Frida Kalo, slikarstvo, ljubav, Diego Rivera, opet slikarstvo

Secanje na otvorenu ranu

"Onaj koji izucava najsitnije detalje neke vestine, uvek ka
skrivenom hodi, ali ne uz pomoc svog prvobitnog znanja: jer da ga
nije iza sebe ostavio, nikad ne bi uspeo od njega da se oslobodi".
Sveti Jovan Krstitelj

Na portretu Dijega Rivere, velikog meksickog slikara i najvece

ljubavi jedne od najintrigantnijih slikarki XX veka, Fride Kalo, ona
je napisala: "Zamisljam da svet u kom bi on zeleo da zivi
predstavlja veliku svetkovinu na kojoj bi ucestvovala sva ljudska
bica i sva stvorenja, od ljudi do kamenja, i od sunca do senki...
Svetkovina boja, oblika, pokreta, zvuka, razuma, znanja,
uzbudjenja. Opsta svetkovina, umna i ljubavna, koja bi obuhvatila
celu Zemlju".
Frida Kalo rodjena je 1908. godine u Kojoakanu, mestascetu prozetom tugom grada
konkvistadora Fernanda Kortesa. Detinjstvo buduce slikarke prica je o poreklu boja, koje
su okruzivale bebu zamotanu u purpurnu meksicku prostirku, sa kao sunce
narandzastim draperima u kojima je sumno, isprekidano, disao vetar. Jedini dogadjaji u
gradicu Fridinog detinjstva su pijacni dani, a jedino kretanje, kretanje indijanskih seljaka,
njihov nejednak, teturavi hod, duboke, tamne oci, "to su grotla’, govorio je Dijego.
1
 Kojoakan nece biti mesto presudno za Fridin zivot. Grad njene slikarske i zivotne
sudbine, grad u kome ce sresti najvecu ljubav svog zivota, Dijega Riveru, bice Meksiko
Siti. "Grad postaje citav svet kada covek voli jednog od njegovih stanovnika", govorio je
Darel. Meksiko Siti je u doba kada se petnaestogodisnja Frida Kalo kretala po njemu,
njoj bio drugo ime za Eden. Ne treba zaboraviti, Meksiko Siti Fridinog i Dijegovog
procvata, nije ovdasnji grad. To je nekadasnja prestonica, gde cvetaju slikarstvo,
pronalazastvo, svakovrsne novotarije. Na ulicama po citave dane sede deca ispred
zutih, prasnjavih kuca, vrele ulice polivene ledenom vodom trzaju se iz svog hipnotickog
sna.
Uvece sam, setajuci mracnim, usamljenim ulicama, osecala nostalgicnu ceznju za
mitskim, starinskim, starim, prastarim, za srusenim spomenicima, za najstarijim drvecem
na svetu", kasnije je pod temperaturom buncala Frida. Njena ruzicasta, krupna, gotovo
vocna usta, slikace Dijego. Volece je bezumno. I varati isto tako.
U velikoj sali amfiteatra Bolivar, u Meksiko Sitiju, jedan krupan, tezak covek, slika na
merdevinama. Jedna petnaestogodisnja, sitna, nezna, fragilna devojcica, ulazi,
hramajuci. Za trenutak, zaleprsala je njena sarena, vedra haljina i sakrila kracu nogu.
Onda je pogledala gore i videla lice muskarca na kome su ispisane sve rase i ogromno,
pantagruelovsko telo, koje je na merdevinama balansiralo lakocom veverice. On je
pogledao zivim, dubokim, gorucim pogledom. ("Vi imate oci Jevrejina, Dijego".
"U mojim se venama, pored svih ostalih, tuce i semitska krv").
Godina 1925. katastrofalna je za Fridu. Dozivljava tesku saobracajnu nesrecu, celicna
sipka autobusa probija joj trbuh, prodire kroz levi bok i izlazi kroz kanal materice. Ostala
je ziva zahvaljujuci providjenju. Lezi u Kojoakanu, sanja slike svog detinjstva, oca,
siromasnog fotografa kako fotografise nasmejane mladence posle vencanja, (zivot je
film, smrt je fotografija), zene sa cvecem cije se latice rasipaju ispred crkvi u koje su
krenule na pricest. Bunca o majcinoj dusevnoj bolesti, depresijama koje su trajale
mesecima, o njenom licu kako drhti nad ocevim telom u epilepticnom napadu. "Hroma
sam kao Huicilopohtlija, astecki bog rata, rodjen s nogom kosturom, ali nisam mrtva,
imam razloga da zivim, taj razlog je slikanje".
U dvadesetoj godini, Frida je vezana za krevet, ima stake, steznik i ne moze da izadje
iz sobe u Kojoakanu. Ali citav svet dolazi ka njoj. Verila se sa Dijegom, koji je u Parizu
drugovao sa Pikasom, Grosom, Brakom, Modiljanijem, a ispred Sezanovih slika stajao
po citave dane. Fridin otac kaze: "Vas brak ce biti brak slona i golubice". Ali ona ne mari.
Ona ga voli i vise ni za sta zapravo ne mari. Telo skoro da je izgubila, a duh je uvek od
tela velikodusniji. Vencava se sa covekom za koga zna da ce je nadziveti, cija ce je
fizicka snaga uvek gusiti, cije telo nikada do kraja nece moci da umiri. U oboma pulsira
demon koji ih nagoni da slikaju.
Posle vencanja koje, kao i svako, obiluje tragikomicnim elementima, Frida kaze:
"Sada vise nisam invalid, sada sam Dijegova zena. Moj zivot bice obred u kome ce
Vasa umetnost biti suncano odrediste, ja cu biti Vasa ziva slika".
Njihov zajednicki zivot odvija se u obostranom radu: on slika ogromne freske na
kojima predstavlja zive prizore Meksiko Sitija, istorijske proslosti Meksika, kao i zeljenu
biducnost. Dijego putuje u Sovjetski Savez i razocarava se u ideje komunizma. Putuje
sa Fridom u Ameriku, tamo dozivljava veliki uspeh, ali oboje tu ne nalaze mir.
A Frida mora da se suoci sa jos jednom cinjenicom: ona nikada nece moci da ima
dece. Prijatelji prisustvuju njenim spontanim pobacajima, kada ona urla dok joj se
2
stomak grci i niz mrsave butine tece crna krv. U bolnici, da ne bi sisla s uma, Dijego joj
donosi jedino sto je nju moglo da utesi: boje. "Moj zivot je, kao i svaki zivot, spontani
pobacaj. Umetnost je rodjenje". Ali, intelektualizovanje i racionalizacija smanjuju bol, ali
ga ne uklanjaju. I Frida nastavlja da bezumno pati. I da slika. Njene slike su surovo i
sirovo prikazivanje bola, realnosti, nema nikakvog sublimata. Slika sebe, na bolnickom
krevetu, posle carskog reza, gde beba lezi pored nje.
Na drugoj slici, Frida lezi u krvi, gola, a iznad njene postelje, kao oznaka jezivog sna,
lebde opsesivne slike koje je progone: prebijena karlicna kost, posuda za pranje sa
hirurskim instrumentima, cvet orhideje, nakazan puz, neobicna zastavica i embrion
deteta od tri meseca.
U svom slikarstvu koje je bilo moderno, znaci novo, ("Mi ponovo treba da izmosimo
slikarstvo, svet, zivot", govorio je Pikaso), Dijego i Frida su bili autenticni do kraja, i do
kraja originalni. U zivotu, oni se sastaju i rastaju, zive odvojeno, zena u njemu i
muskarac u njoj su u sukobu. No, Frida duboko u sebi nosi fatum, secanje na otvorenu
ranu koja je zapravo sam njen zivot i ne boji se vise da zivi, tj. da slika, voli, biva voljena,
a za tim odbacena, slavna, a zatim zaboravljena. Za Fridu, ljudska merila vise ne vaze,
vaze bozanska.
Zato beskrajno prasta, svima, sve, roditeljima bol, Bogu nesrecu koja ju je zadesila,
Dijegu prevrtljivost, bol koji joj je nanosio. On je moli da se vencaju po drugi put, a ona u
svom dnevniku zapisuje: "Dijego, zacetnik, Dijego, graditelj, Dijego, moj verenik, Dijego,
moje dete".
A on slika njene krupne oci koje gore u nekoj cudesnoj, ljubavnoj temperaturi. "Sta je
za tebe, lek, Frida?" "Smrt, dragi", rekla je smejuci se.
Pred smrt, Frida sastavlja svoju azbuku, zeleno: blaga i dobra svetlost, solferino:
sasusena krv varvarske smokve, kafa: boja lisca koje opada, zuto: ludilo, bolest, strah,
deo sunca i radosti. Kobaltnoplavo: elektricitet, cistoca, ljubav, crno: nista nije istinski
crno. Na njenim slikama caruje i marinskoplavo, koje je za nju simbol rastojanja,
neznosti, dok je magenta vezana za krv. Njene slike nisu samo vatrometi emocija,
mesavina culnosti, bola, one imaju u sebi i nesto floralno, gotovo biolosko, to je
fotografija sopstvenog alter ega, unutarnji snimak ljudskog lica bez maske, bez odbrane,
izvajan u mesavini krvi i crnog bazalta. Ona ce napustiti svet u dugoj beloj haljini. Zato
sto ce zeleti da se venca sa smrcu.
Na slici na kojoj je naslikala svoju odsecenu natkolenicu, napisala je: "Zasto su mi
potrebne noge, ako imam krila da letim?" I poletela je u svojoj cetrdeset sedmoj godini,
13. jula. Tada je umrla. "Sanjao sam nocas Fridu da leti", rekao je Dijego. Pod pljuskom
kise, Dijego je pratio Fridu polozenu u otvorenom kovcegu, obucenu u lepu, svetlu
kosulju iz Jalalaga. Frida pociva ispod ogledala koje joj, kao odblesak, vraca ukocenu
sliku, njeno lice na kome lebdi mir i smirenje smrti, njeno majusno telo ukraseno kao za
poslednju svetkovinu. Na poslednjoj fotografiji vidimo Fridu okruzenu svojim omiljenim
predmetima, buketom ruza, knjigama, lutkama, fotografijama, sa muvom na ruci.
Napolju, njeni bezdlaki psi cekaju, dok sitna kisa sipi u vrtu bezbojne, guste tisine,
koja pokriva sve. Kuca u kojoj je umrla Frida zove se Plavi dom i sada je svetiliste. u je
sve nepomicno, u ocekivanju da se devojka probudi. U sobi, u kojoj je umrla ogroman je
krevet, okov za njenio skrseno telo, na jastuku je izvezen natpis: "Dva srecna srca".