"POSTOJE RANE KOJE JAVNA POLITIKA NE MOŽE DA

ZALEČI": RASPRAVA KOJA JE POTREBA AMERIČKOJ DESNICI

Konzervativizam je odustao od prvobitnih pretpostavki o tome na koji bi način javni
paternalizam trebalo da podstiče lične vrline. Poenta je u tome da je javna politika vrlo retko
lek za sve, ali ona često može biti korektivnog karaktera

Piše: Ros Daudet / The New York Times International Report

Foto: Profimedia
 [Pick the date]

Najzanimljivija stvar u konzervativnoj američkoj politici trenutno nije pokušaj Donalda

Trampa da izađe kao pobednik iz bitke iako je poražen na svim frontovima, već ideološka
borba oko monologa Takera Karlsona, političkog komentatora sa Foks njuza, u kojem je
on optužio republikance za izgradnju antiporodičnog ekonomskog sistema kojim
dominira novac, a koji bi mogao da bude „neprijatelj zdravog društva".

Karlsonov monolog suštinski je sadržao teme koje inače dominiraju njegovim diskursom
otkada je postao populista – besmislenost elita, nepromišljenost dvopartijskog
konsenzusa o imigracionim pitanjima, neuspeh republikanskih lidera da odbrane
nacionalni interes. Ali, šireći te teme, on je prelazio sa kulture na ekonomiju, sa kritike
liberalnog kosmopolitanizma na kritiku libertarijanizma, sa lamenta nad propašću
američke porodice na argument da se krivica za tu propast može pripisati kako
kapitalizmu, tako i socijalnom liberalizmu.

Uspeo je da isprovocira svakog konzervativca. Jedna grupa optužila je Karlsona za

konspirativni socijalizam u kojem se preuveličava ekonomska beda, ignorišu plodovi
kapitalizma, a obični ljudi ohrabruju se da za sve krive elitu umesto da gaje ličnu
odgovornost. Druga grupa praktično je rekla, ne, ima smisla to što Taker govori – tržišnu
ekonomiju neminovno oblikuju javne politike koje vode dve partije koje su podbacile u
promovisanju interesa radničke klase, a da je socijalnim konzervativcima naročito
neophodan okvir političke ekonomije za promovisanje institucija – porodice, posla,
susedstva – na kojima počiva građansko društvo.

Da bi postojala zdrava američka desnica, konzervativci moraju da vode upravo ovakve

polemike. A to je ujedno i rasprava koju Foks njuz treba da promoviše, pošto je Foks
neretko odgovoran za podsticanje populizma, ali na takav način da on ostaje isprazan i ne
usredsređuje se na pitanja o kojima je istinski potrebno raspravljati.

Ključno pitanje Karlsonove rasprave sadržano je u rečenici koju je napisao Dejvid Frenč
iz National Reviewa, jedan od kritičara monologa: "Postoje rane koje javna politika ne
može da zaleči." To je krucijalni uvid u stanje stvari, svojevrsno upozorenje za tvorce
javnih politika svuda – ali to može postati i zamka, izgovor da se ne uradi ništa. A upravo
se to poslednjih decenija konzervativcima događalo prečesto: postali su beznadežni, a da
nisu ni pokušavali da proguraju javne politike.

Primer: Moderni konzervativizam našao se na ispitu sedamdesetih godina u vreme

inflacije, a u periodu nakon finansijske krize 2008. godine veliki broj konzervativaca bio
je ubeđen da ne postoji ništa što bi Savezne rezerve mogle da urade u vezi sa armijama
nezaposlenih ljudi, a da ne upadnu u istu inflacionu spiralu. U retrospektivi to je bio
pogrešan stav, inflacija od koje su strahovali nikada se nije desila, a oporavak ekonomije
se usporio. Nadničari su bespotrebno trpeli.

Drugi primer: Iako je istina da degradacija američke porodice potiče sa više frontova,
takođe je istina da je četrdesetih i pedesetih godina mešavina vladine politike, sindikalnih
napora i konzervativnih rodnih normi ustanovila "porodične doprinose" – nivo prihoda
koji je omogućavao da samo jedan član izdržava čitavu porodicu. Možda nije moguće

1
 [Pick the date]

iznova stvoriti porodični doprinos u manje ujedinjeno i više feminističko doba – ali jesmo
li sigurni u to? Da li stvarno ne postoji ništa što bi konzervativci mogli da učine po
pitanju troškova dečje nege, roditeljske želje da rade polovinu radnog vremena, problema
koji je Elizabet Voren jednom nazvala "zamka duplog prihoda"? Ako su broj sklopljenih
brakova i natalitet opali zajedno sa krahom porodičnog doprinosa, možda bi trebalo da
pokušamo da obnovimo tu ekonomsku osnovu pre nego što proglasimo krizu porodice
ranom koju politika ne može da zaleči.

Poslednji primer: Istorijski gledano, konzervativizam je paternalistički, sklon različitim

oblicima cenzure i zabrane u ime zaštite vrlina za koje oni koji kritikuju Karlsona
smatraju da ih ova vlada ne može očuvati. Ali desničarske elite umorile su se od
cenzurisanja pornografije, prećutno su prihvatile širenje kazina i kockarnica, pristale na
komercijalizaciju marihuane i prihvatile činjenicu da je internet pokorio detinjstvo i
adolescenciju.

Konzervativizam je odustao od prvobitnih pretpostavki o tome na koji bi način javni

paternalizam trebalo da podstiče lične vrline. Poenta je u tome da je javna politika vrlo
retko lek za sve, ali ona često može biti korektivnog karaktera. Deo Karlsonovog
monologa o kojem bi oni koji ga kritikuju trebalo posebno da razmisle je kraj, kada
Karlson ukazuje na to da u odsustvu korektivnih mera koje "štite normalne porodice", čak
će se i normalni na kraju okrenuti socijalizmu i odabrati levičarsku korekciju koja prosto
kaže – pa, vidite, režemo korporativni porez, tako da ništa ne možemo da uradimo.