njemu takođe bila jednaka; ali,
ako bi ga obuhvatila, onda bi bila veća? — Kako bi bilo
inače? — Je li moguće da malenost može biti jednaka
nekom predmetu, ili veća od njega, i vršiti funkciju
veličine ili jednakosti umesto svojih sopstveb nih
funkcija? — To je nemoguće. — U celini Jednoga,
dakle, ne može postojati malenost, nego, ako postoji,
tada u jednome delu. — Da. — Ali ona ne bi bila ni u
jednom celom delu, jer bi inače isto sledovalo kao za
eelinu. Naime, ma u kome delu da je malenost
sadržana, ona bi uvek bila jednaka njemu ili veća od
njega. — Nužnim načinom. — Nikad, dakle, ni u čemu
što postoji neće moći da bude malenost, kad ona ne
može da postane ni u delu, ni u celini, i ništa neće biti
malo, sem malenosti kao takve. — Ne, kako izgleda. —
Ali ni u čemu što postoji neće se nalaziti sadržana ni
veličina, jer bi inače bilo jedno „veće" C izvan veličine
kao takve, — naime ono u čemu bi se sadržala veličina.
Α ovo „veće" ne bi imalo, prema sebi, malo koje nužnim
načinom treba da nadmašava, pošto je veliko. Ali ono
ga ne može imati, pošto nigde nema malenosti. — To je
istina. — Uostalom, veličina kao takva može biti veća
samo u odnosu na malenost kao takvu, a malenost
može biti manja samo u odnosu na veličinu kao takvu.
— Zaista. — Dakle, isto tako, i druge stvari nisu ni
veće ni manje od Jednoga, pošto nemaju u sebi ni
veličine i malenosti. Isto tako.same ove dve suštine
nemaju moći da nadmašavaju ili da budu nadmašene
u odnosu na Jedno, nego samo u odnosu jedne prema
drugoj. Isto tako ni Jedno ne može u odnosu na te dve
suštine, ni u odnosu na druge stvari, biti veće ili
manje, — pošto ono nema ni veličine ni malenosti. —
Izgleda da nema. — Ali ako Jedno nije ni veće ni manje
od drugih stvari, zar onda nije nužno da ono njih niti
nadmašava, niti od njih biva nadmašeno? — Nužno je.
— Α ono što niti nadmašava, niti je nadmašeno, jeste,
nužnim načinom. ravno, a ono što je ravno, jeste
jednako. — Kako ne bi bilo? — Ali, Jedno će se prema
samom sebi isto tako odnositi; pošto nema u samome
sebi ni veličinu ni malenost, ono neće samo sebe ni
nadmašavati, niti će od sebe biti nadmašeno, nego će
biti ravno sebi, a, time, jednako samome sebi. —
Svakako. — Dakle, Jedno će biti jednako samome sebi
i drugim stvarima. — Očevidno. — Ali, dalje, pošto je
ono u samome sebi, ono mora samo sebe spolja
opkoljavati. Obuhvatajući samo sebe, ono mora biti
veće od samoga sebe, a, kao od sebe obuhvaćeno, mora
biti manje. Tako će Jedno biti i veće, a, isto tako, i
manje od samoga sebe. — Ono će to biti, zaista. — Ali,
zar nije, isto tako, ovo nužno: da ne postoji ništa izvan
Jednoga i izvan drugih stvari? — Kako bi to moglo biti?
— Ali negde mora biti sve što ikad može postojati. —
Da. — Biti u nečem, zar to nije biti manji u nečem
većem? Jer, zaista, nema drugog načina da jedna stvar
bude u drugoj? — Nema, zaista. — Pošto, dakle, ne
postoji ništa izvan drugih stvari i Jednoga, a pošto oni
moraju biti u nečem, zar, nužnim načinom, ne moraju
oni biti jedni u drugima: druge stvari u Jednome, a
Jedno u drugim stvarima, — ili ne biti nigde? — To je
jasno. — Pošto je, dakle, Jedno u drugirn stvarima.
druge stvari, kao ono što ga obuhvata, morale bi biti
veće nego Jedno, a Jedno, kao obuhvaćeno, bilo bi
manje nego druge stvari. Α pošto su, s druge strane,
druge stvari u Jednome, Jedno bi, iz istog razloga, bilo
veće nego druge stvari, a druge stvari bile bi manje
nego Jedno. — Tako izgleda. — Jedno je, dakle,
jednako samome sebi i drugim stvarima, i veće i manje
od samoga sebe i od drugih stvari. — To je jasno. — Α
pošto je veće, i manje, i jednako, ono će imati, u
odnosu na samo sebe i na druge stvari, isto toliko, I c
više, i manje jedinica mere; a pošto će imati jedinica
mere, onda i delova. — Kako bi drukčije bilo? — Α ako
ima jednako, i više, i manje jedinica mere, — to će ga
činiti po broju manjim i većim od samoga sebe i od
drugih stvari, i uvek, u odnosu na broj, jednakim
samome sebi i drugim stvarima. — Kako to? — Ono će
imati više jedinica mere nego predmeti u odnosu na
koje će biti veće, i, prema tome, koliko jedinica mere,
toliko delova; prema onima od kojih je manje, odnosiće
se na isti način, a prema onima sa kojima je jednako,
na sličan način. — Dobro. — Dakle, veće ϊ manje ono
samo, jednako sebi, — ono će imati isto Β toliko, i više,
i manje jedinica nego ono samo: jedinica mere, dakle
delova. — Kako da ne. — Ako ima onoliko delova kao
ono samo, ono će biti jednako po množini [kvantitetu]
samome sebi; ako ima više delova, ono će biti veće, a
ako ima manje delova, ono će po broju biti manje od
samoga sebe. — Tako izgleda. — I zar neće sličan
odnos Jedno imati prema drugim stvarima? Ako se
Jedno pojavljuje kao veće riego druge stvari, ono je,
nužnim načinom, po broju veće od njih; a ako se
pojavljuje kao manje, ono je po broju manje; a ako jepo
veličini jednako, ono će i po množini biti jednako
drugim stvarima. — Nužnim načinom. — Tako će, kako
E izgleda, Jedno biti i jednako, i veće, i manje po broju

od samoga sebe i od drugih stvari. — Ono će takvo biti.

Jedno je u vremenu. XIX. — Da li Jedno učestvu-
je i u vremenu? Da li jeste i
postaje mlađe i starije od samoga sebe i od drugih
stvari, a, isto tako, nije i ne postaje ni mlađe ni starije
ni od samoga sebe, ni od drugih stvari, zato što
učestvuje u vremenu? — Kako to? — Pošto Jedno
postoji, biće mu mora pripadati. — Da. — Je li
„postojati" nešto drugo nego učestvovanje u bitnosti u
152 sadašnjem vremenu, kao št'o „beše" označava to
učestvovanje u prošlom vremenu, a „biće" u budućem
vremenu? — Tako je. — Ono, dakle, učestvuje u
 vrernenu, pošto učestvuje u biću? — Potpuno. —
Dakle u vremenu koje protiče? — Da. — Tako, dakle,
ono postaje uvek starije od samoga sebe, pošto uvek
ide napred naporedo sa vremenom. — Nužnim
načinom. — Zar ne treba da se setimo ovog: da u
odnosu 11a „postati mlađi" — starije postaje starije? —
Sećamo se. — Dakle, pošto Jedno postaje starije od
samoga sebe, nje-
B govo postajanje starijim vršiće se samo u odnosu na
njegovo sopstveno postajanje mlađim? — Nužnim
načinom. — Ono, dakle, postaje tako mlađe i starije od
samoga sebe. — Da. — Ali vreme u kome ono „jeste"
starije, — zar to nije ,,sad" koje se, u svom postajanju.
nalazi između „beše" i „biće"? Jer ono ne može, kad
prelazi iz ,,pre" u „posle", da preskoči ,,sad"? — Doista
ne. — Zar taj susret sa ,,sad" nije prekidanje u
njegovom postajanju starijim? Nije li istina da ono ne
C postaje starije, nego je od tada starije? Jer krećući se
kontinuirano napred, ono nikad ne bi moglo biti
uhvaćeno od „sada". Naime, ono što se kontinuirano
kreće napred odnosi se tako, da oboje dodiruje —
,,sad" i „posle". Ono ostavlja ,,sad", a hvata „posle", i
,,ροstaje" u intervalu između njih dvoje, između ,,sad" i
„posle". — To je istina. — Dakle, ako je nužno za sve
što postaje da ne prođe pored ,,sad", onda, kad se
tamo nađe, ono uvek prekida svoje postajanje i u tome
tre-
D nutku „jeste" ono što je u toku postajanja. — Očevidno. —
Kad, dakle, Jedno, u toku svoga postajanja starijim,
slučajno sretne ,,sad", ono zaustavlja svoje postajanje,
i u tome trenutku ono je starije. — Svakako. — Dakle,
u odnosu na ono čime postaje starije, u odnosu na to
jeste starije; dakle, ono je postalo starije od sebe? —
Da. — Α starije je starije od mlađeg?
— Jeste. — Mlađe, dakle, od samoga sebe jeste Jedno,
kad, postajući starije, slučajno sretne ,,sad". —
Nužnim načinom. — Dakle, ,,sad" je uvek prisutno
Jed-
E nom, kroz celo njegovo postojanje [kroz sve trenutke
njegovog postojanja]. Jer Jedno je uvek ,,sad", svaki
put kad postoji. — Kako ne bi bilo? — Uvek, dakle,
Jedno postoji, i postaje starije i mlađe od samoga sebe.
— Tako izgleda.
Jedno nije — Ali da li ono duže vremena
i ne postaje. od samoga sebe postoji ili po-
staje, ili isto tako dugo? —
Isto tako dugo. — Ali, zar ne, ono što isto tako dugo
vremena ili postaje ili postoji, to ima isto doba starosti?
— Kako bi bilo drukčije? — Ono što ima isto doba
 starosti nije ni starije ni mlađe. — Zacelo ne. — Dakle,
Jedno, pošto sa samim sobom za isto vreme postaje i
postoji, ne postoji i ne postaje ni mlađe ni starije od
samoga sebe. — Ne, čini mi se.
U odnosu na druge — Α šta je sa drugim stvaristvari
Jedno je ma? — Ne znam šta da ka-
153 i starije i mlađe, žem. — Ali ovo možeš reći:
i postoji i ne postoji. stvari druge nego Jedno, ako
su zaista različite stvari, a ne
različita stvar, jesu više nego jedno. Da su one jedna
različita stvar, one ne bi bile jedno. Ali, pošto su
različite stvari, one su više nego jedno, one imaju
množinu. — One imaju množinu. — Budući množina,
one će učestvovati u većem broju nego što učestvuje
Jedno. — Kako bi inače bilo? — Α hoćemo li reći da
veći brojevi postaju ili su postali ranije, ili manji? —
Manji. — Dakle, najmanji od sviju je prvi, a to je
Jedno. Zar Β ne? — Da. — Dakle Jedno je postalo prvo
od svega što ima broj. Ali sve druge stvari imaju broj,
pošto su druge stvari, a ne jedna druga stvar. — One,
doista, imaju broj. — Mislim da je, pošto je postalo
prvo, Jeđno postalo ranije, a druge stvari docnije:
dakle, one stvari koje su docnije postale jesu mlađe
nego ono koje je prvo postalo. Tako će druge stvari biti
mlađe nego Jedno, a Jedno starije nego druge stvari.
— Zaista će tako biti.
XX. Α šta sad reći ο sledećem? Je li Jedio postalo
protiv svoje prirode ili je to nemoguće? — To je
nemoguće. — Dakle, Jedno se pokazalo kao da ima *C
delove, a, ako ima delove, ono ima i početak, i sredinu,
i kraj. — Da. — Zar kod svih stvari ne postaje prvo
početak, — i to kako kod samog Jednog, tako i kod
svake od drugih stvari, — a posle početka sve ostalo do
kraja? — Kako bi inače bilo? — Ali mi izvesno hoćemo
da kažemo da sve druge stvari jesu delovn Celog i
Jednog, i da ovo samo, tek istovremeno sa svojim
krajem, postaje kao Jedno i Celo. — To hoćemo da
kažemo. — Α kraj, mislim, postaje poslednji; međutim
priroda Jednog zahteva da ono postane u isto vreme
kad i kraj. Ako je nu?no da Jedno ne
D postaje suprotno svojoj sopstvenoj prirodi, ono će,
postajući istovremeno sa krajem, posle svih drugih
stvari, postati shodno svojoj prirodi. — To je verovatno.
— Jedno je, dakle, mlađe nego druge stvari, a druge
stvari su starije nego Jedno. — I to mi izgleda
verovatno. — Ali i ovo, najzad: početak ili svaki drugi
deo Jednoga ili makoje druge stvari, koja je samo deo,
a ne delovi, — zar to, nužnim načinom, nije jedno
ukoliko je jedan deo? — Nužnim načinom. — Dakle, Ε
istovremeno sa prvim delom koji postaje, postaje i
Jedno, a isto tako istovremeno i sa drugim delom, i
nikad ne ostavlja ni ostale delove koji potom postaju,
ma u koji red da je svaki deo svrstan svojim
postajanjem; do poslednjeg dela ono produžava svoj
put, sve dok ne postane Jedno u svojoj celini, pošto u
postajanju nije ostavilo ni sredinu, ni početak, ni kraj,
niti ma šta drugo. — To je istina. — Svima drugim
stvarima, dakle, Jedno je jednako po dobu starosti,
tako da — ako Jedno kao takvo ne treba da postane
protiv svoje prirode — ono ne može da postane ni
ranije ni 154 docnije nego druge stvari, nego u isto
vreme kad i one. Tako, prema ovom argumentu, Jedno,
u odnosu na druge stvari, ne bi bilo ni starije ni mlađe,
niti druge stvari u odnosu na Jedno; međutim, prema
prethodnom argumentu, Jedno bi bilo i starije i mlađe,
a isto tako bi se i druge stvari odnosile prema njemu.
— Potpuno.
Vreme i postajanje — Takvo je, dakle, Jedno, i
Jednoga. Jedno tako je ono postalo. Α kako
i ne postaje i postaje. stoji sa njegovim postaja-
njem? Da li Jedno postaje
starije ili mlađe od drugih stvari, a druge stvari od
Jednoga, ili ne postaju ni mlađe ni starije? Da li sa
postajanjem stoji kao sa postojanjem, ili drukčije? — β
Nemam ništa da kažem. — Ali ja imam da kažem bar
ovo: ako je jedno biće starije od drugoga, ono, prvo, ne
može da postane još starije nego što mu je to
dopuštala, od njegovoga rođenja, njegova razlika u
dobu starosti. A, isto tako, ni mlađe biće ne može
postati još mlađe. Ako se nejednakim količinama —
bilo to vreme ili ma šta drugo — dodadu jednake
količine, onda će tako proizvedena razlika uvek biti
jednaka
njihovoj početnoj razlici. — Kako ne bi bila. — Dakle, C
ono što postoji neće nikad postati ni starije ni rnlađe ni
od čega drugog što postoji, pošto uvek ostaje u
jednakoj razlici doba starosti; ono jeste i rođeno je kao
starije, a drugo kao mlađe, ali ono takvo ne postaje. —
To je istina. — Dakle, isto tako, Jedno koje postoji ne
postaje nikad ni starije ni mlađe nego druge stvari koje
postoje. — Razume se da ne. — Ali vidi da li, sa sledeće
tačke gledišta, oni ne postaju stariji i mlađi? — Sa koje
tačke gledišta? — Sa ove: Jedno nam se pokazalo
starije nego druge stvari, a druge stvari starije nego
Jedno. — Pa šta? Kad je Jedno starije οά drugih stvari,
to je, mislim, zato što postoji duže E> vremena nego
druge stvari. — Da. — Ispitaj ponovo: ako jednom
dužem i jednom kraćem vremenu dodamo jednaku
količinu vremena, da li će se još uvek duže od kraćeg
vremena razlikovati za jednaki deo ili za manji? — Za
manji. — Tako odnos u dobu starosti koji je Jedno
prvobitno imalo sa drugim stvarima neće i dalje ostati
stalan. Nego, ukoliko Jedno dodaje sebi iste količine
vremena kao druge stvari, utoliko se umanjuje njegova
početna razlika u dobu starosti u odnosu na druge
stvari.38 Zar to nije tačno? — Da. — ε Α ono što se po
dobu starosti manje razlikuje od nečeg drugog nego
ranije, — zar ne postaje mlađe nego što je bilo pre u
odnosu na predmete od kojih je ranije bilo starije? —
Ono postaje mlađe. — Ali ako Jedno postaje mlađe, zar
druge stvari neće postati, u odnosu na Jedno, starije
nego ranije? — Naravno. — Mlađe postalo biva, dakle,
starije od ranije postalog što kao starije postoji. [Tako,
u odnosu na ono što je ranije postalo i što je starije,
mlađe postaje starije], Ali mlađe postalo nije nikad
starije, nego ono samo neprekidno [kontinuirano]
postaje starije od ranije postalog; ovo !55 se, naime,
približuje mlađem, a mlađe starijem. Na isti način,
opet, starije postaje mlađe nego mlađe. Jer

38 Auguste Dies napominje da, ovde, Platon transfor- mira

u sofizmu sledeću teoremu: pošto je α veće od b, 1) razlika (α + x)
— (b + x) ostaje stalno jednaka α — b; 2) α + χ
odnos -------- se smanjuje i teži 1, kad χ neodređeno raste.
b + a:
(Upor. Navedeno delo, str. 97—93, nap. 1). — Prim. prev.
 pošto oba teže onome što im je suprotno [idu jedno
drugome u suprotnom smislu], oni, isto tako, postaju
suprotni jedno drugom; naime, mlađe postaje starije
nego starije, a starije mlađe nego mlađe. Ali oni nikad
ne mogu da završe ovo postajanje. Jer, kad bi njihovo
postajanje bilo jednom ostvareno, oni više ne bi to
postajali, nego bi to bili. Ali oni postaju stariji i mlađi
jedan od drugog. Jedno, naime, postaje mlađe nego
druge stvari, zato što se pojavilo kao
Β starije i ranije postalo; a druge stvari postaju starije nego
Jeano zato što su docnije postale. Iz istoga razloga
odnose se isto tako druge stvari prema Jednome, pošto
su se pojavile kao starije od ovoga i ranije postale. —
Izgleda da je tako. — Tako, dakle, pošto je razlika
između. dva makoja člana jedan stalan broj, nijedan od
njih ne može postati stariji ili mlađi od drugog; utoliko
ni Jedno ne postaje starije ili mlađe od drugih stvari,
niti druge stvari od Jednoga. Ali: ukoliko se ono što je
ranije postalo uvek, nužnirn načinom, razlikuje od
onoga što je docnije postalo
C za deo neodređeno varijabilan, a isto tako i docnije od
ranijeg, — utoliko, nužnim načinom, postaju druge
stvari od Jednog i Jedno od drugih stvari kako stariji
tako i mlađi. — Potpuno. — Prerna svemu ovom, Jedno
jeste i postaje kako starije tako i mlađe od samoga sebe
i od drugih stvari, i, isto tako, Jedno niti jeste niti
postaje ni starije ni mlađe od samoga sebe i od drugih
stvari. — To je potpuno tačno.
D .Tedno se može — Ali, pošto Jedno učestvuje
saznati. u vremenu, u postajanju sta-
rijim i mlađim, zar nije nužno
da isto tako učestvuje u „nekad", u „posle", u „sad" —
ono koje učestvuje u vremenu? — Nužno je.
— Dakle, Jedno „beše", i „jeste", i „biće", i „postade". i
„postaje", i „postaće". — Kako bi inače bilo! — Dakle
ono može nešto imati, i nešto bi se od njega moglo
imati; može tu biti „imađaše", ,,ima", i „imaće". —
Potpuno. — Dakle, ο njemu se može imati i saznanje, i
mišljenje, i opažanje, jer i mi sad sve te aktivnosti
uzimamo u obzir, u odnosu na njega. — Govoriš tačno.
— Postoje, dakle, ime i definicija koji mu pripadaju;
ono se naziva i ono se izražava; i
sve što, od mogućnosti ovoga reda,
Treća hipoteza. postoji za druge stvari, to, isto
Analiza promene. tako. postoji za Jedno. — To je
Jedno postoji i potpuno tačno.
Jedno ne postoji.
Ono se menja.

156

Jedno se menja
u trenutnom.
XXI. — I po treeiput izvršimo ispitivanje. Ako Jedno postoji
onako kako su dokazala naša izvođenja, zar ono — pošto je
jedno i mnogo, a, isto tako, ni jedno ni mnogo, i pošto
učestvuje u vremenu — ne mora, nužnim načinom, ukoliko
je jedno, da uzima učešća u biću, a ukoliko nije jedno, da ne
uzima učešća u biću. — Nužnim načinom. — I hoće li mu
biti moguće da, dok učestvuje, ne učestvuje; ili, dok ne
učestvuje, da učestvuje. — To nije moguće. — Dakle, drugo
je vreme u kome ono učestvuje u biću, a drugo u kome ne
učestvuje. Jer samo na taj način može ono učestvovati i ne
učestvovati u istoj bitnosti. — Tačno. — Dakle, zar ne
postoji jedno vreme kad ono učestvuje u biću, i jedno vreme
kad ga ono ostavlja? Ili kako bi mu bilo moguće da čas ima
jednu istu stvar, a da je čas nema, ako je nikad nije i uzelo i
ostavilo? — To ne bi moglo biti ni na koji način. — Uzeti
učešća u biću, zar ti to ne zoveš postati? — To zovem tako.
— Α napustiti biće, zar ti to ne zoveš nestati? — Naravno. —
Jedno, dakle, kako izgleda, uzimajući i napuštajući biće.
postaje i nestaje. — Nužnim načinom. — Dakle, pošto je
Jedno i mnogo, i pošto postaje i nestaje, zar njegovo
postajanje kao Jednog nije njegovo nestajanje kao mnogog, a
njegovo postajanje kao mnogog, zar nije njegovo nestajanje
kao Jednog? — Potpuno. — Ali postati jedno i mnogo, zar to
za njega nije, nužnim načinom, rastavljati se i spajati se? —
Potpuno. — Α postati neslično i slično, zar to nije izjednačiti
se i ne izjednačiti se? — Da. — Α kad postaje veće, i manje. i
jednako, — zar ne mora da raste, i da opada, i da se
izjednačuje? — Sigurno.

— Α kada krećući se stane mirno, i kad iz mira pređe u

kretanje, to, zacelo, može da čini samo kad nije ni u kakvom
vremenu? — Šta hoćeš da kažeš? — Biti ranije u miru, a
docnije u kreta-
nju, ili ranije u kretanju, a docnije u miru, — u ove afekcije
ne može se doći bez promene stanja. — Kako bi to bilo
moguće? — Ali, zacelo, nema vremena u kome bi jedan isti
predmet u isto vreme mogao aa ne bude ni u kretanju, ni u
miru. — Zacelo ne. — A, međutim, on ne može da menja
svoje stanje, ako nema promene stanja. — Ne, verovatno. —
Ali kad će se izvršiti promena stanja? On, zaista, ne menja
stanje, ni D kad je u stanju mirovanja, ni kad je u stanju
kretanja, a ni kad je u vremenu. — Zacelo ne. — Da li se on
može nalaziti u onoj čudnoj stvari onda kad menja stanje?
— U kojoj? — U trenutnom.39 — Trenutno izgleda da
označava nešto kao polaznu tačku promene ka jednom ili
drugom stanju. Jer promena se ne vrši iz mira još u miru,
niti se promena vrši iz kretanja još u kretanju, — nego
trenutno, ta priE roda čudne vrste, leži u intervalu između
kretanja i mira. Trenutno nikako nije u vremenu; ono je
krajnja i polazna tačka za pokrenuto koje prelazi u mir i za
nepokrenuto koje prelazi u kretanje. — Čini se da je tako. —
I Jedno, dakle, pošto je u iniru. a isto tako, i u kretanju,
mora da se menja da bi došlo u jedno i u drugo stanje, — jer
samo tako, zaista, ono može ostvariti ta dva stanja. I kako
ono menja stanje, ta promena se vrši u trenutnom; a dok
menja stanje, ono se ne može nalaziti niukakvom vremenu,
niti biti tada u kretanju ni u miru. — Ne, zaista. — Α je li
tako i za druge promene? Kad ono menja stanje iz 157
postajanja u nestajanje, ili iz nepostojanja u postajanje, da li
se ono onda nalazi u intervalu između nekih stanja kretanja
i mira, tako da ono tada niti postoji, niti ne postoji, niti
postaje, niti nestaje? — Tako bar izgleda. — Iz istoga
razloga, dakle. kad ono iz Jednoga prelazi u mnogo, ili iz
mnogoga u Jedno, ono nije ni Jedno, ni mnogo, ono se ne
deli niti se spaja. I idući iz sličnog u neslično, i iz nesličnog
u slično, ono niti je slično, ni neslično, niti se izjednačuje,
niti se ne izjednačuje. I prelazeći iz maloga u veliko, i u

39 „Nasuprot trenutku, sad, koji pripada uvek jednom stanju,

ili miru ili kretanju, i time čini nepokretnim samo kretanje...,

trenutno, artikulacija mira i kretanja, ovde se smatra kao da je
van vremena." (Leon Robin, Nav. delo, str. 1441, nap. 79.) — Prim.
prev.
 jednako, i obratno, ono nije ni malo, ni veliko, ni iednako,
niti raste, niti opada, niti se izjednačuje. — Ne, kako izgleda.
— Svim ovirn afekcijama, dakle, Jedno mora biti aficirano,
ako postoji. — Kako bi drukčije bilo.
Β XXII. Α druge stvari? Zar ne treba ispitati kakve im afekcije
pripadaju ako Jedno postoji? — Da, to treba ispitati. —
Dakle, pretpostavljajući da Jedno postoji, imamo da kažemo
kako treba da su aficirane stvari druge nego Pošto su, dakle,
te druge stvaone zaista nisu Jedno, — jer inače ne bi bile
druge nego Jedno. — To je tačno. — Ali
Četvrta hipoteza. ipak, druge stvari nisu potpuno lišene
Ako Jedno postoji, Jednoga: one u njemu učestvuju na
šta će biti druge neki način. — Na koji način? — Zato što
stvari? Ako Jedno stvari druge nego Jedno jesu druge time
postoji, druge što imaju delove; jer, kad ne bi imale
stvari su delovi delove, one bi bile potpuno jedno. —
jedne organske Tačno. — Α mi tvrdimo da delovi
celine. pripadaju samo onome št'o je celo. — To
Jedno. — Kažimo to. tvrdimo. — Ali, zar ne, celo je jedinstvo
ri druge nego Jedno, množine; to je nužno, da bi imalo za
delove — delove. Naime, svaki od delova
ne treba da bude deo množine nego celog. — Kako to? —
Kad bi jedan predmet bio deo množine, gde se i on sam
nalazi, — onda bi on zaista bio jedan deo samoga sebe, —
što je nemoguće; kao i deo svakog pojedinačnog člana
množine, ako treba da bude cleo njihove celine. Jer ako on
nije deo jednoga člana, on će biti deo svih drugih, sem toga
jednoga. I tako, on neće biti deo svakog pojedinačnog
sledećeg člana. Α ako nije deo svakog pojedinačnog člana,
on neće biti deo nijednog od članova te množine.40 Ali pošto

40 Robin smatra da je ovo dokazivanje. kao i mnoga đrugal u ovom

dijalogu, sofističko samo po izrazu. Da bi po- kazao da odnos dela

prema celini nije odnos jedinstva prema množini, Platon — po Robin-u
— podvlači da jedan član mno- žine nije deo svih članova te množine;
kad bi to bilo, trebalo bi da on bude deo samoga sebe. Dakle, on ne
može biti deo celog, različit od svih članova množine, različit od mnogo-
struke celine, koja bi bila jedinstvo množine. (Nav. delo, str. 1441, nap.
81.) — Prim. prev.
 nije deo nijednoga od članova, bilo bi mu nemoguće da
bude nešto svim tim članovima od kojih nijednom nije
ništa, — ni deo, ni ma šta drugo. — To je jasno. —
Dakle, deo nije deo množine niti celine svih ovih Ε
članova, nego samo deo stvarnosti, idealne i jedne,
jednoga koje mi nazivamo celim. Savršeno jedinstvo
dela ostvareno je počev od čitave mnogostruke celine.
Deo će biti deo te celine. — To je potpuno tačno. —
Ako, dakle, druge stvari imaju delove, one će takođe
učestvovati u celom i u Jednome. — Razume se. —
Stvari druge nego Jedno jesu, dakle, nužnim načinom,
jedno savršeno celo koje ima delove. — Nužnim
načinom. — Ali, zar ne, i za svaki pojedinačni deo treba
isto reći. Jer on, isto tako, nužnim načinom, učestvuje
u Jednom. Naime, ako je svaki pojedinačni od njih l»8
deo, onda to što pojedinačno postoji znači, očevidno,
jedinstvo, odvojeno od ostalih članova, koje postoji kao
takvo, pošto treba da postoji pojedinačno. — To je
tačno. — Ali, da bi se učestvovalo u Jednome, treba,
očevidno, biti različit nego jedno; inače, to ne bi bilo
više učestvovati, to bi bilo biti samo jedno. Α biti jedno
— to je nemoguće svakom drugom sem samome
Jednom. — Nemoguće. — Α učestvovati u Jednom,
jeste nužnost i za celinu, i za deo. Jer, s jedne strane,
to bi bilo jedinstvo jednog celog, čiji bi delovi bili delovi;
a s druge strane, to bi bilo jedinstvo jednog
pojedinačnog dela celog, onoliko puta koliko bi bilo
delova u celom. — Izvesno. — Ali zar stvari koje učeB
stvuju u Jednome neće biti različite od Jednoga, onda
kad u njemu učestvuju? — Kako bi bilo drukčije? — Ali
stvari koje su različite od Jednog — biće mnoge; ako
stvari druge nego Jedno ne bi bile ni jedno, ni više nego
jedno, one bi bile ništa. — Zacelo.
Stvari su — Ali ako su više nego jedno
neograničene stvari koje učestvuju u Jed-
u svojoj bitnosti, npme kao delu i u Jednome
ali dobijaju kao celom, — zar tada nisu,
uzajamnu granicu. nužnim načinom, beskrajna
množina te stvari koje
učestvuju u Jednome? — Kako to? — Da vidimo. One
učestvuju, ali, zar ne, one nisu jedno i nemaju učešća
u Jednome u samom vremenu kad u njemu
učestvuju?
49
4 Platon: Parmenid
C — Το je očevidno. — Dakle, one su množina u kojoj se
Jedno ne nalazi? — Množina, naravno. — Α šta bi bilo,
kad bismo u mislima oduzeli od toga najmanji mogući
deo? Da li bi i ono oduzeto, pošto ne učestvuje u
Jednome, bilo, nužnim načinom, još množina, a ne
jedno? — Nužnim načinom. — Ako, dakle, posmatramo
na ovaj način, onakvu kakva je ona sama po sebi,
drugu prirodu [i naličje] ideje,41 — zar neće sve što
svakiput možemo opaziti biti bezgranična množina? —
Na svaki način, razume se. — Međutim,
D čim je svaki deo, jedan po jedan, postao deo, — otada

delovi imaju granicu, jedni u odnosu na druge i u

odnosu na celo, i celo u odnosu na delove. — Zacelo,
razume se. — Dakle, stvari druge nego Jedno imaju
zajednicu i sa Jednim i same sa sobom, i tu u njima,
izgleda, postaje nešto drugo što im donosi uzajamno
razgraničenje. Međutim, njihova priroda kao takva je
bezgraničnost. — To je jasno. — Tako stvari druge nego
Jedno, i kao celine, i kao delovi, jesu bezgranične, i
učestvuju u granici. — Svakako.
ε Sličnost i nesličnost. — Zar one ne bi bile, sem
toga. i slične i neslične, i jedne
drugima, i same sebi? — U kome smislu? — U tome
što, zar ne, ukoliko su bezgranične samom svojom
prirodom, one su, sa te tačke gledišta, sve istovetno
aficirane? — Potpuno. — Ali, zar ne, ukoliko sve
zajedno učestvuju u granici, i sa te tačke gledišta one
su istovetno aficirane? — Bez sumnje. — Ali, ukoliko
su načinjene i kao ograničene i kao neograničene, one
su aficirane afekcijama koje su jedne drugima su-
159 protne. — Da. — Α suprotne afekcije su najnesličnije. —
Bez pogovora. — Dakle, posmatrane pod svakom od tih
afekcija odvojeno, stvari druge nego Jedno bile bi slične
same sebi i jedne drugima. Α posmatrane pod obe
afekcije istovremeno, one bi bile, u dvostrukom
odnosu, najsuprotnije i najnesličnije. — Toga se treba
bojati. — Tako bi druge stvari bile prema samima sebi,
i jedne prema drugima, i slične i neslične. — Tako je. —
One će, isto tako, biti jedne prema drugima i identične
i različite, i pokrenute i u miru, ϊ

41 Po Robin-u, ovo je indeterminacija materije (Nav~ delo, str.

1441, nap. 82). — Prim. prev.
 ceo niz suprotnih afekcija nama neće biti teško da otkrijemo
Β u stvarima drugim nego Jedno, zato što smo u njima otkrili
istovetnost afencija. — Tačno govoriš.
XXIII. — Ali ostavimo ovo kao očevidno i ponovo
Peta hipoteza. Jedno počnimo da ispitujemo hipotezu po kojoj Jedno
apsolutno postoji. postoji. Dakle, ako Jedno postoji, da li se stvari
Druge stvari nisu druge nego Jedno u isto vreme takođe tako ne
đelovi Jednog. odnose, ili se samo tako odnose? [Da li su moguća
samo prethodna tvrđenja, i da li se i njihove
negacije ne bi mogle primeniti na stvari druge
nego Jedno?] — Izvesno. — Počnimo ponovo iz početka, i
recimo: ako Jedno postoji, kako treba da su aficirane druge
stvari nego Jedno? — Recimo to. — Zar Jedno nije odvojeno
od drugih stvari, a, isto tako, zar druge stvari nisu odvojene
od Jednog? — Zašto? — Zato što van njih nema ničeg trećeg
što bi bilo drugo nego Jedno i drugo nego druge stvari. Jer
sve je rečeno, kad se kaže Jedno i druge stvari. — Sve,
naravno. — Dakle ne postoji više ništa različito od ovih u
čemu bi se Jedno i druge stvari mogli zajednički nalaziti. —
Ne, naravno. — Nikad, dakle, Jedno i druge stvari nisu
zajedno u jednom i istom. — Ne, izgleda. — Oni su dakle
odvojeni? — Da. — Α mi, isto tako, kažemo da istinsko
Jedno nema delova? — Kako bi ih moglo imati? — Jedno,
dakle, neće biti u drugim stvarima, ni svojom celinom, ni
svojim delovima, ako je odvojeno od drugih stvari, i ako
nema delova? — Kako bi moglo biti? — Dakle, druge stvari
ni na koji način neće učestvovati u Jednoin, pošto one u
njemu ne učestvuju ni nekim od njegovih delova, ni
njegovom celinom. — Ne izgleda. — Dakle, ni na koji način
druge stvari nisu jedno, i nemaju u samima sebi ništa što je
D jedno. — Zacelo ne. — Ali druge stvari isto tako nisu
množina. Jer, da su množina, onda bi svaka od njih bila
jedna, kao deo celine. Ali stvari druge nego Jedno nisu ni
jedno ni mnogo, ni celina, ni delovi, pošto ne učestvuju u
Jednom ni na koji način. — Tačno. — A, isto tako, same
druge stvari nisu ni dva, ni tri, niti sadrže u sebi ove brojeve,
pošto su na sve načine lišene Jednoga. — Tako je.
Druge stvari ne mogu — Dakle, druge stvari, isto dobijati
nikakve tako, nisu ni slične ili neslič-
atribute. ne Jednome, niti, uopšte, sa-
drže u sebi sličnost i nesličnost.
Jer, kad bi one same bile slične i neslične, ili kad bi u
samima sebi imale sličnost i nesličnost, tada bi stvari druge
nego Jedno imale u samima sebi dve ideje, jednu drugoj
suprotne. — To je jasno. — Α učestvovati u dva — makakva
ta dva bila — jest'e nemoguće za ono što ne učestvuje u
jednom. — Nemoguće.
— Druge stvari nisu, dakle, ni slične ni neslične jed~ nome,
ni jedno ni drugo u isti mah. Jer kad bi bile slične ili
neslične jednome, one bi učestvovale u jednoj od te dve
ideje; kad bi bile slične i neslične u isti mah, one bi
učestvovale u dve suprotne ideje. Α ovo se pokazalo kao
nemoguće. — To je istina. — Druge stvari nisu, dakle, ni
identične, ni različite, ni pokrenute, ni u miru, ni u
postajanju, ni u nestajanju, ni veće, ni manje, ni jednake,
niti su nekom đrugom afekcijom ove vrste one aficirane. Jer
ako bi druge stvari mogle podneti neku afekciju ove vrste,
one bi tada učestvovale u jednom, i u dva, i u tri, i u
parnom, i u neparnom; a pokazalo se da je to učestvovanje
njima nemoguće, pošto su one lišene Jednoga na sve načine.
— To je potpuno istinito. — Tako, dakle, ako Jedno postoji,
Jedno je sve — a isto tako nije čak ni jedno, kako u odnosu
na samoga sebe, tako i u odnosu na druge stvari.42 — To je
potpuno tačno.

Šesta hipoteza. XXIV. — Pa dobro! Zar ne

Ako Jedno ne postoji, treba sad da ispitamo šta mokakve su
posledice ra da proizlazi, ako Jedno ne toga. Jedno ne
postoji, postoji? — To treba da ispiali je ono predmet tamo.
— Šta je upravo ova misli. pretpostavka kao takva: ako
Jedno ne postoji? Da li je ona
različita od ove: ako ne-jedno ne postoji? — Različita je,
naravno. — Samo različita? Ili zar nije pot-
C puno suprotno reći: ako ne-Jedno ne postoji, umesto: ako
Jedno ne postoji? — Potpuno suprotno. — Ali. ako sad
neko kaže: ako veličina ne postoji; ili: ako malenost ne
postoji; ili: ako nešto drugo ove vrste ne postoji, zar
nije jasno da on, u svakom slučaju, označuje različiti
predmet kao nebiće. — Potpuno. — Zar, dakle, i sad
nije isto tako jasno da on jedan predmet različit od

42 Auguste Dies ističe da ovaj zaključak rezimira rezul- tate pet

hipoteza: Jedno je sve, tojest svi mogući načini da postoji i da bude

saznato (2 i 4); Jedno nije jedno (1 i 5) i Jedno je sve, a nije jedno (3).
(Nav. delo, str. 105, nap. 1.)
— Prim. prev.
drugih stvari označava kao nebiće, kad kaže: ako
Jedno ne postoji? I zar ne znamo šta on time
označava? — Mi to znamo. — Prvo, dakle, govori on ο
nečem što se može saznati; a, zatim, isto tako, ο nečem
različitom od drugih stvari, kad kaže Jeđno, — bilo da
mu pripiše postojanje ili nepostojanje. Jer ipak se
saznaje koji je predmet za koji se d kaže da ne postoji i
da je različit od drugih stvari. Zar to nije istina? —
Nužnim načinom.
Mnogostrukost — U tome smislu raspravlja-
učestvovanja. ćemo iz početka pitanje: ako
Jedno postoji, šta iz toga
mora da proizađe? Prva stvar koja mu se mora
priznati, jeste, kako izgleda, da ο njemu postoji
saznanje, ili da inače niko ne bi znao šta hoće da se
kaže, kad se kaže: ako Jedno ne postoji. — To je istina.
— A, takođe, da su druge stvari različite od njega, bez
čega ono ne bi moglo biti nazvano različitim od drugih
stvari. — Svakako. — Pored saznanja pripada mu,
dakle, ist'o tako, različitost. Jer ne kaže se: različitost Ε
drugih stvari, kad se kaže da je Jedno različito od
drugih stvari, — nego: različitost baš njega, Jednog. —
To je očevidno. — Dakle, Jedno koje ne postoji
učestvuje u „onom", i u „nečem", i u ,,od toga", i u
„tome", i u ,,tih", i u sveinu što je tome slično. Jer
inače ne bi moglo da bude govora ni ο Jednom, ni ο
stvarima drugim nego Jedno: ništa ne bi bilo njegovo
niti od njega; isto tako, ne bi se moglo reći da je ono
nešt'o, kad ne bi učestvovalo ni u tom nečem, ni u
drugim stvarima ove vrste. — Tačno. — Dakle, po161
stojati nije moguće tom Jednom, pošto ono ne postoji.
Ali njega ništa ne sprečava da učestvuje u mnogim
stvarima; naprotiv, to je nužno za njega, ako je Jedno
koje ne postoji to Jedno, a ne neko drugo. Jer ako nije
ni Jedno, ni ono koje treba da ne postoji, nego ako se
govori ο nečem neodređenom, onda ne treba ništa više
govoriti. Ali ako je to ono Jedno, a ne neko drugo koje
— kako se pretpostavlja — ne postoji, onda je nužno
da ono učestvuje i u onome i u množini drugih stvari.
— Potpuno izvesno.
Sličnost i nesličnost — Njemu, dakle, isto tako.
pripada nesličnost u odnosu
na druge stvari. Jer, zaista, druge stvari, pošto su
različite od Jednog, biće različite vrste. — Da. — Dakle,
biti različite vrste, zar to fiije biti druge vrste? — Β
Razume se. — Α biti druge vrste, zar to nije biti
neslično? — Neslično, zacelo. — I, zar ne, ako su druge
stvari neslične Jednome, onda će očevidno jednom
nesličnom ovi neslični biti neslični. — Očevidno. —
Dakle biće nesličnosti u samom Jednom, i pomoću nje
će mu druge stvari biti neslične. — Izgleda. — Kad ono
ima nesličnosti sa drugim stvarima, zar tada nema,
nužnim načinom, sličnosti sa samim sobom? — Kako
to? — Kad bi Jedno imalo nesličnosti u odnosu na
jedno, onda ne bi moglo da bude govora ο jednom
takvom predmetu kao što je Jedno; nego već prva
pretpostavka ne bi raspravljala ništa više c ο jednom,
nego ο drugoj stvari nego jedno. — Sigurno. — Α ona to
ne treba da čini. — Zacelo ne. — Treba, dakle, da
Jedno ima sličnosti sa samim sobom. — Treba.
Jednakost — Ali ono, isto tako, nije
i nejednakost. jednako ni drugim stvarima.
Jer, kad bi .im bilo jednako,
ono bi, samim tim, već postojalo, i bilo bi im slično na
osnovu jednakosti. Ali i jedno i drugo je nemoguće, ako
Jedno postoji. — Nemoguće. — Ali ako ono nije
jednako drugim stvarima, zar nije tada nužno da i
druge stvari, isto tako, njemu ne budu jednake? —
Nužno je. — I zar ne-jednako nije nejednako? — Da. —
Α zar nejednako nije nejednako D nejednakom? — Kako
bi bilo inače? — Tako Jedno učestvuje u nejednakosti,
pomoću koje su mu druge stvari nejednake. —
Učestvuje. — Ali u nejednakosti se nalaze veličina i
malenost? — Nalaze se. — Ima li, dakle, veličine i
malenosti u Jednom onakvom kako ga mi
posmatramo? — Izgleda tako. — Ali veličina i malenost
uvek su udaljene jedna od druge. — Potpuno. — Dakle,
uvek se nešto nalazi između njih. — Nalazi se. —
Možeš li ti da naznačiš nešto drugo što bi između njih
bilo nego jednakost? — Ne, nego baš nju. — Onde,
dakle, gde ima veličine i malenosti, ima i jednakosti
koja se između obe nalazi. — To je jasno. Ε — Dakle,
Jedno koje ne postoji učestvuje, izgleda, i u jednakosti,
i u veličini, i u malenosti. — Izgleda.

Biće i nebiće. — Ali ono mora na neki na-

čin da učestvuje i u biću. —
Kako to? — Sa njime mora tako stajati stvar kao što mi
kažemo. Jer ako tako ne stoji, onda mi nećemo reći
ništa istinito kad kažemo da Jedno ne postoji. Ali ako
kažemo nešto istinito, onda, očevidno, kažemo i nešto
što postoji. Ili zar nije tako? — Naravno da je tako. —
Kad mi, dakle, tvrdimo da kažemo nešto istinito, mi
tvrdimo, isto tako, nužnim načinom, da kažemo nešto
što postoji. — Nužnim načinom. — Da162 kle, ono je,
kao što izgleda, Jedno koje ne postoji? Jer ako nije
nepostojeće, nego od bića ostavlja nešto za nebiće, ono
 će odmah biti postojeće. — To je potpuno tačno. —
Ono, dakle, mora imati jednu vezu sa nebićem, naime
sa bićem koje ne postoji; na sličan način kao što, isto
tako, ono što postoji [biće] mora imati nebiće koje ne
postoji, da bi moglo savršeno da postoji. Jer samo tako
može kako biće najbolje postojati, tako i nebiće
najbolje ne postojati. UčestvuB jući u bitnosti bića koje
postoji, i u nebitnosti biča koje ne postoji, — ono što
postoji može savršeno da postoji; a ono što ne postoji
treba da učestvuje u nebitnosti nebića koje ne postoji,
kao i u bitnosti bića koje ne postoji, ako se hoće da ono
što ne postoji ostvari, sa svoje strane, savršenstvo
svoga nepostojanja. — To je savršeno istinito. — Dakle,
pošto ono što postoji [biće] učestvuje u nebiću, a ono
što ne postoji [nebiće] u biću, i Jedno, pošto ne postoji,
nužnim načinom učestvovaće u biću, da bi ostvarilo
svoje nebiće. — Nužnim načinom. — U Jednome,
dakle, ako ono ne postoji, pojavljuje se sama bitnost.
— Pojavljuje se. — Ali isto tako i nebitnost, jer ona ne
postoji. — To je jasno.
Kretanje i mirovanje. — Imati takvo stanje i nemati
ga, — je li moguće onome ko
se nalazi u tome stanju, a ne izađe iz-njega menjajući
se. — Nikako nije moguće. — Zar ne izražava promenu
c sve ono što je takvo, sve ono što ima i nema dato stanje? —
Kako bi bilo inače? — Α promena je kretanje, — ili šta
hoćemo da tvrdimo? — Kretanje. — Α Jedno se
pojavljuje kao da postoji i da ne postoji?
— Da. — Ono se, dakle, pojavljuje kao da ima jedno
stanje i da ga nema? — Izgleda. — Dakle, Jedno koje
ne postoji pojavljuje se isto tako u kretanju, jer se tu
nalazi promena iz nebića u biće. — Tako izgleda. —
Ako, međutim, ono nije nigde, i nigde ne postoji, —
pošto ne postoji, ono ne može ni prelaziti sa jednoga
mesta na drugo. — Kako bi to moglo? — Dakle ono se
D ne kreće menjanjem mesta. — Razume se da ne. — Ono
se, isto tako, ne može kretati ni u istome mestu
okretanjem. Naime, sa istim ono se ne dodiruje ni u
jednoj tački, jer je samo ono isto; ali onome što ne
postoji,
— ma u čemu da je, — nemoguće je da postoji. -
Nemoguće, naravno. — Dakle, Jedno koje ne postoji, ne
može se okretati u onom u čemu ne postoji. — Zacelo
ne. — A, isto tako, ne može se u odnosu na sebe samo
promeniti Jedno — ni Jedno koje postoji, ni Jedno koje
ne postoji. Jer ne bi više bilo govora ο Jednom, nego ο
nečem drugom, kad bi se Jedno promenilo u odnosu
na sebe. — To je tačno. — Ako se
E Jedno niti menja, niti se okreće na istome mestu, niti
prelazi sa jednoga mesta na drugo, — može li se ono
tada još na neki način kretati? — Kako bi moglo? — Α
ono što se ne kreće nalazi se nužnim načinom u miru;
a ono što se nalazi u miru jeste nepokretno. — Nužnim
načinom. — Jedno, dakle, kao što izgleda, Jedno koje
ne postoji, jeste u miru i u kretanju. — Tako izgleda. —
A, međutim, pošto se kreće, ono se samo po velikoj
nužnosti menja. Jer ukoliko se nešto
163 kreće, utoliko ono nije više u stanju u kome je bilo, nego
u drugom stanju. — Tačno. — Jedno koje se kreće isto
se t'ako i menja. — Da. — S druge strane, ako se ne
kreće ni u kome smislu, ono se ni u kome smislu neće
menjati. — Razume se da neće. — Dakle, Jedno koje ne
postoji, ukoliko se kreće, menja se; a ukoliku se ne
kreće, ne menja se. — Doista. — Tako se Jedno
koje ne postoji i menja i ne menja se. — To je jasno.
— Ali, menjati se, zar to nije, nužnim načinom, postati drugi
nego ranije, i nestati u svom ranijem stanju; a ne menjati
se, zar to nije niti postajati, niti nestajati. — Nužnim
načinom. — Dakle, Jedno koje ne postoji, zato što se menja,
postaje i nestaje; a pošto se ne menja, ono ne postaje i ne
nestaje. Tako Jedno koje ne postoji postaje i nestaje, i ne
postaje i ne nestaje. — Potpuno.
Sedma hipoteza. XXV. — Vratimo se, dakle,
Ako Jedno ne postoji, još jednom na početak, da viono
nema nikakve dimo hoće li nam se ponovo odredbe. Ono
nije javiti isti zaključci kao sad. predmet mišljenja. ili će oni
biti različiti? — Da
vidimo. — Zar ne, mi pitamo, ako
Jedno ne postoji, — šta iz toga za njega mora da proizađe?
— Da. — Kad kažemo: ne postoji, — znači li to nešto drugo
nego otsustvo bitnosti za ono ο čemu kažemo da ne postoji?
— Ništa drugo. — Kad, dakle, kažemo da nešto ne postoji,
kažemo li da ono ne postoji na neki način, a da postoji na
drugi način? Ili to ne postoji prosto znači da nebiće nigde i
ni na koji način ne postoji, i ni na koji način ne učestvuje u
bitnosti? — Najprostije, naravno. — Nebiće, dakle, ne može
ni postojati, ni učestvovati u bitnosti ni na koji način. —
Izvesno ne. — Α postajanje i nestajanie — je li to nešto
drugo nego učestvovati u bitnosti i izgubiti bitnost? — Ništa
drugo. — Α ono što u ovoj nema nikakvoga učešća, ne može
je ni dobiti ni izgubiti. — Kako bi to moglo? — Α pošto Jedno
ni na koji način ne postoji, ono ne može ni imati ni prestati
da ima bitnost, niti ma na koji način uzimati učešća u njoj.
— Verovatno. — Dakle, Jedno koje ne postoji, — ne nestaje
i ne postaje, pošto ni ria koji način ne učestvuje u bitnosti.
— Ne, kao što izgleda. — Ono se i ne menja ni u kome
odnosu, jer, kad bi trpelo promenu, ono bi postajalo i
nestajalo. — To je istina. — Α aku se ono ne menja, tada se
ono, nužnim načinom, i ne kreće? — Nužnim načinom. — A,
ipak, nećemo reći da se nalazi u miru ono što nije nigde; jer,
zaista, ono što je u miru treba da bude uvek na jednom
mestu, na istom mestu. — Na istom mestu. Kako bi bilo
 drukčije? — Na taj način, mi treba ovoga puta ο nebiću da
kažemo da nije ni u miru, ni u kretanju. — Zacelo ne. —
Sem toga, njemu ne pripada ništa od onoga što postoji; jer
učestvovanje u nečem od onoga što postoji činilo bi da ono
odmah učestvuje u bitnosti. — To je jasno. — Dakle ono,
isto tako, nema ni veličinu, ni malenost, ni jednakost. —
Nema. — Ono, isto tako, neće imati ni sličnost. ni različitost,
u odnosu na samoga sebe ili na druge stvari. — Ne, kao što
se pokazuje. — Α ima li čega čime bi mu druge stvari mogle
pripadati, ako ono samo ništa ne treba da ima. — Nema. —
Druge stvari mu, dakle, nisu ni slične, ni neslične, ni
identične, ni različite. — Ne, zaista. — I još, — da li će moći
da se odnosi na ono što ne postoji sledeće: ,,od njega", ili
„njemu", ili „nešto", ili ,,ονο", ili ,,od ovog", ili ,,od drugog", ili
„drugom", ili „nekad", ili „posle", ili „sad", ili „saznanje", ili
,,mišljenje", ili „opažanje", ili „definicija", ili ,,ime"; ili svaka
druga odredba za ono što postoji? — Ona to neće moći. —
Β Tako Jedno koje ne postoji nema nikakvu odredbu ni u
kome odnosu. — Ne, izgleda; ono je nema ni u kome
odnosu.43
XXVI. — Recimo, još jednom, kakve afekcije treba da
dobijaju druge stvari, ako Jedno ne postoji. — Recimo to. —
Treba, prvo, da one budu druge stvari, jer kad one ne bi bile
druge, ne bi se govorilo ο drugim
stvarima. — Tako je. — Ako se govori ο
Osma hipoteza. Ako drugim stvarima, ove druge stvari su
Jedno ne postoji, šta različite. Ili jedan isti predmet nazivaš
će biti stvari druge drugim i različitim? — Ja zacelo. — Ali
nego Jedno. za različito kažemo da je različito od
jedne različite stvari, a za drugo da je
drugo od druge stvari? — Da. — Dakle, ako drugim
stvarima treba da budu druge, za njih će biti nešto u
odnosu na šta će biti druge. — Nužnim načinom. — Sta
može biti ta stvar? Izvesno je da one neće biti druge u
odnosu na Jedno, jer ono ne postoji. — Zacelo ne. — One
će, dakle, biti druge jedne prema drugima; to

43 Po Dies-u, prva i sedma hipoteza završavaju se ne- bićem ο

kome se ne može ništa misliti i ništa reći (Upor. Nav. delo, str. 111,
nap. 1). — Prim. prev.
 im jedino ostaje, jer bez toga nema ničega u odnosu na
šta su one druge. — Tačno.
Privid svih odredaba. — Dakle druge stvari su
množinom [u grupama od po
više njih] druge u odnosu jedne prema drugima. Njima
bi bilo nemoguće da budu to jedna po jedna, pošto
nema Jednog. Ali kod njih, kako izgleda, svaka
D masa jeste beskrajna po množini. Α ako se uzme ono što
izgleda da je najmanji komad, on se odmah, kao u snu,
od jednoga, kakav se činilo da je, pojavljuje kao mnogo,
i od krajnje malog — krajnje veliki — u odnosu na
mogućnost njegovog delenja u male komade.
— To je potpuno tačno. — Kao takve, mase, dakle, jesu
druge stvari uzajamno druge, ako su one druge onda
kad nema Jednog. — Sigurno. — Tako, dakle,
postojaće mnoge mase, od kojih će se svaka pojavljivati
kao jedno, ali, u stvari, to neće biti, pošto neće
Ε biti Jednog. — Zacelo. — I izgledaće isto tako da drugim
stvarima pripada broj, pošto se svaka masa pojavljuje
kao jedno, a pošto ih ima mnogo. — Potpunu.
— I biće pojava, a ne istina — da su neke stvari parne,
a ostale neparne, — pošto neće biti Jednog. — Sigurno.
— I, kažemo, izgledaće da se u njima nalazi krajnje
malo; a ovo se pojavljuje kao množina i veliko u svo-
165 joj množini, u odnosu na svaku od mnogih stvari ko;je
su male. — Tako je. — Svaka masa će se zamišljati
jednakom ovim mnogima i malima, jer ona neće moći
prividno da pređe iz veće u manju, ako prethodno
prividno ne uđe između njih, — a to će biti utvara
jednakosti [ φάντασμα ίσότητος ].44 — Verovatno. — Isto
tako, dakle, u odnosu na drugu masu, izgledate da ona
ima granicu, ali u odnosu prema samoj sebi da ona
nema ni početak, ni granicu, ni sredinu. — Kako to? —
Zato svakiput kad neko u misli fiksira nešto od ta tri
izraza, uvek se pre početka pojavljuje
Β drugi početak, a posle kraja još jedan drugi preostali
kraj, a u sredini još jedna tačnija i manja sredina od one
sredine, — pošto se u njima ne može fiksirati pojedinačno
jedinstvo, jer ne postoji Jedno. — Potpuno tačno. —
Potrebno je, mislim, da, nužnim načinom, bude razbijeno i
rastavljeno u komade sve što neko fiksira u misli; ono što će
se fiksirati biće uvek samo· masa bez jednoga. — Potpuno.

44 Ο ovome Ro'oin kaže: „Pošto se progresivno smanji- vanje

stupnjeva masa produžuje u beskonačnost, masa može da padne

do dimenzija manjih od onog što se provizorno smatralo za
nedeljivi minimum; ona je, dakle, prošla kroz dimenzije jednake
onima koje je provizorno imala. Ali to su pokretljive odredbe,
prividi odredbe." (Nav. delo, str. 1442, nap. 100.)
— Dakle, ova vrsta predmeta izgledaće onome ko je izdaleka
gleda i ko ima slab vid nužnim načinom kao jedno.
Medutim, prodornom umu koji ga izbliza posmatra pojaviće
sc svako jedinstvo kao beskrajna množina, pošto je ono
lišeno Jednog koje ne postoji. — To je apsolutno nužno. —
Dakle, takve treba da izgledaju druge st'vari, — svaka
bezgranična i ograničena, jedna i mnogostruka, — u slučaju
da Jedno ne postoji, a da stvari druge nego Jedno postoje. —
Treba, zacelo. — Zar one, isto tako, neće izgledati da su
slične i neslične? — Kako to? — To je kao na slici u
perspektivi; onome ko je od nje udaljen celina izgleda kao da
čini jedinstvo, i to daje privid identičnosti i sličnosti. —
Potpuno. — Ali, onome ko se približi, sve izgleda
mnogostruko i različito; i ta utvara razlike daje tu izgled
raznolikosti i nesličnosti samome sebi. — Tako je. — Tako će
mase, nužnim načinom, izgledati i slične i neslične u odnosu
prema samima sebi i u njihovim uzajamnim odnosima. —
Svakako. — Dakle, uzajamno identične i različite, dodirujući
jedna drugu i odvojene, pokretane svim vrstama kretanja, i
u mirovanju na sve načine, podložne post'ajanju i
nestajanju, i nijednom od njih; one bi imale privid svega te
vrste što bi nam bilo vrlo lako da nabrojimo ako ne postoji
Jedno, a postoji množina. — To je apsolutna istina.
Deveta hipoteza. XXVII. — Vratimo se još
Ako Jedno ne postoji, jednom početku, i kažimo. kakve
negacije ako Jedno ne postoji, i ako
proizlaze za stvari postoje samo stvari druge druge nego
jedno nego Jedno, šta treba iz to-
koje nemaj« nikakvu ga da proizađe. — Kažimo odredbu ni
biće. to. — Druge stvari, dakle, ne-
će biti jedno. — Kako bi one to
mogle biti? — One ne bi mogle da budu ni mnoge, jer tamo
gde bi bilo mnogo stvari, bilo bi i jedno.
Dakle, ako nijedna od njih nije jedna, zar sve one u isti mah
nisu ništa, tako da neće biti ni množine. — To je istina. Ako
u drugim stvarima nije sadržano Jedno, te druge stvari neće
biti ni mnoge, ni jedno.
— Ne, doista. — Α one ne izgledaju ni kao jedno, ni kao
mnogo. — Zašto? — Sa onim što ne postoji druge stvari
nemaju nikakvu zajednicu, ni u kome slučaju, ni u kome
odnosu, i ni na koji način, i ništa od onoga što ne postoji ne
može se naći ni kod jedne od drugih stvari. Jer nema delova
u onome što ne postoji. — To je istina. — Dakle, kod drugih
stvari nema ni mišljenja ο onome što ne postoji, niti kakvog
privida ο tome, i ni u kome odnosu, ni na koji način ono što
ne postoji nije za druge stvari predmet mi~ šljenja. — Ne,
zacelo. — Ako, dakle, Jedno ne postoji, ne može se imati
mišljenje ni ο jednoj od drugih stvari, ni da je jedno, ni da je
mnogo; jer bez Jednog je nemoguće imati mišljenje ο
mnogima. — Nemoguće je. — Jer, ako Jedno ne postoji,
druge stvari nisu, m u stvarnosti, ni u mišljenju, ni jedno, ni
mnogo. — Ne, kako izgleda. — Ni slične, ni neslične. — Ne,
zaista. — Ni identične, ni različite, niti se dodiruju, niti su
odvojene; i od svih drugih afekcija ranije nabrojanih, čiji smo
im privid pridali, — one nemaju ni stvarnost, ni privid, —
ako Jedno ne postoji. — To je istina.
— Dakle, ukratko uzev, ako kažemo: ako Jedno ne postoji,
ništa ne postoji, — da li ćemo tačno reći? — Savršeno tačno.

Zaključak iz svih — Neka to bude rečeno, i još hipoteza.

ovo: bilo da Jedno postoji, ili
da ne postoji, ono i druge stvari, —
kako izgleda, — u njihovom odnosu prema sebi, i u njihovom
uzajamnom odnosu, na sve načine, jesu sve, i nisu ništa, i
izgledaju sve, i ne izgledaju ništa. — To je savršena istina.
12 ibiđ. 19
1 Kao što su činili neki strani prevodioci Platona, naročito Auguste Dies i Lćon Robin, i mi smo stavljali podnaslove, radi bolje preglednosti i lakšeg razumevanja Plato-
 11 Platon ovde pominje poerae Parmenidove; međutim, ostala su svedočenja da je Parmenid napisao jednu filozofsku poemu koja se, svakako, zvala Ο prirodi (περί φύσεως). U njoj je, nasuprot Heraklitovom učenju ο

večnom postajanju svih stvari, Parmenid tvrdio da samo biće postoji, i da je ono večno, nestvoreno, nepromenljivo, nepokretno i kontinuirano. Upor. našu studiju Eleaćanin Parmenid, tvorac učenja ο biću, Beograd 1927.
10 Povodom ovoga mesta, Auguste Dies, u Nav. delu

(str. 75, nap. 1) napominje: ,,Ιζ principa: „Identitet nije je-

dinstvo", izvodi se zaključak: „Dakle, biti identičan, to nije
biti jedan." Ali, umesto toga nevinoga zaključka stavlja se:
„Dakle, biti identičan, to je ne biti jedan". Tako se dobija
traženi sofistički zaključak: za Jedno, biti identičan sebi jeste