ISSN 1800 - 5039

ИЗДАЈЕ СЕ СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА

ЗА ВАСКРС 2015.

М. Михаило: ПОСЛАНИЦА .......................................2 Радослав Ротковић: ДА ЛИ СЕ ТРАДИЦИЈА МОЖЕ

Миленко А. Перовић: CONTRADICTIO IN ПИСАТИ И БРИСАТИ? ........................................37
ADIECTO..................................................................4 Мирослав ЋОСОВИЋ: Зашто се ћути о вјековној
Жељко Томовић: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА нетрпељивости? .....................................................40
ЦРКВА ЈЕ СТВОРИЛА, САЧУВАЛА Данило Радојевић: КАКО ЈЕ ЦПЦ ТРЕТИРАНА
И ИЗГРАДИЛА СВИЈЕСТ О ЗНАЧАЈУ У ПОТОЊЕМ ИЗДАЊУ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ
ДРЖАВНОСТИ ЦРНЕ ГОРЕ ЗА ЊЕНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ......................................................43
ГРАЂАНЕ .................................................................5 Чедомир Љешевић: ЦРНА ГОРА ИМ ЈЕ САМО У
Никола Белада: КАЗНЕНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ТАКУЛИНУ............................................................47
НЕЗАКОНИТЕ РАДЊЕ И ДЕВАСТАТОРЕ Драгољуб Рашовић: ЛУЧИНДАНСКА
КУЛТУРНОГ НАСЉЕЂА .....................................11 АКАДЕМИЈА.........................................................49
ГОВОРИ СА ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ ЦПЦ Жарко Л. Ђуровић: ДА ЛИ СТВАРИ ТЕКУ
(Котор, 25.4.2014. г.) ..............................................13 СВОЈИМ ТОКОМ .................................................56
ГОВОР МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА Веселин Раичковић: НАД ЊЕГОШЕВОМ
НА СВЕТО ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ ........14 ПРЕПИСКОМ ........................................................58
Сретен Вујовић: Сретен Зековић: ТРИ НЕВАЛИДНА ЗАПИСА О
ОДАНИ ВЛАДИЧИНОМ ЗАВЈЕТУ....................15 ПОСВЕТИ У ЛУЧИ МИКРОКОЗМА .................60
БОЖИЋЊЕ СВЕЧАНОСТИ 2015. ...........................16 НОВЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ .............................................64
БОЖИЋЊЕ СВЕЧАНОСТИ У КОТОРУ.................18 Новак Аџић: ТРАГОМ ИСТОРИЈСКИХ ИЗАЗОВА
САОПШТЕЊА ЗА ЈАВНОСТ ..................................20 И ИСКУШЕЊА .....................................................69
Михаило Бурић: НЕ МОЖЕ СЕ ОТУЂИТИ ДВИЈЕ КАПИТАЛНЕ СТУДИЈЕ О ЦПЦ
ДРЖАВНА ИМОВИНА........................................26 ВЛАДИМИРА ЈОВАНОВИЋА ............................78
Горан Секуловић: СКУПШТИНА ЦРНЕ ГОРЕ Жарко Л. Ђуровић: ХРИШЋАНСКО И
ЈЕ ДУЖНА ДА КОНСТАТУЈЕ ПОНИШТЕЊЕ ХРИСТОЛОШКО У РОМАНУ “С ОНЕ СТРАНЕ
ОДЛУКА ТЗВ. ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ ЖИВОТА” ..............................................................84
ИЗ 1918. ГОДИНЕ .................................................29 КЊИГА О ЕВРОАТЛАНТСКИМ ИНТЕГРА-
Борислав Цимеша: У ЧЕМУ ЈЕ СМИСАО ЦИЈАМА И ЦРНОГОРСКОЈ ЦРКВИ .................85
ИНИЦИЈАТИВЕ И ЗАХТЈЕВА ЗА БИЗАРНИ СВЕЦИ СРПСКЕ ЦРКВЕ ......................86
ПОНИШТЕЊЕМ ОДЛУКА ТЗВ. In memoriam: ВОЈИСЛАВ Д. РАШОВИЋ ...............89
“ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ”.........................34 In memoriam: МИОДРАГ ЖИЛЕ ЖИВКОВИЋ ......90

ГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, број 48

Издавач: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА „ЛУЧИНДАН”, Издавачка установа ЦПЦ, 81250
Цетиње. Уређује редакцијски колегијум. Главни и одговорни уредник: Борислав Цимеша. Замјеник
уредника: свјештеник Жарко Л. Ђуровић. Чланови редакције: Новак Аџић, Зоран Станојевић (лектор),
Младен Ломпар, Милорад Поповић, Сретен Зековић, Драгољуб Рашовић. Штампа: ИВПЕ - Цетиње.
Уредништво и администрација: тел/факс: 041/240-010, e-mail: lucindancpc@gmail.com (mail адреса
Лучиндана), cpc@t-com.me. web адресе: www.cpc.org.me и www.cpc.org.me/mne. Лист је регистрован код
Републичког секретаријата за информације Црне Горе, под бројем 190 од 8.12.1998. године. Као вјерско
гласило РЦГ од 1998. године ослобођен је плаћања општег пореза на промет. Тираж: 10.000 примјерака.
 2

По Милости Божјој, Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски

† Михаило
Благородном народу црногорском и христољубивој пастви,
Архијерејски Благослов и Свети поздрав:
Христос Васкресе!
Ваистину Васкресе!

Драги Црногорци и Црногорке,

Данас у неђељу 12. априла 2015. године славимо Васкрс, највећи хришћански праз-
ник. Васкрсење Господа Исуса Христоса је темељ Хришћанства. (“А ако Христос није васр-
сао, онда је празна проповијед наша, празна је и вјера наша”, 1. Кор. 15, 14). На истини да је
Христос васкрсао заснива се нада хришћана у сопствено васкрсење, “јер као што у Адаму
сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети” (1. Кор. 15, 22). Васкрс је празник над празни-
цима, пошто се на тај величанствени дан испунило и очекивање и жеља свих праведника и
пророка од Адама до Св. Јована Крститеља. Послије тродневног боравка тијелом у гробу,
Христос је васкрснуо - устао из мртвих.
То је поуздан ослонац хришћанске вјере да стварно буде вјеровање онога чему се на-
дамо (Јев. 11, 1). Васкрсли Христос својим ученицима открива стварност васкрсења. Даје
невјерном Томи који сумња у Његово Васкрсење да му сопственим рукама додирне Васкр-
сло тијело и да се увјери у Васкрсење. Увјерио се и рече: “Господ мој и Бог мој” (Јн. 20, 28).
Васкрсење Његово је у нама да ћемо и ми васкрснути, само ако смо са Христом и вјером
у његово Васкрсење, како нам поручује и Св. Јеванђеље: “Благо онима који не виђеше а
повјероваше” (Јн 20, 20).
Христово Васкрсење је смисао тврдње Символа вјере. ”И који је васкрсао Трећи
дан по Писму”, што значи, у сагласности са оним познавањем живота, са оним схватањем
свијета и човјека, душе и тијела, живота и смрти које нам је Богооткривено у Светом писму.
У тој тврдњи садржана је сва нада, сва љубав и сва вјера хришћанства.
 3
Црногорци и Црногорке,

Нека кроз хришћанску радост свеопштег васкрсења васкрсне Ваша самосвијест о

себи, својем хришћанском и црногорском националном бићу и духу. Нека вам туђе не буде
милије од својег. Да наше светиње и свето црквено благо не буде богатство друге цркве и
земље. Да аманети ваших предака остану и ваши “како Вас неби скупље коштало рушење
светиња које су оставили” преци него њихово поправљање од девастација које су над њима
починили рушитељи и девастатори. Обновите свијест да се у нашој земљи не могу градити
светиње или било што без дозвола, а поготово да се то ради злоупотребом у име Христо-
во. Васкрсните духом да неби умрли својим и националним тијелом. Васкрсните духом
како Вам више неби на уму биле као прве мисли о највећој популарности и духовном пре-
стижу оног који вас негира, омаловажава, денационализује урушавајући и ваше светиње и
односећи ваше благо из храмова и свете црногорске земље који су вам преци завјештали, а
потомци је ишчекују као своје свето добро. Духовним васкрсењем отклоните од себе своју
националну и људску смрт коју вам доносе као данајски дар они који вас потиру чинећи то
под вашим црногорским националним именом. Васкрсењем у духу у којему и јесте духовна
обнова ослободите се окова митова, илузија и обмана, празновјерја, сујевјерја и безвјерја
којим су ваши вјекови и вјечност претворени у ништа. Васкрсните духом како би правед-
ници међу вама стекли праведну награду за себе, а они који то нијесу добили име које им
припада а не служи на част људском роду. Васкрсните духом да у њему више не нађе мјесто
псеудосвијест како су рушитељи и девастатори свега црногорскога, хришћанског и људског
изван и изнад закона јер имају, а у ствари немају, посебну правну способност. Одбаците
васкрсењем својим да су такви и једино они регистровани код Бога. Небо и земља такве не
прихватају и неће. Потврдите и Ви то васкрсењем својим.
Не прихватајте стварност да свјештеници СПЦ у Црној Гори служе у храмови-
ма ЦПЦ, а вјерници ЦПЦ моле се на ливадама као некад у вријеме Христа. Црногорци,
невјерујте српским поповима да се у храмовима ЦПЦ моле Богу, моле се да нестане државе
Црне Горе и Црногорске православне цркве.
Одбаците ропство стварима и свеопшту јагму за материјалним јер је дух претежнији,
али и конструкције о анационалној православној цркви супротстављене свеопштој историји
хришћанства.
Васкрсните духом црногорским како никада, никада више неби робовали туђој
једнонационалној неистини умјесто своје, и свеопште и свете истине. Будите то што јесте,
а не оно што нијесте. Васкрсните духом својим до онога што се зове слободни човјек. Праз-
ник Васрсења Христова свима вама и нашим Црногорцима у дијаспори нека донесе срећу,
радост и васкрсење државе Црне Горе и Црногорске цркве.

Христос Васкресе!

Ваистину Васкресе!

Архиепископ цетињски и
Митрополит Црногорски
† Михаило
 4
ОПШТЕЦРНОГОРСКИ ЗБОР „ЗА ПРАВО, ЧАСТ И СЛОБОДУ ЦРНЕ ГОРЕ“
Contradictio in adiecto
Иако није могућа без енергије ирационално-
сти, политика је циљно-рационална дјелатност. Зато
поставкама својим сврха и средстава мора поштовати
логику збиљности и не трпи контрадикције. Посебно
на дуже временске стазе, не трпи унутрашње опреке
међу сврхама које поставља, опреке међу сврхама и
средствима њиховог озбиљења, као ни опреке међу
прокламацијама сврха и кријумчарењима опречних
конкретних сврха. Ако нека политичка групација -
свјесно или несвјесно - загази у неко од поља ових
контрадикција и у њему се предуго задржи, дјела јој
морају бити лоша, а њена политичка судбина про-
блематична. Нико се не може предуго одржавати
у спајању онога што је неспојиво. Мора се одби-
ти од таквога спајања или ће од њега пропасти. У
стратегијском смислу, политичка будућност доброга
дијела садашње парламентарне опозиције у Црној
Гори - због контрадикција у политичким сврхама и
средствима које су им постале трајно обиљежје - у
доброј мјери врло неизвјесна. Међутим, за Црну Гору
много виши проблем је постојање контрадикције
између активитета политичког индепендизма
владајуће групације и њеног пасивитета у креирању
и провођењу стратегије духовног, културног, језичког
и религијског индепендизма. Та је контрадикција
најизраженија у чињеници да она покушава поми-
рити политички индепендизам и религијски унио-
низам као његову директну негацију, с увјеравањима
да се тако може разријешити пароксизам право-
славног религијског питања. Од када је преузела
вођство у индепендистичком покрету, она је својим
политичким ауторитетом, умијећем, одлучношћу и
организацијским способностима постигла државну
самосталност, међународно признање и оријентацију
Црне Горе према интеграцијама у западни свијет.
Нема разлога да се не вјерује да је у томе епохално
важном послу није водило чврсто циљно-рационално
увјерење кога се и данас држи. Суд времена увелико је
издржала њена процјена неперспективности и неод-
рживости државне заједнице са Србијом. Мајсторско
решето времена просијало је истиниту једноставност
спознаје да за Црну Гору нијесу биле добре ни
претходне форме државних заједница. За њу није
била добра двочлана заједница ни ,,југословенска“
федерација коју су требало да чине - како се. еу-
фемистички прерушавао један агресивни локални
империјализам - „они који то хоће“! По регресивној
логичкој методи, суд времена закономјерно је из-
држао и закључак да никаквог смисла ни оправдања
не би имало понављање највеће државне суицидне ка-
Миленко А. Перовић
тастрофе у црногорској повијести - ,,присаједињење“
Црне Горе Србији! Према другом мишљењу, једнако
плаузибилном, у повјесницу је морала бити потис-
нута и могућност обнове Краљевине Црне Горе.
Краљевина је била државно-политички и државно-
правни крешендо двјестогодишњег мудрог и храброг
кормиларења Петровића државом црногорском, али
је ход времена учинио анахроном. Шта је послије
тога крешенда преживјело као највиталнија политич-
ка идеја у Црној Гори?
Највишу виталност показала је индепен-
дистичка идеја у републиканском облику. Она је
побиједила на референдуму о државној самостал-
ности Црне Горе. Ројалистичка идеја с династијом
Петровића повијесно је архивирана 1918. годи-
не. АВНОЈ је одбацио сваку будућу ројалистичку
солуцију за Црну Гору, али је у темеље социјалистичке
политичке организације Црне Горе у периоду од
1945. до 1990. године уградио насљеђе ројалистичке
Црне Горе. Политичка групација која је послије
тога дошла на власт временом је схватила величину
повијесних заслуга династије Петровића за настанак
модерне државе црногорске. Схватила је и величину
црногорскога огрешења о своју потоњу династију.
Огрјешење се није могло исправити стварањем усло-
ва за обнову монархистичког облика власти, али јесте
симболичким чином рехабилитације Петровића.
Није то учињено како приличи ни са стилом нити
повлачењем свих битних политичких импликација
које је захтијевао сами чин рехабилитације. In
genere, владајућа политичка елита данашње Црне
Горе за изузетно кратко вријеме прешла је огромни
развојни пут. Од свога почетног колаборатурног об-
лика доспјела је у политичком развоју до епохално
важне спознаје да се истинска и ваљана политичка
будућност за Црну Гору може обезбиједити само
стављањем индепендистичке републиканске идеје у
средиште властитог политичког програма и избора.
Уз велике политичке и сваке друге ризике, та је поли-
тичка елита успјела материјализирати ту идеју. Каква
је вриједност те идеје и њезиног остварења показује
чињеница да је Црна Гора доспјела пред врата онога
што чини средиште политичке, економске и културне
екумене данашњег свијета.
Јасну оријентацију на политички индепенди-
зам у стварима статуса и организације државе Црне
Горе - ако се апстрахира од потребних и изнуђених
тактичких лавирања - мање или више није пра-
тила одговарајућа индепендистичка оријентација
у тзв. идентитетским питањима. Најдрастичније
 5
се контрадикција показује у религијском питању.
Православље је на насилни начин - дакле, узурпацијом
- промијенило институционалног носиоца у Црној
Гори 1920. године. До данас СПЦ као узурпатор не-
уморно фалсифицира све што има икакве везе с ис-
тинском прошлошћу, садашњошћу и будућношћу
Црне Горе и Црногораца! Два пута је у потоњих де-
ведесет година учињен покушај да се исправи дубока
повијесна неправда према аутокефалној Црногорској
православној цркви. Два пута је јасно артикулирано
хтијење да се поништи узурпација цјелине њезиног
духовног, сакралног и материјалног повијесног фак-
тицитета, те поврати њен стари повијесни статус у
црногорском друштву. Први пут, у Никшићу 1945.
године православно свјештенство декларирало је
став о потреби обнове аутокефалне цркве. Неко је у
зачетку онемогућио ту идеју. Неко је учинио да лаич-
ка и стручна јавност Црне Горе до данас углавном и
не зна да се она икад догодила! Други пут, покушај
је био релативно успјешан и деведесетих година је
обновљена аутокефална Црногорска црква. Зашто
„релативно успјешан“? Зато што правог успјеха и
правог исправљања повијесне неправде не може
бити без јаснога и истинитог односа државе црно-
горске према питању ко је у духовном, повијесном
и правном смислу сукцесор насилно укинуте старе
Црногорске цркве! Држава црногорска фактички
као сукцесора признаје Српску православну цркву.
Држава црногорска прешутно признаје узурпацију из
1920. године. Држава црногорска прешутно прихвата
фалсификацију да је данашња Српска православна
црква у њој иста она аутокефална Црногорска црква
која је себе уградила у црногорско повијесно, држав-
но и духовно вијековно битисање, а не институција
која негира сваки елемент тога битисања. Држава
црногорска прешутно прелази преко чињенице да
је СПЦ она институција која је свим силама радила
ЦЕТИЊЕ, ЉЕТЊА ПОЗОРНИЦА, 04.07.2014. године
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ЈЕ СТВОРИЛА,
САЧУВАЛА И ИЗГРАДИЛА СВИЈЕСТ О ЗНАЧАЈУ
ДРЖАВНОСТИ ЦРНЕ ГОРЕ ЗА ЊЕНЕ ГРАЂАНЕ
Ваше Блаженство, господине Митрополите
Михаило,
поштовани присутни
Данас смо овђе да, још једном изразимо
своје незадовољство односом државе Црне Горе пре-
ма Црногорској православној цркви.
Више пута смо то чинили, али без посебно
видљивих резултата.
да нестане аутокефална Црногорска црква. Држава
црногорска неће да се авиза пред чињеницом да СПЦ
на „византијски начин“ покушава преотети огромне
заслуге Црногорске цркве за постојање Црне Горе и
затријети свако памћење на стару Црногорску право-
славну цркву.
Држава црногорска третира СПЦ као
институцију изнад свога правнога система. Држава
црногорска пушта СПЦ да буде држава у држави.
Држава црногорска тако рећи себи самој укида суве-
ренитет на цијелој својој територији. Владајућа по-
литичка елита Црне Горе, дакле, у том питању није
одмакла од свога колаборантског облика из 90-тих
година прошлог вијека.
Владајућа политичка елита Црне Горе мора
смоћи снаге и превазићи парадоксију властитог од-
носа према конституцијским темељима државе. Не
може се дуже времена држава истовремено јачати у
својој политичкој самобитности и слабити нелегал-
ном, нелегитимном и неправедном подржавању оне
политичко-религијске структуре којој је баш та само-
битност - неподношљива! Разрјешење те парадоксије
неби значило спорење права на постојање Српској
православној цркви у Црној Гори. Но, морало би
значити оспоравање њеног права на узурпацију са-
кралних објеката који су у Црној Гори постојали и
прије него што је уопште она 1920. године формира-
на као Српска православна црква. Тешки је цинизам
да данас СПЦ не допушта свјештенству и вјерницима
ЦПЦ приступ црногорским православним сакралним
објектима. Држава Црна Гора је ту индиферентна или
чак секундира у том недопуштању, јер не омогућава
Црногорској цркви обављање службе у црквама у
којима је вјековима служила. Тако она крши једно
од основних људских права - право слободног
исповиједања вјере!
Жељко Томовић
У комуникацији са одговорнима наилази се
на разумијевање значаја Црногорске православне
цркве, посебно њене аутокефалности, али кад је по-
требно предузети конкретне радње и мјере из своје
надлежности, ту настаје прекид, одуговлачење,
чекање бољих времена и ко зна који све разлози се
наводе.
Наравно, ни један од разлога нема основа.
У питању је неодлучност.
 6
Црна Гора је уредила своје односе са
династијом Петровић Његош, што је за сваку похвалу
јер је изразила свој однос поштовања према носиоци-
ма власти претходне међународно признате државе
Црне Горе.
На овај начин наглашен је само дио
вишевјековног континуитета државности Црне Горе.
Династији Петровић Његош претходио је рад
Митрополита аутокефалне Црногорске православне
цркве која је створила, изградила, одржала и развила
свијест о значају државности Црне Горе.
Једина организација која је гајила вјеру у
државност Црне Горе је Црногорска православна
црква. То је чинила вјековима прије него је династија
Петровић преузела власт. То је, кроз породично
предање, чинила и након доношења декрета Алек-
сандра Карађорђевића, 1920.године.
Ова чињеница остала је незаштићена неза-
висном, сувереном и међународно признатом држа-
вом Црном Гором па је остала препуштена самој себи
- Црногорској православној цркви.
Да ли некоме смета ЦПЦ?
Да, смета онима који свој развој везују
за центре који су ван Црне Горе а за циљ имају
експлоатацију грађана и осталих вриједности Црне
Горе.
Такође питање које тражи одговор је, Коли-
ко међу носиоцима уставних и осталих државних
овлашћења Црне Горе има оних који имају 2 или 3
држављанства?
Одговор је значајан због тога што
држављанство јесте дио идентитета а они који имају
више држављанстава свој „црногорски“ иденти-
тет дијеле са другом државом. При томе носилац је
Уставних овлашћења Црне Горе и свакако да и своја
овлашћења дијели у складу са држављанствима.
Одговор на ово питање је веома значајан
јер таквима није приоритет развој Црне Горе него
клацкају између развоја држава чија држављанство
имају.
Дакле, не развој Црне Горе него подређивање
Црне Горе развоју других или бар ускраћивање не-
зависног и сувереног развоја Црне Горе у интересу
друге државе.
Према томе, упркос развоју институција не-
зависне, суверене и међународно признате државе
Црне Горе, основна вриједност остаје сама. Као да се
институције настављају развијати под утицајем Вели-
косрпског али и осталих великонародних пројеката.
Црногорци су маргинализовани, осим оних
који прихватају Ђиласов концепт Црне Горе и Црно-
горце као сепаратисте. Разумијевање Црногорскога
народа као одвајање од Српскога народа је најгори
концепт за идентитет Црногорскога народа али, како
ствари стоје, управо они су задужени за негирање
колијевке државности Црне Горе. Управо они
спрјечавају да битне чињенице о државности не буду
и темељ континуитета државе Црне Горе. Као да је то
основа испод које се не може ићи.
Чему онда обнова државности Црне Горе кад
није заштићена вјековима стварана вриједност? Как-
ва је стабилност дома који не поштује темељ?
Поред наведенога, значајан због којег Црно-
горска православна црква треба да заузима мјесто
које јој историјски припада је разлог са аспекта
културе у Црној Гори, уколико културу посматрамо
као допринос универзалним вриједностима. Са тога
аспекта ЦПЦ је дала огроман допринос развоју мул-
тиконфесионалног, мултивјерског друштва.
И наведено, надлежни, не врједнују.
Непрепознавање сопствених вриједности,
у томе процесу, је метод који је наметнут али је у
темељу разградње и сиромашења Црногораца јер ако
не знају што вриједи онда не могу знати ни колико
вриједи.
Како је могуће помињати одрживост економ-
ског развоја у условима тржишне привреде, ако није
заштићена вјековима стварана вриједност? Никако.
Због тога, иако некоме ово апстрактно дјелује, стаби-
лан одржив економски развој Црне Горе није могућ
без поштовања сопствених вриједности – прије
свих Црногорске православне цркве. Одатле почиње
разумијевање Црне Горе, наших сликара, пјесника,
књижевника, филозофа, научника, правника, еконо-
миста, привредника, грађана.
Предузимање законских мјера према онима
који, својим дјеловањем, наносе штету својој држави
један је од примарних задатака сваке државе.
При томе нечињење има исти значај као и
чињење противно интересима Црне Горе.
То што нијесу прочитали, што нијесу
довољно образовани за послове које обављају или
имају другачија вјерска осјећања не би смјело бити
опредјељујуће али је проблем у томе што јесте
опредјељуће.
За претпоставити је да од њих потиче де-
структивна „логика привида“ којом стварају привид
да се нешто ради а унапријед им је јасно да ништа
неће учинити да покрену прави процес. На овај на-
чин исцрпљују људски потенцијал и наносе штету
не само ЦПЦ. Одржавају и снаже митолошки дио
људскога бића, што човјека одваја од реалних про-
блема и сагледавања реалних могућности.
Црногорска православна црква се обраћала
свим надлежним органима у Црној Гори и иностран-
ству.
Добијен је одговор само од Савјета за
грађанску контролу рада полиције, поводом
 7
онемогућавања уласка Црногорске православне
цркве у Цетињски манастир 18. априла 2007. године.
Савјет је, између осталог, оцијенио да „нијесу
примијењена сва расположива полицијска овлашћења
против особа, из криминогених структура, која су
према званичним полицијским информацијама, на-
оружана боравила у Цетињском манастиру“.
Оцијенио је и да је неприхватљиво да поред
протока времена „јавност у Црној Гори није упозната
са идентитетом лица за које је полиција тврдила да
имају криминогену прошлост и предузетим службе-
ним радњама службене природе у вези са случајем“.
Од 2007. до 2014. године не знамо ко су та
лица.
Тврдим сљедеће, да су у питању заговорници
државности Црне Горе и вјерници Црногорске право-
славне цркве одавно би били правоснажно осуђени и
издржавали казну.
Ђе је суверенитет и независност државе и
професионализам Полиције нека свако закључи за
себе.
По питању Цетињског манастира имам и
конкретну иницијативу за уређење статуса овога ос-
новнога објекта државности Црне Горе.
Наиме, у састав Народнога музеја Црне Горе
су:
„четири посебне музејске јединице:
Историјски музеј (у чијем саставу су Музеј краља Ни-
коле, Музеј Петра II Петровића Његоша, Његошева
родна кућа, Његошев маузолеј на Ловћену, дворска
црква на Ћипуру, маузолеј Владике Данила на Орло-
вом кршу и Рељеф Црне Горе), Умјетнички музеј са
Галеријом савремене умјетности Дадо Ðурић, Етно-
графски музеј и новоосновани Археолошки музеј са
Лапидаријумом. Музеји су смјештени у здањима која
сама по себи представљају културно-историјске спо-
менике највећег значаја.
Трагови сакупљања музеалија на терену
садашње Црне Горе сежу у вријеме црногорских
митрополита, а карактер прикупљених предмета
упућује прије свега на црквену историју.” (Цитат је
са званичног сајта Народнога музеја Црне Горе)
Без обзира на наведене чињенице, у састав
музејскога комплекса није Цетињски манастир иако
је основа историјскога језгра Пријестонице Цетиње.
Цетиње се развило око манастира. Оста-
ли објекти, који су настајали касније, у саставу
су највећег музеја у Црној Гори а први, основни,
темељни објекат није, иако је проглашен за споменик
културе.
Разлог овоме треба тражити у чињеници
да је у Цетињски манастир смјештена Митрополија
црногорско-приморска Српске православне цркве.
Дакле, организациони дио цркве стране држа-
ве држи најзначајнији објекат историјскога језгра
Пријестонице Цетиње и државности Црне Горе.
Како је у таквим условима, грађанима Црне
Горе али и странцима могуће приказати и објаснити
државност Црне Горе.
Континуитет и вјековна државност остају
само у гласу водича или слово умртвљено на папиру.
Потпуно безживотно и неаргументовано.
Звучи невјероватно и збуњујуће, иако је ис-
тинито.
Ћутање надлежних органа поводом недав-
но дате изјаве министра правде Републике Србије
довољно говори о недостатку воље за очување иден-
титета Црногорскога народа али и о недостатку воље
за очување и развој културе у Црној Гори и њенога
суверенитета и независности.
Опште позната чињеница је да је аутокефал-
на Митрополија Црногорске православне цркве уве-
ла Црногорски народ и државу у ред просвијећенога
свијета.
Дакле аутокефална Митрополија Црногор-
ске православне цркве а не садашња Митрополија
Српске православне цркве у Црној Гори, иако та
Митрополија столује у Цетињскоме манастиру.
Митрополија СПЦ није ни постојала кад је
Митрополија ЦПЦ вршила своју историјску мисију.
Својатање достигнућа аутокефалне ЦПЦ и
државе Црне Горе говори о недостатку вриједности
оних који то чине а ћутање надлежних је само наста-
вак оснажене Великосрпске политике.
Да би Црна Гора сачувала свој идентитет
мора, на првоме мјесту, сачувати Цетињску манастир
и ставити га под своју управу.
Враћање Цетињскога манастира под управу
државе Црне Горе је једини начин за очување култур-
нога блага Црне Горе, историје и идентитета.
Због тога и н и ц и р а м да Цетињски ма-
настир уђе у састав Народнога Музеја Црне Горе, да
њиме управља држава, као и осталим музејима, уз
омогућавање вршења вјерске службе у Цркви свете
Госпође у вријеме које одреди Управа музеја, одно-
сно држава и Пријестоница Цетиње, а које је у складу
са вјерским потребама обије цркве.
На овај начин држава ће управљати својом
имовином а биће умањене посљедице дискриминације
Црногорске православне цркве.
Истовремено, вриједности Црне Горе би биле
коришћене у њеноме интересу а не у интересу стране
државе и то у циљу омаловажавања Црне Горе.
Захваљујем на пажњи.
8
9
10
 11
КАЗНЕНА ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕЗАКОНИТЕ РАДЊЕ И
ДЕВАСТАТОРЕ КУЛТУРНОГ НАСЉЕЂА
Покретање кривичног поступка против
лица која су отуђила и оних која су омогућила
незаконити упис црквене имовине у власништво
СПЦ и њене матице државе Србије, блага је и не-
адекватна мјера за сву штету која је причињена ЦПЦ
и држави Црној Гори. Није ми познато да постоји
примјер у свијету гдје се историја, култура, традиција
свим средствима жељела негирати, фалсификовати,
затријети, као што је то примијењено на државу Црну
Гору и ЦПЦ.
Историја ЦПЦ њена првенствена улога и
значај као институције не само вјерског, већ као
симбола и државног, дају свим вјерницима и пошто-
ваоцима ове цркве за право да укажу да цјеловито
рјешење црквеног питања није партијско већ држав-
но питање, јер само постојањем црногорске цркве,
постојаће и црногорски народ и држава Црна Гора.
Међутим реалност и садашњост тренутка,
положај ЦПЦ изазивају забринутост и траже хитне и
одлучне потезе, да се поврати углед, положај и значај
ЦПЦ, какав је имала до 1920. године.
Насилним укидањем црногорске цркве,
моћници су предузели све мјере да јој одузму и
имовину. Посебно у периоду од 90-тих година до
данашњег дана непокретности се књиже-уписују на,
са становишта права неидентификовану страну силу
у Црној Гори, Српску православну цркву. На стоти-
не хиљада метара квадратних непокретности без
ваљаног правног основа, противно важећим закони-
ма о непокретностима, укњижено је као власништво
– својина СПЦ. Упис је извршен без поднијете прав-
но ваљане документације, а у многим случајевима
није поднијет ни захтјев за укњижбу. Сви правни си-
стеми штите својину као универзално право. Управо
у Црној Гори нечињењем или свјесно или несвјесно
радећи, омогућено је СПЦ да постане власник огром-
них непокретности у милионским износима и тиме
постане значајан економски фактор у овој држави.
Није познато да је било ко индивидуално или колек-
тивно сносио било какве последице; ни дисциплин-
ске, а да не причамо о кривичним. Дакле, извршиоци
и налогодавци остали су ван сфере кривичне одго-
ворности.
Да се посјетимо како је стање на спомени-
цима културе у Црној Гори. Министарство културе
и медија је у мају 2005 године образовало комисију
за утврђивање стања непокретне културне баштине
у Црној Гори. По извјештају комисије од укупно пре-
гледаних 350 споменика културе 246 је девастирано.
Од тог броја на 138 споменика културе евиденти-
Адв. Мр Никола Белада
ране су последице нелегалних и нестручних радо-
ва (што подразумијева да се обнова, рестаурација и
конзервација споменика културе радила без ваљане
пројектне документације или мимо ње, без струч-
ног надзора, без одобрења надлежног државног ор-
гана или завода, да су нестручно извођени радови).
У нелегалним и нестручно изведеним радовима
примат припада српској православној цркви гдје је
девастирано или деградирано 80 објеката. Каракте-
ристика утицаја нелегално и нестручно изведених
радова је у томе што у највећем броју за последи-
цу имамо трајно оштећење појединих споменич-
ких вриједности или трајан губитак споменичких
вриједности. Најтипичнији примјери оваквог неле-
галног и нестручног поступања на споменицима кул-
туре су Цетињски манастир, Манастир Стањевићи,
Манастир Дујево, Манастир Подострог, Манастир
Старчево, Манастир Ждребаоник, Доњи манастир
Острог, Манастир Ћелија Пиперска, Дукља, Мана-
стир Добриловина итд.
Под изговором враћања објеката потребама
вјерника, СПЦ је примијенила нова архитектонска
рјешења у погледу габарита, волумена и изгледа.
Кроз нелегалне радове и друге захвате на објектима,
уношењем нових елемената који нијесу својствени
и примјерени аутохтоној и градитељској културној
баштини Црне Горе, а под изговором привођења
објеката богослужбеним функцијама намјерно су
измијењена њихова препознатљива историјска, кул-
турна и архитектонска својства и вриједности. Зашто
је то урађено? Из простог разлога да се затре траг
свега што је аутентично црногорско, да се уништи
биће и дух црногорског постојања. Баш у вријеме
експанзије недозвољених радова на споменицима
културе у Црној Гори је био на снази и у примјени
Закон о заштити споменика културе, усвојен на скуп-
штини Црне Горе новембра 1991. године. У казненим
одредбама овог закона предвиђена су кривична дјела
за сваког ко оштети или уништи споменик културе
или ко без дозволе надлежног органа изводи радове
на споменику културе, чак са предвиђеном казном за-
твора до 3 године. Међутим и овог пута извршиоци и
налогодавци остали су ван сфере кривичне одговор-
ности.
Дакле, не само да је постојало упориште
у домаћем националном законодавству, да се гоне
учиниоци кривичних дјела, већ се потврда таквог
поступања могла наћи и у међународном праву. Наи-
ме, друга конференција министара Европе 1985 годи-
не, донијела је конвенцију о заштити наслеђа архи-
 12
тектуре Европе (тзв. Гранадска конвенција). По члану
9. те конвенције изричито се наводи на неопходност
примјене законских мјера у борби против кршења
културног наслеђа, а по датим смјерницама за пра-
вилно тумачење члана 9. конвенције предвиђа се и
затворска казна за прекршиоце. Да закључим нама у
том периоду није било довољно да имамо основу у
националном законодавству и међународном праву
да примијенимо норму и гонимо учиниоце кривич-
них дјела. Све што сада наводим односи се на период
до 2005 године и може се претпоставити што се све
на споменицима културе Црне Горе десило од 2005
године до данашњег дана.
Овоме треба додати још и податак да Закон
о заштити културних добара, усвојен 2010 године
и којим је престао да важи Закон о заштити споме-
ника културе, у казненим одредбама за повреде –
непоступање по том закону предвиђа прекршајну, а
не кривичну одговорност.
Да наставимо са кривичном одговорношћу
боље рећи неодговорношћу. У важећем кривичном
законику предвиђено је кривично дјело изазивање
националне, расне и вјерске мржње. И у кривичном
законику из 2003 године постојало је слично дјело
са пуним називом изазивање националне, расне и
вјерске мржње, раздора и нетрпељивости. Није не-
опходно да посебно наводим, јер је то општепоз-
нато, колико је пута у последњих 20 година, јавно
изнијето лажи, клевета, увреда, мржње, вријеђања,
исмијавања, потцјењивања и ниподаштавања на ра-
чун Архиепископа Цетињског и Митрополита Црно-
горског Михаила и вјерника и поштоваоца Црногор-
ске православне цркве. И овог пута су извршиоци и
налогодавци остали ван сфере кривичне одговорно-
сти. При свему треба истаћи и дискриминацију пре-
ма ЦПЦ, а њеним вјерницима угрожено је право на
вјерску слободу. Ваљда не треба подсјетити да Уни-
верзална декларација о људским правима из 1948
године, Европска повеља и конвенције о људским
правима и слободама дају нам за право на вјерску
слободу.
За укупно стање ипак морамо бити самокри-
тични и рећи да и сами сносимо дио одговорности
јер смо били у увјерењу да надлежни органи у оквиру
својих овлашћења треба и морају да предузму мјере,
како то налажу важећи закони Црне Горе.
Ради превазилажења садашњег,
понижавајућег положаја, ради вјере у право и правду,
ради исправљања учињених грешака сматрам за не-
опходним:
1) Да се од стране Министарства финансија
Црне Горе формира независна комисија, са задатком
да утврди основ уписа СПЦ у катастру непокретно-
сти за сву имовину на територији Црне Горе, те да
сачини извјештај о утврђеном стању са предлогом
мјера и достави га Влади и Скупштини Црне Горе, те
да се са извјештајем упозна јавност Црне Горе,
2) Да се у Скупштини Црне Горе иницира
расправа о Извјештају комисије о стању непокретне
културне баштине у Црној Гори, са иновираним по-
дацима од 2005 до 2013.године.
3) Да се наведени извјештаји доста-
ве Секретаријату Савјета Европе – Одјељењу за
културну баштину, те признатим међународним
организацијама у области културног наслеђа
ИЦОМОС-у и ИЦРОМ-у.
4) Да се у Скупштини Црне Горе иницира
расправа за измјену и допуну важећег Закона о за-
штити културних добара у дијелу казнених одреда-
ба, које ће предвиђети кривичну одговорност за сва
оштећења и за радње без сагласности надлежног
државног органа на споменицима културе.
5) Да се због чињенице да су у питању универ-
залне вриједности ова кривична дјела третирају као
дјела, која по међународном праву не застаријевају
(чак и по цијену интервенција на важећем кривичном
законику).
6) Да се наведени извјештаји доставе Врхов-
ном државном тужилаштву Црне Горе ради оцјене да
ли постоји основ сумње за покретање кривичних по-
ступака против свих који су било директним учешћем
било нечињенем извршили кривична дјела.

ЗАКЉУЧЦИ ОПШТЕЦРНОГОРСКОГ ЗБОРА

„ЗА ПРАВО, ЧАСТ И СЛОБОДУ ЦРНЕ ГОРЕ“
- Поништење одлука нелегалне Подгоричке скупштине 1918. године и свих аката проис-
теклих из ње;
- Повраћај црковне имовине и сакралних објеката у власништво државе Црне Горе;
- Отварање сакралних објеката за све, без обзира на национално и религијско опредјељење;
- Покретање кривичног поступка против лица која су отуђила и оних која су омогућила
незаконити упис црковне имовине у власништво СПЦ и њене матице државе Србије;
- Законско санкционисање свих, без изузетака, који унижавају углед Црне Горе, урушавају
њено Уставно уређење и раде против њених виталних интереса.
 13
ИЗ ЉЕТОПИСА ЦПЦ
Говор архиепископа Симеона поводом рукоположења
црногорског свјештеника Николаја
Драги Оче Николај!
Наш Господ Исус Христос је казао: многи
су позвани, али мало их је изабраних. Данас на праз-
ник Светог Ђорђа смо те извукли из народа и преко
Твог рукоположења те народу поново предали. Ми
смо те рукоположили зато што смо убијеђени да је
твој позив од Бога благословен и зато што си ти свим
срцем предан томе, да служиш Господу Богу који те
позвао и одредио. Жеља која те кроз дуго вријеме
пратила, која те водила од Римско католичке цркве
у православну цркву, која је једним дијелом од тебе
прихваћена као твоја правовјерна, дакле, православ-
на фамеља. Не постоје случајности у животу, него
само одређење против којих се тешко можемо бра-
нити, одређења која нам тек у току нашег живота
показују животни пут. Твој богобојажљиви живот те
је сачувао и обликовао за оно што си данас постао,
свјештеник у православној цркви. Твоје студије у
православљу и са тим у вези њихово окончање у пре-
ма нама пријатељском манастиру у Siretti, показују
како је озбиљно замишљен Твој нови пут. И премда
су Твоје шансе за пријем у друге православне цркве
биле велике, Ти си сам изабрао ову стару традицио-
налну цркву, јер твоји породични коријени сежу ду-
боко у овој цркви. Црногорска православна црква је
преко твог рукоположења добила свјештеника, који
ће у будућности своју пастирску дјелатност обављати
у властитој цркви, коју имаш намјеру да градиш.
Ми Ти сви желимо Божји Благослов и поздрављамо
те у овом знаменитом дану у кругу свјештеника и
вјерника Црногорске православне цркве.
† Симеон

Говори са духовне академије ЦПЦ (Котор, 25.4.2014. г.)

Ваше Блаженство, Господине Митрополите,
Предćедниче Црквене општине Епархије Которско приморске, Господине Станојевићу,
Цијењене даме и господо,
Прошло је више од двије деценије, од када је формално обновљена ЦПЦ. Кажем „формално“, јер
је и наша црква Божјом вољом створена а вјерујућим људима потпуно јасно да овоземаљска бића немају
право било на који начин поништити Вољу Свевишњега. То не схватају, или не желе схватити, они који се
представљају као Божје слуге и сљедбеници Апостола. То смо, нажалост имали прилику да се увјеримо при-
ликом недавне демонстрације силе и насиља у Подгорици, чак и од стране Васељенског Патријарха, који
„заборавља“да је управо Васељенска Патријаршија између осталих признала аутокефалност Црногорске
православне цркве. Што требамо радити ми „обични смртници“ када се са тако високе адресе крше макар
двије од 10 Божјих заповијести: „Не ćедочи лажно на ближњега својега“ и „Не пожели никад ништа што је
туђе“. У нашем случају се не ради само о жељама већ о отвореној отимачини и фалсификовању црногорске
културе и традиције.
И као што је наш Митрополит у Ускршњој посланици казао:
Држава Црна Гора и Црногорска православна црква имају властиту Голготу; кроз највећи дио своје
историје били су разапети са трновим вијенцем славе на глави. Христов примјер држао их је на путу ка Вас-
крсу. Наша држава је васкрснула, а црква наша још чека са вјером у Христа јер је Он Пут, Истина и Живот.
Ја томе не бих имао што додати изузев да је Црну Гору кроз њену миленијумску Голготу, почев од
Дукље, Зете и напокон Црне Горе спасила управо вјера и љубав, која није имала алтернативе!
Сретен Вујовић
Секретар Св. Синода ЦПЦ
Ваше Блаженство, Господине Митрополите, Михаило,
Уважене даме и господо,
Чини ми задовољство да вас у име Црквене општине Црногорске православне цркве Котор могу
поздравити на овој духовној академији да још једном потврдимо наше духовно присуство и потребу да као
православни Црногорци, у властитој држави не будемо маргинализовани до те мјере да не остварујемо ни она
људска права која су загарантована и националним мањинама.
Надамо се да ће се коначно чути наш глас и да ће власти коначно схватити једноставну чињеницу
да је у Црној Гори само народ по коме се држава зове, ево готово четврт вијека без елементарних права која
прије свега подразумијевају право да своју вјеру исповиједају у историјској Црногорској православној цркви
која је готово три вијека била темељ црногорске државе. Закидањем тог права закида се и право тровјековног
државног постојања.
Ми смо ту. Ми немамо резервну домовину и зато још тврдо вјерујемо да Црна Гора мора доживјети
свој пуни државни и духовни препород.
У то име вас још једном поздрављам и желим од Бога свако добро за вас и ваше ближње.
Бранко Станојевић
 14
ГОВОР МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА НА СВЕТО
ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
Данашњи Велики хришћански празник Све-
то Преображење Господње има изузетан значај за
црногорски народ и ЦПЦ. Слави се 19. августа по но-
вом, а 6. по старом календару.
ЦПЦ слави овај дан као успомену Христовог
преображења на гори Тавору. Прославља се тренутак
кад се први пут Христова божанска природа учинила
видљивом. Ученицима је дат наговјештај славе есха-
толошке вјечности.
Своју славу Христос је показао својим уче-
ницима Петру, Јакову и Јовану откривајући им бо-
жанску природу.
Преобрази се пред њима, и засија се лице
његово као Сунце.
Сјај његове мандорле или ауреоле, тог
свјетлосног овала назначеног златном бојом који
уоквирује једну или више фигура, означава прису-
ство трансцедентне божанске силе и снаге.
Створена таворска свјетлост схвата се као
енергија Бога, а не његово испољавање.
Као предмет мистичког искуства ова
свјетлост је често описивана у покушајима да се дође
до разумијевања и сједињавања са Богом.
Слика се планина Тавор често са три врха.
На средњем је Христос у бијелој одори, благосиља
док се из њега шири свјетлост.
На десном врху стоји Мојсије и држи табли-
це Закона.
На лијевом пророк Илија. Испод планине
три ученика Петар, Јаков и Јован леже гледајући као
у трансу.
Понекад се са једне стране планине приказује
Христос и ученици како долазе на планину, а с друге
како силазе.
Ученици су узнемирени, а Христос се осврће
и благосиља их.
Христос је рекао својим ученицима, да
не саопштавају ову тајну до његовог Васкрсења.
Силазећи са Горе заповиједи им Исус говорећи: „Ни-
ком не казујте што сте виђели док син човјечји из
мртвих не устане.“ (Мат. Гл. 17,2).
Христос је унапријед знао да ће страдати за
спасење људи, па је и позвао ученике да буду ćедоци
догађаја славе његове прије страдања на Голготи.
У моменту Христова преображења појавили
су се и пророци Мојсије и Илија. Они су разговарали
са Христом о његовом страдању у Јерусалиму.
У транскрипцији са црквенословенског
језика тропар гласи:
Преобразилсја јеси на Горје Христе Боже,
Показавиј учеником Твојим славу Твоју,
јакоже можаху, да возсијајет и нам грјешним
свијет твој присносушчниј, молитвом Бого-
родици,
свјетодавче слава тебје.
У црногорским црквама се на овај дан
благосиља нови род грожђа, а везује се и за смјену
годишњих доба.
Ми, Црногорци, који носимо име Христово,
према својим моћима, настојмо да остваримо оно
што је безгријешни Христос својом Божанском моћи
остварио. А када се мучио на крсту чули смо његове
ријечи: „Боже опрости им јер не знају што чине.“
Угледајмо се на Христа, да не враћамо зло за
зла, него да праштамо увреде. Тако ћемо бити ближи
Христу и људима.
Вјерујте Црногорци Светом Јеванђељу и жи-
вите по Јеванђељу, јер нам Христос поручује: „Ко
ходи замном, неће ходити по тами, јер сам ја пут, ис-
тина и живот.“
Црногорци, будимо сами себи строге судије,
јер су дани зли (Еф. Гл. 5,16), јер само сталном бор-
бом можемо да се одржимо и истрајемо на путу Хри-
стовом.
Да се припазимо да нас не превари Сатана,
јер знамо што он мисли. Црногорци, покорите се
Богу, а противите се Сатани који нам нарушава нашу
свету ЦПЦ и државу Црну Гору.
Преко сатанског амбасадора у Црној Гори и
његових курира злодух Сатане отвара сатанска вра-
та пакла, да надвладају добро, и тако омогуће себи
тјелесна уживања у нашем државном дому.
Са столице Светог Петра чуле су се само
племените и људске поруке, а не ове које чујемо да-
нас, вријеђајући не само Црногорце већ и све људе
који живе у Црној Гори.
Код ћивота Светог Петра на Цетињу,
вјерници се легитимишу које су вјероисповијести.
Курири сатанског амбасадора проповиједају да писа-
ни траг Његоша и Св. Петра неби се могао замислити
без Косовске битке, кнеза Лазара и Милоша Обилића,
као и неистину да се Црна Гора ослобађа Турака под
утицајем косовског мита.
Сатански злодух кривотвори Његоша.
Његош у својем тестаменту помиње четири
пута црногорски народ, а ниједном српство, српски
народ и српску државу. Није се он опраштао са Срби-
ма којима не припада већ да својим Црногорцима,
својим народом којим управља и влада. Да се оćећао
Србином оставио би и неку поруку српском народу.
Овако се пропагира зло и гријех од сатанског
амбасадора у Црној Гори. Он заборавља неумитну
судбину да ће сатане горјети у паклу.
Нама Црногорцима остаје наш једини свети
пут вјерности Христу и хришћанству чији сјај преоб-
раженске свјетлости нас сједињава са Богом.
Црногорци нека вас вјечно освјетљава сјај
као сунце са лица Божјег сина Исуса Христа!
БУДИТЕ БЛАГОСЛОВЕНИ
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО
 15
Рукоположен још један свештеник, добијена и дозвола за
градњу цркве
Митрополит Црногорске православне цркве Михаило и владика Горазд, епископ
за Аргентину и Латинску Америку и никшићко – острошки са свештенством служили
су литургију у капели Светог Петра Цетињског на Цетињу, а затим је ђакон Бранислав
Пајовић, који је дипломирао теологију на Духовној академији у Кијеву, рукоположен за
свештеника.

Владика Михаило саопштио је и да је ЦПЦ постхумно додијелила медаљу за храброст

Љубинки Перазић, која је 1991. године на Цетињу са ђететом у наручју стала и пркосила
војним борним колима којих је било много тих дана на улицама Пријестонице.

31. 10. 2014. г.

Из канцеларије ЦПЦ

Ријеч протођакона, Сретена Вујовића, Секретара Светог Синода Црногорске православне цркве, на
парастосу Владици Антонију, 18. 11. 2014.
Одани владичином завјету
Ваше Блаженство,
Господине, Господине, Митрополите Миха-
ило, драги пријатељи,
Као и прошле, ту смо опет и ове године да
се поклонимо ćенима Блаженопочившег Митропо-
лита обновљене Црногорске Православне Цркве
Господина Антонија. И тада смо казали, а ваља по-
новити да смо спремни носити Часни Крст, који је
он тада достојанствено понио на својим леђима, у
славу једине наше Цркве, која је кроз вјекове сачува-
ла слободу, национално достојанство, памћење и не
само у подловћенској Црној Гори, јер су наши преци
ту лучу слободе и части пренијели на друге крајеве
Црне Горе не штедећи своје животе да би поробљеној
хришћанској и нехришћанској браћи скинули јарам
ропства са леђа.
Нажалост многи од њих ни данас не виде
„дивне жертве, пред олтаром Цркве и племена“ већ
се вољно приклањају повампиреном злу, чије поруке
слушамо задњих дана, и чији злокобни Сотонски наум
благосиљају поглавари туђинске СПЦ у Црној Гори,
као да није било доста што су у име неке чудне вјере
угасили стотине хиљада недужних живота на просто-
рима бивше Југославије и то само у посљедњем без-
умном рату. Вјерујемо да СПЦ као такву туђинском
мора доживљавати и већина српског народа, јер у њој
се умјесто љубави слави зло, умјесто изградње жи-
вота достојног човјека пројектује пропаст људскости.
Ми смо обећали нашем Митрополиту Антонију и
близу смо да испунимо то обећање; ускоро ће овђе
бити готова црква посвећена Преподобном Госпо-
дару нашем Ивану Црнојевићу. Вјерујем да ће се у
Царству Небеском, душа Блаженопочившег Митро-
полита Антонија радовати заједно са нама.
Многе наше цркве су вољом девастатора у
мантијама изгубиле своју изворну физиономију, но у
том злом науму заборавили су да је немогуће дева-
стирати ону која се налази у нашим срцима.
Цетиње је увјек знало препознати зле слутње,
њихове духовне вође и неимаре зла, као и оне који са
Олтара шаљу отровне и злокобне поруке и који нам
задњих дана то отворено поручују, а да нико лише
нас не проговори осудом, која ће имати одговарајућу
тежину. Зато можемо на овом Светом мјесту потврди-
ти своју одлучност да љубављу сачувамо мир са дру-
гима и у себи, како би имали ђе да нађу уточиште и
залутали и уморни и невољни.
Помолили смо се са вјером у Господа и Спаса
нашега Исуса Христа, за душу нашег Архипастира,
Митрополита Антонија, вјерујући да ће ове молитве,
хришћанске поруке љубави, страдања и трпељивости
Господ препознати и дати нам снаге да наставимо на
путу Праведности и Љубави. Блаженопочившем Ми-
трополиту Антонију поново поручујемо, као онога
дана када је дошао међу Црногорце, да остајемо ода-
ни датом Завјету! Њему нека је вјечна слава и хвала и
нека му душа царује у Царству Небеском!
 16
Божићње свечаности 2015.
ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ, АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ †МИХАИЛО
Благородном народу црногорском,
Архијерејски Благослов и Свети Поздрав
„Слава на Висини Богу и на Земљи Мир, међу
људима добра воља“
Драги Црногорци и Црногорке,
Празник Христовог рођења, Божић, несум-
њиво потврђују Његова дјела, Страдање и Васкресе-
ње. Да није било Благовијести не би било ни Божића,
ни Богојављења, ни Великог Петка ни Суботе, ни Ду-
хова. Не би било Хришћанске Цркве ни Спасења.
Без вас, драги моји Црногорци не би било ни
Црне Горе, ни Црногорске православне цркве.
Све се десило на данашњи дан, по заповиједи
Цара Небескога, прво у Витлејему, а потом у цијелом
свијету. Пресвета Богородица роди у пећини, близу
Витлејема Богочовјека Христа, а тај чин, чин рођења
Сина Божјег указа свијету први дан хришћанске ере.
Људски род је дуго ишчекивао рођење Хри-
стово, срећу, задовољство и благостање на земљи.
Дуго очекиваном госту не би мјеста до ме-
мљиве, мрачне Витлејемске пећине. Његови против-
ници, годинама потом, суде му, понижавају га, раза-
пињу га на крст. Сличну судбину до данас има наша
домовина, Црна Гора!
Великани свијета назваше је оазом слободе у
поробљеној Европи, дивили јој се као симболу прав-
де, непокорности, истине.
Слободоумни великани данашњице виде у
њој разапетог хришћанског мученика, страдални-
ка, само зато што шири барјак на коме су уцртани
највиши принципи хришћанства и хуманости.
ГОВОР НА БАДЊИ ДАН 2015
ДРАГИ МОЈИ ЦРНОГОРЦИ И ЦРНОГОР-
КЕ
Ево нас опет на славном Цетињу, окупљени
око значајних историјских и црквених симбола Црне
Горе.
Наша права, драги моји Црногорци, као да се
заборављају.
Континуирано се одлажу, за боља времена, а
све у корист оних који нас истрајно, и вјерски, и на-
ционално омаловажавају и негирају.
Чудимо се драги моји Црногорци овим
милитантним и антихришћанским анђелима у
Српској Митрополији у Црној Гори и њиховим
антихришћанским и незајажљивим апетитима и
њиховим надама да ће нашу скупо брањену домови-
ну разрушити споља и изнутра.
Наочиглед демократске Европе ми се мрзне-
мо по снијегу и леду на Тргу краља Николе. Не дају
нам ући у цетињски Манастир, Ћипур, Влашку
цркву… као ни у остале вјерске објекте диљем Црне
Горе. Не можемо се поклонити ни Ћивоту Светог Пе-
тра цетињског, ни преподобном Ивану Црнојевићу на
Ћипуру, ни Светом Василију Острошком…
Покушавају нас газити ради личних интере-
са, разапињу као Спаситеља прије два миленијума.
На трону Светог Петра Цетињског Чудотвор-
ца, изразу моћи и ауторитета црногорске државе и ње-
ном темељу, не сједи његов насљедник, нити се пред том
црногорском светињом налаже бадњак црногорски.
Црногорци,вјерујем свјесни сте властитог
страдалништва! Божић не може честитати биће срца
нечистог, испуњеног мржњом, злобом, онај који шири
националну и вјерску мржњу, биће руку нечистих. То
не могу чинити девастатори црногорских светиња.
Са највишег државног врха унижава се и
вријеђа држава Црна Гора, а њен камен темељац,
Црногорска православна црква жели се поништити
како би нестала и Црна Гора и Црногорци.
Са овог мјеста им поручујемо: Док има нас
бити и Црне Горе и Црногораца!
Док траје наша Голгота, све већа је и наша
хришћанска снага, спремност на праштање, дијалог
и помирење. То је наравно могуће само на основама
пуне истине и на темељима Божанске и људске прав-
де.
Спремни смо хришћански загрлити и наше
прогонитеље и поручујемо им: „Божић је празник Бо-
жанског праштања, опраштамо као што је и Спаситељ
праштао:
Опрости им Господе, јер не знају што раде!
Драги моји Црногорци и Црногорке у Црној
Гори и дијаспори срећан вам Божић!
ХРИСТОС СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ
РОДИ !
Митрополит Михаило
ЦПЦ је много пута наглашавала да се утро-
шило много времена за доказивање онога што је лако
доказиво, да је Црна Гора стара и цијењена држава за
чију је обнову било потребно више од 80 година као
и за обнову ЦПЦ.
Међутим и даље нас прате нерјешиви про-
блеми од фундаменталног значаја:
1) обнова националног културног фонда,
2) повраћај државног власништва над црно-
горским црквама и манастирима,
3) као и уклањање нелегалних вјерских
објеката.
Принуђени смо да се боримо за равноправ-
ност у својој сопственој држави. Државу смо обнови-
ли а духовни и катастарски суверенитет је препуштен
Српској светосавској цркви која кривотвори и дева-
стира све црногорске храмове (цркве и манастире)
већ девет деценија. Очекујемо од државе Црне Горе
да коначно ријеши питање имовине Црногорске Пра-
вославне Цркве.
ХРИСТОС СЕ РОДИ - ВАИСТИНУ СЕ
РОДИ!
Митрополит Михаило
 17
БОЖИЋЊЕ ЧЕСТИТКЕ
Драге у Господу Владике, часни оци, браћо и сестре,

Христос се роди!

Честитке свима вама за велики празник! Славимо Бога који је преузео људско обличје.
Нека Божанско дијете Христос, Благословом рођено, свима вама донесе духовну радост, здравље,
мир, срећу и благостање.
Христос се роди! Бог је са нама!

С љубављу у Божанском Ђетету Христу,

† Горазд

Jevrejska zajednica Crne Gore

Jewish community of Montenegro

Podgorica, 05.01.2015.

n/r Arhiepiskopa cetinjskog i Mitropolita crnogorskog Gospodina Mihaila

Uvaženi Gospodine Mihailo,

Povodom Hristovog rođenja, u ime Jevrejske zajednice Crne Gore i svoje lično, čestitam Vam Božić, sa
željom da ga provedete u radosti i obilju Božje blagosti!

Jaša Alfandari,
Predsjednik Jevrejske zajednice Crne Gore

Одлука са ćеднице Светог

Синода (5.01.2015)
Донијета је одлука да на основу админи-
стративне ситуације, и потреба Цркве Св Мини-
старство иностраних послова са ćедиштем у Бечу у
будућности буде у Црногорској Православној Цркви
са ćедиштем у Цетињу. Архиепископ Которски и
Приморски Господин Симеон остаје као и раније
Министар у Министарству иностраних послова
Црногорске православне цркве а протођакон и се-
кретар Светог Синода Цркве, Сретен Вујовић коре-
спондент и преводилац за њемачки и италијански
језик.
ОБАВЈЕШТЕЊЕ
Пошто наш часопис „Лучиндан“ није из-
лазио дуже од годину дана усљед финансијских
неповољности читаоце упућујемо на сајт ЦПЦ
http://www.cpc.org.me/ на којем се могу инфор-
мисати о раду и мисији наше цркве у овом про-
теклом периоду.
Из редакције
 18
БОЖИЋЊЕ СВЕЧАНОСТИ У КОТОРУ
Обасјани свјетлошћу и топлином бадњака и Црне Горе и Црногораца!
испред Црногорске православне цркве Св. Петра Док траје наша Голгота, све већа је и наша
Цетињског Чудотворца, бројни Которани, Бокељи и хришћанска снага, спремност на праштање, дијалог
гости прославили су Бадње вече. и помирење. То је наравно могуће само на основама
Поруке грађана за здравље, срећу љубав и пуне истине и на темељима Божанске и људске прав-
мир међу људима у благој ноћи стапале су се са зво- де.
нима и добром молитвом. Спремни смо хришћански загрлити и наше
Бадњак је наложио Веско Перовић а бого- прогонитеље и поручујемо им: Божић је празник Бо-
служио је протојереј Иван Пајовић са свјештенством. жанског праштања, опраштамо као што је и Спаситељ
Посланицу митрополита ЦПЦ Михаила Которанима праштао”, поручио је митрополит Михаило.
је прочитао секретар Светог Синода Црногорске пра- Архиепископ которски и приморски Симеон
вославне цркве , протођакон, Сретен Вујовић, у којој у свом обраћању вјерницима и грађанима Котора на-
се између осталог наводи: гласио је да није само задатак великих у свијету да
“Људски род је дуго ишчекивао рођење Хри- одрже мир. И до нас хришћана је да подаримо мир и
стово, срећу, задовољство и благостање на земљи. да захтијевамо јединство у вјери.
Дуго очекиваном госту не би мјеста до Мали на овоме свијету морају започети дава-
мемљиве, мрачне Витлејемске пећине. Његови про- ти великима примјер заједничког живота у миру.
тивници, годинама потом, суде му, понижавају га, Данас, ове Свете вечери требали би ми који
разапињу га на крст. Сличну судбину до данас има живимо у Црној Гори и припадамо старој црногорској
наша домовина, Црна Гора! традиционалној цркви да дамо знак мира нашој
Великани свијета назваше је оазом слободе у браћи и сестрама у другим православним црквама и
поробљеној Европи, дивили јој се као симболу прав- приближимо им се.
де, непокорности, истине. Помислимо ове Свете вечери и за наше из
Слободоумни великани данашњице виде у Црне Горе који живе у иностранству, казао је епископ
њој разапетог хришћанског мученика, страдални- епархије которско приморске.
ка, само зато што шири барјак на коме су уцртани Налагању бадњака испред Црногорске пра-
највиши принципи хришћанства и хуманости. вославне цркве присуствовао је и градоначелник Ко-
Покушавају нас газити ради личних интере- тора др Александар Стјепчевић.
са, разапињу као Спаситеља прије два миленијума. У име црквеног одбора ЦПЦ вјернике и
На трону Светог Петра Цетињског Чудот- грађане Котора је поздравио предсједник Бранко
ворца, изразу моћи и ауторитета црногорске државе Станојевић.
и њеном темељу, не сједи његов насљедник, нити
се пред том црногорском светињом налаже бадњак
црногорски.
Божић не може че-
ститати биће срца нечистог,
испуњеног мржњом, злобом,
онај који шири националну
и вјерску мржњу, биће руку
нечистих. То не могу чини-
ти девастатори црногорских
светиња.
Са највишег држав-
ног врха унижава се и вријеђа
држава Црна Гора, а њен камен
темељац, Црногорска право-
славна црква жели се пониш-
тити како би нестала и Црна
Гора и Црногорци.
Са овог мјеста им
поручујемо: Док има нас биће
 19
Говор архиепископа Которског и Приморског
Браћо и сестре у Господу!
Бог се показао на свој најдивнији начин, тако
што је преко дјеве Марије, преко Светог Духа, послао
свог сина на свијет. Данас славимо ćећање на овај ве-
лики догађај, па су људи и данас као што су били и
онда, пуни радости због поклона који нам је Бог по-
дарио.
Он је дошао на свијет да би нам донио мир.
Али, што смо ми, људи направили са овим
миром. Избили су поново вјерски ратови као и
стотинама година уназад. Људи умру ради свог
хришћанског вјеровања. Мржња и неразумијевање
су се пробудили у људском животу. Ђе је остао мир?
Није само задатак великих у свијету да одрже мир. И
до нас хришћана је да подаримо мир и да захтијевамо
јединство у вјери. Мали на овоме свијету морају запо-
чети давати великима примјер заједничког живота у
Говор предćедника Црквене општина Котор,
Бранка Станојевића, за Бадње вече 2015
Ваше Високопреосвјештенство,
архиепископе Которски и Приморски, Госпо-
дине Симеоне,
Браћо и сестре Црногорци, драга иновјерна
браћо и сестре,
Ево нас у предвечерје рођења Бога и спаса
нашега Исуса Христа, празника за који се каже да је
породични празник. А што било који празник значи
без вјере, која је дата једино човјеку, као бићу које је
у Васељени Бог једино обдарио даром одлучивања.
Ваше присуство вечерас је доказ да нам
вјере не мањка, јер који би то народ опстао у својој
вјери и свом бићу више од вијека институционалног
потирања културног и националног идентитета на
свим нивоима.
Дан Христовог рођења је суштински ути-
цао не само на цивилизацију уопште, већ и на начин
живљења, културу, обичаје. Вјера је управо била та
која је Црногорце очувала у вишевјековној слобо-
ди, када су моћне империје падале на кољена пред
моћним освајачима.
Но на нама у ове благе дане није да
(Црногорско Бадње вече на огњишту гувернадура
Радоњића)
Драга Браћо и сестре у Господу,
Након побједе црногорске војске над Тур-
цима на Бијелим Пољанама, добио је Станислав
Радоњић насљедно право гувернадурства.
Таква права Црногорци су увијек добијали
на бојном пољу у вјечној борби за слободу и очување
хришћанског вјеровања.
миру. Данас, ове Свете Вечери требали би, ми који жи-
вимо у Црној Гори, и припадамо старој Црногорској
традиционалној цркви, дати знак мира нашој браћи
и сестрама у другим православним црквама и при-
ближити им се, да би показали као Вољу Божју, мир
и јединство посве озбиљно схватамо. Помислимо ове
Свете Вечери и на нашу браћу и сестре из Црне Горе
који живе у иностранству. Прикључимо их нашим
молитвама и молимо се и за њих да мир уђе поново у
њихова срца уколико су га изгубили.
Као Епископ епархије Которско Примор-
ске, желим вама и вашим фамељама мир и љубав
новорођеног ђетета Исуса чији празник ми данас у
памћењу славимо.
Христос се роди!
Котор, 6.1.2015.г.
+ Симеон
подгријавамо неправду која се чини према црно-
горским православним вјерницима и Црногорцима
уопште, већ да љубављу, као и до сада превладамо
нагомилане проблеме и будемо чувар наше свете
традиције, по цијену страдања, јер и Христос је до-
шао међу људе и принио себе на жртву за њихово
спасење.
Знам да ишчекивање дана у коме ћемо овакве
празнике славити у храмовима наших предака, који
се налазе у посједу империјалне, Српске православ-
не цркве, код многих ствара осјећај беспомоћности.
Сјетимо се ипак наших предака, који су вјеровали и
очували нашу домовину у далеко тежим условима.
Зато вјерујем да се ближи тај дан који ћемо дочекати
радоснији него икада и као своји на своме пружити
као и до сада руку свакоме добронамјерном човјеку
ма које вјере или националности био.
Испуња ме као човјека прилика да вам
могу од свега срца пожељети срећно Бадње вече и
ćутрашњи Божић у вјери да ће вам донијети пуно
личне и породичне среће!
Живи били и весели и да још дуго година
славимо заједно и што бројнији у здрављу и весељу.
Бранко Станојевић
Зато имам особиту част да црногорске бадње
вече могу прославити на огњишту породице гувер-
надура Радоњића. На овај начин Црногорска право-
славна црква покушава ублажити историјску неправ-
ду према овој фамељи.
Зато сам задовољан да вас могу поздравити
радосним хришћанским поздравом:
Христос се роди!
+ Симеон
 20
САОПШТЕЊА
Саопштење за јавност 12.7.2014. г.
СПЦ НИЈЕ ТВОРАЦ, ВЕЋ ЕТНОЦИДНО-ХИСТОРИЦИДНИ
ДЕНАЦИОНАЛИЗАТОР ЦРНОГОРСКОГ НАЦИОНАЛНОГ
ИДЕНТИТЕТА
Много пута до сада са званичних адреса које грубо етноцидно и геноцидно потиру Црну Гору, Црно-
горске као народ и нацију и ЦПЦ ланира се неистина да је Црногорско-приморска митрополија СПЦ у Црној
Гори стуб црногорског идентитета и творац његове историје. Зато још једном и овом приликом истичемо и
понављамо једну једину истину, јер не постоје двије истине о истој теми и апострофирамо сљедеће:
1.) ЦПМ СПЦ у Црној Гори постоји од 1920. г. као посљедица насилног српског урушења, окупације
и денационализације Црне Горе анексијом Србије, присаједињења ЦПЦ Српској цркви, односно трагичних
одлука Подгоричке скупштине којима је отпочео процес асимилација, адоптације и денационализовања
Црногораца као чин етноцида, хисторицида, геноцида, културоцида и лингвоцида.
2.) ЦПМ СПЦ у Црној Гори је искључиви девастатор црногорског културног и сакралног насљеђа,
баштине, покретних и непокретних добара које перманентно преобликује, дограђује и отуђује.
3.) ЦПМ СПЦ у Црној Гори као епархија Српске цркве на црногорском државно-националном
историјском, неотуђивом историјском сувереном и слободном простору је искључиви окупатор, денациона-
лизатор, узурпатор и ништа друго и ништа мање.
4.) Црногорски народ, нација и ЦПЦ искључиви су творци црногорске државе и њене уједно своје
властите, вишевјековне историје слободе. Нико други и никада није стварао, бранио и одбранио Црну Гору,
Црногорце и ЦПЦ сем њих самих у низу историјских генерација које традицијом повезују прошлост и
садашњост.
Када ће фалсификатори црногорске историје укључујући у првом реду оне са официјелних адреса пре-
стати да кривотворе црногорску историју слободе које посрбљава денационализаторска српска империјална
свијест и пракса покривајући тијем своје вишевјековно ропство.
Из канцеларије ЦПЦ

Саопштење за јавност, 20.08.2014. г.

СРПСКИ ОКУПАТОР ГОРИ ОД ТУРСКОГ
За вријеме двочлане српско-црногорске федерације познате под именом Савезна Република Југославија
укњижени су на незаконит начин 12 квадратних километара црквеног земљишта и већина постојећих цркава
и манастира на Српску православну цркву у Црној Гори. Тијем су свјештенство и вјерници ЦПЦ задобили
статус као и у од српске војске окупираној Црној Гори 1918. године па надаље у доба грађанског рата, српског
бијелог терора и комитског ослободилачког црногорског национално-ослободилачког покрета. Слобода
вјероисповијести православних црногорских вјерника у оном дијелу од Турака окупиране Црне Горе, била је
на већем нивоу од услова које је створила окупаторска и девастаторска СПЦ у Црној Гори. Турци нијесу пре-
тварали цркве у џамије, нити их девастирали измјеном екстеријера и ентеријера, док их је СПЦ у Црној Гори
девастаторски претворила у светосавке објекте.
Настављајући девастаторску мисију у Црној Гори српски свјештеници се лажно представљају као
црногорски свјештеници, при чему континуирано преводе Црногорце у Србе. Један од таквих је српски поп
на Цетињу Гојко Перовић.
Молимо црногорску власт да нас заштити од насиља СПЦ у Црној Гори, а не да штити узурпаторску
и окупаторску СПЦ и њену рушилачку мисију. Уколико нас наша власт у нашој сувереној и међународно
признатој држави не заштити, за чију смо слободу и суверенитет дали велики допринос, бићемо принуђени
да се заштитимо сами. Молимо, заштите нас!
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО
 21
Саопштење за јавност, 3.8.2014. г.
/Поводом празника пророка Илије/
СПЦ ОБЕСВЕЋУЈЕ РЕЛИГИЈУ, МОРАЛ И ПРАВОСЛАВНЕ
СВЕТИЊЕ
Јучерашњи Илиндански сабор на Сињајевини
још једном је потврдио суштину мисије СПЦ да не-
прекидно акцијом свестрано и потпуно урушава
Црну Гору, њено достојанство и морал.
Догађаји код цркве Ружице само су наставак
синхронизоване мисије која деградира хришћански
дигнитет, духовност и православни етос заснован на
највишим етичким врлинама, истовремено робујући
фетишима, пороцима и најнижим материјалистичким
и тјелесним скаредностима и поривима. То није чуд-
но, пошто је познато да су у СПЦ у Црној Гори и шире
присутни педофилија, инцест, хомосексуализам,
порнографија и проституција. Таквим дјеловањем
јавни морал је претворен у своју сушту супротност.
Друга Божја запосвијест “Љуби ближњега својега
као самога себе” (Мат. 12,30 - 31.) у мисији С П Ц
не постоји. Она је претворена у хистеричне изливе
мржње. Изјаве СПЦ да је отимање цркава духовна
болијест су њене замјене теза којима своје узурпа-
торство и отимање црногорских светиња приписује
другима. Тако се лажно иако је џелат, исказује и
приказује жртвом. Фалсификатима историјске про-
шлости СПЦ континуирано еродира црногорску
националну свијест. Њеним кривотворењима, и
накнадним домишљањима и измишљањима ис-
траге потурица, директно шири међунационалну,
вјерску и расну мржњу урушавајући вјерски су-
живот и интеррелигијску хармонију у Црној гори.
Ширењем митова и митоманских опсјена потчињава
и поробљава лаковјерне грађане и окреће их про-
тив њих самих. У том контексту је превођење у
православље, односно у српску вјеру помазивањем
миром из моштију “цара” Лазара и Светог Василија
Острошког.
Све светиње у Црној Гори, мисијом СПЦ,
обесвећене су и десакрализоване. За СПЦ ништа
ван агресивног светосавља није свето. Стално се из
идеолошког арсенала СПЦ врши манипулација и зло-
употреба Косова, косовског мита и великосрпских
култова у које су уврштени и Владимир Дукљански,
и Црнојевићи и друге историјске личности, симболи,
појаве и догађаји. Лажно се тумаче дјела и поруке
класика црногорске историје, културне и књижевне
баштине Светог Петра Цетињског и Његоша који се
приказују заробљеницима косовског мита и велика-
нима великосрпске агресије према сопственом и дру-
гим народима Балкана. Дисквалификације, клевете,
клетве и изрицања проклетства је начин мишљења
и постојања СПЦ и једини репрезентант њене квази
духовне акције.
Ријеч је постала велика жртва мисије СПЦ.
Она није доживјела само потпуно понижење, већ и
смрт као средство комуникације, љубави и духовно-
сти. И као хришћанска, црногорска и општељудска
светиња над светињама.
СПЦ по цијену сопствене заробљености
и опсједнутости потпуно деструкцијом заробљава
тијем рушилаштвом и саму Црну Гору. Јер на ду-
ховном гробу Црне Горе не може се подићи њено
материјално и свеукупно благостање.
Некажњена за сву своју деструкцију СПЦ
осионо корача све даље и даље. Она је рушитељ јер
јој то може бити. Њеним некажњавањем моћ јој фак-
тички даје сама држава Црна Гора којој је одузела ве-
лики дио државне суверености. Вријеме је да најзад
сљедбеници СПЦ преиспитају себе: постоје ли они од
1920 и ко су били прије тога?! Да су њихови преци ра-
дили што и они данас раде слиједећи и подржавајући
рушилаштво СПЦ, Црне Горе неби постојало ни у
прошлости, нити у садашњости.
И на крају поставља се питање, има ли ико
у Црној Гори ко је свјестан рушитељске мисије СПЦ
и спреман да у духу правне државе, права и правде
заустави црногорско посрнуће изазвано светосавском
деструкцијом.
Драги моји Црногорци, одбаците мржњу, за-
вист и неслогу. Одбаците празновјерје, безвјерје и
сусјевјерсје СПЦ којима Вам открива кључеве града
Скадра под ногама Светога Петра, мали прст Св. Саве
у манастиру Св. Тројица код Пљеваља, непостојеће
Св. Миро из моштију Светог Василија Острошког,
као и да је Св. Сава у улози тринаестог апостола
присутан у свим црквама у Црној Гори и окрените
се Црногорци вјери и вјерујте у Свето Јеванђеље и
Христа Спаситеља!
АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
МИХАИЛО
 22
Саопштење за јавност, 25.08.2014. године
СПЦ БЕЗ ПРАВНОГ СУБЈЕКТИВИТЕТА ОСТВАРУЈЕ
ПРИВИЛЕГИЈЕ
ЦПЦ је више пута до сада обавјештавала
јавност да је једино праведно рјешење црногорског
православног црквеног питања оно које се темељи на
реституцији црквене имовине од 1918. године када је
нестала држава Црна Гора, асимилован црногорски
народ и као посљедица тога Црногорска црква насил-
но и неканонски присаједињена светосавској Српској
цркви. Такође смо упозоравали, и сада понављамо, да
реституција од 1945 заобилази рјешење црногорског
православног црквеног питања јер га утемељује и
рјешава без ЦПЦ, Црногораца и независне, суверене
и међународно правно признате Црне Горе. Даје, у
ствари, рјешење без рјешења.
Круцијално питање гласи: како може црква,
у овом случају СПЦ без правног легитимитета одно-
сно правне регистрације у Црној Гори, дакле, лише-
на правног субјективитета тражити правду и право
и на основу чега може склапати купопродајне уго-
воре на продаји црквеног земљишта и тако стицати
материјално-финансијске привилегије?! И како се
то земљиште уопште могло књижити, односно ка-
тастарски водити на правно непостојећег субјекта?!
У питању је темељни однос права и политике. Пред
нама је проблем чијим праведним рјешењем се
потврђујемо као правна држава, а у супротном као
Саопштење за јавност, 30.08.2014. године,
СПЦ НЕПРЕСТАНО ПОДРИВА ЦРНУ ГОРУ
Док ЦРНА ГОРА и поред свих тешкоћа и
свијих развојних проблема у улози регионалног ли-
дера стреми евроатлантским интеграцијама, С П Ц
у њој и ван ње непрекидно и све интензивније води
пропагандни рат против европске будућности црно-
горске државе и њених грађана.
На црногорске домете и успјехе на европ-
ском курсу развоја СПЦ изриче салве оптужби, неис-
тина и клевета и искаљује бијес. У том контексту се
Црна Гора лажно приказује просјаком и служавком
Европске Уније. Европске вриједности су мете клеве-
та а Црногорци се приказују непаметни и глупи при
чему им се придаје арсенал погрдних квалификација
и традиционалне негације. Посебно се из редова СПЦ
шири национална и вјерска мржња према Турској, ис-
ламу и нашим муслиманским суграђанима. Ислам је
оцрњен као лажна и пасја вјера и невјера а муслима-
нима је дата дисквалификација лажних људи. На то се
надовезују ламенти над Косовом зачињени атацима
на османлијски културни и духовни идентитет. При
томе се крајње неистинито положај српске мањинске
заједнице у Црној Гори позиционира потпуно дис-
криминисаним иако стуб српства - Српска право-
идеолошко и интересно друштво. Своју утемељеност
у реституцију од 1945. године СПЦ замјеном теза гра-
ди на неистини да је она жртва комунистичког терора
иако је окупатор и узурпатор црногорског црквеног,
вјерског и националног есенцијалитета од 1918. годи-
не. Свакоме ко објективно, непристрасно, утемељно
и аргументовано анализира и суди о црногорском на-
ционалном и православно црквеном питању јасно је
да су жртва и оштећени ЦПЦ и Црногорци од 1918.
године, а не СПЦ и Срби од 1945. године!
Као и раније и сада упорно упозоравамо:
Правда и црквено земљиште СПЦ у Црној Гори су
спорни у праведном правном систему. У таквом си-
стему они су неоствариви на начин и у опсегу како
их остварује и ужива СПЦ у Црној Гори. Отуда по-
ново скрећемо пажњу јавности, а нарочито купцима
црквеног земљишта од СПЦ као продавца, да добро
размисле и купопродаји са овим правно непостојећим
актером у црногорском јавном животу. Јер правда и
право ће га прије или касније, кад-тад, ставити на
дневни ред за коначно преведно рјешавање. А правед-
ним рјешавањем ће купци од нелегитимног продавца
СПЦ бити принуђени да врате купљено земљиште.
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО
славна црква незаконито држи готово све црногорске
православне светиње и црквено земљиште које је не-
праведно катастарски укњижено на њу и поред тога
што она нема правни легитимитет и субјективитет
у црногорској држави. Официјелна Црна Гора толе-
рише светосавску СПЦ и њену девастаторску и про-
пагандну рушилачку мисију упркос чињеници да јој
овај стуб клеронационализма спрјечава пут у европ-
ску будућност. Надлежни индиферентно гледају на
СПЦ чији је циљ да је Црна Гора беспоговорно слуша
као што то ради и Србија.
Официјелни фактори Европе и свијета нажа-
лост још нијесу схватили суштину црквеног питања
у Црној Гори нити димензије и мисију рушилачког и
антиевропског карактера СПЦ у Црној Гори.
Докле ће надлежни црногорски државни
органи прећуткивати ширење националне и вјерске
мржње Српске православне цркве против свих који
не извршавају њене рушилачке циљеве. И, докле ће
ЦПЦ и Црногорци бити заточеници у својој јединој
кући, слободној и сувереној држави Црној Гори.
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО
 23
Саопштење, 26.11.2014. г.
ПОСЉЕДИЦЕ ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ ЈОШ НИЈЕСУ
ОТКЛОЊЕНЕ
На јучерашњи дан 26. XI 1918. године у
организацији официјелне Србије и њене војске која
је окупирала своју савезницу Црну Гору уз припомоћ
и покровитељство сила савезника, а у првом реду
Француске, одржана је Велика народна скупштина
Српског народа у Црној Гори позната као Подгорич-
ка скупштина.
Подгоричка скупштина је насилним пу-
тем присајединила Црну Гору Србији лишавајући
је вјековне државности, детронизовала црногорску
династију и инагурисала процес денационализације
Црногораца. Као насилнички чин, односно АCT
deblatio I ACT inexistant била је увод и у насилно
присаједињење Црногорске Српској цркви.
СТАВ
Држава да заштити грађане и ЦПЦ од СПЦ
У Црној Гори Српска православна црква
егзистира и мисионари под именом Црногорско-
приморска митрополија и под именом епископија,
као што је Будимљанско-никшићка и друге. Назив
Црногорско-приморска митрополија, СПЦ стално
злоупотребљава. Под тим називом, у којем домини-
ра придјев црногорско, СПЦ грубо клевеће Црно-
горце, ЦПЦ и Црну Гору, водећи против њих прави
медијско-пропагандни рат. Уједно их на крајње вул-
гаран начин негира, асимилује и денационализује.
О њима шири неистине, које су у функцији њихове
атрибуције у српско национално биће и агресивно
светосавље као њену једину, српску империјалну
идеологију и политику. СПЦ под именом црногорско
грубо вријеђа и омаловажава свето и часно црногор-
ско име. Под овим именом некажњено шири вјерску,
расну и националну мржњу према другим нацијама,
вјерама, религијама и културама у вишенационалној
Црној Гори. На тај начин она сукобљава Црногорце
са свима осталима у Црној Гори, злоупотребљавајући
њихово национално име. Њена агресија је нарочито
присутна у посљедње вријеме према муслиманско-
бошњачком народу у Црној Гори и исламу.
Посљедњи такав иступ ширења мржње пре-
ма другима збио се на Митровдан, када је митрополит
Амфилохије оптужио црногорске вјерско-религијске
припаднике ислама за потурчењаштво, односно за
Тако је отпочело најтрагичније доба црно-
горске историје. Трагичне посљедице Подгорич-
ке скупштине још се снажно осећају у савременом
Црногорском друштву. Иако је црногорским рефе-
рендумом од 21.05.2006. године обновљена црногор-
ска државност у међународно признатом капацитету
бројне посљедице Подгоричке скупштине још нијесу
отклоњене.
Зато ЦПЦ подсећајући на овај трагични да-
тум наше историје апелује на надлежне да коначно
у парламенту Црне Горе уврсте одлуке Подгоричке
скупштине.
Из канцеларије ЦПЦ
издају „крста и вјерности Немањићима“, што је пре-
ма овој његовој грубој клевети избор за горе од бољег.
На тај начин је не само погазио једнакост вјера,
цркава и вјерских заједница и једнакост и јединство
различитости пред Богом и у Богу, већ и њихову
једнакоправност у држави агресивним ширењем
вјерске, националне и расне мржње. Вријеме је да
се најзад заштити грађански мир и међувјерски и
међуцрквени суживот и толеранција у Црној Гори, и
да се већ једном стане на пут оваквом и овом грубом
кршењу норми закона и Устава државе Црне Горе.
Оваква злоупотреба црногорског имена од-
стране СПЦ рађа погрешну слику у европској и широј
јавности како су црногорски народ и ЦПЦ творци
овакве рушилачке пропаганде и политике Српске
митрополије у Црној Гори, због чега је неизоставна
активност црногорских државних органа да зашти-
те Црногорце, ЦПЦ и Црну Гору од ове деструкције
СПЦ. Молимо надлежне органе државе Црне Горе
да заштите црногорску државу и све њене нације,
цркве, вјере, религије, културе и грађане од сталног
негирања, клеветања и агресије Црногорско-примор-
ске митрополије СПЦ. У супротном, принуђени смо
да се заштитимо свим демократским средствима.
Из канцеларије ЦПЦ
 24
ЦПЦ ТУЖИЛА УПРАВУ ЗА НЕКРЕТНИНЕ
ЦПЦ је поднијела кривичну пријаву Врховном државном тужилаштву, Одјељењу за сузбијање ор-
ганизованог криминала, корупције, тероризма и ратних злочина против непознатих службеника из Управе
за некретнине - подручна јединица Даниловград јер су незаконито на СПЦ преписали манастире Острог и
Ждребаоник и 25 цркава и других објеката, објавила је Побједа у броју од 17.3.2015. г. на стр. 6.

Митрополит Михаило:
ДЈЕЛО ОПАСНО ПО ДРЖАВУ
Незаконити упис 1.634.664 квадратна метра ливада, шума и пашњака Манастира Острог и Ждре-
баоник и 25 цркава и црквених објеката у даниловградској општини на цетињску филијалу београдске
патријаршије је криминално дјело високог степена опасности за нашу државу Црну Гору. Та имовина је по-
средно, стварно и формално налази под суверенитетом Србије.... (Вијести, 21.3.2015. г. стр. 11.)

Потоње вијести
ОБУСТАВЉЕНИ РАДОВИ НА МАНАСТИРУ ОСТРОГ
Инспекција заштите културних добара завршила надзор острошке светиње. Њеном интервенцијом
заустављени су радови на овој светињи (Побједа, 21.3.2015. г. стр. 7.)

НАШ КОМЕНТАР
УМЈЕСТО ПРАВОСЛАВНЕ КОНВЕРТИТСКА ВЈЕРА
Иако је до сада више пута указивано на кон-
вертитизам СПЦ нужно га је изнова реактуализовати
највише из разлога његове упорне континуираности.
Као средњевјековна империјална твореви-
на СПЦ изједначује, народност и вјеру заједничким
одређењем српство и српска. У томе иде толико да-
леко да кроз ријечи својих представника и вјерника
тврди да ако није српска црква није ни православна.
(православље је само српско). Таква политика је од-
говарала турском и аустријском окупатору Балка-
на који су је инаугурисали и подржали јер су преко
српства СПЦ унифицирали потчињене балканске
православце. Међутијем, у свој супституцији тј. кон-
вертитству националног вјерским, дакле у својем
денационализовању балканских православних
хришћана СПЦ је и алогично противурјечна себи.
Тврдила је и тврди да су Црногорци учествовали у
боју на Косову 28.6.1389. г. а истовремено по њој они
не постоје јер су Срби настали од косовских пребјега
добјеглих у црногорске планинске врлети. Дакле, по
њој Црногорци су Срби који су уочи 28.6.1389. г. били
Црногорци, да би 28.6.1389. на Косову били Црногор-
ци, али су већ 29.6.1389. г. поново Срби који се селе
у Црну Гору, црногорску земљу чија је постојбина
и матица Косово. У апсолутизму СПЦ нема мјеста
другом и другачијем конвертиству сем њеног и
њеном. Нико оно што она атрибуира нема право да
примјењује. СПЦ поред овог зарад дневно-понтич-
ких и доминирајућих материјално-интересних, имо-
винских и својинских импералних разлога и побу-
да, уводи још једно ново конвертитство - апстактно
именовање кад јој то одговара анационалне Право-
славне цркве у Црној Гори без националног предзна-
ка - предимена и постивјећујући се са таквом право-
славном црквом. Иако јој је укрила своје неизбјежно
српско име самопроглашавајући се само “Право-
славном црквом” ЦГ она тијем не укида свој злодух,
своју идеологију денационализаторског светосавља и
фундаменталистичког светосавског српства без којих
она нити може да егзистира јер би изгубила своју
суштину - идентитет. Њена краткотрајна конверзија
из СПЦ у ЈПЦ па опет у СПЦ 1945. године најбољи
је доказ њене конвертитстичке суштине и природе у
чијој основи лежи воља за моћ, власт, доминацију и
империју и неизоставни статус, сходно томе, једине
државне православне цркве не само у региону Балка-
на и југоистока Европе, већ и шире.
Главни уредник
25
 26

АНАЛИЗА: Чије је власништво оно што је припадало Књажевини и Краљевини Црне Горе
Не може се отуђити државна имовина
Др Михаило Бурић

Обнављањем црногорске државе, 2006. године, анулирани су сви претходни процеси из доба
Краљевине Југославије, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ. То по аутоматизму, ваљда, значи и враћање права на имо-
вину. Те 2006. године Црна Гора је међународно призната у садашњим границама, иако та информација
- изгледа - није допрла до неких
Обнављањем црногорске државе, 2006. го- 1796: године припада тадашњој Црној Гори (из вре-
дине, анулирани су сви претходни процеси из доба мена Владиката). Наравно, и 1878. године, када је
Краљевине Југославије, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ. То Црна Гора међународно призната. И, наравно, 2006.
по аутоматизму ваљда значи и враћање права на имо- године, када је Црна Гора вратила самосталност (пот-
вину. Те 2006. године Црна Гора је међународно при- пуни континуитет). Чему ружне ријечи, чињенице
зната у садашњим границама, иако та информација ваљда треба да нас воде, а не насиље.
- изгледа - није допрла до неких. Везивање држав-
ности за националност, тако убитачно и анахроно, Неспорне чињенице
ствара терете код многих људи (шта ли су Бразил и
Аустралија?). Тесла је живио у САД, али Америка Треба да се зна још понешто: Свети Петар
није постала Србија. Да ли САД треба да буде Кенија Цетињски, владар и владика црногорски најбоље је
пошто јој је предсједник Обама? И ко није знао - да дефинисао позицију (аутохтоност) и организацију
се зна: за Цетињски манастир је све јасно - створен је (независност) Црногорске цркве: „дабогда ако црно-
са Црном Гором, а за Острог да се зна -он од послије горски митрополит не био родни Црногорац...“
 27
Црногорска нација не може остати и даље
једина словенска православна нација без своје цркве
(очекује се братска помоћ Српске православне цркве).
Црногорска црква не само што је била аутокефална,
она је била самостална - аутохтона и државна, што је
врло битно знати. Зато, без обзира на то да ли је неко
признаје или не - њена имовина је њена!
И то нема везе са аутокефалношћу (како смо
видјели, она је истовремено и државна). Имовина
црногорске цркве је претходно била имовина државе-
књажевине и краљевине Црне Горе, која је након
престанка теократске владавине предата цркви на
управљање, па се посредно не може отуђити државна
имовина било којој страној цркви или држави. Црно-
горска држава има своју територијалну и управну
историју.
Та историја почиње краљевином Дукљом,
која је била освајана од Рашке (1186. године), а затим
од Турске (1456. године), а ипак успјела да сачува
своје територијално језгро и настави своју историју
стварања државе. Такву Црну Гору можете наћи на
картама Европе из 1500. године, заједно са отоман-
ским царством и европским државама. То је Црна
Гора, у новој фази савременог стварања европских
држава. И од тада је у ствари почетак савремене
Црне Горе и њене цркве (није то ни камено доба ни
освајање од Рашке ни од Турске, ни од познате 1918.
године, који су оставиле своје трагове, али нијесу мо-
гле уништили црногорску државност).
Иван Црнојевић, господар Црне Горе је
1485. године издао манастирску оснивачку повељу
новосаграђеном Цетињском манастиру у којем је први
митрополит био Висарион, Тиме почиње историја
црногорске државе и припрема формирања теократ-
ске власти у њој. Теократска власт (црква и држава су
били јединствени и по управи и по имовини) је функ-
ционисала све до књаза Данила, када се одваја цркве-
на и свјетовна власт. Све до тада по природи ства-
ри државна и црквена имовина је била јединствена.
Касније је држава пренијела право коришћења имо-
вине цркви, али црногорској, не ниједној другој.
Након 1918. године, послије формирања краљевине
Југославије, анектира се Црногорска црква.
Докази
Такође, постоје докази о Уставу Синода
Црногорске православне цркве, Уставу Књажевине
Црне Горе који дефинише Црногорску цркву и њен
положај, Васељенска Синтагма (по Никодину Мила-
шу) о аутокефалности Црногорске цркве, Службени
лист Краљевине Југославије у којем краљ Алексан-
дар формира нову српску цркву уз анектирање црно-
горске, и много других докумената са којим јавност
Црне Горе и Србије није упозната. Може бити разних
теорија о цркви, али о имовини и власништву у овом
случају - постоји само једна истина.
Стицајем околности укључен сам у ову тему.
Немам намјеру се више јављати поводом ње. Нека
то раде они који треба да раде. И господо, који се
обраћате мени, нијесам ја тема, тема је чије је влас-
ништво, оно што је имовина државе Црне Горе. Бави-
те се тиме, а не мојим писмом општини Даниловград.
 28
Културно и сакрално насљеђе
БЕСКРАЈНЕ ДЕВАСТАЦИЈЕ ЦРНОГОРСКИХ СВЕТИЊА У
РЕЖИЈИ И ИЗВОЂЕЊУ СПЦ У ЦГ
Острог је поново мета српских вандала у мантијама. “Модернизација” Горњег манастира уи-
стину личи на својеврсну радикално инфантилну карикатуризацију намјере да се ова светиња учини још
старијом и љепшом, јер драстично и драматично одступа од такозваног природног амбијента и у ужем
и у ширем окружењу

Мјере драстичне девастације светиње ма-
настира Острог су у току. О њима је ових дана,
прецизније речено, 12.03.2015. г. писала “Побједа” у
броју 17684/LXX на стр. 6 и 7. Тај текст још једном
упозорава јавност Црне Горе и шире, да девастатор-
ске активности СПЦ у ЦГ континуирано се спрово-
де. Светиња Острога је опет на удару. Девастација
се и овај пут реализује преобликовањем екстеријера
и низом бројних других радњи употребом савреме-
них материјала некомпатибилних древном карактеру
светог манастирског здања. Рушилачку мисију као и
до сада СПЦ води и наставља упркос пријавама, апе-
лима одговорних или њиховом неиздавању дозвола
српској цркви која вршећи недозвољене интервенције
на црногорском сакралном насљеђу дефинитивно га
редефинише и ситуира у српско-светосавски сакрал-
но-архитектонски контекст извлачећи га на тај начин
из припадајуће црногорске духовне и материјалне
традиције.
Мирановић: Упркос кривичним
пријавама, МЦП Српске цркве у Црној
Гори и даље нелегално гради
Директорица Управе за културна добра Црне
Горе Анастасија Мирановић у разговору за Побједу
истиче да Митрополија црногорско-приморска
Српске православне цркве нема дозволу за извођење
радова на простору Манастира Острог. Мирановић
наглашава да је Управа поднијела током прошле го-
дине двије кривичне пријаве основном државном
тужиоцу у Даниловграду против МЦП због кршења
Закона о заштити културних добара и нарушавања
архитектонског, умјетничког и амбијенталног значаја
Манастира Острог.
- Управа за заштиту културних добара је у
сазнању да се у континуитету изводе нелегални ра-
дови на културном добру - Манастирском комплек-
су Острог, који нарушавају његов архитектонски,
умјетнички и амбијентални значај. Инвеститор ових
радова, Митрополија црногорско-приморска, била је
у обавези да обавијести ову Управу, као надлежни
државни орган, о намјераваним активностима и да
прибави потребне сагласности и дозволе - што није
урађено - каже Мирановић и напомиње да је прошле
године, након извршеног увида у стање манастирског
комплекса, Управа поднијела двије кривичне пријаве
против Митрополије црногорско-приморске.
- По сазнању о вршењу нелегалних радова на
Манастирском комплексу Острог, Управа за заштиту
културних добара је предузела радње из своје над-
лежности, односно стручна лица Управе и главни ин-
спектор за културна добра су 4. јуна извршили увид
у стање поменутог комплекса, наложили обуставу ра-
дова и поднијели кривичну пријаву 9. јуна основном
државном тужиоцу у Даниловграду. Такође, Управа
је 22. септембра прошле године, сагласно захтјеву ос-
новног државног тужиоца Данке Ивановић - Ђерић,
доставила тражену документацију Министарству
унутрашњих послова, Управи полиције Подгори-
ца, Центру безбједности Подгорица, Одјељењу
безбједности криминалистичке полиције, обзиром на
то да су радови настављени и да нијесу испоштоване
наложене активности овог државног органа главни
инспектор је поново обуставио радове, 9. децембра,
након чега се Управа за заштиту културних добара об-
ратила 10. децембра Управи за инспекцијске послове,
како бисмо покушали синергетски дјеловати и стати
на пут овим нелегалним радњама. Такође, услиједила
је 15. децембра 2014. године друга кривична пријава
по истом основу. Међутим, све предузете радње овог
државног органа нијесу резултирале обустављањем
даљих нелегалних радова на овом значајном култур-
ном добру Црне Горе, закључује директорица Управе
за заштиту културних добара Црне Горе.
Информативна служба ЦПЦ
 29
Скупштина Црне Горе је дужна да констатује поништење
одлука тзв. Подгоричке скупштине из 1918. године
За црногорски народ, Црну Гору и све њене
грађане, изузетно значајни спис чувеног српског на-
учника академика Живојина Перића (1868-1953)
Црна Гора у Југославенској федерацији, објавио је као
репринт почетком 90-тих лист Либерал, а 1999. г. не-
владина организација „ДОБ” са обимним поговором-
студијом академика проф. др Мијата Шуковића.
Перић је чинио „врх науке на Правном факултету
у Београду између два свјетска рата” (М. Шуковић:
Подгоричка скупштина 1918., друго допуњено и
прерађено издање, „ДОБ”, Подгорица, 2004) и један
је од најистакнутијих српских, југословенских и ев-
ропских познавалаца међународног права свих вре-
мена. Академик проф. др Слободан Јовановић напи-
сао је да је Перић „најкрупнија фигура правништва
Словенског југа”.
Перић пише свој рад у времену
извјесне демократизације и започињања деба-
те о децентрализацији и федерализацији тадашње
краљевине Југославије. „Данас, када се ради о ис-
правкама политичких не малих грешака почињених
код нас за ових двадесет година постојања
Југославије, имао би да се ревидира, такођер, и
државно-правни статус Црне Горе и да се и њој, на
првом мјесту њој, да положај полусуверене држа-
ве у сувереној Југославенској држави и да се на тај
начин, и према Црној Гори исправи једна неправда,
која је тако исто била један од узрока досадашње
политичке несређености и трзавица у нашој Држа-
ви ” (Ж. Перић: 1999.). Чак, академик Перић сматра
да „међу тешкоће, које подстиче предузето држав-
но-политичко преуређење наше земље, долази, и то
на истакнутом мјесту, и питање Црне Горе. Оно је
двоструко комплицирано: с гледишта јавно-правнога
и гледишта националнога (ако не у етничком, а оно
несумњиво у смислу етичком)” (подв. Ж. П.) Већ са
становишта међународнога права, о положају Црне
Горе може се дискутирати и дискутира се; иако је та
дискусија данас више теоријска, она се једино оправ-
дава у сврси да се у будућности не би чиниле грешке,
које су се десиле с Црном Гором послије прошлога
Свјетског рата”. (Првог Свјетског рата, прим. Г. С.)
Грешке у односу на Црну Гору о којима го-
вори академик Перић имају своју предисторију. Уочи
и током Првог Свјетског рата, Влада Краљевине
Србије на челу са Николом Пашићем, планирала је
да Црну Гору припоји Србији у чему је и успјела
1918. г. Историјске чињенице говоре да је то било
насилно присаједињење. Српска војска, која је била
одређена да уђе у Црну Гору, звала се „Скадарске
Горан Секуловић
трупе”, а касније је назив преименован у „Јадранске
трупе”. За команданта је постављен српски офи-
цир Драгутин Милутиновић. Српска Влада у Солу-
ну, образовала је Одбор за уједињење Црне Горе и
Србије, у саставу: Светозар Томић, Петар Косовић,
Милисав Раичевић и Јанко Спасојевић, који је једини
био црногорски грађанин и био је на платном спи-
ску српског Министарства спољних послова. Одбор
је преименован у Црногорски централни извршни
одбор за народно уједињење, без обзира што је у
њему био само један црногорски држављанин Јанко
Спасојевић. Одбор се састао у Беранама 25. октобра
1918., и написао правила за избор „посланика” за
тзв. Подгоричку скупштину. Правила су направљена
тако да се унапријед обезбиједи избор „посланика”
за безусловно уједињење. „Скупштина” се састала
11. новембра 1918. године и том приликом један од
„посланика” Саво Фатић је рекао ”...Ми више њесмо
Црногорци но Срби... „. Војска је била на лицу
мјеста да онемогући свако друго рјешење. Власт у
Црној Гори је била војна, под командом команданта
Јадранских трупа. Ево, што пише начелник Врхов-
не српске команде, команданту Јадранских трупа:
„Настојте најенергичније и свим средствима, да се
на територији, коју је наша војска окупирала, угу-
ши свака агитација, па ма од кога долазила. За ово
вам стоје на расположењу сва средства којима мо-
жете располагати без икаквог презања.” (Божидар
П. Божановић: Коријени Црногораца, 2002. г.; подв.
Г. С.). Због нечувеног терора српских окупационих
снага црногорски народ је подигао Божићни устанак
1919. године који није успио. Но, како је писао Црно-
горац Никола Петановић, издавач и уредник часопи-
са Црногорско огледало (Montenegrin Mirror) у Сан
Франциску: „Црна Гора јесте окупирана, али она није
мртва и њена трагедија даје нови сјај њеном имену.
Не одати почаст херојској борби њеног народа било
би као игнорисати балканску Спарту и ријеке крви
које су пролили њени синови у вјековима одбране
њене слободе. Била би злочиначка неправда омало-
важити узвишене заклетве таквих хероја и сваки по-
литички покрет који покуша то да уради заслужује
проклетство: због тога што је ова херојска борба
света ствар и као таква мора бити поштована од свих
оних који воле нешто што је племенито и велико...
Као слободан човјек још једном виђећу Цетиње.”
(Никола Петановић: 1927, Сан Франциско; 2006,
Цетиње-Подгорица). Само пар ових чињеница гово-
ре о размјерама црногорске трагедије крајем друге и
почетком треће деценије XX вијека. Дакле, Црна Гора
 30
је силом присаједињена Србији 1918. године, те је то
разлог више да су Црногорци са другим грађанима
Црне Горе, тј. са припадницима националних мањина
повратили своју државу 21. маја 2006. год., али и још
један од разлога због којих треба приступити НАТО
и ЕУ са циљем да се овакви и слични догађаји више
не понове. Управо чланство у НАТО и ЕУ помоћи ће
Црној Гори да у континуитету остварује на најбољи
могући начин оно што је био стратешки разлог за об-
нову суверености и међународног признања црногор-
ске државе: да се национална, грађанска, демократ-
ска и државна судбина узме у властите руке и да се
одговорност за развој и просперитет Црне Горе врати
у руке свих њених грађана.
Циљ своје расправе о Црној Гори академик
Живојин Перић види у томе да се у будућности избјегну
грешке и неправде испољене према њој у прошлости.
Оне су почеле да се исправљају у антифашистичкој
и народноослободилачкој партизанској борби у току,
на крају и послије Другог свјетског рата - када је
Црна Гора добила правно-државну равноправност и
полусувереност (да говоримо прецизним Перићевим
правним рјечником) у оквиру нове југословенске фе-
деративне државе - да би своју пуну државну суве-
реност и самосталност као и међународно признање
обновила на демократском референдуму 2006. годи-
не. И данас се, међутим, из неких научно-академских
институција и (про)српских опозиционих странака у
Црној Гори, позивају на одлуке тзв. Подгоричке скуп-
штине из 1918. г. Недавно је посланик из једне такве
странке, чији вођа тражи да она и њој сличне сада
„наставе” процес приступања ЕУ (а иначе је велики
противник НАТО-а), реагујући на изјаве преćедника
црногорског Парламента Ранка Кривокапића да је
потребно стати пред Цетињским Манастиром, којег
је узурпирала Српска Православна Црква (СПЦ), са
„законом и правдом”, рекао да су „постојале и дру-
ге Скупштине, као што је била Подгоричка”, иако
је „истовремено и антисрпство и антицрногорство,
објективно, износити у политички живот Подгорич-
ку скупштину 1918. и Одлуку коју је она донијела,
правно и фактички смјештене у ‘музеј старина’ „. (М.
Шуковић: 2004).
Антицрногорским снагама које Подгорич-
ку скупштину не желе да смјесте у „музеј старина”,
итекако иде на руку то што још увијек од стране
легалних и легитимних црногорских власти нијесу
исправљене све грешке и неправде спрам држа-
ве Црне Горе, црногорског народа и црногорских
грађана-држављана у цјелини. У преамбули Устава
не стоји да је Црна Гора држава црногорског и свих
других народа који живе у њој, односно историјско
право црногорског народа на државу Црну Гору.
Тиме не би била нарушена, већ управо афирмисана,
грађанска држава, и то, историјски легитимним,
националним и државотворним, утемељењем Црне
Горе као једином браном сигурне будућности за све
њене народе и грађане.
Свјештеници, вјерници и поштоваоци
Црногорске православне цркве, национално исказа-
ни као Црногорци, у немогућности су да поćећују
и врше вјерске обреде у православним црквама у
Црној Гори, јер су оне све тренутно у власништву
Српске православне цркве, иако је на цјелокупној
некадашњој територији суверене и међународно при-
знате државе Црне Горе све до 1918. године вјерску
надлежност имала искључиво аутокефална Црногор-
ска православна црква. У том периоду црногорска
држава је била власник црквене православне имови-
не коју је само уступила на управљање и коришћење
Црногорској православној цркви. „Исто је и пошто
владалац поче бити мирјанин, опет код њега остаде
управа црковна материјална...”. (Валтазар Богишић:
1999.).
Све је ово насилно и незаконито промијењено
1918. године тзв. подгоричком „Великом народном
скупштином” и укидањем аутокефалне Црногорске
православне цркве актом регента-краља Александра
Карађорђевића 1920. године. Актуелно стање у Црној
Гори по овим питањима је и данас, скоро читави
вијек касније, непромијењено и потпуно садржајно
опредијељено и испуњено посљедицама ранијих
незаконитих и насилних чињења и аката. Држава
Црна Гора нема никакву контролу и надзор над при-
вредним и трговинским активностима, те власнич-
ким трансакцијама у вези статуса дијелова црквене
имовине које обавља Српска православна црква.
Чак, нема ни адекватне прерогативе и могућност
одговарајућег интервенисања у циљу заштите и
очувања, презентације и друштвене, образовно-ва-
спитне и цивилизацијске валоризације православно-
сакралне баштине као неодвојивог дијела укупног
црногорског културног насљеђа. Српска православна
црква већ деценијама се понаша екстериторијално у
црногорској држави, потпуно игноришући њене ор-
гане и институције.
Академик Перић увиђа да „велико-српски
империјалисти и шовинисти” никако не желе да Црна
Гора поврати своју државно-правну индивидуалност
која јој по свему припада и тиме статус федералне
јединице у некадашњој југословенској држави. Зато
устаје у одбрану правде и етничких, етичких и наци-
оналних права Црногораца и историјских, државних
и међународних права Црне Горе (то је чинио и 1929.
и 1933. г. у Хагу и Лиону када се о томе у Југославији
није смјело писати). „Црногорци имају толико својих
нарочитих особина, да се могу без претјеривања
убројити међу најоригиналније и најинтересантније
 31
народе у Еуропи чија се оригиналност и интере-
сантност у толико више истиче, што су они један
малобројан народ: етничка и етичка величина концен-
трирана на збијеном простору.,,; „Црна Гора је била
вијековима засебна држава и... никада није... била
потпуно покорена од Турака, док је Србија... била
сасвим под турском влашћу.,,; „Зар није доста жртве,
од Црне Горе, да је она, као суверени међународни
субјект (држава), унесена у нову државу и без њенога
питања саобразно њеноме Уставу, дакле, уништена
њена међународна сувереност противно прописима
међународнога права, него да, у новој Држави, она
не буде ни аутономна покрајина већ да се припоји
једној другој аутономној јединици, па ма то била
и Србија од које би Црна Гора, имала само да буде
једно продужење Ужичкога Округа.,,; „Да се учини
толика разлика између Црне Горе и Србије... да се
она, Србија, не само рестаурира, него да се, по једном
схватању бар, издигне чак на ранг Велике Србије, док
би се Црна Гора, арбитрарно, утопила у своју бившу
савезницу, ми то не можемо да схватимо ни с гледиш-
та права ни правде” (подв. Ж. П.)
Што се тиче самих одлука тзв. Подгоричке
скупштине, „кључна садржина Одлуке су њене прве
двије тачке” (Шуковић: 2004): „1. Да се краљ Ни-
кола И Петровић Његош и његова династија збаци
с црногорског престола; 2. Да се Црна Гора с брат-
ском Србијом уједини у једну једину државу под
династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у
заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба,
Хрвата и Словенаца” (Шуковић: 2004).
О овим одлукама мађарски академик проф.
др Јожеф Бајза у књизи „Црногорско питање” пише
сљедеће: „Одлуке у Подгорици изазвале су презир и
невјероватно огорчење у цијелој Црној Гори. Црно-
горци, доведени до очајања због окрутности које су
спроводили Срби ‘ослободиоци’, побунили су се на
Божић 1919. Под вођством Јована Пламенца, бив-
шег црногорског министра. Да би избјегао масакре,
Wilson (Вилсон) се обратио краљу Николи који је бо-
равио у Neuilly (Неју), молећи га да обузда побуну
својом краљевском ријечју. 22. Јануара 1919. Краљ
Никола је послао у домовину телеграм који је саста-
вио Wilson. Један дио побуњеника положио је оружје,
а остатак је напустио Црну Гору заједно са Пламен-
цом.
Ослободивши се тако најопаснијих патри-
ота, Срби су завели терор нечувен и непримјеран
Европљанима. Након што се потчинио Београду, Пла-
менац описује овако црногорске догађаје у једним
новинама главног грађа: ‘1918. и 1919. године Црна
Гора је сведена на гробље. Запаљено је на хиљаде
кућа и побијено на хиљаде Црногораца... Жене, дјеца
и немоћни старци бацани су живи у ватру; дјеца коју
су бацали са прозора падала су на бајонете који су их
спремно чекали. Несрећницима који су давали знаке
живота кидали су уши, језик, нос... Жене су силоване;
везивали су им испод сукње мачке које су, подивљале
због удараца штапом, кидале тијела ових несрећница.
Формирале су се банде које су као Хуни, пустоши-
ле области једну за другом, пљачкајући сиротињу
црногорску, скрнавећи гробове предака... вукући и
прљајући по блату као прави дивљаци кости Светог
Василија Острошког и Светог Петра Цетињског само
зато што су били црногорски свеци’.
Одбјегли црногорски политичари објавили
су тада један документовани меморандум о српским
звјерствима. Енглеска и италијанска штампа проши-
риле су ове вијести, али наравно, тако да Мировна
конференција (у Версају, примј. Г. С.) не буде у оба-
вези да интервенише. Ондашњи амбасадор Енглеске
код Свете Столице, гроф Салис, канадски пуковник
Бурнхам и посланик америчке амбасаде код Квири-
нала, Арнолд, потврдили су у потпуности вијести
које је објавила црногорска емиграција. Цетињски
митрополит Митрофан изјавио је грофу Салису да
је признао уједињење са Србијом зато што су му
пријетили. На самрти Митрополит је то признао
отворено и затражио је Божји опроштај због своје
издаје. 11. Марта 1920. године лорд Цурзон је об-
разложио у енглеском парламенту зашто није имао
намјеру да објави извјештај грофа Салиса: бојао се
да ће ако објави извјештај изложити српској освети
велики број Црногораца.” (Јожеф Бајза: 1927; 1928;
2001; подв. Г. С.).
Да је ово све тачно, потврђује истраживање
др Новака Аџића, које је објавио у својој књизи
„Борци за независну Црну Гору 1918-1941. год.”
том I: „Под владавином Карађорђевића у Црној
Гори, од 1918. до 1941. год., који су као окупациона
династија наметнути тзв. Подгоричком скупштином,
над црногорским народом почињени су бројни зло-
чини. Запаљено је на хиљаде црногорских домова (у
оптицају је цифра од око 6.000 хиљада кућа, који су,
према писању српске штампе, београдских листова
„Балкан” и „Трибуна” попаљене од краја 1918. до
1921. год.), побијено око 9.000 црногорских грађана,
похапшено је више од 4.000 угледних Црногораца и
грађана Црне Горе који су били против уништења
Црне Горе...” (Н. Аџић: 2008)
Анализирајући одлуке тзв. Велике Подго-
ричке Скупштине, српски академик Живојин Перић
подсјећа на чл. 36 црногорског Устава: „Државна об-
ласт Књажевине Црне Горе, не може се ни раздвајати
ни отуђити. Њене границе не могу се ни смањити,
ни размијенити без споразума Књаза (Краља) Го-
сподара с Народном Скупштином.” „Отуда, кад нит-
ко други - наглашава он - осим законодавне власти
 32
није био овлашћен чак ни за то да границе државне
смањи или размијени, тим мање је могло бити гово-
ра да нетко тко није законодавац цијелу област Црне
Горе отуђи тј. присаједини (анектира) некој другој
држави па, дакле, то није могла учинити ни Велика
Скупштина Подгоричка, која није имала никаква ос-
лонца у Уставу Црне Горе.” Црна Гора је ушла, пише
Перић, ,,у састав Југославенске државе не онако како
је прописивало њено тадашње и непрестано пуно-
важно позитивно (црногорско) право, овдје једино
мјеродавно: она је ушла у састав Југославије само
једностраном вољом Србије и њених ратних савез-
ника, дакле њиховом фактичком влашћу. Ту имамо
интересантан случај прве врсте debellatio..., debellatio
освајањем (la conqvete, Ероберунг), на штету не једне
непријатељске и побијеђене државе, него једнога рат-
ног савезника, дакле, на штету једног од побједника.
Побједа, која се завршила нестанком побједиоца!”
(подв. Ж. П.). Проф. Перић је изричит: „Без уставне
и правне вриједности је одлука Велике Подгоричке
Скупштине о присаједињењу Црне Горе Србији: то
је случај познат у праву као правни акт inexistant (акт
који не постоји) те, отуда, и прихват, од стране Српске
државе, понуде те и такве одлуке такођер је један акт
без вриједности, точније inexistant, с гледишта права,
као и сама та одлука.”
Да је са научне тачке гледишта потпуно ис-
правно данас предлагати да Скупштина Црне Горе
констатује поништење Подгоричке скупштине из
1918. године, показују и сљедећи аргументи академи-
ка Перића који се односе на апострофирање политич-
ких догађаја и процеса из времена када је писао своју
расправу а који разложно и објективно побијају одлу-
ке и посљедице тзв. Велике подгоричке Скупштине
из 1918. године. „Све... о чему смо већ говорили, оду-
зима сваку плебисцитарну вриједност Великој Скуп-
штини у Подгорици а нарочито данас када се она не
може више сматрати као њен неоспоран израз (ма да
она то није била ни раније а најмање с правнога гле-
дишта). И посљедњи избори за Народну Скупштину
(од 11. просинца 1938. год.), у којима су... црногорски
федералисти добили половицу мандата додијељених
Зетској Бановини, крње значај исте Скупштине као
народнога плебисцита. (Колико ли га тек крњи об-
нова суверене црногорске државе!?; прим. Г. С.) Уо-
сталом, и саме тешкоће и догађаји до којих је довела
иста Скупштина као и унитаристичко уређење наше
државе представљају, такођер, једну рјечиту критику
политике која је резултирала у Подгоричкој Великој
Скупштини”.
Упоредном анализом, имајући, и то са дуж-
ним респектом, у виду ове оновремене политичке
догађаје које истиче академик Перић, тим прије се
уочава сва вриједност и апсолутна предност демо-
кратског референдума о државно-правном стату-
су Црне Горе (правог народног плебисцита) и обно-
ве њене суверене државе из 2006. године, а тиме и
потпуност правних, историјских и цивилизацијских
разлога да њени највиши политички органи доне-
су одлуку о констатацији поништења Подгоричке
скупштине из 1918. године. Не учинити то, равно је
правно-политичко-државном сљепилу и историјској
и цивилизацијској неодговорности према највишим
интересима државе Црне Горе, Црногорцима и свим
њеним народима, грађанима, садашњим и будућим
генерацијама.
Академик Перић утврђује став који је за
Црну Гору и нарочито њену легалну и легитимну
власт актуелан, поучан и функционалан и данас: „Тре-
ба једноставно да се та, одлука (Подгоричке Велике
Скупштине) одбаци и негира као нешто што није ни
било, и, радећи тако, не врши се никакво насиље ни
према коме... То је дужност свих оних у чијим рукама
се налази заштита права и законитости.” Јер - „држа-
ва је право, а право је држава.”
У извјештају који је сачинио по повратку из
Црне Горе 1919. г., „британски министар при Ватика-
ну и можда највећи британски ауторитет за Балкан”
гроф де Салис, истиче да је „Црна Гора сада окупира-
на од стране јаке силе српских трупа.. .Српска Влада
одбија да повуче своје трупе, са образложењем ‘да
је Црна Гора дио Србије’ а тврдњу заснива ‘на раду
Скупштине одржане у Подгорици новембра 1918. ‘...
Ни у једном смислу избори нијесу били легални... Из-
бори су одржани, а скупштина донијела одлуке под
бајонетом српских трупа. . .Претјерана журба и бес-
крупулозна употреба балканских метода (подв. Г.
С.) компромитовали су ово рјешење које се сада среће
са одлучном опозицијом од стране великог дијела
становништва, можда значајне већине. Опозиција
расте са надама...да је слободна југословенска држа-
ва сада могућност. . .Они желе, како кажу, да уђу у
југословенску државу, али да уђу као Црна Гора, а не
као профектура Србије, као слободни Црногорци у
складу са традицијама и прошлошћу своје земље а не
као послушници Београда; да уђу у њу на истој равни
као Словенци, Хрвати и сами Срби.. .Једна, и можда
фатална препрека таквој унији је политика ‘Велике
Србије’ која јој се супротставила из Београда.. .Одлу-
ке Подгоричке скупштине, илегалне и нерегуларне,
не дају валидну основу за било какву акцију.. .која је
опција у Црној Гори већинска, једино се може кон-
клузивно показати на слободним изборима”.
Слично академику Перићу и грофу де Салису
размишља и академик Бајза: „Краљ Никола и његова
влада су у више наврата тражили плебисцит и били
спремни да признају његове одлуке, било какве да су;
супротно томе Србија никад није одобрила плебис-
 33
ците. Ове околности нас упућују да мислимо да би ше поступање српске политичке елите, Краљевине
Црногорци гласали за обнављање црногорске држа- Србије-Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије) и
ве.. .Данас је Југославија велики затвор у коме неко- Српске цркве према црногорском народу, Краљевини
лико милиона Срба држи под окрутном стегом много Црној Гори и Црногорској цркви у периоду између два
милиона људи других националности. Али сигурно Свјетска рата, али и шовинистичких, империјалних
ће доћи час полагања рачуна, и мала Црна Гора, након и клерикалних кругова српске политичке и вјерске
што превлада велике тешкоће, васкрснуће у нови жи- елите и паравојних формација деведесетих година
вот” (Јожеф Бајза: 1927; 1928; 2001). Визионарски, у крвавом ратном распаду бивше СФРЈ. У сушти-
као Бајза, пише и амерички архитекта Витни Ворен у ни иста врста чињења употребљава се и данас, на-
књизи „Црна Гора - злочин Мировне конференције,,: рочито у односу према обновљеној аутокефалној
„Тамо гдје Турци и Наполеон нијесу успјели, Срби се Црногорској цркви. Све је ово видљиво у анализи
не могу надати у побједу. Очити успјех београдских како одлука тзв. Подгоричке Скупштине и акта ре-
сплетки био је могућ једино због потпуне промјене гента Александра о укидању Црногорске православ-
догађања у свијету.. .Жестоки герилски рат у Црним не цркве, тако и покушаја фалсификовања аутоке-
Планинама се наставља и трајаће док се узурпатори фалности Црногорске цркве од стране митрополита
не повуку. Црна Гора не може бити освојена. Она ће Српске православне цркве Амфилохија, изјава не-
наставити да се бори док не избори свој повратак, давно изабраног патријарха Српске цркве Иринеја
па макар то трајало и читав вијек!... Кад снаге сло- и укупног актуелног односа Српске цркве према
боде и правде изнутра и споља почну да дјелују у црногорској нацији, суверености црногорске државе
хармонији, Црна Гора ће бити обновљена” (Витни и Црногорској цркви.
Ворен: 1922; 2000; подв. Г. С.). У истом духу наде у Јасно је у каквој се неслободној, пријетећој,
слободну и независну Црну Гору, Никола Петановић насилној, криминалној и злочиначкој атмосфери
у „Црногорском огледалу” објављује „Наш апел одвијао читав процес уништења црногорске државе,
Америци,,: „Америка! Вољена земља слободе и а убрзо потом и цркве, те затирања црногорског име-
демократије, можда око милион душа говори о томе на, црногорског народа и Црне Горе. Иако је са сваке
кроз ове редове... Можда желите да чујете о томе ко стране гледано, овај чин био потпуно нелегалан и не-
смо ми? Потичемо од славног народа који је живио легитиман, антицрногорског и антидржавног карак-
прије много вјекова.. .Ми смо Црногорци и то ћемо тера, он је послужио у функцији остварења одавно
са поносом бити.. .Потребни сте нам сада зато што зацртаног циља о уништењу црногорске државности
Европа не може да чује наш несрећни вапај - вапај за и самобитности и посвемашњег утапања у српство и
правдом и слободом... Ми се поносимо нашим вели- српску државу.
ким пјесником Његошем који је био наш велики на-
ционални учитељ. Он је рекао: Не бива васкрсења без
смрти, а ми додајемо: Ни части без срамоте. Од завр-
шетка рата, наша мала земља је прошла кроз срамо-
ту и смрт коју јој је нанијела њена најближа сестра.
Али дан славе и васкрснућа је близу... Црногорци су
хиљаду година стара нација.. .Црногорци као народ су
производ словенско-илирске мјешавине... Дух Црне
Горе није мртав и никад неће бити… Црна Гора ће се
уздићи и надвладати свог монструозног непријатеља
који више није ни Турска, ни Аустрија, ни Њемачка
већ смо пронашли најгорег непријатеља Црне Горе у
Великој Србији.. .Пуна слобода и независност на ре-
ферендуму за црногорски народ би требали да буду
њихова највећа будућа национална судбина” (Никола
Петановић: 1927; 2006; подв. Н. П.)
„Васкрснуће у нови живот”, односно,
која је опција у Црној Гори већинска, показало се,
историјском судбином, заиста тек након скоро чи-
тавог вијека, 2006. г. на слободном и демократском
референдуму о државно-правном статусу Црне Горе.
„Бескрупулозна употреба балканских метода” је
најбоља формулација свега онога што карактери-
 34
ЈОШ ЈЕДНОМ О ТЗВ. “ПОДГОРИЧКОЈ СКУПШТИНИ”
У ЧЕМУ ЈЕ СМИСАО ИНИЦИЈАТИВЕ И ЗАХТЈЕВА
ЗА ПОНИШТЕЊЕМ ОДЛУКА ТЗВ. “ПОДГОРИЧКЕ
СКУПШТИНЕ”
Као што је у научној историографији и
уопште познато, тзв. “Подгоричка скупштина је
сазвана 11/24. новембра у Подгорици и засиједала
је до 16/29. новембра у подгоричком Монополу ду-
вана. Представљала је нелегалну и нелегитимну
реализацију раније скованог, тајно организованог и
студиозно припреманог акта безусловног уједињења,
односно насилног присаједињења Црне Горе Србији
у чијој основи је лежао циљ остварења великод-
ржавног пројекта Велике Србије под именом (фор-
мом) Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца то јесте
Југославије и у оквиру њега денационализовања
црногорског и других, несрпских народа у српски на-
род спровођењем етноцида.
У разматрању ове теме прије свега мора се
поћи од чињенице да Подгоричка скупштина ни по
форми ни по садржаја /суштини/ није то каквом се
именује. Њен стварни назив, официјелно име које
показује њену суштину је Велика Народна скупшти-
на Српскога народа у Црној Гори. Кроз то име се
поклапају њена форма и суштина градећи међусобно
јединство и откривајући стварни циљ и смисао њеног
одржавања. Само се преко анализе форме и сушти-
не (садржаја) може и стићи до разоткривања њеног
правог смисла.
Још у својем првом црногорском национал-
ном програму књаз, а касније краљ Никола је инау-
гурисао Црногорство животним начелом Црне Горе
настављајући тако своју концепцију Црногорства
као идеологије и суштине Црногорског националног
програма зачетог у властитој драми - спјеву “Балкан-
ска царица”. Он вели: “Црној Гори је животно на-
чело Црногорство. Без тога Црна Гора не би могла
живјети, тј. не би могла бити Црна Гора. Изгубивши
то она не би морала материјално пропасти, у њој би
остале ове исте стијене и крши, можда још заођенуте
шумом и зеленилом, она би се могла још и проши-
рити, у њој би могло бити више народа, богатијег и
просвјетљенијег - али “то више не би била Црна Гора
кад у њој не би било Црногорства.... (Глас Црногорца,
бр. 5/XII/ 25.1.1884./1.).
Иако је касније одступио од овог својег тач-
ног почетног програма да би му се вратио тек у егзи-
лу када је био лишен уништене црногорске државе
и забринут етноцидним потирањем и ликвидацијом
Црногорства као синонима црногорског народа и
нације, краљ Никола је имао у основи егзактан при-
Борислав Цимеша
ступ питању државе и народа, у ствари, форме и
садржаја (суштине). Садржај или састав тј. сушти-
на је примаран у односу на своју форму са којом се
налази у односу релативног јединства и апсолутне
борбе. Садржај, састав, суштину чини укупност свих
елемената дате ствари, а њену форму чини њихова
организација или структура. Разликује су унутрашња
од спољашње форме која јој је кореспондентна. Фор-
ме су потчињене своме садржају али активно поврат-
но дјелују на свој садржај поспјешујући или кочећи
његов развој зависно од тога да ли су му адекватне
или не. Дакле, краљ Никола је добро био разлучио
форму (државу Црну Гору) од садржаја, састава, суш-
тина (црногорства, црногорског народа и нације) као
примарнијег од форме у њиховом јединству, ставом
“Црна Гора без Црногорства није Црна Гора”.
Велика народна скупштина Српског народа
(ВНССН) у ЦГ је политички сљедбеник антицрно-
горске Народне странке (клубаша) настале по узору
и програму Пашићеве Српске радикалне странке са
великосрпском иницијативом о преименовању Црно-
горско народне скупштине у Српско-црногорску
скупштину чему се супротставио Књаз Никола при-
говором преседнику Црногорске народне скупштине
војводи Шаку Петровићу од 29.11/12.12.1906.године
(Цјелокупна дјела Николе I Петровића, VI, 353-355).
Велика Народна скупштина Српског Народа
у Црној Гори (ВНССН) одржана у Подгорици је 13.
XI 1918. г. на својој другој редовној сједници тачком
2. Одлуке Црну Гору као државу лишила државно-
сти /форме/ присаједињујући је Србији. Али је своју
суштину прокламовала на трећој редовној сједници
одржаној 14. XI 1918. у трајању од 10 сати ујутро до
16 ура по подне. На њој је један од потпредсједника
ВНССН Саво Фатић, социјалиста, а потом комуниста
изговорио суштинске ријечи,суштину, садржај и са-
став овог нелегитимног насилничког и превратничког
скупа откривајући његов прави смисао и циљ. “Ја Вас
молим господо да оставимо по страни историју Црне
Горе. Што се пак тиче њене политичке историје ја је
дијелим на два дијела: На до јуче и од јуче. Ми више
нијесмо Црногорци него Срби.” (др. Димо Вујовић,
Подгоричка Скупштина 1918. г. Школска књига .
Стварност Загреб 1989. Стр. 241; Записник са III-ће
редовне сједнице ВНССН - дискусија Фатића изре-
чена у 3. поподне - од 14. XI 1918; Светозар Томић
“Десетогодишњица уједињења Црне Горе и Србије”
 35
Београд 1929. стр. 52.) Другим ријечима до 13. XИ
1918. смо Црногорци а од тада Срби. И у самом тек-
сту Одлуке ВНССН од 13. XI 1918. г. Црногорци
су посрбљавањем денационализовани етноцидним
убрајањем и укључивањем у српски народ. Они су
елемент, саставни дио једног српског народа. Дакле,
циљ и смисао ВНССН био је да ликвидацијом Црне
Горе као државе тј. форме изврши денационализацију
Црногораца као народа и нације тј. суштине њиховим
насилничким простим и силеџијским утапањем у
један српски народ брисањем свих његових формал-
них /име/ и суштинских одређења, атрибута, квали-
фикатива и идентификатива.
Црногорска држава је величанственим ре-
ферендумом обновљена 21.5.2006. г. чиме је пот-
рта тачка 2. Одлуке ВНССН из Подгорице од 13.
XI 1918. г. Али референдумским чином није рекон-
ституисана суштина, није обновљен затомљавани,
затомљени, потиснути, потуђени и огромним дијелом
суштински отуђени црногорски народносно-наци-
онални идентитет. Враћен је рам за слику, држава,
али не и слика, народни идентитет као суштина. Из
Поништити декрет регента Александра Карађорђевића о
укидању Црногорске православне цркве из 1920. године
Прије него што је 17. јуна 1920. године регент
Александар донио ријешење и проглас о уједињењу
„свих православних црквених области” у Краљевству
СХС, што је практично значило и укидање Црногор-
ске православне цркве, дакако потпуно нелегално и
нелегитимно, тј. противно позитивном праву сувере-
не и међународно признате црногорске државе, од-
ржан је 13/26 маја 1919. године „збор свих српских
православних архијереја из Краљевства СХС”.
Том приликом донијета је одлука о јединству „свих
Српских православних црквених области”. У своме
декрету регент Александар се позива, између оста-
лог, и на ову „Одлуку Друге Конференције Архијереја
Уједињене Српске православне цркве од 13/26. маја
1919. године, у предмету уједињења Српске право-
славне цркве: Изриче се духовно, морално, и ад-
министративно јединство свих Српских православ-
них црквених области, које ће се јединство дефиниса-
ти и уредити својим путем када се цео Архијерејски
Сабор Уједињене Српске Цркве као једно независно
(аутокефално) тело састане под председништвом сво-
га патријарха. Дотле се ово уједињење има изразити
у једном привременом одбору епископа, изабраном
од ове епископске конференције...” Види се да ова
одлука уједињује „све Српске православне црквене
области”, а Црногорска православна црква није била
нека, тј. једна од више православних црквених обла-
сти у саставу Српске православне цркве, већ је била
тијех разлога ЦПЦ и црногорски суверенисти и ау-
токефалисти су поднијели Скупштини Црне Горе
иницијативу са више од 6.000 потребних потписа
грађана за поништењем Одлука ВНССН. Без децид-
ног поништења тијех одлука / конкретно става из тач-
ке 1 који слиједи иза ријечи “изјављује”/, нема пуног
црногорског народноснонационалног идентитета.
(Народносно-национални идентитет је суштински и
трајнији од државног. Државе су пролазне а народи
трајнији. Може постојати народ без држави али не и
држава без народа и нације).
Из овијех суштинских разлога ЦПЦ је била
имплементирана у иницијативу за поништењем Од-
лука ВНССН, свјесна да без црногорског народа и
нације не само да нема државе Црне Горе, него нема
ни Црногорске цркве као националног духовног чу-
вара, учитеља и заштитника. Зато ће иницијатива су-
верениста, аутохтоника и црногорских аутокефалиста
бити трајно актуелна на поништењу Одлука ВНССН
тијем што процес дисолуције, денационализације
и распадања - разарања црногорског етницитета и
идентитета има континуирани програмски карактер.
Горан Секуловић
независна, самостална, аутокефална православна
црква, која је имала на територији суверене државе
Црне Горе своје сопствене двије православне цркве-
не области (Цетињску архиепископију и Захумско-
Расијску епархију, а од 1913. године и трећу - Пећку
епархију, јер је Метохију од турске окупације 1913.
ослободила Војска Краљевине Црне Горе, па је та об-
ласт Лондонским уговором из 1913. призната као ин-
тегрални дио црногорске Краљевине!); имала је своје
органе на челу са Светим Синодом и одговарајућа за-
конска акта, међу којима и Устав Св. Синода и Устав
Православних консисторија у Књажевини Црној
Гори. Црногорска црква је 1909. године донијела
самостално и Закон о парохијском свештенству у
Књажевини Црној Гори. Према томе, ова одлука „збо-
ра свих српских православних архијереја из Краљев-
ства СХС” је, такође, била нелегална и нелегитимна
- што се тиче аутокефалне Црногорске цркве. Она
се напросто ни по чему није могла односити на Цр-
ногорску цркву, тако да је са правног (њеног) гледиш-
та ова одлука непостојећа, инеxистент, па као таква
не може ни производити било какве посљедице по
Црногорску православну цркву.
Исти је случај и са актом регента Алексан-
дра којим се практично „укида” Црногорска црква. У
„Гласнику”, службеном листу Уједињене Српске пра-
вославне цркве од 14. јула 1920. године, објављена
је одлука Александра Карађорђевића, донесена 17.
 36
јуна 1920. године, о „Уједињењу свих православних
црквених области у Краљевству СХС”. Одлука гла-
си: ,,У име Његовог Величанства Петра и по мило-
сти Божјој и вољи Народној Краља Срба, Хрвата и
Словенаца Ми Александар Наследник Престола - На
предлог Заступника Нашег Министра Вера, Нашег
Министра Просвете, а по саслушању Министарског
Савета и сагласно са одлуком збора свих српских
православних архиреја из Краљевства Срба, Хрва-
та и Словенаца од 13/26. Маја 1919. године, решили
смо и проглашујемо: Уједињење свих православ-
них црквених области у Краљевству Срба, Хрвата и
Словенаца, а наиме: Архиепископије београдске и
Митрополије Србије, Архиепископије Карловачке и
Митрополије српске са далматинским епископијама
даламтинско-историјском и бококоторском, Ар-
хиепископије Цетињске и Митрополије Црне Горе,
Брда и Приморја, Митрополија Скопске, Рашко-при-
зренске, Велешко-дебарске, Пелагонијске, Преспан-
ско-охридске, Струмичке, једнога дела Митрополије
Воденске, Епископије Полеанске, Митрополија Бос-
не и Херцеговине-Дабро-босанске, Херцеговачко-за-
хумске, Зворничко-тузланске, Бањалучко-Бихаћске,
у једну Автокефалну Уједињену српску православну
цркву Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Заступ-
ник Нашег Министра Вера, Наш Министар Просве-
те, нека изврши овај Указ. Александар, с. р.“
Одлуком Светог Архијерејског Синода
Васељенске патријаршије бр. 2056 од 19. марта
1920. г. се „признаје проглашено уједињење Цркава
Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију далма-
тинских епархија.” О томе се званично налази пода-
так у Гласнику Српске православне цркве од 14. ок-
тобра 1920. г., ђе пише да Цариградска патријаршија
„признаје проглашено уједињење аутокефалних
Цркава Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију
далматинских епархија”, (подв. Г. С.) Српска право-
славна црква је од Цариградске патријаршије два пута
анатемисана, јер је њена „аутокефалност неканонски
установљена” (Новак Килибарда: 2010). Формално је
призната 1879. г. (као Митрополија). Дакле, тек након
проглашења самосталне и независне српске државе
на Берлинском конгресу 1978. г., што је још једна пот-
врда православног принципа о поклапању независне
државе и самосталне, националне аутокефалне цркве
у оквиру њених граница.
Поводом проглашења тадашњег митрополи-
та Србије Димитрија Павловића патријархом Српске
патријаршије, у „Гласнику”, Службеном листу Српске
православне патријаршије бр. 1., г. I, од 1/14. октобра
1920. г. на страни 102 пише: „Слично томе поступало
се и код оснивања националних аутокефалних обла-
сти у свима православним државама. Тако су уздиг-
нуте катедре на ступањ аутокефалне архиепископије
у престоним Србији, на Цетињу за цркву у Црној
Гори, у Букурешту за Румунију, у Софији за Бугарску,
а у Русији дигнут је архијерејски престо друге пре-
стонице у Москви на ступањ патријаршије.” Из овог
званичног историјског документа Српске цркве види
се да нема никакву чињеничну основу њено садашње,
дакле, актуелно залагање и тврдња, изречена поводом
недавне поćете украјинског патријарха Црногорској
православној цркви, да не постоје националне пра-
вославне цркве, већ само једна једина, апостолска
православна црква. У званичном билтену Српске
православне цркве, као што смо виђели, аподиктички
се истичу „националне аутокефалне области у свима
православним државама”, па се поименице набраја-
ју грчка, српска, црногорска, румунска, бугарска и
руска православна национална црква. И ово је још
један инсајдерски доказ и признање (аутогол!) саме
Српске цркве да је 1918., односно 1920. године, од
стране српске државе (Краљевине Србије-Краљевине
СХС) и тада новоуспостављене српске патријаршије,
насилно и незаконито укинута аутокефална, легална
и легитимна, национална Црногорска православна
црква, у то вријеме призната од свих националних,
аутокефалних, помјесних православних цркава (па
чак и од стране саме дотадашње Српске митрополије
у Београду). Српска црква овим документом запра-
во каже: јесте, постојала је национална Црногорска
црква, јер је постојала независна и међународно при-
зната црногорска држава, као што постоје и даље све
националне православне аутокефалне цркве у свим
и даље постојећим независним државама, али сада
више Црногорске цркве нема будући да више нема
ни државе Црне Горе! Врло једноставно. Доказ ви-
ше, односно још један доказ-прилог у мору-мозаику
доказа, да након успостављења и обнове суверене и
међународно признате црногорске државе, постоје
сви легални и легитимни историјски, правни, држав-
ни, црквени и канонски предуслови да се успостави
и обнови пређашње стање и у погледу статуса ауто-
кефалне националне православне Црногорске цркве
у држави Црној Гори.
Као што одлуке тзв. Подгоричке Скупштине
и Св. Синода Црногорске православне цркве из 1918.
године потпадају под правни акт инеxистант (акт
који не постоји), исти је случај и са актом регента
Александра Карађорђевића о укинућу аутокефалне
Црногорске православне цркве и њеном „уједињењу“
у аутокефалну Српску православну цркву. Зато и
овај акт регента Александра треба да се поништи
и „одбаци и негира као нешто што није ни било, и,
радећи тако, не врши се никакво насиље ни према
коме... То је дужност свих оних у чијим рукама се на-
лази заштита права и законитости. ”
 37
Да ли се традиција може писати и брисати?
Историја је показала да то, чак, није ни теш-
ко. Ми смо то упоредили са палимпсестом. У ври-
јеме када је тешко било наћи материјал на коме би се
писало, брисан је стари текст и на истоме пергаменту
писан нови. Историја се учи и кад се не учи. У срећ-
ним земљама момак и ђевојка се ухвате за руку и ше-
тају и из имена улица којијема се шетају, споменика
под којијема се љубе, установа у које улазе, иконоста-
са пред којијема се крсте - уче историју. Тако су и у
нас запамћени Црнојевићи, па је Вук Караџић писао
1837. године:
“Иван се Црнојевић и данас у Црној Гори
тако спомиње, као да је јуче био.”
Зато што га је памтила народна пјесма и ле-
генда; што је за њим остала ријека Цетиња као ријека
Црнојевића; што су се на Ћипуру виђели остаци ста-
рога Цетињскога манастира; што су у нови манастир,
који је зидао владика Данило, уграђени дијелови
старога манастира; што су остале књиге из печатње
Црнојевића; и пријестоница на Жабљаку, коју је зи-
дао Иванов отац Стефаница; и гробови Љеша, Маре
и њенога мужа Стефанице на Кому; Иванова Корита,
Иванова алуга; Иванов град Соко; Иван-бегово кату-
ниште у Пиперима; па чак и један цвијет који носи
његово име: Иван-бегова ружа... Исто је тако јасно
да је турско име Станише Црнојевића: Скендер-бег,
довело до поистовјећивања Станише: Скендер-бега
са Ђерђом Кастриотом Скендербегом, а ову забуну
је олакшала чињеница да су и један и други имали
оца: Ивана. Па у Цетињскоме љетопису налазимо
пријевод Барлецијеве књиге о Ђерђу Кастриоту као
Повијест о Скендер-бегу Црнојевићу на светом
крштењу нареченом Ђурђе! Због тога је био збркан
родослов Црнојевића у истоме Љетопису, ђе пише
да је син Ивана Црнојевића Стефан био ожењен из
Венеције, од Muciniga (Моћенига), а то је био Ђурађ,
ожењен од Ерица, док се Ђурађ наводи као Иванов
брат а не син! Једино се за Станишу: Скендер-бе-
га пише да је Иванов син, али да је, иако потурчен,
многе побједе над Турцима извојевао, а то значи да
је помијешан са Кастриотом! Узмимо примјер грчко-
га слова тхета (Θ, ϑ). Први, недовољно учени Руси
прочитали су га као Ф, па је тако θεοδωρος постао
Феодор, Федор а Αϑηναι = Афины. И тако је то оста-
ло до данас. Лако се направи грешка, али се тешко
исправља. Но да се вратимо на предање. Оно је као
пузавица: потребно му је дрво. Управо стога слабије
су памћени Балшићи, јер су се кретали по приморју
које су подијелили Турци и Млечићи, и около Ска-
дарског језера које су притисли Турци. А веома су
добро документовани Немањићи, јер су донијели
православље; а са њиме и мијешање појмова српство
и православље; и зидали задужбине у којијема су, на
иконостасима, приказани као свеци, без обзира на
криминалне радње којијема су се одржавали и на
туђим територијама и на пријестолу. Оставили су за
Радослав Ротковић
собом манастирске рукописе и родослове, повеље,
житија као обавезну лектиру у школама, а током вре-
мена и масу апокрифних икона. А прије њих, изгле-
дало је да није било ничега сем Грчке и Рима. Па су
многи српски љетописи почињали овако:
“Паки почнемо о Немањи Стефану првом го-
сподину србском...”
Ми не споримо да је он први господин (госпо-
дар) српски, на мађарском урош, али ми имамо много
старије господе. У Дукљанина 10 краљева и једнога
од њих (Бодина) чак цара (1072), прије српскога
првога господина, великога жупана Немање, а то је
избројио још 1896. Ђорђе Поповић у Историји Црне
Горе, а 1899/1900. Фран Милобар у монографији која
је у Црној Гори угледала дана тек након сто година!
У трагању за значајним Немањиним претком
дошло се до римскога цара Ликинија (Лицинија)
(312-324), без обзира што је био познат и као мучитељ
хришћана. И помињан је искључиво као Ликиније
Мучитељ. На примјер:
“Бысть же велики жупань от племене бла-
гочьстиваго и корене ветвь; правьнукь Конъстантие,
сестры великаго Константина, от племена рашкаго
господства и сьродства Аугуста киесара; быст же его
ва Захльмию Техомиль и стриа Чоудомиль, сихже ро-
дитель Бела Оурошь, емуже власы белы врьхой гла-
вы его и мати ихь Анна, дьшти краля франъчскаго.
Сегоже родителы и прадеды Немание: благочстиваго
Конъстантина и Ликиниа мучителя, от ніегоже муче-
на бысть дьшты Ирина мученица...”
Ово казивање, које је више пута варирано
у српским родословима, вели: да је велики жупан
Стефан Немања праунук Констанције, сестре Кон-
стантина Великога, од племена рашкога господства
а у сродству са цезаром Аугустом. Даље се каже да
је у Захумљу живио Бела Урош који је, наводно, до-
био то име због бијеле косе (истом се овом пучком
етимологијом објашњава зашто је Павле, предак
Бјелопавлића, назван Бијели; мада постоји и верзија
о његовој бијелој капи, која је логичнија, јер је дошао
из Дукађина) а он је родио Дукљаниновога Техомила
и Чудомила, а њихова мати била је Ана, шћер фра-
начког краља. Дакле, Техомил би био Немањин отац,
а Чудомил – стриц. Ту је и податак да је Ликиније
мучио св. Ирену. Наравно, не зна се да Урош није име
већ мађарска титула: (ур = човјек, урош= господски) и
да та титула и често име Стефан доводе Немањиће у
директну везу са Мађарима а не са Римом.
Овакве мутне и штимоване родослове, да
се Немања повеже са неком важном личношћу ( јер,
како пише Енгелс, грчка племена су за своје оснива-
че именовале богове!), читао је и владика Василије
Петровић, путујући од манастира до манастира, јер
вели да многе старе историје у Светој Гори, Студе-
ници, Дечанима, ”у српској Пећкој патријаршији, у
црногорској Цетињској митрополији... једнако казују
 38
(супротно ономе што пише Мавра Орбин о неком ху-
дом попу Стефану) да је Симеон Немања рођен од
кнеза Бела Уроша, а тај Бела Урош потиче од породи-
це Ликинија Мучитеља и сестре Константина Вели-
ког Теодоре. Овај Бела Урош живио је у Зети гдје је
данас град Спуж и тамо је родио три сина...”
Ову црквену традицију о рођењу Немање у
Спужу а не у Рибници, која није никада ни постојала
као град, потврђује оно што је Панта Срећковић на-
шао у Вољавчи, подно Рудника, и објавио 1869. и
1870.
“w первомъ Стефану Неманï родился во гра-
де Спужь wт wтца Бела Уроша и матери Аннïи...”
Разлика је само у имену мајке. Но овај запис
се подудара са родословом који смо прије цитирали.
Дакле, Василије и Срећковић нијесу читали исти
текст, а то доказује да је од њега било више пријеписа.
Уједно, овђе се види и откуда Орбину помен
Немањинога поријекла из Херцеговине.
У Турском дефтеру из 1485. стоји да је “Под-
горица варош тврђаве Депедöген”, а не Немањиног
града (Б. Ђурђев, “Историјски записи”, I, 1962)
Али, некоме је политички одговарало да се
смисли друга традиција о Немањином рођењу “у Риб-
ници, данашњој Подгорици”, па је и турска тврђава
Depedögen, зидана 1474-76. проглашена Немањиним
градом! И ни један ђак још не зна за овај податак о
Спужу.
Види се, дакле, да се једна традиција лако
брише а друга лако пише.
Ђе гођ је неки Сава сломио врат или се
смрзнуо, или се напио хладне воде и умро, или капти-
рао воду, и настао топоним: Савин лакат, Савин кук,
Савина вода, то је повезано са св. Савом. Довољно
је било да се заборави прави Сава који је ту страдао
или направио корито за појење стоке. И не помаже
много чињеница да се Сава из Свете Горе није враћао
преко Црмнице! Ту уосталом и није ријеч о поврат-
ку из Свете горе него из Свете земље (Јерусалима) и
у Теодосијевом житију св. Саве јасно стоји да се он
отуд вратио преко Никеје и Свете Горе у Србију!
У књизи Свети Сава за школу и дом (Бео-
град, 1996) пише како је Сава боравио на Дурмитору
па се тамо “и сад познаје где је лук сејао”, иако се лук
сади а не сеје. Па кад га је ђак питао: ”Како ћемо овде
без воде?” Сава је прекрстио штапом један камен “и
тога часа потече вода”. Штап је, наравно, позајмљен
од Мојсија!
Један црногорски приповједач у књизи Из
приче у причу (1984) вели да је св. Сава, “још док
је по земљи ходио”, поклонио Морачкоме манастиру
“причешни кондијер”, иако је Сава умро 1235. а Ма-
настир зидан 1252. године! А у Црногорској хроници
времена Мата Глушца (1995, 293) пише друкчије:
да је Сава “подигао и посветијо” тај манастир. Даље:
“Недалеко од данашњега града Никшића
бљеласао се у стари земан град Требљеса. Сваки
божји благослов имао је тај град, то се виђело по
његову кудрету ама баш у свему! Да није била так-
ва, не би у Требљесу столовао једно вријеме српски
краљ првовљенчани, рођени брат Светога Саве. Сава
му је на сред Требљесе уципијо на главу краљевску
круну од злата жеженога и драгије каменова!”
Иако све ово тобоже прича неко други, пи-
сац је ипак обавезан да исправи причаоца, ако већ
пише хронику, да је Стефан Првовенчани крунисан
у Жичи од стране легата папе Хонорија III. Али, уз
помоћ папе не може се у Црној Гори оснивати српска
странка!
Данило Радојевић наводи да је назив Савин
Кук на Дурмитору новијега постања, јер се још не
само памти него и употребљава прави старији назив
Мали Дурмитор. Такав назив налазимо код познатога
биолога Ј. Панточека (а он је у Црној Гори био 1872.
године). Као Словак није био инфициран велико-
српском пропагандом. Даље, Радојевић наводи Ерде-
љановићево преправљање рукописа Стевана Дучића
о Кучима. Дучић није тамо нашао трага о св. Сави,
па је Ердељановић додао двије измишљотине које је
прекуцао на машини и додао под пагинацијама 444б
и 444в, па је то објављено као Дучићево и то у издању
Српске академије наука (1931). Радојевић помиње и
Н. Шаулића који је 1935. објавио 31 “причицу” о св.
Сави, од којијех је, наводно, највише прикупио око
Дурмитора. А у Србији у исто вријеме Д. Антонијевић
констатује да приче и легенде о Сави Немањићу
“нијесу познате у алексиначком Поморављу”.
Као дио споменуте пропаганде, пише
Радојевић, појавила се у Црној Гори и једна религи-
озна пјесма “Молитва св. Сави” намијењена школској
омладини. У њој су и ови стихови:
Свети Саво, угодниче,
црногорска т’ чеда моле:
заштити нам Црну Гору...
Да је Црна Гора чекала спас од те пјесме, ро-
бовала би као и Србија, Бугарска, Грчка...
А у Србији није било култа св. Саве чак ни
након наредбе Милоша Обреновића од 5. II 1827,
иако је предвиђена новчана и тјелесна казна (!) за оне
који на дан св. Саве не затворе дућан. Зато је његов
насљедник Михаило морао да изда другу наредбу 26.
I 1841.г. да се св. Сава мора славити као школски па-
трон. Па Милан Ђ. Милићевић, српски етнограф и
књижевник, каже да “св. Сава није велики светац за
сељаке. Но одкако је наређено да се тај светац слави
као патрон школски, готово свака општина школска
меси кољиво као на крсно име што се ради”!
Да је све ово посљедица српске пропаганде
XIX вијека, доказује чињеница да у Шкриванићевом
Именику географских назива средњовековне Зете
(1959), нема ни једног назива из основе: Сава.
Црква св. Сабе Освећенога у Будви прогла-
шена је црквом св. Саве, иако је Саба мученик IV
вијека а Сава је умро у XIII вијеку! Зато је св. Саба и
слављен 5. децембра а не 27. јануара када је Савин-
дан. А под именом св. Сабе црква се помиње као
фрањевачка и 5. VII 1657, уз напомену да је, као и
црква св. Луке у Котору, стављена на услугу и право-
 39
славнима (“alli Preti del rito serviano” ) који су се у
град склонили од Турака. Исто тако ни Савина код
Херцег-Новог нема везе са св. Савом, јер је најстарија
црква на томе комплексу озидана давно прије св.
Саве, по Љ. Стојановићу – 1030. године. Ни Херцего-
вина није Војводство од св. Саве већ “Ducatus Chelmi,
aliter s(anct)i Sabae”!
Исо Калач се чак борио за српско првијенство
у гајењу дувана, не схватајући да им, уздижући их,
приписује тровање народа!
“Срби су први на свијету гајили и пушили
дуван, прашили, плијевили и нагртали кртолу, али
им и ту подвалише неке кривоноге државице (?) по
Европи и свијету, па откриће дувана и кромпира при-
писаше другим народима.”
Залуду у Илустрованом лексикону ( Бео-
град, 1933,318 ) пише да је дуван донио из Амери-
ке Француз Никот у XVI в. и да је по њему названа
Herba nikotiana.
Занимљиве су и измишљотине о Марку
Краљевићу. На колико мјеста је рупа у камену при-
казана као отисак копита Марковога Шарца? Пошто
је и измишљачима таквијех бесмислица било јасно да
ни најкрупнији коњ не може да удуби рупу у камену,
додато је као објашњење: да је то било у вријеме кад
је камен још био мекан! Дакле, прије милион година!
Није ни покушано да се објасни: како то да је тај коњ
имао само - једну ногу?!
Има ли љепше пјесме од бугарштице
“Краљевић Марко и брат му Андријаш”? Марко је,
КУЛТ СВ. САВЕ У ЦРМНИЦИ –
КУЛТ БЕЗ КУЛТА
В. Бољевић-Вулековић пише: ”За култ св.
Саве у Црмници везана су два извора: Савина
вода у Глухом Долу и Савина вода у Сјенокосу.
Прва је по предању тако названа што је св.
Сава, када је туда са пратњом прошао, на њој
одморио и воде пио. За другу, легенда каже да је
св. Сава долазећи из Свете Горе прошао преко
Брајића и Црмнице. У Сјенокосу је наишао на
групу чобана који су обједовали и понудили
га да руча са њима. Како нијесу имали воде,
Сава је три пута својим штапом прекрстио
тле и ударио њиме о један камен испод којег
изби извор, назван Савина вода.” Црмничко
племе Бољевићи, Подгорица, 1995, 253; по Ј.
Вукмановићу, Црмница, 1988, 296. Аутор се није
запитао: како то да стока пасе тамо ђе нема
воде? А кад је истоме Вукмановићу, између два
рата, један Црмничани приговорио да нешто
што је он објавио о Црмници није тачно, он му
је одговорио: ”Ћути, кроз педесет година ово
ће бити истина!” Иста легенда о Сави прати и
друге топониме типа: Савина вода.
ваљда нехотице, погодио млађега брата у срце врхом
сабље. А Андријаш га моли да не вади сабљу из
срца прије но му каже: да не жалости мајку његовом
погибијом, него да јој каже да се заљубио и престао
да с њиме војује; а да му је сабља крвава од јелена
који није хтио да му се уклони са пута а ако га на-
падну “гусари у црној гори” (или Црној Гори, јер гу-
сари оперишу на мору и обалама), да кликне брата
Андријаша, као да је жив, па ће се гусари разбјежати
од страха... Можда у читавој свјетској књижевности
нема љепше пјесме, у којој се тако природно смјењује
грубост и њежност. Али - то нема везе с историјом.
Марко је погинуо на Ровинама 1395. а његов брат
Андријаш живио је послије њега, колико се сигурно
зна до 1403. године! Али историјске чињенице нијесу
у Црној Гори знали ни учитељи!
А црногорски владари, зачудо, рађе су нага-
ђали о томе како је створена васиона него о томе
како је и када настала њихова држава! Па су са њоме
и њеним народом располагали као са приватном
својином која се може и размјењивати. ”Ево вама
држава, а ви нама дајте пријесто!” Или: ”Ви владајте
а ми ћемо пазити на Цркву!”
Што онда да кажемо о најстаријој црногорској
држави, Краљевини Војислављевића XI и XII вијека,
коју су као Дукљанску краљевину, односно црногор-
ску државу монографски обрадили Ђорђе Поповић
(1896) и Фран Милобар (1899/1900)?
Наш први светац, великомученик бл. Вла-
димир, убијен маја 1016. у Македонији, почивао је
од 1019. до 1215. године у Крајини, на обали Ска-
дарског језера, али су његове мошти, као атракти-
ван плијен, Епирци однијели те године, можда прво
у Драч а онда у Шин Ђон, ђе је, судећи по називу
мјеста, већ постојала црква Св. Јована Претече. Онда
су спојена имена Јована и Владимира и тако је настао
светац Јован Владимир који никада није постојао!
Немањићи су били задовољни што Владимир, светац
још јединствене хришћанске цркве, не смета њиховом
календару и не изазива размишљање о његовој држа-
ви и судбини!
Затијем се о Владимиру ћутало, као да га
никада није ни било, све докле драчки митрополит
Козма није 1690. године саставио аколутију (служ-
бу са житијем) св. Јована Владимира, славећи га као
”сина цара Немање”, иако је Владимир, како рекос-
мо, убијен 1016. а Немања рођен 1114, 98 година
послије смрти својега “сина”! И не само то. Про-
глашен је барјактаром православља (“свему кли-
че православље”), иако је убијен 38 година прије
црквенога раскола (1054)! Дејан Медаковић нашао
је његову фреску у манастиру Крушедолу, озиданом
1756, уз Стефана Немању, кнеза Лазара, цара Уроша,
деспоте Стефана и Јована и деспотицу Ангелину. До-
душе, он је ту Јован Владимир, а тако названога све-
ца, како рекосмо, никада није било!
Ето како се некажњено краде историја, и то у
вријеме када се некажњено не смије украсти - кокош!
 40
Друштво - Тема
Зашто се ћути о вјековној нетрпељивости?
Да ли ће митрополит Амфилохије и његови
свјештеници кад држе лекције из историје своме
„стаду“ и причају о „осмовјековном непрекинутом
континуитету“, говорити и о дугом континуитету
нетрпељивости и мржње између православне цркве
у Србији и Црногораца, како нам јасно показују
примјери које сам показао? Или ће се неуком на-
роду наставити пласирање модерних лажибајки о
вјековној српској свијести Црногораца.
Задатак свих задатака Српске православне
цркве у Црној Гори јесте - а о томе свједоче бројни
подаци које ћу презентовати - посрбљавање Црного-
раца!
У оквиру тог задатка истакнуто мјесто за-
узима нешто што би се могло назвати (х)истороцид
- затирање историје једног народа.
Ријеч је о вјештом, смишљеном, пласирању
неистина или, у бољем случају, полуистина. СПЦ
има присуство у свим насељима Црне Горе и то при-
суство свештеници СПЦ често користе да би Црно-
горцима причали наводну историју о њиховим пре-
цима а уистину - причају причу која је смишљена у
круговима СПЦ и од стране неких чланова САНУ,
попут Матије Бећковића, Добрице Ћосића, Косте
Чавошког и других... Највећи дио историје коју пуку
проповиједа владика Амфилохије Радовић и његови
свештеници - никада се није збио а наши преци
нијесу - ни виђели, ни доживјели на начин како то
представља српска црква.
У даљем тексту навешћу неколико свјесно
пласираних митова, у ствари обичних историјских
лажибајки.
Бајка о континуитету цркве: Једна од бројних
митоманских прича српске цркве у Црној Гори је теза
о осмовјековном непрекинутом континуитету српске
цркве у Црној Гори и та флоскула се често понавља.
На примјер, Митрополија цетињско- приморска СПЦ
издала је саопштење у марту 2011. године у којем се,
између осталог, приповиједа: „...као таква, такозвана
ЦПЦ од свог оснивања 2000. године постоји и делује,
али нема право да узурпира достојанство, име и имо-
вину институције Православне цркве, која у Црној
Гори делује уз непрекинути континуитет већ дуже од
осам векова.“
Е сад да погледамо тај континуитет Право-
славне цркве у Црној Гори, а под овим - Православне,
не сумњамо да се мисли - Српске православне цркве.
Примјер први: Тамничење зетског митропо-
лита:
Академик САНУ Момчило Спремић у књизи
„Ђурађ Бранковић и његово доба“ (Цлио, Београд,
1999), пише: „Док је борба између световне и духов-
не власти на Западу имала дугу традицију, у деспото-
вини XV века наткривљеној непосредном исламском
опасношћу, однос између цркве и државе био је хар-
моничан, с тим, што је као и обично у тешким вре-
Мирослав ЋОСОВИЋ
менима, пресудна била улога владара.“ (страна 364,
линк: http://i49.tinypic.com/fol578.jpg)
Послије смрти свога ујака - деспота Сте-
фана Лазаревића у складу са тадашњим феудалним
обичајима Ђурађ Бранковић је добио његове земље,
а међу њима и Зету. Занимљиво сазнајемо о једном
догађају из 1441. године: „Није био у слози ни са зет-
ским митрополитом, вјероватно Јефтимијем, коме је
сам, после 1435. године, дао на управу Будву. Успео
је на брзину да га зароби и повуче са собом у Дубров-
ник... Што се тиче зетског митрополита, деспот га је
држао у затвору. Ипак, митрополит је успео некако да
побегне и да се врати у Будву“ (Момчило Спремић,
Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Цлио, Бео-
град 1999, стране 291 и 295).
Видимо јасно: зетски митрополит и српски
деспот били су у непријатељским односима, а у исто
вријеме са поглаваром цркве у Србији деспот Ђурађ
Бранковић је имао хармоничне односе.
Примјер други: Српски патријарх - вјерни
сарадник Турака и непријатељ црногорске слободе:
Ђоко Слијепчевић у књизи „Историја српске
православне цркве“ пише: „Атанасија I наследио је
Мојсије Рајовић (од 6. октобра 1712. до 1726)... По
свему што је остало о њему забележено, види се, да је
патријарх Мојсије био човек врло подузетан и енер-
гичан“ (страна 250).
Овај „подузетни и енергични“ патријарх
- а уистину најобичнија турска слуга, каква је била
већина поглавара српске цркве у вријеме Турака - био
је декларисани непријатељ владике Данила, Црного-
раца и црногорске слободе. Српски историчар Гли-
гор Станојевић представио је писмо овог српског
патријарха упућено капетану Вукоти Вукашиновићу
и Црногорцима, пред поход Нуман паше Ћуприлића
на Црну Гору 1714. године - најгоре страдање Црно-
гораца од стране Турака у историји.
Између осталога патријарх Мојсије Рајовић
звани Чурла пише: „Обиђосмо сву Босну и Херце-
говину. Како уђосмо, не могасмо подносити сузе
и јадиковања хришћанских душа од вашег зла, које
сте починили вашој браћи хришћанима и чините им
их, пљачкате и лишавате их животнога и просипате
хришћанску крв: пола Херцеговине сте опљачкали.
Каква је то ваша снага?... Ко сте ви да водите рат са
једном премоћном царевином, у којој сте? Зато вам
пишем и говорим то свој покрајини, да престану с
тим рђавим радом и да се потчине срећном султа-
ну... Ако тако будете радили, урадићете добро за вас,
а ако не послушате, знајте да ћу бацити на вас теш-
ко проклетство са збором који ми је Бог дао с вла-
дикама, калуђерима и свештеницима и наредићу у
свој мојој јурисдикцији да вас Господ Бог истражи,
и не да ћу вам један или два пута послати проклет-
ство, него и сваког месеца те се неће знати од вас ни
род ни дом. Урадите како вас учим и идите паши...“
 41
(Глигор Станојевић, Црна Гора у доба владике Дани-
ла, Цетиње 1955, страна 103, линк: http://i49.tinypic.
com/2pqmmgo.jpg)
Треба ли бољи доказ за тезу: српски
патријарх потпуно се ставио у службу Османлија и
са њима сарађивао на плану уништавања владике Да-
нила, Црне Горе и Црногораца; све у циљу да буде
уништена Црна Гора, тада свјетионик слободе поко-
реног Балкана.
Што се тиче оптужби како су Црногорци
пљачкали хришћанску рају која је живјела под Тур-
цима, то се свакако дешавало и то много пута! Како
су сами Црногорци резоновали у вези тога, то нам је
описао руски кнез Долгоруков који је у Црној Гори
боравио од 30. јула до 14. октобра 1769. године, за
које је вријеме водио дневник. Црногорце је описивао
са мржњом, јер је био уплашен, на крају је и побјегао
из Црне Горе. Овај је племић навикао на удобан жи-
вот и није имао какво разумијевања за Црногорце и
њихову државу у којој је владала анархија.
У дневнику за дан 5. август 1769. записао је:
„У омањим четама од 10-20 људи договоре се и иду
у турске провинције на неколико дана или месеци, и
знајући сва тамошња места и пролазе, леже дању у
шумама, а ноћу краду и пале не штедећи никога ко
им падне шака у њихове зверске руке. Они сматрају
све за Турке, а највише страдају бедни хришћани.
Добивши тако невином крвљу попрскану пљачку,
враћају се дома. Ту крађу они називљу вечитим ра-
том с Турцима...“ (Дневник кнеза Долгорукова, http://
montenegrina.net/).
По мени - било је то потпуно нормално
резоновање ратнички настројених Црногораца. Да
би били слободни морали су живјети у безводном
камењару; хришћане који су плаћали харач, хранили,
облачили и наоружавали Турке Црногорци су такође
гледали као- непријатеље. Сваки Црногорац могао
је да оде на плодну земљу којом су владали Турци
и да од бега тражи комад земље, турски племићи су
то радо давали, радо су примали нову рајетину која
плаћа харач и многобројне дажбине...Али, Црногор-
ци су радије били хронично гладни у свом безводном
камењару, гладни али слободни.
Турци су снагу добијали од хришћанске
ропске раје, то је сасвим истинито виђење Црного-
раца тог доба, а ми смо данас свјесни да историја
коју нам представљају многобројни српски нацио-
нални радници - никада се није десила, та историја
је смишљена у СПЦ и дјеловима САНУ... И из 17.
вијека имамо историјске изворе који показују иден-
тичне погледе Црногораца на хришћанску рају, као и
100 година касније.
Примјер трећи: Црногорци су имали аутоно-
мију, српска црква им није могла наметнути владику:
Нуман паша Ћуприлић је 1714. предводећи
30.000 војника десетковао Црну Гору, много је ста-
новништва иćекао, а много је и одвео у робље. Са
свим тим злочинима сагласан је био српски патријарх
Чурла, то се види из његовог даљег понашања, његова
мржња према владици Данилу остала је иста и годи-
нама касније.
Душан Вуксан је 1939. представио писма
која је исти патријарх Мојсије Рајовић Чурла писао
неким свјештеницима из околине Подгорице. Вуксан
препричава писмо патријарха Рајовића од 22. децем-
бра 1721. год: „Писмо је одговор на писмо Подгори-
чана од 14. децембра и. г. Види се да су се Подгори-
чани жалили на свога владику, кога патријарх назива
‚биједником и раскољником’. Саопштава, да је сул-
тан збацио владику, па му већ ни он не може бити
пријатељ ‚ни по једноме начину’ и наређено је, да се
више не смије задржавати у томе вилајету. И њему
је крив тај „раскољник“, јер већ четири године није
добио од њега ни једне паре. Он ће им ускоро посла-
ти новог владику и по њему ферман, којим је стари
владика рашчињен и наређено је, да се од њега напла-
ти царева мирија за четири године.“ (Записи, књига
XXII, свеска 1 - јули 1939, стране 35 и 36)
Из овога јасно видимо да је српски патријарх
обична султанова слуга, те тврди како ће смијенити
владику Данила. Наравно, од тога није било ништа
и то нам доказује да српска црква није могла ни-
како против воље Црногораца. Прије краја Првог
свјетског рата Црногорци су сами бирали своје вла-
дике, нико са стране није могао да им изабере цркве-
ног поглавара. Од када је - крајем Првог свјетског
рата - српска црква заузела црногорске цркве и ма-
настире, цетињски владика се бира у Београду, па је
тако цетињски владика био и човјек по презимену
Брадваревич, а и Амфилохије Радовић је за црно-
горског митрополита изабран вољом Београда, а не
вољом Црногораца.
Примјер четврти, наставља се нетрпељивост
између владике Данила и новог српског патријарха:
Патријарха Мојсија Рајевића Чурлу наслије-
дио је патријарх Арсеније IV Јовановић звани Шака-
бента. Историчар Душан Вуксан у истој свесци часо-
писа „Записи“ препричава писмо патријарха Шака-
бенте од 7. децембра 1726. подгоричким хришћанима
и између осталога наводи: „Најинтересантнији је
завршетак писма гдје патријарх под проклетством
забрањује пастви да иде к црногорском митрополи-
ту Данилу. Патријарх каже од ријечи до ријечи: ‚И
немојте који из тога вилајета к владици Данилу за
какав посао да иде, јер ако чујемо, хоће онај човјек
клетву дочекати, који к њему пође.’ Мислим да се ова
забрана може само тако тумачити, да је учињена по
заповиједи турских власти.“ (Записи, књига XXII,
свеска 1 - јули 1939, стр 37)
Ето такав су однос имала ова двојица
српских патријарха према чувеном владици Данилу,
родоначелнику династије Петровић Његош, глав-
ном лику Горског Вијенца, човјеку који је успоста-
вио политичке односе Црне Горе и Русије. На позив
руског цара Петра Великог владика Данило је 1711.
дигао устанак Црногораца против турске империје.
Владика Данило је први црногорски владика који је
поćетио Русију и тамо био примљен од руског цара
Петра Великог. Владика Данило је први успоставио
политичке везе између Црне Горе и Аустрије и први
је имао идеју о независности Црне Горе. Ову коло-
салну личност црногорске и балканске историје у
 42
његовим слободарским намјерама ометали су српски
патријарси Чурла и Шакабента. Не би марило да
понекад, између лекција лажне историје које прича
свом „стаду“, владика Амфилохије исприча и како
су двије Османске слуге - патријарси Чурла и Ша-
кабента били непријатељи владике Данила, Црно-
гораца и црногорске слободе. За промјену, владика
Амфилохије би могао да каже свом стаду обичну
истину - да су патријарси Чурла и Шакабента били
једнако непријатељи Црногораца као и Османлије.
Да напоменем, чувени академик САНУ Ра-
дован Самарџић у књизи „Историја српског народа“,
књига 4, том 1, Срби у XVIII веку“ (Београд, 1986)
на странама 536, 537, 538, 539 и 540 пише о двојици
патријараха - Чурли и Шакабенти и ни слова не даје о
њиховом односу са владиком Данилом.
У најбољем маниру Гарашанинове историо-
графије, пошто му из политичких разлога ово што
сам приказао није одговарало, све је прећутао. Оба
патријарха - и Чурлу и Шакабенту Самарџић пози-
тивно оцјењује а о Шакабенти овако пише: „Арсеније
IV је и као црквени и као општенародни поглавар од-
ржао јединство српског народа за његове будуће на-
ступе и упоредо с тим покушао утврдити и проширити
аутомна права Срба у Аустрији. У ствари, деловањем
Арсенија IV почео је онај српски преображај коме је
сваки део српског народа давао свој допринос и који
је водио револуцији 1804. године.“ (иста књига, стра-
на 540).
У едицији у којој је Самарџић објавио ово
писање Црногорци су представљени као дио Срба, а
пошто јединства владике Данила и патријарха Шака-
бенте није било, остаје да се закључи да је академик
Самарџић само из политичких разлога Црногорце
сматрао за Србе.
Примјер пети, Црногорци су мрзјели српског
патријарха Бркића: Турци су 1766. укинули Пећку
патријаршију и од тада је православна црква Црного-
раца потпуно независна - све до краја I свјетског рата.
Пошто је Пећка патријаршија забрањена,
њен посљедњи патријарх Василије Бркић је послије
разних перипетија побјегао у Црну Гору у којој је
боравио двије године. Руски кнез Долгоруков који је
био у поćети Црној Гори у свом дневнику је биљежио
како је владика Сава Петровић Његош мрзио српског
патријарха: „15-ог авг. Кнез узнавши за вражду и
мрзност митрополита Саве на патријарха и желећи
помирити црквене пастире отправи једног официра к
митрополиту Сави да му представи како несугласице
међу пастирима могу оставити штетних последица у
народу. Официр, вративши се, изјави да је у старом
митрополиту, остарелом у црногорским обичајима и
поступцима, наишао на непомирљиву злобу и мржњу
на патријарха с којом жели у гроб поћи.“
Није само владика Сава Петровић мрзио
српског патријарха, Долгоруков је још забиљежио
како се једна, повећа група била заинтересована
за ликвидацију српског свештеника: ,,24-ог септ.
Бављење кнежево међу једноверним и оданим Црно-
горцима није било без велике опасности његовог
рођеног живота. Сваки дан долазили су са разних
страна гласови да једни спремају отров, други да су
поткупљени да га предаду у непријатељске руке и за-
пале прах. Црногорска самовоља, ветрењаштво и ла-
комост на новце ово је лако могла учинити. Патријарх
Василије изагнан из својег отачаства и са српског
престола дошао је у Црну Гору надајући се наћи ту
прибежишта. Но, Турци желећи добити његову гла-
ву понудили су Црногорцима неколико кеса новаца.
Та сума веома је поколебала њихову хришћанску по-
божност, и 24 човека дођу ноћу к патријарху, и јаве
му да ће да га предаду Турцима. Знајући да ће ови
нечовечни издајници то и учинити, одвраћао их је ис-
прва пастирским речима и претио им проклетством.
Кад је то било узалуд несрећни овај архијереј извади
животворећи крст и паднувши на колена пред својом
духовном децом горким сузама молио их је да му по-
штеде бедни живот. Кад ни то није мого умекшати
суровост ових хришћана, кад ни сузе ни молбе ни
крст нису помогли, да им све своје новце, 54 дука-
та, те тако сачува свој живот те ноћи. Сутра дан по-
бегне у Приморје у Маине, и ту се сакрије у дому
једне удовице, те га гониоци који су пошли за њим у
потеру не нађу.“ (Дневник кнеза Долгорукова, http://
montenegrina.net/)
Кнез Долгоруков и српски патријарх
Василије Бркић су потом заједно побјегли из Црне
Горе. Е сад, логично је питање о реалности тезе о
траговима такозване српске свијести код Црногора-
ца? Односно: Ако су Црногорци сматрали патријарха
Василија Бркића за свог духовног поглавара, зашто
су хтјели да га продају Турцима?
Догађај који је испричао Долгоруков је у
невјероватној супротности са савременом пропаган-
дом из СПЦ. Данас СПЦ посрбљава народ у Црној
Гори причицама да су Црногорци увијек себе сматра-
ли Србима, да су вољели српску цркву, да су пати-
ли за Косовом. Јасно је да тога прије доласка Симе
Сарајлије није било, Долгоруков фино показује как-
ву су свијест Црногорци имали. Да ли је историја
забиљежила да су Црногорци хтјели свога цетињског
владику да продају Турцима? Ми, у ствари, знамо да
су предање и историја забиљежили супротан примјер:
Црногорци су за велике новце откупљивали из тур-
ских казамата свога владику Данила Петровића!
Да ли ће митрополит Амфилохије и његови
свјештеници кад држе лекције из историје своме
„стаду“ и причају о „осмовјековном непрекинутом
континуитету“, говорити и о дугом континуитету
нетрпељивости и мржње између православне цркве
у Србији и Црногораца, како нам јасно показују
примјери које сам показао? Мислим да неће, да ће
се неуком народу наставити пласирање модерних
лажибајки о вјековној српској свијести Црногора-
ца. Исти за вољу - може им бит’; кад наша држава
неће да едукује свој народ, онда хоће - Амфилохије
Радовић.
 43
Како је ЦПЦ третирана у потоњем издању Енциклопедије
Југославије
ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА
МИТРОПОЛИЈА
На подручју римске провинције Praevalitane
постојала је од IV в. епископија; њен је представник
присуствовао IV екуменском сабору у Халкедону
(451). Досељавање Словена изазвало је поремећај и
у животу цркве, те се дукљански бискуп морао скло-
нити у Италију (602). У том раном периоду развоја
хришћанства (VI-VIII в.) подигнуте су базилике
(Превлака, Златица, Мартинићи, Бар и др.) које су
имале значајну улогу у његовом ширењу. Дукљански
кнежеви IX и XV. раде на јачању цркве. У то вријеме
у сеоским црквама почело је обављање литургије
на словенском језику. У легендама о цару Дукљану
(Дуклијану) црногорски народ је сачувао сјећање на
драматичну борбу око увођења хришћанске религије;
у њима је приказан св. Илија у улози носиоца
хришћанства.
Вјерски центри дукљанске државе
Успон дукљанске државе довео је до
осамостаљивања цркве, те је папа Клемент III упу-
тио барском бискупу Петру надбискупски палијум
(1089). Тада се подижу велики вјерски центри (Бар,
Свач, Пречиста Крајинска); у бенедиктинским са-
мостанима (15) раде школе и скрипторијуми; у
Пречистој Крајинској настао је и први роман у лите-
ратури Црне Горе, Легенда о Владимиру и Косари, а у
Бару Љетопис попа Дукљанина.
Пошто је рашка војска освојила Зету, надби-
скуп барски Гргур (Antivarensis humilis archiepiscopus)
морао је побјећи у Дубровник (1189). Приликом тога
освајања рашка војска је разорила цркве и манасти-
ре, изузев которске, јер је Которска бискупија била
подређена Барију (Италија). Разорену Католичку
цркву у Дукљи почео је подизати Вукан, који је успио
добити од папе признање краљевске титуле (Diocliae
et Dalmatiae rex), користећи се традицијом династије
Војислављевића. Он је успио да папа Иноћентије III
врати статус надбискупије барској цркви (1199) која
је, у периоду опадања моћи дукљанске државе, била
подређена Дубровачкој надбискупији. Након тога је
Вукан покушао да овлада Рашком (1207).
Борба католичке и православне
конфесије
Борба католичке и православне конфесије
организовано је вођена након оснивања православ-
них епископија (1219). Црногорско тло припало је
трима епископијама: Зетској, са сједиштем у бившем
бенедиктинском самостану Архангела Михаила на
Превлаци (оток Страдиоти, одн. Иловик, Љуштица)
код Тивта; Будимљанској, са сједиштем у манастиру
Св. Георгија (данас Ђурђеви ступови) код Иванграда;
Хумској, са сједиштем у храму Богородице у Стону. У
Цетињском љетопису назначен је као први епископ
Зетске епископије Иларион Шишоевић, из Грађана
у Црмници (1220). Сједиште епископије остало је
на Превлаци до средине XV в., када је пренијето у
Пречисту Крајинску, код Остроса, пошто су Млечићи
овладали тим подручјем (око 1450). Рад Зетске
епископије тога периода мало је познат. До сада су
констатовани помени једанаест епископа и митропо-
лита; статус митрополије Зетска епископија је добила
1346. Д. Вуксан је утврдио да постоје интервали за
које се не знају имена епископа и митрополита (1320-
1405).
Душановим закоником, чл. 6-10, санкциони-
сан је већ створени однос према Католичкој цркви,
која се помиње као »латинска јерес«, а њени при-
падници као »полувјерници« (1349). Рашки влада-
ри нијесу престајали радити на ликвидацији Като-
личке цркве. Њихов рад на осамостаљивању Барске
надбискупије од дубровачке цркве имао је политички
карактер: егзистирање Барске надбискупије служило
је као ослонац у спољној политици.
У Зети под Балшићима: самостална
црква
Послије осамостаљивања зетске државе под
Балшићима (1360), није могла остати на снази одред-
ба да пећког патријарха бира Државни сабор, на челу
с владаоцем. Тада је учињен први корак ка стварању
самосталне цркве у самосталној држави; зетски и
српски владари Ђурађ Балшић и Лазар Хребељановић
споразумјели су се да патријарха бира само Сабор
архијереја и игумана (1375). Тада је за патријарха из-
абран пустињак Јефрем, чиме је изражена тенденција
да се на тај положај не бира утицајна личност која
би могла крњити независност држава што их је об-
ухватала једна патријаршија. Рад Зетске митрополије
из периода династије Балшића (1360-1421) мало је
познат. Страцимир и Ђурађ Балшић исповиједили
су католичку вјеру и одрекли се црквеног раскола
(1369).
Црнојевићи, унијатство, Турци и Црно-
горска митрополија
Након смрти посљедњег Балшића (1421)
Црнојевићи су водили борбу против српских деспо-
та који су покушавали да остваре феудална »права«
над Црном Гором (1421-54). Један зетски митропо-
лит и сам је учествовао у борби око Будве (1441).
Год. 1458. помиње се на столици Зетске митрополије
 44
унијат Јован, Грк са Крита (Johannes... archiepiscopus
dignissimus Craine); његов долазак био је у духу Фи-
рентинске уније (1439), преко које је византијски
цар Иван VIII хтио осигурати помоћ католичког За-
пада за борбу против османлијске опасности. Пошто
је пао Цариград (1453), Турска је водила политику
онемогућавања уније између католичке и православ-
не конфесије, па је за цариградског патријарха поста-
вила антиунијата Генадија II.
Није познато колико је митрополитска столи-
ца остала у Пречистој Крајинској; постоји мишљење
да је пренијета у манастир Св. Николе на острву
Врањини (Скадарско језеро). Помјерајући фронт
пред инвазијом Турака, Иван Црнојевић је подигао
Цетињски манастир (1484), који је учинио митро-
политском резиденцијом и поклонио му велики дио
породичног посједа, на коме се налазио његов нови
двор. Имовински статус Црногорске митрополије ре-
гулисао је Законом и дао јој право да омогућава азил.
Од средине XV в. Црногорска митрополија била је
под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Црно-
горски митрополити задржали су право вршења об-
реда у областима које су запосјели Турци и Млечићи.
У Цетињском манастиру Ђурађ Црнојевић
основао је штампарију, у којој су штампане књиге
за потребе Црногорске митрополије (1493-96).
Ликвидацијом отпора Ђурђа Црнојевића и завођењем
управе турског вазала Станише Црнојевића почело је
ново доба црногорске историје. Пошто је Турска об-
новила рад Пећке патријаршије (1557), Црногорска
митрополија ушла је у њене границе.
Митрополити у борбама за ослобођење
Устанак у сјеверном дијелу Црне Горе, под
водством војводе Грдана (1597), допринио је разви-
јању мисли о ослобођењу, па се, неколико година
доцније, први пут један митрополит (Рувим II) ста-
вио на чело једног одреда који се борио противу тур-
ске војске (1604). Од тада се код црногорског народа
повећава углед митрополита. Год. 1608. одржан је у
Кучима веома значајан скуп црногорских и албан-
ских главара, а војвода Грдан и пећки патријарх Јован
преговарали су са аустријским, шпанским и папским
мисионарима око припреме устанка на Балкану.
Средином XVII в. Црногорском митрополи-
јом управљао је Мардарије који је учествовао у бор-
бама Црногораца за слободу. Радио је на повезивању
са западним земљама и стварању црквене уније, да би
се осигурало јединство у борби противу Турака. Све-
чаним исповиједањем, у Мајинама, ступио је у унију
с Католичком црквом (1640). С њим је сарађивао вла-
дика Василије Острошки, који је пренио у Никшић,
а затим у Острог, епископски центар за сјеверне
дијелове Црне Горе и дио Херцеговине (1655-71).
Аутокефалност ЦПЦ
Улога црногорских митрополита у борби
црногорског народа постала је значајнија у другој пол.
XVII в. Митрополит Рувим (1673-85) дјелује с нацио-
налних позиција и пише скадарском паши Сулејману
Бушатлији да Црногорци нијесу султанови поданици,
већ вјерни Христови војници »који неће жалити своје
крви« да би остали слободни. У доба морејског рата
(1684-99), када су у цијелој Црној Гори вођене бор-
бе, на челу Црногорске митрополије био је Висарион
Бориловић Бајица (1685-92). Тада су извојеване вели-
ке побједе над турском војском (на Каменом, 1687);
ослобођени су Херцег-Нови и Рисан. Митрополит-
ску столицу (Цетињски манастир) бранио је мле-
тачки одред (1688-92). Пошто су се морали повући
пред снажним нападом Сулејман-паше, Млечићи су
минирали манастир. Црногорска православна црква
(ЦПЦ) испољила је свој аутокефални положај при из-
бору насљедника Висариона Бориловића. Црногор-
ски збор одбио је да прихвати приједлог патријарха
Арсенија Црнојевића да се за црногорског ми-
трополита постави добјегли београдски митрополит
Симеон; није прихваћен ни кандидат новог патријарха
Грка Калиника I. Црногорски збор састао се код ру-
шевина Цетињског манастира и изабрао за митро-
полита Саватија Калуђеровића из Очинића (1694).
Доласком на митрополитску столицу Данила
Петровића (1697—1735) продужен је процес учврш-
ћивања улоге Црногорске митрополије у животу Црне
Горе. Митрополит Данило је родоначелник митропо-
литске куће Петровића, у којој је ово звање поста-
ло насљедно. Црногорска митрополија успоставља
политичке односе Црне Горе с Русијом (1711), гдје
је митрополит Данило боравио од јесени 1714. до
јула 1715; примио га је руски цар Петар I и одо-
брио да се трогодишње даје помоћ митрополитској
резиденцији (Цетињском манастиру). Овим је Црно-
горска митрополија добила јак ослонац јер је Руска
православна црква имала углед слободног центра и
заштитника православља (продирање новог утицаја
на Балкан поклапало се с интересима ослободилачке
борбе црногорског народа). Остваривањем односа с
руским Синодом призната је аутокефалност ЦПЦ.
Пећки патријарх Арсеније IV, у писму Подгорича-
нима (1726), пријети онима који оду ка митрополиту
Данилу да ће »клетву дочекати«. ЦПЦ остала је само
у канонској вези с Пећком патријаршијом, чији је по-
главар посљедњи пут долазио у визитацију у Црно-
горско приморје 1732.
Митрополити Петровићи и ослобо-
дилачки покрет
Радом владике Василија Петровића (1750-
66), коађутора митрополита Саве Петровића (1735-
 45
81), ојачао је ослободилачки покрет црногорског на-
рода, као дио европске борбе противу Турске. У скло-
пу тога дјеловања Василије је написао Историју о
Черној Гори (1754). Послије смрти владике Василија,
митрополит Сава није се могао супротставити струји
која је омогућила да на власт дође Шћепан Мали
(1767—73), чији је период владавине врло значајан.
Тада је ЦПЦ први пут одвојена од функције цен-
тралних органа власти (1768); свјештенству је оста-
вљено да »христијане« учи божјем путу, а »мир-
ским человјецима« забрањено је да дирају у црквене
тајне. Након смрти Шћепана Малог, Сава је радио
на учвршћивању ослабљеног положаја митрополије,
па истиче њен легитимитет који је добила од Ивана
Црнојевића; заправо, да је од тада »ови пук черно-
горски вођен митрополитима цетињскијем«. У осно-
ви схватања тога легитимитета налази се чињеница
да је Црногорска митрополија добила, при оснивању
Цетињског манастира (резиденције митрополије),
посјед династије Црнојевића. Због тога црква није
истицала да су митрополити добили свјетовну власт
од посљедњег слободног владара из династије Црно-
јевића (Ђурђа), већ од дародавца — Ивана. Проти-
ву водеће улоге Црногорске митрополије јавила се
струја око гувернадура; у анонимној историји (Крат-
ки опис Зете и Црне Горе, Цетиње 1774) осуђује се
свјештенство да одржава народ у »дубоком незнању«
и сујевјерју те да спречава увођење права грађана.
Укидање Пећке патријаршије (1766) није
имало никакве посљедице на ЦПЦ јер је била оства-
рила потпуно самосталан положај. Због тога берат
султана Мустафе III, којим је потврђивано звање
црногорском митрополиту, није донијет на Цетиње,
већ је остао у Пећи.
Петар I
У животу ЦПЦ и црногорске државе посеб-
но је значајна епоха митрополита Петра I Петровића
Његоша (1782-1830), који је дошао на митрополитску
столицу послије епизодне појаве Арсенија Пламен-
ца (1781—82). Предвођени митрополитом Петром I,
Црногорци воде ослободилачке битке противу турске
и француске војске. Петар I радио је на увођењу за-
конодавства (Стега, 1796; Законик, 1798, 1803). Иако
је увео Кулук (суд), примјењивао је, као врсту казне,
клетву и екскомуникацију из цркве.
Супротстављајући се ауторитету Црногорске
митрополије, гувернадур Вуко Радоњић (1802—18,
1820—30) самовласно се обраћао аустријском и ру-
ском двору, па му је Црногорски збор одузео титулу
гувернадура (1818), која му је доцније враћена (1820).
Збор штити ауторитет Црногорске митрополије и
код руског Синода, на чије оптужбе одговара (1804)
истичући да су Црногорци слободан народ који се по-
корава само својим митрополитима, да је црногорски
митрополит »сам за себе у овдашњој цркви, незави-
сан ни од какве власти« те да је одговоран само црно-
горском народу који га је изабрао.
Пошто је француска војска заузела Боку ко-
торску (1807), одузета је Црногорској митрополији
јурисдикција над тим подручјем, које је било у
њеном саставу и за млетачке власти, на основу црно-
горско-млетачког уговора (1456). Наполеон је поста-
вио за викара Боке которске Герасима Зелића, архи-
мандрита манастира Крупа (1810), припојивши је
Далматинско-истријској епископији. На тај начин је
прекинут, у једном дијелу Црне Горе, традиционални
етнофилетизам. За Петра I формирана је заједничка
црногорско-бокељска влада — Централна комисија
(1813). Кад је Бока которска постала аустријски
посјед (1814), отворен је пут пропаганди Карловачке
митрополије. Доцније је ушла у Бококоторско-дубро-
вачку епархију (1870— 1920).
Петар II
Кад је умро Петар I, гувернадур В. Радоњић
покушао је да преузме власт, али му је Збор глава-
ра одузео титулу и прогнао га из земље, те се ко-
начно гаси институција гувернадура (1830). Тада је
изабран за митрополита Петар II Петровић Његош
(1830—51), који је посљедњи митрополит господар.
Хиротонисан је у Русији, у Спасо-преображенском
сабору, уз присуство руског цара, што је подигло
углед ЦПЦ. Установио је Сенат и друге институције
које су ојачале централну власт и омогућиле пријелаз
на свјетовни облик владавине. Због промјене јурис-
дикције ЦПЦ, Његош уз своју титулу владика »црно-
горски« уноси и одредницу »брдски«.
Данило одваја цркву од државе
Кнез Данило одвојио је цркву од државе
(1851), чиме почиње нови живот ЦПЦ. Законом кне-
за Данила (1855), чл. 66—68 те 81 и 86, Православ-
на црква се третира као државна религија; одређене
су надлежности цркве и обавезе свјештенства.
За митрополита је постављен Никанор Ивановић
(1851—60), игуман Цетињског манастира, који је уз
политичке компликације хиротонисан у Русији 1858.
Његова улога у тадашњим драматичним догађајима
није расвијетљена. Увео је у цетињској основној
школи прослављање култа Саве Немањића (1856).
Пошто је протјеран из Црне Горе након погибије
кнеза Данила, за митрополита је изабран Иларион
Рогановић (1860—82), који је основао Захумско-раш-
ку епископију, са сједиштем у Острогу (1878). Издао
је наредбу да свјештеници морају носити браде и
увео вођење парохијских књига. За његово вријеме
формирана је Богословија на Цетињу (1869), у којој
су се школовали свјештеници и учитељи. Митропо-
лит Митрофан Бан (1884—1920), познат и као цркве-
 46
ни писац, устројио је организацију ЦПЦ.
Књажевина ЦГ и аутокефално устројство којој су радили извањци, у штампи и школама јавља се
ЦПЦ синтагма »српска вјера« као замјена за православље.
Дјелатност ЦПЦ регулисана је, до краја
XIX в., на основу општих православних канона и
обичајног права. Доношењем Устава Светог Синода
у Књажевини Црној Гори (1903), Устава православ-
них конзисторија у Књажевини Црној Гори (1904)
и Закона о парохијском свјештенству (1908) регули-
сано је устројство аутокефалне Црногорске право-
славне цркве. Уставом Књажевине Црне Горе, чл.
40, утврђује се да је државна вјера источноправос-
лавна и да је ЦПЦ аутокефална. Међуконфесијска
толеранција на црногорском тлу испољавала се у
одређеним историјским фазама, те у неким црквама
постоје олтари за обје конфесије. Конкордат између
Црне Горе и Свете столице закључен је 1886. Послије
балканског рата ЦПЦ основала је, од ослобођених
источних крајева, Пећку епископију (1913).
Црквени историчар Е. Смирнов констатовао
је да је Православна црква у Црној Гори постигла ау-
токефални положај због сталне борбе црногорског на-
рода за »вјеру и народност«. Процес осамостаљивања
датира од почетка XVII в., када су црногорски митро-
полити били принуђени да се укључе у борбу коју
је водио црногорски народ предвођен главарским
слојем. Црногорски митрополити ускладили су своје
дјеловање с борбом за слободу својих вјерника те су
»постигли потпуно независан положај« од Пећке и
Цариградске патријаршије (Е. Смирнов). Политич-
ке везе с Русијом (од 1711) омогућиле су да ЦПЦ
реализира аутокефални статус. Због тога се на њен
самостални живот није одразило укидање Пећке
патријаршије. Митрополит Сава није прихватио сул-
танов берат којим му је потврђен митрополитски чин
јер се понашао као поглавар самосталне цркве. У
Синтагми, том 5, чије је публиковање одобрила Ца-
риградска патријаршија (1855), наведена је, под бро-
јем 9, »Аутокефална Митрополија црногорска«.
У црногорским манастирима радило је више
скрипторијума; у неким су дјеловале школе; његована
је црквена умјетност: радили су иконописци и фре-
ско-сликари; формирана је црквена архитектура која
има специфичне елементе.
За припаднике православне конфесије у ста-
ријој литератури јавља се термин »христијани«, а за
православље »грчко-славенска вјера«. У периоду ак-
тивног дјеловања ЦПЦ (од почетка XVII в. до 1851)
митрополити су имали улогу војних старјешина, оба-
вљали су функцију врховног судије, били су дипло-
мате. Њихова државничка улога била је одлучујућа
у историјским процесима. Повезаност с народним
животом довела је до лаицизирања њене структуре.
Послије одвајања ЦПЦ од државе, њенога
институционализирања, те оснивања Богословије, у
У то вријеме Србија се ослобађа, економски брже
јача и врши пијемонтски притисак преко Црногорске
митрополије и Бококоторско-дубровачке епархије.
ЦПЦ имала је снажан утицај у црногорским школама.
Укидање аутокефалне ЦПЦ
Укидање аутокефалне ЦПЦ припремљено је
пошто је Црна Гора престала да постоји као држав-
ни субјект (1918). Први корак ка укидању било је
доношење Уредбе о привременом устројству мини-
старства вјера (31.11919). Образован је Средишњи
архијерејски сабор који је имао задатак да припреми
»уједињење« »српских« цркава (26. V 1919). Његову
неканонску одлуку о »уједињењу« ЦПЦ и других
православних цркава у Југославији у Српску пра-
вославну цркву потврдио је својим Указом регент
Александар, иако је легитимитет црногорске држа-
ве постојао до Видовданског устава (1921). Најзад,
Уредбом о централизацији управне и судске власти у
Српској патријаршији пренијет је »круг рада« црно-
горских митрополита, »изложен у Уставу Св. Сино-
да од год. 1903«, на српског патријарха Православне
цркве Краљевине СХС.
Од 1921. налази се у посједу Српске право-
славне цркве велики број културно-историјских спо-
меника (око 650 цркава и манастира), који предста-
вљају значајан дио црногорског културног насљеђа.
Приликом арондације православних епархија
у Краљевини Југославији 1931, Црногорско-примор-
ској митрополији припале су и бивше епископије Бо-
кокоторска, Захумско-рашка и дио Пећке епископије.
ЛИТ.: М. Јастребов, Јепископија зетска, Гласник
Српског ученог друштва, 1880, LVIII; Ф. Радичевић, Пра-
вославна црква у Црној Гори, Цетиње 1889; Е. Смирнов”,
Историја христианској церкви, Петроград 1891; И. Рува-
рац, Владике зетске и црногорске. Просвјета, Цетиње 1892,
књ. I, св. 1; П. А. Ровински, Свештеничка ношња у Црној
Гори, Босанска вила, 1893, 23; И. Маркович, Дукљанско-
барска метрополија, Загреб 1902; Педесет година на пре-
столу Црне Горе 1860—1910, Цетиње 1910; С. Станојевић,
Борба за самосталност католичке цркве, Београд 1912;
Д. Вуксан, Каталог зетских и црногорско-приморских
епископа и митрополита, Записи, 1935, књ. XIV, св. 2; Р.
Драгићевић, Уговор Св. Столице с Књажевином Црном Го-
ром 1886, ибид., 1940, књ. XXIV, св. 2; И. Црнојевић оснива
манастир цетињски 4. јан. 1485, ибид., 1941, књ. XXV, св.
4; Цетињски љетопис (фототипско изд.), Цетиње 1962; Р.
Ковијанић, О зетском митрополиту у Пречистој Крајинској,
Гласник Цетињских музеја, 1968, 1; Т. Марковић, Историја
школства и просвјете у Црној Гори, I, Београд 1969; Подне-
сак СО Цетиње Уставном суду Црне Горе, Уметност,
1971, 27—28. (Извор: ЕЈ, ЈАЗ, М. Крлежа, Загреб, 1984. г.,
стр.148.-150.)
Да. Р. (Данило Радојевић)
 47
Грађани, вјерници, интелектуалци и потрошачко друштво
ЦРНА ГОРА ИМ ЈЕ САМО У ТАКУЛИНУ
Без обзира на могућност критичког и аргу-
ментованог негирања вриједности актуелног поли-
тичког, друштвеног, социјалног и, поготово, економ-
ског стања, без обзира на свиђање или несвиђање
политичких актера који воде државне послове, или
одлучују о судбинама људи, ипак се не могу заобићи
вриједносни доприноси политичких актера који
су себе уградили у обнављање државних темеља
Црне Горе, у њену независност и међународно
достојанство, па и у модернизацију друштва кроз
развијене и озакоњене демократске механизме,
кроз експанзију високог образовања и бројчаног
медијског нарастања, кроз неке културне помаке,
као и кроз веома видљиве промјене у инфраструк-
тури: путеви, комуналије, питка вода, становање,
телекомуникације, уређење градова и насеља итд.. С
тога, насловљени коментар - који је само дјелимично
благонаклон према онима који су заслужни, нимало
није увиђаван према онима који су се из универзитет-
ских, културних, независних, невладиних, медијских
и других фотеља утрпавали у побједничке возове
да би за себе прибавили неке нове и незаслужене
привилегије - и добро се напластили, нити је наго-
дан према онима који у сваком режиму властољубиво
умују, у благостању свих режима џабалебују - треба
читати као на судбину залуталог али свјесног ис-
траживача који је нагазио на подметнуту мину која
пријети и великим, али још више и опасније малим и
нама сличним.
Зато, може се рећи, колико год да је актуел-
ни свјетски економски, друштвени и развојни кош-
мар штетан и опак за све, а и Европа се тресе, он је
постао и умни и спознајни проблем већ отписаног
алавог, грабежног, заложно-каматарског, зеленашког
и црноберзијанског неолиберализма, јер је онај дру-
ги, стаменији и рационалнији, капитализам својом
виталношћу већ пронашао опстајући лијек-поставио
је формулу за излазак из кризе кроз приближавањем
човјеку - грађанину - управо захваљујући одговорној
и стваралачкој интелигенцији. Насупрот томе,
грађани Црне Горе су потпуно закинути у сазнању
што ради, чиме се бави и који то бољитак свом на-
роду доноси црногорска владајућа и привилегована
интелигенција, посебно она из двије академије на-
ука, са три-четири универзитета и њихових 40-50
факултетских и институтско-заводских институција,
са близу пет хиљада доктора и магистара наука, са
тридесетак хиљада високо и више образованих, па и,
малтене, са пет хиљада медијских запосленика, итд.
итд.
Чедомир Љешевић, новинар и публициста
Свијет капитализма - по новој формули
Нажалост, до наших владајућих умника још
није допрла вијест да се већ живућој економској,
социјалној и друштвеној кризи свјетски интелекту-
ални корпус нашао на размеђи, прво, или да настави
са лагодним и добро плаћеним фотељаштвом, и, дру-
го, или да са својим знањима и умијећем учествује у
трагањима за иновацијама које ће зауставити точак
неолибералне пошасти, спасити свијет од нових не-
олибералних простаклука, а капитализам сачувати
даљег минирања и пропадања.
Пошто је свакоме ко има три грама мозга
јасно да се из ове свјетске кризе не може изаћи ни
лијепим ријечима, ни превазиђеним новчаним или
заложно-материјалним трансакцијама, ни сиво-спе-
кулативном економијом - свијет ума се окреће, а у
многоме се већ и окренуо, материјалној производњи и
продуктивном запошљавању, новим и технологијама,
новоорганизованој и рационализованој државно-
локалној организацији, исплативијој друштвеној
надградњи, суженој администрацији, уз пуну
афирмацију стваралаца који су скопни да својим
дјелима утичу на даље токове развоја, појединачног
и свеопштег бољитка.
Нажалост, владајућа и повлаштена
момишићка правно-економска наукована арма-
да била је и остала спекулативна, нерентабилна,
рудаментирана, провинцијана и сведена на ниво
џабалебарења и каубојског господарења уз ову и
сваку другу власт, јер до Црне Горе јој је стало као
до лањског снијега, јер и поред већ надирућих и
људских и државних мука они даље уживају у свом
самољубљу, покушавајући да правдају своја неолибе-
рална продуктивна и социјална згаришта и да своје
гријехе гурну да их други окајавају. Није их ни за
јоту из дремежа помјерила ни свјетска криза, а нити
инспирисала одговорност за судбину тек обновљене
државе Црне Горе.
Умјесто предводничке датости црногор-
ска привилегована неолиберална интелигенција
не диже глас ни ума ни струке, иако су њихови
истомишљеници широм Европе већ сами упалили
црвена свјетла опасности. Црногорским неолибера-
лима као да одговара што се овдје ствара друштво
криза и сиромаштва, стање без креативне ангажова-
ности и стручне доказаности, што се у сиротињски
тор ћера сваки други становник Црне Горе.
 48
Црногорски неолиберализам - озакоњена
пљачка
Ако се и на овај начин сведу рачуни црно-
горске неолибералне интелигенције, која је као ко-
мунистичка „будућност“ АБ-контрареволуцијом
промовисала „нову развојну филозофију“, није
тешко закључити: (1) да су они још од 1989. годи-
не запосјели скоро сва кључна мјеста и у позицији,
и у опозицији, а касније и у тзв. невладиним и не-
зависним организацијама, у регулаторним и саморе-
гулаторним структурама, у сектору приватизације, у
развоју и у финансијским институцијама, у социјално-
здравственим фондовима, у јавним и приватним
медијима, у свагдје тамо гдје су могли да присвоје
друштвену или државну имовину; (2) да се са Црном
Гором ругају као „еколошком државом“, иако за два-
десет година нијесу били скопни, ни по знању ни по
способностима, да пројектују или ријеше бар један
еколошки проблем; (3) да су уништили цјелокупну
машинску, електронску, текстилну, и прехрамбену
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
- Кратак историјски преглед и календар најважнијих догађаја
из њене повјеснице -
Од краја VI и на почетку VII вијека на тлу
провинције Превалис (Превалитана) настала је
„склавинија“ Дукља (Доклеја, Диоклитија, Диоклија).
На овом историјском простору историјске, вјековне и
данашње Црне Горе до средине IX вијека наше ере од
досељених Словена (Склавиа, Склава) и затеченијех
Илиро-Романа, односно Илира, Романа, Реторомана
и супстрата другијех етноса (у првом реду Влаха)
настао је етносимбиозом и синтезом нови амалгам
дукљански Словени или једноставно Дукљани -
Зећани - Црногорци као етнички, историјски и држа-
вотворни народ који ће се кроз све своје вјекове до
данас развијати прво као самобитни и аутохтони на-
род, а потом нација све до данас и убудуће.
Средином IX вијека, око 850. године н.е. на-
стала је Књажевина Дукља прва наша држава, пре-
теча данашње Црне Горе са архонтом Петром, нашим
првим владаром. Дукља се налазила под политичким
ингеренцијама византијског цара Василија Првог с
обзиром да је склавинија Дукља још од 395. године
и подјеле Римског царства ушла у састав Источног
Римског царства (Византије). До средине IX вијека у
Дукљи је довршен процес христијанизације Дукљана
- Зећана - Црногораца по којима наша држава у својој
12-вјековној повјесници носи назив Дукља - Зета -
Црна Гора. Процес христијанизације је реализован
индустрију и угасили 80 хиљада производних рад-
них мјеста; (4) да су незнањем, неспособношћу и
властитим интересом угасили једну од најстаријих
поморских флотила Европе од 44 прекоокеанска
брода и Црној Гори ускратили стотињак милиона
долара чистог девизног прилива годишње; (5) да су
два развојна капацитета - алуминиј и челик - АБ-
аиавошћу запослених и пословодстава довели до по-
нора; (6) да су црногорски развој и будућност свели
на туризам и пољопривреду од којих не може да живи
ни трећина становништва, нити да се подмирује више
од 40 одсто туристичких и домаћих потреба; и, (7)
да су се успротивили реституцији од 1918. године и
ововременој лустрацији, и тако Црној Гори ускрати-
ли права на државни и грађански суверенитет.
И, на крају, ово је само групна слика црно-
горских интелектуалних протежера и креатора не-
олибералне економије, и у њој нема мјеста за ону
другу стваралачкију, својој земљи и народу лојалнију,
поштенију и рационалном капитал- односу оданију,
социјалној правди приврженијој интелигенцију.
Б. Цимеша
и довршен посредством бенедиктанаца, припадника
бенедиктинског хришћанског реда из Монте Касина.
Хришћанство је проповиједано у латинском вјерском
обреду. Неодвојиво је од покрштавања и ширења ла-
тинске писмености и културе а дало је плодоносне
резултате предајом и пријемом на домаћем, доми-
цилном словенском језику. Рецепцијом хришћанства
Дукља - Зета - Црна Гора улази у западни културни
круг. До 1016. њоме влада чувени номинално само-
стални кнез Владимир Петрославов први наш светац
из прве црногорске династије Војислављевић. 7. ок-
тобра 1042. код Туђемила у близини Бара дукљанска
војска кнеза Војислава побиједила је византијску
војску, збацила врховну византијску власт и донијела
пуну државну свободу Дукљи која од тада носи име
Зета. Хришћанска црква у Дукљи - Зети је дукљанска,
а Владар наше државе од 1081. је краљ Михаило
Војислављевић који је краљевске инсигније примио од
папе Гргура VII Милдебранта 1077. године, 140 годи-
на прије првог српског краља Стефана Првовјенчаног
Немањића (1217. г.). Тим чином Дукља је уздигнута
на степен краљевине. Године 1089. основана је Бар-
ска надбискупија (архиепископија, архибискупија)
у чији су састав ушле бискупије (епископије):
Дукљанска, Барска (Которска), Улцињска, Свачка,
Скадарска, Дриватска, Пулатска (Пилотска), Рашка,
 49
Босанска, Захумска и Травунијска. Од 1081. за наред-
них 20 година Дукљом - Зетом управља краљ Бодин,
син краља Михаила под чијом управом наша држа-
ва достиже највише пространство и територијално
ширење, 80-их година XII вијека. Најкасније до 1183.
године настало је епохално дјело Краљевство Слове-
на (Regnum Sclavorum) домаћег бенедиктинца попа
Дукљанина, најстарији извор домаће провенијенције
за историју Дукље, написано латиницом на нашем
словенском (дукљанско-зетско- црногорском) језику.
До нас је допрло у латинском пријеводу. Упоредо са
пријемом хришћанства у IX вијеку и формирањем
Књажевине Дукље, настају и први велики сакрал-
ни објекти Дукљанске књажевине, црква Св. Пе-
тра на Шурању пред Котором, Св. Марије у Будви,
а од 13.1.809. године датира изградња и чувене ка-
тедрале Св. Трипуна у Котору иницирана чувеном
Андреацијевом повељом. Из овог времена потичу
коријени чувене Которске - Бокељске морнарице,
старе 1200 година, једне од најстаријих институција
савремене Европе. У периоду 1186-1189 над Зетом је
успоставила политичку и војну доминацију Рашка
(Србија) династије Немањић. Она руши дукљанско-
зетске градове и светиње изузев Котора, а 1189. го-
дине бјекством барског архиепископа Гргура ис-
пред Немањине одмазде престаје да постоји Барска
надбискупија и наша црква која је до 1054. године
била хришћанска, а од тада католичка. Нови инвазио-
ни господари доносе православље, а Вукан, Немањин
син, намјесник у Зети (Дукљи) који ће се окитити
дукљанском краљевском титулом (краљевства од
прва) прелази у католичанство да би био прихваћен
од стране зетске властеле. 1199. обнавља се Барска
надбискупија. У периоду између 1186. и 1190. годи-
не настаје Мирослављево јеванђеље, први ћирилски
споменик зетске редакције (црногорске) редакције
старословенскога књижевног језика. Немањићким
увођењем православља у Зету (Црну Гору) настаје
православна црква која након 1217. носи име српска,
ЛУЧИНДАНСКА АКАДЕМИЈА Фондације „Свети Петар
Цетињски“
Говор Драгољуба Драга Рашовића,
предćедника Фондације „Свети Петар Цетињски“
- на Скупштини Фондације, Цетиње 31. октобра
2014.
Уважени гости, Духовни оци, Ваше
Екселенције,
Градоначелниче пријестоног Града Цетиња,
Чланови Фондације «Св. Петар Цетињски»,
Даме и Господо,
Ево нас опет, у традиционалном реду и по-
ретку, на славном Цетињу, окупљени око јаких
али је по својој суштини и саставу вјерника домицил-
на - црногорска. Друга по реду црногорска династија
Балшићи 1355-1421 ослобађа Црну Гору од рашке
(српске) доминације. Државна вјера је католицизам
уз толерантан однос према православљу. Трећа по
реду црногорска династија Црнојевићи (1421-1496)
учвршћује и даље развија црногорску слободу. Њен
династ Иван Црнојевић (1442-1490), оснивач Цетиња
у које преноси црногорски пријесто утемељивач је
историјске, државотворне, аутокефалне Црногорске
православне цркве са сједиштем (вјерским центром)
на пријетоном Цетињу, у манастиру Пресвете Бого-
родице. Његов насљедник Ђурађ Црнојевић (владао
од 1490-1496) оснива при Цетињском манастиру прву
државну штампарију на свијету у којој су штампане
прве богослужбене књиге Јужних Словена: Октоих,
Псалтир, Требник, Молитвеник и Четворојеванђеље
почев од 4.1.1494. године. Пред налетом и инвазијом
Османлија 1496. напуштајући Црну Гору, државну
власт преноси на Црногорску православну цркву. Већ
1500. године на Цетињу се састаје први познати Оп-
штецрногорски збор, војнодемократски парламент
црногорског народа из слободног подловћенског
дијела црногорске државе који се послије слома
државе Црнојевића трансформисао у својеврсну
државну организацију независно од тога што неће
бити међународно призната. Збор (парламент) до-
носи одлуку о савезништву са Венецијом у рату са
Турском који је ова водила 1499-1509. Са турског ста-
новишта до 1592. године Црна Гора је номинално и
формално дио турског Скадарског санџаката, а фак-
тички слободна и непокорена државна заједница са
Црногорском православном црквом на челу која од-
ржава државно-национално заједништво и јединство
и управља Црном Гором за три и по наредна вијека у
систему познатом као владикат.
(Наставиће се)
историјских симбола, али с нејаком надом да ће се
наша бројна очекивања остваривати убрзанијим рит-
мом, и да ћемо СВОЈЕ имати као СВОЈЕ, а СЕБЕ
са више самопоуздања и више самопоштовања -
цијенити и подстицати на људска и домовинска дјела.
Ово понављамо годинама, па и деценијама,
али као да се наша историјска права превиђају,
заборављају или одлажу за боља времена, а све то у
корист, макар и привремену, оних који нас истрајно -
и вјерски, и национално и социјално - омаловажавају,
кривотворе, негирају и у ћошак сабијају, све у име
 50
тзв. Божје воље и Његовог „васкрслог поретка“.
И не чудимо се ми тим милитантним „анђелима“,
нити њиховим антихуманим, антихришћснским,
антиграђанским, антицрногорским , незајажљивим
апетитима, но се чудимо нама самима што то
понижавање безгласно трпимо, ваљда се упорно
надајући да нашу скупо брањену и наоко одбрањену
КУЋУ нико више - ни изнутра ни са стране - неће ру-
шити, јер смо се и у прошлости, кад нас је било мање
и кад смо имали мање - знали одупријети и онима
који су били много јачи, једнако храбри, али - агре-
сивни освајачи.
Не ради се само о положају Црногорске
православне цркве (а таквог примјера у слободном
свијету нема), не ради се само ни о скрнављењу об-
редне светиње на Румији и многим другим црногор-
ским планинама, не ради се само о агресивности и
дрскости једне иностране, окупационо раскомоћене
вјерске солдатеске, не ради се само ни о поништавању
здравог разума и непобитних историјских чињеница...
и да не набрајамо више ... а све је то од капиталне
важности за наш опстанак, за опстанак црногорског
грађанског друштва и Црногорске Државе... али се
ради, на очиглед демократски удружене Европе, о не-
допустивом толерисању антидемократских, антиев-
ропских, антихуманистичких, антиморалних (боље
рећи - аморалних), антицивилизацијских, антиеко-
лошких, антиетнолошких и свих осталих људских
норми понашања и дјеловања! И не треба се питати
- ко све то и у име чега све то толерише ! Одговор-
ни смо сви ми, понајвише одговарајући законодавни
и извршни државни органи. Кажемо - НЕ САМО, а
мислимо - И МИ С ЊИМА, као чучавци и чекалице
, како рече један наш књижевник - да се још коју го-
дину, док нас не прозову за онај свијет - мрзнемо на
Тргу Краља Николе, по снијегу и леду, на корак од
нашег (а не њиховог!) Цетињског манастира, у који
нам не дају ући да се са нашим вјерским изабрани-
цима - поклонимо ћивоту Светог Петра Цетињског -
ЦРНОГОРСКОГ ! - који је бранио и одбранио своју
Црну Гору, а нама у аманет оставио или да га и у
том погледу слиједимо, или да се лукавом, дрском,
моћном и опаком окупатору прикљањамо, па и да му
се клањамо.
И опет се враћамо на оно упозорење тог
нашег ствараоца: Не сметните с ума, вели он, да се
може догодити да промрзла маса пред Биљардом чује
духовни глас Светога Петра да му приђу ковчегу и да
га цјеливају, и да та маса обневиди и све пред собом
,,очисти“, не марећи ни за свој ни за туђи овоземаљски
живот! То је засад само упозорење; упозорење које не
треба подцјењивати. Недајбоже да до тога дође!
Није ово тужбалица над Црном Гором; наш
малобројни народ знао је и зна бити велики народ,
и није могуће да су сви коријени нагњили, те да се
читаво стабло опасно љуља.
НАДА НЕМА ПРАВО НИ У КОГА, ДО У
БОГА И У СВОЈЕ РУКЕ - закључи Владика Раде из
главе цијелог народа“ !
Дозволите ми да, сада, посебно поздравим
Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногор-
ског Господина Михаила, који Црногорску цркву
стрпљиво предводи у овим неравноправним околно-
стима, слиједећи своје претходнике, па и знаменитог
поглавара слободарске Црногорске цркве, а прије
свих - нашег патрона Светог Петра Цетињског и
Свецрногорског.
Нашој јавности је познато да Фондација
„Свети Петар Цетињски“ и њене хуманитарне актив-
ности имају своју друштвено-корисну традицију, која
је и поука и подстицај за наш садашњи и будући рад.
Полазећи од те позитивне традиције, многе примједбе
и пријекоре можемо упутити и себи и другима, по-
себно онима који су најодговорнији за остварење
основних грађанских права у Црној Гори. Фондација
је, међутим, позвана да својим чињењем унапређује
нашу духовност и доприноси укупној самообнови.
Стваралачки подстичући нове путеве науке и кул-
туре, истинољубља и правдољубља, наши чланови,
неимари наше самообнове, својим дјелима подстичу
вјеру у праведније социјалне и цивилизацијске одно-
се у свим срединама наше Црне Горе.
Фондација «Свети Петар Цетињски» је више
пута подćећала колико је енергије утрошено да се
докаже оно што је лако доказиво: да је Црна Гора
стара и по позитивном насљеђу цијењена држава,
за чију је обнову суверености било потребно више
од осам деценија; али, исто тако, добро је познато
да нас и даље прате неријешени проблеми од фун-
даменталног значаја: заштита и обнова националног
и мултинационалног културног фонда у Црној Гори;
повраћај државног власништва над црногорским
црквама и манастирима; уклањање свих нелегалних
вјерских објеката, наприје оних који су подигнути
из политичких разлога, из жеље да доминацијом над
Црном Гором, као што је лимена црквица на Румији
и многе нелегално изграђене на нашим брдима по
облику и обиму сличне бившој Александровој капе-
ли на Језерском врху! Зашто Влада у овом случају
не поштује сопствену Одлуку и одговарајуће црно-
горско позитивно законодавство? То питање, које је
наша Фондација поставља више пута, данас поста-
вила и Европа...
Ми смо још увијек принуђени да се бо-
римо за равноправност, и то не за равноправност
међу слободним европским народима, него за рав-
ноправност у својој сопственој држави. Ко смо то
ми ? Сви домољубиви црногорски грађани, који
 51
су се заједнички борили за обнову независности и
достојанства Државе Црне Горе! Државну независ-
ност смо обновили, али је духовни, па и у повеликом
дијелу катастарски суверенитет препуштен Српској
светосавској цркви, извањој институцији која по
окупационој логици ево већ девет деценија држи
„под своје“, кривотвори и девастира све црногорске
храмове и њима припадајућу непокретну и покретну
имовину. Најболније за Црногорце и најнедостојније
за Државу Црну Гору и њену коалициону власт јесте
управо то што је Цетињски манастир, вјековно сре-
диште Црногорске државе и ćедиште црногорских
митрополита, црквених и државних поглавара, толи-
ко дуго, па и данас - под туђом управом, у окупаци-
оном статусу, заједно са свим државним благом које
се налази у његовој ризници. Зато не само нас, него
и друге црногорске грађане веома чуди (или не чуди)
зашто већ тако дуго није у Парламенту разматран За-
кон о повраћају црногорских храмова у власништво
Државе! А тај закон је неопходан из више изузетно
значајних разлога. Прво, епархије Српске светосав-
ске цркве из Црне Горе износиле су и другој држави
поклањале десетине милиона неопорезованих Еура,
са тим средствима би се и грађанима и нашој Држа-
ви обезбиједила додатна средства за подмиривање
локалних интереса, за инфраструктуру, путеве и
све остало. Друго, не би било потребе да Црногор-
ска црква гради нове храмове, јер у Црној Гори има
доста цркава и манастира и за Црногорску и Српску
цркву, па и за вјернике других источноправославних
вјероисповијести. Окончање тог процеса -повратка
у власништво Државе - окупираних и умногоме де-
вастираних црногорских храмова - предуслов је ев-
ропског признања да су код нас остварена основна
људска права, а за Црногорце и друге грађане Црне
Горе - да је бар донекле остварена историјска правда,
која је ево већ готово читав вијек узапћена, уланчена,
од политичара мимикријски прикривана, а практично
претворена у дискримининацију аутентичних инте-
реса црногорскога народа.
Повлађивање таквом рушилачком тренду
кроз тзв. страначки политички компромис води у
директни државно-правни суицид, на што патри-
отска црногорска интелигенција, заједно са нашом
Фондацијом, упорно упозорава - не од јуче, не од да-
нас. Толерисање антиуставне дјелатности и затварање
очију пред агресивним дјеловањем програмираних
прекршитеља и антидржавних завјереника - не може
довести ни до каквог добра за Црну Гору и њено мул-
тиетничко грађанство. То је већ свакоме јасно, али се
и даље не предузимају адекватне мјере заштите кул-
турног, историјског, државно-правног насљеђа.
Остварујући своје програмске задатке,
Фондација „Свети Петар Цетињски“ наставља да
стипендира успјешне студенте Црногорске историје
и Црногорског језика и књижевности, те да подстиче
и стипендијама помаже црногорске студенте на ду-
ховним академијама у иностранству. Уз подршку и
помоћ племенитих донатора, помагаћемо и стварао-
це духовних добара и пројекте од посебног значаја за
Црну Гору и њену културу.
У припреми су два капитална пројекта
Фондације: Монографија о Светом Владимиру
Дукљанском и лексикографско-енциклопедијско
дјело „СТО НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ЦРНОГОРАЦА“.
Рад на монографији о кнезу Владимиру већ је у
завршној фази, иако око компоновања ове сложене
материје и дефинитивне припреме за штампу потреб-
но је још неколико мјесеци рада. И овом приликом
апелујемо на наше освједочене спонзоре и донаторе
да материјално помогну овај пројекат, а то ће им бити
на најбољи начин узвраћено: објављивањем њиховог
логотипа на крају овог луксузног билингвалног или
мултилингвалног издања. Наглашавамо да ствара-
оци окупљени око овог пројекта, као и аутор увод-
не студије и писци осталих текстова (македонских,
црногорских и албанских аутора), за досадашњи рад
нијесу добили хонорар, а скромна средства која су
добијена од Министарства културе и Министарства
науке, уз лична улагања чланова Редакције, утрошена
су за стручне обиласке манастира и цркава у земљама
региона - у којима смо снимили око 80 фресака и
икона са ликом Светог Владимира Дукљанског. На-
дамо се да ћемо финализацију овога значајног науч-
ноистраживачког и издавачког пројекта обезбиједити
средствима које очекујемо од надлежних држав-
них институција и од прилога Златних, Сребрних и
Бронзаних донатора, који ће добити угледна мјеста у
нашој Монографији.
Компликованији случај је са пројектом „100
најзначајнијих Црногораца“, јер у нашој богатој
историји, давној, скорашњој и данашњој - има много
више значајнијих и веома значајних наших сународ-
ника, па ће избор само њих СТОТИНУ изискивати
строг критеријум и бескомпромисан суд. У овом
пројекту учињени су претходни приједлози Органи-
зационог одбора, Редакције и менаџерског тима.
И овом приликом апелујемо на чланове Фо-
ндације да издвоје минималну своту од 30 до 50 Еура
годишње чланарине, јер тим средствима покривамо
дио најскромнијих административних трошкова.
Најсрдачније захваљујемо свима који
подржавају и помажу нашу Фондацију. Та подршка
ће омогућити да остваримо своје програме, који до-
приносе бржем друштвеном развоју Црне Горе и
хуманијем животу свих наших грађана.
Захваљујем на пажњи и желим вам свако до-
бро!
 52
ДНЕВНЕ новине, ПОНЕДЈЕЉАК, 9. 3. 2015.
ВУЧИНИЋ ДЕЦИДАН
Питање цркве не рјешава се промјеном имена
Потпредсједник савјета Митрополије ЦПЦ
Стево Вучинић сматра да изјава потпредсједника
ДПС Светозара Маровића да се његова странка за-
лаже за Православну цркву која није ни српска ни
црногорска, није ништа друго до најобичнија вер-
бална еквилибристика. Том изјавом се, оцијенио
је Вучинић, укрива суштина проблема којега није
могуће ријешити по мјери власти и Српске цркве,
што државни врх добро зна и разумије.
„По дефиницији сваки народ је додијељен
својој цркви на развијање хришћанских врлина, да-
кле, руски Руској, српски Српској, грчки Грчкој цркви
и тако редом. Тако научава православна теологија.
Па би ред био и да црногорски народ буде повјерен
Црногорској православној цркви, а не београдској
патријаршији“, казао је Вучинић.
С друге стране, Вучинић је ко зна који пут
указао на неравноправан положај ЦПЦ, те злоупотре-
бу црквене културне баштине од стране СПЦ.
“Нашу црквену културну баштину злоупотре-
РЕАКЦИЈЕ НА МАРОВИЋЕВУ ИНИЦИЈАТИВУ
бљава Српска црква, тумачи нашу прошлост као
српску, и ријечју и дјелом, и с олтара и с професорске
катедре подрива уставни поредак и дјелује против на-
ших националних и државних интереса. Наравно, да
се као и свака моли за власт, како је савјетује госпо-
дин Маровић, али српску која столује у Београду и
династију Карађорђевића која сједи у Бијелом двору.
А ми се баш томе и противимо и у тој цркви стога се
не препознајемо“, поручује Вучинић.
Он је нагласио да је црногорска црква обно-
вила пасторалну дјелатност првом приликом која јој
се указала након 1918, дакле, 1993. године и како За-
кон налаже пријавила се надлежним органима.
„Има у властима, и неуких и злих, који
умишљају да се црногорско црквено питање може
ријешити најобичнијом промјеном имена цетињске
филијале Београдске патријаршије у Православна
црква, и формалним проглашењем аутокефалности“,
казао је Вучинић.
В.К.

Вучинић: Српска црква подрива Устав

Потпредćедник Савета Митрополије ЦПЦ Стево Вучинић каже да је Маровићева изјава
најобичнија „вербална еквилибристика“. Том изјавом се крије суштина проблема који није могуће
ријешити по мјери власти и Српске цркве, што државни врх добро зна и разумије. Нашу црквену
културну баштину злоупотребљава Српска црква, тумачи нашу прошлост као српску и ријечју и
дјелом - поручује Вучинић

Земљацима у походе
На југозападној обали Истре, окружен Ме-
дитеранским растињем и ушушкан таласима Јадрана
смјестио се Перој, старо предисторијско насеље које
је већ у доба Римљана било познато љетовалиште
Praetoriolum или Casale Petriolo, стоје видљиво из
закључака са Рижанске скупштине из 804 године.
Након куге која је погодила ово подручје 1561
г. устрајним напорима Венецијанских управитеља
долази до поновног насељавања овог подручја .
Током 1657 г. у Пероју се населило и 13 породица
православне вјере из старе Црне Горе, превасходно
из Црмничке и Ријечке нахије. Данас Перој има 830
становника који живе у сасвим урбаним условима ,
бавећи се истовремено повртарством , риболовом и
туристичким дјелатностима. Историјско сједиште
мјеста чини неколико једноставних камених кућа
које чувају дах прохујалих времена , обичаја и жи-
вота. Радо показују посјетиоцима споменике своје
вјековне и духовне сакралне културе.
Водећи се својим програмом и активности-
ма у Перој су средином фебруара допутовали чла-
нови Цетињске Н В О „Ђеца Карневала“. Донијели
су поздраве , доброг вина , специјалитете Црногор-
ске кухиње и књиге које су донирали појединци, би-
блиотеке и установе. Књиге, Календаре и пастирско
писмо са поздравима и благословом послао је и Ми-
трополит Цетињски и Владика Црногорски - Његово
блаженство господин Михаило. У оквиру заједничког
програма , у препуној сали - који је био примљен
са видљивим емоцијама и симпатијама - држано је
слово о Црној Гори и њеној историји, како би се и
генерације које стасају у Пероју што боље упознале
са старим завичајем.
Ево извода и из поздравног говора и пресјека
Црногорске историје , којом сам се обратио грађанима
Пероја и присутним гостима :
Драги наши земљаци, драги домаћини, драги
гости
 53
„Црна Гора је морска пјена и снијежна пра-
шина , игра камених литица и суноврат потока , гро-
хот битака и пијанство ратова „записао је једном ре-
волуционар, народни херој и Шпански борац Вељко
Влаховић и тако на наљепши начин сублимирао
миленујумски континуитет Црне Горе.
Њено срце је Цетиње , алфа и омега свих
њених прегнућа , успона и падова - ратничког и
пјесничког агона. Град је добио име по ријеци
Цетињи која је некада туда протицала , а онда сам бог
зна зашто нестала под земљом.
У историјским изворима се први пут помиње
1440 године, а пола вијека касније на Цетињу је по-
дигнута црква , позната под именом Влашка црква.
Настанак данашњег Цетиња веже се за XV
вијек и владара Зете Ивана Црнојевића. Изгубив-
ши од Турака дотадашњу пријестоницу Жабљак на
Црнојевића ријеци, Иван Црнојевић је одлучио да
премјести своје сједиште у неприступачне крајеве -
у крашко поље подно Ловћена , саградивши 1842 г.
двор, а потом и манастир Пресвете Богородице у који
је касније смјестио сједиште Зетске Митрополије.
Непрестане борбе против Турака доводе
до двовјековне стагнације у развоју Цетиња и Црне
Горе. Поновни развој почиње тек крајем XVII вијека
, доласком династије Петровића на трон Црне Горе,
а већа урбанизација и значајнији напредак слиједи
доласком Петра II Петровића Његоша за Владара и
Владику Црне Горе и њене Цркве. За вријеме његове
владавине саграђена је и чувена „Биљарда„ која да-
нас чува непроцјењиво културно и историјско благо
Црне Горе.
Оснивач Цетиња Иван Црнојевић - ре-
несансни дух и учен владар увидио је да послије
многобројних ратова које су Црногорци водили -
највише страдају православне Цркве и богослужбене
књиге у њима.
Он на свој начин доприноси обнављању Зет-
ске Митрополије оснивањем Цетињског манастира ,
а најстаријем сину Ђурђу усађује љубав према цркве-
ним књигама и књигама уопште. Тиме удара темеље
одржава и одражава континуитет и мисију Црногор-
ске православне Цркве.
Виђевши да Ислам притиска његов народ а
у Црквама нема светих књига , Ђурђе се завјетује да
ће их снадбјевати књигама , па ће испуњавајући тај
завјет проносећи славу и свог имена и своје домови-
не широм културног свијета.
Највјероватније је Цетињски манастир
тек средином 1429 постао стјециште штампарских
мајстора.
Појава штампарије у посљедној слободној
држави на Балкану , која је одољела Турској најезди,
штампање црквених богослужбених књига и њихова
дистрибуција указује на жељу да се допринесе
очувању националне и вјерске свијести.
1492 године Ђурђе Црнојевић у Венецији
набавља штампарску пресу и почиње да штампа бо-
гослужбене књиге. Прва књига из ове штампарије
излази 4 јануара 1494 г. и носи име Октоих Првоглас-
ник . Главни штампар је био јеромонах Макарије ,
а помагало му је 7 монаха. Ово је и прва Државна
штампарија на свијету.
Осим сталних ратова са Турцима Црна Гора
је морала ратовати и са хришћанским непријатељима.
Када је први цар француза Наполеон Бонапарта не-
задрживо освајао Европу - само двије земље су му
се супроставиле - Енглеска и мала Црна Гора. Када
је након неколико крвавих сукоба Наполеонова
војска била одбијена и потучена , цар се заклео да ће
промијенити име Црне Горе (Монтенегро) у Црвена
Гора (Монтеросо) - јер ће је натопити крвљу њеног
народа. Него , на Тријунфалној капији у Паризу стоји
име Црне Горе као земље против које је Наполеон ра-
товао - и изгубио рат. Ово је нашло поетског одјека
у Пушкиновој пјесми „Бонапарта и Црногорци„ и
Његошевој јеткој сентенци у једном писму ђе каже:
но Црна Гора не хаје ни за Немање, ни за Мутате ни
Наполеоне... -А ратови су надолазили као ехо оне
непоновљиве девиза Владике Рада - нека буде борба
непрестана. Први свјетски рат је донио Црној Гори и
Цетињу судбину равну апокалипси. Након епопеја на
Мојковцу , Скадру и Ловћену Црна Гора је политич-
ким играма „Савезника„ изгубила такорећи у једном
даху државу , цркву и круну. Присјећајући се очевог
дивљења бесмртној Црној Гори лорд Гледстон млађи
ће у горњем дому Британског парламента ускликну-
ти“ Према Црној Гори се није могло горе поступати
ни да се борила на страну великих сила.
У II Свјетском рату Црна Гора ће невиђеним
хероизмом , коме се тако дивио и велики Француз
Сартр, повратити дио својих атрибута и окитити се
Вијенцем славе . Цетиње је уз 49 својих народних
хероја постало 50-и.
2006 г. Црна Гора је постала независна, су-
верена држава и укључила се у ред поносних и
просвјетљених народа. Граби ка Европској унији, а
на том путу сусједна и пријатељска држава Хрват-
ска даје своју пуну подршку и допринос. Залог
пријатељства су и два генија који нераскидиво вјекују
на врху Ловћена , свјетионика црногорске слободе и
духовности: пјесник Његош и вајар Мештровић .
Залог сте и ви драги земљаци из Пероја, који
преко 350 г. и чини ми се 16 генерација живите на
овим просторима.
Нико Јошов Мартиновић, Ипођакон ЦПЦ
 54
ВРХОВНО ДРЖАВНО ТУЖИЛАШТВО ЦРНЕ ГОРЕ
– Одјељење за сузбијање организованога криминала, корупције,
тероризма и ратних злочина –
КРИВИЧНА ПРИЈАВА
Против НН лица, службених лица у Управи за
некретнине – Подручна јединица Даниловград,
због кривичног дјела злоупотребе службен-
ог положаја из члана 416 ст. 3 у вези ст. 1
Кривичног законика Црне Горе

Увидом у катастар непокретности за општину Даниловград утврдили смо да су већина цркава, оба ма-
настира и већина гробаља, супротно законским одредбама, уписани на Митрополију црногорско-приморску
као дио Српске Православне Цркве. ЦПЦ има интерес и право да држи вјерске обреде у црквама и на гробљима
када од ње то траже мјештани – вјерници. Међутим, у том свом праву ЦПЦ је онемогућена због чињенице да
су цркве и гробља уписана на Српску Православну Цркву, односно, њену филијалу у Црној Гори, епархију
која себе назива православна Митрополија црногорско-приморска. Ова епархија се захваљујући том неза-
конитом упису понаша као власник ове имовине иако она никада није била својина цетињске Митрополије,
а још мање Српске Православне Цркве или њене филијале. У наставку ћемо описати историју имовинских
права над црквама и манастирима.
Када су у питању гробља оцјењујемо да је довољно да укажемо на одредбе Закона о гробљима. Тај
Закон у члану 2 прописује да је гробље комунални објекат којим управља општинска Скупштина. Гробљима,
којима не управљају општинске Скупштине управља организација на чији је предлог гробље одређено, а
то је на сеоским подручјима Мјесна Заједница. Зато остаје неразјашњено питање како и на основу чега су
службена лица дошла до закључка да су сеоска гробља власништво Српске Православне Цркве. Јер упо-
риште нијесу имали у Закону, у ранијим уписима, а наводни власник- Српска Православна Црква није могла
пружити било какав писани доказ који би их навео да тако закључе. Иначе, листови непокретности, у знатном
броју случајева, су неразговијетни јер се као власник појављује непознато правно лице именовано као српски
православни манастир Острог. Зато се из њих у појединим случајевима тешко може утврдити које власник.
Такође, у њима је као основ стицања власништва београдске патријаршије уписан такозвани правни пропис
или одлука државног органа. И поред најбоље воље нијесмо били у могућности да пронађемо одлуку или
пропис на које се позивате у листовима непокретности па смо закључили да таква одлука не постоји нити је
надлежни орган донио пропис који уређује ову правну материју.
Како је напријед назначено цетињска Митрополија никада није била власник цркава и манастира.
Чланом 129 став 1 Устава за Књажевину Црну Гору је било прописано да „Митрополији црногорској припа-
да унутрашња управа источно-православне цркве“, а што значи да она није била носилац права својине над
црквама и манастирима.
Свака црква, сваки манастир по законима Књажевине односно Краљевине Црне Горе била је по-
себно правно лице. Чланом 716 општег имовинског Законика било је прописано да су имаоци православне
цркве, манастири и друге црквене установе. Сагласно томе чланком 99 Устава православних консисторија у
књажевини Црној Гори било је прописано да „ свака црква уопште, а посебно парохијска има право да буде
власником оног дијела опште имовине црквене које јој пропада (став 1), те да црква има сва она права која
ужива сваки други лични имаоник и она сама за себе представља самосталну јуридичку личност ( став 2 ).“
Никодим Милаш у свом дјелу „Православно Црквено Право“ закључује да је свака црква и сваки
манастир посебно правно лице.
На темељу, како прописа световне власти у књажевини Црној Гори тако и црквених прописа произ-
илази да су у Књажевини односно Краљевини Црној Гори цркве и манастири били посебна правна лица над
којима Митрополија није имала власничке компетенције.
У вријеме краљевине Југославије правни статус цркава и манастира био је исти у што се можете
увјерити увидом у тапију бр. 17 коју је 18. 08. 1930 године издала општина Његушка у вријеме Зетске бано-
вине коју прилажемо. Ми не располажемо тапијама за друге цркве, али приложена несумњиво наводи на
закључак да је свака црква била самостално правно лице и да Српска Православна Црква ни тада, као хеге-
мона и једина у земљи, није била њихов власник, чак, није се ни усуђивала да над њима успостави власничке
компетенције.
 55
У социјалистичкој Југославији овакав статус цркава и манастира, било којим Законом није мијењан,
а све до посљедњег излагања катастарских операта цркве и манастири су били уписани као посебна правна
лица и ни у једном Српска Православна Црква није означена као њихов власник.
Пресуда Управног суда РЦГ у вези спора око власништва дољанске цркве У бр. 1418/2006 коју при-
лажемо, рјешење Министарства финансија бр. 07-954-967/06 које такође прилажемо на темељу којих је
издат лист непокретности за цркву у Дољанима бр 1065 који прилажемо потврђује да је црквена имовина
увијек била као добро цркве као правног лица и да су ту чињеницу сви државни органи респектовали и у
споровима са цетињском филијалом београдске патријаршије се према њој равнали.
У катастру непокретности даниловградске општине, сагласно законским одредбама, све цркве и ма-
настири били су уписани на исте закључно са 2007. годином.
ДОКАЗ: листови непокретности број:
9. КО Глизица Л.Н 139
10. КО Гостиље И Л.Н бр. 130 и 131
11. КО Мартинићи Л.Н бр. 663
12. КО Подкрај Л.Н бр. 166
13. КО Ржишта Л.Н бр. 26
14. КО Врела Л.Н бр. 61, 62, 63, 64
Без правног основа, неутврђених датума, али након 2007. године, супротно Закону о државном
премјеру и катастру непокретности лице НН – службено лице у Управи за некретнине – Подручна јединица
Даниловград је противправно уписало на Митрополију црногорско-приморску, у више посједовних листова,
укупно 1.634.664 м² ливада, шума и пашњака, манастире „Острог“ и „Ждребаник“ и 25 цркава и црквених
објеката и на тај начин истој прибавила имовинску корист непроцјењиве вриједности, али свакако више од
30.000 еура.
ДОКАЗ: листови непокретности број:
1. КО Бријестово Л.Н. бр. 18
2. КО Даниловград Л.Н. бр. 126 и 218
3. КО Дони Загарач; Л.Н бр. 360
4. КО Главица Л.Н бр. 103
5. КО Горица Л.Н бр. 20
6. КО Грбе Л.Н бр. 175
7. КО Грлић Л.Н бр. 190
8. КО Горњи Загарач Л.Н бр. 3
9. КО Јастреб Л.Н 153
10. КО Јеленак Л.Н бр. 294
11. КО Косић Л.Н бр. 414
12. КО Кујава Л.Н бр. 648
13. КО Међеђе Л.Н бр. 181
14. КО Ново Село Л.Н бр. 510
15. КО Слап Л.Н. 542
16. КО Слатина И Л.Н. 248
17. КО Спуж Л.Н. 1123 и 124
18. КО Врела Л.Н. 53 и 492
19. КО Загорак Л.Н. 45
20. КО Загреда Л.Н. 88
Стога су вјерници и свјештеници Црногорске православне цркве лишени могућности да врше вјерске
обреде у побројаним манастирима и црквама па захтијевамо да тужилац у оквиру својих надлежности покре-
не поступак, утврди које је лице починило наведено кривично дјело и предузме мјере да исто буде кажњено.
ПРИЛОГ: ЦД са листовима непокретности даниловградске општине

Подгорица, 12. март 2015. године Подносилац пријаве

Стево Вучинић
Враницке Њиве 70 - Подгорица
Мобтел: 067 507 239
.............................................
 56
ДА ЛИ СТВАРИ ТЕКУ СВОЈИМ ТОКОМ
Од Лучиндана 1993. године, када је уз помоћ
Бога и вољом црногорскога народа обновљена, ауто-
кефална Црногорска православна црква суочена је са
прогонима, интригама, лажима, клеветама и лажним
оптужбама да је секта, иако су њени свјештеници,
вјерници и поштоваоци дали велики допринос
историјском процесу државног осамостољења Црне
Горе. Они су и након успјешног вртања државне не-
зависности остали вјерни синови и шћери државе
Црне Горе. Међутим, упркос ангажовању и исправ-
ним одређењима према свим значајним збивањима у
протекле двије и по деценије свјештенство, вјерници
и поштоваоци Црногорске православне цркве
још немају подршку многих домаћих и страних
институција, појединаца и медија. Немају потпору од
оних снага и политичких структура које се не мире са
нашом мисијом и активностима. Занимљиво је поме-
нути да је ријеч углавном о политичким субјектима и
њиховим присталицама који више воле српске него
црногорске заставе, којима је у срцу химна „Боже
правде“ а не „Ој свијетла мајска зоро“, који у спор-
ту навијају за противнике црногорске репрезентације
у фудбалу, ватерполу, рукомету, кошарци и који жи-
вот расипају у непомирљивој борби против црно-
горске државности, прогреса и евро-атлантских
интеграција. Стиче се утисак да само они препознају
значај Црногорске православне цркве, па се свим си-
лама залажу да је оцрне, минимизирају и оспоре јој
правни и канонски субјективитет. Препознатљиви
су по прећераној заљубљености и удворичком одно-
су према свему ономе што потиче из небеско-српске
традиције: екавици, српским епархијама у Црној
Гори, светосавскоме православљу, косовскоме миту,
светолазарском путу, црквено-националном програ-
му рестаурације монархије под Карађорђевићима, не-
оствареном и неостварљивом пројекту о „уједињењу
свих српских земаља“. Њихово дјеловање своди се
на агресивну пропаганду и дискриминацију свих
који нијесу вјерници идеологизоване и политизо-
ване Српске православне цркве, односно „српске
вјере“, „светосавља“. Циљ им је да појединце доведу
у забуну, то јест заблуду и да их користећи њихову
недовољну обавијештеност и оскудно знање преко
„српске вјере“ преведу у српски национални корпус,
а нас етикетирају као издајнике, отпаднике, банди-
те, усташе, јеретике... Њихова отровна мржња упе-
КАКО ЈЕ ЊЕГОШ СПАШЕН 1916. ГОДИНЕ
Данас када се готово сви отимају око
Његоша, када се сви утркују да га славе, понешто о
њему напишу или кажу, заборављамо да је било мо-
мената када је Његош био заборављен, остављен од
скоро свих, међутим не баш од свих.
Када је аустроугарска граната погодила капе-
лу на Ловћену, разрушила је и Његошев гроб, а његове
Свјештеник Жарко Л. Ђуровић
рена је управо против нас који желимо да живимо у
заједници са цијелим свијетом, којима су на првом
мјесту јединство, мир, слога, љубав и укупни про-
сперитет рода људскога., поборницима љубави пре-
ма свим људима, вјерама и нацијама, присталицама
демократизације друштва, вјерске толеранције и
свих тековина савременога свијета. Они иду „свето-
лазарским путем“ којим је ишао њихов главни иде-
олог епископ Николај Велимировић којега је Све-
ти архијерејски сабор Српске православне цркве
19. маја 2003. године канонизовао за свеца. Свети
Николај Велимировић познат је као човјек који је
прије Другога свјетскога рата истицао утицај Светога
Саве на Адолфа Хитлера. Наиме, према тврдњи овога
српскога епископа Адолф Хитлер приликом стварања
њемачке националне цркве угледао се на Свето-
га Саву који је седам вјекова прије Хитлера ство-
рио српску националну цркву. Колико је идеологија
Светога Николаја Велимировића била плодоносна
за српство у цјелини најбоље говоре подаци: у рату
који је вођен у потоњој деценији двадесетога вијека
на територији Републике Српске порушено је 1186
џамија и преко 500 католичких цркава. „Спаситељи
српства“ с поносом се правдају да су „Срби народ
Божји“ и „једини чувари праве вјере“, за разлику од
осталих који су настали из „ђавољега сјемена“ (ту у
првом реду мисле на Муслимане и Црногорце).
Нажалост, захваљујући политичком марке-
тингу, успјели су да задобију подршку многих по-
литичара, академика, војних официра, острашћених
националиста који прихватају светосавље прије свега
због истицања етничкога српскога карактера, против-
но универзалном карактеру Христове цркве.
У овим одлучујућим временима када се
рјешава каква ће бити будућност Црне Горе, подćећамо
да је света дужност Црногорске православне цркве
чување истинских хришћанских вриједности: мира,
љубави и слоге међу људима, народима, нацијама
и државама, као и оданост домовини Црној Гори и
њеној вјечној слободи.
Упозоравамо на опасност која пријети од
рђавих намјера, клевета и лажи преправљача историје
и рехабилитатора сарадника окупатора. Јер, „Свака
ријеч изговорена с рђавим намјерама, гора је од свих
лажи које се могу измислити.“
кости су остале разасуте по ловћенском врху на ми-
лост и немилост животињских али и људских стрви-
нара. Велики владика и мртав је погођен, а његова
Црна Гора пала је под аустроугарску окупацију. Сам
међу ловћенске и небеске висине није могао у миру
почивати. Окупатор је намјеравао да на мјесту капеле
подигне колосални споменик у част и славу својих
 57
побједа. У тим временима сурове окупације, глади,
интернације и умирања, на славног пјесника и вла-
дара готово да се, при своме јаду, било заборавило.
Ко зна колико би дуго владичине кости чамиле на
ловћенском кршу, ко зна колике би од њих завршиле
у чељустима звијери, ко зна да ли би 1925. или 1974.
године имали што похранити и подизати да оне нијесу
сачуване 1916. године. У смутном времену понирања
црногорске државе, заборављен од свог народа,
своје крви, а камоли од непријатеља, земни остаци
ловћенског громовника успјели су бити спашени и са-
чувани захваљујући протојереју Симу Мартиновићу,
касније архијерејском намјеснику. Знао је поп Симо
добро што су кости, а још владичине и што Његош
представља за Црну Гору. Знао је да ако Црна Гора, па
и у тим околностима, дозволи да оне буду разнеше-
не, Црна Гора тај гријех неће моћи вјековима спрати,
јер кости, оне се у Црној Гори највише памте. Знао
је добро поп Симо, да ако оне нестану, биће угашен
светионик црногорске слободе. Зашто је све ово поп
Симо морао знати, а остали не? Можда зато јер поти-
че из свјештеничке породице, син је протојереја Мар-
ка члана Конзисторије, а унук протојереја Јока, зато
јер потиче из једног од најугледнијих братстава, чија
је крв вишеструко повезана са владалачком кућом
Петровића, а можда највише зато јер је поп Симо био
духовник, угледник, а прије свега човјек.
У тешким данима окупације, поп Симо је
организовао смјелу акцију спашавања Његошевих
костију. Наиме, 12. августа 1916. године четири
силујете су се упутиле ка Ловћену, предвођени из-
разито високим човјеком у црним мантијама са црве-
ним појасом, а за пасом стари Гасеров револвер. За
ДОГАЂАЈИ ПРВОГА РЕДА
У неђељу, 14. септембра по Грегоријанском
(1. септембар по Јулијанском) календару 2014. го-
дине, на дан кад се обиљежава Почетак црквене го-
дине, у кући Марка Жаркова Ђуровића на Цетињу
била је свечаност. Марко, син Жарка Л. Ђуровића,
свјештеника и секретара Црногорске православне
цркве и његова супруга Данијела-Лела Ђуровић,
рођена Миљеновић одлучили су да баш на тај дан
крсте своју шћер Милицу, стару годину дана. У при-
суству великога броја најближих, рођака, пријатеља
и кумова, Милицу су крстили Његово Блаженство
Митрополит Михаило и парох цетињски протопрез-
витер Милутин Цвијић.
Кумовала је Ана Шоћ, професор из Цетиња.
Крштење по црногорском православном
обреду, по обичајима које су његовали, поштовали
и развијали наши преци у дугом историјском пери-
попом су ишли његов ђакон Иво Калуђеровић, ста-
ри Лазар Томановић и Михаило Поповић, о чему ли
је мислила ова малена чета црногорских покајника,
чувара црногорског образа и части? Када су изашли
на Језерски врх, поп Симо је почео сакупљати кост
по кост, кошчицу по кошчицу, сваку од њих је умота-
вао у памук и положио у мали сандук. Слагао је поп
Симо стрпљиво и пажљиво, није слагао само кости,
већ и лучу слободе, стихове пјесама, вјекове и суд-
бину, борбе и ратове Црне Горе, све је то, тог дана
било похрањено у сандуку у памуку. Нијесу ли им
у ушима одзвањале владичине ријечи: „Ко довијек
живи има се рашта и родити“. Након обављеног
црквеног обреда, владика је кренуо тамо ђе је нека-
да столовао, ношен вјерним рукама својих слобода-
ра. Тихо, без шума и ријечи владика се са пратњом
примицао Цетињу. Поп Симо је ишао први, знали
су да је у сандуку био понос, господар и Црна Гора,
кости једино благо црногорско. Ноћ је већ била уве-
лико пала, није поп Симо дозволио да Његош „види“
своје пријестоље, не да га види пустог и окупираног,
лако у таквом стању, Цетиње се знало одужити свом
владици. Два сата пред поноћ поп је преузео сандук,
унио у манастир и Његоша положио под штрикове
скути. Стриц и синовац, светац и пјесник, господар
и владар поново су се срели у мучну уру црногорску,
састанак на ћивоту био је судбина вјечног састајања и
растајања. Данас када славимо јубилеј 200. година од
Његошевог рођења, ред је да се сјетимо и оних који
су Његоша успјели сачувати и када је било најтеже
„На муци се познају јунаци“.
Срђа Мартиновић
27.10.2013. године
Свјештеник Жарко Л. Ђуровић
оду, укоријењено у властитој духовној традицији,
својеврсно је ćедочанство вишевјековне народне и
националне индивидуалности Црногораца. Такође,
крштење у Црногорској православној цркви један
је од изворних црногорских обичаја. Овај специфи-
кум црногорскога обичајног и духовнога наćљеђа је
препрека негативним дјеловањима чији је циљ да се
Црногорци национално преобликују и интегришу у
други национални корпус. Крштење у Црногорској
православној цркви је примјер како се истрајно и од-
лучно брани своје национално име и своје национал-
но биће.
Крштење Милице Маркове Ђуровић може
послужити као узор како се чувају црногорски
обичаји садржани у духовним коријенима. Цио ра-
досни догађај најбољи је доказ да Црногорци чувају
свијетлу духовну традицију, своје коријене и извор-
 58
не вриједности. Док кроз историјско памћење чувају
свијест о себи, они не могу нестати са свјетске по-
зорнице.
Црногорски народ приврженошћу својој
држави и цркви показује да је најзад постао свјестан
своје изузетне историјске одговорности пред преци-
ма и потомцима. Црногорска православна црква ваз-
да је била истинска духовна матица црногорскога на-
рода која је на подумијенти изворнога хришћанства
нераздвојиво везала своју мисију за црногорску
државу, традицију, историју и национално и људско
ослобођење Црногораца од свијех освајача, окупа-
тора и тирјана. Она је тијеком вјекова имала водећу
улогу у очувању вјерског и националнога иденти-
тета црногорског народа мобилишући га на велике
Двјеста година од рођења Петра II Петровића Његоша
Над Његошевом преписком
Од девет томова који у издању „Просвете”
сачињавају Његошева цјелокупна дјела, три посљедња
носе наслов „Писма“. Кад се боље разгледају та три
тома, лако је утврдити да ту уистину правих писама
и нема. Бар не много, и не у смислу који у тој ријечи
дајемо када говоримо о другим људима и друкчијим
приликама. Кад би се судило по овој преписци, мог-
ло би се закључити да највећи пјесник нашега језика
није ни имао личног живота. Свакако, у њој се тај
живот на види, него ту и тамо назире. Разлог томе,
наравно, није у преписци, која је у ,,Просветином“
издању донесена у цјелости и савјесно уређена, него
у судбини Његошевој, у којој се живот једног човјека
- пјесника потпуно поистовјетио са заједницом у
којој је рођен и у којој је радио и умро.
Службена преписка
Његошева такозвана „преписка“ то је, са ма-
лим изузецима, дио званичног архива Црне Горе за
двадесет година, „најкритичнијих година његовог
државног, политичког и културног живота”.
Читајући ову збирку од преко хиљаду и се-
дам стотина писама, човјек и нехотице тражи она у
којима има нечег значајног и особеног или она која су
упућена занимљивим личностима, али у даљем току
почне да чита све редом и да се задржава и на онима
која су обично измјењивана са руским чиновницима,
турским поглаварима или аустријским властима у
Котору и осталој Далмацији. То је, у ствари, типична
службена преписка која као таква понајчешће тежи
да прикрије право лице ствари и да им да изглед који
она жели. Па ипак, кроз редове тих писама може да се
сагледа нова, мање истицана страна Његошевог рада
и живота. Таквих писама - аката, упућиваних само
подухвате. У томе предњачи и данас у савезу са Бо-
гом. Оправданост њенога постојања препознајемо у
Његошевим стиховима „давно бисмо и ми упанули,
/ка сви други у ђавољу торбу...“ да нам није аутоке-
фалне Црногорске православне цркве. Она је јака и
неуништива зато што се узда у Бога и слиједи Његову
ријеч у својој племенитој хришћанској мисији. Њена
узвишена вјера и љубав према Господу Исусу Хри-
сту представљају чврсти темељ за духовно буђење,
вјерско утврђивање и морално уздизање црногорско-
га народа. То је препознао и праведни црногорски на-
род који је свим срцем својим пригрлио своју једину
православну цркву слиједећи је на Христовом путу
Божје и људске правде.
Пише: Веселин Раичковић
аустријском поглавару у Кото-
ру, има на стотине. То је ријека
живота која пред нашим очима
носи сву биједу и страхоту сва-
кодневних догађаја, такозваних
ситних људских судбина, то
је мутљаг граничних сукоба,
тако незнатних и обичних кад
се гледају из даљине као про-
шлост, а тако тешких и заплетених кад се дешавају из
дана у дан, из године у годину, кад се обијају о главу
једном човјеку и кад је тај човјек млад и неискусан,
осјетљив и поносан, а нејак по сили којом располаже.
И заиста добро је и потребно уочити и има-
ти у виду да је један пјесник, понављамо: највећи
пјесник нашег језика, имао на својој бризи и одговор-
ности читав један мали свијет - немиран, угрожен,
убог, неук, горд и самовољан, да се стварно носио и
рвао са својим и с туђином. И добро је виђети како је
он то поднио и како се при томе понио.
Сви се жале и туже
Многобројна су писма - ноте упућена
аустријским властима у Котору која почињу ријечима:
„Жали ми се Крцун Краљевић”, „тужи ми се Јефто
Ненезић“. „Много ми се тужи Маре, жена покојног
Ивана Зеца“, и тако редом. Некад су у питању пра-
ви злочини, отмице или мртве главе, а некад, и то
понајчешће, једне ситнице јадног живота у кршу, на
граници. На примјер, 1 - словом један - цекин који
неки Иво Јоков из Котора дугује некој Стани, или
неколико лаката сукна или мала пушка узета неком
Црногорцу у Котору. Али, основна нота ове препи-
ске не престаје да одјекује: жали ми се, тужи ми се;
 59
жали ми се - са свих страна и најразличитијим пово-
дима, док се све не претвори у једну једину жалбу
и кукњаву, у једноличну, али на свој начин величан-
ствену симфонију апсурдног и проклетог живота на
размеђу.
Сви се жале и туже са свих страна и на све,
и то увијек Његошу и само њему једном, а он мора за
све њих да моли или захтијева, да се извињава или
правда, објашњава или препире. Али сам нема ником
да се пожали, нити би му што вријеђело.
Тако је почела ова црногорска симфонија
и тако ће одјекивати још у посљедњој години
Његошевог живота и у посљедњим писмима његовим.
Моћ и самосвијест
Ипак, није тешко примијетити да постоје
разлике у тону ове преписке, већ према времену и
приликама у којима је писана.
У првим годинама свога владања, док је
још млад и неискусан и док је његов положај у
земљи самој споран и несигуран, он је опрезан у
истраживању и скроман у захтјевима, иако већ и
тада на многим мјестима између редова пробијају и
моћ и самосвијест онога који тако уздржано пише.
По правилу, он не пропушта да сам први нагласи и
подвуче своју младост и свој тежак положај. Одмах
по ступа-њу на власт он пише руском конзулу у Ду-
бровнику Гагићу да је у Црној Гори стање тешко,
„тек да је свакојако најтеже мени преуцвијељеноме,
ни дозрелу, ни доспремну”. „Ви знате ја нијесам имао
часова ученија, нити сам нимало свијета видио. Или
опет Гагићу: „Ја нијесам искусан у језицима, нити у
другом ученију европејском, а сувише тога што сам
млад љетима исто тако као и просвешченијем”. Пре-
ма црногорским владарима има сличан став. Од њих
он тражи да га тако млада подрже, позивајући се на
њихов патриотизам и на вољу свог великог стрица
Петра I. А сусједима својим - и аустријском и тур-
ским - он стално понавља исто: „Ја с моје стране не
желим смутње никакве ни с ким, него сусјецки мир,
покој и тишину”.
Из писама Његошевих видљиво је да, са го-
динама, тај необично млади владар бива мудар као
старац - прилагођује се свему и приклања сваком,
али подиже глас чим је у питању оно што је битно и
оно што је он у пјесми, као и у животу називао „Црна
Гора и њена слобода”. Тако то траје неколико првих
година.
Бранич права
У том времену Његош је налазио начина да се
одупре својим многобројним противницима и да она-
ко млад по годинама и немоћан по положају одбија
нападе и брани права своје земље. Али тек послије не-
колико година, отприлике послије другог путовања у
Русију, може се у његовој преписци осјетити извјесна
промјена. Односи снага и положај његове мале земље
без унутрашњег уређења, чак и без сталних граница,
у суштини су и даље исти. Њему и даље, како сам
каже: „Свагда сопутствује противни вјетар”. И његов
положај је увијек такав да се може најбоље окарак-
терисати његовим необично, неочекивано избаченим
ријечима: „Тјесно ми от всјуду”. Скадарски паша
је паша, а которски предстојник у Котору и даље је
представник моћне Аустрије. Ни свемоћни начелни-
ци у руском Министарству спољних послова нијесу
се много промијенили. Погранични предјели су за
њега „тјесни крајеви”, „дивљи ћошкови”. Он то до-
бро зна. А и кад би заборавио, стварност би га опоме-
нула. Све је исто или слично, али друкчији је Његош
сам. За првих шест-седам година свога владања он
је великим напорима успио да се одржи и да земљу
одржи према њеним непријатељима и њеним заштит-
ницима.
Када Његош улази у зреле године, постаје
очито да „на патњи убрзано сазријева”. Путовања,
искуства, а нарочито болест и размишљање
поспјешили су ритам тога сазријевања. И у његовој
преписци назиру се трагови те зрелости. Он и даље
и тражи и прима помоћ и не одбија савјете, али се
види да је једном заувијек измјерио релативност и
условљеност туђе помоћи, као и праву вриједност и
најдобронамјернијих савјета. Он сада зна што да мис-
ли о свима својим партнерима. А та његова сазнања
нијесу весела ни охрабрујућа. За своје црногорске
прваке он каже: „Тешко ономе ко је њихов главар”,
а за своје иностране сусједе: „Од свега ће одступити
и што се снажном мишицом не могне одржати, оно
све треба за ништа сматрати”. Ниједном се уговору
не може вјеровати.
Поруке без страха
Пажљивим читањем може се у овој препис-
ци, личној као и званичној (а оне остају повезане),
примијетити нека резигнирана одлучност. То је снаж-
на и мушка резигнација човјека који је без илузија, али
је ријешен да истраје и врши своју дужност до краја,
човјека који узима свијет такав какав је - јер не може
друкчије, али који се не плаши да у том свијету види
све ствари онакве какве заиста јесу и да их назове пра-
вим именом. Тако он сада и говори онима са којима
долази у додир. Тако им и пише у приватним писмима,
па и у званичној преписци. Таква су писма Јелачићу,
Томазеу, Гарашанину, Вразу и другима. Такви су и
многи ставови у службеним актима - снажни, реа-
листички, смјели, ослобођени свих оних обзира које
људи често цијелога вијека као ланце вуку за собом, а
на крају виде колико је то и недостојно и непотребно.
 60
Дим у дим
Скадарском везиру Осман-паши Скопљаку
он пише у познатом писму: „Ову и другу овакву ствар
ти можеш казати онијема који свијет проз чибук гле-
даше, не мени”.
Аустријском поглавару у Котору, поводом
крвопролића на граници: „Нимало нека се не чуди
Ваше Високоблагородије што је мени противно да
данашњим даном тако Ви поступате с Црногорцима.
Али Ви кажете да испуњавате власт царску. Е добро,
кад је воља царска да се сваки дан Црногорци бију,
плијене, робе и различнијема другијема начинима
бешчасте, нека буде тако; ал’ ја сам увјерен да би се
и царска воља гнушавала подобнијех злодјејанија, а
не да их јошт проузрокујете. Впрочем, Ви чините, па
знате и ради шта чините”. Овај стилски и садржајно
сјајни одломак заиста сав кипти од немоћног гнијева
и уздржаног огорчења. А таквих има подоста. Већ на
прагу смрти, прекаљен и ведар, Његош ће написати
Книћанину ово: „Самообмана је убитачна и за људе и
народе. Ко му подноси нека јој се подаје, али ја про-
славивши тридесет више осам Божића и пребацив-
ши преко главе множину ада, не могу се и не хоћу
обмањивати. Ја злу свакојем гледам право у очи”.
Из реченица као што је ова оцртава се лик
Његоша - човјека, као примјер истинске величине.
Њом извршавамо овај наш кратки приказ, јер ту смо
ТРИ НЕВАЛИДНА ЗАПИСА О ПОСВЕТИ У ЛУЧИ
МИКРОКОЗМА
Ријеч је о три прилога који се односе на Посвету у Лучи с циљем да се укаже на њихову неве-
рификованост.
Уводни контекст
У историографији и његошологији није
се уопште постављало питање неаутентичности
Његошеве Посвете у Лучи микрокозма, већ се она
једноставно прихватала онаквом каквом је Симо пре-
иначио, односно кривотворио у штампаном првом
издању Књажевске српске књигопечатње у Бео-
граду 1845. Изван или другачије од тога не само да
се није ни помишљало или не бар изрицала таква
сумња, него није било ни могућности за то, између
осталог, јер није било могуће пробити већ потпуно
установљено, општеприхваћено гледиште на основу
штампаног издања Луче.
Тако све до 2011. и 2013. године (када је
аутор овог штива утврђивао њену неаутентичност
у књигама: Етничка свијест династа Петровић
На примјер, познавао је чланове српске
масонерије и посјећивао је друге земље,
одржавајући контакте са земљама у којима су
биле раширене масонске вриједности и идеали.
Радознао и обдарен изузетним интелектом,
увео је, током своје владавине, бројне новине,
објавивши, између осталог, Грлицу, први
часопис у Црној Гори. Поред осталог, био
је одличан пјесник, и инспирисан усменом
традицијом, написао је бројна лирска дјела,
међу којима је право ремек дјело поема Горски
вијенац у којој се тежња за слободом преплиће са
мистичним полазиштима и промишљањима о
људској егзистенцији коју карактеришу вјечни
конфликти. „Св‘јет је овај тиран тиранину,/ а
камоли души благородној!/ он је состав паклене
неслоге: /у њ‘ ратује душа с тијелом/ у њ‘ ратује
море с бреговима/ у њ‘ ратује зима и топлина/
у њ‘ ратују вјетри с вјетровима/ у њ‘ ратују
живина с живином,/ у њ‘ ратује народ с народом/
у њ‘ ратује човјек с човјеком/ у њ‘ ратују дневи
са ноћима/ у њ‘ ратују дуси с небесима/... Море
стење под силом небесном,/ колебљу се у мору
небеса/ волна волну узано попире,/ о бријег се
ломе обадвије“.
већ при крају ове преписке, што значи и на крају ве-
лике драме Његошевог живота.
Сретен Зековић
Његош (2011) и Симо Милутиновић, Петар I,
Његош,.ЦКК (2013)
Међутим, заговорници реченог опште-
прихваћеног, а уствари приправљеног првог (и
јединог) издања Луче (и Огледала) били су свјесни
да за то немају ни једну историографску тврду
архивалију којом би се елиминисала евентуална сумња
у етаблирано мнијење о Посвети С. Милутиновићу у
Лучи коју је дрско и грубо преиначио, односно фалси-
фиковао Симо злоупотребом Његошевог повјерења
да му буде коректор и посредник за издавање овог
његовог најмилијег „малог дјелца“. Зато су већ по-
одавно почели да уочавају „црне рупе“ у њиховој на-
уци и покушавали да их „прекривају“ непоузданим
доказима и идеалним глорификацијама Његошевог
наставника, њиховог дугог пријатељства и песничке
срођености.
 61
Испис Јегора Коваљевског
Први и једини испис је Његошевог савреме-
ника Е. П. Коваљевског, „Живот и смрт потоњег црно-
горског владике“ (1854), Записи, књ. XIV, св. 1, 1935,
2 ђе пише: „Луча микрокозма (Београд 1846 год.)
посвећена је успомени Пушкина, његовог омиљеног
пјесника“. Ово је све што је о том питању написао,
а нико на то није обратио пажњу, а камо ли изазвао
нечију сумњу.
У истраживању и доказивању у наведеним
мојим књигама да је Посвета Симу Милутиновићу
у Лучи миркокозма неаутентнична, односно да је
Симово кривотворство, био сам упознат и са овим
исписом Коваљевског, али га, након разматрања и
анализе, нијесам могао прихватио и уврстио ни као
индицију, а још мање, као доказ за моју тезу, иако ми
је субјективно, али без ичесове објективности, од-
говарао, односно потврђивао моју тезу, до које сам
дошао сасвим мимо и независно од површног и не-
поузданог исписа Коваљевскога, а сасвим на други
начин. закључио сам да се у испису Коваљевског
ради једноставно о једној (неисправљеној) грјешци
из сљедећих разлога:
а) и други странци, који су писали о Црној
Гори, често су правили знатне грјешке, па и сам
Коваљевски у истом овом његовом прилогу;
б) на Цетињу, код Његоша, био је само 4
мјесеца 1838. г. када није уопште могло бити ријечи о
Лучи микрокозма;
ц) По одласку из Црне Горе био је у препис-
ци с Његошем, али су сачувана само два писма: једно
од 9.1.1839 из Беча и друго од 12. 3. 1839. (чисто при-
ватног, пријатељског карактера, објављена 1835. у
Споменику Српске Кр. Академије);
д) О Лучи је могао знати само на основу
штампаног првог њеног издања у којем му пише
да је издата 1845. и да је у њој „Посвећено г. С.
Милутиновићу“, што значи, да не одговара његовом
наводу (ни година ни коме је посвећена)
е) Иако користи напомене (фусноте), за ову
спорну реченицу их није користио, нити било што
навео, ако није грјешка, о извору такве информације
због чега је непоуздана и неприхватљива;
ф) да је ту информацију чуо приликом понов-
ног доласка у Црну Гору 1854. г. од Његошу блиских
достојника не само да би такво усмено незванично
обавјештење било посве непоуздано, него би заси-
гурно о њој на исти начин остали трагови и од дугих
особа, а то није случај;
г) да је било што о томе ближе знао, морао
би то везати и за Огледало горско, за посвету у њему
Пушкину и за његов измијењени назив у Огледало
српско, а он о томе ништа не извјештава, већ наводи
назив Огледало српско, тачан датум издања 1846, али
не помиње Посвету Пушкину, што значи, да Огледа-
ло није имао у рукама, као ни саму Лучу.
Испис Данила Радојевића
Друго проблематизовање аутентичности
Посвете у Лучи је Данила Радојевића, у „Два за-
писа о Његошу“, Lingua montenegrina бр. 13, Под-
горица, 2014, стр. 177/8. Наводим га другог, послије
Коваљевског, из хронолошког разлога, јер је аутор на-
слов свог прилога означио * сљедећу напомену: „Ова
два текста настала су у Београду 1964. године. Овђе
се први пут публикују“. Ова напомена је интересант-
на, готово чудна, из сљедећих разлога:
а) како је и у уводном сажимку овог прило-
га наведено, Д. Радојевић претендује да је први, још
1964, реактуализовао и изоштрио пријетходно на-
ведени испис Јегора Коваљевског, да је такође први
указао на „контроверзе везане за посвету Луче ми-
крокозма“ и да га то „упућује на закључак да је Луча
била посвећена Пушкину, што потврђује сумњу да је
замјене посвета Огледала српског и Луче микрокозма
извршио Симо Милутиновић“;
б) Чак и да му историографски прихвати-
мо ову „приватну чињеницу“ и да му „вјерујемо на
ријеч“, као и он Коваљевском, у стилу „рече ми наки
чоек“ да је тај његов рад (прилог) заиста настао давне
1964, а да га је, како сам признаје, објавио први пут
тек 2014, остаје нејасно:
б-1) како је у истом овом раду (из 1964) ко-
ристио трећи по реду испис, односно прилог Влади-
мира Отовића касније објављеног двије године, 1966.
који му је послужио да испис Коваљевског учини кон-
троверзом у односу на Отовића, а с обзиром да прије
њега није било никаквих контроверза чак ни сумњи
у вези са Посветом у Лучи, а још мање закључка који
је навео;
б-2) зашто се таквим „приватним методом“
не би могли користити и остали списатељи и како би
се тиме могло уопште утврдити ауторски патернали-
тет и „право првога“ за које се очито бори затурањем
оних који су већ то право задобили или пак жели да се
то игнорише и да се и на тај проблем стално врћемо
на почетак и да се „вртимо у кружишту“?!
б-3) зашто својим дуго чуваним
(необјављиваним) прилогом о испису Коваљевског
није опонирао прилогу Владимира Отовића већ од
1966 до данас, за који није, ни мимогред, примијетио
да је посве сумњив и неупотребљив у историографији
онај битни испис којим аутор неосновано (х)оће да
потврди аутентичност Посвете у Лучи, већ га је ис-
користио да га много доцније реактивира, затурајући
и игноришући друге ауторе који су, сасвим независно
 62
од Коваљевског, убједљиво и доказима елаборирали
Симову манипулацију и кривотворење посвете;
б-4) из објављене књиге Био-библиографија
Д. Радојевића види се да се до 1974. г. бавио у
књигама само Називи београдских улица (1964) и Бе-
оград и његове улице (1966), а да је овај спорни прилог
могао објавити и у својој књизи Студије о Његошу
(1974), а у Црногорска литература и традиција,
Цетиње, 1993, 31 пише о преиначењу назива Огледа-
ло горско у Огледало српско и да је то учинио Симо
Милутиновић, али ни том приликом није уградио
овај спорни прилог, и тд.;
б-5) Радојевић наглашава: „Да је Луча
била посвећена Пушкину једини је саопштио Е. П.
Коваљевски“ у већ наведеном штиву, иако је могао
само рећи да је Коваљевски то „први саопштио“, а
никако једини и да тај испис Коваљевског евентуал-
но иде у прилог осталим контроверзама које поричу
иначе општеприхваћено мњење о аутентичности
Његошеве Посвете у Лучи (да би ту једину контро-
верзу резервисао за себе пуних 50 година његовог
врло плодоносног рада, од 1964, и тек га објавио на-
кон двије књиге које у битном елаборирају ту тезу;
ц) иначе, Радојевићу је добро знано да за
правилан и истинит закључак (на који га је „упу-
тио једино Коваљевски“) морају да постоје истини-
те премисе, засноване на утврђеним чињеницама и
њиховим изворима, које није пружио ни Коваљевски
ни он сам;
д) одакле уопште и чиме доказује Д.
Радојевић своју тврдњу (закључак) да је Симо из-
вршио замјену његове посвете у Огледалу за Лучу, а
Пушкинову из Луче у Огледалу, када се нигђе у ва-
лидним документима не помиње било чесова посвета
Симу Милутиновићу, ни за Лучу ни за Огледало?;
е) како Радојевић уопште може историограф-
ски да се ослања на испис Коваљевског када нема
и не зна његов извор; када није утврдио: је ли то
његова пука грјешка, а ако није, у чем утемељује ту
информацију?;
ф) При крају свог прилога Д. Радојевић не-
основано тврди: „Није до сада постављено питање,
да ли је сам Његош спријечио објављивање ’вињете’
коју је, по Симовој замисли, био прихватио да изра-
ди поменути гравер Перласку“, јер је то питање врло
изричито постављано, а одговор је негативан; прво
је Његош био одбојан да се вињета потражује ван
Штампарије у Београду, па је на Симово инсистирање
и описа вињете по његовој замисли Владика прихва-
тио с тим да израду њену Симо наплати од Његошевог
пријатеља, трговца из Земуна, а доцније опет је при-
хватио али заповиједио да је Сарајлија плати; Његош
је схватио да је Симу прича о вињети само изговор
за одуговлачење, па му је било најважније да се Луча
што прије отштампа с правом се бојећи цензуре коју
сигурно не би прошао на Западу; уосталом, није се
испоштовао ни један Његошев услов о штампању
Луче, па ни за вињету; све је у бити у служби Симовог
одуговлачења штампања Луче, због тешкоће Симове
да се суочи са кривотворством Посвете (виђети).
Испис Владимира Отовића
Трећи неверификовани прилог је Владимира
Отовића, „Његошева спева Луче Микрокозма прво
печатање“, Библиографски вјесник, Цетиње 1966. бр.
3, 7-31. У овом прилогу се прво наводе већ познати
докази, али доста различито интерпретирани.
У овом прилогу се на почетку сасвим не-
тачно и неосновано наводи да је Његошев и Симов
контакт на релацији Цетиње –Београд почео сасвим
независно од Луче и њеног штампања, док још о њој
Симо није ништа знао, а то је његовим писмом који
је Његошу тражио позајмицу у новцу за одржавање
његове купљене пиваре и тешке материјалне
ситуације његове породице. По В. Отовићу то је не-
сачувано писмо Сима Милутиновића из Београда 19.
јуна 1845. Његошу на Цетиње, али сматра да се из
Његошевог одговора Симу 24. јуна 1845. може саз-
нати о садржини и оног наводно изгубљеног писма.
Како уопште зна да је прво, пролошко писмо Симо-
во Његошу (у коме иште зајам) уопште тог датума,
када нема документа. У овој интерпретацији је тачно
само то да се из Његошевог писма (одговора) сазнаје
да му је Симо тражио позајмицу у новцу и Његош
му достојанствено одговорио и послао 200 форин-
ти на дар, али ни у том Његошевом писму, као ни у
другијема, нема ни спомена о његовој Посвети Симу
ни било коме другом у Лучи ни у Огледалу.
Већ утврђена и објављена грађа је супротна
тврдњи Отовића да је поновна кореспонденција, на-
кон тешког сукоба због Симове манипулације са те-
стаментом Петра I, између Његоша и Сима настала
потпуно независно од Луче микрокозма. Његош је
Симу већ 12.4.1845. послао писмо и уз њега руко-
пис Луче, а истог датума и Огледало у Штампарију.
То значи да је то писмо знатно прије (наводно)
изгубљеног писма. Његош му се већ 24.6, 10. 7, 9. 8,
7.10 и 23.12. 1845. обраћа писмима ради пожуривања
штампања Луче. То значи да није била штампана у
1845, како стоји на првом издању, и како без основа
тврди Душан Вуксан, но се то отегло и даље (без об-
зира што формално стоји на њој година издања 1845,
како је то Његош ставио и очекивао). Позивајући
се на Његошева писма., Живко Ђурковић тврди да
је Његош ”стално инсистирао да се Луча што прије
штампа (пошто се штампање отегло двије године)”,
а у писму од 30. маја 1846. Његош му се правда за тај
 63
свој ”потрк”, чешће пожуривање штампања Луче.
Отовић затијем цитира дужи и конфузни Си-
мов концепт из Београда од 27. јула 1845. г. које до
тада није било познато и објављено, а суштина је да
се тек и једино у њему помиње Симово захваљивање
и почаствовање што му је Његош посветио његово
„ново сочиненије“. Тиме Отовић сматра да је покрио
ову празнину или „црну рупу“. Но, прије свега се не
зна у каквом су односу и вези ови Симов концепт и
оно такођер непостојеће његово пријетходно писмо
Његошу од 19. јуна 1845. Такође, остаје не само не-
логично, но и неутврђено: зашто и на основу чеса би
се Сарајлија у свом концепту захваљивао на Посве-
ти у Лучи када ни у Његошевом одговору на Симово
тражење позајмице у новцу, ни у читавој Његошевој
и Симовој кореспонденцији уопште није то нигђе ни
споменуто, иако је било доста погодних прилика за
то. Овђе се по Отовићу ради о Симовом концепту,
којега нема међу сачуваним и објављеним писмима.
Побуђује интересовање и то да је тај концепт пис-
ма остао толико времена скривен и непознат свима
приређивачима Цјелокупних Његошевих дјела, исто-
риографима и његошолозима, а навлаштито онијема
у САНУ и њеној Архиви. Може бит’ да се одговор на
то крије у кључној Отовићевој фусноти која се одно-
си на тај закашњело „откривени“ Симов концепт, а
која умјесто да верификује тај концепт као својеврсну
архивлију, више га чини сумњивом.
Међутим, ево што на крају у фусноти озна-
чена изнад потписа потписника тог концепта Сима
Милутиновића стоји, а што тек оспорава и дово-
ди у сумњу, односно до елиминације валидности
овог концепта: „Овај концепт Милутиновићевог
непронађеног писма Његошу, нађен у АСАНУ
14161/201, поменуо је Станишта Војиновић (Ста-
ниша Војиновић: Хронологија живота и рада Симе
Милутиновић Сарајлије – Симо Милутиновић
Сарајлија, књижевно дјело и културно историјска
улога. Зборник радова са научног скупа одржа-
ног 15. и 16. октобра 1991. године поводом двесто
годишњице песниковог рођења – Београд, 1993, стр.
50), али он досада, изгледа, није објављен. И читак и
нечитак текст који је у овом концепту Милутиновић
прецртао заграђен је округластим заградама“ (стр.
15).
Уочавају се у овом, наводном, „доказу“ не
само неодређеност, нејасност, непотпуност, но и очи-
те противрјечности. 1. Чуд(н)о је да такви значајни
документ, који треба да буде „круцијални доказ“, није
објавила САНУ, који јој је био „под носом“ (у њезиној
Архиви), него неки Ста-ништа који има само један
објављени рад, и то не ови односни (како му пише
на сајту). 2. Несигурно наводи чак и име аутора који
је Симов концепт први (само) поменуо, па се не
зна: је ли му име Станишта (које може бити и жен-
ског рода, иако га наводи у мушком роду) или како
је стављено у загради Станиша. 3. У истој реченици
се наводи „концепт“ (што није званично писмо, тијем
прије, што га је наводно Симо прецртавао), а одмах за
њим „непронађено писмо“, а затим „нађен у АСАНУ
14161/201“. Само В. Отовић и Станишта Војиновић
или Станиша Војиновић (или један од оба) могли су
нам разабрати: је ли писмо или непослати (неуредни)
концепт; је ли непронађен или нађен; је ли приватни
концепт Симов или заиста сахрањен у АСАНУ под
својим бројем. 4. Обоје су нам требали разјаснити: је
ли Станиште Војиновић поменуо тај Симов концепт
на „научном скупу одржаног 15. и 16. октобра 1991.“
онако усмено или Станиша Војиновић то поменуо у
свом реферату у Зборнику радова Београд 1993, стр.
50. 5. Што је још нејасније, треба „неко од обоје“ да
нам појасни: је ли уопште тај Зборник објављен или
само „изгледа да није“ јер, ако није, онда су и концепт,
и Станишта и Станиша, и научни скуп и реферант и
Зборник и АСАНУ не само наведени на основу „ус-
нога причања“ (као што је зборио С. Милутиновић
за своју Историју Црне Горе), него су и непостојећи
(не-спознајни, изван-научни, недокажљиви) агно-
стички или тзв. „вриједносни“ док се не објаве. 6.
„Неко од обој“ и/ли они „трећи који се на обоје по-
зива“ (Отовић) алити они „четврти прећутни“ на
којег се све троје наслања (АСАНУ) мора да тај „из
нафталина извађени“ наводни „круцијални доказ“ да
верификује, да би се уопште могао размрсити ови на
крају феште заиграни и засвирани „моравац“. на које
(Стани-ништа). 7. чак и под сумњивом претпостав-
ком да се ови „замршени моравац“ и размрси и смири
и да се верификује тај наводни „Симов концепт“ (а
не писмо), то и не би био доказ да је Посвета у Лучи
аутентична, да је стварно постојала у Његошевом ру-
копису Луче, односно да није фалсификат. 8. Могао
је то покушати Отовић да је у реченом раду објавио
факсимил тог „новог открића“ - „Симовог концепта
од 27. јулија 1845. года „, до сада још необјављеног,
што би било неупоредиво оправданије, него што је
у свом спорном прилогу објавио факсимил насловне
корице првог издања Луче, која није непозната.
9. И на врху, као закључак, стани и/ли ниш-
та (ста-ништа, станишта) или без станиш-
та (стајалишта), јер овако представљен тај „важ-
ни документ“, ако уопште постоји, није примјерен
озбиљном научнику, па ни онијема који га читају. И
ови Отовићев испис, којему се не зна извор, налик
је оном Коваљевског, па и не припадају валидним
архивалијама и исписима.
 64
НОВЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ:
ЗА ПРАВО И СТАТУС ЦПЦ, КЊИГА ИСТИНЕ И ТРАЖЕЊА
ПРАВДЕ
(Зборник докумената), Црногорски културни форум, Цетиње 2014.г.
Приређивач Борислав Цимеша, страна 292.
Поводом доношења предстојећег Закона о лексиногији, енциклопедистици, архивистици,
слободи вјероисповијести као својеврсног супститу- музеологији и библиотекарству, као и у продуктима
ента Закона о вјерским заједницама и црквама у радио, ТВ и филмског медија код нас и свијету. Ни-
Црној Гори августа прошле године ЦКФ са Цетиња када нико изузев СПЦ ниједном није оспорио непо-
објавио је капитално издање “За право и статус битност светости, аутокефалности и историчности
ЦПЦ” приређивача Борислава Цимеше. У књизи се ЦПЦ и њене независности, самосталности, атипич-
третира црногорско православно црквено питање и ности и аутентичности. Упркос свим агресивним, де-
у склопу њега положај и мјесто ЦПЦ са интенцијом национализаторским посрбљујућим, антицрквеним
залагања за њено право и статус у независној и суве- и нехришћанским атацима и правом вјерском и про-
реној Црној Гори од чега зависи будућност обно- пагандном рату који против Црногорске води Српска
вљене Црногорске државе и црногорски национални црква, ЦПЦ је опстала и опстаје као споменик у част
идентитет. Ово репрезентативно дјело на 292 стране слободе и људског достојанства Црногораца кроз сву
формата А4 садржи историјат ЦПЦ кроз документа њихову етногенезу, историогенезу и нациогенезу.
и фотосе са посебним апострофирањем повјеснице Ова књига истине и тражења правде за ЦПЦ
обновљене ЦПЦ унатраг 22 године. Прво поглавље и њено правилно и праведно позиционирање у држа-
књиге чине “Нека основна документа кратког прегле- ви Црној гори и црногорском друштву у цјелини су-
да историјске хронике ЦПЦ до њеног укидања и верено доказује, да је постојање, трајање, дјеловање
присаједињења Српској цркви” 1920. г. Друго погла- и мисионарење Црногорске цркве фундаментално и
вље носи наслов “Од оснивања одбора за обнову својеврсни raison d`etre садашњег и будућег опстанка,
ЦПЦ до њеног обнављања” 31. X 1993. г. У трећем егзистирања и трајања црногорског народа, и нације и
поглављу је дата “Мисија и дјеловање ЦПЦ на повра- државе. То доказује и потврђује како историја, тако и
ћају насилно јој погажених и одузетих права, статуса актуелна стварност. Јер највећа брана уз самосвјесни
и положаја у држави Црној Гори са освртом на њену црногорски народ и нацију су суверена правна црно-
аутокефалност, светост и историјски карактер”. У горска држава и аутокефална ЦПЦ од свих напада,
четвртом поглављу су дати фото прилози из фото Ар- агресије, потирања и покушаја уништења које против
хиве ЦПЦ. Слиједи библиографија и прилог “О ЦПЦ њих воде агресивно светосавље, светосавски нацио-
су писали”. православни фундаментализам и њихова ратничка
“За право и статус ЦПЦ” садржи утемељено негаторска, империјална српска црква, као патрон
кроз архивска документа, једним дијелом до сада политичког, идеолошког, новокомпонованог српства
необјављивана, ауторске и научне прилоге и ра- које у Црној Гори нема етничку већ искључиво кле-
дове, саопштења и тумачења, факсимиле и фото- рикалну, страначку и идејно-идеолошку суштину.
документацију релевантно и непобитно доказује и Зборник “За право и статус ЦПЦ” се придру-
потражује историјски карактер ЦПЦ као темељног жује и обогаћује релевантну вишеслојну црногорску
агенса и конституента црногорске државе, народа науку - монтенегринологију и публицистику које
и нације за период од 3 ипо вијека и као један од духовно и спознајно утемељују, учвршћују и бране
стубова не само од 1482 до 1851 већ кроз читаву црногорски нацио-државни и духовни идентитет.
вишевјековну црногорску повјесницу свега што има Свако одступање од тих и таквих постулата и уте-
црногорско име, значење и садржај. Отуда се непо- мељења и овог зборника и њему коресподентне и
битно закључује, да је ЦПЦ једини православни агенс комплементарне научне, стручне истиносне литера-
црногорске историје и једина примарна, домицилна, туре води Црногорце и Црну Гору у неминовну ди-
матична, историјска, државотворна и традиционална солуцију. Зато и ова књига истине и тражења правде
црква православних Црногораца и државе Црне Горе. алудира, апелује и утврђује самосвијест Црногораца
Отуда се за њу тражи правда, што подразумијева да је са дубоком вјером и надом да је праведност за њих
у нови Закон о овој проблематици неопходно норми- достижна, неминовна и спасоносна, а по своме бићу
рати ЦПЦ са овим доказаним и општепознатим атри- истинита и објективна јер свакоме даје оно што је
бутима у цјелокупној нашој повијести. Те чињеницу његово.
су утемељене и у међународној научној и јавној мис- Редакција Лучиндана
ли, у црквеном и канонскиом праву, лексикографији,
 65
За право и статус ЦПЦ
ПРЕДГОВОР
Света, аутокефална Црногорска православ-
на црква је историјска и савремена стварност Црне
Горе. Читавим својим историјским постојањем и
трајањем потврдила се и доказала да је темељ држав-
ности Црне Горе, њене суверености, самосталности,
независности, међународно правног признатог суве-
ренитета и црногорског народносног и националног
идентитета. Православље у Црну Гору је импортова-
но у 13. вијеку али је конфенсионални садржај тада у
њој био као и кроз цијелу дотадашњу историју доми-
цилни зетско-црногорски вјерујући народ. Историја
је потврдила, а актуелна стварност то свакодневно
доказује и потврђује да без Црногорске православне
цркве нема независне и међународно признате држа-
ве Црне Горе и Црногораца као аутохтоног, самобит-
ног, историјског и државотворног, слободарског на-
рода и нације. Док је епоха Балшића донијела у Црној
Гори вјерски суживот православља и католицизма,
фаза владавине династије Црнојевић дефинитивно
утемељује Црногорску православну цркву у држав-
но, народносно – национално и вјерско биће и дух ау-
тохтоних Црногораца. Епохални чин и тековина тога
процеса је преношење ćедишта Зетске митрополије
на Цетиње у епохалном повијесном догађају саздања
ове црногорске пријестонице у којој је Свети правед-
ни Иван Црнојевић владар и господар црногорски
подигао историјски Цетињски манастир посвећен
Рождеству Пресвете Богородице 1484. године. Ос-
нивачка повеља датирана је 4. јануара 1485. годи-
не. Напуштајући своју земљу пред налетом моћних
Османлија, црногорски владар Ђурђе Црнојевић је
суверенитет пренио на Општецрногорски народни
збор који се састао већ наредне 1500. године и на
Црногорску православну цркву. Дакле, пренио га је
на науништиве агенсе црногорског народносно-на-
ционалног идентитета и носиоце бесмртне, духовне
борбе за живот и опстанак завјетујући метафизички
и трајни, непрекидни план отпора Црне Горе, сваком,
а нарочито актуелном агресору. Уједно, потврђујући
слободу највишим идеалом и добром Црне Горе и
Црногораца у свеукупној црногорској повјесници.
Тако је Црногорска православна црква уз
свој народ са Општецрногорским народним збором
избила на сцену и постала прворазредни, водећи и
владајући фактор црногорске историје за пуна 3 и
по вијека, све до 1851. године када је књаз Данило
спровео процес секуларизације и одвајања црквене
и државне власти. За тај период познат у историји
као доба „теократизма“, односно црногорског вла-
диката, црногорском државом, народом-нацијом и
Борислав Цимеша
црквом управљају црногорске владике. Посебну
епопеју и круну владиката представља епоха вла-
давине династије Петровић Његош коју отпочиње
владика Данило Први Петровић Његош (1697-1735),
родоначелник династије Петровић-Његош. Црно-
горска православна црква постаје народна и лаич-
ка по форми и садржају, по идеји и пракси, мисији
и визији и као државотворна, државна и слободар-
ска преузима улогу носиоца народносно-национал-
но ослободилачког еманципаторства, вође и борца
за Бога, хришћанску религију, православну вјеру,
своју независну државу Црну Гору и властити црно-
горски народ и нацију, те носиоца идејно-духовног,
државног и народног суверенитета. То ће јој дати
посебну снагу и историјску улогу којом дјелује као
понарођени, атипични, авангардни, предводнички
дио и елита црногорског народа и нације предводећи
Црногорце у борби за слободу и у одбрани стечене
државно-националне и вјерске слободе. У овој епохи
и све до њеног конца, у ствари краја независне Црне
Горе 1918. године Црногорска православна црква је
фактички аутокефална, а формално правно од 1766.
Фактичку и стварну аутокефалност заснива на уни-
верзалном фундаменту историје који гласи самостал-
на држава = слободан народ = аутокефална црква. У
цијелој овој епохи аутокефална ЦПЦ егзистира као
државна црква државе Црне Горе. Након окончаног
процеса секуларизације постоји и траје, мисионари
и дјелује са формално-правном устројеношћу као
вјерски и правни субјект чију аутокефалност су при-
знавале све помјесне, сестринске православне цркве
у православној васељени међу којима, Руска, Српска
православна црква и Васељенска Патријаршија.
Анексија Црне Горе 1918. након нелегитим-
не Подгоричке скупштине од стране Србије и под
окриљем међународног фактора довела је црногор-
ску државу и народ – нацију у положај побијеђеног
побједника од стране својих дотадашњих ратних
савезника. Посљедица тог чина је насилно, нелеги-
тимно и неканонско укидање аутокефалне ЦПЦ ука-
зом српског регента Александра од 17.6.1920. године
објављеним у Гласнику уједињене СПЦ, број 1, го-
дина 1, од 1.(14.) 7.1920. године и њено незаконито
присаједињење Српској православној цркви. Након
укидања аутокефалне ЦПЦ активног учесника у бор-
би за васпоставу Црне Горе под паролом „За право,
част и слободу Црне Горе“ од Божићњег устанка
1918. године, отпочео је процес њене обнове. Послије
краткотрајних и неуспјешних епизода тог процеса
из 1923. и 1941. ЦПЦ је иза фазе дјеловања бројног
 66
Одбора за обнову аутокефалности ЦПЦ и масовног
аутокефалистичког црногорског покрета, легитимно
на традиционалан начин обновљена на Цетињу на
Лучиндан (Црногорски Петровдан) 31.10.1993. годи-
не на општецрногорском народном збору као једини
сљедбеник и насљедник истоимене претходнице. На
њему је за Црногорског владику и духовног поглава-
ра ЦПЦ изабран блаженопочивши владика Антоније
(Абрамовић). Након његовог упокојења у Господу за
црногорског владику ЦПЦ изабран је владика Миха-
ило (Дедеић), Архиепископ цетињски и митрополит
црногорски који је хиротонисан за митрополита у
аутокефалној Бугарској православној цркви у Софији.
Аутокефалност и светост ЦПЦ потврђују
поред свих аутокефалних православних цркава и
бројни научници, историчари, теолози, канонича-
ри и правници у научној и стручној литератури и
лексикологији, лексикографији и енциклопедисти-
ци. Документа, текстови и књиге о томе налазе се
у бројним архивама, библиотекама и музејима. До-
кумента и радови који имају непобитан и неспо-
ран аутентични карактер говоре о томе на бројним
свјетским језицима. Међу плејадом афирматора и
вјерних тумача и интерпретатора о аутокефалности
и историчности ЦПЦ налазе се и знаменити цркве-
ни поглавари и каноничари из Српске, Руске цркве
и Васељенске патријаршије. Питање аутокефалности
ЦПЦ је научно верификовано у науци и као такво
није и не може бити спорно у јавном друштвеном и
црквеном, односно духовном животу.
О тој димензији и историчности ЦПЦ писа-
ле су и плејаде домаћих аутора. Након II Свјетског
рата генерацију домаћих аутохтоничара и аутокефа-
листа предводили су Радоје Радојевић, др. Драгоје
Живковић, др. Данило Радојевић, др. Војислав
Никчевић, др. Радослав Ротковић, Сретен Зековић.
О ЦПЦ су написани томови књига и прилога у
књигама, студијама, дневној штампи, периодичним
публикацијама, а снимљени су и документарни фил-
мови, тв записи и радио емисије и све то како у Црној
Гори, тако и у свијету.
У посљедње двије деценије међу бројним
ауторским пројектима о ЦПЦ запажене су тематске
књиге Сретена Зековића, др. Живка Андријашевића,
др. Новака Аџића, Бранка Ђ. Никача, др. Данила
Радојевића, Владимира Јовановића и друге, збор-
ник докумената приређивача Ранка Перовића. Уз све
њих аутентично, аргументовано и утемељено о ЦПЦ
ćедочи лист ЦПЦ „Лучиндан“ чије су странице за
протеклих 47 бројева испуњене многим прилозима
о Црногорској цркви бројне генерације релевантних
домаћих и страних аутора. Ти прилози су послу-
жили уз Архив Црногорске цркве као извор за овај
Зборник. У правцу афирмације истине о ЦПЦ њеној
прошлости и садашњости драгоцјен је допринос ТВ
Монтена коју води господин Ђуро Вучинић значајни
савремени црногорски културни посленик у сфери
едукације и мисије за пуну истину о ЦПЦ. Такође
и Стево Вучинић чији архив обогаћује ову збирку
докумената. Ова збирка докумената настала је на
темељу неколико десетина хиљада архивских доку-
мената и страница релевантне литературе стручног и
научног карактера. Настала на основу те импозантне
грађе она представља један од мноштва могућих из-
бора најзначајнијих докумената и прилога о ЦПЦ.
На основу свега изреченог научно је утемељен
и валоризован и друштвено познат историјски карак-
тер, мисија и улога ЦПЦ у прошлости и садашњости.
Међутим, и поред тога још увијек је изоста-
ло адекватно правно и друштвено позиционирање
ЦПЦ у нашем савременом друштву у независној,
самосталној и међународно признатој држави Црној
Гори којој је Црногорска црква дала неизмјеран
огромни допринос.
У прилог остварења заслужених пуних права
и одговарајућег статуса ЦПЦ у држави Црној Гори
настао је овај зборник докумената.
Њиме се утемељено, на основу познатих
архивских и публикованих извора и оних мање по-
знатих и присутних у јавности презентирају битне
чињенице, непобитна факта, документи, текстови и
фото прилози који потврђују аутокефалност, светост
и историчност ЦПЦ.
На основу свега изложеног што документује
и ова збирка докумената, прилога и њен фото-архив,
произилази да је неопходно у нови, будући Закон о
слободи вјероисповјести у држави Црној Гори и у
правним документима и актима обавезујућег карак-
тера, нормирати да је Црногорска православна црква,
црква историјског, домицилног и државотворног
црногорског народа и нације као најбројнијег етнич-
ког колективитета и цјелине у актуелном вишена-
ционалном и мултиконфесионалном корпусу наше
државе.
Такође је нужно у том Закону и правној ре-
гулативи номиновати Црногорску православну цркву
као историјску и традиционалну цркву Црногораца и
Црне Горе.
Одређења историјска и традиционална про-
изилазе из фактицитета њене историје, биографије и
традиције.
Појам „историјска“ укључује у себе про-
шлост као историјску димензију за нама, као најшири
појам, који обухвата епохе од настанка ЦПЦ до
данашњег дана, цијелу периоду повјеснице наше
цркве и са њом цјеловиту етногенезу, историогенезу
и нациогенезу Црногораца без којих нема Црне Горе.
Обухвата уједно цјеловиту историјску православну
 67
духовност црногорске државе, етнија и нације.
Појам „историјска“ подразумијева и
потврђује да је ЦПЦ примарна, домицилна, матич-
на и патриотска православна црква Црне Горе. Ове
истините, истинске, неприкосновене, аутентичне и
аутохтоне (самобитне) квалификације о црногорској
православној стварности припадају искључиво и
једино Црногорској православној цркви.
Појам „историјска“ укључује у себе појам
„насљеђе“ или „баштина“ имајући у виду сакрално
насљеђе и духовну баштину коју је кроз материјални
израз изградње, трајања и данашњег постојања
бројних цркава и манастира као и црквених посједа
завјештао, изградио и обезбиједио, вјековима вјерно
чувао и до скорих девастација од стране СПЦ очувао
Црногорски народ, Црна Гора као држава а дијелом и
сама ЦПЦ. Црногорци и Црна Гора су једини ктитори,
градитељи и добротвори црногорског сакралног фун-
дуса непокретне и покретне културне и духовне баш-
тине цркава и манастира, па се овим дефиницијским
одређењем утемељује повратак те имовине једином
стварном власнику до 1920. г. држави Црној Гори
и црногорском народу у чије га је име користила,
употребљавала и очувала аутокефална ЦПЦ. Појам
„историјска“ утемељује право повратка те имови-
не у окриље Црне Горе и тијем њено изузимање из
ингеренција сусједне државе као матице СПЦ која од
1920. г. постоји на црногорском историјском и држав-
ном простору.
Дакле, појам „историјска“ подразумијева ду-
ховну и дио материјалне основе из прошлости, све
оно што још увијек постоји и траје и живи с нама,
у нама и уз нас, на што се ослањамо као на један од
гаранта нашег постојања у будућности, са чиме рачу-
намо кад излазимо пред свијет, као са вриједностима
које смо стварали и прихватали да бисмо их даље
пронијели кроз вријеме и простор и предали својим
потомцима у лицу будућих генерација.
Појам „историјска“ подразумијева и
историјски карактер актуелне мисије ЦПЦ која од
своје обнове у друштвено-правном смислу мисио-
нари и на повијесном пољу залагања за поништење
одлука нелегитимне Подгоричке Скупштине из
1918. г. и свих аката проистеклих из ње са неса-
гледивим негативним посљедицама по Црну Гору,
ЦПЦ и Црногорце; за повраћај црквене имовине и
сакралних објеката у власништво Црне Горе једино
праведном реституцијом од 1918. г.; за отварање са-
кралних објеката за све, без обзира на национално
и религијско опредјељење; за покретање кривичног
поступка против лица која су отуђила и оних који
су омогућили незаконити упис црквене имовине
Црне Горе у власништво СПЦ и њене матице држа-
ве Србије; за законско санкционисање свих, без из-
узетака, који унижавају углед Црне Горе, урушавају
њено уставно уређење и раде против њених виталних
интереса.
Појам „историјска“ сугерише на аргумен-
тован начин, да све што је постојало и постоји,
постојало је и постоји само у историји, да је овакво
одређење ЦПЦ судбинско и витално за будући оп-
станак Црне Горе као државе и Црногораца као на-
рода и нације јер је један од битних услова и разлога
њиховог постојања и трајања.
Појам „традиционална“ подразумијева
преношење усменим и писменим путем, предањем
историјских, духовних, црквених, вјерских,
религијских тековина и моралних назора са прет-
ходних генерација ЦПЦ на данашње и будуће млађе
генерације ове цркве и њених вјерника односно
вјерујућих православних Црногораца.
Овај појам подразумијева преношење
вјере, обичаја, вјеровања, умотворина, духовних
достигнућа, доктрина, учења, мишљења ЦПЦ из
некадашњег прошлог доба на садашње.
Традиција је веза садашњег са прошлим.
Отуда појам „традиционална“ обезбјеђује
континуитет постанка, постојања и трајања ЦПЦ
као једног од стубова Црне Горе и Црногораца кроз
вријеме и у будућност на црногорском историјском
простору.
Зато је неопходно и нужно да као и прав-
ни субјект, ЦПЦ стекне пуни легитимни правни
капацитет. Из њега би услиједило остварење пу-
них права до сада и сада дискриминисане ЦПЦ и
омогућавање добијања за њу статуса адекватног
њеном историјском, актуелном и будућем значају и
карактеру у црногорској држави и друштву. Уједно и
њене пуне равноправности. Вјерујемо да је то неми-
новно и да ће се као неминовност јачањем и обновом
свијести свих актера у друштву коначно и оствари-
ти. Вјерујемо у праведност. Јер, Iustitia in suo cuique
tribuendo – Праведност се познаје по томе што даје
свакоме своје.
 68
Промоција књиге “Исповијести посљедњих зеленаша Крста Поповића“, Владин дом, Цетиње, 20. 03.
2015. године, у организацији Пријестонице Цетиње и Градске библиотеке „Његош“
Говор градоначелника Цетиња Александра Богдановића
Цијењени ауторе, господине Коњевићу,
Уважена господо Аџићу, Драшковићу,
Маруновићу, Вујичићу,
Драге суграђанке и суграђани,
Даме и господо,
Велика ми је част што сам вечерас са вама на
овом важном књижевном догађају и што сам у при-
лици да вам се обратим.
На самом почетку, не желим оставити само
за себе утисак да данас на Цетињу говоримо о једној
важној, незаобилазној причи, која није само дио наше
прошлости, већ и неотуђиви фрагмент нашег иденти-
тета и наше културе.
А захваљујући дјелу уваженог Веселина
Коњевића и, овом књигом обједињених разговора
са преживјелим зеленашима - федералистима Вука-
шином Драшковићем, Вељком Вујачићем и Нови-
цом Вујичићем, вечерас ћемо говорити о једној од
најплеменитијих идеја - идеји слободе.
Прича о Крсту Зрнову Поповићу и његовим
зеленашима, сага је о досљедности и оданости
својој домовини, о безусловној љубави - та је прича
свједочанство и примјер патриотизма.
У времену једне таме, која се и даље да уо-
чити у црногорском историјском трајању, онда када
је то било најтеже - зеленаши Крста Зрнова поручи-
вали су како све пролази, а само је Црна Гора вјечна.
И борећи се за достојанство и част своје државе,
изградили су своју историјску величину - на понос
нараштајима који ће умијети да је цијене.
Истрајавајући на том путу, који су политичке
прилике, праћене честим прогонима, често чиниле
беспућем - црногорски су зеленаши кроз вријеме, по-
пут искре у мраку, чували једну визију, као постулат
на којем су чврсто стајали до посљедњих дана. Од
Божићног и Петровданског устанка, до самог краја,
овај покрет досљедно је корачао ка слободи Црне
Горе, најчешће гоњен силом и мраком. И баш како су
Крстови зеленаши истрајавали у данима анексије, у
времену прогона - истрајала је и надживјела их мисао
која је била јача од сваког страха и мрака. Вријеме је
показало како је Црна Гора остала досљедна њиховој
идеји. А та идеја, племенита и снажна, водила је
до слободе и независности. Генерације су остале
достојне дјела својих претходника.
Све што је речено, међутим, тешко је
закључити без мисли да Црна Гора данас поштује
легат зеленаша Крста Зрнова Поповића. Сигуран
сам да ћемо се вечерас сложити како култ тог покре-
та данас, у све већој мјери, живи, и то као једна од
бројних вриједности из наше историје, као један од
свјетионика прошлих дана који је водио ка правим
вриједностима. Који је водио ка слободи.
Имајући у виду наведено, за мене дилема не
постоји - управо дјела попут овог које представљамо
вечерас, драгоцјени су записи и свједочанства о
људима и покрету који је својим дјелом, још за
трајања, утиснуо дубок траг у црногорском живо-
топису. Биљешке и записи, који су у овој књизи
представљени кроз форму дијалога или интервјуа -

Одржан помен Крсту Поповићу на Липи Цуцкој

Никшић – Чланови Културно-умјетничког друштва „Крсто Зрнов Поповић“ обиљежили су на
мјесном гробљу на Липи Цуцкој, 68 година од убиства прослављеног црногорског официра Крста Зрнова
Поповића. Чланови Друштва су положили цвијеће на Крстовом гробу, а свјештеник Црногорске православ-
не цркве, никшићки парох Бојан Бојовић одржао је опијело.
Крсто Тодоров – Зрнов Поповић прослављени је црногорски јунак из Балканских и Првог свјетског
рата, војни је вођа Божићног устанка против одлука нелегалне Подгоричке скупштине, којима је укинута
Црна Гора као држава и детронизирана династија Петровић – Његош, те вођа Зеленашког покрета током
Другог свјетског рата (1941- 1945). Убијен је у зору 14. марта 1947. године, у засједи, на Бојањем брду, од
стране припадника црногорске УДБ-е.
„Крсто Поповић је прослављени црногорски јунак и војсковођа са бројних ратишта, и доказао је
како се несебично жртвује и храбро и часно бори за своју домовину – Црну Гору. Сав свој живот посветио
је тим светим циљевима, за које је на крају и положио и свој мученички живот. Наша света обавеза јесте
да не заборавимо на њега и на његово дјело. Свима нама Крсто Зрном треба бити примјер - и данашњој
и будућим генерацијама - како се воли своја домовина и како се несебично жртвује за њу“, казао је парох
Бојовић.
Културно-умјетничко друштво „Крсто Зрнов Поповић“ прва је и за сада једина организација у
Црној Гори која носи име овог прослављеног црногорског команданта и борца „За право, част и слободу
Црне Горе“.
 69
за многе ће читаоце, сасвим сигурно, донијети и нове
спознаје о црногорским зеленашима. Но, прије свега
и изнад свега, овим ће дјелом бити подебљана нит
која је за Црну Гору и њену будућност имала изузетне
размјере.
Отуд, уз честитке аутору ове књиге, о којој
ће се тек говорити, господину Веселину Коњевићу
желим упутити признање на темељном и посвећеном
раду, који је крунисан овим издањем. Такође, изра-
жавам и посебно задовољство што је наша градска
ТРАГОМ ИСТОРИЈСКИХ ИЗАЗОВА И ИСКУШЕЊА
Новинар и публициста Веселин Коњевић
написао је вриједну историографску студију о жи-
воту и дјелу црногорског бригадира Крста Зрнова
Поповића, која је прилог за што вјеродостојније
опсервирање његове личности и значаја његовог
ангажмана у војно-политичкој историји Црне
Горе прве половине XX вијека. Коњевићева књига
“Исповијести посљедњих зеленаша Крста
Поповића” представља свједочење Поповићевих
савременика, војника, али и потомака његових
најближих крвних сродника и рођака и која говори
о његовој драматичној животној судбини, смртонос-
ном епилогу али и крају покрета којег је Крсто пред-
водио током другог свјетског рата.
Овим успјешним истраживачким и креа-
тивним подухватом Веселин Коњевић је наставио,
за историјску науку у Црној Гори, реално вриједну
и корисну дјелатност, коју су неколико историчара,
публициста и других писаца (књижевника- умјетника
итд.) у Црној Гори раније подузели и остварили са
циљем да се научна, стручна и лаичка јавност упоз-
на за виђењем Црне Горе и борби за њену слободу
и државност оних личности које су деценијама при-
падале проскрибованој “другој страни историје” и
о којима се деценијама писало највише или безмало
једино из угла побједничке или противничке стра-
не историје. Ради се о историографском феномену,
који указује на чињеницу да се задуго у Црној Гори о
Крсту Поповићу и његовим сарадницима није смјело
зборити и писати на објективан научни начин, већ
је то чињено искључиво или доминантно у окви-
ру политичког и идеолошког далтонизма с априори
детерминисаним задацима, убјеђењима и опсјенама
морално демонизаторски, а све у функцији интерес-
ног виђења историје, из ракурса владајуће идеологије
и једне вишедеценијски монолитне државне партије
(КПЈ, СКЈ), која је прописивала модел историјског
мишљења и доминантно опредјељивала интересовање
истраживача углавном за прошлост револуционарног
субјекта (комунистичког покрета). Слична или још
тежа пракса у односу на проучавање историје зеле-
управа, заједно са Народном библиотеком и читаони-
цом “Његош”, била у прилици да подржи овај догађај
и што је управо Цетиње мјесто на којем премијерно
говоримо о овој књизи. Јер - ако говоримо о зелена-
шима, ако говоримо о црногорској слободи - са дру-
гог мјеста не може се ни поћи.
У то име, желим вас срдачно поздравити и
захвалити на указаној прилици да вам се обратим.
Хвала на пажњи.
Новак АЏИЋ
нашког покрета и црногорских федералиста била
је у доба постојања великосрпске монархистичке
КСХС/Краљевине Југославије (1918-1941), у којој
се проучавање, и кад га је било, у историографији и
публицистици, дјеловања црногорских зеленаша у
земљи и егзилу, сводило искључиво у сврху њихове
идеолошке –политичке и сваке друге демонизације и
прогањања и ђе су основни критеријуми научности
били непостојећи или сведени на минимум. Углав-
ном, у историографији тога доба, изучавање историје
црногорских федералиста била је забрањена или
непожељна тема, а онда кад се о њима писало, изван
дневне или неђељне штампе, чинили су то њихови
политички противници и то крајње негативно.
Будући да је модерна историјска наука
опредијељена ка преиспитивању колективне и
историјске свијести, састављене углавном од митова,
некритичких вјеровања без могућности и резултата
провјере, предрасуда, епске пројекције повијесне
слике засноване на бајковитосити струна и гуда-
ла, у стварању пожељне слике прошлости и ствар-
ности, идеолошког опсјенарства и искључивости,
обмана, лажи, полуистина, а дијелом и истина, и
будући да историја као наука не треба да буде сред-
ство у функцији било које идеологије или центра
моћи, могу с поуздањем рећи да су претензије ове
Коњевићеве својеврсне и атипичне монографије
о Крсту Поповићу, отворене ка вратима научне
објективности, а не матрице идеолошко-политич-
ке пристрасности и припадништва идеолошкој
историографској пракси на нашим просторима, толи-
ко присутној у формалним и фактичким рецепцијама
великосрпске – четничке или комунистичке истори-
ографске школе која говори о зеленашком покрету. У
науци историографија са маказама није методолошки
допуштен поступак за реално просуђивање о лично-
стима, феноменима и догађајима. У монархистичкој,
комунистичкој и четничкој историографској,
публицистичкој и литерарној школи, у којој иначе
маказе кроје чињенице и доказе (“историографија
са маказама”), а тежња ка истини бива подвргнута и
 70
подређена дневно-политичким тенденцијама и ком-
бинаторикама, зеленашка прича, односно, историјска
свједочења зеленашког поријекла, или прича о зеле-
нашком федералистичком и суверенистичком црно-
горском државотоворном и националном покрету
прве половине XX стољећа, бива сведена на ниво
стигме, жига и ништа даље од тога.
Међутим, у потоње двије и по деценије у
Црној Гори у политичкој реторици, историјској на-
уци и публицистици добијала је све више на значају
прича која је будила интересовање и пажњу како на-
учних и публицистичких, тако и других друштвених
групација, а која се није слагала са четничком и ко-
мунистичком пројекцијом зеленашког покрета. Зеле-
нашки вођи и истакнути њихови прваци, припадници
Црногорске странке, у потоње двије и по деценије
били су предметом јавних расправа и полемика,
али и научног, историографског, публицистичког,
књижевног, новинарског и уметничког- редитељског
ангажмана и позорности. Тако да данас у насљеђу
савремене историографије у Црној Гори имамо
бројне студије, расправе, монографије, чланке, есеје,
реферате, прилоге, осврте, фељтоне итд., о дјеловању
првака зеленашког устаничког, комитског и емигрант-
ског покрета (1919-1941) и Црногорске странке, одно-
сно, федералиста од 1919. до 1945. године. Поменимо
само монографије, зборнике радова са научних ску-
пова и друге текстове, ауторског и приређивачког ка-
рактера, о др Секули Дрљевићу и Крсту Поповићу,
дневничко-мемоарске биљешке о бригадиру Мар-
ку Вучераковићу, те књиге о Саву Распоповићу
и Петру Звицеру, Николи Петановићу-Наиаду,
Милу Петровићу Његошу, чланке о мајору и
алајбарјактару Марку Зековом Поповићу, Тодору
Борозану, Јовану Чубрановићу, Николи Томанову
Зецу и другима. Та грађа преставља свједочанство о
једном трагичном периоду црногорске повијести и те
личности персонификују чињеницу да су појединци
или скупине жртвовали све за Црну Гору из чисте
идеје и да од домовине за узврат нијесу тражили и
добили ништа. И у томе је њихова историјска кон-
станта и величина.
Међу историографско-публицистич-
ким студијама вриједним за проучавање савреме-
не историје Црне Горе, зеленашког и федерали-
стичког покрета значајно мјесто заузима и књига
Веселина Коњевића под насловом “Исповијест
посљедњих зеленаша Крста Поповића”, коју ће не-
миновно користити историјска наука у Црној Гори за
реконструкцију приче о историји Црногорске стран-
ке и зеленашког покрета. Коњевићева расправа сад-
ржи детаљне исповијести, дате у форми интервјуа,
Вукашина Спасојева Драшковића, Вељка Јовова
Вујачића и Новице Јевтова Вујичића, војника
Крста Зрнова Поповића током Другог свјетског
рата, и те исповијести представљају корисно
свједочанство и запажен допринос за комплексније и
цјеловитије промишљање, анализу, реконструкцију и
интерпретацију војно-политичког зеленашког покре-
та од 1941. до 1945. године, чији је предводник био
Крсто Поповић.
У Коњевићевој књизи садржани су ставови
његових саговорника, али и ауторови, о историо-
графским контроверзама у вези са дјеловањем Крста
Поповића у периоду 1941-1947. Умјешно Веселин
Коњевић образлаже дилеме које се тичу активности
Крста Поповића у том времену и покушава их ко-
ректно одгонетнути, а оне се, превасходно, односе
на историографско насљеђе и усмено памћење, које
је дуго и разнолико дискутовало и још дискутује о
томе да ли је Крсто Зрнов Поповић стварно и правно
био или не „ратни злочинац“ и „квислинг“, као и то у
чему се огледао његов црногорски патриотизам и как-
ва је била његова улога у одбрани права на постојање
Црне Горе. Коњевић презентира основне биографске
податке о Крсту Поповићу, презентира његов живо-
топис, користећи научну методологију, релевантну
историографску литературу и изворе, описује Крсто-
ву херојску улогу у подизању Божићног устанка
1919. године и његову зеленашку устаничку ослобо-
дилачку борбу (1919 - 1921), као и његов емигрантски
живот у Аргентини и Белгији (1922 - 1931), а посебно
се бави крупним темама и питањима који се односе
на Поповићев ратни ангажман (1941 - 1945) и начин
његове погибије (1947).
Веселин Коњевић, маниром савјесног
и приљежног истраживача, да би што је могуће
објективније дао приказ живота и дјела Крста
Поповића и времена у којему је битисао, у овој књизи
објављује исказ о Крсту његовог блиског крвног
сродника - Данила Васова Поповића, као и Јована
Петрова Поповића, рођака Крста Поповића. Ти ис-
кази имају запажену историографску вриједност јер
нуде аргументе којима се доприноси што потпунијој
консидерацији ове значајне личности црногорске
историје прве половине XX вијека.
У казивању Јована Петрова Поповића, адво-
ката и публицисте, посебну вриједност за историјску
науку има објављивање мањег дијела рукописа днев-
ника Крста Поповића, што додатно мотивише и
оснажује научну потребу интегралног објављивања
његовог дневника (који се налази у приватном влас-
ништву кћерки генерала Николе Поповића, сина
Крста Зрнова). Цјеловито објављивање Крстовог
дневника било би од изузетне важности за савремену
историјску науку у Црној Гори и допринијело би по-
треби објављивања примарних историјских извора,
ради што боље и цјеловитије слике и сазнања о про-
 71
шлости Црне Горе прве половине XX вијека.
У Коњевићевој књизи налази се и вриједна
фото-документација ствари које су биле приватно
власништво Крста Поповића и његових признања и
одликовања, које је добио као официр Књажевине/
Краљевине Црне Горе и слично.
Ово публицистичко остварење Веселина
Коњевића заслужује вишеструку похвалу, како за
ванредну ауторову радиност, тако и за несумњиви
допринос који је њиме постигнут у савременој
црногорској историографији, јер се животописом
једне значајне историјске личности Црне Горе истов-
ремено објашњава важни дио повијесног тока и кон-
текста друштвене заједнице, у којој је Крсто Поповић
поникао и живио.
Цетиње, 20. III 2015.

ПОЛИТИЧКА МЕГАЛОМАНИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ, УВИЈЕК

ЗАВРШАВА КУЛТУРОЛОШКИМ И ДРУШТВЕНИМ
СУНОВРАТОМ
Чедомир Драшковић
Живот ништа не обогаћује као човјечност. Са посљедњим истинољубивим завјетницима идеје
Божићног устанка: Веселина Коњевић, „Исповијести посљедњих зеленаша Крста Поповића“. Док је
таквих историјских споменара, Црна Гора с разлогом бива оаза вјере, наде и оптимизма.
Црна Гора је трајала и опстајала, захваљујући црногорској патриотској парадигми, и историјски ар-
снази својих сопствених и аутентичних вриједности тикулисаном гњеву преварених и понижених Црно-
- све док није ,,братски“, тј. окупаторски преварена гораца послије 1918. године.
подметнутим српским културним империјализмом, Сви највећи духови илиризма и
односно православним политичким интегрализмом. југословенства - зачетници идеје о јужнословенском
Од Караџићевог програмског, политичког клишеа заједништву на Балкану су убрзо разабрали да ту
„Срби сви и свуда“ (публикованог 1819.) - по којему нема будућности. На пр., Његош (који је први по-
су балкански народи сва три „вјерозакона“ (Срби, тенцирао појам и потребу националног братства
Хрвати, Муслимани/Бошњаци, Црногорци, Маке- и југословенства, резигнирано закључује: „Ја сам
донци, па чак и Бугари) - сматрани Србима јер го- се у почетку нешто надао, но данас видим да је
воре једним језиком, ,,српскијем“!? Такву политичку југословенство идеална ријеч која само празнијем
пресију и дан-данас испаштају једино Црногорци, главама лијепо звучи“. Или, Јован Скерлић, један од
којом нам се (чак и у сувереној држави!?) ригид- највећих културних и стваралачких индивидуалаца
ном политиканском окупацијом Српске православне у Срба (умро 1914.) је без дилеме закључио да - се
цркве - настоји избрисати свијест о себи и црногор- јединство Јужних Словена може остварити само
ском националном идентитету. Иако за цивилизоване на антирелигиозној основи, односно на потпуном
и сувисле категорије - то није питање знања, науке, елиминисању политиканских активности цркве.
или историје, већ једноставно питање политичког Насупрот томе, политичка (немањићка)
приступа! И личног, и историјског става моралног. идеја српске државе, односно националног вели-
О аутору Веселину Коњевићу, који тренут- косрпства, помно и програмски је развијана - почев
но заокупља нашу пажњу књигом Исповијести од Гарашаниновог „Начертанија“ (1844.), па Програ-
посљедњих зеленаша Крста Поповића (у издању ма Уједињене омладине српске (1866.), до дефини-
Штампарије ,,Обод“ са Цетиња, 2014.) убједљивије тивног опредјељења „Црне руке“ (из 1903. године).
сам сазнао послије његове књиге Вранешка ле- - Уједињење, или смрт! У основи свега тога, гуран је
генда о младим трагичарима Пави и Ахмету, вјерски радикализам, тј. политички изопачено право-
комшијама и несуђеницима, о којима је остало да славно хришћанство, односно хегемонално и мили-
ćедочи заједничко гробно мјесто, са географским им тантно светосавље - што је све скупа на велика врата
узглављем завријеђене успомене за топоним Пави- уводило националне и државне преваре и присиле, и
но Поље... Ова садржајна, изворна и трајна људска империјални терор сурове политичке српске хобот-
приповијест неспорно припада оним најсложенијим нице према сусједним, односно њима подложним
трептајима живота из прошлости наших простора, православним просторима.
послије које се Веселин Коњевић спонтано и једнако По дефиницији, лаж представља нетачан
искрено упуштио у трагање за новијим аутентич- исказ, којим се жели остварити посебан циљ! С
ним вриједностима црногорским — о Крсту Зрнову тим у вези, веома дуго и веома смишљено трајала је
Поповићу и црногорским зеленашима, као класичној деконструкција имена и духа црногорског. Та велика
 72
српска националистичка пандемонија брутално је гу-
шила и обезличавала национални идентитет и држав-
ни простор црногорски. Почев од погаженог имена,
проћеране династије, отете државности... Послије
нелегитимне и каубојски организоване Велике Под-
горичке скупштине српског народа, па Одлуке пер-
фидног окупатора, односно наводног Великог ос-
лободиоца Александра Карађорђевића о укидању
Црногорске православне цркве - ради стварања
официјелне српске православне државне религије,
услиједила је Прокламацији о уједињењу, тј.
стварању југословенске државе - 01. децембра 1918.
године, у којој „Велики ослободилац“ није (чак!) по-
себно ни поменуо Црну Гору! Као некад окрутни жу-
пан Немања, који се такође политички био упарио:
упоредо са црквом и војском, насрнуо је - те слистио
и освојио Зету...
Године 1919. услиједио је Божићни устанак,
као спонтани и природни процес буђења превареног
и ошамућеног духа, и организовања отпора црно-
горског. За сопствени понос, и лично и национално
достојанство! Упаљена је „света лампа“ самосвијести
црногорске, коју великосрпски „луд вјетар угаси“...
Да је лукавство снага немоћних, и одли-
ка подлих, те да се слободарско срце Црногораца
не може побиједити сировом снагом, доказало је и
снажно настављање Божићног устанка 1941. годи-
не - спонтаним настављањем отпора и борбом Крста
Поповића и црногорских зеленаша „за част, име и
слободу Црне Горе“.
Црна Гора се искрено жртвовала за
Југославију, а најнечасније је преварена
и понижена
Црногорци никад нијесу ратовали - так да
би учествовали, него су то чинили да би успјели, да
би побиједили! С тим у вези, и продужетак њихове
зеленашке борбе 1941. године био је условљен ос-
новним црногорским геслом: мора се ићи напријед
- путем до потпуне црногорске слободе! Иако су се
острашћени идеолошки противници осветнички
упорно користили новијим инвазионистима на Црну
Гору, Италијанима, ипак нијесу имали елемената да
судском осудом - осуде и понизе Крста Поповића!
Али су, зато, њихови ,,научни“ трабанти, који се (по
познатом међународном квалификативу) врло често,
боље рећи редовно „понашају попут кљуканих гуса-
ка...“, о Крсту Зрнову упорно покушавали, а и данас
политикански препредају даје био ,,издајник“ и „рат-
ни злочинац“.
Народ памти и препричава, и дугорочно је
хуман и одговоран према онима који су му чинили
добро. Крсто Зрнов је још за живота ушао у леген-
ду, и суверено ће га памтити разнородни облици
народне културе црногорске. Касније, у релативно
кратком року и историографска литература је дала
значајан допринос расвјетљавању тога злога време-
на - у Црној Гори као Карађорђевићевској „земљи
јаука“. У толико је спретност и инвентивност В.
Коњевића значајнија - што се ćетио, да у задњем тре-
нутку припреми за штампу и публикује Исповијести
посљедњих зеленаша Крста Поповића. „Вукашин
Спасојев Драшковић, Вељко Јовов Вујачић и Новица
Јевтов Вујичић посљедњи су црногорски зеленаши,
који су током Другог свјетског рата били у редовима
прослављеног црногорског бригадира, војног вође
Божићног устанка 1919. године и вође зеленашког
покрета у Црној Гори (1941-1945) - ђенерала Крста
Зрнова Поповића“, каже аутор Коњевић на почетку
уводних опсервација и напомена о овом издању. По-
журио је, боље рећи - послужила га је срећа да у готово
задњем тренутку разговара са ове три часне старине,
три посљедња зеленашка ,,мускетара“ - поријеклом
с Чева, из Црмнице, односно са Грахова. Детаљни,
промишљени и садржајни појединачни разговори - у
форми интервјуа - нуде обиље појединости, догађаја,
грађе... у вези са зеленашким покретом, оновреме-
ном Црном Гором, али и ширим контекстом Првог и
Другог свјетског рата, и савезничком издајом Црне
Горе, иако земљом побједницом из Првог свјетског
рата. Која је јединственим бешчашћем дојучерашњих
савезника - водећих свјетских политичких субјеката
(касније и самокритички признатом политичком
скандалу) - препуштена острашћеном српском клеро-
национализму, и његовом пратећом институционал-
ном и политичком разарању, те потпуном анексионом
слому Црне Горе 1918. године.
Имао сам срећу да добро упознам двојицу
главних Коњевићевих сарадника: Вукашин ми је био
рођак, а Вељка Вујачића сам - као необичну и веома
маркантну црногорску појаву - запазио на Цетињу
у вријеме одржавања Референдума за самостал-
ност Црне Горе. Дошао из Аустралије (ђе је стално
настањен), са дијелом породице, и чак је неколика
мјесеца био закупио приватан стан на Цетињу - да
све боље и темељитије пропрати и доживи, и даде
одушка толико гушеној патриотској срећи! Вујачић
се касније неколико пута одушевљено враћао Цетињу
и Црној Гори, па сам имао задовољство да се с њим
упознам, и дуже разговарам.
Ова књига изворно доноси једну капиталну,
менталитетску и карактереолошку, кључну црно-
горску димензију. Говори о личностима, боље рећи
показује и говори нам - људе и личности из галерије
класичне и понајбоље црногорске стварности. Пред
нама су - као на музејским постаментима - ликови
једноставни и отворени; спонтани а стамени - мен-
 73
тално и морално громадни, природно доминантни. И
надасве искрени и скромни - у својој једноставности
и разборитости. То су они људи са нашег бившег хо-
ризонта - са јасним и чврстим ставовима, етнолошки
па чак и антрополошки препознатљиви, и историјски
одговорни - како према себи и својој ближој околини,
тако и према сопственом народу и својој Црној Гори.
За њих није било дилеме, нити двојбе! Већ само један
велики животни грумен и дар судбине: Црна Гора им
је била светиња - за коју им је живот био само улаз-
ница... А Крсто Зрнов витешки вођа, и часни узор
црногорски!
Како вријеме пролази!? Ова књига доноси
примарну изворност и „документарност“, народ-
ну и националну, и већ сада има одлике значајне
историјске конотације о недавном времену, и
његовим јединственим актерима - пресудним за ко-
начно, поновно одређење и „рађање“ црногорско.
Но, како је Црна Гора углавном била земља апсурда,
учини ми се да би већ данас неко узалудно (као по
старогрчкој сентенци) - „свијећом“ тражио човјека“
њиховог менталног и моралног профила! Као да су
се намах истражили људи таквог соја, и носиоци кла-
сичног црногорског агона? Све се учини отуђено, ра-
суто, деконцентрисано, и много друкчије: помјерено
из културолошке и националне осе! Као да је све
шуштало, без животне свјежине, без приватности и
без сопствености. Измјештено на улицу и чаршију!
И да су крчме, кафићи и фејзбук, и ,,брендиране“
потрошачке тричарије домети новијих генерација...
Откуд толика бујица површних, несавјесних и не-
одговорних људи!? Ширих потомака..., без здраве
самоактуелизације, спутаних неизвјесношћу, и без
сопствене визије, без логичке самоиницијативе? Без
снаге воље, без ентузијазма! Ваљда и због тога што
су, на другој страни ројеви површних имитатора и
лицемјерних политичких перформера, и симулана-
та сценских. Примамо себичних и егоцентричних...
Па се онда ту негђе нађе и пратећа гунгула сиро-
вих и увијек орних галамџија, и непромишљених
ђилкошких превратника и „револуционара“. Над
којима (у коначном!?) у дугом континуитету (по зва-
нично истраживаном јавном мњењу) - популарношћу
доминира владика српски у Црној Гори, Амфилохије
Радовић...
У континуитету превара и подвала,
бриљира и мојковачка - којом су се
„Црногорци дефинитивно одужили
српству“ (!?)
Да је ова књига донијела само иницира-
не исповијести тројице задњих живих сљедбеника
идеје Божићног устанка, и сабораца Крста Зрно-
ва Поповића - била би вриједан и трајно актуелан
садржај, и вишеслојна и комплементарна грађа за
тај најсложенији и најконтроверзнији период црно-
горске историје. Међутим, аутор је значајно обо-
гатио њену сазнајну компоненту - са десетак (за
основну тему књиге) концизно срочених засебних
прилога: О Крсту Поповићу; О Божићном устанку,
затим: Црна Гора у Првом свјетском рату, Петров-
данска скупштина на Цетињу, Ровачка република,
па Секула Дрљевић, Подгоричка скупштина 1918.,
Тринаестојулски устанак 1941., и Четнички покрет у
Црној Гори. Осим тога, исцрпни дијалог са тројицом
угледних представника зеленашког покрета - прати
и ауторски напор В. Коњевића, који се огледа у 140
„фуснота“, односно засебних напомена испод ос-
новног текста књиге. Којима се за потребе корисни-
ка књиге наводи, појашњава, коментарише..., и даје
мноштво пратећих детаља везано за низ појединости,
догађаја, појава, личности, датума и слично у основ-
ном тексту овог наслова.
У другом дијелу књиге, учешће у њеном
ситуирању узимају двојица знатнијих братствени-
ка Крста Поповића: његов најближи потомак по
мушкој линији, Данило (Васов) Поповић (по струци
инжењер, и познати црногорски синдикални функци-
онер; који је наслиједио доста породичних реликвија),
и Јован (Петров) Поповић, адвокат и публици-
ста из Београда (аутору је био посебно занимљив
због вишедеценијског блиског односа, и редовне
комуникације са генералом Николом Поповићем,
Крстовим сином). Наравно, и њихови искази, као и
уступљени факсимили докумената, и бројна и разно-
родна фотодокументација (личности, личних пред-
мета и експоната) из њихова поćеда - знатно допри-
носе богатијем фабулирању и укупној историјској и
научној кохерентности грађе у овој књизи.
Ауторски надахнути Веселин Коњевић, ово
издање је снабдио и садржајно корисним уводним на-
поменама - посебно се занимајући за преговоре у вези
са својевремено потенцијалним укључивањем Крста
Зрнова у партизански покрет. Такође, бавио се и оном
касније толико рабљеном идеолошком, односно ко-
мунистичком дилемом: да ли је Крсто „издајник“ и
„ратни злочинац“, или је оно што је био по сопстве-
ном менталном и моралном склопу: велики патриот-
ски шанац, и један од најзаслужнијих црногорских
витезова свих времена!
Почетак књиге резервисан је за краћи пред-
говорни текст Новака Аџића, а на њеном крају су
уобичајени методолошки садржаји за модерно кон-
ципирана издања: Коришћена литература, Индекс
личних имена и Индекс географских појмова. Са ЦД-
ом, односно живом ријечју тројице главних актера
књиге у прилогу.
 74
Није тешко историјски одвагати сазнање:
Црна Гора није никад имала објективних усло-
ва за реалан развој! Ни данас, она још увијек није
достојна своје сложене стварности - због хегемон-
ских, великосрпских културолошких и политичких
рестлова који отворено мешетаре по њеној култури,
историји, држави, вјери. Српска православна црква
као једина православна канонска у Црној Гори (!!!),
па (уз Српску амбасаду) и три српска конзулата по
територијално маленој Црној Гори, и енормно бројна
и охола српска партијска опозиција, и научни кара-
ван црномантијашки - за нека су будућа ишчуђавања
што све чине „једноплемена браћа“ како би унизили
и угрозили Црногорце. Црна Гора и данас опстаје јер
се успијева уздићи изнад тога свијета - и сопствене
стварности! До када је тако могуће? Чини се да је све
мање Црногораца којима је јасно да је наше трајање,
односно сопствени живот прије свега - била дужност
за одговорно осмишљавање сопственог животног
пута! Личног и друштвеног. Неовисно колико нам
текуће концепцијско-вриједоносно јединство акту-
елне власти нема утврђену и одговорно спровођену
стратегију развоја...
И опет, као да смо готово на почетку: Што
се тиче дугог црногорског и зеленашког ропца од
српске окупације и анексије 1918. године, ко зна до
када ће трајати ,,братске“ размирице!? Које су толико
бруталне, отроване и опасне ако се, рецимо, темеље
на ријечима тзв. науке; на пр. историчара ЦАНУ
академика Лакића, који је пред својим присталица-
ма (ових дана) због дилеме ЦГ - НАТО савез, да или
не: негативно закључивао. Јер: „Док је у Црној Гори
Ријеч аутора Веселина Коњевића
Даме и господо,
Драги пријатељи,
Осјећам изузетно задовољство што је по-
вод нашем окупљању у пријестоном Цетињу прича
о прослављеном црногорском команданту, ђенералу
Крсту Зрновом Поповићу, и његовим саборци-
ма - зеленашима, који су се несебично жртвовали
за Црну Гору. Веома сам почаствован што је прво
представљање ове моје књиге уприличено управо
овђе на Цетињу.
Желим, прије свега, да се захвалим органи-
заторима ове промотивне вечери - господину Алек-
сандру Богдановићу, градоначелнику пријестонице
Цетиње и госпођи Саши Ловре - Божовић, директо-
рици Народне библиотеке ,,Његош“ са Цетиња, која
је и медијаторка промоције. Хвала и промотерима
моје књиге - господину Новаку Аџићу и господи-
био један народ, није било подјела“!? „Црногорци
су секта: брозомора - гора од турчења“, итд., такве и
њима сличне стално припомаже и „духовно“ кријепи
владика српски у Црној Гори, Амфилохије. Послије
таквих опструктора и лицемјера, као да сваком
пристојном, тј. нормално одгојеном и рационалном
није у потпуности јасно зашто су Црној Гори и Црно-
горцима увијек била „студена леђа“ од Србије! Кон-
кретно, кад год су били актуелни црногорско-српски
војнички и политички договори и „савези“! Почев
од Прве Омер-пашине године (ко може заборавити
громовнички пријекор српској „браћи“ у Јакшићевој
химни људскости „Падајте, браћо!“), па преко свих
каснијих залудњих договора о заједничким ослобо-
дилачким ратовима од 1886. до 1918. године, који су
били само - потпуна и очигледна српско- црногорска
превара. Односно, подлост и мржња оних који ти зло
смишљају, односно изневјере кад ти је најтеже, није
опасна - као њихово пријатељство!
На крају, морам прокоментарисати став
једног од сарадника овог наслова: „Крста Зрнова тре-
ба рехабилитовати“, наглашава Јован П. Поповић. За-
што, и ко би га то требао „рехабилитовати“? Зар није
значај идеје Божићног устанка, и континуитет његове
политичке и војничке борбе, идентичан типичној
историјској одговорности за опстанак Црне Горе!
Због тога су Црна Гора и њен народ, и категорија
времена - као непогрјешивог „мајсторског решета“ -
једини мериторни судионици, и саговорници у овом
наводном спорењу. А они су, кристално јасно, рекли
своје!
ну Чедомиру Драшковићу, као и глумцу Слободану
Маруновићу.
Жао ми је што вечерас, из здравственим
разлога, са нама није Новица Јевтов Вујичић, из
Никшића - војник и саборац Крста Поповића, којега
овим путем поздрављам, као и Вељка Јовова Вујачића
у далекој Аустралији. Трећи зеленаш - саговорник у
мојој књизи - Вукашин Спасојев Драшковић, на жа-
лост, преминуо је у јесен 2011. године, десетак дана
након што смо обавили разговор за ову књигу.
Прије четири године дошао сам на идеју да
потражим преживјеле зеленаше, коју су током Другог
свјетског рата били у редовима црногорског брига-
дира, војног вође Божићног устанка 1919. године и
вође зеленашког покрета (1941 - 1945) - Крста Тодо-
рова - Зрнова Поповића. Пронашао сам њих тројицу,
посљедњих преживјелих: Вукашина Спасојева
Драшковића, родом са Чева, Вељка Јовова Вујачића,
из Црмнице, који живи у Аустралији, и Новицу
 75
Јевтова Вујичића, родом из Заслапа, са Грахова. опстанак Црне Горе
Биљежећи (и публикујући) свједочење - у сваком тренутку
тројице посљедњих зеленаша-федералиста о том пе- положе и свој жи-
риоду (1941-1945), намјера ми је била да, кроз форму вот - треба да буду
интервјуа, јасније освијетлим њихове мотиве и од- путоказ и наук и
лучност да се боре за државу, у условима када је та садашњој и будућим
борба, од невоље, наметала својеврсну колаборацију генерацијама како се
са тадашњим (италијанским) окупатором Црне Горе. искрено воли своја
Одговори мојих саговорника показују сву силину домовина и жртвује
њихових емоција и патриотизма према Црној Гори, за њене интересе.
коју су вољели изнад свега. Њихово увјерење да је све Ако су у тој својој
пролазно - а да само Црна Гора мора бити вјечна, пру- борби и гријешили
жало им је морално оправдање за, како су сматрали, - то су чињели
привремену невољну сарадњу са окупатором. Идеја о из најдубљих и
независној и сувереној, међународно признатој држа- најискренијих
ви Црној Гори, за коју су се тако несебично жртво- увјерења да чине
вали, реализована је тек 2006. године - шездесетак добро Црној Гори и
година након пропасти зеленашког покрета и смрти црногорскоме наро-
његовог војног вође -Крста Зрнова Поповића. ду. Захваљујући таквим људима, знаним и незнаним
Дешавало се, кроз историју, да у Црној Гори појединцима, који су се храбро и искрено жртвовали
надјачају оне снаге које желе нестанак државе Црне за интересе државе Црне Горе и њеног народа, ми,
Горе и њене самобитности. Но, захваљујући људима овако бројчано мали, на овој балканској раскрсни-
- као што је то био Крсто Поповић и његови саборци ци цивилизација опстајемо вјековима. Зато њихова
- који нијесу дозвољавали да се име Црне Горе за- добра дјела заслужују да буду присутна у нашем
тре без гласа и отпора - црногорска зубља слободе сјећању и сачувана за будуће генерације.
је добијала изнова нови сјај и ново трајање. Таквих Нека ова књига буде макар мали допринос
људи - који су вазда били спремни приложити себе у расвјетљавању улоге и дјела Крста Поповића и
као жртву на олтар црногорске државности -било његових зеленаша - федералиста у новијој историји
је, има их и, вјерујем, биће их увијек. Без њих не би Црне Горе, о чему је, сасвим извјесно, нужно дати
било ни Црне Горе ни Црногораца, и они су гарант нов историјски суд, лишен било какве идеолошке
нашега вјековног трајања! обојености или личне нетрпељивости. Ова књига,
Несебична оданост Крста Зрновог Поповића односно казивања тројице посљедњих зеленаша
и његових сабораца интересима државе Црне Горе, Крста Поповића, у извјесном смислу је и споменик
као и њихова спремност да за ту свету идеју -а то је свим њиховим саборцима, са којима су дијелили исту
судбину и борили се за
исту идеју, и у чије име
су проговорили.
Хвала још
једанпут свима коју
су организовали ово
вече, као и вама,
драги посјетиоци,
што сте дошли да
присуствујете овој
промоцији.

Нека нам је
вјечна Црна Гора!
Владин дом,
Цетиње, 20.03.2015.
 76
УКРИВАЊЕ ФАЛСИФИКАТА И ”САВРШЕНИ ЗЛОЧИН”
- КРИВОТВОРСТВО СИМА МИЛУТИНОВИЋА -
Апологија Црне Горе
Док сам радио на Цетињу, објављена је
Зековићева прва књига Филозофија, Музика, Мит по
вриједности и значају више него интересантна. Двије
године касније изашла му је друга књига Филозофија
нације, можда прекретничка у његовом укупном
списатељском раду. Прилике или боље рећи непри-
лике које су се након тога ваљале према Црној Гори,
а онда се у виду непогоде на њу сручиле, нијесу га
усмјериле да оде путем који је освијетлила његова
прва књига. У њој Сретен Зековић, иначе један од
најбољих професора филозофије које је Црна Гора
имала, наводи Платонову мисао (из Државе, у Миту
о Ананке), која гласи: ”Неће демон вас коцком бирати,
него чете ви изабрати демона”. Тај демон надахнућа,
у античком смислу, нашао је колегу Зековића и упу-
тио га у другом правцу, који би се, метафорично ре-
чено, могао назвати апологија (одбрана) Црне Горе,
њене прошлости и духовности од присвајања и фал-
сификата.
У другој књизи проф. Зековић износи фун-
даменталну тезу да је нација, па и црногорска,
природноисторијска категорија.
Самосвојна, аутохтона институција
црногорска
Од тада до данас настајао је његов опус: пре-
ко 40 ауторских дјела, 5 приређених књига , од којих
су неке у годинама ратним биле и подвиг и ризик, за-
тим 5 изузетно значајних брошура и око 1000 разних
текстова објављених у периодичним публикацијама,
зборницима радова итд. За три деценије рада и борбе
за Црну Гору, истину о Црној Гори и Црногорцима
и спуштања у историјске слојеве црногорског држав-
ног, националног, духовног и културног бића, наста-
ло је његово замашно и разноврсно дјело, а он по-
стао самосвојна, аутохтона институција црногорска.
Вријеме је показало и потврдило да његова борба, на-
учни, публицистички и патриотски ангажман нијесу
били црногорски донкихотизам. Институција звана
Сретен Ћено Зековић дала је свестрани допринос
еманципацији Црне Горе и самоспознавању Црного-
раца. Та жива установа је публиковала монографије,
приручнике, подćетнике, уџбенике, рјечнике, прозу
и поезију, капиталну Црногорску хрестоматију –
Наук(у) о самобитиности Црногораца у XIII томо-
ва, два незаобилазна тома Елемента монтенегрина,
зборнике докумената, те књиге о фалсификатима
црногорске прошлости.
Књига коју представљамо је само једна од
њих: Симо Милутиновић, Петар I, Његош – кривот-
ворство Сима Милутиновића.
Па, ипак, се смијем усудити да устврдим, уз
разумијевање и ваше и уваженог колеге С. Зековића,
Маријан Машо Миљић
да тај његов ренесансни и енциклопедијски дух није
довољно схваћен, а његове књиге нијесу довољно
прочитане. Подстрек за темељније ишчитавање је и
ове његова промовисана књига.
Ребрантовски час анатомије над Симом
Милутиновићем
Зековић је овом књигом, строго ребран-
товски, одржао својеврсни час анатомије над
Симом Милутиновићем. У тој интелектуално-
историографско-филозофској обдукцији, он је не
само указао него и доказао његове фалсификате који
се односе на Петра I и Његоша.
Револтиран обнављањем и величањем лич-
ности и дјела Сима Милутиновића – Сарајлије,
умјесто радикално-критичких издања, он је указао на
мистификације и кривотворења списа Петра I Светог
и Његошевих дјела Огледала и Луче, на што је једино
он досада указивао.
Проф. Зековић, демонстрацијом задивљујуће
логике и жестоке, разорне интуиције елаборира своја
сазнања, аргументе и доказе о кривотворењима С.
Милутиновића двојице владара Петровић – Петра I
и Петра II, истичући његову ”предиспонираност” за
кривотворење, рушећи устаљени наметнути култ о
”Његошевом учитељу”. Он истиче његову ћудљивост
и генетску потребу за преиначавањем, допуњавањем
и, надасве, кријумчарењем ”помена српског имена”
у Црној Гори. На ту његову склоност указивали су
многи аутори од Вука Караџића, Николе Банашевића,
Радосава Меденице и других.
Његош: Симо је ”ништа чојак и јавни
аустријски шпијун”
Иначе, нова књига С. Зековића у структур-
ном погледу саздана је из три дијела: увода, дијела
у коме аутор елаборира однос Симов према Петру I
и другог дијела у коме је врло зналачки и докумен-
товано представљен Сарајлијин однос према дјелима
Његоша. Иако има наизглед једноставну структу-
ру, ова књига је садржајно врло разуђена, истори-
ографски прегледна и јасна, логички утемељена и
по методолошком приступу, логичкој оштрини и
досљедности врло сложена. Озбиљнији осврт на њу:
књижевно-историјски, критички и историографски
захтијевао би писање књиге о књизи.
Представљајући у уводу овијаног фалсифи-
катора Сима Милутиновића, његов загонетни, нима-
ло случајни и авантуристички пут у Црну Гору, као
аустријског и српског и још понечијег агента, припад-
ника српске полиције, аутор наглашава да је у Црну
Гору наводно илегално пребјегао, а из ње је због фал-
сификата завјештења Петра I и што се удружио с по-
литичким противни цима свога ученика, младог Вла-
 77
дике, морао да бјежи са Цетиња. Петар I га је кратко,
али прецизно дефинисао: ”Симо ка Симо”, а Његош
још прецизније: ”да је вјетропираст”, ”ништа чојак”
и ”аустријски шпијун”.
Симова мисија је индоктринација
српством
У вријеме док је био секретар Петра I на-
правио је више безочних фалсификата. Приписао је
неколико епских пјесама Петру I, без изворника, и
тиме замрсио клупко око питања њиховог ауторства.
Због његовог самовласног преиначења писма Петра I
избио је спор између Милоша Обреновића и влади-
ке црногорскога. Такође, замутио је око тестамента
старога Владике, што је могло довести до крвавог
епилога. Но није искључено да му је то и био циљ.
Потпуно је био слуђен српством, којим је контами-
нирао Његоша и много шта друго чега се дотакао. Ту
идеју, чију је клицу он посијао и оставио, слиједили
су други све до данас.
Неки српски ултранационалисти кажу да
је Његош ”највеће Симово дјело”, што није тачно.
Његош је само у почетку духовно растао уз Сима,
али убрзо се десило обрнуто, да је Симо растао уз
Његоша, али је у томе расту закржљао. Једино је на-
предовао у фалсификовању и посрбљавању у својој
алхемичарској радионици и у којој је чега се год до-
такао, на што год је помислио претварао у српско, а
чињенице кречио у бијело.
Симо је, у ствари, распирио и лансирао на-
родно предање о наводној ”истрази потурица”, што
је касније и Његош прихватио, а што је један од за-
четника српске критичке историографије Иларион
Руварац не само критички оспорио него и карикирао.
Симо је много што смутио за то вријеме. Он чак и
своју Историју Црне Горе, на неки начин, приписује
Петру I. Проф. Сретен Зековић асоцира да сви
случајеви Симових фалсификата и преиначења имају
не само заједничке околности него и заједнички име-
нилац. Јер иако је Његошев ”учитељ” био својеглав
и неуравнотежен, неко је стајао иза њега. Аутор ове
књиге идентификује српске кружоке задахнуте на-
ционализмом, великодржавном мишљу и, касније,
начертанијевским духом.
Симо је био члан београдске и агент
српске полиције
Што се тиче првог дијела књиге треба нагла-
сити да аутор истиче да је С. Милутиновић плагијатор,
кривотворитељ и преиначитељ чак и за творце ”нау-
ке” о ауторству пјесама Петра I. Н. Банашевић га сма-
тра за плагијатора и интелектуалног преваранта, јер
је пјесме Петра I представљао као анонимне, народ-
не, црногорске и тиме обмануо Његоша да их уврсти
у Огледало. За Р. Меденицу Симо је шарлатан и не-
сигуран ослонац. Да апсурд буде већи спорне пјесме
се приписују Петру I чак и Његошу.
Сима свеколика кривотворства чини у име
Српства, које му је изнад свега и коме је све подре-
дио. Отуда и његово настојање да докаже присуство
и чувствовање ”српског имена у Ц Г”. Није неважна
чињеница да је С. Милутиновић био члан београдске
полиције.
Симо је ”велемајстор, специјалиста за
фалсификате”
С. Зековић је у својој обдукцији лично-
сти С. Милутиновића дошао до врло занимљивих
закључака који потврђују изречене оптужбе на рачун
овог велемајстора фалсификовања, специјалисте за
фалсификате.
Поред Симове непрофесионалности, инте-
лектуалног непоштења, С. Зековић наглашава његово
потурање, подметање кукавичјих јаја, преиначење,
кривотворење, чак и кријумчарење. Он је шарлатан
који све то чини у политичке сврхе. Он је политички
био ангажован много више него што се да и замис-
лити.
Фалсификат Његошеве посвете на
Вуковој Даници из 1826
Други дио ове књиге је посвећен анализи
односа Сима према Његошу. За већину данашњих чи-
талаца, можда и стручњака, је ново Симово учешће
у фалсификовању наводне Његошеве посвете у сти-
ховима на примјерку Вукове Данице из 1826, часо-
писа који је поклонио српском епископу Никифору
Максимовићу приликом његовог доласка на Цетиње
1833. Виспрени и проницљиви Ћено Зековић и у томе
види Симов прст. Јер, Његош и тај епископ нијесу ни-
када заједно били на Ловћену, али је посредник међу
њима био С. Милутиновић, овијани кривотворитељ,
вишеструки агент и члан српске полиције.
Неизворност посвете и наслова Огледало
српско
Нико као аутор ове промовисане књиге није
тако суверено и убједљиво проговорио о неизвор-
ности наслова Огледало српско, збирке народних
пјесама које је Његош сакупио и објавио у Београ-
ду 1846. Књига је штампана у Државној књажевској
штампарији, у којој је печатана и Луча. Кривотворење
наслова Огледала и Посвете у Лучи С. Зековић до-
води у везу са С. Милутиновићем. Он је категори-
чан, ослањајући се на биљешку Вука Караџића, да
је првобитни наслов Горско огледало, односно Огле-
дало горско велики маг фалсификовања преиначио у
Огледало српско.
Неизворност Посвете у Лучи
Од посебног значаја за историју књижевности
и његошологију јесте поглавље у књизи у коме
се оспорава аутентичност Посвете у изворнику
Његошева спјева Луча микрокозма.
С. Зековић сматра, и то врло логички и аргу-
ментовано доказује, да је Посвета у Лучи ”Симова
подметачина, преиначење и кривотворење, наравно
не без учешћа и посредовања великосрпских кругова
 78
и органа власти”. По њему постоји несумњива веза
између фалсификата на Лучи и Огледалу, а више је
него индикативно уништавање оба манускрипта, што
је не само прикривање фалсификата него и ”савршен
злочин”
Заиста је задивљавајуће како је С. Зековић
направио реконструкцију и анализу Симовог
кривотворења и очитог фалсификовања Посвете,
уметање почетних стихова и, мимо Његошеве воље,
преиначава ње Посвете на кривотворитељеву адресу.
Луча је поред Посвете, састављена од шест ”пјесана”.
По њему, спјев је саздан од седам ”пјесана” или
ДВИЈЕ КАПИТАЛНЕ СТУДИЈЕ О ЦПЦ ВЛАДИМИРА
ЈОВАНОВИЋА
Владимир Јовановић, ЦПЦ између Петрограда и Цариграда (1766-1918), ОКФ
Цетиње и Побједа Подгорица, 2013. г.
Основна ауторова премиса није била да на-
пише потпуну историју односа ЦПЦ са Руском пра-
вославном црквом и Цариградском патријаршијом
за период 1766-1918., већ да нашу јавност упозна са
досад непознатим документима о тијем релацијама.
Прва од двије капиталне студије о ЦПЦ
аутора Владимира Јовановића обилује шокант-
ним документима из Архива Руске и Цариградске
патријаршије, то су:
* Због чега је Његош одбио да га за владику
рукоположи Српска црква и како је од Руске право-
славне цркве добио титуле архиепископа и митропо-
лита.
* Његошева преписка: Митрополија
цетињска је Црногорска православна црква!
* Посланица Патријарха и Синода Цариград-
ске патријаршије којом потврђују свесветост и канон-
ску аутокефалност Црногорској православној цркви.
* Скриване депеше Синода руске цркве
упућене Цетињу: “увијек ћемо са радошћу хиротони-
сати поглавара ваше аутокефалне Цркве”.
* Реакције из Београд: “Данас изгледа црно-
горски митрополитски престо као нека депенденција
рускога Синода, на чији предлог црногорски кнез
наименује онога, који ће стати на чело аутокефалној
Црногорској цркви“.
* Епистола Црногорске православне цркве
Цариградској и Јерусалимској патријаршији, Руској,
Грчкој, Румунској и Српској цркви: “Црква Црногор-
ска жели увијек заједно са осталим аутокефалним
црквама”. Овом студијом Владимир Јовановић је
први пут у црногорској јавности објавио 100 факси-
мила првокласних докумената који свједоче о канон-
скиим темељима самосталности Христове цркве у
Црној Гори!
пјевања. Посвета је била, у ствари, прво пјевање,
Симо је избацио прве стихове у првој строфи првог
пјевања, убацио своје који су адресирани на њега, а
прво пјевање насловио Посветом. Заиста, историјат,
анатомију и анализу овога беспризорног фалсифика-
та нико није тако подастро и изложио као С. Зековић,
неуморни истраживач, аналитичар и мислилац.
Они који пажљиво прочитају ову књигу биће
обогаћени новим сазнањима и могу се похвалити да
су присуствовали још једном великом часу анатомије
професора и полихистора С. Зековића. Аутору чести-
там на ријетком прегнућу,
У првом поглављу аутор се бави
Међуцрквеним положајем ЦПЦ у назначеном вре-
менском периоду. У наредном, Његошем као погла-
варом ЦПЦ, а треће носи наслов “Посланице Ца-
риградске патријаршије поглаварима аутокефалних
цркава - одговор ЦПЦ”. Слиједе на грчком језику
објављене насловнице двије књиге од којих је прва
потписана потписом Црногорског митрополита Ми-
трофана Бана. Прва је датирана 1904. г. а друга 1906.
Четврто поглавље се односи на релацију вјерских
центара Петровграда и Цетиња и садржи преписку
предсједавајућих Светих синода Руске и Црногор-
ске православне цркве. У прилогу овог поглавља
Јовановић објављује текст на руском “У Богу по-
чивши митрополит петроградски Антониј и његови
односи по црквеним питањима са Православним
Истоком”. Аутор текста је др. Алексиј Афанасјевич
Димитријевскиј (1856-1929), руски византолог, про-
фесор катедре за црквену археологију и литургику.
Кијевске духовне академије и дописни члан Цар-
ске руске Академије наука из Петровграда. Дакле,
у питању је приређивач кореспонденције из 1909.
г., између предсједавајућих Светих Синода Руске
и Црногорске православне цркве. Рад је датиран са
1914. г. када је објављен у Казању. Под истим на-
словом штампан је у казањском Православном
сабесједнику маја 1914. г., на стр. 920-931.
У закључном поглављу аутор доноси руске
рецензије 1905. и 1910.г., које третирају Норматив-
но преустројавање ЦПЦ. У прилогу овог поглавља
аутор Јовановић објављује на руском језику “Ново
устројство ЦПЦ”, рад проф. др. Ивана Савића
Паљмова (1855-1920) доктора црквене историје,
члана Царске руске академије наука, предавача пе-
тровградске духовне академије на катедри за цркве-
 79
ну историју словенских народа. Паљмов је, пре-
ма Јовановићу, аутор најопсежније руске студије о
аутокефалној ЦПЦ.
Кроз Јовановићеву књигу као златна нит до-
минира доказана спознаја и непобитна истина о ауто-
кефалности, светости, историчности, независности
свете ЦПЦ. Изведена је на досад непознатим и новим
за нашу јавност релевантним и неупитним изворима
конституисања научних судова и истина.
У питању је дјело које богати ризницу наци-
оналне културе монтенегрине и придружује се епо-
халним прилозима на ову тему који су настали од 18
и 19.в. до данас.
Аутор студије Владимир Јовановић је рођен
1971. г., дјелује као црногорски новинар, публициста
и научно-истраживачки дјелатник. Овом студијом се
потврдио и као релевантни историограф црногор-
ске црквене историје. Ангажован је у већем броју
домаћих и иностраних медија.
Објавио је запажене књиге: Тотални курс
(1998), Петровдански сабор 1941 (2011. г.) и Срце
таме: Улога Црне Горе у ратној 1991. г. (2011.
г.). Као новинар је три пута хапшен због своје
истинољубивости, критичности и вјеродостојности.
Редакција Лучиндана

ВЛАДИМИР ЈОВАНОВИЋ: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА

ЦРКВА И ВАСЕЉЕНА (1766-1925)
Издавачи: ОКФ Цетиње и Побједа Подгорица, 2014. г. стр. 525.
Вођен истраживачком знатижељом да от- Како је Црногорска црква признала обнављање ау-
крива фактографију која је остала непозната након токефалности Антиохијске патријаршије?/ Што се
успјеха и бума првом књигом о ЦПЦ В. Јовановић је дискутовало о Црногорској православној цркви на
наставио. У овој својој новој књизи он на 525 страна Помјесном Сабору Руске цркве 1917. и 1918. годи-
са 200 факсимила и 1370 фуснота исписује студију не?/ Патријарх српски 1967. године признаје “Црква
која показује и на провјерљив начин доказује како у Црној Гори је била аутокефална”...
се скривала и фалсификовала историја о ЦПЦ као * Његош као поглавар “Черногории и Чер-
Христовој цркви у Црној Гори. ногорскои православнои церкви”. /Српски аутори
Његова волуминозна студија
енциклопедијског карактера садржајности доноси
огромно богатство извора, међу којима и аутора и
врела непознатих ни стручној ни лаичкој јавности.
Његовом књигом дефилују нама непознати релевант-
ни тумачи и истраживачи ЦПЦ из страних литерату-
ра и култура. Њихова бројност просто одушевљава
и запањује. Јовановић је утемељеношћу књиге из-
ворима и цитираним ауторима просто запљуснуо
истраживачко поље црногорске црквене историје и
подигао га до завидног нивоа. Његова друга по реду
црногорска црквена историја ЦПЦ обилује не само
плејадама аутора и мноштвом историјских врела, већ
и на основу њих ексклузивитетима које треба посеб-
но апострофирати, као што су:
Владика Сава Петровић као “глава Црно-
горске цркве и црногорског народа”. /Св. Петар
Цетињски 1812. године о себи као “аутокефалном”,
или духовно независном владици”. /Српски влади-
ка 1832. године Петру II Петровићу Његошу пише
о “церкви Черногорској”. /Књаз Данило I Петровић
1858. о “Православној источној Цркви црногорској”.
/Канонско писмо Руског Светог Синода из 1886.
којим поздравља “первосветитеље автокефаљној
Черногорској церкви”. /Интегрални пријеводи и фак-
симили студија о аутокефалној Црногорској цркви:
 80
о Његошу који је дефинитивно “прекинуо канон-
ску везу са СПЦ” и обезбиједио руски благослов о
томе ко ће “стати на чело автокефалној Црногорској
цркви”. /Руси о Његошу са којим је “Черногорскаја
Церковљ причислила Свртитела лику свјатиx” и како
је “Светеишии Синод Русскои Православнои Церкви
признал зту Церковљ автокефалљнои”...
* Екслузивни документ - краљ Никола I
Петровић и Влада Краљевине Црне Горе осуђује
“нестанак” Црногорске цркве и “обновљање Пећке
патријаршије”.
Садржај књиге чине сљедећих 18 поглавља:
1.) Пролегомена о неким изворима аутокефалности
ЦПЦ и њиховим тумачењима. 2.) Између Петров-
града и Цариграда 1766-1918. 3.) О Његошу као по-
главару аутокефалне ЦПЦ. 4.) Црквени руски извори
о аутокефалној ЦПЦ. 5.) Руски професори црквеног
права о аутокефалној ЦПЦ. 6.) Западни аутори о цркви
православних Црногораца. 7.) Историја хришћанске
цркве у XIX v. (Поглавље о ЦПЦ). 8.) Одговори ЦПЦ.
9.) Сукоб око антиохијске патријаршије - улога ЦПЦ.
10.) Руске рецензије о нормативном преустројавању
цркве у Црној Гори. 11.) Преписка предсједавајућих
Светих Синода руске и Црногорске цркве (1909. г.)
12.) Једна оцјена о стању црногорског свјештенства.
13.) Анализа вишег управљања у ЦПЦ. 14.) О ЦПЦ
на помјесном сабору руске цркве 1917-1918. 15.)
Црква у 1918. г. - неколико чињеница и посљедица.
16.) Цариградска патријаршија и руски патријарх
о судбини аутокефалне ЦПЦ. 17.) Међуцрквено
игнорисање и црногорски протест због обнављања
Пећке патријаршије”. 18.) Црква у егзилу: Благосло-
ви архијереја грчког (Руског и служба Божја у Бер-
гаму.
Већ познатој маркантној историографској
грађи о Црногорској аутокефалности из претходне
књиге и познате литературе, аутор је додао: 1.) Извод
из Кодекса (протокола) Цариградске патријаршије
о томе да се Црногорска црква не налази под
ЦРНОГОРСКИ АНАЛИ
(Двоброј 7-8, децембар 2014. г. Издавач:
Црногорски културни форум Цетиње. Уредник Н. Аџић)
У својој потоњој књизи овај, иначе
најпрестижнији црногорски часопис за историјска
и друштвена питања има сљедећи садржај: Јасмина
РАСТОДЕР, Проф. Др. Шербо РАСТОДЕР: МЕ-
МОАРСКО - ДНЕВНИЧКИ ЗАПИСИ МАРКА
ВУЧЕРАКОВИЋА; Др Данило РАДОЈЕВИЋ: УДИО
ЕМИГРАЦИЈЕ У УНИШТЕЊУ ЦРНОГОРСКЕ
јурисдикцијом ни Пећи ни Цариграда (1766) 2.) Из-
вод из грамате императора сверуског којом се Архи-
пастиру црногорском додјељује Бијела панкаминавка
- Бијели клобук (1806). 3.) Документа и свједочења о
канонизацији Св. Петра Цетињског од 1834. г. 4.) Ци-
тате из написа старијих руских, српских, бугарских
часописа.
Референцирањем, објашњењима, контекстуа-
лизацијом и репродукцијом изворника јавности су
предочене десетине нових извора. Освијетљене су
досад непознате, мање познате, скривене, игнориса-
не, прећуткиване, запретане теме као што су размјена
канонских писама ЦПЦ и Антиохијске патријаршије
(1901, 1906.); настојање свештенослужитеља црно-
горских да продуже живот аутокефалне ЦПЦ у егзи-
лу (1919-1925); Фама о обнови пећке патријаршије
(1920-24) и ставови руских професора црквеног пра-
ва о аутокефалности ЦГ тј. ЦПЦ (1889-1894, 1901 и
1909).
Доказујући свесветост и по ко зна који пут
опште познату аутокефалност ЦПЦ новим изворима
што је од суштинске важности, а коју до сада и данас
као и у будуће оспорава грубом денационализатор-
ском атрибуцијом светосавско фундаменталистичка
СПЦ, Владимир Јовановић је објавио двије слободно
се без прећеривања може рећи капиталне и епохал-
не књиге о црвеној историји Црне Горе и повјесници
аутокефалне и свете ЦПЦ. Оне стоје у самом врху
црногорске црквене историографске литературе.
Својим садржајем, порукама, значењима помјерају
границе и стандарде истраживања и обраде истраже-
не грађе и литературе. Као такве служе на част ау-
тору, издавачима и самој Црногорској православној
цркви чувајући њено достојанство, истинољубивост,
светост која слиједи светињу Христовог распећа.
Редакција Лучиндана
ДРЖАВЕ Проф. Др Новак КИЛИБАРДА: Бистра
вода из Стамбола; Мр Јадранка СЕЛХАНОВИЋ:
ДОКУМЕНТА О ИСЉЕЂИВАЊУ ДР ИВА
ЈОВИЋЕВИЋА (1944) ; Новак АЏИЋ: АЛЕКСАН-
ДАР ДИВАЈН О ЗАВЈЕРИ ПРОТИВ ЦРНЕ ГОРЕ
(1919) ; Тома МИЛАДИНОВИЋ: Црна Гора и сепарат-
ни мир са Централним силама 1916. год. ; Маријан-
 81
Машо Миљић: СТРАДАЊЕ ЦРНОГОРСКИХ
ДОБРОВОЉАЦА ПОД МЕДОВОМ 24. XII 1915/6.
I 1916. ГОДИНЕ; Предраг МАЛБАША: СПОМЕ-
НИЦИ ЦРНОГОРСКЕ КУЛТУРЕ ИЗ ДУКЉАНСКЕ
ЕПОХЕ; Сретен Зековић: НЕКА НЕДОВОЉСТВА
ЊЕГОШОЛОГИЈЕ; Борислав Цимеша: ЊЕГОШ ЈЕ
ПЈЕСНИК СЛОБОДЕ, А НЕ ГЕНОЦИДНОСТИ; Др
Чедомир Богићевић: 13 Јул - Између историјског и
правног;Бранислав Бориловић: ПРВИ ЦРНОГОР-
СКИ ПАСОШ;Владимир Кековић: ДВА ДОКУ-
МЕНТА СЛУЖБЕ ДРЖАВНЕ БЕЗБЈЕДНОСТИ
ЦРНЕ ГОРЕ ИЗ 1988. ГОДИНЕ;Мр Јадранка
Селхановић: Први свјетски рат;Новак АЏИЋ: НЕ-
КОЛИКО СВЈЕДОЧАНСТАВА О ЦРНОГОРСКОЈ
ПОЛИТИЧКОЈ ЕМИГРАЦИЈИ (1925-1933) ; Новак
АЏИЋ: ЦРНОГОРСКА СТРАНКА (ФЕДЕРАЛИ-
СТИ) И ХРВАТСКА СЕЉАЧКА СТРАНКА 1925
- 1941. ; Веселин Раичковић: ОРЛОВИ И КРУНЕ
НЕУКРОЋЕНОГ РАТНИЧКОГ НАРОДА; Проф. Др
Мирослав Додеровић, Проф. Др. Здравко Ивановић:
Географско саобраћајно одређење Црне Горе према
Подунављу;Др Рене ЦЛАПАРЕДЕ: КЛЕВЕТНИЧКА
КАМПАЊА ПРОТИВ ЦРНЕ ГОРЕ;Маријан - Машо
НОВА ИЗДАЊА
Др. Сц. Миле Бакић “ВАЛОРИЗАЦИЈА АРХИВСКЕ ГРАЂЕ”
Издавачи: Државни архив ЦГ Цетиње, Службени лист ЦГ, Подгорица, 2014. г. 362.
стр.
Архивиста, архивистички експерт, док-
тор архивистичких наука, интелектуалац, писац и
некадашњи директор Државног архива Црне Горе на
Цетињу, др.сци. Миле Бакић објавио је прије неко-
лико мјесеци специјалистичку и експертску студију
“Валоризација архивске грађе” која представља
уџбеничко, лексикографско и готово енциклопедијско
дјело на ову тему. Ово изузетно важно научно издање
незаобилазна је литература за све научне истра-
живаче који поштују методологију научног рада.
Студија даје драгоцјене информације и инструкције
научним радницима и научницима који дигнитет на-
учних дјела утемељују на критичком и објективном
третирању прошлости при чему је примаран и фун-
даменталан фазни поступак истраживања првораз-
редних архивских извора без обзира која је хумани-
стичка научна дисциплина у питању. У том смислу
студија је драгоцјена за све историчаре, истори-
ографе и повјесничаре историје цркве и ЦПЦ па је
и из тог разлога најпосвећеније препоручујемо на
коришћење. Кроз 8 глава ове несвакидашње и толико
потребне студије црногорском научном али и ширем
јавном мњењу, аутор третира, појмовно одређење и
значај валоризације архивске грађе, валоризацију
Миљић: ПРАВО ЦРНЕ ГОРЕ НА ОПСТАНАК; Др
Чедомир Богићевић: На годишњицу смрти академи-
ка Радослава Ротковића (1928-2013) ; Др Чедомир
Богићевић: др Звездан Фолић (1963-2014)
И овај број часописне публикације одржа-
ва високи ниво прилога комплементарно претход-
ним бројевима и оправдава изузетно интересовање
научне и лаичке јавности у земљи и иностранству.
Часопис се дистрибуира на велики број еминент-
них адреса широм свијета на свим континентима а
добијају га у првом реду библиотечки, универзи-
тетски, академски, научни и реферални центри у
бројним метрополама. Часопис је такође доступан
и црногорској дијаспори. Редакција врши припреме
за будуће и електронско издање ове релевантне часо-
писне публикације. Још увијек су “Црногорски Ана-
ли” усамљени глас редефиниције, ревалоризације и
досљедног критичког преиспитивања наше прошло-
сти, а самим тим и реконституције црногорске наци-
оналне самосвијести.
Редакција Лучиндана
архивске грађе, те настанак и развој научне мисли и
теорије валоризације архивске грађе. Слиједе пред-
мет, задаци и врсте валоризације, вриједност архив-
ске грађе, методологије валоризације, критеријуми
валоризације и нека друга битна питања валоризације
архивске грађе. Књигу закључују списак коришћене
литературе, резиме и абстракт. Рецензенти студије су
др. Петар Павел Класинц, директор Међународног
института архивских наука из Трста и адвокат и пу-
блициста Јован П. Поповић, дугогодишњи директор
архива Југославије из Београда. Студија је изазва-
ла велику позорност стручне и научне јавности. О
књизи су више него афирмативно писали др. Миро-
слав Новак, Дарко Рубчић, Јован Поповић, др. Изет
Шаботић, др. Азем Кожар све афирмисана имена
архивске струке у нашем региону. Др Владимир Жу-
мер је оцијенио Бакићево дјело “Најбољим прегле-
дом теорије развитка валоризације архивске грађе у
свијету”. Др. Бакић је актуелни уредник у “Службе-
ном листу Црне Горе”, а ово његово дјело остаје као
трајна вриједност црногорске науке и културе.
Редакција Лучиндана
 82
МЕМОАРСКО-ДНЕВНИЧКИ ЗАПИСИ
МАРКА ВУЧЕРАКОВИЋА
(Црногорског бригадијера)
Приређивачи Јасмина и др. Шербо Растодер. ЦКФ, Цетиње, децембар 2014.г. стр. 127.
Драгоцјени “Мемоарско-дневнички записи”
Марка Вучераковића, приређивача Јасмине Растодер
и академика Шерба Растодера појавили су се не само
у потоњем броју (двоброју 7-8 за 2014. г.) “Црногор-
ских анала”, већ и као самостално издање истог изда-
вача, Црногорског културног форума са Цетиња.
Са методолошко научним приступом
приређивачи Јасмина Растодер и академик Шербо
Растодер су подарили црногорској и широј јавности
изузетно вриједно мемоарско дјело - рукопис
“Биљешке” Црногорског бригадира и хероја Мар-
ка Вучераковића (Крњице, Црмница 1880 - Лијеж,
Белгија 1931.). У овом дјелу приређеном по научним
стандардима са аргументованим и утемељеним пред-
говором и егзактном вјеродостојношћу, те са потреб-
ним регистром имена на крају приређивачи откривају
нове странице црногорске скриване историје с по-
четка 20. стољећа. На тај начин се знатно обогаћује,
употпуњује, утемељује Ш. Растодерова “Скривана
страна историје” као фундамент савремене црногор-
ске историје без којег су незамисливи и недокучиви
актуелни процеси, збивања, догађаји и личности које
толико оптерећују и “усложњавају” нашу повјесницу
и текућу стварност. Досљедни у својој научничкој
акрибији и посвећени историјској и уопште ху-
манистичким наукама а привржени црногорском
и људском добру приређивачи су проналажењем,
припремањем, приређивањем и објављивањем овог
дјела дали не само велики допринос хисторији мон-
тенегрини, него и чојском и слободарском црногор-
ском националном духу и менталитету, па ово њихово
приређено дјело зрачи не само снагом ćедочанства о
ономе што је било, већ и узором и примјером какви
треба да будемо да би макар дијелом личили на узви-
шеност властитих предака.
Захваљујући Јасмини и Шербу Растодеру,
као и историчару савремене црногорске историје Н.
Аџићу, историјска личност Марка Вучераковића са-
чувана је на опште добро од незаслуженог заборава
опаснијег по жртву од сваког злочина. У питању је
црногорски бригадир, комита, суверениста, чувени
јунак и патриота који је себе посветио са заносом
светитељским “За право, част и слободу Црне Горе”.
Његов животопис поред фрагмената из породичне
саге обухвата учешће главног јунака у балканском и
првом свјетском рату, као и Божићњем устанку јануара
1919., живот у емиграцији у Италији, па све до смрти
као и јула 1919. у тзв. Петровданском “устанку”.
Вучераковић је поново у домовини да разгоријева
пламен народног отпора српском окупатору и дена-
ционализатору. Потписник је бројних прогласа уста-
ничких вођа, словио је за неустрашивог борца. Јуна
1919. му је спаљена породична кућа у Крњицама и
убијен брат Блажо. Као један од најпознатијих комит-
ских вођа оперисао је уз црногорско-албанску гра-
ницу, координирао акције емиграната и утемељивао
обавјештајни рад. За бригадира црногорске војске
унапријеђен је указом Краља Николе од 27.1.1920.
г. У Гаети је био командант Трећег батаљона Црно-
горске војске, а затим командант војног гарнизона у
Виторији (Падули). Истицао се у најужем кругу црно-
горских првака у акцији разоружања и депортације
црногорских војника послије потписивања Рапал-
ског уговора. Под његовим вођством у Скадру је
1924. г. организован Црногорски комитет. Носилац је
бројних црногорских одликовања и неуморни прега-
лац за обнову погажене црногорске државне сувере-
ности и самосталности.
Приређивањем овог дјела приређивачи су
оплеменили библиотеку црногорских зеленаша, па-
триота и суверениста у којој су поред овог и мани-
скрипт Крста Поповића, те мемоарско-дневнички
рукописи или књиге бригадира Блажа Марковића, ко-
мандира Тодора Милова Борозана и комите и борца
за Црну Гору Николе Томанова Зеца.
Иако Вучераковићев рукопис није довршен
он остаје значајним ćедоком епохе и незаобилазним
ćедочанством о трагедији монтенегрини концем
првог свјетског рата.
Редакција Лучиндана
 83
КЊИГА О ЊЕГОШУ
Др. Чедомир Богићевић, Петар II Петровић Његош као државник и државни
реформатор - Његошева филозофија правде
У првој од двије студије ове књиге аутор
дефинише државотворно, поетско и философско
тројство као јединствено стабло које изниче из ис-
тог коријена творачког агона ума чија је круна дала
богате плодове непоновљивог генија. Зато он поет-
ско-философску експресију Његошеву и државот-
ворно прегнуће не посматра одвојено. Богићевић о
Његошевом државотворном и државотнорном рефор-
маторству пише за разлику од бројних Његошолога
више него афирмативно. Неумитним чињеницама
од фактички пориче онај дио његошологије који је
скептицистички посматрао Његошеву државну уло-
гу. Таксативно побројани факти утемељени на ис-
тинитим и провјерљивим изворима иако се овђе не
наводе апаратом Богићевићев су неумољиви аргу-
мент за његов суд о величини државотворне мисије
Петра II Петровића Његоша. Наведеним фактима
које аутор убједљиво истиче могу се прибројати
само Његошеве техничке реформе увођењем апара-
та - “Макине за електризирање шанатура” тј.за ма-
шинско-техничко освјетљавање Биљарде, увођење
казначеје, конституисање фабрике “Ковнице” на
Цетињу за изливање одликовања..... Значајна је
у контексту његових државничких аспирација и
побједа над Аустријанцима у Паштровској гори 1838
извојевана од стране Ђорђија Савова Петровића
Његоша, виоцепрезидента црногорског сената која је
довела до разграничења Црне Горе са Хавсбуршком
Монархијом, те тијем, чином својеврсног признања
Његошеве државе у међудржавном и међународном
капацитету. У III-ој глави прве студије кроз етичко-
филозофски приступ драматургији Његошеве улоге
као државног владаоца аутор пише о слободи лично-
сти као смислу човјековог и црногорског постојања,
о борби за слободу, племенитости Црногораца,
чојству и јунаштву, добру и злу, поштењу и најзад о
правди. Богићевић је одређује као “супстанцијалну
вриједност универзалног карактера која људском
бићу даје човјечански карактер и рационални смисао
живота, а чији је циљ поштовање другог и његовог
људског достојанства”. Њен врхунац је, наставља он
даље “у сламању силе, неправде и тираније”. Његошев
миркокосмос (човјек као мали свијет), теозофска и
мисаона пројекција о људском бићу и смислу његове
егзистенције у свијету космичког и космогонијског је
његово израстање из праматерије и преегзистенције
у форми есенције човјек - свијет - Бог. Тијем је
Богићевић уз Зековића и још неколико црногорских
филозофских писаца направио отклон од бројне гру-
пе “Филозофа” и социолога који Његоша ситуирају
у чисти антропоцентризам налазећи Његошева чојка
без Бога. Отуда се Богићевићев рад јавља и као тиха
критика “његошолошких” антропократиста и антро-
поцентриста. По Богићевићу човјек тражи одговор
на питања 1.) О сврси и смислу своје егзистенције.
2.) О узрочности својег постанка (миродржни ланац)
и 3.) О будућности. По Богићевићу Његош је прете-
ча савремене космологије. (“Житељи неба”). Закон
природе је логос, наставља аутор и додаје, вјечност
и вријеме су непојмљиви, а план свјетова недоку-
чив.... Очи су духовне. Бог држи тај миродржали
ланац. Бог је творац, простор и вријеме... Сви дру-
ги су кратковиди умови. Сви они траже пријесто оца
вјечности. “Човјек је умно зрно бачено у прозрач-
ну бразду времена, но смртност његову сарзијевају
другога сунца луче”, цитира Богићевић Његошеву
“Биљежницу”. У поглављу “Теозофија и двуализам
бивства - духовно и материјално” Богићевић вели да
Његош открива љепоту свемира ђе се све окреће око
сунца, а то је сунце Бог - творац, природа или ум?
Он открива хармонију мирова и музику сфера.... Све
је то зачела бесмртна рука - Бог тајанственим укра-
шен порфиром”.... “Ја сам по себи био/бити по себи
већ ништа не може/јер је против закона природе”.
Ово је Његошев космолошки доказ о Богу који је у
непрестаном стварању. У поглављу “Телеологија и
етика људске опстојности” полази се од става да је
“Бог створио само добро, а зло је резултат човјекове
смислене реализације Божје слободе”. Богићевић ис-
тиче да су два основна теозофска стуба бесмртност
душе и Бог. И даље, да Његошева гносеологија и
епистемологија као аспект његовог дуализма (борбе
духа и материје, душе и тијела) “сматра да би човјек
разумио свој положај и судбину, кад би упознао идеју
преегзистенције, као што душа стоји према тијелу,
тако и свјетослост стоји према мраку. У онтолошкој
и гносеолошкој структури правде код Његоша она је
израз моралне структуре свјетског поретка и космич-
ког ума. Она је нешто идеално јер се везује за дух који
надвладава материјални супстрат егзистенције. Кроз
закључна разматрања одређују се човјек, човјештво,
слобода, право, правда, морал. Правда је љепота,
извире из морала и рађа правицу, право. Његошева
правда је космичка категорија. “Космичка струк-
тура заснована је на хармонији реда и поретка. Све
галаксије бивствују на овом принципу. Право и прав-
да су апсолутни изрази јединства о хармонији духов-
ног и супстанцијалног, те право као спољња форма
суштинске еманације правде, мора бити праведно.
Сунце правде и земљу угрије, цитирајући Његошев
Лучу, закључује аутор.
Богићевићева студија од два органски сраста
есеја је на трагу дубинског и истинског препознавања,
рецепције, анализе Његоша и суочавања са њим.
Афирмишући оно најдубље, најсмисленије и ис-
тинско у Ловћенском генију она се појављује у вре-
мену оćеке његошевског духа и злоупотреба вели-
ког пјесника и мислиоца. У томе је поред осталог
њен значај. Поновним “откривањем” његошевских
вриједности у антињегошевском и недуховном добу
грубог материјализма она је примјеран допринос
његошологији и црногорској култури.
Редакција Лучиндана
 84
ХРИШЋАНСКО И ХРИСТОЛОШКО У РОМАНУ “С ОНЕ
СТРАНЕ ЖИВОТА”
Први црногорски роман о трагедији монте-
негрини судбоносне 1918. године и њезина наставка
дубоко задире у суштину бића и духа Црногораца
и Црне Горе, књижевно га третирајући кроз реал-
но и надреално (метафизичко) поље преплитањем
сучељавањем и конфронтирањем хисторијских,
хришћанских и универзалних координати њихова
постојања и експлицирања. Каиновско-авељевски
сценарио као и у Библији увео је Црну Гору у пра-
ви библијски потоп, у невиђено братско крвопролиће
при чему ће ролу Наоха тј. Ноја и Нојеве барке, Сама,
Хама и Јафета по божјем откровењу преузети на себе
зеленашки јатаци и црногорски национални колек-
тив спреман на подношење трагичне судбине. Под
величанственим и универзалним слоганом “За пра-
во, част и слободу Црне Горе” црногорске патриоте
бирају најрадоснији хришћански празник Христово
рождество, рађање Богомладенца, долазак на свијет
Божјег сина Исуса Христа као Бога живога са моти-
вом, да на дан његова рађања роди и васкрсну прева-
ром и силом своју окупирану и несталу домовину. Тај
Божић, чином Божићњег устанка има бити крвав јер
без крви нема љуцког рађања. Црногорска крштена
некрст већ на самом почетку романа аутора Борис-
лава Цимеше остварује контрапункт. Светињу мира,
мира Божјег, љуцког праштања и помирења претвара
у крвави дан и крваву историју. У смрт и историју
као највеће сфере својег властитог повијесног
интересовања јер оне испуњавају оно што је веће,
трајније и вриједније од живота, а мотивисане су мо-
тивом слободе као највишим смислом постојања и
трајања. Те вриједности нијесу мементо него вјечни
зов и изазов смисла црногорске историје, па се за
њих као и увијек ваљало и морало жртвовати. Само
вриједности вјечног зова слободе оправдавају све
жртве у њено име и само она има Божанску, надљуцку
моћ, вриједност и сјај. Спајајући императив слободе
као самосталну вољну радњу јунаци дјела приносе
себе на њен жртвеник уједно и на жртвеник Божјег
сина Исуса Христа. Веће оданости Богу живоме, себи
и принципу Слободе од овог није било могуће. Да би
апострофирао најснажније, најрељефније и у суш-
тини граничне догађаје, духовност и слободољубље
црногорске крштене некрсти аутор је компарати-
вистички сучелио и градирао историјску збиљу и
факта са хришћанским и христолошким валерима и
светињама.
Поред Божића као централног приморди-
јалног догађаја из којег извире и у који се улива сва
фактографичност и судбоносна повезаност актера
романескне радње романописац се враћа симболички
и Васкрсу у којем и поводом којег антиподи крштене
некрсти изводе инквизиторски обрачун са породи-
цом Звицер њиховим паљењем у сопственом дому.
Сатански злодух жели да потпуно затре крштену
некрст убијањем њихова потомства као у богумилска
времена немањићког прогона патарена. Инквизитор-
ски чин торквемадовских сљедбеника само појачава
отпор крштене некрсти. Јер дух је неуништив.
Његова симболизација је васкрсење. Дух васкрсењем
потврђује своју бесмртност. Аутор догађајно полази
од Божића па преко Ускршњег страдања закључује
углавном радњу поново Божићем и страдањем
посљедње велике херојске оружане и отпорбене гру-
пе крштене некрсти трагедијом црногорских хероја
у Шћепан долу. И тако се круг затвара од једног до
новог Божића преко трагичног Ускрса. Али ауто-
ров као и историјска ова два црногорска Божића су
уједно и црногорско Васкрсење, обнова и учвршћење
Црногорске тврде вјере из које ће звона цркава по-
водом рађања црногорске ђеце у егзилу зазвонити
и најавити и ново будуће рађање Црне Горе као не-
умиштивог Христовог сљедбеника али и “демијурга”
религије слободе и њеног судбинског вјерника у суи
генерис хомо менсуре, у човјека и у љуцко.
Тврда вјера у Божје и Божанско, у генерич-
ку срж људског и човјечанског дата је осудом тзв.
Другог Бога чије замке материјалног воде тренутном
задовољству али и коначном крају без васкрсења.
Хедон, сушта супротност Христа у овом Роману сти-
же само у ад јер његови протагонисти и сљедбеници
нијесу достојни Васкрсења као кључа, шифре и сржи
цијеле религије хришћанства и религије слободе.
Религија хришћанства и религија слободе
опстају упркос инквизиторском насиљу и над црно-
горским светињама као што је био ватрени обрачун
са Острошком светињом који није случајно изазван и
изведен у ери ускршњих свечаности љета Господњег
1923. Светац и моћ вјере, и овога пута показали су
своју моћ над инквизиторским злоумом. Св. Василије
Острошки својим неукротивим духом зауставља
ватрени пир као што је праведно својим чудима,
дијелом обрађеним у роману помагао и спашавао
божје праведнике крштене некрсти.
У поглављу “Календар душе” кроз метафи-
зички дијалог Пјесника и Краља, Његоша и Алексан-
дра Карађорђевића дате су координате хришћанског
и космоса слободе кроз симболе пепела и душе, пра-
ха и духа, сржи људске и Божанске и њихова антипо-
да. Компаративистички су захваћени Јуда и Матија
у инсценираном дијалогу о Христу, Писму, Закону
и изабраном народу. Алузија је дубинска а поруке
 85
трајне. Свијет без идеја није свијет. Човјек без идеја
није човјек. Народ без идеја је осуђен на пропадање и
смрт. То је ауторова битна порука коју ставља у уста
великом Његошу као израз битка властитог народа и
његова трајања.
Трајне поруке овога романа ће остати да
зраче својом неумрлом снагом. А са њима и овај ро-
ман трајне вриједности награђен од Министарства
културе Црне Горе за 2014. годину средствима за
суфинансирање књижевних дјела.
Трајности, ексклузивности и универзал-
ним валерама овог књижевног дјела доприносе по-
ливалентност, вишеслојност, метајезичност и читав
низ других, бројних вреднота овога историјско-
психолошког космоса, а уз све то и јеретичност теме,
мотива и обраде ове доскора табуизиране “скриване
стране црногорске историје” која овим редовима су-
верено улази у наш и уопште књижевни живот.
Жарко Л. Ђуровић

КЊИГА О ЕВРОАТЛАНТСКИМ ИНТЕГРАЦИЈАМА И

ЦРНОГОРСКОЈ ЦРКВИ
Др. Горан Секуловић “НАТО И ЕУ: Црна Гора, Исток и(ли) Запад”
ХКС спектар, Подгорица 2014. г., стр. 183.
Пред читаоцима је најновија од више од три- ком опредјељењу и суверенистичко-слободарском
десет књига др. Горана Секуловића свестраног истра- усмјерењу Секуловић се залаже за то да Скупштина
живача, писца, научника и публицисте која разматра Црне Горе је дужна да констатује поништење одлу-
судбинско актуелно питање смјера најновије црно- ка тзв. Подгоричке скупштине из 1918. г. Аутор тре-
горске политике, историје и културе. Књига садржи тира нелегалну и нелегитимну “одлуку” Св. Синода
седам битних цјелина: Улогу геополитике, Улогу ети- ЦПЦ о “уједињењу” са СПЦ и тражи поништење де-
ке, религије, екуменства и толеранције, Улогу право- крета регента Александра Карађорђевић о укидању
славно-црквеног фактора, позитивног Црногорске и ЦПЦ из 1920. г. Посебно поглавље његових еман-
негативног Српске цркве, Улогу црногорског мулти- ципаторских интенција чини оно насловљено са
културализма и интеркултурног дијалога те разлоге “Аутокефална православна митрополија или ЦПЦ”,
великосрпског негирања Црногораца и Црногор- демистрификујући бројне антицрногорске трендове,
ски референдум као најплеменитији антички урба-
нитет образованих људи. Посебно је у 5. поглављу
обрађена улога личности у црногорској историји.
У склопу ове цјелине апострофиран је и снаж-
но аргументовано консидериран и контекстуиран
премијер Мило Ђукановић у савремени црногорски
суверенистички амбијент. У том смислу као и кроз
цијелу драгоцјену студију убједљиво, аргументова-
но, доказано и провјерљиво др. Секуловић суверено
доказује црногорски евроатлантски смјер друштве-
но-политичког и геополитичког усмјерења и његову
супериорност над дуго времена доминирајућим
источњачким опредјељењем црногорске историје као
пратиоца Мономахова синдрома. У својим дубин-
ским и дубљим анализама Секуловић посебну пажњу
поклања духовној димензији црногорске интеграције,
а у оквиру ње нужности црногорске националне
самоидентификације. У том правцу он не само коч-
ничаре и опструкторе види у светосавској идеологији
великосрпског негирања Црногораца са стране већ
и онима изнутра Црне Горе који разарају њено биће
и дух. Највише пажње овај посвећени истраживач
поклања православно -црквеном фактору тј. духов-
ности као битном фактору црногорске збиље који
снажно, а и пресудно може да утиче на будући смјер
црногорског развоја и алтернативе и путеве проспек-
табилности Црне Горе. Досљедан у својем научнич-
 86
појаве и историјска збивања писац дезилузионира и
најновији експеримент о како он каже “Такозваној
православној цркви у Црној Гори” као једну од ал-
тернатива рјешавања црногорског православног
црквеног питања. Успјешно и тачно доказује да ову
конструкт цркву као псеудо вриједност и нови мит
нашег црквеног проблема чине четири епархије
СПЦ. Да би извео до краја свој истиносни смјер
доказивања неопходности просперитета ЦПЦ у
сувереној Црној Гори као њеног домицилног и при-
марног, историјског и традиционалног црквеног фак-
тора Секуловић успјешно елаборира и доказује да је
ЦПМ СПЦ у Црној Гори наставила фалсификовање
и узурпацију имена, историје и засад својинских
права историјске, аутокефалне ЦПЦ тј. Цетињске
митрополије. Бави се и Амфилохијевим покушајем
фалсификовања канонске аутокефалности ЦПЦ 1992.
г. и даље успјелим доказивањем неприкосновености
аутокефалне ЦПЦ на црногорском историјском и
државном простору полазећи од става да су границе
независне државе уједно и лимеси аутокефалне пра-
вославне цркве. Даље саопштава да је Европски суд у
Стразбургу потврдио аутокефалност Митрополијске
цркве Бесарабије у Молдавији, да би потом реакту-
елизовао црногорско православно црквено питање
поглављима: “Непотпуност одговора Владе Црне
Горе на Упитник Европске комисије о стању људских
права који се односи на вјерске заједнице и однос
између ЦПЦ и СПЦ”, као и “Изјаве челника СПЦ и
РАЗОБЛИЧАВАЊЕ СВЕСВЕТОСТИ СПЦ ИЛИ БИЗАРНИ
СВЕЦИ СРПСКЕ ЦРКВЕ
Под овим насловом је Мирослав Ћосовић,
септембра 2014. г. објавио ауторско издање студије
критичког и демистификаторског карактера којом
убједљиво, истинито, аргументовано, изведе-
ним доказним поступком заснованим на мноштву
чињеница, докумената и цитата још једном потврђује
нехришћански и антихришћански дух светосавско
нацио-православног фундаментализма и његове све-
тосавске цркве.
Након предговора и краћег поглавља у
којем говори о неким промашајима у својој првој
књизи (стр. 23-26.), писац се у поглављу “Увод бави
пројектом Велике Србије посрбљавањем Илирика (За-
падног Балкана), Гарашаниновом историографијом,
најавама рата за В. Србију академика Исаковића,
етнофилетизмом као савременом болијешћу право-
славних цркава и феноменом светости у цркви.
У поглављу Средњевјековни Срби и данашњи
Срби (Новосрби) писац истиче да Власи нијесу Срби,
да су Црногорци староćедиоци на своме животном
простору, а затим анализира процесе посрбљавања тј.
стварања новосрба (Андрић, Кустурица итд., косов-
наставак кампање против ЦПЦ, црногорске нације и
државе”. На бази овако спроведеног доказног поступ-
ка о властитој еманципаторској концепцији црногор-
ског духовног препорода као услова за будући развој
и интеграције Црне Горе у оно што је води процесу
и напретку, Секуловић даје сугестије државним орга-
нима Црне Горе. Такође и сугестије државама члани-
цама ЕУ.
Дубински и истински посвећен добру Црне
Горе, Црногораца и ЦПЦ али и свих наших грађана,
Секуловић више него јасно указује на западну алтерна-
тиву будућег црногорског развоја која подразумијева
аутохтону, слободарску, суверену и аутокефалистич-
ку црногорску националству самоидентификацију.
То значи да се одбацује евроазијска провизантијска
Мономахова, источњачка деспотско-регидна
концепција (Данилевски-Дугин) која би Црногорске
вриједности одвела у суицидност. Ова концепција је
тим опаснија што је укривена под плаштом неутрали-
тета Црне Горе. У актуелним процесима уочи НАТО
одлуке о будућем статусу Црне Горе и већ разгорјелој
кампањи “неутралиста”, Секуловићев пионирски
подухват студијом зрачи драгоцјено, љековито и
плодносно. У томе је неизмјерни значај и допринос
Секуловићеве мисије и у склопу ње ове драгоцјене
студије посвећене слободи, добру, истини и правди
као темељима будућег опстанка и развоја Црне Горе.
Редакција Лучиндана
ски митоманију, неке обичаје новосрба (презирање
гусала), а затим се бави Доситејом Обрадовићем чије
је идеје реализовао Вук Караџић - отац Новосрба, а
српство на Цетиње донио Сима Сарајлија. Потом се
бави у овом контексту и Његошем. Наредно поглавље
његове књиге посвећено је већ добро познатој ау-
токефалности ЦПЦ. Слиједи поглавље у којем су
обрађени црногорски свеци, Владимир Дукљански,
Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски које
је СПЦ приграбила и посрбила. Говорећи о мржњи
између СПЦ и Црногораца кроз историју Ћосовић се
подробно бави светосавским патријарсима Чурулом,
Шакабентом и Бркићем. Сторију о бизарним свеци-
ма, потом, инаугурише Св. Савом којег Св. Петар и
Његош никада нијесу споменули у својим дјелима
и писменој кореспонденцији. У бизарне свјетитеље
иза Св. Саве Ћосовић набраја, обрађује и анализира
“свете” Стефана Немању /геноцидног, како доказује/,
краља Милутина (педофила, сладострасника), Сте-
фана Дечанског /касапина/, Патријарха Јоаникија
(проклетог), Уроша Нејаког /лудог/, деспота Сте-
фана (хришћаноубицу) закључујући на крају овог
 87
поглавља да према строгим правилима канонизације
ниједан Немањић не заслужује да буде прибројан
светима. Такође, закључује, да у црквеном календа-
ру Црнојевића нема неких значајних српских света-
ца. Плејаду бизарних светац Ћосовић даље наставља
љотићевцем Николајем Велимировићем, Николајем
Жичким, осмишљитељем “национализма” Св. Саве,
који нити је поријеклом из Црне Горе, носиоцем Хит-
леровог ордена, антиевропејцем, антијеврејем, про-
тивником културе, воде, хигијене, фалсификатором
дужине својег заточеништва у Дахауу.
Обрађујући бизарне свјетитеље из II
свјетског рата - квислинге и зликовце Ћосовић по-
себно апострофира “житија” квислинга Јоаникија
Липовца и “Светог” Маце Вукојичића.
Посебно поглавље књиге посвећено је
Амфилохијевој неканонској канонизацији “Све-
тог” Његоша, да би у мање бизарне свеце своју ис-
траживачку сонду спуштио до “светог” Драгутина
Немањића, “светог” Луке Вукмановића који има
живе потомке, “светог” Јустина Поповића, Филаре-
та Мићевића, “светог” Јеленка Митраљесца, злочи-
нохушкача и педофилољубца, недавно разријешеног
епископског положаја у Милешевској епархији,
Атанасија Јефтића - “светог” Атанасија Злурадог, те
“Светог” патријарха Павла (Гојка Стојчевића). Кри-
тичка диоптрија дуго је након овога усмјерена на
“светог” Амфилохија јаничарског који је много пута
ратом пријетио Црној Гори, да би свједобно забио
крвави нож у врх планине Румије.
Закључно поглавље књиге носи наслов “Да
ли је Милутин Немањић данас узор педофилима у
Српској цркви?”. У оквиру овог темата потпоглавља
су посвећена педофилима Игуману Илариону (Јовану
Мишићу), Владици Пахомију (Томиславу Гачићу),
педофилу и силоватељу попу Миловану Ђокићу,
владици Василију (Љубомиру Качавенди). Закључак
Ћосовићеве студије која дотиче силеџије Перановића,
Богуновића и друге, јесте да “Црква која данас
усхићено слави зликовце има наравно и свјештенике
убице”. Аутор је пита “Зашто СПЦ не обрише из ка-
лендара своје лажне свјетитеље?” и даје дефинитив-
ни закључак књиге којим закључује да “Црква која
усхићено слави зликовце је злочинољубна црква”.
Читавом студијом доминира повезана порука
како је СПЦ хришћански мир и љубав замијенила ра-
том и мржњом, морал насиљем и злом, претварајући
утврђене ратне злочинце, и силеџије и дегенерике у
своје свјетитеље и светиње. То је крајња тачка њеног
антихришћанског карактера, суштине и природе. То
је и крајња консеквенца светосавског етнофилатизма
који се као великосрпски и великоцрквени, клерика-
листички, светосавско-српски национализам претва-
ра у “поетику” и српског љотићевског и недићевског
нацизма. Једини лијек је (изостала) денацификација
српског народа. Због ње и данас и ćутра СПЦ као суп-
ститут пораженог великодржавља води и водиће нове
ратове за остварење замишљене и измишљене Велике
Србије којој једино тежи. Ћосовић се храбро, поузда-
но и истинито суочио и сучелио са СПЦ подастирући
јавности истине о потоњем великом стубу идеологије
геноцида и етноцида, хисторицида и културоцида
који са још неким актерима нарушава европски мир.
Ћосовић је апсолутно успио у својој истраживачкој
и списатељској намјери и циљу да разоткрије мрач-
ну суштину светосавске идеологије осавремењеног
светосавља, фундаментализма и српскоцрквеног
покровитељства злочина који су се кроз историју,
закључно са савременим догађали на Балкану.
У расвјетљавању зла које је погодило овај
дио Европе дивовско је учешће и спонзорство
СПЦ и њених светаца. То су потврђивали идејом
и дјелатном праксом. Ослобађање митизираних и
геноцидношћу инфицираних маса је императив на-
шег и будућег времена. То ослобађање није могуће
без демитизације, дезилуонизације, демистификације
и најзад денацификације српског национа и тзв. но-
восрба. У тим еманципаторским процесима запажено
и значајно мјесто припада овој вриједној критичкој
студији.
Редакција Лучиндана
 88
УДРУЖЕЊИМА ИСЕЉЕНИКА ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ И
ПРИЈАТЕЉИМА ЦРНОГОРСКЕ МУЛТИКУЛТУРЕ
Даме и Господо,
Поштовани Пријатељи,
Дукљанска академија наука и умјетности
(ДАНУ) обавијестила нас је о најновијем признању
које је добио академик СРЕТЕН ПЕРОВИЋ,
потпредćедник ДАНУ, па Фондација „Пријатељство“,
као поносни издавач Перовићевих Изабраних дјела
(у шест књига), сматра да је овај Почасни доктор-
ат молдавског државног Универзитета добар повод
да са вама подијелимо задовољство због чињенице
да књижевни ствараоци из мултиетничке Црне Горе
– старији и млађи – добијају највиша инострана
признања.
Фондацију „Пријатељство“ основали смо ми
- Пјесникови пријатељи – 15. фебруара 2007. године
– уз 75-ти Пјесников рођендан.
Наша Фондација је непрофитна невла-
дина организација, која искључиво зависи од
пријатељских улога и донација, што је и омогућило
да досад публикујемо ПЕТ књига Перовићевих Из-
абраних дјела и три друге књиге: роман Михаила
Радојичића и књиге изабране поезије Франтишека
Липке (препјев са словачког: Сретен Перовић) и Воја
Дукљанска академија наука и умјетности
ПОЧАСНИ ДОКТОРАТ СРЕТЕНУ ПЕРОВИЋУ
Државни Универзитет европских студија по-
литичких и економских наука „Константин Стере“ из
Кишињева, Република Молдавија, високо оцјењујући
пјесничко и културолошко дјело академика Сре-
тена Перовића, додјелио му је највише академско
звање Doctor Honoris Causa. Свечана церемонија
проглашења Сретена Перовића у ово високо звање
одржана је у главном граду Молдавије 15. овог
мјесеца - у оквиру званичног програма Интернаци-
оналне научне конференције, на којој је учествовало
више од 300 угледних експерата правних наука из
Европе и свијета. За ово високо признање пјесника
Перовића су предложила два знаменита европска
књижевника – академик Јон Деаконеску и академик
Николае Дабија, универзитетски професори и добри
познаваоци и преводиоци Перовићеве поезије, који
су и на Свјетском фестивалу поезије (Крајова 2014)
учествовали у промоцији Перовићевог пјесништва.
У посљедње двије године у Румунији и Молдавији
појавиле су се три Перовићеве књиге поезије на ру-
мунском језику.
Сретен Перовић је недавно добио значајна
европска признања: Интернационална награда за
поезију 2012. у Румунији, Златну медаљу „Блаже
Конески“ Македонске академије наука и умјетности
(2013), Почасно чланство у Интернационалној
академији „Михаи Емунеску“ (која га је прошле го-
дине предложила и за Нобелову награду); а књиге
Шиндолића.
Шеста књига Перовићевих Изабраних дјела,
која је припремљена за штампу, има симболични на-
слов „ОСЕ ЦРНОГОРСКЕ КУЛТУРЕ“ (осе = опасни
инсекти, али и осе = осовине, темељи...) и она доно-
си избор Перовићевих културолошких текстова: О
етногенези Црногораца, о Црногорској православној
цркви, о Црногорском језику и књижевности, о фол-
клору и лексици подгоричких Муслимана, о везама
албанске и црногорске културе... итд.
Честитајући високо признање академи-
ку Сретену Перовићу, цијењеном књижевнику и
освједоченом домољубу и хуманисти, желимо му до-
бро здравље и нове стваралачке успјехе.
Желимо вам свако добро – с надом да ћемо
се у догледно вријеме пријатељски сријетати у нашој
лијепој Црној Гори.
Срдачно –
Драгољуб Драго Рашовић,
Предćедник Фондације „Пријатељство“
Предćедник Управног одбора Фондације „Св.
Петар Цетињски“
његове изабране поезије појавиле су се на румунском,
македонском, украјинском (у Кијеву), француском
и, ових дана, на молдавском (варијанти румунског)
језику. Овим признањима прикључује се проглашење
у звање Doktor Honoris Causa, звање које је молдав-
ски Универзитет истовремено додијелио и великом
шпанском пјеснику Хусто Хорхе Падрону. Тим по-
водом појавила се у Кишињеву збирка Перовићеве
поезије „STEAUA SALCAMULUI“ („Звијезда
акација“), с предговором најзначајнијег савременог
молдавског пјесника Николае Дабија, који је био и
промотер-лаудатор личности и стваралаштва Срете-
на Перовића на свечаностима у Кишињеву. (Здрав-
ствени проблеми, на жалост, спријечили су Перовића
да отпутује у Молдавију, те је церемонија његовог
проглашења у звање Doktor Honoris Causa обављен
уз видео-пројекцију његовог Захвалног говора.)
У извјештају са ове Међународне научне
конференције, News Agency “Молдпрес” наводи
изјаву ректора Универзитета „Константин Стере“,
проф. доктора Георга Аворника, потпредćедника
Свјетске асоцијације правника, да су добитни-
ци ових високих признања - Хусто Х. Падрон и
Сретен Перовић, као “водећи ствараоци свјетске
књижевности, својим именима почаствовали ака-
демска звања која им додјељује Универзитет у
Кишињеву“.
Информативна служба ДАНУ
 89
АКАДЕМСКЕ ТИТУЛЕ ЗА ДВИЈЕ ВЕЛИКЕ ЛИЧНОСТИ
Од 14. до 16. новембра 2014., Република Молдавија је била домаћин Међународне конференције
правника, у организацији Универзитета “Константин Стере” у Кишињеву, на којој се окупило више од 300
истакнутих личности из области права из различитих земаља свијета.
Током манифестације, Сенат Универзитета “Константин Стере” додијелио је академску титулу
Doctor Honoris Causa господину Хусто Х. Падрону (Шпанија), једном од овогодишњих кандидата за Нобе-
лову награду и Сретену Перовићу, потпредćеднику (Дукљанске) Академије Црне Горе.
У похвалном говору који је том приликом одржао господин Јон Деаконеску, предćедник Интенаци-
оналне академије “Михај Еминеску”, рекао је: “Хусто Х. Падрон је обновио свијет поезије, његове заслуге
у том погледу не могу се мјерити било којим наградама”.
Академик Ницолае Дабија, који је нагласио културолошке чињенице за које је књижевник Сре-
тен Перовић почаствован овом великом титулом Doctor Honoris Causa, између осталог, истакао је: “Он је
Пјесник који је вољен од Поезије”.
Професор доктор Георг Аворник, ректор Универзитета “Константин Стере”, потпредćедник
Свјетске асоцијације правника, рекао је да су ове двије личности, водећи ствараоци свјетске књижевности,
својим именима почаствовали академска звања која им додељује Универзитет у Кишињеву.
News Agency “Молдпрес”

In memoriam
ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ЦРНОЈ ГОРИ
Војислав Д. Рашовић
(9.5.1937.-8.6.2014.)
На листи истакнутих црногорских патриота
прошлог и овог вијека видно мјесто заузима истакну-
ти родољуб, прегалац и посвећеник нашој домовини
Војислав Д. Рашовић.
Потиче из породице и братства знаменитих
личности који у хроници Црне Горе имају историјско
значење.
Рођен је 5.9.1937. године у Фундини у којој
се збила у Вељем рату 1876-78. године велика битка
и величанствена побједа црногорског оружја. У скла-
ду са ратничком традицијом Црногораца, етичким
кодексом завичаја сазданим на моралном систему
чојства и јунаштва Марка Миљанова, Војислав је у
дјетињству изгубио оба родитеља као учеснике на-
родноослободилачке борбе. Са 19 година 1966. го-
дине одлази у иностранство. Већ народне 1967. го-
дине досељава се у Канаду. Завршио је гимназију,
индустријску и пољопривредну школу.
Године 1969. постаје пресједник
Југословенског друштва у Канади. Један је од ос-
нивача Црногорског удружења “Црна Гора” из То-
ронта које је основано 1971. године. Припада малој
груди иницијатора упућивања хуманитарне помоћи
за Црну Гору у вријеме катастрофалног земљотреса
који нас је погодио 1979. године односећи више
од 100 људских живота и причињавајући огромну
материјалну штету. Због својег огромног доприно-
са ублажавању посљедица ове природне стихије од
ондашње југословенске владе на приједлог црно-
горског руководства одликован је Орденом братства
и јединства са Сребрним вијенцем. Два пута је до-
био “Часно признање” Министарства за културу
провинције Онтарио у Канади. Добитник је плакете
Скупштине Матице исељеника Црне Горе 1983. го-
дине. Био је Потпорни члан канадског Пен центра.
Спонзор је значајних издања из области црногорске
историје, културе и језика. Ангажован је готово у
свим пројектима који се тичу добробити Црне Горе
и њених грађана.
Осамдесетих година прошлог вијека
Војислав Рашовић спонзорски потпомаже капиталне
пројекте Монтенегрине. Већ тада он је финансијски
стуб значајних дјела црногорског националног пре-
порода.
Пионирска издања “Историје Црногорског
народа” проф.др. Драгоја Живковића носе његов
спонзорски жиг. Са истим прегалаштвом налази се
у улози суфинансијера првих пројеката на изради и
кодификацији црногорског језика проф.др. Војислава
Никчевића. Рашовић се активно укључује у актив-
ности добротворне природе упућиване Цетињу које
у његовој свијести заузима почасно мјесто светиње
над свијема црногорскијем светињама. Са Бранком
Ђуровијем Никачем коаутор је монографије о влади-
ци Антонију првом духовном поглавару обновљене
Црногорске православне цркве. Припадништво кругу
обновитеља Црногорске православне цркве у земљи
 90
и међу исељеништвом потврђивао је из дана у дан, из Причи о овом великом човјеку, пријатељу
часа у час потврђујући се улогом једног од стожера те људи и људском добротвору нема краја.
еманципаторске мисије. Видимо га како широм отворених руку и
Неуморно дјелује на организацији Конгреса племенита срца попут каквог огромног кипа слободе
црногорских исељеника и институционалном јачању и људскости дочекује људе у свој нови дом у Канади
и повезивању црногорске дијаспоре. Слободно се или их са ведрим осмијехом прати у њихов завичај.
може рећи да је био један од челника Црне Горе која Био је човјек са двије домовине и срца које је сијало
живи и ради ван домовине Црне Горе на свим кон- као звијезда на срећу и добробит људи и народа са
тинентима. Предводио је у тој улози годинама Црно- племенитим жељама да чојек и човјечји род живе
горце у Канади сврставајући се међу воде ће земљаке и стварају у миру сва добра и вриједности у корист
на сјеверноамеричком континенту. Посебно мјесто у садашњих и будућих генерација.
његовој биографској хроници заузима значајна епи- Покретао је људско добро и био његов ис-
зода његове посвећености Црногорској православној тински вјерник. Вјеровао је у своју цркву, народ
цркви чији је неуморни и стални добротвор, ктитор и и државу, у надмоћ људскости, добра и правде над
донатор. Од првих дана њене обнове па све до своје својим антиподима надахњујући се и спроводећи у
ипак неочекиване смрти која је прекинула његов живот каноне учења великог саплеменика, војводе
енергични ентузијазам на добробит Црне Горе и њена Марка Миљанова.
грађана и институција, Војислав Рашовић прегалачки У ствари Војислав Рашовић није био нешто
њему својственим жаром и еланом истрајава у свим друго већ један од оних људских ликова и књижевних
пројектима мисије коју она води. Слободно се може јунака које је знаменити војвода и писац Марко
рећи да би снага замаха њене мисије била знатно су- Миљанов описао у својим бесмртним примјерима.
жена без његовог неизмјерног пожртвовања и добро- Нама преостаје само утјеха и част што смо
творног дјела. Обављао је дужност пресједника, а по- га таквог имали. Што смо међу собом имали за
том члана Црквеног одбора Црногорске православне пријатеља и вјерног савременика ову људску личност
цркве у Торонту, али и њеног неуморног и преданог коју испраћамо у његов вјечни дом. Испраћајући га
мисионара и у ширим координатама. У људском на том путу до вјечности постајемо свјесни да с њиме
рјечнику тешко се могу наћи ријечи еквивалентне одлази и дио нас самих.
његовој благодарности за право, част и слободу Црне Нека је велико људско Хвала, и нека је Слава
горе, Црногораца и историјске, аутокефалне ЦПЦ. неимару Војиславу Рашовићу! Мир пепелу његовом!
У Покрету за сувереност односно обнову Нека му душа у рају почива!
државности и независности Црне Горе 2006. годи-
не налази се сјајним словима уписано његово име. АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
Његово доброчинство није имало граница у стварању МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
људских добара. МИХАИЛО
Поводом двогодишњице упокојења у Господу дугогодишњег сарадника и новинара часописа „Лучиндан“
In memoriam
Миодраг Жиле Живковић
(14.11.1937-4.5.2013.)
У суботу 4.5.2013. се преселио у успомене и сјећања колега новинара, бројних пријатеља и породице
Миодраг Жиле Живковић - дугогодишњи спортски новинар и сарадник Побједе са Цетиња.
Миодраг Жиле Живковић рођен је 14. новембра 1937. године на Цетињу ђе се и школовао. Радио
је у ЕИ ,,Обод“ али је новинарство обиљежило његов живот. Као спортски новинар оставио је иза себе
препознатљив траг објективног извјештача са спортских догађања у пријестоници.
Миодраг је био заљубљеник у прошлост, па ће остати упамћене његове приче „Из старе Подгорице“
и „Из прошлости“. Неуморно је сакупљао приче и историјске податке који су у неким давним временима
обиљежили Цетиње и Црну Гору којима је Жиле, како су га сви звали, остао вјеран до посљедњег дана.
Миодраг Живковић је био сарадник некадашњег „Цетињског листа“, „Лучиндана“ и београдске „По-
литике“.
Био је члан Друштва Црногорских новинара, Удружења спортских новинара Цетиња и Удружења
новинара пријестонице.
Редакција Лучиндана