Professional Documents
Culture Documents
Lučindan BR 42
Lučindan BR 42
ЗА БОЖИЋ 2012.
ХРИСТОС СЕ РОДИ!
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
Рођење Христово које с правом назваше празником над празницима је свети дан испуњења
Богом одређеног времена да у свијету престане казна Божја и наступи спасење и препород рода
људског на земљи. Христово рођење, смрт и васкрсење је уништење смрти и дозивање вјечног жи-
вота. Христос је вјечност која непрестано сија и обасјава сваког човјека који долази на свијет (Ј.Н.
1,9). Својим рођењем и васкрсењем Христос нас дарује јављајући се као хљеб живота који силази са
неба (Ј.Н. 6,58) и са њим се хранимо. Хљеб живота са којим нас Христос храни примљен на Светој
Еухаристији са вином и хљебом, као тијело и крв Његова знак је човјекове побједе над смрћу и
вапаја за вјечним животом.
Без рођеног и васкрслог Христа као хљеба живота нема разлика између постојања и
непостојања, живота и смрти, љубави и мржње.
3
Рођење Христово је догађај којим се излива неограничена љубав Божја према роду човјечјему.
Спојено је небо са земљом и земља са небом а земни човјек учињен небеским анђелом. Рођење Хри-
стово је празник отварања гријехом затворених рајских врата. Догађај којим је уништена клетва и
успостављено блаженство, отклоњена неправда и подигнута правда, мир, љубав и сваки напредак
на свијету. Свијет би пропао у великим грјеховима да не дође на земљу Спаситељ Исус Христос. Он
не долази да спаси само човјека од човјека, народ од народа, већ све људе од сатане, сијача гријеха
и смрти. Рођен у пећини Христос иде тамо куда га Небески Отац шаље на крштење у Јордану и на
распеће на крсту да принесе себе на жртву за гријехе свијета.
Исус Христос бестјелесном љубављу роду љуцкоме, уреди дјело човјечјег спасења, осно-
ва на земљи своју цркву и управи је на вјечна времена. Украси је светитељима, тајнама и огра-
ди Божанственом и спаситељном својом науком. Син Божји прими на себе човјечје тијело да у
људској природи упозна људе са небесима, са Творцем. Да природом свога Божанства освети при-
роду љуцку, човјеку поврати првобитно стање како би се људи удостојили Бога и називали га оцем
својим. И тако, примили усиновљење Божје по благодати и да по томе могу бити нашљедници
царства небескога.
Управљајмо се, браћо Црногорци, по благодатној вјери коју нам је с неба донио Богочовјек,
Господ наш Исус Христос. Останимо вјерни светом аманету наших предака, уздајмо се на помоћ
Божју. Достојно прослављамо Бога и свако дјело и ријеч преузимајмо у име Божје, са љубављу у
срцу и према људима и Богу. Чујмо глас Божји. Будимо достојни синови Божје цркве. Слушајмо
ријеч Богом установљене хришћанске наше Свете Црногорске православне цркве. Испуњавајмо
њене поруке, мајчинске савјете и мудрости и по њима се управљајмо. Не зазиримо од тога да се
и нама отворе врата Божјих храмова које су наши преци градили како не би више били једини
Хришћани на земљи који радосно „Христос се роди“ изговарамо, славимо и величамо по љутом
мразу без крова над главом. И тако из године у годину, из деценије у деценију. Наше душе и срца,
аманети наших предака а изнад свега, милосна и света ријеч Божја није нас тим путем упутила.
Све што чините, браћо Црногорци, предузимајте у име Божје! У љубави живите са својим
ближњима, поштујте један другог, праштајте онима који вам неправду чине. Тежите увијек за оним
што је вјечно а томе потчињавајте све што је тренутно и пролазно. Заповјести Божје испуњавајте.
Чинећи такве дужности Хришћанске под благословом мира Христовим с неба донесеним достојно
ћете прославити Бога. Припремићете тако међу собом мир. Мир који земљу с небом веже. Само
тако примићете благодатни дар Божји који људима донесе Господ и Спаситељ наш Исус Христос.
Тај дар нека славе душе и срца наша. Нека га славе како би смо наставили свој пут напретка за добро
и славу наше отаџбине, црногорског народа и цркве. Сви Црногорци у земљи и дијаспори славите
рождество Христово које Вас оплемењује, уздиже ваше врлине и води у добро и напредак. Славите
га са поздравом „Мир Божји“ који нам доноси Спаситељ наш Исус Христос. Нека му је слава у све
вјекове вјекова. Амин.
Христос се роди!
АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
†МИХАИЛО
4
УКРАЈИНСКА И ЦРНОГОРСКА ЦРКВА НАСТАВЉАЈУ
ДОБРУ ТРАДИЦИЈУ УЗАЈАМНЕ САРАДЊЕ
С. Вујовић
5
ЦРНОГОРСКИ СВЈЕШТЕНИЦИ И ЊИХОВЕ СУДБИНЕ
НАКОН УКИДАЊА ЦПЦ
Од савезника у првом свјетском рату Црна горских свјештеника стала је у редове зеленашког,
Гора је издана, продана и побијеђена стичући тра- патриотског народно-ослободилачког црногорског
гични ореа побијеђеног побједника. Велика завјера покрета који је под слоганом „За право, част и сло-
Версајским диктатом и насилничком и нелегитим- боду Црне Горе“ пошао у Божићњи устанак, а након
ном Подгоричком скупштином крунисана је не- његова слома у црногорски грађански рат, емиграцију
станком најмање савезничке државе Црне Горе и и комитски покрет. Мањи дио сврстао се у против-
ликвидацијом њеног – црногорског народа и нације, нички, бјелашки, великосрпски табор. Поједини по-
аутокефалне Црногорске православне цркве, аутох- пови из њихових редова страдали су у крвавом об-
тоне црногорске историје, културе и духовности. рачуну између зеленаша и бјелаша. Један од таквих
Злочин над Црном Гором почињен је via facti као био је поп Крсто Радуловић, бивши посланик анти-
међународни кримен. У његовој основи лежала је уставне и нелегитимне Велике народне скупштине
нова империјална подјела свијета и сфера интере- српскога народа у Црној Гори одржане у Подгорици
са и утицаја глобалних сила. Црна Гора се у таквом 1918. године. Он је убијен од зеленаша у ноћи између
сценарију нашла као средство компензације. Збриса- 4 и 5.8.1919. године о чему пише „Народна ријеч“ у
на је јер у архитектури постверсајске Европе за њу својем броју од 20.8.1919. године.
није било мјеста на Медитерану и Балкану. У новој Након присаједињења Црне Горе Србији у
геополитици је санкционисан и изолован продор гер- јеку комитских борби и грађанског рата окупациона
манског „Drang nach osten“-а на исток и „Црвеног српска власт ради на укидању Црногорске православ-
октобра“ на запад. Од свих европских држава само не цркве. У ту сврху као и у циљу стварања једне,
је Црна Гора платила тако високу цијену властитим „уједињене“ Српске православне цркве она је орга-
нестанком. У науци је недвосмислено утврђено да је низовала прву конференцију православних еписко-
припојена Србији прије Подгоричке скупштине што па 18 (31) 12.1918. у Сремским Карловцима, другу
констатује чак и др. Димо Вујовић у књизи „Црно- конференцију епископа од 11 (24) 5. до 15 (28) 5.1919.
горски федералисти 1919-1929“, објављеној у Тито- у Београду и трећу поново у С. Карловцима од 20.11.
граду 1981. године. Такође и то да је на сцени била (3.12.) до 2/15.12.1919. године. На 4-ој конференцији
пашићевско-пешићевска издаја и лом Црне Горе ради проглашено је „Уједињење аутокефалне СПЦ на
грубог и насилног присаједињења Црне Горе Србији ступањ и положај Патријаршије“ о чему поред оста-
под окриљем великих сила о чему су поред Антицр- лог пише и „Гласник српске патријаршије бр. 6. из
ногорског комитета, Црне руке и других парамили- 1920. г. стр. 84. и 85.
тарних институција свој дио посла одрадиле и до Одлуку о уједињењу, у ствари неканонском и
тог часа савезничке војске у првом реду Француска. насилном присаједињењу ЦПЦ Српској цркви донио
Присаједињење је извршено путем бајонета, силе и је регент Александар Први Карађорђевић 17.6.1920.
преваре. Српски окупатор је користио сва средства г. а објављена је у Гласнику уједињене СПЦ бр. 1. го-
водећи политику истрјебљења и зле крви. Спроводио дина 1. од 1.(14.) 7.1920. године. О аутокефалности
је паклена правила и до тада невиђени терор који није и присаједињењу аутокефалне ЦПЦ српској цркви
на Балкану доживљен у крајевима и земљама под ćедочи и томос Васељенског патријарха Мелетија IV
ранијом турском или аустро-угарском окупацијом. и Св. Синода Васељенске патријаршије од 19.2.1922.
Одговор црногорског народа на нестанак године, број протокола 1148.
Црне Горе као државе и нелегитимне одлуке Подго- Тако је неканонски, насилно и нелегитимно
ричке скупштине био је оружани Божићњи устанак нестала аутокефална ЦПЦ што је била посљедица не-
подигнут 7.1.1919. године. Он је довео до дубоких станка независне, суверене и међународно признате
подјела у црногорском народу на зеленаше и бјелаше, државе Црне Горе.
на противнике и присталице насиља над Црном Го- У новим, окупаторским условима вјерно
ром и њеног утапања у Србију у којој ће дотадашња слободарској вишевјековној традицији црногорско
црногорска држава од 1921. г. егзистирати као једна свјештенство води оружану и политичку борбу за
од 33 административне обласне јединице под именом црногорску слободу и достојанство. Судбине бројних
Зетска област. Црногорско свјештенство дијелило је црногорских свјештеника носе својим биографијама
судбину својега народа. И оно се подијелило око овог сву трагедију тог мартирства и жртве за право, част и
крупног и темељног питања судбинске важности за слободу Црне Горе и ЦПЦ.
Црну Гору. Изразита и готово апсолутна већина црно-
6
ЦРНОГОРСКИ СВЈЕШТЕНИЦИ У у Отаџбину. Велики жупан Зетске Области извешта-
БОРБИ ЗА ПРАВО, ЧАСТ И СЛОБОДУ ва, да молилац не одговара ни код суда ни код управ-
них власти за какво кривично дело, сем одметања од
ЦРНЕ ГОРЕ власти, које је кривице амнестиран. Његово Високо-
У редовима патриотских црногорских преосвештенство Митрополит Црногорско – При-
свјештеника који су бранили црногорску државну, морски препоручује ову молбу на уважење.“
националну и црквену слободу и достојанство ис- Молба је уважена и Јањушевић је преузео
тицали су се нарочито Иво Бан, Мирко Драговић, свјештеничку дужност у оквиру Црногорско-при-
Илија Јовићевић, Богдан Бурић, архимандрит Ни- морске митрополије СПЦ у Црној Гори у оквиру
кодим Јањушевић, Илија, Мило и Петар Капичић, које је егзистирало и вјерски дјеловало црногорско
Павић Кековић, Филарет Копривица, протојереј свјештенство након 1920. године послије укидања ау-
Симо Мартиновић, Милош Турчиновић, Љубомир токефалне Црногорске православне цркве. Погинуо
Николић, Ђорђије Милић, Петар Мијановић, Максим је у току II свјетског рата када је убијен од партизана.
Павићевић, Марко Пламенац, Петар Вуковић, Петар Присталица краља Николе поп Иво Бан из
Грбља истицао се у редовима патриотских црногор-
Вујовић, Павле Рајковић, поп Лука Пекић и други.
ских свјештеника. О њему пише историчар Н. Аџић
Њихове биографије великим дијелом
у тому 2. стр. 41. већ поменуте своје студије. За Бана
обрађене су у књигама познатог црногорског истори-
ту Аџић вели да има утицаја на народ јер је Горњи
чара Новака Аџића објављеним под насловом „Борци
Грбаљ углавном састављен од противника новоство-
за независну Црну Гору 1918-1941“ том 1 и 2.
реног стања насталог српском окупацијом Црне Горе.
Поп Петар Мијановић био је прва црногор-
Замонашен у Острогу Јеромонах Василије
ска жртва из редова свјештенства пала за највише
до тада познат као Мирко Драговић (1891-13.5.1944.)
идеале Црне Горе и ЦПЦ. Као противник насилног
професор теологије, главар ЦФС (зеленаша) члан
присаједињења Црне Горе Србији отрован је од ве-
Политичког одбора зеленашке странке и вођства под
ликосрпских окупатора убрзо послије Подгоричке управом Крста Поповића истакнути је учесник и Пе-
скупштине. тровданског сабора 12.7.1941. године. Читав свој жи-
Архимандрит Никодим Јањушевић био вот посветио је борби за обнову независне Црне Горе.
је један од вођа Ровачке републике. Његовим Био је познати писац, теоретичар и публициста. Више
благодарењем и Божјом службом посвећеном краљу пута је награђиван за свој научни и публицистички
Николи симболички је проглашена Ровачка репу- рад. Истакнути је идеолог црногорског националног,
блика. Учесник је борбе за „Право, част и слободу државног и црквеног питања. У том контексту напи-
Црне Горе“. Имао је и војни чин црногорског ко- сао је и објавио демистификаторску студију „Свети
мандира (мајора). Био је попут својих сабораца и у Сава није спаљен“ супротстављајући се светосавској
политичкој емиграцији. Из Гаете пут је водио многе идеологији и митологији СПЦ и то управо у вре-
у Америку. У САД су се формирале двије политич- мену њене пуне агресивности на посрбљавању и
ко-егзилантске групе и то Ј. Пламенца и Мила М. денационализацији Црногораца. Његову биографију
Вујовића предсједника тадашње Црногорске слобод- објавио је Н. Аџић у другом тому књиге „Борци за
не странке сељака и радника. За то вријеме архиман- независну Црну Гору 1918-1941“ стр. 142-144.
дрит Јањушевић у Бјут Монтани служи у црногор- Патриота и свјештеник аутокефалне ЦПЦ
ском храму и води кампању за обнову аутокефалне Илија Јовићевић и у Божићњем устанку и након њега
ЦПЦ. Амнестијом политичких противника датом од истрајаво је залагањем за обнову црногорске државе
стране краља Александра Карађорђевића Јањушевић и цркве. Учесник је Божићњег устанка. Због својег
који се нашао на индексу прогоњених, сходно овом патриотизма и непоколебљивог карактера окупаци-
државном пропису одлучио је да се врати у земљу. О оне власти су га утамничиле у подгорички затвор
томе ćедочи и један акт из архива Југославије (Ми- „Јусовачу“ (исто, 246).
нистарство вјера) В. Бр. М 082. из 1926. г. примљен Тројица Капичића, Илија, Мило и Пе-
10.8.1926. г. којим се констатује да: „КАЛУЂЕР тар припадају реду најистакнутијих црногорских
НИКОДИМ ЈАЊУШЕВИЋ из Озринића, 1918. го- свјештеника – родољуба.
дине био је у групи Црногораца, која се противила Капичић Илија (1860-1921) након Божићњег
уједињењу и оваквом формирању наше Државе, од- устанка емигрира у Гаету. Са Н. Јањушевићем
метнуо се од власти и после извесног времена прешао чинодјествовао је приликом сахране Краља Николе
је у Италију, а затим у Америку, где се и сада налази. у Сан Рему. Овај знаменити црногорски свјештеник
И у Америци је извесно време наставио акцију у ис- умире у завичају у 62-ој години живота (исто, 1/250).
том правцу. Сада моли да се ослободи свих кривица и Капичић Мило (1882-21.5.1948.), професор
свих правних последица и да му се дозволи повратак теологије, завршио руску духовну академију у Каза-
7
ну, свјештеник, мајор (командир) црногорске војске, одушевљени присталица К. Поповића одметнуо
учесник Божићњег устанка, био је и у Гаети члан се у комите и погинуо у борби са органима нове
Главног штаба црногорске војске. Учесник је руске социјалистичке власти.
револуције 1905. и црногорских ратова 1912-1918. У Љубомир Николић (1873-1934) поп ЦПЦ и
Казању је објавио студију „Аутокефална Црногор- црногорски официр, учесник је Божићњег устанка и
ска православна црква“. Повратком из егзила, про- Петроданског сабора. Устанички је и комитски вођа.
фесор је Цетињске гимназије, члан Главног одбора и Робијао је у подгоричкој „Јусовачи“ 1920 и 1921. г. а
једно вријеме потпреćедник зеленашке ЦФС (Црно- умро у родним Озринићима 1934. (исто, 1/416).
горске странке). Истицао се у интелектуалним кру- Свјештеник Марко Пламенац, устаник, зеле-
говима (исто 1/251-252). Значајна је његова одбра- наш и патриота борац је за независну Црну Гору 1919-
на хришћанског морала од тзв. конзумеризма као и 1921. године. Био је као такав прогоњен од српског
његова аргументована критика стаљинизма из 1938. окупационог режима и утамничен у „Југосвачи“.
године. У II свјетском рату подржао НОП. (исто, 1/487).
Капичић Петар (1890-1957) црногорски Протојереј ЦПЦ Петар Ђуров Вуковић
свјештеник, учитељ, политичар, официр, учесник (28.2.1860-10.1.1944) је један од истакнутих бораца
Божићњег устанка и политички емигрант у Гаети. У за право, част и слободу Црне Горе и ЦПЦ. Српске
току II свјетског рата подржао НОП. Након рата био власти су му запалиле кућу 1919. г. као противни-
је једно вријеме предсједник Удружења православ- ку Подгоричке скупштине. Његови синови Бошко и
них свјештеника Црне Горе (исто, 1/252). Илија били су познати црногорски прваци и комите.
Свјештеник Павић Кековић (1897-1.6.1942) Умро је у 84-ој години живота спријечавајући бра-
потпоручник црногорске војске, устаник, комита и тоубилаштво између Црногораца у II свјетском рату
зеленаш, богослов, одушевљени борац за независну (исто 1/350).
Црну Гору, учествовао је у Божићњем устанку 1919. Међу црногорским свјештенством патриот-
комитској борби, а био је међу црногорским емигран- ског усмјерења истицао се Рајковић Павле као борац
тима у Гаети. У другом свјетском рату истакнути је за Црну Гору и ЦПЦ. Учесник је Божићњег устанка
припадник покрета Крста Поповића. Погинуо је у а као борца српске власти су га хапсиле и прогониле.
двобоју са партизанским борцем, касније народним (исто, 1/498).
херојем Југославије Филипом Јанковићем (исто, У редовима бораца – свјештеника за црно-
1/258). горско достојанство истицали су се свјештеници
Филарет Копривица, учесник Божићњег Лука Пекић и Петар Вујовић као и многи други.
устанка и Петровданског сабора, мајор (командир Посебно мјесто међу њима заузима Архи-
Црногорске војске) познати је борац за слободу и мандрит Максим Павићевић (рођен 1863. г.) зеле-
достојанство Црне Горе и ЦПЦ. Касније у току НОР-а наш, борац за независну Црну Гору и аутокефалну
подржао НОП. Након II свјетског рата кандидат за ЦПЦ. Због својег истрајавања за највише црногор-
црногорско-приморског митрополита и члан Главног ске идеале прошао је праву голготу. Био је устаник
одбора за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. и борац за право, част и слободу Црне Горе и као та-
Био је носилац ордена француске Легије части. кав злостављан од српских окупационих власти и од
Протојереј Симо Мартиновић је истакнути њих утамничен у злогласној подгоричкој „Јусовачи“.
црногорски свјештеник, патриота и борац за независ- (исто, 1/449).
ну Црну Гору. Био је у догађајима 1918. и касније као У Архиву Југославије налази се допис мини-
зеленаш а истакнути је главар зеленашког покрета К. старства унутрашњих дјела Краљевине СХС Мини-
Поповића. Иако је крајем рата подржао НОП његова старству вјера о Архимандриту Павићевићу као ва-
зеленашка репутација није му омогућила да поста- треном присталици краља Николе, Црне Горе и ЦПЦ,
не, као из истих разлога ни Ф. Копривици, црногор- пов. Бр. 2411 од 15.3.1921. г. у којем се истиче:
ско-приморски митрополит па је обављао дужност „Начелник окр. Никшићког актом од 1. ов.
архијерејског намјесника. мес. Пов. Бр. 198. доставио је овом Министарству
Поп Милош Турчиновић је прошао пут од сљедеће:
војног свјештеника Катунске бригаде у ратовима На унутрашњи акт част ми је дати следеће
(1912-18) до учесника Божићњег устанка, комитске мишљење о архимандриту Павићевићу.
борбе, а у другом свјетском рату једног од оснивача Г. Павићевић је познат као најоданији при-
одбора „Народне слоге“ у Катунској нахији и њен сталица Краља Николе, и као врло поверљива лич-
главар заједно са свјештеником Ђорђијем Милићем. ност одметника и свих против државних елемената.
Овим одборима управљао је црногорски национал- Он је био оптужен као сучесник – управо
ни покрет К. Поповића. Након II свјетског рата као интелектуални извршилац – у убиству Јова Бајовића
8
председника општине Жупске и народног Посланика ЦРНОГОРСКО СВЈЕШТЕНСТВО И
који је убијен 1. априла 1919. године близу манастира РАЗВРСТАВАЊЕ
Св. Луке у Жупи. - НЕПОБИТНА ПРАВА ЦРНОГОРСКОГ
Кад је иследни судија дошао ради увиђаја
и истраге Павићевића је ставио под стражу. Но, СВЈЕШТЕНСТВА НАКОН 1918. ГОДИНЕ –
Павићевић је кроз прозор са горњега спрата искочио Свјештеници у Црној Гори до 1901. годи-
и побегао кроз шуму, где се придружио одметницима; не имали су права на мале дохотке од сиромашних
али га је патрола стигла и ухватила због тога је дуго парохијана и право на бир и право на неке мале на-
био у притвору окр. суда а сада се налази у слободу. граде за разне црквене обреде. Биће лако појмити да
Г. Павићевић је одвише месеци опет старе- су ови приходи били мали, јер су парохије биле мале
шина манастира Св. Луке, са тог места опет може и а парохијани уопште сиромашног стања.
хоће да бушкара и води антидржавну пропаганду. Ја Године 1901. донесен је Закон о фонду за
нећу само њега да кривим за исходе избора у општи- издржавање изнемоглих свјештеника и ђакона и
ни Жупској где су комунисти добили 444 гласа а све њихових удовица и ђеце. Овај фонд су састављали:
остале листе непуних 20 гласова; али с правом могу улози, завјештаји итд. а из њега се је давала помоћ
рећи да је он томе главни кривац, јер је то била једна – у виду пензије свјештеницима, односно њиховим
од најпоузданијих и најагилнијих општина за народ- удовицама и ђеци. Дакле, тешке материјалне при-
но јединство. лике свјештеника и њихових породица нагнаше
Ја сам га предложио за премештај у старе мјеродавне државне факторе, да донесу овај закон.
границе Србије због тога, што тамо не би могао ште- Но, све се више увиђало, да са овим средствима није
тити, а ја бих се ослободио једнога од најопаснијих могуће задовољити правду и битне материјалне по-
и најугледнијих агитатора и присталица ex Краља требе свјештенства. С тога је држава црногорска узе-
Николе. ла на себе старање о њима. Тако је донесен 31.8.1909.
Ја и овом приликом пледирам за премештај године Закон о парохијском свјештенству. По чл. 6.
јер налазим, да је то нужно и да би донело користи.“ овог Закона парохија по правилу може имати највише
Поред ових својом патриотском улогом исти- 400 домова, а најмање 200.
цали су се и други црногорски свјештеници. Њихове Чланом 18 и 19. овога закона одређују се пла-
животне судбине и биографије још нијесу темељито те свјештеницима, чл. 18. гласи: „Основна је плата
научно истражене, презентиране и верификоване парохијског свјештеника 960. перпера – повишица
ни стручној, ни широј јавности. Ради освјетљавања има 6 по 240 перпера, које добија на крају сваке 5
њихове улоге у историји Црне Горе и ЦПЦ позивамо године тако, да на свршетка 30. године службовања
све заинтересоване читаоце „Лучиндана“ да нам се плата му износи 2400 перпера.“ Чл. 19. одређују се
јаве документима, биографијама и фотографијама на додаци варошком свјештенству, уз основне плате.
ову тему. Плате се свјештеницима издају из државне
Овај чланак отуда и зато има и улогу позива касе – чл. 20. гласи: „Парохијско свјештенство прима
заинтересованима да заједнички расвијетлимо овај плате, повишице, пензије као и додатке из државне
дио црногорске историје. касе“.
Након нестанка ЦПЦ и аболиције црно- Уз ове плате свјештеници имају право по чл.
горских свјештеника који су пружили оружани от- 22. и неке наплате од парохија за вршење дужности,
пор нестанку Црне Горе као државе и аутокефалне које су тачно набројане, али је то доста мали приход,
ЦПЦ, они су се укључили као и преостали црно- с обзиром на мале и сиромашне парохије.
горски клир у свјештенство Црногорско-приморске По чл. 26. свјештеници добивају пензију
митрополије СПЦ у Црној Гори. Нову фазу у њиховој из државне касе – овај члан гласи: „Парохијско
борби представљало је супротстављање терору и не- свјештенство добија пензију из државне касе по за-
правди великосрпских власти које су све урадиле да кону о чиновницима грађанског реда“. А по чл. 27.
црногорским свјештеницима погазе и убију морално истог закона удовице и ђеца умрлих свјештеника
достојанство, свјештенички дигнитет, људску и црно- добивају пензију опет из државне касе – из општег
горску националну част као и материјални положај чиновничког фонда.
деградирајући их на ниво слуга и проćака. Зато је као По чл. 28. урачунавају се свјештенику, који
одговор на такве људског достојанства недоличне ступи у државну службу, године парохијске службе
мјере и великосрпски режим услиједио црногорски у указне.
свјештенички покрет отпора насиљу београдских и По чл. 40. и 48. имају сва права православ-
светосавских и великосрпских хегемониста и асими- них свјештеника и свјештеници римокатоличке
латора. вјероисповијести.
9
За свјештенство муслиманске обезвриједи и понизи црногорско свјештенство. Тај
вјероисповијести закон ништа не говори. зли наум српске окупационе власти намјеравале су
Овим законом прописана је стручна спрема реализовати лишавајући њиме национално и државно
за свјештенике – средња стручна спрема, а прелазним обесрпављени црногорски народ својег свјештенства.
наређењима регулишу се и права оних свјештеника Жељеле су, у ствари, да црногорском народу којему су
који те спреме немају (нешто су им права мања у по- одузели национално име, слободу и достојанство као
вишицама плата). и државу Црну Гору, одузму потпуно душу доводећи
Па и закон о чиновницима грађанског реда му за свјештенике српске попове како би га потпуно
од 1914. г. увршћава свјештенике у остале групе духовно раскоријенили. Таква окупациона политика
државних чиновника (чл. 23.). била је само дио интегралне великосрпске окупа-
Према свему изложеном свјештеници у ционе политике спроведене од стране београдских
Црној Гори спадају у ред државних чиновника са централиста и окупатора према Црној Гори и Црно-
правом на плату и пензију. За њих постоји специјални горцима. Та је политика имала свој интегралистички
закон, још из доба државног уређења и државног жи- окупациони карактер. У оквиру те политике српска
вота Црне Горе, који је регулисао та њихова права, а окупациона власт и асимилаторска и империјална
који није другим законом замијењен. СПЦ је претварала Црногорце у кметове и чивчијско
По том закону, за свјештенике се тражи, као робље. Упркос Закону о аграрној реформи, црно-
и за учитеље основних школа, средња спрема. Из горске слободне сељаке, вјековне арендаре на ма-
тога сљедује, да треба – начелно узев – свјештенике настирским добрима дотадашње аутокефалне ЦПЦ
у Црној Гори уврстити у ону групу државних чинов- претварала је у кметове и подложнике. Њиховим
ника по новом закону у коју су уврштени или буду претварањем у чивчијско робље спроведен је у дјело
уврштени учитељи основних школа. „Молимо г. Ми- средњевјековни српски, а преко њега из вјековима
нистра вјера Краљевине СХС да изволи усвојити наш потчињене Османлијама Србије, турски окупациони
предлог из наведених разлога правичности“, исти- систем ропства односно ропског кметства. Циљ овак-
цали су у својим апелима српској власти црногорски вих мјера окупационе политике светосавске СПЦ
свјештеници. био је да изврши асимилацију и денационализацију
И поред свега овога Министарство вјера Црногораца у Србе и пауперизацију вјековног сло-
дозвољавало је да Комисија при Министарству прав- бодног црногорског сељаштва као најбројнијег де-
де одбија њихово разврставање по новом закону и од мографског агрегата у црногорском народу и нацији.
овога, прави велико и компликовано питање. Кроз однос према манастирским добрима и положај
„Нека јавност зна да Министарство вјера арендара, до тада слободних црногорских сељака
управља ево 6 година од 1918. г. над свјештенством огледао се сукоб државног и црквеног, српске власти
Црне Горе чија права и организацију из периода до и покореног црногорског народа у економском, наци-
1918. г. још не зна, или боље речено неће да зна, јер оналном, друштвеном и црквеном смислу. Црногор-
оно има, као што се види из цитиране представке свој ско сељаштво кроз позицију арендатора добило је мо-
позитиван закон који није до данас суспендован, нити ралну и идејну заштиту од црногорског свјештенства.
другим замијењен. Црногорско свјештенство стајући у заштиту свијех
Лијепа хвала и награда борцима и мучени- арендатора, односно пастве, тврдило је, да оно што
цима! Ово морално понижење и материјална биједа је укинуто у прошлости, а то су феудални односи
теже нам пада на душу што се, из неких примјера у црквено-економској сфери, не може се обновити
даде. Нажалост, закључити, да је извор овој неправди у садашњости и то још упркос важећој правној ле-
трпљивост, нијесмо се надали, да ће наше стрпљење гислативи спроведене аграрне реформе. Читав ком-
злоупотребљавати и стечена права газити“, истицали плекс ових питања преламао се кроз Уговор између
су црногорски свјештеници у својој борби за људска Цетињског манастира, сада већ инкорпорираног у
и свјештеничка права како је томе о аргументовано својински систем окупационе СПЦ и Цетињске оп-
писала „Црна Гора“, 14/V/14.3.1924/1. штине. Правно је доказано од правног ауторитета
свјетског гласа др. Живојина М. Перића, великог
СВЈЕШТЕНИЧКО ПИТАЊЕ У ЦРНОЈ пријатеља Црне Горе, црногорског народа и ЦПЦ да
ГОРИ тај Уговор нема правне вриједности као противан
Yus imperativumu, а Цетињски манастир би изгубио
Српској окупационој власти било је мало dominium eminens. Тиме би убаштињени баштиници
што је укинула ЦПЦ и насилно и неканонски је били лишени плаћања надокнаде. Кроз ово питање
прикључила Српској цркви, већ је предузела све преламале су се тешкоће у уређењу аграрних односа
да прво материјално, а потом морално деградира, и огледале се у томе како од држалаца и уживалаца
10
постати потпуни власник без феудалних терета. Отпор црногорског свјештенства окупа-
У склопу интегралне великосрпске окупаци- ционом систему српске окупације кристализован
оне политике терор окупатора над црногорским на- је у свјештеничком штрајкачком покрету чији је
родом огледао се и у егзодусу Црногораца, припре- формални исказ био залагање свјештеника за свој
ми и дијелом спроведеном њиховом депортовању и материјални и статусни положај у друштву и новој
расељавању из матичне Црне Горе у Македонију, Ко- државној цјелини усмјерен против њихове даље
сово и Метохију, Војводину и Славонију у Хрватској, пауперизације, просјаштва и сиромаштва, а суштин-
што је била суштина нове казнене денационализа- ски се огледао у акцији црногорских клирика против
торске политике. О томе је писао лист Црна Гора у свих видова духовног раскорјењивања и националне
броју 30 од 10.3.1924. г. на страни 2. Истом контексту денационализације Црногораца.
припада систем варања и подвала Црној Гори и Црно-
горцима (виђи „Народна ријеч, бр. 78 од 21.11.1923. ШТРАЈК ЦРНОГОРСКИХ
стр. 1.) те увођење тзв. српског кулука као драконске СВЈЕШТЕНИКА ИЗ 1920. ГОДИНЕ
мјере уведене из Србије у покорену Црну Гору као Одговор црногорско свјештенства на терор
акт некадашњег турског управног система из доба над њима и црногорским народом био је штрајк кли-
јањичарства (Исто, 76/V/10.11.1923./2.). рика из Црне Горе покренут 1920. године. О њему
Вршена је редукција свечева, црногорским један црногорски свјештеник у Народној ријечи број
свјештеницима укинуте су пензије и извршена је 56 од 8.12.1920. године пише:
пљачка свјештеника на коју је указао поп Богдан „Свештенство Црне Горе бројило је и броји
Вуковић у својој представци од 1.7.1924. г. објављеној се између најзаслужнијих синова ове земље.
у „Слободној мисли“ број 96 од 14.7.1924. године Кад год је потреба изискивала они су са
(стр. 3.). крстом и мачем у руци водили очајну борбу за
Посебну дискриминацију према црногор- очување свете вјере и златне слободе.
ском свјештенству након укидања аутокефалне ЦПЦ Они су живи примјер давали, како треба све
реализовао је светосавски министар вјера у влади – па и свој живот жртвовати за отаџбину.
Краљевине СХС, у ствари, Велике Србије, ради- Они су на достојној висини остали у сва вре-
калски првак и српски поп, др. Воја Јањић. Он је мена.
црногорским свјештеницима укинуо статус држав- Поред свих заслуга, учињених у свима про-
них чиновника који им је традиционално припадао. шлим временима, као и у данашњим, свештенству
Укидајући им тај статус у склопу српске окупацио- Црне Горе, свим досадашњим уредбама Министар-
не асимилаторске политике желио је да их потпуно ског Савјета, о наградама чиновништва, се одузима
удаљи из цркве како би у новонасталој Црногорско- законско право. – Шта ваше, не сматра се ни као чи-
приморској митрополији СПЦ са центром на Цетињу новништво!
умјесто Црногораца службовали Срби из Србије Поводом тога свештенство Црне Горе, саста-
или Срби – пречани. Био је то дио асимилаторског ло се је на дан Св. Арсеније, 28. окт. Т.г. (по ст. кал.)
концепта који је предвиђао нестанак Црногораца. а у Подгорици, и пошљедњи пут затражило је од г. Ми-
нестанак Црногораца био би олакшан искључењем нистра Вјера, да се свештенству поврати законско
црногорског свјештенства из цркве. Јер, док су гођ право, као државним чиновницима.
црногорски свјештеници у Црногорско-приморској У Црној Гори постоји закон о парохијском
митрополији СПЦ постојала је бојазан од њихове свештенству од 1. јану. 1910. год.
акције на обнови своје матичне, историјске, доми- Свештенство у Црној Гори до 1918. г. трети-
цилне и свете ЦПЦ. рано је као указно чиновништво свештеничког реда.
Поп Јањић превео их је у најнижу Прима плату, пенсију и повишице из државне касе
категорију слугу и услужног особља лишене части и (чл. 20. з.о пар. свештенство; као и остали државни
достојанства. Још један мотив био му је тај, што црно- чиновници грађанског реда (чл. 26. гр. закона). дакле
горско свјештенство није положило и намјеравало они су чиновници.
да положи заклетву краљу Петру која је потврдила Према томе свештеници имају право свих
статус Црне Горе као војно окупираног подручја. доходака као и остали државни чиновници.
Неполагање ове заклетве повлачило је и губљење ста- Они су људи, којима је потребно живјети,
туса државног чиновника. Црногорско свјештенство а који се никаквим другим послом не смију бавити
се бранило тезом да је положило заклетву Богу, а како осим свештеничким.
је Бог изнад краља друге земље оно није у обавези Они морају бесплатно вршити све радове
да се поново заклиње. Осим тога једна заклетва, у предвиђене у чл. 21., радње које су плаћене у држава-
њиховом тумачењу, искључивала је другу. ма гдје нема закона о свештенству.
11
Према свему наведеном, с правом тражимо, Како свјештеничко питање у Црној Гори
да нам се даде законско право, као осталим указ- није ријешено сем нешто паушално и дјелимично,
ним чиновницима, иначе под таквим понижењем рјешењем лишеним рјешења, штрајкачки покрет је
немогуће нам је вршити своју свету и узвишену дуж- настављен новим генералним штрајком.
ност.
Не удовољи ли се нашем праведном захтјеву, ШТРАЈКАЧКИ ПОКРЕТ И ШТРАЈК
народе, немој нас узети за виновнике, што те напуш- ЦРНОГОРСКОГ СВЈЕШТЕНСТВА ИЗ
тамо, и што ћеш остати без парохијских свештеника, 1924. ГОДИНЕ
већ ти сам оцијени ко је виновник!“
Режим је одговорио у наредном броју истог У терору над свјештенством Црне Горе и
листа одбијајући свјештенству право на штрајк и по- црногорским клирицима као државном пасторчету
буну и то са тоном дубоког омаловажавања: Велике Србије, односно Краљевине СХС писао је
„Нас парохијане више би занимало, да је угледни црногорски протојереј Симо Мартиновић,
тај слуга божјега храма и посланик Господњи на борац „За право, част и слободу Црне Горе“. Он је ис-
земљи, говорио о томе: да су његови другови напу- такао да црногорско свјештенство лишено своје ма-
стили и затворили цркве, оставили да умиру некр- тичне ЦПЦ обуставља рад штрајком од 31.5.1924. г.
штена новорођенчад и да се сахрањују без свеште- Даље је навео да оно обуставља рад са државом СХС
ника њихови парохијани, те да позива на рад своје (Великом Србијом) али не и са својим црногорским
другове, него што нам се у поменутом чланку обраћа народом.
са сљедећим ријечима: „Народе, немој нас узети за У једном сачуваном документу из тог време-
виновнике, што те напуштамо и што ћеш остати без на Мартиновић наводи:
парохијских свештеника, већ ти сам оцијени ко је ви- „У 14. броју „Црне Горе“ из 1924. године
новник.“ објављена је представка народних посланика којом
Напосљетку, зашто наши пречасни оци не се тражило да се црногорско свјештенство разврста
кажу: „штракујемо“, како се данас тај израз у цијелом по новом чиновничком закону, будући да ово спада у
свијету употребљава, кад се напусти јавни рад, већ ред државних чиновника по свом позитивном закону.
то избјегавају, као да мисле, да их нећемо разумјети. Г. Министар Јањић је успио те је комисија
Овај поступак наших свештеника морамо за разврставање при Министарству вјера разврстала
ми парохијани најоштрије осудити, јер га сматрамо црногорско свјештенство и свој рад послала комите-
као једно недозвољено оруђе и средство, којим се не ту министара на санкцију.
смије служити ни један државни чиновник,а најмање ..... Комитет Министара имајући у виду при
свештенички ред. рјешавању овога питања србијанско и војвођанско
Штрајк је једно недозвољено средство, које свјештенство којима нити је било нити је данас у
не припада по закону ни једном друштвеном реду. Па рачуну, да буду државни чиновници код онако бо-
кад је тако, то средство најмање може бити дозвољено гатих сесија, одбило је потврдити комисијску од-
свештеницима. луку за разврставање с мотивацијом да црногорски
Напосљетку, наша служба није исте приро- свјештеници у Црној Гори нијесу државни чиновни-
де и није скопчана са одговорношћу и посљедицама: ци. Не обазирући се на члан 23. Закона о чиновни-
једног полицајца, официра, судије, љекара и т.д., већ цима грађанског реда у Црној Гори, а у вези са чл.
сасвијем друге природе. 20. и 26. Закона о парохијском свјештенству, по коме
Ви нас већ десет дана хладнокрвно посма- се свјештенство пензионише на терет државне касе
трате, како без прописаних обреда сахрањујемо на као и остали државни чиновници грађанског реда и
вашим очима, својих парохијских свештеника, своје ставља га у групе државних чиновника!
миле и драге, и ако ће те ви за све ово вријеме ва- Ова одлука гази позитивни закон и стечена
шег недозвољеног штрајка, напосљетку примити права која црногорско свјештенство неће жртвова-
припадајуће вам принадлежности. ти док чује глас свога народа којему служи. Зар је
У Подгорици је прије неки дан Пјевачко мала жртва била: толерирати гажење свога закона
друштво сахранило једног мртваца, а парохијски за читавих 5 година. Али, нажалост, мјесто фале
свештеник ко зна гдје је био и шта је радио за то свјештенство добија у најосуднијем моменту по своју
вријеме! Свакако бацао се дрвљем и камењем на над- егзистенцију, најосјетљивији удар, јер у времену кад
лежне: за то што и њему није дато „бериво“ као и и послужитељи добијају благодат новог чиновничког
другима! закона, нама се не признаје стечено право државних
Свештеници штрајкују, и ми им поричемо чиновника!
право на штрајк, осуђујући тај њихов поступак!“ Свјештенство не жали, што се у тражењу
12
ових својих права није служило уцјеном, но се радује надгледајте га, не силом, него драговољно и по Богу,
што није пало у такво искушење већ је стрпљењем и нити за неправедне добитке, него из добра срца; нити
гладовањем и голотињом дало доказ да стално пред као да владате народом, него бивајте угледа стаду“
очима има свијетле слике својих претходника који су (Петр. 5,2-3).“
били и духовни и свјетовни вође великих родољуба Након друге конференције црногорског
ових наших гора. свјештенства у јесен 1924. њен делегат, свјештеник
Материјална биједа и морално понижење Петар Хајдуковић однио је захтјеве своје браће у
толерирано је искључиво из ових обзира и још би Христу Министру вјера и Министарском савјету.
свјештенство трпјело, да ово питање није дефини- Одобравањем главним захтјевима
тивно и негативно ријешено. Што више финансијски штрајкача из редова црногорског свјештенства
одбор одбио је уредбу, којом је г. Министар хтио штрајк је обустављен. Тако су након пуних 5 го-
олакшати материјални положај свјештенства. дина борбе за своја погажена права црногорски
Након овога, свјештенство је констатовало, свјештеници однијели моралну, политичку и фак-
да је стрпљењу крај, да је догорио луч до ноката, те је тичку побједу и повратили достојанство позива и
упитало само себе: који пут да одабере? угледа наговјештавајући да ће црногорски духовници
Одговор је прост! и у будуће предводити свој народ у борби за бољу
Пошто нас државни фактори не сматрају будућност и властито национално ослобођење.
државним чиновницима не преостаје свјештенству
ништа друго него се обратити самој цркви и престати СУДБИНЕ ЦРНОГОРСКИХ
вршити све оне функције које га као чиновнике вежу СВЈЕШТЕНИКА У СВИЈЕТЛУ
за нову државу и одрећи се мизерне плате, коју, по ЊИХОВА ОТПОРА ВЕЛИКОСРПСКОМ
мишљењу комитета министара, прима из државне
касе као милостињу.
ТЕРОРУ
Милостињу нећемо примати, јер би ми У „Слободној мисли“ у број 183. из 1927.
свјештеници сами ишли противу нашега угледа и године на другој страни у тексту „Манастирска
достојанства. добра“ дат је приказ злоупотребе и недозвољене
Кад су сва легална средства исцрпљена и експлоатације над црквеним имањима из пера једног
кад је понижење достигло крајње границе над оно- непотписаног свјештеника. У тексту се поред оста-
ликим бројем представка о оправданом и законитом лог истиче:
нашем захтјеву – црногорско свјештенство је на сво- Поред Шавника налази се имање ман.
ме збору, одржаном на Цетињу 31. маја по старом, Бијоског Кошце који се даје под аренду Шавнича-
а по саслушању својега делегата, који је ради овога нима. На имању је било и шуме коју је војска иско-
питања био у Београду, дошло са болом у души до на- ристила сву за њене ратне потребе. Умјесто да по-
ведених констатација и донијело сљедећу резолуцију: дигну и очувају нову младу шуму управљачи имања
Да од данас, 31.5.1924. године, обустави сва- из СПЦ дали су Милутину Томићу нар. посланику
ки даљи административни рад са државним надлешт- да је посијече и сагори клачине за кућу коју прави
вима, а да ограничи своје функције искључиво на у Шавнику. Ово је учињено против воље арендатора
црквене обреде у народу, да свјештенство аналогно имања, само да би се учињела помоћ „хероју“ колу-
томе, у будуће не прима из државне касе плату и при- барском, те да му се да начињети кућа. До сада су
надлежности у државном износу и да путем својих мање помоћи, давате сиромашнима а сада народ по-
среских намјесника предаде среским поглаварима сланицима који немају фамилије и који подижу дво-
све свјештеничке књиге – регистре. спратне куће, јер су на великој сили. Незна се још ко
Свјештенство са болом у души објављује је Томићу одобрио да сијече ову гору, али мислимо
својим драгим парохијанима и осталој јавности ову да консистација земљишта и нестојетељ сам и арен-
своју резолуцију и наглашава, да ће, и ако се налази датори неће допуштит да се гора исјече, јер у том
у средини најсиромашнијег народа нове краљевине, случају ми ћемо општином и код Министарства вјера
остати вјерно своме народу са којима је од вајкада, покушати да спријечено ово сулудо газдовање ман.
дијелиће и зло и добро, заједно сарађивати на добром и да заштитимо интерес оштећених.“
развијању националне идеје и чувању златне слободе Исти лист обавјештава јавност за случај
у овим светим горама. Острога. Говорећи о овој црногорској светињи апо-
Дакле, и у најтежим околностима по своју строфира се како су свете просторије манастира и
егзистенцију свјештенство Црне Горе, поступа по школе у њему девастиране и коришћене за магацин
ријечима Св. писма: кожа подгоричких касапа. Спроведена је од стра-
„Пасите стадо Божје, које Вам је предато и не светосавске СПЦ груба девастација и других
13
црногорских светиња. На удару је посебно био ма- се преко ноћ заборави“. За све то су, вели он, најмање
настир Морача. Такође и црква Св. Ђорђија у селу криви калуђери. Ужасно стање манастира пивског
Међужваљи у подножју Пирлитора. У храм поп до- приморало га је да дâ оставку на старјешинство што
веден из Србије отворено је бојкотовао црногорски је изричито навео у својем акту оставке од 19.8.1923.
православни вјерујући народ о чему се у Државном објављене у већ поменутом листу.
архиву Црне Горе налази један документ из фонда не- Предвођен бунтовним свјештенством црно-
сигниране грађе. горски народ у Пиви је дигао праву побуну због на-
Из откривеног дворског блага 1923. г. у дво- плате неправилног пореза (Слободна мисао, број
ришту дворца краља Николе великосрпске власти 38/1923/стр. 3).
су опљачкале читав фонд крстова, икона и других Власти су палиле црногорске светиње и хра-
светиња. Међу њима и икону од сувог злата дар цар- мове. Приликом једне паљевине једва су се спасили
ске Русије ЦПЦ- и и брилијанте из владичанске ми- монах Шалетић и још један свјештеник.
тре владике Василија које је руска царица Катарина Великосрпски режим је хапсио и прогонио
друга била послала Црногорској цркви и владици на црногорски свјештенички сталеж. Два свјештеника
дар. су ухапшена и злостављана од стране српских вла-
Овакви културоцидни поступци побунили су сти. Власт је разлог томе нашла у њиховом бунтовном
и дубоко вријеђали црногорско свјештенство. духу. Тијем поводом огласио се митрополит Дожић
Поп Цветко Станишић у тексту у „Слободној тражећи од Великог жупана Зетске области да се по-
мисли“ у броју 91 из 1924. г. на стр. 1 и 2. напада менути свјештеници пуште на слободу. Запријетио
даниловградског среског полицијског начелника је да, ако се понови хапшење свјештеника, наредиће
Гојковића због скандала, насиља, пљачке, мучења, одмах да се све цркве затворе уз објаву да је црква
хапшења и злостављања црногорских вјерника и у прогону (Слободна мисао, 93/3/23.6.1923/ стр. 3.).
Црногораца уопште. У том смислу он даје истовреме- У времену бијелог терора и контракомит-
но и одговор на питање: Зашто је народ незадовољан ског насиља у Црној Гори десио се и крупни злочин у
и зашто иде у хајдуке, односно у зеленаше и зеленаш- Санџаку, нестанак свјештеника Риста Ненадића 1925.
ке комите? године. О томе извјештава командир жандармеријске
У тексту „Пажња министру вјера“ (С. Мисао станице у овом граду, актом повјерљиво бр. под да-
88/1924/2) један свјештеник наводи да Устав наређује тум 13.2.1925. Како поп Ненадић није пронађен,
да се на Велики Петак не служи никаква литурђија његов нестанак је оглашен као убијство. Све је то
само код Благовијести служи се литурђија Злаутусто- био разлог интерпелирања власти и јавности о чему
ва. извјештава „Слободна мисао“, бр. 237/6 од 3.4.1927.
Поп Лука Јовићевић критиковао је аномалије г. на страни 2.
у новом вјерском животу Црногораца под окриљем Посебно је интересантан случај митропо-
СПЦ. Њему су у знак захвалности због тога и рев- лита ЦПМ СПЦ у Црној Гори др. Гаврила Дожића.
носног служења Богу и црногорском народу, чести- Он је у више наврата истицао раније постојање и на-
тали његови парохијани 55. година рада на „Њиви силно уништену аутокефалност ЦПЦ. То је посебно
народној Христовој“ 3.11.1924. године о чему пише акцентирао касније и у својим мемоарима. Убрзо
„Слободна мисао“ у броју 114. од 1924. г. на страни 3. након присаједињења ЦПЦ Српској цркви дошао
Тешку критику на рачун великосрпске вла- је у сукоб са новом црквеном влашћу. Нарочито је
сти изговара свјештеник Б. Церовић оптужујући цен- његов сукоб са представницима државе ескалирао у
тралистички режим, да у њему „сиротиња пропада, доба рада одбора на отварању Александрове капеле
страда и кука, а нико главе не окреће. Поштени и ис- Његошу на Ловћену. Том приликом дошло је до теш-
правни пропадају, а непоштени и нечасни бивакују“. ког инцидента између овог митрополита и градона-
Његов критички текст „Неутралне зоне наше државе“ челника Цетиња као представника државне власти.
објављен је у „Слободној мисли“ у броју 52. из 1923. г. Митрополит је државног званичника назвао „Цига-
на страни 3. У њему овај свјештеник констатује „Не- нином“ и притом се физички обрачунао са њиме. То
зна се ко влада, ни коме се одговара“. Само пропадају је констатовано Одлуком одбора општине цетињске
цркве и Црногорци. са сједнице 23-24.2.1926. под пов.бр. 1711. којој је
У истом броју игуман Никифор Симоновић присуствовало укупно 22 одборника. Том прили-
старјешина манастира у Пиви (Слободна мисао ком Дожић је градоначелнику упутио тешке ријечи
52/1923/3) описује пропадање манастира. Власт заво- „лажеш“ и „Твоји одборници су никакви људи“. По-
ди терор, сакрална и добра манастира се уништавају, водом владичанско-предсједничке туче „Народна
па се он пита: „Зар наши манастири кроз читаве ријеч“ је објавила ванредно издање листа (број 12. од
вјекове не чуваше и ствараше све што имамо и све им 8.3.1926. г.).
14
У истом броју листа објављена је војно-жандармеријски присилни прогон богосло-
интерпелација режимског народног посланика Ми- ва из Цетиња. Сљедећа репресивна мјера било је
лутина Т. Томића („Никца од Ровина“ тј. „Рикца од отпуштање 62 ученика. (Н. Ријеч бр. 20. од 1.5.1926.
Новина“ како га је опозиција именовала) Министру стр. 2.). Крајњи циљ власти био је затирање црногор-
вјера г. Милошу Трифуновићу поднесена 28.2.1926. ске духовне и моралне обнове. (Исто, 16. од 3.4.1926.
г. у Београду. Како је Дожићев поступак, дјеловање и стр. 2.) Режим се посебно окомио на 5 коловођа
радње оцијењен као побуна према режиму, интерпе- штрајка 8.8.1926. г. стражарно их депортујући из
лант тражи његову смјену и депортацију у Дебар или Цетиња. (Исто, 17.10.4.1926. стр. 1-2). Режим је
на неку морску стијену, како је то наглашено тачком против богослова употријебио и оружје. 23.4.1926.
6. интерпелације. Аргументи интерпеланта били су проћерао је 28. а наредног дана 34. богослова под
ови: бајонетима српске окупационе војске (Исто, 19.
1) да Дожић омаловажава ауторитет државе 24.4.1926. стр. 2.).
СХС; 2) да је починио безброј скандала; 3) да је за- Дана 24.7.1926. одлуком Министра вјера ре-
дахнут од рођења одвратном мржњом према Београ- жим ублажава казну искљученим цетињским бого-
ду; 4) његова улога у Црној Гори од 1918. је дволична; словима.
5) да је „подмукли поборник Црногорства“; 6) да је Тијем су ријешењем повраћени на полагање
овијани сепаратиста; 7) да је дијелио одликовања и испита и продужење школовања у цетињској
револвере добијене од државе њеним непријатељима богословији сви искључени ђаци, изузев седморице
и бившим аустроугарским шпијунима; 8) да је као њих, од којих су петорица били искључени из свију
прикривени зеленаш 1925. године побјегао у Острог богословија у држави, а двојица из свију завода. За ову
само због тога да не би присуствовао освећењу спо- седморицу донешено је ријешење, да петорица могу
меника жртвама „издајника Пламенца“ тј. палим полагати испите и продужити школу у Призренској
бјелашима, борцима за уједињење погинулим на или Битољској богословији, док је за осталу двојицу
Бадњи дан 1918. у Божићњем устанку на страни и у одлучено, да могу продужити школовање у некој од
корист Србије и њене династије Карађорђевић. средњих или стручних школа.
Дожић није смијењен и депортован. А низ Тијем је ублажен гнусни и ранији извјештај
година касније, тачније 1938. изабран је за патријарха Паренте, изасланика Министра вјера.
Српске православне цркве. Испити у цетињској Богословији одржани
су у јесен 1926. Тим поводом Народна ријеч у својем
ШТРАЈК ЦЕТИЊСКИХ БОГОСЛОВА броју 44. из 1926. г. извјештава:
„У јесењем року пријавили су се за ис-
Цетињска Богословија је обновљена пит зрелости 10 кандидата, оних које је раније, зна
18.10.1921. године како извјештава лист „Црна се већ под чијим ауспицијама, управа богословије
Гора“ (бр. 83. од 1921. стр. 3.) и била је смјештена била најурила. И овог пута зао дух испод Орловог
у Његошевој Биљарди која је нешто касније претво- Крша и Табље није могао да мирује, већ је на њих
рена у шталу Српске окупационе војске (Н. Ријеч, излио нехришћански благослов. Зар му је мало било
18/8/17.4.1926/ стр. 3.). Сво вријеме њезиног рада, задовољства гледајући патње њихове за три-четири
српским свјештеницима и професорима доведеним мјесеца, пустивши их да се момакају за праведну
са стране били су важнији хонорари и плате него рад ствар од Цетиња до Београда, већ ето и сад их на
са богословима. Постојала је бојазан да од богослова ипитима пообара. Да би јасније ствар изгледала, по-
се не ишколује црногорски свјештенички сталеж. ложили су овај испит рођак Владичин Меденица и
Полиција је због слободоумља богослова над рођак ректора богословије Вујисић, који су, буди уз-
њима спроводила терор и прогон у чему јој је пома- гред речено, били и остали међу лошије ђаке. Један је
гала и српска окупациона војска. Богослови су жиго- положио, а то је онај који је био најбољи међу њима,
сани и од државне и од црквене власти и од репре- и то са добрим успјехом.
сивног војно полицијског апарата. Претварани су у Није овђе случај да и лошији ђак може
амале и робове као и слуге и посилне својих српских случајно добро да одговори, већ уопште горе су одго-
црквених господара. варали од оних, који нијесу пропуштени.
Због невиђеног терора над богословима Више морала треба да имају они који
и убијања њиховог поноса они ступају у штрајк. управљају овим заводом, а нека се не осврћу на своју
Цетињска Богословија је затворена. Груби, дик- прошлост, јер је она страшна, а Цетињанима још у
таторски светосавски режим оставио је на улицу свјежој успомени.
153. богослова. Запријећено им је да неће бити ру- Нека се уз то сјети и својих испита у Београ-
коположени у свјештенике. Власт је извршила и ду.“
15
Одржаним испитима окончан је дефинитив- политичких партија. СПЦ је добила још израженији
но штрајк у цетињској Богословији и стављена тачка облик политичке параформације и фактора у земљи.
на овај догађај. Црногорско свјештенство је упозоравало да је црква
једно, а партија друго. Тежило је трпљењу, страдању
КОНКОРДАТСКА КРИЗА и покорности. Дошло је из тијех разлога до оштре
поларизације између Дожића и фундаменталиста Н.
Средином 30.-тих година 20. вијека завлада- Велимировића. Варнава Росић из Пљеваља родом,
ла је Конкордатска криза у Краљевини Југославији. Дожићев претходник је окончао живот под сумњивим
Тај се догађај одразио и на збивања у Црној Гори. и неразјашњеним околностима. Тврдило се да је от-
Наиме, краљевска власт је 1935. године ут- рован. Црногорско свјештенство је тврдило да је по-
врдила конкордат с Ватиканом. О томе извјештава литичко-страначка борба и мијешање цркве у поли-
службени „Зетски гласник“ у броју 89 из 1935. г. тику и страначки живот борба цркве против дијела
Циљ власти је био да конкордатом елимини- народа. Уједно и борба против Бога.
ше екстериоторијалност управљања над католичком
црквом у Југославији, потврди државно јединство ЕПИЛОГ
и неприкосновеност државе, укине нејединствени
систем у Југославији спрам Свете Столице, покуша Инволирано у велике црквено-политичке
„хармонизовати“ односе између фундаменталистич- спорове црногорско свјештенство се поларизовало
ке СПЦ и Католичке цркве као и између Срба и Хрва- на три политичке опције. Свјештеници – зелена-
та. Истовремено и државна власт именује католичке ши преферирали су критику светосавља и обнову
црквене великодостојнике. Аргументација је гласила, независне Црне Горе и аутокефалне ЦПЦ. Пред-
да од 15. в. Ватикан уводи централизам и унитари- водио их је отац Василије-Мирко Драговић. Глав-
зам, латински језик и римску литургију. Преоста- ни његови истомишљеници и идејни сарадници су
ли су само мали дјелови амброзијанске литургије у Симо Мартиновић, Милош Турчиновић, поп Лука
Ломбардији и маварске у Шпанији. У југословенском Пекић, Филарет Копривица и други. Они ће са др.
приморју био је присутан старословенски језик Секулом Дрљевићем, Миливојем Матовићем и дру-
и глагољица. То је стање било плод традиције а не гим првацима зеленаша (федералиста) покушати
правних прописа. Конкордатом се жељела учврстити 1941. да обнове ЦПЦ. Другу групу свјештенства
правна основа те традиције и старословенски језик у предводили су попови бјелаши. Они су радикалним
Богослужењу. Њиме се жељела учврстити земља из- светосављем у другом свјетском рату предводили
нутра и оснажити унутрашње јединство.
милитантни четнички војнички покрет са циљем ва-
Међутим, фундаменталистичка СПЦ се
споставе Велике Србије са Карађорђевићима на челу.
супротставила сваком покушају вјерске равно-
Ову свјештеничку групацију предводили су свето-
правности у земљи. Наступили су велики неми-
савски фундаменталисти митрополит Јоаникије Ли-
ри, демонстрације, потреси и догађаји испуњени
проливањем крви. Конкордат је одбачен. Влада М. повац, Лука Вукмановић, Миомир С. Дубак, Милан
Стојадиновића и радикала није изнијела Сенату на Ђоковић, Ђорђије Ивановић и многи други. Трећу
претрес и рјешење Предлог Закона о Конкордату. групацију чинили су свјештеници – партизани који
(Зетски гласник 85-86/23.10.1937./4.). су приступили комунистичком партизанском покре-
Влада је скидајући Конкордат с дневног реда ту. Међу њима су се истицали Јагош Симоновић, Јово
оставила га неријешеним. Опозицији није био циљ Радовић, Блажо Марковић, Руфим Жижић, Ђорђије
Конкордат већ његовим опозивом пад владе. (исто). Калезић и други.
Конкордатском кризом је СПЦ потврдила По завршетку другог свјетског рата у
своју општу политизованост. Стајала је на традицио- Црној Гори је егзистирала Црногорско-приморска
налним фундаменталистичким позицијама светосав- митрополија СПЦ као и прије рата од 1920. године.
ског и великосрпског фундаментализма, шовинизма Нова, комунистичка власт задржала је status quo из
и национализма. времена српске окупације у дијелу вјерског и цркве-
Једна група њених епископа ишла је до ног живота у новој, другој Југославији. Оно што није
крајње екстремних рјешења. Патријарх Дожић и успјело старим суверенистима остварили су црно-
црногорско свјештенство у оквиру Црногорско- горски аутокефалисти и суверенисти обнављајући на
приморске митрополије СПЦ им се супротставило Цетињу 31.10.1993. г. на Општецрногорском народ-
разумом, хришћанском толеранцијом и потребом ном збору Црногорску православну цркву која баш-
дијалога. Прогласило је трпљење и еволуцију и прет- тини традицију славне имењакиње и претходнице.
поставила их фундаменталистичком радикализму. Борислав Цимеша
Српски фундаменталисти задојени империјалним
светосављем кренули су у политичку борбу путем
16
ПРАВНИ АСПЕКТ УКИДАЊА ЦРНОГОРСКЕ
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 1918-1922.
Пише: Новак АЏИЋ, правник и историчар
У вријеме окупације Црне Горе 1918. године, ске владе Милана Стојадиновића изгуран за српског
мјесец дана након одржавања тзв. подгоричке скуп- патријарха.
штине, састао се и одлучивао о питањима о којима Но да се вратимо тексту овог рјешења о
није био надлежан, у одсуству легитимизма и лега- самоукидању Црногорске цркве, под претпоставком
лизма, Свети синод Црногорске православне цркве. да се догодило заиста и да није накнадно подметнуто.
На ванредној сједници Светог синода Црногорске По својој природи и карактеру ово Рјешење је, према
православне цркве, одржаној 16/29. децембра 1918. слову црногорског мјеродавног позитивног држав-
године у крњем саставу (од осам чланова били су при- ног права и онда важећег црквеног законодавства у
сутни, вијећали и одлучивали четворица) донијето је Краљевини Црној Гори, било апсолутно ништаван
Рјешење, на којем се налазе имена митрополита Ми- правни акт, дакле, акт који није могао да произво-
трофана Бана, епископи Кирил Митровић и Гаврило ди никаква правна дјејства и посљедице, акт који се
Дожић и секретар Синода ђакон Иво Калуђеровић. У сматра са становишта права да није ни донијет, акт
том Рјешењу, које је достављено Предсједнику Владе без могућности његове конвалидације, односно, на-
Краљевства СХС Стојану Протићу и српском митро- кнадног оснажења или акт који протеком времена
политу Димитрију Павловићу, вели се и ово: „По- не може постати важећи, јер од почетка није ваљан.
што је Велика народна скупштина српског народа у Ово Рјешење било је супротно тада важећем уставу
Црној Гори одржана у Подгорици дана 13. новембра Св. Синода Црногорске цркве (донијетог још 1903),
1918. године донијела одлуку да се независна Црна као и другим сакралним легислативним прописима и
Гора уједини с Краљевином Србијом, то и Св. Синод обичајном праву, на основу чега је живјела Црногорска
налази цјелисходним и оправданим да се и св. ауто- православна црква. Ово Рјешење није имало никак-
кефална црква у Црној Гори уједини с независном вог ослонца ни у највишем правно-политичком акту
Православном црквом у Краљевини Србији а заједно суверене црногорске државе – у Уставу Књажевине/
с овом с цијелом с в. Српско-православном црквом у Краљевине Црне Горе (донијетог 1905. године). Ово
новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“. Рјешење је чин самовоље његових твораца и потпис-
Наравно, ово рјешење је проблематично са ника, а могуће је и акт који је изнуђен, односно, мож-
становишта његове аутентичности и оригиналности. да је донијет под принудом, пријетњом или прева-
Рјешење је може оспоравати са графолошког стано- ром, с обзиром на стање које је онда владало у Црној
вишта, што упућује да је реално могући фалсификат, Гори. За доношење и усвајање овог Рјешења није ни
јер није својеручно потписано од стране његових на- тражено, ни добијено одобрење Владара Црне Горе-
водних доносиоца. Штовише, на њему се не налазе краља Николе, легалног и легитимног суверена црно-
својеручни потписи, аутографи ни Митрофана Бана, горске државе који се још од почетка 1916.. године
ни Гаврила Дожића ни Кирила Митровића, већ је пи- налазио у изгнанству. Доносиоци и потписници тог
сано комплетно руком једног лица које је навело име- Рјешења флагрантно су прекршили и члан 13 Устава
на поменутог црногорског митрополита и два еписко- Светог Синода црногорске православне цркве, одно-
па. Ово рјешење је сачинио записничар са тог састан- сно, изневјерили су заклетву вјерности Владару коју
ка, под условом да је тај састанак одржан и исписао су морали положити у вријеме ступања на дужност.
комплетан његов текст својом руком. Али, претпоста- Дакле, заклетву да ће црногорском Владару „свагда
вимо да је то рјешење стварно донешено од стране вјерни бити“ самовољно су адактирали и поништили
појединих чланова Светог синода Црногорске цркве, тим својим поступком. Притом, прекршили су у на-
што је реално могуће с обзиром да су се Митрофан чело савјесности, које их је обавезивало да поступе
Бан, Гаврило Дожић и Кирил Митровић декларисали другачије од онога што су учињели. Треба констато-
као поборници анексије Црне Горе Србији. Митро- вати очигледну чињеницу да у Уставу Светог синода
фан Бан је и послао телеграм подршке учесницима Црногорске православне цркве нема нигдје помена
тзв. Подгоричке скупштине 1918. године, касније о могућности да се аутокефална Црногорска право-
је предао писмо о организацији Божићњег устан- славна црква уједињује са неком другом црквом, или
ка штабу окупационих српских (јадранских трупа) да јој се припаја, па тиме ни са Српском православ-
њеном команданту Драгутину Милутиновићу, држао ном црквом. У том уставу нема нигдје помена ни о
бесједе и панегирике заклео се на вјерност краљу Пе- могућности самоукидања Црногорске православне
тру Карађорђевићу и промовисао укидање независне цркве. Тим Рјешењем флагрантно је повријеђен и
Црне Горе, те био на челу једно вријеме средишњег члан 22 Устава Светог Синода, у којему се, у ставу
Архијерејског одбора који је требао да одради посао 2, каже: „Одлуке Светога Синода о спољашњим по-
успостављања Уједињене Српске православне цркве, словима да постану извршне и за свакога обавезне
а Гаврило Дожић је био један од водећих судионика потребно им је врховно Књажевско одобрење“. То
Подгоричке скупштине 1918. године и каснији епи- ће експлицитно рећи чак и да је постојала канонско-
скоп и митрополит Српске цркве и уз помоћ радикал- правна могућност за промјену статуса Црногорске
17
православне цркве, за њено, рецимо, уједињење или Гори стоје под надзором Министра просвјете
припајање некој другој цркви, а такве могућности и црквених послова“. У моменту доношења овог
према цитираним прописима није било, ништа није Рјешења, које значи акт укидања Црногорске право-
могло бити у томе правцу учињено, а да би било славне цркве, његови потписници, као припадници
пуноважно, без пристанка, одобрења и сагласности „духовне власти“ одметнули су се и отргнули или
Владара Црне Горе, т.ј у то доба краља Николе, а то самовољно одвојили, од надзора Министра просвјете
никада није ни затражено, ни добијено. То је Рјешење и црквених послова, који је постојао у свим црногор-
било без легитимитета и легалитета, правно ништа- ским Владама у периоду од 1916. до 1922. године, те
ван акт и у погледу форме и садржине. Оно пошто који је имало уставну обавезу, дакле, de lege lata да
је донијето у одсуству права, савјесности и закони- врши надзор над црквеним властима у Црној Гори.
тости није могло произвести никакво релевантно У члану 135 државног Устава Црне Горе каже се и
правно дјејство, нити засновати права и обавезе. У ово: „Преписка духовнијех власти источно-право-
члану 5 Устава Светог Синода Црногорске право- славне цркве са странијем црквеним властима, сабо-
славне цркве (1903) се каже: „Свети Синод у вршењу рима и синодима, врши се са одобрењем Министра
послова своје надлежности има право, да његову просвјете и црквених послова“. Поставља се питање:
Црквену Власт штити Државна Власт, и према јесу ли творци и потписници поменутог Рјешења,
томе, чим би се опазило, да су права црквене Власти и они који су га отпремили, послали политичким
била повријеђена, Државне су Власти дужне пру- и клерикалним властима у Београду, тражили за то
жити јој закониту заштиту“. А у државном Уста- сагласност или одобрење од црногорског Министра
ву Црне Горе из 1905. године у члану 6 вели се ово: просвјете и црквених послова и јесу ли га добили?
„Књаз Господар заштитник је свијех признатијех Нити су то тражили, а нити су то одобрење добили! А
вјероисповијести у Црној Гори“. То је значило у ре- по слову и духу онда важећег црногорског Устава то
алности да је књаз/краљ Никола, по државном уставу, је морало бити учињено. Члан 137 ондашњег Устава
као апсолутни владар био заштитник и Црногорске Црне Горе је посве прецизан: „Службена писма или
православне цркве, којој је у то вријеме припадало наредбе духовнијех власти, сабора и синода са стра-
у вјерском смислу православно становништво Црне не не може никаква духовна власт обнародовати
Горе. Он је штитио права Црногорске православне и извршити у Црној Гори без одобрења Министра
цркве све док је то реално било могуће, односно, све просвјете и црквених послова“. У стварности то се,
док Црна Гора није доживјела слом и била војнички ипак, догодило, јер је сила побиједила право, а не-
подјармљена и анексирана. Будући да се од 1916. па правда је тријумфовала над правдом. Тако је страна
све до своје смрти 1921. године краљ Никола налазио политичка и црквена власт извршавала и спровела
у прогонству, њему је објективно било онемогућено своју вољу у погледу укинућа Црногорске православ-
да на територији своје државе врши своју уставну не цркве, а о томе није ни консултовала ресорног ми-
функцију и прерогативе сувереног владара. У вријеме нистра у Црногорској влади у егзилу. У овом контек-
егзила краља Николе и Црногорска влада као државни сту треба рећи да никада мериторни, надлежни или
орган је дијелила његову судбину и, попут њега, није компетентни органи црногорске јавне власти нијесу
могла у материјалном смислу реално вршити власт у донијели одлуку о отпусту Црногорске православне
Црној Гори. Тако је, сплетом историјских околности, цркве од њене аутокефалности, нити је икада доне-
Црногорска православна црква изгубила свог чувара, шена правно ваљана одлука конститутивног карак-
заштитника или уставног браниоца-Књаза/ Краља и тера о уједињењу Црногорске православне цркве са
била је препуштена на милост и немилост београд- Српском православном црквом.
ском завојевачу од краја 1918. године, који је и пред- Влада Стојана Протића сазвала је 18. (31)
узео све неопходне радње да изврши њено укидање. децембра 1918. године у Сремским Карловцима
Црногорску православну цркву од опасности нестан- прву Конференцију православних епископа, под
ка или повреде њених права, од 1918. па до 1922. го- предсједништвом београдског архиепископа и ми-
дине, у ком периоду је трајао и завршен процес њеног трополита Краљевине Србије Димитрија Павловића.
укидања, није објективно могла заштитити државна На тој конференцији представник Владе др Војислав
власт Краљевине Црне Горе, будући да је фактички Јањић саопштио је став официјелних државних вла-
Црна Гора била жртва насилног аншлуса крајем 1918. сти према том питању. Са захтјевима које је изложио
године, спроведеног од стране Краљевине Србије, др Војислав Јањић сагласила се Конференција право-
алијас Краљевства СХС. У Уставу Црне Горе из 1905. славних епископа у Сремским Карловцима. На тој
године, у члану 40, каже се и то да је: „Црногорска конференцији у Сремским Карловцима није учество-
црква аутокефална“. А поменутим Рјешењем одлу- вао црногорски митрополит Митрофан Бан. Био је
чено је да више не буде аутокефална, и да је не буде. одсутан „због болести“. У одлуци донијетој на тој
Одлучено је да нестане Црногорска православна конференцији стоји да ће Црногорска православна
црква, повредом цивилно-правних, канонско-прав- црква „пристати на уједињење, која због краткоће
них, обичајних и моралних норми и регула. У члану времена и тешких прометних прилика није могла
130 тог црногорског Устава предвиђа се: „Духовне бити заступљена на овом збору епископа“. Али, на
власти свијех признатих вјероисповијести у Црној наредне двије Конференције православних епископа
18
учествовао је Митрофан Бан. Друга конференција јест о њеном претварању у акефалност. Такав ка-
је одржана од 11/24. до 15/28. маја 1919. године у нонски отпуст је тражен и добијен за Далматинско
Београду и њоме је предсједавао црногорски ми- - бококоторску епархију, као и за Босанско - херцего-
трополит Митрофан Бан. На тој конференцији из- вачку, дотле под аустро-угарском влашћу, од Буко-
абран је провизорни одбор епископа који се звао винско - далматинске митрополије. Једна делегација
„Средишњи архијерејски сабор“ са сједиштем у Бе- је издејствовала одлуку румунског владара о том
ограду. За његовог предсједника је изабран Митро- отпусту, а друга од Цариградске патријаршије о
фан Бан. У Сремским Карловцима је од 20 новембра/ отпусту Македонске (Охридске) цркве. Чак ни ре-
3. децембра до 2/15. децембра 1919. године одржа- гент Александар, а ни „ујединитељска“ Подгоричка
на трећа Конференција православних епископа која скупштина (26. новембра 1918. године) такву одлу-
је потврдила одлуке које је већ био донио поменути ку нијесу донијели“ (Др Павле Мијовић, „Његошеве
„Средишњи архијерејски сабор“ да се васпостави тужне `армоније“, Цетиње, 1992, стр. 103-104; Др
Српска патријаршија. На овој конференцији није уче- Павле Мијовић, „Цетиње као феникс“, Цетиње, 1997,
ствовао митрополит Краљевине Србије Димитрије стр. 156).
Павловић, иако је добио уредан позив. Црногорски Пристанак Митрофана Бана и осталих пот-
митрополит Митрофан Бан с образложењем „због бо- писника тог Рјешења да се укине Црногорска право-
лести“ поднио је оставку на функцију предсједника славна црква, без потребног овлашћења, без саглас-
„Средишњег архијерејског сабора“, а на његово ности владара Црне Горе, краља Николе I Петровића
мјесто постављен је српски митрополит Димитрије Његоша и Светога синода Црногорске православне
Павловић. Трећу конференцију православних епи- цркве, није имао никакво упориште у црногорском
скопа, након одржане XIII и XIV сједнице, Митро- позитивном праву и императивним нормама цркве-
фан Бан је напустио, пошто је био тешко нарушеног ног устава. Тим чином Митрофан Бан поступио је
здравља, и отишао је на Цетиње, ђе је и умро 17/30. супротно члану 16. Устава Светог синода Црногорске
септембра 1920. године. На четвртој Конференцији православне цркве, који не предвиђа надлежност ми-
православних епископа Краљевства СХС, чији је рад трополита да доноси такве одлуке.
започео 27. августа/9. септембра 1920. године није У Уставу Светог синода Црногорске право-
присуствовао Митрофан Бан. Због болести је остао славне цркве нема нигдје помена о могућности да
на Цетињу. Убрзо иза тога, 12. септембра 1920. го- се укине Црногорска православна црква. Члан 21.
дине „Свети архијерејски сабор“ Краљевине СХС Устава, који говори о спољашњим пословима, који
прогласио у Сремским Карловцима, уз присуство спадају у надлежност Светога синода, дефинитивно
регента Александра Карађорђевића, чланова владе, искључује ту могућност. Стога је одлука Митрофана
представника војске и цивилних и црквених власти, Бана и оних који су је прихватили и у дјело спровели,
одлуку о подизању, како је наведено, „Уједињене Ау- нелегална и нелегитимна, и као таква она није мог-
токефалне Српске православне цркве на ступањ и ла произвести и засновати никаква права и обавезе.
положај Патријаршије“. У вријеме кад је та свеча- С правног становишта ради се о апсолутно ништав-
ност уприличена и одвијана у патријаршијској дво- ном акту без могућности његове конвалидације - акту
рани у Сремским Карловцима, дакле, истога дана, који је без дејства ab inito и pro futuro.
у Митрополитској цркви на Цетињу, умјесто болес- Мада је о томе већ дјелимично било ријечи,
ног Митрофана Бана, чин васпостављања Српске треба додати и сљедеће: Несумњиво битан корак
патријаршије учинио је јавним или обнародовао у стварању Српске патријаршије представљала је
протојереј Иван Калуђеровић. То је у бити означава- Друга конференција православних епископа, која се
ло епилог или финале поступка укидања Црногорске састала у Београду 24. маја 1919. године. Њоме је
православне цркве. предсједавао Митрофан Бан. На тој конференцији из-
Елем, са укидањем Црногорске православне абран је „Средишњи архијерејски сабор“, састављен
цркве се сложио и архиепископ цетињски и митро- од пет епископа, за чијег је предсједника изабран
полит црногорски Митрофан Бан, иако на то није Митрофан Бан. Друга конференција православних
имао право, како по Уставу Црне Горе тако и по про- епископа у Краљевству СХС донијела је 26. маја
писима Црногорске православне цркве. Умјесто тога, 1919. године одлуку да се изврши уједињење право-
био је обавезан да непорециво, експлицитно каже славних цркава у једну јединствену Српску право-
„Non possums“. Убрзо послије укидања Црногорске славну цркву. Спровођење те одлуке у живот било
цркве умро је 30. септембра 1920. године митропо- је повјерено „Средишњем архијерејском сабору“,
лит Митрофан Бан, који је сахрањен у Цетињском чији је мандат требало да траје до избора патријарха.
манастиру 4. октобра 1920. године. Али, ето, он се „Средишњи архијерејски сабор“, као први посао из-
није успротивио укидању Црногорске православне вео је отпуст далматинских епархија од Буковинско
цркве чији је поглавар био неколико деценија. На- - далматинске митрополије. Отпусну грамату тим
против, он је изразио зељу да се Црногорска право- епархијама 22. XI 1919. године дао је буковински ми-
славна црква прикључи Српској православној цркви. трополит Владимир Репта. Она је предата делегацији
Митрополит Митрофан Бан се за то изјаснио „иако која је тим поводом послата у Букурешт. Архијерејски
претходно нико није донио одлуку о отпусту Црно- Синод Карловачке митрополије, на темељу тог акта,
горске митрополије од њене аутокефалности, то 20. XII 1919. године примио је канонску везу своје
19
цркве поменуте епархије. „У исто доба послата ipso jure првим патријархом Српске патријаршије.
је једна депутација у Цариград, да од Цариград- У тој одлуци, поред осталог се каже: „Слично томе
ске патријаршије тражи томос о успостављању поступало се и код оснивања националних аутоке-
Српске патријаршије и присаједињењу њој свих фалних области у свима православним државама.
црквених области које су дотле биле под врхов- Тако су уздигнуте катедре на ступањ аутокефал-
ном управом Цариградске патријаршије. Споразум не архиепископије у престоним градовима: Атини
између делегата Краљевине СХС и делегата Цари- за цркву у Краљевини Грчкој, у Београду за цркву у
градске патријаршије постигнут је 18. III 1920. го- Краљевини Србији, на Цетињу за цркву у Црној Гори,
дине, а одмах сјутрадан (19.3.1920) Архијерејски си- у Букурешту за Румунију, у Софији за Бугарску, а у
нод Васељенске патријаршије донио је одлуку да се Русији дигнут је архијерејски престо друге престо-
усваја, одобрава и благосиља уједињење свих право- нице у Москви на ступањ патријаршије“.
славних црквених области у једну православну цркву Међутим, ту одлуку државна власт није
под именом Аутокефална уједињена православна прихватила. Напротив, она је 23. X 1920. године
црква Краљевине СХС, као и присаједињење њој свих донијела указ, којим је прописана уредба о избо-
епархија, које су по уговорима у Букурешту 1913, ру првог српског патријарха. На основу те уредбе
Неју и Сен Жермену 1919. године, територијално састао се у Београду Изборни сабор, који је 12. XI.
припале Краљевини СХС, а дотле су биле под врхов- 1920. године изабрао митрополита Србије Димитрија
ном духовном влашћу Цариградске патријаршије“. Павловића за патријарха Српске патријаршије. Краљ
(Др Радослав Грујић, „Српска патријаршија“, „На- државе СХС истога дана потврдио је његов избор.
родна енциклопедија српско-хрватско-словеначка Сјутрадан, патријарх Димитрије је устоличен. Свеча-
проф. Станоја Станојевића“, књ. IV, Загреб, 1929, но устоличење догодило се касније у Пећи. „Уредбом
стр. 354-355) О томе је Свети архијерејски синод у централизацији управне и судске власти у Српској
Васељенске патријаршије у Цариграду 19. III 1920. патријаршији“ (чл. 2) каже се да: „круг рада ми-
године донио Одлуку бр. 2056, којом даје благослов трополита Црне Горе, Брда и Приморја изложен у
на присаједињење Уједињеној Српској православној Уставу Светог синода 1903. преноси се на српског
цркви епархија у Јужној Србији, Босни и Херцего- патријарха православне цркве Краљевине СХС“
вини. У тој Одлуци, уз остало, се каже: „У грани- („Весник“, Београд, бр. 6, од 7. II 1921. стр. 1).
цама овог Уједињеног Краљевства Срба, Хрвата У Томосу васељенског патријарха Мелентија
и Словенаца ушле су и аутокефалне православне II и Светог синода Васељенске патријаршије у Ца-
цркве, Карловачка и Црногорска, као и двије далма- риграду од 19. фебруара 1922. године (бр. протокола
тинске епархије, Задарска и Которска“. Васељенска 1148), наводи се ово: „У границама овог Уједињеног
патријаршија тим актом „признаје проглашено Краљевства СХС ушле су и аутокефалне православне
уједињење аутокефалних цркава Српске, Црногорске цркве: Карловачка и Црногорска, као и двије далма-
и Карловачке, као и двију далматинских епархија“ тинске епархије: задарска и Бококоторска“. У овом
(„Гласник“, службени лист Српске православне патријаршијском акту стоји и сљедеће: „Признајући,
патријаршије, бр. 7, Београд, 1(14) октобра 1920, пак, проглашено јединство аутокефалних цркава:
стр. 99-100). Влада Краљевства СХС исплатила је Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију дал-
Цариградској патријаршији за тај пристанак милион матинских епархија прима од ових образовану свету
и пет стотина хиљада златних франака. аутокефалну Уједињену православну српску цркву
Све споразуме и одлуке донијете у прав- као сестру у Христу, која има и ужива сва права ау-
цу стварања Уједињене српске православне цркве токефалности, према прописима и реду Свете пра-
Краљевства СХС потврдио је с позиције хегемоније вославне цркве“. Овај акт несумњиво потврђује да је
државне власти, у име краља Срба, Хрвата и Слове- Црногорска православна црква била аутокефална. У
наца, Петра I Карађорђевића, насљедник пријестола Канонском писму васељенског патријарха Мелентија
Александар Карађорђевић, Указом од 17. (30) јуна II и Светог синода Васељенске патријаршије у Ца-
1920. године. Регент Александар наредио је заступ- риграду од 24. фебруара 1922. године којим се
нику министра вјера и министру просвјете Свето- признаје уздизање аутокефалне Уједињене право-
зару Прибићевићу да изврши овај указ. Тим указом славне српске цркве Краљевства СХС на степен
потврђене су одлуке београдске Конференције право- достојанства патријаршије (бр. протокола 1036)
славних епископа од 26. IV 1919. године, а тим актом каже се и ово: „Посавјетовавши се о том питању
укинута је и аутокефална Црногорска православна по дужности са нашим Светим синодом похвалисмо
црква и проглашена Уједињена српска православна жељу Цркве и државе и признали смо корист коју
црква Краљевства СХС. Православље може имати од таквог уздигнућа, а на-
Проглашење Српске патријаршије обављено чин поступања нашли смо да је у сагласности више
је у Сремским Карловцима 12. (25) септембра 1920. са црквеном економијом (опортуношћу), неголи са
године. Убрзо потом састао се Архијерејски сабор прецизношћу канонског реда“.
Српске патријаршије 15. (28) септембра 1920. године, Треба, на крају, рећи и ово: Постоје по-
који је донио одлуку да се архиепископ београдски и даци о томе да је митрополит Митрофан Бан био
митрополит Србије Димитрије Павловић прогласио принуђен да изјави своју вољу онако како је то тра-
20
жила државна и црквена власт у Краљевству СХС. на питање како се и зашто у односу на чин анексије
Другим ријечима, био је изложен пријетњи и прину- Црне Горе и укидања аутокефалне Црногорске право-
ди. Како сазнајемо из појединих извора, Митрофан славне цркве понашао Митрофан Бан треба узети у
Бан је на самрти енглеском дипломати грофу Џону обзир сљедеће: Наиме, са правног становишта, ако
де Салису, бившем доајену дипломатског кора на је нешто изјављено или урађено у заблуди, под пре-
Цетињу, рекао да се под пријетњом смрти изјаснио варом (mala fides), пријетњом или принудом, то није
за присаједињење Црне Горе Србији и да моли црно- правно релевантно, односно, сматра се да то у суш-
горски народ за опроштај (О томе виђети: „Неколико тини није изјављено или учињено. То ће рећи да је,
страница из крвавог албума Карађорђевића“, Рим, у таквој ситуацији, ништав пристанак на обавезвање
1921, стр. 13; „Улога Француске у насилној анексији учињен на такав начин јер не постоји слободна воља.
Црне Горе“, Рим, 1921. године, II издање, Бар, 2000, Ако је нешто урађено под принудом то је разлог ап-
стр. 88). Предсједник црногорске Владе у егзилу солутне ништавости акта или признања добијеног на
Јован С. Пламенац, поводом смрти Митрофана Бана и тај начин зато што не постоји сагласност. Принуда се,
збивањима у Црној Гори у то вријеме, у официјелном са аспекта права, може јавити у два облика: као vis
саопштењу од 9. октобра 1920. године, број 426. „Ко- apsoluta и vis compulsiva. Vis apsoluta означава фи-
манди Црногорских трупа у Гаети - Италија“, између зичко насиље, наношење физичког зла неком лицу у
осталог, наводи да је на самрти код Митрофана Бана циљу да он изјави своју вољу у одређеном, траженом
„наступила грижа савјести и при потоњем издисају правцу, односно, у оном смјеру како му се наређује
молио је са сузним очима све присутне, да буду ту- или заповиједа. Такав облик принуде одликује се
мачи његовог покајања“ зато „што је дао свој ми- апсолутном физичком надмоћи једне стране и пот-
трополитски пристанак за уништење Црне Горе пуном одсуству могућности слободног избора друге
од стране Србије, изјављујући да је тада то морао стране. Ту успјешан отпор и није могућ. Дакле, не
учињети под притиском и пријетњом србијанских ради се о добровољном пристанку повријеђеног или
власти, што је у повјерењу, како је рекао у своје оштећеног да трпи зло или тортуру. Vis compulsiva је
вријеме саопштио грофу Салису, изасланику Велике врста принуде која означава стављање у изглед не-
Британије“. (О томе видјети: Државни архив Црне ког зла у будућности у случају неприхватања или
Горе, ФЕВ, Министарство Војно 1920-1922, ф. 91 II одбијања захтјева вршиоца принуде. Ради се у ос-
и Др Шербо Растодер, „Скривана страна историје- нови о пријетњи која може бити непосредна (ако је
црногорска буна и одметнички покрет 1918-1929“, усмјерена на личност) и посредна (ако се ставља у из-
документи, Том III, Бар, 1997, стр. 1623-1624. О томе глед наношења зла сродницима тог лица). Пријетња
поступку Митрофана Бана, принуди над њиме писао је релевантна, ако је озбиљна (изазива страх код
је и службени орган краљевине црне Горе у егзилу онога коме је упућена) и ако је противправна (ако је
„Гласа Црногорца“, Неј на Сени код Париза, бр. 89, законом недозвољена или забрањена). Код компул-
од 28 октобра/ 10. новембра 1920, стр. 3 и 4 у чланку сивне принуде отпор је могућ. Дакле, изазивање при-
„Божји суд“ чији је аутор, основано се може претпо- станка, сагласности добијено принудом је ништавно,
ставити иако тај чланак није потписан, био Јован Си- то јест, оно не производи никакво правно дјејство,
монов Пламенац). односно, не ствара никаква права и обавезе. На ос-
Министар црногорске избјегличке Владе нову расположивих података, може се закључити да
Мило Вујовић, у једном писму италијанском мини- је Митрофан Бан, када се тражила његова сагласност
стру Сиднију Сонину из Бриндизија 28. новембра могао бити жртва могуће је и апсолутне, али прије
1918. године, наводи како су српске власти: хапсиле свега компулсивне принуде, мада не треба изоста-
угледне људе из Подгорице, како су батинале митро- вити ни одсуство његове личне храбрости у датом
полита Митрофана Бана и малтретирале др Секулу историјском тренутку, које је свакако допринијело
Дрљевића, како су интернирале познате личности као да он не пружи отпор (у види усменог или писменог
што су војвода дивизијар Ђуро Петровић и бригадир протеста, бојкота, непослушности итд.) злу које је
Милутин Вучинић. Др Иван Иво Јовићевић у својим укидало како црногорску државу, тако и Црногорску
мемоарима „О људима и догађајима-сјећања једног православну цркву. Кад је у питању Митрофан Бан
федералисте“, Цетиње, 1995. описује и стање у Црној не треба изгубити из вида ни његову безусловну по-
Гори након тзв. Подгоричке скупштине 1918. године. литичку лојалност владајућим режимима, па и оном
Др Иво Јовићевић у свом дјелу „Капље жучи“, прво установљеном послије 1918. године, којему је служио
издање, Женева 1919, друго издање, Рим 1921, стр. и којему је изрицао панегирике у својим црквеним
20 и 21, наводи да је Митрофан Бан био политич- бесједама, говорима и писмима. Све у свему, остаје,
ки присталица анексије Црне Горе Србији, те да је ипак, до краја неријешена енигма да ли је митропо-
изневјерио, своју паству која је страдала, да није по- лит Митрофан Бан, на основу своје слободне воље,
дигао глас против окупационе силе, да је заборавио намјерно, дакле, својом одлуком, изневјерио својега
своју дужност и изневјерио краља Николу и Црну Краља, своју Државу и своју Црногорску православ-
Гору. Др Иво Јовићевић у пјесничкој форми прика- ну цркву или је то учинио у заблуди, под дјејством
зао је посљедње године живота Митрофана Бана у преваре, пријетње и принуде!?
веома негативном смислу. У трагању за одговором
21
Разговор са проф. др Новаком Килибардом
ЛЕГЕНДА ЈАЧА ОД ИСТИНЕ
Легенде о истрази потурица, према - Његошеву легенду о Милошу Обилићу на-
Његошевом Горском вијенцу и легенда о Светом Сави род је колективно прихватио, иако критичка историја
наносе доста штете Црној Гори. не располаже ама баш ни једном чињеницом да је
- Када је ријеч о дјеловању мита у Црној Милош Обилић и постојао. Врло учени и вазалној
Гори, било у позитивном или негативном значењу, Србији одани Константин Филозоф, не помиње Ми-
треба почети причом о Његошу. лоша Обилића у свом историографском дјелу „Жи-
Његош је управо ишао хомерским стаза- вот Деспота Стевана Лазаревића”, које је писао на
ма. Као што је Хомер хеленско овладавање читавим тридесетак година послије Косовске битке. Килибар-
приобаљем Средоземног мора претворио у Тројански да даље помиње, да се убица турскога цара Мурата
рат, који се није догодио, тако је Његош црногорску именује као Милош Обилић тек средином 18. вијека
непослушност према Османској империји, која је по- у „Троношком родослову”.
чела тек почетком 18. вијека, хомерски претворио у Друга именовања тога измишљеног јунака
Истрагу потурица, које није било. као што су „Обиљевић” и „Кобилић”, имају своја
Ниједно дјело у свјетској књижевности није изворишта на која се до сада осврнула наука. Треба
наливено антиисламизмом и антитурством као што нагласити и сљедећу чињеницу: У класичним збир-
је то Његошево дјело “Горски вијенац”. Намјера кама усмене епске поезије, коју је Вук Караџић за-
Његошева била је да тијем поступком колективну писао и објавио, Милош Обилић се безмало узгредно
црногорску свијест надоји слободарством. То значи спомиње. Највјероватнија претпоставка о погибији
да је Владика и господар Црне Горе вођен жељом цара Мурата јесте она која каже да је његов син
да се Црна Гора ослободи од сваког турског утицаја, Бајазит, кад је видио да се битка креће у правцу тур-
јер је та непризната држава de jure ипак припадала ске побједе, елиминисао и оца и свога брата Јакуба
Османској империји. Челебију који је био престолонасљедник султанско-
Настојао је и успио да „Горски вијенац” уђе га трона. Одиста, ништа ново у историји свјетскијех
у дух Црногораца, па су стихове, који су били против династија. Значи, како то исказује проф. Килибар-
Турака једнако знали и неписмени и писмени станов- да, Његош је учврстио положај Милоша Обилића у
ници Црне Горе. То ће имати врло позитивног утицаја народној свијести, направо га јунаком, који служи
на исход битака које су се касније догађале између као идол борбе и слободе. И Вука Бранковића који се
Турака и Црногораца - каже проф. Килибарда. у усменој епици само помиње као издајник на Косову,
Његош је својијем генијалнијем књижевним језиком
претворио у лик срамног издајника. Као што се зна,
критичка историја је утврдила да је Вук Бранковић
био непослушан Турцима послије Косовске битке и
да је заглавио у турској тамници. Али треба нагла-
сити да је Његошев однос и према Обилићу и пре-
ма Бранковићу имао све до 1913. године позитиван
значај за Црногорце, када се Турско царство повукло
са јужнословенскијех простора.
Послије одласка Османлија 1913. године, да
се више никада не врате, требало је другачије при-
ступати Његошевом „Горском вијенцу”, каже Кили-
барда. То величанствено дјело нуди најсавршенију
лирику - као што је сан Вука Мандушића, тужбалица
сестре Батрићеве, пјесма о Фатими, пјесма о Стам-
болу и маестрални ликови Батрића Перовића, Вука
Мићуновића, Вука Мандушића и други.
Ово што сам истакао још конкретније треба
рећи: „Горски вијенац” није требало у мултиетничкој
и вишевјерској Црној Гори тумачити као дјело које
све најгоре мисли о исламу, јер то велико дјело нуди
и богате садржаје који више доприносе сношљивости
22
заједничког живљења у Црној Гори него вјерској краја, сто ће рећи једнако и различити етноси. То-
мржњи. Па и искази Драшка Поповића о Млецима и тално је неистинита прича, коју шири митрополит
Латинима нијесу доприносили хармонизацији црно- Амфилохије, да је на Румији била српска црква коју
горског суживота. су Турци срушили. Да су Турци рушили православне
Још једна легенда доноси невољу Црној Гори, храмове лакше им је било кретати на Морачки ма-
каже Килибарда, а то је светосавље, којим се руково- настир, Ђурђеве ступове, Дечане и Студеницу, но се
ди митрополит црногорско-приморски Амфилохије. пети на беспутну планину Румију. Куриозитетна је
Проф. Килибарда подсјећа да је Растка и чињеница да је Митрополит Амфилохије подигао
Немањића његов отац послао на Свету Гору да би се гвоздену Цркву на Румији. Зна се да се хришћанске
Немањина држава докопала аутокефалности цркве и цркве праве од камена, сама ријеч ”камен” значи „пе-
да је та аутокефалност постигнута на неканонски на- тар”, а то је име једног од најугледнијих хришћанских
чин. светитеља - Апостола Светога Петра. А није случајно
- Замонашени Растко иде као архимандрит у ни да је најузвишенија личност црногорске историје
Никеју, ђе су се у избјеглиштву налазили Византијски прихватила име тога камена. То је урадио владика и
цар и Васељенски Патријарх, а враћа се из Никеје као господар Црне Горе Петер I Петровић. А то ће уради-
епископ, који ће се касније прогласити за архиеписко- ти и његов синовац Петар II Петровић Његош.
па. Тако проф. Килибарда истиче да је Сава Немањић Хтио сам да кажем: Како нијесам
био велики политичар и да је данас његов најоданији обавијештен да је икад ико у хришћанству сазидао
ученик Митрополит Амфилохије Радовић. Треба на- цркву од гвожђа, прије него што је то урадио Митро-
гласити да је Охридски архиепископ Хоматијан, под полит Амфилохије.
чијом је егидом била Немањина Црква, проклео но- Одиста, очигледно је негативан догађај
вокомпоновану аутокефалност Српске цркве и изре- за Црну Гору разарање Румије, које има намјеру
као „карактеристику” новога епископа Саве, која није разарање мултиетничке и мултивјерске толеранције,
била нимало позитивна. која се кроз вјекове испољавала на тим просторима.
- Колико је истина да није тачно оно што ха- Ја сам једном већ рекао да је удар на Румију управо
гиографи, посебно Доментијан и Теодосије, причају забадање крвавога ножа у мултиетничку толеранцију
о Светом Сави, да је био понијет само светијем ду- тога краја. Али то није ништа чудно кад се зна да го-
хом да иде у цркву - свједочи и сљедећа чињеница: сподин Амфилохије стално усмјерава своје негатив-
Тек 1848. године Свети Сава почиње да се слави као не потезе на црногорску националност, на црногор-
школски празник у Србији. А ни у једној црногорској ску цркву, на црногорски језик, управо на све оно у
цркви није постојало фреске Светога Саве, док их го- Црној Гори што он не сматра да је српско.
сподин Амфилохије није осликао. А украсио је ликом Проф. Килибарда је негативном утицају
Светога Саве и конаке под Острогом и цркву Светог унитарног светосавља на Црну Гору посветио двије
Василија на Петровој Главици код Никшића. И шта је књиге: „Епилог Црногорске хроније - Јеванђеље по
још све осветосавио у Црној Гори - !? Амфилохију“ и „Жељезна црква и косовски мит”.
Професор Новак Килибарда указује и на Ипак, проф. Килибарда очекује да ће се по-
култ Светог Владимира, хришћанина, који није био лако гасити генерације које подржавају унитарну -
ни католик ни православац. Он је и живио и умро светосавску, односно амфилохијевску политику, као
на неколико деценија прије Велике Шизме, односно што ће истанчати и политичке струје у Црној Гори,
подјеле хришћанства на православље и католицизам. које Србија потпомаже.
- Дакле, једнако и православна и католичка - Црна Гора је обновом своје државности
Црква могу дукљанскога, односно црногорскога кне- 21. маја 2006. године, ушла у слух човјечанстава из
за Владимира сматрати својим светитељем. А треба којега јој нема изласка.
нагласити сљедећу чињеницу. Једна од посљедњијех И на крају постављам једно питање: Која то
исламизација на Балканским просторима десила се у сила не дозвољава Скупштини Црне Горе да пониш-
барско- улцињском крају, конкретно у Мркојевићима, ти одлуке Подгоричке скупштине од 1918. године,
што значи да су се преци данашњијех Бошњака, што би подразумијевало и поништење декрета Краља
алијас Муслимана, из тијех крајева напајали више Александра Карађорђевића о укидању аутокефално-
вјекова култом Светог Владимира. Одређенога дана сти Црногорске Цркве!?
у години, односно о Тројичину дне, једнако су на
планину Румију излазиле све вјере и све нације тога Разговарала: Јулка Пејовић
23
Једно је разговор о Цркви у ширем и дубљем догматском смислу, а друго – и то је предмет овог
разматрања – СПЦ као институција међу другим институцијама
Ратни крст српске Цркве
Мирко Ђорђевић
Са крштења Митра и Марка Вељкова Митровића у Владичанском дому на Цетињу 21.11.2011. Кумови на
крштењу били су Рајко Куљача и Душко Копривица.
Отац крштених Митра и Марка Вељко Митровић је на крштењу синова изјавио да му је жао што
овај чин није обављен у Цетињском Манастиру који Црногорцима вјековима припада. Изразио је наду да ће,
уз Божију помоћ Митрополит Михаило у скоро вријеме обављати Божју службу у Манастиру Светог Петра
на Цетињу.
62
ПЕТРОВДАНСКО-ЛУЧИНДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ 2011. Г.
На Цетињу и Његушима су 31. X и 1. XI ове године одржане традиционалне Петровданско-Лучиндан-
ске свечаности. Уз присуство великог броја вјерника и поштовалаца ЦПЦ на Његушима у цркви Светог Ђорђа
одржана је света архијерејска литургија. Поред свјештенства ЦПЦ служили су и гости из Украјине и Бугарске.
На Цетињу је у конгресној сали хотела „Гранд“ одржана свечана академија на којој су говорили: Ми-
трополит Црногорске православне цркве његова светост Господин Михаило, епископ Которско-приморски
и Министар иностраних послова ЦПЦ господин Симеон, Министар иностраних послова Украјинске цркве
епископ Филарет, и протођакон и секретар светог синода ЦПЦ господин Сретен Вујовић. У препуној сали
хотела у културно-умјетничком програму учествовали су ученици основне школе ЛПО, хор Музичке школе
„Васа Павић“ из Подгорице и етно група „Зора“ из Бара. Сјутрадан, 1. XI у великој сали С.О. Цетиње одржана
је свечана сједница општинских одбора Црногорске православне цркве.
†МИХАИЛО
Са свечане
академије
Група “Зора”
из Бара
64
Поздравна ријеч на Свечаној Академији
Ваше Високопреосвештенство, чесни оци, учесници уважене Свечане Академије, драга браћо
и сестре!
Срдачно хоћу да Вам се захвалим што сте ми Цркве у Украјини и Црној Гори.
омогућили да Вам се обратим са поздравном ријечју На данашњи дан Кијевски Патриархат у
испред овог уваженог скупа – учесника Свечане Украјини је де-факто Помесна Црква. Наше храмове
Академије посвећене на памет угодника Божијег посјећује већина православних Украјинаца (на осно-
и светитеља земље Црногорске – Светог Петра ви података независне статистике то је отприлике 14
Цетињског Чудотворца, на дан када је Божјом Вољом милиона од 46 милиона укупног насељења).
18 година назад била обновљена Црногорска Право- Осим тога Украјинска Црква се стално нала-
славна Црква. зи у динамичном развитку: отварају се нове парохије,
Свим срцем се захваљујем Богу за могућност граде се и освјећују нови храмови, Црква се активно
заједно са Вама молити се и служити да бих изјавио сву бави мисионерском дјелатношћу и социјалним ра-
ту братску љубав и поштовање које осећа Украјинска дом.
Православна Црква Кијевског Патријархата према Ми смо сигурни да ће се борба коју води
Црногорској Православној Цркви, а такође хоћу да Украјинска Православна Црква за признање њене ау-
пренесем најискренији и топао поздрав Поглавара токефалности ускоро завршити, зато што је то угод-
Украјинске Цркве – Свјатејшег Патријарха Кијевског но Вољи Божјој. Доказ томе је пуна подршка народа
и све Руси – Украјине Филарета. Украјине о идеји Једне Помесне Цркве.
У својој садашњости Црногорска Право- Нажалост Православље у Украјини је
славна Црква је веома слична са Украјинском Право- подјељено на три гране: Украјинска православ-
славном Црквом Кијевског Патријархата. Сада се ми на Црква Кијевског Патријархата, Украјинска
заједно налазимо у фази формирања као Помесне Православна Црква у заједници са Московским
65
Патријархатом и Украјинска Аутокефална Право-
славна Црква. Али однедавна Украјинска Православ-
на Црква Кијевског Патријархата и Украјинска Ауто-
кефална Православна Црква су обновили преговоре
и дијалог о обједињењу у једну Украјинску Право-
славну Цркву. Садашње стање пријатељског дијалога
улива наду да ће се ускоро вјерници обадвије цркве
причешћивати из једне Јеухаристијске Чаше а питање
Помесне Украјинске цркве одједном ће се позитивно
и очекивано ријешити.
Другачије не може бити, зато што за
Аутокефалију Украјинске и Црногорске Православ-
не цркве стоје историјски, богословски и канонични
разлози. Кијевски Патриархат је потпуно свјесан тога
и зато пружа пуну подршку сестринској Црногорској
Православној Цркви. Православне Цркве. Наш Патриарх на такав начин
Наш поглавар Светејши Патриарх Кијевски подржава вашу цркву у њеној борби за повраћај Ау-
и све Руси – Украјине Филарет сваки пут кад обавља токефалности коју је она имала прије 1920. године.
чин Божествене Еухаристије моли се за поглавара Ми смо убјеђени да сав наш труд, молитва
Црногорске православне цркве митрополита Миха- и узајамна подршка служит ће учвршћивању до-
ила, за Црногорску Православну Цркву и сав народ брих односа између Кијевског Патриархата и ЦПЦ а
Црногорски. такође њихових вјерника. И нека нам у томе помаже
Као примјер наше подршке је то да неки од Свемилостиви Господ уз молитве до Светог Петра
вјерника ЦПЦ студирају у нашој најбољој духовној Цетињског и свих светих!
Академији – Кијевској Православној Богословској Хвала Вам на пажњи!
Академији, ја са задовољством такође хоћу истакну- + ИЛАРИОН,
ти да између духовенства ЦПЦ има свештеник који је Епископ Чернигивски и Нижински
дипломирао на тој Академији. Предсједник спољних црквених веза
Прошле године 24 Октобра у пријестоници
Украјинске Православне Цркве Кијевског
Црне Горе по први пут заједно су служили Поглава-
Патријархата
ри, и јарарси и духовенство Украјинске и Црногорске
66
(Говор Архиепископа Которско-приморског, Господина Симеона, министра иностраних послова
Црногорске Православне Цркве)
Ваше Блаженство,
Поштовани свјештеници у земљи и иностранству!
Врло поштоване Даме и господо!
Захваљујем на пажњи.
67
ЧЕСТИТКЕ
Поводом Лучинданско-Петровданских
свечаности пристигле су бројне честитке од којих
издвајамо:
Црквени одбор Канаде (Торонто).
Честитке од Крсташа-Ловћенац.
Центар за културу „Бели Мугри“ – Кочани,
Македонија, као и бројних чланова заједнице
Црногораца, Македоније из Скопља, Куманова,
Охрида.
Честитка Црквене општине Априлије
(Италија).
Поздравна честитка од предсједника
матице Муслиманске др. Аудула Курпејовића.
Преосвијећени Владико,
Молимо Вас да примите моје искрене
честитке поводом Дана Светог Петра Цетињског
Чудотворца.
Вама лично, свјештенству и вјерницима
Црногорске православне цркве желим да у миру и
радости прославите Лучинданско-Петровданске
празнике.
Поштовани,
Члан одбора
Црквене општине Подгорица
Благоје Велимировић
Жељко Челебић,
потпредсједник
Црквене општине ЦПЦ Цетиње
(Ријеч Сретена
Вујовића,
Секретара Светог
Синода Црногорске
православне цркве,
на парастосу Владици
Антонију, 19. 11. 2011.)
74
Отварање Дома Фондације“Свети Петар Цетињски“
Данас је за Фондацију „Свети Петар вјероисповиједање) губи повјерење у Државу и њене
Цетињски“ свечани дан - историјски дан. Окупили институције!
смо се да отворимо двери Дома Фондације и да на Остварујући своје програмске задатке,
тај начин освојимо још једну степеницу у хуманом Фондација „Свети Петар Цетињски“ наставља да
самоосвјешћењу, да умножимо напоре за своје ства- стипендира успјешне студенте Црногорске историје
ралачко, морално, грађанско обогаћење, за свестра- и Црногорског језика и књижевности, те да подстиче-
но духовно јачање наше мултиетничке Државе Црне мо и стипендијама помажемо црногорске студенте на
Горе. Чинимо кораке који нијесу занемарљиви, који духовним академијама у иностранству. Уз подршку и
су по намјерама веома важни и племенити, али још помоћ племенитих донатора, помагаћемо и стварао-
увијек нејаки и недовољни, парцијални и у односу на це духовних добара и пројекте од посебног значаја
друге наше етнитете чак и неравноправни, неконку- за Црну Гору и њену културу, уз пуно ангажовање на
рентни. плану издавачке дјелатности и других подобних ак-
Није, наравно, ово прилика да се критички тивности.
осврћемо на све оно што нам се догађа, условљено Данас у Подгорици отворили смо Дом
углавном недостатком личне и колективне храбро- Фондације, ове скромне и пристојно опремљене
сти или само недостатком потребног знања, па тиме просторије које омогућују свестранији и сложенији
и непрепознавања задатака и налога данашњице, рад наших чланова и спољних сарадника.
али јесте прилика да подćетимо себе и све друге Овом приликом имам задовољство да у име
одговорне у овој Држави – да за заштиту и обнову Фондације „Свети Петар Цетињски“ најсрдачније за-
националног и мултинационалног културног фонда хвалим свима који су нас на одговарајући начин под-
у Црној Гори не смије бити одлагања; да повраћај ржали у овом за нас значајном подухвату. Захвалност
државног власништва над црногорским црквама и дугујемо Министарству културе Црне Горе и госпо-
манастирима мора имати законодавни, државни при- дину министру Мићуновићу, Министарству војске и
оритет; да се морају уклонити сви нелегални вјерски министру војном господину Вучинићу.
(као и сви други нелегални) објекти, најприје оних Њихова помоћ, као и помоћ других племени-
који су подигнути из политичких разлога, из жеље тих донатора, битно помаже да остварујемо своје ху-
да доминацијом над Црном Гором и асимилацијом манитарне задатке и програме који доприносе бржем
црногорске духовности - као што је лимена црквица друштвеном развоју Црне Горе и духовно богатијем
на Румији и као што су многе нелегално изграђене на животу наших грађана.
нашим брдима... На надлежнима је да озбиљно поведу Захваљујемо за сва доброчинства
рачуна да се због заостајања у рјешавању неједнаког и желим вам свако добро!
третмана у остваривању основних људских права (Подгорица, 31. X 2011)
(у које спада и право на слободно и равноправно ДРАГОЉУБ ДРАГО РАШОВИЋ
Суд у Стразбуру не може да се бави тим питањима јер она превазилазе правно-имовинске спорове.
Када су у питању културно-историјски споменици, ријеч није о имовинском спору, већ овај пред-
мет залази у поље споменичког права. С друге стране, не постоји међународно-правна заштита у споменич-
ком праву и ниједан међународни суд не може да расправља о споменицима културе, већ се све завршава у
ингеренцији једне државе.
Очекујем да се суд у Стразбуру, нарочито када је ријеч о посебном предмету који против Црне Горе
води Митрополија СПЦ а тиче се археолошког локалитета Златица, огласити ненадлежним, јер не може да
поступа када су у питању споменици.
Представници српске цркве ће, када су у питању споменици од изузетног значаја за историју и
културу Црне Горе, путовати у Стразбур само туристички. Споменици културе не припадају ни српској ни
црногорској цркви, већ црногорском народу и као такви једино могу бити у власништву државе.
Мр. Никола Белада
77
ЗАНОВИЈЕТАЊЕ УСТАВНОГ СУДА СРБИЈЕ О
ДЕНАЦИФИКАЦИЈИ СПЦ
Република Србија
УСТАВНИ СУД
Број: ИИП 145/2011
10.11.2011. године
Београд
Поводом ваше представке од 30. маја 2011. године, којом тражите да ”Уставни суд Србије прогласи
неуставним званични институционални став СПЦ онепризнавању и порицању црногорске нације и да га иста
усагласи са устаним одредбама о људским правима и са КЗС”, обавештавамо вас да Уставни суд није надле-
жан да поступа поводом вашег захтева.
Наиме, одредбама члана 167 Устава Републике Србије утврђено је да Уставни суд, поред осталог,
одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општепрухваћеним правилима међународног
права и потврђеним међународним уговорима, као и о сагласности других општих аката са законом.
Према одредби члана 104. Пословника о раду Уставног суда (”Службени гласник РС”, бр. 24/08, 27/08
и 76/11), Уставни суд не одлучује о представкама којима се траже правни савети и мишљења о појединим
питањима, помоћ у остваривању права и интереса, изјављују притужбе на рад државних и других органа и
организација, као и о другим представкама којима се захтева поступање Уставног суда по питању ма која нису
у његовој надлежности, о чему секретар Уставног суда писмено обавштава подносиоца представке.
У нашој иницијативи за покртањ поступка ради оцјене уставности званичног става СПЦ као
инштитуције о непризнавању и порицању црногорске нације тражили смо да се прогласи неуставним највиши
правни општи акт Устав СПЦ јер је супротан Уставу Србије, КЗС и међународним конвенцијама.
Прича да Уставни суд Србије није надлежан у овој правној иницијативи је само провидно избјегавање
да примијени правне принципе уставности и законитости. Ми ви нијесмо доставили ничесову ”представку
којом се тражи правни савет и мишљење о појединим питањима” и тд, но иницијативу за оцјену уставности
најопштијех правног акта СПЦ – Устава.
Важећи Устав Српске православне цркве (СПЦ) Син.Бр. 11899/зап. 520 12. VI/30.V 1947. год. не
познаје, што значи, не признаје црногорски народ-нацију, државу и отаџбину Црну Гору ни Црну Гору као гео-
графски, чак ни као епархијски појам, већ само српски народ и његову отаџбину Србију и(ли) више непостојећу
Југославију. По важећем уставном устројству и организацији, ”СПЦ је једна, недјељива и аутокефална” (ст. 1
чл. 1. Устава), организована у 24 епархије од којих се ни она у Црној Гори не поклапа са границама Црне Горе
(чл. 11 и 12, ст. 1 тачка 22 чл. 14 Устава), што је противно и црквено-православним канонима. По том Уставу
78
званично се не зове Црногорско-приморска митрополија, него Црногорско-приморска епархија, нити СПЦ у
Црној Гори, већ напросто СПЦ.
Ст. 3 чл. 47 Устава СПЦ констатује добро и интересе српског народа и његове Отаџбине, а не помиње
(не признаје) остале православне народе, па ни црногорски, који су под јурисдикцијом СПЦ, ни њихове
отаџбине, што значи да их сматра дјеловима (једног, јединственог) српског народа чија је то Црква и по на-
ционалном имену.
Ово испуштање (непризнавање) православнога црногорског народа-нације и Црне Горе уопште није
спорно, ако се национално име СПЦ и њена јурисдикција у Црној Гори односе само на православне нацио-
налне Србе у Црној Гори и оне којима је отаџбина Србија..Иако супротно црквено-православним канонима о
аутокефалним црквама (самостална држава и народ – аутокефална црква), није спорно ни то да су православ-
не цркве, па и српска, именом са националним предзнаком, што само по себи није уједно и црквено-вјерски
национализам, нити долази у сукоб са Уставом и КЗ ЦГ. Међутим, оба случаја су сасвим спорна и у колизији
су са уставним националним правима и слободама и КЗ и Србије и ЦГ, јер су спупчена са званичним ставом
СПЦ о непостојању црногорскога народа-нације. Тијем је Црква српства по свом инхерентном бивству битно
свјетовно, идеолошко-политички, и то национално, побуђена и усмјерна на преиментовање (посрбичавање)
православнијех народа супротивно и људским и божанским законима, сушт(аствен)о неспојива са темељним
уставним секуларним и канонским начелом одвојености (немијешања) свјетовне и црковне (”духовне”) вла-
сти.
Посве је спорно то што је национална СПЦ све до данас задржала званични став КСХС и прве
Југославије, а половично (”на по копља”) и друге Југославије у којима се није признавао црногорски народ-
нација и што и даље званично сматра да је он дио српског народа, односно да су Црногорци народносно-на-
ционално Срби, да не постоји црногорски народ-нација, коју су измислили и октроисали комунисти. Овај
званични став СПЦ често су у времену важења овога Устава јавно исказивали званични представници
СПЦ, патријарси и архијереји који износе званичне ставове СПЦ (ст. 1 и 3 чл. 13 и ст. 1, 2 и 3 чл. 55 Устава
СПЦ).
- На захтјев органа власти да патријарх српски Герман путем црквене штампе демантује свој го-
вор приликом прославе јубилеја свјештеничке и првосвјештеничке службе митрополита Црне Горе Данила
Дајковића на Цетињу у октобру 1975. у којем је Црногорце третирао као Србе, Патријарх је дао сљедећи од-
говор: ”Став Српске цркве и мој лични став по питању Црне Горе је истовјетан – он је стопостотно супротан
гледишту КПЈ. Вама је то познато одавно и ми нијесмо никада покушавали да вас у томе разуверавамо. Али
исто тако нисмо покушавали да у свом ставу ишта мењамо, а време је дошло да то своје схватање више
не смемо само за себе држати. За нас су Црногорци Срби, а Црна Гора једна од најславнијих српских
покрајина” (приложени текст Српски патријарх у одбрани народног јединства из мјесечника Србија – Serbia,
октобар 1975).
-Званични став СПЦ (занаго, и по свом Уставу) сасвим јасно је изнио у августу 1990 и митропо-
лит Црногорско-приморске митрополије Никанор, званичник највише црквене и духовне власти на њеној
територији, наводећи разлог зашто се у Српском православном манастиру на Цетињу не могу издавати
крштенице са националном ознаком ”православни Црногорац”: ”Да, јер став СПЦ је да су Тито и Ђилас из-
мислили црногорску нацију и док је то на снази ја не могу, чак и да хоћу, издавати крштенице које би гласиле
на православне Црногорце”, појашњавајући уз то да су ”Црногорци територијална одредница, као Далмати-
нац, Херцеговац, а у суштини све је то српски народ”. Из његових изјава јасно се види да су вјерници СПЦ
Срби ма гдје се налазили (Интервју митрополита Никанора под насловом Црква је надстраначка у ревији
Круг, Будва од 25.8.1990). Непосредно пред попис становништва у Црној Гори 2011. српски Патријарх Иринеј
позива ”вјернике СПЦ да се на попису изјасне као Срби”, значи, по самом припадништву светосавској СПЦ
њезини вјерници су нужно Срби. То потврђује и општа појава издава ња крштеница са националном ознаком
”православни Србин” противно вољи црногорских вјерника (приложена објављена молба Црногорке Оливере
М. Братићевић/Elementa montenegrina 2/91- Црногорска православна црква, стр. 166-67/, објављено писмо
Јелисавете Вујовић исто, 167), регистар крштеница Цетињског манастира и др.
- Почетком 1977. црногорска Побједа је објавила резолуцију Комисије за вјерска питања СР Црне
Горе у којој је, између осталог, речено да из ”врховних органа српске православне цркве иступају са национа-
листичко-шовинистичких позиција, да при том негирају црногорску нацију и њен суверенитет”.
- У кампањи за попис становништва Црне Горе 2011. српски патријарх Иринеј више пута истиче да
су ”Срби и Црногорци један, исти народ српски”, ”један јединствени православни народ”, ”светосавски на-
род”, српство. Исте званичне ставове је већ пријетходно јавно изрицао митрополит СПЦ Амфилохије Радовић
79
за Божић и Нову српску (православну) годину 2011, уз оне старије и за њега уобичајене да су национални
Црногорци ”комунистичка копилад”, ”пита од гована”, ”подброзице” које треба ”маљем цара Дукљана прико-
вати уз Везиров мост”, да су ”црногорску нацију измислили комунисти, коминтерна, титоисти” и сл. Послије
богослужења у Цетињском манастиру на Лучиндан, 31. 10.2010. патријарх српски Ириније доводи у питање
и државне границе Црне Горе и потврђује званични став СПЦ према националним Црногорци ма и држави
ЦГ: ”Нека политичари стварају своје границе, али ће народ бити један, имати једну цркву и остати у духовној
заједници преко цркве” (пренешено у дневној штампи).
Речени негативан став СПЦ према црногорском народу-нацији је традиционалан, континуиран и
као такав општепознат, објелодањиван годинама у чешћој учесталости, редовно поводом црквених све-
чаности и церемонијала, али и у разним политичким и другим поводима, да је постао аксиом, евидентна
чињеница, која се ни у праву не доказује, него претпоставља. Потребно је да Уставни суд Србије само
затражи од СПЦ (или њене Епархије у ЦГ) званични (институционални) њен став према црногорској
нацији на основу Устава СПЦ, па ће га без зазора, либљења и дипломатије доставити у писменој форми
са већ реченом садржином. Уосталом, то све произилази из Устава СПЦ, као ње(зи)ног најопштијег
акта.
а) реченим званичним ставом СПЦ као инштитуције и по њезином Уставу о поништавању црногор-
ског народа-нације крши и оспорава уставом загарантовано право и слободу Црногораца на црногорско на-
циона лно признање, национални суверенит, његово изражавање и афирмацију;
б) заштита законитости предвиђена одредбама КЗС о ”ширењу националне, вјерске … мржње и
нетолеранције” и
ц) Међународна конвенција о људским правима и слободама.
11.11.2011. г.
СРПСКИ ВЛАДИКА СА ДВА КАЛЕНДАРА
Митрополит Амфилохије Радовић изазива конфузију међу православним Србима у Црној Гори који
незнају којем календару припадају. Још јавност незна да СПЦ служи и на јулијанском и на грегоријанском
календару што изазива ову поменуту конфузију међу православним Србима у Црној Гори. Да ли је ово нови
канон СПЦ само за Србе у Црној Гори или важи уопште за светосавску СПЦ. Поставља се питање: Када
ће Срби славити Рождество Христово, 25. децембра или 7. јануара, јер српски епископи у Црној Гори и ван
ње служе на оба календара.
То потврђују Богослужења м. Амфилохија у неђељу 8. новембра ове године у просторијама
Југословенског друштва „Његош“ у Генерал Мадариаги служено на јулијанском календару и у понеђељак
7. новембра 2011. г. служено са Митрополитом Тарасијем Архиепископом Цариградске Патријаршије у
цркви Св. Архангела Михаила у Банфилду 14 километара од Буенос Ајреса по грегоријанском календару.
И да ли за овај случај знају Срби у Аргентини, ако из тамо уопште има.
Цетиње, 11.11.2011. г.
АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
† МИХАИЛО
80
ПРИЗИВ НОВЕ СРПСКЕ ИНКВИЗИЦИЈЕ
Реаговање на текст
„Држава се не мијеша у живот цркве“
(Побједа 14.11.2011. г.)
Поред другијех рђавијех порока који су Златоустог и црногорски етички кодекс и потврђују
се у потоњим деценијама увукли у нашу јавну да нико не мрзи никога тако као издајник издану до-
комуникацију највише су проширени језик улице, мовину. Свјештеници црногорског поријекла Црну
звани арго, клевета, неистина и псовка. Један од по- Гору, ЦПЦ и Црногорце.
рока којим је након 1918. може застиђети црногорски Зато су за њих сви прохујали вјекови аутоке-
етички кодекс је ово зло у језику. Оно је веће ако је фалне ЦПЦ вјекови СПЦ у Црној Гори. Заборавили
израз немоћи зла на дјелу. су зашто је регент Александар присајединио свету,
Ту се не штеде ни највише свете вриједности аутокефалну и историјску ЦПЦ окупационој Српској
Бог, Богородица, Христ, свечеви. Ово зло као цркви 1920.године као посљедицу аншлуса Црне
епидемија проширила се на све слојеве друштва. А Горе Србији двије године прије тога.
нарочито на припаднике СПЦ у Црној Гори као њене Зато су за њих Црногорци, ЦПЦ и ДАНУ
познате негаторе и клеветнике. и сви остали истински црногорски патриоте ван-
Тешке ријечи, клевете и неистине изазивају брачна ђеца и псеудоцрногорци. Чије они то
негодовања. Њихов произвођач њима износи на ријечи понављају? Ријечи и дјела својег ментора м.
виђело свој унутрашњи живот, цјелокупну природу Амфилохија познатог по клеветању свега црногор-
и физиономију душе. Задах отпадних производа ума ског. И кога они то призивају? Никога другога до оне
додирује се најделикатнијег дијела људске природе који су након 1918. убијали, злостављали, мучили и
и оваплоћује крајњи срам и потпуни неморал. Рђаве палили Црногорце и њихове домове.
ријечи рађају се из рђавих мисли, а ове воде рђавим Призивају они ништа друго до нову српску
дјелима. инквизицију. Траже они ново, обновљено српско оку-
Исус Христ је рекао: Оно што излази из пационо доба.
уста – из срца излази и то погани човјека! Апостол Да имају ишта хришћанског у себи неби под-
Павле псовку убраја у ред тешких грјехова а Јован ржавали српске окупаторе по Црној Гори као њихов
Златоусти говори: „Хоћеш ли да знаш како је вели- ревносник м. Амфилохије. И судјеловали у затварању
ко злоговорити рђаве и срамотне ријечи. Гледај само Божјих храмова пред црногорским вјерницима чији
како се црвене од стида они који те слушају. У таквој су их преци подизали.
ствари што може бити грђе и презреније од човјека И неби клеветали Црногорце попут оних
који срамотне ријечи говори. И срамотне жене имају својих предака и племеника чији је ум потпуно пре-
више стида него такви људи. Боље је из уста изба- узела мржња као једини њихов господар и судија.
чати ђубре, него срамотне ријечи. Ништа тако људе Заслужују ли клеветници попут ових и њиховог ду-
не чини безочним као кад они говоре и слушају зле ховног учитеља м. Амфилохија који се налазио на
ријечи. Бог је смјестио у твоја уста лијепи мирис, а Хашкој оптуженичкој листи, часну мантију?
ти мећеш у њима ријечи смрдљивије од сваког тру- Како могу носити мантију они који шире
па, убијаш саму душу и чиниш је неосјетљивом. толико неистина о свему по Црној Гори? Како могу
Зашто човјек све то чини. Лупеж краде ради кори- исповиједати Црногорце ови професионални кле-
сти, развратник гријеши да задовољи тијело, а какво ветници који не признају црногорски народ и који су
задовољство доносе тешке ријечи. Оне доносе само заборавили не само на учење Христа, Апостола Пав-
штету. Кваре морал и разврат и од њих људи постају ла, Јована Златоустог, већ и на Сулу Радова који је и
рђави и зли. Грубошћу се приближавају животињи. њима и свима поручио: Не чините са ријечима оно
Порок има привлачну снагу, а прихватање зле ријечи што неби са људима!
мимо воље рађа нечисту мисао која води порочном
расположењу и злим дјелима, грјеховима.“ Цетиње, 14.11.2011. г.
И док лупеж краде ради користи, развратник
да задовољи тијело, порочник да награни нечистоћу, ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЦПЦ
што раде свјештеници СПЦ ?!
Они поричу Христа, Апостола Павла, Јована
81
ТРАДИЦИЈА:Пријем црквених великодостојника без СПЦ
ПОНОВО БОЈКОТ
Котор – Поводом обиљежавања 21. новем- челницу да имају проблема са простором, јер расте
бра, Дана општине Котор, јуче је приређен тради- број вјерника који би редовно на богослужења, али
ционални пријем црквених великодостојника, којем да због недостатка простора не могу да приме све
ни ове године нијесу присуствовали представници заинтересоване. Ћатовић је исказала спремност да
Српске православне цркве. Општина помогне Црногорској православној цркви у
Они већ неколико година бојкотују пријем, превазилажењу проблема.
зато што градоначелница Марија Ћатовић позива и Главни имам за Боку и Будву Адем
представнике Црногорске православне цркве. Емровић навео је да је њихов проблем јер немају
„Драго ми је да сте данас овђе са нама уочи гробље. Ћатовић је рекла да су у току радови на
которских празника – Дан општине, Аранђеловдана припреми гробља Свети Иван у Доброти, гдје ће,
и Госпе од здравља, које прослављамо заједно, што највјероватније, један број гробних мјеста бити дат
симболизује квалитет суживота которских грађана“, грађанима исламске вјероисповијести.
рекла је Ћатовић, поздрављајући госте. Столивски жупник дон Иво Ћорић је рекао
Пријему су присуствовали генерални викар да радови на изградњи екуменског центра за младе
которске Бискупије дон Антон Белан, столивски на Прчању, који ће носити име дон Бранка Сбутеге,
жупник дон Иво Ћорић, у име Црногорске право- теку планираном динамиком.
славне цркве Иван Пајовић и главни имам за Боку
Которску и Будву Адем Емровић. И. К.
Представник Црногорске православне цркве,
свештеник Иван Пајовић, информисао је градона-
Цетиње, 20.11.2011. г.
Из канцеларије ЦПЦ
82
ЦРНОГОРЦИМА У ХРВАТСКОЈ
Поштована господо,
Ви сте до сада више пута показали да сте прави мост пријатељства држава Црне Горе и Хрватске.
Динамика живота и рада била је
међу Вама и руководствима ваших
Удружења не тако ријетко и узрок
Ваших размимоилажења и неса-
гласности. Разлике у мишљењима
су природна ствар. Пожељне су
јер свједоче о свима Вама као
о слободним људима који живе
и стварају у слободној држави
Хрватској као својој другој домо-
вини. Свједоче и о слободи Вашег
мишљења и о разликама међу Вама
које могу и требају бити покрета-
чем унапријеђивања Вашег рада
и стваралаштва као и постизања
све већих резултата. Међутим,
те Вас разлике не смије одвести
на пут на којем могу бити узро-
ком Вашег нејединства или недај
Боже, међусобне, нетолеранције,
искључивости и неспоразума. Зато
Вас позивам на јединство. На плу-
рално јединство! И подćећам Вас
да се поменете ко Вас је родио,
како нам свима поручи наш Све-
ти Петар Цетињски. Чувајте своје
национално име и достојанство.
Чувајте један другога и свакога
другога од себе самих. Окрени-
те се нашој светој Црногорској
православној цркви и њеном и
уопште традиционалном црногор-
ском етничком кодексу. Испружи-
те своје руке према нашој браћи у
Пероју и упознавајте их са исти-
ном о заједничкој нам Црногорској
православној цркви. Превазилази-
те међусобне разлике и праштајте
један другоме. Признање, праштање и помирење су највише хришћанске врлине. Поднијети судбину значи
побиједити. Међу Вама не смије бити побједника једних над другим. Сви сте побједници ако у будућности
будете оно каквим Вас знамо – мост људскости у Хрватској и између Хрватске и Црне Горе. Не дозволите да
материјални мотиви буду узроком вашег нејединства. Очекујем да наставите путевима провјерене црногорске
мудрости и човјекољубља, а не размирица и неспоразума. Будите благословени!
Цетиње, 28.11.2011. г.
АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
†МИХАИЛО
83
ЦРНОГОРСКО ПРАВОСЛАВНО ЦРКВЕНО ПИТАЊЕ ЧЕКА
РЈЕШЕЊЕ
Саопштење за јавност
(Према „Вијестима“ од 4.12.2011. г.)
Поводом супротстављених погледа највиших Црној Гори је и њено неистинито представљање под
државних званичника о црногорском православном именом Православне цркве покаткад, да би одмах на-
црквеном питању, ЦПЦ истиче: кон тога она порицала себе и легитимисала се својим
Као што је цјелокупној домаћој и страној српским именом, идеологијом и идентитетом.
јавности познато, у Црној Гори данас постаје ЦПЦ Православне цркве са управо чисто таквим
и Црногорско-приморска митрополија СПЦ са именом нема изузев, како је већ назначено, вјерски,
српским епархијама. ЦПЦ је вјековна, историјска, идејно и идеолошки конфронтираних ЦПЦ и дијела
државотворна, слободарска, света аутокефална црква СПЦ са патријаршијом као својим управљачким цен-
црногорског народа, нације и државе. Заступник је тром у Београду.
и заштитник црногорског православно-црквеног, Црногорским православним црквеним
државног, народносно-националног, културног, ду- питањем не може се више и стално манипулисати у
ховног и језичког идентитета. Обновљена је 1993. разно разне, а најчешће у дневно политичке сврхе.
године. Њена трагедија 1920. године када је на- Дијелу врха актуелна црногорске власти као
силно и неканонски присаједињена империјалној да није позната историјска и канонска улога ЦПЦ у
Српској православној цркви, о чему свједочи томос Црној Гори.
Васељенске патријаршије из 1922. г. последица је ЦПЦ тражи праведно рјешење црногорског
нелегалних и нелегитимних одлука пучистичке и православног црквеног питања на темељима исти-
неуставне Подгоричке скупштине и аншлуса Црне не, историје и правде. А оно подразумијева враћање
Горе Србији. Тај трагични догађај довео је до црно- црногорске црквене имовине коју су стварали и
горског народног Божићњег устанка, грађанског градили наши преци до 1920. године Црногорској
рата и бијелог терора на територији дотадашње православној цркви како не би више њен клир и
међународно признате црногорске краљевине. Из ове вјерници окупљали се под ведрим небом.
непобитне историјске истине слиједи, да је данашњи У независној држави Црној Гори ЦПЦ не
дио СПЦ у Црној Гори плод тада успостављене ве- смије бити обесправљена црква.
ликосрпске окупације и њоме учвршћеног режима у
духу којег она и данас, досљедна у својој мисији пре- Цетиње, 4.12.2011. г.
васходно политичког субјекта, не признаје и негира
црногорску државу, народ, нацију, цркву, историју, ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЦРНОГОРСКЕ
културу, језик и традицију. На тај начин истрајава на ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
асимилацији Црногораца у Србе и трансформацији
међународно признате и суверене државе Црне Горе
у другу српску државу, што је само увод у њен не-
станак и евентуални нови аншлус Србији. Истина,
историја и правда је на страни ЦПЦ и суверене и не-
зависне државе Црне Горе. Дио СПЦ у Црној Гори
располаже са црногорском црквеном имовином и
сакралним културним добрима лишавајући државу
Црну Гору својег пуног суверенитета на цјелокупној
неотуђивој и уставно недјељивој њеној државној
територији, што јој се од надлежних фактора толе-
рише.
Истовремено, оваква улога СПЦ у Црној
Гори укида слободу вјероисповијести црногорском
православном народу, вјерницима, поштоваоцима и
свјештенству ЦПЦ ниподаштавајући им преко угро-
жених вјерских, универзална људска права и слободе.
У контексту манипулација и маневара дијела СПЦ у
84
„Молитва“ Сретена Вујовића
Промоција у Тивту
У Тивту је, у оквиру новембарских
дана културе 04.11.2011. године у
организацији Матице црногорске – огранак
Тиват и Центра за културу Тиват одржана
промоција збирке стихова Црногорског
пјесника Сретена Вујовића.
У препуној сали народне
библиотеке Центра за културу о поезији
Сретена Вујовића говорио је књижевник
Зоран Станојевић, као и сам аутор. За
музички угођај побринула се Ања Радоњић
на гитари. Вече је пратила добра атмосфера
и позитивна интеракција између публике и
учесника.
На крају вечери публику и учеснике
поздравио је Лазо Божовић, предсједник
огранка Матице црногорске у Тивту.
ПРОМОЦИЈА НА ЦЕТИЊУ
Ученици основне школе „Ловћенски партизански одред“ са Цетиња приредили су 5.11. ове године
угодно изненађење свом професору Сретену Вујовићу. У својој учионици организовали су промоцију његове
књиге „Молитва“, и уз музичку пратњу својих вршњака рецитовали стихове из књиге.
85
Признање Зорану
Станојевићу
У Владичанском
дому Црногорске православне
цркве његова светост
господин Михаило уручио
је 07.11.2011. године,
црногорском књижевнику
Зорану Станојевићу јубиларну
медаљу са ликом митрополита
Антонија.
Редакција
О црногорском идентитету
ДИЈАЛОГ ПИСЦА СА ИСТОРИЈОМ
Библиотека, Цетиње
Књига: Црногорски идентитет, аутор: др Горан Секуловић
Трагедија у Шаховићима
Са промоције књиге академика Шерба Растодера „Шаховићи 1924“.
Поштовани пријатељи,
Пред нама је књига академика професора Шерба Растодера, под називом „Шаховићи 1924.“, која
расвјетљава још једну страницу наше прећуткиване историје. О том страшном догађају, који се десио између
9. и 10. новембра 1924. године, деценијама се ћутало. Присјећање је изазивало некакав неодређени страх и
мучнину, уз неизбјежан закључак и претпоставку: шта би се све могло страшно догодити, уколико би се о
томе јавно проговорило? Свако расвјетљавање злочина, уколико се полази од часних намјера и уколико се то
ради на објективан и професионалан начин, води ослобађању нагомиланих траума и релаксацији међусобних
(у овом случају, међуконфесионалних) односа.
Често су приче о нашој прошлости болне и фрустрирајуће. Макар и површним листањем страница које
исписију нашу историју, схватићемо колико мржње и неразумијевања почива у човјеку; колико деструкције
која, с времена на вријеме, прокључа у људима, са жељом да се уништи све оно што је друго и другачије, што
није налик њима. И тако то бива када разум у људима потпуно затаји. А сваком том међусобном сатирању и
уништавању накнадно се давао смисао и оправдање – зашто је то учињено!
Свако тражење оправдавања и смисла за злочин покушај је његове релативизације, што за његове
починиоце представља умиривање савјести пред теретом сопствене моралне одговорности. Стога ову
књигу академика Растодера доживљавам као врло вриједно научно и људско прегнуће: да се непристрасно,
чињенично утемељено и професионално расвијетле све околности у вези са овим догађајем у Шаховићима
1924. године – његови узроци и посљедице, како нас то расвјетљавање не би увело у нову спиралу мржње и
зла. У Књажевини и Краљевини Црној Гори, у миру, нешто слично се није могло десити. Али тада Црне Горе
није било! И она је доживјела злочин на једној мировној конференцији. Тада је то била друга држава, која је
наметала друге вриједности. Само ради подсјећања, управо у то вријеме, или коју годину раније, у другим
крајевима данашње Црне Горе дешавао се страшан погром над народом, који је био против те нове државе.
Свима нама је било потребно расвјетљавање истине о злочину у Шаховићима из 1924. године. По-
томцима тих страдалих невиних несрећника, разоткривање истине о том догађају данас представља какву-
такву сатисфакцију, ако о било каквој сатисфакцији за оно што им се десило можемо говорити! Потомцима
оних који су починили злочин истина је потребна да би сами постали свјесни његових страшних посљедица,
те да им то буде наук за будућност како се не смије радити. Неправедно би данас било потомке оптуживати
за тај злочин, као што су својевремено неправедно оптуживани вранешки муслимани за злочине почињене у
89
вријеме владавине Османске империје.
До сада се готово није говорило о вранешким старосједиоцима, којима је наметнута хипотека зло-
чина, иако нема података да су организовано учествовали у њему. Расвјетљавање тог злочина за њих значи
скидање те хипотеке. Наравно, у те не убрајам могуће појединце који су се придружили тој харанги, већ оне
часне људе који су по-
кушали, колико су им то
околности дозвољавале,
да спасу те прогоњене и
од страха избезумљене
несрећнике, кријући
их по шупама, изба-
ма, таванима, често
доводећи у опасност и
сопствени живот. Један
такав случај спасавања
забиљежен је и у мом
братству – Коњевићима,
када је жена у наручју
с дјететом потражи-
ла уточиште код мојих
рођака. Зна се за више
случајева када су, у
то вријеме, вранешки
старосједиоци – право-
славци прихватали и
скривали прогоњене муслимане, спашавајући их сигурне смрти. Тим старосједиоцима Вранеша куће су те
кобне ноћи и дана претресали и пријетили им смрћу, уколико, како су говорили прогониоци, „крију Турке“.
Њихови потомци данас немају снаге да се дистанцирају од злочина и злочинаца, већ једноставно – ћуте. И
данас живе на својим скромним и стрмим имањима, као и прије неколике стотине година, гледајући одозго
на новодосељенике у питомој Вранешкој долини. Њихови потомци данас, изузев ријетких примјера, немају
храбрости да јавно саопште чак ни те античке и универзалне примјере људскости – када су њихови очеви и
ђедови понудили прибјежиште и спасење тим несрећницима, ризикујући сопствени живот.
У посљедњој деценији XX вијека заједно смо преживљавали драматичне тренутке распада некада
нам заједничке државе. Почињени су страшни и бројни злочини, само због тога што су се људи међу собом по
нечему разликовали – по вјери, нацији, идеологији, политичком убјеђењу, итд. Управо такви и толико учеста-
ли негативни примјери из наше прошлости све људе добре намјере обавезују да данас трагају за њима и афир-
мишу оне друге, много рјеђе, али зато неупоредиво људскије, односно племенитије примјере - ону свијетлу
страну наших односа. А то су примјери нашег суживота и толеранције, уз подразумијевајуће међусобне раз-
лике. Јер то је оно што нас афирмише, што нас оплемењује. Захваљујући таквим примјерима ми смо опстали
на овим просторима. А сама чињеница да и данас постојимо, бјелодано говори да је тај принцип толеранције
и суживота, односно то добро у нама ипак на крају увијек побиједило.
Вјероватно да данас нема примјера у Црној Гори који на тако упечатљив и конкретан начин указује на
нужност међусобне толеранције и уважавања различитости, као што је то предање о настанку имена Павино
Поље. Нити има мјеста, односно топонима у Црној Гори за чији настанак имена се везује тако дивна, елегична
прича. Предање о Пави и Ахмеду, са примјерима људскости, чојства и јунаштва, јасан је доказ колико је наша
прошлост контроверзна, и само је на нама шта ћемо из ње „узети“ и афирмисати као вриједност и као „узор“
сопственог понашања!
Било је још сличних прича из овог краја, додуше не тако снажних и упечатљивих, али зато једнако
поучних, који оповргавају ону Волтерову тезу да је „историја само попис злочина и несрећа“. Једну од њих, с
почетка XX вијека, која се одиграва у једном вранешком селу, забиљежио је Неђељко Неђо Варагић у недавно
90
објављеној књизи „Записи са Сјевера“. Дозволите ми да прочитам ову краћу причу онако како је записана, да
је не бих интерпретирао и ризиковао да погријешим. Прича носи наслов „Молитва“, а гласи:
- За вријеме турске владавине православцима је било строго забрањено ношење и држање оружја.
Ипак, многи су се сналазили на разне начине, набављали су пушке и крили их, најчешће ван куће.
Тако су и браћа Кљајевићи Рашо и Милета – Шоро набавили двије пушке и сакрили их у подини од
сијена ђе су полагали животињи.
Једнога јутра, изненада, у њихову кућу бану млади комшија Рушид Бахор, па још с врата рече:
- Ено су вам говеда провалила котар, разбурукала сијено, па су вам оне пушке поиспадале.
- Какве пушке? Ми немамо никакве пушке, - прекидоше га изненађена и уплашена браћа Рашо и Шоро.
- Добро! Немате! У реду је! Ја нијесам ништа видио. Али ви ипак отиђите и склоните их неђе, да их
не би видио ко други, - рече Рушид, затвори врата и оде. Збуњена браћа одмах одоше до котара и затекоше
све онако како је Рушид рекао: проваљен котар, разбурукана подина, говеда око сијена, а поред подине двије
њихове пушке. Пушке су премјестили на друго мјесто. Неколико дана су стрепјели шта ће се десити. Али,
као што је и рекао млади Рушид Бахор „није ништа видио“ и није никоме рекао.
Вријеме је брзо пролазило. Догађаји су се низали један за другим, па су почели и балкански ратови.
Црногорска војска је у првом налету прешла Тару и ослободила погранична села. Команда, која се за тај дио
фронта налазила у Стожеру, издала је наредбу да муслиманско становништво преда оружје. Млади Рушид
Бахор имао је пушку. Плашио се да иде у штаб, који је био подалеко, па је пушку предао своме комшији Шору.
Међутим, група православаца његових комшија и сусељана дошла је у његову кућу и тражила да им преда
пушку. Узалудна су била његова увјеравања да је предао пушку своме комшији Шору. Ухватили су га и повели,
наводно, у Штаб, па ће он тамо доказати ђе му је пушка. Наишли су поред Шорове куће. Он их је видио и
изишао пред њих. Објаснили су му да Рушид није предао пушку и да га воде у Штаб.
- Пушка је код мене. Ево је, - показао је Шоро Рушидову пушку – а сад га пуштите.
- Ми га морамо спровести у Штаб, успротивили су се.
Знао је Шоро да то „водимо га у Штаб“, значи да ће га довести до прве јаруге и убити га.
- Никуд ви њега нећете водити, а ако се вама иде у Штаб, ви идите, широко вам поље. Дођи, ти
Рушиде, са мном, - узео је преплашеног младића за руку и увео га у своју кућу.
Послије извјесног времена кад се ситуација мало смирила, дошли су код Шора Рушид и његов отац
Бешир. Довели су и коња седленика. Шоро их је дочекао као прави комшија и пријатељ. Сјеђели су мало, а
онда је Бешир рекао да су одлучили да селе у Турску. Узалудна су била сва Шорова убјеђивања да остану.
Бешир је на крају рекао:
- Е, мој добри комшија, да су ми и остали као ти, никад се не бих селио. Устали су и спремили се да
крену.
- А ова коњ је твој. То ти је поклон од мога Рушида. Да није тебе било онога дана, ни мој Рушид не
би био жив. Никад ти се за то не можемо одужити и никада ти то нећемо заборавити – додао је Бешир.
Није помогло никакво Шорово одбијање. Бешир је рекао да је то жеља и његовог старога оца, а Ру-
шидовог ђеда Деда.
Величина њиховог геста може се боље схватити када се зна да се у Турску тада путовало, или
пјешке, или на коњима. А коњ којега су поклонили Шору, значио би много за бројну Беширову породицу, на
њеном путу у неизвјесност. А онда се Рушид окренуо према истоку, клекнуо на кољена и почео молитву за
благослов и срећу Шорове и Рашове породице. Молитва је трајала скоро пола сата. Бешир је устао. По-
здравили су се и кренули.
Много година касније Шорова и Рашова породица живјела је у благостању и срећи. А њихов синовац
Томо често је знао да каже:
- Вас изгледа још прати онај Рушидов благослов.
Хвала вам на пажњи!
Бијело Поље, 26. 11. 2011.
„Ја сам живио међу вама, али ме нијесте познали, доћи ће вријеме када ћете ме
се ćећати“, потомству је поручио Његош. Одбрана пјесникове аутентичности од
асимилације и атрибуције у српску духовност у дјелу заборављеног његошолога.
До највећег степена счисленија о Његошу фактор из ареала формалне естетике, већ насупрот
се писало од његова доба до данас, а писати ће се томе велики пјесник који као истински геније по
и у будуће. Несумљиво као наша досадашња општа Емерсону „ствара играјући се“.
црногорска народна и културна вриједност и теко- Но није Његош само дух креације игром.
вина, Његош ће то остати у временима која долазе Није само највећи словенски пјесник срца и мисли
са пуним признањем нових генерација и „сјајниј и чији су поесис и философис, поетозофеме и филозо-
чудеснији у вијекове биват дубље“. феме чврсто срасле и једнако зреле.
То је уз Секулу Дрљевића, Милана Ф. Његош је како истиче др. Шварц, и цити-
Ракочевића и Савића Марковића Штедимлију уви- ра овај његошолог „пјеснички херој цјелокупне
до њихов идејни истомишљеник Марко Петричевић, човјечанске књижевности“.
заборављени његошолог, учесник Божићњег устанка Његошева „Луча микрокозма“ за овог
1919. године, црногорски официр у Гаети, син црно- тумача његошологије је примарна и доминант-
горских „стијешњених гора“. Године 1938. у Дубров- на креација којом поет улази у „бесмртну епоху“.
нику Петричевић је објавио студију „Петар Други Умјесто Његошевог „demonstration efecta“ на Мил-
Петровић Његош“ којом је нашао побуде у величи- тонов „Изгубљени рај“, овај тумач великог пјесника
ни Његоша да га као стваралачког горостаса врати и мислиоца доводи у корелацију са „Божанственом
Црногорцима којима треба да свијетли као неугасива комедијом“ Данте Алигијерија.
луча на трновитој стази њиховог патничког улаза у У „Лучи“ Његош философ поставља питање
своју будућност. Истовремено Петричевић га враћа релације природе и човјека. Философ Фран Вебер ау-
из сфере редукција на оно што је у универзалну сфе- тор „Књиге о Богу“ основну тријаду философије види
ру људског логоса која великом пјеснику и философу у триаголнику Бог-натура-човјечанство, а религије у
јесте иманентна. Рођење и развој Његоша, цјеловите тријализму Бог-човјек-бесмртна душа, односно када
креативне историјске личности великана који носи говори о Хришћанској религиозности у тријалогу
тешки терет усамљеног црногорског државног и на- Отац-Син и Свети Дух. (Светом Тројству)
родног вође у малој слободној и непокореној оази Његош, по Петричевићу, управља поглед у
државе Црне Горе, сред пустоши Османлијама по- астрономске висине неба и ниже своја опажања мимо
корених ропских народа, наставља се и довршава утврђених „регула“ јер „кроз мраке жедно тумарање“
као оковани Прометеј и овоплаћена синтеза свих не представља ништа „до погледа мраком угашена“.
стрмљења за стварањем слободе не само словенског Ношен на крилима своје идеје пјесник-философ
југа него и свијета, тог недјељивог тоталитета. За „пролази кроз небеса до првог жилишта и колијевке
Ракочевића, Његош је оковани Прометеј, Штедимлију. вјечности“ да би ту нашао смирење свом немирном
Пјесник – демијург слободе, Дрљевића – интактне духу чувши Творчеве ријечи „Ја сам по себи био/ бит
слободе, а за Петричевића синтеза синтезâ. Попут по себи већ ништа не може/ Јер је против закона при-
неколико других Његош је геније у улози „мученика роде/ која печат мој на лицу носи“.
овога свијета“ на растанку са којим поручује теста- У компарацији са библијском гномом „Ја сам
ментарно потоњим својим ријечима: „Ја сам живио онај што јест“ божанство Његошево је одређено. Оно
међу Вама, али ме нијесте познали, доћи ће вријеме је у пуној свјетлости „пантеизам“, јер оно што јесте
када ћете ме се ćећати.“ то је свуда у цијелој космичкој свеобухватности, па је
Расправљајући о Његошу као пјеснику – фи- ето и овај великан прошавши сферу музике громова
лософу, Петричевић диреференцира естетику као на- угледао Оног који кроз његове стихове говори: „Који
уку од примијењене формалне естетике. но сам океан воздушни/ Насијао сјајним острвима/
Његош није, вели Петричевић, имитаторски И вјенча их светим магентизмом/ Те погледом један
92
другог држе“. и социјалну етику. А њих како Петричевић слиједи
Прелазом на Његошев песимизам Дрљевића, нема у Његошевој, па ни постњегошевској
Петричевић уједно и консеквентно даје објашњење Црној Гори све до процеса који носе те феномене у
овог Његошевог пантеизма који долази у сукоб са пе- црногорском 20. вијеку.
симизмом пјеснику „импутираним“ од „Његошолога“ Његош са овим нема ништа заједничко. Он
др. Бранислава Петронијевића. не води „конкуретику“. Борбу једне класе или гру-
Философски Његошев излаз до у „жилиште“ пе људи против друге групе „двоножаца“, већ борбу
стварања доводи га до спознања једног универзалног херојског Црногорског народа са циљем да „тријеби
хармоничног реда ствари. губу из торине“ као и начелну борбу принципа тежећи
Пјесник као становник „јудоли плачев- остварењу највиших онтолошких вриједности на-
не“ снагом и интезитетом своје „идеје“ носи со- ционалне и општељудске, универзалне слободе и
бом овосвјетску борбу Бога и Ђавола, да би је ре- достојанства.
конструисао и на небу. Али борба није пореметила Упркос неуспјесима људског фактора,
хармонију. С пјесником она се вратила поново на овај Његош челичи вољу и не склапа компромисе са
земни „шар“ ђе бију вјековни бој правда и тирјанство. „нечовјештвом“ као етичком антитезом. У грандиоз-
Правда слабијег и тирјанство јачег. Јачег по снази, ном и гигантском „Bellum omnium contra omnes“ који
за којег је право само у топузу. Његов активитет у прожима и натуру и човјека, човјечанство, тоталитет,
борби који је на страни слабијих као Дроктфулт у Његош истрајава да види побијеђено тирјанство па
Борхесовој „Равени“, толики је, да демантује шопен- било оно репрезентовано екстериоризованом силом
хауровски пасивни песимизам заснован на одрицању. топуза или млетачким методама мекше манипулације
Гранични и са ничеанским замахом до једног истин- комплотом, преваром, тамничарством или пак
ског надчовјека. Свјестан је да се живот манифестује тровањем и мучењем – у свијету у којем се брука
само кроз борбено прожимање супротности: „Нека човјек са човјеком.
буде борба непрестанка/Нека буде што бити немо- Тај тријумф отвара „врата раја“ и крајњег
же/ Нека ад прождре, покоси сатана!/ На гробљу ће смисла животног борбеног активизма и витализма
изнић цвијеће/ За далеко неко покољење!“. У томе навјештајући ново доба у коме „ ће изнићи цвијеће за
је његошевски смисао борбе и живота на земљи. далеко неко покољење“.
Жртвом и смртношћу на нивоу јединке чоек гради Његош као филозоф није само објашњавао
бесмртност људске врсте кроз човјечанство. свијет. Тражио је да га измијени бољим. Само так-
Према Петричевићу „Горски вијенац“ је ви могу прожети драму човјека. И унутрашњу
чисто црногорска ствар. То је црногорски нацио- драму у човјеку. Само такви могу прожети драму
нални спјев и разговор народа црногорскога. „Лаж- човјечанства. И по томе, по свјетскости и најдубљој
ни цар, Шћепан Мали“ је дјело високе и изузет- духовности, Његош је у реду свјетских мисли-
не вриједности. Њиме је пјесник ријешио питање лаца. И по мишљењу не само Петричевића и ове
„јачега и слабијега, правде и неправде, зла и добра“. његове студије већ и бројних научних, философ-
Петричевић заступа Дрљевићеву тезу да је ских, књижевних, преводилачких и културолошких
Његоша изван традиције црногорског ритерства и ауторитета мондијалног значења, Његош је ствара-
религије немогуће оćећати и разумјети. Зато се он по- лац формата једног од највећих пјесника свјетске
пут Дрљевића критички аргументовано обрачунава књижевности.
са редукованим тумачењем Његоша и неуспјешним, Трагајући за Његошем као истинским херојем
покушајима атрибуције овог великог мислиоца у мисли и срца несумљиво се запажа свјетлост тог неу-
биће и духовност других, у српско антицрногор- гасивог свјетионика. Свјетоника који освјетљава пут
ство, а такође и начелом argumentum et contrario, у акцију и активизам против тирјанства и хедонизо-
са манипулацијама, злоупотребама и искривљеним ваног мамона над слабијим и искоришћеним.
третирањима Његошева дискурса. Петричевићева студија о Његошу није вра-
Петричевић апострофира хрватског писца и тила само великана Црногорског народа и нације
учењака Даворина Трстењака за којег „Типови Гор- пуној истини ослобађајући га од великосрпске хе-
ског вијенца су искључиво црногорски, филозофија гемонистичке атрибуције и асимилације, него и
спјева искључиво црногорска и у њој нема ништа из- његовом народу и Црној Гори у времену када су под
ван Његошеве родне и самородне Црне Горе“. оковима асимилације тражили слободу и своју бољу
Петронијевић је Његоша редуковао на будућност.
социјални дарвинизам тезом „Да је Његошева борба
за опстанак једнака Дарвиновој борби за живот“. От- Борислав Цимеша
уда кривотворитељево позивање на капиталистичку
93
Ријеч Сретена Вујовића на промоцији књиге проф. др Новака Килибарде „Црногорска хроника“,
Цетиње, 16. XII 2011.
Времена Мата Глушца
Ваше Блаженство, Митрополите Михаило, прихватљивим за савременог човјека. Таквом утиску
Даме и господо, поштоване колеге, драги се није могао отети ни Душан Костић, када каже да
ученици!
Промоција књиге Црногорска
Вечерас смо ту да промовишемо књигу др
хроника проф. Др Новака Килибарде дио
Новака Килибарде са идејом да у овом угодном послу
је едукативног пројекта намијењеног
учествују три генерације, почев од аутора преко мене
ученицима завршних разреда основних школа,
као некадашњег његовог студента до мојих ученика
у циљу упознавања са значајним ствараоцима
како би покушали овој промоцији, на већ реченом
и њиховим дјелима, као и са Централном
нивоу од стане домаћина дати и ону димензију коју
народном библиотеком „Ђурђе Црнојевић“,
свакако залужује, едукативну, као спону са младим
националном институцијом која чува писану
људима и надам се будућим настављачима изузетно
културну баштину Црне Горе.
тешког посла др Килибарде.
Кажем тешког, јер говорити о дјелу Новака
Килибарде подразумијева улазак у просторе
изузетно плодног и оригиналног стваралаштва, како Килибарда, цитирам „од патрљка прошлости прави
на литерарном, књижевно теоријском и књижевно цјеловиту животну слику“.
историјском тако и на плану полемичких студија, Уредник ове књиге и писац предговора,
те оном који уважени Борисав Јовановић назива Божидар Илијин Миличић на самом почетку каже
„кондензована језичка археологија“. У овом као сљедеће: Црногорска хроника, времена Мата Глушца
и ранијим дјелима присутно је приповједачко самим својим насловом наговјештава садржај
мајсторство, оно које често, од за многе штурог детаља
који је систематично распоређен између историје,
зна да направи цијелу складно урађену животну лепезу
углавном запамћене у народу, имагинације, која
у поступку гдје се надопуњују класично и модерно и својом фантастиком задовољава елементе људске
међусобно прожимају, до мјере у којој имамо утисак знатижеље за одгонетањем властитог постојања и
да присуствујемо неком древном магијском ритуалу, животне судбине.“
и оне која опет овакав поступак чини модерним и Цијенећи речено као добар увод у даљу
анализу господина Миличића, можда
би требало додати и то да Килибарда
по мом мишљењу у то „одгонетање“
не улази са свјесним наумом, већ по
некој врсти чудновате „инерције“
која је дата ријетким људима, јер
има оних који у свом раду припадају
одређеним институцијама, али и оних
који по свом умјетничком, научном и
творачком домету сами представљају
људе-институције, ненаметљиве попут
Ивановићевих „Људи сјенки“. То се без
резерве може казати за др Килибарду.
Рад др Килибарде бих условно
подијелио у три нивоа:
- Демистификовања народне
усмене књижевности и њене
злоупотребе, смјештањем у историјски
контекст, националромантичарских
тежњи, које су нашим просторима
нанијеле огромну штету како у
Митрополит и ђаци од којих су многи крштени у ЦПЦ животном тако и у умјетничком
94
смислу, по логици великог њемачког пјесника Гетеа, и прошлом и савременом. Килибарда нам открива
који каже: „Да би посједовао насљеђе предака, мораш праву „језичку ризницу“ која нема само ту димензију,
га заслужити“. Ерик Хобсбаум у том смислу сматра већ се преко ње пројектују, психолошка, етичка,
једним од кључних задатака историчара да буде етнолошка и историјска димензија, без предрасуда
„убица митова“ , а задатак историчара књижевности и заблуда чији заробљеници вољно или невољно
је пуно сложенији јер има улогу ослобађања љепоте остају многи савременици. Бројни свјетски познати
умјетности из погубног „загрљаја“ митоманске писци су са поносом истицали да су „одгонетнули“
представе прошлости садашњости и будућности; пар мање познатих ријечи, па се зато ваља осврнути
- Други ниво представља зналачко и на Ријечник мање познатих ријечи“ са краја ове
повлачење суптилне линије која раздваја али и на књиге гдје лингвиста др Аднан Чиргић наводи како
најквалитетнији начин спаја националне литературе је, цитирам: „објашњења неких ријечи и фраза
јужнословенских народа, доказујући на тај начин дао сам аутор“ што на најбољи начин потврђује и
тезу да умјетност по поријеклу јесте национална, лингвистички допринос црногорском језику проф. др
препознатљива по својим специфичностима, али Новака Килибарде.
да као таква представља опште добро и припада Ваља напоменути да би површни аналитичар
човјечанству. У том контексту Килибарда јувелирски богатог Килибардиног опуса могао упасти у замку да
педантно третира ову проблематику, не остављајући овог аутора смјести у историјски удаљени контекст,
мјеста дилемама, али ипак не затварајући се у „Времена Мата Глушца“. Међутим, он у свом
круг самодовољности, нуди простор у коме се могу приповиједању припада и прошлом и садашњем, о
пронаћи и будући културни дјелатници, и са чијег чему најбоље свједоче романи „Мозаик црногорске
непресушног извора се истински ствараоци могу хронике“ и „Епилог црногорске хронике“. Писац
бескрајно надахњивати, а они други лако, неповратно често кроз своје умјетничке визије спонтано и
погубити; мајсторски мијења временске токове, јер Идеја и
- Трећи ниво је сама спона између језика и Мисао, које попримају апсолутне димензије путују
приповиједања, гдје једно из другог наизмјенично у свим смјеровима. У том случају, према мом
произилази, и у чему нам Килибарда нуди пјесничком сензибилитету престају бити важне
драгоцјено виђење могућег развоја црногорског варљиве временске смјернице, јер се и у тзв. прошлом,
језика кроз вријеме. У необичном споју савременог, садашњем, будућем прелама Свеукупност, па и
архаичног, локалног, он мијења токове развоја и тренутак, који треба тек да дође; чим га домамимо
употребљивости језичког насљеђа, а да то ни у у Мисао, он постаје „будућа прошлост“ сасвим
једном тренутку не дјелује као насиље над самим реална у умјетничкој сфери, а „пророчка“ гледано
језиком, јер његова функција је једнако прикладна из угла свакодневице. Зато је мени лично блиска
помисао да је народни пророк
Мато Глушац у једном тренутку
био материјализована Идеја,
која као таква једнако припада и
прошлом и садашњем и будућем.
Убијеђен сам да је за
овакву тему, потребно далеко
више времена, од предвиђеног
трајања промоције.
Но, дјела су ту а
„покољења дјела суде“.
Учесници са промоције
95
Из црногорске дијаспоре
ЦРНОГОРЦИ СУ ЈЕДНО, А СРБИ ДРУГО
Путописно ćедочење о животу наших исељеника у далекој Аргентини.
Румени се небо над Мадариагом. почели да сију. Само око Мадариаге живјело је преко
Близу чувене плаже Пинамар, невелика четири стотине Црногораца; па се одило на руметин
кућа. У њој осамдесетпетогодишња Милица Маце да се бере, јер се сијало толико силе. Овђен смо по
Мартиновић, удата Мирковић. Рођена је у Бајицама педесет ектарија кртоле сијали, а свака ектарија има
крај Цетиња, а давне, 1930. године дошла је у Арген- шест рала земље. Једна ектарија давала је стотину
тину, прво, како вели, у град Санта Фе. врећа кртоле! Овђен се говори: као Црногорац. Сваке
- Свога мужа, Блажа Мирковића, нијесам по- године се на четрнаестог јануара купимо. То је Нова
знавала – каже Милица. – Моја браћа су се дружила с година црногорска. Срби су једно, а ми, Црногорци,
њим и рекла су ми: „Узми га!“ Али могу ти рећи, ми друго! Поп је ријетко долазио из Буенос Аиреса, па
смо се добро вољели! би смо одједном скупили по тридесеторо ђеце да се
Сјећа се Милица својих првих дана у Арген- кршћавају... Први пут кад сам посјетила стари крај
тини, далеко од Црне Горе, од завичаја. ишла сам вапором; било нас је пет женских, баш
- Тридесте је била велика криза овђен. Ар- фино смо прошли...
гентинци сиромашни; видим ђе дијете спава под Човјечна је Црногорка Милица. Прича о
чапром од говечета, разапетом на четири коца. То је Црногорцима; сачували су свој језик, обичаје, морал.
било овђен на Мадариагу 1930. године – вели Ми- - Нећете чути за Црногорца да је неког по-
лица. - Само, право да ти речем, није да се фалим, крао; зато нијесу дошли до великог богатства јер
Црногорци нијесу гладовали. Ја кад сам дошла није су чували образ. - каже Милица. – Зато ти вељу, ми
било Црногорца који је имао кућу, земљу, али, Богу овђен ако се ко разболи, ето сви Црногорци тамо; ако
фала, мало по мало, данас имају и куће и живо; имају се ко ожени, ето сви тамо...
свега! И све на лопату и шегу. Радили су Црногорци у Показује ми пространо двориште.
гору; ćекли су дрво. Требали су да окопају свуђ около, - Ми направљамо овђен зеље... Ми прављамо
да изгоре оне гране, да остане поље чисто и потље су као тамо – вели Милица. – Ми овђен стављамо маст
“Ми смо Црногорци, не дамо се”: Милица Мирковић, Иунице Јовановић, Босиљка Клисић и Будислав
Јовановић
96
у ламе и дура нам до љета... А, имам једно пипле; јануара. Ми смо Црногорци, не дамо се!
хоћемо да га уфатимо и убијемо; не да се; припне се У препуним просторијама Друштва Његош
на дрво... у Мадариаги, основаног 1936. године, говорио сам о
И остаде љупка кућица близу чувене плаже Његошу и Црној Гори, наглашавајући да са Његошем
Пинамар, црногорска, у Аргентини, далекој, а тако и преко његових идеја судјелујемо у свим крупним
блиској. природним и друштвеним збивањима. У Његошевом
дјелу сачувана је прошлост црногорског народа и
Мадариага слави Његоша то на начин који указује на њен високоморални и
вриједносни смисао.
Капље ноћ латиноамеричка; а мјесец, огро- Људско чињење кроз историју у тешким
ман, израња из непрегледне аргентинске равнице. околностима, учинило је Црну Гору познатом у
Босиљка Клисић рођена је у Мадариаги. свијету, јер је црногорски народ, увијек сукобљен са
Прича ми кад је била код љекара, а он је пита како бројним агресорима, показао да је историјски спосо-
јој је име. бан да досегне слободу као своју основну сврху...
„Босиљка“ – рече као из пушке стасита Босе. Излагање сам завршио старим црногорским
„Ма, не питам за презиме, него за име“, благословом: Траг ви се људима китио/ Чојство ви
зачуђено ће љекар. напредовало/ Куђ гођ одили – срећу наодили/ Људски
- Ми овђен ијемо овога меса аргентинског, живот живјели!
чувеног, али кад набавимо црногорску пршуту, мно- Проломио се аплауз; честитка Пека
го народа дође на то јело – каже Босе. – Овђен има Јовановића и Васа Јанковића, градоначелника Мада-
Шпањола, Италијана, Либанеза... Црногорци су вео- риаге, предсједника Друштва Његош које има близу
ма омиљени. Овђен кад је била криза, многи нијесу двјеста чланова, углавном треће генерације црно-
могли да се укопају, као да их је стрефила она црно- горских досељеника. Чланови су Црногорци, а, како
горска клетва „гроба ни укопа немао“. Али нема Васо рече, „има и понеки Далматинац“.
Црногорца који нема лијеп споменик. Сви кажу: тре- Васо Јанковић рођен је у Мадариаги. Његов
ба се угледати на Црногорце. То се, одоле са Мада- отац, Никола Јанковић, дошао је из родне Бобије у
риаге, добро види... Састајемо се за Нову годину, 14. Аргентину 1929. године.
Један од
предсједника Његоша
био је и Никола Клисић
који је 1927. из Лимљана
дошао у Јужну Америку;
упамћен као велики пре-
галац.
А када сам се
враћао у четири стотине
километара удаљени Бу-
енос Аирес, у аутомобил
ускочи Пеко Јовановић.
„Само да се“, како рече,
„мало испричамо“. Пита
о свему, интересује се за
све; за Црну Гору; да уга-
си носталгијом запаљену
душу своју.
Слободан Вуковић
(Из рукописа
књиге путописа
„У подножју
Кордиљера“)
ФОРМИРАН
ОГРАНАК МАТИЦЕ
ЦРНОГОРСКЕ У
МАКЕДОНИЈИ
Дана 02.11.2011 године у
Скопљу у просторијама ЗЦГМ фор-
миран је огранак Матице црногорске у
оквиру Заједнице црногораца у РМ. У
име Матице црногорске овом догађају
присуствовали су предсједник Мати-
це црногорске Бранко Бањевић и члан
управног одбора Новица Самарџић.
Акламацијом су присутни чла-
нови предсједништву донијели одлу-
98
ку којом се формира огранак Матице црногорске у Ово је била прилика да предсједник Мати-
оквиру ЗЦГМ и за предсједницу огранка изабрали це поклони прво фототипско издање Љетописа попа
Тању Вујисић, а за секретара Слободана Петровића Дукљанина које је издала Матица црногорска.
док су у чланство огранка приступили: Валентина
Дрекаловић, Бранко Јакшић, Радосав Рајо Марковић, Скопје, 02.11.2011
Ненад Вујадиновић, Бранко Горгевски и Мирко Ивана Јоксимовић
Вујисић.
Језичка грозница која је тресла Црну Гору у али да овим „ непознатим новим црногорским језиком
два врела љетња мјесеца (јул и август) била је таквог није говорила ни његова баба“. Ако би овај, однедав-
интензитета да би се, у њеном описивању, комотно но и „лингвистички стручњак“, пажљивије саслушао
могла употријебити реторика из Комунистичког ма- самог себе, јасно би закључио да ни његов говор није
нифеста Маркса и Енгелса – баук кружи Црном Го- црногорски, већ нека мјешавина екавско-ијекавског
ром – баук црногорског језика. Против овог баука, изговора српског језика, а камоли језик његове бабе
уједињеним снагама, хајкали су заједно, ваздакадњи који је формиран у другом времену и другачијем
оспораватељи укупног црногорског бића - српске државном оквиру. До тих крајева, због њиховог кас-
антидржавне странке у Црној Гори и њихови тра- ног припајања Црној Гори, тешко је допирао црно-
банти из НВО сектора, ПЗП која себе представља горски аутохтони језик, као што с муком и дан данас
црногорском партијом и један број медија на челу допиру вриједности црногорског државног и духов-
са таблоидом Вијести и „интелектуалним“ кругом ног бића. Други „језички стручњак“, и партијски
окупљеним око њега. У тој хајци су предњачили друг овог првог, којем у Америци „измјерише“ памет,
субјекти са „црногорским“ предзнаком. Мислећи а који, узгред речено, у скупштинским дискусијама
ваљда да ће - због „заслуга“ које им припадају у не може „потрефити“ два падежа ни на црногорском
вртању црногорске државности - њихов глас бити ни на српском језику, устврди да „говори црногор-
ауторитативнији и дјелотворнији. Но, сви су изгле- ском варијантом српског језика, а ко не говори тим
ди да су себе прецијенили, а грађане потцијенили, језиком тај је неписмен“. Овај исказ не би био толико
јер их они сваким даном све јасније препознају као значајан јер долази из политичке и духовне „барушти-
субјекте чија је дубина црногорске темељености, не“ странке која је свој морални и политички креди-
пропорционална дубини тоболца који им може га- билитет урушила предреферендумским лобирањем
рантовати материјалну корист. Тако је било и прили- у Америци против одржавања референдума о неза-
ком оснивања поменутог таблоида, као и приликом висности, непозивањем својег чланства да гласа за
усвајања Устава Црне Горе. Сада су тоболци неких вртање црногорске државности, као и најновијим
из окружења дубљи па су и њихови интереси окре- сврставањем у четничку коалицију потчињавајући се
нути према њима. Зато су, надомјешатајући недоста- четничком војводи, да нехотице не открива њихове
так аргумената жестином политичке реторике, кроз праве намјере. Њима придјев „црногорски“ служи
уста „лидера“ поменуте странке и из пера колумни- само као маска испод које ће касније бити лакше
ста и политичких аналитичара именованог таблои- „угурати“ српски садржај. Схватићемо то уколико
да, изашле најгрубље, најприземније, најбезочније и загребемо испод површине и уђемо у дубљу логич-
најнеистинитије оцјене о црногорском језику. Као да ку анализу овог исказа, која ће показати да он није
су шћели потврдити мисао Паула Коеља из „Алхеми- усмјерен само на негирање аутохтоности црногор-
чара“ да „Није зло што улази у човекова уста, него ског језичког бића, већ негирање и црногорског на-
је зло оно што из њих излази.“. Признајући му само рода, црногорске нације и државе, по чему је и језик
име, а оспоравајући му аутохтоност и језичку осо- добио своје име. У овом контексту, тек илустрације
битост, и приписујући му архаичност, дијалектизам, ради, заслужују помена небулозе и примитивизам
локализам и провинцијализам, заправо су покушали једног „шеширџије“, повременог колумнисте у свом
угушити његово онтолошко својство. Јер, ако он не таблоиду - који богами није могао ни чути ни на-
егзистира као биће у којем пребива битак подарујући учити црногорски аутохтони језик, јер у његовом
му своју бићевност, своју животност, односно ако родном крају њиме се не збори. Мјера сазнајности
нема своју садржајну пуноћу, може функционисати овог „мудраца“ може се цијенити по многим „би-
само као „празна љуштура“ која је склона трулежи серима“ разасутим у својим колумнама као што је
и брзом нестанку. У ниподаштавању и понижавању онај о „козачком удружењу језичких интелектуалних
његове норме као подлогу за „стручно и компетент- атамана“, или по овом најновијем којим црногорски
но“ разматрање овог питања, послужиле су бабе и језик и његове вишевјековне аутохтоне особитости,
ђедови ових „лингвистичких ауторитета“. Тако „ли- назива „новоговором“. Међутим најинтересантнији
дер“ ПЗП „призна“ да говори црногорским језиком, и „најубојитији“ му је онај који Хераклитово учење
100
о вјечном току и сталности промјена, ни кривом ни значи. Оће ова „професорица црногорског језика“,
дужном, приписа Марксу. по сваку цијену, да у назив језика „угура“ и придјев
Да апсурд буде потпун, потрудиле су се и три српски.
професорице на катедри за Црногорски језик Фило- Овакво стање свијести је плод скоро
зофског факултета у Никшићу, које под шињелом двовјековне запуштености и „загађености“ црно-
својих научних звања дадоше прилог овом ненауч- горског духовног простора. Црна Гора је, дијелом
ном хајкању. У том српском митоманском заносу и због немања сопственог научног кадра, а највећим
политичкој зајапурености, показујући на тај начин дијелом због немарности и потцјењивања културо-
да „Свет паланке постоји само у духу; сам дух па- лошког утицаја на формирање самобитности наро-
ланке је једна апсолутна паланка, за којом заостаје да и нације, пристајала на разноразне договоре који
свака стварност паланке.“ (Р. Константиновић су склапани без њеног учешћа, а били су штетни по
„Философија паланке“ Откровење 2004. год., стр. 6), даљи развој црногорског државног и духовног бића.
те да на овај дух нијесу имуни ни професори уни- Тако је и њен пристанак „баштињења“ језичких
верзитета, ове професорице поред већ изнешених норми Бечког и Новосадског договора, уствари
неутемељених негаторских оцјена, изнијеше и неке пристајање, слободно се може рећи, на „туђи“ језик.
нове, којима официјелну језичку политику окарак- Иако је у тој заједничкој језичкој норми инкорпори-
терисаше екстремно националистичком и расистич- ран и дио аутохтоног црногорског језичког насљеђа
ком. Јавном кампањом против актуелних језичких – ијекавица, његов највећи дио је проглашен анахро-
рјешења, у покушају да оспоре оно што је аутохто- ним, руралним, локалним итд., тако да није ни могао
ност црногорског језичког бића, оне су заправо по- наћи мјесто у Караџићевој и Белићевој језичкој нор-
казале да не поштују и не воле језик који предају. мативистици. Све до доношења новог црногорског
А, „језик је као кућа. Сваки човјек се у свом језику Правописа није било могуће да општецрногорски
осјећа као у својој кући... Не вољети га значило би фонеми (гласови), настали јекавским јотовањем (Ђ
бити несрећан као безумник којем је омрзнула своја и Ћ), угледају „свјетлост дана“. Таква језичка поли-
кућа“ (Пјерпаоло Грецо-италијански писац и профе- тика, која је „забранила“ коришћење јотованих об-
сор орјенталне филозофије у интервјуу „Побједи“). лика ријечи (ђед, прађед, ђевојка, ђеца, овђе, ћерати,
Не поштујући црногорски језик оне заправо не поћера, лећети итд.), довела је до тога да се службена
поштују Устав, законска и подзаконска аката из ове кореспонденција и школска настава – ни у писаној
области (Правопис и Граматику), ниподаштавајући ни у говорној форми, није могла обављати језиком
на тај начин, као и сви вељесрпски националисти, којим су се Црногорци одвајкада служили. Да не
државу у којој живе. Мада, се није могло ни очеки- говоримо о два фонема, која су се, и поред њиховог
вати другачије понашање ових професорица ако се „ишћеривања“ из азбуке и абецеде, снажно одржа-
зна да једна од њих говори чистим српским језиком, ла у говорној употреби на цјелокупном простору
дакле екавског изговора, не трудећи се да свој језик Црне Горе, и као такви, новим црногорским Право-
примјери називу катедре на којој је професорица, док писом преточени су у два нова графема (слова) ć
је друга, до скора, а можда је још увијек, у одбору и ź. Ове карактеристичне црногорске фонеме, до
за стандардизацију српског језика САНУ. Ова трећа, сада није било могуће користити нити у слободној
мање експонирана у јавности, изјави да је, када је у писаној кореспонденцији, нити у књижевној форми.
питању назив језика, ово најреалније рјешење, мада Без њих су многи црногорски топоними изгубили
каже могао се звати и црногорско-српски, те да су могућност писаног изражавања као што су: Ćенокос,
она и један црногорски књижевник још 2003. годи- Ćениште, Паćи до, Паćа главица и тд. Уставним
не предлагали да се језик зове црногорско-српски именовањем црногорског језика и доношењем пра-
или обратно. Овој професорици, сви су изгледи, вописних рјешења, вратили смо у живот оно што је
вријеме је стало прије осам година! Њеној мисаоно- вјековима било осуђено на „илегалу“. Вратили смо
сти страно је општеприхваћено учење Хераклита о достојанство, језику, држави, нацији и народу који се
вјечном току и сталности промјена! Оваква анахро- њиме служи.
на промишљања неспојива су са академским звањем Но не лежи враже, изгледа да је Црној Гори
професора универзитета. Зар је потребно ову про- историјски усуд да направи један корак напријед, а
фесорицу подćећати да је те године, на коју се она два назад. Мада, мора се признати да овог пута то
позива, уставни назив језика био српски ијекавског нијесу два већ пола корака, али ако се крене овом
изговора, да је послије три године Црна Гора на ре- непринципијелном компромисерском путањом доћи
ферендуму врнула своју државност, а годину након ћемо и до два, тако жељно исчекивана од стране
тога донијела Устав који прописује да је у Црној Гори опозиције (у) Црној Гори. То се не би могло десити
црногорски службени језик. Али то њој ништа не да је њена власт свјесна колики је значај именовања
101
наставног предмета уставним именом језика по који су једно вријеме здушно сарађивали са парла-
даљи процес његовог истинског прихватања, посеб- ментарним антидржавним странкама у Црној Гори,
но од стране младих генерација, и да је свим својим могли узвући поуку из овог примјера.
бићем привржена правној држави и поштовању Не чуди што је на овакво компромисерство и
правног поретка, као и духовним и идентитетским ултиматум пристала ДПС, у чијим је редовима, поред
вриједностима, које су услов опстанка црногор- оних искрених приврженика црногорске државности
ске нације, народа и државе. Да је тих вриједности и њених идентитетских вриједности, један значајан
свјесна онемогућила би ванинституционално-не- број чланова интересно везаних за ову партију, који не
легитимно мијењање законских и уставних норми. виде даље од своје користи. О томе најилустративније
Не би подлегла притисцима и уцјенама горе поме- говоре резултати потоњег пописа на којем је,
нутих субјеката и појединаца, који су с једне стране захваљујући највећим дијелом овој ДПС интересној
били усмјерени на заустављање црногорског еволу- групацији, која не схватајући или не желећи да схва-
тивног духовног процеса и враћања точка историје ти, да је црногорски језик бит црногорске нације, ис-
на предреферендумски период, а с друге стране, да казана једна доста велика разлика између процента
покажу да се црногорска власт не потчињава праву, оних који су се изјаснили да припадају црногорској
односно Уставу, законима и подзаконским актима, нацији и процента оних који говоре црногорским
које је она креирала и које је дужна најенергичније језиком. Међутим, није природно, нити је досад било
бранити и онемогућити њихово деструирање. На- својствено СДП као државотворној партији од свог
жалост, опозиција (у) Црној Гори је у свом науму оснивања да, пристајући на Лукшићев Споразум
успјела. Пристајући тако, да због добијања дату- са опозицијом којим се дефинише наставни назив
ма преговора са ЕУ, попушти ултиматумима и при- језика; црногорски – српски, босански, хрватски, за-
хвати промјену назива наставног предмета у шко- право свјесно пристане на ову антиуставну, антид-
лама, коалиција на власти је заправо пристала на ржавну и по црногорско духовно и културолошко
заустављање процеса црногорске еманципације и на биће погубну одлуку. Јер је као дан јасно, ако не свима
нелегално и нелигитимно деструирање црногорског а оно бар јесте писменијој популацији црногорских
Устава. Треба ли овом приликом подćећати црногор- грађана, да цртица која раздваја службени и језике у
ску власт на Сократове ријечи које је изговорио при- службеној употреби није интерпукцијски знак који их
ликом суђења и касније када га је Критон наговарао хијерархијски вреднује, већ знак који их ставља у исту
на бјекство из затвора, да „није неправда слушати раван. Ова заједничка језичка „идила“ је допринијела
државне законе него је неправда силом их обарати“ да се, досад претежно супростављени политички
(Платон - „Одбрана Сократова“ и „Критон“). Или језик предćедника Скупштине, Ранка Кривокапића
на примјер Македоније која, чувајући своје државно који каза да је овом нормом „Устав одбрањен“, и
достојанство и не пристајући на ултиматуме Грчке и предćедника државе Филипа Вујановића, који поручи
ЕУ везано за промјену њеног имена, већ дуже година грађанима „да је све по Уставу“, преточи у политич-
одлаже своје напредовање ка ЕУ. ко и језичко јединство. Нека је са срећом помирење!
Трулим компромисерством којем је кумовала А колики је правни легитимитет ових рјешења го-
коалиција на власти, не само да је страдао Устав, већ воре накнадне изјаве двојице коалиционих челника
је њиме направљена велика неправда аутохтоном Ал- (Р. Коњевића и М. Вуковића), као одговор на нове
банском народу у Црној Гори који јој је традиционал- захтјеве четничке коалиције око промјене Устава у
но лојалан, и који је дао свој немјерљиви допринос дијелу који се односи на језик, заставу и химну, који
вртању црногорске државности. И на овом примјеру углас кажу да више уступака неће бити, те да је ово
се потврђује да је профитабилније бити негатор Црне посљедњи који је урађен због добијања датума пре-
Горе него искрени приврженик њеног бића. Иако је говора са ЕУ, односно даљих европских интеграција.
парламентарна опозиција (у) Црној Гори (СНП, Нова Када је ријеч о језичком и политичком
и ПЗП) били априори против уграђивања њихових јединству два предćедника треба упозорити да, као
захтјева у Закон о избору одборника и посланика, што је сваки савез и прихватање рјешења антидржав-
коалиција на власти, да је имала воље, нашла би на- них странака штетно по Црну Гору, тако је и свако
чин и средстава да изађе у сусрет њиховим, рекао „помирење“ са политичким ставовима предćедника
бих скромним захтјевима, који нијесу били штетни Вујановића, па макар било оно језичког карактера, по-
ни по Устав, нити по црногорске државне интересе. губно за укупне црногорске интересе. Недостојност
Одбијањем ових захтјева, бојати се, направљена је којом овај „државник“ у континуитету обавља ову
велика и ненадокнадива штета у погледу повјерења узвишену функцију показује свакодневно. Потврду
Албанаца у Црну Гору и њене друштвене снаге. Мада томе можемо наћи и у најновијим примјерима који
би и поједини лидери албанских политичких партија, се односе на: лобирање за неуставну измјену име-
102
на језика у школама; оправдавање не интонирања црногорским гласачима. Зато се враћа својој никад
црногорске химне на свечаним ćедницама скупшти- потиснутој, страственој љубави - српству и српским
на општина у којима је на власт опозиција, као и партијама, надајући се да ће му оне узвратити истом
његов најновији доживљај задња два стиха химне, мјером. Занаго им је, досадашњим подражавањем
која су узгред речено, најузвишенија ода црногор- њихових антидржавних работа, мирита, и то добро,
ском родољубљу; манипулације везане за канонско да га здушно пригрле!!!
устројство Митрополије црногорско-приморске; У контексту ових дешавања поставља се
оправдавање Амфилохијевих непочинстава у току питање, каква је разлика између непоштовања држа-
рата на овим просторима, као и његове антидржав- ве њених идентитетских вриједности од стране
не дјелатности у Црној Гори, те вријеђања црногор- опозиције (у) Црној Гори и овог нелегалног и неле-
ске нације, негирајући је и називајући Црногорце гитимног деструирања Устава од стране готово свих
Ђиласовим копиладима и комунистичким накотом, странака у парламенту? Каква је разлика између
итд. О томе ни једне ријечи осуде!!! Али нађе за оног буквалног цијепања Устава у Скупштини Црне
сходно, додворавајући се вељесрпским политичким Горе, од стране једног посланика и овог најновијег
партијама и СПЦ у Црној Гори, да се грубо обрачу- у чијем су „цијепању“ учествовале и партије које су
нава са искреним црногорским патриотама, истим биле његови креатори? Мишљења сам да је ово мно-
оним који му омогућише да ćедне у предćедничку го тежи облик, јер се онај први може третирати као
фотељу независне црногорске државе, називајући изоловани политички инцидент, а овај потоњи као
их црногорским екстремним националистима и шо- стање „тешког политичког обољења“ које производи
винистима, не објашњавајући коју то нацију, народ и политичку свијест у којој политичке партије функ-
вјеру ови „шовинисти“ вријеђају, мрзе и не признају. ционишу као над уставни и над законски субјекти.
Са онима који су деведесетих година чинили црно- Партије су све а Устав и закони ништа!!! Тиме се
горски антиратни покрет и стали на браник црногор- успоставља један партитократски систем, који је,
ске мултинациналности, мултиконфесоиналности овог пута наишао и на снажну подршку медија табло-
и мултикултуралности, који су стајући у одбрану идног карактера и интелектуалног круга окупљеног
ових вриједности стали у одбрану части, образа и око њих, који су управо оштри критичари оваквих
достојанства Црне Горе, чувајући на тај начин наду у појава и „непоколебљиви борци“ на успостављању
вртање њене државности и независности. За те часне правне државе. На овом примјеру се показало да
намјере и чињења ови антиратни активисти и црно- је њихова „принципијелност“, заправо, зависи од
горски патриоте, од овог истог Филипа Вујановића њихових политичких интереса. У свијетлу изнесених
и његових сљедбеника, који су деведесетих годи- чињеница, које доста убједљиво говоре о томе да жи-
на здушно спроводили шовинистички вељесрпски вимо у таквом политичком миљеу у којем су парла-
пројекат, добише тих година епитет усташа, што ментарне политичке партије спремне да, користећи
је исти садржај а ново паковање. На овај начин он своју моћ, а под изговором смиривања политичких
посредно шаље поруку и заговорницима црногор- напетости, крше или подржавају кршење Устава и
ског идентитета и црногорских вриједности из своје закона, поставља се питање да ли смо као држава
партије (Милу Ђукановићу, Мишку Вуковићу, Мила- и друштво уопште спремни да слиједимо европске
ну Роћену, па и Игору Лукшићу који још увијек тражи вриједности и као такви завриједимо статус члана у
себе разапет између својих амбиција и искрене при- ЕУ? Ово политичко, па могло би се рећи и друшт-
падности црногорском идентитету и вриједностима, вено антиуставно једногласје, које је прошло и без
итд.), који су много оштрији критичари вељесрпског значајнијих реакција од стране друштвених субјеката
национализма него било ко од учесника антиратног црногорске провенијенције, не оставља много опти-
покрета из деведесетих година, да неће без жестоког мизма да ће иницијатива (уколико је процесуирана)
отпора доћи до заокружење црногорског културног Матице црногорске о заштити имена и смисла црно-
и духовног бића, и његовог идентитета, како је то горског језика пред Уставним судом, наићи на његову
најавио предćедник ДПС Мило Ђукановић. Овакви позитивну реакцију. Јер, нереално је очекивати да ће
ставови, јасно га приближавају идеологији војводе при оваквом једногласју, Уставни суд исказати по-
Мандића, који по узору на Србију, тражећи подизање требан ниво свијести о нужности санкционисања
споменика Дражи Михаиловићу, тражи ревидирање неуставног понашања које удара на један од носећих
историје и изједначавање антифашиста и фашиста. стубова црногорске државности, те имати тај степен
Предćедник Вујановић на ове захтјеве не реагује , али самосталности којим би се потро овај антиуставни
брине за антифашистичко „здравље“ грађана Црне општеприхваћени консензус.
Горе на које могу утицати два стиха црногорске хим- Посматрајући најновија дешавања кроз
не. Не реагује зато што зна да му више нема пута међу призму понашања коалиције на власти, која је ис-
103
казала спремност да на штету црногорских инте- против Црне Горе Српске православне цркве Европ-
реса и црногорског правног система, прави уступ- ском суду за људска права у Стразбуру због повраћаја
ке око питања која су децидно нормирана Уставом, имовине, те прикључења тој тужби државе Србије,
поставља се логично питање: како ће она, хоће ли довољно јасно говори о намјерама српске државе и
и кад, приступити рјешавању оних питања која о улози коју, у Црној Гори нерегистрована, дакле и
немају уставну снагу, а која су од пресудног значаја нелегалана, СПЦ има у остварењу вељесрпског хеге-
за еволуцију црногорског духовног бића, као што је монистичког пројекта. Међутим, нијесу сви „пробле-
рјешавање питања ЦПЦ? Бојати се да ова најновија ми Црне Горе изван Црне Горе“, како своју искрену
дешавања око црногорског језика, најаве премијера забринутост за њену даљу судбину, желе предста-
Лукшића о склапању споразума са Црногорском вити поједини црногорски интелектуалци – патрио-
митрополијом СПЦ, по угледу на склопљени спо- те, па и одређени кругови политичара из владајуће
разум са Католичком црквом, те притисак највећих коалиције. Проблеми Црне Горе у највећој мјери
државних званичника (Лукшића и Вујановића) да се су плод трулог компромисерства, неодлучности,
Митрополији црногорско-приморској да већи степен помањкања државничке чврстине и енергичности
самосталности, сугеришу да не можемо бити опти- њене власти у примјени закона, санкционисања не-
мисти у погледу повољног одвијања процеса везаних законитости у раду свих појединаца и институција,
за афирмацију црногорских аутентичних интереса и недозвољавању нелегалног дјеловања – без дозволе
црногорске духовности, односно да ће се приступи- државе, било којој институцији, макар се она зва-
ти озбиљном рјешавању статуса ЦПЦ и враћања јој ла и СПЦ, те непоколебљивости државних органа
опљачканих добара. Сва је прилика да поменути зва- да бескомпромисно стане у заштиту црногорских
ничници, а могуће и ДПС у цјелини, покушава успо- државних, националних, духовних и идентитетских
ставити неку нову анационалну православну цркву у вриједности. Докле гођ црногорска власт не буде
Црној Гори чију би основу чињела МПЦ Српске пра- чврста у опредјељењу да наведена питања ријешава
вославне цркве, што би био незабиљежен примјер у брзо и ефикасно, остаће велики простор у којем је
православном свијету. С друге стране, у црногорско могуће умножавање незаконитости по разним ос-
духовно и национално биће био би „убризган вирус“ новама, негирање црногорске државности, нације,
који би га изнутра разарао. Немогућа би била мисија цркве, језика и државних симбола, што би дове-
на „превредновању свих вриједности“ Митрополије ло до наставка асимилације Црногораца, а то би,
црногорско-приморске, односно њеног одрицања од објективно говорећи, било оптерећујућа за укупне
досадашњих вељесрпских светосавских духовних друштвене односе, и знатно успорило рјешавање еко-
назора, „окајавања гријехова“ и спирања прљавштине номских, социјалних и осталих питања која тангирају
која је „таложена“ ратно-хушкачком пропагандом црногорску друштвену сцену.
и благосиљњем ратних злочинаца и злочина које су
ови направили на простору бивше Југославије. Због,
тога би било вријеме да се црногорска држава, окрене
својој цркви, која је утемељена у црногорској држа-
ви и њеним вриједностима. Да се онај дио власти од
којег фактички зависи њен „пуни живот“ (ДПС), ока-
не приче о канонском устројству јер то није њихов
посао, већ по узору на Македонију, призна је као
незаобилазног партнера и црногорску институцију
чија је духовна мисија од непроцјењивог значаја
на изградњи свијести о црногорској самосвојности
и вриједностима које она са собом носи. У супрот-
ном, црногорско културолошко и национално биће
неће „дисати пуним плућима“, а борба Црногораца
за „чист ваздух“ који ће им омогућити заокруживање
свог културолошког, духовног и националног бића,
отећи ће се у недоглед.
Црна Гора јесте и данас, као што је била и у
прошлости, суочена са јаким притиском званичног Бе-
ограда, који преко својих сателита (српских партија,
НВО и СПЦ) жели да је, у државном смислу унизи
и идентитетски уништи. Најновији примјер тужбе
104
Вукашин Спасојев Драшковић (87), зеленаш
(разговор обављен у његовом стану у Котору, 12. 10. 2011. године)
ЦРНА ГОРА ЈЕ ЗА МЕНЕ СВЕТИЊА!
- Ја сам Вукашин Спасојев Драшковић. Рођен виђели да њихов брод упловљава у барску луку. Тада
сам 8. маја 1925. године, на Чеву. су виђели да су их Талијани преварили! Предали су
Колико је било вас ђеце у породици? се србијанским властима, које су биле у Црној Гори,
- Било нас је шесторо ђеце. Имао сам једног јер им другог излаза није било.
брата и четири сестре. Шта им је власт урадила?
Чиме вам се отац бавио? - Разоружала их је, помиловала и пуштила
- Отац ми је био официр црногорски, потом кућама - уз претходно обећање комита да ће поштова-
је отишао у Гаету. Тамо је добио чин поручника. ти ту нову, србијанску власт у Црној Гори. Србијанске
Отац вам је, дакле, био зеленаш? власти у Црној Гори прогласиле су општу амнестију
Јесте. Био је до краја зеленаш. свим комитима, уз услов да ови положе заклетву да
Је ли учествовао у Божићном устанку? ће бити лојални њиховој власти.
- Јесте. Дошао је са Крстом Поповићем из Гдје је ваш отац, Спасоје, након тога по-
Гаете у Црну Гору и учествовао у новом устанку. шао?
Борио се у Катунској нахији. Био је са Крстом и са - Пошао је на Чево и тамо озидао кућу. Има-
многим другим тадашњим зеленашима. ли смо двије куће, у једној је живио стриц Ђуро, он
Када је Спасоје поново отишао за Италију? је био комитски капетан. Погинуо је приликом на-
- Отишао је 21-ве године, кад је већ видио да пада комита на Цетиње, на Бадњи дан, јануара 1919.
је пропао устанак. Одмах након тога, сви комити у године, кад је почео Божићни устанак. Ђуро је био
Италији су демобилисани. Мој отац се био јавио да комитски вођа, предводио је комите који су напа-
са једном групом иде за Русију, јер су сви комити мо- ли Цетиње. Преко 100 комита је изгинуло тада око
рали тада напуштити Италију. Крсто Поповић је тада Цетиња, јер је била лоша координација међу њима.
пошао за Аргентину. Талијани су, тобош, ту групу, Нијесу се били усагласили међу собом око почетка
у којој је био и мој отац, упутили бродом за Русију. напада - неки су напали, неки нијесу. Након пораза
И они су мислили да иду за Русију, све док нијесу на Цетињу, неки комити су се вратили кућама, неки
разбјежали у шуму.
Је ли још неко од ваших ближих рођака
био у Гаети?
- Јесте. Било је још мојих рођака -
Драшковића, Чевљана, који су били у Гаети. Моји
рођаци су фактички сви били зеленаши. Био је зеле-
наш Марко Новаков и Алекса Новаков, они су били
комите. Стојан Поповић, командант србијанског
одреда на Чеву, који је гањао комите, говорио је за
Марка Новакова, а Марко је имао велико стопало,
пола метра: „то је Марко Новаков туда прошао и га-
зио снијег“.
Шта вам је било са оцем, када се вратио
на Чево? Чиме се бавио?
- Бавио се земљорадњом и трговином. Купо-
вао је стоку у Никшић и продавао је у Котор. Умро
је 58-ме године. Никад није престајао бити зеленаш!
Између два рата био је чувар кутије Секуле Дрљевића.
Је ли учествовао на Петровданском сабо-
ру 1941. на Цетињу?
- Није. Није био ни позван, као што многи
зеленаши и Катуњани нијесу позвани. Није ни Крсто
Поповић позван. Крсто се није сагласио са тим про-
гласом о стварању независне Црне Горе под окриљем
Талијана.
Је ли Спасоје учествовао у
105
Тринаестојулском устанку? 43-ће године, пјешке до Враћеновића да му донесем
- Јесте. Био је командир чете на Чекању. Сви преобуку и нешто хране. С њим у чети је било још на-
су били на устанак. Прво су разоружали карабињере ших блиских рођака. Неки од њих, Машан и Ђурица,
на Чеву, а онда су пошли на Чекање и ту су се били су чланови Партије прије рата, па су напуштили
посвађали зеленаши и партизани. партизане и отишли са мојим оцем у зеленаше.
Зашто су се посвађали? Шта је било с Вама?
- Након што су устаници разоружали - Ја сам се прво био прикључио партизанима.
талијанске карабињере на Чеву, пошли су ка Цетињу, Када?
спремали су се за напад на Цетиње. На Чекању - У јулу, 44-те године.
је избила свађа између партизана и зеленаша око Зашто сте се прикључили партизанима, а
командовања. Надгорњавали су се међу собом ко сви Ваши су били зеленаши?
ће од њих командовати четом, одредом... Ту је био и - Зашто?! Зато што сам морао! Наишли су
Владо Дапчевић, који је организатор устанка на Чеву. партизани и повели ме! Нико ме није пито - оћеш
Владо је држао све партизанске јединице под својом ли?, него ајде са нама! А ако нећу, знао сам шта ме
командом. Мој отац и други зеленаши су се издвојили, сљедује. Послије сам, с партизанима, ишао у по-
хтјели су да формирају своју војску. Партизани су их пуну Треће дивизије, командант је био Саво Бурић.
онда похапсили и повели у Куново Присоје, у своју Онда смо пошли у попуну Пете, Седме и Девете
команду, и ту их затворили. црногорске бригаде. У Колашину смо распоређени
Кад је то било? по јединицама. Мене је запало у четврту чету, трећег
- То је било у јесен 41-ве године. Онда су се батаљона. Пошто сам ја био пораса (велики), били
Чевљани дигли и кренули на Куново Присоје да ос- су ме задужили са пушкомитраљезом – „шарцем“.
лободе заробљене зеленаше. Тад је мој брат од стри- А који су гођ били задужени са „шарцем“, одмах су
ца, Ђуро, казао: „Мало је што су ми партизани убили добијали чин десетара. Тако сам ја одмах постао де-
оца, него сад оће још и стрица да ми убију“! Напуш- сетар. Добио сам комплетно ново одијело. Енглези
тио је партизане и пошао с Крстом Поповићем. Био је су из падобрана, код Берана, као помоћ партизанима
Крстов главни савјетник. бацали униформе.
Колико је Спасоје остао у партизанском Колико сте остали у партизанима?
затвору? - Нијесам много.
- Није се дуго задржао. Јер није прошло 24 Ђе сте све били?
сата, дошли су зеленаши са Чева у Куново Присоје. - Свуђе. Пратили смо Четврту бригаду док је
Партизани су их морали пуштити из затвора, и пуш- прошла Ђаловића клисуру, испод Бијелог Поља, па
тили су све осим Душана Вуковића. Душана су по- се вратили послије са Деветом бригадом на Подгори-
слали код Блажа Јовановића на Биоче. Кад су га тамо цу да нападамо.
довели, Блажо га је пуштио кући. То је било 44-те.
Колико су тада зеленаша партизани ухап- - Да, у јесен. Ишао сам тада с партизанима
сили и затворили? пјешке од Тутина до Берана - бос по снијегу! А био
- Било их је двадесетак. Мој отац је, на- је снијег метар нападао. Нијесу имали никакве обуће
кон тога, пошао на Цетиње и прикључио се Крсту да ми дају! Била је зима, 4. децембар. Нокти су ми
Поповићу. Готово сви стари комити били су се отпадали од смрзлине. Чини ми се да ме и дан-данас
прикључили Крсту. Онда је педесетак зеленаша из- зебу ноге због тога. Сатима смо пјешачили. Страшно
ашло на Ћеклиће, и ту су разбили партизане. Ту је је било! Кад смо стигли у Беране, дали су ми ком-
био батаљон партизана. петно нову енглеску униформу. И ципеле нове. Боже
Кад је то било? мили, те моје среће! Чини ми се да никад у животу
- То је било у прољеће 42-ге године, кад су нијесам био тако срећан, као тада с новим ципелама
партизани почели одступати за Босну. Мој отац је био и одијелом!
командир чете зеленаша и остао је са Крстом док је Јесте ли били у болници на лијечењу?
гођ Крсто био на челу војске – до јесени 43-ће године. - Нијесам. Нокти су ми отпадали од промр-
Након тога, мој отац је отишао кући. злина, али ми ноге нијесу биле промрзле. А и нијесам
Ђе сте Ви били за то вријеме? ни имао ђе поћи у болницу...
- Био сам кући, на Чеву. Нијесам се Јесте ли водили борбе против Њемаца,
прикључивао никоме. Кући сам био са мајком, се- четника...?
страма и млађим братом, а отац је био у рату. Он је - Јесмо, и против Њемаца и против четника.
стално био са Крстом, у његовом штабу. Био је на Против Њемаца смо имали „гадну“ битку на мосту
Враћеновићима командир чете. Ишао сам код њега, на Биоче, код Подгорице. Партизанска команда је
106
нас деветнаест бораца задужила да срушимо мост на Вас?
Биочу. Међутим, набасали смо на Њемце, који су на - Не, нико без ја. Чекао сам подуго шћућурен
нас осули паљбу. Од нас деветнаест, погинуло је се- у једном грму. Кад сам видио да су четници отишли
дамнаест, а двојица су преживјела. Ја сам био један даље, почео сам полако да пузим, да ме Њемци не
од те двојице који су преживјели, други је био један би виђели, према Вељем брду. Читаво Веље брдо сам
из Краља барских, од Берана. Нас двојица смо се два препузао. Кренем пут Комана, знао сам да су тамо
дана крили по околним брдима. Њемци су нас уфати- партизани, али нијесам знао тачно ђе се налазе. Кад
ли након другог дана на Пелевом бријегу и довели на сам био преко неког канала, учињело ми се да га
Биоче, свезане жицом. Тада ме је спасио Марко Попи- могу прескочит. Ја се затрчим, па право посред воде.
вода. Он је био четнички војвода, случајно је наишао А зима, студено... Сједнем у један грмен, савијем ци-
на Биоче и видио нас двојицу свезане. Марко дође и гару, оћу да укрешем упаљач да је упалим. Виче ми
почне да псује нас двојицу – нема шта нам није реко! неко: Не пали, не пали! Не знам ко је! Прилази ми
Псује нас што смо партизани, издајници..., свашта! чојек, видим шубару носи на главу и за њим иду још
Напослетку пита мене – чији сам? Ја сам Спасоја неколицина. Ко сте ви?, питам. Није битно ко смо ми,
Драшковића, с Чева, вељу ја. Јеси ли ти Мрдовић? но ко си ти?, каже он. Одмах ја виђех да су партиза-
А ми смо на ужи огранак нашег братства Мрдовићи ни, па овај њихов командир чете носи шубару да се
- тако нас зову. Јесам, вељу. Знаш ли ти да смо ми замаскира. А звао се Спасоје Радуловић. Лијепо ме
кумови?, пита ме он. Ја слегнух раменима. Мени је дочекао. Повео ме његовој кући и донио ми велики
покојни Илија Радованов крстио сву ђецу и вјенчао хљеб да једем. А ја нијесам ништа јео неђељу дана...
мене и жену, каже ми Марко. Поче, онда, да виче на Промзао, изнемого... Хљеб диван... Овај Радуловић
оне Њемце, горе него малоприје на нас. А говорио је каже својој жени: дај му доста хљеба и меда! И она
одлично њемачки. И оде он право у њемачку команду. ми то даде. Поједох ја неколика залогаја, али – не
Мало затим, изађе неки официр њемачки и нешто на- могу више! Не могу да прогутам! Ујутро ми је ка-
реди војницима. Двојица приђоше, развезаше нас и зао: да сам ти дао само љеба да једеш, прејео би се и
пуштише, а Њемци одоше некуд даље. Нас двојица одмах би цркао. Овако, са медом, нијеси могао пуно
остадосмо с Марком, који нам сави по цигар дува- појес љеба! И то ме је спасило. Ја сам послије отишао
на, била је нека „Неретва“, јер ми нијесмо могли да у партизанску команду мјеста, у Комане, ту сам пре-
савијемо зато што су нам руке биле утрнуле од жице. спавао. Дали су ми пратњу од Комана до Брчела, и ја
Ускоро и Марко Попивода оде даље, а нас четници наставим кући.
стрпају у затвор. Сву ону нову одјећу с мене скинуше Ви, дакле, нијесте хтјели више у партиза-
и дадоше ми да обучем нешто кратко и уско. Четници не?
су навече нас седамнаест партизана, које су заробили, - Не, отишао сам право кући.
повели на стријељање, на Забјело... Шта Вам кажу ови у команди, кад сте им
Зашто су вас четници водили на рекли да нећете више у партизане, него да оћете
стријељање, ако су вас претходно ослободили?! кући?
- Јер смо били партизани, а Марко Попивода - Нико ме ништа није ни питао. Само сам
је отишао и није имао ко да нас штити! Била је ноћ реко да идем кући, и они су ми дали пратњу. Пошто
кад су нас водили. Неки Бајо Вујовић, с Чева, вели сам био изнемогао и исцрпљен, неки Крсто Савов
ми: бјежи, е ћеш погинути ноћас! Кад смо дошли је интервенисао код медицинских радника те су ми
на Везиром мост, код Подгорице, на једној кривини, дали боловање.
видим ја да иду камиони њемачки преко моста. Чет- Шта је значило боловање у то вријеме?
ници нас прибијају уз ограду, да би камиони могли - Да сам ослобођен, да не идем у јединицу.
проћи. Кад је један камион пролазио поред мене, ја у Партизани су Вам, дакле, дали боловање.
том трену уграбим, скочим и закачим се отпозади за - Да. Био сам на боловању скоро мјесец дана.
камион! А знао сам да четници неће смјети да пуцају Једне прилике, кад су партизани дошли на Чево - то
у камион њемачки, јер нијесу знали шта је у камиону! је било 44-те године кад су дошли партизани на Чево
Чим смо мало разминули мост, ја скочим с камиона и - затворили су мога оца, Спасоја и још неке људе
сакријем се у шумицу. Киша пада, ништа се не види. – и оне који су били криви и оне који нијесу. Ухап-
Четници се даду у потрагу за мном, пуцају около, сио их је Мирко Гардашевић, који је био партизан-
довикују се... ски командант мјеста на Чеву. Јошо Ђуричић је био
Кад је то било? замјеник команданта, а Илија Гиљен је био комесар.
- Побјегао сам од четника 4. децембра 44-те Мирко Гардашевић је, дајебог, увијек трчао пред ру-
године. дом. Каже мени: Оца ћемо ти стријељати, а тебе ћемо
Је ли још ко побјегао том приликом, осим унаприједити у официра! Био је осион, брз на ријечи,
107
галамио је, више него што би нешто учинио... ски залив по нас. Један наш чојек је посматрао из
Ђе је то било кад Вам је Гардашевић то даљине (из пећине) како брод прилази у Залив. Он
реко? је примијетио да и партизани прате тај брод, да је от-
- На Чеву, у кући војводе Петра Вукотића - у кривен. Брод се био примакао Заливу, но кад су ови
његовој кући је била команда мјеста. на броду сазнали да их партизани вребају, истога
Шта је било с њима? момента су окренули назад брод и побјегли. Ми смо
- Кад је Вељко Мићуновић дошао на Цетиње, били дошли у Ковачку гору, до на поглед Залива. Ту
питао их је: Спасоје, Лазаре..., због чега сте ту (у за- смо се били сакрили. Када се брод окренуо назад и
твору)? Они кажу, затворио нас Мирко. Ајте ви кући! отишао, ми смо отишли према Ловћену.
И Вељко их пушти све кућама. Није више никад имао Имали сте своје јатаке?
проблема. - Свакако.
И шта је било након тога? Ко су вам били јатаци?
- Оца су ми пуштили а ја сам пошао у шуму. - А, ко су били?! Ко ће то сад знати...
Нијесам хтио више у партизане. Јесте ли имали колико јатака по Катунској
Зашто сте отишли у шуму? нахији?
- Нијесам се слагао са партијом, а тројица - Јесмо, доста. Ђе смо год дошли, имали смо
браће од стричева су већ била у шуми. своје јатаке.
Против кога сте наумили да се борите, Јесте ли знали да вас ОЗН-а и Војска
када сте отишли у шуму? Југославије прогоне да вас ухапсе?
- Против партизана. - Јесмо.
Шта Вам је било са оцем, кад су га парти- Ко вам је достављао те информације?
зани пуштили? - Народ нам је јављао, они који су нас под-
- Отишао је кући. ржавали, а таквих је било доста на терену куда смо
Је ли он знао да сте Ви отишли у шуму, са се кретали.
зеленашима? Како сте набављали храну?
- Јесте. - Доносио нам је народ и остављао код јатака.
Је ли Вам шта рекао? - Је ли Крсто видио да је изгубио рат? Је
- Ништа, шта ће да ми каже! ли говорио о томе?
Је ли Вам рекао: иди, или остани? - Ништа није говорио. Јер нико ко пропада,
- Реко је: иди, кад си кренуо! неће рећи да пропада! Неће да прихвати да му је про-
Кад сте отишли у шуму? пало то зашто се борио цио живот! Да му је крај...
- Пошао сам у шуму у априлу 45. године. Чему се Крсто надао? Је ли имао неки циљ
Мислим да је већ била капитулирала Њемачка. тада?
Тада се знало да су партизани добили рат! - Он се једино надао да ће погинути као
Чему сте се надали, кад сте отишли у шуму да се јунак, у борби! Рекао је једне прилике Душану Не-
борите против њих? шкову Поповићу: „Никад се ја жив нећу предати пар-
- Нико од нас, који смо били у шуми, није се тизанима! То им слободно поручи!“ И тако је и било!
надао да може било шта промијенити. Знали смо да је Зашто се није хтио предати, ако су му два
готово, да је све изгубљено. Једино смо се надали да сина била у партизанима?! Млађи, Радован, му је
можемо побјећи неђе из Црне Горе. и погинуо у партизанима, а старији, Никола је на-
Ви сте знали да је Крсто Поповић у шуми? родни херој.
- Ми смо били заједно с Крстом. - Да, Никола је и сахрањен у Крстовом гробу,
Куда сте се кретали? на Липу Цуцку. Такав је био Крсто!..
- Куда?! По Катунској нахији, горе до Је ли Крсто икад коментарисао то што су
Гардашевића, на Бијеле Пољане.., јер у шуму је био му синови у партизанима?
и Илија Гардашевић. Двије ноћи нијесмо законачили - Нијесам га никад чуо да то коментарише!
на исто мјесто. Једанпут кад сам као младић ишао за ујчевину, у
Колико вас је било у тој групи са Крстом? Цуце - то је било 1943. године - ишао сам неком пре-
- Како-кад! Некад 5, некад 50. Зависно од мо- чицом. Кад, одједанпут набасах на Крста како плаче
мента колико нас се скупи на једно мјесто. и рида. Ја му кажем: Помага бог, ђенерале! Он мало
Је ли тачно да Крсто није хтио да бјежи из као стрекну, изненађен, па обриса сузе. Који те ђаво
Црне Горе, кад су му нудили? нанесе овуда?!, вели ми. Диже се и пође. То је било
- Ми смо требали да идемо за Италију. Било након што му је млађи син, Радован погинуо. Крсто
је уговорено да дође један талијански брод у Котор- се склонио од војске, да га ко не види, да би ожалио
108
свога млађег сина, који му је погинуо на Неретви, док министра полиције.
ја нијесам наишао те га прекинуо у плакању. Ђе је то било, кад је долазио Јово да спава
Ви сте познавали Крста и прије него сте се код Голуба?
прикључили зеленашима? - На Чеву, у кући. Ми зеленаши смо били
- Како да не, ми смо комшије. кући, Јово дође код нас – преконачи, сјутрадан иде на
Јесте ли наилазили на удбашке засједе? Цетиње, а Голуб се склања у шуму.
- Јесмо, али нијесмо водили борбе с њима. Шта вам је Јово говорио? Је ли вас наго-
Јесте ли водили неке акције? варао да се предате?
- Нијесмо водили акције, једино што је Ду- - Јово је нудио да се предамо, уз одређене
шан Вуковић, убио једног Влаховића... услове.
Што га је убио? Који су то били услови?
- Душан је био у Крстовом штабу. Влаховић - Говорио је да ће мене пуштити одмах, чим
је био официр УДБ-е и убијен је на Чекању, на Буко- се Голуб преда. Кад смо се предали, ја сам свега два
вици, изнад Цетиња. Погинуо је један зеленаш што мјесеца био у затвору. Касније сам сазнао да је Јово
је био с Душаном, неки Пророчић. Убио га је Душан Капа испословао да ме пуште кући, чим се Голуб пре-
Влаховић. И овај Влаховић је убијен ту. Партизани су дао.
након тога почели да гоне Душана Вуковића, и нијесу Шта је било са Голубом?
га остављали док га нијесу убили. Убили су још - Голуб је осуђен шест година. Одлежо је пет
двојицу који су били с Душаном - Сава Перишића и и пуштен кући.
Зорана Ђуришића. Је ли се Јово сретао са Крстом тада?
До када сте били у шуми с Крстом? - Не. Крсто није био тада на Чеву, био је с
- Крсто је погинуо 13. марта 1947. године, а другом групом.
ми смо били у шуми неђе до краја фебруара те годи- Ђе је био Крсто, када се ваша група пре-
не. дала?
Јесте ли се сво вријеме кретали по - Био је или код своје куће – у Јаму Војводину,
Катунској нахији? или му је неђе шћер дотурала храну.
- Да, били смо и у Вељем врху, изнад Рисна, Ко је тада био с Крстом?
у једном склоништу. Пошто нам је нестало хране у - Био је само Мирко Биговић с њим, који га
том склоништу, кренули смо да је набавимо. Кад смо је послије убио...
били у Цуцком долу, наишли смо на војску и... тада Кога је Мирко убио?!
нам је ђаво пуко! - Мирко Биговић је убио Крста!
Шта је тада било? Зар Крста нијесу убили припадници
- Након тога, ускоро смо се сви предали. ОЗН-е, на челу са Вељком Милатовићем?!
Колико вас је било у тој групи? - То је исконструисана прича.
- Не знам тачно колико нас је било. Можда Како је, по Вашем сазнању, убијен Крсто
двадесетак. Знам да су били Поповићи, Драшковићи, Поповић?
Биговићи, Гардашевићи... - Крсто је са Мирком Биговићем дошао на
Ђе сте се предали? мјесто ђе му је шћер била рекла да ће му изнијети
- То је било у Цуцком долу. Ту сам дошао и храну. То је било једно кућиште, поред пута, наврх
предао се. Јаме Војводине. Крсто је ту дошао, а Мирка је оста-
Зашто сте се предали? вио да му, тобош, чува леђа. Пошто је Мирко прет-
- Јово Капа (Капичић) је дуго мога брата од ходно био повадио ударне игле из пиштоља на Крсто-
стрица Голуба наговарао да се преда. Њих двојица су вом оружју и каписле из бомби – Крсту је остао само
заједно студирали. Јово је скоро мјесец дана долазио један мали пиштољ исправан, који је он држао за
да спава код Голуба у кући, све док га није наговорио појасом. То је била талијанска „берета“. Ту је „бере-
да се преда. Јово је био убијеђен да ће се Голуб пре- ту“ скинуо Шаро Брајовић са Крста...
дати, зато је хтио да га сачува од војске да га не убије, Хоћете рећи да је Биговић био у дослуху с
уколико би евентуално набасала каква патрола. УДБ-ом?
Кад је то било? - Свакако. Њега је УДБ-а врбовала. УДБ-а је
- То је било 46-те године. тражила међу зеленашима некога ко је убио партиза-
Јово Капичић је, дакле, знао куда се ви на, коме ће они послије опростити, када изда Крста.
крећете! Биговић је убио једног Усановића, партизана, кад се
- Наравно да је знао! Јово је био министар овај Усановић предао Талијанима. Од тада ја никад
црногорске полиције, а касније и помоћник савезног нијесам проговорио са Мирком Биговићем.
109
Опишите ми детаље Крстовог убиства? Нико га није дирао?
- То се одигравало у Јами Војводиној, у Цуца- - Нико га није дирао.
ма. Крсто је, по договору са својом кћерком, дошао у Јесу ли знали син и шћер Крстови, Нико-
то кућиште да преузме храну. Крсто је ишао напријед, ла и Боса, ко им је убио оца?
а Биговић га је као штитио. Кад је Крсто ушао у ту - Нијесу знали, али су наслућивали.
просторију (кућиште) да преузме храну, на њега је с Како сте ви дознали да је Биговић издао и
леђа скочио Рако Мугоша из припремљене засједе и убио Крста?
уфатио га преко руку, око појаса. Како је Крсто био - То су сви причали... Ја сам то сазнао од
крупан и развијен, он је збацио Рака са себе. Потом Илије Гардашевића. Илија је рекао: никад више са
је бацио бомбу - једну, па другу, али ниједна није ек- Крстом нећу бити док буде Мирко Биговић с њим!
сплодирала. То су биле талијанске бомбе, из којих је Илија је био зеленаш, у нашој групи. Комунисти су
Биговић био извадио иницијалне каписле за паљење. тражили некога ко је убио партизана, да би могли да
Крсто је покушао и пиштољем, али и пиштољ му га врбују, па да му заузврат опросте то убиство парти-
није окинуо. Онда је Крсто извадио пиштољић који је зана. А Мирко Биговић је убио партизана Усановића,
држао за пасом, и пуцао у Рака. Погодио га је једним који је био дошао да ухапси Илију и Мирка Биговића,
метком посред чела! То се све одигравало у трену, а Илија је побјегао из Клоса из Албаније.
унутар те просторије, у изби овог кућишта. Кад је Кад је Биговић убио тог партизана?
Рако сахрањиван, на сред чела му је био залијепљен - То је било 41. године.
фластер, то му је било од Крстовог метка. Је ли кћерка Крстова, Боса, знала да су
Шта је даље било, након што је Крсто пу- људи ОЗН-е спремили засједу њеном оцу?
цао у Рака? - Вјероватно да то није знала. Њу су
- Крсто је потом кренуо да бјежи, а Мирко је, вјероватно удбовци навукли на танак лед - ко зна шта
видјећи да ће он утећи – сасуо рафал у Крста с леђа! су јој испричали?! Вјерујем да она никад не би при-
Деветнаест метака је испалио у Крста! стала да изда оца!
Зашто Милатовић и Брајовић, који су са Комунисти су очигледно сазнали да Боса
Раком Мугошом били у засједи, нијесу пуцали? своме оцу, Крсту, на том мјесту дотура храну.
- Они су се били забавили о своме јаду – - Да, сигурно су знали. Она је била кући, у
покушавали су да помогну свом другу Раку, који је Јаму Војводину, с мајком. Вјероватно да она није оче-
лежао на поду! Нијесу тада мислили на Крста, него кивала да то буде тако...
могу ли Рака спасит! То је све било у моменту. Мирко Значи да је кћерка Крстова, Боса, свјесно
Биговић је мислио да ће Крсто побјећи, па дај да га он или несвјесно, била увучена у завјеру, око Крсто-
убије, кад већ то нијесу успјели ови тројица. вом хапшења?!
Крсто би, свакако, касније могао сазнати да - Свакако да је била увучена у завјеру -
га је Биговић издао! Да му је једино он могао из- свјесно или несвјесно! Ко зна шта су њој причали
вадити ударне игле из оружја и иницијалне капис- партизани, односно удбовци. То нико никада неће
ле из бомби. Зато Биговић није смио пуштити да се сазнати.
Крсто жив извуче одатле! Знао је да би га Крсто, Зашто се Крсто одвојио са Биговићем? За-
кад разоткрије његову издају, сигурно убио! Зато је што се вама није придуружио, да будете заједно,
деветнаест метака испалио с леђа у Крста. А Крсту јер би имали више шансе да преживите?
је фалило мало да прескочи преко неке вале, па да - Крсто се био зарекао да се неће жив пре-
умакне у шуму. И питање је да ли би га послије икада давати, и одвојио се био од свих зеленаша! Једино га
више уфатили живога! је Биговић пратио.
Јово Капичић у својој књизи каже да су у Зашто је баш Биговића одабрао да буде с
Крста, након што је он убио Рака Мугошу, пуцали њим?
Милатовић и Брајовић? - Тешко је то рећи. Вјероватно је мислио:
- То су комунисти измислили. Нијесу Биговић је убио партизана, па му нема повратка, неће
Брајовић и Милатовић ни из кућишта били изашли, се предати, него ће ићи с њим до краја!
кад је Мирко Биговић пуцао на Крста. Је ли вама Крсто говорио да се предате?
Шта је било послије са Мирком - Не. Никад нам то није говорио. Није било
Биговићем? ни времена...
- Он се предао, послије је био на Цетињу два Кад сте се посљедњи пут виђели с Крстом,
дана, трећи дан је дошао кући и пошао за Никшић. након рата?
Радио је у неком грађевинском предузећу, док није - Сретали смо се након рата пуно пута. Али,
умро. током 47. године, до наше предаје, нијесмо се виђали
110
уопште. Јер се Крсто одвојио са Мирком... нули“ на четири године, а послије на три.
Шта је било даље, након што се вас дваде- Ђе сте одлежали те три године затвора?
сетак предало партизанима? - Прво сам био у затвору у Зеници, онда су
- Ми смо се појединачно предавали. ме пребацили на Голи оток. Тамо сам провео три
Ђе сте се предавали? мјесеца. Посљедњих мјесец дана робије, поново су
- Сваки се предао код своје куће. Дође кући ме пребацили у зенички затвор.
и преда се. Које године сте изишли из затвора?
Ви сте се, заправо, растурили. - Изишао сам 51. године, у прољеће.
- Да, фактички смо се растурили. Шта сте радили, након што сте изашли из
Шта је конкретан повод био да се расту- зеничког затвора?
рите и да констатујете: нема нам излаза, морамо - Дошао сам кући и наставио да радим као
се предати! грађевинац, ја и брат ми од ујака. Касније сам завр-
- Општа ситуација је била таква да нам није шио средњу економску школу у Подгорици, а потом
било излаза, да је свака даља борба била потпуно уза- и Вишу поморску школу у Котору. Запослио сам се
лудна! на Ријеци Црнојевића, у Рибарству. Послије сам био
И шта је било након што сте се предали? замјеник комерцијалног директора. Из Рибарства
- Ја сам два мјесеца провео у затвору. Послије сам пошао за управника Комуналне управе у Ријеци
тога сам пуштен, нијесу ме ни питали што сам ухап- Црнојевића. Након тога, одселио сам се за Никшић,
шен, нити ишта друго. ђе сам обављао посао шефа рачуноводства раднич-
Јово Капичић Вам је издејствовао ког снадбијевања у Грађевинском предузећу. Послије
пуштање? тога, дошао сам у Котор, 1965. године, 1. јануара. Ту
- Да, Јово Капа ми је издејствовао пуштање сам се запослио у Индустрији лежајева, потом сам
из затвора. Дошао је једног дана Мирко Гардашевић, радио и у Ауто-Боки, па у Културном центру.
који је био управник затвора, каже ми: ајде кући! Кад сте се оженили?
Што кући, вељу? Па пуштен си, чоче!, каже он. - Оженио сам се 53. године.
Ви сте тада отишли кући на Чево? Зашто сте били зеленаш?
- Јесам. - Зато што је моја љубав према Црној Гори
Шта сте радили послије рата? Јесте ли била јача од свега!
имали проблема од стране власти? Да ли би се данас, да се којим случајем
- Нијесам имао никаквих проблема. Након, може вратити вријеме, поново опредијелили за
рата пријавио сам се на пругу Никшић-Титоград. Био зеленаше?
сам ударник, због тога сам био добио дупле бонове - Бих, вјечито бих био зеленаш! Јер је Црна
за јело и „тачкице“, за које се куповала гардероба. Гора за мене светиња!
То су добијали сви ударници. Четири те „тачкице“ Је ли Вам се икада, након рата, јавила
позајмио сам тада мојој будућој жени, да купи неки нада да Црна Гора може бити независна?
штоф. Послије тога сам три године провео у затвору, - Јесте, почетком деведесетих, када је осно-
по резулуцији Информбироа. ван Либерални савез.
Јесте ли стварно били за ИБ? Како сте дочекали црногорску независ-
- Ја сам отишао да служим војску 48. године, ност 2006. године?
у Горажде, у Босни. Био сам у самосталној бригади - То је био најсрећнији дан у моме животу!
маршала Тита. Никад нијесам ни сазнао због чега су Долазили су сви да ми честитају...
ме стрпали у затвор. Једно јутро, читава бригада је Јесте ли сада потпуно задовољни овом
била постројена у кругу касарне. Прозвали су нас ше- државом? Је ли ово та Црна Гора, за коју сте се
стину да изађемо из строја. Кажу нам: ајте са нама! борили?
Нико не каже због чека, нити ђе идемо – ништа! - Није баш сасвим! Али у многоме јесте.
Кад сте сазнали да сте Ибеовац? Може ли нам се десити нека „нова“ 1918-
- У Сарајево су ме поћерали у затвор. Тек та година, да Црна Гора поново изгуби своју
тада сам сазнао да сам Ибеовац. државност?
Шта су Вам рекли? - Не вјерујем да то може више икад да се по-
- Рекли су ми да сам псовао оца маршалу врати! И не повратило се!
Титу! А ја никад у животу нијесам имао обичај да
псујем оца било коме! Разговор водио:
И на колико сте осуђени? Веселин Коњевић
- Прво на седам година, послије су ми „ски-
111
In Memoriam
Никола-Нико Видов Каписода
Неумитна судбина, прекинула је изненада, у 46. години живота, дана
15.8.2011. г. животни пут Николе-Ника Видова Каписоде. Рођен 18.12.1964.
године добио је име по својему ђеду познатом комити који је са Крстом Зрновијем
Поповићем водио борбу „за право, част и слободу Црне Горе“ након њеног насилног
и завјерничког ликвидирања и припајања Србији. Покојников прађед Мило Крстов
био је знаменити црногорски барјактар, а чукунђед Крсто Побор командир цетињске
варошке чете. Прси овијех знаменитих јунака и историјских личности красила су
бројна одликовања, а пожутјеле странице староставних књига остале ćедок њиховог јуначког прегнућа.
У духу предачке традиције која је надахњивала и обавезивала млађе нараштаје, Нико је као младић
од првих дана суверенистичког покрета за независну Црну Гору и аутокефалистичког покрета за обнову
аутокефалне Црногорске православне цркве постао њиховим чланом. Заједно са својим патриотским
братственицима из знамените куће Каписода уписује себе у пионире покрета црногорског препорода.
Било је то прије више од двије деценије. Тај допринос идеалу црногорске слободе толико је значајан да у
овим скромним редовима ćећања на њега не може стати, а поготово што је дубоко повезан са неизмјерним
патриотизмом и посвећеношћу његових браственика и рођака идеалу Црне Горе и праведној борби за њену
еманципацију и пуну слободу.
Нико је био један од оних посвећених прегалаца за Црну Гору и ЦПЦ који су за свој идеал имали
мисао водиљу „да ми треба да дајемо својој домовини, народу и цркви све што треба, па и сами живот, а
не да добијамо од њих“. Вјеровао је у тај родољубиви предачки идеал који је увијек подразумијевао да не
треба Црна Гора да даје нама добра и благодати већ ми њој као њени синови и вјечити дужници. Исти такав
однос имао је и према Црногорској православној цркви. Био је члан једног од њених црквених цетињских
одбора у ранијем сазиву, али и много више од тога. У ствари, био је онај који је увијек међу првима на
Богослужењима, трибинама, активностима у мисији ЦПЦ, као што је то увијек био и на барикадама,
протестима и митинзима за независну Црну Гору. Припадао је кругу истинских и искрених вјерника и
поштовалаца ЦПЦ који је у властитој души и срцу нераскидиво собом носе. Радовао се сваком успјеху
Црне Горе и њених институција, а дубоко преживљавао у себи још увијек спора остварења потиснутих
права Црногорске цркве.
Као што рекосмо, изненадна смрт отргла га је са породичног огњишта, од фамилије, ђеце, супруге,
мајке, браће, рођака, другова и пријатеља, вјерника и поштовалаца Црногорске православне цркве у
времену када им је свима био најпотребнији. Отргла је од свих нас. Његовом личношћу однијела је и дио
самих нас и наших ćећања и успомена на овај племенити љуцки лик и дух. Наша је жалост неизмјера
за ненадокнадивим губитком, а бол безутјешан. Утјеху чини потомство које је за собом оставио, браћа,
рођаци и родбина који корачају својим и његовим путем за општецрногорски државни, национални и
црквени идеал и препород.
Чинодејствовањем митрополита Михаила са свјештенством Црногорска православна црква се
опростила са својим вјерником и поштоваоцем Ником Видовим Каписодом, који је сахрањен дана 17.
августа 2011. године на Старом гробљу на Цетињу.
Из канцеларије ЦПЦ
112
In memoriam
ВУКАШИН С. ДРАШКОВИЋ
У 87. години живота, у петак 25.11.2011. године упокојио се у Господу ветеран
црногорског покрета и потоњи из редова најистакнутијих бораца Крста Поповића са
којим је дијелио судбину готово све до непосредне погибије својег команданта.
Поникао у чувеном братству Драшковића које је масовно стало у одбрану црногорске части тра-
гичне 1918. године, Вукашин је врло млад пошао њиховим путем. Сврстао се у црногорски национални
покрет бораца „За право, част и слободу Црне Горе“, под вођством знаменитог црногорског генерала Крста
Зрнова Поповића. За вријеме другог свјетског рата, Вукашин је остао одан својој идеји обнове изгубљене
и погажене црногорске државне независности и националног ослобођења Црногораца. У ратним година-
ма био је примјер очувања црногорског достојанства и људских врлина. Крајем рата са великом групом
својих сабораца одметнуо се од новоуспостављене власти и под командом Крста Поповића истрајавао до
потоњега за своје идеале. Период 1945-1947 је доба у којем Вукашин у новонасталим условима исказује
патриотски дух и карактер човјека посвећеног искључиво идеји обнављања црногорске државне сувере-
ности. Уз својег команданта Крста Поповића био је све до посљедњих дана генераловог живота. Ćећајући
се те епопеје Вукашин Драшковић је био и остао тумачем и ćедоком једног дијела црногорске историје.
Његова ćећања и ćедочења имала су снагу истине, вјерности и аутентичности.
У суверенистичком покрету за независну Црну Гору 20. вијека Вукашин је имао своје часно
мјесто. Судбину црногорске државе недјељиво је везао са судбином Црногорске православне цркве. Из-
узетну активност и посвећеност Црногорској православној цркви потврђивао је из дана у дан. Један је
од њених вјерника и поштовалаца који су дали огроман допринос обнови вјерског живота ЦПЦ у Котору
и на Цетињу. У Котору је посвећено дјеловао у мисији црквеног општинског одбора ЦПЦ. Круна рада
вјерника и поштовалаца ЦПЦ у Котору постигнута је отварањем и освештањем храма Св. Петра Цетињског
Црногорске православне цркве. Иако у поодмаклој животној доби, Вукашин Драшковић је учествовао у
бројним пројектима суверенистичког покрета Црне Горе и мисији ЦПЦ. Доживо је црногорски референ-
дум о државној независности 21.5.2006. и видио своју Црну Гору у свјетској заједници независних држава.
На манифестацијама посвећеним својем команданту и вођи бригадиру Крсту Поповићу одржаним 2011.
године узео је као доајен и ветеран црногорског покрета видно и почасно мјесто. Тако су се оствариле те
двије његове велике жеље. Али није и трећа. Није доживио да види остварење права и праведно рјешење
за обновљену Црногорску православну цркву. Ту неостварену жељу однио је собом у гроб. Смрт је била
бржа од остварења и тог идеала његове младости и живота испуњеног залагањем за независну Црну Гору
и аутокефалну ЦПЦ. Уз чинодјејство митрополита Михаила и свјештенства ЦПЦ сахрањен је на Чеву, на
мјесном гробљу у неђељу 27. новембра 2011. године.
Из канцеларије ЦПЦ