Djordje Randelj - Patrijarh Pavle

www.balkandownload.
org
1
www.balkandownload.org
Ђорђе Рандељ
ПАТРИЈАРХ
ПАВЛЕ
Светац кога
смо познавали
НИН
Београд
2014.
2
3
У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, А ПОГОТОВО у његовој западној хемисфери,

црква је одавно одвојена од државе, а у земљама тзв. социјалистичког
лагера то је у прошлом веку поготово био случај. Зато ни избор епископа
рашко–призренског Павла за 44. патријарха Српске православне цркве
сада већ давне 1990. године није имао већег одјека у јавности, мада су теме
из црквеног живота, о значају хришћанства и поготово православља, баш
после урушавања Варшавског пакта и Берлинског зида и на почетку
деведесетих већ увелико преплавиле медије. Приче о новозаветним
личностима, о Христу и апостолима његовим, о јеванђелистима и
ранохришћанским светитељима, а о првом српском светитељу Сави
поготово, наједном су постале најтраженије, па ваљда и најчитаније, а
похвале једном самозваном маршалу, братству и јединству,
самоуправљању и социјализму, одједном је заменила поплава бескрајних
фељтона о историји и традицији, са новим вокабуларом и у потпуно
другачијем тоналитету. Стога и не чуди да чак и она интелектуална
мањина није одмах, или бар на време, препознала шта се уз ту
"примењену историју" иза брда ваља. Или је и приметила, па помало и
потпиривала ватру, јер не може бити случајно да су и најстручнији
историчари са објективне историјске науке лако склизнули у
романтичарске митове. Којима се, још од антике, свако добро и свако зло
може оправдати па и одбранити.
Једино се већ од почетка могло наслутити да ће у веку тоталитарних
режима онај несрећни и по многе погубни комунизам наследити можда и
несрећнији и погубнији ред вредности и приоритета, а свакако радикалан
и непомирљив национализам. Видело се то одмах, али се углавном није
могло предвидети какве ће он облике попримити и какве ће то последице,
а на нашем Балкану трагичне, до краја имати.
4
А ето, и поред све те навале сваковрсних ревизија прошлости, одјека

националних будница и ратних добоша на великим народним митинзима
и саборима, избор новог патријарха пропраћен је скромно и у медијима
готово невидљиво. То се догодило једноставно због несналажења: прво,
мало ко је знао каква се личност крије у јавности готово непознатом, а по
природи скромном, ненаметљивом и малтене неприметном 76–годишњем
епископу Павлу из далеког Призрена, а друго: наша Српска православна
црква је у двадесетом веку имала само шест патријарха, а претпоследњи,
патријарх Герман, изабран је још давне 1958. године, што у оно време није
заслужило ни најкраћу вест у штампи, тако да наши медији у децембру
1990. једноставно нису знали на који начин то треба да се испрати. То јест
како да се јави народу шта је и у каквој форми је одлучивао Свети
архијерејски сабор СПЦ. До краја је испало да су објавили само службено
саопштење из Патријаршије о исходу изборног заседања Сабора, тј. да смо
добили новог патријарха, а о самом начину избора и о исходу гласања
више су нагађали него извештавали.
Пометњу је унело и то што је господин Павле биран још за живота свог
претходника, патријарха Германа. А биран је зато што је његов
претходник на трону, патријарх Герман, још 1989. године сломио кук и то
је био почетак болести и немоћи која га је везала за постељу и трајала до
краја његовог живота – 28. августа 1991. године. Конзилијум лекара са
Војно–медицинске академије у Београду )е тек после годину и по дана од
патријархове хоспитализације срочио једногласно саопштење да Његова
светост патријарх српски господин Герман више није у стању да обавља
сложене црквене дужности. После тог саопштења лекарског конзилијума
на ВМА, ванредни Архијерејски сабор СПЦ, који је већ био заказан за крај
новембра и почетак децембра 1990. године, силом прилика постао је
изборни. А избор је први пут протекао по новом правилу о жребу међу
тројицом кандидата који су добили највише гласова, јер је о таквом начину
избора Сабор донео одлуку још 1967. године, да би се избегао или бар
умањио утицај комунистичких власти на одабир првог међу једнакима у
СПЦ. Утицај којег је свакако било па се то у Цркви није ни крило. Ми
бисмо тај начин избора назвали жребом, а духовници вољом Светог духа
којој препуштају избор. А исто то су још пред крај првог века после Христа
чинили и апостоли његови.
Изборно заседање Светог архијерејског сабора Српске православне
цркве одржано је 1. децембра 1990. године, у Патријаршијском двору у
Београду. Сабором је председавао најстарији архијереј Српске православне
5
цркве по посвећењу, Његово високопреосвештенство митрополит

дабробосански Владислав. Заседању су присуствовали сви архијереји, осим
епископа средњозападноамеричког Фирмилијана, који је гласао преко
посредника.
Тако је свих 25 архијереја учествовало у гласању.
И онда је, по Уставу Српске православне цркве, сваки од чланова
Сабора, дакле сваки владика, требало да заокружи по три кандидата од
оних који испуњавају потребне услове, а за које сматра да могу да буду
кандидати за патријарха. У тројну кандидатуру могли су да уђу само они
који добију више од половине гласова чланова изборног Сабора, а то је
значило да се за њих изјаснило најмање 13 владика.
У првом кругу гласања епископ шумадијски Сава добио је 16 гласова,
епископ жички Стефан 13 гласова, епископ рашкопризренски Павле 11,
митрополит загребачко–љубљански Јован и епископ банатски
Амфилохије по 8 гласова... Дакле, после тог првог круга добијена су само
два кандидата за новог патријарха: епископи шумадијски Сава и жички
Стефан. Требало је доћи и до трећег кандидата. Гласало се поново, али
опет није било трећег кандидата с натполовичном већином гласова. И тако
се, безуспешно, гласање поновило неколико пута. А онда се неко од
владика досети: "Ајдемо, људи, да бирамо Павла!" На то је владика рашко–
призренски Павле журно устао са свог места и учинио метанију, бацивши
се ничице на под испред владика: "Немојте, браћо, мене, кумим вас Богом,
нисам достојан, а осим тога имам вишак шећера у крви!"
Али те његове молбе владике нису послушале. И тако је, тек у деветом
кругу гласања изабран и трећи кандидат. Био је то епископ рашко–
призренски Павле, са 20 добијених гласова.
Уследио је, потом, избор патријарха међу том тројицом кандидата, на
апостолски начин, жребом. А све се то дешавало у придворном храму
Светог Симеона Мироточивог. У општој тишини и правој молитвеној
атмосфери, високбпреподобни архимандрит Антоније (Ђурђевић),
настојатељ манастира Троноше, ставио је себи преко главе епитрахиљ,
метанисао пред целивајућом иконом Спаситеља и Пресвете Богородице, а
затим ушао у олтар где је поновио метанију пред светим Престолом и
целивао свети Престо и Јеванђеље. Подигао је поглед према небу, а затим
са Јеванђеља узео три истоветна запечаћена коверта с именима тројице
кандидата за патријарха српског, неколико пута их прстима преметао, а
онда један од њих издвојио и предао начелствујућем изборног Сабора
митрополиту дабробосанском Владиславу.
6
А митрополит Владислав је онда стао пред свете двери и владикама

показао запечаћени коверат, потом га је и отворио и коначно, свечаним
гласом, саопштио:
"Архиепископ пећки, митрополит београдско–карловачки и патријарх
српски је епископ рашко–призренски Павле."
Да је новоизабрани патријарх српски и дотадашњи владика рашко–
призренски Павле (Стојчевић), заиста најстарији и најпоштованији
архијереј не само међу том тројицом кандидата него и међу свим
великодостојницима који улазе у састав Сабора показало се одмах и на
лицу места, јер су архијереји сви одреда и без устезања радосно
поздравили овакав избор.
Први одушевљени коментар стигао је управо од једног тадашњег
"противкандидата" на избору новог патријарха – епископа жичког
Стефана:
"Ми смо сад први пут у историји СПЦ применили апостолски метод у
избору патријарха. И то се, ето, показало јако корисним. Заплакао сам од
радости, јер је најсветији, најбољи и најмолитвенији међу нама дошао на
трон Светог Саве. Његов долазак на чело Српске православне цркве у ово
време када су молитве ретке, а најпотребније, израз је воље Светог духа да
се ова наша Светосавска црква још више духовно оснажи."
Тако је то доживео и митрополит загребачко–љубљански Јован, који је
званично замењивао оболелог патријарха Германа: "Патријарх Павле је
најбоље решење за садашње црквене прилике. Он је наш најугледнији
епископ у погледу монашког, подвижничког живота. За ову прилику
највише одговарају речи из Јеванђеља у Химни Пресветој Богородици:
Низложи силнија са престола и вознесе смиренија."
Са овом одлуком, са избором Духа светога, само се један није слагао,
или накнадно ипак јесте, али нерадо и невољно. Био је то новоизабрани
патријарх – Његова светост патријарх српски господин Павле.
Хришћанин у мени можда и не би, али новинар по занату једноставно
је морао да исприча и како је он ову одлуку, за њега шокантну, примио. И
како је просто завапио да га, ако је икако могуће, "ова чаша мимоиђе". Баш
као што је Христос, Син Божји, завапио на Велики четвртак, у
Гетсиманском врту, дан уочи распећа на Голготи. ("Оче мој, ако је могуће
да ме мимоиђе, али опет не како ја хоћу, него како ти... нека буде воља
твоја." (Матеј XXVI, 39)
Имао је владика Павле много, па и премного јаких, чврстих као стена и
убедљивих разлога да их баш то моли, а истовремено се суочио и са
7
хиљаду јачих разлога да му његова браћа архијереји молбу не услише,

само што се ти потоњи разлози још нису видели. Ето, на пример, знало се
да ће Рашко–призренска епархија изгубити епископа каквог зацело још
дуго, па можда и никада више, неће имати, а ко би већ тада могао да зна да
истовремено цела Српска православна црква добија патријарха каквог још
никада није имала!
Званичне новине Српске патријаршије зване "Православље" су две
седмице касније у броју од 15. децембра 1990. године пренеле само део
његове приступне беседе, баш оно самокритично признање да се не узда у
своје снаге, које су слабе, него у помоћ своје у Христу браће архијереја и,
дакако, у помоћ Божју. А новоизабрани патријарх је тад рекао следеће:
"Ваша високопреосвештенства, Ваша преосвештенства, најпре да се
обратимо Богу молитвом за Његову помоћ, надајући се, драга у Христу
браћо, и у вашу помоћ. Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће
Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити. Моје
су снаге слабе, то ви сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу
помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао.
Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном
народу у ова тешка времена. Ступајући, као 44. српски патријарх, у трон
Светога Саве, ми немамо никакав програм патријаршке делатности. Наш
програм је Јеванђеље Христово."
Много година касније неко ће се сетити и једног бизарног детаља да је
одмах после Другог светског рата тадашњи јеромонах Павле једном
приликом спасао живот архимандриту Антонију, потоњем настојатељу
манастира Троноша, извукавши га из Западне Мораве кад се овај готово
удавио, па се то после често спомињало: "Павле је извукао Антонија из
Мораве, а Антоније Павла за патријарха!"
Његова светост господин Павле изабран је за 44. патријарха Српске
православне цркве 1. децембра 1990. године на државни празник
уједињења Јужних Словена у заједничку државу – Краљевину Срба,
Хрвата и Словенаца 1918, која је нешто касније променила име у
Југославија – а изабран у последњој години постојања те државне
заједнице. То фино, па ваљда и симболично подударање датума и бројки
није – ни тада, ни касније – ни запазио, а ни забележио, нико.
А народ, српски и православни, који се у свим тадашњим анкетама
одједном листом изјашњавао као веран – проценти су достизали и 95
одсто! – углавном није знао ко је то заправо наследио трон Светог Саве,
првог архиепископа српског, и преузео патријаршијске инсигније: белу
8
пану–камилавку са крстом на челу, жезло као симбол духовне власти и

панагију свих Срба–светитеља. Та панагија коју је носио на грудима, са
сликом Богородице, о ланцу као обележју владичанског чина, била је
поклон краља Александра некадашњем патријарху Димитрију, првом
нашем патријарху у двадесетом веку, који јехиротонисан још 1920. године,
непосредно после уједињења Јужних Словена у заједничку државу. И њу
отад наслеђују сви српски патријарси.
Дошао је, дакле, у јавности неправедно сасвим непознат, али патријарх
Павле је за непуне две деценије на трону Светог Саве освојио сва срца
напречац и омекшао душе његове пастве баш у најцрњим временима
новије српске историје.
Наш песнички бард, један од највећих, а у народу свакако
најпризнатији, устврдио је на крају да је патријарх Павле не само
најомиљенија него и најубедљивија личност нашег времена. Па је то и
својим препознатљивим песничким рукописом објаснио: "Нико није тише
говорио а да се даље чуо; нико с мање речи није рекао више, нико није
лакше ходио земљом а да је остављао дубље трагове; нико није био мањег
раста а да се видео са веће даљине! Отуда, ни више људи ни веће тишине
на његовом погребу!"
Свих седамнаест година колико је патријарх Павле провео на трону
Светог Саве веровали смо да нам га је сам Бог послао баш кад нам је био
најпотребнији. И верујемо да нисмо погрешили. А откако га, ево већ пет
година, овде међу нама нема, све чешће нам се учини да нам је можда баш
сада најпотребнији, сад кад смо изгледа коначно клонули. И занемели.
Што је исто тако тачно, као и оно прво. Али то је само сведочанство о
нечему другом и важнијем: то је сведочанство да нам такав човек, ма шта
човек – "светац који хода по земљи" – треба увек.
Али опет, ваљда нас је нечему и научио? Ваљда смо од њега штошта и
добили? Онда нам мање фали, јер је, у том случају, умногоме и сад овде с
нама.
И што смо више његовог запамтили, то нам мање недостаје. Зато и ова
књижица, да бар мало припомогне да сачувамо добитак. Оно што се некад
звало, док смо још умели да надевамо права имена стварима, појавама и
догађајима, да сачувамо – тај духовни капитал што нам је иза њега остао.
Јасно нам је показао пут којим треба ићи, потражити она "уска врата која
воде у спасење, а не широка врата која воде у пропаст". (Јеванђеље по Луки
XIII, 24).
А та тесна врата и ми бисмо сад лакше нашли угледањем на њега.
9
Као што се и он, светац, вазда на Христа угледао.

Испраћај нашег патријарха од Саборне цркве подно Калемегдана до
Храма Светог Саве на Врачару, а потом и до манастира Раковица где ће
починути, то наш Београд, па и Србија цела још нису видели, а и не памте.
И о томе је беседио Матија, наш песнички бард: "Веровали смо да такав
српски народ постоји, али га таквог нисмо видели пре сахране патријарха
Павла"
А песник је умео да објасни и зашто: "У наше време људи не верују и не
верују да неко верује. Патријарх Павле је веровао и сви су му веровали да
верује. А кад такав човек верује и људи верују да верује, онда његова вера
постаје темељ њихове вере тако да почну да верују и у оног у кога он
веруЈе."
На сахрани, међу милион људи у поворци, један великодостојник
Грчке православне цркве је наглас рекао: "Овај народ није дошао на
сахрану, већ да патријарха Павла упише у Диптих светих!"
Или. како се епископу шабачком Лаврентију пред новинарима отело:
"Ја нисам овде данас дошао да се за њега молим, него сам дошао да се
молим њему." Па ко има очи да види, нека гледа, а ко има уши да чује,
нека чује.
10
11
ДАНАС ЈЕ У ТО ТЕШКО поверовати, а можда је и боље баш и не

веровати сасвим, да је српским и југословенским медијима требало два
дана да народу јаве вест да је Српска православна црква добила новог
патријарха. Новине су тек 3. децембра пустиле о томе најкраћу вест у два и
по до највише три реда, па се и данас у многим документацијама, а и на
интернету, може прочитати погрешан податак да је тек тог дана изабран
нови патријарх српски.
Из неких сасвим других разлога, о којима ћу касније писати, ја нисам
поверовао ни тада, ни тог јутра кад ми је мој добри и сад већ покојни отац,
прота Јеврем, Бог му дао рајско насеље, донео јутарње новине и у шали
рекао: "Ево ти па читај како је твој друг 'аванзовао'. Изабран је за
патријарха!"
Патријарх српски господин Павле није, наравно, био мој друг, и то је
мој врло духовити отац добро знао, а још боље сам знао ја, јер сам са
Његовим преосвештенством владиком Павлом већ годинама био – ето,
рецимо, познаник. И не само то, био сам један од ретких не само српских
него и југословенских новинара који је годинама имао приступ у
Владичански двор у царском Душановом граду Призрену, где је више од
три деценије столовао епископ рашко–призренски Павле, потоњи
патријарх српски.
И био и остао један од оних најређих, вишеструко привилегованих,
који је, мало на храброст и дрскост, мало на теолошку поткованост, па
нешто и на лукавство и коначно једну ситну, безазлену, типично
новинарску превару, успео да извучем интервју од тадашњег владике
Павла, и то чак неколико пута, па и да га у више наврата једним
луксузним, али туђим, тј. службеним аутомобилом возим с краја на крај
Косова и Метохије, од Дечана до Газиместана, од Приштине до Призрена...
12
на велику и нескривену радост оца Радича Радичевића, тадашњег

секретара Епархијског управног одбора, па и владикиног личног
секретара и његовог домаћина у Владичанском двору. Јер је епархију
свакако требало обилазити, а бар сам му мало олакшао муке у јавном
превозу, где су их обојицу косовски Албанци из дана у дан вређали,
псовали, пљували па и за косе чупали.
Што његов владика – и наш патријарх – дакако уопште није
примећивао. Само би извадио марамицу, пажљиво се обрисао, још
пажљивије је пресавио и вратио у прорез епископске мантије.
А како се све то заправо збило? После оног незаборавног и
ултрадемагошког иступа Слободана Милошевића у Косову Пољу ("Нико
не сме да бије овај народ"), а поготово после новосадске "јогурт–
револуције" чак и у мојој тадашњој редакцији новосадског листа "Дневник"
одједном су схватили – или им је то јавио неко ко је увек био задужен да
мисли и "схвата" уместо њих – да ми нашем читатељству деценијама нисмо
јавили ни на ком континенту је тај тзв. Космет нити, како је певао
Пастернак, "који је миленијум напољу".
И одмах се показало да међу нама питомим Лалама нико баш није
претерано вољан да се упусти у велику новинарску авантуру међу
Албанце који већ увелико пуцају у "специјалце" који им не остају дужни.
Нико сем мене, свештеничког сина, који је одрастао на косовским
митовима и у православном и светосавском духу, да би потом годинама
таворио у "Дневнику“ као једини новинар–ванпартијац у историји те куће.
А мене, опет, тамо нису вукли Обилић и браћа Југовићи, него Џон Рид,
Хемингвеј и Оријана Фалачи, који су морали да путују преко мора, па и
океана, да постану ратни извештачи, а ја, ето, добио рат на кућном прагу.
И да то није права национална несрећа, огромна, трагична... могло би се и
новинарском срећом назвати. Да нисмо људи...
У Приштини су ме дочекале четири људске сорте: тамошњи Срби,
унезверени и сасвим очајни, као и надувани "савезни" Срби (сва сила
војске и тајна полиција, толико тајна да су Албанци сваком знали и адресу
и број хотелске собе), Албанци лојални држави, махом председници
општина и директори предузећа, којима се нико ни на улици није јављао
ни на врата закуцао и Албанци лојални – другим Албанцима. Између њих
– зид, и не један него четири непробојна, па и сасвим непрозирна зида
неразумевања и нетрпељивости. Заједно су само у Покрајинском комитету
СКЈ, јер се, како су већ одавно навикли, једино тамо може бестидно, у лице,
лагати.
13
Због свега што ме дочекало брзо сам, у магновењу, схватио да сам на

Косово закаснио, да смо га изгубили још пре пола века и да ће све остало,
до дана данашњег, бити само мрцварење – са познатим исходом. И тако
заборавим и на Џона Рида и на Оријану и окренем се нашој и мојој
прошлости, не баш жртвеном пољу и Газиместану, светом кнезу Лазару и
Милошу Обилићу, него десетак километара ближе Приштини –
Симониди у Грачаници. А онда и Дечанима, и Пећкој патријаршији, и
Љевишкој... па се спремим и у Призрен, царски Душанов град. Видим од
почетка да ћу склопити књигу о Косову, новинарску, репортерску, ако Бог
да и путописну, и социолошку, и антрополошку, све ми се пред очима
отвара, али та књига наравно да не би ни могла ни смела да изађе, јер не
би ни постојала, без велике приче о владици Рашко–призренском Павлу,
који је већ тада више од три деценије столовао над најјужнијом и
најтужнијом епархијом нашом и о чијем су не само домаћинском него и
правом подвижничком владању, а поготову о немирењу и гласном
неслагању са шиптарским терором већ увелико стизале приче које су у
народу већ увелико и као легенде усвојене. Приче које сам предано
сакупљао и проверавао и на крају установио да углавном нису истините. У
смислу да су непотпуне.
Да, за оне који тог владику нису већ тада изблиза познавали, требало је
понекад штошта и умањивати, само да би се речи, али и дела, тог храброг
пастира оног прогоњеног и уплашеног дела српског народа уопште
разумели и запамтили. Јер његове речи уопште није било лако разумети
сред неартикулисане вреве ужурбане модерности. Ништа од тог модерног
сленга није му из уста излазило, а и како би кад он то у себи није имао. А
баш то нас је највише и помело – само они необични, али и многозначни
спојеви и друге релације међу најобичнијим, свакодневним речима.
Релације које су им давале додатни, виши смисао. Како је уосталом и сам
Син Божји говорио – није спомињао ништа што није на гори или у пољу,
на њиви или у занатској радионици. А цео свет је освојио.
Требало му је дакле речи и дела и умањивати, да би се иоле разумело и,
ако Бог да, попамтило, јер је владика Павле на Косову и Метохији, од маја
1957. године до избора за патријарха српског крајем 1990, урадио, уз Божју
помоћ, више него што је рационална и поготово атеистичка памет у стању
да схвати и обухвати. И шта је све још покушао да уради, па му нису дали,
али "Бог плаћа по напору, а не по резултатима", како је често уметао у
разговору мислећи на све оне из државног врха Србије и Југославије који
су га деценијама намерно ометали, све бранећи државу од њега, ту државу
14
која ће се ускоро, и то због њихове небриге, а не због његове бриге,

распасти у парампарчад.
Е, зато би ми писање књиге о Косову а без њега било као зидање цркве
– без олтара.
И чим сам то схватио, чуо сам нешто због чега ми се учинило да од
планиране књиге неће бити ништа и да све започето треба да оставим и
заборавим.
Помишљао сам на то кад ми је на више места категорички речено да
владика Рашко–призренски Павле већ годинама не прима новинаре и не
даје изјаве, јер је запазио и после пажљиво пратио да готово никад ниједна
његова реченица није пренета онако како ју је изговорио. Што не може
бити случајно.
И то да га вероватно никад нећу упознати нити с њим разговарати
слушао сам као аксиоматску истину од велике већине новинара којих је
тамо у тим "годинама расплета" било на десетине, па и на стотине, од
бројних екипа које су долазиле на Косово и оданде као по команди
одлазиле по неком нама Србима недокучивом возном реду – али је
понекад било упадљиво колико су често словеначки и хрватски новинари
боље од нас "домаћих" знали планове и сатницу окупљања албанских
демонстраната – то је ишло дотле да смо их неретко у шали питали за кад
су им најављене неке "ненајављене и спонтане" демонстрације, па да
дођемо и ми, домаћи, а не само камере Си–Ен–Ена и Хрватске телевизије.
Нису нам се одавали, али се на та и слична питања нису ни изненађивали,
ни вређали. Било им је некако нормално да их то питамо, као да смо се
прећутно договорили да ми, ето, знамо да они све унапред знају, али да не
знамо од кога то увек сазнају. Понекад смо пратили њих из других
република да дођемо до "наших".
И коначно, у том науму највише су ме поколебали баш српски
новинари – и то они аутохтони мештани, Косовари, а дописници
београдских листова. У чуду су ме гледали, као каквог лудака, откуд ми
уопште идеја да пробам да идем код владике, поред толиких чланова
Покрајинског комитета СКЈ, који, дакако, све најбоље знају и за све се
питају. А бар ти новинари нису имали разлога да ме лажу, па и од првог
дана на Космету су ми се нашли као добри домаћини. Некако, чим смо се
упознали, одмах смо се препознали. Али су они већ одраније знали докле
се може и одакле се не може.
И ту би сад свако нормалан одустао, али сва срећа да неки новинари
баш и нису претерано нормални. Некако се одједном досетим: ако не могу
15
преко журналистике, пробаћу преко цркве. Имам ја и оца, најстаријег

новосадског проту, а мој отац има кума – секретара Епархије бачке – па су
још и обојица врло блиски са владиком бачким... И назовем оца из
Приштине, испричам му да владика не прима новинаре, те да ни изблиза
није љут на Шиптаре што га за седу браду потежу и песницама у главу
ударају као што је напросто очајан што га наше власти, не само косовске
него и републичке у Београду, проглашавају великосрпским шовинистом.
А ни наши вајни новинари нити хоће, нити смеју да објаве његово виђење
ствари. И шта му се све у Епархији дешава.
И испричам му да се из свих тих разлога у моје новинарске колеге не
уздам, да ми само његов утицај у епархији можда може помоћи... а отац тај
разговор одједном окреће на трећу страну: он познаје садашњег секретара
владике Павла у Призрену Радича Радичевића још од доба кад је био ђак
Богословије у Сремским Карловцима, а тамо је мој отац често носио помоћ
у храни, одећи и обући. Отац Радич нам је касније и у кућу долазио и
треба само њему да се јавим, кажем му да сам син проте Јеврема, па ћемо
тако, надајмо се, допрети и до владике Павла.
И онда тако осокољен из Приштине зовем и у Владичански двор у
Призрену, тамо ми се нико на телефон не јавља па се помало и бринем,
поготово што тај телефонски број Епархије нисам добио од поште, него од
овдашњих наших свештеника, па у његову тачност немам разлога да
сумњам... али ја на Косову једноставно не могу да не сумњам. У шта? У све.
А зашто? Па сумњам да бих и то умео да објасним, увукао ми се неки страх
под кожу, не разумем ситуацију, а шта је то доли страх од непознатог.
Па како ми се тамо у Владичанском двору и даље, цела три дана, баш
нико не јавља, ја једно јутро решим да тамо одем без најаве и без било
каквог договора, онако чисто напамет. Па седнем у ауто и правац Призрен.
Целу Метохију прелетим пре подне, знам да поподне и предвече може да
буде и опасно. За Србе, наравно, јер предвече голобради младићи по
кафанама машу машинкама, а пред српским селима наоружани очеви,
синови и браћа држе мртву стражу својим сестрама, мајкама и ћеркама,
док са шумовитих обронака штекћу митраљези. А јун је 1989. године, једва
пар недеља пред онај велики скуп на Газиместану.
И тако ненајављен банем у Владичански двор да прво нађем тог
секретара, код нас у Новом Саду је то тако, па је ваљда тако, или слично, и
у другим епархијама – секретар је све и свја, он одлучује ко може унутра,
кога ће пустити да причека, а ко опет може и преко реда... Секретар
Епархије се увек дотакне и теме, тј. разлога посете, он ће можда и владики
16
после дошапнути шта од тога завређује архијерејски благослов, а шта може

још мало да сачека, или шта треба одмах одбити. И владика га слуша,
блиски су, па да у њега нема поверења – другог би ту поставио. А и чешће
га среће нег' тог молиоца.
И не стојим дуго пред Двором на улици, није то на Косову последњих
година баш препоручљиво, него брже–боље позвоним на капију, а нико
ми не отвара, нити с друге, дворишне стране даје знаке живота. И сад шта
ћу, него више онако реда ради гурнем капију – и она се широм отвори. То
тако у мом Новом Саду не бива, а и да неко проба – сви би га попреко
погледали и обрукао би се, баш јако. Овде ништа, тајац, ко да је поноћ, а не
сунчано подне, јунско. У дну дворишта промине старац у мантији, преко
мантије му неки изношен штрикани прслук светлоплаве боје, на њему
само два дугмета, а остала три ил' четири недостају, у рукама му нека
стара и олупана плехана канта допола пуна "прекрупе", тј. концентрата за
живину или свиње. "Мора бити да је неки искушеник", помислим, "сувише
ми је некако скроман и неугледан за монаха". Али му се ипак као
свештеном лицу обратим:
– Оче, извините, где могу да нађем оца Радича Радичевића? Да ли је он
ту, у двору?
– Отац Радич? Није ту. Отишао је часком до града, до станице... а шта
ће вам он?
– Па ја сам новинар из Новог Сада и речено ми је да ће ми он, као
секретар Епархије, можда помоћи да дођем до владике Павла. Да
направим интервју с њим, да му поставим неколико питања... и онда сам
из уста тог ситног и крхког старца у мантији чуо нешто што ме је не само
тргло него и потпуно пренеразило. А рекло би се да није рекао ништа
важно, сем што се, ваљда и нехотице, најдиректније представио:
– А шта бисте ви то мене питали?
"Мене питали?" Јесам ли ја то добро чуо? Јесам ли чуо "мене"? А да се то
он можда није забунио? Не делује ми тако, не, тај човек је сталожен и
миран као онај океан из романа Станислава Лема. Гледали сте, ваљда,
филм "Соларис", али ону праву, руску верзију?
И чим сам схватио пред ким стојим, ја сам ту ненадану прилику, тај
такорећи дар са неба, зграбио у лету и више ни секунде нисам оклевао. За
то осећање зна сваки савеснији новинар, да је то, тај први контакт са
саговорником, као на пецању – ако се само један трен премишљаш, ако
имало оклеваш, ништа од дуго чекане прилике. А друге неће бити. То се
лако научи, ако је човек рођен за новинара, јер и није много промућурно,
17
то је занат новинарски: засути га правом лавином речи без иједне драмске

паузе у којој би стигао да убаци макар и једну своју, макар и најкраћу реч
или реченицу, да покуша да се извуче, да се искобеља, да те беспоговорно
одбије... не, не да), него само брзо и све брже верглај, па верглај и верглај...
о свему и свачему, само непрекидно... а једина сврха свега тога не дати му
да тих неколико кључних минута дође до речи. И Бог ми је сведок да му
нисам дао.
Данас мислим да ми се тај мудри владика за време мог грчевитог
монолога потајно и смејао, можда мало и подсмехивао, као кад неког у
небраном грожђу ухватиш, смејуљио се не да ме, не дај боже, унизи, него
да ме спакује у дечји нараштај, где ми је, са његове тачке гледишта, свакако
и било место. То сам схватио тек накнадно, кад сам у глави враћао филм са
тог првог сусрета и разговора, а враћао сам га и ноћ и дан, све не верујући
да сам га заиста ухватио. И срећа моја да сам то открио касније. Јер да сам
приметио да се добронамерно смејуљи мојим мукама да му измамим
интервју и тако отмем много времена, да сам то видео већ тада кад се и
догађало, то би ме свакако додатно омело и збунило, па можда и цео
разговор упропастило. Тек, у том непрекидном и правом удварачком
верглању изрекао сам и ону једну једину, па можда и малу, али у сваком
случају нешкодљиву лаж, а та је била да сам само због интервјуа са њим
потегао из Новог Сада у Призрен, што је близу 600 километара у једном
правцу. И шта ћу ја сад, јадан, ако се кући вратим необављена посла? Да ли
ће ме отпустити или најстроже казнити они бездушни шефови у
"Дневнику"... а права истина је била да сам већ недељама лутао Косовом
сасвим другим послом и да ми је Призрен био само успутна, да не кажем и
пролазна станица.
Али тај мој срачунати и лоше прикривени позив да се сажали због
преваљеног великог пута као да је ипак мало поколебао епископа рашко–
призренског господина Павла, боре на лицу су му се мало, сасвим мало
заокружиле, што је могао да буде знак, или само наговештај, неког
унутрашњег осмеха. Полако је спустио ону канту са "прекрупом", позвао
ме у неку немогућу и ко зна кад окречену летњу кухињу и посадио ме на
столицу крај голог стола само допола прекривеног парчетом пластичне
мушеме (или "викслајна", како ми Војвођани кажемо). Посадио на столицу
мене 34–годишњака, а сам остао да стоји, као прави домаћин. И још кад је
однекуд ишчепркао џезву и питао ме какву кафу пијем, дошло ми је да у
земљу пропаднем од стида. И принео ми на пластичном послужавнику
кафу са комадом ратлука и чачкалицом, а додао и чашу воде. Ето, браћо
18
моја и сународници моји, ми смо данас ретко, привилеговано, рекао бих и

изабрано поколење које је познавало свеца! А да ли вам је светац кога сте
познавали скувао кафу, приносио вам је на послужавнику са ратлуком и
чашом хладне воде...?
Ипак, тај толико жељени интервју добио сам захваљујући опет сасвим
другом разлогу. Док смо пили кафу и владика ми тихо и стрпљиво, али
сасвим убедљиво објашњавао да разуме мој положај, али ми ипак неће
дати интервју, јер он у овом Двору може сваког да прими, па и понеког
новинара, али им и даље ништа не верује, нису му дали ни један једини
повод да им почне веровати. А баш данас мора да стигне и до Газиместана
и до Грачанице, да прегледа да ли је све спремно за велику прославу
Видовдана и 600 година Косовске битке, што је заиста за десетак дана. И
утом се из града вратио и отац Радич и преда мном издиктирао владици
аутобуски ред вожње за тај дан.
Ред вожње? Е, сад је мој, помислио сам и одмах порастао једно два–три
сантиметра:
– Па молим вас, Преосвећени, ви бисте сад на Газиместан кренули
редовним аутобусом, а ја сад службеним аутом крећем назад у Приштину!
Па мени је то успут, да вас повезем. И ако пођете са мном, брже ћете,
комотније па и сигурније стићи, а ја ћу у тих сат – сат и по времена колико
нам треба одавде до Грачанице, направити интервју.
– Па ако је тако, онда добро. Можемо и тако – сложио се владика, не
трепнувши.
– Е сам вас је Бог данас послао овамо – рекао ми је после отац Радич
Радичевић. Уграбио је прилику да ми се, кад смо остали насамо, и од свег
срца захвали.
– Знате ли ви шта овај владика нама ради? То јест себи, па онда и нама?
Па сам Слободан Милошевић му је недавно послао два службена аута, да
му се нађу пред ову 600–годишњицу Косовске битке. Послао му "ауди" и
"мерцедес", и ено их сада у оној шупи, закључани, кокошке легу јаја по
седиштима. Преосвећени владика је одмах рекао да та кола много троше,
док народ на Косову гладује, па ми због тога и даље идемо јавним
превозом и трпимо све и свашта, боље да вам и не причам шта. – Отац
Радич је свог владику волео као оца рођеног и жалио је што он не штеди
себе, а не њих, сараднике своје. Радич Радичевић је после и у Београду био
секретар патријарха Павла и остао уз њега до последњег часа.
И проведосмо тако са преосвећеним владиком Павлом "летњи дан до
подне" прођосмо Метохијом уздуж и попреко, од Високих Дечана до
19
Газиместана, и остависмо га у лепој Грачаници, а да и нисмо много

разговарали. Просто је грехота била прекидати га у његовом сталном
ћутању и безгласној молитви која се "чула" само кроз пребирање
бројаница. Заправо, једва су се и оне чуле, онако дрвене и ситне, али као да
сам ипак у том пребирању и низању осетио и познао ритам
црквенословенског језика. Или сам чак и то само уобразио, верујући да
баш то треба да чујем. Као да су се Свети Лука, или Свети Павле обраћали
Солуњанима, а то нама сада преводе и тумаче сами Ћирило и Методије.
Зато ми и потоњи владичини одговори на моја ретка и готово стидљива
питања нису изгледали кратки, мада су то били, али су у тим дугим
ћутањима смишљани и отуд постали језгровити, па ми се учинило да су
дужи од сваког другог посвемашњег празнословља. Као оне
Настасијевићеве "речи у камену", којих је увек мало, јер се тешко урезују,
али ће остати. И трајати.
А после само неколико конвенционалних реченица, рецимо о лошим
путевима и топлом дану, као да више нисам морао да смишљам шта бих да
га питам. Довољно је, дакле, било да се огласим, напросто да га подсетим
да сам још увек ту и зашто сам ту, и владика би скренуо поглед са предела
којима смо путовали, загледао се у једну тачку на седишту испред себе и
равним гласом, мало погнуте главе, нанизао све што је имао да каже само
да мени, молиоцу, учини, или – да ме се што пре отараси:
– Кад су ми јавили да сам постављен за владику у Рашкопризренској
епархији још у мају 1957. године, одмах сам себе почео да тешим
подсећањима на многа моја искуства са иноверцима. И то махом добра
искуства. Ја сам и рођен и одрастао у Славонији, у селу са претежно
српским живљем, али и са доста католика. Да не кажем да је и цела
Славонија претежно католичка, хрватска. А највише сам се школовао у
Босни, тако да ми ни живот и обичаји муслимана нису били ни непознати,
ни страни. Ако смо људи, за све нас има места, увек и свуда, а ако смо
нељуди, онда је тесно и кад су само двојица на свету целом. Као што је
Кајину било тесно са Авељом, братом својим.
Али кад сам постављен за владику у Призрену, брзо сам увидео да још
увек не знам довољно – ни о животу, ни о људима. Добро, то мислим и
данас, већ овако стар, али то је већ друга прича.
И већ негде почетком шездесетих деси ми се нешто што ћу памтити док
живим. А ради се само о једној столици. Односно, о две. Е, али нису то
само столице биле у питању... Било је то баш некако овако: враћам се из
манастира Свете Тројице, у подножју Шар планине. Сиђем са још једним
20
свештеником на пут, прође један аутобус, не стаје, прође други... Кад ето
ти једне жене, сељанке. Носи две столице. Да седнемо, нас двојица. "Хвала",
кажем, "шта да седамо, кад треба да путујемо?" – "Само ви седите,
Преосвећени", каже она, "ко зна који ће аутобус стати због вас двојице." И
успут нам прича како су они, цела њена породица, имали добру земљу у
равници, па су оставили све, и земљу и имање, дедовину своју, и побегли
овамо у камен и у крш.
– Због притисака сепаратиста? – питам је ја овим политичарским
језиком. И мени то, ето, временом ушло у уши.
– Јесте, и ви кажете: због притисака. Због зулума, владико, због зулума,
то је права реч! ...А исте године чујем готово истоветну причу на другом
крају Косова и Метохије, на крајњем северу, у манастиру Бањска код
Митровице. И полако схватам да то нису појединачне судбине него да се
свуда може говорити о систематском притиску.
И онда Је владика Павле пресавио табак и почео да прикупља податке
и пише извештаје Светом синоду СПЦ, да их шаље у Патријаршију, али и
државним органима власти у Београд. А кад се једном прихватио пера,
онда четврт века није престајао. Увек је наглашавао да никад није рекао да
те зулуме чине сви Албанци, нити да су се баш сви Срби селили због
притисака и прогона, јер су се неки селили и због природних миграција из
села у град, али сем напада и увреда друге одговоре није добијао. А
упорно је понављао и кад је патријарх већ био, да је одмах, још тада, у
првој години службовања у Призрену, схватио да је негде већ пресуђено да
Косово и Метохија ускоро не буду више српски. Никад више. И о томе
беседио у свакој прилици и на сваком месту. Па како би онда било шта
очекивао од српских комунистичких власти.
– Државне власти нису хтеле ни да чују за "систематске притиске".
Говорили су да тако нешто може да се привиђа само великосрпском
шовинисти. Врхунац је био овде у Призрену, кад је председник општине
са скупштинске говорнице поручио да ће наћи начина да мени "смрси
конце". И још да вам кажем: тај председник општине био је – Србин.
Уосталом, тих година су страдали и неки чланови Централног
комитета Савеза комуниста Србије јер су говорили исто што и ја. А помало
и јесте било несхватљиво да у једној земљи мањина може да прогони
већину. А може, ако покрајина добије толике атрибуте државности као
Косово по Уставу из 1974. године, па су у тој држави (у "држави") Срби
заиста мањина.
А како у тим условима дела и како уопште опстаје и преживљава
21
српско свештенство на Косову? Владика ће објаснити да је у тој епархији за

време Другог светског рата страдала трећина свештеника, њих 27, а било
их је 80. Данас пред прославу Видовдана и 600–годишњицу нашег највећег
пораза на Косову има 37 свештеника и они су разапети између више села,
где службују уз стална добацивања, увреде, псовке, па и каменице... И
ниједан се није иселио. И поред правог мученичког, подвижничког
живота. Ево, рецимо, свештеник у Ђураковцу има парохију у пречнику од
50 километара, а нема ни аутомобил, док је цела Пештерска висораван –
једна парохија.
– И више нас овде и не треба – закључује владика Павле. – Јер више
нема ни оних српских села. И немојте у писању наглашавати те нападе на
свештенство, то је незнатно у односу на оно што Шиптари чине обичном
народу. Јер напад на нас у мантијама ипак одјекне, изазове велики револт,
па можда и реакцију власти, а они ионако добро знају: ако народ одавде
оде – нећемо ни ми остати. Или ће нас бројем победити. Тим својим
организованим, наређеним повећавањем наталитета. Све чешће се
позивају на ону народну "чије овце, тога и планина", на изреку која је
заправо и исправна, али у нормалним, природним околностима – а то су
околности у којима је рађање радост, а не обавеза. И та планина ће на
крају крајева свакако бити оног ко овде остане.
И онда је овај давни интервју од пре четврт века достигао свој врхунац
у одговору тадашњег епископа рашко–призренског Павла на једно
неизоставно, али ипак малтене рутинско питање: шта у тим околностима
Преосвећени казује и саветује свештенству да они у својим парохијама
казују и саветују преосталим Србима на Косову и Метохији, на измаку
претпоследњег и пре почетка последњег чина ове велике људске и
државне драме и, све је очигледније, трагедије наше?
– Па и сам се, нарочито у последње време, питам, ил' боље да кажем –
премишљам и преиспитујем – шта сад том народу говорити? Како га
утешити, да ли га храбрити, наговарати, захтевати да по сваку цену остане
у завичају...? Не знам, Бог зна. Јер ако је, рецимо, у једном селу на Косову и
Метохији било четрдесет српских кућа, а данас их је остало само шест, зар
није неморално да сад од тих шест домаћинстава тражимо да поднесу оно
што није могло четрдесет? Многи су се иселили, многи су у последња два
рата изгинули, а изгине увек оно што је за жртву најспремније. Не кажем ја
да ми што смо остали – не ваљамо, али велико бреме је пало на нас, на
наша нејака плећа. А и та наша неслога, српска, често је гора од сваког
сепаратизма. Него се боримо како и колико знамо и можемо, а Бог ће нас
22
платити по труду, а не по успеху, јер успех не зависи само од човека него и

од многих других чинилаца.
И не знам више ни сам колико смо овако разговарали, прошао нам је,
чини ми се, читав дан на задњим седиштима тог "Дневниковог" службеног
аута, али и свраћали смо успут у Високе Дечане и Пећку патријаршију, до
великог градилишта на Газиместану, где је на платоу испред споменика
косовским јунацима брујала сва силесија грађевинских машина, да бисмо
се у смирај дана растали у Грачаници, где ће преосвећени владика
коначити, па се тек ујутро вратити у Призрен, у седиште своје епархије. И
све то време сам се чудио, па дивио, а на крају и уживао гледајући и
слушајући како су га срдачно дочекали дечански монаси и грачаничке
монахиње, а поготово како су они мајстори на Газиместану – грађевинари,
зидари и путари – разговарали са тим старим калуђером и већ дуго
преосвећеним владиком, а и он са њима, отворено, са пуно разумевања и
уважавања, а опет простосрдачно и малтене другарски, што би се рекло –
на равној нози. Није се тада још пуно знало о владикиној скромности, о
приступачности и једноставности његовој, а поготово се није знало да је тај
стари монах изучио и познавао многе занате и да се није либио да то у
свакој прилици и покаже. И то је био један од разлога да се он у друштву и
разговору са тим мајсторима заиста осећао као да је на равно) нози, а неку
статусну разлику сам видео само ја, очигледно неупућен, па стога на тако
нешто и неприпремљен. И можда бих сад накнадно требало и да се
помало стидим због тога.
Ипак, нешто се и код мене, или у мени, после тог најнеобичнијег
сусрета у целој мојој новинарској каријери, променило. Да, после тог
сусрета и разговора са најскромнијим монахом којег су моје очи виделе – а
упознао сам их на стотине, од већине бачких и уопште војвођанских
свештеника у последњих пола века, од свих оних професора Карловачке
богословије и Теолошког факултета у Београду, до Јудеје, Галилеје и
Јерусалима, или свег оног нашег, српског, светогорског, хиландарског
братства, па и до патријарха Германа, који ми је и у родитељску кућу
долазио – дакле, после интервјуа са владиком Павлом у мени су се некако
пореметиле и ваљда скроз преврнуле, или бар промениле све боје Косова.
И већ сутрадан ујутро у Приштини сам се одјавио "тамо где треба" и
готово без поздрава одјездио кући.
И о тој промени плана путовања нико ме у мојој новосадској редакцији
ништа није питао, што ми се ваљда први пут догодило, ћутали су као да
сам се и у лицу преобразио, као да су на њему биле исписане неке одлуке
23
које ја унутра, у грудима, или где то већ станује душа, још нисам
препознао, или бар приметио.
Да, нагло сам скратио, готово преполовио тај наручени, договорени, а
потом и пажљиво испланирани боравак на Косову, као да више нисам
имао ни снаге ни воље да истраживањима "ситуације на терену" мучим и
себе, и друге. А и како после овакве исповести оваквог човека, како сад
опет, као оних првих дана, недеља и месеци, поново да улазим у
приштинску општину, у зграду покрајинске владе или чак и у комитет
Савеза комуниста и опет слушам оне срамотне лакировке о братству,
јединству и заједништву, као да заиста баш ниједан партијски
шраф(шчић) од човека није кадар да погледа кроз прозор и запита се "који
је миленијум напољу".
Али сам исто тако, наравно захваљујући том разговору са рашко–
призренским владиком Павлом, завршио своју прву књигу о Косову за
само два дана, а не за два месеца, како сам већ био обећао издавачу.
И као мото целе књиге ставио један стих из Светог писма Старог завета:
"Сва ће та земља опустјети јер је нико не узима на ум." (Плач Јеремијин,
XII, 11).
24
25
НАМЕРА ОВЕ КЊИЖИЦЕ ЈЕ ДА СРПСКИ НАРОД коначно сазна, или

бар наслути, па крене у даље трагање, кога је то у личности патријарха
Павла имао за духовног вођу у најтежих четврт века своје модерне
историје. Јер, лако ћемо се сложити да то оног 1. децембра 1990, године
нисмо знали, него што ћемо макар и себи самима признати да не знамо
много више ни данас, пет година после његовог одласка са овог света и
тачно на стогодишњицу његовог рођења, када је онај седи старац, "светац
који хода" у колективној свести убележен као најпоштованији и
највољенији савременик наш.
Али без обзира на то што су све приче о његовој скромности и
штедљивости у народу примане са великим одобравањем, јер се знало да
патријарх Павле не штеди због себе, него да другима помогне, да ни у
позним годинама никад није седео беспослен: умео је да сашије, да
поправи ролетне и браве, да ципеле пенџетира... без обзира на све
анегдоте о њему, које су такође истините биле, није само то истина о
патријарху Павлу. Па вероватно ни најважније што о њему треба памтити,
него је то само најлакше и најефектније, а сред све ове ужурбаности и
површности данашње – некад се запамти и претраје само то.
А не верујемо да је баш на та његова мајсторства у разним занатима,
нити на сву ону исконску, простонародну духовитост нашег потоњег
патријарха мислио онај професор Теолошког факултета у Атини који је
још 1955. године, на питање из Србије како се на постдипломским
докторским студијама сналази наш јеромонах Павле, одговорио: "Кад би
грчка црква имала још само двојицу као што је Павле, била би најјача
православна црква на свету!"
И заиста би било погрешно, па и неправедно памтити патријарха
Павла највише као скромног и једноставног човека из народа. Мада је то
26
истина, али није истина цела. Испод оне скромности у прохтевима крила
се велика раскош у могућностима. Тај стари монах био је, како се накнадно
показало, прави вулкан енергије, способности, памети и одлучности.
А о стручности његовој да и не говоримо: још у Атини је почело његово
усавршавање у новозаветним студијама и литургици, а Свети архијерејски
синод СПЦ га је 1972. задужио да писмено одговара на питања из широке
области Литургике, Типика, канонских и других прописа који се упућују
цркви, мада је тад већ 15 година столовао Епархијом у далеком Призрену,
што само показује колико је владика био високо котиран међу свим
осталим архијерејима. А од тих одговора, кроз које је студиозно обрадио
120 важних тема, настаће његово капитално тротомно дело "Да нам буду
јаснија нека питања наше вере" (прво издање 1998. године).
И свих оних 17 година кад је на трону Светог Саве био први по части у
српској цркви није престао да се бави научним радом, пишући о
практичним питањима вере. Објавио је монографију манастира Девича,
био председник комисије Синода за превод Новог завета објављеног 1984.
као први званични, од цркве одобрен превод и председник Литургичке
комисије за први "Службеник" на српском језику, као и приређивач
допуњеног издања "Србљака" 1986. У манастиру Дечани чува се јединствен
примерак "Октоиха", од петог до осмог гласа из штампарије Ђурђа
Црнојевића из 1493. године, који је највише његовом заслугом умножен у
300 примерака. Цењен је литургичар свуд у православљу, а за свој научни
рад Богословски факултет у Београду доделио му је звање почасног
доктора богословља. Било је то још 1988, две године пре избора за
патријарха српског.
И памтити га по путовањима у све епархије Српске православне цркве
од Канаде до Аустралије, а поготово по чудесном решавању
вишедеценијског раскола међу архијерејима и епархијама СПЦ у
Сједињеним Америчким Државама – што нам заиста нико неће моћи да
објасни. Тако је то ваљда са чудима – а прво је било још оно на жребу, тј.
апостолском избору за патријарха, друго мирење после највећег раскола у
историји наше цркве, а треће оно клечање агента ФБИ у Лос Анђелесу на
обали Тихог океана.
Полазећи с једног на други крај Америке, из Лос Анђелеса у Чикаго, у
лето 1992. године, док је био у мисији повратка у канонско јединство
Српске православне цркве њених (америчких) отцепљених епархија,
Његова светост патријарх српски господин Павле заврнуо је мантију и
онако ниског раста ушао у воде Тихог океана готово до појаса. Постајао је
27
тако неко време, загледан у даљину, на моменте упирући молитвено

поглед и у висину, а онда се сагнуо и из воде узео два бела каменчића,
пољубио их и ставио у џеп, потом се прекрстио и кренуо према колима
која су га недалеко одатле чекала. Један од агената америчког ФБИ–а
(Федералног истражног бироа), који су били у обезбеђењу, задивљен
побожношћу човека кротког и малог по расту, а очигледне смерности и
духовне узвишености, приђе, клекну на колена и пољуби руку српском
патријарху, изустивши наглас: "Ово је светац који хода!"
Тај амерички официр није о нашем патријарху знао баш ништа. Ни за
оно поштовање које према њему имају и показују сународници његови, ни
за туберкулозу коју је вукао више од пола свог дугог живота, ни за
скромност и једноставност нашег највећег зналца теолошких наука,
доктора богословља. Ни да ће сиромашно) породици са пуно деце кад год
узмогне – купити краву. Ни да ће ефендији Јусуфспахићу први избројати
своју личну уштеђевину за обнову београдске џамије коју су запалили
његови сународници и суграђани. И ипак је клекнуо пред њим и веровао,
знао да је видео свеца. Може ли се то објаснити? Не може, и око тога ваљда
не треба лупати главу. Чуда се не могу објаснити, зато су – чуда.
Живот га није штедео, био је сироче од треће године јер су му
родитељи помрли, па га је уместо мајке подигла и отхранила тетка, за коју
је био сигуран да ће је прву срести у рајском насељу. И томе се унапред
радовао. Знао је да ће га тамо дочекати и мајка, али се на тај сусрет са
великом бригом спремао – бринуо се да ли ће је познати, јер је није
запамтио.
Растао је у Славонији, па иако одмалена "слабачак", како је сам волео да
каже, на селу је морао да се прихвати и тежег посла. Фамилија му се у
родним Кућанцима бавила земљорадњом.
"Као богослов и студент, кад дођем лети кући, одмах мотику у шаке,
настаје прашење кукуруза и тако редом", сећа се. "Како сам растао, тако
сам улазио у послове. А када сам стасао, стигао сам и до орања..."
Његови другови из Призренске богословије сећали су се да је обављао
столарске, књиговезачке, лимарске, калемарске и друге радове. Чак је
својим ђацима сам крпио ципеле. И говорио да се ниједног посла не треба
стидети – ни најпрљавији посао не може човека да понизи, понижава га
само грех. И, притом, наводио пример чувеног математичара Михаила
Петровића Аласа, који је већ у шестом разреду школе научио прави
рибарски занат, "не просто пецање, него оно с мрежама". "Радио је то и као
професор Универзитета, заједно са рибарима који су од тога живели, и
28
40 знао је да каже: 'Кад радим интелектуално, одмарам се физички,

кад радим физички, одмарам се интелектуално...'
У Патријаршији данас кажу да се у јавности и не зна на које је све
начине помагао избеглима и сиромашнима: чим успе да скупи који динар,
породицама с много деце купује краву. "Важно је да кућа с нечим почне",
говорио је, "и да деца имају млека".
Његова светост патријарх српски господин Павле, замонашио се "уочи
Благовести 1946, у манастиру Благовештење". А на Благовести 1996.
године, кад се навршило и пола века његове монашке службе, прву верзију
својих сведочења предао је уреднику Зборника "Сербиа и коментари",
издању које је посветило знатан простор изворним документима, доказима
и сведочанствима о страдању Српске цркве за време Другог светског рата.
То је важан допринос за разумевање и потоње судбине наше цркве, може
се рећи до дана данашњег. Јер, ни крај тог рата није донео никакве
олакшице страдалној цркви, већ многе нове невоље.
"Ја сам 1944. прешао у Бању Ковиљачу, где сам радио као васпитач и
вероучитељ у избегличком дому. Био је месец август, водили смо децу на
једну притоку Дрине, да се купају. Изненада, један мали поче да се дави.
Онако врућ и знојав, скочим и извучем га, а потом превијем преко колена,
распалим неколико пута и, наравно, добро изгрдим: Мало ти је што си
избеглица, још хоћеш и да се удавиш на наше очи!
Тај догађај сам запамтио јер сам се већ сутрадан разболео на плућима.
Горега зла не можеш видети. Болест акутна, никога свога немате, лекова
нема никаквих, потребна је јака храна. А где? Како? Једе се каква се има.
Наједном запуца, ево ти четника на готовс; ту буду неко време, опет
запуца, излете они, ето ти партизана, све са пушкама на готовс; опет
запуца, они излете, ево ти Немаца, повлаче се...
Боловао сам целу зиму. Војске су се смењивале... Када је дошла једна
партизанска бригада, позва ме њихов старешина Да покажем документа.
Сумњали су да и ја нисам као калуђер Јустин, који је променио име у
Јусуф и побегао пред партизанима. Немам ја, рекох, куд да бежим. Ја сам
избеглица, куд ће избеглица да бежи?! Болестан сам, а ово су моја
документа. Таман се то средило кад једна партизанска болничарка виде да
имам топломер и хтеде да ми га узме. Они га нису имали, а мени је пак он
био једино што сам имао. Тај топломер ми је давао какав–такав увид у
развоју болести и једва сам успео да јој објасним да ће сутра бити у већем
граду и моћи да га купи, а ја ћу остати без икаквог мерила. На крају ме
остави на миру и остави ми мој топломер. За све то време лежања имао сам
29
довољно времена да размислим о будућности.

Изгнани епископи се нису могли вратити у своје епархије из којих су их
окупатори истерали, а шесторицу и побили. Разорени храмови,
манастири, спомен–гробља и костурнице, опљачкане ризнице,
оскрнављене светиње, стајали су у стању у каквом их је за собом оставио
окупатор, а нову власт као да то није много ни дотицало. Још и са
одузетим имањима, Српска црква била је препуштена да преживљава у све
тежим околностима. Црквена управа ометана је у раду, а свештенички
позив понижаван или принуђиван да се одваја од законите цркве и
организује своја удружења.
Патријарх Гаврило Дожић, кога су Немци првог дана своје окупације
ухапсили, заједно је, са епископом Николајем Велимировићем, крај рата
дочекао у злогласном логору Дахау. Тешко болестан од дуготрајног
заточеништва, тек се после две године вратио у земљу да преузме своју
патријарашку дужност и 1946. закаже заседање Светог архијерејског
Сабора, прво после 27. марта 1941. Поред свега тога, Српска православна
црква ниједним својим поступком није се показала да је обезглављена.
Захваљујући једном одважном, али и мудром митрополиту Јосифу,
изгнаном из Скопља, као и преосталим члановима Светог синода, Српска
црква је и у највећим искушењима успела да сачува присебност и
патриотску непоколебљивост. Сем појединаца који су се опредељивали
или поводили за догађајима, нико у име Цркве нити је био окаљан
сарадњом са окупатором, нити увучен у службу домаћих, међусобно
зараћених страна. Црква је стајала уз свој народ, а он је само мањим својим
делом учествовао у идеолошким деобама, док је рат још трајао.
Предложено ми је да, као сведок и савременик, кажем нешто из личног
искуства о времену које је наступило и траје, ево већ пола века. Иако
невољно, а и ненавикао, покушавам да удовољим молби која ми је
упућена, уверен у најбоље намере оних који уређују овај Зборник.
Захваљујући дипломи тадашњег Теолошког факултета, успео сам да се,
по доласку усташке власти у моју Славонију, вратим у разрушени Београд.
Најпре сам, да бих се издржавао, радио на грађевинама, али такве физичке
напоре нисам могао издржати и разболео сам се. Препоручен од својих
наставника, уточиште сам налазио у више манастира по Србији (Вујан код
Горњег Милановца, Света Тројица код Овчар бање, Благовештење у
Овчарско–кабларској клисури, најзад и Рача, под Таром). Отац Јулијан
повео ме је најпре у манастир Вујан, где сам се, поштеђен тежих
послушања, највише посветио читању, јер је мој заштитник имао много
30
књига, зналачки одабраних. Лета 1945. отац Јулијан ме затим повео у

манастир Благовештење, где је био премештен. Онде сам коначно донео
одлуку да, оболео на плућима, иако то код мене није била 'отворена
туберкулоза', не могу бити свештеник и посветити живот том узвишеном
позиву, коме сам се од најраније младости заветовао. Свестан, дакле, да тај
позив није за мене и да, од малена без родитеља, не могу имати своју
породицу, замонашио сам се, уочи Благовести, 1946.
Завршетак рата није донео крај искушењима ни народу ни Цркви. Са
одласком окупатора није се повукло и оно 'зло домаће', већ је наставило да
завађа и застрашује људе на разне начине, под видом борбе против
народних непријатеља.
Не бих могао да сада, накнадно, говорим јесам ли и ја, на нова страдања
народа, под новом владавином која се одмах чврсто успоставила, гледао
као на какву Божју казну што је народ окретао леђа Цркви, још у
међуратном времену. На то је са горчином указивао владика Николај, у
својим записима из Дахауа. Нисам тада размишљао ни о оној, не само
упрошћеној већ и искривљеној поштапалици да је 'свака власт од Бога".
Док сам био у Рачи, ми у манастиру нисмо живели издвојено од
народа, тако да смо сазнавали шта се догађа око нас и у каквом смо
времену. Своје тескобе и слутње ми монаси упрезали смо у дневне послове
које нисмо увек стизали да посвршавамо до вечери. Некад бисмо узимали
само по комад хлеба и читав дан радили у пољу, надгледали манастирску
стоку, довлачили дрва из шуме. Једно време радио сам и у манастирској
воденици.
Једва смо чекали вече не само ради одмора, већ да се у молитви
саберемо. Нема већег блаженства него кад уморан човек некако самог себе
умањи док се моли. Тада се сав сведе само на сушти чин молитве: да се
избавимо као народ и људи. Треба служити Богу, мислили смо, ма ко да је
дошао, и то је за нас био најдубљи смисао монашког живота. А у часовима
искушења, кад не бих имао одговора ни самом себи зашто нас, после
велике несреће од туђинских окупација, сада сустиже неко непојамно
уклетство од нас самих, помишљао сам на речи разљућеног Господа који
прети Јеврејима да ће им за казну послати цара вавилонског
Навуходоносора. Али све време отада, не престајем да мислим на оно што
сам доживео и, за читав живот, понео из манастира Свете Тројице код
Овчар бање.
Настало је време у коме као да се нешто неприродно, усиљено ради и
неком расцепу води, не само међу људима него и у самом себи. Тешко ми
31
је било ту нову суданију схватити као Божју вољу или се, можда, нисам
мирио са тим. Чинило ми се да живимо у великим искушењима којима
ваља одолети духовном снагом. Ничег другог није било> нити је отада
могло бити, да би нешто изменило у поретку који је надзирао читав јавни,
а у много чему и лични живот људи. Под Таром и низ Дрину народ је у
тим првим послератним годинама остао веран Цркви; у манастир је свет
долазио не само о празницима и не само старији него, у много већем броју,
млађи људи. Тако је било све док се није почело са подизањем фабрика, а
млађима постало примамљиво да се домогну града и оставе село. Мислим
да тиме почиње крупан преокрет у животу, обичајима, па и духовним
вредностима нашег сеоског народа.
Доласком на Косово, за епископа рашко–призренског 1957. године,
видео сам и другу страну искушења српског народа. Пошто је од Старе
Србије начињена аутономна област Косова и Метохије, Срби су одједном у
својој земљи постали мањина, као у турско доба. Већ у својим првим
епископским извештајима указивао сам да, иако су Срби на власти, Косово
у ствари држе Шиптари. За време Другог светског рата њихов народ,
највећим делом, дочекује талијанску окупацију као своје ослобођење, јер се
први пут Шиптари из Албаније уједињују са онима на Косову, у Метохији,
Западној Македонији. Створена је Велика Шипнија, али без обзира на то
што је она трајала колико и окупација, као талијански протекторат, она је
масама, опчињеним од њихових вођа, остала као једном већ задобијени
национални циљ, који треба сачувати. Уверавани да ће се привремено
измењене прилике променити, они су само чекали, а умногоме и
дочекали, да се изгубљено врати. Добијао сам упозорења да пазим на своје
редовне извештаје Светом синоду, јер они долазе и до руку световне
власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком
месту, пресуђено да више не буду српски. Тако се понашао обичан свет, на
разне начине, сем старијих који су осуђивали насиља и лакомости да се
дође до комшијске куће или земље. Међу тим светом било је људи који су
знали за своје српско порекло и осећали да се спрема нешто што добру не
води."
А ни у овим "Сећањима" патријарх није пропустио да исприча и један
свој давни доживљај из манастира Дечана, један детаљ који му је још тад
много рекао.
"Познато је да је у Дечане, испод ћивота Светога Стефана Дечанског,
зарад својих невоља долазило много Шиптара, понекад чак и у већем броју
него Срба. Затекао сам се једном у порти манастира и чуо разговор, када је
32
из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један

младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца:
'Шта ти овде тражиш од нашег свеца?' – 'Ја нисам дошао ни вашем ни
нашем свецу' – одговори Шиптар – 'већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда
је он и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му
долазили ни ја, али ни ти.' Црногорац ућута, а Шиптар ми приђе да тражи
благослов за дете.
На Косову се све чинило да народи живе затворено, свако у себе.
Највише смо ми обмањивали сами себе.
Омраза као да је била једина права истина о Косову коју сам, нажалост,
увидео. Вековима васпитаван да живи племенским начином живота, у
послушности и преданости онима који га воде, шиптарски народ је
упућиван да му непријатељи буду сви они који говоре, верују и живе
другачије. Као да је утицајнија на њихово великошиптарско самоуверење
била идеологија, блиска владајућој Албанији, него исламска вероисповест,
ма колико се њихови верски вођи приклањали захтеву за Косово–
републику. Све ово говорим о времену пре него што ће доћи до отворених
сукоба 1981. изазваних побуном, не зато што су обесправљени, већ што им
сви захтеви нису били испуњени. Они аутономију нису изборили, него су
је добили, иако је Велика Шипнија изгубила рат.
Њима је наруку ишла политика федеративне Југославије и тога су били
свесни они који су припремали немире и незадовољства косовско–
метохијских Шиптара. Она побуна из 1981. била је, колико знам, прва
побуна до које је дошло зато што се преко хлеба аутономије тражила
погача републике за себе.
По себи се разуме да за такво стање на Косову кривицу не сносе само
Шиптари. Њих су подржавали и подбадали не само из република бивше
заједничке државе, Југославије, већ и из страног света. Али, мене се
највише дотиче саучесништво политичких људи нашег народа.
Не знам како се понашала нова власт кад је угушивана балистичка
побуна на Косову, која је, при самом крају рата, уз помоћ Немаца, хтела да
одржи Велику Шипнију. Судећи по томе како је домаћа власт поступала у
ширим деловима Србије према својим противницима, није могло бити
добро.
Више пута сам наилазио на податак да је, само по ослобођењу Београда,
октобра 1944, више хиљада људи побијено, а да им није ни суђено. Ништа
боље није било ни по појединим окрузима Шумадије или западне Србије,
да би се она очистила од наводних издајника, разне врсте. Да не говорим и
33
о насиљима под којима се вршио злогласни откуп жита и стоке од сељака,

а људи терани на присилан рад. Кад је тако било у оној Србији, у којој сам
живео десетак првих, послератних година, може се замислити како је
прошао шиптарски народ после масовне побуне 'балиста' и како је она
угушена. Познат је и отпор насилном мобилисању Шиптара и слању на
Сремски фронт, али је познато да су за Сремски фронт мобилисани
бивали и непунолетни српски младићи, без једног јединог дана војне
обуке. Често су из школских клупа слати на фронт. Верујем да је суровости
и безакоња било и у тако много спомињаној* акцији одузимања оружја
шиптарском становништву на Косову. Свака власт је бездушна кад
спроводи такве мере јер страдавају и многи невини. При томе су
страдавали и Срби, јер се 'по кључу' радило, да би се задовољила
'објективност' па се оружје скупљало и код њих, иако га они, под
Шипнијом, нису ни могли имати.
Ето, на пример, за једног свештеника у Призрену, ухапшеног после
1945, на неколико куцаних страница написана је била оптужница против
њега и његовог рада. Када му је била прочитана, он је само зачуђено
одговорио да у време недела, која му се стављају на терет, уопште није био
у Призрену, него интерниран у Албанију. Пуштен је, али одмах ухватише
другог свештеника да би му, на основу од речи до речи исте оптужнице,
судили и наравно осудили га.
Таквих поступака, руку на срце, морало је бити и према Шиптарима.
Не могу да оправдавам било чије насиље, поготову што га је вршила власт,
војна или полицијска, која никако није била само српска, али су се казнене
мере приписивале само Србима. Уместо на отпор и одбојност према
окрутној власти, Шиптари Косова и Метохије подстрекивани су на мржњу
према Србима.
Стално је истицано братство и јединство, а у пракси је изазивано
подозрење међу народима који живе у заједничкој држави. Као тамошњег
епископа мене је стално бринуо допринос српске стране у стварању
међунационалних раздора, посебно на Косову и Метохији. Подсетио бих,
на пример, да спомен–храм у Ђаковици 1950. године нису срушили
Шиптари, већ политички активисти међу Србима, скупљајући потписе
грађана чак и међу појединим свештеницима.
Грачаница није дирана за време италијанске окупације, али је тај
манастир, једна од највећих светиња не само Косова, једно време био и
истражни затвор нове власти после Другог светског рата. Хапшенике су
држали чак и у припрати хладне цркве, а не верујем да би се ико други
34
усудио да је тако скрнави као сироти Србин, разметљив у улози

иследника. Идеологија која је владала земљама Источне Европе, па и
нашом, била је идеологија мржње, између осталог. Говорило се: кад није
успела да подстицањем класне мржње изазове светску револуцију,
прибегла је изазивању међунационалних мржњи, и одиста је у томе
највише успела на овим нашим просторима. Вековном наслеђу сукоба и
насиља на Косову и Метохији идеологија федеративне Југославије додала
је нове раздоре, на несрећу и шиптарског и српског народа.
Морамо истинама погледати право у очи. Шиптарске вође искористиле
су прилике у комунистичкој Југославији да своје непријатељство према
Србима огласе као угроженост од н>их, а припреме за свршени чин
отцепљења да представе као нужност насилне заштите од "насиља". То је за
мене једно од суштинских питања Косова.
На сва хапшења, нарочито младог света после демонстрација 1981, и
касније, гледао сам као на разлог више да се зло увећа. У затворима су
лежали заведени људи, а политичари или професори, који су их
подјаривали да траже Косово–републику, поштеђивани су. Оштре, одока
изрицане пресуде деловале су разорно, и никаквог смиривања нису
донеле, сем што су бунтови и борбе за националне циљеве Шиптара
прелазили у тајна завереничка окупљања.
Људска права најтеже су била кршена у време шиптарске владавине
Косовом. Лична карта коју и сада имам (јер сам још увек косовски
пензионер), издата ми је 1979, у Призрену. На н>ој је све исписано прво на
шиптарском, па на српском. Чак и на корицама легитимације стоји најпре
шиптарски назив за личну карту, крупним словима, а испод тога на
српском. Тако у време СФР Југославије, за којом се уздисања сматрају
напредним, најзваничнији лични подаци о епископу једне од најстаријих
српских епархија, издати су најпре на туђем језику. Ето малог примера
каква су била, и остала, људска права на шиптарски начин.
Косово је данас постало међународно питање због, како се стално
потеже, 'кршења људских права над Шиптарима на Косову' а није успело
да се постави, тада, ни као међујугословенско, када су страдавали Срби на
Косову за читаво време моје дугогодишње владичанске службе онде.
Црква је против непоштовања људских права свуда у свету, а поготову код
нас, али ваљало би се запитати и о кршењу људских дужности. Једно је
отпор према власти која људска права закида и самим Србима у Србији –
од дечије заштите, здравственог осигурања, пензија, старања о голом
животу беспризорних и беспомоћних, до личне безбедности,
35
запошљавања, организованих постављања на одговорне дужности

идеолошки погодних, а не стручно способних и морално угледних људи.
Друго је, међутим, кад Србију не као режим, већ као државу, такву каква
нам је данас, не признаје велика већина Шиптара, иако су они још увек
држављани те постојеће земље. Властима је, међутим, дужност да им буде
тешко на послу који обављају и да на изазове грађанског бојкота поступају
крајње обазриво.
Већа је штета и најмања бруталност од уздржавања у примени силе.
Македонски Шиптари су у истом положају, можда и у већој
демографској предности, у односу на целину тамошње републике, али
они Македонију признају за своју државу. Исто то чине и Мађари у
северној Бачкој, али су једино Шиптари Косова и Метохије узели право да
буду изузетак, да своје захтеве поставе као међународно питање и да у све
већој мери растроје Србију.
Патријарх Павле је још 1996. писао да преостали Срби на Косову делују
разбијено, живе у неизвесности и безнађу. Тешко им је да разумеју своје
стање, као да живе у туђој земљи. Подиже се нова црква у Приштини, на
пример, иако се само неколико километара од града налази величанствена
Грачаница, углавном празна, сем о празницима. Превиђа се, притом, да је
такорећи преко пута манастира, у истоименом српском селу Грачаници,
једна кућа продата и постала шиптарска. Разумео је побуде да се поново
подигну Свети Арханђели на рушевинама задужбине цара Душана, али се
и питао каква би то била обнова без истог камена и мермера, од којих је
царски манастир грађен. А обновити га у правом смислу значило би
разрушити Синан–пашину џамију у Призрену, а то сами призренски
Срби, староседеоци, нису дозволили 1912. године, када је српска војска
ослободила Призрен од петовековног турског ропства.
"Све ово говорим зато што сматрам потребним да се свестрано сагледа
стање на Косову. Праведно решење за оба народа који живе на њему мора
се тражити стрпљиво, без уцена и претњи било које стране, али и без
краткорочних нагодби. Косовско питање је у тој мери судбинско да не
може бити само политичко. Сви одговорни за Косово и Метохију морају
бити питани, а не пред свршен чин доведени. А Српска црква, близу
осамсто година историјски и људски одговорнија за Стару Србију од
садашње државе, најмање се пита за ту постојбину светиња које су нам
заветоване."
Патријарх се није устезао да говори о "програмираном наталитету"
косовских Албанаца:
36
"Рекао бих нешто и о проблему који се најчешће потеже, под видом

људских права. Велики је грех спречавати зачеће и извршити чедоморство,
о томе упозорава људе не само наша хришћанска црква. Али није много
мањи грех служити се расплођавањем као средством одређене идеологије,
да би се популацијом вршила освајања или присвајања одређених
географских и историјских простора. Вештачко подстицање наталитета
губи сваки смисао човечног одржавања људске врсте. Колико деце у свету
умире од глади, голотиње, или без крова над главом, зато што се онима
који их рађају не пружају најнеопходнији услови за новорођенчад, тако да
деца постају живи костури од малих ногу. Има разних врста насиља.
Програмирано размножавање све више постаје ново средство таквог
насиља. Кад шиптарски вођи, у последње време, све чешће понављају 'чије
овце, његова и планина' они само показују да је номадски пут мајоризације
на Косову једина основа њихових разлога и права на другу албанску
државу у нашем суседству.
На другој страни проблема Косова стоје наше светиње. Њих не узима у
обзир ни садашња државна власт у Србији, заокупљена уставним
положајем републике, административним, привредним и другим
питањима у којима друга страна има не само предност већине
становништва, већ и водећу улогу у привреди читаве покрајине. Кад су
1913. велике силе вршиле разграничења између тадашњих краљевина
Србије и Црне Горе, с једне стране, и управо успостављене државе
Албаније, уз све притиске аустро–угарске стране да и Дечани буду у
саставу Албаније, Јован Цвијић, наш главни експерт на конференцији у
Лондону, показао је преговарачима снимке царске лавре, са читавом
научном документацијом тада чувеног француског византолога Габријела
Мијеа, и Високи Дечани остали су Србији, односно Црној Гори. Иако, у
свему, иначе, антисрпска, и Аустроугарска је прихватила да Дечани имају
предност над демографијом.
Садашња власт у Србији очито не зна за тај врло важан међународни
пример. А како би и знала када ни на Видовдан 1989. председник Србије
није само неколико километара пошао од Газиместана да види Грачаницу,
'најлепши пример црквене архитектуре у Европи XIV века' како је написао
и други светски византолог, Енглез Стив Рансиман. А у Грачаници су се
тада налазиле и мошти Светог кнеза Лазара, који није био само црквени
светитељ већ и владар, врховни командант читаве српске војске коју је
повео да би зауставио османлијску најезду, и који је у борби погинуо.
Таквом кнезу припадале су и највише државне почасти, али
37
председник Србије, како је слетео, да би само одржао свој говор 'у срцу
Србије' одмах се, истим хеликоптером, удаљио од ње, као и од милиона
окупљених људи. Питам се: како ће о судбини Косова преговарати и
пресуђивати људи који не знају шта заправо српски народ има на Косову,
и да ли им је најпреча обавеза сачувати управо оно до чега им није много
стало, на сву нашу несрећу."
Тзв. интернационализовање Косова постаје не само српско, шиптарско
или балканско питање, већ и знатно шире; оно отвара многе друге и дубље
проблеме од геополитичких. Верујем да је те околности морала узети у
обзир и чувена издавачка кућа Јака Бук" из Милана, која је у неким својим
издањима, о нашој земљи, споменицима Косова и Метохије давала веома
истакнуто место. Читав један број свог часописа, важног за откривање
појединих светских култура, милански издавач је посветио Србији, а на
више страних језика објавио и значајно дело Симе Ћирковића "Срби у
Средњем веку"
Књига о Косову, на главним светским језицима, морала је увелико до
сада бити објављена већ и из државних разлога, о државном трошку.
Монографија "Задужбине Косова", штампана још пре десетак година,
обавила је главни посао и само га је сажето требало прилагодити за
инострано издање.
Средстава за то, међутим, није било, као што их нема ни сада, али ће
Црква настојати да, са своје стране, ипак нешто допринесе што скоријем
објављивању миланског издања. Оно захтева знатна материјална улагања,
а Црква би могла учествовати у разним пословима око нових снимања
споменика, прикупљања и превода текстова, као и у многим другим
техничким услугама.
"Али, Црква се неће држави Србији обраћати ни за какву помоћ, нити
примати прилоге од моћних банака које су умножиле своја пословања са
страним земљама, и стекле непојамна богатства у земљи највеће беде
српског народа, посебно овог избегличког, још увек незбринутог. А
великих богатстава, поготову нагло стечених, ваља се чувати. Тако смо
морали одбити и понуду пребогатих добротвора да они сами, о свом
трошку, заврше читав Светосавски храм. Тај храм је почео да се гради, па
нека се и заврши, када дођу боља времена, свенародним прилозима.
Српски народ на Косову има знатно веће, скупље благо од сваке
имовине по планинама и равницама. Само иза проклетија незнања шта
благо наших светиња значи, налазе се кључеви за разумна решења море
која трује оба народа, а прети и свима суседима. Јер, Косово није земља
38
само преосталих Срба на њему, нити је само Србија, али Косово данас није
и само српско!
Погледати таквој истини у очи није лако као што ништа лакше није
имати храбрости и да свесно жртвујемо све, сем онога без чега не можемо и
не смемо, да бисмо опстали као хришћански народ. Ако се обе стране
поштено суоче и почну говорити као људи, добра воља неће бити схваћена
као слабост, већ као једини прави пут да се изађе из пакла за недужни
народ, и њихов и наш. У сваком случају, боље би нас разумео свет који нам
још увек окреће леђа, свакако и нашом кривицом, али и њиховим
незнањем, кобним за политику свемоћи.
Са своје стране, будимо оно што у својој основи и јесмо: народ
Јевросиме мајке, чојства и јунаштва, 'јетрвице адамског колена' – народ
севапа, правичности, истинољубља, а не народ ината, љутих кавгаџија и
хајдучија.
Борбен, али никад ратоборан, да брани своје а не да осваја и освете
чини. Мало који народ у свом језику има реч 'задужбина', која значи и рад,
живот, заветовање, а не само прилог за душу. Светиње су наша светлост у
којој видимо васкрслог Спаситеља свог, али и Син Божји гледа нас. Многи
данас хоће да буду Европа и добро је што то хоће. Као светосавски народ
ми смо у Европи већ вековима, и то у оној узвишене духовности која је од
Истока ишла ка Западу. Ми смо у њој не само са сазвежђима својих
светиња, већ и са једним од првих европских законика, Душановим, као и
са читавим нашим умотвором, од најстаријих до најновијих времена. У
њему је и законик народне мудрости, језика, свег нашег историјског и
духовног постојања. Држало нас је то кроз дуговековно живљење на својим
земљама и својим огњиштима, данас разореним управо онде где је било
највише људске снаге и честитости."
После оног апостолског избора на трон Светог Саве, патријарх Павле се
често сећао и цитирао Његоша, тј. владику Петра II, који је још такорећи
дететом изабран да наследи свог стрица, Светог Петра Цетињског, и у
својој седамнаестој години постане господар Црне Горе и Брда. И
црногорски владика је у свом првом службеном писму готово заплашено
признавао да га је то бреме нашло 'невична и неспремна'
"Кад је избор за српског патријарха 1990. пао на мене, у својој
седамдесет шестој години осећао сам се слично. Прибрао сам се кад сам
схватио да примити највиши чин значи предњачити у служби и старању а
не у старешинству.
Свестан сам, међутим, да саборност Цркве није исто што и световна
39
демократија. Све сам уверенији да се о појединим важним предлозима не

може одлучивати простим већинским гласањем него, кад постоје разлике,
а уз већину није и патријарх, онда да се одлука не доноси, већ да се новим
предлозима долази до договора о заједничком решењу. Али, световни
обичаји продиру и у Цркву, а ја спадам у оне који немају ни воље ни снаге
да се боре за свој ауторитет. У Православној цркви нико не треба да буде
ауторитаран, већ само еванђеоским и канонским приступом ваља
приволети другог на опште добро Цркве.
Често ми замерају што допуштам да будем злоупотребљаван, како
кажу, али ја радије мислим на народно искуство: 'Ко се врабаца боји, тај
просо не сије.' Морам рећи да сву пажњу поклањам мишљењима сабраће
архијереја, јер је њихово и право и дужност да буду отворени. Свако од
њих има неку своју муку, своју одговорност, и то се увек мора уважавати.
Сматрају ме, верујем, за неодлучног. Само, ја ту слабост видим и као
обавезу да схватим сваку од страна које различито виде тако замршене
појаве и догађаје у нашем времену. Кад треба да се донесе каква крупна
одлука, приклањам се углавном оној која и мени пада најтеже. Али
незахвалне дужности су ваљда и једине праве дужности којих се ваља
прихватати. У чији други суд да се уздам ако не Онога коме се стално
молим да ме научи како је најбоље да чиним за добро Цркве и народа.
Долазе до мене и негодовања, са разних страна, што примам или на
разговоре одлазим људима од којих многи зазиру. Сем службених обавеза
да примам – а и оне ми, признајем, тешко падају – највише зазирем од
оних незваничних посета које се најављују као 'само у четири ока' и просто
ми, уз одређена посредовања, бивају и изнуђене, а испостави се да им је
стало само до новинске вести о пријему у Патријаршији. Толики су вођи
политичких странака опозиције долазили код мене, неки су ме звали и да
их посетим у затворским болницама. Протестују потом што примам
њихове противнике. А нико не говори шта је коме речено у тим сусретима;
најважније им је да су били у Патријаршији. Бити изван политике, за мене
значи не правити разлике међу странкама. Црква не одбија ни оне који
мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у
Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице,
а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати,
ако га нека мука води до вас.
А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су
препуни себе. Уосталом, све то спада у незахвална посла о којима сам
говорио. Само је Спаситељ могао бити тај који је јурио трговце из храма."
40
Мање се знало да је патријарх у више наврата позивао на саветовања

угледне личности међу научницима, књижевницима и другим културним
посленицима. Били су то људи ван политичких странака, различитих
схватања и искустава, који су своја мишљења износили отворено, а
понекад и као да се исповедају.
Иако ван јавности, како би и требало да буде кад се озбиљне ствари
разматрају, то нису били никакви тајни разговори, већ у свему само
саветовања, у атмосфери поверења и међусобног уважавања. Људи би се у
тим сусретима отварали и понекад исказивали таква упозорења да их је
тешко било слушати, а показало се да су се нека од њих, касније, нажалост
и обистинила. Разговорима би присуствовали и понеки од архијереја, који
би се тада затекли у Патријаршији, тако да је повремено долазило и до
дијалога.
"Са највећом пажњом пратио сам размишљања умних, разложних људи
који савесно знају шта говоре и чија би критичка мишљења знала бити
некад и оштра, из осећања одговорности и најчистијих побуда" – сећао се
тих сусрета патријарх Павле. "Требало је да та састајања буду редовнија, да
се састав позваних прошири, а главним питањима око Босне, Херцеговине,
Крајина, Косова, Македоније, посвети по читаво једно вече. Међутим,
дошло је до застоја и, после више месеци, кад се назирало погоршавање
стања које се окренуло против нас, осетио сам потребу да ми из Цркве
чујемо умне људе добре воље и позвао сам на саветовање десетак таквих
који раније нису долазили. И они су са највећом пажњом износили своја
одмерена али отворена упозорења. Био сам, морам рећи, дирнут што
имамо тако разборите, достојанствено забринуте савременике, а њихов
број мора да је много већи, јер праве, честите личности обично су
повучени људи. Велика је штета и несрећа што тамо где се одлучује о
судбини свеколиког нашег народа није долазило до сличних, само још
ширих окупљања на којима би се од саветовања прешло на праве договоре
како да се избавимо из најгорег које нам се спремало и можда спрема.
Престанак оружаних сукоба још није крај рата. Прави мир почиње тек
са престајањем мржње, кад и они који себе сматрају победницима, и они
који се осећају побеђенима увиде да су на губитку сви, свеједно ко мање ко
више. Јер, поражен је човек било на којој страни да се налазио.
Многе ће генерације носити ожиљке страхота кроз које смо прошли и
зато свако од нас мора бити одговоран и обавезан за бригу о деци и
младима, али и о немоћнима, којима одлазак са овога света треба
ублажити пажњом и помоћи.
41
Иако мирнодопско, ово стање у нашој земљи још увек је ванредно и

56 тако мора остати у свакодневној борби да живимо што достојније
људи и што подобнији Богу.

Ратна искушења нису мимоишла ни нашу Цркву чије је снаге подрило
полувековно безбожништво које је владало људима и мотрило на свако
крштење и венчање у цркви, на сваку славску свећу у дому, на сваки крст
над гробом. Много и много напора треба да се Црква и духовно и
материјално опорави, ратна страдања захтевала су ванредне мере и снаге
да Црква притекне у помоћ своме народу и буде са њим кад му је најтеже.
Служба Богу и служба народу спојиле се у једну, и свако је ту службу
вршио према свом осећању дужности и одговорности. Једини је Бог који ће
судити свачијем делу. Међутим, Цркви мора сада да је најпрече духовно
старање за људе, а она то најнепосредније може чинити преко својих
свештеника. Многи приговори на њихов рад нажалост нису без основа и
Црква, преко својих архијереја, мора им помоћи да верницима буду
пример пожртвовања, честитости и породичног живота. Породицу
сматрам основом људске заједнице и незаменљивом за духовни развој
човека. У породици се чува вера предака, држи се до основних духовних
вредности, које нас воде кроз живот; породица је извор љубави, у њој се
учимо дужности, жртвовању, заједничком подношењу невоља, као и
подели радости. Породица нам ствара осећање да смо заједно у свему и
кад одемо из својих кућа, куда нас живот води. Породица је 'мала Црква'
Њених светиња и обичаја ко се држи, тај не може залутати у овом
отуђеном, испражњеном, посувраћеном свету.
Управо зато што брине за целокупни живот свога народа, и онај
материјални, који му је данас толико тежак, и онај духовни који угрожава
све гласније гажење људских вредности – Српска црква се, исповедајући
веру Спаситеља нашега, не може свести само на поуке и обреде. Она мора
наставити да се отворено суочава са свим околностима од којих зависи
судбина свих људи у овој земљи. Црква је, и до сада, у више наврата
подсећала, а у својим прогласима и упозоравала, да је српском народу
потребан морални и друштвени преображај читавог поретка под којим
живимо, а не само промене политичких односа и снага у садашњем
стању."
Па већ и из самог тона и начина обраћања политичком врху Србије
јасно се види да су ова патријархова "Сећања и размишљања" писана у
најцрњим годинама краја прошлог века за најцрње Милошевићеве
диктатуре:
42
"Са наслеђем полувековне владавине, чија је идеологија физички и

духовно затирала све земље у којима се била зацарила – српски народ је и
крај садашњег, наметнутог рата дочекао морално располућен. Уместо да се
све снаге приберу и да се велике несреће распореде на све грађане, у
српским земљама харају подземља и све организованији криминал. Царује
корупција, ратни профитери незајажљиво се богате на најцрњој социјалној
и здравственој беди становништва, изложеног и биолошком пропадању
нараштаја који долазе. Човек је опустошен: стручни, способни људи, у
најбољој снази, не виде своју будућност, а поступак са прогнаним народом
тако је бездушан да представља најтежи пораз савести и за свакога од нас.
Превладава опште осећање неизвесности, страха, бесмисла, а они који би
морали да сносе највеће одговорности за то, своје трајање на власти
продужавају на безнађу народа, претвореног у беспризорне, унижене
поданике. Дно, до којег смо дошли, показује колико је важног времена
изгубљено у оглушивању о апеле за спас Срба и њихових земаља. Искуство
показује да се заслужност за отаџбину мери само тиме шта је ко учинио и
жртвовао за свој народ. Колико је вредности стицао служењем том народу
у свакој дужности и на сваком месту у политичкој власти. Држати све само
у својим рукама значи бити осамљен, отуђен од правих људи, са којима би
се и праве одговорности могле поделити. Не говорим све ово да бих
осуђивао, или на обрачуне подстицао збуњене и унесрећене наше људе.
Сматрам се само обавезним да своју забринутост искажем до краја
отворено и, ако смем рећи, очински.
Нико неће избећи одговорност за свој удео у ономе што је све српски
народ задесило. Али никоме неће измаћи ни заслуга ако макар овога пута
покаже истинску спремност на самопрегор за опште добро. Рат је завршен
и сада је најзад прилика да се на разуман, патриотски начин, одлучно
крене ка стварању услова који ће изменити досадашњи неживот
обесправљених људи и вратити достојанство упропашћеној земљи. 'Нове
нужде рађ'у нове силе', и зато у свим срединама српског народа, а поготову
Србији, матичној његовој земљи, најпрече је сада окупити људе од разума,
искуства, способности, а пре свега моралног угледа. Поменуо сам сусрете
са таквим савременицима, а њих има далеко више но што се о њима зна.
Све сам, зато, уверенији да поверење треба указати новим људима,
личностима чистих руку и часног држања. Такви људи, највишег осећања
одговорности, стрпљиви, спремни да разумеју, способни да разувере
предубеђења, могли би да покрену решавање и најтежих питања која нам
тек предстоје на свим странама, споља и изнутра. Све што је урађено,
43
привремено је и принудно скрпљено, да би се постигао мир, и биће зато

потребни највећи напори да би се изборили бољи услови за опстанак и за
будућност народа коме припадамо.
Али, сем у своје руке, српски народ мора да се узда и у Бога. Молимо се
Господу да уразуми све оне који несрећу носе или сеју међу народима, али
да уразуми и нас саме, како бисмо се клонили свега што је нељудско и
недолично. Као они Свети ратници, на нашим фрескама, будимо
најодлучнији поборници добра у овом данашњем свету зла око нас и у
нама. Јер, и зло, као свака сила, за времена је. Заслужимо да Бог буде у
нама, па ће нам Бог и помоћи да се ослободимо страхова, да се отворимо
свему што води напретку и нади."
И коначно, оне кључне речи – које Срби никад неће заборавити или то
бар не би требало да им се деси – патријарх Павле је изрекао у Бечу негде
прве године новог века, на прослави стогодишњице тамошњег Храма
Светог Саве, који су још за Аустроугарске подигли наши исељени преци.
Патријарх је у Беч стигао касно увече и већ ујутро, кад је са другим
епископима и пратњом стигао у цркву на литургију, дочекала су га прва
издања аустријских дневних листова у којима се малтене у један глас
говорило да је српски патријарх, ето, дошао у Беч да целом свету баци
прашину у очи, да се брани од своје кривице, а да су у ствари он и Српска
црква криви за све ратове, јер су позивали српски народ у рат да би се
створила и одржала велика Србија. Чим је то видео, патријарх Павле се
одмах обратио нашим исељеницима у Бечу и испричао им шта аустријска
штампа приписује и пребацује и Српској цркви и њему лично, па је и на
све те оптужбе одговорио:
"А ја кажем: ако би требало да се одржи велика Србија злочином, ја на
то не бих пристао никада; нека нестане велике Србије, али злочином да се
одржава – не!
Ако би било потребно и нужно да се једино злочином одржи мала
Србија, ја и на то не бих пристао. Нека нестане и мале Србије, али
злочином да се одржи – не!
И кад би требало да се одржи последњи Србин, и ја да сам тај последњи
Србин, а да се одржи злочином – не пристајем. Нека нас нестане са Земље,
али да нестанемо као људи, јер онда нећемо нестати, него ћемо живи
отићи у руке Бога живога."
44
Белешка о аутору
ОЗНАТИ НОВОСАДСКИ НОВИНАР И ПУБЛИЦИСТА Ђорђе

ПОЗНАТИ
Рандељ (Каћ, 1954) објавио је више од двадесет књига углавном
документарне, non fiction прозе. Најзапаженије су збирке новинарских
колумни и извештаја са терена: "ОдОд Косова до Косова" (1990), "Записи из
приземља" (1996), "Нови
Нови записи из приземља" (1997), "Тајно друштво
заточеника књиге"
њиге" (1999), "Земља занемелих људи" (2004), "Блажени
изгнани правде ради" (2005), "Приче
Приче из новог века" (2008), "Недовршена
реченица" (2008), "Ексер
Ексер у ципели" (2009), две књиге "Животи
Животи и дела
књижевних нобеловаца" 11–2 (2006), "Српске
Српске славе и обичаји код Срба"
(2010) "Откриће Библије – тумачење Старог и Новогг завета" (2012), роман
"Село
Село моје мало" (2005) и приредио монографију "Споменица
Споменица Новосађана
на 78 дана рата и страдања" (2001).
Више од три деценије радио је у новосадском листу "Дневник" а
последњих шест година је уредник у редакцији Културно–уметничког
Културно
програма Радио–телевизије
телевизије Војводине. Уз бројне награде за новинарски
рад Рандељ је и добитник награде Слободна Војводина за унапређење
издавачке делатности у Редакцији књижевних издања "Дневника",
Дневника", награде
Светозар Милетић за публицистику и Октобарске награде града
рада Новог Сада.
Скен и обрада
Goc@
45

Djordje Randelj - Patrijarh Pavle

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Djordje Randelj - Patrijarh Pavle

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

www.balkandownload.

У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, А ПОГОТОВО у његовој западној хемисфери,

А ето, и поред све те навале сваковрсних ревизија прошлости, одјека

цркве по посвећењу, Његово високопреосвештенство митрополит

А митрополит Владислав је онда стао пред свете двери и владикама

хиљаду јачих разлога да му његова браћа архијереји молбу не услише,

пану–камилавку са крстом на челу, жезло као симбол духовне власти и

Као што се и он, светац, вазда на Христа угледао.

ДАНАС ЈЕ У ТО ТЕШКО поверовати, а можда је и боље баш и не

на велику и нескривену радост оца Радича Радичевића, тадашњег

Због свега што ме дочекало брзо сам, у магновењу, схватио да сам на

која ће се ускоро, и то због њихове небриге, а не због његове бриге,

преко журналистике, пробаћу преко цркве. Имам ја и оца, најстаријег

после дошапнути шта од тога завређује архијерејски благослов, а шта може

то је занат новинарски: засути га правом лавином речи без иједне драмске

моја и сународници моји, ми смо данас ретко, привилеговано, рекао бих и

Газиместана, и остависмо га у лепој Грачаници, а да и нисмо много

српско свештенство на Косову? Владика ће објаснити да је у тој епархији за

платити по труду, а не по успеху, јер успех не зависи само од човека него и

НАМЕРА ОВЕ КЊИЖИЦЕ ЈЕ ДА СРПСКИ НАРОД коначно сазна, или

тако неко време, загледан у даљину, на моменте упирући молитвено

40 знао је да каже: 'Кад радим интелектуално, одмарам се физички,

довољно времена да размислим о будућности.

књига, зналачки одабраних. Лета 1945. отац Јулијан ме затим повео у

из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један

о насиљима под којима се вршио злогласни откуп жита и стоке од сељака,

усудио да је тако скрнави као сироти Србин, разметљив у улози

запошљавања, организованих постављања на одговорне дужности

"Рекао бих нешто и о проблему који се најчешће потеже, под видом

демократија. Све сам уверенији да се о појединим важним предлозима не

Мање се знало да је патријарх у више наврата позивао на саветовања

Иако мирнодопско, ово стање у нашој земљи још увек је ванредно и

људи и што подобнији Богу.

"Са наслеђем полувековне владавине, чија је идеологија физички и

привремено је и принудно скрпљено, да би се постигао мир, и биће зато

ОЗНАТИ НОВОСАДСКИ НОВИНАР И ПУБЛИЦИСТА Ђорђе

You might also like