EKOLOŠKA SVEST

1. ODREĐENJE I DEFINISANJE EKOLOŠKE SVESTI

Pojam "ekološka svest" najčešće označava opis cilja ekološkog obrazovanja, ali sreće se u političkim
diskusijama kao i u sociološkoj i psihološkoj literaturi. Pri tome pojam je opterećen različitim implikacijama
koje se mogu otkriti tek iz konkretnog konteksta. Principijelno, to što važi za svest uopšte, može se preneti
na ekološku svest (odgovarajući, pre svega psihološki i obrazovni pravci "okoline" još uvek su u procesu
naučnog uobličavanja u okviru "ekološkog sadržaja svesti").
Termin "svest" može se mnogostruko predstaviti i diskutovati (npr., filozofsko-antropološki,
biološki..). Zbog složenosti same pojave (svest je produkt ukrštanja i kombinovanja više procesa, rezultat
složenog prirodnog razvoja: organskog, socijalnog i psihičkog), teško ju je adekvatno definisati. Stoga
svest ima brojne aspekte sa kpjih se može odrediti.
"Reč 'svest' imala je dva značenja u filozofiji: unutrašnji kriterijum za razlikovanje dobra i zla, i znanje
o postojanju samog sebe, svojih osećanja i ideja." (Marković, 1921, 5).
Svest se može odrediti fiziološki kao kvalitet i funkcija organske materije (odnosno odnosa
psiholoških procesa prema fiziološkim nen/no-moždanim procesima), biološki svest je posrednik
organizma i sredine (sredstvo za orijentaciju i delovanje organizma i sredine).
U filozofskom smislu svest predstavlja saznajni - logičko- - gnoseološki odnos prema spoljašnjem
svetu. Kao društvena pojava razvija se u zavisnosti od razvoja čoveka i njegovog odnosa prema prirodi.
Svest se može definisati i gsihoioški kao posebna unutrašnja, subjektivna, psihička pojava o objektivnom
svetu. "Psihološka svest pojavljuje nam se kao neposredna konstatacija, direktna intuicija proizvođenja
jednog fenomena. Ona je, u etimološkom smislu reči, znanje, poznavanje koje prati svoj objekat, od kogaje
nerazdvojiva." (Isto).
U procesu sazrevanja čovek postaje svestan svojih predrasuda, zabluda, Ijudi koje voli, sveta koji ga
okružuje. Ni jedna definicija svesti ne daje potpunu sliku pojave, ne objašnjava sve njene strane, stoga se
one ne isključuju, nego se uzaiamno dopuniuiu i u svojoj ukupnosti daju jasniju sliku svesti.
Diemer (1971, 888-896) pri analizi pojma svesti naglašava da se danas više ne može govoriti o
jedinstvenom pojmu svesti. Pojam ima, po autoru, filozofske i psiholoske implikacije. Od Herbarta važi "da
su činjenice svesti ... bez sumnje, tačka početka svih psiholoških razmišljanja." (1887 -1912,1, 203). U
novokantijanizmu kod Cohena i pre svih kod Natorpa "svest" se objašnjava kao filozofski fenomen. I u
Huserlovoj fenomenologiji ovaj pojam je centralni, dok je kod Heideggera zamenjen pojmovima "biče" i
"egzistencija". Suština fenomenološkog pojma svesti ostaje "njegova konstituirajuća funkcija koja se sa
svoje strane ponovo temelji u Husserlovom učenju intencionaliteta svesti" (Diemer, 1971, 894). Tako se sa
Husserlom može reći: "Sva svest je svest o..." Pojam svesti se u novijoj filozofiji ne ograničava samo na
svoju transcedentalnu funkciju, šta više, ponovo se pojavljuje "stari odnos prema savesti", (isto), tako da
Bollnovv, misleći na latinsku reč "conscientia", piše: "Svakako treba isticati jezičku povezanost između
savesti i svesti". (prema Diemar, 1971, 898).
Dupli značaj reči "conscientia" kao "svest" i "savest" nalazi se u jezičkoj i misaonoj oblasti Latina, npr.,
Cicero je definiše kao "certissima scientia et (ut sic dicam) certitudo eius rei quae animo nostro inest: sive
bonum, sive malum" (isto, 890). Osvrt na ovu tesnu vezu između "znanja" i "savesti" od posebnog je
značaja, jer se u odnosu na ekološko obrazOvanje, prilog znanja, može smatrati važnim za etičko,
psihološko i pedagoško delovanje.
U svojoj analizi Pongratz (1967) dolazi do zaključka da je svest "kognitivna prezentacija nečega, tj.
uvek se radi, kod svesti, o jednom manje ili više jasnom znanju" (1976, 273-276). Objektivizacija svesti kod
Ijudi ide po kriterijumu verbalizovanja.
Svesno je sve što može da se saopšti i sve što je već saopšteno. Svest može da se registruje u telu koje oseća
i kreće se. Fenomeni svesti mogu se prikazati kao korelati elektropsiholoških procesa. (Pongratz, 1976).
Arnold iz toga dolazi do procesa u svesti, odnosno "svesnog napora, uvedenog putem (intencionalne)
namere i (voljne) koncentracije, i upravljenog putem obraćanja pažnje". (isto, 276).
U engleskom jezičkom području upotrebljava se pojam "svest" i "svesnost". Oba imaju, između
ostalog, značenje "saznanje 0", "znati za" i biti "obavešten 0". Langheine i Lehmann pojmu "svesnost"
pripisuju uže značenje od "opaziti" i pojmu "svest" šire značenje od "znati o" ili "biti obavešten o..." (1986,
9).
"Svesnost" implicira tešnje tumačenje od "postati svestan", odnosno "biti oprezan" i zato se često
spominje u vezi sa iniciranim promenama socijalnih problema, npr., "svesnost o okolini". Rezultat ovog
"postati svestan" je jedno svesno, promenjeno ponašanje. U ovom smislu definišu se npr., grupe za
"podizanje svesti kod žena u kojima se radi o tome "da se ukaže pažnja na socijalne probleme žena
(svesnost) i da se ova saznanja i njegove konsekvence rašire u stanovništvu, da bi se kao rezultat učvrstila
jedna nova društvena svest u susretu sa ženama". (Minsel, 1981, 155).

2
 Nešto šire značenje pripada pojmu "briga" u smisiu "ugroženosti", koji odgovara nizu, prvenstveno
emocionalnih stavova i reagovanja čoveka.
Kao rezultat određenja ovih pojmova u vezi sa ekološkom svešću potrebno je:
- definisati probleme čovekove fizičke okoline za čija rešenja mogu dati prilog pedagogija,
psihologija...;
- stimulisati niz fizičkih procesa svesti, npr., od "postati svestan" preko "biti oprezan", do "zanja 0" i
"delovanja" u odnosu na fizičku okolinu;
- prethodno označene psihološke procese možemo sprovesti kognitivno, afektivno i ponašanjem i
treba da budu posredno - verbalni ili neverbalni.
'Reč 'svesnost' (conscious) je izvedena iz latinskog prefiksa con koji znači "sa' i reCi sclre koja
znači 'znati'. Biti svestan znači 'znati sa'. Kako objasniti ovo 'sa'? Analitičari smatraju da nesvesni
deo čovekovog uma poseduje ogromno znanje, veće od onog koji poseduje svesni deo. Kada
čovek postane svestan neke nove istine, to je zato što je prepoznaje kao istinu. Saznaje ono što jc
stalno znao. Možemo zaktjučiti da 'postati svestan znači da se zna 'sa' našim ncsvcsnim. Razvoj
svesti je razvoj našeg svcsnog uma znanja zajedno sa našim nesvesnim umom koji več poseduje
to znanje. To je proccs u kome se naš svcsni um sinhronizuje sa nesvesnim.' (Peck.
1987,276).Murch u svom "Modelu brige za socijalne probleme" obuhvata elemente delovanja,
kao i ličnu ugroženost čoveka. On smatra da subjektivna reakcija na socijalne probleme (u ovom
slučaju ugroženost okoline) prolazi sledeće stupnjeve:
"1. prosta svesnost nekih objektivnih uslova.
2. definisanje ovih uslova kao 'problem',
3. uverenja o uzrocima i rešenjima problema,
4. lična angažovanost u rešavanju 'problema' i
5. akcija rešavanja problema". (1974,10).

Prema Murchu, ekološka svest pretpostavlja, da se problem mora videti, o njemu se mora misliti,
nešto o tome znati i mora se imati određeni stav da bi došlo do delovanja, odnosno ponašanja.
"Ekološka svest" i "ekološko ponašanje" su pojmovi koji traže bliže određenje. Nastali su prvo u
političkom prostoru gde se pod njima obuhvata "način ponašanja i doživljavanja čoveka, koje se odnosi na
uznemiravanje zbog buke u gradovima, na zagađenje vazduha, vode i tla, na otrovni materijal u
namirnicama, ali takođe i na ograničenje sirovina kao zemnog gasa V time povezane problematike
energije". (Retkau, Gorlitz, 1981, 120).

3
 U poslednje vreme široj javnosti se nameće pitanje rizika od atomskih centrala. Ali ne treba
unutar ova dva pojma subsumirati samo aspekte ugroženosti, nego takođe i pozitivne mogućnosti,
koristi od okoline, komunikaciju čoveka i okoline...
Važna oznaka strukture ekološke svesti leži u tome da su unutar ovog pojma obuhvaćene vrednosti,
izraz spremnosti da se preuzme odgovornost za druge Ijude i kvalitet njihove okoline. Pri tome okolina se ne
podrazumeva kao konkretna, zauvek data, nego se spoznaje apstraktno prostomo i (ili) vremenski udaljeno.
Potencijalna oštećenja okoline najčešće ne ugrožavaju pojedinačne konkretne Ijude, nego su to štete koje se
tiču velikih grupa Ijudi, često čitavog čovečanstva.
"Jedna priznata i obuhvatna teorija ekološke svesti nije postavljena," izvestio je savetnik Veća
stručnjaka za pitanja okoline BRD. (Umweltgutachten, 1978, ). Istovremeno je definisan i pojam ekološke
svesti kao: "Uvid u ugroženost prirodnih temelja života "čovekaTod njega samog, povezano sa spremnošću
za pomoć." (Isto, 19). Čudno je u ovakvom definisanju ekološke svesti, da je ona, kako Eulefeld misli,
usmerena "jednostrano na ugroženost okoline." (1981, 191). To je i zbog političke uslovljenosti Veća
stručnjaka za pitanja okoline, koji žele da privuku široke grupe građana na potporu ekološkoj politici koju
zastupaju. Pri definisanju ekološke svesti ne 43 polaze dakle, od svakog pojedinačnog građanina, nego
češće od određene grupe stanovnika ili čak celokupnog stanovništva, odnosno "građana" u opštem smislu.
Tako se, u pozadini političkog značenja, pojmom ekološka svest želi "povezati kako individualno tako i
kolektivno stanje svesti, dispozicije za delovanje i stvamo delovanje" (Isto, 193). Pri tome se, prema
Eulefeldu, "funkcija pojedinca u društvu i državi malo uzima u obzir, kao i pitanje... delovanja određenih
grupa." (Isto) Stoga, on preporučuje da takvo, političko razumevanje ekološke svesti, ne treba da služi
"pripremanju mera podizanja ekološke svesti na jedan viši nivo" kod svakog pojedinca (isto). Nasuprot
ovoj, Eulefeld postavlja svoju definiciju ekološke svesti, koja ne pretpostavlja "samo uvid u ugroženost
prirodne podloge života većine stanovništva..., nego vrednosno orijentisan položaj svesti svakog
pojedinačno u pogledu na odnose sa njegovom prirodnom, društvenom i izgrađenom okolinom." (Isto,
194). Tako Eulefeld definiše ekološku svest kao deo svesti "koji se odnosi na pozitivno oblikovanje odnosa
između individue i prirodne, društvene i izgrađene okoline s obzirom na ekološke zakonitosti. Pozitivna je
ravnoteža procene vlastitih potreba i preostalih individua iste generacije, sa jednim visokim stepenom
opažanja predviđenih potreba Ijudi narednih generacija." (Isto 194). Tako je ekološko. obrazovanje, po
Eulefeldu, određeno kao "obrazovanje u raspravljanju sa prirodnom, društvenom i izgrađenom okolinom i
sa ciljem, da razvija spremnost i kompetenciju za delovanje uz uvažavanje ekoloških zakonitosti." (1978;
1981, 191). Ovakvo određenje pokazuje da je formiranje ekološke svesti u tesnoj povezanosti sa ekološkim
obrazovanjem. U svoja razmišljanja Eulefeld uvlači etičko težište tako što.se poziva na humane vrednosti

4
koje "izražavamo putem spremnosti da ih oblikujemo prema etički određenoj predstavi cilja". (Ittelson,
1977, 23; ovde je po Eulefeld, 1981, 193). Činjenica da se Eulefeld pri svojoj konkretizaciji ekološke svesti
služi teoretski sistematičnim razmišljanjima, razumljiva je sa stanovišta prirodnih nauka, ali se smatra
značajnom i unutar humanoekoloških i filozofsko-antropoloških analiza. Važno, u ovakvom diferenciranju
ekološke svesti, jeste da izmiče opasnosti jednostranosti, što je osnovna slabost politički obojenih definicija
(kao one predložene od Veća stručnjaka).
Različita shvatanja ekološke svesti uslovljena su teorijskim konceptom na kome počivaju ili opštim
društvenim vrednostima unutar kojih se vrši analiza. Ekološka svest se razmatra u realnim socijalnim
uslovima i vrednostima nekog društva, ali mogu se uočiti i sličnosti opšteg karaktera. Ćifrić je eksplicirao
da je to "svijest o ograničenosti prirode čiji je čovjek integralan dio; svijest o nužnosti do kidanja dominacije
čovjeka nad prirodom u njenom izvomom kao i socijalno konstituranom obliku i uspostavljanje ravnoteže
između prirodnih sistema i čovjekova sistema; svijest o objektivnom postojanju ekološke krize, ali i svijest
o ekološkoj krizi kao društveno uzrokovanoj, dakle društvenoj krizi; svijest o povećavanju ekološke krize i
njezinom globalnom karakteru; svijest o potrebi da se ekološka kriza riješi vizijom novog društva u odnosu
na postojeću civilizaciju; svijest o socijalnim snagama sposobnim da formuliraju i ostvare novu viziju
društva." (1987, 20). Prema istom autoru, ekološka svest, na osnovu navedenog, sadrži "teoriisku dimenziiu
(znanstveno mišljenje), vriiednosnu (ciljeve), socijalnu (ideju nove zajednice), historijsku (mogućnosti),
političku (plansko djelovanje) i subjektivnu dimenziju (socijalne snage i htijenje)." (Isto, 20-21).
Ekološka svest niie statička, zauvek data kategorija, nego i dinamična, promenljiva. Njen nastanak
uslovljen je stanjem u prirodi, ali i stanjem društva koie oblikuje čovekov odnos prema prirodi. Kriza
društva uslovljava i krizu u odnosu prema prirodi. Ekološka svest tako postaje sastavni deo
čovekove filozofije, nauke, svakodnevnog delovanja.

2. DETERMINANTE EKOLOŠKE SVESTI

Ekološka svest se od studije do studije različito definiše. Postavlja se pitanje šta obuhvata "ekološku
svest" ili ekološki svesno ponašanje". Da li se radi o jedinstvu stava - znanja - načina ponašanja, odnosno na
koje fenomene se može i mora razdeliti "ekološka svest"? Teško je oba pojma "ekološku svest" i "ekološki
svesno ponašanje" naučno odmeriti i obuhvatiti definicijom.
Šta se razume pod "ekološkom svešću"? Da li su to saznanja i emocije koje su povezane sa opažanjem
prirodne i izgrađene okoline? Da li su to sadržaji mišljenja i osećanja, koji se odnose na zagađenje okoline
(vazduh, voda, životne namimice itd.)? Da lije to radost zbog malog planinskog jezera i još nezagađene
šume? Sta je ekološko ponašanje? Da li je ekološko ponašanje način ponašanja "delimično determinisan
5
aspektima skicirane ekološke svesti čija je determinisanost socijalno-naučno prihvatljiva, ili se svaki način
ponašanja doživljava subjektivno - od strane onoga koji se ponaša uz (barem delimičnu) determinisanost
ekološke svesti?" (Fietkau, Gorlitz, 1981, 121).
Kinner i drugi polaze od toga, da se ekološka svest sastoji iz dve dimenzije.
"1. stavovi pojedinaca moraju signalizirati svest za ekologiju;
2. ponašanje pojedinaca mora biti konzistentno sa čuvanjem ekološkog sistema." (Kinner, Taylor,
Ahmed, 1974, 20-24).
Dispotto (1977) polazi od toga da je ekološka svest pre jedna socijalna delatnost sa temeljnim
predstavama vrednosti, nego nauka i tehnologija. Stoga ekološku svest on istražuje povezano sa moralnim
predstavama vrednosti (definisanim preko stepena kognitivne teorije moralnog razvoja po Kohlbergu), kao
i znanjem o okolini, emocijama i delatnošću prema okolini. (273 - 280).
Pitanje dimenzionalnosti ekološke svesti predmet je istraživanja društvenih nauka.
Urban kritički rasvetljava dosadašnja istraživanja i razvija, u vezi sa razlikom između vrednosnih
orijentacija prema okolini i stavova, jedan kognitivni model strukture ekološke svesti. On "razlikuje tri
dimenzije, koje shvata kao relativno stalne kognitivne instance:
1. vrednosne orijentacije relevantne za okolinu,
2. stavovi koji se odnose na okolinu,
3. spremnost za delovanje orijentisano na okolinu."
(Prema: Ruff, 1990, 34-35).
Winter stavlja ekološku svest u model - četiri komponente sa:
1. kognitivnim sastavnim delom (znanje i samoiskustvo),
2. emocionalno-evaluativni sastavni deo (subjektivne vrednosti i stavovi),
3. socijalno-normativni sastavni deo (kolektivna predstava vrednosti i društvene norme) i
4. bihejvioralno-konativne komponente (dakle spremnost za ekološko delovanje)".
(Prema: Langheine, Lehmann, 1986,10)
Smatramo da ekološku svest karakterišu određena:
l.ekološka znanja,
2.ekološki stavovi,
3.ekološke vrednosti,
4. ekološko ponašanje.

3. USLOVI NASTANKA EKOLOŠKE SVESTI

6
 3.1. Promena vrednosti kao uslov nastanka ekološke svesti (postmaterijalni protest)

U literaturi se kao bitan uslov nastanka ekološke svesti navodi promena vrednosti.
Želja Ijudi da se bave pitanjima okoline deo je jedne šire promene vrednosti izražene u savremenim
formama društvenog angažovanja.
Ekološka misao svoju najširu artikulaciju nalazi u inicijativama građana za zaštitu okoline (potpisivanje
peticija, javni mitinzi i okupljanja), u formiranju saveza, udruženja za zaštitu prirode, organizovanju partija
zelenih, kao i delatnošću feminističkog pokreta i sve snažnijem jačanju pokreta za mir, protesta mladih,
altemativne kulture. Svi oni predstavljaju važnu kristalizacionu tačku promena vrednosti, čine jasnijim
društveni nemir, tako da se tema "promene vrednosti" sve češće sreće u javnim diskusijama, politici,
medijima, nauci. Postoji li zajednički koren ovih nemira, da li se iza naizgled heterogenih strujanja krije
zajednički cilj, bez obzira da li se on može ostvariti ili ne?
Kmieciak, vodeći nemački autor u oblasti promena vrednosti o tome kaže: "Očigledno se radi o
rezultatu jednog, široko rasprostranjenog osećanja 'neprijatnosti moderniteta', i visoko tehničke
industrijske kulture, kao jedne snažne, opšte labilizacije sistema vrednosti, koji vodi povećavanju
značaja upravo ovog pravca vrednosti. Pitanja okoline nude se danas mnogim Ijudima osim toga,
kao projekciona polja opšteg straha i slutnji na temelju opštih uslova snažne političke napetosti i
konflikta". (1978,136).
U analizi promena vrednosti on otkriva četiri glavna trenda promena koji se odvijaju danas u
industrijskim zemljama:
-gubljenje važnosti tradicionalnih orijentacija u pozivu i orijentacija u učinku,
- promene vaspitnih maksima,

- promene izgrađenih uloga pola,

- povećanje važnosti orijentacije prema okolini."

(Isto, 133).
Kod ovog autora ekološka svest i ekološka predstava vrednosti postaju "projekciona polja" ili teorijski,
manje pogodni simbol neprijatnosti moderniteta i opšteg straha. Za nas su interesantne promene vaspitnih
maksima, odnosno reagovanje škole na ekološku krizu. Radi se o okvirima, metodama, temama ekološkog
obrazovanja, s obzirom da je i za pojedinca i za čovečanstvo odnos prema okolini postao egzistencijalno
pitanje. Školska svakodnevnica označava se učenjem, ponavljanjem, ispitivanjem koje učenike često
ostavlja potpuno ravnodušnim. Ekološko obrazovanje traži subjektivnu reakciju, odgovor na objektivna
stanja i događaje, temelji se na momentu vezivanja spoljašnjih utisaka sa unutrašnjošću subjekta. Tako se
stvara osećanje odgovornosti za pitanja okoline, ekološki način shvatanja smisla, opažanja okoline, mesta,
7
uloge, položaja čoveka u njoj. Ekološka kompetencija delovanja, kao jedan novi pojam u okviru ekološkog
obrazovanja, pretpostavlja sposobnost i spremnost delovanja pojedinaca uz uvažavanje ekoloških
zakonitosti. Sve ovo ima orijentaciju na maštovito oblikovanje budućnosti, jer je, konačno, izraz brige za
našu budućnost.
Neki autori (Fietkau H. J, Kessel H, Tischler, W) vide "društvene vrednosti okrenute okolini
kao nadređene kriterijume mere kojima su podređeni stavovi okrenuti okolini. Društvene vrednosti,
okrenute okolini dele se faktorskom analizom u tri dimenzije:
1. materijalizam (postmaterijalizam)
2. procena učinka u društvu
3. prosuđivanje državne kontrole"
(Prema: Ruff, 1990, 3 ).
0 uslovima nastanka ekoloških vrednosti, u literaturi se navode dve grupe hipoteza.
1. Hlpoteze o primarnim procesima koje proces nastanka ekoloških vrednosti posmatraju u
njihovom izvoru. To su iskazi o individualnim obeležjima razvoja ekoloških vrednosti.
2. Hipoteze o sekundarnim procesima govore o pretpostavkama koje se odnose na difuzne
uslove nastanka ekoloških vrednosti stanovništva putem medija, pritiska grupa, političkih interesnih
struktura itd..).
Analiza primamih procesa se odnosi više na psihološke teorijske postavke, a analiza sekundarnih
procesa je u domenu socioloških/političkih, medijskih razmatranja.
U okviai primarnih procesa razlikuje se pet osnovnih hipoteza o nastanku ekoloških vrednosti. To su:
"Opažajne psihološke hipoteze po kojima ekološke vrednosti nastaju neposrednim čovekovim
shvatanjem promenjenog eko-sistema i narastajućeg opterećenja okoline...
...Kognitivne teorijske hipoteze
Kognitivne teorijske hipoteze koje se odnose na sadašnjost:
Ekološke vrednosti nastaju promenom mišljenja i znanja o ekološkoj povezanosti problema i odnose
se na privremenu situaciju ekosistema.
Kognitivne teorijske hipoteze koje se odnose na budućnost:
Ekološke vrednosti nastaju promenom mišljenja i znanja o ekološkoj povezanosti problema i
upravljene su na očekivana buduća stanja ekosistema...
...Hipoteze orijentisane psihološkim potrebama i motivima
Ekološke vrednosti nastaju posle zadovoljenja materijalnih, temeljnih potreba (pretpostavka jedne
hijerarhijske organizacije Ijudskih potreba)...

8
 ...Hipoteze simbola
Ekološke vrednosti nastaju simboličnom artikulacijom duboko zahvaćenih i duboko podložnih
promena vrednosnih struktura. One su duhu vremena odgovarajući izraz promena druge vrste...
...Hipoteze zasnovane na teoriji delovanja
Ekološke vrednosti nastaju promenom uslova čovekove mogućnosti delovanja."
(Retkau, 1984, 41-55).
Sve navedene hipoteze o uslovima nastanka ekoloških vrednosti moramo shvatiti vrlo uslovno, sa
mnogo ograničenja. Teškoća je u tome što su u njima izolovano korišćene pojedinačne psihičke funkcije:
opažanje, saznanje, potrebe, motivi, simbolično ponašanje.
Pored ovakvog pojmovnog odvajanja potrebna je i integracija navedenih pojedinačnih psihičkih
funkcija, koja je primerenija prirodi čoveka. Savremena naučna misao trudi se da čoveka razume kao
celinu. Centralni pojmovi ovog "novog pogleda" (ili preciznije, ponovo otkrivenog pogleda) su
"ponašanje", "teorije ponašanja". (Muller, Galanter i Pribam, 1973).
Značaj promena vrednosti za nastanak ekološke svesti ističe i američki politikolog Inglehart koji 1977.
godine postavlja novu dimenziju vrednosti nazvanu materijalizam-postmaterijalizam. Pošao je od toga da
su kod posleratnih generacija, zadovoljavanjem materijalnih potreba, nastale postmaterijalne vrednosti (npr.,
lepši gradovi, više međusobne saradnje, društvo za koje su duh i ideje važnije nego novac, preokret ka
privatnosti, individualnom, humanosti, samorazvoju, neposrednosti, iracionalnom, osećanjima... itd). Nove
vrednosti razlikuju se od materijalnih vrednosti starije generacije (npr., mir i red, rast privrede, snažnija
odbrana zemlje, sigurnost, blagostanje, racionalnost..). Vrednosti se shvataju kao kriterijumi ili mere,
nezavisni od objekata na kojima se može prosuditi vlastito ponašanje, predmeti i ličnosti iz okoline.
Ova promena vrednosti je internacionalna, za Evropu je jednako značajna kao za Ameriku ili Japan.
S obzirom na specifičnost pomenutih (ali i drugih) zemalja, forme artikulacije su svakako različite. Ostaje
izvesno da će vreme u kome živimo, razviti novu sliku sveta i čoveka.
Teorija koja zastupa postmaterijalne vrednosti dužna je da pruži objašnjenje za nastanak ekološke
svesti i ekoloških vrednosti.
To pokušava analiziranjem onoga što se podrazumeva pod promenom vrednosti unutar konstrukta
"postmaterijalizam" i razmatranjem aktivnosti inicijative građana. Primećuje se nešto što im je
zajedničko: i kod postmaterijalnih vrednosti i kod modemih formi društvenog angažovanja radi
se o pokušaju čoveka da otuđenu društvenu i prirodnu okolinu integriše u oblast ličnog delovanja.
Otuđivanje od različitih oblasti životne stvamosti, protest zbog toga, kao i pokušaj traženja
alternativnih formi života, posledica su čovekovog gubitka kontrole. Gubitak kontrole i njime

9
povezani osećaj otuđenja nalazimo u različitim oblastima života, koje Fietkau (1984) ovako
analizira.
Rad: čovek je izgubio kontakt sa radom koji čini identitet njegovog života. Rad ga ne
ispunjava, a često nije ni uslov egzistencije. Osam časova dnevno, 48 nedelja godišnje, 35-50
godina u životu, provodi čovek u delatnosti koja ga, ponekada, jedva da interesuje. Rad postaje
tako istinski odvojen od života.
Politika: birokratizacija, proračunavanje i centralizacija političkih odluka stavljaju čoveka u
objekat politike, bez mogućnosti političkog odlučivanja.
Društveno okruženje: današnje generacije izgubile su kontakt jedna sa drugom.
Interakcija u porodici često je ograničena. Socijalna iskustva učenja postaju otežana, odnosno
primaju novi kvalitet. Automatizacija radnog mesta smanjuje međuljudsku saradnju. Broj
savetodavnih službi svakoga dana raste.
Tehnika: narastajući tehnički napredak pomaže čoveku u savlađivanju svakodnevnih potreba, ali
on, u krajnjoj liniji, ne može više da ga "razume". Široki krug stanovnika gubi kontrolu i iskustvo, postaje
u svakodnevnom životu sve zavisniji od eksperata za svakodnevnu tehnologiju (TV mehaničari, monteri,
itd).
Prirodna okolina: današnji čovek ima sve manje dodira sa prirodnim temeljima svog života, sa
biljkama, drvećem i životinjama, sa proizvodnjom namirnica, sa dobijanjem i preradom sirovina itd. Znanje
o prirodi (o ekološkoj povezanosti) za mnoge je znanje dobijeno iz druge ruke: znanje iz knjiga, filmova,
televizije...
Ovo vodi gubitku kontrole, odnosno rezignaciji, kompenzaciji, protestu odnosno traženju novih,
postmaterijalnih vrednosti i "alternativnih" formi života. Forme reakcije mogu se prikazati na različite
načine koji treba da razjasne gubitak kontrole čoveka današnjeg vremena.

3.2 Gubitak kontrole delovanja i promena ponašanja kao uslov nastanka ekološke svesti

U svom opisu "postindustrijskog društva" Bell navodi ubrzane društvene promene kao glavnu teškoću
čovekovog snalaženja u budućnosti.
"Hiljadama godina išla je mlada generacija - kao i danas u pojedinim, ali svakako sve manjim
delovima zemlje - stopama svojih predaka, uvođena u nepromenljive načine ponašanja i ritualna pravila,
imala je zajedničko blago znanja i zajednički moral i ostala je uglavnom vezana za jedno mesto i povezana
sa porodicom. Danas, naprotiv, dete stoji ne samo u radikalnom raskidu sa prošlošću, nego pred

10
nepoznatom budućnošću, za koju se mora spremiti - jedan zadatak, pred kojim stoji čitavo društvo."
(1979,172).
Ovu Bellovu misao razvija H. Lubbe i kao posledicu ovakvog društvenog razvoja navodi gubitak
čovekovog iskustva. Ubrzane društvene promene i narasla diferencija socijalne realnosti sužavaju
čovekovo iskustvo. "U modernim civilizacijama učenje se, kao nikada pre, kulturno
osamostaljuje, jer se danas krug znanja, na koji smo upućeni radi orijentacije i ponašanja,
nejednako dalje proširuje, nego širina iskustva koja se dobija, 'učenjem putem delovanja'." (1981,
15 f.). I na drugom mestu "...Krug civilizacijskih uslova života, koji su još dostupni našem individualnom i
putem životnog .iskustva posredovanom razumevanju, smanjio se kao nikada pre." (Isto, 1981, 200).
Liibbeove analize dopuštaju formulaciju tri teze, koje se odnose na primer okoline.
"1. Još nikada nije pojedini čovek imao tako malo udela u kolektivnim znanjima o svojim prirodnim
životnim uslovima kao danas".(Prema: Fietkau, 1984, 24).
Kao posledicu podele rada u društvu imamo ograničeni životni prostor u kome pojedinac može
kompetentno da deluje. Današnja industrijska kultura zatvara čoveka u sve specijalizovanije oblasti
proizvodnje, upravljanja dobrima, a isto je i u oblasti znanja i inforfriisanja. Covek je samo u neznatnoj meri
informisan o temelju egzistencije (proizvodnji namirnica, dobara za svakodnevnu potrebu, dobijanje i
prerada sirovina). Još ograničenija je čovekova sposobnost delovanja u ovoj oblasti. On sam postao je
ekspert u minimalnoj oblasti realnosti, a drugim ekspertima ustupa odgovornost za druge oblasti. Stagnacija
je sve uočljivija I u oblasti međuljudskih kontakata koji postaju predmet psihocijalnih eksperata.
Jednostavno: čovek je izgubio kontrolu delovanja nad svojom prirodnom i društvenom okolinom.
2. Još nikada čovek nije znao tako malo o svojim budućim uslovima života kao danas." (Isto).
Brze socijalne, tehničke, promene u ovom veku čine sve težim prognoziranje budućih uslova života.
Roditelji su nekada mogli da procene kako će živeti njihova deca - gotovo kao i oni sami. Današnji studenti
ne znaju da li će tehnička znanja, koja sada stiču, biti primenljiva za dvadeset godina. Zamah brzih promena
produkuje nesigurnost posebno u oblasti obrazovanja: za koju realnost vaspitavati? U čemu je opravdanje
pedagogu kada sam ne poznaje realnost za koju vaspitava? Isto je i u oblasti okoline. Moguće prognoze
budućnosti naše prirodne okoline gotovo da su minimalne.
"3. Još nikada nije imao čovek tako mnogo mogućnosti zahvata u svoje prirodne uslove života kao
danas." (Isto, 25).
Oduvek se čovek mešao u promene svoje okoline, ali je ranije učinak tih zahvata bio ograničen
regionalno ili po specifičnim oblastima. Današnji problemi okoline imaju globalne razmere i predstavljaju
opasnost za čitav ekosistem. Oštećenja su često nepopravljiva - opterećenje štetnim materijama vazduha,

11
vode, zemlje u preglednom razdoblju se ne može zaustaviti, a to izaziva niz posledica sa kojima će živeti
naredne generacije.
Dakle, temeljni problemi današnje ekološke krize mogu se obuhvatiti unutar tri aspekta:
- gubitak kompetencije delovanja u okolini,

- gubitak kompetencije prognoziranja,

- gubitak preglednosti i nepopravljivost oštećenjaokoline.

Sve to uslovljava oblikovanje novih socijalnih paradigmi u oblasti ponašanja, koje stoje u suprotnosti sa
tradicionainim modeiima ponašanja. U tom smislu i ekološko ponašanje treba da postane čvrst, sastavni deo
čovekovih uverenja, koja izviru iz shvatanja novog odnosa čoveka prema prirodi. Može li čovek da prihvati
sve ove izazove? Poseduje li on mehanizam obrazovanja novog ponašanja, novih vrednosti prema svojoj
okolini? Koliko uopšte znamo o tome kako se formiraju novo ponašanje i nove vrednosti? U širem smislu,
radi se o oblikovanju ekološke svesti čoveka.
Na ovo pitanje pokušao je da odgovori Retkau (1984) tako što je sa psihološkog aspekta
opisao i objasnio postanak svesti o okolini. On kritikuje različite psihološke pravce koji pojedinačne
psihičke funkcije smatraju pozadinom objašnjenja čovekovog ponašanja (opažanje, kognicija, potreba,
motiv, simboličko delovanje) I razvija jedan opšti modei ponašanja koji jntegriše različite psihičke
funkcije u postanku ekološke svesti. Nastanak ekološke svesti on interpretira kao posledicu čovekovog
gubitka kontrole nad životnom sredinom.
"Kriza okoline i ekološki problemi nameću se čoveku; od čoveka kao pojedinca se ipak preterano
zahteva, da tako povezana pitanja, probleme i mogućnosti rešenja odmeri i razradi. Budući da problemi
okoline i ekološka pitanja zahvataju strukturu ponašanja pojedinaca, ali da on ne može problem racionalno
savladati, prisiljen je na razvoj predstave vrednosti, koje će za njega imati karakter vođenja ponašanja i
omogućiti procenu politike okoline." (Isto, 71).
Vrednosti nisu dakle, smetnja, iracionalna propratna pojava jednog inače racionalnog pogleda na
svet i savlađivanje problema. One su potreban instrument upravljanja čovekovim ponašanjem.
Retkau definiše tzv. dijagram ponašanja, koji obuhvata različite forme psihičke prerade
doživljenog gubitka kontrole u industrijskom društvu (u području rada, politike, socijalnog polja, tehnike i
prirodne okoline.
Dijagram predstavlja pokušaj da se grafički prikažu psihički procesi koji ilustruju tok odluka i
razmišijanja koji se odvijaju kada se postavi u pitanje etablirani, naviknuti model ponašanja. Pojedinačni
segmenti dijagrama, predstavljaju različite korake, onoga koji deluje, a vode zajedničkom cilju da se čovek
snađe u novoj situaciji koja nije identična naviknutom ponašanju. Dijagram je vrlo fleksibilan i može da se

12
primeni kod različitih problema, ali u ovom slučaju, "'Opšti model ponašanja', polazi od toga, da modeli
ponašanja i odgovarajuče strukture vrednosti čoveka služe tome, da razume svoju okolinu i uspešno u njoj
deluje, tj. da kontroliše svoj životni prostor". (Isto, 56).
Čovek ima kontrolu nad životnim prostorom kada je u stanju da putem vlastitog ponašanja postiže za
sebe predviđene učinke u životnom polju, kada može, dakle, da predvidi konsekvence svoga ponašanja.
Postizanje zadovoljavajućeg uspeha u ponašanju je pretpostavka za stabilizaciju ponašanja i verovatno
potreban uslov za osećaj posedovanja kontrole nad životnim prostorom. Ako je čovek siguran u uspeh svoga
ponašanja u jednom određenom polju problema, tada nema razloga da menja način ponašanja i sa njim
povezane stavove, saznanja i vrednosti. Prihvaćeni model ponašanja i struktura vrednosti postaju stabilni.
Promene nastaju tek kada se prihvaćeni model ponašanja poremeti. Smetnje mogu nastupiti kao
doživljene (percipirane) negativne konsekvence ponašanja ili kao očekivane (anticipirane) negativne
konsekvence (posredovanje putem nauke, društvenih vrednosti, normi, religije itd).
Kada se ovaj "opšti model ponašanja" primeni na temu koja nas zanima, teorijski dobijamo šest
različitih mogućnosti reagovanja čoveka na ugroženost zbog oštećenja okoline.
Rešenje problema promišijanjem naviknutog modela ponašanja. U slučaju očekivanja
(anticipacije) negativnih konsekvenci ponašanja čovek traži nove forme ponašanja, koje ne pokazuju
negativne posledice naviknutog modela ponašanja. Ovakva promena ponašanja u sebe unosi nova saznanja
i vrednosti (npr., seoba u područja u kojima je manje opterećenje okoline).
Ali događa se da promišljanje ne vodi rešenju problema. Tada čovek radi redukcije nastalih kognitivnih
disonanci, poriče smetnje 55 (postojanje ili značaj poremećenosti ponašanja). Čovek poriče npr.,ozbiljnost
informacija iii sumnja u ozbiljnost konsekvenci. Ukoliko mu ovo poricanje smetnji uspe, on zadržava
naviknutu formu ponašanja i uklanja se pritisak problema.
Za uklanjanje pritiska problema čoveku kao sledeća mogućnost može pomoći informacija o
problemima okoline, uvođenjem spoljašnjeg znanja (npr., čitanje knjiga, stručne literature, razgovor sa
stručnjacima, pokušaj da se rešenje problema poveri ekspertima). Korišćenjem spoljašnjeg znanja čovek je
posredno, preko nekog trećeg, u stanju da postigne kontrolu svog ponašanja, da reši problem i ukloni
pritisak izazvan smetnjom.
Ako ovakav način rešenja problema ne dovede do uspeha, čovek može svoj neuspeh pripisati
uslovima koji leže u jednom nadređenom sistemu. Ovakva interpretacija problema često vodi
društvenom protestu, političkoj aktivnosti u ekološkim partijama, delovanju u ekološkom pokretu,
traženju alternativnih društvenih struktura uređenja. Čovek tako redukuje svoje kognitivne disonance, u
mogućnosti je da održi naviknuto ponašanje.

13
 Za promenu problematične forme ponašanja čovek ima i mogućnost kompenzacije. To zahteva sasvim
drugačije polje aktivnosti, (npr, godišnji odmori i slobodno vreme u "netaknutoj" prirodi, rad u vrtu itd.).
Kada se kompenzacija pokaže bez rezultata, čoveku ostaje poslednji, šesti način reagovanja,
rezignacija.
Različiti sadržaji problema, kao j; razlike među Ijudima, uslovljavaju dužinu zadržavanja na pojedinim
etapama. Nekom čoveku može korišćenje znanja pomoći da brže napreduje u savlađivanju nastalog
problema, drugi mogu dosta vremena da utroše sakupljajući dodatna znanja, i u tome provode veliki deo
svoga života.
Model u suštini pretpostavlja da Ijudi teže da "razumeju svoju životnu okolinu i da se tako ponašaju da
njihovo ponašanje izaziva kontrolisane i željene posledice i promene u svom životnom prostoru. Nove
forme ponašanja i nove vrednosti interpretiraju se kao reakcije na izgubljenu kontrolu ponašanja." (Isto, 59-
60)
Sam autor ovog modela ponašanja kritički primećuje da se problem toka dijagrama sastoji u tome da
je retko pogrešan. Posebno je problematičan "karakter jednog puta" ovog modela. Uverljivije bi bilo
kada bi se naznačilo više pokušaja rešenja (npr., tendencija poricanja krize okoline, kompenzacijom
hobijem u vrtu, promišljanjem metoda suzbijanja štetočina u vlastitom vrtu..). Takođe je sumnjivo da li se
gubitak kontrole doživljava, tek tada kada promišljanje naviknutih formi ponašanja ne vodi uspehu i kada,
takođe nije moguće, poricanje neprilika. Poricanje, takođe, može biti pokušaj, savlađivanja već doživljenog
gubitka kontrole. Bez obzira na nedostatke, skicirani dijagram teorije ponašanja zasnovan na konceptu
gubitka kontrole, čini značajan doprinos u interpretaciji uslova nastanka ekološke svesti i novih vrednosti
uopšte.
Međutim, daljim razmatranjem nalazimo da vrednosti kao instance upravljanja ponašanjem, nisu u
jednakoj meri podsticajne za probleme koje čovek treba da reši. Postoje mnogobrojne teškoće koje se iz
unutrašnje perspektive onoga koji se "ponaša", mogu savladati i "vrednosno neutralno", putem
automatizovanja ponašanja kojim je čovek zadovoljan (npr., vožnja biciklom..). Tako, na primer, postoji i
druga grupa teškoća koje čovek rešava racionalnim putem, pošto su određene determinante sistema zadatka
(računski zadaci). Čovek se može naći i pred trećom grupom teškoća koje se odnose na kompleksnu
problemsku situaciju u kojoj polje problema nije potpuno poznato. Od čoveka se očekuju odluke koje u
osnovi nisu racionalne, (društveno planiranje, individualne životne odluke, izbor bračnog druga, gubitak
bliske osobe). Rešenje ovakvih problema zahteva od čoveka određene vrednosne sudove.
Ekološki problemi su izuzetno kompleksni i dodeljuju se poslednje pomenutoj klasi problema.
Njihovo praktično rešenje utkano je u društvene probleme. Ekološki orijentisano ponašanje

14
individua i grupa ne može uvek da se razmatra u svojim posledicama, tako da ne postoji
racionalno ekološko ponašanje (u smislu druge klase problema). Homo oecologicus kao biće koje
se racionalno ponaša je fikcija. Ekološko ponašanje postoji na osnovi vrednosnih odluka onoga
koji se ponaša. Stoga je jasno zašto se društveni konflikti, u pogledu na pitanja okoline i ekološke
probleme različito posmatraju i procenjuju. Lične predstave vrednosti često se konfrontiraju sa
društvenim očekivanjima, a da istovremeno ne postoje opšte prihvaćena rešenja problema.
Da li je moguće definisati vrednosti koje vode racionalnom ekološkom ponašanju i delovanju?
Teškoća se nalazi i u jednostranoj pretpostavci da samo vrednosti upravljaju ponašanjem. Pretvaranje
vrednosti u ponašanje racionalno je u onoj meri u kojoj je i ponašanje praćeno vrednostima.
Novija psihološka istraživanja pokazuju (isto, 64) da su vrednosti često posledice promena ponašanja,
da često bolje uspeva, da se ponašanje upotrebljava kao pozadina objašnjenja za promenu vrednosti.
Radi se, dakle, o složenom međusobnom delovanju vrednosti i odgovarajućeg modela ponašanja, koji
utiču na čovekov osećaj gubitka kontrole u različitim poljima delovanja. Tako se utiče i na ekološku svest
koju shvatamo kao jednu moguću formu čovekove reakcije na doživljeni gubitak kontrole u okolini.
Međutim, mogući su i suprotni argumenti i primeri.
Dozvoljava se i tvrdnja da čovek još nikada nije imao tako veliku kontrolu nad svojom okolinom kao
što ima danas. Tehnika i nauka nude neslućene mogućnosti zahvata u prirodu, upoznavanje sa različitim
vrstama "okoline" u najudaljenijim zemljama. Može se tvrditi da su čoveku danas jasnije povezanosti u
prirodi, da on ima više mogućnosti zahvatanja u prirodu i bolje razumevanje prirodnih procesa nego Ijudi
prošlih generacija. Argumentacija o "dobitku kontrole" imaju dobar dokaz za sebe, kao i one o gubitku
kontrole.
Bez obzira da li se radi o dobitku ili gubitku kontrole nad okolinom, teorijska je pretpostavka da se u
osnovi radi o različitim namerama i polazištima čoveka u kojima on reguliše kontrolu ponašanja nad
svojom okolinom. Tako on stiče potrebnu sigurnost u brzim društvenim promenama, iskustvo za bolje
snalaženje u budućnosti. Smanjuje se čovekov osećaj gubitka kontrole nad životnom okolinom, a jača
kompetencija deiovanja, prognoziranja, te se tako smanjuju i oštećenja koja nanosi okolini.

3.3. Modifikacija ponašanja u funkciji promene ekološke svesti

(Odnos stavova i ponašanja)
Interesantno pitanje je kada ekološka svest i sa njom povezane vrednosti mogu da se
pretvore u čovekovo ponašanje. Zbog čega veliki broj stanovnika, koji ima razviienu svest o
problemjma okoline, ipak ne menja svoje životne navike? Znanje o ugrožavanju okoline zbog
vožnje automoblia i time povezan probiem snabdevanja energijom nisu za posledicu imali

15
odustajanje Ijudi od ovakvog načina prevoza. I obratno, potrošnja energije u vreme krize je
znatno manja nego pre krize, ali to možemo posmatrati kao funkciju troškova, a ne zbog uticaja
ekološke svesti.
Pogrešno je ako smatramo da ponašanje koje ugrožava okolinu većinom proizilazi iz nedovoljno
razvijene ekološke svesti. S jedne strane, možemo pretpostaviti da postoje razne smetnje u pretvaranju
ekološke svesti u ponašanje svesno po okolinu, a, sa druge strane, može se pretpostaviti dalčovek samo
usiovno percipira ugrožavanie okojine ili zato što se ono ne može direktno percipirati (sadržaj S0 2 u
vazduhu) ili zato što nije obratio dovoljno pažnje na to. Nedostatak ekološke svesti može se tako
interpretirati kao oskudica senzibilnosti u opažanju fizičke okoline.
U rasvetljavanju ekološke svesti čoveka, neophodno je razjašnjenje diskrepancije izmedu stavova koje
čovek ima prema okolini i načina ponašanja. Za početak, može se dati nekoliko teza o uzrocima ove
diskrepancije. Teze se ne isključuju uzajamno i ne možemoJhjj svakom slučaju smatrati valjanim.
(Tezal) Čovek ne posmatra svoie individualno oonašanie kao ugrožavanje okoline. Ugrožavanje je zbir
individualnih ponašanja. Doživljena individualna odgovornost je neznatna, a kolektivna odgovornost se ne
shvata kao stvar. pojedinca, nego je zadatak državnih organa.
Teza 2. Ugroženost okoline je kao rizik prisutna u celokupnom stanovništvu. Rizik zagađenja okoline
i ograničenost sirovina izgleda ipak proračunljiv u odnosu prema riziku koji bi pojedinac uzimao na sebe
kada bi zbog prelaza od kvantitativnog ka kvalitativnom rastu došlo do radikalne promene političkih' i
ekonomskih odnosa. Čovek bira radije opterećenu okolinu sa proračunljivim rizikom, nego zaštitu okoline
sa nesigurnim posledicama.
Teza 3. Zaštitnici okoline često se shvataju kao "bliski prirodi", od društva otuđeni "ludaci" ili "oni
koji menjaju sistem kao neprijatelji industrije" sa kojima ne želimo da se identifikujemo, ne želirho da nas,
na osnovu ponašanja, smatraju pripadnikom ove podgrupe.
Teza 4. Pomisao na ugrožavanje okoline doživljava se kao snažno buđenje straha. Poznato je da
komunikacije koje izazivaju veliki strah nailaze na nepoverenje i teško izazivaju promenu stavova i
ponašanja.
Teza 5. Ekološki svesno ponašanje nije do sada socijalizovano. 0 tome, kako pretvoriti ekološku svest
u ekološki svesno ponašanje, postoje samo pretpostavke.
Teza 6. Način ponašanja koji ugrožava okolinu može istovremeno služiti kao nosilac društvenog
prestiža (npr., daleka putovanja avionom). Odgovarajuća promena vrednosti li čovekovoj svesti odvlja se
polako.

16
 Teza 7. Ekološki svesno ponašanje često povlači za sobom neudobnost i tako postaje negativno
potkrepljeno. Odricanje, odnosno ograničenje individualnog ili gradskog saobraćaja doživljava se kao
neudobnost, nasuprot kojoj se, u percepciji ugroženih, očigledno ne nalazi odgovarajuća korist.
Teza 8. Perspektive razvoja budućih formi života povezane sa mišlju o zaštiti okoline, imaju u jačoj
meri karakter odricanja i ne posmatraju se kao pozitivne šanse razvoja ličnog kvaliteta života. (Prema
Fietkau i Gorlitz, 1981, 127-128).
Iako ove teze treba shvatiti privremeno i uslovno, ipak se mogu povući konsekvence za buduće odluke.
Zaštita okoline promenom ponašanja kod gradana izgleda nekada manje moguća ili čak poželjna
poboljšanjem ekološke svesti. To je stoga što nauka još nije precizno definisala šta je ekološka svest, koje su
odlike ekološki svesnog ponašanja. Samo pretvaranje ekološke svesti u ekološko ponašanje (ili se radi o
suprotnom procesu) prati određeni rizik, odricanje od naviknutih udobnosti koje čovek nije spreman da
prihvati. Postoje mnoge dileme i nejasnoće šta sve sadrži sintagma "poboljšanje ekološke svesti", pogotovo
kod Ijudi koji zadovoljni načinom života koji vode, nisu skloni promenama i eksperimentima.
Vreme je da se pojedincu ponude alternative ponašanja, na primer, obezbeđenjem odgovarajuće
infrastrukture (postavljanjem kontejnera za razvrstavanje otpada). Možemo pretpostaviti da će ovakva mera
više doprineti promeni načina ponašanja i stavova prema okolini, nego, npr., akcija lepljenja plakata i tv
spotova..Mere propagande ne treba Ukinuti, samo bolje je u budućnosti slediti infrastrukturne mere
relevantne za zaštitu okoline, koje se zatim popularišu odgovarajućim reklamama.
Oštećenja koja čovek nanosi prirodi svojim delovanjem nisu pravno regulisana u našem
zakonodavstvu. (Uporedi, Stojanović, Z, i drugi, s.a.). Sada naneseno štetno delovanje u prirodi moguće je
da će osetiti tek buduće generacije. Takođe određeni načini ponašanja kao, npr., osvrt na starije i slabije
bljžnje, u svojoj temeljnoj strukturi odgovara generacijama tradicionalnih normi ili kulturnih vrednosti. Za
ekološki orijentisano ponašanje nedostaju ipak oba aspekta: kulturno nasleđene norme ponašanja i pravni
zakoni. Nedostatak pravno i kulturno učvršćenih normi u oblasti određenoj putem pojma "ekološka svest" i
"eko|oško ponašanje" čini ove načine ponašanja i doživljavanja nestabilnim i zavisnim od ideoloških
stremljenja i raznih shvatanja sveta.
Međutim, promena stavova prema okolini regulisana putem zakonodavnih mera, istraživanja
relevantnih pznaka ličnosti, socijalnih karakteristika, propagandne kampanje protiv onih koji ugrožavaju
okolinu, nije donela pozitivne rezultate. Autori predlažu alternativno, za osnovu promene, jednu operativnu
paradigmu po kojoj se ekološko ponašanje podstiče putem neposrednih pozitivnih konsekvenci (sistem
nagrađivanja, lutrije). (Minsel, 1981, 168). Promena ponašanja može se sprovesti i kontrolom načina života

17
(antecedentnih usiova) stavljanjem znakova upućivanja, postavijanjem posuda za smeće, ozelenjavanjem
površina.
Dosadašnja istraživanja u oblasti ekološkog ponašanja imaju određene slabosti kao na primer:
"-...istraživački stavovi nisu integrisani u okvir koncepta, -specifičnim istraživačkim stavovima
nedostaje kontinuitet, -istinskim komponentama ponašanja pripisuje se premalo značaja."
(Buntig i Gallant, 1971, prema Minsei, 1981,159). Radi se u stvari o suprotnim postupcima
istraživanja ekološkog ponašanja. U jednom postupku istraživači polaze od realne, kompleksne
situacije okoline, akcenat se stavlja na pronalaženje specifičnih parametara ponašanja, sa nadom
da će ih kasnije sistematizovati i oblikovati u teoriju ekološkog ponašanja. U drugom postupku
polazi se od merenja specifičnih izolovanih aspekata ponašanja u "veštačkoj okoiini" sa ciijem
rigoroznijeg razvoja metodologije, izgradnje teorije ponašanja koja će moći da se prenese na
realne situacije.
Ovakva istraživanja ekološkog ponašanja prilično uopšteno postavljaju problem čovek-okolina,
nedovoljno analiziraju ponašanje pojedinačnih grupa stanovništva i njihovih specifičnih problema okoline u
kojoj žive, npr., problem zagađenosti (zagađenost zemljišta, vazduha, vode..) na jednom konkretnom mestu.
Tako bi se mogao proučiti dobro izolovan isečak realnosti (sintezom oba navedena postupka istraživanja),
stekla bi se mogućnost praćenja promena ponašanja, utvrđivanje stavova kao i generalizacija na slične
probleme.
Mitchell (1971) sistematizuje istraživanja ekološkog ponašanja na dve ravni, mikro i makro ravan.
"- Mikroravan: shvatanje opažanja, stavova i ponašanja individua, grupe individua itd., u odnosu na
okolinu ili specifičnu važnost okoline.
- Makroravan: a) diferencirana identifikacija i objašnjenja aspekata ponašanja u procesu upravljanja
okolinom, u zakonodavstvu kao i javnim i privatnim organizacijama.
b) fokusiranje na specifične situacije odlučivanja kod datih problema okoline;
istraživanja odnosa i/iii interakcija između zakonodavnih, organizacionih odluka i individuainih odnosno
grupno specifičnih opažanja, stavova i načina ponašanja". .
(1971, 135-154).
Složena ekološka pitanja (arhitektura, gradsko i regionalno planiranje, planiranje energije, zdravstvo,
održavanje čistoće vazduha, vode, prirode itd), zahtevaju interdisciplinarni pristup. Rešavanje ovih
problema je u poiju nauka kao što su: biologija, geografija, sociologija, pedagogija, psihoiogija. Stoga se
mogu spomenuti zahtevi, do sada zanemarivani, koji se iz ove perspektive postavljaju obrazovanju:
a) istraživanje odnosa između fizičke okoline i ponašanja;

18
 b) savetovanje i praktični rad sa grupama različitih zanimanja, koje se bave problemima okoline
(zanimanja u vezi sa arhitekturom, dizajnom okoiine i druge discipline relevantne za okolinu sve češče traže
dodatne informacije, koncepte, tehnike, principe koji im pomažu u rešavanju aktuelnih problema);
c) u okviru obrazovnih programa uvesti i opšte programe sa težištem na opažanje okoline, promenu
odnosa individue i okoline.
Empirijska sociološka istraživanja idu u prilog tezi da se čovekov način ponašanja ne može
jednoznačno izvesti iz njegovih stavova i vrednosnih orijentacija.5 U tom smislu, modifikacija čovekovog
ponašanja prema okolini zahteva složenu analizu.
Implicitno u pojmu "promena ponašanja", sadržana su tri "međusobno interdepedentna aspekta:
namera za promenom jedne osobe ili jedne situacije, postojanje određenog cilja i kombinacija različitih
manipulativnih mera." (Minsel, 1981, 155).
a) Namera za promenom
Pre svega, neophodno je ovu nameru za promenom ponašanja jasno postaviti, kao i odrediti
nameravane manipulacije. To naročito važi kada želimo da iniciramo promene ponašanja šire populacije
(uticanje u velikom obimu). Pri tome uključujemo naučni postupak u izgradnji, sprovođenju i evaluaciju
mera. (Moser, 1975; Party, 1978).
b) Postavljanje ciija
Kod postavljanja cilja odlučujuće je, da li ekološko ponašanje treba sagraditi ili raziožiti, tj. da li postoji
eksces u ponašanju iii odsustvo (deficit) u ponašanju. (Schmidtchen, 1978). Pri tome, novija istraživanja
upućuju, da je povoljnije u izgradnji ponašanja poći od postojećih, adekvatnih resursa u ponašanju
pojedinca, nego putem zabrana i sličnih tehnika otklanjanja težiti ka ostvarenju cilja. (VVicklund, 1978).
Orijentacija na eksces u ponašanju, odnosno deficit u ponašanju samo je delimično usmerena
problematikom cilja. U ovom kategorisanju implicitno je sadržan tzv. "model bolesti", tj. reaguje se na
"pojavu nedostatka" u okolini, npr:zagađenje vazduha, vode, prirode, uklanjanje otpada, razaranja prirode
(turizmom, izgradnjom, industrijom) itd. Ovaj model je u suprotnosti modelu za ozdravljenje (Becker, 1978;
Voigt, 1978). Prema ovome, cilj koji se postavija bio bi "'povezivanje čoveka sa lepotom prirode', npr., sa
čistijim vazduhom i bistrijom vodom, sa čistom šumom, naslikanim fasadama kuća, gradnjom koja je
prilagođena okolini, zasađene biljke pokraj i oko. kuća, itd, kako bi zanemarene dimenzije naše okoline
otkrili za individualno iskustvo i zanimanje." (Minsel, 1981, 156).
c) Kombinacija manipulativnih mera
Za racionalne kombinacije manipulativnih mera (mera postupaka u promeni ponašanja), ne postoje do
sada definitivni kriterijumi. U psihoterapeutskom delovanju to se tako manifestuje, da rad postaje pretežno

19
eklektičan. Samo u pojedinačnim slučajevima, kombinacije intervencija argumentovano se obrazlažu i
demonstriraju (Bastine, 1976; Poser, 1978). U krajnjem efektu, radi se ipak "o jednoj sivoj oblasti otvorenoj
za isprobavanje različitih načina. Bitno je samo da između pojedinačnih, međusobno povezanih mera
postoji kompatibilnost u postavljenju cilja i da krug osoba sa kojima se trenutno postupa, kao i krug osoba
sa kojima se već postupaio, prihvataju ovaj skup mera.-5 (Minsel, 1981,157).
Promena čovekovog ponašanja shvata se multimodalno pri čemu je potrebno modifikatore ponašanja
(stavove, vrednosti, znanje, afekte) povezati sa pedagoškim merama (saveti, instrukcije, teorije učenja).
(Lazarus, 1973). Za ovaj postupak još uvek ne postoji čvrst oslonac u teoretskoj orijentaciji i u praktičnom
korišćenju pedagoških metoda. Jedan od postupaka modifikacije ponašanja je model promene stavova, ili
model promene vrednosnih orijentacija... Za ovakve postupke modifikacije ponašanja bitni su: analiza cilja,
funkcionalna analiza ponašanja i plan modifikacije (Schulte, 1974). Ova tri uzajamno povezana radna
koraka mogu se obuhvatiti sa tri sledeća pitanja.
" - Koje načine ponašanja treba promeniti?
- Čime ovo ponašanje održavati?

- Kojim merama se promene mogu najbolje izvršiti?"

(Minsel, 1981, 157).

Veza između pedagogije i strategije promena eksplicitno se manifestuje u okviru vaspitanja i
obrazovanja. Vaspitanici mogu biti svih starosnih grupa, što pored koncepta predškolskog i školskog
vaspitanja i obrazovanja, čini relevantnim i obrazovanje odraslih i starih. Veza između modifikacije
ponašanja i normi i sadržaja koji se diskutuju u okviru obrazovanja, vrlo je uska.
Namera da razvijemo ekološku svest iziskuje normiranje ponašanja u određenom pravcu.
Takav postupak obuhvata pozitivan stav u odnosu na opažanje okoline. Radi se, dakle, o čvrstoj
povezanosti postavljenog ciija i normiranog ponašanja, i o.nameri modifikacije ponašanja i
stavova. U ovoj povezanosti relevantne su četiri bipolame dimenzije, nezavisne jedna od druge,
ali u svom praktičnom značaju, čvrsto povezane. Ove dimenzije "shvatljive su u sledećim
pitanjima.
- Treba li ponašanje izgraditi ili razgraditi?

- Treba li raditi remedialno (lečiti) ili preventivno?

- Trebaju li se primeniti pozitivne ili negativne konsekvence ponašanja u procesu modifikacije?

-Trebaju li se individue direktno modifikovati ili indirektno putem medijatora ili modela?"
(Minsel, 1981, 173).

20
 Da li želimo u okviru postavljenog cilja da izgradimo ili razgradimo određeno ponašanje (npr.,
upotrebu korpi za otpatke, odnosno redukovanje ponašanja neodgovomog bacanja smeča) presudno je za
izbor tehnika modifikacije. Kao što smo napomenuli, Schmidtchen (1978) se orijentiše prema tome da li se
radi o deficitu u ponašanju ili ekscesnom ponašanju (npr., nedostatak znanja o merama štednje energije,
odnosno rasipanju energije).
Bitan je i pravac promena, odnosno može da se pođe od postojećih problema (deficita) ili od koncepta
"mentalnog zdravlja." U drugom slučaju, reč je o težnji za opštim senzibilitetom zdravlja, čistoče, lepote,
slobode kretanja, u odnosu na okolinu. Ovako obrazovan koncept ima odlike preventivnih promena.
Remedijalne promene odnose se na obustavu deficita, odnosno na neposredno uklanjanje faktora
opterećenja u fizičkoj okolini. Pojam prevencije “razume se u trostrukom smislu. Primama prevencija
označava kako smetnju (sprečavanje pojave jednog ponašanja), tako i spuštanje stepena incidencije.
Sekundarna prevencija je umanjivanje stepena prevalencije putem pravovremenog otkrivanja i delotvorne
obrade. Tercijarna prevencija vidi se kao redukcija negativnih posledica jednog već stvorenog deficita."
(Isto, 173 -174).
Široko shvatanje pojma prevencije, dopušta obuhvatanje tehnika modifikacije, koje se primenjuju u
postupku lečenja (remedijalno). Ovo uvrštavanje celokupno raspoioživih mera intervencije unutar pojma
prevencije omogućava, pored istovremenog remedijalnog f preventivnog rada, iniciranje promena u
celokupnim stavovima nasuprot preventivnom radu. Poslednje nam izgleda naročito bitno, jer težimo ka
promeni ekološkog ponašanja sa socijalnog i ekononomskog gledišta, ne postepeno, tačku po tačku, nego
konceptualno, na široj osnovi. Možemo govoriti o pojmu ponašanja koji obuhvata koncept prevencije, sam
postupak promene ponašanja i održavanje novog ponašanja u okolini.
Pri promeni ponašanja jedne osobe postoje mnogobrojni problemi koje treba rešiti. Treba li
menjati objektivnu i kognitivnu dimenziju ličnosti? Kojem cilju treba da stremimo pri promeni
ponašanja individue? Pomoć u rešenju ovih dilema nalazi se u izradi kognitivnog koncepta za
modifikaeiju ponašanja (Meichenbaum, 1974) koji snažno favorizuje tehniku za samokontroiu
promene ponašanja i doživljavanja (Reinecker, 1978). Samokontroli, pored značaja kao tehnike,
pripada i značaj u dimenzioniranju cilja. Uspešna samokontrola u smislu samoodgovornosti
ekološki svesnog ponašanja predstavlja važan prilog za prevenciju od ekoloških problema.
Hall (1973) takođe pridaje važnost procesu samokontrole u promeni ponašanja i razmatra njegove
prednosti s obzirom na različite aspekte problema:
a) lični problemi se ne moraju otvoreno razložiti;

21
 b)ponašanje se ne može uvek potpuno ugasiti, nego delimično i u skladu sa osobenostima same
individue;
c) problemi nisu često uvek prisutni, nego samo u određeno vreme;
d)neki problemi su vrlo retki;
e) problemi su često multidimenzionalno definisani;
f) ponovno javljanje problemskog ponašanja može se sprečiti pravovremenim etabliranjem
alternativnog ponašanja;
g) vlastita odgovornost garantuje održanje novostečenog načina ponašanja.
Reinecker (1978) objašnjava dalje prednosti samokontrole kao tehnike promene ponašanja:
a) samokontrola omogućava subjektivno normiranje postavljenih ciljeva;
b) ostvarena samokontrola predstavlja važan prilog prevenciji neželjenog ponašania, a pogodna je i za
kombinaciju sa tradicionalnim postupcima modifikacije ponašanja;
c) sa ekonomskih gledišta, samokontrola ima prednost nasuprot dugotrajnim komplikovanim, skupim
postupcima za promenu ponašanja;
d) u okviru multimodalnog postupka, kognitivne tehnike se pokazuju kao efektivne.
Mc Guire govori da je svaka promena proces u kome se od stanja prilagođavanja na jednu situaciju,
prelazi u stanje prilagođavanja na drugu situaciju. Za ovu povezanost značajne su .-četiri funkcije
prilagođavanja pri održavanju određenih stavova (načina) ponašanja... To su utilitarističke, ekonomske,
ekspresivne i funkcije zaštite - 'JA'." (1969, 175). Ovde se radi o nekim nijansama socijalne interakcije, koje
u sebe uključuju individualni, specifični problem promene stavova. Pri tome se uzima u obzir i funkcionalni
i strukturalni proces promene stavova kao uslova promene ponašanja.
Povoljno za uticanje na ekološko ponašanje je i postavljanje promena stimulusa, odnosno medijatora
procesa promena. Naime, rezultati istraživanja nauke o komunikacijama pokazuju da je delovanje
određenih osoba kao vođe (trenda, smera) delotvorna u izvršavanju ekoloških promena. Ponekada Ijudi iz
neposredne okoline deluju kao model drugima, npr.,;;u upotrebi odredenog đubriva u zemljoradnji ili
uvođenju novih, ekološki povoljnih preparata. (Kaas, 1973; Kiefer, 1967).
Iz navedenog zaključujemo da postoji obilje mera kojima se želi promeniti postojeće i izgraditi
novo, u ovom slučaju ekološko ponašanje.
3.4. Analiza mera za izgradnju ekološkog ponašanja
Tehnika izgradnje ekološkog ponašanja zasniva se na tri postulata koje treba predočiti.
a) Svaki ekološki problem je problem u jednoj okolnosti ili situaciji. Neki faktori situacije, u kojima se
ekološki problem pokazuje, uslovljavaju ga, izazivaju, odnosno povećavaju ili održavaju;

22
 b) Ekološki problem postoji u jednoj situaciji, jer neki elementi same ličnosti ili njenog društvenog
okruženja, sprečavaju da se on uspesno reši;
c) Da bi pomoć za rešavanje ekološkog problema bila efektivna, mora biti orijentisana na specifičnost
ekološkog problema i ugroženost pojedinca. U tom smislu, uslovi za primenu tehnika modifikacije
ponašanja su da postoji spremnost za promene kod pojedinaca, predložene mere opširne dijagnostike
situacije, primena pod kompetentnim vođenjem i jasno određenje cilja.
Ne može se uopšteno govoriti o spremnosti za promene kod pojedinaca, jer postoje razlike u
postavljanju cilja, u stepenu svesnosti, u razmeri subjektivne ugroženosti. Grupe ličnosti su vrlo heterogene,
uprkos saglasnosti u postavljanju cilja (npr., deca, mladi, zaposleni i nezaposleni odrasli, penzioneri, bolesni,
hendikepirani itd). U procesu odabiranja mera za promenu ekološkog ponašanja, značajno je učestvovanje
osoba ugroženih okolinom. Dijagnostika situacije podrazumeva ispitativanje da li su predložene tehnike
modifikacije adekvatne problemu, njegovoj realizaciji i u kojoj formi ih realizovati. Među naučnicima
postoji dilema da li dati prednost direktnoj modifikaciji ponašanja ili postupku promene stavova koji se
odnose na željeno ekološko ponašanja. Takođe, navodi se mogućnost promene ekološkog ponašanja u
okviru eksperimentalnih usiova kao i u prirodnim okolnostima (porodica, bioskop, kamp, fudbalski
stadion). Zbog ovih dilema neophodno je jasno određenje cilja promene ponašanja. Željena promena
ekološkog ponašanja odnosi se najčešće na zagađenje okoline (kontrola otpada), kao i na upotrebu javnih
sredstava, reciklažu materijala, smanjenje potrošnje energije itd. Ovo se može postići tehnikama učenja,
zakonodavnim regulisanjem, instrukcijama. filmovima o otpadnom materijalu i drugim ekološkim
problemima...
Za ilustraciju navedenog problema obuhvatna je matrica koju je Mc Guire (1969) sistematizovao
na temelju teorijskih i empirijskih istraživanja stavova.
Konsekvence se vide u smislu jedne hijerarhije od pažljivosti do ekološkog delovanja (Tabela 2).
Pojedinačne varijable komunikacije ovde su detaljno upućene na delotvorne oznake. 0 svim ovim poljima
individua treba da odluči. (To se praktikuje, npr., u reklamama). Naročito treba istaći značaj odašiljača i vesti
i uputiti na modalitete kanala.
Prethodno se utvrđuju rešenja za neku aktuelnu ekološku problematiku. Za situacije rešenja Mc Guire
"diferencira pet situacija uticanja: situaciju sugestije - konformiteta - grupne diskusije kao i takve sa
uverljivim informacijama i situacijama indoktrinacije, pri čemu poslednje sadrže sve specifične varijable
prethodno navedenih." (1969, 176).
Kompleks situacija rešenja komplikuje se zbog razlika koje postoje među grupama primalaca tako da
se javljaju dve konsekvence: intenzivna usmerenost prema javnosti i sprovođenje. probnih strategija za

23
nameravane aktivnosti. Ovo treba da se zasniva na brojnim sadržajnim osnovama (određenih mnogim
problemima), ali i na utvrđenim promenama ponašanja (stavova) kod određenih grupa ličnosti (postupak
delovanja u širem obimu, npr., u opštini).
Za modifikaciju ponašanja u literaturi se navode tri modela, "različita u svojoj teorijskoj orijentaciji:
funkcionalna analiza ponašanja Kanfer i Saslovv, model analize ponašanja Goldfried i D'Zurilla, i
multimodelna analiza ponašanja od Lazarusa." (Prema, Minsel, 1981, 177).
Centralno pitanje o tome da li je moguće uticati na ekološku svest, dozvoljava, na osnovu navedenog,
pozitivan odgovor.
U tom smislu može se zaključiti da promena ekološke svesti zahteva preciziranje tematskih uslova i
niza pitanja na koja se ne može uvek odgovoriti, ali ih možemo problematizovati, na osnovu dosadašnjih
koncepata i istraživanja. Radi se o sledećim uslovima i pitanjima.
1. Taksonomija problema okoline
Koji problemi postoje u fizičkoj okolini, za čije rešenje treba izvršiti modifikaciju ponašanja. Unutar
taksonomije razumemo jednu "hijerarhijsku šemu uređenja" pred kojom se postavlja zahtev za teorijskom
opravdanošću i empirijskom ispitanošću. (Mo ller, 1975, 411).
Najistaknutiji primer za to je Blumova taksonomija cilja učenja. U modifikaciji ponašanja
upotrebljavaju se slični modeli, situacioni i psihički uslovi odnose se jedni na druge j
hijerarhiziraju se po psihičkim kriterijumima (npr., razmera strahovanja, razmera ugroženosti, razmera
svesnosti, razmera spremnosti za delovanje).
Pored ove klasifikacije po psihičkim kriterijumima, značajni su i drugi kriterijumi koji se mogu
teorijski i empirijski ispitati, a odnose se na ugroženost zdravlja ili samog života u okolini (npr., zagađenošt
vazduha, vode, uznemiravanje bukom), preko kriterijuma privrednog odmeravanja, od higijenskih sve do
estetskih zahteva (npr., sađenje zelenih površina, farbanje fasada kuća). To su kriterijumi, utvrđeni u fizičkoj
okolini, čijem hijerarhizovanju doprinose različite grupe stanovnika, srazmerno stepenu ugroženosti.
Postavljanje ovakve taksonomije pospešuje mere promene ekološke svesti među različitim grupama
stanovnika, pri čemu se može istovremeno rešavati više problema okoline (preventivno ili remedijalno).
2. Normiranje ekološkog ponašanja
Promena ekološke svesti implikuje normiranje ponašanja u određenom pravcu. Normiranje određuje
na koje faktore problematizovane situacije okoline treba i na koji način subjektivno reagovati. Subjektivni
kriterijumi su značajni pri prihvatanju ili odbijanju određenih zahteva (npr., reagovanje na odumiranje riba u
zagađcnoj vodi). Normiranje zakonodavnim, institucionalnim i organizacionim putem može biti delotvorno
među širom grupom stanovništva. Ukoliko postoji sumnja u odnos troškova i koristi, među stanovništvom

24
se smanjuje osećaj odgovornosti u odnosu na probleme okoline. Potrebe ugroženih predstavljaju bitan
kriterijum za uspeh nameravanih akcija.
3. Postavljanje cilja ekološkog ponašanja
Radi se o tome da li treba de se izgradi ili otkloni određeni psihički doživljaj i ponašanje. Postavljanje
cilja i normiranje ekološkog ponašanja povezani su jedni sa drugim.
4. Odabiranje mera za promenu ekološkog ponašanja
Koje mere za promenu i u kojoj kombinaciji mogu da se primene? U određenju ciija ekološkog
ponašanja i odabiranju mera koje se sprovode neophodno je poći od grupa osoba koje su ugrožene u
okolini, kojima mere odgovaraju, kako bi se postiglo njihovo pristajanje i sudelovanje u procesu promena.
Za izbor postavljenih tehnika modifikacija značajna je namera o tome da li određeno ekološko ponašanje
treba izgraditi ili razgraditi (npr., upotreba korpi za papir, odnosno redukovanje ponašanja neodgovornog
bacanja papira ili nedostatak znanja o merama štednje energije, odnosno rasipanju energije).
5. Određenje uslova koji održavaju sadašnje ponašanje i doživljavanje (analiza
ponašanja) i definisanje željenog ekološkog ponašanja
U tom smislu naći prikladne medijatore, zasnovane na naučnim saznanjima, unutar određenih grupa,
koji su bitni za promenu ponašanja i stavova. Mere intervencije prema okoiini usmeriti na sistem
nagrađivanja, koje ako se odnose na više grupa stanovništava istovremeno, ne bi trebalo da budu zakonski
utvrđene.
Aktivnosti zasnovane na ovako postavljenim uslovima i naučnim aspektima, pretpostavljaju uspeh u
delovanju na ekološku svest čoveka.

3.5. Ekološka svest u svetlu bihejviorističke teorije

Dosadašnja psihološka istraživanja o Ijudskoj prirodi i čovekovom odnosu prema sebi i okoiini temelje
se na dva pristupa o kojima govori Allport u svojoj poznatoj knjizi "Ličnost u psihologiji". Prvi je
"bihejvioristički, koji nagiašava da je čovek reaktivno biće - čije je ponašanje u najvećoj meri određeno
spoljašnjim faktorima, nezavisnim od njegove volje. Reagujući na različite spoljašnje stimulanse on nužno
projektuje reaktivističku sliku vrednosti." (Prema Oljača, 1992,15). Na osnovu ovog pristupa Allport
zaključuje da je ekološki relevantne ciljeve manje prikladno slediti ako počivaju na temeljima pozitivističke
nauke bihejviorističke provenijencije.
Čovek je, pre svega, kako Allport ističe (u okviru drugog pristupa), proaktivno biće koje samo
određuje i planira svoju budućnost koja "u najvećoj meri i određuje njegove postupke. Čovek je aktivno
biće, koje samo određuje i planira svoju sudbinu. On ne reaguje samo na spoljašnje i unutrašnje sile, nego u
procesu traženja identiteta, usmerava sopstvene najvažnije aktivnosti i razvija svoju individualnost." (Isto).
25
 Vraćamo se opet metafizičkom pitanju o smislu celine, koji se identifikuje kao centralni problem u
formiranju ličnosti. Radi se o holističkom pristupu u oblikovanju ekološke svesti i ekološko vaspitanje
usmereno je ovim načelom.
Pojam ekološke svesti nalazimo u zajedničkom delu "Učenje okoline" Retkaua i Kessela. Autori
navode cilj: "da postignu produbljeno razumevanje uticanja čovekovog zahvata u prirodnu okolinu...
pojačanje osećanja odgovomosti u ovoj oblasti... poboljšanje ekološki relevantnih aktivnosti šire grupe
stanovništva." (1981, 5) Međutim, oni smatraju da "pojam, 'ekološka svest' ne pokriva naznačenu oblast
cilja. Promenjene forme delovanja stoje u centru političkog interesa.kako ekološki relevantnih delovanja
pojedinaca u njihovoj privatnoj oblasti, tako i delovanja (npr., delovanje izbora) na kojima pojedinci dele
svoje ekološke vrednosti u političkom procesu". Po shvatanju autora, u nauci se "osporava uticaj svesti na
delovanje", ali u svakodnevnici se "ova povezanost često precenjuje". Stoga je potrebno kod naučnog
utemeljenja promene ekološke svesti uzeti u obzir "koncept uticanja na ponašanje (pedagogija), kao i
analizu uslova individualnog ponašanja (psihologija) i uslove strukture u ponašanju grupe (sociologija)".
Autori kritikuju, to što dosadašnje aktivnosti uticanja na strukturu stavova i načina ponašanja u osnovi često
implicitno imaju pretpostavku "da može da se dogodi uticanje na ponašanje promenom stavova i ekoioški
relevantnih znanja". Ovakav pogled je jednostran i zanemaruje "mogućnosti quasi direktnog uticanja na
ponašanje stanovništva." (Isto, 9). I drugi autori (Kley i Retkau, 1978) takođe kritički razmatraju mogućnost
da se promenom stavova relevantnih po okolinu menja i ponašanje prema okolini. Otuda je i njihova
sumnja u mogućnost upravljanja ekološkom svešču ili ekološki relevantnim ponašanjem putem propagande
za popravljanje ekološke svesti (koja deluje sistemom promene stavova kod stanovništva).
Psihologija želi da razjasni "da je lakše uticati na stavove promenom načina ponašanja, nego obrnuto."
Tako Retkau i Kessel zagovaraju promenu stavova putem "direktnih mera stimulisanja delovanja", koje su
integrisane u "strategiju promena ekološke svesti." (1981).
Putz (1976), na temelju analize literature, takođe govori o neidentitetu stavova i ponašanja:
"Stavovi ne prethode vremenski uvek delovanju, ponekada može biti i obmuto. Promene stavova
pojavljuju se češće na temelju promene ponašanja, nego obmuto."
U povezanosti sa analizom promene stavova i ponašanja Putz (1976) naglašava potrebu da se, npr., u
oblasti izvršenja kazne i resocijalizacije ukijuči pripadnost grupi kod subjekata kao relevantni aspekt
postupka. Pri redukciji vaspitnog uticaja grupe (npr., tamo gde je nedovoljna pplagođenost grupe i
pojedinca) predlaže da se uključe specijalisti koji svoj rad fokusiraju na kombinaciji grupnog i pojedinačnog
rada. Otuda Putz razvija struktumi model multidimenzionalnog grupno-dinamičnog procesa učenja, koji

26
dopušta aktivno učestvovanje ekološki ugroženih osoba u određenju problema, formulisanju cilja i
evaluaciji. (112).
Minsel i Bente (1981, 149-186) postavljaju svoju koncepciju u vidu teme "Pedagogija i modifikacija
ponašanja kao strategija za promenu ekološke svesti" i opredeljuju se, već samim naslovom ža
bihejviorističku teoriju. Retkau i Kessel nisu izričiti predstavnici psihologije bihejviorizma, mada u njihovim
izvođenjima ima toga uticaja. Čak i ako tolerišemo nekada grube izraze u njihovim tumačenjima (takođe i
kod Minsela i Bentea) kada govore o "strategijama" za promenu ekološke svesti, ne možemo prihvatiti
njihov predlog "direktnog" uticanja na ponašanje za poboljšanje ekološke svesti, pod uslovom da ozbiljno
shvatamo ličnost onoga na koga treba delovati. Kod Fietkaua i Kessela nalazimo jednu mehanicističku
tehnologiju ponašanja, kod koje se ne uzima dovoljno u obzir posredovanje "smisla" za određeno ekološki
relevantno delovanje.
Chomsky je, naprotiv, rekao da je ispravan način uticanja na ponašanje "umetnost uveravanja" (prema
Bubolz, 1985, 83), tj. objašnjenje smisla određenih ekoloških aktivnosti. Bihejvioristička psihologija lako
previđa etičku dimenziju čovekovog delovanja, koja ne dolazi do izražaja "merama stimulisanja delovanja",
nego putem razumevanja i uviđanja . Kod etički relevantnog delovanja ličnosti "sud može dopirati samo na
takvu oblast, koja se otkriva u svom saznanju i razumevanju^" (Eisermann, 1971, 130, prema: Kurzdorfer,
1978, 67). "Što je širi horizont znanja, time je veći 'radijus akcija' savesti; što su kvalifikovanija znanja, to je
objektivnija odluka savesti." (Isto)
U ekološkom obrazovanju primama je upravo takva mogućnost delovanja čoveka, nastala putem
znanja, a ne nekom (manje ili više) neodređenom tehnologijom uticanja na ponašanje. Pedagogija koja se
kod Retkaua i Kessela izjednačava sa "uticanjem na ponašanje", odnosno kod Minsela i Bentea sa
"modifikacijom ponašanja" je u opasnosti da zbog nesigurnih osnova svojih naučno-teorijskih premisa i
pogleda na svet izgubi iz vida ličnost vaspitanika.
Tome u prilog je i izveštaj Rimskog kluba (1979) u kome se kritički analizira i odbacuje učenje
zasnovano na teorijama pozitivizma i bihejviorizma. (Kern, VVittich, 1982, 115). One predstavljaju samo
parcijalni pristup proučavanju ekološke svesti. Fenomen ekološke svesti zahteva višeslojni opis, estetski,
politički, sociološki, etički, bihejvioristički, na temelju antropologije koja čoveka posmatra kao slobodnog
subjekta delovanja. Čovek nije biće određeno spoljašnjim svetom, nego svojim delovanjem oblikuje prirodu
i okolinu koja ga okružuje.

3.6. Ekološka svest i osećaj prirode

Pojam ekološka svest ponekada se upotrebljava u kontekstu komplementamom pojmu osećaj prirode. Pri
tome se, samo u teorijskom smislu, priroda razume kao nešto što ne nastaje čovekovim delovanjem, dok je
27
okolina ono čemu čovek pridonosi, dakle, ono što sam proizvodi. Nekada se smatra da osećaj okoline treba
snažnije naglasiti nago ekološku svest, jer je osećaj za okolinu nega, na kojoj se može temeljiti naše
delovanje. "Mi osećamo nešto kada se ruši stara, lepa kuća, kada vidimo kako se raspadaju zidovi
katedrale... Zeleni, altemativni zemljoradnici, koji svoje seoske kuće ponovo kreče, imaju nešto od ovog
osećanja okoline." (Manon - Grisebach, prema Bubolz, 1985, 84).
U ovom citatu naglašena je integracija racionalne i emocionalne dimenzije ekološki adekvatnog
odnosa prema "okolini", uključujući i "prirodu". Tako se jedan isključivo racionalno-etički prilaz dopunjuje
emocionalno-etičkim. Povezivanje oba prilaza je značajan zadatak usmeren prema okolini, delovanju
relevantnom za ekološko obrazovanje i zahtevaju punu čovekovu angažovanost.
Koliko god je važna emocionalna dimenzija ekološki-etičkog delovanja, koja se naglašava u okviru
ekološkog obrazovanja, ipak treba ukazati na opasnost kada se, u razmatranju okoline, osamostaljuju
emocije. Kada etika zamenjuje racionalne osnove svojih normi, mora računati sa tim da nije priznat njihov
zahtev za opštim važenjem, generalnim prihvatanjem i izvršavanjem u široj populaciji stanovništva, jer ono
što budi osećanja kod jednog čoveka, ne mora da deluje i na drugog. Racionalni momenat pretpostavlja,
uvažavanje opšte prihvaćenih normi i principa koji su neophodni u čuvanju i ophođenju prema okolini.
Isticanjem emocionalnog momenta gubi se čak i "ekološka svest" kao predstava cilja vaspitanja. Sa
dimenzijom "osećanja" izdvaja se značajan momenat estetskog u odnosu čoveka prema okolini. Pored toga,
može da jača etički subjektivizam koji sve druge, sem vlastitih normi, lako stavlja van snage (npr.,
respektovanje okoline drugih).
Važno je napomenuti da će predstava cilja ekološkog obrazovanja, izgradnja ekološke svesti, biti
siromašna ukoliko se izostavi momenat estetskog i emocionalnog, ali ne kao primarni, osnovni zadatak.
Kod ekološkog obrazovanja, radi se, pored uvažavanja etičkih zahteva, i o opažanju lepote prirode i okoline,
kao neodvojivom elementu ekološke svesti, pored drugih, jednako značajnih momenata, kao što su
racionalni, ekonomski, pravni...

28