IRVIN D.

JALOM
Lečenje Šopenhauerom
 *

Grupi starih drugara koji mi ukazuju čast svojim prijateljstvom, dele sa mnom
neumoljive životne slabosti i gubitke i neprekidno me podržavaju svojom mudrošću i
posvećenošću životu uma: Robertu Bergeru, Mareju Balmsu, Martelu Brajantu, Dagfinu
Felesdalu, Džozefu Franku, Vanu Harviju, Džulijusu Keplanu, Herbertu Kocu, Mortonu
Libermanu, Volteru Sokelu, Saulu Spirou i Lariju Zarofu.
 IZRAZI ZAHVALNOSTI

Ova knjiga je dugo pripremana i zahvalan sam mnogima koji su mi tokom tog perioda
pružili pomoć. Urednicima, koji su mi pomagali u ovom čudnom amalgamu fikcije,
psihobiografije i psihoterapijske pedagogije: Mardžori Breman (bedemu podrške i vođenja
u HarperCollinsu), Kentu Kerolu, i mojim izuzetnim urednicima kod kuće - sinu Benu i
supruzi Merilin. Brojnim prijateljima i kolegama koji su čitali delove ili kompletan rukopis i
davali sugestije: Vanu i Margaret Harvi, Volteru Sokelu, Ruthelen Džozelson, Karolin Zarof,
Mareju Balmsu, Džulijusu Kaplanu, Skotu Vudu, Herbu Kocu, Rodžeru Volšu, Saulu Spirou,
Džin Rouz, Helen Blau, Dejvidu Spigelu. Mojoj grupi podrške sačinjenoj od kolega terapeuta
koji su tokom ovog projekta postojano pružali prijateljstvo i oslonac. Mom čudesnom i
višestruko talenlovanom agentu, Sendi Dijkstra, koja je, između ostalog, predložila i naslov
knjige (kao što je to učinila i za prethodnu, The Gift of Therapy [Dar terapije]). Mom
asistentu u istraživanjima, Geriju Doranu.
Veliki deo sačuvane Šopenhauerove korespondencije ili nije, ili je nevešto preveden na
engleski jezik. Dugujem zahvalnost svojim pomoćnicima Markusu Birginu i Feliksu Rojteru,
za prevođenje i obimna bibliografska pretraživanja materijala na nemačkom jeziku. Volter
Sokel je bio izvanredan intelektualni vodič, i pomogao je u prevođenju više Šopenhauerovih
epigrama kojima započinje svako poglavlje i koji još jače reflektuju Šopenhauerovu moćnu i
lucidnu prozu.
U ovom poslu, kao i svim ranijim, moja supruga Merilin bila je stub podrške i ljubavi.
Mnoge dobre knjige usmeravale su me u pisanju. Najviše dugujem odličnoj biografiji
Šopenhauer i divlje godine filozofije Rudigera Safranskog [R. Safranski, Schopenhauer and
the Wild Years of Philosophy, Harvard University Press, 1989], kome sam zahvalan za
nesebične savete tokom našeg dugog razgovora u jednom berlinskom kafeu. Ideja
biblioterapije - lečenja čitanjem celokupnog korpusa filozofije - potiče iz odlične knjige
Brajana Magija Ispovesti jednog filozofa [B. Magee, Confessions of a Philosopher, New York:
Modern Library, 1999]. Ostali radovi koji su za mene bili izvori informacija su
Šopenhauerova filozofija Brajana Magija [B. Magee, The Philosophy of Schopenhauer, Oxford:
Clarendon Press, 1983; izmenjeno izdanje 1997]; Šopenhauer: ljudski karakter, Džona
Etvela [J. E. Atwell, Schopenhauer: the Human Character, Philadelphia: Temple University
Press, 1990]; Šopenhauer Kristofera Džejnveja [Ch. Janeway, Schopenhauer, Oxford, U.K:
Oxford Univ. Press, 1994];Filozofi: njihovi životi i priroda njihove misli Ben-Ami Šarfsteina
[B-A. Scharfstein, The Philosophers: Their Lives and the Nature of Their Thought, New York:
Oxford University Press, 1989]; Šopenhauer Patrika Gardinera [P. Gardiner, Schopenhauer,
Saint Augustine’s Press, 1997]; Filozofija razočaranje Edgara Saltusa (E. Saltus, Philosophy
of Disenchantment, New York: Peter Eckler Publishing Co., 1885); Kembridžki vodič za
Šopenhauera Kristofera Džejnveja [C. Janeway, The Cambridge Companion to Schopenhauer,
Cambridge, UK: Cambridge University Press, 1999]; Šopenhauer Majkla Tanera [M.
TanneSchopenhauer, New York: Routledge, 1999]; Artur Šopenhaue filozof pesimizma
Frederika Koplstona [F. Copleston, ArthurSchopenhauer: Philosopher of Pessimism, Andover,
UK: Chapel River Press, 1946]; Utehe filozofije Alena de Botona [A. de Botton,The
Consolations of Philosophy, New York: Vintaj 2001]; Filozofsko savetovanje Pitera Rabea [P.
Raabe, Philoschical Counseling, Westport, Conn.: Praeger]; Filozofska praksa: alternativa
savetovanju i psihoterapiji Šlomita Šustera [Sh. C. Shuster, Philosophy Practice: An
Alternative to Counseling and Psychotherapy, Westport, Conn.: Praeger, 1999]; Platon, ne
Prozak Lua Marinofa [L. Marinoff, Plato, not Prozac, New York: HarperCollins, 1999];
Filozofija kao način života: duhovne vežbe od Sokrata do Fukoa, urednika Pjera Hadota i
Arnolda Dejvidsona [eds. P. Hadot i A.I. Davidson, Philosophy as a Way of Life: Spiritual
Exercises from Socrates to Foucault, trans. M. Chase, New Haven: Blackwell, 1995]; Terapija
želje Marte Nusbaum [M. Nussbaum, The Therapy of Desire, Princeton, N.J.: Princeton Univ.
Press, 1994];Filozofija za savetovanje i psihoterapiju: od Pitagore do postmodernizma Aleksa
Hauarda [A. Howard, Philosophy for Counseling and Psychotherapy: Pythagoras to
Postmodernism, London: Macmillan, 2000].
Svaki naš udah odbija smrt
koja stalno preti... Na kraju, smrt
mora da trijumfuje jer već pri rođenju
postaje naša sudbina koja
se nakratko poigra sa plenom
pre no što ga proguta. Pa ipak,
veoma zainteresovano i revnosno
živimo svoje živote što duže
možemo, baš kao što se trudimo
da napravimo što veći i trajniji
mehur od sapunice iako smo
potpuno sigurni da će pući.

Džulijusu su propovedi o životu i smrti bile poznate koliko i svakom drugom. Slagao se
sa stoicima koji su govorili da „čim se rodimo počinjemo da umiremo”, i sa Epikurovim
rezonovanjem da „gde sam ja, smrti nema, a gde je smrt, mene nema. Čemu onda strah od
smrti?” Kao lekar i psihijatar, umirućima je šaputao ove utešne reči.
Iako je verovao da te mračne misli mogu koristiti pacijentima, nikada nije pomišljao da
bi mogle imati ikakve veze s njim. Sve do onog užasnog trenutka, pre četiri nedelje, koji je
zauvek promenio njegov život.
Taj trenutak se dogodio prilikom redovnog godišnjeg sistematskog pregleda. Njegov
internista, Herb Kac - stari prijatelj i kolega s fakulteta - upravo je završio pregled, a onda,
kao i obično, kazao Džulijusu da se obuče i dođe u kancelariju da porazgovaraju.
Herb je seo za sto, prelistavajući Džulijusov karton. „Sve u svemu, za jednog matorog
šezdesetpetogodišnjaka izgledaš prilično dobro. Prostata je malo natečena, ali i moja je.
Rezultati analize krvi, nivoi holesterola i lipida su dobri - lekovi i dijeta čine svoje. Evo
recepta za Lipitor koji, u kombinaciji sa džogingom, dovoljno snižava holesterol. Možeš
malo i da pauziraš: pojedi s vremena na vreme neko jaje. Ja nedeljno jedem dva za doručak.
I evo ti recept za paratiroideu. Malo sam povećao dozu. Tvoja tiroidea postepeno prestaje
da radi - dobre tiroidne ćelije izumiru i zamenjuje ih fibrotični materijal. Kao što znaš, to je
potpuno benigno. Svima nam se dešava; i sam uzimam lekove za to.
Da, Džulijuse, nijedan naš deo ne može umaći neumitnom starenju. Zajedno sa
tiroideom, troši ti se i hrskavica u kolenu, folikule kose umiru, a ni gornji lumbalni
pršljenovi nisu kakvi su nekad bili. Štaviše, kvalitet kože ti očito slabi; epitelne ćelije prosto
propadaju - vidi ova staračka orožnjavanja na obrazima, ove tamne fleke.” Prineo je
ogledalce da bi Džulijus mogao da se pogleda. „Mora da ih je bar desetak više od našeg
poslednjeg viđenja. Koliko vremena provodiš na suncu? Nosiš li šešir sa širokim obodom,
kao što sam ti preporučio? Voleo bih da te pregleda dermatolog. Bob King je dobar. On je u
susednoj zgradi; evo ti njegov broj. Poznaješ ga?”
Džulijus klimnu glavom.
„Ove najgore može da spali kapima tečnog azota. Mojih nekoliko je uklonio prošlog
meseca. Ništa strašno - traje pet, deset minuta. Danas to rade i mnogi internisti. Imaš,
takođe, jednu na leđima koju bih voleo da pogleda: ne možeš da je vidiš; nalazi se baš ispod
lateralnog dela lopatice. Izgleda drugačije od ostalih - neravnomerno je pigmentirana i
granice nisu oštre. Verovatno ništa, ali neka proveri. U redu, momče?”
„Verovatno ništa, ali neka proveri.” Džulijus je čuo zabrinutost i izveštačenu ležernost
u Herbovom glasu. E, tu nema greške, fraza „nejednako pigmentirana i granice nisu oštre”,
kada je jedan doktor saopšti drugom, razlog je za uzbunu. Bila je to šifra za potencijalni
melanom, i sada, retrospektivno, Džulijus je tu frazu, taj jedan trenutak, izdvojio kao tačku
u kojoj se završio bezbrižan život a materijalizovala smrt, njegov dotad nevidljiv neprijatelj,
u svoj svojoj užasnoj realnosti. Smrt je došla da ostane, i više ga nije napuštala, a sve
strahote koje su usledile bile su predvidljivi postskriptumi.
Bob King je pre mnogo godina bio Džulijusov pacijent, kao uostalom i mnogi drugi
lekari iz San Franciska. Džulijus je u psihijatrijskoj zajednici dominirao trideset godina. Kao
profesor psihijatrije na Kalifornijskom univerzitetu obučio je mnoštvo studenata, a pre pet
godina predsedavao je Američkom psihijatrijskom asocijacijom.
Njegova reputacija? Doktor za doktore, koji ne okoliša. Terapeut beznadežnih
slučajeva, dobri mag spreman da uradi sve što se mora kako bi pomogao pacijentu. Upravo
to je bio razlog da mu se Bob King pre deset godina obrati zbog problema dugogodišnje
zavisnosti od vikodina (najomiljenije droge među lekarima jer im je lako dostupna). U to
vreme King je bio u teškoj situaciji. Njegova potreba za vikodinom dramatično je porasla:
brak mu je bio ugrožen, trpela je njegova lekarska praksa i svake noći je morao da se
drogira kako bi zaspao.
Bob je pokušao da započne terapiju, ali su mu sva vrata bila zatvorena. Svi terapeuti
kojima se obratio insistirali su da uđe u program oporavka lekara s poremećajima, što je
bio plan kome se Bob opirao ne želeći da kompromituje svoju privatnost pristupanjem
terapijskoj grupi sa drugim lekarima-zavisnicima. No, terapeuti su bili neumoljivi. Ako bi
doktora-zavisnika koji obavlja praksu lečili mimo zvaničnog programa, rizikovali bi
kaznene mere lekarske komore ili privatnu tužbu (ukoliko, na primer, njihov pacijent
napravi pogrešnu procenu u kliničkom radu).
Pre nego što će prekinuti posao i uzeti odsustvo kako bi se anonimno lečio u drugom
gradu, njegov poslednji očajnički pokušaj bio je da se obrati Džulijusu, a ovaj je prihvatio
rizik i poverovao Bobu Kingu da će sam prekinuti sa vikodinom. Iako je terapija bila teška,
kao što je to uvek sa zavisnicima.
Džulijus je lečio Boba tri godine bez pomoći programa oporavka. Bila je to jedna od
onih tajni koje ima svaki psihijatar - terapijski uspeh koji se ni po koju cenu nije smeo
diskutovati ili publikovati.
Pošto je napustio ordinaciju interniste, Džulijus je sedeo u svom autu. Srce mu je tuklo
tako snažno - izgledalo je kao da se čitava kola tresu. Duboko je udahnuo da bi obuzdao
užas koji je u njemu rastao, pa još jednom i još jednom, drhtavim rukama otvorio mobilni
telefon, pozvao Boba Kinga i zatražio da ga hitno primi.
„Ovo mi se ne sviđa”, rekao je Bob narednog jutra proučavajući Džulijusova leđa kroz
ogromnu okruglu lupu. „Hoću da i ti pogledaš; možemo to sa dva ogledala.”
Bob ga je postavio ispred zidnog ogledala a pored mladeža je držao jedno veliko
pokretno. Džulijus je bacio pogled na dermatologov odraz u ogledalu: plav, rumen, s
naočarama debelih stakala na dugom impozantnom nosu - setio se da mu je pričao kako su
ga deca zadirkivala uzvikujući „nos-krastavac”. U ovih deset godina nije se mnogo
promenio. Delovao je užurbano, kao kad mu je bio pacijent, zadihan, kasneći uvek nekoliko
minuta. Refren Belog Zeca „Kasnim, kasnim na vrlo važan sastanak” često bi mu pao na
pamet dok bi Bob uletao u njegovu ordinaciju. Ugojio se, a ostao nizak. Izgledao je baš kao
dermatolog. Ko je ikad video visokog dermatologa? A onda ga je pogledao u oči - oh,
odavalo su zabrinutost - zenice su bile široke.
„Evo stvora.” Džulijus je gledao u ogledalo tamo gde je Bob uperio iglicu s gumenim
vrhom. „Ovaj ravan mladež ispod desnog ramena pod lopaticom. Vidiš?”
Džulijus klimnu glavom.
Prislanjajući uz njega mali lenjir, nastavi: „Tu je senka manja od centimetra. Siguran
sam da se sećaš bazičnog ABCD pravila iz studentske dermatologije...”
Džulijus ga prekide. „Ničega se ne sećam iz studentske dermatologije. Tretiraj me kao
neznalicu.”
„Dobro. ABCD. A je za asimetriju - pogledaj ovamo.” Pomerio je iglu ka delovima lezije.
„Nije skroz okrugao kao svi drugi na leđima - vidi ovaj i ovaj.” Označio je dva mala mladeža
u blizini.
Džulijus pokuša da dubokim uzdahom preseče napetost.
„B za borduru - evo, pogledaj ovde, znam da je teško videti.” Bob ponovo pokaza prema
leziji pod lopaticom. „Vidi kako je u ovom gornjem delu ivica oštra, a svuda u sredini
nejasna i stapa se sa okolnom kožom. C za koloraciju. Tu, na ovoj strani, pogledaj kako je
svetlosmeđ. Kad uveličam, vidim malo crvenog, nešto crnog, možda čak i sivog. D za
dijametar; kao što rekoh, otprilike sedam-osam milimetara. Povelik je, ali ne možemo biti
sigurni kada se pojavio, to jest, koliko brzo raste. Herb Kac kaže da ga nije bilo na
prošlogodišnjem pregledu. I najzad, kad se uveliča, nema sumnje, u sredini je upaljen.”
Spuštajući staklo, reče: „Obuci košulju, Džulijuse.” Kad je pacijent dovršio
zakopčavanje, King sede na hoklicu u ordinaciji i započe: „Poznata ti je literatura o ovome.
Razlozi za brigu su očigledni.”
„Čuj, Bob”, odgovori Džulijus, „znam da ti ovo teško pada zbog odnosa koji smo ranije
imali, ali te molim da od mene ne tražiš da radim tvoj posao. Ne pretpostavljaj da išta znam.
Imaj na umu da sam u ovom trenutku užasnut i da se to pretvara u paniku. Hoću da
preuzmeš odgovornost, da budeš potpuno iskren i brineš o meni. Upravo ono što sam ja
radio za tebe. I, Bobe, pogledaj me! Najviše me plaši kad izbegavaš moj pogled.”
„Naravno. Izvini.” Pogleda ga pravo u oči. „Stvarno si dobro brinuo o meni. I ja ću o
tebi.” Pročisti grlo. „Dobro, moje kliničko mišljenje glasi da je verovatno u pitanju
melanom.”
Na Džulijusov trzaj, dodade: „Čak i ako je tako, sama dijagnoza kaže malo. Većina -
zapamti - većina melanoma se lako leči, iako su neki gadni. Potrebni su nam patološki
nalazi: da li je sigurno melanom? Ako jeste, koliko je dubok? Da li se proširio? Dakle, prvi
korak je biopsija i uzorak za patologa.
Čim završimo, pozvaću opšteg hirurga da iseče leziju. Biću prisutan sve vreme. Sledeća
na redu je patološka analiza zamrznutog uzorka i, ako je rezultat negativan, onda odlično:
tu je kraj. A ako je pozitivan, ako jeste melanom, uklonićemo najsumnjiviji čvor ili, ukoliko
treba, napraviti višestruku resekciju. Nema hospitalizacije - čitava procedura se obavlja u
hirurškom centru. Prilično sam siguran da neće biti potrebna transplantacija kože, a s posla
ćeš odsustvovati najviše jedan dan. Nekoliko dana ćeš osećati izvesnu nelagodnost na
mestu zahvata. Nema dalje priče dok ne saznamo više iz biopsije. Brinuću o tebi, kao što si
tražio. Imaj poverenja u moj sud; video sam na stotine ovakvih slučajeva. U redu? Sestra će
te kasnije telefonom obavestiti o svim detaljima - vremenu, mestu i načinu pripreme.
Dobro?”
Džulijus potvrdi spuštanjem glave. Obojica ustadoše.
„Žao mi je”, reče Bob, „voleo bih da mogu da te poštedim svega ovoga.” Pruži mu
fasciklu sa informativnim materijalom. „Jasno mi je da ovo možda ne želiš, ali ga uvek
dajem pacijentima koji su u situaciji poput tvoje. Reaguju kako ko: za neke su informacije
utešne, a drugi bi radije da ne znaju ništa, pa ih naprosto bace na izlasku iz ordinacije.
Nadam se da ću nakon hirurškog zahvata moći da ti kažem nešto vedrije.”

Međutim, nije bilo ničeg vedrijeg - naknadne novosti zvučale su još mračnije. Tri dana
po biopsiji ponovo su se sreli. „Želiš li da pročitaš?”, upitao je Bob pružajući završni izveštaj
patologa. Videvši da Džulijus odmahuje glavom, ponovo ga je preleteo pogledom i započeo:
„Dakle, da ga pročitamo. Moram ti reći: nije dobro. Konačan zaključak je, to jeste melanom i
ima nekoliko ...uh ...upadljivih karakteristika: dubok je, preko četiri milimetra, upaljen, sa
pet pozitivnih čvorova.”
„Što znači? Hajde Bob, ne okolišaj. ’Upadljivo’, četiri milimetra, upaljen, pet čvorova?
Budi direktan. Pričaj mi kao da sam laik.”
„Što znači loše vesti. Imamo posla sa povelikim melanomom koji se proširio na žlezde.
Vrlo je opasno ukoliko je otišao još dalje, ali to nećemo znati dok ne uradimo CT skeniranje
koje sam ti zakazao za sutra u osam.”
Dva dana kasnije ponovo su razgovarali. Bob ga je izvestio da je rezultat CT skena
negativan - nije bio zahvaćen nijedan drugi deo tela. Bila je to prva dobra novost. „Ali, čak i
tako, Džulijuse, ipak je reč o opasnom melanomu.”
„Koliko opasnom?” Džulijusa izdade glas. „O čemu zapravo govorimo? Kolika je stopa
preživljavanja?”
„Jasno ti je da se na to pitanje može odgovoriti samo u statističkim terminima. Svaki
pojedinac je priča za sebe. U slučaju upaljenog melanoma, dubokog četiri milimetra, sa pet
čvorova, statistički podaci kažu da manje od dvadeset pet posto živi do pet godina.”
Nekoliko trenutaka Džulijus je sedeo pognute glave, srce mu je tuklo, suze navirale na
oči, pre nego što je progovorio. „Nastavi. Bio si otvoren. Moram da znam šta da kažem
svojim pacijentima. Kakav će biti dalji tok? Šta će se dešavati?”
„Nemoguće je dati precizan odgovor, jer se ništa neće desiti sve dok se melanom ne
pojavi opet negde u telu. Ako dođe do toga, posebno ukoliko metastazira, razvoj može biti
brz, govorimo možda o nedeljama ili mesecima. Što se tiče tvojih pacijenata, teško je reći, ali
ima smisla nadati se bar još jednoj godini dobrog zdravlja.”
Džulijus klimnu pognutom glavom.
„Gde ti je porodica? Zar nije trebalo da dođeš s nekim?”
„Mislim da znaš, žena mi je umrla pre deset godina. Sin je na Istočnoj obali, a ćerka u
Santa Barbari. Još im ništa nisam rekao; smatrao sam da nema smisla da ih nepotrebno
uznemiravam. U principu, bolje se osećam kad sam ližem svoje rane, ali sam prilično
siguran da će ćerka odmah doleteti.”
„Džulijuse, mnogo mi je žao što sam sve ovo morao da ti kažem. No, za kraj imam jednu
malu dobru vest. Veliki broj intenzivnih istraživanja je u toku - bar u desetak vrlo aktivnih
laboratorija u zemlji i inostranstvu. Iz nepoznatih razloga melanom se javlja češće, broj se
gotovo udvostručio u poslednjoj deceniji, i to je aktuelna oblast istraživanja. Moguće je da
su proboji nadohvat ruke.”

Tokom sledeće nedelje Džulijus je bio kao ošamućen. Njegova ćerka Evelin, profesor
klasičnih nauka, otkazala je nastavu i odmah doputovala da sa njim provede nekoliko dana.
Dugo je razgovarao s njom, sa sinom, sa sestrom, bratom i sa bliskim prijateljima. Često se
budio u tri ujutru, u strahu, uz krik i boreći se za vazduh. Otkazao je individualne seanse i
terapijsku grupu na dve nedelje i provodio vreme razmišljajući šta i kako da kaže
pacijentima.
Ogledalo mu nije govorilo da izgleda kao čovek koji je stigao do kraja života,
svakodnevni džoging od pet kilometara održavao je svežinu i žilavost njegovog tela bez
trunke sala. Oko očiju i usta bilo je nekoliko bora. Ne mnogo - otac mu je umro bez ijedne.
Uvek je bio ponosan na svoje zelene oči. Jake i iskrene, oči kojima se moglo verovati, koje su
mogle da izdrže bilo čiji pogled. Mlade oči, oči šesnaestogodišnjeg Džulijusa. Umirući čovek
i šesnaestogodišnjak zurili su jedan u drugog kroz decenije.
Pogledao je u svoje usne, pune, prijateljske. Usne koje su se čak i sada, u trenucima
očajanja, jedva primetno smešile. Kosu je imao crnu, nemirnu, kovrdžavu, sedu samo na
zaliscima. Dok je bio tinejdžer u Bronksu, stari sedi berberin-antisemita crvenog lica, čija je
radnjica bila smeštena niže u njegovoj ulici, između Mejerove prodavnice slatkiša i
Morisove kasapnice, proklinjao je tu jaku kosu dok je kroz nju prolazio metalnim češljem i
sekao je makazama za šišanje ovaca. A danas su i Mejer, i Moris i berberin bili mrtvi, a onaj
mali šesnaestogodišnji Džulijus stavljen na listu čekanja.
Jednog popodneva je pokušao da uspostavi kakvo-takvo osećanje kontrole čitajući
literaturu o melanomu u biblioteci medicinskog fakulteta, ali se to pokazalo jalovim. Još
gore - osećao se još strašnije. Kad je shvatio istinsku užasnu prirodu svoje bolesti, počeo je
da razmišlja o melanomu kao o proždrljivom stvoru koji svoje crne pipke uranja duboko u
njegovo telo. Kakvo je iznenađenje bilo shvatiti da odjednom više nije predstavljao
superiorni oblik života. Umesto toga, bio je domaćin; bio je uzgajalište, hrana za sposobniji
organizam čije su se halapljive ćelije delile vrtoglavom brzinom, organizam koji ga je
munjevito napao i prisvojio okolnu protoplazmu i sigurno se već pretvara u vojske ćelijskih
skupina za krstarenje krvotokom i kolonizaciju udaljenih organa, možda slatke trošne
hranljive podloge jetre ili sunđerastih travnatih livada pluća.
 Manuo se čitanja. Prošlo je više od nedelju dana i bilo je vreme da se sabere. Došao je
trenutak da se suoči sa onim što se zaista događalo. Sedi, rekao je sebi. Sedi i meditiraj o
smrti. Zatvorio je oči.
Dakle smrt, pomisli, konačno je stupila na scenu. No, bio je to banalan ulazak - zavesu
je naglo podigao dežmekasti dermatolog s nosom nalik krastavcu, lupom u ruci, kostimiran
u beli lekarski mantil na čijem je gornjem džepu tamnoplavim slovima bilo izvezeno
njegovo ime.
A završnica? Predviđena da po svoj prilici bude isto tako banalna. Kostim bi mu mogao
biti izgužvana prugasta pidžama-dres Njujork Jenkija sa DiMađovim brojem 5 na leđima.
Scenografija? Onaj isti bračni krevet u kome je spavao trideset godina, na stolici pored
kreveta gomila odeće i na noćnom stočiću hrpa nepročitanih romana, nesvesnih da njihovo
vreme nikad neće doći. I zarozano, razočaravajuće finale. Svakako, pomisli, veličanstvena
avantura njegovog života zaslužuje nešto više... više... više čega?
Javila mu se scena kojoj je prisustvovao nekoliko meseci ranije, dok se odmarao na
Havajima. Tokom jedne šetnje slučajno je nabasao na veliki budistički centar i ugledao
mlađu ženu kako obilazi kružni lavirint načinjen od vulkanskih kamenčića. Dospevši u
centar, zaustavila se i ostala nepokretna u dugoj stojećoj meditaciji. Džulijusova refleksna
reakcija na takav religiozni ritual nije bila blagonaklona, spadala je u nešto između
podsmeha i gnušanja.
Ali sada, dok je razmišljao o toj mladoj ženi koja je meditirala, emocije su smekšale u
struju saosećanja prema njoj i svim ljudima, žrtvama ovog nakaznog evolutivnog obrta koji
nam je podario samosvest, ali ne i neophodnu psihološku opremu da se nosimo s bolom
prolazne egzistencije. Zbog toga godinama, vekovima, milenijumima istrajno konstruišemo
improvizovana poricanja konačnosti. Da li ćemo, da li će iko od nas, ikada dovršiti traganje
za višom moći s kojom se možemo ujediniti i živeti zauvek, za priručnikom s Božijim
uputstvima, za nekim znakom šire zamišljenog plana, za ritualom i ceremonijom?
Jer, dok je mislio o svom imenu na spisku mrtvih, pitao se ne bi li mu ipak dobro došla
neka mala ceremonija. Od te pomisli se trgao kao oprljen - bila je u tako dubokom neskladu
sa njegovim večitim antagonizmom prema ritualu. Oduvek je prezirao oruđa kojima su
religije svojim sledbenicima oduzimale razum i slobodu: svečane odežde, tamjan, svete
knjige, hipnotička gregorijanska pojanja, molitvene mlinove, molitvene ćilime, šalove i
kapice, biskupske mitre i žezla, svete nafore i vina, obrede smrti, klanjanja glavama i
njihanja telima u ritmu napeva - sve ih je smatrao rekvizitima najmoćnije i najdugotrajnije
prevarantske igre u istoriji, igre koja je osnaživala vođe i zadovoljavala žudnju vernika za
potčinjavanjem.
Sad, sa smrću pored sebe, primetio je da se ta žestina zatomila. Možda nije voleo samo
nametnute rituale. Možda bi se mogla naći neka dobra reč za male lične kreativne
ceremonije. Bio je dirnut novinskim opisima njujorških vatrogasaca na Ground zero, koji se
zaustavljaju, uspravljaju i skidaju šlemove kako bi odali poštu mrtvima svaki put kad se na
površinu nosilima iznesu pronađeni posmrtni ostaci. Nema ničeg lošeg u odavanju pošte
mrtvima... ne, ne mrtvima, nego životima umrlih. Ili je to bilo nešto više od odavanja pošte,
od posvećenja? Nije li taj gest, taj ritual vatrogasaca, označavao i povezanost? Priznavanje
međusobnog odnosa, jedinstva sa svakom žrtvom?
I sam je to osetio nekoliko dana nakon sudbonosne posete dermatologu, u grupi
podrške kolega-psihoterapeuta. Zaprepastilo ih je ono što im je saopštio, vest o melanomu.
Pošto su ga ohrabrili da o tome govori, svaki član je izrazio svoju potresenost i tugu. Ni
Džulijus ni bilo ko drugi nije mogao da pronađe niti jednu reč više. Neko je tu i tamo zaustio
da nešto kaže, ali nije, a onda kao da se grupa neverbalno složila da reči nisu potrebne.
Poslednjih dvadeset minuta sedeli su i ćutali. Toliko dugi periodi tišine u grupama po
pravilu su gotovo mučni, ali je ovaj delovao drugačije, skoro utešno. Džulijusu je bilo
neprijatno da prizna, čak i sebi, da se ta tišina činila „svetom”. Kasnije je shvatio da članovi
nisu samo izrazili žaljenje, već su skinuli šlemove i stali mirno, pridružujući se i odajući
poštu njegovom životu.
A možda je to bio i način da odaju poštu sopstvenim životima, pomislio je. Šta drugo
imamo? Šta drugo do ovaj čudesni blagosloveni interval bivstvovanja i samosvesti? Ako išta
treba da je poštovano i blagosiljano, to naprosto treba da je ovo - neprocenjiv dar čiste
egzistencije. Živeti u očajanju zato što je život konačan ili zato što nema višu svrhu ili ucrtan
plan, krajnje je nezahvalno. Zamišljati svemogućeg tvorca i posvetiti svoj život
beskonačnom klanjanju izgleda besmisleno. I jalovo, takođe: zašto svu tu ljubav rasipati na
neki fantazam kada se čini da je na Zemlji ima tako malo? Bolje je prigrliti Spinozino i
Ajnštajnovo rešenje: naprosto pognuti glavu, skinuti kapu pred elegantnim zakonima i
misterijom prirode, a onda se pozabaviti poslom življenja.
Nisu ovo za njega bile nove misli - oduvek je znao za konačnost i iščeznuće svesti. Ali,
postoji znanje i znanje. Prisustvo smrti na sceni približilo ga je istinskom znanju. Nije on
poslao mudriji: samo je uklanjanje distrakcija - ambicije, seksualne strasti, novca, prestiža,
aplauza, popularnosti - omogućilo čistiju viziju. Zar to raskidanje nije Budina istina? Možda
jeste, ali mu se više dopadao put kojim su krenuli Grci: sve umoreno. Toliko se toga u životu
propusti ako nikada ne skinemo kapute i ne uzmemo učešće u zabavi. Čemu žurba ka
izlaznim vratima pre fajronta?

***

Nekoliko dana kasnije, kad se smirio i kad su minuli naleti panike, okrenuo je misli ka
budućnosti. „Jedna dobra godina”, rekao je Bob King, „bez garancija, ali ima smisla nadati se
bar godini dana dobrog zdravlja.” No, kako provesti tu godinu? Bio je rešen da tu dobru ne
pretvori u lošu žaljenjem što ih nema više od jedne.
Jedne noći, ne mogavši da zaspi i žudeći za nekakvom utehom, nervozno je pretraživao
po kućnoj biblioteci. Nije pronalazio ništa iz svoje oblasti što bi bilo iole relevantno za
njegovu životnu situaciju, ništa što se odnosilo na to kako živeti ili pronaći smisao u danima
koji su preostali. A onda mu je pogled pao na pohabani primerak Ničeovog Tako je govorio
Zaratustra. Dobro je poznavao tu knjigu: decenijama ranije temeljno ju je proučio dok je
pisao članak o znatnom ali nepriznatom Ničeovom uticaju na Frojda. Zaratustra je bila
hrabra knjiga, pomislio je, koja više od bilo koje druge uči kako poštovati i slaviti život. Da,
to bi mogla biti ulaznica. Previše uznemiren da bi čitao sistematski, nasumice je prelistavao
strane i birao pojedine rečenice koje je svojevremeno bio podvukao.
„Promenu ’bilo je’ u ’tako sam hteo’ - samo to zvaću spasenjem.”
Razumeo je da Ničeove reči znače da svoj život mora izabrati - da ga mora živeti
umesto da on živi njega. Drugim rečima, treba da voli svoju sudbinu. A povrh svega, tu je
bilo Zaratustrino često postavljano pitanje da li bismo bili spremni da upravo onakav život
kakav živimo beskrajno ponavljamo u večnosti. Bizaran misaoni eksperiment - što je o
tome više razmišljao, dobijao je više usmerenja: Ničeova poruka je da živimo tako da
možemo biti voljni da taj isti život beskonačno ponavljamo.
Nastavio je da prelistava i zaustavio se kod dva pasusa debelo podvučena ružičastim
fluorescentnim flomasterom: „Konzumirajte život.” „Umrite u pravo vreme.”
Bio je to pun pogodak. Živi punim životom; a onda, tek onda, umri. Ne ostavi iza sebe
nimalo neživljenog života. Često je Ničeove reči poredio sa Roršahovim testom - toliko su
različitih gledišta nudile da je čitaočevo duhovno stanje određivalo šta će iz njih izvući.
Sada je čitao u potpuno drugom stanju svesti. Prisustvo smrti podstaklo je jedno drugačije,
prosvetljenije iščitavanje: stranicu za stranicom, pronalazio je dokaze za panteističku
povezanost koju ranije nije uvažavao. Koliko god je Zaratustra samoću uzdizao, čak
glorifikovao, koliko god je zahtevao izolaciju kako bi izrodio velike misli, ipak je bio
posvećen voljenju i uzdizanju drugih, pomaganju drugima da se usavrše i nadmaše sebe,
prenošenju sopstvene zrelosti. Prenošenje sopstvene zrelosti - to je bio pun pogodak.
Vrativši Zaratustru na mesto, sedeo je u mraku zureći u farove automobila koji su
prelazili Golden gejt i razmišljao o Ničeovim rečima. Nedugo zatim, sinulo mu je: znao je
tačno šta da radi i kako da provede svoju poslednju godinu. Živeće upravo onako kako je
živeo prethodne godine - i one pre, i one pre nje. Voleo je to što je terapeut; voleo je da se
povezuje s drugima i da im pomaže da ožive nešto u sebi. Možda je njegov posao bio
sublimacija za izgubljenu vezu sa ženom; možda mu je bio potreban aplauz, afirmacija i
zahvalnost onih kojima je pomogao. Pa čak i da je tako, da su u igri bili mračni motivi, bio je
zahvalan zbog svog rada. Bog ga blagoslovio!

Prišavši zidu gde su se nalazili ormani s registratorima, otvorio je fioku punu kartona i
kaseta na kojima su bile snimljene seanse sa nekadašnjim pacijentima. Zurio je u imena -
svaki karton predstavljao je spomenik bolnoj ljudskoj drami koja se jednom odigravala baš
u ovoj sobi. Dok je prebirao po dosijeima, većina lica mu je momentalno iskrsavala u svesti.
Druga su izbledela, ali bi pasus-dva iz beležaka prizvali i njih. No, nekoliko je bilo zaista
zaboravljeno, njihovi likovi i priče zauvek izgubljeni.
Kao i većini terapeuta, Džulijusu je bilo teško da se zaštiti od neprekidnih nasrtaja na
polje terapije. Napadi su stizali iz raznih pravaca: iz farmaceutskih kompanija i ustanova
zdravstvenog osiguranja, koje su finansirale površna istraživanja orkestrirana da potvrde
efektivnost lekova i kraćih terapija; iz medija, neumornih u ismevanju terapeuta; od
bihejviorista; od govornika-huškača; od hordi new age iscelitelja i kultova, koji su se otimali
za srca i duše nevoljnika. Naravno, sumnji je bilo i iznutra: sve češći izveštaji o izvanrednim
otkrićima u molekularnoj neurobiologiji činili su da se i najiskusniji terapeuti zapitaju o
relevantnosti svog rada.
Džulijus nije bio imun na te napade i često je sumnjao u efektivnost svoje terapije, ali
isto tako često sebe tešio i ohrabrivao. Naravno da je bio delotvoran iscelitelj. Naravno da je
pružao nešto vredno većem delu, možda čak i svim svojim pacijentima.
Ali đavo sumnje je nastavio da se oglašava: Da li si im zaista, istinski, bio od pomoći?
Možda si samo umeo da izabereš one čije bi se stanje popravilo i samo od sebe.
Ne. Pogrešno! Zar nisam bio onaj koji se uvek prihvatao najvećih izazova?
 Hej, i ti imaš granice! Kad si poslednji put stvarno zapeo - lečio nekog ko je očit
granični slučaj? Ili ozbiljno oštećen shizofrenik, ili bipolarni pacijent?
Nastavljajući da lista stare kartone, bio je iznenađen količinom postterapijskih
informacija koje je sakupio prilikom povremenih seansi namenjenih praćenju ili
„korigovanju” pacijenata, slučajnih susreta s njima, ili putem poruka koje su mu prenosili
novi pacijenti preporučeni od strane starih. Ipak, da li je kod njih proizveo trajnu promenu?
Možda su rezultati iščezli. Možda su se mnogi od njegovih uspešnih slučajeva vratili na
staro i to od njega sakrili iz pukog milosrđa.
Beležio je i svoje neuspehe - ljude koji, kako je sebi ponavljao, nisu bili spremni za
njegov moderni brend spasenja. Čekaj malo, reče u sebi, stani! Kako znaš da su oni zaista
neuspesi?
Definitivni neuspesi? Nikada ih nisi ponovo sreo. Svi znamo koliko je onih koji kasno
cvetaju.
Pogled mu pade na debeli dosije Filipa Slejta. Želiš neuspeh? zapita se. E, to je bio
neuspeh. Oldtajmerski prvoligaški neuspeh. Filip Slejt. Prošlo je više od dvadeset godina, a
slika Filipa Slejta bila je sveža. Njegova svetlosmeđa kosa začešljana unazad, uzan otmen
nos, visoke jagodice koje odaju aristokraciju, i one jasne zelene oči koje su ga podsećale na
vode Kariba. Setio se koliko mu je bilo mrsko sve vezano za seanse sa Filipom, izuzev
jednog - gledanja njegovog lica.
Filip Slejt je bio toliko otuđen od sebe da uopšte nije ni pomišljao da pogleda unutra,
radije je klizio površinom života i posvećivao svu životnu energiju razvratu. Zahvaljujući
lepom licu, za to je imao bezbroj volonterki.
Preturajući po njegovom dosijeu, Džulijus je odmahivao glavom - tri godine seansi, sva
ona priča i podrška i briga, onolike interpretacije bez trunke progresa. Čudesno! Možda i
nije terapeut kakvim sebe zamišlja.
Hej, ne žuri sa zaključcima. Zašto bi Filip dolazio tri godine ako ništa nije dobijao?
Zašto bi trošio svoj novac ni zbog čega? A sam Bog zna koliko nije voleo da troši novac.
Možda je terapija promenila Filipa. Možda je i on kasno cvetao - bio jedan od onih
pacijenata kojima je potrebno vreme da prevare hranu dobijenu od terapeuta, od onih koji
nešto od terapeutove dobre robe pokupe, odnesu kući, kao kost, da je glođu kasnije, sami.
Znao je pacijente koji su toliko skloni rivalizovanju da svoj napredak skrivaju upravo da
terapeutu ne bi priuštili zadovoljstvo (i osećanje moći) zbog toga što im je bio od pomoći.
Čim je Filip Slejt ušao u njegov um, Džulijus više nije mogao da ga se oslobodi. Ukopao
se i pustio korenje, poput melanoma. Neuspeh s Filipom postao je simbol svih njegovih
terapijskih neuspeha. U tom slučaju bilo je nečeg neobičnog. Odakle je dolazila sva ta
snaga? Otvorio je karton i pročitao svoju prvu zabelešku, napisanu pre dvadeset pet godina.

FILIP SLEJT - 11. decembar 1980.

Star dvadeset šest godina, neoženjen, belac, hemičar, zaposlen u kompaniji DuPont - radi
na novim pesticidima - upadljivo lep, nemarno odeven, ali s kraljevskom aurom, formalan,
sedi kruto, pravi malo pokreta, ne ispoljava osećanja, ozbiljan, bez imalo humora, ne smeje se
niti osmehuje, strogo poslovan, bez ikakvih socijalnih veština. Poslao ga je njegov internista,
doktor Vud.

OSNOVNI PROBLEM: „Gonjen sam seksualnim impulsima, protiv svoje volje.”

Zašto sada? Epizoda „poslednja slamka”, pre nedelju dana, o kojoj govori mehanički:
„Doleteo sam u Čikago na poslovni sastanak, izašao iz aviona, pojurio ka najbližem
telefonu i krenuo po svom spisku žena odatle, u potrazi za seksualnim kontaktom za to veče.
Nisam imao sreće! Sve su bile zauzete. Naravno: bio je petak uveče. Znao sam kad dolazim u
Čikago; mogao sam da ih pozovem danima, čak nedeljama unapred. Pošto sam okrenuo i
poslednji broj iz imenika, spustio sam slušalicu i rekao sebi, ’Hvala bogu, sad mogu da čitam i
da se naspavam, što sve vreme zaista i želim’.”
Pacijent kaže da ga je ta rečenica, taj paradoks - „što sve vreme zaista i želim” -
progonila čitave nedelje i upravo je ona bila podsticaj da zatraži terapiju. „Na to hoću da se
usredsredim u terapiji”, kaže. „Ako je to ono što želim - da čitam i da se dobro naspavam -
recite mi, doktore Hercfeld - zašto to nisam u stanju i da uradim, zašto to ne radim?”

Postepeno mu je naviralo sve više detalja iz rada s Filipom. Taj čovek ga je

intelektualno intrigirao. U vreme kad ga je prvi put sreo, pisao je rad o psihoterapiji i volji, i
Filipovo pitanje - zašto ne mogu da radim ono što zaista želim? - predstavljalo je fascinantan
početak tog članka. No, najviše od svega, sećao se Filipove izuzetne postojanosti: i posle tri
godine činio se potpuno netaknutim i nepromenjenim - i bio isto onoliko seksualno
opterećen kao i pre.
Šta se desilo sa Filipom Slejtom? O njemu nije bilo ni glasa od trenutka kad je, pre
dvadeset dve godine, iznenada prekinuo terapiju. Ponovo se zapitao da li mu je, a da to nije
znao, bio od pomoći. Najednom je morao da sazna; kao da je to bilo pitanje života i smrti.
Posegnuo je za telefonom i okrenuo broj informacija.
Ekstaza u aktu kopulacije.
To je to! To je prava suština
i jezgro svih stvari, cilj i svrha
celokupne egzistencije.

„Dobar dan, da li je to Filip Slejt?”

„Da, ovde je Filip Slejt.”
„Ovde dr Hercfeld. Džulijus Hercfeld.”
„Džulijus Hercfeld?”
„Glas iz tvoje prošlosti.”
„Daleke prošlosti. Iz pleistocena. Džulijus Hercfeld. Ne mogu da verujem - mora da je
prošlo, koliko... najmanje dvadeset godina. Otkud ovaj poziv?”
„Pa, Filipe, zovem zbog tvog duga. Čini mi se da nisi do kraja izmirio račun za poslednju
seansu.”
„Šta? Poslednju seansu? Ali, siguran sam...”
„Ma šalim se, Filipe. Izvini, neke stvari se ne menjaju - ovaj gospodin u godinama je i
dalje veseo i razuzdan. Uozbiljiću se. Ukratko, evo zašto zovem: Imam nekih zdravstvenih
problema i razmišljam o odlasku u penziju. U procesu donošenja te odluke javio mi se
neodoljiv poriv da se sretnem sa nekim od mojih bivših pacijenata - da saznam kako su, da
zadovoljim radoznalost. Ukoliko budeš želeo, kasnije ću ti dati podrobnija objašnjenja.
Daaakle - evo pitanja za tebe: da li bi bio voljan da se vidimo? Da porazgovaramo, oko sat
vremena? Da se zajednički osvrnemo na našu terapiju i da mi kažeš šta se dešava s tobom?
To bi bilo zanimljivo i prosvetljujuće za mene. Ko zna - možda i za tebe.”
„Hm... Sat vremena. Naravno. Zašto da ne? Pretpostavljam da to ne naplaćujete?”
„Ne, osim ukoliko ne želiš ti meni da naplatiš - ja tražim tvoje vreme. Šta misliš da to
bude krajem ove nedelje? Recimo, petak popodne?”
„Petak? Dobro. To mi odgovara. Daću vam taj sat u jedan. Neću tražiti da mi platite
uslugu, ali ovoga puta naći ćemo se u mom prostoru - ja sam u ulici Union - četiri-trideset-
jedan Union. Blizu Franklina. Broj ordinacije potražite u spisku na ulazu - upisan sam kao
dr Slejt. I ja sam sada terapeut.”

Dok je spuštao slušalicu, Džulijusa je podišla jeza. Zavrteo se na stolici i izvio vrat kako
bi bacio pogled na Golden gejt. Posle ovog telefonskog razgovora trebalo mu je da vidi nešto
lepo. I da oseti nešto toplo u rukama. Napunio je lulu od morske pene duvanom Balkan
Sobranie, upalio je i povukao dim.
O bejbi, pomisli, topli zemljani ukus latakije, medni, oštri miris - ništa na svetu mu nije
ravno. Teško je poverovati da se uzdržavao tolike godine. Utonuo je u sanjarenje i mislio o
danu kad je prestao da puši. Mora da je to bilo onda kad se vratio od zubara, inače prvog
komšije, starog dr Denboera, koji je umro pre čitavih dvadeset godina. Dvadeset godina - da
li je moguće? Džulijus je i dalje jasno video njegovo izduženo holandsko lice i naočare sa
zlatnim okvirom. Stari dr Denboer, punih dvadeset godina pod zemljom. A on, Džulijus, još
uvek iznad. Za sada.
„Taj plik na nepcu”, dr Denboer je lako odmahnuo glavom, „izgleda zabrinjavajuće.
Trebaće nam biopsija.” Iako je rezultat bio negativan, Džulijusa je bio uzdrman; te iste
nedelje prisustvovao je sahrani starog druga sa tenisa, Ala, pušača koji je umro od raka
pluća. Sve mu je palo još teže jer je bio usred čitanja knjige Frojdovog doktora Maksa Šura,
Frojd, život i umiranje - slikovitog opisa kako je rak izazvan cigarama postepeno gutao
Frojdova nepca, vilicu, i na kraju njegov život. Šur je Frojdu obećao da će mu pomoći da
umre kada za to dođe vreme i pošto mu je Frojd naposletku rekao da je bol toliko jak da
više nije imalo smisla živeti, Šur se pokazao kao čovek od reči i ubrizgao mu fatalnu dozu
morfijuma. E, to je bio doktor. Gde danas naći dr Šura?
Više od dvadeset godina bez duvana, i bez sira, jaja, životinjskih masti. Bio je zdrav i
srećan apstinent. Sve do prokletog lekarskog pregleda. Sad je sve dozvoljeno: pušenje,
sladoled, rebarca, jaja, sir... sve. Zar je išta od toga više važno? Zar je išta uopšte važno? - za
godinu dana Džulijus Hercfeld će se rastvoriti u zemlji, razbacanih molekula koji čekaju svoj
sledeći zadatak. A pre ili kasnije, u sledećih nekoliko miliona godina, biće uništen ceo
solarni sistem.
Osetivši da se spušta koprena očajanja, Džulijus hitro usmeri misli na telefonski
razgovor sa Filipom Slejtom. Filip terapeut? Kako je to moguće? Sećao ga se kao hladnog
čoveka kog nije briga za druge, nesvesnog drugih ljudi, a sudeći po njihovom razgovoru, i
dalje je bio takav. Povukao je dim iz lule i odmahnuo glavom u nemom čuđenju, otvorio
Filipov karton i nastavio da čita diktirane beleške s prve seanse.

SADAŠNJA BOLEST - Od trinaeste godine seksualno opterećen - kompulzivne

masturbacije tokom čitave adolescencije sve do danas - ponekad četiri, pet puta dnevno -
neprekidno opsednut seksom, masturbira da bi se smirio. Ogroman deo vremena provodi
razmišljajući o seksu - kaže „koliko sam vremena izgubio jureći za ženama - mogao sam da
doktoriram filozofiju, mandarinski kineski i astrofiziku.”

ODNOSI: Usamljenik. Živi u malom stanu, sa psom. Nema muških prijatelja. Nijednog. Niti
ima ikakav kontakt sa poznanicima iz prošlosti - iz srednje škole, sa koledža, fakulteta.
Izrazito izolovan. Nikada nije imao dužu vezu sa ženom - svesno izbegava stalne odnose - više
voli veze za jednu noć - povremeno se sa nekom viđa i mesec dana - obično žena raskida - bilo
zato što od njega hoće više, bilo što se naljuti jer je on iskorišćava ili što se viđa sa drugim
ženama. Želi novine - seksualno osvajanje - ali nikada nije zadovoljen - ponekad, kad je na
putu, pokupi ženu, ima seksualni odnos, otarasi je se, i sat kasnije napušta hotelsku sobu u
daljoj potrazi. Vodi evidenciju o partnerkama, udara recke, u poslednjih dvanaest meseci
seksualno je opštio sa devedeset žena. Sve ovo saopštava zaravnjenog afekta - bez stida, bez
hvalisanja. Oseća napetost ako je uveče sam. Seks na njega obično deluje kao valijum; čim je
imao odnos, oseća se smireno do kraja večeri i može opušteno da čita. Nema homoseksualnh
aktivnosti niti fantazija.

NJEGOVO SAVRŠENO VEČE? Izlazi rano, pokupi ženu u baru, s njom seksualno opšti
(poželjno je pre večere), oslobodi je se što brže, po mogućnosti pre nego što mora da joj
plati večeru, ali obično je na kraju ipak nahrani. Važno mu je da uveče, pre spavanja, ima što
više vremena za čitanje. Nema televizije, filmova, društvenog života, sportova. Jedina
zabava su mu čitanje i klasična muzika. Nezasit čitalac klasika, istorije i filozofije - nikakva
fikcija, ništa aktuelno. Želeo da razgovara o Zenonu i Aristarhu, koji ga trenutno zanimaju.

PROŠLOST: Odrastao u Konektikatu, jedinac, iz više srednje klase. Otac investicioni

bankar, ubio se kada je Filipu bilo trinaest godina. Ne zna ništa o okolnostima ili razlozima
očevog samoubistva, osim neke neodređene ideje da je tome doprinelo majčino stalno
kritikovanje. Totalna amnezija što se tiče detinjstva - malo sećanja na prvih nekoliko godina
i ništa vezano za očevu sahranu. Majka se ponovo udala kad mu je bilo 24 godine.
Usamljenik u školi, fanatično predan učenju, nikada nije imao bliske prijatelje, i otkad je
počeo da studira na Jelu sa 17 godina, prekinuo je veze sa porodicom. Telefonom kontaktira
s majkom jednom ili dvaput godišnje. Nikada nije upoznao očuha.

POSAO: Uspešan hemičar - za DuPont razvija novi pesticid na bazi hormona. Striktno se
pridržava radnog vremena, nema strasti za struku, odnedavno mu je posao postao dosadan.
Prati istraživanja iz svoje oblasti, ali ne u slobodno vreme. Visok prihod plus hartije od
vrednosti. Sakupljač: uživa da ono što poseduje tabelarno prikazuje i da upravlja svojim
investicijama, provodi svaku pauzu za ručak sam, proučavajući izveštaje sa berze.

IMPRESIJA: Shizoid, seksualno kompulzivan - veoma distanciran, odbija da me pogleda

- nijednom nam se pogledi nisu sreli - bez osećaja za bilo šta lično između nas, nema ideju o
interpersonalnim odnosima - na pitanje sada-i-ovde o prvom utisku o meni reagovao je
zbunjenim pogledom, kao da sam progovorio katalonski ili svahili. Delovao je nervozno,
bilo mi je neprijatno s njim. Totalno odsustvo humora. Ni zrnce. Visoko inteligentan,
izražava se jasno, ali štedljiv na rečima - moram mnogo da se trudim. Uporno brine zbog
cene terapije (iako može lako da je priušti). Zatražio popust, odbio sam. Bio nezadovoljan
što sam seansu započeo s nekoliko minuta zakašnjenja i ne oklevajući pitao da li ćemo to
vreme nadoknaditi na kraju kako ne bi bio na gubitku. Dva puta me pitao koliko unapred
treba da otkaže seansu da za nju ne bi platio.
 Zatvarajući karton, Džulijus pomisli: Eto, dvadeset pet godina kasnije, Filip je terapeut.
Ima li na svetu manje pogodne osobe za taj posao? Izgleda da je ostao isti: i dalje nema
smisla za humor, i dalje zabrinut zbog novca (možda nije trebalo da napravim onu šalu s
računom). Terapeut bez smisla za humor? Tako hladan. I taj nervozni zahtev da se
sretnemo u njegovoj ordinaciji. Ponovo se stresao.
Život je mizerija. Odlučio sam
da ga provedem u razmišljanju
o tome.

Ulica Union bila je sunčana i praznična. Zveckanje srebrnog escajga i žamor živahnih
razgovora uz ručak dopirali su sa trotoara nakrcanih stolovima Prega, Bitlnata, Egzotik Pice
i Perija. Marinsko plavi i magenta ružičasti baloni vezani za parking satove reklamirali su
uličnu vikend rasprodaju. No Džulijus je, idući ka Filipovoj kancelariji, jedva obraćao pažnju
na goste restorana ili gomile firmirane garderobe na tezgama preostale od letnje sezone.
Nije ni zastao pred svojim omiljenim izlozima, Moritinom prodavnicom starog japanskog
nameštaja, tibetanskom radnjom, pa čak ni pred Azijskim blagom, na čijem je krovu iz
osamnaestog veka živim bojama predstavljena fantastična žena ratnik pored koje bi retko
kad prošao bez divljenja.
Nije razmišljao ni o umiranju. Zagonetke vezane za Filipa Slejta pružile su mu priliku
da se udalji od tih uznemirujućih misli. Prva je bila zagonetka memorije - zašto je tako lako
mogao da prizove Filipov lik i sa tako strahovitom jasnoćom? Gde su svih ovih godina bili
pritajeni njegovo lice, ime, njegova priča? Teško mu je bilo da poveruje u to da je sećanje na
čitavo iskustvo s Filipom bilo neurohemijski pohranjeno negde u kori njegovog mozga.
Mnogo je verovatnije da je boravilo u zamršenoj „Filip-mreži” povezanih neurona koji se,
pokrenuti odgovarajućim neurotransmiterima, aktiviraju i projektuju sliku Filipa na
sablasnom ekranu njegovog vizuelnog korteksa. Zadrhtao je na pomisao da u mozgu čuva
tog mikroskopskog robota projekcionistu.
Ipak, mnogo intrigantnija bila je zagonetka zbog čega je odlučio da poseti Filipa. Od
svih starih pacijenata, zašto je izabrao da baš njega izvuče iz dubokog skladišta sećanja. Da
li naprosto zato što je terapija s njim bila toliko neuspešna? Sigurno je tu bilo nešto više. Na
kraju krajeva, imao je i drugih pacijenata kojima nije pomogao. Međutim, većina lica i imena
tih neuspeha nestali su bez traga, možda zato što su uglavnom brzo prekidali terapiju. Filip
je bio nesvakidašnji neuspeh jer je kontinuirano dolazio. Bože, kako je samo dolazio!
Tokom tri frustrirajuće godine nijednom nije propustio seansu. Nikada nije kasnio, ni
minuta - previše škrt da bi izgubio i trenutak plaćenog vremena. A onda jednog dana, bez
upozorenja, na kraju terapijskog sata, jednostavna i neopoziva objava da je to bila njihova
poslednja seansa.
Čak i kad je prekinuo terapiju, Džulijus je i dalje smatrao da je Filipovo stanje izlečivo -
doduše, uvek se zavaravao da je svakoga moguće lečiti. Zašto nije uspeo? Filip je ozbiljno
pristupao rešavanju svojih problema; bio je smeo, pametan, oštrouman. Ali i dubinski
nedopadljiv. Džulijus je retko prihvatao pacijente koji mu se nisu dopadali, no znao je da u
Filipovom slučaju nije bilo ničeg ličnog. Filip se nikome ne bi dopao. Dokaz za to je što nikad
nije imao prijatelja.
Mada Filipa nije voleo, voleo je intelektualnu zagonetku koju je on predstavljao.
Njegova glavna žalba („Zašto ne mogu da radim ono što zaista želim?”) bila je izazovan
primer paralize volje. Iako mu terapija možda nije koristila, izuzetno je podsticala
Džulijusovo pisanje, i mnoge ideje koje su potekle sa tih seansi plasirane su u čuvenom
članku „Terapeut i volja” i u knjizi Želja, htenje i delanje. Sinula mu je misao da je možda on
iskoristio Filipa. I da će eventualno sada, sa svojim pojačanim osećanjem povezanosti, biti u
stanju da se iskupi, da ostvari ono što ranije nije uspeo.
Union četiri-trideset-jedan bila je skromna dvospratna omalterisana zgrada na uglu.
Na spisku u predvorju pronašao je Filipovo ime: „Filip Slejt, doktor filozofije, filozofsko
savetovanje.” Filozofsko savetovanje? Šta je to, zaboga? Sledeće što ćemo imati, pomisli s
prezirom, biće berberi koji nude brijačko savetovanje i piljari koji reklamiraju mahunarsko
savetovanje. Popeo se stepenicama i pozvonio.
Začulo se zujanje dok su se vrata otključavala, i Džulijus se nađe u majušnoj čekaonici
golih zidova, opremljenoj samo jednim negostoljubivim dvosedom presvučenim crnim
vinilom. Filip je stajao na vratima ordinacije, nekoliko metara dalje, ne prilazeći i
pokazujući mu rukom da uđe. Nisu se rukovali.
Džulijus je upoređivao Filipov izgled sa onim koji mu je ostao u sećanju: prilično
poklapanje. Nije se mnogo promenio za poslednjih dvadeset pet godina, izuzev finih bora
oko očiju i malo mlitavijeg vrata. Svetlu smeđu kosu i dalje je češljao unazad, i dalje je
pogled zelenih očiju bio intenzivan i izbegavajući. Prisetio se koliko su im se tokom svih tih
zajedničkih godina pogledi retko susretali. Filip ga je podsećao na onu superiornu
samodovoljnu decu iz razreda, koja na času samo sede i ne hvataju beleške dok on i svi
drugi žure da zapišu svaki podatak koji bi se mogao pojaviti na testu.
Ulazeći u ordinaciju pomislio je da napravi šalu na račun spartanskog nameštaja -
izgrebanog i pretrpanog radnog stola, dve rasparene stolice koje su izgledale neudobno i
zida ukrašenog jedino diplomom. Ali, predomislio se, seo na stolicu koju mu je Filip
pokazao, odlučio da igra otvorenih karata i sačekao da ovaj počne.
„Dakle, prošlo je mnogo vremena. Zaista mnogo.” Filip je progovorio formalnim,
profesionalnim tonom, ničim ne odajući nervozu zbog preuzimanja kontrole u ovom
razgovoru i promene uloga sa svojim nekadašnjim terapeutom.
„Dvadeset dve. Pogledao sam u beleškama.”
„Zašto sada, dr Hercfeld?”
„Znači li ovo da smo završili s lakom konverzacijom?” Ne, ne! Džulijus prekore sebe.
Prekini! Setio se da Filip nema smisla za humor.
Filip je delovao neuznemireno. „Bazična tehnika vođenja intervjua, dr Hercfeld.
Poznata vam je rutina. Postavljanje okvira. Već smo odredili mesto, vreme - uzgred, nudim
seansu od šezdeset minuta, ne psiho-sat od pedeset - i cenu, odnosno odsustvo iste. Sledeći
korak su svrha i ciljevi. Nastojim da budem na usluzi, dr Hercfeld, kako bi ova seansa za vas
imala maksimum efekta.”
„Dobro, Filipe. Zahvaljujem na tome. Pitanje ’zašto sada’ nikad nije rđavo - ja ga stalno
postavljam. Tako se usmerava tok seanse, odmah prelazi na posao. Kao što sam rekao
telefonom, zbog izvesnih zdravstvenih problema, ozbiljnih zdravstvenih problema, poželeo
sam da pogledam unazad, ocenim stvari, procenim svoj rad s pacijentima. Možda to ima
veze i s mojim godinama - i nekakvim sumiranjem. Mislim da ćeš, kad dođeš u šezdeset
petu, razumeti.”
„Što se tiče procesa sumiranja, tu ću morati da vam verujem na reč. Razlog vaše želje
da ponovo vidite mene ili nekog drugog pacijenta nije mi tako očit; ja nemam potrebu da
idem u tom pravcu. Klijenti mi plate i zauzvrat dobiju stručno savetovanje. Tu se naša
transakcija završava. Na rastanku, oni osećaju da su dobili nešto vredno, a ja da sam pružio
onoliko koliko treba. Nezamislivo mi je da poželim da ih kasnije ponovo sretnem. No, stojim
vam na usluzi. Gde počinjemo?”
Džulijus tokom intervjua obično nije imao zadršku. To je bila jedna od njegovih
prednosti - znalo se da je direktan. Međutim, danas je sebe prisilio da se obuzdava. Filipova
grubost ga je zapanjila, no nije došao da bi mu davao savete. Ono što je želeo bilo je Filipovo
iskreno mišljenje o njihovom zajedničkom radu, i što manje kaže o sebi, to bolje. Da je Filip
znao da je on očajan, da traga za smislom, da mu je stalo do toga da u njegovom životu igra
neku značajnu instrumentalnu ulogu, možda bi mu, iz milosrđa, dao baš onu potvrdu koja
mu je bila potrebna. Ili bi možda, da bi mu kontrirao, učinio upravo suprotno.
„Pa, počeću zahvaljivanjem što si mi udovoljio i pristao da se sretnemo. A evo šta hoću:
prvo, tvoje viđenje našeg rada - na koji način je bio od pomoći, a na koji nije - i drugo, što je
težak zadatak - veoma bih želeo da me izvestiš kako ti je život tekao od našeg poslednjeg
susreta. Uvek volim da čujem kraj priče.”
Ako je i bio iznenađen onim što se od njega traži, Filip to nije pokazao već je nekoliko
trenutaka sedeo ćutke, zatvorenih očiju, spojivši šake vrhovima prstiju. Započeo je pažljivo
odmerenim tonom: „Priča još nije završena - zapravo, u mom životu u poslednjih nekoliko
godina desio se tako značajan obrt da imam osećaj kao da tek sad počinje. No, čvrsto ću se
držati hronologije i počeću od terapije. Moram reći da je, sve u svemu, terapija s vama bila
potpuni neuspeh. Skup neuspeh koji je koštao i mnogo vremena. Mislim da sam kao
pacijent uradio svoj deo posla. Koliko se sećam, bio sam do kraja kooperativan, trudio se,
dolazio redovno, plaćao račune, sećao se snova, sledio svaku ideju koju ste dali. Da li biste
se složili sa mnom?”
„Složio da si bio kooperativan? Apsolutno. Čak ću reći, i više od toga. Pamtim te kao
posvećenog pacijenta.”
Pogledavši opet u plafon, Filip klimnu glavom i nastavi: „Koliko se sećam, dolazio sam
pune tri godine. Veći deo tog vremena viđali smo se dva puta nedeljno. To je mnogo sati -
najmanje dve stotine. Oko dvadeset hiljada dolara.”
Džulijus samo što mu nije upao u reč. Kad god pacijent kaže nešto ovako, njegov
refleksni odgovor je „kap u moru”, a zatim naglasi da problemi na kojima se radi u terapiji
postoje dugo u pacijentovom životu i ne može se očekivati njihovo brzo povlačenje. Obično
doda i lični komentar - da je njegov osnovni kurs iz terapije - analiza tokom edukacije,
trajao tri godine, pet puta nedeljno - ukupno više od sedamsto sati. Ali Filip sada nije bio
njegov pacijent i Džulijus nije došao da bi ga ubeđivao u bilo šta. Bio je tu da sluša. Ćutke se
ugrizao za usnu.
Filip nastavi: „Kad sam započeo rad s vama bio sam na nultoj tački svoje egzistencije;
možda je umesnije reći ’na donjoj granici’. Radio sam kao hemičar i razvijao nove načine
ubijanja insekata, profesija mi je bila dosadna, život mi je bio dosadan, sve mi je bilo
dosadno izuzev čitanja filozofije i razmišljanja o velikim zagonetkama istorije. Međutim,
razlog zbog kog sam došao kod vas bilo je moje seksualno ponašanje. Toga se, naravno,
sećate?”
Džulijus klimnu glavom.
„Nisam imao kontrolu. Sve što sam želeo bio je seks. Bio sam opsednut, nezasit.
Naježim se kad pomislim na šta sam ličio, kakav život sam vodio. Trudio sam se da zavedem
što veći broj žena. Nakon koitusa bih samo nakratko olakšao kompulziju, ali bi me ubrzo
opet obuzela želja.”
Džulijus je suzdržao osmeh kad je Filip upotrebio reč koitus - podsetio se tog čudnog
paradoksa: Filip se valjao u blatu bluda, a zazirao je od prostih reči.
„Samo u tom kratkom periodu - odmah posle koitusa”, Filip nastavi, „bio sam u stanju
da živim ispunjeno, harmonično - mogao sam da se povežem sa velikim umovima
prošlosti.”
„Sećam se toga, i tvog Aristarha, i Zenona.”
„Da, oni i mnogi drugi od tada, ali periodi olakšanja, bez prisile, bili su suviše kratki.
Sad sam slobodan. Sada stalno boravim u jednoj višoj ravni. No, da nastavim svoje viđenje
terapije s vama. Nije li to vaš primarni zahtev?”
Džulijus potvrdi glavom.
„Sećam se da sam se za terapiju jako vezao. Ona je postala još jedna prisila ali, nažalost,
nije zamenila seksualnu već je s njom samo koegzistirala. Sećam se kako sam s
nestrpljenjem iščekivao svaki terapijski sat, da bih na kraju ostajao razočaran. Nisam
zapamtio baš mnogo od onoga što smo radili - mislim da smo se trudili da kompulziju
razumemo sa stanovišta moje životne istorije. Da je razumemo - uvek smo se trudili da
razumemo. A meni je svako rešenje izgledalo sumnjivo. Nijednu hipotezu nismo valjano
raspravili niti valjano zasnovali i, što je još gore, nijedna nije imala nikakvog efekta.
A to jeste bila kompulzija. To sam znao. I znao sam da moram da je prekinem naglo.
Trebalo mi je mnogo vremena, ali sam na kraju shvatio da niste umeli da mi pomognete i
izgubio sam veru u naš zajednički rad. Sećam se da ste trošili preterane količine vremena
istražujući moje odnose - sa drugima i naročito s vama. To za mene nikada nije imalo
smisla. Ni tada ni sada. Kako je vreme prolazilo, viđanje s vama postalo mi je mučno, mučno
je bilo i to što smo i dalje proučavali naš odnos kao da je stvaran ili postojan ili bilo šta
drugo osim onoga što je zaista bio: kupljena usluga.” Zaslade i pogleda Džulijusa, šireći ruke
kao da kaže „Hteo si iskrenost - izvoli.”
Džulijus je bio zapanjen. Nečiji ludi glas odgovorio je umesto njega: „To je zbilja
iskreno. Hvala, Filipe. A sada, ostatak priče. Šta se od tada dešavalo s tobom?”
Filip sklopi dlanove, osloni bradu na vrhove prstiju, zagleda se u plafon kako bi sabrao
misli, i nastavi: „Dakle, da vidimo. Počeću s poslom. Moja ekspertiza - razvoj hormonskih
agenata protiv razmnožavanja insekata - kompaniji je donela značajne rezultate i plata mi
se povećala. Ali mi je hemija bivala sve dosadnija. Zatim, kad sam napunio trideset godina,
prispela je jedna od očevih renti i ja sam je preuzeo. Tako mi je poklonjena sloboda. Imao
sam od čega da živim nekoliko godina, prekinuo pretplatu na sve stručne časopise, dao
otkaz i okrenuo se onome što sam zaista u životu želeo - težnji ka mudrosti.
I dalje sam bio jadan, napet, seksualno opterećen. Pokušao sam sa drugim terapeutima,
ali mi nisu pomogli ništa više od vas. Jedan, inače Jungov student, bio je mišljenja da mi
treba više od psihološke terapije. Rekao je da zavisnik poput mene najbolje može da se
oslobodi duhovnim preobraćenjem. Njegova sugestija odvela me je religioznoj filozofiji -
naročito idejama i praksi Dalekog istoka - jedino su one imale nekog smisla. Svi drugi
religijski sistemi nisu uspeli da istraže fundamentalna filozofska pitanja, već su Boga
koristili kao način da izbegnu istinsku filozofsku analizu. Čak sam proveo nekoliko nedelja
u centrima za meditaciju. To nije bilo sasvim nezanimljivo. Nije zaustavilo opsesiju, ali sam
ipak osećao da tu ima nečeg važnog, samo ja još nisam bio spreman.
U međuvremenu, izuzev pauza prisilne neporočnosti u ašramu (mada sam čak i tamo
uspevao da nađem poneka otvorena vrata), nastavio sam sa seksualnom potragom. Kao i
pre, spavao sam sa mnogo žena, desetinama, stotinama. Nekada i sa dve u jednom danu,
svuda, kad god sam uspevao da ih nađem - isto kao u vreme rada s vama. Seks sa istom
ženom, jednom, nekad dva puta, a onda dalje jer prestaje da bude uzbudljivo. Znate staru
izreku: ’Sa istom devojkom možeš prvi put imati seks samo jednom’.” Podiže bradu i
okrenu se ka Džulijusu.
„Ovaj poslednji komentar trebalo je da bude duhovit, dr Hercfeld. Sećam se da ste
svojevremeno rekli kako je čudno što se nikad, ni u jednoj seansi, nisam našalio.”
Džulijus, kome sada nije bilo do frivolnosti, prisilio se na osmeh, uprkos tome što je u
Filipovom bon mot prepoznao nešto što mu je sam jednom rekao. Zamislio ga je kao
mehaničku lutku s velikim ključem koji štrči iz temena. Došlo je vreme da ga opet navije. „I
šta se onda desilo?”
Filip nastavi zureći u plafon. „Onda sam jednog dana doneo značajnu odluku. Pošto mi
nijedan terapeut nimalo nije pomogao - žao mi je, dr Hercfeld, uključujući i vas...”
„Tu poentu počinjem da shvatam”, upade Džulijus, a onda brzo dodade, „izvinjenja nisu
potrebna. Samo iskreno odgovaraš na moja pitanja.”
„Oprostite, nisam imao nameru da o tome nadugačko raspravljam. Da nastavim: pošto
terapija nije bila odgovor, odlučio sam da se lečim sam - jednim kursom biblioterapije,
usvajanjem značajnih misli najmudrijih ljudi svih vremena. Tako sam sistematski počeo da
čitam celokupan korpus filozofije počev od grčkih presokratovaca sve do Popera, Rolsa i
Kvajna. Nakon godinu dana učenja kompulzija se nije smanjila, ali sam došao do nekih
važnih zaključaka: naime, da sam na pravom putu i da je filozofija moj dom. To je bio veliki
korak - sećam se koliko smo pričali o tome kako se nigde na svetu nisam osećao kao kod
kuće.”
Džulijus potvrdi klimanjem glave. „Da, i ja se toga sećam.”
„Uvideo sam da godine čitanja filozofije mogu da se pretvore u profesiju. Novac koji
sam imao ionako ne bi potrajao večno. Tako sam upisao doktorske studije iz filozofije na
univerzitetu Kolumbija. Bio sam dobar, napisao kompetentnu disertaciju i pet godina
kasnije doktorirao. Otpočeo sam predavačku karijeru, a zatim sam se, tek pre neku godinu,
zainteresovao za primenjenu ili - kako je ja shvatam - ’kliničku filozofiju’, i to me dovodi do
današnjeg dana.”
„Nisi mi ispričao kako si se izlečio.”
„Pa, na Kolumbiji, negde na polovini studija, uspostavio sam odnos sa jednim
terapeutom, savršenim terapeutom, terapeutom koji mi je pružio ono što niko drugi nije
bio kadar da mi da.”
„U Njujorku? Kako se zove? Na Kolumbiji? Kom institutu pripada?”
„Ime mu je Artur...” Zastao je i posmatrao Džulijusa, jedva primetno se smešeći.
„Artur?”
 „Da, Artur Šopenhauer, moj terapeut.”
„Šopenhauer? Zavitlavaš me, Filipe?”
„Nikad nisam bio ozbiljniji.”
„Poznato mi je malo o Šopenhaueru, samo klišei o njegovom sumornom pesimizmu.
Nisam čuo da se njegovo ime pominje u kontekstu terapije. Kako je mogao da ti pomogne?
Šta...”
„Ne želim da vas prekidam, dr Hercfeld, ali dolazi mi klijent, a ja i dalje ne volim da
kasnim - to se nije promenilo. Ostavite mi, molim vas, svoju vizitkartu. Nekom drugom
prilikom reći ću vam o njemu nešto više. On je bio pravi terapeut za mene. Ne preterujem
kad kažem da svoj život dugujem geniju Artura Šopenhauera.”
Talenat je nalik strelcu koji pogađa
metu za druge nedostižnu;
genije je nalik strelcu koji pogađa
metu za druge nevidljivu.

1787 - Genije: Olujni početak i pogrešan start

Olujni početak - Genije je bio dugačak samo deset centimetara kad je oluja počela.
Septembra 1787, oko njega se uzburkalo amniotičko more, bacalo ga tamo-amo i zapretilo
krhkoj vezi sa obalom materice. Morska voda se pušila od ljutnje i straha. Pokrivale su ga
opore hemikalije nostalgije i očaja. Zauvek su nestajali blagi, slatkasti, uljuljkani dani.
Pritešnjene, bez nade za utehu, njegove nežne nervne sinapse bleskale su i buktale u svim
pravcima.
Ono što se rano nauči, najbolje se nauči. Artur Šopenhauer nije zaboravio svoje prve
lekcije.

Pogrešan start (ili kako Artur Šopenhauer umalo nije postao Englez) - Arturrr, Arturrr,
Arturrr. Hajnrih Florio Šopenhauer grebao je jezikom svaki slog. Artur - dobro ime, odlično
ime za buduću glavu velike trgovačke kuće Šopenhauer.
Bila je 1787, a njegova mlada žena Johana bejaše u drugom mesecu trudnoće kada je
doneo odluku: ako bude imao sina, zvaće se Artur. Kao časnom čoveku, ništa mu nije bilo
preče od dužnosti. Onako kako su njegovi preci preneli na njega upravljanje velikom
trgovačkom kućom Šopenhauer, i on će ga tako preneti sinu. Bila su to pogibeljna vremena,
ali je Hajnrih verovao da će njegov još nerođeni sin povesti firmu u devetnaesti vek. Artur
je predstavljalo savršeno ime za tu poziciju: jednako se piše na svim glavnim evropskim
jezicima, otmeno klizi kroz sve državne granice i, najvažnije od svega, englesko je.
Stolećima su Hajnrihovi preci vodili posao s velikom marljivošću i uspehom. Njegov
deda je jednom ugostio rusku caricu Katarinu Veliku; da bi joj priuštio sav komfor, naredio
je da se u gostinskim odajama podovi poliju konjakom a onda upale kako bi bile suve i
aromatične. Oca je posetio pruski kralj Fridrih, koji ga je satima bezuspešno ubeđivao da
kompaniju premesti iz Gdanjska u Prusku. A sada je vodstvo velike trgovačke kuće predato
Hajnrihu, uverenom da će jedan Šopenhauer koji nosi ime Artur povesti firmu u briljantnu
budućnost.
Kuća Šopenhauer, koja je trgovala žitom, drvetom i kafom, dugo je bila jedna od
vodećih firmi u Gdanjsku, otmenom hanzeatskom gradu sa višegodišnjom dominacijom u
trgovini na Baltiku. No, dolazila su teška vremena za taj veliki slobodni grad. S Pruskom
koja je pretila na zapadu i Rusijom na istoku, sa oslabljenom Poljskom, nemoćnom da
Gdanjsku i dalje garantuje suverenitet, Hajnrih Šopenhauer nije sumnjao da su se dani
slobode i trgovačke stabilnosti bližili kraju. Čitavu Evropu su potresali politički i finansijski
nemiri - izuzetak je bila Engleska. Ona je bila stena. Ona je bila budućnost. Firma i porodica
Šopenhauer u Engleskoj će naći sigurnu luku. Ne, više od sigurne luke, prosperiraće ukoliko
njen budući naslednik bude rođen kao Englez i ponese englesko ime. Herr Arturrr
Šopenhauer, ne - Mister Arturrr Šopenhauer - engleski podanik na čelu firme: to je bila
ulaznica za budućnost.
Ne obazirući se otuda na proteste svoje bremenite, veoma mlade žene, koja je zatražila
umirujuće prisustvo svoje majke kada bude rađala prvo dete, krenuo je, vukući je sa sobom,
na dug put do Engleske. Mlada Johana je bila prestravljena, ali je morala da se potčini
neumoljivoj volji svog muža. Međutim, čim su se u Londonu smestili, njen razdragani duh
se povratio, te je svojim šarmom uskoro osvojila londonsko društvo. U putnom dnevniku
zapisala je da su joj novi dragi engleski prijatelji pružili spokojnu sigurnost i da je veoma
brzo postala centar velike pažnje.
Previše pažnje i previše ljubavi za tvrdog Hajnriha, čija se anksiozna ljubomora,
izgleda, ubrzo pretvorila u paniku. Gušeći se i osećajući da ga napetost u grudima razdire,
morao je nešto da preduzme. I tako je, okrenuvši kurs, tokom jedne o najsurovijih zima tog
veka naglo napustio London odvlačeći pobunjenu ženu, sada već gotovo u šestom mesecu
trudnoći nazad u Gdanjsk. Godinama kasnije, Johana je opisala kako s osećala kad je bila
istrgnuta iz Londona: „Niko mi nije pomogao, morala sam sama da pobedim tugu. Taj čovek
me je vukao kroz pola Evrope da bi savladao svoju anksioznost.”
To, tada, bio je olujni početak genijeve inkubacije: brak bez ljubavi, uplašena,
pobunjena žena, napeti, ljubomorni otac, dva mučna putovanja kroz zavejanu Evropu.
Srećan život je nemoguć -
najbolje što se može postići je
herojski život.

Napustivši Filipovu kancelariju Džulijus se osećao ošamućeno. Pridržavajući se za

ogradu nesigurnim koracima sišao je niz stepenice i posrćući izašao na svetlo dana. Ispred
zgrade je zastao oklevajući da li da skrene levo ili desno. Sloboda neisplaniranog
popodneva više ga je zbunila nego radovala. Uvek je bivao na nešto usredsređen; ako nije
viđao pacijente, drugi značajni projekti i aktivnosti - pisanje, predavanja, tenis, istraživanja
- okupirali bi mu pažnju. Ali danas ništa nije izgledalo važno. Moguće da nikada ništa nije
bilo važno, da je njegov um projektima proizvoljno dodeljivao značaj a zatim vešto
prikrivao svoje tragove. Danas je prozreo lukavstva jednog ljudskog života. Danas nije bilo
ničega bitnog da se radi, te je polako i besciljno krenuo niz ulicu Union.
Pri kraju poslovne četvrti, odmah iza ulice Filmor, približavala mu se neka starica
tandrčući hodalicom. Gospode, kakav prizor! pomislio je. Prvo je izbegao njen pogled, a
zatim se okrenuo da je bolje osmotri. Njena odeća - nekoliko slojeva džempera i preko njih
ogroman kaput - delovala je besmisleno po tom sunčanom danu. Obrazima kao u veverice
snažno je žvakala, valjda da bi tako zadržala na mestu veštačku vilicu. Ipak, najgore od
svega bila je ogromna izraslina ispod jedne nozdrve - providna ružičasta bradavica veličine
grozda, iz koje je štrcalo nekoliko dugačkih oštrih dlaka.
Glupava starica, bilo je sledeće što je pomislio, i odmah dodao: „Verovatno je starija od
mene. U stvari, ona je moja budućnost - bradavica, hodalica, invalidska kolica. Dok se
približavala, čuo je kako mrmlja: „Da vidimo šta je u ovim radnjama napred. Šta bi to bilo?
Šta ću pronaći?”
„Gospođo, nemam pojma, samo šetam ovuda”, Džulijus joj dobaci.
„Ne pričam s vama.”
„Ne vidim nikog drugog ovde.”
„To i dalje ne znači da pričam s vama.”
„Ako ne sa mnom, onda s kim?” Šakom je natkrilio oči i pantomimski se osvrnuo po
praznoj ulici.
„Šta se to vas tiče? Prokleti ulični čudaci”, progunđa mimoilazeći ga uz zveku.
Za trenutak se zaledio. Pogledao je oko sebe kako bi se uverio da nema svedoka ovog
razgovora. Bože, pomisli, gubim se - šta ja to, dođavola, radim? Dobro je što danas nemam
pacijente. Nema sumnje: vreme provedeno s Filipom Slejtom ne utiče dobro na moje
raspoloženje.
Prateći opojnu aromu koja se širila iz Starbaks kafea, zaključi da seansa sa Filipom
zaslužuje jedan dupli espreso. Smesti se pored prozora i poče da posmatra prolaznike. Nije
bilo sedih glava, ni napolju ni unutra. Kao šezdesetpetogodišnjak bio je najstarija osoba u
okruženju, najstariji od starih, onaj koji ubrzano propada iznutra dok njegov melanom
produžava svoju mučku invaziju.
Dve ljupke prodavačice flertovale su s nekim gostima. Bile su od onih mladih žena koje
nikad ne gledaju u njegovom pravcu, koje ga nisu zavodile ni kad je bio mlad niti hvatale
njegov pogled dok je stario. Vreme je da shvati da njegovo doba neće doći, da mu te stasale
prsate devojke s licem Snežane nikad neće uputiti koketan osmeh i reći „Hej, nije vas bilo
neko vreme. Kako je?” To se neće dogoditi. Život je bio ozbiljno linearan i ireverzibilan.
Dosta. Dosta samosažaljenja. Onima koji kukaju znao je šta da kaže: nađi načina da
okreneš pogled ka spolja, prevaziđi sebe. Da, to je bio način - pronaći put da se ovo đubre
pretvori u zlato. Zašto ne pisati o tome? Možda kao lični dnevnik. A onda i nešto manje
intimno - ko zna šta? - možda članak za Magazin Američkog psihijatrijskog udruženja o
„Psihijatru koji se suočava sa smrću.” Ili nešto komercijalno za Sunday Times? Mogao bi on
to. A zašto ne i knjigu? Na primer, Autobiografija nestanka. Nije loše! Ponekad kad smisliš
eksplozivan naslov delo se napiše samo od sebe. Naručio je espreso, izvadio olovku i
razmotao papirnu kesu koju je našao na podu. Čim je počeo da piše, usne mu se razvukoše
u laki smešak zbog skromnih početaka te moćne knjige.

Petak, 2. novembar 1990. DOS (dan-otkrivanja-smrti) + 16

Nema sumnje: potražiti Filipa Slejta beše loša ideja. Loša ideja je i to što sam pomislio
kako od njega mogu nešto da dobijem. Loša ideja je što sam se s njim susreo. Nikad više. Filip
terapeut? Neverovatno - terapeut bez empatije, osećajnosti, brižnosti. Čuo je kad sam mu
preko telefona rekao da imam zdravstvenih problema i da su oni delom razlog što sam hteo
da se vidim s njim. Pa ipak, nijednog ličnog pitanja o tome kako mi je. Čak ni rukovanja.
Hladno. Nehumano. Na tri metra udaljenosti. Za tog tipa sam tri godine radio kao skot. Dao
mu sve. Dao mu ono najbolje. Kopile nezahvalno.
O da, znam šta bi on rekao. Čujem taj ravni precizni glas: „Naša razmena je bila tržišna:
ja sam vama davao novac, a vi mi meni stručne usluge. Plaćao sam uredno za svaki sat vaših
konsultacija. Transakcija je završena. Sad smo kvit; ništa vam ne dugujem.”
Pa bi dodao: „Manje nego ništa, dr Hercfeld, vi ste bolje prošli. Dobijali ste punu cenu, a ja
ništa vredno.”
Najgore je što je u pravu. Ništa mi ne duguje. Ja trubim naokolo kako psihoterapija znači
život posvećen služenju. Služenju koje se daje s ljubavlju. Od njega nemam nikakvih
potraživanja. Zašto nešto i da očekujem? Uostalom, šta god da je to za čim žudim, on to nema
da mi dâ .
„To nema da ti dâ” - koliko sam samo puta ovo rekao pacijentima - za njihove muževe ili
žene ili očeve. A sad ja nisam u stanju da odustanem od Filipa, tog tvrdog neosetljivog,
sebičnog čoveka. Kako bi bilo da napišem odu o zahvalnosti koju pacijenti duguju svojim
bivšim terapeutima?
I zašto je to toliko važno? Zbog čega sam, od svih pacijenata, izabrao da stupim u
kontakt baš s njim? To i dalje ne znam. U beleškama sam naišao na neki ključ - utisak da sam
komunicirao sa svojim fantazmom iz mladosti. Možda u meni ima više od tragova Filipa, u
onom meni koga su kao tinejdžera i dvadesetogodišnjaka i tridesetogodišnjaka šibali
hormoni. Mislio sam da znam kroz šta prolazi, mislio sam da imam unutrašnji uvid kako da
ga lečim. Da li sam se zbog toga toliko trudio? Zašto je dobio više moje pažnje i energije nego
većina pacijenata zajedno? U praksi svakog terapeuta uvek postoje pacijenti koji troše
nesrazmernu količinu njegove energije i pažnje - Filip je tri godine bio takva osoba.

Uveče se vratio u hladnu i mračnu kuću. Tog jutra se njegov sin Lari, s kojim je proveo
protekla tri dana, vratio u Baltimor gde je radio na neurobiološkim istraživanjima u bolnici
Džons Hopkins. Gotovo da je osetio olakšanje što je Lari otišao - njegov bolan izraz lica i
pokušaji, puni ljubavi ali nespretni, da uteši oca doneli su mu više tuge nego smirenja.
Počeo je da okreće broj telefona Martija, jednog od kolega iz grupe podrške, ali je bio suviše
utučen pa je spustio slušalicu i uključio kompjuter da bi uneo beleške koje je tog dana
nažvrljao na izgužvanoj papirnoj kesi iz Starbaksa. Pozdravilo ga je jedno „Imate poštu”; na
njegovo iznenađenje, bila je to poruka od Filipa. Žurno ju je pročitao:

Na kraju današnjeg razgovora pitali ste me o Šopenhaueru i kako mi je njegova

filozofija pomogla. Takođe ste nagovestili da biste želeli da saznate više o njemu. Učinilo mi
se da bi vas možda zanimalo moje predavanje na Kostal koledžu sledećeg ponedeljka u 7 h
uveče (Tojon Hol, ulica Fulton broj 340). Držim ogledni kurs o evropskoj filozofiji i u
ponedeljak ću dati kratak osvrt na Šopenhauera (u dvanaest nedelja treba da pokrijem dve
hiljade godina). Posle predavanja možemo i da popričamo. Filip Slejt

Bez oklevanja mu je odgovorio: Hvala. Biću tamo. Otvorio je planer na stranici za

sledeći ponedeljak i upisao „Tojon Hol, Fulton br. 340, 19 h.”

***

Džulijus je terapijsku grupu vodio ponedeljkom, od četiri i trideset do šest sati. Tokom
čitavog tog dana premišljao se da li da grupi saopšti svoju dijagnozu. Odlučio je da sa
individualnim pacijentima to učini tek kad uspostavi ravnotežu, ali grupa je bila nešto
drugo: članovi su obično bili usredsređeni na njega, pa je verovatnoća da neko primeti
promenu u njegovom raspoloženju i to komentariše bila mnogo veća.
No, brige su bile neopravdane. Članovi grupe spremno su prihvatili opravdanje da je
zbog gripa otkazao prethodne dve seanse i počeli da pričaju o onome što im se događalo
poslednje dve nedelje. Stjuart, niski, dežmekasti pedijatar, uvek rasejan i u žurbi da stigne
do sledećeg pacijenta, delovao je napeto i zatražio da mu grupa posveti vreme. To je bilo
veoma neuobičajeno; za godinu dana koliko je bio u terapiji, retko je tražio pomoć. Grupi se
priključio pod prinudom: žena ga je mejlom obavestila da će ga ostaviti ukoliko ne krene na
terapiju i ne napravi neke značajne promene. Objasnila je da mu se obratila tim putem jer
on više pažnje poklanja elektronskoj komunikaciji nego bilo čemu što mu se kaže direktno.
Tokom prethodne nedelje povisila je ulog tako što se iselila iz spavaće sobe, pa je najveći
deo seanse protekao u pomaganju Stjuartu da istraži kako se oseća zbog njenog povlačenja.
Džulijus je voleo ovu grupu. Često je bio impresioniran hrabrošću s kojom su učesnici
kontinuirano osvajali nove prostore i preuzimali velike rizike. Današnji susret nije bio
izuzetak. Stjuartova spremnost da ispolji ranjivost dobila je podršku svih i vreme je
proletelo. Pri kraju seanse osećao se mnogo bolje. Toliko je bio uključen u terapijsku dramu
da je na sat i po zaboravio sopstveno očajanje. To nije bilo neobično. Svakom grupnom
terapeutu poznate su izvanredni isceliteljski kvaliteti svojstveni atmosferi grupe u akciji. Po
ko zna koji put na seansu je došao uznemiren, a napušta je osećajući se značajno bolje iako
se, naravno, nije eksplicitno bavio nijednim ličnim problemom.
Jedva da je imao vremena za večeru s nogu u obližnjem Ve Be Suši, restoranu gde je bio
redovan gost. Dok je zauzimao mesto, Mark, šef kuhinje, glasno ga je pozdravio. Kad nije
dolazio u društvu, uvek bi sedeo za šankom - i njemu je, kao i njegovim pacijentima, bilo
neprijatno da jede sam za stolom.
Naručio je kao i obično: kalifornijske rolnice, jegulju na žaru i maki - suši sa različitim
vegetarijanskim punjenjem. Voleo je suši, ali je strogo izbegavao živu ribu plašeći se
parazita. Čitava ta borba protiv spoljašnjih napadača - kako je sada bila komična! Kakva
ironija da će, na kraju, taj posao biti obavljen iznutra. Do đavola s tim! Odbacio je opreznost
i od iznenađenog šefa naručio ahi suši. Jeo je s velikim uživanjem, a onda pohitao u Tojon
Hol na svoj prvi sastanak sa Arturom Šopenhauerom.
Čvrsti temelji našeg pogleda na
svet, pa otuda i njegova dubina
i plitkost, formiraju se u godinama
detinjstva. Takav pogled se
potom razrađuje i usavršava, ali
se suštinski ne menja.

Mama i tata Šopenhauer - Zu Hause

Kakav je čovek bio Hajnrih Šopenhauer? Težak, strog, inhibiran, nepopustljiv, ponosan.
Priča kaže da je 1783, pet godina pre Arturovog rođenja, u vreme kad je Gdanjsk bio pod
pruskom opsadom i oskudevalo se u hrani za ljude i stoku, porodica Šopenhauer bila
primorana da u svoju kuću na selu primi jednog neprijateljskog generala. Zauzvrat, pruski
oficir je Hajnrihu ponudio da mu obezbedi hranu za konje. Šta je Hajnrih odgovorio?
„Gospodine, moja konjušnica je dobro snabdevena, a kad zalihe nestanu, konje ću ubiti.”
A Arturova majka, Johana? Romantična, ljupka, maštovita, poletna, koketna. Iako je
čitav Gdanjsk te 1787. sklapanje braka Hajnriha i Johane smatrao sjajnim događajem,
ispostavilo se da je to bio tragičan spoj. Johanina porodica Trojzener bila je skromnog
porekla i dugo je na otmene Šopenhauere gledala sa strahopoštovanjem. Kada je Hajnrih u
svojoj trideset osmoj došao da prosi sedamnaestogodišnju Johanu, Trojzenerovi su bili
ushićeni, a Johana se povinovala izboru svojih roditelja.
Da li je Johana svoj brak smatrala greškom? Pročitajmo ono što je godinama kasnije
napisala kao upozorenje drugim mladim ženama pred kojima je odluka o udaji: „Sjaj,
položaj i titula imaju preteranu moć zavođenja srca mladih devojaka, mame ih da zategnu
bračni čvor... pogrešan korak zbog kojeg moraju da trpe najtežu kaznu do kraja svojih
života.”
„Trpe najtežu kaznu do kraja svojih života” - jake reči Arturove majke. U dnevnicima je
priznala da je pre Hajnrihove prosidbe imala mladalačku ljubav, koju je sudbina od nje
otrgla, i da je bila u stanju rezigniranosti kada je prihvatila bračnu ponudu Hajnriha
Šopenhauera. Da li je imala izbora? Najverovatnije ne. Ovaj konvencionalni brak tipičan za
osamnaesto stoleće ugovorila je njena porodica zbog imovine i statusa. Da li je tu bilo
ljubavi? Između Hajnriha i Johane Šopenhauer to pitanje se nije postavljalo. Nikad. Kasnije,
u svojim memoarima, napisala je: „Nisam se pretvarala da ga žarko volim više nego što je
on to tražio.” Niti je u njihovom domu bilo obilja ljubavi za druge - ni za mladog Artura
Šopenhauera, niti za njegovu mlađu sestru Adelu, rođenu devet godina kasnije.
Ljubav između roditelja rađa ljubav prema deci. Povremeno čujemo priče o roditeljima
čija velika uzajamna ljubav potroši svu raspoloživu ljubav u kući, ostavljajući samo mrvice
za decu. Ali ekonomski model sa sumom nula ljubavi ima malo smisla. Izgleda da je tačno
suprotno: što više volimo, to više na decu, na svakoga, reagujemo s ljubavlju.
Arturovo detinjstvo lišeno ljubavi imalo je ozbiljne posledice po njegovu budućnost.
Deca uskraćena za vezu materinske ljubavi ne uspevaju da razviju bazično poverenje
neophodno da bi volela sebe, verovala da će ih drugi voleti, ili volela što su živa. Kao odrasli,
postaju otuđeni, povlače se u sebe i često provode život u neprijateljskim odnosima s
drugima. Takav je bio psihološki pejzaž koji će naposletku formirati Arturov pogled na svet.
Ako osmotrimo život u njegovim
pojedinostima, kako sve izgleda
smešno. Kao kap vode viđena
kroz mikroskop, kap prepuna
protozoa. Smejemo se gledajući ih
kako se užurbano komešaju i bore
jedna s drugom. Bilo ovde, ili u kratkom
periodu dok traje ljudski život, ova strahovita
aktivnost proizvodi komičan efekat.

U pet do sedam Džulijus je istresao pepeo iz svoje lule od stive i stupio u auditorijum
Tojon Hola. Seo je u peti red uz bočni prolaz i pogledao po amfiteatru. Dvadeset redova
strmo se uzdizalo nad ulaznim nivoom, gde je bio podijum za predavača. Većina od dve
stotine sedišta bila je prazna, tridesetak je bilo polomljeno i omotano žutom najlon trakom;
na onima u poslednjem redu raširila su se dva beskućnika sa svojim naramcima novina.
Približno trideset mesta zauzimali su studenti neurednog izgleda, tu i tamo raspršeni po
auditorijumu, izuzev prva tri reda koja su ostala prazna.
Baš kao i u terapijskoj grupi, pomisli Džulijus, niko ne želi da sedne pored vođe. Čak i u
grupnoj seansi koju je vodio ranije tog dana, sedišta sa obe njegove strane ostavljena su
prazna, za članove koji poslednji stižu. Našalio se rekavši kako sedeti pored njega izgleda
kao kazna za kašnjenje. Razmišljao je o grupnoterapijskom folkloru rasporeda sedenja;
osoba koja je najviše zavisna sedi sa liderove desne strane, a najparanoidniji članovi smeste
se tačno nasuprot; no, po njegovom iskustvu, oklevanje da se sedne pored vođe bilo je
jedino pravilo na koje se sigurno moglo računati.
Otrcanost i dotrajalost Tojon Hola bila je tipična za čitav kampus Kalifornija Kostal
koledža, koji je otvoren kao večernja poslovna škola, zatim se proširio i kratko cvetao kao
viša škola, a sada je očigledno prolazio kroz fazu entropije. Idući na predavanje kroz
sumnjivi kvart, Džulijusu je bilo teško da napravi razliku između zapuštenih studenata i
beskućnika iz tog kraja. Kog učitelja ne bi obeshrabrilo ovakvo okruženje? Počinjao je da
shvata zašto Filip želi da promeni karijeru ulaskom u kliničku praksu.
Pogledao je na sat. Tačno sedam. U tom trenutku Filip stupi u auditorijum, odeven u
profesorsku uniformu: kaki pantalone, kariranu košulju i smeđi sako od rebrastog somota
sa zakrpama na laktovima. Izvadivši beleške iz dobrano oguljene tašne, i bacivši samo
kratak pogled na publiku, započe:
 Ovo je pregled zapadne filozofije, osamnaesto predavanje, Artur Šopenhauer. Večeras
ću postupiti drugačije i prići svojoj temi indirektnije. Ako vam se učini da pravim digresije,
molim za trpeljivost - obećavam da ću se uskoro vratiti zadatku. Počnimo obraćanjem
pažnje na velike debije u istoriji.

Pogledom je zatražio neki znak razumevanja iz publike i, ne uspevši da ga nađe,

kažiprstom pozva najbližeg studenta da izađe na tablu. Zatim je slovo po slovo izdiktirao tri
reči i definisao njihovo značenje: d-i-g-r-e-s-i-j-a, t-r-p-e-l-j-i-v-o-s-t i d-e-b-i, što je ovaj
poslušno napisao. Pošao je ka mestu, ali mu Filip pokaza da sedne u prvi red i tu ostane.

A sada o velikim debijima; verujte - razlog što započinjem na ovaj način uskoro će biti
očit. Zamislite Mocarta koji je zapanjio bečki dvor savršenim izvođenjem na klavsenu sa
samo devet godina. Ili, ako vam primer Mocarta nije blizak (ovde se pojavio tanani tračak
osmeha), zamislite nešto što vam je bliže, Bitlse, koji su sa devetnaest svirali svoje
kompozicije liverpulskoj publici.
Među zadivljujućim debijima je i izvanredni početak Johana Fihtea. (Ovde je studentu
dao znak da na tabli ispiše F-i-h-t-e.) Da li se neko seća ovog imena s prošlog predavanja,
kad sam govorio o velikim nemačkim filozofima idealistima, sledbenicima Kanta krajem
osamnaestog i početkom devetnaestog veka: Hegelu, Šelingu, Fihteu? Fihteov život i njegov
debi su najizuzetniji: život je započeo kao siromašni neobrazovani čuvar gusaka u
Ramenauu, nemačkom seocetu koje se pročulo jedino po inspirativnim nedeljnim
propovedima tamošnjeg sveštenika.
Jedne nedelje u selo je stigao bogati aristokrata, no suviše kasno da bi čuo propoved.
Dok je stajao pred crkvom, očito razočaran, neki stariji seljanin mu je prišao i rekao da ne
očajava, jer guščar, mladi Johan, može da mu je ponovi. Poslao je po Johana, koji je zaista, od
reči do reči, izrecitovao čitavu propoved. Baron je bio do te mere impresioniran guščarovim
neverovatnim pamćenjem da je finansirao njegovo obrazovanje i uredio da pohađa Pfortu,
slavni internat koji su kasnije pohađali mnogi eminentni nemački mislioci, uključujući i
onog koji je predmet našeg sledećeg predavanja, Fridriha Ničea.
Johan je bio odličan učenik u školi i potom na univerzitetu, no kad je njegov pokrovitelj
umro, ostao je bez sredstava za izdržavanje i prihvatio se posla privatnog učitelja u
Nemačkoj; zadatak mu je bio da jednog mladića podučava Kantovoj filozofiji, sa kojom se ni
sam dotad nije upoznao. Uskoro ga je ushitilo delo božanskog Kanta...
Naglo je podigao pogled sa beležaka kako bi pogledao svoje slušaoce. Ne videvši u
njihovim očima ni nagoveštaj prepoznavanja onoga o čemu govori, prosiktao je dajući
studentu znak da na tabli napiše K-a-n-t.

’Alo, ima li koga? Kant, Imanuel Kant, Kant, Kant, sećate se? Prošle nedelje smo mu
posvetili dva sata! Kant, uz Platona, najveći od svih filozofa na svetu. Dajem vam reč: Kant
će biti na završnom ispitu. Aha, tako s vama treba... Primećujem znake života, pomeranje,
nekolicinu raširenih očiju. I olovke koje dolaze u dodir s papirom.

Gde sam stao? A, da. Guščar. Fihte je zatim dobio ponudu da bude privatni učitelj u
Varšavi i, sasvim švorc, peške otišao čak do tamo da bi, kad je stigao, odmah bio odbijen za
posao. Pošto se Kenigsberg, gde je živeo Kant, nalazio samo nekoliko stotina kilometara
dalje, odlučio je da taj put prepešači i lično upozna velikog majstora. Stigao je nakon dva
meseca i smelo zakucao na Kantova vrata, ali nije bio primljen. Kant je bio osoba navike i
nesklon da prima nepoznate posetioce. Prošle nedelje sam vam opisivao rigoroznost
njegovog rasporeda - tako preciznog da su sugrađani mogli da podešavaju satove prema
njegovim dnevnim šetnjama.
Fihte je mislio da ga je Kant odbio jer nije doneo preporuke i odlučio je da sam sastavi
jednu kako bi obezbedio prijem. U nastupu kreativne energije napisao je svoj prvi rukopis,
čuvenu Kritiku svakog otkrovenja, u kojoj je Kantove poglede na etiku i dužnost primenio na
interpretaciju religije. Kant je bio do te mere impresioniran njegovim radom da je ne samo
pristao da se s njim sretne već ga je ohrabrio da to delo objavi.
Nekim čudnim slučajem, verovatno zbog marketinške smicalice izdavača, Kritika je
izašla nepotpisana. Delo je bilo tako briljantno da su ga kritičari i čitalačka publika smatrali
novim Kantovim radom. Na kraju je Kant bio prisiljen da obznani kako on nije autor tog
odličnog rukopisa, već jedan talentovani mladi čovek po imenu Fihte. Njegova pohvala je
osigurala Fihteovu budućnost u filozofiji, i godinu i po dana kasnije ponuđena mu je
profesura na univerzitetu u Jeni.

„To”, Filip je podigao pogled, ekstatičnog izraza lica, i zamahnuo kroz vazduh, na
neobičan način demonstrirajući entuzijazam, „to je ono što ja zovem debijem!” Nijedan
student ga nije pogledao niti dao ikakav znak da je zapazio tu kratku, čudnu manifestaciju
oduševljenja. Ako ga je i obeshrabrila ravnodušnost publike, to nije pokazao i mirno je
nastavio:

A sada, uzmimo nešto što vam je bliže - debije u sportu.

Ko može da zaboravi početke Kris Evert, Trejsi Ostin ili Majkla Čenga, koji su sa
petnaest-šesnaest osvajali teniske gren-slem turnire? Ili šahovske vunderkinde Bobija
Fišera i Pola Morfija? Ili, setite se Hozea Raula Kapablanke, koji je na Kubi osvojio šahovski
šampionat kad mu je bilo jedanaest godina.
Konačno, želim da se pozabavim jednim književnim debijem - najbriljantnijim
literarnim debijem svih vremena, naime, čovekom koji je u svojim srednjim dvadesetim
blesnuo na literarnom nebu jednim čarobnim romanom...

Ovde je zastao da bi pobudio napetost, uzdignute glave, lica koje je zračilo

samopouzdanjem. Bilo je očito da je siguran u ono što radi. Džulijus ga je s nevericom
pratio. Šta je Filip očekivao da će videti? Studente na ivicama sedišta, kako drhte od
radoznalosti i šapuću „Ko je to literarno čudo?”
Džulijus je iz petog reda okrenuo glavu da bi osmotrio publiku: svuda bezizražajne oči,
slušaoci zavaljeni u sedišta, uronjeni u novine, popunjavaju ukrštene reči. Na levoj strani,
jedan usnuli opružen preko dve stolice; na desnoj, na kraju njegovog reda, zagrljeni par u
dugom poljupcu. U redu tačno ispred njegovog, dvojica momaka se gurkaju laktovima,
požudno kibicujući nekoga gore, u dnu prostorije. Uprkos radoznalosti, nije se okrenuo da
isprati njihov pogled - verovatno su zverali u neku žensku - već se ponovo usredsredio na
Filipa. Ovaj je nastavio da veze:

I ko je bio taj vunderkind? Njegovo ime je Tomas Man. Kada je bio vaših godina, da,
vaših godina, počeo je da piše jedno remek-delo, slavni roman koji se zove Budenbrokovi,
objavljen kada mu je bilo samo dvadeset šest. Tomas Man, nadam se i molim boga da ste za
njega čuli, postao je golema figura u literarnom svetu dvadesetog veka i dobio je Nobelovu
nagradu za književnost. (Ovde je pisaru na tabli izdiktirao reči M-a-n i B-u-d-e-n-b-r-o-k-o-v-
i.) Budenbrokovi, štampani 1901, prate život jedne nemačke buržoaske porodice kroz četiri
generacije, sa svim udesima koje nose životni ciklusi.
Kakve ovo ima veze sa filozofijom i pravim predmetom današnjeg predavanja? Kao što
sam obećao, malo sam odlutao, ali samo da bih se još odlučnije vratio na suštinu.

Džulijus začu šuškanje u auditorijumu i zvuk koraka. Dva voajera ispred njega koja su
se ranije podgurkivala, sada su bučno skupljala svoje stvari i napuštala salu. Oni što su se
ljubili na kraju reda već su bili otišli, čak je iščezao i student koji je pisao na tabli.
Filip nastavi:

Za mene, najupečatljiviji pasaži u Budenbrokovima nalaze se pri kraju romana, kada se

protagonista, paterfamilias, stari Tomas Budenbrok, približava smrti. Zadivljujuće je da
jedan pisac u svojim ranim dvadesetim ima takav uvid i takvu senzibilnost kad su u pitanju
teme koje se tiču kraja života. (Dok je podizao raskupusanu knjigu na usnama mu se pojavio
bled osmeh.) Ove stranice preporučujem svima koji imaju nameru da umru.

Džulijus je začuo kako dva studenta, napuštajući prostoriju, šibicom pale cigarete.

Kad je smrt došla po njega, Tomas Budenbrok je bio smeten i preplavljen očajanjem.
Nijedan od njegovih sistema verovanja nije mu pružio utehu - ni religijski nazori, koji su već
mnogo ranije zakazali u zadovoljenju njegovih metafizičkih potreba, niti svetovni
skepticizam i sklonost materijalističkom darvinizmu. Ništa, po Manovim rečima, nije moglo
da pruži umirućem čoveku „u susretu sa prodornim očima smrti jedan jedini sat spokoja.”
 Na ovom mestu, Filip podiže pogled. „Ono što se zatim dogodilo je od velikog značaja i
sad počinjem da se približavam zadatoj temi večerašnjeg predavanja.”

Usred svog očaja, Tomas Budenbrok je slučajno sa police izvukao jedan jeftini, loše
uvezan filozofski tom, kupljen pre mnogo godina na tezgi s polovnim knjigama. Počeo je da
čita i odmah se utešio. Zadivilo ga je kako je, po Manovim rečima, „jedan veliki um uspeo da
ščepa tu okrutnu podrugljivu stvar zvanu život.”
Izvanredna jasnoća vizije u tom filozofskom tomu očarala je umirućeg, prolazili su sati
a on nije prekidao čitanje. Stigao je tako do poglavlja s naslovom „O smrti i njenom odnosu
s našom ličnom besmrtnošću” i, opijen tim rečima, čitao je kao da mu od toga zavisi život.
Kad je završio, bio je drugi čovek, čovek koji je pronašao utehu i mir što su mu prethodno
izmicali.
Šta je to što je umirući otkrio? (U ovom trenutku iznenada je progovorio proročkim
glasom.) Sad dobro slušajte, Džulijuse Hercfelde, jer vam ovo može biti od koristi na
završnom životnom ispitu...

Šokiran što je direktno oslovljen na javnom predavanju, Džulijus se hrabro uspravio na

sedištu. Nervozno se osvrnuo oko sebe i, na svoje zaprepašćenje, shvatio da je auditorijum
prazan: svi, čak i dva beskućnika, otišli su.
Filip, kog nestanak publike nije poremetio, mirno je produžio:

Pročitaću jedan pasus iz Budenbrokovih. (Otvorio je pohabanu knjigu u mekom povezu.)

Vaš zadatak je da roman pročitate vrlo pažljivo, posebno deveto poglavlje. Biće vam od
neprocenjive koristi - daleko je vrednije od pokušaja izvlačenja smisla iz sećanja na
davnašnje pacijente.

Da li sam se nadao da ću živeti kroz svog sina? U ličnosti mnogo bleđoj, nepostojanijoj i
bojažljivijoj nego što je moja? Slepa, detinjasta ludost! Šta moj sin može da učini za mene?
Gde ću biti kad umrem? Ah, to je tako blistavo jasno. Biću u svima onima koji su ikada rekli,
koji ikada kažu, ili će ikada reći „Ja” - ali naročito u svima onima koji to kažu sa najviše
punoće, snage i radosti!... Zar sam ikada mrzeo život - život čist, moćan, neumoljiv! Taman
posla! Ali sam mrzeo sebe što nisam uspevao da ga iznesem. Sve vas volim, vas
blagoslovene, i uskoro, uskoro, prestaću da budem odsečen od vas tananim nitima svog
sopstva; uskoro će ono u meni što vas voli biti slobodno i biti u vama i sa vama - u svima
vama i sa svima vama.

Zatvorio je roman i vratio se svojim beleškama.

 No, ko je autor koji je toliko promenio Tomasa Budenbroka? Man njegovo ime u
romanu ne pominje, ali je četrdeset godina kasnije napisao veličanstven esej u kom je
naveo da je Artur Šopenhauer pisac dotičnog toma. Man zatim nastavlja da opisuje kako je
u dobi od dvadeset tri prvi put iskusio veliki užitak u čitanju Šopenhauera. Ne samo da je
bio ushićen zvonjavom Šopenhauerovih reči, koje je opisao kao „tako krajnje dosledno
jasne, tako zaokružene, dok su njihovo predstavljanje i jezik tako moćni, tako elegantni,
tako nepogrešivo prikladni, tako žestoko briljantni, tako veličanstveno i poletno oštri - kao
nigde drugde u istoriji nemačke filozofije”, već i suštinom šopenhauerovske misli, za koju
kaže da je „emotivna, da ostavlja bez daha, titra između snažnih kontrasta, između instinkta
i uma, strasti i iskupljenja.” Man je tada uvideo da je otkriće Šopenhauera isuviše vredno
iskustvo da bi ga zadržao za sebe i odmah ga je kreativno upotrebio nudeći filozofa svom
napaćenom heroju.
Ne samo Tomas Man, već i mnogi drugi veliki umovi priznali su svoj dug Arturu
Šopenhaueru. Tolstoj ga je nazvao „genijem par excellence među ljudima”. Za Riharda
Vagnera bio je „dar s neba.” Niče je izjavio da mu se život promenio nakon što je u
antikvarnici u Lajpcigu kupio otrcan primerak Šopenhauera i, kako se izrazio, „pustio
dinamičnog, turobnog genija da obrađuje njegov duh.” Šopenhauer je trajno promenio
intelektualnu mapu zapadnog sveta i bez njega bismo imali drugačijeg i slabijeg Frojda,
Ničea, Hardija, Vitgenštajna, Beketa, Ibzena, Konrada.

Izvadio je džepni sat, na trenutak ga pomno osmatrao i završio s velikom pompom:

Ovo je kraj mog uvoda u Šopenhauera. Njegova filozofija ima takvu širinu i dubinu da
se opire nekom kratkom rezimeu. Stoga sam odlučio da podstaknem vašu radoznalost,
nadajući se da ćete pažljivo pročitati poglavlje od šezdeset strana u vašem udžbeniku. Ja ću
radije da posvetim poslednjih dvadeset minuta predavanja pitanjima slušalaca i diskusiji.
Ima li pitanja, doktore Hercfeld?

Uzdrman Filipovim tonom, Džulijus je još jednom prokrstario pogledom po

ispražnjenom auditorijumu, a onda blago rekao: „Filipe, pitam se da li si svestan da ti je
publika otišla?”
„Koja publika? Oni? Ti takozvani studenti?” Otresao je rukama u znak omalovažavanja,
pokazujući tako da nisu vredni pomena, da ga se ni njihov dolazak ni odlazak nimalo ne
tiču. „Moja publika ste danas vi, doktore Hercfeld. Predavanje sam namenio samo vama”,
reče, nimalo zbunjen što u pećinski pustoj slušaonici vodi razgovor sa udaljenosti od deset
metara.
„U redu, zagrišću. Zašto sam ja danas tvoja publika?”
„Razmislite o tome, doktore Hercfeld...”
„Radije bih da me zoveš Džulijus. Ako se ja tebi obraćam sa Filipe, i pretpostavljam da
ti to ne smeta, onda je jedino ispravno da ti mene zoveš Džulijus. Ah, déjà vu, sve ispočetka -
jasno se sećam da sam ti vrlo davno rekao ’Molim te, zovi me Džulijus - nismo stranci?’”
 „Ja se svojim klijentima ne obraćam ličnim imenom, jer sam njihov profesionalni
konsultant a ne prijatelj. Ali, ako je to tvoja želja, biće Džulijus. Krenuću od početka. Pitaš
zašto si samo ti moja ciljna publika. Zato što naprosto odgovoram na tvoju molbu za pomoć.
Razmisli, Džulijuse, pozvao si me i zatražio razgovor, a u tom zahtevu bilo je i drugih
zahteva.”
„Zar?”
„Da. Objasniću ti. Prvo, u tvom glasu čuo se prizvuk urgentnosti. Bilo ti je veoma stalo
do našeg susreta. Očito, tvoj zahtev nije potekao iz puke radoznalosti da čuješ kako sam ja.
Ne, želeo si nešto drugo. Pomenuo si da ti je zdravlje ugroženo, a za čoveka koji ima
šezdeset pet godina to sigurno znači suočavanje sa smrću. Otuda sam mogao da
pretpostavim da si uplašen i da tragaš za nekom vrstom utehe. Moje današnje predavanje je
odgovor na tvoj zahtev.”
„To je zaobilazan odgovor, Filipe.”
„Ništa zaobilazniji od tvog zahteva, Džulijuse.”
„Touché! Koliko se sećam, zaobilaznost ti nikad nije smetala.”
„Ne smeta mi ni sada. Zamolio si me za pomoć i ja sam odgovorio upoznajući te s
čovekom koji najviše od svih može da ti pomogne.”
„Tvoja namera je bila da mi pružiš utehu opisujući kako je Manovog umirućeg
Budenbroka tešio Šopenhauer?”
„Upravo tako. A to sam ti ponudio samo kao predjelo, uzorak onoga što treba da usledi.
Ima mnogo toga što ja, kao tvoj vodič do Šopenhauera, mogu da ti pružim i želeo bih da ti
nešto predložim.”
„Da predložiš? Filipe, ne prestaješ da me iznenađuješ. Radoznao sam da čujem.”
„Završio sam program iz savetovanja i ispunio sve druge uslove da bih dobio licencu,
osim što mi nedostaje još dve stotine sati profesionalne supervizije. Mogu da nastavim da
radim kao klinički filozof - ta oblast nije zakonski regulisana - ali bi mi licenca savetnika
donela mnoge prednosti, između ostalog i mogućnost da uplatim osiguranje protiv
nesavesne prakse, te da sebe uspešnije reklamiram. Za razliku od Šopenhauera, niti imam
nezavisan izvor finansijske podrške, niti neku sigurnu akademsku poziciju - svojim očima si
video kakvu nezainteresovanost za filozofiju pokazuju klipani upisani na ovaj svinjac od
univerziteta.”
„Filipe, moramo li da se dovikujemo? Predavanje je završeno. Zašto ne sedneš, pa da
razgovor nastavimo na manje formalan način?”
„Naravno.” Pokupio je beleške, gurnuo ih u torbu i spustio se na sedište u prvom redu.
Iako su sedeli bliže, i dalje su ih delila četiri reda i Filip je morao da krivi vrat kako bi gledao
u Džulijusa.
„Dakle, s pravom sam pretpostavio da je tvoj predlog trampa - ja tebe superviziram, a
ti mene podučavaš Šopenhaueru?”, pitao je Džulijus sada tišim glasom.
„Tačno!” Filip je okrenuo glavu, ali nedovoljno da bi im se pogledi susreli.
„I sigurno si osmislio precizan mehanizam našeg sporazuma?”
„Mnogo sam o tome razmišljao. Zapravo, doktore Hercfeld...”
„Džulijuse.”
„Da, da - Džulijuse. Hteo sam da kažem da već nekoliko nedelja planiram da te
pozovem kako bismo se dogovorili o superviziji, ali sam odlagao, prvenstveno zbog
finansijskih razloga. Kad si me nazvao zapanjila me je ta koincidencija. Što se tiče
mehanizma, predlažem jedan susret nedeljno i podelu vremena: pola sata ti meni daješ
profesionalne savete u vezi sa mojim pacijentima, a pola sata ja tebe vodim ka
Šopenhaueru.”
Džulijus zatvori oči i utonu u misli.
Filip pričeka dva-tri minuta i reče: „Šta veliš na moju ponudu? Iako sam siguran da se
nijedan student neće pojaviti, ja ih po rasporedu primam posle predavanja, tako da moram
da se vratim do upravne zgrade.”
„Pa Filipe, ovo nije uobičajena ponuda. Treba mi vremena da razmislim. Da se vidimo
kasnije tokom nedelje. Meni je slobodna sreda popodne. Može li u četiri?”
Filip klimnu glavom. „U sredu završavam u tri. Da se nađemo u mojoj ordinaciji?”
„Ne, Filipe. U mojoj. Nalazi se nedaleko od stare, u mojoj kući, Avenija Pacifik broj 2-
40-9. Evo ti moja kartica.”

Izvodi iz Džulijusovog dnevnika

Posle predavanja, Filipov predlog za razmenu supervizije i podučavanja me je

zaprepastio. Kako se samo brzo vraćamo u poznato polje sile druge osobe! To toliko liči na
sećanja iz snova izazvana nekim našim stanjima, u kojima te zastrašujuća bliskost pejzaža
podseti da si identičnu lokaciju posetio u ranijim snovima. Isto je sa marihuanom - nekoliko
udara i odjednom si na znanom mestu, misliš znane misli koje postoje samo dok si u
marihuana-stanju.
Tako je i sa Filipom. Kratko vreme s njim i - presto! - duboka sećanja na njega, plus
posebno Filipom izazvano stanje duha munjevito se vraćaju. Kako je arogantan, kako pun
prezrenja. Kako neosetljiv za druge. A ipak, ima tu nešto, nešto jako - pitam se šta? - što me
vuče njemu. Njegova inteligencija? Njegova umišljenost i to kao da je s druge planete, spojem
do neverovatne naïveté? I kako je isti posle dvadeset dve godine. Ne, to nije istina! Oslobodio
se seksualne kompulzije, nije osuđen da zauvek njuška po tlu u potrazi za ženkom. Daleko više
boravi na onim uzvišenijim mestima za kojima je uvek žudeo. No, njegova manipulativnost - i
dalje je prisutna, i tako očita, a on nema pojma koliko je vidljiva, kako ja valjda treba da
skočim na njegovu ponudu, kako treba da mu dam dvesta sati mog vremena u zamenu za
podučavanje Šopenhaueru, a da to besramno predstavi kao moj predlog, moju želju, moju
potrebu. Ne mogu poreći da me Šopenhauer pomalo zanima, ali provesti dvesta sati sa
Filipom učeći o njemu u ovom trenutku je nisko plasirano na listi mojih želja. I ako je citat koji
je pročitao o umirućem Budenbroku noseći primer onoga što Šopenhauer ima da mi ponudi,
onda me to ostavlja hladnim. Ideja ponovnog sjedinjenja sa univerzalnim Jednim, bez ikakvog
daljeg trajanja mene i mojih sećanja i neponovljive svesti, najhladnija je uteha. Ne, to je
nikakva uteha.
A šta Filipa vuče meni? To je drugo pitanje. Njegova šala od pre neki dan, o dvadeset
hiljada dolara protraćenih na terapiju sa mnom - možda još uvek traži neki način da povrati
investiciju.
Supervizirati Filipa? Učiniti ga propisnim, košer terapeutom? Tu je dilema. Da li želim da
ga podržim? Želim li da mu dam blagoslov, a pritom da ne verujem da jedan mrzitelj (a on
jeste mrzitelj) može ikome pomoći da raste?
Religija ima sve na svojoj strani:
otkrovenje, proročanstva, zaštitu
vlasti, najviše dostojanstvo i eminentnost... i povrh toga,
neprocenjive prerogative dozvole da u umove
tokom nežnog doba detinjstva utisne svoje doktrine,
čime one postaju bezmalo urođene ideje.

Srećni dani ranog detinjstva

Johana je u svom dnevniku, nakon Arturovog rođenja u februaru 1788, napisala da kao
i sve mlade majke uživa igrajući se sa svojom „novom lutkom”. Ali nove lutke ubrzo postaju
stare, te se Johana za nekoliko meseci zasitila svoje igračke i prepustila dosadi i izolaciji u
Gdanjsku. U njoj se javljalo nešto novo - neki nejasan osećaj da nije predodređena za
materinstvo i da je očekuje drugačija budućnost. Posebno teško su joj padala leta na
seoskom imanju Šopenhauerovih. Hajnrih joj se, u društvu sveštenika, pridruživao
vikendom, a ostatak vremena je provodila sama sa Arturom i poslugom. Budući žestoko
ljubomoran, Hajnrih je svojoj ženi branio da prima susede ili da iz bilo kog razloga napušta
kuću.
Kad je Arturu bilo pet godina, porodica se suočila s velikim stresom. Pruska je
anektirala Gdanjsk i, neposredno pred dolazak pruskih trupa pod komandom upravo onog
generala kojeg je Hajnrih svojevremeno uvredio, čitava porodica je izbegla u Hamburg.
Tamo, godine 1797, u stranom gradu, Johana je rodila drugo dete, Adelu, i osetila se
sputanijom i očajnijom no ikad pre.
Hajnrih, Johana, Artur, Adela - otac, majka, sin, ćerka - njih četvoro, zajedno, a
nepovezani.
Za Hajnriha, Artur je bio čaura predodređena da se razvije u buduću glavu trgovačke
kuće Šopenhauer. Bio je otac u tradiciji Šopenhauera: brinuo je o poslu, ne i o sinu,
planirajući da se aktivira i preuzme očinske dužnosti kad ovaj prestane da bude dete.
A supruga, šta je s njom planirao? Za porodicu Šopenhauer ona je bila nosilac semena i
kolevka. Opasno vitalna, morala je biti kontrolisana, zaštićena i sputana.
Johana? Kako se ona osećala? U zamci! Suprug i hranilac bio je njena životna greška,
zlosretni tamničar, surovi crpitelj njene vitalnosti. A sin Artur? Nije li i on bio deo te zamke,
nešto što je zapečatilo njen mrtvački kovčeg? Pošto je bila talentovana, u njoj je divljim
tempom rasla žudnja da izrazi i ostvari sebe, a Artur će se ispostaviti kao žalosno
neadekvatna naknada za njeno samoporicanje.
A mlada kćer? Adelu je Hajnrih malo primećivao, u porodičnoj drami bila joj je
namenjena minorna uloga i sudbina da čitav život provede kao sekretarica Johane
Šopenhauer.
I tako, Šopenhauerovi su pošli svojim odvojenim putevima.
Otac, pritisnut strepnjom i očajem, dovukao se do svoje smrti, šesnaest godina po
Arturovom rođenju, tako što se popeo na gornji prozor za utovar robe u vlastitom
magacinu i bacio u ledene vode Hamburškog kanala.
Majka, Hajnrihovim skokom katapultirana iz bračne klopke, sa cipela je otresla
hamburšku prašinu i kao vetar odletela u Vajmar, gde je ubrzo stvorila jedan od najživljih
književnih salona u Nemačkoj. Tu je postala dragi prijatelj Geteu i drugim izuzetnim
ljudima od pera, te napisala desetak romantičnih bestselera, većinu o ženama koje su
primorane na neželjene brakove, ali odbijaju da podižu decu i stalno čeznu za ljubavlju.
A mladi Artur? Artur Šopenhauer će izrasti u jednog od najmudrijih ljudi svih vremena,
i jednog od najvećih očajnika i mrzitelja života, koji će u svojoj pedeset petoj napisati:
Da možemo videti unapred, bilo bi trenutaka kad bi nam deca mogla izgledati kao
nevini zatvorenici osuđeni ne na smrt, već na život, još isuviše nesvesni šta njihova kazna
znači. Ipak, svi čeznemo da dostignemo duboku starost... ono stanje života za koje se može
reći „danas je loše, i svaki dan će biti gore, sve dok se ne dogodi ono najgore.”
Beskrajni prostor sa bezbroj blistavih
sfera, oko kojih se okreće desetine
manjih svetlucavih, vrelih u jezgru
a omotanih hladnom tvrdom korom iz
čije se buđave opne produkuju bića
koja žive i znaju - to je... realnost, svet.

Džulijusova prostrana vila na Pacifik hajtsu bila je mnogo veća od ijedne koju bi danas
sebi mogao da priušti: spadao je u one srećne milionere San Franciska koji su bili u prilici
da kupe kuću, bilo kakvu, pre trideset godina. Kupovinu je omogućilo trideset hiljada dolara
nasledstva njegove žene Mirijam i, za razliku od svih njihovih drugih investicija, ovoj je
vrednost meteorski rasla. Nakon Mirijamine smrti razmišljao je da je proda - bila je
prevelika za jednu osobu - ali je umesto toga na prvi sprat preselio svoju ordinaciju.
Četiri stepenika vodila su od ulice do odmorišta sa fontanom obloženom plavim
pločicama. S leve strane, preko nekoliko stepenika stizalo se do ordinacije; s desne, dužim
stepeništem, pelo se do njegovog stana. Filip je stigao tačno na vreme. Džulijus ga je
pozdravio na vratima, dopratio do ordinacije i pokazao mu da sedne na stolicu presvučenu
kestenjastom kožom.
„Kafa ili čaj?”
Filip se nije ni osvrnuo oko sebe dok je sedao i, ignorišući Džulijusovu ponudu, rekao:
„Čekam tvoju odluku u vezi supervizije.”
„Ah, opet pravo na posao. Mučim se s tom odlukom. Mnogo je pitanja. Ima nešto u tom
zahtevu - neka duboka kontradikcija - što me totalno zbunjuje.”
„Razume se, želiš da znaš zašto hoću tvoju superviziju kad sam bio toliko nezadovoljan
tobom kao terapeutom?”
„Baš to. Na vrlo jasan način si rekao da je naša terapija predstavljala kolosalan
neuspeh, izgubljene su tri godine i velike količine tvog novca.”
„Pa to i nije neka kontradikcija”, Filip spremno odgovori. „Neko može biti kompetentan
terapeut i supervizor iako nije imao uspeha sa određenim pacijentom. Istraživanja
pokazuju da terapija, ma ko da je radi, ne daje rezultate kod približno jedne trećine
pacijenata. Uz to, ja sam nesumnjivo igrao značajnu ulogu u tom neuspehu - i moja
tvrdoglavost, rigidnost. Tvoja jedina greška je bila što si za mene izabrao pogrešan tip
terapije i onda u tome predugo istrajavao. Međutim, svestan sam tvog truda, čak i
zainteresovanosti, da mi pomogneš.”
 „To dobro zvuči, Filipe. Zvuči logično. Ali ipak, tražiti superviziju od terapeuta čija
terapija ti nije donela ništa! Neka sam proklet ako bih ja to uradio - tražio bih nekog
drugog. Imam osećaj da tu ima još nečeg, nešto mi prećutkuješ.”
„Možda bi bila na mestu jedna mala korekcija. Nije sasvim tačno da od tebe ništa nisam
dobio. Izgovorio si dve rečenice koje su mi ostale u sećanju i možda odigrale neku korisnu
ulogu u mom oporavku.”
Džulijusa je na trenutak naljutilo što će morati da pita za detalje. Da li je Filip mislio da
ga to neće zanimati? Zar je moguće da je toliko otkačen? Na kraju se predao i rekao: „Koje
dve rečenice?”
„Prva ne zvuči bog zna kako, ali je imala izvesnu snagu. Opisivao sam ti jedno svoje
tipično veče - znaš, kad negde pokupim ženu, izvedem je na večeru, scenu zavođenja u
mojoj spavaćoj sobi, sa istom rutinom i istom muzikom za pravljenje atmosfere. Sećam se
da sam te pitao šta misliš o tome, i da li misliš da je neukusno ili nemoralno.”
„Ne sećam se šta sam odgovorio.”
„Rekao si da ne misliš ni da je neukusno ni da je nemoralno, već samo da je dosadno.
Pogodila me je pomisao da vodim dosadan, repetitivan život.”
„Ah, zanimljivo. To je bila prva rečenica. A druga?”
„Razgovarali smo o epitafima. Ne sećam se zašto, činim mi se da si pokrenuo pitanje
kakav bih ja izabrao za sebe...”
„Vrlo moguće. To pitam kad osetim da sam na mrtvoj tački i da je potrebna neka
šokantna intervencija. I...?”
„Sugerisao si da bi na mojoj nadgrobnoj ploči moglo biti urezano „Voleo je da tuca”. A
onda si dodao da bi ista rečenica bila dobar epitaf i za mog psa - mogao bih da iskoristim
isti spomenik i za sebe i za psa.”
„Prilično jako. Zar sam bio toliko grub?”
„Grubo ili ne, to nije bitno. Važno je koliko je efektivno i trajno. Mnogo kasnije, možda
nakon deset godina, to sam upotrebio.”
„Odložene intervencije! Uvek sam imao osećaj da su važnije nego što se obično misli i
hteo sam da se njima pozabavim. Ali, za naše današnje potrebe, reci mi zašto si oklevao da
mi prošli put ovo pomeneš, da priznaš da sam ipak, makar malo, bio od koristi?”
„Džulijuse, nisam siguran da vidim zbog čega bi to bilo relevantno za ovo čime se sada
bavimo - da li si ili nisi voljan da budeš moj psihoterapijski supervizor i da zauzvrat
prihvatiš da budem tvoj šopenhauerovski savetnik?”
„Činjenica da ne vidiš zašto je relevantno čini ga još relevantnijim. Filipe, neću ni
pokušavati da budem diplomata. Govorim ti otvoreno: nisam siguran da si bazično
opremljen za terapeuta, i stoga gajim izvesne sumnje da supervizija ima smisla.”
„Kažeš, nisam opremljen? Razjasni mi to, molim te”, upita Filip bez traga nelagode.
„Dakle, reći ću to ovako. Uvek sam terapiju smatrao više vokacijom nego profesijom,
načinom života onih kojima je stalo do drugih. Kod tebe ne vidim dovoljno brižnosti. Dobar
terapeut želi da ublaži patnju, da pomogne ljudima da se razvijaju. A u tebi vidim jedino
prezir prema drugima - pogledaj samo kako si svoje studente odbacio i uvredio. Terapeuti
treba da sa svojim pacijentima uspostave odnos, a tebi nije mnogo stalo do toga kako se
drugi osećaju. Uzmimo nas dvojicu - kažeš da si, na osnovu mog telefonskog poziva,
pretpostavio da imam fatalnu bolest. A nisi izustio ni reč utehe ili saosećanja.”
 „Zar bi to pomoglo - mrmljati neke prazne reči saosećanja? Dao sam ti više, mnogo
više. Za tebe sam osmislio i izveo čitavo jedno predavanje.”
„To mi je sada jasno. Ali, bio si tako indirektan, Filipe. Osećao sam se kao da sam
zbrinut, a ne da neko brine za mene. Bilo bi mi mnogo bolje da si bio direktan, da si iz svog
srca poslao neku poruku mom srcu. Ništa veliko, možda samo jednostavna
zainteresovanost za moju situaciju ili stanje duha ili si, pobogu, mogao naprosto reći ’Žao
mi je što umireš’. Da li je to toliko teško?”
„Da sam ja bolestan, to ne bi bilo ono što bih želeo. Ja bih želeo alatke, ideje, onu viziju
koju je Šopenhauer dao suočavajući se sa smrću - ono što sam i ja tebi pružio.”
„Čak ni sada, Filipe, i dalje nemaš nameru da proveriš svoju pretpostavku da sam
fatalno bolestan.”
„Grešim li?”
„Probaj opet, Filipe. Izgovori te reči - neće boleti.”
„Rekao si da imaš ozbiljne zdravstvene probleme. Možeš li mi reći više o tome?”
„To je dobar početak. Rečenica sa otvorenim krajem je ubedljivo najbolji izbor.” Zastao
je da bi sabrao misli i razmotrio koliko da otkrije Filipu. „Dakle, nedavno sam saznao da
imam jednu vrstu karcinoma kože koji se zove maligni melanom i život mi je ozbiljno
ugrožen, mada me doktori uveravaju da će me zdravlje poslužiti još godinu dana.”
„Još sam više ubeđen”, Filip odgovori, „da bi ti koristila šopenhauerovska vizija koju
sam izneo na predavanju. Sećam se da si jednom tokom naše terapije rekao da je život
privremeno stanje sa trajnim ishodom - to je čist Šopenhauer.”
„To je trebalo da bude ironično.”
„Pa, znamo šta je tvoj guru, Sigmund Frojd, imao da kaže o ironiji. Moja poenta i dalje
stoji: Šopenhauerova mudrost sadrži mnogo toga što ti može poslužiti.”
„Filipe, nisam tvoj supervizor, to tek treba da odlučimo, ali daću ti prvu lekciju iz
psihoterapije, besplatno: Ni ideje ni vizije ni tehnike nisu ono što je zaista važno. Kad na
kraju terapije pacijente pitaš o procesu, čega se sećaju? Nikad ideja - uvek odnosa. Retko
pamte važne uvide koje su dobili od terapeuta, ali po pravilu sa emocijama govore o svom
ličnom odnosu s njim. Počinjem da mislim da je to slučaj čak i sa tobom. Zašto si me tako
dobro zapamtio i pridao važnost onome što se među nama događalo, toliko da se sada,
nakon svih ovih godina, obraćaš za superviziju? Nije to zbog ona dva komentara - ma koliko
da su bili provokativni - ne, verujem da je to zato što osećaš izvesnu povezanost sa mnom.
Mislim da prema meni gajiš neki oblik duboke naklonosti i, zato što je naš odnos - koliko
god da je možda bio težak - imao smisla, ponovo mi se obraćaš nadajući se nekoj vrsti
prihvatanja.”
„Pogrešno od početka do kraja, dr Hercfeld...”
„Da, da, tako pogrešno da te čak i pominjanje prihvatanja tera da se brže bolje vratiš na
formalno oslovljavanje.”
„Pogrešno od početka do kraja, Džulijuse. Prvo, hoću da te upozorim da praviš grešku
pretpostavljajući da je tvoje viđenje realnosti ono pravo - res naturalis - i da je tvoja misija
da tu viziju nametneš drugima. Ti žudiš za odnosima, pridaješ im značaj i imaš pogrešnu
pretpostavku da ja, zapravo svako, mora da radi to isto i da sam, ako tvrdim drugačije,
potisnuo svoju žudnju za odnosom.”
„Izgleda verovatnije”, Filip nastavi, „da bi nekom kao što sam ja bio mnogo bliži
filozofski pristup. Istina je da se ti i ja suštinski razlikujemo. Ja nikad nisam crpeo
zadovoljstvo iz odnosa s drugima; njihovo trabunjanje, zahtevi, efemerne beznačajne
težnje, njihovi besmisleni životi, smetnja su i prepreka mom druženju s nekolicinom velikih
svetskih umova koji imaju nešto značajno da kažu.”
„Zašto si se onda opredelio da budeš terapeut? Zašto ne ostaneš s velikim svetskim
duhovima? Zašto da trošiš vreme nudeći pomoć tim besmislenim životima?”
„Da imam, kao Šopenhauer, nasledstvo od kog bih živeo, uveravam te da danas ovde ne
bih sedeo. U pitanju je samo novac. Troškovi studiranja ispraznili su mi račun u banci, za
predavanja dobijam crkavicu, koledž je pred bankrotom i sumnjam da će mi angažman biti
obnovljen. Da bih pokrio troškove dovoljno je da imam nekoliko klijenata nedeljno: živim
štedljivo, ne želim da postignem ništa izuzev slobode da sledim ono što mi je istinski važno,
a to su čitanje, razmišljanje, meditacija, muzika, šah, šetnje sa mojim psom Ragbijem.”
„Još uvek mi nisi odgovorio na pitanje: zašto si došao kod mene kad je jasno da radim
na sasvim drugačiji način od onog na koji ti hoćeš da radiš? I nisi odgovorio na
pretpostavku da ima nečeg u našem ranijem odnosu što te je dovelo meni.”
„Nisam odgovorio jer je to tako daleko od istine. Ali pošto izgleda da ti je važno,
pozabaviću se tvojom pretpostavkom. Nemoj da misliš da dovodim u pitanje postojanje
bazičnih interpersonalnih potreba. Sam Šopenhauer je rekao da dvonošci - to je njegov
izraz - imaju potrebu da se okupe oko vatre kako bi se ogrejali. Međutim, upozorio je na
opasnost - mogu se opeći ukoliko se previše zbiju. Njemu su se dopadali ježevi - zbijaju se
da bi se ugrejali, a bodlje koriste da održe odstojanje. On je svoju distanciranost cenio i
njegova sreća nije zavisila ni od čega izvan njega. I u tome nije bio usamljen; drugi veliki
ljudi, Montenj, na primer, takođe su razmišljali na ovaj način.”
„I ja se bojim dvonožaca”, nastavio je, „i slažem se sa njegovim zapažanjem da je srećan
onaj čovek koji može da izbegne većinu drugih stvorova. A kako se ne složiti da dvonošci
proizvode pakao na Zemlji? Šopenhauer je verovao da je ’Homo homini lupus’ - čovek
čoveku vuk; siguran sam da je poslužio kao inspiracija Sartrovom Bez izlaza.”
„Sve je to divno i krasno, Filipe. No, ti potvrđuješ upravo moju poentu: da možda nisi
opremljen da radiš kao terapeut. Tvoje gledište ne ostavlja prostor za prijateljstva.”
„Svaki put kad napravim kontakt s nekim, završim gubeći deo sebe. U odraslom dobu
nisam imao prijatelja, niti mi je slalo da razvijem neko prijateljstvo. Možda se sećaš, bio sam
usamljeno dete, sa nezainteresovanom majkom i nesrećnim ocem koji je na kraju izvršio
samoubistvo. Budimo iskreni, nisam sreo nikoga ko bi mogao da mi ponudi nešto značajno,
a nije da nisam tražio. Čim bih pokušao da se sprijateljim s nekim, doživeo bih isto što i
Šopenhauer, koji je rekao da nailazi samo na jadnike, ljude ograničene inteligencije, zlog
srca i rđavog karaktera. Ovde mislim na žive osobe - ne na velike umove iz prošlosti.”
„Sreo si mene, Filipe.”
„To je bio profesionalan odnos. Ja ovde govorim o društvenim kontaktima.”
„Ti stavovi su primetni u tvom ponašanju. S prezirom i nedostatkom socijalnih veština
koji taj prezir pojačava, kako ćeš uopšte da terapijski komuniciraš s drugima?”
„Nije da se tu ne slažemo - saglasan sam da treba da radim na socijalnim veštinama.
Malo prijateljskog stava i topline, kaže Šopenhauer, omogućava da manipulišemo ljudima,
kao što vosak zagrevamo da bismo ga oblikovali.”
Džulijus ustade, odmahujući glavom. Sipao je sebi kafu i počeo da hoda po sobi.
„Oblikovanje voska ne samo da je loša metafora - to je verovatno najgora metafora za
terapiju koju sam čuo - zapravo, jeste najgora. Tebe svakako ne odlikuje odmerenost niti,
uzgred rečeno, svog prijatelja i terapeuta Artura Šopenhauera činiš meni iole dragim.”
Vrativši se na mesto, otpi malo kafe i reče: „Ne nudim te opet kafom jer pretpostavljam
da ne želiš ništa drugo osim odgovora na pitanje o superviziji. Izgledaš vrlo usredsređeno,
Filipe, tako da ću imati milosti i biću direktan. Evo moje odluke u vezi superviziranja...”
Filip, koji je tokom razgovora izbegavao kontakt očima, po prvi put pogleda ravno u
Džulijusa.
„Imaš istančan um, Filipe. Mnogo toga znaš. Možda ćeš naći načina da svoje znanje
upotrebiš u terapiji. Moguće je da ćeš na kraju dati i neki značajan doprinos. Nadam se
tome. No, nisi spreman da budeš terapeut. I nisi spreman za superviziju. Moraš da poradiš
na svojim interpersonalnim veštinama, senzitivnosti i osvešćenosti - i to mnogo. Ali, želim
da ti pomognem. Prvi put nisam uspeo, sad imam drugu šansu. Možeš li da me prihvatiš kao
saveznika?”
„Dozvoli da na to pitanje odgovorim kada čujem tvoj predlog, koji pretpostavljam da će
uslediti.”
„Gospode! U redu, evo ga: ja, Džulijus Hercfeld, slažem se da budem supervizor Filipu
Slejtu ako, i samo ako, on prvo bude šest meseci pacijent u mojoj terapijskoj grupi.”
Ovoga puta Filip je bio iznenađen. Nije očekivao takav odgovor. „Ne misliš valjda
ozbiljno!”
„Nikad nisam bio ozbiljniji.”
„Kažem ti da sam nakon mnogo godina valjanja u blatu konačno sredio svoj život.
Kažem ti da želim da zarađujem kao terapeut, i za to mi je potreban supervizor - jedino to
mi treba, a ti mi nudiš ono što ne želim i što ne mogu da platim.”
„Ponavljam, nisi spreman za superviziju, nisi spreman da budeš terapeut, ali mislim da
u grupnoj terapiji možeš početi da se baviš svojim nedostacima. To su moji uslovi. Prvo
kurs iz grupne terapije, a onda, i samo onda, moja supervizija.”
„Koliko naplaćuješ grupnu terapiju?”
„Ne mnogo. Sedamdeset dolara za seansu od devedeset minuta. I, uzgred budi rečeno,
plaća se i ako ne dođeš na seansu.”
„Koliko je pacijenata u toj grupi?”
„Nastojim da ih bude oko sedam.”
„Sedam puta sedamdeset dolara - to je četristo devedeset dolara. Za sat i po vremena.
Zanimljiv komercijalni poduhvat. I u čemu je poenta grupne terapije - kako to radiš?”
„Poenta? Pa o čemu smo mi to pričali? Gledaj, Filipe, biću iskren: kako da budeš
terapeut ako nemaš pojma šta se dešava između tebe i drugih ljudi?”
„Ne, ne. Tu poentu sam shvatio. Pitanje je bilo neprecizno. Nisam prošao obuku iz
grupne terapije i tražim objašnjenje kako to funkcioniše. Kako će meni koristiti da slušam
druge dok pričaju o svojim životima i problemima en masse? Užasava me i sama pomisao na
takvu horsku jadikovku, mada - kako Šopenhauer ističe - uvek je zadovoljstvo čuti da drugi
pate više od nas.”
„O, pitaš za orijentaciju. To je opravdano pitanje. Uvek se trudim da svakog pacijenta,
pre nego što uđe u grupu, okvirno uputim u grupnu terapiju. Svaki terapeut to treba da
uradi. Saslušaj moju propoved. Prvo, moj pristup je strogo interpersonalan; polazim od
pretpostavke da je svaki član došao u grupu zbog teškoća u uspostavljanju stabilnih
odnosa...”
 „Ali, to nije istina. Niti želim niti mi treba...”
„Znam, znam. Udovolji mi ovde, Filipe. Samo sam rekao da pretpostavljam da su
prisutne interpersonalne teškoće - pretpostavljam da je tako i kod tebe, bez obzira da li se
slažeš ili ne. Što se tiče mog cilja u terapijskoj grupi, tu sam sasvim jasan: pomoći svakom
članu da što bolje razume kako se odnosi prema drugim osobama u grupi, uključujući
terapeuta. Držim fokus na sada-i-ovde - to je ključni koncept za tvoj razvoj kao terapeuta,
Filipe. Drugim rečima, grupa radi aistorijski: usredsređeni smo na sada - nema potrebe da
dubinski istražujemo prošlost svakog člana - fokusiramo se na sadašnji trenutak u grupi; i
na ovde - ignorišemo ono što članovi kažu da je loše u njihovim drugim odnosima -
pretpostavka je da će u grupi manifestovati ista ponašanja koja im predstavljaju teškoću u
njihovom društvenom životu. Dalje, pretpostavljam da će na kraju ono što su naučili o
svojim odnosima u grupi generalizovati na svoje odnose napolju. Da li je to jasno? Mogu da
ti dam literaturu, ako hoćeš.”
„Jasno je. Koja su osnovna pravila u grupi?”
„Prvo - poverenje, ne razgovaraš ni sa kim o ostalim članovima. Drugo - nastojiš da
otkrivaš sebe i da iskreno izražavaš svoje viđenje drugih članova i osećanja vezana za njih.
Treće - sve mora da se odvija unutar grupe. Ako članovi međusobno kontaktiraju van
terapije, to se u grupu mora vratiti i o tome diskutovati.”
„Jedino tako si spreman da me superviziraš?”
„Apsolutno. Hoćeš da te obučavam? E pa, to je moj uslov.”
Filip je ćutke sedeo, zatvorenih očiju, čela naslonjenog na sklopljene ruke. Onda ih je
otvorio i rekao: „Prihvatiću tvoj predlog ukoliko pristaneš da mi seanse grupne terapije
računaš kao sate supervizije.”
„To je prestup, Filipe. Možeš li da zamisliš u kakvu me etičku dilemu to dovodi?”
„Možeš li ti da zamisliš u kakvu dilemu ti mene dovodiš? Da se bavim odnosima s
drugima a nikad nisam poželeo da mi bilo ko bilo šta znači. Zar mi nisi ti sugerisao da će me
poboljšanje socijalnih veština učiniti efektivnijim terapeutom?”
Džulijus je ustao, odneo šolju do lavaboa i odmahujući glavom zapitao se u šta se to
upustio, onda se vratio do stolice, polako izdahnuo i rekao: „Pošteno, slažem se da sate
grupne terapije računam kao supervizijske.”
„Još jedna stvar: nismo se dogovorili o logistici razmene - mojoj ponudi da te uvedem u
Šopenhauera.”
„Šta god budemo radili po tom pitanju, moraće da sačeka, Filipe. Evo još jedne
terapijske smernice: izbegavaj s pacijentima dvojne odnose - uticaće na terapiju. Mislim na
sve vrste dodatnih veza: romantičnih, poslovnih, čak i onih učitelj-učenik. Tako da bih
radije, a to je i za tvoje dobro, da naš odnos držimo čistim i jasnim. Zato predlažem da
počnemo s grupom, da u supervizijski odnos uđemo kasnije, a onda, možda - ništa ne
obećavam - u filozofsko poučavanje. Mada, u ovom trenutku, nemam veliku želju da se
bavim Šopenhauerom.”
„Ipak, možemo li da odredimo cenu naših budućih filozofskih konsultacija?”
„To je pod znakom pitanja, i na dugačkom štapu.”
„Ipak bih voleo da definišemo cenu.”
„Ne prestaješ da me čudiš, Filipe. O čemu ti brineš! A o čemu ne brineš!”
„Svejedno, šta je fer cena?”
 „Moj princip je da superviziju naplaćujem isto koliko i individualnu terapiju - sa
izvesnim umanjenjem za studente početnike.”
„Rešeno”, reče Filip odobravajući glavom.
„Stani, hoću da budem siguran da si dobro čuo da mi aranžman s podučavanjem
Šopenhaueru ne znači mnogo. Kad se među nama pojavila ta tema, samo sam pokazao
blago interesovanje za način na koji ti je Šopenhauer toliko pomogao, a ti si istrčao pred
rudu i pretpostavio da je posao ugovoren.”
„Nadam se da ću pojačati tvoje zanimanje za njegov rad. Rekao je toliko toga važnog za
našu oblast. Umnogome je anticipirao Frojda, koji je od njega masovno pozajmljivao a da
mu za to nije odao priznanje.”
„Zato ću ostati otvoren, ali ponavljam, mnogo toga što si rekao o Šopenhaueru ne budi
mi želju da saznam više o njegovom radu.”
„Uključujući i ono što sam rekao na predavanju, njegovim pogledima na smrt?”
„To naročito. Ideja da se čovekovo suštinsko biće na kraju ponovo ujedinjuje s nekom
neodređenom, eteričnom univerzalnom životnom silom ne pruža mi nikakvu utehu. Ako
svest ne opstane, kakvo mi je to onda olakšanje? Isto tako, malo me teši saznanje da će mi
se telesni molekuli raspršiti svemirom i da će moja DNK naposletku završiti kao deo nekog
drugog oblika života.”
„Voleo bih da zajedno pročitamo njegov esej o smrti i o neuništivosti postojanja. Ako to
učinimo, siguran sam...”
„Ne sada, Filipe. U ovom trenutku nisam toliko zainteresovan za smrt koliko za što
punije življenje ostatka života - tako osećam.”
„Smrt je uvek tu, kao horizont svega za šta smo zainteresovani. Sokrat je to najjasnije
izrazio: ’Da bismo naučili valjano da živimo, moramo prvo naučiti valjano da umremo’. Ili
Seneka: ’Niko ne uživa u pravom ukusu života ako nije voljan i spreman da ga napusti’.”
„Da, da, znam te propovedi i one su možda suštinski tačne. I ne osporavam
inkorporiranje mudrosti filozofije u psihoterapiju. Ja jesam za to. Takođe znam da ti je
Šopenhauer poslužio na mnogo načina, ali ne na sve: moguće je da ti treba još i lečenje. Za
to je dobra grupa. Radujem se našem viđenju na tvojoj prvoj seansi sledećeg ponedeljka u
četiri i trideset.”
Samo zato što je strašna aktivnost
genitalnog sistema još uvek uspavana,
a mozak već ima punu živahnost,
detinjstvo je vreme nevinosti i sreće,
raj življenja, izgubljeni Eden na koji se
čežnjivo osvrćemo tokom čitavog preostalog života.

10

Najsrećnije godine Arturovog života

Kada je Artur napunio devet godina, njegov otac je odlučio da je došlo vreme da
preuzme kontrolu nad obrazovanjem svog sina. Prvi korak se sastojao u tome da ga na dve
godine smesti u kuću svog poslovnog partnera, Gregori de Blesimara, u Avru. Artur je tu
trebalo da nauči francuski, otmene manire i, kako se Hajnrih izrazio, „postane načitan u
knjigama sveta”.
Prognan iz doma, odvojen od roditelja u devetoj godini? Koliko dece bi ovakav egzil
smatralo katastrofičnim životnim događajem? Ipak, Artur je te dve godine kasnije opisao
kao „ubedljivo najsrećniji deo svog detinjstva”.
U Avru se dogodilo nešto važno: možda je jedino tada osećao da je negovan i da uživa u
životu. Godinama je čuvao uspomenu na vedre Blesimarove, kod kojih je pronašao nešto
što je ličilo na roditeljsku ljubav. Pisma koja je slao roditeljima bila su toliko puna hvale za
njih, da je njegova majka osetila obavezu da ga podseti na očeve vrline i širokogrudost. „Seti
se da ti je otac dozvolio da kupiš onu flautu od slonovače koja je koštala zlatnik.”
Još jedan značajan događaj zbio se tokom boravka u Avru. Artur je stekao prijatelja,
jednog od retkih u čitavom svom životu. Antim, Blesimarov sin, bio je njegov vršnjak. Dva
dečaka su se u Avru zbližila i nakon Arturovog povratka u Hamburg razmenila nekoliko
pisama.
Godinama kasnije, kao dvadesetogodišnjaci, ponovo su se susreli i u nekoliko navrata
zajedno izašli da bi potražili ljubavne avanture. Potom su im se putevi i interesovanja
razdvojili. Antim je postao biznismen i nestao iz Arturovog života; trideset godina kasnije
kratko su se dopisivali, i tom prilikom Artur mu je zatražio neki finansijski savet. Kada je
Antim odgovorio ponudom da upravlja njegovim deonicama uz izvesnu nadoknadu, Artur
je naglo prekinuo komunikaciju. Do tada je već sumnjao u svakoga i nije verovao nikome.
Antimovo pismo je odložio na stranu nakon što je na poleđini koverte nažvrljao jedan
cinični Gracijanov aforizam (španski filozof kome se njegov otac veoma divio): „Uđi u tuđe
poslove kako bi iz njih izašao sa sopstvenim.”
Artur i Antim su se poslednji put videli deset godina kasnije - bio je to čudan susret
tokom kojeg su imali malo toga da razmene. Artur je starog prijatelja opisao kao
„nepodnošljivog starca”, a u dnevniku zapisao da je „osećanje koje je pratilo susret dva
prijatelja nakon čitave generacije pauze bilo ogromno razočaranje čitavim životom.”
Još jedan događaj je obeležio Arturov boravak u Avru: iniciran je u smrt. Drugar sa
kojim se igrao u Hamburgu, Gotfrid Janiš, umro je tokom tog perioda. Iako je delovao
suzdržano i izjavio da o Gotfridu više nije mislio, očito da nikada nije uistinu zaboravio svog
mrtvog druga, a ni šok od prvog upoznavanja sa smrću; trideset godina kasnije, u dnevniku
je opisao jedan san: „Nalazim se u nepoznatom selu, grupa ljudi stoji u polju, među njima je
tanak, visok, odrasli muškarac za kog, ne znam kako, znam da je Gotfrid Janiš, i on mi želi
dobrodošlicu.”
Artur je bez teškoća protumačio ovaj san. U to vreme živeo je u Berlinu, usred
epidemije kolere. Snevani prizor ponovnog susreta sa Gotfridom mogao je značiti samo
jedno: upozorenje da je smrt blizu. Rešio je da joj umakne momentalnim napuštanjem
Berlina. Izabrao je Frankfurt, u kom je živeo poslednjih trideset godina, najviše zbog toga
što ga je smatrao bezbednim od kolere.
Najveća mudrost je uživanje u sadašnjosti
učiniti vrhovnim životnim ciljem,
jer to je jedina realnost, sve ostalo je igra misli.
Ali je takođe možemo zvati i najvećom glupošću,
jer ono što traje samo trenutak i iščezava
kao san nikad ne zaslužuje ozbiljan napor.

11

Filipova prva seansa

Na svoju prvu seansu grupne terapije Filip je došao petnaest minuta ranije, odeven isto
kao i prilikom prethodna dva susreta sa Džulijusom: u izgužvanu i izbledelu kariranu
košulju, kaki pantalone i somotski sako. Diveći se Filipovom doslednom nemaru prema
odeći, kancelarijskom nameštaju, studentskoj publici ili, kako se činilo, bilo kome s kim je
stupao u kontakt, Džulijus ponovo poče da preispituje svoju odluku da ga pozove u grupu.
Da li je to bio ispravan profesionalni sud ili je njegov chutzpah opet promolio svoju ružnu
glavu?
Chutzpah: krajnja drskost. Chutzpah: najbolje ga definiše poznata priča o dečaku koji je
ubio svoje roditelje a onda na sudu molio za milost jer je siroče. Chutzpah je Džulijusu često
padao na um kad je razmišljao o svom pristupu životu. Možda je bio natopljen chutzpahom
od samog starta, ali ga je prvi put svesno prigrlio jedne jeseni, u svojoj petnaestoj godini,
kada se njegova porodica iz Bronksa preselila u Vašington. Otac, koji je doživeo finansijski
krah, uselio ih je u jednu od malih kuća nanizanih duž ulice Feragat u severozapadnom delu
grada. O prirodi tih novčanih teškoća nije se smelo pitati, ali Džulijus je bio ubeđen da su
imale veze sa hipodromom Akvadukt i konjem She’s All That, koga je otac posedovao
zajedno sa Vikom Vičelom, drugarom s pokera. Vik je bio neuhvatljiv, nosio je roze
maramicu u džepu žutog sportskog sakoa i vodio računa da kod njih ne svraća kad je majka
bila kod kuće.
Očev novi posao bio je vođenje prodavnice alkoholnih pića čiji je vlasnik bio rođak
pokošen u četrdeset petoj infarktom, tim mračnim neprijateljem koji je onesposobio ili
usmrtio čitavu mušku generaciju pedesetogodišnjih Aškenazi Jevreja podignutih na
kiselom mleku i masnom mesu. Otac je mrzeo novi posao, ali je pomoću njega porodicu
održavao solventnom; ne samo da je bio dobro plaćen već ga je dugo radno vreme držalo
podalje od lokalnih hipodroma Lorel i Pimliko.
 Prvog dana u školi Ruzvelt Haj septembra 1955. Džulijus je doneo važnu odluku:
promeniće se. U Vašingtonu ga niko nije poznavao, bio je slobodan duh neopterećen
prošlošću. Tokom prethodne tri godine u državnoj osnovnoj školi 1126 u Bronksu nije bilo
ničega čime bi se mogao ponositi. Kockanje ga je mnogo više zanimalo od školskih
aktivnosti, tako da je svako popodne provodio u kuglani pripremajući izazovna takmičenja,
kladeći se na sebe ili na svog partnera Martija Gelera, jednog od najboljih levorukih bacača.
Takođe je organizovao i klađenja, deset-prema-jedan onom ko pogodi tri igrača bejzbola
koji će ukupno osvojiti šest udaraca u istom danu. Bez obzira koga bi te budale birale -
Mentla, Kalina, Arona, Vernona ili Stena (the Man) Muziala - retko bi pobeđivale, najviše
jednom u dvadeset ili trideset puta. Družio se sa dripcima sličnim sebi, a da bi zastrašio
potencijalne dužnike izgradio je reputaciju opasnog uličnog kavgadžije; u razredu se pravio
glupim da bi ostao faca i provodio mnoga školska popodneva posmatrajući Mentlovo
patroliranje središnjim poljem stadiona Jenkija.
Sve se promenilo onda kada je njega i roditelje pozvao direktor škole i pokazao im
svesku dugovanja od opklada, onu za kojom je Džulijus prethodnih dana mahnito tragao.
Iako mu je odmerena kazna - ukinuti večernji izlasci u preostala dva meseca školske
godine, kuglanje, odlasci na stadion Jenkija, sport posle škole, džeparac - bilo mu je jasno da
njegov otac u tome nije iskren, već krajnje zainteresovan za detalje kombinacije od tri
igrača i šest udaraca. No, Džulijus je veoma poštovao direktora škole i gubitak njegove
naklonosti ga je toliko prenuo da je uložio napor da se popravi. Ali, bilo je to premalo i
prekasno; jedino je uspeo da popravi ocene do niskih B. Nije mogao da stvori nova
prijateljstva - bio je zaključan u svojoj ulozi i niko nije umeo da uspostavi odnos sa tim
novim momkom, kakav je odlučio da postane.
Kao posledicu ove epizode, onaj kasniji Džulijus razvio je izvanrednu osetljivost za
fenomen „zarobljenosti u ulozi”: koliko često je u grupnoj terapiji imao pacijente koji se
dramatično menjaju, ali ih drugi članovi i dalje percipiraju na isti način. To se dešava i u
porodicama. Mnogi od pacijenata koji su napravili pomake doživljavaju teške trenutke
prilikom posete roditeljima: moraju da zauzmu gard kako ne bi bili vraćeni u stare uloge
unutar porodice, te da ulože ogromnu energiju da ubede roditelje, braću i sestre da su se
zaista promenili.
Džulijusov veliki eksperiment reinvencije započeo je s preseljenjem porodice. Tog
prvog dana u školi u Vašingtonu - bio je blag miholjski dan u septembru - gazio je po
opalom lišću platana i ušetao kroz glavnu kapiju škole Ruzvelt Haj smišljajući ključnu
strategiju za svoj preobražaj. Primetivši plakate okačene ispred amfiteatra koji su
reklamirali kandidate za predsednika učenika, dobio je inspiraciju i, pre nego što je otkrio
gde se nalazi muški toalet, već je istakao svoju kandidaturu.
Bio je kandidat s malim šansama, i gore od toga - klađenje na njega bilo je bezizglednije
od opklade da će se nesposobni vašingtonski Senatori vođeni čvrstom rukom Klarka Grifita
popeti sa začelja tabele. O školi nije znao ništa i tek je trebalo da se upozna sa učenicima iz
razreda. Da li bi se onaj stari Džulijus iz Bronksa kandidovao za neku funkciju? Ne, ni za
hiljadu godina. Ali u tome je bila poenta; upravo je to bio razlog što se novi Džulijus upustio
u ovaj poduhvat. Šta je najgore što se moglo dogoditi? Ime će mu bilo istaknuto i svi će znati
da je Džulijus Hercfeld jedna sila, potencijalni lider, dečko koji obećava. A povrh toga, voleo
je akciju.
 Naravno, oponenti će ga odbaciti kao lošu šalu, komarca, anonimnog neznalicu.
Očekujući takve kritike, bio je pripravan i spremio dosetku o sposobnosti novajlije da
sagleda pogreške nevidljive onima koji su preblizu korupcije. Odlikovale su ga jake
verbalne sposobnosti, razvijane tokom dugih sati u kuglani, gde je mamio i nagovarao
naivčine da učestvuju u takmičenjima. Novi Džulijus nije imao šta da izgubi i bez straha je
prilazio grupama studenata govoreći: „Zdravo, ja sam Džulijus, novi klinac u kraju, nadam
se da ćete podržati moju kandidaturu za predsednika učenika. Ne znam ništa o školskoj
politici ali, čujte, ponekad je svež pogled i najbolji pogled. Uzgred, ja sam potpuno
nezavisan - ne pripadam nijednoj kliki jer nikog ne poznajem.”
Kako se pokazalo, Džulijus ne samo da je iznova kreirao sebe već je umalo i pobedio na
izborima. S ragbi timom koji je izgubio osamnaest utakmica u nizu i košarkaškim gotovo
isto tako nikakvim, Ruzvelt Haj je bila demoralisana. Ostala dva kandidata imala su svoje
slabosti: Katarina Šuman, pametna ćerka sićušnog sveštenika izduženog lica, koji je vodio
molitve pre svakog školskog okupljanja, bila je izveštačena i nepopularna, a Ričard
Hajšman, zgodni crvenokosi, konzervativni ragbi bek, imao je mnogo neprijatelja. Džulijus
se razvio u perjanicu robustnih glasova protesta. Uz to, na njegovo veliko iznenađenje,
odmah su ga snažno prigrlili bukvalno svi učenici Jevreji koji su činili oko 30 procenata
đačke populacije i do tada bili neprimetni i apolitični. Zavoleli su ga; bila je to ljubav
stidljivog, opreznog i pasivnog Mejson-Dikson Židova prema drčnom, beskrupuloznom
Jevrejinu iz Njujorka.
Taj izbor je predstavljao tačku preokreta u Džulijusovom životu. Drskost mu se toliko
isplatila da je na pukom chutzpahu iznova izgradio celokupni identitet. Tri jevrejska
srednjoškolska bratstva nadmetala su se za njega; videli su ga kao nekoga ko ima ne samo
petlju već i taj teško uhvatljiv sveti gral adolescencije, „ličnost”. Ubrzo je u kafeteriji, za
vreme ručka, bio okružen drugim đacima, a posle škole su ga viđali kako držeći se za ruke
šeta s ljupkom Mirijam Kaj, urednicom školskih novina i jedinom koja je bila dovoljno oštra
da ospori izbor Katarine Šuman za studenta generacije. Njih dvoje su uskoro postali
nerazdvojni. Ona ga je uvela u svet umetnosti i estetske osećajnosti, dok on nju nikada neće
pridobiti za veliku dramu kuglanja ili bejzbola.
Da, chutzpah ga je daleko odveo. Džulijus ga je kultivisao, njime se ponosio; i u
kasnijim godinama bi zablistao kad bi čuo da se o njemu govori kao o jedinstvenom,
individualcu, terapeutu koji ima hrabrosti da preuzme slučajeve od kojih su drugi digli
ruke. No, chutzpah je imao i svoju mračnu stranu - precenjivanje. Više no jednom pogrešio
je pokušavajući da uradi preko onog što se moglo uraditi, tražeći od pacijenata da naprave
veće promene nego što je to dopuštala njihova konstitucija i vodeći ih kroz dug i na kraju
neuspešan proces terapije.
Da li je saosećanje ili puka klinička upornost bilo ono što ga je navelo da misli kako se
Filip može izmeniti? Ili je to bio grandiozni chutzpah? Odista nije znao. Vodeći Filipa ka
prostoriji za grupnu terapiju, uputio je dug pogled prema svom neodlučnom pacijentu.
Ravne svetlosmeđe kose začešljane unazad, bez razdeljka, zategnute kože na jagodicama,
opreznih očiju, teška koraka, izgledao je kao da ga vode na pogubljenje.
Džulijusa preplavi talas saosećanja i on pokuša da ga umiri svojim najmekšim,
najutešnijim glasom. „Znaš, terapijske grupe su beskrajno kompleksne, ali sve imaju jednu
apsolutno predvidljivu karakteristiku.”
 Ako je i očekivao prirodno pitanje o toj „jednoj apsolutno predvidljivoj karakteristici”,
nije pokazao nikakav znak razočaranja što Filip ćuti. Naprosto je produžio dalje, kao da je
ovaj pokazao odgovarajuće zanimanje. „A ta karakteristika je da je prva seansa po pravilu
manje neprijatna i mnogo fascinantnija nego što to novi član pretpostavlja.”
„Nije mi neprijatno.”
„Onda ništa, samo zapamti šta sam rekao - u slučaju da ti ipak bude.”
Filip zastade pred vratima ordinacije u kojoj su se sastali nekoliko dana ranije, ali ga
Džulijus, dodirnuvši mu lakat, usmeri prema hodniku i susednim vratima prostorije čija su
tri zida od poda do plafona pokrivale police s knjigama. Na četvrtom su bila tri prozora s
drvenim oknima koja su gledala na japansku baštu ukrašenu nekolicinom patuljastih
borova, dvema hrpama oblutaka i uskim jezercem dugim dva i po metra, u kome su plivali
zlatni šarani. Nameštaj je bio jednostavan i funkcionalan, sastojao se samo od stočića pored
vrata, sedam udobnih stolica od bambusa poređanih u krug, i još dve smeštene u uglovima.
„Evo nas. Ovo je moja biblioteka i soba za grupnu terapiju. Dok čekamo ostale, ukratko
ću ti saopštiti kućna pravila. Ponedeljkom otvaram prednja vrata oko deset minuta pre
seanse, i članovi sami ulaze. Ja dođem u četiri i trideset, uglavnom počnemo na vreme i
završavamo u šest. Zbog jednostavnosti procedure naplaćivanja i knjiženja, svi plaćaju na
kraju svake seanse - samo ostave ček na stočiću pored vrata. Pitanja?”
Filip odmahnu glavom i pogleda unaokolo, duboko uzdahnuvši. Uputi se pravo ka
policama, primače lice tomovima u kožnom povezu i još jednom uzdahnu odajući veliko
zadovoljstvo. Ostade da stoji i poče revnosno da čita naslove.
U sledećih nekoliko minuta ušlo je pet članova, i svako od njih, pre nego što je seo,
bacio je pogled na Filipa okrenutog leđima. Uprkos žamoru koji su proizvodili, Filip nije
okretao glavu niti je na bilo koji drugi način prekinuo razgledanje Džulijusovih knjiga.
Tokom trideset pet godina koliko je vodio grupe, Džulijus je video mnoge načine
ulaska u prvu seansu. Obrazac je bio predvidljiv: novajlija ulazi ophrvan strepnjom, ponaša
se snishodljivo prema drugima, a oni ga dočekuju dobrodošlicom i predstavljaju mu se.
Ponekad u mladoj grupi, gde postoji pogrešno uverenje da su koristi direktno
proporcionalne količini terapeutove pažnje koju svako pojedinačno dobija, može biti ljutnje
na novodošle, ali razvijene grupe ih pozdravljaju: one hvataju da raznovrsnost pre
doprinosi nego što oduzima efektivnosti terapije.
Ponekad pridošlice odmah uskoče u diskusiju, ali uglavnom ćute najveći deo prve
seanse nastojeći da razumeju pravila i očekujući nečiji poziv da učestvuju. Ali član do te
mere indiferentan da okreće leđa i ignoriše ostale? Džulijus to ranije nije sreo. Čak ni u
grupama psihotičnih pacijenata na psihijatrijskom odeljenju.
Pomisli da je pozivanjem Filipa u grupu svakako napravio loš potez. To što je trebalo
da saopšti da ima rak bilo je više nego dovoljno za taj dan. A sad ga je opterećivalo što mora
da brine za Filipa.
Šta se s njim dešavalo? Da li je moguće da su ga savladali strepnja ili stid? Teško da je
tako. Ne, po svoj prilici je besan zbog mog insistiranja da uđe u grupu, te na svoj pasivno-
agresivan način pokazuje i meni i grupi da se nosimo. Bože, pomisli, najradije bih ga ostavio
na cedilu. Ne bih činio ništa. Pustio bih ga da pliva ili potone. Kakvo bi zadovoljstvo bilo
zavaliti se i uživati u ubitačnom napadu grupe koji će sigurno da usledi.
Obično nije pamtio viceve, ali se sad setio jednog kog je davno čuo. Jednog jutra sin
reče majci „Danas ne želim da idem u školu.”
 „Zašto?” upita ga ona.
„Iz dva razloga: mrzim učenike, i oni mrze mene.
Majka odgovori: „Postoje i dva razloga zbog kojih moraš u školu: prvo, imaš četrdeset
pet godina, i drugo, ti si direktor škole.”
Da, on je odrastao čovek, i terapeut ove grupe. I posao mu je da integriše nove članove,
da ih štiti od drugih i od sebe.
Iako gotovo nikada nije započinjao seanse, ohrabrujući radije članove da sami
preuzmu odgovornost za tok grupnog rada, danas nije imao izbora.
„Četiri i trideset. Vreme je da počnemo. Filipe, što ne sedneš?” Filip se okrenu i pogleda
ga, ali ne priđe stolici. Gluv li je? pomisli Džulijus. Socijalni imbecil? Tek kad mu je
energičnim kolutanjem očima pokazao na jednu od praznih stolica, Filip je seo.
Džulijus mu se obrati: „Ovo je naša grupa. Jedna članica večeras nije ovde, Pam,
otputovala je na dva meseca.” Zatim, okrećući se ka grupi, „Pomenuo sam u nekoj od
skorašnjih seansi da ću možda uvesti jednog novog člana. S Filipom sam se video prošle
nedelje i on počinje danas.” Naravno da počinje danas, prođe mu kroz glavu. Glupavi,
bezvezni komentar. To je to. Nema više držanja za ruku. Toneš ili plivaš.
Upravo u tom trenutku Stjuart, dojurivši s dečije klinike, još uvek u belom doktorskom
mantilu, ulete u sobu i baci se na stolicu mrmljajući izvinjenje što kasni. Zatim se svi
okrenuše ka Filipu, njih četvoro se predstavi i požele mu dobrodošlicu. „Rebeka, Toni, Boni,
Stjuart. Zdravo. Drago nam je što te vidimo. Dobro došao. Sjajno što si ovde. Treba nam
sveža krv - to jest, novi input.”
Još jedan član, atraktivan muškarac prerano oćelavljenog temena uokvirenog
svetlosmeđom kosom i snažnog, pomalo propalog tela linijskog ragbi sudije, reče
iznenađujuće mekim glasom: „Ćao, ja sam Gil. Filipe, nadam se da nećeš misliti da te
ignorišem, ali ja apsolutno, danas hitno moram da dobijem vreme u grupi. Grupa mi nikad
nije bila potrebnija nego sada.”
Filip nije reagovao.
„U redu, Filipe?” Gil ponovi.
Iznenađen, Filip širom otvori oči i klimnu glavom.
Gil se okrenu ka poznatim licima i započe. „Mnogo toga mi se dešava, a kritična tačka je
nastupila jutros nakon seanse sa terapeutom moje žene. Prethodnih nedelja sam vam
pominjao da je taj terapeut dao Rouz knjigu o zlostavljanju u detinjstvu, na osnovu koje je
zaključila da je i ona kao dete bila zlostavljana. To je kao fiksna ideja - kako to zovete - idea
feexed?” Gil se obratio Džulijusu.
„Idée fixe”, Filip spremno upade, izgovorivši to s perfektnim akcentom.
„Tačno. Hvala”, reče Gil, bacivši kratak pogled ka Filipu i dodade, više za sebe, „Uh,
kakva brzina”, a zatim se vrati na svoju priču. „Dakle, Rouz ima idée fixe da ju je otac
seksualnu uznemiravao kad je bila mala. Zakačila se za to. Da li se seća ijednog takvog
događaja? Ne. Ima li svedoka? Ne. Ali njen terapeut smatra da ukoliko je depresivna, plaši
se seksa, ima simptome kao što su prekid pažnje i nekontrolisane emocije, bes usmeren na
muškarce, onda mora biti da je napastvovana. To je poruka te proklete knjige. A njen
terapeut se u nju kune. Tako da mesecima, kako sam vam već ad nauseam pričao, jedva da
govorimo o bilo čemu drugom. Terapija moje žene je naš život. Nema se vremena ni za šta
drugo. Ne postoji nijedna druga tema za razgovor. Naš seksualni život je pokojan. Ništa.
Zaboravljena stvar. Pre nekoliko nedelja je tražila da telefoniram njenom ocu - ona s njim
neće da razgovara - i da ga pozovem da dođe na jednu njenu terapijsku seansu. Želela je da i
ja prisustvujem - ’zbog zaštite’, kako je rekla.
Pozvao sam ga i on je smesta pristao. Juče je iz Portlanda krenuo autobusom i jutros se
na seansi pojavio s jednim ulubljenim koferčetom jer je planirao da se odmah po završetku
vrati na stanicu. Seansa je bila katastrofa. Totalna propast. Rouz mu je samo prebacivala i
prebacivala. Bez granica, bez prestanka, bez ijedne reči zahvalnosti tom starcu što je
prevalio nekoliko stotina kilometara zbog nje, zbog njene terapijske seanse od devedeset
minuta. Optuživala ga je za sve, čak i da je, dok je bila devojčica, pozivao susede, drugare s
pokera, kolege iz vatrogasne stanice - tada je radio kao vatrogasac - da s njom seksualno
opšte.”
„Kako je otac reagovao?”, upita Rebeka, visoka, vitka četrdesetogodišnjakinja izrazite
lepote koja je, nagnuta napred, pažljivo slušala Gila.
„Poneo se kao čovek. On je simpatičan starac od oko sedamdeset godina, fin, drag.
Tada sam ga prvi put sreo. Bio je fantastičan - gospode, voleo bih da sam ja imao takvog
oca. Samo je sedeo i sve prihvatao, i rekao Rouz da, ako je toliko ljuta, verovatno je najbolje
da to i ispolji. Sve vreme je nežno poricao njene sulude optužbe i izrekao jednu
pretpostavku - dobru, po mom mišljenju - da ono što nju istinski ljuti jeste činjenica da je
on porodicu napustio, kad je Rouz bilo dvanaest godina. Kazao je da je ljutnju nađubrila - to
je njegov izraz, on je farmer - njena majka koja ju je odmalena trovala pričama protiv njega.
Rekao joj je da je morao da ode, da je ušao u depresivno ludilo živeći s njenom majkom i da
bi, da je ostao, sad verovatno bio mrtav. Iskreno rečeno, znam Rouzinu majku, on je tu u
pravu. I te kako.
Na kraju seanse je zamolio da ga odvezemo do autobuske stanice. Pre nego što sam
stigao da odgovorim, Rouz je rekla da se ne bi osećala bezbedno sa njim u istim kolima.
’Shvatam’, kazao je, i otišao vukući svoj kofer.
Deset minuta kasnije, Rouz i ja se vozimo niz ulicu Market i ja ga ugledam - sedokos,
poguren starac koji tegli kofer. Počela je i kiša, i ja pomislim ’Ovo je budalaština’. Pao mi je
mrak na oči, i rekao sam joj ’Došao je zbog tebe - zbog tvoje terapijske seanse - čak iz
Portlanda, pada kiša, i dođavola, odvešću ga na stanicu’. Stao sam pored ivičnjaka i ponudio
mu da ga povezem. Rouz me je probola pogledom. ’Ako on uđe, ja izlazim’, rekla je. Ja sam
odgovorio ’Samo izvoli.’ Pokazao sam prema stolovima ispred Starbaks kafea i rekao da me
tu sačeka, da ću se vratiti za nekoliko minuta. Izašla je i udaljila se uzdignute glave. Ima
tome nekih pet sati. U Starbaks nije ni ušla. Dovezao sam se do Golden gejt parka i šetao do
sada. Razmišljam da se više ne vratim kući.”
To rekavši Gil se, iscrpljen, zavali u stolicu.
Toni, Rebeka, Boni i Stjuart, u horu su odobravali: „Divno, Gil”. „Bilo je krajnje vreme.”
„Hej, stvarno si to uradio.” „Bravo, dobar potez.” Toni reče: „Ne mogu da ti kažem koliko mi
je drago što si se otrgao od te kučke.” „Ako ti treba mesto za spavanje”, upade Boni, prstima
nervozno prolazeći kroz smeđu kovrdžavu kosu i nameštajući naočare s okruglim žutim
staklima, „imam slobodnu sobu. Ne brini, bezbedan si”, dodade uz kikot, „prestara sam za
tebe, a i ćerka mi je kod kuće.”
Džulijus, nezadovoljan zbog grupnog pritiska (toliko puta je video kako pacijenti
napuštaju terapijske grupe jer ih je sramota da razočaraju ostale članove), po prvi put je
intervenisao. „Dobijaš snažan feedback, Gil. Kako se osećaš zbog toga?”
 „Odlično. Osećam se odlično. Samo... Ne želim da bilo koga izneverim. Sve se odvija
tako brzo - desilo se jutros... Potresen sam i nekako razliven... ne znam šta da radim.”
„Misliš”, reče Džulijus, „ne želiš da zameniš ženine zapovesti zapovestima grupe.”
„Aha. Rekao bih da je tako. Da, vidim na šta ciljaš. Tačno. Ali, sve se pomešalo. Zaista
želim, zaista mi je potrebno ovo ohrabrenje... zahvalan sam za to... treba mi usmeravanje -
ovo može biti tačka preokreta u mom životu. Svi su se izjasnili osim tebe, Džulijuse. I
naravno, našeg novog člana. Filip, zar ne?” Filip klimnu glavom.
„Filipe, znam da nisi upoznat s mojom situacijom, ali i jesi.” Gil se obrati Džulijusu. „A
šta je s tobom? Šta ti misliš da treba da radim?”
Džulijus se nevoljno trže, ponadavši se da to niko nije primetio. Kao i većina terapeuta,
mrzeo je to pitanje - pitanje iz serije „kajaćeš se ako uradiš, kajaćeš se ako ne uradiš”. A
znao je da će biti postavljeno.
„Moj odgovor ti se neće svideti, ali, evo ga. Ne mogu ti reći šta da učiniš: to je tvoj
posao, tvoja odluka, ne moja. Jedan od razloga što si u ovoj grupi je da naučiš da veruješ
sopstvenom sudu. Drugo, sve što znam o Rouz i tvom braku stiglo mi je preko tebe, a ti ne
možeš da izbegneš davanje pristrasnih informacija. Ono što mogu da uradim je da ti
pomognem da se usredsrediš na to kako ti doprinosiš svojim životnim neprilikama. Rouz
ne možemo razumeti niti promeniti; ali ti - tvoja osećanja, tvoje ponašanje - to je ovde
važno jer to možeš da menjaš.”
Grupa utonu u tišinu. Džulijus je bio u pravu - odgovor se nije dopao Gilu, a ni drugim
članovima.
Rebeka, izvukavši obe šnale iz duge crne kose i rastresavši je pre no što će ih ponovo
staviti, prekinu tišinu okrenuvši se ka Filipu: „Ti si ovde nov i ne znaš pozadinsku priču
koju mi ostali znamo. A nekad, iz usta novorođenčeta...”
Filip je sedeo ćutke. Nije bilo jasno da li je uopšte čuo Rebeku.
„Da, imaš li šta da kažeš na ovo, Filipe?” upita Toni, za njega neuobičajeno nežnim
tonom. Bio je crnomanjast muškarac, rošavih obraza, čije su vitko i graciozno atletsko telo
dobro isticali crna majica s natpisom San Francisco Giants i uske farmerke.
„Imam jedno zapažanje i jedan savet”, reče Filip, sedeći skrštenih ruku, glave zabačene
unazad i pogleda fiksiranog za plafon. „Niče je jednom napisao da je glavna razlika između
čoveka i krave u tome što krava ume da postoji, ume da živi bez angsta - to jest, teskobe - u
blagoslovenom sada, neopterećena prošlošću i nesvesna užasa budućnosti. A nas, nesrećne
ljude, prošlost i budućnost toliko progone da možemo samo nakratko da besciljno šetamo u
ovome sada. Znate li zašto toliko čeznemo za zlatnim danima detinjstva? Niče nam kaže da
je to zbog toga što su ti dani bili bezbrižni, dani oslobođeni brige, dani pre nego što smo
postali opterećeni olovno bolnim uspomenama, ruševinama prošlosti. Uzgred da
napomenem, ovde se pozivam na jedan Ničeov esej, ali ta misao nije originalna - nju je, kao i
mnogo toga drugog, Niče ukrao iz Šopenhauerovih radova.”
Zastao je. U grupi je odzvanjala tišina. Džulijus se vrpoljio na stolici, i mislio: uh, ovo je
katastrofa, mora da sam totalno poludeo kad sam doveo ovog tipa. Koliko znam, ovo je
najnenormalniji, najbizarniji način na koji je neki pacijent ušao u grupu.
Boni prekinu tišinu. Gledajući direktno u Filipa, reče: „To je fascinantno, Filipe. Znam
da stalno čeznem za detinjstvom, ali nikada to nisam tako razumela, da se u detinjstvu
osećamo slobodno i zlatno jer nas ne pritiska težina prošlosti. Hvala, zapamtiću to.”
„I ja. Zanimljivo”, reče. Gil. „No, rekao si da za mene imaš i savet?”
 „Da, evo i mog saveta.” Progovorio je ravnim, mekim glasom, i dalje ne gledajući ni u
koga. „Tvoja žena je od onih osoba naročito nesposobnih da žive u sadašnjosti jer su teško
pritisnute teretom prošlosti. Ona je brod koji tone, ide nadole. Moj savet ti je da skočiš s
palube i počneš da plivaš. Dok bude tonula, praviće ogromne talase, tako da ti savetujem da
plivaš što dalje i što brže i snažnije.”
Muk. Grupa je bila kao u šoku.
„Hej, bar te niko neće optužiti da si me štedeo”, reče Gil. „Ja sam postavio pitanje, ti si
odgovorio. Cenim to. Mnogo. Dobro došao u grupu. Ako imaš još neke komentare, voleo bih
da ih čujem.”
„Pa”, reče Filip, još uvek upirući pogled naviše, „u tom slučaju, dodaću još jednu misao.
Kjerkegor je neke ljude okarakterisao kao ’dvostruke očajnike’; to znači da su očajni ali se
toliko samozavaravaju da ni ne znaju da su očajni. Čini mi se da si ti možda u dvostrukom
očajanju. Evo na šta mislim: najveći deo moje patnje je posledica toga što me pokreću želje,
a kad želju zadovoljim, uživam u trenutku zasićenja koji se ubrzo pretvara u dosadu, a ova
opet prekida pojavom nove želje. Šopenhauer je smatrao da je to univerzalno ljudsko stanje
- želja, trenutno zadovoljenje, dosada, nova želja.
Da se vratim tebi - pitam se da li si već istraživao taj ciklus beskrajnih želja u sebi.
Možda si bio toliko preokupiran željama svoje žene da te je to omelo u upoznavanju
sopstvenih? Nisu li ti zbog toga drugi ovde danas aplaudirali? Zar to nije zato što si konačno
odbio da te definišu njene želje? Drugim rečima, pitam se da li tvoj rad na sebi kasni ili je
sasvim zastranio zbog preokupiranosti tim željama?”
Gil je slušao, otvorenih usta i pogleda prikovanog za Filipa. „E, ovo je duboko. Znam da
ima nešto duboko i važno u tome što govoriš, u toj ideji dvostrukog očaja - ali nisam baš sve
razumeo.”
Sve oči su sad bile na Filipu, dok su njegove ostale uprte u plafon. „Filipe”, reče Rebeka,
završavajući sa stavljanjem šnala, „znači li to da Gil neće zaista započeti rad na sebi sve dok
se ne oslobodi žene?”
„Ili”, upita Toni, „da ga upletenost s njom sprečava da shvati koliko je stvarno sjeban?
Do đavola, znam da je to tačno za mene i moj odnos prema poslu - prošle nedelje sam baš
razmišljao koliko sam opterećen stidom što sam stolar - radnik, loše plaćen, drugi me
gledaju s visine - da ne stižem da mislim o pravim problemima koje treba da rešavam.”
Džulijus je začuđeno gledao dok su ostali, žedni Filipovih reči, govorili uglas. Osetio je
kako mu se javlja takmičarski poriv, ali ga je obuzdao podsetivši se da su ciljevi grupe
zadovoljeni. O’ladi, Džulijuse, reče sebi, ovoj grupi si potreban; neće te napustiti zbog Filipa.
Ovo što se sad dešava je odlično; asimiluju novog člana, a pritom svako postavlja svoj budući
radni zadatak.
Planirao je da im danas kaže za svoju dijagnozu. Na neki način, bio je prisiljen na taj
korak - Filipu je već rekao za melanom i, da bi izbegao utisak posebnog odnosa s njim,
moraće to da podeli s celom grupom. Ali, bio je preduhitren, prvo Gilovom hitnom
situacijom, a potom totalnom fasciniranošću grupe Filipom. Pogledao je na sat. Ostalo je još
deset minuta. Nedovoljno da bi im to servirao. Odlučio je da sledeću seansu svakako
započne tom lošom vešću, i do kraja ove nije progovorio.
Kraljevi su svoje krune i svoja žezla
ostavili ovde, i heroji svoja oružja.
No najveći duhovi među njima,
koji su sjaj izlivali iz sebe a nisu ga dobili spolja,
oni svoju veličinu nose sa sobom.
- Artur Šopenhauer,
sa šesnaest godina u Vestminsterskoj opatiji

12

1799 - Artur upoznaje izbor i druge ovozemaljske strahote

Kad se Artur vratio iz Avra, otac ga je upisao u privatnu školu namenjenu obrazovanju
budućih trgovaca. Tamo je naučio ono što je dobar trgovac tog vremena trebalo da zna: da
računa u različitim valutama, da piše poslovna pisma na svim glavnim evropskim jezicima,
da proučava transportne rute, trgovinske centre, poljoprivredne prinose i ostale
podjednako zanimljive teme. No, Artur nije bio fasciniran; ovakvo znanje nije ga zanimalo,
u školi nije sklopio bliska prijateljstva i svakim danom bio je sve zastrašeniji planom za
budućnost koji mu je otac skrojio - sedam godina šegrtovanja kod lokalnog poslovnog
magnata.
Šta je Artur želeo? Ne život trgovca - gnušao se i na samu pomisao. Žudeo je za životom
intelektualca. Iako se ni mnogima iz njegovog razreda nije dopadala ideja dugog
šegrtovanja, Arturovi protesti išli su daleko dublje. Uprkos strogim ukorima roditelja - u
pismu mu je majka naložila „sve te pisce neko vreme stavi na stranu... petnaest ti je godina
a već si pročitao i proučio najbolje nemačke, francuske, pa delom i engleske autore” - svoje
celokupno raspoloživo slobodno vreme provodio je studirajući književnost i filozofiju.
Arturovog oca Hajnriha uznemiravala su sinovljeva interesovanja. Od direktora škole
dobio je informaciju da njegov sin gaji strast prema filozofiji, da je izuzetno prijemčiv za
život intelektualca i da bi bilo dobro da se prebaci u gimnaziju gde bi se pripremao za
univerzitet. Duboko u srcu, Hajnrih je mogao osetiti da je direktorov savet ispravan;
nezasito čitanje i proučavanje svih dela iz filozofije, istorije i književnosti u obimnoj
biblioteci Šopenhauera bilo je više nego očito.
Šta je Hajnrihu predstojalo? U pitanju je bio njegov naslednik, kao i budućnost čitave
firme i njegova sinovljevska obaveza prema precima da očuva lozu Šopenhauera. Povrh
toga, užasavala ga je ideja da se jedan muški Šopenhauer izdržava od ograničenih prihoda
intelektualca.
Prvo se bavio mišlju da posredstvom crkve sinu aranžira neku doživotnu rentu, ali
troškovi su bili neprihvatljivi; posao je išao loše, a imao je i obavezu da garantuje
finansijsku budućnost supruzi i ćerki.
A onda se jedno rešenje, u izvesnom smislu dijabolično, postepeno počelo oblikovati u
njegovom umu. Već neko vreme je odbijao Johanine molbe da krenu na jedno dugo
putovanje po Evropi. Bejahu to teška vremena; međunarodna politička klima bila je
nestabilna toliko da je ugrožavala bezbednost hanzeatskih gradova i zahtevala je njegovu
konstantnu brigu o poslu. No, zbog zamora i čežnje da se otarasi tereta poslovne
odgovornosti, njegov otpor prema Johaninoj želji je popuštao. Polako mu se u glavu uvrteo
inspirativan plan kojim bi se postigla dva cilja: žena bi bila zadovoljna a dilema oko
Arturove budućnosti razrešena.
Odlučio je da petnaestogodišnjem sinu ponudi izbor. „Moraš da izabereš”, rekao mu je:
„Ili da pratiš roditelje godinu dana na putu po Evropi ili da slediš karijeru intelektualca.
Obećaj da ćeš onoga dana kad se vratimo započeti šegrtovanje, ili se odreci putovanja,
ostani u Hamburgu i odmah se prebaci na klasični obrazovni program koji će te pripremiti
za akademski život.”
Kako li je biti petnaestogodišnjak i suočiti se sa odlukom koja toliko menja život?
Možda mu je uvek pedantni Hajnrih dao jedno egzistencijalno uputstvo. Možda je hteo da
sina nauči da se alternative isključuju, da svako „da” podrazumeva neko „ne”. (I zaista,
godinama kasnije, Artur je napisao: „Onaj koji bi da bude sve ne može biti ništa.”)
Ili je sina izložio nagoveštaju ukusa odricanja - ukoliko nije u stanju da se odrekne
zadovoljstva putovanja, kako će se odreći zemnih zadovoljstava i živeti život intelektualca u
oskudici?
Možda smo preterano blagonakloni prema Hajnrihu. Njegova ponuda je verovatno bila
neiskrena pošto je znao da putovanje Artur neće, ne može, odbiti. Nijedan
petnaestogodišnjak to ne hi učinio 1803. godine. U ono vreme takav put je predstavljao
životnu priliku bez premca, koja se pruža samo privilegovanima. Pre pojave fotografije,
strana mesta su upoznavana jedino posredstvom skica, slika i štampanih vodiča (žanr koji
će, igrom slučaja, Johana Šopenhauer kasnije briljantno eksploatisati).
Da li se Artur osećao kao da prodaje dušu? Da li ga je odluka mučila? O ovome istorija
ćuti. Znamo samo da je 1803, u svojoj petnaestoj, sa ocem, majkom i slugom krenuo na put
dug petnaest meseci, po celoj zapadnoj Evropi i Velikoj Britaniji. Šestogodišnja sestra Adela
ostavljena je kod jednog rođaka u Hamburgu.
Artur je u svojim dnevnicima s putovanja zabeležio brojne impresije, po zahtevu
roditelja pisane na jeziku zemalja koje su obilazili. Imao je čudesan dar; u to vreme tečno je
govorio nemački, francuski i engleski, a služio se italijanskim i španskim.
Vremenom je ovladao desetinom modernih i starih jezika, i stekao običaj, što
primećuju i posetioci njegove memorijalne biblioteke, da na marginama piše zabeleške na
jeziku kojim je pisan tekst.
Arturovi putnički dnevnici suptilno su predstavili interesovanja i crte koji su formirali
čvrstu strukturu njegovog karaktera. Snažan podtekst u dnevnicima čini fascinacija
strahotama u ljudskom rodu: istančano opisuje opčinjavajuće prizore gladnih prosjaka u
Vestfaliji, masa koje panično beže od predstojećeg rata (uoči Napoleonovih pohoda),
lopova, džeparoša i pijanih gomila u Londonu, bandi pljačkaša u Poatjeu, javne giljotine
prikazane u Parizu, šest hiljada robova galiota izloženih kao u zoološkom vrtu u Tulonu,
osuđenih da čitavog života budu vezani zajedničkim lancem u nasukanim rashodovanim
brodovima, isuviše trošnim da bi ikad ponovo zaplovili. Opisao je i tvrđavu u Marselju, u
kojoj je jednom boravio čovek sa gvozdenom maskom, i muzej Crne smrti, gde su pisma iz
delova grada pod karantinom, pre nego što bi bila prosleđena dalje, umakana u bačve sa
vrućim sirćetom. U Lionu je zabeležio prizor ljudi koji mirno šetaju po istim onim mestima
na kojima su njihovi očevi i braća ubijani tokom Francuske revolucije.
U internatu u Vimbldonu, u kojem je lord Nelson nekada bio engleski đak, usavršio je
engleski i prisustvovao javnim egzekucijama i bičevanjima mornara, posećivao bolnice i
azile i prolazio sam ogromnim prenaseljenim sirotinjskim četvrtima Londona.
Kao mladić, Buda je živeo u očevoj palati, gde je svagdašnja ljudska kob bila od njega
skrivana. Tek kad je prvi put izašao napolje, video je tri osnovne životne strahote: jednog
bolesnog čoveka, jednog onemoćalog starca i jedno telo mrtvaca. Otkriće tragične i užasne
prirode egzistencije Budu je vodilo odricanju od sveta i traganju za oslobođenjem od
univerzalne patnje.
I u slučaju Artura Šopenhauera rani prizori patnje imali su dubokog uticaja na njegov
život i rad. Sličnost njegovih iskustava s Budinim ostavila je traga, i godinama kasnije, o tom
putovanju je napisao: „U sedamnaestoj, još bez ikakve škole, bio sam obuzet bedom života,
baš kao i Buda u svojoj mladosti, kada je video bolest, bol, starenje i smrt.”
Nikada nije prošao kroz religioznu fazu; nije imao vere, ali je kao mlad imao volju da
veruje, želju da pobegne od užasa potpuno neprimetne egzistencije. Da je verovao u
postojanje Boga, njegov mladalački obilazak strahota evropske civilizacije stavio bi ga na
teško iskušenje. Sa osamnaest je napisao: „Ovaj svet je navodno napravio Bog? Ne, pre je to
bio đavo!”
Kad na kraju svojih života većina ljudi
pogleda unazad, shvatiće da su živeli
kroz privremenost. Biće iznenađeni što
vide da je stvar kojoj su dopustili da
isklizne bez zahvalnosti i bez uživanja bila
upravo njihov život. I tako, zavedeni nadom,
plešemo u susret smrti.

13

Nevolja s mačetom ta je kvačka

Što ono na kraju postane mačka.
Nevolja s mačetom ta je kvačka
Što ono na kraju postane mačka.

Trgnuvši glavom kako bi izbacio ovaj iritantni distih iz misli, Džulijus se uspravi u
krevetu i otvori oči. Bilo je šest sati ujutru, nedelju dana kasnije, na dan kad se grupa
ponovo sastajala, a ovi neobični stihovi Ogdena Neša motali su mu se po glavi kao
pozadinska muzika za još jednu loše prospavanu noć.
Iako se svi slažu da život čini gubitak za gubitkom, samo neki znaju da je jedan od težih
onaj koji nas čeka u poznijim decenijama - gubitak dobrog noćnog sna. Džulijus je tu lekciju
savladao više nego dobro. Njegova uobičajena noć sastojala se od sna lakog kao papir, koji
se gotovo nikad ne bi razvio u duboko, blagosloveno, delta-talasno spavanje, i sa tako
mnogo prekida da se često čak plašio da ode u krevet. Poput većine onih koji pate od
nesanice, ujutru se budio misleći ili da je spavao mnogo kraće nego što je to stvarno bilo ili
da je probdeo čitavu noć. Često bi se uverio da je ipak spavao tek pošto bi pažljivo
analizirao svoje nokturne misli i uvideo da u budnom stanju nikada ne bi mogao toliko
nadugačko da pretresa takve bizarne, iracionalne sadržaje.
Ali ovog jutra bio je u krajnjoj nedoumici koliko dugo je spavao. Stihovi o mačetu-
mački mora da su izronili iz domena sna, ali su druge noćne misli pale na ničiju zemlju,
lišene kako jasnoće i svrhovitosti pune svesti tako i čudnih kaprica snevanja.
Sedeo je u krevetu, zatvorenih očiju, razmišljajući o tom dvostihu, sledeći uputstva
koja je davao pacijentima da bi im olakšao prisećanje noćnih fantazija, hipnagognih slika i
snova. Pesma je govorila o onima koji vole mačiće, ali ne vole kad mačići postanu mačke.
Kakve je to veze imalo s njim? Voleo je podjednako i mačiće i mačke, voleo je dve odrasle
mačke u očevoj prodavnici, voleo njihove mačiće i mačiće njihovih mačića, i nije shvatao
zašto su se ti stihovi u njegov um uselili i postali tako zamorni.
No, kad je bolje razmislio, možda su stihovi bili žalostan podsetnik na to kako je
čitavog života prihvatao jedan pogrešan mit: naime, da se sve oko Džulijusa Hercfelda -
bogatstvo, veličina, slava - razvija spiralno naviše, i da će život uvek biti sve bolji i bolji.
Naravno, sad je shvatao da je tačno upravo obrnuto - stihovi su bili istiniti - prvo dolazi
zlatno doba; naivni mačeći počeci, razigranost, igre žmurke i osvajanja sveta, pravljenje
tvrđava od praznih kutija u očevoj prodavnici alkoholnih pića, bez opterećenja krivicom,
izdajom, znanjem ili dužnošću, bili su najbolji period života, a kako su dani i godine
prolazili, jačina plamena je jenjavala, a egzistencija neumoljivo postajala sve strašnija. Ono
najgore sačuvano je za kraj. Setio se Filipovih reči o detinjstvu iz prethodne seanse. Nema
sumnje: Niče i Šopenhauer su u tom pogledu bili u pravu.
Tužno zaklima glavom. Tačno je da nikada nije zaista uživao u trenutku, nikad uhvatio
sadašnjost, nikad sebi rekao „To je to, ovaj trenutak, ovaj dan - ovo je ono što želim. Ovo su
ta stara dobra vremena, upravo sada. Ostaću u ovom trenutku, ukoreniću se na ovom mestu
za sva vremena.” Ne, uvek je verovao da najsočnije meso života tek treba otkriti i žudeo je
za budućnošću, vremenom kad će biti stariji, pametniji, veći, bogatiji. A onda je došao
preokret, doba velikog obrta, iznenadno i kataklizmičko deidealizovanje budućnosti i
početak dubokog žala za onim što je nekad bilo.
Kad se desio taj obrt? U kom periodu je nostalgija došla na mesto budućnosti koja
obećava? Ne u koledžu, gde je sve smatrao uvertirom (i preprekom) za veliku nagradu -
upis na medicinski fakultet. Ne ni na fakultetu, gde je prvih godina jedva čekao da napusti
učionice i krene na odeljenja, na vežbe, u belom mantilu i sa stetoskopom koji viri iz džepa
ili opušteno visi oko njegovog vrata kao neki gumeno-čelični šal. Ne ni na praksi tokom
treće i četvrte godine studija, kad je konačno zauzeo svoje mesto na tim odeljenjima. Tada
je poželeo da ima više autoriteta - da bude važan, da donosi ključne kliničke odluke,
spasava živote, navlači plavo hirurško odelo, naginje se nad pacijentom kojeg odvoze niz
hodnik do operacione sale gde će obaviti hitnu traumatsku intervenciju. Čak ne ni onda kad
je postao glavni stažišta na psihijatriji, virio iza zavese šamanizma i bivao zatečen
granicama i neizvesnostima struke koju je izabrao.
Hronična i uporna nespremnost da uhvati sadašnjost bez sumnje mu je uništavala i
brak. Iako je Mirijam zavoleo od prvog trenutka kad ju je ugledao, u desetom razredu,
istovremeno ju je i mrzeo jer je predstavljala prepreku uživanju u mnoštvu žena, na šta je
mislio da ima pravo. Nikada nije do kraja priznao da je traganje za partnerkom završeno
niti da mu je sloboda da sledi svoju požudu iole umanjena. Kad je započeo stažiranje, otkrio
je da su spavaonice stažista odmah do spavaonica škole za medicinske sestre, prepune
devojaka bujnih grudi koje su obožavale doktore. Bila je to, bukvalno, prodavnica slatkiša, s
čitavom lepezom raznih ukusa, i on ih se do grla najeo.
Mora da je obrt započeo tek nakon Mirijamine smrti. Tokom tih deset godina otkako ju
je saobraćajna nesreća odvojila od njega, više mu je značila nego dok je bila živa. Dešavalo
se da mu pozli od očajničke pomisli kako su opojna zadovoljstva sa Mirijam, oni stvarni
idilični srećni trenuci života, došli i prošli a da ih on nije u potpunosti osetio. Čak ni sada,
posle deset godina, nije bio u stanju da njeno ime izgovori brzo, već je pravio pauzu posle
svakog sloga. Takođe je znao da mu nijedna druga žena neće više biti stvarno značajna.
Nekoliko njih privremeno je raspršilo usamljenost, ali nije dugo trebalo, ni njemu ni njima,
da shvate kako se Mirijam ne može zameniti. Odnedavno, usamljenost je umanjio širok
krug muških prijatelja, od kojih su neki bili članovi njegove psihijatrijske grupe podrške, i
njegovo dvoje dece. Poslednjih godina sve svoje odmore provodio je en famille, s decom i
petoro unučadi.
Ali sve ove misli i sećanja bili su samo nokturni fragmenti i uzgredne teme - glavna
tema noćnog razmišljanja bila je proba govora koji će održati u terapijskoj grupi kasnije tog
popodneva.
Činjenicu da ima karcinom već je obznanio brojnim prijateljima i individualnim
pacijentima, ali je, začudo, bio bolno zaokupljen svojim istupom u grupi. Pomišljao je da to
ima veze s tim što je u svoju terapijsku grupu bio zaljubljen. Svih dvadeset pet godina s
nestrpljenjem je iščekivao svaku seansu. Grupa je bila više od skupa ljudi; posedovala je
sopstveni život, postojanu ličnost. Iako nijedan od izvornih članova (izuzev, naravno, njega)
nije više bio prisutan, ona je imala svoje stabilno ja, izvesnu bazičnu kulturu (u žargonu,
jedinstven skup „normi” - nepisanih pravila), koji kao da su bili besmrtni. Nijedan član ne bi
umeo da izdeklamuje grupne norme, ali su se svi mogli složiti oko toga da li je određeno
ponašanje prihvatljivo ili ne.
Grupa je zahtevala više energije od bilo kojeg događaja u nedelji, i Džulijus se silno
trudio da je održi u životu. Plemenita, spasilačka lađa prevezla je horde nesrećnih ljudi u
bezbednije, srećnije luke. Koliko njih? Pa, s obzirom da je prosek boravka bio između dve i
tri godine, izračunao je da je to najmanje stotinu putnika. S vremena na vreme, mislima bi
mu prostrujala sećanja na bivše članove, komadići interakcija, kratkotrajne slike lica ili
događaja. Tužna je bila pomisao da su ti tračci uspomena sve što je ostalo od bogatih
vibrantnih vremena, iskustava prepunih života, smisla i oštrine.
Pre mnogo godina eksperimentisao je sa snimanjem grupnih seansi i pregledanjem
sekvenci nekih naročito problematičnih interakcija sledećeg puta. Ti snimci načinjeni su u
zastarelom formatu, inkompatibilnom sa savremenom video opremom. Ponekad bi maštao
kako ih vadi iz podruma, konvertuje i ponovo oživljava bivše pacijente. Ali, to nikada nije
uradio; nije imao snage da se izloži dokazu iluzorne prirode života, tome kako je pohranjen
na svetlećoj traci i kako brzo sadašnji trenutak i svaki trenutak koji dolazi blede u ništavilo
elektromagnetskih talasa.
Grupama je potrebno vreme da bi razvile stabilnost i poverenje. Nova grupa će često
odbaciti članove koji nisu u stanju, bilo zbog manjka motivacije ili sposobnosti, da se
angažuju u grupnom zadatku (interakcija s drugima i analize tih interakcija). Zatim,
nedeljama mogu trajati teški sukobi, u kojima se članovi bore za pozicije moći, centralnosti
i uticaja, ali na kraju, kako se poverenje razvija, lekovita atmosfera počinje da dominira.
Njegov kolega Skot jednom je terapiju uporedio s mostom koji se gradi za vreme bitke:
masovni gubici (to su oni koji odustanu) javljaju se tokom faze gradnje, ali onda, kad je
most napravljen, preostali izvorni članovi i oni koji se vremenom pridruže preko njega
prelaze na bolje mesto.
Džulijus je pisao stručne tekstove o različitim načinima na koje terapijska grupa
pomaže pacijentima, ali uvek mu je bilo teško da nađe reči kojima bi opisao onaj zaista
ključni sastojak: njen isceliteljski ambijent. U jednom članku napravio je poređenje sa
dermatološkim tretmanom teških povreda kože, kada se pacijent zaroni u lekovitu ovsenu
kupku.
 Jedna od glavnih uzgrednih dobiti vođenja grupe - tu činjenicu niko nije naveo u
stručnoj literaturi - jeste da snažna terapijska grupa neretko leči terapeuta isto koliko i
pacijente. Iako je Džulijus nakon grupnih seansi često osećao lično olakšanje, nikada mu
nije bio sasvim jasan tačan mehanizam te pojave. Da li je naprosto bila rezultat
zaboravljanja na sebe tokom devedeset minuta, ili altruističkog akta terapije, ili uživanja u
sopstvenoj ekspertizi, ponosa zbog vlastitih sposobnosti i zadovoljstva što ga drugi
uvažavaju? Sve to zajedno? Na kraju je digao ruke od preciznosti i nekoliko poslednjih
godina držao se narodskog objašnjenja da je naprosto reč o ulasku u lekovite vode grupe.
Obznaniti grupi da ima melanom izgledalo je kao važan čin. Jedna stvar je, pomislio je,
biti otvoren s porodicom, prijateljima i ostalim svetom iza kulisa, a sasvim druga
demaskirati se pred primarnom publikom, tom izabranom grupom za koju je predstavljao
iscelitelja, doktora, sveštenika i šamana. Bio je to ireverzibilan korak, priznanje da je
islužen, javna ispovest da mu se život više ne odvija spiralno naviše, prema boljoj, sjajnijoj
budućnosti.
Mnogo je razmišljao i o odsutnoj članici, Pam, koja je bila na putu i vraćala se za mesec
dana. Žalio je što neće biti tu danas, kada se bude otvarao. Ona je bila ključni član grupe,
njeno prisustvo je uvek bilo utešno i lekovito za druge - i za njega. Bio je tužan jer grupa
nije uspela da joj pomogne da se oslobodi ekstremnog besa i opsesivnih misli o suprugu i
bivšem ljubavniku, te je, u očajanju, potražila pomoć u Indiji, u jednom budističkom centru
za meditaciju.
Pritisnut i uznemiren svim tim osećanjima, u četiri i trideset je otvorio vrata sobe za
grupnu terapiju. Učesnici su već sedeli udubljeni u neke papire, koje su brzo sklonili kad je
Džulijus ušao.
Neobično, pomisli. Da li je zakasnio? Pogleda na sat. Ne, tačno je četiri i trideset.
Prestade da se time bavi i započe svoje pripremljeno izlaganje.
„Dakle, pređimo na stvar. Kao što znate, nikada ja ne otvaram seansu, ali danas je
izuzetak jer želim da se oslobodim tereta o kom mi je teško da govorim. Evo o čemu je reč.
Pre oko mesec dana saznao sam da bolujem od ozbiljnog, biću iskren, više nego
ozbiljnog - životno opasnog oblika raka kože, malignog melanoma. Nisam ni slutio da imam
problema sa zdravljem; ovo je otkriveno na nedavnom rutinskom lekarskom pregledu.”
Zaćutao je. Nešto nije bilo u redu. Izrazi lica i gestovi prisutnih bili su neočekivani.
Držanje im je bilo pogrešno. Trebalo bi da su nagnuti ka njemu, usredsređeni; međutim,
niko mu nije bio potpuno okrenut, ničiji pogled nije mogao da sretne, sve oči su ga
izbegavale, gledale okolo, izuzev Rebeke koja je krišom proučavala papir na svom krilu.
„Šta se događa?”, upita Džulijus. „Osećam da nemam kontakt s vama. Kao da ste danas
svi okupirani nečim drugim. Rebeka, šta to čitaš?”
Rebeka smesta presavi papir i ćušnu ga u tašnu, izbegavši Džulijusov pogled. Ćutke su
sedeli, sve dok Toni nije prekinuo tišinu.
„Pa, ja moram da progovorim. Ne mogu da pričam u Rebekino ime, ali mogu u svoje.
Imao sam problem dok si pričao jer sam unapred znao šta ćeš nam reći o svom...
zdravstvenom stanju; zato mi je bilo teško da te gledam i pretvaram se da slušam neku
novost. A opet, nisam mogao da te prekinem i kažem ti da već znam.”
„Molim? Kako to misliš, znao si šta ću reći? Šta se ovde, dođavola, dešava?”
„Džulijuse, izvini, dozvoli da objasnim”, reče Gil. „Mislim da sam na neki način ja kriv.
Kad smo završili prošlu seansu i dalje sam se osećao iscrpljeno i nisam znao kad i da li da
odem kući ili da tu noć negde prespavam. Insistirao sam da svi odemo u kafe, i tamo smo
seansu nastavili.”
„Aha. I?” Džulijus ga je podsticao kruženjem ruku, kao da diriguje orkestrom.
„Dakle, Filip nam je rekao kakva je situacija. Znaš - o tvom zdravlju i o malignom
mijelomu...”
„Melanomu”, Filip se tiho ubaci.
Gil pogleda u papir koji je držao u ruci. „Tačno, melanom. Hvala, Filipe. Hajde, ti
preuzmi. Ja se zbunjujem.”
„Multipli mijelom je rak kostiju”, reče Filip. „Melanom je rak kože, seti se melanina,
pigmenta, boje kože...”
„A ti papiri su...” upade Džulijus, pozivajući pokretima ruku Gila ili Filipa da objasne.
„Filip je sa Interneta skinuo neke informacije o tvojoj bolesti, napravio rezime i podelio
nam ga pre nekoliko minuta, čim smo ušli.” Gil pruži svoj primerak Džulijusu, koji pročita
naslov „Maligni melanom”.
Kao proboden, zavali se unazad. „Ja... uh... ne znam kako da se izrazim.... Osećam se
preduhitrenim, kao da sam imao da vam saopštim veliku novost a odbačen sam, odbačena
je priča mog života - ili smrti.” Okrećući se ka Filipu i obraćajući mu se direktno, reče: „Imaš
li uopšte ideju kako se sad osećam?”
Filip je ostao bezizražajan, nije odgovorio niti je pogledao Džulijusa.
„To nije baš fer, Džulijuse”, reče Rebeka koja je, skinuvši šnale, raspustila dugu crnu
kosu, a potom je smotala u punđu. „Nije to njegova greška. Kao prvo, Filip ni najmanje nije
želeo da posle seanse ide u kafe. Rekao je da se ne druži, da mora da priprema predavanje.
Praktično smo ga mi tamo odvukli.”
„Tako je”, nadovezao se Gil. „Pričali smo najviše o meni i mojoj ženi i gde ću da
prespavam tu noć. Onda smo, naravno, pitali Filipa zašto je na terapiji, što je i prirodno -
svakom novom članu se postavi to pitanje - i on nam je ispričao o telefonskom pozivu na
koji si se odlučio zbog bolesti. To što smo čuli šokiralo nas je, i nismo mogli da ga pustimo,
pritisnuli smo ga da nam kaže sve što zna. Kad porazmislim, ne vidim kako je mogao da
ćuti.”
„Filip je čak pitao”, dodade Rebeka, „da li je košer da se grupa sastaje bez tebe.”
„Košer? Filip je to izgovorio?”
„U stvari”, reče Rebeka, „ako vratim film, košer je moj izraz, ne njegov. Ali, to je mislio, i
ja sam mu rekla da često imamo postterapijske seanse u kafeu i da ti na to nikad nisi imao
primedbu, osim što si insistirao da sve koji nisu bili prisutni o tome informišemo na
sledećoj seansi, kako ne bi bilo nikakvih tajni.”
Bilo je dobro što su mu Rebeka i Gil dali vremena da se smiri. Bio je besan, negativan:
Taj nezahvalni skot, to bedno kopile. Trudim se da učinim nešto za njega, a evo kako mi vraća
- svako se dobro delo obije o glavu. A koliko je, da mi je znati, pričao grupi o sebi i o tome
zašto je bio kod mene na terapiji... Kladio bih se da je ’slučajno’ zaboravio da im kaže kako je
tucao hiljadu žena, a ni za jednu nije mario ili nešto osećao.
No, sve ovo je zadržao za sebe i, razmislivši o događajima koji su usledili nakon
poslednje seanse, počeo je lagano da se oslobađa ogorčenosti. Bilo mu je jasno da je grupa
naravno vršila pritisak na Filipa da posle seanse pođe na kafu i da on tom pritisku nije
mogao da se odupre - zapravo, Džulijusova greška je bila što ga nije uputio u ta periodična
postterapijska okupljanja. I, naravno, grupa ga je svakako ispitivala o tome zašto je na
terapiji - Gil je u pravu - nikada ne propuste da novom članu postave to pitanje, i naravno,
Filip je morao da ispriča priču o njihovom neobičnom odnosu koji se završio terapijskim
ugovorom - zar je imao izbora? A što se tiče štampanja uznemirujućih informacija o
malignom melanomu - Filipova originalna ideja - nema sumnje da je to bio njegov način da
se integriše u grupu.
Osećao je slabost, nije mogao ni da se osmehne, ali je skupio snagu i nastavio. „U redu,
maksimalno ću se potruditi da o ovome razgovaramo. Rebeka, daj da vidim taj papir.”
Brzim pogledom je preleteo preko njega. „Ove činjenice su izgleda tačne tako da ih neću
ponavljati, već ću vas izvestiti šta se sa mnom dešavalo. Počelo je tako što je lekar primetio
neobičan mladež na mojim leđima, a biopsija potvrdila da je to maligni melanom. Naravno,
zbog toga sam otkazao seansu - nekoliko nedelja bilo mi je teško, zaista teško, dok se sve
nije sleglo.” Glas mu je podrhtavao. „Kao što možete da primetite, i dalje je teško.” Zastade,
duboko udahnu i produži. „Doktori ne mogu da predvide šta će sa mnom biti, ali važno je da
su duboko uvereni da će me zdravlje služiti barem godinu dana. Stoga će ova grupa raditi
na uobičajeni način još dvanaest meseci. Ne, čekajte, reći ću to ovako: ukoliko mi zdravlje
dozvoli, obavezujem se da ću se sa vama sastajati još godinu dana, i tada će se grupa
raspustiti. Izvinite na nespretnosti, u ovome nemam iskustva.”
„Džulijuse, da li je to zaista smrtonosno?”, upita Boni. „Informacije koje je Filip našao
na Internetu... sve te statistike zasnovane na fazama razvoja melanoma.”
„Na direktno pitanje direktan odgovor glasi da - definitivno je smrtonosno. Veliki su
izgledi da će me ta stvar dotući. Znam da nije lako postaviti takvo pitanje, ali cenim tvoju
otvorenost, Boni, jer, kao i većina ozbiljno bolesnih ljudi - mrzim kad se okoliša. To bi me
samo izolovalo i uplašilo. Moraću da se naviknem na novu realnost. Ne volim što je tako, ali
život zdrave, bezbrižne osobe - da, takav život se definitivno bliži kraju.”
„Razmišljala sam o onome što je Filip rekao Gilu prošle nedelje. Pitam se - ima li u tome
nečeg vrednog i za tebe, Džulijuse?” upita Rebeka. „Nisam sigurna da li je to bilo u kafeu ili
ovde u grupi - tiče se definisanja sebe ili sopstvenog života preko onoga za šta si vezan. Da
li sam te dobro razumela, Filipe?”
„Kad sam odgovarao Gilu prošle nedelje”, reče Filip, odmerenim tonom i izbegavajući
kontakt očima, „istakao sam da što više veza imamo, život nam postaje sve teži i više patimo
kada se od njih odvojimo. Šopenhauer i budizam drže da se moramo osloboditi veza i...”
„Nisam siguran da mi to pomaže”, upade Džulijus, „a nisam siguran ni da li u tom
pravcu ova seansa treba da se razvija.” Primeti da su Rebeka i Gil hitro razmenili značajne
poglede, no nastavi: „Ja to vidim sasvim drugačije: veze, i to mnogo njih, neophodan su
sastojak punog života, a njihovo izbegavanje zbog toga što anticipiramo patnju siguran je
recept da budemo samo delimično živi. Ne želim da te prekidam, Rebeka, ali sve više mislim
da treba da se vratimo na tvoju reakciju, reakcije svih vas, na ono što sam vam saopštio. To
što ste čuli da imam rak očito je izazvalo snažne emocije. Sa mnogima od vas se dugo
poznajem.” Zaćuta i pogledom pređe po prisutnima.
Toni, dotad zavaljen u stolici, sad se promeškoljio. „Trglo me je kad si rekao da ono što
treba da nam bude važno jeste koliko dugo ćeš biti u stanju da vodiš grupu - ta rečenica mi
se uvukla pod kožu, za koju me inače optužuju da je debela. Doduše, ne poričem da je i meni
to prošlo kroz glavu, ali me ipak najviše brine šta to znači za tebe... Mislim, pogledajmo
istini u oči, ti si meni prilično, mislim... stvarno, važan, pomogao si mi da prevaziđem neke
vrlo teške probleme... Mislim, mogu li nešto ja, to jest mi, da učinimo za tebe? Mora da ti je
strašno.”
„Pridružujem se”, reče Gil, a ostali (izuzev Filipa) se uglas složiše.
„Odgovoriću ti, Toni, ali ću prvo reći koliko sam dirnut i koliko bi za tebe pre samo
godinu-dve bilo nemoguće da se tako otvoriš i pokažeš toliku velikodušnost. A evo i
odgovora na tvoje pitanje: strašno je. Osećanja naviru u talasima. Prvih nedelja, kad sam
otkazao seansu, bio sam na dnu. Non-stop sam razgovarao s prijateljima, mojom mrežom
podrške. Sada, u ovom trenutku, osećam se bolje. Na sve se navikneš, pa i na fatalnu bolest.
Prošle noći stalno mi se vraćao refren ’Život je samo prokleti gubitak za gubitkom’.”
Zaćutao je. Niko nije progovarao, svi su zurili u pod. Zatim dodade: „Želim da se time
bavim otvoreno... spreman sam da o svemu razgovaram... neću ništa da izbegavam... ali ako
nemate još neko pitanje, ja sam završio, a osim toga, ne mislim da čitava današnja seansa
treba da bude posvećena meni. Hoću da kažem, imam energije da sa vama ovde radim na
uobičajen način. U stvari, važno mi je da produžimo kao i do sada.”
Nakon nekoliko trenutaka tišine, Boni reče: „Iskreno, Džulijuse, ima nešto na čemu bih
mogla da radim, ali ne znam... moji problemi deluju beznačajno u poređenju sa onim što se
tebi dešava.”
Gil podiže pogled i dodade: „I moji. Ono što mene opterećuje - da li razgovarati sa
ženom ili ne, ostati s njom ili napustiti brod koji tone, sve to, kad se uporedi s tobom,
izgleda trivijalno.”
Filipu je ovo poslužilo kao šlagvort. „Spinozi je omiljena bila latinska sintagma, sub
specie aeternitatis, što znači ’pod vidom večnosti.’ Sugerisao je da nas uznemirujući
svakodnevni događaji manje remete ako ih sagledavamo s aspekta večnosti. Mislim da se
taj koncept nedovoljno koristi u psihoterapiji, a možda može”, okrenu se ka Džulijusu
direktno mu se obraćajući, „da pruži neku vrstu utehe čak i pri tako ozbiljnom udarcu s
kojim se ti suočavaš.”
„Vidim da hoćeš nekako da mi pomogneš, Filipe, i zahvalan sam ti zbog toga. Ali, u
ovom trenutku ideja da prihvatim kosmički pogled na život je pogrešan lek. Reći ću ti i
zašto: prošle noći sam loše spavao, rastužilo me je što nisam znao da cenim ono što imam
onda kad je trebalo. Dok sam bio mlad, na sadašnjost sam uvek gledao kao na uvertiru za
nešto mnogo bolje što će mi se tek desiti. A onda, godine su prolazile, i odjednom sam sebe
uhvatio kako činim suprotno - potonuo sam u nostalgiju. Ono što nisam dovoljno radio jeste
da vrednujem svaki trenutak, i tu leži problem sa tvojim rešenjem o nevezivanju. Mislim da
je to kao gledanje na život sa pogrešne strane teleskopa.”
„Ovde bih se, Džulijuse”, reče Gil, „uključio sa jednim zapažanjem: čini mi se da su male
šanse da prihvatiš bilo šta što Filip predloži.”
„Zapažanja ću uvek uvažiti. Ali, ovo je mišljenje. Gde je zapažanje?”
„Pa, zapažanje je da se ti naprosto ne obazireš ni na šta što on ponudi.”
„Gil, znam šta će Džulijus kazati”, reče Rebeka. „To i dalje nije zapažanje, već je
nagađanje kako se on oseća. Ono što ja vidim”, okrenu se ka Džulijusu, „jeste da ste se ti i
Filip sad prvi put obratili jedan drugom, makar i poludirektno, i da si danas nekoliko puta
Filipu upao u reč, što je nešto što ne primećujem da radiš ikome drugom.”
„Touché, Rebeka”, odgovori Džulijus. „Ispravno - direktna i tačna opservacija.”
„Džulijuse”, reče Toni, „ništa ne kapiram. Ti i Filip - šta se dešava? - ne razumem. Je 1’
istina da si ga iz čista mira pozvao telefonom?”
 Džulijus je za trenutak sedeo pognute glave, a onda rekao: „Da, shvatam koliko vas sve
ovo zbunjuje. U redu, biću jasan, ili bar onoliko jasan koliko mi to sećanje dopušta. Kad sam
saznao za dijagnozu, zapao sam u potpuni očaj. Osećao sam da mi je izrečena smrtna
presuda, bio sam u šoku. Pored ostalih mračnih misli, počeo sam da se pitam da li je išta što
sam u životu uradio uopšte imalo neko trajnije značenje. To pitanje me je mučilo dan ili dva
i, pošto mi je život tako usko povezan s poslom, okrenuo sam se razmišljanju o pacijentima
sa kojima sam ranije radio. Da li sam zaista trajno uticao na bilo čiji život? Znao sam da
nemam vremena za gubljenje, i tako sam, na licu mesta, odlučio da kontaktiram neke od
starih pacijenata. Filip je bio prva osoba, za sada i jedina, koju sam pozvao.”
„Zašto si izabrao baš Filipa?”, upita Toni.
„To je pitanje od šezdeset četiri hiljade dolara - možda je cifra zastarela - danas je,
valjda, to šezdeset četiri miliona? Odgovor je kratak: nisam siguran. I sam se često pitam.
To nije bilo pametno jer, ako sam hteo potvrdu da vredim, za to ima mnogo boljih
kandidata. Onoliki trud pune tri godine, a Filipu nisam pomogao. Možda sam se nadao da će
me izvestiti o nekom zakasnelom terapijskom efektu - neki pacijenti pominju takve stvari.
Ali s njim nije ispalo tako. Možda sam mazohista koji je time sebi hteo da natrlja nos. Možda
sam izabrao najveći neuspeh da bih sebi dao drugu šansu. Priznajem - stvarno ne znam koji
su mi bili motivi. A onda, tokom našeg razgovora, Filip mi je rekao da je promenio posao i
pitao da li bih pristao da budem njegov supervizor. Filipe”, okrete se ka njemu,
„pretpostavljam da si grupi ovo ispričao?”
„Izneo sam neophodne detalje.”
„Možeš li da budeš još malo tajanstveniji?”
Filip skrenu pogled, a ostatku grupe kao da je bilo neprijatno; nakon dužeg perioda
ćutanja, Džulijus reče: „Izvinjavam se zbog sarkazma, Filipe, ali vidiš li gde me je doveo tvoj
odgovor?”
„Kao što sam rekao, izneo sam im neophodne detalje”, odgovori Filip.
Boni se obrati Džulijusu. „Biću otvorena. Ovde postaje neprijatno, i hoću da te izvučem.
Rekla bih da ti sada ova gnjavaža nije potrebna - i da treba da brinemo o tebi. Reci nam,
molim te, šta danas možemo da učinimo za tebe?”
„Hvala, Boni, u pravu si, danas sam potresen - tvoje pitanje je divno, ali nisam siguran
da umem da odgovorim. Reći ću vam jednu veliku tajnu: bilo je trenutaka kad sam ulazio u
ovu sobu s lošim emocijama zbog ličnih problema, a izlazio osećajući se bolje samo zato što
sam bio deo ove izuzetne grupe. Možda je to odgovor na tvoje pitanje. Za mene je najbolje
da naprosto svi koristite ovu seansu i ne dozvolite da nas moja situacija totalno blokira.”
Nakon kratkog zatišja progovori Toni: „Težak zadatak, s obzirom na sve što se danas
desilo.”
„Tačno”, saglasi se Gil. „Nekako je čudno govoriti o bilo čemu drugom.”
„Ima trenutaka kad mi nedostaje Pam”, reče Boni. „Ona uvek zna šta da radi - ma kako
da je situacija uvrnuta.”
„Zanimljivo, i ja sam malopre pomislio na nju”, dodade Džulijus.
„To mora da je telepatija”, reče Rebeka. „Pre minut mi je Pam prošla kroz glavu, onda
kad je Džulijus pričao o uspesima i neuspesima.” Okrete se ka njemu. „Znam da ti je ona
ljubimica u našoj porodici - ovo nije pitanje - toliko je očigledno. Ono što se pitam jeste da li
imaš osećanje neuspeha u vezi sa njom - mislim na to što već mesecima odsustvuje
tragajući za drugom vrstom terapije, jer mi nismo bili u stanju da joj pomognemo. To baš i
ne doprinosi tvom samopoštovanju.”
Džulijus pokaza na Filipa. „Možda ga treba informisati.”
„Pam je ovde prava sila”, reče Rebeka Filipu, koji je nije gledao. „Raspali su joj se brak i
veza s ljubavnikom. Ona je odlučila da napusti muža, ali je ljubavnik odlučio da ne napusti
ženu. Naljutila se na obojicu, počela o njima opsesivno da razmišlja dan i noć. Koliko god da
smo se trudili, nismo našli način da joj pomognemo. Potpuno očajna, otputovala je u Indiju
da potraži pomoć kod poznatog gurua u jednom budističkom centru za meditaciju.”
Filip ne odgovori.
Rebeka se ponovo obrati Džulijusu. „Pa, kako si se osećao kad je otišla?”
„Znaš, do pre nekih petnaest godina bio bih vrlo striktan - više od toga, možda bih se i
jako protivio, i tvrdio da je traganje za drugačijim oblikom prosvetljenja samo otpor
promeni. Izmenio sam se. Sad smatram da je svaka pomoć koja je na raspolaganju
dobrodošla. A učešće u nekom drugom vidu razvoja, koliko god da je uvrnut, često može da
otvori nove prostore za terapijski rad. I svakako se nadam da će tako biti i u njenom
slučaju.”
„Možda za nju to nije uvrnut, već odličan izbor”, reče Filip. „Šopenhauer je imao
pozitivno mišljenje o istočnjačkoj praksi meditacije i njenom fokusiranju na čišćenje uma,
preziranje iluzije i olakšavanje patnje kroz učenje kako da se oslobodimo vezivanja. U
stvari, on je prvi uveo istočnu misao u zapadnu filozofiju.”
Filipov komentar nije bio upućen nikom posebno i niko na njega nije odgovorio.
Džulijusa je iritiralo toliko često pominjanje Šopenhauera, ali je to zadržao za sebe pošto je
primetio da nekoliko članova klimanjem glave odobrava Filipove upadice.
Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što se Stjuart oglasio. „Zar ne bi bilo bolje da se
vratimo tamo gde smo maločas stali, kad je Džulijus rekao da je za njega najbolje da
radimo?”
„Slažem se”, reče Boni, „ali, odakle da počnemo? Od toga da nas izvestiš o sebi i svojoj
ženi, Stjuarte? Poslednje što smo čuli jeste da ti je poslala mejl s porukom kako se bavi
mišlju da te napusti.”
„To se sredilo i vratili smo se na status quo. Ona je i dalje na distanci, ali stvari bar nisu
gore. Da vidimo šta je u grupi još u opticaju.” Stjuart pogleda unaokolo. „Mogao bih da
izdvojim dve stvari. Gil, kako ste ti i Rouz - šta se tu dešava? I Boni, ti si na početku rekla da
bi radila na nečemu, ali da ti izgleda suviše trivijalno.”
„Ja danas ne bih da učestvujem”, reče Gil, oborenog pogleda. „Potrošio sam previše
vremena prošle nedelje. Ali, sve u svemu, poraz i kapitulacija. Stid me je što sam se vratio
kući, u istu situaciju. Onoliki dobri saveti od Filipa, od svih vas, protraćeni... A ti, Boni?”
„Moj problem izgleda sitno danas.”
„Seti se moje verzije Bojlovog zakona”, priskoči Džulijus. „Mala količina anksioznosti
širi se dok ne ispuni sav potencijalni prostor za anksioznost. Tvoja anksioznost je
podjednako teška koliko i anksioznost drugih koja dolazi iz izvora čija je katastrofičnost
očiglednija.” Pogleda na sat. „Upravo nam ističe vreme, no želiš li da načneš svoju temu? Da
je staviš na dnevni red?”
„Kako ne bih kukavički uzmakla sledeći put, misliš?” upita Boni. „Pa, nije loša ideja.
Ono što sam htela danas da iznesem ima veze s tim što sam ružna i debela i nespretna, a
Rebeka - i Pam - su lepe i... i imaju stila. Naročito ti, Rebeka, pokrećeš u meni mnogo starih
bolnih osećanja - osećanja koja sam uvek imala jer sam trapava, ružna, nikom poželjna.”
Zastade i pogleda Džulijusa. „Eto, izrečeno je.”
„I stavljeno na dnevni red za sledeću nedelju”, reče Džulijus ustavši i tako označivši
kraj seanse.
Osoba uzvišenih, retkih duhovnih
darova, primorana da radi posao
koji isključivo donosi korist, može se
uporediti sa najlepše oslikanom
skupocenom vazom upotrebljenom
kao kuhinjski ćup.

14

1807 - Kako je Artur Šopenhauer umalo postao trgovac

Veliko putovanje porodice Šopenhauer okončalo se 1804, i šesnaestogodišnji Artur,

teška srca, poštujući obećanje dato ocu, započeo je sedmogodišnje šegrtovanje kod
senatora Jeniša, eminentnog hamburškog trgovca. Uklizavši u dvostruki život, ispunjavao je
svakodnevne šegrtske zadatke, ali je svaki slobodni trenutak provodio tajno studirajući
velike ideje u istoriji ljudske misli. Oca je, međutim, internalizovao u toj meri da ga je ovo
ukradeno vreme ispunjavalo kajanjem.
A onda, devet meseci kasnije, zbio se zastrašujući događaj koji je zauvek obeležio
Arturov život. Hajnrih Šopenhauer je tada imao samo šezdeset pet godina, ali mu je zdravlje
ubrzano propadalo: izgledao je žutičavo, umorno, depresivno i konfuzno, često nije
uspevao da prepozna ni stare poznanike. Dvadesetog aprila 1805, uprkos slabosti, nekako
se dovukao do svog magacina, popeo u potkrovlje ambara i bacio kroz prozor u kanal.
Nekoliko sati kasnije, telo je pronađeno kako pluta ledenom vodom.
Svako samoubistvo ostavlja tragove šoka, krivice i besa kod preživelih, i Artur je
doživeo sva ta osećanja. Koliko je samo kompleksno bilo sve što je iskusio! Ljubav prema
ocu rezultirala je dubokim bolom i gubitkom, a ljutnja - kasnije će često pominjati koliko je
trpeo zbog očeve preterane krutosti - izazivala je grižu savesti. Izvanredna prilika da
zadobije slobodu morala je pokrenuti mnogo krivice: Artur je znao da bi mu otac zauvek
blokirao put da postane filozof. Ovo podseća na druga dva velika slobodnomisleća filozofa
morala, Ničea i Sartra, koji su takođe rano izgubili očeve. Da li bi Niče postao Antihrist da
njegov otac, luteranski sveštenik, nije umro kad je ovaj bio dete? A Sartr u autobiografiji
pominje koliko mu je olakšanje predstavljalo što nije morao da traži očevo odobrenje. Neki
drugi, na primer Kjerkegor i Kafka, nisu imali tu sreću: čitavog života bili su pod pritiskom
sudova svojih očeva.
 Iako opus Artura Šopenhauera pokriva enorman opseg ideja, tema, istorijskih i
naučnih kurioziteta, pojmova i sentimenata, prisutno je tek nekoliko nežnih ličnih pasaža i
svi se odnose na Hajnriha Šopenhauera. U jednom odlomku Artur se ponosi očevim časnim
priznanjem da je u poslu bio radi zarade, i njegovu iskrenost poredi sa dvoličnošću mnogih
kolega filozofa (posebno Hegela i Fihtea), koji su grabili za bogatstvom, moći i slavom,
pretvarajući se pritom da rade za čovečanstvo.
U šezdesetoj je planirao da svoje celokupno delo posveti uspomeni na oca. Pisao je i
prerađivao posvetu koja na kraju nije ni objavljena. Jedna verzija je počinjala sa: „Plemeniti,
izuzetni duh kojem dugujem sve što jesam i što postižem... ko god u mom radu pronađe
imalo radosti, utehe, saveta, neka začuje tvoje ime i zna: da Hajnrih Šopenhauer ne beše
čovek kakav je bio, Artur Šopenhauer bi već hiljadu puta propao.”
Snaga Arturove sinovljevske odanosti zbunjuje, s obzirom na odsustvo svake
Hajnrihove otvorene naklonosti prema sinu. Pisma koja mu je upućivao bila su prožeta
kritikom. Na primer: „Ples i jahanje ne mogu da izdržavaju trgovca čija će pisma neko imati
da čita, te stoga treba da su dobro napisana. Povremeno nalazim da su velika slova u tvom
rukopisu i dalje prave monstruoznosti.” Ili: „Nemoj da se pogrbiš, to izgleda strašno... da u
gostionici ugledaš pogurenog čoveka, pomislio bi da je neki prerušeni krojač ili obućar.” U
poslednjem pismu Hajnrih ga je savetovao: „Što se tiče uspravnog hodanja i sedenja, moj
savet ti je da od svakoga s kim si zatražiš da te klepi kad god zaboraviš na ovu važnu stvar...
Tako su postupala i prinčevska deca, smatrajući da je bolje nakratko otrpeti bol, nego
čitavog života izgledati neotesano.”
Artur je bio sin svog oca, na njega je ličio ne samo fizički nego i temperamentom. Kad
mu je bilo sedamnaest, majka mu je napisala: „Predobro mi je poznato koliko si malo
mladalačke radosti imao, koliko veliku dispoziciju za melanholičnu zamišljenost si kao
tegobni deo nasleđa dobio od oca.”
Artur je takođe nasledio očev dubok osećaj integriteta, koji je odigrao odlučnu ulogu u
dilemi sa kojom se suočio po njegovoj smrti: treba li da nastavi šegrtovanje iako je mrzeo
svet trgovine? Naposletku, odlučio je da učini ono što bi učinio i njegov otac: da poštuje
obećanje.
O svojoj odluci napisao je: „Zadržao sam poziciju kod gazde trgovca, delom zato što mi
je velika tuga slomila energiju duha, a delom jer bih imao grižu savesti ukoliko bih očevu
odluku opozvao odmah po njegovoj smrti.”
Ako se Artur posle očevog samoubistva osećao imobilisanim i vezanim dužnošću,
njegova majka tome nije bila sklona. Brzinom vihora promenila je čitav život. U pismu
sedamnaestogodišnjem Arturu napisala je: „Tvoj karakter je potpuno drugačiji od mog: ti si
po prirodi neodlučan, a ja sam isuviše brza, isuviše odvažna.” Nakon nekoliko meseci
udovištva prodala je vilu Šopenhauera, likvidirala časni porodični posao i odselila se iz
Hamburga. Arturu se pohvalila: „Uvek ću izabrati najuzbudljiviju opciju. Na primer, mesto
boravka: umesto da se preselim u rodni grad gde su mi prijatelji i rođaci, kao što bi svaka
druga žena na mom mestu učinila, izabrala sam Vajmar, koji mi je bio skoro nepoznat.”
Zašto Vajmar? Johana je bila ambiciozna i žudela je da bude blizu epicentra nemačke
kulture. Beskrajno sigurna u svoje socijalne sposobnosti, znala je da može nešto da
postigne i, zaista, za nekoliko meseci stvorila je sebi jedan novi nesvakidašnji život:
ustanovila je najživlji salon u Vajmaru i razvila blisko prijateljstvo sa Geteom i brojnim
drugim vodećim piscima i umetnicima. Uskoro je počela da gradi i karijeru, prvo kao
uspešan autor putničkih vodiča, pišući hroniku porodične turneje Šopenhauerovih i jednog
putovanja u južnu Francusku; zatim se, uz Geteovu podršku, okrenula fikciji i napisala
seriju romantičnih romana. Bila je jedna od prvih istinski oslobođenih žena, a prva u
Nemačkoj koja je pisanjem zarađivala za život. Tokom sledećih deset godina Johana
Šopenhauer se proslavila kao romanopisac, postavši nešto kao Danijela Stil Nemačke
devetnaestog veka, pa je narednih decenija Artur bio poznat samo kao „sin Johane
Šopenhauer.” U poznim dvadesetim godinama devetnaestog veka objavljena su joj sabrana
dela u dvadeset tomova.
Iako istorija (u velikoj meri bazirana na Arturovom oštrom kritičkom stavu prema
majci) Johanu uglavnom predstavlja kao narcističnu i nemarnu, bez sumnje ga je ona, i
jedino ona, oslobodila ropstva i inicirala njegov put ka filozofiji. Sredstvo kojim je to izvela
bilo je sudbonosno pismo napisano aprila 1807, dve godine po očevom samoubistvu.

Dragi Arture,

Ozbiljan i smiren ton tvog pisma od 28. marta, strujeći od tvog duha ka mom, prenuo
me je i otkrio da si možda na putu da potpuno promašiš svoj poziv! Zato moram da učinim
sve kako bih te spasla, sve što je u mojoj moći; ja znam šta znači živeti život kog ti se duša
grozi i, ako je to moguće, ja ću te, dragi sine, poštedeti te bede. O dragi, dragi Arture, zašto je
moj glas tako malo vredeo; ono što želiš sada, bila je u stvari moja najžarkija želja tada;
koliko sam se samo upinjala da to ostvarim, uprkos svemu što se protiv mene govorilo...
ukoliko ne želiš da budeš primljen u časni filistarski red, ja, mili Arture, uistinu ne želim da
ti pravim bilo kakvu smetnju na tom putu; ti treba sam da tražiš svoj put i da ga biraš. Tek
onda ću te savetovati i pomagati, onoliko koliko budem mogla. Prvo pokušaj da se pomiriš
sa sobom... zapamti da moraš izabrati studije koje obećavaju dobru platu, ne samo zato što
je to jedini način da sebe izdržavaš; nikada nećeš biti dovoljno bogat da živiš samo od
nasledstva. Ako praviš izbor, to mi reci, ali tu odluku moraš doneti sam... Ukoliko za to imaš
snage i srčanosti, spremno ću ti pružiti ruku. Ali nemoj misliti da je život učenog čoveka od
karijere prepun divota. Sad to vidim oko sebe, dragi Arture. To je zamoran, mučan život
pun rada; samo je oduševljenje u radu ono što mu daje šarm. Tako se ne postaje bogat; ako
si pisac, s mukom dolaziš do onoga što ti je potrebno da preživiš... Da bi živeo kao pisac,
treba da si u stanju da stvoriš nešto izvrsno... sada, više nego ikad, potrebni su briljantni
umovi. Arture, pažljivo razmisli i izaberi, a onda ostani čvrst; nikada ne posustaj i sigurno
ćeš postići svoj cilj. Izaberi ono što želiš... a ja te sa suzama u očima preklinjem: nemoj da se
zavaravaš. Odnosi se prema sebi ozbiljno i iskreno. U pitanju je tvoja dobrobit, kao i moja
sreća kad ostarim; jer samo ti i Adela možete, nadam se, biti zamena za moju izgubljenu
mladost. Ne bih podnela da znam da si nesrećan, naročito ako bih sebe krivila što sam
dozvolila da te zbog moje prevelike popustljivosti zadesi ta velika nevolja. Vidiš, dragi
Arture, da te veoma volim i da želim u svemu da ti pomognem. Nagradi me svojim
poverenjem i, kad doneseš odluku, prihvatanjem mog saveta kako da je ostvariš. I ne
povređuj me buntovništvom. Znaš da nisam zadrta. Umem da se povučem pred
argumentima i nikada neću zahtevati od tebe nešto za šta nemam dobre razloge...
Adieu , dragi Arture, žurim da ovo pošaljem, prsti me bole. Razmisli o svemu što ti
poručujem i pišem, i brzo odgovori.

Tvoja majka,
J. Šopenhauer.

U starosti, Artur je zabeležio: „Kad sam završio čitanje ovog pisma, suze su mi tekle
potocima.” U uzvratnom pismu izabrao je oslobađanje od šegrtovanja, a Johana je
odgovorila: „To što si odluku doneo tako brzo, protivno svom običaju, uznemirilo bi me u
slučaju nekog drugog. Trebalo bi da me žurba plaši; kod tebe me smiruje, smatram je
snagom tvoje najintimnije pokretačke želje.”
Johana nije gubila vreme; obavestila je gazdu trgovca i stanodavca da Artur napušta
Hamburg, organizovala selidbu i upisala ga u gimnaziju u Goti, pedeset kilometara od svoje
kuće u Vajmaru.
Arturovi lanci bejahu pokidani.
Vredno je pažnje i treba pomenuti
da čovek, pored življenja u konkretnom,
uvek živi drugi život u apstraktnom...
(gde mu) u sferi mirnog promišljanja,
ono što ga je prethodno potpuno obuzimalo
i intenzivno pokretalo sada izgleda hladno,
bezbojno i udaljeno: on samo gleda i registruje.

15

Pam u Indiji

Dok je voz iz Bombaja za Igatpuri usporavao kako bi zastao u jednom seocetu, Pam je
začula zveket ceremonijalnih činela i provirila kroz musav prozor. Jedan dečak tamnih
očiju, od oko deset-jedanaest godina, uperivši prst ka njenom prozoru, trčao je duž voza sa
visoko podignutom krpom i žutom plastičnom kanticom za vodu. Otkako je pre dve nedelje
stigla u Indiju, Pam je sve vreme. odmahivala glavom signalizirajući „ne”: „ne” vođenim
turama, čišćenju cipela, sveže ceđenom soku od mandarine, sarijima, Nike patikama,
zameni novca; „ne” prosjacima i „ne” brojnim seksualnim pozivima, ponekad nuđenim
otvoreno, ponekad diskretno namigivanjem, podizanjem obrva, oblizivanjem usana,
coktanjem jezikom. I sad konačno, pomisli, neko mi nudi nešto što mi stvarno treba.
Energično je zaklimala glavom jedno „da” mladom peraču prozora koji se široko nacerio.
Oduševljen Paminim pristankom i prijemom, obrisao je okno velikim teatralnim zamasima.
Pošto mu je velikodušno platila i, kad je počeo da okleva i zuri u nju, pokazala da ide,
Pam se naslonila i zagledala u povorku seljana koja se zmijoliko kretala niz prašnjavu ulicu
prateći sveštenika odevenog u široke skarletne pantalone i žuti šal. Njihova destinacija bila
je centar gradskog trga i velika statua od papir-mašea boga Ganeše, s kratkim punačkim
telom poput Budinog i glavom slona. Svi - sveštenik, muškarci obučeni u svetlucavo belo i
žene u boje šafrana i magente - nosili su male statue Ganeše. Devojčice su bacale pregršti
cveća, a parovi dečaka adolescenata nosili su motke sa metalnim plamenicima iz kojih su se
širili oblaci mirisa. Uz zveket cimbala i grmljavine bubnjeva, svi su pevali, „Ganapathi bappa
Moraya, Purchya varshi laukariya.”
„Izvinite, možete li mi reći šta pevaju?” Pam se obrati jedinom putniku u njenom
kupeu, muškarcu bakarne kože koji je sedeo nasuprot njoj i pijuckao čaj. Bio je nežnog i
ljupkog izgleda, odeven u široku belu pamučnu košulju i pantalone. Na zvuk Paminog glasa
zagrcnuo se i jako zakašljao. Njeno pitanje ga je obradovalo jer je, od trenutka kad je voz
krenuo iz Bombaja, bezuspešno pokušavao da zapodene razgovor s tom lepom ženom
preko puta. Nakon silovitog kašljanja, promuklo je odgovorio: „Oprostite, madam.
Fiziologija nije uvek pod našom kontrolom. Ljudi ovde i širom Indije danas pevaju, ’Voljeni
Ganapati, bože Moraja, porani nam opet sledeće godine’.”
„Ganapati?”
„Da, vrlo zbunjujuće, znam. Možda ste čuli za njegovo poznatije ime, Ganeša. Ima i
mnogo drugih imena, na primer, Vignesvara, Vinajaka, Gadanana.”
„A ova parada?”
„Označava početak desetodnevnog festivala Ganeše. Možda ćete imati sreće da budete
u Bombaju sledeće nedelje kad se festival završava i posmatrate kako stanovnici masovno
ulaze u okean i potapaju svoje statue Ganeše u nadolazeće talase.”
„Oh, a ovo? Mesec? Ili sunce?” Pam pokaza na četvoro dece koja su nosila veliku žutu
loptu od papir-mašea.
Viđaj se u sebi radovao. Pitanje je bilo dobrodošlo - nadao se da će voz dugo stajati i da
će razgovor potrajati. Žene ovako raskošnih oblina bile su uobičajene u američkim
filmovima ali on do sada nije imao sreće da priča ni sa jednom takvom. Gracioznost i
bledoputa lepota ove žene pokrenule su mu maštu kao da je iskoračila iz starinskih
erotskih reljefa Kama Sutre. Gde bi ovaj susret mogao da vodi? pitao se. Možda je onaj
događaj koji menja život, za čim je dugo tragao? Bio je slobodan, njegova fabrika odeće
učinila ga je, po indijskim standardima, bogatim čovekom. Pre dve godine mu je verenica,
još maloletna, umrla od tuberkuloze i bio je bez ikakvih obaveza sve dok roditelji ne
odaberu drugu mladu.
„Ah, to što deca drže je mesec. Nose ga da bi iskazali poštovanje jednoj staroj legendi.
Prvo, morate znati da je bog Ganeša bio poznat po svom apetitu. Obratite pažnju na njegov
veliki stomak. Jednom je bio pozvan na gozbu i najeo se slatkiša koji se zovu lados. Da li ste
probali ladose?”
Pam odmahnu glavom, plašeći se da ih on ne izvuče iz svog kofera. Jedan blizak
prijatelj je dobio žuticu u čajdžinici u Indiji, i ona se do sada pridržavala saveta svog lekara
da ne jede nigde osim u hotelima sa četiri zvezdice. Van hotela ograničavala se na hranu
koju je mogla da oljušti - uglavnom mandarine, tvrdo kuvana jaja i kikiriki.
„Moja majka je pravila odlične ladose s kokosom i bademom”, Viđaj nastavi. „To su
zapravo pržene kugle od brašna sa slatkim sirupom od kardamona - zvuči prozaično, ali
verujte mi, mnogo su više od sume svojih delova. Ali, vratimo se bogu Ganeši, koji se toliko
najeo da nije mogao da se uspravi. Izgubio je ravnotežu, pao, stomak mu se raspukao i iz
njega su poispadali ladosi.
Ovo se desilo noću, a jedini svedok bio je Mesec, kome je sve to bilo urnebesno smešno.
Razgnevljen, Ganeša ga je prokleo i proterao iz univerzuma. Ali čitav svet je žalio što ga
nema, pa je veće bogova zamolilo boga Šivu, Ganešinog oca, da ovoga ubedi da popusti.
Mesec se, sa svoje strane, skrušeno izvinio za svoje rđavo ponašanje. Na kraju je Ganeša
modifikovao svoje prokletstvo i objavio da će Mesec biti nevidljiv jedan dan mesečno,
delimično vidljiv ostatak meseca, a samo jedan dan biće mu dozvoljeno da bude vidljiv u
svojoj punoj svetlosti.”
Nakon nekoliko trenutaka tišine, Viđaj dodade: „Sad znate zašto je Mesec prisutan na
festivalu boga Ganeše.”
 „Hvala na objašnjenju.”
„Zovem se Viđaj, Viđaj Pande.”
„Ja sam Pam, Pam Svonvil. Kakva divna priča i kako neverovatno zabavan bog - s
glavom slona i telom Bude. No, izgleda da ovi seljani taj mit shvataju vrlo ozbiljno... kao da
su stvarno...”
„Zanimljiva je ta ikonografija boga Ganeše”, Viđaj je nežno prekide, izvlačeći ujedno
ispod košulje lanac s velikim medaljonom na kome je bio ugraviran lik Ganeše. „Obratite
pažnju, molim vas, kako svaka karakteristika na Ganeši ima promišljeno značenje, neko
uputstvo za život. Uzmimo ogromnu glavu slona: ona nam govori da mislimo velike misli. A
velike uši? Da slušamo više. Sitne oči nas podsećaju da se usredsredimo, skoncentrišemo, a
mala usta da govorimo manje. Ja ne zaboravljam Ganešina uputstva - čak i u ovom trenutku,
dok pričam s vama, prisećam se njegovih saveta i sebe opominjem da ne govorim previše.
Vi ćete pomoći tako što ćete mi reći da li vam govorim više nego što želite da znate.”
„Ne, nikako. Veoma me zanimaju vaše napomene o ikonografiji.”
„Ima i mnogo drugih; ovde, pogledajte bolje - mi Indusi smo veoma ozbiljni ljudi.”
Zavukao je ruku u kožnu torbu okačenu o rame i izvadio malu lupu.
Uzevši je, Pam se sagnula da pogleda Viđajev medaljon. Do nje je dopro njegov miris
cimeta i kardamona i tek ispeglane pamučne odeće. Kako uspeva da miriše ovako opojno i
sveže u zatvorenom prašnjavom kupeu? „Ima samo jednu kljovu”, primetila je.
„To znači: zadrži dobro, odbaci loše.”
„A šta to drži? Sekiru?”
„Da odseče sve što ga vezuje.”
„To zvuči kao budistička doktrina.”
„Da, setite se da se Buda pojavio iz majčinskog okeana Šive.”
„Drži nešto i u drugoj ruci. Teško je razabrati. Konac?”
„Konopac koji nas vuče sve bliže cilju.”
Voz je, uz iznenadni trzaj, krenuo.
„Naše vozilo je oživelo”, reče Viđaj. „A pogledajte Ganešino prevozno sredstvo - ovde,
ispod njegovih nogu.”
Pam se primakla kako bi virnula kroz sočivo i diskretno udahnula njegov miris. „Oh,
da, miš. Videla sam ga na svakoj statui i slici Ganeše. Ali ne znam zašto je tu.”
„To je najzanimljiviji od svih atributa. Miš je želja. Možeš ga jahati, ali samo ako ga
držiš pod kontrolom. Inače izaziva haos.”
Pam je zaćutala. Dok je voz brektao promičući pored kržljavog drveća, hramova koji su
iskrsavali tu i tamo, bizona u blatnjavim barama i imanja čiju je crvenu zemlju iscrpla
hiljadugodišnja obrada, posmatrala je Viđaja i osetila da je preplavljuje talas zahvalnosti.
Kako je nenametljivo, kako nežno izvadio medaljon i pomogao da se ne obruka što o
njegovoj religiji govori bez poštovanja. Da li je ikad ranije doživela takvo uvažavanje od
strane nekog muškarca? Ne, podsetila se, nemoj biti nepravedna prema drugim dragim
muškarcima. Pomislila je na svoju terapijsku grupu. Tu je bio Toni, koji bi za nju učinio sve.
Stjuart je, takođe, umeo da bude velikodušan. I Džulijus, čija se ljubav činila beskrajnom.
No, Viđajeva suptilnost - to je nešto neuobičajeno, to je egzotika.
A Viđaj? I on je utonuo u sanjarenje, vrteći u mislima razgovor sa Pam. Bio je neobično
uzbuđen, srce mu je tuklo i trebalo mu je smirenje. Otvorivši kožnu torbicu izvukao je staru
izgužvanu kutiju cigareta, ne da bi zapalio - kutija je bila prazna, a uz to, čuo je koliko su
Amerikanci strogi kad je pušenje u pitanju - naprosto je hteo da razgleda plavo-belo
pakovanje na kom je bila silueta čoveka sa cilindrom i debela slova, naziv, Prolazni prizor.
Jedan od njegovih prvih verskih učitelja skrenuo mu je pažnju na Prolazni prizor, naziv
cigareta koje je pušio njegov otac, i poučio ga da meditaciju započne razmišljanjem o
čitavom životu kao o prolaznom prizoru, kao o reci koja sve predmete, svako iskustvo, sve
želje nosi sa sobom mimo njegove neometene pažnje. Počeo je da meditira na sliku reke
koja protiče i slušao bezvučne reči svoga uma, anitya, anitya - nepostojanost. Sve je
privremeno, podsetio se; čitav život i sva iskustva promiču pored nas tako sigurno i
neopozivo, kao i prizor viđen kroz okno voza. Zatvorio je oči, duboko disao i zabacio glavu
na naslon sedišta; puls mu se smirivao dok je uplovljavao u željenu luku ravnoteže.
Pam, koja ga je krišom posmatrala, pokupi kutiju koja je bila pala na pod, pročita
natpis i reče: „Prolazni prizor - neobičan naziv za cigarete.”
Polako je otvorio oči i uzvratio: „Kao što sam rekao, mi Indusi smo veoma ozbiljni. Čak
i pakovanja cigareta nose poruke za vođenje života. Život jeste prolazni prizor i - meditiram
na to kad god osetim unutrašnji nemir.”
„Da li ste pre minut meditirali? Nije trebalo da vas uznemiravam.”
Viđaj se nasmeši i blago odmahnu glavom. „Moj učitelj je jednom rekao da nas drugi ne
mogu uznemiriti. Jedino mi sami možemo poremetiti vlastitu ravnotežu.” Oklevao je
shvatajući da je čak i u tom trenutku preplavljen željom: toliko je žudeo za pažnjom svoje
saputnice da je meditativnu vežbu preokrenuo u puki kuriozitet - sve da bi izmamio osmeh
te ljupke žene, jedne utvare, dela prolaznog prizora koji će uskoro izaći iz njegovog života i
iščeznuti u nebiću prošlosti. Iako je znao da će ga ono što sledeće izgovori odvući dalje od
njegovog puta, srljao je napred.
„Hteo bih nešto da kažem: dugo ću pamtiti naš susret i razgovor. Uskoro silazim, idem
u ašram gde ću se sledećih deset dana suočavati sa tišinom, i neizmerno sam vam zahvalan
za reči koje smo razmenili, trenutke koje smo podelili. Pao mi je na pamet jedan američki
film o zatvoru, u kome je osuđeniku na smrt dopušteno da za svoj poslednji obrok naruči
šta god poželi. Mogu reći da su moje želje za poslednju konverzaciju u potpunosti uslišene.”
Pam je samo klimnula glavom. Retko je ostajala bez reči, ali sad nije znala kako da
direktno odgovori na Viđajevu ugladenost. „Deset dana u ašramu? Da to nije Igatpuri? I ja
sam se uputila u to utočište.”
„U tom slučaju, imamo isto odredište i isti cilj - da nas poštovani guru Goenka uputi u
vipasana meditaciju. I to ubrzo - naša stanica je sledeća.”
„Da li ste rekli ’deset dana tišine’?”
„Da, Goenka uvek zahteva uzvišenu tišinu - osim neophodnih razmena informacija sa
osobljem, učenici ne izgovaraju ni reč. Imate li iskustva u meditaciji?”
Pam odmahnu glavom. „Ja sam univerzitetski profesor, predajem englesku književnost.
Prošle godine jedna od mojih studentkinja imala je u Igatpuriju isceljujuće i
transformativno iskustvo. Veoma aktivno radi na osnivanju vipasana centara u Sjedinjenim
Državama, a trenutno pomaže u organizaciji Goenkine posete Americi.”
„Vaša studentkinja je želela da nešto podari svojoj profesorki. Nada se da biste i vi
mogli proći kroz transformaciju?”
„Tako nekako. Nije mislila da treba da promenim nešto određeno; želela je, pošto su
dobiti u njenom slučaju bile tolike, da i ja i drugi doživimo to isto.”
 „Naravno. Loše sam formulisao pitanje; nipošto nisam imao nameru da sugerišem
kako vam je transformacija potrebna. Zainteresovao me je entuzijazam vaše studentkinje.
Da li vas je ona na bilo koji način pripremila za ovu vrstu povlačenja?”
„Namerno to nije učinila. Ona sama je sasvim slučajno pronašla taj centar i rekla mi je
da je najbolje da i ja u njega uđem potpuno otvorenog duha. Odmahujete glavom. Ne slažete
se.”
„Ah, imajte na umu da Indusi odmahuju glavom levo-desno kad se slažu, a gore-dole
kad se ne slažu - obrnuto od američkog običaja.”
„O, Bože. Mislim da sam to nesvesno osetila, jer se često dešava da se u komunikaciji s
ljudima ovde nekako promašujem. Mora da sam zbunjivala svoje sagovornike.”
„Ne, ne, Indusi koji dolaze u kontakt sa Zapadnjacima priviknu se na to. Što se tiče
saveta vaše studentkinje, nisam siguran da se slažem da treba da budete potpuno
nepripremljeni. Samo ću vam napomenuti da ovo nije centar za početnike. Plemenita tišina,
meditacije koja započinju u četiri ujutru, malo sna, jedan obrok dnevno. Naporan režim.
Morate biti jaki. Evo, voz usporava. U Igatpuriju smo.”
Ustao je, pokupio svoje stvari i spustio Pamin kofer. Voz je stao. Pripremio se za silazak
i rekao „Iskustvo počinje.”
Njegove reči nisu bile utešne i Pam je počinjala da brine. „Znači li to da nećemo biti u
prilici da razgovaramo dok smo ovde?”
„Nema komunikacije, ni pisane, ni jezikom znakova.”
„Mejlovi?”
Nije mu bilo smešno. „Plemenita tišina je pravi put da nam vipasana bude od koristi.”
Delovao je drugačije. Pam je osetila da se već udaljio.
„Bar će mi”, rekla je, „biti uteha što znam da ste tu. Manje je preteće kada pomislim da
smo zajedno sami.”
„Zajedno sami. Dobro rečeno”, Viđaj odgovori ne gledajući je.
„Možda”, reče Pam, „možda ćemo se ponovo sresti u ovom istom vozu kad se boravak
završi.”
„O tome ne smemo da mislimo. Goenka će nas učiti da moramo živeti samo u
sadašnjosti. Juče i sutra ne postoje. Prošla sećanja, buduće čežnje, samo izazivaju nemir. Put
smirenja je u posmatranju sadašnjosti i puštanju da ona bez remećenja pluta niz reku naše
svesti.” Bez osvrtanja okači torbu na rame, otvori vrata kupea i izađe.
Samo muški intelekt zamućen seksualnim
impulsom može taj pol malog rasta,
uskih ramena, širokih kukova i kratkih
nogu zvati lepšim polom.
- Artur Šopenhauer o ženama

Tvoje večite zamerke, jadikovke nad glupim

svetom i ljudskom bedom donose mi nesanicu
i neprijatne snove... Nema ni jednog jedinog
neprijatnog trenutka koji ne dugujem tebi.
- Pismo Arturu Šopenhaueru od majke

16

Najvažnija Šopenhauerova žena

Daleko najznačajnija žena u Arturovom životu bila je njegova majka Johana, s kojom je
imao bolan i ambivalentan odnos okončan kataklizmom. U Johaninom pismu koje ga je
oslobodilo šegrtovanja bile su iskazane divljenja vredne majčinske emocije: briga, ljubav,
nada u njega. Ali, one su bile uslovljene: naime, Artur je trebalo da ostane na prihvatljivoj
distanci. Stoga mu je u tom oslobađajućem pismu sugerisala da se iz Hamburga preseli u
Gotu, a ne u njen dom u Vajmaru, udaljen pedeset kilometara.
Sjaj toplih osećanja među njima koji je pratio Arturovu emancipaciju od sužanjstva
brzo je iščileo zbog kratkoće njegovog boravka u preparandiji u Goti - posle samo šest
meseci, devetnaestogodišnji Artur je izbačen jer je napisao pametnu ali brutalno ironičnu
poemu o jednom od učitelja, te je izmolio majčinu dozvolu da se preseli kod nje i studije
nastavi u Vajmaru.
Johana nije bila oduševljena; zapravo, ideja da Artur živi s njom dovodila ju je do
izbezumljenja. Tokom šestomesečnog boravka u Goti nekoliko puta je dolazio u kratke
posete i svaka je za nju bila izvor velikih neprijatnosti. Pisma koja mu je slala nakon
izbacivanja iz škole spadaju u najšokantnija koja je neka majka ikada napisala sinu.
 ... Poznata mi je tvoja narav... iritantan si i nepodnošljiv, i da živim s tobom za mene je
nešto najteže. Svi tvoji dobri kvaliteti pomračeni su hipermudrijaštvom i otuda su jalov
poklon svetu... svuda nalaziš greške izuzev u sebi... time ozlojeđuješ sve u okolini - niko ne
želi da bude unapređen i prosvetljen na tako nasilan način, a najmanje od strane tako
beznačajne individue kakva si ti još uvek. Niko neće tolerisati kritike osobe koja sama
pokazuje toliko ličnih slabosti, a posebno taj omalovažavajući stil što propovednim tonom
proklamuje da je nešto ovako i onako, bez imalo sumnje u mogućnost greške.
Da si manje takav kakav jesi - bio bi samo smešan, ali ovakav kakav si, od svega najviše
iritiraš... Mogao si, kao hiljade drugih učenika, da živiš i studiraš u Goti... ali to nisi hteo i
zato si izbačen... takav živi literarni dnevnik kakav bi ti želeo da budeš dosadna je i mrska
stvar, jer mu se strane ne mogu preskakati niti se to đubre može zavrljačiti iza peći, kao što
se može neki štampani.

Vremenom se Johana pomirila s činjenicom da ne može izbeći Arturov dolazak u

Vajmar dok se ovaj priprema za univerzitet, ali mu je ponovo pisala, za slučaj da je nije
dobro razumeo, i svoja strahovanja izrazila još slikovitijim rečima.

Mislim da je najmudrije da ti otvoreno saopštim šta želim i osećam povodom ove

situacije, kako bismo se razumeli od početka. Da te veoma volim, sigurna sam da nećeš
posumnjati. To sam ti dokazala i dokazivaću dok sam živa. Da bih bila srećna, neophodno
mi je da znam da si i ti srećan, ali da tome ne budem svedok. Uvek sam ti govorila da je s
tobom jako teško živeti... Što te više poznajem, ovo sve jače osećam.
Od tebe neću kriti: sve dok si to što jesi, radije ću da podnesem bilo koju žrtvu nego da
pristanem da budem blizu tebe... Ono što me odbija nije nešto u tvom srcu; to je u tvom
spoljašnjem, a ne u unutrašnjem biću. To je u tvojim idejama, u tvom suđenju, tvojim
navikama; ukratko, ne slažemo se ni u čemu vezanom za spoljašnji svet.
Vidi, dragi Arture, svaki put kad si me posećivao, makar i na nekoliko dana, bilo je
burnih scena ni oko čega, i svaki put sam ponovo slobodno disala čim bi otišao, jer tvoje
prisustvo, žalbe na nešto što je neminovno, tvoje namrgođeno lice, loš humor, bizarni
stavovi koje iznosiš... sve me to tišti i uznemirava, a tebi ne pomaže.

Johanina dinamika je očigledna. Božijom milošću je utekla iz braka za koji se plašila da

će biti njen večiti zatvor. Opijenu slobodom, ushićivala ju je ideja da više nikada i nikome
neće polagati računa. Živeće sopstveni život, viđaće se s kim poželi, prepuštati romantičnim
vezama (ali nikada ponovo udati) i istražiti svoje nemale talente.
Nije mogla da podnese pomisao da se zbog Artura odrekne slobode. Ne samo da je on
kao osoba bio posebno težak i sklon kontroli, već je bio i sin njenog nekadašnjeg tamničara:
živa inkarnacija mnogih Hajnrihovih neugodnih crta.
A prisutno je bilo i pitanje novca; prvi put je isplivalo kad je devetnaestogodišnji Artur
optužio majku da previše troši i da to ugrožava nasledstvo koje on treba da dobije čim
napuni dvadeset jednu. Johana se razbesnela, naglasila da je dobro poznato kako na svojim
salonskim okupljanjima služi samo sendviče - hleb i puter - a potom ga izribala što živi
daleko iznad svojih mogućnosti idući na skupe večere i uzimajući časove jahanja. Na kraju
su svađe oko novca eskalirale do neizdrživih razmera.
Johanina osećanja prema Arturu i materinstvu reflektuju se u njenim romanima:
tipična heroina tragično gubi pravu ljubav, zatim se prepušta nekom ekonomski
racionalnom braku bez ljubavi, pokatkad nasilničkom, no u aktu prkosa i samopotvrđivanja
odbija da podiže decu.
Artur nikome nije poveravao svoja osećanja, a majka je kasnije uništila sva njegova
pisma. No, neke tendencije kao da su očigledne. Veza između Artura i majke bila je
intenzivna, a bol zbog njenog rastakanja progonio ga je čitavog života. Johana je bila
nesvakidašnja majka - živahna, otvorena, lepa, slobodoumna, prosvećena, načitana.
Svakako da su ona i Artur razgovarali o njegovoj zaokupljenosti modernom i antičkom
književnosti. Moguće je čak da je petnaestogodišnji Artur doneo onu značajnu odluku da
krene na dugo putovanje, umesto da se priprema za univerzitet, zato što je želeo da bude u
njenoj blizini.
Tek nakon očeve smrti promenio se ton u njihovom odnosu. Arturove nade da će u
majčinom srcu zameniti oca mora da je skrhala njena nagla odluka da ga ostavi u
Hamburgu i preseli se u Vajmar. Ako su te nade i bile oživljene kad ga je oslobodila
obećanja datog pokojnom ocu, ponovo su slomljene onda kada ga je poslala u Gotu, uprkos
daleko boljim mogućnostima za obrazovanje koje je pružao Vajmar. Možda se, kao što je
majka sugerisala, Artur namerno potrudio da bude izbačen iz Gote. Ukoliko su mu postupci
bili motivisani željama da joj se pridruži, svakako ga je obeshrabrila njena nespremnost da
ga primi u svoj novi dom, kao i prisustvo drugih muškaraca u njenom životu.
Arturovo osećanje krivice zbog očevog samoubistva potiče kako od radovanja
zadobijenoj slobodi, tako i od straha da je njegovu smrt možda ubrzao svojom
nezainteresovanošću za svet trgovine. Nije prošlo dugo vremena, a krivica se
transformisala u žestoku odbranu očevog dobrog imena i surovu kritiku majčinog
ponašanja prema svom mužu.
Godinama kasnije, napisao je:

Poznajem žene. One brak vide samo kao instituciju za izdržavanje. Moj bi otac, teško
obolevši, završio napušten da nije bilo nežnog milosrđa jednog odanog sluge koji ga je
negovao i brinuo o svemu neophodnom. Majka je priređivala zabave dok je otac ležao
usamljen; majka se zabavljala dok je on bolno patio. To je ljubav žene!

Kada je stigao u Vajmar da bi se uz pomoć privatnog učitelja pripremao za upis na

univerzitet, nije mu bilo dopušteno da živi s majkom, već u zasebnom smeštaju koji mu je
ona našla. Tu ga je čekalo njeno pismo, sa surovo jasno izloženim pravilima i granicama
njihovog odnosa.

Upamti sada na kojoj osnovi želim da budem zajedno s tobom: tvoj dom je u tvojim
odajama, a u mojim si gost... koji se ne meša ni u kakve domaće stvari. Svakog dana ćeš
dolaziti u jedan sat i ostajati do tri, posle toga te neću viđati osim kad imam salon, koji
možeš da posećuješ ukoliko želiš; tada takođe možeš da večeraš u mojoj kući pod uslovom
da se uzdržavaš od zamornih rasprava koje me ljute... Tokom dnevne posete možeš da mi
kažeš sve u vezi sa tobom što treba da znam, dok ćeš ostatak vremena morati sam da vodiš
računa o sebi. Ne mogu ti dozvoliti da se zabavljaš na moj račun. Toliko o tome, sad znaš šta
želim i nadam se da na majčinsku brigu i ljubav nećeš uzvratiti suprotstavljanjem.

Tokom dvogodišnjeg boravka u Vajmaru Artur je ove uslove poštovao i ostajao

striktno posmatrač na majčinim večernjim okupljanjima, nijednom se ne upustivši u
razgovor sa velikim Geteom. Zadivljujućom brzinom je ovladao grčkim, latinskim, klasičnim
naukama i filozofijom, i u dvadeset prvoj godini bio primljen na univerzitet u Getingenu.
Istovremeno, dobio je u nasledstvo dvadeset hiljada talira, što je značilo skroman, ali
dovoljan prihod do kraja života. Kao što je njegov otac predvideo, to nasledstvo će mu biti
preko potrebno - Artur nikada neće zaraditi ni paru od poziva intelektualca.
Kako je vreme prolazilo, oca je video kao anđela a majku kao đavola. Verovao je da su
očeva ljubomora i sumnje u majčinu vernost bili valjano utemeljeni i brinuo je da ona neće
poštovati uspomenu na njega. Od nje je, u očevo ime, zahtevao da živi tihim, povučenim
životom. Žestoko je napadao sve koje je smatrao majčinim udvaračima, sudeći o njima kao
o nižim stvorenjima, „masovno proizvedenim”, nedostojnim da zamene njegovog oca.
Artur je studirao na univerzitetima u Getingenu i Berlinu, a potom doktorirao filozofiju
na univerzitetu u Jeni. Kratko je živeo u Berlinu, ali je ubrzo pobegao pred ratom protiv
Napoleona i vratio se u Vajmar da živi s majkom. Uskoro su izbili isti oni domaći sukobi: ne
samo da je prekorevao majku što rasipa novac koji je namenio za negu njegove bake već ju
je optuživao za nedoličnu vezu s bliskim prijateljem Milerom Gerstenberkom. Bio je u toj
meri neprijateljski nastrojen prema Gerstenberku da je Johana bila prinuđena da ga viđa
samo kada je Artur odsustvovao iz kuće.
Tokom ovog perioda došlo je do jednog često citiranog razgovora, kada je majci dao
kopiju doktorske disertacije, briljantne rasprave o principima uzročnosti s naslovom O
četvorostrukom korenu principa dovoljnog razloga.
Bacivši pogled na naslovnu stranu, Johana je primetila: „Četvorostruki koren? To je,
bez sumnje, nešto apotekarsko?”
Artur: „To je nešto što će se čitati i kad tvojih knjiga jedva bude bilo.”
Johana: „Naravno, jer će čitav tiraž tvojih i dalje biti u prodavnicama.”
Artur je bio beskompromisan u pogledu naslova, ne vodeći, računa o tržišnoj prođi. O
četvorostrukom korenu principa dovoljnog razloga bilo je prikladnije nasloviti sa Teorija
eksplanacije. Bez obzira na to, dve stotina godina kasnije, ona se i dalje štampa. Nema
mnogo disertacija koje mogu pretendovati na takvu popularnost.
Oštre rasprave o novcu i Johaninim vezama s muškarcima nastavile su se sve dok ona
nije izgubila strpljenje. Obznanila je da zbog Artura nikad neće prekinuti prijateljstvo s
Gerstenberkom niti s bilo kim drugim. Naredila mu je da se iseli, pozvala Gerstenberka da
zauzme njegove ispražnjene sobe i napisala sledeće kobno pismo.

Vrata koja si juče tako bučno zalupio, posle nedoličnog ponašanja prema majci, od sada
su zauvek zatvorena između tebe i mene. Odlazim na selo i neću se vratiti sve dok ne čujem
da si otišao... Ne znaš kakvo je majčino srce - što nežnije voli, to bolnije oseća svaki udar
ruke koju je nekad volela... Sam si se otcepio od mene: tvoje nepoverenje, kritikovanje mog
života, izbora prijatelja, nesuvislo ponašanje prema meni, preziranje mog pola,
nespremnost da doprineseš mom zadovoljstvu, tvoja pohlepa - ovo i još mnogo toga čini te
opasnim po mene...
Da sam ja mrtva i da si ostao sa ocem, da li bi se usudio da njemu držiš pridike? Probao
da kontrolišeš njegov život, njegova prijateljstva? Da li sam niža od njega? Da li je on učinio
više za tebe nego ja? Voleo te više nego ja? Moja dužnost prema tebi je okončana. Idi svojim
putem, ja s tobom nemam više ništa... Ostavi svoju adresu, ali mi nemoj pisati, od sada niti
ću čitati tvoja pisma, niti i na jedno odgovoriti... Znači, ovo je kraj... Isuviše si me povredio.
Živi i budi srećan koliko možeš.

I to je bio kraj. Johana je živela još dvadeset pet godina, ali majka i sin se više nikada
nisu sreli.
U poznim godinama, sećajući se svojih roditelja, Šopenhauer je napisao:

Većina muškaraca sebi dozvoli da ih zavede lepo lice... priroda podstiče žene da u
jednom trenutku pokažu sav svoj sjaj... i da naprave „senzaciju”... ali priroda skriva mnoga
zla [koje žene] donose, kao što su beskrajni troškovi, briga za decu, zadrtost, svojeglavost,
starenje i ružnoća posle nekog broja godina, prevara, rogovi, hirovi, namćorenja, napadi
histerije, pakao, i đavo sam. Zbog toga brak nazivam dugom napravljenim u mladosti, koji
se otplaćuje u starosti.
Velike patnje čine da one manje budu
gotovo neosetne, i obrnuto, u odsustvu velikih,
muče nas čak i najmanje brige i neprijatnosti.

17

Na početku naredne seanse sve oči su bile uprte u Boni. Započela je mekim tonom,
oklevajući: „Ideja da se javim za današnji rad naposletku se nije pokazala tako dobrom,
pošto sam čitavu nedelju razmišljala šta da kažem, stalno se preslišavala, iako znam da
pripremljena prezentacija nije ono kako ovde radimo. Džulijus stalno ponavlja da grupa
mora da bude spontana da bi funkcionisala. Je li tako?” Boni pogleda prema Džulijusu.
On klimnu glavom. „Boni, pokušaj da se oslobodiš uvežbane prezentacije. Probaj
ovako: zatvori oči i zamisli da uzimaš pripremljeni govor, držiš ga pred sobom i cepaš na
pola, pa opet na pola. Sada ga baci u korpu za otpatke. Može?”
Boni potvrdi glavom, zatvorenih očiju.
„A sad nam svežim rečima pričaj o ružnoći i lepoti. Pričaj nam o sebi i Rebeki i Pam.”
I dalje klimajući glavom, Boni polako otvori oči i poče. „Svi me se sigurno sećate. Ja sam
ona niska debela devojka u vašem odeljenju. Vrlo bucmasta, vrlo nespretna, previše
kovrdžava. Ona koja u sali za fizičko izgleda tragično, dobija najmanje ljubavnih poruka,
mnogo plače, nema najbolje prijatelje, kući se uvek vraća sama, ne primi nijedan poziv na
školsku igranku, toliko isprepadana da u učionici nikad ne podigne ruku iako je vraški
pametna i zna sve odgovore. A Rebeka, ova ovde, ona je moj izomer...”
„Tvoj šta?”, upita Toni. Sedeo je opruženo, u gotovo horizontalnom položaju.
„Izomer je nešto kao odraz u ogledalu”, odgovori Boni.
„Izomer se odnosi na dva hemijska jedinjenja”, dodade Filip, „sa identičnim sastojcima
u istim proporcijama, ali različitim svojstvima zbog načina na koji su atomi raspoređeni.”
„Hvala, Filipe”, reče Boni. „Možda sam upotrebila pretencioznu reč. Međutim, Toni,
htela bih da kažem kako se divim tvom istrajavanju u odluci da svaki put signaliziraš kad
nešto ne razumeš. Ona seansa od pre nekoliko meseci koju si otvorio pričom o stidu zbog
svog obrazovanja i radničkog zanimanja zapravo me je oslobodila da govorim o nekim
svojim temama. No dobro, vraćam se školskim danima. Rebeka je moja apsolutna
suprotnost, u svakom smislu - šta god da je u pitanju. Život bih dala da mi Rebeka bude
drugarica - ubila bih da budem Rebeka. To je ono što se u meni dešava. Poslednjih nedelja
preplavljena sam sećanjima na svoje košmarno detinjstvo.”
„Ta debela mala devojka išla je u školu pre mnogo vremena”, reče Džulijus. „Šta je sad
tamo vraća?”
 „E, to je onaj teži deo. Ne želim da se Rebeka naljuti...”
„Najbolje je da joj se obratiš direktno”, prekide je Džulijus.
„Dobro”, reče Boni, i okrenu se ka Rebeki. „Želim da ti nešto kažem, ali ne bih da se
naljutiš.”
„Pretvorila sam se u uši”, reče Rebeka, potpuno usredsređena na Boni.
„Kad te vidim kako upravljaš muškarcima ovde u grupi - kako izazivaš njihovo
interesovanje, kako ih zavodiš - osetim se potpuno bespomoćno. Izmile sva ona stara loša
osećanja: debeljuca, nevažna, nepopularna, autsajderka.”
„Niče je”, ubaci se Filip, „jednom rekao nešto što ima veze s tim - kada se uplašeni
probudimo usred noći, to nas ponovo progone odavno poraženi neprijatelji.”
Boni se široko osmehnu i okrenu ka Filipu. „Ovo je poklon, Filipe, baš divan. Ne znam
zašto, ali osećam se bolje zbog te ideje o jednom poraženim neprijateljima koji se opet
pojavljuju. Samim tim što nečemu damo ime čini da...”
„Sačekaj trenutak, Boni”, prekinu je Rebeka, „hoću da se vratimo na moje zavođenje
muškaraca ovde - objasni, molim te.”
Bonine zenice se raširiše; izbegavala je Rebekin pogled. „To nema veze s tobom. Ne
radiš ti ništa što nije u redu - to sam sve ja, to je moja reakcija na savršeno normalno
žensko ponašanje.”
„Kakvo ponašanje? O čemu ti to pričaš.”
Boni duboko udahnu i reče: „O šepurenju. Ti se šepuriš. Meni to tako izgleda. Ne znam
koliko si samo puta na prošloj seansi skinula šnale, raspustila kosu, motala je, prolazila
prstima kroz nju, ali sigurno je bilo mnogo više nego pre, bar koliko ja pamtim. To mora
imati veze sa Filipovim ulaskom u grupu.”
„O čemu pričaš?”, upita Rebeka.
„Da citiram starog mudraca, Svetog Džulijusa, pitanje nije pitanje ukoliko znaš
odgovor”, upade Toni.
„Zašto ne pustiš Boni da mi sama odgovori?” odvrati Rebeka, ledenog pogleda.
Toni se ne dade zbuniti. „Očigledno je. Filip ulazi u grupu, i ti se menjaš - menjaš se u
nešto ka muškarcu... ah... šta je prava reč? Startuješ ga. Jesam li u pravu, Boni?”
Boni klimnu glavom.
Rebeka izvadi maramicu iz tašne i potapka oči, vodeći računa o maskari. „Ovo je
stvarno žešće uvredljivo.”
„Upravo to ne želim”, reče Boni molećivo. „Nije reč o tebi, Rebeka - opet ti ponavljam.
Ne radiš ti ništa loše.”
„To kod mene ne prolazi - praviš neku en passant ružnu optužbu na račun mog
ponašanja, a kad kažeš da nema veze sa mnom ne činiš je manje ružnom.”
„En passant?”, upita Toni.
„En passant znači”, ubaci se Filip, „u prolazu - uobičajen izraz u šahu, koji se koristi
kada pešak prelazeći dva polja prilikom otvaranja prođe pored protivničkog pešaka.”
„Praviš se važan - znaš li to?”, reče mu Toni.
„Ti postaviš pitanje. I ja odgovorim”, uzvrati Filip, potpuno ravnodušan prema
Tonijevom komentaru. „Osim ako tvoje pitanje nije pitanje.”
„Uh, sad si me uhvatio.” Toni prelete pogledom preko ostalih i reče, „Mora da
zaglupljujem. Sve mi je teže da pratim. Da li ja to umišljam, ili se ovde ubacuje sve više
teških reči? Možda je Filipov dolazak uticao i na druge - ne samo na Rebeku.”
 Džulijus je intervenisao koristeći najčešću i najefektniju taktiku grupne terapije -
premestio je fokus sa sadržaja na proces, to jest, sa reči koje se izgovaraju na prirodu
odnosa osoba u interakciji. „Ovde se danas mnogo toga dešava. Možda možemo da
iskoračimo na trenutak i pokušamo da razumemo šta se zbiva. Prvo ću vam svima uputiti
jedno pitanje: šta vidite da se događa u odnosu između Boni i Rebeke?”
„To je teško”, reče Stjuart, koji je uvek prvi odgovarao na Džulijusova pitanja, i nastavi
svojim profesionalno-lekarskim tonom: „Stvarno ne mogu da kažem da li Boni ima jedan ili
dva plana.”
„A to znači?” upita Boni.
„To znači, šta je tvoj plan? Želiš li da pričaš o problemima sa muškarcima i nadmetanju
sa ženama? Ili hoćeš da udariš na Rebeku?”
„Ja to sagledavam iz obe perspektive”, reče Gil. „Vidim kako su isplovile Bonine stare
ružne uspomene. A mogu takođe da vidim zbog čega se Rebeka uznemirila - mislim, možda
je nesvesno popravljala kosu - po meni to nije tako veliki problem.”
„Taktičan si, Gil”, prozbori Stjuart. „Kao i obično, nastojiš da umiriš sve strane, naročito
dame. Ali, jasno ti je da ako ideš tako duboko u razumevanje ženske tačke gledišta, nikada
nećeš progovoriti sopstvenim glasom. To je ono što ti je Filip rekao prošle nedelje.”
„Mrzim ovakve seksističke komentare, Stjuarte”, reče Rebeka. „Iskreno, jedan doktor bi
mogao i bolje. Ta ženska tačka gledišta’ je smešna.”
Boni je šakama formirala slovo T. „Moram da najavim time-out - prosto ne mogu dalje.
Ovo je važno, ali i nadrealno; nisam u stanju da nastavim. Kako da radimo kao i obično kad
nam je Džulijus prošle nedelje saopštio da umire? Ja sam pogrešila: nije trebalo danas da
započnem temu o meni i Rebeki - suviše je trivijalna. Sve je trivijalno u odnosu na to.”
Zavladao je muk. Svi su oborili poglede. Boni prekide tišinu. „Hoću da se vratim nazad.
Način na koji je trebalo da otvorim seansu je da opišem san, noćnu moru koju sam imala
posle prošlog susreta. Mislim da se tiče tebe, Džulijuse.”
„Nastavi”, ohrabri je Džulijus.
„Bila je noć. Našla sam se na mračnoj železničkoj stanici...”
Džulijus je prekide: „Pokušaj da koristiš sadašnje vreme, Boni.”
„To bi već trebalo da znam. U redu - noć je. Nalazim se na mračnoj železničkoj stanici.
Pokušavam da uhvatim voz koji upravo polazi. Ubrzavam korak kako bih se popela. Pored
mene promiče vagon-restoran pun dobro odevenih ljudi koji večeraju i pijuckaju vino.
Nisam sigurna gde treba da se ukrcam. Voz postepeno ubrzava, poslednji vagoni su sve
otrcaniji a prozori su zakovani daskama. Onaj na kraju, službeni vagon, samo je skelet, sav u
raspadu, udaljava se od mene i čujem zviždaljku toliko glasnu da me to budi oko četiri
ujutro. Srce mi je strašno lupalo, bila sam mokra od znoja i te noći više nisam zaspala.”
„I dalje vidiš taj voz?”, upita Džulijus.
„Jasno da jasnije ne može biti, kako se udaljava niz prugu. San je i dalje zastrašujući.
Jeziv.”
„Znaš li šta ja mislim?” progovori Toni. „Mislim da je voz grupa i da će se zbog
Džulijusove bolesti raspasti.”
„Baš tako”, reče Stjuart, „voz je grupa - vodi te nekuda, i hrani tokom puta - mislim na
ljude u vagon-restoranu.”
„Da, ali zašto nisi uspela da se ukrcaš? Trčala si?”, upita Rebeka.
„Nisam; kao da sam znala da ne mogu da se ukrcam.”
 „Čudno. Kao da si to želela, a u isti mah i nisi”, reče Rebeka.
„U svakom slučaju, nisam se mnogo trudila.”
„Možda si bila suviše uplašena da bi se ukrcala?”, upita je Gil.
„Da li sam vam rekao da sam zaljubljen?”, oglasi se Džulijus.
Svi su zaćutali. Nastupila je mrtva tišina. Džulijus vragolasto pogleda unaokolo po
zbunjenim i zabrinutim licima.
„Da, zaljubljen u ovu grupu, naročito kada radi kao danas. Sjajno, to kako radite na
ovom snu. Stvarno ste nešto posebno. Imam i nešto da dodam - pitam se, Boni, nije li voz
simbol i mene samog. Taj voz odiše užasom i mrakom i, kao što Stjuart reče, nudi hranu. Ja
nastojim da to činim. Ali ti se plašiš - kao što i moraš da se plašiš mene ili onoga što mi se
dešava. I taj poslednji vagon, službena kola nalik skeletu: zar nisu simbol, vizija mog
propadanja?”
Boni se zagrcnu, izvuče maramicu iz kutije koja je stajala na sredini i obrisa oči. „Ja...
uh... ne znam kako da odgovorim - sve to je nadrealno... Džulijuse, poražavaš me; fascinira
me što o umiranju govoriš tako činjenički.”
„Svi umiremo, Boni. Ja samo bolje poznajem svoje parametre nego vi ostali”, odvrati
Džulijus.
„Baš na to mislim. Uvek sam volela tvoju lakoću, ali sada, u ovoj situaciji, kao da se
njome nešto izbegava. Sećam se kako si jednom rekao - onda kad je Toni vikendom
odrađivao zatvorsku kaznu, a mi o tome ćutali - da ako se u grupi ignoriše nešto veliko,
onda se više ne govori ni o čemu važnom.”
„Imam da kažem dve stvari”, upade Rebeka. „Prvo, Boni, mi govorimo o nečemu
važnom upravo sada - o nekoliko važnih tema - i, drugo, šta pobogu hoćeš da Džulijus radi?
I on o tome govori.”
„Štaviše”, uključi se Toni, „iznervirao se što smo to čuli od Filipa, a ne od njega lično.”
„Slažem se”, dodade Stjuart. „Dakle, Boni, šta hoćeš od njega? Dobro se drži. Rekao je da
ima mrežu podrške koja mu pomaže da se s tim nosi.”
Džulijus ih prekide - stvar je otišla predaleko. „Znate, cenim vašu pomoć, ali kad je
ovako intenzivna, počinjem da brinem. Možda ja posustajem; znate li u kom momentu je Lu
Gerig odlučio da se povuče? Kad su ga na jednoj utakmici svi iz tima obasuli
komplimentima što je uhvatio neku rutinsku loptu. Možda smatrate da sam previše krhak
da bih govorio u svoje ime.”
„Pa, kako ćemo onda dalje?”, zapita Stjuart.
„Prvo, Boni, hoću da ti kažem da si pokazala mnogo hrabrosti kada si uskočila i dala
ime nečemu što je vruć krompir. Štaviše, apsolutno si u pravu: ovde sam podsticao
izvesno... ne, ogromno poricanje.
Biću kratak i sve ću vam izneti. U poslednje vreme imao sam nekoliko besanih noći i
mnogo vremena za razmišljanje o svemu, uključujući i to šta da radim sa pacijentima i
ovom grupom. Do sada nisam imao ovakva iskustva. Niko ne uvežbava završetke. Oni se
dešavaju samo jednom. Nijedan udžbenik ne opisuje ovu situaciju - tako da je sve
improvizacija.
Suočavam se sa odlukom kako da provedem preostalo vreme. Pogledajte, koje opcije
imam? Da prestanem da radim s pacijentima i okončam ovu grupu? Na to nisam spreman -
zdravlje će me služiti bar još godinu dana, a posao mi mnogo znači. Takođe, iz njega mnogo
dobijam za sebe lično. Prekid rada značio bi da sebe tretiram kao pariju. Sreo sam mnogo
fatalno obolelih pacijenata i iz njihovih priča saznao da je izolacija koja prati bolest nešto
što im najteže pada.
A ta izolacija je dvostruka: prvo, ozbiljno bolesna osoba izoluje samu sebe jer ne želi da
druge uvlači u sopstveno očajanje - mogu vam reći da je to zapravo jedna od mojih briga
ovde i, drugo, ljudi iz okruženja je izbegavaju, bilo zato što ne znaju kako da s njom
komuniciraju, bilo zato što ne žele da imaju išta sa smrću.
Prema tome, povlačenje iz grupe nije dobra opcija za mene a, štaviše, mislim ni za vas.
Video sam veliki broj nasmrt bolesnih ljudi koji su doživeli promenu, postali mudriji, zreliji
i mogli druge štošta da nauče. Izgleda da to počinje i meni da se dešava i uveren sam da ću u
sledećih nekoliko meseci imati mnogo toga da vam pružim. No, ukoliko nastavimo sa
radom, možda ćete morati da se suočite sa mnogo anksioznosti; ne samo da ćete morati da
se suočite s mojom nadolazećom smrću, već i sa vlastitom. Kraj govora. Možda treba da
prespavate, i da onda vidite šta hoćete dalje.”
„Ja ne moram da prespavam”, reče Boni. „Volim ovu grupu, i tebe i svakog u njoj, i
želim da ovde radim što je moguće duže.”
Pošto su se ostali saglasili sa Boninim potvrdnim izjašnjavanjem, Džulijus reče: „Cenim
vaš glas poverenja. Ali, još na početnom kursu iz grupne terapije govori se o strahovitoj
snazi grupnog pritiska. Teško je javno se suprotstaviti konsenzusu grupe. Svakom od vas bi
trebala nadljudska rešenost da danas kaže, ’Izvini, Džulijuse, ali ovo je previše za mene i ja
bih radije potražio nekog zdravog terapeuta, dovoljno zdravog da se brine o meni.’
Prema tome, danas nema obavezivanja. Ostanimo naprosto otvoreni i nastavimo da
procenjujemo naš rad, pa ćemo videti kako ćemo se osećati za nekoliko nedelja. Velika
opasnost, koju je Boni danas pomenula, jeste da vaši problemi počnu da izgledaju suviše
nevažni da bi se o njima razgovaralo. Dakle, treba pronaći najbolji način na koji ću vam
pomoći da nastavite rad na svojim problemima.”
„Mislim da to radiš”, reče Stjuart, „samim tim što nas stalno informišeš.”
„U redu. Hvala, to mi pomaže. A sada da se vratimo vama.”
Usledila je duga tišina.
„Znači, možda vas nisam oslobodio. Probaću nešto: možeš li ti, Stjuarte, ili neko drugi,
da izložiš čime raspolažemo, šta je na stolu - koje teme su danas otvorene?”
Stjuart je bio neformalni hroničar grupe, obdaren tako dobrom memorijom da je
Džulijus uvek mogao da računa na njegov izveštaj o prošlim i sadašnjim događajima u
grupi. Nastojao je da to previše ne koristi, pošto je Stjuart došao na terapiju upravo da bi
naučio kako da uključi druge, a ne da samo registruje događaje. Izvanredan s decom-
pacijentima, u društvu je postajao nesiguran kad god bi izašao iz radijusa svoje uloge
pedijatra. Čak bi i u grupu često dolazio sa nekim delom opreme svog zanata, gurnutim u
džep košulje: kašikama za grlo, lampicom, lilihipima, lekovima. Bio je stabilna snaga grupe
tokom prethodne godine, i napravio ogroman napredak u, kako je rekao, „projektu
humanizacije”. Ipak, interpersonalna senzitivnost, i dalje tako nerazvijena, činila je da
njegova prepričavanja grupnih događaja budu lišena svakog podteksta.
Zavalivši se u stolicu, zatvorio je oči a onda odgovorio. „Pa, da vidimo - počeli smo sa
Boni i njenom željom da govori o svom detinjstvu.” Boni je Stjuarta često kritikovala pa je,
pre nego što će nastaviti, potražio njen pogled odobravanja.
 „Ne, nije sasvim tačno, Stjuarte. Činjenice su tačne, ali ton je pogrešan. Zvučalo je
neozbiljno. Kao da sam htela da ispričam priču da bismo se zabavili. Mnogo je bolnih
sećanja iz detinjstva koje mi se sada vraćaju i progone me. Shvataš li razliku?”
„Nisam siguran da shvatam. Nisam ni rekao da si to uradila radi zabave. Eto, na ovakve
stvari se žali i moja žena. Ali, da nastavim: onda je bilo nešto sa Rebekom, koja se uvredila i
naljutila na Boni jer joj je ova rekla da se šepuri i trudi da impresionira Filipa.” Ignorisao je
to što se Rebeka pljesnula po čelu i promrmljala „blagi bože”, i produžio. „Onda se Toniju
učinilo da koristimo složeniji rečnik kako bismo na Filipa ostavili utisak. Zatim je Toni
prokomentarisao da se Filip pravi važan. Usledio je oštar Filipov odgovor, pa je tu bilo moje
zapažanje upućeno Gilu kako toliko izbegava da naljuti žene da je izgubio osećaj za samog
sebe.
„I, šta još...” Stjuart se osvrnu po prostoriji. „Dakle, tu je Filip - ne ono što je rekao, već
ono što nije. O njemu ne govorimo mnogo, kao da je to tabu. Ako bolje razmislimo, čak ne
govorimo ni da ne govorimo o njemu. I naravno, Džulijus. Ali, time smo se bavili, osim onim
da je Boni bila naročito brižna i zaštitnički nastrojena, kakva je često prema Džulijusu. U
stvari, deo seanse o Džulijusu otvoren je Boninim snom.”
„Impresivno, Stjuarte”, reče Rebeka. „I prilično potpuno: izostavio si samo jedno...”
„A to je?”
„Sebe. Činjenicu da si ponovo fotoaparat grupe, slikaš umesto da se uključiš.”
Grupa je Stjuartu često ukazivala na njegov impersonalni stil učestvovanja. Pre
nekoliko meseci opisivao im je košmar u kome je njegova ćerka upala u živo blato a on nije
mogao da je spase jer je izgubio mnogo vremena vadeći iz ranca aparat kojim bi snimio tu
scenu. Tada mu je Rebeka prišila etiketu „fotoaparata grupe”.
„U pravu si, Rebeka. Sad ću spakovati aparat i kazati da se u potpunosti slažem sa Boni:
ti si lepa žena. No, za tebe to nije novost - ti to znaš. I znaš da ja to mislim. I, naravno,
šepurila si se pred Filipom - skupljala i rasplitala i zaglađivala kosu. To je bilo očigledno.
Kako sam se ja zbog toga osećao? Bio sam pomalo ljubomoran. Ne, mnogo ljubomoran -
nikada se preda mnom nisi šepurila. Niko se nikada preda mnom nije šepurio.”
„Zbog ovakvih stvari osećam se kao u zatvoru”, odvrati Rebeka. „Mrzim kad muškarci
hoće da me kontrolišu na ovakav način, svaki moj pokret kao da je pod lupom.” Zastajala je
posle svake reči, manifestujući da je na ivici i pred slomom već neko vreme.
Džulijus se setio svojih prvih utisaka o Rebeki. Pre deset godina, mnogo pre no što je
pristupila grupi, dolazila je godinu dana na individualnu terapiju. Bila je delikatna osoba,
gracioznog, vitkog tela i prekrasnog lica, krupnih očiju, poput Odri Hepbern. I ko bi mogao
zaboraviti kako je otvorila prvu seansu? „Otkako sam napunila trideset, primetila sam da,
kada uđem u restoran, niko ne prestane da jede kako bi me pogledao. Očajna sam.”
Džulijus se u radu sa njom, kako individualno tako i u grupi upravljao prema dva
izvora informacija. Prvi je Frojdov savet da se terapeut prema lepoj ženi odnosi prirodno, a
ne da se povlači ili je kažnjava samo zato što je lepa. Drugi je esej pod nazivom „Lepa
prazna žena”, koji je čitao kao student i u kome je naglašeno da se veoma lepa žena toliko
često slavi i nagrađuje samo za svoj izgled da ona zanemaruje razvoj drugih delova sebe.
Njeno samopouzdanje i osećanje uspeha su duboki koliko i njena koža, i jednom kada
lepota počne da iščezava, shvati da ima malo toga da ponudi: niti je razvila umeće da bude
interesantna drugima niti da se zainteresuje za druge.
 „Ja pravim opservacije, nazvan sam fotoaparatom”, reče Stjuart, „a kada kažem šta
osećam, onda sam kontrolišući muškarac. Ovo je saterivanje u ćošak.”
„Ne kapiram, Rebeka”, dodade Toni. „Šta je toliko strašno? Što si se izbezumila? Stjuart
govori samo ono što i sama kažeš. Koliko si samo puta pomenula da umeš da flertuješ, da ti
to dolazi spontano? Sećam se da si rekla kako ti je na fakultetu i u advokatskoj kancelariji
bilo lako jer pomoću svoje seksualnosti manipulišeš muškarcima.”
„Po tebi izgledam kao kurva.” Iznenada se obrati Filipu. „Zar ne počinješ zbog ovog da
misliš da sam kurva?”
Filip, ne skrećući pogled sa svoje omiljene tačke negde na plafonu, brzo odgovori,
„Šopenhauer je rekao da je izuzetno atraktivna žena, koliko i izuzetno inteligentan
muškarac, apsolutno osuđena da živi izolovano. Isticao je da su drugi zaslepljeni zavišću i
mržnjom prema superiornim osobama, koje iz tog razloga nikada nemaju bliske prijatelje
istog pola.”
„To ne mora biti tačno”, reče Boni. „Pada mi na pamet Pam, naša odsutna članica, koja
je isto tako lepa a ima veliki broj bliskih prijateljica.”
„Filipe”, progovori Toni, „ti kažeš da bi neko morao da bude glup ili ružan da bi bio
popularan?”
„Baš tako”, reče Filip, „a mudar čovek neće trošiti život na zadobijanje popularnosti.
Popularnost je iluzija, ne određuje šta je istina ili šta je dobro već upravo suprotno,
poravnjuje, zaglupljuje. Mnogo je bolje za vrednostima i ciljevima tragati iznutra.”
„A šta je s tvojim ciljevima i vrednostima?”, zapita Toni.
Ako je i primetio osornost u Tonijevom pitanju, Filip to nije pokazao i prostodušno je
odgovorio: „Kao i Šopenhauer, hoću da želim što je manje moguće i da znam što je više
moguće.”
Toni zaklima glavom, očigledno u nedoumici kako da odgovori.
Rebeka upade: „To što ti ili Šopenhauer kažete o prijateljima, po meni je pun pogodak -
istina je da imam malo bliskih prijateljica. Ali, šta je sa dvoje ljudi koji imaju slična
interesovanja i sposobnosti? Ne misliš li da je u tom slučaju prijateljstvo moguće?”
Pre nego što je Filip uspeo da odgovori, Džulijus ih je opomenuo: „Vreme nam danas
brzo ističe. Hoću da proverim kako se osećate u odnosu na ono što se dešavalo poslednjih
petnaest minuta. Kako smo sada?”
„Ne pogađamo metu. Promašujemo”, reče Gil. „Nekako okolišamo.”
„Ja sam apsorbovana”, reče Rebeka.
„Tja, previše smo u glavama”, prozbori Toni.
„Slažem se”, dodade Stjuart.
„E pa, ja nisam u svojoj glavi”, reče Boni. „Blizu sam toga da eksplodiram, ili zavrištim
ili...” Iznenada ustade, pokupi tašnu i jaknu te izlete iz sobe. Trenutak kasnije Gil skoči i
izjuri napolje kako bi je vratio. Grupa je sedela u mučnoj tišini i slušala udaljavajući bat
koraka. Uskoro se Gil vratio, seo na svoje mesto i izvestio, „U redu je, rekla je da joj je žao,
ali je naprosto morala da izađe kako bi se smirila. Doći će sledeće nedelje.”
„U čemu je njen problem?” prozbori Rebeka, otkopčavajući tašnu iz koje je izvadila
naočare za sunce i ključeve od kola. „Mrzim kad ovo uradi. Baš je bedno.”
„Ima li neko ideju šta je posredi?”, upita Džulijus.
„PMS, rekla bih”, odgovori Rebeka.
 Toni je primetio da se Filip, u nedoumici, namrštio, te je uskočio: „Predmenstrualni
sindrom.” Kad je ovaj klimnuo glavom, stegao je pesnice i podigao palčeve uvis. „Hej, hej,
nešto sam i ja tebe naučio.”
„Moramo da završimo”, reče Džulijus, „ali imam ideju šta se događa sa Boni. Vratimo se
Stjuartovom izveštaju. Sećate se kako je Boni započela seansu - pričala je o bucmastoj
devojčici u školi, o njenoj nepopularnosti i nesposobnosti da se takmiči sa drugim
učenicama, naročito onima koje su privlačne? Pitam se da li se to danas ponovilo? Ona je
otvorila seansu, a grupa ju je ubrzo napustila zbog Rebeke. Drugim rečima, problem o kom
je htela da govori možda je upravo ovde živo ilustrovan, zajedno sa svima nama koji smo
ušli u taj prizor”.
Ništa ga više ne može uznemiriti
niti pomeriti. Sve one bezbrojne
niti volje (prepune strepnje, žudnje,
besa i straha) koje nas vezuju za svet
i vuku napred-nazad u stalnoj patnji
- sve ih je prekinuo. Osmehuje se
i spokojno osvrće kako bi bacio
pogled na fantazmagoriju ovog sveta,
koji sada pred njim indiferentno stoji
kao šahovske figure na kraju partije.

18

Pam u Indiji (2)

Nekoliko dana kasnije, u tri ujutru, Pam je ležala budna i zurila u tamu. Zahvaljujući
urgenciji njene studentkinje Merdžori, koja joj je obezbedila VIP privilegije, imala je
poluprivatnu sobu u jednoj maloj niši, sa zasebnim toaletom, odmah pored zajedničke
ženske spavaonice. No, alkoven nije prigušivao zvuke, te je Pam čula disanje ostalih 150
učenica vipasane. Huk promaje vratio ju je u njenu spavaću sobu u potkrovlju roditeljske
kuće u Baltimoru, gde je ležeći budna slušala udare martovskog vetra o prozore.
Uspevala je da izdrži sve druge neudobnosti ašrama - buđenje u četiri ujutru, režim od
jednog oskudnog vegetarijanskog obroka dnevno, beskrajne sate meditacije, tišinu,
spartanske odaje - ali nesanica ju je iscrpljivala. Njen mehanizam zaspivanja je kompletno
otkazao. Kako je to ranije radila? Ne, pogrešno pitanje, rekla je sebi - pitanje koje pogoršava
problem jer je zapadanje u san jedna od onih stvari koje nemaju voljni karakter; to mora
biti spontano. Iznenada, staro sećanje na prase Fredija uplovilo joj je u misli. Frediju,
majstoru detektivu u serijalu dečijih knjiga, koji joj nije pao na pamet više od dvadeset pet
godina, jednom su se za pomoć obratile stonoge, nesposobne da hodaju jer su im noge bile
nesinhronizovane. Fredi je napokon rešio problem tako što im je savetovao da hodaju ne
gledajući u noge - i ne razmišljajući o njima. Rešenje je bilo u gašenju svesti i prepuštanju
kontrole mudrosti tela. Tako je i sa spavanjem.
Pokušavala je da zaspi koristeći tehnike za pročišćenje uma i rasplinjavanje misli, koje
je savladala na vežbama. Goenka, debeljuškasti guru bronzane kože, pedantan, krajnje
ozbiljan i pompezan, započeo je rečima da će poučavati vipasani, ali pre toga studenta mora
da nauči kako da utiša um. (S mukom je podnosila isključivu upotrebu zamenica muškog
roda; talasi feminizma još nisu zapljusnuli obale Indije.)
Prva tri dana Goenka je davao instrukcije u anapana-sati - osvešćenom disanju. Ti dani
su bili dugi. Izuzev jedne dnevne lekcije i kratkog perioda za pitanja i odgovore, jedina
aktivnost od četiri sata ujutru do devet i trideset uveče bila je meditacija u sedećem stavu.
Da bi učenici u potpunosti osvestili disanje, Goenka ih je savetovao da proučavaju udisaje i
izdisaje.
„Slušajte, slušajte zvuk vašeg disanja”, govorio je. „Budite svesni njegove dužine i
temperature. Obratite pažnju na razliku između hladnoće udaha i toplote izdaha. Postanite
stražar koji čuva kapiju. Skoncentrišite se na svoje nozdrve, tačno na onu anatomsku tačku
gde vazduh ulazi i izlazi.
Uskoro, udisanje će postati sve tananije, sve dok se ne učini da je potpuno nestalo, ali,
budete li se usredsredili još dublje, moći ćete da razaberete njegov suptilan i delikatan
oblik. Ako predano pratite uputstva”, rekao je, pokazujući na nebo, „ako ste posvećen
učenik, praktikovanje anapana-sati stišaće vam um. Tada ćete se osloboditi svih prepreka
ka punoj svesnosti: nemira, besa, sumnje, čulne želje i lenjosti. Probudićete se u stanju
živahnosti, smirenosti i radosti.”
Za Pam je umirenje uma zaista bilo gral - razlog za hodočašće u Igatpuri. Tokom
nekoliko proteklih nedelja um joj je postao bojište sa kojeg je žestoko pokušavala da odbije
bučna, opsesivna, intruzivna sećanja i fantazije o svom mužu Erlu i ljubavniku Džonu. Erl je
pre sedam godina bio njen ginekolog, onda kada je zatrudnela i odlučila se na abortus ne
obavestivši oca deteta, povremenog seksualnog partnera sa kojim nije želela dublju vezu.
Bio je neobično nežan, brižan čovek. Vešto je obavio abortus, a zatim joj priuštio
nesvakidašnje postoperativno praćenje pozvavši je telefonom dva puta na kuću i
raspitujući se o njenom stanju. Pomislila je kako su sve te priče o nestanku humane,
posvećene medicinske nege svakako bile retoričko preterivanje. Zatim, nekoliko dana
kasnije, usledio je treći poziv, kada joj je predložio ručak, tokom kojeg je vešto izveo prelaz
sa doktora na udvarača. Prilikom četvrtog poziva složila se, ne bez entuzijazma, da ga prati
na kongres lekara u Nju Orleansu.
Njihova veza razvijala se velikom brzinom. Nijedan muškarac nije je tako dobro
poznavao, toliko mnogo tešio, bio tako upućen u sve njene skrovite kutke, niti joj pružio
toliko seksualnog zadovoljstva. Iako se odlikovao mnoštvom izuzetnih kvaliteta - bio je
stručan, lep i imao dobro držanje - ona mu je povrh toga pridala (sada je to shvatala)
herojsku, natprirodnu dimenziju. Zaslepljena činjenicom da je ona ta koju je izabrao, da je
promovisana na prvo mesto u nizu žena koje su mu punilo ordinaciju tražeći njegov
isceljujući dodir, totalno se zaljubila i nekoliko nedelja kasnije pristala na venčanje.
Bračni život je u početku bio idiličan. Međutim, polovinom druge godine počela je da se
nameće realnost braka sa čovekom starijim dvadeset sedam godina: trebalo mu je više
odmora, na telu se primećivalo da mu je šezdeset pet, sede su se pomaljale uprkos Grecian
formuli za farbanje kose. Povreda ručnog zgloba dokrajčila je zajedničko igranje tenisa
nedeljom, a kada je zbog istrošene hrskavice kolena stavljena tačka na skijanje, odlučio je
da bez konsultovanja s njom proda svoju kuću na jezeru Taho. Šila, njena bliska prijateljica i
cimerka sa koledža, koja joj je savetovala da se ne udaje za starijeg čoveka, sada ju je
opominjala da zadrži sopstveni identitet i ne požuri da ostari. Pam se osetila kao da je na
„brzom premotavanju”. Erlovo starenje se hranilo njenom mladošću. Svake noći vraćao se
kući sa taman toliko energije da ispije tri martinija i odgleda televiziju.
Najgore od svega je bilo to što nikada nije čitao. A kako je samo tečno, kako
samouvereno sa njom ranije razgovarao o književnosti. Koliko joj se samo omilio time što je
voleo Polumarš i Danijela Derondu. I kakav šok je doživela kad je ubrzo potom shvatila da je
zamenila formu za suštinu; ne samo da je Erl svoja zapažanja o književnosti naučio
napamet, već je i njegov repertoar knjiga bio ograničen i statičan. To je predstavljalo najteži
udarac: kako je uopšte mogla zavoleti čoveka koji ne čita? Ona, čiji su najdraži i najbliskiji
prijatelji živeli na stranicama Džordž Eliot, Vulfove, Mardokove, Gaskelove i Bajatove?
I upravo na tom mestu je ušetao Džon, crvenokosi vanredni profesor na njenom
odeljenju na Berkliju, sa naramcima knjiga, dugim otmenim vratom i izraženom adamovom
jabučicom. Iako se od profesora engleske književnosti očekuje da budu načitani, poznavala
je i previše onih koji su retko izlazili iz veka svoje ekspertize i kojima je savremena
beletristika bila potpuna nepoznanica. No, Džon je čitao sve. Tri godine ranije, podržala je
njegov izbor za profesora na osnovu dve očaravajuće knjige koje je objavio, Šah: Estetika
brutalnosti u savremenoj prozi, i Ne, gospodine!: Androgina heroina u britanskoj književnosti
kasnog devetnaestog veka.
Prijateljstvo je začeto na svim onim bliskim romantičnim akademskim sastajalištima:
sastancima fakultetskih i odeljenskih odbora, ručkovima u klubu fakulteta, mesečnim
književnim večerima u amfiteatru Noris, gde su svoje radove čitali gostujući pesnici i
romanopisci. Ukorenilo se i procvetalo u zajedničkim akademskim avanturama, kao što je
program timskih predavanja o velikanima Zapadne civilizacije u devetnaestom veku ili
uzajamno gostovanje na časovima. A zatim se uspostavila stalna veza tokom rovovske bitke
sa većem fakulteta, borbenih preleta zbog prostora i plata, i brutalne tuče u odboru oko
unapređenja. Ubrzo su imali toliko poverenja u ukus onog drugog, da su retko sa strane
tražili preporuku za neki roman ili poeziju, a e-mail etar između njih je krčao od obilja
filozofsko-literarnih pasaža. Oboje su se klonili puko dekorativnih ili kvazipametnih citata;
nisu se zadovoljavali ničim manjim od sublimnog - lepote plus vekovne mudrosti. Oboje su
se gnušali Ficdžeralda i Hemingveja, oboje voleli Dikinsonovu i Emersona. Što je njihova
zajednička gomila knjiga više rasla, odnos im se razvijao u sve veću harmoniju. Pokretale su
ih iste duboke misli istih autora. Zajedno su doživljavali epifanije. Ukratko, ovo dvoje
profesora engleske književnosti su se zaljubili.
„Ti izađi iz svog braka, a ja ću iz svog.” Nisu se sećali ko je prvi to izgovorio. Ali, u
jednom trenutku tokom druge godine zajedničkih predavanja dospeli su do ovog visoko-
rizičnog ljubavnog obavezivanja. Pam je bila spremna, ali je Džonu, čije ćerke još nisu ni
ušle u tinejdžerske godine, prirodno trebalo više vremena. Bila je strpljiva. Njen muškarac,
Džon, hvala bogu, dobar je čovek i potrebno mu je vreme da se izbori sa moralnim
pitanjima kao što je smisao bračnog zaveta. Takođe, mučio ga je problem krivice zbog
napuštanja dece i žene čiji je jedini prestup bio tupost, žene koju je dužnost transformisala
iz blistave ljubavnice u bezbojnu majku. Neprestano je uveravao Pam da je en route, u
procesu, da je problem uspešno identifikovao i suočio se sa njim, te sve što mu treba jeste
još vremena da pronađe rešenje i izabere povoljan momenat za akciju.
Međutim, meseci su prolazili, a povoljan momenat nikada nije naišao. Pam je
pretpostavljala da Džon, kao i toliko drugih nezadovoljnih supružnika, u nastojanju da
izbegne krivicu i teret ireverzibilnih nemoralnih postupaka, pokušava da navede ženu da
ona donese odluku. Povukao se, postao potpuno seksualno nezainteresovan za svoju ženu,
koju je ćutke, a ponekad i glasno kritikovao. Bio je to stari manevar „ne mogu da je
napustim, ali se molim da ona napusti mene.” Ali, ni to nije uspelo - ova žena nije progutala
udicu.
Konačno, Pam je povukla jednostrani potez. Njen pravac akcije ubrzala su dva
telefonska poziva koja su počinjala sa „Draga moja, mislim da bi trebalo da znaš...” Dve
Erlove pacijentkinje, pod izgovorom da joj čine uslugu, upozorile su je na njegovo
seksualno predatorsko ponašanje. Kada je stigao sudski poziv sa vešću da je još jedna
pacijentkinja Erla optužila za neprofesionalno ponašanje, Pam je zahvalila svojoj srećnoj
zvezdi što nema dete i odmah telefonom kontaktirala advokata specijalizovanog za
razvode.
Da li je njen postupak mogao da natera Džona na odlučniju akciju? Iako bi svoj brak
napustila i da nije bilo Džona u njenom životu, Pam je, u neverovatnom napadu poricanja,
ubedila sebe da je Erla ostavila zbog ljubavnika, a Džonu neprestano predočavala tu verziju
realnosti. Ali on je oklevao; i dalje nije bio spreman. Onda je, jednog dana, preduzeo
odlučnu akciju. Dogodilo se to u junu, poslednjeg nastavnog dana, odmah posle ekstatičnog
ljubavnog slavlja u njihovom stalnom budoaru, na odmotanoj plavoj sunđerastoj prostirci
delimično natkriljenoj radnim stolom, na parketu njegovog kabineta. (U kabinetima
profesora engleskog jezika nije bilo sofa; odeljenje je u toj meri bilo pritisnuto optužbama
za napade profesora na studentkinje, da su sofe morale biti izbačene.) Pošto je zakopčao
šlic, Džon joj je uputio tužan pogled. „Pam, volim te. I zato što te volim, odlučio sam da
budem jasan. Nije fer prema tebi i moram donekle da smanjim pritisak - koji naročito ti
trpiš, ali i ja. Doneo sam odluku da proglasim moratorijum na naše viđanje.”
Bila je zapanjena. Jedva je čula njegove reči. Danima potom, ovu poruku osećala je kao
kuglu u utrobi - preveliku da je prevari, pretešku da je povrati. Iz časa u čas oscilirala je
između mržnje, ljubavi, čežnje za njim i želje da on umre. U glavi su joj se odigravala
različita scenarija: Džon i njegova porodica ginu u saobraćajnoj nesreći; Džonova žena gine
u avionskoj nesreći, a Džon se pojavljuje na njenim vratima, nekad sa decom, nekad sam.
Ponekad bi mu ona pala u zagrljaj, ponekad bi tiho zajedno plakali; ponekad bi se
pretvarala da ima nekog muškarca u stanu i zalupila bi mu vrata ispred nosa.
Dve godine koje je provela na individualnoj i grupnoj terapiji donele su joj mnogo toga
dobrog, ali za ovu krizu terapija je bila bezuspešna: nije mogla da parira monstruoznoj
snazi njenih opsesivnih misli. Džulijus je neustrašivo isprobavao - bio je neumoran i
izvlačio bezbroj naprava iz svoje kutije za alat. Prvo, zahtevao je da posmatra sebe i beleži
koliko je vremena trošila na opsesije. Dve do tri stotine minuta dnevno. Zaprepašćujuće!
Izgledalo je da to potpuno van njene vlasti; opsesija je imala demonsku snagu. Nastojao je
da joj pomogne u uspostavljanju kontrole nad mislima predloživši da postepeno smanjuje
vreme provedeno u fantaziji. Kada je to propalo, izabrao je paradoksalni pristup i dao joj
instrukcije da izabere jedan sat svakog jutra koji će potpuno posvetiti odmotavanju
najomiljenije fantazije o Džonu. Iako je sledila instrukcije, neposlušna opsesija je odbijala
obuzdavanje i plavila je njen um isto koliko i ranije. Kasnije joj je sugerisao nekoliko
tehnika za prekidanje misli. Danima je svojim mislima uzvikivala „ne” ili puckala gumenim
narukvicama po ručnom zglobu.
 Pokušao je da opsesiju stiša i iznošenjem njenog skrivenog značenja. „Opsesija je
odvraćanje pažnje; sprečava te da razmišljaš o nečemu drugom”, tvrdio je. „Šta se njom
prikriva?” Da je nema, o čemu bi razmišljala? Ali, ona se nije predavala.
I članovi grupe su se latili posla: pričali su o sopstvenim opsesivnim epizodama; javljali
se da dežuraju pored telefona kako bi mogla da ih pozove kad god se oseća savladanom;
podsticali su je da popuni vreme, pozove prijatelje, organizuje svakog dana neku društvenu
aktivnost, nađe momka, i da se, zaboga, potuca! Toni ju je zasmejao kada je tražio da se
prijavi za taj posao. Ali ništa nije pomagalo. Protiv monstruozne snage njene opsesije sva
terapijska oružja bila su uspešna koliko i vazdušna puška protiv razjarenog nosoroga.
A onda se dogodio slučajni susret sa Mardžori, studentkinjom-postdiplomcem i
učenicom vipasana meditacije, sanjalačkih očiju, koja ju je konsultovala zbog promene teme
za disertaciju. Bila je izgubila interesovanje za uticaj Platonovih koncepata ljubavi na dela
Džune Barnsa, a zapalila se za Larija, junaka Oštrice brijača Somerseta Moma, i predložila
temu „Poreklo istočnjačke religiozne misli kod Moma i Hesea”. Tokom njihovih razgovora,
Pam je pogodila jedna od Mardžorinih (i Momovih) omiljenih fraza, „smirenje uma”. Ta
fraza je zvučala tako privlačno, tako zavodljivo. Što je duže o njoj razmišljala, sve više je
shvatala da je umosmirenje upravo ono što joj je potrebno. I pošto se činilo da ni
individualna ni grupna terapija nisu mogle da joj pomognu, odlučila je da posluša
Mardžorin savet - rezervisala je avionsku kartu do Indije i Goenke, epicentra smirenja uma.
Rutina u ašramu zaista je to postepeno i činila. Bila je manje fiksirana za Džona, ali je
nesanica počela da biva gora od opsesije. Ležala je budna osluškujući noćne zvuke:
pozadinske otkucaje ritmičkog disanja i libreto hrkanja, jecanja i stenjanja. Na skoro svakih
petnaest minuta trgnuo bi je prodoran zvuk policijske pištaljke koji bi dopro kroz prozor.
Zašto nije uspevala da utone u san? To mora da je imalo veze sa svakodnevnom
dvanaestočasovnom meditacijom. Šta bi drugo moglo biti? A ipak se 150 drugih učenica
izgleda udobno odmaralo u naručju Morfeja. Da je samo mogla Viđaju da uputi ova pitanja.
Jednom prilikom, dok ga je pogledom krišom tražila u sali za meditaciju, Manil, pomoćnik
koji je krstario prolazima između redova, bocnuo ju je bambusovim štapom i opomenuo,
„Gledaj unutra, nigde drugde.” A kada ga je i opazila u dnu muških odaja, bio je kao u transu,
sedeći uspravno u lotos pozi, nepomično poput Bude. Mora da ju je primetio u sali za
meditaciju; od tri stotine ljudi, jedino je ona sedela na zapadnjački način, u stolici. Iako se
zbog te stolice stidela, bolovi u leđima od dana provedenih u sedenju bili su toliki da nije
bilo druge do da je zatraži od Goenkinog asistenta Manila.
Manil, visoki i vitki Indijac, koji je mnogo radio na svom smirenom izgledu, nije bio
oduševljen tom molbom. Ne pomerajući pogled sa horizonta, odgovorio je: „Tvoja leđa? Šta
si radila u prošlim životima što je dovelo do toga?”
Kakvo razočaranje! Manilov odgovor opovrgao je Goenkina decidna uveravanja da je
njegov metod izvan oblasti ma koje specifične religijske tradicije. Postepeno je počela da
uviđa zjapeću provaliju između neteističkog stava elitnog budizma i praznoverja masa. Ni
ovaj asistent u nastavi nije uspevao da prevaziđe žudnju za magijom, misterijom i
autoritetom.
Jednom je Viđaja videla za ručkom u jedanaest časova i nekako uspela da sedne do
njega. Začula je dubok uzdah, kao da je udahnuo njen miris, ali je nije ni pogledao niti joj se
obratio. U stvari, niko ni sa kim nije razgovarao, pravilo plemenite tišine suvereno je
vladalo.
 Trećeg jutra, jedna bizarna epizoda unela je vedrinu u tu čitavu proceduru. Neko je
tokom meditacije glasno pustio vetar i grupica učenika se zasmejala. To je bilo zarazno, i
ubrzo je nekoliko drugih dobilo napad smeha; no, Goenku nije zabavilo i odmah je, u pratnji
žene, dostojanstveno napustio salu za meditaciju. Nedugo zatim jedan od asistenata
studentima je svečano saopštio da je njihov učitelj osramoćen i da odbija da nastavi obuku
dok svi krivci ne napuste ašram. Nekolicina njih se pokupila i otišla, ali je u sledećih sat-dva
meditacija bila poremećena jer su ti izgnani virili kroz prozore i hučali kao sove.
Dotični incident se nije pominjao, no Pam je pretpostavila da je bilo noćnog čišćenja
creva pošto je sledećeg jutra osvanulo daleko manje sedećih Buda.
Reči su bile dozvoljene samo tokom jednog podnevnog sata, kada su učenici mogli da
upute konkretna pitanja učiteljevim pomoćnicima. Četvrtog dana u podne, Pam je Manilu
postavila pitanje o nesanici.
„Nije tvoje da o tome brineš”, rekao je, zagledan u daljinu. „Telo spava onoliko koliko
mu treba.”
„Dobro, onda”, ponovo je pokušala, „možete li mi reći zašto se kraj mog prozora po
čitavu noć čuju oštre policijske pištaljke?”
„Zaboravi takva pitanja. Koncentriši se isključivo na anapana-sati. Samo prati svoje
disanje. Kad se budeš stvarno usredsredila, tako trivijalni događaji više te neće
uznemiravati.”
Njoj je meditacija na dah bila do te mere dosadna da se pitala hoće li moći da izdrži
deset dana. Pored sedenja, jedina aktivnost na raspolaganju bila je slušanje Goenkinih
večernjih monotonih razglabanja. Goenka, odeven u svetlucavo belo kao i ostalo osoblje,
težio je rečitosti, ali često neuspešno jer je provejavala prikrivena reska autoritarnost.
Predavanja su se sastojala od dugih repetitivnih traktata posvećenih uzdizanju brojnih
vrlina vipasane, koja ukoliko se pravilno primenjuje, dovodi do mentalnog očišćenja, puta
prosvetljenja, mirnog i uravnoteženog života, iskorenjivanja psihosomatskih bolesti,
eliminacije tri uzroka nesreće: žudnje, averzije i neznanja. Redovno upražnjavanje vipasane
je kao redovno održavanje bašte uma, tokom kog se čupa nečisto korenje misli. I ne samo
to, naglašavao je Goenka: vipasana se može praktikovati svuda i obezbeđuje jednu
prednost: dok drugi traće vreme u čekanju po autobuskim stanicama, vredni meditant ima
priliku da istrgne deo korova kognitivne nečistoće.
Priručnici za kurs vipasane sadržavali su obilje pravila koja su, površno gledano,
delovala razumljivo i razborito. Ali bilo ih je tako mnogo. Nema krađe, nema ubijanja
nijednog živog stvorenja, nema laži, nema seksualne aktivnosti, nema opojnih sredstava,
nema nikakvih čulnih uživanja, nema pisanja, hvatanja beleški, penkala ni olovaka, ni
čitanja, nema muzike ni radija ni telefona, ni luksuznih prostirki niti ikakvih telesnih
ukrasa, nema neskromne odeće, nema popodnevnih obroka (izuzev što se onima koji su tu
prvi put servira čaj i voće u pet). Napokon, učenicima je zabranjeno da dovode u pitanje
učiteljevo vođenje i instrukcije; moraju da pristanu na poštovanje discipline i da meditiraju
tačno onako kako im je rečeno. Samo sa takvim poslušnim stavom, govorio je Goenka,
moguće je dostići prosvetljenje.
Pam je načelno bila spremna da Goenki pokloni poverenje. Na kraju, on je bio predan
čovek koji je svoj život posvetio upućivanju u vipasanu. Naravno, bio je određen svojom
kulturom. A ko nije? I zar se Indija nije uvek povijala pod teretom religijskih rituala i krute
društvene raslojenosti? Uz to, volela je Goenkin divni glas. Svake noći ushićivalo ju je
njegovo duboko zvonko pojanje svetih budističkih tekstova na drevnom pali jeziku. Na
sličan način bila je dirnuta ranohrišćanskom duhovnom muzikom, naročito vizantijskim
liturgijskim pojanjem, kao i pojcima u sinagogama, a jednom su je u nekom turskom selu
paralisale hipnotičke melodije mujezina koji je pet puta dnevno pozivao narod na molitvu.
Iako predana učenica, bilo joj je teško da svoje disanje prati petnaest minuta a da ne
upadne u neku od sanjarija o Džonu. No, postepeno su nastupile promene. Nekadašnji
razdvojeni scenariji stopili su se u jedan: iz nekog medija - televizije, radija ili novina -
doznaje da je Džonova porodica poginula u avionskoj nesreći. Tu scenu je stalno zamišljala.
Od nje joj je bilo muka, ali ju je i dalje odigravala.
Kako su dosada i nervoza rasli, počela je da se interesuje za male domaće poslove.
Kada se pri dolasku prijavljivala u kancelariji (i na svoje iznenađenje saznala da se
desetodnevni boravak ne naplaćuje), primetila je male kese deterdženta u ašramskoj
prodavnici. Trećeg dana je kupila jednu i od tada provodila mnogo vremena iznova perući
istu odeću i kačeći je na konopac iza spavaonice (kakav nije videla još od detinjstva), da bi
kasnije iz sata u sat pratila proces sušenja. Koji grudnjak i koje gaćice se najbrže suše?
Koliko sati noćnog sušenja odgovara jednom satu dnevnog sušenja? Ili, sušenja u senci
nasuprot sušenju na suncu? Ili kako se suši isceđena odeća u odnosu na neisceđenu?
Četvrtog dana nastupio je veliki događaj: Goenka je počeo da ih uči vipasani. Ta
tehnika je jednostavna i jasna. Učenici dobijaju uputstvo da meditiraju na svoje teme sve
dok se ne javi neki osećaj - svrab, žmarci, peckanje, možda osećanje blage jeze ispod skalpa.
Kada prepozna senzaciju, učenik samo treba da je prati, ništa više. Usredsređenost na
svrab. Kako izgleda? Gde odlazi? Koliko traje? Kada nestane (što se uvek dešava), meditant
se pomera na sledeći deo tela, lice, i proučava nadražaje kao što su golicanje u nozdrvama i
peckanje ispod kapaka. Kada se ovi stimulusi pojačaju, opadnu i nestanu, učenik prelazi na
vrat, ramena, sve dok ne ispita svaki deo tela, sve do stopala, a onda u obrnutom smeru sve
do temena, ponavljajući isti proces više puta.
Goenka je na večernjim predavanjima saopštavao načela ove tehnike. Ključni koncept
je anitya - nepostojanost. Potpuno prihvatanje nepostojanosti svake fizičke senzacije mali je
korak do prenošenja principa anitye na sve životne događaje i neprijatnosti. Sve će proći, i
doživećemo smirenje ukoliko zadržimo poziciju posmatrača i naprosto ispratimo prizor
koji promiče.
Nakon dva-tri dana vežbanja vipasane, za Pam je taj proces postao manje tegoban jer
je razvila veštinu i brzinu fokusiranja na telesne senzacije. Sedmog dana, na svoje čuđenje,
čitav proces postao je automatski i ona je započela „čišćenje”, baš kako je Goenka
predvideo. Bilo je to kao da joj je neko na glavu sipao teglu meda i on se polako i delikatno
slivao sve do njenih stopala. Mogla je da oseti komešanje, gotovo seksualno brujanje, kao
zujanje bumbara svuda oko nje, dok je med curio nadole. Sati su leteli. Uskoro je odbacila
stolicu i stopila se sa trista drugih učenika koji su u pozi lotosa sedeli ispred Goenke.
Naredna dva dana čišćenja bila su ista i oba su brzo prošla. Devetog dana ležala je
budna - spavala je loše kao i ranije, ali ju je to manje brinulo pošto je od drugog asistenta
(od Manila je odustala), jedne Burmanke, čula da je nesanica tokom vipasana treninga
krajnje uobičajena; očito da prolongirana meditativna stanja čine san manje potrebnim.
Asistentkinja je takođe razjasnila misteriju policijskih pištaljki. U južnoj Indiji noćni čuvari
rutinski duvaju u pištaljke dok kruže teritorijom koju pokrivaju. To je preventivna mera
kojom se upozoravaju lopovi, kao što malo crveno svetlo na komandnoj tabli automobila
upozorava kradljivce na postojanje aktiviranog auto-alarma.
Često se dešava da je prisustvo repetitivnih misli najočiglednije tek kada one iščeznu, i
Pam je sa iznenađenjem konstatovala da čitava dva dana nije pomislila na Džona. Džon je
iščezao. To beskrajno klupko fantazije zamenilo je medeno brujanje čišćenja. Kako je bio
čudan taj uvid da sada nosi svoj lični izvor zadovoljstva, koji se mogao uvežbati da luči
endorfinsko dobro raspoloženje. Počinjala je da razume zašto ljudi postaju zavisni, zašto
dugo borave u centrima za meditaciju, nekad mesecima, nekad godinama.
Sad kad je najzad pročistila um, zašto nije bila ushićena? Upravo suprotno, na njen
uspeh pala je senka. Misli joj je mračilo nešto što je imalo veze sa uživanjem u čišćenju.
Mozgajući o ovoj zagoneci utonula je u laki polusan, a nekoliko trenutaka potom uznemirilo
ju je neobično snoviđenje: jedna zvezda na malenim nožicama, sa cilindrom i štapom,
stepovala je duž pozornice njene svesti. Zvezda koja pleše! Tačno je znala šta ova slika
znači. Od svih aforizama koje su ona i Džon razmenjivali i voleli, među omiljenima joj je bila
Ničeova rečenica iz Zaratustre: „Čovek mora u sebi imati haos da bi porodio zvezdu koja
pleše.”
Naravno. Sada je razumela koren svoje ambivalencije prema vipasani. Goenka se držao
svojih reči. Pružio je tačno ono što je obećao: staloženost, smirenost ili, kako je obično
govorio, protivtežu. Ali, po koju cenu? Da je Šekspir upražnjavao vipasanu, da li bi Lir ili
Hamlet bili rođeni? Da li bi ijedno remek-delo zapadne kulture bilo napisano? U misli joj je
doplovio jedan od Čepmenovih kupleta:

Sve što je večno napisano je perom

umočenim u sokove noći.

Namočiti sokovima noći - to je zadatak velikog pisca - da uroni u sokove noći, da zauzda
moć tame da bi stvarao umetnička dela. Kako bi drugačije uzvišeni mračni autori - Kafka,
Dostojevski, Virdžinija Vulf, Hardi, Kami, Silvija Plat, Po - osvetlili tragediju u ljudskoj
egzistenciji? Ne izmeštanjem iz života, niti sedeći u naslonjači i posmatrajući prizore koji
promiču.
Iako je tvrdio da njegovo učenje nema versku dimenziju, Goenkin budizam se ipak
pomaljao. U večernjim predavanjima koja su imala izvesnu reklamnu notu nije mogao da ne
naglasi da je vipasana bila Budin lični metod meditacije, koji je on, Goenka, sada ponovo
predstavljao svetu. To joj nije smetalo. Malo je znala o budizmu; pročitala je jedan bazični
tekst u avionu za Indiju i bila impresionirana snagom i verodostojnošću Budine četiri
plemenite istine:

1. Život je patnja.
2. Patnju uzrokuju vezivanja (za objekte, ideje, osobe, za sam opstanak).
3. Postoji lek za patnju: prestanak želje, vezivanja, sopstva.
4. Postoji posebna staza do egzistencije bez patnje: put od osam koraka ka
prosvetljenju.
 Sada je ponovo o tome razmišljala. Dok je gledala oko sebe učenike u transu, smirene
asistente, askete u planinskim pećinama, zadovoljne životom posvećenim vipasana
pročišćenju, pitala se da li su te četiri istine baš toliko istinite. Da li je Buda bio u pravu? Da
nije cena leka gora od same bolesti? U zoru sledećeg jutra zapala je u još veću sumnju
posmatrajući malu grupu džainistkinja koje su išle u kupatilo. Džainisti se do apsurda
zavetuju da ne ubijaju: šepuckale su niz stazu mučenički sporo, kao rakovi, jer su prvo
morale da pažljivo očiste šljunak pred sobom iz straha da ne zgaze nekog insekta - i jedva
disale pod maskama od gaze koje su sprečavale da udahnu i najsićušnijeg živog stvora.
Gde god bi pogledala, videla je odbacivanja, žrtvovanja, ograničenja i odustajanja. Šta
se to desilo sa životom? Sa radošću, ekspanzijom, strašću, carpe diem?
Da li je život toliko bolan da ga treba žrtvovati zbog smirenosti? Možda su četiri
plemenite istine kulturološki uslovljene? Možda su i bile istine pre 2500 godina, u zemlji
preplavljenoj ljudima, siromaštvom, glađu, bolešću, klasnim ugnjetavanjem i lišenoj nade u
bolju budućnost. Ali, da li su to istine danas, i za nju? Nije li Marks bio u pravu? Zar nisu sve
religije zasnovane na oslobađanju ili boljem životu u budućnosti bile namenjene
siromašnima, patnicima, porobljenima?
No, upitala se (nakon nekoliko dana plemenite tišine mnogo je sa sobom razgovarala),
nije li nezahvalna? Odaj poštovanje tamo gde treba. Zar vipasana nije obavila svoj posao -
umirila um i ugušila opsesivne misli? Zar nije uspela tamo gde nisu dali rezultata ni njeni
najveći napori, ni Džulijusovi, ni članova grupe? Možda da, možda ne. Možda to i nije fer
poređenje. Na kraju krajeva, sa Džulijusom je imala ukupno osam grupnih seansi - dvanaest
sati - dok je vipasana iziskivala stotine sati - deset punih dana, plus vreme i napor potreban
da se pređe pola sveta. Šta bi bilo da su Džulijus i grupa radili sa njom toliko dugo?
Njen rastući cinizam ometao je meditaciju. Pročišćavanje je prestalo. Gde li je nestajalo
to delikatno, milozvučno, šumno zadovoljstvo? Sa svakim novim danom njeno meditiranje
je regrediralo; nije napredovalo dalje od njenog temena. Oni nežni žmarci, ranije tako
lahorasti, nisu nestali već su bivali sve grublji - trnjenje se pretvorilo u ubode, a zatim u
uporno peckanje koje dalja meditacija nije uspevala da otkloni.
Čak je rani rad u anapana-sati bio poništen. Bedem njenog mira, izgrađen
meditiranjem na dah, srušio se, a zapljusnuo ju je talas neposlušnih misli o mužu, Džonu,
osveti i avionskim nesrećama. Neka ih. Videla je Erla onakvog kakav je - ostarelo dete s
velikom nabranim usnama spremnim da zgrabe svaku bradavicu na koju naiđu. I Džona -
jadnog, mlakog, malodušnog Džona, i dalje nespremnog da shvati da svako „da” znači neko
„ne”. I Viđaja takođe, koji je izabrao da život, novinu, avanturu, prijateljstvo prinese na oltar
velikog Boga, Smirenosti. Upotrebi pravu reč za celu tu gomilu, reče sebi. Kukavice. Moralne
kukavice. Nijedan te ne zaslužuje. Pusti ih niz vodu. Javila joj se jedna moćna slika: svi ti
muškarci, Džon, Erl, Viđaj, stoje u džinovskoj klozetskoj šolji, preklinju podignutih ruku, a
njihov vrisak za pomoć jedva se čuje od huke puštene vode! To je bila slika vredna
meditiranja.
Cvet odgovori: Ti, budalo!
Zamišljaš da cvetam da bih bio viđen?
Cvetam zbog sebe, jer mi to pričinjava
zadovoljstvo, ne zbog drugih.
Moja radost se sastoji u mom postojanju
i mom cvetanju.

19

Narednu seansu Boni je otvorila izvinjenjem. „Izvinjavam se svima što sam prošle
nedelje izašla. Nije trebalo da to uradim, ali... ne znam... bilo je izvan moje kontrole.”
„Đavo te je naterao”, podsmehnu se Toni.
„Baš smešno, Toni. U redu, znam šta hoćeš da kažeš. Izabrala sam da to uradim zato što
sam bila iznervirana. Je li bolje?” Toni se nasmeši i podiže palac u znak odobravanja.
Nežnim glasom koji je uvek koristio kada se obraćao ženama u grupi, Gil reče Boni,
„Posle tvog odlaska prošli put, Džulijus je pretpostavio da si se razbesnela jer si ovde bila
ignorisana - grupa je u suštini odigrala ono što si opisala da ti se stalno dešavalo u
detinjstvu.”
„Nešto tako. Osim što nisam bila besna. Povređena je bolji izraz.”
„Znam šta znači bes”, reče Rebeka. „Na mene si, bogami, bila itekako besna.”
Boni se smrači i okrete ka Rebeki. „Prošle nedelje si rekla da je Filip pronašao
objašnjenje zbog čega nemaš drugarice. Ali, kod mene to ne prolazi. Zavist zbog dobrog
izgleda nije razlog zašto ih nemaš, ili bar nije za to što se ti i ja nismo zbližile; pravi razlog je
što te žene zapravo ne zanimaju - ili, bar te ja ne zanimam. Kad god mi se ovde obratiš, to je
uvek s ciljem da se razgovor vrati na tebe.”
„Dam ti feedback o načinu na koji vladaš - ili, uglavnom, ne vladaš besom, a budem
optužena da sam egocentrična”, Rebeka se nakostreši. „Želiš li ili ne želiš feedback. Zar to
nije smisao ove grupe?”
„Želim feedback o meni. Ili o meni i o još nekom drugom. A uvek je o tebi. Ili o tebi i
meni - toliko si privlačna da se sve vraća na tebe, a udaljava od mene. Ne mogu s tobom da
se takmičim. Nisi samo ti kriva; i ostali tome doprinose. Htela bih svima da postavim jedno
pitanje.”
Boni okrete glavu kako bi redom pogledala svakog člana, te reče: „Nikada vas nisam
stvarno zainteresovala - zašto?” Muškarci u prostoriji oboriše poglede. Nije sačekala
odgovor, već je nastavila: „I, drugo, Rebeka, ono što ti govorim o prijateljicama za tebe nije
novost. Dobro se sećam da ste ti i Pam imale identičnu rundu na tu temu.”
 Okrenu se ka Džulijusu. „Kad pomenuh Pam, baš sam htela da te pitam ima li nekih
vesti od nje? Kad se vraća? Nedostaje mi.”
„Ovo je bilo brzo!” reče Džulijus. „Majstorski si se izvukla! Pustiću te da zbrišeš na
trenutak i odgovoriću na pitanje o Pam, uglavnom zato što sam i hteo da vam saopštim da
se javila mejlom iz Bombaja. Završila je boravak u centru za meditaciju i uskoro se vraća u
Ameriku. Trebalo bi da je tu na sledećoj seansi.”
Okrenuvši se ka Filipu, reče: „Sećaš li se, pomenuo sam ti Pam, našu odsutnu članicu.”
Filip uzvrati kratkim klimanjem glave.
„A ti, Filipe, ti si majstor brzog klimanja glavom”, reče Toni. „Zadivljujuće je kako
ostaješ usred stvari a da nikog ne gledaš i ne kažeš mnogo. Pogledaj šta se sve oko tebe
dešava. Boni i Rebeka se zbog tebe prepiru. Kako se osećaš povodom toga? Kako se osećaš
u grupi?”
Pošto Filip nije odmah odgovorio, Toniju je postalo neprijatno. Pogledom je prešao po
prisutnima. „Ma šta je ovo? Osećam se kao da ovde kršim neko pravilo, kao da sam prdnuo
u crkvi. Samo sam mu postavio isto pitanje koje svako svakom postavlja.”
Filip prekide kratku tišinu. „Imaš pravo. Treba mi vremena da organizujem misli. Evo o
čemu sam razmišljao. Boni i Rebeka imaju slične probleme. Boni ne podnosi to što nije
popularna, dok Rebeka ne podnosi to što više nije popularna. Obe su taoci kaprica tuđih
mišljenja. Drugim rečima, njihova sreća je u rukama i glavama drugih. I za obe je isto
rešenje: što više imamo u sebi, manje želimo od drugih.”
U tišini koja je usledila gotovo da su se mogli čuti zvuci cerebralnog žvakanja dok je
grupa pokušavala da svari Filipove reči.
„Ne izgleda kao da će iko od vas odgovoriti Filipu”, reče Džulijus, „pa ću ja pomenuti
grešku koju mislim da sam maločas napravio. Boni, nije trebalo da te pratim u izvrdavanju
pomoću Pam. Ne želim da se ponovi prošla nedelja, kada se nismo bavili tvojim potrebama.
Nekoliko minuta govorila si o tome zašto te grupa često prenebregava i ja sam pomislio da
si učinila hrabar korak uputivši svima pitanje zbog čega ih nisi zainteresovala. A pogledaj
šta se onda desilo: u istom dahu si se prebacila na Pamin povratak u grupu i presto, za samo
tren, tvoje pitanje je otišlo u istoriju.”
„I ja sam to primetio”, reče Stjuart. „Dakle, Boni, izgleda da sve činiš da te mi
ignorišemo.”
„To je dobar feedback.” Boni klimnu glavom. „Vrlo dobar. Verovatno to mnogo radim. I
razmisliću o tome.”
Džulijus nije popuštao. „Cenim što nam zahvaljuješ, ali ne mogu da se otmem utisku da
radiš istu stvar i sada. Zar nam zapravo ne kažeš dovoljno je bilo fokusa na mene. Trebalo
bi da imam jedno Boni-zvono i zazvonim svaki put kada sebe isključiš.”
„Pa šta ja to radim?”, upita Boni.
„Daj nam razlog zbog kojeg nemaš pravo da od nas tražiš feedback”, predloži Džulijus.
„Pretpostavljam da se naprosto ne osećam dovoljno važnom.”
„A da li je u redu da drugi ovde prisutni imaju tu vrstu zahteva?”
„O, da.”
„To znači da su drugi ovde prisutni važniji od tebe?”
Boni potvrdno klimnu glavom.
„Onda, Boni, probaj ovo”, nastavi Džulijus, „pogledaj u svakog i odgovori: Ko je u grupi
važniji od tebe? I zašto?” Mogao je čuti sebe kako prede od zadovoljstva. Zaplovio je
poznatim vodama. Po prvi put nakon dužeg vremena, u svakom slučaju otkako je Filip ušao
u grupu, znao je tačno šta radi. Učinio je ono što dobar grupni terapeut treba da učini:
preveo je jedan od pacijentovih glavnih problema u sada-i-ovde, gde se može neposredno
istražiti. Uvek je mnogo produktivnije fokusirati se na sada-i-ovde, nego raditi na
pacijentovim rekonstrukcijama događaja iz prošlosti ili iz aktuelnog života izvan grupe.
Okrenuvši se da baci brz pogled na svakog člana, Boni reče: „Svako ovde je važniji od
mene, mnogo važniji.” Lice joj se zajapurilo, disanje ubrzalo. Iako je žudela za pažnjom, bilo
je očigledno da je sada najviše želela da bude nevidljiva.
„Budi konkretna, Boni”, podsticao ju je Džulijus. „Ko je važniji? Zašto?”
Boni pogleda unaokolo. „Svi ovde. Ti, Džulijuse - vidi kako pomažeš svima. Rebeka je
Rebeka, obara s nogu, lepa, uspešan advokat, ima divnu decu. Gil je finansijski direktor
velike bolnice, pored toga što je i dasa. Stjuart - on je prezauzeti doktor, pomaže deci,
pomaže roditeljima; na njemu je etiketa uspeha. Toni...” Boni zastade na trenutak.
„Daaakle? Ovo će biti zanimljivo.” Toni, odeven kao i obično u farmerke, crnu majicu i
patike poprskane farbom, zavali se u stolicu.
„Kao prvo, Toni, ti si ti - bez poze, bez igara, samo čista iskrenost. Pljuješ po svom
zanimanju, ali ja znam da nisi običan stolar; ti si verovatno umetnik u svom poslu - vidim
taj BMW u kojem ćeš odmagliti odavde. A i ti si dasa, sviđaš mi se u tim uskim majicama.
Koliko sam rizikovala?” Boni je prošla pogledom po krugu u kom su sedeli. „I, ko još? Filip -
imaš opasnu inteligenciju, znaš sve - ti si profesor, bićeš terapeut, ono što kažeš svakoga
fascinira. A Pam? Pam je predivna, univerzitetski profesor, slobodan duh; izaziva pažnju;
svuda je bila, svakoga poznaje, sve je čitala, može da parira bilo kome.”
„Ima li reakcija na Bonino objašnjenje zašto je manje važna od svakog ovde?” Džulijus
je pogledom kružio po grupi.
„Njen odgovor po meni nema smisla”, reče Gil.
„Možeš li to njoj da kažeš?”
„Izvini, ono što mislim je - ne želim da te uvredim - ali, Boni, tvoj odgovor zvuči
regresivno...”
„Regresivno?” Boni napravi grimasu zbunjenosti.
„Pa, ova grupa postoji jer smo svi mi samo ljudska bića koja pokušavaju da se na
human način povežu sa drugima, i svoje uloge, zvanja, novac i BMW automobile ostavljamo
ispred vrata.”
„Amin”, reče Džulijus.
„Amin”, Toni upade i dodade: „slažem se sa Gilom i, samo da se zna, kupio sam taj
sportski BMW polovan, a sledeće tri godine ću biti u dugovima.”
„I Boni”, Gil nastavi, „u svom kruženju si se usredsredila na ono eksterno - profesije,
novac, uspešnu decu. Ništa od toga nema veze s pitanjem zašto si najmanje važna osoba u
ovoj sobi. Ja te smatram veoma važnom. Ti si ključni član; trudiš se oko svih nas; topla si,
velikodušna; čak si mi u onoj situaciji kad nisam hteo da idem kući, ponudila da prespavam
kod tebe. Brineš o fokusu grupe; ovde obavljaš težak posao.”
Boni se nije dala. „Ja sam živa dosada. Čitavog života se stidim svojih roditelja
alkoholičara, uvek lažem o svojoj porodici. To što sam te pozvala u svoju kuću, Gil, za mene
je velika stvar - nikada nisam mogla da pozovem drugare u strahu da će se moj otac pojaviti
pijan. Da bude gore, moj bivši muž je bio pijanica, ćerka mi je zavisnik od heroina...”
 „I dalje izbegavaš ono glavno”, reče Džulijus. „Govoriš o svojoj prošlosti, ćerki, svom
bivšem, svojoj porodici... ali ti, gde si ti?”
„Ja sam sve to, sastojim se od svega toga; i šta drugo mogu biti? Ja sam dosadna
zdepasta bibliotekarka, ono što radim je katalogizacija knjiga... Ja... ne znam na šta misliš.
Konfuzna sam, ne znam gde sam, ni ko sam.” Zaplakala je, izvukla papirnu maramicu,
glasno izduvala nos, zatvorila oči, podigla ruke i počela da njima kruži po vazduhu,
mrmljajući kroz jecaje, „Dosta mi je, danas ovoliko mogu da podnesem.”
Džulijus se prebacio u drugu brzinu i obratio čitavoj grupi. „Da pogledamo šta se
dešavalo poslednjih nekoliko minuta. Ko ima reakcije ili zapažanja?” Uspevši da prebaci
grupu u sada-i-ovde, prešao je na sledeći korak. Po njemu, terapijski rad se sastojao iz dve
faze: prva je interakcija, često emotivna, a druga, razumevanje te interakcije. To je način na
koji terapija treba da se odvija - smenjivanje sekvenci evociranja emocija i njihovog
razumevanja. Nastojao je da grupu pomeri u drugu fazu rekavši „Napravimo korak unazad i
nepristrasno pogledajmo šta je upravo izašlo na videlo.”
Stjuart se upravo spremao da opiše sled događaja, kada je Rebeka uskočila: „Mislim da
je bilo značajno što nam je Boni navela razloge zbog kojih se oseća nevažnom, a onda
pretpostavila da ćemo se svi s tim složiti. Tada je postala konfuzna i zaplakala, i rekla da joj
je dosta - i ranije sam primetila da to radi.”
Toni reče, „Daaa. Slažem se. Boni, tebi prorade emocije kad god dobiješ mnogo pažnje.
Da li ti je neprijatno kad si pod reflektorima?”
I dalje jecajući, Boni prozbori: „Trebalo bi da budem zahvalna, ali pogledajte kakvu
sam zbrku napravila. Koliko bi samo drugi bolje iskoristili ovo vreme.”
„Pre neki dan”, reče Džulijus, „razgovarao sam sa kolegom o jednoj njegovoj
pacijentkinji. Rekao je kako ona ima običaj da hvata strelice koje su joj upućene i njima
samu sebe bode. Možda ću biti pomalo slobodan, Boni, ali to mi je palo na pamet kada sam
video kako neke stvari shvataš i kako sebe kažnjavaš.”
„Jasno mi je da ste svi izgubili živce sa mnom. Valjda još uvek ne znam kako da
upotrebim grupu.”
„Znaš šta ću ti reći. Ko tačno ovde nema živce? Pogledaj okolo.” Grupa je sa sigurnošću
mogla da računa na ovo Džulijusovo pitanje. Nikada nije dozvolio da neka ovakva izjava
prođe a da je ne izoštri i ne upita za konkretna imena.
„Pa, mislim da je Rebeka želela da prestanem.”
„Štaaa? Zašto ja...”
„Sačekaj trenutak, Rebeka.” Džulijus je bio neuobičajeno direktivan. „Boni, šta si tačno
videla? Koje znake si uočila?”
„Kod Rebeke? Pa, ćutala je, nije ni reč izgovorila.”
„Ne mogu da pobedim. Dala sam sve od sebe da ćutim kako me ne bi optužila da
skrećem pažnju sa tebe. Zar ne prepoznaješ da je to nešto dobro?”
Boni je htela da odgovori, ali ju je Džulijus zamolio da navede kome još je bilo dosadno.
„Ne mogu da ukažem ni na šta konkretno. Jednostavno znaš kad je ljudima dosadno. Ja
sam sebi dosadna. Filip me nije gledao, ali on inače nikog ne gleda. Znam da je grupa
očekivala da Filip nešto kaže. Ono što je rekao o popularnosti bilo je daleko zanimljivije od
moje kuknjave.”
 „Pa, meni nisi bila dosadna”, odgovori Toni, „a nisam video ni da se iko drugi
dosađivao. Niti je ono što je Filip imao da kaže bilo zanimljivije; toliko govori iz glave da me
njegovi komentari ne pomeraju. Čak ih se ni ne sećam.”
„Ja se sećam”, reče Stjuart. „Toni, posle tvog komentara da je on centar zbivanja uprkos
tome što govori tako malo, rekao je da Boni i Rebeka imaju vrlo sličan problem. Obe se
preterano opterećuju mišljenjem drugih: Rebeka je previše naduvana, a Boni izduvana -
tako nekako.”
„Opet samo snimaš”, reče Toni, praveći pantomimski pokret kao da fotografiše.
„Tačno. Treba da me podsećaš - jasno mi je - manje opservacija, više osećanja. Dakle,
slažem se da je Filip nekako u centru iako ne govori mnogo. I kao da kršimo pravila kada ga
s bilo čim konfrontiramo.”
„To je opservacija i mišljenje, Stjuarte”, reče Džulijus. „Možeš li da uđeš u osećanja?”
„Pa, pretpostavljam da osećam nekakvu zavist zbog Rebekinog zanimanja za Filipa.
Čudno mi je što niko njega nije pitao kako se zbog toga oseća - ovo i ne izgleda kao neko
osećanje, zar ne?”
„Bliže si”, odgovori Džulijus. „Prva generacija posle osećanja. Nastavi.”
„Plašim se Filipa. Previše je pametan. Takođe osećam da me ignoriše, a ne volim kad
sam ignorisan.”
„Bingo, Stjuarte, sad si izoštrio”, reče Džulijus. „Imaš li pitanja za Filipa?” Trudio se da
zadrži mek i suptilan ton. Posao mu je bio da pomogne grupi da Filipa uključi, a ne da ga
uplaši i isključi time što će insistirati da uradi nešto na način koji još uvek nije moguć. Zbog
toga se obratio Stjuartu, a ne Toniju koji je bio skloniji konfrontiranju.
„Naravno, ali teško je Filipu postavljati pitanja.”
„On je ovde, Stjuarte.” Još jedno fundamentalno Džulijusovo pravilo: nikada ne
dozvoliti da članovi jedni o drugima govore u trećem licu.
„Dakle, to je problem. Teško je sa njim razgovarati...” Stjuart se okrenu ka Filipu,
„Mislim, teško mi je da ti se obraćam jer me nikada ne gledaš. Evo, ni sada. Zašto je to tako?”
„Više volim da se ne otkrivam”, reče Filip, zureći i dalje u plafon.
Džulijus je bio spreman da uskoči u razgovor po potrebi, ali Stjuart je ostao strpljiv.
„Ne pratim te.”
„Ako mi nešto zatražiš, hoću da istražujem u sebi, bez ikakvih ometanja, kako bih ti dao
najbolji mogući odgovor.”
„Ali, kad me ne gledaš, osećam da nemamo kontakt.”
„Moje reči mora da ti govore nešto drugo.”
„A kako bi bilo i da šetaš i da žvačeš gumu?”, upade Toni.
„Pardon?” Filip je, zbunjen, okrenuo glavu ka Toniju, ali ga nije pogledao.
„Na primer, kako bi bilo da radiš oboje u isto vreme - da ga gledaš i da daješ dobar
odgovor?”
„Važnije mi je da pretražujem po sebi. Susret pogledima me odvlači od traganja za
odgovorom koji drugi možda želi da čuje.”
Nastupila je tišina dok su Toni i ostali mozgali o onome što je Filip rekao. Onda je
Stjuart postavio sledeće pitanje: „Pa, da te pitam, Filipe, sva ta diskusija o Rebekinom
šepurenju pred tobom - kako si se zbog toga osećao?”
„Znaš”, Rebekine oči su sevale, „zaista počinjem ovo da mrzim, Stjuarte... kao da se
Bonina fantazija pretočila u jevanđelje.”
 Stjuart nije dozvolio da bude ometen. „U redu, u redu. Izbriši to pitanje. Filipe, a pitaću
te sledeće: kako si se osećao povodom čitave rasprave o tebi na prošloj seansi?”
„Rasprava je bila veoma zanimljiva i vrlo sam joj posvećen.” Filip pogleda u Stjuarta i
nastavi: „Ali nemam emotivnih reakcija, ako me to pitaš.”
„Nikakvih? Teško da je to moguće”, odgovori Stjuart.
„Pre nego što sam došao u grupu pročitao sam Džulijusovu knjigu o grupnoj terapiji i
bio spreman za ono što će se desiti na ovim seansama. Ponešto sam očekivao: da ću biti
predmet radoznalosti, da ću za neke biti dobrodošao, za neke ne, da će uspostavljena
hijerarhija moći biti poremećena mojim dolaskom, da će me žene možda gledati
blagonaklono, a muškarci ne, da će glavnijim članovima eventualno smetati moj dolazak,
dok će me manje uticajni štititi. Pošto sam sve ovo anticipirao, formirao sam nepristrasno
viđenje dešavanja u grupi.”
Stjuart je, kao i Toni pre njega, ostao zatečen Filipovim odgovorom i utonuo je u tišinu
kako bi o njemu razmislio.
Džulijus prozbori: „Imam malu dilemu...” Zastao je na trenutak. „S jedne strane”,
nastavi, „osećam da je važno da pratimo ovaj razgovor sa Filipom, ali sam isto tako zabrinut
zbog Rebeke. Gde si ti, Rebeka? Deluješ uznemireno, i znam da si htela da se uključiš.”
„Osećam se pomalo zgnječeno danas, i isključeno, ignorisano. Od strane Boni, Stjuarta.”
„Nastavi.”
„Mnogo toga negativnog je stiglo na moju adresu - da sam egocentrična, da me ne
zanimaju žene prijatelji, da sam se nameštala Filipu. To me je ubolo. I to mi se ne sviđa.”
„Znam kako se osećaš” reče Džulijus. „I ja imam te iste automatske reakcije na kritiku.
Ali, reći ću ti šta sam naučio da uradim s tim. Prava stvar je da feedback shvatiš kao poklon.
Prvo treba da proceniš da li je tačan. Ja postupam tako što proveravam sa sobom i pitam se
da li se to slaže sa mojim iskustvom mene samoga. Da li neki deo, makar i trunčica, bar pet
posto, izgleda istinito? Pokušavam da se setim da li sam i ranije dobijao taj isti feedback.
Razmislim s kim bih još mogao da ga proverim. Zapitam se da li je neko pronikao u jednu
od mojih slepih mrlja, da li vidi nešto što ja ne vidim. Možeš li to da probaš?”
„Nije lako, Džulijuse. Osećam kao da me nešto steže.” Rebeka lupnu rukom po grudima.
„Baš ovde.”
„Daj toj stegnutosti glas. Šta ona kaže?”
„Kaže, ’Kako li ja izgledam?’ To je sramota. Otkrivena sam. Primećeno je da se igram s
kosom. Zbog toga se ježim, i želim da kažem, ’Nije to vaša stvar - to je moja kosa - radiću s
njom šta hoću?’”
Džulijus je progovorio s maksimumom profesorske intonacije: „Pre mnogo godina
postojao je terapeut po imenu Fric Perls, koji je osnovao školu geštalt terapije. Danas ga ne
spominju mnogo, no puno je radio sa telom - znate ono, ’Pogledaj šta sada radi tvoja leva
ruka,’ ili ’Primećujem da često gladiš bradu.’ Tražio bi od pacijenata da pojačaju taj pokret:
’Stegni jače levu pesnicu,’ ili ’Gladi bradu još više i prati ono što se pojavljuje.’
Uvek sam mislio da u Perlsovom pristupu ima rezona jer se mnogo našeg nesvesnog
izražava kroz telesne pokrete kojih takođe nismo svesni. Ali u terapiji to nikada nisam
nešto naročito koristio. Zašto? Upravo zbog ovoga što se sada događa, Rebeka. Često se
uvredimo kada drugi primete da radimo nešto čega nismo svesni. Razumem koliko ti je
neprijatno, ali ipak, možeš li da zastaneš i sagledaš ima li taj feedback išta vredno u sebi?”
 „Drugim rečima, kažeš mi, ’budi zrela’. Pokušaću.” Uspravila se, udahnula i u odlučnom
maniru započela, „Prvo, tačno je da volim pažnju i da sam na terapiju došla uznemirena što
starim i što muškarci više neće zuriti u mene. Možda sam i zavodila Filipa, ali ne svesno.”
Obratila se grupi. „Prema tome, mea culpa. Volim da mi se dive, volim da me vole i
obožavaju, volim ljubav.”
„Platon je”, Filip se ubaci, „smatrao da je ljubav u onome ko voli, a ne u onome ko je
voljen.”
„Ljubav je u onome ko voli, a ne u onome koje voljen - sjajan citat, Filipe”, reče Rebeka,
uputivši mu osmeh. „Vidiš, to je ono što mi se sviđa kod tebe. Komentari poput ovog
otvaraju mi oči. Mislim da si zanimljiv, i privlačan.”
Okrenu se prema grupi. „Da li to znači da sa njim želim aferu? Ne! Poslednja koju sam
imala ugrozila mi je brak, i više ne tražim nevolju.”
„Pa, Filipe”, upita Toni, „osećaš li nešto u vezi sa ovim što je Rebeka rekla?”
„Već sam izjavio da mi je životni cilj da želim što manje i da znam što više. Ljubav,
strast, zavođenje - to su moćni sentimenti, deo naše opreme za održanje vrste i, kao što je
Rebeka upravo razjasnila, mogu da dejstvuju nesvesno. No, sve u svemu, ove aktivnosti
služe da razum izbace iz koloseka i ometu moja intelektualna nastojanja, te s njima neću da
imam ništa.”
„Kad god te nešto pitam, daš odgovor sa kojim je teško ne složiti se. Ali nikada ne
odgovoriš na pitanje”, reče Toni.
„Mislim da je odgovorio”, uključi se Rebeka. „Bio je jasan u pogledu toga da ne želi
nikakvo emotivno vezivanje, da hoće da ostane slobodan i bistre glave. Mislim da Džulijus
kaže to isto - zbog toga su romantični odnosi u grupi tabu.”
„Kakav tabu?” Toni se obrati Džulijusu. „Nikada nisam čuo da je to pravilo glasno
izrečeno.”
„Nikad ga i nisam tako formulisao. Jedino bazično pravilo koje ste od mene čuli o
odnosima van seansi je da nema tajni, i ako ima susreta van grupe, oni koji to rade moraju s
tim izaći pred grupu. Ako to ne učine, imaju tajne, to gotovo uvek remeti rad grupe i
sabotira njihovu terapiju. Dakle, to je jedino pravilo o susretima van grupe. No, Rebeka,
hajde da ne izgubimo nit onoga što se dešava između tebe i Boni. Šta sada osećaš prema
njoj?”
„Pokrenula je neke teške teme. Da li je tačno da se ne družim sa ženama? Želim da
kažem da nije. Tu je moja sestra - bliske smo, na neki način i nekolicina drugih žena
advokata u kancelariji, ali, Boni, verovatno si ukazala na nešto - za mene definitivno ima
više naboja, više uzbuđenja u odnosima sa muškarcima.”
„Pada mi na pamet period koledža”, reče Boni, „i to kako nisam mnogo izlazila s
momcima, i kako sam se osećala odbačeno kada bi me neka drugarica, nimalo ne mareći,
otkačila u poslednjem trenutku zbog poziva mladića.”
„Da, ja bih to verovatno uradila”, priznade Rebeka. „U pravu si - muškarci i izlasci, oko
toga se sve vrtelo. Tada je to imalo nekog smisla; sada nema.”
Toni je još uvek pogledom proučavao Filipa i ponovo mu se obratio. „Znaš, na neki
način, ti ličiš na Rebeku. I ti zavodiš, ali to radiš pomoću dovitljivih, dubokoumnih slogana.”
„Mislim da hoćeš da kažeš”, reče Filip, zatvorenih očiju, duboko koncentrisan, „da moja
motivacija da iznosim zapažanja nije kakvom se čini: da zapravo služi sama sebi, da je
forma zavođenja pomoću koje, ako sam te dobro razumeo, nastojim da izazovem
interesovanje i divljenje Rebeke i drugih. Da li je to tačno?”
Džulijusa je hvatala nervoza. Šta god činio, fokus grupe se vraćao na Filipa. Pažnju su
mu zaokupljale bar tri konfliktne želje: prva, da zaštiti Filipa od prevelikog konfrontiranja,
druga, da spreči da Filipov bezlični stav skrene intimni tok razgovora i, treća, da pohvali
Tonijev napor da nokautira Filipa. Ali, uzevši sve u obzir, odlučio je da se neko vreme drži
po strani jer je grupa vladala situacijom. U stvari, upravo se dogodilo nešto važno: Filip je
po prvi put nekom odgovorio direktno, čak lično.
Toni klimnu glavom. „Na to sam mislio, izuzev što tu ima više od pukog interesovanja
ili divljenja. Probaj sa zavođenjem.”
„Da, to je dobra ispravka. Ali izraz šepurenje već ga podrazumeva, dakle sugerišeš da
moja motivacija parira Rebekinoj, to jest, da hoću nju da zavedem. To je solidna i razumna
hipoteza, da vidimo da li je i proverljiva.”
Tišina. Niko nije reagovao, a nije ni izgledalo da Filip očekuje odgovor. Nakon što je za
trenutak promislio, izgovorio je zatvorenih očiju: „Možda je najbolje pratiti proceduru
doktora Hercfelda...”
„Zovi me Džulijus.”
„Ah, da. Dakle, sledstveno Džulijusovoj proceduri, prvo moram da proverim da li je
Tonijeva hipoteza konsonantna sa mojim unutrašnjim iskustvom.” Zastade, odmahnu
glavom. „Ne nalazim dokaza za to. Pre mnogo godina oslobodio sam se vezanosti za javno
mišljenje. Čvrsto verujem da su najsrećniji ljudi oni koji ni za čim toliko ne žude koliko za
samoćom. Mislim tu na božanskog Šopenhauera, na Ničea i Kanta. Njihova poenta, a i moja,
jeste da čovek koji je iznutra bogat ne želi ništa spolja, osim negativnog poklona neometane
dokolice koja mu omogućava da uživa u svom bogatstvu - u svojim intelektualnim moćima.
Ukratko, dakle, zaključujem da moji doprinosi diskusiji nemaju poreklo u pokušaju da
ikoga zavedem ili da sebe uzdignem u vašim očima. Možda je ostalo pomalo od te želje;
mogu samo da kažem da toga nisam svestan. Ono čega sam svestan je žaljenje što tim
mislima jedino vladam, a nisam im sam doprineo.”
Tokom decenija vođenja terapijskih grupa Džulijus je iskusio mnogo perioda ćutanja,
ali tišina koja je usledila posle Filipovog odgovora nije ličila ni na jednu do sada. Nije to bila
tišina koja prati velike emocije, niti ona koja ukazuje na zavisnost, stid ili zbunjenost. Ne,
ova je bila drugačija, kao da je grupa naletela na neku novu vrstu, novi oblik života, recimo
na daždevnjaka sa šest očiju i pernatim krilima, pa ga krajnje oprezno i pažljivo, lagano
okružuje.
Rebeka je prva progovorila. „Biti zadovoljan, tražiti tako malo od drugih, nikada ne
žudeti za društvom - zvuči prilično usamljenički, Filipe.”
„Upravo suprotno”, reče Filip. „U prošlosti, kada sam žudeo za društvom, tražeći nešto
što mi drugi nisu davali, odnosno, nisu mogli da daju - tada sam znao za samoću. Poznavao
sam je vrlo dobro. Kada ti niko ne treba, to ne znači da si usamljen. Blažena izolacija je ono
što tražim.”
„A ipak si ovde”, obrati mu se Stjuart. „Veruj mi - ova grupa je zakleti neprijatelj
izolacije. Zašto se tome izlažeš?”
„Svaki mislilac mora nečim da plati svoj način života. Ili je srećnik pa ima
univerzitetsku stipendiju poput Kanta i Hegela, ili ima nezavisna sredstva kao Šopenhauer,
ili plaćeni posao, kao Spinoza koji je glačao sočiva da bi se izdržavao. Izabrao sam filozofsko
savetovanje kao svoj posao, a iskustvo u grupi je deo onoga što mi je potrebno za sertifikat.”
„To onda znači”, reče Stjuart, „ti si se upleo u našu grupu, ali s krajnjim ciljem da
drugima pomogneš da im takvo uplitanje ne bude potrebno.”
Filip je za trenutak oklevao, zatim klimnuo glavom.
„Samo da proverim da li sam te dobro razumeo”, reče Toni. „Ako se Rebeki dopadaš,
ako ti se nabacuje, šarmira te, šalje ti svoje fascinantne ubistvene osmehe, kažeš da to na
tebe ne utiče? Nimalo?”
„Ne, nisam rekao ’ne utiče’. Slažem se sa Šopenhauerom kada piše da je lepota
otvoreno pismo s preporukama koje srce čini sklonim da favorizuje osobu koja ga donosi.
Smatram da je prekrasno gledati nekoga ko je veoma lep. Ali isto tako kažem da tuđe
mišljenje o meni ne menja i ne sme da menja moje mišljenje o sebi.”
„Zvuči mehanički. Ne baš humano”, odvrati Toni.
„Ono što je stvarno za mene bilo nehumano je vreme kada sam dopuštao da moje
samovrednovanje pluta gore-dole u zavisnosti od onoga što dolazi od nevažnih drugih.”
Džulijus je zurio u Filipove usne. Bile su pravo čudo. Kako su samo precizno
reflektovale njegovu spokojnu pribranost, čvrste i bez drhtaja dok su oblikovale svaku reč u
istu savršenu zaokruženost visine i boje tona. Bilo je lako saosećati sa Tonijevom sve jačom
željom da Filipa naljuti. Ali znajući da Tonijeva impulsivnost može lako da eskalira, odlučio
je da je došao trenutak za skretanje razgovora u benignijem pravcu. Još nije nastupilo
vreme da se Filip konfrontira; ovo mu je bila tek četvrta seansa.
„Filipe, u ranijem komentaru upućenom Boni rekao si da ti je cilj da joj pomogneš. A
davao si savete i drugima - Gilu, Rebeki. Možeš li da kažeš nešto više o tome zašto to radiš?
Deluje mi kao da u tvojoj želji da posavetuješ ima nečeg više od običnog posla. Najzad,
nema finansijskih razloga da ovde pružaš svoju pomoć.”
„Trudim se da nikada ne gubim iz vida da smo svi osuđeni na postojanje ispunjeno
neminovnom bedom - postojanje koje niko od nas ne bi izabrao da smo te činjenice znali na
vreme. U tom smislu smo svi, kako je Šopenhauer rekao, sapatnici, i u životu su nam
neophodni tolerancija i ljubav bližnjih.”
„Opet Šopenhauer! Filipe, previše slušam o njemu - ko god da je - a premalo o tebi.”
Toni je govorio smireno, kao da je imitirao Filipov odmereni ton, ali mu je dah bio plitak i
ubrzan. U principu, Toni je lako ulazio u sukobe; u vreme kad je započeo terapiju, ne bi
prošla ni nedelja dana bez fizičkih obračuna u barovima, saobraćajnoj gužvi, na poslu ili
košarkaškom terenu. Iako nije bio krupne građe, bez straha se konfrontirao, izuzev u jednoj
situaciji - sudaru ideja sa obrazovanim rečitim napasnikom, baš onakvim kakav je bio Filip.
Od Filipa nije bilo znaka da će Toniju odgovoriti. Džulijus je prekinuo tišinu. „Toni,
izgleda kao da si zadubljen u misli. Šta ti prolazi kroz glavu?”
„Razmišljam o onome što je Boni rekla na početku seanse, kako joj nedostaje Pam.
Meni takođe. Danas mi nedostaje.”
Džulijus je bio iznenađen. Toni se navikao na Pamino tutorstvo i zaštitu. Njih dvoje su
ušli u neobičnu vezu - profesorka engleske književnosti i tetovirani primitivac. Koristeći
zaobilazan pristup, reče mu: „Toni, pretpostavljam da ti nije lako da kažeš, ’ Šopenhauer, ma
ko to bio’.”
„Pa, ovde smo valjda da govorimo istinu”, odgovori Toni.
„Baš tako, Toni”, reče Gil, „i ja takođe priznajem: ne znam ko je Šopenhauer.”
 „Sve što ja znam”, dodade Stjuart, „jeste da je čuveni filozof. Nemac, pesimista. Je l’ beše
devetnaesti vek?”
„Da, umro je 1860. u Frankfurtu”, reče Filip, „a što se tiče pesimizma, to pre smatram
realizmom. I, Toni, možda je tačno da Šopenhauera prečesto pominjem, ali imam dobar
razlog za to.” Izgledalo je kao da je Toni šokiran što mu se Filip lično obratio, mada ga ni
tada nije pogledao u oči. Više nije zurio u plafon, gledao je kroz prozor kao da mu pažnju
privlači nešto u bašti.
Filip nastavi: „Prvo, poznavati Šopenhauera znači poznavati mene. Mi smo neodvojivi,
naši umovi su blizanci. Drugo, on je moj terapeut i pruža mi dragocenu pomoć. Ja sam ga
internalizovao - naravno, mislim na njegove ideje - kao što su mnogi od vas učinili sa
doktorom Hercfeldom, mislim, Džulijusom.” Filip se bledo osmehnu bacivši pogled na
Džulijusa - bio je to njegov prvi nestašluk u grupi. „I najzad, gajim nadu da će neki od
Šopenhauerovih sentimenata biti od koristi vama kao što su meni.”
Pogledavši na sat, Džulijus prekide tišinu koja je usledila nakon Filipovih reči. „Ovo je
bila dragocena seansa, jedna od onih koje ne volim da okončam, ali današnje vreme je
isteklo.”
„Dragocena? Šta ja to propuštam?”, promrmlja Toni dok je ustajao i kretao ka vratima.
Živahnost i poletnost mladosti
delom dugujemo činjenici da se
brdom života uspinjemo, a ne vidimo
smrt koja leži u podnožju druge strane.

20

Nagoveštaji pesimizma

Na samim počecima obuke terapeute uče da se usredsrede na odgovornost pacijenata

za vlastite životne dileme. Zreli terapeuti nikada ne uzimaju zdravo za gotovo njihove priče
o tome kako ih drugi rđavo tretiraju. Jasno im je, naprotiv, da su pojedinci do izvesne mere
kokreatori svog socijalnog okruženja i da su odnosi uvek recipročni. Ali, šta je sa odnosom
mladog Artura Šopenhauera i njegovih roditelja? Arturova priroda primarno je bila
određena Johanom i Hajnrihom, njegovim tvorcima i modelatorima; najzad, oni su bili
odrasli.
No Arturov udeo se ipak ne može zanemariti: bilo je nečeg primalnog, ugrađenog,
tvrdog u njegovom temperamentu što je, još dok je bio dete, budilo određene reakcije kod
Johane i drugih. Po pravilu nije uspevao da izmami nežne, velikodušne i radosne odgovore;
upravo suprotno, gotovo svi su na njega reagovali kritički i odbrambeno.
Možda je taj obrazac bio uspostavljen tokom Johanine burne trudnoće, ili je genetsko
nasleđe odigralo glavnu ulogu u njegovom razvoju. Loza Šopenhauera obilovala je znacima
psiholoških poremećaja. Godinama pre nego što je izvršio samoubistvo, Arturov otac je bio
hronično depresivan, anksiozan, krut, hladan i nesposoban da uživa u životu. Očeva majka
imala je nasilnu i nestabilnu prirodu i na kraju je završila u azilu. Od tri očeva brata, jedan
je rođen ozbiljno retardiran, a drugi je, prema jednom biografu, umro u trideset četvrtoj
„polulud usled razularenog ponašanja, u nekom budžaku, sastajalištu razvratnika.”
Arturova ličnost, formirana u ranom uzrastu, ostala je upadljivo postojana tokom
čitavog života. Pisma koja je kao adolescent dobijao od roditelja puna su pasaža koji
ukazuju na njihovu sve veću zabrinutost zbog nezainteresovanosti koju je ispoljavao prema
društvenim konvencijama. Na primer, majka mu je pisala: „...iako malo marim za strogu
etikeciju, ipak manje volim grubu, samozadovoljnu prirodu i postupke... A ti imaš ne
beznačajnu sklonost ka tome.” Otac je napisao: „Samo želim da naučiš da budeš prijatniji
prema drugima.”
 U putničkom dnevniku vidi se kakav će čovek postati. Tu, u tinejdžerskim godinama,
pokazuje starmalu sposobnost da se distancira i sagleda stvari iz kosmičke perspektive.
Opisujući portret jednog holandskog admirala, kaže: „Pored slike stajali su simboli njegove
životne priče: mač, pehar, počasna ogrlica kojom se kitio, i najzad, tane, čineći sve ovo
beskorisnim za njega.”
Kao zreo filozof, ponosio se svojom sposobnošću da zauzme objektivan stav ili, kako je
to formulisao, „da svet gleda sa pogrešne strane teleskopa”. Sklonost da svet posmatra
odozgo prisutna je već u njegovim ranim zapažanjima o planinarenju. U šesnaestoj je
napisao, „Smatram da pogled koji se pruža sa visoke planine neverovatno doprinosi širenju
ideja... svi mali objekti iščezavaju, a samo ono veliko zadržava oblik.”
Ovde nailazimo na snažan nagoveštaj odraslog Šopenhauera. Nastaviće da razvija
kosmičku perspektivu koja mu je kao zrelom filozofu omogućavala da svet doživljava sa
velike distance - ne samo fizičke i konceptualne, već i vremenske. U ranom dobu intuitivno
je razumeo perspektivu Spinozinog „sub specie aeternitatis”, kada se svet i događaji u
njemu sagledavaju iz tačke večnosti. Ljudska sudbina, zaključio je, najbolje se razume ne
ako si deo, već ako si odeljen od nje. Kao adolescent proročki je pisao o svojoj budućoj
golemoj izolaciji.

Filozofija je staza u visokoj planini... izolovana, sve pustija što se više penjemo. Ko god
da je sledi, ne treba da se plaši već da ostavi sve iza sebe i sigurno prti svoj put kroz zimske
smetove... Uskoro će ugledati svet pod sobom; peščane plaže i kaljuge nestaju iz vidokruga,
neravne tačke se poravnavaju, uznemirujući zvuci više ne dopiru do ušiju, a otkriva se
njegova zaokruženost. Čovek sam je uvek na čistom svežem planinskom vazduhu i
posmatra sunce, dok je sve pod njim i dalje zastrto crnilom noći.

Ali još nešto ga je motivisalo, pored visina koje su ga vukle; nešto ga je guralo odozdo.
Još dve crte takođe su vidne u mladom Arturu: duboka mizantropija udružena sa surovim
pesimizmom. Ako je i bilo nečeg u tim visinama, udaljenim vidikovcima i kosmičkoj
perspektivi, što ga je mamilo, isto tako bilo je očito da ga je blizina drugih odbijala. Jednog
dana, pošto je sišao sa planinskog vrha odakle je posmatrao kristalno jasan izlazak sunca,
ponovo ušavši u ljudski svet, u krčmu u podnožju, zabeležio je: „Ušli smo u sobu gde su
sluge bančile... Bilo je nepodnošljivo: njihova životinjska toplota zračila je vrelim žarom.”
Njegov putnički dnevnik je pun prezrivih, podrugljivih opservacija o drugima. O
protestantskoj službi je napisao: „Od kreštavog pevanja gomile zabolele su me uši, a jedan
koji je neprekidno meketao širom otvorenih usta naterao me je na smeh.” O jevrejskoj
službi: „Zbog dva dečaka koja su mi stajala blizu izgubio sam prisebnost, jer su s ustima
razjapljenim u ruladi i zabačene glave izgledali kao da sve vreme na mene viču.” Grupa
engleskih aristokrata „izgledala je poput maskiranih seoskih razvratnika.” Engleski kralj je
„jedan naočit starac, ali kraljica je ružna i bez ikakvog držanja.” Austrijski car i carica „nose
izrazito skromnu odeću. On je izmožden čovek, čije bi upadljivo glupo lice moglo navesti na
pomisao da je krojač a ne car.” Drugar iz škole, koji je uočio Arturovu sklonost ka
mizantropiji, pisao mu je u Englesku: „Žao mi je što je boravak u Engleskoj na tebe uticao
tako da zamrziš čitavu tu naciju.”
 Podsmešljivi, drski mladić razviće se u ogorčenog, besnog čoveka koji ima običaj da
sve ljude naziva „dvonošcima” i saglasiće se sa Tomom iz Kempena, da „kad god izađem
među ljude, vratim se kao manje human”.
Da li su ga ove crte omele u postizanju cilja da postane „jasno oko sveta”? Mladi Artur
je ovaj problem anticipirao i ostavio podsetnik svom starijem ja: „Osiguraj da tvoji
objektivni sudovi u najvećoj meri ne budu maskirani subjektivni”. Ipak, kao što ćemo videti,
uprkos odlučnosti, uprkos samodisciplini, često nije bio u stanju da posluša ovaj izvrstan
mladalački savet.
Srećan je onaj ko jednom zasvagda
može da raskrsti s većinom drugih
ljudskih stvorova.

21

Na početku sledeće seanse, baš u trenutku kada je Boni pitala Džulijusa da li je Pam
doputovala, Pam otvori vrata, raširi ruke i glasno uzviknu: „Ta-da!” Svi, izuzev Filipa,
ustadoše i pozdraviše je. Na svoj jedinstveni ljupki način napravila je krug, svakog
pogledala u oči, zagrlila, Rebeku i Boni poljubila, Toniju razbarušila kosu, a kada je stigla do
Džulijusa dugo ga je držala u zagrljaju i prošaputala: „Hvala što si bio iskren preko telefona.
Grozno se osećam, toliko mi je žao, tako se brinem za tebe.” Džulijus je pogleda. Njeno
poznato nasmejano lice ulivalo je hrabrost i zračilo energijom. „Dobro došla, Pam”, reče.
„Bože, kako je dobro što si ovde. Nedostajala si nam. Nedostajala si meni.”
No, kad joj je pogled pao na Filipa, odjednom se smračila. Nestali su osmeh i smejalice
oko očiju. Pomislivši da joj je zasmetalo prisustvo nepoznate osobe u grupi, Džulijus ga brzo
predstavi: „Pam, ovo je naš novi član, Filip Slejt”.
„O, to je Slejt?”,1 reče Pam, upadljivo ne gledajući u Filipa. „A nije Sliz?2 Ili Slajmbol?” 3
Pogleda ka vratima. „Džulijuse, ne znam da li mogu da budem u istoj sobi sa ovim gadom!”
Iznenađeni, članovi grupe gledali su naizmenično u iznerviranu Pam i potpuno nemog
Filipa. Džulijus se umeša. „Kaži nam u čemu je problem, Pam. Molim te, sedi.”
Kad je Toni privukao još jednu stolicu, Pam reče: „Neću pored njega.” (To prazno
mesto bilo je pored Filipa.) Rebeka odmah ustade i ustupi joj svoje mesto.
Nakon kratke tišine, Toni upita: „Šta se dešava, Pam?”
„Bože, ne mogu da verujem - da li je u pitanju neka monstruozna šala? Ovo je poslednja
stvar na svetu koju bih poželela. Nadala sam se da nikad neću ponovo sresti ovog pacova.”
„Šta se ovde događa?”, upita Stjuart. „Šta imaš ti da kažeš, Filipe? Reci nešto. Šta je
posredi?”
Filip nastavi da ćuti i blago odmahnu glavom. Ali njegovo lice, sada zajapureno,
govorilo je mnogo. Džulijus pomisli kako Filipov autonomni nervni sistem ipak funkcioniše.
„Probaj da nam ispričaš, Pam”, podstaknu je Toni. „Medu prijateljima si.”
„Od svih muškaraca koje sam ikad upoznala, ovaj stvor se prema meni najgore poneo. I
sad, vraćam se u svoju terapijsku grupu i zatičem njega kako tu sedi - to je da ne poveruješ.
Dođe mi da urlam, da vrištim, ali neću - ne dok je on ovde.” Zaćutavši, spustila je pogled,
polako odmahujući glavom.
 „Džulijuse”, reče Rebeka, „postajem sve napetija. To nije dobro za mene. Dajte, ljudi, šta
se zbiva?”
„Očigledno postoji neki prethodni život između Pam i Filipa, što je i za mene, uveravam
vas, potpuno iznenađenje.”
Nakon kratke tišine, Pam pogleda Džulijusa i reče: „Toliko sam razmišljala o grupi.
Toliko sam želela da se ovde vratim, motala po glavi šta ću vam reći o putovanju. Ali,
Džulijuse, žao mi je, mislim da ne mogu, ne želim da ostanem.”
Ustade i krenu ka vratima. Toni skoči i uhvati je za ruku.
„Pam, molim te, ne možeš tek tako da odeš. Toliko toga si učinila za mene. Evo, ja ću
sesti pored tebe. Hoćeš li da ga izbacim napolje?” Slabašno se osmehnula i dopustila Toniju
da je vrati na mesto. Gil promeni stolicu da bi Toniju ustupio mesto pored nje.
„Slažem se s Tonijem. Želim da pomognem”, reče Džulijus. „Svi želimo. Ali moraš nam
to dozvoliti, Pam. Očito, postoji neka istorija, neka loša priča između tebe i Filipa. Reci,
ispričaj - inače su nam ruke vezane.”
Pam polako klimnu glavom, zatvori oči i otvori usta, ali ne izusti nijednu reč. Onda
ustade i ode do prozora, nasloni čelo na okno, i odmahnu Toniju koji je krenuo ka njoj.
Okrete se, udahnu duboko nekoliko puta i započe sablasnim glasom: „Pre nekih petnaest
godina, moja drugarica Moli i ja poželele smo da okusimo život u Njujorku. Ona je živela u
komšiluku i od detinjstva mi je bila najbolja prijateljica. Upravo smo bile završile prvu
godinu studija na Amherstu, i zajedno se upisale na letnje kurseve na Kolumbiji. Jedan od
naša dva kursa bio je o presokratskim filozofima i, šta mislite, ko je bio AP?”
„AP?”, upita Toni.
„Asistent profesora”, upade Filip, meko ali momentalno, progovorivši prvi put od
početka seanse. „AP je student na postdiplomskim studijama koji pomaže profesoru tako
što vodi male grupne diskusije, čita radove, ocenjuje pismene ispite.”
Pam kao da je bila probodena Filipovim neočekivanim komentarom.
Na njeno neizgovoreno pitanje Toni je odgovorio: „Filip je ovde dežurni za odgovore.
Izbaci pitanje i on će odgovoriti. Izvini, sad kad si počela da pričaš, trebalo bi da držim jezik
za zubima. Nastavi. Možeš li da se vratiš u krug?”
Pam klimnu glavom, vrati se na svoje mesto, ponovo zatvori oči i produži: „Dakle, bila
sam zajedno sa Moli u letnjoj školi na Kolumbiji, a ovaj čovek, ovo biće koje ovde sedi, bio je
naš asistent. Moja prijateljica Moli prolazila je kroz težak period: tek je bila prekinula
dugogodišnju vezu. Čim je kurs započeo, ovaj čovek... ova sramota od čoveka”, glavom
pokaza na Filipa, „počeo je da je zavodi. Imajte na umu da smo tada imale samo osamnaest
godina, a da je on bio profesor - pravi profesor se pojavljivao dva puta nedeljno na
predavanjima, dok je asistent zapravo bio zadužen za kurs, i za naše ocene. Filip je bio vešt,
a Moli ranjiva. Zaljubila se u njega i njeno stanje ushićenosti trajalo je otprilike nedelju
dana. Jednog subotnjeg popodneva nazvao me je i predložio da se nađemo zbog ispitnog
eseja koji sam bila napisala. Bio je sav fin i beskrupulozan, a ja dovoljno glupa da budem
izmanipulisana. Sledeće čega se sećam je kako ležim gola na sofi u njegovoj kancelariji - ja,
osamnaestogodišnja devica. A on je voleo grub seks. Ponovo mi je to uradio nekoliko dana
kasnije, a onda me je svinja otkačila, više nije hteo ni da me pogleda, kao da me ne poznaje, i
što je najgore, za to mi nije pružio nikakvo objašnjenje. Bila sam suviše uplašena da bih
pitala - moć je bila na njegovoj strani - on je davao ocene. Eto kako sam ušla u sjajni divni
svet seksa. Bila sam očajna, tako besna, osramoćena... i, najteže od svega, tako kriva jer sam
izdala Moli. Mišljenje koje sam imala o sebi kao atraktivnoj ženi naglo se promenilo.”
„Oh, Pam”, reče Boni polako odmahujući glavom. „Nije čudo što si sada u šoku.”
„Čekajte, čekajte. O ovom monstrumu još niste čuli ono najgore.” Pam je hvatala
ubrzanje. Džulijus pogleda unaokolo: svi su bili nagnuti napred, usredsređeni na nju, izuzev
Filipa, naravno, čije su oči bile zatvorene i koji je ostavljao utisak kao da je u transu.
„On i Moli su bili zajedno još nekoliko nedelja, a onda je i nju otkačio, rekavši da mu sa
njom nije više zanimljivo i da hoće da ide dalje. To je bilo to. Nehumano. Možete li da
verujete da jedan profesor to kaže mladoj studentkinji? Odbio je svaku dalju priču, pa čak i
da joj pomogne da iznese stvari koje je bila ostavila u njegovom stanu. Gest opraštanja bio
je da joj da spisak imena trinaest žena koje je tucao tog meseca, mnoge od njih sa istog
kursa. Moje ime je bilo na vrhu liste.”
„Nije joj on dao tu listu”, reče Filip, i dalje sklopljenih očiju. „Našla ju je kad je provalila
u njegov stan.”
„Koje to izopačeno stvorenje uopšte pravi takvu listu?” Pam mu uzvrati.
Slabašnim glasom, Filip odgovori, „Muškarac je konstruisan da rastura svoje seme. Nije
bio ni prvi ni poslednji koji pravi inventar zaoranih i zasejanih parcela.”
Pam ispruži ruke u znak predaje, zavrte glavom i promrmlja: „Eto, vidite”, kao da
ukazuje na bizarnost te forme života. Ignorišući Filipa, nastavi: „Bilo je bolno i razarajuće.
Moli je užasno patila, i prošlo je mnogo, mnogo vremena pre nego što je ponovo poverovala
nekom muškarcu. A meni više nikad nije verovala. Tako je okončano naše prijateljstvo.
Izdaju mi nikad nije oprostila. Bio je to strašan gubitak za mene, a mislim i za nju. Pokušale
smo da popravimo stvar - čak i sada razmenimo poneki mejl, informišemo jedna drugu o
značajnim činjenicama - ali ona nikada nije pokazala spremnost da razgovaramo o tom
letu.”
Nakon duže pauze, možda najduže od svih u toj grupi, Džulijus progovori: „Pam,
strašno je doživeti takav slom u osamnaestoj. Činjenica da o tome nikad nisi govorila ni
meni ni drugima ovde potvrđuje koliko je trauma jaka. Još i izgubiti dugogodišnjeg
prijatelja na taj način! Zaista je grozno. Ali, kazaću još nešto. Dobro je što si danas ostala.
Dobro je što si to ispričala. Znam da ćeš mrzeti ovo što ćeš čuti, ali možda za tebe nije loše
što je Filip ovde. Možda može nešto da se učini, da dođe do nekakvog isceljenja za oboje.”
„U pravu si, Džulijuse - zaista mrzim to što si rekao, štaviše, mrzim što moram ponovo
da gledam ovog insekta. On u grupi u kojoj mi je tako dobro! Osećam se zaprljano.”
Džulijusu se zavrtelo u glavi. Bilo je toliko toga što je zahtevalo njegovu pažnju. Koliko
Filip može da podnese? Čak i on ima tačku pucanja. Koliko će mu još trebati pa da napusti
prostoriju, i nikad se više ne vrati? Razmišljajući o njegovom odlasku, razmatrao je
posledice - za Filipa, ali prvenstveno za Pam: ona mu je daleko više značila. Pam je bila
dama velike duše, i obavezao se da će joj pomoći u potrazi za boljom budućnošću. Da li bi
joj Filipov odlazak koristio? Možda bi doživela neku satisfakciju - no bila bi to Pirova
pobeda. Ako bih pronašao način, pomisli, da joj pomognem da Filipu oprosti, to bi je izlečilo
- a možda i njega.
Gotovo se trgnuo kad mu je kroz glavu prošla zvučna reč oproštaj. Od raznih novijih
pokreta koji su prohujali kroz oblast psihoterapije, halabuka oko reči „oproštaj” najviše ga
je iritirala. On, je, kao i svaki iskusan terapeut, oduvek imao posla s pacijentima koji nisu bili
u stanju da prevaziđu neka iskustva, koji su hranili svoj bes, koji nisu mogli da nađu mir - i
oduvek je koristio najrazličitije metode da im pomogne u „opraštanju” - to jest, udaljavanju
od besa i mržnje. U stvari, svaki iskusan terapeut ima arsenal često korišćenih terapijskih
tehnika „prevazilaženja”. Ali pojednostavljena i lukavo smišljena industrija „oproštaja”
pojačava, uzdiže i reklamira ovaj aspekt terapije kao da je to čitav posao i prezentuje ga kao
nešto potpuno novo. Ta smicalica zadobija poštovanje tako što se implicitno stapa s klimom
aktuelnih društvenih i političkih oproštaja zločina kakvi su genocid, ropstvo i kolonijalna
eksploatacija. Čak je i papa nedavno zamolio za oproštaj zbog krstaša koji su u trinaestom
stoleću opustošili Carigrad.
A ako bi Filip utekao, kako bi se on, kao terapeut, osećao? Bio je rešen da Filipa ne
napusti, mada mu je bilo teško da u sebi nađe iole saosećanja za njega. Pre četrdeset godina,
kao mlad student, slušao je predavanje Eriha Froma koji je citirao Terencijev epigram
napisan pre više od dve hiljade godina: „Čovek sam, i ništa ljudsko nije mi strano.” From je
istakao da dobar terapeut mora biti spreman da uđe u sopstveni mrak kako bi se
identifikovao sa pacijentovim fantazijama i impulsima. Džulijus je to sada pokušao. Dakle,
Filip je napravio spisak žena sa kojima je spavao? Nije li i on to radio kad je bio mlađi?
Naravno da jeste. A i mnogi drugi muškarci sa kojima je o tome razgovarao.
Takođe, podsetio se odgovornosti koju ima prema Filipu - i prema Filipovim budućim
klijentima. Sam ga je pozvao da mu bude pacijent i učenik. Sviđalo mu se to ili ne, Filip će
ubuduće imati mnogo klijenata, i ako bi ga sad napustio, bilo bi to loša terapija, loše
podučavanje, loše modelovanje - i krajnje nemoralno.
Imajući sve ovo u vidu, premišljao se šta da kaže. Krenuo je da izgovori rečenicu koja
počinje uobičajenim U pravoj sam dilemi: s jedne strane... a sa druge... No, situacija je bila
prenapeta za ijednu od standardnih taktika. Na kraju je rekao, „Filipe, kad si danas
odgovarao Pam, za sebe si upotrebio treće lice: nisi rekao ’ja’, već ’on’. ’On joj nije dao taj
spisak’. Pitam se da nisi pod tim podrazumevao da si sada druga osoba u odnosu na onu
koja si bio tada?”
Filip otvori oči i pogleda u Džulijusa. Bio je to redak trenutak kontakta očima. Da li je u
tom pogledu bilo zahvalnosti?
„Već duže vreme se zna”, reče Filip, „da telesne ćelije stare, umiru i bivaju zamenjene u
regularnim intervalima. Do pre neku godinu mislilo se da jedino moždane ćelije traju čitav
život - i, naravno, jajnici kod žena. Današnja istraživanja pokazuju, međutim, da nervne
ćelije takođe umiru, a novi neuroni se stalno rađaju, uključujući i ćelije koje obrazuju
arhitekturu kore velikog mozga, uma. Mislim da se s pravom može reći da nijedna ćelija u
meni danas nije postojala u onom čoveku koji je nosio moje ime pre petnaest godina.”
„Dakle, sudija, to nisam bio ja”, Toni mu odbrusi. „Časti mi, nisam kriv; neko drugi,
neke druge moždane ćelije su završile posao pre nego što je mene bilo.”
„Hej, Toni to nije fer”, reče Rebeka. „Svi želimo da podržimo Pam, ali mora da postoji
bolji način od ’dignimo ruke od Filipa’. Šta hoćeš da on uradi?”
„Pa, za početak, da kaže jedno prosto ’Izvini’.” Okrenu se ka Filipu. „Zar je to toliko
teško? Da li bi ti pala kruna s glave?”
„Imam nešto da kažem obojici”, reče Stjuart. „Prvo tebi, Filipe. Pratim najnovija
istraživanja u oblasti mozga i hoću da kažem da te tvoje činjenice o regeneraciji ćelija više
ne stoje. Nedavno se pokazalo da ćelije koštane srži presađene drugoj osobi mogu da završe
kao neuroni u određenim delovima mozga, na primer hipokampusu i Purkinjeovim
ćelijama cerebeluma, ali nema dokaza da se u korteksu formiraju novi neuroni.”
 „Prihvatam korekciju”, reče Filip. „Bio bih ti zahvalan ako bi me uputio u odgovarajuću
literaturu. Možeš li, molim te, da mi to pošalješ mejlom?” Iz novčanika je izvukao vizit kartu
i pružio je Stjuartu koji je gurnu u džep ne pogledavši je.
„A ti, Toni”, Stjuart nastavi, „znaš da nisam protiv tebe. Uživam u tvojoj direktnosti i
neformalnosti, ali se slažem s Rebekom: čini mi se da si suviše grub i pomalo nerealan. Kad
sam došao u grupu, ti si zbog optužbe za seksualno nasilje odrađivao zatvorsku kaznu tako
što si vikendom čistio autoput.”
„Ne, to je bilo za tuču. Optužba za seksualno napastvovanje je bila bez veze, i Lizi ju je
povukla. A i optužba za tuču je bila lažna. Šta hoćeš time da kažeš?”
„Hteo sam reći da nikad nisam čuo tebe da kažeš kako ti je žao, i niko te zbog toga nije
prozivao. Primetio sam upravo suprotno - mnogo podrške. Ma đavola, više nego podrške;
svim ženama, čak i tebi”, okrenu se prema Pam, „sviđa se tvoje... tvoje šta? Tvoje bezakonje!
Sećam se da su ti Pam i Boni nosile sendviče jednom kad si skupljao đubre na autoputu 101.
I sećam se da smo Gil i ja pričali o tome kako nismo u stanju da pariramo tvojoj... tvojoj...
kako ono beše?”
„Divljoj prirodi”, reče Gil.
„Daa.” Toni se podsmehnu. „Stvorenje iz džungle. Primitivac. To je baš bilo kul.”
„Prema tome, šta mislite da Filipa malo ostavimo na miru. Divljaštvo je tvoj fazon, ne i
njegov. Da čujemo šta on ima da kaže. Grozno mi je zbog onog što je Pam preturila preko
glave, ali usporimo malo, nemojmo odmah da linčujemo. Petnaest godina je prošlo - to je
dugo.”
„Pa”, reče Toni, „ja nisam u vremenu od pre petnaest godina, ja sam u sadašnjosti.”
Okrenu se ka Filipu. „Kao prošle nedelje kad si... Filipe, do vraga, teško mi je da s tobom
pričam kad izbegavaš moj pogled. To me totalno izluđuje! Tvrdiš da ti je svejedno što je
Rebeka zainteresovana za tebe - što je... flertovala... ne mogu da se setim te proklete reči.”
„Šepurila se!” uzviknu Boni.
Rebeka je rukama obuhvatila glavu. „Ne mogu da verujem; ne mogu da verujem da još
uvek govorimo o tome. Ima li zakonskih konsekvenci za tako jeziv i stravičan zločin
raspuštanja kose? Koliko li će još trajati?”
„Koliko bude trebalo”, odgovori Toni, koji se ponovo okrenu Filipu. „Ali, šta je s mojim
pitanjem, Filipe? Predstavljaš se kao monah, kao neko ko je izvan svega, previše čist da bi te
zanimale žene, čak i one vrlo privlačne.”
„Vidiš li sad”, Filip se obrati Džulijusu, a ne Toniju, „zašto sam oklevao da dođem u
grupu?”
„Ovo si očekivao?”
„Tačna je i proverena jednačina”, odgovori Filip, „da što imam manje veze s ljudima, to
sam srećniji. Kad sam pokušavao da živim u životu, bio sam uznemiren. Za mene, ostati van
života, ne želeti ništa i ništa ne očekivati, okupirati se višim kontemplativnim zadacima - to
je put, jedini put, do mira.”
„Sasvim dobro, Filipe”, odgovori Džulijus, „ali, ako hoćeš da budeš u grupi ili da vodiš
grupe, to jest da klijentima pomažeš da poboljšaju odnose sa drugima, apsolutno je
nemoguće da se ne upustiš u odnose s njima.”
Džulijus primeti da Pam polako odmahuje glavom, u potpunom čudu. „Šta se ovde
dešava? Ovo je ludo. Filip ovde? Rebeka s njim flertuje? Filip vodi grupe, ima klijente? Šta se
zbiva?”
 „Imaš pravo, treba da te informišemo”, reče Džulijus. „Stjuarte, ovo je signal za tebe”,
ubaci se Boni.
„Pokušaću”, poče Stjuart. „dakle, tokom dva meseca koliko si bila odsutna...”
Džulijus upade. „Ovoga puta samo započni, Stjuarte. Nije fer da ti obaviš čitav posao.”
„Tačno. Ali znaš, ovo nije posao - volim da rezimiram.” Videvši da će ga Džulijus
prekinuti, brzo dodade: „U redu, reći ću samo jednu stvar i završiti. Kad si otišla, Pam, ja
sam potonuo. Osećao sam se kao da smo te izneverili, kao da nismo bili dovoljno dobri ni
sposobni da bismo ti pomogli da izađeš iz krize. Nije mi se svidelo što si morala da se
okreneš nečemu drugom - Indiji. Sledeći.”
Boni odmah nastavi, „Gigantska stvar bila je to što nam je Džulijus saopštio da je
bolestan. O tome sve znaš?”
„Daa.” Pam teško klimnu glavom. „Rekao mi je prošlog vikenda, kad sam mu javila da
sam se vratila.”
„U stvari”, reče Gil, „nemoj da se ljutiš, ali bih te ispravio, Boni - nije nam Džulijus
saopštio. Bilo je tako što smo, posle prve seanse s Filipom, otišli na kafu i od njega čuli,
pošto mu je Džulijus to rekao na njihovom prethodnom sastanku. Džulijus je bio prilično
ljut što ga je Filip preduhitrio. Sledeći.”
„Filip je ovde bio pet puta. Na obuci je za terapeuta”, reče Rebeka, „a, kako sam
razumela, Džulijus je bio njegov terapeut pre mnogo godina.”
Toni se ubaci: „Pričali smo o Džulijusovoj... uh... bolesti i uh...”
„Misliš o raku. To je šokantna reč, znam”, reče Džulijus, „ali najbolje je suočiti se i izreći
je.”
„O Džulijusovom raku. Čvrst si momak, moram priznati.” Toni nastavi: „Dakle, pričali
smo o Džulijusovom raku i koliko je teško govoriti o drugim stvarima koje su u poređenju s
tim sitne.”
Svi su nešto rekli sem Filipa, koji sada progovori: „Džulijuse, bilo bi u redu da grupi
saopštiš zašto sam uopšte počeo da dolazim kod tebe.”
„Mogu da ti pomognem, Filipe, ali bilo bi bolje da sam, kad budeš spreman, to ispričaš.”
Filip klimnu glavom.
Kad je bilo izvesno da Filip neće nastaviti, Stjuart reče: „U redu, opet ja - drugi krug?”
Videvši pokrete odobravanja, Stjuart nastavi: „Na jednoj seansi Boni je imala izvesne
reakcije na Rebekino udvaranje Filipu.” Zastade, pogleda u Rebeku, i ubaci, „Rebekino
navodno udvaranje. Boni je radila na svojim osećanjima vezanim za sliku o sebi, doživljaju
da je neprivlačna.”
„I nespretna i nesposobna da se takmiči sa ženama kao što ste ti i Rebeka”, dodade
Boni.
Rebeka reče: „Dok si bila odsutna, Filip je imao mnoštvo konstruktivnih komentara.”
„Ali ništa nije otkrio o sebi”, dodade Toni.
„Još nešto: Gil je imao ozbiljan sukob sa ženom - čak je razmišljao da se iseli”, reče
Stjuart.
„Ne shvataj me previše ozbiljno - samo sam brbljao. Ta odluka je trajala otprilike četiri
sata”, odvrati Gil.
„Dobar pregled”, zaključi Džulijus pogledavši na sat. „Pre nego što završimo, pitaću te,
Pam, kako si sa svim ovim - osećaš li da si se prizemljila?”
 „I dalje mi je nekako nerealno. Pokušavam da se držim, ali mi je drago što je gotovo.
Ovo je sve što mogu da podnesem za danas”, odgovorila je, skupljajući svoje stvari.
„Ja moram nešto da kažem”, reče Boni. „Strah me je. Svi znate da volim ovu grupu, a
osećam da je pred eksplozijom i raspadom. Hoćemo li svi biti ovde? Pam? Filipe? Da li ćete
doći sledeći put?”
„Pitanje je direktno”, Filip uzvrati bez oklevanja, „tako ću i odgovoriti. Džulijus me je
pozvao da dođem u grupu na šest meseci i ja sam se složio. Takođe mi je obećao
supervizijske sate. Planiram da platim svoj račun i ispunim ugovor. Ja ne odlazim.”
„A ti, Pam?”, upita Boni.
Pam ustade. „Ovo je sve što mogu da podnesem za danas.”
Dok su odlazili, Džulijus je čuo neke predloge o dolasku na kafu. Kako će to izvesti,
pitao se. Hoće li pozvati Filipa? Često je učesnicima govorio da sastanci izvan grupe, ukoliko
ne uključuju sve, mogu uneti podele. Primetio je da su Filip i Pam krenuli ka vratima
putanjama koje se ukrštaju. Ovo bi moglo biti zanimljivo, pomislio je. I Filip je to u trenutku
primetio i, ocenivši da su vrata premala za dvoje, zastao i blago izustio „izvoli”. Povukao se
da bi je propustio, a ona je projurila kao da je nevidljiv.
Seks ne okleva da se nametne svojim smećem,
da se uplete u pregovore državnika i
istraživanja učenih. Svakoga dana uništava
najvrednije odnose. Potpuno lišava
savesti one koji su ranije bili poštovani i ispravni.

22

Žene, strast, seks

Posle majke, sledeća najprisutnija žena u Arturovom životu bila je džangrizava švalja
po imenu Karolina Marke. Neki biografski prikazi Šopenhauera propuštaju da istaknu
njihov sukob jednog podneva 1823, na mračnom stepeništu ispred njegovog stana u
Berlinu, kada je njemu bilo trideset pet, a Karolini četrdeset pet godina.
Tog dana kod Karoline Marke, koja je živela u susednom stanu, bile su tri gošće.
Razdražen njihovim bučnim čavrljanjem, Artur je naglo otvorio vrata, optužio četiri žene da
mu ugrožavaju privatnost, s obzirom da je predvorje u kom su stajale i razgovarale tehnički
predstavljalo deo njegovog stana, te im strogo naložio da odu. Kad je Karolina to odbila,
Artur ju je, uz udarce i viku, izgurao iz predvorja i niz stepenice. A kada se drsko iz inata
ponovo popela, opet ju je oterao, ovoga puta silovitije.
Karolina ga je tužila, tvrdeći da je bila gurnuta niz stepenice i da je zadobila tešku
povredu koja je za posledicu imala tremor i delimičnu paralizu. Artura je sudski proces
uplašio: znao je da nije izgledno da će s profesijom intelektualca ikada zarađivati i uvek je
pomno čuvao kapital nasleđen od oca. Od trenutka kad mu je taj novac postao ugrožen, bio
je, po rečima svog izdavača, kao „pas na lancu”.
Ubeđen da je Karolina Marke oportuni simulant, na sudu se borio svom snagom
koristeći sve raspoložive pravne lekove. Mučni sudski proces potrajao je narednih šest
godina, nakon čega je donesena presuda protiv njega i naloženu mu da joj isplaćuje
šezdeset talira godišnje, sve dok posledice povrede traju. (U to doba, plata za kućnu
poslugu ili kuvara iznosila je dvadeset talira godišnje, uz hranu i smeštaj.) Arturovo
predviđanje da će njena drhtavica lukavo potrajati sve dok novac bude pristizao ispostavilo
se kao tačno; plaćao joj je sve do njene smrti, dvadeset šest godina kasnije. Kada je primio
kopiju njene umrlice, preko nje je nažvrljao: „Obit anis, abit onus” (Starica umire, teret je
skinut).
 A druge žene u Arturovom životu? Nikada se nije ženio, ali je bio daleko od čednosti: u
prvoj polovini života bio je seksualno veoma aktivan, možda čak i opsednut seksom. Kad je
u doba Arturovog šegrtovanja iz Avra u Hamburg doputovao Antim, prijatelj iz detinjstva,
dvojica mladića su večeri provodila tragajući za ljubavnim avanturama, uvek sa ženama iz
nižih socijalnih slojeva - služavkama, glumicama, horistkinjama. Ukoliko im potraga ne bi
uspela, noć bi završavali tešeći se u zagrljaju „profesionalnih kurvi”.
Artur, kome su nedostajali takt, šarm i joie de vivre, bio je nevešt zavodnik, pa su mu
Antimovi saveti bili preko potrebni. To što je mnogo puta bio odbijen na kraju je učinilo da
seksualnu želju poveže s poniženjem. Nije podnosio da njime vlada seksualna opsesija i
narednih godina je imao mnogo toga da kaže o degradaciji koju donosi utapanje u animalni
život. Ne da nije želeo žene; tu je bio jasan: „Veoma su mi se dopadale - samo da su one
mene htele.”
Najtužnija od ljubavnih priča u Šopenhauerovoj hronici odigrala se u njegovoj
četrdeset trećoj, kada je pokušao da zavede Floru Vajs, lepo devojče od sedamnaest godina.
Jedne noći na brodskoj zabavi prišao joj je držeći grozd u ruci i saopštio da ga ona privlači i
da namerava da sa njenim roditeljima i razgovara o braku. Nešto kasnije, Florin otac,
iznenađen Arturovom prosidbom, odgovorio je: „Ta još je dete.” Naposletku je pristao da
ona sama donese odluku. Čitav taj posao završio se tako što je Flora svima jasno stavila do
znanja da Šopenhauera ne podnosi iz dna duše.
Decenijama kasnije, nećaka joj je postavljala pitanja o susretu sa čuvenim filozofom i u
dnevnik je zapisala da je tetka kazala: „Oh, ostavi me na miru sa tim starim Šopenhauerom.”
Pošto ova nije odustajala, Flora Vajs je ispričala o grozdu koji joj je Artur poklonio, i rekla:
„Ali vidiš, ja to grožđe nisam htela. Bila sam revoltirana što ga je matori Šopenhauer
dotakao. I pustila sam da isklizne, sasvim polako, u vodu iza mojih leđa.”
Nema dokaza da je Artur ikada imao ljubavnu vezu sa nekom ženom koju je poštovao.
Primivši pismo u kome je izveštava o „dve ljubavne veze bez ljubavi”, sestra Adela mu je u
jednoj od malobrojnih razmena informacija o njegovom privatnom životu odgovorila: „Daj
Bože da potpuno ne izgubiš sposobnost da poštuješ žene petljajući se sa običnim i najnižim
slojevima pripadnica našeg pola, i neka te Nebo jednog dana odvede do one prema kojoj ćeš
osećati nešto dublje od ove zaslepljenosti.”
Sa trideset i tri, Artur je ušao u nepostojanu desetogodišnju vezu sa mladom
horistkinjom iz Berlina, Karolinom Rihter-Medon, koja je često održavala paralelne veze sa
više muškaraca. Arturu taj aranžman nije smetao i rekao je: „U kratkom periodu svog
cvetanja za ženu je neprirodno da se ograniči na jednog muškarca; od nje se očekuje da za
jednog sačuva ono što taj ne može da iskoristi, a što drugi od nje žele.” Takođe se protivio
monogamiji kod muškaraca: „Muškarci u jednom trenutku imaju previše, a dugoročno
premalo... polovinu života bludniče, a polovinu nose rogove.”
Kada se preselio iz Berlina u Frankfurt, Karolini je ponudio da je povede sa sobom, ali
bez njenog vanbračnog sina, za koga je tvrdio da nije njegov. Karolina je odbila da napusti
dete i, nakon kratke korespondencije, ta veza se zauvek završila. No uprkos tome, Artur je
gotovo trideset godina kasnije, kada mu je bila sedamdeset jedna, u svoj testament dodao
odredbu da Karolini Rihter-Medon ostavlja pet hiljada talira.
Iako je često nipodaštavao žene i čitavu instituciju braka, ipak se kolebao po pitanju
ženidbe. Sebe je upozoravao refleksijama: „Svi veliki pesnici bili su u nesrećnim brakovima,
a nijedan veliki filozof nije se ženio: Demokrit, Dekart, Platon, Spinoza, Lajbnic i Kant. Jedini
izuzetak bio je Sokrat - i za to je morao da plati, pošto mu je žena bila goropadna Ksantipa...
mnoge muškarce iskušava spoljni izgled žena, koji prikriva njihove poroke. Ožene se mladi i
plaćaju visoku cenu kad ostare, jer im žene postaju histerične i tvrdoglave.”
Kako je stario, postepeno je gubio nadu da će se oženiti i u četrdesetoj je od te ideje
potpuno odustao. Ženiti se u poznim godinama, rekao je, isto je kao preći tri četvrtine puta
peške, a onda se odlučiti na kupovinu skupe karte za čitavo putovanje.
Najpomnije je filozofski istraživao sve najfundamentalnije životne teme, a seksualna
strast, ono što su njegovi prethodnici u filozofiji izbegavali, nije bila izuzetak.
Tu diskusiju započeo je neobičnom izjavom o moći i sveprisutnosti seksualnog poriva.

Pored ljubavi prema životu, to [seks] se ovde ispostavlja kao najsnažniji i najaktivniji
od svih motiva, te neprestano zaokuplja polovinu snaga i misli mlađeg dela čovečanstva. On
je krajnji cilj gotovo svih ljudskih nastojanja. Njegov uticaj na najvažnije poslove je
nepovoljan, svaki čas prekida najozbiljnija zanimanja, a katkad na neko vreme zbuni i
najveće umove. [...] Seks je zapravo nevidljivi smisao svake akcije i ponašanja, i odasvud
proviruje uprkos onolikim velovima koji su preko njega prebačeni. Uzrok je ratu, cilj i svrha
mira... neiscrpan izvor duhovitosti, ključ svih aluzija, značenje svih tajanstvenih
nagoveštaja, svih neizgovorenih ponuda i svih ukradenih pogleda; meditacija mladih a
često i starih, neprekidna pomisao poročnih i, čak protiv njihove volje, ono čime je stalno
okupirana mašta čednih.

Krajnji cilj gotovo svih ljudskih nastojanja? Nevidljivi smisao svake akcije i ponašanja?
Uzrok rata, cilj i svrha mira? Čemu ovoliko prenaglašavanje? Koliko on ovde zaključuje iz
vlastite seksualne preokupacije? Ili je hiperbola naprosto način da čitaočevu pažnju prikuje
za ono što će uslediti?

Uzmemo li ovo u obzir, moramo uzviknuti: čemu sva ta buka i prašina?! Čemu sav taj
pritisak, pometnja, mučenje i napor? Reč je samo o tome da svaki Džek nađe svoju Džil.
Zašto bi takva jedna tričarija igrala ovako važnu ulogu i neprekidno unosila nemir i
smutnju u čovekov život?

Arturov odgovor na sopstveno pitanje anticipira mnogo toga što će uslediti u

oblastima evolucione psihologije i psihoanalize. On tvrdi da ono što nas uistinu vodi nije
naša potreba, već potreba naše vrste. „Pravo dovršenje celokupne ljubavne priče, mada su
umešane strane toga nesvesne, jeste mogućnost da se rodi jedno određeno dete”, nastavlja
on. „Otuda, to što čoveka vodi zapravo je instinkt usmeren na ono što je najbolje za vrstu,
dok on zamišlja da naprosto traga za vrhuncima vlastitog zadovoljstva.”
Veoma detaljno razmatra principe koji upravljaju izborom seksualnog partnera
(„volimo ono što nam nedostaje”), ali više puta naglašava da izbor pravi genije vrste.
„Čoveka drži u vlasti duh njegove vrste, vlada njime, i on više ne pripada sebi... zbog čega,
na kraju, ne sledi svoje interese, već interes neke treće osobe koja tek treba da stupi u
egzistenciju.”
Ne jednom, podvlači da je seksualna sila neodoljiva. „Jer on je pod uticajem impulsa
sličnog instinktu insekata, koji ga primorava da svoje svrhe bezrezervno sledi, uprkos svim
argumentima njegove razumske moći... Od toga ne može da odustane.” Razum ima malo
veze s tim. Često želimo nekoga koga po savetu razuma treba da izbegavamo, ali glas
razuma je nemoćan protiv sile seksualne strasti. Citira latinskog dramatičara Terencija:
„Onim što nije obdareno razumom ne može se razumski ni upravljati.”
Često se kaže da su tri velike revolucije u oblasti misli ugrozile ideju
antropocentričnosti. Prvo, Kopernik je pokazao da se Zemlja ne nalazi u središtu oko kog se
okreću sva nebeska tela. Drugo, Darvin je pokazao da nismo glavni u lancu života, već da
smo, kao i ostala stvorenja, evoluirali iz drugih oblika života. Treće, Frojd je pokazao da
nismo gospodari u svojoj kući - da je veliki deo našeg ponašanja upravljan silama izvan
naše svesti. Nema sumnje da je nepriznati saborac u toj revoluciji bio Artur Šopenhauer,
koji je mnogo pre Frojdovog rođenja tvrdio da smo vođeni dubokim biološkim silama, a da
sebe zavaravamo misleći da svesno biramo svoje aktivnosti.
Ako o svojoj tajni ćutim, ona je
moj zarobljenik; ako se izlanem,
ja sam njen zarobljenik.
Drvo ćutnje nosi plodove mira.

23

Bonina zabrinutost za opstanak grupe pokazala se neosnovanom: na sledećoj seansi ne

samo da su svi bili prisutni već su i poranili - svi izuzev Filipa, koji je žustro ušao i seo na
svoje mesto tačno u četiri i trideset.
Kratak period tišine na početku grupne seanse nije neuobičajen. Učesnici brzo nauče
da se seansa ne otvara tek tako, jer onome ko prvi progovori gotovo po pravilu sleduje
mnogo vremena i pažnje. Ali Filip, nemilosrdan kao i uvek, nije gubio vreme. Izbegavajući
kontakt očima, započeo je da govori zaravnjenim, tihim glasom.
„Ono što nam je prošle nedelje ispričala članica koja se vratila...”
„Zove se Pam”, prekide ga Toni.
Filip klimnu glavom ne dižući pogled. „Pamina priča o mojoj listi nije potpuna. Bila je
više od običnog spiska žena sa kojima sam tog meseca imao seksualni odnos; sadržavala je
ne samo imena, već i brojeve telefona...”
Pam ga prekinu. „O, brojeve telefona! E, onda, izvini - to popravlja stvar!”
Ne reagujući, Filip nastavi: „Takođe je sadržavala kratak opis seksualnih preferencija
svake žene.”
„Seksualnih preferencija?”, upita Toni.
„Da, šta je svaka žena volela u seksu. Na primer, otpozadi... šezdeset devet... traži dugu
predigru... početi sa dužom masažom leđa... masaža uljem... pali se na udarce... ljubljenje
grudi... voli lisice... uzbuđuje je vezivanje za krevet.”
Džulijus se trgnuo. Bože! Gde je to Filip krenuo - da li u pravcu otkrivanja Paminih
preferencija? Biće nevolje.
Pre nego što je uspeo da ga zaustavi, Pam je uzviknula: „Stvarno si odvratan. Odbojan.”
Nagnula se napred kao da namerava da ustane i ode.
Boni joj dodirnu ruku kako bi je zadržala i reče Filipu: „Sad sam na Paminoj strani. Jesi
li lud? Zašto se, za ime sveta, hvališ takvim stvarima?”
„Tačno”, reče Gil, „uopšte te ne razumem. Pazi, ovde si na udaru - mislim, brinem se
zbog tebe, čoveče. To čemu se izlažeš ja ne bih podneo. I šta radiš? Sipaš ulje na vatru i
kažeš ’Opecite me još jače.’ Nemoj da se ljutiš, Filipe, ali, pobogu, kako samo možeš tako da
se ponašaš?”
 „Da, i ja to vidim”, pridruži se Stjuart. „Da sam u tvojoj situaciji, predstavio bih se u što
boljem svetlu - ne bih neprijatelju davao još municije.”
Džulijus je nastojao da smiri situaciju. „Filipe, kako se osećaš u poslednjih minut-dva?”
„Pa, imao sam nešto važno da kažem o toj listi i to sam rekao - tako da sam, prirodno,
potpuno zadovoljan razvojem događaja.”
Džulijus je bio uporan. Svojim najnežnijim glasom, reče, „Nekoliko ljudi je na to
reagovalo. Kako se osećaš u vezi s tim?”
„Tim pravcem ja ne idem, Džulijuse. To je put očajanja. Bolje mi je, daleko bolje, da se
držim vlastitog suda.”
Džulijus posegnu za još jednim sredstvom iz svoje priručne torbe - oveštalom, ali
pouzdanom strategijom kondicionala. „Filipe, pokušaj da izvedeš jedan misaoni
eksperiment. Filozofi to rade svakodnevno. Razumem tvoju želju da zadržiš
uravnoteženost, ali učini mi za trenutak i probaj da zamisliš da osećaš nešto povodom
današnjih reakcija drugih. Šta bi to bilo?”
Filip razmisli o Džulijusovom pitanju, nasmeši se i klimnu glavom, što je možda bio i
znak divljenja ingenioznosti Džulijusove smicalice.
„Eksperiment? Pristajem. Da imam osećanja, bio bih uplašen žestinom Paminog upada.
Svestan sam da želi teško da mi naudi.”
Pam je htela da se ubaci, ali joj je Džulijus momentalno signalizirao da ne progovara i
dopusti Filipu da nastavi.
„Onda se Boni raspitivala zbog čega se hvalim, pa su Gil i Sljuart pitali zašto hoću da se
imoliram.”
„Imo... šta?”, upita Toni.
Pam zausti da odgovori, ali Filip odmah reče: „Imolirati - žrtvovati se
samospaljivanjem.”
„U redu, delimično si ušao u eksperiment”, Džulijus nije odustajao. „Tačno si opisao
ono što se desilo - šta su Boni, Gil i Stjuart rekli. Sada pokušaj da nastaviš - da imaš osećanja
povodom njihovih komentara.”
„U pravu si, skrenuo sam s koloseka. Nema sumnje, tvoj zaključak bi bio da se pomalja
moje nesvesno.”
Džulijus zaklima glavom. „Nastavi, Filipe.”
„Osećao bih da sam potpuno pogrešno shvaćen. Rekao bih Pam: ’Nisam pokušavao da
to predstavim kao nešto što je u redu’. Boni bih rekao: ’Hvalisanje je bilo poslednje što sam
imao na umu’. A Gilu i Stjuartu: ’Hvala na upozorenju, ali nisam nameravao da sebi
naudim’.”
„Ok, sad znamo šta nisi radio. A kaži nam šta jesi? Zbunjena sam”, javi se Boni.
„Naprosto sam poređao činjenice, slušajući diktat razuma. Ni manje ni više od toga.”
Grupa je upala u raspoloženje koje bi uvek usledilo nakon interakcije s Filipom. On je
bio tako racionalan, tako suvereno iznad svakodnevnih razmirica. Svi su oborili poglede,
zbunjeni, dezorijentisani. Toni je odmahivao glavom.
„Razumem sve što si rekao”, reče Džulijus, „izuzev poslednjeg - tvoje poslednje
rečenice - ’ni manje ni više od toga’. To ne kupujem. Zašto si ponudio baš taj aspekt istine
sada, danas, u ovom momentu, u ovom odnosu s nama? Bio si nestrpljiv da to učiniš. Jedva
si čekao. Prosto sam osetio pritisak da izađeš s tim. Uprkos očito negativnim posledicama
na koje je grupa ukazala, odlučio si da danas odmah u to uletiš. Hajde da otkrijemo zašto.
Šta time dobijaš?”
„Pitanje nije teško”, odgovori Filip. „Znam tačno zašto sam to rekao.”
Svi su ćutali i čekali.
„Počinjem da se nerviram”, reče Toni. „Filipe, držiš nas u neizvesnosti; to stalno radiš.
Treba li da te molimo za sledeću rečenicu?”
„Izvini?”, upita Filip, sa grimasom zbunjenosti.
„Svi smo u iščekivanju da čujemo zašto si ono rekao”, reče Boni. „Da li si sad namerno
tajanstven?”
„Možda misliš da ne želimo da znamo, da nismo radoznali”, sugerisala je Rebeka.
„Ništa od toga”, reče Filip. „To nema veze sa vama. Naprosto mi se fokus zamagli i
okrenem se ka sebi.”
„To izgleda važno”, reče Džulijus. „Mislim da za to postoji razlog - i uključuje tvoje
interakcije s grupom. Ako zaista veruješ da je tvoje ponašanje stvar kaprica, nešto kao kiša
koja prosto padne, onda zauzimaš poziciju bespomoćnosti. Postoji razlog zbog čega nas
povremeno izbegavaš i povlačiš se: mislim da je to zbog izvesne napetosti koja iz tebe
izbija. U ovom slučaju, gubitak fokusa ima veze s tim kako si otvorio ovu seansu. Da li
možeš da slediš taj pravac?”
Filip je ćutao, razmišljajući o njegovim rečima.
Džulijus je imao još načina da pojača pritisak kada radi s drugim terapeutom: „Još
nešto, Filipe, ako ćeš u budućnosti imati klijente ili voditi grupu, gubljenje fokusa i
okretanje sebi biće ozbiljna smetnja u tvom radu.”
To je imalo efekta. Filip je odmah odgovorio: „Izabrao sam do otkrijem ono što sam
radio da bih se zaštitio. Pam je znala sve o listi, i osećao sam nelagodu jer je ona tu bombu
mogla da aktivira u svakom trenutku. Moje otkrivanje bilo je manje od dva zla.” Zastao je,
udahnuo, pa nastavio: „Ima još toga da se kaže. Još uvek nisam odgovorio na Boninu
optužbu da se hvališem. Imao sam tu listu zato što sam te godine bio ekstremno seksualno
aktivan. Tronedeljna veza sa Paminom drugaricom Moli bilo je nešto neuobičajno; više sam
voleo veze za jednu noć, mada bih ponekad pribegao i drugom viđenju ako sam bio naročito
seksualno opterećen a nisam mogao da sretnem neku novu ženu. Kada bih sa istom ženom
bio po drugi put, beleške su mi trebale da osvežim pamćenje i ostavim utisak da je se
sećam. Ukoliko bi saznala istinu - da je samo jedna od mnogih - možda kod nje ne bih uspeo.
U tim beleškama nema nikakvog hvalisanja. Služile su samo meni lično. Moli je imala ključ
od mog stana, narušila moju privatnost, nasilno otvorila zaključanu fioku i ukrala taj papir.”
„Ti nam kažeš”, reče Toni, raširenih očiju, „da si imao seks sa toliko žena da si morao
da pišeš beleške kako ih ne bi pomešao? Mislim, o čemu mi ovde pričamo? Koliko? Kako si
to postigao?”
Džulijus je zavapio u sebi. Stvari su bile dovoljno komplikovane i bez Tonijevog
zavidljivog pitanja. Tenzija između Pam i Filipa bila je već nepodnošljivo visoka. Trebalo ju
je stišati, ali Džulijus nije bio siguran kako to da uradi. Neočekivana pomoć stigla je od
Rebeke, koja je iznenada promenila pravac čitave seanse.
„Izvinjavam se što prekidam, ali treba mi vreme u grupi danas”, reče. „Cele nedelje sam
razmišljala o tome da otkrijem nešto što nikome nisam rekla, čak ni tebi, Džulijuse. To je,
čini mi se, moja najmračnija tajna.” Zaćutala je, pogledala uokolo. Sve oči su bile uprte u nju.
„Da li je to u redu?”
 Džulijus se okrenu ka Pam i Filipu. „Šta vas dvoje kažete? Da li vas ostavljamo sa
mnogo jakih osećanja?”
„U redu je što se mene tiče”, reče Pam. „Treba mi pauza.”
„A ti, Filipe?”
Filip klimnu glavom.
„Za mene je više nego u redu”, reče Džulijus, „sem ako prvo ne želiš da kažeš zašto si
odlučila da to otkriješ baš danas.”
„Ne, bolje je da zaronim dok još imam hrabrosti. Evo: pre oko petnaest godina, negde
dve nedelje pre mog venčanja, kompanija me je poslala u Las Vegas na sajam kompjutera,
gde je trebalo da prezentujem naš novi proizvod. Već sam bila dala otkaz i ta prezentacija je
bila moj poslednji zadatak - tada sam mislila da mi je možda i poslednji u životu. Bila sam u
drugom mesecu trudnoće, i Džek i ja smo planirali jednomesečni medeni mesec, a posle
toga je trebalo da se posvetim kući i bebi. Ovo se dešava mnogo pre studija prava - nisam
imala predstavu da li ću se ikada ponovo zaposliti.
Dakle, u Vegasu me je obuzelo čudno raspoloženje. Jedne večeri, na svoje iznenađenje,
zatekla sam se u baru u Cezarevoj palati. Naručila sam piće i ubrzo ušla u intimni razgovor
sa jednim dobro obučenim muškarcem. Pitao me je da li ’radim’. Taj izraz mi nije bio poznat
i klimnula sam glavom. Pre nego što sam stigla išta da kažem o tome šta radim, pitao me je
za cenu. Progutala sam knedlu, odmerila ga od glave do pete - bio je sladak - i rekla, ’Sto
pedeset dolara’. Pristao je i za tren smo se našli u njegovoj sobi. Sledeće noći sam otišla u
Tropikanu i uradila isto. Za istu cenu. A poslednje noći učinila sam to gratis.”
Duboko udahnu, a zatim glasno izdahnu. „I to je to. Nikom o ovome nisam pričala.
Ponekad pomišljam da kažem Džeku, ali se uzdržim. Šta bi bila poenta? Ništa osim bola za
njega i dragocenog malog oprosta za mene... I... Toni, skote jedan... zaboga, to nije smešno!”
Toni, koji je izvadio novčanik i počeo da broji novac, zastao je u pola pokreta i s
nevinim osmehom rekao: „Hteo sam samo da unesem malo vedrine.”
„Ne želim da bude vedro. Za mene je ovo ozbiljno.” Blesnu jednim od svojih
fascinantnih osmeha, koje je mogla da priziva po želji. „Eto pravog ispovedanja.” Okrenu se
Stjuartu, koji ju je u više navrata opisivao kao porcelansku lutku. „Šta ti misliš? Možda
Rebeka i nije tako ljupka lutka kao što izgleda.”
Stjuart reče: „Nisam o tome razmišljao. Znaš li gde sam odlulao dok si govorila? Pao mi
je na pamet film koji sam iznajmio pre neki dan - Zelena milja. U njemu je jedna
nezaboravna scena u kojoj osuđenik na smrt jede svoj poslednji obrok. Meni sc čini kao da
si u Las Vegasu sebe častila poslednjim parčetom slobode pre venčanja.”
Džulijus potvrdi glavom i reče: „Slažem se. Zvuči kao ono o čemu smo ti i ja nekada
davno razgovarali, Rebeka.” Objasnio je grupi. „Pre sedam godina Rebeka i ja smo zajedno
radili oko godinu dana, u vreme kada se ona mučila s odlukom da se venča.” Okrenuvši se
ponovo ka Rebeki, reče: „Sećam se da smo provodili nedelje razgovarajući o tvojim
strahovima od gubitka slobode, osećaju da ti se zatvaraju mogućnosti. Mislim isto što i
Stjuart, da su te takve brige morile u Las Vegasu.”
„Od onih sati provedenih zajedno jedno mi je, Džulijuse, ostalo u sećanju. Pamtim da si
mi pričao o romanu gde neko pronalazi mudraca koji mu kaže da se alternative isključuju,
da za svako da mora postojati jedno ne.”
„Hej, znam tu knjigu - Grendel Džona Gardnera”, upade Pam. „To je bio Grendel, demon
koji je tragao za mudrim čovekom.”
 „Kako smo se samo isprepleli”, reče Džulijus. „Pam mi je prva pomenula taj roman kad
je, otprilike u isto vreme, nekoliko meseci dolazila kod mene. Prema tome, Rebeka, ako je
taj komentar bio od pomoći, duguješ ga Pam.”
Rebeka uputi Pam veliki osmeh zahvalnosti. „Od tebe sam dobila indirektnu terapiju.
Tu rečenicu sam zalepila na svoje ogledalo: Alternative se isključuju. Ona je objašnjavala
moju blokadu da se udam za Džeka iako sam verovala da je pravi čovek za mene.” Zatim se
okrenu Džulijusu: „Sećam se tvojih reči da ako hoću da starim dostojanstveno, moram
prihvatiti ograničenje mogućnosti.”
„Mnogo pre Gardnera”, ubaci se Filip, „Hajdeger”, obrati se Toniju, „jedan istaknuti
nemački filozof prve polovine prošlog veka...”
„Istaknuti nacista, takođe”, upade Pam.
Filip je ignorisao Pamin komentar. „Hajdeger je govorio o suočavanju sa ograničenjem
mogućnosti. Zapravo, to je povezao sa strahom od smrti. Smrt je, kako je kazao,
nemogućnost daljih mogućnosti.”
„Smrt je nemogućnost daljih mogućnosti”, ponovi Džulijus, „baš snažna misao. Možda ja
ovu zalepim na svoje ogledalo. Hvala, Filipe. Ima toliko toga što treba sagledati ovde,
uključujući i tvoja osećanja, Pam, ali prvo, još jedan komentar za tebe, Rebeka. Ta epizoda u
Las Vegasu mora da se desila dok smo se ti i ja viđali, a nikada mi je nisi pomenula. Što mi
govori da mora da si osećala veliki stid.”
Rebeka klimnu glavom. „Da, donela sam odluku da čitavu tu epizodu duboko
zakopam.” Nakon kratkog premišljanja da li da kaže još nešto, dodala je: „Ima još nešto,
Džulijuse. Bilo me je sramota, ali čak i više... ovo je rizično... još više sam se stidela kada sam
o tome kasnije fantazirala: bio je to fantastično povišen osećaj - ne vrhunski u seksualnom
smislu, ne tako, ne samo seksualno, već uzbuđujuće jer sam van zakona, jer sam primitivna.
I da znaš”, okrenu se ka Toniju, „to je delom uvek bilo ono što me je privlačilo kod tebe,
Toni - zatvorska kazna, tuče u barovima, prkošenje pravilima. Ali ovde si baš preterao; štos
sa izvlačenjem novca bio je uvredljiv.”
Pre nego što je Toni uspeo da odgovori, Stjuart je uskočio. „Imaš mnogo hrabrosti,
Rebeka. Divim ti se. Oslobodila si me da otkrijem nešto o čemu nikada nisam pričao - ni sa
Džulijusom, ni sa prethodnim terapeutom, ni sa kim.” Oklevao je, pogledao redom svima u
oči. „Proveravam koliko je ovde bezbedno jer je ovo stvar visokog rizika. Imam poverenja u
svakoga od vas izuzimajući tebe, Filipe, pošto te još uvek ne poznajem dobro. Siguran sam
da ti je Džulijus govorio o poverljivosti informacija u grupi?”
Tišina je potrajala.
„Filipe, tvoje ćutanje me blokira. Pitao sam te nešto”, reče Stjuart, okrenuvši se i
pogledavši u njega još direktnije. „Šta se dešava? Zašto ne odgovaraš?”
Filip podiže pogled. „Nisam znao da se očekuje odgovor.”
„Rekoh, siguran sam da je Džulijus govorio o poverljivosti informacija, i podigao sam
glas na kraju rečenice. To označava pitanje - zar ne? Takođe, zar ti priča o poverenju nije
ukazivala da tražim odgovor od tebe?”
„Jasno”, odgovori Filip. „Da, Džulijus mi je govorio o poverljivosti informacija i, da,
obavezao sam se da ću poštovati sva bazična pravila grupe, uključujući i poverljivost.”
„Dobro”, reče Stjuart. „Znaš, Filipe, počinjem da menjam mišljenje - smatrao sam te
arogantnim, a sad počinjem da mislim da prosto nisi dresiran za kuću ili ljude. I ovde ne
zahtevam odgovor - možeš da biraš.”
 „Hej, Stjuarte - odlično!”, reče Toni ironično. „Isplivavaš, čoveče. To mi se sviđa.”
Stjuart zaklima glavom. „Nisam mislio ništa negativno, Filipe, ali hoću da ispričam
svoju priču i moram da budem siguran da je ovde potpuno bezbedno. Dakle”, uzdahnuo je,
„da počnem. Pre trinaest ili četrnaest godina - tek što sam završio staž i započeo lekarsku
praksu - otišao sam na kongres pedijatara na Jamajku. Svrha tih skupova je praćenje
najnovijih rezultata medicinskih istraživanja, ali poznato vam je da mnogi lekari odlaze i iz
drugih razloga: traže neku poslovnu priliku ili akademsku poziciju... ili naprosto hoće dobar
provod i seksualnu avanturu. Tog puta ja sam pukao po svim stavkama, a onda, da sve bude
još gore, u povratku mi je kasnio avion za Majami i propustio sam vezu za Kaliforniju.
Morao sam da prespavam u aerodromskom hotelu, osećao sam se očajno.”
Svi u grupi su napregnuto pratili - bio je to novi Stjuart.
„Stigao sam u hotel oko pola dvanaest noću, popeo se liftom na sedmi sprat - čudno
koliko su pojedini detalji jasni - i krenuo dugačkim tihim hodnikom ka svojoj sobi kad su se
iznenada otvorila jedna vrata i u hodnik izašla izbezumljena, raščupana žena u spavaćici -
privlačna, divnog tela, nekih deset do petnaest godina starija od mene. Zgrabila me je za
ruku - osećala se na alkohol - i pitala da li sam nekog sreo u hodniku.
’Ne, zašto?’ odgovorio sam. Ispričala mi je dugu zamršenu priču o poslužitelju koji ju je
upravo ’izradio’ za šest hiljada dolara. Predložio sam da pozove recepciju ili policiju, ali je
ona delovala upadljivo nezainteresovano za bilo kakvu akciju. Onda mi je rukom pokazala
da uđem u njenu sobu. Razgovarali smo, i ja sam pokušao da je razuverim da je opljačkana -
očigledno je halucinirala. Korak po korak, i uskoro smo završili u krevetu. Pitao sam je
nekoliko puta da li želi da budem tu, da li želi da vodimo ljubav. Želela je i to smo uradili, a
sat ili dva kasnije, dok je spavala, otišao sam u svoju sobu, malo odremao i rano ujutru
uhvatio let. Pre nego što sam ušao u avion anonimno sam nazvao hotel i rekao da imaju
gošću u sobi sedamsto dvanaest kojoj možda treba medicinska pomoć.”
Nakon nekoliko trenutaka tišine, Stjuart dodade: „To je to.”
„To je to?”, upita Toni. „Nakresana, zgodna riba te pozove u svoju hotelsku sobu i ti joj
daš ono što traži? Čoveče, nema šanse da bih ja to propustio.”
„Ne, to nije to!”, reče Stjuart. „To je da sam ja bio lekar i naleteo na nekoga ko je
bolestan, ko verovatno ima početnu ili razvijenu alkoholnu halucinozu, a završio s njom u
krevetu. To je povreda Hipokratove zakletve, težak prekršaj, i sebi nikada nisam oprostio.
To veče ne mogu da zaboravim - zapečaćeno je u mom sećanju.”
„Prestrog si prema sebi, Stjuarte”, reče Boni. „Žena je usamljena, pripita, izađe na
hodnik, vidi privlačnog mlađeg muškarca, i pozove ga u krevet. Dobila je upravo ono što je
želela, možda ono što joj je trebalo. Verovatno si joj učinio uslugu. Verovatno ona smatra da
je te noći imala sreće.”
Ostali - Gil, Rebeka, Pam - bili su spremni da govore, ali Stjuart ih je preduhitrio:
„Zahvalan sam vam za sve što kažete - ni ne znate koliko sam puta sebi rekao nešto slično,
ali ja uistinu, iskreno, ne tražim da me umirite. Hteo sam naprosto da vam ispričam, da taj
podli čin iz dugogodišnje tame iznesem na svetlo - to mi je dovoljno.”
Boni se javi: „Odlično. Dobro je što si nam ispričao, Stjuarte, ali se to uklapa u nešto o
čemu smo ranije govorili - tvoju zadršku da od nas prihvatiš pomoć. Sjajan si u davanju
pomoći, ali ne i kada treba da nam dozvoliš da tebi pomognemo.”
„Možda su to samo doktorski refleksi”, odgovori Stjuart. „Na fakultetu me nisu učili
kako da budem pacijent.”
 „Postoji li trenutak kad nisi na dužnosti?”, upita Toni. „Čini mi se da te noći u Majamiju
nisi bio dežuran. Naletiš u ponoć na pijanu, napaljenu ribu - šta da čekaš, čoveče, kresni,
uživaj.”
Stjuart odmahnu glavom. „Pre izvesnog vremena slušao sam snimljeni govor Dalaj
Lame učiteljima budizma. Jedan mu je postavio pitanje o umoru i da li treba da planiraju
redovne termine kada su van dužnosti. Odgovor Dalaj Lame bio je vrlo zabavan: Van
dužnosti? Buda izgovara ’Žao mi je, danas ne radim!’ Isusu prilazi neki patnik, a on kaže
’Oprosti, ali danas nisam dežuran!’ Dalaj Lama se kikotao sve vreme, ta ideja mu je bila
urnebesno smešna, nije mogao da prestane da se smeje.”
„Kod mene to ne prolazi”, reče Toni. „Mislim da svoju doktorsku titulu koristiš da
izbegneš život.”
„Ono što sam uradio u tom hotelu bilo je pogrešno. Niko me neće ubediti u suprotno.”
Džulijus reče: „Prošlo je četrnaest godina a ti ne možeš toga da se oslobodiš. Kakve je
posledice imao taj incident?”
„Misliš, pored samokritikovanja i odvratnosti?”, upita Stjuart.
Džulijus klimnu glavom.
„Mogu da kažem da sam đavolski dobar doktor; da nikada, ni na trenutak, nisam
ponovo povredio etiku svoje profesije.”
„Stjuarte, presuđujem da si namirio dug”, reče Džulijus. „Slučaj je zatvoren.”
„Amin”, začulo se nekoliko glasova.
Stjuart se osmehnu i prekrsti. „Ovo me vraća u detinjstvo, u vreme nedeljnih misa.
Osećam se kao da sam upravo izašao iz ispovedaonice, razrešen greha.”
„Ispričaću vam jednu priču”, reče Džulijus. „Pre mnogo godina u Šangaju sam posetio
neku napuštenu katedralu. Ja sam ateista, ali volim da obilazim religijske lokalitete -
možete misliti! Dakle, prošetao sam uokolo a onda seo u ispovedaonicu, na sveštenikovu
stranu, i uhvatio sebe kako zavidim ocu-ispovedniku. Kakvu je samo moć on imao! Probao
sam da izgovorim reči ’Oprošteno ti je, sine moj, kćeri moja.’ Zamišljao sam kako uživa u
uzvišenoj sigurnosti jer veruje da nosi pošiljku oproštaja direktno od onog čoveka gore.
Kako su moje tehnike izgledale slabašno u poređenju s tim. Ali kasnije, napustivši crkvu,
izašao sam iz tog raspoloženja tešeći se da bar živim po principima razuma, a ne tako što
infantilizujem pacijente predstavljajući im mitologiju kao stvarnost.”
Nakon kratkog perioda tišine, Pam mu reče: „Znaš šta, Džulijuse? Nešto se promenilo.
Drugačiji si nego što si bio pre mog odlaska. Pričaš priče iz svog života, daješ mišljenja o
religijskim uverenjima, a ranije si takve teme uvek izbegavao. Pretpostavljam da je to
posledica bolesti ali, u svakom slučaju, sviđa mi se. Zaista mi se dopada što si više ličan.”
Džulijus klimnu glavom. „Hvala. Zbog vašeg ćutanja stekao sam utisak da sam povredio
nečija religiozna osećanja.”
„Moja nisi, ako brineš zbog mene”, reče Stjuart. „Čude me one ankete koje kažu da
devedeset posto Amerikanaca veruje u Boga. Napustio sam crkvu još kao tinejdžer, a da
nisam tada, učinio bih to sad, posle svega što je izašlo na videlo o sveštenicima i pedofiliji.”
„Nisi ni moja”, reče Filip. „Ti i Šopenhauer imate nešto zajedničko kad je reč o religiji.
On je smatrao da crkveni poglavari eksploatišu čovekovu neiskorenjivu potrebu za
metafizičkim i infantilizuju svoju publiku, a sebe drže u stanju večite obmane odbijajući da
priznaju da su svoje istine namerno zabašurili alegorijom.”
 Filipov komentar je zaintrigirao Džulijusa, no pošto je primetio da im je ostalo još
samo nekoliko minuta, grupu je vratio na proces. „Mnogo toga se dogodilo danas. Ulazilo se
u brojne rizike. Koja su nam osećanja? Neki od vas su bili vrlo ćutljivi - Pam? Filipe?”
„Nije mi promaklo”, Filip brzo odgovori, „da ono što se danas ovde otkrivalo, ono što je
prouzrokovalo toliko nepotrebne patnje, meni i drugima, dolazi od vrhovne i univerzalne
moći seksa, o kojoj sam od mog drugog terapeuta, Šopenhauera, saznao da je apsolutno
urođena ili, kao što bismo danas rekli, deo našeg programa.
Poznato mi je mnogo toga što je Šopenhauer izrekao na ovu temu, pošto sam ga često
citirao na predavanjima. Evo nekoliko citata: ’[Seks je] najjači i najaktivniji od svih motiva...
On je krajnji cilj gotovo svih ljudskih napora. [...] Svakog časa prekida najozbiljnije poslove,
a ponekad zapliće... najveće ljudske umove.’ ’Seks ne okleva da se nametne svojim smećem,
da se uplete u... istraživanja učenih...’”
„Filipe, to je važno, ali, pre nego što završimo za danas, pokušaj da govoriš o svojim
osećanjima, a ne o Šopenhauerovim”, umeša se Džulijus.
„Pokušaću, ali dopusti da završim - samo još jednom rečenicom: ’Svakoga dana
uništava najvrednije odnose. Potpuno lišava savesti one koji su ranije bili poštovani i
ispravni?’” Zastade. „To sam hteo da kažem; završio sam.”
„Nismo čuli ništa o osećanjima, Filipe”, reče Toni, zadovoljan što može da se s njim
konfrontira.
Filip klimnu glavom. „Samo sam užasnut jer smo mi jadni smrtnici, mi sapatnici, tolike
žrtve biologije da punimo svoje živote krivicom zbog prirodnih postupaka kakvi su
Stjuartov i Rebekin. I svi imamo za cilj da se iskobeljamo iz ropstva seksa.”
Nakon nekoliko sekundi uobičajene tišine koja je pratila Filipove izjave, Stjuart se
obrati Pam. „Ja bih svakako danas voleo da čujem tebe. Kako se ti osećaš zbog onoga što
sam danas izneo u grupi? Imao sam te na pameti dok sam razmišljao da se ovde ispovedim.
Mislim da sam te stavio u tešku poziciju jer, na neki način, ne možeš oprostiti meni a da ne
oprostiš Filipu.”
„Prema tebi osećam isto poštovanje kao i uvek, Stjuarte iako sam, ne zaboravi, osetljiva
na takve stvari. Jedan doktor me je eksploatisao - moj bivši muž Erl, bio je moj ginekolog.”
„Tačno”, reče Stjuart. „To usložnjava stvar. Kako možeš da oprostiš meni, a da ne
oprostiš i Filipu i Erlu?”
„Nisi u pravu, Stjuarte. Ti si moralna osoba - sad kad smo te saslušali i čuli da se kaješ,
osećam to čak i više. A incident u hotelu u Majamiju ne potresa me - da li si čitao Strah od
letenja?”
Pošto je Stjuart odmahnuo glavom, Pam nastavi: „Potraži tu knjigu. Erika Džong bi to
što si ti doživeo nazvala naprosto ’ševa bez šlica’; bilo je to uzajamno, spontano parenje, bio
si nežan, niko nije povređen, preuzeo si odgovornost da kasnije s njom bude sve u redu. I
taj incident ti od tada služi kao moralni kompas. A Filip? Šta reći o čoveku koji sebe oblikuje
po ugledu na Hajdegera i Šopenhauera? Od svih filozofa koji su ikada živeli, ova dvojica su
bili najveći promašaji kao ljudska bića. Ono što je Filip uradio neoprostivo je; zverski, bez
kajanja...”
Boni upade: „Čekaj, Pam, zar nisi primetila da, kad je Džulijus hteo da ga prekine, Filip
je apsolutno insistirao na još jednoj rečenici o seksu koji osobu lišava savesti i uništava
odnose. Pitam se, da to nema veze s kajanjem? I da nije možda upućeno tebi?”
„On ima nešto da mi kaže? Pa neka kaže. Neću da to čujem od Šopenhauera.”
 „Umešaću se ovde”, ubaci se Rebeka. „S prošle seanse sam izašla osećajući se loše zbog
tebe i zbog svih nas, uključujući i Filipa na koga smo se, budimo iskreni, svi ljutili. Kod kuće
sam razmišljala o Hristovoj pouci da onaj ko je bezgrešan treba prvi da se baci kamenom -
to ima mnogo veze sa onim što sam danas otkrila.”
„Moramo da prekinemo”, reče Džulijus, „ali, Filipe, upravo sam za tim tragao kada sam
te pitao o tvojim osećanjima.”
Filip je zbunjeno odmahivao glavom.
„Da li razumeš da si danas nešto dobio od Rebeke i od Stjuarta?”
Filip je nastavljao da odmahuje glavom. „Ne razumem.”
„To ti je domaći zadatak, Filipe. Želim da razmisliš o poklonima koje si danas dobio.”
Ako ne želimo da budemo igračka
u rukama svakog nitkova i predmet
podsmeha svake budale, prvo pravilo
je da budemo rezervisani i nedostupni.

24

Filip je posle seanse hodao satima, prošao Palatu lepih umetnosti, tu oronulu kolonadu
sagrađenu za Međunarodnu izložbu 1915. godine, dva puta obišao obližnje jezero
posmatrajući kako labudovi patroliraju svojom teritorijom, a zatim krenuo duž marine i
staze Krisi Fild pored zaliva San Francisko, sve do podnožja Golden gejta. O čemu mu je ono
Džulijus naložio da razmišlja? Setio se sugestije da razmisli o Stjuartovom i Rebekinom
poklonu ali, pre nego što bi uspeo da se sabere, svoj zadatak bi već zaboravljao. Svaki put je
ispočetka praznio um od svih misli i pokušavao da se usredsredi na umirujuće i arhetipske
prizore - tragove koje su ostavljali labudovi, piruete pacifičkih talasa ispod mosta Golden
gejt - no i dalje se osećao čudnovato rastrojenim.
Koračao je kroz Prezidio, bivšu vojnu bazu lociranu iznad ušća zaliva, i niz ulicu
Klement s njenih dvadeset blokova načičkanih azijskim restoranima. Izabrao je jedan
skroman, vijetnamski pho; kad mu je doneta goveđa supa, mirno je sedeo nekoliko minuta
udišući isparenje limunove trave i zureći u staklasto brdo pirinčanih rezanaca. Uzeo je
samo nekoliko kašika i zatražio da ostatak spakuju za njegovog psa.
U principu nezainteresovan za hranu, svoje navike u ishrani je rutinizovao:
doručkovao je tost, marmeladu i kafu, glavni obrok jeo u podne u studentskoj kafeteriji a
skromno večerao supu ili salatu. Obedovao je sam, tako je najviše voleo. Tešila bi ga,
ponekad čak i nasmejala, pomisao na Šopenhauerov običaj da u klubu gde se hranio plaća
za dvoje kako bi bio siguran da niko neće sesti pored njega.
Krenuo je nazad ka svojoj kući, oskudno nameštenoj kao što je bila i njegova
ordinacija, s jednom spavaćom sobom, smeštenoj na placu jedne vile na Pacifik Hajtsu
nedaleko od Džulijusove. Udovica koja je u vili živela sama izdala mu je kućicu za skromnu
rentu. Bio joj je potreban dodatni prihod, a pošto je držala do svoje privatnosti, želela je
nekog nenametljivog u blizini. Filip je bio prava osoba za to, te su oni već nekoliko godina
živeli blizu a odvojeno.
Entuzijastičan pozdrav kevtanjem, lajanjem, mahanjem repom i akrobatskim
skokovima u vazduhu njegovog psa Ragbija obično bi ga razveselio, ali ove večeri to nije
bilo tako. Smirenje mu nije donela ni večernja šetnja psa, niti ijedna od uobičajenih
aktivnosti u dokolici. Upalio je lulu, slušao Betovenovu Četvrtu simfoniju, rasejano čitao
Šopenhauera i Epikteta. Pažnju mu je, samo na nekoliko trenutaka, okupirao jedan
Epiktetov odlomak.

Ako najsnažnije žudiš za filozofijom, od samog početka se pripremi na stalno

ismevanje i podrugivanje. No imaj na umu, budeš li uporan, te iste osobe će ti se kasnije
diviti... Zapamti, desi li ti se da pažnju usmeriš ka spoljnim stvarima kako bi zadovoljio
druge, budi siguran da si upropastio svoj obrazac života.

Ali, osećanje nelagode je i dalje bilo prisutno - nelagode kakvu nije osetio već neko
vreme - ono stanje duha koje ga je proteklih godina činilo seksualno sluđenom zveri u
potrazi za plenom. Uputio se u malu kuhinju, sa stola sklonio posuđe od doručka, uključio
kompjuter i prepustio se svom jedinom zavisničkom poroku: ulogovao se na šah klub i
sledeća tri sata igrao petominutne brzopotezne partije, u tišini i anonimno. Uglavnom je
pobeđivao. Kad je gubio, obično je to bilo zbog nepažnje, a nerviranje je kratko trajalo:
odmah bi ukucao „tražim igru” i čim bi započela nova partija oči bi mu zasijale detinjastim
oduševljenjem.
U tridesetoj, beše mi zaista mučno
i zamorno da kao sebi ravne tretiram
stvorove koji to uistinu nisu. Sve dok je mlada,
mačka se igra sa papirnim lopticama jer ih
smatra za nešto živo i slično sebi. Tako je bilo
i sa mnom u slučaju ljudskih dvonožaca.

25

Ježevi, genije i mizantropski vodič za međuljudske odnose

Basna o ježevima, jedan od najpoznatijih pasaža iz Šopenhauerovih dela, ilustruje

njegov ledeni pogled na ljudske odnose.

Jednog hladnog zimskog dana nekoliko ježeva zbilo se na gomilu kako bi se uzajamno
grejali i tako izbegli smrzavanje. Ali uskoro su osetili uzajamno bockanje, što ih je nateralo
da se ponovo odvoje. Kada ih je potreba za toplotom opet okupila, ubodi su se ponovili:
bacani su između dva zla sve dok nisu otkrili pravo rastojanje sa kog su mogli da se
međusobno tolerišu. Tako isto potreba za društvom, potekla iz praznine i monotonije
njihovih života, ljude vuče jedne ka drugima, ali ih brojne neprijatne i odbojne osobine opet
razdvajaju.

Drugim rečima, blizinu treba tolerisati samo kada je to neophodno za preživljavanje, i

izbegavati je kad god je to moguće. Većina savremenih psihoterapeuta bez oklevanja bi
predložila terapiju onom ko ovako ekstremno zagovara izbegavanje drugih. Zapravo,
psihoterapijska praksa se u najvećem broju slučajeva i bavi takvim problematičnim
interpersonalnim stavovima - ne samo društvenim izbegavanjem, već i neprilagođenim
društvenim ponašanjem u svim njegovim bojama i nijansama kao što su autizam, socijalna
fobija, shizoidna ličnost, antisocijalna ličnost, narcistička ličnost, nesposobnost da se voli,
samouveličavanje, povlačenje u sebe.
Da li bi se Šopenhauer s ovim složio? Da li je svoja osećanja prema drugima smatrao
neprilagođenim? Teško. Ovi stavovi su bili toliko bliski njegovoj suštini, tako duboko
ukorenjeni da ih nikada nije smatrao smetnjom. Naprotiv, na svoju mizantropiju i izolaciju
gledao je kao na vrlinu. Zapazimo, na primer, kodu u paraboli o ježevima: „Ipak, ko god
raspolaže velikom količinom sopstvene unutrašnje toplote radije će se držati podalje od
društva kako bi izbegao davanje ili primanje brige i nerviranja.”
Verovao je da onaj ko ima unutrašnju snagu ili vrlinu neće tražiti od drugih potporu
ma koje vrste; takav čovek dovoljan je sam sebi. Ova teza, čvrsto povezana sa njegovom
nepokolebljivom verom u sopstvenu genijalnost, čitavog života mu je služila kao
racionalizacija za izbegavanje bliskosti. Često je izjavljivao da mu pozicija u „najvišoj klasi
ljudskog roda” nameće imperativ da ne traći talente na isprazno društveno opštenje, već da
ih stavi u službu čovečanstva. „Moj intelekt”, pisao je, „pripada ne meni, nego svetu.”
Mnogo šta od onoga što je napisao o svojoj superiornoj inteligenciji rečeno je prejako;
mogli bismo ga smatrati grandomanom da nije činjenice da je ta samoprocena
intelektualnih sposobnosti bila tačna. Kad se jednom posvetio učenju, njegovi izuzetni
intelektualni darovi postali su evidentni. Učitelji koji su ga pripremali za univerzitet bili su
zaprepašćeni brzinom njegovog napredovanja.
Gete, jedini čovek u devetnaestom stoleću koga je smatrao sebi intelektualno ravnim, u
jednom trenutku je počeo da poštuje Arturov um. Mladića je upadljivo ignorisao u
Johaninim salonima u vreme kada se ovaj spremao za studije. Kasnije, kada ga je Johana
zamolila da napiše preporuku za Arturov upis na univerzitet, Gete je vešto zadržao svoje
rezerve u poruci starom prijatelju, profesoru grčkog jezika: „Izgleda da je mladi
Šopenhauer nekoliko puta menjao predmet svojih studija i interesovanja. Koliko je postigao
i koliko je disciplinovan, sam ćeš prosuditi ako mu zbog prijateljstva sa mnom posvetiš
trenutak svog vremena.”
Međutim, nekoliko godina kasnije, Gete je pročitao Arturovu doktorsku disertaciju i
bio do te mere impresioniran tim dvadesetšestogodišnjakom, da ga je tokom njegovog
narednog boravka u Vajmaru redovno po slugi pozivao na duge privatne razgovore. Gete je
tražio nekoga ko bi kritički sagledao njegov dugotrajan rad na teoriji boja. Iako Šopenhauer
nije ništa znao o toj temi, Gete je smatrao da ga retka prirodna inteligencija čini zaslužnim
sagovornikom. I dobio je više nego što je očekivao.
Šopenhauer, isprva počastvovan, uživao je u Geteovom priznanju i pisao svom
profesoru u Berlin: „Vaš prijatelj, naš veliki Gete, dobar je, vedar, prijatan: neka je zauvek
slava njegovom imenu.” Međutim, nekoliko nedelja kasnije među njima se pojavila nesloga.
Artur je smatrao da je Gete načinio neka zanimljiva zapažanja o vizuelnoj percepciji, ali i da
se prevario u pojedinim vitalnim tačkama, te nije uspeo da proizvede celovitu teoriju boje.
A onda se, napustivši vlastito pisanje, poduhvatio toga da razvije svoju teoriju boja, koja se
u nekoliko krucijalnih momenata razlikovala od Geteove i koju je objavio 1816.
Šopenhauerova arogancija upropastila je na kraju njihovo prijateljstvo. Gete je u svom
dnevniku opisao kako se taj odnos završio: „U mnogo čemu smo se slagali; međutim,
naposletku se određeno razilaženje pokazalo neizbežnim, kao kada se dva prijatelja, koji
jedan deo puta koračaju zajedno, oproste rukovanjem, jer jedan želi da ide u pravcu severa
a drugi juga, i ubrzo zatim izgube jedan drugog iz vida.”
Artur je bio povređen i ljut što je napušten, ali je internalizovao Geteovo poštovanje
prema njegovoj inteligenciji i do kraja života uvažavao Geteovo ime i citirao njegova dela.
Imao je mnogo toga da kaže o razlici između genijalnih i talentovanih. Pored
komentara da čovek od talenta može da pogodi metu koja je drugima nedostižna, dok
genije pogađa metu koju drugi ne vide, istakao je da se talentovani rađaju zbog potreba
epohe i kadri su da te potrebe zadovolje, ali da njihov rad ubrzo bledi i nestaje u sledećoj
generaciji. (Da li je tu imao na umu majčina dela?) „No, genije osvetljava svoje doba kao
kometa planetarne putanje... i ne može da se kreće maticom svoje kulture: on svoja dela,
naprotiv, odašilje daleko ispred sebe.”
Otuda, jedan aspekt njegove parabole o ježevima jeste da čoveku istinske vrednosti, a
posebno čoveku genija nije potrebna toplota drugih. Ali tu je još jedna, mračnija strana iste
parabole: da su naši sapatnici neprijatni i odbojni i da ih zbog toga treba izbegavati. Ovo
mizantropsko gledište može se naći posvuda u Šopenhauerovim spisima, inače prepunim
prezira i sarkazma. Pogledajmo samo početak ovog pasusa iz njegovog pronicljivog eseja
„Učenje o tome kako smrt ne može razoriti našu istinsku prirodu”: „Ako bi nas jedan od
mnogih koji bi hteli da znaju sve, a neće naučiti ništa, uzgred upitao o produžetku
postojanja nakon smrti, najpogodniji i iznad svega najtačniji odgovor bi bio: ’Posle smrti
bićeš ono što si bio pre rođenja’.”
Ovaj esej se nastavlja prodornom i fascinantnom analizom nemogućnosti dve vrste
ništavila i u svojoj celini nudi razjašnjenja svima koji su ikada razmišljali o prirodi smrti. Ali
zašto započeti bezrazložnom uvredom - „jedan od mnogih koji bi hteli da znaju sve, a neće
naučiti ništa”? - Zašto uzvišene misli zagađivati sitnim vređanjem? Ovakvi disonantni
sklopovi uobičajeni su u Šopenhauerovim radovima. Kako uznemirava susret sa misliocem
toliko obdarenim a tako društveno hendikepiranim, toliko vidovitim a tako zaslepljenim!
U svim svojim delima lamentira nad svakim trenutkom provedenim u druženju i
razgovoru. „Bolje je”, kaže, „uopšte ne razgovarati nego voditi tako sterilne i dosadne
razgovore kakvi su uobičajeni među dvonošcima.”
Žalio se na to da je čitavog života tragao za „istinskim ljudskim bićem”, a nije našao
nikoga do „jadne nesrećnike, ograničene inteligencije, zlog srca i rđavog karaktera.”
(Izuzetak je Gete, kojeg je uvek izričito pošteđivao ovakvih pogrda.)
U jednoj autobiografskoj crtici izjavljuje, „Gotovo svaki kontakt s ljudima je
kontaminacija, oskrnavljenje. Spustili smo se u svet naseljen žalobnim stvorenjima, kojima
ne pripadamo. Treba da cenimo i uvažavamo onu nekolicinu boljih; mi smo rođeni da
poučimo ostale, ne da se mešamo s njima.”
Kad bismo se pažljivo pozabavili njegovim spisima, mogli bismo sastaviti jedan
manifest mizantropije - pravila ponašanja prema kojima treba živeti. Zamislimo samo kako
bi se Artur, držeći se pravila tog manifesta, osećao u nekoj terapijskoj grupi našeg doba!

■ „Ne reci prijatelju ništa što tvoj neprijatelj ne sme da zna.”

■ „Smatrajmo lične stvari tajnama i ostanimo potpuni stranci, čak i prema bliskim
prijateljima... ako se okolnosti promene, njihovo znanje i najbezazlenijih sitnica o nama
može oslabiti našu poziciju.”
■ „Ne prepuštati se ni ljubavi ni mržnji već predstavlja polovinu mudrosti sveta: ne
reći ništa i ne verovati ničemu čini drugu polovinu.”
■ „Nepoverenje je majka sigurnosti” (francuska izreka, koju s odobravanjem citira).
■ „Zaboraviti u bilo kom trenutku rđave crte čovekovog karaktera isto je što i bacati
teško zarađen novac. Moramo se čuvati glupe prisnosti i glupog prijateljstva.”
■ „Jedini način da postanemo superiorni u odnosima s drugima jeste da oni vide da
smo od njih nezavisni.”
 ■ „Omalovažavanjem stičemo uvažavanje.”
■ „Ako zaista imamo visoko mišljenje o nekoj osobi, od nje to treba kriti kao zločin.”
■ „Bolje je pustiti da ljudi budu to što jesu, nego ih smatrati za ono što nisu.”
■ „Nikada ne smemo ispoljiti bes i mržnju, osim u svojim postupcima... jedino su
hladnokrvne životinje otrovne.”
■ „Ljubaznošću i prijatnošću možete druge učiniti popustljivim i predusretljivim:
otuda je ljubaznost za ljudsku prirodu isto što je toplota za vosak.”
Malo je tako dobrih načina da drugima
popravite raspoloženje kao što je da im
ispričate o nekoj nevolji koja vas je nedavno
zadesila ili da im otkrijete neku svoju slabost.

26

Narednu seansu Gil je otvorio tako što se sručio u stolicu, testirajući svojim ogromnim
telom njenu izdržljivost, sačekao da svi pristignu, i započeo: „Ako niko nema šta da kaže, ja
želim da nastavim s vežbom otkrivanja tajni.”
„Dozvoli da ovde ubacim jedno upozorenje”, reče Džulijus, „mislim da nije dobra ideja
da ta vežba postane obavezna. Iako zaista verujem da ljudi u grupi rade bolje ukoliko se
potpuno otvore, važno je da se krećemo svojim tempom i ne osećamo pritisak da zbog bilo
koje vežbe moramo da se otvorimo.”
„Razumem, Džulijuse”, odgovori Gil, „ali ne osećam pritisak. Želim da govorim, a isto
tako želim da se pridružim Rebeki i Stjuartu. U redu?”
Videvši da grupa odobrava klimanjem glava, on nastavi: „Moja tajna potiče iz vremena
kad sam imao trinaest godina. Bio sam nevin, jedva sam ušao u pubertet, pun bubuljica, a
tetka Valeri, najmlađa sestra mog oca... tada je bila u kasnim dvadesetim ili ranim
tridesetim... boravila je kod nas s vremena na vreme - često je ostajala bez posla. Odlično
smo se slagali, mnogo se igrali dok su moji roditelji bili odsutni - rvali se, golicali, kartali.
Jednom smo igrali poker u svlačenje odeće, ja sam varao i skinuo je golu, i situacija je
postala stvarno seksualna - nije to više bilo golicanje već ozbiljno paljenje. Neiskusan i
uzavreo od hormona, nisam znao tačno šta se dešava, ali kad je rekla stavi ga unutra,
odgovorio sam ’da, gospođo’ i pratio instrukcije. Posle smo to radili kad god smo imali
priliku, sve dok nas nekoliko meseci kasnije moji, koji su se vratili kući ranije, nisu uhvatili,
napaljene, bukvalno na delu - kako se to kaže... flagrant... nešto flagrant?”
Gil pogleda prema Filipu, koji zausti da odgovori, ali ga Pam preteče izgovorivši
brzinom svetlosti „Flagrante delicto”.
„Au, hitro, nema šta... zaboravio sam da ovde imamo dva profesora”, Gil promrmlja i
nastavi s pričom: „Dakle, čitava stvar je nekako poremetila porodicu. Otac se nije mnogo
uzbudio, ali majka je pozelenela, i tetka Val više nije dolazila u našu kuću; majka je besnela
na oca što je s njom ostao u dobrim odnosima.”
Zastade, pogleda uokolo, pa dodade: „Mogu da razumem zašto se majka ljutila, ali ipak,
ja sam pogrešio isto koliko i tetka Val.”
 „Ti pogrešio - sa trinaest godina? Ma daj!”, reče Boni. Ostali - Stjuart, Toni, Rebeka -
klimnuše glavama u znak saglasnosti.
Pre nego što je Gil stigao nešto da kaže, Pam progovori: „Ja imam reakciju, Gil. Možda
ne onakvu kakvu očekuješ, ali to je nešto što sam držala za sebe, nešto što sam htela da ti
kažem još pre nego što sam otputovala. Ne znam kako da ispadnem taktična, tako da neću
ni pokušavati - jednostavno ću reći. Sve u svemu, tvoja priča me nimalo nije pomerila i,
uglavnom, ti me naprosto ne pomeraš. Mada kažeš da se otvaraš kao što su to uradili Rebeka
i Stjuart, ja nemam doživljaj da si bio ličan.
Znam da si posvećen grupi, Pam nastavi. „Izgleda da se trudiš, preuzimaš mnogo
odgovornosti brinući o drugima, ako neko izleti napolje, obično ti potrčiš da ga vratiš
nazad. Izgleda kao da se otvaraš, ali ne - to je iluzija - ostaješ skriven. Da, to si ti - skriven,
skriven, skriven. Priča o tetki je tako tipična za ovo o čemu govorim. Izgleda lična, ali nije. U
pitanju je trik, jer to nije tvoja priča, to je priča tetke Val, i naravno, svi će skočiti i reći ’Ali
bio si dete, trinaestogodišnjak, ti si žrtva’. Šta drugo da kažu? I sve priče o tvom braku uvek
su o Rouz, nikad o tebi. I kod nas svaki put izazivaju istu reakciju ’Zašto trpiš to sranje’?
U Indiji, dok sam meditirala - i crkavala od dosade - mnogo sam razmišljala o ovoj
grupi. Ne biste verovali koliko. I o svakoj osobi u njoj, izuzev o tebi, Gil. Ne volim što ovo
kažem, ali prosto nisam mislila na tebe. Dok govoriš, uopšte ne znam kome se obraćaš - da li
zidovima ili podu, ali nikada nemam doživljaj da se obraćaš lično meni.”
Nastupila je tišina. Ostali kao da nisu znali kako da reaguju. Onda je Toni zviznuo i
rekao, „Dobrodošla nazad, Pam.”
„Nema smisla da budem ovde ako nisam iskrena”, reče Pam.
„Kako se osećaš, Gil?”, upita Džulijus.
„Oh, imam samo onaj tipični osećaj kad dobijem udarac u stomak - i ispljunem
nekoliko parčića pankreasa. Da li je ovo dovoljno lično, Pam? Čekaj, čekaj, izvini, ne
odgovaraj. Nisam tako mislio. Jasno mi je da mi upućuješ nešto dobro, direktno. I duboko u
sebi, znam da si u pravu.”
„Reci nam više o tome, Gil, kako je to ona u pravu”, reče Džulijus.
„U pravu je, mogao sam da otkrijem više. Znam to. Ponešto bih mogao reći ljudima
ovde.”
„Kome, na primer?”, upita Boni.
„Pa, tebi. Stvarno mi se sviđaš, Boni.”
„Lepo je to čuti, Gil, ali to i dalje nije mnogo lično.”
„Pa, palilo me je kad si me nazvala dasom pre neku nedelju. I ne slažem se kad sebe
opisuješ kao ružnu i tako daleko od Rebekine lepote - uvek sam nešto osećao - možda još
od onog s tetkom Val - prema starijim ženama. I, da budem iskren, imao sam erotske
fantazije kad si me pozvala u svoj stan, onda kad nisam želeo da se vratim kući i Rouz.”
„I zato nisi prihvatio njenu ponudu?”, upita Toni.
„Druge stvari su iskrsle.”
Kad je postalo jasno da Gil neće dalje da objašnjava, Toni upita: „Želiš li da kažeš nešto
više o tim drugim stvarima?”
Gil je sedeo ćutke trenutak-dva, ćelavo teme mu se sijalo od znoja, a onda je skupio
hrabrosti i rekao: „Znate šta, krenuću redom. I svakom reći šta osećam.” Počeo je od
Stjuarta, koji je sedeo pored Boni. „Za tebe, Stjuarte, nemam ništa drugo do divljenje. Da
imam decu, bio bih srećan da im ti budeš doktor. Ono što si ispričao prošle nedelje nimalo
ne menja moja osećanja.
A, Rebeka, pravo da ti kažem, ti me plašiš - izgledaš suviše savršeno, suviše lepo, suviše
čisto. Događaj iz Las Vegasa o kom si nam pričala nema uticaja - meni si i dalje prečista i bez
mrlje, beskrajno samouverena. Možda zato što sam trenutno uzrujan, ali ja čak ne mogu ni
da se setim zašto si na terapiji. Stjuartov utisak da si porcelanska lutka zvuči tačno -
ponekad si previše krhka, možda su ti neke ivice oštre - ne znam.
A ti, Pam, ti si direktna, otvorena, najpametnija osoba koju sam sreo sve do Filipovog
dolaska - samo on može da ti parira. Ne želim da budem ni na čijoj strani, ali Pam, ima
stvari vezanih za muškarce na kojima moraš da radiš. Povredili su te, ali opet, i ti mrziš nas.
Sve nas. Teško je reći šta je tu kokoška, a šta jaje.
Filipe, tako si visoko, na potpuno drugom nivou ili... ili ravni bivstvovanja. No, pitam se
o tebi. Pitam se da li si ikada imao prijatelja - ne mogu da zamislim da izlaziš, piješ pivo,
pričaš o Džinovima. Ne mogu da zamislim da se dobro provodiš ili da ti se iko ikada stvarno
svideo. I reći ću ti šta je po meni pravo pitanje: zašto nisi usamljen?”
Gil produži. „Toni, ti me fasciniraš, radiš rukama, zaista nešto praviš, ne zezaš se s
brojevima kao ja. Voleo bih da se ne stidiš toliko svog posla.
Dakle, to su svi.”
„Ne, nisu”, reče Rebeka, pogledavši prema Džulijusu.
„Oh, Džulijus? Pa on je van grupe, ne u njoj.”
„Šta znači ’van grupe’?”, upita Rebeka.
„O, ne znam, to je samo zgodna fraza koju sam čuo i poželeo da upotrebim. Džulijus -
on je naprosto ovde, za mene, za nas, daleko iznad nas. Način na koji on...”
„On?” upita Džulijus, praveći pokrete kao da nekog traži. „Gde je taj ’on’ tip?”
„U redu, mislim na tebe, Džulijuse, na to kako se nosis s bolešću - mislim, impresivno je
- to nikada neću zaboraviti.”
Zaustavio se. Pažnja svih je bila prikovana za njega, i on ispusti jedno glasno „uhhhh.”
Izgledalo je da mu je svega dosta, zavalio se u stolicu, očito iscrpljen, izvadio maramicu i
obrisao lice i glavu.
Rebeka, Stjuart, Toni i Boni izrazili su reakcije tipa „dobro urađeno, preuzeo si neke
rizike”. Pam i Filip su ćutali.
„Kako je bilo, Gil? Zadovoljan?”, upita Džulijus.
Gil klimnu glavom. „Osvojio sam neke nove prostore. Nadam se da nisam vređao.”
„A ti, Pam? Jesi li zadovoljna?”
„Danas sam već dovoljno lajala u ovoj grupi.”
„Gil, zamoliću te da nešto uradiš”, reče Džulijus. „Zamisli kontinuum samootkrivanja.
Na jednom polu, koji ćemo označiti sa ’jedan’, nalazi se najbezbednije samootkrivanje, na
primer priče sa žurki; na drugom, zvaćemo ga ’deset’, najdublje je i i taj rizičnije otkrivanje
koja možeš da zamisliš. Razumeš?”
Gil klimnu glavom.
„Sad se vrati na svoje kruženje od malopre. Reci mi, koju bi ocenu sebi dao?”
Nastavljajući da klima glavom, hitro je odgovorio: „Dao bih ’četiri’, možda ’pet’?”
Džulijus, želeći da spreči intelektualizovanje ili neku drugu odbranu iz Gilovog
arsenala otpora, smesta upita: „A sad mi reci, šta bi se desilo da si zupčanik okrenuo za
jedan ili dva zareza?”
 „Da sam zupčanik pomerio za jedan ili dva zareza”, Gil odgovori bez oklevanja, „grupi
bih rekao da sam alkoholičar i da se svake večeri opijam dok ne izgubim svest.”
Svi su bili zaprepašćeni, Džulijus ništa manje od drugih. Pre nego što ga je doveo u
grupu, Gil je dve godine bio kod njega na individualnoj terapiji i nikada, nijednom, nije
pomenuo problem alkohola. Kako je to moguće? U Džulijusovoj prirodi bilo je da veruje
svojim pacijentima. Spadao je u one optimistične duše koje dvoličnost veoma destabilizuje;
sad se osetio uzdrmanim i trebalo mu je vremena da formuliše novi pogled na Gila. Dok je
ćutke razmišljao o sopstvenoj naivnosti i tome koliko je realnost krhka, raspoloženje u
grupi se smračilo i od neverice prešlo u glasne povike.
„Šta, šališ se!”
„Ne mogu da verujem. Kako si mogao da dolaziš ovde nedelju za nedeljom i to
zadržavaš za sebe?”
„Sa mnom nikad nisi pio, čak ni pivo. Šta je to trebalo da znači?”
„Gospode! Kad samo pomislim na sve one stranputice kojima si nas vodio, koliko
vremena smo protraćili.”
„Kakvu igru si igrao? - sve je laž - mislim, to oko Rouzinih problema - njeno zakeranje,
izbegavanje seksa, odbijanje da imate dete, a ni reči o pravom problemu - tvom pijenju.”
Kad je Džulijus povratio ravnotežu, shvatio je šta treba da radi. Bazični aksiom kojem
je učio studente grupne terapije bio je: Članove grupe nikada ne treba kažnjavati zato što su
otkrili nešto o sebi. Naprotiv, preuzimanje rizika se uvek podržava i potkrepljuje.
S tim na umu, on se obrati grupi: „Razumem da ste zaprepašćeni što nam Gil ovo nije
saopštio ranije. Ali ne zaboravimo nešto važno: On se danas otvorio, verovao nam je. Dok je
govorio, samo na trenutak je pogledao Filipa, ponadavši se da će ovaj iz te transakcije
naučiti nešto o terapiji. Onda reče Gilu: „Ono što se ja pitam jeste šta ti je omogućilo da
danas uđeš u ovakav rizik?”
Gil, suviše postiđen da bi gledao u druge, usredsredio je pažnju na Džulijusa i
odgovorio kontrolisanim tonom: „Pretpostavljam da su to bila rizična otkrivanja tokom
prošle dve seanse - prvo Pam i Filipa, a onda i Rebeke i Stjuarta - prilično sam siguran da
sam zato bio u stanju da kažem...”
„Koliko dugo?” prekide ga Rebeka. „Koliko dugo si alkoholičar?”
„Počelo je neosetno, znaš, tako da nisam siguran. Uvek sam voleo da pijem, ali mislim
da sam ispunio sve kriterijume negde pre pet godina.”
„Koji si tip alkoholičara?”, upita Toni.
„Moji omiljeni otrovi su skoč, kaberne i kokteli Black Russian. Ali ne odbijam ništa -
votku, džin - podjednako se služim i levom i desnom rukom.”
„Mislio sam kada i koliko”, reče Toni.
Kod Gila nije bilo znakova otpora i delovao je spremno da odgovori na sva pitanja.
„Uglavnom posle posla. Počnem sa skočem čim stignem kući (ili pre nego što stignem, ako
mi Rouz pravi probleme), i onda nastavim s dobrim vinom, do kraja večeri - najmanje boca,
nekad dve, dok se ne onesvestim ispred televizora.”
„Gde je Rouz u svemu tome?”, upita Pam.
„Ranije smo zajedno bili veliki ljubitelji vina, napravili podrum sa dve hiljade boca, išli
na aukcije. Ali ona sada ne podržava moje pijenje - retko popije čašu za večerom i ne želi da
učestvuje ni u kakvim aktivnostima vezanim za vino, osim kad organizuje neku veliku
degustaciju za društvo.”
 Džulijus je i dalje nastojao da zaustavi bujicu i grupu vrati u sada-i-ovde. „Pokušavam
da zamislim kako ti je moralo biti da ovamo dolaziš seansu za seansom a da o tome ne
govoriš.”
„Nije bilo lako”, priznade Gil odmahujući glavom.
Džulijus je studente učio da razlikuju vertikalno i horizontalno samootkrivanje. Kao što
se moglo očekivati, grupa je vršila pritisak u pravcu vertikalnog otkrivanja - detalja iz
prošlosti, uključujući i pitanja o intenzitetu i trajanju pijenja - iako je horizontalno
otkrivanje, to jest otkrivanje o otkrivanju, po pravilu bilo daleko produktivnije.
Pomislio je kako je ova seansa pružila dobru priliku za učenje i kako treba da upamti
redosled događaja zbog budućih predavanja i tekstova koje će pisati. A onda, kao udaren
tupim predmetom, setio se da budućnost za njega više nema značaja. Iako mu je sa plećke
odstranjena otrovna crna izraslina, znao je da su negde u telu ostale smrtonosne ćelije
melanoma, proždrljivice koje su za životom žudele više od njegovih sopstvenih umornih
ćelija. Bile su tu, pulsirale, gutale kiseonik i hranljive materije, rasle i jačale. A tu su bile i
njegove mračne misli, kapale su pod membranom svesti. Bogu hvala, ima načina da umanji
svoj užas: da što silovitije uđe u život. Izuzetno intenzivan život koji se odvijao u ovoj grupi
bio je za njega veoma dobar lek.
Podstakao je Gila: „Reci nam nešto više o tome šta ti je prolazilo kroz glavu tokom svih
ovih meseci provedenih u grupi.”
„Kako to misliš?”, upita Gil.
„Pa, rekao si ’Nije bilo lako.’ Kaži nam više o tome, o tim seansama i zašto nije bilo
lako.”
„Dolazio sam rešen, ali nisam uspevao da to iznesem; nešto me je uvek zadržavalo.”
„Kopaj dublje - nešto te je zadržavalo.” Džulijus je retko bivao tako direktivan u grupi,
ali je bio uveren da zna kako da usmeri razgovor u korisnom pravcu, što prisutni možda ne
bi uradili.
„Volim ovu grupu”, reče Gil. „To su najvažniji ljudi u mom životu. Nikada dosad nisam
bio član bilo čega. Plašio sam se da ću izgubiti svoje mesto, kredibilitet - baš ono što se
događa sada. Upravo sada. Ljudi mrze pijance... grupa će hteti da me šutne... ti ćeš mi reći da
idem na AA 4 sastanke. Grupa će mi suditi, neće mi pomoći.”
To je bio trag koji je Džulijus čekao. Brzo je reagovao.
„Gil, osvrni se oko sebe - kaži mi, ko su ovde sudije?”
„Svi su sudije.”
„Svi su isti? Sumnjam u to. Pokušaj da ih razlikuješ. Pogledaj okolo. Ko su glavne
sudije?”
Gil je i dalje gledao u Džulijusa. „Pa, Toni može biti prilično težak, ali ne, ne u ovom
smislu - i on voli da pije. To hoćeš?”
Džulijus klimnu u znak ohrabrenja.
„Boni?” Gil nastavi da se obraća direktno Džulijusu. „Ne, ona nije sudija - osim sebi i, s
vremena na vreme, Rebeki - prema meni je uvek nežna. Stjuart, pa dobro, on jeste jedan od
sudija, definitivno ima moralizatorsku crtu. Prilično je veliki čistunac, ponekad. I Rebeka,
sigurno - izdaje mnogo direktiva - budi kao ja, budi siguran, budi temeljit, budi lepo obučen,
budi opran, budi uredan. Zato sam i doživeo olakšanje kad su Rebeka i Stjuart pokazali
koliko su ranjivi: to mi je omogućilo da se otvorim. A Pam - ona je baš sudija. Glavni sudija.
Tu nema sumnje. Znam da misli da sam slab, nepravedan prema Rouz, i ko zna šta još, sve u
vezi sa mnom je loše. Nemam neku nadu da bih mogao da je zadovoljim - u stvari, nemam
nikakvu.” Zastao je. „Mislim da je to to”, reče, kružeći pogledom po prisutnima. „O da, Filip.”
Za razliku od ostalih članova, Filipu se obratio direktno. „Da vidimo... ne mislim da mi sudiš,
ali nisam siguran da je to u stvari kompliment; više znači da se ti ne bi približavao ni uplitao
čak ni da bi mi sudio.”
Džulijus je bio vrlo zadovoljan. Smirio je nekonstruktivno gunđanje o izdaji i kazneno
mrcvarenje Gila. Bilo je to pitanje pravog trenutka; pre ili kasnije detalji njegovog
alkoholizma bi isplivali, ali ne sada niti na ovakav način.
Štaviše, usredsređenost na horizontalno otkrivanje donela je i bonus - Gilovo
desetominutno hrabro kruženje po grupi otvorilo je zlatni majdan podataka - dovoljno za
nekoliko dobrih seansi.
Obraćajući se grupi, Džulijus reče, „Ima li reakcija?” Oklevaju, pomisli, ali ne zato što je
malo toga da se kaže već zato što je previše. Bila je tu čitava lavina tema spremna da se
obruši: morali su imati reakcije na Gilovo priznanje, na njegov alkoholizam i neočekivanu
žestinu u poslednjih nekoliko minuta. Čekao je, iščekivao. Pomaljalo se mnogo dobrog
materijala.
Primetio je da ga Filip posmatra i za trenutak su im se pogledi ukrstili - što je bilo
neuobičajeno. Možda mu je Filip odavao priznanje za veštinu s kojom je vodio ovu seansu.
Ili je možda razmišljao o onome što mu je Gil rekao. Odluči da to ispita i klimnu glavom
Filipu. Nije bilo odgovora, pa zato reče: „Filipe, kako se osećaš u ovoj seansi?”
„Pitao sam se da li ćeš ti uzeti učešća.”
„Uzeti učešća?” Džulijus je bio iznenađen. „A ja se pitam nisam li danas bio previše
aktivan, previše direktivan.”
„Mislio sam uzeti učešća u iznošenju tajni”, reče Filip.
Da li će ikada doći vreme, pomisli Džulijus, kad će Filip reći nešto barem donekle
predvidljivo? „Filipe, nije da izbegavam tvoje pitanje, ali ovde ima prečih stvari.” Okrenu se
Gilu: „Zanima me kako ti je sada.”
„Pod velikim sam pritiskom. Jedino o čemu razmišljam je da li ćeš mi dozvoliti da
ostanem u grupi budući da sam alkoholičar”, reče Gil, čije se čelo sijalo od znoja.
„Zvučiš kao da smo ti sada najviše potrebni. Pitam se, međutim, da li činjenica da si
danas o tome progovorio znači i da si skupio snage da nešto uradiš tim povodom. Možda da
se uključiš u program rehabilitacije?”
„Da. Posle ovoga danas ne mogu da nastavim kao do sada. Možda ću ti se javiti za neku
individualnu seansu, šta kažeš?”
„Naravno - koliko god ti treba.” Džulijusovo pravilo bilo je da uvaži potrebe za
individualnom terapijom uz uslov da ostali budu upućeni u njene pojedinosti na narednoj
grupnoj seansi.
Ponovo se obrati Filipu. „Vratimo se na tvoje pitanje. Ima jedan stari terapeutski trik
kojim se elegantno zaobilaze neprijatna pitanja, a to je da se odgovori sa ’Pitam se zašto si
mi postavio to pitanje?’ Dakle, ja ću te to pitati, ali neću izbeći da ti odgovorim. Zapravo,
nudim ti jedan predlog: obećavam da ću na tvoje pitanje dati potpun odgovor ako se složiš
da prvo istražimo tvoje motive da ga postaviš. Dogovoreno?”
Filip je oklevao, a onda uzvratio. „Pošteno. Motivacija da postavim to pitanje nije
složena. Želim da razumem tvoj pristup savetovanju i, ako je moguće, integrišem sve
aspekte koji mogu da poboljšaju moju praksu. Ja radim veoma različito od tebe: ne nudim
emotivan odnos - nisam tu da svoje klijente volim. Umesto toga, ja sam intelektualni vodič.
Klijentima dajem uputstva kako da razmišljaju jasnije i žive u skladu s razumom. Možda sa
zakašnjenjem, ali sad počinjem da razumem na šta ti ciljaš - to je neki buberovski ja-ti
susret...”
„Buber? Ko?”, upita Toni. „Ne volim što stalno zvučim kao kreten, ali neka sam proklet
ako ću ovde da sedim a da ne znam o čemu se priča.”
„U pravu si, Toni”, reče Rebeka. „Svaki put kad postaviš pitanje, to radiš i za mene.
Nemam pojma ko je Buber.”
Ostali su klimali glavama u znak slaganja. Stjuart reče, „Čuo sam to ime - nešto o ’ja-ti’ -
to je sve.”
Pam se ubaci. „Buber je nemački Jevrejin, filozof, umro pre pedesetak godina, u svom
radu istraživao istinski susret između dva bića - ’ja-ti’, odnos potpunog prisustva, brižnosti
- kao suprotnost ’ja-to’ susretu koji zanemaruje ’ja’ drugog i pre upotrebljava nego što se
odnosi. Ta ideja je ovde prilično izražena - ono što mi je Filip uradio pre mnogo godina jeste
da me je koristio kao ’to?’
„Hvala, Pam, shvatio sam”, reče Toni, a onda se okrenu ka Filipu. „Da li svi pratimo isti
tekst?”
Filip ga upitno pogleda.
„Ne znaš šta to znači?”, reče Toni. „Treba da nabaviš rečnik govora dvadesetog veka.
Upališ li ti ikada TV?”
„Nemam TV”, reče Filip ravnim nedefanzivnim tonom. „Ali, ako me pitaš, Toni, da li se
slažem sa Paminim odgovorom o Buberu, on glasi ’da’ - ni sam to ne bih bolje rekao.”
Džulijus je bio fasciniran: Filip je izgovorio Tonijevo i Pamino ime? Filip je dao Pam
kompliment? Da li su ovo bile čiste slučajnosti ili možda najave značajne promene? O, koliko
samo volim da budem živ, pomisli - živ u ovoj grupi.
„Još uvek imaš reč, Filipe. Ja sam te prekinuo”, reče Toni.
Filip produži: „Dakle, rekao sam Džulijusu... mislim, rekao sam ti”, okrenu se ka
Džulijusu, „tačno?”
„Tačno, Filipe”, odgovori ovaj. „Mislim da brzo učiš.”
Filip nastavi, govoreći odmerenim tonom jednog matematičara, „Prva propozicija: želiš
da imaš ja-ti susret sa svakim klijentom. Druga propozicija: ja-ti se sastoji od potpuno
recipročnog odnosa - po definiciji to ne može biti jednostrana bliskost. Treća: u poslednjih
nekoliko seansi ljudi su mnogo toga otkrili o sebi. Otuda je moje pitanje potpuno
opravdano: zar to od tebe ne traži reciprocitet?”
Nakon trenutka ćutanja dodade: „Eto, to je pitalica. Namera mi je bila da pratim kako
terapeut tvojih uverenja izlazi na kraj s klijentovim zahtevom za paritetom.”
„Znači, tvoja motivacija je primarno testiranje da li sam dosledan u svom pristupu?”
„Da, ne testiranje tebe lično, već tvog metoda.”
„U redu, prihvatam objašnjenje da je tvoje pitanje u službi intelektualnog razumevanja.
A sad mi reci još nešto, pa ću ti onda odgovoriti. Zašto u ovom trenutku? Zašto postavljaš
upravo to pitanje upravo u ovom trenutku?”
„Ovo je prvi trenutak u kome je to moguće. Prvi mali predah u radu.”
„Nisam ubeđen. Mislim da tu ima nešto više. Ponovo, zašto sada?”
Filip je zbunjeno odmahnuo glavom. „Možda ovo nije odgovor na tvoje pitanje, ali imao
sam na umu nešto što je Šopenhauer rekao: malo toga ljudima toliko popravlja
raspoloženje kao što je slušanje o tuđoj nesreći. Citira Lukrecijevu poemu - to je rimski
pesnik iz prvog veka pre nove ere”, reče pogledavši iskosa u Tonija „u kojoj osoba
doživljava zadovoljstvo dok stoji na obali mora i gleda druge kako se na pučini bore sa
snažnom olujom. ’Usrećuje nas’, kaže on, ’da posmatramo nevolje koje nas ne pogađaju.’
Nije li to jedna od moćnih sila prisutnih u terapijskoj grupi?”
„Zanimljivo, Filipe”, reče Džulijus. „Ali potpuno promašuje temu. Ostanimo
usredsređeni na pitanje zašto sada?”
Filip je i dalje delovao zbunjeno.
„Dozvoli da ti pomognem, Filipe”, Džulijus ga je ohrabrio. „Insistiram na ovom pitanju
iz razloga koji će naročito jasno ilustrovati razliku između naša dva pristupa. Sugerišem da
je odgovor na ’zašto sada?’ blisko povezan s tvojim interpersonalnim problemima. Da
ilustrujem: možeš li da sumiraš svoje iskustvo sa poslednjih nekoliko seansi?”
Usledila je tišina. Filip kao da je bio u nedoumici.
Toni reče: „Meni to deluje prilično očigledno, profesore.”
Filip pogleda u Tonija, podignutih obrva. „Očigledno?”
„Pa, ako hoćeš da ti sričem, evo: ulaziš u ovu grupu i prosipaš masu dubokoumnih
izjava. Izvlačiš neke trikove iz svoje filozofske torbe koji nam se svima sviđaju. Neki ovde
misle da si mnogo mudar - na primer Rebeka i Boni. Pa i ja. Imaš odgovor na sve. I sam si
terapeut, i deluje kao da se takmičiš s Džulijusom. Pratiš tekst?”
Upitno pogleda Filipa, koji jedva primetno klimnu glavom, pokazujući mu da nastavi.
„A onda se stara dobra Pam vrati, i šta uradi? Otkrije te! Ispadne da imaš gadnu
prošlost. Baš gadnu. Na kraju se ispostavi da nisi Gospodin Čistunac. Pam si stvarno sjebao.
Skinut si sa trona. Mora da si sad zbog toga uznemiren. I, šta onda radiš? Dođeš danas i
kažeš Džulijusu: koji je tvoj tajni život? Želiš njega da oboriš sa trona, da izjednačiš. Pratiš
tekst?”
Filip opet lako klimnu glavom.
„Tako ja to vidim. Do đavola, a šta bi drugo bilo?”
Filip je uperio pogled u Tonija i odgovorio: „Tvoja zapažanja nisu bez osnova.”
Okrenuo se i obratio Džulijusu: „Možda li dugujem izvinjenje - Šopenhauer je uvek
upozoravao da ne dozvolimo da naše subjektivno iskustvo kontaminira objektivnu
opservaciju.”
„ A izvinjenje Pam? Šta je s tim?” upita Boni.
„Da, mislim. I to.” Filip baci pogled u njenom pravcu, ali ona okrenu glavu.
Kad je bilo jasno da Pam nema nameru da išta kaže, Džulijus reče: „Neka Pam govori u
svoje ime, onda kad bude spremna, Filipe. Ali, meni nema potrebe da se izvinjavaš. Razlog
što si ovde jeste upravo da razumeš šta govoriš i zašto to govoriš. A što se tiče Tonijevih
zapažanja - mislim da imaju smisla.”
„Filipe, hoću nešto da te pitam”, reče Boni „To je pitanje koje mi je Džulijus postavio
mnogo puta. Kako si se osećao po završetku nekoliko poslednjih seansi?”
„Ne dobro. Rastreseno. Čak nervozno.”
„Tako sam i mislila. Mogla sam i sama da primetim”, reče Boni. „Da li si razmišljao o
onome što ti je Džulijus rekao na kraju prošle seanse, da si dobio dar od Stjuarta i Rebeke?”
„Nisam o tome mislio. Pokušao sam, ali sam samo osećao napetost. Ponekad se plašim
da je sva ova borba i larma destruktivno odvlačenje od nastojanja do kojih zaista držim. Sva
ta usredsređenost na prošlost i na naše želje za promenom u budućnosti samo čine da
zaboravimo fundamentalnu činjenicu da život nije ništa drugo do sadašnji trenutak koji
zauvek nestaje. Šta je poenta sve te muke, s obzirom na krajnji ishod?”
„Vidim na šta Toni misli kada kaže da se nikad ne zabavljaš. Ovo je tako sumorno”, reče
Boni.
„Ja to nazivam realizmom.”
„Dobro, vrati se onda malo na deo da je život samo sadašnji trenutak”, Boni je
insistirala. „I pitam te samo za sadašnji trenutak - za tvoj sadašnji odgovor na to što si dobio
poklon. Takođe imam pitanje o našim postgrupnim okupljanjima u kafeu. Napustio si nas
prilično brzo nakon poslednje dve seanse. Da li si mislio da nisi pozvan? Ne, kazaću to
ovako: šta osećaš u ovom trenutku u vezi sa seansom u kafeu nakon ove seanse?”
„Nisam navikao na toliko mnogo priče - treba mi oporavak. Na kraju ove seanse biće
mi drago što je gotovo za danas.”
Džulijus pogleda na sat. „Moramo da prekinemo - probili smo vreme. Filipe, neću
zaboraviti naš dogovor. Ti si ispunio svoj deo, ja ću svoj sledeći put.”
Treba da ograničimo svoje težnje,
obuzdamo svoje želje i savladamo
svoj bes, uvek imajući na umu
činjenicu da se može dosegnuti samo
beskrajno mali deo onoga što vredi imati...

27

Nakon terapijske seanse, članovi grupe su proveli oko četrdeset pet minuta na svom
uobičajenom mestu, u kafeu u ulici Union. Pošto Filip nije bio prisutan, o njemu nisu pričali,
a nisu ni produžili razgovor o temama kojima su se bavili u seansi. Umesto toga, sa
zanimanjem su pratili Paminu živopisnu priču sa puta u Indiju. Boni i Rebeku zaintrigirao je
Viđaj, prelepi, misteriozni saputnik iz voza, koji je mirisao na cimet, i nagovarale su je da
uzvrati na njegove učestale mejlove. Gil je bio vedar, svima zahvalio na podršci i rekao da će
se videti sa Džulijusom, ozbiljno se pozabaviti apstinencijom i krenuti na AA sastanke.
Zahvalio je Pam što mu je pomogla u radu.
„Živela Pam”, reče Toni. „Dama koja žestoko voli ponovo je u akciji.”

Pam se vratila u svoj stan na Berkli Hilsu povrh univerziteta. Često je sebi čestitala što
je imala zdravog razuma da ga zadrži i posle udaje za Erla. Možda je, nesvesno, znala da će
joj opet biti potreban. Sviđali su joj se svetlo drvo u svakoj prostoriji, razbacani tibetanski
ćilimi, topli sunčevi zraci koji su u kasna popodneva navirali u dnevnu sobu. Pijuckajući
prošek, sela je za radni sto i posmatrala kako sunce zalazi za San Francisko.
Navirale su joj misli o grupi. Pomislila je kako je Toni svukao kostim grupne lude i sa
hirurškom preciznošću demonstrirao Filipu koliko mu nedostaje uvid u sopstveno
ponašanje. Bilo je vrlo zabavno. Poželela je da to ima snimljeno. Toni je nebrušeni dragulj -
malo po malo, sve više izbija njegov pravi sjaj. I njegov komentar da ona udeljuje „žestoku
ljubav”? Da li je on ili neko drugi osetio u kojoj meri je u njenom odgovoru Gilu „žestoko”
prevagnulo nad „ljubavlju”? Iskaliti se na Gilu predstavljalo je pravo zadovoljstvo, neznatno
umanjeno time što mu je bilo od pomoći. Nazvao ju je „vrhovnim sudijom”. Pa, bar je imao
hrabrosti da to kaže - a onda pokušao da poništi lažnim komplimentom.
Prisetila se prvog susreta s Gilom - kako ju je odmah privukao svojim fizičkim
izgledom, nabreklim mišićima ispod prsluka i sakoa, i kako ju je ubrzo razočarao
malodušnom sklonošću da svakog zadovolji i jadikovkama, beskrajnim jadikovkama o Rouz
- njegovoj frigidnoj tvrdoglavoj Rouz od pedeset kila - koja je bila dovoljno pametna, kao
što se sad pokazalo, da ne zatrudni s pijancem.
Posle samo nekolicine seansi, Gil je zauzeo mesto u dugom nizu muškaraca gubitnika u
njenom životu, počev od oca, koji je protraćio diplomu pravnog fakulteta jer nije bio u
stanju da izdrži stalnu utakmicu u advokaturi i zadovoljio se bezbednom pozicijom u
državnoj službi, podučavajući sekretarice kako da pišu poslovna pisma, a onda mu je
ponestalo snage da se izbori sa upalom pluća koja ga je ubila pre nego što je primio prvu
penziju. Iza njega je bio Aron, njen bubuljičavi dečko iz srednje škole, koji je odustao od
odlaska u Svortmor da bi ostao da živi kod kuće i izabrao univerzitet Merilend jer mu je bio
najbliži; i Vladimir, koji je želeo da se s njom oženi iako nikada nije dobio stalno
profesorsko mesto i uvek će raditi po ugovoru kao nastavnik pisanja; i Erl, uskoro bivši
muž, koji je bio totalni folirant počevši od Grecian formula farbe za kosu do Cliff Note
mastery of the classics, čiju je ergelu pacijentkinja, uključujući i nju, bilo lako zavesti; i Džon,
prevelika kukavica da bi napustio mrtav brak i bio s njom. I poslednji dodatak, Viđaj? Neka
ga Boni i Rebeka slobodno uzmu! Nije mogla da probudi entuzijazam za čoveka kome treba
čitav dan povlačenja u mir kako bi se povratio od stresa koji nosi naručivanje doručka.
No, ove misli o drugima samo su prohujale. Osoba koja je zaokupila njenu pažnju bio je
Filip, taj pompezni Šopenhauerov klon, ta budala koja je tamo sedela i izgovarala
apsurdnosti glumeći čoveka.
Završivši večeru, prišla je policama s knjigama i pregledala odeljak sa Šopenhauerovim
delima. Jedno vreme joj je filozofija bila glavni predmet i nameravala je da piše disertaciju o
uticaju Šopenhauera na Beketa i Žida. Volela je njegovu prozu - bio je, uz Ničea, najbolji
stilista među filozofima. I divila se njegovom intelektu, širini i hrabrosti da dovede u pitanje
svako verovanje u natprirodno, no što je više saznavala o njemu kao osobi osećala je sve
veću odbojnost. Izvukla je i otvorila jedno staro izdanje kompleta njegovih eseja i počela
glasno da čita neke od obeleženih pasaža pod naslovom „Naš odnos sa drugima”.

■ „Jedini način da postignete superiornost u odnosima s drugima jeste da im pokažete

da ne zavisite od njih.”
■ „Omalovažavanjem stičemo uvažavanje.”
■ „Ljubaznošću i prijatnošću možete druge učiniti popustljivim i predusretljivim:
otuda je ljubaznost za ljudsku prirodu isto što je toplota za vosak.”

Sada se podsetila zašto je mrzela Šopenhauera. A Filip kao terapeut? Šopenhauer kao
njegov uzor? I Džulijus koji ga podučava? Bilo je u to teško poverovati.
Ponovo je pročitala poslednji aforizam: „Ljubaznost je za ljudsku prirodu isto što i
toplota za vosak.” Hm, dakle, on misli da može da me obrađuje kao vosak, da poništi ono što
mi je uradio upućujući neosnovani kompliment mom komentarisanju Bubera, ili
propuštajući me na vratima. Pa, nek’ se nosi!
Kasnije je pokušala da se smiri legavši u džakuzi i slušajući traku sa Goenkinim
pojanjem; ova hipnotička vedra melodija sa iznenadnim stankama i počecima, te
promenama tempa i boje često joj je donosila utehu. Čak je nekoliko minuta pokušavala da
meditira vipasana tehnikom, ali nije uspevala da povrati mir kakav je ranije postizala.
Izašavši iz kade, posmatrala je sebe u ogledalu. Uvukla je stomak, podigla grudi, okrenula
profil, pomazila pubične dlake, prekrstila noge u zavodljivoj pozi. Đavolski dobro za ženu
od četrdeset godina.
Po glavi joj se vrtela slika Filipa od pre petnaest godina, kada ga je prvi put videla. Sedi
za radnim stolom, studentima koji ulaze nemarno deli nastavni program, upućuje joj širok
osmeh. Sjajno je izgledao tada, lep, inteligentan, s drugog sveta, nezbunljiv. Šta se, dođavola,
desilo s tim čovekom? I taj seks, ta sila, to da radim ono što on želi, cepanje mog veša, kako
me je prekrio svojim telom. Što sebe lažeš, Pam - to ti se sviđalo. Učen čovek sa fantastičnim
znanjem intelektualne povesti Zapada, i uz to odličan predavač, možda najbolji kog je
uopšte imala. Zato je isprva i počela da razmišlja da diplomira filozofiju. No, bilo je to nešto
što on nikada neće saznati.
Pošto je iscrpla sve te ometajuće i uznemirujuće ljutite misli, okrenula se mekšoj,
tužnijoj realnosti: Džulijusovom umiranju. On je bio čovek vredan ljubavi. Umire, ali je kao i
uvek posvećen poslu. Kako to uspeva? Kako održava koncentraciju? Kako i dalje brine za
druge? A Filip, taj kreten, izaziva ga da se i on otkrije. I Džulijusova strpljivost, nastojanje da
ga pouči. Zar ne vidi kakva je taj prazna posuda?
Počela je da fantazira kako neguje Džulijusa koji postaje sve slabiji; donosi mu hranu,
briše ga toplim peškirom, stavlja talk, menja čaršave i uvlači se u njegov krevet i grli ga po
celu noć. U grupi sada ima nečeg nadrealnog - sve te male drame koje se odigravaju na
sumračnom horizontu Džulijusovog kraja. Kako je nefer što je on taj koji umire. Zapljusnuo
ju je talas besa - ali prema kome da ga usmeri?
Ugasivši lampu pored kreveta i čekajući da tableta za spavanje počne da deluje, uočila
je jednu prednost ove nove pometnje u svom životu: opsesija Džonom koja je bila nestala
tokom vipasana treninga i vratila se po dolasku iz Indije, ponovo je iščezla - možda zauvek.
Nema ruže bez trnja.
Ali ima mnogo trnova bez ruže.

28

Pesimizam kao način života

Glavno Šopenhauerovo delo, Svet kao volja i predstava, koje je napisao u svojim
dvadesetim godinama, objavljeno je 1818, a dodatni drugi tom 1844. To je spis zadivljujuće
širine i dubine, u kome se iznose pronicljiva zapažanja o logici, etici, epistemologiji,
percepciji, nauci, matematici, lepoti, umetnosti, poeziji, muzici, o potrebi za metafizikom i
čovekovom odnosu prema drugima i prema sebi. Ljudski usud je predstavljen u svojim
najsumornijim aspektima: smrti, izolaciji, besmislu života i patnji inherentnoj egzistenciji.
Mnogi intelektualci su ubeđeni da u Šopenhauerovom delu ima više dobrih ideja nego kod
bilo kog drugog filozofa, izuzimajući jedino Platona.
Šopenhauer je više puta izrazio želju i nadu da ga pamte po ovoj velikoj knjizi. Kasnije
je objavio drugi značajan rad, filozofske eseje i aforizme u dva toma, naslovljene sa Parerga
i paralipomena, što (prevedeno sa grčkog) znači „preostali i dopunski radovi”.
U vreme Arturovog života psihoterapija još nije bila rođena, ali u njegovim rukopisima
je mnogo toga što ima veze sa terapijom. Glavno delo mu počinje kritičkim osvrtom i
nadovezivanjem na Kanta, koji je filozofiju revolucionisao uvidom da realnost ne
percipiramo već je konstituišemo. Kant je shvatio da sve podatke koje dobijemo čulima naš
nervni aparat filtrira i rekombinuje tako da formiramo sliku koju zovemo realnost, a koja je
zapravo samo himera, fikcija potekla iz konceptualizacije i kategorizacije našeg uma. Čak su
i uzrok i posledica, sled, kvantitet, prostor i vreme zapravo konceptualizacije, konstrukti, a
ne entiteti „tamo napolju” u prirodi.
Štaviše, mi ne možemo „videti” izvan svoje procesirane verzije tog spoljašnjeg;
nemamo načina da saznamo šta je „stvarno” tamo, tj. šta je taj entitet koji egzistira
nezavisno od naše čulne i intelektualne obrade. Taj izvorni entitet, koji je Kant nazvao Ding
an sich (stvar po sebi), ostaće i mora zauvek ostati nesaznatljiv za nas.
I mada se Šopenhauer saglasio da „stvar po sebi” nikada ne možemo saznati, verovao
je da joj se možemo više približiti nego što je to Kant smatrao. Po njegovom mišljenju, Kant
je prevideo glavni izvor raspoloživih informacija o opaženom svetu (svetu fenomena): naša
vlastita tela! Tela su materijalni objekti; ona egzistiraju u vremenu i prostoru. A svi mi
imamo izuzetno bogato znanje o svojim telima - znanje koje ne potiče od perceptivnog i
pojmovnog aparata, već direktno znanje koje dolazi iznutra, znanje koje potiče iz osećanja.
Spoznaju koju dobijamo od tela ne uspevamo da konceptualizujemo i saopštimo jer
nam je glavnina unutrašnjeg života neprozirna. Nju potiskujemo i ne dopuštamo joj da
prodre u svest, pošto bi nam poznavanje naše dublje prirode (okrutnosti, straha, zavisti,
seksualne požude, nasilnosti, sebičnosti) uzrokovalo više poremećaja no što bismo mogli
podneti.
Zvuči poznato? Zvuči kao ona stara frojdijanska priča - nesvesno, primitivni procesi, id,
potiskivanje, samozavaravanje. Zar to nisu oni vitalni zameci, primordijalni koreni
psihoanalitičkog poduhvata? Imajmo na umu da je Arturovo glavno delo objavljeno
četrdeset godina pre Frojdovog rođenja. Sredinom devetnaestog veka, u doba kad su Frojd i
Niče bili školarci, Šopenhauer je bio najčitaniji nemački filozof.
Kako razumemo te nesvesne sile? Kako ih posredujemo drugima? Iako se ne mogu
konceptualizovati, moguće ih je iskusiti i, prema njegovom mišljenju, saopštiti direktno, bez
reči, kroz umetnost. Otuda je umetnosti, naročito muzici, posvećivao više pažnje nego bilo
koji filozof.
A seks? Nije ostavljao nedoumicu u pogledu svog uverenja da seksualna osećanja
igraju krucijalnu ulogu u ljudskom ponašanju. Bio je i ovde, ponovo, neustrašivi pionir:
nijedan filozof pre njega nije imao tu pronicljivost (ili hrabrost) da obradi plodonosni uticaj
seksualnosti na naš unutrašnji život.
Religija? Šopenhauer je bio prvi veliki filozof koji će svoju misao izgraditi na
ateističkim temeljima. Otvoreno i žestoko poricao je natprirodno tvrdeći, nasuprot tome, da
u potpunosti živimo u prostoru i vremenu, te da su svi imaterijalni predmeti lažni i
nepotrebni konstrukti. Mada su mnogi drugi, Hobs, Hjum, čak i Kant, možda imali
agnostičke sklonosti, nijedan se nije usudio da bude eksplicitan u pogledu svog
neverovanja. Oni su, pre svega, finansijski zavisili od država i univerziteta koji su ih
zapošljavali, što ih je onemogućavalo da ispolje bilo kakva antireligiozna raspoloženja.
Artur nikada nije bio zaposlen, niti mu je to bilo potrebno, i bio je slobodan da piše šta god
želi. Iz istog razloga je Spinoza, vek i po ranije, odbio ponude za visoke položaje na
univerzitetu i nastavio da glača sočiva.
A kakve zaključke je Šopenhauer izvukao iz svog unutrašnjeg znanja o telu? To da je u
nama, i u celoj prirodi, neumoljiva, nezasita, primalna životna sila koju je nazvao voljom.
„Gde god se u životu osvrnuli”, napisao je, „vidimo težnju koja predstavlja srž ili ’po-sebi’
svega što postoji.” Šta je patnja? „Ometanje te težnje preprekom na putu između volje i
njenog cilja.” Šta je sreća, blaženstvo? To je „postizanje cilja”.
Želimo, želimo, želimo, želimo. Na svaku potrebu koju osvestimo dolazi deset onih što
čekaju u krilima nesvesnog. Volja nas vuče nemilosrdno, jer čim se neka potreba jednom
zadovolji, uskoro je zamenjuje druga, a zatim sledeća, i sledeća, sve do kraja života.
Šopenhauer ponekad, da bi opisao dilemu ljudske egzistencije, evocira mitove o
Iksionovom točku ili o Tantalu. Iksion je bio kralj nelojalan Zevsu i za kaznu vezan o vatreni
točak koji se beskonačno okretao. Tantal, koji se usudio da Zevsu prkosi, za oholost je
kažnjen večitim iskušavanjem bez zadovoljenja. Šopenhauer je smatrao da se ljudski život
beskrajno vrti oko ose potreba koje prati zasićenje. A da li nas sitost čini zadovoljnim? Avaj,
samo nakratko. Gotovo odmah javlja se dosada, te smo iznova stavljeni u pokret, ovoga
puta da bismo pobegli od njenih strahota.
 Rad, briga, kuluk i nevolja dosuđeni su, nema sumnje, gotovo svakom dok postoji. No,
kada bi se sve želje ispunile čim se jave, kako bi ljudi zaposlili svoje živote i potrošili vreme?
Pretpostavimo da se ljudska rasa preseli u Utopiju, gde sve raste samo od sebe i s neba
padaju pečene ševe; gde svako odmah nalazi svoju draganu i nema teškoća da je zadrži:
tada bi ljudi umirali od dosade ili se vešali; ili bi se tukli, hvatali za guše i ubijali jedni druge
i tako sebi nanosili više patnje nego što im je priroda sada dodelila.

A šta je najstrašnije u samoj dosadi? Zašto žurimo da je razvejemo? Zato što je to stanje
u kojem ništa ne odvraća pažnju, koje vrlo brzo otkriva neugodne bazične istine o
postojanju - našu beznačajnost, našu besmislenu egzistenciju, neumitno napredovanje u
pravcu propadanja i smrti.
Dakle, šta je ljudski život do beskrajan ciklus želje, zadovoljenja, dosade i nove želje?
Važi li to za sve oblike života? Za ljude utoliko gore, kaže Šopenhauer, jer se sa porastom
inteligencije intenzivira i patnja.
Pa, da li je iko ikada srećan? Da li iko ikada može da bude srećan? Artur misli da ne
može.

Kao prvo, čovek nikada nije srećan, već čitav život provodi težeći ka nečemu za šta
smatra da će ga usrećiti; retko dostiže svoj cilj, a kada to učini, samo je razočaran: na kraju
se uglavnom nasuče, i u luku vraća bez jarbola i konopaca. I onda je svejedno da li je bio
srećan ili jadan; jer njegov život nikada nije bio ništa više od sadašnjeg trenutka, koji uvek
iščezava, a sada je i to gotovo.

Život, koji se sastoji od neizbežne tragične nizbrdice, nije samo brutalan već i sasvim
nepredvidljiv.

Mi smo kao jaganjci zaigrani na polju, koje kasapin posmatra i bira jedno po jedno; u
svojim dobrim danima ne znamo kakvu nam nesreću sudbina baš u tom trenutku sprema -
bolest, progon, siromaštvo, sakaćenje, slepilo, ludilo i smrt.

Da li su Šopenhauerovi pesimistički zaključci o ljudskoj sudbini bili do te mere

nepodnošljivi da je potonuo u očajanje? Ili je bilo obrnuto? Da li je to što je bio nesrećan
uzrokovalo da ljudski život smatra tužnom rabotom, za koju bi najbolje bilo da do nje
nikada nije ni došlo? Svestan ove zagonetke, Artur nas (a i sebe) često podseća kako
emocija ima snagu da pomrači i iskrivi spoznaju da čitav svet pokazuje veselo lice onda
kada imamo razloga da se radujemo, a mračno i sumorno kad nas pritisne tuga.
Ne pišem za gomilu... Svoj rad
ostavljam mislećim pojedincima
koji će se vremenom ispostaviti kao
retki izuzeci. Oni će se osećati onako
kao što sam se osećao ja, ili kako se
oseća mornar-brodolomnik na pustom ostrvu,
kojem trag bivših sapatnika donosi više
utehe nego svi kakadui i majmuni na drveću.

29

„Želeo bih da nastavim tamo gde sam stao”, reče Džulijus započinjući narednu seansu.
Glas mu je zvučao kruto, kao da čita pripremljen tekst. Požurio je, „Kao i većina terapeuta
koje znam, sa intimnim prijateljima prilično otvoreno razgovaram o ličnim stvarima. Nije
mi lako da se otkrijem na tako neuvijen i čist način, tako direktno rizično kako su to neki od
vas učinili nedavno. Ali postoji jedan događaj koji sam ispričao samo jednom u životu - i to
pre mnogo godina, bliskom prijatelju.”
Pam, koja je sedela pored Džulijusa, prekide ga. Stavljajući ruku na njegovu, reče: „Hej,
ne moraš to da radiš. Filip te je gurnuo u tu situaciju, a kad je Toni raskrinkao njegove glupe
motive, čak se i izvinio zbog tog zahteva. Ja, na primer, ne želim da kroz to prolaziš.”
Ostali se složiše, ističući da je Džulijus uvek u grupi govorio o svojim osećanjima i da je
Filipov ja-ti ugovor jedna nameštaljka.
Gil dodade: „Počinjemo da se rasplinjavamo. Svi smo ovde jer nam treba pomoć. Moj
život je u haosu - videli ste to prošle nedelje. Ali koliko znam, Džulijuse, ti nemaš problem
sa intimnošću. Šta se time onda postiže?”
„Pre nekoliko nedelja”, Rebeka progovori svojim odsečnim, preciznim tonom, „rekao si
da sam se otkrila kako bih Filipu dala poklon. To je bilo delimično tačno - ne i potpuna
istina: sada mi je jasno da sam htela da ga zaštitim od Paminog besa. Međutim, dok ovo
govorim, moja poenta je... šta je moja poenta? Moja poenta je da je priznanje šta sam uradila
u Las Vegasu bilo za mene dobra terapija - lakše mi je što sam to izbacila napolje. Ti si ovde
da bi meni pomogao, a nimalo mi neće pomoći ako razotkriješ nešto o sebi.”
Džulijus se veoma iznenadio - tako jak konsenzus bio je retkost u ovoj grupi. No, mislio
je da zna šta se dešava. „Osećam da veoma brinete zbog moje bolesti - o meni mnogo vodite
računa, ne želite da budem pod stresom. Zar ne?”
„Možda”, reče Pam, „ali što se mene tiče ima još nečeg - jednim delom ne želim da
otkriješ nešto mračno iz svoje prošlosti.”
 Džulijus primeti znakove slaganja kod drugih i progovori, ne obraćajući se nikom
posebno: „Kakav paradoks! Otkako se bavim ovim poslom, non-stop slušam pacijente kako
se uglas žale što se terapeuti previše distanciraju i otkrivaju premalo od svog privatnog
života. I evo, sad kad sam na ivici da to učinim, dočekuje me ujedinjeni front povika, ’Ne
želimo da čujemo. Ne čini to.’ U čemu je stvar?”
Ćutali su.
„Želite da me vidite neokaljanog?”, upita ih.
Niko ne odgovori. „Izgleda da smo se zaglavili, tako da ću danas odbaciti pristojnost i
naprosto nastaviti, pa ćemo videti šta će da ispadne. Ova priča vraća nas deset godina
unazad, u vreme smrti moje žene. Oženio sam se sa Mirijam, svojom devojkom iz srednje
škole, dok sam studirao medicinu; pre deset godina ona je poginula u saobraćajnoj nesreći
u Meksiku. Bio sam očajan. Iskreno rečeno, nisam siguran da sam se ikada oporavio od tog
užasnog događaja. Žaljenje je, na moje iznenađenje, imalo bizaran obrt: osetio sam
intenzivan talas seksualne energije. U to vreme nisam znao da je pojačana seksualnost
uobičajen odgovor na suočavanje sa smrću. Otada sam sreo mnogo ljudi u žalosti
preplavljenih seksualnom energijom. Razgovarao sam i sa nekima koji su imali teške
infarkte, a oni su mi pričali kako su pipkali bolničarke dok su ih kolima hitne pomoći
prevozili u bolnicu. U mom žalovanju postao sam opsednut seksom, bio mi je neophodan - u
velikom količinama - i kad su naše prijateljice, udate i neudate, dolazile da me teše, ja sam
koristio situaciju i imao seksualni odnos s nekima od njih, čak i sa jednom Mirijaminom
rođakom.”
Grupa je ostala nema. Svima je bilo nelagodno, izbegavali su susret pogledima; neki su
slušali prodoran cvrkut zebe na crvenom japanskom javoru, koji je dopirao kroz prozor. U
pojedinim trenucima, tokom svih ovih godina provedenih u vođenju grupa, Džulijus bi
poželeo da ima koterapeuta. Ovo je bio jedan od tih trenutaka.
Naposletku, Toni je s mukom izustio: „Pa, šta je bilo s tim prijateljstvima?”
„Prekinula su se, postepeno iščezla. Neke od žena sam kasnije slučajno sretao, ali to
nikada nismo pominjali. Bilo nam je veoma neprijatno. I jako smo se stideli.”
„Žao mi je, Džulijuse”, reče Pam, „i žao mi je zbog tvoje žene - nisam ništa znala o tome
- i, naravno o... tim.... odnosima.”
„Ne znam šta da ti kažem, Džulijuse”, reče Boni. „Ovo je stvarno neprijatno.”
„Kaži nešto više o toj neprijatnosti, Boni”, reče Džulijus, osećajući teret zadatka da
samom sebi bude terapeut u grupi.
„Pa, ovo je sasvim novo. Prvi put si sebe ovako izložio u grupi.”
„Nastavi. Osećanja?”
„Osećam veliku napetost. Mislim, zato što je tako dvoznačno. Kad neko od nas”, pokaza
rukama okolo, „donese nešto bolno u grupu, mi znamo šta nam je činiti - mislim, krenemo
odmah da radimo iako možda ne znamo tačno kako. Ali s tobom, ne znam...”
„Tačno, ono što je nejasno je zašto si nam ispričao”, reče Toni, naginjući se napred,
žmirkajući ispod debelih obrva. „Pitaću te nešto što sam naučio od tebe, upravo prošle
nedelje. Zašto sada? Da li zato što si se nagodio s Filipom? Većina ljudi ovde rekla je ’ne’ - ta
nagodba nema smisla. Ili ti treba pomoć zbog osećanja koja su ostala nakon tih događaja?
Mislim, razlozi da to podeliš s nama nisu jasni. Ako hoćeš moju ličnu reakciju, nemam
problem s tim što si radio. Reći ću ti direktno, osećam isto što sam osećao kada su u pitanju
bili Stjuart i Gil i Rebeka - lično ne vidim ništa strašno u tvojim postupcima. Mogu da
zamislim da se i ja tako ponašam. Usamljen si, napaljen, neke ženske hoće da te teše, ti im to
dopustiš, i svi se dobro provedu. I one su verovatno isto želele. Mislim, govorimo o damama
kao da su one samo iskorišćene ili eksploatisane. Dovodi me do besa, do belog usijanja, ta
predstava o muškarcima koji preklinju za mrvice seksa dok žene, sedeći na svojim
tronovima, odlučuju da ga kad milostinju udele ili ne udele. Kao da i one ne dobijaju nešto.”
Toni okrenu glavu čuvši Pam koja se lupila po čelu i pokrila lice rukama, a primeti da
se i Rebeka drži za glavu. „U redu, možda ću odbaciti ovo poslednje, a ostaću pri onom zašto
sada?”
„Dobro pitanje, Toni, hvala na podsticaju. Pre nekoliko minuta poželeo sam da ovde
imam koterapeuta koji bi mi pomogao, a onda si ti progovorio i obavio posao. Dobar si,
mogao bi da napraviš solidnu karijeru u terapiji. Hajde da vidimo: zašto sada? Toliko puta
sam ja drugima postavljao ovo pitanje, a sad je verovatno ono prvi put postavljeno meni.
Kao prvo, mislim da si u pravu kada kažeš da razlog nije nagodba s Filipom. Ipak, to ne
mogu da potpuno da odbacim, jer ima nečega u onom ja-ti odnosu o kome je Filip govorio.
Citiraću ga, ’ideja nije bez vrednosti’.” Džulijus mu uputi osmeh, ali ovaj ne uzvrati.
Zatim nastavi, „Ono što imam na umu je da postoji problem s manjkom reciprociteta u
autentičnom terapijskom odnosu - to je jedno zamršeno pitanje. Suočavanje s njim deo je
razloga što sam prihvatio Filipov izazov.”
Ponadao se nekoj reakciji; imao je utisak da predugo govori. Okrenuo se ka Filipu.
„Kako se ti osećaš u vezi sa ovim što sam do sada rekao?”
Ovaj zavrte glavom, zatečen Džulijusovim pitanjem. Posle trenutka premišljanja, reče:
„Izgleda da ovde postoji generalna saglasnost da sam jedan od onih koji je izabrao da
obznani nešto veliko. To je netačno. Neko u grupi je obelodanio nešto o svom iskustvu sa
mnom, a ja sam otkrio šta sam radio jedino zarad istorijske tačnosti.”
„Možeš li mi reći kakve to veze uopšte ima sa bilo čim?”, upita Toni.
„Upravo tako”, javi se Stjuart. „Što se tiče tačnosti, Filipe, prvo, neka se zna, ja nisam od
onih koji misle da si se otkrio. No ono glavno što hoću da kažem je da tvoj odgovor nije ni
blizu traženog. Nema nikakve veze s Džulijusovim pitanjem o tome kako se osećaš.”
Filipa ovo kao da nije dotaklo. „Dobro. U redu, vratimo se na Džulijusovo pitanje -
mislim da me je zbunilo zato što nemam osećanja. U onome što je rekao nije bilo ničega što
iziskuje emocionalni odgovor.”
„Ovo je barem relevantno”, reče Stjuart. „Tvoj prethodni odgovor stigao je niotkuda.”
„Tako sam umorna od tvoje igre pseudodemencije!” Pam, pljesnuvši ozlojeđeno po
butini, ispali ove reči ka Filipu. „I besna sam što odbijaš da me zoveš po imenu! Uvredljivo
je i imbecilno da o meni govoriš kao o ’nekome u grupi’.”
„A pseudodemencija bi značila da se pravim da ne razumem?” upita Filip, izbegavajući
Pamin ubojiti pogled.
„Bogu hvala!”, reče Boni, podižući ruke. „Evo, prvi put ste se jedno drugom obratili,
stvarno razgovarate.”
Pam je ignorisala Boninu primedbu i nastavila da govori Filipu. „Pseudodemencija je
kompliment u poređenju sa onim što joj je alternativa. Kažeš da ne nalaziš ništa u
Džulijusovom komentaru što bi iziskivalo reakciju. Kako neko može da nema reakciju na
Džulijusa?” Streljala ga je pogledom.
„Na primer?” upita Filip. „Ti očigledno misliš da ja nešto treba da osećam.”
 „Da probamo sa zahvalnošću što je tvoje besmisleno i neosetljivo pitanje shvatio
ozbiljno? Ili sa poštovanjem što je održao ja-ti obećanje koje ti je dao? Kako bi bilo da ti je
žao zbog onoga kroz šta je prošao u prošlosti? Ili da si fasciniran ili se čak poistovećuješ s
njegovim nesavladivim seksualnim osećanjima? Ili da mu se diviš zbog spremnosti da,
uprkos bolesti, radi s tobom, sa svima nama? A to je samo početak.” Povisi glas: „Kako
možeš da nemaš osećanja?” Skrenu pogled sa Filipa, prekidajući tako njihov kontakt.
Filip nije odgovarao. Sedeo je nepomično kao Buda, nagnut napred, zureći u pod.
Dok je trajala duboka tišina koja je pratila Pamin emotivni izliv, Džulijus se pitao kako
najbolje da nastavi. Obično je bolje sačekati - jedan od omiljenih terapijskih aksioma bio mu
je „gvožđe se kuje kad je hladno!”
S obzirom da je terapiju uglavnom shvatao kao seriju pokretanja osećanja i njihovo
integrisanje, Džulijus je pomislio kako je taj dan obilovao izražavanjem emocija. Možda je
toga bilo i previše. Došao je trenutak da se pređe na razumevanje i integrisanje. Izabravši
zaobilazan put, obratio se Boni. „Šta je značilo ono ’bogu hvala’?”
„Opet mi čitaš misli, Džulijuse. Kako to uspevaš? Baš sam razmišljala o toj pošalici i
zbog nje se pokajala. Bojim se da je ispala nekako loše i zvučala kao podsmevanje. Da li je?”
Pogledala je Pam, a zatim Filipa.
„Nisam to pomislila”, reče Pam, „ali, da, kad pogledam unazad, bilo je tu i ruganja.”
„Izvini”, reče Boni. „Ali ova uzavrela situacija, tvoje i Filipovo ujedanje, sva ta
prepucavanja - samo mi je laknulo što ste postali direktni. A ti?”, okrenu se ka Filipu. „Tebi
se nije dopao moj komentar?”
„Izvini.” Filip je i dalje gledao u pod. „Nisam registrovao. Bio sam svestan jedino
sevanja u njenim očima.”
„Njenim?”, upita Toni.
„U Paminim očima.” Okrenu se prema njoj, glas mu na trenutak zadrhta, „u tvojim
očima, Pam.”
„Dobro je, čoveče”, reče Toni, „sad se pomeramo.”
„Da li si se uplašio, Filipe?”, upita Gil. „Nije lako naći se tome na putu, zar ne?”
„Ne, trudio sam se da ne dozvolim da njen ubojiti pogled, njene reči, njeno mišljenje
utiču na mene. Mislim, Pam, tvoje reči, tvoje mišljenje.”
„Izgleda da ti i ja imamo nešto zajedničko, Filipe,” reče Gil. „Slični smo - obojica imamo
problem s Pam.”
Filip pogleda u Gila i klimnu glavom; možda je to bio znak zahvalnosti, pomisli
Džulijus. Kad je postalo jasno da Filip neće ponuditi više, Džulijus pogleda uokolo kako bi
uključio i ostale članove. Nikada nije propuštao priliku da proširi mrežu interakcija: čvrsto
poput jevanđeliste verovao je da što više članova učestvuje, grupa je efektivnija. Želeo je da
uključi Pam - njen izliv emocija usmeren na Filipa još uvek je odzvanjao prostorijom. S tim
ciljem, obratio se Gilu i rekao: „Kažeš da nije lako naći se na putu Paminim komentarima...
prošle nedelje si je nazvao vrhovnim sudijom - možeš li o tome da kažeš nešto više?”
„Oh, jasno mi je da je to nešto samo moje, nisam siguran i ne prosuđujem baš dobro,
ali...”
Džulijus ga prekide. „Stani! Zamrznimo akciju ovde, ovog trenutka.” Okrenu se ka Pam:
„Da vidimo šta je Gil upravo rekao. Ima li to veze sa onim da nećeš ili ne možeš da ga
slušaš?”
 „Naravno”, reče Pam. „To je Gilova kvintesencija. Čuj, Gil, šta si maločas izjavio: ’Ne
obraćajte nimalo pažnje na ono što ću sada reći. Nije važno - ja nisam važan - to je nešto samo
moje. Neću da vređam. Ne slušajte me! Tako ne samo da diskvalifikuješ sebe, već sve činiš
otužnim. Nasmrt dosadnim. Zaboga, Gil! Imaš nešto da kažeš? Onda ustani i reci!”
„Dakle, Gil,” upita Džulijus, „da si hteo da govoriš direktno, bez okolišanja, šta bi
rekao?” Taj stari dobri trik sa kondicionalom.
„Rekao bih joj - tebi, Pam - ti si onaj sudija kog se ja ovde plašim. Sediš tu i sudiš o
meni. Nelagodno mi je - ne, bukvalno sam preplašen u tvom prisustvu.”
„To je direktno, Gil. Sad te slušam”, uzvrati Pam.
„Dakle, Pam”, reče Džulijus, „imamo dva muškarca ovde - Filipa i Gila - koji kažu da te
se boje. Imaš li neku reakciju na to?”
„Aha, veliku reakciju: ’To je njihov problem’!”
„Ima li šanse da bude i tvoj problem?” upita Rebeka. „Možda i drugi muškarci u tvom
životu osećaju isto.”
„Razmisliću o tome.”
„Ima li neko feedback na ovu poslednju razmenu?”, upita Džulijus.
„Mislim da Pam pomalo izvrdava”, reče Stjuart.
„Slažem se. Imam osećaj da se nećeš baš mnogo udubljivati, Pam”, reče Boni.
„Da, totalno si u pravu. Mislim da me još uvek boli što je Rebeka rekla da hoće da
zaštiti Filipa od mog besa.”
„To je dilema, zar ne, Pam?”, upita Džulijus. „Baš kao što si rekla Gilu, ceniš feedback
bez zamajavanja, a kad ga dobiješ, joj, kako boli.”
„Tačno - možda i nisam tako čvrsta kao što izgledam. I, Rebeka, jeste me zabolelo.”
Rebeka odgovori: „Žao mi je, Pam; to mi nije bila namera. Podrška Filipu nije isto što i
napad na tebe.”
Džulijus je čekao i pitao se u kom pravcu da usmeri grupu. Bilo je mnogo opcija. Na
stolu su se našli Pamin bes i suđenje drugima. I šta je s drugim muškarcima, Tonijem i
Stjuartom, gde su oni? Pam i Rebeka su se i dalje nadmetale. Ili grupa treba da se pozabavi
nezavršenim poslom sa Boni i njenom podrugljivom izjavom? Ili da se više fokusira na
Paminu erupciju emocija prema Filipu? Znao je da je najbolje biti strpljiv; pogrešio bi ako bi
ih prejako gurao. Nakon samo nekoliko seansi definitivno je došlo do napretka u
popuštanju zategnutosti. Možda su uradili dovoljno za danas. Ipak, bilo je teško proceniti;
Filip je dao malo od sebe. Na njegovo iznenađenje, međutim, grupa je krenula u sasvim
neočekivanom pravcu.
„Džulijuse”, reče Toni, „pitao sam se nešto. Da li si zadovoljan reakcijama koje si dobio
na ono što si nam otkrio o sebi?”
„Pa, nismo baš daleko odmakli. Da razmislim šta se dogodilo: rekao si mi kako se ti
osećaš, i Pam je to učinila, a onda su se ona i Filip upustili u njegovo odsustvo emocija na
moje otkrivanje. I ja ti još nisam odgovorio na pitanje ’zašto sada’; dozvoli da se na to
vratim.” Polako se koncentrisao, veoma svestan da njegovo samootkrivanje, kao i u slučaju
bilo kog drugog terapeuta, uvek ima dvostruku implikaciju: prvi nivo je sve ono što iz toga
dobije za sebe, a drugi je modelovanje koje se time uspostavlja u grupi.
„Mogu vam reći da nisam želeo da me odvratite od toga da priznam ono što sam učinio.
Mislim, gotovo svi ste pokušali da me zaustavite, ali ja sam bio tvrdoglav, potpuno rešen da
nastavim, što je za mene vrlo neuobičajeno. Nisam siguran da do kraja razumem, ali ima tu
nečeg važnog. Zanimalo te je, Toni, da li sam tako tražio pomoć - ili možda oproštaj. Ne, nije
bilo to; davno sam sebi oprostio, posle godina rada s prijateljima i terapeutom. Ono što sa
sigurnošću mogu reći jeste da u prošlosti, tu mislim pre melanoma, ne bih nikad, ni za
hiljadu godina, u grupi rekao ovo što sam rekao danas.”
„Pre melanoma”, nastavio je, „to je ključ. Svima nam je izrečena smrtna presuda - znam
da me dobro plaćate za ovakve vesele izjave - ali saznanje da je to zvanično, zapečaćeno i
čak datirano svakako je postalo moj fokus. Melanom mi daje čudan osećaj rasterećenja koji
ima mnogo veze sa mojim otkrivanjem danas. Možda sam zbog toga zavapio za
koterapeutom - nekim objektivnim ko će osigurati da i dalje postupam u vašem najboljem
interesu.”
Zastade, a zatim dodade: „Primetio sam da niko nije reagovao kad sam
prokomentarisao kako ste danas vodili računa o meni.”
Nakon nekoliko trenutaka tišine, reče, „I dalje ne reagujete. Vidite, zato mi nedostaje
koterapeut. Uvek sam verovao da ako postoji nešto veliko o čemu se ne govori, onda se ni
na čemu drugom važnom ne može raditi. Moj posao je da uklanjam barijere; poslednje što
želim jeste da budem barijera. Ja iz ove kože ne mogu, a osećam kako me izbegavate ili, da
se tako izrazim, izbegavate moju fatalnu bolest.”
Boni reče: „Ja želim da razgovaramo o onome što ti se dešava; ali ne želim da ti
nanosim bol.”
Ostali se složiše.
„Daa, sad ste uperili prst na to. Dobro slušajte šta ću vam reći: postoji samo jedan način
da me povredite - a to je da presečete kontakt sa mnom. Teško je komunicirati s nekim ko je
fatalno oboleo - znam to. Ljudi su skloni da budu previše obzirni; ne znaju šta je ispravno
reći.”
„To važi za mene”, reče Toni. „Ne znam šta da kažem. Ali probaću da ostanem s tobom.”
„Osećam to, Toni.”
„Zar nije tačno”, reče Filip, „da se ljudi plaše kontakta sa unesrećenima zato što ne žele
da se suoče sa smrću koja čeka svakog od njih.”
Džulijus klimnu glavom. „Ovo zvuči značajno, Filipe; hajde da dalje istražimo.” Da je
bilo ko drugi sem Filipa ovo rekao, Džulijus bi sigurno pitao da li izražava vlastita osećanja.
Međutim, u ovoj fazi, jedino je želeo da podrži Filipovo uključivanje. Pogledao je okolo,
iščekujući reakcije.
„Možda”, reče Boni, „nije bez osnova ono što Filip govori jer nedavno sam imala
košmare u kojima nešto pokušava da me ubije, a tu je i mora koju sam opisala - kad jurim
za vozom koji se raspada.”
„Znam da se ispod površine mnogo više plašim nego obično”, uključi se Stjuart. „Jedan
od mojih drugara s tenisa je dermatolog i ovog meseca dvaput sam mu tražio da mi
pregleda fleke na koži. Melanom mi se uvrteo u glavu.”
„Džulijuse”, progovori Pam, „otkako si mi rekao za melanom stalno si mi na pameti.
Ima nešto u onome što ste mi rekli, da sam oštra s muškarcima, ali ti predstavljaš veliki
izuzetak - najdivniji si čovek kog znam. I da, ja imam zaštitnički odnos prema tebi. Osetila
sam to kad te je Filip prozvao. Mislila sam - i dalje mislim - da je to od njega bezdušno i
bezosećajno. I pitanje je da li sam svesnija sopstvene smrti - možda i jesam, ali to ne znam.
Ono što mogu da kažem jeste da tragam za rečima koje bi te utešile. Prošle noći čitala sam
nešto zanimljivo, deo iz memoara Govori, sećanje Nabokova, gde se život opisuje kao
varnica između dva istovetna jezera tame, tame pre rođenja i tame posle smrti, i kako je
čudno što nas toliko brine ova poslednja, a tako malo ona prva. Nekako mi je delovalo
neverovatno umirujuće i odmah sam ga obeležila za tebe.”
„To je dar, Pam. Hvala ti. Jedna izuzetna misao. I jeste umirujuća, mada nisam siguran
na koji način. Prijatnije se osećam u vezi sa prvim jezerom, koje prethodi rođenju - kao da je
dobronamernije - možda ga ja ispunjavam obećanjem, potencijalom za ono što će doći.”
„Ta misao”, reče Filip, „takođe je umirila i Šopenhauera, od koga ju je, uzgred rečeno,
Nabokov bez sumnje uzeo. Šopenhauer je rekao da ćemo posle smrti biti isto što smo bili
pre rođenja, a zatim se upustio u dokazivanje nemogućnosti postojanja više od jedne vrste
ništavila.”
Džulijus nije imao priliku da odgovori. Pam je Filipu uputila besan pogled i obrecnula
se: „Upravo ovo savršeno ilustruje zašto je tvoja želja da budeš terapeut monstruozna šala.
Nalazimo se usred nežnih emocija, a ono što je tebi najvažnije, ono što je tebi jedino važno,
jeste pitanje autorstva. Misliš da je Šopenhauer jednom rekao nešto otprilike slično. Vrlo
važno!”
Filip zatvori oči i poče da recituje: „’Čovek se, nakon hiljade i hiljade godina
neegzistiranja, na svoje veliko zaprepašćenje odjednom nađe u egzistenciji; onda živi neko
vreme, a potom, opet, dolazi isto tako dug period kad više ne egzistira’: Naučio sam mnogo
toga Šopenhauerovog napamet: ovo je treći paragraf eseja „Dodatne napomene doktrini
ništavnosti egzistencije”. Da li je ovo, po tvom mišljenju, dovoljno otprilike?”
„Deco, deco, prekinite”, povika Boni visokim tonom.
„Opuštaš se, Boni. To mi se sviđa”, reče Toni.
„Imate li još nekih osećanja, bilo ko?”, upita Džulijus.
„Ne želim da budem uhvaćen u ovoj unakrsnoj vatri. Koristi se teška artiljerija”,
progovori Gil.
„Daa”, reče Stjuart, „nijedno od njih dvoje ne propušta priliku da zada udarac. Filip
mora da komentariše nečije korišćenje Šopenhauerovih misli, a Pam ne može da odoli
prilici da Filipa nazove monstruoznom šalom.”
„Nisam rekla da je on monstruozna šala. Rekla sam...”
„O’ladi, Pam, sad cepidlačiš. Znaš na šta sam mislio.” Stjuart nije odstupao. „A i ta
provala besa oko Nabokova - to je bilo neprimereno. Prvo vređaš njegovog idola, a onda
hvališ nekog drugog ko je pozajmio Šopenhauerove reči. Šta je tako loše u tome što Filip
hoće da te ispravi? Kakav je zločin ako ukazuje da Šopenhauer ima prioritet?”
„Moram da kažem nešto”, reče Toni. „Kao i obično, ne znam ko su ti tipovi - bar ne
znam za Nabo... Nobo?”
„Nabokov”, odgovori Pam, blagim tonom rezervisanim samo za Tonija, „veliki ruski
pisac. Možda si čuo za njegov roman Lolita.”
„Daa, gledao sam to. Dakle, u ovoj vrsti razgovora upadam u začarani krug - zbog toga
što nešto ne znam osećam se glupo, zato zaćutim, a onda se osećam još gluplje. Moraću i
dalje da razbijam taj obrazac tako što ću govoriti.” Okrenu se ka Džulijusu: „Eto odgovora
na tvoje pitanje o osećanjima, to je jedno osećanje - glupost. Drugo je što sam na tren, kad je
Filip rekao ’da li je to, po tvom mišljenju, dovoljno otprilike?’ uhvatio pogledom njegove
zube - oštri su, baš oštri. I još nešto osećam prema Pam”, okrenu se ka njoj, „ti si moja cura -
stvarno mi se sviđaš, ali reći ću ti nešto: Nikako ne bih voleo da se na mene naljutiš.”
„Čula sam te”, uzvrati Pam.
 „I, i...”, nastavi Toni, „zaboravio sam najvažnije što sam hteo da kažem - da nas je cela
ova prepirka skrenula s puta. Pričali smo kako te možda štitimo ili izbegavamo, Džulijuse. A
sa Pam i Filipom brzo smo skrenuli s teme. Zar to opet nije izbegavanje?”
„Znaš, ne osećam tako. Kad radimo ovako intimno kao sada, nikad se ne zadržimo na
jednom koloseku. Struja misli stalno se preliva u nove kanale i, uzgred”, Džulijus se obrati
Filipu, „ovaj izraz - intimno - upotrebljavam sasvim namerno. Smatram da je tvoja ljutnja -
koju vidimo da se probila ovde po prvi put - zaista znak intimnosti. Mislim da ti je dovoljno
stalo do Pam da na nju možeš da se naljutiš.”
Znao je da ovaj neće sam odgovoriti, pa ga je podstakao. „Filipe?”
Odmahujući glavom, Filip uzvrati: „Ne znam kako da procenim tvoju hipotezu, no ima
nešto drugo što hoću da kažem. Priznajem da sam i ja, poput Pam, tražio nešto utešno ili
bar relevantno što bih ti rekao. Sledim Šopenhauerov običaj da svaki dan završim čitajući
Epikteta ili Upanišade.” Pogleda u Tonijevom pravcu. „Epiktet je rimski filozof iz drugog
veka, a Upanišade je stari sveti hindu tekst. Pre neko veče pročitao sam pasus iz Epikteta
koji mi se čini vredim i kopirao ga. Ovo je grub prevod s latinskog na savremeni govor.”
Posegnuo je za torbom, podelio svima kopije, a zatim, zatvorenih očiju izrecitovao pasus.

Kad se, nakon plovidbe morem, brod ukotvi, ti izlaziš da doneseš vode i usput sakupiš
nešto korenja i školjki. Ali na pameti uvek treba da imaš brod i da se stalno osvrćeš jer, ako
te gospodar broda pozove, poziv moraš poslušati i sve ostaviti, ukoliko nećeš da te tretiraju
kao ovce koje vezuju i bacaju u potpalublje.
Tako je i sa ljudskim životom. Ako su nam, umesto školjki i korenja, na raspolaganju
žena i deca, ništa ne treba da nas omete da ih uzmemo. No, ukoliko gospodar pozove, potrči
ka brodu, odbaci sve i ne osvrći se. A ako si u starosti, od broda se ne udaljavaj ni za tren,
kako se ne bi desilo da kad gospodar pozove ti ne budeš spreman.

Filip završi i ispruži ruke kao da kaže, „To je to.”

Svi su pažljivo proučili odlomak. Bili su zbunjeni. Tišinu je prekinuo Stjuart, „Evo, ja
pokušavam, Filipe, ali ne kapiram. Šta ovde ima vredno za Džulijusa? Ili za nas?”
Džulijus pokaza na svoj sat. „Žao mi je što ovo moram da kažem, ali vreme nam je
isteklo. Dozvolite, međutim, da zazvučim kao učitelj i da ukažem na nešto. Izjavu ili
postupak obično sagledavam iz dve perspektive - sadržaja i procesa - a pod procesom
podrazumevam šta nam govore o prirodi odnosa između uključenih strana. Kao i ti, Stjuarte,
ni ja u ovom trenutku ne razumem sadržaj Filipove poruke: moraću da je proučim, i možda
če taj sadržaj biti tema sledeće seanse. Ali, ponešto razumem o procesu. Ono što znam,
Filipe, jeste da si, kao i Pam, mislio na mene, želeo da mi daš poklon, i donekle dopro u tom
pravcu: napamet si naučio taj odlomak i napravio kopije. A šta je njegovo značenje? Biće da
odražava tvoju brigu za mene. I kako se ja zbog toga osećam? Dirnut sam, zahvalan i jedva
čekam da dođe vreme kad ćeš moći svoju brižnost da izraziš vlastitim rečima.”
Život se može uporediti s parčetom
izvezene tkanine čije se lice otkriva
svakom tokom prve polovine životnog veka,
a naličje tokom druge. Ovo potonje nije tako lepo,
ali je poučnije jer nam omogućava da sagledamo
kako su niti povezane.

30

Džulijus je posmatrao kako članovi grupe odlaze silazeći prednjim stepenicama na

ulicu. Umesto da se svako uputi ka svojim kolima, produžili su zajedno, nesumnjivo ka
kafeu. Oh, kako bi rado zgrabio jaknu i sleteo dole da im se pridruži. Ali, bio bi to neki drugi
dan, drugi život, drugi par nogu, pomislio je dok se vukao hodnikom ka kompjuteru u
radnoj sobi da bi uneo beleške sa seanse. Odjednom je promenio mišljenje, vratio se u sobu
za terapiju, izvadio lulu i počeo da uživa u bogatoj aromi turskog duvana. Na umu nije imao
ništa drugo do da se minut-dva naprosto greje na žaru grupne seanse.
Ovaj susret, kao i poslednja tri ili četiri, ostavio je snažan pečat. U mislima se vratio na
grupe pacijentkinja obolelih od raka dojke koje je davno vodio. Koliko puta su samo članice
pominjale zlatan period koji nastupa kada se prevaziđe panika izazvana uvidom da će
zaista umreti. Neke su govorile da ih je život s karcinomom učinio mudrijima,
samoostvarenijima, a druge su menjale životne prioritete, postajale jače, učile da kažu ’ne’
aktivnostima koje više nisu cenile a ’da’ onome što im je zaista važno na primer, pružanju
ljubavi porodici i prijateljima, posmatranju lepote kojom su okružene, uživanju u
promenama godišnjih doba. Ali kakva šteta, mnoge su se žalile, što su tek kad je njihova tela
proždirao rak naučile kako da žive.
Ove promene bile su toliko dramatične - jedna pacijentkinja je čak izjavila, „Rak leči
psihoneurozu” - da je u nekoliko navrata napravio štos tako što je studentima opisao samo
psihološke promene, a onda ih upitao koja je vrsta terapije bila primenjena. Kako bi ih
šokiralo kad bi čuli da tu razliku nije proizvela terapija niti lekovi, već suočavanje sa smrću.
Mnogo je dugovao tim pacijentkinjama. Kakav su one model za njega u ovom teškom
periodu bile, i kakva šteta što to ne može da im kaže. Živi kako valja, opomenuo se, i uzdaj
se da će ono dobro teći od tebe čak i ako za to nikada ne saznaš.
A kako se ti nosiš sa svojim kancerom, zapitao se. Znam mnogo o fazi panike iz koje,
hvala bogu, izlazim, iako i dalje postoje oni trenuci u tri ujutru kad me obuzme strah sa
svojim bezimenim užasom koji ne ustupa ni pred kakvom racionalizacijom niti retorikom -
osim pred valijumom, svetlošću zore ili utešnom toplom kupkom.
 No, da li sam se promenio ili postao mudriji, zapitao se. Imao svoj zlatni period? Možda
sam bliži svojim osećanjima - možda je u tome rast. Mislim, ne, znam da sam postao bolji
terapeut - osetljiviji sam slušalac. Da, definitivno sam drugačiji terapeut. Pre melanoma
nikada ne bih rekao da sam zaljubljen u grupu. Ne bih ni sanjao da ću otkriti tako intimne
detalje iz svog života - Mirijaminu smrt, svoj seksualni oportunizam. A moja neizdrživa
prisila da se danas grupi ispovedim - odmahnuo je glavom u neverici - to je nešto za
čuđenje, pomisli. Kao da me nešto gura protiv moje volje, protiv onoga kako sam obučavan,
protiv sopstvene doktrine.
Jedno je sigurno, nisu želeli da me čuju. Toliko o otporu! Nisu želeli da uzmu učešća u
mojim gresima niti u mom mračnjaštvu. Ali, čim sam to izneo na videlo, pojavilo se nešto
zanimljivo. Toni je postao neko drugi! Ponašao se kao vešt terapeut - pitao da li sam
zadovoljan reakcijom grupe, pokušavao da normalizuje moje ponašanje, insistirao na „zašto
sada.” Sjajno. Gotovo da sam mogao da ga zamislim kako nakon mog odlaska vodi grupu - to
bi bilo nešto - terapeut koji je bivši propali đak, osuđivan u prošlosti. I drugi - Gil, Stjuart,
Pam - prišli su, brinuli o meni i održavali grupni fokus. Jung je imao nešto drugo na umu
kada je rekao da samo ranjen iscelitelj može odista da leči, ali možda usavršavanje
pacijentovih terapijskih veština jeste dovoljno dobro opravdanje za terapeutovo otkrivanje
sopstvenih rana.
Teškim korakom je krenuo niz hodnik ka radnoj sobi i nastavio da razmišlja o seansi. I
Gil - kakvim se samo danas pokazao! To što je Pam nazvao „vrhovnim sudijom” bilo je
fantastično - i tačno. Moram da pomognem Pam da taj feedback prihvati. Evo slučaja gde je
Gilov pogled oštriji od mog. Toliko dugo volim Pam da sam prevideo njenu patologiju -
možda joj zbog toga nisam bio od pomoći u opsesiji vezanoj za Džona.
Uključio je kompjuter i otvorio fajl sa naslovom Zapleti za kratke priče, koji je
sadržavao veliki neostvareni projekat u njegovom životu: da bude pravi pisac. Dobro je
pisao stručne tekstove, dao značajan doprinos profesiji (objavio je dve knjige i stotine
članaka u psihijatrijskim časopisima), ali je žudeo da se ogleda u književnosti i decenijama
je iz svoje mašte i iz prakse sakupljao zaplete za kratke priče. Iako je nekolicinu započeo,
nikad nije nalazio vremena, ni hrabrosti, da ih završi i pošalje izdavačima.
Listajući naslove zapleta, kliknuo je na „Žrtve se suočavaju sa svojim neprijateljem” i
pročitao dve svoje ideje. Prvo suočavanje se odigrava na luksuznom brodu koji krstari
turskom obalom. Psihijatar ulazi u brodsku kockarnicu i na drugoj strani zadimljene
prostorije ugleda bivšeg pacijenta, prevaranta koji ga je svojevremeno „prešao” za
sedamdeset pet hiljada dolara. U drugom zapletu suočavanja, ženi advokatu je dodeljena
pro bono odbrana čoveka optuženog za silovanje. Na prvom razgovoru koji s njim vodi u
zatvoru, posumnja da je to čovek koji ju je silovao pre deset godina.
Uneo je novu zabelešku: „U terapijskoj grupi žena sreće čoveka koji joj je davno bio
profesor i seksualno je iskoristio.” Nije loše. Veliki potencijal za književno delo, pomislio je,
iako je znao da ga nikada neće napisati. Postojali su problemi etičke prirode: bila bi mu
potrebna dozvola od Pam i Filipa, a takođe i da prođe deset godina koje on nije imao. Ali, to
je predstavljalo potencijal i za dobru terapiju. Bio je siguran da odatle može proizaći nešto
pozitivno - bude li samo u stanju da ih oboje zadrži u grupi i nosi teret bola zbog otvaranja
starih rana.
 Uzeo je Filipov prevod priče o putnicima na brodu. Pročitao ju je nekoliko puta,
nastojeći da dokuči njeno značenje ili važnost. No, ipak je završio odmahujući glavom. Filip
ju je ponudio kao utehu. Ali gde je tu bila uteha?
Čak i bez posebnog povoda,
ja sam u stanju stalne strepnje
zbog čega vidim i tražim opasnosti
i tamo gde ih nema; to mi beskrajno
uveličava najsitniju brigu i maksimalno
otežava zajedništvo s ljudima.

31

Kako je Artur živeo

Po sticanju doktorata, Artur je boravio u Berlinu, nakratko u Drezdenu, Minhenu i

Manhajmu, a zatim je, bežeći pred epidemijom kolere, poslednjih trideset godina života
proveo u Frankfurtu koji - izuzimajući jednodnevna putovanja - više nije napuštao. Bez
plaćenog posla, živeo je u iznajmljenim sobama, lišen doma, ognjišta, žene, porodice,
intimnih prijateljstava. Nije imao društveni krug u kom se kretao, bliska poznanstva, niti
osećanje pripadnosti zajednici - čak je često bio predmet lokalnih šala. Sve do pred sam kraj
života nije imao slušaoce ni čitaoce, niti prihode od pisanja. Pošto je održavao odnose sa
vrlo malo ljudi, njegovu oskudnu korespondenciju čine primarno poslovna pisma.
Uprkos nedostatku prijatelja, o njegovom privatnom životu znamo ipak više nego o
životu većine filozofa jer je bio zapanjujuće ličan u svojim filozofskim spisima. Na primer,
početnim pasusima uvoda u svoje glavno delo, Svet kao volja i predstava, daje personalnu
notu neuobičajenu za jednu filozofsku raspravu. Čistoća i jasnoća njegove proze odmah čini
očiglednom želju da sa čitaocem komunicira lično. Najpre ga upućuje kako da čita tu knjigu,
s molbom da je pročita dva puta - i da to učini s mnogo strpljenja. Zatim mu sugeriše da se
prvo upozna s njegovom prethodnom knjigom, O četvorostrukom korenu stava dovoljnog
razloga, koja služi kao uvod ovoj, i uverava ga da će mu biti zahvalan na tom savetu. Zatim
kaže da će mu još korisnije biti ukoliko se uputi u veličanstveno delo Kanta i božanskog
Platona. Ali navodi i da je kod Kanta otkrio ozbiljne greške, o kojima raspravlja u dodatku
(koji takođe treba prethodno proučiti) i, zatim, da su oni koji poznaju Upanišade
najpripremljeniji da shvate njegovu knjigu. A na samom kraju (s pravom) primećuje da
čitalac mora da je sve ljući i nestrpljiviji zbog ovih zahteva koji su drski, neskromni i traže
mnogo vremena. Kako je čudno da je najličniji od svih filozofskih autora živeo tako
bezlično.
 Pored ovakvih obraćanja umetnutih u dela, Šopenhauer otkriva mnogo od svoje intime
u autobiografskom dokumentu s grčkim naslovom, Eιζεαυτον (O sebi), rukopisu
zaodenutom velom misterije i kontroverzi, čija se neobična storija odvija ovako:
Pozno u životu, oko Artura se formirao mali krug entuzijasta, ili „jevanđelista”, koje je
tolerisao ali ih nije poštovao niti voleo. Ovi poznanici su ga često slušali kako pominje O
sebi, autobiografski dnevnik u koji je prethodnih trideset godina beležio opservacije lične
prirode. Međutim, nakon njegove smrti, desilo se nešto čudno: rukopis O sebi nije se nigde
mogao pronaći. Posle uzaludne potrage, Šopenhauerovi sledbenici su se o nestalom
dokumentu raspitivali kod Vilhelma Gvinera, izvršioca Šopenhauerovog testamenta. On ih
je informisao da O sebi više ne postoji: postupio je po Šopenhauerovim instrukcijama i
rukopis spalio čim je ovaj umro.
No ubrzo zatim, taj isti Vilhelm Gviner je napisao prvu Šopenhauerovu biografiju, a
dotični jevanđelisti su tvrdili da prepoznaju delove spisa O sebi, bilo kao direktne citate bilo
kao parafraze. Da li je Gviner napravio kopiju rukopisa pre nego što ga je spalio? Ili ga
uopšte nije spalio, već zadržao kako bi ga iskoristio za tu biografiju? Kontroverza je besnela
decenijama, a na kraju je jedan drugi Šopenhauerov učenik rekonstruisao dokument na
osnovu Gvinerove knjige i ostalih Šopenhauerovih rukopisa, te objavio Eιζεαυτον od
četrdeset sedam strana na kraju četvorotomne Nachlass (Rukopisne zaostavštine). Čitati O
sebi predstavlja neobično iskustvo pošto svaki paragraf prati izlaganje njegovog zamršenog
porekla, često duže od samog teksta.
Zbog čega Artur Šopenhauer nikada nije dobio posao? Priča o njegovoj samoubilačkoj
strategiji za osvajanje pozicije na univerzitetu jedna je od onih bizarnih anegdota koje
nalazimo u svakoj Šopenhauerovoj biografiji. Kad je imao trideset dve godine (1820) prvi
put mu je ponuđena profesura, naime, jedan privremen i veoma slabo plaćen posao
predavača filozofije (Privatdozent) na univerzitetu u Berlinu. A on je, ništa manje, odmah i
namerno svoje časove (kurs pod nazivom „Suština sveta”) zakazao u isto vreme kada je
predavanja držao i Georg Vilhelm Hegel, šef odeljenja i najčuveniji filozof tog doba?
Dve stotine radoznalih studenata guralo se na Hegelovo predavanje, a samo je pet
došlo da čuje Šopenhauera koji se, prema sopstvenim rečima, nalazio u osvetničkoj misiji
oslobađanja postkantovske filozofije od praznih paradoksa i od savremenog, izvitoperenog
i opskurnog filozofskog jezika. Nije bila tajna da su Šopenhauerove mete bili Hegel i njegov
prethodnik Fihte (filozof koji je život započeo kao guščar i prepešačio čitavu Evropu kako
bi se susreo s Kantom). Razume se, mladog Šopenhauera ovo nije omililo ni Hegelu ni
drugim profesorima, i pošto se narednog semestra nijedan student nije pojavio na
Šopenhauerovom kursu, njegova kratka i nesmotrena akademska karijera bila je okončana:
nikada više nije držao javna predavanja.
Za svojih trideset godina u Frankfurtu, sve do smrti 1860, Šopenhauer se držao
određenog dnevnog rasporeda, gotovo identičnog Kantovoj dnevnoj rutini. Dan bi
započinjao sa tri sata pisanja, posle čega bi sat ili dva svirao flautu. Svakodnevno je plivao u
hladnoj Majni; to je retko preskakao čak i usred zime. Uvek je ručavao u istom klubu,
Englischer Hof, odeven u frak i belu kravatu, kostim koji je bio u modi u njegovoj mladosti, a
potpuno promašen u Frankfurtu sredinom devetnaestog veka. Klub su pohodili radoznalci,
željni da sretnu filozofa-osobenjaka i džangrizavca.
Obilje je anegdota o Šopenhaueru iz kluba Englischer Hof o njegovom enormnom
apetitu (često bi jeo za dvojicu, a kada bi to neko prokomentarisao, odgovorio je da takođe i
misli za dvojicu), plaćanju duplog obroka kako ne bi imao suseda za stolom, osornoj ali
oštroumnoj komunikaciji, izlivima ćudljivosti, crnoj listi osoba sa kojima je odbijao da
govori, sklonosti da diskutuje o nedoličnim i šokantnim temama, na primer da pohvali novo
naučno otkriće koje omogućava da se izbegne venerična infekcija tako što se posle
seksualnog odnosa penis umoči u blagi rastvor praška za izbeljivanje.
Iako je uživao u ozbiljnim razgovorima, retko bi pronalazio društvo za trpezom koje bi
smatrao vrednim svog vremena. U jednom periodu je imao običaj da, pre nego što sedne za
sto, na njega stavi zlatnik i na odlasku ga pokupi. Oficir koji je često ručavao za istim stolom
nekom prilikom ga je pitao šta je cilj ove izvedbe. Šopenhauer je odgovorio da će zlatnik
pokloniti siromašnima onoga dana kad bude čuo da oficiri vode ozbiljan razgovor koji se ne
vrti isključivo oko konja, pasa ili žena. Za obrokom bi svog pudla Atmana oslovljavao sa „vi,
gospodine”, a ako bi se Atman rdavo ponašao, obraćao mu se sa „ti, čoveče!”
Ispričane su mnoge anegdote o njegovom britkom humoru. Jednom mu je neki gost
postavio pitanje na koje je naprosto odgovorio: „Ne znam”. Taj mladić je prokomentarisao:
„Vidi, vidi, a ja sam mislio da vi, veliki mudrac, sve znate!” Šopenhauer je uzvratio: „Ne,
znanje je ograničeno, samo je glupost neograničena!” Pitanja koja su mu upućivana od
strane žena ili o ženama, odnosno braku, po pravilu su kod njega izazivala jetke reakcije.
Jednom je bio prisiljen da trpi društvo vrlo pričljive dame, koja je do detalja opisivala svoj
nesrećni brak. Strpljivo ju je saslušao, a kad ga je upitala da li je razume, odgovorio je, „Ne,
ali razumem vašeg muža.”
U jednom drugom razgovoru upitan je da li bi se oženio.

„Nemam nameru da se ženim jer bi mi to samo donelo brige.”

„A zašto bi to bilo tako?”
„Bio bih ljubomoran jer bi me žena varala.”
„Zbog čega ste u to tako sigurni?”
„Jer bih to zaslužio.”
„A zašto?”
„Jer sam se oženio.”

Oštru reč uputio je i na adresu doktora, primećujući da imaju dve vrste rukopisa: jedan
jedva čitljiv za recepte i drugi, jasan i normalan za račune.
Pisac koji je pedesetosmogodišnjeg Šopenhauera viđao za ručkom 1846. opisao ga je
ovako:

Dobro građen... uvek dobro odeven, mada demode... srednje visine, kratke srebrnaste
kose... živih i izuzetno inteligentnih plavih očiju posutih pegicama... odaje introvertnu i, kad
govori, gotovo baroknu prirodu, a svakodnevno proizvodi priličnu količinu materijala za
jeftinu satiru... društva za stolom. Otuda je taj često komično razljućeni, a u suštini
bezopasni i dobroćudno džangrizavi gost za trpezom postao predmet šala beznačajnih ljudi
koji su ga redovno - mada, istina, ne zlonamerno - izvrgavali podsmehu.
 Posle ručka bi se zaputio u dugu šetnju, često vodeći glasan monolog ili konverzaciju s
psom, što je izazivalo zadirkivanje dece. Večeri je provodio u sobi, čitajući i ne primajući
posetioce. Nema podataka da je bio u romantičnim vezama tokom godina provedenih u
Frankfurtu, a 1831, u četrdeset trećoj, stavio je među beleške O sebi: „Neizvesnost življenja
bez posla i s malim prihodom može se podneti samo u celibatu”.
Nakon prekida odnosa s majkom, u njegovoj trideset prvoj godini, više se nikada nisu
sreli, ali su dvanaest godina kasnije, 1813, zapodenuli sporadičnu poslovnu prepisku koja je
trajala sve do njene smrti 1831. godine. Jednom, kada se razboleo, uputila mu je poruku
lične prirode, što je bilo neuobičajeno: „Dva meseca provesti u sobi ne videvši nikog živog,
to nije dobro, sine, i žalosti me. Čovek ne može i ne sme toliko da se izoluje.”
Artur i njegova sestra Adela povremeno su razmenjivali pisma, u kojima je ona
neprestano nastojala da mu se približi nudeći uvek podršku koju za sebe nije tražila. No, on
je svaki put uzmicao. Adela, koja se nikada nije udala, živela je u dubokoj depresiji. Kada joj
je saopštio da se seli iz Berlina kako bi izbegao koleru, odgovorila je da bi ona volela da se
zarazi i time stavi tačku na svoju bedu. Ali, Artur se još više izmakao, apsolutno odbijajući
da bude uvučen u njen život i njenu depresiju. Otkako je napustio dom, imali su samo jedan
kratak i neuspešan susret, 1840, a devet godina kasnije Adela je umrla.
Novac mu je bio stalni izvor brige tokom čitavog života. Majka je Adeli ostavila mali
posed, no od njega posle Adeline smrti ništa nije ostalo. Uzalud je nastojao da nađe posao
kao prevodilac, a do pred kraj života knjige mu se nisu prodavale niti su bile prikazivane u
štampi.
Ukratko, živeo je bez ikakvog komfora i nagrada koje je njegova kultura smatrala
nužnim za postizanje balansa, pa i za preživljavanje. Kako je uspevao da izdrži? Koju cenu je
plaćao? Ovo su, kao što ćemo videti, bile tajne koje je poverio spisu O sebi.
Velika dela, ideje koje za sobom
ostavljaju bića nalik meni, najveće su
mi zadovoljstvo u životu. Bez knjiga,
odavno bih pao u očajanje.

32

Sledeće nedelje Džulijus je, ušavši u sobu za terapiju, zatekao neobičnu scenu. Članovi
grupe, utonuli u stolice, pomno su proučavali Filipovu priču. Stjuart je svoj primerak držao
na podmetaču i podvlačio dok je čitao. A Toni, pošto je svoju kopiju zaboravio, virio je
preko Paminog ramena.
Seansu je započela Rebeka, glasom pomalo ozlojeđenim: „Revnosno sam ovo čitala.”
Podiže papir koji je dobila od Filipa, zatim ga presavi i stavi u tašnu. „Posvetila sam mu
dovoljno vremena, Filipe, zapravo i previše, a sada bih volela da otkriješ u čemu je važnost
ovog teksta za mene ili grupu ili Džulijusa.”
„Smatram da bi vežba bila korisnija ukoliko bi se o njoj prethodno diskutovalo”,
odgovori Filip.
„Diskutovalo? Baš tako i zvuči - kao školski zadatak. Da li tako radiš i terapiju, Filipe?”,
upita ga, zatvarajući tašnu. „Kao učitelj u učionici? Ja nisam zbog toga ovde; došla sam na
tretman, ne u večernju školu.”
Ignorisao je Rebekinu ljutnju: „U najmanju ruku, granica između učenja i terapije je
nejasna. Grci - Sokrat, Platon, Aristotel, stoici i epikurejci - verovali su da su obrazovanje i
razum alati neophodni da bi se pobedila ljudska patnja. Većina filozofskih terapeuta smatra
učenje osnovom terapije. Gotovo svi prihvataju Lajbnicov moto Caritas sapientis, što znači
’mudrost i brižnost’.” 5 Okrenu se ka Toniju. „Lajbnic je nemački filozof iz sedamnaestog
veka.”
„Mislim da je ovo dosadno i arogantno”, reče Pam. „Pod parolom da pomažeš
Džulijusu, ti” - povisi ton za oktavu - „Filipe, tebi se obraćam...” Filip, koji je dotad mirno
gledao uvis, trže se i okrenu ka njoj. „Prvo podeliš ovaj brucoški zadatak, a onda pokušavaš
da kontrolišeš grupu podmuklo odlažući njegovo tumačenje.”
„Opet pokušavaš da raskrinkaš Filipa”, reče Gil. „Zaboga, Pam, on je filozof i terapeut.
Ne moraš biti astrofizičar da bi shvatila kako on želi da grupi doprinese nečim iz vlastitog
domena. Zašto mu sve osporavaš?”
Pam otvori usta u nameri da progovori, a onda ih zatvori, kao da je ostala bez reči.
Zurila je u Gila, koji dodade: „Tražila si direktan feedback, i dobila si ga. I ne, nisam pio, ako
si to pomislila. Trezan sam četrnaest dana - dolazim kod Džulijusa dva puta nedeljno; on je
pojačao pritisak, prišrafio me i naterao da na AA sastanke idem svaki dan, sedam dana u
nedelji, što znači četrnaest sastanaka za četrnaest dana. Prošle put to nisam pominjao jer
nisam bio siguran da ću izdržati.”
Svi, osim Filipa, snažno su reagovali odobravanjem glavama i čestitanjem. Boni je rekla
da je ponosna na njega. Čak je i Pam uspela da izusti „svaka čast.” Toni dodade, „Možda bi
trebalo da ti se pridružim.” Pokazao je modricu na obrazu. „Moje cuganje ostavlja fleke.”
„Filipe, a ti? Imaš li neku reakciju na ono što je Gil rekao?”, upita Džulijus.
Filip odmahnu glavom. „Već je dobio dovoljno podrške od drugih. Trezan je, otvoreno
se izražava, sve je jači. Ponekad, više podrške znači manje.”
„Dopada mi se Lajbnicov moto koji si citirao, Caritas sapientis - mudrost i brižnost”,
reče Džulijus. „Podsećam te da ne zaboraviš ovaj ’ caritas’ deo. Ako Gil zaslužuje podršku,
zašto si ti poslednji koji mu je daje? Tvoja pozicija je upravo jedinstvena: ko drugi osim tebe
može da izrazi tvoja osećanja povodom toga što te je branio i zbog tebe se konfrontirao sa
Pam?”
„Dobro rečeno”, odgovori Filip. „Osećanja su mi pomešana. Svidelo mi se što me je Gil
podržao, a istovremeno sam oprezan jer mi se svidelo. Ako se oslanjaš na druge da se za
tebe bore, mišići će ti atrofirati.”
„Ja ću otkriti još od svog neznanja”, progovori Toni, pokazujući na odštampani tekst.
„Ova priča o brodu, Filipe - stvarno je ne razumem. Prošle nedelje si nam rekao da ćeš
Džulijusu dati nešto utešno, a priča o brodu i putnicima - mislim, biću otvoren, ne znam šta
ona uopšte predstavlja.”
„Ne izvinjavaj se”, uskoči Boni. „Rekla sam ti, Toni, da gotovo uvek govoriš i u moje ime
- mene je takođe zbunilo ovo s brodom i sakupljanjem školjki.”
„I mene”, reče Stjuart. „Ja to ne razumem.”
„Da pomognem”, umeša se Pam. „Najzad, posao mi je da interpretiram književna dela.
Prvi korak je da se od konkretnog - to jest od broda, školjki, ovaca, i tako dalje - krene
prema apstraktnom. Drugim rečima, zapitajte se: šta taj brod, ili putovanje, ili luka,
predstavljaju?”
„Mislim da brod predstavlja smrt - ili putovanje ka smrti”, reče Stjuart, kratko
osmotrivši papir na podmetaču.
„U redu”, odgovori Pam. „I onda, u kom bi pravcu odatle krenuo?”
„Čini mi se”, nastavio je Stjuart, „da je glavna poenta: ne obraćajmo toliko pažnje na
detalje sa obale jer ćemo propustiti isplovljavanje broda.”
„Dakle”, reče Toni, „ako te zaokupi nešto na obali - to što imaš ženu i decu - brod će
možda otploviti bez tebe - drugim rečima, možeš propustiti svoju smrt. Vrlo važno - zar je
to tolika katastrofa?”
„Da, da, u pravu si, Toni”, složi se Rebeka, „i ja sam shvatila da je brod smrt, ali kad se
tako protumači vidim da nema smisla.”
„Ni ja ne razumem”, reče Gil, „ali ne kaže se da ćeš propustiti smrt; kaže se da ćeš ka
njoj ići vezan kao ovca.”
„Šta god bilo”, odvrati Rebeka, „to i dalje ne liči na terapiju.” Okrenu se Džulijusu, „Ovo
treba da je namenjeno tebi. Nalaziš li tu neku utehu?”
„Ponoviću ono što sam rekao prošle nedelje. Filipe, shvatio sam da želiš da mi daš
nešto što će olakšati moju tešku situaciju. Zazireš da to učiniš direktno, pa biraš manje ličan
pristup. Ubuduće bi trebalo, mislim, da radiš na ispoljavanju brižnosti na ličniji način.”
 „Što se tiče sadržaja”, nastavi, „i ja sam zbunjen, ali evo kako ga razumem: pošto brod
može isploviti bilo kada - to jest, smrt nas može pozvati u bilo kom trenutku - treba da
izbegavamo preveliko vezivanje za stvari ovoga sveta. Možda je to upozorenje da će nam
duboke veze učiniti smrt bolnijom. Da li je to poruka utehe koju pokušavaš da mi preneseš,
Filipe?”
„Ja mislim”, ubaci se Pam pre nego što je Filip uspeo da odgovori, „da se više uklapa
ako brod i putovanje posmatraš ne kao reprezentaciju smrti već onoga što možemo zvati
autentičnim životom. Drugim rečima, autentičnije živimo ako ostanemo usredsređeni na
fundamentalnu činjenicu samog postojanja, na čudo egzistencije kao takve. Ukoliko se
fokusiramo na ’bivstvovanje’, nećemo se toliko zaplesti u životne zanimacije, to jest u
materijalne objekte na ostrvu, gubeći iz vida samu egzistenciju.”
Nastupio je kratak period tišine. Glave se okrenuše prema Filipu.
„Tačno”, odgovori on s tračkom entuzijazma u glasu. „Upravo je to moje stanovište.
Ideja je da moramo voditi računa da se ne izgubimo u životnim razonodama. Hajdeger je to
zvao padom ili usisanošću u svakodnevicu života. Znam da ne podnosiš Hajdegera, Pam, ali
mislim da njegova pogrešna politika ne treba da nam uskraćuje dar njegovih filozofskih
uvida. Dakle, da parafraziram Hajdegera, zapadanje u svakodnevicu rezultira time da
postajemo neslobodni - kao ovce.
Kao i Pam, ja verujem da nas ova parabola opominje da ne vezujemo i podstiče da
ostvarimo sklad sa čudom bivstvovanja - ne da brinemo za to kakve stvari jesu, već da
ostanemo u stanju udivljenosti što jesu - što stvari uopšte postoje.”
„Čini mi se da sam sad shvatila na šta misliš”, reče Boni, „ali, to je hladno, apstraktno.
Gde je tu uteha? Za Džulijusa, za bilo koga?”
„Za mene, utehu predstavlja ideja da moja smrt utiče na moj život.” Filip je progovorio
sa neuobičajenim žarom, i nastavio: „Uteha je u zamisli da ne dozvolim svom suštinskom
biću da ga progutaju trivijalnosti, beznačajni uspesi ili neuspesi; ono što posedujem, briga
da li sam popularan - ko me voli, ko ne. Po meni, utehu donosi stanje u kome ostajemo
slobodni da cenimo čudo postojanja.”
„Zvučiš živahno”, reče Stjuart, „ali i meni sve ovo deluje nekako čelično i beskrvno. To
je hladna uteha - od nje me podilaze žmarci.”
Bili su zbunjeni. Osećali su da Filip ima nešto vredno da ponudi, ali ih je, kao i obično,
pomeo bizaran način na koji je to radio.
Nakon kratkog ćutanja, Toni upita Džulijusa: „Deluje li ovo na tebe? Mislim, da li ti
nešto nudi. Pomaže li nekako?”
„Na mene ne deluje, Toni. Ipak, kao što rekoh”, okrenuo se ka Filipu, „trudiš se da mi
pružiš nešto što pomaže tebi. I svestan sam, takođe, da je ovo drugi put da mi daješ nešto
što nisam u stanju da upotrebim; sigurno te to frustrira.”
Filip ćutke klimnu glavom.
„Drugi put! Ne sećam se prethodnog”, reče Pam, „da li se desilo dok sam bila odsutna?”
Nekoliko njih odmahnu glavom. Niko se nije sećao prvog puta, i Pam upita Džulijusa,
„Nisu li to praznine koje treba popuniti?”
„Postoji stara priča između Filipa i mene”, reče Džulijus. „Mnogo toga što je danas
zagonetno može se otkloniti ako tu priču ispričamo. Međutim, smatram da to zavisi od tebe,
Filipe; kad ti budeš spreman.”
„Spreman sam da o svemu razgovaramo”, odgovori Filip. „Imaš carte blanche’.”
 „Ne, mišljenja sam da nije do mene da to uradim. Parafraziraću te: vežba bi bila
plodonosnija ukoliko bi ti sam govorio. Smatram da ti treba da doneseš odluku i preuzmeš
odgovornost.”
Filip zabaci glavu, zatvori oči i, koristeći isti ton i manire kao kad recituje neki napamet
naučeni odlomak, započe: „Pre dvadeset pet godina obratio sam se Džulijusu zbog onoga
što se danas naziva seksualna zavisnost. Bio sam u traganju za plenom, pokretan nagonom,
nezasit, mislio o malo čemu drugom. Celokupno moje postojanje svelo se na jurenje za
ženama - novim ženama, uvek novim, jer čim bih neku odveo u krevet, ubrzo bih za nju
izgubio interesovanje. Izgledalo je kao da je epicentar moje egzistencije bio trenutak
ejakuliranja u unutrašnjost žene. Pošto se to dogodi, prisila bi nakratko popustila, no
odmah zatim - katkad samo nekoliko sati kasnije - ponovo bih osetio životinjski zov.
Dešavalo se da sam imao dve ili tri žene u istom danu. Očajavao sam. Hteo sam da
uzdignem um sa tog dna, da mislim o drugim stvarima, da se približim nekim od velikih
umova prošlosti. Po obrazovanju sam bio hemičar, ali sam čeznuo za pravom mudrošću.
Potražio sam pomoć, najbolju i najskuplju moguću; kod Džulijusa sam odlazio jednom
nedeljno, ponekad dvaput, tokom tri godine, bez rezultata.”
Zaćutao je. Grupa se uskomešala. Džulijus upita: „Kako se osećaš, Filipe? Možeš li da
nastaviš ili ti je dosta za danas?”
„Dobro sam”, odgovori on.
„Kad zatvoriš oči, teško te je dokučiti”, reče Boni. „Pitam se da li to radiš zato što se
plašiš neodobravanja.”
„Ne, sklopim ih kako bih pogledao unutra i pribrao misli. Sigurno sam već razjasnio da
mi je jedino važno vlastito odobravanje.”
Grupu je ponovo obuzeo onaj čudni onostrani osećaj da je Filip nedodirljiv. Toni je
probao da ga rasprši glasno prošaputavši: „Dobar pokušaj, Boni.”
Ne otvarajući oči, Filip nastavi. „Ubrzo nakon što sam odustao od terapije sa
Džulijusom, nasledio sam priličnu svotu novca jer je isteklo oročenje ušteđevine koju mi je
otac ostavio, taj novac mi je omogućio da napustim posao i posvetim se čitanju zapadne
filozofije - delom zato što sam dugo bio zainteresovan za tu oblast, ali primarno jer sam
verovao da bih negde u kolektivnoj mudrosti velikih svetskih mislilaca mogao naći leka za
svoju boljku. Filozofija mi je bila bliska i uskoro sam shvatio da sam pronašao svoj pravi
poziv. Konkurisao sam i bio primljen na doktorske studije na univerzitetu Kolumbija. U to
vreme su se moj i Pamin put ukrstili, na njenu nesreću.”
I dalje sklopljenih očiju, zastao je i duboko udahnuo. Svi pogledi su bili prikovani za
njega, a poneki bi se krišom usmerio ka Pam, koja je zurila u pod.
„Vremenom sam odlučio da pažnju koncentrišem na trojstvo istinski velikih filozofa:
Platona, Kanta i Šopenhauera. No, sve u svemu, jedino mi je Šopenhauer pomogao. Ne samo
da su njegove reči za mene bile čisto zlato već sam osećao snažan afinitet i prema njegovoj
ličnosti. Kao racionalno biće ne mogu da prihvatim ideju reinkarnacije u vulgarnom smislu
reči, ali da sam imao prethodni život, bio bih Artur Šopenhauer. Samo saznanje da je
postojao ublažava bolnost moje izolacije.
Nakon višegodišnjeg čitanja i ponovnog iščitavanja njegovog dela, ustanovio sam da
sam prevazišao svoje seksualne probleme. U vreme kad sam doktorirao, očevo nasledstvo
sam bio potrošio i morao sam da zarađujem za život. Predavao sam na više mesta u zemlji,
a pre nekoliko godina vratio sam se u San Francisko i prihvatio posao na Kostal
univerzitetu. Na kraju sam izgubio zanimanje za profesuru pošto nikada nisam naišao na
studente vredne mene ili mog predmeta i, pre otprilike tri godine, uvideo sam da ću možda,
pošto je filozofija izlečila mene, biti u stanju da je koristim u lečenju drugih. Upisao sam i
završio program za savetovanje i započeo skromnu kliničku praksu. I to me dovodi do
ovoga danas.”
„Džulijus ti je bio beskoristan”, reče Pam, „a ipak si ga ponovo kontaktirao. Zašto?”
„Nisam. On je kontaktirao mene.”
Pam promrmlja, „O, da, Džulijus je tek tako kontaktirao tebe?”
„Ne, ne, Pam”, reče Boni, „taj deo je istinit: Džulijus je to potvrdio dok si bila na putu.
Ne mogu ja o tome da ti pričam, pošto mi ni samoj nikada do kraja nije bilo jasno.”
„Dobro, odavde nastavljam ja”, progovori Džulijus. „Rekonstruisaću događaje najbolje
što mogu. Prvih dana nakon što sam od doktora dobio loše vesti bio sam uzdrman i tražio
načina kako da prihvatim da sam oboleo od fatalnog karcinoma. Jedne večeri upao sam u
vrlo mrzovoljno raspoloženje baveći se smislom svog života, počeo da razmišljam kako sam
osuđen da skliznem u ništavilo i da tu zauvek ostanem i, ako je to tako, u čemu je onda
važnost bilo čija, ili bilo čega što radimo?
Ne mogu da se prisetim čitavog tog lanca morbidnih misli, ali bilo je očito da moram da
se dočepam nekakvog smisla ili ću se udaviti na suvom, tu i u tom trenutku. Dok sam
sagledavao svoj život, shvatio sam da sam već iskusio smisao - i da je to uvek uključivalo
iskorak iz mene, pomaganje drugima da žive i da ispune sebe. Jasnije nego ikada uvideo
sam da mom terapijskom radu pripada centralno mesto, a zatim sam satima razmišljao o
onima kojima sam bio od pomoći; svi moji pacijenti, stari i novi, paradirali su mi pred
očima.
Za mnoge sam znao da sam im pomogao, ali da li sam imao trajan uticaj na njihove
živote?
Bilo je to pitanje koje me je mučilo. Čini mi se da sam ostatku grupe rekao, pre nego što
se Pam vratila, da sam toliko očajnički želeo da dobijem odgovor da sam odlučio da
kontaktiram neke od starih pacijenata kako bih saznao da li sam zaista doprineo promeni.
Zvuči ludo, znam.
Onda, prebirajući po kartonima davnašnjih pacijenata, počeo sam da razmišljam o
onima kojima nisam uspeo da pomognem. Šta se s njima zbilo, pitao sam se. Da li sam
mogao više da učinim? A zatim se pojavila jedna misao, jedna želja, da su neki od mojih
neuspeha bili oni koji kasno cvetaju, da su možda imali neke odložene koristi iz našeg
zajedničkog rada. Pogled mi je pao na Filipov karton, i sećam se da sam sebi rekao ’Ako
hoćeš neuspeh, evo ti ga - evo nekoga kome zaista nisi pomogao - nisi bio u stanju ni da
zagrizeš u njegov problem’. Od tog trenutka osećao sam nezadrživ poriv da ga kontaktiram
i saznam šta se s njim dešava, da vidim da li sam, na neki način, na kraju ipak bio koristan.”
„Znači, tako je došlo do telefonskog poziva”, reče Pam. „Ali, kako je on ušao u grupu?”
„Hoćeš li ti da nastaviš odavde, Filipe?” upita Džulijus.
„Mislim da bi vežba bila plodonosnija ukoliko bi ti nastavio”, reče Filip jedva primetno
se osmehnuvši.
Džulijus je ukratko informisao grupu o događajima koji su usledili: o Filipovoj oceni da
mu je terapija bila beskorisna i da je Šopenhauer njegov pravi terapeut, o mejlu kojim ga je
pozvao na predavanje i molbi da ga supervizira.
 „Ne razumem, Filipe”, upade Toni. „Ako od Džulijusa nisi dobio ništa u terapiji, zašto si,
pobogu, želeo da te on supervizira?”
„Džulijus je postavio to isto pitanje, više puta”, reče Filip. „Moj odgovor glasi da, iako
mi nije pomogao, i dalje cenim njegove vrhunske veštine. Može biti da sam bio tvrdoglav
pacijent, u otporu, ili se moja vrsta problema odupirala njegovom specifičnom pristupu.”
„U redu, shvatam”, reče Toni. „Prekinuo sam te, Džulijuse.”
„Bližim se kraju priče. Složio sam se da mu budem supervizor, pod jednim uslovom: da
prvo provede šest meseci u mojoj terapijskoj grupi.”
„Mislim da nisi objasnio zašto si postavio taj uslov”, reče Rebeka.
„Posmatrao sam na koji način se odnosi prema meni i svojim studentima i saopštio da
će mu njegov impersonalni i nebrižni pristup činiti smetnju da postane dobar terapeut. Da
li je ovo i tvoje viđenje, Filipe?”
„Reči koje si mi tada uputio doslovno su bile: kako možeš biti terapeut kad ne znaš šta
se kog đavola događa između tebe i drugih ljudi?”
„Bingo”, reče Pam.
„Liči na Džulijusa, svakako”, dodade Boni.
„Liči na Džulijusa, kad mu dirneš u osetljivo mesto”, ubaci se Stjuart. „Dodirnuo si
osetljiva mesta?”
„Ne namerno”, odgovori Filip.
„I dalje mi nije jasno, Džulijuse”, javi se Rebeka. „Razumem zašto si nazvao Filipa i
zašto si mu savetovao da uđe u grupnu terapiju. Ali zašto si ga stavio u svoju grupu i pristao
da ga superviziraš? Imaš toliko posla. Čemu preuzimanje još jednog zadatka?”
„Žestoki ste danas. To je veliko pitanje i nisam siguran da mogu na njega da
odgovorim, ali svakako ima veze sa iskupljenjem i postavljanjem stvari na pravo mesto.”
„Znam da je veliki deo ovog razgovora namenjen mom informisanju i hvala vam na
tome”, reče Pam. „Imam samo još jedno pitanje. Rekao si da ti je Filip dva puta ponudio
utehu - ili pokušao da to učini. Još nisam čula šta je bilo prvi put.”
„Tačno. Krenuli smo u tom pravcu, ali nismo uspeli dotle da stignemo”, odgovori
Džulijus. „Prisustvovao sam jednom Filipovom predavanju i malo po malo postajao svestan
da ga je koncipirao upravo da bi meni pomogao. Naširoko je razmatrao dugačak odlomak iz
romana u kome umirući dobija mnogo utehe čitajući jedan Šopenhauerov pasaž.”
„Koji je to roman?”, upita Pam.
„Budenbrokovi”, odgovori Džulijus.
„I to nije bilo od pomoći? Zašto?”, oglasi se Boni.
„Iz više razloga. Prvo, Filipov način davanja utehe bio je vrlo indirektan - vrlo sličan
ovome na koji je prezentovao pasus iz Epikteta...”
„Džulijuse”, reče Toni, „nisam neki pametnjaković, ali zar ne bi bilo bolje da se obraćaš
direktno Filipu - pogodi od koga sam to naučio?”
„Hvala, Toni - stoprocentno si u pravu.” Džulijus se okrenu i pogleda Filipa. „Način na
koji si nudio utehu u tom predavanju bio je odbojan - tako indirektan i tako javan. I tako
neočekivan, jer prethodno smo bili proveli sat vremena u privatnosti, razgovarajući licem u
lice, gde je izgledalo da si potpuno ravnodušan prema mojoj bolesti. To je bilo jedno. A
drugo je bio aktuelni sadržaj. Ne mogu ovde da ponovim odlomak - nemam tvoje
fotografsko pamćenje - ali u suštini to je opis glave porodice koji umire i ima viziju da se
granice između njega i drugih postepeno rasplinjavaju. Na kraju, utehu mu donosi jedinstvo
sveg života i ideja da će se posle smrti vratiti u životnu silu iz koje je potekao i na taj način
ostati povezan sa svim živim bićima. Tako nekako?” Džulijus pogleda u Filipa, koji klimnu
glavom.
„Pa, kao što sam već pokušao da ti kažem, ta ideja mi ne donosi utehu - uopšte. Ako mi
je svest ugašena, onda mi malo znači da li će moja životna energija ili moji telesni molekuli
ili moja DNK opstati u dubokom svemiru. I ako je povezanost ono čemu se teži, radije bih je
ostvario lično, telesno. Tako”, okrenu se, pređe pogledom po ostalima, a onda se obrati
Pam, „to je bila prva uteha koju je Filip ponudio, a parabola u vašim rukama je druga.”
Nakon kratke pauze, dodade: „Imam utisak da sam danas previše govorio. Kakve su
vam reakcije na ono što se do sada dešavalo?”
„Zaintrigirana sam”, reče Rebeka.
„Daa”, složi se Boni.
„Stvari se odvijaju na prilično visokom nivou”, reče Toni, „ali ja pratim.”
„Osećam da je ovde prisutna tenzija”, primeti Stjuart.
„Tenzija između...?”, upita Toni.
„Između Pam i Filipa, naravno.”
„I mnogo toga između Džulijusa i Filipa”, dodade Gil, ponovo stajući na Filipovu stranu.
„Pitam se, Filipe, imaš li utisak da te čujemo? Misliš li da ono što ovde daješ dobija
zasluženo priznanje?”
„Izgleda mi da... da... pa...”, Filip je bio mimo običaja nesiguran, no ubrzo je povratio
karakterističnu rečitost. „Nije li prenagljeno tako brzo odbaciti...”
„Kome se obraćaš?”, upita Toni.
„Tačno”, odgovori Filip. „Džulijuse, nije li prenagljeno da tako brzo odbaciš koncept
koji je hiljadama godina pružao utehu velikom delu čovečanstva. Epiktetova ideja, a i
Šopenhauerova, jeste da preveliko vezivanje bilo za materijalna dobra bilo za osobe, pa čak
i za ’Ja’ koncept predstavlja glavni izvor ljudske patnje. I zar iz toga ne sledi da se takva
patnja može ublažiti izbegavanjem vezivanja? Ove ideje čine i suštinu Budinog učenja.”
„To je dobra poenta, Filipe, i ja ću je prihvatiti. Koliko razumem, govoriš da mi daješ
nešto kvalitetno, što ja olako odbacujem - i zbog toga se osećaš neuvaženo? Da li sam u
pravu?”
„Nisam rekao ništa o tome da se osećam neuvaženo.”
„Ne glasno. Intuiram - to bi bila prirodna ljudska reakcija. Pretpostavljam da bi je
pronašao ako bi pogledao u sebe.”
„Pam, prevrćeš očima”, primeti Rebeka. „Da li te ovaj razgovor o vezivanju podseća da
tvoju meditativnu terapiju u Indiji? Džulijuse, Filipe - propustili ste postgrupnu kafu kad
nam je Pam pričala o ašramu.”
„Da, tačno”, reče Pam. „Smučila mi se ta priča o odbacivanju vezivanja, zajedno sa
ispraznom idejom da možemo da presečemo vezu s našim ličnim egom. Na kraju sam
snažno osećala da je sve to negiranje života. A i parabola koju nam je Filip podelio - u čemu
je poruka? Mislim, kakvo je to putovanje, kakav život, ako smo toliko usredsređeni na
odlazak da nismo u stanju da uživamo u onome što nas okružuje i u drugim ljudima? I to
vidim kod tebe, Filipe.” Okrenu se kako bi mu se direktno obratila. „Tvoje rešenje tvojih
problema je pseudorešenje; nije rešenje - nešto je drugo - to je odricanje od života. Ti nisi u
životu; ne slušaš zaista druge i kad te čujem da govoriš ne osećam da slušam ljudsko biće,
biće koje diše.”
 „Pam”, Gil skoči u Filipovu odbranu, „kad već pominješ slušanje - nisam siguran da ti
mnogo slušaš. Zar nisi čula da se on veoma dugo osećao jadno? Da je imao nesavladive
probleme i impulse? Da pune tri godine nije reagovao na terapiju sa Džulijusom? Da je
uradio ono što si upravo ti uradila prošlog meseca - što bi svako od nas uradio - potražio
drugi metod? Da mu je konačno pomogao drugačiji pristup - koji nije nakazno new age
pseudorešenje? I da sada pokušava da ponudi nešto Džulijusu koristeći pristup koji je
njemu pomogao?”
Gilov nastup je grupu ostavio bez reči. Posle nekoliko trenutaka, Toni reče: „Gil, ti si
danas neko drugi! Zalepio si moju curu - to mi se ne sviđa, ali, čoveče, priznajem da mi se
dopada način na koji ovde govoriš - nadam se da ćeš ga preneti na život kod kuće, sa Rouz.”
„Filipe”, reče Rebeka, „hoću da se izvinim što sam te onoliko nipodaštavala na početku
seanse. Želim da ti kažem kako sam promenila mišljenje o tvojoj... priči... od... Epiheta...”
„Epikteta”, Filip progovori blagim tonom.
„Epikteta, hvala.” Ona nastavi: „Što više razmišljam, cela ta priča o vezivanju baca
svetlo na neke od mojih problema. Mislim da ja patim od prekomernog vezivanja - ne za
stvari ili imovinu, već za svoj izgled. Čitavog života mi je lepo lice svuda bilo ulaznica -
donelo mnoštvo priznanja - kraljica maturske večeri, kraljica starog kraja, izbori za mis - a
to sad bledi...”
„Bledi?”, upita Boni, „Daj meni te izbledele ostatke.”
„I meni, menjala bih se s tobom kad god hoćeš, i još bih dodala sav svoj nakit... i decu,
da ih imam”, reče Pam.
„Zahvaljujem vam na tome. Zaista. Ali, sve je relativno.” Rebeka potom nastavi: „Ja
jesam previše vezana. Ja sam moje lice, a sad kad je toga sve manje, osećam da sam ja sve
manja. Veoma mi je teško da se odreknem te ulaznice.”
„Jedna od Šopenhauerovih formulacija koja mi je pomogla”, reče Filip, „glasi da
relativna sreća proističe iz tri izvora: šta neko jeste, šta neko ima i šta neko predstavlja u
očima drugih. On nas poziva da se usredsredimo samo na prvo i da se ne pouzdajemo u
drugo i treće - posedovanje i našu reputaciju - zato što nad njima nemamo kontrolu; oni
mogu da budu, i biće nam oduzeti - kao što neizbežno starenje tebi oduzima lepotu. U
stvari, u ’posedovanju’ je prisutan povratni faktor, rekao je - ono što posedujemo neretko
počinje da poseduje nas.”
„Zanimljivo, Filipe. Sva ta tri dela - ko si, šta poseduješ, i šta si u očima drugih - sasvim
odgovaraju mom slučaju. Previše vremena sam provela živeći taj poslednji deo - šta drugi o
meni misle. Poveriću vam još jednu tajnu: moj magični parfem. Nikome ovo nisam rekla, ali
otkako pamtim sanjarim o tome da proizvodim parfem koji se zove Rebeka i sačinjen je od
moje esencije koja traje večno i čini da svako ko ga udahne pomisli na moju lepotu.”
„Rebeka, rizikuješ mnogo više nego pre. To mi se sviđa”, reče Pam.
„I meni”, dodade Stjuart. „Reći ću ti nešto što je dosad ostalo neprimećeno. Volim da te
gledam, ali sad shvatam da tvoj dobar izgled predstavlja barijeru da vidim ili upoznam tebe,
možda isto toliko barijeru kao i kad je žena ružna ili deformisana.”
„Uh, ovo je šokantno. Hvala, Stjuarte.”
„Rebeka, želim da znaš”, reče Džulijus, „da sam i ja dirnut time što si imala poverenja
da nam ispričaš tvoju sanjariju o parfemu. Ona ukazuje na to kakav si začarani krug
formirala. Mešaš lepotu sa svojom suštinom. I onda se, kao što je Stjuart primetio, dešava
da drugi ne uspostavljaju odnos prema tvojoj suštini već prema tvojoj lepoti.”
 „Začarani krug koji me ostavlja u sumnji da li tu ima ičeg drugog. I dalje sam pod
utiskom onoga što si rekao prošle nedelje, Džulijuse, ’lepa, prazna žena’ - to sam, manje-
više, ja.”
„Samo što se začarani krug može prekinuti”, reče Gil. „Znam da sam video više tebe - to
jest, nečeg dubljeg, u poslednjih nekoliko nedelja nego čitave prošle godine.”
„Da, i ja”, složi se Toni, „i, sad sam ozbiljan, hoću da kažem da mi je zaista žao što sam
izvadio novac kad si nam pričala o događaju u Las Vegasu - poneo sam se kao totalni
kreten.”
„Izvinjenje primljeno i prihvaćeno”, uzvrati Rebeka.
„Dobijaš popriličan feedback danas, Rebeka”, reče Džulijus. „Kako se osećaš povodom
toga?”
„Osećam se odlično - dobro je. Osećam da me ljudi tretiraju na drugačiji način.”
„Nismo to mi”, reče Toni, „to si ti. Kada ubaciš prave stvari - dobiješ prave stvari!”
„Kada ubaciš prave stvari - dobiješ prave stvari. Sviđa mi se to, Toni”, reče Rebeka. „Hej,
postaješ dobar u ovom terapijskom poslu; možda bi trebalo da ja izvadim novčanik. Koliko
naplaćuješ?”
Toni se široko osmehnu. „Pošto mi je dobro krenulo, saopštiću ti svoju pretpostavku,
Džulijuse, o tome zašto si se toliko potrudio da ponovo radiš sa Filipom. Možda si, pre
mnogo godina, kad si ga prvi put sreo, bio bliži stanju svesti o kome si nam pričao prošle
nedelje - znaš, jakim seksualnim željama za drugim ženama.”
Džulijus klimnu glavom. „Nastavi.”
„Pa, evo šta se ja pitam: ako si imao probleme slične Filipovim - ne iste, ali nešto
približno tome - da li je to moglo biti prepreka u njegovoj terapiji s tobom?”
Džulijus se uspravi u stolici. I Filip, takođe. „Ovo mi svakako pobuđuje pažnju, Toni.
Sad sam se setio zašto terapeuti oklevaju da otkriju nešto o sebi - rekao bih zato što to ne
nestaje: otkriveno se vraća da bi te neprekidno progonilo.”
„Izvini, Džulijuse, svakako nisam nameravao da te dovedem u tešku situaciju.”
„Ne, u redu je. Zaista tako mislim. Ne žalim se; možda se samo kolebam. Tvoja
opservacija je dobra - možda suviše dobra, suviše blizu, a ja se pomalo opirem.” Zastade i
zamisli se za trenutak. „Dobro, evo šta mi se javlja: sećam se da me je začudilo i
obeshrabrilo to što nisam pomogao Filipu. Trebalo je da mu pomognem. Kad smo počinjali,
mogao sam se kladiti u veliku sumu da ću mu biti od velike pomoći. Mislio sam da imam
svoj način kako da to učinim - bio sam siguran da će moje lično iskustvo podmazati točkove
terapije.”
„Možda”, reče Toni. „Možda si zato pozvao Filipa u grupu - da još jednom pokušaš, da
dobiješ još jednu šansu. Tačno?”
„Uzeo si mi reč iz usta”, reče Džulijus. „Baš sam to hteo da kažem. Možda je to razlog
što sam se pre nekoliko meseci, preispitujući kome sam pomogao a kome ne, toliko fiksirao
za Filipa. U stvari, kad sam se njega setio, počeo sam da gubim motiv da kontaktiram druge
pacijente.
Hej, pogledajte koliko je sati. Ne želim da prekinem seansu, no moramo da završimo.
Dobro je bilo - ima mnogo toga o čemu ću razmišljati - Toni, otvorio si mi neke teme. Hvala.”
„Dakle”, reče Toni smeškajući se, „ja ne treba da platim danas?”
„Blagosloven je onaj koji daje”, odvrati Džulijus. „Ali, ko zna? - nastaviš li ovako taj dan
će možda doći.”
 Napustivši prostoriju članovi grupe su, pre nego što će se razići, stali da proćaskaju na
stepeništu ispred Džulijusove kuće. Jedino su Toni i Pam pošli ka kafeu.

Pam je bila opsednuta Filipom. Nije je smekšala njegova izjava da je bila zle sreće što
ga je srela. Povrh toga, mrzela je pohvalu koju joj je uputio za tumačenje parabole, utoliko
više jer joj je prijala. Brinula se da će se grupa prikloniti Filipu - i udaljiti od nje, i od
Džulijusa.
Toni je bio ushićen - sebe je proglasio NUS-om - najvrednijim učesnikom seanse;
možda će večeras preskočiti bar - i pokušati da čita neku od knjiga koje mu je dala Pam.
Gil je posmatrao Pam i Tonija kako zajedno odlaze niz ulicu. On i, naravno, Filip bili su
jedini koje Pam nije zagrlila na kraju seanse. Da li ju je previše naljutio? Skrenuo je misli na
sutrašnju degustaciju vina - jedan od Rouzinih velikih večernjih događaja. Grupa njenih
prijatelja uvek se okupljala u ovo doba godine radi degustacije najboljih sorti vina te
sezone. Kako da se s tim izbori? Da vino samo gucne i ispljune? Biće prilično teško to
izgurati. Ili da izađe na sredu sa istinom? Pomislio je na svog AA sponzora: znao je kako bi
tekao razgovor između njih:

Sponzor: Šta su tvoji prioriteti? Preskoči događaj, idi na sastanak.

Gil: Ali degustacija vina je povod da se ti prijatelji okupe.
Sponzor: Stvarno? Predloži neku drugu aktivnost.
Gil: Neće proći. Neće prihvatiti.
Sponzor: Onda nađi druge prijatelje.
Gil: Rouz se to ne bi svidelo.
Sponzor: Pa šta?

Rebeka je sebi ponavljala: Ubaciš prave stvari, dobiješ prave stvari. Ubaciš prave stvari,
dobiješ prave stvari. Mora to da zapamti. Osmehnula se setivši se Tonija kako broji novac
dok ona priča o koketiranju s prostitucijom. Potajno je uživala u tome. Da li je bilo
neiskreno što je prihvatila njegovo izvinjenje?
Boni je, kao i obično, mrzela što se seansa završila. Tih devedeset minuta osećala se
živom. Ostatak njenog života izgledao je mlak. Zašto je bilo tako? Zašto bibliotekarke
moraju da vode dosadne živote. A onda su joj na um pale Filipove reči o onome šta si, šta
imaš i šta predstavljaš za druge. Intrigantno!
Stjuart je uživao u seansi. Počinjao je da se grupi prepušta celim bićem. Ponovio je u
sebi reči upućene Rebeki o njenom izgledu koji predstavlja barijeru da je on upozna i kako
odnedavno vidi nešto dublje od njene kože. To je bilo dobro. To je bilo dobro. I ono što je
rekao Filipu - da se ježi od njegove hladne utehe. To je bilo više od snimka. A i to kako je
ukazao na tenziju između Pam i Filipa. Ne, ne, to je bilo fotografisanje.
Na povratku kući Filip se trudio da ne razmišlja o seansi, ali događaji su mu toliko
udarali u glavu da zaklona nije bilo. Za samo nekoliko minuta popustio je i dozvolio mislima
da ovladaju. Stari Epiktet im je privukao pažnju. S njim je uvek tako. Onda je zamislio
pružene ruke i lica okrenuta ka njemu. Gil je postao njegov šampion - ali ne treba da ga
shvati preozbiljno. Gil nije bio za njega već protiv Pam, pokušavao je da nauči kako da se
odbrani od nje, i Rouz, i svih drugih žena. Rebeki se dopalo ono što je rekao, njeno lepo lice
zadržalo mu se nakratko u mislima. Zatim je pomislio na Tonija - njegovu tetovažu, modricu
na obrazu. Nikada ranije nije sreo nekog poput njega - pravi je primitivac, ali primitivac koji
počinje da razumeva svet izvan svakodnevice. I Džulijus - da li je gubio britkost? Kako je
mogao da stane u odbranu vezivanja, kad je priznao da je imao problem preteranog
investiranja u njega kao pacijenta?
Osećao je uznemirenost, nelagodu u sopstvenoj koži. Naslućivao je opasnost koju nosi
rasplet. Zašto je rekao Pam da nije imala sreće što ga je srela? Da li je zato tokom seanse
toliko često izgovarala njegovo ime - i tražila da je pogleda? Bivše pokvareno ja šunjalo se
kao avet. Osetio je njegovo prisustvo, žeđ za životom. Umirivši misli, prepustio se
meditativnoj šetnji.
Učenim ljudima i filozofima Evrope:
za vas, brbljivac poput Fihtea jednak je Kantu,
najvećem misliocu svih vremena,
a bezvredni i bezočni šarlatan kakav je Hegel
smatra se dubokim filozofom. Zato za vas i ne pišem.

33

Patnja, bes, istrajavanje

Da je Artur Šopenhauer danas živ, da li bi bio kandidat za psihoterapiju? Svakako!

Imao je brojne simptome. U spisu O sebi, žali se na prirodu koja ga je obdarila dispozicijom
za anksioznost, te „sumnjičavost, senzitivnost, žestinu i ponos u meri koja se teško da
uskladiti sa smirenošću filozofa.”
Svoje simptome opisuje živopisnim jezikom:

Od oca sam nasledio napetost koju proklinjem i sa kojom se rvem svom snagom volje...
Kao mladića, mučile su me umišljene bolesti... Dok sam studirao u Berlinu, činilo mi se da
sam oboleo od sušice... Progonio me je strah da ću morati da služim vojsku... Iz Napulja sam
pobegao plašeći se malih boginja, a iz Berlina u strahu od kolere... U Veroni me je spopala
ideja da sam ušmrknuo otrovni burmut... U Manhajmu me je obuzelo neopisivo osećanje
strepnje bez ikakvog spoljašnjeg uzroka... Godinama me je opsedao strah da ću biti krivično
gonjen... Noću bih, kad začujem neku buku, skakao iz kreveta i grabio mač i pištolje, uvek
napunjene... Večito sam u stanju strepnje, što me nagoni da tražim opasnosti i gde ih nema;
to mi uvećava i najmanju muku i maksimalno otežava odnose s ljudima.

Da bi obuzdao sumnjičavost i hronični strah, upražnjavao je mnoštvo mera

predostrožnosti i rituala; krio je zlatnike i vrednosne papire u starim pismima i na drugim
tajnim mestima za slučaj opasnosti, čuvao lične beleške pod lažnim naslovima kako bi
zbunio njuškala, bio sitničavo pedantan; tražio je da ga uvek uslužuje isti činovnik u banci,
nikome nije dozvoljavao da dodirne njegovu statuu Bude.
Imao je prejak seksualni nagon da bi ga zadovoljio, i već se kao mladić žalio da ga
kontrolišu animalističke strasti. U trideset šestoj, čudan tok bolesti ga je čitavu godinu
držao zarobljenog u sobi. Jedan lekar i istoričar medicine sugerisao je 1906. da je ta bolest
bila sifilis, zasnivajući dijagnozu samo na vrsti prepisanih lekova i povezujući to sa
Šopenhauerovom neuobičajeno velikom seksualnom aktivnošću.
Artur je čeznuo da se oslobodi stege seksualnosti. Uživao je u momentima spokoja,
kada je bio u stanju da svet posmatra s mirom uprkos žudnji koja je mučila njegovo telesno
ja. Seksualnu strast je poredio sa dnevnim svetlom koje zaklanja zvezde. Kako je stario,
radovao se njenom opadanju i smirenju koje mu je to donosilo.
Pošto mu je najdublja pasija bila rad, njegov najjači i najpostojaniji strah odnosio se na
mogućnost da izgubi finansijska sredstva koja su mu obezbedivala život intelektualca. Čak i
u poznim godinama blagosiljao je uspomenu na oca čijom je zaslugom takav život mogao
sebi da priušti. Trošio je mnogo vremena i energije na čuvanje novca i razmišljanje o
investicijama. Otuda, uznemirilo bi ga svako previranje koje je pretilo njegovim ulaganjima,
i postao je politički ultrakonzervativan. Prestravila ga je pobuna koja je 1848. prohujala
Nemačkom i ostatkom Evrope. Kada su vojnici ušli u njegovu zgradu kako bi iz pogodnog
položaja osuli paljbu po buntovnoj svetini na ulici, ponudio im je pozorišni dvogled da bi
preciznije gađali. U testamentu, dvanaest godina kasnije, gotovo celokupno imanje ostavio
je humanitarnoj fondaciji namenjenoj pruskim vojnim invalidima koji su taj ustanak gušili.
Njegova strepnjom motivisana poslovna pisma često su obilovala ljutnjom i pretnjama.
Kada je bankar zadužen da brine o novcu porodice Šopenhauer, pretrpevši finansijski krah,
ponudio svojim klijentima samo mali deo njihovih investicija kako bi izbegao bankrotstvo,
Šopenhauer mu je zapretio tako drakonskim pravnim posledicama da mu je bankar vratio
70 procenata njegovog novca, dok je ostalima (uključujući Šopenhauerovu majku i sestru)
isplatio čak manje nego što je prvobitno ponudio. Pogrdna pisma izdavaču na kraju su
dovela do trajnog prekida njihovog odnosa. Izdavač je napisao: „Ubuduće više neću primati
Vaša pisma, koja zbog svoje božanske grubosti i neotesanosti pre priliče kočijašu nego
filozofu... Nadam se jedino da se neće obistiniti moje bojazni da štampanjem Vaših dela
samo traćim papir.”
Šopenhauerov bes postao je legendaran: bes prema finansijerima koji su upravljali
njegovim ulaganjima, izdavačima koji nisu uspevali da prodaju njegove knjige, budalama
koje su pokušavale da ga uvuku u razgovor, dvonošcima koji su smatrali da su mu ravni,
onima koji su kašljali na koncertima i štampi koja ga je ignorisala. Ali pravi bes, bes do
belog usijanja, koji nas i dalje zapanjuje svojom žestinom i koji ga je učinio parijom njegove
intelektualne zajednice, bio je bes prema savremenim misliocima, naročito prema dvojici
vodećih umova filozofije devetnaestog veka: Fihteu i Hegelu.
U knjizi objavljenoj dvadeset godina posle Hegelove smrti (umro je od kolere tokom
epidemije u Berlinu), nazvao ga je „opštim mestom, ispraznim, odvratnim, odbojnim,
neznalačkim šarlatanom, koji je sa nenadmašnom drskošću sklopio sistem ludih besmislica,
a njih su unajmljeni sledbenici po inostranstvu rastrubili kao besmrtnu mudrost.”
Šopenhauera su mnogo koštali ovakvi neodmereni izlivi na račun drugih filozofa.
Godine 1837. dobio je prvu nagradu za esej o slobodi volje na takmičenju koje je
sponzorisalo Norveško kraljevsko obrazovno društvo. Detinjasto ushićen zbog nagrade (to
mu je bilo prvo priznanje), veoma je iritirao Norveški savet u Frankfurtu nestrpljivim i
bučnim potraživanjem svoje medalje. Sledeće godine, esej o osnovama moralnosti s kojim
je učestvovao na takmičenju sponzorisanom od strane Danskog kraljevskog obrazovnog
društva doživeo je drugačiju sudbinu. Iako je rad izvrsno ocenjen i bio jedini prijavljeni, žiri
je odbio da ga nagradi zbog neumerenih komentara o Hegelu. Sudije su obrazložile: „Ne
možemo ćutke preći preko činjenice da se o nekoliko izvanrednih filozofa modernog doba
govori tako nedolično, što izaziva ozbiljnu i opravdanu ljutnju.”
Tokom narednih godina mnogi su se slagali sa Šopenhauerovim mišljenjem da je
Hegelova proza nepotrebno opskurna. Njega je uistinu toliko teško čitati da po odeljenjima
za filozofiju kruži jedna stara šala: najmučnije i najstrašnije filozofsko pitanje nije „da li
život ima smisao?” ili „šta je svest”, već „ko će predavati Hegela ove godine?” Ipak, po nivou
intenziteta besa, Šopenhauer se izdvaja od svih drugih kritičara.
Što je njegov rad bivao zapostavljeniji, on je postajao oštriji, a to je, opet, uzrokovalo
dalje ignorisanje i kod mnogih ga činilo predmetom poruge. Ipak, uprkos anksioznosti i
usamljenosti, Šopenhauer je preživljavao i uspevao da pokaže sve spoljašnje znake lične
samodovoljnosti, i istrajavao je u radu, ostajući do kraja života plodan mislilac. Nikada nije
izgubio veru u sebe. Poredio se sa mladim hrastom koji izgleda obično i ni po čemu se ne
razlikuje od drugih biljaka. „Ali, ostavite li ga samog, on neće umreti. Doći će vreme i doneće
one koji će znati da ga cene.” Predvideo je da će njegov genije na kraju imati velikog uticaja
na buduće generacije mislilaca. I bio je u pravu - sve se zbilo upravo tako.
Posmatran iz perspektive mladosti,
život je beskrajno duga budućnost;
iz perspektive starijih godina liči na
vrlo kratku prošlost. Dok isplovljavamo,
objekti na obali postaju sve manji i sve
teže ih prepoznajemo i razlikujemo;
tako je i sa našim prošlim godinama,
sa svim događajima i aktivnostima u njima.

34

Kako je vreme prolazilo, Džulijus je sve nestrpljivije iščekivao dane grupnih seansi.
Možda je na zbivanja u grupi bio osetljiviji jer su nedelje u njegovoj „godini dobrog
zdravlja” isticale. Ali nisu bili posredi samo ti događaji - sve u njegovom životu, veliko i
malo, činilo se nežnijim i življim. Naravno, oduvek je imao ograničen broj nedelja, ali je on
izgledao toliko velik, protegnut na beskrajnu budućnost, da se nikad nije suočio s njegovim
završetkom.
Kraj na vidiku uvek nas navodi da usporimo. Čitaoci jure kroz hiljade stranica Braće
Karamazovih sve dok ih ne ostane desetak, a onda odjednom ukoče, lagano se sladeći
svakim paragrafom, crpeći nektar iz svake rečenice, svake reči. Oskudica vremena učinila je
da ga Džulijus doživljava kao dragocenost; sve češće je zapadao u iznenadnu kontemplaciju
o začudnom proticanju svakodnevnih događaja.
Nedavno je pročitao članak nekog entomologa koji je istraživao kosmos na prostoru
ograđenog travnjaka veličine dva sa dva. On je, kopajući duboko, opisao svoj doživljaj
zaprepašćenosti dinamičnim uzavrelim svetom predatora i plena, glista, gusenica,
zglavkara, tvrdokrilaca i paukova. Ako se perspektiva podesi, pažnja pojača, znanje proširi,
onda se svakodnevici pristupa u neprekidnom stanju čuđenja.
Takvo je bilo i Džulijusovo iskustvo u grupi. Strahovi zbog vraćanja melanoma su se
umanjili, a napadi panike proredili. Možda mu je najveću utehu donosilo to što je doktorovu
procenu o „godini dana dobrog zdravlja” prihvatao krajnje bukvalno, gotovo kao garanciju.
Međutim, verovatnije je bilo da je vodio život aktivnog smirivanja. Sledeći Zaratustrin put,
svoju zrelost je delio s drugima, dopirući do njih prevazilazio je sebe, i živeo kao da je
spreman da to neprekidno ponavlja u večnosti.
Bio je znatiželjan kojim pravcem će grupa krenuti sledeće nedelje. Sada, dok se njegova
poslednja godina dobrog zdravlja vidno smanjivala, sva osećanja su se intenzivirala:
radoznalost se razvila u nestrpljivo detinjasto iščekivanje naredne seanse. Sećao se kako su
se, pre mnogo godina, njegovi studenti početnici na obuci iz grupne terapije žalili da im je
dosadno da opserviraju ljude koji devedeset minuta samo pričaju. Kasnije, kada su naučili
kako da slušaju životne drame pacijenata i da vrednuju izuzetno kompleksne interakcije
između članova, dosada je nestala i svi su, iščekujući sledeću epizodu, dolazili ranije kako bi
zauzeli mesta.
Nagoveštaj kraja terapije podsticao je članove grupe da sa rastućom strašću iznose
svoje suštinske probleme. Okončanje na pomolu uvek vodi takvom ishodu: iz tog razloga su
pioniri poput Ota Ranka i Karla Rodžersa obično na samom početku određivali i datum
završetka.
Stjuart je ovih meseci uradio više nego tokom prethodne tri godine u sve tri prethodne
godine. Možda ga je pokrenuo Filip, posluživši mu kao ogledalo. U njegovoj mizantropiji
Stjuart je video delove sebe i shvatio da su svi, izuzev njih dvojice, uživali u seansama i
grupu doživljavali kao utočište, mesto podrške i pažnje. Samo su on i Filip dolazili pod
prinudom - ovaj da bi dobio Džulijusovu superviziju, a on zbog ultimatuma koji mu je
postavila žena.
Jednom prilikom Pam je prokomentarisala da grupa nikada nije formirala pravilan
krug jer je Stjuartova stolica uvek bila malčice izmaknuta, nekad samo centimetar-dva, ali
značajnih. Ostali su se složili; svi su primećivali to asimetrično sedenje ali ga nijednom nisu
povezali sa Stjuartovim izbegavanjem bliskosti.
Drugom prilikom Stjuart se upustio u poznatu žalopojku opisujući vezanost njegove
žene za oca, lekara koji je napredovao od načelnika hirurgije preko dekana medicinskog
fakulteta do rektora univerziteta. Kada je, kao i u prethodnim seansama, otvorio temu
nemogućnosti da ikad zadobije ženino uvažavanje pošto ga je stalno poredila sa svojim
ocem, Džulijus ga je prekinuo pitanjem da li je svestan da to često priča.
A kada je ovaj odgovorio: „Ali, svakako treba da iznosimo probleme koji nas i dalje
muče, zar ne?” Džulijus mu je uzvratio jakim protivpitanjem: „Šta misliš, kako se osećamo
zbog tvojih ponavljanja”
„Pretpostavljam da vam je zamorno i dosadno.”
„Razmisli, Stjuarte, šta dobijaš time što si zamoran i dosadan? I zašto nikad nisi razvio
empatiju za svoje slušaoce?”
Tokom naredne nedelje Stjuart je mnogo razmišljao i saopštio da je zapanjen koliko se
malo bavio tim problemom. „Znam da sam svojoj ženi obično zamoran; njen omiljeni izraz
za mene je neprisutan, i verujem da mi grupa govori to isto. Znate, mislim da sam svoju
empatiju zakopao negde duboko.”
Posle izvesnog vremena pokrenuo je centralni problem: stalan neobjašnjivi bes prema
svom dvanaestogodišnjem sinu. Toni je otvorio Pandorinu kutiju pitanjem: „A kakav si ti
bio u njegovim godinama?”
Stjuart je opisao svoje odrastanje u siromaštvu; oca je izgubio kad mu je bilo osam
godina, a majku, koja je radila dva posla, nikad nije zaticao kod kuće kad bi se vratio iz
škole. Bio je dete koje je nosilo ključ na lancu, samo sebi spremalo večeru, u školi dan za
danom nosilo istu prljavu odeću. Uglavnom je uspevao da potisne sećanja na detinjstvo, ali
ga je sinovljevo prisustvo vraćalo na te davno zaboravljene užase.
„Ludost je to što krivim sina”, rekao je, „ali mu naprosto zavidim i kivan sam kad vidim
kakav privilegovan život ima.” Toni je bio taj koji je pomogao slamanju Stjuartovog besa
efektnom reframing6 intervencijom: „A kako bi bilo da se neko vreme osećaš ponosnim što
si sinu obezbedio bolji život?”

Gotovo svi su ostvarili pomak. Džulijus je to viđao i ranije - kad grupe dostignu fazu
zrelosti, kao da kod svih članova odjednom dođe do poboljšanja.
Boni je nastojala da se pomiri sa svojim ključnim paradoksom: besom prema bivšem
mužu jer ju je napustio i olakšanjem što je završen odnos sa čovekom koji joj se suštinski
nije dopadao.
Gil je svakodnevno posećivao AA sastanke - sedamdeset sastanaka u sedamdeset dana
- ali sa njegovom apstinencijom bračne teškoće su, umesto da se smanje, postajale veće. Za
Džulijusa to, naravno, nije predstavljalo misteriju: čim jedan supružnik napreduje u terapiji,
poremeti se ravnoteža u bračnoj homeostazi te se i drugi supružnik, zarad održanja braka,
takođe mora da menja. Gil i Rouz su započeli bračnu terapiju, ali Gil nije verovao da je Rouz
u stanju da se promeni. Pomisao na prekid braka, međutim, nije ga više užasavala; prvi put
je razumeo jedan od Džulijusovih omiljenih bon mots: „Jedini način da spaseš brak jeste da
budeš spreman (i sposoban) da iz njega izađeš.”
Toni je radio zapanjujućim tempom - kao da se Džulijusova snaga direktno prelivala u
njega. Uz Pamino ohrabrenje, ojačano od strane ostalih članova, odlučio je da prestane da
se žali na svoje neznanje i umesto toga nešto preduzme - da započne sa obrazovanjem;
upisao je tri večernja kursa na lokalnom državnom koledžu.
Ma koliko ove dalekosežne promene Džulijusu donosile ushićenje i satisfakciju, pažnja
mu je ostala prikovana za Filipa i Pam. Bilo mu je nejasno zbog čega je njihovom odnosu
pridavao toliki značaj, ali je bio ubeđen da su razlozi prevazilazili taj konkretan slučaj.
Ponekad bi mu, dok je o njima razmišljao, na um padala talmudska izreka „pomoći jednoj
osobi znači spasti čitav svet.” Uskoro mu je popravljanje tog odnosa postalo presudno
važno - njegov raison d’être - kao da bi mogao spasti sopstveni život spasavajući nešto
humano iz ruševina tog groznog davnašnjeg susreta. Mozgajući o značenju one talmudske
izreke setio se Karlosa. Sa tim mladićem je radio pre dve-tri godine; ne, mora da je to bilo
ranije, najmanje pre deset godina, pošto se setio da je o njemu pričao sa Mirijam. Karlos je
bio posebno odvratan čovek, neotesan, egocentričan, plitak, opterećen seksom, koji mu se
obratio kad mu je dijagnostikovan fatalni limfom. Džulijus mu je pomogao da napravi neke
značajne pomake, naročito u sferi povezivanja, i te promene su mu omogućile da čitav svoj
život unazad natopi smislom. Nekoliko sati pred smrt, rekao mu je „Hvala ti što si mi spasao
život.” Karlos mu se često vraćao u misli, ali je ta priča u ovom trenutku dobila jedno novo i
važno značenje - ne samo za spašavanje Filipa i Pam, već i sopstvenog života.
Filip je u mnogo čemu delovao manje pompezno i prijemčivije u grupi, povremeno je
čak uspostavljao kontakt očima sa većinom članova, izuzimajući Pam. Rok od šest meseci je
došao i prošao a Filip nije pokrenuo pitanje prekida terapije iako je ispunio svoj
šestomesečni ugovor. Kad je Džulijus načeo tu temu, odgovorio mu je: „Na moje
iznenađenje, grupna terapija je daleko kompleksniji fenomen nego što sam prvobitno
mislio. Odgovaralo mi je da superviziraš moj rad s klijentima dok sam ja u tvojoj grupi, ali si
tu ideju odbio zbog problema ’dvojnog odnosa’. Moj izbor je da ostanem u grupi celu godinu
i da posle toga tražim superviziju.”
 „Po mom mišljenju to je dobar plan”, složio se Džulijus, „ali zavisi, naravno, od mog
zdravstvenog stanja. Grupa će raditi još četiri meseca, a posle toga ćemo videti. Garancija za
moje zdravlje traje samo godinu dana.”
To što je Filip promenio mišljenje o učešću u grupi nije bilo nešto neuobičajeno.
Pojedinci grupi obično pristupe imajući na umu neki ograničen cilj, na primer: da bolje
spavaju, da nemaju košmare, da pobede fobiju. A onda, nakon mesec-dva, neretko
postavljaju drugačije, dalekosežnije ciljeve, na primer da nauče kako da vole, da povrate
žudnju za životom, da prevaziđu usamljenost, da razviju samouvažavanje.
S vremena na vreme grupa je vršila pritisak na Filipa da preciznije objasni kako mu je
Šopenhauer toliko pomogao onda kad je Džulijusova psihoterapija sasvim zakazala. Pošto
mu je bilo teško da na pitanja takvog tipa odgovara a da ne pominje neophodni filozofski
kontekst, od grupe je zatražio dozvolu da održi polusatno predavanje na ovu temu. Gunđali
su, a Džulijus mu je sugerisao da relevantne činjenice prikaže sažetije i kroz razgovor.
Narednu seansu započeo je kratkim predavanjem koje je trebalo, obećao je, da pruži
jezgrovit odgovor na pitanje kako mu je Šopenhauer pomogao. Iako je u rukama držao
beleške, nije ih koristio. Zagledan u plafon, poče: „Nemoguće je govoriti o Šopenhaueru a da
se ne krene od Kanta, filozofa kojeg je on, uz Platona, poštovao više nego sve druge. Kant,
koji je umro 1804. kad je Šopenhaueru bilo šesnaest godina, revolucionisao je filozofiju
svojim uvidom da je nemoguće u pravom smislu iskusiti realnost pošto su svi opažaji,
činjenice dobijene čulima, filtrirani i prerađeni kroz naš urođeni neuroanatomski aparat.
Sve činjenice su konceptualizovane posredstvom tako arbitrarnih konstrukata kao što su
prostor i vreme i...”
„Ma, Filipe, pređi na stvar”, upade Toni. „Kako ti je taj tip pomogao?”
„Čekaj, stižem do toga. Govorio sam samo tri minuta. Ovo nisu televizijske vesti; ne
mogu za tren da objasnim zaključke jednog od najvećih svetskih mislilaca.”
„Hej, u pravu si, Filipe. Sviđa mi se tvoj odgovor”, reče Rebeka.
Toni se osmehnu i povuče.
„Dakle, Kant je otkrio da svet ne doživljavamo onakvim kakav je realno izvan nas, već
stvaramo ličnu prerađenu verziju onoga što je napolju. Svojstva kao što su prostor, vreme,
količina, uzročnost, su u nama, ne van nas - mi ih namećemo realnosti. Ali, šta onda jeste
čista, neprerađena realnost? Šta je stvarno izvan nas, taj sirovi entitet pre našeg procesa
obrade? lb će nam uvek ostati nesaznatljivo, kaže Kant.”
„Šopenhauer - kako ti je pomogao! Sećaš se? Ovo je zagrevanje?” upita Toni.
„Stići ću do toga za devedeset sekundi. U daljim radovima Kant i drugi potpuno su se
posvetili načinima na koje prerađujemo primarnu realnost.
Ali Šopenhauer - vidite, već smo tu! - krenuo je drugim putem. On je smatrao da je Kant
prevideo jednu fundamentalnu i neposrednu vrstu činjenica o nama samima: naša tela i
naša osećanja. Sebe možemo spoznati iznutra, tvrdio je. Mi posedujemo direktno,
neposredno znanje koje ne zavisi od naše percepcije. Prema tome, on je bio prvi filozof koji
je posmatrao impulse i osećanja iznutra, i do kraja života mnogo je pisao o unutrašnjim
ljudskim temama: seksu, ljubavi, smrti, snovima, patnji, religiji, samoubistvu, odnosima s
drugima, sujeti, samovrednovanju. Više od bilo kog drugog filozofa, bavio se onim mračnim
impulsima duboko u nama, čiju spoznaju ne možemo da podnesemo i koje otuda moramo
da potisnemo.”
„Zvuči pomalo frojdovski”, reče Boni.
 „Obrnuto. Pre se može reći da je Frojd šopenhauerovac. Mnogo od njegove psihologije
može se naći kod Šopenhauera. Iako je retko priznavao taj uticaj, nema sumnje da je bio
prilično upoznat sa njegovim radovima: u Beču, u doba kada se školovao 1860-ih i 70-ih, svi
su pričali o Šopenhaueru. Verujem da bez Šopenhauera ne bi bilo Frojda - a, kad smo već
kod toga, ni Ničea onakvog kakvog poznajemo. Šopenhauerov uticaj na Frojda - naročito na
teoriju snova, nesvesno i mehanizam potiskivanja - bio je tema moje doktorske disertacije.”
„Šopenhauer je”, Filip nastavi pogledavši Tonija i ubrza kako ne bi bio prekinut,
„normalizovao moju seksualnost. Učinio je da sagledam koliko je seks sveprisutan, kako je,
na najdubljim nivoima - prelivajući se u sve ljudske transakcije i uplivišući sve državne
poslove - središte svakog postupka. Mislim da sam vam neke od njegovih reči na ovu temu
citirao pre mesec dana.”
„Kao podrška ovom gledištu”, reče Toni, „jeste nešto što sam pre neki dan pročitao u
novinama - u pornografiju se ulaže više novca nego u muzičku i filmsku industriju zajedno.
To je ogromna suma.”
„Filipe”, uključi se Rebeka, „mogla bih da pogađam, ali još uvek nisam čula da si rekao
kako je tačno Šopenhauer pomogao da se izlečiš od seksualne prisile... ili... uh, adikcije. Da li
je u redu da koristim taj izraz?”
„Moram da razmislim, nisam ubeđen da je sasvim precizan”, odgovori Filip.
„Zašto?”, upita Rebeka. „Ono što opisuješ meni zvuči kao adikcija.”
„Pa, nadovezaću se na ono što je Toni pomenuo, da li si videla podatke o tome koliko
muškaraca gleda pornografiju na internetu?”
„Ti to radiš?”, upita Rebeka.
„Ne, ali sam u prošlosti mogao otići u tom pravcu - zajedno s većinom muškaraca.”
„Tu si u pravu”, reče Toni. „Priznajem, ja gledam dva do tri puta nedeljno. Da budem
iskren, ne znam nikoga ko to ne radi.”
„I ja”, reče Gil. „Još nešto što Rouz nervira.”
Svi se okrenuše ka Stjuartu. „Da, da, mea culpa - za mene se zna da se ponekad
prepuštam užicima.”
„Na to sam mislio”, reče Filip. „Pa, da li su svi adikti?”
„Dobro”, uzvrati Rebeka, „vidim na šta ciljaš. Nije reč samo o pornografiji, tužbe za
seksualno uznemiravanje dobijaju razmere epidemije. U praksi sam imala nekoliko takvih
slučajeva. Pre izvesnog vremena pročitala sam članak o dekanu jednog prestižnog pravnog
fakulteta koji je dao ostavku zbog optužbe za seksualno uznemiravanje. A, naravno, tu je i
slučaj Klinton i način na koji je njegov potencijalno jak uticaj umanjen. Pogledajte koliko se
onih koji Klintona optužuju ponašaju slično njemu.”
„Svako ima neku mračnu stranu seksualnosti”, reče Toni. „Nešto zavisi i od toga kome
se šta zalomi, zar ne? Možda su muškarci naprosto muškarci. Evo ja, na primer, kažnjen
sam jer sam previše navaljivao da mi Lizi popuši. Znam stotine tipova koji su radili gore
stvari - i to bez posledica - pogledajte samo Švarcenegera.”
„Toni, nećeš se dopasti ovde prisutnim ženama, ili bar ne ovoj ženi”, reče Rebeka. „Ali
ne želim da izgubimo fokus; Filipe, nastavi, još nismo čuli ključnu stvar.”
„Kao prvo”, Filip produži bez oklevanja, „još pre dva veka Šopenhauer je, umesto da se
iščuđava nad tim groznim izopačenim muškim ponašanjem, razumeo realnost koja mu je u
osnovi: čistu zdravu snagu seksualnog poriva. To je najmoćnija sila u nama - volja za
životom, za reprodukcijom - i ne može se umiriti, niti se može razumski objasniti. Već sam
pomenuo da je pisao kako se seks preliva u sve. Pogledajte samo skandal s katoličkim
sveštenicima, pogledajte svaki korak u ljudskim težnjama, svaku profesiju, kulturu,
starosnu grupu. Kad sam se prvi put susreo sa Šopenhauerovim delom ovo gledište mi je
postalo izuzetno značajno: pred sobom sam imao jednog od najvećih umova u istoriji, i prvi
put u životu, osećao sam da sam potpuno shvaćen.”
„I?”, upita Pam, koja je do tada ćutke pratila diskusiju.
„I šta?”, reče Filip, vidljivo nervozno, kao i uvek kad se obraćao Pam.
„I šta još? To je bilo to? To je pomoglo? Bilo ti je bolje jer ti je Šopenhauer dao osećanje
da si shvaćen?”
Izgledalo je da Filip nije primetio Paminu ironiju i odgovorio je ravnim tonom, iskreno.
„Ima još mnogo toga. Šopenhaueru dugujem svest da smo osuđeni na beskrajno okretanje
na točku volje: poželimo nešto, to dobijemo, uživamo u kratkom trenutku zadovoljenja koji
se rapidno pretvara u dosadu, a to, bez izuzetka, prati sledeće ’ja želim’. Iz toga se ne izlazi
tako što se želja utaži - točak se mora u potpunosti napustiti. Tako je učinio on, a tako činim
i ja.”
„Napustiti točak? Šta bi to trebalo da znači?” upita Pam.
„To znači sasvim pobeći od htenja. To znači apsolutno prihvatiti da je naša najdublja
priroda neutoljiva težnja, da je ta patnja u nas ugrađena od početka, da smo osuđeni
sopstvenom prirodom. To znači da prvo moramo razumeti suštinsko ništavilo ovog sveta
iluzije i onda se latiti traženja načina da poreknemo volju. Naš cilj, kao kod svih velikih
umetnika, treba da bude prebivanje u čistom svetu platonovskih ideja. Neki to čine kroz
umetnost, neki kroz religijski asketizam. Šopenhauer je to postizao izbegavanjem sveta
želja, zajedništvom s velikim umovima istorije i estetskom kontemplacijom - svakog dana je
sat ili dva svirao flautu. To znači da moramo postati posmatrači onoliko koliko smo i akteri.
I moramo prepoznati životnu silu koja egzistira u celokupnoj prirodi, koja se manifestuje
kroz individualnu egzistenciju svakog od nas, a volja će na kraju tražiti natrag tu silu kad
prestanemo da postojimo kao fizička bića.
Ja skoro u potpunosti sledim njegov model - najvažniji odnosi za mene su oni sa
velikim misliocima, koje čitam svakoga dana. Izbegavam da um zatrpavam svakodnevicom i
upražnjavam redovnu kontemplaciju igrajući šah ili slušajući muziku - za razliku od
Šopenhauera, ne umem da sviram nijedan instrument.”
Džulijus je bio fasciniran ovim dijalogom. Zar Filip nije bio svestan Paminog gneva? Ili
uplašen njenim besom? I kakvo je njegovo rešenje za adikciju? Na momente mu se divio, no
uglavnom je reagovao podsmehom. A komentar da je čitajući Šopenhauera osećao da je po
prvi put potpuno shvaćen, doživeo je kao šamar. Šta sam ja, pomislio je, otirač za noge? Tri
godine sam se trudio iz petnih žila da ga razumem i s njim saosećam. No, nije rekao ništa;
Filip se postepeno menjao. Ponekad je bolje nešto odložiti na stranu i vratiti se kasnije, u
nekom pogodnom trenutku.

Grupa je ovu temu pokrenula nekoliko nedelja kasnije, tokom seanse koja je započela
time što su i Rebeka i Boni rekle Pam da se promenila - nagore - otkako im se Filip
pridružio. Svi ljupki, dragi, velikodušni delovi njenog bića su iščezli i, mada ljutnja nije bila
tako intenzivna kao pri prvom suočenju s njim, ipak je, prema Boninim rečima, bila uvek
prisutna i okamenila se u nešto tvrdo i nepopustljivo.
 „Primećujem da se Filip mnogo izmenio u poslednje vreme”, rekla je Rebeka, „a ti si i
dalje u zastoju - kao što si bila i sa Džonom i Erlom. Da li ćeš se zauvek držati tog besa?”
Ostali su ukazivali na to da je Filip bio ljubazan, da je davao potpune odgovore na
svako Pamino pitanje, čak i na ona prožeta sarkazmom.
„Budi ljubazan”, glasio je Pamin odgovor, „pa ćeš moći da manipulišeš drugima. Kao što
i vosak možeš da oblikuješ tek kad ga zagreješ.”
„Molim?”, upita Stjuart. I ostali su delovali zbunjeno.
„Samo citiram Filipovog mentora. To je jedan od Šopenhauerovih omiljenih saveta - i
to je ono što ja mislim o Filipovoj ljubaznosti. Nisam vam to pominjala, ali moja prva
razmišljanja o doktorskoj tezi odnosila su se na Šopenhauera. Ali, pošto sam nekoliko
nedelja proučavala njegov rad i život, počela sam toliko da ga prezirem da sam odustala od
ove ideje.”
„Dakle, ti identifikuješ Filipa sa Šopenhauerom?”, upita Boni.
„Identifikujem? Filip je Šopenhauer - blizanac po umu, živo otelotvorenje tog mizernog
čoveka. Kad bih vam ispričala ponešto o njegovoj filozofiji i životu, krv bi vam se sledila. I,
da, verujem da Filip pribegava manipulaciji umesto odnosu - a reći ću vam i ovo: ježim se
na pomisao da će i druge indoktrinirati Šopenhauerovom mržnjom prema životu.”
„Da li ćeš ikad videti Filipa kakav je sada?” upita Stjuart. „On nije ista osoba koju si
znala pre petnaest godina. Taj incident između vas sve iskrivljuje; nisi u stanju da pređeš
preko toga i ne možeš da mu oprostiš.”
„Taj ’incident’? Govoriš o tome kao da je neka sitnica. To je više od incidenta. Što se tiče
praštanja, zar ne misliš da ima stvari koje su neoprostive?”
„To što ti ne opraštaš ne mora da znači da su stvari neoprostive”, reče Filip glasom
neuobičajeno punim emocija. „Pre mnogo godina ti i ja smo načinili kratkotrajan društveni
ugovor. Jedno drugom smo ponudili seksualno uzbuđenje i odušak. Ja sam ispunio svoj deo.
Postarao sam se da budeš seksualno zadovoljena, i nisam osećao da imam daljih obaveza.
Istina je da sam ja dobio nešto, i da si ti dobila nešto. Doživeo sam seksualno zadovoljstvo i
olakšanje, i ti isto. Ništa ti ne dugujem. Kad smo posle toga razgovarali, jasno sam rekao da
mi je to veče donelo zadovoljstvo, ali da ne želim da produžim naš odnos. Zar sam mogao
biti eksplicitniji?”
„Ne govorim o jasnosti”, Pam je uzvratila, „govorim o milosrđu - ljubavi, caritas, brizi
za druge.”
„Insistiraš da treba da delim tvoj pogled na svet, da život doživljavam na isti način kao
ti.”
„Volela bih da si osetio isti bol, patio kao ja.”
„U tom slučaju, imam dobre vesti za tebe. Biće ti drago da čuješ da je nakon tog
incidenta tvoja drugarica Moli svim članovima odeljenja kao i rektoru, dekanu i savetu
fakulteta uputila pismo puno optužbi protiv mene. Uprkos tome što sam doktorirao sa
visokim ocenama i uprkos odličnim evaluacijama studenata (jedna od njih je slučajno bila i
tvoja), niko od kolega nije bio raspoložen da mi napiše preporuke ili mi bilo kako pomogne
da radim na fakultetu. Nigde nisam mogao da dobijem pristojan profesorski posao, i
proteklih godina sam se zlopatio kao putujući predavač u čitavom nizu bezvrednih,
trećerazrednih škola.”
Stjuart, koji je vredno razvijao svoj osećaj za empatiju, odgovori mu: „Znači, sigurno
misliš da si odslužio svoje i da ti je društvo rebnulo visoku kaznu.”
 Filip iznenađeno podiže pogled i uputi ga Stjuartu. Klimnu glavom. „Ne toliku koliku
sam ja sam sebi nametnuo.”
Iscrpljen, nasloni se na stolicu. Nakon nekoliko trenutaka, uperi pogled ka Pam koja se,
nezadovoljna, obrati čitavoj grupi: „Zar ne shvatate da ne govorim o jednom jedinom
krivičnom delu iz prošlosti. Govorim o kontinuiranom načinu bivstvovanja u svetu. Zar vas
maločas nije podišla jeza kad je Filip ponašanje u ljubavnom aktu opisao kao svoje ’obaveze
prema našem društvenom ugovoru’? I šta kažete na njegove komentare da se, uprkos tri
godine rada s Džulijusom, ’prvi put’ osetio shvaćenim tek kada je pročitao Šopenhauera. Svi
znate Džulijusa. Možete li da poverujete da ga nakon tri godine Džulijus nije razumeo?”
U grupi je nastupila tišina. Posle nekoliko trenutaka, ona se obrati Filipu. „Želiš li da
znaš zašto si osetio da te je Šopenhauer shvatio, a Džulijus ne? Reći ću ti: zato što je
Šopenhauer mrtav, mrtav više od sto četrdeset godina, a Džulijus je živ. A ti ne znaš kako da
se odnosiš prema živima.”
Filip nije ostavljao utisak kao da će odgovoriti, pa se Rebeka ubaci: „Pam, zlobna si. Šta
ti je potrebno da bi se smirila?”
„Filip nije đavo, Pam”, progovori Boni, „on je slomljen. Zar to ne možeš da vidiš? Zar ne
vidiš razliku?”
Pam odmahnu glavom i reče: „Dosta mi je za danas.”
Nakon perioda tišine pune nelagode koja se mogla gotovo opipati, uključio se Toni, do
tada neuobičajeno ćutljiv. „Filipe, neću ovde da te spasavam, ali se nešto pitam: da li su ti se
naknadno javila neka osećanja u vezi sa onim što nam je Džulijus nedavno ispričao o seksu
posle smrti njegove žene?”
Činilo se da je Filip zahvalan zbog promene teme. „Kakva osećanja bi trebalo da
imam?”
„Ne znam šta bi ’trebalo’. Samo te pitam kako si se osećao. Evo šta bih hteo da znam:
kad si išao kod njega na terapiju, da li bi osećao da te Džulijus više razume da je otkrio da i
on ima lično iskustvo seksualnog pritiska?”
Filip klimnu glavom odobravajući. „To je zanimljivo pitanje. Odgovor je, verovatno,
potvrdan. Možda bi to bilo od pomoći. Nemam dokaza, ali Šopenhauerovi spisi ukazuju da
je on imao seksualna osećanja slična mojima po intenzitetu i neumoljivosti. Verujem da sam
se zbog toga osetio shvaćenim.
Međutim, postoji nešto što sam izostavio kad sam govorio o radu sa Džulijusom, i hoću
to da razjasnim. Kad sam mu rekao da je ta terapija za mene bila beskorisna u svakom
pogledu, on me je suočio sa istim pitanjem koje se nedavno pojavilo i u grupi: zašto bih za
supervizora hteo terapeuta koji mi nimalo nije pomogao? Ovo pitanje me je podstaklo da se
setim dva momenta iz naše terapije koja su ostavila trajan utisak na mene i zapravo se
pokazale korisnim.”
„A to su?” upita Toni.
„Jednom sam opisivao svoje tipično, rutinsko veče seksualnog zavođenja - flertovanje,
prilaženje, večera, seksualno konzumiranje - i pitao ga da li ga to šokira ili mu se gadi;
odgovorio je da mu samo izgleda kao izuzetno dosadno veče. Taj odgovor me je zapanjio.
Pomogao mi je da shvatim koliko sam proizvoljno unosio uzbuđenja u te repetitivne
obrasce.”
„A šta je drugo što je ostavilo utisak?”, upita Toni.
 „Pitao me je kakav epitaf bih voleo na svojoj nadgrobnoj ploči. Pošto ničeg nisam
mogao da se setim, on je predložio: ’Mnogo je tucao’. I dodao da bi taj epitaf mogao da
posluži i za mog psa.”
Začulo se nekoliko zvižduka, a neki su se nasmešili. Boni reče: „To je zlobno, Džulijuse.”
„Ne”, odvrati Filip, „nije bilo zlonamerno - hteo je da me šokira, da me probudi. I to
jeste ostalo u meni, i mislim da je odigralo izvesnu ulogu u odluci da promenim život.
Pretpostavljam da sam želeo da zaboravim ove događaje. Očigledno, ne dopada mi se da
priznam da je bio od pomoći.”
„Znaš li zašto?” upita Toni.
„Razmišljao sam o tome. Možda se s njim nadmećem. Ako mi pobedi, ja gubim. Možda
ne želim da priznam da je njegov pristup savetovanju, toliko različit od mog, efikasan.
Možda ne želim da mu se previše približim. Možda ona”, pokazao je glavom prema Pam,
„ima pravo: nisam u stanju da imam odnos sa živom osobom.”
„Ili ne bar tako lako”, reče Džulijus. „Ali se tome približavaš.”

I tako je grupa nastavila da radi tokom nekoliko narednih nedelja: redovni dolasci,
produktivan, težak rad. I pored višekratnih anksioznih raspitivanja za Džulijusovo zdravlje
i stalne tenzije između Pam i Filipa, u grupi je bilo puno poverenja, intimnosti, optimizma,
čak spokoja. Niko nije bio spreman za bombu koja će uskoro eksplodirati.
Kada se rodi čovek poput mene,
ostaje da se poželi samo jedna spoljašnja okolnost
- da tokom čitavog života u najvećoj mogućoj meri
može da bude ono što jeste i da živi za
svoje intelektualne moći.

35

Autoterapija

Više no išta drugo, autobiografski spis O sebi je blistavi kompendijum strategija

autoterapije koje su Šopenhaueru pomogle da psihički ne potone. Iako su neke od njih,
smišljene u naletima anksioznosti u tri ujutru i odmah u zoru odbačene, bile efemerne i
neefikasne, ostale su se pokazale kao izdržljivi bedemi podrške. Među njima, najmoćnije je
bilo njegovo nepokolebljivo životno uverenje u sopstvenu genijalnost:

Čak i u mladosti, kod sebe sam zapazio da, dok su drugi težili da poseduju nešto spolja,
nisam morao da se okrećem nečemu takvom jer sam u sebi nosio blago beskrajno vrednije
od svih eksternih poseda; najvažnije je bilo da se ono poveća, za šta su primarne uslove
predstavljali mentalni razvoj i potpuna nezavisnost...
Suprotno prirodi i čovekovim pravima, morao sam da razvoju vlastitog blagostanja
uskratim svoje moći, kako bi ih posvetio služenju ljudskoj vrsti. Moj intelekt nije pripadao
meni, već svetu.

Govorio je da ga teret genijalnosti čini još zabrinutijim i napetijim nego što je to po

genetskom ustrojstvu već bio. Kao prvo, senzibilnost genija čini da oni osećaju više bola i
strepnje. U stvari, Šopenhauer je ubedio sebe da postoji direktna veza između anksioznosti
i inteligencije. Geniji, prema tome, ne samo da imaju obavezu da svoj dar koriste za potrebe
čovečanstva već su stvoreni tako da sebe potpuno posvete ispunjenju sopstvene misije,
primorani da se odreknu brojnih zadovoljstava (porodice, prijatelja, doma, zgrtanja
bogatstva) dostupnih drugim ljudima.
Neprekidno je sebe umirivao izgovarajući mantre o vlastitoj genijalnosti: „Moj život je
herojski i ne može se meriti standardima filistara, trgovčića ili običnog sveta... Otuda ne
smem biti zlovoljan kad uvidim koliko se lišavam onoga što je deo nečijeg normalnog
načina života... i zato me ne može iznenaditi ako moj lični život izgleda nepovezano i bez
ikakvog plana.” Šopenhauerova vera u vlastiti genij poslužila je i kao trajni osećaj životnog
smisla: sve vreme sebe je smatrao misionarom istine za ljudsku vrstu.
Demon koji ga je najviše proganjao bila je samoća i postao je stručnjak za odbrane od
nje. Među njima, najvrednija je bila ubeđenost da je gospodar svoje sudbine - da je samoću
izabrao sam, a ne ona njega. Izjavio je da je u mladosti bio sklon društvenosti, ali zatim:
„Postepeno sam naučio da cenim samoću, sistematski postajao nedruštven i odlučio da se
potpuno posvetim sebi do kraja ovog prolaznog života.” Često se podsećao: „Ne živim na
svom rodnom tlu, niti među bićima koja su mi ravna.”
Odbrane od usamljenosti bile su, dakle, snažne i duboke: dobrovoljno ju je izabrao,
druga bića nisu zavređivala njegovo društvo, životna misija kao genija nalagala mu je
izolaciju, život genija mora biti „monodrama” i privatnost mora služiti samo jednoj svrsi:
podsticanju intelektualnog života (dakle, „što je lični život manji, to je bezbedniji, i otuda
bolji”).
Bilo je dana kad je stenjao pod teretom izolacije. „Tokom čitavog života osećao sam se
strašno usamljeno i uvek sam uzdisao iz dubine duše, ’da mi je sada neko ljudsko biće’, ali
avaj. Ostao sam usamljen, no iskreno i pošteno mogu reći da to nije moja greška, jer nisam
izbegavao ni odbio nikoga ko je bio zaista ljudsko biće.”
Pored toga, govorio je, i nije bio istinski sam pošto je - i evo druge moćne strategije
autoterapije - imao vlastiti krug bliskih prijatelja: najveće mislioce sveta.
Samo jedan takav bio mu je savremenik - Gete - a većina drugih poticala je iz antike,
prevashodno stoici, koje je često citirao. Gotovo na svakoj strani O sebi roje se aforizmi
velikih umova koji potkrepljuju njegova ubeđenja. Neki od tipičnih primera su:

Intelektu najviše pomaže ono što jednom zasvagda kida bolne veze koje naše srce drže
u klopci. - Ovidije

Ko god traži mir i spokoj treba da se kloni žena, tog stalnog izvora nevolja i rasprave. -
Petrarka

Nemoguće je ne biti savršeno srećan ako potpuno zavisimo od sebe i u sebi

posedujemo sve što zovemo svojim. - Ciceron

Jedna tehnika koju koriste neki voditelji terapija ili grupa za lični razvoj jeste vežba „ko
sam ja?”; članovi napišu sedam odgovora na pitanje „ko sam?”, svaki na posebnoj kartici, a
potom ih poređaju prema važnosti. Zatim se od njih traži da ih jednu po jednu okreću,
počinjući od najperifernije, i da razmisle o tome šta bi bilo kad bi se tog odgovora odrekli
(to jest, prestali da se poistovećuju s njim), sve dok ne stignu do atributa njihovog
najunutrašnjijeg sopstva.
 I Šopenhauer je na analogan način isprobavao i odbacivao različite atribute sopstva
sve dok nije stigao do onoga što je smatrao suštinskim ja.

Ponekad, osećao sam se nesrećnim zato što sam sebe smatrao nekim drugim nego što
sam bio, i onda sam sebe osuđivao na jad i bedu te druge osobe. Na primer, smatrao sam da
sam predavač koji ne postaje profesor i čija predavanja niko ne sluša; ili neko o kome loše
govori ovaj filistar ili onaj skandalmajstor; ili da sam ljubavnik kog ne sluša devojka u koju
je zaljubljen; ili pacijent bolešću vezan za kuću; ili bilo koja druga osoba pogođena sličnim
nevoljama. Ja nisam ništa od ovoga; sve ovo je materijal od kog je načinjen kaput koji sam
nakratko nosio i onda ga odbacio kako bih ga zamenio drugim.

Ali, onda, ko sam ja? Ja sam čovek koji je napisao Svet kao volja i predstava, delo u
kome pružam rešenje velikog problema egzistencije, koje će možda učiniti zastarelim sva
prethodna rešenja... Ja sam taj čovek, koga ništa ne može poremetiti u nekoliko preostalih
godina koliko će još disati.

Strategiju utehe, koja se na ovo nadovezuje, činilo je ubeđenje da će pre ili kasnije,
verovatno nakon smrti, njegovo delo postati poznato i drastično promeniti tok filozofskog
istraživanja. Ovo mišljenje počeo je da izražava vrlo rano, a vera u konačni uspeh nikada
nije oslabila. U ovom pogledu bio je sličan Ničeu i Kjerkegoru, dvojici drugih nezavisnih i
nepriznatih mislilaca koji su do kraja (i s pravom) bili ubeđeni u svoju posthumnu slavu.
Zazirao je od svake natprirodne utehe, prigrlivši samo onu koja je zasnovana na
naturalističkom pogledu na svet. Na primer, verovao je da je u osnovi bola pogrešna
pretpostavka da su mnoge od kriznih situacija slučajne i da se, prema tome, mogu izbeći.
Daleko je bolje shvatiti istinu: da su bol i patnja neminovni, neizbežni i suštinski za život -
„da od slučaja zavisi samo forma u kojoj se manifestuju, i da naša trenutna patnja
popunjava mesto... koje bi, da nje nema, zauzela neka druga patnja. Ako ovakva refleksija
postane životno ubeđenje, ona može doneti visok nivo stoičke smirenosti.”
Podsticao nas je da živimo i doživljavamo život sada, a ne da živimo za „nadu” u neko
buduće dobro. Dve generacije kasnije, Niče će preuzeti ovaj apel. Nadu će smatrati našom
najvećom mučiteljkom i ismevati Platona, Sokrata i hrišćanstvo jer nam skreću pažnju sa
jedinog života koji imamo na neki budući iluzorni svet.
Da li je iko istinski monogaman?
Svi mi ponekad, a većina nas uvek,
živimo u poligamiji. I pošto je svakom
muškarcu potrebno mnogo žena, ništa nije
poštenije nego zadužiti ih da se staraju o mnogo žena.
To će spustiti ženu do njene prave i prirodne
pozicije podređenog bića.

36

Sledeću seansu je otvorila Pam. „Imam nešto da objavim.”

Svi se okrenuše ka njoj.
„Danas je dan ispovedanja. Hajde, Toni.”
Toni se naglo ispravio, dugo piljio u nju, a onda zavalio u stolicu, prekrstio ruke i
zatvorio oči. Da je imao veo, spustio bi ga preko lica.
Pretpostavivši da on nema nameru da govori, Pam nastavi jasnim, žustrim glasom:
„Toni i ja smo u seksualnoj vezi već neko vreme, i teško mi je da ovde dolazim a da o tome
ćutim.”
Nakon kratke napete pauze, počela su da pristižu zamuckujuća pitanja: „Zašto?” „Šta je
bio okidač?” „Koliko dugo?” „Kako ste mogli?” „Gde to vodi?”
Odgovarala je brzo, hladno. „Traje nekoliko nedelja. Ne znam gde će odvesti, ne znam
šta je bio okidač; nismo planirali, naprosto se desilo, jedne večeri posle seanse.”
„Hoćeš li nam se pridružiti danas, Toni?” Rebeka ga nežno upita.
Toni polako otvori oči. „Za mene je sve ovo novost.”
„Novost? Kažeš da nije istina?”
„Ne. Mislim na dan ispovedanja. ’Hajde, Toni’ - to je novost za mene.”
„Ne izgleda da si srećan zbog toga”, primeti Stjuart.
Toni se okrenu da bi se obratio Pam: „Mislim, sinoć sam bio kod tebe. Bili smo intimni,
znaš. Intimnost - koliko puta sam ovde čuo da su ženske senzitivnije i traže više od stare
dobre seksualne intimnosti? Pa zašto nisi bila toliko intimna da sa mnom razgovaraš, da
prvo zajedno prođemo kroz ovaj ’ispovedni dan’?”
„Izvini”, reče Pam, mada nije tako zvučalo, „ali nešto je počelo da me muči. Kad si
otišao ostala sam budna gotovo cele noći, mozgajući i baveći se grupom, i shvatila da je
vreme prekratko - ostalo nam je još samo šest susreta. Da li sam dobro izračunala,
Džulijuse?”
„Tačno. Još šest seansi.”
 „Pa, naprosto me je pogodilo saznanje koliko sam te izdala, Džulijuse. I moj ugovor
ovde sa svima ostalima. I sebe sam izdala.”
„Nije mi do kraja bilo jasno”, reče Boni, „ali sam imala osećaj da poslednjih nekoliko
seansi nešto nije u redu. Bila si drugačija, Pam. Sećam se da je Rebeka to osetila više puta.
Malo govoriš o svojim problemima - nemam ideju šta se dešava između tebe i Džona, ili da
li je bivši muž i dalje u igri. Ono što uglavnom radiš jeste da napadaš Filipa.”
„A i ti, Toni”, dodade Gil. „Sad kad razmislim, stvarno si se promenio. Skrivaš se.
Nedostaje mi onaj stari razuzdani Toni.”
„I ja o nečemu razmišljam”, reče Džulijus. „Prvo, o onome što je Pam dotakla kad je
upotrebila reč ugovor. Znam da se ponavljam, ali to je dobro zbog onih koji će kasnije biti u
nekim grupama”, Džulijus pogleda Filipa, „ili čak voditi grupu. Jedini ugovor za svakog od
nas je da najbolje što možemo istražujemo naše odnose sa svakim u grupi. Opasnost od
odnosa van grupe je u tome što ugrožavaju terapijski rad. Kako dolazi do toga? Osobe koje se
nađu u bliskom odnosu često će više vrednovati taj odnos nego terapijski rad. Pogledajte, to se
upravo ovde dešava: ne samo da su Pam i Toni skrivali svoju vezu - što je razumljivo - već
su se zbog te veze povukli iz terapijskog rada.”
„Do danas”, reče Pam.
„Svakako, do danas - i pozdravljam ovo što radiš, i odluku da to doneseš u grupu. Već
znate šta će biti moje pitanje oboma: zašto sada? Zajedno ste u grupi oko dve i po godine. I
sad se stvari menjaju. Zašto? Šta se desilo pre nekoliko nedelja što je dovelo do odluke da se
seksualno zbližite?”
Pam se okrenu ka Toniju, izvi obrve dajući mu znak da odgovori. Nije je poslušao.
„Gospoda imaju prednost? Opet je red na mene? Nema problema; znam tačno šta se
promenilo: Pam je savila prst i signalizirala ’priđi’. Ja sam se neprekidno ložio na nju, od
samog početka, i da me je pozvala pre šest meseci ili pre dve godine, ja bih i tada došao.
Zovite me ’Mister raspoloživi?’”
„Hej, to je Toni kakvog znam i volim”, reče Gil. „Dobro došao nazad u grupu.”
„Nije teško shvatiti zašto si se promenio, Toni”, uključi se Rebeka. „Ušao si u vezu sa
Pam i nisi hteo da uradiš ništa što bi je pokvarilo. To je logično. Onda počinješ da se kriješ,
paziš da ne pokažeš neku od svojih ne-tako-finih strana.”
„Misliš na onu divljačnu stranu?”, upita Toni. „Možda da, možda ne - nije to tako
jednostavno.”
„Što znači?”, upita Rebeka.
„Što znači da je ne-tako-fina strana ono na šta se pali Pam. Ne želim da pričam o tome.”
„Zašto da ne?”
„Ma daj, Rebeka, to je očigledno. Zašto me stavljaš u neprijatnu poziciju? Nastavim li
ovako, mogu da se oprostim od veze sa Pam.”
„Siguran si?”, uporno će Rebeka.
„A šta ti misliš? Meni se čini da to što je sve iznela pred grupu već mnogo govori,
naime, da je donela odluku. Ovde postaje vruće - vruća stolica sve je vrelija.”
Džulijus je ponovo upitao Pam zašto je upravo sada ušla u vezu sa Tonijem, na šta je od
nje došao neuobičajeno nesiguran odgovor. „Nisam u stanju da to sagledam. Suviše sam
blizu. Znam da je učinjeno bez predumišljaja, neplanirano - bio je to impulsivan čin. Posle
seanse smo otišli na kafu, samo nas dvoje, pošto ste se vi ostali razišli. Predložio je da nešto
večeramo - to je često radio, ali ovoga puta sam ga pozvala kod mene na domaću supu.
Došao je i stvari su izmakle kontroli. Zašto tog dana a ne ranije? Ne mogu reći. I pre smo
zajedno izlazili: pričala sam mu o književnosti, davala knjige na čitanje, podsticala ga da se
vrati u školu, a on me je učio obradi drveta i pomogao da napravim postolje za TV i jedan
stočić. Sve to znate. Zašto smo se sada upustili u seksualnu vezu? Ne znam.”
„Da li je u redu da pokušamo da to otkrijemo? Razumem da nije lako govoriti o nečemu
toliko intimnom u prisustvu ljubavnika”, upita Džulijus.
„Došla sam rešena da na ovome danas radim.”
„Dobro, evo pitanja: vrati se u mislima na grupu - šta se važno dešavalo kad je to
počelo?”
„Otkako sam se vratila iz Indije zaokupile su me dve stvari. Tvoje zdravlje je prva.
Jednom sam pročitala šašav članak u kome se kaže da se ljudi u grupama sparuju nesvesno
se nadajući kako će njihovo potomstvo dati novog vođu, ali to je preterivanje. Džulijuse, ne
znam na koji način me je tvoja bolest podstakla da se približim Toniju. Možda me je strah
od okončanja grupe nagnao da potražim jednu ličniju trajnu vezu; možda sam iracionalno
zamišljala da to može da nas održi na okupu i kad se ova godina okonča. Samo nagađam.”
„Grupe su”, prihvati Džulijus, „kao ljudi: ne žele da umru. Možda veza sa Tonijem jeste
jedan zamršen način da se ona održi u životu. Sve terapijske grupe nastoje da se održe, da
se kasnije redovno okupljaju - ali retko to čine. Kao što sam ovde više puta ponovio, grupa
nije život; ona je kostimirana proba života. Svi mi moramo da pronađemo način da
prenesemo ono što smo ovde naučili na svoj život u realnom svetu. Kraj predavanja.”
„No, Pam”, Džulijus nastavi, „pomenula si dve stvari koje su te zaokupljale: jedna je
moje zdravlje, a druga je...”
„Filip. On me okupira. Mrzim što je ovde. Rekao si da njegovo prisustvo na kraju može
ispasti korisno za mene, i ja ti verujem, ali do sada na mene samo štetno utiče, sa možda
jednim izuzetkom: toliko me je obuzela mržnja prema njemu da je nestala zaokupljenost
Erlom i Džonom. I mislim da se neće vratiti.”
„Dakle”, Džulijus je bio uporan, „Filip te ugrožava. Da li je moguće da njegovo prisustvo
ima izvesnu ulogu u tome što si sad započela vezu sa Tonijem?”
„Sve je moguće.”
„Imaš li neku pretpostavku?”
Ona odmahnu glavom. „Ništa na vidiku. Opredelila bih se za jednostavnu napaljenost.
Mesecima nisam bila s muškarcem, a to mi se retko dešava. Mislim da objašnjenje nije
komplikovanije od toga.”
„Ima li reakcija?” Džulijus pogleda ostale.
Stjuart uskoči sa svojim britkim metodičnim mentalnim fotografisanjem. „To što se
dešava između Pam i Filipa više je od konflikta - ima tu mnogo nadmetanja. Možda je
nategnuta, ali moja teorija glasi: Pam je uvek zauzimala ključno mesto, centralnu poziciju u
grupi - profesorka, erudita, neko ko je Tonija uzeo pod svoje da bi ga obrazovao. I, šta se
događa? Ona otputuje na nekoliko nedelja, vrati se i nalazi Filipa koji je osvojio njeno
mesto. Mislim da ju je to dezorijentisalo.” Okrenu se ka Pam. „Kakve god da si muke imala s
njim pre petnaest godina, sada su se dodatno iskomplikovale.”
„A veza s Tonijem?”, upita Džulijus.
„Pa, to može biti jedan oblik takmičenja. Ako me sećanje ne vara, otprilike u to vreme i
Pam i Filip su pokušali da ti podare nešto utešno. Filip nam je podelio kopije priče o brodu
koji se zaustavlja na ostrvu, i sećam se da je Toni bio zaista uključen u diskusiju.” Obrati se
Pam. „Možda si to doživela kao pretnju; možda nisi htela da se odrekneš uticaja koji imaš na
Tonija.”
„Hvala, Stjuarte, vrlo je prosvetljujuće”, odvrati Pam. „Misliš da, zarad takmičenja sa
ovim zombijem, moram da se tucam sa svim muškarcima u grupi! Tako ti gledaš na ženske
sposobnosti?”
„Ovo će podstaći feedback”, reče Gil, „a šala sa zombijem je neumesna. Uvek ću biti
skloniji Filipovoj ravnodušnosti nego histeričnom davanju pogrdnih imena! Pam, ti si jedna
dama koja se mnogo ljuti. Umeš li da budeš nešto drugo osim besna?”
„Ovo su jaka osećanja, Gil. Šta se dešava?”, upita Džulijus.
„Čini mi se da u ovoj novoj ljutoj Pam vidim mnogo od moje žene i rešen sam da
pružim otpor svemu što je zlobno - ma od koje da dolazi.”
Zatim dodade, „Ima još nešto. Mislim da sam ozlojeđen jer sam i dalje nevidljiv za
Pam.” On joj se obrati. „Ličan sam i otvoren s tobom; dajem ti do znanja šta prema tebi
osećam, kažem ti da te doživljavam kao vrhovnog sudiju, ali uzalud - i dalje nisam važan.
Imaš oči samo za Filipa... i Tonija. Ja mislim da je to što ti dajem značajno, a evo još nečeg:
mislim da znam zašto se Džon izvukao: ne zato što je kukavica, već zbog tvog besa.”
Pam, zadubljena u misli, nije progovarala.
„Ovde izbija mnogo snažnih emocija. Nastavimo da ih posmatramo i pokušajmo da ih
razumemo. Ima li nekih ideja?” upita Džulijus.
„Divim se Paminoj današnjoj iskrenosti”, reče Boni, „i mogu da razumem koliko se
ranjivo oseća. Takođe cenim ono što je Gil započeo. To je neverovatna promena, Gil, i ja je
pozdravljam, ali ponekad poželim da pustiš Filipa da se brani sam. Ne razumem zašto to ne
čini.” Okrenu se ka Filipu. „Zašto?”
Filip odmahnu glavom i nastavi da ćuti.
„Ako on neće da govori, odgovoriću ja umesto njega”, ubaci se Pam. „On sledi uputstva
Artura Šopenhauera.” Izvadi papir sa beleškama iz tašne, pogleda ga i pročita:

■ Govori bez emocija.

■ Ne budi spontan.
■ Ostani nezavisan od drugih.
■ O sebi razmišljaj kao o stanovniku nekog grada u kome samo ti poseduješ sat koji
pokazuje vreme - to će ti činiti dobro.
■ Omalovažavanjem stičemo uvažavanje.

Filip sa zahvalnošću klimnu glavom i uzvrati: „Dopada mi se to što si donela. Meni liči
na dobre savete.”
„O čemu je reč?”, upita Stjuart.
„Malo prelistavamo Šopenhauera”, odgovori Pam, podižući papir.
Nakon kratke pauze, Rebeka potraži izlaz iz ćorsokaka. „Toni, gde si? Šta se s tobom
događa?”
„Teško mi je danas da govorim”, reče Toni, odmahujući glavom. „Osećam se stegnuto,
kao da sam zamrznut.”
 Na iznenađenje svih, Filip progovori: „Mislim da shvatam šta te sputava, Toni. Kao što
je Džulijus rekao, uhvaćen si između dva suprotstavljena zahteva: od tebe se očekuje da se
u grupi slobodno izražavaš, a istovremeno pokušavaš da ostaneš lojalan prema Pam.”
„Da, uviđam to”, odgovori Toni, „ali uvid nije dovoljan, ne oslobađa me. Ipak, hvala. A
imam i da uzvratim: to što si rekao malopre - znaš, kad si podržao Džulijusov stav - bilo je
prvi put - mislim, da ga ne izazivaš - što je velika promena, čoveče.”
„Uvid, kažeš, nije dovoljan. Šta je još potrebno?” upita Filip.
Toni odmahnu glavom. „Danas nam nije lako.”
„Mislim da znam šta bi pomoglo”, reče Džulijus, obraćajući se Toniju. „Ti i Pam
izbegavate jedno drugo, ne izražavate osećanja. Možda to ostavljate za kasniji razgovor.
Znam da vam nije prijatno, ali možete li početi sada? Možda da probate da govorite jedno
drugom, ne nama.”
Toni duboko udahnu i okrenu se ka Pam. „Ne osećam se dobro zbog svega ovoga, kao
da sam izgubio ravnotežu. Nervira me način na koji se sve odigralo. Ne mogu da shvatim
zašto me prvo nisi pozvala telefonom, da porazgovaramo, da me pripremiš za ovo danas?”
„Izvini. Ali oboje smo znali da će u nekom trenutku izaći na videlo. O tome smo pričali.”
„I to je to? To je sve što imaš da kažeš? A šta ćemo večeras? Da li smo i dalje zajedno?”
„Bilo bi mi suviše neprijatno da se viđamo. Ovde je pravilo da se govori o svim vezama,
i ja hoću da poštujem ugovor s grupom. Ne mogu da nastavim, možda kad se grupa završi...”
„Odnos koji gajiš prema ugovorima je krajnje neprincipijelan i rastegljiv”, upade Filip,
pokazujući neuobičajene znake nervoze. „Poštuješ ih onda kad ti je zgodno. A kad sam ja
govorio o poštovanju nekadašnjeg društvenog ugovora s tobom, narugala si mi se. Sada ti
kršiš pravila grupe, igraš se tajnih igara, koristiš Tonija kako ti se svidi.”
„Ko si ti da pričaš o ugovorima?” Pam uzvrati povišenim tonom. „Šta je sa ugovorom
između profesora i studenta?”
Filip pogleda na sat, ustade i objavi: „Šest sati. Ispunio sam obaveze u pogledu
vremena.” Napusti sobu mrmljajući, „Dovoljno je valjanja u blatu za danas.”
Bilo je to prvi put da neko drugi izuzev Džulijusa okonča seansu.
Svako ko je zaljubljen doživeće ogromno
razočaranje čim konačno dostigne zadovoljstvo;
zapanjiće ga da ono što je bilo toliko žuđeno
ne donosi ništa više od bilo kog drugog
seksualnog zadovoljenja, i shvatiće da nije
dobio bog zna šta.

37

Odlazak iz prostorije za grupnu terapiju nije pročistio blato iz Filipovih misli. Koračao
je niz ulicu Filmor preplavljen teskobom. Šta se desilo s njegovim arsenalom tehnika za
samoumirenje? Sve što mu je tako dugo obezbeđivalo strukturisanost i mir raspadalo se -
njegova mentalna disciplina, kosmička perspektiva. U nastojanju da povrati ravnotežu,
naredio je sebi: ne bori se, ne pružaj otpor, očisti um; ne radi ništa, samo posmatraj kako ti
misli promiču; pusti ih da uplove u svest i da se onda rasplinu.
Uplovljavale su bez problema, ali isplovljavanja nije bilo. Umesto toga, raspakivale su
kofere, kačile odeću i odomaćivale se u njegovom umu. Uplivao je i Pamin lik. Usredsredio
se na tu sliku koja se, na njegovo iznenađenje, transformisala uklanjanjem proteklih godina:
crte su joj se podmlađivale, i uskoro je pred njim stajala Pam kakvu je poznavao nekad
davno. Bilo je tako čudno razabrati onu mladu u staroj. Obično je zamišljao obrnutu putanju
- video budućnost u sadašnjosti, lobanju ispod savršene kože mladosti.
Lice joj je tako zračilo! I sa tako zapanjujućom jasnoćom! Od svih tih hordi, tih stotina
žena u čija tela je ulazio i čija su lica odavno izbledela, stapajući se u jedno arhetipsko, kako
je moguće da je Pamin lik istrajao u toliko živim pojedinostima?
Potom su mu se, opet na njegovo čuđenje, ukazali oštriji fragmenti sećanja na mladu
Pam: njena lepota, vrtoglavo uzbuđenje dok joj vezuje ruke svojim kaišem, kaskade njenih
orgazama. Vlastito seksualno uzbuđenje ostalo je kao nejasno telesno sećanje - nema, teška
senzacija udara karlicom i razdraganost. Zapamtio je i kako se u njenom zagrljaju predugo
zadržavao. Upravo iz tog razloga ju je smatrao opasnom i smesta odlučio da je više ne viđa.
Bila je pretnja njegovoj slobodi. Plen koji je lovio sastojao se u brzom seksualnom
rasterećenju - tako se ulazilo u blaženi mir i samoću. Nikada nije tražio putenost. Hteo je
slobodu; hteo je da pobegne od vezivanja koje nosi žudnja, kako bi stupio, makar i
nakratko, u istinsko filozofsko očišćenje oslobođeno volje. Tek posle seksualnog
rasterećenja bio je u stanju da se bavi uzvišenim mislima i pridruži svojim prijateljima -
velikim misliocima čije su knjige bile pisma upućena lično njemu.
 Fantazije su i dalje navirale: obuzela ga je strast i, s velikim zamahom, odvukla s mesta
filozofskog distanciranog posmatranja. Žudeo je, želeo, hteo. Najviše od svega, da Pamino
lice obuhvati svojim rukama. Razlabavio se čvrst pravilan poredak misli. Izronile su slike
morskog lava okruženog haremom morskih krava, a zatim psa lutalice koji cvili i bez
prestanka naskače na čeličnu mrežu koja ga razdvaja od kučke u teranju. Osećao se kao
sirovi pećinski čovek sa zamahnutom toljagom koji groktanjem odvraća konkurente. Htede
da je poseduje, liže, miriše. Zamislio je Tonijeve dlakave podlaktice, zatim Popaja koji guta
spanać i iza sebe baca praznu konzervu. Video je Tonija kako se penje na nju - njene
rastavljene noge, ruke kojima ga je obgrlila. Ta ženka treba da je njegova, samo njegova.
Nije smela da se uprlja nudeći se Toniju - sve što je s njim radila kaljalo je sećanje na nju,
obesnaživalo njegov doživljaj. Pripala mu je muka. Bio je dvonožac.
Okrenuo se i pošao marinom, zatim kroz Krisi Fild do zaliva i obalom Pacifika, gde su
ga utešili mirno zapljuskivanje i bezvremeni miris okeana. Zadrhtao je, zakopčao jaknu. U
smiraj dana, hladan okeanski vetar zastrujao je kroz Golden gejt i prohujao pored njega,
kao što će sati njegovog života zauvek prohujati bez topline zadovoljstva. Taj vetar je bio
vesnik mraza beskonačnih dana koji su dolazili, arktičkih dana buđenja bez nade da će
imati dom, ljubav, dodir, radost. Njegova kuća čiste misli nije se grejala. Čudno da to nikad
ranije nije zapazio. Nastavio je da hoda dok je u njemu tinjalo saznanje da je taj dom, čitav
njegov život, podignut na krhkim i lažnim temeljima.
Treba da smo popustljivi prema svakoj
ljudskoj gluposti, slabosti i poroku,
imajući na umu da su pred nama sopstvene
slabosti, gluposti i poroci.

38

Na sledećoj seansi Filip nije govorio ni o svojim zastrašujućim doživljajima niti o

razlozima zbog kojih je naglo napustio prethodnu. I mada je sada aktivnije učestvovao u
grupnim razgovorima, činio je to uvek po sopstvenom nahođenju, tako da su ostali shvatili
da je uzaludno trošiti energiju podstičući ga da se otvori. Otuda su pažnju usmerili na
Džulijusa i upitali da li je to što je Filip okončao prošlonedeljnu seansu doživeo kao
uzurpaciju.
„To je gorko-sladak osećaj”, on odgovori. „Gorko je imati zamenu. Gubitak uticaja i
moje uloge simbolizuje sve predstojeće završetke i napuštanja. Nakon poslednjeg susreta
proživeo sam tešku noć. Sve je teško u tri ujutru. Imao sam napad tuge zbog svih završnica
koje me očekuju: okončanja grupe, terapije s drugim pacijentima, kraja poslednje godine
dobrog zdravlja. To je, dakle, gorko. A ono slatko je što se ponosim vama. To se odnosi i na
tebe, Filipe. Ponosan sam zbog vaše sve veće nezavisnosti. Terapeuti su kao roditelji. Dobar
roditelj omogući da dete postane dovoljno samostalno kako bi napustilo dom i
funkcionisalo kao odrasla osoba; na isti način cilj dobre terapije je osposobljavanje
pacijenata da napuste terapiju.”
„Želim nešto da razjasnim, da ne bi bilo zabune”, reče Filip. „Prošle nedelje nisam imao
nameru da išta uzurpiram. Moji postupci su bili krajnje samozaštitnički: ona diskusija me je
neopisivo uznemirila. Prisilio sam se da ostanem do kraja seanse, a onda sam morao da
odem.”
„Razumem, Filipe, no moja zaokupljenost krajevima je sada toliko jaka da znake
završetka i zamene vidim i u benignim situacijama. Prepoznajem, takođe, da se u ovom
poricanju krije izvesna briga za mene. Hvala ti na tome.”
Filip jedva primetno klimnu glavom.
Džulijus nastavi: „Uznemirenost koju si pomenuo izgleda da je važna. Da je istražimo?
Ostalo nam je još samo pet seansi; savetujem ti da grupu iskoristiš dok još ima vremena.”
Iako je Filip ćutke odmahnuo glavom pokazujući da za njega i dalje nije moguće takvo
istraživanje, nije mu bilo suđeno da nastavi da ćuti; naredne seanse su ga u to neumoljivo
uvukle.
 Pam je sledeći sastanak otvorila smelim obraćanjem Gilu: „Vreme je da se izvinjavamo!
Razmišljala sam o tebi i čini mi se da ti dugujem... ne, znam da ti dugujem izvinjenje.”
„Reci nešto više o tome.” Gil je bio oprezan i radoznao.
„Pre dva meseca kritikovala sam te da nikada nisi prisutan, da si toliko odsutan i
bezličan da ne podnosim da te slušam. Sećaš li se? Prilično grube reči...”
„Grube, da”, prekinu je Gil, „ali na mestu. Bio je to pravi lek. Pomogao mi je da krenem
svojim putem - znaš li da od tog dana ne pijem?”
„Hvala, ali ne izvinjavam se zbog toga, već zbog onoga što se događalo posle. Stvarno se
menjaš: prisutan si; otvoreniji i direktniji prema meni više nego bilo ko ovde, a ja sam
previše opsednuta sobom da bih te uvažila. Žao mi je zbog toga.”
Gil je prihvatio izvinjenje. „A feedback koji sam ti dao? Da li ti je nešto od toga
koristilo?”
„Pa, danima sam bila potresena zbog termina vrhovni sudija. To je bio pun pogodak;
podstakao me je na razmišljanje. Najdublje mi se urezalo kad si rekao da je Džon nije odbio
da napusti ženu zbog kukavičluka, već zato što nije hteo da se nosi sa mojim besom. To me
je pogodilo, zaista nateralo na razmišljanje. Nisam mogla da se oslobodim tvojih reči. I, znaš
šta? Shvatila sam da si potpuno u pravu, i da je Džon bio u pravu što mi je okrenuo leđa.
Nisam ga izgubila zbog njegovih nedostataka, već zbog svojih - bilo mu je dosta mene. Pre
dva dana sam uzela telefon, pozvala ga i rekla mu sve ovo.”
„Kako je reagovao?”
„Vrlo dobro - pošto je prethodno ustao s patosa. Završili smo u lepom prijateljskom
razgovoru: šta ko radi, o našim kursevima, studentima kojima oboje predajemo, planiranju
nekih zajedničkih časova. Bilo je dobro. Rekao mi je da zvučim drugačije.”
„To je divna vest, Pam”, reče Džulijus. „Napuštanje ljutnje je veliki napredak. Slažem se
da si se previše vezala za mržnju. Voleo bih da napravimo interni snimak tog procesa
napuštanja radi budućih situacija - da vidimo tačno kako si to uradila.”
„Bilo je nehotično! Mislim da je tvoja maksima - gvožđe se kuje kad je hladno! - imala
neke veze s tim. Osećanja prema Džonu su se dovoljno ohladila da sam mogla da se
izmaknem jedan korak i dozvolim da razum proradi.”
„A šta je”, upita Rebeka, „s gajenjem mržnje prema Filipu?”
„Mislim da nisi uvidela do kraja monstruoznu prirodu njegovih postupaka prema
meni.”
„Nije istina. Saosećala sam s tobom... bolovala s tobom kad si to prvi put pričala.
Užasno. Užasno iskustvo. Ali, petnaest godina? Obično se stvari ohlade za petnaest godina.
Šta gvožđe drži usijanim?”
„Prošle noći spavala sam lakim snom, razmišljala o prošlosti s Filipom. Imala sliku
kako ulazim u sopstvenu glavu i grabim čitavu tu gomilu misli o njemu i bacam je na pod.
Onda sam videla kako se saginjem, istražujem delove. Mogla sam da sagledam njegovo lice,
njegov otrcani stan, svoju ukaljanu mladost, razočaranje u akademski život, izgubljenu
drugaricu Moli - i dok sam gledala tu gomilu krhotina, znala sam da je ono što mi se desilo
naprosto... naprosto... neoprostivo.”
„Sećam se kako je Filip rekao da su neopraštanje i neoprostivo dve različite stvari”,
uključi se Stjuart. „Da li je to tačno, Filipe?”
Ovaj potvrdi klimnuvši glavom.
 „Nisam siguran da sam to shvatio”, reče Toni.
„Neoprostivo”, odgovori Filip, „smešta odgovornost izvan nas, dok je kod neopraštanja
odgovornost u našem sopstvenom odbijanju da oprostimo.”
Toni odobravajuće zaklima glavom. „To je razlika između preuzimanja odgovornosti za
ono što radiš i okrivljavanja nekog drugog?”
„Upravo tako”, odgovori Filip, „i, kao što smo čuli od Džulijusa, terapija počinje tamo
gde se završava okrivljavanje i pomalja odgovornost.”
„Ponovo citiraš Džulijusa, Filipe, to mi se dopada”, reče Toni.
„Moje reči zvuče bolje kad ih ti izgovoriš”, uključi se Džulijus. „I ponovo imam doživljaj
da se približavaš; to mi se sviđa.”
Filip se gotovo neprimetno nasmeši. Kad je postalo jasno da ne namerava dalje da
govori, Džulijus se obrati Pam: „Kako se ti osećaš?”
„Da budem iskrena, poražava me koliko se svi trude da vide promenu u Filipu. On
pročačka nos, i svi se oduševe. Smešno je kako njegovi pompezni i trivijalni komentari
izazivaju takvo poštovanje.” Oponašajući Filipa, poče da zapeva: „Terapija počinje tamo gde
se završava okrivljavanje i pomalja odgovornost.” A onda podiže glas: „A šta je s tvojom
odgovornošću, Filipe? Ni jedne proklete reči o tome izuzev one gluposti o moždanim
ćelijama koje se menjaju, što bi značilo da nisi ti taj koji je ono uradio. Ne, ti nisi bio tamo.”
Nakon neprijatne pauze, Rebeka progovori nežnim glasom, „Pam, hoću da ukažem da ti
jesi u stanju da oprostiš. Oprostila si mnogo toga. Rekla si da si mi oprostila izlet u
prostituciju.”
„Tu nije bilo žrtava - osim tebe”, Pam brzo uzvrati.
„I”, nastavi Rebeka, „svi smo primetili kako si Džulijusu odmah oprostila njegova
razotkrivanja. Oprostila si mu, a da nisi znala niti pitala da li su neke od njegovih prijateljica
bile povređene tim postupcima.”
Pam umekša ton. „Žena mu je tek bila umrla. Bio je u šoku. Zamisli da izgubiš nekog
koga si voleo od srednje škole. Pustimo ga na miru.”
Boni priskoči. „Oprostila si Stjuartu seksualnu avanturu s poremećenom ženom, pa čak
i Gilu što je toliko dugo krio da je alkoholičar. Mnogo toga si oprostila. Zašto ne i Filipu?”
Pam odmahnu glavom. „Jedno je oprostiti nekom što je povredio nekog drugog - a
sasvim drugo kad si ti žrtva.”
Iako su je ostali slušali saosećajno, nisu odustajali. „Pam”, obrati joj se Rebeka, „ja
opraštam tebi što si pokušala da primoraš Džona da napusti dvoje male dece.”
„I ja”, reče Gil. „Naposletku, oprostiću ti ono što si učinila Toniju. A ti? Da li opraštaš
sebi što si ga iznenadila ’danom za ispovedanje’ i javno ga otkačila? - to je bilo
ponižavajuće.”
„Pred svima sam se izvinila što ga nisam konsultovala oko te ispovesti. Kriva sam zbog
krajnje nepromišljenosti.”
Gil je bio uporan: „Ima tu još nešto: da li opraštaš sebi što si iskoristila Tonija?”
„Iskoristila?” upita Pam. „Ja iskoristila Tonija? O čemu pričaš?”
„Izgleda da je čitava vaša veza predstavljala nešto drugo - i mnogo važnije - njemu
nego tebi. Kao da nisi bila u vezi s Tonijem koliko sa ostalima, možda čak i sa Filipom,
pomoću Tonija.”
„Oh, ona sumanuta Stjuartova ideja - to nikad nisam kupila”, odvrati Pam.
 „Iskorišćen?”, upade Toni. „Misliš da sam bio iskorišćen? Nemam ništa protiv -
raspoložen sam da me tako koriste u svako doba.”
„Ma hajde, Toni”, reče Rebeka, „prekini sa igrama. Prestani da razmišljaš svojom
glavicom.”
„Glavicom?”
„Kurcem!”
Začuvši Tonijev lascivni smeh Rebeka zareža: „Ti, kopile, znao si na šta mislim! Samo si
hteo da čuješ kako izgovaram tu reč. Uozbilji se, nije nam ostalo još mnogo vremena. Ne
možeš da kažeš da na tebe nije uticalo to što ti se desilo s Pam.”
Toni prestade da se smeje: „Pa, kad me je naprasno otkačila bilo je... znaš, kao da me je
odbacila. Ali, i dalje se nadam.”
„Toni”, reče mu Rebeka, „treba još mnogo da radiš na odnosima sa ženama. Prestani da
prosiš - to je ponižavajuće. Ti zapravo kažeš da žene mogu da te koriste kako im padne na
pamet jer od njih želiš samo jedno: da ih tucaš. Tako potcenjuješ sebe - i njih, takođe.”
„Nisam mislila da koristim Tonija”, reče Pam. „Delovalo mi je da je sve obostrano. No,
iskreno rečeno, u tim trenucima nisam mnogo razmišljala. Nekako sam se prepustila
automatskom pilotu.”
„Kao što sam činio i ja, pre mnogo godina. Automatsko pilotiranje”, Filip meko
progovori.
Pam se zapanjila. Nekoliko sekundi je zurila u Filipa, a zatim oborila pogled.
„Imam pitanje za tebe”, reče Filip.
Pošto nije podizala oči, on dodade: „Pitanje za tebe, Pam.”
Uspravila je glavu i pogledala ga. Ostali su se krišom zgledali.
„Pre dvadeset minuta si rekla ’razočaranje akademskim životom.’ A pre nekoliko
nedelja si izjavila da si birajući fakultet ozbiljno razmišljala o filozofiji, čak o tome da se
baviš Šopenhauercm. Ako je tako, onda te pitam: da li sam bio tako užasan učitelj?”
„Nikada nisam rekla da si bio loš učitelj”, odgovori Pam. „Bio si jedan od najboljih koje
sam imala.”
Zaprepašćen, Filip je zurio u nju.
„Reci kako se osećaš, Filipe”, priskočio je Džulijus.
Kad je ovaj odbio da odgovori, Džulijus reče: „Sećaš se svega, svake reči koju je Pam
izgovorila. Mislim da ti ona mnogo znači.”
Filip je i dalje ćutao.
Džulijus se okrenu ka Pam. „Razmišljam o onome što si kazala - da je Filip bio jedan od
najboljih učitelja koje si imala. Ta činjenica je verovatno pojačala tvoje osećanje razočaranja
i izdaje.”
„Svaka čast. Hvala, Džulijuse, uvek si tu.”
Stjuart ponovi njene reči: „Jedan od najboljih učitelja koje si imala! Ovo me apsolutno
ostavlja bez teksta. Obara me što si rekla nešto tako... tako velikodušno - Filipu. To je
ogroman korak.”
„Nemoj da pridaješ tome toliki značaj”, odvrati Pam. „Džulijus je ubo u metu: upravo to
što je bio dobar učitelj učinilo je njegov postupak još strahotnijim.”
 Toni je, primivši k srcu Gilove komentare o vezi sa Pam, sledeću seansu otvorio
obraćajući se direktno njoj. „Nekako mi je... neprijatno, ali nešto prećutkujem. Želim da
kažem da me je to s nama pogodilo više nego što priznajem. Nisam ti ništa loše učinio - ti i
ja smo bili... uh, zajedno... oboje smo hteli seks, a ipak sam ja sada person non grata...”
„Persona non grata”, Filip tiho došapnu.
„Persona non grata”, Toni nastavi, „i osećam da sam kažnjen. Više nismo bliski, a to mi
po svoj prilici nedostaje. Izgleda kao da smo nekada bili prijatelji, onda ljubavnici, a sad je...
kao u vakuumu... ništa... izbegavaš me. I Gil je u pravu: biti otkačen tako javno je dozlaboga
ponižavajuće. U ovom trenutku od tebe ne dobijam ništa - ni tucanje, ni prijateljstvo.”
„Oh, Toni, tako, tako mi je žao. Znam. Pogrešila sam - ja - mi - nije trebalo to da
uradimo. I meni je neprijatno.”
„Kako bi bilo da se vratimo na ono ranije?”
„Vratimo?”
„Da budemo samo prijatelji, to je sve. Da se družimo posle grupe kao i ostali ovde,
izuzev mog ortaka Filipa, koji nam se polako približava.” Nagnu se i prijateljski ga stegnu za
rame. „Znaš ono, pričamo o grupi, ti meni o knjigama, takve stvari.”
„To zvuči zrelo”, odgovori Pam. „I... bilo bi mi prvi put - kad je vezi kraj, obično
napravim čist, žestok raskid.”
Boni priskoči: „Pitam se, Pam, da li se distanciraš od Tonija iz straha da bi prijateljsko
otvaranje protumačio kao poziv na seks.”
„Da, tačno - ima i toga - u značajnoj meri, ume on da se zalepi za nešto.”
„Pa”, reče Gil, „postoji očigledno rešenje: naprosto raščisti stvari. Budi direktna s njim.
Neodređenost pogoršava situaciju. Čuo sam te pre dve nedelje kako ostavljaš mogućnost da
vas dvoje budete zajedno kasnije, kad se grupa završi - da li je to realno ili je zapravo
folirantski način da ublažiš razočaranje? Tako samo mutiš vodu. Toni ostaje da visi.”
„Da, imaš pravo!” uzviknu Toni. „Izjava od pre dve nedelje, da ćemo možda nastaviti
jednom u budućnosti, za mene je bila nešto veliko. Trudim se da stvari održim tako da ta
mogućnost ostane otvorena.”
„I”, reče Džulijus, „na taj način propuštaš priliku da radiš na sebi dok smo ti grupa i ja
još na raspolaganju.”
„Znaš, Toni”, uključi se Rebeka, „tucanje nije najvažnija niti jedina stvar na svetu.”
„Znam, znam, zato danas i pričam o tome. O’ladi malo.”
Nakon kratke pauze, Džulijus progovori: „Dakle, Toni, nastavi da i dalje na ovome
radiš.”
Toni se okrenu ka Pam. „Učinimo ono što je Gil rekao - raščistimo stvari - kao odrasli.
Šta ti hoćeš?”
„Hoću da se vratim tamo gde smo bili ranije. Hoću da mi oprostiš što sam te dovela u
nepriliku izletevši s priznanjem. Drag si čovek i stalo mi je do tebe. Pre neki dan čula sam
kako studenti koriste novi termin, drugarski seks - možda smo to imali, i bilo je zabavno, ali
sada ili ubuduće, to je loša ideja - grupa ima prednost. Hajde da se usredsredimo na naše
probleme.”
„U redu je, što se mene tiče. Ja sam za to.”
„Eto, Toni”, reče Džulijus, „oslobođen si - sad imaš slobodu da pričaš o svim mislima
koje si zadržavao za sebe u poslednje vreme - o sebi, Pam ili grupi.”
 Na preostalim seansama oslobođeni Toni se vratio svojoj instrumentalnoj ulozi u
grupi. Podsticao je Pam da se pozabavi svojim osećanjima prema Filipu. Kada se
potencijalni proboj koji je pratio njenu pohvalu Filipa kao nastavnika nije materijalizovao,
pritisnuo ju je da više poradi na razlozima zbog kojih netrpeljivost prema Filipu održava u
usijanom stanju, dok drugima u grupi može da oprosti.
„Već sam rekla”, Pam je odgovorila, „očito je mnogo lakše oprostiti drugima, na primer
Rebeki, ili Stjuartu, ili Gilu, zato što nisam bila žrtva njihovih prestupa. Moj život se nije
promenio zbog onoga što su oni učinili. Ali, ima još nešto: drugima mogu da oprostim jer su
pokazali kajanje i, povrh svega, jer su se promenili.
Ja sam se promenila. Danas verujem da je moguće oprostiti osobi, ali ne i postupku.
Mislim da bih bila u stanju da oprostim promenjenom Filipu. Ali, on se nije promenio. Pitaš
me zašto mogu da oprostim Džulijusu - pa, pogledaj ga: ne prestaje da daje. I, sigurna sam
da ste to shvatili, daje nam poslednji dar ljubavi: uči nas kako da umremo. Poznavala sam
starog Filipa i mogu da posvedočim da ovde sedi isti čovek kakav je bio tada. Ako se išta
promenilo, to je da je hladniji i arogantniji.”
Pošto je nakratko zaćutala, dodala je: „I ne bi mi smetalo da dobijem izvinjenje od
njega.”
„Filip, nije se promenio?”, upita Toni. „Mislim da vidiš ono što želiš da vidiš. Sve te žene
koje je ranije proganjao - to se promenilo.” Okrenu se ka Filipu. „Nisi o tome baš govorio, ali
drugačije je, zar ne?”
Filip potvrdi glavom. „Vodim znatno drugačiji život - sa ženom nisam bio dvanaest
godina.”
„To ne zoveš promenom?” Toni zapita Pam.
„Ili reformom?” upade Gil.
Pre nego što je Pam uspela da odgovori, Filip se ubaci: „Reforma? Ne, nije tačno. To
nema veze sa idejom reformisanja. Pojasniću: nisam promenio svoj život ili, kako se ovde
kaže, seksualnu zavisnost, zaslugom neke moralne odluke. Promenio sam se jer mi je život
bio agonija - postao je nepodnošljiv.”
„Kako je došlo do tog odlučujućeg koraka? Da li se pojavilo nešto kao slamka spasa?”,
upita Džulijus.
Filip je oklevao razmišljajući da li da odgovori Džulijusu. Zatim je duboko udahnuo i
počeo da govori mehanički, kao navijen ključem: „Jedne noći vozio sam kući nakon duge
orgije sa izuzetno lepom ženom i mislio o tome da, ako sam ikad u životu dobio sve što sam
želeo, to je bilo tada. Bio sam prezasićen. Miris seksualnih sokova u kolima bio je
omamljujući. Svuda se osećao vonj tela, u vazduhu, na mojim rukama, kosi, odeći, dahu. Kao
da sam se upravo okupao u kadi punoj ženske sluzi. A onda sam, na horizontu uma, počeo
da razabiram - želja je zadobijala snagu, spremna da ponovo promoli glavu. To je bio taj
trenutak. Odjednom mi je bilo muka od vlastitog života, i počeo sam da povraćam. I tada mi
je”, okrenuo se ka Džulijusu, „pao na pamet komentar o mom epitafu. I tada sam shvatio da
je Šopenhauer bio u pravu: život je večita patnja, a želja je neutaživa. Točak patnje će se
večno okretati; morao sam da nađem načina da s njega siđem, i u tom trenutku sam svesno
odučio da život oblikujem po Šopenhauerovom uzoru.”
„I funkcionisalo je svih ovih godina?”, upita Džulijus.
„Sve do sada, do ove grupe.”
 „Toliko si bolji sada, Filipe”, reče Boni. „Mnogo si prisutniji, daleko pristupačniji.
Kazaću ti istinu - ono kakav si bio kad si počeo da dolaziš... ne bih mogla da zamislim da te
ja ili bilo ko drugi angažujemo kao terapeuta.”
„Nažalost”, Filip odgovori, „’prisutnost’ ovde znači da moram da delim svačiju nesreću,
što samo dodatno pojačava moju sopstvenu. Kaži mi, kako ’prisutnost’ može biti korisna?
Kad sam bio ’u životu’ bio sam nesrećan. Poslednjih dvanaest godina samo sam njegov
posetilac, posmatrač prolaznih prizora, i” - podiže raširene ruke a onda ih spusti da bi
naglasio ono što govori - „živim u miru. I sad kad me je ova grupa primorala da ponovo
budem ’u životu’ ja sam opet na mukama. Pomenuo sam vam uznemirenost posle seanse od
pre dve nedelje. Nisam uspevao da uspostavim nekadašnju ravnotežu.”
„Čini mi se da postoji pukotina u tvom rezonovanju, Filipe”, reče Stjuart, „i da ima veze
sa izjavom da si bio ’u životu’.”
Boni uskoči, „I ja sam htela to da kažem. Ne mislim da si ikada bio u životu, ne zaista u
životu. Nisi pomenuo nijedan pravi odnos ljubavi. Nisam čula ni reč o muškim prijateljima,
a što se tiče žena, sam kažeš da si bio predator.”
„Da li je to istina, Filipe?”, upita Gil. „Zar uopšte nije bilo nijednog pravog odnosa?”
Filip odmahnu glavom. „Svi sa kojima sam stupao u kontakt naneli su mi bol.”
„Roditelji?”, upita Stjuart.
„Otac je bio distanciran i, mislim, hronično depresivan. Oduzeo je sebi život kad mi je
bilo trinaest godina. Majka je umrla pre nekoliko godina, ali smo poslednje dve decenije bili
otuđeni. Nisam otišao ni na sahranu.”
„Braća? Sestre?”, upita Toni.
Filip ponovo odmahnu glavom. „Jedinac sam.”
„Znaš šta mi pada na pamet?”, ubaci se Toni. „Kad sam bio mali, uglavnom nisam jeo
ono što bi majka skuvala. Uvek bih rekao ’ne sviđa mi se’ a ona bi uzvraćala sa ’Kako znaš
da ti se ne sviđa kad nisi ni probao?’ Tvoj odnos prema životu me podseća na to.”
„Mnogo toga”, odgovori Filip, „može se spoznati pomoću čistog razuma - celokupna
geometrija, na primer. Ili, možemo se samo delimično izložiti nekom bolnom iskustvu i iz
toga zaključiti o celini, ili promišljati, čitati, posmatrati druge.”
„Ali tvoj najbolji ortak, Šopenhauer”, primeti Toni, „zar nisi rekao da je pridavao veliki
značaj slušanju sopstvenog tela, ili oslanjanju na - šta si ono rekao? - na trenutno iskustvo?”
„Neposredno iskustvo.”
„Tačno, neposredno iskustvo. Zar se onda ne bi složio da donosiš veliku odluku na
osnovu drugorazrednih informacija, iz druge ruke - mislim, informacija koje ne
predstavljaju tvoje lično neposredno iskustvo?”
„Slažem se s tim zapažanjem, Toni, ali dosta mi je direktnog iskustva posle one
’ispovedničke’ seanse.”
„Opet se vraćaš na tu seansu, Filipe. Izgleda da je ona značila prekretnicu”, reče
Džulijus. „Možda je vreme da ispričaš šta ti se dogodilo tog dana?”
Kao i obično, Filip je zastao, duboko udahnuo a onda počeo metodički da izlaže šta je
doživljavao po završetku te seanse. Dok je pričao o uznemirenosti i neuspehu da primeni
tehnike za stišavanje uma, postao je vidljivo nervozan. U toku opisa mentalne olupine koja
nije otplovljavala već se ukotvila u njegovom duhu, čelo su mu orosile kapljice znoja. A, dok
je govorio o ponovnom pomaljanju svog brutalnog grabljivog ja, ispod pazuha su mu se, na
bledocrvenoj košulji, pojavile lokve znoja, i sa brade i nosa niz vrat pocurili potočići. U sobi
je zavladala tišina; svi su bili paralisani Filipovom bujicom reči i vode.
Zastao je, ponovo duboko udahnuo, i nastavio: „Misli su izgubile koherentnost, u svest
su mi navirale haotične slike: sećanja koja sam davno potisnuo. Setio sam se nekih detalja iz
dva seksualna susreta s Pam. S neobičnom živošću video sam njeno lice, ne kakvo je sada,
već od pre petnaest godina. Zračilo je, želeo sam da ga držim. I...” Bio je spreman da ništa ne
prećuti, ni svoju sirovu ljubomoru, ni pećinsku težnju da poseduje Pam, čak ni sliku Tonija
sa popajevskim bicepsima, ali ga je obilno znojenje savladalo, bio je natopljen do gole kože.
„Mokar sam, moram da idem.”
Toni je izjurio za njim. Tri ili četiri minuta kasnije vratili su se zajedno, Filip u
Tonijevom duksu San Francisco Giants, a Toni svučen u usku crnu majicu.
Filip nije pogledao ni u koga, već se samo svalio u stolicu, vidno iscrpljen.
„Vratih ga u život”, reče Toni.
„Da nisam udata”, progovori Rebeka, „zaljubila bih se u obojicu zbog ovoga što ste
maločas uradili.”
„Ja sam na raspolaganju”, uzvrati Toni.
„Nemam komentar”, na to će Filip. „Toliko od mene za danas - isceđen sam.”
„Isceđen? Bogami, prva šala od tebe, Filipe. Sviđa mi se”, zaključi Rebeka.
I mada neki ne mogu da olabave
vlastite lance, ipak mogu da oslobode
svoje prijatelje.

39

Slava, napokon

Šopenhauer je malo toga toliko ocrnio kao žudnju za slavom. A ipak, koliko je samo za
njom žudeo!
Slava ima važnu ulogu u njegovom poslednjem delu, Parerga i paralipomena,
dvotomnoj kompilaciji uzgrednih zapažanja, eseja, aforizama, dovršenoj 1851, devet godina
pre njegove smrti. Sa dubokim osećanjem ispunjenja i olakšanja, završivši knjigu izjavio je:
„Obrisaću pero i reći: ’ostatak je tišina’.”
No, bilo je teško naći izdavača: nijedan od prethodnih nije želeo da ima posla sa
Šopenhauerom, jer su izgubili suviše novca na druge njegove knjige koje nisu čitane. Čak i
opus magnum, Svet kao volja i predstava, prodat je u samo nekoliko primeraka i ispraćen
jednim jedinim bezbojnim prikazom. Napokon, 1853, jedan od lojalnih „jevanđelista”
ubedio je nekog berlinskog knjižara da se Parerga i paralipomena štampa u 750 primeraka,
od kojih je Šopenhauer dobio deset, ali ne i tantijeme.
Prvi tom knjige sadrži efektan triplet eseja na temu kako steći i zadržati osećanje lične
vrednosti. Prvi esej, „Šta je čovek”, opisuje način na koji kreativno mišljenje rezultira
osećanjem unutrašnjeg bogatstva. Ovakav prilaz obezbeđuje nam samopoštovanje i
omogućava da prevaziđemo temeljnu prazninu i dosadu života, zbog kojih se neprestano
posvećujemo seksualnim osvajanjima, putovanjima i igrama na sreću.
Drugi esej, „Šta čovek ima”, secira jednu od glavnih tehnika za kompenzovanje
unutrašnjeg siromaštva: beskonačno gomilanje poseda, što na kraju dovodi do toga da
postanemo posed svojih poseda.
U trećem eseju, „Šta čovek predstavlja”, najjasnije su izraženi njegovi pogledi na slavu.
Samouvažavanje ili unutrašnja vrednost čine suštinski produkt, dok je slava nešto
sekundarno, puka senka vrednosti. „Ne slava, već ono čime je merimo predstavlja pravu
vrednost... najveća čovekova sreća nije da potomstvo zna nešto o njemu, već da on sam
razvije misli koje zaslužuju pažnju i očuvanje kroz vekove.” Samopoštovanje zasnovano na
unutrašnjoj vrednosti vodi ličnoj autonomiji koja nam se ne može oduzeti jer je u našoj
moći, dok slava to nikada nije.
 Znao je da nije lako odstraniti želju za slavom; to je uporedio sa „vađenjem nekog
tvrdog bolnog trna iz vlastitog mesa” i slagao se sa Tacitom, koji je napisao: „Žeđ za slavom
je ono poslednje što mudar čovek uspeva da odbaci.” On sam nije bio kadar da to učini.
Spisi su mu natopljeni gorčinom zbog odsustva uspeha. Redovno je u novinama i
časopisima tražio bilo kakav pomen sebe i svog rada. Kad god je bio na putu, taj zadatak je
poveravao Juliusu Frauenštetu, svom najvernijem jevanđelisti. I mada nije prestajao da se
ljuti što je ignorisan, na kraju se pomirio s tim da za života slavu neće upoznati. U kasnijim
uvodnim rečima za svoje knjige eksplicitno se obraćao budućim generacijama koje će ga
otkriti.
A onda se desilo nezamislivo - Parerga i paralipomena, upravo knjiga u kojoj je opisao
ludost jurenja za slavom, učinila ga je poznatim. U tom poslednjem delu umekšao je svoj
pesimizam, zaustavio bujicu jadikovki i ponudio mudre savete kako živeti. Iako nikada nije
napustio uverenje da život ne predstavlja drugo do „buđavu opnu na površini zemlje” i
„beskorisnu remetilačku epizodu u blaženom počinku ništavila”, ovde se opredelio za
pragmatičniji pristup. Izjavio je da nemamo izbora do da budemo osuđeni na postojanje, pa
otuda moramo nastojati da živimo sa što manje bola. (Na sreću je uvek gledao kao na
negativno stanje - odsustvo patnje - i cenio Aristotelovu maksimu „Razboriti teže ne
zadovoljstvu, već življenju bez bola”.)
Saglasno ovome, Parerga i paralipomena nudi lekcije o tome kako misliti nezavisno,
kako zadržati skepsu i racionalnost, kako zaobići utešiteljske natprirodne sedative, kako
imati dobro mišljenje o sebi, ne unositi se previše i izbeći vezivanje za ono što se može
izgubiti. Iako „svako mora da igra u velikoj lutkarskoj predstavi života i da oseti žice koje ga
pokreću”, postoji ipak uteha u zadržavanju uzvišene perspektive filozofa, iz koje, sa aspekta
večnosti, ništa nije uistinu važno - sve prolazi.
Parerga i paralipomena uvodi jedan novi ton. Iako je i dalje naglašena tragična i
žalobna patnja egzistencije, dodata je dimenzija povezivanja - to da smo neumitno povezani
jedni s drugima u zajedništvu naše patnje. U jednom upečatljivom pasažu, veliki mizantrop
izlaže mekši, popustljiviji stav o dvonošcima:

Zaista bi pravo obraćanje među ljudima, umesto sa „gospodine” trebalo da bude... moj
sapatniče. Koliko god čudno zvučalo, to je u skladu sa činjenicama, baca najispravnije svetlo
na drugog čoveka, podseća nas na ono najvažnije - toleranciju, strpljenje, trpeljivost, i
ljubav prema bližnjima, koji su svima potrebni i koje, prema tome, svako od nas duguje
drugima.

Nekoliko rečenica kasnije, navodi misao koja može dobro da posluži kao uvodni pasus
u neki savremeni udžbenik psihoterapije.

Treba da smo popustljivi prema svakoj ljudskoj gluposti, slabosti i poroku, imajući na
umu da su pred nama sopstvene slabosti, gluposti i poroci. Jer, to su samo neuspesi ljudske
vrste kojoj i mi pripadamo, prema tome, skriveni su i u nama. Ne treba prezirati druge zbog
poroka samo zato što kod nas nisu vidljivi u određenom trenutku.
 Parerga i paralipomena je postigla veliki uspeh, generišući nekoliko kompilacija
izabranih odeljaka koji su separatno objavljeni pod popularnijim nazivima (Aforizmi o
praktičnoj mudrosti, Saveti i maksime, Mudrost života, Šopenhauerove misli o životu,
Umetnost pisanja, Religija: jedan dijalog). Šopenhauerove reči ubrzo su se našle na usnama
čitave učene nemačke publike. Čak u susednoj Danskoj, Kjerkegor je u svom dnevniku
1854. zapisao da su „svi književni brbljivci, novinari i autorčići počeli da se bave Š.”
Napokon su se u štampi pojavile pohvale. Velika Britanija, umalo Arturova domovina,
prva ga je počastvovala senzacionalnim prikazom celokupnog njegovog dela (pod nazivom
„Ikonoklazma u nemačkoj filozofiji”) u prestižnoj Vestminsterskoj reviji. Nedugo zatim, taj
prikaz je preveden i bio veoma čitan u Nemačkoj. Slični tekstovi ubrzo su se pojavili u
Francuskoj i Italiji, a Šopenhauerov život se dramatično promenio.
Radoznali posetioci su pohrlili u Englischer Hof ne bi li videli filozofa dok ruča. Rihard
Vagner mu je poslao originalni libreto Nibelunškog prstena sa posvetom. Njegov rad je
postao predmet univerzitetskih predavanja, učena društva nudila su mu članstvo, poštom
su stizala pisma hvale, u knjižarama su se ponovo pojavile prethodne knjige, sugrađani su
ga pozdravljali dok je šetao, a u prodavnicama kućnih ljubimaca bila je velika potražnja za
pudlama sličnim Šopenhauerovoj.
Njegovo ushićenje i oduševljenje bejahu veoma očiti. Napisao je, „Ako se mačka
pomazi, ona prede; isto tako, neizbežno, kada je čovek pohvaljen, slatki zanos i oduševljenje
reflektuju se na njegovom licu”, i izrazio nadu da će „jutarnje sunce moje slave pozlatiti
svojim prvim zracima veče mog života i raspršiti njegovu tamu.” Kada je slavna vajarka
Elizabet Nej došla na četiri nedelje u Frankfurt da načini njegovu bistu, Artur se pohvalio:
„Po čitav dan kod mene radi. Kad dođem kući, zajedno pijemo kafu, zajedno sedimo na sofi,
i ja se osećam kao da sam u braku.”
Još od svog najboljeg perioda - one dve godine koje je kao dete proveo u Avru sa
porodicom Blesimar - Artur nije sa toliko nežnosti i zadovoljstva govorio o domaćem
životu.
Na kraju života, nijedan čovek,
ako je iskren i pri sebi, ne bi poželeo da ga
ponovo proživi. Radije bi izabrao da
uopšte ne egzistira.

40

Jedan za drugim, članovi grupe su na pretposlednju seansu ulazili sa suprotstavljenim

osećanjima: neki s tugom zbog kraja koji se bližio, neki razmišljajući o onome što je ostalo
neurađeno, neki su posmatrali Džulijusovo lice kao da su hteli da ga utisnu u sećanje, a svi
su bili jako radoznali kakav će biti Pamin odgovor na Filipova priznanja od prošlog puta.
Ali, umesto da im udovolji, Pam je iz tašne izvadila list papira, polako ga razvila i
glasno pročitala:

Tesar ne dođe kod mene da bi rekao, „Slušaj šta imam da kažem o umetnosti stolarije.”
On napravi ugovor za gradnju kuće i sagradi je... Uradi i ti istu stvar: jedi kao čovek; pij kao
čovek... oženi se, imaj decu, uzmi učešća u građanskom životu, nauči kako da se nosiš sa
uvredama i toleriši druge ljude.

Zatim, okrenuvši se ka Filipu, reče: „Napisao... pogodi ko?” Filip slegnu ramenima.
„Tvoj čovek, Epiktet. Zato sam ovo i donela. Znam da ga poštuješ - Džulijusu si dao
jednu od njegovih priča. A zašto ga citiram? Prosto se nadovezujem na ono što su Toni i
Stjuart i drugi otvorili prošle nedelje, da nikada nisi bio ’u životu’. Mislim da selektivno
biraš i uzimaš razne pasuse iz filozofije kako bi podržao svoju poziciju i...”
Gil upade: „Pam, ovo nam je pretposlednja seansa. Ako će da usledi još jedna od tirada
protiv Filipa, ja lično za to nemam vremena. Učini ono što si meni savetovala, vrati se u
stvarnost i pričaj o svojim osećanjima. Mora da si imala jake reakcije na Filipove reči od
prošle nedelje.”
„Ne, ne, saslušaj me”, Pam brzo odgovori, „ovo nije ’protiv Filipa’. Moji motivi su
drugačiji. Gvožđe se hladi. Pokušavam da kažem nešto što će Filipu pomoći. Mislim da je
svoje izbegavanje života samo pojačao selektivno sakupljajući podršku od filozofa. Uzima
od Epikteta ono što mu treba, a previđa ga kad mu ne odgovora.”
„To je dobar uvid, Pam”, reče Rebeka. „Ukazala si na nešto važno. Znaš, u antikvarnici
sam kupila primerak knjižice koja se zove Mudrost Šopenhauera i prelistavala je nekoliko
poslednjih noći. Ima tu svega i svačega: nešto je divno, nešto grozno. Juče sam pročitala
odlomak koji me je oborio s nogu. Kaže da ako odemo na bilo koje groblje, pokucamo na
spomenike i upitamo duhove koji tamo borave da li bi želeli da ponovo žive, svi bi odlučno
odbili.” Obrati se Filipu. „Da li veruješ u to?” Ne čekajući njegov odgovor, nastavi, „Ja,
recimo, ne verujem. On ne govori u moje ime. Htela bih da to proverim. Da glasamo?”
„Ja bih izabrao da opet živim. Život je kurva, ali ima i čari”, reče Toni. Grupom se raširi
horsko: „i ja”. „Oklevam samo iz jednog razloga”, objasni Džulijus. „Zbog pomisli da još
jednom preživljavam bol zbog ženine smrti; no čak i s tim, rekao bih da. Volim da budem
živ.” Jedino je Filip ćutao.
„Zao mi je”, reče on, „ali ja se slažem sa Šopenhauerom. Život je patnja od početka do
kraja. Bilo bi bolje kad života, bilo kog života, ne bi bilo.”
„Da ga nema za koga?”, upita Pam. „Za Šopenhauera, misliš? Ne za ljude u ovoj sobi.”
„Teško da je Šopenhauer usamljen u svom stavu. Uzmimo milione budista. Seti se da je
prva od Budine četiri plemenite istine ta da je život patnja.”
„Da li je to ozbiljan odgovor, Filipe? Šta se s tobom desilo? Kad sam bila student
briljantno si predavao modele filozofske argumentacije. Koja je ovo vrsta argumenta?
Proklamovana istina? Istina pozivanjem na autoritet? To važi za religiju, a ti svakako slediš
Šopenhauerov ateizam. I zar nikad nisi pomislio da je Šopenhauer bio hronično depresivan,
a Buda živeo na mestu i u vreme kad je ljudska patnja - epidemije, glad - bila nekontrolisana
i život za mnoge bio stvarno samo čista patnja? Zar nisi pomislio...”
„A kakva je pa to vrsta filozofskog argumenta?”, odvrati Filip. „Svaki poluobrazovan
brucoš zna razliku između geneze i valjanosti.”
„Čekaj, čekaj”, umeša se Džulijus. „Zastanimo za trenutak i proverimo gde smo.”
Pogledao je ostale. „Kako se vi osećate poslednjih nekoliko minuta?”
„Ovo je dobro”, reče Toni. „Stvarno se boksuju. Ali u mekim rukavicama.”
„Tačno, bolje nego nemo sevanje i skriveno streljanje pogledima”, dodade Gil.
„Da, i meni se ovo mnogo više svidelo”, složi se Boni. „Između Pam i Filipa lete varnice,
ali sada hladnije.”
„I meni”, reče Stjuart, „sve do poslednjih minut-dva.”
„Stjuarte”, obrati mu se Džulijus, „još na prvoj seansi rekao si kako te žena optužuje da
govoriš telegrafski.”
„Da, danas si škrt na rečima. Ništa te neće koštati da dodaš još koju”, reče Boni.
„Tačno. Možda se vraćam na staro zato... znate, zato što je ovo pretposlednji susret. Ne
mogu da budem siguran - ne osećam tugu; kao i obično, moram da izvedem zaključak o
tome kako se osećam. Ali ima nešto što znam, Džulijuse. Volim kad brineš o meni,
uključuješ me, baviš se mojim problemima. Kako ovo zvuči?”
„Odlično, i nastaviću da to radim. Rekao si da ti se svidelo kako su Pam i Filip
komunicirali do pre minut-dva. Šta je s tim poslednjim minutima?”
„U početku je izgledalo dobronamerno - kao porodična prepirka. Ali poslednji Filipov
komentar - imao je zloban prizvuk. Mislim na komentar koji počinje sa ’Svaki
poluobrazovan brucoš.’ To mi se nije dopalo, Filipe. Bilo je to spuštanje. Da si se meni tako
obratio, uvredio bih se. I uplašio - nisam čak siguran ni šta je to filozofski argument.”
„Slažem se sa Stjuartom”, dodade Rebeka. „Reci mi, Filipe, šta si ti osećao? Da li si hteo
da uvrediš Pam?”
 „Da je uvredim? Ne, nipošto. To je poslednje što bih želeo”, odgovori Filip. „Osećao sam
se... uh... rasterećeno ili oslobođeno - nisam siguran koja je prava reč - kad je rekla da gvožđe
više nije usijano. Da vidim, šta još? Znao sam da je jedan od motiva donošenja Epiktetovog
citata bio da me satera u zamku i porazi. To je bilo očigledno. Ali zapamtio sam šta mi je
Džulijus rekao kad sam mu ja doneo onu priču - da mu je drago, jer u tom postupku ima
truda i brige.”
„Evo, ja ću biti Džulijus”, reče Toni. „Ja to razumem ovako: nameravao si da uradiš
jedno, ali su tvoje reči proizvele nešto potpuno drugo.”
Filip je delovao zbunjeno.
„Mislim”, objasni Toni, „rekao si da je vređanje Pam bilo poslednje na svetu što bi
uradio. A upravo si to uradio, zar ne?”
Filip, oklevajući potvrdi glavom.
„Prema tome”, Toni produži, kao neki advokat koji trijumfuje u unakrsnom ispitivanju,
„treba da uskladiš namere i ponašanje. Oni treba da budu kongruentni - da li je to prava
reč?” Pogleda u Džulijusa koji klimnu glavom. „i zbog toga ti je terapija potrebna. Terapija
se i bavi kongruentnošću.”
„Dobro obrazloženo”, reče Filip. „Nemam kontraargument. U pravu si. Zato mi je
potrebna terapija.”
„Šta?” Toni nije verovao sopstvenim ušima. Bacio je pogled ka Džulijusu, koji mu
odobravajuće klimnu glavom.
„Hvatajte me, onesvestiću se”, reče Rebeka i opruži se u stolici.
„I ja”, začu se eho Boninog i Gilovog glasa, koji se takođe zavališe u stolice.
Filip je posmatrao kako pola grupe leži u glumljenoj nesvestici i po prvi put otkako im
se pridružio, nasmeši se.
Ovu grupnu šalu je završio vraćanjem na temu svog ličnog pristupa terapiji. „Rebekin
komentar Šopenhauerove izjave o nadgrobnim spomenicima implicira da moj ili bilo koji
pristup baziran na njegovom mišljenju nije valjan. Ne zaboravite da sam se godinama borio
sa ozbiljnom nevoljom koju ni Džulijus nije uspeo da izleči, a isceljen sam tek kad sam
krenuo Šopenhauerovim putem.”
Džulijus je odmah podržao Filipa. „Ne poričem da si uradio dobar posao. Većina
terapeuta danas bi rekla kako je nemoguće da osoba sama pobedi jaku seksualnu zavisnost.
Savremeno lečenje podrazumeva dugotrajan rad - naime, dugogodišnji - u okviru
strukturisanog programa lečenja koji se sastoji od individualne terapije i grupnih seansi,
nekoliko u nedelji, često po principu dvanaest koraka. U ono vreme takav program lečenja
nije postojao, a iskreno sumnjam da bi ga ti smatrao prihvatljivim.”
„Tako da”, nastavi Džulijus, „želim zvanično da izjavim kako je tvoj podvig izuzetan:
tehnike kojima si kontrolisao porive za bežanjem su funkcionisale - bolje nego bilo šta što
sam ja ponudio, iako sam se trudio da dam najbolje.”
„Nikada nisam ni mislio drugačije”, reče Filip.
„Ali, evo jednog pitanja: postoji li mogućnost da su tvoje metode sada superanualne?”
„Super... šta?”, upita Toni.
„Superanualne”, prošaputa Filip, koji je sedeo do Tonija - „super, latinski preko, plus
annus, godina - drugim rečima, prevaziđene, zastarele.”
Toni klimnu glavom u znak zahvalnosti.
 „Pre nekoliko dana”, Džulijus nastavi, „kad sam razmišljao kako ovo da ti saopštim,
pojavila mi se jedna mentalna slika. Zamisli drevni grad oko kog je izgrađen visok bedem
radi zaštite od divljih bujica obližnje reke. Vekovima kasnije, iako je reka odavno presušila,
grad i dalje ulaže ogromna sredstva u održavanje tih bedema.”
„Hoćeš da kažeš”, ubaci se Toni, „da se i dalje primenjuje isto rešenje iako je problem
nestao - kao kad nosiš flaster, a posekotina je odavno zarasla.”
„Upravo tako”, reče Džulijus. „Možda je flaster bolja metafora - pogađa suštinu.”
„Ne slažem se”, Filip se obrati Džulijusu i Toniju, „da je moja rana zalečena ili da
kontrolisanje više nije potrebno. Pogledajte, dovoljan dokaz je to do koje mere mi je
neprijatno u ovoj grupi.”
„To nije dobro merilo”, uzvrati Džulijus. „Imao si malo iskustava sa intimnošću, sa
direktnim izražavanjem osećanja, sa primanjem feedbacka i samootkrivanjem. Za tebe je
sve ovo novo; godinama si bio povučen, a ja sam te bacio u grupu visoke voltaže. Naravno
da je to neprijatno. No, ja zapravo mislim na manifestni problem, seksualnu kompulziju - to
je verovatno nestalo. Stariji si, prošao si mnogo toga, moguće je da si ušao u zonu kad
žlezde miruju. Fino mesto, dobra klima, sunčano. Ja tu boravim već odavno.”
„Ja bih rekao”, uključi se Toni, „da te je Šopenhauer izlečio, ali sada te treba spasavati
od njegovog lečenja.”
Filip je zaustio da odgovori, a onda odustao i razmislio o Tonijevoj rečenici.
„Još nešto”, dodade Džulijus, „kad pomisliš na stres u grupi, ne zaboravi ogroman bol i
krivicu sa kojima si se suočio zbog slučajnog susreta sa osobom iz svoje prošlosti.”
„Od Filipa nisam čula ništa o krivici”, reče Pam.
Filip odmah odgovori, gledajući u nju. „Da sam znao tada ono što znam sada o tome
kako si godinama patila, nikada ne bih onako postupio. Kao što sam već rekao, imala si
nesreću da mi se nađeš na putu. Osoba koja sam onda bio nije mislila na posledice.
Automatski pilot - ta osoba je bila na automatskom pilotu.”
Pam klimnu glavom i uhvati njegov pogled. Filip svoj zadrža za trenutak, a onda
ponovo usmeri pažnju na Džulijusa. „Shvatio sam tvoju poentu o jačini interpersonalnog
stresa u ovoj grupi, ali tvrdim da je to samo deo kompletne slike. I ovde se naše bazične
orijentacije ne podudaraju. Prihvatam da postoji stres u odnosima s drugim bićima, a
možda i nagrada - tu ti dajem za pravo mada sam to nikada nisam spoznao. Ipak, ubeđen
sam da su u samoj suštini stanja egzistencije tragedija i patnja. Dajte mi samo dva minuta
da citiram Šopenhauera.”
Ne sačekavši odgovor, pogleda uprtog naviše, poče da recituje:

Kao prvo, čovek nikada nije srećan, već čitav život provodi težeći ka nečemu za šta
smatra da će ga usrećiti; retko dostiže svoj cilj, a kada to učini, samo je razočaran: na kraju
se uglavnom nasuče, i u luku vraća bez jarbola i konopaca. I onda je svejedno da li je bio
srećan ili jadan; jer njegov život nikada nije bio ništa više od sadašnjeg trenutka, koji uvek
iščezava, a sada je i to gotovo.

Nakon duže tišine, Rebeka reče, „Podišli su me žmarci.”

„Znam na šta misliš”, dodade Boni.
 „Zvučaću možda kao uštogljeni profesor engleskog”, reče Pam, obraćajući se svima, „ali
vas opominjem da ne budete zavedeni retorikom. Ovaj citat ne dodaje ništa suštinsko
onome što Filip sve vreme govori, samo što to izražava mnogo ubedljivije. Šopenhauer je
bio briljantan stilista i pisao je najbolju prozu među filozofima. Izuzev Ničea, naravno - niko
nije pisao bolje od Ničea.”
„Filipe, hteo bih da reagujem na tvoj komentar o našim temeljnim orijentacijama”, reče
Džulijus. „Ne verujem da smo toliko različiti kao što misliš. Nije da se ne slažem sa većinom
onoga što ti i Šopenhauer kažete o tragediji ljudskog postojanja. Putevi nam se razilaze kad
se okrenemo pitanju šta raditi povodom toga. Kako živeti? Kako se suočiti sa vlastitom
smrtnošću? Kako postojati sa saznanjem da smo samo forme života, bačene u ravnodušni
univerzum bez unapred date svrhe.”
„Jasno ti je”, Džulijus nastavi, „da iako me filozofija zanima više nego većinu terapeuta,
tu nisam ekspert. Ipak, znam za neke druge oštroumne mislioce koji ne beže od ovih sirovih
životnih činjenica a stigli su do potpuno drugačijih rešenja od Šopenhauera. Tu naročito
mislim na Kamija, Sartra i Ničea, koji svi zagovaraju životni angažman pre nego
šopenhauerovsku rezignaciju. Od njih najbolje poznajem Ničea. Znaš, kad sam prvi put čuo
svoju dijagnozu i upao u stanje panike, otvorio sam knjigu Tako je govorio Zaratustra i ona
me je umirila i inspirisala - naročito komentarom koji slavi život: naime, živeti tako da
možemo reći ’da’ ukoliko nam se pruži prilika da večno iznova živimo na potpuno isti
način.”
„Kako ti je to donelo olakšanje?”, upita Filip.
„Sagledao sam život i osetio da sam ga živeo ispravno - nisam ni zbog čega žalio iznutra
iako, naravno, mrzim spoljašnje događaje koji su mi oduzeli ženu. Pomoglo mi je da
odlučim kako da proživim dane koji su mi preostali: da i dalje radim upravo ono što mi je
uvek donosilo zadovoljstvo i smisao.”
„Nisam znala to o tebi i Ničeu, Džulijuse”, reče Pam. „Osećam da si mi sad još bliži, zbog
Zaratustre koji, iako melodramatičan, ostaje jedan od mojih apsolutnih favorita među
knjigama. Reći ću ti svoj omiljeni citat odatle. To je kad on kaže ’Zar je to bio život? Dobro,
onda, još jednom!’ Volim ljude koji prigrle život i distanciraju se od onih koji ga se klone -
ovde mislim na Viđaja iz Indije. Prvi oglas koji bih dala u rubrici ’lično’ sadržavao bi ovaj
Ničeov i onaj Šopenhauerov nadgrobni citat, jedan pored drugog, i tražila da zainteresovani
biraju između njih. To bi odvojilo žito od kukolja.”
„Ima još jedna misao koju hoću da podelim s vama.” Okrenu se ka Filipu. „Valjda je
jasno da sam posle prethodne seanse mnogo razmišljala o tebi. Držim kurs iz biografija i,
pripremajući se prošle nedelje, naletela sam na jedan predivan pasus u biografiji Martina
Lutera koju je napisao Erik Erikson. Glasi otprilike ovako: ’Luter je sopstvenu neurozu
uzdigao na nivo univerzalnog pacijenta, a onda pokušao da reši na svetskom nivou ono što
nije bio u stanju da reši na ličnom planu!’ Čini mi se da je Šopenhauer, kao i Luter, ozbiljno
upao u ovu grešku, a da ga ti slediš.”
„Možda je”, Filip odgovori pomirljivim tonom, „neuroza socijalni konstrukt i možda su
nam potrebne različite vrste terapije i različite vrste filozofije za različite temperamente -
jedan pristup za one koje ispunjava blizina s drugima, a drugi za one koji biraju život duha.
Uzmimo, na primer, ogroman broj ljudi koje privlače budistički centri za meditaciju.”
„Ovo me je podsetilo na nešto što sam želela da ti kažem, Filipe”, reče Boni. „Mislim da
u tvom viđenju budizma nešto nedostaje. Ja sam bila u budističkim centrima gde je fokus
usmeren napolje - na ljubaznost i povezivanje - a ne na samoću. Dobar budista može biti
aktivan, biti u svetu, čak politički angažovan - sve zarad ljubavi prema drugima.”
„Postaje jasnije”, nadovezao se Džulijus, „da se tvoja greška selektivnosti tiče odnosa
među ljudima. Evo još jednog primera: citirao si stavove nekoliko filozofa o smrti i samoći,
ali nikada nisi govorio šta su ti isti filozofi - ovde mislim na grčke - rekli o radosti philiae,
prijateljstva. Sećam se kako mi je jedan od mojih supervizora citirao pasus iz Epikura koji
kaže da je prijateljstvo najvažniji sastojak srećnog života i da obedovati bez bliskog
prijatelja znači živeti životom lava ili vuka. A Aristotelova definicija prijatelja - nekog ko
podstiče ono bolje i zdravije u drugom - blizu je moje zamisli o idealnom terapeutu.”
„Filipe”, upita ga, „kako se osećaš danas? Da li smo te preopteretili?”
„U iskušenju sam da se branim tako što ću istaći da se nijedan od velikih filozofa nije
ženio, osim Montenja koji je bio toliko nezainteresovan za svoju porodicu da nije bio
siguran ni koliko dece ima. Ali, pošto nam je ostao još samo jedan susret, čemu to? Teško je
biti konstruktivan slušalac kad je napadnuta čitava moja orijentacija, sve što planiram da
radim kao terapeut.”
„Po mom mišljenju, to nije istina. Ima mnogo toga što možeš da daš, što jesi dao ovde
prisutnima. Da li je to tačno?” Džulijus pogleda naokolo.
Nakon energičnih klimanja glavom u znak podrške Filipu, on nastavi: „Ali ako hoćeš da
budeš terapeut, moraš da uđeš u svet ljudi. Podsetiću te da će mnogima, kladim se da će to
biti većina, od onih koji će te konsultovati trebati pomoć u interpersonalnim odnosima, i
ako hoćeš da živiš od terapije moraš da postaneš ekspert u toj oblasti - nema druge.
Pogledaj samo ovu grupu: svi su došli zbog konfliktnih odnosa. Pam zbog problema sa
muškarcima, partnerima, Rebeka zbog načina na koji je njen izgled uticao na njene odnose,
Toni zbog uzajamno destruktivne veze sa Lizi i čestih tuča s muškarcima, i tako dalje.”
Zastao je, zatim odlučio da pomene sve članove. „Gil je došao zbog sukoba u braku,
Stjuart jer mu je žena zapretila da će ga ostaviti, Boni zbog usamljenosti i problema s
ćerkom i bivšim mužem. Vidiš na šta mislim, odnosi se ne mogu ignorisati. I ne zaboravi,
upravo je to bio razlog što sam insistirao da uđeš u grupu pre nego što počnem da te
superviziram.”
„Možda za mene nema nade. Lista mojih odnosa, prošlih i sadašnjih, prazna je. Nemam
ih s porodicom, ni sa prijateljima, ni s ljubavnicama. Cenim svoju samoću, ali mislim da
biste bili šokirani dokle ona ide.”
„Više puta posle seanse”, reče Toni, „pitao sam te da li bi hteo da zajedno nešto
prezalogajimo. Uvek si odbijao, a ja sam mislio da je to zbog drugih planova.”
„Nisam obedovao u društvu dvanaest godina. Možda poneki sendvič na brzinu u vreme
ručka, ali ne pravi obrok. U pravu si, Džulijuse, pretpostavljam da bi Epikur rekao da živim
život vuka. Pre nekoliko nedelja, posle one seanse kad sam se veoma uznemirio, nametnuo
mi se uvid da u zdanju misli koje sam sagradio za svoj život nema grejanja. Ova grupa je
topla. Ova soba je topla, a mesta gde ja boravim su arktički hladna. A što se ljubavi tiče, to
mi je nešto potpuno strano.”
„Sve te žene, stotine njih, koje si pominjao”, nastavio je Toni, „tu je moralo biti neke
ljubavi. Mora da si je osetio. Neke su te sigurno volele.”
„To je bilo davno. Ako je ijedna imala ljubavi za mene, gledao sam da je izbegavam. A
ako su i osećale ljubav, to nije bila ljubav prema meni, stvarnom meni - to je bila ljubav
prema mom aktu, mojoj tehnici.”
 „Šta si stvarno ti?”, upita Džulijus.
Filipov glas je postao smrtno ozbiljan. „Sećaš li se čime sam se bavio kad smo se prvi
put sreli? Bio sam istrebljivač - dovitljivi hemičar koji je smišljao kako da ubija insekte ili ih
učini neplodnim pomoću njihovih sopstvenih hormona. Šta kažete na ovu ironiju? Ubica sa
hormonskim pištoljem.”
„To si stvarno ti?” Džulijus je bio uporan.
Filip ga pogleda pravo u oči. „Monstrum. Predator. Usamljenik. Ubica insekata.” Navrle
su mu suze. „Pun slepog gneva. Nedodirljiv. Niko ko me zna nije me voleo. Nikad. Niko ne bi
mogao da me voli.”
Iznenada, Pam ustade i krenu ka njemu. Dade znak Toniju da sa njom zameni mesto, i
sedajući pored Filipa uze ga za ruku i izgovori nežnim glasom: „Ja sam te mogla voleti,
Filipe. Bio si najlepši, najdivniji čovek kog sam srela. Zvala sam te i pisala još nedeljama
nakon što si odbio da se dalje viđamo. Mogla sam da te volim, ali ti si zagadio...”
„Ššš.” Džulijus ispruži ruku i dotaknu Pam po ramenu da bi je utišao. „Ne, Pam, ne idi
tamo. Ostani kod ovog prvog dela, reci to ponovo.”
„Mogla sam te voleti.”
„I ti si bio...”, podstače je Džulijus.
„I ti si bio najlepši čovek kog sam srela.”
„Još jednom”, šapnu joj Džulijus.
Dok je i dalje držala Filipovu ruku i gledala kako mu suze slobodno teku, ponovila je:
„Mogla sam te voleti, Filipe. Bio si najlepši čovek...”
Na ovo Filip, pokrivši lice rukama, ustade i izjuri iz sobe.
Toni se odmah uputi ka vratima. „Ovo je za mene.”
Džulijus, koji je takođe ustao, zadrža ga i promrmlja. „Ne, Toni, za mene je.” Izađe i
ugleda Filipa u dnu hodnika, okrenutog ka zidu, kako jeca glave spuštene na podlaktice.
Obgrli mu ramena i reče: „Dobro je pustiti da sve to izađe, ali moramo da se vratimo.”
Filip, zajecavši još glasnije i boreći se da povrati dah, energično odmahnu glavom.
„Moraš da se vratiš, momče. Zbog ovoga si došao, upravo zbog ovog trenutka, ne smeš
da ga propustiš. Danas si dobro radio - upravo onako kako moraš da radiš da bi postao
terapeut. Ostalo je još nekoliko minuta do kraja seanse. Treba samo da se vratiš sa mnom i
sedneš među ostale. Ja ću paziti na tebe.”
Filip se okrenu i nakratko, tek za tren, spusti ruku preko Džulijusove, zatim se uspravi i
krenu zajedno s njim nazad u sobu. Kad je seo, Pam mu dodirnu ruku u znak ohrabrenja, a
Gil, koji je sedeo s druge strane, potapša ga po ramenu.
„Kako si ti, Džulijuse?” upita Boni. „Deluješ umorno.”
„U glavi mi je čudesno, sve ovo me je ponelo, tako se divim onome što ova grupa radi -
srećan sam što sam njen deo. Fizički, da, moram priznati da sam slab i iscrpljen. Ali ostalo
mi je više nego dovoljno životnog soka za našu završnu seansu sledeće nedelje.”
„Džulijuse”, upita ga Boni, „da li je u redu ako donesemo slavljeničku tortu na poslednji
susret?”
„Apsolutno, donesite bilo koju tortu od šargarepe po svom izboru.”

Ali do formalne oproštajne seanse nije došlo. Sledećeg dana Džulijus je iznenada dobio
žestoku glavobolju. Nakon nekoliko sati pao je u komu i umro tri dana kasnije. U uobičajeno
vreme u ponedeljak popodne članovi grupe su se sastali u kafeu i u nemom bolu zajedno
pojeli tortu od šargarepe.
Mogu podneti pomisao da će moje
telo vrlo brzo izjesti crvi, ali se sav
naježim na ideju da će mi filozofiju grickati
profesori filozofije.

41

Smrt dolazi Arturu Šopenhaueru

Šopenhauer se sa umiranjem suočio onako kako se suočavao sa svim stvarima tokom

života - ekstremno lucidno. Nijednom ne trepnuvši dok je gledao smrti u oči, nijednom ne
posegnuvši za sedativom verovanja u natprirodno, ostao je odan razumu do samog kraja.
Govorio je da smrt prvi put otkrivamo intelektom: posmatramo smrt drugih i, po analogiji,
shvatamo da ona mora doći i po nas. I putem intelekta stižemo do očiglednog zaključka da
je smrt prekid svesnosti i ireverzibilno poništavanje sopstva.
Dva su načina da se sa njom suočimo, govorio je: racionalni put, i put iluzije i religije
koji nudi nadu u postojanost svesti i udoban zagrobni život. Otud je činjenica smrti i strah
od nje začetnik dubokih misli i majka kako filozofije, tako i religije.
Šopenhauer je čitav život proveo boreći se sa sveprisustvom smrti. U svojoj prvoj
knjizi, napisanoj kad mu je bilo dvadeset godina, izjavio je: „Život našeg tela samo je
konstantno sprečavanje umiranja i stalno odlaganje smrti... Svaki naš udah odbija smrt koja
stalno preti, otuda se svakog sekunda rvemo s njom.”
Kako ju je opisao? Rad mu obiluje metaforama o suočavanju sa smrću: mi smo ovce
razigrane na pašnjaku, a ona kasapin koji ćudljivo jednu po jednu bira za klanje; ili smo kao
mala deca u pozorištu, nestrpljiva da predstava počne i, na sreću, ne znamo šta će nam se
desiti; ili smo mornari koji energično provlače brodove kroz stene i vrtloge, sve vreme
nepogrešivo ploveći ka velikom katastrofalnom potonuću koje nas čeka na kraju.
Njegovi opisi životnog ciklusa uvek oslikavaju neumoljivo beznadežno putovanje:

Kakva razlika između našeg početka i našeg kraja! Ono prvo provodimo u mahnitosti
želje i ekstazi čulnog zadovoljstva; drugo, u destrukciji svih organa i odvratnom vonju
leševa. Put od rođenja do smrti uvek je nizbrdica blaženstva i uživanja u životu; zanosne
sanjarije detinjstva, bezbrižna mladost, tegobno zrelo doba, slabašna i često jadna starost,
tortura njenih bolesti, i konačno, agonija smrti. Zar sve ovo ne izgleda upravo kao da je
egzistencija pogrešan korak čije posledice postepeno postaju sve očiglednije.

Da li se Šopenhauer plašio sopstvene smrti? U poslednjim godinama vrlo se spokojno

izražavao o umiranju. Odakle ta smirenost? Ako je strah od smrti u svemu prisutan, ako nas
progoni čitavog života, ako je smrt tako zastrašujuća da se bezbroj religija pojavilo ne bi li
je obuzdalo, kako je izolovani i ovozemaljski Šopenhauer ugušio tu muku u sebi?
Metode su mu se zasnivale na intelektualnoj analizi izvora strepnje pred smrću. Da li
nas smrt užasava zato što je strana i nepoznata? Ako je to tako, onda nam je daleko bliskija
nego što se generalno smatra. Ne samo da svakodnevno osećamo njen ukus, dok spavamo
ili u stanjima nesvesnosti, već smo i prošli kroz večnost nebića pre no što smo nastali.
Da li se užasavamo smrti zato što je zla? (Setimo se samo jezive ikonografije kojom je
uobičajeno predstavljamo.) I ovde podvlači da grešimo: „Apsurdno je neegzistenciju
smatrati zlom: svako zlo, kao i dobro, pretpostavlja egzistenciju i svest... Izgubiti nešto što
ne možemo doživeti kao gubitak očigledno nije zlo.” Od nas traži da imamo na umu da je
život patnja, da je sam po sebi zlo. I pošto je tako, kako onda gubitak nekog zla može biti
zlo? Na smrt, kaže, treba gledati kao na blagoslov, oslobođenje od neumitne teskobe
dvonožne egzistencije: „Treba da je dočekamo kao željeni i srećni događaj, a ne, kako je
obično slučaj, sa strahom i drhtanjem.” Životu se treba narugati jer prekida naše blistavo
nepostojanje, i u tom kontekstu, postavlja kontroverznu tvrdnju: „Da zakucamo na grobove
i upitamo mrtve da li bi želeli da ponovo ustanu, odmahnuli bi glavama.” Citira i slična
zapažanja kod Platona, Sokrata i Voltera.
Pored racionalnih argumenata, Šopenhauer nudi i jedan koji je na granici mističkog:
flertuje (ali se ne ženi) sa izvesnim oblikom besmrtnosti. Prema njegovom shvatanju, naša
unutrašnja priroda je neuništiva jer nije ništa drugo do manifestacija životne sile, volje,
stvari-po-sebi koja traje večno. Otuda smrt nije istinska anihilacija; kada se naš beznačajni
život završi, pridružujemo se iskonskoj životnoj sili izvan vremena.
Ideja pridruženja toj životnoj sili izgleda da je donela olakšanje Šopenhaueru i mnogim
njegovim čitaocima (na primer, Tomasu Manu i njegovom fiktivnom protagonisti, Tomasu
Budenbroku), ali pošto ne uključuje kontinuirano lično ja, na mnoge deluje kao hladna
uteha. (Čak je i uteha koju doživljava Tomas Budenbrok kratkotrajna i iščezava posle
nekoliko strana.) Dijalog koji je Šopenhauer uspostavio između dva grčka filozofa otvara
pitanje koliko je utehe zaista izvukao iz svojih uverenja. Filalet nastoji da ubedi Trasimaha
(okorelog skeptika) da smrt ne nosi ništa užasno jer je suština individue nerazoriva.
Obojica navode tako lucidne i jake argumente da čitalac ne može biti siguran kakvo je
autorovo raspoloženje. Na kraju, skeptik Trasimah ostaje neubeđen i data mu je završna
reč:

Filalet: „Kad kažeš ja, ja, ja hoću da postojim, ne govoriš ti sam. To kaže sve, apsolutno
sve što poseduje i najmanji tračak svesti. Poklik je to ne individue, već same egzistencije...
Upoznaš li samo temeljito šta jesi i šta tvoja egzistencija uistinu jeste, naime, univerzalna
volja za životom, čitavo to pitanje će ti izgledati detinjasto i vrlo smešno.”
 Trasimah: „Ti sam si detinjast i vrlo smešan, kao i svi filozofi, i ako se čovek mojih
godina upusti u razgovor od četvrt sata sa takvom budalom, to je samo zato što ga zabavlja i
popunjava mu vreme. Čekaju me važnija posla i zato - doviđenja.

Šopenhauer je raspolagao još jednom metodom da strepnju pred smrću drži na

distanci: nje je najmanje tamo gde je samoostvarenje najveće. Ukoliko se njegova pozicija
zasnovana na univerzalnom jednom nekome učini anemičnom, ova poslednja odbrana
nesumnjivo je robustnija. Kliničari koji rade sa umirućima primećuju da je strah od smrti
jači kod onih koji misle da su imali neispunjen život. Osećaj ispunjenja, „da su do kraja
živeli”, kako je to Niče formulisao, umanjuje ovaj strah.
A Šopenhauer? Da li je on živeo ispravno i smisleno? Ispunio svoju misiju? U to nimalo
nije sumnjao. Pogledajmo završnu belešku u njegovom dnevniku:

Uvek sam se nadao lakoj smrti, jer ko god je čitavog života bio sam sudiće bolje od
drugih o tom usamljeničkom poslu. Umesto da odem među budaletine i lakrdijaše koji
spadaju u jadne primerke ljudskih dvonožaca, ja ću završiti srećno, svestan da se vraćam
mestu odakle sam krenuo... i da sam ispunio svoju misiju.

A isto raspoloženje - ponos što je pratio sopstvenu kreativnu putanju - izražena je i u

kratkim stihovima, autorskom finalu, u zaključnim redovima poslednje knjige:

Iscrpljen, evo, sad na kraju puta

S lovorom teškim za umorno čelo
Zadovoljan, ipak, motrim svoje delo
Ne mareć nimalo šta će drugi reći.

Kada mu je objavljena Parerga i paralipomena, njegov završni rad, izjavio je: „Duboko
sam srećan što sam dočekao rođenje svog poslednjeg deteta. Osećam se kao da mi je teret
koji sam nosio od svoje dvadeset četvrte godine skinut sa ramena. Niko ne može ni da
zamisli šta to znači.”
Ujutru dvadeset prvog septembra 1860, domaćica mu je pripremila doručak,
pospremila kuhinju, otvorila prozore i izašla da obavlja druge poslove. Šopenhauer je ostao
sam; već se bio okupao hladnom vodom, seo na sofu u prostranoj, jednostavno nameštenoj
dnevnoj sobi i počeo da čita. Na podu, duž sofe, bila je prostrta crna medveđa koža na kojoj
je sedeo voljeni pudl Atman. Tačno iznad visio je veliki uljani portret Getea, a nekoliko
portreta pasa, Šekspira, Klaudija, te dagerotipija s njegovim likom pokrivalo je ostale
zidove. Na pisaćem stolu stajalo je Kantovo poprsje. U jednom uglu, na stočiću, nalazila se
bista Kristofera Vilanda, filozofa koji je mladog Šopenhauera ohrabrio da studira filozofiju,
a u drugom obožavana pozlaćena statua Bude.
 Nešto kasnije, u sobu je ušao njegov lekar, koji ga je redovno obilazio, i zatekao kako
leži na leđima, u dnu sofe. „Infarkt pluća” (pulmonalna embolija) bezbolno ga je zbrisao sa
ovoga sveta. Lice mu nije bilo izobličeno i nije bilo znakova samrtničke agonije. Sahrana po
kišnom danu beše neprijatnija od većine drugih zbog zadaha raspadajućeg tela u maloj
zatvorenoj kapeli. Deset godina ranije, Šopenhauer je ostavio eksplicitno uputstvo da
njegovo telo ne bude odmah zakopano, već da se u mrtvačnici drži najmanje pet dana, sve
dok ne počne da truli - možda je to bio poslednji gest mizantropije ili pak strah od prividne
smrti. U kapeli je ubrzo postalo tako zagušljivo a vazduh toliko neprijatan, da je nekolicina
okupljenih morala da je napusti u toku dugog pompeznog govora izvršioca testamenta,
Vilhelma Gvinera, započetog sledećim rečima:

Ovaj čovek koji je proveo život među nama, a uprkos tome ostao stranac, provocira
nesvakidašnja osećanja. Ovde ne stoji niko ko mu je pripadao po krvnoj vezi; izolovan je
umro, kao što je i živeo.

Šopenhauerova grobnica pokrivena je teškom pločom od belgijskog granita. U

testamentu je zahtevao da na njoj piše samo ime - „dalje ništa, ni datum, ni godina, ni slovo
više.”
Čovek pod tom skromnom pločom želeo je da njegovo delo govori za njega.
Čovečanstvo je od mene naučilo
ponešto što nikada neće zaboraviti.

42

Tri godine kasnije

Kasno popodnevno sunce dopiralo je kroz velike otvorene staklene zidove kafea Florio.
Iz prastarog džuboksa strujale su arije Seviljskog berberina, praćene šištanjem espreso
aparata koji je pravio mlečnu penu za kapućino.
Pam, Filip i Toni sedeli su za stolom pored prozora, za kojim su se posle Džulijusove
smrti svake nedelje sastajali na kafi. Prve godine pridruživali su im se ostali iz grupe, ali su
se u poslednje dve susretali samo njih troje. Filip zaustavi razgovor kako bi poslušao ariju i
uz nju pevušio. „ Una voce poco fa, jedna od mojih omiljenih”, reče, kad su nastavili. Toni je
pokazao svoju diplomu sa državnog koledža; Filip je objavio da sad dve večeri nedeljno igra
šah u Klubu San Francisko - prvi put od očeve smrti igrao je s protivnicima licem u lice;
Pam je pričala o svojoj nežnoj vezi s novim muškarcem, poznavaocem Miltona, i nedeljnim
odlascima na budističku službu u Grin Galč u Marini.
Pogledala je na sat. „A sad kreće vaša predstava, momci.”
Odmerila ih je od glave od pete. „Baš ste lepotani, vas dvojica. Izgledate odlično ali,
Filipe, taj sako”, odmahivala je glavom, „moraš da ga se rešiš - nije kul - somot je mrtav, već
dvadeset godina passe, i te zakrpe na laktovima. Sledeće nedelje idemo u kupovinu.”
Zagleda im se u lica. „Bićete odlični. Ako se unervoziš, Filipe, pomisli na stolice. Setite se da
vas je Džulijus obojicu voleo. A i ja vas volim.” Poljubi ih u čela, ostavi novčanicu od
dvadeset dolara na stolu govoreći, „Ovo je poseban dan, ja častim”, i izađe napolje.
Sat kasnije, sedam osoba, jedna za drugom, stigle su u Filipovu ordinaciju na svoju
prvu grupnu seansu, i oprezno zauzele mesta na Džulijusovim stolicama. Kao odrastao,
Filip je plakao dva puta: tokom poslednje seanse u Džulijusovoj terapijskoj grupi i kad je
čuo da mu je zaveštao tih devet stolica.
„Dakle”, Filip je započeo, „dobrodošli u grupu. Potrudili smo se da smernice o
pravilima u grupi dobijete tokom uvodnih individualnih seansi. Sad je vreme da počnemo.”
„I to je to. Tek tako? Nema daljih instrukcija?”, upita Džejson, nizak, žilav sredovečni
muškarac u crnoj uskoj majici sa znakom Nike.
„Sećam se kako sam bio uplašen na svojoj prvoj seansi”, reče Toni, nagnuvši se napred.
Bio je uredno obučen u belu košulju kratkih rukava, kaki pantalone i braon mokasine.
 „Nisam rekao ništa o tome da se plašim”, odgovori Džejson. „Mislim na odsustvo
vođenja.”
„Šta bi ti pomoglo da počneš?”, upita Toni.
„Informacije. To danas pokreće svet. Ovo treba da je grupa za filozofsko savetovanje -
da li ste obojica filozofi?”
„Ja sam filozof”, reče Filip, „s doktoratom sa Kolumbije, a Toni, kovoditelj, studira
savetovanje.”
„Studira? Ne shvatam. Kako ćete vas dvojica da funkcionišete?”, odvrati Džejson.
„Pa”, odgovori Toni „Filip će na osnovu svog poznavanja filozofije davati korisne ideje,
a ja sam ovde da učim i priskačem u pomoć na sve moguće načine - više kao stručnjak za
emocionalnu pristupačnost. Slažeš se, partneru?”
Filip klimnu glavom.
„Emocionalna pristupačnost? A ja bih, navodno, trebalo da znam šta to znači?”, upita
Džejson.
„Džejsone”, upade jedna članica, „zovem se Marša i htela bih da naglasim da je ovo već
peta provokacija koju si izrekao u prvih pet minuta naše seanse.”
„I?”
„I ti si vrsta mačo-egzibicioniste sa kakvima imam mnogo problema.”
„A ti si vrsta prenemagulje koja me žešće nervira.”
„Čekajte, čekajte, zamrznimo akciju za trenutak”, reče Toni, „i čujmo feedback na naših
prvih pet minuta od ostalih prisutnih. No, želim da kažem tebi, Džejsone, i tebi, Marša -
nešto što smo Filip i ja naučili od Džulijusa, našeg učitelja. Siguran sam da je za oboje ovaj
početak buran, ali imam predosećaj, vrlo jak predosećaj, da će se na kraju ove grupe
ispostaviti da ste jedno drugom veoma dragoceni. Šta kažeš, Filipe?”
„U pravu si, partneru.”
 Napomene

1 Škriljac - prim. prev.

2 Nemoralni - prim. prev.
3 Ljigavi - prim. prev.
4 AA - skraćenica za Alcoholics Anonymous, sistem grupa podrške u lečenju
alkoholizma - prim. prev.
5 Doslovni prevod je: brižnost mudroga (tj. filozofa) - prim. prev.
6 Reframing - terapijska intervencija kojom se menja perspektiva, odnosno otvara novi
ugao gledanja na problem (prim. prev.)